IVO ANDRIĆ ZNAKOVI PORED PUTA

UDRUŽENI IZDAVAČI

Državna zalo

Svjetlost/Sarajevo Prosveta/Beograd Mladost / Zagreb žba Slovenije/Ljubljana Misla/Skopje Pobjeda/Titograd
Sabrana djela Ive Andrića

Redakcioni odbor

Miodrag Bogićević Ivan Bratko Petarr Džadžić Vladimir Nić Erih Koš Kajetan Kovič Božin Pavlovski Vera Stojić

Oto Šojc Priredili Vera Stojić Petar Džadžić Muharem Pervić Risto Trifković Sabrana djela Ive Andrića Knjiga Šesnaesta Dopunjeno izdanje Odgovorni urednik Mirko marjanović

ZNAKOVI PORED PUTA

.

ZNAKOVI PORED PUTA

SvaM ti ie vrao u moj. Ubro zapUan^ jovG Markov Diinovič nekad zaposlen kao radnik na gradnii Sueckog kanala

1. NEMIRI OD VIJEKA

i

Ima narodnih priča koje su toliko opštečovečan-ske da zaboravimo kad i gde smo ih čuli ili čitali, pa žive u nama kao uspomena na naš lični doživljaj. Takva je i priča o mladiću koji je, lutajući svetom i tražeći sreću, zašao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladić je u debla drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji će mu docnije pokazati put za povratak. Taj mladić je oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i snađe, i da ostavi za sobom traga. Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko: prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini.

11

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži. * Ono što je najlepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna naša mana ne dolazi do izraza. Mnogo šta što je zlo u nama iščezava a ono što je dobro ustostruči se. Video sam otkopane grobove iz V veka pre Hrista. U njima su bili još uvek vidljivi tragovi glavnih kostiju i naslućivale se osnovne linije ljudskog lika. U meni se javilo nezadovoljstvo, kao nad ne-uspelim delom ili nedovršenim poslom. Covek treba da nestane bez traga. * Ima žena koje su neugledne i opore na oči, kao seoski hlebac, ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti spoljašnjošću nego gleda i oseća dublje i stvarnije. 13

uvidi da je ta ista gorčina na kraju Ivakoe puta. oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim. rob čula i igračka mašte. Ponekad imamo snage da mu se potpuno otmemo. teško bolestan. Covek u kome ima živa duša ne bi. tek tada ne treba da »da pusti rđi na se«. kao prirodno na-hcje nedostojna života. Njegov uticaj na nas sasvim je nejednak. jedno ponovno. Bože. Dok je čovek plen svojih strasti. ne treba.I Čini mi se kad bi ljudi znali. kao jeza. važi više nego igde pravilo: ne predaj se nikad! — Ni predaje. Misao . * Ponekad čovek preživljuje takve stvari. Kod unutarnjih borba koje čovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi. ponekad nas samo trenutno prođe. Ostaje. Bojati se ljudi. što kažu u Bosni: ne veži tugu za srce! Biti uvređen nepravdom ljudi manje je nego biti u bedi.da ćemo se probuduTleS^S^t Sačuvaj nas. Oni kažnjavaju mladež i za svoje bivše prestupe. a biti u bedi manje je nego biti bolestan. da sama činjenica da ih je preživeo znači ne samo pobedu i izbavljenje nego i čudo. i još bi im ostalo malo osećanja da me požale. sav predan radu zveči 11 druge. a već idućeg časa čovek je ili na putu da prezdravi ili mrtav. ponekad. Udalji od nas ono što je predmet naših želja. Poznavao sam jednog čoveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nađe poneku zlu reč. da sve ovo nife Sava stvarnost. biti bolestan još nije: umreti. znači činiti krivo Bogu. nekad više nekad manje. Izdržati trenutak. onda zaista čovek ne zna šta da mish i nemf čemu da se nada. radosno rođenje po naročitoj milosti viših sila. U noći ima uvek straha. Ali i kad je čovek uvređen nepravdom. sveSa nada ne trajnija od bleska munje. Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu i malodušnost. kao vlage. Ali kad se i docnije kao gospodar svoje sebičnosti. od ostvarenja snova. logički. jer telo naše želi svoju sopstvenu smrt. jer zaslužene. A smrt je najveći i najsigurniji osvetnik. razumljive i lakše. ti'ebalo da se boji ljudi ni ičega ljudskog. ima nečeg naročito ružnog. U strogosti koju pokazuju nekadašnji razvratnici prema mladeži. pa i na samrti. dotle su i svaka tajna muka i gorčina 14 15 . a ponekad mu otvorimo sami dušu i puštamo ga da gazi i hara kako hoće. koliko je za mene napor bio živeti. Strah od ljudi možda i potiče otud što smo se nekad ogrešili o božiji princip. ni ustupanja! A pre svega. možda se čak i svete za svoju sadašnju nemoć.

mutna vremena i učestaju sukobi i uzbune među ljudima. ravno-mernim i istovremenim pritiskom sve čestice držale u ravnoteži. Onda bi se pod silnim. ograđeno posrnulom ogradom. U ovom društvu podjednako patimo svi. Zaborav tela i zaborav vremena. Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred. * Gledajući jedno ljudsko naselje na nekoj vlažnoj strmini. video sam im u očima. dugo. to je samo iluzija. to je uvek stoga što smo ovakvi kakvi jesmo. Ovako. ah samo za sebe. Možda će još trava rasti i minerali sazre-vati. U stvari. to je gnev bogova. U velikim bolnicama ima po jedna soba u koju prenose one bolesnike za koje se vidi da će žived još nekoliko sati. U vasioni. samo su uloge podeljene. Kad naiđu teška. to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo mi želeli da su. ova planeta je možda jedan obor u koji je saterano i zatvoreno sve što je u vasioni živelo i gamizalo. Zaborav. Zaborav. nego svega što postoji i živi. smrt sa pravom na nadu. i žene i muškarci. što je glavno. da bi se moglo predahnuti i živeti dalje u telu bez sećanja. Kad žene pate zbog nas. A to što se plodimo. ona je isto što i orkan. I to je sreća za ovaj svet. Ali.Bozi ja pravda se retko javlja. javljajući se retko. i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena. duboko ispod spoljnjeg besa i drskosti. jer ona dolazi kao eksplozija i raznese sve zajedno: krivca i njegovu žrtvu i sve živo što se slučajno našlo u njihovoj blizini. svirepo i besmisleno. reci i lica. Gledajući vojnike i žandarme koji su do malo-pre bili i ubijali. 16 Ne smrt. U tom drhtanju u dnu ženica pročitao sam odjednom jasan i nesumnjiv jadni. Zaborav. mestimično i na mahove. sa jedinom svrhom da tu pomre. i to ne samo pojmova. ova naša zemlja je takva soba za umiranje. dođe mi misao o pravoj nameni ovoga sveta. patimo svi i mučimo se često. zaborav rešava sve. U stvari. jer sve se to dešava u granicama smrti na koju smo osuđeni i zbog koje smo na zemlju bačeni. ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućnim i podnošljivim. otvori se odjednom Biblija na njenim najtamnijim stranicama i naš užas ili naše nerazumevanje nađu drevne i poznate reci kao jedini izraz. jedva primetno kolebanje u kom je bilo i životinjskog straha i neke želje da se ne bude na tom mestu ni u tom obliku. strašni i detinjski Kainov odgovor: — Zar sam ja čuvar brata svoga? Zavist ljudi. mereno vasionskom merom a kazano našim ljudskim recima: juče smo dovedeni a sutra nas neće više biti. potpuno i posvudašnje. sa duhom bez imena. 2 — Znakovi pored puta 17 . Ostvarenje apsolutne pravde na zemlji moralo bi biti odjednom. kataklizma i tragedija.

Najoprećmja duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir. Najveći napon volje uzaludni su ili pomažu vrlo malo. radosno i napredno u svetu mi sve manje i sve rede učestvujemo. Ovako. predmet ili živo ljudsko biće — on daje nešlo od sebe i spreman je da daje i gubi još više. Vero-vatno da ste je primetili i vi. Tako to što se zove ljubav stvara jedno nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo međusobnih davanja i primanja. smenjuju se u čoveku gotovo kalendarskom stalno-šću i javljaju se neminovno. Ne znam. gde treba tražiti objašnjenje ovoj činjenici i da li bi se ono moglo naći. I duh koji živi veoma malo svesno i voljno ne može da ih ne primeti. svet vene i umire pred našim očima.Odavno mi je postalo jasno da ne bi imalo smisla. astronomskom računicom u kojoj je sve nejasno. Ali sa godinama. Da li između bola i poroka. Jedino tako je mogućno podneti život i misao o smrti. još živi ali izvan života. da umiremo. Tako čovek gleda svoj život unapred. ali čiji je krajnji zbir kratak. To je: jasno i neumoljivo saznanje da u onom što je plodno. * S godinama počinju i u najburnijem čovečjem životu da se ustaljuju i primećuju izvesne pojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju. * Odavno sam primetio na licima ljudi koje je zadesila velika nesreća neki naročito mučan i ružan izraz koji iznenađuje i odbija. to smo oduvek znali. posma-tramo ga nemoćni. sa istom onom nagonskom bezobzir-nošću i stihijskom žestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje i grabež. toliko ga ima u dubini. da je sve više zanosa koje ne osećamo i podviga u kojima nemamo udela. ili možda oni imaju zajednički koren negde u dubini? Ili je lice ljudsko tako 2* 19 . u ovom trenutku. i koji je gotovo isto-vetan sa izrazom lica kod ljudi kojima je potpuno ovladao jedan porok i muči ih bez prestanka. da u stvari. niti ima bežanja niti može biti zaborava. u širini. Da starimo. za nas. tako da su nevidljive i skrivene mogućnosti života bezbroj miliona puta veće od onih koje vidimo na površini. I to je do sada jedini poznati način kako jedan čovek može da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono što ne mora i onda kad ne mora. uporedo sa promenama na zemlji. jasan i razumljiv. a mi. sa potpuno antipodnom. znam da koliko god je prostranstvo života na površini. Cim neko nešto voli i za nešto se veže — misao neku. iako smo se sporo navikavali na tu misao i teško mirili sa njom. postoji veza. nove misli sa kojima se čovek ne može da pomiri i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja. evo se javljaju u nama. kad bi sve stvari u životu bile samo ono što njihovo ime kazuje i ništa više. i to pre smrti i pre samog starenja. bez reci i pokreta. bez mere i računa. I tu ne pomaže nikakva higijena duha 18 ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!). da ne bi bilo mogućno živeti kad bi život bio onakav kakav na mahove izgleda. Zna se šta nosi oktobar: sluti se mart i pređosećaju letnji meseci. pored sve ogromne razlike i mesta koje im dajemo u hijerarhiji ljudskih stradanja. ali činjenicu sam utvrdio nesumnjivo.

kao munjom. da slobodno i mirno dišem i mislim. i ne pomišljam ni kad je počelo ni kad će svršiti. lukovi i uglovi od tišine. zacari se tišina. čuo. ne mrtva i bezlična tišina ljudskih naselja. kao što čovek oseća vazduh. gde se ne želi i ne čeka. gde se stiču konci i uzlovi života i smrti. Sada. A moja misao proteže tih pet minuta u beskonačnost. divni Jerusalim. zbrišem i survam u ništavilo sve. i da to što želimo bude dobro i stvarno i da naša nada ne bude isprazna.siromašno da se izrazi svih mogućih duševnih stanja svode na nekoliko utvrđenih grimasa? Ili je naše oko slabo i moć našeg rasuđivanja o stvarima koje gledamo tako malena? Bože. tada ja jednim očajničkim pokretom misli. vreme je da potražim treće mesto. ali iščezlim i pokopanim zauvek. poklonjeno pet minuta života na belom hlebu. u snu i na javi. vatru. ili plivam u njemu sa osećanjem božanske lakoće. zuma i dobrote i kad sve reci i grimase izražavaju samo zle i pogrešno upućene nagone. do po-slednjeg traga postojanja. dubokim životom misli i ne mogu ni jednom jedinom od tih pet trenutaka da dogledam kraja. jedan nov život onih koji su izgubili igru u svetu. veličanstven i neprolazan. neopisivo strašnim. Gušim se od nedostatka vremena ili osećam kako me žeže i satire. osetio i upoznao i jedno i drugo. jedan nov svet. I ma kuda išli i lutali. gde se ne urla i ne peva. raj koji ostaje pošto se izbesni materija u njenom obliku koji vidimo i dodirujemo svakog dana i koji nas truje i satire svakog minuta. koje se postavljaju preda mnom svakodnevno. blag i koristan ili štetan i razoran. zaustavi ili zagrabi. mirnoćom biljke. I u svakom 21 20 . * Na mahove imam punu iluziju da mi je u strahovitoj lomljavi i prolaznosti svega oko mene dato pet minuta. vodu. sukoba i bura. božiji grad. osećam vreme kao elemenat. I daj nam mudrosti i hrabrosti. Skrovito a uzvišeno mesto. iznad svih pokreta. i ja živim svetlim. bez želje i pomisli da se obuhvati. ne dopusti da srce naše ostane prazno. nego velika vasiona tišina. nem. ne daj da na kraju ostanemo izvan Tvoje sveobimne harmonije. uništim ceo svet. u razmišljanju. kad sam video. upotreba vremena. jer je veći od sveta i dublji od sreće. kad nam daješ iskušenja. sa prolaznim posrtanjima a sa mirom i slavom na kraju. svakim delićem bića želimo. Nad svim onim što su ljudi radili i govorili. Blokovi tišine. sav od tišine. Poimanje vremena. I ja koristim radosno i snažno to vreme. U najgorim trenucima. Daj da predmet naših želja bude viši i lepši od našeg života i da se dobroj nadi nikad ne izneverimo zbog kratkih i varljivih ostvarenja koja zaklanjaju vidik i lažno obećavaju odmor. osećanje vremena. nad nepreglednom i neprolaznom rekom života. sve su to za mene prave zagonetke. na svakom mestu. Daj nam prav put. senke i prosijanja na zgradama i u dnu vidika. nego daj — pošto od Tvoje volje sve zavisi — da uvek želimo i da se nadamo. jer to svake sekunde. celog života. nego se sedi nad nađenim i dočekanim. kad je graja oko mene na vrhuncu. kad se pomrače i poslednji tragovi ra- Vreme je za mene najveće čudo. U svako doba dana i noći.

i koji za drugi život i ne znaju. A moja samoća. Ne. Tada se vraćam svojoj samoći. kao stožer. nalaze u sebi snage. Na mahove. ja plovim na santi koja se zove prolaznost. mač od svetlosti — moja svest. uvek sam uspevao da nađem neslućene i neočekivane utehe i pomoći koje su ličile na prava čuda. da je sve povezano i osi23 . kao i iza poslednjeg. izdržljivosti i veštine za borbu. ni opstanka stvorenog sveta oko mene. kao prebeg. sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute protiču. to je brujanje miliona vasionskih zvona u kojima su planete klatna. truju i jedu. dakle na stranu onoga što umire i nestaje. lepšeg života za koji nijedna žrtva nije prevelika i nijedna cena previsoka? ^ Tako se u meni utvrđivalo saznanje da je svaki niži život u službi višega. proteže se u nedogled večnost našeg nepostojanja. I kroz tu vasionu bez kraja i imena. neprimetno ali stalno. nemerljiva. Pre prvog otkucaja. kad se sve što se u meni ukrštava. to su bile proste i jasne misli koje su osveti ja vale put na daleko ispred mene i iza mene i time mi davale i tačnu sliku i pravu meru moga položaja. ti bolovi postaju s godinama redi i imaju sve manje vlasti nada mnom. od nerazmrsive igre mašte i stvarnosti. sa svakim krvnim zrncem. od postanka sveta do danas. reci i zalogaju. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad će kanuti poslednja minuta i kad će izvor vremena presušiti zauvek. U najgorim trenucima mislio sam ovako: ovaj užas od niskog života cena je kojom se plaća i iskupljuje sve visoko i lepo što smo znali i osećali. da je. ja sam. od nesklada između moga unutarnjeg života i svega oko mene. Bolovi koji potiču od urođene osetljivosti. u dahu. A u tom opštem potopu koji predstavljaju naš život. neshvatljiva i neizreciva a prisutna u svakoj našoj misli. što prolazi. to nije tišina i nepomičnost. to je vihorno kruženje bezbrojnih sunaca. U stvari. I to nije više pitanje mojih rođenih godina.trenutku znam da je vreme jedna bolna iluzija. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim suđenim vremenom 22 Kad god mi se dešavalo da me ljudi i prilike oko mene prisile na animalan život i biološku borbu. na mahove. stao na stranu vremena. zašto da je ne nađem ja koji sam gledao i koji ću opet videti sjaj drugog. Ali zato osećanje prolaznosti sve više prožima ćelo moje biće. I kad oni koji me tlače. a pošto je sve ovo u najužoj uzročnoj vezi sa našom misli o Bogu i našim osećanjem lepote. sukobljava i lomi zaustavilo i stišalo u svetli trenutak ravnoteže. broj suđenih otkucaja našega bila i da drugačije i ne postoji. od vrha do dna. to je vapaj i kliktaj svih ljudskih sudbina i životnih zahteva. i sa svakom minutom koja iskuca. Jedna sekunda mira. Sa strahom. prema kojima je ovo što nas greje samo igračka. treba naći snage da se i ovo primi i zavoli isto kao što se vole Bog i lepota sami. Iznutra me obasja. to veliko telo stari i slabi. srećna svest o nepostojanju. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otiče njegovo vreme kao krv. hara u meni kao zaraza. i umine. neosvetljena. naše vreme i ovaj svet. poboden je. sa osmejkom. mrak i besvest. pravom zavičaju moje svesti. u stvari. Reč je o vremenu uopšte. usred aktivnog života. osetim odjednom kako sve odlazi. kako stvari napuštaju svet i čovek čoveka. Obasja. o vremenu kao takvom.

mi rođenu krv prolivamo i. ništa nije u stanju platiti cenu koja bi trebalo da se samo i jedna četa odabranih uvede u raj. nepotrebno. utešen saznanjem da nisam bez nade zalutao i da još ima povratka i izlaza. čak ni po snazi božje milosti i ljubavi. bezdušno i besmisleno. on je prazan i ostaće doveka prazan. ni posle svih ispaštan ja i očišćenja. Jer. nered i nepravda ispravlja i poravnava negde. U ljubavi ima mnogo bola. ako raj treba da bude ono što se kaže da jeste. ako postoji raj namenjen nama ljudima. to znači za ljude kao ja živeti i uspevati među svetom.gurano i da je čovek svuda i u svako doba na svom pravom mestu i — samo prolazno. otprilike kao što su velike geološke kataklizme za zemlju. na nekom višem planu koji mi ne vidimo. I tu nije 25 24 . nereda i nepravde. Kad čovek koji je predodređen za duhovni život i već posvećen u njega. možda je tolika da se i to šLo nama izgleda kao bol. Protiv verovanja u pakao buni se osećanje. ne moći oka sklopiti i ne moći dušom danuti. to je za duhovni svet ogroman poremećaj. Nema delića jednog na nama koji bi bio moguć i sposoban za večno blaženstvo i smirenje u Božanstvu. Covek po svome biću i pozivu nije predmet spasenja i blaženstva. jedva čujno. jer je svaka bitka unapred dobivena samim postojanjem neuništive i prave misli. dok ispod mojih tvrdih i krivih puteva teče voda božjeg spasa i dok mogu da joj čujem glas koji me čisti. u kajanju. tvrdim srcem i kratkim raziomom. Ničega u nama nema što bi moglo opravdati postojanje raja. nego stvar koja pada i propada. Ni sam Stvoritelj sa svojom beskrajnom dobrotom ni dragocena krv najveće žrtve. Zato. To je velika šteta za oba sveta i najcrnja propast za čoveka samog. U dnevniku mojih pomračenja svako se od njih takmiči za prvo mesto po snazi i trajanju. I najviše što se za nas moglo učiniti. Ali ljubav je tako tajanstvena stvar da i to možda samo tako izgleda pred našim površnim i nesavršenim sudom. Snaga i veličina ljubavi. poznam ga. kao moćna a nevidljiva poplava. u kom je svaki sat jedan sasvim zaseban pakao. to je da nam je dat san o raju. a to je kao da i ne postoji. i krenem dalje. * Ispod strašnog života koji vodim. a protiv verovanja u raj buni se sve u meni i sve što vidim i znam oko sebe oduvek. pređe — avec armes et ba-gages — u protivni tabor. spašava i odnosi sve oko mene. Ali najgore što ga čeka u tom novom životu. Ziveti u strahu. što je gore. i pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati. i to stalno. Zastanem samo za trenutak. kao romon vode koja se naslućuje. mi jedan drugog sudimo. Sa tim skupim saznanjem čovek može sve podneti. koju nikad dovoljno ne poznajemo. javi se zvuk. duboko. to je ovo: Takav čovek unese u nestalni i besmisleni spoljni život sva merila i svu logiku duhovnog života i poretka. u stalnom strahu od straha. u svet isključivo spoljnjeg i materijalnog života. Nema i ne može ga biti.

mogućnosti. uvidi da uobraženi svet zla i opasnosti ne postoji. To je trenutak kad se čovek. Od celog jednog mračnog i zamršenog sveta nigde ni senke. koja mu je na njenih milion 26 načina do malopre krv pila. kad ona. Fiksna ideja od koje mnogi ljudi pate. ili usred nekog posla. dići kao tamna. između onoga što više nije i onoga što ne može i ne treba da postane. Poslednja stranica je za neizvesnost. kad opsednuti oseti da je slobodan. čovek dobro zna da boluje od »ideje«. ispravi i zakorači veselo u svet u kom od njegove »ideje«.teško zamisliti paklenu disharmoniju takvog života. da može slobodno odahnuti i mirno živeti. taj trenutak odmora ne da se opisati. taj trenutak. jer ona sve u njemu i oko njega porobi. ali dok se ona ne javi on je potpuno zdrav. Ali ima jedan divan trenutak koji poznaju ljudi mučeni fiksnim idejama. i tada čovek nije više svoj gospodar.: -. možda. Neizvesnost je za razumne i ponosne ljude ono što je gatara za budale. Ali iz te prevelike sreće već vreba sekunda jedna u kojoj će se ponovo pojaviti »ideja«. A za njegovu muku nema ključa ni drugog hladnog gvožđa koje bi ga dozvalo sebi. slabiće i sebičnjake: nagoveštava dobro i zlo. Nesvest i u isto vreme svest o sramoti i jadu. nema više nigde traga ni glasa. jeste vrsta duševne epilepsije. Kako da ne budemo ispunjeni poštovanjem prema neizvesnosti koja se stere pred nama. Ah. Ja se ne bojim nevidljivih svetova. A v^ideja« se javlja naglo. bezglasna raketa. u sebi. na kraju krajeva. ne može se ničim platiti ni nadoknaditi. Neizvesnost je imanje onih koji nemaju ništa i velika nada onih koji nisu navikli na dobro u životu. Za srećno neznanje s kojim se legne pod teretom mraka i ustaje na poziv sunčeve svetlosti. odjednom digne. a neki iskusan čovek metnuo mu u zgrčenu ruku hladan ključ Ui neki drugi predmet od gvožđa. . v>ne vidi sunca ni ruža«. ali zato dopušta sve. Poslednja stranica sveske. ne priznavajući to nikad nikom. pogađa retko. pokori onome što mora biti. Njegova svest postaje živa rana. neodređenim povodom. Kao i kod epilepsije. kao između dva ispolinska žrvnja. Težak čas koji nije mogućno preživeti. On trenutno obnevidi za sve oko sebe i odjednom. Ono što može i biti i ne biti uvek se. On je tada. nego ga treba preskočiti. razapet između grozne stvarnosti koju stvara njegova >->ideja« i žive svesti da to ipak nije tako. 27 . . On može samo da neizmemo pati. Zaborav je jedan od elemenata neophodnih u razvitku života. Tako ostaju kao jedina stvarnost muke koje on podnosi. i najopreznije. krije u sebi naš spas i izbavljenje. posle jela ili spavanja. potpuno jednak epileptičaru koji je pao nasred nekog trga i oko koga se iskupio radoznao svet. da je sve samo uobraženje. i ponovo zaviti u crno ćelu vasionu. neočekivano. Covek lebdi i gine na mukama. kao što kaže španski pesnik.

ali pored svega toga ljudi idu sa unezverenim pogledom. svesne. * Otadžbina . tj. ne boji se ničega. kad počnemo da gubimo svest. Reci nestalo. na vazdušnim visinama. odjednom nestanu kao maglovita priviđenja. kako bi mogao da nas. Pa sve i da je tako. birajući sporedne ulice. Dođe vreme kad se čovek nađe pred mračnim. to je: muka nemirne savesti. Tako. Ostaju samo kajanje i stid. crne. Ništa! Može biti da je duh što nas muči sličan rafino-vanom krvniku.krug sunčeve svetlosti. Zaboravlja odakle je pošao. dobro i jednostavno. Ali ništa ne može u ovakvim trenucima da zbuni i poremeti čoveka. sa jaukom i sa ose-ćanjem da su sa obe noge u klopci. I da neće. ili bar nazire stidljivo. suvih usta. Ostaje mu samo da otkriva sve nove šavove i pukotine i da im daje sve nova tumačenja i objašnjenja. neprelaznim jazom koji je godinama. 29 28 . a i koga da zove? Ne seća se pravo ni svoga imena. poliva nas hladnom vodom i doziva k svesti. sramota ga da jaukne. polagano i nesvesno. a druga polovina mu prođe u uzaludnim. » U prvoj polovini života čovek želi i radi ono čega će se u drugoj polovini stideti i odricati. Ne želi ništa. natrag nema kud. Malo ko zna čega se zapravo boji. Možda je to smisao ovakvih jutara. Diše lako kao na visokoj planini. brinu i strahuju. koliko svi pate. sam sebi kopao. Cim čovek počne da primećuje šavove i sastavke na životu kojim živi. Strah je svuda i nesanica opšta. Iz razgovora sa ljudima vidi se jasno. on prestane sa mučenjem. Napred ne može. « Ima dana kada se namučenom i otrovanom So-veku osmehne vedro jutro. a noću drhte pre nego što zaspu i bude se u tami. pre vremena. pokušajima da se popravi ili bar zataška ono što se radilo u prvoj.Plod poremećenog ili dotrajalog tela. one se još lakše mogu ponovno javiti. Tada vidi čovek da na zemlji postoji samo jedno istinsko stradanje. On tada niti može da zaboravi ono što je jednom sagledao niti može iz onog što vidi da izvede neki plodonosan zaključak. suze ne pomažu. Tako se na kraju sve potire i svodi na nulu. ništa ne može da me spreči da u ovim trenucima dišem strasno i slobodno. Sve tada biva lako. ponovno muči. znači da za njega više nema sreće ni pravog mesta u ovom svetu. a u većini slučajeva taj strah je neopravdan ili preteran. to je imsao koja nas ka grobu vuče. i sve tegobe koje su ga još od maločas okružavale. čovek mora da se raduje. teške i nepomične kao planine. dok mu se ceo život ne pretvori u to. Javlja mu se doduše misao: kad su tolike strahote tako lako i brzo nestale. isto kao što ga u mračnim časovima sve tako lako smućuje i »do smrti« rastužuje. ne pita se kuda ide. kao pored studenih izvora.

Pametni ljudi govore stvari zbog kojih se nekad išlo u ludnicu. čiste sreće što dolazi od misli koja gori u meni kao plovak u kandilu. oborena pogleda. sve se svodilo na jedno: pravo prokletstvo njegovog života dolazilo je od visokog mišljenja koje je imao o sebi. I to oduvek. budi se u meni osećanje bogatstva. uglavnom. 30 * . on toga nije bio svestan. vidno je i pristupno svima. čak i kod onih kod kojih moralne vred-nosti nisu nekad mnogo važile. kad svi spavaju. i pri tome kazuju besmislice koje nisu ništa manje od onih koje su čuli. Nikad. drugi ih slušaju. i svima protivrečnostima svog života — traži tamo gde oni nisu i ne mogu biti. To je čoveka zavodilo na hiljade krivih puteva i pogrešnih zaključaka u životu. i to u onom dubljem. Ko u ovom svetu ne ume da organizuje sam svoj život. bez zračka utehe. u trenutku kad je sunce na zenitu. ne znamo ga. nekad. ali ja nisam pobeđen. Sve što je bilo otpalo je od njega. pravom značenju te reci. Fizičke patnje svake vrste i jad laganog oronja-vanja. a ko ga sa uspehom organizuje. čestito i uzvišeno bilo u njemu ostalo je. nikad još nisam to ovako osetio. a izvesno je da ničega više ne može biti što bi se nerazdvojno vezalo za njega. a o ćelom životu uopšte kao o nečem što je prošlo ili što je samo moglo biti. a mi ga nismo svesni. ne osećamo i ne vidimo drugačije do po njegovim krajnjim posledicama. nagonilo ga da uzroke svim svojim mnogobrojnim nedaćama i nezadovoljstvima. Ljudi. svi računi i sve ispitivanje. neviđeno i neznano. u sličnim trenucima. I što je najgore. jer se javljalo samo u blesku. kao munja u dubokoj noći. ušle u svoj predmet. Tako je čovek stranac. A ono što je sveto. Učimo se da živimo stegnuta srca. gotovo i bez nade. Na kraju. izgubi pri tome toliko snage i svežine da mu i ne vredi nmogo što živi. Ali moralna beda je veća i teža od fizičke. njihova dela i reci. bez plana. to mišljenje je živelo u njemu kao što živi u nama naš krvotok i stalno lučenje žlezda. SI Ja sam podlegao u životu. sve su to kao senke predmeta koje su. kao i ranije. na mahove. U svakom svom i najsitnijem postepku on Je ceo prisutan. I. nego nadigran. nije vredan da živi. čude se i zgranjavaju.M ilif r f ir n r iiiiim i Tome odgovaraju: potpuni nered u duhovima i zabuna u mišljenju. Daleko veća. Ima ovakvih slučajeva: ono što je jednog čoveka zauvek osramotilo u očima ljudi i pred njegovom rođenom savešću. O svima stvarima iz mog života ja sam navikao da govorim kao o tuđim i dalekim.

a potomstvo. kao upravo ta želja za lakoćom. zasene razum i ućutkaju sve bolje na32 gone u čoveku. odmah budite na oprezu. šalom ili čak dvosmislenošću tona. izgleda da je smak sveta i da će umesto svega što postoji. A time ćete biti bolji. pravedniji. da poruše sve. Dok besne. svima prijatniji. ograničenim predmetima razgovora. kao apokaliptičke zveri. vedrijem i blaženi tonu u svemu. ovo drugo ih ispvmjava mučnom odvratnošću. u takvim istorijskim trenucima. ali mržnja i gnev otklanjaju zlo i nepravdu. koji u njihovim očima izgledaju uvek bliže grobu nego što stvarno jesu. pa i lascivnosti u konverzaciji. stvarnim. Posle. negujemo sa oduševljenjem tugu i stalno imamo pred očima tragične. težak sebi i drugima. Po njima oni mogu da prate još neprimetno slabljenje svojih unutarnjih snaga. Cim osetite opštu zlovolju prema svetu i ne-poverenje prema ljudima. visoke uzore. nego i stoga što ljudi i narodi obično 3 — Znakovi pored puta 33 . ništa nije tako odvratno kod starijih ljudi. ali prema samom sebi. Tu su stariji ljudi isto tako nesvesna žrtva svoje zrelosti kao što su mladići žrtva svoje moćne i nepromišljene mladosti. Kako i zašto. da narodi posle pobede često teže stradaju nego posle poraza. I otada je taj inače mirni i bezazleni čovek postao nemoguć. Jer. Stoga se i dešava da savre-menici. Tako je sazdan ovaj svet da nas ljubav i razum vode u stvaranju boljeg reda. on je poverovao u to. mržnja se ugasi. to sam bog zna. više nego što je to razumno opravdano i potrebno. a plodovi snage i pokreta ostaju. Oni mnogo lakše praštaju »starcima« zaostalost njihovih gledišta i njihovu strogost i uporstvo u mišljenju. sja. Protiv prvoga se bore. i sami sebi lakši. Ljudi koji ulaze u godine trebalo bi da pripaze na svoje razgovore i na te svoje sklonosti vedrini i lakoći. da se nadziru i ispravljaju. gnev klone. Tek. živi. veselosti.Jednom mu je neko — u zao čas! — rekao da je pametan. i to onim najboljim. samo plodove snage i pokreta. treba znati da mladićima. i obratite pažnju na svoju unutrašnjost. Tek dublji i pažljiviji pogled pokazuje da nije tako i da mržnja i gnev ne uništavaju život. S vremena na vreme dešava se ljudskom društvu da se mržnja i gnev izliju iz svog korita. Budite nepoverljivi prema sebi. Drevna je istina koju svi znamo a o kojoj nikad ne vodimo dovoljno računa. počinjemo da naginjemo. vrlo često lakoći. Jer mržnja daje snagu a gnev izaziva pokret. neko pre a neko posle. Sa našim razvojem je vezano da dok smo mlađi volimo ozbiljne teme razgovora. vide samo mržnju i gnev. A kad zađemo u godine. naprotiv. Budite nepoverljivi prema sebi pa nećete imati potrebe da budete preterano nepoverljivi prema ćelom ostalom svetu. sam sebi svrha do veka. kreće se i govori. nego njihovu sumnjivu i nedostojnu veselost. jer to je najbolji znak da nešto u vama nije u redu. nego ga preobražavaju. Samo mržnja i gnev mogu da zbrišu granice trulih carevina. svojim oseća-njima i raspoloženjima. To nije samo stoga što je posle uspona lakši pad a posle pada ve-rovatniji uspon. ostati samo mrtvi okean od mržnje i gneva. pomere temelje trošnih ustanova i brzo i sigurno obore krivdu koja preti da se zacari i ovekoveči.

Strah tada ispuni celog čoveka. u očima velike većine. jer za njih sve stvari u svetu i postoje samo utoliko ukoliko ih oni svojom aktivnošću mogu da udese i prilagode svojim potrebama. podseče noge. to oduzima stvarima svaku pravu vrednost i više značenje. strah se opet uvuče u njega. Oni se sa tim ne mogu nikad pomiriti. a njegovo pobedničko osećanje koje ga još drži. i najduži. nego što nisu u stanju da prihvate takvo shvatanje života.ne ispituju stvarne uzroke svojih pobeđa. Posmatram strah pod raznim vidovima. tj. lako zaboravljaju prilike i uslove pod kojima su pobedili. zamagli vid. Ali to i jeste najgora strana života da se sve u njemu mora stalno udešavati. snage i razuma koliko i oni prvi. nego zbog svoga rođenog straha. Ali po shvatanju drugih. nego leži ođuvek u nama i nastoji da obuhvati i prožme sve što nam stane pred oči i dođe u svest. Ako čovek toga puta ne podlegne. Sa malo razuma. Rat. čak ni onda kad žive i rade kao i svi ostali. i to samo jedna od naših pogrešnih predstava? Strah je u službi nepoznate sile koja ide za njim kao lovac za hrtom. — Samo jedno mudro vodstvo i zdrava kolektivna svest mogu obezbediti narodu plodove pobede i sačuvati ga od opasnosti koje vrebaju na svakog pobednika. to je dobro i prirodno. sve se u životu. Tako se može kazati da je jedan narod najteže ugrožen u trenutku kad je ceo prožet svešću o svojoj pobedi. ne što ne bi imali 34 Ne prodire strah spolja u naše misli. u sebi i oko sebe. Strah leži u njima i vreba i čeka. narod je tada najmanje sposoban za nove žrtve i napore. jer njemu je svaki dobrodošao. a gde izostane čudo. U tom trenutku on se diže i slepo baca na svaki i najneznatniji povod. U očima ljudi koji vole život ovakav kakav je. pomuti mu misli. Oni nisu ni sposobni za tu pažnju i takav napor. samo protrese pitanja zbog kojih se zaratilo. i čeka novi povod. Oslabljen naprezanjima koja je od njega tražila stečena pobeda. dosta napora i mnogo dobre volje. tu redovno nastupa katastrofa koju ništa ne može zaustaviti i na kojoj se ništa ne da udesiti. na kraju krajeva. napravi se malen i nevidljiv. i sve mi se čini da se ljudi i ne boje zbog onoga zbog čega kažu i misle da se boje. zavodi ga na shvatanja i postupke koji traže i jedno i drugo. i tako padaju u sudbonosnu grešku da svoje osećanje pobede protežu i na nove događaje i nove opasnosti. a njihovo rešenje ostavlja vremenima koja nastupaju posle sklapanja mira. da ma šta zatrese mrežu čovekovih živaca. Zašto se bojimo svojih uvek više ili manje pogrešnih predstava o svetu i o zbivanjima i odnosima u njemu. načini od njega šlepu i nemoćnu žrtvu za nepoznatu silu koja treba da ga proždre. kao gladan pauk. možda. da nekako udesiti. malobrojnih. Za njih sve ono što se mora sa trajnom pažnjom i stalnim naporom dote-rivati i udešavati i ne znači život. u najužoj vezi sa njihovom ličnošću. On je kao 35 . Oni mogu da prime život samo kao niz čuda. kad se ne bojimo smrti i potpunog nestanka? Ili je. koje zahtevaju nove napore. pa ni po cenu života samog. iz većine.

dokaz da smo živi i još na površini. ništa mu ne koristi da viče i da se propinje na prste. kod nekog posle). Ova želja za vrhuncima. » 7. vidi se i po tome što starci i deca vole da pričaju. U izuzetnim i sudbonosnim događajima kao što su ova bombardovanja iz vazduha. sve dok ih ne osete na svojoj koži. rođenog egoiste kad ga neko izneveri. (Beograd. * Ko nema više snage da se drži u matici života (a taj trenutak nastupa neminovno. Još manje vredi žaliti se na ljude i na njihovu zaboravnost i neblagodarnost. sestra gordosti koja upropašćuje. — Ostaćeš potpuno sam i neće ti biti potrebno da umreš !^ * Da je ćutanje snaga a govorenje slabost. za savršenstvom u svemu dijabolična je. kao i oni koji su po prirodi lakomisleni i bezbrižni. i stvara grobnu humku od svega na što padne.^ » 1. držanje većine ljudi je slično. ja ne valjam ništa. Plašljivima i samoživima se čini da je sve što se dešava — svaka pojedinost — upereno protiv njih lično. TT 1944. to naše vajkanje još je jedini. B.' • 7.vulkanski pepeo: mrtav. napusti ih mu učini ma šta od onoga što je on vazda drugima činio. Beograd. Plitkoumni ljudi. kad se nađemo u takvom položaju. taj umire od svog rođenog otrova. Tako ogorčeno rikne na svoje ubice ranjen tigar koji je celoga veka živeo od toga što je ranjavo i ubijao sve oko sebe. m 1944. 2 23. A najžalosnije je da svak to radi i da ćemo. J 28. Kad nisam očajan. brz i smrtonosan. * Većina ljudi ne zna i ne oseća da život nema dna ni kraja: u tom neznanju treba tražiti razlog tolikih naših pogrešnih shvatanja i uzaludnih. Jedino razborit čovek trudi se da sve promene u društvu i javnom životu posmatra hladnokrvno i tumači pravilno. i da sam kod svakoga ostavio ponešto od onoga što nemam i što tražim. B.' * Tražeći ono što mi treba. i video sam da svi zajedno imaju manje nego što imam ja koji ništa nemam. ali poletan. 1944) Teško je zamisliti a kamoli opisati bol i ogorčeno iznenađenje velikog. a tek posle toga ispituje u kojoj meri ti događaji mogu i njega lično da pogode. išao sam od čoveka do čoveka. i da prvo uoči i oceni njihovo opšte značenje. Mi ga ne priznajemo. iako bedan. a što ni sam ne znam tačno šta je. Svi datumi i sve napomene štampane Ispod tRksta nađeni su u prvobitnoj beleSci u pojedinim sveskama Iz zaostavštine. svi to raditi. IV 1944. On^ slabi a ne jača čoveka. Jer. Ko ipak uspe da se savlada i da zadrži u sebi svaku žalbu i svaki prekor. St 36 . i onda nastoji da se ukloni i zaštiti — ukoliko mu je to mogućno i moralno dopušteno. kod nekog pre. II 1944. zaluđuje a ne vodi. IV 1944. vidljivih i nevidljivih katastrofa. kao i u vremenima teških političkih progona. ali njemu ne treba naše priznanje. ne misle o tim događajima uopšte.

^ * sveta odlazi. * Ljudi koji čisto i bezgranično vole ne pomišljaju lako da se ma šta oko njih menja. Tako da trajno živim u plodnom pokretu i korisnim promenama. A njihova smelost biva nagrađena. V 1944. on je isto što i samouništenje.^ Cesto mi se čini da sam gori i slabiji od posled-njeg među ljudima. ni hrabrosti da podnese posledice njihovog ostvarenja.« Posle toliko godina i iskustva koja su mogla da me prosvetle i obogate. i tako sa tom divnom iluzijom provode i svršavaju svoj vek. potiskujući sve ostalo. smrtno bolestan čovek. jer im sve oko njih izgleda večno i nepromenljivo. Ona je u meni kao bolest koja se krije. A vi sad zamishte kakav je to život. zapisao sam: »Bez oproštaja se sa Gledajući oko sebe očajnu rugobu i mnogostruke i teške posledice nerada i nehata. ali raditi. oslobođeni najvećeg ljudskog zla. kao mlad.Teška. Rumunska ul. 38 « 14. zarekao sam se da ću raditi. VrU 1944. To je bezuman napor koji traži stotinu ovakvih snaga kao što je moja. ' JS. VTI 1944. » 17. Zarekao sam se da ću braniti sebe i svoje i mesto na kojem živim od nereda i nečistoće.^ Pre više od trideset godina. Oni merom večnosti mere prolazne i promenljive pojave oko sebe. To je ona nezdrava potreba da se odmah raz-račtaiam. traže snagu da tu slobodu dostojno nose. Samo one trepere u meni kao žalosno bajanje/ * Neko je rekao da jedan narod može da očuva SVOJU slobodu samo po cenu večite budnosti. ali koje sam svestan u svakom budnom minutu. izmirim i poistovetim ili sukobim i razi-đem sa svim što se pred mojim duhovnim ili tele-snim očima pojavi. mišlju i rukama. Neprestano su vapili za slobodom a zaboravili su da. zastoja i nemaštine. za sebe i za druge. 39 . VI 1944. Ne mogu drugačije. U mom slučaju.' On nije imao ni potrebnu snagu volje da savlada i suzbije svoje nezdrave želje. umrtvila moju volju i zavladala svima radnjama za koje još nalazim snage. » 21. bezumna misao koja dugo muči i najpo-sle ubija. « 2. ja u ovom teškom trenutku ne nalazim ništa drugo u sebi do ovih nekoliko reci bez pravog smisla i vidne veze sa životom. Vm 1941. a ponajmanje sam predmet njihove ljubavi. pre toga. uvek i svuda. užasa od prolaznosti. Ona se pretvorila u trajno stanje moga duha i.

Ona nije više za njega ni hladna ni nema. čas slatka i opojna kao na-goveštaj neke druge. i sami naši porod. Zato ta kobna iluzija traje tako dugo. ali je pošteđen od mnogih sitnih briga i nedaća koje muče većinu ostalih ljudi celog veka i svakog dana pomalo. kao onom junaku iz narodne pesme vila. od koje je čovek pobegao. nego mu služi i nalazi mu se u svakoj nevolji. Na tom uskom. stvari. u svojoj suštini. Duga i duboka samoća nije tako mrtva i jednolična kao što može da izgleda onima koji je ne poznaju. Kao i aktivni život. zaboravljeni.Svi su pokojnici. a naši nedostaci šire i naši poroci rastu. oni crpe od kapitala koji smo doneli na svet. « Naše mane i naši nedostaci. Treba priznati da i nesposobni. bar naizgled. od onih najčešćih. strašljivi. čas bljutava i otužna kao svagdašnjica. istinsku strast. idući na-pred. Tako. i kad je dockan. malo nam škode dok smo mladi. ne-sebičniji i čestitiji zadovoljili time što su takvi i u tome našli nagradu za svoje vrline! Ali. to je ponavljanje jednog istog biološkog fenomena. na žalost. živ čovek ne može pobeći od promene. jer mladost. tvrdom. Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće. To ponavljanje je praćeno raznim i različnim moralnim i socijalnim promena-ma na površini. od kojeg ne biva bolje. Tada odjednom sagledamo nepopravljivu stvarnost: da se naše snage naglo smanjuju i naše mogućnosti sužavaju. pa do najneobičnijih. ima nešto u ljudima što ih uvek goni da idu dalje od tog cilja. ona poznaje promene' i suprotnosti. U 40 Kako bi svet izgledao lepše i koliko bi život bio lakši kad bi se oni koji su sposobniji. koji se već bliže krajnjim granicama njegovim. a vidljiva propast dolazi tako brzo i. sa svoje strane. stalno i neumitno jednolično. neočekivano. naoko. * Ko nosi u sebi veliku. stiče nove snage. ni pusta ni strašna. ii . taj je ne-srećan i mučen više nego stotina drugih ljudi zajedno. a štetu i nered koje izazivaju u nama mi pokrivamo izuzetnim naporima volje i ludim trošenjem energija koje izgledaju neiscrpne. jer promena je glavna oznaka ljudskog života u svim njegovim oblicima. još veće i zanosnije slasti koju samo slutimo. Istorija jednog naroda. taj je postigao najviše što smrtan čovek može postići. taj je osvojio svet. svagdašnjih. lakomi i nevaljali ljudi čine. u stvari. ima više prostora nego što se misli. Veliki deficit obelodanjuje se tek kad smo bliže kraju. hrabriji. koju on uhvati za kose i posestrimi i obaveže zauvek. sve da ih na to nateraju. Čas je gorka kao lek. golom i mračnom prostoru provodi mnogi od nas svoj vek. Ko uspe da zagreje i oživi samoću. Ko uspe da pronikne tišinu i dozove je njenim pravim imenom.

Tvoje neznatne potrebe podmirivaće dobri ljudi. * Veliki nedostaci i poroci jednog društva izazivaju u nama najpre prezir i negodovanje. Mislim 0 tome kako su svi oni koji su poginuli mladi. kao da si sa njima. a duhom si ostao u vezi sa Crkvom i imaćeš dela u svima njenim molitvama. ono postaje opasnost po nas same i po stvar za koju smo se borili. Sve što su izmislile religije i stvorili vekovi društvenog života u vezi sa smrću i nestankom onih koje volimo i cenimo. zato budi strpljiv. mi smo obično tačni. 43 U teškim i nemirnim vremenima mogu još nekako da se održe brzi. ali onaj ko je opterećen osetljivom savešću. Kod njih sve dobre namere i sva zainteresovanost ne pomažu ništa. gde nema bolesti. tj. ko nije brz na poricanju ni vest i drzak u tvrđenju. Slušajući česte razgovore o poginulim mladim ljudima iz poslednjih ratovanja protiv Nemaca.-« Tačnost (ili netačnost) sa kojom odlazimo nekome na sastanak ili u posetu redovno može da posluži kao mera poštovanja koje toj ličnosti ukazujemo.« »Ti sada patiš«. ali si se rodio u Gospodu. ko ne može da ne razmišlja o stvarima i ljudima. — taj je osuđen unapred i izgubljen sigurno. I mi smo tada uvek više skloni da veru-jemo da neće nego da ne mogu. govorio mu je dalje sveštenik. ili bar važnosti koju joj dajemo u našem životu i našim interesima. * Po drevnom srednjovekovnom ritualu u Francuskoj (Reims) je gubav čovek bivao isključen iz društva tako da bi ga sveštenik opojao na groblju kao pravog pokojnika. ali onog dana kad u toj borbi pobedimo. Ti se od svojih rastaješ samo telom. koji boluju od hro-ničnog neosećanja vremena. ko ne ume da govori i ne voli da piše. ko se stidi i ko okleva da kaže dobro o sebi i rđavo o drugima. gađenjem od suviše bliskog i čestog dodira sa ljudima. Izuzetak čine samo oni ljudi koji su^po prirodi svojoj netačni. To osećanje je dobro i korisno dok vodimo borbu protiv rđavog društva i njegovih poroka. Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetlji-vih ljudi prema osetljivosti njihovih bližnjih. maleno je i slabo da zatrpa ili premosti ogromnu i strašnu prazninu koja zjapi između smrti i života. posuo bi mu čelo zemljom i rekao: »Prijatelju. to ti je znak da si umro za svet. koga mašta vodi i zavodi na dokone puteve. pa opasno osećanje sopstvenog savršenstva. a u raj ćeš stići ako budeš Bogu po volji. sjajniji od sunca. oni zadocnjavaju protiv svoje volje i na svoju štetu. pa ogorčenje. nasrtljivi ljudi. bez smrada i ljage. Budi strpljiv i dobar hrišćanin. 42 . Prema ličnosti do koje nam je u ma kom pogledu i ma iz kojih obzira stalo. »ali ćeš doći u raj. gde su svi čisti i beli.f SV. laki. : Za nas je uvek neprijatno razočaranje kad oni koje volimo i cenimo neće ili ne mogu da učestvuju u našim intelektualnim ili političkim mržnjama ili ljubavima. pomislio sam ovo. nedovoljno ožaljeni i kako zbog njih smrt duguje životu i nepoznati svetovi ovom našem svetu u kom po nuždi živimo.

da znam istinu o njemu. Svi se položeni ispiti po drugi put polažu.) * Kad pratite borbu između dve političke grupe i želite da znate koja je više u pravu i ima bolje izglede na pobedu. Međutim. da bi se održale. mi verujemo da nema pitanja na koje ne bismo mogli odgovoriti. stvarnu ili uobraženu. vi obratite pažnju na to koja od te dve strane u većoj meri upotrebljava laž kao sredstvo borbe. 45 44 . * Nema lepšeg zadatka nego što je: omogućiti nekom razvitak. bezobzirne sudi je ili neumoljive svedoke. sa drugarskom porukom: 1) sve su Drine ovog sveta krive. a ponajmanje tome čoveku samom.* Ljudi koji imaju neku duševnu muku koja duže traje. sve ono što je protiv nas. neće moći svekolike ni potpuno ispraviti. što još ne znači najviše i najbolje. Cesto mi se čini da sam potpuno prozreo. i to po mnogo težim merilima. ali kod drugog — ničeg od svega toga. pomoći čoveku u njegovoj težnji za usponom. Za taj drugi. neku brigu. višoj ceni. sve~ obuhvatna. Ali zato postoje vlade i države koje se. i konačna. da bi mogli da žive. i po tome treba prosuđivati njihove izglede za budućnost. i to po novoj. za presudnu bitku i poslednji obračun. ni ispita koji ne bismo položili. a nepažljivi prema ljudima. »•Marku Markoviću. propada zauvek. posle svakog uspešno položenog ispita. Prosto ne nalazim u sebi snaga za to. ili da bi postigle svoje ciljeve. mogu i ljudi kroz prste da pogledaju.« (Piscu knjige »Kriva Drina« na knjizi »Na Drini ćuprija«. 3) nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo. odlučujući i stvarni ispit trebalo bi zapravo da se spremaju i pojedinci i društvene grupe i države. postanu aljkavi i nečisti na sebi. Utoliko manje što redovno osećam da moja istina nije ćela. Kod prvog polaganja može i sreća da pomogne. I ne samo to nego sve ono što je čovek ikad u životu kupio plaća sad ponovo. ocenio i izmerio jednog čoveka ili jedno njegovo delo. Igra slučaja stane. svi oni koji misle da im je naša propast potrebna. Ko ne položi. * Nema naročito dobrih ni naročito rđavih vlada ni država. U tom treba tražiti kriterij. i znajte da će ta strana podleći. A tu nas čeka. i druge koje u istu svrhu apeliraju na ono što je više i bolje.' Dođe vreme kad se svi dugovi traže. Pa ipak. zamršenim kamatama. a svi ljudi se pretvore u hladne. često se dešava obrnuto: opijeni svojim uspehom. 2) nikad se one < 29. Misao iz Berlina 1939. IX 1944. zapuste se vrlo često i fizički. i to odjednom i sa strašnim. teško mi je da to kažem ma kome. služe onim što je niže i gore u čoveku. To opet uvećava njihovu muku. čak često i potpuno zaboravljamo da postoji drugi ispit.

Prema tome. Muka je dok uvredu nosimo ćutke u sebi. nego što vredi. beskorisno je i apsurdno raditi na produženju života uvek i po svaku cenu. Sto ne boli — to nije život. Oni izmisle svoju »borbu«. mi uvek imamo pred očima isti konačni. Cim možemo nekom čoveku da kažemo jasno i otvoreno da nas je uvredio i da navedemo posve određeno čime je to i kada učinio. i bore se. nađenu ime. što je gotovo pravilo. nego što mi ne možemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbežnom činjenicom. (Turci i raja. Mladost treba produžiti. bore se — samo da ne bi morali misliti i raditL Nije najgore što sve prolazi. to znači da smo mu uvredu oprostili ili smo spremni da to učinimo. bez rizika i rezultata.Muka i jeste u tome što u dugim istorijskim borbama niko ne može da ostane neizmenjen. Ja sam video u čemu je takozvana borbenost nekih »borbenih-« ljudi. ali nas borba sama menja. i to ne samo za života. Boreći se.) To što mi osuđujemo kod drugih kao bezobzirnost. daleki cilj. to je samo mera one životne snage sa kojom nam drugi suprotstavljaju svoja shvatanja života i odupiru se da usvoje naša. 46 . 47 Ako se čovek ne drži i ne postupa tako kao da na svetu postoji samo on. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočaranjem. naš protivnik i sredstva borbe koja nam on nameće menjaju nas neprimetno i često upućuju pravcem kojim nikad nismo mislili da idemo. nego i posle smrti njihove! Stoga često decenij ama tražimo i slažemo sitne podatke pomoću kojih bismo objasnili i »opravdali-K izuzetnost njihovih odlika. Mi izuzetnim ljudima tako teško priznajemo njihovu darovitost. što ne prolazi to nije sreća. Vrlo često se dešava da ljudi žive duže nego što treba. Retko se dešava da naŠa radost gori zaista svojim plamenom. Prevariti se u jednoj velikoj nađi nije sramota. mladost ili bar snagu zrelih godina. na silu joj nađu razloge. duže nego što život ima cilja i smisla. pa ma kako teško ono bilo. samo njegova shvatanja života i samo oni koji ih dele — on ne može voditi punom snagom borbu za uređenje života po svojim shvatanjima i za svoje održanje u tom svetu.

Nešto slično je i sa veslačem na barci. Da bi se potpuno ispoljili i »izživeli«. Starim koliko moram. Kad im preporučujete neki fizički ili psihički način kako da suzbiju ili razagnaju svoj strah. pa i na njegov karakter. često i tuđe poniženje. oni počinju da vas gledaju s nepovere-njem. jer će še uvek naći ljudi koji će sve učiniti da toga čoveka obore ili bar da mu život što je više moguće zagorčaju. Oni nikad nisu dovoljni sami sebi. A što je najgore. — tako u izvesnim sredinama nije dobro uživati glas mnogo pametna ili darovita «3uu i9sa. Covek koji pliva vraća se delimično u davno prevaziđeni stadij četveronošca. i nedovoljan. on se stalno i neprirodno prsi i kočoperi i propinje i svojim pravim držanjem nastoji da izgleda bar malo viši nego što je ili bar malo manje niži od svoje žene. oni su za onoliko veći za koliko drugog imianjuju. njima treba tuđe divljenje i priznanje. oni vas smatraju naivnim i nedoraslim čovekom. a te veličine nikad im nije 4 — Znakovi pored puta 49 . nekad su pod njegovim vidom i imenom.Kad je muž dosta niži rastom od žene. Istinski ponos dovoljan je sam sebi. 48 čoveka. čak sa mržnjom. Ako je takav čovek miroljubiva i pasivna priroda. uobraženje. pa i u pogledu i u svim svojim pokretima. i postalo izraz čoveka koji ga nosi i svega onoga što on jeste. a nekad goli. Samo. to obično utiče na njegovo držanje. to se ne primećuje na prvi pogled. jer se pre ili posle nađe neko ko takvog čoveka opljačka ili ubije. i postalo samo sebi svrha. istinski ponos je redak. kao jednog od svojih mnogobrojnih gonilaca. što želi i oseća. Kao što u rđavom selu nije dobro važiti kao bogat. Ljudi mučeni strahom traže često pomoći i saveta i levo i desno. Samo ne uvek jednako. Pa je preraslo i to. Njima se stalno čini da niko ne ume da vidi i neće pravo da oceni značaj i veličinu njihovih strahovanja i stoga im svaki savet izgleda uvredljivo površan. Mnogo češće susrećemo oholost. neumesan. a ako pokušate da im dokažete da njihova strahovanja nemaju uopšte osnova i da treba da ih odbace kao plod igre nezdravih živaca. sujetu. što ima i može. bez maske ponosa. on se s godinama i po nekoj teško objašnjivoj logici malo pogne i još više smanji.' Odelo je davno preraslo potrebu koja ga je stvorila. pođmlađujem se koliko mogu. Ali ako je takav muž sujetan i borben čovek. ali uvek i u svemu slušaju samo svoj strah. Ja sam od onih ljudi koji vrlo dockan bivaju pametni. tako da mu njegova pamet i njegov dar na nos udare. I nikad potpuno. Takav čovek dobije s vremenom nešto kruto i neprirodno u držanju.

A oholost je šlepa. naravno . sujetni ljudi se i ponižav aju da bi zadovol jili svoju sujetu i. Po nosni ljudi. bezdana . stoga su stalno nemirni . dok je ponos uvek miran. ne uspevaj u u tome. tražeći na što bi mogli da se popnu i izdignu. često stradaju zbog svog ponosa. ali im njihov ponos pomaže da podnesu svako stradanj e. Naproti v. u pokretu. jer sujeta se.*imšm mum dosta. zadovol jan onim što je i tu gde je. odjedno m okreće i prebacu je im ono što su zbog nje učinili. nju nije . prirodn o. kao ćudljiva žena iz rđavog društva. i samo ne da nikom na sebe.

traži odmah novu žrtvu. hrabri i pomaže čoveka na njegovo m putu. Po nos drži. a oholost na koncu pojede celog čoveka. sujeta mu truje život. zajedno sa njegovi m darovim a i uspesim a.nikad niko nahrani o. ona samo odlučnij e i glasnije traži još više.' Po preteran oj usrdnost i kojom nas neuraste nici mole da im učinimo neku malu uslugu (na primer da im bacimo pismo u poštans ko sanduče ). i. još!«. što joj više daješ i žrtvuješ . i ona zna samo da kaže: »Još. može se videti koliku im muku zadaju ponekad ovi sitni . nezasićena i nezasitn a. ometa rad i kvari odnos sa ljudima.

nasrtljiv o. indirekt no. O sebi govori samo ono što smatra da je povoljn o po njega i njegove poslovn e i porodič ne interese . policijs ki. stvarno jedinoj težnji da sebe i svoje pravo održi i osigura. M alograđ anin želi da bude obavešt en.i beznača jni poslovi. ali drugog zapitkuj e o svemu. a zatim što je moguće . U svojoj stalnoj i glavnoj.

Na drugom polu toga njegovo g zaintere sovano g Ijubopit stva nalazi se njegovo neintere sovanje za sve što nije. on ima potrebu da sakupi što više podatak a o svemu što ga okružuj e. A često vidimo kako se kod njega to sredstv o borbe s vremen om izrodilo i kako je u daljim. ličnim i porodič nim interesi ma. ili što mu izgleda da nije. i to naročit o onih koji nisu svima poznati i koji njemu mogu da posluže u poslova nju sa ljudima . dobilo oblik nezdrav og Ijubopit stva.više društve no podigne i obogati. u vezi sa njegovi m neposre dnim. već obogać enim i osigura nim naraštaj ima. ogovara .

preprič avan]a. nego što ono što rekne ne kazuje ništa. U poštova nju koje imamo za pokojni ke. kr. > Bgd. . postalo naviko m koja je izgubil a razlog opstank a i prvobit ni smisao i postala sama sebi svrhom . * St var nije u tom što on malo govori. našu ljubav i našu pažnju prema živim i odrasli m ljudima koji nas okružuj u. sadržan je i sav onaj manjak koji stalno prati .nja.o i u ljubavi i pažnji koje svi pokazuj emo prema deci. tj. ne sanut o njemu nego ni o čem drugom na svetu. 10 XI 1947 . naše poštova nje.

od svakog čoveka pomalo. 5 .Ce sto kod ljudi koji mnogo i teško rade nalazimo naročitu vrstu oštrine i nabusito sti prema svima oko sebe. To je kao neka vrsta doplatk a i moralno g zadovol jenja koje oni uzimaju kao danak. za veliki utrošak snage i izuzetni napor koji su učinili.

da na kraju. Tako je nastao velik i težak paradoks njegovog ličnog života i njegovog odnosa prema ljudima. zbog velike žalosti što ljudi mogu biti takvi. ponekad može da bude i teška. To staračko ćutanje je vrlo blisko. ali u tom trenutku on je prema ljudima bio hladan i odbojan i nasrtljiv. osim u trenutku kad je trebalo da ih pokaže prema ljudima sa kojima živi. Uistini je bio takav i pre i posle toga. tako da se nije moglo razabrati da li je taj vidik što ga za tren oka sagledate deo stvarnog sveta ili samo igra mašte. Od takvog načina mišljenja teško se brani i najbolji i najrazumniji među nama. Naše ogorčenje i naša povika na predrasude i rđava nasleđa imaju svoju punu vrednost samo onda ako u isto vreme činimo sve što možemo da te pogrešne ideje i dotrajale ustanove oborimo i zamenimo ih novim i boljim. Tim odnosom mi ponajčešće i ponajviše merimo celog čoveka i određujemo mu karakter i vrednost.* Jeste. suprotno. ne sme ili ne može da se bezazleno srne je. pa se u nama bol od poniženja koje podnosimo uvećava zbog sažaljenja koje osećamo gledajući njegovo robovanje samovolji. posle svega. priviđenje koje će već idućeg sekunda. A veličina toga paradoksa bila je prava mera one stalne muke koju je on imao sa ljudima i ljudi sa njim. biti zbrisano drugim priviđenjem. mana i slabosti samovolja je najbliža životinjskom svetu neprobuđena srca i šlepa razuma. kao naličje licu medalje. ostanu ćutanje i praznina kao jedino što je stvarno i postojano. kakvi se pokazuju u odnosu prema nama i našim interesima. dosadna je pomalo staračka govorljivost. a zatim i srčan i srdačan i zauzimljiv i nesebičan. i samo onakvi. smešna je i pomalo žalosna njihova potreba za pričanjem anegdota i sklonost ka ponavljanju. nepovoljno. * Imao je mnogo lepih svojstava. Od svih ljudskih poroka. koliko je bolja. Pa ipak. onom isto tako neprijatnom i mrgodnom ćutanju mladića u kritičnim godinama puberteta. a on sam o sebi drugo. 53 . pronicljiv. ali ćudljivo i kratko. Mi obično mislimo — ili smo bar skloni takvom načinu mišljenja — da su ljudi onakvi. Utoliko teže što je samovoljan čovek i sam rob svoje samovolje. bio je. Tako su ljudi koji sa njim žive imali o njemu jedno mišljenje. i Najteže je podnositi ljudsku samovolju. Teško čoveku koji ne zna za šalu i društvu koje ne ume. Sve je te osobine imao uvek. pre svega. shvatanjima i ukusima. jer ne imieju da razgovaraju. 52 I Pri razgovoru sa tim čovekom gotovo svaka njegova rečenica pokretala je zavesu sa nekog novog vidika. vedrija i zdravija ta slabost od onog mrgodnog staračkog ćutanja koje nalazimo kod ponekih staraca. Šapuću da ne bi vikali jedan na drugog.

Nekad im je sve oko njih pružalo toliko zadovoljstva da ništa nije moglo izgledati skupo i preplaćeno. isto kao i oni koji se vole. postaju tvrdi na pari. Onima koji nisu sposobni da osete odanost nekoj stvari ili nekom licu. * —Ne treba se bojati ljudi. —Pa ja se i ne bojim ljudi. jer ih nema. na što se čovek može jednom zauvek osloniti i iza čega se u svom od postanka do nestanka ugroženom postojanju može zakloniti. pa i iz neke nerazumljive potrebe). ujutru. ili pojačava već postojeću. I kad nisu zajedno. niti kad legne.* ■ Eto šta je čovek! Kad ustane. tako su sazdani. i ne sluti. on ne zna. nezainteresovan 54 Poznato je da mnogi ljudi. meni uvek izgleda smešno i nerazumljivo da čoveku koji u mladosti nije znao za reč »skupo« i kome je još od pre desetak godina sve u životu izgledalo ne jevtino nego poklonjeno. sad odjednom nalazi svaku cenu previsokom i svaku uslugu preskupom. nego na takve ljude. kad zađu u godine. nešto što traje i ostaje. Oni iza takvih osećanja traže uvek lični interes i račun. nego onog što je neljudsko u njima. jer im život sve manje pruža i sve više za to malo traži. Pa ipak. zanos. zahvalnost. kakav će san usnuti. jer (opet iz društvenih obzira) ne mogu da kažu jedan drugom ni stoti deo onoga što su u mislima već toliko puta izgovorili. u vremenu kao što je naše. Jer. da nisu ni mislili o ceni. a sada. kad se sastanu (a moraju se sastajati iz društvenih obzira. Ni toliko! * Posmatrao sam ljude između kojih postoje sukobi interesa ili oštra nepodudarnost temperamenata ili netrpeljivost zbog razlike u pogledima i mišljenjima. a u govoru zamuckuju. Nepodnošljivost između njih raste i pretvara se vrlo često u duboku mržnju ili nešto što je tome sasvim slično. i slično — izgledaju takva osećanja kod drugih ljudi lažna i neiskrena. kad su zagazili u starost. a kad im ne pođe za rukom da ih nađu. oni misle jedni na druge. Samo što kod njih misli idu u obrnutom pravcu. — I od svog mišljenja ne odstupaju nikad. naivnim i glupim. osećaju se nelagodno i drže se neprirodno. Njegova nesreća je bila da se. niže pobude. Zbog toga takvi ljudi. 55 . onda su kivni ne na sebe i na svoju grešku. Svaka misao dodaje protivniku po jednu crtu koja je dostojna mržnje ili prezira. mogu da imaju tako malo zadovoljstava od ljudi i stvari da im sve mora izgledati strahovito skupo i da se stalno moraju osećati prevarenim. možda to shvatanje i nije tako pogrešno kao što bi moglo izgledati. Ali. Postoji za to i poznato fiziološko i psihološko objašnjenje. Svetiti se životu — zaboravom. i skloni su da ih smatraju ili pretvornim i podmuklim ili. kad razmislim. nije mogao nikad potpuno osloboditi neiskorenljive a naivne i opasne iluzije da se u životu može naći stalna tačka. Ne gledaju jedan drugom pravo u oči. u boljem slučaju. šta će mu se toga dana desiti.

A najgori i najteži su oni tirani koji su i sami. bližeg životinjskom nego ljudskom životu.'mmjt Nisu svi ljudi tako rđavi kao što to rđav čovek misli. ako je i najbolji psiholog. Mi idemo našim putem. mučeni i nesrećni. čak ni u mislima — to je za njega nemoguće i toga se on boji više nego smrti. nama pada u oči najpre ono što je u suprotnosti sa našim navikama. a onaj drugi neće mu to nikad u celosti. obeshrabreni i • Varijanta (Sveske — Šarena knjiga): Ne volim rano leganje ni rano ustajanie. jer sve i da polovinu zemlje popale. dramatične preolo-ete i teške događaje u životu. onda tek vidimo da je mnogo manje neophodna nego što smo mi to mislili dok je još trajala i dok nam je polako nestajala iz očiju. bez ikakve mogućnosti da se ikad bude išta drugo. Bio je dobar. to oni ne mogu nikad uvideti. Kad neke stvari nema i ne može da se dobije u prodaji (nekog leka ili čaja na primer). sa ostalima. on to sam ne može proniknuti. ponekad i ne misleći i ne znajući. ma s kog razloga. Nepredvidljivost njihovih ćudi muči nas isto toliko koliko i te ćudi same. mučeći druge. ono što nas odbija i sa čim ne možemo da se složimo. Niko od nas nikad ne može znati kako izgleda u očima drugog čoveka. to je njegova stalna težnja da bude i izgleda bolji nego što je. ali jednom zauvek. a to je kobna zabluda i jalov posao. To je kvarilo. mogli olakšati svoju muku. u sebi. ali ponekad i mučeni sumnjom. To je bio jedan od onih ljudi što ne zauzimaju mnogo mesta u svetu. I kad god sam. nesrećnik. A tek docnije uspevamo da uočimo sve ono što je razumno i korisno i što tu novost čini opravdanom i neizbežnom. Oni misle da bi. Jedino što je kod te njegove dobrote moglo da smeta. jer su za njih vezana sećanja na bolest. ijkusom i 56 shvatanjima. ponekad i radosno. * Rano leganje i rano ustajanje imali su za mene uvek nečeg bolnog. Ali. potišteni. njihova muka ne bi za dlaku manja bila. iskreno kazati. Jer. Ono što je najgore kod tih malih kućnih tirana — malih samo po prostranstvu njihove vlasti a nikako po težini i oštrini njihove tiranije — to je njihova ćudljivost i samovolja. 57 . A bez toga nikad mira ni prave sreće. ni prividno ni privremeno. Neće hteti ili neće umeti. Covek koji mora da legne sa mrakom a ustane sa svitanjem izgleda mi uvek kao unazađen i ne-srećan stvor. osuđenik. osećao sam se kao bolesnik. i sam morao tako da živim. Kad god posmatramo neki nov oblik života u njegovom nastajanju. tamnicu. zajedno sa ljudima i svima živim stvorovima.' Biti nešto.

I čovek nema razloga ni opravdanja da zbog nje bude ni naročito ponosan ni preterano postiđen. gonjen željama i strastima.' I tuga je jedna vrsta odbrane. bez nas. I mi se dižemo i idemo dalje sa našim putem i svima živima koji su na njemu. kao mrtav predmet. Tako mu je izgledalo. Zbog toga predstava koju imamo o sebi nikad nije tačna. ili bar iznad prošeka. * a u Mislim o jednom zločinu koji bi stajao pred ljudima go i strašan. pred neki skup. > Napomena u rukopisu: Za Nemoe. lična i ne mnogo lepa stvar. imao sam veliku potrebu da drugima govorim mnogo o sebi. kad sam star. Ali stvar je ispala tako da su pred njim odjednom sedele sve same pametne glave. Bolesnik koji se ne pomiri sa činjenicom da je bolestan — neće nikad ozdraviti. često suprotnim mislima i osećanjima. u najmanju ruku.umorni do te mere da zastanemo i ostanemo u mestu.. I to njihovo Ijubopitstvo muči me isto kao što me je nekad bolela njihova ravnodušnost. * ( . Dok sam bio mlad. želeo sam da razgovaram sa ljudima. bez ijedne olakšavajuće okolnosti. Niko nije hteo da me sluša. I to me je mučilo. da je ono isključivo i jedino naša stvar. kako gledam na svet i ljude oko sebe. Danas. prosečne i neuke ljude pred sobom. To nije tako teško kao što vi mislite. Kad izađete na govornicu. bolje rečeno kakvi mislimo da jesmo. Njemu je neko rekao: »Treba da se oslobodite toga osećanja manje vrednosti kad javno istupate. a koji bi se u stvari sastojao od samih olakšavajućih okolnosti koje se ne mogu nikad sagledati ni dokazati. hteli bi da znaju šta mislim i nameravam. &8 59 . čak i glup. da naše ispadanje i ostajanje u mestu ne znači ništa ni za koga i ni za što na svetu. rastrzan različitim. Samo vaša preterana osetljivost i bojažljivost smetaju vam. Ali tada vidimo — čudno! — da naš put ide dalje. sitna. a ponekad je potpuno neverna. Najmanje stvarnog osnova imaju i najviše nam štete nanose osećanja bilo gordosti bilo manje vred-nosti i stida zbog toga što smo takvi kakvi jesmo. umoran i željan mnogo više mira nego razgovora. često se menja. po zakonu koji važi za mrtve predmete. zamislite samo da imate sve same glupake ili. A ja ne mogu reci da kažem. svi me zapitkuju nešto. ali niko tada nije hteo da se zaustavi i da me sasluša. Ja ću vam dati dobar savet. a njegov govor bio je kao govor čoveka koji je ispod prošeka. I to me muči. svi traže od mene da lm govorima o sebi. Svaka duboka i trajna mržnja nosi svoju tragiku sa sobom. kad sam zaSao u godine. Sad.' ' Varijanta (Sveske — Zelpna knjiga 1): Dok sam bio dečak i mladić. U onom što mi o sebi mislimo ima vrlo malo onog što stvarno jesmo a mnogo svega drugog. naročito onog što bismo želeli da budemo ili što se bojimo da ne budemo.« I on je poslušao savet i primenio ga prvom prilikom.

neočekivano i podmuklo napadaju. budi me. Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. Bolje bi mu bilo da nikad nije ni krenuo. a ni o čem drugom __________ nisu ništa bolji. ljudi koji samo na to paze i samo o tom vode računa. j . manja. Ljudi koji ne paze šta govore i ne vode računa kad šta govore ni pred kim govore. Teško onom čiji put krivuda. mi učestvujemo u 61 . Njegove su hrabrosti skrivene. da nikad nije ni saznao šta je to ljudski korak ni zemaljski put. Niko im nikad nije naslutio izvore. Ali. Taj neće nikad nigde stići. nepravdi. Napatiće se mnogo i na kraju će skapati na raskršću kao prosjak. misle o tom kako izgledaju i kakav utisak ostavljaju dok govore. fizičku ili moralnu. Isto kao i njegovi najveći strahovi. Oni osećaju potrebu da se štite i brane. oružje i novac i zemlja i zgrade. s •-"*« Tako. s druge strane. teško je. niti će im videti ušće. Poznato je da nas u odnosu naših bližnjih prema nama najviše ljute i ogorčavaju oni njihovi postupci koje bismo i sami učinili da je nešto obrnut sticaj okolnosti. a nmogo više 60 Kad su oni koji su nam bliski i koje volimo bolesni ili u nekoj drugoj nevolji. ukršta se i seče sa drugim putevima. — Sta radi tvoja žalost dok ti spavaš? ■— Bdi i čeka. i zbog toga često. i sve ono što služi za odbranu i održanje. i stalno teži da dođe u one ruke u kojima će u najvećoj meri moći biti ono što je i najbolje služiti onom čemu treba da služi. Kod umnih i darovitih ljudi ta moć je. a ne zloupotrebiti je bar ponekad. čini mi se.Zemlje velikih ostvarenja su i zemlje velikih. pored druma. Primitivni i ograničeni ljudi imaju razvijenu sposobnost nadanja. * Blago onom čiji put ide uporedo sa putevima ostalih ljudi na ovoj zemlji. Imati veliku snagu. i biće sahranjen tu. gotovo nemoguće. Niko ne zna odakle dolaze njegove reke. kao razbojnik. Naprotiv. i sa priličnom verovatnošću može se kazati da će celog života biti i sebi i drugima nezgodni i teški. ide iz ruke u ruku. U ovom slučaju pravi put je zaista — u sredini. A kad izgubi strpljenje. menja gospodara. nisu ni prijatni ni korisni.

Mnoge velike i sudbonosne strasti naše mladosti počivaju na prostom nesporazumu. u kom ljudi veruju u trajnost društva i vrednost tih formi. pokaže na neku stvar u izlogu i kaže tonom ćoveka koji je rešen na sve: — Uzimam ovo i plaćam koliko tražite. Jer mladost ih sluša sa osmejkom. A posle. ili mnogo manje nego što može da predvidi. Oni uvek idu više u pravcu nipodaštavanja protivnika nego u pravcu sopstvenog usavršavanja. izvan sveta u kome živim. ja ću već sutra. Ali možda je i to jedna od neizbežnih beda starenja. ne znam zašto. tako da ga istovremeno osete i shvate i oni koji ga daju i oni kojima je namenjeno. I zbog toga valjda. ali ne razume. Izgleda mi. opet misliti na prošlost ih budućnost. Tu smo mi kao nevešt i nespretan čovek koji uđe u neku radnju. Uzdržati se od te slabosti bilo bi i lepo i pametno. da stalno suprotstavljaju starost mladosti i da proklinju onu prvu a uzdišu za ovom drugom. A onda se setim da su i ta prošlost i ta budućnost sačinjene od neke i nečije sadašnjosti. po nagonu neke nesvesne samoodbrane. Samo se uzalud ponižavaju i brukaju ti razgovorni starci. . kad budem čitao o mračnim zlima i nepravdama koje ljudi čine ljudima. da je takve stvari teško zamisliti u sadašnjosti koja znači naš život. Stariji ljudi imaju čudnu naviku i neiskoren-Ijivu potrebu da svuda i svaki čas pominju svoje ili tuđe godine. pokaže se da ste ušli u pogrešnu radnju i tražili nešto što vam ne treba i što stvarno niste nikad ni želeli da imate. sluša ih i čuje. »lomljenje vrata« — ja sve to uvek zamišljam negde daleko od sebe. Oni se više trude da umanje ugled protivnika nego da podignu svoju sopstvenu vrednost. Zavisi od toga sa koje strane barikade se nalazi onaj koji tu reč izgovara. »izvlačenje asure«. Ima nečeg jadnog i pomalo nedostojnog u tome. negde u nekoj dalekoj prošlosti ili još daljoj budućnosti. o tamnim spletkama i onom što se zove »podmetanje noge«. I kao da od mladih očekuju utešnu 62 Kad god čitam o podmuklom i upornom proganjanju nevinih ljudi. sa izrađenim i utvrđenim društvenim formama. ali se naše saučešće i vremenski i po svom obliku retko poklapa sa njihovom potrebom za saučešćem. kad je sve dockan. Kad neko kaže »revolucija«. I to naročito kad razgovaraju sa mlađima od sebe. može se tome saučešću dati oblik i ime. da je i ova naša sadašnjost jednom bila budućnost i da će se nekad zvati prošlost — i svet mi dođe tesan i strašan kao klopka. a ako i jesu. reč koja bi im rekla da nisu baš tako stari kao što to stariji misle. Kao da sluša dalek i potpuno nerazumljiv jezik. Samo u određenom društvu.njihovom bolu. i nadasve: smešnog i uzaludnog. da to nije tako strašno kao što izgleda. isključujući sadašnjost. on je rekao mnogo više nego što misli i što bi hteo da kaže. Oni kao da su mučeni nekim osećanjem krivice koju bi hteli da sakriju a o kojoj ne mogu da ne govore.

rečitom i dobrom čoveku. a naročito da lepo govori: samo jedno nije nikad naučio: šta se može kazati. oni su veseli. pred istim stvarima misle više o tom zašto su takve. kao protiv mučkog prepada i nepravde. dok muškarci. » Svašta je umeo. A ono što se zove slava ima — ma kako to nemoguće izgledalo — jedno lice i stotinu naličja. * Međutim. 64 65 . Upravo to iznenađenje i to ogorčenje pokazuje najbolje da se nikad nismo izmirili sa životom ovakvim kakav je. a šta ne. obnevideli. i nesposobnost u isto vreme. Dvaput u životu čovek je izložen jakom iskušenju da suviše govori o sebi. Naravno da u tom pravilu.Kolumbo priča da je prilikom otkrića Kube video biljku pamuka i na njoj stalno u isto vreme jedne čahure koje tek dozrevaju. To je oduzimalo mnogo od vrednosti tome bistrom. vrlo često. odjednom ne poznaju više one koji su im dotle bili bliski i dragi i ne ume ju da prime njihove savete i utehe. nagonski ljudi ponašaju se vrlo čudno u bolesti. ali tu žensku sposobnost. i u tom pogledu ne razlikuje se ni u čemu od muškarca. Svaka stvar ima svoje lice i svoje naličje. i treće koje su tek u cvetu. i u tom iznenađenju ima neke gorčine i pobune. sa njegovom bujnošću i nemirima svake vrste. Jednostavni. kada i na kom mestu. primajući je takvu kakva je u danom trenutku i računajući sa njom kao takvom. Kivni su na svoju bolest i na sve oko sebe. Prvo je mladićko doba. kao da namerno prekidaju sve veze. a drugo staračko doba. * Neću kazati ništa novo kad utvrdim da žene sve što se dešava posmatraju stvarno i konkretno. oni odjednom ostanu sami sa svojom bolešću. Na svaku stvar one gledaju tako. S — Znakovi pored puta Ko ljudima sve veruje. Sve češće se u naše vreme susreće žena koja ništa ne prima onako kako je. skloni vezivanju sa ljudima. Možda će za nekoliko decenija ili vekova gornja karakteristika žene pripadati prošlosti ljudskog društva. susrećemo tako često da o njoj moramo da mislimo. ima izuzetaka i na jednoj i na drugoj strani. prolazi rđavo. i najmanja. i da negde u najdubljem dnu našem postoji i traje nada da bismo mogli nekako izbeći neumitnom toku života i uverenje da bi stvarno moralo biti tako. Dok su zdravi. ukoliko je uopšte pravilo. kakve bi mogle da budu i kakve bi trebalo da su. Jer svaka. mi se uvek iznenadimo. čak ni njihovu pomoć. Takva biljka trebalo bi da bude čovek. ovde je najzanimljivije baciti pogled na ono što sam nazvao izuzecima. druge koje su već dozrele i otvorene. sa manje ili više izrazitim znacima senilnosti. Kad naiđe neka bolest na nas. ko ništa ne veruje. Boluju kao zverke. još gore. druželjubivi. A kad se razbole. klica života nosi sa sobom i svest o trajanju i savršenstvu.

u njima i oko njih. Da biste se spasli. kao na krstu. A dešava se da ti ljudi. za nerad. kakvih u nas ima dosta. jer se od toga pobeći ne može. Nedužni. do apsurda. Lakše se branimo od svakog drugog zla nego od nepredvidljive i neuračunljive ćudljivosti. za život čula. Cesto mi se čini da je od svih naših ljudskih rđavih osobina najteže podnositi samovolju. Preterati. kradljivci ili ubojice. Samovoljni i osioni ljudi. susreće gde to ne očekujemo. Stoga žive razapeti na toj bezumnoj računici. a samovolja nas prati i goni stalno. osloboditi se. U stalnom dodiru sa ljudskim slabostima (a svi smo manje-više slabi i ništavni pred bolešću i goli pred lekarom) oni s vremenom upoznaju dobro bolesti i > Zgb. pravi mučenici. steknu iskustvo i veštinu u njihovom lečenju. inteligentnijim. idite napred. To je ono što ljudi nazivaju lekarskim cinizmom. I 1958. * Životna snaga jednog čoveka meri se. kojih samovoljni ljudi nisu potpuno lišeni. Ali ih ima mnogo više koji već na početku života bedno propadaju. dešava čudan proces.' * Izgleda mi da se u izvesnim lekarima. žalbe i strahovanja. U tome je lek. stvaraju junaštva od milosrđa i ljudske dobrote. skapavaju kao mušice. znači isplivati na površinu.* strah je u čoveku kao oduvek pritajen. još manje pomišljajte na bežanje natrag. da postaje neizdržljivo. i samo traži i nalazi prvi zgodan povod da ispliva na površinu i da se objavi i razvije u svoj svojoj strahoti. jer se ona ne zaustavlja ni pred čim. 66 ef . Idite do kraja dok ne dotaknete dno. pogađa gde se ne nadamo. u svakom vremenu i u svima redovima. Svaki se rđav nagon pre ili posle zadovolji i smiri. dok vam se ne ogadi. 25. Izvinjavaju se pred gorima od sebe kojima ništa nisu nažao učinili i iskupljuju se od onih kojima ništa ne duguju. Kad jedno određeno stanje počne da vas muči. unapred su otrovana i obesna-žena njihovom samovoljom koja može da stvara samo nered i pustoš. nanose društvu više štete nego pijanci. oni plaćaju dug koji se isplatiti ne može. koji su na svet došli sa nizom netačnih predstava o sebi i o drugima. izvode prave podvige i velika dela. od osećajnog i misaonog nereda sirovih i surovih ljudi. pored ostalog. sa iz osnova pogrešnim shvatanjem ljudskih odnosa. To važi za sve: za rad. i njegovom sposobnošću zaboravljanja. terajte do vrhunca. i to u onim boljim. pa i sami sebe. i što ga više plaćaju sve se više osećaju dužnicima. jer bolje neće biti. * Ima ljudi koji se celog svog života sve nešto izvinjavaju i sve zbog nečeg iskupljuju. To su nevini krivci. nemojte stajati u mestu. usrećavaju hiljade i milione ljudi. I plemenitija osećanja. ali izgube svako poštovanje prema čoveku pojedincu i svaki smisao za njegove male slabosti i kolebljivosti. za poročne navike kojih se stidite a kojima robujete. pod bičem svojih pogrešnih predstava. za muku duha.

ali samo onaj ko je sagledao i upoznao (ili bar naslutio) raznolikost sveta i neiscrpnu mnogovrsnost njegovih pojava sa svima 69 . * Umesto nekadašnjeg: »-Nikada više. . smrt nas celog veka drma. jer stariji su po samoj prirodi stvari skloni da oštro. čini sve kako bi nas što pre izvukla iz života. kao i naši nezdravi prohtevi i poroci — sve su to samo razni načini i pokušaji da se čovek nekako prevede iz života u nepostojanje. svima. kratkovidu sebičnost. đo-K .Jdelom drugo do vezanost za određene životne oblSe i na'vike. Isto tako ni bezobzirnosti mlađih prema starijima ne treba davati ohrabrenja ni podrške. sa njegovom pravilnom smenom dana i noći i godišnjih doba. udara i zakreće čas levo čas desno. jedan i jedinstven. * Nesumnjivo je srećniji i može da izgleda jači i dosledniji onaj ko iskreno i duboko oseća smisao. sude sve što dolazi od novog naraštaja i da svoja shvatanja smatraju zauvek utvrđenim i neprikosnovenim. nego koji nam je dat kao celina. nerazdvojno povezano u ovom našem ljudskom životu. nego da je spas i rešenje u tom što postoji istovremeno oboje. koji nismo tražili ni stvorili mi. * Naše melanholije i naše bolesti.'Možda je tu negde koren i celog ljudskog straha od nepostojanja. vuče. * Strogost starijih prema mlađima ne treba naročito podsticati. gotovo po pravilu.* Kad u bojažljivom čoveku obamre strah onda se i?akvog treba pribojavati isto kao x onog koji je prirodno hrabar. vrednost i lepotu jednog određenog sveta i jednog utvrđenog načina života.: : 68 To što nazivamo ljubav prema životu nije. ukratko. svakom i svuda: da!« pa se onda vidi da ni to ne može da bude. Kad god sam i gde god sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili preteranu osetljivost za ličnu čast i dostojanstvo. nerazvijene sposobnosti. tvrdo srce i grubu. uvek sam. do nepravednosti oštro. onako kao što čovek izvlači ekser iz daske. nego jedno u drugom. ne uporedo i jedno drugom protivstavljeno. jer ona se javlja prirodno i razvija ponekad toliko da joj pre treba postavljati razumne brane. nikad: da!« — »Uvek. Na telefonu lakše i jasnije izbijaju neke karakterne crte čoveka nego u usmenom razgovoru. Jer. nailazio i na ograničen um. a svoje društvene položaje doživotnim. I sa tog mesta krenula je ona zamišljena ljudska linija što iz nejasnog života svesti vodi pravo put večnosti koja ne postoji. Možda i vise. sitne i krupne. * Cim je u čoveku počela da tinja iskra svesti. ona mu je pokazala kratkovekost našeg postojanja u ovom svetu.

često i mnogo veće. ali jadnik je svaki onaj ko ga nikad nije sanjao. A sa čuđenjem primećujem da nisam ni u tome sam. puna sloboda. Pa ipak. Svaka misao i svako ljudsko osećanje ima jedan jedini izraz koji je dopušten i koji se smatra pravim. » Kao slepac koji s vremena na vreme zastaje na drumu i uzdignute glave proverava pravac. Iza vas će ostati sami pepeo. Za tu vrstu ljudi i ne postoje život i svet. i kad bismo sve to imali onako i pod onakvim uslovima kako to njima izgleda. To obaranje stepena vred-nosti svega oko sebe. prelazima i stapanjima. Postoji jedno shvatanje hrišćanstva koje samo po sebi stvara ne ljude nego mučenike koji pate bez jasnog cilja i pravog smisla. Oni uporno i dosledno svlače sve na niži plan. Kad racionalni ljudi — pod udarcima sudbine — počnu da sumnjaju u moć i vlast razuma. Posmatrajući ljude oko sebe. san kome ponajčešće nije suđeno da se ostvari. Ljudi u kojima se sretnu oba ta nedostatka. '31. Putovanja su za mene bila uvek teška.njihovim suprotnostima. to su ljudi kratke pameti i tvrda srca. tako se i ja pitam ponekad: da li sam ja u svom hodu okrenut prema životu ili prema smrti? Prokletstvo i pokor ovog sveta. vidim da je broj onih koji se na putovanju osećaju izgubljeni — vrlo velik. to su pustinje u ljudskom društvu i od njih dolazi najveća nesreća. po cenu duševnog mira i večitog spasenja. nego padaju pravo u prazno ver je. samo taj može biti smatran pravim i potpunim čovekom. A iza vas će ostati samo balav trag. oni ne mogu više da pribegnu veri. svi putujemo. 70 71 . kad bismo zaista imali sve ono što zavidljivci koji nas okružuju misle da imamo. kao iza puža. Bgđ. * Mi bismo bili potpuno srećni. Svaka i najmanja pojava u životu ima samo jedno značenje koje treba pogoditi i jedno mesto koje. -— Ako! Znače se bar da smo bili vatra. I opšta mxika i nesreća.* — Vi ćete sagoreti brzo i beskorisno. i s godinama bivaju sve teža. treba pronaći. to je njihova svagdašnja hrana. ili bar blizu sreće. mogu ponekad da dođu i od ljudi jakog razuma i dobra srca. U tom traženju i pogađanju prolazi im vreme koje bi trebalo da znači život. to je san. Sloboda. ali to su izdvojene tragedije koje se dešavaju povremeno i retko. Xn 1956. dok glupi i neosećajni ljudi neprekidno šire oko sebe smrtonosan pustinjski dah. Istina je da nesreće.

anđelima i svecima. Pesimizam u službi života. Mi se prema planini ponašamo kao prema pripitomljenoj zveri. i izražavaju ga svakom prilikom. šume i divljine. Zbog ograničenog poznavanja prirodnih zakona i stvarne ljudske prirode. samo ne jedno i to najvažnije: kako sa što više dostojanstva ostareti i što pristojnije umreti. ili svom savršenstvu.u nama živi urođen strah od planine. Nedostatak filozofije! Prvo. čas se kezi pokazujući zube i odajući krvožedne namere. Potpuno smo mirni i hrabri jedino kad smo u društvu ili kad smo okruženi zidovima uređene i sigurne kuće. i još imati snage da se to saznanje stoički podnese. nego sastavni deo našeg života. Cas je gladimo. čas opet bežimo od nje. nama pojedini ljudi mogu da izgledaju kao čudovišta i izuzeci po svojoj zloći > Borba 1. ali se ni do danas nismo oslobodili sećanja na nju i straha od nje. Mladi ljudi ih i ne razumeju. Ta mišljenja su obično preterana. oni gube iz vida da starost nije neko izdvojeno i naročito stanje. to je slabost mnogih inače vrednih ljudi. Drugo. oni misle da sve znaju.' * ili dobroti. Trebalo bi živeti i raditi tako kao da neki oblik večnog života (i u njemu neka čovekova lična odgovornost) zaista postoji. m 1957. oni ne pomišljaju da to stvarno nikog ne zanima. i što se usuđuju o svačem svašta da kažu. Zato što mogu. o bogu i satani. to je još gore — pustinja i smrt. Otud vodi poreklo i ljudska misao o bogovima. Postoji priča da je na dvoru nekog sultana bio naročit činovnik čija je titula glasila: evetefendija. To su ljudi koji sve uče i mnogo nauče. 7 . ' Napomena u rukopisu: (NJegoS). a kod staraca zaostaju. Preci su nam davno pobegli iz planine. Jedno i drugo je izvor mnogih zabluda i često postaje nepodnošljivo i smešno.' * Preterano vajkanje na starost i njene mnogobrojne nezgode i teškoće. i to ne samo u mladosti i u zdravlju nego sve do poslednjeg dana i minuta. a u isto vreme znati da takvog života nema i ne može da bude. a ona isto tako. Njegova jedina dužnost bila je »da klima glavom u znak odobravanja na sve što sultan kaže-«. a njihovim vršnjacima je takva kuknjava odvratna. Starci i mladići obično imaju mišljenje o svemu. čas se umiljava. u jednom ili u drugom pravcu. logično povezan sa mladošću. smeška-jući se nesigurnim osmejkom koji treba da pokaže kako je se ne bojimo. sa zrelim dobom i — sa mirovanjem posle smrti. Ali noću i tu dopire malo straha od planine. jer i sami isuviše dobro poznaju terete starenja i starosti. Ali mladići i starci koji nemaju mišljenja. Kod mladeži ona idu suviše unapred.

s .

Dok čovek živi sam. A kad se oženi. Covečanstv o mora s vremena na vreme da promeni rame na kojem nosi teret koji se zove život. on sve to posmatra na drugom tj. on u svojim mislima nosi saznanje o nesavršenst vu ljudskih stvari i prolaznosti svega na zemlji. .wrtf)ptr^mmmmr»m-f * Društv ene promene. i sa mučnom nelagodnoš ću oseća da to isto oni posmatraju na njemu. na svojoj ženi i deci.

Treba živeti za budućnost. u dalekoj daljini. A ne mislite na njih kad niste na to primorani. kao pramičak magle koji se gubi. boriti se protiv onog što čovek vidi i oseća pred sobom. branite se samo koliko je neophodno. A sve što su uradili. a za nešto u što treba verovati i što se samo naslućuje. nekad jače. Zato je To je najteži način života. m .vi imate od samog početka jednom zauvek određen stav i ne osećate potrebu da se upuštate u slične borbe i obračune. poneo sam na dlanu jedne ruke. kao zlatna magla negde iza toga brega. tvrdo i ogromno kao granitni breg. Iza mene je ostalo sve što su ljudi rekli. S t vaš život mnogo mirniji i vi sami izgledate mnogo lepše u njemu. nekad slabije. stvarno. Otišao sam.

što ga većina njih izbegava? Seti se samo šta ti misliš o njima. Zašto se čudiš što ljudi ne traže tvoje društvo. a sve ono što sam uistinu bio i. a za mene strašan odnos! 7 . pogotovu. Ta najgora vrsta smrti. a šta sam o sebi. daleko od vašeg pogleda. ono što sam mogao da budem i značim.Ne. to je jedini mogući oblik dodira između nas. najmanji i najmanje bitni deo mene. I sve će ti ili b razgovora i sporazuma može * da bude između K vas i mene? Nesporazum. bila je uvek daleko od mene. čak ni u časovima bolesti ili potištenosti. sve je to van vašeg znanja. Vi poznajete sporedni. sve što bi moglo nešto da vredi u meni. ravnodušnost ja nisam nikad ni želeo ni osećao. koja se zove ravnodušnost. — Potpuno naopak.

I prvo i drugo zauzimaju mnogo mesta u mom životu. verni i jasni. Čini mi se! Veći deo života proveo sam smatrajući se potpuno izgubljenim čovekom. Čini mi se da ću umeti dočekati smrt kako sam i život primao. zapisao u svoju malu džepnu beležnicu: Vi kažete. Ono što se dešava oko nas puno je nemira. Sto manje imamo snage da utičemo na tok stvari oko nas. kao da nam to nije dosta. Tome nas uče sva zemaljska dobra i uživanja!« Dobro. kad sam. Mi se stalno plašimo da će oni koji su »ludi i mladi« pogrešiti. dobro. Sve što sam uradio. nesporazuma. nepromenljivi i večiti. ono što treba da bude i što je tek na pomolu puno je strepnje i neizve76 snosti. nego od našeg straha i nemoći. Ali. Tada ću vero-vati još bolje i čvršće u njihovu prolaznost. da smo sve tačno predvideli. kažem ja. Ali starost je takva. uradio sam sa tom mišlju i tim osećanjem skrivenim u sebi. sve se više osećamo odgovornim za sve i svakog. verujem vam na reč.starost donosi. snagama i sposobnostima. A ceo taj naš svet. Ono što je prošlo za mene je. kao zanimljiv. ali da niko nije hteo da nas posluša. netražen poklon. dobro ili zlo. što sve oko sebe merimo svojom potrebom za mirom i nepomičnošću i svojim. u stvari. koja nam omogućava da kratko živimo i još kraće zadovoljavamo svoje nagone. jer imaju sve svoje dimenzije i ne mogu slagati ni prevariti. Možda mi je bilo osamnaest godina. da smo opominjali na vreme. prolazno je i ništavno. * Prividna ravnomernost prirodnih pojava oko nas. stvara kod nas iluziju nekog predviđenog i ustaljenog reda. ali pustite me malo da se i sam u to uverim. a vezani za život zauvek i nerazdvojno. to je veliki časovnik koji nikad. Pri tome ne primećujemo da najveći deo tih naših briga ne potiče od stvarne ocene položaja. Minuli životi i događaji jedini su koji uistinu postoje. briga i kolebanja. jer drukčije ne može biti. 77 . mnogo sitnih i krupnih briga i nezgoda. od toga što nismo više mladi i ludi nego stari i — ludi. posvećeni smrću i nestankom. i sve nam nerazumlji-viji. jedino jasno i jedino — moje. uživajući bar nešto od tih slasti i dobara. mirno i hladnokrvno. može se samo ljudski sud o njima menjati. ni prvog dana kad je prohodao. sama po sebi. žedan života i željan svega. Stalno imamo utisak da će bez naših saveta i upozorenja sve krenuti nizbrdo i u propast. mi sami pronalazimo nove povode nezadovoljstva. nije pravilno radio. i prestiže. i stalno nam izgleda da nam događaji daju za pravo. umoran od borbe sa svojim telom. »otići predaleko«. možda i manje. ali o onom što je prošlo ja mogu mirno i slobodno da razmišljam i govorim. učiniti nešto opasno i nepopravljivo. od istinske brige za stvar. ali oni sami ostaju takvi kakvi su. a ne mladalačkim potrebama. besmisleniji i opasniji izgledaju postupci naraštaja koji nas stiže. i neprestano ponavljate: »Sve što je zemaljsko.

niče i raste oko nas. naročito erotskim uživanjima. Veliki rastanak. kako su ih postavili i. Za procenu jednog čoveka i pogotovu jednog društva presudno je gde se u njemu na skali važnosti nalazi i koliko mesta zauzima potreba za čulnim. prateći ljude i njihove sukobe. nagli pokreti. kod svih rastanaka. ili jarka svetlost. ali uvek na tvrdom tlu stvarnosti i sa živim ljudima od krvi i mesa. ' 78 n . Ah. vetar. ali sigurno je da je tako. Živeći nešto duže. posle smrti žali samo jedno. Eto. Strahovito patim od stalnog i mučnog osećanja da sam nešto skrivio. za njega su postali fantastični podvizi nadljudskih razmera. tako je to otkad znam za sebe. smela mišljenja i jaki izrazi — to su neprijatelji starosti. žalili udvoje. Tada nastupaju dva-tri dana i. to je lavirint u kom živim. možda više i bolje podvige.Takozvani praktični ljudi bili bi vrlo korisni i zasluživali bi svaku pohvalu i poštovanje kad od te svoje praktičnosti ne bi hteli da naprave smisao života i razlog svoga opstanka. To znači po dvatri puta dnevno. naravno. Studen. čoveku se na mahove čini da »mišljenja« i »uve-renja« grupa i pojedinaca i nisu toliko važna sama po sebi. zbog njih sve teže podnosimo mlade ljude i nove misli oico sebe i. Neka neprijatnost. ali najmanje bolan od svih rastanaka koje smo poznavali. da je za pojedinca kao i za ceo naraštaj presudno i glavno: koja su pitanja sebi postavili od samog početka kao bitna. rana se odmah da na zlo i bukne kao otrovana. kojim putem i na koji način žele i mogu da im traže rešenje. muka koju nosim. dve-tri noći neopisivih muka od kojih su ljudi valjda i pozajmili svoju predstavu 0 paklu i paklenim kaznama. A nije ni tako Iako ni jednostavno peti se ili spuštati svaki put kad je to potrebno. ili učinim nešto što ne treba. odbi jaju od svega što klija. * Nemojte se ničemu čuditi! Treba da znate da ja često i kad govorim o realnim stvarima svakodnevnog života. Jer. manja ili veća (priroda i dimenzije te neprijatnosti i nisu važne ni presudne!). oni draže i zbu njuju ostareo organizam. A kad učinim napor i oslobodim se toga uobraženja. Zašto je to tako. a dosad smo uvek. kad ostarimo. onda mi se obično desi da stvarno nešto propustim i zaboravim. propustio ili zaboravio. opravdanje za podjarmljivanje i terorisanje svih onih koji su lišeni toga praktičnog smisla. tama. zaparaju lako njegovu unutrašnjost. oni nas. naročito. sve nepodnošljiviji bivamo onima kojima se žuri i kojima se živi. oštri tonovi. ali zato sposobni za dru^e. Onda će doći smrt. . u isto vreme. ja valjda ponajmanje. a za koju niko nije kriv. vrlo je teško objasniti. novi pogledi. Sukobi i borbe života u kojima se normalni. zdravi ljudi bore i brane kako najbolje umeju i mogu. govorim još sa visine (ili iz nizine) onog posla na kome u to vreme radim.

i ako ga ima. to nije isto. mrzeo i mučio sam sebe. on je prividan i opet u službi kretanja. Njih vode nagoni. Jer mladi ljudi. 6 — Znakovi pored puta . bilo da opada i umire. Da su ljudi mogli da znaju koliko je on prezirao. Starost. Tako se može reći da mladost nije nikad pravo ni potpuno opisana. i čine to sa zadovoljstvom. nego po onom što one same žele da joj dodaju. jer zreli ljudi to mogu. Mira nema nikad i nigde. koja im uvek izgleda kratka i nerazumno iskorišćena. posma-trana je i opisana u svim svojim fazama i pojavama. U tom kretanju je sve što živi osuđeno. A nije trebalo. po svojim manifestacijama i svom dejstvu na okolinu.■iiiiiiitiaii Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. ono što oni misle da ih čeka. U njihovoj potrebi za pričanjem o starenju i starosti krije se i žal zbog izgubljene snage i minule mladosti. a i kad jesu. I Islam smatra morsku vodu nečistom i prema tome nedozvoljenom za ritualno pranje vernika pre molitve. Prirodno je da je čovek. * Covek je tragično biće kratka veka. nepravde i udarce koje im je zadavao. 80 Ne znam da 11 sam spavao^ ali znam da sam sanjao. i strah od potpune oronulosti i praznine koju u njima otvara misao o neminovnoj i bliskoj smrti. bilo da se rađa i nastaje. i jedino i mogla biti opisana. Ako mu i pođe za rukom da se probije kroz sve prepreke. u kome je planuo zra-čak svesti i osvetilo prirodu oko njega. nisu skloni samoposmatranju. nisu sposobni da se sagledaju u celosti ni da se trajno udube u ono što vide. posredno tj. lakše bi mu praštali sve uvrede. po sećanju ili posmatranju opisivali mladost. Mladost je uvek opisivana. Ne postoje žene ružne ni smešne ni odvratne po onome što im priroda oduzima ni po onome što s vremenom gube od svoje lepote. po pravilu. zaslepljuje ih svet oko njih i zavodi ono što ih čeka. nije ono pravo. Trebalo je živeti. zbog svog opstanka i održanja. savlada sve pretnje i nedaće. vreme opadanja ili oronulosti. A ukoliko su stariji. * Sve u prirodi je u stalnom grčevitom kretanju. vrlo rano došao na misao o jednoj stalnoj tački koja bi bila oslobođenje od robovanja tome strahu na koji je osuđena »natura« i sve u njoj. iako u stvari samo mladost i postoji. a da starost nije drugo do mladost koja je prošla. i ostvari svoje težnje — neizbežno ga čeka udarac o tako blizu granicu ličnog života. na od-branu i na stalnu pažnju koja kod čoveka dobiva oblik sveštenog straha. tj.

I kad nas istroše i sažegu. obe podjednako ne-tačne. Njihovo telo uporno. čistotom i oda-nošću. poverenjem. a u isto vreme nesposobnost da se to ostvari i potreba da se svoja nemoćna zlovolja bar recima ili samo zvukom izrazi. samo u tom što negodovanje novorođenčeta 82 Kad ljudi počnu da stare. označava početak njegovog uspona. Nepoznate i nadmoćne sile oko nas i u nama služe se nama. * Ima ljudi koji su — ako ih okolnosti na to primoraju — pre voljni da. u ostarelom čoveku se. nepravdu snose nego da je drugima čine. može sve doći u pitanje. Zime su oštrije. razdaljine duže. Ali ja. taloži i razvija u sebi sve ono što zamračuje vidike i smanjuje životnu radost. našom krvlju i svim našim snagama za svoje nama nepoznate ciljeve. da se do svega teško dolazi. i usponi jači. a kao posledica te lude želje: nezadovoljstvo samim sobom i (još više) drugima. podmlađuje ili bar održava u snazi i svežini. Po svojoj prirodi i ja spadam među njih. njihov glavni neprijatelj. upo-redo sa opadanjem svih snaga. nego sve u njima i oko njih. da je na ulicama i u vozovima mnogo više sveta. Njihov duh se slepo odupire svemu što obnavlja. a naprotiv. naprotiv. Prvo. za toplinom. sve radi protiv njih. nastojim svim silama da ne budem doveden u takav položaj i prisiljen da između ta dva zla biram. smanjivanjem mogućnosti i sužavanjem izgleda. kao nevine žrtve. nestanku u susret. 6» 83 . A povremeno blesne u nama svest o svemu tome. beznadežnost i očajanje. Iza jednog i drugog stoje isti uzroci i slične pojave. zlovolja. osvetli naš nemoćni jad. samoubilački luči sve nove otrove koji im zagorčavaju i skraćuju dane života. nemilosrdno nesavladljivo i neobuhvatno. postao uži. Razlika je. da u rođenoj kući čovek nema gde da ostavi stara pisma i stare fotografije. Između te dve krajnosti. Tako se uz pratnju iste ili slične muzike i pojavljujemo na zemlji i srahranjujemo u njoj. ne samo vreme. pa se opet ugasi. Nezadovoljstvo sa svetom oko sebe i želja da se on menja.Mi smo takvi ljudi i živimo oduvek pod takvim okolnostima da za svakog od nas. dok starčeva mrzovolja prati poslednje dane njegovog zalaska. Rastu sumnje i hladnoća u odnosu sa ljudima. ostavljaju nas kao praznu. * Plač nejakog deteta u kolevci i gunđanje i »pesimizam« starca pri kraju života istog su karaktera i porekla. blesne kratko i slabo. javlja odjednom preterana želja za savršenst\^om u svemu. Drugo. Vara nas ovaj svet od trenutka kad oči o+'"^o-rimo do onog kad ih jednom zauvek sklopimo. gotovo u svakom trenutku. po nekom čudnom i paradoksalnom pravilu. sasušenu mahunu na zemlji. a u isto vreme sve veća biva potreba za tim istim ljudima. naravno. u isto vreme. da je svet. * Starci stalno pate od dve pogrešne predstave. da je sve oko njih veće nego što je nekad bilo. I kao da to nije dovoljno. kreće se čovek stazom svoje starosti.

i izvodi samovoljne zaključke i donosi stroge sudove. " ^^ Dum sinunt jata. videći svoje želje ostvarene. sama sebi cilj i svrha!) A minut čiste radosti ostaje u nama zauvek. iskren i postojani SovekoIjubiv. ispravlja sve što je ikad bilo naopako i krivo. i kad god za to nalazite snage u sebi. jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva. samo puka igra slučaja u koju mi. imosimo red i smisao koji u stvari ne postoje? Dvaput bivamo. može li se znati gde je i kako se dolazi do njega? —Može. ili bi moglo da bude? Ili. — znaj da nije dobar čovek ni na dobrom putu. ili reci. I kloni ga se kad god možeš. možda. gde pravda caruje.I što duže traje ta igra. ili čak samo namere. Ali kad vidim ljude koji su nepovratno izgubili snagu i mogućnost da žive (mrtvi su. — Da! Budi hrabar. 84 Najveće ljudske tragedije i najteža stradanja ne mogu do kraja da pokolebaju u meni veru da je život vredan da se živi. kažnjavani za naše lude i »grešne« želje. Prvi put kad patimo što ne možemo da ih ostvarimo. pa to je lepše od svih snivanih rajeva i utopija! Može li biti da takvo mesto zaista postoji? Ako postoji. Tu se pitanje ljudskog postojanja pravo postavlja i — ukoliko to zavisi od čoveka — do kraja rešava. Tu se saznaje i objavljuje sve što ]e među ljudima bilo skriveno i tajno. To važi naročito za slavu i novac. dosipa onom kome je zakinuto. ___ ?!? Cesto nas prati osećanje da smo u nedozvoljenom deficitu. » Sta su naše igre u detinjstvu? Nejasno sećanje na nešto što je bilo. To je mesto gde istina sja kao sunce koje ne zalazi. potrošili uludo i svoje i ono što nije naše i u što nismo smeli dirati. i drugi put kad. a ostala im samo sposobnost da pate!) 85 . to mi sve'življe želMo njen brzi i konačni kraj. bez potrebe tumači tuđe postupke. kazuje sve što je ostalo prećutano i nerečeno. koji su u stvari presude. vivite lieti! Budite radosni kad god vam se za to pruža mogućnost. razuman i pravedan — i ono će biti svuda gde tvoja noga stupi i tvoja reč odjekne. sa stidom i očajanjem uzalud bežimo od svoje sreće. izgleda. ovde gde sada stojimo. kao sjaj koji ništa ne može zamračiti. (Njihova propinjanja su ćudljiva i nezdrava. vraća sve što je utajeno ili oteto. Cim vidiš da neko. uvek skloni da u svemu tražimo zakonitost i logiku. da smo uz put nešto zaboravili. —Kažu da postoji negde mesto pravog suda i pune istine. ili bar moglo biti? Ili slutnje nečeg što će biti. u razgovoru. Ono je među nama. —Ah. njihova zadovoljenja nesigurna i kratkotrajna. odasipa tamo gde se presipalo.

samo drukčije.kako traju dane izvan života. Gledajući po ceo dan i dobar deo noći more. dotrajava i nestaje. 87 . da traje. A ta misao i sama je kao mala smrt. Sve što je dobilo ime i što se može označiti brojem ili znakom. U mladosti. nikad moje zanimanje za sve oblike ljudske delat-nosti nije bilo dublje ni svestrani je. i mala mesta razasuta obalom. večno ugroženog čovečanstva. kad znamo da mu je sav smisao i sva vrednost u tom što je prolazan. isključeno iz opšte struje plodnog života i postojanja. i ja duboko žalim sve što je osuđeno da se rađa. a najobičnija reč. žuti cvet od šest latica sa beskrajnošću rasta i plođenja. a samo jedan trenutak i nekoliko pedalj a zemlje dovoljni su da taj isti čovek mine kao da nikad nije ni postojao. gole i šumovite. Bezimeni morski talas vezuje me brzo i neposredno sa morskim putevima u dalekoj prošlosti. čuvena u prolazu. A u starosti patimo od njih ne manje. visoke planine. drevne ljudske puteve i vekovna boravišta. Život nas načne negde duboko u nama. čovek dolazi sam sebi ne samo smrtan i prolazan nego kao da nikad nije ni postojao. zbog njihovog naglog opadanja i dotrajavanja. je svirepo prema starijim i slafjijilp Toliko mesta i vremena treba da se čovek začne. kad nam izgledaju svemoćna i preča od svega. nisam osećao bliži životu. Teško onom koji mora nekog drugog (pa ma ko taj bio) da unizi. osuđeno je na jalov život i patnju. nepri-metno i neosetno označi mesto sa kojeg starenje treba da otpočne svoj rad. ili bolje rečeno: da bi imao iluziju da se izdigao. I upravo ta bliskost sa suštinama pojava oko mene iz iva na mahove misao o bliskoj smrti. u dugom i strašnom očekivanju konca. a ono onda nastavlja i dovršava posao. 86 Nikad se. * Umirući (ili tačnije rečeno: misleći o svom poslednjem času). ali od te nedoslednosti malo ko može da se odbrani. zamrači se u meni i moć rasuđivanja i snaga životnog nagona. Život mnogome od nas prolazi u borbi sa svojim rođenim čulima. čini mi se. sa sudbinom celokupnog. naša čula su svojom besnom i anarhičnom aktivnošću pravi krvnici našeg života. rodi i odraste. da bi se on sam izdigao. Ludo je zamerati životu što prolazi. * Sve ljudima.

kao vrsta. slažeš uvek isti odgovor na uvek ista pitanja. nepotreban i neupotrebljiv. Nije nikako i nije ništa. Koji to može.. bolje i dostojnije? Smrt će doći i tamo. mi kvarimo svoj kratki život više nego što nam ga truju i zagorčavaju ljudi i prilike oko nas. ma kako ih pažljivo slušali i ma šta im odgovarali. izgleda. Nije ni strašno ni veličanstveno. kao iz razasutih slova. ne vredi i ne znači za mene ništa. može se reći. potpuno i zauvek.>iMiitiiMia^^ Stigao sam. ako ostane ovakav kakav je. a nisam bio. sa svim ovim što mi sada govorite. Ljudi koji iskreno i duboko preziru tele i sve što je telesno žive dugo i dobro a. čudiće se tako i u trenutku kad.ižiui. ne kažem ništa. Tako misli čovek dok vas sluša. to je samo ostatak stare navike da se izražavam slikom. Izneverava. Kad kažem »krug«. Oni misle da se preko jedne laži može. čim se rasprši zvuk te reci — »krug« — neće više biti kruga ni potrebe za izrazom. a sad bih je i ja mogao napisati i potpisati! Izgleda mi kao da sam izneverio svoju lutalačku mladost. ni misli koja je tu potrebu i taj izraz rodila. Nesreća je u tome što tako često. izgleda. hoćemo da budemo ono što nismo. bude nestajao sa nje. ili da ne budemo ono što smo. živim pod nametnutim uslovima. otprilike. Sve ostalo. samo onaj koji ga prezre od prvog dana i sata.. a ne robuje mu. pet ili deset godina. kad postojim zaista. plotski ljudi i čulnici žive nezadovoljni i nezadovoljeni. javno ili tajno. To je glavno.. Očigledno da sve što je bilo nije trebalo da bude. Bez objašnjenja i bez ostatka. tri. Kao kad se završava krug. U stvari. Jer je robovanje telu teško. možda ni toliko. Zar nije bolje ostati kod kuće. Sad. Dobro mi je.«t». kraće ili duže. i umiru uvek žalosno i uvek prerano. sa ljudima koje nisam ja sam izabrao. Dugo sam govorio za sebe: jesam. Čuđenje je naličje naše svesti o postojanju. Predmeti oko mene zadaju mi boL 88 8R . ali to je ne-tačna samooptužba. sa nešto veštine i brzine. zlo ne može biti. ona mene. Ali sad je zbilja kao da nije ni bilo. Završen krug. na mesto sa kojeg nikad nije trebalo polaziti. bez obzira na godine starosti koje dočekaju. Kad pomislim da sam se nekad čudio zabelešci Paul Valery-a o besmislenosti putovanja. a ne znam kuda idem ni zašto se mučim. naprotiv.. - * Putovanja? Čemu? Zašto tražiti tuđa lica i nove predele da iz njih.MMii. preći kao preko mosta koji posle ostane iza njih. i što uopšte možete da mi kažete. Takvim našim prohtevima i ćudima. mi u stvari mislimo uvek jedno isto: tu sam u svetu. Covek se čudi otkad postoji na ovoj zemlji i.. Ma šta ljudi govorili nama ili oko nas. živeću još kratko.jMtiažto^. dok oni nastave svoj put ka cilju koji je sav od stvarnosti i istine. kojima ne možeš videti cilja ni smisla.

naš nasušni deo u postojanju. poslovima koji nas ubijaju. nego kad ga posmatrate dok sedi za volanom automobila i vozi. mi nismo skloni da ih poslušamo. njegovu pravu narav. mi trčimo ludo u susret zlom slučaju i tuđim ljudima koji nas iskorišćuju. ne primećujući da to ispred nas nije nikakva ledena ni ognjena pustinja. dan prenagljenih zaključaka i suviše brzih odluka. To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti prenose na opšti plan. hteti učestvovati u svemu. jer počiva na iluziji i samoobmani. izgleda mu opasna i neprelazna. jer vidi i ono čega nema. kako se s puno razumevanja i obzira govori o pokojnicima. — Takva je bila većina Vuko-vih glavnih protivnika. Od takvih duhom malih ljudi postaju često veliki gonio ci novih istina i mučitelji ljudi. * Znatan broj nesporazuma. njegovu >vdu-šu«. Nesreća je stooka i svevideća. Bože moj. Unesrećujemo se kao zaslepljene ptice. i spreman je da prihvati sve što ga spašava od nje. ispreči se pred čovekom pustinja vremena. ali ćutim. 91 90 . Nigde bolje i brže ne možete upoznati čoveka. * Njih je život naučio da se ne boje smrti. u toj tobožnjoj praznini i pustinji od koje te sve odbija i vuče natrag.i'iTitiiiMiiiiiiiiii« Čuvajte se ponedeljka! To je dan kad ljudi na vas najviše navaljuju. u jalovoj nadi da bi je tu mogli zadovoljiti. kad takve opomene i dozivanja teško dopiru do našeg sluha. sukoba i nezgoda u duhovnom životu jednog naroda dolazi otud što mnogi nepozvani i nesposobni ljudi osećaju potrebu da brinu narodnu brigu. To je. kako im se sve lako prašta! Nema dana da im čovek ne pozavidi. bežeći od nepostojeće pustinje dugih časova i praznih dana pred nama. Čudno i samoubilačko ludilo koje na mahove kao smrtonosan plamen zahvata slaba i ograničena ljudska bića: hteti biti sve. — Hteo bih da kažem. Od svih ljudskih strahova taj ima najmanje osnova i opravdanja. Tako. Sedeći pored njega jedan sat. vi ćete bez reci i razgovora saznati o njemu više nego za mesec dana stalnog druženja. još u detinjstvu. bez potrebe. nego zemno vreme našeg jedinog života. ono se nalazi upravo tu. da »strepe« za budućnost naroda. A šta bi vredelo i da to kažem. Coveče — hteo bih da kažem sebi i drugima — ako postoji nešto što može imati nekog značenja i stvarne vrednosti za tvoj život. a sa njom prenose i svoje kratke mere i bedne račune. Ljude bi trebalo zarana učiti da se ne plaše vremena. često. karakter i ćud. a i kad dopru. da ga brane od opasnosti koje samo oni vide. Vrlo rano. kad se poslovi javljaju sa svih strana. a ipak šlepa na najgori i najstrašniji način. ili nedostojnim razonodama i porocima koji nas prvo sramote pa zatim uništavaju. Ponekad i po dvaput u jednom danu.

jer ako se desi da u trenutku slabosti popustimo i primimo ih. tonete. i sa vedrijim izgledima. to nije smrt. probudite sa nepodnošljivim osećajem da padate. nikako. Prvu. pitajući se svakog trena čemu sve to činim. što u očima onih koje ne cenimo ostajemo večno kao neblagodarni i nečasni ljudi. ali nijedan ne ubija. Kada se u tami. Godine koje se množe otkrivaju nam postojanje i prisustvo bezbrojnih i raznovrsnih bolova. Više od dva meseca živeo sam — ako se tako može reći — životom mrtvaca čija smrt nije prime-ćena i kojeg samo zbog toga nisu još sahranili. jedan po jedan. da je moje postojanje prividno. da posle uvek sami sebi prebacujemo što dugujemo gorem od sebe. spao sa mene sav teret. učiniti neka usluga. vi nailazite na dotad nepoznate bolove. isto onako kao što su oni kretali pre četrdeset ih pedeset godina. Hodao sam i govorio. * Nekad je san bio za mene samo srebrno polje tišine. nerazumljivo i neočekivano. A onda je odjednom. Jer. pomišljajući neprestano da sve to jednim pokretom bacim od sebe i da svima pokažem da sam odavno izgubljen. i da bi mogao što duže da vas drži u svojoj vlasti. to vas život boli. I krenuo sam napređ — još jednom: napred — ne sećajući se ničeg od onog što ostavljam iza sebe i ne misleći na ono što me čeka. svaki od njih izgleda neizdržljiv i smrtonosan. Opet sam osetio tešku ljudsku brigu ali i svetlu želju za pokretom. Neožaljen pokojnik koji svoju smrt nosi u sebi kao stidnu tajnu. samo most koji vitim belim lukom vezuje moja dva radosna dana. ima ih u vašim mislima. Ima ih u vama i oko vas. jeo i spavao. plaši vas smrću. mi se u sebi ne osećamo ni najmanje obavezni da ih vratimo. i stoga primećuju mnogo bolje i više one koji umiru i odlaze nego one koji se rađaju i nastaju. Takve usluge i poklone ne treba primati. drugu. Pri tom gube iz vida stotine i hiljade beba koje se u isto vreme rađaju i mladića koji dorastaju i spremaju se da svežim snagama 92 Mislim da mogu kazati da znam kako se oseća čovek koji je bio šlep pa progledao. Vaskrsnuo sam iz tog stanja između smrti i života i vratio se na put svoga starog i znanog postojanja. pa mu se onda odjednom vratio sluh. Opet sam čuo šta govori voda svojim žubo-rom. ali od njih primiti. rečju i delom. čini im se da umire ceo svet. gube njihovi vršnjaci. a od toga imamo dvostruku štetu. Njima se može još. Videći kako se. Opet su dani bili osvetljeni smislom i putevi radošću. A ona je jedini pravi i savršeni lek svakom bolu i strahu. sećanjima i predviđanjima. . na početku druge polovine noći. i da se gušite. Stariji ljudi okrenuti su ka ishodu i kraju života.Cesto se dešava da nas ljudi koje ne volimo i ne-cenimo obasipaju svojom pažnjom ili čak svojim poklonima i uslugama. samo postojanje kao takvo. a možda i bolje i hrabrije. to što vas budi usred noći i sučeljava sa bolom. krenu u podvig koji se zove ljudski život. Probuđen mesečar koji još nije pustio jauk ni pao. koji je ogluveo i živeo jedno vreme gluv.

Jedna. dok je to još bio. * Kako da se očuvaš i održiš među ljudima kojima nije toliko važno šta je čovek po sebi. To bi značilo ogrešiti se o pravila igre koju smo prihvatili i priznali. jer događaji koji nas udaraju. donose i mogućnost velikih. kao organska potreba i prirodna posledica mog duhovnog i fizičkog razvoja. Verovatno ćete se nasmejati mojim racionalnim i celomudrenim sudovima. njih svi znaju koji znaju mene. Druga. I stoga — ja ćutim i živim. Nije to rđavo. u jednom trenutku. Ali teže je. Iskren ljudski smeh pomaže nam da jasnije vidimo i bolje i blaže sudimo ono što nismo mi. Sve što se od nas sada traži to je da sa strpljenjem. a doskora. Zaliti se na život? Zašto? Zaliti se sada kad nije više ni lep ni lak. žudno i žedno smo primali sve što nam je pružao. A sve i kad bih mogao. 95 . jer sam ih godinama osećao na sebi. To je bilo lako. Ako se desi da se između vas i onih koji su sa vama. Smeh je zdrav i leko-vit. Evo jedno jutro kad život izgleda podnošljiv. nemoguće je kazati išta o promenama i preobražajima koji te događaje prate. vidim da ih ima od dve vrste. ja to ne bih nikad rekao. javi nesporazum — to je signal. koja su se nekako uzgred i slučajno prilepila za mene. svetli i laki njen deo. pošto smo lakomo iskoristili onaj prvi. to jest na svom mestu. koja su sa mnom zajedno izrasla. na jednoj stranici novina. Ona prva pričinjavala su mi radost i donosila i zadovoljstva i duhovne koristi. I ne kretati pre toga ni napred ni nazad. Između vas i starog društva postojao je jaz — nesporazum. Smeh pročisti i osvetli atmosferu. neočekivanih unutrašnjih promena i preobražaja. To ne bi bilo pravo ni pristojno.Kad mislim na moja razna putovanja. a sa ovih drugih vraćao sam se iznuren fizički i osiromašen duhovno. pri svakom poslu i na svakom mestu. Ja bih se tako lišio upravo onog od čega i zbog čega živim. znači da sam onaj koji treba da budem. teži i tamniji đco te igre. Nisam lud. Ja bih mogao kazati kakvi su ti događaji. Neće i ne mogu da me prime. da bi se proverilo u čemu je stvar i kakva je priroda toga nesporazuma. svakog dana. A na kraju. nego šta može i srne da kaže. ni kakav je u toku dugih godina. Treba odmah stati u mestu. pa dižu ili satiru. i sa kojima želite i morate da budete. koja su mi nametnuta od okoline i koja sam zbog svoje lakomosti i nepromišljenosti prihvatao. iako su stvarno iznad mojih snaga i izvan mojih želja i potreba. Uostalom. hrabrošću i nešto dostojanstva izdržimo i podnesemo 94 I Tako oduvek čovek u čudu i nesnalaženjti stoji pred čovekom u sebi i pred ljudima oko sebe. bez mesta. šta ume i zna. zašto da se ne nasmejete. I to je bilo dobro i prirodno. A to je dobro. o sebi i o drugima. oni su i učinili od mene ovo što sam. drugi. Tako se mnogi nesporazumi objasne i mnoge suprotnosti približe na najprirodniji mogući način.

kazati da svaka žena ima svoju unapred određenu dozu suza koju mora u toku svoga života da isplače. To je njegovo vreme. sve i kad to želi. Postoje onolike pravde koliko su puta tu reč izgovorili ili napisali oni koji su trpeli (ili mislili da trpe) nepravdu. (Samo izuzetni događaji mogu to da izmene!) I ona će ih isplakati. Moglo bi se. kao njen opozit i korektiv. Povodi mogu biti razni. jer postoji samo u odnosu prema reci »nepravda«. Pa onda dođe vreme da se to dugo negovano. Kad stanemo da od ljudi i događaja oko sebe očekujemo mnogo više nego što oni mogu da nam daju. da je treba tražiti i sa njom stajati i padati. i kakvi su tvoji dalji izgledi. I tu nema šta da se primeti ili objasni niti može išta da se izmeni. roman ili film. i na svakom mestu. »ti« koji sebe zoveš »ja«. Kolika je suma tvoje patnje. ako ih ima. Ostaje još samo pitanje šta možeš da kažeš na to ti. on često živi. deca. Pravda — to nema sadržine.Treba izdržati do kraja. porodica. a sve za ljude. vazda. a u isto vreme i najviše za žaljenje. Mnogi ljudi primaju i posmatraju život i svet oko sebe na jedan način koji bih ja nazvao — vulgarnim pesimizmom. » Najštetniji su i najodvratniji. Ako se to 96 Mi. upotrebljavano i zloupotrebljavano telo što brže i što lakše skloni sa lica zemlje. ^ — Znakovi pored puta 07 . a često i znak bliskog pada. oni ljudi koji ne umeju i ne mogu da žive drukčije do lažući i varajući. kao što je i vreme rođenja i uzrasta bilo njegovo. još manje je sposoban da je stalno i u svakoj prilici brani i da se zalaže za nju. rastao sa njim. onda je to izuzetak od pravila. a da je bez nje život lišen smisla i dostojanstva. Proliće ih čak i bez ikakvog određenog povoda. radi ili čak gine za nešto što misli da je istina. A vrhunac njegove tragedije je u tome što je u njemu probuđena svest da istina postoji. često i protiv ljudi. sa osmejkom stjuardese koja zna da na avionu nije nešto u redu. nesrećna ili čak srećna. sa malo preterivanja. to označava želju i potrebu onih koji nemaju snage i ne vide načina da se sami brane i zaštićuju. koji si se pojavio sa tim telom. A ta žena i nije žena nego čudovište. * Covek je sazdan tako da i ne može uvek govoriti istinu. ne živimo i ne delamo zbog ljudi nego mimo ljudi. jer su im laž i varanje sav alat i jedini zanat. ipak u nekom slučaju ne desi. živeo. hranjeno i branjeno. uživao i patio. Sto je još gore. to se zna. to je uvek početak nemira i nereda u našem životu. Pravda! Koliko je puta izgovorena i napisana ta zvučna reč koja uistinu i nema svog sopstvenog smisla i značenja. u svemu. Ljubav.

i kad može samo da prati odlaske i povratke drugih. ' 99 . Krv i sokovi koji teku u nama i koji nam služe (bolje rečeno. VI 1961. a vezano je mnogim i raznovrsnim vezama sa svim oko sebe.Najjeftinije se prodaju daroviti i sposobni ljudi. Samo. ali je bolest kojoj nema leka. To ne znamo i ne umemo. ćelo i jasno. čovek nije takav cvet. običan život običnog čoveka. Co-vek nije cvet da procveta. nije. Niko nas tome nije mogao naučiti. oni žive u njegovoj svesti. Tako smo sazdani i takav je naš položaj u ovom svetu da od njega možemo da sagledamo povremeno. a po svojim posledicama u sudu i pamćenju drugih ljudi. naravno. strpljenja i odricanja nego što sam ja u svojoj površnosti i lakomislenosti ikad slutio. i kad nauči da pažljivo sluša njihova pričanja — tek tada njemu se. a oni sami vrlo često nisu ni svesni svoje vrednosti. često slučajni ili nesvesni. služeći njima. svršivši svoje. skupo plaća. iako se nama često čini da nije tako. obično onda kad je to najteže i najnezgodnije. ne stižemo da upoznamo ni osnovne pogodbe ljudskog života ni prilike oko nas. tako nas vode i zavode i toliko nas troše i iscrpljuju da. zašto onda zbog toga neznanja bivamo tako strogo kažnjavani? Kao ispisano pred očima ili prišapnuto na uho. kao predmet. greh u bapskom smislu te reci. na usamljenu gomilu kamenja? Ili sam poći u susret bolu. Tek kad čovek prestane da putuje. Tu treba tražiti uzrok mnogim od velikih ličnih tragedija izuzetnih ljudi. (Tako biva kad se ispod planinskih visova magle odjednom raskinu i pred očima pukne neslućen vidik. Covek je tamno i složeno biće koje živi dugo. njegove se godine prepliću među sobom.' * Pobeći od bola. dopunjuju ili potiru.) Saznanje je bilo u ovom: za svaki život. Teško onom ko počne da živi i đejstvuje među ljudima ne osećajući i ne uviđajući da je tako. treba mnogo više napora. kao takvi. Pustiti se i pasti sonstvenom težinom. nesumnjivo. to saznanje mi se ukazalo u jednom trenutku. opane i propadne. a kamoli da otkrijemo dalje vidike i više ciljeve čovekovog puta i zvanja. To 98 Niko od nas nikad ne može potpuno da upozna ovaj svet na koji smo došli bez svoga znanja i bez svoje volje. koji se nama služe) za rasplod i održanje vrste. A naša otkrića i saznanja na tom putu samo nas zbunjuju i zaslepljuju. ali kako odrediti i kazati jasno i tačno šta jeste. imaju svoje dej-stvo i dobivaju svoje ime. njegovi postupci. nije. slušajući i gledajući druge. kao prejako se van je munja. otkriva pravo značenje puteva i putovanja. volje. protrčati kroz njega do • 22. a sami nismo sposobni da otkrijemo ćelu istinu. različite i protivrečne vidove njegove. protivrečni. mi to znamo i vidimo. delić po delić. jer njih lukavi kupci najviše traže. na mahove. pre ili posle. a ono što pri tom umemo i možemo da kažemo liči na buncanje koje stvar čini samo još gorom i težom. blesne na suncu i. voljni i nevoljni. samo malobrojne. Lutamo i lutaćemo. opasno i strahovito dugo. kad se ništa ne da promeniti ni popraviti. Da. mnogobrojni. pogreška koja se.

neke od njih izvršavam. sitan. Ne razlikujem istinske i opravdane obaveze od nametnutih ili izmišljenih i uobraženih. dobio jevtin osme jak. besmislenih ili nao-pakih postupaka. koji pamti sve pročitane ili uz put čuvene šale i anegdote. A kad se desi da neku od tih priča zaboravi. i koji nema mira dok te bedne stvari nekom ne ispriča da bi. može da se razvije potpuno. ispolji sve svoje osobine. u svom razvoju. i svečanim. snage. Posluži se perom. malouman i vulgaran đavo. Živim stalno pod terorom neizvodljivih zadataka i nemilosrdno kratkih rokova. Čini mu se da to i jeste u stvari život: da je sve na svome mestu. * Živi u meni neki đavo. U isto vreme ona nailazi. sve mirno i skladno. na prepreke i otpore oko sebe. razumno. Druga (ne manja) opasnost nastupa kad ličnost. usled nedostatka svakog otpora spolja. a ukoliko još nije. mirnim pokretom vrati tamo odakle ga je uzeo. neveran sebi i dužnik celog sveta. i da ispolji sve svoje osobine i mogućnosti. ali ona bi se mogla nazvati i mojim junaštvom i mojim glavnim opravdanjem. bojazni i skrupule o dužnostima i obavezama koje leže na meni a kojima ja nisam dorastao i za koje ne nalazim snage. ni kuda može odvesti njen neometan let. niko ne zna i ne sluti šta sve pojedini od nas nosi u sebi. sujetan. sa slatkim osećanjem da je sve na svetu u redu. Osećam se kao nebrižljiv. gde više ne boli? Spasti se od njega. Uništiti ga. Ona je pojela najbolji deo moje 100 Progone me misli. đavo se u meni toliko vrti i koprca da mi ne da da spavam ili me sprečava da mirno mislim. da se raširi u svoj svojoj veličini i pokaže u celosti. grešaka. šta sve može otkriti i pokazati nesmetano širenje jedne ličnosti. Jer. umora ni oklevanja. U tome nisam poznavao straha.kraja i izaći na drugu stranu. * Svaka ličnost teži da razvije svoje snage. razvitak jedne ličnosti rezultat je naizmeničnog dej-stva njenog unutarnjeg nagona za širenjem i spolj-njeg otpora koji to širenje zaustavlja ili mu menja pravac. upotrebi ga. predajući mu se potpuno. postavši jedno sa njim. do poslednjeg kutka i najdubljeg dna. Ali to je i opasno. kao nagradu. upaljačem ili ma kojim predmetom. Prva (i velika) je u tome da ličnost u svom rastu naiđe na nesavladljive prepreke i otpore i da tako bude zaustavljena ili izna-kažena. A opasnost je dvostruka. veštine ni vremena. Prema tome. Tako da je milina živeti. ona bi mogla biti i stvaran osnov moga ponosa. zatim pogladi rukom. da sve s vremenom dolazi i da će na kraju potpuno doći na svoje mesto. korisno i prijatno. kad bih ja hteo da se ponosim i kad bi to njoj bilo potrebno. druge počinjem 101 . I ta moja luda i nezadrživa radoznalost bila je uzrok mnogih mojih lutanja. Ima puteva koje nisam ni video i kojima nikad neću nogom stupiti ■—■ i mnogo ih ima! — ali to je stoga što nisam nalazio snage ni vremena ni mogućnosti da to učinim. To je prirodno i neizbežno. Ali nema staze ni puta kojima nisam bar zakoračio samo ako je to bilo mogućno. smeten i nesavestan čovek.

I u mladosti mi znamo da moramo umreti. i još više da oseća. morao bi dosta toga da zna i razume. Hrabrost se ne Nije zabeleženo i neće nikad ni biti. Hrabrost je i manje i više od toga. propadate od sramote zbog sinoćnih lakomislenih odluka. Tišina je odsustvo aktivne materije ili bar iluzija tog odsustva. ali kako? Kao da smo na velikoj santi leda koja.pa napuštam. ležati zaboravljeno u najdubljim naslagama koje nikad ne izlaze na svetlost dana i pogled ljudskih očiju. i sa svakim danom biva sve uža i tanja. ali što se ne kreće — to ne postoji. prirodno. i znači nešto. Ali pre svega takav »vladalac« mora da zna i razume. a kamoli manjim ili većim brojem ljudi. obliveni vrelim znojem kao rastopljenim olovom. Onaj koji hoće da vlada ili koji je sticajem okolnosti doveden u položaj da mora da vlada nad ljudima i ljudskim vrednostima.-« Ova istočnjačka poslovica nije dovoljno hrabra. samo nepomičnost materije. gospodine. znači mnogo. a koji često. to je strpljenje jednog trenutka. ali tek starost nas polagano priprema za smrt i — ako poslušamo njen nauk — olakšava nam taj tamni prelaz sa sunca u mrak. Ni zvuka. ni slova ni reci ni imena. pravedno ni korisno vladati i upravljati ni sa dve mačke ili tri pileta. ni broja ni mere ni oblika. To je kraj svakog pokreta i početak nepostojanja u kojem se gubi sve živo. to bi značilo isto što i pretvoriti je u stvarnost. to nikad mi ljudi nećemo moći da shvatimo. te iste noći. kaže i učini pod pritiskom mnogostrukih i nejasnih nagona koji u njemu ne prestaju da se smenjuju od rođenja do smrti. šta sve živ čovek može da pomisli. donosi brza re-šenja zbog kojih se. Produžiti tišinu znači produžiti tu iluziju. i razmišljamo 0 tom. Ona nas uči prostom nauku da sve na zemlji mora umreti pa. jednako kao u časovima odmora. predveče. a sve zajedno me muče. koje su mere i granice ljudskog duha i tela. A ipak. bilo je i jeste. Svejedno da li se ta njegova vlast prostire nad nekim skromnim kućanstvom ili nad mnogoljudnom i prostranom državom. ili bar naslućuje i pogađa. samo ćemo s vremena na vreme misliti o tome u stravičnom čuđenju. treće ostavljam da zastare i potontt u zaboravu. * Čuvajte se onog koji živi u vama i na kojeg zaboravljate. to bolje. i mi koji smo se rodili kao deo te celine. a ja od toga strepim kao od udarca. 102 103 . a kad bih uspeo da je do kraja produžim. Živimo! Da. sivim okeanom pod bezimenim nebom. Ako to ne zna. živo i ćelo. » * Zašto pretrnem od svakog i najmanjeg zvuka? Zato što znam da je iza njega materija u pokretu. Tišina je. u stvari. »Hrabrost. budite kao od udarca i. kome i zašto. ni znaka. a nepostojanje je dobro i ka njemu teži sve. smetaju pfi radu. plovi sve brže u nepoznatom pravcu. on neće nikad moći dobro. ali kako. Sto pre. nego će.

pravimo se da toga sabesednika ne poznajemo. U našem najbližem susedstvu. U tome. to je pitanje kako se ko začeo i kako je zakoračio u svet pod suncem. Mi se branimo i otimamo. Kad nestane snage. tada se dešava u nejasnim noćnim časovima da odjednom sedne pored nas sve-dok naših mladalačkih uživanja i hoće da razgo104 205 . v>da ne porazgovaramo o nečem što je bilo i što je potpuno ispunilo jedan dan naše zajedničke mladosti?« Tek dugim i složenim naporima polazi nam za rukom da toga hladnokrvnog nasrtljivca oteramo. ni nesreća. postoje svi primerci najlepše ljudske veličine i najniže bede. tvrdimo da takav razgovor nismo nikad želeli. na određenom mestu. ni života ni smrti.. Oni su prividno pobeđivali i zadavali vremenu poraze ko i su u očima svetine izgledali potpuni i konačni. čovek je sličan ostalim živim bićima u prirodi. Ljudi koji se kupe oko naše bolesničke postelje pokazuju u većini slučajeva prividno uzbuđenje i površno učešće u našoj nevolji. varamo o svima pojedinostima onog što smo nekad smatrali srećom. kao razre-đena šuma pri izlasku. čak i u najužem krugu porodice. prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika. « Ćelom svojom silom i svim svojim bogatstvom faraoni su kretali u očajničku borbu protiv vremena. pa ipak su bili sanjo prividni. slabih ljudi.' . ni rastanka. Bili smo. Mi ih znamo i pamtimo kroz život. zajedno sa njegovom pričom. I evo sa tih piramida ceri se prolaznost svih stvari i ništavost ljudskih zamisli. Ne treba ići daleko ni lutati svetom da bismo našli izrazite primere ljudske bede i veličine. Dolaze. ^ . Činjenica sa kojom u poznim i teškim godinama treba da računamo. A to je prirodno. kad pamćenje postane nesigurno. ni bolesti. a oči još gledaju i misao još radi — tada je ceo problem u tome kako da čovek prizemlji bez loma i bruke. a koju čovek u mladosti nije nikako predviđao i mogao pređvideti. Jer to nam ubedljivo pokazuje da naša bolest i naš skori odlazak zaista nisu stvari mnogo važne i da ni mi sami ne treba da se zbog njih suviše uzbuđujemo i žalostimo. načini stvorenja koja se ne boje ni promena. »Zašto«. IV 62. kad izda veština. a nikad ih ne pominjemo u našim razgovorima sa ljudima. kaže on. ali on ostaje još dugo uporan. kad sve više stane da se ukazuje kraj života. u kom se toliko toga zaboravlja.uči. Hrabrost. Ostajući dugo • 15. sve na njima i oko njih govori samo o tome. Velika. Kad stigne starost i nedaće koje je prate. ni u duhovnom "i u materijalnom smislu te reci. bivaju i Isiće. * Život je takav da niko od nas ne treba dugo da se zadržava na jednom mestu. i neprimetno napusti svoje mesto. Idemo. i ne samo prirodno nego i dobro. ne postizava i ne vrši u određeno doba.

nekad. A iza njegovih leđa odmah se ispravlja i diže sve što je on svojim merenjem oborio i unizio i dobija ponovo svoju stvarnu meru i visinu koju je oduvek imalo. * osakaćene detinjstva. živi u istoj koži sa mnom. Da bi to postigao. on nije više za život. Covek koji nastoji da poraste tako što u svojim. ni tu meru izdržati. ne poznavajući sebe. * Kao što su u staroj Kini. Jedinica merenja je: nula. a ko je onaj drugi koji. upitao Satanu (Iblisa) kad je njegova vlast nad čovekom najveća. mi smo više izloženi opasnostima koje nas stalno vrebaju i olakšavamo rad svima našim znanim ili neznanim. tako da sam morao zabeležim. tako u nas Cincari imaju. ili da se bar može zaboraviti. žene imale noge. hoteći da to budem. Ko sam ja koji delam i živim na svoju bruku i na svoju štetu. Ono što je vredelo nešto u meni i na meni bilo je redovno izvan moje volje i moga znanja i saznanja. u razgovoru.na istom mestu. iscrpljuje i čini naš život nemirnim i iskidanim. 107 106 . Kad tako sve oceni. ali nemir je vezan sa životom. To nas zamara. kad se već ne može izbrisati. ona mi se ipak da je Na aerodromu. a sam ništa ne zna do to i ničeg nema do svojih visokih merila. Treba menjati mesto. povija i smanjuje do nepostojanja. Zbog toga je Jovan Krstitelj resio da bude i ostane uzdržljiv u jelu i piću. ide samo napred. on se nikad ne okreće da bi pogledao iza sebe. možda nije ni tačna. Pa ipak. Tako mi se ponekad čini da je kod samog postanka mog duha i karaktera učinjena greška koju ništa više ne može popraviti. Nije lepa ova misao. ali javila davno i vraća se stalno. Ono što sam bio. kao me-lanholičan trijumfator. A to vodi našoj šteti ili propasti. i bolje bi bilo da nije nikad ni bilo. Ali on. >>Onda kad se čovek najede i napije« — odgovorio je Iblis. a zatim u svačijim očima umanjuje sve oko sebe. teško ga podnosi. i bolje mu je da ga što pre na lep način odbaci. žaleći se na nesposobnost ljudi i nesavršenost stvari. i svog beskrajnog zadovoljstva zbog njih. kad izgubi tu sposobnost. pred njim se sve spušta. stideći se svog nerazdvojnog parnjaka. položaj i pravce kretanja. jer u svako doba znaju gde smo i gde nas mogu naći. takvo je da u većini slučajeva ne vredi mnogo. od najranijeg osakaćenu dušu. onda se pobednički prošeta tom pustinjom. premeri i sravni sa zemljom. a ponekad čak ne služi na čast ni mom karakteru ni mojoj pameti. on je jedan od zakona postojanja. on to retko čini. Covek može da živi dok ima snage da se zavarava i da tako podnosi misao o nesavršenstvu sveta i nestalnosti odnosa u njemu. i meri i obara sve. Pred njegovim sudom ne može niko opstati. pobednički i sigurno. on primenjuje nadljudski i neljudski visoka merila na svačija dela i postupke. i jedno od sredstava u borbi za održanje. vidljivim ili nevidljivim progoniteljima. Po islamskom verovanju Jovan Krstitelj je.

traženje izlaza. i stalno je u protivrečnosti sa svojim pravim bićem. zalazi u četvrdesete. neku sitnu slabost ili nedoslednost. često i ljudske vrline. To što nam život čini nemogućnim i što je mnoge. svakodnevno. koga smo izabrali za žrtvu. sporo uči i kako skupo plaća to malo što u svom kratkom veku nauči. i ne primećujući. sav od nedoslednosti i jalovog raspianja snaga. Varate se. Vidim: tu. jer sa prvim zrakom zemne svetlosti počinje novo i dalje. Nije lak. Kao da iz skokova. a svojim postupcima kao i svojim recima ne prestaje da izaziva nesporazume i sukobe. čovek živi — iako se ne vidi pravo čemu i od čega — živi i primiče se starosti. izreći i dalje preneti ono što muzika nejasno nago vesta va. (To je obično ona koja je nama lično. napori. sva naša lutanja. Živi dvadeset. svi naši — i najneverovatniji — postupci. živi čovek koji ne poznaje ni sebe ni sveta oko sebe. Nije reč o nekoj zloći i podlosti. među ljudima. ni o svojoj pravoj sudbini. čovek ne bi bio ono što je sada — tamno biće u tami. Covek nije samo sebičan i bezobziran u postupcima. nego je i svirepo strog u svojim sudovima o drugim ljudima.) Tu slabost svesno uporedimo sa odgovarajućim dobrim osobinama nekog savršenog čoveka. pre vremena sa sveta oteralo. ali traje. ta na drugom zapažena slabost poveže sa istom ili sličnom 209 108 . i najbolje. živeti kao čovek među ljudima. Vi biste pomislili da takav život. ni pametne od ludih. to je samo prividno i privremeno oslobođenje. nesvesno. a na to ih nagone njihova obična ljudska svojstva. ali koji nam stalno lebdi pred očima kad sudimo o ljudima oko sebe. štetna ili neprijatna. u ma kom pogledu. zaleti i sudari. onda to vodi ka sigurnoj i potpunoj osudi. kakav nigde ne postoji. I traje do poslednjeg daha i poslednjeg pokreta. U pitanju je zlo koje čine obični ljudi. kako čovek.Sa početkom samog postojanja i prvim pokretom u majčinoj utrobi. Dužan svima a u deficitu prema sebi. A kad jednom počnemo da sudimo drugog čoveka. to nisu velike mržnje ni teški zločini. svak se pita: kakva će to starost biti. postavlja se za nas pitanje — izlaza. sudara i posrtanja crpe snage. ne može dugo trajati. Mislim da ste i vi uvideli kako je teško sagledati i najočigledniju istinu. Nije teško zamisliti kako je kobno i opasno bilo. trideset godina. Kad bi se moglo saznati. Kad se to zna i uzme u obzir. ni lep. Tome traženju služe sve naše misli. Prvo otkrijemo na čoveku. ni plodan. sa takvim nedostatkom. kao izuzetnim i naročitim ljudskim osobinama. A kad se oslobodimo te tamnice. ne treba se ničemu čuditi. Posmatrajući ga. koje ne zna ništa pouzdano o sebi ni o svetu u kom živi. U isto vreme u nama se. uopšte. Sa strahom (i taštim stidom) odavno sam pri-metio da ne razlikujem lako ni brzo zle ljude i postupke od dobrih. sve življe.

Sve što mogu. njega muči saznanje da svet ovaj nema i ne može da mu pruži ništa vredno ni dostojno divljenja. kakav si uvek bio. da čovek pređe ovaj svoj put. koju su sami procenili i utvrdili. slabost koju smo otkrili na našoj žrtvi dođe nam još više mrska i odvratna. i stvara od nas. da se ništa neće desiti. i da je sve ovo samo jedan od onih stalnih. ukoliko je jedan čovek jači utoliko pre može da predstavlja patnju i iskušenje za sve oko sebe. pre nego što je na njega došao red da živi. To često zaboravljaju i žene same i njihovi krojači. otkako znaš za sebe. mimo. koje potpuno zakloni slične nedostatke u nama. strašne i nemilosrdne sudije. nečujan. I dok mnoge ljude muči misao da je svet pun lepota i dobara. koliko da kažem sebi i vama nešto o ovom mom putovanju nizbrdo. I obrnuto. Ukusno skrojenim i vesto upotrebljenim nabo-rima svoje haljine žena je osvojila više muških srdaca nego svojom razgolićenošću i svojim slobodnim ponašanjem. sve i kad bi hteo. A moralno ogorčenje zbog tih tuđih mana. valjda! — svesni sebe i svoje vred-nosti. ali hteo bih da se zna da sam tako silazio ovim stepenicama. Upravo. sve što pouzdano znam to je: da jedna od ovih stepenica. a uz koje. ali i bez oklevanja. manje ili više skriveno. to mu više dolazi ovaj svet kao patnja i iskušenje. Njega je od detinjstva mučilo čudno osećanje: da je sve što je najbolje i najvrednije u životu bilo i prošlo. A ako se tada desi da. nosimo kroz život. ili slično) njima nepristupno. ne znam koja. i da smatram da tako treba 110 . to je da se s vremena na vreme zaustavim. Pa i pored toga ja idem vedro. bez oklevanja i vajkanja. večnih ljudskih snova koji se nikad ne ostvaruju i nikad ne prestaju da nas prate. nema puta ni povratka. ali da je sve to zbog nečega (na pri-mer zbog nepravične društvene podele. Ta euforija nas brzo i sigurno udaljuje sa puta svakog ličnog moralnog usavršavanja. rešeno. zbunjen i malodušan. naviše. Sto je čovek slabiji. u manjoj ili većoj meri. A može biti da nikad niko neće doći. završava ambisom i da je prema tome posleđnja. pa čak i krvnike. To je ono što zavisi od mene i tako treba svi da radimo. budeš oklevao i pipao oko sebe. i izvešće te iz te su-mračne gužve u kojoj se. neprestano gubiš i tražiš.slabošću koju sami imamo i. A to nije mnogo. bez žurbe. 111 Uzalud pokušavam da se setim otkad to ja silazim ovim stepenicama koje vode samo napred i samo naniže. i izaziva u nama stanje moralne euforije. uzeće te pod ruku neosetno i lako. tražeći put i izlaz — doći će neko nevidljiv. ali samo za minut-dva. Ne znam zašto. omogućuje nam da zauzmemo strog i uzvišen stav sudije i žrtve u isto vreme. i da počinje ono što ti se uvek činilo da ne može biti. Ponekad ti se čini — stići će neko i daće ti jedva primetan ali jasan i siguran znak da je došao kraj onom što ti je uvek izgledalo da kraja nema. da su za njega i njegovo vreme ostali ogrisci lepe gozbe. To je jedan od onih ljudi koji su u svakom trenutku — i u snu. U svetlosti tog poređenja.

Da mi je naći nekog ko bi živeo umesto met«. odakle se ne može nikakva pomoć dovikati. ljubomore. Nastane situacija koja bi se na francuskom jeziku mogla nazvati »■sauve qui peutl« Zamislite to u velikim dimenzijama nastanjenog sveta i u trajanju više desetina stoleća — i vi imate 212 8 — Znakovi pored puta 113 . i da je bio saučesnik svoje propasti. je u čoveku toliko razvijen da je potčinio sebi celog čoveka i sve njegove snage i sposobnosti. i ponekad se i dešava. čoveku živi manje ili više razvijen koji se javlja pod raznim U svakom vidovima. zamenik (u turskoj vojsci mogli su. ne sprečava toga istog čoveka da u svom životu počini ceo niz stvarnih nedela i prestupa. Kao bedel} Zbog života odreći se života. samo u retkim slučajevima ubilački nagon ' Bedel (arapski). Može. zavedu vas zli ljudi daleko u pustinju. Niko ne može reći za njega da je poginuo ludo i gluvo. malo vašom glupošću. jača od čoveka pojedinca i kako ga s vremenom potpuno preraste i proguta. koje je bolest mnogih ljudi i omiljen predmet književnosti XIX veka. on vidi koliko je kuća. Vaspitanjem bi trebalo od samog početka suzbijati u detetu to bolesno osećanje krivice. Tada ste u njihovoj vlasti i mogu da rade s vama šta hoće. A nastupu gneva. crva i bubica koji vrvi. time bi se možda ti bolesnici izlečili i sprečili da počinjaju istinske. I začudo. a ponekad mi se čini da bi takve ljude trebalo kažnjavati upravo zbog tih njihovih uobraženih greha i prestupa. naravno. ili se još dublje ukopava u zemlju. Sva naša ljudska istorija liči na trenutak kad čovek podigne oveći kamen. te svoje stvarne grehe on mnogo teže priznaje i mnogo manje se kaje zbog njih nego zbog onih koje nikad nije počinio. Tada nam se na sunčanoj svetlosti otkrije čitav jedan iznenađen i uplašen svet larvi. bogati ljudi đa plate čoveka koji će za njih odslužiti vojni rok). ma i najmanja bila. Ali tada ima bar jednu utehu. ubijaju u oni koji straha. koji je dotle godinama ležao uglavljen donjom stranom u vlažnu zemlju i polagano sve dublje tonuo u nju. Covek u kom je nagon samoodbrane bar malo živ. gde nema svedoka ni svetlosti. To. To su teško predvideti.»Urođeno osećanje krivice« — nezdravo oseća-nje nestvarne krivice. Bar toliko! i Tek kad čovek sazida svoju kuću i stane da je uređuje i vodi. i živi umesto njega. ne znači još da mu se ništa slično ne može desiti. mili. nastanjenih krajeva. neknđ. Kod jednih je kod jače razvijen i javlja se pod drugih je nim određe-u prilikama koje je uslovima. taj nagon ubilački nagon gotovo potpuno zakržljao. * Služeći se malo svojim smicalicama. To su Ijudi-ubice. gde čoveka ne štiti nikakva ni najosnovnija ljudska pravda. a koje voli da ispoveda. pohlepom ili nekim vašim drugim porokom. nastoji da u takav položaj nikad ne dođe i zato se drži prava puta i osvetljenih.

osvajamo. Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena. ružno umremo. Međutim. činjenice koja nije njegovo delo ni njegova zasluga. misao u kojoj bi se možda moglo naći i utehe za sve i rešenja 8* 115 . trebalo bi da imaju u vidu da će u tom poslu. on je načinio sebi privatnu giljotinu i njome seče glavu svakom ko nije po njegovoj meri i oduzima život svemu što je duhom ili telom izuzetno ili natprosečno oko njega. koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlji. ne govoriti zlo. strah i — spašavanje. one nisu stvarno mrtve. Otkriveni smo i dospeli pod mlaz neizdržljive svetlosti ljudske svesti. Neophodnim.pred sobom skraćenu i simboličnu sliku čovekove sudbine i ljudskog društva. ali im se u pogledu ili u podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga. A to je strašno. nego strpljivo čekaiu i vesto iskorišćuju svaku priliku da se vrate u prvobitno stanje. rušenjem ili ukidanjem starih ustanova. površno ni uzaludno. potpuno izmene. Govoriti malo. I to je vidljivo. * Oni koji upravljaju i iskreno žele da društvo usavrše i izmene nabolje. * Od proste i svačije činjenice da je dva puta dva jednako četiri. jer su vrlo opasni. a to je: unutarnje ćutanje. suprotstavljaju se ljudi zbog svojih utvrđenih navika. pored poznatih. kao teren u ratu. tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje. Rezultati su: uzbuna. glupo. Po pažnji koju volimo da ukazujemo svojim lekarima i zahvalnosti koju redovno osećamo prema njima — vidi se koliko volimo sebe. velikim i korisnim promenama koje. nevidljivi i podmukli. 114 Vreme je da se penje. savlađujemo se i obuzdavamo lakše. gubimo i ponovo osvajamo. da se napreduje za stepenicu više. u tim ustanovama. imati i drugih smetnji i otpora o kojima moraju da vode računa. upravo stoga što su spori. Priroda sama nam pomaže u tome. S godinama. na kraju. ili čak ne govoriti uopšte. Vreme je. teže za potpunom izmenom društva. telima i oblicima samim postoji jaka unutrašnja težnja da traju takvi kakvi su. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života. nered. ili sujete. Ima jedna. Ali to nije dovoljno. možda razumnije i čovečnije. krv hladni. Tako oni koji se bore za novo i bolje imaju. a konzervativni ljudi svoje saveznike. iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. Sve nas poziva na to. osim vidljivih i poznatih protivnika. ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana. Bilo bi vreme da već naučimo da i u sebi ćutimo. nagoni odumiru. sama po sebi strašna. ličnih interesa. i to u samoj prirodi stvari. još i svoje nevidljive protivnike. prividno. Pa i kad snage koje teže promenama i novinama uspeju da ih potisnu i. Sta vredi što mudro držimo jezik za zubima. društvenih tela i svih oblika svakodnevnog života. jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i. tačnije rečeno sa starošću. ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Cesto mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute.

* * Tajna se čuva najbolje onda kad smo po nečem — po čem bilo — i sami zainteresovani da se ne otkrije i ne objavi. mi bi mo se zaista ugušili. i šta im vredi takav oslonac. očekujemo kao najteži udarac i svoj konačni poraz — već odavno desilo. oslone na mene. 116 117 . mnogostruko je nesrećan i težak sebi i drugima. i kakvi — blago nama — nikad nećemo uspeti da budemo! Samo plemeniti ljudi mogtt se n^ u takvoj zabuni i tako blizu očajanju. ako treba. * Teško nama kad bismo jednog dana zaista postali oni i onakvi kakvi često zamišljamo da smo ili da bismo mogh biti. Strašni su trenuci u kolima postajemo toga svesni. * Čuvaj se nejasnog i varljivog pred večernjeg sata. t_ Ko ima i umije. nikad čovek ne može biti siguran da će do kraja sačuvati ni svoju ni tuđu tajnu. A pri tom i ne slutimo da ljudi oko nas odavno znaju za tajnu. Inače. I kako da se opere. Mi to i ne znamo i sad bez osnova patimo. taj ne samo da dužeUjepse živi nego i lakše i boluje i umire. nomisao na smrt od davljenja u nečistoći. jer često potiče iz zamućenih izvora. u nekoj neprilici. kao skrivenu ranu. A ja znam najbolje kakav je to zaklon. kad su i sredstva kojima se pere — nečista. i da potraju samo malo duže i da ih ne ućutkamo zavaravajući se drugim brigama i mislima. a najsigurnije je čuva onaj ko to čini nesvesno. Mnogome od nas vek prolazi u borbi sa nečistoćom. otežući reci. . čaše i cigarete. klecamo pod njom godinama. pokušavaju da se zaklone i za moja leđa i. A kako da se čovek očisti kad je i misao koja ga goni da se spašava od nečistoće sama nečista. A to je: možda se je ono od čega strepimo i što sa strahomj stegnutog grla. moralno. poznaju je bolje nego mi sami. Između ostalog i po tome što. * Koliko mogu biti jadni i bespomoćni mali ljudi vidim najbolje po tome što ponekad. rešeni da sve podnesemo i da umremo.svega. a odaje se u jednom trenutku koji poništava sve godine vernosti i ćutanja. * Postoji jedna strašna. ' Bolestan duh. Ima i takvih slučajeva da mi nosimo u sebi neku svoju tajnu. « . ona se krije godinama i godinama. ali iz sažaljenja ili obzira ili ravnodušnosti neće to da nam kažu ili pokažu. i čoveka koji stoji pored tebe. ali da se ne odamo. a vrlo ljudska pomisao. mučen grizom savesti i kajanjem zbog uobraženih grešnih postupaka. često i ne primećuje one koje sam. Savfet beg. uzgred. smeška ti se u lice i govori malo. koji se oseća odgovornim i za tuđe grehe i prestupe sa kojima nema i ne može imati veze. stvarno počinja. fizičkom i moralnom. svojom i tuđom. a pažljivo sluša ono što ti kažeš.

i tako je možda i mera najgoreg već odavno pređena. bar u našim očima kratka vida. S jedne strane — želja da se nađe izlaz i po svaku cenu pobegne iz ovog života u slobodu nepostojanja koje nas neprestano zove i silnom snagom privlači. oči ih vode na puteve i na bespuća. svim onim što jeste i što misli da jeste. mi to činimo samo napola iskreno. ako se ikad desi da se unutarnjost takozvanih mrtvih stvari uzbuni i pokrene. zajedno sa čovekom i svim što je njegovo. da se svet u kome živimo.Kad slušam tako nekog kako daje opšte i uop-štene sudove (crno ili belo) o zemljama ili narodima. jer se niko nije našao da izvrši zbir i da mi ga pokaže. zajedno s nama. stvari koje mi nazivamo mrtvim izgledaju mirne i jednostavne. nalazi na kosoj ravni i nesigurnom tlu koje polako i nepri-metno. 129 . a to spuštanje i propadanje praćeno je. Povest ljudskog roda. mi vidimo da su ljudi. To su dve možda samo naizgled nepomirljive i protivrečne stvari. i od ovog što zovemo našim svetom neće ostati ni ime. raspasti i pretvoriti u plamen bez pepela i nestati u isparenjima i oblacima. kao i životinje. * Kad se žalimo da nam mnogi ljudi dosađuju i kradu vreme svojim posetama i razgovorima i svojim traženjem saveta ili usluga. Ali. nego bar za jednu podlanicu niže. mnogo toga što je zlo. S druge strane — nagonska ljubav za život i stalna težnja da se ovde postoji i traje ovako doveka. ne traže ništa za sebe. tako da se. Znam. sve će se oko nas. kad su budni. i služe nam bez pogovora. ali dovoljno jasno čini!). i to neprestano. Naprotiv. u stvari. manje-više stalno nemirni. zajedno sa 118 Kad bolje posmatramo svet oko sebe. To je ono što sačinjava ovaj čudni i protiv-rečni ali još podnošljivi svet koji mi nazivamo svojim. ne lutaju. jedino što mi žalimo to je: što to nisu neki drugi i drukčiji ljudi. Tako se šulja i propada ovaj naš svet. ni iko živ da ga izgovori. Ili je to samo iluzija našeg tela koje sa svakim trenutkom što prolazi stari i slabi i dotraj ava. Ponekad mi se čini (neodređeno. to je neprestana igra tih otimanja i obuzda-vanja. ja nijednog trenutka ne mislim o tačnosti ili netač-nosti tih sudova. nego se pitam kako je stalo sa razumom i moralom toga koji te sudove daje. ali se dešava. i dok spavaju krv u njima radi. kao varljivom muzikom. U stvari. a zakoni ih slabo i nesigurno vezuju i obuzdavaju. ukoliko umemo i možemo da ih prilagodimo svojim potrebama. ono najgore nije se još desilo sa mnom. jer to zaista ne vredi. I ništa drugo. ali stalno i neumitno klizi i spušta se sve niže. a ja to i ne znam. pa mu zbog toga izgleda da ceo svet stalno mre i nastaje. nikad ne probudimo na mestu na kom smo zanoćili. našim osećanjima stalnosti i neprolaznosti našega života.

ne bi se moglo živeti ni onoliko koliko čovek može izdržati bez vode ili bez hrane. onog koji se prostire ispred našeg rođenja i onog koji nas čeka posle naše smrti. ornim za borbu i razgovor.) Njegova privlačnost i lepota ■je u tome što ono nije završeno i što se može me-njati i oblikom i sadržinom. pojaviti se tamo negde među ljudima. pa svest o sebi i s/ojim dimenzijama. i — biti takav kakvi su i oni i. to je lutrija. čini da zloglasno istočnjačko be-žanje u Sutra nije bez osnova i nekog opravdanja. Kao i svuda u svetu. Pa posle toga — ako šta ostane od tebe — sačekati jutro. (To ie onai 120 Da bi se nekud stiglo i nešto postiglo. kad bi potrajalo. kao što čoveku nestaje daha. što će nam omogućiti da ga lakše podnesemo. potrebno je u nas mnogo. upravlja nama. po dubokoj tami. a kod većine sa prvim pojavama starenja). u njega svoju nadu stavljati i tvrdo verovati da će biti bolje nego što je njegov stariji brat. Pre svega treba proći. da gubim bizinu i padam kao mrtav predmet. i odbacuje nas kad više ne možemo da poslužimo njegovim nama nepoznatim ciljevima. da izgubim račun o vremenu i o sebi i. naglo slabi volja i odliva se snaga od nas. da se može razumeti. u ovom našem životu. na primer. kao smetnju svom živom saobraćaju. to je mlađi brat nestrpljivog. sopstvenom težinom. U najmanju ruku. Kažem »možda-«. jači i bolji od njUi. njemu. kroz blatnjavo selo i čopor nevezanih pasa u njemu. Od njega treba sve očekivati. Ponekad mogu dobro da razumem ljude sa Istoka. proždrljivog i nemirnog štrebera koji se zove Danas. »Možda«. Jer. ali mišlju moramo biti okrenuti pre-delima gde nas čeka Sutra. bolji i čovečniji brat. Posle toga mi još »-živimo-« neko vreme. možda i više. njihova shvatanja i njihov način života.« Kad počnemo da se pitamo šta ćemo sa svojim životom (kod nekih se to pitanje postavlja i u mlađim godinama. ispavanim. od prvog pokreta u majčinoj utrobi do poslednjeg predsmrtnog trzaja — traže izlaz. ne živimo mi život. planovima. U tom stanju. punom neizvesnosti. možda će se u toku vremena (srećnom toku!) u nama ili oko nas nešto promeniti. nego život upotrebljava nas. a to nije tako slaba i nesigurna reč kao što bi se moglo suditi po mestu koje zauzima u našem jeziku. dužnostima i potrebama. I ja sam jedan ođ onih koji celog svog veka. dok nas taj isti život ne skloni sa piste. ali samo po inerciji. krećući se sopstvenim pogonskim sredstvima. Muški treba primati na sebe sve terete koje nam nameće Danas. jer od njega postaje živo ništa koje se gubi u opštem. i strpljivo podnositi sve njegove ćudi i surovosti. 121 . to je znak da silazimo sa pravog puta i da život ne zna šta će s nama. naročito na putovanjima i kad ostanem duže sam. Dešava se. dobrosrećna kocka koju igramo sami sa sobom. u svim vidovima i pravcima. Tako mi se. Sutra. da mi posve nestane utvrđeno osećanje vremena. po mogućnosti. stešnjenom između dva tamna okeana nepostojanja. Tada se gubi najpre sećanje. bezimenom postojanju. kao što u svojoj slepoj egocentričnosti mislimo. pa sve ako bude isto ili još gore i teže.

koji sa svakim novim danom izgleda sve više neprohodan. uz velike napore i teške štete duha i tela. 123 . Na žalost. a jasno je da — pored snaga i sredstava kojima se i mi služimo — imaju sigurnu podlogu i podršku negde izvan sebe. Nešto kao vradžbina. sa grobom kao pobe-donosnim znakom na kraju. i podseti ga nejasno na vremena kad je živeo u onoj zemlji i govorio taj jezik. bolje. nego povezane što je više i šire mogućno sa svim ostalim što se u svetu javlja i dešava. za svoje dalje napredovanje. a nije to. da imaju čvrste svedoke na koje se uvek slobodno mogu pozvati. valjda. ali nešto što nije ništa: nepotpuno sećanje i nesavršen zaborav. da im nikad nije bilo potrebno da to učine. 122 Oni koji zaista vole svoj rodni grad. i onda kad sve goni čoveka da traži drugo. Ti njihovi minuli životi. Samo njihova svest o tome provela ih je kroz ovaj život. nije ćela mudrost života. koji zemlju svojim kratkim korakom merimo. a kamoli da se poredimo sa njima. u tim trenucima se njihov često jednolični i teški život odjednom preobražava i biva raskošan. čitamo ili slušamo! Ne usuđujući se ni da im zavidimo. nikad mi ne zaboravimo zemlju ženskog tela i čulne ljubavi. da opkoračuju i preskaču ponore kojima se mera ne zna i od kojih se samo jedna. naravno. neujednačen i pun neizvesnosti i prepreka. strana može videti — i da posle svega uvek nastave put neumanjeni i uspravni. pa ga zaboravio s vremenom tako da mu samo retko pojedina reč iskrsne u sećanju. od stvarnih dobara i vrednosti kojima raspolažemo i koje možemo u svakom trenutku da uložimo u život i da suprotstavimo svetu oko sebe. pomagala im da se. okrećemo u svoju korist. I mi se osećamo kao čovek koji je nekad znao jedan jezik i govorio tečno. I vidi se. tamo daleko u svetu koji mi ne možemo da sagledamo. možda i teže. Takvim nam se stalno ukazuje naš život. provlače kroz iglene uši. A kako su drugačiji pobedonosno završeni životi velikih ljudi o kojima. na SVOTU mestu. u potrebi. polazna. To. kao o nedostižnim primerima. * Ne.Svi mi živimo od snaga koje nosimo u sebi ili stičemo uz put. izgledaju nama. u nama i oko nas. ponekad i od nerazumljivog slučaja koji. imaju ovakve divne i svečane trenutke kao velike nagrade za svoju istrajnost i odanost. Vidi se da mogu u svakoj prilici pouzdano računati na pomoć otud. Mudar je onaj koji pojave sveta oko sebe ne gleda nikad izdvojene i usamljene. kao jedno jedino veliko čudo koje nije smatralo dostojnim da se kao takvo objavljuje ni tražilo da ko u njega veruje. lakše — samo oni. ali je svakako jedan od uslova za njeno postizanje. koji su mu verni. isto tako. i imaju srčanosti i strpljenja da ostanu na jednom mestu. kao niz neverovatnih čuda ili. posmatramo ih kako koračaju. * Biti sopstvenik a ne postati mizantrop isto je tako teško kao biti siromah a ne biti ogorčen ili zavidan. Ostane nešto. bogat i zanosno lep.

dobrote. Čudesno Je gledati kako se ponekad — istina. ali nikad jasno i do kraja. Nije glavno ko živi. i druge. a svi mi ljudi smo blaženi rajski žitelji. Zavideće vam i zbog onog sto imate ili što biste. prema njegovom sudu. kao i zbog otiog čega nemate i nećete nikad 125 124 . Već pri prvom dodiru pri-mećuje se njihova neprijatna podvojenost u svemu. To ih. prati ih u stopu teška neodlučnost i nedoslednost u svemu. sve do onog najnesrećnijeg od nesrećnih među živima. Jedne. Važan je jedino život sam. a ne pita se kakav. a često i našoj propasti. i kad prividno izgledaju »normalni«. I to je dobro. razumljivo. i pojava sa kojima se susreću. Takvi ljudi su. vama i svima ljudima oko sebe. I zbog toga su vrlo često teret sebi i smetnja drugima. ali svet je mlađi nego što je nekad bio. mogli maati. Igra počinje sa smehom. Žive kao uzeti. on će vam zavideti. jer ih poznaju izranije i većinu njih nose kao već izvršene u sebi. prava čudovišta. pod uticajem urođenih nagona i prilika. i vrlo često. Drevna istina. Izgleda da ima ljudi koji su u svom psihofizičkom organizmu doneli na svet znatan broj završenih doživljaja i čitav niz pokreta i postupaka koje inače ostali ljudi doživljavaju i izvode tek docnije. jer svi znamo da starost obično nije bogata radostima. pa čak ni kako živi. koči u donošenju i izvršavanju svih odluka. koje lažu. To je uzrok mnogim našim neuspesima. ali samo onaj ko je to na svojoj koži osetio može da zna i oceni svu težinu te istine. A biva i to da uopšte nemamo sluha za njihov glas. ali slutnja ima od • Govor drugovlina Iz ginmazije. dvostrukost u mislima i krajnja nespretnost i slabost u delanju. i da ne čujemo ni jedne ni druge. jedini on je zarobljenik pakla. I to važi za svaku igru.* Cesto sam o tome mislio. u kom obliku ni pod kojim imenom. dve ruke. mržnje. da ne poverujemo onim slutnjama koje nago-veštavaju istinu. što je gore od plača. Tako je sve sa čim se u životu sukobljavaju za njih u isto vreme i novina i uspomena. a završava plačem ili gluvim i nemim kajanjem i žaljenjem. Tako se dešava. Meni je ona jasna. retko! — naše slutnje ostvaruju. Oni su nesposobni ili samo deli-mično sposobni za obične ljudske akte ljubavi. U očima zavidna čoveka ovaj naš svet je pravi raj. sa bezbroj kompleksa i opterećenja. Zavist je šlepa 1 nezasitljiva. To pitamo samo mi pojedinci. a koje u druge. mi smo stariji. kazana i napisana toliko puta. a jutros mi se odjednom ukazala ćela istina. Velika je muka i zabuna našeg života u tome što ne znamo i ne možemo znati koje spadaju u red onih prvih. a povedemo se za onima koje lažu. koje se ostvaruju. To je radost naše starosti. koliko živi. gneva. poniženjima i patnjama. lišen mira i sreće i svakog ljudskog dobra.Da. I tu se ništa ne da promeniti ni popraviti. ali ne znam da li ću uspeti da je i drugom jasno kažem. u toku godina. Dok postoji. To je obično tako.

a i kad to ne bude. Stoga je svaka želja za saznanjem dobra. to je rede i skupocnije ono što traži. Zeleo je da svuda bude i sve vidi. jer nisu nikad ničim i ni u čemu živeli. i to celog života ili. samo da bi mogli da tako pravdaju svoje osećanje gorke zavisti. taj se upisao u knjigu živih. kite vas kao novogodišnju jelku sjajem i bleskom. U tome je znak čovekove veličine i izvor njegovih najvećih stradanja. čas zadocnjava. pa ma to izgledalo i ludo i uzaludno. I na nesreći vašoj vam za vide. osnov one životne tra-gike koja je samo čovekova. bez obzira na sve promene u njihovom ličnom životu i opštim prilikama. može se desiti da nađemo drugu. pa ih oštroumni i uporni istraživači otkrili i osvojili. 127 Svaki čovek nešto traži i očekuje. 3)Znači da je ono što stari govore mladima ponajčešće — ništa. Takvih ima dosta. Razume se. ne samo žena nego i muškaraca. Primetio sam da ima ljudi. a nije uspeo da joj nađe rešenja. zavidljivci vam često pripisuju dobra i preimućstva kojih nemate. Glavno je da on.imati. preturajući nekoliko tuceta praznih reći kao dosadne i glupe brojanice. i da se ne nađe ništa. Prilike ćeš za to imati uvek. čas opet stane. posle njega. novu i korisnu stvar na koju nismo ranije ponaišljali. i tiva. Glavno je: volja za saznanjem i otkrićem. Celog života razapinjala ga je ta protiv-rečnost. Svet će ti je pružati dovoljno. A ko god traži nešto. nikad ne zna lačno koliko je sali. Ljudi koji traže i istražuju često se troše i ginu na tom putu. po»3d takvog čaaovnika. Jer. koji se celog svog veka lepo i pažljivo odevaju i. * Sramotićeš se dok si živ. I što je čovek bolji i od boljeg tkiva. I umro je. i snaga. Ako ne nađemo ono što tražimo. 126 . On nije čovek bez savesti. Nje se ne treba nikad plašiti. bolje rečeno. 2)Većina staraca vole da pričaju i da daju sa-vete mlađima. I jedino ti su pravi mrtvaci. bojama tkanina i estetskoj vrednosti sitnica kojima se okružuju. neće možda nikad biti ljudima otkrivene ni pristupne. i izvan nje. ali ljudsko dostojanstvo se meri po onima koje su izgledale isto tako nedostižne. ali ginu i oni koji vek provedu u duhovnom nemaru i neradu. i danas ljudi vladaju njima na opštu korist. strpljivost i upornost koje su u službi te volje. To nije važno. i nešto od njegovih napora i njegove nesuđene slave živi uvek u otkrićima onih koji su. radili i tražili sa više sreće i uspeha. poklanjaju uvek veliku pažnju kroju svojih haljina. ali šta mu vredi kad je ta njegova savest kao pokvaren sat koji čas brza. pored svih naših napora. A to što takav čovek traži može nekom drugom izgledati i sporedno i izlišno. bez ploda i vidnog uspeha. Postoje na ovoj našoj zemlji. ti ćeš se potruditi sam da je nađeš. i utoliko se teže nalazi. nesrećnici! 1)U većini slučajeva starci nemaju šta da kažu mlađima. i to nekako uvek onda kad je najvažnije i najpotrebnije znati koje je doba dana. dok god ima životne snage u njemu. a nije voleo da putuje. hiljade i hiljade stvari koje. mcče biti.

To je kajanje zbog nečega što nismo mogli da ne učinimo. svojih zasluga koje su ostale nepriznate i nenagrađene. preterano i uzaludno. Jedno ili drugo. što možda nismo ni učinili. on to još ni sam tačno ne zna. grehe i propuste. ostavi kosti i sa njima poslednji blesak neobičnog duha koji ga je vodio svetom. kao da samo pogledom želi da kaže ovejanu suštinu onog što je u minulim godinama susreta i obračuna jasno i nedvosmisleno shvatio.* Sa nastupanjem starenja sve češće nas i protiv naše volje. a koja nas nikad ne napušta. uznemiruju sećanja. voleo i mrzeo. ali vam se ne može ništa zlo i nepopravljivo desiti. a neprestano se primiče i preti. gradio i rušio. da gubi vlast i nadzor nad svojim mislima i osećanjima. na javi i u snu. čim se pridignete. produžiti mirno i bodro svoj put. sa željom da predahne i sakupi snage za dalja putovanja i iskustva. Ne traži nikog. a svakog ko mu se približi gleda pronicljivo oštro. i strah od nečega što nikad ne dolazi i ne nastupa. kao da je sve dotle samo gledao ne videći ništa i ne misleći ni na što. ili da tu. Samo ćete celog veka. patiti zbog svoga neprirodnog položaja u svetu u koji ste bačeni. To je slika potpunog nesklada između nas onakvih kakvi jesmo i onog što živi u nama i što nas okružuje sa svih strana. Druge. ili nepravdi koje su morali da otrpe i koje sad. na jedan ili na drugi način. muče sećanja na neke davnašnje ludosti. kroz sve mene i obrte dugog života. i koji se zaustavio u jednom gradu kome do tada nije ni ime čuo. a ako se i desi — izuzetan slučaj! — baš i da padnete. To je nada. neodređena i bezizgledna nada. nećete se po-vrediti nego ćete. možda. naprotiv. u manjoj ili u većoj meri. zbog kojih sada mogu samo da se kaju. To je svršen cm sa kojim se ne mirimo. Covek koji je putovao. Posmučete. To je nauk koji se nikad ne može do kraja shvatiti ni naučiti. sve do poslednjeg daha. u sećanju. iako su se nekad njima možda i ponosili. snage i dostojanstva u muževnom dobu. Tek posle izvesnog vremena. dvoje zajemčeno i osigurano: duga patnja i sigurna pobeda. bivaju sve krupnije i mnogobrojnije. neku tešku i sudbonosnu istinu. sve vam preti i sve vas ugrožava. koja bi onog trenutka kad bude shvaćena i prihvaćena od svih ljudi značila izbavljenje čovečanstva. Različiti ste od svega oko sebe. Sad živi tu kao stranac kome ništa ne treba. trgovao. ali nećete pasti. njemu je postalo jasno šta se to pred njegovim oči9 — Znakovi pored puta Po stoti put moja se misao pita — kao što zalutao i zatvoren leptir po stoti put bije o staklo — 128 129 . u snu kao i na javi. Tako se može reći da vam je. Ali u svakom od ovih slučajeva to znači samo jedno: da je čovek stupio na put mučne starosti i da počinje. jer u vama od začetka vašeg živi skrivena i neuništiva iskra životne radosti koja je moćnija od svega što vas okružuje. Sve to već prema tome kakve je ko naravi i kakve su mu osnovne sklonosti. * šta je to što mi ne da da živim ni da se životu radujem. Jedni se tada sećaju svojih podviga u mladosti. koja nas više muči i boli nego što nas teši i krepi.

ali onog velikog i pravog koji ne traži leka ni olakšanja. protesta. u zemlji ili u kamenu. ali posle toga čuvamo dugo sećanje na taj trenutak. ona raste. zajedno sa nama. Kako lako prihvata tu istinu onaj koji nikad ni u čemu nije osetio potrebu ni pokušao da ide daleko i tako se nije ni mogao naći na nekoj granici. zameće plod i dozreva. Ono što ponekad u svom ili tuđem životu nazivamo »vrhunac sreće« samo je jedna od tih granica. možemo se nadati da ćemo se osloboditi prokletstva granice i ući. koji nas pouzdano čeka negde. I naši najveći usponi i »uspesi« u stvari su samo granice naših moći i nastojanja. muči i satire. * Ponekad se ćela ova šarena dnevna stvarnost našeg života zanjiše kao tanka kulisa i mi. Kad bi se sakupila i ujedno sabrala lična ose-ćanja gneva. to je nezamišljivo i neizvodljivo. i svemu onom što nas sada uznemiruje. Odmah! ■. tek sa mladošću i zrelim godinama počinju naši sudari i naši obračuni sa granicama. valjda u bezgranično carstvo nepostojanja. Vredelo bi već zato što bismo se s vremena na vreme mogli slatko nasmejati svim obzirima. cveta. samo zbog nekoliko osme jaka koje bi nam uputilo u vremenu svoje mladosti. a naš grob. koji je jednom zauvek postao to što je. nerazdvojno vezano sa pojmom granice. razvija i ustaljuje: lice ljudskog bola. poslednja je od naših granica. upravo glavnim ciljem celog dugog procesa. nestane u prostoru i sećanju. za trenutak jedan. Zar to nije kao kad bi se jedno ljudsko biće začelo. brigama i strahovanjima. uzalud dozivajući pravdu i zaštitu — kad bi tako nešto bilo mogućno — bila bi to velika snaga. Uostalom. lista. Postoji nekoliko vidljivih perioda u životu jedne biljke. ocvetava. po svemu sudeći. a većina sa osećanjem ixzaludnosti svojih najboljih težnja i napora. kao takvo. zaista. Svak umire u tami i teskobi svoga očajanja. Tek kad jednom i njega. a negde tamo u zimu ona se ćela vraća u zemlju iz koje je ponikla i u bezobličje koje joj je prethodilo. A kako.« — Kako je jednostavno ponoviti te reci banalne klasične istine. da postoje život i svest i po sle naše fizičke smrti. gađenja i ogorčenja sa kojima su ljudi pojedinci umrli.ma stvara. i uteha ljudskom duhu zauvek. takvog života nema i ne može ga biti — smejmo se sada. Od toga nam se zavrti u glavi. kao saznanje koje nas krepi i daje nam snage da izdržimo ovu stvarnost na koju smo osuđeni. ponese nas laka nesvestica koja brzo prođe. i to svuda i u svemu. možda. dok su čovekove snage nerazvijene. odraslo i umrlo. pitanje granica i ne postavlja se pred nas. Vredelo bi. uminuti i nestati. 9* 230 131 . »Sve ima svoje granice. Na žalost. divan prizor.. rodilo. samo to može biti i samo kao takav jednom. u detinjstvu. tek obrnuto protumačene i drugim imenom nazvane. od trenutka kad seme padne u zemlju i posle proklija. jer se ozbiljno i ne sukobljavamo s njim. ne seća se ničeg i ne nada se ničemu. sagledamo ono što se nalazi iza nje. Tada je i samo naše postojanje.:-. Od svega toga mi smo izabrali samo trenutak cvetanja i smatramo ga jedinim važnim. a starost i smrt i nisu drugo do poslednje granice naših snaga i našeg trajanja.

bar preda mnom. Izgleda da je čovek postao prva žrtva te igre koju je sam izmislio. Već odavno za mene nije važno šta ko u ovoni našem društvu ume da kaže. ni 133 Luđa i bestidna samoživost viđa se upravo kod onih koji najviše imaju i sve mogu. lepo i istinito. što nikad nije ni napuštalo beskrajne i večite pre-dele nepostojanja. Misao o postojanju krivice uselila se u čoveka kao bolest. velikih ljudi koji su bili sposobni da svetlošću svoga duha obasjaju uža ili šira područja budućnosti. i to strašna. i spremni smo da ih prezi-?emo kao glupake i gonimo kao neprijatelje svega što je pravo. Kad laže — to sam primetio — njegov rečnik je originalniji i bogatiji. j^ * Trajno je samo ono što nije dobilo oblik ni ime. velikog. (To ne znači da nije oduvek i svuda bivalo izuzetnih. Ta misao se morala javiti negde. i odlaze iz njega. a on to nije i teško to biva. i samo na mahove. Time se odaje.) Ali bez obzira na tu našu ograničenu sposobnost predviđanja. davno. ni kojim recima. a za koju nije stvoren i kojoj nije dorastao. Ta misao je nešto kao kazna. * + ir. mogućnost postojanja čovekove krivice pretpostavlja posve drugog čoveka. moćnog. strana planete koja se zove čovek. slobodnog. o grehu i kazni? Samo mogućnost postojanja takve misli u nepomirljivoj je suprotnosti sa načinom na koji ljudi dolaze na svet. hrabrosti i ljudskog dostojanstva stati pred svaki zadatak i svako nepredviđeno iskušenje. kako bi mogao spreman dočekati tu teško predvidljivu budućnost i sa što više razuma. jer nismo ni sposobni da ga počinimo.n 11 svemu i teže da zavladaju našim mislima fSSupcima Mnogo se divimo sami sebi i svemu to pSimo ili uradimo. biran i malo neobičan. sama činjenica da može da postoji takva misao. Otkud? Ne nalazim odgovora. kao ludilo veličine. napisao sam da je jedna od čo-vekovih slabosti njegova mala i ograničena sposobnost predviđanja. Nekad. Ono što nazivamo »rođeni ubica«. Jer. žive u njemu. to je druga. * Misao o ljudskoj krivici.* otkud čoveku misao o potrebi harmonije. za greh koji nismo počinili. neosvetljena. kao razorna unutarnja eksplozija ili kao početak sporog ali smrtonosnog trovanja našeg ljudskog bića. naročito kad su u pitanju ne sitne i svakodnevne. Pored toga. koje ona može da donese. Patnja koja počiva na zabludi i žalosnom nesporazumu. nego krupne i sudbonosne stvari. i svaki od nas običnih ljudi treba da razvija i usavršava svoje umne i moralne snage i da savesno vrši svakodnevne dužnosti i poslove. nezdravo i opasno samozadovoljstvo i smešna sujeta. isključuje svaku mogućnost potpune sreće i trajnog mira u ljudskom životu. a mrzimo one koji u tom divlieniu ne učestvuju. koja lebdi kao stalna pretnja nad nama. na nekom stepenu čo-vekovog razvitka. javljaju se 132 .

U Bosni narod kaže za maloumnog i izgubljenog čoveka: »Taj nije spašen. u meni se javlja želja da čovek nad-raste samog sebe. vrata i prozore. i brani. i ako je spasenje mogućno. I sva naša takozvana borba za opstanak nije drugo do traženje spasa. ne pokazuje. negde pri vrhuncu naše bede. nosi se skriveno. ono se javlja obično kao rezultat svih naših mnogih i raznovrsnih napora. niko od nas —Ljudi se ne rađaju zato da bi živeli dugOj bili zadovoljni. kad navaljujemo i kad bežimo. Uviđam da ljudske stvari.. bar ne za nas. Veliki jad se ne kazuje. da steče sposobnost kretanja u svima pravcima. jer malo ko ima strpljenja i snage da taj trenutak dočeka. Pri tome se ponašamo slično noćnoj leptirići koja upadne u osvetljenu nastanjenu prostoriju i odmah počne slepo i nemilice da udara sobom o zidove. ili čak srećni. A što se tiče suštine svega toga. kad ležimo isto kao i kad hodamo. a kako neki drugi oblik nisu nikad ni imale. i to od prvog trzaja u majčinoj utrobi pa do onog poslednjeg zeva kojim uzalud hvatamo još malo vazduha. idući šumom ili pustinjom. pošto nemaju ni određenog oblika ni utvrđene suštine — ne postoje. i kako često biva da u toj borbi i propadaju. procenjuje i prikazuje. i^ -■ i. nego da ume i može da povremeno postaje i biva i ono što je nekad ranije bio. svuda. nego se stalno i uporno spašavamo i spasu nadamo. živih nije spašen. kad nam se čini da je sve bezizgledno i potpuno izgubljeno. Veliki jad je u tim zrelim godinama i velika obaveza. i u snu i na javi. I tako se može kazati da i te stvari same. doživljaji i sudbine nemaju onaj oblik koji im mi u našim shvatanjima i sećanjima dajemo. » Kad gledam kako se ljudi oko mene lome i troše u borbi sa sitnicama. -' —Pa onda zašto? —Ne znam ni ja. mi je u stvari i ne poznajemo. usavršava. Tako ni ta suština stvarno ne postoji. To i jeste težina takvih teških položaja. izbavljamo i spašavamo. Ako poniženju (ili nekoj drugoj ljudskoj muci) uopšte ima leka. kao i ono što bi po svojoj snazi 135 234 . gde nema uha koje bi nas moglo čuti. koliko god nas od žene rođenih ima. nagonski tražeći — izlaz i spas. Svi se mi. to jest ljudski postupci. jer je svaki od nas na svoj način shvata. ali tako da se ni to skrivanje ne može primetiti. da postane višestruk. i uvek.. Svi bez izuzetka. kako to radi i kako ono što je jednom uradio ume posle da održava. to jest: da čovek ne mora da bude uvek samo ono što jeste u jednom trenutku i određenim uslovima. pa i kad na izgled bezbrižno i besciljno pevamo. ali svakako najmanje zato. nego šta zna da uradi. znači da ga nemaju uopšte.kakvim tonom. kad govorimo i kad ćutimo. uvek.« U stvari.

možete slobodno uzeti kao pravilo da u svakom od ovih oko vas ima kvasac ludila. sve više postaje osetljiv na vremenske promene i hod godišnjih doba. ili nečeg što liči na ludilo. Živimo od iluzija. primetili vi to ili ne. Ili vi niste umeli da vidite. pa ćete videti. krhkosti i kratkoće ovog našeg ličnog života. u ono što mi pogrešno i neopravdano smatramo i nazivamo našim životom. golema-štvo raznih oblika i stepena. od nedostatka čvrstine i volje da se mirno podnese sto se podneti mora. ima i takvih sa kojima se družite ili viđate godinama. umire bez bolesti i smrti. Ali to polazi za rukom samo izuzetnim ljudima čija dela bacaju svoju svetlost i na naš put. život i njegove promene — sve je to greška našeg vida i varka kratkog uma. svojim. I čovek se tada krši i savija. s jedne strane. jasna i munjevita.56 Opet ću morati da kažem nešto što nije ni novo ni neobično. ali mi se čini da ih ponajčešće napada i zanosi ludUo veličine.) Različite su i mnogobrojne sitne ili krupne vrste duševnih poremećaja od kojih ovi ljudi pate. A u stvari sve što postoji i što nas pokreće i nosi. (Razume se da to važi i za vas. ovakvog ili onakvog. * Javi se misao. kao otkriće. to dolazi samo od slabljenja moga organizma. Jer. vi tek tada pravo i potpuno sagledate ono što ste ranije samo naslućivali i o čemu ste često razmišljali. To jest: ukaže vam se sva ogromna i strašna nesrazmera između nestalnosti. planova. shvatanja. Rađanje. i svih naših osećanja. I kod onih koje smatramo normalnim javi se povremeno blesak nekog ludila. a nekad skriveno. i što će jednog dana vero-vatno i biti. potraje duže ili kraće. 137 . oboren i satrven samom činjenicom da je takva apsurdna nesrazmera mogućna. Kad čovek počne da zalazi u godine. Misao da ljudski rod. u odnosu prema drugim ljudima. * Kad vam umre neko drag i blizak. zajedno sa svim onim što je smislio. manji od crva i slabiji od slamke. stvorio ili otkrio i nazvao imenom — ne postoji. pothvata. jedna od onih jutarnjih misli koje ne traju dugo. muči i ubija nije drugo do naivna i sujetna igra koju nije trebalo počinjati i koju bi valjalo tiho i neprimetno prekinuti što pre. pa prođe kao da nije nikad ni postojao. i da je sve to zajedno plod zablude i igra slučaja. * dica naše brzopletosti i lude potrebe da svaki čas pokušavamo da zaustavimo moćni i nezadržljivi tok života. kao nezaslužena kazna. posle1. Jeste li primetili koliko luđaka i manijaka ima oko vas? Obratite pažnju. To znači samo da taj nije imao prilike da se oda. od njih i ginemo. neizbežno i sigurno. a da nikad niste primetili ništa što bi moglo da liči na ludilo. Meni se brzo i neumitno nastupanje zime čini ponekad kao izraz nečije zlobe. Ali vi posle toga znate na čemu ste i gde da svrstate toga čoveka. konačnim. To je nauk ranog jutra i odmornog duha. da iz njega izdvajamo pojedinosti i da ih proglašavamo trajnim. Istina. većeg ili manjeg. lično. ali nikad ne izblede potpuno. U stvari. nego se posle dužeg ili kraćeg vremena javljaju ponovo. s druge. kao neopravdana i neshvatljiva pakost. želja i potreba.i veštini mogao da bude. i da je organski utkana u samu osnovu našeg postojanja. nekad primetno.

tu na licu mesta. načuju. neću ni da gledam. Dačen bez namere. kao kamen. rođeni sa malo više sreće. pogodio me je slučajno. ljudska naselja. Troši se. dvolični i podmukli. Kad ne mogu da vidim. i to i u licnim odnosima i. Kad umrem. običaje. po nečem. zapišite slobodno da sam u poslednjem trenu žmurio. Područje njihovog posmatranja i suđenja je ceo poznati svet. vredni. plovi. * uredni. * Poznavao sam dosta ljudi ovakvih kao što je ovaj koji je malopre izišao iz moje kuće. nasilni i preki ljudi koji se. da ih ocenjuju.) Ciničan savet iz nevidljivih ali poznatih usta. da li je u poslednjem trenutku gledao smrti pravo u oči. Ljudi koji su u mladosti bili anarhični. pročitaju. kurtizane. To su nemirni. sa svim što na njemu živi i postoji. neuredni i netačni. ili nije. plaho viti. štedljivi. čudno. to jest. ljude. A to mi za većinu nećemo nikad znati. ne štedeći sebe ni druge. rude. planine. da prate društvene pojave kao i postupke pojedinaca. naučili na samom početku: Sve je to jedno. mora. biljke. međusobne odnose. isto toliko koliko je i nepopravljiva. putuj. — Pun i konačan sud o tome da li je neko zaista hrabar ili je strašljivac nije lako dati. da bi na kraju shvatio ovaj nauk koji su drugi. Obiđi zemlje i gradove. koji nisu onima docnije. da im sude. osećaju pozvanim da posmatraju sve oko sebe. čuju. upo-znaj i prouči sve što svet pruža: živa bića. i pomalo sumnjivo. * __ Za mene se to može znati već sada. Ali to ne traje dugo. 138 Čudno je ogorčenje sa kojim neki od nas osuđuju one koji su se u svojim postupcima pokazali vesti.Jeza me podiđe svega kad se samo setim kolika može da bude ravnodušnost koju često pokazujemo prema sudbini drugog čoveka. oko sebe ili ma gde u svetu. 139 . i strogi prema takvi. Za izricanje takvog suda trebalo bi znati kako se taj čovek držao na kraju života. A kad se — kao što je prirodno — pokaže da je njihov sud pogrešan i kazna nepravedna. u postaju neradni. sve je svejedno. govore. jer svedoka nema. pogotovu. U dubini svog kajanja i vatri svoje ljutnje oni nalaze nove snage da sa novom revnošću procenjuju. oni padaju u potištenost. ili samo naslute. Izgleda da su ogorčeni i kivni ne iz moralnih pobuda. osuđuju i kažnjavaju sve što vide. rasipni. u takozvanom javnom životu. leti. često zrelim godinama i pod starost. za koje (To liči pomalo na nekadašnje se pobožne i darivale priča da su u starosti postajale crkve i manastire. inere. bez mogućnosti odbrane i bez prava žalbe. po skraćenom postupku. sude. iskreno se kaju i silno ljute na sebe zbog nepravde koju su počinili. daji i uzimaj. nego što su kod drugih otkrili oruđa borbe za koja su dosad mislili da samo oni njima raspolažu.pedantni.

nose u sebi i hiljade drugih. VH 1969) « Tu je ispružen čovek kao riba koju jedan jedini veliki talas izbaci daleko na peščanu obalu. i produženje života — treba joj jedan dah vazduha. ne mrtva. i vide u njima često i ono čega nema. jer »dokle« i ne postoji. Izbačeno u prostor. i tu leži. ni da se sete našeg imena u razgovoru. da se sa-opštava i daje svemu što mu u susret dođe. nije ni tačno ni pravo. razume se. negde na sredini između one idealisane zemlje i svoje nesavršene. I tu se javi misao da je pitanje besmisleno. sve do srži. bolesnicima. tako da se čovek. Pomalo smo im se i podsmevali zbog toga. a čas kao povratnik. Sve to. ni zdravo. do rasipnosti darežljivo. stvaramo od njih nedostižne uzore. to je preki sud kraja i predaha. u svojoj stalnoj težnji da ostane 140 . Pri tom i preterujemo. U nekom čoveku takav doživljaj — obična. a pored toga da. zatvorenicima posete su drage i uvek dobrodošle. Tada nismo znali što sad znamo.To je circulus vitiosus vatre i mraka. a ipak samo. One spašavaju od samoće. a za taj jedan dah potrebna joj je snaga koje ona više nema i niotkud je ne može dobiti. čas kao izbeglica i iseljenik. pita kako se održava. koja trenutno gledaju. Smrt i nije drugo do to: malo vazduha. ono teži da se održi i sačuva što duže. nastojeći prodreti u nj. * Vojnicima. Te posete oni primaju sa zanosom i zahvalnošću. ono što je. Tako da sve to što govorimo odgovara manje stvarnoj slici dotične zeni-Ije. hvaleći ih više nego što zaslužuju i pripisujući im svojstva i odlike kojih nemaju. a više idealisanom liku naše otadžbine. kao izgubljeno. a ipak snažno i izdržljivo. I nije srećan. gledajući ga. povratak u more. i tu naći počinak i spasenje. * Nezadovoljni sobom i prilikama u svojoj zemlji. ali osuđena na smrt. Slabo. nego hvatajući se s njim u koštac. kao ni »odakle«. (22. koliko može. Da. do njegove središnje nepomične tačke u kojoj se ukrštaju i neutrališu sve bezbrojne linije njegovih večito pokretnih snaga. spasti se! Bolje rečeno: spašavati se. jer tako mnogi od nas stvara sebi. ali ne bežeći od bola koji nas muči. izvor mnogih zala i iskušenja. pa sahranili u zaboravu. koja su nekad videli tim istim očima. za skok. od smrtonosne misli o samoći. stoga često čeznu za njima kao za lekom ili hranom. utiče na sve oko sebe. da ti ostareli ljudi sa oslabelim vidom i dotrajalim pamćenjem. ali preduzimljivo. Jer. koji više ne možemo da uhvatimo. Maleno. neku treću nepostojeću domovinu u koju se sklanja kad god se u jednoj od one dve (ili u olae odjednom) razočara. mi često hvalimo druge zemlje i narode. izloženo stotini uli-caja. možda i 141 i Telo. i dokle će moći tako. Takav čovek živi nemirno i nekorisno. ili mnogo više od onog što postoji. spas. pored naših lica. * Kao mladići uvek smo se čudili što starci iz našeg grada često ne mogu da nas poznaju kad nas sretnu na ulici. svega jedan dobar dah. ali i da se dodiruje neprestano sa svetom. kakvom bismo hteli da je vidimo.

»ne može izdobriti-«. i možda više. Između toga što nazivamo našim životom i između nepostojanja nema jasne ni određene granice. I to tako da ta zabrinutost više senči njihovo lice nego sabe-sednikovo. Ne žive i ne požuruju ništa i nikog. Računica je nemilosrdna. kako se podnosi bolest i svako drugo zlo i. kako se čovek održava u tom životu. pa se opet vraćaju na svoje. vidim da.slučajna poseta — može da poraste do lepote čudesnih priča o spasonosnim vizijama u tamnici ili o poseti kraljice od Sabe caru Solomonu. * I ovde. dopuštaju mogućnost drukčijeg mišljenja. Oni među nama. pitaju pogledom. Dovoljno je da sve te ljude koji sad stoje ili prolaze gnevno ili nabusito ispred tebe. neprestano određujemo stalne oblike i predviđamo tokove. izbegavajući nemir duha i tela. o njihovom načinu gledanja i njihovim postupcima. Razumeli smo se. Moram da priznam da mi u prvi mah sve to izgleda zanimljivo. Nezgoda je samo što to teško čoveku polazi za rukom. pravi radnici i stvaraoci razgovaraju mirno. neme i nepomične u vodoravnom položaju — i ti ćeš se osloboditi teškog osećanja straha i pritiska koje ti sada dolazi od njihovih reci i postupaka. čitav jedan U3 142 Odvojeni . stručnjaci. sve zajedno uzevši. kako u Bosni kažu. a zatim se odmah vraćaju svojim poslovima u kojima se stalno rvu sa nekim pitanjem čovekove sudbine. a ponajmanje u trenutku kad mu je najviše potrebno. Dakle. kako se dočekuje smrt kojom svaki život završava. zamisliš samo za trenutak ispružene. Prava priroda. Kad sve razmislim i procenim izlazi uvek na jedno. A kad malo bolje razmislim. Teškoće su. a rezultati nepogrešno tačni. Njišu glavom. Potvrđuje se uvek isto. najzad. iako se nismo mogli spora-zumeti. kao malo zabrinuto. I patimo što su nam predviđanja pogrešna. A snagu svoju crpu takve legende iz ljudske patnje i samoće. ljubazno. u svojim mislima i svojim željama. I to je jedna od osnovnih teškoća. uvek neočekivano i uzbudljivo. vrednost i cena čovekovog života na zemlji određuje se. kao svuda u svetu. A druga. u osnovi. Sale se blago. provode samo trenutke svoga kratkog odmora. ponekad lepo. dve. njegovim geografskim položajem. Prva je to što rekoh. Nas su učili u đetinjstvu kako se dočekuje i prima život i sve ono što on donosi i nameće. upravo. • Ispravljeno prema prvobitnoj belešcl ISveske listovi). to je naša stalna težnja i potreba da tome životu. Kad ćute. to znači njegovim odnosom prema suncu i odnosom sunca prema njemu. ljudi znalci. i sve rizike i štete.' * Ponekad čitam ili slušam neke stvari o našim ljudima. nije dobro što je tako i da. u stvari.

sudarima i bitkama ovog sveta. Jer. ka novim oblicima i novim mogućnostima. ili presušilo. a ne kako se borbom postaje jedno sa životom i kako se ljudski nestaje u njemu. Svaka je smrt prerana. ko se bije što mora. ispije gorki talog sa dna. očigledno. * Strah. ne možemo da ih sagledamo u celosti. vino života je — kako bi rekli romantičari — popijeno. samo su slutnje i — naslućivanja. ni da razaberemo ko tu izaziva a ko je izazvan. * Ima nas dosta koji se teško snalazimo u bezbrojnim nesporazumima. može li se išta strasnije zamisliti od te »titule« koja za jednog čoveka kazuje da je dva puta bivši. Ali. tvrdim formulama koje su pravljene jednom za vazda. ono što određuje našu sudbinu. kad imaju posla sa nižim i slabijim od sebe. ne izražavam jasno. vuku još i sada za sobom te maske predaka. ja se. tome su nas učili.* » Naše najdublje i najživlje želje i njihovi susreti (ili sudari) sa svetom koji nas okružuje — to je. kome je kao zanimanje navedeno: »biv. To ih je naučilo da se drugima obraćaju ili ponizno i udvorički. ide dalje i više. « l». ni da im shvatimo osnovni smisao. iako za njih već odavno nema razloga ni opravdanja. ko napada a ko se brani. i kako se pomoću njih. U stvari. kad govore sa višim i moćnijim. N. a ko zbog toga što je po sebi ratoboran i ubilačke ćudi. bez grimase i ružnog stresanja. VI 1969. penzioner«. Kad tako kažem. To bi moglo poslužiti kao najkraća i najsavršenija formula prolaznosti čoveka i svega što je njegovo. prekuži kao bolest. više da nađu vedar izraz lica ni slobodan. nepoverenje i neiskrenost uhvatili su u nekim zemljama tako dubok koren da ljudi ne mogu Kako god uzmeš i sa koje god strane pogledaš. i što ne može drukčije. možda igra naših zbrkanih misli i naše nemirne mašte. ili grubo i nadmeno. Da. Izgleda kao da ga je neki drugi svet — jedan od nepoznatih ali naslućivanih svetova — pozajmio ovom u kome mi živimo i nazivamo ga svojim. ostaje još da se. a ozdravljenje nađe u smrti. to je neizbežno. Njihovi stari ve-kovima su robovali ili su sami vladali nad ljudima i držali ih u potčinjenosti. prirodan način pristupanja drugom čoveku. učili su nas kako da se život preboli. 144 10 — Znalcovi pored puta 145 . kako se hvataju i obuzdavaju njegove snage. U jednom spisku umrlih nalazi se i N. evo.defanzivni sistem! I sve to u opštim. kao pomoću talasa. Ali niko nas nije učio kako se životu ide u susret. I sve ostalo što mi ovako uz put beležimo. A njihovi potomci. u stalnom sudaranju naše strahovite prolaznosti i naše neizlečive želje za večnošću. kad su u pitanju ljudi kao što je ovaj. uglavnom. jednom kao penzioner a drugi put kao pokojnik. nego kazujem opet jedno od tih naslućivanja. jednako za sve i svakoga.

a kad budu uhvaćeni u laži. Tek mnogo docnije. pod izgledom i imenom ličnosti. kad je ljubav. Laž i lazovi. pa ma kakva ona inače po sebi bila. ne treba smetnuti s uma kako je opasno oružje to utvrđivanje čiste istine i kažnjavanje laži. on će steći i treću titulu i nazvaće se »biv.* Bolest i lečenje imali su dosta nekih neočekivanih posledica za moj organizam već dosada. Tek tamo negde. ili bar nikad trajno ni potpuno. mi smo vrlo strogi prema laži i onima koji se njom služe. kratkovekom i ograničenom obliku. kad se u nama slegnu bujnost i sila mladosti. ni izvrgavati ruglu. kad nestane i njegovog groba. ponavlja. zajedno sa njegovim prahom u njemu (a taj će dan svakako morati doći!). i ne slute da lažu. mi počinjemo da delimo laž od laži i one koji lažu jedne od drugih. Razlozi i pobude koji nagone ljude da lažu mnogobrojni su i vrlo različiti po svojoj prirodi. nego više jedan otrgnut deo prirode koji. u malom. biti kraj svega. pokojnik«. ako dobro razmislimo i pogledamo primere oko sebe. gde se ništa ne kreće i gde niko ne misli.Još kad pomislite da mu predstoji i treća pro-mena. u samoodbrani. I tako u svemu. jer to moraju. dok boluje. bez sećanja na sve što je bilo pre bolesti i što bi moglo biti posle ozdravljenja. takvih koji se svesno i sračunato služe lažima da bi izvukli neku korist za sebe. »istine radi«. Samo ukroćena (ili od rođenja krotka) žena može da nađe mesta u društvu i u spletu dužnosti i obaveza koje život u društvu predstavlja. a najmanje. svakome se može desiti da se jednog dana nađe kao utvrđen lažac i da bude osuđen u ime one istine u ime koje je do malopre sudio drugima. Dok je dete. u jednom ratu koji su sami izmislili i koji se vodi samo u njihovoj uobrazilji. kao neki neprijatelj ' 20. I to će. bolest. da bi prvom prilikom opet počeli da lažu. pa još i kao ljudi u »punoj snazi«. lažući često i mnogo. Jer. Šibamo je svojom ironijom. kao probuđeni mesečari. u stvari. jer je ljude mnogo lakše prevariti i oštetiti vesto poredanim istinama. iza poslednjeg daha. još dublji pad u ništavilo! Jer. i ciljevima. ona je detinjstvo i sva draž detinjstva. onda je mržnja i ne zna za druge zakone do one koji vode i pokreću lavine. rđave račundžije i naivni prestupnici. Laž je. Ali dok živi — ne. prevarene budale. Pod udarcem toga oružja. progonimo je i kad nikakva razloga nemamo za to. Ima ih svakojakih. služe lažima kao ratnim varkama. ima i takvih koji. onako. Pa. U mlađim godinama. vatru ili poplavu. jedinstveno i zauvek jedno stvorenje ljudsko. nadajmo se. u opštem i zajedničkom ćutanju. i treba je suzbijati i lečiti. Ona i nije autonomno. Priroda mog sna i spavanja izmenila se potpuno. dotle je samo bolest i bol i strah od smrti i borba protiv nje. kad zamrzi. onda je sva samo sila i lepota ljubavi. ali ne grubo izobličavati. Nekad Je san bio nešto izvan mene. I tako do kraja. Ima ljudi koji lažu jer ne mogu drugojače. ima ih koji se. istinski pate. može se reći. možda. u svojoj zamršenoj psihi. A i to su. nalazi i ona svoje mesto među svima. videćemo da su i tu na pogrešnom putu. po njihovoj prirodi. u stvari. A naročito ne razhkujemo laž jednu od druge. I 62. sve ve-čite i velike procese prirode. 146 10* 147 . Ona kojoj pođe za rukom da se tome otme i pokaže se kao nepripitomljiva. poreklu. ima ih koji u takvim prilikama padaju i smrtno stradaju. ni suviše strogo progoniti. ta ostaje izvan društva i njegovih zakona. žrtve svoje zablude i.

i ja sa njim. IV 62. Naročito nema one dosade ni onog nestrpljenja. Samo ponekad. ublaženo i nejasno. da bi se tako ovladalo svetom i da bi čovek zauzeo bolje mesto na zemlji koju gazi i u vasioni koja ga okružuje. uvek. da vratim — to su letnji dani. ni želje da se skrati i ubrza vreme koje prolazi. prirodna stvar sa kojom se prirodno sporaziunevam i snalazim. Iznad sevemog polutara. Varamo sebe i varamo druge. svuda i u svemu. kao o nečem dalekom i bolno nedostižnom. V 1962.kog je valjalo krotiti. odjednom ugleda pred sobom svet onakav kakav jeste i kakvim ga do sada nikad nije mogao da vidi. Sad te praznine i ne osećam. bez poremećaja i trzavica. Sad je on deo mene. Hugo). pa zatim o letenju. ono čega se najčešće sećam i što bih želee. koje se i ne mogu nazvati imenom. svaki most predstavlja jedan grub i još za zemlju vezani početak čovekovog napora da ostvari svoj san o savlađivanju zemljine teže. bez naročite hrabrosti rečeno. kljasti ljudi. mrtve gazimo. začudo. na krajnjem severu zemlje. laskati mu. osuđeni na nepomičnost. . Sav sam u sadašnjosti.: . ovako « 2. sunčanja. moliti ga. :^ * javno. pred svima. čovek je prisiljen da traži u sebi sve ono što ne nalazi na zemlji ili na nebu oko sebe. _ Mi znamo stotine slučajeva da su i teški bolesnici. kao od ponora.' Kako je to lepo i strašno i teško kad čovek na domaku sedamdesete godine. To je čovek koji umire na rate. na našem kratkom putu između dva tamna predela nepostojanja. I. ni odrekao se časti da budem vojnik u tom pohodu. pod sam kraj života. o budućima ne mislimo. Strašna je sudbina uobraženog bolesnika. zatim ima drugih o kojima može samo da se šapuće sa dobrim drugovima. I moj odnos prema vremenu izmenio se. Ide vreme. kad bi se moglo. uzeti.^ * Sa živima razgovaramo. u četiri oka. a ne živi ni onim delom života koji mu još ostaje. Ostati tu. Čemu ubrzavati dolazak trenutka koji i tako mora doći? Uopšte se moje misli sve manje kreću u budućnosti. a to znači. Pre sam strepeo od najmanje praznine u moru vremena. ali ima i takvih o kojima se nikad ne govori ni sa najbližima. * U stvari. Iznad polarnog kruga. pretiti. ja ipak taj put ne bih nikad napustio. To je sve. Ako je naša sudbina »marcher vers les clartžs qui reculent toujours« (V. nego se o njima ponekad samo mašta. 249 143 . Kao smrt u obliku nekog novog života. kupanja i šetnje po šumama. U toj muci što se zove žena i želja za ženom ima stvari koje su predmet šala i razgovora. sve ima svoj čas i svoje mesto. > 16. mislim na prošlost.

sebičnim i sujetnim. umeli da se izdignu nad svoju nevolju. ne vidi svet. tst . niko mu to ne priznaje. kao u oklopu. samo ne na malograđanski život koji nikad ni u čemu ne pokazuje ni veličine ni lepote ni prave radosti. A ta računica nije samo bezdušna nego i __ potpuno pogrešna. U svakoj bolesti čovek jednim delom svoga bića ostaje na strani života i zdravlja. ali svakako da vas cene i poštuju.^ Samo se radom ili hrabrošću može postići ugled među ljudima. dok u hipohon-driji. I 1951. a kod brzopletih i brbljivih •t. On je večiti dužnik svoje okoline i jedino ga smrt može osloboditi dalje obaveze da se otkupljuje. Covek. Takav čovek ne oseća život. Kod razboritih ljudi misli se već rađaju u svom izrazu. čovek biva ceo prebačen na stranu bolesti. To je prokleta egzistencija. jer on pati od one koja je izvor svih bolesti i za koju ne postoji nada i nema leka. do u bračnu postelju. i sav je usredsređen na svoje jadno telo i vezan za njega tucetom bolesti kojima ga sam zaražava. pa i da stvore dela od značenja i vrednosti. Jer. ljude čiji je položaj u društvu sličan njegovom. do u osmejak sa kojim čovek čoveku kaže: 150 Dobro jutro!. teži ka zdravlju. da nađu svoje mesto u životu. Na sve bih pristao. Svaki bolesnik. ekstremnim slučajevima njenim. jer je u njemu sve otrovano predrasudama i ukaljano računicom koja se uvlači do najskrovitijih dubina ljudskog života. Jer on leci sve moguće svoje (uobražene) bolesti. a hipohonde-rove misli i težnje kreću se u pravcu bolesti. A posle. Veliki praznici i svečani dani najbolje mogu da pokažu koliko su nam daleki i oni koje smatramo najbližima. Ali hipohonder je nesrećan i neplodan. među divljacima. u težim. kakve su i koliko ih je. i sam opet zaražava. I ne govorim ovde o unutrašnjem zadovoljstvu koje čovek ima od dobro svršenog posla i koje svakako vredi više od svih nagrada i priznanja ljudskih.ili slepci. takav čovek mora stalno da daje više nego što može. ako mora tako biti. prisiliti ih ne da vas vole i nagrade. sasvim je svejedno kako se zovu uobražene bolesti od kojih on »-boluje«. Naravno da je rad bolje i sigurnije sredstvo. ona učini čoveka samoživim. Pristao bih đa živim. žive. dok u njemu traje malo životne snage. posle. u vihoru revolucije ili u bezumnom vrtlogu rata. a samo ne onu od koje zaista boluje. Tada njegov dug prelazi na druge. a osim toga za nju se rede i prilika pruža. težak sebi i drugima. utehu ili saučešće. Malo koja bolest unakazi tako čoveka iznutra i pomeri njegove odnose prema okolini kao hipohon-drija. do na samrtnički log. prisiljen đa živi među ljudima koji mu nisu slični (u ma kom obliku i ma pod kojim vidom to bilo) mora da se stalno otkupljuje. ne voli ljude. sam ga leci od njih. dok je za rad i radljivost uvek ima. i do te mere sumnjičavim i nepoverljivim da postane nepodnošljiv okolini. jer hrabrost nije od prirode svakom dana. a nesposoban da primi ičiju pomoć. a često i da budu korisni. a ma koliko davao.

ćelav je ali tako da ta njegova ćelavost izgleda kao bolest Ui posledica nekog poroka. kad god se povede govor o ma kom od njihovih sunarodnika. ali da to bude u mojoj zemlji i među ljudima moga jezika. Prvi slučaj. 252 . Kad je mlađi čovek već ćelav. a i to malo što možemo i hoćemo da učinimo vršimo ponaj češće sa pola srca i. Tom čoveku je u izvesnim časovima dana ovaj svet. tako varaju sebe i nastoje da prevare druge. Ne znam zašto. Odlažu otvoreno i puno priznanje za čas sveopšteg leleka i poslednjeg jauka. jer ni do sada nisam bio često ni čvrsto uveren u njihovu apsolutnu tačnost. Taj čovek je živeo dugo. Nešto preko osamdeset godina i gotovo isto toliko je bolovao. pa tek onda počinju da ga traže. ali potiskuju natrag pravu reč koja se diže u njima. Čudno je samo kako ti isti rodoljupci. a ne u tuđini. izgledao kao propala stvar kojoj pomoći nema. Hteli bi da nešto i kažu ili upitaju o tome. U stvari. siromah. To mi neće biti teško. Od danas ni jednoj svojoj misli ne bi trebalo verovati. začudo. Činilo mu se takođe da to što on vidi i zna. čovek je ćelav. on to biva na dva načina. brzoj i jadnoj propasti sveta. ali ko prema svome neprijatelju u toku borbe ne oseća i osnovno ljudsko poštovanje — slabi tinae sam svoj položaj i teško će moći pobediti. znaju i mnogi drugi ljudi oko njega. često i nepravedno. uvek nekako posredno i zaobir lažno. sude strogo.misli se javljaju odvojeno od izraza. Video sam da mnogi rodoljubi koji slepo obo-^ žavaju svoju zemlju ne daju nikom da reč jednu nepovoljnu ili samo kritičnu kažu o njoj. Istina je da u ljudskim sukobima i borbama bez gužve i mržnje nema uspeha ni pobede nad neprijateljem. a samo se odlaže izvršenje te propasti. samo neće o tom da govore i pretvaraju se da još nešto očekuju od sveta i da računaju sa budućnošću. sa svim što je na njemu i sa njim u vezi. raste i u njima to saznanje o skorašnjoj. podnošljivije. Drugi slučaj. ali čini mi se da bi tako sve bilo bolje ili bar lakše. 1S3 Mogao bih živeti onoliko koliko mi ostaje đa živim i umreti kao smiren čovek. Izgleda da drukčije ne može. ali tako da to izgleda posve prirodno. i kako nemilosrdno i bezobzirno izražavaju taj svoj sud. a u onim kratkim vremenskim razmacima kad se smatrao zdravim — samo je uobražavao da je zdrav. kao da je to njegov pravi i jedini mogućni izgled. Obeshrabruje nas kad gledamo kako malo mi ljudi činimo za drugog čoveka. Stoga je razumljivo da govore koješta i da se izražavaju svakojako.

nego presvisne. Tako. patnja raznih stepena i vidova. a mi znamo da ništa ne traje i da sve što stoji mora pre ili posle pasti. a da pri tom ostaju verovatni. U jednom širem ili užem krugu ljudi mržnja se gaji. I još. Malo sebično (i malo naivno) sve mi se čini kao da se u njihovom sadašnjem životu i meni daje mogućnost i pravo da još jednom pokušam isti podvig. Pravi pakao to su sivi pređeli nesanice po kojima kao munje i aždaje neprestano preleću naše pogrešne predstave i jalove misli o svetu i o sebi u njemu. Dugove pravimo dok smo mlađi. Sredstvo je sigurno kao i mržnja. i više izgleda na uspeh. ali sa pojedinostima koje ih karikiraju. Ali čoveka je mogućno ubiti i — nerazvimevanjem. doslednim odsustvom razumevanja. Covek-žrtva ne padne od jednog udarca. snažni. bezbrižni i pusti. sumnjama. Tako ti stojiš uspravno u stalnoj mogućnosti svoga pada i traješ u jednom od oblika svoga nepostojanja. uznosita i vedra izgleda. samo dejstvuje nešto sporije. 254 Tamnice. teškim sećanjima i kajanjima. živo mi je u sećanju njihovo držanje. plaćanje odlažemo dokle god možemo. tek koliko da mogu da nas muče gađenjem i kajanjem. Sad se čovek pita: ko je kome služio kao model. * Na podnožju brega stoji tvoja kuća. Sve im je to zajedničko. i to samo malo i jedva primetno. jača i usredsređuje toliko i dotle dok se ne stvore sredstva i ne pronađu ruke koje će stvar okončati i ubistvo izvršiti. imaju nečeg zajedničkog sa paklom (ili čistilištem). To se zove sreća. njihov govor.u starosti kao da postoji neka naročita vrsta perfidnog sećanja. sa više sreće i veštine. 255 . kao neprolazna. ali su zato muke teže i strasnije. a pakao i čistilište su bajke hrišćanskog ve-rovanja. kao i koncentracioni logori. povrh svega. Dugim. Ali ti koji tu kuću zoveš svojom i stanuješ u njoj ne znaš to i ne pada ti na um takva pomisao. širi. Javljaju nam se doživljaji iz de-tinjstva i mladosti. » Prema mojim sadašnjim shvatanjima i pogledima moja mladost nije bila ni dobra ni lepa. kad nas i inače izdaje snaga i kad smo potišteni i pritisnuti raznim bolestima. Tamnice i koncentracioni logori su jedna od stvarnosti ljudskog života. upornim. a isplata svih tih dugova neumitno se traži od nas u poznim godinama. Jo§ jednom da pritvrdimo ovu misao koja mi se stalno vraća. često u očima neupućenih izgleda kao da dobrim delom i sam snosi krivicu za svoju sudbinu. Sad često biva da se setim nekog od starijih i starih ljudi sa kojima sam se u životu sretao. Prinudna vezanost za određen prostor. tamnica paklu ili misao o paklu našoj tamnici? Coveka ubijaju često i mržnjom. Možda je i to razlog da sa toliko živog interesovanja i učešća posmatram današnje mlade ljude. bez nade na neko razumno rešenje ili spasonosnu promenu. održava.

olako i neobavezno. Kako je lako izgovoriti tu reč i na njoj i oko nje ispredati samodopadne lirske varijacije sa svojom dragocenom ličnošću kao središtem! A kako je teško (teško i nemogućno) stvarno zamisliti i potpuno shvatiti i do krajnjih posledica primiti tu samoću! »Sam« — tri slova. nego. To poštovanje našeg odlaska sa sveta meni ne dolazi od onog bauka koji za nas ljude znači smrt. bez najmanjeg predaha. i da bira reći. Starost? To je priča bez kraja i pitanje bez rešenja. to je samo zamišljena (i izmišljena) tačka na ivici našeg vidokruga. svakako.« (Prva godina vojevanja na ddhije..!!^""*'' (Sresfce — Crna reglstar-beležnica umesto »reSenja« »oagovora-« aU pod znakom pitanja. koji nije ni više život ni još smrt. i šta su umeli (i morali) da prećute u razgovoru sa mlađima od sebe.« A Vuk kaže negde da je amnestija »Opšte opro-štenje i zaborav svega što je učinjeno. a sačinjen je od elemenata jednog i drugog. 4) 155 Činjenica. 157 . od života samog i od moje velike ljubavi prema njemu. odricanja i strahote svake vrste. To su cesto revnosni i nečo-večni fanatici. da digne misli a spusti glas. Dositej. str. pišući o grčkoj istoriji. naprotiv. »■Starimo!« Da.?. pomišljao sam da se oni tako nesvesno možda svete i za svoje slabo i nedosledno verovanje. mi smo već prestali da starimo i pripadamo trećem svetu. Sve mi se čini da čovek treba da se izuje kad stupa na to područje. I "^^^t^ drugo.* Naš čovek ne ume i ne može da se lako i pravovremeno zaustavi ni pri visponu ni u padanju. bez nade i izgleda. Sad mi postaje jasnije šta su oni tada mogli da vide i osećaju. kojom želimo da utvrdimo i ograničimo stvarnost i trajnost našeg postojanja. Sam. uzbudi. Svaki razgovor o smrti mene uozbilji.njihovi postupci i. granica našeg ljudskog shvatanja i razumevanja. naročito. Ali to se može kazati za svakog od nas samo dotle dok se iz svojih mladih ili zrelih godina primičemo starosti. pustoši. u trenutku kad sa obe noge u nju zagazimo. da se svi zakunu na sveopštu amni-stiju to jest zaboravljenije sviju prošastih meždu sobom učinjenih obida. zaustavi u mestu. Sta je to? Krajnji domet našeg vida. Pred tom pojavom u meni se javljala pomisao da bi za one koji ne veruju bilo lakše i bolje kad bi vemici zaista verovali tvrdo i potpuno u sve ono što nazivaju svojom verom.. To što nazivamo činjenicom. — »orir. ima i ovakvu rečenicu: ». Čitajući (ili gledajući) kako neki vemici mrze i progone one koji ne veruju. koja se izgovaraju jednim jedinim dahom. njihovo uporno staračko ćutanje. ako već ne može da ćuti. a u stvari nebrojene godine i nedogledna prostranstva. i nikako ne mogu prihvatiti činjenicu da o tom razgovaram uzgred. bez ijedne svetle tačke.

u trenucima nadahnuća. najposle. vraća. slom i poraz čovek može da sagleda i oseti kao nešto zasebno i odvojeno od sebe.' Pored tolikih drugih muka i teškoća nesrećnim ljudima naročito teško pada jasno saznanje da su u svojoj patnji usamljeni. sve ako i ostanemo da vegetiramo na zemlji. gubimo. Kad izgubimo strpljenje. da dubinom svoga pada izmeri visinu svoga neuspelog poleta. razumevanja ni oslonca. svoj gubitak. Živeti znači: imati strpljenja da izdržimo u tom stavu. mi u srećnim trenucima naslućujemo. pošli su da ga traže. i ništa nije nemoguće. Veliki muž se izgubio nepovratno negde u visinama sopstve. iako samo naizgled slučajno. mi ne dolazimo nekim svesnim i planskim radom. ništa jasno ni izvesno. govore ili pišu. da bi se održao na zemlji. bez gordosti kao i bez žaljenja. naziremo i. kažnjeni zbog svoje oholosti: hteli su da budu samosvoji. ukratko: jer se čovek gubi u svojoj pobedi. Mi do istine dolazimo uzgred. Svak je nepouzdan i sve je nesigurno. Covek. saznajemo — tu istinu. Do najvećih i najvažnijih istina u životu. Posle. u stvari. ne nalazimo ih odjednom gotove i izljuštene kao što se nalazi samorodan dragocen metal. —A ako nije sve baš tako crno kao što tebi izgleda? Sta onda? —Onda tek ne valja ništa i nije dobro po onoga kome izgleda da je tako. kad su videli da se ne 158 259 . i jer još drhti kao strelica koja je pogodUa cilj. i život.* Ništa nije zbrinuto ni utvrđeno. Oni su. ne po onom što ljudi rade. Niko nije tačan. nego u trenucima kad se odaju. Veliki čovek se povukao u samoću i predao dubokom razmišljanju. navike i ljude sa kojima se družiš. i ne nalazi nigde odjeka. mora da zauzima neprirodan stav. ' Dopunjeno prema beleSd (Sveska — Crna reglstar-beležnlca). znači jače se naginjati nad ponor vremena. Istina nam se ne »objavljuje-« nekim čudom. Razmišljajući o onom što smo u svetu čuli i videli. Od toga hvata čoveka smrtonosna vrtoglavica i zbog toga mnogi zaziru od putovanja. ali u pogrešnom pravcu. da ne liče na druge. ni utehe. jer je još vreo od napora koji mu je za to bio potreban. često slučajno. ne veličine. ne otkrivamo je ni u najiskrenijim ljudskim priznanjima. ali nisu ga našli. Svoju pobedu. a kažnjeni su tako što im se želja ostvarila. pletući laž kojom žele da se zaklone i da obmanu nas ili sebe. i da primi svoju sudbinu kao stvar jasnu i neizbežnu. Putovati znači menjati brzo mesta. čovek može osetiti samo posredno i nepotpuno. i o životu. Njihova nesreća (nesreća zbog toga što jesu ti koji su i takvi kakvi su!) kao da nema nikakve veze sa sudbinama ljudi koji žive tu pored njih. Naprotiv. u trenutku trijumfa. u stvari.

*

Njegovi bi padovi bili smrtonosni da su njegovi zaleti i usponi imali onu snagu i visinu koju su po njegovom mišljenju i računanju mogli i morali da imaju. Da, milioni ljudi su, u toku vekova, očekivali spas, izbavljenje koje nije došlo. Svi su sagoreli u ognju očajnog iščekivanja. Tek kad je sa poslednjim plamičkom poslednji čovek, u svom uzaludnom naporu, odleteo put visina — postalo je vidljivo ono što je oduvek trebalo da bude jasno, da spasenja nema, da ga nije trebalo ni očekivati; ukratko: da je sve to samo jedan veliki nesporazum. Ali to više nije imao ko da vidi. Ponekad se, bez vidljivog povoda, dešavaju sa nama nagle i čudne promene, neočekivani udarci iznutra, naročito u poznijim godinama. To što mi u našem gradskom životu gledamo oko sebe i čime se stalno služimo, što nazivamo zid, kuća, krov, na-meštaj, prostirka ili pod, počne brzo i tajanstveno da se preobražava, da se menja i vraća u prvobitno stanje, i da postaje opet samo kamen, drvo, vuna, ili bezoblična, bezimena materija. Ljudi koje sada susrećemo takođe su izmenjeni likom, govorom i postupcima; pa i samo vreme i podela vremena u kom živimo i krećemo se. Tako nam se privida svet oko nas dok, u stvari, to mi ubrzo umiremo u sebi. Sve to traje svega sekund-đva, koliko čovek može da zaustavi dah, pa se opet, zajedno sa svim oko sebe, vraćamo u svagdašnjicu, koju smatramo svojim redovnim životom.
260

»Le soir de la vie apporte avec soi sa lampe«' (Joubert). Ali čovek koji je to napisao bio je jedan od onih duhova koji u svemu na svetu, za svako zlo i svaku štetu traže neku naknadu, i uobražavaju da im je život sam zaista donosi. Ukratko: izjednačenje i ravnotežu, uvek, svuda i po svaku cenu. Ko bi mogao verovati da užas može postati svakidašnji život jednog čoveka! Nema te sposobnosti ni te dobre osobine koju mi ne bismo želeli da pripišemo sebi; samo što tu želju ućutkava u nama kontrola razuma, ali ograničeni i jednostavni ljudi ne umeju da je sakriju, nego govore o njoj otvoreno i javno se brukaju i čine smešnim. Uvek sam se čudio lakoći sa kojom praštamo sebi i zaboravljamo svoje nedobre postupke, sve od sitnih grešaka prema drugim ljudima do velikih i ružnih nezahvalnosti i neverstava ili do sebične ravnodušnosti prema svemu što se dešava oko nas. Svi mi u tom grešimo, neko manje, neko više, a neki su tu sposobnost razvili u sebi do te mere da izgleda kao da imaju već unapred spremljenu indulgenciju za svaki svoj grešan postupak prema bližnjemu. I ta naša spremnost i veština da za takve svoje greške i prestupe olako nalazimo izvinjenje ili čak
' »Veče života nosi sa sobom svoju.« 11 — Znakovi pored puta 161

opravdanje mogu dobro da posluže kao mara opite ljudske vrednosti svakog od nas. j.;

Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.

Kad razmišljamo o ljudima, o onima koji se kreću oko nas kao i o onima kojih više nema, živ čovek je uvek nekako ispred mrtvoga. Pokojnici, i oni najveći i najzaslužniji, ili koji su nam najbliži, najdraži, izgledaju nam pomalo kao ljudi koji su u nečem pogrešili ili nešto propustili, promašili, čak skrivili; u najmanju ruku kao ljudi koji nisu imali sreće i koji zaslužuju naše sažaljenje.

Dešava se da čovek padne do najniže tačke telesnog i duhovnog bivstvo van ja, do tačke sa koje može ugledati kako se ruše kulise koje stvaraju iluziju našeg postojanja, a poslednji pogled njegovih duhovnih očiju gubi se u praznini što se stere iza tih kulisa koje nazivamo životom i smatramo takvim. To je više nego ugledati sopstveni kraj kao svršen čin, jer posle toga smrt nema šta da radi kod tog čoveka koji je pre smrti više nego mrtav. To je pravi i najteži pad koji čovek može da doživi, jer to znači poslednjom iskrom vida sagledati da se dešava ono što je najgore i što je uvek izgledalo neverovatno i nemoguće. A sve to ne ostavlja nigde vidnog traga niti nosi određeno ime, iako je vidljivije od svih stvari vidljivog sveta i stvarnije od svih vidova one naše ljudske varke koju nazivamo stvarnošću. * Čovek može da posmatra prirodu sa ciljem da je upozna, kako bi se odbranio od nje ili je iskoristio u svoje svrhe. Teško onom ko je posmatra sa drukčijim namerama, mislima i osećanjima. * Noć je za njih zaista teži deo življenja, vreme koje se provodi u mraku ili sa pozajmljenom svet-lošću, kad se teško zaspi, nemirno spava i ružno sanja, a lako se i često budi i brzo vraća potpunoj svesti o postojanju.

Neki ljudi izgledaju kao da su se još kod prvog pokreta u majčinoj utrobi bolno začudili pritisku prostora i teskobe oko sebe — i od tog trena nisu prestali da se čude i zbunjuju pri svakom pokretu i dodiru sa okolinom. To su mučenici, * On je govorio svojim zemljacima: »Ne volite da radite, ne umete da živite, a pogrešno mislite da smrt, sama po sebi, ima nekog smisla i da rešava nešto u sudbini čoveka.«

Po logici svoga bića, dosledno svome razvitku — oni gube prijatelje uz put. u* 163

m2

Odlazim zbunjen i postiđen, kao da sam mnogima dužan mnogo, a znam: sve sam platio, sve, i ono što sam samo poželeo a nikad nisam očima video ni rukama taknuo.'
*

Ovaj svet u kom živimo tako je sazdan da je onaj koji se plaši već izgubljen. Pred njim je vreme u svim svojim oblicima i dimenzijama i on sam u tom vremenu u svim fazama i stanjima, i još nezačet, i još živ, i mrtav u življenju, na putu ka nestanku. Vidi samo suštinu postojanja.
*

od dvojice protivnika teško može proći. Prava opasnost za pobedonosnog ratnika — to je mir. Ako i njega shvati i savlada, tj. ako umedne da nađe svoje mesto u njemu, onda se može nazvati pobednikom, tek onda. U miru se stiče puno i konačno pravo na naziv pobednika. Ratne pobede su samo neophodan uslov za radnu pobedu u miru, koja je krajnji cilj. Prirodno je da čovek nosi u sebi nešto od dana koji su prošli, prirodno je i da misli na budućnost i da mašta o njoj, ali živeti ma i delimično u prošlosti, ili u budućnosti, opasno je i nezdravo. To znači trovati trenutak u kome živimo, potkradati svoj sadašnji život, ne spašavajući ništa od prošlosti i ne radeći ništa za budućnost. Najvećim i najboljim delom svoga bića, glavninom srca i razuma čovek treba da je uvek i ceo u sadašnjem trenutku, u jedinom pravom i jedinom mogućnom svom životu. Naravno, sve je to lako kazati.*
*

Misliti, kao što vi mislite, da su svi ljudi osim vas budale i kreteni, mora da je prijatno, i da vam nekad i pozavide na tome. Pa ipak, smatrati ceo svet samo predmetom svoje nepogrešne kritike i podnožjem sopstvene veličine, to nalazim da je sasvim naopako i žalim takvog čoveka, i pogotovo one koji su prisiljeni da u njegovoj blizini žive i sa njim rade. * Dvojica oru i seju, a trideset njih jedu i troše. Jedan gradi a desetorica gledaju ili čak ruše i razgrađuju. Pa kako da se održi takvo društvo? Prava opasnost za ratnika nisu ni smrt ni rane ni napori, pa čak ni poraz bez kojeg u ratu jedan
' u rukopisu napomena: »Posleđnja beleška u Zel[enoj] završava 16. sept. 1970.-« (V. Sveshe). II koja se

U zabačenim krajevima, među nezdravim i zaostalim ljudima teško može da nikne istina, a ako nekim slučajem ipak nikne (ili zaluta odnekud u takav kraj) — ne može da se dugo održi.
*

Vrlo rano sam saznao da svaki minut života može biti težak koliko i život ceo.
• Varijanta (Sveske — Crna knjiga): Dobro Je i prirodno sećatl se prošlosti i misliti na buđaćnost, ali živeti ma 1 delimićno u Du-auenosti Ili prošlosti — nezdravo Je, čak 1 opasno. To znači kočiti 1 i no A- i ®^°^ sadašnji život, ne spašavajući nlSta od prošlosti liim ""^" "ista za budućnost. Glavnim delom svoga bića, najbo-dairiif"^^?™^ ^"^"^^ ' razuma čovek treba da je uvek 1 ceo u sa-SvlmS "^""'^". ^°n Je ledini pravi i Jedini mogući život koji

164

165

Gledajući bezbrojna tela oko sebe, pomislio sam da to, može biti, tela izložena i osuđena na život U kome treba, kao leš u zemlji, da istrule i nestanu.
SU

(Naknadno sam našao sličnu misao sv. Avgu-stina: »Si nemo et me querat, scio; si querenti explicare velim, nescio.«) »Gotovo svaki živ čovek nosi svoju tajnu.« To ne mora biti netačno, iako je malo romantično ka zano. Možda zaista svaki od nas nosi tako neku tajnu. Nečija je manja, nečija veća, dublja po smislu i važnija, nečija beznačajna, a nečija kao da i ne postoji. Neko svoju tajnu čuva bolje, neko gore, neko apsolutno i potpuno. I kad bismo umeli tuma čiti izraz ljudskog lica, stvarni a skriveni smisao čovekovih reci i pokreta, otkrili bismo dosta čudesno lepih i neverovatno strašnih stvari o kojima naša mudrost i ne sluti, o kojima nikad ne govorimo i ne pišemo. I znali bismo više, bar nešto više, nego što znamo o čoveku i njegovim putevima i bespu ćima. ,, ,' . U narodnoj mudrosti jasno je izražena želja da čovek umre bez velikih bolova i bez dugog ležanja, to jest bolovanja. U Hercegovini se može čuti ova uzrečica: »Ne daj, bože, teška bola ni duga loga«, a dve glavne reći u njoj naglašene su kao što je gore naznačeno.
*

Sve možeš, ali ne možeš onoga koji se ispeo na uzvišenije mesto sprečiti da, kad gleda one Ispod sebe, ne gleda — naniže. Sav utonuo u patnju, samo se pitam da li ću izići iz ovog mračnog vira koji ovako povremeno zavitla oko mene splet mojih rođenih misli, sećanja, slutnja, nagađanja i predviđanja. Nada kaže: da, a sve ostalo govori: ne. Između toga da i toga ne prolazi vreme koje bi trebalo da je mera mog života, a u stvari nije drugo do mera moje patnje. Tako i sada, dok se savijam između dva kamena smrtonosnog žrvnja — da i ne — želim i očekujem druge dane, za koje bih s pravom mogao kazati da su dani mog života. Ništavni ljudi se nikad ne ubijaju sami. U tome su slični plemenitim i hrabrim ljudima koji gotovo uvek nalaze snage da sve izdrže i prevaziđu. Ali to je samo prividna slika. Priznaću bez oklevanja: ne volim mnogo one koji vole mnogo da pitaju, a onima koji su mi prijatelji kazujem, često i nepitan, sve što žele da znaju o meni, mojim mislima, planovima i poslovima, kao i o osećanjima koja ih prate. 166

Svi znamo i vidimo kako često i lako ljudi propadaju, ali isto tako često i lako zaboravljamo da čovek ne propada samo i jedino stoga što se pro-padljiv rodio. . 167

*

* Žrtva Sta je pravednije i bolje, preče, dostojnije našega divljenja: rušenje ili građenje? Ko je u pravu, onaj koji gradi ili onaj koji razgrađuje? To je nemoguće presuditi i kazati. Građenje i rušenje su dva lica naše ljudske sudbine, dva oprečna vida iste nužnosti. Gradi se i ruši sa istim smislom, iako sa suprotnim ciljevima. Ali žrtva kojom plaćamo građenje ili rušenje uvek je svetinja i ostaje kao svetinja iznad svih građenja i rušenja.
*

Ko ne ume da nađe svoje mesto u svetu ovakvom kakav je i da se pomiri sa mišlju o postojanju smrti, taj je već izgubljen.
*

Valjda jedna od najvećih osobina pravog čoveka jeste njegova stalna i uporna težnja ka nedostižnom savršenstvu u svima ljudskim poslovima.
*

Svi ljudi traže sreću, sa manje ili više snage i uporstva, a najviše izgleda da je nađu i sačuvaju imaju oni koji je traže u zajedničkoj sreći što većeg broja ljudi sa kojima ih život vezuje.
*

Pravo očajanje može da obuzme čoveka kad kod onih koje smatra bliskim umesto razumevanja i usrdne pomoći naiđe na hladne, oštroumne analize svojih shvatanja i postupaka.

Mali je broj ljudi koji mogu s pravom kazati da poznaju sebe, a još manji broj onih koji iz toga poznavanja mogu da izvuku spasonosne zaključke u svom životu. U većini slučajeva oni ne vide i ne osećaju ni sami sebe ni svoje stvarne odnose prema okolini, prema vremenu u kom žive ni prema ljudima među kojima se kreću; oni ne poznaju ni svoje sposobnosti ni svoje slabosti, kao što ne vide ni granice svojih moći, pa su zbog toga često strašljivi i nedovoljno preduzimljivi, i ne uzimaju od života ni ono što bi mogli, i što bi trebalo, a još češće idu preko tih granica, naravno na svoju štetu i sramotu. Mašta ih vara i zavodi, a razum ne osvetljava dovoljno ni pravovremeno njihov put, ili tek toliko da vide svoje greške kad je već kasno, i da mogu samo da se kaju i da žale. Zbog svega toga oni su od prvog do poslednjeg koraka u životu i ugroženi i opasni ljudi koji stalno posrću, sudaraju se sa okolinom, i pre ili posle propadaju. 168

Izgledao je kao da je neko uzeo njegove raza-sjte kosti i mišiće, zašio ih u tuđu, preširoku kožu, oživeo i stavio u kružno kretanje živih bića.
*

Neverovatno je kako malo znamo o sebi, svetu, oko sebe i životu koji živimo. Tek velike i nenadane sreće ili teški udarci i veliki gubici kazuju nam da je život čovekov mnogo bogatiji i složeniji nego što slutimo, da je sve u njemu dvostruko i višestruko, dvoznačno i mnogoznačno, sve, od naslade i radosti do bola i propasti, od najmanje sitnice pa do samog postojanja kao takvog. Sve se tu menja i ponavlja: više puta se čovek rađa, naizmence raste i pada, ozdravlja i boluje; više puta mre i umire, 169

i vaskrsava; i sve to što mu se događa gotovo uvek je nepredvidljivo i stoga naizgled puno protivreč-nosti, teško shvatljivo i neobjašnjivo, a kraj mu se gubi u magli, ćutanju i zaboravu. Između nas i našeg tela postoji i uvek je postojao grdan nesporazum. »Naše telo« kažemo ne znajući šta govorimo, dok bi ono, kad bi uopšte govorilo, reklo uvek samo: »mi«. Oduvek smo se koristili njime služeći svojim nagonima i potrebama, ili misleći da im služimo, ali ono je znalo što je znalo i što mi nismo ni slutiti mogli. Bolje rečeno, ono je bilo ono što jeste i što jedino može da bude: jedan od bezbrojnih oblika u okeanu stvorenja i pojava kome ne možemo dogledati kraja, isto kao što mu ne znamo izvor ni početak. Razmišljajući o tom »svom« telu i tražeći — naravno uzaludno — smisao koji ono nema, mi smo ga čas nazivali zemnim blatom i okovom našeg duha, a čas gledali u njemu hram koji je za svoje prebivalište sagradio neki bog.

boke žalosti gledati na ljudsko stvorenje koje stupa u sunčevu arenu, na krivudav put sa znanim svršetkom. Sastavljen samo od neprocenjivih elemenata iz nepoznatih, uzvišenih svetova, čovek se rađa da bi ubrzo postao pregršt bezimenog i dugog jada, i kao takav nestao. I ne zna se ni za čiju se slavu rađa ni za čiju porugu propada. Blesne za trenutak u sudarima protivrečnosti od kojih je sastavljen, mine pored drugih ljudi, a ni pogledima ne mogu jedni drugima da kažu vaskoliki jad svojih sudbina. Tako jedni nestaju, tako se, u svirepom neznanju, drugi rađaju, i tako teče neshvatljiva ljudska istorija.'
*

Možda će sve protivrečnosti i sve teškoće koje su nas pratile i mučile celog našeg veka naći svoje rešenje negde na kraju, u poslednjim trenucima, kad nam se otkrije istina da ništa od svega toga nije bilo važno, čak da nije bilo ni stvarno. Znači: tužno rešenje.

Sta je to što u mozgovima pojedinaca budi neljudske želje i pomisli i što ih nagoni da bez vidljiva smisla i razloga izazivaju oko sebe sudare i nesreće i teška stradanja koja obično pogađaju nevine, a njima samima ne donose ni mira ni zadovoljstva ni neke vidljive koristi? Na to pitanje nema odgovora, i zato će se ono ponavljati doveka, dok god ima ljudi koji nevini pate.
*

Sagoreo je bez sjaja i plamena. * Kobno je i razorno dejstvo starosti koje nam skraćuje trajanje sna, a produžuje stanje budnosti i mučne jave. Ono troši našu snagu, umanjuje našu preduzimljivost, usporava naše radnje i poslove, od sitnih i beznačajnih do važnih i najkrupnijih; umnožava broj naših obaveza, a smanjuje vreme kojim raspolažemo.
' Berlin 7. iv 4«. g.

Kome se, ma i samo delimično i trenutno, ukazala istinska sudbina čovekova, taj ne može više imati nepomućene radosti; taj više ne može bez du170

171

lome i gube. i protivrečno. dejstvuju u prostorima oko nas. * Smrt onih koji su nam bliski može dvojako. kao zadah pakla. Nisu oni koje nazivamo pokojnicima tako mrtvi kao što se to obično misli. Kad biste znali šta se sve meni u snovima događa. i možete mi verovati. da je srećan kad može iz usta dobra i pravedna čoveka da čuje sud o svojim postupcima. koje mi volimo da nazivamo »-slepim«. i prema tome nas ili skršuje i uništava dokraja. do bezobličja. šlepu zloću žene koja jede samu sebe i truje sve oko sebe. uz učešće svesti ili bez nje. A šta sam ja? Tek malen plamen koji velikom Ognju u susret hita. Isto kao što ni oni koji sebe smatraju živima nisu onako ni onoliko živi koliko bi hteli da izgledaju i kako sami sebe vide. neobjašnjivu. A kad je govorio. nose nas. i da osetim. * Velike snage. t72 2ena se zamori da bude čoveku prijatelj. i na kakav neverovatan način se događa. osvetljavaju ili zamračuju. pod ovim suncem jeli hleb ove zemlje. u stvari. a tako je bilo ođuvek sa svima koji su. Covek je nezadovoljan i nesrećan što se bar dvaput u jednom danu ne dešava čudo. Tako je sa svakim od nas. To je bio ćutljiv i uzđržljiv čovek. rođeni od žene. ili neočekivano i čudesno jača i uzdiže. sudaraju se. šta je dobro i pravo a šta nije. vitlaju. svet u kome se ništa ne događa i u kome se ništa ne može dogoditi. tako malo zna o sebi i tako je nesiguran u oceni svega što se dešava oko njega. * Imao sam prilike da vidim nekoliko žena i nekoliko porodičnih sreća koje one daju. * Covek. bilo je očigledno da pazi o čemu će govo173 .O živima i o mrtvima. to jest. naše strasti i naši interesi smanjuju ili uveličavaju. Govorim vam na osnovu mnogih i raznovrsnih iskustava. vi biste lakše razumeli da je moja jedina želja: nepostojanje. da utiče na nas: nekad zamračuje i sužava a nekad osvetljava i proširuje naše duhovne vidike. One žive i rade u nama. Jer često se dešava da tek tako sagledamo svoj pravi moralni lik i stvarnu sliku naših postupaka koje nam inače naša mašta. Možda je polovina odvratnih i štetnih stvari koje truju život čoveku i unakazuju lice sveta skovana u bračnoj postelji ili oko nje.

. teško je bilo verovati da je to sve što o tome zna. Kome treba ovaj bol za koji ne nalazim nikakva objašnjenja? I sve neka je prosto... činio je to sa mnogo opreznosti i ni u jednom poslu nije išao do kraja. I govorio je malo i oprezno i postupao u svakoj prilici sporo i neodlučno. u bolovima... samo da jednog dana ne ostanem zauvek u nekom od tih ponora. Neiskren i dvoličan čovek. zdrav sam.. 174 275 ... ne što sam uveren da je Ti čuješ.. pritajeno u stalnoj težnji ka novim oblicima. kao nevreme.. učini mi se odjednom da su stare. izgleda posve drukče.. Ne znam zašto ni čemu sva ta patnja.riti i šta će kazati. . i da neće i tamo patiti od nesanice. .. zdravim snom ljudi koji se vole.. A ja se pitam otkud ovim ljudima. miran i osećam kao slast i raskoš vreme koje prolazi — drugi leže sad u bedi. nego što znam — i to je jedino što znam pouzdano — da je ja izgovaram. U stvari. Kad slušam neke žene kako govore i gledam koliko iskustva imaju u stvarima svagdašnjeg života. U isto vreme i odvojeni i povezani. I patio sam — niko ne zna i ne sluti koliko — pre silaženja. studen i užas.... A dok se govori o stvarima duha.... on nije toliko bio nepoverljiv prema drugima koliko prema samom sebi..... »Dormire sotto la volta nera ... koji smrt neprestano zamišljaju i nazivaju snom. osuđen i sveden na svoj osnovni i poslednji oblik... i po izlasku iz njega.. i što god bi uradio.-« Peva jak glas poznatu melodiju.. oni liče na drvo života.. kao krtice. drevne kao duhovi zemlje i da se sa svakom reci i svakim novim iskustvom sve više ukopavaju u zemlju.. Covekova molitva... pa da nastave svoje kalibansko rovanje po zemlji i ispod nje.. jer nikad nije znao šta sve može u govoru reći ili pri delanju učiniti. Ja imam krov nad glavom i prostrt sto na kome pretiče.. ■. Jer što god bi rekao. Sve je to stvaralo oko čoveka neku i tajanstvenu i nesimpatičnu atmosferu.. posle dužeg oklevanja.. Ćovek koji spava u širokoj postelji sa voljenom ženom.. Takav čovek.. bez cilja i strepe od večera koje je za njih samoća.. one strpljivo čekaju da taj razgovor prođe... Telo čoveka koji spava sam izgleda.. * .... pravo i tanko kao sarkofag. tako da je svaki njegov posao imao nepravilan i krivudav izgled.. * Ja sam ponekad slazio u ponore za koje ne nalazim imena ni hrabrosti da ih opišem....... . pod torturom nepomičnih sati. i da svoje reci i postupke ne ume da predvidi. resio da nešto uradi.. ili od ružnih snova. u ponoru. Uči na sopstveni grob. u prvoj jutarnjoj svetlosti. snažno i dugovečno... Ja idem obasjanim putem. razgranato.. Znao je da sebe ne poznaje.. tajanstveno. izbegavajući gde god se može sudare i sukobe. Obraćam se Tebi ovom molitvom bez kraja i cilja.. ta sigurnost da će zaista moći mirno spavati... i ženu i decu koji me čekaju — toliki žive željni svega. Isto tako kad bi se. bez ljubavi. bilo je jasno da to nije sve što može ni upravo ono što hoće.

Prvi je: da stečete toliko novca i sigurnih dobara da vam niko ne srne i ne može ništa. u samom biću njegovom. da vam i opet — ne može niko ništa. to je glas onoga što je bilo. loptom. Vi koji volite život — a ko ga u osnovi osnove ne voli? — ne zazirite ni od ovakve moje pesme. istina. i koji bi se tim saznanjem stalno i dosledno rukovodio u svom mišljenju i svima svojim postupcima. nego što mu je nametnuta prilikama docnijeg života. To se najbolje vidi po deci koja. onda mojoj blagodarnosti kraja nema. na primer. onog što traje u večitom nestajanju. Tako. Samo ljudi koji vole život mogu da čuju i zabeleže tihu melodiju pro12 — Znakovi pored puta 277 . (naročito muškarac na ženu) sitnim predmetima. A ako me još nesvest i nebiće zaista čeka na kraju svega ovoga. bez ikakve nužde teže svemu onome što će biti razlog njihovih patnja u docnijem životu. možete na dva načina da se odbrani te i održite u struji života i da ljude prisilite da vas poštuju i — poštede. ali nikad ne gasi — hiljade njih žive u jadnom mraku. ako nije i sam po sebi zlo. da budem njen vesnik. Zla sudbina čovekova izgleda da je više usađena u čoveku. vlasti i svakom društvenom sjaju i uspehu. onda neka ostane ova moja zahvalnost. snegom. (Vidi narodnu pesmu gde se momak često baca na de-vojku »zlatnom jabukom«. Onda će kao glavno i poslednje osećanje ostati od mene ova bezgranična zahvalnost. za čas-đva. šapat i muzika koja kao romorenje vode prati tok životnih sokova. Drugi je: da pokažete takvu ravnodušnost prema novcu. dok su još nejaka i nevina. Istinski miidar bio bi onaj čovek koji bi u svakoj prilici. i što će opet negde i za nekog biti. ona nije neprijatelj života nego njegov drug. odgovorićete mi. kao jedini stvaran znak da sam ja živeo i da si Ti mogao postojati. što jeste. A ako u prostorima koje mi naseljavamo našim slutnjama zaista nema nikog da je primi i ako si i Ti samo jedna potreba i deo moga osećanja. Deca se igraju svega onoga od čega docnije strada i njihova duša i telo: rata. onaj koji je sprovodi i ispraća. * Sto duže živim. da izgledam samo i jedino pesnik prolaznosti. sve se više divim mnogostrukosti ljudskih sposobnosti.) Svuda u svetu. To pokazuje da je život u svojoj klici vezan sa zlom. * Ljubavnici se odaju sitnicama. cvetom. oni osećaju potrebu da se bacaju jedno na drugo 176 Pustite. trgovine. povija i smanjuje. mrvicama sa stola. Muzika prolaznosti. Ali zašto onda redovno u onome što je telesno i silovito u životu starijih? pitam ja.Ja imam u duši svetlost koja se. žandara i hajduka. svakog trenutka imao pred očima beskrajnu i nedoglednu raznovrsnost i mnogostrukost pojava u ljudskom životu i društvenim odnosima. a naročito valjda u ovim balkanskim zemljama. Ja je upućujem Tebi. svatova. Podražavaju starijima.

u jednom jedinom blesku. to je život sam. a posle ispituju njene pojedinosti i tako dopunjuju sliku koja im se objavila pri prvom susretu. oni u stvari celog veka naplaćuju honorar od svih ljudi koje sretnu. u stvari. A znam dobro da proći ne mogu. pripadati dobroj strani. izmere. uvek i u svemu na časnoj. najjače i veliko naše osećanje toga života. veći zalogaj. sporo upoznajem njene pojedinosti. itd. časni. ukratko. ^ i^^. Naravno. iz kojeg moramo izići pre ili posle. savršeno lep a trajan. Tako to traje. . nekad duže. Ona je ono što smo. iako ne znamo kako ni kada. ocene i odrede joj mesto u svetu svojih saznanja i shvatanja. Kako im se ne dosadi da sve oko sebe guraju na onu drugu stranu? Kako ne pomisle da će.. ja se pitam kako se ne zamore da stalno budu u pravu.. A ponekad se sav svet ispreči preda mnom kao nedogledan. to je jedini nama pristupni vid trajanja. sav u skladu sa mojim snagama i mojim željama. napuštam ceo taj napor.' ■■. i iskorišćavanje svega oko sebe.-. jedan način borbe za prevlast. ispravljam svoje sudove. li*- 179 . ■. morao sam doći do čudne pomisli. bezbednije potomstvo. mračan tesnac. koji u jednom blesku sagledaju poreklo. škoće koje su povezane među sobom i zavisne jedna od druge. ili mojim odsustvom želja. Tako taj proces saznavanja kod njih počinje sa bleskom. Ne zazirite od te pesme! Prolaznost. ali i da propasti ne smem. u koji nas niko nije zvao. kroz koji mi valja proći ili tu pred njim jadno propasti. Svojim izdizanjem a nipodoštavanjem svega oko sebe. zašto ni kuda. Dok se jednog dana i meni ne otkrije ćela prosta i jasna istina.. nekad kraće. ali uvek traje. prozru je. Svaka pojava sa kojom se sretnem stoji preda mnom dugo kao zagonetka. jer su od svog izdavača već naplatili ono što im pripada.. i nije kod njih ništa drugo do jedan finiji. Gledam ljude koji su gordi i nadmeni zbog svog dela i svoje slave i koji zato govore s visoka sa ostalim svetom. Gledam ih i neprestano ponavljam sebi kako je to naročito ružna vrsta ljudi. a kod mene svršava. Jednu po jednu savlađujem te178 Ponekad je svet oko mene beskrajan. radeći neprestano tako. Samo postojanje po sebi znači i sreću bez prekida. ni pokušavati da je nadvičete. Gledajući neke ljude oko sebe. jer što ne prolazi to je isto kao i mrtvo ili nerođeno. ne širi od iglenih ušiju. Nemojte je prekidati ni poricati. koji nam niko nije dao. Teško prodirem u nju... varam se u zaključcima. kao kod ukrštenih reci. Osluhnite je dobro! Ona je sva samo himna života kome ne znamo početka ni kraja. ■ ' ■ ' ■ * ' Uvek sam sa divljenjem gledao ljude brzog i lakog shvatanja. u povoljnom slučaju. kolebam se.laznosti. Kod mene je uvek bilo obrnuto.:. smisao i sadržinu svake stvari koja se pred njima pojavi. pa se opet vraćam njemu. možda čak i potpuno sami? Pa šta im onda vredi što su čisti. jedino ispravnoj strani. nepo-grešni i na pravoj strani? I gledajući ih sve duže i još bolje. neopravdan i nezaslužen honorar.. morati ostati u manjini. Prolaznost. Možda to: biti u pravu. posredan i maskiran način animalne borbe za bolje mesto.

a u stvari on se bavi samo samim sobom i svojim mutnim ambicijama. kao slepac. Ali možda bi ipak trebalo više govoriti već deci o starenju i starosti. a posve drugom kad nas ta ista reč. po nečem. ali će mu od toga možda biti nešto malo lakše. Jer doći će vreme kad će se možda setiti toga što mu je nekad rečeno o starosti. » Postoji takav tip nesrećnog čoveka koji od rođenja do smrti živi u zabludi da je. bez izgleda da ih zapamti. To bi značilo tražiti od mladosti da shvati i sagleda samu sebe. negde bilo nešto lepo. Trebalo bi uz svaku molbu za nameštenje. možemo da kažemo sebi: »Ovo je. kao da slušamo kako nam neko priča kako je nekad. kako bi trebalo da se proživi. Samo. i ničim više i ničim drugim. javne ljude i skromne neznance. Covek koji je još za mladih godina navikao da se odriče mnogo čega. Takvi smo mi ljudi. kažu. Covek bi bio beskrajno nesrećan kad bi morao sebi da prizna da sva lepota sveta postoji samo u sokovima naše mladosti. Otprilike. ali ih ne učimo ništa o značenju pojedinih doba ljudskog života. kako brzo prolazi i lako propada. imali bar deseti deo one osetljivosti koju pokazujemo primajući tu istu reč upućenu nama. pozvan da se bavi javnim poslovima. zemlja i vode i šume i nebo i zvezde i oblaci. ustanove. Bolujući od fiksne ideje da je on u vezi sa svim što postoji i da se sve na svetu njega tiče. udari u lice. * Kad vlasti već toliko dokumenata i fotografija traže od svakog građanina. ubeđen i uporan. bar u primerima. Iako znam da ni to nije lako. Ima ljudi kojima su svi putevi otvoreni. da ispravi što je krivo i izvodi na čistinu što je zamršeno. To. vraćena. i razara i ono što smo nekad sa zanosom i željom gledali. pomešana sa ironijom i gađenjem. umeće da proširi i ustali taj sistem odricanja. A stvar bi bila u redu kad bismo.* Svačem učimo decu u školi. Tako bi se o tom čoveku znalo mnogo više i mnogo bolje šta je i ko je i kakav je. a ne to što ne možemo preskakati plotove i prevrtati devojke u seno. a mi se trudimo (bolan napor!) da to zamislimo. Razumem da je teško govoriti mladosti o tom šta je to mladost. lepo. na primer. ovo: Slabljenje fizičkih i duhovnih moći nije ni izdaleka ono što je najgore i najteže u starosti. pored poslednje fotografije (ne starije od šest meseci) tražiti još dve. ta ravnodušnost. U krug tih svojih poslova on uvlači sve: ideje.« A što je još gore. Trebalo bi da mlad čovek neke stvari bar čuje. pokrete. trebalo bi uvesti još nešto. To mu neće pomoći. A to je nemoguće. ali nam nikako ne polazi za rukom. Ali. jednu iz detinjstva i jednu iz dečačkih godina. utoliko lakše što mu i priroda sama u tome pomaže. I na štetu je i dosadu svemu i svima oko sebe. to je ono glavno i najteže. Nego je strahota u tome što sa nama stari sve oko nas. Trebalo bi da mladim ljudima neko kaže. jer ide u naopakom pravcu. Svaki mu je korak pogrešan. on niže grešku na grešku i glupost na glupost. upućujući reci drugome. jednom merom merimo reč kad je upućujemo ljudima oko sebe. on to ne primećuje. prodire i u naše sećanje. a oni prezru i odbace 181 180 . sva područja života pristupačna. Najzanimljiviji prizor i najlepši predeo ostavljaju nas tada ravnodušnim i ne kazuju nam gotovo ništa.

* sopstvenim očima. sve je jedno u ovom milionitom deliću sekunda koji se zove večnost. žena koja stari nikad to ne uviđa potpuno i nikad sebe neće moći videti onakvom kakva uistini jeste. neke stvari. ni u najvećem ogorčenju. Istina je da se starci često vajkaju i žale i do nepodnošljivih pojedinosti pričaju o svojim staračkim nedaćama. na primer. Kad se ugase naše želje i nagoni. upravo one najteže. lika. i slično. Jer. Na primer o starenju ili o docve-tavanju ženske lepote. Tada potpuno nestane ovog mučnog sveta sa njegovim suprotnostima. ni oni sami ne primećuju ili ih sebi ne priznaju. na žalost — mi. * Ima trenutaka kad su za mene voda i vatra jedno isto. do kraja oda sve tajne i zloupotrebe reda ljudi kojem je pripadao. Pa ipak. pravca ni opravdanja. mi tkamo ovaj naš kratki zamršeni život. i malo potrebe za ulepšavanjem strašne i nepodnošljive stvarnosti. Uvek ostane bar jedan deo nekazan. i tim željama i nagonima podsticane misli. takvih koji se isključivo i grčevito drže ironije. Nikad se nije desilo da neki njihov odmetnik. i nikad se neće sve ni znati. to su u stvari naše želje i nagoni. osećanja i postupci. i izaberu ironiju kao svoje jedino područje. postoje neke mučne i ružne pojedinosti koje nijedan starac neće nikad o sebi priznati. jer su im svi drugi putevi zatvoreni i sva ostala područja nepristupačna. kao i o nekim društvenim stanjima zna se vrlo malo. bezuslovno i bezobzirno. 183 . Svet ne postoji. zagledani u večnost. Još neko vreme. sveštenika. na primer kod lekara. jer moraju. posle je i u tom pogledu sve više ili manje kompromis. Ona je u isto vreme i začetnik svakog uljuđenog života i glavni uzrok njegove bede i nesavršenosti. Samo tako je sve ovo mogućno i objašnjivo: i mi i život i naša volja i snaga da ga živimo. naprotiv. a to je onaj deo koji on zbog sebe samog ne može da kaže. nedostižni uzorak. Samo mladost ima hrabrosti i snage da voli lepotu. Po svojoj suštini i svom konačnom dejstvu. laž i lažna uteha.sve. jer do samrtnog časa ostane u njoj malo nade. malo sujete. » Misao o večnosti i životu iza groba stvorila je sve što se naziva ljudskim delom na ovom svetu. nestane i sveta oko nas. Osim toga. * • •• O nekim ljudskim osobinama. To što vidimo oko sebe i što nazivamo svetom. Ništa nema imena. Tako. i ja vidim jasno i savršeno ose-ćam jedinstvo svih elemenata koji kruže vasionom. Posle. Samo mladost je toliko »luda« i — tako velika. A ima. To su ona neuhvatljiva i nezadržljiva magnovenja kad smo nošeni nama inače nepoznatim snagama. Ostanemo. kao u beskrajni. jer ga one suviše unižavaju u tuđim i u 182 Čitajući prepisku između Makijavelija i njegovih prijatelja. Slično je i sa nekim profesionalnim tajnama. A to se vreme ne može ni zvati životom. potpuno. kad naš pogled ne zadržavaju ova prolazna priviđenja koja nazivamo svetom oko sebe. iskreno.

pokazati nam put ka izlazu i pomoći da donesemo pravu odluku i u trenutku kad sve izgleda izgubljeno. U čoveku postoji nepoznata ali ograničena količina čežnje koja teži da se utroši i koja se. Čuda se ne dešavaju. jedno slovo. pa i sa stvarnim izlazom za onog koji se kreće i živi. znak je da je društvo osuđeno. golu. Znači da ne moramo prihvatiti bezizlaznost ovog položaja kao stvarnu. među rekom automobila. na nepropisnom prelazu. pravog izlaza ni punog spasenja. to i nije više rečenica ili reč neka. a odjednom. on i sve što je ikad njegovo bilo ili moglo biti. koji opominju piskom. ne više jedan.Jedna od bitnih karakteristika svakog civilizo-vanog društva. U toj sumnji u potpunu stvarnost naše nesreće ima zračak nade koji može biti spasonosan. nego samu sveobuhvatnu činjenicu postojanja. ma i privremeno. To znam i to je ođuvek i zauvek utvrđeno u samoj osnovi moga načina mišljenja i moga osećanja sveta. aU jedina. i da su prvi oblici novog društva na pomolu. obična i slaba. Kad ti obziri stanu da popuštaju i postanu predmet kritike i ironije. traži bolje. i koje je glavni i najbolji antidot svima neminovnim zlima društvenog života. na svetu i drugi krajevi. I sve u tome. Nije ta misao sama ona koja nas izbavlja i spašava. 184 * Dođe trenutak kad osetih snažno i neobično. 185 . sa drugim ljudima. Ako pravim linijama povežemo među sobom razne filozofske sisteme. divnu i strašnu. potpunu i konačnu. Jasno vidimo tu težnju. nego mogućnost njenog postojanja u nama. koje dobrim vaspitanjem i dugom tradicijom postane druga narav ljudi. Tada pritešnjenom i ugroženom stvorenju ne ostaje do jedna misao. ma kako ona izgledala očigledna. I misli. Biva da naiđe u ljudskom životu trenutak kad se izlaz nigde ne vidi i ne naslućuje. utisak sveta oko sebe. izgubljeno je sve i potpuno! Pa ipak postoje. svudašnju. već prema prilikama. vezuje za ljude ili stvari. I čovek se hvata za nju. u zanosu gotovo. * Najlepši dar. Postojimo. ideje ili verovanja. izdvojen. to je voljno služenje obziru. drugačijim odnosima i uslovima života. zemlje. Ali ipak ima nešto što liči na čudo. sa drugim izgledima. I ništa više. ili spasonosni izlaz. nego samo jedan jedini znak. to je igra. mi vidimo jedno: od samog početka svoga postojanja čovečanstvo (ili bolje rečeno čovek u njemu) stalno se oslobađa i spašava. kao i društvena uređenja i velike ljudske misaone i materijalne pothvate uopšte. Gušim se od zanosa pred tom činjenicom i gubim se u traženju njenog izraza. ne vidimo. jer mora biti da postoje. U takvim trenucima desi mi se da zastanem nasred prometnog trga. da brže ili sporije ide svojoj propasti. a to što tražim. kad čovek oseća da je izgubljen. da su njegova zla pretegnula. Postoji svet i ja u njemu. jedan zvuk koji će jasno i pouzdano moći kazati: Postojimo. Tako je. ali nekog izlaza ni spasenja. rešenje. iako kazano u najboljem uverenju. a to je — naša neuništiva i neobjašnjiva ljudska potreba za čudom. dok me njihovi šoferi začuđeno — Ijutito gledaju. Stani! Već netačno.

neki dodiruju. nazove čudom. bez veze sa onim kako ja inače mislim i šta radim. Možda je došla sama. I. neki se od njih seku. kad je igra već odavno postojala i na razne načine vladala ljudima. kao nepregledni broj krugova. u sebi. a ona dođe (opet nevidljiva) i sve opere. Posle. Svi misle da živi sam. sklon je da ih. nego postoje bezbrojne vasione bezbrojnih svesti. vasionu naseljenu mrtvim stvarima. i višim i nižim od nje. Tako. okuke i strmine života. jer kad bi je ugledao ćelu. ali on 187 . večeru. * Mnogo teže mogu da zamislim mrtvu vasionu. u kojoj ne živi nikakva svest. ali ona nije dar. njenim granicama i njenim dometom. i ne postoji neka vasiona koja je izvan naše svesti i koja se može objektivno utvrditi. ničiji i nikome. a neki i ne znaju jedan za drugog. nego se samo igraju. to niko ne zna — ispružio na suncu ruku. pospremi kuću. tj. ovakvim kao što je moja. ali odmah obara oči. sedeći na kamenoj klupi i prateći igru mnogih ruku i jedne lopte. Dobra se stiču i osvajaju polagano i mučnim naporima kroz naraštaje. ali ni u jednoj svesti nije sadržana ćela vasiona. A s druge strane čovek se pita kakve su to sile koje uspevaju da jedno ljudsko stvorenje provedu kroz sva bespuća. 186 Legenda o mudracu. sve stvari i pojmovi. igra je najlepše što imamo. a imena nadevaju dokoni i domišljati pojedinci koji sami ništa ne rade. sa svim onim što zamišljam u njoj. i da ga dovedu ponovo do carstva nepostojanja iz kojeg je i krenulo na taj put. Uslov je samo jedan: ne sme da joj vidi lice ni čuje glas. Kad je prvi čovek — a koji je među ljudima postojao i bio prvi čovek. samo joj to ime nije dao. kad već odavno postoje. tako je uvek sve čisto i uredno u njegovoj kući. Stoga ona posprema i uređuje sve kad on nije prisutan i nestaje u trenutku kad se on pojavi. na žalu. pored tolikih rđavih: da nas spašavaju od površnih sudova i jevtinih refleksija. Gledajući širinu i raznovrsnost sveta oko sebe. (Tako to uvek biva da sva dobra. Velika. ne stiču i ne osvajaju. Sve može biti. a on treba samo da uzme i stavi na sto. Sve su svesti u vasioni. Odjednom mi se javila misao. I ne nalazeći odgovor. Desi se i da čuje tihu melodiju koju ona pevuši pri radu. raširio prste i stao da prati igru njihove senke na beloj kamenoj ploči. ali kao tuđa. I odmah se javlja pomisao da to što ja nazivam vasionom. sve ostavi tako. spremi ručak. ali dar nije.) Sve to mi možemo da slutimo i nagađamo. očisti i vrati na svoje mesto. a niko ne zna da nevidljiva žena dođe svako jutro. jedan od ljudi zaista je ovladao igrom. dobijaju ime tek docnije. upravo tom svojom dužinom i težinom. čovek postaje obazriv u zaključcima i izbirljiv u izrazu. nestalo bi je onog trena zauvek. i nije drugo do moja svest sa njenim vidikom.Jeste. docnije. * U Budvi. a nazvana je tim lepim imenom mnogo docnije. bio je već tada na najboljem putu da stvori igru. Ponekad joj sagleda skut od haljine. — Čini mi se da je ćela živa vasiona posejana svestima. podne i veče. Sve se u nama buni protiv verovanja u čuda. možda su je ljudi izmislili ili osvojili. duga i teška putovanja imaju bar jednu dobru stranu.

kad takvu reč izrečem. neplodna larva. pokvaren i odbačen kalup. često i razmišljao. Uvelo. bez onoga što čini morski miris najzdravijim i najdražim mirisom koji zemlja daje. čitao si o njoj. Mislio si da znaš šta je to smrt zato što si umeo da napišeš nekoliko poetičnih reci o turskim grobljima. Ponekad je i pomeneš u razgovoru i u pisanju. Ja sam rođen i vaspitan u sredini koja je smatrala da u svakom javnom nastupanju ima nečeg nedopuštenog i stidnog. šetajući pored jednog jezera. neodređeno. Takva trenutna varka zaboli kao teško razočaranje. 189 188 . i da si govorio ili pisao napamet.°Str-^rs-. površno i prazno. A kad se desi ovako da udari u tvojoj najbližoj blizini i neočeki^'ano pogodi nekog koga voliš i sa čijim postojanjem si vezao svoja najlepša zadovoljstva. vođen sujetom ili slabošću i obzirima. osetih jak miris vode i ribe i mokre trave.* * Ja bih mogao da uzmem za devizu ime jedne kanađanske lađe: I 'm alone (Ja sam sžm). Tada mu se oči svakog čoveka čine nemilosrdna ogledala koja umnožavaju do u beskonačnost njegovo lice. to lice plovi niz struju stvorenja kao pleva. Prevarena čula klonu. i od tog trenutka počelo je da me prati osećanje nemirne savesti. i iz nizine u kojoj se pomišlja na smrt. pred nevidljivom ali strogom i mnogobrojnom publikom. Ali ja sam i bez devize * U noći. ljuska. sličan mirisu mora za vreme oseke. Još tu sam ja pogrešio. II 1955. onda tek vidiš da ne znaš i da nikad nisi pravo znao šta je to smrt. žude za istinskim morem kao što se želi ljubav ili svetlost. Znaš da postoji. a sad vidiš da to nema prave veze ni sa životom ni sa smrću. u trenutku kad sam se. poznato zemlji i nebu i svima svetovima. samo bez joda i soli. kao nekoj kazni. i to igram neku ulogu koju pre toga nisam ni pročitao i iz koje ne znam ni reci. istrošeno.sis^r"* * Zašto sam kolebljiv u odlukama pri svakom poslu pri kojem dolaze u pitanje tuđi interesi ili tuđ ugled? Zašto zazirem od konačnog suda i presudne reci? Zašto. * Smrt je kao grom. uvek mudro i mirno kao da sve znaš o njoj. da ga boli kad ga ljudi u prolazu gledaju. viđeno i odbačeno od svih i od svega. U proizvoljnoj igri živaca kojoj su stalno podvr-ženi ljudi samci. dopuštam da me tako lako pokoleba svačiji prigovor i da me ubedi o njenoj nepotpunosti ili netačnosti? Zašto svaki plitkov i nitkov može da me uplaši tobožnjim posledicama moga suda? Ne zato što bi moj sud bio pogrešan. bez kraja i zaključka. > 14. upustio da sudim o ljudima i njihovim delima. ima dana kad čovek mrzi samog sebe do te mere. kolebanje u svemu i bojazan od svega. nego zato što je moja greška učinjena još pre nego što sam doneo svoj sud. Zato mi se dešava dosta često ovo: sanjam da igram na nekoj velikoj pozornici.

Sve je zamršeno. nesigurno i nejasno. ja sam još nemiran i pre nego što zaspim još se trzam od pomisli da sada neko. Drugim recima. nije mogao videti. dajem im značenje koje same po sebi nemaju. a mira nisam poznao. Prosto kao slutnja nekog postojanja. Ima divnih noći kad sve peva u nama. da ćemo u noćašnjem snu malko umreti. a sve se može desiti. iz nje same. * Je li još iko voleo svet kao ja? Noću. (. Iza mene ide jedan čovek koga znam. primetih da ćelu naivnu intrigu i sve scene redom. Ne mogu da gn vidim. Kao dva nejednaka kamena osećam u utrobi strah od minulog dana i neizvesnost sutrašnjeg. Sada treba leći bez utehe. A progovoriti može svakog trenutka. Ja kažem sebi: Još večeras budi hrabar. I znam da ga znam. tako da živim i postajem isto-vetan s njom. sve od ljubavi i želje za 191 . i to bez ikakvog spoljnjeg povoda i razloga. nije lepo plakati. kako se nižu. Idem preko neke vode. prolazi ulicama i da bih ga mogao sresti i videti i s njim govoriti. zadocneo i sam. Jer. Snagu trošim i mladost sam izgubio. Ne govori ništa. i njihovog mišljenja o svemu na svetu. Idem i osećam se nelagodno kao u životu. Nije teško uvideti. prenosim na viši plan. * Desi mi se da odjednom osetim svu svoju udaljenost od ljudi koji me okružuju i njihovih poslova. jer neću da se okrenem. nikad mi nije dosta vode ni bilja ni ljudskih lica. i posmatram ih pod uglom pod kojim ih njihov pisac. Uvek rni je malo vazduha. kad svi počivaju i kad najposle valja leći. i kakva je patnja takav život. Blaženstvo bez reci i sećanja. * Gledajući neki plitak pozorišni komad. pre ovoga života ili posle njega. smrt re-šava sve. nepriznatom nadom da će sutra rešenje biti ili izgledati lakše. gotovo svakog dana.('«"f Nije muški. ali predviđam šta će kazati kad progovori. ali znam da glavom dopire do prvog lišća na krošnjama drveta. kad je slatko bdeti i slatko zaspati. a već sutra možda neće nam trebati ni hrabrosti ni utehe. naočigled sveta. 190 San. Ali sada nije dobro.A snivam ga dostiTesto ■"' ""=«")« ^ san. koliko se čovek tako troši. ali sa kukavnom. Tako biva. i sa životom samim. jer ja na tu istu stvar gledam iznutra. bez izgleda na rešenje i smirenje. mirnog i rajskog. Cak i dobro. a stidno je plakati pored puta. ispod gustih i niskih krošanja drveta. fabrikant pozorišnih komada. Kad čujem sva moguća mišljenja o nekoj stvari. ja mimo i bez čuđenja vidim da je moje gledište posve drugo. briga. ne drhti i ne boj se više nego što treba.

I učini mi se da sam sagledao koren naše misli o večnom životu i uskrsnuću. Tada osetih koliko je netačna naša egocentrična predstava da gazimo po zemlji i stojimo u vaz-duhu kao nečem odvojenom. Mi ne živimo. Nema nade. Zaklonio sam rukom oči od sunca i u širokom prostoru iznad senovitih opkopa. nema straha. Ni toliko. kao da nikud nismo lutali. I da nema opraštanja i zaborava. žao mi je što nisam ja na njemu. čas ustreptalo. nema čekanja. ono što danima i nedeljama izgleda nemogućno i ne-postižno. čas smireno. Sumnja ne može ni da se začne. kao nešto odvojeno. ali ne gine i ne nestaje kao sve ostalo što se rađa. postojimo oduvek. a rano se dižem. sve je tu. Nepravda se kao sve na svetu množi i širi. To je stvar« nost i to će se znati. kao da nikad nismo posrtali ni gubili sebe. sva stanja i promene samo uobražene i nasleđene zablude. u sobi iz koje smo krenuli. Sve je bilo samo veliki nesporazum koji svršava osmej-kom. Sve što smo žudili i tražili. Na jednom ođ kalemegdanskih bedema. kad umoran od svega stignem kući. Večni život je u saznanju da su sve naše granice. Vazduh oko mene bio je ispunjen bezbrojnim živim bićima u pokretu. Pa ipak. a uskrsnuće je u otkriću da nismo nikad živeli. nego da. a što ipak živi u nama. samo rađaju nove nepravde. sa životom. uporedo sa našim bedama i niskostima. * Kao da nigde nismo odlazili. nego mi smo život. Ništa. punih trava. Pogled na tornjeve i uznosite krovove kuća na bleštavom nebu s oblacima u pokretu izaziva bodre i stvaralačke misli. za čim smo išli i srtali. zaspim teško.svetom. To smo zaboravUi i to neće moći niko naslutiti. Srce me boli kad pomislim da postoji sad negde neka planina sa koje bih još nekoliko trenutaka mogao gledati sunce. sli i želja. a meni je ovde odavno zašlo. i da me oslobode i želje i nemira i tuge ispunjenja. Sve šio je trebalo da bude i što smo uzalud tražili. — Izvinite! Ali ni to nema kome da se kaže. ugledao sam čitav jedan svet od buba i mušica. paučine i ptica. Po kamenju pod mojim nogama pretrčavali su gušteri i pauci. Čini mi se da sam uvek budan. punim sažaljenja i razumevanja. Javlja se ono što je u nama bes-telesno. Zbunjivali smo se i patili. bilo je već pre naših pomi192 193 . sve je bilo kod kuće koju smo ostavili. kad ugledam visoko na nekoj kući još suncem obasjan prozor. i sve je tu i tako oduvek bilo. u sveže kopanoj zemlji pored mene grčile su se larve i gliste boreći se sa vazduhom i svetlošću. i čekalo nas. želim da mi zaspu studenom i ću ti j ivom zemljom užarene oči i gorka usta. dva trenutna talasa u okeanu pokreta koji se ocrtavaju oko nas. Sve što je bilo kao da nikad nije postojalo. Pred veče. Pokušaji da se ona ispravi ili otkloni. Postojali smo. Lično postojanje kao i lična smrt samo su prolazne varke. što nas daleko prevazilazi. nepravda bi prekrila svet i stvorila od njega stvarni pakao. Noću. kao dva suprotna zvuka u nemoj žici. 13 — Znakovi pored puta Jedanput učinjena nepravda ne da se ni popraviti ni zbrisati. želeli. spavam malo i tankim snom. sveto i bogoliko. i kako je istina da sa svim oko sebe sačinjavamo jedno more živih bića. Sve što smo hteli.

drugi udovac. odjednom. na jednoj pustoj ledini bez lepote. U prirodi je našeg čoveka. stigao kući. Iza takvih razgovora ostaje samo otrovan pepeo. Kad sam. Tu sam spokojno. i kako posle nekoliko minuta zemlja ostaje bez smeha i cveta. posle toga razgovora. od njega bi na kraju ostala samo ljuska kao od prezrele i ispražnjene mahune. uprošćava se i bledi sve više. jer mu je kraj zatrpan leše-vima. bez videla i svedoka. I sad — život me nosi svim svojim silama strelovito napred. klizav i zagušljiv hodnik za koji se ne zna kuda vodi i u kome se dešavaju samo rugobe i zločini. da je svaka uzdržljivost u govoru slabost. ' "^^^ i da ih ne '^ » 7. između dva velika kamena. skriven i bezimen. životna borba sastoji od neprestanog i naizmeničnog laveža i rezanja Sunce može da znači i uništenje. osetio veliku slobodu. slobodu uskog i neuglednog prostora. nebo bez zvezda i boje. seo sam na travu. Kad je ostala za mnom i poslednja kuća. nasilja i nepravde. Na suncu misao postaje spora. do potpunog nestanka. I video sam jasno da sam se spasao od života kao što se drugi spašavaju od opasnosti i smrti. naročito onog dinar skog tipa. Ceo čovek se prazni i troši. ali nisam uspeo da se potpuno raskužim i dugo mi je trebalo da opet sagledam svetlost u sebi. Nagoni tela rastu i gone neodoljivo ka svom zadovoljenju. i da mi više ni život ni smrt ne mogu ništa. i kad bi se sav potpuno predao suncu i sunčanju. Sad žive povučeno. Između zlokovarnih. Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da. nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini. Išao sam brzo. okupao sam se i preobukao. Dok su oni govorili osećao sam kako se život polagano suzu je i mrači. IX 1944. " kod ni jednog dela istrajno i dosiedno. dok nisam došao na kraj varoši gde ulice gube oblik i ime. ukratko: da se tzv. možda. Tu sam. 13* 195 . Ostavio sam kola i pratnju u jednoj od posleđ-njih ulica.' U nas je čest tip čoveka koji misli da je svađa akcija. tako da sam kao jedini vidik imao mirnu liniju brda u daljini i nebo bez boje. a smrt mi poravnava puteve. osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek.» Razgovarao sam sa dva starca. sekući ulice i menjajući pravac. da ne ostaje ni kod jedne zamisli. i suviše navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih. dugo i slobodno mislio o sebi i svojim godinama. Jedan neženja. iz kojeg nema spasa ni izlaska. ili od presvislog cvr-čka na borovoj kori. a svaki pokušaj predviđanja — danguba. a grubost isto što i energija. već prema vremenima i okolnostima. a ceo svet postaje jedan uzak. skupoceni mir zemlje koju niko neće. da naneti neprijatelju uvrede znači isto što i zadati mu udarce. Za sve drugo oni su neosetljivi i nepri-stupni. kao da zamećem trag. Obojica su nekad zauzimali visoke položaje u društvu. 194 Suviše je ovaj narod patio od nereda.

nego stvaralac. često sam mislio: zašto su kod našeg čoveka tako upadljivo vidne sve one fizičke funkcije koje kod istinski civilizova-nog čoveka. proteže se daleko i duboko u vremenu i prostoru. umesto cenom rada. to nije lako utvrditi. retko izbijaju na površinu. bez plana i predviđanja. On čačka zube ili uši. On se ne kontroliše. nego što se može povodom njega o sebi i o drugima kazati. veća nego kod većine drugih naroda. jer i drugi tako rade. A trebalo bi ispitati. on napušta delo. stvari koje nije teško pred-videti. vi možete nesumnjivo utvrditi da u njega vrlo često ima jedan suvišak mašte i doza lenjosti. nego iznad i pored njih. On prosto ne misli na drugog. Ne organizujemo čišćenje. nego reaguje na njih. Ne može se kazati da u njihovom držanju i ponašanju nema nečeg slobodnog. Tako mi. jer on nije u njima. ne bojte se. sudi ja. zeva. dogovora i predviđanja. mi teško i neprijatno živimo danima i nedeljama. radnik i čuvar. cenom života. * fizičke potrebe. podnosimo nepotrebne patnje i odricanja. Umesto toga. on će doći i na idući koncert i — biti na njemu isti takav kakav je i danas na ovome. on i ne pomišlja da bi mogao savladati sitne i krupne 196 . Kad imaju jedan posao pred sobom. nego im naprotiv pušta maha i zadovoljava ih. Divljački način života. nije još dorastao do stepena na kome čovek počinje da ima obzira prema okolini. Postaju takvima i oni koji to po svojoj prirodi ne bi bili. čaše se kad god oseti za to potrebu i gde god ga zasvrbi.prati u njihovom prirodnom razvitku. * Kad posmatrate našeg čoveka pri radu i razgovoru. anticipira ga. na koncertima ili predavanjima po unutrašnjosti. Ponekad prosto izgleda da će se sav taj čovek rasuti tu pred vama. bez svesti o zajednici i bez poštovanja drugog čoveka i sebe u njemu. U njega je vidna sklonost da ne čeka razvitak stvari i ne učestvuje u njemu radom i strpljenjem. borac i gledalac. bez pomisli da li gledaju i kako na to gledaju ljudi oko njega. jer se tako bolje pliva i lakše održava ili. naš čovek kašlje. ne predviđamo nevreme. Sa tragovima toga života borimo se još na mnogom području. * Beograd je pun takvih nakratko nasađenih ljudi. neostvareni i tek zamišljeni tok dela. polažući mnogo više na to da bude začetnik. To je stil života. kiše. 197 Gledajući naše ljude u pozorištima. štuca ili uzdiše. muti ga mišlju i pogledom. Za vreme dok predavač govori ili pevač peva. razmišljanja. posle prvog zanosa. Ali neće. neke snage i teško odredljive veličine. oni gotovo nikad ne misle kako bi ga najbolje i najbrže uradili. Zato on u većini slučajeva i ne stvara dela i ne upravlja događajima. prosto. zatim silovito preleće ceo budući. da bi uticao na njih. To pokazuju nedostaci u uređenju naših sela i gradova. dok je u društvu. vraća se do njegovog izvora. sve plaćamo najskupljom cenom. pa se onda opet vraća na tačku na kojoj se delo nalazi u tom trenutku svog prirodnog razvoja. — Da li je mašta uzrok lenjosti ili obrnuto. Za neke naše ljude. proteže se. Naprotiv. ili jedna i druga potiču iz nekog zajedničkog nevidljivog izvora iz kojeg potiču toliki drugi nedostaci i besporeci našeg života. Tako se stvari razvijaju više uz njegovo učešće nego pod njegovim uticajem.

pametno i odrešito. Muče se. Prva vrsta. a bolje je da se vajka i žali na teret svojih zaduženja. mržnje i borbe do istrage. bez pogovora. Sreća je što u nas ima dosta i takvih koji su drukčiji i koji nisu pravi »naši ljudi«. ne mogu to nikad potpuno izbrisati iz svog ponašanja. Kad je u pitanju razgovor. proverava i upoređuje kritički sa onim šio drugi ljudi o istoj stvari misle. Celog veka svog on bi se. meni se čini da je sve rečeno. a ponašaju se osiono i zapoved-nički prema ljudima oko sebe. A propao bi sigurno. Ali njihove misli pobuđuju i mene na razmišljanje. onaj pravi. Ne misli mnogo ni istrajno. pogleda i pokreta: kako odgovaraju na telefonu. a odmah zatim da između nje i svake tuđe misli iskopa što dublji rov prezira. nema mnogo izuzetaka. nego u tome što ima ljudi koji nikad nisu bili ni blizu bogatstva. Druga vrsta. bar u nas. Nema ništa ni da se doda ni da se oduzme. da odmah traži zajedničke elemente i da se u najvećoj mogućnoj meri poistoveti sa tim. i. naravno. Slušam ih sa naporom kako se zapliću i raspliću u borbi sa svojim mislima i sa njiho198 Ljudi koji su rođeni u bogatoj kući ili su bar jednom u životu bili bogati. Ali čim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi. i ja ih u sebi širim i dopunjujem. ili u vezi sa njima mislim nešto sasvim drugo i potpuno novo. Kad ih slušam kako govore.On je bio od onih ljudi koji ne treba da žive bez određenih dužnosti i utvrđenih veza u životu. i on bi bio i miran i srećan. nego da svoju misao proglasi za jedinu tačnu i jedinu pravu. a po svom vidu potpuno suprotne strasti. duže pamti takav susret i prijatnije ga se seća. vim izrazom. U toj borbi oni ponekad pokazuju Ijudoždersku revnost na reci i delu. 199 . oni nisu u tome što bi se neki bogataški sin ili bivši bogataš ponašao skromno. Sve je tačno. kako razgovaraju sa ženama. a drugi. nego da propadne bez njih. Iz razgovora sa takvim ljudima čovek izlazi bogatiji i radosniji. žalio na te svoje obaveze. I to pravilo. prva mu je briga ne da tu misao razrađuje. Razgovor je završen u trenutku kad oni izgovore poslednju reč. Trebalo bi samo da onaj trenutak posle kupanja a pre doručka traje nepomućen dvadeset i četiri sata. U krajnjoj liniji obojica to čine sa istom namerom da bi se što bolje i što lakše obračunali sa onim što ih na životnom putu presreće i ugrožava. I meni je na mahove nelagodno. a ukoliko ih ima. Takav je »naš čovek«. ali na to se kod te vrste ljudi ne treba mnogo obazirati. bez odjeka u meni. Obojica pate od jedne u osnovi svojoj iste. ja poznajem dve vrste ljudi kod nas. kako dozivaju kelnera. * Za ljude kao što je on ne bi bilo teško stvoriti raj na zemlji. i sve ostaje tu gde je rečeno i kako je rečeno. naročito. glatko i savršeno. To izbija iz njihovih reci. Jedan ima potrebu da se svemu što čuje i sretne odmah suprotstavi. On su takvi.

nego sve odlaže za drugi put i sa svakim danom sve je više dužan svemu oko sebe. milioni sa nama. u sebi. kako samo u mladosti može biti. po nagonu sa-moodbrane. U takvom čoveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o svojoj važnosti i veličini. To postane s vremenom navika i potpuno izopači ne samo držanje nego i način mišljenja i ceo život čovekov. pričala i šaldžije. milioni posle nas. — Gorko i tamno. A na svakom predmet piše i cena. Na sve što iskrskne pred njihovim duhom i njihovim očima. kad zaima ili kad misli da je čvrsto zaseo na vlast. u jednom minutu mladosti. poredana bez reda i ukusa. često pre-terano visoka. Toliki su brodovi zaplovili ovim morem. Dešava se da takvi ljudi postanu čuveni zbog svoje duhovitosti i svojih uspelih šala. može vam se desiti da vam kažu da te robe nema na prodaju. A kad uđete u radnju i zatražite da kupite neki od tih predmeta. misliti o njoj i doneti neki zaključak za sebe. i stići ćemo. Nikog da nam pokaže pravac i označi cilj. Od svega što ima u toj radnji bar po jedan primerak nalazi se u izlogu. gorko i tamno. Ima među našim »intelektualcima« i takvih koji u mnogome liče na neke beogradske dućane. pa možda čak i za druge. kao i visled ugojenosti koja redovno ide uporedo sa vlašću. na jednoj tački. pa neće ni naš. ne prodaju. prvom asocijacijom koju. Gde? Ako ne na neku suđenu obalu. poraste podvoljak. a ono do neodređene tačke na pučini. ali ima — kazne. do tačke. i ne krenemo dalje — put cilja? Kod našeg čoveka. dohvate u letu. oni odgovaraju odmah prvom šalom koja im na um padne. Samo da bi između sebe i stvari stavili kakav-takav zaštitni zid. i nijedan se nije vratio. 201 . koja je posled-nja i koja će bar po tome imati pravo da se nazove: cilj. Onaj jedini primerak. Gorko. Pio vičemo i stići ćemo kao milioni ljudi pre nas. proširi se podbradak. Ta tužna slava suviše je skupo plaćena jer sve šale ovog sveta ne vrede jednog parčeta stvarnog života. uporedo sa sumnjom i bojazni da ljudi tu njegovu veličinu ne vide kako treba i ne cene dovoljno. same od sebe istu-raju se grudi. najstrašljiviji oni ljudi koji izgledaju nasmejani i vedri.Tako je to. sve to usled stalnog zapovedničkog stezanja vilica i neprestanog ispršavanja. Pesma mladosti. Sto da se kolebamo? Od čega da strepimo? Zašto da odlukom i pokretom ne razbijemo gorki i tamni minut pred sobom. I sva je ta roba pomešana. jedno pored drugog ili jedno na drugom. Sta mari? Ploviće-mo sa istim smislom sa kojim su i oni plovili. samo da se ne bi morali suočiti sa nekom novom stvarnošću. iz izloga. To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno na svakom koraku. U tim tako prirodnim i jednostavnim a potptmo nerazumljivim ljubavnim istorijama nema pravde ni suda. sve to nije ni šaljivo ni utešno. Takav čovek u stvari i ne misli i ne živi. ukratko: kad se osili. 200 Možda su. Ali za onog ko zna šta se iza toga krije.

strahovanja bez osnova. određena temperatura. Mučenici koji umiru za jedno da ili jedno ne. najskrivenijih pomisli i pokopanih zala i rugoba. sve je manja razlika između stanja sna i stanja jave kod mene. naše zadivljeno čuđenje pred pojavama oko nas biva sve dublje. Cak ni šoferu ili nosaču nije stalo toliko do toga da što racionalnije i što pravilnije izvrši pasao. — Sve u osnovi isto i sve kobno 203 . i začudno jednostavno. Tako mi bar moja nada šapuće. ali nepokolebljivi. trovača i razarača ljudskog mira i ljudske sreće. Na javi: čitavi predeli noćnih snova. sve čistije. ili pored kojih smo. U noći. * Čuvajte se prvih večernjih časova kad se sme-njuju dan i noć. prošli i sadašnji. i čekajte da ponovo svane dan. Ispitivači prirodnih zakona. kazati nešto pametno. neverovatnom i strašnom: da je čovek uvek i svuda i u svemu jedan isti. Ono što često koči mnoge poslove kod vas. mogle biti vrlo korisne. ja ne mogu da se načudim. On je pun ambicija koje bi. plima pogrešnih zaključaka. stojeći pred činjenicom.* * Covek koji izgleda uman i dubok duh. 202 Kako godine prolaze. Zatvorite se kao cvet koji sklapa latice. Sve se čini da će sad. koliko da pri poslu ispo-Iji svoju volju i istakne svoju ličnost u što povoljnijoj svetlosti. Izvesna količina diferenciranih tkiva. Vaš čovek ne ume da govori ni o čemu bez aluzija. To su trenuci kad se čine pogrešni koraci. ravnodušno prolazili. do najmučnijih sitnica. da su normalno upućene. novo i neobično. evo. gonjeni željama i nagonima. štiteći uzmak drugima. Ali ništa. Tu se kao pijani ili mamurni često ponašaju i oni koji nikad ne piju alkoholna pića. jednostavan u svojoj strahovitoj raznolikosti. ali biva dublji i svetliji. sjaj sunca i blesak našeg ljudskog osvetljenja. Neron i Hitler. Takvog ga znam četrdeset godina. a sporove voli da raspravlja prepirkom ili svađom. to je hipertrofija ličnosti koju susrećemo na svakom koraku. U snu: moj dnevni život. Nevolja je što je njegova ambicija redovno već u samom početku pogrešno postavljena. malo toplog daha koji je slučajno počeo i koji svakog trena može stati. dok napolju huji vetar. Umesto da ima u vidu cilj i rezultat rada. Ljudi velikih nemih odricanja koja niko ne vidi i koja će zauvek ostati nepoznata. onda će biti svemu kraj. koji ne misle na sebe nego na svoje delo. krvnika. Umetnici koji u dugotrajnim i raznovrsnim naporima i mukama stvaraju lepotu za druge. Sta je sve to? Vrlo malo. kad niču izdajnički osmesi i padaju pogubne reci. pa čak ni da što više zaradi. * Jedan stranac govori. iako im je žao umreti jer vole život i smatraju ga vrednim življenja. sve do ivice bezumnih postupaka. Majke koje beže sa detetom na grudima. daleko od svake mere i logike. Borci koji drhteći. Na ljudima i u prirodi oko nas mi vidimo pojedinosti koje ranije nismo primećivali. tražite spasenje u snu i ćutanju. vaš čovek stalno misli na stav i ulogu svoje ličnosti pri tom radu. Krug se sužava. bez kapi krvi u obrazu. Kada se ta razlika potpuno izbiše i kad se moje budno stanje i moj san sastanu i sklope nada mnom kao talasi. neznatna mera krvi i životnih sokova. ovako pre počinka. i hiljade sitnih ubica. ostaju da poginu. * Kako se godine množe.

lude i neizlečive potrebe da živi u stalnoj i neporemećenoj harmoniji sa svim i svakim oko sebe. taj čovek je osuđen na stalan nemir i nezadovoljstvo. A sve zajedno: naša ljudska istorija. posejati na njoj travu koja će. to nije bila želja nego zahtev. * On je najviše patio od urođene. Nešto što dolazi i prolazi i svaki put nosi drugo ime. ali uvek peče i muči jednako. * Sta je to što me tišti i peče do nepodnošljivog bola? Ništa. U svojoj ludoj potrebi da sve dovodi u vezu sa svojom ličnošću. od ljudske reci i pogleda. U njemu je. * Čudan je to čovek bio. od svoje rođene pomisli. ali što peče i boli i ubija životnu radost i život sam. Možda bi se na taj način moglo postići ono što je tome pokojniku najviše potrebno: zaborav. vođena nemirnom maštom. kad nikne. zajedno sa ćelom zamršenom pričom njegovog života. da je svaki od njih centar jednog kruga. i da mogu biti zabrinuti. pa i svoje lične interese. kad umre. podsmešljivo ili grubo ophodio sa njim. O životu uopšte. potpuno nemogućno. izjednačiti potpuno to mesto sa ostalom ledinom. U stvari. on nije nikad pomislio da drugi ljudi imaju svoje želje i potrebe. U životu je strepeo od svega. trebalo pokopati. bolesni. Tako bi se izbeglo da se njegov život pominje. Nešto što je postalo sa čovekom i prvim blescima njegove svesti. gubeći pri tom iz vida svaki obzir. Živeo je uplašen. zaboravljao sve drugo i sav se pretvarao u negodovanje i ogorčenje. negde na dalekoj planinskoj ledini. od pisma i od tele204 Razlika između života ljudi koji su rođeni na obalama toplih mora i koji žive pored mora i od mo205 . Pronalazio je sve nove razloge svojim strahovanjima. A to je. To je bio uslov njegovog mira i njegove sreće. * On je živo želeo da strani i nepoznati ljudi koje sreta na ulci imaju radosna ili bar mirna i zadovoljna lica. opterećeni na sto raznih načina koji nemaju nikakve veze sa njim. a zatim poravnati i dobro ugaziti zemlju nad njim. Znači. krvava i neobjašnjiva. duboko. prepričava i tumači u docnijim naraštajima i da zbunjuje mlad svet i zavodi ljude u nove zablude i nove pogrešne zaključke o njegovom zlosrećnom životu. i o kojima on i ne sluti da postoje. I to nimalo. Nešto što ni danas nije mogućno tačno označiti ni izraziti.1^' različno po dejstvu i posleđicama. kad bi se ko nepažljivo. nasrnejani. pre nego što je mogao i pomisliti da to nazove nekim imenom i zabeleži nekim znakom. od zvonceta na vratima. I tako je i umro. ljubazni. Utoliko više što nije potrebno da neko rečju ili delom poremeti harmoniju oko njega. * Toga čoveka bi. to je činila njegova rođena misao. * fona. tinjao plamičak njegovog straha i s vremena na vreme rasplamsavao se u silan požar. Samo se smrti nije bojao. veličanstvena i beskrajno sitna. a oni koji na ma koji način dolaze u dodir sa njim da budu pažljivi. On sam se starao da taj oganj ne ostane bez hrane i ne ugasne. To je najbolje moglo da se vidi kad bi naišao na zabrinuta ili Ijutita lica. Ponajčešće. kao »neugasivo kandilo«. naravno. On bi tada gubio prisustvo duha.

kako bi rasterali čamotinju koja se rađa na njima i ne napušta ih do smrti. oni su lišeni Ijubopitstva koje muči kontinentalce. Natpis na grobu. čoveka kome je učinjeno 207 206 . U tom svetu pred mojim očima sve pati. kako da mislim ni šta da kažem. U detinjstvu mi sve ljude delimo na svoje i tuđe. ili bolje: desetke.ra. to zaista ne bih umeo da kažem. da ponekad nisam znao ne samo šta ću sa sobom i svojim životom i vremenom. To su dva života. a u starosti. a vama ostavljam da ocenite koji je deo tačan. Primorac je čovek dovoljan sam sebi. U nas nije mali broj ljudi koji rešenje svojih glavnih životnih pitanja očekuju odnekud spol ja. i onih koji su ugledali svet na kopnu. da traže šta bilo. sigurna. Ali znajte da sam u sebi bivao često. daleko od mora. a među svojima na darežljive i popustljive i ne-darežljive i stroge.) Uvek kriv i svima dužan. isto kao što nikako ne znam. koji ne. ja sam sve do pred kraj života sačuvao izgled mirna. ili se ne sećam pravo. ili što nije ono što je nekad bilo. na zdrave i bolesne. jer je sve u meni i oko mene maglovito. nego i mrtve stvari. (Naravno. manje-više srećna čoveka. kao dečaci. nego ni kuda da gledam. nagoni ih da čitaju knjige. da putuju i da se upoznaju sa ljudima. Živeći u vašem svetu. i po čemu. od drugih ljudi ili od nadzemaljskih sila. i da su takvi i oni koji to ne bi smeli da budu i koji na prvi pogled i ne izgledaju da jesu. na poštene i one koji to po našem mišljenju nisu. i ova je samo delimično tačna. višeznačno i protivrečno. Celog života me prati to mučno osećanje i nagoni me na ustupke i zavodi na postupke koji samo proširuju broj mojih krivica i uvećavaju moje dugove. sve to pati od stida i tuge što nije ono i onakvo kakvo bi trebalo da je. kao zreli ljudi. To nije jedan isti život sa izvesnim jačim ili slabijim razlikama. Ne samo ljudi i svi živi stvorovi. a ne trude se da u sebi razviju snage koje bi same mogle rešavati ta pitanja. a zatim na glupe i dosadne ili pametne i zanimljive. A zašto. i tu žive — mnogo je veća nego što mi to obično mislimo. kakvo je to što je nekad bilo. i cveće. ili doprineti njihovom rešenju. u dva razna i različita sveta. Mnogi naši ljudi nose u sebi nasleđen kompleks odmetnika i stradalnika. na lepe i ružne. na simpatične i nesimpatične. i kako bi to »trebalo«. ni gde da krenem ni na što da stanem. tako tuđ i dalek tome istom svetu i tako izgubljen i nesrećan da sam se danima osećao niži od najnižeg i manji od najmanjeg. Ništa. ne znam i ne bih umeo da objasnim ni sebi ni drugima. Da. Ponekad mi se čini da nas ima takvih srazmemo više nego i u jednoj drugoj evropskoj zemlji. Za razliku od ljudi sa kopna. i da li je ikad i bilo drukčije nego što je sad. kao sve simetrično izgrađene misli. i za duže vreme. i drveće. kao mladići. Jedino tuga i stid zbog svega toga su jasni i stvarni. samo na stare i mlade.

To je kao neki trenutak velike opasnosti. Na jednoj strani živela je moja bolna svest. i ne može se ni promeniti ni opozvati. ali koji dugo traje. Bolna svest živeće i dalje i patiti. a njima služi da bi mogli biti ovo što su. Ni glasa ni po" — Znakovi pored puta 209 . Ja želim da budem nepoznat i zaboravljen. Onda stojim. kao životinja koja diže glavu i njuši vetar. Okrećem se i tražim nešto. sa istim žarom i istom bolnom osetljivošću sa kojom drugi žele da budu glasoviti i slavni. mnogo mnogo čega. zgaženo i razneseno kao larva bez smisla. a na drugoj moje svagdašnje Ja. golo i tvrdo. kao da i ne znaju da istina postoji. izvan moje svesti. ipak nema leka ni izlaza. kao ni trčanje. jer mi izgleda da je to dostojanstvenije. ali se dižem pre nego što bi nada mnom mogli izbrojati deset. bez imena i traga. (Postoji priča kako su jednom jednog od njih uhvatili u laži i prevari na štetu jedne udovice i njene siročadi. a zove se — činjenica. To i jeste jedina atmosfera u kojoj čovek može da diše i živi. I na kraju. Oni je silom okolnosti prihvataju. i činiti što čine. posrćem i padam. prevaziđu ili zaobiđu to što stoji pred nama. i kad ga je neko upitao: »Imaš li ti. izdvojeno.«) I u drugim društvima ljudi se ponekad ogreše o istinu izvrćući je u laž. ali ovi ovde i ne razlikuju laž od istine. i zbunjen sam i smešan. dok nije otupela i istrošila se. Izgleda da se svaka njihova »misao-« začinje i rađa u njima već kao laž i takva stupa u svet i vrši svoje dejstvo među ljudima. Takvi duhovi teško podnose postojanje onog što ljudi nazivaju — činjenica. u stvari: bez kraja i rešenja. ako treba. I pored svega toga osećam da ću izići i spasti se. ali nastoje na sve moguće načine da po-reknu. ne mogu da nađem pravu stranu. i odriče. Kao u doba puberteta. koga progone na pravdi boga zli neprijatelji pravde i poštenja. da bi na osnovu laži mogli počinjati bezakonja u svoju korist. a telo koje je uzalud nastojalo da se otme i spase.krivo. bolan. Krećem u jednom pravcu a sa mnom upo-redo i misao da je to pogrešan put i da na tu stranu nema izlaza. kako da se pomiriš sa tim kad vidiš da ništa slično ne postoji u tebi ni oko tebe. ta uteha se ponavljala sve češće. nego da je sve tečno i kolebljivo i sa neodređenim rešenjem na kraju. 208 Bivalo je tako teških trenutaka da sam tražio utehe i olakšanja i u tome što sam govorio sam sebi da to ne patim ja. i ogledam se da me ko ne vidi. biće oboreno. I kao nezdrava droga. Potrčim. a smešno je ipak na svoj način. I osećam da ni to ne vodi ničem. I zaista. živeti kako žive. On se sviđa sebi u toj ulozi i spreman je zaista da se žrtvuje za nju. dušu?-« on je nadmoćno odgovorio: »Sta će mi duša? Nisam gaj-daš da duvam. Da li su ovo misaona bića? Stvorenja sa ljudskom dušom? Ponekad mislim da nisu. Narojile se godine i njihova težina počinje da se oseća. nego moja svest o patnji. Potpuna tišina u meni.

Nastojim da se setim da li je ikad bilo vreme kad sam bio potpuno bezbrižan i slobodan. hrabrost 1 velika snaga samopregora u borbi. on bi bio Uto ono što je naš čovek iz moravske doline ili čak negđe sa Timoka. 14* 210 211 . Ta briga je menjala ime i oblik i težinu. ne polazi mi za rukom da se takvog vremena setim. 1 strah od njega. bez drhtaja. uporedo sa strahom: šta će biti kad sa njom ostanem nasamo. 27. nego višim sUama. i ma koliko naprezao sećanje. Bez reci.kreta. niti ima koga da me čuje. veran sebi. jer ja ne mogu da ga sam sebi oproctlm. bilo je trenutaka. stalno pitam je li moja misao još živa? Toliko je moj položaj u svetu neprirodan. tnastavak:] A s druge strane tragika te neefikasnosti (Izvinite!) je u tome što su sve dobre 1 plodne osobine dinarskog čoveka vezane sa njom i uslovljene njome. samrtnoj i životodavnoj. IV 1944. Ima je još samo u mom osmejku. Zbogom! Biće svet-'"sti. govorim ili slušam. sve reći koje sam preko dana izgovorio. kao čovek koji s vremena na vreme opipava skriveno oružje pri sebi. To je nešto kao ropski duh. Nije pravo ni voleo zemaljsku svetlost onaj ko ne ume da podnese bol rastanka! Zbogom! kažem. da posle svakog dodira sa svetom padam kao pokošen i drhtim u bolu i u nesanici. ali kod kojeg se ne radi o robovanju ljudima ni ljudskim ustanovama. i * Neefikasnost čoveka dinarskog tipa! (Oprostite mi varvarizam »neefikasnost«. a kukavičluk u uspehu. ali potpuno iščezavala nije nikad.) Time hoću da kažem: njegova urođena nesposobnost da lepo i hrabro započeto delo dosledno i dostojno privede kraju. suva oka. što je isto. Samo da ne poginem ili da ne zaspim. odsustvo svakog smisla za.' * Ako nas ništa drugo nisu naučili skupi život i burne mnoge godine. i ti zaslužuješ svaki napor i svaku žrtvu. ' Varijanta (SvesJce — Crna knjiga). jer ja ne mogu da ga sam sebi oprostim. svetlosti. odvratnost prema trijumfu. kad sam učestvujući u razgovorima ili zabavama. dok kroz mene neprestano prolaze i ponavljaju se. to je da se tako rastanem i s tobom. Dvostruko prokletstvo jedne lepe rase. biće još očiju. ja sam gotovo vazda. ne trepćući. Bgđ. ali nikad toliko njih da bi se mogli nazvati vremenom. pored onog što radim. bolje reći mislim. ali još teče.) Time hoću da kažem: njegova urođena nesposobnost da završi delo. A inače. Da ne bih više mučio tu muku. bio u svakom trenutku svestan svoje brige. Bez nje. a svetlost još ide kao reka koja je tamo na izvoru već usahla. svoje skrivene muke koja me je nevidljiva tištala. ja se. Moja nepomičnost i moje ćutanje to su prvi uslovi moga spasenja i jedini koji zavise od mene. Nestaje. da učinim u tvoju slavu. jer je zamro i zvuk. — U toj tišini. mirne ruke. koja postaje nepodnošljiva. jedna je sme-njivala drugu kao straža stražu. kao slova svetlosne reklame. jedno jesu: da se praštamo. drug koji je tako često prati. (Oprostite ml ovaj varvarizam. 28. ja zabranjujem sebi da se sećam. jer nemam kome da kažem. u tolikoj su opreci ono što mislim kad sam sam i ono što radim i govorim kad sam sa ljudima. ćelom svešću prisutan. jer u tebi su sva dobra i sve lepote. Da. harmonično delo koje treba da se sastoji iz odluke — napora — izvršenja. drago ime. bio zaista sav u njima. Poslednje što mogu. Zbogom! A svetlost otiče u tišini. Neefikasnost čoveka dinarskog tipa. IV 1944.

Kao pesma.tmmm I J a N e To je proti vno od veći ne moji h zem ljak a. B e z i m e n e m e l o d i j e l j u .

d s k o g h o d a i g o v o r a i š u m a v e t r a . v o d e i l i š ć a .

d o p i r u d o m e n e k r o z o t v o r e n p r o z o r i k i d a j u g l .

u v u t a m u n e o d r e đ e n i h n o ć n i h s a t i . O n e s u ž i v e . .

k a o g l a s s a m o g d r a g o g ž i v o t a . j a s n e . t .b o g a t e .

J a . k o j i s a m s e b e p r e g a z i o .e b e z i m e n e m e l o d i j e .

i . k a o m a l u r e k u n a d a l e k o m p u t o v a n j u .d a v n o .

m o .z a u s t a v i o v r e m e k o j e s e m e r i s u n č e v i m h o d o m .

g u j o š s a m o d a s l u š a m b e z i m e n e m e l o d i j e z e m l j e .

č o v e k a i n j i h o v e s f e r e . P r e š a o s a m g r a n i c e p o ..

s t o j a n j a n e p r i m e t n o . N i t r a g a o d ž e l j e d a s e v r .

S a m o d a m o g u . k a o s u v o d r v o i s t u d e n .a t i m s e b i .

u . u s l u ž b i l j u d s k e s l a b o s t i i v e l i č i n e .m e t a l .

z v u k d a s e p r e t v o r i m i d a ž i v i m l j u d i m a i n j i h .

o v o j z e m l j i p o t p u n o i r a z u m l j i v o p r e n e s e m b e z i .

m e n e m e l o d i j e ž i v o t a . n a p o z a d i n i o v e n o ć i b e z .

s n a i s v e t l o s t i . .

bo O .

t / Za vreme koncerta ukazao mi se kameni most. na događaje koji su zakopani. istina je da ljudi vole i žele mnogo da govore. i poslednjim naporom pokazuju jedino moguću liniju luka koji je nestao. ali je izvesno da ponekad mogu i moraju da ćute. Jeste li kad mislili na priče koje niko ne zna. Najveći efekat postizava se u poeziji kad pe-sniku pođe za rukom da čitaoca iznenadi nečim poznatim. Najlepše i najstrašnije stvari ipak nisu nikad kazane. a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj. presečen po polovini. najpre u ćutanju pa zatim u potpunom zaboravu? — Jer. Samo preboljene bolestt mogle su biti opisane i umetnički prikazane. 217 "»■»■■»^■'■''l'llllliMipiipilII m^mm»'mmiiim . To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.

Da bi se stvorilo jedno umetničko đelo potreban je ogroman rad mašte. obelodanjuju uzroci. T onda sve odbacujem odjednom. bivaju jasne sudbine pojedinaca i istorije vrsta. 218 21. Osloboditi se ovoga huka reci i probiti kroz ovu shemu slika i doći do istine. ne beležeći ništa na hartiji.9 . u samom srcu opasnosti. * Ništa lepše ni dublje. Kad se pomisli na sve to. ne čujemo je i ne shvatamo dok god ne učinimo protivno od onoga što ona uči. verne i tačne koje savršeno izražavaju ono što gledam i saznajem. A za to treba imati zdravu krv. ne živeti. Nešto kao čudno se dešava: har-tije žive. stvari govore. Ali izgleda da su oni koji rade takve opasne poslove zaštićeni upravo time što žive u unutrašnjosti događaja. cvatu epohe. čovek se pita kako pisac može izdržati takav poziv. Preda mnom iskrsavaju likovi i prizori. Samo čiste i velike stvari bi trebalo pisati. Kako mu u rukama ne eksplodira oruđe kojim se služi i ne ubije njega samog umesto da stvara po njegovoj volji. ni beznadnije. otkrivaju se odnosi društva i događaja. Tragika lepote je u tome što ne može da ne postoji a ne može da traje i da se drži. A oko ušiju mi. jedino dostojanstvo. ja sam uvek naviše leleo. otpoči-nuti na tvrdom i tamnom tlu. Jedno jutro kad bi se moglo dugo sedeti i lepo pisati. pravu misao i dosie-dan život. ne disati. Posle svih jadnih priča. ali poslednjim plamsaj em svesti obuhvatiti istinu. sa' muklim ćutanjem u sebi i praznmom pred očima. vedro nebo i jako sunce. I taj napor ne treba prosuđivati samo po onome što je ostvareno i uspel nego i po onome što je neuspelo i odbačeno prili kom rada i što će nama čitaocima i gledaocima za-uvek ostati nepoznato. zuje reci. Po nekoliko dana mogao sam da nosim u sećanju svaku pojedinost. od narodne mudrosti u drevnim izrekama i stihovima! Ona je svirepa fata morgana naše savesti. ali tada se odmah javlja da zajedno s nama nariče nečujno nad onim što smo ludo i nepovratno izgubili. U osnovi želimo samo jedno: istinu. bezbrojne. iza čutanja samog. Sviće. proste. ne videti. * ■ ■• • Pravo govoreći. slaba košava. kao teške pčele. Sve češće se dešava da zaboravim lepu sliku ili novu misao koje mi noću iskrsnu u svesti. Ugasite priču i fantaziju kao dimljivu lampu. pa ma i smrtonosne. dižem se i odlazim. ljudi ne varaju sebe ni druge. jednodflve So vidim' mogu da opito i da sve sto osetim umem da izrazim. nage. Pre je to bilo isključeno. Kraj novembra.

ne živeći. Ali čemu nabrajati? Nema ničeg. mekši i blagorodniji po prirodi. sitni događaji i male radosti svakidašnjeg života.' * Ponajčešće se dešava ovo: kad ja živim i uživam u životu. Ima mislilaca koji imaju neko značenie samo u odnosu prema drugima koji su mislili pre njih 1 drukčije. Kroz nedogledne brige i napore izgledaju radosti života savršeno i zanosno lepe. jer samoća niie isto što 1 originalnost a prkos nema cenu hrabrosti. isto kao što jedna reč može da znači drugo i da kazuje više od onog što mi o njoj znamo. posle. (6. Mislim da mi nikad. osim one koji mrze druee lin de. ima. hraneći se mojim stradanjem kao zemljom crnicom. one koji preziru umetnost^ ' 220 2 2 1 . XI 1948) Ako ne znamo značenje neke reci ili nam ono nije jasno. bili bismo potpimo nagrađeni za sve. gledani kroz jednu veliku brigu ili žalost koja nam trenutno zaklanja svet. zato što je usamljena i prkosna i zanimljiva. i one rđave platiše ne učine od onog što su uštedeli ništa dobro ni razumno. štampan. humoristi po porudžbini i ne zaslužuju to ime. I kad bismo. kad brige minu i napori prestanu. ništa i ne vredi. ako uopšte pređe usne. Ali ne možemo. Ne mrzim nikog. živi i raste moje delo. ni približno neće poći za rukom da izrazim lepotu koju imaju obične radnje. tj. nerazmrsiv kompleks od zavisti.* Koliko je duboko i kako drevno nepoverenje koje oduvek pokazuju svi »ljudi od posla« prema mašti i svemu što dolazi od nje! Sveštenici. Prvi je uperen 'Varijanta (Sveske — Smeđa knjiga): Čitajući jednog mislioca. to ne znači da ga ona nema. Međutim. Činjenica đa je jedna misao usamljena i prkosna još ne znaci da je istinita 1 ljudima korisna. vojnici. negde u mračnoj dubini i njima samim nevidljiv. naučnici — svi su njeni neprijatelji. ponekad. a kad ja stradam. čapkunluka i maroderstva. političari. Humoristi »niz dlaku«. trgovci. Oni u stvari imaju dve vrste humora. Humor koji ništa ne stoji. * Jedna misao. samo se grubi i neoset-Ijivi ljudi otimaju toj obavezi i neće da plate svoj dug. mogli istim očima da ih vidimo. Prvi je javan i glasan. plaćaju više nego što duguju. Svi dugujemo lepoti. Iza njihovog humora nema ni napora misli ni uzbune osećanja. često i više nego što mogu i što bi smeli. još ne mora biti ni originalna. moje delo spava mrtvim snom i samo ponekad bunca u snu. A stoga drugi ljudi. X jos. Ili bolje. računa. i svi je iskorišćuju. ni protesta ni rizika. a drugi je tajan i prenosi se šapatom. ni ogorčenja ni žalosti. sadizma. ni tačna.

A u svemu tome »-humoristi« nalaze. 10. koje se sastoji u tome da mu ljudi bez kolebanja poklanjaju svoje poverenje. radim rastrgano i na prekide. liči ponekad čudno na ruševine procve-talih i potonulih kultura. moga i vašega. za koje znaju da se neće ili da se ne mogu braniti ni svetiti. najple-mentiju i za njega najpovoljniju. Od svih mogućih namera koje je on mogao da ima u svom radu ili •ispravljeno prema prvobitnoj belešcl (Sveske — Crna knjiga). Čini mi se da sam nešto propustio. da bih mogao mirno da radim. — Tako se ekstremi dodiruju. Treba se čuvati rimovanih istina i s nepovere-njem primati i njih i one koji ih prave ili suviše često upotrebljavaju. (Sarajevo. koje su još u rastu i razvijanju. i nešto tužni ja. ometan.-« * Mrtav umetnik ima veliko preimućstvo nad živim. i slabih ljudi koji celog svog veka očekuju i žele neki svoj potpim i kona223 . svaka stvar izgleda ne samo nešto duža nego. ali bolje. još kako. i kad se o meni ne piše i ne govori. Kod živog umet-nika često je obrnut slučaj. * Za mene je najbolje kad ja pišem a ne govorim. (Pariz. zaraslih u grmlje ili napola utonulih u pustinjski pesak. Onda opet uključim telefon i. ako je tužna. nije onaj pravi i zdravi mir koji je potreban za rad. U jednom od svojih dela ili u nekoj pojedinosti jednog dela. ali znam (i u snu znam) da moj san nije ono što treba da je san u životu zdravog čoveka. i svojim osećanjima sveta i pojava u njemu? — Tako se pitam gledajući u Parizu izložbe savremenih slikara. veći skok nego onaj koji je učinjen od ukočene slike na pokret i od plitkog reljefa na oslobođeni lik sa svima dimenzijama. Na svakoj knjizi koja znači dobro umetničko delo moglo bi se napisati: »Oteto od života. 222 Ima mnogo osetljivih. ljudi uzimaju uvek onu najbolju. Kad isključim telefon.protiv onih od kojih im ne preti ni najmanja opasnost. I moralno i materijalno. Nešto slično kao kad uzmem prašak za spavanje pa spavam. svoj račun. III 1951) * Kud ide čovek sa svojom mišlju o sebi i životu. 1951) * Nered mladih sredina. čini mi se. Drugi je protiv onih za čiji račun objavljuju prvi. ne osećam se sasvim dobro ni lagodno.' Kazana na južnom narečju. Ovo je. da sam se o nekog ogrešio i da mir do kojeg sam tako došao nije prirodan.

i da iz nje izađemo 6s vezeni i okrepijeni za dalje traženje. svetlost i slobodan put. Kad bi neko izračunao (kad bi o tome vredelo voditi računa) koliko sam vremena i snage izgubio na svojim putovanjima za poslednjih četrdeset godina. Ali eto. da sam u ono što sam napisao uneo mnogo toga što sam video i dozi veo na tim uzaludnim putovanjima. koji je pored toga i umet-nik. kao što. uspeva ponekad da od svog jalovog maštanja i od svog nerešljivog spora sa životom i od svoje nesposobnosti da ga resi.' » Opatija. tako drugim putevima i načinima da smisao svom. i. Istina je. i 1941—1944). naravno. i kad sam zaista i kazivao. tako se mi visoko i više--manje netačno uvek izražavamo kad govorimo o sebi i svemu onom što je u vezi sa nama. 16.čan obračun sa životom. tada svaki od nas zalazi u gustu. Samo poneki od njih. kaže poslovica). nije bilo važno ni vreme kad sam imao šta da kažem (ili mislio da imam). kad pod utica-jem godina zamre u nama potreba za igrom i vera u istinitost i »stvarnost-« igre (»Star pas za igru ne mari«. u nezaustavnom toku događaja i promena doći jednom i to: da neću više imati šta da vam kažem. neće to biti nikakvo naročito vreme. nestaju zajedno sa svojim uzaludnim i neprirodnim snom. nego će prosto. s druge strane. nama je utoliko lakše i lepše ukoliko je u nama još ostalo smisla za igru i sposobnosti da joj se s vremena na vreme predamo potpuno. i ćelu svoju ništavnost. vidi se najbolje po tome što sam za vreme dva velika rata (1914— 1918. Doći će vreme kad neću imati šta da vam kažem. — 0 tom bih hteo da govorim/ ali već u prvoj rečenici ima nečeg egocentričnog. propuštaju sve prilike da ma šta stvarno i korisno urade. VI 52. Ne. postavši zbog toga smešni i svima dosadni. :* ■ ■ » ■ U svojim napisima on je brižljivo i jasno iznosio na videlo po delić istine. troše u to najbolje snage i najlepše godine. ali eto. Ne. uglavnom izlišne pripreme u mašti i u stvarnosti. niti će naročito doći. načini umetničko delo. Na tom bespuću. sa društvom. Prosto jedna nezdrava potreba. Neće to biti ništa krupno ni važno. i na kraju. maštaju o njemu mnogo i stalno. I tome treba dodati da je najveći deo tih putovanja bio bez naročitog smisla i da mi je retko kada donosio zadovoljstva. neće doći nikakvo naročito »vreme«. ja sa ove tačke na kojoj još imam nešto da vam kažem (ili bar mislim da imam) dozvoljavam sebi da pomišljam na 15 — Znakovi pored puta 224 225 . pokušavaju često i na razne načine da ga izvrše i. uostalom. Kad prestanemo da se igramo. A koliko sam se u tim putovanjima trošio. napisao gotovo najveći deo svojih radova. jer u putovanja treba uračunati i duge. Ceo život nam prođe ponekad u tome. teško prohodnu šumu iz koje treba naći i izboriti sebi izlaz na čistinu. to što će ostati nekazano. kada sam bio prisiljen da se-dim na jednom mestu. netačnog i pre-teranog. jedinom i zbog nezdrave iluzije upropašćenom životu. koje je u stvari naš »ozbiljni« i svesni život. Ja sam na putovanja trošio ne samo novac i vreme nego i snagu živaca i mašte. sa ljudima oko sebe. izišla bi suma napora dovoljna za čitav jedan život ljudski možda. nikad ne uspevaju.

i ne primećujući je. živim i dovitljivim polemičkim duhom. uplaše ili oduševe i ponesu kao da su živa stvarnost. da vam se unapred izvinim i da to već sada kažem. kad neću imati šta da vam kažem. On ih je objavljivao ne pitajući se mnogo o njihovoj umetničkoj vrednosti i o prijemu na koji nailaze kod čitaoca. Ali svakako se time stvorila između vas i mene izvesna navika. — Neće to biti nestanak moj sa sveta ni odlazak pod zemlju. Jer. Svoj stav i svoja shvatanja on je smatrao gotovim umetničkim delom. Od rane mladosti pokušavao je da to i ostvari. Stoga osećam potrebu da večeras govorim o tome sa vama.trenutak. neću se setiti ili neću ni moći da vam to kažem. on dugo nije mogao da shvati ono što je i poslednji čitalac davno shvatio. ako hoćete. drugim izražajnim sredstvima. najposle. A kad je. pripovetke. Taj čovek je imao živu i visoku predstavu o umetničkom delu koje bi trebalo da izrazi pojave u svetu onakve kakve ih on vidi i oseća. nego predvorje smrti ili. za mene gotovo obaveza: da ja kazujem a vi da primate. zvati se svojim imenom. > t. koji je siguran kao i budućnost sama. Godinama i danima ja sam vam govorio o svetu oko sebe i o tome kako ga ja vidim i osećam. kad to vreme zaista nastupi. Činjenica da ih je on svesno hteo i u sebi jasno video činila mu se dovoljnim opravdanjem za njilio-vo postojanje i za njihovu umetničku vrednost. a mnogo manje ili nikako kao umetničko delo samo po sebi. i da sudite o onom što sam rekao. 1953. Prilazio je tome poslu sa sigurnošću i samosvešću oštroumnog bogataškog deteta. ja možda neću biti sve-stan toga. počeo i sam da uviđa da njegov rad nije stvaralački ni njegovo delo umetničko. a ponekad je vaše očekivanje bilo i prevareno. tonući sve više u polemiku i ironiju. Njemu ta potvrda nije izgledala potrebna. Cesto govorimo i pišemo o zdravlju i o bolesti. To su najradosniji i najzanimljiviji trenuci našeg života. Nekad je to bilo ono što ste očekivali od mene. Nizale su se pesme. Obdaren bistrim umom. ali se retko i malo zadržavamo na čudesnom fenomenu ozdravljenja. izlazna stanica života. Jak smisao za ironiju i za karikiranje raznih ljudskih postupaka. Nije primećivao da sve što piše postoji mnogo više kao antiteza onom što drugi pisci sa drugačijim shvata-njima rade. i ne pomišljajući nijednog trenutka da bi mogao ne uspeti u onom što želi i preduzima. 15* 226 227 . gledati sunce i jesti hleb — a neću ništa imati da vam kažem. glave lako zamišljenog i brzo ostvarenog romana. jun. on je stao da beži od tog saznanja. a mnogo puta sam prošao pored mnoge velike ljudske stvarnosti i ne pomišljajući šta ona znači za rnene i za ljude uopšte.' Mnogo puta mi se dešavalo da me trenutni i prolazni utisci od pojava oko mene zbune. koji nalazimo ^od nekih pisaca (i nepisaca) dolazi dobrim delom od nedostataka mašte i nesposobnosti tih ljudi da sebe zamisle u položaju onih koje ismevaju i karikiraju. Biću živ. I treba ih proučiti i opisati. Doći će vreme kad neću imati više šta da vam kažem. ne sumnjajući.

u kuhinji ili drugim sporednim prostorijama. i * ■ ■ ■ . (Iako ja sam najbolje znam kako ta stvar uistini stoji. izrađene u obliku cvetne čaše. Na primer — izvinite! — u nužniku jedne starije zgrade u Ljubljani možete videti »solju« koja je od porcelana ukrašenog secesionističkim ornamentima irisovog lišća i cveta. pa i umetnosti. Tu je počeo smeli podvig ljudskog duha. Hod jednog čoveka i njegov način govora povezani su među sobom čudnom i nejasnom ali stvarnom vezom. ne mora ličiti na časku Cveta ni biti maskirana ružama i lalama. tu je čovekova građevinarska ve-ština prevazišla samu sebe i prestala da bude prosto slaganje kamena na kamen. ili sa jednom ili dve koje ćeš možda još napisati. Vidi se težnja da se fiziološke potrebe i sve ono što im služi pokriju velom »umetnosti« i »duhovnog« života. ali koje ti piju krv i za^ klanjaju vidik. Ta mesta na ruševinama starih građevina ne gledam nikad bez uzbuđenja.* Tamo gde glatka površina okomitog zida napušta ravnu liniju i savija se lagano u prvi nagoveštaj zaobljenog svoda. pa ma i po cenu necelishodnosti i uz riziko da se bude prilično smešan. upotrebljena je i umetnost i mitologija da bi se ulepšala i maskirala stvarna upotreba toga predmeta.) Ne. ali koju tek dužim i pažljivim posmatranjem i razmišljanjem otkrivamo u svoj njenoj veličini i punom značenju. biti samo ono što je. To su mesta sa kojih su um čovekov i njegova veština zaplovili u novi. ■ ■ Ziveti nije lako ni mr^vu u mravinjaku ni ptici na grani. U kućnom uređaju starijih domaćinstava u Centralnoj Evropi (na primer Zagreb. Tako i u svemu ostalom. Postoji između njih sličnost koja se i na prvi pogled može primetiti. a možda i nećeš. Ne spadam među ljude koji ne vole da rade. kojima ljudska nada produžuje smelo kraj u ne-dogled. Ja ne umem da rasporedim poslove po stepenu njihove * Ljubljana. nego da može. Akademija 1953. Svodu i luku na starim građevinama oči se raduju.: 228 229 . kao sa deset aveti. na primer. Tek od početka XX veka naovamo ljudi stiču smelost da se kod proizvodnje svih takvih predmeta rukovode jedino celishodnošću i da noćna posuda. Ljubljana) nailazimo često na predmete iz XIX veka koji su karakteristični za tadašnja shvatanja i ljudskih potreba i života uopšte. A marka te »šolje«. u očima lenjih ljudi izgledam čak i vrlo vredan čovek. To isto se zapaža kod mnogih drugih predmeta. jer u njima naslućuju pokušaj oslobođenja od vlasti prirodnih zakona i početak uspona i poleta. glatka i bela. ali u mom radu ima jedan težak nedostatak. a kamoli čoveku umetniku u ovom složenom i tvrdom svetu. zove se Triton Vaše. nisam od onih što gube dane u neradu. Dakle. savršeniji i bogatiji svet. u život višeg reda i viših potreba.' Ili možda mislite da je lako i veselo živeti sa desetinom knjiga koje si nekad napisao.

Žene idu bez čarapa. a leti je šešir retkost po našim gradovima. jer kod ljudi kao što sam ja griza savesti. Tako svi ostajemo dužni boljim i lepšim stranama čoveka i društva. kao nekad. mogao izmeniti i čovek sam. jer nemam dovoljno snage i odlučnosti da ostanem kod njega i da se oduprem onom što je sporedno. Posmatrajući tu pojavu. uvek i svuda bilo. strpljive i nesebične ljubavi. Na mahove jasno vidim prostrana područja svetlih ljudskih osobina i odnosa. isti utrošak vremena. Priličan broj ljudi i zimi ide gologlav. ali se širi i zahvata sve nove i sve šire slojeve. ali za života samo ovo drugo. drugarstva koje ne broji žrtve i ne očekuje nagrade ni priznanja. nikad ni naučiti. (Ali da ostavimo žene i žensku modu i njene oduvek nestalne tokove!) Radnici su goli do pasa ne samo po rudnicima. gologlave. nego i na građevinama i kod uličnih radova. s vremenom. Sve je to još uglavnom ograničeno na gradsko stanovništvo. Deca se igraju golišava ne samo pored vode nego i po gradskim ulicama. I ne pomišlja na to. JuX 1954. kad god je. manje ili više. vodom i vazduhom. Telo teži sve neposrednijem dodiru sa atmosferom koja ga okružuje. ma koliko da je bolna.važnosti i neću to. naročito. Obuća je za letnjih meseca otvorena i ostavlja slobodne prste i veći deo noge izložen suncu. nije dovoljno uvek iskrena i duboka i. u najvećoj mogućoj meri. ali time stvar ne biva nimalo bolja. ^ 230 Već odavno. nagih mišica i leđa. Ali izgleda da je tako. obrnuto. Međutim pisci se gotovo po pravilu obraćaju onoj tamnoj strani života. i da tako mora biti. Područja prijateljstva. govore o njoj i slikaju nju. ali ponavljam uvek istu grešku i uvek se u sebi jedem zbog nje. Područja velike. gde god je. snage i živaca kao i za pet strana jedne pri-povetke na kojoj radim već mesecima. iz godine u godinu. A negde u dnu te pomisli blesne slaba i bojažljiva nada da bi se — možda. često i bez mere. koja ne samo što nisu obrađena u onom što sam ja u životu napisao nego su slabije i rede posećivana od naših pisaca uopšte. Covek se oslobađa odela koliko može. — Ponekad me grize savest zbog toga. Vidim da to ne valja. Ili je to. izgleda. — A sve to postoji u životu oko nas i sve to mi susrećemo i posmatramo vrlo često. možda! — na tom putu. Ljudska koža sve je češće i sve više u dodiru sa suncem. Za jedno poslovno pismo ili kratak odgovor na neku nevažnu anketu meni je potreban isti napor. sve veći broj ljudi nastoji da se oslobodi suvišnog odela. ako ne u neprekinutim ali svakako u velikim površinama. Tako se svaki čas dešava da izneverim ono što je glavno za ono što je sporedno. 231 . u meni se javlja pomisao da će to u mnogo čemu izmeniti način čove-kovog mišljenja i reagovanja na mnoge stvari oko njega. A škodi mi mnogo sve to zajedno. i koliko god je više moguće. A još pre pedeset godina svet bi se za čovekom koji ide ulicama gologlav i u sandalama okretao kao za napola ludim osobenjakom. • Opatija. Svaki i najmanji događaj odvoji me od onog što je moj glavni posao. samo posledica već nastalih promena u čoveku?' Posle naše smrti možete ispitivati i šta smo bili i šta smo pisali. ne povlači za sobom tvrde odluke i stvarne promene nabolje.

Idem kao pešak koji treba da pređe brdo. Pisac treba da se kreće tako da se nikad ne približi granici svojih moći. Zatim počinjem da osećam zamor. značilo je za njega uvek umanjivati ih. Upravo. Nikad nije ozbiljno ni pomišljao da vodi dnevnik. ja se držim stvarnosti i. izgubiti njihovu suštinu zauvek. * Mislio sam živo i mnogo o svetu. Zastajem i oklevam. realizam. odakle se otvara širok i zanimljiv vidik. ali verujem da je — realnost. To je kao nagrada za trud i istrajnost. i sve veću strminu brega. Početak puta je bodar i veseo. Dnevnik je pokušaj da se zaobiđe smrt i nestanak. Pa ipak. o ljudima i pitanjima koja pred njima iskrsavaju. bacaju u bezizlazne zanose. kao put nizbrdo. koja nas. Otkako radim ovaj posao. od sna i mašte — do hleba koji jedemo i zakona po kojima živimo i svih potreba kojima smo podložni. On je bio u isto vreme i blizak umet-nosti i bez ikakve veze sa njom. Još od najranijih godina to mu je uvek izgledalo jalov i pomalo nedostojan posao. Dalje čitanje ide lako i prijatno. Ta strmina je jedino što vidim pred sobom. Tako i moj život sam. dižem se i poslednjim naporom izlazim na vrh brda. 232 U nama se stalno smenjuju i upoređo dejstvuju "Va elementa. i kako radim. dok ih gledamo. svi grešimo u tome. Jedan bismo mogli nazvati element 233 . ali sam se dobro čuvao da sve svoje misli okivam u reci i bacam na hartiju. * Brams — koncert za violinu i orkestar. klasičnih romana evropskih. Javlja se pomisao da napustira dalji put i da odustanem od uspona. stalno sa vidikom pred sobom. koja je neophodna za pravilan rad duha i naše duhovno zdravlje. bilo je ovako: imao je sve mane i slabosti koje obično prate umetničke prirode. sve snage počinju da me izdaju. To mu je uvek ličilo na pokušaj da se veštački izigra i osujeti važna i teška funkcija zaborava. Tako bi trebalo da svršava svako. od nebeskih svetlila. držeći se nje. Pre vrhunca. kao senka svetlost. Pritvrditi svoje doživljaje na hartiji. Tako je nastao čudan paradoks. i najmanje. ■ * ' ■ ■ ■ Čitajući jedan od velikih. ali nije imao ni duha ni stvaralačkog dara ni sposobnosti da išta umetnički zamisli i ostvari. alt onim dubokim i skupim skladom koji je iskupljen svim onim što mu je prethodilo. moje delo. a još inanje da udari o nju. nastojim da sebi i drugima objasnim koliko mogu od te beskrajne stvarnosti. u D-đuru. negde oko polovine knjige. sasušiti. Možda se samo nisam u dovoljnoj meri čuvao. Pretposlednji stav svršava skladno. i u beskraj produži život duhovno i fizički završenog i onemoćalog čoveka. Ali posle kraćih zastajkivanja i prekida. Ne znam je li ovo što ja radim. sa svima pojavama od kamena i biljke do čoveka i do svesne misli i tamnih nagona u njemu. Memoari §u još gori.On je imao osobine jednog umetnika.

I da je naša ljudska hrabrost 235 Ne znam zašto se vi toliko uzbuđujete zbog onoga što ljudi pišu. Ali vrlo je verovatno da će u budućnosti kao pravi pisci ostati samo oni koji su umeli da daju najbolju sliku svoga vremena i ljudi i shvatanja u njemu. što je najgore. pravu istinsku istinu. vezuje pojedine delove te stvaralačke ili ubilačke aktivnosti. ja ono što mi se kaže primam kao istinu. nesavršena. često je poveća. pristupačnim i razumljivim svetu u kome živimo. ja uviđam jasno da je istinu. sve to obračunati. kao suma dugovanja koju ovaj život i mi svi sa njim imamo prema punoj istini. po nominalnoj vrednosti. koji dorastaju pored nas. ostajući ono što smo. do drugih ljudi i novih naraštaja. a ponekad je ogromna. I često se javlja misao da bi moglo biti. Ovoliko ipak znamo: samo »nesvesno« stvara i razara. Sta je sve to prema onom što misle. kao paistinu. Naravno da time što ćemo ih tako nazvati ne dajemo ni prirodu ni poreklo ni obim tih snaga koje dejstvuju u nama i pomoću kojih dejstvujemo mi dok god živimo. a drugi. da uobrazimo da su njihove ideje i naše ideje i. u tome: kako da. da je hvalimo i kad to ne zaslužuje. Problem je. * 1 sami stanemo da se ponašamo kao oni i da tako postanemo neiskreni i smešni. dakle. U odnosu prema mladom književnom naraštaju nije za nas starije problem samo u tome što ćemo. kao neku novu vrstu istine. ali naša istina. To je zanosna misa'^ Ali onda se javi druga. budemo prema mladima. Kad čitam ili slušam kako neko opisuje i prepričava ono što sam svojim očima video. srdačni i — pravedni. elemenat nesvesnog. nemoguće tačno utvrditi i nepromenjenu preneti dalje. i što rade. možda. (Primam je kao što se prima novčanica. da 234 . I što god čitam ili slušam. Sala! U svakom vremenu važe kao dobri i veliki pisci oni koji najbolje umeju da pišu za svoje vreme. upućuje ih u određenom pravcu. To saznanje stalno me prati. kad-tad. nova: da je ovo naša planeta Zemlja i na njoj ova naša zemaljska. jer tako bi svaki razgovor izgubio svoj smisao i pretvorio se u teorijsku raspravu o istini. biti prema njemu surevnjivi. i na kome će gola i konačna istina zasjati punim sjajem. nego još više što postoji opasnost da iz ljudske (ljudske i staračke!) slabosti budemo malo-dušni i plašljivi.svesnog.) Odavno sam uvideo da protivrečiti ne bi vredelo ništa i ne bi vodilo ničemu. Ali negde duboko u meni zbrajaju se i slažu sve te razlike i sva ta odstupanja. Nekad je ta razlika vrlo mala. isključivi i nepravedni. I to bez obzira na sva prolazna shvatanja i trenutna raspoloženja. za ljude svoga vremena i njihova shvatanja i raspoloženja. i što su sposobni da urade? Malenkost. ja uporedo sa čitanjem i slušanjem brojim u sebi: koliko iznosi skretanje od istinske istine do ovog što mi se kazuje. i da stanemo da laskamo mladosti. da bi moralo biti negde u dugom razvitku čovekovom neko mesto na kome će se. dok vvsvesno« samo pomaže. prečistiti i ispraviti. Pa ipak. široki. daje im oblik koji ih čini vidljivim. ne govoreći ništa i ne pokazujući da znam što znam.

I to je još zanosnije. mi ostajemo nad tom rečenicom zamišljeni. ni u najsme-lijim zaključcima. put se gubi. pročitavši do kraja.M "^^ misao mogla Izgledati kao pozajmljena od Oskara Vajlđa (»Mika Dorijana Greja«). sve se zbrka i potamni. moji planovi postaju manje jasni. i iščez' u belešol u Zelenoj knlizl (V. nastavljam tamo gde sam stao. a kamoli da vidim dalje napred.* Moj rad leži preda mnom kao stvar koju prvi put gledam. ali i u tome da živimo sa njom ovako nepotpunom i ljudski nesavršenom. Sveske): »zakone«. naslutili pri dodiru naše svesti sa svetom oko nas. vidimo da je zaista tako. i bogato smislom i zvukom. rt f ^ Zelenoj knjizi I (v. Radim i napredujem. A tada se jučerašnja igra ^^onavlja.i veličina i mudrost u tome da je ispravljamo i približavamo istini.. modeliraju naše lice. jer nam je pao u deo najveći dar koji čitanje može da nam pruži: osetili smo da nismo sami nikad. I sa nevericom se pitamo: »Je li mogućno? Hoće li se to što naslućujemo zaista desiti? Je li ovo zaista ona ista misao koju smo i mi. koja je prosto detinjasta. Cesto na početku neke rečenice. zahvalni i srećni. godinama. I svak može da pročita sve ono što je izgledalo zauvek skriveno. mirno i samo sa manjim oklevanjirria. sa oseća-njem da kazuju nešto novo i lepo. ' * Čitajući dobre pisce. Sve teži napred i sluti na dobro. Prečitavam ono što je napisano. čas brže čas sporije. to nije slučaj.^ *■ Pre podne radim. Sve je jasno i pregledno. ^. odjednom se otvore na njemu neočekivane brazde i ponori. oni će ostati. ni u najtežim ni u najlepšim trenucima. iako ne tako brzo kao što bih hteo. i kao da ih nisu i oni izgovarali sa oduševljenjem. Ali čim prođe prva polovina dana. I čemu ta netrpeljivost i to ogorčeno odbijanje novih izraza? Ako su dobri. čim otvorim oči.■ tlost.. staračka netrpeljivost prema novim recima. Međutim. A sutradan ujutru. nego da smo povezani sa drugim ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i. Kad se zapali sve236 Slabost i unutarnja nesigurnost starih ljudi odaju se lako i pokazuju na svakom koraku. Ali izgleda da naše misli i naša osećanja neosetno i neprimetno. svež i čio. ako nisu. Ona Je plod pos-matranja i zapažanja oko sebe. Tako. mi zastanemo zadivljeni i uplašeni. najednom. nestaće brzo na rešetu sluha i vremena. Kao da u njihovoj mladosti nije bilo novih reci i kovanica. počinjem da pronalazim i sređujem ono što je mrak bio prekrio. Otvaraju se preda mnom perspektive i putevi kojima treba samo krenuti. skrivani deo naše unutarnje stvarnosti? Zar ima još neko da je ovo ovako video i osetio?« A kad.ma ljudi koji mogu tako dobro da prikriju hod SV031 i misli i tok svojih osećanja da niko ne može pogoditi njihovu pravu prirodu. sve do posle podne. ni u svojim najgorčim nedoumicama. To je spasonosno. * . kad vidimo kako se pomalja jedna misao. Noć ima svoje puteve i zahteve. dešavaju se pred nama čuda. Ne mogu da poimam ni ono što sam toga dana do podne napisao. dok to moramo i ne možemo drukčije. I sve je opet poznato i razumljivo. na primer. i kad stane da se primiče starost. ne slutimo. * . Sveske) dodate: Tek sada prlmećulem ? c. a koje nam »naš-« pisac otkriva. brišem i popunjavam. uporna voda površinu zemlje. kao tiha. 237 .

■^ ■'>ji u meni jedna davnašnja. jer to za tu vrstu ljudi i jeste podvig za koji je potreban izvestan minimum snage koji njima nije dat. i ne suviše modernog. To su samo recima izražena naša osećanja nelagodnosti i straha pri pomisli na smrt. A oni beže od novih reci kao od promaje i susreću ih sa negodovanjem u kome ima više staračke nemoći i straha od novine nego brige za jezik i njegovu čistotu. uvek i o svemu govoriti istinu. Istinska misao o smrti ne nalazi reci. islamski ili filozofski. još u detinjstvu). Ali biva ponekad pa nam izgleda da se ličnosti u romanu ili pripoveci ponašaju neprirodno. Kad bi ta slika nekim slučajem preživela neku opštu kataklizmu. ni sa rukama koje su ih sadile. ni o ljudima i društvu koje ih je sadilo i kome su imali da posluže. ni sa zemljom iz koje su rasli. Ali — to je ono što već godinama zapažam — ti narevi nisu ni sa čim vezani. znači tražiti od prosečno razvijenih ljudi da budu — atleti. kao i u svakoj umet-nosti. ja govorim kao slepac o bojama i oblicima. misao da u svakoj igri. drugi je vide naopako. To što kod pisaca nazivamo »razmišljanja o smrti«. i potpuno smo u pravu. Tražiti od tih ljudi ne samo da ne greše svesno i otvoreno protiv istine nego i da je ne zaobilaze i ne prećutkuju. I danas. gledajući sliku jednog modernog. kao toliko puta. izvan svih konfesija i verovanja — ja osećam da ona postoji i da uvek ima svoju ne mnogo jasnu i vrlo relativnu. ni sa prirodom ni sa kućom kojoj pripadaju. verovatno nasleđena. 238 Dešava se da pisac.nuće bez traga kao što su iščezle tolike reci koje smo mi u mladosti gordo izgovarali i pisali i tamo gde im je mesto i tamo gde nije. Mrtva priroda. U takvim slučajevima mi odbacujemo njegovo delo. kao što se dešava i to da pisac zapazi pojave oko sebe. slikara — mislim o jednoj stalnoj osobini tih slika. Blagodarna tema koloristički. to je ponajčešće jako daleko od razmišljanja i još dalje od smrti. Narevi. Narevi. delimično ili u celosti. ali izdvojeni i sami do te mere da već prestaju da budu to što su. dobro rađena. nemajući osećanja za stvarnost oko sebe. Ma koji oblik da uzme ta misao. # Kad sudimo o ljudima. ali nesumnjivu tačnost. što je isto ili još gore. o svom ličnom razvitku i o ciljevima i radovima svog života. po njoj se ne bi moglo ništa zaključiti o zemlji iz koje su. Kad sam prisiljen da kažem nešto o svom književnom »daru« i pozivu. da se služe neobičnim izrazima. Jedni je ne vide. ne mogu svuda. njihovim postupcima i karakterima. Nešto kao san o narevima. a treći prosto nemaju snage za taj podvig. iz raznih uzroka koji ne zavise od njih. i to nas nagna da posumnjamo u verodostojnost dela i umet239 . treba imati na umu da ljudi. hrišćanski (tako se prvo javila kod mene. pribegava čudnom i bezizglednom poslu da izmišlja i ljude i događaje. ali nema snage da ih izdigne do visine umetničkog opisa i da ih učini tako ubedljivim da ih čitalac bez otpora i kolebanja prima kao stvarnost. čovek gubi sebe. ni sa onima koji su ih brali.

24Q 16 — Znakovi pored puta 241 . sa istim značenjem. bez mogućnosti i najmanje sumnje. Pisac mora da u sebi. Naravno da zavisi od piščevog ukusa i srećnog izbora koji će prizor od hiljadu »mogućih« i »nemogućih« prizora izneti pred nas. Ja. i ja se surva vam u sebe smrtonosnim padom probuđenog mesečara. kao što od njegove stvaralačke snage zavisi ubedljivost i »prirodnost« takvog prizora. Ne kažem to zbog ulepšavanja i precenji-vanja književnog rada. možda. izradi negativ svoje misli ili svojih doživljaja i zapažanja. dok sam opisivao čudne i skrivene patnje jednog lica u pripoveci. svu dubinu i širinu onoga što su sposobni da urade i da kažu u granicama tih odnosa? I da li bez kolebanja možemo povodom jedne knjige da kažemo: ovo može biti. da bi sve to moglo da se ostvari u jednom jedinom živom čoveku koji bi došao i stao tu preda me. u potpunoj ubedljivosti.^ Piščev rad je takav da on. nego zato što je stvarno tako. treba da nas pouče da ne otklanjamo olako kao neistinito i izmišljeno ono što nam u prvi mah izgleda nemoguće i neprihvatljivo. na drugom mestu! Takvi kratki pogledi. Biti plodan i poznat pisac znači postaviti između sebe i ostalih ljudi brdašce od štampane hartije i čitavu planinu netačnosti i nesporazuma. stalno brodi uz vodu. Cesto čujem da naši ljudi govore o meni kao o dobrom i savesnom radniku. On mora da potpuno uveri čitaoca u nešto u što sve dotad ni sam nije bio potpuno siguran. međutim. odjednom pomislih. Njegov je posao da ono što je bilo pa prošlo. Ima jedna činjenica koja može da me zabrine. Mogući su među ljudima odnosi i prizori kakve mi ni zamisliti ne možemo i padaju među njima reci koje nikad nismo čuli i. pišući. ovo je istinito i stvarno. Da li je uvek taj razlog dovoljan i takva sumnja opravdana? Da li su krug naših iskustava i snaga naše pronicljivosti toliki i takvi da možemo biti sigurni da znamo sve pogodbe pod kojima ljudi žive. još manje zbog paradoksa. Od te misli prođe me jeza od nožnih prsta do temena. U jednom trenutku. kao u mračnoj komori. i da ga projicira kao pozitiv u čitaočevu maštu i svest.ničku iskrenost pisca. nikad nećemo imati prilike da čujemo. tražeći objašnjenje i obračun. a ovo neprirodno i izmišljeno? Zar ske nije i vama desilo da slučajno ulovite na telefonskoj liniji odlomak razgovora nekih nevidljivih ljudi? Ili da u hotelskoj sobi. Stoga ne treba biti brz u suđenju i odbacivanju književnih tekstova koji nam izgledaju »neprirodni-« i »preterani« ili »neshvatljivi«. n 55. prikaže kao ono što jeste. a ovo ne može. ali se već sutra mogu javiti u sličnoj prilici. u noći. ili samo moglo da bude. znam naj' Bgđ. morate da slušate svađu nepoznatih supružnika u susednoj sobi? Kako vam sve izgleda novo i neobično u izmeni misli između dvoje ljudi na telefonu i kako vam se nelogičnim i neprirodnim čini ponašanje bračnih drugova koji se zaboravljaju u prepirci! Koliko čudnih izraza i smešnih reci koje su nastale između to dvoje ljudi i koje u tom obliku samo tu postoje. sve mnogostruke mogućnosti njihovih odnosa. bačeni slučajno u ljudske odnose. 16. najpre slabo i bledo pa onda svom snagom i punom jasnošću.

nije greh. koliko sam vremena u svom životu potraćio uludo. drugo sve mogu«. otpočinimo i ne pokušavajući da ga na hartiji zabeležimo. Hteti daleko i želeti mnogo. moram da se zabrinuto upitam: kakvo je to shvatanje rada kod nas kad i za čoveka kao što sam ja mogu da kažu da je vredan i savestan. kad su svi satovi otpočinuli u onom nemerljivo kratkom a ipak stvarnom deliću sekunda koji je negde između dva najkraća pokreta najmanje skazaljke. koliko sam poslova ostavio ne~ svršenih. da u hodu stičemo snage. Radite. i da je više i bolje mogla od onoga što je želela da uradi i postigne. ispod svake mere i opterećenosti. težite smelo i daleko i visoko. Ili je to. a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez siajnog vidika. ali svoj cilj postavljajte visoko. iako izgleda nepomičan. kad je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva. čak i onda kad je od njihova izvršenja zavisila šteta ili korist drugih ljudi. samo kleveta u pozitivnom smislu. svoj posao ne gledajući ni levo ni desno. »■Samo što ne mogu od ženske da naprave muško. samo misao uspeva da ga ponekad stigne i u njegovoj prolaznosti prolazno sagleda. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela. U tome je i njena oplemenjujuća snaga i njena najveća draž. Želite mnogo. Mnogo mogu. nije opasno. I znajući sve to. Zabeležimo ovaj mirni trenutak kad su jezičci na svima vagama legli u najnižu tačku. I dan-danas ja radim ćudljivo i neredovno. i tražite malo od sveta oko sebe (što manje to bolje!). jevtinog samozadovoljstva i tašte veličine. rekao bih im. ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savet. Jer nema tako kratke ni tako brze reci koja bi uhvatila taj tren. govorio je jedan moj prijatelj. i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti. JuU 1356. Ciljevima svojim živite. ali mnogo od sebe i svoga dela.bolje kakav sam radnik. > MUočer. koliko dužnosti neispunjenih. deo one opšte sklonosti da se o takozvanim javnim ljudima pričaju legende i netačnosti svake vrste? Mnogo (da ne kažem: sve) mogu režimi i državne vlasti i društvene ustanove u ovom našem veku. Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosečnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precenjuju. možda. nije drugo do deo kretanja. Otpočinimo i mi u tom mirnom trenu koji.' Vrednost lepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova pod kojima nam se javlja. a trošite se neštedimice na svim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. ali jedno nije nikad mogao niko da postigne: da natera ljude da sa zadovoljstvom čitaju pisca koga ne vole. jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaiu snage u nama. 16* 242 243 . op-šteg i večitog. Cesto pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo. Uveren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše bliz cilj. ni iza sebe ni preda se. i da me navode kao primer dobrog radnika.

da se drže mirno i pristojno. kao profesionalna bolest. a opisujući njih sve će naše misli naći svoje mesto. Ono što je osnovno i najvrednije gotovo uvek je čuveno uzgred i »slučajno«. zaslepljeni svojim ličnim nagonima. da svi ti bezbrojni ljudi posedaju bez buke i gurnjave. n SI. Ali želja za bliskošću sa ljudima nikad ga ne napušta. mislite smelo i gledajte daleko. ostati dužan životu. A ta činjenica nam kazuje tačno obrnuto od onoga što kazuju i dokazuju oni. On bi najviše voleo da ćelo čovečanstvo može nekako da se okupi oko njegovog pisaćeg stola. ili još bolje. jer to znači izneveriti i sebe i druge. čak i one kojih dotle nismo bili ni svesni. Jer ono što saznate raspitujući. Oni i ne slute kako su ponekad teške 1 strašne priče koje pisac priča sam sebi. obično oni koji su nesposobni za drugo. Naša sklonost ka razmišljanju od male je koristi pri književnom stvaranju. Teško i toliko zaobilazno i sporo da gotovo uvek izgleda kao da smo je našli slučajno. Prizori i doživljaji koje pisci iznose pred nas ljudski su a ne njihovi. obično nema velike vrednosti. zatim. A posle. ljudskih likova i doživljaja. jer inače ih mi ne bismo osetili kao svoje. o svojoj ljubavi za čoveka. trovanje materijama kojima rukuje. i kako nastupa često. strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti. ako ostanemo pri njoj. dublje proučavanje književnog dela i društvenih pokreta i preobražaja koji su sa njim u vezi. voli ćelo čovečanstvo.Pogrešno je 1 opasno udariti sebi suviše blisku metu. A to je: koliko pisac od onoga što piše. da govore tiho i učtivo o stvarima koje ne bi remetile njegov mir. i koje nam se tek pri pisanju i opisivanju javljaju. željan je čovekova prisustva i nikad ne može tu želju potpuno da zadovolji. do pojedinosti za njenu izradu? Teško. Književnik N. Kako se dolazi do ideje za pripovetku i. jer mu njegovo književno zanimanje i njegova velika osetljivost ne daju da se mnogo upušta s ljudima i bavi njihovim beskrajnim i svakojakim brigama i poslovima. za pojedinosti može čovek i da raspituje. Malen je jedan život da bismo po njemu i kroz njega mogli objasniti sve ono što dobri pisci daju o ljudima i ljudskim odnosima. skromniji pri njihovoj oceni. Mnogo. Takvi analizatori književnih dela. isuviše mnogo se govori o autobiografskim podacima u piščevom delu. 244 245 . jer ne može da ih se oslobodi. Razume se da taj »slučaj« nije uvek tako slučajan kao što nama može da izgleda. N. što posmatra i o čemu razmišlja — unosi u svoj život. na neki način neposredno tražeći i cedeći iz ljudi. Kako ga dugo posmatranje i slikanje ljudi menja i troši.* • Opatija 8. ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni. Dokoni kritičari i književni istoričari. da ćute i da slušaju kako im on priča o ljudima. mnogo zanimljiviju i mnogo bliže istini. i koje mu zamračuju dragocene sate njegovog rođenog života. Treba poći od ljudi. ne znaju jednu drugu činjenicu. Budite nepoverljivi i stvarni. i obično izvode pogrešne zaključke. Cesto i mnogo više i teže nego stvarni doživljaji. uvlače se kroz svaku rupu u piščev život i to njegovo delo.

nižeš lica i prizore. smeli je i savršenije. najpre neprimetno i neosetno pa sve jače i očiglednije presušuje izvor tvoga pisanja. a nadasve — da bude plodan. da živih. tvrd kao stena. sa pravilnošću godišnjih doba. ne pravi se većim i pametnijim. Pitajte mornara na brodu kakvo će sutra biti vreme. iskren kao dete. da se ne odmara. A onda. stvaraš sudove. da ne boluje. vi vidite kako je veliko njegovo poštovanje stihije sa kojom se rve i nosi. raznolik. u jedno"n ili drugom obliku. Toj mudroj skromnosti i istinskoj sigurnosti treba se učiti od pomoraca. Nisam odgovorio. a mi smo sami među sobom vrlo različiti po mišljenjima i ukusima. koje svi imamo u manjoj ili većoj meri. da ne uživa. upravo tada. Još neko vreme ponavljaš i prekrajaš stare reci i do-setke. pate ili likuju. patiš i likuješ onako kako oni. pojavljuju se pred tobom lica iz tvojih knjiga i traže od tebe da potvrdiš ono što si pisao. Hoćemo prvo da je blizak nama po shvatanjima i po načinu izražavanja. da nema ne samo ljudskih slabosti ni poroka nego gotovo ni ljudskih potreba. Ali odmah moram da dodam da u poslu koji ja radim znati nije toliko važno koliko moći. kad ne umeš ni sam sebi ništa da kažeš ni objasniš. da i ti lićno sada prođeš kroz sve tesnace i iskušenja kroz koje si njih provodio. i kako su njegovi odgovori nadahnuti i tim poštovanjem i osećanjem ličnog dostojanstva. Hteli bismo da je vredan i savestan u radu. mal'te ne da i ne živi. uvek nov i neobičan a nepokolebljivo dosledan sebi. hteti i smeti. ispala bi čudovišna slika od koje bismo se i sami uplašili.Od onog što nije bilo i što nikad neće biti prave vesti pisci najlepše priče o onom što jeste. i osetljiv kao list jasike. želeo biri da više znam i da povremeno mogu da proverim ono što mislim da znam. Tako dug niz godina radiš prividno sa lakoćom. Stidimo se i ogorčavamo zbog njegovih ljudskih potreba i navika. izvodiš zaključke. malo-pomalo. imati. Pišeš dvadeset. nerazdvojno vezan za nju. po tvojoj volji. pa ćete videti kako skromno. a onda prestaje i to. da ne bi ispao manji i luđi nego što je. 246 Kad bi neko sastavio spisak svega onog što mi tražimo i »očekujemo« od umetnika i javnog radnika uopšte. ne stideći se svoga neznanja. odgovara sa oklevanjem i velikom uzdržljivošću. posmatraš oko sebe i kopkaš u sebi. On se izražava oprezno i neodređeno. pred celim svetom moraju da žive. ili cediš poslednje kapi svoje »-stvaralačke moći«. Naprotiv. ali sam tom prilikom mislio da bih mogao odgovoriti sledeće: >->-Sva-kako. ali vrlo uzdržijiv u sudovima i predviđanjima. i da umireš njihovom smrću koju si sam zamislio i opisao. Ali tada.« * Na području umetnosti čovek treba da je kao mornar na moru. trideset godina. I time ne gubi ništa u našim očima. * Urednik jednog lista uputio je nekim ljudima sledeće pitanje: »-Sta biste najviše voleli da znate?« Pitao je i mene. i to svaki od nas hoće. da ti plodovi budu bogati i da uvek i 247 . sve brže. Tražimo od njega da bude čist kao anđeo. Želimo da je snažan i životan. i — sve to objavljuješ i saopštavaš svetu. što u stvari znači: veran slici koju smo mi sebi o njemu stvorili.

ispravnim i društveno korisnim Ifu-dinoa obraća se mnogo rede pažnja. A kad bismo stali da proučavamo i one koji su normalni. nastranosti i povremena kratka bežanja iz naše sredine. i opisujem svoju rođenu patnju. Cim nastupi i najmanji zastoj ili »pad kvaliteta«. pomažu. uopšte izuzetnim i društveno štetnim stvorenjima. i verovao sam da to zaista i postoji. ali tamo negde daleko. Pod tim uslovima mi smo. a da plodove njegovog rada primamo kao produkte naše stvarnosti. 249 248 . vaju Ijubopitstvo. mi smo spremni da ih proglasimo remek-delima koja kao takva treba da unesemo u riznicu naše kulture i ostavimo našim potomcima. nalazi misao »da svaki pisac. naprotiv. ne remete rad društvene mašine. možda bi nas to ispunilo još većim pesimizmom bez leka i izlaza. da ih kao takve priznajemo i ume-reno hvalimo. Proučavanje takvih subjekata i njihovih pobuda i postupaka može da nas ispuni pesimizmom i sumnjom u mogućnost svakog istinskog uspona i prave sreće čovekove. A posle njegove smrti. jer oni ne izazi- Cesto se. napiše svega jednu jedinu knjigu koju posle neprestano prerađuje i ponavlja. i da ni rečju ni ponašanjem ni izrazom lica ne pokazuje ništa od svojih stvaralačkih briga i muka. Normalnim. manijacima. Sve što sam gledao u đetinjstvu — ljudi. I krenuo sam. da se pri tom ne odvaja i ne razlikuje ni u čemu od nas i naših drugova. u načelu. Tada se u meni javila želja da krenem na put u te daleke zemlje i da vidim taj lepši i savršeniji život. razočarani i ozlojeđeni. stvari i mesta — sve to nije nikad moglo da zadovolji moju žeđ za lepotom i savršenstvom. možda bismo i tu učinili velika i teška otkrića. kao nešto što se samo po sebi razume. veseljima i brigama. naročito kod ljudi sklonih metafiKici. kad bismo zavirili duboko ispod tih vrlina. da se ne tuđi od nas. svu krivicu tražimo jedino kod »našeg« umetnika. Da li je to tačno? Zar se ne bi onda moglo reći da ćela književnost otkad postoji piše jednu istu knjigu o čoveku i njegovom odnosu prema svetu i postojanju.kakvoćom i količinom odgovaraju našim očekivanjima. prestupnicima. govoreći sa uzvišenja na ivici njegovog groba. kao bogato nasleđe njihovih velikih predaka. da je često u našem društvu. pa i takvih kao što su skromnost. lepšem i savršenijem obliku. nego ga. Tome treba dodati da mi od tog voljenog i poštovanog stvaraoca tražimo. Sve što sam gledao oko sebe zamišljao sam stalno u drugom. u stvari. da učestvuje u svim našim razgovorima i poslovima. u hiljadama raznih vidova? Cesto se danju i noću (naročito noću!) pitam da H ja to samo pišem o nekom koji pati. dok on leži u zakovanom sanduku niže naših nogu. nesebičnost i požrtvovanost. I književnost i nauka mnogo se bave načetim ili poročnim ljudima. spremni da mu progledamo kroz prste male rasejanosti. ili to ja sam i patim. ili zaista gledam i vidim onog koji pati. mi se zabrinemo i. uzdržljivost. do poslednjeg časa svog života-«. kao da jedino sa te strane i može da dođe. čak i cenjeni i prijatni zbog njihovih pozitivnih osobina i vrlina.

jer je to nemoguće predvideti. svakom tumačenju. zavisti. prepušten sam sebi. shvatanju i neshvatanju. da sazna ono što. Takav je bio tada porobljen i poraboćen čovek svuda. Zanosi me. I to je zaista verno. pošto te prvo ocrne i osramote zauvek. kad su njegova dela tražena i nagrađivana. da ne bi ko primetio da pišem. gonjen stvaralačkim nagonom.) Naprotiv. često mnogo docnije. kao građansko imanje. izloženo nepredvidljivim opasnostima. što dalje to bolje! Jer. Dušana Vlajića. soldi na kontu« — govorili su stari Dubrovčani. i na prvoj praznoj stranici izložbenog kataloga beležim ove reci: »Čitavi tomovi književnih dela ili uspomena iz zarobljeničkih logora neće. Zaobilazi ih koliko god možeš. mena-ma mode i ukusa. Tek docnije. nastranosti i šlepom slučaju. koji je slikao ljude iz zarobljeničkih logora u Nemačkoj. namer-niku i zlonamerniku. Po tome ćete najlakše poznati pravog čoveka koji zaslužuje vašu pažnju i vaše poverenje. (>>Brodi u portu. 250 . a jeste u svačijoj pomalo. Ali živih religija i njihovih organizacija treba se kloniti.* Estetika je podložna promenama. kakvim se mogućnostima i opasnostima izlažu i njegovo delo i on sam. i koje čak ni njihovoj sujeti ne ugađaju. i ubrzo po povratku u oslobođenu zemlju umro mlad. mržnji bez razloga. polaže prst na zube uginulih dinosaura i mastodonta. a možda zanesen i sujetom.« Ko god radi na nekom umetničkom ili naučnom poslu i želi da svoje delo. Bez oslonca i podrške. čini mi se. svačijem pogledu i dodiru. nije video. Covek posmatra mrtve religije kao okamenjene kosture preistorijskih džinovskih životinja. pa da im služiš kao beslovesno poslušno stvorenje. oni se ni na što ne naslanjaju. zloj volji i tupoj pameti. negde u daljini. on stoji sam i sa napregnutim. Prema tome. od njih ti preti stalna opasnost: ili da te porobe i potči-ne. Tvoje dobro nije sklonjeno ni zaštićeno. Zakrećem se u stranu. To svi znamo i vidimo. odsutnim izrazom na licu osluškuje kako mu vreme crn kolač mesi. trebalo bi da pre toga zna šta ga sve čeka. ostavljen lice u lice sa svojom nesrećom. diže visoko i spušta nisko. * Na posmrtnoj izložbi dobrog slikara. ono je nezbrinuto. kad ga jednom okonča. Sa tih lica osmejak je iščupan zajedno sa korenom. boriti se za »pobedu« i nadmoć jedne određene estetike isto je otprilike kao boriti se za pobedu i ustaljenje jednog od četiri godišnja doba. sa Ijubopitstvom. stvaralačke prirode imaju sposobnost da se živo i duboko zainteresuju i za stvari za koje nemaju nikakva ličnog interesa. sumnji i gluposti. moći tako verno dati pravo stanje čovekazarobljenika u naše vreme kao što ga daje ova posmrtna izložba. ne vidi se na čemu sede. ili da te slome i unište. ako su u sedećem stavu. on ima prilike da vidi u kakvu se je avanturu upustio. objavi i izloži pogledu i sudu javnosti. 251 Čitam istoriju religija. Samo ljudi bogate. Posle pohvala i priznanja dolazi neizvesna sudbina tvoga dela koje nije više u tvojoj vlasti. Ali on to ne zna i ne može da zna. bez straha. Uzimam najpovoljniji slučaj. kad je umetnik dobro primljen. Ljudi na ovim slikama su — sami. Uspravni ili zavaljeni.

AU to nećeš moći postići. prevoditi nevemo. i ne želi to. i ako on bude preveden. manijaci koji vole da pijunu i prikvase upravo uz tuđe delo. i ja sam. Sada. sad me stalno pitaju naši novinari i književni kritičari o mom romanu i njegovom postanku. Život i rad književnika puni su paradoksa. a pošto je prevođen na strane jezike. zvati da razgovaramo o njemu. zovu me čak u Francusku. ne jednom. arheolozi su bili otpočeli iskopavanje.da se vratiš u anonima« iz kojeg si tako ludo i nepromišljeno izišao. Po tuđoj volji. kuditi ponekad oni do čijeg ti je mišljenja mnogo stalo. na moju veliku muku i zabunu. ali kod jednog broja njih i suprotna osećanja i neočekivane reakcije. Za tvoje delo zaklanjaće se i čestiti borci raznih pravaca i ideologija. Setajući često tuda. ja sam sa uzbuđenjem posmatrao do polovine otkopanu kamenu kapiju iz keltskog vremena. Pored njega bi. Preštam-pavaće te bez pitanja. koja je nekad vodila ljude nekud. Hvaliće te čitaoci koje ti ne bi nikad pohvalio. zatvarala im ili otvarala prolaz. tuđim ustima i tuđim perima da ga tumače prema svojim shvatanjima> svojim nagonima i interesima. kao kod muzejskih eksponata. pa obustavili rad. nisam imao nikog s kim bih mogao da se porazgovorim i posavetujem. Na tebi i na tvom delu nastojaće da se iskale ikonoklasti koji nagonski žele da sve ono što je uspravno vide kako izgleda kad je oboreno. i služiti se njime bezobzirno u meri u kojoj im to koristi i na način koji im najbolje odgovara. žure da unize i uprljaju onog ko ga je stvorio. Poštovaoci će te braniti. * U Donjem gradu. možda će me posle nekoliko godina opet i naši i strani. Svak ima nad njim više vlasti nego ti sam. Tvoj mir ne zavisi više od tebe. o romanu koji sada snujem.Delo koje je steklo priznanje izaziva kod mnogih ljudi divljenje i poštovanje. želećeš samo 252 ■i^Hno. a na tvoju štetu bićeš čas gvelf čas gibelin. pogotovu ako uživa neki glas. pa ni tvoj ugled ni tvoja lična čast. Sve može da ti se desi. Kad sam bio mlađi i u boljoj snazi i pisao ovaj roman. Ne tražeći nikad tvoj pristanak. Ako uspem da ga dovršim. Rusiju i Englesku da o njemu i povodom njega razgovaramo. ali često i onako kako ne želiš i kako ne voliš. često i namerno naopako. tumačiće te proizvoljno. Međutim. i fanatici koji sa njim nemaju nikakve veze. To je mala ironija sudbine da čoveka stalno pitaju nešto o onom o čemu on nema potrebe da razgovara. Na nos će ti udariti ono malo slave. nepoznatim mozgovima. trebalo staviti natpis: »Zabranjeno dirati«. 253 . I na kraju. u blizini slavoluka princa Evgenija. misao se nije mogla zaustaviti. Naravno. bar ne tako lako ni brzo. Ali to nije mogućno. dva i po metra ispod površine puteva kojima se mi danas krećemo. dok o onom o čemu bi hleo da čuje tuđe mišljenje — nema koga da pita. a na njemu ispisuju svoja imena i ostavljaju svakojake tragove dokoni i ograničeni prolaznici. opet nemam s kim da se posavetujem. Ni za života ni posle smrti ti nisi više zaštićen ni siguran. ne mogući da poreknu delo. video ljude i naraštaje koji će se. Ni izdaleka se ne mogu predviđeti ni nabrojati sve mogućnosti i svi rizici koji iz toga proizlaze. i koja se sada nalazi pod zemljom. i tvoje delo stoji kao voćka pored puta. zavidnici koji. kao spomenik bez čuvara. kad moj roman ima više od petnaest godina a ja više od šezdeset. Najbolji deo sebe si otuđio i prepustio tuđim.

Kad one koji su nam najdraži sahranjujemo u zemlju. kratko i zadihano brzo. Nemam sebi šta da prebacim. ali vidim da moja pažnja menja pravac i bira druge predmete. Sta je to što bih hteo da kažem. u umetnosti. u nesigurnom osvetljenju našeg trenutnog shvatanja. A tek docnije mi možemo da uočimo sve ono što je razumno i korisno u toj novini i što je čini opravdanom i neizbežnom. Ja i sada sa istim uzbuđenjem posmatram sve oko sebe i osluškujem glasove u sebi. Sve manje obraćam pažnju na pojedine likove. Sta je to što tolike ljude goni da vođe dnevnik. Umor. Sve me manje zanimaju ime. plaši. nama obično pada u oči najpre ono što je u suprotnosti sa našim navikama. kao da stojim pred odlaskom ili prekim krajem. bez zaključka i svrhe. Ne radim. Malo čitam. Plodna uzbuđenja slabo i retko nailaze pri čitanju. kad svoje rođeno zdravlje trošimo nemilice. ono što nas odbija. pa ma samo gluvoj zemlji ili visokom nebu. i godišnjih doba. osiguraju alibi. broj i oso-benosti ljudi i predmeta. i da to. nauci ili industriji. 1 teže pišem. Da to kažem bez uvoda i objašnjenja. zlu ne trebalo. Primećujem to već od nekog vremena. Kao neki pokušaj da sebi. izdvojene. a sve više njihova vrsta. optužni materijal. Ali dosada me ne muči niti se javljaju prekori savesti koji kod mene redovno prate dane nerada. kome bilo. jer znam da je ovaj umor došao od napora da što više vidim i saznam. što bolje izrazim ma u kom obliku i ma kojim povodom. zajednički zakoni njihovog života i smisao njihovog postojanja. zašto onda da činimo nerazumljive i detinjaste pokušaje kako bismo. zadržali naše prolazne razgovore i postupke? Kad posmatramo neki nov oblik u društvenom životu. oni ili drugi? Uvek mi je izgledalo da u tom nastojanju ima nečeg što nije čisto ni lepo. trudeći se da zauvek zadrže nepomičnim ono što su rekli ili učinili. a sad se sve više okrećem ka bezimenim suštinama. Bez nade. kad budem mogao. za svaki slučaj.posle hiljadu godina. koji me čuti ni razumeti ne mogu? Nekoliko reci svega. ali takvih reci koje bi sačuvale i dalje prenele moju nesigurnu ali živu misao i ono malo ljudske topline što sam sa mnogo napora preneo kroz život. Rede pišem. i 254 . a ona ne vrede mnogo kad potiču od čoveka koji nije filosof. kažem nešto od onog što me sada ispunja svega i nagoni da govorim. tužni ili radosni. Ja mislim na sve što niče i živi u ovom malom vasionskom predelu pod vlašću siinca i stalnom sme- nom dana i noći. veliki umor kad čak ni za šetniu nemam snage ni volje. isto ovako čili ili klonuli. a da za drugog spreme. Ranije su me privlačile konkretne stvarnosti. Takvo gledanje ne daje poetska dela nego filo-sofska razmatranja. kretati novom površinom koja će biti dva ili tri metra iznad ove naše sadašnje. ukusom i shvatanjima. i sa čim ne možemo da se složimo. Osećam neodoljivu potrebu da brzo.

ja i danas produžujem da pišem. Kao da je neko drugi pod mojim imenom sve to napisao. ne mnogo ali stalno. Sa bolnim čuđenjem vidim da nisam sposoban za taj posao. Ipak. popuniti ili okajati ono što sam. A staračka ljutnja. pisac ne treba da se ponaša kao nervozni pijanisti koji pri svakom uzbudljivom stavu i jačem udaru vrte glavom i prevrću očima. Osamdeset od sto tih tekstova moglo je da ostane nenapisano. a retko se dešava da ga savremenici još pre smrti potpuno sagledaju i pravo ocene. možda bi i bolje bilo (za mene) da zaista nikad nije ugledalo sveta. gomilajući nove slabosti. a onih drugih dvadeset od sto moglo je i trebalo je bolje. Sta mari ako nas ti novi oblici ponekad odbijaju i zbunjuju? Naše je da ih prove-rimo i ispitamo (u tome i jeste preimućstvo naše zrelosti!). greške i nesavršenosti. kad budem mogao. on treba da nastoji da za što veći broj ljudi bude što više bar odsutan. ne služi nikome i ničemu. pišući olako. tačnije rečeno: nepomičan. bojazan i nezadovoljstvo. da mirno procenimo prirodu i vrednost njihovu. To nipošto ne mora da znači da se svet izopačio i da je sve krenulo sunovrat. ne smemo dopustiti sebi da budemo netrpeljivi prema njima samo zato što su novi. Pri tom igra ulogu verovatno i moje nesvesno osećanje da bih ovim što sad radim mogao popraviti. kad bi se sve sabralo. aprila 1959. Te novine niču oko nas svuda i u svemu. To je samo dokaz da još živimo i da drugi dorastaju oko nas. Ne treba đa nas uplaše novi oblici u umetnosti.I Tako je ovaj moj umor jedno sa onim što sam mogao da uradim kao i sa onim što ću. čvršće i lepše napisati. ono što sam juče i prekjuče uradio i što bi sada trebalo nastaviti. U stvari. on treba da bude miran. ne osećamo potrebu za njima. Kad se okrenem i pogledam iza sebe. pa zatim umro ili otputovao bez povratka. Sedim i sa snebivanjem i teškim stidom očekujem neizbežni trenutak kad će se otkriti moja pre" — Znakovi pored puta Ž56 257 . A dok ne može da bude mrtav. da li idući ka novim suštinama i mogućnostima. Sastavni deo moga rada. — I tako možda činim stvar gorom i težom. Gledajući svet oko sebe i sve njegove nedostatke i protivrečnosti. još uraditi. simptom nemoći. Zato je nestanak njegova prava meta.' Samo mrtav pesnik dobiva svoj pravi i konačni lik. Takav pisac bi brzo dobio vrtoglavicu i prestao da piše. Seđim i gledam pred sobom svoj rukopis. u nama i kad. Jutro. prešavši doba cvetanja i mladosti. Moje osnovno osećanje pri tom moglo bi se približno izraziti recima: ravnodušnost. i da piše tako da njegovi čitaoci počnu da vrte glavom od uzbuđenja i čuđenja. i dok živi. i pokušavajući da sve to izrazi i opiše. ili trčeći za novim oblicima samo zato što su novi. pogrešio ili propustio. sedam ili osam tomova proze razne vrste i različite vrednosti. i onda kad više ne niču > 5. vidim đa sam napisao. i da utvrdimo na koji način su ti mladi ljudi došli do njih. sažaljenja ili ogorčenja. Kao da je ovo preda mnom pisano na jeziku koji ne znam i koji nisam nikad dobro znao.

» Nagoni su nemi: čim puste glas od sebe. Možda je obrnuto tačno. Možda su naše bujne misli tih dana 258 Kakva je veza između našeg viđa i sluha? Složena i nejasna. ali oni.) bile takve da se recima nisu dale izraziti ni slovima zabeležiti. evo. vi biste mi bili zahvalni što sam odustao od pisanja i što nisam hteo da tugom i kajanjem ovog jutra zagorčavam vaše dane i posle moje smrti možda. što sam se izdavao za pisca i što su me svi ljudi takvim smatrali i tako zvali. * Na programu jednog koncerta koji sam slušao pre više godina našao sam zapisane nekolike reći. A glas i u potpunoj tami obasjava neodređenim sjajem izvor iz kojeg dolazi.« (Prva knjiga Samuilova koja se zove i Prva knjiga o carevima. Zvuk je slabost. Sve to mi samo nejasno naslućujemo. Muzika je bolest. ali postaju naša muka i bruka kad god se desi (a dešava se!) da napišemo i potpišemo neke reci kao čekove bez pokrića. pa čak ni samom sebi. A onaj ko bi.vara i dvostruka sramota. što ne umem. »I kad bi duh Božji napao Saula. posle godina. Ili oslobođenje? » Ne mora čovek baš svakog dana da kaže nešto. da se njime služimo. da sastavim dve pametne reci. i ja je. Slepci mora da znaju mnogo više o toj vezi. pa ni sami sebi. čini mi se. One nas nose i pobeđuju za nas. svakako. može lako biti da je moja tuga bezrazložna kao što je. drugo. drukčije slušam i bolje čujem i lakše razumem nego nekad. 259 17* . One su naša radost i naša slava. neka govore beline! * U ljudskoj zajednici u kojoj umetnost ne zauzima svoje mesto i ne vrši svoj uticaj — mora da nešto nije u redu. a da ga dublje i pobliže ne ispitujemo. to bi Saul odahnuo i bilo bi mu bolje. Možda je i za nas bolje da pustimo da se u nama vrši to uzajamno dejstvo sluha i vida. Obasjani predmeti — to je izvesno! — jasnije i razgovetnije govore. moje kajanje uzaludno! Pa čemu onda? Reci su za pisca kao vatra i vođa u onoj poslovici: dobre sluge. Jer. bar koliko ja znam. XVI. ne treba da misli da su dani sa belih i neispisanih stranica bili prazni. svakako da o njemu ne govorimo nikom. Vrlo je verovatno da u takvom društvu život i u ostalim granama zaostaje ili napreduje u pogrešnom pravcu. jer bi zli duh otišao od njega. ali očigledna. 23. Pa onda. ali zli gospodari. ali nas s vremena na vreme izdaju i odaju. o tome ne govore. znači da su prešli vrhunac. ili takve da nisu imale ni potrebu za tim. da slabe. Kad biste znali šta je na ovom mestu trebalo da stoji zapisano. Prvo. * Muzika zauzima poslednjih godina novo i naročito mesto u mom životu. David uzevši gusle udarao bi rukom svojom. Ona mi sve više postaje nasušnom potrebom. listao ovaj kalendar. a to je početak kraja.

Prema tome. ali ta disciplina i to planiranje mogu biti samo unutarnje prirode. Jedva sam uspeo da deši-f ruj em taj nečitki tekst. romane i svakojake druge sastave bez određenog imena i oblika. m. Ja ovo ne kazujem kao pravilo koje važi za sve pisce. ni na kvantitet ni oblik dela koje nastaje. a sva njihova dela. i to ne mogu i ne umem ni sada. oni se ne mogu odnositi na vreme i trajanje stvaralačkog procesa. a ljudi ih utoliko manje vole što više u tome uspevaju. na žalost. i sa svim drugim pitanjima. treba da je zasnovan na disciplini. Ali kad mi se postave pitanja o tome. o tome nema potrebe da se govori. A kad sam došao kući. Uostalom. Tu treba da govori delo. potrebne za svaki rad. u slobodnoj konverzaciji. Novinar me je pitao: »Sta radite sada i šta spremo ^ za štampu u toku ove godine?« (To nije prvi put Ja mi postavljaju takva i slična pitanja. Dopuštam da književnikov rad. pišući pesme. volja i snaga.oglo bi se reći da nikad nije vreme ni mesto za takve razgovore. Ima pisaca koji celog života rade. Ali pouzdano kazati kakvo će po vrsti. i koliko može. ali je utoliko manje zavidna sudbina onoga koji je to morao da učini. da ne kažem tajanstven. tokom koncerta ili odmah posle njega.) Nisam odgovorio ništa. seo sam da sam sebi dam računa o tom pitanju i mom neodgo-varanju. članke. još manje da to čuju od drugih. Još manje ima smisla i opravdanja da pisac ma šta govori u trenutku kada njegovo delo nastaje. Ponekad. Sa nekom sigurnošću ja ne bih mogao govoriti čak ni o onom što je otkucano u čisto i predano u štampu. Ali smisla i soka nisam mogao da nađem u tim redovima. Znam da radim i veruj em i nadam se da ću raditi dok god gledam svet oko sebe i dok god u meni žive misao. One stoje sada kao crna parčad okamenjene lave koju putnik donese sa putovanja po vulkanskim predelima. pozajmljenu iz skupštinskog rečnika: Upadice. pa i na izve-snom planiranju. i zapisao sledeće: Na jasna pitanja volim tačne odgovore. To je proces tako nejasan. mogu nešto i da kažem.Zabeležio sam ih u velikom zanosu. I to je ono što me zbunjuje kad god se nađem pred jasnim 260 pitanjem na koje ne mogu da odgovorim. da o njemu ne treba mnogo ni razmišljati. kao i svaki drugi. To je i ovde slučaj. — Oni se trude da budu što bliže istini. Na j posle sam sve pročitao. ali u ovim recima ga nema nigde. ako može. 261 . Svaka naša reč može tada samo da poplaši i otera onu bojažljivu pticu koja peva negde nad našom glavom dok mi tražimo svoj izraz. a kamoli govoriti. sabrana ujedno. Možda je bilo neophodno da neko među ljudima sve to kaže. obimu i imenu biti književno delo koje će u određenom roku izaći kao rezultat toga rada — to nisam nikad mogao ni umeo. Ja drukčije ne mogu i ne umem. To znam iz iskustva. Nikad nisam umeo da govorim o sebi i svom delu. U čemu je glavna slabost La Rošfukoa i drugih moralista? U tome što ne mogu da odole iskušenju i da ne kažu ono što ljudi uglavnom znaju ali ne žele sami sebi da priznaju. ali u mom slučaju ono ima svoju važnost i svoje opravdanje. mogla bi da nose kao naslov jednu jedinu reč. Tako je uvek kad se nađem pred pitanjem: šta radite i šta spremate za štampu? Ali tako je. Dobro se sećam svoga oduševljenja.

one gube svaku vred-nost. kratkih spojeva. « Zašto bi tvoja staračka klonulost bila neka sveta istina. Među takvima je i nastala valjda reč da je besmislica otkrivati »otkrivenu« Ameriku. ali koji. Toliki ih upotrebljavaju. nego delo samo. A nije. Svi to moramo da činimo. plitke i otrcane. talasast. Vaš je stil (bolje rečeno. savršenstva. sva se pažnja čitaočeva usredsredi na njih. to je prava beda i — najveća blagodat. i ne ume da nađe druge veze sa publikom. i smatraju da vredi boriti se za određene oblike toga života — neuračunljivi fantasti? I zašto da »stradanja« i vajkanja treba da budu dostojni predmeti visoke umetnosti i duboke filosofije nego umovanje i delanje običnog čoveka koji diše. te dre\Tie narodne izreke i poslovice. 263 . postaju smetnja. Kolumbo nije mogao otkriti Ameriku za sve nas ni uštedeti nam napor da mi. a ljudi koji vole i cene život. a mnogom od nas ne pođe to nikad za rukom. skokova i zagrcavanja. Moraju biti kraći. 262 U osnovi sva su umetnička dela i »ostvarenja« slučajna. na starinski i osveštan način. Razlika je samo u tom što poneki od nas. Zar nije tako? Ko suviše zna. I ja ga primam kao takav: I tako se mogu kazati velike i istinite stvari. Kad god pokušate da se koristite i jednim i drugim. i potpunog sklada između cilja i oblika. otkrije tu Ameriku (ne onu istu koju je Kolumbo otkrio!). gleda. Parafrazirajući jednu rečenicu Andre Zida {»Je ne vax que devant le papier blanc«) ja bih mogao slobodno reći da postojim samo utoliko ukoliko sam umeo da saopštim nešto čistoj hartiji pred sobom.onda zanemim potpuno. Morate birati. prima kao obavezu i zadatak. taj pri pisanju mora stalno da nailazi na smetnje i prepreke koje otežavaju posao i zamućuju tokove dela. pun bleskova. to je na štetu dela. pre ili posle. misli. Ali onda ritam i dužina Vašeg pričanja ne mogu biti isti kao i u onih koji svoje stvari kazuju mirno i sporo. kad ga je već dobio. Izuzetni efekti. ili ko nije dovoljno toga zaboravio. ako se suviše ponavljaju. i nastoji da se snađe i odredi u životu koji nije tražio. maloumno ili zlonamerno. ćudljiv. U ustima iskrenih i darovitih ljudi one zvuče kao da su zaista u tom trenutku rođene i prvi put izgovorene. nesavršena ili nepotpuna. sušta i ovejana istina progovara iz njih. otkrivamo svoje Amerike. Zašto? Sam đavo bi znao zašto. način kazivanja!) iskričav. Prema tome: ili dužina ili nov način kazivanja. ali sa tako različitim namerama i sa potpuno suprotnim dejstvom. a tvoji mladalački zanosi i poleti laž i varka? Zašto bi umorni i razočarani crnogledi bili u pravu. a veliki umetnici su oni koji u ta svoja dela ume ju da unesu toliko snage i ubedljivosti da ona na svakog ostavljaju utisak voljne i svesne celishodnosti. A u delu nismo važni ni mi koji ga pišemo ni naši metodi i stilovi. A izgovorene od gulapaka ili lazova. svaki za sebe. Izgleda da je u mom slučaju zaista tako da jedan pisac nema ništa drugo da kaže osim ono što je već rekao u svom delu. Ah. ne uspevaju da prikriju ni laž ni glupost (naprotiv!) a same izgledaju žalosne.

svet moje mašte i igra moga duha. ponaj češće bez uspeha i bez rezultata uopšte. čak i stidno. * Ne znam šta vredi. Opisujući ljude. a u stvari je đavolski ozbiljna stvar. svaki je stil dobar i svaka forma prihvatljiva. predele ili raspoloženja. a koja me uporno prati i koje ne mogu (i neću) da se oslobodim. Ta želja i ta potreba postojale su u meni pre nego što sam čestito umeo da pišem i znao o čemu bih mogao pisati. da je apsurdno. trudim se da kažem samo ono što je neophodno i onoliko koliko je najnužnije. Jednu reč — tako sam usnio — svega jednu reč mogu da kažem ljudima i svemu oko sebe. a spašavalo me je ono što mi se dešavalo mimo mojih želja i protivno mojoj volji i mojim planovima. bez veze i razloga. Umetnost je i u tom slična životu: izgleda kao igra. one su hvatale svako moje raspoloženje i svaku misao. ja se uvek kod te umetnute rečenice malko zaustavim i pročitam je nešto izme-njenim glasom. nekad sa manje a nekad sa više uspeha. jer ona odgovara onom što hoću ovde da izrazim!) i što sam često uspevao i da postignem i ostvarim — ne uvredi ništa. ako su u službi nečeg što nije samo stil ni samo forma. 264 Kad mislim unazad. U svakom slučaju. za mene je to naivna igra i mala bezazlena razonoda. One su me i dovele ovde gde sam. čak ni šta znači ono što sam napisao. Možda sve ovo i nije ovako kako meni izgleda i možda nikad nijedan čitalac neće primetiti da je ta rečenica izlišna i nezakonitim putem ušla u moj tekst.Mlad pisac. I kad poluglasno sam sebi prečitavam svoj rukopis. Sva je sreća što se moje želje nisu uvek ostvarivale i što su moji planovi često propadali. jednu rečenicu koja nema mnogo veze sa onim što pišem. To treba 265 . Ali znam — uvek sam naslućivao a danas znam! — da sve ono što sam u »-praktičnom« životu želeo. sav taj naopaki društveni uspon vodio je stalno naniže. i pokušavale da od njih načine četiri stiha ili parče proze. Najposle popustim i stavim je usred srede teksta koji pišem. Na kraju. a ponekad opet uobražavam da možda postoje tako budni i pronicljivi čitaoci koji su sposobni da tu moju igru i varku primete. tj. Ali se ponekad dešava da opisujući nešto čujem u sebi. Njegov stil je sav ođ akrobatija i vatrometa. ja vidim da sam oduvek želeo da pišem i osećao potrebu za tim. Šteta što to nije bivalo i češće! Jer. bedno. planirao (namerno upotrebljavam tu ružnu i nemoguću reč. i utoliko ozbiljnija ukoliko više Uči na igru. Bar tako se meni čini. kao privlačnu melodiju. za svoju dušu i sebi na zadovoljstvo. I da na to odgovore osmehom. Teškoće i opasnosti kod ovakvih darovitih i razigranih stilista kriju se u tom što je njima lako sa uspehom izvesti i najsmeliji salto-mortale a teško ili nemoguće uzdržati se i — ne izvoditi ga kad mu nije vreme i gde mu nije mesto.

a što nikad ni približno nećemo uspeti da kažemo. prelaznim ili prolaznim značenjem — tada me te misli odvedu daleko. i da od njih načinim ono što bih hteo da budu. i menjaju se lako. nego prostih. kad se teško izvla267 Svemu što se javi u tvojoj svesti ili iskrsne pred tvojim očima. stvarniju od svega što si video. požuri i ne oklevaj. zadovolji se približno najboljom reci koja ti dođe pod pero. kneginja joj odgovori: — Nisam ja. ostala bez odgovora i odjeka. izdvojenih reci »kao takvih«. pa kad je došao red na nju da bude kraljica. i koja me uzbudi. ili u onim polubudnim časovima kad nisam više budan. trajnim. i sam vidiš da ljudske stvari. pa i od tebe samog. ne traju dugo. razdaljina biva sve veća. što pre. teško je kazati šta sve može čovek da doživi sa njima. ili iz takozvane stvarnosti. Glavno je. a još nisam zaspao. trajniju od onog što si lično doživeo. ponekad. Posle treba mi vremena i napora da uspostavim pravi odnos prema uznemirenim i raštraknim recima. nepopravljivo. imam ja veliku pratnju briga. neće od 266 . ali iz tog lova redovno se vraćam iznuren. Tako ćeš bar od svojih taštih i prolaznih reci stvoriti sebi riznicu.reći odmah. čuo. Učini to brzo. Ničim se toliko ne bavim kao — recima. ja sam rekao tu reč — da li je bila moja? — i ona je. Kad je reč o recima. ne tražeći dugo i ne birajući mnogo. Pošto sam osetio svu težinu toga sudbonosnog trenutka. ja i moja sudbina. prepustim mislima o zvuku. preobučena kao seoska devojka. Davno sam to pročitao. kroz neke mračne šume i žedne pustinje. sa njihovim golim. na moj užas. Na putu je sretne neka starica i pozna. Između pojave koju zapazim. ona je prepustila presto drugome. Uvek sam kod njih. kad ne mogu da zaspim. jer već za koji dan. sama kao što izgledam. siromašnu i napuštenu. bile one iz ose-ćajnog ili misaonog sveta. Zanesem se i izgubim u poteri za smislom i poreklom reci. ili u trenucima sporog buđenja. obliku i poreklu reci — ne onih kojima se služim da nešto određeno izrazim. Tada je nastupio drugi trenutak — jednak več-noj večnosti — trenutak jasnog saznanja da je sve svršeno. ali nesve-sno osećam da je dangubno i da bi mi bilo štetno da često mislim o njima. i od nje će zavisiti sve ostalo. Bila neka kneginja. gledaj da odmah daš neko ime. žalosti i bolova. dobra majčice. Svakojakih se čuda nagledam tu. mislio i osetio. Jer. Davno sam pročitao ovu bajku. ali i danas mi se desi da sretnem čoveka ili ženu čiji me izraz lica podseti na tu bajku. izgubljeno i to nepovratno. To se dešava obično noću. A kad se ipak. mutne glave i praznih ruku. pa kad se starica začudi što je vidi takvu. * toga ostati ništa do imena. da po svetu traži svog nesrećnog prijatelja koji se bio izgubio. zato što nije bila prava. a sama otišla. okružen njima kao pčelar pčelama. i njenog pisanog izraza. a ni o čem rede i manje ne razmišljam. za koji sat ili za koji minut samo. mirno i poslušno sredstvo izražavanja svega onog što treba da bude kazano.

kao hajduk u planinu. one su odjednom zastale. i pri tom se. Posle dobro prospavane noći neko naopako svitanje i buđenje. kao iz mlake. Jedino se još tešim da je sve to samo obično laskanje. ludog đipanja i bučne terevenke. ništa primiti za gotovo i pouzdano. a valja ići dalje kao i u najboljim vremenima. smrtonosne močvare. Te reci ne znače čak ni protivno od onog što su nekad značile. da je. * Kad slušam kako neki ljudi nevelike paraeti i nesigurna ukusa hvale moje pojedine knjige. Teško hvatajući dah. od268 . jer i to bi bio neki red i putokaz. Sporo se pribiram i snalazim. Još do malopre tiše od senki i pro-laznije od vetra. u dugim redovima poredane. Malo--pomalo. Mrak i kli-zavica. da ni sam sebi ne možeš vero-vati. izdaju se za ono što nisu. da se ni na šta više osloniti ne mogu. ali niko ne može zamisliti kako to izgleda kad se stvarno desi. životinje i predmete oko mene. kao što valjda ni tebi. >vReč je postala telo. dok sam ja spavao. a šta ako zaista misle i osećaju kako govore? A prošle noći desilo se pravo čudo. kao da je propala u svom rođenom nesmislu. kao kad sviće. ovaplo-tile se i dobile težinu. jednom sve izneverilo. Ni za šta se prihvatiti nemaš. s pravom. pitam. Odjednom sam postao 269 Posle izvesnog vremena nailazi slična. Palim svetlost. sa strahom. zauvek. teraju šegu sa mnom kao što se ja inače igram sa njima. čudeći se što su sve stvari u sobi na svom mestu i što sve nije ispreturano i polomljeno. i tražim put povratka u svoj svet. i svaka ima i sada svoje značenje. I.cimo iz zamršenog sna. otvore u njoj svoj bal pod maskama i izvode tu svoje igre. ali tako proizvoljno i ćudljivo izmenjeno da ga ni naslutiti ne možeš. uhvati me istinski strah. Tada se dešava da reci nasele moju svest. to se kaže lako. i tražim u njemu prizvuk neiskrenosti. u ljude. da je bar potpuno nestalo reci! Ali ne. sve su one tu. svaka u ono što je dotad samo označavala. kao da je potpuno nestalo u svetu svega što se zvalo mera i razum.« Da. jedna po jedna. Reći šuštale da se pretvaraju. ispreturalo se i izrodilo. jedna za drugom. tako da se na kraju ne zna ni šta je šta ni ko je ko. od krutih menueta i avetinjskih kadirila do prostog bezočnog kreveljenja. Ali ja znam da će se pre ili posle vratiti i ona. Naravno. kao u reč-niku. kratkotrajna ali teška pometnja i zabuna. to ne znači da se prvom prilikom neće opet odmetnuti u neki noćni karneval. dragi i »večiti-« smisao koji je imala. i kao da je bezumlje (ali neko plansko i zlonamerno bezumlje!) postalo opštim zakonom. Polagano i oprezno tražim reci koje se. trzam i budim iz tog košmara. Stoga još dugo posle takvih razgovora ja u sećanju izazivam glas tih hvalilaca. niko više neće verovati. obim i sve osobine živih bića i poznatih stvari. pipam otupelim prstima tvrdinu zida i meko tu postelje. a ovo je potpun haos i živa muka. kad se išlo po vedrom danu i sigurnom putu. Poneka od onih noćašnjih reci ne javlja se nikako. čak i zvuči lepo. Gubim se. širi se u meni saznanje da nijedna reč nema više onaj osveštani. u neko doba. demaskiraju. sa svojim smislom. u svom starom obliku. red i pravilo. Maskiraju se. Tada se. i rasporedile se po prostorijama oko mene. vraćaju u svoja stara utvrđena značenja i pojavljuju na ivici moga vidokruga. ćela i neokrnjena.

A posle — treba da ih ostavi obma-nute i razočarane. * Pisac treba da je ćutljiv kao što je ćutljiva njegova knjiga na polici. da prekine i uguši ovako slab i kratak dah kao što je moj. Toliko. i dopušta nam da na njenim polimiračnim predelima sme-stimo veći deo svojih želja. Ali ja osećam da to nije dobro ni pravo. tamo gde odlaze reći kad to prestanu da budu. Trebalo bi da čvršće stojimo na tlu sadašnjosti i da se češće i sme-lije zalećemo u budućnost. Možda i koju godinu duže: u ovim redovima. Hiljaditi deo toga bio je dovoljan da me obori i pokopa. ni u snu. u nepostojanje. novo i čudnije. u tišinu. prisno vezan sa minulim vremenima. * Bez reci. Ne razumem ništa. u zaborav. pogleda. zidara i prostih argata koji su ovde ostavili svoje živote. i dodaj ovoj velikoj pokopanoj tajni i ti svoj skromni obol ćutanja!« Egipat. i znam samo jedno: svi koji su ovde umrli i sasušili se i izgubili u vreloj pustinjskoj zemlji — ne ostavivši traga ni imena — postideli su faraone i njihovu taštu želju za slavom i trajanjem. U teren oka sve se oko mene volšebno pretvorilo opet u reci koje su kao igra nečujnih zvukova. i to onako kako nikad. ili 0 uspomenu onih za čiji je pomen sve ovo građeno. ako žele da saznaju nešto o njegovoj ličnosti. pitajući se ko sam sada — ja. klesano i pisano. Ali to bi značilo isto što i ostvariti novog čoveka. i ja bih se ogrešio ili o duše onih koji su pomrli u mukama gradeći ovo. ja ipak nalazim da su ljudi suviše okrenuti ka prošlosti. većina ljudi nema dovoljno snage ni istrajnosti da ispita i sagleda budućnost. ali stvarno sve je imalo mene. time obilno koristimo. sažal-nom divljenju — sav sa njima i za njih — ja im podižem u sebi skroman.bogat. Jedino je prošlost bar prividno utvrđena i nepomična. Kako ću se održati? Oko mene potpuna tišina. Trebalo je da imam svega. odjednom se desilo drugo čudo. kad izgube značenje i ispadnu iz upotrebe. bilo bi nedovoljno ili netačno. sadašnjost je sva 270 . A sve nove i nove reci su doletale. Uzroci? Prvo. Kad sam već mislio da me nema. jer budućnost je njegovo područje. Ni sam sebi ne reci ništa! Uzdrži se ovde od misli i suda a pogotovu od svakog znaka i traga. 271 I sam pisac istorijskih pripovedaka i romana. * u pokretu. i šta ću još u toj beskrajnoj igri reci morati biti i značiti. I mi se. lakše od senke nevidljivih ptica — odletele daleko od mene. protivrecnostima i promenama. kratkovečan spomenik koji nije od zemlje ni kamena. To neka im bude kazna za njihovo nezdravo Ijubopitstvo. jer nisu ništa saznali od onog što su želeli da znaju. po nuždi. padale oko mene i — odmah se pretvarale u ono što su dotad označavale. A ja sam ostao sam. Imena faraona i njihovi likovi. nisam zamišljao ni želeo. On treba da natera ljude da čitaju njegove knjige. a koji će trajati koliko budem ja još trajao. U nemom. U jednom hramu u Luksoru govorio sam neprestano sam sebi: »Samo da ovde ništa ne zabeležim — samo ne ovde! Jer znam. što god bih zapisao. strasti i kajanja. drugo. Grobovi. ni dan ni noć. Pretrpan bogatstvom. Mislim na hiljade kopača. neka praznina koja nema imena.

Sve ovo ja govorim na osnovu iskustva. a ne zato što smatram da je staro bilo bolje od novoga. od izvorišta svog u skrivenom i meni samom nepoznatom delu duše. Lepo u lepom. . sve do uvira svog u istoj takvoj duši onog koji bude hteo da je sasluša i primi. A onda je došao List. Priča čiča. Ni najmanjeg nesporazuma. Klavir govori sam. Od jedne fotelje starinskog stila teško je napraviti bezobličnu masu: i kad je izlomiš na komade. kao po unutarnjem diktatu. priča. čovek i njegovo delo. Sve je ispunjeno. ove naše fotelje takve su da je dovoljno da im izvadiš dve nožice.. jedan po jedan. Spasao nas je Brams koji sve i vazda spašava.. ljudi i žubora dobre vode. jer u toj muzici ima nešto što mi ne dopušta da mislim. I to neću nikad moći znati. Ne priča. hladovine. Jeste. Kao da me neko probudio iz najlepšeg nejasnog sna.. ali dođavola. pa sam ljut. voća. Igra od koje čoveka izdaje dah. To je lepota koja ne pirlita i ne nadvikuje nego prosto postoji. Na kraju drugog dela trenutak čudne tišine koja nije od tkiva naših običnih tišina. odjednom — oaza. Neko tu laže. a pri kraju svake rečenice vidi se da ne zna kako će glasiti iduća. I sve ode kako je i pošlo. do plitkog i dosadnog đavola sujete. Sve to za tri nepuna sata te iste večeri. A osvmi se oko sebe. ali ne znam zašto. Nikakve protivrečnosti! »-Protivrečnost-« je samo reč. kao da su se vratili 18 — Znakovi pored puta 273 . pa još lepše. gromku i nezanimljivu priču. To je kao beskrajan niz kutija. I mi smo njeni. puna zelenila. Ko? Ne. dođavola. nego ubija. To je lepše od svake lepote. sa namerom da mi ispriča dugu. A onda. sve jedna manja od druge i sve jedna u drugoj. Neka moja reč bude čista. lepota bez kraja.Ponekad se čudan razgovor povede između onog što. * . 272 Mocartov koncert za klavir i orkestar A-dur K. ljudi počinju da kašlju-caju i da se pomeraju u mestu. 488. Nema praznine. Bramsov koncert za klavir i orkestar B-dur. Slušao sam Mocarta kao uvek: uviđam da je lepo. pišem i onog što u istom trenutku sžm mislim. da me vuče za dugme od kaputa. ali je siguran da će je izgovoriti. Cara i dočarava. Ali tada. uvek će svako parče njeno govoriti i kazivati da je to bila fotelja toga i toga stila. sve bučnije i mučnije. privremen radni naslov za sve ono što još ne možemo da sagledamo ni shvatimo. . tek što sam to pomislio a već vidim da je čiča počeo neku svoju rečenicu kao da gluvima govori. nego kao neka bogata i divna zbunjenost čitave jedne vasione. nema tu laži i ne treba tražiti lazova.. A današnje. pogledaj sebe sama! Gde su tu red i čistota? Gde je mirna tačka. jer je ona naša. prosto odsustvo zvuka. Listov koncert za klavir i orkestar A-dur. ali iz učtivosti neću to da pokažem. a ostalo polomiš i baciš u neki ugao i — sve će to izgledati kao gomila krteži i otpadaka nepoznatog porekla. V. gde siguran pogled i nesporna misao? Umetnost i život.■■ ■ . Račun ne izlazi nikako bez ostatka. Oaza..

kao i naši uzaludni pokušaji bežanja od nje i naše vraćanje njoj — sve su to sastavni delovi velike ljudske stvarnosti. ograničavaju i zbunjuju. dok se sve ne slože u pravu i jedino moguću sliku onog što čovek želi da kaže. Gori u meni i prži me — jer to gorim ja! — ner podnošljiva potreba za lepotom i savršenstvom. nema reci. kao u drvetima i biljkama i svemu što je živo. on samo pažljivo prati i manje ili više vesto. kao dva mora kad se sastave iznad pustinje koja ih je dugo rastavljala. tu govori 18* 275 . i kao izražajni znakovi u sklopu čovekove misli koja traži svoj izraz. kreće i okreće. A čovek koji piše. Tu ne postoji nikakav jezik. jasna i tačna u sebi. kao neko unutarnje sunce. Međutim. od kojih neki izgledaju potpuno nestvarno. Bramsov i Mocartov koncert su se slili u jedno. izgleda kao da nema ni napora. kruži nevidljiv životni sok. I nije teško zamisliti kako je takvom čoveku-piscu kad mu upravo u takvim trenucima traže reč snalaženja i ruku pomoći umesto da mu je pruže.* Nekad je i kod mene ne samo svaku reč nego i svaki zvuk pratila ćela povorka osećajnih i misaonih asocijacija.odnekud iz daleka. manje ili više srećno iskorišćuje pojedinosti te neshvatljive i neuhvatljive igre. nije to nikako jalova igra ćudi ni slučaja. U recima. pisci su ljudi kojima je i samima često i preko potrebna takva reč koja bi im pomogla da se održe i snađu u lavirintima mašte i procepima moralnih nesnalaženja u koje tako često zapadaju. ' Anđriaeva napomena: (Na programu 19/2 1963) Naše življenje u najprisnijoj vezi sa stvarnošću. I sve bi se to podnelo kad nas ne bi mučila misao. samo ih ja ne osećam i ne čujem. po svojoj volji i svojoj prirodi. nema promašaja. Sad više toga nema. Kod mnogih se odnekud uvrežila misao da je čovek koji je napisao nekoliko romana ili nekoliko knjiga pripovedaka taj koji o svakom pitanju i u svakoj prilici zna i može da stvori tačan sud i kaže pravu reč. tako da moraš da je ponoviš. Sve izgleda kao laka i automatska igra koju reci. kao takve. * 274 Kao dečak u cirkusu. po-meraju i premeštaju. Zauvek je usamljen a reč slaba. za mene nečujne lepote drugi čuju. A na svršetku. same po sebi i samo za sebe igraju. tačnu i merodavnu. A sve te. vezuju se i odbijaju. koje ljude dele. novu. daje im boju i oblik. i on je taj koji ih. da sve te asocijacije i sada postoje i žive oko mene. ili potpuno brišu. Tu vlada samo igra. u stvari. nema čekanja. pa i to ne pomaže ništa. snagu i izraz. * . svaki u svoje telo koje su bili napustili. m Pri pisanju — u srećnim trenucima. i beru ih i nose kući kao pune naramke cveća. Iz osnova pogrešna misao! Cak i svirepa! Naprotiv. dvostrukim životom: i same za sebe. nije tako. naravno! — reci se nižu same od sebe. * Tako reci žive. koja krije u sebi raznolike i bezbrojne mogućnosti i uzima na sebe stotinu vidova.

vole i smatraju svetlim i trajnim. svih jezika i naroda. večita i spasonosna poezija. Tu se već javilo. nego jer drukčije nije mogao. nego u onom što one stvarno kazuju ili što bi htele da kažu. Sve one imaju isti izvor i isti uvir. važniji i trajniji od svega što ljudi grade.samo savladana materija. da što brže i što savršenije stvori svet koji ne postoji i da njime zakloni onaj stvarni. kao nemiran veo. i sve teži samo ka jednom cilju. do poslednje varke i njegovog poslednjeg dana. da joj oni određuju prirodu. ne što je tako hteo. Svašta sam slušao i čitao o stvaralaštvu i stvaraocima u umetnosti i uvek sam se. koji igra i titra nad rekom. a koja za njih ostaje »hortus clausus«. ali je postojalo. i sve i svak moći će lako da ga obenđija. On prirode lišeni shvatanja umetnosti i ljubavi za nju. koji ne valja (baš ništa ne valja!) a koji smo ostavili tamo negde daleko iza sebe. imaju i znaju. propisuju zakone i postavljaju ciljeve. posrtati na tom putu. javlja ponajčešće kod ljudi koji umetnost ne razumeju i ne vole. i napusti kad mu se ushtedne. Bleštavi. * Da. Slučajno viđen roj mušica. To su prirodni neprijatelji umetnosti i rođeni protivnici umet-nika. Do kraja života ostaće podložan svakom blesku svake veštine. pravo da kažem. to je oria. * Nije stvar u recima. i tako se brzo i naizmenično opijati — trezniti — opijati. za njega će biti Često veći. oni zamračuju i zapliću puteve do umetnosti i zbunjuju čitaoce (slušaoce ili gledaoce). Sve su poezije sveta. i on se te sjajne večeri obrekao i zaverio tome duhu igre i njenih zanosa i promena. oni se bacaju na umetnost kao na »predmet« svojih studija. da je opravdaju pred sobom i pred drugima. da uzmu njeno tumačenje u svoje ruke. treba možda tražiti poreklo mnogih bahatih eseja i zamršenih teorija. sve je u službi iluzije i igre. povede za sobom. i svaki put će svaku igru primati kao svetu i večitu istinu. u osnovi iste. kao slutnja. oni ipak svojim oštrim umom vide koliko je velika njena uloga u svetu i bar naslućuju njenu snagu. Tu negde. nestalni i prolazni prividi toga sveta imaće nad njim punu vlast. da se govori i sudi o umetnosti. u nesvesnoj želji da tu umetnost sa kojom se na svakom koraku susreću. napolju. Nju nije teško poznati. slaba a neuništiva. znači — u na277 . razlikuju se samo po svojim tokovima. Tako će. Nemoć se sveti a povređena sujeta želi po svaku cenu da vlada i zapoveda. nevidljiva i nepriznavana. čudio otkud to da se ta velika i stalna želja. a često i umetnike same. Kako neće i ne mogu da se pomire s tim da postoji nešto što je njihovom umu i shvatanju nepristupno. Nije to bilo tada još tako smišljeno ni sročeno. Ve-rovatno da to dolazi od potrebe tih ljudi da sebi i 276 drugima objasne svoju nemogućnost da vole i nesposobnost da razumeju. a svudašnja i svagdašnja. u dubinama crne zavisti i teškog ose-ćanja manje vrednosti. a varka će ga dodavati varci. Osetio je da će to što gleda biti i ostati za njega jedini pravi svet. ma koliko različite izgledale. savladaju bar spolja. dok ga traje. u predvečernjoj svetlosti. ruši i postavlja. zaboravljajući onu prošlu i ne misleći na buduću. a u isto vreme uviđaju jasno da su nesposobni da do kraja prodru na to područje. u njemu ono što će tek docnije postati jasno i nesporno. ćelo i određeno.

objašnjenja i nagađanja. u obliku iza java. priznati naučnici. igre i prizore koji govore o ljudskim sudbinama. majčin sine! Uvek će ljudi tražiti slike i priče.merama koje imamo upotrebljavajući ih. ah ljudi neće nikad prestati da traže igru koja im govori o sudbinskim putevima pojedinaca ili zajednica onakvim kavi su ili kakvi bi trebalo da budu. pojavu. i njihovog razumevanja i pljeska. polemika ili memoara. i kažu javnosti nešto o svom delu. ono što nas diže i nosi. ili sličnu. Umetnici koji su stvorili svoje umetničko delo. mladić koji je otišao sa devojkom koju voli u planinu. dostojni svoga dela. uz psovke i udarce. sam sebi da postavlja nove i sve teže i složenije zadatke. ostavljajući svome delu da ono govori za njih. vojskovođe. to nije umetnost. gde treba da nađe drugove sa kojima će izvršiti državni udar i oboriti omraženog tiranina. njihovih postupaka i duševnih stanja. izraziti i prikazati. i odanost). Pri tome on može da vidi kako je to težak. neki sa-žetije. Ih: čovek sa trideset saputnika. * Pisac koji pokaže izvesnu veštinu i ubedljivost u opisivanju ljudi. pa ni književnost. bilo da prikazuje fantastične slike i izmišljene događaje u kojima mogu da zaborave sebe i sve bede i protivreč-nosti sopstvenog života. Menjaće se oblik prikazivanja. bilo da im daje prizore u kojima mogu da vide (ili misle da vide) sebe. i onaj ko im ga nudi naći će uvek gledalaca i platiša. Ili: zaverenik koji. vi vidite u svima vremenima jednu istu. počinje. Mi smo se samo uhvatili za književnost. prema dobro izrađenom planu dolazi na ugovoreno mesto. neki luđe i ne-umesnije. u avionu koji gori i pada sopstvenom težinom sa visine od tri hiljade metara. dok su ljudi ovakvi kakvi su. ostavljajući dokonoj masi običnih ljudi i profesionalnim komentatorima sva moguća i nemoguća tumačenja. ali umeto drugova zaverenika nalazi tu tiraninove žbire. umni i do kraja uzdržljivi. hteo je da uzabere cvet i da joj ga pokloni (a i da pokaže svoju spretnost. i oni ga sada vezuju. progovore. neki skromnije i pametnije. ljudi koji su se istakli ličnim podvigom i nečim zadužili svet — svi oni pre ili posle izađu iz sebe. već prema menama vremena. Spektakl će ostati ljudska potreba dok god je ljudi ili bolje rečeno. i kako je mali broj ljudskih misli i osećanja koja se mogu shvatiti i obuhvatiti. To su oni pravi. u smislu koji im dajemo kad ih izgovaramo ili pišemo. jer nismo imali za šta drugo da se hvatamo u tom životu koji nikad nismo potpuno ni sagledali a ka279 . Ta igra je očigledno njihova stvarna potreba. čime se brane ili teše? Na primer. dok u uglu velike sobe gleda već povezane svoje drugove. To bi trebalo opisati. ukusa i tehničkih mogućnosti. gotovo bezizgledan posao. otisnuo se niz liticu i sad pada pravo i nezaustavno u duboki ponor. državnici. Neki to čine opširno. koji odole iskušenju ili pritisku i ne progovore nikad. Čitajući istoriju. Retki su oni. Sta osećaju i šta misle ljudi u izuzetnim i sudbonosnim trenucima? Kako se ponašaju. s vremenom. rukovodi i održava. snagu 278 Ono što je glavno u životu. koji se u tom delu pojave pred svetom i u njemu i nestanu.

brane se od kleveta i pogrešnih tumačenja. Cak i o ćutanju. Pa ipak moram da kažem. s vremenom. Jedni književnici na to odgovaraju u štampi. A ima drugih koji i ne opisuju naročito strašne stvari. tako lakomisleno puštamo u svet. ponešto da kažu. jer mogućna su sva. Tada one odjednom zaneme. ' '. 280 Bojim se da je ono što ću sada kazati ne samo nejasno nego i netačno. dok o svima drugim ljudskim stvarima i pojavama umeju. za svakim primerkom svoje knjige. Još o recima. je broj tih izraza postajao sve bogatiji a ljudi sami sve složeniji. igrale ni pe-vale. ni približno se ne može predvideti ni odrediti šta sve nekom sme-tenjaku ili manijaku može na um pasti pri čitanju jednog teksta. nevešta ili umorna. stvarao sve veći broj jalovih. one ostale je vuku. Književnost je. koji su iz početka morali biti jednostavni. Ne može pisac ići svuda. Za svaku misao (i pomisao) čovek je nalazio sve izraziti je i sve prikladnije reci. a još manje strahovati od nekih mogućih zala i neprijatnosti. Stoga ne vredi mnogo ni misliti na to. . ali čitajući ih vi imate stalno osećanje da u osnovi onog što kazuju nešto nije lepo ni dobro. i svakom zlomisle-nom i ograničenom čoveku. i da će biti još gore i bezizlaznije. . pored svih strahota. jedno je sigurno. skupo i teško — prošli kroz njega. samo pokazatelj. čini kao da se sve nekako sređuje i razvedrava. ali. rudimentarni. nekad više. ili njenu nemoć i ne jasnost. Između čovekovih misli i njegovih reci kojima te misli želi da izrazi postoji ponajčešće očigledan jaz.moli shvatili i savladali. uglavnom samo tok svagdašnjeg života. ako je neka od njih i troma. i kolo igra nepogrešno dalje. Kad je reč o recima. čovek je opet nalazio reci. * '' " ' ■ ■ Ima pisaca koji opisuju vrlo mračne i zamršene stvari. Tako treba sve gledati i razumeti. »nur ein Gleichnis«. nezdra-* vih ćelija koje su pritiskivale one zdrave i žive. a šta ne može. bila povod. tako da se njeno zaostajanje i ne primećuje. ali kad ih čitate. kao da nikad nisu govorile. i leže kao mrtvo kamenje. Ne zna se šta je od tog dvoga gore i teže. nevine i neupotrebljene. šta može biti. ali i za svaki nedostatak misli. u stvari. One su povezane u magično kolo kroz koje struji ritam celine. reci ćute. ako jedna ili druga od njih i omane. Na žalost. * Teško je i zamisliti kakvi sve nesporazumi mogu da iskrsnu u vezi sa knjigama koje mi tako dobro-namerno i. zato ona treća govori za obe njih i kazuje još mnogo više od toga. '. i to prema kraju sve više i više. svakoj guski i neznalici lično i naročito objašnjavati šta jeste. Za svoje prve i osnovne misli on je teško i sporo nalazio izraze. iza281 w . dok se broj misli nije povećavao u istom ritmu. Svakako. šta nije. Čudo takvog života je u tome da smo uopšte — pa ma i ovako zaobilazno. Teži je slučaj kad recima treba kazati nešto o recima samim i njihovoj upotrebi u pričanju. vama se. a u kome i nas same nikad niko nije tačno ocenio ni pravo shvatio. ohladne. Tako se u živom tkanju ljudskih jezika. Reci izgledaju tako »recite« dok stoje osamljene. s vremenom. nekad manje. drugi ćute i trpe. avaj.

U tom poslu im prođe prva polovina veka. Mnogi pisci. Naj oštroumni ja zapažanja gube se svojim krajevima u magli tih nezdravih vezivanja i tu im se potire sva njihova početna vrednost. niti umeju da zapaze i uhvate vezu koja postoji između raznih događaja i ličnosti u vremenu. ja sam odbacivao knjigu i počinjao odlučno opis neke uličice u Sarajevu za koje dotle nisam nalazio hrabrosti da ga otpoč-nem. Nego svaki ima i svoju nutarnju i spoljnu politiku. i svoja mora i pustinje. 282 283 . X 1946. po cenu velikih napora. postoje tolike reci koje nemaju misaone podloge i cirkulišu kao lažne pare pomešane sa pravima. mogao sam da vidim da svaki pojedinac predstavlja zaista »svest za sebe-«. mnogo korisniji od njih.zvane potrebom i oplođene mišlju. ovi ljudi nisu. i javne kuće (javne ili tajne). nego sve prelazi jedno u drugo. i tako stvaraju bogat i zanimljiv ali neplodan i nerazmrsiv haos u kome se sve nagoveštava a ništa pravo ne kazuje. naročito južnih. Sta nam vrede i najbolji uzori iz prošlosti. ili što je moguće manje. Živeći među intelektualcima. Čini mi se da mogu kazati da nisam nikad ni tražio ni nalazio svoju inspiraciju u knjigama. raznih crta i oznaka u tim ličnostima i događajima. jer mi je izgledao težak i neshvatljiv. Ti mogu da budu stvaraoci u društvu. Čitajući kako pisac opisuje na jedan određen način neko ostrvo u nekom dalekom arhipelagu. ili bar državu za sebe. vode računa o drugim zakonima u svetu. I ne samo to. lektira je na mene često uticala. i svoja po-zorišta i krčme. Najređi su oni iz treće vrste. a drugu polovinu utroše u traženju puta i povratka u svet ostalih. ako boja postoji između raznih događaja i ličnosti u stvaranju? Ni oni ne bi zaslužili da nam budu uzori da nisu otišli za korak dalje od svojih uzora. nego kao ohrabrenje. ljudi od kojih su se tako uspešno odvojili. — Bogatiji i zanimljiviji od onih prvih. Ti ljudi niti mogu da sagledaju jedan događaj ili jednu ličnost kao celinu. Ima i druga vrsta ljudi (oni su malobrojniji) koji u onom što doživljavaju ili što čitaju zapažaju jasno i oštroumno sve pojedinosti. i svoje sudove i krvnike. i svoju privredu. izdvojene i često beznačajne pojedinosti koje za njih znače suštinu i svu važnost toga događaja. nauci ili umetnosti. i svoju vojsku i naoružanje. naučnici i ljudi uopšte vide od svega što se dešava oko njih uvek samo pojedinosti. Tu nisu ličnosti i događaji oivičeni prema ostaloj stvarnosti. To znači otprilike da svaki ima svoje unutarnje zakone koji malo. svoju umetnost ili nauku (ili religiju). kao podstrek na pisanje. Pa ipak. Sve oni to stvore i izgrade u sebi. Zbog toga u jezicima svih naroda. jer kazujući o svemu ponešto ne kazuju ništa jasno ni ćelo vito. ali se u njihovim glavama sve te pojedinosti mešaju i prepliću međusobno. na kraju. običnih. sve naslućuje a ništa jasno ne vidi.' • Bgđ 10. mesa se i sliva kao u košmarnom snu. dok se tako ne izdvoje iz ostalog sveta u potpunu autarhiju i izolaciju. Svaki ima i svoja shvatanja sveta i života. ali ne kao uzor po svom obliku ili svojoj sadržini. ljudi koji i dobro vide pojedinosti i pravilno ih vezuju u odnosu prema celini.

Svaka istina. jer nećeš biti isti čovek ni sam u sebi ni u očima sveta oko sebe. sve više. Ako vinsko bure. pa ima i danas. govoreći kratko i sažeto. ne treba da joj još i mi odmažemo. Ponekad mi se čini da je stil. a na svom putu ima često smetnja i prepreka. ponajviše. a ta tačka peče kao žeravica i čini život neizdržljivim od straha. praznina. posredno ili neposredno. da bi se pojavila i objavila ljudima. ali zbunjuje čitaoca i kao korov potiskuje ono što nešto znači i vredi u tom tekstu. Stil? Svi oduvek mnogo govorimo o tome. ujedno i glavna proba istine koju ta rečenica nosi. Mnoge su stvari zamišljene i napisane u takvim trenucima potpune izgubljenosti i panike. zvukom kazuje da li je puno ili prazno. zašto i naša rečenica ne bi mogla muzički nešto kazati o prisutnosti i odsutnosti misaone ili osećajne sadržine? 285 284 . stojimo a ne znamo da li smo više zbunjeni našom potrebom da stalno sebi postavljamo to pitanje. Možda je i ovaj moj kratki zapis bolje skratiti i odmah ovde prekinuti. A to još nije pravi ni potpuni odgovor. a ja se i danas pitam: stil. služeći se dakle upravo onim sredstvima koja u sebi ne cene i ne shvataju. dosta neistina. Odavno se pitam zašto pišemo te knjige kad sve više osećamo potrebu da se zbog njih izvinjavamo pred samim sobom i pred drugima. koje kucnemo savijenim kažiprostom. A kako sami to ne umeju da rade. Jedno od onih pitanja pred kojima stojimo bez odgovora i bez nade na odgovor.' uvek. rečenica i sklop celine. plaćaju skupo svoje novinare i slikare za taj posao. * Takozvani praktični ljudi ne cene umetnost. a ipak govorimo ili pišemo. traži mnogo vremena i prostora. sramote i bezgraničnog gnušanja nad samim sobom. to jest sam zvuk reci. U osnovi ćele te muke nesumnjivo je naša nezdrava potreba da sebi i drugima pokazujemo sebe i druge. i to. otmu san i zamrače stvarnost. čini mi se da bi mogao biti i mnogo više od toga. snage i strpljenja. ne čitaju lepu književnost i preziru poeziju. pa ipak — začudo! — kad god imaju potrebu da saopšte nešto drugim ljudima i da tako utiču na njih. jer već sutra ili možda još danas neće biti ni vremena ni mogućnosti da se ma šta uradi i kaže.Ima nekih unutarnjih trovanja koja potpuno parališu volju čoveka. poluistina i. kad nemamo šta da kažemo. takvih mesta koja nisu ni istine ni poluistine nego šuplje i sujetno pričanje koje ne kazuje ništa. Jer. U knjigama je oduvek bilo. činimo to » Xn 1947. posle svake nove knjige. ili svojom nespo-sobnošću da na njega odgovorimo. One su pisane sa osećanjem da treba raditi bez odlaganja. na najbolji i najubedljiviji način saopštiti je drugima? Kad dobro razmislim." to jest. šta je to? Veština zaodeti svoju misao. zbrkaju mu misli. sporo sazreva i teško se raspoznaje. na račun istine. kazujući samo najglavnije i najpreče. čine to ve-štim stilom i privlačnim slikama. Sva se pažnja usredsredi na jednu tačku.

To su izrazi koji se mogu čuti od ljudi i. ali o njima se može znati samo ono što sam ja sam napisao. razgolitiU su čoveka i oborili mnoge njegove 287 286 . U toku našeg života desilo se dosta toga što je ranije smatrano da je isključeno i nemogućno. Hvatam te reci kao slučajno bačene i srećno nađene dragocenosti. lepše da kažem nešto da kažemo. posle ostaje — zaborav. najposle. beležio ih i pamtio. primao ih sa šlepom verom i iskrenim oduševljenjem. kad bismo ga pustili da da mi njemu pričamo o sebi. a ja. te-šio sebe i druge. radosti iU ogorčenja. * Ljudi bi me mnogo bolje razumeli. Bar nisam to dosad bio. O putovanju i putopisu. ■ ■■ ' ■' Dobro je bar jedno. još češće. srećom. AU prokleta potreba za brbljanjem. nekad kraće. Oni se mogu samo naslućivati. kad bi znali da sam godinama sve što sam radio. A onda sam polagano. u svetlim trenucima. kao i sve ostalo oko mene. povodom svojih briga ili šteta. i otvaraju preda mnom neke nove i ne-pristupne vidike i daljine o kojima možda ni onaj što te reci izgovara ne zna ništa. plovim neko vreme na svakoj od njih kao na slobodnom brzom oblaku. kako nastaju i nestaju i kako menjaju oblik i značenje. kakva im je prolazna cena a kakva stvarna vrednost i trajanje. sve dok mi. radio na crnoj. i više on govori. Covek sam. plene i nose moj sluh i moj duh. mnogo šta mi oprostili i čak ponešto i u zaslugu priznali. i posma-tram nove i neviđene svetove oko sebe. Bilo je vreme kad sam verovao u reci (u vred-nost reci kao takve). da sve bolje uviđam otkud dolaze. zaklinjao se njima. kao što se onaj koji beži. * da zapamtimo je o njemu. Mi bismo možda mogli bolje dan predeo. ne zadržavajući se kod njih. ratovi i velike društvene promene koje su ih pratile. počeo da naslućujem istinu o recima. a ne sve pokvari naša .Mi ne pronalazimo istine nego ih se. nije postalo jasno šta su i kakve su: dim i ništa. A posle. igara i uživanja. opet s vremenom. potresa. tvrdoj i uskoj pruzi vremena između moje predstave o katastrofi i katastrofe same. varkina deca i majke novih varki. Ta igra traje nekad duže. od žena iz naroda kad govore u jakom uzubu-đenju. hraljrio. i draža mi je od stvarnih doživljaja. samo prisećamo. Ima u jeziku izraza koji sami po sebi. i samo se služeći njima. i dajemo im »stilski izraz«. i recima se izražavam i izražavaću se dok sam živ. i ne sluti da bi mogli da postoje. tražeći spas. to se razume. tako izdvojeni i u letu uhvaćeni. Tako. obične varke. plod slučaja i nereda. nisam brz na peru ni opširan u pisanju. što ni moji najveći uzleti ni najdublji padovi uglavnom nemaju svedoka. Bune. i davao drugima kao darove. posluži kamenom na koji stane ili granom za koju se prihvati. ali bez iluzija o snazi i važnosti reci.

Ne ići do kraja (ni do dna) stilskih mogućnosti. kome ne treba objašnjenja ni reci. kao doživljeno. Zanimljivo je da niko ne kaže. ni u govoru ni u štampi. Neke smo pokopali zauvek. dodirnuli im dno i sagledali granice. eksces. Leopardi). (Na primer: pro-stituisati se. Sada kad u Beogradu postoji krematorijum i počinje sve više da se upotrebljava. Aforizam je tanak led na koji nas navodi naša želja da jeftino i brzo pokažemo šta znamo i šta sve možemo i umemo. jer treba znati da. i slično). Najviše i najteže stradale su reci. svršenim činom. možda će nam reci biti sve manje potrebne. a zatim da ga naša samodopadnost i naše samozadovoljstvo upregnu u službu svojih tiranskih ćudi i prohteva. Oblik aforizma. za mene. sa svim našim pomislima i namerama. koitus. Ali tu se i najčešće i najviše varamo. sav prožet poezijom: »-Dolor mio nel sentire a trada 288 notte seguente al giorno di qualque fešta il canto notturno de villani passegeri« (G. I kako sada da uverimo druge i sebe u vrednost reci? A kako da živimo i radimo bez te vere? Kako da kažemo sami sebi da ono što smo doživeli nije bilo. A to. abortirati. Aforizam izgleda na prvi pogled lak i prijatan izraz kojim najbolje i sa najmanje napora možemo da pokažemo naše životno iskustvo. i to bolest koju primetimo tek kad je uzela suviše maha. Naše namere i naši planovi ostajaće skriveni. čujete sve češće da je neko kte-miran. jer ne može biti? Kako da zaboravimo ono što znamo? A možda će čovek i tu umeti da se »pomogne i snađe«. a izražavaćemo se neposredno postupcima. koje nam uvek izgleda veliko i teško. spaljen. Kao primer teksta u kome uvek osetim nešto toplo i poznato. jer neće više služiti saopštavanju naših misli i razmišljanja. kako u njemu hvataju korena i stiču pravo građanstva? U nas je postojala reč krematorijutn i pre nego što je takva ustanova uvedena i njena zgrada sagrađena. bolest i kraj umetnosti i umetničkog stvaranja. o kojoj imamo obično najlepše mišljenje. Ne sećam se da sam ikad čuo glagol koji označava akt spaljivanja (cremare). i koji je. kao udarcem. Izgleda da za izvesne radnje i postupke sa negativnim i teškim značenjem naši ljudi upotrebljavaju pre strane reći nego svoje. to je neprimetna I opasna zamka za svakog od nas. Nipošto! Ne biti suviše revnostan ni dosledan u tom radu na stilu. Redovno je tako đa imamo određenu misao i da tražimo samo određene reci kojima bismo mogli 19 — Znakovi pored puta 289 . (Tako smo bar mislili!) Druge smo dugom zloupotrebom izmenili i obesnažili. u nama. i pre nego što je ijedan mrtvac bio spaljen.tvrđave i svetinje u raznim zemljama i na raznim područjima. kriminal. neviđena i skrivena. Kako ulaze u jezik strane reci. On je ogledalo u koje mi hvatamo ljude i svet oko sebe. a pri tom ne primećujemo da se u njemu ogledamo i pokazujemo i mi sami. to je već bolest. i našu pamet. uvek vreba na nas velika opasnost da naš stil postane svrha sam sebi. Kako se stvari u svetu razvijaju. jer je davno već prešla granicu zemlje sa štampom i naukom.

u suvoću i jalovost. a u najužoj vezi sa svim stvarnim i živim objektima svake teze i svake diskusije koja se javlja medu ljudima. dok ga preteran oprez. koji bi najbolje služili tome izrazu. kao što je tačno i stvarno ono što nam donose. sa svojim ograničenim sposobnostima. kako koja godina. da se u nama jave neke reci sa svojim ritmom i poretkom. Ali se dešava i obrnuto. mi volimo da prekidamo njegov govor i da sami počinjemo da pričamo. Kažem »izvan«. Na žalost! Jedna od njih je: potreba za govorom i pričanjem. da li je dostojno čoveka učestvovati u toj bezizglednoj i nemilosrdnoj utakmici? Ne. Uistini nije tako. 290 «. jer to je i u prvom i u drugom slučaju naša istinska misao koja samo različitim putevima traži svoj pun izraz. nije. A to znači po peti i deseti put ponavljati jednom već položeni ispit pred kritičarima i čitalačkom publikom. i knjiška celomudrenost često odvode na pogrešne puteve. i od života samog. Jer. nego samo nastojati da oboje bude što bliže istini i savršenstvu. Nevolja i bruka! * Dobro pozorište. Stoga o tome i ne treba mnogo misliti ni pitati se na koji smo način došli do svoje misli i njenog izraza. Ko to može izdržati. umesto da pažljivo slušamo svoga sabesednika i da nastojimo da njegovim recima nađemo dublji smisao i pravo značenje. a ne »iznad«. Stoga. i dokle? A sve i kad bi mogao. pisac nije advokat ni inženjer. Većina dobrih i dobrim duhom nadahnutih pri-povedaka nalazi se daleko od svih postavki i pretpostavki. Umesto da sakupljamo tuđa zrna. kao i mnogo toga što se zove igra i razonoda. a neke od njih i ne primećujemo. sve do potpune iscrpenosti ili prevremenog sloma. i ponavljati ga tako — proklet da je! — neprestano. Pri tom. Slušajući druge izgleda nam da svaka deseta reč koju čujemo ima veze sa nekim našim mislima i sećanjima. a tumačenjima i »shvatanjima« sve novih kritičara nema kraja. tražimo poredak i ritam za te reći. 291 19« . biva sve slađi i miliji. * Umetnik koji »ima uspeha« nađe se u nemogućem položaju. u nepravilnim razmacima i u izmenjenom obliku. sve teze im se odupiremo. i nama se tada čini da samo jedan od njih može biti pravi i »pravilan-«.da je izrazimo i saopštimo drugima. »ozbiljnost«. Ponavljam: mnoge su i velike opasnosti koje na nas vrebaju kad počnemo da starimo. * Nikad piscu mala doza naivnosti nije bila suvišna ni štetna. mi rasipamo sopstvenu plevu. a što je ozbiljnije i teže od takozvane životne stvarnosti. A to znači da sa što više reci sve manje kazujemo. I još nam taj naš govor. oba su ona i dobra i pravilna. kao ni bezbrojnim i ćudljivim zahtevima publike. koje nose živu i jasnu našu misao. Sva je njegova muka i teškoća u tome što uspeh treba ponoviti. umetnik je sam. kao što ponekad more na proizvoljnoj igri talasa donosi zapečaćenu flašu sa porukom potonulog broda i spašenih bro-dolomaca negde u daljini. A zatim. Ova dva načina na koja dolazimo do misli koju izražavamo u našem delu izgledaju prividno u pro-tivrečnosti među sobom. izvan svih teza i diskusija. i opet ponoviti.

kojom smo stalno okruženi i kojom volimo da lakomisleno obasipamo i sebe i druge.« Nedavno se preda mnom našla vema i dobro reprodukovana fotografija Petra Kočića. Na koga. Razume se da se takav postupak ne može prihvatiti ni pravdati. * Oduvek je postojao u meni jaz između slike koja se rađa i razvija u mojoj mašti i izraza koji ona želi da nađe u mojim recima na hartiji. možda svako pojedinačno. Tako nas sudbina ponekad v>hvata za reč« i od čoveka. kao što se i dešava. ono što kazuje i označava: več-nost.Reci često lete oko nas kao pleva oko seljaka na gumnu. stvara junaka tragedije kome iz tog procepa izlaza nema. Tada se ta naša sitna i slučajna reč ispreči pred nas. Ja se.. kao rojevi snežnih pahuljica oko mirnog putnika koji zna kuda ide. veličina. I tu. * Iznad »Znakova pored puta« trebalo bi napisati: »Uđite i razgledajte! Slobodno! Ovde nema afori-zama. kao i u svemu drugom. i da zaista bude. ali u prvi mah nisam mogao da se setim na čiji. zanosne u svojoj igri koja godi našem oku i našem duhu i odgovara našoj potrebi za lepotom i promenom. smrt. i čini mi se da se polako pretvara u neku bolnu i nezdravu stidljivost od svakog izražavanja uopšte. sad prime-ćujem da taj jaz u meni biva širi i dublji. lake. Ali kad se desi. slabog i lakomislenog bića. ja se manje čudim onom nastranom vladaru na Istoku koji je došao na misao da 292 Veliki ljudi su đragocen probni kamen u našim opitima i nedoumicama. prirodnim pojavama itd. bezazlene. a ne pomaže mu ništa da beži. (On. Ali. Podsećala me je na nečiji lik koji sam takođe viđao na fotografiji. poraz. jer neminovno gine i propada ako ostane u mestu. ljubav. ili o javnim događajima. * spali sve što je zapisano i napisano od ljudi o ljudima i njihovim mislima i doživljajima. a zahtevi rastu. odjednom isuče i razvije njena dotle skrivena. U isto vreme sve veća biva u meni bojazan od običnosti i jevtine lakoće u misli i u izrazu. pa bilo to samo i u snu. i preteći neumoljivo traži od nas da izvršimo ono na šta smo se ludo. borba. »pri reci«. verovatno. dešava se isto: snage opadaju. * "■■ Kad čitam u knjigama i novinama šta sve ljudi pišu. jedna jedina izdvoji i zaustavi — nastaje nešto o čemu ni sanjati nismo mogli dok smo je nesmotreno izgovarali. Posmatrao sam je dugo. da se iz te vejavice reci. postoji u svakom čoveku koji piše. a možda i sve zajedno. Tako nam bar izgleda. Kosa? Brkovi? Pogled? Držanje? Možda ni jedno od svega toga. Ne bih umeo kazati šta je bilo to što je izazvalo u meni takvo se-ćanje. na koga to pod-seća— pitao sam se nekoliko puta. i ne sluteći. a onda mi je odjednom sinulo: na sliku Fridriha Ničea.. i još češće: šta bi293 . a ne obavezuje nas niukoliko i ne troši nimalo. kao iz višestepene rakete. na primer. iz nje se. strašna i ogromna. često pitam: šta bi o ovome rekao Vuk. jer je došlo vreme da ta reč postane. mnogostruka i ubojita sadržina. lepota. obavezali kad smo je u svojoj nesmotrenosti i sujeti izgovorili. i kako pišu.) Ali.

Tešim se i sam. i da nam otvara neke daleke i opasne vidike. svakako. Zašto onda ne pitate one koji takođe misle i osećaju. Sta bismo rekli i šta bismo — učinili? * Gotovo da ne postoji u svetu pitanje koje novinari ne postavljaju »istaknutim« književnicima. rekao bih ovo kao odgovor na sva njihova pitanja odjednom: »-Zašto se obraćate samo nekolicini ljudi. Očigledno. a flkclje. avec le temps. 295 . Ali vama nije. un caractere de realite. zlu sreću da se računam među takve pisce. rekao sam nešto. a njihovi odgovori bi bili. I najveći i najlepši darovi koje umetnik nosi u sebi neće se moći potpuno razviti i biće uvek ugroženi. Oni bi vam svakako lakše mogli nešto kazati o tim pitanjima.) * Sve slabije vidim. Dopuštam da to nisam uvek rekao jasno ni određeno. Lekari nastoje da me ohrabre i umire. najjasniji i najbolji mogući način uspeo da saopšti ono što je imao da kaže ljudima svoga jezik-a. dobljaju s vremenom obeležje realnosti. kako mi izgleda. Možda je veličina i tragika pravog umetnika u tome što je spreman da učini (i otpri) sve upravo za takvu vrstu uspeha. koje m preobražava. ako se njihov nosilac ne izleći od sujetnih i olakih očekivanja i naivnog verovanja da ima i da može biti nezarađenih priznanja i neplaćenih uspeha. čas o mom ličnom životu i mojim književnim planovima. i to možda pravilnije i čistije nego ja. et malheureusement les fictions prennent. (Jednoj glumici. avaj. među kojima i meni? Ja sam napisao nekoliko knjiga i u njima rekao ponešto o životu i nekim njegovim pojavama. gvoreći o svom opisivanju američkog kontinenta. ja verujem. sve teže čitam i pišem. zabeležio i ovo: »Ja'i mele bien de fictions ži des choses reelles. čas o sudbini filma./ * Petar Kočić će ostati kao primer pisca koji je na najkraći. čas o rasizmu u Južnoj Africi. I ja imam. samouk. qui les metamor-phose.-« 294 Treba se miriti čak i sa tim da pravi 1 najveći aplauzi najboljih gledalaca dolaze onda kad ih više ne možete čuti. čas o ulozi cveta i cveća i životu i umetnosti. I to nema kraja. na nesreću. čas o planiranju porodice i ograničenju rađanja dece. Kad bi svi ti pitači bili sakupljeni na jedno me-sto. nego pre uzgred i površno. čim mogu i kako mogu. kroz istoriju čovečan-stva. jer uspeh je voće koje kasno sazreva. a ne pišu i nisu nikad u životu ništa šampali ni objavili. da stane da ruši i pretura naše osnovne pojmove o »-stilu i jeziku«. u jednom licu. a nekad opet suviše uopšteno i celomudreno. borben i nasrtljiv. često pod kraj života gubili vid. (Tako naša sujeta nalazi hrane i u našim sopstvenim nesrećama. zanimljiviji za vas i vaše čitaoce i slušaoce i. Cas me pitaju šta mislim o Vijetnamu i američkom bombardovanju te zemlje. čas o putevima u Bosni i Hercegovini. Pa ipak.smo rekli mi današnji ljudi da među nama odjednom iskrsne neki novi Vuk. govoreći nekad preterano lično i proizvoljno. Teši me čak i naivana misao da su mudraci i dobri majstori. * Satobrijan je. čas o uhapšenim sovjetskim književnicima kojima ni imena dobro ne znam.-«* «PomeSao sam mnoge flkclie sa realnim stvarima. do toga stalo. onako mlad. mrkne mi polagano svet pred očima. bliže životu i istini.

a naše novine prevode to i donose među uspelim aforizmima. »Bez neposlušnosti nema stvaralačke aktivnosti«. skakač se posluži tom daskom na početku skoka. ali posle.(Pitam se da li se vicomte nije.-« Tako taj čovek prevodi bukvalno i nespretno nemačku reč Wiesheitszahn ili italijansku dente del giudizio. neobičan i sposoban za podvige i akrobacije. i da i ovde ne uzima »fikcije« za »realnosti« i obrnuto. zbunjen i izgubljen. Kao da nikad niko pre mene nije pisao ovim jezikom. siromah. shvatio je odmah da dete nije vaše rođeno. Samo. i drugo. i Vi ste svoj jezik. iiii Još o jeziku. svoj tragični stvarni život u prošlosti. Ja stojim pred tom pustinjom. da biste načinili od njega ovo što je. na hartiji. O tome kako se jezik kroz decenije i stoleća uobličavao. preobražavao i razvijao na putu ka sve većoj jasnosti. istežu i vežbaju svoje dete već od malena za opasne igre na trapezu. i ovde varao. Tako ti nesrećni stvaraoci iz prošlosti imaju dve nesreće: prvo. U jednoj našoj antologiji lirike nalazi se pesma nepoznatog kaluđera iz XVIII veka u kojoj se žali na svoju asketsku sudbinu koja ga lišava svih život297 29S . otpor. neposlušnost. kao usvojeno dete. Pravo čudo od deteta! Samo. Slušam ponekad na radiju redovnu emisiju »Stvaraoci i dela«. sama iz sebe nikla.) Neprijatan (i pomalo tužan) primer kako naši ljudi malo i površno poznaju svoj jezik pruža članak jednog zagrebačkog arheologa. Tu je često govor o naučnicima ili umetnicima koji su živeli neshvaćeni i umrli nepriznati. kao toliko puta u životu. u članku se nalazi i ovaj stav: »Dalje je značajno da manđibule cijelih kostura u blokovima 56. ko je video kako ste ga strogim i nemilosrdnim vežbama podvrgavali. kao da nije nikad čuo. cirkuski gimnastičari. svoju tragikomičnu biografiju pred današnjim slušaocima radija. Međutim. Kao što roditelji. dok mu na raspolaganju stoji lepa naša reč umnjak. kao što se na početku lakoatletičarskog skoka nalazi odskočna daska. Ali tu gde treba da dođe druga — beli se praznina. Prva rečenica je tu. jasna i neizmenljiva. Jezik kojim Vi pišete zanimljiv je. Članak govori o grobovima iz neolita koji su otkopani u Dalmaciji. tri ostale manđibule imaju zube mudrosti. da bi pojačao zalet i odskok. kao pronicljivi kritičari prošlosti i hrabri osvetnici »stvaraoca« o kome je toga dana reč. i sad ja treba da pokažem šta umera i mogu. ali obično s visoka. Tačno. izvežbali i pripremili za smela nastupanja i bleštave parade. u daljem toku skoka. za koju on. Autori tih čitulja govore tronuto i sentimentalno. Negđe na početku stvaralačkih poleta nalaze se nonkonfromizam. ne vuče tu dasku za sobom. koji sam čitao ovih dana. lepoti i savršenstvu. 64 i 72 nisu imale donje zube mudrosti. i to na svoju štetu. piše jedan mlad francuski književnik.

stih rogobatan. čist kao kap rose na suncu. sklopio faustovski pakt. Neko je negde napisao da sam ja potpuno ovladao duhom našeg jezika i da je taj jezik u mojim rukama »postao poslušno sredstvo«. evo. # Mislim da se ne varam kad kažem da je 99% svega što sam napisao napisano danju. što osvetljava put pred njim. A zašto? Ako ćemo već ispredati bajke i legende. ali nikad mi se ne desi da sednem za sto i da pišem. nije pravilno radio. Pojedini od tih stihova zatreperi uporedo sa zavesom. Sutradan. a ponekad i drugom. veliki časovnik koji nikad.) A u najgorem slučaju. desi se samo da se setim neke pojedinosti. Da. ili da napiše. To vidimo svi. pomaže da se nađe i snađe. malo muzike koja ih prati kao nemirna senka tanke zavese na vetru. mi bar znamo da se svi ljudi u svima vremenima i prilikama. Na primer ovaj: t Jarka sunca zlatni krug. koji svojim sjajem nagoveštava kako će nekad u budućnosti naši pesnici tim istim jezikom moći i umeti da pišu. ako nije mogao ni toliko.nih radosti i zadovoljstava. 298 . otkad se pamti. nešto što njemu. žale da je život neizdržljivo težak i da mu ne vide smisla ni izlaza. što znači i svoj 299 Ja sam strastven čitalac starih hronika i biografija. rima razroka. Zašto bi u naše vreme bilo drukčije? Ovaj svet je. kad god taj stih pročitam. Zanimljivije bi bilo potražiti odgovor na pitanje: zašto i kako postoje? O tome ovaj pisac ne govori. i otkrije odjednom čudesni predeo le-pote. da prećuti zlu reč. da u ljudskim beskrajnim protivrečnostima i sporovima bude na strani koju smatra boljom. ni prvog dana kad je prohodao. E pa dobro. Lelujavo poslepodne. a verujem da takvih ima i među vama. Toliku snagu i uverljivost može da ima jedan jedini mali stih od svega pet reci koje se mogu izgovoriti u jednom dahu. Posle toga ja čitam i razmišljam. sa buđenjem. neka je tako! Ali u isto vreme. jer ceo svet je za mene tada kao predeo iz kojeg sam otputovao. moglo bi se. koji je kao neki zao Duh. pričati kako sam ja sa tim duhom našeg jezika. nisu stigli da se izraze. ili bar da kaže nešto dobro i potvrdno. i ne samo vidim nego i čujem. (I on je govorio i za sve one koji nisu umeli ili. Mnogo stihova. čitav jedan svet u koji verujemo tvrđe i bolje nego u svoje sopstveno postojanje. ponešto i zabeležim. Duh će meni služiti svim svojim snagama i sredstvima. mnoge stvari su postale i postoje. Pa dobro. uvek i u najtežim prilikama. U toj pesmi jezik je siromašan. mogao je da ne uradi neko zlo. meni se učini da vidim.: I danas. oboreni od života-krvnika. i to ne samo u mraku nego i pri jačoj svetlosti lampe — ja ne vidim likove ni činjenice. Posle sunčeva zalaska. a kad dostignem vrhunac savršenstva.. kako mlado stvorenje živo i radosno poskakuje niz nevidljive stepenice sačinjene od same svetlosti. Cim sunce zađe. čovek je našao mogućnosti da uradi. Ali i u toj i takvoj pesmi blesne ponegde jedan stih. bar ovakav kakvog ga mi vidimo. Otprilike ovako: dok živim i pišem. na primer. za mene prestaje vreme pisanja. on je opet preda mnom i ja mogu opet da pišem. pa ma samo tri koraka unapred.

Ali kad se već izmišlja i laže.. jer ne odgovaraju mom poreklu ni vremenu.) » Primetio sam odavno da ljudi koji ne umeju da pričaju nisu sposobni ni da slušaju tuđe pričanje. ne vidim šta će mu ta moja duša i šta bi mogao da radi sa njom. « Oni koji rade i stvaraju na područjima umet-nosti. šta ako u njoj ima nešto od istine koju ja ne uspevam da sagledam. koji je obnevideo stvarajući ga i koji ga se plaši i gnuša sad pošto ga je stvorio. onda treba ići do kraja: jedna legenda više. Njegov način kazivanja je takav da nas pod-stiče na razmišljanje i pomaže u tome. na jedan ili na drugi način. Tome treba dodati da ti ljudi nisu svesni tih svojih nedostataka i smatraju ih svojim preimućstvima nad drugim ljudima. Čudno je samo da se ponekad. potpuno ili delimično. ali bez toga niti bi oni mogli da sagledaju ono što su videli. najjasnijem i najčovečnijem načinu na koji on kazuje to što misli i oseća. pitam se tada: otkud mu ova misao? Na koju se visinu morao popeti ili do koje dubine spustiti da je mogao da je sagleda? I. njegova je sudbina nezavidna. možda i bezdušni i svirepi. Tako imaju u isto vreme dva nedostatka i na dvostrukoj su šteti. i to nije ništa čudno. jedna istina manje. mogu i moraju ponekad da izgledaju samoživi. ali ne mogu da se ne divim najlepšem. u trenucima zastoja i slabosti setim ove Tolstojeve misli. da čini sa njom šta hoće. mučeničku i samoubilačku istinoljubivost. ali ćelo to varljivo i opojno bogatstvo i prostranstvo mnogo jasnije vide njegovi čitaoci nego on sam. * Dok pisac ne uspe da ugasi svoj život i dok ne "Uspe da postavi između sebe i poznatog sveta neprozirnu i neprodornu zavesu. Ne slažem se sa njim. Geteovo književno delo je zaista jedno od stalnih i trajnih dobara čovečanstva. To škodi ne samo ljudima iz njihove okoline nego i njima samima. najzad. ni mom položaju u životu. N. TolstOJ. na hartiji pred njim 301 . ili bar jednog njegovog dela. Istina je da mu čudna i opasna igra kojoj se predao daje i čudesne naknade i zadovoljstva. i ne mogu biti. okrepa i svečanost duha. Pre ili posle. 3-:i 300 Ako se čovek potpuno preda pisanju priča. Poznavajući njegovu veliku.kraj — ja ću njemu predati svoju dušu. * Da je umetnost »rad koji dušu ponižava-« (L. U toku našeg ličnog života otkrivaju nam se povremeno pojedini Geteovi tekstovi kao odmor. (A pravo govoreći. ni da viđeno izraze i prikažu kako treba. Na četiri zida njegove sobe ona mu stvara nebesa sa oblacima i vedrinama i zemlju sa morima i vidicima. Mnoga njegova mišljenja i shvatanja zaista nisu i moja. pa i nauke. I čini to pošteno i nesebično čak i onda kad nas naše razmišljanje vodi do zaključaka koji su u protivnosti sa onima do kojih je on došao. on gubi svoj put i svoje mesto u svetu. jer ga ne razumem. Covek se ne mora uvek složiti sa onim što Geta kaže.

vi treba trenutno da zaboravite na sve koji su vam bliski i dragi i sa čijim životima ste tako čvrsto povezani. * Pisanje ima neke sličnosti sa izazivanjem slike na fotografskoj ploči. ali da vam je u isto vreme blizak ceo svet i da su vam svi živi ljudi kao rod rođeni. mnoga od njih ostanu zapretena i pokopana zauvek u tamnom spletu misli koje nikad ne dozrevaju i ne dospevaju do punog izraza. Tako sam stalno neveran. onima iz svoga života. ja sve oko sebe gledam kao kroz neki veo. ta onda živi trajno u pesmi ili priči. veo od misli. treba više nego drugi ljudi. ali živi za druge. Samo što ta operacija. snage. Snima se na suncu. stvarna i jasna do u najsitnije pojedinosti koje ni najoštriji »praktični-« posmatrač ne bi uspeo da primeti. U stvari. 302 Kad sednem da pišem. kroz naraštaje. napora i veličine. oni koji se pomaljaju na mojoj hartiji. Ona postaje činjenica-tip. sama činjenica. 303 . u stvari. Greše oni koji misle da svaki pisac brzo i lako zapaža sve oko sebe. mi ne poričemo stvarnost. mi smo u najužoj vezi sa njom i zauzimamo stav prema njoj. Kad slikamo crnim bojama svoje nezadovoljstvo životom. čoveka koji. Naravno da to nije slučaj sa svakim zapažanjem. ali ona koja dospe dotle. otprilike onako kao kad čovek ugasi svetlost u jednoj sobi da bi je zapalio u drugoj. i samo pomoću sunčeve svetlosti. to je uvek žrtva za onoga u čijoj se svesti ta nejasna i složena operacija toliko ponavlja dok ne postane osnov njegovog svakidašnjeg rada i ne napravi od njega. da bi mogli da se rode i stupe u život novi ljudi. Svakako. I tek kad uspem da tim novim ljudima dam nešto malo sadržine i oblika. Tu treba dara. kao plod iz svoje opne. koju usvajaju i u koju veruju hiljade čitalaca. to nije moj slučaj. čas jednima čas drugima. prikazivanje života. Tako je to što zovemo pisanje. istinita. naprotiv. »gola kao od majke rođena«. ni travka ni čovek. svi koji su mi bliski i poznati umru za mene. ali ne i njegovo ubijanje. mogli objasniti ono što hoćete da kažete. nego moja misao o njoj. Naprotiv! U stvari. I. Pišući. da bi živeo. ma kojim jezikom on govorio. u stvari jedno gašenje toga života. u piščevom slučaju. ili još bolje: treba da zaboravite da ima drugih tema osim one koju vi obrađujete. Tek docnije se iz te misli izljušti. nije tako laka ni tako mehanički jednostavna kao gašenje i paljenje električne svetlosti u dve odvojene prostorije. i drugih jezika osim onog na kojem vi pišete. i prvo što vidim to nije činjenica koju posmatram.neće dobiti oblik ni život nijedna stvar. A sutra se ta igra ponavlja. * Dok pišete svoju priču ne treba da mislite ni na šta drugo. ja se vraćam živim ljudima. jer posredno kažemo da želimo da bude drugačija i podstičemo u ljudima misao da bi je trebalo menjati. a pisati treba tako kao da verujete da biste svakom čoveku. ali da bi se slika izazvala potreban je potpun mrak. par une deformation professionelle. njegovo prenošenje sa jednog plana na drugi.

. negde u travi. Tu sam nalazio i ja svoj brežuljak. u svojim maštanjima.* Ponekad mi se čini da bi takav čovek trebalo da nestane u svom velikom podvigu. srećniji trenutak. Pisac otkriva pojedina me-sta. iza vatrometa. privremeno i prividno.* -i * Ne znam šta bih dao da se nisam nikad ispeo na tu osvetljenu pozornicu. kako je spor i dugotrajan umetnikov rad. Cas je to bio davno sanjani »mirni i rosni brežuljak« koji Koran obećava svojim vernicima.* iz Leopardijevih snova i stihova. ja sam uvek nailazio na ideju o bregu snova na kom nalazimo ostvarenja svojih najlepših zamisli. inače. Taj rad je takav da redovno izgleda da umetnik na neki način i u izvesnoj meri. Tada vidim koliko je bio u pravu Vuk kad je pisao «-da je to sasvim različito: znati o nekom poslu lijepo govoriti. često naša pomoć wna poček«. 304 20 — Znakovi pored puta 305 . ako mu pođe za rukom da ga ostvari. Ali svojim delom. (Za sve vrste junaštva i podviga duha. A ceo proces toga kreditiranja. ne znači ništa. Njemu nijedna stvar na svetu ne znači mnogo. postidim pred sobom. čini mi se. došao sam na ovu misao: pripovetka leži u meni gotova i ćela. da bi je mogao ponovo tražiti. rad postaje sve lakši. preskače ona koja ne može odmah da pogodi i ostavlja ih za docniji. nejasna mesta se otkrivaju sama. plaćanja i bilansiranja naročite vrste zamršeniji je od svakog drugog računa i knjigovodstva. zakida i krade nešto od života i za duže ili kraće vreme izgleda kao njegov dužnik. ako se o njoj ne može nešto kazati. Na ovoj našoj zemlji to je uvek bivalo negde u daljini i divljini pustih i zabačenih krajeva. a ne da ostane posle u životu kao ispaljena raketa. I u onom što sam čitao i. Tako dođemo do trenutka kad se ćela priča sklopi i dobije svoj pun smisao. kao što pčela gine sa svojim prvim i jedinim ubodom. ali se stalno vraća na njih. gde se to najmanje moglo očekivati. na kraju. ali nikad se to. 1 to kazati drukčije i »lepše« nego što je to Ikad ranije rečeno. ja se naj-pre obrađujem sujetnom radošću. Umetniku je potrebno naše poverenje. dovoljno ne zna i ne uviđa. kad su dve trećine mesta dešifrovane.) Kad čitam one koji na osnovu mojih tekstova pišu o meni kao o mudracu i moralisti. i znati ga dobro i pametno raditi-K. čas »quest'ermo coUe. a posle se zamislim i uplašim i. O tome se govori i piše. Najposle. Cesto se govori o tom koliko je složen. ne znači ništa.. on to vraća životu. rad na njoj ima neke sličnosti sa »ukrštenim recima«. Radeći na jednoj maloj pripoveci. i to neočekivano kao što čovek nađe u travi izgubljenu dragocenost čiji je gubitak već bio prežalio. a koju će opet izgubiti. ili da me sad neki milo' Varijanta {Sveske — Crna registar-beležnlca): Njemu nijedna svtar na svetu ne znači mnogo. I to kazati drukčije i neobičnije nego što je to ikad iko ranije rekao. i to sa obilnim kamatama. ali neodgonetnuta. ako on o njoj ne može odmah nešto kazati.

u dobrim i visokim trenucima. ali koje neće v-i^-:^'-:iiti ni izgovorene ni napisane. dok iz nje ne bi smeo nikad niko ništa uzeti ni otuđiti. Iz tog čeprkanja po biografiji. zatim: pisane. Prvo su moju pažnju i moje intereso-vanje privlačile reci koje sam ja sam izgovorio ili koje sam čuo od drugih. Cim vidite da se neki kritičar ili istoričar književnosti kreće više oko biografije pisca nego oko njegovog dela. Među Geteovim zabeleškama iz godine 1787. * o svemu. ali vrlo malo činjenica i podataka. pa se samo pitam zašto je medu onih deset sivih tomova mojih Sabranih dela — nema. moju javu ili moje snove. vidim da se priroda toga mog bavljenja recima s vremenom menja.. Ali. nećete saznati ništa korisno ni pametno. oni ne izdižu i ne osvetljavaju teme i ličnosti o kojima govore.srdan oblak zakloni i sakrije od očiju koje me gledaju. ako bolje sagledam. Ali to su retki i uzvišeni trenuci. 20» 307 .-ii"jih je valjda i sačinjeno ćutanje u kome . Nekad sam pomišljao da bih mogao izdati naročitu knjigu pod naslovom »Snovi i pomisli«. teza. mišljenja i sudova. a koji nikad ne iznosimo u našim knjigama ni u našim razgovorima sa bližnjima.::^!misli i razmišljanja i koje obasjavaju ili zarn>:>:-?$i. nego da ubede ili razuvere. koga je sreća uzela pod svoje. u štampi. Naravno da to nisam nikad ostvario i da je i ta knjiga ostala u svetu »snova i pomisli«. i zato bi trebalo svi da joj i prilažu. Dakle.. štampane reci. nastojeći da oštrinom i novinom izraza privuku pažnju čitalaca i slušalaca. Ali ponekad. nego ih bacaju sebi pod noge i prave od njih pijedestal svojoj ličnosti. Većina tih pisaca i govornika biraju krupne teme i daju oštre sudove 306 Oduvek sam se mnogo bavio recima. U toj knjizi bio bi objavljen bar deo onog sveta koji živi u nama. odmah i naslov. ni štampanp . čini mi se kao da sam i tu knjigu stvarno napisao i objavio. Svaka javna biblioteka je riznica našeg zajedničkog dobra koje se zove: knjiga. U većini članaka.=' . kad se ono što je bilo počne nerazdvojno da naeša sa onim što je možda moglo i trebalo da bude. bar ako je suditi po ovim mojim zabeleškama u kojima je često reč o recima. napustite tu lektiru. u Rimu. . našao sam ovu rečenicu: »Da li bi se moglo naći sredstvo da se sa belog kararskog mramora odstrane sive pege?« Zastao sam i zamislio se nad ovom istrgnutom rečenicom i učinilo mi se da u njoj vidim tajnu izuzetne i izuzetno srećne prirode ovog velikog čoveka. oni ne žele da pouče i presvete. na radiju i televiziji ima ideja. Iz biblioteke svi mogu da pozajmljuju. i to bez knjige. za vreme karnevala. Razlog je prost: krenuli ste pogrešnim putem koji ne vodi nikud i ničem. napisa i govora. iz kritičarevih »poređenja« autorovog života i autorovog dela.>:y-. A danas se naj'' 'še bavim recima koje nisu otišle dalje od mojib.>iraju svi gubimo. i izvođenja »zanimljivih zaključaka«.

onog koji smatramo i nazivamo stvarnim. na kraju. To je istina. Ona se sastoji u tome da se između umetnika i stvarnog života. nesporazumi i bojazni. zar se piše samo o onom što postoji. 309 . usmenoj ili pismenoj. a ima i takvih u kojima. Ali. čovek mašta o miru. pokojnici ne govore. nego živa i sušta istina. nasilje.) Kod pesnika i književnika. isto kao da kažete kratak spoj. — U stvari to ne postoji. slušaju. i u pravi čas se zaustaviti. ne bi naš život bio ovo što je.« U književnosti svih zemalja. Kad bi živi manje govorili. uspesi i neuspesi. slažu s vremenom napori. dok se od njih ne stvori neprelazan i neprobojan zid. postoje mnoge istorije. (Čitajući To-masa Mana. kroz vekove. ili: »Aforizam. a stilske opširnosti. I sve ovo nije neka romantičarska jadikovka. redu i izobilju.Ovih dana sam mnogo Čitao i mnogo razgovarao sa ljudima — više nego što je zdravo i dobro za mene — a nauk koji se može izvući iz svega toga uvek je isti: Iznutra treba rasti. bogatog iskustva i budne pažnje. a valjda i kod umet-nika uopšte. ni tako ubed-Ijivo izražene kao u zemlji u kojoj se on rodio i na jeziku kojim on govori i piše. ali mi se nekoliko puta desilo da na ivicama takvih tekstova zapišem nešto kao aforizam. ga je priroda njegovog rada odvojila potpuno i zauvek. glad i oskudicu. Na žalost. ali kad god ih ljudi čitaju. Negde pored toga zida presvisne i umre »istaknuti umetnik« zbog gubitka dodira sa tom stvarnošću koja mu je tu. služe kao korisna i neophodna »ambalaža« za reci bogate smislom. spremati svoj sopstveni pad. ili razmišljaju o njima. priče i pesme u kojima se ljudi žale na robovanje. to jest: nesmotren pokret — zaslepljujući blesak — večita tama. ali od koje 308 Razgovor sa jednim pokojnikom. ukoliko ih ima. Uostalom. svakom od njih izgleda kao da nigde nisu bile ni mogle biti tako opravdane. jer s pokojnikom se ne može razgovarati. na svima jezicima sveta. kao u želji za kompenzacijom. pravdi. Svuda takvih priča i pesama ima. iluzije. Sve drugo znači: sam sebi plesti zamku. postoji često teška i kobna profesionalna deformacija. to može da postoji. Samo živi to čine i u većini slučajeva samo to čine. ako ne drukčije a ono kao književna fikcija. ćutke i neprimetno napredovati. na dohvat ruke. on ostvaruje svoj prozni izraz u kome nema praznine ni reči-ćoraka. želje. Uz pomoć jake koncentracije. na primer v^Aforizam — kratak spoj«. Kad bi tako bilo. stvarne. Volim da čitam aforizme. malo bi se pisalo. slobodi. siromaštvo. nego jedna srećna večnost. ili »Pisac aforizama — potencijalni palikuća«. a pokojnici bar nešto mogli da kažu.

ali privid koji uništava i briše sve. Tako je sve što nazivamo lepotom samo privid. Lepota — to je varka i zamka na čovekovom putu. »-Nema je«. palata ili muzej ima neko ran javo mesto. »-nema smisla ni svrhe«. krvi i lenjosti. kao da si rekao: »nema ničeg-«. a uzalud se žali i doziva kad nestane. ispod prastare. osamljeno i nepovezano. ta retorika otvara samo nove pustoši i goleti. golim. U Egiptu sam video staru gospodsku kuću. o divnom smislu za viši. Neka snažna a skromna velelepnost! — U jednom malom dvorištu. . jer se u naše delo stalno uvlače naša želja ili naše žaljenje. Između njenog postanka i nestanka i nema ničeg. pečeni suncem i bijeni ve-trom. Svaka crkva. Najlepši spomenici i građevine stoje izdvojeni. još je stajao oluk od mermera kojim je nekad proticala voda — dragocena tečnost! — na-menjena pticama iz okolnih bašta. I ako je slobodno suditi po ovom što se vidi. a živimo zbog nje i ginemo za njom. Bila je pusta i zapuštena. ja ne mogu da se setim ni jednog spomenika španske civilizacije koji nije ili nedovršen ili počeo da se ruši. Kad ga želimo ili žalimo. A kad si rekao da je nema. Ma koliko da nastojim. . Sve je u španskoj civilizaciji isprekidano. tako da se može reći da ona stvarno i ne postoji. ili još tačnije. Dok ga živimo i uživamo. Ovu je zemlju otrovao Istok svojim kultom sile i gospodovanja i zarazila Afrika svojim beznade-žnim nihilizmom sladostrašća. SU 310 . Ijud-skiji red onih koji su ovo podigli i ovde nekad ži-veli. Takav je život.Uz jednu muziku. pa i najviše i najsnažnije stvarnosti. teško se i nesigurno prati dok traje. u toj civlizaciji su praznina i negacija jači od dela i stvaranja. kažeš. beži ispod našeg pera. Ali uzalud utrošena. Jer u svome savršenstvu. ali sve je u njoj govorilo o ljubavi prema životu. kao neki nezarastao pupak na koji ga je hranila i pre vremena napustila majka Civilizacija. krive i natrule smokve. »nema kraja«. Ne vidi se gde niče ni kako nastaje. a isto je kao da si rekao »nema spasa ni izlaza«. ali ni tada ne možemo posve verno i čisto da ga opišemo. ne vidimo ga. pa i to si rekao samo zato da bi mogao da govoriš o njoj. mi ga vidimo jasno. opkoljeni uvek nekom jalijom. na tlu pustinje koju je sam stvorio. i posle nje. Linija španske civilizacije ukazuje se putniku izlomljena grubo i tužno. jedno od neobjašnjivih prokletstava njegovog postojanja. Vrtoglava virtuoznost španskih mislilaca sva je utrošena na to da se veštački povezu ti krnji i tužni ulomci koji su trebalo i jedino mogli da budu ispunjeni stolećima rada i odricanja. Ne znamo je i nemamo. pra-šnim ili zakrčenim prostorom koji je sam po sebi negacija onoga što treba da predstavlja ta zgrada ili taj spomenik. i kvare sliku. to je ujedno i najviše i sve što se o njoj može reći. a svoje dvorce-pri viđen ja zida na ničem i od ničega.

Samo je kod jednih to mišljenje izraženo otvoreno. uvek je po svom postanku i svojoj sudbini. čo-vek tada želi samo još smrt. nisu nesvesno pisane u istom duhu i sa istim ciljem. duboku i gotovo su-jevernu odvratnost prema tom poslu. koja je i dugovečna i korisna i lepa. da bih video kako se beznadno i zauvek gubi u uličnoj gužvi. i da su uvek bili bolji. Strahom ga je ispunjavala pomisao da bi njegov život mogao ne biti i drugo nego što jeste. jedna složena i tajna drama U: kojoj se u nerazmrsivom klupku ukrštavaju ljudske 313 Ja sam tako željan ljudi i toliko žedan pokreta i oblika da bih satima stajao na ulici i zagledao prolaznicima u lice i odelo. Moram da se okrenem za njom. Jednom fantastičnom permutacijom poznatih i do maločas bliskih lica i odnosa stvara se užasan mozaik. ili je maskirano načelnim razlozima. nego aveti su živi ljudi pored kojih vek provodimo. kao da je nešto moje izgubljeno ili oteto. Opuštenih ruku. Ne sećam se izuzetka u tom pogledu. Ne. podsečenih kolena. u stvari. da su. Pročitao sam ih možda na stotine. Ni kao mlađ čovek. i u drugim. plemenitiji ili pametniji od svoje okoline. dok ovo pišem. Nisu aveti vukodlaci. samo da me nije stid. što se privida ju pijanim seljacima ili malokrvnim babama. » On nije nikad vodio dnevnik. Jedna velika građevina. On je osećao naročitu. truju misli i kidaju dah. To je razumljivo. Uvek sam sa bolom i nelagodnošću stajao pre^ zgradama podizanim u vreme kad ljudi nisu jof poznavali luka ni svoda u građevinarstvu. na raskrsnicama i pored grobalja. ti ne pišu dnevnike i ne objavljuju memoare. se krv ledi i pogled koči munjevito i trenutno. smućene misli. ali na kojima nikad niko ne sedi. iako mi je to zazorno i neprijatno. od kojeg 312 . kad ih zahvati zavitlani i poludeli točak niše fantazije i načini od njih tajne i čudovišta koja nam razaraju san. da je sve jednom zauvek na-^ zvano jednim imenom. Žena koja prođe brzo i nepovratno pored miene i svojim licem privuče moju pažnju. da su sva vrata zatvorena. Uski i mračni »haustori« koji vas dočekuju zadahom memle i mirisima tanke kuhinje i pomija. vilenjaci ni bele utvare. Arhitektura toga austrijskog Sarajeva iz koje bije žalost i praznina. noću. da li moje zabeleške u ovoj »zelenoj-« knjizi. kao neizvestan ali jedini izlaz. ličnih zapisa i uspomena iz raznih vremena i naroda. a kod drugih prećutno. Oni koji nisu takvi. Svaki pokušaj da zauvek utvrdi i neopozivo zabeleži neki doživljaj izgledao mu je kao osiromašenje sopstvenog života. pričinjava mi stvaran bol. Plitki pseudorenesansni balkoni na kojima raste malokrvni asparagus. Njihovi pisci redovno smatraju da su uvek u pravu. Pilastri sa betonskim divovima koji se lažno i izveštačeno savijaju i grče pod teretom balkona koje samo prividno nose. i plaše ih mrtvačkim likom i fosfornim očima.Ja sam strastven i pažljiv čitalac dnevnika. Pitam se samo.

Slučaj postoji. i prolazno na čoveku. u toku stoleća. Ali ti ljudi nisu sposobni ni za to. Živeći pored tolike lepote u svetu a znajući dobro da nam je uskraćena zauvek. utka se. Ta igra slučaja je izraz samo onoga što je slabo. zbog kratkoće i nemoći ljudskog veka. nego ima duboke biološke veze sa narodom koji se njome služi. Nezadovoljstvo samim sobom. jedna složena i nejasna ali stalna raz-mena međusobnih uticaja. veštinom i znanjem stvore. a te građevine polagano i stalno utiču na karakter i navike naroda. bitno i večno u njegovim težnjama i ostvareniima. jedan akt volje pri kojem samo prividno gubimo. Jer nema slučajnih građevina. i čovekov san o lepoti. neophodno je za trenutak ne samo potisnuti u pozadinu nego i sam zaboraviti svoju ličnost i svoje Učne interese. zbog lepote u njemu. preko podviga svojih pojedinaca stvara građevine na sliku i priliku svojih najdubljih. sirote lepote. (Zabeleška Iz vremena kada je pisana »Na Drini ćuprija*!. Ni u kom slučaju postojanje takve građevine ne može da ostane bez uticaja na čoveka i društvo. slično kao vazduh. 314 . čovek se često pita da li je bolje biti mrtav i ne znati za nju. ili ovako prolaziti pored nje a znati da mu je nepri-stupna zauvek i da mu ostaje jedino njena najtamnija strana: želja koja boli. Mašta ne poznaje drugih zakona osim svojih. Posmatram ljude koji počinju svoj put u nauci. manje značajno. u prvom redu. u život i ostavi u njemu svoju crtu i svoju boju. gladno i nezajažljivo ja. i kod većine zapažam isto prokletstvo. u poeziji ili u filmu. Između građevine i ljudskog naselja u kome se ona nalazi. s vremenom. postoji prisna i nevidljiva veza. a zatim svim ostalim na svetu. sve što je u našem životu od dubljeg značaja igra izvesnu ulogu. jer iz svake crte i svakog retka zjapi njihovo neplodno.mnogostruke želje i potrebe. što god svojim darom. Zbog toga. ali samo kao beznačajna igra u granicama velikih zakonitosti. bilo je i ostalo osnov moga duhovnog bića. a trajnije je i jače od njega. ne priznaje druge svrhe osim svoje sopstvene igre. to ne može da se održi kao umetnost ili nauka. Narod. gotovo smrtonosno osećanje zanosa zbog veličine sveta. piće i hrana. nad kojom uvek ćutke stoje strah i nužda. kao što nema proizvoljnih linija ni bezrazložnih oblika u arhitekturi. ona utiče na razvitak naraštaja. bez obzira na prolazna raspoloženja i trenutna mišljenja koja sam mogao da imam i uspeo da izrazim. 315 Homo balcanicus. Jer. Bolno. a ta zakonitost onoga što je osnovno. nepredvidljiva igra događaja. i stalno uzimaju svoj nevidljivi i gorki arač. zemlja. Takva građevina ne menja samo izgled i značaj kraja u kome se nalazi. To je samo trenutno i prolazno. manje ili više vidnu i jaku. isto kao što ni njen postanak na tom mestu nije samo igra slučaja ni isključiv sticaj materijalnih potreba i okolnosti. izdvojenih iz ljudskog društva i njegovog razvitka. golo.) * Za svako i najmanje ostvarenje u umetnosti ili nauci potreban je jedan minimum samoodricanja. ali osobenu i neprolaznu. često nesvesnih težnja i osobina.

i naročito nepoverljiv i strog prema recima koje tako često naviru na usta. Sva su njegova iskustva plaćena skupo. Pesničke slike i poređenja slični su zemlji bogatoj rudnim blagom. u uzbuđenju ili u mraku zapisao pre nekog vremena. ne priznaje gospodara. kad nije na tlu delovanja svojih izuzetnih sposobnosti. Druga strana pripada opštoj društvenoj i kulturnoj aktivnosti zajednice u kojoj pisac živi i radi. jer takav čovek se osvešćuje i urazum-Ijuje samo u sukobima i sudarima. ne može se zadovoljiti ni smiriti dok se ne zamori. * Jasno uviđam: trebalo je biti tvrđi prema sebi i prema drugima. A te šale su tako bliske nimalo šaljivoj istini da ih je teško ra-spoznati i prihvatiti kao šale. ponekad. a nalazimo ga samo u poeziji. predmet isključivo piščevih sklonosti. Sve se češće dešava da ne mogu da pročitam ono što sam u brzini. » 1 951. jer bolesnici o tom ne govore. Oni svoje šale kazuju ozbiljna. kao da ih neko drugi iz nas govori. ne iscrpe i ne klone. Ovo tvrđenje izgleda protivrečno i sastavljeno od dve nepomirljive stvari. često manji i slabiji od prosečnog čoveka. U pozivu pisca postoji jedna strana. nepomična lica. U njima ima dosta proste igre reci u kojoj nema ni tačnosti ni značenja. ni svog pravog odnosa prema ljudima.ne zna za doslednost ni odgovornost. društvu i ostalim pojavama u svetu. Tako je on. njegovog porekla i razvitka i njegovog odnosa prema svetu promenljivih pojava. ali ima dosta dragocenog smisla koji nam je potreban i koji tražimo svuda uzalud. Čudnovata i naročita vrsta humora koju često susrećete kod ljudi u Bosni i Hercegovini. Treba biti živ i zdrav da bi se u pisanju moglo biti tužan i očajan. često više nego što vrede. lična i stvaralačka. 316 Ništa ne podstiče u nama rad naše mašte i ništa nije uzbudljivije nego gledati stare civilizacije na njihovom izvoru koji je odavno presahnuo. a mrtvi ćute. ni obima ni kakvoće ni dometa svojih sposobnosti. Mašta nema pamćenja ni mere. Povremeni bleskovi svesti nastupaju kod njega redovno post festum. •■ "• '' ■ ' . Ali zar je to jedina i poslednja protivrečnost i nepomirljivost u čovekovom životu?* Poređenje treba da je oštro kao sečivo brijača. I jeste. •■ 317 . Prokletstvo mnogog izuzetno obdarenog čoveka često je u tome što nije svestan ni svojih snaga ni svojih slabosti. koja će uvek biti slobodna.

pod maskom sveopšteg i večitog. niti ih može biti.— kod nje je najmanje bolno i grubo. povezanih neprekidnim lancem čovekove potrebe za iluzijom. obožavanja i odvratnosti. raznim povodima. Inflacija reci u pojedincu i društvenom krugu kome on pripada. to je primer dobrog stila. kao patogeno množenje ćelija u telu kod izvesnih bolesti. Bez kraja i konca. nezdrava je pojava: ona pokazuje da kod njih vlada nesigurnost i zabuna u mislima. da volja slabi. nered u osećanjima. I tada počinje gomilanje reci. A osim toga. čovek oseća da su reći devalvLrane. da se njena unutarnja podloga smanjuje. i počinje da bira što izrazitiju. Stari lekari su. kad joj po svom unutarnjem ose-ćanju nađe oblik koji nju najtačnije prikazuje i objašnjava drugima. i kad to na najjednostavniji i naj-savršeniji mogući način kaže ili napiše — to je stil kojim se taj čovek služi i kojim je ta određena stvarnost najbolje kazana. varkom i bežanjem od onog što nije i ne može biti. i to je jedan primer dobrog kazivanja i. Na kraju. prema tome. a pitanje se ipak ponavlja. posredno. svaki izgleda tačan.u umetnosti ima ljubavi i zanosa. i to ne samo kad nezasluženo stradaju. Samo trenutno i prolazno. ili još slabije od nje. ali nema reda ni stalnosti. na primer. da onu koja mu se čini slaba podupire sa dve nove reci. od ljudske zlobe i nasilja. nego i kad su žrtve svoje zaslepljenosti ili svojih rođenih strasti. Ali kako se stvar ponavlja nepravilnom smenom zanosa i zaborava. jedan od mogućih odgovora na pitanje: šta je stil? Muzika zaustavlja vreme. Takva definicija stoji pred nama kao rezultat dugog razmišljanja i strpljivog posmatranja i rešetanja i odabriranja činjenica. Osim toga. Ta rečenica kazuje jasno sve što treba i što se može reći o jednoj odre> Crvenilo 1 otok sa vrućicom 1 bolom. Na pozornici. da kontrola popušta. zanosom. pitanje se postavlja: šta je stil? Stotinu odgovora postoji. Služiti umetnosti značilo bi. kao i finansijska inflacija u kakvoj državi. Eto. pesnici i njihovi razni tumači izazivaju simpatije i sažaljenje gledalaca i slušalaca za svoje junake. slabe i nedovoljne. ona je ta koja u najvišem stepenu daje iluziju zaustavljenog vremena. 319 328 . predati se jednoj istini koja je sva od kratkovekih laži. brzo se shvata i lako pamti. koji uvek i u svakom slučaju izgledaju neprolazni. ona je kazana u jednoj rečenici od svega sedam reci. razume se. slavljenja i razbijanja idola. Sta je stil? Kad neko uvidi ili oseti jednu činjenicu kao istinitu i stvarnu. i inače. đenoj pojavi. da izgovorena reč gubi od vrednosti. Nesiguran u ono što hoće da kaže. Bolje rečeno. Ona je u tom pogledu iznad svih drugih umetnosti. nešto kao večnost koja to nije nijednog trenutka. buđenje i trežnjenje — to strašno buđenje koje u stopu prati svaku iluziju .-«* Eto. što oštriju reč. A uz to. u filmovima. izneverava i ona. na primar. ona lepo zvuči. đefinisali zapaljen je pojedinih organa ovim recima: »-Rubor et tumor cum calore et dolore. slabe kao i ona prva. to opet na kraju izlazi kao neka vrsta trajnosti.

nepromišljena. Pisci i umetnici. Ovako začaranog i oslabljenog. dok iz daleka dopiru pevanje i osvetnički povici pobunjenika. »•a lepota će ostati tu gde je. nazivaju često stvaraocem. Ja sam morao da sam sebe dozivam i opominjem i budim iz zanosa. izloženi su tim opasnostima koliko i svi drugi. na kraj dalekog sveta. tako da na mahove ostavlja potpimi utisak kao da neko tamo hoda. stvorenjem iznad ljudi i njihovih moralnih normi. bezazleno i besciljno pucketanje parketa u tami. a još je teži slučaj ako pisac i sam poveruje u to i oseti se zaista stvaraocem. često kobna reč. sastavljen na brzinu. i te ljude i njihove zakone samo posmatra i prikazuje. a ponajviše prema istini. Stvaralac! To je teška. ja mu teško nalazim objašnjenje.-« Svi mi koji živimo i delamo u ovom svetu izloženi smo raznim opasnostima. »Ja ću otići«. i štampane i govorene. ali i zavodi i kvari. To je početak demijurškog ludila i neronizma. u želji da se približi ili udalji neopažen. da se treba čuvati od nje kao od uroka. simptom sigurnog pada i propasti. bez olakšavajućih okolnosti i bez prava priziva i mogućnosti odlaganja izvršenja. čini mi se. na mračnoj osnovi straha koji živi negde u nama. To su presude donesene bez saslušanja i sve-doka. iako često razmišljam o njemu. Zapisano na stepeništu jednog hrama u blizini Palate careva u Pekingu. I što noć više odmiče i biva studeni ja. Jedna od njih je ovo. Pisac treba da piše i priča. od koje me dele otvorena vrata. sa prvim noćnim časovima počne da škripi i pucketa parket na značajan način. negde u noći. zanimljivu stvar u kojoj bi zvukom bila uporedo izražena igra naše doveka detinje fantazije i mirnih uvek istih prirodnih zakona. nevidljiv i neprimetan. govorio sam sebi. Pisca koji je čitan. ako ne i više. Ponekad su mi zvučale tako kao da ih je izrekao neki preki sud. i to podmuklo i neosetno i na sve moguće načine. 21 — Znakovi pored puta 321 . Ovaj svet nas nosi i diže. I svake noći ja slušam te šumove sa dubokim uzbuđenjem od kojeg me jeza prolazi i u isto vreme sa jasnom mišlju o jednostavnim i večitim fizičkim zakonima i o uticaju studeni i toplote na stezanje i rastezanje materije. često sam slušao više kao osude nego kao dobronamerne savete i upute za život. da sam sebi dovikujem da život nije sačinjen od lepote. Poslovice. na primer. priznat i koji se tako izdigao do uspeha. koje je pozvano da 320 U sobi pored moje spavaće sobe. koji prikazuju i opisuju promene i pojave ovog sveta i njihovo dejstvo na ljude. ali ne da od svog života stvara priču.Čudno je to sredstvo u rukama pesnika. na slabo osvetljenom trgu. ali kojeg može da podigne najmanji šum u noći. tj. uskoro će me opkoliti drugi vidici i svet koji ne štedi nikog a ponajmanje onog koji se potpuno preda lepoti jednog trenutka. Oni koji to čine greše i prema sebi i prema čitaocima. Da sam muzičar komponovao bih. pucketanje biva sve jače.

O tome bi trebalo govoriti i na tome raditi. iako zaboravljeno i pokopano u dnu naše svesti.Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta. ljudski napor izgleda nemoćan. Ali čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka. Zidovi i tornjevi pokazuju viši ukus.1* 322 323 . Taj nedostatak mi svuda nosimo sa sobom kao neki istočni greh našeg porekla i pečat manje vrednosti koji se ne da sakriti. svoju sreću. Naprotiv. čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. nikad se u meni nije javila pomisao da to ja njemu nešto žrtvujem. izaziva u nama želju da bežimo glavom bez obzira. red. ni 1953. Tu školu nismo još prošli ni taj nauk potpuno izučili. A pomisao na ljupke i pitome zemlje koje sarađuju sa čovekom i pridružuju se njegovom naporu a ne leže ovako kao večita kazna i nemo prokletstvo. sticajem prilika. književnim pitanjima. njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode. II 1944. zgađeni nad svim tim.^ ' 30. a šta ostaje živo. Hiljade ovakvih dela kao što je ovaj dvorac-mana-stir Filipa II ne bi mogle prekriti i oplemeniti beskrajnu pustinju koja se stere u nedogled. Ja se na to ne žalim. Ali to se ne bi moglo nikad sigurno utvrditi. ostanemo sami sa sobom. i najveći i najplemenitiji. To je naša velika slabost i u tom pogledu svi mi često i nesvesno grešimo. Rad na umetno-sti izgledao mi je uvek lakši i lepši od najlakše i najlepše igre. šta bledi i nestaje zauvek. Na stranu što ne vredi ispitivati šta bi bilo da je bilo nešto što nije bilo.' Sećanje na Eskorijal kao na dubok lični doživljaj. ja sam bio sa obe noge u književnosti. a šta sporedno i prolazno. ceo svoj život. uzaludan i unapred osuđen na neu-speh. Možda. posle toliko godina. da mene umetnost dariva i obogaćuje. možda. A sto koraka dalje diže se kamenjar. uvek sam razmišljao o književnim temama. A neki dan sam. I onda kad sam malo pisao. Samo kad nam se desi da po nuždi. Jer meni se uvek činilo obrnuto. bogatstvo i smišljen čovečiji napor. iznevereni od stvari koje smo voleli. A posled-njih dvadesetak godina to je moja prva briga i moj glavni posao. neumorno tražeći književni izraz za svaki svoj doživljaj i svaku svoju misao. kao deca u bajkama. ' 7. moj život bio ne samo lakši i prirodniji nego i mirniji. bez lepote. tada naša svest o životu postane za nas jedina stvarnost i njena igra. Bgd. prvi put pomislio da bi. napušteni od ljudi. meni to zvuči kao romantična priča bez svakog stvarnog osnova. pomešan sa nekom i zlom i posnom zemljom jalovicom iz koje niče samo uboga i nevesela šikara bez boje. Niko od nas ne ma šta je od onog što doživlju-jemo i zapažamo stvarno i stalno. ili kad nas izuzetni udarci bace odjednom IZ struje života na ivicu smrti. i to bezuslovnog i doslednog poštovanja. praviji i dosledniji da se nisam od mladićkih godina predao književnosti. Samo u Spaniji i na Balkanu mogu da se vide takvi nemilosrdno rastrgani i nagrizeni predeli u kojima svaki. plačući i dozivajući ni sami ne znamo koga u pomoć. uzimajući tu reč u najširem smislu. 5. kad čitam ili slušam o tome kako je neko svojoj umetno-sti žrtvovao svoj mir. Otkako znam za sebe. bez koristi. Ja bih mogao s pravom kazati da sam vek svoj proveo u književnom poslu.

i otpočnu da žive i delaju.kao tok krvi naše. Umesto toga zapalio sam cigaretu i sa prvim dimovima oduvao i posleđnje tragove svoje malopređašnje želje da nešto zabeležim. Likovi su iz našeg sećanja. I pre sam se noću budio prokli-njući svoje nagone i postupke. u svakom slučaju nesve-sno pozajmljenu. kao u snovima. U meni se. kako mi je to prešlo već u naviku i kako nisam uvek siguran da li beležim zaista svoju misao ili neku davnopročitanu ili čuvenu. koja bi mu davala snagu i dostojanstvo pred svetom i u njegovim rođenim očima. i niču i razvijaju se nezavisno od nas. i da budem onakav kakav nisam i ne mogu biti. zaboravio sam na svoju »misao«. a njene uspavane i pokopane slike — jedini doživljaji. oni me još privlače. nego po tome kakva osećanja u meni izazivaju i šta o njima mogu da mislim. kao neka nevidljiva zlatna podloga njegovih običnih reci i svakodnevnih postupaka. naročito u tom slučaju. Izlaze iz tame i gube se u magli. i da bi se od takvih prećutnih misli mogla stvoriti u čoveku mala riznica. ali život i igra kojima oni žive i kreću se pred nama njihovi su. i što mi je izgledalo vredno da se zabeleži. ali na drugi način: ne stoga što ih želim i što su mi potrebni. I pre sam patio. kroz vekove i naraštaje. jedini život. A sada osećam kako se u meni diže odvratnost pri samoj pomisli da nešto o tome zapišem. Misleći 0 svemu tome. stvarnu vrednost tih »-misli« i u slučaju kad su zaista moje. ali tada sam bar mogao da pišem. Tada se jave likovi iz dubine mutnih bezimenih voda te naše svesti. i bolno želeći da izbrišem ono što se izbrisati ne da. osećanja i pomisli. Ja i sada primećujem i posmatram stvari i likove oko sebe. i ćuti! Pre nego što sam seo da zabeležim to što mi je u tom trenutku na um palo. Grči se i savijaj. pomislio sam koliko godina već pišem tako svoja zapažanja. ali ceo sklop je zamršen i nejasan do besmisla. I pre je toga bilo. U tim slikama. a zatim nova sumnja u važnost takvih zabeležaka uopšte. Učinilo mi se odjednom da bi lepše. dalje. javila sumnja u 324 325 . svaka pojedinost je logična i stvarna. pametnije i poštenije bilo zadržati takvu pomisao ili zapažanje za sebe.

SLIKE.. PRIZORI.1 3. RASPOLOŽENJA .

Gledam. 1929) 329 . sve je prijatno. dok čovek sedi sam. Tada zapitah sam sebe. miran kao da sam pregledao carevinu koja je po mojoj volji. Sve što radim. U neko doba trgnu me jači huk koji dolazi spo-Ija. Zapalio sam sve sijalice u svim sobama. Nebo je svetio i lepo kao sve noćas. (Brisel. bez uzbuđenja: — Pred kakve je oluje ovo zatišje? Kakve opasnosti sprema? Oklevam da tu svoju pomisao napišem i utvrdim. gledam ili jedem. postale prijatne i recite. čitam. Nije ništa. mirno. Sve su stvari oživele. Nekoliko oblačaka. jer ništa nije stvarnije i istiniti je od takve slutnje koja bez povoda i neočekivano proleti mozgom. Noć odmiče brzo i neosetno. i svako oko traži svetlosti i svaka glava skloništa. rasvetljenih iznutra. Stanem i dugo slušam šum u svojim rođenim ušima. Izvesno. ne očekujući odgovora. i vama je dobro poznat taj beskrajni i nejasni razgovor između samca čoveka i tišine oko njega. i ne izaziva ni sećanja ni misli koje rastužuju. Vraćam se i sedam. Kiša? Ili tutanj kola koja jure u daljini? Idem polako do balkona. dobro i lako. Osluškujem. u noći. kao od zahvalnosti.'l'L" Veče kad se brzo smrkava i kad svako živo stvorenje obuzima strah.

I kad. i nemirnim ušima striže proletnje nebo. la Mejicana. Pustili su ga na prvu travu. lepše i sjajnije po boji i obliku. tako se malo iskreno razgovaram i od srca smejem da patim kao od neke nezadovoljene fizičke potrebe od želje za smehom. podmuklo i napadački. ovako krajem oktobra. ja sam prolazio sa velikim uzbuđenjem pored kuće u kojoj je živela ta porodica. ponovo setio i čuo glas kojim je nekad rečena. Tu sliku iz mog višegradskog detinjstva donelo mi je proleće. — Gle. Nigde na svetu nisam video predeo sa manje živih stvorenja u njemu. izludela od alkohola i od droga. Žale se građani i dokona gospoda. čuo sam gde odrasli govoreći o jednoj porodici kažu: — Imaju jednog brata koga ne pokazuju. zaklapa oči. Idući za tim senom koje mu se neprestano izmiče. mi trljamo ruke. jeste li primetili kakvo je cveće za kišovitog leta? Krupnije. moglo mi je biti osam ili devet godina. seljak nosi rukovet sena. s pravom. goveče brzo stigne na klanicu gde već čekaju kasapske ruke i konopci. 330 331 .Kao sve krajnosti u prirodi. zaražena. želeći i bojeći se u isto vreme da vidim toga brata koga ne izvode i kriju od sveta. a ono diže veliku čupavu glavu kao da je više željno vazduha i vidika nego trave. Kad je kišovito leto. A jesenja magla širi se po livadama. uđemo u kuću i osetimo da su sobe prvi put zagrejane. I čovek se prislanja uz radijator. i zagledao u njihove prozore. Ugojena i uvela pre vremena. vatrica. ali juče sam je se. U okolini Zeneve rastužuje čoveka veče vlagom i odsustvom ljudi i životinja. u detinjstvu. privija se uz čobansku vatru. Posle sam potpuno zaboravio na tu stvar sa bratom koga ne pokazuju. zaboravljene i duboko pokopane pod boljim pogodbama života. a ukoliko se družim. hotelijeri i seljaci. Ja mislim na jedno cigansko magare. a pred njim se otvara rastrgana balkanska ravnica i na njoj čovek. Žale se prodavci povrća. ceo se svet žali. naročito po boji. rana studen koja je naišla naglo budi u nama atavističke navike. Nekad. posle toliko godina. jer im je pokvareno letovanje. sa dubokim tragovima samara na olinjaloj koži. Ja se tako malo družim s ljudima. O nedostižnu šaku sena otaru krvav nož kojim živinče zakolju. U to vreme. umotan i zgrčen. a biju ga vetar i svaka nevolja. Pred unezverenim i upornim govečetom koje vode na klanje. * Anita. Ja ga posmatram kao slavu koja ćuti. maleno ali staro i bolesno. * Ide proleće. Ali. kao otrovni gasovi.

I priča. ali koji se opisati ne da. srećna je. kao veo nošen i kidan vetrom. tužno ostarelo pre vremena. izražavaju uzvišena osećanja. To je samo stoga. — Ovde sam izgubljena. Sa krajnjim i uzvišenim gnušanjem: — Buah! Flata! Y siempre esa plata! (Phu! No vac! I uvek samo taj novac!) Njeno telo. Jedino što je ovde živo. na sve strane. Zna svega dvadesetak francuskih reci. Dolazi čovek srednjih godina. pored mene je iznenada proleteo roj pčela i izgubio se u daljini. Svi mi kažu da sam luda i blesava. I gleda oko sebe. Tada se smeje i plače. Pokreti glave. o Mehiku. od kojih govor dečaka i devojčica izgleda kao nehajno gukanje. Najhladnija i najzdravija voda na svetu. osećajne devojke koja veruje u Boga. U govoru ljudi i žena karakteristični samoglasnici bez boje i jasne granice. dobre. — ne varam se. između šljivika. 322 * Sarajevo. kaže. tužan i pust. Raskoš u neočekivanim stvarima koje inače nigde i nikom nisu predmet raskoši. jer ne znam da govorim kao oni. tražeći nečiji pogled svojim pogledom koji vredi videti i zapamtiti. širi ruke u oduševljenju i ujeda se za prste od očaja. gde će se odmoriti onaj čovek. Kalfa koji brije gosta gleda u gazdu. * Svaj carski predeo. Mučna tišina u kojoj se čuje ne samo zveket makaza nego i pucketanje vatre u peći. gde živi njena majka {»ma-macita«). bez veze i smisla. i nije u stanju da učini ni najmanje zlo ili ružno delo. Stranac izgovara tiho: »molim«. koie otkako su postale izgledaju ruševne i sklone padu koje izgledaju nezdrave. Orijentalska. Trgnuo sam se i uzbudio duboko u sebi. sav predeo je dobio nov izgled i moje misli sasvim drugi pravac. Sto god ja kažem. i oni su često malko podšišani i ukroćeni. ali voda slobodno pada sop-stvenom težinom i razbija se o kamenje u belu penu. 333 . jer sam dobro video — oči rasrđene i rasplakane devojke. sad je odjednom sveže i oživelo. koliko treba za povratak u Mehiko. smeli. Gazda sedi za kasom i ćuti. prosto i za mene istinski lepo. Pokretom ruku i izrazom lica koji su dostojni najveće tragedije: — Kao budalu me gone. Sve to uzastopce. izgubljena među tuđim svetom. Pita može li se ovde malko odmoriti. nevine. nesrećna. Istina. U jednoj maloj berbernici. A odmoriti se mora. to su slapovi. Sve to zatrpano tišinom. I nemam dve hiljade franaka. gandijevska golotinja i zapuštenost. O Gvadalahari. ruke plemenite. A ja sam samo nesrećna. oni se samo cerekaju: Quelle blague! To je sve što znaju. voli sve ljude. kao sterilizovan. Najčudnije kuće. i živo srebro. Tada se ipak gazda rešava i odgovara. Kad može da razgovara španski. nije ovo mesto za odmaranje. kao dronjak. u tišini i čamotinji seoskog popodneva. rđavo odeven i slab. stran naglasak. A oči. Dok sam lutao pustim poljem. Pogrešan izgovor.sačekuje prolaznike u jednom mračnom i nečistom budžaku stare varoši. o nekom Hoselitu s kojim je došla u Pariz i koji se posle izgubio i napustio je. i izlazi zbunjeno. Ne može. a u kojima se zivi dugo'i prijatno kao malo gde. noge vitke. sa malim zavežljajem u ruci. Pitam se. priča bez kraja i konca. nezdravo.

pade neka noć. i sagnuo se i pio slatko. Ali kad stane da zalazi. dete je udarilo u plač. akrobacija i šala. nešto zbunjen. Svršena predstava. sa odsečenom crtom na horizontu. I dok se. Uzalud su ga umirivali da je to samo prva tačka. puna ne-izvesnosti i drhtavice i sa njom bezimeni. Policijski pisar. lice mu kao u vojnika od drveta. Trenutna iluzija iščezla. Molilo je starije da ne dozvole da se smotava lepi veliki ćilim koji mu 334 je izgledao prostran i šaren kao rajska livada i da se ne prekida divna igra akrobata i klovna. ali sve ih nadvikuje glas jedne žene. oštra i živa. da se savija kao naslikano platno. ona je među ostalima kao žena na zlu glasu. dok potpuno ne ugasi žeđ. Dete je plakalo gorko i glasno i umirilo se tek kad su se pojavili konji i bele mazge sa praporcima i plavim vrpcama upletenim u grivu. prokažena i žigosana. Samo i tu je bio jedan trenutak straha i plača. noću kad se natpis ne vidi. zadivljeno. žedan. ali odlučan i rešen da se brani. u ove jesenje dane. u rano jutro. Beograd pali svoje svetlosti do u beskraj i izgleda kao igračka za divove. unoseći se u lice ' u 16tu. gasi se kao žeravka u vodi. Mislim o nekom putniku koji bi prošao ovuda. Ona nadvikuje i zaglušuje sve ostale neprestano jednom istom rečenicom: »Svanulo. ćuveaavoHm na^o zagnjuilvanje u neki nepoznati život: to Je rečenica 335 . počeli da savijaju ćilim i pripremaju mesto za iduću scenu. Pored njega jedna žena. Trenutna iluzija koja prođe ne ostavljajući tfa-ga. Cas prkosno i kratko. da se igra nastavlja i da ima još mnogo lepših stvari koje dolaze. »■J'aime le brusgue plongeon dans une vie in-connue qu'est la phrase entendue au vol. na izgled devojka. pod grlom limenim broj 283. Ravnica se mrači i postaje kruta.Na jednom od najlepših slapova koji pada i otiče pored samoga druma postavljen je nadaleko vidan natpis koji kazuje da ta voda nije za piće: L'eau malsaine. ali voda čuje i oseća. ali svaki put drugim glasom i sa posve novom intonacijom. a lampa gori!« Ona izgovara svako pola minuta. Jedna mlada žena. sa crnom zalizanom kosom. nešto starija od njega. kao nerazumljiva jeza uz kičmu. Ta nezdrava kaskada nije ništa manje lepa od ostalih.«' Andre Maurois Na jednoj raskrsnici gradske periferije. Jedan krupan čovek u tridesetim godinama. * Nad Beogradom sunce sja kao da nikad neće zaci. Savijaju ćilim. skup ljudi koji se nešto objašnjavaju. te iste reci. uz njega žandarm kao senka. slabije odevena građanina. U mom ranom detinjstvu jedna od najvećih i najlepših senzacija bila je prva cirkuska predstava na koju su me odveli. suze su mu se same sušile na licu. Malo postrani dva proseda. ponovo smejalo. Vitka i bela. Izgleda mi kao da ne zalazi sunce samo. a zatim počne da se gubi i sremska ravnica. * Tek što je zašlo sunce i izbledeo jedan od najlepših zalazaka na svetu. i češće. Opet se pojavljuju znani. nego i zemlja s njim. žut i crn u licu. bezmerni jad kratkog života bez cilja i smisla i misao na smrt kao izbavljenje. Sunce je davno zašlo. Kad su posle prve scene. Potone zajedno sa suncem i modra gorska kosa u daljini. nepomični vidici.

da stvaram u mašti neku noćnu dramu iz dalekog predgrađa. hajče i doziva ostale ovce i jagnjad. čovek je pomišljao na ono malo Jagnje što ne može da hoda. Verovatnc će još neko i pored one žene uspeti da dođe do reci i da kaže još nešto osim one nerazumljive rečenice koju ona ponavlja kao lozinku ili ratni poklič. sakupljene u istom uzbuđenju. otupeli toliko da ne mare za jelo ni za piće. a lampa gori! Dugo nosim u razdraženom sluhu te reci i raznovrsne zvukove kojima su izgovorene. prolaznik. goneći ih pred sobom i pazeći da koja ne zaluta u stranu. Ali svaki i svačiji takav pokušaj prekida sredovečna žena sa crnom zalizanom kosom: »Svanulo! Lampa gori!« Ako je zaista poludela ili ako dobije srčani napad i umre. Bolesna devojčica u parku. kao što postoje i bezbrojne druge koje mi ne padaju na pamet. jer joj je mozak stao i jer druge ne ume da nađe. Treba videti mlade parove sa 336 22 — Znakovi pored pvrta 337 . proveli su noć u toj kući. Ostaje mi da nagađam šta se moglo desiti ove noći. istina manje jasnu i pouzdanu. Ve-rovatno će se tada razjasniti sve što se te noći desilo i uvideti ko je kriv za sve što se desilo. čas plačevno i tužno. ona će sići s pameti ili se rastati sa svetom noseći samo tu sliku i te reci. da objasne stvar u svoju korist ve-rovatno.onom krupnom čoveku i bacajući mu tu rečenicu kao glavni dokaz neke njegove krivice. Šta je moglo biti? Preljubnici neki koje je zamorila ljubav i prevario san i koji su uhvaćeni u zoru. nego što nas ono dovodi na misao. jedna lampa koju je neko zaboravio ugasiti. teško da ću ikad više naići i ovom ulicom. da od nje napravi svako čudo i pokor? Postoji svaka od tih mogućnosti. policajac u želji da razmrsi to klupko. čini mi se. da može biti i obrnuto. od jedne beznačajne sitnice može napraviti ogroman doživljaj. ne rastaje se s toliko bola i ne grli s toliko žara pri rastanku kao na pariškim stanicama. Prolazim. na samoj postelji. obraćajući se policijskom pisaru kao žrtva te lampe i toga svitanja. donese neko rešenje i iziđe iz te graje koja mu nije ni laka ni prijatna. a kamoli da ću sresti ove iste ljude. čas lelečući kao narikača. » Nigđe na svetu. nego zaostaje iza stada i zato ga čobanin nosi u naručju. ali koje su isto toliko mogućne i nestvarne. Jedni. Glavni smisao ovoga maštanja u prolazu nije u tome što nam ono daje uverenje. Gledajući je. za žene ni za policiju. u dvostrukoj krivici: da su izvršili preljub i da su zaboravili ugasiti lampu? Krupni čovek je proveo noć negde na zlu putu a ova besna žena ga je uzalud tražila. čekala. dok u meni još odjekuje i drhti glas izbezumljene žene. novca koji je izgubio ili zbog obadvoga? Da nije zavera neka? Ili mračan posao koji su otkrili nepoverljivi susedi? Da nije prosto mašta-nija i potreba za skandalom histerične žene kojoj je dosta. opet tražila i sad ga je najposle našla? Kockari. Ovo sada je epilog na dnevnoj svetlosti. Svi ostali zajedno uzalud nastoje da i oni kažu neku reč. drugi prosto kao svedoci. dok hrabri. i suviše. uz učešće policije i ove žene koja je izvan sebe zbog muževljeve tuče. obnevideli od strasti. i da ne razlikuju dan od noći ni lampu od sunca i meseca. ali za sobom čujem u nejednakim i kratkim razmacima i neočekivanim intonacijama: — Svanulo. tačno i sigurno. da se. Ali ja. čas vrišteći prosto i izgovarajući vriskom samo te reci.

I za trenutak mi se ukazao njegov sitni lik. Da H samo sporo raste. tj. Zadržao je novac u obamrloj ruci i nastavio dalje svoje tiho jecanje. Svak sa poštovanjem gleda i zaobilazi takav par i svak nastoji da ukaže pažnju ženi koja crvenih očiju i poluotvorenih usta ostaje na peronu i nemoćno još maše rukom koja je kao slomljena. i svaki čas pogledam u njega. Proleće. biće na onoj strani na kojoj je većina čove-čanstva. usta i grla. ni u kakvoj Sumi ni u kakvoj pustinji. Nije zahvalio. u mislima. u pariškom predgrađu. nosim sećanje na taj sat spavanja kao dragocenost. kao sneg. slatkim snom koji me ispuni svega tečnim srebrom bez težine. a naslonjen o stub. I u svemu tome nema ničeg ni stidnog ni pre-teranog ni smešnog. Odlazeći. sa mrakom. Možda samo jedna jedina reč. Nigde na zemlji. sipi. Tada se dešava da u tišini i polusvetlosti prevarim svoju muku i da zaspim kratkim. Osećam se kao zavejan. Samo žalovito gleda u prolaznike i tiho ječi. ili je uopšte nema i ne treba je očekivati? Ni to nije izvesno. podići nebesa i obasjati zemlju i nas koji smo sa zemljom vezani. Desi se noć pa ne mogu oka da sklopim od nekog osećanja koje svaki put nosi drugo ime i ima nov povod. kad legnem. kao završetak i rešenje svega. Dao sam mu nešto malo novca. ali se brže nego što čovek očekuje zabeli u zavesama svetlost dana koja rasteruje strahove. dremuckao kelner. kao u jednoj maloj kavani. slušao sam za sobom njegovu jeku i. pre nego se potpuno izgubila iz moga sluha. Posle. . samo njegovi sedi brkovi i kosa nečim neodređenim kazuju da je video nekad bolje dane. nisam se osećao tako daleko od sveta i ljudi. preko celog dana.. U tankom odelu. pomislio sam: Danas ili najdalje sutra ovaj čovek će biti mrtav. Neverovatna tišina. raste nevidljiva. Sve se čini kao da pupi. gori od stida od fizičke golotinje. teško vukući noge po snegu. ali koja bi bila kao vatra ili svetlost. nego samo naslućuje po sjaju na tornjevima i krovovima. stid od egzibicionizma osećanja. osećam u sebi ostatak toga jutar22* 339 . — Samo tišina. obasjan i preobražen.koliko paganske iskrenosti udišu dah jedno drugom i prelaze prstima poslednji put preko čela. Izgleda mi neverovatno da ću moći ćelu noć provesti tako. kako nestaje u slavi koja se zove nepostojanje. I još iduće noći. Uvek u ovakvim časovima predaha očekuje se nešto sa neba ili iz dubina. Kišovito veče sa vedrinom koja se ne vidi. kao u obasjano mesto na planini. zane-melog i obnemoglog od studeni i sirotinje. Zaustavlja se. planuti. U blizini bolnice sreo sam jednog starca. ali koje je u stvari uvek jedno isto. onakve kakve ih pevaju ovde po kafanama.. Ne prosi. 338 osetim onaj bolni i potresni stid koji sam poznavao u detinjstvu. Kad čujem ruske ciganske romanse i naše »sevdalinke«. Ali ništa se ne dešava. i da će svojim vrškom odjednom prokinuti i pocepati tišinu. kao da ga ono održava na zemlji. očiju. Sve se čini kao da će ta reč otkrovenja zazvoniti. sav pomodreo. na obrvama i trepavkama. i svega što znam i poznajem. u koju sam dolazio jedne zime i u kojoj su prosedi građani igrali piketa.

U Biikureštu. I to je činio savesno kao da vrši neku dužnost prema svojoj nesreći na koju se još nije mogao naviknuti. moj bezimeni nekadašnji poznanik i ja. sagledao nagu dušu ovog rumunskog poluseljaka i sav krotki. se-dimo. mirnim. Samo svaki put kad bi. Bio je krvav po čelu i rukama. U automobilskoj nesreći poginula je jedna žena. a muž joj je lakše povređen. Ali lice radnikovo bilo je sveže obrijano. iskrpljen. To je bio neki mali čovek iz unutrašnjosti koji je došao verovatno da traži nameštenje u prestonici. majke i deteta koji beže sa svojim • Bekstvo 1 bornvHk u Fglptu su misterija koia ml Je veoma praga: ona me podržava.-«' Ch.. Covek je bio u pedesetim godinama. bespomoćni i bezimeni narod uopšte. kosa pokvašena i u njoj pokušano nešto kao razdeljak. na nogama iste takve teške sirotinjske cokule bez oblika i boje. ali ne mogu da mu se setim imena. u parku Karol. il est mon modele dans les voyages et l'ćloignement. Covek je gledao u sočivo aparata nekim pogledom koji nije mogućno recima opisati. zgnječen i razmrskan. gledao sam kako jedan od onih jevtinih uličnih fotografa namešta svoj smešni starinski aparat na tankim visokim noga-rama. 340 342 . Na njemu dugačak crn kaput. brzo se popravljao i menjao glagol u prošlo vreme (»Moja žena je bila. sa tragovima jela i putovanja. I tako evo i sada. rekao nešto u sadašnjem vremenu (»)-Moja žena je.. Na pitanja je odgovarao prisebno. de Foucauld Još jedan od »susreta« koji daju veliku i iskrenu radost koju ni živi ljudi ni dragi predmeti ne mogu da pričine. Da zabeležim veče kad nisam mogao da se setim jednog imena. Strahovito miran. Ćelo božije veče prolazi taj čovek mojim sećanjem. sa svakim trenutkom iskrsne poneka pojedinost.«). činilo mi se. Tek malo docnije pogledao sam čoveka koji treba da se slika. Još noću. pokrivena kišnom kabanicom. u njemu sam. govoreći o svojoj mrtvoj ženi. kao da nešto važno i spasonosno očekuje. ali želi da pokaže da je potpuno svestan nja »La fuite et le sejour en Egypte sont un mystžre qui m'est tržs cher: il me soutient. Čekali su komisiju i mrtvačka kola. strpljivi. izlizan. bojažljivim pogledom koji se i snebiva i hralDri i moli i strpljivo čeka kao da od onoga što se krije u toj spravi očekuje neko rešenje svih svojih pitanja i nevolja. posle ponoći. kao dva pokojnika. lepo odeven bečki Jevrejin. Svet se iskupljao i objašnjavao. otia je moj uzor u putovanjima 1 udaljavanju. pre spavanja. a žena ispružena na asfaltu. koji zbog poslova živi već od duže vremena u Beogradu. seđ. brkovi slabo ufiti-Ijeni.. ali imena ne mogu da mu se setim. Znam i pamtim čoveka i njegov izgled i njegove pokrete i pojedine reci. Ima više od dvadesetak godina da u likovima čoveka. Danas sam na putu između Zemuna i Batajnice naišao na strašnu sliku.-«). Automobil je ležao pored puta.. sve mi bliži i jasniji biva. javljao mi se taj pogled.njeg sna kao kvasac za duboko i tvrđo spavanje od kojeg se sutradan diže i oporavlja u meni sve što je poharano i oboreno za vreme nesanice minule noći.

ma kako oronula i zapuštena bila. 343 . nema bar pedalj zelene bašte. tanak decembarski vetrić. Sto je više odmicala noć i navirao svež vazduh iz daleka. — Molim vas. nestalna pogleda. ne postoji na Istoku građevina koja. umreti još strasnijom smrću od koje nema bekstva i za koju nema Misira. s druge strane. Toga građevine na Zapadu nemaju. Ali. Verovatno da sakupi prilično novca bogoradeći tako. vazduha donosi i — miris zumbula. Jedan mršav. gde su oluje česte i neobično žestoke. Tu su zamori i odmori. detinjstvo. Jasno vidim crne leje sa pravilno posađenim cvećem raznih boja. A ko ima fino uho može da čuje i kukurikanje petlova koji dole naveštavaju promenu vremena. U sredini svake boje. slabo odeven. to nije varka. strpljenje i dosada. Ne znam pravo da li me ta studen probudila ili mi nije dala da zaspim. On boluje od svoje uloge i umreće. bled čovek. on je doterao dotle da izgleda kao leš i da oni koji stvarno gladuju. mladost i starost. A čim sklopim oči. Ne. Kroz otvoren ali zastrst prozor dolazi svežina i osvaja sobu. od svoga laganja kao od istinske gladi. prljav. ili samo jednu jedinu saksiju sa pažljivo negovanim cvećem minđušice ili ruže mesečarke. Sve to da bi se produžio život time što će se dete spasti od strašne smrti. iza kojeg se naslućuje sneg. Ne znam po čemu prosuđuje ljude. gospodine. Od juče nisam ništa jeo. ili česmu žive vode. ona bi zaudarala kao leš i trovala sve oko sebe. To mesto je duša te trošne zgrade.magaretom tražim dublje značenje i gledam oličenje ljudske sudbine. neznanja i neizlečive lenosti zapustili jednu zgradu do ovog stepena. na obali Pacifika. U neko doba osetih da ta struja studenog 342 Teško je naći na Orijentu građevinu koja je ćela lepa. Tu su u tri ljudska lika predstavljena oba pola i sva tri doba ljudskog života. celoga tela i svih mišića. posle tridesetak godina. Studen. Ali stalnim ponavljanjem reci o svome gladovanju i neprestanom glumom lica. kao Boga. I svakom kaže istu stvar. žuta daščica sa imenom cveća. Mornari pričaju da se za letnjih tišina mogu videti na dnu mora ulice i kuće i ljudi kako sede pred kapijama. U varoši Kalao. ali vidim da bira one kojima prilazi. postoji priča o starom pristaništu koje je za jedne bure zauvek potonulo u more. Kad bi u zapadnoj Evropi sa ovoliko nebrige. pošto odraste i ispuni svoje pozvan je. A to dete će. postelju i mene. čista. sreta ulicama prolaznike i prosi. a ne prose. Tako večeras bdim u cveću kojeg nema i ne može da bude nigde u mojoj blizini. Tu je jedna od životinja za koje je naš život vezan tužnom simbiozom. Tu je neizvesnost koja prati svaki naš pokret i pogled i sa njom misao o anđelu zaštitniku. i nada u daleku bolju zemlju Misir. sve sam jače i jasnije osećao miris cveća. Možda sam nekad video takav vrt pa zaboravio. i kojoj se ništa ne bi moglo prigovoriti. pored para. sa tragovima neodređenog ali vidljivog poroka na licu. briga. preda mnom se otvaraju površine zasejane zumbulima i lalama. izgledaju malo bolje od njega.

Kalemegdan je bez drugog osvetljenja. pošto porastu do neke mere. Lepa svetlost! Kad nestane mene i ovo malo moje svesti o sebi. Idući kroz šumu. To vreme počinje prvih dana aprila i traje otpriUke do početka oktobra. a kamoli sitan cvet u saksiji. dignem granu pored puta. teško se raspoznaju. koji je jedan i jedinstven pod raznovrsnošću oblika i pojava. živa. je teško rastati se sa njim kad se primaknem varoši i kad moram da ga bacim. sveobuhvatne.Orijent je divno čudo i najveći užas. jer ti njemu granica između smrti i života nije jasno određena. sav od belih površina mesečine i snega i tamnih. vedrim nebom koje je sve od zelene svetlosti. na visoku mestu. koja je u punom suncu. stoje tako povazdan. hteo bih da postojim — ukoliko je neophodno da se postoji — bar jednim delom sebe kao malo dnevne svetlosti u vazduhu. nego krivuda i treperi. ali ne mogu da odvojim pogleda od njega. Za vreme šetnje od dva sata. Zemlja je za-mrzla. onom viđenom i znanom kao i onom koji nikad niko ni naslutio nije i onom koji je uzaludno prošao ili naglo prekinut. Teško je u ovoj zemlji biti i kamen i drvo. na predmetima ili u očima ljudi. ovi cvetovi stalno strepe i podrhtavaju na vetriću koji povazdan pirka dolinom reke. o borbi 345 . snagama i otrovima. pijući kafu i pušeći duhan. To stalno drhtanje postaje mučno i bolno očima. da mi 344 Na Istoku je zemlja još presna. neumerene sUe i raskoši. vazduh oštar. Dokoni ljudi po baščama i čardacima. pred prozorima. o rastu i stvaranju. Kad dođe vreme da se u šest sati posle podne može čitati bez druge svetlosti sem dnevne — za mene počinje pravi život. okrešem je i napravim od nje štap. pojave se nad Bakljama i oko Trebevića beli oblaci. O postanku i pokretima života. Na uskom balkonu. studenim mesecom. i zaziru jedan od drugog. Neverovatnom brzinom se privikavam na ljude i stvari. Ali čim odani i sunce odskoči. Zimska noć sa tankim velom snega na zemlji. osen-čenih uglova između gradskih platna. tako upoznam svaki prevoj i svaki čvor na njemu i tako ga zavolim. I ti oblaci. nepomični i teški iznad varoši. guste bele. Prolaznici retki. srebrnaste i sive mase. Misli su munjevite. Iako je letnji dan i sunce šija. imaju stalno pred očima te oblake kao bele svilene carske čadore koji u njihovoj mašti izazivaju pojave i prizore nejasnih pohoda i ratovanja i slike čudne. Ni u julskim danima Sarajevo nije bez svežine Osvane vedro i sunčano jutro. pune saksije rascvalog cveća u raznim bojama. dobra polovina godine. To je čitav doživljaj i mali bol za mene. sa nevidljivo sitnim zvezdama i punim. i sami obasjani suncem. vezujem se sa svim i zavolim sve oko sebe. sa svim svojim još nesasušenim sokovima. kao deo sebe.

kao u starinskim dramama. Od pijanih ljudi. Ništa ne bi bolje i jasnije govorilo budućim naraštajima o našem vremenu nego te mla347 . sujetne pomisli i začikavanja mašte koja kvare naše dane i noći i slabe nas za važne i velike napore u životu. vidim po ulicama znatan broj mladih žena sa prosedom.. od mladića. Kad čovek zađe u godine. Drugog dana i boga i sunce. »lomi glavu«. lomljenju. gotovo ovaplo-ćene. tragičnom kidanju ili prirodnom dotrajavanju. Sto mu nisam napojila junce. promeni oblika. Čini mi se da vidim kako je iznad glava tih slabih stvorenja prošla ruka ovoga rata i posula ih prevremenom sedinom kroz koju još prosijava mladost. i čini mu se da se ukus masa stalno kvari i pogoršava. koja se ovako žali na muža: Kad sam pošla za dragana moga. jasno. kao odraz velikog unutarnjeg talasa u zemlji. o sudbinama ljudi koje sam poznavao i o toku svog rođenog života. Sedi. U stvari. pa i sasvim sedom kosom. nepopravimo. — Ne ide mu se? Ne ide mu se! Ni zrnu se ne ide pod žrvanj. gorenju i sagaranju vidljivog sunca kao i unutarnjih vatara u svemu što živi. treba videti kako tada razmišlja. bića i stvari. te glave će brzo i još jače posedeti. Da te ne obiđu. To je šteta. riđu. Ta se slika neće moći sačuvati za budućnost. Sve je u tim mislima veliko. ali još mlada. pa zatim potpuno iščeznuti sa ustalasane površine živih prolaznika.. izgleda mu sve što se po ulicama i kafanama peva manje-više ružno i besmisleno. to je uvek ista besmislica. Očigledno je da se on svakoj brizi koja na njega naiđe daje ceo i da se troši i lomi bez poštede. Njihova lica su izmučena. jer se veća i neverovatnija čuda zbivaju u meni i oko mene. kao i u Beogradu. koji izlaze teturajući iz krčme. malo pognut. gleda preda se i s vremena na vreme izgovara poluglasne reci. kao da radi neki težak fizički posao. One su izdvojene potpuno iz mene. Noć istinske veličine i izvesne propasti. kakv je bio i kakav je trebalo da bude. Sve to sa jednom teškom i dostojanstvenom ozbiljnošću kakvu varoški svet i školovani ljudi ne poznaju. Prvog dana opsova mi boga. Hi pesmu odskora udate mlađe žene. ^ 346 Ovde. dok je ne resi ili ne preboli. Nimalo se ne bih ni prepao ni iznenadio kad bih ugledao duhove kako bedemima šetaju. ili tuguje.i sticanju i njihovom zamahu koji živi u svakome od nas. Ali zato pre i posle toga njegov duh istinski miruje i ne poznaje naše nezdrave nemire. pa. Teraj. o njihovom ukrštavanju.. znoj mu izbija u graškama po čelu. Kad seljak ima neku tešku porodičnu brigu ili veliku štetu u imanju. a oblici tela odaju još bolje njihovu mladost. Narod ne može da bude bez rime i kakve bilo desetke. čovek može da čuje nove pesme na stare melodije. kao ni bez duvana i rakije. koji na malim kolima dogone iz okolnih sela mleko u Beograd. o umiranju. kume.

jer ima mesta na kolima i za trojicu. one uzimaju masku lakog. i zavaraju oči publike. jednu vrstu čudnog baleta koji je i jadan i uzvišen i pomalo smešan. On ne zna ni za koga oko sebe. čudno. nudi i da plati. Kao smrt samu. ali je očigledno zbunjen i uplašen. Hoću da te vidim kako ideš pešice. Neka u ovoj zabelešci ostane bar pomen o njimav (Sarajevo. na peščanoj obali. kojima je potpuno ili delimično ukradena bezbrižnost i radost mladih godina. niti pomišlja kako izgleda u očima drugih ljudi. stupajući kao po žici. posle bombarđovanja Beograda. kako nikad nisam video čoveka da korača. Tako savladaju i svoju zebnju i teški napor. kako izgleda. uredna i svetla. 349 . i samo igra svoju igru sa smrću. GJodine 1941. cveta bez mirisa. i kako bi odlazeći uzdahnuo: »-Ah. be-žali su mnogi građani drumom ka Avah. najlepša je svoja kućica. 1)Na morskoj obali misao je sporija. Da bi prikrile svoj strah od uvek mo-» gućeg neuspeha i odvratile pažnju gledalaca od napora. kako iskopavaju neeksplodirane granate i odnose ih na jedno pusto mesto da ih tamo demontiraju.de sede glave. Pr -natrao sam španske igračice kad izvode neku tešku figuru.« Slovenaćka kućanstva su redovno čista. 14. ili na one modele u etnografskim muzejima. rede se javlja. Tako je i zašao za ugao. oborenih očiju. Jedan moli seljaka da ga primi na kola i poveze. u prirodi. koji nikad nije lep. Jedina mana tih kućanstava je u tome što pomalo liče na sakristiju. god. juna 1946. Nedostaje im onaj topli individualni dah koji oživljuje naša kućanstva. 2)Samo se sa stihijom snega može uporediti stihija mora.> * Video sam. » Uvek mi se vraća pitanje: zašto su javne zgrade na Istoku tako neprijatne i redovno zapuštene? U tim zemljama kao da su hoteli tako udešeni kako bi svaki koji u njima prenoći imao prilike da razmišlja i dođe do uverenja da je lepše i bolje sedeti u svojoj varošici nego putovati po svetu. ah zato je finija i oštrija kad se javi. »Ima«. izgleda. ' 194«. Bled je u licu. Seliak odbija. Ovaj moli dalje. ljupkog osmejka. Sva mu je krv oko srca i sva pažnja i sva snaga usredsređena samo na to da se neopreznim pokretom ne probudi smrt na ramenu. i korača sitno. pri-sebnošću i nekom nezainteresovanom revnošću koja im je. ali koji je i uzrok svih nemira i nereda u njima. On vrši opasnu dužnost koja mu je pala u deo. on nosi čudan teret na desnom ramenu i pri tome gazi što može tiše i lakše. pa kakva bila da bila!-« 348 Tri misli na morskoj obali. Jedan posve mlađ vojnik nosi na ramenu jednu takvu granatu od tridesetak kila. 3)Kraj mora nema. a slovenačke žene ih vode sa mirom. kaže seljak »ah neću da te primim. svom snagom svojih mišića i ćelom pažnjom usred-sređen samo na jedno: da ostane živ i da se što pre srećno oslobodi svoga nemilog tereta.

vezivali svi njegovi. Ručao sam sa jednim našim čovekom i jednim Svajcarcem. čoveka inteligentna izraza lica sa zdravim. grupa mladića. na primer. Putovao sam sa seljakom iz okoline Sarajeva. kako su punili i palili lulu kad bi im se ugasila. Šumovite padine i goli planinski visovi paraju nebo i oblake. Po načinu kako su pušiH. Od nje su i ljudi ovde vesti i racionalni i u isto vreme hladni i bezobzirni. Bolje nego po onom što su govorili. —Ne. ovog trenutka. prodorna i svirepa. domaćih. Ono što je na njemu naročito padalo u oči bio je njegov crveni šal ovlaš savijen u velik turban oko glave. Obojica su pušili lulu. Taj crveni šal vezan je i tradicionalno. izjednačuju ga sa sobom. onako kako su ga. Kad čovek stigne s mrakom u Mostar. To je mesto na kom treba raditi. ali i slobodno i lično. » Na bačkoj ravnici nebo i oblaci gutaju pređeo. obuhvataju ih i čine sastavnim delom predela. A ja nisam taj. Kad zvezde stanu da osvajaju tamnomodro nebo.* Na vreloj pržini. —Sto ne bi ti tražio da te postave? — pitaju jednog crnomanjastog mladog . U brdovitim. sept. Reč je o nekom upražnjenom dobrom mestu. slična bledom prvom sjaju svitanja na prolećnom nebu. svuda prisutna. živa. ponad okrugle gradske kule. A na severoistoku. kao da ga je on prvi i jedini sad. na njegovoj površini najpre se javi pri dnu bledozelena a pri vrhu slabo rumenkasta razgalina. planinskim krajevima je obrnuto. mogla se videti sva razlika temperamenata i vaspitanja dva razna i različita naroda. pa se sutradan probudi ne sa prvim zrakom nego tek oko sedam sati — on tada najbolje može da oseti razliku između svetlosti u Mostaru i. 1951. naročito su guste i izgledaju kao roj zlatnih pčela oko mrke košnice.* * Kad pupoljak divljeg kestena koji je nabubreo. ritualno gotovo. ona je snažna. * 1. u razgovoru. one u Sarajevu. vezao proizvoljnom igrom svojih prstiju i svoje mašte. hoće da se otvori. iskrenim osmejkom. u nizu naraštaja. one se u sve većem broju i sve jače javljaju i kupe tačno iznad slabo osvetljenog kamenog grada. smolav i mrk. Svetlost je u Mostaru elemenat za sebe.

i ona su zvonila »na jednu stranu«. To je 35T . kakve do tada niko na tom ostiTnj nije video. Kad je uvođenjem avionskog saobraćaja omogućeno brzo putovanje na Grenland.350 Strašna oluja sa grMom. Vetar je tako jak bi* da je zaljuljao zvona na zvoniku. kao što se zvoni za pokojnika. prva zvanična delegacija danske vlade donela je buket svežih ruža.

Svet se iskupljao i gledao buket kao čudo. se žalio da ga miris lipe »nervira«. Jedan maliciozan stranac uvek je tvrdio da je to samo koketerija i jedan naročit način laskanja tadanjem predsedniku vlade koji je gluv »comme un sac de charbon«. Sedeo je sa svojim društvom. Samo je jednom rekao: »Ja bih takvog čoveka svojom rukom ubio. u svakoj prilici. Reč je bila o nekim meni nerazumljivim sporovima i omrazama u njihovom mestu. Istinu valja reći.bilo veliko iznenađenje i krupan događaj. 352 353 . kao da pritiskuje obarač. »Ja živim umereno«. I tu onaj visoki čovek bez osmejka. a dan je bio vruć. god. ne puši. jer se bojim da ne pomisli da mu laskam oponašajući ga. izmerivši jednoj mladoj ženi oku krom-pira. i tim povodom piše: M-Ne smem da mu kažem da je kod mene isti slučaj. Istu manu imao je i Svift. U junu mesecu lipe su cvetale i širile snažan miris koji je prodirao i u vilu gospođe N. U turskom Ministarstvu inostranih poslova bile su u ono vreme (oko 1936. za susednim stolom. ' Cuo ođ Dinca u Nlcl 1B5& * 27. marta 19S2. Imala je i sina jedinca. i nisu to krile ni najmanje.) sve glavne ličnosti nagluve.« I pri tom je podigao i malo savio svoj dugi sivi kažiprst. koga je dobro poznavala i sa kojim je bila u nekom srodstvu. i dok su svi govorili. kratka i naoko bez smisla. Sin gospođe N. Iz razgovora sam razabrao da ne pije. prvi ministar kraljičin. nije govorio mnogo. predsednik nije udovoljio toj želji. igrao oko njega i plakao od uzbuđenja. lord Harlej. U Sviftovim pismima vidim da je njegov šef i zaštitnik. on je ćutao. Glas mu je bio promukao.) Zatim je dugo vremena upotrebljavana uzrečica: »Taka zemlja!« A sada čujem kako muškarci u čaršiji dovikuju jedan drugom. da od njega dobija glavobolju koja ga sprečava u učenju. Docnije je razgovor za tim stolom oživeo. koji ne pije i ne puši. Prepirali su se živo. kako bi njen sin bio pošteđen mirisa koji ne podnosi i kako bi mogao da uči. ali ostaje činjenica da je ona zaista to tražila. u svima mogućnim tonovima: »Ne daj na se!« 23 — ZnakoTrf pored puta Gospođa N. Na ulici pred njihovom kućom bio je niz visokih i snažnih lipa koje je Opština tu posadila pre mnogo godina.« U sarajevskoj čaršiji kruži uvek poneka uzrečica. lenjo. Naročita radost vladala je među ženama i decom.^ Gospođa N. maturanta. upitao ima li u šta da primi krompir. a stav hijenski nakostrešen. koju čaršijski ljudi ponavljaju neumorno. imala je vilu na Topčiderskom brdu. Tako se nekad dovikivalo: »Imaš u šta?« (Stvar je potekla od bezazlenog baka-lina koji je. je molila predsednika Opštine.^ U vagon-restoranu jednog voza video sam čo-veka sa licem koje ne poznaje osmejka. bio gluv na desno uvo i svakome okretao levo pri razgovoru. opscen ili podrugljiv. nego upadljivo pokazivale. i u baštu oko vile. da naredi da se poseku te lipe i na njihovo mesto posade kestenovi. ne čita knjige i ne ide u pozorište. uvek šaljiv. rekao je sam. nedarovito i razmaženo dete koje je teško učilo. dajući joj smisao koji žele i koji im trenutno treba. jer su svi osim čoveka sa hijenskim izgledom pili crno vino.

odlazi na jednoj. a Haleta kaže da Bog nema prezimena. na njemu je pečat neke velike brige koja čoveka obuzima celog. Markovića u Sarajevu 194S. što haljinka izmijeni čo-jeka. odgovara baba uvek sa rezigniranom iionijom na dedovu šalu.« * —Babo. ima nečeg odsutnog i mrtvog. Pomerio sam se kao od udarca. levoj. pedeset godina! Sve da si mi pevala kao ona u Operu što peva. kao da čita iz knjige. i na mene je naišao deo one brižnosti. 354 23* 355 . kao što ne može umrijeti.. pa bi mi dosadila. Smogao je svega toliko da kod Jevrejina Pred imaretom »kalupira« svoj stari fes. pa . tako da se mesa ju međusobno i teško razhkuju jed-^-^ od drugih. bre. Ko izgovori: »Bože moj!« i pri tom samo pokaže rukom put neba. pravilno i mimo. Podsećaju na bombardovanje iz vazduha. čovek iz naroda. ljudi. nit je lijevo nit je desno. posle više od pedeset godina bračnog života. kao izvinjavajući se što je zadremao: »Drjemovna ova bjelina. nit je sprijeda nit je straga. kaže. Ali to lepo lice. Nema lika ni izgleda. • Cuo ođ M. koji nosi i sitne pahuljice snega i bele latice preranog kuhara.' • Pariz 1949. Nit je gore nit je dolje. * Ciča je.. taj je već izišao iz vjere. sedi malo podalje ođ mene i privlači moj pogled. — Kad se digla. visoka. Dok blešti sneg na suncu. Lepa žena. * __ Vidiš! Kažem ja. jedan Bosanac. govorio babi: »Pedeset godina. gromovi odjekuju jače i svaki ostavlja utisak prave katastrofe. April. nisam mogao da uhvatim na njemu ni zračak onog sjaja koji se inače uvek javlja na hcima tako lepih žena. hoće!« — To je najnovija od tih njihovih uzrečica. kako je Bogu prezime? —Svemogući.« »A ti meni nisi dosadio. A kad je taj fes stavio na glavu i pogledao se u ogledalu. Usled blizine i teskobe brda oko varoši. Ma koliko da sam ga posmatrao. I gledajući je kako. Stara muslimanka govori napamet. nimalo! Ni najmanje!«. On je sve. On nit je rođen nit može roditi. hramljući. bele kože i crnih očiju. to je čudo!«' Čudna je ova sarajevska grmljavina za vreme letnjih oluja. savršeno vajanoj nozi. bujne crne kose. Posle gotovo vrelih dana neočekivana studen sa oblačnim nebom i hladnim vetrom. Na jednom kongresu. Jedan siromašan musliman s Vratnika nije imao novaca da se ponovi za Bajram. — Bog nije niđe.A nedavno sam čuo kako čovek sa jednog dućana ironično dovikuje drugom: »-Hoće od toga. mršteći se jedva primetno ođ bola pri svakom koraku. video sam da joj je desna noga amputirana i da hoda odupirući se o kratku štaku. on je sa divljenjem i zadovoljstvom uskliknuo: »E. Ne.

Gornja i donja usna gotovo jednake po obliku i veličini. Mislio sam: žao mi je što ovaj trenutak neću nikad moći u se-ćanju ponovo doživeti. ispunjena medom. Ona peva. Majka izgovara reč po reč. a sin zlovoljno i sanjivo ponavlja za njom. oči oborene. koje je vrlo obično i često. koji je širok i jak kao crven mesnat tučak među laticama čudnog tropskog cveta. »Ovde Jovanović. tu se odaje: i tu se vidi da peva sa skrivenom unutarnjom slašću. kako na telefonu izgovara: »Ama. tako da sporo i nepotpuno moduliraju glasove. a u drugoj sobi majka sprema sina za prvu pričest i za ispit koji mora pre pričesti da položi. U snu. Deset božjih zapovedi. jer tek što jedna drugu dotakne. I to je bilo jedino što sam žalio i što mi je u celoj stvari izgledalo kao nepovoljno i neprijatno. Upravo. dečak viče ogorčeno. Činilo mi se da sam odjednom prenesen u daleko planinsko selo na prisojnoj i pokošenoj strani proplanka. glas je ujednačen i zaobljen. razu-mete li vi srpski!-« * bio namenjen. Izgleda da peva tuđim glasom pesmu tuđe ljubavi i radosti. Njen pozdrav je odavao vedrinu i nevinu zbunjenost. kada se glas zamagli malo pre nego što će se sasvim prekinuti. o kojoj ni njen izgled ni njen glas ne kazuju ništa. Ali sam u tom žalio i sve ostalo. koji čuje šum na stepeništu a ne vidi nikog. Usta divno nepravilna. Jovanović. dragoceno nasmejanoj zbunjenosti bila je sva nenačeta radost koju ona i ne sluteći pruža svakom ko je vidi. posle dužeg kolebanja između života i smrti. Ali na kraju pesme. te usne se neprestano suše i ona ih često vlazi grizući ih sjajnim zubima ili prelazeći preko njih jezikom. Ćelo telo nepomično. Previla se u samom pasu. pa tek onda po onome kome je 356 . naj-posle. malo nespretnog i dobro vaspitanog dečaka. otac sedi i radi. sa krova nekog oblakodera. plačevnim glasom: »Ne treba mi žena! Neću! Ne treba mi!« Navršava petnaestu godinu. ali kad dođe: »Ne poželi žene bližnjega svoga!«. osmejak ih razdvaja i između njih se pokazuju beli snažni zubi. i da sam za vrelog letnjeg dana ušao u neku seosku ostavu koja je sva od smrčeva drveta. viče: »Ko je to?«. Pozdravila nas je. koga vi tražite?« i. očiju krupnih i modrocrnih kao trnina i uvek vlažnih i nasmejanih. radosno napućena i teška. U toj lakoj. Ne ubij! Ne ukradi! — to ide još nekako. Taj čovek boluje od srčatte mane i tako je uplašen i u svakom trenutku svestan svoje mane. raznim voćem i sasušenim travama. Izgubio sam ravnotežu i otisnuo se. ona je pozdravila staricu koja je sedela iza mene. kako izgovara svoje prezime. lice mirno. te njene još malko blede usne nisu gotovo nikad sastavljene. ali je razvijena i snažna. poklonom zbunljivog. Padao sam. da 357 Uveče.« Obratite pažnju kako građanin. ali njen pozdrav je pao najpre po meni. i padajući još uvek sam mogao da pratim i nadzirem svoju misao. mlekom.

nekako srećno-slučajno. rastu zeleni kaloper. Svaki od njih proba kod nekoliko njih pre nego što robu kupi. dok sadi i okopava cveće. sastavljenih tako da se ni proviriti ne može između njih. pa se ne boj nikog. Sve to stvara pijanu graju. Među seljacima koji piće nude ima domaćina koji trezveno i oprezno gledaju da svoju robu što bolje prodaju. a novembar je mesec.. Cuo strašnu reč. dok ima! Roba govori — gazda laje.« Jedan seljak viče: »-Ide radnja kao voda ladna. zbijene u osojno mesto između naličja kuće i susednog zida ili ograde od viških dasaka.« 359 358 . ljudi i žena. narode!-« viče jedan bedno odeven. navali.a hoda kao senka i govori kao bolesnik. Izraz lica mu je napregnut a odsutan.. Jedan debeo i podaduo čovek bez zimskog kaputa. a ima i nečeg zavetnog i grobljanskog. punu vesele vike i duhovitih dobacivanja. na veliko i na malo. Na pijaci Zeleni venac seljaci prodaju vino i rakiju. od ljudi koji su negde iz zapadne Bosne. narode. I Turgulje — rane šljive. kao kod čoveka koji prinese uhu sat i osluškuje da li radi. Kod jednog bureta vina vodi se dug razgovor između polupijanih građana i isto takvog prodavca. narode. koja je uvek malko nagnuta kao da ni prvog dana nije bila prava ni ravna. ali mnogo probaju. — Ako te uhvatim. prljav i neobri-jan seljak lukava izgleda. zasađene domaćim. Ali tu se stalno kreće velik broj pijanica. ajde. ali ima i takvih koji i sami piju. objašnjava: »-Idi pravo i čini dobro. latifom i šebojem. »-Ajde. Svi su oni napola ili potpuno pijani. stegnute i pri-tuljene svim onim što u životu nije lepota. Ljudi dolaze sa flašama i kupuju piće. Staze između tih leja nisu šire od dobrog pedlja. prigušenih a silnih osećanja koja su iznad svakidašnjih. ispiću ti oči kao turgulje. a posle i one zarastu sitnom travom sa ponekim cvetom od rasutog se-mena. igra ni bezbriga. Ti vrtići su kao skrovit oltar u slavu kratko-vekih. o okolini Sarajeva. Izgubljene i pomalo tajanstvene izgledaju te baštice. a kod njega je to stalan izraz. . po veličini nejednake leje. ili možda i namerno. neophodnih potreba. iznad nužde i stege ličnog i zajedničkog života. Ajde. Uz samu ogradu. obično eliptična. popovom kapicom i zijevkom. a ne pred njom. ima preobilja životne radosti. da takva leja liči na šaren uzorak za ćilim koji nikad neće biti otkan. One su obično nepravilna oblika i minijaturno malene. uvek istim čedno jednostavnim cvećem niska rasta i žive boje: nevenom. koji malo ili ništa ne kupuju. U njihovoj zagonetnoj jednostavnosti i prostoti složenog porekla ima nečeg od rituala i vradž-bine. koliko da čovek može jednim stopalom na njih stati. ali uvek nepravilna oblika. Sve to zasejano tako gusto i nepravilno.* Na periferiji malih bosanskih varoši zapazićete karakteristične baštice koje su ponajčešće iza kuće. Sastoje se od dve-tri povisoke. samo što to kod čoveka sa satom traje trenutak-dva. bokor sabljice ili tamnocrvenih ge-orgina. zato za njih ima tako malo mesta i zato su sa toliko ljubavi sađeni i gajeni da se to na prvi pogled oseti.

kad je hteo da joj sagleda sljeme«. i kao boljim delom sebe on je budan i oseća onaj deo koji spava. treperi. Iznad mene i oko mene stvori se kao neki moj dvojnik. evo. širila i stvarala malu zatoku mirne bistre vode. * Taj čovek je izgledao kao da ne veruje ni u šta i kao da mu ni do čega nije iskreno i duboko stalo. jer takav san. većim. 362 . uzmi N. koji dolazi od njih. To su bili čudni. pa ma bila i najbezazlenija.. kao da ih je maločas ostavio. I sve ostair je bilo isto tako. koje je on svojim uporstvom podizao do velikih. Sotga više volim da se mučim bez sna nego da uzimam sredstva za spavanje. Samo.. Dakle. ali sav od lake i prozirne materije. koja se pored mosta. Zajedno smo rasli i u školu išli. ipak ne spava. nekoliko puta veći od mene. kao okamenjene. Ziveo je kao stvor bez pravca i načela.. Pustimo sad talenat! Nego uzmi njega i mene. On retko uzima sredstva za spavanje. blisko i »obično«. a mene rasporedili u. To sam ja i sa mnom sve moje stare misli i drhtavice koje mi ne daju da zaspim i koje me bude posle kratkog prvog sna. a drugim. Jedan građanin za slavnog vajara N. Zato se sa lakoćom prilagođavao svemu i svakom. kazivao je svoje utiske.* Jedan naš zemljak. a on ne mogade dalje od trećeg razreda gimnazije. a gde sam ja? On zarađuje milione i svetska štampa. jednospratna osnovna škola činila mu se tako malena da bi je »mogao preskočiti«. rodom iz Trebinja. a on . ribe osrednje veličine. on ne oseća kao pravi san. on je umetnik. pa. Najčudnije je bilo sa zelenom rekom Trebišnji-com. pa talenat. čast talentu! Ali. pa reci je li pravo da se ja ovako mučim. Covek zaspi odmah. starinskim trebinjskim govorom.. fala bogu! I to.. ja snivam da spavam. a kad je u nju išao kao đak prvog razreda. kao da nikad nije ni odlazio. diže se i spušta u ritmu sna. Kad spavam uz pomoć pilule. otišao je kao dete sa roditeljima u Tursku. bez svog pogleda i stava. ostavimo na stranu talenat. sve je bilo manje i niže. Bile su iste kao one u detinjstvu.. o njemu piše. na kraju građa. A danas? Gde je on. Pričajući sa malim zastajanjem i traženjem reci. Bilo mu je osam godina. ali lepo. tako da mu je »fes sa glave spadao. opštih i nepovredljivih načela. Dobro. U toj vodi lebdele su. Znam ga. Ka-zaćeš ti. ja zavi-šio i gimnaziju i posle fakultet.. Izgledalo je da odonda rekom nije protekla ni kap vode i da ribe ne samo da nisu porasle nego se nisu ni s mesta maknule. izgledala mu je do neba visoka. on je zauzimao odlučan stav i istrajavao u njemu bez obzira na po-sledice. često puta naoko sitni povodi. žaleći se na svoju sudbinu: — Evo. to je 360 druga stvar. Ali u retkim i potpuno neočekivanim i nerazumljivim slučajevima. a ispod njega nazire se malen i taman i budan čovek. Posle četrdeset i pet godina došao je opet u Trebinje. uđavola. Pričao je kako mu se sve u Trebinju učinilo poznato. Stara. ali to je kao da u njemu neko spava.

posmatrani izdaleka. Na Bledskom jezeru svaki vetar. Ceo zid ispred mene sačinjavaju velika vrata koja se otvaraju na baštu. meri. 10 Vin 1953. govori. Tako lak izgleda posao ovih ljudi da pomišljamo na igru i zabavu. Zimi toplo. građanin. sporedni hodnik koji vodi iz ove kuće u vrt i služi kao ostava. izvan njega i izvan sredine u kojoj je živeo. —Eto. probudio i izišao na terasu. koji su povijeni tako da se prosto gube u zemlji koju obrađuju. Vidiš ti ovaj narod što je navalio! * Na jezeru. 362 363 . smeje se. I to veran verom koja se nikad ne koleba i zbog koje se lako podnosi svaka žrtva. Ziv razgovor svaki čas prelazi u svađu koja opet brzo zamire. a u tom poslu izgleda sve od početka do kraja predviđeno i utvrđeno. nekako pred zoru. —Daklem i daklem. I dužan si mi četiri dinara od ranije.Tada se moglo videti da je taj čovek celog života bio veran nečem nepoznatom. sa tih planina daljna prostranstva kopna • Bleđ. žđa kao čarolijom. Jedan od prodavača. kao zadocnele na povratku posle čiste i svetle zvezdane orgije u modrini neba. Tu je uvek suvo i tiho. u sebi sve računa. otkud ja dužan? —A. mlad živ čovek. to su trideset i dva dinara. tanak me-sec je dogarao u dnu vidika. nikako ili vrlo malo. dok naš seljak izgleda da se zakopava u zemlju i da prvi put preduzima svoj mučni i bezizgledni napor. Oni se izdvajaju celim likom od posla koji vrše. Belina i odmor. a leti sveza hladovina. To je mali. vidi se da su okupani u znoju i da posrću od napora. nestalo bogatih sazve- Sklonio sam se od naglog letnjeg pljuska u hodnik seoske kuće. A kad sam se. Zidovi bez prozora. svega trideset i šest. U prvim noćnim satima nebo je bilo puno zvezda. Činilo mi se da vredi bdeti i pratiti hod i razgaranje zvezda u modroj visini. nebo je bilo izbledelo. Svi viču. Zatvoren prostor. ima svoju boju na nebu ili na predelu. ali zvuka nema. pet kila i dvesta grama. ni oni ni njihova zaprega. Izgledalo je da im se žar sve više raspaljuje. ali kad im čovek priđe i pogleda ih izbliza. otežale zvezde. . od najmanjeg daška do severca sa dugim. —Dakle . Protivno od zemljoradnika u našim krajevima.' Na Zelenom vencu gomile lubenica. ne ostavljaju utisak napora i mučnog rada. a očima lukavo strelja i. to nisi ti! Onda je onaj drugi. —Gle. nego me podstiče da mirno mislim i da bolje vidim i ljude i svet. obrnuto. daklem to je triput da-klem. oštrim zamasima. malko dobre samoće koja me ne odvaja od ljudi i sveta.. u grozdovima. U ovom kraju Slovenije seljaci na poljima. i uvek. Video sam mnoge velike građevine sveta i visoke planine sa snežnim vrhovima u daljini na nebu i.. Oko ponoći negde ipak sam zaspao. očigledno. u svako doba dana i godine. Nije mi se spavalo. kupci i prodavci. Samo su sredinom neba sjale dve krupne. Daj pare pa idi.

najbolje što mogu biti. Okrenut je ka istoku. a dete. pa makar i sa pasošem. Ali on je očigledno izgubio orijentaciju i tako stoji. još od jutros i očekuje sunce. dok se dete igra na travi. koliko i to padanje bez dna i kraja. Malo povrtlarskog alata uza zidove i nekoliko praznih saksija i slučajna daska koja može da posluži kao sedište. kutija jugoslovenskih cigareta. ali sve to zajedno. okt. i najviše ono što sam. i u njemu uvek verno ose-ćanje da sam i sklonjen i zaštićen 1 svemu blizak i znan. kao tihi jauk. Surva-vanje svega što postoji i što bi ikad više moglo ma u kom vidu i obliku postojati. da savlađuju prostor i teškoće koje on pruža.i mora. ne mogu da se zaustave. Svi su ti ljudi prošli ili kroz rat i kasarnu ili logor. iza oblaka. Gde god ne nađu mesta u hotelu ili gde hoće da uštede. ni mrtve stvari ni žive svesti na njoj. čeka doručak iz konzerve. pust i bezimen prostor. značke. 1953. A sve to naizgled nije mnogo. sa radosnom zahvalnošću. Mlađi ljudi. da se »snalaze«. Sve se pretvorilo u padanje i postojalo samo kao takvo. sazdan od čoveka. a nije osuđena da se tako zove i da uvek to bude. sa svojom posled-njom ljudskom rečju. Nečeg ratničkog i drevnog i primitivnog ima svakako u svemu ovom. nalazim često u misli: da je čoveku dat omeđen i zatvoren prostor. svojim rukama i za svoju potrebu. Kad me taj prostor ovako obuhvati i zakloni. A onda je nastala opšta propast. U njihovim kolima vlada slikovit nered: prazna flaša kjantija. zastavice.' Svuda sretate ove turiste. izbezumljen. amerikanska konzerva. leto 1951 San. često i sa decom od 5—6 godina. ja kao nigde razumem i volim čoveka i sve što je njegovo. i sad. ili mladi parovi. kao ratničkim povicima Žena se oblači i doteruje. Ne može drukčije. I nikad ništa više. putuju svojim automobilom iz jedne zemlje u drugu. žmirkajući na sunce. Ništa. U prostranom krompirištu usamjen suncokret pod oblačnim nebom. dobro koje je sam stvorio po svojoj zamisli.* na zapadu. ne mogu da odbace od sebe naviku da ulaze u tuđe zemlje. Tri bela zida i velika vrata koja su i četvrti zid i prozor i izlaz u svet. voljno i nevoljno. Gledao sam ih u rano jutro kad ustaju. U toj opštoj kataklizmi padao je i on. sve ovo malo zbunjuje čoveka koji nije navikao na ovakav način putovanja. i više od toga. ali sa smehom i veselim. muž se brije. a sve što sam ikad video gledao sam uvek sa velikim Ijubopitstvom. Zatvoren prostor. Nije više bilo zemlje. za čoveka. izgleda. po svetu. oni rasklapaju svoj šator i —■ kampiraju. a ta reč je bila: »duša«. i 7. i mužjaka kako nešto popravlja i utvrđuje na šatoru. U dva velika poslednja rata milioni ljudi krenuli su. i trajala je. reklame i prospekti za turizam zemalja kroz koje su prošli. po dvo-jicatrojica. 364 365 . ili bar kroz neku omladinsku organizaciju koja nije mnogo daleko od svega toga. ilu-strovan časopis sa stripovima. malo podbuli i raščupani. pričvrstivši ogledalo na krilo šatora. radio koji svira uvek » Bled. iako sunce celog dana nije izašlo i sad je tamo negde > Ponoć Između 6. Predveče možete videti modri dim njihove vatre oko koje posluje žena. Kao svaka novina.

ali ne pristajem ni po koju cenu da me grdite. Njegov govor je bio dvostruk kao zmijski jezik. A imam pravo da vam dajem bakšiš? —Bakšiš je zato što vas služim — kaže kelner mirno. ali u isto vreme i na Cigane čergare koji su u mom de-tinjstvu dizali svoje čerge u blizini naše kuće i izazivali uzbuđenje i Ijubopitstvo kod nas dece. pribor za jelo od crvene ili žute plastike. a sve su se kretale na niskim. od neočekivanih i slabo prikrivenih. S vremenom je postajalo pravo mučenje slušati ga. Na ivici jedne od tih njiva sitan čovek kopa. onda — kaže gost tako mirno da je već čudno — onda moram da promenim restoran. a on sam gomilao je ispod sebe i oko sebe toliko ružnih stvari da je ličio na one životinje koje žive na gomilama svog rođenog izmeta. —E. U Marseju. Ili se meni čini. da me grdite ■— kaže kelner sa hladnom bezobzirnošću za koju samo na francuskom može da se nađe učtiv oblik. — Nemate pravo. —Jeste. objašnjava s kelnerom. Sve je još svetio. ili su razgovori koji se vode oko mene isto tako čudni kao i sve ovo što se dešava u meni. Svakojake sitne. Sve je spremno za povratak. bacio je veliku senku na ceo predeo i na ovaj trenutak moga polaska. i ja sam vam zahvalan. to nije bio besciljan. mirno i zeleno oko mene. Na oluk na terasi sleteo je vrabac. ali ja vama dajem dvadeset. tek na-goveštenu. i to brže nego što je njemu polazilo za rukom da ih sve i potpuno zaodene dobrim recima. U restoranu. mračnim i klizavim ravnima. U njegovom govoru sve je vrvelo od nezdravih asocijacija. smenjivala je druga još čudnija i — niža. deset posto je za to. zle.istu istrganu crnačku igru. malo nastran po izgledu i sigurno pijan. sa još mnogo manjom travkom u kljunu. Jednu asocijaciju. Neke rastrgane njive. Početak razgovora sa tim čovekom izgledao je uvek prijatan i obećavao mnogo. ali baš zato ružnih aluzija. u kljunu je nosio vlat sasušene trave. Znači da se vreme ljubavi i igre primaklo kraju i da treba spremati gnezdo za jesen. i sav je malen i jadan pred svojim nepostižnim i nesrazmernim zadatkom. A čovek radi kao da ima zadatak da uskopa ćelu površinu zemlje. Beznadežan napor. Pola sata pre polaska na stanicu. i podmladak. Svaku aluziju. Slušam kako se jedan čovek sa primetnim engleskim naglaskom. veseli letnji let. I tako malen. —Dajete. gospodine. Osećao se sav njegov napor da govori kao pristojan čovek i sva nemogućnost da tako misli. on je zatrpavao sve novim recima koje su bile utoliko ružnije što je trebalo da izgledaju pune obzira i pristojnosti. razbija ušicama od motike krupne suve grude zemlje. Svim što je na njima i oko njih oni podsećaju na visok industrijski potencijal svoje zemlje. i više. ružne i nečiste pomisli i aluzije 366 navirale su iz njega. 367 .' • u Marseju 1927. a ne-poverenje i oprez kod roditelja. sive i posne. ali isto tako brzo je izneveravao sva obećanja i na kraju davao sve samo ne zadovoljstvo i prijatnost.

muž i žena. Ona čita. VTT 54. Na prstima burme. a to znači nižeg i slabijeg bića. što je još veće. I kad dobro uočimo tu njegovu zaslepljnost i tačno procenimo tešku samoobmanu čija je bio stalna žrtva. po nekoj organskoj zaslepljenosti kojom je bio udaren. bila bi. ali znači ipak da te on više zanima. čas oni mene. prilično izlišno. bila prava i osnovana. VU 54. da stojimo pred teškim nesporazumom i tragičnom zabludom čitavog jednog života. Tada bežim pod prvu kapiju ili gusto drvo. osmehnem se tiho i nepri-metno. Moglo bi se reći čak i to da je sujeta bila glavni pokretač većine njegovih odluka i postupaka i celokupnog njegovog držanja u društvu u kome je živeo. i imam iluziju da sam zasmejao drugog. mi vidimo da je osuda nepravedna i neosnovana.6<'R : ' 24 — Znakovi pored puta 369 . ali odjednom stane da se koleba i mrači i za tren oka ceo zaliv sa okolnim brdima nađe se pod oblačnim zvonom iz kojeg naizmenično čas pada gusta kiša. —Dobro. Pored njih dete od dve godine. Oboje su zdravi i lepi i po svemu izgledaju srećni. ali skupoceno olakšanje i zadovoljstvo. Ona ga moli da je pusti da mirno čita. najboljim i najplemenitijim delom sebe. I tako se ja. pređveče se oblaci malo raziđu i nebo zarumeni. onda nastane veseo grohot krupnih kapi po širokom lišću i limenim krovovima. Jeste. pljusak se sme-je meni. Osvane sunčano jutro. zar je tebi Hemingvej zanimljiviji nego ja? —To nije nikakvo poređenje — kaže žena suvo i čita dalje. tačno je da je to bio sujetan čovek. koji su nagomilani u meni. i to glasno i nepoštedno. A ja osećam neveliko. ■— Kažem ti: to-se-ne-može-porediti! Cutanje. Posle kraćeg ćutanja on opet počinje razgovor. čas prosijava sunce. nađu neki ma i zaobilazni put da se preliju i prospu. A kad pljusak prevari mene. — Dobro. On je dokon i svaki čas započinje razgovor. nepotpuna i bedna zadovoljenja svojih sujeta plaćao nesrazmerno skupo. ■ ■ ^ 3^^'. Cas prevarim ja njih. Kaže to bez uzbuđenja i jetkosti. Kad uspem da promaknem kroz zatišje iz368 među dva luda pljuska. kao kod svih suđenja i osuda — olakšavajućih okolnosti. A olakšavajuća okolnost je ovde takva i tolika da iz osnova menja i našu osudu i lik toga čoveka u našim očima. da toga čoveka treba žaliti a ne osuditi. I prema tome bi osuda toga čoveka kao sujetnog. Kišni dani u potpunoj samoći.To je bio jedan od onih ljudi koji mnogo revnosni je zagledaju šta ima u tuđem loncu nego što brinu da njihov ne bude prazan. kad ne bi bilo i ovde. Taj čovek je. Malo posle on opet počinje. 'Opatija 24. iako sam potpuno sam. Da. što je veliko zadovoljstvo.l . A dok trčim put skloništa. I tako talasi neistrošenog i nezadovoljenog smeha.* Na plaži mlad par. i nasmejem. a već posle devet sat^ I Opatila U. Tako se igram žmurke sa neuračunljivim kvarnerskim pljuskovima. Tako se varakamo i nadmudrujemo po vas dan.^ Preko dana je sivo i oblačno.

Teško. izgubili polovinu krljušti. kao ćelavi. Svak je svakom beskrajno dosadan i uvek na smetnji. Pa ipak. jedno otegnuto i prkosno: —Stooo? —Pa tako. • Bleđ 1954. Stoji oborenih očiju i malko spuštene ruke. prepiru se glasno. zagušljivo. Covek pored ograde gleda dugo dečiju igru. jedva miču perajima i brkovima. Jedan je sa ženom. Jedan od njih drži visoko. kiselom mudrošću koja dolazi kad snaga nestane. godine u početku avgusta. — Pažnja! Umoljava se uslovni putnik za Sa rajevo da se javi na šalter br. a niko nikog ne sluša i ne čuje. na sredini strme. Mlađi šarani. malen i drzak.. to se zna! '' '' '^ Žena se smeška i ćuti. raskošno. desno. slab čovek. na . pa da stopiram. nošeni snagom koja raste u njima. nema šta.ono je vedro. a ne u onom što se kaže ili učini. kao zastavu. # Razgovori na periferiji Sarajeva. Kad se malo utišaju. preduzimljivi i snažni. jer je kod njih sve samo igra koja ima svoj smisao u samoj sebi. leže na samom dnu. »ljudi u najboljim godinama«. pa ako se slučajno desi da neko od putnika ne dođe do polaska aviona. Na posrnulu ogradu starinskog groblja naslonio se stariji. Zastali kao četica u pohodu. čak možda i korisna životinja koju ne treba ubijati. Teški od godina i mudri onom uzaludnom.. račvasti prut na kome visi ubijen slepić. Nastaje potpuna tišina među dečacima. —Bolje bi bilo da je ovo drugo sin. Na aerodromu u Beogradu postoji nešto što se zove »uslovni putnik«.. drugi pita: —Je li i ovo drugo devojčiča? —Jeste. (To je onaj koji. on im kaže slabim ali prekornim glasom da je slepić bezazlena. — Malo vode. Oni posve mladi jure levo. Nedaleko od njega. * ' "' Razgovaraju dvojica radnika na Cukarici.. —Ako se drugarica složi? : ■— A. što 'no se kaže. tamnomodro. —Moraćemo. Odmah mu priskače u pomoć drugi dečak. Onaj što drži prut sa slepićem najviše je zbunjen. neprestano su u pokretu. pa sada valja da terate. kad su sva mesta zauzeta. i puno zvezda što izgledaju kao lepotice koje izlaze samo noću.) Čuje kako službenik objavljuje preko zvučnika.. pođe na sreću na aerodrom. —E. •— Sto ne liči na . on nije zmija. kao jesenje. izlokane ulice nekoliko dečaka. što onda liči na zmiju? — kaže dečak ša kolebanjem u glasu. drže se blizu površine. 2. I zemlja i nebo imaju neodređenu boju pustoši i dosade. •— Treće će biti sin — teši ga drugi.. i neprestano zevaju. on prvi nalazi reci. —A . »do praseta«. A jutro je opet sivo. koja drži dete u naručju. gonjeni još živim nagonima gladi ili množenja. Poslepodne nekako otegnuto i bezvoljno. grehota je.? 370 24* 37$ . zauzima njegovo mesto.^ i Varošica koja podseća na ustajao ribnjak sa šaranima koji sam video negde u Francuskoj. A ostareli su olinjali.

. Mladići koji igraju igru. samo žvakanje bezubim ustima. sa trofejem visoko iznad glava. i da se ispod njega sve jasnije ukazuje skriveno a stvarno lice našeg pravog ljudskog. I ma koliko da su predani igri. Sedeći na obali Drine. rasipa i nestaje. ne u košarku. kao neophodan uvod u nešto što treba da bude glavno i pravo. * nutim dućanima. pesak. koji izgleda kao da leđima podupire grobljansku ogradu. nastojeći da postignu što više i čineći sve da njihov protivnik postigne što manje.. pusta jalija od nanesenog kamenja. posmatrao kao nešto sporedno i privremeno. Druga ekipa. I sve pada. krenuše dalje. — Ubili bi vi i mačku. dosade i bezobličja oko mene odjednom pojavi opšta. Covek. prašinom i balegom — kako se sve to odjednom tanji i razilazi kao magla. Otkad postoji u meni svest o sebi i o svetu koji me okružuje. zlatno. Pri tom ćela ekipa i svaki pojedinac u njoj ostaju za ćelo vreme igre ono što su: ljudi i ličnosti. okrećući podrugljivo nasmejana lica prema starom čoveku. —Sto ne liči na kravu? —. Nije se mogao čuti kraj njegovog govora. da se svet koji vidim. ja sam sve pojave žive i mrtve prirode. Uvek sam očekivao da se iz nereda. bezvremena radost koja mi izgleda pouzdano obećana. mačku? To odjednom rastera svaku zabunu i prekide ćutanje među dečacima. Savršenstvo i lepota! Prosijava i nazire se kao slutnja. nag372 . a koji nije drugo do maska i naličje i prela-zan oblik. ljudima i stokom. Posmatrajući dve ekipe košarke. A svaki pojedinac teži da se ceo pretvori ne u igru. a koju verovatno nikad neću videti. Opet je bilo sve tiho. g6 uspeh koji na kraju krajeva gubi svaki smisao. jer proguta čoveka i sve što se ljudsko u njemu i oko njega... a ukazuje se suština planete koju zovemo Zemlja i stvorenja koje se zove čovek. nego u koš. kao dečak od dvanaest godina. veselo: — Sto ne liči na . na kuću? I sa tim recima. dragoceno jezgro svega što živi i postoji. kasaba sa krivim ulicama. i sve što se sa njima i između njih dešava. ali se odmah javi treći. kao sa ratnim pokličima. sa potpunom prirodnošću izlišnih i sitnih stvari. Svi zagrajaše u jedan glas. gledao je za njima. rakite. kakvi ste. rumeno. oni u svakom trenutku postoje kao ljudi. zemaljskog postojanja.. I konju bi rep iščupali. Hiljadu puta mi je izgledalo da se ostvaruje. ja sam zamišljao kako se sve što sad vidim i svakodnevno gledam. i to lakše i brže od suvog lišća. u pogodak. na konja? —. podrugljivo. I kuću bi razorili. četa crvenokožaca.. odvojeno od uspeha i neuspeha. To ima u najboljim trenucima pred očima i od toga živi ono što se zove: ja. Ovo važi za svaki sport. 373 Detinjstvo u kasabi. u bezobziran. a kako se na prvim razgaljenim mestima već naslućuje savršena i divna suština. I. jer to je bilo samo nečujno mrmljanje. pa i za svako ljudsko delanje uopšte. Satima i danima varala me ta slutnja. Popodne duže i pustoš veća..Nije umeo da kaže na što i zaćutao je.. Prva ekipa. ono što treba da bude naš pravi svet i da to ostane zauvek. kao jeste-nije-jeste. Sve se gubi u razgranatoj i dobro izgrađenoj specijalizaciji.

Za scenario. s. da su ljubaznost i čovečno ophođenje osobine stranih ljudi i tuđih jezika. i ja počeh da živim životom drugog čoveka koji je viši i bolji od mene.* Čitali su zajedno iz velike knjige. školovan. izgleda. bitkama i porazima od pre 2000 godina. i slova koja su bila ispod nje videla su se uveličana. i sa nelagodnošću i nekim tupim čuđenjem gledao u onu krupnu. On je ćutao u teškoj neprilici i zbunjen. čini mi se. On je prema njima u isto vreme i ropski ponizan i preterano intiman. bistru i sjajem prožetu suzu na štampanoj hartiji. Radosti. u sumračan čas. i što su skupo i teško platili svoju upornu težnju da budu i ostanu ono što su. kao pod lupom. a kad govori sa mlađim osobljem. često i grub. Nisu uvek laki ni prijatni putevi na koje nas dovodi naša mašta.Majski dan. • - U jednom od boljih beogradskih restorana ima »šef sale«. i nametljiv i dosadan. Sad. italijanski i dočekuje strance ljubazno. a samo po svojim posledicama potpuno moja. kraja nema. Išli su samom ivicom njive. Ona je sve više obarala i sve više zakretala glavu. Po naglom pokretu vrata i glave on poznade da će žena zaplakati. Tada je ona brzo zakrenula glavu. Jedan vojnik otkinuo je napola zreo klas. preti i gadno psuje. Stazom se otegla četa pešadije na manevrima. On se odmah pokaja što je otvorio tu knjigu i na tom mestu.v. njiva ječma u dozrevanju. on se obrecava. on je krt. misli da se ljubazan i ne može biti na našem jeziku. useliše se odnekud nečiji jad i nečije stradanje u mene. rekao nešto glasno a nerazumljivo o budućoj žetvi. znalački pogledavši oslobođena zrna. o rastancima bez suza i reci. — Bitte die Tiire zu schliessen! — Zatvaraj vrata!«* Na strmom okrajku mlade šume. U velikom birou za propagandu turizma koji se i zove »Turist« piše na vratima: »Fermez la porte. — I sve se u meni izmeni i preobrazi i stade da živi životom jedne tragedije koja mi je po svom poreklu tuđa. rastro ga među dlanovima i. na novoj krčevini. ma] 1955.p. Ali kad govori srpski. Pored nje ide staza. Mnogo ljudi. upotrebljavajući i zloupotrebljavajući svoje vajno znanje stranih jezika. razgovora i osmejaka. Žena je zaću-tala i sve više zakretala lice u stranu. nemački. ali ipak je jedna krupna suza pala na stranicu otvorene knjige. I utoliko teža što je nevidljiva i nepriznavana. 574 575 . i prosto ne ume da bude ljubazan. svež i radostan. držeći se pažljivo puta. sav zelen i zlatan. predratni kelner. Ali šta je sa klasom koji je otkinut i smrvljen a zrnje mu rasuto po stazi i zgaženo? Ko će njegovu sudbinu objasniti i opravdati? Ima li objašnjenja i treba li nekog opravdanja? Treba li uopšte misliti na to? I treba li mishti tako? > Iz 1950. On. » N. Suza je polako klizila niz nagnutu stranicu. bez nade na viđenje. sa domaćim gostima. uprkos ljudima i toku stvari oko sebe. A predveče. jedan od onih što nisu imali uspeha u životu ni sreće sa ljudima. Tako su prošli pored njive bez ikakve štete i kvara. On zna engleski. Tekst je govorio o nekim ljudskim ljubavima i sukobima.

Ali u njoj ne prestaju da se javljaju nemirni i jedva primetni zelenkasti i modri prelivi. Kosmati prezreli klasovi na modrom nebu vrelog dana. bez mnogo obzira na okolinu i ne prateći naročito pažljivo misao svoga sabesednika. Vozi bezbrižno. razgovor između muškarca i žene u nas kreće se otprilike ovako. povezane na potiljku. javljaju prelivi zelene i modre boje. Naročito muškarac. drži u desnoj i njome pritiskuje i okreće desnu pedalu. približno istih godina. Naprotiv. 377 Biciklist na drumu. ruku stegnutih među kolenima i na njih spuštene glave. pored onog što vama kazuje. pro-sečnom brzinom. stasit. pomoću koje inače hoda. ali isto tako znam da će noćas sve još izdržati i ostati na svom mestu. isturena u stranu.Naga do pasa. Ceo čovek i njegov napor ne izgledaju nimalo ni ružno ni žalosno. ona je seđela na krevetu. Privlači me belina postelje. Na mahove izgleda kao da će ćela površina njive zasjati oreolom duginih boja. odsutan pogled čoveka koji se gleda u ogledalu i neprestano. * Ječam na planini. On levom nogom vozi. govore glasno. oni razgovaraju tiho. ali desna noga mu je amputirana od kuka. a svoju štaku. izgledala su kao snažni koreni belih krila na likovima anđela-vesnika sa renesansnih »Blagoveštenja-«. mlečne večere i toplog kupatila — spremam se da legnem. Seoski put ide pored njive. samom sebi i samo o sebi. Taj čovek ima čudan i neprijatan pogled. i da ću moći zaspati i spavati sa tim osećanjem i sa svojim velikim umorom. Jasno mi je da je u tom svetu sve nesigurno i privremeno. a svi zajedno stvaraju iznad ćele ravne površine njive lak i titrav nimbus bakrenastocrvene svetlosti u kojoj se. za sebe. U starijim godinama — ponajviše ćute. Kad je reč o razgovoru između muškarca i žene. Ne ostvari se nikad. Dok su mladi i dok između njih putuju i tkaju erotski talasi. Mlađi čovek. Njena ramena. 376 . dok spo-Ija dopiru glasovi šetača i zvuči limenih instrumenata neke palanačke muzike i dalek zvižduk lokomotive. u Sloveniji. presavijena. tako da je moj pogled stalno u visini ječmenog klasja. Svaki nosi u sebi malo sjaja. Posle velikog letnjeg napora i znojenja u dugom hodu po brdima i šumama. kao nestalni odblesci. zdrav i lep. ali se neprestano naslućuje. Po jednoj sumarnoj i vrlo relativnoj proceni. ali je nešto niži od nje. govori nešto u sebi. Osećam prisustvo velikog noćnog sveta napolju. Njena leđa sa zagasitim sjajem srebra. Sredovečan čovek i žena. pa tek onda primetite da je to pogled koji ide kroz vas. Prvo pomislite da vas gleda pravo i uporno. Pa opet preovlada crvenkasta svetlost. kao prigušen fenjer svecu. nekud iza vas. od koje se videla samo gusta masa crne kose. Tako iz svega izbija nešto kao slutnja duge koja je stalno u nastajanju. sa lakom senkom koja puni udolinu duž ćele kičme.

— Od svega toga njima je mučno. toliko smo iznad svega što ljudi nazivaju tim imenom. Za to vreme noge su joj ostajale zatvorene u onoj ribljoj 379 . — Gledaju vas i prave se. a lice im ima izraz kao da pažljivo i zabrinuto osluškuju nešto u sebi. U pauzi između takve dve grupe uneli bi ženi--ribi njeno dete od pet meseci da ga podoji. Oko odra je u ćutanju prolazio mnogobrojan svet. Posmatrajući tu povorku. Zbog toga im vaša pitanja smetaju. i šatra sa čudovištem Polaribapolažena. iako to ne pokazuju. a svaka žena koja putem prođe kao boginja koja je za trenutak uvukla krila. pa bi ih onda uvodili. svega sa tankom ružičastom majicom na grudima. kao muzika sfera i romon vode u mraku kao njena pratnja: svaka pomisao u nama kao radosno otkriće. na mrtvačkom odru utonulom u vence. A ima dana. svaki šum lišća na jablanovima. bila su zanesena. uokvirena zelenim vunenim kapama. Pa ipak. R. kokainista.. u strahu da ko ne primeti njihovu »podvalu«. * Kod ljudi koji su potpuno i nepovratno predani jednoj strasti. i ja ne govorim. izlazio. koja se u međuvremenu sakupila. A zatim bi. Ima dana kad je sve u nama tako svetio i skladno da ne osećamo ni potrebu za srećom. držeći se jednako za ruke i praveći se kao da tek dolaze. ljute ih. ' U velikoj dvorani starog »Oficirskog doma« bio je izložen V. Tada svaki najmanji pravoj na brdima oko nas izgleda kao pokret milovanja upućenog samo nama.Sta da se kaže o toj ludoj ampUtudi naših raspoloženja? (»Zum Himmel hoch. « U cirkusu koji je nekad gostovao u Beogradu bila je. uvodili su novu grupu. sašaptavajući se i bacajući bojažljive poglede oko sebe. pali su mi u oči dečak i devojčica od sedam do osam godina. i zbog toga na njih odgovaraju kratko i rasejano. iako nastojite da to sakrijete. Čekalo se dok se sakupi desetak gledalaca. Tako su učinili nekoliko puta. možete primetiti jednu naročitu vrstu rasejanosti. Ali zaista je bolje ne govoriti o toj strahoti. kod teških alkoholika. ušli u povorku pridošlica i obišli odar ponovo. ali vidite da su odsutni mislima. ispod kojih idemo. nešto do čega im je mnogo stalo i što samo oni čuju. manje ili više. samo su im oči sa osećanjem krivice nemirno šarale po našim licima. pored drugih čuda. poznati i nepoznati ljudi svih mogućih zvanja i zanimanja. Čudovište je ležalo u nekoj vrsti staklenog sanduka. I svaki bi. Po svršenom obilasku odra oni nisu izlazili nego bi stali po strani i tu čekali nekoliko trenutaka. pošto je učinio krug oko odra i tako odao poštu pokojniku. Svet je ulazio u šatru u grupama. puna radosnog Ijubopitstva. zur Erde nieder«) Toliko je poznata stvar i toliko teška a neizmen-Ijiva da je možda najbolje i ne govoriti o njoj. jako dekoltovana. 378 Njihova rumena bucmasta lica. a od pasa naniže bila je to »riba« sa veštačkim krlj ustima. koja se tako ne zove a koja očekuje sve ljude. a vama neprijatno. kao da prate ono što im govorite. pa i kod erotomana.. ponekad čovek mora da govori. a kad bi izišao i poslednji od njih. Gornjom polovinom to je bila još mlada i prilično lepa žena. svaki oblačak na nebu kao slovo iz tajne azbuke o sreći.

Star i oronuo čovek iz okoline Tetova. Tada se može reći da je beda potpuno i zauvek osvojila jedan kraj. žaleći se. to je činjenica da on takav. Nekad su. tako da mu docnije ništa ne može pomoći. Tako je i ona živela. kaže. ubijen. gasi glas. čas udara u oči. kurva!« A njemu. jer će svet odmah na nju: »Kurva. pa stiže starost. nego teška sirotinja koja rađa bedu kao trajno stanje i endemičnu bolest čitavih ljudskih grupa. sestro moja. i uvođena je nova grupa gledalaca. steže oko njega svoje granice kao nevidljivu omču. Žena mu je vek provela na selu. jer nije više sposoban da ih primi. hvata se čoveku za oči kao nevidljiva. mužu ne kaže niko ništa i ne pita ga šta radi tamo u svetu. čas praši visoko iznad krovova. Sad je došla u Beograd. usporava korak. Ne sme da pogleda drugog muškarca u selu. kad postane navika. u postojanju koje je naličje života. 1958. E. dugo živi i jako se množi. * Jaka studen i sitan. završava žena. čas briše po zemlji. na kratko. u shva-tanja i običaje. Sneg kruži i veje u stotinu kovitlaca i čevrntija. sporom procesu od kojeg se ipak ne umire. naselja i zemalja. Ali neće. a uz to — košava.) Kad beda prodre u misli. životni sokovi prestaju da pritiču do njihovih tela. slikovita. gust sneg. Kada ljudi jednog kraja ili jedne klase ogreznu u toj bedi. zajedno sa rastrganim krpama dima. Tako po njemu možemo jednom i da vidimo puteve košave koju inače samo osećamo. ni novac ni najpovoljnija promena životnih uslova. gde nosi ugalj i drva po kućama. Ne ona vesela.* • 2. kad rastoči i prožme čoveka do poslednje ćelije i tako osvoji i porobi ne samo njega nego i one koji se još nisu rodili. u govor. (Jer ono što je najbolnije u sudbini čoveka za koga se kaže da ga je beda ubila. i pretvorila ga u svoje carstvo koje joj nikad više niko ne može oteti 381 380 . i zavoli ga kao što se inače život voli. čas sipa za vrat. puna života i pokreta. Nahranjeno dete bi zatim odnosili. samo bi se lako pridigla i onim jedinstvenim. i svak se pomiri sa njom kao sa stalnim i pravim oblikom postojanja. lepljiva paučina.polovini. odvaja ga zauvek od blagostanja i radosti. Odavno je u Beogradu. svi ljudi odlazili u pečalbu. sa ljudstvom i svim živim stvorovima i mrtvim stvarima na njemu. Sirotinja. a žena je opet zauzimala svoj položaj. i tada i ono što je ostalo od snage i života u njima počinje da sahne i čili u neosetnom. Tako ostavi čovek ženu kod kuće da pazi decu. Ima odraslu decu koja su se poženila i poudala i razišla po svetu. sirotinja Cigana čergara ili mladih ljudi koji svoju nemaštinu ulepšavaju pesmom i nestašnim podvizima. i priča drugim ženama. ponos i neka vrsta jadne i naopake religije. O toj bedi mislim ovih dana. Od trideset i pet godina braka muž joj nije bio više od pet-šest godina u selu. Žena samuje i vene. oko šezdeset mu je godina. čednim pokretom svih majki i dojilja na svetu malo spustila ružičastu majicu i pri vinula dete na grudi. Dockan. O bedi koja savija kičmu. nepovratno i nepopravljivo mesi čoveka i doteruje ga sve prema nekom svom nepoznatom modelu. febr. pa prođe mladost. pa danas bih platila da neko hoće da mi kaže: »Kurva!«. nego traje iz naraštaja u naraštaj. a njega nema po pet-šest godina.

Ne. nisam ja sam. U Ohridu ima ovakav natpis na jednoj limar-skoj radnji u čaršiji: TENEKED2INICA >^T I S IN A* Ne. kad on nestane. Istina. Nema izgleda da se pojavi živ čovek ili da se desi išta što se živom čoveku dešava. kad bi se svi gosti razišli. u život koji za bedu ne zna. i sam sit i pijan do nesvesti. ali svoju skrivenu. i stekao glas bogata i darežljiva domaćina.) Sa ljudima sam i ljudskom mišlju. Gledam s prozora na praznu ulicu. da je ovde pred nama oprez bez računa i bez straha. sa životom svega što živi i postoji. dolazi na njegovo mesto. A ja im. Plivao je u blesku i raskoši odela i nameštaja. glatkim ćutanjem. sivom asfaltu plovi i poigrava senka lista koji je opao sa visokog platana. Tako se priča o onom mladiću koji je uspeo da iz bednog kraja Bosne ode u Stambol i s vremenom postane vezir. stalna i teška dužnost i obaveza prema životu samom. (Tako ja mislim i tom se mišlju branim u ovom teškom trenutku. i nesigurna njegova reč. i glasa tuđeg govora biti željan kao radosnog događaja i čuda koje ne dolazi. sam nisam. moćan i bogat. Priređivao je bučne i sjajne gozbe. kao i sa postojanjem svega onog što. tome bolu i tome strahu. oprezno bez bojazni. jer je beda njegovog porekla jela i pila iz njega. toliko bogat da nije znao gde šta ima. i sad pada. I kao čudo se kazuje da je kriomice. kažem u lice: 382 . oprez koji je stvarna i velika služba onom zbog čega se čovek kreće. I nestaću nestankom svega što živi i što se neprestano rađa. To ne znači da je spor njegov pokret. ali se nije mogao najesti ni zajaziti.i koje ne živi ljudskim životom nego bedom i njenim mrtvim i dugim. naročito oprezno. ne. i parčetom hleba čistio sahane u kojima je ostalo nešto jela iza presitih gostiju. unutrašnju bedu nije mogao zaseniti ni zaglušiti. dugim trajanjem. Pisama nema. jer u sebi ponese ćelo to carstvo bede u malom. dok postoji. to mu ne pomaže mnogo. Iz tog kraja nema bežanja ni spasa. Ali nisam ja sam. biva sve veća. onom što gleda ili govori. moja se vrata retko otvaraju. I umro je od suvišnog i preteranog jela i pića. sa kojih su stotine ljudi odlazili siti i pijani. Taj čovek hoda. ukočen njegov pogled. gleda i govori nekako naročito odmereno. Možda dolazi vreme kad ću i samog ljudskog prisustva i pogleda. ali na njima se oseća da su — i pokret i pogled i reč — u svoni postanku i u svom toku vezani za neke obzire koji sa onim što se u društvu obično i uvek negativno naziva obzirom nemaju nikakve veze. još sakupljao preostale komade kolača i kore od voća. Gledam je kako. Prema tome. nisam ja sam. Ali sam. I kad pojedinac uspe da pobegne na drugi kraj sveta. To je samo teški deo moga nestajanja. I ne mogu to biti nikada. najpre malena kao tačka. Samoća koja zadaje bol. Na uglačanom. moj telefon ćuti svojim crnim. a sve mu se činilo malo i uvek mu je bilo hladno. A 383 Mrkne vidik i uši gluhnu od tišine. donosi strah. i sa njegovim nestankom sam.

I do smrti je ostao takav. leže u nju kao u svoj grob. čas ona odvodila njega na neslućene i neželjene puteve na kojima. čas je on obuzdavao i skrivao nju. sam sebe nije mogao da pozna ni smeo da prizna. odo25 — Znakovi pored puta 385 . propaUm ili napola uspelim umetnicima. igram!« I čim bi se igra nastavila. Svi su ga gonih i svaki čas se moglo čuti kao neki dečak viče: — Pik. što je ponajčešće i bivao slučaj. i to više zbog svoje neobičnosti nego zbog lepote. obavijenom zelenom haljinom od cica. Najstariji drug je raspoređivao. težak sebi i neprijatan drugima. stršavom i na sve strane poletelom kosom. čudan čovek. on je zbunjeno slegao ramenima. A neobično je na njemu bilo samo ovo. —Pa šta hoćeš da budeš? Oborenih očiju. On je predveče odlazio u kafane. a kad bi mu posle duže prepirke dopustili da bude lopov. * Kad smo bili deca. on se branio da neće. —Dobro — govorio je nestrpljivo onaj koji je raspoređivao dečake za igru — ti se ne igraš. tragičnih i komičnih. Kad bi došao red na njega: žandar. nosio je u krvi iskru dragocene. Između čoveka i te iskre u njemu dolazilo je neprestano do neverovatnih nesporazuma i sukoba. zbunjen. Onda bi ga gurnuli ustranu. ukočen. U toj igri sa njim je uvek bilo muke i neprilike. oprezan. sitničav i račundžija. Taj u svemu i po svemu mali čovek. sposoban za neočekivane postupke. ja hoću da se igram. pun neuhvatljivih protivrečnosti. novim putevima u nepoznatom pravcu. bivao i sam bolji. obazrivi čovek. čudak i šeprtlja. Ali on bi se ubrzo pomešao sa ostalima. Stoga mogu da razumem mog poznanika M. čas bežeći pred žandarima. 384 To je bio neobičan čovek. idući čas za žandarima čas za lopovima i kvareći igru jednima i drugima. Na tankom telu. otpao kao sitna ljuska koja trune i nestaje. čas iskra u njegovoj krvi. plašljiv. ličila je na jednu od onih čudnih hrizantema koje su plod mnogih ukrštan ja i koje su dobile prvu nagradu na nekoj međunarodnoj izložbi odgajivača cveća. potrčao bi i on za njima. smešan i jadan. A on bi stajao jedno vreme i zbunjeno i tiho ali uporno govorio: »Igram. činovnicima bez karijere. ja sam se osećao dobro i. njena glava sa sitnim licem ali ogromnom žutom. sedeo sa nekim malim ljudima. a ona neuništiva moćna iskra iz njega krenula je živa dalje. dvoličan i nepouzdan. da ni jedna od te dve suprotne snage ne preovlada — on je ostajao u mestu. on je i to odbijao. jednog levo: žandar. razgovarao sa njima. i brzo poklapa svoju senku. —Ne. čini mi se. umirući od straha i kajanja. U tora stalnom rvanju čas je pobeđivao sitni. Igra bi otpočela. retke i moćne materije koja teži i neodoljivo goni visinama i smelostima svake vrste. čas goneći lopove. pik! Ovaj se ne igra. drugog desno: lopov. Kad god sam bio u društvu jednostavnih ljudi. podvizima duha i tela. igrali smo se vrlo često »žandara i lopova«. udubljivao se u njihove često izmišljene žalbe. A jednog dana mali je čovek umro.onda u moje vidno polje ulazi i list sam. koji imaju u životu jedan određen posao i koji ga rade sa ljubavlju ili bar sa strpljenjem. A kad bi se desilo.

. on se hvata za te ljude i njihova pričanja. kroz pukotinu ne širu od podlanice.' Oko 1900. i drži se dok ne naiđe bolji trenutak u kome nađe snage i prisebnosti da nekako izroni i stane na svoje noge i postane opet ono što je. Oni ne znaju da je druženje s tim ljudima često za njega jedini spas. Sve je preda mnom izgledalo otvoreno. ravno i svetio. Ti su gradovi većinom nastajali u vremenima u kojima je svako naselje. kad stane tako da pada poneko veče. 6 1913) * Ziveo sam mirno i lepo kao malo kad. ako niko drugi a ono njegov rođeni stid. godine. ali da ne živim njima ni u njima. ušao na neku svečanost sa koje će ga pre ili posle oterati. Naravno da sam već sutradan otputovao. jer nije^ mogao o tom da govori. na suncu i vazduhu. Zagledali su neupadljivo i uzgred kroz otvorene prozore u prizemlju kuća. slike 387 386 25* . i zastajali na mostovima koji se jasno ogledaju u mirnoj vodi. Otud osećanje zahvalnosti i nekog naročitog poštovanja prema tim ljudima. Kada mu je odgovoreno da će biti šest sek-sera. među nepoznatim ljudima. među cvećem. .. Otud neodređeno osećanje potištenosti. Dođoh sam sebi kao čovek koji je. izgleda. oprezu i strahovanjima davno nestalih naraštaja. ne pomišljati na vazduh i disanje za koji trenutak. on je odgovorio: »Neka bude jedna kruna. Išli su često na Senu i šetali kejovima sa obe strane reke. i proći i kroz tako nevero vatno težak prolaz. u novom kraju. usred suncem obasjane bašte — osetih da život kojim živim nije moj. ne voli više mene kao nekad. da su mir. i u onima koje imaju lep i otvoren vidik na jednu stranu. * Ja volim more. moralo posredno ili neposredno da se naslanja na neku uzvisinu. Tu su tonuli u sumrak ormani. . ali blizina onog brda koje se nadnelo nad kasabu govori još i sada o brizi. On nije umeo da im objasni. kako bi hteo da udahne ali ne može. Odjednom — četrnaestog dana.-« • (Iz diskusije VII sindikalnog kongresa Glavnog radničkog saveza BiH str. oseća kako mu nestaje daha. tako da im sastavljeni lukovi sačinjavaju savršene elipse kod kojih je gornja polovina stvarna a donja njen odsjaj u vodi. da mi je lakše računati. Vremena su se izmenila i ti razlozi su otpali. zbog odbrane i bezbed-nosti.bravao im saučesno. davao savete. Osećaj sličan noćnim gušenjima. i pri tom misli kako se treba strpiti. da ih gledam samo. jer su i drugi već tuda prošli. ima uvek neko brdo koje vam smeta i koje osećate na svom raspoloženju kao senku. nadnica. lepota i bogatstvo ovog kraja za mene isto kao da i ne postoje. Njegovi poznanici su se čudili tome. ry. neobavešten i nepozvan. kad čovek sniva da se provlači između nekih zidova. U svakoj bosanskoj varoši. »U Jajcu dolazi jedan radnik u fabriku da pita za posao i pita pošto će mu biti " 1956. ali more. ''■'^^. sa prolaznim ali teškim osećanjem potpune izgubljenosti i bezizlaznosti. Jer.

puštene u tu dolinu. pojavio stub dima. Coveka ispuni radost na taj prvi razumljiv znak u daljini. poškropi malo i vas. nemi i nepomični. Uplašeni. pokušavate da se setite tačno i da sami sebi kažete glasno: ko ste. a zatvaraju bolje od svake tamnice. Tada se. jer su bez veze sa stvarnošću u vama i oko vas. Gledate na sat. gazili po njoj. Strah od neprohodnosti i gluvog života koji ima lice smrti. * ^me čoveku bilo je potrebno živo (i snošliivo) ljudsko biće. Neko zaliva ovu veliku zelenu baštu i. kratkovekog dima. a vi se više ne sećate kad je počela i ne možete da zamislite da će prestati. Sirila se predvečernja tišina. To je znak vatre raspirene čovekovim dahom u ritmu tople krvi. a oni mehanički pokazuju neke cifre koje vam ništa ne kazuju. Gusto zbijene mase tamnozelenih jela. kao na letnjim proplan-cima kad život pokazuje svoju dobru stranu. a kiša ne prestaje. Gusta šuma kišne godine. i prema njoj podešavali svoje držanje. i svoje misli. Ali dan prolazi i veče se približava. Laka i fina kao vilinski veo. Uhvaćen ljudski pogled luta tim mrkim prostranstvom ispod sivog neba. Gluvo i nečujno pada. Neki čovek će se tamo najesti. svoj glas. odmoriti i poći dalje za svojim ljudskim poslovima. svesno izazivan i sa ciljem pothranjivan. očajni. buava pečurka koja se rodila sa ovom kišom i nema izgleda da je nadživi. Na mahove. širio i pretvarao sve više u rastresit beo barjak nad mrtvom površinom šume. ali sa ciljem u sebi. dizao se. kako ste došli ovamo. a oni su tu tišinu brali kao planinsko cveće. a sada bleda. i kad ćete napustiti ovu planinu. Kiša je gotovo nevidljiva. Da hoće bar da dođe noć! Ali neće. I odmah se javi pomisao da ovo i nije kiša nego neka teška elementarna nesreća. glasovi. iz obesti. čuje se posve tih romon. Kao da su reke rastopljenog metala. da bude tu pored njega kao orijenta389 . ogrejati. nastojeći da nasluti njegov cilj i otkrije krivudave puteve kojima gazi. Od toga oživeše i moje oči i sad mi misao ide za čovekom u šumi. ispunile je. u divljem kraju bez naselja i vidnih puteva ispunjava duboku dolinu i penje se brdima do pod gole vrhove. kao ono pucketanje koje dolazi od jata skakavaca koji brste i uništavaju ceo jedan predeo. među zidovima od kiše protiv kojih se ne može ništa. To nije više bezimeni život šume. odakle ste. jer ne pružaju otpora i nemaju oblika. neprimetno vas je odelila od sveta i priko-vala tu. Ova prokletnica odavno je pretvorila dan u nešto što nema imena i što je samo — vreme za kišu. ali oni su zakisli i ugašeni. gde je život moguć samo kad sunce šija. u raznim nijansama zelene boje. ili se pri već zapaljenoj svetlosti pušila zdela sa večerom na stolu. to u početku izgleda kao nevina šala. Sve se smirivalo. a zatim se stvrdnule na površini. još do malopre čovek. prošarane nepravilnim ostr-vima belogorice. Tako vi sada živite izvan vremena. Cutljivi ljubavnici išli su sporo. kad malo ojača. I vi stojite pored ponora.^j^tafto« i stari predmeti porodičnog života. negde u daljini.. Stvar počinje da biva ozbiljna. ljudi i predmeti. i smisao im je ostao negde iza zidova ove kiše. sivomodrikast i tanak u početku. 388 * Kad u slovenačkoj šumi stane da pada kiša. taj oganj u šumi. udisali je sa vazduhom. kuckate u barometar. a teška kao planina. Nalazite u svesti neka imena i brojeve. Ceo kraj je izmenio lice otkako se zakitio vitom perjanicom živog.

Počinjao je stvarni život. Posle zamornog dana. 391 . tako da sam u tišini između jednog i drugog mogao mirno da mislim: idući će biti još jači. Očigledno. Izgleda da izludele ptice biju kamenim kljunovima u neku tanku ploču od nepoznatog metala. Jedan Beograđanin. sa obaveznim kišobranom pod miškom. on se lako gubio u lavirintu rođenih pogrešnih predstava i zbrci događaja koje je. a izgledalo je kao da bi svakog trena mogla izići »-aždaja iz mora«. zagrljen sa svojim rođenim drhtajem kao sa svojim jedinim udelom i jedinim nasleđem. ti glasovi su brižni i zloslutni.ciona tačka i. Bez toga. Sad kad sam probuđen. ali i sve jači. svakojakih doživljaja i mutnih razgovora sa ljudima sve do ponoći. A ovo sada što bije o obalu ispod mojih prozora. Dok sam ja spavao. u krdu kome su celog života pripadali i u kome su dočekali starost. I predznak i sećanje! Stao sam nasred vlažnog keja i ostao minut-dva. u zimskim kaputima staromodnog kroja koji su izgubili sposobnost da greju prestarela tela. zaista iskreno i stvarno. isečena iz kruga sunčeva sjaja. oštar drhat koji je polazio sa dna utrobe i širio se celim telom. Pa ipak su počeli da slabe. tešku neurasteniju ili ko zna kakvu drugu bolest. i šta hoće od mene? Sto me budi? A udarci su padali. kao ljudska mera svega što ga okružuje i što s vremenom nailazi. koji je za svoj uzrast neobično pametan: — Ovaj se rodio sa malom maturom! Na dva načina stare žene iz naših građanskih ^»ugova. sa njim se budila i moja svest i ja sam bio osuđen da ga primim. da bi tako mogli da produže vek ili bar u miru provedu kraj života. prosta kriška tmule i mlečne svetlosti. za dečaka od šest godina. * Opatija. pogledao zvezde na nebu i njihov odsjaj na površini široke reke. I čim sam se našao na ulici. mirnije krajeve gde žive daleko od svog krda i kao usamljeni pojedinci čekaju smrt. sve redi. Otpočinjao je neki dan bez imena. naročito. u to nije moglo biti sumnje. razliveniji. ti šetači podsećaju na pričanje o ostarelim slonovima koji više ne mogu da drže korak sa mlađima i bezobzirnijima. obešenu u nevidljivim visinama. čas umanjivao i potcenjivao. postajali su sve širi. prođe me hladan. ja i pored huke i lomljave talasa čujem i glasove galebova. na pučini je prošao neki veliki brod i nestao iza golog i steno-vitog rta. koji nisu odavde nego su se preselili ovamo sa Severa da bi povećali broj sunčanih sati u svom danu. to je odjek njegove snage i brzine. To su bili jaki avetinjski talasi inače mirnog mora bez vetrića. meseca februara. vlažni. da bi izlečili ili bar zaustavili astmu. nepomičan. kao sa nečim što je jedino zaista moje. i da živim kao svoj život sve ono što on donese od jutarnjeg do večernjeg mraka. Sa kaljačama na nogama i smešnim šeširima na glavi. čas uveličavao i precenjivao. krenuo sam najposle kući. onako sam. Stari ljudi i žene. U potpunom neskladu sa mekotom mora i ptičjeg perja i leta. 390 Ko je to. teški. Zbog toga se povlače u zabačene. činovničke ili trgovačke kćeri ili supruge. Kad ih čovek gleda. kao u pričama.

ali ja ni danas ne mogu otkinuti ni pomirisati ciklamu a da se toga ne setim. onda se dešava obrnuto. toliko drugih zanimanja. Nekad mi je negde jedna žena bujne fantazije rekla da u mirisu ciklama ima uvek nešto od otužnog i teškog zadaha lešine. Tek u tim godinama pravo se vidi koja žena ume da se odeva. svi. Ne samo što same nemaju osmejka na licu. A posle toga spada sa njih i onaj setno-veseli osmejak. gledaju samo 392 na spoljnu korist i formalni ugled. pretvara u grčevitu grimasu plača bez suza. igrom ili umetnošću. Pomažu snahe. oštre crte lica. briga. one skidaju svoj dnevni osmejak kao šminku. nego pažljivo i oprezno. a zaziru od svega što je grubo iskreno. bez osmeha.koje su ponešto čitale i nešto sveta videle. * Ciklame su čudno cveće po obliku. pozajmljuju mu nešto od svoje boje i svog sjaja. a na licu ljubazan. niko im nije dobar ni pošten. Žena se pretvara. nikad. Strogo sude o svemu i svakom. udavače i bojažljive početnike u umetnosti. verenike. i da negde ispod finog mirisa divno skrojenog cveta ne osetim i naročit zadah koji izaziva sećanje na sobu u kojoj je mrtvac i u isto vreme na onu ženu nezdrave mašte koja mi je ispričala priču o ciklami i njenom mirisu. brzo i sve vidnije. Tim osmej kom kao da hoće da kažu sabesedniku i sebi samoj u njegovim očima: »Oh. ne vole nikog. žutu i tvrdu kožu. a ljudi su tako dobri i tako zanimljivi. kad ostanu same u svojoj sobi. nije ni važno! Ima sreće i zadovoljstva i bez toga. 393 . nikad. Tako do pedesetih godina otprilike. Mrze sve što ima veze sa maštom. poslova i razonoda ima na svetu. a tih reci imaju toliko da bi im doteklo sve da žive i sto godina. na sreću.) Jedne posle prvih oštrih kriza u duhu i telu. ne praštaju nikom ništa. Kod mlade žene oblici tela modeliraju nepri-metno haljinu. ne poštuju ništa. ne žive toliko. idući ćutke vlažnom i sumračnom ivicom šume. i terorišu ih — koliko mogu. svi!« One vole mlade parove. zuba i njene kože — oživljuju (»-otvaraju«) boje te haljine. a sjaj njenih očiju. Druge dobijaju ćoškaste oblike. zetove i unučad. To je bilo davno. Ćelo vreme reže na sve oko sebe. nestaje užurbanih pokreta i gukanja. u stvorenje dovoljno samom sebi i prijatno svima oko sebe. u sitnu staricu sa dobrim očima i finim osmejkom. ironično ili lascivno i dvosmisleno. vrlo davno. Ne beremo ih veselo i bezbrižno kao krupno poljsko cveće. a koja ne. tvrde pokrete i opore reći. A kad žena uđe u godine. kao i mladi. ne. Bože moj. nikad im nije prijatno. Sklone su optimizmu i skladnim oblicima u svemu. ali on se često. steknu odjednom neko šiparičko cvrkutanje u govoru i živost u pokretima. tonu u njemu kao u mračnom bunaru bez dna. One dobiju žmirkave oči i oštar pogled. Za sve i za svakog nađu odbojnu ili pogrdnu reč. A uveče. boji i mirisu. Vole da upotrebljavaju deminutive u govoru. (Taj proces njihovog starenja vrši se negde između četrdesete i pedesete godine. još pre nego što stignu da ga skinu. pomalo tužan i bojažljiv osmejak kojim mašu i lepršaju i kad treba i kad ne treba. stari. Ali. Otrovane su nepoverenjem i njime truju život drugima. Odelo i nakit dopunjavaju ili sakrivaju obUke tela koje počinje da stari. Tako povazdan. ne boli to i nije strašno kao što se misli i ponekad govori! Uostalom. ali i to kratko i nedosledno. nego ga brišu i sa drugih lica gde god se pojave. daju karakter nakitu koji je na ženi.

raširene oči i sjajni zubi. pre svakog obe395 Zrmanja. Grudi prave i čvrste. utonuli u toplu rumen jezika. Ove slovenačke devojke. Na tim ramenima mala glava neobične ljupkosti i svežine. Lica slovenačkih devojaka i dečaka imaju sve-žinu i nevinu lepotu njihovih predela. zdravih usta. a smeje se često i srdačno. i kad dorastu do zrele lepote. koji se samo naslućuje. kao hladovita prostrana tuđa bašta kojoj kroz ogradu naziremo samo jedan mali deo. Mala reka. Ali ne bez nade. To je ona lepota što je i velika radost i velika muka. čeka zrake jutra i znak vaskrsenja. nisam video takvu sličnost i takvo jedinstvo ljudskih lica sa krajem u kome se rađaju i žive. viđena iz voza. jer se nikad ne zna dokle i sa kakvim posledicama može da živi svaka naša reč u drugom čoveku. a u isto vreme snebiva se da je suviše dugo gleda. njeno lice postane još sitnije. kad bih umeo toj reci da dam za jednu nijansu mekše i finije značenje!) I to nije nikako najmanja draž njihove lepote. kao što su nekadašnji isposnici tvrdo verovali da će na kraju videti boga i nebesko carstvo. Ramena nešto šira nego što traže inače skladne i pravilne razmere toga tela. ja ispuštam sebe i predajem se tupom snu bez sećanja i bez izgleda. što je još gore. Prilegla kosa kao kod grčkih statua. ja kažem: »Imam poverenja u jutro koje će doći neminovno. ne mogu da se poznam. koji se više oseća nego što se sluhom čuje ili okom vidi. Njihova lepota uopšte je skromna. pokopana. neštedimice. Cak je i susedov radio umukao. i ljudi i žene. ne mogu da se setim ko sam bio ni šta sam radio. ne onaj slatki. nego neki teški. Snažno telo koje dobro počiva na vitkim nogama. a lice. Na mahove me savlađuje san. kao znak da tu postoji umorna ali živa duša koja.Svi bismo mi. ali svuda: po zemlji. Ma koliko se naprezao i mučio. jer čovek ne može oči da odvoji od nje. sitno i pokretno. Njihov osmejak ne »pleni« i ne obećava. Stišala se postepeno ulica na prohladnom vetru. sva gorska. sigurna da će videti more. Mlada Slovenka. nepca i usana. zadrže malko od one šiparičke. neupadljiva. Prošlo je deset sati noći. prošle. zlata vredi. kao izvor u šumi. probija se kroz pustoš i lomi o stenje i šipražje. bistra i čila. 394 . ni sadašnje ni. čini mi se. koje se lako zarumeni. morali više da pazimo šta govorimo. ni sebe ni svoje misli. uboga. nego daje sve što može dati i što treba davati. Nigde. Zar je večernji umor dovoljan da ovo učini od čoveka? I videći da se sa svim ovim ne mogu poneti ni nositi. Kad se ta devojka nasrne je. Naprotiv. i ne za-uvek. ali je i u tom dehću ćela njena lepota. ali juri nizbrdo. gola i divlja.« I te reci ostavljam kao signal iznad gomile pod kojom ću ležati zavejan snom. i povratak u svet misli i rada. A kad se oslobodim toga i dođem k sebi. u vazduhu. ćoškaste zbunjenosti. Predajući se. pojedu ga velike. na njemu najviše mesta zauzimaju krupne oči i jake usnice dobrih. na lišću. samrtni koji liči na zanos i nesvest. kao što ne vidim cilja pred sobom ni svog sadašnjeg postojanja. (Rekao bih »nespretnosti«. moj san kojim sam nekad spavao sve do jutra i vedrog buđenja.

meka i sveza narančasta pečurka koja. kao vidik koji se iznenada ukaže kroz borove grane. Kod slovenačkih žena. i pravi od toga svoje fantastične bedeme. a šija isto tako i kad nikog nema. Njegova unutrašnjost. jer ne može drukčije. kule i brežuljke. da • B. On je neprolazna mladost predela kojim se krećete. On vam. takav kakav je. Opterećen poreklom. šljunak i onaj nanos od sitnih komadića drveta. nedaleko od mesta sa kojeg je poleteo. samo sebe radi.. Ali upravo kod njih taj pokret. i kod onih najjednostavnijih. sve one ostale izgledaju pri tom pomalo neprirodno i neubedljivo. ima svoju naročitu draž i vrednost. da se nešto desi. čak i ta njegova nestalnost može ponekad da porekne samu sebe. brodskih otpadaka. možete ponekad videti jedan karakterističan izraz lica i pokret tela. jer toliko je puta preskočio ili polomio ili podmuklo obišao sve pregrade ljudskih zakona i obzira. bojazan da se neće desiti. zabace glavu. Zvuk ne može da se prenosi ovim' teškim vazduhom. one lako rašire ruke. a zatim nestala netragom negde u morskim dubinama. algi i lišća. slabosti volje i slepila za stvarne odnose. Još pre nego što sunce dođe do polovine neba. On iznenađuje kao gorski izvor bez šuma i glasa na koji slučajno naiđete. a pogled upru u nebo kao svetice sa baroknih slika po katoličkim crkvama. Morska plima satima plavi i slaže pesak. praznih školjki. A one ga ponavljaju sve odreda. toliko puta. U njemu ništa nije stalno. i kad ih čovek uhvati u toj sitnoj grešci. Javlja se želja da neko vikne ili zapeva. A kad se povuče. zbrisao sve etape od želje do željenog cilja. a izgleda kao da noćna tišina nije ni napuštala ovaj kraj. Taj pokret tela uspeva potpuno samo ženama obdarenim prirodnom Ijupkošću ili urođenim glumačkim darom. ali gore i teže nego drugi nesrećni ljudi. osvetljena siimporastim sjajem. plaćaju svoj mali greh i vraćaju se u redovni tok svog jednostavnog života koji je sav od reda i doslednosti. osećanje neiz-vesnosti i straha od onog što bi se ipak moglo desiti. to je beznadno pokvaren mehanizam. sa čudnim ornamentima i slovima nerazumljivog pisma. Pojavi se i krene. Slat. ali odmah pada natrag. tamo negde u dnu vidika.' .ćanja. taj čovek pati od hipertrofije mašte. odjednom proviri iz mrkih naslaga vlažnog opalog lišća kraj vaših nogu. Kad slučajno zaborave ili propuste da urade ono što su obećale ili po dužnosti morale da urade. Senke su biede i razli396 To je nesrećan čovek. njime se iskupljuju. kao neizrečena a pouzdana reč. na pred večernjem suncu. Šija. A kako je broj takvih žena malen. Dešava se u ovom planinskom kraju da osvane neko mlečno jutro sa prigušenom svetlošću sunca iza tankih. ozari vas u prolazu. Dan je i svetio je. vene. tom istom svojom neiscrpnom svetlošću. 597 . visokih oblaka. svakom prilikom. jer je ovo nesreća bez dostojanstva. gotovo ritualno. naoblačiće se i grunuće oluja. VH 57. kazuje da ste tu sigurni: možete se zadržati koliko hoćete i otići kad htednete. bar u mislima i snovima. ostanu iza nje tragovi kao da su se neka džinovska deca satima igrala duž celog žala. Čudan je kao divna. a tišina potpuna. 27. od čoveka do čoveka.

po nekoj čudnoj svojoj sklonosti. prema svemu živom i mrtvom. sitne. sve granu po granu. smušenih. zatim deblo. Svi će oni. Kako nastupa proleće. čistih i sjajnih. 398 . a ispucalo. nekad žalosnih pogrešnih postupaka prema ljudima. (Otprilike ovako: što zaslužim ne tražim da mi se plati. Prvo upoznajete treptave. često mnogo više nego što vredi. pa početak jeseni. I to dvoje. 399 Negde krajem aprila meseca nevidljiva ruka mi pokloni oko sto sedamdeset dukata. Vaš poznanik prolazi kroz neobične metamorfoze pred vama. I sva pažnja i sve nade. tako ja izdajem svakog dana po jedan od tih svojih zlatnika. još ove noći potražiti svoje postelje i. bezazlene igle. izgriženo. vn 1957. naježen i ogrnut. On je imao malo od života. lake. to su jedine dve neminovne i pouzdane stvari koje se za ove gomile ljudi što žure mogu kazati. prosto baci kao mrvice iz torbe. Slat. on to malo nije dobijao nego otimao. Takvim se kazuje i pokazuje. društvom i zakonima. vi ga upoznajete polagano i na vrlo čudan način. stvarima i ustanovama. I svi će oni isto tako. ali. u skladu sa društvom i ljudima. U drugoj polovini decembra meseca dani stanu naglo i sve brže da se osipaju. grubo ili pažljivo. i žure na sve strane. leći u njih da spavaju dokle mogu i kako mogu. On je strpljiv i skroman zanatlija koji izrađuje igle. i prema sebi samom. u hiljadama. A onih nekoliko poslednjih dana. > B. I najzad korenje. neko ranije neko docnije. izubijano pri dnu. u svoje grobove. Takav čovek se sudara sa svim oko sebe i najposle lomi. da mu se život sastoji od nespretnih. podzemne dubine. glatko pri vrhu. zračne i osve-tljene delove. nekad smešnih. pred Novu godinu. svučeni. Upoznajete ga polako i postepeno kao da vam pred očima izrasta neko visoko drvo. čovek ih troši i traci lako i nemilice kao da to nisu dani njegovog života. žive mirno. salivenih od neprolaznog zlata. negđe na putovanju ili na nekom poslu gde morate da provedete nekoliko dana ili nedelja u neprestanom dodiru. Čekam proleće i njegov poklon. 24. i prinosim dlanove plamenu kao rastopljenom zlatu. biti spušteni. Dok drugi koji dobijaju imaju mnogo više. i skupo plaćao to malo što je imao. u stotinama. pred maglom i kišom.sad više nema pravog ni jasnog odnosa ni prema čemu. Voze se i pešače.j. neko pre neko posle. ali ne kaže da te igle služe posle svirepim. Razume se da nije isključeno da i on vas upo znaje na isti način. * Prolaze ljudi koji se vraćaju s posla. ali ne od korena prema vrhu nego u obrnutom smeru. opet siromah i praznih ruku. gde se pred vama otvaraju crne. A prvih dana oktobra meseca nađem se. sve to prelazi u prve dane Nove godine. pa leto. a za ono što otmem ne odgovaram i ne plaćam!) Zbog toga je bio u stalnom sukobu sa ljudima.' Kad se upoznate sa nekim čovekom. .

Pomisliš: letoi Osetiš želju da svučeš i to malo odela sa sebe. gde se pojavljuje i promiče. daščara i čatrlja. zagleda se u po-tamnelu pločicu od mesinga. od registra do registra i od telefona do telefona. da moja misao ide najzabačenijim krajevima našeg grada. Bar ono! Bar toliko! Ova obala gotovo i nema jasno odvojenih godišnjih doba. gde teturaju pijani samci. I svuda nosi sa sobom svoju nemoćnu želju za čistoćom. ali ne nalazeći pokoja. sa osećanjem uzaludnog napora i velikog umora.sadističkim policajcima da ih zabijaju pod nokte vezanim ljudima. I 1958. gde zadocneli kočijaši. počne da tone u san. kreće ponovo na put. a niko ne čisti i ne raskužuje. drvarskih šupa. skrasi kod mene i. 26 — Znakovi pored puta 400 401 . zadimljene krčme i pretrpane stanove. Naprezali su se do umora. nego idem od prozora do prozora i posmatram Dubrovnik pod iznenadnom navalom teškog. Usred februara meseca naiđe zalutao topal dan sa jakim suncem. brzim talasima koji su po oštrim vršcima takođe beli kao da nose sneg na sebi. mračni parovi. Ide gradskim ulicama. dočekati prvi jutarnji zrak. Krenuli su ćutke i zlovoljno — kući. kovačnica i bezimenih kafanica. Kad se naj posle vrati. Posle dugog lutanja moja misao se. lunja i baulja čitav jedan svet koji traži tamu a sklanja se od svetlosti. odaju stvarno godišnje doba.* Cesto se dešava noću. a onda stane svojim dahom i parčetom sukna da briše i čisti taj mesing. uvlači se u kuće. štala. Samo stvari i predmeti. tihim. od stola do stola. radnje i kancelarije. vraća u moju nesanicu. i prelaze jedno u drugo. Idući dalje. umorna i obeshrabrena. firmu nekog lekara sa trećeg sprata. A zatim se. da bi im iznudili priznanje svakojakih krivica. koje svi zagađuju đubretom i otpacima svake vrste. neodržana reč. uz mukle povike i šumove. redom i svetlošću. u koje danju retko zalazi. pri studenom dodiru. pre* morena. od tezge do tezge. kroz gustiš ljudskih interesa. neodređena. proteruju svoja teretna kola s avetinjskom zapregom kroz glib koji gotovo nikad ne presušuje. ona i u poslednjem trenutku svesti misli još na to parče mesinga koje će. u noći. vraća opet meni. reka je potamnela u senci strmog kamenjara. metal i kamen. I tu pronalazi. Ona posećuje predgrađa puna zapuštenih i blatnih mesta. razgovora i poslova koji sad. U šljunku na obali birali su oblutke i iz sve snage bacali ih samom površinom vode. sa tankim. Provlače se kroz ćelu godinu. « Video sam dva dečaka na obali reke. Pokladna šala u belini. mešaju. počivaju. kad san ne dolazi na oči. modrim morem i neuništivim zelenilom šume i vrtova. drvo. ona su često razlivena. sitna prevara. vlažnog snega i more raščešljano i kudravo od jake bure. U to je i sunce zašlo. I još na ulazu u kuću zastane na kapiji. ispravlja i briše sve što je laž. svetio i uglačano. brzo i revnosno. prepirah do besmisla čija je meta dalja i čiji način bacanja savršeniji. Gotovo u istom trenu mora da su oba dečaka osetila umor i glad i uzaludnost svojih napora. pogrešna mera. greška i podvala. i 4. Ne mogu da se smirim na jednom mestu. ona obilazi ledine i jahje na periferiji. ostava. planova. i odgovoriti mu sjajem ljudske čistoće.

Po osojnim mestima. Oko deset bio sam u gradu. Na jedan sat hoda od Višegrada.Lokrum je naprašen snegom kao perika vladika i gospara. Ručao sam na Lapadu. Posle podne sneg je iščezao. bez vrta i voćnjaka. Sunce je sjalo sa vedra neba. koji ih neprestano povija. neko se žali: —Kako brzo zaboravljamo one koji umru. I kao da goni rojeve skakavaca. samo se to jasno vidi tek kad umremo — kaže M. Ona otvara vrata na balkonu i nevešto. letnjeg druma. Duga linija prašnog druma preko spe-čene goleti po kojoj su razasuti usamljeni i raščupani stari borovi. Prošlo je i pored mene ne pogledavši na moju stranu. mehanički bacajući nogu pred nogu.. Čamotinja i teške misli. To su bila dečakova i mladićeva letovanja. a po obroncima Srđa i krovovima gradskih kuća leži debeo pokrov snega kao na božičnim čestitkama. Iz tih vremena ostala je u meni jedna slika koja je kao neki simbol tadašnjih mojih raspoloženja. pa i onda kad su nam za života bili tako bliski i dragi! —Svi smo mi već za života zaboravljeni. niski i neugledni han. ali tu i tamo pokazuje svoje voće sa vernom sunčevom bojom. Tada je moje očajanje bilo potpuno. Sobarica u hotelu se smeje i diže ruke put neba pred tom egzotičnom napasti koja je jutros osvanula. a one visoke. na retkim krovovima. Nemoć da ma šta izmenim ili popravim. vidljiva povoda. Najčudnije izgledaju parkovi i bašte oko kuća. Neko neodređeno doba dana. sa čuđenjem i lakim strahom baca velike krpe mokrog snega sa ograde na ulicu. . gde drum uvire u sivo letnje nebo. Zapara i tišina. Naprotiv. Sneg se uveliko topio. I da nije bilo svežeg i lakog severoistočnog vetra. potpuno su slobodne. živo i veselo ali skladno i »šestno«. Ljuto i oštro nezadovoljstvo sa samim sobom i svim oko sebe. Veliki letnji raspusti u gimnaziji nisu ostali u mom sećanju kao nešto lepo i prijatno. Pust predeo bez lepote. Osećanje da je život sa svim svojim varkama i promenama samo put u potpuno očajanje. s vremena na vreme. gde ga je bilo još dosta. Tada se putem ukaza maleno žuto pseto koje je. po dubrovačku. ona neprestano uzvikuje: »Ih! Pih!« Sve ovo napred pisano je oko osam sati izjutra. pred kojim sedim kao jedini gost i putnik. što samo na vrhu nose bokor lišća. grudvali su se dečaci i devojčice. Jedina zgrada na toj ravni. a javlja se i danas. . Onog si noćnjeg nemira potpuno je nestalo. 26* 493 . Sve je poremećeno i zbunjeno kao da se u toku noći spustila iz vazduha neka čudna bela vojska i preplavila grad i okolinu. Gledao sam za njim dok se nije izgubilo u beloj crti prašnog. Svi smo zaćutali. jer im jak vetar. žurilo jednomer-nim hodom prema dalekoj tački na vidiku. nasme-jano. kao navijena sablasna igračka. Niske palme sa lepezastim lišćem prosto su zatrpane i izgledaju kao humke snega. Jedna pomorandža. a svaki pojedini trenutak bol za sebe. bogata zrelim plodovima. sasvim je zasuta snegom. čovek bi mislio da je sanjao nevreme. iznenada i bez određena. Zadržao se samo još ponegde. i olakšam sebi i drugima. Pinije i druga cmogorička drveta opuštaju grane pod snegom i sasvim liče na svoju gorštačku braću u Bosni. pomaže da se oslobode snega. 402 Govoreći o jednom našem dobrom prijatelju koji je umro pre tri godine.

* Ima u životu užasa koje. evo. Pa i on ide veselo i šaljivo svome nestanku u susret. Odjednom jedan veseo. udari plah proletnji pljusak.. Tako. 25. Da. Pa i pored svega toga — neki jalov dan. ne bi sada ova nema i prosta stazica hitu to^ liko zanimljiva i u svojoj nemosti tako rečita. od nje je ostao svega onaj oblačak u dnu neba. razapinju kišobrane. psuju. kao da čitam nejasan rukopis. predveče. avgust 1955. prizor sve većeg razgolićavanja nažeg gradskog čoveka iskrsava pred 405 . Sva zlovolja što se bila nakupila između mene i života raspršena je. Topi se na velikom plavom nebu. Dugo gledam tu stazu i njene krivine i zavoje. ali trijumfalno. ni izazvalo novu misao ili neko živo osećanje. Sunce sja. Ima već jedan sat da šetam ulicama i trgovima. o svetu i životu.. dešava se da preda mnom. sada ćemo dugu da vidimo. kupolu neba. Od svega što sam čuo i video nije ovog puta ništa u meni ostavilo traga. Preko 50. »Dobar dan. je li? »4 Sa Kinezom možete lakše i prijatnije sedeti i ćutati nego i sa jednim drugim čovekom na zemlji. samo ja i samo u određenom trenutku mogu da osetim. Njegovo ćutanje mi nimalo ne smeta. odjednom vesta ruka. a nisam u neprilici zbog svoga. ume-sto sveta koji zovem svojim. zamoran i jalov bio je dan koji je prošao. * Kao svakog leta što biva.000 ljudi. sklanjaju se gde mogu. >>Dobar dan. Iznenada. čist dečački glas: r. u trenucima mojih velikih i potpunih pomračenja. da već. kao na crtanom filmu. Stariji ogrću kišne kabanice. tako nekako da svi to shvate i prime. maj 1958. a ja da ne pri vučem pažnju na sebe (toga se pribojavam!) i da me prolaznici ne posmatraju ovako čudno.I dan-danas. ispod nje pravac pustog druma. Ohrid—Gorica. počinju da kazuju. godine. dane!-« Čini mi se da ću poleteti. lak i vedar. Sve što gledam ispunjava me zadovoljstvom koje na mahove prelazi u oduševljenje. gledao prolaznike. pre početka atletskih vežbi. I sada. ali da nisam video.Tata. povuče nekoliko linija. kao mehanička igračka jednomerna hoda. jer jasno osećam da on i ne očekuje od mene da progovorim. gotovo iz vedra neba. Probudio sam se u svitanje ovog majskog dana. a samo od sebe se javi žuto seosko pseto. čitao knjige i novine. Mnogo dece. saznajem jednog jutra da u jednom našem sreskom mestu ima jedna mesarska radnja (nadam se da možete zamisliti šta znači i kako izgleda mesarska radnja u jednom balkanskom gradiću!) koja nosi naziv »Belo jagnje«. na primer. * Na stadionu. i sve mi se čini da bi njene linije trebalo nešto da znače. pogledaju zabrinuto u nebo. čuo i pročitao mnogo toga preko dana. ali kratko i tiho. U narodu nastade žagor i uzbuna. ljudi! Srećan vam posao!« — nešto tako ili slično hteo bih da kažem svima oko sebe. sa uzbuđenjem posma-tram sa svog balkona tanku stazu koja vijugajući opasuje brežuljak. da kažu nešto o ljudima. slušao radio. kako mi se čini. * Jedan dan u kome sam razgovarao sa dosta ljudi. gunđaju.

U tu svrhu podigli su i hotel koji nosi lepo ime »Hotel busija«. U Glamoču. dosledne. ruši ga i nosi ovaj jesenji dan što po mnogome podseća na proleće. Zbog toga je najviše voleo da čita knjige koje čoveka prikazuju takvim i da razgovara sa ljudima koji su istog mišljenja. Izgubljen među lišćem na zemlji. svi smo pokretni i nošeni njime. Prema tome. »jedu« i upropašćuju. sve mu se više dešavalo da je te svoje želje uzimao za stvarnost. Vrlo ih je malo koji umeju u tome da se zaustave nešto pre granice neukusa. a naročito u obrnutom pravcu. čvornovita kolena. ciko . pod uticajem »turističke groznice«. Smrti nema. Ljudi pokazuju ono što se ne pokazuje i što niko ne želi da vidi: bangave noge. Ali sve i kad bi postojalo nešto što nije život i što bi. Od detinjstva je svojim očima gledao i svojim ušima slušao kako ljudi jedan drugog gone. Odlazim dalje. sve moguće delove ubogog ljudskog tela. Svi smo mi ispunjeni i okruženi životom. Postoji samo život. — kaže jedan opali list. On se bojao ljudi. grudi. čine na svoju veliku štetu. duševni i blagi..) I taj vaš vrtoglavi »pad« sa rodnog stabla samo je optička varka. jer sve što čine. ljudi su. da bi se i tako branio od straha i gnušanja kojim su ga ispunjavali ovi oko njega. (Priroda »umire« kao glumac na pozornici.. Stalno je mislio i često govorio o tome. kratkotrajnim pljuskovima i neočekivanim prodorima još jakog sunca. muče. Gledajući oko sebe i osećajući na sebi grubost i niskost ljudi sa kojima je prisiljen da živi. ali ja se trudim da i tome ćutanju nađem mesta u životu. 407 . Ali tužno je. njihove grubosti isto kao i njihove podmuklosti. pa i onda kad izgleda da ginemo i nestajemo. osećao se slab i nejak da se brani i da vraća udarce. — Tužno? Tugovati znači takođe živeti. Ukratko. čovečne. nagon sa-moodbrane terao ga je da ulepšava druge ljude drugih krajeva i da bar tamo zamišlja čoveka dobrim i lepim. a ne pitaju se ni to: da li im je i lice za pokazivanje. zabačenoj kasabi zapadne Bosne. — Jeste da je tako. iz njega nema izlaza ni pada ni uspona. jer vas zemlja kojoj idete u susret prima kao da se vi to uspinjete do nje. i što je bivao stariji. čestite. po mlakom vetru. maljave i pretanke ili predebele butine. Zbog toga je želeo da svi ljudi budu dobri. a u opštenju sa svetom obazrivi i meki. uvek. i suprotstavljao ih kao protivotrov ovima oko sebe.imTi' nama na svakom koraku. Kad putujete vozom ili autobusom iz Beograda na more. mi to ne bismo mogli primetiti ni oceniti ni nazvati nekim imenom. bilo zaista smrt. Naročito su žene nepametne. i u isto vreme 406 U drvoredu divljih kestenova vejavica od po-žutelog lišća koje naglo opada. a u sebi nosim njegovo ćutanje. a svako »umiranje« prividno je. prema tome. leđa ili pupak. pa makar to i ne bilo uvek potpuno iskreno. Mi ti verujemo. smrti nema. učtive i čiste. postoji i jedino može da postoji — život. Ono me tišti i zbunjuje. okruženi ste ružnim prizorima. Razgovaram sa lišćem koje me zasipa sa visina. došli do zaključka da bi se i kod njih mogao »razviti turizam«. on je zamišljao druge sredine i drukčije ljude. opali list ne odgovara ništa.

ručavao i večeravao kad i svi ostali građani njegovog položaja. Okrećem se oko sebe sa osećanjem da sam pogre-šio. na ulicu. ma kuda. među ljude. po svom držanju pri jelu i piću bio potpun i savršen građanin. za onog koji ga je bliže poznavao bio živ dokaz kako selo sa svojim navikama dugo živi u čoveku koji ga napusti. zadržale su se u njemu sitne potrebe i duboko ukorenjene navike seljačkog nasleđa. dolazi u Džokej-klub na partiju preferansa. To je uglađen čovek koji bar jednom godišnje putuje u inostranstvo. živi životom višeg građanskog društva. ugledan. Otac mu je. napravio je za svoje vreme dobru karijeru koju je završio kao činovnik Ministarstva finansija u Beogradu. Tako. pošto je bio još sit od svog građanskog 409 . Nekad. Nesvesno. on je doručko-vao. ali jasno je da vide drugo ili možda ne vide ništa. a mnogo bliže smrti nego životu. Pokreti su mu nesigurni i spori kao u čoveka koji naglo gubi vid. a njegovim recima i pokretima niko ne pridaje neku važnost. A pomalo me i strah. U isto vreme on je. najmanje on sam. on je vršio sve one sitne radnje i pokrete koje mehanizam gradskog života nameće čoveku. I umro je posle nekoliko meseci. Tu je učio gimnaziju i završio Pravni fakultet. svršio četiri razreda gimnazije. Sva su ta obećanja izne-verila. bez vidljiva razloga. na univerzitetu. ušao u tuđu kuću. Ali još nesvesnije. 408 Advokat Sava Janković bio je primer kako se u Srbiji čovek lako i brzo rastaje sa svojim rodnim selom i kako još brže i lakše prekida sve veze sa njim. Krupan i prilično ugojen. A probudim se kao drugi čovek. bogatim mislima i zaspim radujući se sutrašnjem danu i radu koji me čeka. Uzalud se trudim da se saborem i da pohvatam prekinute niti svojih sinoćnih misli. ali ne mogu da otpočnem posao. Tako je izgledao taj napušteni čovek. deca i prijatelji — nego je napustio i on sam sebe. Ima odraslu decu. bio je to mlad čovek koji je mnogo obećavao. Ukratko. sve žensku. bez smisla. doručkuj em i razastrem svoje hartije. Tu u Beogradu rodio mu se i sin Sava. Sad radi neki rutinski posao u kancelariji. porok ili bolest koja ga muči. a zatim otišao u državnu službu. Ne samo da su ga drugi napustili — žena. inače prima francuske knjige i listove. A skupoceni jutarnji sati prolaze i teku kao mutna voda. dobro oženjen. jer o gladi nije moglo biti reci. Dešava se da legnem sa dobrim. Sad je u pedesetim godinama. na primer. negde u dubini stomaka. upravo neka neodoljiva potreba za seljačkim držanjem i pokretima pri doručku i užini. imućan. Kako je bio iz dobre kuće a bistar i uredan. neka naročita drevna glad.Čudno je kako naši dani ne liče jedan na drugi. Stalno se javlja želja da bežim iz tog lažnog položaja. Njegove oči gledaju onog s kim razgovara. Ne mogu nikako da »uhvatim vezu« sa tim čovekom koji sad sedi za stolom ni da nastavim tamo gde sam juče stao. kao seljačko dete. uporedo sa tim radnjama i postupcima. u svemu i potpuno. Niko ne bi umeo da kaže neku strast. Opremim se. na njegovu veliku žalost. s druge strane. Poznavao sam čoveka koji je bio zaista napušten. Živ. kreće se sporo i govori malo. Na prvi pogled on je po svom ophođenju i ođe-vanju. i da preda mnom leže tuđe zabeleške u kojima se ne snalazim. bez snobizma i preteranosti. Ali oko deset sati pre podne i oko četiri posle podne javljala se kod njega.

Sad bih to mogao da uradim. uzimajući raspored i arhitekturu tih kuća kao uzorak. Sve to još zavisi od mene. onda znam da tu stranicu neću nikad više napisati i da će pri ponovnom buđenju pregoreti i pocrneti kao fotografska hartija za kopiranje. I mislim.doručka u osam sati izjutra ili ručka u dva sata posle podne. izvadio koricu hleba koju je krišom sa stola uzeo. Nikad i nigde. po čudnoj i svirepoj alhemiji ljubavi. on se povlačio u svoj kabinet da malo prilegne. ni u čemu i ni po čemu drugom nisu se mogli primetiti tragovi njegovog seljačkog porekla. Dignem glavu "iznad njegove površine. ali se naziru problesci jave. pod kruškom. Tu bi. Advokat bi prešao jezikom preko usana i nastavio poslovni razgovor. sad bi trebalo da se dignem. vesela. gledam kako se sva lepota sveta. potpuno razbuđen. ali sporo i teško. stavio kapu na glavu. ravnodušna. onda.* Zbunjen i poražen. a noć prolazi. neće je nikad ni biti. Tako izgleda da lastavice grade po istom građevinskom načelu. jednu od onlli Icoje sam još juče hteo da stavim na hartiju. Još bih to mogao da uradim — jer se svega sećam. o čemu će govoriti 1 kome će biti upućena. Eto. i to tri odjednom. ali ja oklevam. I mogao bih sam đa odlučim o tora kakva će ta stranica biti: tužna. taj trenutak probuđene atavističke gladi prolazio bi i ne došavši do površine njegove svesti. — JoS sve zavisi od mene. prilepljene uz strmi krš. o čemu će govoriti i kome će biti upućena. Ali ako popustim ovom toplom i prijatnom teretu koji me prikiva za postelju i zadržava u tami. Lastavice grade gnezda na zidu ispod krova jedne visoke kuće. a noć prolazi. sad bi trebalo da se dignem. pa opet sa fizičkom slašću potonem u njemu. I mogao bih sam da odlučim koja će to misao biti. napišem jednu zabelešku. potpuno probuđen. ali ja oklevam. sabijene su i nadnesene jedna nad drugu. upalim svetlost i. onda znam da tu stranicu neću nikad više napisati i da će. pregoteti 1 pocrneti kao fotografska hartija za kopiranje. ' Varijanta: Počinjem da se buđlm Iz dubokog sna. i ako ponovo utonem u nesvest i san. ako ne učinim napor i ne dignem se. JoS spavam. napišem jednu stranicu telcsta. Još spavam. Kod kuće je ručavao sa ženom i kćerkama. * " Budim se iz dubokog sna. onda. Stranica o kojoj mislim nije napisana i. jednu od onih koje sam još juče hteo da stavim na hartiju. ali sporo. a svojom živošću i cvrkutanjem podsećaju na govor i držanje stanovnika. ali se naziru konture jave. Sve to uz živ cvrkut i uzbuđenu pisku. A okolne kuće. i znam da bih sve to izvršio sa lakoćom. Eto. Ali kad je bio sam i slobodan. opružio dobro noge. — Još sve zavisi od mene. (Godine 1934) koji me prikiva za postelju i zadržava u tami. seo u fotelju. sa ponovnim buđenjem. Iz meni nerazumljivih razloga mešaju se i druge lastavice koje zbog nečeg doleću i odleću zajedno sa onima koje grade. Ali ako popustim ovom toplom i prijatnom teretu 410 Južno primorje. i sekući džepnom britvicom tanke kriščice. seo bi u fotelju. pre popodnevnog sna. i ponovo utonem u nesvest i san. u bogatoj trpezariji ne baš najboljeg ukusa. To je bio samo jedan trenutak. da upalim svetlost i. I mislim. žvakao još nekoliko trenutaka kao seljak koji završava užinu na njivi. očekujući jelo koje će mu doneti. Kad bi se u taj mah desio u nekom poslu. 411 . Sve to još zavisi ođ mene i znam da bih sve to Izveo u ovom trenutku sa lakoćom. A kad bi završili ručak. pretvara u žalost za tobom. predaje odmoru. podnimio se na desnu ruku kao seljak koji se. I to bi trajalo svega nekoliko trenutaka.

od masline i čempresa do ptice u vazduhu i ribe u moru. ne-osetno bi ušla u njega nova. godine. I sada mislim sa čežnjom na taj gluvi mračni prostor od nekoliko sati potpune nesvesti. zajedno sa krvlju i sokovima. ova na kojoj je prostrto za mene. nasrtljiv i bezobziran. samo polovina. kao jato zbunjenih i preplašenih ptica. avgusta 1947. po njegovom telu. ali i u jednom i u drugom slučaju drhti u sebi od ogorčenja i nerazumljivog gađenja i straha. ali oseća da je priteran uza zid i da se nema kuda bežati. pogrešna. tako da ga na svakom koraku susreće. Mlini. Kad se dobro pogleda: samo jedan jedini nerazmrsiv splet od naizmenič-nog rađanja. Ali sada. nigde nereda ni otpora neminovnim promenama koje život sam od njih traži. Sve je isto. bez svesti i snova). U svemu slobodna. Nema mogućnosti ni verovatnoće da ta istovetnost negde izneveri. Pored toga ponora valja mi sada živeti i sa njim sve deliti. — I nigde žalbe ni vajkanja. i do oštrog kosijera u njenoj ruci. Kao da mu se u kuću uselio stran čovek. Izgleda kao da ima samo mladih i onih koji to više nisu. Tako se duž ćele obale. I kraj i ljudi vas svakog časa izneiiade beskrajnom promenljivošću i bogatim varijacijama u osnovi uvek istih oblika. kažem sam sebi: »Tako malen i slab. počinje ponor i mrak života bez vas. iznenada i neočekivanim povodom. S druge strane. Gradi se jednako i rađa i živi slično. * Otkako zna za sebe. ali u tom trenutku dovoljno jaka i ubedljiva da mu svu krv sa-tera oko srca i sve misli uputi u pogrešnom pravcu.Uopšte. neusiljena jednakost. od kuća i brodića do seljanke koja lako korača. da se odnos između njegovog unutarnjeg sveta i njegove okoline odjednom poremeti i zbrka. koji svi zajedno sačinjavaju jedan jedini dosledan život. To je fantastična. ona tada već kruži. Od stola za kojim doručkujem postoji. sa svakim mestom i zaseokom ponavlja uvek isti predeo — po obliku. pada u oči i zadivljuje čoveka srodnost oblika i istovetnost načina u svemu. gde bi vi trebalo da sedite. Jedino u snu još mogu da ne patim (i to u dubokom snu 412 . bez vidljiva povoda. čas odupire. On se toj napasti čas sklanja s puta. Od tog trenutka on sve deli sa njom. jer samo kad ne znam za svoje postojanje mogu da zaboravim na vašu odsutnost. Kad on to primeti. U vezi sa nekom beznačajnom pojedinošću koju bi čuo. pogrešna misao. čovek u svemu kao i ostali ljudi.-« * Prespavao sam noć kako se spava ođ velikog umora. a onda bi stala da buja i da se širi. video ili pročitao (povod je sporedan). starenja i nestajanja u svim stepenima i oblicima. težak i neprijatan. ali ni traga od dosadne jednoličnosti. Ziveo je i radio mirno i obično. sudara se sa njim ili se pravi da ga ne primećuje. A onda bi se desilo. čim je svanulo i javio se prvi zračak svesti. patio je od toga kao ođ povremenog ludila. sve je dockan. vidim šta je sa mnom: ostao sam bez vas kao bez daha i videla. a drugi na groblju. 413 * Dešava se da usred blagog i mirnog letnjeg jutra. Tu bi se malo pritajila. a od njih su jedni u gradu. čini mi se. boji i mirisu. ti nemaš izgleda da iziđeš iz ovog vrtloga razlivenih okeana koji se sklapaju nad ognjenim kontinentom. da se neki oblik izrodi. i on nema snage da je se oslobodi. da postoje samo rođeni. drzak uljez. apsurdna misao.

Nije krivac ni sukrivac. Jedno vreme bi uspevao da se održi u tom jasnom i logičnom saznanju. isto toliko živa i mučna. Ali već sutradan. povodom neke vesti u štampi. čitao u nekoj neveseloj kafani. Tek posle nedelju-dve »stvar« bi izbledela sama od sebe i ostala zaboravljena i pokopana u njemu kao potpuno nemogućna i apsurdna. okovratnik postao tesan. Ali takvi časovi su retki i kratki. i da pomoću njega potisne svoja luda strahovanja. on ne oseća njegovo prisustvo. odjednom i bez ikakva razumna osnova i razloga. usamljen i nezadovoljan. Samo da se sazna i utvrdi ko je počinitelj. Još se ponekad javi. ili mutnog sećanja koje bi neočekivano iskrslo u njemu. Pa ipak. ili kad bi o tome čuo od neprijatnih ljudi koji u glasu imaju nečeg prekornog i izazivačkog. mutile svaku radost. da bude saslušavan. To mu leži u dnu svesti kao crn talog i mrtvi teret. a činilo mu se nepodnošljivo dugo. nestane potpuno. sve je počinjalo iznova. desiti da i njegovo ime bude u toku istrage pomenuto. dovodi ga do pomisli na samoubistvo. To je bilo vreme nerada i besmislenog mučenja. neka nova pogrešna predstava. sva je njegova unutrašnjost bila uznemirena i sve misli zamračene. Jedino još u radu može donekle da zaboravi na njega. dve ili tri. on ih je vrlo često. Ali. na primer. doduše. I on bi tada uzalud nastojao da se seti svog »jasnog i logičnog saznanja«.Iziđe iz kuće. mrači mu misli. i isto toliko nestvarna i prolazna. znao da nema i ne može biti ni senke od neke njegove krivice. ali po nečem. dovodio u vezu sa svojom ličnošću. A za ćelo to vreme on živi kao i svaki drugi čovek. sam ne zna po čemu. mogao bi to i biti. Takve misli i takve bojazni kočile bi mu dugo svaki rad. ili od misli o njemu. ili još istog dana. Čega? To ni on sam nije znao. koje se i ne može nazvati vremenom njegovog života. Posle izvesnog vremena javljao se nov. ali ne zaboravlja nikad da ga onaj čeka kod kuće i da se od njega. Postepeno. Nestrpljiv. a onda — stane da bledi i iščezava. neke reci koju bi čuo u prolazu. oduzima mu velik deo životnog veselja i radne sposobnosti. Tada bi mu odjednom krv udarila u glavu. toliko zna i uviđa. kad mu pođe za rukom da se istinski zadubi u posao. on je sada primao i ispitivao samo sa te tačke gledišta: da nije na neki 414 dalek i posredan način i on upleten u tu ružnu i tešku stvar? On je dobro znao i često ponavljao sam sebi da tu nikakve veze nema i ne može biti. sličan »slučaj«. živo se zaputi gradom. Tada su nastupali trenuci velikog olakšanja. on je želeo da ga skrati. slobodan je i srećan. I snivao bi o tome. Čitajući u novinama ili slušajući razgovor o raznim prestupima i zločinima. čuo ili čitao. predveče ili pri buđenju u zoru. sa manjim ili većim zatišjima bez kojih bi bio neizdržljiv. Od tog trenutka počinjala je njegova »veza« sa zločinom za koji do tada nije znao ni da postoji. A novine je otvarao sa strahovanjem i sa strepnjom se odazivao na telefonske pozive. bar kao svedok. zanesu ga ulični prizori za trenutak. da ubrza »tok događaja« i da požuri u susret raspletu i rešenju. sa istim 415 . To se dešavalo naročito kad bi o zločinu saznao iz večernjih novina koje je. Najposle. Sve što bi video. to je uvek bio samo predah. drugim povodom. vršeći svoje dužnosti i krećući se među ljudima. Taj poremećaj traje po nedelju. pobeći ne može. i znoj orosio čelo. Zbriše ga spasonosni zaborav ili ga smeni. I u tom trenutku on je. Nekim glupim i zamršenim sticajem okolnosti moglo bi se. Život je izgledao lep i bezbrižan. i da on to nije mogao biti.

Nestalo bi i naše svesti o svetu i o našem postojanju u njemu. da! Ja! 416 417 . marta 1959) Ravnica od bogatog nanosa plodne zemlje crnice sa rodnim njivama i dobrim šumama. jedino moje dobro i sve do čega mi je trenutno stalo. Glas je bivao snažniji i uporniji. To se ipak javljao onaj koji treba da se odazove. sile i bogatstva. imao je izgleda da svoje imanje i svoj novac sačuva i umnoži. Svet živi i postoji. U njemu je pritajena živela bolesna sklonost da može da se pomeša i poistoveti. Sve što se ikad dozivalo i želelo. i najposle umuknuo. <Na koncertu u Edinburgu. jednom zauvek. — Ti? Ti! Zvao je dugo. Po deseti. Tako se ta dva glasa. I muzika ne prestaje. 9. ispunilo se. Iz tišine koja je tada nastala digao se. a njihovi se dozivi nikad ne susreću. čist planinski vazduh. nošen brzim. ali dockan i uzalud kao i onaj što je maločas zaćutao. Onog ko se odazove. razorila sve. i svoju vlast odbrani i učvrsti. Ništa na svetu od svega onog što ljudi hoće i preduzimaju nije mi u tom trenutku izgledalo tako važno. jer on počiva na antinomiji tih dozivanja. A najbolja muzika ovog sveta izraz je toga uzaludnog dozivanja. i zvao. ali ni po čemu ne izgleda da je takva kataklizma bliska. ne odmah i vrlo tiho. odazvalo bi se. Nestalo bi sveta. slab pa sve jači glas. Sve kazuje da bi tako zaista bilo. onaj koji zove i zvani. * Soba mi se činila tesna i zagušljiva. legao i zaspao teškim snom. Kroz onaj uski otvor na prozoru strujao je prohladan. nosi ga večita smena i igra snaga koje se večito žele i uzalud dozivaju. posuta bezbrojnim selima. Zato je tu kamen — car. bar prolazno. ili uopšte mogućna. — Da. to je taj. kreće se i menja. bistrim tala-sima. Sad je on dozivao. sav ispunjen i potpuno okružen svežinom kao muzikom. jer je dovodio majstore koji bi mu podigli kule i zidove.nerazumljivim i bezrazložnim strepnjama i mučenjima. I nikad tu iskustvo nije ništa koristilo niti su zdrav razum i logika pomagali. a ko je imao kamena. Od krsta na groblju do slemena na kući sve je drveno. blisko i potrebno kao taj tanki mlaz zdravog vazduha. Samo onaj ko je imao vlast i novac mogao je da navuče kamen izdaleka. ja sam ga pio kao mleko. učinilo mi se da letim. i da se u odgovornosti koje su mu potpuno strane i daleke zaplete kao u svoje i stvarne. negde posle ponoći. a kamena građevina najviša mera ugleda. nikad ne sretnu. Koji to učini. došlo. počiva na ravnoteži svojih nemira. i trideseti put u životu on bi se uhvatio kako grozničavo traži alibi za prestup koji nije mogao počiniti. A ja se pitam šta bi bilo kad bi se onaj već na prvi poziv odazvao. A kad sam se probudio. A to bi bio i kraj svega. tako 27 — Znakovi pored puta Koga je dozivao otegnuti glas pored Drine? (»Ti! Ti! Taj!«) Nikog. sa licima i događajima sa kojima nema i ne može da ima veze. a možda i uzrok njenog postojanja. To joj je osnov. Ostavio sam malko odškrinut prozor. sve bi potonulo u gluvom nepostojanju koje mi ne možemo zamisliti. »Ti!« — »Ja!*« Od toga sudara nastala bi eksplozija koja bi onemogućila svaku muziku.

Desnom rukom odvrćem ventilaciju i puštam da mi pravo u lice struji mlaz svežeg visinskog vazduha. okreneš stranicu što je govorila o životu. Vi sigurno zamišljate tog čoveka kao zlovoljnog. Ali svaki moj avion. dah otežan. nastojim da izazovem u sebi druge slike. Ja sam ga dobro poznavao. Bronhi je su mi zapaljene. A znam i ovo. Strpljivo 418 27* Glas mi je dubok i hrapav. Bojim se noćnog gušenja kao more. glava teška. dok su oni koji su u njoj živeli nosili u sebi od rođenja osećanje moći i sigurnosti. a po smrti ostavljali ga. To je bio svetski čovek. Naprotiv. tamnozelene vrhove gora i večernje svetio nebo u daljini. namrštenog i neurednog osobenjaka. ili meni sličnim. sa teškim dahom nekih lekova i lekovitih trava. Njegova unutrašnjost bila je kao niz zagrejanih. Umro je žaleći se na nezahvalnost i neuviđavnost ljudi. Ne. U nožnim mišićima slabost koju s vremena na vreme propara kratak. ruke vrele. » Poznavao sam čoveka koji je svuda izazivao nered. Gledam cveće oko sebe. posle kraćeg leta. *' Vraćajući se sa kratkog ali lepog putovanja. trajna privrženost ili osnovna ljudska pristojnost i obzir prema drugom čoveku. zabunu i nezadovoljstvo. Isto kao kad u knjizi koju čitaš. Ponajčešća je ova: sedim zavaljen duboko u fotelji aviona koji leti na visini od preko dve hiljade metara. U tom trenutku znao sam da pred njom sedi sudski pozi-var. Ta neznatna promc a u mom organizmu izme-nila je potpuno tok mojih misli i prirodu mojih predstava. Već sam pogled na kamenu građevinu ulivao je ljudima spolja strah i poštovanje. Usredsređen je i miran. Sad vidim kako je malo potrebno pa da čovek nestane sa ovog sveta na kome sunce u svom kruženju određuje uslove i zakon života. ali me misao jednako odvodi u gradove. kroz predvečernje ulice. Moglo bi se sa prilično tačnosti tvrditi da on nije znao šta je to zahvalnost. 419 . koji je mnogo ljudi unizio i uvredio bez potrebe i opravdanja. sa kanarincem u kavezu i nepomičnim mačkom u uglu provaljenog divana. svetlih i urednih kancelarija u kojima su sva njegova nepočinstva bila poredana i registrovana po najboljem sistemu. čak i ne puši. zajedno sa kamenim zgradama. aterira u polumračnoj prostoriji sa niskom tavanicom i teškim zadahom lekarija. pa da nastavi svoj put ka drugim kućama i drugim ljudima ovakvim kao što sam ja.da mu niko ništa nije smeo ni mogao. okruženu zelenilom i pojasom mira i lepote. budući da je kamen jači i otporniji od zemlje i drveta. čeka da mi uzme sve što se čoveku bez krvi i vidljivog nasilja može uzeti. Ali to ne bi bilo tačno. Da bih se odbranio od tih predstava. bez razmišljanja i mehanički. a čelo hladno. otresit i samouveren. svojoj deci u nasleđe. izdvojenu i belu. Isto tako. dižem se naglo i uplašeno sa ležaja. oštar bol. koji je mnogima mnogo naškodio. na nesavršenstvo ovoga sveta i svega u njemu. a iduća stranica opisuje smrt i nestanak. ugledao sam svoju kuću na bregu. u niske polumračne i zagušljive stanove kućnih na-stojnika. prijatne spoljašnjosti i privlačan za mnoge. vi biste mogli pomisliti da je u njemu bilo sve mračno i ispreturano.

dobro sračunatim udarcima čekića. Takvo stanje. Onaj što pokiva neki sahan. isto onako kao što donose fizičko slabljenje. taj ublažava zle strane starosti. može se videti nešto što se retko viđa u našim krajevima. stoga se ponajčešće lome i nestaju pre vremena. koji su građeni devedesetih godina prošlog veka. Senilne brave. sa punim zembiljem na leđima. Ona je mukla i daleka. Ali za vreme čitanja javljala se 421 Grmljavina u Dubrovniku. Među skrštenim nogama mali nakovanj. pa prema tome ne možemo ni da ih razumemo ni pravilno ocenimo. teški su od misli i briga ali mirni i dostojanstveni. više ideja grmljavine. dok ovde umiru prirodnom smrću. oči i ruke se gube u sitnim. tvrde zemlje. Ceo nameštaj i svi uređaji po kući ostareli su i dotrajali. znači sve više sužavati krug svoga interesovanja. a ne oštra. ali na nekoj ogromnoj i savršenoj. Džepovi na našem odelu nemaju veze sa prvobitnom namenom odela. Mali je broj ljudi koji od takvog načina starenja hoće. uz breg. U starim. Stoga se i danas dešava da pogrešno skrojeni ili nevešto postavljeni džepovi pokazuju svoje poreklo i podsećaju na torbe koje nisu uspele da se uklope u kroj i izgled našeg odela Sećam se da sam. gruba i nagla kao na kopnu. Mirno starenje i postepeno nestajanje zgrada i predmeta. to je jedini oblik umiranja i smrti kojeg se treba bojati. strasno (sladostrasno!) čitao romane. stenja i planina. ali oslabile i istančale. znači živeti od gotovine čija vrednost svakim danom opada. sve se više usamljivati i podlegati robovanju navikama. jer se sve u njima drži u ravnoteži. Brave na ormanima i na vratima još su u redu. I dah je podešen prema udarcu. u našim krajevima. Kad se predveče vraćaju kući. veličanstvena jeka. kao na pozornici. kad mi je bilo dvadeset godina. uz dobro održavanje mnogobrojne i savesne posluge. Tamo negde iza brda zatutnji samo nagoveštaj o tom svetu suve. postala njen sastavni deo i našla svoje mesto u estetici ode-vanja. starački malokrvno. a ispod njihove niklovane površine proviruje žuta legura od koje su pravljene. ovako u letnjim mesecima. Ali onaj ko to bar u izvesnoj meri postigne.Sarajevski majstori. slavine u kupatilu isto tako. gde stvarni gromovi stvarno biju. Dole. ali blagom upotrebom mirnih i zadovoljnih ljudi. Sav je čovek jedno sa svojim delom. boljim hotelima u Opatiji. istrošeni. Ljude koji su dosta mlađi od nas mi redovno i ne umemo da posmatramo. to je u stvari torba koja je s vremenom srasla sa našom odecom. a još manji koji uspevaju da se odbrane. To je nezgoda koju kod velike većine ljudi donose godine i starenje. stvari se zloupotrebljavaju i slabo održavaju. prozori se zatvaraju ali nepotpuno. 420 . Džep. mogu i umeju da se brane. dok ovde od svega toga dopire samo ublažena. Stariti znači postepeno gubiti sposobnost da se prima i posmatra život u njegovom nezadržljivom i nepredvidljivom toku.

ali ostali ipak neuki i nevešti dečaci. Dijete. otupeo je za priznanja i odlikovanja. On je počasni doktor nekih stranih univerziteta. slabi. Kad danas-sutra profesor umre. pa i oštareli. pripitkuju ih ili mole za nešto. Ono mu je služilo kako--tako pedesetak godina. Tome treba dodati suspenzorium. jedno oko je stakleno. član nekoliko akademija. koje nikad nije bilo posve zdravo ni mnogo snažno. iščezava. i za svoje telo koje je u dotraj avan ju. da u našim radovima i postupcima nema ni onog smisla ni one samosvesti ni sigurnosti. Danas. Cesto mislim da su to isto osećanje. Profesor univerziteta. I onda je počeo da raste sam iz sebe. sve manje rumen a sve više zlatan i proziran. a najviše na tome što su odrasli i zreli. a sav naš dečački život samo nevešta petljavina. ali sad je on sluga toga ćudljivog i gotovo nepostojećeg tela. gospodin. Osvanuo je jutros izvijajući se polagano iz rumene izmaglice. I sad često bežim od pisanja kao od hladne sobe ili mučne samoće. To su ponajviše brkata i teška lica ozbiljnih ljudi kojima sam tada toliko zavideo na njihovim godinama. ugled i slava jednako mu se šire svetom. « Savršen dan. Njihovi pokreti i postupci izgledali su mi značajni. živi za svoje teze i teme. jedna ribica iz kraških jezera nosi u zoologiji njegovo ime. možda. ostaće iza njega. evo. važni i puni smisla. ili doktor. kad smo moji vršnjaci i ja odavno odrasli. a ne čitati. Prohladan. odlikovanja i njegove biblioteke. objavljene i još neobjavljene. kao kristal bez greške. lekovi i lekari oduzimaju mnogo energije i skupocenog vremena. Obe vilice su sada ve-štačke. Cesto mi pred unutrašnjim pogledom iskrsnu lica odraslih onakva kakva su ostala u mom sećanju iz ranog detinjstva. smanjuje. ružnja. a zanemarujem ono što je teže. i pored toga mnogo stvari i sprava od stakla. pored njegovih dela. Na tom telu koje se zove njegovo sve je manje njegovog. što ih svi uzimaju ozbiljno. stari. ja u nama ne mogu nikako da vidim te važne i ozbiljne ljude kakvi su bili naši očevi i dedovi. beskrajno malenim pokretnim žarištem. zauzeli položaje i osnovali porodicu. i sad mi letnju lektiru muti stalan pre-kor samom sebi da bi trebalo izabrati ono što je manje prijatno. praćena željom da porastemo i postanemo »-veliki«. Sve mi se čini da smo ostareli i poružnjali doduše. samoživ. naočare i lupe razne boje i jačine. Pa. U isto vreme. krnji se. neženja. drveta i kože pomoću kojih se to telo kretalo i održavalo na površini. štap aparat za pojačanje sluha. zvanjima i poslovima. banje. uloške u cipelama. ali što je preče: pisati. čajevi. ali što je dužnost: pisanje. što igraju neku ulogu u životu i što od svakog od njih ponešto ili poneko zavisi. što njihova imena niko ne izgovara bez neke titule: gazda. diploma. njegovo telo. dan bez oblačka 423 422 . Covek koji stari. nečujno i sporo kao cvet. metala. imali u svoje vreme i naši očevi. ambiciozan. on prima na tuceta stranih časopisa u kojima se često i on po-minje. samo nešto malo tela. i da taj ozbiljni i dostojanstveni život i postoji samo u očima dečaka koji ga gledaju i priželjkuju. učestvuje na kongresima u inostranstvu i svim velikim svečanostima u zemlji. sa suncem u sebi.u meni stalno griza sa vesti da činim ono što mi je prijatnije i lakše.

krug mirnog oktobarskog dana iznad svakog imena i smisla. ali dobivaju neko novo. na kome ne možeš otkriti ni najmanju slabost. i to sasvim određeno o agrarnim nemirima iz drugog veka pre naše ere. kao brušena i glačana! — i spremaju se da zatvore. ninogo dublje i važnije. Razgovaraju njih trojica. da biste se suviše zamorili igrajući sa visokim ličnostima na dvoru. naizgled posve drukčije. Pre Rima i pre svake pisane reći i zapamćene istorije desilo se nešto sud425 . I tada se sav prepuštam. Ima nešto drugo. Zeki-efendija se zbog te počasti toliko poneo da je pričao svuda po Sarajevu kako će igrati valcer i kadril sa caricom JeU-savetom. kao savršeno delo. Zbog toga je kao predstavnik Jevreja izabran u deputaciju koja će ići u Beč da caru Franji Josifu čestita srebrnu svadbu. da to nije. neko miran. Sunce. i to sam od sebe i ostajući uvek dosledan sebi. i rekao mu: — Bojim se. koji je čvrsto zaseo pod modrom kupolom. —Bezdan. kao što izgleda. Smenjuju se sjaj sunca i tama — i ona hladna i čista. tope se. ambiciozan Jevrejin. jer odjednom ne znače više ono što su do maločas značile. da će zaista neko doći. a sad odjednom kao da čitam nešto o starom Rimu.i vetrića. Tekst koji se istopio pred mojim očima. Poslaćemo nekog drugog člana Jevrejske opštine umesto vas. tačnije rečeno: menjaju smisao. diže se lagano. Knjiga se izmiče iz ruku. hvatajući se čoveku za listove. i zato vaš put u Beč ne dolazi u obzir. Odgovorila su druga dvojica u isti mah. prvi Da li sam to osećanje očekivanja poneo iz snova — iz mojih neverovatno zamršenih a često strašnih snova — ili se ono razvilo pod uticajem svega što 424 Pre spavanja. Reč gube smisao. U podne je izgledao kao osvajač. šire i pretvaraju u mrke i srebrne suze koje klize niz stranicu. tek to osećanje teskobnog očekivanja razvijeno je u meni do najveće mere. silazi sa nebeskog svoda čije krajeve već rubi sumrak. —Sta se krije na dnu poljupca? — upitao je —Novi život. slova se mrse i mešaju. sin sarajevskog trgovca Žutog Rafe. kao trenutku odmora. moćan i pouzdan. Zeki-efendija. Strah me je tolikog savršenstva. govorio je o Heloizi i Abelaru. čuo? Ne znam. Zeki-efendija. Pa ipak je u neuhvatljivom trenutku počeo da se menja. studen koja je celog dana ležala nisko pri zemlji. velika i teška nesreća nego slučajni i prolazni nesporazum. opet počinju da se rumene ivice vidika. * sam u životu dozi veo. da su sva strahovanja neosnovana. i javiti da ništa od svega nije istina. Ima trenutaka kad potisne sva druga osećanja u meni. a ne da mi da zaspim. Ali uviđam da ni to nije bitno ni glavno što treba znati i o čemu treba razmisliti. saznanju da je sve zlo ne samo objašnjeno i otklonjeno nego i zauvek zbrisano i predano zaboravu. tadašnji guverner zemlje. Tada je tako jako da mi se čini da se mora ispuniti. i u njima. video. živahan. što remeti moje misli pri čitanju. evo. neočekivano a nejasno značenje. znao je ponešto nemački. niti mu ko može naslutiti kraj. I sad. Tada ga je pozvao general Jovanović. iz šume se diže senka i nagoveštava suton. nebo sve više bledi.

ma i najmanji trag. on lomi i trga sve ispred sebe. da se nakašlju. on tutnji i šumi kao da se nepregledan niz lokomotiva približava idući uporedo. čuje 426 . Kako mu ne otvaraju. Naprežem se da pružim ruku i da ugasim svetlost. ili bar da uzdahnu. ulazi u sve ulice. u njemu beskrajnu žalost svih nemira i lutanja. Na samom vrhu sivkasta velika stena. Ona duva. opkoljava gradove i. živi posle narovašeno. on spavačima silom otvara oči i do bezumlja nadražuje sluh. pretvara u tanak mlaz i uvlači se kroz najmanju pukotinu. i nagonski zaželeo da po-begnem od njega. Sad je sve to izbilo na svetlost dana (ili noći) i treba da se raspravi. uvek. kad se primakne. otima časove počinka. kao u strašnoj priči. uvlači se pod pokrivače. To je moja briga i moj posao. U pognutoj silueti nekog drveta koje se ocrtava u dnu vidika. on lupa kao pijan. jer dotle ja neću moći ni tvrdo zaspati ni išta mirno čitati. Kidajući se i lomeći kao mamen. Sam šlep i gluh. To i nije vetar nego prokletstvo i morija. I da li je to vetar? Muče ta siva. za vreme stanke kad ćela dvorana uzdržana daha očekuje idući udar. brzom rukovanju sa njim. tajanstveni pečat košave. sposoban samo da patim od te neodređene i teške misli koja mi leži kao kamen u grudima. udvo-stručava umor i bol dana. I svi predeli u prostranom području hladnog vetra nose na sebi. neki težak nesporazum sa nedoglednim posledicama. da se utvrde odgovornosti i ispravi krivica. Na primer. u zloslutnom očekivanju. pun kupača. One ne podnose tu devičansku. jer tu oni pokazuju neke svoje i dobre i slabe strane koje inače nemamo prilike da vidimo. ledena volina dahom glečera i snežnih ravnica. ima žena (to su obično punačke i zrelije dame) koje na klavirskom koncertu. Izgleda kao da se tu pomalja 427 Kakav je to vetar? U daljini grmi kao nago-veštaj zemljotresa. To treba da se svrši što pre. ali prisutna je. izbezumljen prolaznik. a ja sam umoran. Pri tome pisti i cvili tako neobično da rasanjen čo-vek. on se odjednom. opet sam kao vrtoglavicu osetio nemir. a kad stigne do mojih prozora. svih osama i napuštenosti. A ono što mu jedanput odoli i ostane ćelo i uspravno. u naročito hladnoj suvoći koja se odjednom oseti u glasu čoveka sa područja košave. moraju da učine neki pokret. i u najlepše doba godine. i svom silom nastoji da čoveka pretvori u bespomoćno klupko jada. čistu tišinu i sve u njima ih neodoljivo goni da na njoj ostave svoj. granajući se kao osvajačka vojska. objasni i raščisti. Otprilike kao što deca ne mogu da ne povuku prstom preko zamagljenog prozorskog stakla. neka velika nezgoda.bonosno po čoveka. ili pri ovlašnom. Ceo dan sam na brodu gledao pokrete i slušao razgovore putnika. iako znam da mi u tami neće biti ništa drukčije ni lakše. prodire kroz zatvorene prozore i vrata. Kad sam se iskrcao u dalmatinski gradić. imoseći svoju diišu u ludu i pustu stihiju. prosipa jezu po koži i razgara nesanicu u čoveku. njegova studena rika prelazi prostranstva. samo nekoliko nedelja u godini. U toj želji ispeo sam se na zeleni brežuljak blizu morske obale. Zanimljivo je posmatrati ljude na koncertima. dirajući ga u najosetljivije mesto. u brzim pokretima i krtim recima prolaznika. nemoćan. pratio talasanje mora i njihanje broda na kome putujem. sa teškim sećanjem. turista koji traže sobe i domaćeg sveta koji ide za poslovima. na neki svoj način. kad se sve sabere.

isto kao što mu se ne vidi početak. kao podmukla snaga koja ume samo da razara. Jesam! — Pa šta? Svi mi jesmo. uljez bez lica i imena. niko se nije sam ni popeo ni spiostio do tačke postojanja. jer inače se nigde ne priznaje i ne kotira. Kamen i zemlja. Pa onda da prosuđujemo i ocenjujemo i vaše ćutanje i vašu gordu nepomičnost. »sta-nac kamen«. kao živ žubor bezbrojnih sudara da čujete govor svega oko sebe. Vi niste smogli ni toliko. samo je odjek opšteg nemira koji se iz nepoznatog središta širi svuda i prenosi na sve. osluhne i sagleda tu »tišinu«. vi mislite da ste savršeniji od onih koji gamižu. naravno.ogolela okosnica toga inače svuda obraslog brežuljka. ja »podilazim« i »podrivam«. Ja sam niko i ništa. jer nemate šta da kažete. i niko od vas ništa nema. i u tome nema ni zasluge ni krivice. Dovoljno je da sednete na ovu kupolu od kamena krečnjaka. na moru. i kad nema oka ni razumevanja ni za kog drugog. to bi. Onda da vidimo šta znači to prezrivo 429 428 . Ali ko pronikne. vlaga i biljka sa svojim listom. O tom biste se lako uverili kad biste uopšte mogli ma šta da uvidite i priznate kao objektivnu istinu. hrani tu smokvu. kad je neko kamen. Vlaga (šapuće. i stalno ratuje sa kamenom. da se maknu. a da se oduprete nogama o zelen busen dobre zemlje — i vi možete. Kad biste bili ono što mislite da ste i vredeli onoliko koliko se sami cenite. ne znači ništa. To je sve. nego osobine kojima robujete. I mi treba već jednom da vam kažemo istinu: vi ne ćutite što hoćete. kako voli da ga nazivaju. ali čujno i uporno): Tako dakle! Preko mene i svega onog što ja kažem prelazi se bez reci. Stena: (ćuti) Vlaga (svađalački i pedantno): Takvi kao vi nemaju šta da kažu i ne mogu. ne-osetljivi i nepokretni! Ne poznajete i ne priznajete nikog oko sebe. cvatom i plodom na svetlosti predvečernjeg sunca — sve je to lanac složenih odnosa. samo po sebi. i kad bi hteli. A sve ono dole što sam ostavio iza sebe. Ali vaše mere i ocene važe samo na prostoru koji vi pritiskujete svojim obimom i svojom težinom. Tu svoju trenutnu iluziju mi nazivamo tišinom. I vaše duboko i značajno ćutanje ne bi imalo ni imena da nema nas koji ne preziremo govor. Vlaga koje u ovo doba godine ima još dosta. u gradiću. odmah vidimo da to ne kazuje i ne objašnjava ništa. a kad je još ovako navrh brežuljka. nego što ne možete drukčije. on vidi samo toliko da taj lančani prenos nemira nema kraja. A kad malo analiziramo takav stav. znači i nešto biti i značiti. Opet! I ovde! Mnogo puta za mnogog od nas taj nemir ostaje nevidljiv i nečujan. onda zaista ništa drugo ne postoji. znam ja sve vas koji ste gospodski usredsređeni na svoju ličnost. nije čak ni reč. svemu svetu na vidiku. to je najlakše: jesam i ćutim. Pokraj kamena raste smokva i dodiruje ga lišćem sa najnižih grana. ne kazujete nikom ništa o sebi. I ni milimetra dalje i nigde više. svima teško a ni na čem zasnovano. da se naslonite laktom na najnižu smokvinu granu koja se spušta sve do kamena. bilo mnogo. I to je — ništa. kratko i slučajno. niko nije dostojan pogleda ni odgovora! — O. jer to ja za vas izgovaram. Stena: (ćuti) Vlaga: Dabome. na brodu. idu ili lete. u izuzetnom trenutku. Stojite u mestu! Pa šta? Kao da stojati i postojati. Dabome. kruti. ni za koga! Vaše samozadovoljstvo važi nešto samo za vas. — Tako i vaša nemost i vaša nepomičnost nisu plodovi nekih vaših slobodnih odluka ni svojstava kojima se voljno služite. Stojite i ćutite. Zato što se ne krećete s mesta. sačinjen od samog nemira. čak i ovde na uzvišici. Ćutim! — To nije radnja. A od toga »ništa« vi ste napravili naročitu vrstu savršenstva. Sa mnom se razgovara otporom i ćutanjem. jer samo to: biti. neko kameno dostojanstvo. To da utvrdimo pre svega.

pravo. i dajem ih drugima. a ne da od mene traže odgovore i rešenja koja ja ne dajem i ne mogu dati. ne slušati ih. Ima Stena pravo. izdaleka. A što vi to ne uviđate. Meni hoćete da kažete da nemam oblika? Ali ja imam mnogo više od toga. a moja grana ima svoje deblo i svoj koren. i to nikad u lice. ili viču u sav glas. Ja menjam oblik svima stvarima sa kojima uspem da se povezem. Vi niti ste ga stvorili niti možete bez tuđe pomoći da ga promenite. i da mi nešto zamera i prigovara. ćutke mileći po vama. A to sa »uzimanjem vlage iz dubina« i to je samo priča dokonih i zavidljivih suseda. Njihovo ponizno (i zainteresovano!) ćutanje podržava vas u vašem stavu i mišljenju. Pa valjda i ja koji sam izložen na ovom čelopeku. A vi? Vi ste svoju nepomičnost proglasili (naravno ćutke!) stavom. Samo budale mogu da misle da svi treba da znamo sve. i borbene snage« bez lica i lika? Nisam ja valjda izmislio ovu veliku stenu. gde nije lako biti ni drvo ni kamen. a kamoli laki list na vetrovitu mestu? U stvari. A kako stoji sa vašim oblikom? On je vezan za vaše postojanje. a i ne pomišljaju da oni nama objasne zašto neprestano šapuću. kao ni vesti dovitljivi gospodin Smokvin List što se sunča naslonjen na vas. nego uvek podmuklo. kao da govori nekom trećem. zatreperi i sa nela-godnošću odgovara. Vi mu robujete. kao ni to što se neki i neki uvijaju oko Vaše Nepo-mičnosti ili naslanjaju na nju. Od njih. Glas mu je. J da smo svi odgovorni za sve i svakog. taj treba sa protivne strane da pristupi. imam ih u izobilju. I samo pakostan ili lud čovek može svemu tome da daje neka druga objašnjenja. A što se tiče moga »treperenja-«. Sto god od koga uzmem. za razliku od teškog glasa Vlage i dubokog ćutanja Stene. svetao i lak. Ja sam samo jedan od tolikih listova. ne treba očekivati da vam kažu istinu ni da nađu bar toliko hrabrosti pa da potvrde ovo što ja kažem i što i sami uviđaju. Sto se nas tiče. isturio ga na visoko nebo. ali lukavo krijući svoje veze sa tamnim dubinama. ja to i predajem dalje. naslanjan ja na kamen i razgovora sa suncem. blebeću. Znači. mi se krećemo i dejstvujemo i svaki naš pokret ima svoj stav. naravno. šta hoće od mene te »preduzim-Ijive. da bi sada neko imao prava da me pita zašto se naslanjam na kamen i šta imam da razgovaram sa suncem. Svi mi i uzimamo i dajemo. bolje bi uradili da potraže sebi sabesednike na drugom mestu. to je drskost posuvraćenih i nezdravih priroda. ne samo sunce i vas nego i prezrenu vlagu iz zemlje. naprotiv. sa korenom da razgovara. 431 . Obletaju nas i bockaju neopravdanim i besmislenim pitanjima. Ja imam svoju peteljku i svoju granu. Nisam ja pronašao sunce.gledanje s visoka na nas koji se krećemo kao na bića koja nemaju svog stava ni određenog oblika. To neće učiniti ni ta bubica što. A samo poremećen svet meri i broji ta uzimanja i davanja i stvara od toga obaveze i zaduženja. I zato je zaista najmudrije ne odgovarati na njihova zajedanja. Prema tome nije tačno da ja nemam svog oblika. ni dao mu položaj ni silu koju ima. ali ne pravo i neposredno. nego u stranu. to ne menja ništa na stvari i ne smeta istini da bude istina. uvređeno. ne možete da uvidite. a u stvari vi nemate stava nego vaš stav »ima« vas. a prave se da ne čuju i ne shvataju glas iz tamnih dubina. Meni nije do toga. Ko želi nešto da pita i sazna. Dabome! Stena: (ćuti) List (pošto je dugo ćutao. i sve novim oblicima bogatim život i pronosim ga preko krutih granica prividno utvrđenih stanja. umesto da mi njih pitamo zašto i kojim pravom nam postavljaju takva pitanja. ćutati. — Tako je. naravno na tuđu štetu a na svoju korist. »Zašto ćutite?« pitaju nas. iskorišćujući sve oko sebe. to spada u moj redovni posao. traži zaklona u vašim pukotinama. vi ga i nemate. ali prikriveno uzbuđen i očigledno zajedljiv): Oni kojima je do raz430 govora i prepirke. (2ivlje): Uostalom.

Vlaga (likujući): Dabome. na kraju. A kroz prozor se vidi: u daljini planine snežnih vrhova. ili još bolje: gotovo samo i jedino sebe. bežite od razgovora i sudara. brzo stari. sna i odmora. A kako i da bude kad nikog ne možete do kraja da saslušate. dodiruju se gotovo. izvan dohvata naših čula. ali ja ga više ne čujem. pa široka zelena ulica sa zdravim. ali se ne mešaju. gospodine Zeleni Henriče! Ničeg novog tamo u vas! Kao uvek pod suncem! List: Naravno. Cak i na samom tom prozoru cvatu u saksijama dva savršeno lepa cveta. A bežim i zbunjen sam i zato što sam čuo ono što se obično ne čuje. Blago onima koji čuju samo sebe i onog sa kim razgovaraju. a nama nejasnog i nedostupnog. taj i ne živi i ne postoji. u tome je vaša taktika. i film o njima. pa mirna modra reka. nego samo mali deo večnog i opšteg razgovora. prostrani parkovi. da. Ali šta to znači? Mi ne čujemo ni tok neizrečenih misli koje biju i plamsaju ispod onog što se vidi i čuje na nama i oko nas. ali zašto postojati? I kako živeti? To vas ja pitam. taj mora da beži zbunjen. naravno! Za takve nema i ne može biti ničeg novog. znamo. u životu. i teško umire. Priznajem da bežim. A vi opet odgovarate samo recima i recima. nego traju i žive. kao i zato što znam da nisam čuo sve. a mnogo pati. Na nekom filmu. Ko nije svestan postojanja i ko aktivno ne učestvuje u životu. tako blizu jedno drugom. u pravu? Ja se pitam kako vam se ne dosadi biti uvek u pravu od pamtiveka pa do sada. jače. živeti!« Vidi se. To je vaše područje. jer sam napustio svoj položaj na stani i spuštam se natrag u gradić na obali. kad ste od samog početka vi. ne bih li tu našao malo tišine. i onaj koji ga gleda. i od sada do vjeki vjekov. iskrenije nego sve što se izražava čujnim recima i vidljivim pokretima. bračni par. znamo dobro tu staru. Ili samo nemušti nagoveštaj nečeg trećeg. Pored prozora dvoje ljudi. Spuštajući se. sve bliže. Bežim. svako za sebe. Vlaga (upada): Amin! List: Tako je: amin i krst! Sa takvima nema razgovora. prekida ga): Da. ovako kao ja večeras. vidi kuda ciljate. i sreća i nesreća. sklanjate se u ćutanje i preziranje drugih. a ipak znamo (znamo po sebi!) da one postoje i da su življe. zajedno sa ovim unesrećenim bračnim parom. I vaša je pesma jedno te jedno: Postojati! Živeti! — Da. samoživu hedonističku muziku. 28 — Znakovi pored ptita 433 . I kome se desi da taj nemušti govor stvari 432 jednom čuje. Pred tom slikom javi se u meni moja davnašnja misao da bi sve to — i grad. zatim. i postojanje i nepostojanje ■— da bi sve to moglo biti obmana. Idem da u samom središtu ljudskog nemira potražim nepomičnu tačku. ništa ne saznaje. Sa tim mislima već se primičem bučnom gradiću na obali. a tek ponešto od onog što govori njihov trenutni sabesed-nik. samo je vi još i falš svirate. Jer ko mnogo čuje (i mnogo vidi) taj. mislim jednako o onom što sam čuo na brežuljku. i samo vi. List: (ćuti kao i Stena). Nikad do tog trenutka nisam pomislio na tu prostu činjenicu: da su sreća i nesreća. osramoćeni. Plašim se i svoga dara i svoje nesavršenosti. zauvek rastavljeni. i ljudi u njemu. »Postojati.Vlaga (ne mogavši više da izdrži. Vlaga otpočinje nov. sreć-nim prolaznicima. upropašćeni. kao odvojeni svetovi. Mi obično ne čujemo govor nemih snaga i »mrtvih-« stvari ispod ovog tla. mnogo važnijeg. iz osnova greši ko ga prihvati. Muči me i nemirom šiba i jedno i drugo. dug i pedantan govor.

Žrtva se brani hladnokrvno ili ogorčeno. sve dok se gonjeni. već prema temperamentu. i tako pomoću apsurda dokazati apsurdnost svih strahota i snova. i postoje samo utoliko ukoliko uništavaju. kao redak primerak i prototip raznih osobina koje se. A sva pažnja. ili da ga pozove na odgovornost za ono što je obećao a nije izvršio. ubrzo — potpun zaborav. pa sud i osuda. tako reći. ali prijatna i na svoj način korisna čoveka. sportista. Mnogi je od tih časovnika tako star i dotrajao da. i mrtav — dobro živi. prvi tenor u pevačkom horu. bezveznik. Bar na recima. raštrkane. A ono što bi uspeo da kaže samo je ličilo na neku misao. On nije recima izražavao ono što misli. sumnja u brojanje i brojeve uopšte. Tada dolazi prljanje. aranžer balova i svih dobrotvornih priredaba. takođe strašnim. nejednakim u pojedinim otkucajima. Oni jedva nekako stižu da sa-opšte građanima čas. kao svetlost. Portret. nalaze kod hiljada drugih ljudi. kao povetarac. histerično. Tako redom i bez kraja: uništavaju dok postoje. Prvo dođe ogovaranje. (Dvorište Pala te Medici. Već sam se tako navikao na to da ponekad snivam kako bih strahotu jednog sna mogao preva-zići i suzbiti drugim snom. pre ili posle. A umeo je mnogo i smeo sve. zazebli i ne-podmazani. Ukratko. istinskom. računa i. ali rođen kao činovničke dete u nekoj bosanskoj varošici. Nikad niko nije pomislio da uzme ozbiljno ono što on kaže. bez imena i računa. i jer uništavaju. i još strasnijim. ravnodušan ili čak prijatan. naročito. nego je. pa sumnjičenje. on se probijao kroz život kao što se drugi probijaju umnom snagom. bio je sve ono o čemu je smeo i umeo nešto da kaže. kao sokovi u bilju i krv u ljudima i životinjama. kao što lažni biser liči na pravi. sa promuklim glasom. ali mrtvac koji se sa dostojanstvom kreće i govori (govori!). kolebanje.* Bez prestanka me. Ličio je na ne mnogo pametna. zbog reci i — od reci. ali to sa mišlju. darom i radom. fotograf-amater. pohode strašni snovi. energija i ceo ogovaračko-ubilački arsenal okreće se prema novoj žrtvi. a ispod njihovog zvuka oseća se zamor. mišljenom ljudskom mišlju. Da. on zaista stoji preda mnom kao slika.) Sati koje iskucavaju časovnici na dubrovačkim tornjevima zvuče uvek kao noćni sati. op-šte i neprestano ogovaranje u kome ima u podjednakim dozama zlobe. ali vrlo retko ovako udružene i povezane u jednom jedinom čoveku. Tom svojom lakoćom i potpunom nevažnošću svega što je govorio. i želja da se već jednom zamukne i pusti to nemerljivo i nerazumljivo vreme da teče kako teče. Svakome je bio lak. govorom mislio. ne zamori i nekom svojom neopreznom rečju ili nepromišljenim postupkom ne potvrdi tačnost bar jednog od hiljadu grehova koji mu se pripisuju. a zatim uklanjanje i. jer je u stvari bio potpun glupak i 434 Nije Iako ni jednostavno opisati kako u Firenci toga vremena kleveću i ruše ljude. kažem »ličio«. nije imalo nikakve veze. prosto ne verujete da će 28* 435 . i to tako kao da je ona i prva i poslednja. gotovo mrtvac. kao more. neznanja. zavisiti. Za njega se s pravom može kazati da je živeo recima. bezumno. iz noći u noć. bio je službenik u Trgovinskoj komori. slušajući ga u ponoć. ali hajka ogovaranja raste. Poreklom iz Dalmacije.

. kad im je sudbina dala da se u ovakvoj lepoti rađaju i u njoj žive. Kad brod pristaje ili kad napušta luku.. tako sve dok neko ne istrči i ne ućutka ga kao luđaka koji se neprimećen popeo na toranj.. i kako u svako doba kazuje isto: da je otkucani broj lažan. i ono će biti. Znam. i ničim se ne odati i ne pokazati svetu oko sebe ono što znaš i stvarno osećaš dok iskucavaju sati. da stoga treba biti tvrd i oprezan. utvrđenih i osvešta437 438 . i to tako kao da nikad nije ni postojao. i sve svode na malu i smešnu meru svoje hipertrofirane a nejake ličnosti. ali važnih radnja i postupaka. i produžiti da iskucava dalje: trinaest. stranci su posmatrali tu naivnu igru koja se stolećima održava i prenosi sa naraštaja na naraštaj. uz dobru ulazninu i buran aplauz. mi vidimo koliko je nesiguran i stravičan.moći svojim sipljivim glasom do kraja iskucati svih dvanaest udaraca. Ali dotle će proći i svetio jutro. koji je bio početak i smisao moje crne misli. devetnaest. zaboraviti i izneveriti svaki račun i sve zakone mehanike. da će se ubrzo pokazati da je ta misao neosnovana. i ne razmišljamo o njima. A na jedno od narednih jutara pašće opet crna misao. petnaest. da je dockan. Izgleda vam da će se kod sedmog ili osmog zagrcnuti samrtničkim ropcem i izdahnuti. Šteta što ne umeju da ćute. tek kad sve postane igra i umetnost.. što ih pravo ne slušamo. jer je smrt već postavljena negde tamo ispred naših od-brojanih sati.. ali ko mi jamči da i sjaj ovog jutra nije takode »neosnovan« i samo varka čula. ne postoji. da ipak treba živeti po diktatu časovnika sa tornja. pobednike i pobeđene. i ostati kao prazna ljuštura školjke na pustom žalu bezmernog vremena. kao dalek odjek i ublažena slika nekadašnjih ratova i stradanja. ranjenike i poginule. Posmatrao sam u toj igri patnje zarobljene de-vojke i nemilosrdne udarce ratnika.. i. a priznanje i aplauz dolaze sto i više godina docnije. daleko od očiju sveta. znam iz iskustva. Ili. da je sve što čovek može znati i pred uzeti teško i neizvesno. u noći.. ponavlja se stalno niz sitnih. prodre do naše svesti.. Pa će i ona nestati kao priviđenje. Ovi južnjaci svojim neodmerenim i nepametnim pričanjem umanjuju lepotu i stvarnu veličinu ovih predela. Ali kad se desi da njihov zvuk. I odjednom sam pomislio da li će ikad doći vre-me kad će ratovi i patnje našeg naraštaja biti prikazivani bezbrižnim turistima kao naivne ritmičke igre. nikad stvarno i ne čujemo. ali pošto je najpre popila svu svetlost jednog od mojih izbrojanih i nepovratnih jutara. igra priviđenja koja me prati celog života? Da. ponaj češće bez slave. mene. odjednom sišavši s uma. naprotiv. bar za Gledao sam kako grupa korčulanskih mladića izvodi Morešku pred stotinak engleskih turista. da će. Većinom stariji ljudi. I mislio sam: strada se i gine stvarno i nemilosrdno. četrdeset i dva. kao da nikad nije ni bilo. komandnih uzvika i odgovora. ali da ni to ne pomaže. najposle. praveći se da veruješ u njihovu računicu. obična varka 1 trenutno slepilo duha. sa drugim razlogom i drugom sadržinom. Ti su otkucani sati podnošljivi samo zato što smo navikli na njih kao na svoj dah. Crna misao zamračila je svetio jutro. uskoro će se pokazati da razlog strahovanju.

Krv u meni. življe od života. ne zato što hoću. Posle jednog zamornog poslovnog sastanka koji je trajao do jeda439 U noći se iznenada promenilo vreme. znanu i uzbudljivu kao večiti razgovor kopna i mora. to je naš zanos. Sa jedne i sa druge strane lete opomene. ali ono što je lepo bilo u njima. Vetar nije opao. glasnih maštanja i sme-hh planova. ma sa kim. a koja svaka prava mladost traži i mora da traži. I danas mogu da osetim te noćne časove davno prošlih godina mladosti. manje ili više glasna prepirka. Pomisao da se još ne moramo rastajati. A danas je osvanulo sunčano ali sveže jutro. i da će još biti razgovora. Prozori su stali da se tresu. ali onaj trezveni drug bi obično bio zaboravljen čim bi nas napustio. naša naivna vera. vratnice da škripe i predmeti u kući da pucketaju kao da pred nečim opominju. htela bi da me napusti. kao da nije moja. Pevušim stalno istu pesmu. sve to teče kao da se danas dešava prvi put da brod ovde pristaje i da u ovom trenu i na ovom mestu treba pronaći najbolji i najlakši način da se to bez štete i dangubljenja izvrši. Pridržavam se za stolicu i 438 . još uzbuđeni od živih razgovora. ma šta. Kad bismo se. nikad đoneli ono što su obećavali. Kad sam sa naporom otvorio prozor. Nisu ti razgovori. opojno novo i izuzetno. ozarila bi nas kao veliko iznenađenje. Istina. ili jer mu valja rano ustati zbog nekog posla. Pokreti i glasovi su drevni i kroz naraštaje uobičajeni. Dunuo je vetar sa severa. lepo. To bi za trenutak unelo hladnu notu u naše oduševljenje. rastajali na već opusteloj ulici. i da zajednički tražimo rešenja koja se ne nalaze. belo-modrim talasima i vedrim vidikom. nego što ne mogu drukčije. kao neko toplo i svetio treperenje u krvi. neke velike i presudne odluke ili krupna otkrića. naravno. čini mi se da je stara kao i ljudska plovidba sama. osećam svoje dve ruke kao dva živa sidra. sa svim onim što oni kriju i pružaju. i da je čujem u isto vreme na svim jezicima koji su ikad govoreni na ovom primorju. jer je pospan. Slušajući tu večito istu i uvek pomalo drukčiju prepirku onih sa broda sa onima na obali. Pred nama se naglo otvarala neslućena perspektiva i javljala nada da ćemo još ove noći imati prilike i da čujemo i da kažemo nešto veliko. da ide svojim pu-tevima i da se pomeša i sjedini sa nemirnim. I svaki put se između posade sa broda i onih koji mu pomažu da pristane i da se veže i ukotvi razvija živa. sipaju prekori i psovke koje su dugom upotrebom izgubile svaku oštrinu i liče više na melodiju koja prati i olakšava rad. slaba ali dovoljna da me zadrže da ne krenem za varljivim glasovima svoje krvi. Krv u meni poziva na pokret. odjednom bi neko rekao: »Hajdemo negde da popijemo kafu i posedimo još malo!« Svi bismo tada oživeh kao da nas je odjednom ogrejalo neko dobro noćno sunce. i naša silna potreba da budemo zajedno. Dan se otvara preda mnom kao zlatna i modra kapija. posle večernjih sastanaka. Pa ipak.nih drevnim iskustvom i hiljadugodišnjim običajima. gonjena nekim veselim nemirom. A neki dan mi se desilo ovo. a mi bismo odlazili u neku kafanu koja se dockan zatvara i gde se još moglo posedeti i porazgovarati. Sećanje. uvek bi se tada našao poneki od tih mladića koji bi hladno i odlučno izjavio da on ide pravo kući. Putovao bih i govorio. video sam u tami da je more puno visokih talasa sa belim krestama.

slepi za sve što se oko njih dešava. podne jasno i veliko. Kako su nejednaki dani i nedelje. Na obali mora. iz godine u godinu sve 441 . nestane kao da nije ni bio deo tvog života. samo bolje i prijatnije. Nemate šta da kažete. iako me je u grlu kao bol pekla potreba za pevanjem. on je i nehotice sve činio kako i njega ne bi niko trajno i potpuno zavoleo. Ne zbog toga što mi se nije pevalo. I tako i umine. gluvi za sve što drugi govore. Ali to ne traje nikad dugo. u poznim godinama. ozbiljan čovek na odgovornom položaju. melodije koje sam znao. Cutali smo ili razgovarali o beznačajnim stvarima. šezdesetogodiš-njak. I to mu je polazilo za rukom. pa ma to bilo poluglasno i samo za sebe. ali sam osećao da me. pa i sam suton ne rastu-žuje i ne obeshrabruje čoveka. kažeš još: »Laku noć. Znaš da se sve završava i mora jednom završiti. Izgledalo mi je nedostojno pevati. pravi i ispravni. stalno prati prizrak moje mladosti koia je nekad rasipala snagu po tim istim ulicama. nakazan. moj nepovratni utorniče! Hvala!« Kao dečak i kao mladić ja sam retko pevao sam pri jutarnjem oblačenju ili pri nekom mehaničkom poslu. da popijemo kafu i posedimo i porazgovaramo? Iz njega je neočekivano progovorila naša davno prošla mladost. * Smatrajući se od rane mladosti nesposobnim da ikog istinski voli. posedala u kola i otišla kući. i bežeći od ljubavi kao od suviše teške obaveze. Zbog njih sam ćutao. kakvi susreti i zadovoljstva čekaju od jutra do mraka. 440 A ima i drugih i drukčijih dana koji osviću kao radosno dozivanje. kažeš sam sebi. Taj dobar dan prati te do u noćne sate i. ne znaš mu imena i nisi siguran da li je to uopšte pravi dan. i ustaješ i spremaš se.naest sati noću. Većina je dočekala predlog kao šalu. i ja zaćutim. i samo uvis!-« I to ponavljaju neprestano. stao je za trenutak na ulicu. Sve je drveće manje-više nagnuto u pravcu u kome zimi duva bura. Nas dvojica smo šetali još dobar sat gotovo pustim ulicama na kojima se osećao miris lipa. odbila ga. i koje sam slušao kako ih drugi oko mene pevaju. sklapajući oči na san. desi mi se da uhvatim sam sebe kako tiho pevušim neku melodiju iz kafana ili sa ulice. jedan od učesnika. crni i tanki. I sve se dešava i izvršava onako kako je predviđeno i utvrđeno. a znaš i da se nikad ne može sve posvršavati. a znaš unapred kakvi te poslovi. kao krug tanke. A one koje bi mi se mogle svideti (osećao sam da takve postoje. dahnuo duboko dah letnje noći i odjednom rekao meko: — Kako bi bilo da odemo negde. Utornik. A sada. govore ćelom svojom pojavom i stavom: »Vidite kakvi smo mi. bez podnevne svečanosti i dostojnog zalaska. Kako nejednaki izgledaju! Osvane tako neki razrok. Jedino čempresi. i moru i kršu svojom samodopadnom gordošću. nesposobni da išta drugo smisle i kažu. Ja sam prihvatio. nešto što ne cenim kao savršenstvo. ni ti njemu ni on tebi. nepokolebljivi i dosledni! Uvek pravo. Jutro je sveže i bodro. tako da su zaista dodijali i travki i drvetu. Ali. Neprestano žmirka i okleva. nisu mi se sviđale. Brzo se u meni prene uspavana ali živa gordost moje mladosti. mada ne bih umeo kazati ni pokazati kakve su!) ja nisam poznavao. fine svetlosti. Nismo otišli nikud. Nije bilo ni kafe ni seđenja.

Zapušten i on i sve oko njega. U stvari. kad se probudim.. I mrtvima ću. Krupan. samo po sebi neobično. Tada. ali naročito sa ženama. i jak. * To što snivam nije. u vozu u kom smo se slučajno sreli. Ne radi ništa. Mladog čoveka. ili koje gledaju kud niko ne gleda i vide što drugi ne vide. i nikad da ih izbrojim. Poslednja izlazi jedna sredovečna žena.više i bolje. Umro je ne izme-nivši ljudske reći sa živim čovekom. Sedimo i razgovaramo ne-gde. i naročito njene oči. Pred činjenicom da je moguć takav nesporazum. Suđenje je završeno. jer veruje da će ga ona uhvatiti i zadaviti ako samo za sekund jedan uspe da mu zavara pogled. Snop prigušene mlečne svetlosti pada kroz visoki prozor sudnice pravo na nju i osvetljava je nekoliko trenutaka. Ne govori ni sa kim. Po svemu bi se reklo da je to neki namćor povučen u sebe i dovoljan sam sebi. odvode natrag u ćeliju. on nosi u sebi tešku bolest i sav je opčinjen i para-lisan strahom. a Beli mi priđe. Ćelu bogovetnu noć brojim. nerazumljivo i neobjašnjivo.. ili pri ne443 . A u svitanje. a pogled po mogućnosti ne odvaja od tačke u koju pilji na zidu. višestrukog ubicu. čini mi se. preda mnom grad pun strmih izukr-štanih stepenica kojima se zaista valja penjati i spuštati. Dešava mi se to i sa muškarcima i sa ženama. Mršav. Svet iz sudnice razilazi se polako. kad su sve pesme bile lepe! * ' Čuvar kupatila. sad je bilo sve dockan. on je. nepopravljivo i nepovratno izgubljeno. postalo mu je jasno da čovek treba i može da voli nešto izvan sebe i da sa nekim ljubav deli. Sedi po ceo dan u senci i pomiče se sa njom. odjednom uvideo da se prevario na samom početku mladosti i varao celog veka. Pri tome osećam ne samo stvarni umor nego i jezu teškog sna iz minule noći. Crni odstupi. I jedno i drugo potpuno neočekivano. mrko. Herceg-Novi. hod mesečarke. Presuda će biti izrečena prekosutra. kratko ošišane šiljaste glave. neobrijan. Uvek gleda u jednu tačku. A kad je u tome uspeo potpuno. i — presvisnuo. već star i sam. u snu. ukoliko baš ne mora. ono što kaže izgovara nabustio. rtepenice. zastao je kao pred ponorom koji se ne da ni preći ni zaobići. * Jedna žena iz Obrenovca: — Ne možete zamisliti kako sam se napatila. To je sve. u poneđeljak oko devet sati izjutra. pričati. Ali ništa se strasnije ni luđe ne može zamisliti. Ispod stare i natrule daske viri jednom trećinom tela sakriven pauk. On to gleda smrti svojoj u oči i nastoji samo da ne odvoji svoj pogled od njenog. Ali. koje ne gledaju nikud. siv. Moju pažnju privlači njen hod. 442 U sudnici. Jedna stara devojka: — To je bilo nekad.

i pretvaraju u prah i pustoš. i jako.kom nepredviđenom čekanju. Ali negde ispod te svesti — ne znam gde ni kako — ostalo je malo onog sni-vanog bola. Bez ptice ili vlati trave. Trgovački pomoćnik u Višegrađu. sve dok me nije ispunila potpuno. pro-"tegljast. ne znam — branim se ja očajnički. njega znate .. jedna je udata za Jankovića u Beogradu. Nebo. ne služi ničemu. kolje. Srećan. laje. pa pre vremena pušten sa robije. nije oskrnavljen imenom. nezdravo rumenih obraza i tamnih očiju 445 . govori. A žena. i brste i uništavaju sve što je živo i zeleno. I tako redom. — Vi poznajete Petroviceve iz K. Uzalud nastojim da se setim nekog dragog. Nigde vidika ni izlaza. To jest. i da bi pomogla mome sećanju. Sa prvim talasima dnevne svetlosti stala je da prodire u mene svest o stvarnosti i da sporo ali stalno potiskuje tlapnje i bauke iz noćnih snova.? Ne! Kako je mogućno? Otac im je lekar. punokrvna i dobro obučena. pljuje. Vidik mi zaklanjaju gomile izmeta i pepela.. ali žena me uverava da mora biti da ga poznajem. —Ne.. ja počinjem da vičem kako ga sada prvi put čujem. Najposle sam se probudio. pominje neku grbavu kćerku ili sina koji je prešao tridesetu. bez glasa i pokreta. u smehu i raz-. —.. more i njegova obala.. I onda dolaze podrugljivi i uvredljivi nadimci i skandalozne istorije o mitu.. Sumi i pucketa talas njenog govora kao krcka-nje lišća u čeljustima čitave najezde skakavaca. negovana. proneverama ili preljubi. niko ne zna s kim ni od čega. to je svejedno. ujeda. jer njen govor počinje od čamotinje da stvara pustinju. Oko mene se sve više mrači vidik i sužava prostor. grudi joj se nadimaju i oči sjaju kao da peva veliku ariju iz opere. i na njoj kamen. « Pod zamasima vetra i čitavim slapovima obilne kiše čempresi. dugo. jer ona u svakom slučaju govori. ni na drugi kamen se ne naslanjam. Cim izgovori novo ime. isuviše se dobro zna. sedi na svom sedištu kao na prestolu. palme i tu je cvile i povijaju se kao deca koja se sa vriskom otimaju kad majke hoće da ih kupaju. onaj što ga zovu.. a koja živi u Svajcarskoj.govoru sa ljudima. Žena priča ili postavlja pitanja. A ja sam srećan što neko ispunjava čamotinju oko mene romonom ljudskog govora. a još nije ništa završio. ali sad nek stoji. Sitna neugašena žeravka koja me peče i tišti dok veseo stojim na suncu. Snivao sam da me boli najbolnije mesto u menL T)uboko. Počinjem da zaboravljam ko sam i šta sam i odakle sam došao. kao skakavci. Dolaze priče sa ružnim pojedinostima o sinu homoseksualcu i kćerki koja nije ni devojka ni udata ni razvedena. Njene reci doleću i nasrću u jatima. brata koji je osuđen zbog privrednog kriminala. znate. Kamen sam. ne zove se nikako. ali samo nekoliko prvih trenutaka. Sitan. sva drhti od neke slasti i govori. mrvi i — biva sve viša i šira i moćnija. kako ne! Onaj . cenjenog 444 i čistog ljudskog stvorenja. Samo kamen. —Ama. Mračno i nepodnošljivo biva oko mene.. Stojim pritajena daha.

krotka i nestalna pogleda. Po ceo dan radi, a uveče je tako umoran da odmah zaspi. Umoran je i sutradan ujutru kad, pre šest sati, ustaje da otvori i posprema dućan. I tako umornog još ga muče i troše njegove misli. Ali, sve bi još i dobro bilo da nema nedelje i praznika, kad je slobodan. On ne puši, ne pije, ne mari za igru, ne gleda devojke. Ostaje mu da misli, čita i razmišlja. Osim osnovne škole u svom mestu, završio je i dva razreda trgovačke škole u Sarajevu. Čita popularno-naučna izdanja i novine, a u novinama ponajviše rubriku »■Život i nauka«. O svemu što čita razmišlja pomalo, ali stvarno u svemu traži samo potvrdu za svoju osnovnu misao. A ta je, kratko i sažeto kazana, u ovom: kako bi se sve štete, neredi, povrede, nepravde i gubici u društvu i prirodi mogli otkloniti, ili bar kanalisati, tako da život postane uredan i pregledan kao ravno i obrađeno polje, da se sve u njemu može predvideti, proračunati i okrenuti u korist društva. Ta njegova misao kretala se stalno oko toga kako bi se moglo izbeći ili bar ublažiti sve što je u životu neskladno, škodljivo ili izlišno. More, koje je sada stihija, da se »reguliše« i da ostane bez naglih promena i oluja, a njegova voda da se učini ne samo uvek plovnom i sigurnom nego i pitkom; reke da se ukrote i iskoriste; kamenjari i peščane pustinje da se učine plodnim i zaseju korisnim biljem; nagoni u ljudima da se isto tako savladaju, stave pod nadzor razuma i upute u pravcu stvaranja, umesto rasipanja i rušenja. — Da bi se sve to postiglo, potrebno je organizovati ljudski rad, umni i fizički, mobilisati velika finansijska sredstva, a to znači opet savladati mnoge otpore, ispraviti krivine i poravnati neravni. O svemu tome treba razmisliti i sve to razraditi i pripremiti, a zatim pristupiti ostvarenju. Obuzdati sve, u prvom redu čoveka. Stegnuti ljude i njihove strasti i prohteve zakonima, 446

ograničavati ih nemilosrdno, kažnjavati ako treba, pretvoriti svet u radnu koloniju ili koncentracioni logor, samo da bi se priroda ukrotila i ljudi upregli i iskoristili za postizanje viših ciljeva, i tako ih usrećiti i protiv njihove volje. Ne prepustiti ništa slučaju, predvideti sve unapred, odrediti svakom njegov put; ćela je stvar u tome. Eto, zbog toga se trgovački pomoćnik izdvajao iz društva i, pogružen i iznuren, živeo usamljenički, kao osobenjak. A kad bi se našao sa najbližim prijateljima, on im je strasno, dugo i opširno izlagao i objašnjavao svoje ideje i svoje planove o njihovom ostvarenju u budućnosti. Izgledalo je da će ga ta njegova misao odvesti u sukob sa okolinom, ili da će ga iznutra izgristi i do kraja istrošiti, ali samo izgledalo. Ubrzo se pokazalo da to nije misao sa dubokim korenom; ni razorna ni stvaralačka, ona će uvenuti i umreti u njemu mnogo pre njega samog. Tačnije bi bilo reći da je to bila bolest. Javi se tako u nekim ljudima, pod određenim prilikama i u određenim godinama, neka »zabrinutost-« zbog toka kojim teče slobodni život, neka nezdrava potreba i luda želja da sve žive snage i pojave oko sebe svedu u granice svojih sopstvenih sposobnosti i na meru svojih snaga. Javi se, potraje neko vreme, a onda, sa godinama i fiziološkim promenama u tom čoveku — nestane neprimetno i neobjašnjivo kao što je i došla. Preboli čovek svoju »misao« kao vrstu mladalačkog ludila, a posle živi dugo, mirno, tupo, kao i svi ostali oko njega. Cuk je umukao. Spava? U tami, sav se pređeo tišinom odmara. Tišina me je valjda i probudila. Tišina, i moja misao koja više nije mogla da bdi sama. 447

1,- j 1° ^^' ^^° ^ "^^^' "^ istom mestu, isto. Kako bi dobro bilo ne biti ništa, ne zvati se nikako, ne odazivati se nikad, nikom, a postojati, znati da po stojiš, 1 trajati. ^

Cesto, noću, kad krv u mojim ušima nemirno kuca, ja slušam bat tamničarskih ili stražarskih teških cokula po betonskim hodnicima mariborskog zatvora. On je svaki put različit po tonu i ritmu, ali uvek isti po svom jednoličnom uporstvu. Tada mi se javi misao iz ćelije broj 38. Čini mi se da su ti koraci u stvari udarci mnogih i raznolikih čekića koji, svi složno, biju po istoj bravi jedinstvene, velike ljudske robijašnice. Iako mnogobrojni i stalni, njihovi su udarci bez dejstva, ali oni se ponavljaju i ponavljače se sve dok jednog dana i ta nesalomljiva brava ne popusti i ne prsne. Tada će se otvoriti sva vrata svih tamnica na svetu i kao vosak odjednom istopiti svi čuvarski ključevi, jer će biti razbijen i uništen pojam tamnice među ljudima. Dalek je taj dan, i ko zna kad će i da li će ikad nastupiti, nsumesno izgleda i misliti o njemu, ali u noćnim snovima zatvorenika on sviće često i zanosno, iako kratko i varljivo. Opasni su i pogubni za nas samo koraci glavnog nadzornika, mršavog, visokog čoveka sa crnom bradom, kad noću obilazi sve spratove, u čizmama od sukna sa nečujnim donovima.

u kategorijama svojih neposrednih interesa, izražava se opštim mestima, u oskudnim klišeima sa kojima je uvek potpuno zadovoljan. Uglavnom: gnev, psovka i nadmenost. Od ustanova, najviših kao i najnižih, vesto i bezobzirno stvara busije, a od svega oko sebe pijedestal koji mu ipak ne pomaže da se uzdigne; u sopstvenim očima možda nešto malo, u tuđim nimalo. Pustoš na ivici ljudskog postojanja.

U jednoj radnji, u kojoj se prodaju ptice, stoji u izlogu kreletka i u njoj kanarinac. Na kreletci karton sa natpisom: »Sanger mit Kafig 60,80 Fr.-« Viđeno u Cirihu.

Njegov san u budnom stanju, u devet sati uve-če, na ulici kojom žure promrzli ljudi. Osećanje strašnog gubitka i velike sramote. Potpuna beziz-laznost. I buđenje — posle jednog sata. Sve zajedno — neverovatno i strašno.

Covek koji je prestao da bude ono nešto malo što je po rođenju i poreklu bio, a nije postao ništa drugo. Naš čovek. Ali u njemu i na njemu nema mnogo našeg, još manje čovečnog. Na žalost, dosta čest tip. Gleda vas kao da se posmatra u ogledalu, a govori kao da diktira u telefon. Misli uprošćeno, 448

Težak san. Svet (sve što za nas postoji i što svetom zovemo) pretvorio se noćas za mene u — stepenice. A moja je dužnost da gazim tim stepenicama bez prestanka, do umora, do besvesti. I ja to činim sa punom predanošću i svom snagom za koju sam sposoban, sa odlučnošću koju čovek samo u snu nalazi. Znoj me obliva, dah me izdaje, i vid mi se mrači, dok savlađujem beskrajne i raznovrsne stepenice. A ima ih na hiljade hiljada, svakojakih, različitih po obliku, po materijalu od kojeg su građene: niskih i visokih, drevnih, kamenih i metalnih, izglodanih, na trulih, izlizanih, kao i celovitih i novih
29 — Znakovi pored puta

449

'^^^

ili maločas popravljenih. I sve se one na čudan i neobjašnjiv način premeštaju, savijaju, seku i ukrštaju, pojavljuju i nestaju. Čim savladam jedne, druge se propinju preda mnom, i ja, iako sam pri kraju snage, otpočinjem borbu sa njima i penjem se dalje, jer drukčije mi ne može biti. A što je najgore, svi su moji napori bezizgledni i uzaludni, jer u stvari niti se uspinjem niti spuštam, samo se trošim i topim, tu u mestu, na stepenicama koje se smenjuju ispod mojih nogu. Sedim na zelenoj klupi koja je utonula u bujno rastinje. Ne znam kako se tačno zove kraj u kome teče ovo moje poslepodne. Ni o samom sebi ne nalazim ničeg određenog i pouzdanog u svojim mislima i sećanjima. Jesam, i tu sam. To je sve. Ni strane sveta ne bih mogao odrediti tačno. Osećam samo da negde sunce zalazi, ali ne znam da postoje predeli izvan ovih koje vidim. Znam samo da život, kad već postoji, mora biti večan, i gubim se u tom saznanju. Sedeo sam sa još dvojicom ljudi pored kreveta teško bolesnog čoveka. Razgovor je tekao prirodno. Bilo je i smeha. U svemu je učestvovao i bolesnik, ali na svoj naročit način. U njegovom govoru bilo je zastajkivanja i neočekivanih prekida, a njegov smeh bio je bez težine. Znao je da će umreti, i umro je tri nedelje docnije. Toga njegovog naročitog načina govora i lakog E-Tieha sećam se često i mislim: kad bi se ono što je polujasno, a neizrecivo, moglo recima izraziti, saznali bismo velike i za čovekovu sudbinu važne stvari.'
• 20. m 1962.

Kratki snovi, ali strašni i odvratni, kao da su svirepo probrani — to je ono što me po nekoliko puta budi u toku jedne noći i što je čini tako neizdržljivo teškom.

Zimi, usred bosanske šume zavejane snegom, nije čovek tako sam i jadan kao u martu mesecu, u sumračnoj sobi kojoj u prozorima cvili hladni dubrovački šilok, satire čoveku živce, razara mir, i donosi nesanicu i teške misli i neželjena sećanja.

Znam ja tu vrstu žena. One su tanke i visoke, dugo mlade i lepe, a umne, praktične, uvek nasme-jane, zvučne kao violina. Imaju sasvim jasne pojmove i određen poziv u životu. Srećne su u porodici, a kad to, slučajno, nisu — ne žale se. Njihove sposobnosti su iznad prosečnih, njihova osećanja mogu da izdrže svaku probu. Njihova prirodna ljupkost stalno plamsa i, kad izgleda da će buknuti u neki veliki, izuzetni plamen, ona se stišava po nekom unutarnjem pravilu; a kad se čini da bi mogla uga-snuti, nalazi sama u sebi nove snage i plamena. To su žene kraj kojih je svima dobro, nikom hladno, nikom prevruće, žene koje muškarci vole i traže, koje niko ne »obožava«, ali niko i ne proklinje; za života svakom nešto znače, a potomstvo ih blagosilja. Ja tu vrstu žena poznajem na prvi pogled, po strukturi tela i po hodu, a naročito po njihovom stalnom androginskom osmejku koji sam po sebi predstavlja neuništivu dragocenost. 451

450

29*

*

Iz jednog razgovora. Vi nama, kao najteži prekor, kažete da radimo i živimo po načelu; »Pomoz bog, čaršijo, na obadve strane!« To je prigovor koji kod našeg sveta uvek pali, jer naši ljudi su, u većini, ljudi jedne strane. A ja vam kažem da mi i jesmo ti i takvi kakvim nas vi prikazujete, i da smatramo kao posve ljudski i prirodno da celoj čaršiji treba kazati: »pomozbog!«, jer je to zakon osnovne učtivosti i pravilo zajedničkog civilizovanog življenja. Ali to nas, naravno, ne sprečava ni najmanje da o svemu i svakome u toj čaršiji imamo svoje mišljenje i da ga, kad je to potrebno, i kažemo. A vi, vi ste za ponašanje prekih ljudi i prostaka koji svađu i rezanje hoće da izdignu do životnog principa, i da ljudske odnose vrate za mi-lione godina unazad. A deleći tako grubo i proizvoljno čaršiju na dve strane, jednu dobru i čestitu i drugu rđavu i nevaljalu, vi sami sebe oslobađate dužnosti da mislite, i tako nanosite i sebi štetu i drugima nepravdu. Malo nakrivljene glave, sa obe ruke zađenute za pojas, starac gleda kolo pred mehanom. U sredini Ciganin sa svojom zurlom, a oko njega se vrti venac od deset mladića i šest devo jaka. Po strani stoje varoška deca i poneki prolaznik koji se zaustavio za trenutak. Starac gleda kao da je probuđen iz čudnog sna, i već je dobro rasanjen, a san još traje. I starac se pita: Je li mogućno da ljudi ovo čine od sebe, da poskakuju, u stalnoj borbi sa zemljinom težom, čas pobednici čas poraženi, da se čas lome i savijaju,
452

čas koče i prse, kao van sebe? Jeste, jer starac sve to gleda pred sobom. A čemu im to služi? E, to ne bi niko mogao reći, jer sve to nema vidljiva razloga ni opravdanja. Neko ili nešto ih podiže od zemlje, trese njima, pa ih opet baca na zemlju, dok oni uživaju u tom kao u neopisivom blaženstvu. To je sve. A sa strane stoje dečaci i devojčice, raširenih očiju i otvorenih usta od čuda i divljenja. Za koju godinu, kad se ovi što sad igraju zamore i smire, ta deca će stupiti na njihovo mesto i sa istim žarom igrati istu ili sličnu igru, verujući, kao i ovi, da to čine po svojoj volji, isključivo zbog svog zadovoljstva. A njih će isto ovako zadivljeno posmatrati drugi dečaci i devojčice, sa željom da što brže odrastu i da dođe njihov red. I sve će to tako ići dalje, sve igra za igrom, kolo do kola, odavde do na kraj zemlje, od zemlje do zvezda, vlajda i dalje. Bez kraja i prestanka. Razmišljajući o tome starac je stajao ukočen i bled, slabiji i tiši od senke na zemlji po kojoj topću i gaze razigrane noge bezbrojnih naraštaja, u nera zumljivoj igri. •;
*

Taj čovek četrdeset godina, i više, priča jednu istu priču u stvari samom sebi, i samo o sebi. Vi mislite da on priča zbog priče i njenog smisla i značenja. Ne. Ili možda zbog onih koji ga slušaju. Ne, ne. To samo izgleda tako, a slušači su njemu potrebni kao dekoracija i kulise. Vi primećujete da on govori o raznim ljudima i predmetima, ali i to samo izgleda da je tako. Uistinu, on priča samo o sebi, a sve drugo je povod i podloga. Ta njegova priča je sama po sebi prosta, štura i kratka, ali on je rasteže i prerađuje, obrće, boji i osvetljava, a pri tom nema snage ni mogućnosti
455

da joj doda ni jedan gram stvarne težine, ni jedan karat prave vrednosti. Ta njegova priča ide od čo-veka do čoveka i sva je već otrcana i nečista.

Pre mnogo godina, kao dečak u osmoj ili devetoj godini, bio sam sa roditeljima u gostima na selu. Za naše prilike veliko imanje u plodnoj i osojnoj uvali, u pregibu koji se javlja kao nabor na planinskom masivu iznad Drine. Ono je išlo od močvarne ravni pored potoka, preko strmih voćnjaka i dobrih njiva na zaravancima, do prošarane šume gde se po-slednji plot završava živim borićem. U gustim gomilama drveća crneli su se krovovi kuća i pušnica, nad kojima se oreol dima gubio na ujednačeno vedrom nebu. Nad celim krajem osećala se neka slutnja zrenja i izobilja. I svuda je bilo vode koja se više čula nego videla. Ručali smo na zelenoj ravni, neobrađenoj ali izukrštanoj potocima, odvodima i jazovima. Tu su rasle samo topole i vrbe, neobične veličine. Po travi oko nas i na iramima na kojima smo sedeli bio je svuda popadao gust mašak, beo kao inje. Tada sam primetio da su topole pod kojima sedimo u ocve-tavanju i da sa njih pada ta laka bela maca kao sneg bez težine. Spuštala se i padala nečujno, ali stalno, po licu, po rukama, po odelu i prostirci, po sudovima, hrani i piću. Za nas koji nismo navikli na to bilo je nečeg i veselog i nezgodnog u tom stalnom padanju gotovo bestelesnih pahuljica. Nismo pravo znali da li da se zaklanjamo od njih ili da ih pustimo da padaju i da se držimo kao da ih ne primećujemo. Domaćini su nas s vremena na vreme branili, kao od muha, i poklapali jela u zdelama pred nama. Žalili su se na svoje topole, čija im maca uvek u ovo doba godine dosađuje, i grdili ih, ali bez mnogo ubeđenja, više iz učtivosti i pažnje prema nama, ona454

ko prisno i toplo kao što se roditelji žale na svoju nestašnu decu. Zamoren od jela, igre i razgovora koje su vodili stariji, ja sam neprimećen zaspao na okrajku neke ogromne seoske kabanice koja je mirisala na kišu, vunu i mlečar. Probudio me pucanj. To je neko tukao yilu-bove grivnjaše po kamenitim stranama. Društvo je još jednako sedelo na istom mestu, pri kafi i piću, u razgovorima koji deci izgledaju beskonačni a potpuno besmisleni i izlišni. Po meni se bile uhvatile mace topolinog cveta kao sitan sneg, svuda, po odelu, po rukama i po crnoj kabanici na kojoj sam ležao. I u ustima sam ih osećao. Video sam ih, uveličane, na svojim trepavkama. Oči sam morao da tarem od njih. A nada mnom, u vazduhu bez vetra i pokreta, spuštala se jednako spora kiša od mace, više lebdeći nego padajući. Bilo je bolno to dečije buđenje na neobičnom logu, u nepoznatoj sredini. Nije mi bilo potpuno jasno gde sam ni kako sam došao ovamo, ni da li je to stvarno buđenje ili samo deo nekog dugog i zamršenog sna u kome se sniva i buđenje. Naročito mi je bilo neobično i uzbudljivo to čudno, toplo inje po meni i oko mene. I nisam bio načisto da li to ono pada sa visine na mene koji ležim, ili samo lebdi u vazduhu kroz koji ja padam u nepoznatu dubinu. Iluzija je bila tolika da sam u grudima imao onaj bolni i slatki osećaj čoveka koji pada sa visine. Posle smo pucali iz puške i jeli teške seoske slatkiše, prelivene gustim pekmezom od jabuka. Vodili su me u vodenicu i u valjaru. Sve su to bili jaki utisci pod kojima su buđenje u snegu od maca i kratka iluzija padanja, u vezi s tim, potpuno iščezli i zaboravljeni zauvek. Posle gotovo dvadeset godina desila mi se teška nezgoda na jednom izletu u Alpima. Okliznuo sam se pri uspinjanju i otisnuo niz strminu; padao sam 455

od stene do stene, od grma do grma, i najposle se srećno zaustavio na jednoj zaravni koja je bila obrasla planinskom travom, tankom, glatkom, i poleglom. Za ćelo to vreme ja sam imao osećaj ne da padam, ne da bijem sobom o grebene, nego da, nepomičan, ležim na udarcima koji se smenjuju. Ma kako čudan izgledao ovaj izraz, on je za mene jasan i potpuno veran, jer mi je ostao iz tih nezaboravnih trenutaka. Da, ležao sam na udarcima, nepomičan, prikovan svojim bolom za svoj bol, a po meni je polagano, bolno i uzbudljivo padala, kao inje, sitna maca sa nevidljivih ogromnih topola u visinama. Ista ona od pre dvadesetak godina.

Kaira. Sve je neizvesno i daleko. Samo je bliza i izvesna smrt keja se javlja u meni sitnim kucanjem negde nasred grudi.

U Delfima. Bogovi i boginje, koji nikad niste postojali, ja više ne mogu da hodam, teško gledam i sporo mislim, a znam da mi pomoći ne može niko. Pustite me da sednem na bezimen kamen i zaklonite me vašim sveštenim oblakom nevidljivosti i ćutanja!

Moj krevet kao da je izbačen iz niza bolničkih kreveta i ove bele sobe. Kao da ležim sam, usred pustinje, sa sivim nebom kao drugom pustinjom iznad sebe. Nema me, a gorim. Sagoreo sam, a još peče. Pustinja groznice, bez živa stvora i vidljiva znaka. Ali pred mojim očima koje plamte ispružena naga ženska ruka koja nešto popravlja iznad moje glave. Da, ženska ruka, ali oko nje nema onog ore-ola koji je ranije redovno titrao oko svake ženske ruke koju bih ugledao. Nema ničeg. Gola činjenica: ženska ruka. Bez veze sa mnom i mojim doživljajem. Nikad nisam verovao da čovek može toliko izgubiti od sebe, a još postojati.

Moglo mi je biti pet ili šest godina kad sam čuo kako stariji razgovaraju o nekom čoveku. Neko je rekao: »On je sumnjiv.« — Čini mi se da nikad više nisam smetnuo s uma tu reč. Kao da sam stekao naročit sluh za nju. Svuda sam je sretao. Sto dalje, sve više i češće sam nailazio na ljude koji su sumnjičili druge, ili na takve koji su nekom i zbog nečeg bili — sumnjivi. Nisam ni primetio kad sam postao i sSm sumnjiv, sebi i drugima. * Gledajući semenku koja na svojim opnastim krilima plovi vazduhom, dižući se i spuštajući na mlakom jesenjem vetru, rekao sam, više sebi nego njoj: »Leti, kratkoveki stvore, dok te slaba krila nose! Volim što neću videti gde ćeš pasti, ni šta će s tobom dalje biti.-«

U Luksoru. Kao što je toliko puta u životu bivalo, sedim pred hotelom, u stanju koje nema imena, i čekam dugo i strpljivo vesti o avionu koji zbog peščane oluje već drugi dan ne saobraća, ili bar o vozu koji bi me, ovako grozničavog, prebacio do 456

Niko nije bez mane. To je sigurno istina, jer svi to kažu i život to potvrđuje, ali ja sa nelagod-nošću izgovaram tu istinu, jer negde u dnu duše gajim ludu i nejasnu, ali jaku želju da se ipak nađe 457

kao što zalutao i umoran čovek ne sme da sedne. od jela. žara i snage. bežeći od sna i od svega oko sebe. koji mi zaklanjaju ova tama i ova truba. Nikad nisam uspeo da zaboravim tu melodiju. niti sam ikad docnije u životu čuo — tužniju. Znao sam. premro i izgubljen. ali da živim u nadi da ću mom strahu naći rešenje i sagledati kraj. opus 83. a što ja ne razumem i iza čega naslućujem nepoznate teškoće i nerešena i nerešljiva pitanja. pun lepote. jedna od mojih mnogih mana. malena i tanka. a ja tu poruku prevodim odmah na običan ljudski govor i pretvaram u jednostavan prizor. da strahujem. Odmah posle večere hvatao me san. * Doziv home na početku Bramsovog koncerta za klavir i orkestar br. od dnevne igre i umora. Držeći se za drvenu ogradu. I to je sigurno. nikad nisam mogao pravo ni potpuno sagledati. B-dur. ja bih dizao glavu i širio oči. strah od silnog mraka i nemoćne svetlosti. jer nemam snage ni sposobnosti za njega. * Moglo mi je biti sedam godina. počinje da plete zamka. A te mane treba otkrivati. ja sam bio prožet tim mrakom i tim zvukom i tugom koju oni nose. izvesnija od groba. sve sam to naslućivao u tim noćima. pokopani raznorodni i divni glasovi zemlje i sve reci i sva imena i sve poruke sveta. Sve što sam docnije u životu saznao i što. pomera se za nama kao naša senka i čeka nas svuda. usta jao sam i odlazio na doksat koji je tonuo u tami i sa kojeg su se videle samo dve daleke slabe svetlosti. Da me ne bi savladao san za stolom. umoran. i da su lepote prolazne i bogatstva nesigurna. a da nam je strep-nja poputnina i u tami i na suncu. Tada se obično javljala i vojnička truba iz neviriliive kasarne sa brega. ima i postigne. I taj isti strah me je nagonio da se otimam snu i postelji. da se najvećim delom života kroz tamu putuje. Ali čim bi mi pomenuli postelju i spavanje. Strah od senke koju petroleumska lampa ostavlja na plafonu. i neophodno. i tako svi kažu.izuzetak koji bi tu istinu uterao u laž. zbunjivan i nošen igrom rođenih čula i nasleđenih nagona. i branio se uporno i od same pomisli na leganje. sve što čovek može da vidi. slušajući jauk austrijske vojne trube koja je pozivala tužnog vojnika na počinak. i da su pod tim zvucima koji se kidaju od ridanja. To je očigledno. nego juri kroz mračnu šumu i studenu noć u nadi da će naći put i izlaz. To je. Dvoranom prođe taj glas kao svečana poruka. ja sam nejasno slutio da mi ta tama pokriva sav svet. Osećao sam da se za svakog od nas. iako ne znam otkud ni kako. ali koja raste s nama uporedo i jača sa našim godinama. Umor me je fizički boleo. dva fenjera na mostu. Tako su nas učili. a opasnosti stvarne i velike. Ali još je sigurnije da ja ne bih nikad i ni u kom slučaju hteo da budem onaj koji taj neophodni i društveno korisni posao vrši. da bdim. kao dve nemoćne žiške na neprelaznom moru tame pod kojom leži varošica među brdima. osuđivati i popravljati. eto. Još jednom kažem — savlađujući urođenu neprijatnost: niko nije bez mane. Neuko dete. Iz daleka je dopirao isprekidan lavež pasa. Naslućivao sam po nečem da je taj svet. Strah od onog što stariji govore. u samom trenutku našeg rođenja. 459 . sa licem pripijenim do bola između dva drvena stupca. Strah me mučio. moja mana. Ona 458 je bila za uho isto ono što tama za oko. pripijen Uz ogradu na doksatu. 2. bogatstva i — opasnosti.

plod pijanstva ili sredstvo opijanja. Tada nisam odgovorio na pitanje. ali cilj im se ne vidi. a svi drugi produže da vrve i hodaju. zaustavile u igri. a njeno sjajnim osmehom odgovara. kao i imena koja on svemu tome daje. Njoj sedamnaest. Jedni žure nekud — na uživanje? na posao? — drugi idu sporije. ni takozvanim osećanjima. On stoji nepomičan i gleda za njom. Putem prolaze ljudi. zatrepere. a iza stakla drhte i njišu se grane u svim pravcima. Rastali su se kraj malog mosta na rečici njihovog rodnog grada. nevidljiva i nepoznata vasionska snaga koja taj pokret izaziva i održava da bi se kroz njega ostvarila i objavila. 460 U neprovetrenoj krčmi. Mirisi iskrsavaju iz sećanja. zbunjene. da pokret traje i da se ne prekida. evo. Tako se rastaju bez pomisli na rastanak. pa ni ovom parolom. čovek i njegov hod. ni idejama ni brojkama. Gledaš kako čovek-đvonožac hoda kao navijen sat. Jutro. on vitak. a nije važno ni koji su ti što još hodaju. Ko više ne može da korača. Ona lepa. ni čulnošću. izgovaram reci koje su preterane i »osećajne«. ko zna šta. češalj je naelektrisan i pucketa u kosi. Bojim se da i ja. samo ona zna šta. a sve može da se dobije. nego da je samo hodanje glavno. ne opijajmo se! Ničim na svetu. Poruka bi glasila: >->Ne opijajte se!« Opijeni se rađamo. manji. u meni i oko mene. predmeti ispadaju iz ruku. ni alkoholom ni drogama. ničim. sapun klizi i leti u luku. A naj-glavnije. neka vrsta iskupitelja ženskog roda. a u ovom trenutku odgovor mi se sam nameće. Sve ostalo je sporedno i slučajno. a njemu dvadeset godina. ali »grehova naših radi«. ali malo ciničan čovek. dok se drugi. kao što je Hristos razapet bez krivice. * Jedan obrazovan. Ogledalo karikira. Glavno je da su ljudi. Sporo osvaja dan. Ovako gledano ne primećuje se ko je izostao. Njegovo lice. mleko je neočekivano vrelo. po njegovom mišljenju. ni verom ni mistikom. lekar po zanimanju. Zavesa poigrava na prozoru. a dok živimo sve oko nas teži da nas opije. Ona se zaputila preko mosta. Za većinu naših osećanja može se već od prvog trenutka videti da su neosnovana i tašta. 461 . Hleb se mrvi. S vremena na vreme ona se okrene samo za trenutak. objašnjava smisao tragedije »Otelo«. Dakle. Nemir me je i probudio. taj legne. i toga odnesu i zakopaju. na periferiji grada. Sa doručkom ista stvar. Pokušajmo stoga da tražimo spasa u protivnom pravcu. Izgleda da čak ni to nije važno. to je nema. deo pokaže kao takav već na prvoj prepreci i teškoći. Ne opijajte se — to je pitanje ljudskog dostojanstva. sa nepokolebljivim uporstvom. Ona gine nevina. samo ne bih umeo kazati kakav ni otkud dolazi. Se-ćam se da me je nekad neko zapitao šta bih imao da kažem kao poruku našim ljudima.Dvoje mladih ljudi. Ali ja znam šta znači — opijati se. Voda se rasprskava u kapljice. pa se pri mom ulasku. ah svega u dve-tri reci. Na tom putu ništa nema da se izgubi. pita nešto. kafa mlaka. ozareno smehom. Bilo ga je svuda. Dezdemona je. kao da su se do maločas igrale sakrivanja. U kupatilu stvari razbacane. pa zašto da se još i sami opijamo? Ne opijajte se nikad. možda. prohladno i maglovito.

i nestaju. Novine koje držim raširene, šušte, stranice im se same okreću, a od vetra ni traga. Radio grca i praska, stanice se sukobljavaju i potiskuju, predavanja se mesa ju sa pevanjem koje se gubi u nerazumljivom šištanju. Sve izgleda kao nelepa šala.

na sebe i tako se održavam na površini. Živim upo-redo sa svojim bolovima. Čekam, čekam i, više nego napola mrtav, verujem da ću izdržati, da će i ovo proći, a ja ostati. Trpeti, živeti, i nadživeti — to znači pobediti samog sebe i svet oko sebe.

»
Jutro sa zlim buđenjem, u sam osvit dana. Od nesanice i, još više, od snova u malobrojnim časovima spavanja, ovo je jutro otrovano i u njemu nema mesta ni za misao ni za posao, ni za odmor ni za razonodu. O čitanju ne može da bude reci, jer su mi oči pune trn ja i pepela, a misao otporna prema svemu što su drugi ikad mislili. Samo za trenutak otvaram radio, ali ga odmah ogorčeno zatvaram. Sve vesti mi izgledaju kao plod neznanja ili kao svesne laži. (Činjenica da se govornik i ne trudi mnogo da svoje laži zaodene bar malo nekim ruhom istine, vređa me kao namerno nipodaštavanje.) Muzika neke nepoznate stanice — neki stari italijanski majstor — čini mi se najpre kao detinjarija, i to ne lepa i ne naivna, a zatim kao prava i odvratna, slabo prikrivena sramota. Gasim radio. Doručak je pravi kuluk. (Gledam sebe kako žvačem i srcem, i izgleda mi smešno i nedostojno to ponavljanje istih pokreta; naslućujem poreklo svake hrane i izvor neutažive čovekove potrebe za njom; sve mi dolazi teško i strašno; ustajem od stola i ostavljam tek načeto jelo.) Sta bi me moglo spasti, podići, vratiti sebi i izvesti iz ovog zlo jutra? Možda iznenadni dolazak dobrog čoveka i njegova reč, ili samo osmejak. Ali njega nema da dođe. Nema ničeg. Najbolje bi bilo da ni nas nema. Tako kaže ovo jutro. Ne. Ništa mi ne treba i nikog ne očekujem. Kao uvek u ovakvim trenucima, oslanjam se sam Taj dan je bio nedelja, prazničan i pun neke bele praznine, ako se tako može uopšte kazati. Sočno zelenilo i svež — a tačnije bi bilo reći: hladan — vetar. Moje misli su se neočekivano dizale, plovile, sudarale se i odmah naglo tonule u nemu belu prazninu u meni i oko mene. To što sam čitao stalno mi je izgledalo kao da je u najužoj vezi sa snom koji sam prošle noći snivao i sa svim po sebi tako različitim događajima o kojima sam u jutarnjim novinama čitao. Jedna i uvek ista misao me prati ovog jutra, kao slika koja se ne miče ispred mene. Ne mogu je opisati. Neću je nikom kazati. Zaboraviću je i sam još pre kraja ovog čudnog dana. Ostaće ova za-beleška, kao prazna školjka.

Kopenhagen. Stanujem već nekoliko dana u »Hotel Europa-«, na dvanaestom spratu. Izgled je izvanredan. Ispod nas prostire se ceo grad. Tornjevi sa kupolama od bakra i zelenom patinom na njima. Starinski krovovi kuća, između kojih se izdiže nekoliko oblakodera kao džinovske košnice. Sredinom teče bulevar H. K. Andersena i njime, kao koritom sa-sušene reke, jure u talasima automobili, izazivajući oštar metalan šum kao jedan jedini veliki projektil. Iznad svega toga kopenhagenski vidik na kome se boja sivomodrog neba mesa sa zagasitijim tonovima tamnosivih oblaka, kao na danskom porcelanu. 463

462

Huji i tutnji neprekidna povorka automobila kao vodopad. U ovom gradu mogao bi čovek da pozivi neko vreme u izobilju, udobnosti i lepoti. To se po svemu naslućuje i oseća. I to je dovoljno. Za jedan sat putujem avionom dalje. * Obilazim zemlje i gradove. Nijedno mesto ne napuštam sa žaljenjem, nigde me ne dočekuje radost. Ali izgleda da moram do kraja života putovati tako, da bih video, i da bi se videlo i znalo, kakav sam bio, a kakav sam hteo da budem, da se svet iščuđava i njiše glavom, i na tuđem primeru uči šta treba činiti, a šta ne, kako živeti, a kako ne.

Sve činim samo da ne ostanem lice u lice sa nekim od tih trenutaka od kojih svaki može da izazove presudnu eksploziju u mom životu, a može isto tako da prođe nezapažen kao što su prošli toliki do sada.

Karakteristika miislimanskih kuća. Cim pređeš turski prag, nađeš se odjednom — ali odjednom! — u posve novoj sredini koja u najmanjoj mogućoj meri zavisi od spoljnjeg sveta, okružen mirom i samopouzdanjem utvrđenog, odvojenog i izdvojenog porodičnog života koji nam svojom tišinom govori da se sve zna (sve što treba znati!) i da nema potrebe da se išta pita, kazuje i tumači.

U Gliptoteci u Kopenhagenu ima velik broj grčkih i rimskih glava od kamena ili mramora; među njima i jedna za koju se kaže da je portret cara Dioklecijana. Brahikefal sa faunskim licem. To je pravi i potpuni čovek iz okoline Splita, neki Duje ili Jure, kakvog, bar po spoljnjem izgledu, možete i danas u tom kraju naći.

Dug letnji dan na obali mora razvija se kao beskrajno platno. Nedogledno dug niz trenutaka. Svaki od njih je značajan i svečan, i mogao bi se, ako se zaustavim kod njega, pretvoriti u doživljaj, jedan od onih doživljaja koji mogu da ispune ostatak mog života i okrenu ga u drugom pravcu. Zbog toga neprestano razgovaram sa ljudima koje slabo poznajem, o stvarima do kojih mi uistinu nije stalo, ili čitam knjigu koja mi je potpuno tuđa, ili svršavam sitne poslove oko kuće, bez kojih bi moglo biti. 464

Kad sam čuo da je umro Z. rekao sam u sebi: »-Oslobodio se!« Jer, ja sam ga dobro poznavao. Kod onih koji su ga poznavali slabo ili nikako važio je kao vest i snalažljiv čovek, licemer i mudrica, a u stvari je bio neveža, smetenjak, koji zastaje na svakom koraku i okleva pred svakom odlukom, a kad se jednom odluči na nešto, izabere obično najgore rešenje, i izvodi ga sporo i nespretno. Stvar je bila u tome što se on pred ljudima pravio hladnokrvnim i oštroumnim, isto kao što se zaista pametni i odlučni ljudi često prave nepraktičnim sanjalicama. Ko bi ga video onako sabrana, mirna i zamišljena, pomislio bi da on hladno i svesno sada smišlja najkraći i najbolji put do cilja, a u stvari, on je u takvim trenucima obično mislio o zadovoljenju svojih grubih čulnih prohteva ili sitnih i samoživih ambicija i sujeta, a vrlo često samo o besmislu i bezvrednosti svih ljudskih ciljeva i napora. Frivolan duh i slab čovek, koji nije poznavao ni sebe ni svet oko sebe i koji je organski bio nesposoban za ma kakav napredak u tom pogledu. Ziveo je u zabludi o sebi i
30 — Znakovi pored puta

465

nesvesno je varao i izneveravao sve one koji bi pokušali da se oslone na njega. I to ne zbog neke svoje lažljivosti ili zloće, nego jer se i sam varao. Bio je doživotni rob seksa i sujete, a bojao se i stideo svega što bi za zadovoljenje tih svojih strasti pre-duzimao. Ukratko, bio je čovek koji mira ne nalazi dok god je živ, nego valjda tek posle smrti. Valjda. A to što je često izgledao drukčije, činilo je stvar samo još težom i gorom po njega i po ljude oko njega.

Kad se setim nekih pojedinosti iz svojih školskih godina u gimnaziji, čini mi se da se jedan ćelav čovek, kome lica ne vidim, naginje negde nada mnom i govori mi suvo, mehanički: — Sve će se to raščistiti i ispraviti na onom svetu koji ne postoji: Tada ćemo svi primiti svak svoje — ko kaznu, a ko nagradu.

Usamljeničko veče u šturom i hladnom hotelu bosanske varošice. Uzalud nastojim da se setim čega bilo što bi mi pomoglo da premostim ovu noć i živ dočekam svitanje novog dana. Ni u meni ni oko mene nigde traga od lepote ni savršenstva, ni nade da će ih igda biti. To je, naravno, iluzija, ali jedna od onih koje ubijaju čoveka ako mu neko na vreme ne pritekne u pomoć, ili ako ne nađe u sebi snage da je izdrži i savlada.

Na Petrovaradinskoj tvrđavi, posle crvenog zalaska letnjeg sunca, negde u daljini, nastaje u prvi mah neki siv sumrak i izgleda kao da će se brzo pretvoriti u potpunu tamu. Ali tada odjednom, sa neodređenog mesta, počinje da raste i da se širi /uda uokrug nas najpre slab pa sve jači sjaj, kao leki novi ali bogatiji i duži sunčev zalazak. A upo-redo sa njim javi se u dotle nepomičnom vazduhu i slab vetar, vetrić-dašak koji raste zajedno sa novim crvenilom kao da je vezan za njega. Svečan trenutak kad se u čoveku javljaju ime na mrtvih prijatelja i nagone ga da ih, sam ne zna zašto, glasno izgovara. v .; ,.

Četiri tanka i malo drhtava udarca, koji ne kazuju još ništa, a za njima jedan, dublji, težak i svečan. Znači: jedan sat posle ponoći Sav sam vreo i radostan još od večernje šetnje. Ne spava mi se, ali nisam mučen nesanicom. Miran sam i siguran, svakoj pomisli nalazim izraz, svakom pitanju odgovor. Ne želim ništa, jer u meni je sve tako čvrsto i mirno da želja ne može ni da se javi. Metalnim udarcem, od kojeg još drhti vazduh u mojim ušima, rečeno mi je da je mom životu oduzet jedan sat vremena i da mi ostaje za toliko manje da dišem, gledam, mislim, ali da je isto tako mom životu dodat jedan sat u kojem sam disao, gledao, mislio. To izgleda paradoksalno i nemoguće, a ipak je tako. Moja posleponoćna računica jasna je i čista. Život nema mere, i svaki naš pokušaj da ga izmerimo besmislen je, a rezultat merenja uvek varka. Ta misao me drži budnim u dubokoj zimskoj noći i greje me kao junsko sunce na morskom pesku.'

Ovo mi je pričao lekar iz H. koji je lečio mnoge Ciganeskitnice, i bio vrlo omiljen među njima.
• 23. n 1964. *

466

30*

467

Jednog dana je, u pustom i krševitom predelu, naišao na grupu Cigana koja je tu logorovala. Pozvali su ga jednoj starici koja je umirala pod čer-gom. Poveo se razgovor o svemu i mnogo čemu, pa i o umiranju, o sahranama i grobljima. A kad je lekar upitao jednog starca gde se sahranjuju Cigani, on je odgovorio posve prirodno: — Tamo gde ima zemlje. Miris koji se javi u sećanju, miris nepoznatog cveta, slabiji od slabog pokreta vazduha koji je ostajao iza Eve Morat i njene široke haljine, tanji od tanke svetlosti najslabije zvezde u visini. Ne kaže ništa, nagoveštava sve. Tišina. Borovi, crni posle kiše. Sunce ugašeno pre vremena u crvenom mraku od oblaka. Nikoje doba dana. Žive duše nema. Ni glasnika, ni svedoka. A sve treba da se još danas resi i — svrši. Pre nego što potpuno padne mrak na zemlju. To znači da ćemo sa danom, sa iluzijom dana, nestati sa zemlje; bolje rečeno: prestati učestvovati u iluziji dana i noći. Sa vlažnom i toplom noći počeću da trunem. I ovako već trunem. Počeću možda i neki život da živim. I ovako, već odavno ne živim. I sve će biti kao i sada (kao i do sada!) kad ne znamo da li smo ni šta smo, ni šta drugi misle da smo. Ali postoji još i nada da bismo mogli da prestanemo da mislimo. Pre mnogo godina. '" O velikom raspustu. Radim za ispite koje nisam na vreme položio i koje treba polagati o jesenjem roku. 468

Mi i ne slutimo koliko mašte, nemira i strepnje živi u nekim ljudima. Evo, dovoljno je da ugledaš kako se tamo u daljini, na prepodnevnom suncu i prvoj pripeci avgustovskog dana, sa šumovitog obronka planine, visoko diže neobičan, siv i obilan dim — pa da se u tebi javi Ijubopitstvo, da stane da kuca, kao neko zasebno malo srce (šta je to? šta je to?) i da, kao odgovor, počnu da se rađaju dotad neslućene predstave i slike, bez reda i mere. — Sta je to? Gori nečija kuća na osami. Odrasla čeljad su bila na radu kad je pfamen zahvatio tavanske grede a zatim i krov. Sad je sve dockan. Voda oskudna i daleko. Nikog nema da pomogne pri gašenju, a dan vreo, i mlak vetar raspiruje svaku iskru u plamen. Ukućani nisu mogli da spasu ni najpotrebnije stvari, i sad su tu, iskupljeni oko velike zgrade koja dogoreva i ruši se i slaže u sebe, koja je još jutros bila njihova kuća, a to znači ne samo sklonište i prebivalište nego i deo njihovog bića i postojanja, i to otkad znaju za sebe. (Ukućani su: otac, majka, tri odrasla sina sa ženama i sitnom decom.) Svojim držanjem oni pružaju neobičan prizor. Stariji članovi, i muško i žensko, obilaze neprestano oko kuće i uzaludno pokušavaju s vremena na vreme da spasu još nešto iz plamena, ali se vraćaju praznih ruku, osmuđeni i čađavi. A mlađi ponajviše sede po strani, okreću glavu prkosno od požara, cupkaju mehanički travu oko sebe, i krto odgovaraju svima i svakome, ili kivno ćute. Najdalje od kuće u plamenu stoji najstarija snaha, lagano se klati gornjim delom tela, kao u molitvi, desnom rukom se pokajnički bije u grudi i neprestano nariče. Kad se zamori, ona prestane nekoliko trenutaka, a odmah zatim nastavlja automatizmom luđaka svoje pokrete i svoje tiho naricanje. ^69

bolovima, bar se naći kraj nje. Nije to uradio, ali ga je ta misao držala u mestu. Tako je stajao, neodlučan i nepomičan, oseća-jući celim telom nered i štetu, prebacujući sebi što je poveo zbabnu ženu u planinu, na posao koji je dosad uvek svršavao sam, i kajući se što je sa tim stvorenjem, zimus, u ono nekoliko februarskih noći posle ženidbe, onako izbezumljeno mešao noge, zaboravljajući sve ostalo na svetu. Pa sad evo: jao i kuku! Osećaš se kao da si odjednom porastao, da se udvostručavaš, ali upravo zbog toga ne možeš da se makneš, stojiš kao panj i ne znaš šta ćeš ni kuda ćeš. — Ne mogući da izdržim misao o tom bespomoćnom seljaku i ne nalazeći nekog izlaza, ja sam opet napustio položaj kraj prozora i vratio se svojim knjigama, ostavljajući sve neprilike i zabune ovog sveta da se rešavaju same od sebe. Ali, već malo docnije počeo sam sve češće da dižem glavu i pogledom tražim prozor koji otvara vidik na planinu sa tragovima požara. — Sta je to? Ne, nije to smeteni i naivni ćumurdžija, neodlučan i razapet između svoje peći što preti da pregori i žene u porođajnim bolovima koji se javljaju neočekivano i pre vremena. To gori šuma, gori »sama od sebe«, kao što često biva u ovo doba godine, kad je sušanj od lanjskog lišća suv kao barut, kad svako drvo gori kao lučevina i kad od iskre nepoznatog porekla najlakše nastaju šumski požari. Naj-pre pucketa i žubori još nevidljiv oganj, a zatim stane da se brzo širi na sve strane u zmijastim potočićima, preko suvog lišća i mrtvih grančica; tamo gde se ti potočići sjedinjuju i pretvaraju u vidljiv plamen i penju uz šiblje ili drveta, rađa se gust dim i kovitla i diže uvis kao tamnosiv stub sa crvenim postoljem. To je početak požara kome uzrok samo nagađamo (čobanska vatra, slabo zapretana, ili bače472

na cigareta rasejanog lovca, ili prosto slučaj koji niko ne može pogoditi?), a kome se kraj ne da pred-videti, jer zavisi od vazdušnih struja, od materija koje gore i zemljišta kojim se kreće; ukratko: od bezbrojnih pojedinosti i slučajnosti koje nikad nećemo moći saznati ni proceniti. Po varošici sad ide razgovor: gori šuma! Nastojim da ne čujem ništa, da zaboravim daleki oganj kome ne znam porekla i protiv kojeg ne mogu ništa. Vratio sam se poslu, ali osećam kako u meni stalno drhti neka žilica kao sitno oštro zvonce na uzbunu: gori šuma! I znam da neću izdržati i da ću pre ili posle opet ustati, otići do prozora da posmatram dim u planini, puštajući mašti maha i tražeći uzrok i značenje bezimenoj ludoj stihiji. Rano jutro. Iz staničnog restorana vidi se trg i nasred njega, na železnom stubu, veliki okrugao časovnik sa jasnim crnim brojkama i skazaljkama. Dvadeset minuta do devet. A na vrh časovnika maze se i miluju dva goluba u ljubavnom zanosu. Ispod njih, kao bujica, prolazi i vuku svoj prtljag neispavani ljudi iz noćnog voza koji je tek stigao. Dve crne, krupne skazaljke na belom brojčaniku velikog časovnika kreću se neprimetno ali neumitno, mile, mereći i život ljudi koji vrve ispod njih, i ljubavne trenutke zanesenih golubova, i suđene sate onoga koji ovo piše. Dođe trenutak kad osetim snažno i neobično," a odjednom, ne više jedan, izdvojen, utisak od sveta oko sebe, nego samu sveobimnu činjenicu postojanja, golu, divnu i strašnu. Postoji svet i ja u njemu. Postojimo. Gušim se od zanosa pred tom činjeni473

com i gubim se u traženju njenog izraza; a to što tražim, to i nije više rečenica ili reč neka, nego samo jedan jedini znak, jedno slovo, jedan zvuk koji će jasno i pouzdano moći kazati: Postojimo. I ništa više. I sve u tome. U takvim trenucima desi mi se da zastanem nasred prometnog trga, na nepropisnom prelazu, među rekom automobila koji me opominju piskom, dok me njihovi šoferi začuđeno-Ijutito gledaju. * U najgorim svojim časovima nalazio sam neobičnu i neočekivanu utehu u tome što sam zamišljao jedan drugi život, isti kao moj po datumima, imenima i događajima, ali prav, svetao, čist; mučan, naravno, koliko svaki život na zemlji mora takav da bude, ali bez ičega mračnog i ružnog u toj muci; život koji počinje sa blagoslovom i gubi se u visinama i gasi u svetlosti. I stojeći zamišljen nad likom toga svoga dvojnika, kao što drvo stoji nad svojom slikom u mirnoj vodi, ja sam, tražeći spasenje u nesećanju, zaboravljao za trenutak svoj stvarni život, dok je on drhtao od moga bola.
(27. IX 1939)

Nisu najgore one noći koje su zabeležene, ili samo nagoveštene, sa njihovim jadom i njihovim sramom. Najgore su možda one koje nisu nigde po-menute ni opisane. To su noći velikog umora, noći u kojima sam čak i spavao, ali ne zdravim snom kome se ja više i ne nadam. Ležao sam oboren i onesvešćen, ali sam jasno osećao tanku vatru koju moje telo svuda prostire poda se, i svakog trenutka znao, znao jasno, da sam bedan i nedostojan i da nemam snage ni hrabrosti ni da to kažem sebi, a kamoli da se saberem i promenim i izdignem. * Kad naiđe čas teške potištenosti i u mom životu — a u čijem ne nailazi? — ja sklopim oči i zamišljam da je leto, i u tom letu vedro jutro, i da putujem. Odmakao sam dobro od mesta iz kojeg sam krenuo, a još dalje je do onog u koje putujem. Valja mi još ručati, večerati i prenoćiti, i opet doručkovati i ručati na ovom putovanju; to su nepuna dva dana; a za to vreme mogu se moje misli izme-niti, kao i predeli oko mene. Može i ništa da se ne desi, može se i obrnuto od onog zbog čega strepim desiti. Još danas i sutra! Ima ih koji neće još ni toliko živeti. Znam, znam dobro, da sedim u mestu i da toplo leto kao i svoje putovanje samo zamišljam, ali možda je i povod moje potištenosti samo zamišljen.

Ko je taj čovek? Sta je njegova sadržina? Koja mu je osnovna osobina i glavna karakteristika? Ništa. Kao čovek, ništa. U duhovnom životu praznina, i gore i manje od toga, aktivna praznina koja je štetna i razorna za sve što je duh i proizvod duha. U društvenom pogledu to je čovek koji u svakom trenu može, ume i srne da stavi drsku i uvek zainteresovanu primedbu na sve što drugi ljudi ne-zainteresovanim naporom duha smisle i ostvare. Samo to može i samo u tome i kao takav postoji. 474

U sarajevskom okružnom zatvoru 1942. godine među uhapšenim komunistkinjama, ilegalkama, rodila je jedna od njih zdravo žensko dete. Kad je devojčici trebalo dati ime, >->krstili« su je Lejla, jer je jedna od njih tvrdila da to na arapskom jeziku 475

i da bismo živeli u njemu. a plove ka otvorenoj pučini. I to izdržavam iz početka. i bude ga protivno zdravom smislu i prirodnom nagonu čovekovom. Gledam primorski predeo pred sobom. svet nam izgleda onakav kakav jeste. naprotiv. snaga izda i strpljivost nas napusti. A onaj drugi — spava. sve mi se čini da bi se i na šamarima moglo spavati kao na stepenicama obasjanim jakim suncem. obući se i krenuti na posao. a kad ostarimo i zanosa nestane. i zna da treba ustati. »umio se i bogu molio«. jedanaest sati spavam. ustao je. U tim jutarnjim trenucima kao da postoje u meni dva čoveka. Deset. i ne samo da zna šta treba nego je to već i učinio. oseća kako ga drmusaju. ali uvek u istom pravcu. i nikako ne razume te dosadne. jedan me drži da pravo stojim. a pola suncem obasjan. Najzad me dižu dvojica. Nije teško opisati ovaj predeo. Sva je nezgoda u tome što je samo ovaj drugi stvarni čovek. Obale su tamnozelene od šuma. a ja primam tu vlagu kao prolećnu kišicu koja uspavljuje. čini mi se. ali je teško i nemoguće ma i približno kazati nešto o mislima koje se u ovom trenu vezuju za njega. a drugi me šamara. pola pod senkom sivih oblaka. upotrebljavaju nas. snage i strpljivosti. I to je sve. kad je rat svršen i one izišle na slobodu. odričemo. potrebna je uvek ista doza zanosa. Najpre kucaju. mrak ili mračna noć. Jedan slab. bar ovako površno. jer reč »lejla« ne znači na arapskom svetlost nego. Svet je uvek podjednako »odvratan«. Pa ipak. nevidljive sitne mušice što zuje na beskrajnim mirisnim prerijama i prostranim tihim okeanima sna. sa dva--tri manja broda koji izgledaju kao zaleđeni u mirnoj površini mora. u mojoj stalnoj pospanosti. nameću nam uvek iste ili slične stavove i postupke. Neke prirodne sile — ko zna koje i kakve? — dejstvuju u nama povremeno i sa nejednakom snagom. to me najzad razbudi. samo su pri dnu. Dve starije žene idu stazom koja vodi od Umetničkog paviljona do one dve crkvice na kraju samog Kalemegdana. sasvim uz more. Početak proleća. a to je bilo ono što im je toliko nedostajalo u njihovoj mračnoj ćeliji. bele kao da su čipkom opervažene. Tek mnogo docnije. i zloupotrebljavaju za uvek iste ciljeve koji nemaju ničeg zajedničkog s nama i kojih se mi u sebi stidimo i pred ljudima. Nemojte se žaliti. To ime i to dete predstavljali su dugo vremena malo stvarne svet-losti u zatvoru. samo što mi u mladosti nalazimo dovoljno svega toga u sebi i zato nam život izgleda lep i podnošljiv. zatim upadaju u sobu i svlače sa mene ćebe. i spavam dalje. jer je tu morska so iz jela zelenilo i nazire se gola kamena okosnica brega. Jedan lepo čuje kako kucaju i kako ga dozivaju. strasno i ubeđeno.znači: svetlost. a kad me bude. uspravljaju me. imaju muke sa mnom. a onaj prvi tek snivant 476 . postariji čovek. doručkovao. ali ja samo pokrivam lice rukama. i odlazi na posao koji ga čeka. dok god možemo. Prskaju me vodom. saznale su da su bile u zabludi. koji se 477 Bio sam slabunjav dečak. Najvidniji znak moje slabosti je.

A?« Drugi opet samo prolaze i gledaju me ćutke. i već si u paklu vječnom. U svakoj mojoj želji. bog vam pomogao! —Mi idemo da se pomolimo svetoj Petki — kaže mlađa od dve žene. Eto. To nas starce odbija od života i sveta živih. niti pak sami znaju šta da učine sa svojim saznanjima. Covek koji je navršio devedeset prvu godinu života priča mirno i sa lakom zbunjenošću. Prilazi mi sporo. to ide kao munja. Možda bismo se time približili onoj zaista čudnoj želji koja je izražena u stihovima malo poznatog dalmatinskog pesnika: i Zač ne učini narav ljudi Kako stabla da se plode? te saslušava. nekoliko vrsta biljaka svega. A vršnjaci koji su odavno pomrli vuku nas neosetno ali stalno pod zemlju. nego kako brod taj plaća i kakav je kogo^ na njemu. Dešava mi se da u snu vidim nekog veselog druga iz mladosti koji je odavno umro. nit ovaj naš zemaljski sat ima mjere kojom bi se mogla mjeriti brzina kojom čovjek prelazi iz stanja bozi je milosti u stanje smrtnog grijeha i oblast vječnog paklenskog prokletstva.) = kuvar. Ne.) = CuvaJ se posleđnjeg (Sasa). i ne pomišljaju na to. možda još bolje. Mi ne pitamo kakva se zastava vije na krmi. pa ti šalje pozivku. Zaoglavi te đavo. Kad pogledam. a dok spustiš tu nogu i digneš desnu za drugi korak. I ništa više. sve shvataju brzo i tačno. u blizini Varšave. kaže. pa ispituje svjedoke. Obasjano dvorište u kome cvate magnolija. kad zakoračiš lijevom nogom. pa • tritima time (lat. da je to kao neki sud. utrošiti život na jednu jedinu granu botanike. sam ne znaš kako ni kada. iako je bio mlađi od mene. ti si još u milosti. ni toliko đavolu ne treba! * Jedan od onih mirnih i ćutljivih ljudi koji.) Ili. Iza rešetke u ispovedaonici fratar je govorio svome grešniku: — Nemoj misliti da paklu treba mno^o vremena. barokni dvorac iz XVIII veka. —Udelite. gledajući hladnokrvno svet oko sebe. oko sebe. Ništa su naše sekunde. 479 478 . sa podrugljivim osmehom na licu. ti možeš izgubiti milost božiju. prosi na putu. Ama. pa određuje dan rasprave. ne vidim nikog od moga naraštaja. pruža ruku.pravi još slabijim i starijim. Ne znam da li se ovo isto dešava i drugim ljudima. Ah. I oborena pogleda odlučno produžuje put. biti botaničar! (Kad čovek već mora nešto da bude. i onoj najnesebičnijoj. tvrdo. Na zidu sunčani časovnik. Vilanov. i pita me: »A ti se baš zalepio za zemljinu koru kao taksena marka za hartiju. ali koji to što vide ne ume ju da saopšte drugima. ispod kojeg piše deviza: Ultima time} Mornar iz Boke Kotorske. » Kogo (Ital.

naročito onim najzaostalijim. koji su se rađali zaduženi i opterećeni. sačinjen od nedogledne pučine mora i nebeske vedrine bez oblačka i talasa. jer se rađaju i umiru u istom trenu. A za mene. zaklanja za 480 nešto. Gusta kiša. snu lepote. Zaboravio je već kakav je nekad bio. a ništa mu neće pomoći što zna da tamo iza ovih planina teče i blešti drukčiji život njegovog sveta. Vidim široki otvor Boke i ćelom njegovom neprekidnom dužinom oštru ivicu mora. a sad je nikakav. kao zategnut konopac tamnosafime boje. Sto stoji i traje. tu se dešavaju neočekivane promene i ne-verovatni prizori koje samo ja vidim i nad kojima prolaznost nema vlasti. obavija selo i stvara atmosferu jeze i drhtavice. tako da između njihovog postanka i nestanka nema ni najmanjeg razmaka i da vreme ne može između njih ubaciti svoju razornu klicu. Pojavljuju se i nestaju u jednom istom blesku. I čovek oseća da se gubi. a pojam o dimenzijama sop-stvenog tela izvitoperen. Posleđnji dan decembra meseca. Oseća da je iznutra poharan. pokriva nečim. I trava je pretežno zelena. Hladno je. a što se rađa i nastaje. kao natrulo. a ne mogu da žive. To je svetla pustinja i svim mogućnostima bogata praznina. a ima trenutaka kad pred nama iskrsnu svi odjednom. svest o sebi zamračena. u zametku je zatrovano i ojađeno. bez broda na vidiku. skupljaju snagu za nova cvetanja. Vraćam se u primorski predeo koji sam napustio jednog raskošnog septembarskog jutra. okrnjeno je ili iskrivljeno. A vetar. Avetinjski izgledaju cvetovi koji neće da umru. ali po cenu koja je skuplja od vrednosti života samog. Covek je osuđen da kroz mali prozor gleda nebo i zemlju. ja imam pred sobom vidik koji izgleda kao da ga je birao neki ljubitelj prirodnih lepota. imajući pred očima ovaj vidik koji ubija. jer se večno menjaju i tako ne podležu prolazj-nosti. a ne igra slučaja. Teški tamni oblaci umesto modrog neba. nekad više. U toj borbi preživeo je goli nagon za odbra-nom života. tuđa i nemila. Ne može da da sebi računa o tome kakav je u sebi ni kako izgleda u očima ljudi. kiša i studen vladaju nad tom prazninom kao ružni pobednici koji ne znaju šta bi sa svojom pobedom.*v5j^ krije se negde na nevidljivom dnu težnja za slavom ili uživanjem. u punoj svojoj težini. tragovi robovanja vide se nekad manje. U našim krajevima koji su bili pod Turcima. Tada vidimo da je tu sačuvan život. Naprotiv. Ovako izgledaju predeli kad se zamore da budu lepi i kad. i večni su. rad njegovih čula je poremećen i zbrkan. ne traju. pa čak i u mojoj želji da ostanem zauvek nepoznat ili da se odrečem svakog uživanja. nošena studenim vetrom. Sve je izmenjeno. Svisnuće i skapati možda u ovoj seljačkoj sobici. jer se snaga za odbranu i održanje pozajmljivala od budućih naraštaja. 31 — Znakovi pored puta 482 . ali karikatura one letošnje. To je osvetljen čudesni izlog. na kom moja mašta izvodi povazdan svoje nevidljive i nečujne igre i pelivanluke. Blato je. Sve oko mene vlažno. Sve živo se sakriva negde. * Kad sedim pred kućom. Misli i reci ovih ljudi ostaju nedovršene. jer su u korenu za-sečene. od rta Ljuštice do Punta oštra. u zimskom. dok je život sam izgubio toliko da mu nije ostalo mnogo više od samog imena.

To su projekcije koje nastaju u određenom trenutku. U tim prizorima sve je od ognja. a s godinama ona biva sve manja. Nejasno mi je ono što je bilo. Oni posredno žive. I tada otpočne vreme ponoćnog bdenja u trajanju od dva do tri sata. i to obično u vezi sa neprijatnim snom. negde duže negde kraće. Ranije si palio svetlost i pokušavao da 31* 483 . Nemam uzora pred sobom. nego kako ua se ne budi. ni kako postupiti u slučaju kad se mora delati. pri čemu. odakle dolazim ni kuda idem. unižava. čisto i netaknuto. To zna mnogi od nas. Zaobilazno napreduju u životu. . niti to u životu naučio. naprotiv. ili ime koje se daje predelima kroz koje se prolazi. Redovno se dešava da se oko tri sata po ponoći preneš iz prvog sna. To njegovo nipodaštavanje. Probudi te zaptiven dah. Bojim se — i to je moja velika muka — da će me nesmisao i sramota preplaviti i odneti sa sveta pre nego što me zemlja pokrije i zakloni od očiju ljudi. * Covek u četrdesetim godinama. i potpuno nedogledno ono što bi moglo biti i što će biti. Malo-po-malo se pribiraš dok se potpuno ne rasaniš. ni nagona u krvi. Zbog toga ja nikad una-pred i sigurno ne znam šta ću odgovoriti na neko pitanje. 482 Teškoća nije u tome kako da čovek zaspi. ali ognja raznovrsnog po svom poreklu i svojoj prirodi. ispada na nesreću moju i na nezadovoljstvo ljudi oko mene. karikira i svlači naniže sve ono što u tom trenutku osvet-Ijava. i onda kad ugasne naše oko. Tada mora da razara i ruši ponovo. da ostanem pri jednoj misli. kažem ili učinim. koje je samo sebi svrha. Sve se mesa. Retke su srećne noći kad spavaš pet sati bez prekida i buđenja. Nisam toga nikad imao. kao svetlost nekog reflektora. dela i postupaka. ni da se skrasim na jednom mestu. Govoreći o sebi. nije stalno ni zasnovano na nekim utvrđenim shvatanjima i pogledima. I tako večno nastavlja svoj prokleti sizi-fovski posao. ni ustaljenog pravila u svesti. kad iskra našeg pogleda plane u dodiru sa vasionskim ognjem vidika koji zemlja i more prostiru pred nama. Ljudi na Istoku. Ne. sa sadizmom razmaženog dečaka bez osnovnog vaspitanja. a sam ne biva od toga ni za dlaku viši. čovek se žali. Ali to je jalov i uzaludan trud. s godinama se sve teže snalazim. i što god zamislim. ono klizi. a zovem se čovek. sačuvane u posled-njoj. ono što se u hodu kaže. preko svih pojava savremenog sveta i zadržava se ćudljivo i bez opravdanja. unakazio i polomio. Između mojih snova i mojih misli i postupaka na javi — nikad nije bilo mnogo razlike. izgleda. on nalazi sve opet uspravno. pod određenim uslovima. Ne umem da živim. sve manje znam. Te slike se ne pamte. jer kad se taj razorni mlaz svetlosti vrati na mesto na kome je juče sve poharao. i sposobnog za hiljadu hiljada promena i preobražaja. Ja ne znam šta sam ja. Živi od obaran3a. zajedno sa svojom iskrom. sa ćelom svojom snagom i smislom. ni primera u se-ćanju. nerazumljivo ovo što sada biva. nije važan sam napredak koliko način hoda. jer je svaka pojedina od njih sadržana u onoj koja dolazi posle nje. tako da će na kraju sve biti. Zbog toga ja i ne mogu ništa da uradim. sa dozom urođene osionosti. sa nasleđenom sposobnošću preziranja i potcenjivanja drugih ljudi i tuđih misli.

posle izvesnog vremena. i sa njom život svih lica iz knjige. na primer roman. nepoznate. kao i moj rođeni. u sarajevskoj gimnaziji. Kad 484 legnem i počnem da čitam neku knjigu. Sa poslednjim naporima strpljenja. i mi ne sklopimo oka sve do jutra. ali nisu stigle da se pojave ni ostvare. I — sad mi se čini da bolje shvatam primer iz latinske čitanke moga detinjstva. I činim to bez mnogo žaljenja. ležiš u postelji sklupčan. svedeš san na oči. a ponekad opet osećam prazninu i dosadu. i oči da se sklapaju. pažnja da slabi. kao čovek kojeg kamenuju. trzam i činim napore da produžim čitanje. Pogrešno začeto i naopako sazdane stvorenje. na njima nalaze svoj rasplet i vrhunac drame koje su nekad u našim mislima i slutnjama nagoveštavale svoj dolazak. gotovo srećan što mogu da popustim svemoćnom pritisku meke bele stihije sna. A san je kao smrt. pogasimo priviđenja i ućutkamo naopake misli. A sada se kod mene na svoj način potvrđuje tačnost poređenja u onoj latinskoj rečenici.) Tako je glasila jedna od rečenica-primera u našem udžbeniku latinskog jezika. Tek u neko doba noći polazi nam za rukom da smirimo krvotok. (San je slika smrti. menjajući položaj. Ostane samo toplina postelje. a javljaju se i nove. vid da mi se zamara. iza jednog lika i imena. i na jednoj savestL Povodom smrti jednog suseđa. pitao sam se. Uostalom. kao ni većina latinskih sentencija iz udžbenika. Ne znam zašto. niko ne može biti čist. Smrt — nešto crno i potresno.čitaš i tako. Borim se. ali sve slabije. i ništa nije dobro ni bezopasno. To je bilo čudovište. bez odbrane. ja pratim jedno vreme tok radnje i ponekad se oduševljavam i hteo bih da podvučem neko mesto u tekstu. možda. Ne dvostruk nego trostruk čovek. pod jednom odgovornošću. Stranice se okreću same. ali mi kao dečaku nikad to nije bilo potpuno jasno. i zanosi u san. * Somnus imago mortis. praćen lepim vizijama ili slatkom nesvešću. Ima među ljudima i takvih primera koje bismo mogli nazvati: čovek-promašaj. drugi izvršava te odluke. kad se dižemo i. a sve to nosi on u sebi. tako izmučeni i umorni. U tim časovima vladaju zakoni noći i merila tame pred kojima niko nije nevin ni pravedan. odupirem se. Smrt i san stajali su za mene daleko jedno od drugog. Sad to već odavno ne činiš. ali sve češće mi izmiče nit radnje i same od sebe nailaize neke druge slike koje nemaju veze sa onim što u knjizi piše i koje sve tonu u magli sna. sastavni deo našeg života. miran ni priseban. To su na izgled obični 485 . mirim se sa činjenicom da će sve potonuti u moru zaborava i nesvesti. kao udarac ili zemljotres. bar što se njegovog moralnog lika tiče. koja nas polako obavija i greje kao rukavica ruku. To je najgore. A ponekad izneveri i to. treći ocenjuje i prosuđuje prirodu i posledice onog što je učinjeno. Jedan živi i dela i odlučuje u presudnim trenucima i nedoumicama. i najposle ispuštam knjigu iz ruke. o kojima nismo nikad do sada mislili. ulazimo pravo u novi dan našeg stvarnog života. ali i u jednom i u drugom slučaju počinje. Zašto i po čemu je san slika smrti. a san — nešto mirno i prijatno. Odupirem se svemoćnoj plimi sna koja preti da poplavi sve ono što se preda mnom događalo na stranicama knjige. U čoveku se otvaraju mračne dvorane i pale teskobne ili nedogledne pozornice.

a odmah zatim i prve kapi koje on nosi. a drugi put naviše. ni da kazuje šta o sebi ni da brine o drugima. fizički dobro razvijeni i duhovno »-normalni«. Zatim zadrhti na neki značajan (gotovo ljudski) način lišće u vrhovima drveća. Ništa ga nije uzbuđivalo ni zagrejavalo. jer si došljak i neznanac. A u stvari takav čovek je u ovom svetu isto što prazan klas na njivi. Živi s ljudima: posluje.' U alpskim predelima ima jedno naročito zadovoljstvo: posmatrati kako kiša nailazi. to niko ne bi umeo kazati. isto tako nikad nije nikom ni u čemu bio ni od koristi ni od štete. ulice i kuće. i samo u postupcima koji liče na postupke istinskog čoveka. Sivi veo je stigao i do nas. Takav je bio i ovaj. ponekad. da se putnik čovek nekako oseća više strancem nego u drugim mestima. ali biti sam u tom gradu. A sad kad je nestao sa lica zemlje. ili bar izgleda tako. kao što ni njemu niko nije bio mrzak ni neophodan. daje. Odvo- Grad. Jedanput su to padovi naniže. ni bolno blizak. Živeo je prividno. I pas koji prolazi pored tebe kazuje ti ne- 486 487 . očekuje nešto i sam obećava « Dopune unesene prem« prvobitnom zapisu iSveskt Jeni listovi). i ljudi i priroda. ' Sv. levo ili desno. ni zatrčavao ni poricao. U ravnici se sve to nikad u pojedinostima ne vidi. brda. I gledajući ga. nije voleo ni da prima ni da daje. ali padovi su uvek. i jedno vreme se ne zna da li će uopšte doći do nas ili će u svom hodu krenuti nekom od uskih nevidljivih dolina. bilo bi možda više reda i mira na svetu. a ponajmanje on sam. I nigde kao ovde ne može tako odbojno da ćuti drvo kraj puta ili kamen u zidu pored kojeg prolaziš. mirni i prijatni. Nikad se valjda dve misli nisu ukrstile ni dva osećanja sudarila u njemu. kako se održava u redu normalnih ljudi i u životu uopšte. a znao je sve što mu je bilo potrebno za taj njegov prividni život. dok ovde možemo da bacimo pogled i iza kulisa te pred stave. onda stanu da se javljaju pokretima i tanke grane. ništa što liči na uspomenu. Ziveo i umro tu među nama. Jula 1950. tako jedno vreme samo vidimo vetar. nebo.* i Kako taj čovek živi. prima. Nije se plašio ni oduševljavao. Najpre se javlja u obhku sive pokretne zavese na planinama u daljini. vide i gledaju. ne bi zasluživao da se naziva životom. ali ceo život. negde iz daljine. netražena samoća nije dobra ni prijatna. a po sadržini i vi'ednosti nemaju sa njima druge veze osim te sličnosti. * čim da nema i ne želi da ima ničeg zajedničkog s tobom. zajedno sa tim mirom i redom. i to opštim. \ sad ga drugi. mislio sam: kad bi ljudi u većini bili ovakvi. Nikad nije ni u pomi-slima otišao ni za milimetar dalje od onog što svi osećaju i kako svi misle. Izgleda da je sve tu tako stvoreno i uređeno. daleko na Severu.ljudi. u nedelju posle podne nekog zimskog dana teška je stvar zaista. Nigde ovakva studena. ali da nas upitate: kako. Njegov se život sastoji od bezbrojnih i nevidljivih katrastrofa i padova. tamo kiša dolazi s neba kao gotova scena. I on začudo liči na normalna čoveka. nije ostavio iza sebe ni najmanju prazninu. Nikad nikom nije bio ni drag ni odvratan. ali on se brzo spusti i mi ga osetimo na sebi. niko ne bi umeo ništa da kaže. Izvesno vreme sve je dobro. samo recima. Jurll pii Tržieu.

izubijana i mrtva. i izgleda kao da nema zastoja ni kraja. i koja sada navire iz njih. pregažena točkovima i umrljana prašinom. Možda je to (teško njima!) davno ugušeni kliktaj devojaštva. 489 . jer što brže bežimo. Za tim gotovo nečujnim zvukom sav taj čovek. a tim recima nema kraja ni računa. u vidu besmislenog. U stvari. ne misleći ni na šta na svetu do na prvu iduću reč koju treba da izgovore. Sklapam oči. i iza spuštenih očnih kapaka. jedne ljudske reci ili pogleda — on se pretvara u novu ruševinu. ali kao jedna karikatura onog što je nekad htela da bude. Možda u silnoj potrebi ovakvih žena za brbljanjem ima — pored kratke pameti i suva srca — nekih ostataka neiživljene erotike. ciku i povike dece koja se kupaju. I tada. smele ni umele da zapevaju. Cesto taj zvuk nije jači od onog kojim mali časovnik na noćnom stočiću otkucava jedan jedini sekund. spolja nevidljivog pada i rušenja. pođmi-givanja i uspijanja. jednog prolaznog utiska. i to kad treba i kad ne treba. Nepodnošljivo nam se čini uvek mesto na kome smo. Ali. ali taj sekund je sudbonosan. počinje ubrzanim ritmom. to ćemo se pre naći na mestu od kojeg smo pobegli.dosta. Vedro je na nebu i na moru. kao derviši opijeni sopstvenim dahtanjem i halakanjem. ne slušajući jedna drugu. prividno nastavlja. kao najlepša igra. Taj razgovor se kreće na niskom planu malih ogovaranja. čudovišnog brbljanja. prozirnih aluzija. sa svim što jeste. Sve to teče. nad njim treperi letnja jara. a na njemu je. 488 Letnji dan. Samo uzalud gubimo snagu koju bi trebalo utrošiti u napor da mesto na kome smo učinimo podnošljivim. život se posle toga. postoji samo tim svojim padovima koji se ponavljaju u nepravilnim i sve kraćim razmacima. Svemu znam ime i mesto i ničem ne tražim razlog ni opravdanje. sobnim vazduhom otrovana papagaja. ali tu. — Četiri stara i bolesna. da se ruši i survava u sebe. već poznat a uvek nov zvuk. smeška se. zagrcavanja. što je bio i mogao da bude. u čoveku se dešava isto: od jedne pomisli. u neodređenom trenutku. bilo bi isto. to nije kraj ni smrt. Sa mora dopire radosna i ujednačena melodija dečijeg kupanja i poigrava u ritmu letnje jare. Slušam kako četiri žene srednjih godina »razgovaraju«. Tako on traje u katastrofama. a gde god bismo se putem zaustavili. vedrina prožima sve što čovek samo pomisli i svaku reč koju izgovori. odjednom. Kao kad iz zida ispadne jedan jedini kamen koji povlači za sobom ostale. mrtav nije. ljubavna pesma koju nikad nisu mogle. uz smeh. Na žalost. a isto tako nečujno. ili gore. Vedre su i treperave i nežive stvari. vidik mi je odjednom ispunio beo bosanski drum iz mojih de-čačkih godina. A već idućeg dana ili iduće nedelje. sav u mreži jakog sunca i dubokih senki. dugačka zmija šarka. ili se od strmog brega odroni grumen zemlje koji izaziva opšte šuljanje i rušenje celog predela. one više pevaju nego što govore. To je znak potpunog pristajanja na sve što nosi svojim brzim tokom ovaj letnji dan. a ne možemo da uvidimo kako je svako bežanje uzaludno i besmisleno. javi se kratak i zloslutan. suludih nerazumevanja. i pun je zmijskog siktanja. razgovara i rukuje se sa svakim. prolazi brzo. i to sve četiri u jedan glas. ali i ne živi.

Nije smeo da po veru je ni za trenutak u mogućnost da tako nešto postoji. kao što se gube zaista dragocene stvari. kao srebrni bič. oči i vrele. Sećanje na jedno putovanje. konja i stoke oko njenog kamenog korita koje se prelivalo i vlažilo drum. Pobesnela krava nasrnula je na jednog starca. Crna Gora. Tek ovde to uviđam. ništa. kraj bosanskog druma.Kad sam naišao putem. * sukobljavali sa prizorima iz njegovog malopređaš-njeg sna. i nju je voda sa sobom odnela. Teče. i razorna misao. imao bih na šta sjesti. izmrcvarila ga i polomila svega. — Svrati da vidiš gdje ja vatru pirim! — poziva me jedan Bokelj da ga posetim. i to samo na mahove. nemirne vratne žile. palio je svetlost. pa tek onda ugasio žeđ kratkim požudnim gutljajima. ni mutni potoci pri dnu ovih planina. iznad druma kojim smo išli i reke koja ga je pratila. sačekao sam da se gomila napoji i raziđe. Stojeći. kao da je na pro-lećnom suncu. A zatim bi opet. Tek kad sam ostao sam pored česme. kao probuđen bol. doživeo. ali nejasno i kratko sećanje. izgubio sam je ludo i nepovratno. izbledela i istančala tako da je od nje ostala samo tonska osnova koja još jedino mom sluhu nešto kazuje. Voda. česma se nije videla od gomile ljudi. a zatim s godinama. ali neuhvatljiva. gde bilo. Tako mu je bilo za nekoliko trenutaka lakše. i to talasanje odgovaralo je ritmu jecanja tek probuđenog bolesnog deteta. — Kamen da sam rodio. laka i jednostavna na izgled. Da. sa suncem toga dana. opet u snu. pa posle njemu. a zatim sedeo neko vreme na postelji. Tada bi obično prihvatao prvu knjigu i čitao. šta bilo. Da. a zatim legao na zeleno uzvišeno mesto iznad vodenog mlaza. ali ne stoga što žele da491 Budeći se iz najstrašnijeg sna. probijalo nepodnošljivo saznanje da je on sam sve to u snu video i čuo. ne rečni vali ni olujno more. Gubitak bez leka i nade. šumi. Ovako. padajući na kameno dno korita. pa i oca samog. pa ma samo kao san. zaboravljena. živo i drugo. Njegov sin se posle žalio ovako: — Dao bih ne znam šta da je bio — vo! Ovi sujetni Južnjaci dok razgovaraju s vama gledaju vam pravo u oči. sama sebi peva sve istu melodiju bez kraja. pričao. i peva. rasipa imanje i zlostavlja ostale članove porodice. i vreme. i izgubila se tek predveče. dugo plovila čudesna melodija. Nije mogao ni hteo da veruje u istinitost takvog sna. i kako. Rashladio sam čelo. Prizori iz knjige mešali su se i 490 . Otac se žali na sina koji je neradnik i nevaljao i pošao zlim putem. moglo se jasno videti i čuti kako se voda izvija tankim ali oštrim mlazom. nego nepresušna česma što teče i peva srebrnim mlazom. Branio se tako što je zamišljao da je neko drugi to usnio. kao pod dejstvom kapljica koje donose kratko olakšanje. Zauvek. dugo i strpljivo po strani. Otprilike.

*' * Drvodelja iz Novog žali se kako nema dobro osušenog drveta za gradnju nameštaja. nego — što no kažu — još ptica na njemu pjeva. moći će se videti tek kad se vrate oni koji su otišH ili kad. Osam se odazvalo pozivu i otputovalo u Travnik. Zasad. nego zato što je za njih vaš pogled ogledalo u kome traže potvrdu svoga mišljenja i sliku sopstvene veličine.) Jedan Užičanin govori sasvim ozbiljno: — Kad se bogu omakne (to jednom u sto godina!) pa stvori ovakvu budalu kao što je ovaj Kuz-man.. Iz Sarajeva je bilo pozvano jedanaest najuglednijih ljudi. izgovarajući se da su na putu ili da su sprečeni bolešću. dozreva i drama čoveka koji stazom bola i lutanja ide u susret smrti kao jedinom izvesnom cilju. a pored nje njen šestogodišnji sin jedinac koji boluje od groznice nepoznatog porekla. Zna se da su takvi vezirski pozivi bili oduvek opasni. prolazi preko Te-razija sa isto tako mladom.. ali ne ona od prolaznog mraka.shvate vas i vašu misao. lep i visok. što deli dan od dana i traje od sutona do svitanja. ali ko je ovog puta u pravu. (Sve je ovo tačno. ali moUm vas da mi verujete da je u suštini sve tačno. dođu crni glasovi o njima. zajedno sa svim što cveta i zri i gotovo vidno raste oko mene. jer ne mogu drukčije. duševni bogalj i fizička 492 Noć. lepom i stasitom devoj-kom. noć sva od tame neprohodnih šuma ili mračnih špilja. Nagađaju ljudi i prepiru se. Jedan mlad čovek. (I sam vidim kako je ovo visokoparno i neubed-Ijivo kazano. on im ne može naškoditi i vrlo je verovatno da im neće nikad ni moći ništa. Danas je peti dan kako je njen muž Muharem otputovao u Travnik. a trojica nisu. umesto njih.) nakaza. svi misle i šapatom govore o tome ko je postupio mudrije. oni koji su otišli i koji se možda neće nikad vratiti. gleda ih mutnim zlim pogledom i kaže drugom. a ono se već upotrebljuje za gradu. obična. do sebe: »I ovome bi klipanu trebalo malko potkratiti noge da ne paradira ovako po ulicama!-« Ovakav kakav je.. Sad po svima uglednim kućama. i da se onaj koji tako ode u Travnik može lako i ne vratiti više svojoj kući. U toj tami leži budna Bakarevićeva mlada žena. da ne bi privukla pažnju zla oka ili slučajnog prolaznika. Dobro su odeveni i veseli da ih je milina pogledati. — Sta ćeš ti kad je danas došlo vrijeme pa drvo ne može da odleži i da se osuši kao nekad. sličnom. zbog svog javno ispoljenog neposluha. ali kad bi mogao . zajedno sa ostalim prvacima koje je novi vezir pozvao na dogovor i većanje sa begovima i pijanima iz ćele Bosne. 493 . mogu pre ili posle još lakše izgubiti glavu.. Ne daju mu stati. sećajući se sličnih slučajeva u prošlosti. Jedan stariji čovek. * Koračam napred i ovog leta. ali mi je kao nikad jasno da. samo se pitam da i meni ovu misao nije diktirala moja sujeta. ali žena ne pali svetlost. ili oni koji su ostali i koji. i onima koje sebe takvima smatraju. onda . ovi koji su ostali izgledaju sigurniji. Teška je tama.

kucaju! —Ne kucaju. To želi i jedino još po toj želji.Kad bi samo mogla da ne misli o tome! Ali kako može. ali tonom koji traži poslušnost i očekuje odgovor. Čini joj se da su se tu. Spavaj! Očigledno. sine. sna nema. rastresitim i kao iskrzanim trepavkama koje majka. To ne govori bolesni dečak nego — muško. kad svaki pojedini trenutak prolazi samo u očekivanju idućeg. i ne može ga biti. sva mu je pažnja prešla na sluh. reč jedna. a noću ispuni slašću njenu postelju. sine. Pri sećanju na njega htela bi da pomiluje dušek pod sobom. ali žena ne nalazi ni najobičniji izraz utehe. Tako prolaze dugi minuti pete noći bez voljenog čoveka. Ali dečak se trza. ako ne dođe odnekud kao čudo. iskupili svi koji su pogođeni kao i ona. koja je postala veća od najveće poljane. i da se to pretvori u malo svetlosti. i u tami vidi. Najgori od svih mogućih načina života. on se naglo diže. neki susret. kod nje. Nepodnošljivo je to taloženje praznine i s vremenom postaje smrtonosno kao nedostatak kiseonika. izgovoreno još dečačkim glasom. šta bilo. a on. san joj iznosi pred oči ono što bi htela da zaboravi. oči sklopljene. Izgleda da bi i san mogao doći. A kad uspe da ih izbriše iz svesti i zadrema za nekoliko trenutaka. i sad sede i ćute u mračnim uglovima ove sobe. —Ne zovu. Trebalo bi odgovoriti nešto — ma šta — i sa dve bezazlene reci razbiti njegova priviđenja i strahove. Ona ga sa radosnim nestrpljenjem očekuje preko dana. zajedno sa porodicama i bližim i daljim rođacima. opet se javlja dečak. ne bi ga mogla izgovoriti od grča koji joj steže jezik u korenu i ledi lice u nepokretnu grimasu. Crna nit tišine teče i napreduje kao da će očvr-snuti i potrajati. I oni koji su otišli u Travnik. pa da prekine ovu tamu i obasja sve što sada skriva. i po bolu koji ona zadaje. A ta smrt nastupa sporo. Gledajući jednog penzionera. kad iz onih deset drugih kuća koje su ožalošćene kao i njena izvire nevidljiva struja straha i zlih slutnja i širi se po gradu kao zaraza. dušo! Tišina. osmejak. 495 . a sam po sebi nijedan nema ni smisla ni sadržine. obraduje ćelu kuću. čini ti se. U ženi se javlja slaba i nejasna ali bolna želja da se nešto desi. Ali njega nema. bez otpora prodire kroz zidove i mesa se sa njenim strahom i slutnjama. zna da je živa. svi. Dečak ćuti. Mir i tama polako pune prostranu sobu i sve se više zbijaju u njoj. Evo. vraćajući se pre mraka. ja sam to. Sedam godina! Svako jutro on odlazi u grad. i oni koji su ostali u Sarajevu. ili je budi njen dečak prigušenim glasom: —Majko. čini joj se. a i da ga nađe. sa svim svojim brigama i strepnjama. Kao da 494 nije ni spavao. ali je mrak tako gust i težak i njena nemoć tolika da joj se ruka gubi u praznini i tle ispod nje tone u bezdan. Kao san izgledaju sada te godine. i pticu u kavezu. Posle nepunih sedam godina zajedničkog života. Spavaj. U tom glasu žena. ovo im je prvi rastanak. na zemlji ili ma gde u crnom prostranstvu između neba i zemlje. jedino muško iz ove kuće koja je sada bez domaćina. —Majko. i prekida je naglo. oči sa dugim. — Ko je to? Dečak ponavlja svoje pitanje. više od umora nego od sna. ispravlja se na dušeku i pita glasom od kojeg majku trnci podilaze: — Ko to stoji pred vratima? To pitanje nije prigušeno ni plačevno nego oštro i nestrpljivo. zovu! Čuješ li? Zovu. po nečem. čuje glas svog čoveka Muharema.

ponekad me poškrope do temena. oni postaju uredni. Golo-glav. pa u jod. Dućandžija ne okreće glave. što je na skali razvitka i savršenstva za nekoliko stepena iznad joda. naslonjen na železnu ogradu. da ga prva jača struja života odnese dođa-vola. cene ni obaveze. koja opet ne voli da unapred utvrđuje rokove. sitan šegrt. od onoga od čega se odbraniti ne može. ali nešto tiše i manje odlučno. Između ostalog. koji im inače izgleda sve više neusidren. i gubi se u rešetkama kanala. A život je pun svakojakih nepredvidljivih struja i strujica. što mogu dublje. stojim na uzdignutom mestu. ako hoće uopšte da bude. Inače. evo. Pa i to je često bila samo iluzija. prema sebi i prema drugima. zadocnja-vanja ni propuste. misli starac. čita pismo. U tom dosta dugom životu retki su bili časovi u kojima sam se osećao kao čovek koji je na svom mestu i koji radi svoj posao. Starom čoveku izgleda da tako ne može i ne srne biti: da nešto može biti ili ne biti. možda. ■' * Jak jugoistočni vetar. Pored njega stoji. čas napred čas nazad. nezaštićen. Talasi se sa velikom hukom razbijaju u belu penu oko mojih nogu. preko sedamdeset godina. ne pomiče se s mesta. Sa šumom talasa mesa se moćan grohot šljunka koji valovi neprestano pokreću i rešetaju. A kad on kaže »odnese dođavola«. — Ramo! — ponavlja glas. oni se brane kako najbolje mogu 496 497 . može se desiti. Kad ljudi zađu u godine i vidno i osetno stanu da gube snagu. stojeći na kiši u kasarnskom dvorištu. Tišina. — Ramo! To poziva seljački glas spolja. 32 — Znakovi ix>ređ puta Posle razgovora sa jednim starcem. a zatim isti glas. Živeo sam. U svom širom otvorenom dućanu sedi Ramiz. tačni i strogi. nego da mora sačinjavati neku ma i prividnu celinu. pretvoriti u morsku vodu. Ramo ne pokazuje ni najmanjim pokretom da je čuo. iskusni i ugledni čovek u primorskom gradiću. zajedno sa njima. A svako neodržavanje ili odlaganje onog što je unapred utvrđeno dovodi ih do gneva i očajanja. kako ga zatim čepa na sitne komadiće i ravnodušno baca u mutan i brz potočić kišnice. njemu se čini da se život ne sme razbijati u parčad. Utvrđen red poslova i događaja za duže vreme unapred daje iluziju čvrstine i trajanja života. gledao vojnika kako na niskoj terasi. Vazduh je zasićen morskom prašinom koju uđi-šem sa nasladom. Stari. pa u nešto još jače i finije. zvani Ramo Svraka. inače. Bezbrižnost mladosti. kao nepomičan trijumfator. na grudima skrštenih ruku. i sklon raspadanju i nestanku. koji te komadiće hartije veselo odnosi. pri svom dolasku i povratku. a još jači ogromni talasi zapljuskuju nisku obalu od krupnog šljunka. Ne vole odlaganja. Sad to vidim. u svemu. I tako sve dalje i više.Nekadašnji Višegrađ. ostajući na svom mestu. do potpunog nepostojanja. Ovako bi se čovek mogao. onda za tu rečenicu on ima jasan pojam i određenu sliku. malo izmenjen: —Ramizaga! —Idi vidi šta hoće! — kaže Ramo svome šegrtu. Jednom je. izgleda im ne samo lakomislena i luda nego i opasna.

vidiš da nisi razabrao ništa. Počinješ da detinjiš. ceo događaj neće imati naročit oblik ni neko ime. da putuje i osvaja prostor ispunjavajući svaku prazninu. U isto vreme u tebi se javlja sećanje na gluve ljude sa kojima si nekad razgovarao. Kako da shvatim ko sam i otkud da znam šta stvarno hoću i šta treba da činim. sastavni deo oboljenja. Po navici i potrebi slušaš šta ljudi govore. svoju stalnu težnju: da probije zidove svoje tamnice i otvori sebi stazu na sunce. Postaješ nestrpljiv. kostur će se rastaviti i raspasti u sastavne delove. ima težnju da se kreće. i da ostavljaš takav isti utisak. sedi čovek i pokušava da se pribere i dozove pameti. Poginućeš od metka ili od hladnog oružja. izgubiti oblik i boju i sva tvoja mnogobrojna svojstva koja su nekad. koji se zove sreda. A kako je naše telo pretežnim delom od vlage i tečnosti.. sasušiti se i nestati potpuno. Tražiš da ponove rečeno. — Kad budeš mrtav. u bilo koje doba dana. i povišenim glasom i grimasama izražavaš svoje ogorčenje i nezadovoljstvo. razdražen si i ljutiš se što govore. i sve se više kvari. ma gde. i tu će najpre i početi da trunu. na njihov uznemiren i nepoverljiv pogled i na savijen dlan oko usne školjke. zvezde neće popadati sa noćnog neba i zavesa u hramu se razderati nadvoje s vrha do na dno. —Da. i koji donosi sa sobom određene dužnosti i obaveze od kojih svaka izgleda teška kao planina. odgovarajući. a kad se zapitaš šta su rekli. netrpeljiv i osoran. brzo će početi da vetri i nestaje. A još pre toga. obrađuješ se neočekivano i preterano i.Posle nemirne noći. jer si ponosan što si ga čuo. kao uopšte svaka tečnost. a svejedno kada i kako. a put preda mnom zatvoren. nekom mogla izgledati čudesna i večna. Kad ogoli. i to na mestima gde se nikad za života nisu dodirnuli. Pomešaće se i dodirnuti pojedini delovi tela. Sluzaste veze između kostiju i mišića. konci i rskavice. ne bi li kako našao put u život ovog dana koji je pred njim. najposle. mnogih ludih slika u snu i još luđih pomisli na javi. kako tebi izgleda. nego šapuću i mrmore.) A kad odmah razabereš nekoliko reci ili ćelu rečenicu kojom te nešto pitaju. kad mi je poreklo nemo i mračno. i ponaj-češće iznad ljudskog dohvata uopšte. a krivo ti je što moraš to da činiš. Pokvario mi se sluh. suviše brzo i što ne govore glasnije. ili kad primetiš da očekuju tvoj odgovor. negde. prestaće da dejstvuju i ubrzo će izvetriti. kao ona o kojoj je reč u Jevan-đelju. To će biti činjenica među činjenicama. Tada te obuzima neka vrsta srdžbe. je telo slabo građeno i od koliko je delova sastavljeno. lako izaziva u tebi sumnju da te sabesednik potcenjuje ili da ti se ruga. i mnogo brže. ponavljaš i to pitanje. i uvek nešto što je iznad moje snage. pa šta? —Kad budeš mrtav. To se neće čuti ni znati dalje od mesta na kome se desilo. sasuši i pretvori u malo crne prašine koja može krenuti sa prvim podesnim vetrom u kom bilo pravcu. Pomisao da sada i sam izgledaš tako. i ' 498 32* 499 . valjda. Tek tada će se videti — ako koga bude da gleda i misli o tome — kako ^ Mladić se pita. nešto što je pre ili posle moralo da bude. Jer krv. kad uvek nešto drugo želim. a uvek neodoljivo i neod-ložno. (I to je.. čak ti se čini da dobro čuješ. Krv iz tvojih vena ostvariće. pa da se izgubi u zemlji ili ispari u vazduhu.

budiš se usred noći. Ili: da ostanete sami i umorni. kratka daha i pomućene misli. 502 . i da vam se. Uzalud nastojiš da sabereš sitnu parčad razbijenog sveta i da sklopiš ponovo neku stvarnost u kojoj se može živeti. Tada vam se može desiti da u avionu koji se diže i hvata visinu osetite. a da on ne bude i tvoj poslednji? To je čovek ozbiljan i opšte uvažen. Sve što jeste: činjenica. pa opet gubiš. nego što te često tvoja mašta i tvoja sumnjičava priroda zavode. dugo ga prati urođena ljudska iluzija da je svet onakav kakvim ga mi vidimo. On malo govori. da ne možete ni misliti ni zaspati. izgleda mu nekako prirodno da vid s godinama slabi. Jedno buđenje. suočiti se sa događajima kojima nismo dorasli. na kraju. Covek se relativno lako miri sa činjenicom da dobro ne vidi. a i od onog što kaže polovinu ne razumeš. ođmerenog držanja. Sve se to uvek nekako dobro svrši. i da odjednom 500 zaboravite ime onog koga tražite i zbog koga ste i krenuli na put. pod vladom nepoznatih zakona. učini da bi još najmanje teško i bolno bilo — naći se pod točkovima ovog istog vagona kojim putujete. dolazak ludila i smrti i želju da zovete u pomoć. sa svojim neobjašnjivim stidom i kajanjem i bezrazložnim strahom od izobličenja i kazne. Mnogo sam puta u životu stajao ovako pred polaskom i beležio amplitude onog uzbuđenja koje nas u takvim trenucima obuzima. pa čuješ i ono što nije rečeno i shvatiš onako kako nije mišljeno. Putovati znači nači se odjednom u naročitom svetu. Toliko su njegove misli iznad onog što mi obični ljudi znamo i možemo da shvatimo. Ali ga otkriće da dobro ne čuje grubo udari i porazi. ili što ti promakne i čitava rečenica. Ili: da u gradu u koji ste stigli ne umete da nađete ulicu koju tražite. i kad ga ta iluzija napusti. osećaš se još manjim i siromašnijim. kao preteča katastrofa i nezaslužena kazna. i da žališ što ti priroda nije dala njegovu darovitost i što nisi imao prilike da učiš one škole koje je on učio. Kad čuješ neku njegovu reč. Za šta da se prihvatiš i gde da se skloniš? Kako da prebrodiš taj trenutak koji si već počeo da živiš. ličnost. ostalom svetu neprimetno pomračenje. Malen i siromašan duhom i dotada. pribireš se. između mesta koje smo napustili i onog u koje treba da stignemo. Ali ostane trag negde u nama. i posle se javlja kao potištenost i melanholija pre svakog novog polaska na put. Unezveren. ni čitati ni gledati ljude oko sebe ili pre-dele napolju. i zatim ne prestaje da ga uznemiruje i nagoni u strah. kao hladan talas između moždane opne i temene kosti. ostaje ti samo da ideš zbunjen i postiđen kući. u vagonu treće klase za pušače. Prvo. Nema te uopšte. a od haosa se gubi dah i tle pod nogama. bez sloma i bruke. tako po nekoliko puta dolaziš k sebi i sam ne znaš koji je od tih nekoliko »ja« stvarno — ti.' u celoj stvari i nije možda najveće zlo u tome što ti se dešava da ne možeš da uhvatiš svaku reč. datum — nepodnošljivo je. Drugo. iako ste je nekad dobro poznavali. kao trenutno. sabran i ćutljiv. znojan.

kakve radosti i zanosi koji gone dečaka ili devojčiču da trče za loptom. dovodi me do očajanja. odemo na izlet u okolinu grada. bujnu travu i velika. odbojku ili rukomet. 503 . * Kakve su to potrebe. nemerljivo mali hiatus vremena ima za mene več-nost i beskrajnost hrišćanskog pakla. Putova-ćemo vozom. * . ja sam sutradan prespavao vreme polaska. gustu. Tu možete dugo sedeti na osunčanoj klupi. u jednom sekundu. ja kažem sebi da raste drugo. nego ovog večerašnjeg sumraka i noći koja nailazi za njim. Nešto gluvo i pritajeno. jer mu ništa nije prethodilo. Kako se sunce spušta. Mesto pod senkora u svako doba dana i godine. Bilo mi je valjda jedanaest ili dvanaest godina. čovek se ne samo produžuje i raste nego i preobražava. ni praznine koja zjapi iza njega. Nas petnaestak dobrih drugova iz istog razreda sarajevske gimnazije dogovorih smo se da jedne nedelje. Ali pomisao da između venjenja jednog i dozrevanja drugog tela može biti razmaka. kakve želje. trijumfu svoga tela i u isto vreme pobedi nad njim. nad celim predelom leži neka mukla i nemila atmosfera mrtvila i zatišja. Samo. ima dobre veze sa gradom. i nikad. Taj 502 Među onih nekoliko teških i bolnih doživljaja--košmara koji prate (i opterećuju) moj život od de-tinjstva. Isti takav užas izaziva u meni pomisao da bih u tom potpuno isto-vetnom telu. Polazak voza — u sedam sati izjutra. približava se bestežinskom stanju i visinskom letu. Spremili smo i potrebni novac za pod-voz i trošak. i ponovo dočekuju i hvataju? Gledajući ih kako igraju košarku. cvetne leje. sa istom sumom novih i potpuno istih slasti. dalje bacaju. ni praznikom. Ne bojim se ja samrtnog trena koji me čeka na kraju života. ni mrava ni guštera pored nogu. Te noći dugo nisam mogao da zaspim od uzbuđenja i od slika koje su u meni iskrsavale u vezi sa sutrašnjim danom. meni su se na mahove otkrivale tajne tela i igre. jednostavno ali lepo uređen. Mnogo sam se unapred radovao tome izletu. ja bih se osećao srećnim i besmrtnim kad bih znao da tela kao što je vaše ne propadaju. poznao da nije vaše. da ne ugledate leptira u vazduhu. da je sustižu. Kad sam se probudio. lakši i lepši. biva drukčiji. i nije bilo nikakva izgleda da ih stignem. Hvatajući ili bacajući loptu. u proleće. Nešto zbog toga. pa ma samo za sekund jedan. Sve je bilo spremno. a nešto zbog glupog nesporazuma sa mojim ukućanima.Topčiderski park. ali nekog zatišja koje nema pravo na to ime. bilo je sedam sati prošlo. i da se ne obrađujete prolazniku. u negovanom zelenilu. U to vreme naš voz je već kretao. praćena nesanicom i njenim bezumno svirepim mučenjem. Sastanak na železničkoj stanici pola sata ranije. po jednoj beskrajno sitnoj pojedinosti zvuka. prevazilazi sebe. a za njim ne dolazi nikakav znak života ni pokreta. Da bih se utešio. senovita drveta. mene prolazi čudna jeza. postoji i jedan ovakav. linije ili mirisa. nije u njemu suviše sveta. Ovako potišten i kratkovečan. i moji drugovi s njim. a da ne čujete ptičji cvrkut.

a uistini sam sedeo suva oka. ali koji osvežava čoveka i bistri misli. a potpuno uzaludnim naporima tražim odgovore koji se ne 505 . obrasloj ladoležom i drugim cvećem i biljkama penjačicama. na svet u kome je takav nered mogućan. ogorčenja. prevaren i nadigran od vremena i događaja. gneva na sebe. deo sunčeva puta i misli koje donosi smiraj dana. čitanju. a bilo je. ili da učinimo nešto što ne valja. i snu. Valjda sam već tada počeo da se navikavam na ono što me je čekalo u docnijem životu. To je trenutak čudne veličine i jakog zanosa. Zatim su stala da se redom dižu u meni osećanja čuđenja. Kad provedemo sunčan i lep dan u prirodi. kad ne smišljam odgovor na pitanja koja. bez rana. razočaranja. mi primimo u sebe vidike. jer smo teške ruke i oštre reci. bez pravog smisla i osnova. a već potpuno nemoguće da je on bio taj koji je u svemu tako živo učestvovao. dolazilo mi je da zaplačem. I iznad svega osećanje velikog žaljenja zbog onog što je ludo i nepovratno izgubljeno. na te prazne i duge pustinje kad čovek koji je izneverio sebe i druge. bez gorčine u sebi. a i kad bi ih bilo. osramoćenim vremenom. iznad svega što nas vezuje sa poznatim stvarima. a svi obziri uspavani u nama. osećamo se jaki i slobodni. pod uticajem vina i naše želje za nemogućim. postanu ma i za trenutak java živih ljudi. sposoban jedino da se kaje i da pati. Predveče se vratimo u svoj grad. ljudima i prilikama. Ne. Tako je: i neverovatno je i nemoguće.u prvom trenutku nisam hteo da po veru j em u stvarnost onog što mi se desilo. ne kreće se. sami ili u društvu. nem i nepomičan. a što je trebalo da bude moje uživanje i moja radost. da se bijem šakama u glavu. posle lepog izleta. na ukućane. da kažemo nešto što se ne govori. Na drvenoj terasi. Uporedo s njima rasli su u meni tuga i kajanje. I obično se tada dešava da počinimo neku nesmotrenost. Jutro. sam sebi postavljam i za koja u mukama i velikim. nemoguće je da ti snovi. Pust i siv praznični dan prostirao se preda mnom. Misli? Izgleda neverovatno đa se moglo desiti — pa ma i samo u snu — to što se sinoć u toj kući deša504 valo. vetar. da vičem. treba izbegavati društvo i ljude i tražiti pri-bežište u samoći. i zbog čega ćemo se posle dugo stideti i kajati. teški kao pčela natovarena cvetnim sokom i pelu-dom. Izgleda zaista neverovatno da ima takvih snova. a sa izgledima na dug i trajan mir pred sobom. obogaćeni. a ja nisam znao šta da počnem sa tim dugim. kad se ne tražim tamo gde me nema i gde me ne može biti. Sunce je tek krenulo vidikom U vazđuhu lak pokret koji se još ne može nazvati vetrićem. daljine. kao ošamućen. Sedeo sam neodeven na ivici postelje. u ćutanju. ali i trenutak kad treba pripaziti na sebe. kao mirni pobednici. Negde ispod no?ju mu šumi nevidljiva reka. a u meni su se živo redale slike radosne vožnje. unapred upropašćenim. ne misli ni na što do na svoj promašaj. Stoga u takvim večernjim časovima. šetnja i pesama u zelenilu. ne pokazujući to ničim i ne kazujući nikom ništa. ali ojađen i nesrećan koliko čovek u tim godinama može biti. sedi tako. Posle čuda i pokora u snu minule noći. Retki i dobri časovi dana kad nisam »-van sebe«. ne preduzima ništa.

izvrsno Je uputstvo.) Te grčke reci umeo sam da prevedem svaku za sebe. niko tačno ne razume. sam ne izmisli. sam sebe ne bi mogao poznati. I sve se ta velika i bolna lutanja vrše u jednoj zamišljenoj tački. Zivela je sto i jednu godinu. a jedino što je u njima stvarno. a sve i kad bi postojali i bili nađeni. ja sam. ja nisam mogao da znam koje od mojih bezbrojnih želja i nagona treba da smatram »strastima« i »slabostima«. uzalud traži rešenja i lekove koje. Rodila je sedamnaestoro dece. i opet. ali protiv kojeg se niko ne buni: »Poznaj sebe. u mladosti. Drugo. želeo samo 506 Starica iz Prokuplja. Jer. pa ma samo ovde i ovoliko. I odmah im. Tada se ' Poznaj sebe.« A danas sam u Volterovom »Dictionnaire philosophique« našao ovaj stav: »Connais-toi meme est un excellent precepte. i sve manje liči na sebe. mais il n'appartient qu'a Dieu de le mettre en pratique: quel autre que lui peut connaitre son essence?«' Odlaknulo mi je. posle toliko godina. niti bih to umeo ni mogao. i tako se sve više zapliće i gubi i troši snagu. kao opomenu. * U četvrtom razredu gimnazije našao sam u čitanci grčkog jezika prvi put rečenicu: Gnoti seauton. kao preterano strog zahtev. po-najmanje meni samom. Godine 1936. izgleda. ne bi nikom bili potrebni ni korisni. ali šta znače obe zajedno i čemu treba da nas pouče (jer sve što je u čitanci mora nešto da znači i nečem da nas uči). ili ja nisam mogao da shvatim njihova objašnjenja. neće nikad naći. ovaj čovek koji je sam sebe izmislio. sve i kad bi se jednog dana našao. to je bol. kad već ne može da se useče u metal ili mramor. Tako. da se zna. Zbog toga je dobro da se izdvoji iz gomile novinskih vesti i zapiše bar u ovu trošnu beležnicu.« Možda će nekad ovakva vest biti ljudima neshvatljiva i izgledati neverovatna. ' * Minime quisque sihi notus est jedno: da svoje želje i nagone što pre i što potpunije ostvarim. Povodom vijetnamske Nove godine vladalo je primirje između Vijetkonga i Amerikanaca u Južnom kao i u Severnom Vijetnamu: obustavljeno je i amerikansko bombardovanje Severnog Vijetnama. Ali sam i dalje svuda oko sebe sretao. Tako je bilo i tako je ostalo i u docnijem životu. razume se. To on i čini. i sam izmišljen. a nisam ni pomišljao da se protiv njih borim. Pravo da kažem. Praznični dani su sada prošli i u novinama kao i na radiju objavljena je juče sledeća vest: »Primirje koje je vladalo povodom vijetnamske Nove godine ističe noćas. Tek. Prvo. to nisam znao. izmišlja sada i svoja pitanja. ako ih. Rat u Vijetnamu nastaviće se sutra ujutro u 7 časova. imala je dva tuceta imučadi i praunučadi. šta znači sebe? Koji je to »ja« koga treba da upoznam? Objašnjavali su mi da su u pitanju naše strasti i naše slabosti protiv kojih moramo da se borimo i koje možemo lakše da savladamo ako ih upaznamo. ništa nisam razumeo. Ni oni koje sam pitao nisu znali da mi kažu pravo njihovo značenje. jer ne postoje.mogu naći. sve i kad bih hteo. i svoje brige i strahove. Kako da se upoznam? I zašto? I. kao osveštano pravilo koje. aM jedino Bc^ pristoji da ga izvrSl: ko drugi do on mo2e da poznaj: svoju bit? 507 . a koje ne. (Poznaj sebe.

. i kad mu se klanja. Kao da se rastajem sa samim sobom. vučem za sobom. lakše — kako tako! — ali ovi drveni donovi što se ne savijaju. Ogroman logor od sivih drvenih baraka. Sve je tuđe i hladno i izaziva želju za bežanjem. Stvari nisu nabavljene ni raspoređene prema putnikovoj meri i potrebi. Nisam nikad imao. Na povratku sa rada Dienstpflichtiger Mile Km-dija. puna nekog mrtvog vremena. Nemojte da me. nego prema lakomosti. gradovima i predelima. govorila je neposredno pre smrti: — Ja ću. sramota je. i već i sam imao dvoje dece. U logoru hronična glad i opšta oskudica u svemu. nehatu i sirovosti sopstve-nika ovog hotela i onih koji njime upravljaju. je sav prožet 508 Zenica. Napuštaju me ili ja napuštam druge. žali se svome meštaninu da su mu najgore dodijali drveni donovi na cokulama ratne fabrikacije.. ni bio u toliko mesta. toliko veza ni poznanstva. Žensko. a u noći slabo i nepravilno osvetljena. sa jevtinim nameštajem i olinjalom prostirkom. đete. i koji je brinuo o njoj. Svome unuku. U tom trenutku on. stavljate u novine. koji je u opštoj klonulosti sačuvao još nešto vedrine i dobre volje. onizak i živahan čovek. tvorca i svedržitelja sveta. U snu i na javi. * /-V". uverenjem da je u tom bogu sa ikone izvor.prvi put u životu ozbiljno razbolela. babo? — Ama. slu čajno. Sijalice u nekoj vrsti lustera mutne i nejake. slabačak i prozebao seljak već u godinama. jer oseća da se klanja sebi i svemu što naziva svojim. — Njivu blata. godine. Teče treća godina (prvog) svetskog rata. Sa licima. Pa i to sa rađanjem! Ne treba ni da se pominje. pa toliko živelo. temelj i jemstvo blagostanja. Sve ove dane preživljujem samo neke rastanke. malena i slabo zagrejana. a ona na noćnom stoliću pored kreveta — prejaka. e to ga ubi.. a noću ponekad strepim i patim.. Da mi je samo zrno jedno one prirodne ravnodušnosti koju ispoljavaju ovi ljudi oko mene prema tolikim stvarima zbog kojih ja danju često ne mogu da se radujem ni da mirno radim. Hotelska soba negde u Jugoslaviji. ali zadržanih na radu. Praštam se ili odlazim bez oproštaja. kaže. nesposobnih za vojsku i vojničku službu. a kamoli u novine. moli se usrdno i duboko metaniše. ni mogao imati. Sad opravljaju puteve ili sade repu na njivama oko Zenice. Teši ga jedan polugrađanin. Studen i mrzovolja. u njemu preko šest stotina vojnih obaveznika poslednjeg poziva BH regimente broj tri. koji je u to vreme bio član redakcije jednog beogradskog dnevnika. danju siva. uvek je do suza dirnut. rasanjen i nesrećan. da umrem. tako da bije u glavu i zamara pri čitanju. •— Zašto ne. koliko sada snivam deljenja i rastanaka. i uvek nekako uspeva da na509 . Sve drugo mu je.. Domaćin stoji pred ikonom sa ozbiljnim likom Boga Oca. ugleda i trajanja njegove porodice. mesec februar 1916. Naročito u snu. čini mi se.

A stvarno ne znaš i osećaš se nelagodno. um oc 511 Pred votivnim slikama postradalih mornara.^^f P" 4tno — mala pamet.' Jedan naš čovek. ali ne možeš da se setiš ko je ni kako se zove. . — Naj. Dobronamerno i. Nije ništa do svoja slika u svojim rođenim očima. On se osmehuje i gleda ti pravo u oči. možda. kako ne bih znao! — otežeš ti zbunjen. kao što je bez vidljivog smisla. gledajući kako stranci dobro vode i uređuju svoje poslove.^f^^^« . sa kuća i ulica. Neće ostati ni priča iza njega. kad ti kažem. kaže: — Sve mogu i umeju. koja će ubrzo pokriti telo. a da manje sluša ono što mu govorim. pomalo prekorno. -^^ ^ . kao da je izrastao iz njega samog. Udarac je bio nevidljiv. Sto me gledaš? Mekšaju. bez imena i svedoka. i bezočno ogojatno mdid p^ni . Važnije bi bilo pitati se: kad će se ta nezdrava sumnja iseliti iz njegovog duha i kad će taj čovek postati vedriji i slobodniji u mišljenju i u postupcima. sa ironijom u glasu. Pali anđeo. naivno govorim mu o važnosti i potrebi higijene. — Sećaš li se ti mene? Ne. u vezi sa kojim istorijskim događajima i društvenim promenama? Moglo bi se mnogo nagađati i nabrajati.bavi malo duvana ili flašu sumnjive rakije. izdužen i prostrt zauvek. — Eh. onako kako je bačen. i »skladno«. nešto umiveno. popij jednu ljutu. poznaješ ga iz detinjstva. pozdraviš se sa njim i rukuješ. Od tog njegovog pogleda i moja dobra volja malaksava i reč mi se mrzne na usnama. > 18. vi . j redovno varanje svega i svakoga. Trebalo bi nešto učiniti. a ne beži da ponudi i druga do sebe. Sretnemo se ponekad lice u lice. i sad leži tu. A pn xom. iz. Igra sa samim sobom. ni dva slova imena. dok brojiš mučne sekunde koji sporo prolaze. a mi baš ništa. Ali ne vredi mnogo ni pitati se. . jevtina ironija. Ali ne. pozorje kome je on glavno lice i jedini gledalac. a krv mu je popila zemlja. Očigledno je da naslućuje podvalu i da u mislima ispituje neke moje zadnje namere. ne pu štajući tvoju ruku. Kao kad ugledaš nekog na ulici. Ja i onaj što živi u meni. savršeno. To je njegova lična drama. pravi odgovor se ipak ne bi našao. On me gleda sumnjičavo. ne ume-mo ni ono što možemo. 1 sa Kopna. ne znaš ko sam — kaže on sa osmejkom. ljudima osetim ponajčešće nešto . Kad god dođem u ovaj grad zapahne me s mora i sa kopnf iz vrtova. ni znak nejasnog značenja. Bogami! * Oborila ga je strašna sila. XH 67. 520 . Razgovaram sa bosanskim seljakom (istočna Bosna). Kad se uselilo to bolesno nepoverenje u dušu bosanskog čoveka. ^ razgovoru sa dovršeno. Pomislite da pokojnici nemaju drugog stana ni zavičaja do našeg sećanja. nije to. od nje mekšaju donovi.

Znači. svaki na svoj način. Pod je ceo prekriven tamnozelenim linoleumom na kom se crveni nevelik fabrički čilim. u ritmu jedva osetnog jugoistočnog vetra. lakše i slobodnije mogli da izraze sve ono zavidljivo. sa odvratnošću. sa nekim ljudima i ženama. Stoga su mu ti razgovori bili mrski i neprijatni. ne govoreći ništa. ali na mahove još širi od sebe tanak dah. a ispraćaj još hladniji. izgleda čak kao i da misli tim pokretima.služe svojini lokalnim govorom. na primer. Kad otvorim prozor. na njemu je bio najbolji kaput. negde kraće. izražavaju smelije. u dva maha. ide se u čaršiju. tako maskirani i kostimirani. Grčevito se drže svog dijalekta. Jer. ali bUo mu je jasno da njegova majka svaki put nešto moli i da oni drugi. Putem je. Bila je pažljivije obučena. Išli su dugo i dospeli daleko. odbijaju da joj to učine. tričavo i pakosno što žele da kažu o svom bližnjem. i govore i rade ono što se bez maske i kostima ne bi nikad usudili da kažu i učine. Evo. više kao neko sećanje na miris lipa u cvatu. na drugom spratu svetla soba.' • Dopimjeno prema prvobitoom zapisu (Sveske — Odvojeni listovi). sa kojeg se kroz lipo-vo lišće nazire svetio nebo. A od toga i taj njihov. Sve mi se čini da im zaudara iz usta dok govore. a video je i to da je svuda doček hladan. pokušao da to i kaže majci. Nekoliko velikih paviljona rasturenih po gustom prostranom parku. i mi ga slušamo sa nepoverenjem. Opružen na visokom krevetu kraj prozora. dobij a nešto nisko i nečisto. Mršav i uočljiv čovek koji svoja mišljenja izražava više usplahirenim i neodmerenim pokretima ruku nego recima. od kuće do kuće. »-čovek u najboljim godinama«. Lipa je u ocvetavanju. U jednom od njih. 522 513 . da bi. Ponašaju se kao ljudi na karnevalu koji se u kostimima i pod maskama kreću slobodnije. negde duže. Soba je jednostavno nameštena i bolnički čista. sedam koraka dugačka a nepuna četiri široka. i da je pita zašto oni moraju da idu tako daleko. sa velikim prozorom koji zauzima veći deo zida na užoj strani sobe. sav je u ovom trenutku obuzet sećanjem iz detinjstva. i kada. gde je majka razgovarala. rukom mogu dohvatiti isturene najbliže grane. od dućana do dućana. i da se njišem zajedno s njom. inače zvučni i zanimljivi govor. i zbog čega iskrsavaju na površinu naše svesti i posle toliko godina zaborava? Ne znam ko je taj ko bi mogao razmrsiti konce toga složenog proscesa i dati bar neke približno tačne i verovatne odgovore na ta pitanja. Svraćali su u neke kuće i dućane. Dobar deo toga prozora zaklanja granata krošnja visoke lipe koja je zasađena pre četrdesetak godina i već narasla do drugog sprata bolničke zgrade. čekajući svoje vaskrsenje. atletskom stasu i smirenom izrazu lica. Zašto neka sećanja iz detinjstva tako dugo i uporno traju u nama? Kako. imam utisak da ležim u samoj krošnji velike lipe. Nije mogao da razume sve što se govorilo. to i nisu samo površni utisci i prolazna raspoloženja nego čitavi mali sveto vi koji žive pokopani u nama. glavu je povezala crnom svilenom maramom. noge su mu bile okovane u tesne i tvrde cipele koje obuva samo praznikom. gde 33 — Znakovi pored puta Gradska očna klinika. Toga popodneva majka ga je uzela za ruku i povela sa sobom. prolaznik koga upravo posmatramo diveći se njegovom pravom hodu.

Pred njima se ukazala marvena pijaca. uz svađu ili viku. i kako produžuje. očigledno. izlizane prljave klupe. nekog više. prasak ili zveket oružja. sklopljenih očiju. nekog manje. ponekog možda nimalo. mi. I dok se u nama roje sve nova pitanja. možda samo u mislima: — Pošteno da vam kažem. vukući ga nemilosrdno sve za istu ruku. ponaj-manje od majke. mi uzalud tražimo odgovor na prvo koje smo sebi postavili u trenutku kad smo sa gorskog visa ugledali dotle neviđeno more. pored nje topole obasjane bledim sjajem nevidljivog sunca. koja je toga dana bila pusta i prazna ledina. ali svih zajedno — plašim se. kao i sve u njemu: ista pitanja bez odgovora i uvek isto osećanje bezizlaznosti. niko ne očekuje i ne želi. Ali nikad se to nije dešavalo javno i glasno. bez reda. kao smanjena. biju do krvi. trčim kroz gradobitnu oluju. i oboriće me možda već na idućem koraku. Tada su bili već na kraju grada. pa eto! Sta da ti dalje kazujem? Posmatrajući odnos između mora i kopna. To smo. i seli su na jednu od tih klupa. a u isto vreme uviđao je da odgovora nema i da ga ne treba ni očekivati. Došao je kraj mučnom potucanju od vrata do vrata i tim za njega neshvatljivim razgovorima sa Ijudimia i ženama. koja sedi pored njega. sve takvim sitnim. bez reci. Cuo se slab šum reke. 33* 515 . Ne umemo da odgovorimo ni na jedno. Plašim se. Traje samo i u beskonačnost se proteže popodnevni čas. Počeo je da zastajkuje i da se opire odlučnije. trčim. dvoznačnim i na izgled bezazlenim ali otrovnim recima. šta tražimo i koga čekamo ovde? Jesmo li to zaista mi? I jesmo li samo to? — živo je osećao u sebi ta pitanja. ranjen ili oštećen. kako izgleda. svako za sebe. Ispod tek olistalih topola bile su neke drvene klupe. iz ulice u ulicu. To je donelo neko olakšanje. utonula u sebe. udaraju me po ćelom telu. kao i ovaj predeo ispred njega: plitka reka. Sada sedi i miruje. a nazad se nema kud. Pitanja su bivala sve češća.ih. Gledajući predeo sa plitkom rekom i bled sjaj sunca na sivim topolama. Tu je majka najposle popustila. javlja se u nama bezbroj pitanja. iskrivljene i izlizane od duge upotrebe i mnogih pazarnih dana u toku godina. oko mene se roje. Sta je tu slika. gde više nema kuća ni dućana. ali samo neznatno i kratkotrajno. 514 Gologlav i pognut. protiv vetra Mokar sam do kože i zadihan. nego sve šapatom i potajice. i tražio odgovor na njih. Zalio se i na tesnu obuću. drugovi!«). i samo ga je dalje vodila. do nesvesti. ispresecana i ispregrađivana gredama i direcima za koje se pazarnim danom vezuje stoka. ali ne miruje misao u njemu. bez broja. pitao se neprestano: kako smo dospeli ovamo. brate. Na-pred se ne može. unižen. krupna zrna grada. a šta okvir? U tom građu malo ko od prolaznika da nije uvređen. Čini mi se da i vidim i čujem onog bosanskog seljaka kako razgovara sa partizanima koji su naišli u njegovu kuću (»Ja sam isprepadan čovjek. pod olujnim i smračenim nebom. mnogo i teško. kao sva zla svetska. ali majka je odgovarala jetkim i kratkim recima koje ništa ne kazuju i ništa ne objašnjavaju. Ali sad. uglavljene u zemlju. More i kopno. ja se plašim svakog živa. U glasu se naslućivao plač. a njemu se čini da će tako večno trajati.

Srbija. Nije nikad ni imao pravog znanja za svoj posao i brzo ga je zanemario. malovaroškim spletkama. 517 516 . Slana voda nije za piće. varalice. Zbog toga se. osećamo stalno kao rđave platiše. ali se uvek. nemoj! Otkud sad to? Za-pto. i služi se preterano mnogo stručnim izrazima i latinskim terminima. po kojem. gledam ljude k. dok nas najposle ne otera sa morske obale i ne prisili da se vratimo svom tvrdom i oskudnom životu na kopnu. Upravo to. ni da živimo na moru. Taj je život slobodniji. Ložač Camil Kurtović. suviše je otkriven i javan. lepši. Lekar u bogatom gradu. samo kad se povede govor Prateći i posmatrajući sve oko sebe.— Vidi! Cuj! Ama. a ja za te pare kod 'države* vadim panj od stoletnog hrasta. u ovo ratno vreme. živeći na moru. kraj starog i razgrađenog muslimanskog groblja. pa možda i lakši od ovog našeg. uljezi. pasu krave. i na morskoj obali nema za nas stalnog boravišta. mi navijemo radio. Kaže novinaru: — Kad god hoćemo da čujemo kako nam je dobro. pobogu? I baš tako veliš? Ko bi to rekao? o bolestima i lečenju. on postaje oprezan i uzdržan. Cutke gledaju izgažene grobove i posrnule ili oborene kamene nišane. slušam šta govore. O svim stvarima govori istim šaljivim i lako-alkoholičarskim tonom. Nismo mi stvoreni da putujemo daleko od svog kućnog praga. Seljak. živi sa ženom Šahom i dve kćeri učenice u malom stanu i sanja o boljem i većem. Ibro i Huso. na zboru birača: »Meni vađenje zuba naplate hiljadu dinara. politici. dobrom jelu i piću. More nas privlači i očarava. a sav se predao sticanju. U Sarajevu. ___ !? — Nigdje nema salameta kao na radiju. pokaže da je za nas život na moru u stvari iskušenje kome nismo dorasli ni duhom ni telom. iako i sada živi od njega. Već pri najkraćem susretu sa njim na-slućujute čoveka koji je prestao da neguje ne samo svoju unutrašnjost nego i svoju spoljašnjost. telo i odelo. S vremenom. kako nalaze snage da budu to što su i što izgleda da su. nekad partizan.« Karan. sa svim njegovim procesima. pre ili posle. ali tu razliku treba platiti skupom cenom koja je iznad naše moći. Huso. godine. krivice i stida. Tišinu prekida mlađi od njih. 1969. kako smeju. to osećanje raste i biva sve življe i sve muč-nije. Naprotiv. Kod ljudi na Istoku život tela. i sttlno se pitam kako mogu. njihov duhovni život i njegove manifestacije isuviše su povučeni i maskirani. i samo to! I — najzad — kako ih ne mrzi? Sede dvojica pijanaca i propalica. u provinciji. A ispod svake te reći naslućuje se upravo ono što bi hteo da prikri je: osećanje nesi-giirnosti. ko se ponašaju i šta rade.

kako se Ibro promijenio. Te rumene usne prate njene spore reci velikim mirnim pokretima. a ponekad poteku obe daleko na jednu stranu kao rumen mlaz preko belih zuba. ni dao Bog!« Ćute jedno vreme obojica. uzdržljivi u pokretima i recima. A ja sjedim isto ovako i pijuckam. Tu je čovek kao na osmatračnici. U daljini. ali sam. ko krave. Njene oči podsećaju na skrivene šumske izvore u kojima se. A jedu brzo i halapljivo. šest širine) sa malim predsobljem u kome se nalaze lava-bo i uzidan plakar za stvari. Misli su brze i prodorne. To je takozvana »prva sofra« namenjena uglednijim službenicima koji s pravom nose naziv »pašalije«. Desetina ljudi sede oko sinije koja je pretrpana raznim vrstama mesa. čistoj i sa minimumom nameštaja. kao da su iz gladi pobegli. Tu beležim i sve ovo. Ponekad izgleda: zaustaviće se i odleteti kao dve rumene latice. Gotovo kvadratna soba (7 koraka dužine. ali ogroman prozor (2. što si se zamislio i šta li tako duboko misliš? —Mislim nešto: kao ti umro. čine svoje — reći ću samo: »Isti istovetni onaj Huso kakav je uvjek bio!« Peti sprat vitke osmospratne zgrade od crvene cigle. pa ću tada reći sam u sebi: »Bože. A onda se javlja Ibro. kao i hrane i pića. raznolike. pa te pokopali u ovo isto groblje. Nas och Halskliniken«) profesora Hambergera. San nekakav lak. ali snažnim udarcem noža. a sve je nenametljivo. ima ga kad treba. lome i prelivaju senke tamnog lišća sa brzim i jakim odsevima čiste sunčeve svetlosti. kao rasečena jednim jedinim. Pogledam kako iznad tebe pase krava i balega po tvom grobu. nošene vetrom. U gornjim spratovima moga bloka smeštena je Klinika za uši. tako su lake. polovinom na zelenilo parkova koji nas okružuju. Covek se oseća kao da je u lakom ali čvrstom kavezu koji je obešen na ivici planinskog vrha. ali povezane medu sobom. ali ne zna gde će omrknuti ni šta će 529 . lagano i neosetno dolazi i odlazi. Inače kruti i nepristupačni. besprekorno i čisto. navaljuje kao bujica blag vazduh lepog severnjačkog leta. Savršena celishodnost name-štaja i bolnička čistoća svega stvaraju vrstu nove lepote.80 m). U sklopu sa desetinom sličnih blokova povezanih parkovima i pomoćnim zgradama. pita i kolača. grlo i nos (»Oren. Jaka usta. — A ja kad budem sjedio ovdje i gledao tvoj zapušten grob i iste ovakve krave kako pasu po nje mu i. kao horda koja je jutros ovde osvanula i sad za dobar ručak sela. Kad se podigne krilo velikog prozora.40 sa 1. tanki profil gradskih krovova i sive ili zelene kupole. na obzorju. u nepomičnoj vodi. Gleda polovinom na bledo letnje nebo. Tu 528 nije samo širina i sloboda vazduha i prostora nego i snaga vremena i svega što je oko nas i što nam život čini bogatijim. ni onaj čovjek. Samo onaj ko ima prilike da ih vidi ovako za sofrom može kazati da ih poznaje. Jedan. Ručak u pašinom konaku. gotovo nestvarno. oni se pri jelu potpuno izmene. Po nečem se oseti blizina mora i širina većih prostranstava.—Sta je. ona sačinjava veliko naselje koje se zove KAROLINŠKA SJUKHUSET. Sve zajedno dobrih deset koraka po dužini. gde se živi kao uz put.

sve dok ne dođe vreme da. * Ponoć je prošla a ja sam daleko od svake pomisli na san i spavanje. krčkajući. brižno i mrgodno. puna lica i teškog hoda. bledi od ambicije. Jedu ćutke. on će svaki od tih pojedinih »slučajeva-« razraditi sa svojim saradnicima i doneti odluke o lečenju svakog pojedinca. Zasada. Profesor i šef klinike spada. Ne bih mogao da kažem otkud mi ta pomisao. bez žaljenja. dva-tri lista lovorike. iako pred njima leži izobilje mesa. U meni gori neka vatra jarkim plamenom koji bi hteo da što više osvetu prostor oko mene. kako svi kažu. koja i nije tvoje stalno boravište. ti sredi svoje stvari u neveliki kovčeg. struk mo-rača. Neka ti to bude uspomena koja će te pratiti nekoliko dana ili meseci. Oni mladi lekari koji ga prate prilikom obilaženja pojedinih soba. ustupi mesto nekom drugom sećanju nekog novog i drukčijeg sveta. kao da ih greje i kao da se u isto vreme odmara nad njima. na dve noge. povij en nad njihovim »istorijama bolesti«. Ne boj se onoga što te tamo negde čeka. hleba i belog mrsa. Posle. stvarno plivajući između njih. kao što čine fudbaleri sa drugom koji je upravo u tom trenutku dao gol. sve ono što uvek s tobom ide i što je neophodno za tvoj jednostavni život. držeći komad sa obe ruke. I tako. bacajući nepoverljive poglede oko sebe. kao dečaci odrasle. Plav i prilično ugojen. A sa sobom ponesi još. Tu se sruči na belu stolicu i raširenih ruku obgrli bolesnička dokumenta koja leže na stolu lepo složena u providnim »košuljicama« od celofana. i malo morske soli od koje si se zagrcnuo prilikom poslednjeg kupanja. krene živo put svoje male kancelarije. ali ona postoji i javlja se u meni kad god pogledam fotos o kome je reč. to ne bih mogao reći. u danom trenutku svoga razvitka. Na nečujnoj obući on promiče između bolesnika. još mršavi. saginje se malo nad svakim od njih sa veselim nerazumljivim gunđanjem. svi ga nevešto oponašaju u njegovoj jedinstvenoj i stvaralačkoj trapavosti. Poznati fotos koji prikazuje dva čoveka iz kos-mičke letilice »Apolo 12« kao da podseća na nešto. potapše po ramenu ili obuhvati oko pasa. rakijom lozovačom. odupirući se širokim dlanovima o njih i otiskujući se od jednog do drugog. Tome će se sami od sebe pridružiti: grančica ružmarina. mljaskajući. i odmah se raduje što su dobro. Na što. oprezno i sporo kreću po zemljinoj površini. ali očigledno zdrav i snažan. terasu sa tri stuba i kameni sto sa zelenim rosnim smokvama. ali sve mi se čini da su tako morali izgledati prvi ljudi koji su se. načetim dobrim hlebom i dobroćudnim nožem kraj njega. među prve lekare Evrope. on ispituje i teši i smiruje. 522 . i oslobađa ih se tako jednog po jednog. kao borbeni odred koji svakog trena može dobiti naređenje da sve to što je pred njim odmah napusti i dalje krene. 520 Kad dođe vreme povratka. Pita ih kako su. i ne žali suviše za onim što ostavljaš tu na morskoj obali. uspravili i počeli da se. Kad i poslednjeg od njih odgurne veselo i lako. Osećam se bodar i čio. kao nevidljiv prtljag bez težine i obima: parče neba među granama pinija.tamo naći za večeru. ali glavno je da on svakog stegne za mišicu. on samo sedi. u neizvesnost.

Takav je bio i ostao. a kad se zatvori. mrtvi. to su sva ta pitanja koja nas budne muče i sprečavaju da mislimo o drugim. doleću vrapci i gugutke i zoblju proso koje im ja ostavljam na limenoj površini te ograde. i prilaze hrani sa dosta poverenja. i to na čudesan način rešena. zeleni i narandžasti svetlosni signali. To je za ljude oko njega. koji gleda u Pionirski park. ali oprezni. nespretne u hodu. sa bojama. Bilo je nečeg animalnog u njenoj sporosti. Krećem se prema signalima. nego se nepotrebno mučimo njima i danas. i svim onim što kao zraci i talasi ide uokrug oko njega. i sigtirno sam naj strpljiviji 523 522 . U pred večernji čas hitaju gomile milionskog grada u kome ne poznajem nikog živa i ne razumem ni jedne jedine ljudske reci. kao i za njega samog. ali se toga nije mogao osloboditi. Jedan se u tom naročito ističe. neko od kuće. i koje se nikad neće moći ostvariti. neko na dužnost i posao. * To je bio čovek koji je svakom rečju svojom. neizlečiv i nepopravljiv. za nas važnijim stvarima. živi. magarcu brat. ja ne. i doživeti svetlost dana i radost buđenja. ja znam njeno ime. Prišapnite to sebi pre spavanja i videćete da se i na tom jastuku od varke može zaspati stvarnim snom.« ($uo na pu%3Vft»nju po Boki Kotorskoj. pa čak i na sopstvenu senku koju ugleda na mokroj površini lima. Ne umem sebi da ga kažem. Kad se prolaz otvori. ja stanem sa ljudima i čekam. ali ga nosim živo u sećanju. ja pojurim sa masom sveta. * Na ogradu mog balkona. brzo nas bude iz tog sna. naprotiv.) Kako se zvala? Kako se zvala? — Uzalud šibam svoje pamćenje. Naše glavne muke. neko na odmor ili zadovoljstvo. « Bastad. pretaču se reke automobila. Na velikoj raskrsnici dveju najprometni]ih ulica vrve ljudi. Svi oni žure. dahom i toplo tom. rešena. U malom improvizovanom pomorskom muzeju u mestu Turke ima natpis: »-Postoje tri vrste ljudi. mirisima. On udara i na jače i veće od sebe. Vrapci su. samo što mi ljudi kratka vida i skučena duha ne primećujemo to. Sa putovanja po Švedskoj 1962. razočaranja i nezgoda. svakim pogledom i pokretom izazivao varljive nade u sabesedniku i otvarao pred njim mogućnosti za koje do malopre ni sam nije slutio da bi mogle postojati. i vole da otimaju hranu ispred svojih ptićijih drugova. a kad ipak uspemo da zaspimo. još pre nego što su i postavljena. Ali ja. i oni koji plove morima«. U stvari. neko kući. bilo izvor mnogih nesporazuma. prebroditi u tom snu noć. živahni i brzi. svaki svom cilju. E. Gugutke su malo poteške u letu. Da.Pre spavanja. i menjaju se na mahove crveni. »■Dobar čovjek. sad zamislite da su sva ta pitanja — odavno rešena. god.

Sama činjenica da postojimo i sama naša sposobnost da primamo utiske i donosimo sudove pretpostavljaju prethodno postojanje pokreta i zvuka. plove. vn 1964. Tišina. (Policajac Sarić. 21. jer nema nikog ko bi ih mogao utvrditi i meriti. posredno. mnogobrojne česme. nekako sa predumišljajem. jer je vjerski fanatizam zaslepljivao oči bratske. Lak igra važnu i veliku ulogu u životu ovih ljudi na dalekom severu. kao što to danas ja ne mogu zbog trenutnog kvara na mom radioaparatu. Ja misLm u ovom trenutku samo jedno i hteo bih da negde na miru. • Anđrii^ev prevod. ' H. (Tišina i nepomičnost ne postoje. jednostavan.) Psovao je gadno i naročito. ne tražim ništa. raznih sekta. On je psovao hladno birajući reci.-«' Leonardo da Vinci Razmišljanje dok seđim pored pokvarenog radija i osluškujem tišinu oko sebe. U potpunoj tišini. imao je iluziju da psovka dodaje nešto njegovom niskom rastu i nejakoj i nesigurnoj snazi. On daje karakterističan izgled mnogim stvarima kojima se oni služe i. Nema cijele kuće i nigdje živa stvora. jake. naročito noću. jer meni se ne žuri. T kao Sto val glasa prolazi vazđubom. »E come l'onda della voće va per l'aria. ne čeka me niko. kao što su lebdeli i kružili oko onih koji su ovde sedeli pre sto ili pre hiljadu godina. 525 524 . to sam u ovom slučaju — ja. — Sve popaljeno. Sve mislim da ću se tada setiti kako joj je bilo ime. te nijesu mogle dogledati u istinu i zajedničku budućnost. već izgubile oštrinu i konkretan smisao. o jednom jeziku.^ Jedan partizan. priča da na njega u trogodišnjem ratovanju ništa nije učinilo takav utisak kao razorena i pusta varošica Kupres. slabo školovan čo-vek.pešak u ovoj gužvi. o jednim običajima.« Gavro Vučković o hercegovačkom ustanku 1875—76. Novi. ma kako ružne. Ali u svim ulicama teku netaknute. u tišini. »•Zaludu su bile proklamacije o jednoj krvi. sudaraju se i seku bezbrojni zvučni talasi. To nisu bile one već uobičajene psovke koje naši ljudi upotrebljavaju u afektu i nedostatku boljeg i pristojnijeg argumenta. Očigledno. Ni mačke. sednem i da se odmorim. godine. čuje se njihov šum kao potmula grmljavina izdaleka. kako bi pogodio čoveka u najosetljivije mesto i ukaljao i po-slednje što je ostalo čisto u njemu. nikad se neće doći do solidarnosti između jednog naroda. kao što ne postoji ni prazan prostor. i koje su. kazuje mnogo o prirodi i navikama ovdašnjeg čoveka. Jer tišina ne postoji. ni nepokretna čestica u svemiru. Dokle god zajednička prosveta i izobraženje naroda raznih sekta ne dođe. niske kulture. a bez mogućnosti da ih hvataju i čuju.) U ovoj »tišini« koja sada okružuje mene i moj pregoreli radio lebde. Sablasno.

troše je i uživaju kao raskoš i otmenost koju im svak bez pogovora priznaje. Ali kad bi se društvo setilo i usudilo da samo jednom postavi pitanje njihovog ponosa. taj ponos postoji. i ako pri tom uspe da ostane neotkriven. nadmena oholost i drska varka. u porodične svrhe upregnute. ukroćene. Dođe mi ponekad da i njega to zapitam. žive. da njome primaju i ocenjuju sve oko sebe i da kroz nju svet gleda njih. jer ne postoji u stvari. Da čovek stane da ispituje ovog Aganagića i njemu slične. na kraju. Sestra sa pincetom u ruci radi nešto oko njegovog nosa. Sve zajedno: slika nemoći. Da. Aganagići žive od svog ndma} To izgleda smešno i neverovatno. oduvek besmislena. a ta sposobnost ima snagu stihije. a danas apsurdna. I to »stopostotno«! Kako se ne zamori da to neprestano ponavlja. čas samosvesno i osiono. • Nam (turski) = ponos. gde su oni jedna od pet prvih porodica i gde nikom ne odgovaraju na pitanja. U ambulanti klinike za uši-grlo-nos. nego da ih pita na nekom sudnjem danu gde nema obmane ni samoobmane. tako da im je prešla u narav i da određuje njihove postupke i utiče na postupke drugih prema njima. stalno se pitam kako mu ne dosadi da uvek i u svemu — »ima pravo«. punačak čovek u bolničkoj pidžami na pruge. šta je on u stvari i na čemu je zasnovan. IUT kavo i bezdušno iskorišćavane stihije. Ako dopustimo za trenutak da čovek koji leži bolestan ima besmrtnu dušu — a zašto da to ne 527 526 . štetna. samo ako čovek uspe da taj lažan novac proturi kao pravi. ali je tako. i ne samo kao hleb nego i kao meso i kao kolač. dok ima. Na metalnom stolu leži postariji. nesnalaženja. laži ni uvijanja — niko od njih ne bi mogao dati odgovora. naopaka. Jer. Čuje se njegovo teško disanje. da i dan -danas u stvari od nje žive. čas gnevno. I ta činjenica — aganagićevski ponos — uticala je iz naraštaja u naraštaj na njihovo mišljenje i osećanje. jedu celog života kao hleb. iako dobro znam da bi njegov odgovor mogao biti samo nova potvrda te samosvesti i njegove uzvišenosti nad svim i svačim. kuda vodi — ali da ih to pita ne ovde u Sarajevu. on jede dok ne pukne.* Slušajući ga. ali — činjenica. a uvek bez poštovanja i ljubavi ne samo za svog protivnika nego i za svoju istinu. postoji samo njihova urođena sposobnost da se nametnu. ali postoji i naziva se. Na pijaci Zeleni venac dovikuje jedan ugojen. jer oni tu svoju urođenu sposobnost da se nametnu drskom silom uobražene veličine udišu sa prvim dahom. a kad nema. ne bi trebalo da postoji ni da se naziva ponosom. On je činjenica. na čemu je zasnovan. tako i sa onih ostalih nekoliko njima bliskih i sličnih velikih porodica. šta je upravo taj njihov ponos. umašćeno odelo): — Takav ti je Srbin. i rutinskog. Pa ipak. i to će vam kazati svak u Sarajevu. nov dokaz da je on uvek i u svemu u pravu. Tako je s Aganagićima. beznadnog nastojanja. rumen čovek zapuštena izgleda (neobrijan. i tako im ona postaje drugom prirodom. jer ponos i nije nego šuplja predrasuda. on trpi dok ne crkne. od lažnog novca živi se isto kao i od pravog. onda bi moglo dobiti samo jedan odgovor: ni na čemu nije zasnovan. tako je.

posle pedesetak godina i dosta udesa i promena. još u tursko vreme. obnovljena 1738. sve po istim zakonima. zasukanih rukava i bosi. u doba dužda . revoluciji ili spoljnoj trgovini. šapat kojim zahvaljuju bogu na njegovom 34 — Znakovi pored puta 529 . za tren jedan samo. Neke od tih česama već su presahle ili zapuštene. nošen dugo i pažljivo u njenom živom i toplom telu. Ali kad priča o svom detinjstvu. Ovaj čovek je začet u majci sudarom dva čudesna orgazma. a u njegovom pričanju primetio sam ovo. čistili i obnavljali kroz razna vremena. Tako. iznad jedne piše još samo delimično čitljivo da je »-. na primer. Kad govori o ratu. a gde su svrha i smisao svega? Jedan snažan i trezven čovek.učinimo kad ih ima mnogo za koje takvo mišljenje predstavlja tvrdo i trajno verovanje? — onda je ovaj obični bolnički prizor pun tragičnog značenja. Gde je tu kraj. učestvovao u ratovima i revolucijama. čini mi se. pruža sliku napuštenosti i beznađa. godine.« Cesto sednem pored neke od tih česama. vezanu za neki stvarni događaj u ovom gradu Ui pozajmljenu od drugih zemalja i vekova. a vest je i trgovinskim poslovima i video je sveta. koji se bavio politikom. Ova voda potiče od kiša i snegova sa strmih planina koje su se nadnele nad gradom. često i svoju legendu. kazujući neki događaj iz rane mladosti. upotrebljava konvencionalne reci iz tekućeg govora. i nestade. doveo na ovaj metalni ležaj.« I kod tih reci lice mu za sekund preli neobičan sjaj. sa ravnodušnom i tupom bolničarkom pored sebe. i javljao se kad god mu se za to ukazala prilika. i tada izbačen. Ume lepo da priča. poreklom iz Crne Gore. Čujem. njen postanak i tok do ovog mesta i oblika. a neke cure ili samo kaplju kao rakijski kazan. kvarili je.. on kaže: »Probudili su me toga dana u cik zore same. po zidu ili podzidama vidi se da su tu neke česme bile oduvek. često i klišetirane izraze iz štampe ili javnog života. Očigledno. a često i bez veze sa njegovim sadašnjim životom. Neke su utvrđivane cementom našeg vremena. Ona ima svoje ime u jeziku ljudi ovog kraja. Vidim tvrde Turke Novljane kako. Po izgrađenim prilazima. čuče na ovim pločama i uzimaju avdest. po dubokoj unutarnjoj potrebi. Neke još teku jakim. živeo taj cik zore same. A taj put ga je. Tu. kamena i spletove žila i koren ja. a priča se nastavi. a kod nekih je potpuno nestala i zamenjena železnom cevi docnije austrijske epohe. 528 U Herceg-Novom postoje na nekoliko mesta starinske česme ili samo tragovi česama.. njegov rečnik se menja. i tako propale da im se jedva naslućuje trag. cedi se i probija.. u njemu je negđe duboko.. kao zračak sakrivenog sjaja i treptaj prigušenog zvuka. pokva-sim ruke i ovlažim čelo. a možda i ranije. u ovaj prostrani neorga-nizovani svet. kroz bezbrojne naslage humusa. kao kroz filtere. gde početak.. već izlizana od ruku i nagrizena od vremena. a ovde na domak mora izbija iz mraka na videlo dana. Gledam naraštaje onih koji su se na njoj napajali ili njenom vodom prali. da se kreće i snalazi kako zna i ume.. na putu iz sveta živih u neslućeno carstvo nepostojanja. ja zamišljam njeno poreklo. i slušam romon vode i gledam slabe tragove gradske civilizacije za nekoliko vekova unazad. a iznad njih su još vidljivi tragovi turskog natpisa koji više niko neće nikad pročitati. inženjer po zanimanju. Slušajući šapat česme pored koje sedim. sve do najfinijih sitnica. uobličavan i doterivan »-rukom prirode« ili »božijom rukom«. svetlim mlazom. Kod nekih je još sačuvana karakteristična turska lula od kamena. mutili.

On govori čas živo i toplo. teško ranjen i opljačkan. ali posle uvek nađe neku asocijaciju. kao da tu pored njega čeka smrt koja će mu prekinuti tanku i dragocenu nit života čim on prestane da govori. samo mislim o vodi. završava. ratnike prošlih vekova i nestalih carevina. nego govori dalje. Ali on ne prestaje. sipa reci do promuklosti. I samo zato govori. Vidim i redove gradske dece koja pune svoje krčage ili bakrene sudove. kao u divlje golubice koju čovek drži u šaci i na koju piri svojim dahom da bi razduvao paperje na njoj. kao da se izvinjava. sjaj mladog sunca navire i brizga na sve strane. u stvari. a čini mi se da je u onoj jednoj jedinoj rečci — ipak! — i u naglasku koji leži na njoj sadržana sva težina ljudskog života. kako je kroti i kako se njome služi i koristi. I vojnike neke često gledam. između ostalog i dragoceni džepni sat. »A dan se ipak rađa. i što će već sutra možda biti očigledna laž? »Et tamen dies oritur!« To je moralo biti rečeno jednog dana kao što je ovaj.« Izgovaram to. kao tečnost ili kao led. on reda prazne redi. Letnja noć potisnulo svitanje. nemilosrdno nastupa dan. kako se sa njom bori. Mladiću koji čita novine. napadnut od razbojnika. Kad nema više nijedne 530 Njeno telo je sitno ali skladno. Prive-zavši konja malo podalje. kako se prašni i ožedneli nestrpljivo guraju oko sporog mlaza ove vode. — Sto gubite vid i traćite vreme čitajući to što nikad nije bilo istina niti je na putu da to postane. u to vreme čudo od tehnike. Cuđna priča o čoveku strancu koji je. tražeći od skromne česme okrepe i odmora. ali nikako ne može da umre. koža zagasite boje i malo naježena. čas mršteći se kao da pati od jakog unutarnjeg bola. sedi u dragoj hladovini koju će već idućeg časa napustiti zauvek. snažno i toplo. A lakše bi se smirio i rastavio sa dušom kad bi umeo da razgovara sa 34* 531 .daru i moie pokoj i za dušu onog ko je ovu česmu uhvatio. jednog od hiljada koji su se u prolazu ovde zaustavljali. Govori očajnički. I putnika ponekad vidim. Ponekad i zastane u govoru. * Jedan govornik. do iznemoglosti. U neprilici su ne samo oni koji ga slušaju nego kao da i njemu samom sve to postaje neprijatno. tako da izgleda kao da će ipak završiti. čas muklo i klonulo. o vodi uopšte. na putu kroz Bosnu. Uzeli su mu sve stvari od vrednosti. kako bi zavarao protivnika i produžio život. Njegova beseda kao da nema kraja. misli u glavi. Sad leži u jednoj seoskoj kući i leci se. priseti se nečeg i — produži da govori. krajem XVIII veka. ne leci se nego umire. o kružnom putu koji ona stalno prelazi između neba i zemlje. evo. ne misleći ni na šta drugo do na svoju igru i graju. ozidao i učinio je pristupačnom svojim sa-vremenicima i onima koji će doći posle njega. čas smeškajući se zbunjeno. kako je izbegava. Vrlo često zaboravljam gđe sam i ko sam. A možda ponaj češće mislim o čovekovoj potrebi za vodom i o načinima na koje dolazi do nje. ponekad i sam kaže da neće da dulji i da ovim. kao para.

potpuno iznad naših čula sluha i vida i mogućnosti naših shvatanja. najbez-nadnijih tamnica upravo tada kad za to ima najmanje izgleda i nade. kad mi je u susret doplovio vasionski talas i zaustavio me u hodu. . a snažniji je od svega i po svom poreklu dalek i neobičan. pa ma kako neobičnih ljudskih zvukova. nerazdvojno povezanih u jednu snagu i jedan zamah. To je onaj spasonosni udarac koji ponekad od jednom rešava najteže ljudske zaplete i sporove. Taj zvuk-sjaj. To je ona nepojmljiva sila koja u izuzetnim svetlim trenucima otvara vrata i najtvrđih. isto kao što nije mogućno izmeriti dužinu trajanja toga beskrajno dugog magnovenja. a stalno mi se vraća misao na ranjenog. tako da možemo samo po promenama koje izaziva da ga vidimo i procenjujemo. da bismo mogli podneti sve ono što izgleda neverovatno u našem ljudskom životu. spasonosno izmenjeno i očišćeno. 532 To su trenuci velikih. On prodire ponekad u našu krv. tako da sve ostaje iza njega. Prolazimo provinci]U Santung. a protiv kojih smo slabo naoružani ili potpuno nemoćni. naglih i spasonosnih pro-mena u životu ljudi ili ljudskih zajednica. ali ne kao jedan od poznatih. jača i obasjava. na peščanom ušću pored mutne Drine. nudeći beskrvna rešenja na osnovu ljubavi i razuma tamo gde prete najteži sudari i bezumni neredi. podiže i nosi sve što dođe u dodir sa njegovim kružnim talasima. u nepravilnim vremenskim razmacima od nekoliko dana. priča ili peva. 533 . On može slabog i nesnalažljivog čoveka da urazumi. tu vrši svoje spasonosno dejstvo i može da nas odbrani od iskušenja kojima smo tako često izlo ženi u našim mislima i snovima. jer nas štiti od svega što je tamno i nisko u nama i oko nas. u trenucima koji označavaju zrelost naše vasione. unosi svetlost u međuljudske odnose i nigde ne gubi svoju snagu. u zabačenom kraju. On me je i prikovao za zemlju i podigao u visine. opljačkanog stranca i na sve ono što ga muči dok beznadno boluje u seoskoj kući. iako nevidljivog i neobjašnjivog porekla. Išao sam potišten i sam. ne znam koji je od ta dva utiska bio tačan. budi. godina ili vekova. Krećem se u svom vremenu. ali u koje svi moramo da verujemo. ne otvara samo najbeznadnije tamnice. oslobađa nas straha i poraza i dovodi u srećni položaj u kome hrabrost nije ni potrebna. Trenuci o kojima čovečanstvo oduvek sanja. i obavljam svakodnevne poslove. Sa putovanja po Kini. Ciste stanice. Bilo je olujno letnje predveče. Mislim da sam trenutak velikog uzbuđenja i saznanja doživeo u svojoj osamnaestoj godini. On se javlja povremeno i neredovito. u naše misli ili snove. uputi i ohrabri.ukućanima i kad bi znao koji je danas dan i koliko je sati. tj njemu je bilo i zvuka i svetlosti. podigne. koji je stvarna snaga. koje primamo sa nevericom. čisto i lepo odeveni mladici prodaju hlepčiće u obliku pletenice i ražnjiće od pačijih bubaca. To kraljeva lepa kći dolazi sa svojim devojkama da raskuje i oslobodi plemenitog zatočenika koga je bezdušni kralj zatvorio. među svojim ljudima. I kad kažem »počelo je«. on ide i dalje i dublje. a bez greha i krivice. To je bio zvuksjaj koji se ne javlja gromovito. Sudeći prema mom sećanju i mojim utiscima — a njima ne mogu poklanjati mnogo vere — sve je to počelo kao zvuk. da bi tu skapao i istrunuo. ali putem raste. ja time samo označavam trenutak kad je taj glas stigao do mene.

prosut. ali ne toliko da je i odnese. Kad vode ima toliko da navlaži zemlju. i čim se stvarno bave njene misli. Ali. izgleda. žalost i umiranje. Sviće. Bez-brižnošću i prirodnim mirom nagog dečaka sunce iskače iznad crnog reda borova u dnu vidika. nego o nečem drugom i suprotnom. S jednog kraja niče i raste. i da ne uvredi sabe-sednika. onda je beda. Grad na dve reke. odsustvo zvuka kao naj-lepša muzika! Tako biva i sada da se neskladna beogradska vreva i buka u septembarsko predvečerje odjednom slegnu i stišaju. drži se pravo i glavu 534 diže visoko. Ponekad podseća na pahuljicu. Osvane sunčan dan. Procvetale rane šljive i breskve. kao bestežinski. tek koliko da prikrije rasejanost. lakim i svetlim povesmima tišine koja se ponekad saviju na rumenom nebu iznad iskidanih padina ovog grada. Tako je bilo oduvek i tako će biti dok god ljudi ne ovladaju tim odnosom između vode i zemlje i ne okrenu ga u svoju korist. U svakom razgovoru učestvuje kratkim. * Kraj marta meseca. "'" Ovaj veliki grad bio je. toj velikoj igri »Jestnije-jest-« brzo dolazi kraj. a sa drugog vene i propada. a uvek isto: pitanje odnosa zemlje i vode. kao srećniji brat manje srećnom. nikad ne miruje i ne zna šta je pokoj i tišina. o dragocenim. sa povremenim zahlađenjima i varljivim nagoveštajima kiše. Najposle. onda je sve u redu. o tišinama. Nestaje i po-slednjeg hladnog daha i najtanjeg pramena tame. prožetu sjajem. ja imam stalno jedno isto osećanje: Ne znam ništa. Neko 1 radosno i bojažljivo svitanje. upravo kao da nikad ne postoji nego večno nastaje. čini mi se. ali srazmemo vajanih oblika tela. Samo živimo i rastemo. ponajviše jednosložnim recima. o zatišjima koje taj i takav grad poznaje. na visokom mestu. samo to možemo da vidimo i jedino o tome umemo da mislimo. odakle dolazi. stalan izraz zanesene pažnje. Najpre je to samo kao slutnja svitanja. što se diže i lebdi na dašku vetra koji mi ne osećamo. kome cilju ide. Sudaraju se i mešaju pojave u prirodi. ali kao što plače novorođenče na ulasku u svet. Uvek se kreće i talasa. a kad se taj odnos između dva elementa poremeti. Oniska. i da u tom trenutku nađe odmora i zaštite od svega što je bilo i što još može biti. Ali ja nisam ni krenuo da govorim o tome. Kao sve mlade žene niska rasta. Dok razgovara. Suša. ništa. naslućujem mnogo. Svićemo. Uopšte. kao da se gube i utvrđene granice godišnjih doba. rasta i trajanja bez kraja. Nema više mesta igri ni dvoumljenju. a već oko podne počne da 535 . sve. teško bi bilo kazati ma šta određeno o njoj: ko je i šta je. Tako se i kreće. i sa mnogo vetrova. a razumem. Plačemo. Od jakog i naglog sunčevog bleska oči nam se pune suzama. oslobođenje. pokaže neku pažnju. Beskrajni predeli. sa lica joj ne silazi tanak osmejak. koje na mahove još liči i sumraku. I vidimo ga i sumnjamo u njegovo postojanje.Gledajući ovu zemlju. i nastane pod svetlim nebom lepa tišina koja namučenom čoveku dopušta da se smiri i odahne. oduvek ovakav: istrgan. dograđuje se i opravlja. kao da osluškuje neku samo njoj čujnu muziku izdaleka i sa visoka. dok sunce menja lice predela i svuda širi iluziju uspona.

Sa cvetnim laticama mešaju se i retke pahulje snega. visoko i daleko. Treba kazati i to da je sva ova igra svetlosti i boja na sivoj pozadini martovskog predela praćena i tihim ali oštrim cviljenjem studenog vetra u granama retkih četinara. jedan od onih snova u kojima nam se čudesno objavljuje sama ovejana istina o našem stvarnom životu. on je video samo negativnu stranu i predosećao mogućnost neuspeha. i pred kojim moramo da se zapitamo: šta smo mi ljudi. »Da ga uzmeš za noge i izvmeš naopako. Covek sklapa oči. Ostalo je u meni samo jedno neveliko prazno mesto. i spašava se grčevitim udarcima slabih krila koji liče na samrtne trzaje. Otkri nebo odjednom svoje modre razgaline i svet svoje najdublje vidike. osetih tanak ali dubok drhtaj celog tela. splasnuše oblaci. katastrofe. ali očigledno je da dolazi iz nekih predela gde još vladaju zima i led. iznad Sokobanje. * Iščeznuše planine. Jedno vreme sam živeo među suvim. a gde nam uistinu prolazi taj naš kratki vek? * i da je sećanje na nju to što ga prati kroz ovaj život i svaki čas pada kao senka na put ispred njega. Pri svakom rešenju. »zloslut« čovek.■Hiiitiii se javlja neki oštar i tanak vetrić koji nosi bele i rumene latice behara.) To je bio izrazit melanholik. Tu mu je. ali ga se nije mogao osloboditi. nesreće. ja sam toga dana. susretu ili postupku. * Bez zvuka i najmanjeg šuma. Jednog jutra. u cik zore. a kao nošen muzikom koja podiže lako i nosi dugo. nešto od onog nejasnog velikog straha koji nas povremeno ispuni od glave do pete i zaustavi u mestu.-« (Cuo u Sokobanji 1972. krenuo na neobičan put. god. izloženo nevidljivim opasnostima i iznenađenjima nereda koji ga okružuje spolja i ispunjava iznutra. njegovi cvetovi liče zaista na krupne rane i imaju boju teške. takoreći prirodno bezdušnim ljudima. postalo jasno da se nesreća koju on nazire svuda oko sebe i očekuje kao udarac već desila. pre bi mu istresao dva oka iz glave nego dva dinara iz džepova. ugroženo stvorenje. A kad za trenutak otvori oči. kako kaže narod u Bosni. V 1972. kao mala pustinja koja me ponekad podseti na to vreme i te ljude. Na visoravnima Ozrena. gubitka. Pokopao sam ih u zaborav. pred veče. gde uobražavamo da živimo. Posmatrajući sve to. i to davno nekad i negde. u magnovenju. vidi da je u ovaj kovitlac od snežnih pahuljica i cvetnih latica upao i mali beli leptir. tamnocrvene krvi. i to koristeći se upravo tim njihovim osobinama. tvrdim.^ « 25. To osećanje ga je mučilo i smetalo mu u druženju i poslovanju sa ljudima. raste i cvate božur. a onda sam se oslobodio njihovog društva. probudio ga je svetao san. digoše se poput lakih velova predeli koje smo smatrali nepokretnim svetovima. zajedno sa svim njihovim postupcima. zakopčava sva dugmeta na kaputu i oseća se kao slabo. Patio sam dugo i dosta. 536 557 .

oni koje sam voleo i izgubio. govori o manama i vrlinama Srba. javljaju se samo poznati ljudi i krajevi. Uzalud pokušavam da radim. Pirinčana polja pod sitnom. nego 539 . pa čak i u varošima. a on — snažniji. što mu vi dugujete. a za bolji položaj čoveka u svetu i bolje odnose među ljudima. ono je veličanstveno i predstavlja veliku tekovinu u čovekovoj borbi protiv varvarstva. Otpočinjem dva-tri razna posla. Humke pokojnika nalaze se uvek na ivici pirinčanih polja. To je dragocen lanac ljudskih usluga i obaveza koji je zaista grehota bilo prekinuti. (Karakteristično je da Nemac Taube. ali posle prvih redaka svaki zapinje. osuđena na propast zajedno sa patrijarhalnim društvom. gustom kišom. Ali umesto zamišljenih lica.Ima čudnih dana. Seljaci sa širokim šeširima i kratkim ogrtačima od pirinčane slame. on tu pažnju prima kao nešto što mu s pravom pripada. 538 Istinsko gostoljublje koje je dugo živelo u našem narodu. naprotiv! Moja misao ide brzo i moja mašta tka jasno. VIII 1945) Još jedan zapis sa puta po Kini. učtivosti i srdačnosti. čitav život jedan koji nije prošlost. računa sa njim kao sa vašom slabošću. plemenskim uređenjem i starinskim načinom putovanja. znači grešiti i prema sebi i prema njima. Ne sve. Plete se niz prizora. i ne samo Nemce. naročito ljude iz Centralne Evrope. I sa svakim aktom pažnje i gostoljublja. i to ne zbog mrtvila duha i suvoće mašte. kao što su mi nekad smetale i gonile me iz kuće žive i stvarne strasti. kao što biva ponekad. ali njihovo gostoprimstvo i ne pominje. Ali. Ne. u svom delu iz XVIII veka. šteta i poniženja. samo po sebi. koji se još održava ponegde na selu. Prilaze mi ljudi sa svojim najlepšim osmejcima i znanim pokretima. Žene i starci pod žutim kišobranima. ali nije ni sadašnjost. šire se preda mnom predeli sa rečitim izrazom svoje lepote. I to mi smeta da radim. vi u njegovim očima bivate manji. kao da ih neprestano grle. i još ponegde živi. Biti uslužan i gostoljubiv prema takvima znači povrediti osnovno načelo gostoljublja: jednakost i uzajamnost. jer naravno da su i ovde svi izuzeci mogućni — ne prima gostoljublje kao dar i obavezu. A korektnim i uzdržljivim stavom razbiti tu njihovu zabludu o prirodi našeg gostoljublja — znači učiniti uslugu i sebi i njima. hranljivo. izbeći niz ružnih i teških nesporazuma. nego ga iskorišćuje. 7. Prosečan Nemac — kažem «-prosečan«. Predeli kakvi se viđaju na starim kineskim slikama. Gledamo se kao što nismo umeli da se vidimo. obeležene visokim kamenom. vrstom prirodnog danka koji njemu i njegovima duguju niže i slabije rase. Ovdašnje žene nose svoju decu ne kao teret nego kao dragocenost. i govorimo jedno drugom ono što nismo stigli da kažemo. Ako ste prema njemu pažljivi. A devojke ili mladići prate starog oca ili majku obgrlivši ih jednom rukom oko ramena. I svuda vlaga i sivocrno. predela i predmeta. blagoslo-veno blato od kojeg se živi i u koje se leže kad život dođe kraju. pretvara se u tragičan nesporazum kad ga naši ljudi pogrešno primene na neke strance. kao što je ovaj. nego pomalo i jedno i drugo. a drugom držeći nad njima kišobran. (Sarajevo. stvar je nesumnjivo nesavremena i zastarela. Ali taj čovečni običaj. iako je jutro sveže i ja zdrav i raspoložen. i naročito Nemce. A putem između njiva prolaze žene sa detetom na grudima. Vašu gostoljubivost on smatra vašom urođenom slabošću.

čas svi. Još koji trenutak i biće samo kao misao o njoj. Odnekud pesma. Modra površina mirnog mora prima brzo boju večeri. čas pojedinačno. i slušajući teško razumljiv zvuk njihove pesme. koji se pouzdaje u svoju snagu i veštinu i ne zazire od opasnosti. tu se dešavaju neočekivane promene i neverovatni prizori koje samo on vidi i nad kojima nema vlasti. sačinjen od nedogledne pučine mora i nebeskih vedrina. a u neskladu sa stvarnošću koja ih okružuje.) Poznato je da je Drina opasna i podmukla reka u kojoj se često i dobri plivači dave. To je svetla pustinja i svim mogućnostima bogata praznina. Jednolični šum otančale reke tekao je kao stalna zvučna osnova i pesme i svirke. bez broda na vidiku. 540 Gledajući lepotu njihove mladosti. Bela lađa naglo nestaje. Bili su lako odeveni i svi preplanuli od sunca. ako treba. na smenu. jer se rađaju i umiru u istom trenu.« Mislim da ih poznajem dosta dobro. željni novosti. a često i kad ne treba. Uzdržljivi su i nepoverljivi u srazmeri sa svojim slabostima. kao zategnut konopac tamnosafirne boje na kome njegova mašta izvodi svoje nevidljive i nečujne igre. na obali reke. kao vrstu duga prema strancu putniku. tako neve-rovatnu a tako stvarnu. i brza je. posle sjajnog i lepog dana. ali često pogrešna već u samom korenu. Za čoveka koji gleda. slabo razvijeni telesno i ne naročito spretni i okretni. Pomislio sam tada da smo svi mi koji smo mnogo pre njih došli na svet — ne stari nego mrtvi. to oni više drže do te svoje misli i umeju od nje da naprave osnov i smisao svoga postojanja. 541 . učinilo mi se da se dešava nešto neobično. bela lađa koja se naglo uda-Ijuje i sve više biva kao magla. tako da između njihovog postanka i nestanka nema ni najmanjeg razmaka i da vreme ne može između njih ubaciti svoju razornu klicu. teško objašnjiva zabuna. Pojavljuju se i nestaju u jed' H. Pevali su. a nisu istrajni ni dosledni u naporima. Rekla jednom Drina: »Da je meni namamiti i uhvatiti opreznog i plašljivog momka. i da je bliže području snova nego svetu naših stvarnih misli i doživljaja.* Kad se ispne na stenu. N. a da je ceo ovaj susret izuzetan slučaj. ja imam uvek u rukama. kao sećanje. To je osvet-Ijeni čudesni predeo. kao pramen dima bez vidljive vatre. Njihova misao izgleda originalna i smela. Slučajno sam se susreo sa grupom mladića i devo jaka. i ginu za nju. Ponavljali su nam često i ovu priču. pred sam zalazak sunca. Nas su u de-tinjstvu time plašili i opominjali nas da se čuvamo njenih brzaca i virova. a u dnu vidika velika. Za njega mi je lako. pa kao slutnja samo.ga uzima kao prirodnu stvar. i što je taj nesklad veći. čovek ima pred sobom polukružni otvor širokog morskog zaliva i ćelom njegovom dužinom oštru ivicu mora. a onog smelog. sve bez oblačka i talasa. 1964. To su ljudi živa duha. a na gitari ih je pratio mladić sa izrazom nerazumljivog mirnog zanosa na licu. skloni čulnim uživanjima svake vrste. da je sve ovo neki skok i poremećaj u prirodi.

kaže. Kad se obraća jednom od prisutnih. ali ognja raznovrsnog po svom poreklu i svojoj prirodi. ili bar da nešto izgleda u očima sagovornika. ima ženu i sina od šest godina. ali mogućnost ostaje da postoji i dalje. pod određenim uslovima. * kazati na nekom novom jeziku nešto potpuno novo i dotle nepoznato. oduvek. ali nije iščezla u njemu. 542 Sa prvim mrakom ušunjala se u mene misao o blizini nekog zla i nesreće. Nigde i ni u kom vidu. Priča kako je prošlog leta obišao rodni kraj i doneo. izgubila nepovratno. rodom iz jednog sela u Bosanskoj krajini. to je nevina varka naših čula. svakom pokretu i pogledu. koja je za vreme rata izgorela i porušena. Mnogostruka i bogata ličnost. Neobični zvuči oko mene (lepet ptičijih krila i ubrzan dah uzbuđene devojke) kao da nagoveštavaju njen dolazak. sa prvom svetlošću. ili će se čak i desiti nešto neobično. U Sokobanji. U tim prizorima sve je od ognja. jer ga pamtim i znam. ovog trena. samo teže i gore od toga. U stvari. Miran sam jutros i ja. ne traju i večni su. govorljiv i hvalisav kelner Bosanac. Brisano iz sveta mogućnosti. A Jelene nema. Ona postoji samo u nesmelom letu mojih želja. kad iskra čovekovog pogleda plane u dodiru sa vasionskim ognjem vidika koji zemlja i more prostiru pred nama. iznenada. tako da će na kraju sve biti sačuvano u poslednjoj. * Mirno letnje jutro. Ptice su odletele. razorni i ubilački — rat. I uvek izgleda kao da će sad. profesionalan prevodilac u jednoj međunarodnoj ustanovi. ali kao nešto što nit je bilo niti može biti. zajedno sa svojom iskrom. Te slike se ne pamte pojedinačno. otkad znam i pamtim sebe. sa ćelom svojom snagom i punim smislom. jedan kamen iz temelja roditeljske kuće. Iz rodnog sela su ga odveli nekad kao ratno siroče i otad živi ovde. iako ne bih umeo 543 . Odmah sam ga poznao. Zaboravljeno. A to je isto kao da ne postoji. U svitanje novog dana. jer osećam zadovoljstvo i olakšanje. neočekivana pomisao na Jelenu. devojčica zaboravila svoje uzbuđenje. Kaže da je zaliva svaki dan i da lepo napreduje.nom istom blesku. « Posle dugo vremena. nečovečni. Devojka iz Pakistana. dočekao me je tamni lik rata. jer svaka od njih prelazi u onu koja dolazi posle nje. ružno nalakćen. ugledao sam ovaploćenje te misli: na ivici mog vidika. To su slike koje nastaju u određenom trenutku. kao što se i sve ostalo brzo zaboravlja u njenim godinama. a ovo je jednostavan i trezven Krajišnik. ali sa velikom potrebom da nešto bude. ona se obraća svima i svakom. jer se večno menjaju i tako ne podleže zakonu opšteg umiranja. Ali. i sposobnog za hiljadu hiljada promena i preobražaja. Sve to podseća na Sopena i Slovačkog. Izgubljeno. i živeti i onda kad ugasne naše oko. Lice koje zrači svetlošću. i obnavlja se pri svakoj njenoj reci. čini mi se. ona to ne kaže i ne desi se ništa. Doneo je i jednu ružu koja je rasla pored te kuće u Krajini i posadio je ovde u bašti. Slepi. Ubrzo se ukazuje pustoš stvarnosti. Ta misao je potonula u snu koji me je savladao u toku noći. i pomešala se sa ostalim svetom. kao krvožedan pijanac.

kao i smisao ćutanja onih koje prividno miruju. a što će me. možda već sutra. ili bar naslutio. i zajedno potražiti drugo mesto. ispod starih drvenih vodenica. Jer — mislio sam dalje — nije isključeno da . ne prestaje da uporno i stalno traži svoje pravo mesto i poslednje ušće. Posle toga meni se sve više činilo da se ta želja i težnja može razabrati u šumovima i pokretima svih voda. da kroz sva vremena i sve daljine struji taj njihov šapat i dogovaranje o tome kako bi se jednog dana sve mogle dići i pokrenuti. A ja sam tada. brzala i romorila niz strminu dva potoka. zelenog brega. Onaj ko me je možda posmatrao na tim mla-dićkim šetnjama među potocima ispod zelenog brega ne bi lako pogodio šta sam ja tu gledao i slušao> i šta sve čuo i video. što me danas više ne boli. Tu su i onda. od srebrnih vodoskoka do ponornica koje sunca ne vide. ma gde bila i u ma kom obliku se javljala. Znam samo: bolelo me je nešto juče i noćas.' reći zašto ni zbog čega. bar tako mi se čini. kao dva mala slapa. Šumovi njihovih voda sudarali su se i mešali i tako trenutno stvarali zvučni haos koji je ipak završavao neočekivanom harmonijom njUiovog zajedničkog ušća dole u ravnici ispod nas. od moćnih vodopada i gnevnih bujica. govor voda u pokretu. pa do sitnih kapi koje nas zasipaju dok se brzo sklanjamo negde od kiše. Svetli čas svemoćnog. Tu sam u jednom trenutku pomislio da su sve vode ove naše planete Zemlje u stalnom dodiru i dosluhu među sobom. znam samo da je to bilo u ovom kraju. Činilo mi se da voda. spasonosnog zaborava. pri dnu strmog. ono koje prirodi vode najbolje odgovara. Ne bih mogao kazati kada se javila u meni ta pomisao. prvi put u životu shvatio. boleti ponovo.

I ta me misao nije nikad više napustila. pojuriti nekud u daljinu. svi bunari. potoci. tutnjem Ili jedva čujnim piskom i muklim uzdahom ili oštrim rezanjem govorila o tome da se ne oseća na svom mestu i da bi. Ide ivičnjakom trotoara. Godine su prolazile. izgubi se povremeno. Vrativši se kući. Kod Pelivanove radnje. u kapima rose na nepokošenim bosanskim livadama. jazovi i vodovodi mogli jednog dana. pravo prema m. plaveći prostranstva. ako se za to stvore ušlo vi. i ja sam mogao da ga čujem ili naslutim svuda i u svim prilikama.bi sve oko nas što se zove voda. Svuda je voda svojim nemuštim jezikom. i ne da se odagnati ni objasniti. jezera. kao da je iz zemlje nikao — Jelenkić. I ame. reke i 544 rečice. ili u kratko-vekim baricama i lokvama koje ostaju posle letnjeg pljuska i izazovno blešte na trgovima primorskih mesta. iz vodovodnih cevi i dotrajalih slavina jevtinih hotela po gradovima Evrope i sveta. ka svom zajedničkom ušću. kao ni laka jeza koja je uvek prati. sve česme. cviljenjem. i što čini sastavn i deo i našeg života: svi izvori. bled i zadihan. on mi se javljao iz uličnih slivnika i limenih oluka za vreme pljuska. svoja korita i ležišta i. Slavuj govori uzbuđeno: — Idem Knez-Mihailovom. potpuno napustiti svoje tokove. u noćnim satima mojih nesanica. krenula dalje. kad bi samo mogla. rđa. ali se javlja ponovo.eni. ali isto tako nikad nije prestala da se u meni javlja misao o tome da takva težnja negde postoji i da ja s vremena na vreme mogu da je razaberem u svakoj vodi i svakom njenom glasu i pokretu S vremenom kao da se još izoštrio moj siua za taj govor vode. gonjeni silnom težnjom. a nikad se ti nagoveštaji nisu obistinili i nikad nisu vode napustile svoje položaje. da S5 — Znakovi pored p'rta 545 .

tišine. pa ma to bili najskromnija i naj-neuglednija stvar. Na jednom uskom prolazu. po zanimanju noćni čuvar maga-cina. iz nje se nije izvijao dim. kao uplašen zec. pretrčavao brisan prostor između dve barikade. Poštar nije zalazio u nju. Olovno poslepodne kišovitog letnjeg dana prelazi u sumr^. —Pravo bi bilo da mi dragi bog da koju godinu života u penziji — kaže. kao i mnoge nosti i njihovi složeni i raznovrsni odnosi. ja samo oborim pogled. »Kuća bez odziva«. Ta kuća nije davala znake života. Ali. Zauvek! Bolje mu je da ga Bog s neba prezre. » ■■ To bi mogao biti natpis na nadgrobnom spomeniku nesnalažljivog čoveka koji je poginuo negde na ivici jedne revolucije. i to onako krvnički.me pogleda. a ono »bez odziva« nisu bile zvučne reci njihovog jezika koje obično zveče i ječe. dignut pucnjavom sa loga. i on vidi da ga vidim. Telefon nije odgovarao na poziv. I ko da mu ga podigne? Velika studen ledenih predela na dalekom Se-veru. da prođem! '. » Avetinjski sed i iznuren čovek u bosanskoj rudarskoj varošici. svašta pomalo. traži da uzme posečeno stablo. —Sta ćeš raditi u tim godinama? i — Ih. kako samo ja umem: ne gledam ga a vidim ga. Retki posetioci su se posle uzaludnog zvonjenja vraćali ispred zatvorenih vrata. nego su siktale i širile osećanje zebnje i nelagodnosti.* „. kad ga je već platio i preplatio visokom globom. Sad odlazi u penziju i razgovara o tome sa mlađim radnicima u kafani. u trenutku kad je. Oluje. a to znači da je na putu koji vodi 35* 546 547 . bez drugog ukrasa do onog koji ponekad naše oči mogu da daju svemu što vide oko sebe. ličnost ili predeo. Ali. a najviše spavati. :— Prođite. Navršio je sedamdesetu godinu. neoprezno i zbunjeno. ni ptičji cvrkut ni lavež psa. međuvremena. Seljak koji je bespravno posekao jelovo stablo kažnjen je zbog toga visokom novčanom kaznom. dok u sebi mislim: đubre! A koga ja tako prezrem. i s pravom.-« » mart 1974. taj je gotov. on nema ni spomenika ni natpisa. Bezimeni predeo bez sjaja. nije se javljao ni zračak svetlosti. »Poginuo je ne samo bez slave i sjaja nego. teška i mučna kao jezik koji ne razumete. . ni čuo ljudski glas ni zvuk nevine muzike. lič- U okolini Tutina. može se slobodno kazati. tako su je nazvali susedi. i bez potrebe i smisla. Ima neke pravde i za one koji pogriješe. ■— Pravo je da ga uzmem.

Ce-deći peškir. dovikuje mu neverovatne pogrde. Kraj toga korita 548 . ono tanje i sitnije. povorka. Teško mu je da veruje u postojanje ove povorke u kojoj i sam učestvuje. i kameno korito. njima treba muzika da bi mogli da razgovaraju. ali čovek veruje da sve to nije tako. ali im njihova preterana ekspanzivnost ne da da je mirno slušaju. u kojoj ćemo se na kraju puta naći i probuditi. Između ostaloga.u predele mraka. tankom maramom. mora da postoji. Ej! Spanci vole muziku. Ženina lepota brzo prolazi — vajka se dobričina. koji »radi« dobro i sa dosta stila i smelosti. jer sve što u čoveku ima od čoveka i čove-kovog reda i razuma to želi. tu žene. Upravo. Bez određenog osnova. ali razgovetno: Nejđi. Ostaje ti žena. Platićemo za te bedela! i Posmatra. Sve živo oseća njegov nerazumljivi pritisak od kojeg se teško diše i sa strepnjom očekuje dalji hod neumitnog vremena. a sve misli da negde iznad ili iza prizora koji mu se ukazuje postoji. sa kosom povezanom šarenom. ona peva ne glasno. 549 Pri svom vrhu. To mu je mana. Lice joj šija na jutarnjem suncu. propi-raju rublje. —Bože moj. da ne bi smelo ostati. i to ne od danas nego odavno. ali ni jednog trenutka ne ostavlja kod gledaoca utisak opasnosti ili nekog rizika. samo san. vidi i čuje. niz ružnih snova. više ljudska. visokog i snažnog torera. na kamenoj ploči. Prva je sa jednom lulom i drvenim koritom. drukčijim mislima i postupcima. a manje zverska i bezumna. izgledaju luđi za njom. snažna devojka u svetlim dimijama. gleda i sluša oko sebe šta se radi i govori. —Pa dobro. koje snivamo na dugom putovanju u jednu posve drugu i drukčiju stvarnost. Pekuša ulica se širi i stvara strm i kaldrmisan trg sa dve česme bistre i hladne planinske vode. da je sve ovo. ali mirnija i čistija. neki drugi svet sa drugim ljudima. bez prava. * »Domina mucho. Lepota prođe. Aragon-ca. u protivnosti sa svim što se zna. sa svim ovim odlascima i dolascima. u noć bez sna. rukavi zasukani do lakata. budalo. Sve mu nešto govori da će se mrka pozadina od istrganog bosanskog predela najednom osvetliti iznutra i razgaliti i da će se na tom parčetu pave-drine ukazati druga. uzburkana i nesavršena i ona. nego moraju da učestvuju u njoj.. Tu seljaci u prolazu napajaju konje i čobani stoku. brate. nada se tome i veruje da ne može ostati na ovome. To je ujedno jedan od mnogobrojnih primera koliko ima osećanja mere i urođene plemenitosti u španskoj rasi. Tu se ceo taj kraj snabdeva vodom.« kažu sa negodovanjem Spanci za Vilatu. lepa žena! Kao da mi je to nešto.. Moraće se tako nešto desiti. * Kad publika grdi pikadora što je nepropisno ranio bika. stvarna. a druga ima dve lule iz kojih izbijaju dva jaka mlaza. u soldate. jedan mladić viče iz sve snage: — Senor animal! Senor animal! (Gospodine životinjo!) Jedan obešenjak nagovara nekog dobričinu da se ženi i hvali mu naročito udavačinu lepotu.

jula 1929. na kasti-Ijanskom nebu koje ima neku tamniju i nežniju mo-drinu nego nebo ostalih južnih zemalja. g. iz kafane. čim prestane muzika. A čim muzika opet otpočne. program se završava. U Madridu koji nije bogat lepotama ima jedan mali trg Plaža de Lealtad. a nedeljom posle podne oblače se po poslednjoj modi.u madridskim bioskopima. * Po svima madridskim kafanama vrve čistači obuće. kao simbol. i svojim protestima samo povećava haos glasova. jednostavne i skladne. u subotu 27. ovećem i španskim šalovima. To je jedan polukrug zgrada. ili se gura oko šatra. iz restorana. Publika protestu je. ili i jedno i drugo. — Sve to. na sličnoj uzvisini kao što je Plaža de Lealtad. Žene su u većini bez šešira. pod otvorenim nebom. I vrlo često uspevaju. Te dve zgrade. Upravo. one zatvaraju samo prvo polje vidika. počinje oko 11 sati da se sakuplja svet. To su većinom mladi ljudi odvratna i nečista izgleda. Igra Custodia Romero. diže se ogromni Hotel Palas na koji se nastavljaju Banco Aleman i Banco de Espafia. to se iznad njih vide vrhovi svih crkava i palata koje su u centru varoši. publika koja se dotle smejala i razgovarala (Spanac nije nikad sam!). lunjajući sa svojim alatom od stola do stola. Svet se okuplja oko muzika i igra. Ovaj polukrug zatvara. a koji je večeras naročito iskićen fenjerima. u prečniku. prilaze svakom gostu sasvim blizu i grubim glasom. počinje oko 11 i po sati program. otima za stolove i stolice. A u isto vreme dok se odigrava program na pozornici. U pozorištu. Samo u Parizu i Krakovu video sam slične trgove. Žive obično sa prostitutkama i od njih. 550 U svežini parka koji se inače zatvara noću. pred veče. jer kako se teren iza njih diže. Vrlo često su policijski špijuni ili posrednici u skrovitim i nečistim poslovima. u parku Retiro. koji počinje Berzom a završava Hotel Ricom. Prve glumice prodaju vruće tanke kolače koji se zovu churos ili toče anda- 551 . i sa mladim mesecom koji je ovde naročito svečan i tajanstven. neučtivim pogledom pitaju: — Limpiam (Da čistimo?) i pri tom drsko pokazuju na vaše cipele. oni nastavljaju svoje vesele razgovore. Sredina polukruga ispunjena je malim gustim parkom od pinija i drugih drveta tamnog i dubokog zelenila. novih i bez naročite lepote i zanimljivosti. dostojno zatvaraju ovakav vidik. mnoge sa visokim češljem u kosi. Verbena por el Montepio đel Sinđicato de los actores. Konačno. jer ne čuje šta se govori i peva na pozornici. Usred parka se diže visok obelisk od crvenog kamena. Tako hoće da sugerišu gostima da im obuća nije čista i da im nametnu svoje usluge. široka i lepa avenia Prado. koji svojim položajem i izgledom spada među najlepše što sam video hodajući po svetu. ogrnute vezenim mantonima. iz podignutih šatra sviraju tri vojne muzike i dva automatska klavira. odmah počne da lupa nestrpljivo nogama i da viče: — Mušica! Maestro! Mušica! i da pravi glasne i duhovite primedbe na račun dirigenta i svirača. pije i jede. Scene iz opereta i komedija. a iza nje. Pevanje.

i vama izgleda jasno kao dan da se samo još o toj ženi može voditi računa. Dok nju ne zameni neka treća. Osmej-cima. odjednom se pokaže neki novi. zora nije više daleko. Ljuljaške i ringlšpili. Pola riba. Kažem joj: — Mnogo sam pića popio i mnogo kafana video. Kad ugledate savršenu ženu sa smeškom drago-cene lutke. vitkija. ali odjednom se pojavi druga. Služi nas lepa i mlada glumica koja bi po izgledu mogla biti i Ruskinja. i želja za snom. lepša. lepotice. sa potpuno suprotnim efektima. Kod mnoge od tih žena. Svetina beži i vrišti kao da je goni pravi bik 553 . Međutim. jedva im se čuje praskanje. sa decom koja se hvataju za skutove majkama. Vašarske boje i vašarska vika kao svuda u svetu. avgusta 1929. neki drevni izahelino koji prelazi već sto godina od majke na kćer (beo vez na beloj svili koja je s vremenom dobila boju slonovače). u predgrađu Madrida Quatro Caminos.lusku rakiju. iznad toga oblaka prašine. Ona zvecka novcem u torbici koja joj visi o struku i kaže mi sa ceremonioznim poklonom. glumice ih strelovitom brzinom vraćaju kao svetle lopte koje izazivaju nove eksplozije smeha. samo neuredniju i manje radinu. Na toj terasi igra se desetak komedija i nekoliko melodrama u isti mah. Javlja se svežina zore. dok primaju novac ili dodaju lozove. zelen i žut. umor. I sve se to lepi jedno za drugo. Dockan počinje lutrija. Guši i peče u grlu oštar miris zejtina u kome se peku churos. ali izgleda kao da mnogo krije i mnogo obećava. Pijemo sidru. prodaju lozove iza jedne balustrade. njihovo držanje je manje prirodno nego kad su na pozornici. Šatre sa gađanjem u figure. Kad mislite da ste videli najzanimljiviji šal. Ali kad se čovek dobro zagleda. To je naličje one verbene u Retiro. manzanillu. Jer. Četiri mladića trčećim korakom nose drvenog bika na čijim su leđima zapaljene naročite raketle koje se okreću i bacaju oko sebe pljusak od crvenih i srebrnih var-nica. Pri tome. Verhena. pola žena. crven. sa žarkim pogledom koji ništa ne kazuje. I svi govore i viču u isti mah. 552 Padaju šale iz publike. jednu vrstu jabukovca koji se prodaje u flašama od šampanjca. u subotu 3. kolači koje narod žvaće ćelu noć. iznad nas. One ih nose i uvijaju se u njih sa gracijom kakve nigde nema. bacanjem drvenih prstenova na grliće flaša. kao pred oluju. Brda od lubenica. sve lepši i skupoceniji. Neke jev-tine raketle cepaju nebo. sa zelenim očima u preplanulom licu. sirovu i iskonsku kao mravinjak. osvetljena jarkim lampama. posve ozbiljno: — Veliko vam hvala. U jednom trenutku u narodu nastaje frenetična vriska i trka koja liči na paniku. ali me ovako lepa krčmarica nije nikad još služila. kao da je sve cveće i voće Valencije preslikano na njemu. sa decom u naručju. Sva su čula zamorena. Pojavljuju se sve novi mantoni na ženama. I gore. izbije odjednom i nehotice na površinu ono nešto hladno i bezočno što glumice redovno kriju u sebi. vi se resite da je ne puštate iz vida. vidi se u visini vedro noćno nebo sa letnjim zvezdama. dozivanjem ili jedva primetnom koketerijom. bez mnogo izgleda da jedno drugo čuje i razume. Sve to gamiže. svaka od njih nastoji da proda što više. Prve mađriđske glumice. Vazduh je pun prašine koja oko bezbrojnih sijalica stvara uzvitlanu atmosferu. tome treba dodati gužvu španske svetine. proricanjem sudbine. sa bezbrojnom decom na sve strane.

kratko i krto. U jednom trenutku. Svak čini što može. Dan je bio tako lep. Martovski dan. izgleda vam da bi se na njemu. do nekih predela gde je vreme Isto ovako lepo. Vidim ga samo još kao tačku koja se kreće. Muškarci teški i ozbiljni.^ Kako da budu čisti. a vraćaju se potpuno prazni. moglo otploviti daleko. sa velikim rogovima od tvrde hartije kroz koju proviruje žica. na primer. sa skupim nakitom. možete tu nelepu naviku posmatrati svuda. žene fine i negovane. juri što ga noge nose. Gledaju vas kao čoveka koji je bolestan ili ne zna šta radi. Ali šta mari! Za njega je glavno da se kreće najvećom mogućnom brzinom. oko 1 sat posle pola noći. i odlaze. on izvesno ne razume kako živ čovek može da napusti u najlepšem trenutku. Uznemireno sivo more. Polegla u kamenjaru.) Samo što ova švedska mladež čini to sa više uzdržljivosti i manje žestine. duva vlažno i ćudljivo jugo. Svečana predstava u pozorištu. sav olinjao i pohaban. Tako nekoliko sekunda. i produžuju vreme slobode i »nerada«. kucne sitno. dok se na kolima smešno klati drven bik. da bi se na njemu moglo. nečistoće. pa onda zaostaje nemoćno. otploviti daleko. Svečani. negde gde je vreme isto ovako lepo. kad se kupaju u zagađenoj vodi. lake u lakom belom tilu. Teško krče put kroz svetinu. ali trajno. ovde je broj onih koji te travnjake neguju i zalivaju znatno veći nego u nas. I bivaju sve manje čisti. Tramvaji neprestano dovlače nov svet iz varoši. nazivaju raznim imenima. kao na vazdušnoj lađi. I iščezava. svež 1 sunčan dan. a danas je osvanuo lep. Verovatno misao iz 1921. (U Beogradu. u otvorenom tornjiću nad njenim ulazom oglasi se ponekad zvono. Gledao sam ih i slušao pre početka predstave. oblik ili položaj. ali trajno. i ono što skinu sa sebe peru u prljavštini? Oni u stvari ne mogu nikako da se odvoje od svoje ' Varijanta (Sveske — Odvojeni listovi) glasi: Sve do JuCe bilo je mrgodno 1 kišovito vreme. mladići natovare bika na kola u koja je upregnut mršav konj. kao na čudesnoj vazduS-noj lađi. A osim toga. dobro hranjeni i raskošno odeveni. I kad vas onaj svet ugleda u tim praznim kolima koja napuštaju Quatro Caminos.i prži istinska vatra. samo joj menjaju izgled. postojano. kad je u muzici vladao pianissimo i kad je ceo balet igrao samo talasastim pokretimia ruku i glave. Mlad i pust.' Pored brzog voza trči drumom seoski pas. a u glasu mu se sudaraju i mešaju jauk mora i gluva tišina krša. Suše je i kvase. čas šumna i raskošna. dve žene i dva čoveka. Žene sa osmejkom kao u snu. ovu lepotu i sreću od verbene. ' U »Crnoj knjizi« označena godina 1921. Pozadi mene sede neki bogati Jevreji. štede napor. svež i sunčan. * I ovde mladići i devojke (ne svi) vole malo da »očepe« travnjake na skverovima i u parkovima. čas tiha i svečana. drevna zavetna crkvica. prenose s jednog mesta na drugo. Kad se raketle ispraskaju i do-gore. Muzika. zakašlja se jedna od onih otmenih Jevrejki iza mene. Balet. tužnim 555 554 m . i da tako skraćuju sebi put.

Tada osetih kao da i sam putujem ka tome moru tišine koje me očekuje na dnu strme ravni niz koju klizim lagano ali nezadržljivo. ispunjen sam njim i ponavljam ga u sebi. U mom detinjstvu živeo je u našoj varoši. otvori preda mnom jednu sasvim drugu pozornicu. žustra i pomamna. Ja sam veoma lako ranjiv. Nagonski zaželeh da se uhvatim za nešto. kad reka splasne. I sve je isto. poljski Jevrejin po imenu Jankil Gutenplan. u isto vreme blag i težak. Bolno mi je bilo odreći se radosti koje dozivaju spolja. jača matica i zuji kao zategnuta žica. Ta ruka sa malko raširenim prstima. kao zaboravljena melodija koje se čovek odjednom živo i jasno seti. Vrbe ispod mene poplavljene. 1951. pojavljuje se između njih kao neki glavni dokaz. da svi zajedno tonemo. sa nekoliko krajcara stisnutih u dečijoj šaci. Bi tada al docnlje. polagano a stalno. ptice i sad se više ne sećam kakve sve slasti i lepote zemaljske. neće na ovom mestu biti ni vodene matice ni ovoga zvuka. nestaje i nestaće brzo u moru tišine koje se nalazi na protivnoj strani mora zvukova. U tom sobičku ležala je u bedi i prnjama majka starog Jankila i tu umirala godinama. težaci. jesenje. » oktobar. kao kantiner i bakalin. Krupan čovek sa širokom bradom. Taj zvuk vode slušam dugo. To je proletnja voda. naročito oni koji rade sasvim teške poslove. nebom i oblacima. Ali sa užasom uviđam da to ne klizim samo ja. Samo svaki čas stavljaju između sebe i sabesednika svoju veliku crnu ruku. voda im je do pasa. birajući pomorandže. 656 . « Ljudi iz naroda. da ceo vidljivi i glasni 557 Nikad čovek da se izleči i oslobodi detinjstva. Sveske) đođato: Nucad.sirotinjskim kašljem. Iz tog davnašnjeg sećanja trgnuli su me poslednji akordi orkestra i aplauz svuda oko mene. mutna. čuo sam iz malog sobička pored radnje isti ovakav krt i kratak kašalj koji je kvario zlatnu. Napolju je sunce. na samoj ivici obale koja se strmo ruši. On je jedini u našoj varošici držao pomorandže i nemačke bombone. Zvuk u prirodi. nego i obala i reka i ceo vidik sa bregovima. Na mestu gde se odbija od obale i gusto posađenih vrba stvara se nova.^ > u Crno] knjizi (v. I kad god sam ušao u njegov dućan. a preda mnom je zadatak. a način na koji se to dvoje miri i dovodi u skladnu celinu ja nisam mogao da sagledam i shvatim. čitao sam priču o de-čaku koji je morao da završava zadatak dok su ga spolja dozivali i mamili sunce. sa podlanicom okrenutom naviše. Sutra već. nosači. da se oduprem ćelom snagom ispruženog tela. Sećam se da je to za mene bila bolna i svirepa priča. ono najdraže. Kad mi je bilo devet godina. raskošnu viziju koju su preda mnom otvarale pomorandže iz korpe.* Sad mi je šezdeseta godina. pored kasarne. mornari. čas jednu čas drugu. uzbuđen. I u isto vreme mislim: taj zvuk koji mi je odmah postao drag i prisan. razgovaraju medu sobom sa malo reci i još manje pokreta. I taj jevrejski kašalj. ali besmrtan glavni — kaže * junak. Ležim pored reke. ali bolno i ne završiti zadatak. opterećen velikom porodicom.

i ja sam mu okrenuo leda. Pretposlednja stranica sveske u koju ovo be^ ležim. Zdravo. koja nećeš nikad više nikom živu svanuti! 559 . I ne žalite. mnoga shvatanja koja svoje poreklo vuku neposredno iz srednjeg veka. nego na divnim licima koja prolaze pored mene. treba zaboraviti. da se gasi. * Sta ti koristi saznanje da postoje beskrajna vaz-dušna prostranstva kad je tvoj dušnik zapaljen i tako tesan da ne možeš da udahneš koliko ti treba i kad ti svi napori da to učiniš zadaju bol. Na krv nisam ni jednog jedinog trenutka pomislio. čini mi se. zagledao sam se u malu skazaljku koja pokazuje sekunde. Ali tada mi se javi odjednom ova misao: dok sam ja uspeo da utvrdim da časovnik ne stoji. Posegnuo sam za malim časovnikom koji se nalazio na stočiću pored kreveta i gledao sam u njega jedan trenutak kao u jedinu sliku sveta. kao sve voljeno i znano. Ja ne žalim. A kad se. ^ njoj. i to poređenje u meni javilo. kad čovek živi dobar deo dana nag. Tako živiš i umireš gušeći se. Prineo sam ga uhu. naročito ako su katolici. treptava reka jarkocrvenog vina. pomislio sam da je možda mnogo kasnije i da časovnik stoji. prošla su tri-četiri sekunda i to su dragoceni i nepovratni sekundi moga života koji će mi možda nekad trebati kao spas. ne na mom licu. i da i ovaj zvuk vode. Ali ovako leti. jer brzo dogo-reva. javlja se i muči nas iluzija o prisustvu bezbrojnih tela. shvatio sam. To je osme jak. Pretposlednju stranicu posvećujem sreći i radosti. Zima donosi iluzije usamljenosti i oskudice. * Uzdah pred prvim zrakom blede svetlosti na nevidljivom zidu. koji nestaje. * Svako doba godine ima svoje iluzije. a nikad ne daju dovoljno vazduha. Bosanci primaju u sebe. Probudio sam se sa osećajem da je vrlo dockan i da sam nešto prespavao i propustio. i potpuno se uverio u njegovu večitu tačnost. u samo svitanje. bliskih a nedokučivih. donose vrtoglavicu i užasan strah. Časovnik je pokazivao nešto preko devet sati. ali nisam mogao razabrati zvuka. Homerovo poređenje »kao vino crveno more-«. Tih i blag. Sredinom Kvarnerskog zaliva tekla je široka. nešto docnije. i tada sam video da se skazaljka kreće i prema tome da časovnik radi. zoro. Ali. ali nespokojan čovek. jedna vrsta čulne želje koju ništa ne može ugasiti. mirni sjaj. Želim vam svima da prođete kroz taj osmejak kao kroz dugu koja se vidi samo kad čovek nije u 558 Jutros rano. sačekao sam trenutak-dva. dodajte ga odmah drugom. Još u nesnalaženju i zabuni. Još u naše vreme. Da bih se uverio. ceo veličanstveni prizor izgubio je svoj smisao. na suncu i vodi.svet tone.

kao što se pale svetiljke u nekim alejama. opet je čitav jedan svet između mene i sna i spavanja. nekako bez poleta. Ali večeras. da dolazi i da će doći i da mu neću odoleti. što jeste i što još može biti. negde oko 6 sati posle podne. Ne dolazi i neće doći. Sine sole sileo} • Andrićev prevod: Bez sunca ne i'adim. To je bio munjevito zaustavljen život. dobronamerno i diskretno. večeras to nije radost iz nepoznatog izvora.« Ja sam kao sunčani časovnik. Ne znam zašto pogledam na sat. ne veselom kraju. C. da se vreme ne može vratiti. i znamo to i vidimo. i nesigurna zaštita. još za dana. Opet je jedanaest sati noću. kakav i odakle. Sedim pokraj raspremljene postelje. kad je mutno i oblačno vreme — ne vredim ništa. dok je nisam poklonio dečaku iz susedstva. Tu je stajala godinama. Sedim kao čovek koji očekuje udarac. a da se svest o tome ne da zbrisati ni za trenutak ukloniti. jedna po jedna. Vrsta pakla. preko svega i iznad svega širi se ta neočekivana radost — sjaj iz nepoznatog izvora — kao snaga koja postoji po sebi. Tu je samo 36 — Znakovi pored puta 560 561 . kljun joj je bio otvoren. me teši. kad sam ga malo jače otvorio. More je neverno tle. U maju mesecu. Nemogućno je da dođe. da je stvar izgubljena. Nezdrava iluzija. * Oko jedanaest sati u noći. I sad gore sve i rasipaju sjaj. planuše u meni neke radosne svetlosti. ptica je bila u poslednjim trzajima. a lađa na moru privremena. već pred spavanje. Kad sam joj prišao. za nevolju kuća. Od te nemogućnosti sačinjen je sav moj današnji život i svet. video sam da je ubijenom drozdu u ustima zastala smrekova boba koju je u tom trenutku hteo da proguta. i kaže: »Uvek je najbolje onako kako jeste.* u novom obliku. ali sa pola glasa i ne celim notama. iz njega je tekla krvava pena. redom. ubio drozda skrivenog u grmu smreke. Po tome podsećaju na muzikante u bašti obližnjeg hotela koji u to doba dana. staro i dobro poznato osećanje u trenutku buđenja: da je dockan. Ništa se nije promenilo. ali znam da ga oduvek očekujem. lutajući šumarcima sa puškom-ptičarkom o ramenu. nego moja stara i crna strepnja i osećanje bezizlaznosti. to ne bih mogao tačno kazati. Druga noć. Istog dana zatvorio sam svoju zlosrećnu pušku u orman. prigušeno uvežbavaju »komad« koji će večeras prvi put svirati pred hotelskim gostima. javljaju se u gustom zelenilu oko gradića neki raštrkani i bojažljivi slavuji. suvo i zanatski. bez veze sa svim što je bilo. markirajući samo. da je poslednji voz otišao. Jednom sam u detinjstvu. Ali. Pri kraju smo života. S.

slušam i ja. ali ja ne mogu da se maknem s mesta i. Lice prijatno nepravilno. toplim glasom opšte stvari. ali ta reč ne pada. usporeno i — teatralno. I nije je do kraja života izgovorio.. i onda se resili da naprave šta bilo. * Na koncertu. nego nešto drugo. i kako je . Noć. U očima uvek malko osmejka. 36* * Bele kože. umnu reč zbog koje će i njemu i onima koji su oko njega odjednom i za vazda biti lakše i prijatnije. Predstava je ostavila dubok utisak na gledaoce i svi oni govore samo o njoj. To bi trebalo kazati kao pesmu koja bi ostala posle svega i umesto svega. naslonjen na sto. to jest u prošlosti. Slaba svetlost nekog fenjera. Daje se Sekspirov »Tit Andronik«. I tu ste stali. samo tu reč. svestan sebe i svega oko sebe. Okrenut leđima. do broja svoga sedišta u koncertnoj dvorani. Ostao sam kraj garderobe na prvoj galeriji i. Bio bih zaista potpun i pravi mrtvac da prošlost ne postoji. I evo — napravili učitelja K. Ne okrećem glave. Priča sve redom kao istinsku porodičnu dramu. Kao var-nice promiču pahulje snega. ali se ne mičem s mesta.. iako se pravim da čitam program. i u pustinji mog punog saznanja da ona ne dolazi. (Tako ptica beži od čoveka. ali ubrzo su tonovi muzike počeli da me odvode iz moje sadašnje stvarnosti. moram da ga slušam. * U Narodnom pozorištu. Sve se oko mene pretvorilo u nepoznatu raskrsnicu na izlazu iz grada. a njena starija drugarica je isto tako sluša. neki napor. običnim recima. ne izgovara nikako. da ne može. A u isto vreme razmišljam o upo-rednom postojanju mnogih i različitih svetova.još u prošlosti. sad. a ništa. da neće nikada doći. Mučno je. Nekoliko prvih taktova sam slušao i čuo kao ja koji sam. Za vreme odmora sva je publika dole u foajeu. Kako je knez oterao kćerku što je volela čoveka koji ne odgovara njenom poreklu i društvenom položaju i kako je. kao jedva pri-metljiv grč. slušam kako tiho razgovaraju dve garderoberke. Vi to zaključujete iz činjenice što vas izbegavam i sklanjam se kad god mogu. tiho. sav pretrnuo od studeni. iako sve jasnije čujem kako iza mene neko jeca. Engleska trupa. Hladno je. Dovoljno vam je bilo da to objasnite mojom plašljivošću. I to jecanje utoliko je strasnije što je lišeno ubedljivosti i onog dostojanstva koje ima svaka istinska i velika žalost. A u tom grešite. retke i sitne od žestine velike studeni. a oko usta stalno se javlja. Mlađa priča starijoj sadržinu poslednje sveske petparačkog romana »Crni gusar«. Covek govori dubokim. Kao da su u radionici gde se ljudi prave počeli da mese ne učitelja K. Izgleda tako: sada će. Možda i jesam. 562 563 . Jedino. Tako živim na ivici nepostojanja. * Vi tvrdite da sam plašljiv. možda je to bar delimično tačno. Čudno izgleda taj učitelj K. Počela je simfonija. koju sve nagoveštava i svak očekuje. uvek nekoliko koraka dalje!) A niste se nikad upitali zašto je tako. pa stvar nije uspela. Izgleda kao da će sad izgovoriti neku naročitu. od koje odudaraju crna kosa i crne oči. sabrano i ozbiljno.

sve dok ne dobije iz nje »ne« koje mu treba. kad mu to zatreba. Goveče. a zatim je. da ne čuješ šta sve govore po raskršćima veštice. stavljao u pokret svoju veštinu i počinjao da tu reč čepa na dvoje. (Tolika i tako vesta nije bila njegova veština!) Zbog toga je na sva pitanja uvek odgovarao sa »da«. 4. da rastavi na dva sloga i stvori tako dve reci koje su u suprotnosti jedna s drugom i koje se pobijaju međusobno. On je bio tako vest i lukav da je i najjednostavniju ljudsku reč »da« umeo. i budi gluv. ako bi se predomislio. Ali to isto nije mogao da učini i sa rečju »ne«. NESANICA S64 . na pozorišnom programu. budi pametan.Zabeleženo za vreme predstave Magheta.

odlazi iz njega kao bestijalan šlep strah i neopisiv užas. bez mogućnosti sećanja. 567 . Uvijam se u pokrivač. u duboku odvratnost — i razbiju se i razveju u sudaru sa bezmernom silom. niko. a negde pod krovom šišti. mrse i dodiruju. snaga i smisao. kao dete u snu. Plinius Sec. neizvesnosti i tegoba. Posle jedne teške nesanice.Et tamen vitae haec tempus annumeratur C. u gnev. bez svedoka i bez traga. to se vreme računa u život) Peti dan kako duva košava. ali čujno. naravno. cvili i s vremena na vreme fijuče i jeca kao veštačka oluja na palanačkim pozornicama. poslednje snage u čoveku pretvore se u strah. sa predosećanjem patnje bez imena i granica. Strašan vetar. ne javlja se. Sad mislim da znam kako se umire. (Pa ipak. Tako ono što je došlo u život kao nada. i ništa drugo do to dvoje. Telefonske žice se povijaju. I to bez cilja i smisla. u petom činu. lagano. Kad dignem sliišalicu. šlep i bezuman. kad ubijaju glavnog junaka. trese prozorima i oseća se u sobi kao nečiji stalan i hladan dah. Kao dostojan završetak svih mučenja. ili bar slutnja smisla. tako da zvonce u telefonu podrhtava i kucka i zagrcava se.

a sa osećanjem da je ceo svet i sve do Boga moj dužnik. I pomisao da neću nikad naći sna.* Ja znam da niko ne meri dužinu naših nesanica ni noćnih drhtanja. opuštenih mišića. a moja muka biva veća. na pravdi boga napadnut i izranjen čovek. nemih usta. Kroz otvoren prozor dopirao je studen noćni vazduh. kreću se mnogo brže. Probudilo me moje rođeno jecanje. tih i lelujav. zbog svojih i tuđih nedaća. porugom ili zaboravom. probudi me moja nesanica. krećem se. samo što je meni potreban veći napor. a ostavljeno mesto ustupe drugom. neumoljivo polagano. Nikakav vašar. ni pravog mesta u svetu. Ali satn spavao kao što spava. zadrhte još jednom od udarca koji sam im nekad zadao. i da je u tome sva moja nesigurna i kratkotrajna veličina. posrćući u sebi od umora minule noći i strepeći od pomisli na noć koja dolazi. radim i govorim. obasjani. I kad bi u ovakvim noćima čovek mogao bar za trenutak ostati sam. ali ne odmiče beskrajna povorka onih koje sam uvredio. strah i nesnalaženje. 569 568 . jer je ljubav strašna snaga koja nikad i nigde ne gubi svoju moć. Oni na čiju ljubav sam odgovorio sebičnim čutanjem. moje bdenje gubi ime nesanice i ja se svrstavam sa ostalim ljudima i držim korak sa njima. neprestane i stalne patnje i u samom kratkom snu. kad prođu ispred mene. naiđe odjednom veliko olakšanje od same činjenice da bol ne može više da pritiče. koji znače stvarni bol i konačnu smrt. Ali ne. pod oštrom svetlošću savesti i sećanja. strašni osmejak od kojeg njima nije lakše. koja briše noćne misli. Tu vrvi i gamiže ceo jedan narod. i tada zaspim sa mislima na livade ili neka nasrnejana lica. ni odmora. I tako. — Tek sa svetlošću dana. Najposle jedna noć kad sam ne samo zasp»o nego i spavao. Pa ipak. nijedna crkva. sklopljenih očiju. Jedni prolaze. nijedno pozorište nisu tako živi i mnogoljudni kao ti mračni sati u kojima bi trebalo spavati. bežeći pred zimom. pored druma. pre-zreo. Bol. Ako nekom srećom zaspim odmah. Znam da za to nema mere ni računa i da čovek još najmanje glupo radi kad se sakriva i kad pokopava svoje najosnovnije bojazni i guta svoje gorčine jednu za drugom. Ćulo se sa visina kliktanje ždralova koji sele na jug. izgubi svaka i najmanja sposobnost za bol i stradanje. kao maska od svetlosti. ali im sa lica ne slazi jedan osmejak. u tami. niskosti i rugoba. kruže kao planete i. Oni koje sam obmanuo i izneverio od straha. iz nižih obzira ili zbog svoje gordosti ili udobnosti ne kazuju ništa ni recima ni pokretom. i izgube se opet u tami. kojima sam bez prava i potrebe učinio nažao ili kojima nisam učinio dobro kad sam mogao i morao. sa prvom toplinom postelje. kad se posle četrdeset osam sati patnje. ubrzo posle ponoći. da mi je učinjena krivda. Uspeo sam i ja da snom premostiin ponor vremena i vežem dve obale života. jecanje ne zbog snivanog bola i smrti. kad se savija i lomi i poslednje vlakno u čoveku. nego zbog buđenja i života. Neki još nose u ruci pismo na koje im nisam odgovorio. kao nečija ruka. i onda nema više sna ni spasa od misli. zapečaćenih ušiju. kao i svi ljudi oko mene. i ja se sećam da sam davno primetio kako se nesrećnim ljudima ne žuri. Ide. jer me kao nevidljive bukagije sputavaju sati noćne nesanice.

dvostruke. i da se odoli ako mora da se pati. Prisećam se i znam da je bilo i takvih koje sam u životu dobrim zadužio. mi smo samo patnja. ne čujemo i ne vidimo. bez odnosa. ni između sebe. ja se u budnoj svesti hvatam za misao na one koji u istoj ovoj tami bdeju isto bdenje i čekaju na isti san. 570 Ko još ne spava? Pošto više nema sveta ni ljudi. Nismo vezani ničim do time što nismo vezani ni sa svetom živih ni usnulih ni mrtvih. bez lika. Nebo treperi od jedne frule i zemlja tutnji od kola igrača. prekrštenih ruku. Da li stoga što je nebo sumračno ili što je moj pogled mutan. zgrčenih nogu. I tako. Vasiona je od fine uzdrhtale materije. da se ne mogu dozvati. A san ili buđenje rasturaju nas i brišu zauvek kao tajanstvenu i retku igru svetlosti i mraka koju niko nije video i koja nije znala sebe. pri-digao i utešio. tako stvarno i tako varljivo tkivo koje se zove naš život. negde na polovini puta između sveta živih i sveta pokojnika. od straha od samoga sebe. bez snage da se pravdam i branim i bez mogućnosti da ma šta popravim. samo želja da se ne pati. stvari ni odnosa koji ih vežu i sačinjavaju ono čudno. od gnušanja. pošto je uzaludan svaki napor da izazovem u sećanju ma šta od toga. ođ mučenja savesti. polovinom lika na zemlji a polovinom na nebu. Najtanje i naj-neodređenije od svih stanja. oba podjednako blizu i daleko. Samo nesanica ima dve. ali mi se čini da ih ima toliko da ih nikad ne bih mogao sve darivati i skinuti sa moga vidika. ima najtvrđe. Ova noć je naš svet. odjednom se proširi svet i ukaže se ne kao ono što jeste — jad i nemir — nego kao svirka i igra od kojih se gubi dah i svest. Svako stanje u koje čovek može da đospe ima svoju patnju. a zna za bol velikih gubitaka. znam. zavičaj i hleb. i to dve suprotne patnje koje bi u stvari trebalo da isključuju jedna drugu.I u dalekoj daljini. nazreti ni dokučiti. a oseća kako od njega stalno otiču krv. na samim ivicama obzorja. * Kad počnu letnje noći sa hladovinom koja dolazi iz daleka i donosi dah i značenje nepoznatih krajeva. ali imamo isto boravište koje je bez imena i lika. radim i zarađujem. a koja se ponovno rađa svake noći. sa nemirnim srcem kao bezobzirnim susedom. Bez igde ičega je. veza i zakona. u dnu vidika. Bez broja. 571 . Ne znamo se. ali njih nigde ne mogu da vidim i uzalud se naprežem da im se setim lica i imena. pa da se sav rasprodam ili da deset života živim. suviše velike i duge radosti. ležim u noći bez zvuka. snaga i imetak sa svakim sekundom. bez imena. isto ovako uzaludno kao i ja. a nesanica naša vera. Tako on leži i čili kao mrtvac bez pokrova i u isto vreme traži odgovora na sva pitanja kojima nas život pita i progoni. I čovek koji nema više snage da bdi ni mogućnosti da zaspi nije pošteđen ni od jedne nevolje koja na ljude može da naiđe. temelje. I go je i nemoćan. sede prosjaci kojima nisam udelio. gledam bez prestanka i olakšanja groznu pozornicu pred sobom. dokle pogled seže. I svako ima po jednu. ljubav. * Sklopljenih očiju. nesanica. Posle tolikih nesanica od bola. čekajući da je dan prekrije belim sjajem kao zavesom. koje sam pomogao. evo jedna nesanica od radosti.

Dura paupertas. koja nema veze sa običnom nemaštinom ili sticanjem. i samo je dahom kao tankim koncem vezan za beli. da izazovem u sebi neobičan ritam onih koraka kojima sam stupao u noćašnjem snu. i da bdi mučen radošću. od koje čovek obnevidi. iznad misli o sreći. da ne izgubim svest i da me ne ponese šumni okean kao more premorena plivača. ali dišem. Tako jasno vidim i snažno osećam tu nerazumljivu kaznu koju zovu sirotinjom. iznad svakog zla. nema dela u harmoniji sveta i završava jedino smrću. I kako sunce sve jače i u sve širem krugu obasjava svet. * . tako i ja bivam sve bogatiji i vedriji.Borim se da me potpuno ne preovlada i ispuni zvuk. pa ma i kao plen zanosa i nesanice. podvige. Samo jedna misao ne da se ničim oterati. Drevne. moja crna i gorka nesanica u opojan zanos kakav daju samo čudesna spasenja ili neočekivana radosna viđenja posle dugih. čim sklopim oči. „ 572 Ne spavam. * Covek potone u nesanici kao u okeanu gustog i ustreptalog mraka. ispavane i vedre. i da sluša pisak frule i topot nogu. do svitanja. ja mogu. Dobro je što svirka frule ima kratke prekide i što u igri ima trenutaka zastoja u kojima igrači stanu. Usnio sam da spavam. govore. kroz tanki dremež iz kojeg sam se brzo trgnuo na novo bdenje. i poslednjim snagama srlja. u protivnom pravcu od svega onoga što želi i što mu je potrebno. osnovne čovečanske misli kao nevidljive planine u tami. koračaju. moj ubrzan dah pretvara u nečujno radosno kliktanje. evo i jutros. da čovek ne pre-svisne i ne potone. zamišljeni ne toliko o pokretu koji će učiniti koliko o onome koji su pre toga učinili. A ponekad se. kako i piju svetlost i same stvaraju dan. zbrisati ni resiti. bogatstvo. ispavan. Crna udovička sirotinja koja je bolest tela i uzetost duha. To je misao na sirotinju. koja ne ume da primi i kojoj svet ne može da pruži ni pomogne. Kao što ljudi u snu viđaju ono što žele i vole: ljubav. dišem svesno. ali briše. kao pauk. kao odmoran čovek koji svoje snage drži u ruci. Ako i tu zaista završava. tako sam i ja sanjao da sam uspeo da zaspim i da spavam slatko i duboko zdravim tvrdim snom kakav ne pamtim. postojano. koja se uljuijkuje i uspavljuje jedino svojim rođenim lelekom. ne rešava. Blokovi od misli postavljaju se pred usplahirenu svest i ona ih snagom svoje nesanice odnosi ili rastvara. kraj otvorenog prozora. daleko od svih ljudskih puteva. i osećam svoje rođene oči. Ona je budni ja od nesanice i pred njom svaka patnja bledi i svaki napor nemoćno zastaje. 573 . Kao što ljudi misle. nego da živi. ja dišem. beznadnih rastanaka. patim. miran. nevidljivi svet. Sve sam to snivao za onih nekoliko minuta primirja u borbi sa nesanicom. slavu. Na tankoj niti svoga daha. Ali. snažnim korakom idem u susret danu. U tim prekidima i zastojima hvata se dah i tvrdo mesto pod nogom. a sve što mu se dešava raspoređuje pravilno u vremenu i prostoru. ne misleći ni na što drugo i u nemogućnosti da ma šta drugo uradim. da mi se čini kao da nikad nisam ni pokušavao da zaspem ni patio od nesanice. nego da oduvek ovako ležim i mučim se uzaludno da mišlju doprem do samog izvora sirotinje. zaluta. Snivao sam i buđenje iz toga sna: kako mirnim. ja čekam jutro.

sa jasnim saznanjem da je čovek dok god je živ sklon da veru je kako je njegova osuda blaža i njegova muka manja nego što jeste. Tkiva i sokove. Tako sam noćas odjednom. neočekivano i bez ikakve veze. Ući u nepoznat. neočekivano posrne i padne. iako je dotle srećno prelazio ponore i planine. Kao da mu je suđeno da umre od nevidljiva udarca iz daleka. kad sam se probudio. ali sam je pravo i duboko osetio samo u ovim trenucima između jave i sna koji ispunjavaju moju nesanicu. nedeljiv i nerešljiv račun postojanja bez svesti. zdravlja ni dela. Kao što nenaoružan čovek koji se nađe pred opasnom zveri pokušava da se spase praveći se da je ne vidi i ne primećuje. kao i da je svaka nada koju u nama očaj rađa samo nova vrsta mučenja. bolno i davnašnje osećanje stida. Isto kao što sam nekad munjevito sagledao i shvatio rastenje i starenje. ne mogu pravo da se setim ni recima da izrazim svoje noćašnje saznanje. da se prihvatim posla. Posle toga sumračnog trenutka u postelji. koje smo navikli da smatramo svojima. pod vrbama nad jednom rekom. ne govoriti. plođenja i trošenja. Ali. ali mrtvac čiji bolovi nisu prestali. Sna nema. Tako mi se prisno i nedvoumno objavi biće smrti kao što mi se nekad. tako nesanica ima svoja viđenja. Videći sinoć da san ne dolazi i da ću veću polovinu noći morati provesti budan.Nema tako lude i neosnovane nade koja se ne bi mogla roditi u mislima očajnog čoveka. Ono što mi noćas ne da da zaspim ni da nađem mirna mesta na postelji. Ne hodati. To su crni nevidljivi pragovi na kojima čovek. šta vredi braniti se od saznanja dužine svoje nesanice kad je svaki njen sekund nepodnošljiv. po-mešati sa sokovima i tkivima u zemlji. A sada. 574 Noć prolazi. Digao sam se od nesuđenog posla i legao ponovo na postelju bez sna. Osećam stid zbog nepoznatog propusta. da radim. pomislio sam da ustanem i. ugledao jedan prizor koji sam verovatno video pre mnogo godina i potpuno zaboravio. odričući se potpuno sna i odmora. tako često sam je doživeo u snu. prevario sam san i uspeo da malko zaspim. Na javi sam toliko puta mislio o smrti. nezaustavno i zauvek. nepomičan i nesrećan. Kao spavanje snove. gde mi je mesto. nego da ih valja preležati kao mrtvac. Zaričem se: neću više da gledam na mali časovnik i da tako merim svoju patnju. ja nastojim da zaboravim časovnik i njegovo postojanje. 575 . kad već ne mogu da spavam: da od avetinjskih sati koji nemaju mesta u ljudskoj raspodeli dana načinim plodno i korisno vreme koje će mi ostaviti zdravo osećanje zadovoljstva posle svršenog rada. i da od njih nema brašna ni hleba. I u svaki sekund može da stane beskrajan niz slika. zaboravljenog greha. ne gledati. Znam samo da sam za trenutak sagledao i shvatio smrt tela. tako mi je sada u jednom trenutku postala vidljivo jasna smrt našega tela. Sedeo sam dugo nad belom hartijom dok nisam uvideo da su minuti od kojih je sastavljena nesanica jalovi i prazni kao snetljivo žito. objavila suština života. to je duboko. tajne sramote koja je skrivana i zatrpavana kroz naraštaje i koja se probudila noćas u mojoj svesti i potresla moje biće do mračnog dna.

briše sve u sećanju. mučeno. kao da nema 576 Još jedan san za vreme nesanice. gacali su blatnom susnežicom. Svetlost. Osećam još samo da koračam sa lakim otporom pred sobom. sama za sebe. Ne spavam i znam da ne spavam. soli ni vode. sve je to davalo sliku krajnje bede. Njih trojica su vodili neku beskrajnu cigansku prepirku ne obzirući se na druga sa bubnjem. poljupca. Po navici govorim o drvetima. Violina. nego kao da ništa na svetu ne postoji osim toga i kao da time ima sve i da završi. U stvari. putu i livadama. ma koliko da se lomio i nastojao da održi korak. na drugom kraju. O kaišu preko ramena jedva je nosio veliki bubanj koji mu je otežavao hod i zanosio ga u stranu. koja nije deo sveta nego život za sebe. naše jave. Ne znam za sebe ni za svet. kome sadašnjost sve uskraćuje i budućnost ništa ne obećava. tu postoji samo svetlost. osiromaši. da je ona jedino što postoji i da se u njoj gube i rešavaju sva naša pitanja. briše ili izopačuje misao i koči i zaustavlja sve duhovne snage. Tri visoka Ciganina odmicala su brže i mali sa bubnjem zaostajao je stalno iza njih. vatre. gde Beograd prelazi u selo bez lepote i gde selo uzalud nastoji da postane grad. I dalje nema reci. i moj sopstveni lik i rođeno ime. pa prozračne pre nego što se nepovratno pretvore u žitku svetlost bez granica. nastupa dvadesetak minuta neočekivanog sna. I sam sam jedino deo te svetlosti. mira. koji je takođe hteo nešto da kaže. Nesanica ne muči samo teio nego gasi. U trenutku kad se rešavam da napustim postelju i nadu na spavanje. umesto ustajanja i žalosnog mirenja sa nesanicom. tankog i prozračnog. Tako su prolazili noćas pred mojim očima ozebli i žalosni Cigani. Cesto kad već jutro dobro zabeli. lije i buja. ali toplog i slatkog sna. bez veze sa suncem i svetom. nego samo postoji. ali sam u snu potpvmo odsutan. Prisećam se sebe. 37 — Znakovi pored puta 577 . obavije me odjednom mlečna i pomalo teška atmosfera svetle i mlake magle. naše nesanice i naša snoviđenja. I to njegovo poskakivanje i potrčkavanje i njegov beznadan napor da ih sustigne. preliveno i prožeto njome. ali znam da postoji bla-godet spavanja. kao da nikad nije živeo ni poznao kuće. Oborene glave vidim kako mi grudi postaju sjajne. ali ne kao jedan trenutak dana i jedna od mnogobrojnih slika. Gazim sve dublje u svetlost i gubim se u njoj. dve žute trube i bubanj. Sve je u svetlosti. i ja osećam da spavam. ne poznaje svoga i ne veru je u sebe. nemoći i uzaludnosti. raspameti. da se uporedi i pomeša sa ostalima i da kaže i on svoju reč. kao da ne živi. u drugoj okolini. da ne vidi neba i ne oseća zemlje. Svetlost kao postojanje i svet. postane mučeno.Negde na kaljavoj i neurednoj periferiji. Koračam obasjanim putem između livada i ret-kih drveta i polagano se penjem vrhuncu koji ne vidim. sunca ni u sećanju. bez zimskih kaputa. Naježeni od studeni. Treći je bio omalen i nakrivljen. ali bodro koračam kao čovek koji sve dublje gazi u vodu. koga sećanje vara. usami i povije. U ovakvoj noći čovek se razboli. navire. golo i gladno telo. ali svetlost vidim i osećam. uzdrhtalo klupko živaca. video sam u zimsko pred-veče četiri Ciganina. žedno sna i željno svakog dobra. Trojica prvih bili su visoki i povijeni. sa rukama u džepovima i instrumentima pod miškom. S mukom je izvlačio iz blata kratke noge nečistih i bosih stopala u plitkim cipelama.

dala jasan i neočekivan znak pa- žnje.Ni na javi ni u snu nije mogućno takvo saznanje. po sle mnogo godina. Jedna je muka što teško uspevam da zaspim ili ne mogu da spavam. bez povoda i razloga. setio sam se. I to sam osećao dugo i tako živo da sam počeo da zamenjujem nekadašnju nesanicu od sreće u letnjoj noći. Nekad. Bilo je sve drugo i drugačije nego što je danas. koje me sada bude kao lažan san. A ne bi ni vredelo. — Čini mi se da sam uljuljkan tom varkom i zaspao i utonuo u san u kome su se obe nesanice izjednačile. koju su mnogi želeli. Biti budan. Gušio sam se od sreće. I u snu mi se dešava da snivam da ne mogu da zaspim. sa ovom sadašnjom nesanicom koja dolazi od velikog i tajnog jada koji samo ja znam. ali u zanosu nesanice ja sam naslutio: da ima negde jedan život sav od svetlosti u kome je svetlost osnovni zakon i jedini oblik postojanja. da bdim i da se mučim. Te večeri mi je jedna lepa i veličanstvena žena. najgoroj. ja sam svakoj svojoj neprospavanoj noći znao razlog i dugo 37* 578 579 . pre toliko godina. pa ma i za trenutak. a druga. nova. Bdeti. odlazio do otvorenog prozora i u retkim zvezdama i mračnim masama džbunja i drveća tražio svedoke svoje sreće. jer sam se bojao da mi se sreća ne pomeša sa snovima i ne iščili do jutra. Zaspati. stopile i izgubile. Sinoć. što i moj san sada postaje sve tanji i lakši.. vedra i topla. Bio sam radostan što ne mogu da zaspim. značilo je biti srećan. sa kojom nisam znao šta da započnem. I svaki čas sam se dizao. Ali sinoć. pa planu i stvore. željna i prigušena. kad su nesanice za mene bili teški i izuzetni nastupi. Od zanosa i uzbuđenja nisam mogao da spavam. čitav svet opojne i kratkotrajne sreće. ne mogavši zaspati. To je bio jedan od onih trenutaka kad se urođena muška sujeta susretne sa ženskim lukavstvom. pomislim da su me te dve lepote. „ . davnašnje i davno zaboravljene nesanice. noći nije zabeleženo ništa. Jer nemam moći ni hrabrosti da kažem sve što je i kako je bilo. Tada. značilo je iz gubiti trenutak sreće. — Razume se da je to bilo ujedno i jedino i poslednje dobro koje sam video od te žene i sva sreća koju je ona mogla da pruži. premoren od nesna. Mladost. U sinoćnjoj. značilo je čuvati je i neokr njenu preneti u novi dan. setio sam se jedne druge. Dešava se da me probudi snivani miris nevidljivog cveća ili pevanje ptica. Ja sam bio zanesen i srećan onom nestalnom i varljivom srećom koju žene mogu da daju na tre nutak toj vrsti mladih ljudi. dok se još nisam bio srodio sa njima i dok je noć za mene ipak značila spavanje. Letnja noć. gledajući svoju praznu i hladnu sobu i gole grane pred prozorima. Činilo mi se da postelja poda mnom buja i raste. kao da se granica između njega i nesanice neprimetno ali stalno briše i gubi. te letnje noći i osetio sam ponovo ono čudno dizanje postelje i onu naivnu i neodoljivu potrebu da se traži svedok za svoju sreću i njenu stvarnost i trajanje. nekad uspavljivale kao stvarnost i uviđam da se moj život potpuno prevrnuo i okrenuo ka mračnoj strani. za jedno magnovenje. Ta me tegoba najposle probudi i tek tada vidim da sam dotle spavao i da tek sada počinje stvarna nesanica i istinsko mučenje.

Zato majke pevaju deci da bi zagasile nesanicu i tako ih uspavale. Covek koji sklupčan u tami čeka jutro koje ne okrepi i ne obrađuje.ga pamtio. ne krepi. bez nade na olakšanje. zbog uobraženih i stvarnih strahota i opasnosti. Ne spava. da je potpuno u redu i pravedno da noću ne spavam kao što danju ne volim. I ostaje mi samo da bez nade i misli. bez pomisli da se kome ispovedim i požalim. Cim padne noć. i ja primam mučno nespavanje kao što sam primio tolike bede u životu. kazala mi je nesanica svojim nemim i mračnim govorom. ali ne postoji svet onih koji bdiju. ali i da me nesanica ne satire. U tom muklom i jezivom životu koji se zove nesanica. i kad dođe. u meni plane neka svetlost od koje sja i trepti svaki damar u meni. a zna se da najgore kolju zverke bez glasa. Izuzetak je čulo sluha. stalno tka i treperi avetinjska igra čula. — Kad se danas setim ponekog od tih razloga. održavaju se. ovakva kakva je. čekam da se moj dan i moja nesanica sastanu i sklope. meni izgleda neverovatno da je čovek mogao i tome pridavati važnost i posvećivati pažnju. ne misli. Kao pustinjski pesak vode. nesanica se odigrava u tišini. Ne živi više. jedinstven i povezan. to se ne dešava. * Ima nešto što moju nesanicu čini još težom i gorčom. ne radi. Ali. Kao i san. užarene postelje onih koje san neće. i što se ne može ni na koga pozvati ni osloniti i ničim utešiti ni zavarati. Onoliko ima nesanica koliko ima ljudi koji ne mogu da zaspu. To je misao da je ona. da sam tako voćka koja trune sa dva kraja. i kad bi ona progovorila ili propevala. zbog sujete i uvreda koje sam nanosio ili primao. kao izdvojena i razasuta ostrvca. Nego nesanica. I jedno od pro-kletstava nesanice je i u tome što je čovek u toj patnji sam. Sme-šno mi je i stid me je pomalo. kad su moje noći postale moje nesanice bez razloga i povoda. Bdi. kao dve planine. Danas. koja bi me utešila. hez gneva i straha. sam je i odvojen od celog sveta i svih ljudi i stvorenja u njemu. sa nesvesnom rešenošću da sve podnesem i prevaziđem. Kad bi se u svetu nesanice javio zvuk. ne verujem. Nesanica je nema. da moja noćna muka odgovara sasvim nesreći moga dana. nije još mrtav. Postoji svet mrtvih. ne radim ono što bi trebalo. potpuno je obezglavljen i ne zna u stvari kome svetu pripada. Te reci ni toga glasa nema. zbog gubitaka i neuspeha. kao bezglasan žrvanj. isto kao što me nikad nisu satirale misli i strasti koje su me budile noću i pratile danju. 580 Sve što nikad nisam mogao u snu naslutiti ni na javi videti. ona je željna zvuka. i onoga što ostaje naj-bednijima i najnesrećnijima: prava da se žalim ili bunim na svoj zao udes. Covek koji ne može da spava. Tako sam lišen svega. bez roptanja. I u ovoj ogromnoj noći u kojoj pod pokrovom tame spava zdrava i srećna velika većina ljudi. i da me smrve bez traga. ja sam mnogo mirniji u sebi i zadovoljniji sudbinom. Pomirio sam se s tim da me san. bez pomisli na san. bez objašnjenja. 581 . nestalo bi je odjednom sa svima povorkama čuda i strahota koje idu sa njom. stvar na svom mestu. ali bar briše granice između bdenja i spavanja. postoji svet pospalih. Bdeo sam zbog žena. vlada tlači i satire.

I po tome sam više nego što jesam. i u isto vreme biva gore. lepše i vrednije nego ova zgrčena gomila mišića u nemirnoj koži koja ne može da spava. ali sam celog veka za njom posrtao. pogledom i pokretom nestaje. Nikad nisam uspeo da stignem i dohvatim radost. ali naslućujem jasno i znam pouzdano da postoji. VEČITI KALENDAR MATERNJEG JEZIKA 582 . pri radu. živeti duže i dostojnije nego ovo telo koje sa svakim dahom. Biću svuda gde bude pesme.Ni meni koji ne mirujem danju i ne spavam noću nije sakrivena potpuno ljudska sreća. čini mi se. slabije i ružnije. na putevima. nešto bolje. 1937. Po tome ću. živeću u svakoj melodiji. Nemam je i ne vidim. i u stanovima ljudskim. 5.

možda i više... 591 $ . Ali.. ništa do zapise jednog pesnika o njegovim susretima sa recima. možda. Možda će asocijacije koje su one izazvale u meni biti čitaocu neshvatljive i izgledati neosnovane. Možda će se nekome ovaj moj pokušaj da izrazim ono što sam osetio ili pomislio u susretu i bližem dodiru sa nekim recima učiniti jalovim i proizvoljnim poslom dokonog pisca. U svakom slučaju. ili bar ne više nego što su to ostali moji radovi. vi možete potražiti druge reći sa kojima ćete moći igrati svoju igru. Ukoliko ove reci u vama ne izazovu ista ili slična osećanja. Bojim se da je to ne samo mogućno nego i verovatno.i\. jer od njih i tako sve najviše zavisi. ja ne smatram ovaj posao potpuno izgubljenim ni uzaludnim. i UVOD u »VECITI KALENDAR MATERNJEG JEZIKA« trebalo bi da bude otprilike ovo: Ovde će — to je moja namera — na desetinama i desetinama stranica biti govora o stotinama reci. molim čitaoca da ovde ne traži ni lingvistike ni filosofije.' . sve ako i bude tako. Glavno je da se pokaže da je igra moguća.. ali bolje da to ostavimo sreći i slučaju. Možda se čitaočeva osećanja i mišljenja o recima koje sam izabrao neće podudarati sa mojima.

zasukala do bijeli lakata na plećima nosi leba bela u rukama dva zlatna kondira. »-jarkog sunca« i »zlatnih kondira«. Ta belina nije samo fizičke prirode. Pun je narodni govor te reći u raznim značenjima. kao i mitologija. a ne bi mogla da obuhvati ni približno sve varijante. javlja lik precvetale lepotice Ciganke sa Cubure. . ni označi svoj krajnji domašaj. lakti ni hlebac. bela magija. ni da objasni svoje višestruko značenje. volela sam ga kao belog boga! ' I*ukoleno3 Hero — beloruka Hera (Junona. nasmejanog i prpošnog. Belić. hela. 587 . izgleda zanimljiva. zvučna i bleštava. uranila rano u nedelju.BEO. — A volela sam ga. i. nego neki beli sjaj kao da se širi od »devojke«.). kako se meni čini. kao meni. Ona je malko nagnuta. i botanika i zoologija. na belom hlebu. geografija. Belo-grlić. a danas je reč: skrasiti se. beli car. Ostarela je pre vremena. Bijelo Polje. i nečeg morali-stički prekornog i mrgodnog i. a kao da je sada gledam pred sobom. Ovde sve šija i blešti od belina raznih tonova i različitog porekla. ćelu jednu belu stranicu i ispunila bi možda još mnogo prostora. evo. Tu se negde. ni blizu do bele Turčije kjer v Donavo Sava se bistra izlije. beli bor. Bela Crkva. Ali sećanja i asocijacije idu dalje i u neočekivanom pravcu. to su beli. u isto vreme.. Beli Nil. 586 Opet sam zabeležio jednu od onih divnih i ređih reci koje nas iznenade i obraduju kao neobičan mineral ili redak cvet pored puta. poezija. Belostenec. Po čudnoj logici našeg sećanja meni se u ovom trenutku. * u nedelju prije jarka sunca ■ ' zasukala bijele rukave. i možda stotine takvih mesta u svetu. zvučna i lepa reč danguba — dangubiti? U njoj ima. Stajala bi i dalje pred nama. »beloruka Junona«. bela zastava. nečeg vedrog.' bela vrana. Bela Palanka. Belobrk. Sedimo u polumračnoj krčmi pored kafe i rakije. gubi i gasne i ova čudna reč sa svim svojim značenjima. bele pčele. (»Ni blizu. Beljanski. Da li i vama. svetla. u vezi sa ovom rečju.«) Reč višestrukog smisla i velikog domašaja ispunila je. belo. bogata i mnogostruka smislom i zvukom. jedino što je na njoj ostalo neokrnjeno. gospodine! Jaooo. nečeg romantičnog. moćna. ona kao da izbija iz celog ovog svečanog devojačkog pohoda na uzvišenu humanitarnu misiju spašavanja ranjenika. i lepa kao i ona prva. Neki dan je to bila danguba. Uranila Kosovka devojka. sve do ovog našeg Beograda koji je našao mesta i u Prešernovoj poeziji. beli slez. BELO — lepa i tajanstvena reč sa više značenja. čvrsti zubi koji povremeno blesnu. kao na zatalasanom bioskopskom platnu. a nejasna i teško objašnjiva: heo. beli dan. Beli svet. Nisu beli samo rukavi. beli udovac. Bjelopavlić. BELA.. od »■nedelje«. dok mi sa zanosom i suzama priča o svom prvom ljubavniku i o tragediji u kojoj ga je izgubila. Bilo je to pre mnogo godina. belouška. zagledana u svoju čašicu. Zabeleži i zapamti reč čudesnog smisla i bogatog zvuka danguba.

Prepišaj hoda! - tanjič — kažu za prazno zrno u Bijelom Polju hlećak — za blesava čoveka (Stolac) provladin — antivladin — dve nakazne reci kovanice iz naše štampe. •c — Sta ima od Sarajeva do ili(iže» pe(»iiast ki lometara. molim vas! Ne smijem se ja u to upuštati i nisam ja za tog posla. On se brani i moli da ga ne kreću od kuće. osuti vatru na koga. ima i takvih koje me pogode kao udarac iz tame. Sarajevo 24. Ja sam jedan isprepadan čovjek. koja nikom ne želim. 588 589 . »U vrijeme kada je belgijska 'karavela' udarila u brijeg kod Tangera. — Nemojte mene. . i odvedu moje misli na zla bespuća. ali to ne znači da ih nema još priličan broj. reci: smicalica. .. XII 1973) Partizani traže od seljaka da ih u zimskoj noći provede kroz zabačen kraj i da im pokaže put.. Sarajevo 26. kolega. Za sparnih letnjih dana. učiniti svoje čestitance« (Anica sestra Ruđera Boškovića) * »Bifka može svakog časa ponovo izbiti« (»■Oslobođenje-«. kako se kaže u Beogradu.*< (Pročitao u tekstu jednog sinopisca u Beogradu) vatrirati — ». »Provladin list Nasion objavio je . promašaj.. razgaljuje!« Dobra reč.« (»Oslobođenje«. histeriše. razgalina — kod tih reci uvek ugledam površine modrog neba među razmaknutim belim oblacima. god. u novembru 1973.. Sarajevo 28. kad on skoči i vatrira na njega«. Navodim samo tri.) Razgaliti (se).Ali pored reci koje me tako povremeno ozare. (Cuo u Banja-Luci 1959. * Od jednog novinara u Sarajevu. XI 1973) * »U Velikoj Britaniji propala akcija anti-puSeuja.. prevrtanci. prevrtači ili. orila se vika bozadžija: »Evo ladna. obraduju i nadahnu. on praska.« (»Oslobođenje«. 'i * MsteTisati — »on se ljuti. na vašarima u Bosni.. na primer. u značenju napasti koga.-« ». Takve su. godine bili su izloženi i »golubovi prevrtaneri« tj. naravno recima. zabrinu i rastuže. VI 1973) Na izložbi odgajivača ptica u Sarajevu. nad čitavim područjem vladalo je nevrijeme.

»Rodilo je.•« (R. a posle. danima da se druži i razgovara.. Verujem da ovde nisu nabrojani svi prefiksi koji mogu da daju ili da oduzmu smisao glagolu govoriti. Rečnik) Automobil-dizalica za dizanje nepropisno parkira nih kola narod je u Beogradu prozvao »pauk«. Skok. u značenju: utešiti koga razgovorom u njegovoj nevolji ili žalosti. 590 U pitanju je ovde predmetak (prefiks). glagol razgovoriti.fe uiuje^ nećei mo^:^ kaže jedan seljak iz Bosne. istrčala pred nas na seoski put. Evo kako: Nisu svi naši ljudi ni gori ni bolji od ostalog sveta. velikom uzaludniku. na primer. godine. tzv. svedoče ne samo njegove građevine. itd. str. u predvečerje. 527) Ni uzmi ni podaj. a ne kao akuzator. al (tur.-pers. uporedo. da je ispituje i preispituje. U Lici se to zvalo privaga. 591 . izgovaraju se ili nastoje da jedni druge podgovore ili nadgovore. Postoji. P. a da ipak ne bude u mogućnosti da iz svega toga izvede neki stvaran i pametan zaključak. '* Alica — prema Vukovom Rječniku zove se rana trešnja u Mostaru. podseća na neočekivanu veliku radost koja je jednog proleća.) = jarkocrven: Ova zvučna reč istočnjačkog porekla. previše pogovaraju. ali nevolja je u tome što se u međusobnim odnosima i poslovima nedovoljno dogovaraju. . U starom Beogradu. oko 1825. da . rodilo. što više razgovaraju nego što pregovaraju i ugovaraju.»Sirom carstva. prigovaraju i ogovaraju. neku ideju) itd. a sa našim nastavkom. Samardžić. nego i zadužbinska dobra. kad vide da im dogovoreni posao ne odgovara i kad među njima nastanu nesporazumi i sporovi. . za večnost zidane. a šatrovci ga zovu »dizajneri-«. Eto jedne reci sa kojom čovek može satima. Pa onda nije čudo što o čistim i razumnim odnosima ne može biti govora.-«) označava čoveka koji umiruje. mirnik (»a činiću kao mirnik. vala. (V. »cubok« zvao se našom reci domerak. kad smo je najmanje očekivali. a dodavati takav komadić kosti ili lošijeg mesa zvalo se »nameravati-«. Zatim zagovarati (neku stvar.. Mehmed Sokolović. sličnost. (Ruđer Bošković) * U BiH tako označavaju veliku * Snebivati se. . a ne optužuje nikog. da je okreće i obrće. trebalo je da o veziru.

znamo ili naslutimo.. poodavno zamakao u osmu deceniju i zato određen za čuvarkuću. bogata višestrukim značenjem kao i sve slične složenice istog korena. Du dnnke Gott. možemo da osetimo. ' Goethe. BELESKA I NAPOMENE 592 38 — Znakovi pored puta . kao takvi. vidimo. koja se sadi na ulazu u kuću. ili nije nikad bilo ni moglo biti. Und dank' iiim. Na pri-mer predahnuti. wenn er dlch presst. a ipak je predmet želja pojedinaca i naraštaja. Ona nije samo stalan rekvizit starinskih lirskih izliva nego i neizbežan pratilac svih koji žale za nečim što je bilo pa nepovratno prošlo. u Bosni i u drugim našim krajevima narod naziva cuvarkuća — čuvakuća.« (Biljku Sempervivum tectorum L. wenn er đicii wleder entlSssbo REGISTAR POJMOVA. sa tragičnim značenjem. sudbonosno izdahnuti. Buch đes Sdngers: »Im Athemholen sinđ zweierlei Gnađen: Die Luft einziehen. »■. West-6sillcher Divan. Ili čudesni dvopreg od reći: udahnuti — izdahnuti. koje menja sve iz osnova i označava kraj svega što sada jesmo i što. na krovu ili na kapiji. So wundeibar ist das Leben gemlscht. sich ihter entladen. osnov i pogonsku snagu našeg i svakog drugog života živih bića. Ili uzdahnuti. jer se veruje da čuva tu kuću od svakog zla. dieses eiirischt. pradeda Todor Mladenović. neobična i neodređena. a tako dobro poznata funkcija ljudskih pluća u vezi sa nestalnim tokom naših osećanja i promenljivom sudbinom koja nas prati. Jenes bedr&ngt.. koje označavaju proces disanja. što za mene vrlo često označava zelenu i zlatnu a osvetljenu površinu za odmor između dva pojasa tame.* Cuvarkuća.) Odahnuti. dobra reč.^ A zatim ono drugo. [Dachhaus-wurz]. predvidimo.

brzopletost 151—152. 440. 527. 454 Brak. 337. 531—532. 136. 393. 104. 407. 380 Brbljivost. 196. 45. 352—353. 355. 334. 358. 382. 511. 419. 73. 451. 23. 147. 69. 502. 371. 561 lU Cirkus 275. 173. 518. 363. botanilta Biografije. 211. 306 Bog božje 14. bolnica 15. 19. 22. 381—382 Beograd 197. 364. 292. balkanski narodi. 375. građevina Autobiografije v. 406. 64. 508—509 Bol. 46. 88. biografije Balkan. 65. 488. 374. 309 Arhitektura v. 253. 512. 38. 195. 105. 384. borbenost 15. 179 Bosna. 15. 544. 17. 457. 296. 375. 314. 492. 387. 445. 152. 296. 379 Crno Gora 491. 355 Brod. bolest. 489 Briga. 356. 515. 298. balkanski (dinarski) čovek 177. 437—438. 217. 130. 61. lođo 200. 16. 345. 359. rastinje) 64. 20. 358. 350. 130. 534 Bilje V. bolesnik. 357— 358. 322 Beđa (i moralna). 456. 153. bračno 48. 370. Bosanci 317. 541. 140. autobiografije 244. 16. 354. 559 Borbo (i sa samim sobom).REGISTAR POJMOVA Aforizmi 288. 317. balkanske zemlje. 450. sirotinja 30. jad. 205. 528 38« 595 . 386. 377. 149—150. 542. 134. 526. 559 Botanika (bilje. 334. 379. 99— 100. 58. 211—212. brižnost 91.

530 Gordost 58. 337. 107. uvreda) 13. ćutljivost 36. 353. 76. 404. 557. 489. 386 Izlaz 108. 379 Etika (ambicija. 373. 164. 284. 63. 161. 208. 143. duhovni život. naš čovek 157. 78. 238. zavist. 206. 263. 154. 52. 473. 485. junaštvo. 184 Dubrovnik 401—402. 198. 506. 435. 399. 159. 58. 479. 113. 345. 259. 265. 200. 85. 474 . 196. 32. 136—137. 59. podvig 20.. 270. 178. 239. 138. dečaci 110. 125—126. 203—204. vođa Čežnja v. 153. 377. uprava (ugled. 278 Detinjstvo. 405. 225. 101. fikcija 26. 165. 81. 61. 279. 15. 218. 522. 14. 53. 121. 228. 423. 42. 164. 52. 181. 341—342. 322. 197. griza savesti. 48. 199. 340 Gete (Goethe) 300. 195. kuća. 371. 97. Orijent 343. 223. 136. 478. 243. 207 Duh. 377. 474 Dvojnik 102. 237. 290 Istina. 78. 384. praštanje. 233. 139. Sala 52. 97. 254. 299.Casovnik 435—436. 400. 196. 53. 70. 65. 558 Dnevnici 24. 413. 208. 184. nagrada. 435. danju 28. 204. 306. kleveta. 185—186. 185. 366—367. trebalo biti 13. 482. 89. 456—457 Erotika. 77. 91. 82. dobrota. 499 Cutanje. 173. 434. . 187. 93. 269 Čudovište 124. 50. 249. 61* 63. 485 ^ Ćula. 182. grah. 208. 372. 69. 154. 146. 379. 441. 35. 474. ravnoteža 20. 96. 87. 418. 78. 558. 378. 202. dužnosti i obaveze. 502. 117. 125. 313 Drina 44—45. 560 Intervju v. 311. 120—121. 482. nada Činjenica 157. 201. 87. 49. grešno. 547 Harmonija. 106. 304 Humor. 426. 378. 129. 559. 118. 440. 540. 255 Fotografija 181. 516 Istorija 40. 61. egoizam. 554 Delo 251. 138. 107 Ispiti 44. 185 Đavo 100. 513. 71. 295 Filosofsko razmatranje (sistemi) 185. 479. 546. 312. kazna. 408. 16. 349. 112. 284 Istofc. k . 355. biti sve. 181. danas. 441. 295. vlada. 384. 78. 198. arhitektura 112. 361. 239. 95. 529 Hrabrost. sklad. 479 598 597 . duša 14. 501. krivica. 408. 89. 317 Igra 85. 45. 278. 65. 173. 124. 67. 306 Cnev V. 139. 51. 109. 151. 275. 191. 202. 400. 452—453. neistina 45. 56. bližnji (bliski). 80. 271. 363. 71. 112. 31. 351. 195. 229— 230. 86. greške. biti što smo (nismo). 239. 103—104. ljudi (i osobine). 201. 47. 501 Dani. 451 Dugovi 44. 163. 68. govorenje. 161. 164. 314. 16. 150. 225. 54. 338. laž.43. 536. 200. 510 Iluzije 55. 172. 531. 389. 68. 467. čovečanstvo. 258. 210. 397. novine Ironija 182. 173. 421—422 Covek. erotsko 80. 142. 227 Islam 80. 56. 540 Društvo. 164. 483. 135. 348. 385. 111. 71. Egipat 105. 200. 208. 66. 245. mržnja Govor. 158. 205. 221—222. 464. 487. 207. 560 Česma v. 57. 202. 158. 510 Čudo 15. 420. 406. 302. 132. 408. 108. 177. 181. 64. 151. 177. 556. 53. 417. 251 • Izgubljenost 77. govornici 51. 115. 364. 178 Građevina. 60. 374. 446. 132. 113. 398. govorljivost. 516—517 Fiksna ideja. 236. 184. ljudski rod. 92. 59. 217. kritika. 404. 105. 37. 343. 263. 134— 135. održanje) 37. 14. 235. 66. 228. 222. 62. 208. 118. 162. 80. 306 Čitanje 232. 152. 114. 96. 117. 88. 198. 165. čulno 14. 204 Herceg-Novi 442. 448. 313—314. 532. 103. 562. 60. 465. 348. 307.

538 Kiša 331. oluja—tišina. 462. 515. 217 Mržnja. 464. 334. 337—338. 427— 428. 245. 378. propast Kina. 459. 246. južno narečje 222. 180. 154. 420 Opre2 291. 204. 491—492 Kajanje 28. 247 Nečistoća 117. 436. 441—442 Ljubopitstvo 249. 75. 352. 151. 493. 339—340. 315 Nipodaštavanje 62. 354. 478. gnev 32—33. 516— 517 Legenda v. 576 Nesavršenstvo 74. 210. prema sebi i drugima) 60. 275. 237. 242. 374*' 387**-*^. 218. 152. 111. 308. 373 Nerad. 559. 461. 42. 457—458 Mašta 14. 220. muzikanti (koncert. neradnik 39. 501 Jezik 14. 178. 554—555 Nemir. 67. 231. mornar 80. 368 Opatija 368—369. 123. 421 Odnos (more—kopno. 299 Junaštvo V. 383 Orijent v. 443. 315—316. 198—199. Istok Osmejak. razočaranje 37. 172. 297. 418 Očajanje. 417. • Most 149. 511 Nepravda 15. Mocart.99 . 347. . 439—440.j'' • . 563 Nada. 63. 38. 315. 254.M. 187. Kinez 320. 491 Nered. 386. 258. 317. biblioteka 230. 520 Lepota 219. 248. 155. 97. protivnik 62. štampa. 222. . 219. 258. 188. 109—110. 256—257 Obzir 196—197. 243. 353. 208. 234. 555 Moral V. 87. mladost 14. 352. 440. čežnja 15. 548 Olakšavajuče okolnosti 59. 183. 490. 487 Knjiga. 220 Mudrost. ljubavnici 13. nesrećnik 19. 370 Muzika. 413. 412. 284. intervju 246. 379 Ljudi V. 195 Neprijatelj. 135. smeh 95. 58. 152. 40. 496. 96. 208. 273—274. mišljenje 31. 513 Mladi. 237. 72. 516—517. 393. 225 Noć 14. 295 Kolebanje. 154. čovek 18. 320. 200. 79. 233. 282. 191. 62. 192. 475. 74. 393. 305 Katastrofa v. 249. 74. 117. 234. 153. 425. etika More. 63. 540. 541. 483 Ništavost. 46. 462. 138. ^3. 499. 411 Ličnost 101. 400—401. nespokojstvo. 323 Kočić. 258. 55. 516. 503—594 Karadžić Stefanović. 241. 219. 184. hrabrost Južnjaei. pričanje Lek.^ '. 349. 129. 259—260. 200. 132. mudrac 20. 310. 286. pesma. 324—325. 73. književnost. 192. 293—^294. 520. 356 —357. 403 Odelo 48. 262. 296. 19. 357. 280. 196. 75. 280. 400. 192. pevanie) 109. 247. 202. 118. 62. porok 13.Ja 315. 349. 558 598 5. 237. 401. očekivanje. 560 Novine. morsko. 441. književnik. 20. 285. 90 Nezadovoljstvo 31. 405. 144. 163. poremećaj 222. 531 Malograđanin 51. 437 Ljubav. Ml. 503. lekar 66—67. 307. 150 Mana. 310. 468 Misao. 209. 437. 498. 60. 260. 426. 390. 39. ništavni 166. •. neizvesnost 27. 95. mladež. 141. 413—414 Nesanica 155. 177. novinari. 292. 533. 275. Vuk 91. nesigurnost 178. 390. Petar 293. 65. 522 Nesreća. 129. 81. 25. 405—406. 294. 397. 59. 306. 561 > Oblik 134. 330. 343. 374 Miris 189. 541. 14. 127. 389. 306. 220. 368. 139. 115. 492. mudar. 243. 559 Nepoverljivost 174. 237. 483—484. 169. 220. 316. 106 Nesporazum 62. 319. Brams.

434. 487. 156. 293. 242 Promene 74. 140.• . 172. 270. 92. l'?9. pevanje v. 274. književnik Pobeda 33—34. 320. 278. 324. 445. 277. 236. 351. 498. suze. 213. 546 Slepac 71. 394. 174. 467. 560 Paradoks 53. 478^79. 236. izraz 14. 93. 371—372. 513. 241 Patnja 16. 438. 490. 265. 411—412. 537. 503 Snaga 61. 510 Pakao 79. 477—478 Protivnik v. 304. 186. 286. 390. knjiga. 349. 368. slutnja Pričanje. plač 96. 362. očajanje Reći. 134—135. opisivanje. 168. odlazak 38—39. 75. 317 i . 133. 378. 390. 303. 111. 181—182. 71. 317. 'i Posmatranje 324. 511. 500—501. 255. razaranje. 562 Razaranje v. 389. 422. 74. 224. 475. 348. 477 Prolaznost 20. 69. 138. 526 Poraz 33. 460. 423—424 Sećanja 128. 319. mana -' = Poslovice 263. 114. 190. 223. 66. . 98. 364. 287. 354. smrt . 189. 79. putopisi 20. 473—474 ' Poznavanje (sebe) 15. 267—268. 160 Propast. 376. 269—270. 424. 449. 260. 506—507 Pravda 16. 239. 190. 117. 509. 395. 163. 274. 165. 56. muzika Pisanje. 231. 322. 523 Seljak 346. 137. 291. 496 Soko Banja 537. 410—411. putovanja. 166. 144. 153. 70. 173. 41. 462. 305. 416. 374. 240. 448. 409^-410. 443. 439. 77. 349. 185. 390. 443. 542 Spas 25. 538 Radost 19. 548 . 184. 157. 301. 96. 521. 451. 543 Ravnodušnost 59. 338 Samoća 22. Putevi. 172. 376. 197. 316. 344. 219. 40. 464. 491. 89. 289—290. 173. 509 Rat. 100. 339—340. 485-^86. 145. 210. 163. 291. 46. 256. 309.:-'•. 515. 194. 517 ' Postojanje 164. 61. 280. 348. 91. 111. 229. 536 Prosjak 342. čast 49—50. poezija 218. 236. 234. 238. 174. 185. 421. 511. 177—178. 287. 508 Razgovori 53. 321 ■"'' . 167. 301 302. 245. 220. 84. pripovetka. 334. 361. 307. 475. $49—9411. 17. 536 Rastajanje. 270—271. 241. 498. 129. primorci 205—206. v. 164 i. 419. 302. 162. 209. 127 Savršenstvo 37. 320. 442. 367. 420. 181. 174. 166 Primorje. 270. 171. 308. 362. 74. 241. 378. 316.Padovi 160. pokojnici 15. 359. propast Razočaranje v. 192. 480. 87—88. 209. 536. 249 Pesma. 562 : ■ Protivrečnosti 127. 257. 272. 67. 412—413. 75. ratnik 34. 287. 277. 191. 264. 340. 306. 86. 158. 484. 206. 317 Porok V. 159. 396 Slutnja. 495. 191. 93. 418. 357. 353. 198. 374. 296. 188. 140. 535 Smrt. 238 Sloboda 38. 309. 209 Sramota 31. 212. 377. 80^ ?07. 36. 81. 169. 50. 158. 68. 488 Samovolja 53. 127 600 mi . neprijatelj Prošlost 77. 492. pisac. 232. 308. 516. snovi 15. 164—165 Podvig y. 350. 504—505.:"-••■ . 304. 122. 155. 477. 227. pesnik. 483. 300. 94. 517-^18. 281. 57—58. 453 Prijatelji 163. 164—165. katastrofa 36. 288. 337. predviđanje 124—125. 517. 47. 198 Raspoloženje. 84 San. 42. legenda 187. 70 Slovenačka 349. 371. 476. 333. 128. 189. 167. 221. 22. 288. 59. 151. 272. 407. 159.: Poređenje 316. 521. 378 Raj 24—25. 548 Sarajevo 313. 491. 127. Rad 122. 372. 130 546 Predrasude 52 Predviđanje v. 287. 168. 49T Priroda 80. 496. 292. hrabrost Pokojnici v. 77. 241. 238. 106.•• Ponos. 102. 219. 484. 168. 522. 517 Savest 28.

svesni 22. verovanje. 304. 258 Turisti. 295. 405 Vatra. 596 Voda. 547 Vidik 20. 339. 27. 97. 308. 225—226. 247. 29. 481. 19. 157. 362. 90. 548 Sud (o drugima) 84. novine Svajcarska 333—334 Švedska 523. 311. 48. 323 Vmor 255. 74. 458. 91. stvaraoci (talenat. 110. 155— 156. 245. 531. 265. 40. 492—493. 549 Salo V. starost 19. 559. vlaga 14. 490. 83. 115—116. 477. 544 Vreme 22—23. 80. 148. 182. 226. 145. 173. 323—324. 386. v. 354. 469—473. 318 Strah. 308—309. 109. 92. 229. svitanje 335—336. 237. 233. 515. 192—193. 438. 496. 103. 111. 69. 291. 379. 118. 163. 49. 168. 309. 16. 290. 303. 276. ozdravljenje 219. 436. 391—392. 443. darovitost. česma. 81. 380. 210. 219. 99. 64—65. 525. 226. 126. 378 Starenje. 145. 541 Vera. 154.Sreća 47. 312. 140. 368. 176. 239. 426. obdarenost. 83. 495 Stepenice 110. 60. bojazan 14. turizam 365. 393. 76. inspiracija) 47. 559 Svest. 161. 42. 289. 382. najniža. 361—362 Vetar (šilok. 537. 234. 170. 315. 140—141. 73. 449. 414. 315. 390. 78. 315. 529. 147. 222. 20. 507—508. 137. 229. 548 Svetlost 210. 282. 118. 109. 212. 488. 108. 517 Stil 262—263. 72. 17. 425 Znanje. penzioner 145. 148. 338. umetnost 218. 40. 355. 272 Tajna 116. košava. 443 Umetnik. 113. 102. uspon 160. 54. 560 Svanuće. 362—363. 464—465. 287 Vžas 161. 62. 275. 61. 59. 39. 80. 123. 96— 97. 272. 148. 279 Sujeta 49—50. 397. 24. 66. 334. vernici 64. 475 Uteha 62—63. 35. 70. 164. 172. 443. 300. 296. 276. 384. 176. 349. 452. 68. 232. 428— 427. 557 Zelja 15. 62. 144. 451. 376. 167. 535. 58. 360—361 Stvarnost 131. 374. 40. 206. 541 Višegrađ 403. 259. 316. 71. 445. 246 Zvezde 3u0. 347. 558 Tirani 56. 170. 109. 561 Uzlet. 374 Tuga. 175. 481. 173. 198. 557 Tragedija 85. 66. 524. oluja) 218. 137. 603 602 . 351. 111. 109. 124. 406. 476 Stid 13. 532. samosvest. 172. 239 Sudbina 84. 264. znati 169. 496—497. 209. 102. 209—210. 526 Svet 16. 317 Zlo. stvaraoci . 505 Zdravlje. 377. 219. 466. 442. 445. 164. 201. 396—397. 228. 380. 202. 480 Ubica. 321. 201. špansko 310. 262. 549—554 Štampa v. 54. 174. 32. 560 Tele 28. 427—433. 69. 505. 27. žalost 58. 422. 547—548 Zaborav 17. 78. zločin 14. 84. 279 Tišina 21. 379—380. 227. 316. 232. 318. 285. 322. 423. 115. 372. 234. 28. 356. 491 Sunce 195. 183 Talenat. mirna) 55. 119. 103. 515. 531—532 Strast 14. 65. 538 Strogost 68. 128. 477.■ . 451. 376. 406. 291. oganj. 503. 171. humor Sekspir 563. 212. 38. 559 Stranac 30. 35. 182. 115—116. 166. 323. 138. 182. 316 Stvaralaštvo. 330. 519. 350. 479. 475. 468. požar 71. ubilački nagon 112—113. 415. 479—480 Žena 13. 442. 444. 133. 369—370 Zvuk 25. 163. Tačka (stalna. 182. 72. 82. 282. 564 Spanija. stvaralaštvo. 414 Zanos 262. 474. 284. 182. 133. 416. 170. 534—535. 555 i. 437 Tursko 353. 217. 502—503. 191. 86. 191. 301. 156. 104. 388.

Život (živ, živeti, životna pitanja, borba, prilagođavanje) 13, 14 15 18 —19, 20, 21, 23, 24, 25—26, 29, 30, 31, 34, 36, 41 46, 47 68 69 73, 74, 80, 85, 86, 88, 92, 93, 98, 100, 112, 118, ' 120 122 125, 131, 135, 137. 142, 143, 148, 159, 165, 166, 169, 173' 175 183 194, 195, 197, 205—206, 207, 219, 220, 221, 222' 279— 280'291, 311, 317, 344, 361, 374, 387, 399, 403, 407, 433^ 445— 447, 450, 465, 467, 468, 474, 477, 480, 487-488, 503', 516, 531, 532—533, 538, 558, 561

BELESKA O OVOM IZDANJU

iy<

CM

! •■; , ! <!« « ', .fi iVi

I

ai'"'

?;

K ako je uvid u zaost avšti nu koja se čuva u SAN U u Beog radu poka zao. Znak ove pore d puta Ivo Andri ć piše gotovo čitav

og život a i stvar alačk og veka . Po sopst veno m kazi vanj u, Andr ić je u svoj u džep nu belež njcu poče o da upis uje utisk e i

opažanja još dok je imao osamnaest godina. Prve zapise ove vrste, pod naslovom Znakovi pored puta, Andrić je objavio u Glasr^lku Saveza trezvene omladine krajem 1924. godine.' Mali deo obimnih i izuzetno zanimljivih Znakova pored puta objavljen je u dnevnim listovima i časopisima. Prevashodno, Andrić Znakove nije objavljivao po

red osle du zapi siva nja, već u ma nji m ili veći m tem atsk im cikl usi ma za koj e je pret post avlj ao da odg

ovaraju prilikama i okolnostima u kojima se pojavljuju. U Izabrana dela Ive Andrića u četiri knjige' Znakovi pored puta nisu uvršteni, kao ni u izdanju Sabranih dela u deset tomova Udruženih izdavača, uređena i objavljena sedam godina kasnije, za života piščeva, uz njegovo učešće i saglasnost'. Razvrstani u tri tematska područja. Znakovi pored puta se u knjizi prvi put pojavljuju kao četrnaesti tom u prvom posthumnom izdanju Andrićevih, u šesnaest knjiga. Sabranih dela.* Znakovi pored puta su u Sabrana dela uneseni prema daktilografisanom rukopisu. Na kraju ovog rukopisa od 315 strana stoji: »Ovde završava knjiga Znakovi pored puta. Poslednja zabeleška unesena je 17. marta 196C«. Rukom (Vere Stojić) dopisana je reč prva, pa ovako dopunjena re' Ree je o zapisu na početku knjige: »Ima narodnih prlCa koje su toliko opStečovečanske .. .*, Ud. 2 »Prosveta. Beograd, Svjetlost, Sarajevo, 1956. godine. ' Prosveta, Beograd, Svjetlost, Sarajevo, Mladost, Zagreb, Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1963. ♦ prosveta. Beograd, Svjetlost, Sarajevo, Mladost, Zagreb, Državna založba Slovenije, Ljubljana, Misla, Skopje, 1976.

60S

čenica glasi: »-Ovde završava prva knjiga Znakovi pored puta...« itd. Na prvoj strani fascikle u kojoj stoji daktilo-grafisani rukopis Andrić je napisao: „Prva knjiga. Znakovi pored puta, original«. Na zadnoj stranici fascikle stoji samo Znakovi (ćirilica), original. Poslednja zabeleška u ovom rukopisu glasi: »Nekad davno napisao sam da je jedna od čovekovih slabosti njegova mala i ograničena moć predviđanja...-« itd. Naravno, kao i drugi zapisi, i ovaj je u pre-kucani rukopis prenet iz neke od Andrićevih beležnica. Da je Andriću bilo stalo do hronologije, on izvesno ne bi zapis koji počinje rečenicom »Nekad davno napisao sam...« — stavio na kraj knjige, jer, očito ovom zapisu bi, onda, mesto bilo negde u njenom početku. U toku 1974. godine Andrić je prekucani tekst, uz pomoć i saradnju Vere Stojić, verifikovao, unoseći u njega manje ispravke, napomene, dopune. Izvesne ispravke su tada u tekst, uz saglasnost pisca, unesene rukom Vere Stojić. Andrićeve beležnice, radne sveske i notesi u koje je unosio svoja razmišljanja o životu i umetnosti, opažanja o ljudima, kulturnim i društvenim pojavama i zbivanjima, slike sa puta, prizore iz života, pripovedačke skice, ispise iz knjiga koje je čitao, najvećim delom su sačuvani. Uporedimo 11 zapise u beležnicama i one u knjizi, uočićemo da je pisac, po pravilu, i kada je diktirao svoje zabeleške, i kada je izvesne celine izdvajao da bi ih objavio u listovima i časopisima — vršio, manje ili veće, izmene. Novom, prerađenom i dopunjenom izdanju Sabranih đela priključili smo tom sedamnaesti pod naslovom Sveske, u kojima donosimo izbor iz beležnica iz kojih je Andrić veći broj zapisa uneo u Znakove pored puta. Po završetku prve knjige Znakova, Andrić ne prestaje da lista svoje sveske i da diktira: započeo je i drugu knjigu Znakova pored puta, ali je nije dovršio. I ovaj rukopis, obima 87 strana, je đaktilografisan, i čuva se u SANU u Beogradu. Važno je da imamo u vidu da oba dela jedne završene, i druge započete knjige, nastaju iz istog polaznog, primarnog teksta, i da je, prema tome, reč o jednom delu koje nastaje iz istog izvora, od istog tkiva, a raspoređeno je u dva toma. U daktilografisanom tekstu knjiga Znakovi pored puta nije tematizovana, mada napomene u Andrićevim sveskama, pi i na marginama mašinom kucanog teksta, ukazuju da je pisac nameravao da to učini, da Znakove, bude li vremena, sistematizuje i razvrsta u celine kao što su na primer one pod obiedinjujućim naslovom Beleške za pisca ili Reći, Jezik, Stil, itd. U Andrićevoj zaostavštini nađene su ovakve celine, pa su ih prerađivači pod piščevim naslovima (Nesanica, Večiti kalendar maternjeg jezika), kao četvrti, odnosno peti deo knjige, u ovoj formi uvrstili u Znakove pored

puta, sa kojima pokazuju stilsku i tematsku srodnost i sa zapisima koji su uneseni u Znakove čine deo iste književne građe. Nesanica je daktilografisana. datirana i potiče iz 1937. godine. Očigledno je ovaj rukopis bio pripremljen za štampu, ali nije objavljen. Flober je sačinio za francusku književnu kulturu značajan rečnik banalnosti; Andrić je nameravao da sačini večiti kalendar maternjeg jezika, ali je ova zanimljiva i plodna zamisao ostala u začetku. Najstariji datirani zapis u večitom kalendaru je iz 1950, a najveći deo je iz 1973. godine. U daktilografisanom tekstu Znakovi pored puta su veoma retko datirani. Upoređivanjem sa Andrićevim radnim sveskama ustanovili smo da je pisac prilikom diktirani a ne samo vršio izmene, dopune, ili skraćenja, već da je, po pravilu, izostavljao datume,' suvišna lociran ja, i nastojao da svojim zapisima da opštiji karakter, da izbegne forme dnevnika i aforizma, da svoje misli i raspoloženje prenese iz prvog lica, to jest, da svoje ja nadomesti drugim zameni-cama. I to nas uverava da Andriću nije bilo stalo do hronologije. Između pojedinih zapisa stoje ponekad sati, ponekad dani ili nedelje, ponekad meseci i godine. Svaki zapis je, u ovom smislu, celina za sebe. U daktilografisani rukopis Andrić svoje zapise, beleške i opažanja nije prenosio hro-nološki, niti u celosti po beležnicama, iako je na ovima, najče.šće, upisan datum kada počinju i kada se završavaju. Izvesno je: kontekst u kome su tekstovi nastali ne poklapa se sa kontekstom u kome su se pojedini naslovi našli u daktilografisanom tekstu Znakova pored puta. Upoređivanjem na različitim osnovama, blagodareći, pre svega, činjenici da je većina Andrićevih svezaka sačuvana i datirana, bilo bi moguće, okvirno, sa manje ili više sigurnosti, utvrditi vreme nastanka pojedinih zapisa. Ponovimo, međutim, još jedanput, da to ni po piščevom, ni po našem uve-renju, nije presudno za većinu zapisa u Znakovima pored puta. U ovom popularnom izdanju priređivači su se, u želji da čitaocima olakšaju pristup Andrićevom delu, opredelili za tematski princip, na kome su, uz saglasnost pisca, uređena čitava Sabrana dela. Kako bi odveć striktno, usitnjeno tematizovanje moglo kod čitaoca da izazove osećanje ponavljanja i jednoličnosti, priređivači su zapise razvrstali u tri veća dela. U prvi deo,
' Datume koje smo naSU u pišJevlm beležnicama, a koje Je Andrić prilikom diktlranja izostavio, stavUi smo u fusnote. I druge manje izmene, dopune 1 razilaženja između daktilogralisane verzije zapisa 1 autografa predočene su fusnotama, u fusnotama su naznačeni i oni z'apisl u Znakovima čije varijante srećemo u Sveskama, tom sedamnaesti ovog izdanja. Prevode u fusnotama, ukoliko nije označeno da su Andrlćevi, dali su priređlvačL

606

607

Nemir ođ vijeka (naslov jednog ciklusa u Nemirima, vidi knjigu jedanaestu), sabrana su Andrićeva razmišljanja o filozofskim i društvenim temama i sve što glagol živeti pod-razumeva i priziva kada je reč o umetniku. U drugi deo, pod odrednicom Za pisca, inače čestom u piščevim radnim sveskama, uvršteni su tekstovi o umetnosti, književnosti, arhitekturi, muzici, slikarstvu, opažanja o jeziku, stilu, recima, književnim formama i pravcima. Kada Andrić piše o umetnosti, o pisanju, on retke izlaže načela; radije piše i razmišlja o soptsvenoro načinu rada, ili o stvaralačkom metodu pisaca čija je dela voleo i izučavao. Kada piše o sopstvenom delu, o onom što je stvorio, čini to bez namet-Ijivosti, ali sa gordošću. Ono što je ostvario, Andrić sagledava i prosuđuje prema onome što je ostalo neurađeno, i što se još, možda, moglo ostvariti, ili naspram onoga što mu je oduvek izgledalo neostvarljivo. U nesavršenstvu on, poput Vovenarga, vidi glavni podsticaj književnog stvaranja. Ako drugi deo knjige predstavlja Andrićevu poetiku, prvi obeio-danjuje piščevu filozofiju, shvatanja i osećanje postojanja. U treći deo. Slike, prizori, raspoloženja (naslov naš), sabrane su prozne skice, slike sa puta, opažanja o ljudima i naravima, prizori, likovi, >^snovi i pomisli«. Izvestan, ne veliki broj zapisa, uvršten je u Znakove pored puta u dve verzije. U ovakvim slučajevima jedna verzija je stavljena u fusnotu. Kako bismo čitaocu pomogli da se lakše služi knjigom, ovom izdanju pridodali smo i registar pojmova. U ovom izdanju došlo je i do pomeranja izvesnih zapisa kako bi im se našlo adekvatnije mesto unutar tematski organizovanih celina. U daktilografisani rukopis Znakova pored puta Andrić je uvrstio i izvesne tekstove čija prvobitna namera nije bila takva. Otud u Znakovima pored puta nalazimo i gradu za pripovetke, romane, eseje. Dodiri, veze, zapisa u Znakovima i drugih Andrićevih radova raznoobrazni su i mnogobrojni i nije ih moguće ovde nabrajati. Navodimo samo nekoliko primera. U Znakovima pored puta, deo treći. Slike, prizori, raspoloženja, čitamo: »Posmatra, i to ne od danas već odavno, gleda i sluša oko sebe, šta se radi i govori, a sve misli da negde iznad ili iza prizora koji mu se ukazuje postoji, mora da postoji, neki drugi svet, sa drugim ljudima, drukčijim mislima i postupcima. Teško mu je da veruje u postojanje ove povorke u kojoj i sam učestvuje. Sve mu nešto govori da će se mrka pozadina od istrganog bosanskog predela najednom osvetliti iznutra i razgaliti i da će se na tom par-četu prave Drine ukazati druga, stvarna, povorka, uzburkana

I nesavršena i ona, ali mirnija i čistija, više ljudska a manje zverska i bezumna. Moraće se tako nešto desiti, jer sve što ima u čoveku od čoveka i čovekovog reda i razuma, to želi, nada se tome i veruje da ne može ostati na ovome, da ne bi smelo ostati. Bez određenog osnova, bez prava, u protivnosti sa svim što zna, vidi i čuje, ali čovek veruje da sve to nije tako, da je sve ovo, sa svim ovim odlascima i dolascima, samo san, niz ružnih snova, koje snivamo na dugom putovanju u jednu posve drugu i drukčiju stvarnost, u kojoj ćemo se na kraju puta naći i probuditi.« Navedeni odlomak pripada rukopisima nedovršenog ro-rnana OmerpoJa Latas. Reč je, po svemu sudeći, o razmišljanju konzula Atanackovića, tj. o nastavku poglavlja Leto (vidi Sabrana dela, tom petnaesti. Napomene). U istom delu Znakova nalazimo i ovaj tekst: »Čudna priča o čoveku strancu koji je, krajem osamnaestog veka, na putu kroz Bosnu, napadnut od razbojnika, teško ranjen i opljačkan. Uzeli su mu sve stvari od vrednosti, između ostalog i dragoceni džepni sat, u to vreme čudo tehnike. Sad leži u jednoj seoskoj kući i leci se; u stvari, ne leći se nego umire, ali nikako da umre. Ali lakše bi se smirio i rastavio sa dušom kad bi umeo da razgovara sa ukućanima i kad bi znao koji je danas dan i koliko je sati.« Ovaj motiv Andrić je razradio u priči Ranjenik na selu (vidi tom četranaesti, Kuća no osami i druge pripovetke). Andrićeva razmišljanja o igri, o ljudskom pokretu uopšte, ili o recima, razaznaće se u pripovetkama Igra, Panorama. Reci Manje ili veće odlomke iz Znakova pored puta, osobito tipično andrićevske početke rečenica, naći ćete u pripovetkama Na obali, Corkan i Svabica i drugde. Andri-ćeve misli o pesniku i pesništvu u Znakovima prepoznaćete i u tekstovima o pojedinačnim pesnicima, o Branku Radiče-Viću na primer.* U Sokobanji, 1942. godine Andrić je u Pepita veliku svesku upisao sledeći tekst: »-Đacima bi se uvek pridružio poneki od njihovih drugova iz detinjstva, koji je zajedno sa njima učio osnovnu školu (ovde), pa posle ostao u kasabi kao šegrt ili sitan pisar u op.štini ili nekom preduzeću. Ti su se mladići obično odvajali od tog društva, bilo svojonx grubom ironijom bilo neprijatnim ćutanjem. Oni su čas preterano i neiskreno podvlačili u govoru svoju prostotu i neukost u poređenju sa srećnijim drugovima, čas ih opet jetko ismejavali sa visine svog neznanja. I u jednom i u « TJpoređl str. 256 ove knjige i Spomenik pesniku životne rado' Sli i mladalačke tuge, tom X1U ovog izdanja. 39 — Znakovi pored puta

SOS

609

drugom slučaju zavist je odisala Iz njih kao gotovo vidna i osetna snaga. Ali mladost još lako podnosi prisustvo i najgorih nagona i živi i kreće se bezbrižno i slobodno pored njih.« Ispod ovog teksta piščeva napomena: »-Od ovoga je nastala Na Drini ćuprija«. U Svetlozelenu malu svesku Andrić je zapisao: »Ja, u stvari, nisam nikad pisao knjige nego rašivene i razbacane tekstove koji su se vremenom, sa više ili manje logike, povezivali u knjige, romane ili zbirke pripovedaka.« U vremenima sklonim senzacionalizmu, ja pa ja retorici, lenjoj skepsi i lošoj osećajnostl, knjige poput Znakova pored puta kao da nam dolaze iz druge duhovnosti, koja jednovremeno ostavlja utisak utemeljenosti i novine, vred-nosti do koje moramo da se probijamo. Povezanost Andri-ćevog shvatanja i osećanja života, njegove metafizike i poetike, napor da se glagoli živeti i pisati približe, uslove, ili možda, tačnije, da se među njima uspostave veze u kojima smisao umetničkog, utemeljuje ljudsko postojanje — neće izmaći pažnji radoznalog čitaoca Znakova pored puta. Još na ulasku u život Andrić je, kako sam kaže, shvatio da za njega živeti znači pisati, da bi kasnije uvideo da je pisati što i živeti. Ali Između života i pisanja ne postoji gotovo jednostavno, a još manje jednosmerno nadopunjavanje i slaganje. Pisanje je u neku ruku »smeštanje« u opasni, izazovni deo života, i neophodno je veliko umeće da bi u igri na sve ili ništa »dobio onaj ko gubi« (Sartr). Ako Andrić i kaže ponekad i ponegde, ako i pomisli, da je pisanje pomalo i otimanje od života, ovakvo zakidanje pretpostavlja lepu žrtvu, piščevu spremnost da daje, da se odriče, bogateći se na drugoj srani i na drugi način. Pisanje stoji prema životu kao majstor pred nevidljivim klavirom čije žice čas opušta, čas zateže, sa željom da iz instrumenta izvuče željeni ton. Svaki put to, naravno, nije moguće postići. Nedovoljno elastično, ili naglo i nespretno zategnute žice — pucaju; nit se gubi, zvuk rasipa, i umesto muzike odjekne prasak, eksplozija. Pisanje je oblik postojanja koji ne prestaje da se podešava, istražuje, dokazuje, a da nikad nije dokraja uobličeno, izvesno, neporecivo. U ovom stavu stvaralačke slobode mi nismo nikada posve slobodni, i stalno smo u traženju veza koje život dopuštaju, proširuju, i u prisustvu neprekidne opasnosti da ga u ovom preteranom i neodmerenom naginjanju kroz prozor pisanja — zagubimo. Odista je opasno naginjati se izvan života, ali nema sumnje da nas pisanje izlaže ovoj opasnosti.

Otimanje od života je u ovom smislu i davanje i dodavanje postojanju, osećanju prisustva, njegovom utemelji-vanju. Ovakvo davanje nas u srećnim okolnostima i slučajevima obogaćuje. Umetničko delo je netražena nadoknada nerešivosti ovog spora između pisanja i života. Ono je izraz nastojanja da se oslobodimo »tamnice zakona«, težnja da uspostavimo višu prirodnost, stalna nada da se delom i ono što se odlaže, pa i nedogled, uvode u ljudski horizont. Spor o kome je reč uvodi pisca u život, nudi mu, ali uskraćuje, primorava ga da živi na jedan i ne na drugi način, upućuje ga da vidi što drugi ne vide, i da previdi mnogo od onoga što svi vide. U pisanju u kome se nalazi, pisac se i gubi; u komadu u kome pozorište priziva život, a život pozorište, pisac i čovek menjaju uloge. Život piše romane, romani uobličavaju život. Dakako, u život i u književni rad vode mnogi i različiti putevi; nije svejedno koje smo kapije prošli, a koje za-obišli, putujući lagano i teško ka vratima koja će se baŠ nama otvoriti. Nije svejedno da li smo u odlasku sedeli u razredu prve, druge ili treće klase, da li smo u torbi nosili pečeno pile, lepo složen sendvič, ili smo na papuči jutarnjeg radničkog voza grickali semeniće. Znakovi pored puta nisu ispovedanje, ni hronologija jednog života, već fragmenti životne i duhovne borbe što je rano probuđeno, i sebe svesno ja, vodi sa sobom, sa ljudima i svetom oko sebe, sa svim što je iz života, u dugim godinama rada, traganja, nemira i stvaranja, valjalo savladati i uneti u dobro sročene rečenice. U sveskama u Andrićevoj zaostavštini, u koje pisac od najranijih dana pa do kraja života upisuje svoja razmišljanja, utislče o ljudima i sa putovanja, pojedine rečenice, reci i izraze koje nalazi u knjigama ili ih čuje u prolazu, na fudbalskoj utakmici ili na koncertu, u svetskim metoropolama, palankama i zabitim planinskim selima — nalazimo tragove ove borbe, raspinjanja između spontanosti i izraza. U Andrićevjm razmišljanjima o životu, o pitanjima koja se u svakom naraštaju postavljaju ponovo, ali na drugi način, nećete naći formulu kako da uspete u životu, kalco da postanete pisac. Autor Znakova pored puta pribojava se »rimovanih istina«, svega što po pravilu nalazite u sentimentalnim dnevnicima i feljtonistici. Znakovi pored puta nisu suma načela, uputa, već prostran predeo u koji su prizvana raznolika životna i stvaralačka iskustva. Primetićete kako se pojedine misli, pomisli, utisci, slike i raspoloženja načas javljaju, nestaju, da bi opet, poput ponornice, izronili, pojavili se u formi koja obnavlja i proširuje prvobitni oblik što su ga isto, ili slično, životno osećanje ili prizor, jednom. 39*

610

611

đrugde, prizvali. Sklad ili predah, časovi nemira, dvojenje, skepse, bola, pa opet trenuci isplivavanja, ozarenja, sreće. Terazije života naginju se čas na tamnu, čas na svetlu polovinu; pokreće ih i san i nesanica, i dan i noć, i sećanje na mladost i briga za starost, i reci i tišina kao izvor govora i jezika, i želja za ljudima i pokretima, i strah od njih, i žena koje nema, i reč ko:a otvara vidike, i čaša rujna vina i igra »svjetla i sjene«, sve to i mnogo još od onoga što se ne može nabrajati. Iskušenja, ali i luk snage koja ih savladava. Ko je među ljudima koji su stvarali bio pošteđen sumnji i posrtanja. Trenuci koji život znače. Znakovi pored puta su knjiga lutanja i belega. U more neizvesnosti upisani su toliki znaci pre i posle ovih što ih Andrić ostavlja za sobom. Avanture se ne ponavljaju, i niko više neće proći njegovim putem. »Budućeg književnika, veli Jan Parandovski, ipak niko ne uvodi u tajne njegovog zanata. Prisiljen je da ih sam upozna, da ih otkrije sopstvenim domišljanjem i instinktom, da traži svoj put, pipajući po mraku i lutajući.. .•«' Pa ipak, Andrićevi Znaci, iako ne svaki od njih, i ne za svakoga isti, upućuju i nas, padaju i na stazice kojima sami idemo, pod drugim belegom, i pod drugom zvezdom. Svetlost iz ovih izvora, razgrevana radošću , patnjom, dospe-vanjem i nedoumicama, ne pada na put samo onome ko je okrenut natrag, koji se vraća ili silazi sa neizvesnog puta, već i na staze onih koji svoje puteve krče ili ih još bojažljivo traže. Protagonista ove knjige je mladić iz narodne priče koja stoji na ulazu u Znakove kao »oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i nađe, i da ostavi za sobom traga-«.* Cutanje nije zlato zato što u njemu leži sigurnost. A ako je, i ukoliko je zlato, onda je ćutanje to kao način kazivanja, ili bar uvažavanja reci koja nedostaje. U ovom smislu bismo mogli da kažemo da Andrić govori o životu i ljudima sa goricom istinoljubivošću, podrazumevajući da »najlepše i najstrašnije stvari, ipak, nikad nisu kazane«. Život dok o sebi još daje glasa, i onaj »zakopan« u ćutanju i zaboravu, i onaj što tek kuca na vrata, sve su to delovi rečenice, izraz teškoće da se ona dovrši i da se stavi tačka. Istorija i prošlost su za Anđrića velika knjiga znakova, koju i on čita i odgoneta, upisujući u nju tragove sopstvenog postonjanja i delanja. Otvorenost vremena i prostora može se izražavati različitim književnim postupcima. Unutarnja napetost andri' J. Parandovski, Alhemlja reći, Kultura, 1964, str. 143. • Znakovi pored puta.

ćevske rečenice proizlazi iz nastojanja da se ljudi, zbivanja, pojave — sagledaju u prepletu protivstavljenih sila, dok su tu, i dok prolaze, kad prođu, ili tek nadolaze, pošto su bile i još nisu prošle, ili su bile i ostaju. Kad kažemo Sada, to nam izgleda jasno, lako pristupačno, nezamućeno i na dohvatu. Anđriću je ovo Sada neposredno, teško čitljivo; on ga odgoneta znacima utisnutim u prošla vremena, ili možda, tačnije, u vremena među vremenima, u vreme bez vremena. Otuda utisak obuhvatnosti njegove rečenice koja očituje prisustvo, ali ne ukida mogućnosti. Proces nastajanja Znakova pored puta, koji se može pratiti upoređivanjem različitih varijanti u kojima se razvijaju polazna misao, raspoloženje ili slika — ukazuje na piščevu nespremnost da tvrdi, da se služi iskazima u prvom licu. U većini slučajeva, u razrađenijim verzijama svojih zapisa, Andrić je nastojao da prevlada prvo lice tako što će svoju misao pripisati Goji, na primer (Razgovor sa Co-jom), ili što će je staviti u usta junacima pripovedaka i romana. I ono duboko lično, i ono što je iz lektire ulazilo u njegove zapise, Andrić nastoji da izvede na široko polje opšteg, narodskog iskustva i mudrosti. U narodnim kazivanjima, pričama, legendama, izrekama, poslovicama, u običajima, građevinama, utvrdama, putevima, mostovima, molitvama, psovkama, grobljima, hanovima i sarajima, video je znakove života, i više od toga: model knjige mudrosti, svega što se o zemlji i postojanju na njoj uopšte može kazati, kao i meru i cenu ovog saznanja. Uopštavanje, međutim, nije isto što i obezličavanje. Znakovi su strasno pisana knjiga koja se, i te kako, tiče kože njenog autora. Zatičemo ga usred žestokih i plodnih nemira, bez kojih ne može, a sa kojima tešlvo izlazi na kraj. I ono iz čega izvire, i ono na šta se naslanja Andrićevo delo. smisao čitavog njegovog književnog poduhvata, manje iii više direktno, očituju se u ovoj knjizi koja je dnevnik protiv dnevnika, ali pre svega, portret umetnika, njegova etika i poetika, delo i drama dela u nastajanju. Ova knjiga otkriva Andrića, uvodi nas u njegovu stvaralačku radionicu, ali ide i dalje: upućuje nas na sudbinu čoveka kao pesnika, na filozofiju života kao stvaranje. I kad neposrednije govori o sebi i sopstvenim iskustvima, i kad sudi o drugima, Andrić razlikuje lično i privatno, iskrenost ne mesa sa banalnošću, istinoljubivost odvaia od bezobzirnosti. Hteti mnogo i daleko ljudski je, ali ni pisac ni čovek, po Andrićevom osećanju, ne bi smeli u stvaranju da zloupotrebe svoje moći. Kao da je u tome tajna sklada i lepote, kruna napora u kojima se čovek-stvaralac kao most održava nad provalijom. »... Sta smo bili i šta smo pisali« (I. Andrić, podvukli priređivači) o tome svedoče Znakovi pored puta.

612

613

...... — Štampano čirilicom i latiniconi.. knjiga četrnaesta: Znakovi pored puta.... — Savremenld — proza... Prosveta. Prosveta.. Skopje.. — Beograd...Večiti kalendar maternjeg jezika REGISTAR POJMOVA. BELEgKA I NAPOMENE Registar pojmova . Sarajevo.. Mladost.... Sarajevo. 1978.. 1977.... » * t Napomene . 1976. Ljubljana..Nesanica...Nemiri od vijeka ..... 3.... 3... Svjetlost..Slike.... .. ZNAKOVI PORED PTJTA 1........ 5. prizori.... god......... 1978.. i .... t< Beleška o ovom izdanju l » i ........ 2. 1977. Državna založba Slovenije.•«••••••• 5 9 5 6 0 5 6 1 4 11 2 1 5 3 2 7 5 6 5 5 8 3 .............. Svjetlost..... raspoloženja . 2......izd.. Prosveta. Mi-sla......................^. Beograd..NAPOMENE SADRŽAJ ZNAKOVI PORED PUTA Sabrana dela Ive Andrića. 4.izd.• .. god...Za pisca........ Zagreb... Beograd. 1978...

614 .

. izdavačka radna organizacija. Novi Sad Sumadijska 12 Štampano u 6000 primjeraka 1986.IVO ANDRIC ZNAKOVI PORED PUTA Ttehnički urednik Hilmo Hadžić Korektor Emira Tanović Izdavač SOOUR »Svjeflost«.Za Izdavača Seađ Trhui} Štampa BO štamparija »Budućnost«. Izdavačka djelatnost Sarajevo .