IVO ANDRIĆ ZNAKOVI PORED PUTA

UDRUŽENI IZDAVAČI

Državna zalo

Svjetlost/Sarajevo Prosveta/Beograd Mladost / Zagreb žba Slovenije/Ljubljana Misla/Skopje Pobjeda/Titograd
Sabrana djela Ive Andrića

Redakcioni odbor

Miodrag Bogićević Ivan Bratko Petarr Džadžić Vladimir Nić Erih Koš Kajetan Kovič Božin Pavlovski Vera Stojić

Oto Šojc Priredili Vera Stojić Petar Džadžić Muharem Pervić Risto Trifković Sabrana djela Ive Andrića Knjiga Šesnaesta Dopunjeno izdanje Odgovorni urednik Mirko marjanović

ZNAKOVI PORED PUTA

.

ZNAKOVI PORED PUTA

SvaM ti ie vrao u moj. Ubro zapUan^ jovG Markov Diinovič nekad zaposlen kao radnik na gradnii Sueckog kanala

1. NEMIRI OD VIJEKA

i

Ima narodnih priča koje su toliko opštečovečan-ske da zaboravimo kad i gde smo ih čuli ili čitali, pa žive u nama kao uspomena na naš lični doživljaj. Takva je i priča o mladiću koji je, lutajući svetom i tražeći sreću, zašao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladić je u debla drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji će mu docnije pokazati put za povratak. Taj mladić je oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i snađe, i da ostavi za sobom traga. Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko: prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini.

11

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži. * Ono što je najlepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna naša mana ne dolazi do izraza. Mnogo šta što je zlo u nama iščezava a ono što je dobro ustostruči se. Video sam otkopane grobove iz V veka pre Hrista. U njima su bili još uvek vidljivi tragovi glavnih kostiju i naslućivale se osnovne linije ljudskog lika. U meni se javilo nezadovoljstvo, kao nad ne-uspelim delom ili nedovršenim poslom. Covek treba da nestane bez traga. * Ima žena koje su neugledne i opore na oči, kao seoski hlebac, ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti spoljašnjošću nego gleda i oseća dublje i stvarnije. 13

Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu i malodušnost. kao jeza. ponekad nas samo trenutno prođe. Ponekad imamo snage da mu se potpuno otmemo. Misao . da sve ovo nife Sava stvarnost. teško bolestan. Izdržati trenutak. ponekad. dotle su i svaka tajna muka i gorčina 14 15 . da sama činjenica da ih je preživeo znači ne samo pobedu i izbavljenje nego i čudo. važi više nego igde pravilo: ne predaj se nikad! — Ni predaje. pa i na samrti. ti'ebalo da se boji ljudi ni ičega ljudskog. radosno rođenje po naročitoj milosti viših sila. Covek u kome ima živa duša ne bi. jedno ponovno. Bojati se ljudi. Ali i kad je čovek uvređen nepravdom. ni ustupanja! A pre svega. sveSa nada ne trajnija od bleska munje. Ali kad se i docnije kao gospodar svoje sebičnosti. Dok je čovek plen svojih strasti. a ponekad mu otvorimo sami dušu i puštamo ga da gazi i hara kako hoće. Njegov uticaj na nas sasvim je nejednak. biti bolestan još nije: umreti. jer telo naše želi svoju sopstvenu smrt. oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim.da ćemo se probuduTleS^S^t Sačuvaj nas. od ostvarenja snova. koliko je za mene napor bio živeti. i još bi im ostalo malo osećanja da me požale. A smrt je najveći i najsigurniji osvetnik. nekad više nekad manje. Bože. Oni kažnjavaju mladež i za svoje bivše prestupe. sav predan radu zveči 11 druge. tek tada ne treba da »da pusti rđi na se«. kao prirodno na-hcje nedostojna života. rob čula i igračka mašte. ima nečeg naročito ružnog. Kod unutarnjih borba koje čovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi. a već idućeg časa čovek je ili na putu da prezdravi ili mrtav. možda se čak i svete za svoju sadašnju nemoć.I Čini mi se kad bi ljudi znali. Ostaje. U noći ima uvek straha. * Ponekad čovek preživljuje takve stvari. jer zaslužene. Udalji od nas ono što je predmet naših želja. znači činiti krivo Bogu. a biti u bedi manje je nego biti bolestan. ne treba. onda zaista čovek ne zna šta da mish i nemf čemu da se nada. Poznavao sam jednog čoveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nađe poneku zlu reč. logički. kao vlage. što kažu u Bosni: ne veži tugu za srce! Biti uvređen nepravdom ljudi manje je nego biti u bedi. U strogosti koju pokazuju nekadašnji razvratnici prema mladeži. Strah od ljudi možda i potiče otud što smo se nekad ogrešili o božiji princip. razumljive i lakše. uvidi da je ta ista gorčina na kraju Ivakoe puta.

sa duhom bez imena. potpuno i posvudašnje. Zaborav tela i zaborav vremena. jedva primetno kolebanje u kom je bilo i životinjskog straha i neke želje da se ne bude na tom mestu ni u tom obliku. A to što se plodimo. svirepo i besmisleno. * Gledajući jedno ljudsko naselje na nekoj vlažnoj strmini. to je gnev bogova. Ovako. Kad žene pate zbog nas. i to ne samo pojmova. jer sve se to dešava u granicama smrti na koju smo osuđeni i zbog koje smo na zemlju bačeni. smrt sa pravom na nadu. ah samo za sebe. Možda će još trava rasti i minerali sazre-vati. i žene i muškarci. ograđeno posrnulom ogradom. U tom drhtanju u dnu ženica pročitao sam odjednom jasan i nesumnjiv jadni. 16 Ne smrt. U stvari. video sam im u očima. ova planeta je možda jedan obor u koji je saterano i zatvoreno sve što je u vasioni živelo i gamizalo. da bi se moglo predahnuti i živeti dalje u telu bez sećanja. to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo mi želeli da su. Zaborav. mestimično i na mahove. 2 — Znakovi pored puta 17 . U vasioni. i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena. otvori se odjednom Biblija na njenim najtamnijim stranicama i naš užas ili naše nerazumevanje nađu drevne i poznate reci kao jedini izraz. sa jedinom svrhom da tu pomre. ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućnim i podnošljivim. zaborav rešava sve. Ali. mereno vasionskom merom a kazano našim ljudskim recima: juče smo dovedeni a sutra nas neće više biti. Ostvarenje apsolutne pravde na zemlji moralo bi biti odjednom. nego svega što postoji i živi. mutna vremena i učestaju sukobi i uzbune među ljudima. I to je sreća za ovaj svet. Zaborav. ova naša zemlja je takva soba za umiranje. patimo svi i mučimo se često. to je samo iluzija. samo su uloge podeljene.Bozi ja pravda se retko javlja. Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred. dugo. ona je isto što i orkan. Gledajući vojnike i žandarme koji su do malo-pre bili i ubijali. kataklizma i tragedija. dođe mi misao o pravoj nameni ovoga sveta. U velikim bolnicama ima po jedna soba u koju prenose one bolesnike za koje se vidi da će žived još nekoliko sati. Kad naiđu teška. Onda bi se pod silnim. U ovom društvu podjednako patimo svi. Zaborav. U stvari. strašni i detinjski Kainov odgovor: — Zar sam ja čuvar brata svoga? Zavist ljudi. jer ona dolazi kao eksplozija i raznese sve zajedno: krivca i njegovu žrtvu i sve živo što se slučajno našlo u njihovoj blizini. to je uvek stoga što smo ovakvi kakvi jesmo. javljajući se retko. duboko ispod spoljnjeg besa i drskosti. reci i lica. što je glavno. ravno-mernim i istovremenim pritiskom sve čestice držale u ravnoteži.

pored sve ogromne razlike i mesta koje im dajemo u hijerarhiji ljudskih stradanja. svet vene i umire pred našim očima. Da starimo. gde treba tražiti objašnjenje ovoj činjenici i da li bi se ono moglo naći. Jedino tako je mogućno podneti život i misao o smrti. nove misli sa kojima se čovek ne može da pomiri i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja. * S godinama počinju i u najburnijem čovečjem životu da se ustaljuju i primećuju izvesne pojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju. za nas. Tako čovek gleda svoj život unapred. I tu ne pomaže nikakva higijena duha 18 ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!). da ne bi bilo mogućno živeti kad bi život bio onakav kakav na mahove izgleda. da umiremo. to smo oduvek znali. Najveći napon volje uzaludni su ili pomažu vrlo malo. sa potpuno antipodnom. u širini. tako da su nevidljive i skrivene mogućnosti života bezbroj miliona puta veće od onih koje vidimo na površini. predmet ili živo ljudsko biće — on daje nešlo od sebe i spreman je da daje i gubi još više. sa istom onom nagonskom bezobzir-nošću i stihijskom žestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje i grabež. Ne znam. Zna se šta nosi oktobar: sluti se mart i pređosećaju letnji meseci. smenjuju se u čoveku gotovo kalendarskom stalno-šću i javljaju se neminovno. Ali sa godinama. toliko ga ima u dubini. i koji je gotovo isto-vetan sa izrazom lica kod ljudi kojima je potpuno ovladao jedan porok i muči ih bez prestanka. Da li između bola i poroka. u ovom trenutku. da u stvari. evo se javljaju u nama. Tako to što se zove ljubav stvara jedno nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo međusobnih davanja i primanja. Vero-vatno da ste je primetili i vi. astronomskom računicom u kojoj je sve nejasno. To je: jasno i neumoljivo saznanje da u onom što je plodno.Odavno mi je postalo jasno da ne bi imalo smisla. iako smo se sporo navikavali na tu misao i teško mirili sa njom. ali čiji je krajnji zbir kratak. I to je do sada jedini poznati način kako jedan čovek može da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono što ne mora i onda kad ne mora. radosno i napredno u svetu mi sve manje i sve rede učestvujemo. I duh koji živi veoma malo svesno i voljno ne može da ih ne primeti. bez reci i pokreta. * Odavno sam primetio na licima ljudi koje je zadesila velika nesreća neki naročito mučan i ružan izraz koji iznenađuje i odbija. ili možda oni imaju zajednički koren negde u dubini? Ili je lice ljudsko tako 2* 19 . Ovako. ali činjenicu sam utvrdio nesumnjivo. Najoprećmja duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir. znam da koliko god je prostranstvo života na površini. niti ima bežanja niti može biti zaborava. da je sve više zanosa koje ne osećamo i podviga u kojima nemamo udela. i to pre smrti i pre samog starenja. a mi. Cim neko nešto voli i za nešto se veže — misao neku. još živi ali izvan života. posma-tramo ga nemoćni. bez mere i računa. uporedo sa promenama na zemlji. kad bi sve stvari u životu bile samo ono što njihovo ime kazuje i ništa više. jasan i razumljiv. postoji veza.

gde se ne urla i ne peva. kad sam video. upotreba vremena. kao munjom. senke i prosijanja na zgradama i u dnu vidika. Skrovito a uzvišeno mesto. nad nepreglednom i neprolaznom rekom života. I ma kuda išli i lutali. u razmišljanju. osetio i upoznao i jedno i drugo. Sada. zacari se tišina. U svako doba dana i noći. i ne pomišljam ni kad je počelo ni kad će svršiti. vreme je da potražim treće mesto. vatru. jedan nov život onih koji su izgubili igru u svetu. nego velika vasiona tišina. * Na mahove imam punu iluziju da mi je u strahovitoj lomljavi i prolaznosti svega oko mene dato pet minuta. gde se stiču konci i uzlovi života i smrti. ne mrtva i bezlična tišina ljudskih naselja. lukovi i uglovi od tišine. jedan nov svet. kad nam daješ iskušenja. gde se ne želi i ne čeka. sa prolaznim posrtanjima a sa mirom i slavom na kraju. Nad svim onim što su ljudi radili i govorili. Daj da predmet naših želja bude viši i lepši od našeg života i da se dobroj nadi nikad ne izneverimo zbog kratkih i varljivih ostvarenja koja zaklanjaju vidik i lažno obećavaju odmor. I u svakom 21 20 . I daj nam mudrosti i hrabrosti. blag i koristan ili štetan i razoran. osećanje vremena. celog života. uništim ceo svet. čuo. da slobodno i mirno dišem i mislim. zbrišem i survam u ništavilo sve. do po-slednjeg traga postojanja. I ja koristim radosno i snažno to vreme. ne dopusti da srce naše ostane prazno. ali iščezlim i pokopanim zauvek. božiji grad. Gušim se od nedostatka vremena ili osećam kako me žeže i satire. zaustavi ili zagrabi. nem. i da to što želimo bude dobro i stvarno i da naša nada ne bude isprazna. nego se sedi nad nađenim i dočekanim. sukoba i bura. poklonjeno pet minuta života na belom hlebu. A moja misao proteže tih pet minuta u beskonačnost. i ja živim svetlim. neopisivo strašnim. Daj nam prav put. na svakom mestu. raj koji ostaje pošto se izbesni materija u njenom obliku koji vidimo i dodirujemo svakog dana i koji nas truje i satire svakog minuta. koje se postavljaju preda mnom svakodnevno. kad je graja oko mene na vrhuncu. veličanstven i neprolazan. divni Jerusalim. svakim delićem bića želimo. dubokim životom misli i ne mogu ni jednom jedinom od tih pet trenutaka da dogledam kraja. kad se pomrače i poslednji tragovi ra- Vreme je za mene najveće čudo. mirnoćom biljke. jer je veći od sveta i dublji od sreće. ne daj da na kraju ostanemo izvan Tvoje sveobimne harmonije. sve su to za mene prave zagonetke. vodu. ili plivam u njemu sa osećanjem božanske lakoće. osećam vreme kao elemenat. Blokovi tišine. nego daj — pošto od Tvoje volje sve zavisi — da uvek želimo i da se nadamo. sav od tišine.siromašno da se izrazi svih mogućih duševnih stanja svode na nekoliko utvrđenih grimasa? Ili je naše oko slabo i moć našeg rasuđivanja o stvarima koje gledamo tako malena? Bože. Poimanje vremena. u snu i na javi. iznad svih pokreta. bez želje i pomisli da se obuhvati. jer to svake sekunde. zuma i dobrote i kad sve reci i grimase izražavaju samo zle i pogrešno upućene nagone. tada ja jednim očajničkim pokretom misli. kao što čovek oseća vazduh. U najgorim trenucima.

to je brujanje miliona vasionskih zvona u kojima su planete klatna. mrak i besvest. I to nije više pitanje mojih rođenih godina. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim suđenim vremenom 22 Kad god mi se dešavalo da me ljudi i prilike oko mene prisile na animalan život i biološku borbu. dakle na stranu onoga što umire i nestaje. Na mahove. kao stožer. sukobljava i lomi zaustavilo i stišalo u svetli trenutak ravnoteže. poboden je. kad se sve što se u meni ukrštava. naše vreme i ovaj svet. i umine. to veliko telo stari i slabi. hara u meni kao zaraza. neosvetljena. usred aktivnog života. od nerazmrsive igre mašte i stvarnosti. o vremenu kao takvom. ni opstanka stvorenog sveta oko mene. Iznutra me obasja. kao i iza poslednjeg. a pošto je sve ovo u najužoj uzročnoj vezi sa našom misli o Bogu i našim osećanjem lepote. A moja samoća. od postanka sveta do danas. Bolovi koji potiču od urođene osetljivosti. što prolazi. to je vihorno kruženje bezbrojnih sunaca. to nije tišina i nepomičnost. treba naći snage da se i ovo primi i zavoli isto kao što se vole Bog i lepota sami. mač od svetlosti — moja svest. to je vapaj i kliktaj svih ljudskih sudbina i životnih zahteva. ja plovim na santi koja se zove prolaznost. na mahove. U najgorim trenucima mislio sam ovako: ovaj užas od niskog života cena je kojom se plaća i iskupljuje sve visoko i lepo što smo znali i osećali. od vrha do dna. neshvatljiva i neizreciva a prisutna u svakoj našoj misli. sa osmejkom. to su bile proste i jasne misli koje su osveti ja vale put na daleko ispred mene i iza mene i time mi davale i tačnu sliku i pravu meru moga položaja. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad će kanuti poslednja minuta i kad će izvor vremena presušiti zauvek. kako stvari napuštaju svet i čovek čoveka. u stvari. lepšeg života za koji nijedna žrtva nije prevelika i nijedna cena previsoka? ^ Tako se u meni utvrđivalo saznanje da je svaki niži život u službi višega. sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute protiču. Jedna sekunda mira. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otiče njegovo vreme kao krv. neprimetno ali stalno. Pre prvog otkucaja. Tada se vraćam svojoj samoći. nemerljiva. truju i jedu. izdržljivosti i veštine za borbu. stao na stranu vremena. ja sam. prema kojima je ovo što nas greje samo igračka. Ali zato osećanje prolaznosti sve više prožima ćelo moje biće. zašto da je ne nađem ja koji sam gledao i koji ću opet videti sjaj drugog. A u tom opštem potopu koji predstavljaju naš život. Ne. I kad oni koji me tlače. i sa svakom minutom koja iskuca. uvek sam uspevao da nađem neslućene i neočekivane utehe i pomoći koje su ličile na prava čuda. da je. Obasja. od nesklada između moga unutarnjeg života i svega oko mene. u dahu. srećna svest o nepostojanju. pravom zavičaju moje svesti. da je sve povezano i osi23 . kao prebeg. sa svakim krvnim zrncem. U stvari. broj suđenih otkucaja našega bila i da drugačije i ne postoji. ti bolovi postaju s godinama redi i imaju sve manje vlasti nada mnom.trenutku znam da je vreme jedna bolna iluzija. nalaze u sebi snage. osetim odjednom kako sve odlazi. i koji za drugi život i ne znaju. proteže se u nedogled večnost našeg nepostojanja. reci i zalogaju. I kroz tu vasionu bez kraja i imena. Reč je o vremenu uopšte. Sa strahom.

nered i nepravda ispravlja i poravnava negde. Covek po svome biću i pozivu nije predmet spasenja i blaženstva. možda je tolika da se i to šLo nama izgleda kao bol. ništa nije u stanju platiti cenu koja bi trebalo da se samo i jedna četa odabranih uvede u raj. Jer. dok ispod mojih tvrdih i krivih puteva teče voda božjeg spasa i dok mogu da joj čujem glas koji me čisti. pređe — avec armes et ba-gages — u protivni tabor. Sa tim skupim saznanjem čovek može sve podneti. poznam ga. nereda i nepravde. to je da nam je dat san o raju. Protiv verovanja u pakao buni se osećanje. Ali ljubav je tako tajanstvena stvar da i to možda samo tako izgleda pred našim površnim i nesavršenim sudom. otprilike kao što su velike geološke kataklizme za zemlju. ako postoji raj namenjen nama ljudima. utešen saznanjem da nisam bez nade zalutao i da još ima povratka i izlaza. na nekom višem planu koji mi ne vidimo. čak ni po snazi božje milosti i ljubavi. ni posle svih ispaštan ja i očišćenja. Nema delića jednog na nama koji bi bio moguć i sposoban za večno blaženstvo i smirenje u Božanstvu. Zato. ako raj treba da bude ono što se kaže da jeste. Nema i ne može ga biti. u stalnom strahu od straha. on je prazan i ostaće doveka prazan. a to je kao da i ne postoji. nepotrebno. kao romon vode koja se naslućuje. kao moćna a nevidljiva poplava. mi rođenu krv prolivamo i. Ali najgore što ga čeka u tom novom životu. I najviše što se za nas moglo učiniti. To je velika šteta za oba sveta i najcrnja propast za čoveka samog. i pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati.gurano i da je čovek svuda i u svako doba na svom pravom mestu i — samo prolazno. i to stalno. Zastanem samo za trenutak. i krenem dalje. * Ispod strašnog života koji vodim. Ziveti u strahu. bezdušno i besmisleno. mi jedan drugog sudimo. Ničega u nama nema što bi moglo opravdati postojanje raja. jedva čujno. a protiv verovanja u raj buni se sve u meni i sve što vidim i znam oko sebe oduvek. tvrdim srcem i kratkim raziomom. u svet isključivo spoljnjeg i materijalnog života. to je za duhovni svet ogroman poremećaj. spašava i odnosi sve oko mene. to je ovo: Takav čovek unese u nestalni i besmisleni spoljni život sva merila i svu logiku duhovnog života i poretka. U dnevniku mojih pomračenja svako se od njih takmiči za prvo mesto po snazi i trajanju. u kom je svaki sat jedan sasvim zaseban pakao. to znači za ljude kao ja živeti i uspevati među svetom. Snaga i veličina ljubavi. duboko. nego stvar koja pada i propada. I tu nije 25 24 . ne moći oka sklopiti i ne moći dušom danuti. Kad čovek koji je predodređen za duhovni život i već posvećen u njega. koju nikad dovoljno ne poznajemo. što je gore. u kajanju. javi se zvuk. jer je svaka bitka unapred dobivena samim postojanjem neuništive i prave misli. Ni sam Stvoritelj sa svojom beskrajnom dobrotom ni dragocena krv najveće žrtve. U ljubavi ima mnogo bola.

taj trenutak odmora ne da se opisati. Zaborav je jedan od elemenata neophodnih u razvitku života. čovek dobro zna da boluje od »ideje«. Poslednja stranica je za neizvesnost. na kraju krajeva. koja mu je na njenih milion 26 načina do malopre krv pila. Ja se ne bojim nevidljivih svetova. v>ne vidi sunca ni ruža«. i ponovo zaviti u crno ćelu vasionu. Ono što može i biti i ne biti uvek se. . ispravi i zakorači veselo u svet u kom od njegove »ideje«. To je trenutak kad se čovek. Ali iz te prevelike sreće već vreba sekunda jedna u kojoj će se ponovo pojaviti »ideja«. neodređenim povodom. ili usred nekog posla. krije u sebi naš spas i izbavljenje. Od celog jednog mračnog i zamršenog sveta nigde ni senke. A v^ideja« se javlja naglo. pogađa retko. neočekivano. da može slobodno odahnuti i mirno živeti. ali dok se ona ne javi on je potpuno zdrav. uvidi da uobraženi svet zla i opasnosti ne postoji. kad opsednuti oseti da je slobodan. Tako ostaju kao jedina stvarnost muke koje on podnosi. On može samo da neizmemo pati. Fiksna ideja od koje mnogi ljudi pate. možda. slabiće i sebičnjake: nagoveštava dobro i zlo. pokori onome što mora biti. dići kao tamna. Covek lebdi i gine na mukama. jer ona sve u njemu i oko njega porobi. odjednom digne. kao između dva ispolinska žrvnja. Kako da ne budemo ispunjeni poštovanjem prema neizvesnosti koja se stere pred nama. i tada čovek nije više svoj gospodar. ne priznavajući to nikad nikom. posle jela ili spavanja. ne može se ničim platiti ni nadoknaditi. nema više nigde traga ni glasa. Njegova svest postaje živa rana.teško zamisliti paklenu disharmoniju takvog života. On je tada. potpuno jednak epileptičaru koji je pao nasred nekog trga i oko koga se iskupio radoznao svet. a neki iskusan čovek metnuo mu u zgrčenu ruku hladan ključ Ui neki drugi predmet od gvožđa. A za njegovu muku nema ključa ni drugog hladnog gvožđa koje bi ga dozvalo sebi. On trenutno obnevidi za sve oko sebe i odjednom. Neizvesnost je imanje onih koji nemaju ništa i velika nada onih koji nisu navikli na dobro u životu. Kao i kod epilepsije. razapet između grozne stvarnosti koju stvara njegova >->ideja« i žive svesti da to ipak nije tako. u sebi. bezglasna raketa. između onoga što više nije i onoga što ne može i ne treba da postane. Poslednja stranica sveske. Za srećno neznanje s kojim se legne pod teretom mraka i ustaje na poziv sunčeve svetlosti. nego ga treba preskočiti. taj trenutak. kao što kaže španski pesnik. . ali zato dopušta sve. mogućnosti. Ali ima jedan divan trenutak koji poznaju ljudi mučeni fiksnim idejama.: -. 27 . da je sve samo uobraženje. Ah. kad ona. Nesvest i u isto vreme svest o sramoti i jadu. jeste vrsta duševne epilepsije. Težak čas koji nije mogućno preživeti. i najopreznije. Neizvesnost je za razumne i ponosne ljude ono što je gatara za budale.

krug sunčeve svetlosti. ponovno muči. 29 28 . čovek mora da se raduje. na vazdušnim visinama. Ali ništa ne može u ovakvim trenucima da zbuni i poremeti čoveka. tj. Iz razgovora sa ljudima vidi se jasno. ali pored svega toga ljudi idu sa unezverenim pogledom. On tada niti može da zaboravi ono što je jednom sagledao niti može iz onog što vidi da izvede neki plodonosan zaključak. on prestane sa mučenjem. to je imsao koja nas ka grobu vuče. ili bar nazire stidljivo. dobro i jednostavno. suvih usta. Zaboravlja odakle je pošao. to je: muka nemirne savesti. kad počnemo da gubimo svest. I da neće. kako bi mogao da nas. * Otadžbina . Tako. Ništa! Može biti da je duh što nas muči sličan rafino-vanom krvniku. a druga polovina mu prođe u uzaludnim. a i koga da zove? Ne seća se pravo ni svoga imena. kao pored studenih izvora. suze ne pomažu. Napred ne može. ništa ne može da me spreči da u ovim trenucima dišem strasno i slobodno. pokušajima da se popravi ili bar zataška ono što se radilo u prvoj. teške i nepomične kao planine. znači da za njega više nema sreće ni pravog mesta u ovom svetu. « Ima dana kada se namučenom i otrovanom So-veku osmehne vedro jutro. koliko svi pate. Reci nestalo. svesne. Sve tada biva lako. Ostaje mu samo da otkriva sve nove šavove i pukotine i da im daje sve nova tumačenja i objašnjenja. dok mu se ceo život ne pretvori u to. a noću drhte pre nego što zaspu i bude se u tami. isto kao što ga u mračnim časovima sve tako lako smućuje i »do smrti« rastužuje.Plod poremećenog ili dotrajalog tela. Ostaju samo kajanje i stid. a u većini slučajeva taj strah je neopravdan ili preteran. » U prvoj polovini života čovek želi i radi ono čega će se u drugoj polovini stideti i odricati. Možda je to smisao ovakvih jutara. brinu i strahuju. Javlja mu se doduše misao: kad su tolike strahote tako lako i brzo nestale. crne. sam sebi kopao. one se još lakše mogu ponovno javiti. i sve tegobe koje su ga još od maločas okružavale. Strah je svuda i nesanica opšta. sramota ga da jaukne. Pa sve i da je tako. neprelaznim jazom koji je godinama. odjednom nestanu kao maglovita priviđenja. Tako se na kraju sve potire i svodi na nulu. Ne želi ništa. sa jaukom i sa ose-ćanjem da su sa obe noge u klopci. ne boji se ničega. birajući sporedne ulice. natrag nema kud. Diše lako kao na visokoj planini. Cim čovek počne da primećuje šavove i sastavke na životu kojim živi. Dođe vreme kad se čovek nađe pred mračnim. pre vremena. poliva nas hladnom vodom i doziva k svesti. Tada vidi čovek da na zemlji postoji samo jedno istinsko stradanje. ne pita se kuda ide. Malo ko zna čega se zapravo boji. polagano i nesvesno.

bez zračka utehe. drugi ih slušaju. jer se javljalo samo u blesku. ne osećamo i ne vidimo drugačije do po njegovim krajnjim posledicama. on toga nije bio svestan. I to oduvek. oborena pogleda. 30 * . A ono što je sveto. nagonilo ga da uzroke svim svojim mnogobrojnim nedaćama i nezadovoljstvima. čiste sreće što dolazi od misli koja gori u meni kao plovak u kandilu. I što je najgore. kao munja u dubokoj noći. bez plana. sve se svodilo na jedno: pravo prokletstvo njegovog života dolazilo je od visokog mišljenja koje je imao o sebi. nije vredan da živi. a ko ga sa uspehom organizuje. Nikad. izgubi pri tome toliko snage i svežine da mu i ne vredi nmogo što živi. njihova dela i reci. Sve što je bilo otpalo je od njega. SI Ja sam podlegao u životu. čude se i zgranjavaju. nikad još nisam to ovako osetio. kad svi spavaju. vidno je i pristupno svima. Učimo se da živimo stegnuta srca. čestito i uzvišeno bilo u njemu ostalo je. Ko u ovom svetu ne ume da organizuje sam svoj život. na mahove. ne znamo ga. nego nadigran. kao i ranije. Na kraju. gotovo i bez nade. a mi ga nismo svesni. sve su to kao senke predmeta koje su. Daleko veća. i svima protivrečnostima svog života — traži tamo gde oni nisu i ne mogu biti. čak i kod onih kod kojih moralne vred-nosti nisu nekad mnogo važile. i to u onom dubljem. a o ćelom životu uopšte kao o nečem što je prošlo ili što je samo moglo biti. Ljudi. i pri tome kazuju besmislice koje nisu ništa manje od onih koje su čuli. to mišljenje je živelo u njemu kao što živi u nama naš krvotok i stalno lučenje žlezda. nekad. Ali moralna beda je veća i teža od fizičke. ali ja nisam pobeđen.M ilif r f ir n r iiiiim i Tome odgovaraju: potpuni nered u duhovima i zabuna u mišljenju. Ima ovakvih slučajeva: ono što je jednog čoveka zauvek osramotilo u očima ljudi i pred njegovom rođenom savešću. I. O svima stvarima iz mog života ja sam navikao da govorim kao o tuđim i dalekim. To je čoveka zavodilo na hiljade krivih puteva i pogrešnih zaključaka u životu. neviđeno i neznano. pravom značenju te reci. svi računi i sve ispitivanje. U svakom svom i najsitnijem postepku on Je ceo prisutan. Fizičke patnje svake vrste i jad laganog oronja-vanja. u trenutku kad je sunce na zenitu. ušle u svoj predmet. budi se u meni osećanje bogatstva. uglavnom. u sličnim trenucima. a izvesno je da ničega više ne može biti što bi se nerazdvojno vezalo za njega. Pametni ljudi govore stvari zbog kojih se nekad išlo u ludnicu. Tako je čovek stranac.

kreće se i govori. a plodovi snage i pokreta ostaju. nego njihovu sumnjivu i nedostojnu veselost. Po njima oni mogu da prate još neprimetno slabljenje svojih unutarnjih snaga. pravedniji. Samo mržnja i gnev mogu da zbrišu granice trulih carevina. Stoga se i dešava da savre-menici. ostati samo mrtvi okean od mržnje i gneva. svima prijatniji. da se nadziru i ispravljaju. ali mržnja i gnev otklanjaju zlo i nepravdu. u takvim istorijskim trenucima. odmah budite na oprezu. Jer mržnja daje snagu a gnev izaziva pokret. zasene razum i ućutkaju sve bolje na32 gone u čoveku. Budite nepoverljivi prema sebi. svojim oseća-njima i raspoloženjima. Tek dublji i pažljiviji pogled pokazuje da nije tako i da mržnja i gnev ne uništavaju život. Tako je sazdan ovaj svet da nas ljubav i razum vode u stvaranju boljeg reda. nego ga preobražavaju. Drevna je istina koju svi znamo a o kojoj nikad ne vodimo dovoljno računa. vrlo često lakoći. da poruše sve. A time ćete biti bolji. Tek. jer to je najbolji znak da nešto u vama nije u redu. vedrijem i blaženi tonu u svemu. To nije samo stoga što je posle uspona lakši pad a posle pada ve-rovatniji uspon. treba znati da mladićima. i sami sebi lakši. ali prema samom sebi. kao apokaliptičke zveri. Tu su stariji ljudi isto tako nesvesna žrtva svoje zrelosti kao što su mladići žrtva svoje moćne i nepromišljene mladosti.Jednom mu je neko — u zao čas! — rekao da je pametan. to sam bog zna. težak sebi i drugima. veselosti. Jer. da narodi posle pobede često teže stradaju nego posle poraza. Ljudi koji ulaze u godine trebalo bi da pripaze na svoje razgovore i na te svoje sklonosti vedrini i lakoći. Sa našim razvojem je vezano da dok smo mlađi volimo ozbiljne teme razgovora. I otada je taj inače mirni i bezazleni čovek postao nemoguć. naprotiv. izgleda da je smak sveta i da će umesto svega što postoji. počinjemo da naginjemo. Budite nepoverljivi prema sebi pa nećete imati potrebe da budete preterano nepoverljivi prema ćelom ostalom svetu. negujemo sa oduševljenjem tugu i stalno imamo pred očima tragične. koji u njihovim očima izgledaju uvek bliže grobu nego što stvarno jesu. Protiv prvoga se bore. pa i lascivnosti u konverzaciji. pomere temelje trošnih ustanova i brzo i sigurno obore krivdu koja preti da se zacari i ovekoveči. Dok besne. ograničenim predmetima razgovora. ništa nije tako odvratno kod starijih ljudi. samo plodove snage i pokreta. više nego što je to razumno opravdano i potrebno. gnev klone. vide samo mržnju i gnev. stvarnim. i obratite pažnju na svoju unutrašnjost. nego i stoga što ljudi i narodi obično 3 — Znakovi pored puta 33 . Cim osetite opštu zlovolju prema svetu i ne-poverenje prema ljudima. sja. visoke uzore. živi. kao upravo ta želja za lakoćom. Kako i zašto. mržnja se ugasi. Posle. A kad zađemo u godine. Oni mnogo lakše praštaju »starcima« zaostalost njihovih gledišta i njihovu strogost i uporstvo u mišljenju. i to onim najboljim. a potomstvo. on je poverovao u to. neko pre a neko posle. šalom ili čak dvosmislenošću tona. ovo drugo ih ispvmjava mučnom odvratnošću. sam sebi svrha do veka. S vremena na vreme dešava se ljudskom društvu da se mržnja i gnev izliju iz svog korita.

U očima ljudi koji vole život ovakav kakav je. u najužoj vezi sa njihovom ličnošću. u sebi i oko sebe. malobrojnih.ne ispituju stvarne uzroke svojih pobeđa. to oduzima stvarima svaku pravu vrednost i više značenje. možda. i sve mi se čini da se ljudi i ne boje zbog onoga zbog čega kažu i misle da se boje. zavodi ga na shvatanja i postupke koji traže i jedno i drugo. i to samo jedna od naših pogrešnih predstava? Strah je u službi nepoznate sile koja ide za njim kao lovac za hrtom. i čeka novi povod. nego leži ođuvek u nama i nastoji da obuhvati i prožme sve što nam stane pred oči i dođe u svest. Ako čovek toga puta ne podlegne. to je dobro i prirodno. napravi se malen i nevidljiv. Oni mogu da prime život samo kao niz čuda. tj. koje zahtevaju nove napore. On je kao 35 . Posmatram strah pod raznim vidovima. dosta napora i mnogo dobre volje. narod je tada najmanje sposoban za nove žrtve i napore. strah se opet uvuče u njega. kao gladan pauk. Za njih sve ono što se mora sa trajnom pažnjom i stalnim naporom dote-rivati i udešavati i ne znači život. lako zaboravljaju prilike i uslove pod kojima su pobedili. Oni nisu ni sposobni za tu pažnju i takav napor. a njihovo rešenje ostavlja vremenima koja nastupaju posle sklapanja mira. nego zbog svoga rođenog straha. Zašto se bojimo svojih uvek više ili manje pogrešnih predstava o svetu i o zbivanjima i odnosima u njemu. čak ni onda kad žive i rade kao i svi ostali. tu redovno nastupa katastrofa koju ništa ne može zaustaviti i na kojoj se ništa ne da udesiti. kad se ne bojimo smrti i potpunog nestanka? Ili je. podseče noge. jer za njih sve stvari u svetu i postoje samo utoliko ukoliko ih oni svojom aktivnošću mogu da udese i prilagode svojim potrebama. u očima velike većine. ne što ne bi imali 34 Ne prodire strah spolja u naše misli. a gde izostane čudo. Oslabljen naprezanjima koja je od njega tražila stečena pobeda. a njegovo pobedničko osećanje koje ga još drži. pomuti mu misli. Rat. iz većine. Tako se može kazati da je jedan narod najteže ugrožen u trenutku kad je ceo prožet svešću o svojoj pobedi. — Samo jedno mudro vodstvo i zdrava kolektivna svest mogu obezbediti narodu plodove pobede i sačuvati ga od opasnosti koje vrebaju na svakog pobednika. na kraju krajeva. Ali po shvatanju drugih. pa ni po cenu života samog. zamagli vid. i tako padaju u sudbonosnu grešku da svoje osećanje pobede protežu i na nove događaje i nove opasnosti. Sa malo razuma. Ali to i jeste najgora strana života da se sve u njemu mora stalno udešavati. Strah leži u njima i vreba i čeka. da nekako udesiti. sve se u životu. da ma šta zatrese mrežu čovekovih živaca. nego što nisu u stanju da prihvate takvo shvatanje života. jer njemu je svaki dobrodošao. Strah tada ispuni celog čoveka. i najduži. samo protrese pitanja zbog kojih se zaratilo. Oni se sa tim ne mogu nikad pomiriti. U tom trenutku on se diže i slepo baca na svaki i najneznatniji povod. načini od njega šlepu i nemoćnu žrtvu za nepoznatu silu koja treba da ga proždre. snage i razuma koliko i oni prvi.

* Većina ljudi ne zna i ne oseća da život nema dna ni kraja: u tom neznanju treba tražiti razlog tolikih naših pogrešnih shvatanja i uzaludnih. Svi datumi i sve napomene štampane Ispod tRksta nađeni su u prvobitnoj beleSci u pojedinim sveskama Iz zaostavštine. za savršenstvom u svemu dijabolična je. ja ne valjam ništa. iako bedan. napusti ih mu učini ma šta od onoga što je on vazda drugima činio. kao i oni koji su po prirodi lakomisleni i bezbrižni. ništa mu ne koristi da viče i da se propinje na prste. vidljivih i nevidljivih katastrofa. i video sam da svi zajedno imaju manje nego što imam ja koji ništa nemam. sve dok ih ne osete na svojoj koži. dokaz da smo živi i još na površini. Još manje vredi žaliti se na ljude i na njihovu zaboravnost i neblagodarnost. kad se nađemo u takvom položaju.^ » 1. svi to raditi. Tako ogorčeno rikne na svoje ubice ranjen tigar koji je celoga veka živeo od toga što je ranjavo i ubijao sve oko sebe. i onda nastoji da se ukloni i zaštiti — ukoliko mu je to mogućno i moralno dopušteno. B. A najžalosnije je da svak to radi i da ćemo. Mi ga ne priznajemo. » 7. B. Ko ipak uspe da se savlada i da zadrži u sebi svaku žalbu i svaki prekor. II 1944. On^ slabi a ne jača čoveka. ali poletan. išao sam od čoveka do čoveka. (Beograd. 1944) Teško je zamisliti a kamoli opisati bol i ogorčeno iznenađenje velikog. Ova želja za vrhuncima. Kad nisam očajan. IV 1944. a tek posle toga ispituje u kojoj meri ti događaji mogu i njega lično da pogode. * Ko nema više snage da se drži u matici života (a taj trenutak nastupa neminovno. zaluđuje a ne vodi. vidi se i po tome što starci i deca vole da pričaju. taj umire od svog rođenog otrova. Jedino razborit čovek trudi se da sve promene u društvu i javnom životu posmatra hladnokrvno i tumači pravilno.' * Tražeći ono što mi treba. to naše vajkanje još je jedini. Beograd. a što ni sam ne znam tačno šta je. rođenog egoiste kad ga neko izneveri. m 1944. i stvara grobnu humku od svega na što padne. kod nekog posle). kao i u vremenima teških političkih progona. ali njemu ne treba naše priznanje. U izuzetnim i sudbonosnim događajima kao što su ova bombardovanja iz vazduha. Plitkoumni ljudi.vulkanski pepeo: mrtav. J 28. TT 1944. IV 1944.' • 7. sestra gordosti koja upropašćuje. ne misle o tim događajima uopšte. držanje većine ljudi je slično. Jer. brz i smrtonosan. Plašljivima i samoživima se čini da je sve što se dešava — svaka pojedinost — upereno protiv njih lično. kod nekog pre. St 36 . — Ostaćeš potpuno sam i neće ti biti potrebno da umreš !^ * Da je ćutanje snaga a govorenje slabost. i da prvo uoči i oceni njihovo opšte značenje. 2 23. i da sam kod svakoga ostavio ponešto od onoga što nemam i što tražim.

To je bezuman napor koji traži stotinu ovakvih snaga kao što je moja.' On nije imao ni potrebnu snagu volje da savlada i suzbije svoje nezdrave želje. A njihova smelost biva nagrađena.« Posle toliko godina i iskustva koja su mogla da me prosvetle i obogate. Ne mogu drugačije. VTI 1944. zarekao sam se da ću raditi. VrU 1944. A vi sad zamishte kakav je to život. Samo one trepere u meni kao žalosno bajanje/ * Neko je rekao da jedan narod može da očuva SVOJU slobodu samo po cenu večite budnosti. Tako da trajno živim u plodnom pokretu i korisnim promenama. * Ljudi koji čisto i bezgranično vole ne pomišljaju lako da se ma šta oko njih menja.^ Pre više od trideset godina. oslobođeni najvećeg ljudskog zla. ja u ovom teškom trenutku ne nalazim ništa drugo u sebi do ovih nekoliko reci bez pravog smisla i vidne veze sa životom. Ona je u meni kao bolest koja se krije. i tako sa tom divnom iluzijom provode i svršavaju svoj vek.Teška. traže snagu da tu slobodu dostojno nose. U mom slučaju. ali koje sam svestan u svakom budnom minutu. a ponajmanje sam predmet njihove ljubavi. To je ona nezdrava potreba da se odmah raz-račtaiam. 38 « 14. bezumna misao koja dugo muči i najpo-sle ubija. potiskujući sve ostalo. za sebe i za druge. zapisao sam: »Bez oproštaja se sa Gledajući oko sebe očajnu rugobu i mnogostruke i teške posledice nerada i nehata. mišlju i rukama. Rumunska ul. užasa od prolaznosti. Vm 1941. smrtno bolestan čovek. uvek i svuda. 39 . Zarekao sam se da ću braniti sebe i svoje i mesto na kojem živim od nereda i nečistoće. jer im sve oko njih izgleda večno i nepromenljivo. « 2. Neprestano su vapili za slobodom a zaboravili su da. ' JS.^ * sveta odlazi. pre toga. » 21. zastoja i nemaštine. Ona se pretvorila u trajno stanje moga duha i. » 17. ni hrabrosti da podnese posledice njihovog ostvarenja. VI 1944.^ Cesto mi se čini da sam gori i slabiji od posled-njeg među ljudima. Oni merom večnosti mere prolazne i promenljive pojave oko sebe. on je isto što i samouništenje. kao mlad. V 1944. umrtvila moju volju i zavladala svima radnjama za koje još nalazim snage. ali raditi. izmirim i poistovetim ili sukobim i razi-đem sa svim što se pred mojim duhovnim ili tele-snim očima pojavi.

Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće. od koje je čovek pobegao. još veće i zanosnije slasti koju samo slutimo. nego mu služi i nalazi mu se u svakoj nevolji. oni crpe od kapitala koji smo doneli na svet. pa do najneobičnijih. idući na-pred. ii . Ko uspe da pronikne tišinu i dozove je njenim pravim imenom. jer promena je glavna oznaka ljudskog života u svim njegovim oblicima. sve da ih na to nateraju. ima nešto u ljudima što ih uvek goni da idu dalje od tog cilja. stiče nove snage. strašljivi. u svojoj suštini. taj je postigao najviše što smrtan čovek može postići. čas bljutava i otužna kao svagdašnjica. istinsku strast. kao onom junaku iz narodne pesme vila. a naši nedostaci šire i naši poroci rastu. taj je ne-srećan i mučen više nego stotina drugih ljudi zajedno. Ko uspe da zagreje i oživi samoću. živ čovek ne može pobeći od promene. a vidljiva propast dolazi tako brzo i. bar naizgled. koju on uhvati za kose i posestrimi i obaveže zauvek. i kad je dockan. ne-sebičniji i čestitiji zadovoljili time što su takvi i u tome našli nagradu za svoje vrline! Ali. * Ko nosi u sebi veliku. malo nam škode dok smo mladi. stalno i neumitno jednolično. to je ponavljanje jednog istog biološkog fenomena. stvari. U 40 Kako bi svet izgledao lepše i koliko bi život bio lakši kad bi se oni koji su sposobniji. To ponavljanje je praćeno raznim i različnim moralnim i socijalnim promena-ma na površini. svagdašnjih. ni pusta ni strašna. « Naše mane i naši nedostaci. lakomi i nevaljali ljudi čine. od onih najčešćih. ima više prostora nego što se misli.Svi su pokojnici. Treba priznati da i nesposobni. od kojeg ne biva bolje. na žalost. Kao i aktivni život. koji se već bliže krajnjim granicama njegovim. taj je osvojio svet. hrabriji. Duga i duboka samoća nije tako mrtva i jednolična kao što može da izgleda onima koji je ne poznaju. čas slatka i opojna kao na-goveštaj neke druge. i sami naši porod. sa svoje strane. golom i mračnom prostoru provodi mnogi od nas svoj vek. ali je pošteđen od mnogih sitnih briga i nedaća koje muče većinu ostalih ljudi celog veka i svakog dana pomalo. Istorija jednog naroda. tvrdom. Zato ta kobna iluzija traje tako dugo. jer mladost. neočekivano. Na tom uskom. Tada odjednom sagledamo nepopravljivu stvarnost: da se naše snage naglo smanjuju i naše mogućnosti sužavaju. Čas je gorka kao lek. zaboravljeni. naoko. Veliki deficit obelodanjuje se tek kad smo bliže kraju. Ona nije više za njega ni hladna ni nema. a štetu i nered koje izazivaju u nama mi pokrivamo izuzetnim naporima volje i ludim trošenjem energija koje izgledaju neiscrpne. u stvari. ona poznaje promene' i suprotnosti. Tako.

Mislim 0 tome kako su svi oni koji su poginuli mladi. ali si se rodio u Gospodu. * Po drevnom srednjovekovnom ritualu u Francuskoj (Reims) je gubav čovek bivao isključen iz društva tako da bi ga sveštenik opojao na groblju kao pravog pokojnika. nasrtljivi ljudi. koga mašta vodi i zavodi na dokone puteve. ko nije brz na poricanju ni vest i drzak u tvrđenju. koji boluju od hro-ničnog neosećanja vremena.f SV. I mi smo tada uvek više skloni da veru-jemo da neće nego da ne mogu. kao da si sa njima. Sve što su izmislile religije i stvorili vekovi društvenog života u vezi sa smrću i nestankom onih koje volimo i cenimo. Budi strpljiv i dobar hrišćanin. »ali ćeš doći u raj. gde nema bolesti. ili bar važnosti koju joj dajemo u našem životu i našim interesima. maleno je i slabo da zatrpa ili premosti ogromnu i strašnu prazninu koja zjapi između smrti i života. — taj je osuđen unapred i izgubljen sigurno. zato budi strpljiv. mi smo obično tačni. 42 . 43 U teškim i nemirnim vremenima mogu još nekako da se održe brzi. laki. tj. posuo bi mu čelo zemljom i rekao: »Prijatelju. Prema ličnosti do koje nam je u ma kom pogledu i ma iz kojih obzira stalo. sjajniji od sunca. Kod njih sve dobre namere i sva zainteresovanost ne pomažu ništa. To osećanje je dobro i korisno dok vodimo borbu protiv rđavog društva i njegovih poroka. Izuzetak čine samo oni ljudi koji su^po prirodi svojoj netačni. ali onog dana kad u toj borbi pobedimo. ko ne ume da govori i ne voli da piše. oni zadocnjavaju protiv svoje volje i na svoju štetu. a duhom si ostao u vezi sa Crkvom i imaćeš dela u svima njenim molitvama. * Veliki nedostaci i poroci jednog društva izazivaju u nama najpre prezir i negodovanje. Ti se od svojih rastaješ samo telom. Slušajući česte razgovore o poginulim mladim ljudima iz poslednjih ratovanja protiv Nemaca.-« Tačnost (ili netačnost) sa kojom odlazimo nekome na sastanak ili u posetu redovno može da posluži kao mera poštovanja koje toj ličnosti ukazujemo. : Za nas je uvek neprijatno razočaranje kad oni koje volimo i cenimo neće ili ne mogu da učestvuju u našim intelektualnim ili političkim mržnjama ili ljubavima. to ti je znak da si umro za svet. ko ne može da ne razmišlja o stvarima i ljudima. Tvoje neznatne potrebe podmirivaće dobri ljudi. Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetlji-vih ljudi prema osetljivosti njihovih bližnjih. ali onaj ko je opterećen osetljivom savešću. pomislio sam ovo. nedovoljno ožaljeni i kako zbog njih smrt duguje životu i nepoznati svetovi ovom našem svetu u kom po nuždi živimo. pa ogorčenje. govorio mu je dalje sveštenik. pa opasno osećanje sopstvenog savršenstva. bez smrada i ljage. a u raj ćeš stići ako budeš Bogu po volji.« »Ti sada patiš«. ono postaje opasnost po nas same i po stvar za koju smo se borili. ko se stidi i ko okleva da kaže dobro o sebi i rđavo o drugima. gde su svi čisti i beli. gađenjem od suviše bliskog i čestog dodira sa ljudima.

za presudnu bitku i poslednji obračun. Za taj drugi. Cesto mi se čini da sam potpuno prozreo. Svi se položeni ispiti po drugi put polažu. ili da bi postigle svoje ciljeve. Međutim. Prosto ne nalazim u sebi snaga za to. Misao iz Berlina 1939. I ne samo to nego sve ono što je čovek ikad u životu kupio plaća sad ponovo. stvarnu ili uobraženu. Igra slučaja stane. A tu nas čeka. postanu aljkavi i nečisti na sebi.« (Piscu knjige »Kriva Drina« na knjizi »Na Drini ćuprija«. * Nema lepšeg zadatka nego što je: omogućiti nekom razvitak. i to po mnogo težim merilima. Kod prvog polaganja može i sreća da pomogne. i po tome treba prosuđivati njihove izglede za budućnost. i to odjednom i sa strašnim. »•Marku Markoviću. To opet uvećava njihovu muku. što još ne znači najviše i najbolje. bezobzirne sudi je ili neumoljive svedoke. vi obratite pažnju na to koja od te dve strane u većoj meri upotrebljava laž kao sredstvo borbe. Utoliko manje što redovno osećam da moja istina nije ćela. neće moći svekolike ni potpuno ispraviti. a svi ljudi se pretvore u hladne.* Ljudi koji imaju neku duševnu muku koja duže traje. Pa ipak.' Dođe vreme kad se svi dugovi traže. ocenio i izmerio jednog čoveka ili jedno njegovo delo. neku brigu. * Nema naročito dobrih ni naročito rđavih vlada ni država. višoj ceni. mogu i ljudi kroz prste da pogledaju. zamršenim kamatama. sa drugarskom porukom: 1) sve su Drine ovog sveta krive. ni ispita koji ne bismo položili. IX 1944. često se dešava obrnuto: opijeni svojim uspehom. Ko ne položi. ali kod drugog — ničeg od svega toga. služe onim što je niže i gore u čoveku. a nepažljivi prema ljudima. da znam istinu o njemu. da bi mogli da žive. 3) nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo. sve~ obuhvatna.) * Kad pratite borbu između dve političke grupe i želite da znate koja je više u pravu i ima bolje izglede na pobedu. odlučujući i stvarni ispit trebalo bi zapravo da se spremaju i pojedinci i društvene grupe i države. čak često i potpuno zaboravljamo da postoji drugi ispit. Ali zato postoje vlade i države koje se. i druge koje u istu svrhu apeliraju na ono što je više i bolje. i znajte da će ta strana podleći. i to po novoj. U tom treba tražiti kriterij. zapuste se vrlo često i fizički. 45 44 . pomoći čoveku u njegovoj težnji za usponom. posle svakog uspešno položenog ispita. sve ono što je protiv nas. a ponajmanje tome čoveku samom. teško mi je da to kažem ma kome. i konačna. 2) nikad se one < 29. da bi se održale. svi oni koji misle da im je naša propast potrebna. propada zauvek. mi verujemo da nema pitanja na koje ne bismo mogli odgovoriti.

bez rizika i rezultata. Cim možemo nekom čoveku da kažemo jasno i otvoreno da nas je uvredio i da navedemo posve određeno čime je to i kada učinio.Muka i jeste u tome što u dugim istorijskim borbama niko ne može da ostane neizmenjen. Prema tome. nađenu ime. daleki cilj.) To što mi osuđujemo kod drugih kao bezobzirnost. što ne prolazi to nije sreća. 46 . to je samo mera one životne snage sa kojom nam drugi suprotstavljaju svoja shvatanja života i odupiru se da usvoje naša. i bore se. ali nas borba sama menja. Prevariti se u jednoj velikoj nađi nije sramota. Muka je dok uvredu nosimo ćutke u sebi. mladost ili bar snagu zrelih godina. samo njegova shvatanja života i samo oni koji ih dele — on ne može voditi punom snagom borbu za uređenje života po svojim shvatanjima i za svoje održanje u tom svetu. Mladost treba produžiti. bore se — samo da ne bi morali misliti i raditL Nije najgore što sve prolazi. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočaranjem. Vrlo često se dešava da ljudi žive duže nego što treba. (Turci i raja. što je gotovo pravilo. nego i posle smrti njihove! Stoga često decenij ama tražimo i slažemo sitne podatke pomoću kojih bismo objasnili i »opravdali-K izuzetnost njihovih odlika. naš protivnik i sredstva borbe koja nam on nameće menjaju nas neprimetno i često upućuju pravcem kojim nikad nismo mislili da idemo. Boreći se. Sto ne boli — to nije život. mi uvek imamo pred očima isti konačni. i to ne samo za života. Mi izuzetnim ljudima tako teško priznajemo njihovu darovitost. na silu joj nađu razloge. Ja sam video u čemu je takozvana borbenost nekih »borbenih-« ljudi. Retko se dešava da naŠa radost gori zaista svojim plamenom. to znači da smo mu uvredu oprostili ili smo spremni da to učinimo. nego što mi ne možemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbežnom činjenicom. pa ma kako teško ono bilo. Oni izmisle svoju »borbu«. nego što vredi. duže nego što život ima cilja i smisla. 47 Ako se čovek ne drži i ne postupa tako kao da na svetu postoji samo on. beskorisno je i apsurdno raditi na produženju života uvek i po svaku cenu.

Istinski ponos dovoljan je sam sebi.' Odelo je davno preraslo potrebu koja ga je stvorila. oni vas smatraju naivnim i nedoraslim čovekom. jer će še uvek naći ljudi koji će sve učiniti da toga čoveka obore ili bar da mu život što je više moguće zagorčaju. što ima i može. to se ne primećuje na prvi pogled. on se s godinama i po nekoj teško objašnjivoj logici malo pogne i još više smanji. Ako je takav čovek miroljubiva i pasivna priroda. pa i u pogledu i u svim svojim pokretima. istinski ponos je redak. pa i na njegov karakter. njima treba tuđe divljenje i priznanje. Kao što u rđavom selu nije dobro važiti kao bogat. pođmlađujem se koliko mogu. — tako u izvesnim sredinama nije dobro uživati glas mnogo pametna ili darovita «3uu i9sa. to obično utiče na njegovo držanje. uobraženje. Mnogo češće susrećemo oholost. Starim koliko moram. a nekad goli. i nedovoljan. i postalo izraz čoveka koji ga nosi i svega onoga što on jeste. što želi i oseća. Samo ne uvek jednako. Covek koji pliva vraća se delimično u davno prevaziđeni stadij četveronošca. a ako pokušate da im dokažete da njihova strahovanja nemaju uopšte osnova i da treba da ih odbace kao plod igre nezdravih živaca. kao jednog od svojih mnogobrojnih gonilaca. Nešto slično je i sa veslačem na barci. on se stalno i neprirodno prsi i kočoperi i propinje i svojim pravim držanjem nastoji da izgleda bar malo viši nego što je ili bar malo manje niži od svoje žene. A što je najgore. Pa je preraslo i to. Takav čovek dobije s vremenom nešto kruto i neprirodno u držanju. jer se pre ili posle nađe neko ko takvog čoveka opljačka ili ubije. neumesan. Ja sam od onih ljudi koji vrlo dockan bivaju pametni. ali uvek i u svemu slušaju samo svoj strah. Ali ako je takav muž sujetan i borben čovek. sujetu. Kad im preporučujete neki fizički ili psihički način kako da suzbiju ili razagnaju svoj strah. Da bi se potpuno ispoljili i »izživeli«. I nikad potpuno. i postalo samo sebi svrha.Kad je muž dosta niži rastom od žene. bez maske ponosa. često i tuđe poniženje. oni počinju da vas gledaju s nepovere-njem. čak sa mržnjom. a te veličine nikad im nije 4 — Znakovi pored puta 49 . Ljudi mučeni strahom traže često pomoći i saveta i levo i desno. Samo. oni su za onoliko veći za koliko drugog imianjuju. nekad su pod njegovim vidom i imenom. Njima se stalno čini da niko ne ume da vidi i neće pravo da oceni značaj i veličinu njihovih strahovanja i stoga im svaki savet izgleda uvredljivo površan. Oni nikad nisu dovoljni sami sebi. tako da mu njegova pamet i njegov dar na nos udare. 48 čoveka.

stoga su stalno nemirni . Naproti v. zadovol jan onim što je i tu gde je. dok je ponos uvek miran. ali im njihov ponos pomaže da podnesu svako stradanj e. A oholost je šlepa. sujetni ljudi se i ponižav aju da bi zadovol jili svoju sujetu i. bezdana . odjedno m okreće i prebacu je im ono što su zbog nje učinili.*imšm mum dosta. često stradaju zbog svog ponosa. Po nosni ljudi. naravno . kao ćudljiva žena iz rđavog društva. i samo ne da nikom na sebe. ne uspevaj u u tome. prirodn o. jer sujeta se. nju nije . u pokretu. tražeći na što bi mogli da se popnu i izdignu.

ometa rad i kvari odnos sa ljudima.nikad niko nahrani o. hrabri i pomaže čoveka na njegovo m putu. zajedno sa njegovi m darovim a i uspesim a. ona samo odlučnij e i glasnije traži još više. može se videti koliku im muku zadaju ponekad ovi sitni . i ona zna samo da kaže: »Još.' Po preteran oj usrdnost i kojom nas neuraste nici mole da im učinimo neku malu uslugu (na primer da im bacimo pismo u poštans ko sanduče ). a oholost na koncu pojede celog čoveka. sujeta mu truje život. traži odmah novu žrtvu. što joj više daješ i žrtvuješ . Po nos drži. još!«. i. nezasićena i nezasitn a.

nasrtljiv o. O sebi govori samo ono što smatra da je povoljn o po njega i njegove poslovn e i porodič ne interese . policijs ki. a zatim što je moguće . indirekt no. U svojoj stalnoj i glavnoj. M alograđ anin želi da bude obavešt en.i beznača jni poslovi. ali drugog zapitkuj e o svemu. stvarno jedinoj težnji da sebe i svoje pravo održi i osigura.

više društve no podigne i obogati. ili što mu izgleda da nije. Na drugom polu toga njegovo g zaintere sovano g Ijubopit stva nalazi se njegovo neintere sovanje za sve što nije. ogovara . već obogać enim i osigura nim naraštaj ima. u vezi sa njegovi m neposre dnim. on ima potrebu da sakupi što više podatak a o svemu što ga okružuj e. i to naročit o onih koji nisu svima poznati i koji njemu mogu da posluže u poslova nju sa ljudima . dobilo oblik nezdrav og Ijubopit stva. A često vidimo kako se kod njega to sredstv o borbe s vremen om izrodilo i kako je u daljim. ličnim i porodič nim interesi ma.

U poštova nju koje imamo za pokojni ke.nja. našu ljubav i našu pažnju prema živim i odrasli m ljudima koji nas okružuj u. nego što ono što rekne ne kazuje ništa. * St var nije u tom što on malo govori. kr. postalo naviko m koja je izgubil a razlog opstank a i prvobit ni smisao i postala sama sebi svrhom . . preprič avan]a. > Bgd. sadržan je i sav onaj manjak koji stalno prati . ne sanut o njemu nego ni o čem drugom na svetu. naše poštova nje. tj.o i u ljubavi i pažnji koje svi pokazuj emo prema deci. 10 XI 1947 .

od svakog čoveka pomalo. To je kao neka vrsta doplatk a i moralno g zadovol jenja koje oni uzimaju kao danak.Ce sto kod ljudi koji mnogo i teško rade nalazimo naročitu vrstu oštrine i nabusito sti prema svima oko sebe. za veliki utrošak snage i izuzetni napor koji su učinili. 5 .

Utoliko teže što je samovoljan čovek i sam rob svoje samovolje. shvatanjima i ukusima. vedrija i zdravija ta slabost od onog mrgodnog staračkog ćutanja koje nalazimo kod ponekih staraca. nepovoljno. tako da se nije moglo razabrati da li je taj vidik što ga za tren oka sagledate deo stvarnog sveta ili samo igra mašte. ne sme ili ne može da se bezazleno srne je. Sve je te osobine imao uvek. ali u tom trenutku on je prema ljudima bio hladan i odbojan i nasrtljiv. priviđenje koje će već idućeg sekunda. da na kraju. smešna je i pomalo žalosna njihova potreba za pričanjem anegdota i sklonost ka ponavljanju. A veličina toga paradoksa bila je prava mera one stalne muke koju je on imao sa ljudima i ljudi sa njim. ostanu ćutanje i praznina kao jedino što je stvarno i postojano. koliko je bolja. bio je. zbog velike žalosti što ljudi mogu biti takvi. 52 I Pri razgovoru sa tim čovekom gotovo svaka njegova rečenica pokretala je zavesu sa nekog novog vidika. pa se u nama bol od poniženja koje podnosimo uvećava zbog sažaljenja koje osećamo gledajući njegovo robovanje samovolji. jer ne imieju da razgovaraju. Tako su ljudi koji sa njim žive imali o njemu jedno mišljenje. osim u trenutku kad je trebalo da ih pokaže prema ljudima sa kojima živi. a on sam o sebi drugo. Od takvog načina mišljenja teško se brani i najbolji i najrazumniji među nama. Teško čoveku koji ne zna za šalu i društvu koje ne ume. dosadna je pomalo staračka govorljivost. Šapuću da ne bi vikali jedan na drugog. i samo onakvi. 53 . ponekad može da bude i teška. kao naličje licu medalje. Mi obično mislimo — ili smo bar skloni takvom načinu mišljenja — da su ljudi onakvi. Naše ogorčenje i naša povika na predrasude i rđava nasleđa imaju svoju punu vrednost samo onda ako u isto vreme činimo sve što možemo da te pogrešne ideje i dotrajale ustanove oborimo i zamenimo ih novim i boljim. Uistini je bio takav i pre i posle toga. To staračko ćutanje je vrlo blisko. ali ćudljivo i kratko. onom isto tako neprijatnom i mrgodnom ćutanju mladića u kritičnim godinama puberteta. mana i slabosti samovolja je najbliža životinjskom svetu neprobuđena srca i šlepa razuma. suprotno. * Imao je mnogo lepih svojstava. i Najteže je podnositi ljudsku samovolju. kakvi se pokazuju u odnosu prema nama i našim interesima. Tim odnosom mi ponajčešće i ponajviše merimo celog čoveka i određujemo mu karakter i vrednost. a zatim i srčan i srdačan i zauzimljiv i nesebičan.* Jeste. pre svega. Od svih ljudskih poroka. pronicljiv. Pa ipak. biti zbrisano drugim priviđenjem. Tako je nastao velik i težak paradoks njegovog ličnog života i njegovog odnosa prema ljudima. posle svega.

on ne zna. meni uvek izgleda smešno i nerazumljivo da čoveku koji u mladosti nije znao za reč »skupo« i kome je još od pre desetak godina sve u životu izgledalo ne jevtino nego poklonjeno. a u govoru zamuckuju. Njegova nesreća je bila da se. nego na takve ljude. na što se čovek može jednom zauvek osloniti i iza čega se u svom od postanka do nestanka ugroženom postojanju može zakloniti. a kad im ne pođe za rukom da ih nađu. ili pojačava već postojeću. i ne sluti. Jer. Ne gledaju jedan drugom pravo u oči. —Pa ja se i ne bojim ljudi. a sada. da nisu ni mislili o ceni. nego onog što je neljudsko u njima. Svetiti se životu — zaboravom. Ni toliko! * Posmatrao sam ljude između kojih postoje sukobi interesa ili oštra nepodudarnost temperamenata ili netrpeljivost zbog razlike u pogledima i mišljenjima. sad odjednom nalazi svaku cenu previsokom i svaku uslugu preskupom. I kad nisu zajedno. osećaju se nelagodno i drže se neprirodno. kad su zagazili u starost. i slično — izgledaju takva osećanja kod drugih ljudi lažna i neiskrena. zanos. u vremenu kao što je naše. niže pobude. postaju tvrdi na pari. — I od svog mišljenja ne odstupaju nikad. isto kao i oni koji se vole. možda to shvatanje i nije tako pogrešno kao što bi moglo izgledati. kad razmislim. nije mogao nikad potpuno osloboditi neiskorenljive a naivne i opasne iluzije da se u životu može naći stalna tačka. kad se sastanu (a moraju se sastajati iz društvenih obzira. pa i iz neke nerazumljive potrebe). Nekad im je sve oko njih pružalo toliko zadovoljstva da ništa nije moglo izgledati skupo i preplaćeno. ujutru. Postoji za to i poznato fiziološko i psihološko objašnjenje. šta će mu se toga dana desiti. i skloni su da ih smatraju ili pretvornim i podmuklim ili. niti kad legne. Zbog toga takvi ljudi. naivnim i glupim. nezainteresovan 54 Poznato je da mnogi ljudi. Pa ipak. tako su sazdani. * —Ne treba se bojati ljudi. nešto što traje i ostaje. zahvalnost.* ■ Eto šta je čovek! Kad ustane. Svaka misao dodaje protivniku po jednu crtu koja je dostojna mržnje ili prezira. Nepodnošljivost između njih raste i pretvara se vrlo često u duboku mržnju ili nešto što je tome sasvim slično. jer im život sve manje pruža i sve više za to malo traži. Samo što kod njih misli idu u obrnutom pravcu. oni misle jedni na druge. u boljem slučaju. jer ih nema. Ali. mogu da imaju tako malo zadovoljstava od ljudi i stvari da im sve mora izgledati strahovito skupo i da se stalno moraju osećati prevarenim. onda su kivni ne na sebe i na svoju grešku. Onima koji nisu sposobni da osete odanost nekoj stvari ili nekom licu. kad zađu u godine. jer (opet iz društvenih obzira) ne mogu da kažu jedan drugom ni stoti deo onoga što su u mislima već toliko puta izgovorili. Oni iza takvih osećanja traže uvek lični interes i račun. kakav će san usnuti. 55 .

onda tek vidimo da je mnogo manje neophodna nego što smo mi to mislili dok je još trajala i dok nam je polako nestajala iz očiju. zajedno sa ljudima i svima živim stvorovima. osuđenik. Ono što je najgore kod tih malih kućnih tirana — malih samo po prostranstvu njihove vlasti a nikako po težini i oštrini njihove tiranije — to je njihova ćudljivost i samovolja. bez ikakve mogućnosti da se ikad bude išta drugo. ponekad i ne misleći i ne znajući. bližeg životinjskom nego ljudskom životu. sa ostalima. tamnicu. to oni ne mogu nikad uvideti. Ali. mučeći druge. To je bio jedan od onih ljudi što ne zauzimaju mnogo mesta u svetu. ma s kog razloga. on to sam ne može proniknuti. i sam morao tako da živim. ono što nas odbija i sa čim ne možemo da se složimo. A tek docnije uspevamo da uočimo sve ono što je razumno i korisno i što tu novost čini opravdanom i neizbežnom. Covek koji mora da legne sa mrakom a ustane sa svitanjem izgleda mi uvek kao unazađen i ne-srećan stvor. ponekad i radosno.' Biti nešto. nesrećnik. Nepredvidljivost njihovih ćudi muči nas isto toliko koliko i te ćudi same. ako je i najbolji psiholog. A bez toga nikad mira ni prave sreće. Bio je dobar. ali ponekad i mučeni sumnjom. Mi idemo našim putem. Jedino što je kod te njegove dobrote moglo da smeta. iskreno kazati. Kad neke stvari nema i ne može da se dobije u prodaji (nekog leka ili čaja na primer). u sebi. obeshrabreni i • Varijanta (Sveske — Šarena knjiga): Ne volim rano leganje ni rano ustajanie. čak ni u mislima — to je za njega nemoguće i toga se on boji više nego smrti. jer su za njih vezana sećanja na bolest. to je njegova stalna težnja da bude i izgleda bolji nego što je. osećao sam se kao bolesnik. A najgori i najteži su oni tirani koji su i sami. ni prividno ni privremeno. Oni misle da bi. a onaj drugi neće mu to nikad u celosti. a to je kobna zabluda i jalov posao. To je kvarilo. I kad god sam. dramatične preolo-ete i teške događaje u životu. Kad god posmatramo neki nov oblik života u njegovom nastajanju. * Rano leganje i rano ustajanje imali su za mene uvek nečeg bolnog. ijkusom i 56 shvatanjima. potišteni. ali jednom zauvek. mučeni i nesrećni. Niko od nas nikad ne može znati kako izgleda u očima drugog čoveka. mogli olakšati svoju muku. Neće hteti ili neće umeti. Jer. nama pada u oči najpre ono što je u suprotnosti sa našim navikama. jer sve i da polovinu zemlje popale.'mmjt Nisu svi ljudi tako rđavi kao što to rđav čovek misli. 57 . njihova muka ne bi za dlaku manja bila.

Ali tada vidimo — čudno! — da naš put ide dalje. prosečne i neuke ljude pred sobom. bez nas. često se menja. Sad. Samo vaša preterana osetljivost i bojažljivost smetaju vam. želeo sam da razgovaram sa ljudima. ili bar iznad prošeka. da je ono isključivo i jedino naša stvar.' ' Varijanta (Sveske — Zelpna knjiga 1): Dok sam bio dečak i mladić. I to me muči.« I on je poslušao savet i primenio ga prvom prilikom. Kad izađete na govornicu.umorni do te mere da zastanemo i ostanemo u mestu. Tako mu je izgledalo. * a u Mislim o jednom zločinu koji bi stajao pred ljudima go i strašan. u najmanju ruku. često suprotnim mislima i osećanjima. kao mrtav predmet.. bolje rečeno kakvi mislimo da jesmo. da naše ispadanje i ostajanje u mestu ne znači ništa ni za koga i ni za što na svetu. ali niko tada nije hteo da se zaustavi i da me sasluša. I mi se dižemo i idemo dalje sa našim putem i svima živima koji su na njemu. rastrzan različitim. kako gledam na svet i ljude oko sebe. To nije tako teško kao što vi mislite. a njegov govor bio je kao govor čoveka koji je ispod prošeka. svi traže od mene da lm govorima o sebi. A ja ne mogu reci da kažem. Njemu je neko rekao: »Treba da se oslobodite toga osećanja manje vrednosti kad javno istupate. I to me je mučilo. umoran i željan mnogo više mira nego razgovora. naročito onog što bismo želeli da budemo ili što se bojimo da ne budemo. zamislite samo da imate sve same glupake ili. Zbog toga predstava koju imamo o sebi nikad nije tačna. Dok sam bio mlad. * ( . Bolesnik koji se ne pomiri sa činjenicom da je bolestan — neće nikad ozdraviti. po zakonu koji važi za mrtve predmete. čak i glup. Niko nije hteo da me sluša. bez ijedne olakšavajuće okolnosti. kad sam star. kad sam zaSao u godine. Ja ću vam dati dobar savet. svi me zapitkuju nešto. gonjen željama i strastima. pred neki skup. &8 59 . > Napomena u rukopisu: Za Nemoe. sitna. Najmanje stvarnog osnova imaju i najviše nam štete nanose osećanja bilo gordosti bilo manje vred-nosti i stida zbog toga što smo takvi kakvi jesmo.' I tuga je jedna vrsta odbrane. Danas. I čovek nema razloga ni opravdanja da zbog nje bude ni naročito ponosan ni preterano postiđen. imao sam veliku potrebu da drugima govorim mnogo o sebi. lična i ne mnogo lepa stvar. hteli bi da znaju šta mislim i nameravam. U onom što mi o sebi mislimo ima vrlo malo onog što stvarno jesmo a mnogo svega drugog. a koji bi se u stvari sastojao od samih olakšavajućih okolnosti koje se ne mogu nikad sagledati ni dokazati. Ali stvar je ispala tako da su pred njim odjednom sedele sve same pametne glave. a ponekad je potpuno neverna. Svaka duboka i trajna mržnja nosi svoju tragiku sa sobom. I to njihovo Ijubopitstvo muči me isto kao što me je nekad bolela njihova ravnodušnost.

nisu ni prijatni ni korisni. ljudi koji samo na to paze i samo o tom vode računa. Napatiće se mnogo i na kraju će skapati na raskršću kao prosjak. Niko ne zna odakle dolaze njegove reke. ide iz ruke u ruku. manja. čini mi se. i biće sahranjen tu. U ovom slučaju pravi put je zaista — u sredini. mi učestvujemo u 61 . Ljudi koji ne paze šta govore i ne vode računa kad šta govore ni pred kim govore. — Sta radi tvoja žalost dok ti spavaš? ■— Bdi i čeka.Zemlje velikih ostvarenja su i zemlje velikih. misle o tom kako izgledaju i kakav utisak ostavljaju dok govore. Isto kao i njegovi najveći strahovi. Poznato je da nas u odnosu naših bližnjih prema nama najviše ljute i ogorčavaju oni njihovi postupci koje bismo i sami učinili da je nešto obrnut sticaj okolnosti. oružje i novac i zemlja i zgrade. Njegove su hrabrosti skrivene. Teško onom čiji put krivuda. Primitivni i ograničeni ljudi imaju razvijenu sposobnost nadanja. Taj neće nikad nigde stići. Imati veliku snagu. a nmogo više 60 Kad su oni koji su nam bliski i koje volimo bolesni ili u nekoj drugoj nevolji. da nikad nije ni saznao šta je to ljudski korak ni zemaljski put. Ali. s •-"*« Tako. Kod umnih i darovitih ljudi ta moć je. fizičku ili moralnu. niti će im videti ušće. i zbog toga često. a ne zloupotrebiti je bar ponekad. budi me. j . Naprotiv. gotovo nemoguće. a ni o čem drugom __________ nisu ništa bolji. teško je. s druge strane. i stalno teži da dođe u one ruke u kojima će u najvećoj meri moći biti ono što je i najbolje služiti onom čemu treba da služi. neočekivano i podmuklo napadaju. A kad izgubi strpljenje. * Blago onom čiji put ide uporedo sa putevima ostalih ljudi na ovoj zemlji. Bolje bi mu bilo da nikad nije ni krenuo. kao razbojnik. ukršta se i seče sa drugim putevima. nepravdi. Oni osećaju potrebu da se štite i brane. i sa priličnom verovatnošću može se kazati da će celog života biti i sebi i drugima nezgodni i teški. menja gospodara. Niko im nikad nije naslutio izvore. Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. pored druma. i sve ono što služi za odbranu i održanje.

pokaže na neku stvar u izlogu i kaže tonom ćoveka koji je rešen na sve: — Uzimam ovo i plaćam koliko tražite. o tamnim spletkama i onom što se zove »podmetanje noge«. ali se naše saučešće i vremenski i po svom obliku retko poklapa sa njihovom potrebom za saučešćem. da je i ova naša sadašnjost jednom bila budućnost i da će se nekad zvati prošlost — i svet mi dođe tesan i strašan kao klopka. Stariji ljudi imaju čudnu naviku i neiskoren-Ijivu potrebu da svuda i svaki čas pominju svoje ili tuđe godine. može se tome saučešću dati oblik i ime. Tu smo mi kao nevešt i nespretan čovek koji uđe u neku radnju. Samo se uzalud ponižavaju i brukaju ti razgovorni starci. Zavisi od toga sa koje strane barikade se nalazi onaj koji tu reč izgovara. tako da ga istovremeno osete i shvate i oni koji ga daju i oni kojima je namenjeno. a ako i jesu. ja ću već sutra. I zbog toga valjda. ili mnogo manje nego što može da predvidi. on je rekao mnogo više nego što misli i što bi hteo da kaže. Oni uvek idu više u pravcu nipodaštavanja protivnika nego u pravcu sopstvenog usavršavanja. Ali možda je i to jedna od neizbežnih beda starenja. Mnoge velike i sudbonosne strasti naše mladosti počivaju na prostom nesporazumu. Izgleda mi. A posle. »izvlačenje asure«. pokaže se da ste ušli u pogrešnu radnju i tražili nešto što vam ne treba i što stvarno niste nikad ni želeli da imate. isključujući sadašnjost. da je takve stvari teško zamisliti u sadašnjosti koja znači naš život. ne znam zašto. u kom ljudi veruju u trajnost društva i vrednost tih formi. opet misliti na prošlost ih budućnost. da stalno suprotstavljaju starost mladosti i da proklinju onu prvu a uzdišu za ovom drugom. I to naročito kad razgovaraju sa mlađima od sebe. Uzdržati se od te slabosti bilo bi i lepo i pametno. po nagonu neke nesvesne samoodbrane. negde u nekoj dalekoj prošlosti ili još daljoj budućnosti. kad je sve dockan. »lomljenje vrata« — ja sve to uvek zamišljam negde daleko od sebe. Jer mladost ih sluša sa osmejkom. Oni kao da su mučeni nekim osećanjem krivice koju bi hteli da sakriju a o kojoj ne mogu da ne govore.njihovom bolu. da to nije tako strašno kao što izgleda. sa izrađenim i utvrđenim društvenim formama. Kao da sluša dalek i potpuno nerazumljiv jezik. reč koja bi im rekla da nisu baš tako stari kao što to stariji misle. A onda se setim da su i ta prošlost i ta budućnost sačinjene od neke i nečije sadašnjosti. Samo u određenom društvu. kad budem čitao o mračnim zlima i nepravdama koje ljudi čine ljudima. Kad neko kaže »revolucija«. sluša ih i čuje. Ima nečeg jadnog i pomalo nedostojnog u tome. . I kao da od mladih očekuju utešnu 62 Kad god čitam o podmuklom i upornom proganjanju nevinih ljudi. i nadasve: smešnog i uzaludnog. Oni se više trude da umanje ugled protivnika nego da podignu svoju sopstvenu vrednost. izvan sveta u kome živim. ali ne razume.

ali tu žensku sposobnost. To je oduzimalo mnogo od vrednosti tome bistrom. Dok su zdravi. Kivni su na svoju bolest i na sve oko sebe. oni odjednom ostanu sami sa svojom bolešću. klica života nosi sa sobom i svest o trajanju i savršenstvu. dok muškarci. sa njegovom bujnošću i nemirima svake vrste. Svaka stvar ima svoje lice i svoje naličje. Kad naiđe neka bolest na nas. kakve bi mogle da budu i kakve bi trebalo da su. ukoliko je uopšte pravilo. obnevideli. Dvaput u životu čovek je izložen jakom iskušenju da suviše govori o sebi. 64 65 . Možda će za nekoliko decenija ili vekova gornja karakteristika žene pripadati prošlosti ljudskog društva. kao da namerno prekidaju sve veze. Naravno da u tom pravilu. * Neću kazati ništa novo kad utvrdim da žene sve što se dešava posmatraju stvarno i konkretno. rečitom i dobrom čoveku. i u tom pogledu ne razlikuje se ni u čemu od muškarca. Jer svaka. mi se uvek iznenadimo. kao protiv mučkog prepada i nepravde. susrećemo tako često da o njoj moramo da mislimo. a šta ne. nagonski ljudi ponašaju se vrlo čudno u bolesti. vrlo često. kada i na kom mestu. a drugo staračko doba. * Međutim. i najmanja. druželjubivi. prolazi rđavo. pred istim stvarima misle više o tom zašto su takve. čak ni njihovu pomoć. Sve češće se u naše vreme susreće žena koja ništa ne prima onako kako je. Boluju kao zverke. A ono što se zove slava ima — ma kako to nemoguće izgledalo — jedno lice i stotinu naličja. a naročito da lepo govori: samo jedno nije nikad naučio: šta se može kazati. primajući je takvu kakva je u danom trenutku i računajući sa njom kao takvom. oni su veseli. Takva biljka trebalo bi da bude čovek. » Svašta je umeo. i u tom iznenađenju ima neke gorčine i pobune. druge koje su već dozrele i otvorene. Prvo je mladićko doba. i treće koje su tek u cvetu. Upravo to iznenađenje i to ogorčenje pokazuje najbolje da se nikad nismo izmirili sa životom ovakvim kakav je. S — Znakovi pored puta Ko ljudima sve veruje. još gore. ima izuzetaka i na jednoj i na drugoj strani. skloni vezivanju sa ljudima. odjednom ne poznaju više one koji su im dotle bili bliski i dragi i ne ume ju da prime njihove savete i utehe. ko ništa ne veruje. ovde je najzanimljivije baciti pogled na ono što sam nazvao izuzecima.Kolumbo priča da je prilikom otkrića Kube video biljku pamuka i na njoj stalno u isto vreme jedne čahure koje tek dozrevaju. sa manje ili više izrazitim znacima senilnosti. i da negde u najdubljem dnu našem postoji i traje nada da bismo mogli nekako izbeći neumitnom toku života i uverenje da bi stvarno moralo biti tako. Jednostavni. A kad se razbole. i nesposobnost u isto vreme. Na svaku stvar one gledaju tako.

koji su na svet došli sa nizom netačnih predstava o sebi i o drugima. za muku duha. u njima i oko njih. * Ima ljudi koji se celog svog života sve nešto izvinjavaju i sve zbog nečeg iskupljuju. i samo traži i nalazi prvi zgodan povod da ispliva na površinu i da se objavi i razvije u svoj svojoj strahoti. Nedužni. pravi mučenici. Samovoljni i osioni ljudi. kradljivci ili ubojice. terajte do vrhunca. idite napred. stvaraju junaštva od milosrđa i ljudske dobrote. U tome je lek. dok vam se ne ogadi. unapred su otrovana i obesna-žena njihovom samovoljom koja može da stvara samo nered i pustoš. u svakom vremenu i u svima redovima. pogađa gde se ne nadamo. Lakše se branimo od svakog drugog zla nego od nepredvidljive i neuračunljive ćudljivosti. izvode prave podvige i velika dela. i njegovom sposobnošću zaboravljanja. I 1958. Ali ih ima mnogo više koji već na početku života bedno propadaju. Preterati. Cesto mi se čini da je od svih naših ljudskih rđavih osobina najteže podnositi samovolju. Svaki se rđav nagon pre ili posle zadovolji i smiri. sa iz osnova pogrešnim shvatanjem ljudskih odnosa. ali izgube svako poštovanje prema čoveku pojedincu i svaki smisao za njegove male slabosti i kolebljivosti.* strah je u čoveku kao oduvek pritajen. kao na krstu.' * Izgleda mi da se u izvesnim lekarima. Kad jedno određeno stanje počne da vas muči. od osećajnog i misaonog nereda sirovih i surovih ljudi. Da biste se spasli. skapavaju kao mušice. i što ga više plaćaju sve se više osećaju dužnicima. 66 ef . nemojte stajati u mestu. I plemenitija osećanja. Stoga žive razapeti na toj bezumnoj računici. da postaje neizdržljivo. kojih samovoljni ljudi nisu potpuno lišeni. dešava čudan proces. jer se od toga pobeći ne može. za nerad. To su nevini krivci. inteligentnijim. 25. Izvinjavaju se pred gorima od sebe kojima ništa nisu nažao učinili i iskupljuju se od onih kojima ništa ne duguju. i to u onim boljim. osloboditi se. za poročne navike kojih se stidite a kojima robujete. nanose društvu više štete nego pijanci. žalbe i strahovanja. steknu iskustvo i veštinu u njihovom lečenju. za život čula. Idite do kraja dok ne dotaknete dno. A dešava se da ti ljudi. znači isplivati na površinu. jer se ona ne zaustavlja ni pred čim. susreće gde to ne očekujemo. * Životna snaga jednog čoveka meri se. još manje pomišljajte na bežanje natrag. do apsurda. oni plaćaju dug koji se isplatiti ne može. jer bolje neće biti. To važi za sve: za rad. usrećavaju hiljade i milione ljudi. pa i sami sebe. kakvih u nas ima dosta. pored ostalog. U stalnom dodiru sa ljudskim slabostima (a svi smo manje-više slabi i ništavni pred bolešću i goli pred lekarom) oni s vremenom upoznaju dobro bolesti i > Zgb. To je ono što ljudi nazivaju lekarskim cinizmom. pod bičem svojih pogrešnih predstava. a samovolja nas prati i goni stalno.

ne uporedo i jedno drugom protivstavljeno. * Naše melanholije i naše bolesti.* Kad u bojažljivom čoveku obamre strah onda se i?akvog treba pribojavati isto kao x onog koji je prirodno hrabar. nego da je spas i rešenje u tom što postoji istovremeno oboje. kao i naši nezdravi prohtevi i poroci — sve su to samo razni načini i pokušaji da se čovek nekako prevede iz života u nepostojanje.'Možda je tu negde koren i celog ljudskog straha od nepostojanja. onako kao što čovek izvlači ekser iz daske. vuče. Isto tako ni bezobzirnosti mlađih prema starijima ne treba davati ohrabrenja ni podrške. a svoje društvene položaje doživotnim. nego jedno u drugom. sude sve što dolazi od novog naraštaja i da svoja shvatanja smatraju zauvek utvrđenim i neprikosnovenim. Kad god sam i gde god sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili preteranu osetljivost za ličnu čast i dostojanstvo. nailazio i na ograničen um. Jer. nerazvijene sposobnosti. jer stariji su po samoj prirodi stvari skloni da oštro. vrednost i lepotu jednog određenog sveta i jednog utvrđenog načina života. * Strogost starijih prema mlađima ne treba naročito podsticati. jedan i jedinstven. svima.: : 68 To što nazivamo ljubav prema životu nije. sa njegovom pravilnom smenom dana i noći i godišnjih doba. I sa tog mesta krenula je ona zamišljena ljudska linija što iz nejasnog života svesti vodi pravo put večnosti koja ne postoji. nego koji nam je dat kao celina. uvek sam. smrt nas celog veka drma. čini sve kako bi nas što pre izvukla iz života. jer ona se javlja prirodno i razvija ponekad toliko da joj pre treba postavljati razumne brane. ali samo onaj ko je sagledao i upoznao (ili bar naslutio) raznolikost sveta i neiscrpnu mnogovrsnost njegovih pojava sa svima 69 . * Umesto nekadašnjeg: »-Nikada više. ukratko. nikad: da!« — »Uvek. Možda i vise. koji nismo tražili ni stvorili mi. * Cim je u čoveku počela da tinja iskra svesti.Jdelom drugo do vezanost za određene životne oblSe i na'vike. udara i zakreće čas levo čas desno. ona mu je pokazala kratkovekost našeg postojanja u ovom svetu. kratkovidu sebičnost. svakom i svuda: da!« pa se onda vidi da ni to ne može da bude. sitne i krupne. gotovo po pravilu. tvrdo srce i grubu. Na telefonu lakše i jasnije izbijaju neke karakterne crte čoveka nego u usmenom razgovoru. . nerazdvojno povezano u ovom našem ljudskom životu. đo-K . do nepravednosti oštro. * Nesumnjivo je srećniji i može da izgleda jači i dosledniji onaj ko iskreno i duboko oseća smisao.

70 71 . puna sloboda. U tom traženju i pogađanju prolazi im vreme koje bi trebalo da znači život. tako se i ja pitam ponekad: da li sam ja u svom hodu okrenut prema životu ili prema smrti? Prokletstvo i pokor ovog sveta.* — Vi ćete sagoreti brzo i beskorisno.njihovim suprotnostima. i kad bismo sve to imali onako i pod onakvim uslovima kako to njima izgleda. i s godinama bivaju sve teža. kad bismo zaista imali sve ono što zavidljivci koji nas okružuju misle da imamo. prelazima i stapanjima. Istina je da nesreće. samo taj može biti smatran pravim i potpunim čovekom. * Mi bismo bili potpuno srećni. mogu ponekad da dođu i od ljudi jakog razuma i dobra srca. svi putujemo. A iza vas će ostati samo balav trag. Svaka i najmanja pojava u životu ima samo jedno značenje koje treba pogoditi i jedno mesto koje. Kad racionalni ljudi — pod udarcima sudbine — počnu da sumnjaju u moć i vlast razuma. A sa čuđenjem primećujem da nisam ni u tome sam. Sloboda. Posmatrajući ljude oko sebe. dok glupi i neosećajni ljudi neprekidno šire oko sebe smrtonosan pustinjski dah. to je njihova svagdašnja hrana. po cenu duševnog mira i večitog spasenja. Bgđ. vidim da je broj onih koji se na putovanju osećaju izgubljeni — vrlo velik. Svaka misao i svako ljudsko osećanje ima jedan jedini izraz koji je dopušten i koji se smatra pravim. ali jadnik je svaki onaj ko ga nikad nije sanjao. često i mnogo veće. oni ne mogu više da pribegnu veri. '31. kao iza puža. treba pronaći. Za tu vrstu ljudi i ne postoje život i svet. Pa ipak. » Kao slepac koji s vremena na vreme zastaje na drumu i uzdignute glave proverava pravac. Iza vas će ostati sami pepeo. Putovanja su za mene bila uvek teška. To obaranje stepena vred-nosti svega oko sebe. nego padaju pravo u prazno ver je. san kome ponajčešće nije suđeno da se ostvari. I opšta mxika i nesreća. to su pustinje u ljudskom društvu i od njih dolazi najveća nesreća. Oni uporno i dosledno svlače sve na niži plan. ali to su izdvojene tragedije koje se dešavaju povremeno i retko. Ljudi u kojima se sretnu oba ta nedostatka. Xn 1956. -— Ako! Znače se bar da smo bili vatra. to je san. ili bar blizu sreće. Postoji jedno shvatanje hrišćanstva koje samo po sebi stvara ne ljude nego mučenike koji pate bez jasnog cilja i pravog smisla. to su ljudi kratke pameti i tvrda srca.

i što se usuđuju o svačem svašta da kažu.u nama živi urođen strah od planine. smeška-jući se nesigurnim osmejkom koji treba da pokaže kako je se ne bojimo. Zbog ograničenog poznavanja prirodnih zakona i stvarne ljudske prirode. i izražavaju ga svakom prilikom. anđelima i svecima. Kod mladeži ona idu suviše unapred. šume i divljine.' * ili dobroti. Ali mladići i starci koji nemaju mišljenja. Ali noću i tu dopire malo straha od planine. nama pojedini ljudi mogu da izgledaju kao čudovišta i izuzeci po svojoj zloći > Borba 1. a u isto vreme znati da takvog života nema i ne može da bude. samo ne jedno i to najvažnije: kako sa što više dostojanstva ostareti i što pristojnije umreti. Ta mišljenja su obično preterana. jer i sami isuviše dobro poznaju terete starenja i starosti. Drugo. oni misle da sve znaju. oni gube iz vida da starost nije neko izdvojeno i naročito stanje. ili svom savršenstvu. i to ne samo u mladosti i u zdravlju nego sve do poslednjeg dana i minuta. Mi se prema planini ponašamo kao prema pripitomljenoj zveri. Postoji priča da je na dvoru nekog sultana bio naročit činovnik čija je titula glasila: evetefendija. Otud vodi poreklo i ljudska misao o bogovima. Njegova jedina dužnost bila je »da klima glavom u znak odobravanja na sve što sultan kaže-«. Pesimizam u službi života. 7 . čas se umiljava. čas se kezi pokazujući zube i odajući krvožedne namere. a ona isto tako. Potpuno smo mirni i hrabri jedino kad smo u društvu ili kad smo okruženi zidovima uređene i sigurne kuće. m 1957. Mladi ljudi ih i ne razumeju. Preci su nam davno pobegli iz planine. Zato što mogu. oni ne pomišljaju da to stvarno nikog ne zanima. a njihovim vršnjacima je takva kuknjava odvratna. i još imati snage da se to saznanje stoički podnese. Nedostatak filozofije! Prvo. ' Napomena u rukopisu: (NJegoS). Trebalo bi živeti i raditi tako kao da neki oblik večnog života (i u njemu neka čovekova lična odgovornost) zaista postoji. nego sastavni deo našeg života. a kod staraca zaostaju. čas opet bežimo od nje. ali se ni do danas nismo oslobodili sećanja na nju i straha od nje. to je još gore — pustinja i smrt. Cas je gladimo. sa zrelim dobom i — sa mirovanjem posle smrti. Jedno i drugo je izvor mnogih zabluda i često postaje nepodnošljivo i smešno. To su ljudi koji sve uče i mnogo nauče. o bogu i satani. u jednom ili u drugom pravcu.' * Preterano vajkanje na starost i njene mnogobrojne nezgode i teškoće. Starci i mladići obično imaju mišljenje o svemu. to je slabost mnogih inače vrednih ljudi. logično povezan sa mladošću.

s .

. na svojoj ženi i deci. Dok čovek živi sam. A kad se oženi. Covečanstv o mora s vremena na vreme da promeni rame na kojem nosi teret koji se zove život. on u svojim mislima nosi saznanje o nesavršenst vu ljudskih stvari i prolaznosti svega na zemlji. on sve to posmatra na drugom tj.wrtf)ptr^mmmmr»m-f * Društv ene promene. i sa mučnom nelagodnoš ću oseća da to isto oni posmatraju na njemu.

boriti se protiv onog što čovek vidi i oseća pred sobom. nekad jače. A sve što su uradili. tvrdo i ogromno kao granitni breg. poneo sam na dlanu jedne ruke. S t vaš život mnogo mirniji i vi sami izgledate mnogo lepše u njemu. kao zlatna magla negde iza toga brega. A ne mislite na njih kad niste na to primorani. m . branite se samo koliko je neophodno. u dalekoj daljini. kao pramičak magle koji se gubi. Iza mene je ostalo sve što su ljudi rekli. Zato je To je najteži način života. nekad slabije. stvarno. Otišao sam.vi imate od samog početka jednom zauvek određen stav i ne osećate potrebu da se upuštate u slične borbe i obračune. a za nešto u što treba verovati i što se samo naslućuje. Treba živeti za budućnost.

daleko od vašeg pogleda. Vi poznajete sporedni. sve je to van vašeg znanja. Zašto se čudiš što ljudi ne traže tvoje društvo. pogotovu. — Potpuno naopak. sve što bi moglo nešto da vredi u meni. ravnodušnost ja nisam nikad ni želeo ni osećao. najmanji i najmanje bitni deo mene. Ta najgora vrsta smrti.Ne. bila je uvek daleko od mene. a za mene strašan odnos! 7 . koja se zove ravnodušnost. I sve će ti ili b razgovora i sporazuma može * da bude između K vas i mene? Nesporazum. ono što sam mogao da budem i značim. čak ni u časovima bolesti ili potištenosti. a sve ono što sam uistinu bio i. a šta sam o sebi. to je jedini mogući oblik dodira između nas. što ga većina njih izbegava? Seti se samo šta ti misliš o njima.

da smo opominjali na vreme. ali pustite me malo da se i sam u to uverim. verni i jasni. to je veliki časovnik koji nikad. prolazno je i ništavno. što sve oko sebe merimo svojom potrebom za mirom i nepomičnošću i svojim. verujem vam na reč. briga i kolebanja. Ali. Ono što se dešava oko nas puno je nemira. ni prvog dana kad je prohodao.starost donosi. umoran od borbe sa svojim telom. Možda mi je bilo osamnaest godina. a vezani za život zauvek i nerazdvojno. Ali starost je takva. sve se više osećamo odgovornim za sve i svakog. Tome nas uče sva zemaljska dobra i uživanja!« Dobro. od toga što nismo više mladi i ludi nego stari i — ludi. i neprestano ponavljate: »Sve što je zemaljsko. Sto manje imamo snage da utičemo na tok stvari oko nas. Čini mi se da ću umeti dočekati smrt kako sam i život primao. uradio sam sa tom mišlju i tim osećanjem skrivenim u sebi. može se samo ljudski sud o njima menjati. »otići predaleko«. nesporazuma. * Prividna ravnomernost prirodnih pojava oko nas. nego od našeg straha i nemoći. posvećeni smrću i nestankom. Pri tome ne primećujemo da najveći deo tih naših briga ne potiče od stvarne ocene položaja. nepromenljivi i večiti. Minuli životi i događaji jedini su koji uistinu postoje. jedino jasno i jedino — moje. koja nam omogućava da kratko živimo i još kraće zadovoljavamo svoje nagone. jer imaju sve svoje dimenzije i ne mogu slagati ni prevariti. snagama i sposobnostima. Mi se stalno plašimo da će oni koji su »ludi i mladi« pogrešiti. i prestiže. kad sam. mi sami pronalazimo nove povode nezadovoljstva. netražen poklon. kao da nam to nije dosta. zapisao u svoju malu džepnu beležnicu: Vi kažete. Stalno imamo utisak da će bez naših saveta i upozorenja sve krenuti nizbrdo i u propast. nije pravilno radio. I prvo i drugo zauzimaju mnogo mesta u mom životu. kažem ja. a ne mladalačkim potrebama. mirno i hladnokrvno. ono što treba da bude i što je tek na pomolu puno je strepnje i neizve76 snosti. možda i manje. sama po sebi. Sve što sam uradio. 77 . i sve nam nerazumlji-viji. i stalno nam izgleda da nam događaji daju za pravo. ali o onom što je prošlo ja mogu mirno i slobodno da razmišljam i govorim. u stvari. besmisleniji i opasniji izgledaju postupci naraštaja koji nas stiže. kao zanimljiv. uživajući bar nešto od tih slasti i dobara. Tada ću vero-vati još bolje i čvršće u njihovu prolaznost. Čini mi se! Veći deo života proveo sam smatrajući se potpuno izgubljenim čovekom. učiniti nešto opasno i nepopravljivo. A ceo taj naš svet. ali oni sami ostaju takvi kakvi su. Ono što je prošlo za mene je. da smo sve tačno predvideli. dobro. stvara kod nas iluziju nekog predviđenog i ustaljenog reda. ali da niko nije hteo da nas posluša. dobro ili zlo. mnogo sitnih i krupnih briga i nezgoda. jer drukčije ne može biti. od istinske brige za stvar. žedan života i željan svega.

Onda će doći smrt. kod svih rastanaka. Zašto je to tako. Za procenu jednog čoveka i pogotovu jednog društva presudno je gde se u njemu na skali važnosti nalazi i koliko mesta zauzima potreba za čulnim. kako su ih postavili i. Sukobi i borbe života u kojima se normalni. zaparaju lako njegovu unutrašnjost. opravdanje za podjarmljivanje i terorisanje svih onih koji su lišeni toga praktičnog smisla. Veliki rastanak.Takozvani praktični ljudi bili bi vrlo korisni i zasluživali bi svaku pohvalu i poštovanje kad od te svoje praktičnosti ne bi hteli da naprave smisao života i razlog svoga opstanka. zbog njih sve teže podnosimo mlade ljude i nove misli oico sebe i. čoveku se na mahove čini da »mišljenja« i »uve-renja« grupa i pojedinaca i nisu toliko važna sama po sebi. ali najmanje bolan od svih rastanaka koje smo poznavali. naravno. A kad učinim napor i oslobodim se toga uobraženja. da je za pojedinca kao i za ceo naraštaj presudno i glavno: koja su pitanja sebi postavili od samog početka kao bitna. a dosad smo uvek. tama. ili jarka svetlost. a za koju niko nije kriv. smela mišljenja i jaki izrazi — to su neprijatelji starosti. * Nemojte se ničemu čuditi! Treba da znate da ja često i kad govorim o realnim stvarima svakodnevnog života. naročito. zdravi ljudi bore i brane kako najbolje umeju i mogu. dve-tri noći neopisivih muka od kojih su ljudi valjda i pozajmili svoju predstavu 0 paklu i paklenim kaznama. tako je to otkad znam za sebe. manja ili veća (priroda i dimenzije te neprijatnosti i nisu važne ni presudne!). kojim putem i na koji način žele i mogu da im traže rešenje. žalili udvoje. ili učinim nešto što ne treba. oštri tonovi. naročito erotskim uživanjima. oni draže i zbu njuju ostareo organizam. ali sigurno je da je tako. niče i raste oko nas. prateći ljude i njihove sukobe. ali zato sposobni za dru^e. Ah. odbi jaju od svega što klija. onda mi se obično desi da stvarno nešto propustim i zaboravim. Živeći nešto duže. u isto vreme. Jer. . posle smrti žali samo jedno. Tada nastupaju dva-tri dana i. vetar. muka koju nosim. rana se odmah da na zlo i bukne kao otrovana. A nije ni tako Iako ni jednostavno peti se ili spuštati svaki put kad je to potrebno. kad ostarimo. Eto. vrlo je teško objasniti. To znači po dvatri puta dnevno. Studen. to je lavirint u kom živim. ja valjda ponajmanje. ' 78 n . Neka neprijatnost. propustio ili zaboravio. nagli pokreti. Strahovito patim od stalnog i mučnog osećanja da sam nešto skrivio. novi pogledi. govorim još sa visine (ili iz nizine) onog posla na kome u to vreme radim. oni nas. ali uvek na tvrdom tlu stvarnosti i sa živim ljudima od krvi i mesa. sve nepodnošljiviji bivamo onima kojima se žuri i kojima se živi. možda više i bolje podvige. za njega su postali fantastični podvizi nadljudskih razmera.

lakše bi mu praštali sve uvrede. on je prividan i opet u službi kretanja. zaslepljuje ih svet oko njih i zavodi ono što ih čeka. savlada sve pretnje i nedaće. Tako se može reći da mladost nije nikad pravo ni potpuno opisana. i strah od potpune oronulosti i praznine koju u njima otvara misao o neminovnoj i bliskoj smrti. posredno tj. nepravde i udarce koje im je zadavao. i jedino i mogla biti opisana. Njih vode nagoni. Trebalo je živeti. I Islam smatra morsku vodu nečistom i prema tome nedozvoljenom za ritualno pranje vernika pre molitve. nego po onom što one same žele da joj dodaju. mrzeo i mučio sam sebe. po pravilu. i čine to sa zadovoljstvom. 80 Ne znam da 11 sam spavao^ ali znam da sam sanjao. Ako mu i pođe za rukom da se probije kroz sve prepreke. * Sve u prirodi je u stalnom grčevitom kretanju. na od-branu i na stalnu pažnju koja kod čoveka dobiva oblik sveštenog straha. koja im uvek izgleda kratka i nerazumno iskorišćena. U tom kretanju je sve što živi osuđeno. po svojim manifestacijama i svom dejstvu na okolinu. Starost. u kome je planuo zra-čak svesti i osvetilo prirodu oko njega. Da su ljudi mogli da znaju koliko je on prezirao. Jer mladi ljudi. nije ono pravo. ono što oni misle da ih čeka. A ukoliko su stariji. tj. * Covek je tragično biće kratka veka. a i kad jesu. jer zreli ljudi to mogu. vreme opadanja ili oronulosti.■iiiiiiitiaii Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. i ako ga ima. Prirodno je da je čovek. to nije isto. iako u stvari samo mladost i postoji. 6 — Znakovi pored puta . i ostvari svoje težnje — neizbežno ga čeka udarac o tako blizu granicu ličnog života. bilo da opada i umire. posma-trana je i opisana u svim svojim fazama i pojavama. U njihovoj potrebi za pričanjem o starenju i starosti krije se i žal zbog izgubljene snage i minule mladosti. a da starost nije drugo do mladost koja je prošla. Mladost je uvek opisivana. bilo da se rađa i nastaje. Ne postoje žene ružne ni smešne ni odvratne po onome što im priroda oduzima ni po onome što s vremenom gube od svoje lepote. zbog svog opstanka i održanja. po sećanju ili posmatranju opisivali mladost. vrlo rano došao na misao o jednoj stalnoj tački koja bi bila oslobođenje od robovanja tome strahu na koji je osuđena »natura« i sve u njoj. A nije trebalo. Mira nema nikad i nigde. nisu sposobni da se sagledaju u celosti ni da se trajno udube u ono što vide. nisu skloni samoposmatranju.

u isto vreme. Po svojoj prirodi i ja spadam među njih. * Plač nejakog deteta u kolevci i gunđanje i »pesimizam« starca pri kraju života istog su karaktera i porekla. da je na ulicama i u vozovima mnogo više sveta. a u isto vreme nesposobnost da se to ostvari i potreba da se svoja nemoćna zlovolja bar recima ili samo zvukom izrazi. Ali ja. javlja odjednom preterana želja za savršenst\^om u svemu. ostavljaju nas kao praznu. * Starci stalno pate od dve pogrešne predstave. samoubilački luči sve nove otrove koji im zagorčavaju i skraćuju dane života.Mi smo takvi ljudi i živimo oduvek pod takvim okolnostima da za svakog od nas. zlovolja. razdaljine duže. Njihov duh se slepo odupire svemu što obnavlja. Prvo. da se do svega teško dolazi. poverenjem. samo u tom što negodovanje novorođenčeta 82 Kad ljudi počnu da stare. da je sve oko njih veće nego što je nekad bilo. taloži i razvija u sebi sve ono što zamračuje vidike i smanjuje životnu radost. da je svet. Zime su oštrije. smanjivanjem mogućnosti i sužavanjem izgleda. podmlađuje ili bar održava u snazi i svežini. beznadežnost i očajanje. njihov glavni neprijatelj. Nepoznate i nadmoćne sile oko nas i u nama služe se nama. dok starčeva mrzovolja prati poslednje dane njegovog zalaska. * Ima ljudi koji su — ako ih okolnosti na to primoraju — pre voljni da. Nezadovoljstvo sa svetom oko sebe i želja da se on menja. a kao posledica te lude želje: nezadovoljstvo samim sobom i (još više) drugima. sasušenu mahunu na zemlji. čistotom i oda-nošću. 6» 83 . upo-redo sa opadanjem svih snaga. označava početak njegovog uspona. našom krvlju i svim našim snagama za svoje nama nepoznate ciljeve. sve radi protiv njih. Vara nas ovaj svet od trenutka kad oči o+'"^o-rimo do onog kad ih jednom zauvek sklopimo. nemilosrdno nesavladljivo i neobuhvatno. Rastu sumnje i hladnoća u odnosu sa ljudima. i usponi jači. nestanku u susret. kreće se čovek stazom svoje starosti. gotovo u svakom trenutku. A povremeno blesne u nama svest o svemu tome. može sve doći u pitanje. Tako se uz pratnju iste ili slične muzike i pojavljujemo na zemlji i srahranjujemo u njoj. Između te dve krajnosti. postao uži. da u rođenoj kući čovek nema gde da ostavi stara pisma i stare fotografije. osvetli naš nemoćni jad. pa se opet ugasi. Njihovo telo uporno. blesne kratko i slabo. Iza jednog i drugog stoje isti uzroci i slične pojave. po nekom čudnom i paradoksalnom pravilu. obe podjednako ne-tačne. a u isto vreme sve veća biva potreba za tim istim ljudima. I kad nas istroše i sažegu. naprotiv. Drugo. za toplinom. nepravdu snose nego da je drugima čine. ne samo vreme. u ostarelom čoveku se. kao nevine žrtve. a naprotiv. naravno. nego sve u njima i oko njih. nastojim svim silama da ne budem doveden u takav položaj i prisiljen da između ta dva zla biram. I kao da to nije dovoljno. Razlika je.

To važi naročito za slavu i novac. da smo uz put nešto zaboravili. i drugi put kad. ili reci. videći svoje želje ostvarene. koji su u stvari presude. samo puka igra slučaja u koju mi. vivite lieti! Budite radosni kad god vam se za to pruža mogućnost. to mi sve'življe želMo njen brzi i konačni kraj. —Kažu da postoji negde mesto pravog suda i pune istine. Ali kad vidim ljude koji su nepovratno izgubili snagu i mogućnost da žive (mrtvi su. pa to je lepše od svih snivanih rajeva i utopija! Može li biti da takvo mesto zaista postoji? Ako postoji. To je mesto gde istina sja kao sunce koje ne zalazi. ili bi moglo da bude? Ili. a ostala im samo sposobnost da pate!) 85 . odasipa tamo gde se presipalo. ___ ?!? Cesto nas prati osećanje da smo u nedozvoljenom deficitu. imosimo red i smisao koji u stvari ne postoje? Dvaput bivamo. u razgovoru. 84 Najveće ljudske tragedije i najteža stradanja ne mogu do kraja da pokolebaju u meni veru da je život vredan da se živi. (Njihova propinjanja su ćudljiva i nezdrava. I kloni ga se kad god možeš. — znaj da nije dobar čovek ni na dobrom putu. kažnjavani za naše lude i »grešne« želje. — Da! Budi hrabar. gde pravda caruje. ili čak samo namere. jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva. bez potrebe tumači tuđe postupke. kazuje sve što je ostalo prećutano i nerečeno. njihova zadovoljenja nesigurna i kratkotrajna. ispravlja sve što je ikad bilo naopako i krivo. ovde gde sada stojimo. Prvi put kad patimo što ne možemo da ih ostvarimo. —Ah. dosipa onom kome je zakinuto. i izvodi samovoljne zaključke i donosi stroge sudove. Tu se pitanje ljudskog postojanja pravo postavlja i — ukoliko to zavisi od čoveka — do kraja rešava. potrošili uludo i svoje i ono što nije naše i u što nismo smeli dirati. vraća sve što je utajeno ili oteto. i kad god za to nalazite snage u sebi. uvek skloni da u svemu tražimo zakonitost i logiku. možda.I što duže traje ta igra. Tu se saznaje i objavljuje sve što ]e među ljudima bilo skriveno i tajno. Ono je među nama. sama sebi cilj i svrha!) A minut čiste radosti ostaje u nama zauvek. » Sta su naše igre u detinjstvu? Nejasno sećanje na nešto što je bilo. izgleda. iskren i postojani SovekoIjubiv. Cim vidiš da neko. sa stidom i očajanjem uzalud bežimo od svoje sreće. kao sjaj koji ništa ne može zamračiti. ili bar moglo biti? Ili slutnje nečeg što će biti. " ^^ Dum sinunt jata. može li se znati gde je i kako se dolazi do njega? —Može. razuman i pravedan — i ono će biti svuda gde tvoja noga stupi i tvoja reč odjekne.

kad znamo da mu je sav smisao i sva vrednost u tom što je prolazan. je svirepo prema starijim i slafjijilp Toliko mesta i vremena treba da se čovek začne. drevne ljudske puteve i vekovna boravišta. osuđeno je na jalov život i patnju. A u starosti patimo od njih ne manje. da traje. * Umirući (ili tačnije rečeno: misleći o svom poslednjem času). U mladosti. u dugom i strašnom očekivanju konca. čuvena u prolazu. Život mnogome od nas prolazi u borbi sa svojim rođenim čulima. samo drukčije. A ta misao i sama je kao mala smrt. zbog njihovog naglog opadanja i dotrajavanja. naša čula su svojom besnom i anarhičnom aktivnošću pravi krvnici našeg života. Teško onom koji mora nekog drugog (pa ma ko taj bio) da unizi. 86 Nikad se. a ono onda nastavlja i dovršava posao. Gledajući po ceo dan i dobar deo noći more.kako traju dane izvan života. čini mi se. kad nam izgledaju svemoćna i preča od svega. zamrači se u meni i moć rasuđivanja i snaga životnog nagona. visoke planine. I upravo ta bliskost sa suštinama pojava oko mene iz iva na mahove misao o bliskoj smrti. nikad moje zanimanje za sve oblike ljudske delat-nosti nije bilo dublje ni svestrani je. dotrajava i nestaje. ali od te nedoslednosti malo ko može da se odbrani. Bezimeni morski talas vezuje me brzo i neposredno sa morskim putevima u dalekoj prošlosti. nisam osećao bliži životu. Život nas načne negde duboko u nama. Ludo je zamerati životu što prolazi. večno ugroženog čovečanstva. žuti cvet od šest latica sa beskrajnošću rasta i plođenja. 87 . nepri-metno i neosetno označi mesto sa kojeg starenje treba da otpočne svoj rad. Sve što je dobilo ime i što se može označiti brojem ili znakom. čovek dolazi sam sebi ne samo smrtan i prolazan nego kao da nikad nije ni postojao. da bi se on sam izdigao. i mala mesta razasuta obalom. sa sudbinom celokupnog. ili bolje rečeno: da bi imao iluziju da se izdigao. isključeno iz opšte struje plodnog života i postojanja. a najobičnija reč. gole i šumovite. a samo jedan trenutak i nekoliko pedalj a zemlje dovoljni su da taj isti čovek mine kao da nikad nije ni postojao. * Sve ljudima. i ja duboko žalim sve što je osuđeno da se rađa. rodi i odraste.

Bez objašnjenja i bez ostatka. U stvari. Kao kad se završava krug. Nije nikako i nije ništa.. Zar nije bolje ostati kod kuće. ona mene. slažeš uvek isti odgovor na uvek ista pitanja. Tako misli čovek dok vas sluša. i umiru uvek žalosno i uvek prerano. naprotiv. Ali sad je zbilja kao da nije ni bilo. Ljudi koji iskreno i duboko preziru tele i sve što je telesno žive dugo i dobro a. a nisam bio.MMii. Nesreća je u tome što tako često. ni misli koja je tu potrebu i taj izraz rodila. Koji to može. ne kažem ništa. Dobro mi je. ma kako ih pažljivo slušali i ma šta im odgovarali.... bude nestajao sa nje. potpuno i zauvek. hoćemo da budemo ono što nismo. a ne znam kuda idem ni zašto se mučim. tri. Takvim našim prohtevima i ćudima. dok oni nastave svoj put ka cilju koji je sav od stvarnosti i istine. živim pod nametnutim uslovima. Oni misle da se preko jedne laži može. Kad pomislim da sam se nekad čudio zabelešci Paul Valery-a o besmislenosti putovanja. Covek se čudi otkad postoji na ovoj zemlji i. kao iz razasutih slova. a ne robuje mu. a sad bih je i ja mogao napisati i potpisati! Izgleda mi kao da sam izneverio svoju lutalačku mladost. ne vredi i ne znači za mene ništa. javno ili tajno. bolje i dostojnije? Smrt će doći i tamo. - * Putovanja? Čemu? Zašto tražiti tuđa lica i nove predele da iz njih.>iMiitiiMia^^ Stigao sam. to je samo ostatak stare navike da se izražavam slikom. možda ni toliko. na mesto sa kojeg nikad nije trebalo polaziti. otprilike. čudiće se tako i u trenutku kad. izgleda. sa svim ovim što mi sada govorite. Sve ostalo. kao vrsta. čim se rasprši zvuk te reci — »krug« — neće više biti kruga ni potrebe za izrazom. Kad kažem »krug«. kad postojim zaista.«t».jMtiažto^. ali to je ne-tačna samooptužba. sa nešto veštine i brzine. samo onaj koji ga prezre od prvog dana i sata. sa ljudima koje nisam ja sam izabrao. izgleda. zlo ne može biti. Jer je robovanje telu teško. živeću još kratko. plotski ljudi i čulnici žive nezadovoljni i nezadovoljeni. To je glavno. Izneverava. ako ostane ovakav kakav je. bez obzira na godine starosti koje dočekaju..ižiui. Sad. Čuđenje je naličje naše svesti o postojanju. nepotreban i neupotrebljiv. preći kao preko mosta koji posle ostane iza njih. Završen krug. kojima ne možeš videti cilja ni smisla. kraće ili duže. Predmeti oko mene zadaju mi boL 88 8R . Očigledno da sve što je bilo nije trebalo da bude. Nije ni strašno ni veličanstveno. ili da ne budemo ono što smo. Dugo sam govorio za sebe: jesam. mi kvarimo svoj kratki život više nego što nam ga truju i zagorčavaju ljudi i prilike oko nas. i što uopšte možete da mi kažete. može se reći. Ma šta ljudi govorili nama ili oko nas. pet ili deset godina. mi u stvari mislimo uvek jedno isto: tu sam u svetu.

hteti učestvovati u svemu. sukoba i nezgoda u duhovnom životu jednog naroda dolazi otud što mnogi nepozvani i nesposobni ljudi osećaju potrebu da brinu narodnu brigu. To je.i'iTitiiiMiiiiiiiiii« Čuvajte se ponedeljka! To je dan kad ljudi na vas najviše navaljuju. karakter i ćud. njegovu >vdu-šu«. Čudno i samoubilačko ludilo koje na mahove kao smrtonosan plamen zahvata slaba i ograničena ljudska bića: hteti biti sve. ispreči se pred čovekom pustinja vremena. ili nedostojnim razonodama i porocima koji nas prvo sramote pa zatim uništavaju. * Njih je život naučio da se ne boje smrti. Sedeći pored njega jedan sat. Nesreća je stooka i svevideća. u toj tobožnjoj praznini i pustinji od koje te sve odbija i vuče natrag. njegovu pravu narav. Ljude bi trebalo zarana učiti da se ne plaše vremena. u jalovoj nadi da bi je tu mogli zadovoljiti. ono se nalazi upravo tu. nego kad ga posmatrate dok sedi za volanom automobila i vozi. ali ćutim. a sa njom prenose i svoje kratke mere i bedne račune. Vrlo rano. kad takve opomene i dozivanja teško dopiru do našeg sluha. da »strepe« za budućnost naroda. često. To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti prenose na opšti plan. naš nasušni deo u postojanju. jer vidi i ono čega nema. — Hteo bih da kažem. izgleda mu opasna i neprelazna. Bože moj. još u detinjstvu. kako im se sve lako prašta! Nema dana da im čovek ne pozavidi. jer počiva na iluziji i samoobmani. 91 90 . bežeći od nepostojeće pustinje dugih časova i praznih dana pred nama. vi ćete bez reci i razgovora saznati o njemu više nego za mesec dana stalnog druženja. Od takvih duhom malih ljudi postaju često veliki gonio ci novih istina i mučitelji ljudi. a i kad dopru. * Znatan broj nesporazuma. nego zemno vreme našeg jedinog života. Coveče — hteo bih da kažem sebi i drugima — ako postoji nešto što može imati nekog značenja i stvarne vrednosti za tvoj život. Ponekad i po dvaput u jednom danu. mi nismo skloni da ih poslušamo. ne primećujući da to ispred nas nije nikakva ledena ni ognjena pustinja. bez potrebe. Unesrećujemo se kao zaslepljene ptice. dan prenagljenih zaključaka i suviše brzih odluka. da ga brane od opasnosti koje samo oni vide. Od svih ljudskih strahova taj ima najmanje osnova i opravdanja. mi trčimo ludo u susret zlom slučaju i tuđim ljudima koji nas iskorišćuju. poslovima koji nas ubijaju. Nigde bolje i brže ne možete upoznati čoveka. i spreman je da prihvati sve što ga spašava od nje. a ipak šlepa na najgori i najstrašniji način. — Takva je bila većina Vuko-vih glavnih protivnika. kako se s puno razumevanja i obzira govori o pokojnicima. Tako. A šta bi vredelo i da to kažem. kad se poslovi javljaju sa svih strana.

probudite sa nepodnošljivim osećajem da padate. a možda i bolje i hrabrije. pomišljajući neprestano da sve to jednim pokretom bacim od sebe i da svima pokažem da sam odavno izgubljen. Opet sam čuo šta govori voda svojim žubo-rom. jer ako se desi da u trenutku slabosti popustimo i primimo ih. i da bi mogao što duže da vas drži u svojoj vlasti. i da se gušite. A ona je jedini pravi i savršeni lek svakom bolu i strahu. tonete. to vas život boli. jedan po jedan. svaki od njih izgleda neizdržljiv i smrtonosan. I krenuo sam napređ — još jednom: napred — ne sećajući se ničeg od onog što ostavljam iza sebe i ne misleći na ono što me čeka. da posle uvek sami sebi prebacujemo što dugujemo gorem od sebe. pitajući se svakog trena čemu sve to činim. Takve usluge i poklone ne treba primati. to nije smrt. i stoga primećuju mnogo bolje i više one koji umiru i odlaze nego one koji se rađaju i nastaju. Opet su dani bili osvetljeni smislom i putevi radošću. Godine koje se množe otkrivaju nam postojanje i prisustvo bezbrojnih i raznovrsnih bolova. vi nailazite na dotad nepoznate bolove. drugu.Cesto se dešava da nas ljudi koje ne volimo i ne-cenimo obasipaju svojom pažnjom ili čak svojim poklonima i uslugama. . samo most koji vitim belim lukom vezuje moja dva radosna dana. mi se u sebi ne osećamo ni najmanje obavezni da ih vratimo. Njima se može još. čini im se da umire ceo svet. ali od njih primiti. Hodao sam i govorio. što u očima onih koje ne cenimo ostajemo večno kao neblagodarni i nečasni ljudi. pa mu se onda odjednom vratio sluh. Prvu. i sa vedrijim izgledima. Opet sam osetio tešku ljudsku brigu ali i svetlu želju za pokretom. Probuđen mesečar koji još nije pustio jauk ni pao. Kada se u tami. jeo i spavao. sećanjima i predviđanjima. da je moje postojanje prividno. koji je ogluveo i živeo jedno vreme gluv. A onda je odjednom. Više od dva meseca živeo sam — ako se tako može reći — životom mrtvaca čija smrt nije prime-ćena i kojeg samo zbog toga nisu još sahranili. ali nijedan ne ubija. plaši vas smrću. Pri tom gube iz vida stotine i hiljade beba koje se u isto vreme rađaju i mladića koji dorastaju i spremaju se da svežim snagama 92 Mislim da mogu kazati da znam kako se oseća čovek koji je bio šlep pa progledao. gube njihovi vršnjaci. rečju i delom. na početku druge polovine noći. učiniti neka usluga. Stariji ljudi okrenuti su ka ishodu i kraju života. to što vas budi usred noći i sučeljava sa bolom. Ima ih u vama i oko vas. nerazumljivo i neočekivano. nikako. krenu u podvig koji se zove ljudski život. Videći kako se. Jer. isto onako kao što su oni kretali pre četrdeset ih pedeset godina. Vaskrsnuo sam iz tog stanja između smrti i života i vratio se na put svoga starog i znanog postojanja. a od toga imamo dvostruku štetu. ima ih u vašim mislima. * Nekad je san bio za mene samo srebrno polje tišine. Neožaljen pokojnik koji svoju smrt nosi u sebi kao stidnu tajnu. samo postojanje kao takvo. spao sa mene sav teret.

To ne bi bilo pravo ni pristojno. na jednoj stranici novina. Verovatno ćete se nasmejati mojim racionalnim i celomudrenim sudovima. A sve i kad bih mogao. koja su sa mnom zajedno izrasla. Jedna. teži i tamniji đco te igre. Evo jedno jutro kad život izgleda podnošljiv. njih svi znaju koji znaju mene. Ali teže je. zašto da se ne nasmejete. svakog dana. jer sam ih godinama osećao na sebi. a doskora. Ja bih mogao kazati kakvi su ti događaji. A na kraju. šta ume i zna. javi nesporazum — to je signal.Kad mislim na moja razna putovanja. 95 . neočekivanih unutrašnjih promena i preobražaja. hrabrošću i nešto dostojanstva izdržimo i podnesemo 94 I Tako oduvek čovek u čudu i nesnalaženjti stoji pred čovekom u sebi i pred ljudima oko sebe. Smeh je zdrav i leko-vit. I ne kretati pre toga ni napred ni nazad. bez mesta. To je bilo lako. I stoga — ja ćutim i živim. to jest na svom mestu. Zaliti se na život? Zašto? Zaliti se sada kad nije više ni lep ni lak. o sebi i o drugima. Između vas i starog društva postojao je jaz — nesporazum. Nije to rđavo. ja to ne bih nikad rekao. Druga. žudno i žedno smo primali sve što nam je pružao. Tako se mnogi nesporazumi objasne i mnoge suprotnosti približe na najprirodniji mogući način. kao organska potreba i prirodna posledica mog duhovnog i fizičkog razvoja. i sa kojima želite i morate da budete. I to je bilo dobro i prirodno. iako su stvarno iznad mojih snaga i izvan mojih želja i potreba. pošto smo lakomo iskoristili onaj prvi. nego šta može i srne da kaže. jer događaji koji nas udaraju. ni kakav je u toku dugih godina. Nisam lud. donose i mogućnost velikih. * Kako da se očuvaš i održiš među ljudima kojima nije toliko važno šta je čovek po sebi. Sve što se od nas sada traži to je da sa strpljenjem. oni su i učinili od mene ovo što sam. Ja bih se tako lišio upravo onog od čega i zbog čega živim. koja su se nekako uzgred i slučajno prilepila za mene. Treba odmah stati u mestu. znači da sam onaj koji treba da budem. vidim da ih ima od dve vrste. Smeh pročisti i osvetli atmosferu. a sa ovih drugih vraćao sam se iznuren fizički i osiromašen duhovno. da bi se proverilo u čemu je stvar i kakva je priroda toga nesporazuma. Uostalom. drugi. A to je dobro. Neće i ne mogu da me prime. nemoguće je kazati išta o promenama i preobražajima koji te događaje prate. u jednom trenutku. Ona prva pričinjavala su mi radost i donosila i zadovoljstva i duhovne koristi. dok je to još bio. Iskren ljudski smeh pomaže nam da jasnije vidimo i bolje i blaže sudimo ono što nismo mi. Ako se desi da se između vas i onih koji su sa vama. pa dižu ili satiru. To bi značilo ogrešiti se o pravila igre koju smo prihvatili i priznali. svetli i laki njen deo. koja su mi nametnuta od okoline i koja sam zbog svoje lakomosti i nepromišljenosti prihvatao. pri svakom poslu i na svakom mestu.

oni ljudi koji ne umeju i ne mogu da žive drukčije do lažući i varajući. onda je to izuzetak od pravila. Moglo bi se. to označava želju i potrebu onih koji nemaju snage i ne vide načina da se sami brane i zaštićuju. a u isto vreme i najviše za žaljenje. koji si se pojavio sa tim telom. živeo. Ostaje još samo pitanje šta možeš da kažeš na to ti. često i protiv ljudi. jer su im laž i varanje sav alat i jedini zanat. ipak u nekom slučaju ne desi. deca. kao njen opozit i korektiv. ako ih ima. sa malo preterivanja. uživao i patio. kazati da svaka žena ima svoju unapred određenu dozu suza koju mora u toku svoga života da isplače. to se zna. kao što je i vreme rođenja i uzrasta bilo njegovo. A ta žena i nije žena nego čudovište. nesrećna ili čak srećna. a često i znak bliskog pada. Povodi mogu biti razni. jer postoji samo u odnosu prema reci »nepravda«. i na svakom mestu. Proliće ih čak i bez ikakvog određenog povoda. i kakvi su tvoji dalji izgledi. Ako se to 96 Mi. I tu nema šta da se primeti ili objasni niti može išta da se izmeni. to je uvek početak nemira i nereda u našem životu. Kolika je suma tvoje patnje. roman ili film. a sve za ljude. hranjeno i branjeno. Mnogi ljudi primaju i posmatraju život i svet oko sebe na jedan način koji bih ja nazvao — vulgarnim pesimizmom. Kad stanemo da od ljudi i događaja oko sebe očekujemo mnogo više nego što oni mogu da nam daju. radi ili čak gine za nešto što misli da je istina. sve i kad to želi. još manje je sposoban da je stalno i u svakoj prilici brani i da se zalaže za nju. u svemu. »ti« koji sebe zoveš »ja«. » Najštetniji su i najodvratniji. Pa onda dođe vreme da se to dugo negovano. * Covek je sazdan tako da i ne može uvek govoriti istinu. Sto je još gore. upotrebljavano i zloupotrebljavano telo što brže i što lakše skloni sa lica zemlje. A vrhunac njegove tragedije je u tome što je u njemu probuđena svest da istina postoji. vazda. Postoje onolike pravde koliko su puta tu reč izgovorili ili napisali oni koji su trpeli (ili mislili da trpe) nepravdu. ne živimo i ne delamo zbog ljudi nego mimo ljudi. Pravda! Koliko je puta izgovorena i napisana ta zvučna reč koja uistinu i nema svog sopstvenog smisla i značenja. on često živi. da je treba tražiti i sa njom stajati i padati. To je njegovo vreme. (Samo izuzetni događaji mogu to da izmene!) I ona će ih isplakati. Pravda — to nema sadržine. ^ — Znakovi pored puta 07 . sa osmejkom stjuardese koja zna da na avionu nije nešto u redu. rastao sa njim. a da je bez nje život lišen smisla i dostojanstva.Treba izdržati do kraja. Ljubav. porodica.

različite i protivrečne vidove njegove.) Saznanje je bilo u ovom: za svaki život. protivrečni.' * Pobeći od bola. Krv i sokovi koji teku u nama i koji nam služe (bolje rečeno. To 98 Niko od nas nikad ne može potpuno da upozna ovaj svet na koji smo došli bez svoga znanja i bez svoje volje. pre ili posle. a sami nismo sposobni da otkrijemo ćelu istinu. i kad nauči da pažljivo sluša njihova pričanja — tek tada njemu se. zašto onda zbog toga neznanja bivamo tako strogo kažnjavani? Kao ispisano pred očima ili prišapnuto na uho. tako nas vode i zavode i toliko nas troše i iscrpljuju da. kao predmet. opasno i strahovito dugo. strpljenja i odricanja nego što sam ja u svojoj površnosti i lakomislenosti ikad slutio. Tek kad čovek prestane da putuje. VI 1961. greh u bapskom smislu te reci. imaju svoje dej-stvo i dobivaju svoje ime. dopunjuju ili potiru. često slučajni ili nesvesni. ćelo i jasno. Da. delić po delić. ali je bolest kojoj nema leka. svršivši svoje. iako se nama često čini da nije tako. mnogobrojni. nesumnjivo. običan život običnog čoveka. oni žive u njegovoj svesti. i kad može samo da prati odlaske i povratke drugih. pogreška koja se. to saznanje mi se ukazalo u jednom trenutku. a oni sami vrlo često nisu ni svesni svoje vrednosti. a vezano je mnogim i raznovrsnim vezama sa svim oko sebe. a ono što pri tom umemo i možemo da kažemo liči na buncanje koje stvar čini samo još gorom i težom. njegove se godine prepliću među sobom. Co-vek nije cvet da procveta. opane i propadne.Najjeftinije se prodaju daroviti i sposobni ljudi. slušajući i gledajući druge. čovek nije takav cvet. obično onda kad je to najteže i najnezgodnije. ' 99 . kao takvi. nije. treba mnogo više napora. naravno. jer njih lukavi kupci najviše traže. Covek je tamno i složeno biće koje živi dugo. Tu treba tražiti uzrok mnogim od velikih ličnih tragedija izuzetnih ljudi. nije. (Tako biva kad se ispod planinskih visova magle odjednom raskinu i pred očima pukne neslućen vidik. služeći njima. kao prejako se van je munja. Tako smo sazdani i takav je naš položaj u ovom svetu da od njega možemo da sagledamo povremeno. koji se nama služe) za rasplod i održanje vrste. blesne na suncu i. To ne znamo i ne umemo. protrčati kroz njega do • 22. volje. na usamljenu gomilu kamenja? Ili sam poći u susret bolu. njegovi postupci. a kamoli da otkrijemo dalje vidike i više ciljeve čovekovog puta i zvanja. Pustiti se i pasti sonstvenom težinom. ali kako odrediti i kazati jasno i tačno šta jeste. kad se ništa ne da promeniti ni popraviti. Lutamo i lutaćemo. ne stižemo da upoznamo ni osnovne pogodbe ljudskog života ni prilike oko nas. Teško onom ko počne da živi i đejstvuje među ljudima ne osećajući i ne uviđajući da je tako. Samo. mi to znamo i vidimo. samo malobrojne. skupo plaća. na mahove. a po svojim posledicama u sudu i pamćenju drugih ljudi. voljni i nevoljni. otkriva pravo značenje puteva i putovanja. Niko nas tome nije mogao naučiti. A naša otkrića i saznanja na tom putu samo nas zbunjuju i zaslepljuju.

korisno i prijatno. kao nagradu. upaljačem ili ma kojim predmetom. kad bih ja hteo da se ponosim i kad bi to njoj bilo potrebno. dobio jevtin osme jak. sve mirno i skladno. A kad se desi da neku od tih priča zaboravi. snage. u svom razvoju. * Živi u meni neki đavo. da sve s vremenom dolazi i da će na kraju potpuno doći na svoje mesto. Ali nema staze ni puta kojima nisam bar zakoračio samo ako je to bilo mogućno. smeten i nesavestan čovek. A opasnost je dvostruka. koji pamti sve pročitane ili uz put čuvene šale i anegdote. i koji nema mira dok te bedne stvari nekom ne ispriča da bi. usled nedostatka svakog otpora spolja. malouman i vulgaran đavo. i da ispolji sve svoje osobine i mogućnosti. može da se razvije potpuno. druge počinjem 101 . Ali to je i opasno. U tome nisam poznavao straha. na prepreke i otpore oko sebe. Druga (ne manja) opasnost nastupa kad ličnost. upotrebi ga. đavo se u meni toliko vrti i koprca da mi ne da da spavam ili me sprečava da mirno mislim. Prema tome. sitan. sujetan. gde više ne boli? Spasti se od njega.kraja i izaći na drugu stranu. Živim stalno pod terorom neizvodljivih zadataka i nemilosrdno kratkih rokova. postavši jedno sa njim. da se raširi u svoj svojoj veličini i pokaže u celosti. Osećam se kao nebrižljiv. predajući mu se potpuno. Ne razlikujem istinske i opravdane obaveze od nametnutih ili izmišljenih i uobraženih. neke od njih izvršavam. sa slatkim osećanjem da je sve na svetu u redu. bojazni i skrupule o dužnostima i obavezama koje leže na meni a kojima ja nisam dorastao i za koje ne nalazim snage. umora ni oklevanja. ali ona bi se mogla nazvati i mojim junaštvom i mojim glavnim opravdanjem. niko ne zna i ne sluti šta sve pojedini od nas nosi u sebi. a ukoliko još nije. Ima puteva koje nisam ni video i kojima nikad neću nogom stupiti ■—■ i mnogo ih ima! — ali to je stoga što nisam nalazio snage ni vremena ni mogućnosti da to učinim. besmislenih ili nao-pakih postupaka. Uništiti ga. mirnim pokretom vrati tamo odakle ga je uzeo. * Svaka ličnost teži da razvije svoje snage. Čini mu se da to i jeste u stvari život: da je sve na svome mestu. Ona je pojela najbolji deo moje 100 Progone me misli. do poslednjeg kutka i najdubljeg dna. I ta moja luda i nezadrživa radoznalost bila je uzrok mnogih mojih lutanja. ona bi mogla biti i stvaran osnov moga ponosa. Tako da je milina živeti. neveran sebi i dužnik celog sveta. Posluži se perom. veštine ni vremena. razumno. Jer. razvitak jedne ličnosti rezultat je naizmeničnog dej-stva njenog unutarnjeg nagona za širenjem i spolj-njeg otpora koji to širenje zaustavlja ili mu menja pravac. zatim pogladi rukom. Prva (i velika) je u tome da ličnost u svom rastu naiđe na nesavladljive prepreke i otpore i da tako bude zaustavljena ili izna-kažena. šta sve može otkriti i pokazati nesmetano širenje jedne ličnosti. To je prirodno i neizbežno. i svečanim. grešaka. U isto vreme ona nailazi. ni kuda može odvesti njen neometan let. ispolji sve svoje osobine.

Onaj koji hoće da vlada ili koji je sticajem okolnosti doveden u položaj da mora da vlada nad ljudima i ljudskim vrednostima. Hrabrost se ne Nije zabeleženo i neće nikad ni biti. * Čuvajte se onog koji živi u vama i na kojeg zaboravljate. propadate od sramote zbog sinoćnih lakomislenih odluka. koje su mere i granice ljudskog duha i tela. »Hrabrost. i znači nešto. prirodno. Produžiti tišinu znači produžiti tu iluziju. a koji često. Sto pre. ali kako.-« Ova istočnjačka poslovica nije dovoljno hrabra. te iste noći. 102 103 . živo i ćelo. a ja od toga strepim kao od udarca. ali kako? Kao da smo na velikoj santi leda koja. smetaju pfi radu. ni znaka. to je strpljenje jednog trenutka. Ako to ne zna. i sa svakim danom biva sve uža i tanja. nego će. znači mnogo. kaže i učini pod pritiskom mnogostrukih i nejasnih nagona koji u njemu ne prestaju da se smenjuju od rođenja do smrti. to bi značilo isto što i pretvoriti je u stvarnost. Hrabrost je i manje i više od toga. gospodine. donosi brza re-šenja zbog kojih se. to bolje. Tišina je. kome i zašto. sivim okeanom pod bezimenim nebom. Ona nas uči prostom nauku da sve na zemlji mora umreti pa. jednako kao u časovima odmora. šta sve živ čovek može da pomisli. a kamoli manjim ili većim brojem ljudi. A ipak. to nikad mi ljudi nećemo moći da shvatimo. ležati zaboravljeno u najdubljim naslagama koje nikad ne izlaze na svetlost dana i pogled ljudskih očiju. i još više da oseća. i mi koji smo se rodili kao deo te celine. i razmišljamo 0 tom. u stvari. a nepostojanje je dobro i ka njemu teži sve. samo ćemo s vremena na vreme misliti o tome u stravičnom čuđenju. Ni zvuka. ili bar naslućuje i pogađa. on neće nikad moći dobro. treće ostavljam da zastare i potontt u zaboravu. ali što se ne kreće — to ne postoji. Živimo! Da. To je kraj svakog pokreta i početak nepostojanja u kojem se gubi sve živo. bilo je i jeste. obliveni vrelim znojem kao rastopljenim olovom. samo nepomičnost materije. pravedno ni korisno vladati i upravljati ni sa dve mačke ili tri pileta. ni slova ni reci ni imena. predveče. Ali pre svega takav »vladalac« mora da zna i razume. plovi sve brže u nepoznatom pravcu.pa napuštam. a sve zajedno me muče. a kad bih uspeo da je do kraja produžim. » * Zašto pretrnem od svakog i najmanjeg zvuka? Zato što znam da je iza njega materija u pokretu. ni broja ni mere ni oblika. ali tek starost nas polagano priprema za smrt i — ako poslušamo njen nauk — olakšava nam taj tamni prelaz sa sunca u mrak. morao bi dosta toga da zna i razume. budite kao od udarca i. I u mladosti mi znamo da moramo umreti. Svejedno da li se ta njegova vlast prostire nad nekim skromnim kućanstvom ili nad mnogoljudnom i prostranom državom. Tišina je odsustvo aktivne materije ili bar iluzija tog odsustva.

Jer to nam ubedljivo pokazuje da naša bolest i naš skori odlazak zaista nisu stvari mnogo važne i da ni mi sami ne treba da se zbog njih suviše uzbuđujemo i žalostimo.. Bili smo. ni u duhovnom "i u materijalnom smislu te reci. ^ . postoje svi primerci najlepše ljudske veličine i najniže bede. v>da ne porazgovaramo o nečem što je bilo i što je potpuno ispunilo jedan dan naše zajedničke mladosti?« Tek dugim i složenim naporima polazi nam za rukom da toga hladnokrvnog nasrtljivca oteramo. ali on ostaje još dugo uporan. * Život je takav da niko od nas ne treba dugo da se zadržava na jednom mestu. to je pitanje kako se ko začeo i kako je zakoračio u svet pod suncem. tvrdimo da takav razgovor nismo nikad želeli. Dolaze. kad izda veština. a oči još gledaju i misao još radi — tada je ceo problem u tome kako da čovek prizemlji bez loma i bruke. Ostajući dugo • 15. Mi se branimo i otimamo. A to je prirodno. Kad stigne starost i nedaće koje je prate. ne postizava i ne vrši u određeno doba. ni rastanka. varamo o svima pojedinostima onog što smo nekad smatrali srećom. »Zašto«. zajedno sa njegovom pričom. U našem najbližem susedstvu. i neprimetno napusti svoje mesto. Idemo. tada se dešava u nejasnim noćnim časovima da odjednom sedne pored nas sve-dok naših mladalačkih uživanja i hoće da razgo104 205 . Oni su prividno pobeđivali i zadavali vremenu poraze ko i su u očima svetine izgledali potpuni i konačni. a nikad ih ne pominjemo u našim razgovorima sa ljudima. bivaju i Isiće. kao razre-đena šuma pri izlasku. Kad nestane snage. Hrabrost. kad sve više stane da se ukazuje kraj života. Velika. Ne treba ići daleko ni lutati svetom da bismo našli izrazite primere ljudske bede i veličine. Ljudi koji se kupe oko naše bolesničke postelje pokazuju u većini slučajeva prividno uzbuđenje i površno učešće u našoj nevolji.' . slabih ljudi. Činjenica sa kojom u poznim i teškim godinama treba da računamo. kaže on. pravimo se da toga sabesednika ne poznajemo. ni bolesti. prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika. kad pamćenje postane nesigurno. Mi ih znamo i pamtimo kroz život. a koju čovek u mladosti nije nikako predviđao i mogao pređvideti. na određenom mestu. načini stvorenja koja se ne boje ni promena. I evo sa tih piramida ceri se prolaznost svih stvari i ništavost ljudskih zamisli. u kom se toliko toga zaboravlja. čak i u najužem krugu porodice. IV 62. čovek je sličan ostalim živim bićima u prirodi. ni nesreća. sve na njima i oko njih govori samo o tome. U tome. i ne samo prirodno nego i dobro.uči. ni života ni smrti. « Ćelom svojom silom i svim svojim bogatstvom faraoni su kretali u očajničku borbu protiv vremena. pa ipak su bili sanjo prividni.

hoteći da to budem. Covek koji nastoji da poraste tako što u svojim. ne poznavajući sebe. A iza njegovih leđa odmah se ispravlja i diže sve što je on svojim merenjem oborio i unizio i dobija ponovo svoju stvarnu meru i visinu koju je oduvek imalo. ni tu meru izdržati. živi u istoj koži sa mnom. kad izgubi tu sposobnost. Po islamskom verovanju Jovan Krstitelj je. Ali on. i jedno od sredstava u borbi za održanje. kad se već ne može izbrisati. >>Onda kad se čovek najede i napije« — odgovorio je Iblis. i meri i obara sve. jer u svako doba znaju gde smo i gde nas mogu naći. stideći se svog nerazdvojnog parnjaka. ide samo napred. Pred njegovim sudom ne može niko opstati. mi smo više izloženi opasnostima koje nas stalno vrebaju i olakšavamo rad svima našim znanim ili neznanim. vidljivim ili nevidljivim progoniteljima. od najranijeg osakaćenu dušu. Nije lepa ova misao. i bolje mu je da ga što pre na lep način odbaci. ali nemir je vezan sa životom. Da bi to postigao. Covek može da živi dok ima snage da se zavarava i da tako podnosi misao o nesavršenstvu sveta i nestalnosti odnosa u njemu. tako u nas Cincari imaju. Kad tako sve oceni. i bolje bi bilo da nije nikad ni bilo. on se nikad ne okreće da bi pogledao iza sebe. kao me-lanholičan trijumfator. nekad. pobednički i sigurno. tako da sam morao zabeležim. Jedinica merenja je: nula. Treba menjati mesto. Ono što je vredelo nešto u meni i na meni bilo je redovno izvan moje volje i moga znanja i saznanja. pred njim se sve spušta. iscrpljuje i čini naš život nemirnim i iskidanim. ili da se bar može zaboraviti. premeri i sravni sa zemljom. on je jedan od zakona postojanja. žaleći se na nesposobnost ljudi i nesavršenost stvari. Ko sam ja koji delam i živim na svoju bruku i na svoju štetu. ali javila davno i vraća se stalno. on primenjuje nadljudski i neljudski visoka merila na svačija dela i postupke. povija i smanjuje do nepostojanja. teško ga podnosi. a zatim u svačijim očima umanjuje sve oko sebe. on nije više za život. a ko je onaj drugi koji. u razgovoru. To nas zamara. takvo je da u većini slučajeva ne vredi mnogo. Ono što sam bio. i svog beskrajnog zadovoljstva zbog njih. a sam ništa ne zna do to i ničeg nema do svojih visokih merila. * Kao što su u staroj Kini. ona mi se ipak da je Na aerodromu. možda nije ni tačna. a ponekad čak ne služi na čast ni mom karakteru ni mojoj pameti. Zbog toga je Jovan Krstitelj resio da bude i ostane uzdržljiv u jelu i piću.na istom mestu. upitao Satanu (Iblisa) kad je njegova vlast nad čovekom najveća. A to vodi našoj šteti ili propasti. onda se pobednički prošeta tom pustinjom. 107 106 . žene imale noge. položaj i pravce kretanja. Pa ipak. * osakaćene detinjstva. Tako mi se ponekad čini da je kod samog postanka mog duha i karaktera učinjena greška koju ništa više ne može popraviti. on to retko čini.

Nije teško zamisliti kako je kobno i opasno bilo. Covek nije samo sebičan i bezobziran u postupcima. kako čovek. koga smo izabrali za žrtvu. jer sa prvim zrakom zemne svetlosti počinje novo i dalje. zaleti i sudari. Posmatrajući ga. čovek živi — iako se ne vidi pravo čemu i od čega — živi i primiče se starosti. Kao da iz skokova. A kad jednom počnemo da sudimo drugog čoveka. zalazi u četvrdesete. To što nam život čini nemogućnim i što je mnoge. izreći i dalje preneti ono što muzika nejasno nago vesta va. koje ne zna ništa pouzdano o sebi ni o svetu u kom živi. U pitanju je zlo koje čine obični ljudi. sve življe. to nisu velike mržnje ni teški zločini. sa takvim nedostatkom. (To je obično ona koja je nama lično. ne može dugo trajati. ni plodan. ne treba se ničemu čuditi. kakav nigde ne postoji. Vidim: tu. Kad bi se moglo saznati. neku sitnu slabost ili nedoslednost. nesvesno. čovek ne bi bio ono što je sada — tamno biće u tami. često i ljudske vrline. Dužan svima a u deficitu prema sebi. Mislim da ste i vi uvideli kako je teško sagledati i najočigledniju istinu. u ma kom pogledu. ali traje. to je samo prividno i privremeno oslobođenje. sav od nedoslednosti i jalovog raspianja snaga. sporo uči i kako skupo plaća to malo što u svom kratkom veku nauči.Sa početkom samog postojanja i prvim pokretom u majčinoj utrobi. Tome traženju služe sve naše misli. Živi dvadeset. a svojim postupcima kao i svojim recima ne prestaje da izaziva nesporazume i sukobe. ali koji nam stalno lebdi pred očima kad sudimo o ljudima oko sebe. napori. Vi biste pomislili da takav život. ni o svojoj pravoj sudbini. i stalno je u protivrečnosti sa svojim pravim bićem. ni pametne od ludih. Nije lak. štetna ili neprijatna. nego je i svirepo strog u svojim sudovima o drugim ljudima. onda to vodi ka sigurnoj i potpunoj osudi. U isto vreme u nama se. svak se pita: kakva će to starost biti. pre vremena sa sveta oteralo. A kad se oslobodimo te tamnice. traženje izlaza. sudara i posrtanja crpe snage.) Tu slabost svesno uporedimo sa odgovarajućim dobrim osobinama nekog savršenog čoveka. uopšte. sva naša lutanja. Sa strahom (i taštim stidom) odavno sam pri-metio da ne razlikujem lako ni brzo zle ljude i postupke od dobrih. živeti kao čovek među ljudima. među ljudima. kao izuzetnim i naročitim ljudskim osobinama. i ne primećujući. Nije reč o nekoj zloći i podlosti. ta na drugom zapažena slabost poveže sa istom ili sličnom 209 108 . živi čovek koji ne poznaje ni sebe ni sveta oko sebe. trideset godina. ni lep. I traje do poslednjeg daha i poslednjeg pokreta. a na to ih nagone njihova obična ljudska svojstva. Varate se. svakodnevno. i najbolje. Kad se to zna i uzme u obzir. Prvo otkrijemo na čoveku. svi naši — i najneverovatniji — postupci. postavlja se za nas pitanje — izlaza.

pre nego što je na njega došao red da živi. To je ono što zavisi od mene i tako treba svi da radimo. ali i bez oklevanja. To često zaboravljaju i žene same i njihovi krojači. neprestano gubiš i tražiš. ili slično) njima nepristupno. 111 Uzalud pokušavam da se setim otkad to ja silazim ovim stepenicama koje vode samo napred i samo naniže. da su za njega i njegovo vreme ostali ogrisci lepe gozbe. to je da se s vremena na vreme zaustavim. i da je sve ovo samo jedan od onih stalnih. strašne i nemilosrdne sudije. A to nije mnogo. da čovek pređe ovaj svoj put. sve i kad bi hteo. rešeno. mimo. Pa i pored toga ja idem vedro. U svetlosti tog poređenja. uzeće te pod ruku neosetno i lako. A može biti da nikad niko neće doći. tražeći put i izlaz — doći će neko nevidljiv.slabošću koju sami imamo i. valjda! — svesni sebe i svoje vred-nosti. i izvešće te iz te su-mračne gužve u kojoj se. naviše. A ako se tada desi da. Sto je čovek slabiji. završava ambisom i da je prema tome posleđnja. ne znam koja. slabost koju smo otkrili na našoj žrtvi dođe nam još više mrska i odvratna. Ponekad ti se čini — stići će neko i daće ti jedva primetan ali jasan i siguran znak da je došao kraj onom što ti je uvek izgledalo da kraja nema. u manjoj ili većoj meri. Ne znam zašto. Ukusno skrojenim i vesto upotrebljenim nabo-rima svoje haljine žena je osvojila više muških srdaca nego svojom razgolićenošću i svojim slobodnim ponašanjem. Sve što mogu. koju su sami procenili i utvrdili. To je jedan od onih ljudi koji su u svakom trenutku — i u snu. to mu više dolazi ovaj svet kao patnja i iskušenje. zbunjen i malodušan. ukoliko je jedan čovek jači utoliko pre može da predstavlja patnju i iskušenje za sve oko sebe. Ta euforija nas brzo i sigurno udaljuje sa puta svakog ličnog moralnog usavršavanja. bez oklevanja i vajkanja. a uz koje. ali hteo bih da se zna da sam tako silazio ovim stepenicama. nema puta ni povratka. pa čak i krvnike. Njega je od detinjstva mučilo čudno osećanje: da je sve što je najbolje i najvrednije u životu bilo i prošlo. manje ili više skriveno. večnih ljudskih snova koji se nikad ne ostvaruju i nikad ne prestaju da nas prate. i izaziva u nama stanje moralne euforije. budeš oklevao i pipao oko sebe. otkako znaš za sebe. i stvara od nas. kakav si uvek bio. I dok mnoge ljude muči misao da je svet pun lepota i dobara. omogućuje nam da zauzmemo strog i uzvišen stav sudije i žrtve u isto vreme. i da smatram da tako treba 110 . njega muči saznanje da svet ovaj nema i ne može da mu pruži ništa vredno ni dostojno divljenja. ali da je sve to zbog nečega (na pri-mer zbog nepravične društvene podele. nečujan. Upravo. i da počinje ono što ti se uvek činilo da ne može biti. nosimo kroz život. koje potpuno zakloni slične nedostatke u nama. I obrnuto. ali samo za minut-dva. da se ništa neće desiti. A moralno ogorčenje zbog tih tuđih mana. sve što pouzdano znam to je: da jedna od ovih stepenica. koliko da kažem sebi i vama nešto o ovom mom putovanju nizbrdo. bez žurbe.

crva i bubica koji vrvi. Tada nam se na sunčanoj svetlosti otkrije čitav jedan iznenađen i uplašen svet larvi. on vidi koliko je kuća. Kod jednih je kod jače razvijen i javlja se pod drugih je nim određe-u prilikama koje je uslovima. nastanjenih krajeva. ljubomore. ubijaju u oni koji straha. i živi umesto njega. * Služeći se malo svojim smicalicama. a ponekad mi se čini da bi takve ljude trebalo kažnjavati upravo zbog tih njihovih uobraženih greha i prestupa. i da je bio saučesnik svoje propasti. Bar toliko! i Tek kad čovek sazida svoju kuću i stane da je uređuje i vodi. mili. Sva naša ljudska istorija liči na trenutak kad čovek podigne oveći kamen. time bi se možda ti bolesnici izlečili i sprečili da počinjaju istinske. Ali tada ima bar jednu utehu. To su Ijudi-ubice. pohlepom ili nekim vašim drugim porokom. je u čoveku toliko razvijen da je potčinio sebi celog čoveka i sve njegove snage i sposobnosti. Nastane situacija koja bi se na francuskom jeziku mogla nazvati »■sauve qui peutl« Zamislite to u velikim dimenzijama nastanjenog sveta i u trajanju više desetina stoleća — i vi imate 212 8 — Znakovi pored puta 113 . To. To su teško predvideti. koji je dotle godinama ležao uglavljen donjom stranom u vlažnu zemlju i polagano sve dublje tonuo u nju. zamenik (u turskoj vojsci mogli su. te svoje stvarne grehe on mnogo teže priznaje i mnogo manje se kaje zbog njih nego zbog onih koje nikad nije počinio. Niko ne može reći za njega da je poginuo ludo i gluvo. neknđ. ili se još dublje ukopava u zemlju. Može. samo u retkim slučajevima ubilački nagon ' Bedel (arapski). bogati ljudi đa plate čoveka koji će za njih odslužiti vojni rok). ma i najmanja bila. nastoji da u takav položaj nikad ne dođe i zato se drži prava puta i osvetljenih. Kao bedel} Zbog života odreći se života. naravno. malo vašom glupošću. gde čoveka ne štiti nikakva ni najosnovnija ljudska pravda. ne znači još da mu se ništa slično ne može desiti. gde nema svedoka ni svetlosti. taj nagon ubilački nagon gotovo potpuno zakržljao. A nastupu gneva. Tada ste u njihovoj vlasti i mogu da rade s vama šta hoće. čoveku živi manje ili više razvijen koji se javlja pod raznim U svakom vidovima.»Urođeno osećanje krivice« — nezdravo oseća-nje nestvarne krivice. jača od čoveka pojedinca i kako ga s vremenom potpuno preraste i proguta. I začudo. a koje voli da ispoveda. Da mi je naći nekog ko bi živeo umesto met«. Covek u kom je nagon samoodbrane bar malo živ. ne sprečava toga istog čoveka da u svom životu počini ceo niz stvarnih nedela i prestupa. koje je bolest mnogih ljudi i omiljen predmet književnosti XIX veka. Vaspitanjem bi trebalo od samog početka suzbijati u detetu to bolesno osećanje krivice. zavedu vas zli ljudi daleko u pustinju. i ponekad se i dešava. odakle se ne može nikakva pomoć dovikati.

on je načinio sebi privatnu giljotinu i njome seče glavu svakom ko nije po njegovoj meri i oduzima život svemu što je duhom ili telom izuzetno ili natprosečno oko njega. ne govoriti zlo. još i svoje nevidljive protivnike. osim vidljivih i poznatih protivnika. ružno umremo. A to je strašno. jer su vrlo opasni. nevidljivi i podmukli. S godinama. tačnije rečeno sa starošću. osvajamo. Vreme je. na kraju. one nisu stvarno mrtve. da se napreduje za stepenicu više. misao u kojoj bi se možda moglo naći i utehe za sve i rešenja 8* 115 . teže za potpunom izmenom društva. a konzervativni ljudi svoje saveznike. ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana. činjenice koja nije njegovo delo ni njegova zasluga. pored poznatih. Pa i kad snage koje teže promenama i novinama uspeju da ih potisnu i. Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena. I to je vidljivo. * Oni koji upravljaju i iskreno žele da društvo usavrše i izmene nabolje. glupo. Tako oni koji se bore za novo i bolje imaju. nagoni odumiru. Neophodnim. Međutim. upravo stoga što su spori. kao teren u ratu. Sve nas poziva na to. potpuno izmene. gubimo i ponovo osvajamo. koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlji. ali im se u pogledu ili u podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života. * Od proste i svačije činjenice da je dva puta dva jednako četiri. sama po sebi strašna. ili čak ne govoriti uopšte. Ima jedna. velikim i korisnim promenama koje. društvenih tela i svih oblika svakodnevnog života. i to u samoj prirodi stvari. a to je: unutarnje ćutanje. Priroda sama nam pomaže u tome. rušenjem ili ukidanjem starih ustanova. imati i drugih smetnji i otpora o kojima moraju da vode računa. krv hladni. u tim ustanovama. Ali to nije dovoljno. suprotstavljaju se ljudi zbog svojih utvrđenih navika. nego strpljivo čekaiu i vesto iskorišćuju svaku priliku da se vrate u prvobitno stanje. 114 Vreme je da se penje. Govoriti malo. strah i — spašavanje. Sta vredi što mudro držimo jezik za zubima. ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Cesto mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute. Po pažnji koju volimo da ukazujemo svojim lekarima i zahvalnosti koju redovno osećamo prema njima — vidi se koliko volimo sebe. Bilo bi vreme da već naučimo da i u sebi ćutimo.pred sobom skraćenu i simboličnu sliku čovekove sudbine i ljudskog društva. Otkriveni smo i dospeli pod mlaz neizdržljive svetlosti ljudske svesti. iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. ili sujete. telima i oblicima samim postoji jaka unutrašnja težnja da traju takvi kakvi su. Rezultati su: uzbuna. nered. jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i. ličnih interesa. možda razumnije i čovečnije. prividno. savlađujemo se i obuzdavamo lakše. površno ni uzaludno. trebalo bi da imaju u vidu da će u tom poslu. tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje.

mi bi mo se zaista ugušili. a vrlo ljudska pomisao. a najsigurnije je čuva onaj ko to čini nesvesno. očekujemo kao najteži udarac i svoj konačni poraz — već odavno desilo. « . taj ne samo da dužeUjepse živi nego i lakše i boluje i umire. ali da se ne odamo. uzgred. svojom i tuđom. Mi to i ne znamo i sad bez osnova patimo. mnogostruko je nesrećan i težak sebi i drugima. stvarno počinja. a odaje se u jednom trenutku koji poništava sve godine vernosti i ćutanja. i da potraju samo malo duže i da ih ne ućutkamo zavaravajući se drugim brigama i mislima. Između ostalog i po tome što. A pri tom i ne slutimo da ljudi oko nas odavno znaju za tajnu.svega. * Koliko mogu biti jadni i bespomoćni mali ljudi vidim najbolje po tome što ponekad. Strašni su trenuci u kolima postajemo toga svesni. * Postoji jedna strašna. Mnogome od nas vek prolazi u borbi sa nečistoćom. fizičkom i moralnom. * * Tajna se čuva najbolje onda kad smo po nečem — po čem bilo — i sami zainteresovani da se ne otkrije i ne objavi. i kakvi — blago nama — nikad nećemo uspeti da budemo! Samo plemeniti ljudi mogtt se n^ u takvoj zabuni i tako blizu očajanju. A kako da se čovek očisti kad je i misao koja ga goni da se spašava od nečistoće sama nečista. oslone na mene. često i ne primećuje one koje sam. ako treba. nomisao na smrt od davljenja u nečistoći. Savfet beg. otežući reci. u nekoj neprilici. . rešeni da sve podnesemo i da umremo. t_ Ko ima i umije. jer često potiče iz zamućenih izvora. mučen grizom savesti i kajanjem zbog uobraženih grešnih postupaka. A to je: možda se je ono od čega strepimo i što sa strahomj stegnutog grla. i šta im vredi takav oslonac. kad su i sredstva kojima se pere — nečista. čaše i cigarete. * Teško nama kad bismo jednog dana zaista postali oni i onakvi kakvi često zamišljamo da smo ili da bismo mogh biti. nikad čovek ne može biti siguran da će do kraja sačuvati ni svoju ni tuđu tajnu. pokušavaju da se zaklone i za moja leđa i. ' Bolestan duh. kao skrivenu ranu. poznaju je bolje nego mi sami. a pažljivo sluša ono što ti kažeš. 116 117 . Inače. ona se krije godinama i godinama. A ja znam najbolje kakav je to zaklon. I kako da se opere. klecamo pod njom godinama. i čoveka koji stoji pored tebe. Ima i takvih slučajeva da mi nosimo u sebi neku svoju tajnu. smeška ti se u lice i govori malo. ali iz sažaljenja ili obzira ili ravnodušnosti neće to da nam kažu ili pokažu. moralno. * Čuvaj se nejasnog i varljivog pred večernjeg sata. koji se oseća odgovornim i za tuđe grehe i prestupe sa kojima nema i ne može imati veze.

To su dve možda samo naizgled nepomirljive i protivrečne stvari. u stvari. To je ono što sačinjava ovaj čudni i protiv-rečni ali još podnošljivi svet koji mi nazivamo svojim. i to neprestano. a to spuštanje i propadanje praćeno je. nego se pitam kako je stalo sa razumom i moralom toga koji te sudove daje. pa mu zbog toga izgleda da ceo svet stalno mre i nastaje.Kad slušam tako nekog kako daje opšte i uop-štene sudove (crno ili belo) o zemljama ili narodima. Ponekad mi se čini (neodređeno. ja nijednog trenutka ne mislim o tačnosti ili netač-nosti tih sudova. I ništa drugo. zajedno s nama. i tako je možda i mera najgoreg već odavno pređena. ali se dešava. ni iko živ da ga izgovori. nikad ne probudimo na mestu na kom smo zanoćili. jer to zaista ne vredi. oči ih vode na puteve i na bespuća. a ja to i ne znam. nalazi na kosoj ravni i nesigurnom tlu koje polako i nepri-metno. S jedne strane — želja da se nađe izlaz i po svaku cenu pobegne iz ovog života u slobodu nepostojanja koje nas neprestano zove i silnom snagom privlači. i dok spavaju krv u njima radi. sve će se oko nas. Tako se šulja i propada ovaj naš svet. bar u našim očima kratka vida. raspasti i pretvoriti u plamen bez pepela i nestati u isparenjima i oblacima. Naprotiv. ali stalno i neumitno klizi i spušta se sve niže. mi vidimo da su ljudi. jedino što mi žalimo to je: što to nisu neki drugi i drukčiji ljudi. Povest ljudskog roda. mnogo toga što je zlo. ali dovoljno jasno čini!). zajedno sa čovekom i svim što je njegovo. i od ovog što zovemo našim svetom neće ostati ni ime. Ili je to samo iluzija našeg tela koje sa svakim trenutkom što prolazi stari i slabi i dotraj ava. a zakoni ih slabo i nesigurno vezuju i obuzdavaju. ne lutaju. to je neprestana igra tih otimanja i obuzda-vanja. * Kad se žalimo da nam mnogi ljudi dosađuju i kradu vreme svojim posetama i razgovorima i svojim traženjem saveta ili usluga. zajedno sa 118 Kad bolje posmatramo svet oko sebe. ne traže ništa za sebe. Znam. i služe nam bez pogovora. kad su budni. mi to činimo samo napola iskreno. manje-više stalno nemirni. jer se niko nije našao da izvrši zbir i da mi ga pokaže. našim osećanjima stalnosti i neprolaznosti našega života. da se svet u kome živimo. Ali. ako se ikad desi da se unutarnjost takozvanih mrtvih stvari uzbuni i pokrene. nego bar za jednu podlanicu niže. tako da se. U stvari. stvari koje mi nazivamo mrtvim izgledaju mirne i jednostavne. ukoliko umemo i možemo da ih prilagodimo svojim potrebama. kao i životinje. ono najgore nije se još desilo sa mnom. svim onim što jeste i što misli da jeste. S druge strane — nagonska ljubav za život i stalna težnja da se ovde postoji i traje ovako doveka. kao varljivom muzikom. 129 .

pa svest o sebi i s/ojim dimenzijama. to je znak da silazimo sa pravog puta i da život ne zna šta će s nama. Sutra. njemu. Kažem »možda-«. i — biti takav kakvi su i oni i. ne bi se moglo živeti ni onoliko koliko čovek može izdržati bez vode ili bez hrane. sopstvenom težinom. naročito na putovanjima i kad ostanem duže sam. 121 . da gubim bizinu i padam kao mrtav predmet. U najmanju ruku. punom neizvesnosti. na primer. onog koji se prostire ispred našeg rođenja i onog koji nas čeka posle naše smrti.) Njegova privlačnost i lepota ■je u tome što ono nije završeno i što se može me-njati i oblikom i sadržinom. ornim za borbu i razgovor. ispavanim. Posle toga mi još »-živimo-« neko vreme. a kod većine sa prvim pojavama starenja). pojaviti se tamo negde među ljudima. kao što čoveku nestaje daha. u njega svoju nadu stavljati i tvrdo verovati da će biti bolje nego što je njegov stariji brat. da izgubim račun o vremenu i o sebi i. njihova shvatanja i njihov način života. pa sve ako bude isto ili još gore i teže. stešnjenom između dva tamna okeana nepostojanja. Od njega treba sve očekivati. bezimenom postojanju. naglo slabi volja i odliva se snaga od nas. upravlja nama. kad bi potrajalo. Jer. Tako mi se. jer od njega postaje živo ništa koje se gubi u opštem. Ponekad mogu dobro da razumem ljude sa Istoka. po mogućnosti. proždrljivog i nemirnog štrebera koji se zove Danas. Muški treba primati na sebe sve terete koje nam nameće Danas. Pa posle toga — ako šta ostane od tebe — sačekati jutro. kao što u svojoj slepoj egocentričnosti mislimo. to je lutrija. Kao i svuda u svetu. čini da zloglasno istočnjačko be-žanje u Sutra nije bez osnova i nekog opravdanja. nego život upotrebljava nas. I ja sam jedan ođ onih koji celog svog veka. po dubokoj tami. i strpljivo podnositi sve njegove ćudi i surovosti. kao smetnju svom živom saobraćaju.« Kad počnemo da se pitamo šta ćemo sa svojim životom (kod nekih se to pitanje postavlja i u mlađim godinama. što će nam omogućiti da ga lakše podnesemo. planovima. dužnostima i potrebama. a to nije tako slaba i nesigurna reč kao što bi se moglo suditi po mestu koje zauzima u našem jeziku. »Možda«. potrebno je u nas mnogo. Pre svega treba proći. U tom stanju. Dešava se. možda i više. Tada se gubi najpre sećanje. to je mlađi brat nestrpljivog. možda će se u toku vremena (srećnom toku!) u nama ili oko nas nešto promeniti. krećući se sopstvenim pogonskim sredstvima. ali mišlju moramo biti okrenuti pre-delima gde nas čeka Sutra. ali samo po inerciji. od prvog pokreta u majčinoj utrobi do poslednjeg predsmrtnog trzaja — traže izlaz. da mi posve nestane utvrđeno osećanje vremena. dok nas taj isti život ne skloni sa piste. dobrosrećna kocka koju igramo sami sa sobom. ne živimo mi život. da se može razumeti. bolji i čovečniji brat. kroz blatnjavo selo i čopor nevezanih pasa u njemu. u svim vidovima i pravcima. (To ie onai 120 Da bi se nekud stiglo i nešto postiglo. i odbacuje nas kad više ne možemo da poslužimo njegovim nama nepoznatim ciljevima. u ovom našem životu. jači i bolji od njUi.

a kamoli da se poredimo sa njima. I vidi se. nego povezane što je više i šire mogućno sa svim ostalim što se u svetu javlja i dešava. pa ga zaboravio s vremenom tako da mu samo retko pojedina reč iskrsne u sećanju. Samo njihova svest o tome provela ih je kroz ovaj život. koji zemlju svojim kratkim korakom merimo. kao jedno jedino veliko čudo koje nije smatralo dostojnim da se kao takvo objavljuje ni tražilo da ko u njega veruje. isto tako. na SVOTU mestu. čitamo ili slušamo! Ne usuđujući se ni da im zavidimo. ali nešto što nije ništa: nepotpuno sećanje i nesavršen zaborav. koji su mu verni. * Biti sopstvenik a ne postati mizantrop isto je tako teško kao biti siromah a ne biti ogorčen ili zavidan. lakše — samo oni. A kako su drugačiji pobedonosno završeni životi velikih ljudi o kojima. 122 Oni koji zaista vole svoj rodni grad. ali je svakako jedan od uslova za njeno postizanje. I mi se osećamo kao čovek koji je nekad znao jedan jezik i govorio tečno. izgledaju nama. Ti njihovi minuli životi. kao o nedostižnim primerima. a jasno je da — pored snaga i sredstava kojima se i mi služimo — imaju sigurnu podlogu i podršku negde izvan sebe. i onda kad sve goni čoveka da traži drugo. Mudar je onaj koji pojave sveta oko sebe ne gleda nikad izdvojene i usamljene. nije ćela mudrost života. kao niz neverovatnih čuda ili. provlače kroz iglene uši. ponekad i od nerazumljivog slučaja koji. od stvarnih dobara i vrednosti kojima raspolažemo i koje možemo u svakom trenutku da uložimo u život i da suprotstavimo svetu oko sebe. bogat i zanosno lep. tamo daleko u svetu koji mi ne možemo da sagledamo. Ostane nešto. naravno. uz velike napore i teške štete duha i tela. posmatramo ih kako koračaju. i podseti ga nejasno na vremena kad je živeo u onoj zemlji i govorio taj jezik. u nama i oko nas. Vidi se da mogu u svakoj prilici pouzdano računati na pomoć otud. da im nikad nije bilo potrebno da to učine. imaju ovakve divne i svečane trenutke kao velike nagrade za svoju istrajnost i odanost. To. * Ne. u potrebi. i imaju srčanosti i strpljenja da ostanu na jednom mestu. sa grobom kao pobe-donosnim znakom na kraju. okrećemo u svoju korist. a nije to. u tim trenucima se njihov često jednolični i teški život odjednom preobražava i biva raskošan. Takvim nam se stalno ukazuje naš život. Nešto kao vradžbina. nikad mi ne zaboravimo zemlju ženskog tela i čulne ljubavi. da opkoračuju i preskaču ponore kojima se mera ne zna i od kojih se samo jedna. za svoje dalje napredovanje. neujednačen i pun neizvesnosti i prepreka. pomagala im da se. 123 . bolje.Svi mi živimo od snaga koje nosimo u sebi ili stičemo uz put. valjda. strana može videti — i da posle svega uvek nastave put neumanjeni i uspravni. možda i teže. polazna. koji sa svakim novim danom izgleda sve više neprohodan. Na žalost. da imaju čvrste svedoke na koje se uvek slobodno mogu pozvati.

Velika je muka i zabuna našeg života u tome što ne znamo i ne možemo znati koje spadaju u red onih prvih. dobrote. a svi mi ljudi smo blaženi rajski žitelji. kazana i napisana toliko puta. Jedne. Nije glavno ko živi. u kom obliku ni pod kojim imenom. i da ne čujemo ni jedne ni druge. I tu se ništa ne da promeniti ni popraviti. dvostrukost u mislima i krajnja nespretnost i slabost u delanju. razumljivo. prema njegovom sudu. Oni su nesposobni ili samo deli-mično sposobni za obične ljudske akte ljubavi. ali ne znam da li ću uspeti da je i drugom jasno kažem. Drevna istina. što je gore od plača. U očima zavidna čoveka ovaj naš svet je pravi raj. i pojava sa kojima se susreću. jedini on je zarobljenik pakla. To je uzrok mnogim našim neuspesima. a povedemo se za onima koje lažu. prava čudovišta. Žive kao uzeti. i druge. retko! — naše slutnje ostvaruju. i kad prividno izgledaju »normalni«. sa bezbroj kompleksa i opterećenja. gneva. dve ruke. lišen mira i sreće i svakog ljudskog dobra. Čudesno Je gledati kako se ponekad — istina. ali samo onaj ko je to na svojoj koži osetio može da zna i oceni svu težinu te istine. da ne poverujemo onim slutnjama koje nago-veštavaju istinu. Tako je sve sa čim se u životu sukobljavaju za njih u isto vreme i novina i uspomena. To je obično tako. Tako se dešava. Dok postoji. i vrlo često. ali nikad jasno i do kraja. jer ih poznaju izranije i većinu njih nose kao već izvršene u sebi. on će vam zavideti.Da.* Cesto sam o tome mislio. I to važi za svaku igru. poniženjima i patnjama. Meni je ona jasna. a ne pita se kakav. a koje u druge. To ih. sve do onog najnesrećnijeg od nesrećnih među živima. pod uticajem urođenih nagona i prilika. A biva i to da uopšte nemamo sluha za njihov glas. Zavist je šlepa 1 nezasitljiva. koči u donošenju i izvršavanju svih odluka. To je radost naše starosti. I zbog toga su vrlo često teret sebi i smetnja drugima. ali slutnja ima od • Govor drugovlina Iz ginmazije. mogli maati. I to je dobro. Zavideće vam i zbog onog sto imate ili što biste. pa čak ni kako živi. u toku godina. a završava plačem ili gluvim i nemim kajanjem i žaljenjem. koje lažu. Već pri prvom dodiru pri-mećuje se njihova neprijatna podvojenost u svemu. jer svi znamo da starost obično nije bogata radostima. koje se ostvaruju. prati ih u stopu teška neodlučnost i nedoslednost u svemu. mržnje. To pitamo samo mi pojedinci. koliko živi. vama i svima ljudima oko sebe. Takvi ljudi su. ali svet je mlađi nego što je nekad bio. a jutros mi se odjednom ukazala ćela istina. kao i zbog otiog čega nemate i nećete nikad 125 124 . Važan je jedino život sam. Igra počinje sa smehom. a često i našoj propasti. Izgleda da ima ljudi koji su u svom psihofizičkom organizmu doneli na svet znatan broj završenih doživljaja i čitav niz pokreta i postupaka koje inače ostali ljudi doživljavaju i izvode tek docnije. mi smo stariji.

bez obzira na sve promene u njihovom ličnom životu i opštim prilikama. pa ih oštroumni i uporni istraživači otkrili i osvojili. Ljudi koji traže i istražuju često se troše i ginu na tom putu. i da se ne nađe ništa. Stoga je svaka želja za saznanjem dobra. strpljivost i upornost koje su u službi te volje. i izvan nje. novu i korisnu stvar na koju nismo ranije ponaišljali. * Sramotićeš se dok si živ. ti ćeš se potruditi sam da je nađeš. ali ljudsko dostojanstvo se meri po onima koje su izgledale isto tako nedostižne. Glavno je da on. a i kad to ne bude. čas zadocnjava. mcče biti. po»3d takvog čaaovnika. Primetio sam da ima ljudi. U tome je znak čovekove veličine i izvor njegovih najvećih stradanja. bez ploda i vidnog uspeha. pa ma to izgledalo i ludo i uzaludno. hiljade i hiljade stvari koje. a nije uspeo da joj nađe rešenja. 3)Znači da je ono što stari govore mladima ponajčešće — ništa. Svet će ti je pružati dovoljno. i nešto od njegovih napora i njegove nesuđene slave živi uvek u otkrićima onih koji su. 127 Svaki čovek nešto traži i očekuje. nikad ne zna lačno koliko je sali. Jer. To nije važno. samo da bi mogli da tako pravdaju svoje osećanje gorke zavisti. kite vas kao novogodišnju jelku sjajem i bleskom. neće možda nikad biti ljudima otkrivene ni pristupne. A ko god traži nešto. bolje rečeno. i utoliko se teže nalazi. koji se celog svog veka lepo i pažljivo odevaju i. A to što takav čovek traži može nekom drugom izgledati i sporedno i izlišno. I na nesreći vašoj vam za vide. ali šta mu vredi kad je ta njegova savest kao pokvaren sat koji čas brza. preturajući nekoliko tuceta praznih reći kao dosadne i glupe brojanice. Takvih ima dosta. osnov one životne tra-gike koja je samo čovekova.imati. Razume se. i snaga. jer nisu nikad ničim i ni u čemu živeli. i danas ljudi vladaju njima na opštu korist. dok god ima životne snage u njemu. Celog života razapinjala ga je ta protiv-rečnost. Ako ne nađemo ono što tražimo. to je rede i skupocnije ono što traži. a nije voleo da putuje. taj se upisao u knjigu živih. bojama tkanina i estetskoj vrednosti sitnica kojima se okružuju. ali ginu i oni koji vek provedu u duhovnom nemaru i neradu. Zeleo je da svuda bude i sve vidi. Glavno je: volja za saznanjem i otkrićem. čas opet stane. pored svih naših napora. i to nekako uvek onda kad je najvažnije i najpotrebnije znati koje je doba dana. može se desiti da nađemo drugu. On nije čovek bez savesti. zavidljivci vam često pripisuju dobra i preimućstva kojih nemate. poklanjaju uvek veliku pažnju kroju svojih haljina. radili i tražili sa više sreće i uspeha. nesrećnici! 1)U većini slučajeva starci nemaju šta da kažu mlađima. I jedino ti su pravi mrtvaci. posle njega. I umro je. I što je čovek bolji i od boljeg tkiva. ne samo žena nego i muškaraca. Prilike ćeš za to imati uvek. 126 . 2)Većina staraca vole da pričaju i da daju sa-vete mlađima. Postoje na ovoj našoj zemlji. i tiva. i to celog života ili. Nje se ne treba nikad plašiti.

sve vam preti i sve vas ugrožava. Druge. u snu kao i na javi. a ako se i desi — izuzetan slučaj! — baš i da padnete. neku tešku i sudbonosnu istinu. Tako se može reći da vam je. čim se pridignete. u manjoj ili u većoj meri. * šta je to što mi ne da da živim ni da se životu radujem. naprotiv. To je nada. Tek posle izvesnog vremena. To je slika potpunog nesklada između nas onakvih kakvi jesmo i onog što živi u nama i što nas okružuje sa svih strana. Sad živi tu kao stranac kome ništa ne treba. trgovao. ili nepravdi koje su morali da otrpe i koje sad. Ali u svakom od ovih slučajeva to znači samo jedno: da je čovek stupio na put mučne starosti i da počinje. iako su se nekad njima možda i ponosili. a svakog ko mu se približi gleda pronicljivo oštro. kao da je sve dotle samo gledao ne videći ništa i ne misleći ni na što. To je nauk koji se nikad ne može do kraja shvatiti ni naučiti. kroz sve mene i obrte dugog života. koja bi onog trenutka kad bude shvaćena i prihvaćena od svih ljudi značila izbavljenje čovečanstva. ili da tu. Sve to već prema tome kakve je ko naravi i kakve su mu osnovne sklonosti. muče sećanja na neke davnašnje ludosti. sa željom da predahne i sakupi snage za dalja putovanja i iskustva. zbog kojih sada mogu samo da se kaju. ali vam se ne može ništa zlo i nepopravljivo desiti. koja nas više muči i boli nego što nas teši i krepi. Posmučete. dvoje zajemčeno i osigurano: duga patnja i sigurna pobeda. u sećanju. produžiti mirno i bodro svoj put. patiti zbog svoga neprirodnog položaja u svetu u koji ste bačeni. jer u vama od začetka vašeg živi skrivena i neuništiva iskra životne radosti koja je moćnija od svega što vas okružuje. i strah od nečega što nikad ne dolazi i ne nastupa. Različiti ste od svega oko sebe. možda. da gubi vlast i nadzor nad svojim mislima i osećanjima. gradio i rušio. preterano i uzaludno. bivaju sve krupnije i mnogobrojnije. Samo ćete celog veka. nećete se po-vrediti nego ćete. svojih zasluga koje su ostale nepriznate i nenagrađene. To je kajanje zbog nečega što nismo mogli da ne učinimo. a neprestano se primiče i preti. što možda nismo ni učinili. grehe i propuste. a koja nas nikad ne napušta. i koji se zaustavio u jednom gradu kome do tada nije ni ime čuo. ali nećete pasti. on to još ni sam tačno ne zna. Covek koji je putovao. Jedno ili drugo. Ne traži nikog. kao da samo pogledom želi da kaže ovejanu suštinu onog što je u minulim godinama susreta i obračuna jasno i nedvosmisleno shvatio. Jedni se tada sećaju svojih podviga u mladosti. To je svršen cm sa kojim se ne mirimo. uznemiruju sećanja. na jedan ili na drugi način. neodređena i bezizgledna nada.* Sa nastupanjem starenja sve češće nas i protiv naše volje. sve do poslednjeg daha. njemu je postalo jasno šta se to pred njegovim oči9 — Znakovi pored puta Po stoti put moja se misao pita — kao što zalutao i zatvoren leptir po stoti put bije o staklo — 128 129 . snage i dostojanstva u muževnom dobu. ostavi kosti i sa njima poslednji blesak neobičnog duha koji ga je vodio svetom. na javi i u snu. voleo i mrzeo.

upravo glavnim ciljem celog dugog procesa. nerazdvojno vezano sa pojmom granice. Kako lako prihvata tu istinu onaj koji nikad ni u čemu nije osetio potrebu ni pokušao da ide daleko i tako se nije ni mogao naći na nekoj granici. ona raste. možemo se nadati da ćemo se osloboditi prokletstva granice i ući. Kad bi se sakupila i ujedno sabrala lična ose-ćanja gneva. Na žalost. jer se ozbiljno i ne sukobljavamo s njim. muči i satire. u zemlji ili u kamenu. koji nas pouzdano čeka negde. to je nezamišljivo i neizvodljivo. Vredelo bi već zato što bismo se s vremena na vreme mogli slatko nasmejati svim obzirima. Zar to nije kao kad bi se jedno ljudsko biće začelo. tek sa mladošću i zrelim godinama počinju naši sudari i naši obračuni sa granicama. brigama i strahovanjima. možda. koji je jednom zauvek postao to što je. takvog života nema i ne može ga biti — smejmo se sada. divan prizor. ne seća se ničeg i ne nada se ničemu. ocvetava. Ono što ponekad u svom ili tuđem životu nazivamo »vrhunac sreće« samo je jedna od tih granica. a većina sa osećanjem ixzaludnosti svojih najboljih težnja i napora. zameće plod i dozreva. a naš grob. nestane u prostoru i sećanju. u detinjstvu. * Ponekad se ćela ova šarena dnevna stvarnost našeg života zanjiše kao tanka kulisa i mi. po svemu sudeći. od trenutka kad seme padne u zemlju i posle proklija.ma stvara. samo to može biti i samo kao takav jednom. a starost i smrt i nisu drugo do poslednje granice naših snaga i našeg trajanja. uminuti i nestati. zajedno sa nama. Od svega toga mi smo izabrali samo trenutak cvetanja i smatramo ga jedinim važnim. sagledamo ono što se nalazi iza nje. rodilo. Svak umire u tami i teskobi svoga očajanja. kao saznanje koje nas krepi i daje nam snage da izdržimo ovu stvarnost na koju smo osuđeni. samo zbog nekoliko osme jaka koje bi nam uputilo u vremenu svoje mladosti. a negde tamo u zimu ona se ćela vraća u zemlju iz koje je ponikla i u bezobličje koje joj je prethodilo. razvija i ustaljuje: lice ljudskog bola. uzalud dozivajući pravdu i zaštitu — kad bi tako nešto bilo mogućno — bila bi to velika snaga. Uostalom. A kako. Odmah! ■. i uteha ljudskom duhu zauvek. ali onog velikog i pravog koji ne traži leka ni olakšanja. i svemu onom što nas sada uznemiruje. poslednja je od naših granica.. »Sve ima svoje granice.:-. za trenutak jedan. zaista. pitanje granica i ne postavlja se pred nas. kao takvo. ponese nas laka nesvestica koja brzo prođe. valjda u bezgranično carstvo nepostojanja. Vredelo bi. I naši najveći usponi i »uspesi« u stvari su samo granice naših moći i nastojanja. ali posle toga čuvamo dugo sećanje na taj trenutak. tek obrnuto protumačene i drugim imenom nazvane. Od toga nam se zavrti u glavi. protesta. cveta. Tada je i samo naše postojanje. i to svuda i u svemu.« — Kako je jednostavno ponoviti te reci banalne klasične istine. odraslo i umrlo. dok su čovekove snage nerazvijene. Tek kad jednom i njega. gađenja i ogorčenja sa kojima su ljudi pojedinci umrli. 9* 230 131 . lista. Postoji nekoliko vidljivih perioda u životu jedne biljke. da postoje život i svest i po sle naše fizičke smrti.

ni 133 Luđa i bestidna samoživost viđa se upravo kod onih koji najviše imaju i sve mogu. Izgleda da je čovek postao prva žrtva te igre koju je sam izmislio. i odlaze iz njega. jer nismo ni sposobni da ga počinimo. moćnog. strana planete koja se zove čovek. a za koju nije stvoren i kojoj nije dorastao. neosvetljena.) Ali bez obzira na tu našu ograničenu sposobnost predviđanja. i svaki od nas običnih ljudi treba da razvija i usavršava svoje umne i moralne snage i da savesno vrši svakodnevne dužnosti i poslove. kako bi mogao spreman dočekati tu teško predvidljivu budućnost i sa što više razuma. bar preda mnom. sama činjenica da može da postoji takva misao. Patnja koja počiva na zabludi i žalosnom nesporazumu. davno.n 11 svemu i teže da zavladaju našim mislima fSSupcima Mnogo se divimo sami sebi i svemu to pSimo ili uradimo. što nikad nije ni napuštalo beskrajne i večite pre-dele nepostojanja. biran i malo neobičan. žive u njemu. javljaju se 132 . koja lebdi kao stalna pretnja nad nama. nezdravo i opasno samozadovoljstvo i smešna sujeta. isključuje svaku mogućnost potpune sreće i trajnog mira u ljudskom životu.* otkud čoveku misao o potrebi harmonije. i samo na mahove. ni kojim recima. hrabrosti i ljudskog dostojanstva stati pred svaki zadatak i svako nepredviđeno iskušenje. Otkud? Ne nalazim odgovora. Misao o postojanju krivice uselila se u čoveka kao bolest. za greh koji nismo počinili. i to strašna. naročito kad su u pitanju ne sitne i svakodnevne. velikih ljudi koji su bili sposobni da svetlošću svoga duha obasjaju uža ili šira područja budućnosti. slobodnog. * Misao o ljudskoj krivici. (To ne znači da nije oduvek i svuda bivalo izuzetnih. kao razorna unutarnja eksplozija ili kao početak sporog ali smrtonosnog trovanja našeg ljudskog bića. Ta misao je nešto kao kazna. Kad laže — to sam primetio — njegov rečnik je originalniji i bogatiji. to je druga. * + ir. koje ona može da donese. o grehu i kazni? Samo mogućnost postojanja takve misli u nepomirljivoj je suprotnosti sa načinom na koji ljudi dolaze na svet. Time se odaje. Nekad. Ono što nazivamo »rođeni ubica«. j^ * Trajno je samo ono što nije dobilo oblik ni ime. a mrzimo one koji u tom divlieniu ne učestvuju. i spremni smo da ih prezi-?emo kao glupake i gonimo kao neprijatelje svega što je pravo. a on to nije i teško to biva. napisao sam da je jedna od čo-vekovih slabosti njegova mala i ograničena sposobnost predviđanja. mogućnost postojanja čovekove krivice pretpostavlja posve drugog čoveka. lepo i istinito. na nekom stepenu čo-vekovog razvitka. velikog. Jer. Već odavno za mene nije važno šta ko u ovoni našem društvu ume da kaže. nego krupne i sudbonosne stvari. Ta misao se morala javiti negde. kao ludilo veličine. Pored toga.

nego šta zna da uradi. usavršava. jer malo ko ima strpljenja i snage da taj trenutak dočeka. Uviđam da ljudske stvari. ne pokazuje. To i jeste težina takvih teških položaja. kad ležimo isto kao i kad hodamo. -' —Pa onda zašto? —Ne znam ni ja. ili čak srećni. Svi bez izuzetka. vrata i prozore. Ako poniženju (ili nekoj drugoj ljudskoj muci) uopšte ima leka. negde pri vrhuncu naše bede. ali tako da se ni to skrivanje ne može primetiti. ali svakako najmanje zato. doživljaji i sudbine nemaju onaj oblik koji im mi u našim shvatanjima i sećanjima dajemo. idući šumom ili pustinjom. i ako je spasenje mogućno. gde nema uha koje bi nas moglo čuti. pošto nemaju ni određenog oblika ni utvrđene suštine — ne postoje.« U stvari. A što se tiče suštine svega toga. procenjuje i prikazuje. nosi se skriveno. kako to radi i kako ono što je jednom uradio ume posle da održava. kad govorimo i kad ćutimo. svuda. i brani. i to od prvog trzaja u majčinoj utrobi pa do onog poslednjeg zeva kojim uzalud hvatamo još malo vazduha. bar ne za nas. izbavljamo i spašavamo. mi je u stvari i ne poznajemo. » Kad gledam kako se ljudi oko mene lome i troše u borbi sa sitnicama. Veliki jad se ne kazuje. ono se javlja obično kao rezultat svih naših mnogih i raznovrsnih napora. znači da ga nemaju uopšte. uvek. kad navaljujemo i kad bežimo. nego da ume i može da povremeno postaje i biva i ono što je nekad ranije bio. koliko god nas od žene rođenih ima. nagonski tražeći — izlaz i spas. to jest ljudski postupci. to jest: da čovek ne mora da bude uvek samo ono što jeste u jednom trenutku i određenim uslovima. a kako neki drugi oblik nisu nikad ni imale. u meni se javlja želja da čovek nad-raste samog sebe. I sva naša takozvana borba za opstanak nije drugo do traženje spasa. da postane višestruk. U Bosni narod kaže za maloumnog i izgubljenog čoveka: »Taj nije spašen. kad nam se čini da je sve bezizgledno i potpuno izgubljeno.. Svi se mi. niko od nas —Ljudi se ne rađaju zato da bi živeli dugOj bili zadovoljni. i^ -■ i.kakvim tonom. i kako često biva da u toj borbi i propadaju.. živih nije spašen. I tako se može kazati da i te stvari same. Tako ni ta suština stvarno ne postoji. nego se stalno i uporno spašavamo i spasu nadamo. Veliki jad je u tim zrelim godinama i velika obaveza. pa i kad na izgled bezbrižno i besciljno pevamo. i uvek. da steče sposobnost kretanja u svima pravcima. kao i ono što bi po svojoj snazi 135 234 . i u snu i na javi. jer je svaki od nas na svoj način shvata. Pri tome se ponašamo slično noćnoj leptirići koja upadne u osvetljenu nastanjenu prostoriju i odmah počne slepo i nemilice da udara sobom o zidove.

i da je organski utkana u samu osnovu našeg postojanja. možete slobodno uzeti kao pravilo da u svakom od ovih oko vas ima kvasac ludila. ali mi se čini da ih ponajčešće napada i zanosi ludUo veličine. planova. život i njegove promene — sve je to greška našeg vida i varka kratkog uma. a nekad skriveno. sve više postaje osetljiv na vremenske promene i hod godišnjih doba. neizbežno i sigurno. ima i takvih sa kojima se družite ili viđate godinama. A u stvari sve što postoji i što nas pokreće i nosi. i što će jednog dana vero-vatno i biti. konačnim. Misao da ljudski rod. Jer. shvatanja. To je nauk ranog jutra i odmornog duha. i da je sve to zajedno plod zablude i igra slučaja. pothvata.i veštini mogao da bude. * dica naše brzopletosti i lude potrebe da svaki čas pokušavamo da zaustavimo moćni i nezadržljivi tok života. potraje duže ili kraće. stvorio ili otkrio i nazvao imenom — ne postoji. Jeste li primetili koliko luđaka i manijaka ima oko vas? Obratite pažnju. od nedostatka čvrstine i volje da se mirno podnese sto se podneti mora. Živimo od iluzija. zajedno sa svim onim što je smislio. i svih naših osećanja. pa prođe kao da nije nikad ni postojao. Rađanje. lično. U stvari. krhkosti i kratkoće ovog našeg ličnog života. nekad primetno. svojim. ovakvog ili onakvog. oboren i satrven samom činjenicom da je takva apsurdna nesrazmera mogućna. želja i potreba. jedna od onih jutarnjih misli koje ne traju dugo. kao otkriće.56 Opet ću morati da kažem nešto što nije ni novo ni neobično. (Razume se da to važi i za vas. 137 . s druge. u odnosu prema drugim ljudima. kao nezaslužena kazna. Ili vi niste umeli da vidite. Ali to polazi za rukom samo izuzetnim ljudima čija dela bacaju svoju svetlost i na naš put. To jest: ukaže vam se sva ogromna i strašna nesrazmera između nestalnosti. da iz njega izdvajamo pojedinosti i da ih proglašavamo trajnim. to dolazi samo od slabljenja moga organizma. golema-štvo raznih oblika i stepena. s jedne strane. jasna i munjevita. Ali vi posle toga znate na čemu ste i gde da svrstate toga čoveka. I čovek se tada krši i savija. od njih i ginemo. nego se posle dužeg ili kraćeg vremena javljaju ponovo. * Kad vam umre neko drag i blizak. ili nečeg što liči na ludilo. u ono što mi pogrešno i neopravdano smatramo i nazivamo našim životom. I kod onih koje smatramo normalnim javi se povremeno blesak nekog ludila. posle1. Meni se brzo i neumitno nastupanje zime čini ponekad kao izraz nečije zlobe. ali nikad ne izblede potpuno. vi tek tada pravo i potpuno sagledate ono što ste ranije samo naslućivali i o čemu ste često razmišljali.) Različite su i mnogobrojne sitne ili krupne vrste duševnih poremećaja od kojih ovi ljudi pate. muči i ubija nije drugo do naivna i sujetna igra koju nije trebalo počinjati i koju bi valjalo tiho i neprimetno prekinuti što pre. * Javi se misao. pa ćete videti. većeg ili manjeg. primetili vi to ili ne. umire bez bolesti i smrti. Istina. manji od crva i slabiji od slamke. Kad čovek počne da zalazi u godine. kao neopravdana i neshvatljiva pakost. To znači samo da taj nije imao prilike da se oda. a da nikad niste primetili ništa što bi moglo da liči na ludilo.

plaho viti. vredni. i pomalo sumnjivo. sude. Izgleda da su ogorčeni i kivni ne iz moralnih pobuda. jer svedoka nema. štedljivi. inere. da prate društvene pojave kao i postupke pojedinaca. da ih ocenjuju. To su nemirni. 138 Čudno je ogorčenje sa kojim neki od nas osuđuju one koji su se u svojim postupcima pokazali vesti. dvolični i podmukli. * __ Za mene se to može znati već sada. da im sude. čuju. — Pun i konačan sud o tome da li je neko zaista hrabar ili je strašljivac nije lako dati. Ljudi koji su u mladosti bili anarhični. govore. sa svim što na njemu živi i postoji.pedantni. nasilni i preki ljudi koji se. običaje. zapišite slobodno da sam u poslednjem trenu žmurio. naučili na samom početku: Sve je to jedno. leti. načuju. čudno. daji i uzimaj. Kad ne mogu da vidim. često zrelim godinama i pod starost. koji nisu onima docnije. Troši se. pogodio me je slučajno. neću ni da gledam. i strogi prema takvi. bez mogućnosti odbrane i bez prava žalbe. pogotovu. planine. kao kamen. da bi na kraju shvatio ovaj nauk koji su drugi. ne štedeći sebe ni druge.Jeza me podiđe svega kad se samo setim kolika može da bude ravnodušnost koju često pokazujemo prema sudbini drugog čoveka. putuj. za koje (To liči pomalo na nekadašnje se pobožne i darivale priča da su u starosti postajale crkve i manastire. ili samo naslute. A to mi za većinu nećemo nikad znati. Područje njihovog posmatranja i suđenja je ceo poznati svet. oni padaju u potištenost. osećaju pozvanim da posmatraju sve oko sebe. U dubini svog kajanja i vatri svoje ljutnje oni nalaze nove snage da sa novom revnošću procenjuju. mora. sve je svejedno. ljudska naselja. osuđuju i kažnjavaju sve što vide. * uredni. pročitaju. i to i u licnim odnosima i. u takozvanom javnom životu. Obiđi zemlje i gradove. A kad se — kao što je prirodno — pokaže da je njihov sud pogrešan i kazna nepravedna. rođeni sa malo više sreće. isto toliko koliko je i nepopravljiva.) Ciničan savet iz nevidljivih ali poznatih usta. u postaju neradni. neuredni i netačni. po skraćenom postupku. rasipni. Dačen bez namere. plovi. * Poznavao sam dosta ljudi ovakvih kao što je ovaj koji je malopre izišao iz moje kuće. ili nije. ljude. upo-znaj i prouči sve što svet pruža: živa bića. kurtizane. Ali to ne traje dugo. iskreno se kaju i silno ljute na sebe zbog nepravde koju su počinili. nego što su kod drugih otkrili oruđa borbe za koja su dosad mislili da samo oni njima raspolažu. rude. tu na licu mesta. međusobne odnose. da li je u poslednjem trenutku gledao smrti pravo u oči. biljke. 139 . po nečem. Za izricanje takvog suda trebalo bi znati kako se taj čovek držao na kraju života. Kad umrem. oko sebe ili ma gde u svetu. to jest.

ali preduzimljivo. bolesnicima. ono teži da se održi i sačuva što duže. jer »dokle« i ne postoji. pored naših lica. da ti ostareli ljudi sa oslabelim vidom i dotrajalim pamćenjem. i dokle će moći tako. mi često hvalimo druge zemlje i narode. Jer. čas kao izbeglica i iseljenik. koja su nekad videli tim istim očima. stoga često čeznu za njima kao za lekom ili hranom. sve do srži. to je preki sud kraja i predaha. negde na sredini između one idealisane zemlje i svoje nesavršene. razume se. spasti se! Bolje rečeno: spašavati se. neku treću nepostojeću domovinu u koju se sklanja kad god se u jednoj od one dve (ili u olae odjednom) razočara. tako da se čovek. Pri tom i preterujemo. povratak u more. ali osuđena na smrt. pa sahranili u zaboravu. Pomalo smo im se i podsmevali zbog toga. I nije srećan. a ipak snažno i izdržljivo. kao izgubljeno. Takav čovek živi nemirno i nekorisno. ne mrtva. nije ni tačno ni pravo. a čas kao povratnik. ali i da se dodiruje neprestano sa svetom. ono što je. Sve to. stvaramo od njih nedostižne uzore. a za taj jedan dah potrebna joj je snaga koje ona više nema i niotkud je ne može dobiti. a pored toga da. utiče na sve oko sebe. Smrt i nije drugo do to: malo vazduha. do rasipnosti darežljivo. spas. pita kako se održava. One spašavaju od samoće. nego hvatajući se s njim u koštac. koji više ne možemo da uhvatimo. i tu naći počinak i spasenje. a ipak samo. izloženo stotini uli-caja. Maleno. ni da se sete našeg imena u razgovoru. nastojeći prodreti u nj. Te posete oni primaju sa zanosom i zahvalnošću. I tu se javi misao da je pitanje besmisleno. kao ni »odakle«. ili mnogo više od onog što postoji. i vide u njima često i ono čega nema. Slabo. od smrtonosne misli o samoći. koliko može. do njegove središnje nepomične tačke u kojoj se ukrštaju i neutrališu sve bezbrojne linije njegovih večito pokretnih snaga. Tako da sve to što govorimo odgovara manje stvarnoj slici dotične zeni-Ije. * Nezadovoljni sobom i prilikama u svojoj zemlji. zatvorenicima posete su drage i uvek dobrodošle. Da. kakvom bismo hteli da je vidimo. Tada nismo znali što sad znamo. svega jedan dobar dah. nose u sebi i hiljade drugih. * Kao mladići uvek smo se čudili što starci iz našeg grada često ne mogu da nas poznaju kad nas sretnu na ulici. možda i 141 i Telo. izvor mnogih zala i iskušenja. (22. Izbačeno u prostor. jer tako mnogi od nas stvara sebi. u svojoj stalnoj težnji da ostane 140 . a više idealisanom liku naše otadžbine. gledajući ga. i produženje života — treba joj jedan dah vazduha. U nekom čoveku takav doživljaj — obična. * Vojnicima. VH 1969) « Tu je ispružen čovek kao riba koju jedan jedini veliki talas izbaci daleko na peščanu obalu. hvaleći ih više nego što zaslužuju i pripisujući im svojstva i odlike kojih nemaju. za skok. ni zdravo. i tu leži. ali ne bežeći od bola koji nas muči.To je circulus vitiosus vatre i mraka. da se sa-opštava i daje svemu što mu u susret dođe. koja trenutno gledaju.

»ne može izdobriti-«. Kad sve razmislim i procenim izlazi uvek na jedno. kako se podnosi bolest i svako drugo zlo i. Razumeli smo se. Njišu glavom. nije dobro što je tako i da. Prva je to što rekoh. kako se dočekuje smrt kojom svaki život završava. ljubazno. stručnjaci. I to tako da ta zabrinutost više senči njihovo lice nego sabe-sednikovo. Prava priroda. u svojim mislima i svojim željama. izbegavajući nemir duha i tela. kako se čovek održava u tom životu. A kad malo bolje razmislim. neme i nepomične u vodoravnom položaju — i ti ćeš se osloboditi teškog osećanja straha i pritiska koje ti sada dolazi od njihovih reci i postupaka. iako se nismo mogli spora-zumeti. upravo. provode samo trenutke svoga kratkog odmora. vidim da. Između toga što nazivamo našim životom i između nepostojanja nema jasne ni određene granice. i možda više. a zatim se odmah vraćaju svojim poslovima u kojima se stalno rvu sa nekim pitanjem čovekove sudbine. to je naša stalna težnja i potreba da tome životu. njegovim geografskim položajem. dve. I patimo što su nam predviđanja pogrešna. Potvrđuje se uvek isto. Nas su učili u đetinjstvu kako se dočekuje i prima život i sve ono što on donosi i nameće. Nezgoda je samo što to teško čoveku polazi za rukom. uvek neočekivano i uzbudljivo. Ne žive i ne požuruju ništa i nikog. pitaju pogledom. vrednost i cena čovekovog života na zemlji određuje se. zamisliš samo za trenutak ispružene. A druga. kako u Bosni kažu. i sve rizike i štete. ponekad lepo. Teškoće su. Računica je nemilosrdna. čitav jedan U3 142 Odvojeni . sve zajedno uzevši. a ponajmanje u trenutku kad mu je najviše potrebno. u osnovi. a rezultati nepogrešno tačni. to znači njegovim odnosom prema suncu i odnosom sunca prema njemu.slučajna poseta — može da poraste do lepote čudesnih priča o spasonosnim vizijama u tamnici ili o poseti kraljice od Sabe caru Solomonu. o njihovom načinu gledanja i njihovim postupcima. • Ispravljeno prema prvobitnoj belešcl ISveske listovi). najzad. Kad ćute. pravi radnici i stvaraoci razgovaraju mirno. dopuštaju mogućnost drukčijeg mišljenja.' * Ponekad čitam ili slušam neke stvari o našim ljudima. I to je jedna od osnovnih teškoća. Moram da priznam da mi u prvi mah sve to izgleda zanimljivo. ljudi znalci. Dakle. Sale se blago. kao malo zabrinuto. A snagu svoju crpu takve legende iz ljudske patnje i samoće. neprestano određujemo stalne oblike i predviđamo tokove. kao svuda u svetu. Dovoljno je da sve te ljude koji sad stoje ili prolaze gnevno ili nabusito ispred tebe. * I ovde. Oni među nama. pa se opet vraćaju na svoje. u stvari.

samo su slutnje i — naslućivanja. « l». 144 10 — Znalcovi pored puta 145 . Njihovi stari ve-kovima su robovali ili su sami vladali nad ljudima i držali ih u potčinjenosti. U jednom spisku umrlih nalazi se i N. evo. prirodan način pristupanja drugom čoveku. a ozdravljenje nađe u smrti. i što ne može drukčije. ide dalje i više. Izgleda kao da ga je neki drugi svet — jedan od nepoznatih ali naslućivanih svetova — pozajmio ovom u kome mi živimo i nazivamo ga svojim. prekuži kao bolest. očigledno. ono što određuje našu sudbinu. ko se bije što mora. kad su u pitanju ljudi kao što je ovaj. ispije gorki talog sa dna. Ali niko nas nije učio kako se životu ide u susret. a ne kako se borbom postaje jedno sa životom i kako se ljudski nestaje u njemu. ja se. To ih je naučilo da se drugima obraćaju ili ponizno i udvorički. * Strah. penzioner«. ko napada a ko se brani. Svaka je smrt prerana. a ko zbog toga što je po sebi ratoboran i ubilačke ćudi. kako se hvataju i obuzdavaju njegove snage. sudarima i bitkama ovog sveta. vino života je — kako bi rekli romantičari — popijeno. učili su nas kako da se život preboli. kad imaju posla sa nižim i slabijim od sebe. A njihovi potomci. uglavnom. nepoverenje i neiskrenost uhvatili su u nekim zemljama tako dubok koren da ljudi ne mogu Kako god uzmeš i sa koje god strane pogledaš. VI 1969. ni da razaberemo ko tu izaziva a ko je izazvan. više da nađu vedar izraz lica ni slobodan. ili grubo i nadmeno. * Ima nas dosta koji se teško snalazimo u bezbrojnim nesporazumima. Da. U stvari. nego kazujem opet jedno od tih naslućivanja. ni da im shvatimo osnovni smisao. ka novim oblicima i novim mogućnostima. Kad tako kažem. jednako za sve i svakoga. ostaje još da se. tvrdim formulama koje su pravljene jednom za vazda. ne izražavam jasno. možda igra naših zbrkanih misli i naše nemirne mašte. u stalnom sudaranju naše strahovite prolaznosti i naše neizlečive želje za večnošću. iako za njih već odavno nema razloga ni opravdanja. tome su nas učili. Jer. bez grimase i ružnog stresanja.defanzivni sistem! I sve to u opštim. kao pomoću talasa. kad govore sa višim i moćnijim.* » Naše najdublje i najživlje želje i njihovi susreti (ili sudari) sa svetom koji nas okružuje — to je. jednom kao penzioner a drugi put kao pokojnik. vuku još i sada za sobom te maske predaka. I sve ostalo što mi ovako uz put beležimo. To bi moglo poslužiti kao najkraća i najsavršenija formula prolaznosti čoveka i svega što je njegovo. ili presušilo. kome je kao zanimanje navedeno: »biv. Ali. to je neizbežno. i kako se pomoću njih. može li se išta strasnije zamisliti od te »titule« koja za jednog čoveka kazuje da je dva puta bivši. ne možemo da ih sagledamo u celosti. N.

nalazi i ona svoje mesto među svima. pokojnik«. bez sećanja na sve što je bilo pre bolesti i što bi moglo biti posle ozdravljenja. Razlozi i pobude koji nagone ljude da lažu mnogobrojni su i vrlo različiti po svojoj prirodi. Pa. takvih koji se svesno i sračunato služe lažima da bi izvukli neku korist za sebe. kad zamrzi. pod izgledom i imenom ličnosti. ponavlja. mi smo vrlo strogi prema laži i onima koji se njom služe. Dok je dete. ili bar nikad trajno ni potpuno. još dublji pad u ništavilo! Jer. kad se u nama slegnu bujnost i sila mladosti. Laž i lazovi. u stvari. i ciljevima. Ona kojoj pođe za rukom da se tome otme i pokaže se kao nepripitomljiva. u samoodbrani. poreklu. dotle je samo bolest i bol i strah od smrti i borba protiv nje. i treba je suzbijati i lečiti. u opštem i zajedničkom ćutanju. pa još i kao ljudi u »punoj snazi«. 146 10* 147 . Šibamo je svojom ironijom. I to će. ima i takvih koji. nadajmo se. možda. mi počinjemo da delimo laž od laži i one koji lažu jedne od drugih. A i to su. Laž je. Nekad Je san bio nešto izvan mene. I tako u svemu. i ne slute da lažu. pa ma kakva ona inače po sebi bila. A naročito ne razhkujemo laž jednu od druge. I tako do kraja. ona je detinjstvo i sva draž detinjstva. vatru ili poplavu. dok boluje. Jer. ima ih koji se.* Bolest i lečenje imali su dosta nekih neočekivanih posledica za moj organizam već dosada. Tek mnogo docnije. sve ve-čite i velike procese prirode. onda je mržnja i ne zna za druge zakone do one koji vode i pokreću lavine. ni izvrgavati ruglu. »istine radi«. onda je sva samo sila i lepota ljubavi. ne treba smetnuti s uma kako je opasno oružje to utvrđivanje čiste istine i kažnjavanje laži. rđave račundžije i naivni prestupnici. ima ih koji u takvim prilikama padaju i smrtno stradaju. po njihovoj prirodi. žrtve svoje zablude i. jedinstveno i zauvek jedno stvorenje ljudsko. iza poslednjeg daha. da bi prvom prilikom opet počeli da lažu. onako. kad je ljubav. u stvari. prevarene budale. on će steći i treću titulu i nazvaće se »biv. a najmanje. Ima ljudi koji lažu jer ne mogu drugojače. istinski pate. ali ne grubo izobličavati. kao neki neprijatelj ' 20. lažući često i mnogo. ni suviše strogo progoniti. videćemo da su i tu na pogrešnom putu. bolest. Ima ih svakojakih. gde se ništa ne kreće i gde niko ne misli. U mlađim godinama. Priroda mog sna i spavanja izmenila se potpuno. u malom. jer to moraju. u svojoj zamršenoj psihi. kao probuđeni mesečari. jer je ljude mnogo lakše prevariti i oštetiti vesto poredanim istinama. biti kraj svega. kratkovekom i ograničenom obliku. progonimo je i kad nikakva razloga nemamo za to. može se reći.Još kad pomislite da mu predstoji i treća pro-mena. nego više jedan otrgnut deo prirode koji. služe lažima kao ratnim varkama. u jednom ratu koji su sami izmislili i koji se vodi samo u njihovoj uobrazilji. Tek tamo negde. zajedno sa njegovim prahom u njemu (a taj će dan svakako morati doći!). kad nestane i njegovog groba. ako dobro razmislimo i pogledamo primere oko sebe. I 62. ta ostaje izvan društva i njegovih zakona. Ona i nije autonomno. Pod udarcem toga oružja. Samo ukroćena (ili od rođenja krotka) žena može da nađe mesta u društvu i u spletu dužnosti i obaveza koje život u društvu predstavlja. svakome se može desiti da se jednog dana nađe kao utvrđen lažac i da bude osuđen u ime one istine u ime koje je do malopre sudio drugima. Ali dok živi — ne. a kad budu uhvaćeni u laži.

Sav sam u sadašnjosti. pred svima. uzeti.^ * Sa živima razgovaramo. IV 62. Sad je on deo mene. V 1962. na našem kratkom putu između dva tamna predela nepostojanja.: . Samo ponekad. To je sve. svuda i u svemu. u četiri oka. Ostati tu. Pre sam strepeo od najmanje praznine u moru vremena. I moj odnos prema vremenu izmenio se. ali ima i takvih o kojima se nikad ne govori ni sa najbližima. kljasti ljudi. kupanja i šetnje po šumama. da vratim — to su letnji dani. ublaženo i nejasno. > 16. zatim ima drugih o kojima može samo da se šapuće sa dobrim drugovima. svaki most predstavlja jedan grub i još za zemlju vezani početak čovekovog napora da ostvari svoj san o savlađivanju zemljine teže. čovek je prisiljen da traži u sebi sve ono što ne nalazi na zemlji ili na nebu oko sebe. sve ima svoj čas i svoje mesto. Hugo). začudo. Iznad sevemog polutara. ja ipak taj put ne bih nikad napustio. * U stvari. moliti ga. ono čega se najčešće sećam i što bih želee. nego se o njima ponekad samo mašta. Čemu ubrzavati dolazak trenutka koji i tako mora doći? Uopšte se moje misli sve manje kreću u budućnosti. i ja sa njim. Ide vreme. na krajnjem severu zemlje. 249 143 . pretiti. ni želje da se skrati i ubrza vreme koje prolazi. To je čovek koji umire na rate. kao od ponora. ni odrekao se časti da budem vojnik u tom pohodu. pod sam kraj života. Strašna je sudbina uobraženog bolesnika. pa zatim o letenju. o budućima ne mislimo. kao o nečem dalekom i bolno nedostižnom. prirodna stvar sa kojom se prirodno sporaziunevam i snalazim. uvek. sunčanja. laskati mu. I. Iznad polarnog kruga. _ Mi znamo stotine slučajeva da su i teški bolesnici. ovako « 2. mrtve gazimo. U toj muci što se zove žena i želja za ženom ima stvari koje su predmet šala i razgovora. kad bi se moglo. osuđeni na nepomičnost. Naročito nema one dosade ni onog nestrpljenja. bez poremećaja i trzavica. Ako je naša sudbina »marcher vers les clartžs qui reculent toujours« (V. Kao smrt u obliku nekog novog života. da bi se tako ovladalo svetom i da bi čovek zauzeo bolje mesto na zemlji koju gazi i u vasioni koja ga okružuje. koje se i ne mogu nazvati imenom. odjednom ugleda pred sobom svet onakav kakav jeste i kakvim ga do sada nikad nije mogao da vidi. a ne živi ni onim delom života koji mu još ostaje. a to znači.' Kako je to lepo i strašno i teško kad čovek na domaku sedamdesete godine.kog je valjalo krotiti. Sad te praznine i ne osećam. :^ * javno. mislim na prošlost. bez naročite hrabrosti rečeno. Varamo sebe i varamo druge. .

I 1951. A posle. jer je u njemu sve otrovano predrasudama i ukaljano računicom koja se uvlači do najskrovitijih dubina ljudskog života. Malo koja bolest unakazi tako čoveka iznutra i pomeri njegove odnose prema okolini kao hipohon-drija. posle. ljude čiji je položaj u društvu sličan njegovom. do u bračnu postelju. tst . samo ne na malograđanski život koji nikad ni u čemu ne pokazuje ni veličine ni lepote ni prave radosti. u težim. Covek. Tada njegov dug prelazi na druge. kao u oklopu. kakve su i koliko ih je. ona učini čoveka samoživim. Jer on leci sve moguće svoje (uobražene) bolesti. čovek biva ceo prebačen na stranu bolesti. dok u hipohon-driji. jer on pati od one koja je izvor svih bolesti i za koju ne postoji nada i nema leka. A ta računica nije samo bezdušna nego i __ potpuno pogrešna. Ali hipohonder je nesrećan i neplodan. žive. ako mora tako biti. među divljacima. pa i da stvore dela od značenja i vrednosti. U svakoj bolesti čovek jednim delom svoga bića ostaje na strani života i zdravlja. I ne govorim ovde o unutrašnjem zadovoljstvu koje čovek ima od dobro svršenog posla i koje svakako vredi više od svih nagrada i priznanja ljudskih.ili slepci. dok u njemu traje malo životne snage. Kod razboritih ljudi misli se već rađaju u svom izrazu. prisiljen đa živi među ljudima koji mu nisu slični (u ma kom obliku i ma pod kojim vidom to bilo) mora da se stalno otkupljuje. a kod brzopletih i brbljivih •t. a hipohonde-rove misli i težnje kreću se u pravcu bolesti. i sam opet zaražava. do na samrtnički log. ne vidi svet. sebičnim i sujetnim. umeli da se izdignu nad svoju nevolju. dok je za rad i radljivost uvek ima. On je večiti dužnik svoje okoline i jedino ga smrt može osloboditi dalje obaveze da se otkupljuje. a osim toga za nju se rede i prilika pruža. a često i da budu korisni. Naravno da je rad bolje i sigurnije sredstvo. u vihoru revolucije ili u bezumnom vrtlogu rata. utehu ili saučešće. Veliki praznici i svečani dani najbolje mogu da pokažu koliko su nam daleki i oni koje smatramo najbližima. jer hrabrost nije od prirode svakom dana. teži ka zdravlju. Na sve bih pristao. sasvim je svejedno kako se zovu uobražene bolesti od kojih on »-boluje«. do u osmejak sa kojim čovek čoveku kaže: 150 Dobro jutro!. sam ga leci od njih. da nađu svoje mesto u životu. i do te mere sumnjičavim i nepoverljivim da postane nepodnošljiv okolini. a ma koliko davao. To je prokleta egzistencija. Svaki bolesnik. Pristao bih đa živim. ekstremnim slučajevima njenim. težak sebi i drugima. Takav čovek ne oseća život. a nesposoban da primi ičiju pomoć. a samo ne onu od koje zaista boluje. prisiliti ih ne da vas vole i nagrade. ne voli ljude. ali svakako da vas cene i poštuju.^ Samo se radom ili hrabrošću može postići ugled među ljudima. niko mu to ne priznaje. Jer. takav čovek mora stalno da daje više nego što može. i sav je usredsređen na svoje jadno telo i vezan za njega tucetom bolesti kojima ga sam zaražava.

U stvari. a i to malo što možemo i hoćemo da učinimo vršimo ponaj češće sa pola srca i. izgledao kao propala stvar kojoj pomoći nema. Taj čovek je živeo dugo. kad god se povede govor o ma kom od njihovih sunarodnika. često i nepravedno. ali da to bude u mojoj zemlji i među ljudima moga jezika. jer ni do sada nisam bio često ni čvrsto uveren u njihovu apsolutnu tačnost. ali tako da to izgleda posve prirodno. i kako nemilosrdno i bezobzirno izražavaju taj svoj sud. čovek je ćelav. Ne znam zašto. 252 . siromah.misli se javljaju odvojeno od izraza. Istina je da u ljudskim sukobima i borbama bez gužve i mržnje nema uspeha ni pobede nad neprijateljem. Video sam da mnogi rodoljubi koji slepo obo-^ žavaju svoju zemlju ne daju nikom da reč jednu nepovoljnu ili samo kritičnu kažu o njoj. a u onim kratkim vremenskim razmacima kad se smatrao zdravim — samo je uobražavao da je zdrav. sa svim što je na njemu i sa njim u vezi. sude strogo. Od danas ni jednoj svojoj misli ne bi trebalo verovati. Prvi slučaj. uvek nekako posredno i zaobir lažno. Obeshrabruje nas kad gledamo kako malo mi ljudi činimo za drugog čoveka. Stoga je razumljivo da govore koješta i da se izražavaju svakojako. pa tek onda počinju da ga traže. 1S3 Mogao bih živeti onoliko koliko mi ostaje đa živim i umreti kao smiren čovek. ali potiskuju natrag pravu reč koja se diže u njima. samo neće o tom da govore i pretvaraju se da još nešto očekuju od sveta i da računaju sa budućnošću. brzoj i jadnoj propasti sveta. a ne u tuđini. ali čini mi se da bi tako sve bilo bolje ili bar lakše. podnošljivije. ali ko prema svome neprijatelju u toku borbe ne oseća i osnovno ljudsko poštovanje — slabi tinae sam svoj položaj i teško će moći pobediti. To mi neće biti teško. ćelav je ali tako da ta njegova ćelavost izgleda kao bolest Ui posledica nekog poroka. tako varaju sebe i nastoje da prevare druge. Hteli bi da nešto i kažu ili upitaju o tome. Kad je mlađi čovek već ćelav. a samo se odlaže izvršenje te propasti. Čudno je samo kako ti isti rodoljupci. Drugi slučaj. kao da je to njegov pravi i jedini mogućni izgled. Odlažu otvoreno i puno priznanje za čas sveopšteg leleka i poslednjeg jauka. Izgleda da drukčije ne može. on to biva na dva načina. Nešto preko osamdeset godina i gotovo isto toliko je bolovao. znaju i mnogi drugi ljudi oko njega. Tom čoveku je u izvesnim časovima dana ovaj svet. raste i u njima to saznanje o skorašnjoj. Činilo mu se takođe da to što on vidi i zna. začudo.

Sad često biva da se setim nekog od starijih i starih ljudi sa kojima sam se u životu sretao. * Na podnožju brega stoji tvoja kuća. Sredstvo je sigurno kao i mržnja. tamnica paklu ili misao o paklu našoj tamnici? Coveka ubijaju često i mržnjom. a isplata svih tih dugova neumitno se traži od nas u poznim godinama. 254 Tamnice. imaju nečeg zajedničkog sa paklom (ili čistilištem). Sve im je to zajedničko. često u očima neupućenih izgleda kao da dobrim delom i sam snosi krivicu za svoju sudbinu. njihov govor. ali su zato muke teže i strasnije. Tako. Tako ti stojiš uspravno u stalnoj mogućnosti svoga pada i traješ u jednom od oblika svoga nepostojanja. a pakao i čistilište su bajke hrišćanskog ve-rovanja.u starosti kao da postoji neka naročita vrsta perfidnog sećanja. kad nas i inače izdaje snaga i kad smo potišteni i pritisnuti raznim bolestima. povrh svega. jača i usredsređuje toliko i dotle dok se ne stvore sredstva i ne pronađu ruke koje će stvar okončati i ubistvo izvršiti. Dugim. Malo sebično (i malo naivno) sve mi se čini kao da se u njihovom sadašnjem životu i meni daje mogućnost i pravo da još jednom pokušam isti podvig. živo mi je u sećanju njihovo držanje. snažni. Dugove pravimo dok smo mlađi. » Prema mojim sadašnjim shvatanjima i pogledima moja mladost nije bila ni dobra ni lepa. kao neprolazna. Javljaju nam se doživljaji iz de-tinjstva i mladosti. a mi znamo da ništa ne traje i da sve što stoji mora pre ili posle pasti. plaćanje odlažemo dokle god možemo. i to samo malo i jedva primetno. Ali ti koji tu kuću zoveš svojom i stanuješ u njoj ne znaš to i ne pada ti na um takva pomisao. doslednim odsustvom razumevanja. kao i koncentracioni logori. tek koliko da mogu da nas muče gađenjem i kajanjem. teškim sećanjima i kajanjima. ali sa pojedinostima koje ih karikiraju. Možda je i to razlog da sa toliko živog interesovanja i učešća posmatram današnje mlade ljude. Tamnice i koncentracioni logori su jedna od stvarnosti ljudskog života. 255 . bezbrižni i pusti. U jednom širem ili užem krugu ljudi mržnja se gaji. Covek-žrtva ne padne od jednog udarca. samo dejstvuje nešto sporije. uznosita i vedra izgleda. širi. i više izgleda na uspeh. I još. Pravi pakao to su sivi pređeli nesanice po kojima kao munje i aždaje neprestano preleću naše pogrešne predstave i jalove misli o svetu i o sebi u njemu. sumnjama. a da pri tom ostaju verovatni. nego presvisne. Jo§ jednom da pritvrdimo ovu misao koja mi se stalno vraća. upornim. bez nade na neko razumno rešenje ili spasonosnu promenu. Ali čoveka je mogućno ubiti i — nerazvimevanjem. To se zove sreća. Prinudna vezanost za određen prostor. Sad se čovek pita: ko je kome služio kao model. patnja raznih stepena i vidova. održava. sa više sreće i veštine.

kojom želimo da utvrdimo i ograničimo stvarnost i trajnost našeg postojanja.. i da bira reći. Svaki razgovor o smrti mene uozbilji. da se svi zakunu na sveopštu amni-stiju to jest zaboravljenije sviju prošastih meždu sobom učinjenih obida. to je samo zamišljena (i izmišljena) tačka na ivici našeg vidokruga. Sad mi postaje jasnije šta su oni tada mogli da vide i osećaju. olako i neobavezno. uzbudi. koji nije ni više život ni još smrt. — »orir. I "^^^t^ drugo. koja se izgovaraju jednim jedinim dahom.?. od života samog i od moje velike ljubavi prema njemu. bez nade i izgleda. Dositej. da digne misli a spusti glas.. To poštovanje našeg odlaska sa sveta meni ne dolazi od onog bauka koji za nas ljude znači smrt. 4) 155 Činjenica. Sta je to? Krajnji domet našeg vida. i šta su umeli (i morali) da prećute u razgovoru sa mlađima od sebe. Čitajući (ili gledajući) kako neki vemici mrze i progone one koji ne veruju.« (Prva godina vojevanja na ddhije.« A Vuk kaže negde da je amnestija »Opšte opro-štenje i zaborav svega što je učinjeno. naročito. u trenutku kad sa obe noge u nju zagazimo. Pred tom pojavom u meni se javljala pomisao da bi za one koji ne veruju bilo lakše i bolje kad bi vemici zaista verovali tvrdo i potpuno u sve ono što nazivaju svojom verom. Sve mi se čini da čovek treba da se izuje kad stupa na to područje.* Naš čovek ne ume i ne može da se lako i pravovremeno zaustavi ni pri visponu ni u padanju. naprotiv. nego. ima i ovakvu rečenicu: ». str. a sačinjen je od elemenata jednog i drugog. Kako je lako izgovoriti tu reč i na njoj i oko nje ispredati samodopadne lirske varijacije sa svojom dragocenom ličnošću kao središtem! A kako je teško (teško i nemogućno) stvarno zamisliti i potpuno shvatiti i do krajnjih posledica primiti tu samoću! »Sam« — tri slova. zaustavi u mestu. Starost? To je priča bez kraja i pitanje bez rešenja. mi smo već prestali da starimo i pripadamo trećem svetu. pomišljao sam da se oni tako nesvesno možda svete i za svoje slabo i nedosledno verovanje.njihovi postupci i. a u stvari nebrojene godine i nedogledna prostranstva. To što nazivamo činjenicom. bez ijedne svetle tačke. bez najmanjeg predaha. pustoši. »■Starimo!« Da. Ali to se može kazati za svakog od nas samo dotle dok se iz svojih mladih ili zrelih godina primičemo starosti. ako već ne može da ćuti.!!^""*'' (Sresfce — Crna reglstar-beležnica umesto »reSenja« »oagovora-« aU pod znakom pitanja. i nikako ne mogu prihvatiti činjenicu da o tom razgovaram uzgred. odricanja i strahote svake vrste. 157 . Sam. To su cesto revnosni i nečo-večni fanatici. njihovo uporno staračko ćutanje. svakako. granica našeg ljudskog shvatanja i razumevanja. pišući o grčkoj istoriji.

i o životu. u stvari. čovek može osetiti samo posredno i nepotpuno. sve ako i ostanemo da vegetiramo na zemlji. ukratko: jer se čovek gubi u svojoj pobedi. Razmišljajući o onom što smo u svetu čuli i videli. ne otkrivamo je ni u najiskrenijim ljudskim priznanjima. Do najvećih i najvažnijih istina u životu. Od toga hvata čoveka smrtonosna vrtoglavica i zbog toga mnogi zaziru od putovanja. Svak je nepouzdan i sve je nesigurno. znači jače se naginjati nad ponor vremena. kažnjeni zbog svoje oholosti: hteli su da budu samosvoji. ali u pogrešnom pravcu. često slučajno. da dubinom svoga pada izmeri visinu svoga neuspelog poleta. Mi do istine dolazimo uzgred. Kad izgubimo strpljenje. i ne nalazi nigde odjeka.* Ništa nije zbrinuto ni utvrđeno. nego u trenucima kad se odaju. svoj gubitak. u stvari. naziremo i. ne veličine. Posle. najposle. Oni su. i da primi svoju sudbinu kao stvar jasnu i neizbežnu. i jer još drhti kao strelica koja je pogodUa cilj. i ništa nije nemoguće. a kažnjeni su tako što im se želja ostvarila. razumevanja ni oslonca. govore ili pišu. mora da zauzima neprirodan stav. Putovati znači menjati brzo mesta. mi u srećnim trenucima naslućujemo. vraća. i život. saznajemo — tu istinu. Njihova nesreća (nesreća zbog toga što jesu ti koji su i takvi kakvi su!) kao da nema nikakve veze sa sudbinama ljudi koji žive tu pored njih. gubimo. Svoju pobedu. ne po onom što ljudi rade. ni utehe. navike i ljude sa kojima se družiš. Živeti znači: imati strpljenja da izdržimo u tom stavu. ne nalazimo ih odjednom gotove i izljuštene kao što se nalazi samorodan dragocen metal. u trenucima nadahnuća. kad su videli da se ne 158 259 . ali nisu ga našli. ništa jasno ni izvesno. da bi se održao na zemlji. Veliki čovek se povukao u samoću i predao dubokom razmišljanju. pošli su da ga traže. mi ne dolazimo nekim svesnim i planskim radom. jer je još vreo od napora koji mu je za to bio potreban. bez gordosti kao i bez žaljenja. Veliki muž se izgubio nepovratno negde u visinama sopstve. Covek.' Pored tolikih drugih muka i teškoća nesrećnim ljudima naročito teško pada jasno saznanje da su u svojoj patnji usamljeni. iako samo naizgled slučajno. —A ako nije sve baš tako crno kao što tebi izgleda? Sta onda? —Onda tek ne valja ništa i nije dobro po onoga kome izgleda da je tako. slom i poraz čovek može da sagleda i oseti kao nešto zasebno i odvojeno od sebe. Naprotiv. pletući laž kojom žele da se zaklone i da obmanu nas ili sebe. Niko nije tačan. da ne liče na druge. Istina nam se ne »objavljuje-« nekim čudom. ' Dopunjeno prema beleSd (Sveska — Crna reglstar-beležnlca). u trenutku trijumfa.

*

Njegovi bi padovi bili smrtonosni da su njegovi zaleti i usponi imali onu snagu i visinu koju su po njegovom mišljenju i računanju mogli i morali da imaju. Da, milioni ljudi su, u toku vekova, očekivali spas, izbavljenje koje nije došlo. Svi su sagoreli u ognju očajnog iščekivanja. Tek kad je sa poslednjim plamičkom poslednji čovek, u svom uzaludnom naporu, odleteo put visina — postalo je vidljivo ono što je oduvek trebalo da bude jasno, da spasenja nema, da ga nije trebalo ni očekivati; ukratko: da je sve to samo jedan veliki nesporazum. Ali to više nije imao ko da vidi. Ponekad se, bez vidljivog povoda, dešavaju sa nama nagle i čudne promene, neočekivani udarci iznutra, naročito u poznijim godinama. To što mi u našem gradskom životu gledamo oko sebe i čime se stalno služimo, što nazivamo zid, kuća, krov, na-meštaj, prostirka ili pod, počne brzo i tajanstveno da se preobražava, da se menja i vraća u prvobitno stanje, i da postaje opet samo kamen, drvo, vuna, ili bezoblična, bezimena materija. Ljudi koje sada susrećemo takođe su izmenjeni likom, govorom i postupcima; pa i samo vreme i podela vremena u kom živimo i krećemo se. Tako nam se privida svet oko nas dok, u stvari, to mi ubrzo umiremo u sebi. Sve to traje svega sekund-đva, koliko čovek može da zaustavi dah, pa se opet, zajedno sa svim oko sebe, vraćamo u svagdašnjicu, koju smatramo svojim redovnim životom.
260

»Le soir de la vie apporte avec soi sa lampe«' (Joubert). Ali čovek koji je to napisao bio je jedan od onih duhova koji u svemu na svetu, za svako zlo i svaku štetu traže neku naknadu, i uobražavaju da im je život sam zaista donosi. Ukratko: izjednačenje i ravnotežu, uvek, svuda i po svaku cenu. Ko bi mogao verovati da užas može postati svakidašnji život jednog čoveka! Nema te sposobnosti ni te dobre osobine koju mi ne bismo želeli da pripišemo sebi; samo što tu želju ućutkava u nama kontrola razuma, ali ograničeni i jednostavni ljudi ne umeju da je sakriju, nego govore o njoj otvoreno i javno se brukaju i čine smešnim. Uvek sam se čudio lakoći sa kojom praštamo sebi i zaboravljamo svoje nedobre postupke, sve od sitnih grešaka prema drugim ljudima do velikih i ružnih nezahvalnosti i neverstava ili do sebične ravnodušnosti prema svemu što se dešava oko nas. Svi mi u tom grešimo, neko manje, neko više, a neki su tu sposobnost razvili u sebi do te mere da izgleda kao da imaju već unapred spremljenu indulgenciju za svaki svoj grešan postupak prema bližnjemu. I ta naša spremnost i veština da za takve svoje greške i prestupe olako nalazimo izvinjenje ili čak
' »Veče života nosi sa sobom svoju.« 11 — Znakovi pored puta 161

opravdanje mogu dobro da posluže kao mara opite ljudske vrednosti svakog od nas. j.;

Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.

Kad razmišljamo o ljudima, o onima koji se kreću oko nas kao i o onima kojih više nema, živ čovek je uvek nekako ispred mrtvoga. Pokojnici, i oni najveći i najzaslužniji, ili koji su nam najbliži, najdraži, izgledaju nam pomalo kao ljudi koji su u nečem pogrešili ili nešto propustili, promašili, čak skrivili; u najmanju ruku kao ljudi koji nisu imali sreće i koji zaslužuju naše sažaljenje.

Dešava se da čovek padne do najniže tačke telesnog i duhovnog bivstvo van ja, do tačke sa koje može ugledati kako se ruše kulise koje stvaraju iluziju našeg postojanja, a poslednji pogled njegovih duhovnih očiju gubi se u praznini što se stere iza tih kulisa koje nazivamo životom i smatramo takvim. To je više nego ugledati sopstveni kraj kao svršen čin, jer posle toga smrt nema šta da radi kod tog čoveka koji je pre smrti više nego mrtav. To je pravi i najteži pad koji čovek može da doživi, jer to znači poslednjom iskrom vida sagledati da se dešava ono što je najgore i što je uvek izgledalo neverovatno i nemoguće. A sve to ne ostavlja nigde vidnog traga niti nosi određeno ime, iako je vidljivije od svih stvari vidljivog sveta i stvarnije od svih vidova one naše ljudske varke koju nazivamo stvarnošću. * Čovek može da posmatra prirodu sa ciljem da je upozna, kako bi se odbranio od nje ili je iskoristio u svoje svrhe. Teško onom ko je posmatra sa drukčijim namerama, mislima i osećanjima. * Noć je za njih zaista teži deo življenja, vreme koje se provodi u mraku ili sa pozajmljenom svet-lošću, kad se teško zaspi, nemirno spava i ružno sanja, a lako se i često budi i brzo vraća potpunoj svesti o postojanju.

Neki ljudi izgledaju kao da su se još kod prvog pokreta u majčinoj utrobi bolno začudili pritisku prostora i teskobe oko sebe — i od tog trena nisu prestali da se čude i zbunjuju pri svakom pokretu i dodiru sa okolinom. To su mučenici, * On je govorio svojim zemljacima: »Ne volite da radite, ne umete da živite, a pogrešno mislite da smrt, sama po sebi, ima nekog smisla i da rešava nešto u sudbini čoveka.«

Po logici svoga bića, dosledno svome razvitku — oni gube prijatelje uz put. u* 163

m2

Odlazim zbunjen i postiđen, kao da sam mnogima dužan mnogo, a znam: sve sam platio, sve, i ono što sam samo poželeo a nikad nisam očima video ni rukama taknuo.'
*

Ovaj svet u kom živimo tako je sazdan da je onaj koji se plaši već izgubljen. Pred njim je vreme u svim svojim oblicima i dimenzijama i on sam u tom vremenu u svim fazama i stanjima, i još nezačet, i još živ, i mrtav u življenju, na putu ka nestanku. Vidi samo suštinu postojanja.
*

od dvojice protivnika teško može proći. Prava opasnost za pobedonosnog ratnika — to je mir. Ako i njega shvati i savlada, tj. ako umedne da nađe svoje mesto u njemu, onda se može nazvati pobednikom, tek onda. U miru se stiče puno i konačno pravo na naziv pobednika. Ratne pobede su samo neophodan uslov za radnu pobedu u miru, koja je krajnji cilj. Prirodno je da čovek nosi u sebi nešto od dana koji su prošli, prirodno je i da misli na budućnost i da mašta o njoj, ali živeti ma i delimično u prošlosti, ili u budućnosti, opasno je i nezdravo. To znači trovati trenutak u kome živimo, potkradati svoj sadašnji život, ne spašavajući ništa od prošlosti i ne radeći ništa za budućnost. Najvećim i najboljim delom svoga bića, glavninom srca i razuma čovek treba da je uvek i ceo u sadašnjem trenutku, u jedinom pravom i jedinom mogućnom svom životu. Naravno, sve je to lako kazati.*
*

Misliti, kao što vi mislite, da su svi ljudi osim vas budale i kreteni, mora da je prijatno, i da vam nekad i pozavide na tome. Pa ipak, smatrati ceo svet samo predmetom svoje nepogrešne kritike i podnožjem sopstvene veličine, to nalazim da je sasvim naopako i žalim takvog čoveka, i pogotovo one koji su prisiljeni da u njegovoj blizini žive i sa njim rade. * Dvojica oru i seju, a trideset njih jedu i troše. Jedan gradi a desetorica gledaju ili čak ruše i razgrađuju. Pa kako da se održi takvo društvo? Prava opasnost za ratnika nisu ni smrt ni rane ni napori, pa čak ni poraz bez kojeg u ratu jedan
' u rukopisu napomena: »Posleđnja beleška u Zel[enoj] završava 16. sept. 1970.-« (V. Sveshe). II koja se

U zabačenim krajevima, među nezdravim i zaostalim ljudima teško može da nikne istina, a ako nekim slučajem ipak nikne (ili zaluta odnekud u takav kraj) — ne može da se dugo održi.
*

Vrlo rano sam saznao da svaki minut života može biti težak koliko i život ceo.
• Varijanta (Sveske — Crna knjiga): Dobro Je i prirodno sećatl se prošlosti i misliti na buđaćnost, ali živeti ma 1 delimićno u Du-auenosti Ili prošlosti — nezdravo Je, čak 1 opasno. To znači kočiti 1 i no A- i ®^°^ sadašnji život, ne spašavajući nlSta od prošlosti liim ""^" "ista za budućnost. Glavnim delom svoga bića, najbo-dairiif"^^?™^ ^"^"^^ ' razuma čovek treba da je uvek 1 ceo u sa-SvlmS "^""'^". ^°n Je ledini pravi i Jedini mogući život koji

164

165

Gledajući bezbrojna tela oko sebe, pomislio sam da to, može biti, tela izložena i osuđena na život U kome treba, kao leš u zemlji, da istrule i nestanu.
SU

(Naknadno sam našao sličnu misao sv. Avgu-stina: »Si nemo et me querat, scio; si querenti explicare velim, nescio.«) »Gotovo svaki živ čovek nosi svoju tajnu.« To ne mora biti netačno, iako je malo romantično ka zano. Možda zaista svaki od nas nosi tako neku tajnu. Nečija je manja, nečija veća, dublja po smislu i važnija, nečija beznačajna, a nečija kao da i ne postoji. Neko svoju tajnu čuva bolje, neko gore, neko apsolutno i potpuno. I kad bismo umeli tuma čiti izraz ljudskog lica, stvarni a skriveni smisao čovekovih reci i pokreta, otkrili bismo dosta čudesno lepih i neverovatno strašnih stvari o kojima naša mudrost i ne sluti, o kojima nikad ne govorimo i ne pišemo. I znali bismo više, bar nešto više, nego što znamo o čoveku i njegovim putevima i bespu ćima. ,, ,' . U narodnoj mudrosti jasno je izražena želja da čovek umre bez velikih bolova i bez dugog ležanja, to jest bolovanja. U Hercegovini se može čuti ova uzrečica: »Ne daj, bože, teška bola ni duga loga«, a dve glavne reći u njoj naglašene su kao što je gore naznačeno.
*

Sve možeš, ali ne možeš onoga koji se ispeo na uzvišenije mesto sprečiti da, kad gleda one Ispod sebe, ne gleda — naniže. Sav utonuo u patnju, samo se pitam da li ću izići iz ovog mračnog vira koji ovako povremeno zavitla oko mene splet mojih rođenih misli, sećanja, slutnja, nagađanja i predviđanja. Nada kaže: da, a sve ostalo govori: ne. Između toga da i toga ne prolazi vreme koje bi trebalo da je mera mog života, a u stvari nije drugo do mera moje patnje. Tako i sada, dok se savijam između dva kamena smrtonosnog žrvnja — da i ne — želim i očekujem druge dane, za koje bih s pravom mogao kazati da su dani mog života. Ništavni ljudi se nikad ne ubijaju sami. U tome su slični plemenitim i hrabrim ljudima koji gotovo uvek nalaze snage da sve izdrže i prevaziđu. Ali to je samo prividna slika. Priznaću bez oklevanja: ne volim mnogo one koji vole mnogo da pitaju, a onima koji su mi prijatelji kazujem, često i nepitan, sve što žele da znaju o meni, mojim mislima, planovima i poslovima, kao i o osećanjima koja ih prate. 166

Svi znamo i vidimo kako često i lako ljudi propadaju, ali isto tako često i lako zaboravljamo da čovek ne propada samo i jedino stoga što se pro-padljiv rodio. . 167

*

* Žrtva Sta je pravednije i bolje, preče, dostojnije našega divljenja: rušenje ili građenje? Ko je u pravu, onaj koji gradi ili onaj koji razgrađuje? To je nemoguće presuditi i kazati. Građenje i rušenje su dva lica naše ljudske sudbine, dva oprečna vida iste nužnosti. Gradi se i ruši sa istim smislom, iako sa suprotnim ciljevima. Ali žrtva kojom plaćamo građenje ili rušenje uvek je svetinja i ostaje kao svetinja iznad svih građenja i rušenja.
*

Ko ne ume da nađe svoje mesto u svetu ovakvom kakav je i da se pomiri sa mišlju o postojanju smrti, taj je već izgubljen.
*

Valjda jedna od najvećih osobina pravog čoveka jeste njegova stalna i uporna težnja ka nedostižnom savršenstvu u svima ljudskim poslovima.
*

Svi ljudi traže sreću, sa manje ili više snage i uporstva, a najviše izgleda da je nađu i sačuvaju imaju oni koji je traže u zajedničkoj sreći što većeg broja ljudi sa kojima ih život vezuje.
*

Pravo očajanje može da obuzme čoveka kad kod onih koje smatra bliskim umesto razumevanja i usrdne pomoći naiđe na hladne, oštroumne analize svojih shvatanja i postupaka.

Mali je broj ljudi koji mogu s pravom kazati da poznaju sebe, a još manji broj onih koji iz toga poznavanja mogu da izvuku spasonosne zaključke u svom životu. U većini slučajeva oni ne vide i ne osećaju ni sami sebe ni svoje stvarne odnose prema okolini, prema vremenu u kom žive ni prema ljudima među kojima se kreću; oni ne poznaju ni svoje sposobnosti ni svoje slabosti, kao što ne vide ni granice svojih moći, pa su zbog toga često strašljivi i nedovoljno preduzimljivi, i ne uzimaju od života ni ono što bi mogli, i što bi trebalo, a još češće idu preko tih granica, naravno na svoju štetu i sramotu. Mašta ih vara i zavodi, a razum ne osvetljava dovoljno ni pravovremeno njihov put, ili tek toliko da vide svoje greške kad je već kasno, i da mogu samo da se kaju i da žale. Zbog svega toga oni su od prvog do poslednjeg koraka u životu i ugroženi i opasni ljudi koji stalno posrću, sudaraju se sa okolinom, i pre ili posle propadaju. 168

Izgledao je kao da je neko uzeo njegove raza-sjte kosti i mišiće, zašio ih u tuđu, preširoku kožu, oživeo i stavio u kružno kretanje živih bića.
*

Neverovatno je kako malo znamo o sebi, svetu, oko sebe i životu koji živimo. Tek velike i nenadane sreće ili teški udarci i veliki gubici kazuju nam da je život čovekov mnogo bogatiji i složeniji nego što slutimo, da je sve u njemu dvostruko i višestruko, dvoznačno i mnogoznačno, sve, od naslade i radosti do bola i propasti, od najmanje sitnice pa do samog postojanja kao takvog. Sve se tu menja i ponavlja: više puta se čovek rađa, naizmence raste i pada, ozdravlja i boluje; više puta mre i umire, 169

i vaskrsava; i sve to što mu se događa gotovo uvek je nepredvidljivo i stoga naizgled puno protivreč-nosti, teško shvatljivo i neobjašnjivo, a kraj mu se gubi u magli, ćutanju i zaboravu. Između nas i našeg tela postoji i uvek je postojao grdan nesporazum. »Naše telo« kažemo ne znajući šta govorimo, dok bi ono, kad bi uopšte govorilo, reklo uvek samo: »mi«. Oduvek smo se koristili njime služeći svojim nagonima i potrebama, ili misleći da im služimo, ali ono je znalo što je znalo i što mi nismo ni slutiti mogli. Bolje rečeno, ono je bilo ono što jeste i što jedino može da bude: jedan od bezbrojnih oblika u okeanu stvorenja i pojava kome ne možemo dogledati kraja, isto kao što mu ne znamo izvor ni početak. Razmišljajući o tom »svom« telu i tražeći — naravno uzaludno — smisao koji ono nema, mi smo ga čas nazivali zemnim blatom i okovom našeg duha, a čas gledali u njemu hram koji je za svoje prebivalište sagradio neki bog.

boke žalosti gledati na ljudsko stvorenje koje stupa u sunčevu arenu, na krivudav put sa znanim svršetkom. Sastavljen samo od neprocenjivih elemenata iz nepoznatih, uzvišenih svetova, čovek se rađa da bi ubrzo postao pregršt bezimenog i dugog jada, i kao takav nestao. I ne zna se ni za čiju se slavu rađa ni za čiju porugu propada. Blesne za trenutak u sudarima protivrečnosti od kojih je sastavljen, mine pored drugih ljudi, a ni pogledima ne mogu jedni drugima da kažu vaskoliki jad svojih sudbina. Tako jedni nestaju, tako se, u svirepom neznanju, drugi rađaju, i tako teče neshvatljiva ljudska istorija.'
*

Možda će sve protivrečnosti i sve teškoće koje su nas pratile i mučile celog našeg veka naći svoje rešenje negde na kraju, u poslednjim trenucima, kad nam se otkrije istina da ništa od svega toga nije bilo važno, čak da nije bilo ni stvarno. Znači: tužno rešenje.

Sta je to što u mozgovima pojedinaca budi neljudske želje i pomisli i što ih nagoni da bez vidljiva smisla i razloga izazivaju oko sebe sudare i nesreće i teška stradanja koja obično pogađaju nevine, a njima samima ne donose ni mira ni zadovoljstva ni neke vidljive koristi? Na to pitanje nema odgovora, i zato će se ono ponavljati doveka, dok god ima ljudi koji nevini pate.
*

Sagoreo je bez sjaja i plamena. * Kobno je i razorno dejstvo starosti koje nam skraćuje trajanje sna, a produžuje stanje budnosti i mučne jave. Ono troši našu snagu, umanjuje našu preduzimljivost, usporava naše radnje i poslove, od sitnih i beznačajnih do važnih i najkrupnijih; umnožava broj naših obaveza, a smanjuje vreme kojim raspolažemo.
' Berlin 7. iv 4«. g.

Kome se, ma i samo delimično i trenutno, ukazala istinska sudbina čovekova, taj ne može više imati nepomućene radosti; taj više ne može bez du170

171

Isto kao što ni oni koji sebe smatraju živima nisu onako ni onoliko živi koliko bi hteli da izgledaju i kako sami sebe vide. da je srećan kad može iz usta dobra i pravedna čoveka da čuje sud o svojim postupcima. sudaraju se. rođeni od žene. to jest. i da osetim. Možda je polovina odvratnih i štetnih stvari koje truju život čoveku i unakazuju lice sveta skovana u bračnoj postelji ili oko nje. Jer često se dešava da tek tako sagledamo svoj pravi moralni lik i stvarnu sliku naših postupaka koje nam inače naša mašta. bilo je očigledno da pazi o čemu će govo173 . tako malo zna o sebi i tako je nesiguran u oceni svega što se dešava oko njega. * Velike snage. Covek je nezadovoljan i nesrećan što se bar dvaput u jednom danu ne dešava čudo. i prema tome nas ili skršuje i uništava dokraja. šta je dobro i pravo a šta nije. Kad biste znali šta se sve meni u snovima događa. One žive i rade u nama. A šta sam ja? Tek malen plamen koji velikom Ognju u susret hita. i na kakav neverovatan način se događa. Govorim vam na osnovu mnogih i raznovrsnih iskustava. ili neočekivano i čudesno jača i uzdiže. do bezobličja. uz učešće svesti ili bez nje. kao zadah pakla. vitlaju. neobjašnjivu. * Smrt onih koji su nam bliski može dvojako.O živima i o mrtvima. a tako je bilo ođuvek sa svima koji su. lome i gube. t72 2ena se zamori da bude čoveku prijatelj. * Covek. i možete mi verovati. To je bio ćutljiv i uzđržljiv čovek. šlepu zloću žene koja jede samu sebe i truje sve oko sebe. vi biste lakše razumeli da je moja jedina želja: nepostojanje. * Imao sam prilike da vidim nekoliko žena i nekoliko porodičnih sreća koje one daju. nose nas. i protivrečno. u stvari. da utiče na nas: nekad zamračuje i sužava a nekad osvetljava i proširuje naše duhovne vidike. A kad je govorio. Nisu oni koje nazivamo pokojnicima tako mrtvi kao što se to obično misli. Tako je sa svakim od nas. pod ovim suncem jeli hleb ove zemlje. dejstvuju u prostorima oko nas. naše strasti i naši interesi smanjuju ili uveličavaju. osvetljavaju ili zamračuju. svet u kome se ništa ne događa i u kome se ništa ne može dogoditi. koje mi volimo da nazivamo »-slepim«.

posle dužeg oklevanja. U isto vreme i odvojeni i povezani.. Sve je to stvaralo oko čoveka neku i tajanstvenu i nesimpatičnu atmosferu. zdrav sam... jer nikad nije znao šta sve može u govoru reći ili pri delanju učiniti. I patio sam — niko ne zna i ne sluti koliko — pre silaženja. on nije toliko bio nepoverljiv prema drugima koliko prema samom sebi.. Kome treba ovaj bol za koji ne nalazim nikakva objašnjenja? I sve neka je prosto.. pravo i tanko kao sarkofag. Ne znam zašto ni čemu sva ta patnja. koji smrt neprestano zamišljaju i nazivaju snom. one strpljivo čekaju da taj razgovor prođe. Telo čoveka koji spava sam izgleda.. Ja imam krov nad glavom i prostrt sto na kome pretiče. u prvoj jutarnjoj svetlosti. tajanstveno. bez ljubavi... U stvari. pod torturom nepomičnih sati. nego što znam — i to je jedino što znam pouzdano — da je ja izgovaram. kao krtice... samo da jednog dana ne ostanem zauvek u nekom od tih ponora. Ja idem obasjanim putem.... Uči na sopstveni grob......riti i šta će kazati.... A dok se govori o stvarima duha. Takav čovek... tako da je svaki njegov posao imao nepravilan i krivudav izgled.... i što god bi uradio. u ponoru.. studen i užas.... izbegavajući gde god se može sudare i sukobe... ta sigurnost da će zaista moći mirno spavati. razgranato. . ... .. teško je bilo verovati da je to sve što o tome zna... u bolovima. Jer što god bi rekao. i po izlasku iz njega.. bilo je jasno da to nije sve što može ni upravo ono što hoće. drevne kao duhovi zemlje i da se sa svakom reci i svakim novim iskustvom sve više ukopavaju u zemlju........ resio da nešto uradi. ne što sam uveren da je Ti čuješ.. Neiskren i dvoličan čovek. i da neće i tamo patiti od nesanice. * . ■. kao nevreme. Obraćam se Tebi ovom molitvom bez kraja i cilja. »Dormire sotto la volta nera ...-« Peva jak glas poznatu melodiju. Kad slušam neke žene kako govore i gledam koliko iskustva imaju u stvarima svagdašnjeg života.. I govorio je malo i oprezno i postupao u svakoj prilici sporo i neodlučno... snažno i dugovečno. činio je to sa mnogo opreznosti i ni u jednom poslu nije išao do kraja. i da svoje reci i postupke ne ume da predvidi. Isto tako kad bi se.. zdravim snom ljudi koji se vole. pritajeno u stalnoj težnji ka novim oblicima.... učini mi se odjednom da su stare. miran i osećam kao slast i raskoš vreme koje prolazi — drugi leže sad u bedi. pa da nastave svoje kalibansko rovanje po zemlji i ispod nje.. izgleda posve drukče. Znao je da sebe ne poznaje. oni liče na drvo života. Ćovek koji spava u širokoj postelji sa voljenom ženom.. ili od ružnih snova. i ženu i decu koji me čekaju — toliki žive željni svega. 174 275 .... * Ja sam ponekad slazio u ponore za koje ne nalazim imena ni hrabrosti da ih opišem.. A ja se pitam otkud ovim ljudima. bez cilja i strepe od večera koje je za njih samoća. Covekova molitva. osuđen i sveden na svoj osnovni i poslednji oblik.

loptom. Muzika prolaznosti. da vam i opet — ne može niko ništa. dok su još nejaka i nevina. (Vidi narodnu pesmu gde se momak često baca na de-vojku »zlatnom jabukom«. A ako me još nesvest i nebiće zaista čeka na kraju svega ovoga. a naročito valjda u ovim balkanskim zemljama. ali nikad ne gasi — hiljade njih žive u jadnom mraku. povija i smanjuje. istina. odgovorićete mi. ako nije i sam po sebi zlo. To se najbolje vidi po deci koja. da izgledam samo i jedino pesnik prolaznosti. kao jedini stvaran znak da sam ja živeo i da si Ti mogao postojati. snegom. vlasti i svakom društvenom sjaju i uspehu. oni osećaju potrebu da se bacaju jedno na drugo 176 Pustite. Prvi je: da stečete toliko novca i sigurnih dobara da vam niko ne srne i ne može ništa. A ako u prostorima koje mi naseljavamo našim slutnjama zaista nema nikog da je primi i ako si i Ti samo jedna potreba i deo moga osećanja. Deca se igraju svega onoga od čega docnije strada i njihova duša i telo: rata. svakog trenutka imao pred očima beskrajnu i nedoglednu raznovrsnost i mnogostrukost pojava u ljudskom životu i društvenim odnosima. to je glas onoga što je bilo.Ja imam u duši svetlost koja se. Zla sudbina čovekova izgleda da je više usađena u čoveku. ona nije neprijatelj života nego njegov drug. i koji bi se tim saznanjem stalno i dosledno rukovodio u svom mišljenju i svima svojim postupcima. Podražavaju starijima. i što će opet negde i za nekog biti. žandara i hajduka. Onda će kao glavno i poslednje osećanje ostati od mene ova bezgranična zahvalnost. Ja je upućujem Tebi. onaj koji je sprovodi i ispraća. Tako. (naročito muškarac na ženu) sitnim predmetima. Istinski miidar bio bi onaj čovek koji bi u svakoj prilici. cvetom. nego što mu je nametnuta prilikama docnijeg života. onda neka ostane ova moja zahvalnost. onda mojoj blagodarnosti kraja nema. u samom biću njegovom. * Ljubavnici se odaju sitnicama. na primer. što jeste. Samo ljudi koji vole život mogu da čuju i zabeleže tihu melodiju pro12 — Znakovi pored puta 277 . možete na dva načina da se odbrani te i održite u struji života i da ljude prisilite da vas poštuju i — poštede. Drugi je: da pokažete takvu ravnodušnost prema novcu. onog što traje u večitom nestajanju. trgovine. šapat i muzika koja kao romorenje vode prati tok životnih sokova. Vi koji volite život — a ko ga u osnovi osnove ne voli? — ne zazirite ni od ovakve moje pesme. bez ikakve nužde teže svemu onome što će biti razlog njihovih patnja u docnijem životu. mrvicama sa stola. za čas-đva. * Sto duže živim. svatova. Ali zašto onda redovno u onome što je telesno i silovito u životu starijih? pitam ja. sve se više divim mnogostrukosti ljudskih sposobnosti.) Svuda u svetu. To pokazuje da je život u svojoj klici vezan sa zlom. da budem njen vesnik.

nekad duže. časni. Svaka pojava sa kojom se sretnem stoji preda mnom dugo kao zagonetka. jer što ne prolazi to je isto kao i mrtvo ili nerođeno. sav u skladu sa mojim snagama i mojim željama. A ponekad se sav svet ispreči preda mnom kao nedogledan. Prolaznost. u stvari. i iskorišćavanje svega oko sebe. posredan i maskiran način animalne borbe za bolje mesto.. jer su od svog izdavača već naplatili ono što im pripada. ne širi od iglenih ušiju. Dok se jednog dana i meni ne otkrije ćela prosta i jasna istina. možda čak i potpuno sami? Pa šta im onda vredi što su čisti. Samo postojanje po sebi znači i sreću bez prekida. jedino ispravnoj strani.. u jednom jedinom blesku. Tako taj proces saznavanja kod njih počinje sa bleskom. Kako im se ne dosadi da sve oko sebe guraju na onu drugu stranu? Kako ne pomisle da će. kolebam se. Možda to: biti u pravu. Ne zazirite od te pesme! Prolaznost. Ona je ono što smo. škoće koje su povezane među sobom i zavisne jedna od druge. nepo-grešni i na pravoj strani? I gledajući ih sve duže i još bolje. oni u stvari celog veka naplaćuju honorar od svih ljudi koje sretnu.:.. Osluhnite je dobro! Ona je sva samo himna života kome ne znamo početka ni kraja.-. Teško prodirem u nju. Nemojte je prekidati ni poricati. Kod mene je uvek bilo obrnuto. kroz koji mi valja proći ili tu pred njim jadno propasti. uvek i u svemu na časnoj. neopravdan i nezaslužen honorar. ukratko. ■ ' ■ ' ■ * ' Uvek sam sa divljenjem gledao ljude brzog i lakog shvatanja. ja se pitam kako se ne zamore da stalno budu u pravu. varam se u zaključcima. kao kod ukrštenih reci. ni pokušavati da je nadvičete. pripadati dobroj strani. a posle ispituju njene pojedinosti i tako dopunjuju sliku koja im se objavila pri prvom susretu. ali i da propasti ne smem. to je život sam. iako ne znamo kako ni kada.. sporo upoznajem njene pojedinosti. ■. ispravljam svoje sudove. nekad kraće. ocene i odrede joj mesto u svetu svojih saznanja i shvatanja. Gledam ih i neprestano ponavljam sebi kako je to naročito ružna vrsta ljudi. koji u jednom blesku sagledaju poreklo. koji nam niko nije dao. u koji nas niko nije zvao. ^ i^^. i nije kod njih ništa drugo do jedan finiji. prozru je. to je jedini nama pristupni vid trajanja. morati ostati u manjini. morao sam doći do čudne pomisli. iz kojeg moramo izići pre ili posle. izmere. zašto ni kuda. . savršeno lep a trajan. itd. smisao i sadržinu svake stvari koja se pred njima pojavi. Naravno. a kod mene svršava. jedan način borbe za prevlast. u povoljnom slučaju. Gledam ljude koji su gordi i nadmeni zbog svog dela i svoje slave i koji zato govore s visoka sa ostalim svetom. veći zalogaj. mračan tesnac. bezbednije potomstvo. Gledajući neke ljude oko sebe. napuštam ceo taj napor.laznosti.. ali uvek traje.. Tako to traje. pa se opet vraćam njemu. ili mojim odsustvom želja. najjače i veliko naše osećanje toga života.. Svojim izdizanjem a nipodoštavanjem svega oko sebe.' ■■. radeći neprestano tako. li*- 179 . A znam dobro da proći ne mogu. Jednu po jednu savlađujem te178 Ponekad je svet oko mene beskrajan.

Ali. a mi se trudimo (bolan napor!) da to zamislimo. jednu iz detinjstva i jednu iz dečačkih godina. javne ljude i skromne neznance. on to ne primećuje. upućujući reci drugome. Najzanimljiviji prizor i najlepši predeo ostavljaju nas tada ravnodušnim i ne kazuju nam gotovo ništa. Trebalo bi da mladim ljudima neko kaže. jednom merom merimo reč kad je upućujemo ljudima oko sebe. Ali možda bi ipak trebalo više govoriti već deci o starenju i starosti. Iako znam da ni to nije lako. bez izgleda da ih zapamti. bar u primerima. prodire i u naše sećanje. ubeđen i uporan. kao da slušamo kako nam neko priča kako je nekad. imali bar deseti deo one osetljivosti koju pokazujemo primajući tu istu reč upućenu nama. Takvi smo mi ljudi. Covek koji je još za mladih godina navikao da se odriče mnogo čega. a u stvari on se bavi samo samim sobom i svojim mutnim ambicijama. pokrete. To. umeće da proširi i ustali taj sistem odricanja. trebalo bi uvesti još nešto. utoliko lakše što mu i priroda sama u tome pomaže. ali ih ne učimo ništa o značenju pojedinih doba ljudskog života. kako bi trebalo da se proživi. i ničim više i ničim drugim. ali nam nikako ne polazi za rukom. da ispravi što je krivo i izvodi na čistinu što je zamršeno. A stvar bi bila u redu kad bismo.« A što je još gore. U krug tih svojih poslova on uvlači sve: ideje. Trebalo bi da mlad čovek neke stvari bar čuje. možemo da kažemo sebi: »Ovo je. Covek bi bio beskrajno nesrećan kad bi morao sebi da prizna da sva lepota sveta postoji samo u sokovima naše mladosti. kažu. lepo. jer ide u naopakom pravcu. Svaki mu je korak pogrešan. Otprilike. pored poslednje fotografije (ne starije od šest meseci) tražiti još dve. to je ono glavno i najteže. Samo. sva područja života pristupačna. po nečem. a ne to što ne možemo preskakati plotove i prevrtati devojke u seno. * Kad vlasti već toliko dokumenata i fotografija traže od svakog građanina. udari u lice. ta ravnodušnost. pozvan da se bavi javnim poslovima.* Svačem učimo decu u školi. negde bilo nešto lepo. Tako bi se o tom čoveku znalo mnogo više i mnogo bolje šta je i ko je i kakav je. a oni prezru i odbace 181 180 . a posve drugom kad nas ta ista reč. » Postoji takav tip nesrećnog čoveka koji od rođenja do smrti živi u zabludi da je. ovo: Slabljenje fizičkih i duhovnih moći nije ni izdaleka ono što je najgore i najteže u starosti. kako brzo prolazi i lako propada. na primer. ustanove. A to je nemoguće. I na štetu je i dosadu svemu i svima oko sebe. To bi značilo tražiti od mladosti da shvati i sagleda samu sebe. on niže grešku na grešku i glupost na glupost. i razara i ono što smo nekad sa zanosom i željom gledali. Jer doći će vreme kad će se možda setiti toga što mu je nekad rečeno o starosti. zemlja i vode i šume i nebo i zvezde i oblaci. Nego je strahota u tome što sa nama stari sve oko nas. Ima ljudi kojima su svi putevi otvoreni. ali će mu od toga možda biti nešto malo lakše. pomešana sa ironijom i gađenjem. vraćena. Razumem da je teško govoriti mladosti o tom šta je to mladost. Trebalo bi uz svaku molbu za nameštenje. Bolujući od fiksne ideje da je on u vezi sa svim što postoji i da se sve na svetu njega tiče. To mu neće pomoći. kao slepac.

Osim toga. jer ga one suviše unižavaju u tuđim i u 182 Čitajući prepisku između Makijavelija i njegovih prijatelja. osećanja i postupci. A ima. To su ona neuhvatljiva i nezadržljiva magnovenja kad smo nošeni nama inače nepoznatim snagama. a to je onaj deo koji on zbog sebe samog ne može da kaže. Ništa nema imena. Kad se ugase naše želje i nagoni. ni oni sami ne primećuju ili ih sebi ne priznaju. sveštenika. ni u najvećem ogorčenju. na primer. Po svojoj suštini i svom konačnom dejstvu. posle je i u tom pogledu sve više ili manje kompromis. zagledani u večnost. potpuno. Posle. Ona je u isto vreme i začetnik svakog uljuđenog života i glavni uzrok njegove bede i nesavršenosti. to su u stvari naše želje i nagoni. jer moraju. * Ima trenutaka kad su za mene voda i vatra jedno isto. lika. takvih koji se isključivo i grčevito drže ironije. Samo tako je sve ovo mogućno i objašnjivo: i mi i život i naša volja i snaga da ga živimo. kad naš pogled ne zadržavaju ova prolazna priviđenja koja nazivamo svetom oko sebe. Uvek ostane bar jedan deo nekazan. Još neko vreme. sve je jedno u ovom milionitom deliću sekunda koji se zove večnost. Samo mladost ima hrabrosti i snage da voli lepotu. na primer kod lekara. malo sujete. i tim željama i nagonima podsticane misli. To što vidimo oko sebe i što nazivamo svetom. postoje neke mučne i ružne pojedinosti koje nijedan starac neće nikad o sebi priznati. jer su im svi drugi putevi zatvoreni i sva ostala područja nepristupačna. 183 . mi tkamo ovaj naš kratki zamršeni život. Samo mladost je toliko »luda« i — tako velika. bezuslovno i bezobzirno. Tada potpuno nestane ovog mučnog sveta sa njegovim suprotnostima.sve. iskreno. Slično je i sa nekim profesionalnim tajnama. žena koja stari nikad to ne uviđa potpuno i nikad sebe neće moći videti onakvom kakva uistini jeste. i izaberu ironiju kao svoje jedino područje. Nikad se nije desilo da neki njihov odmetnik. i ja vidim jasno i savršeno ose-ćam jedinstvo svih elemenata koji kruže vasionom. i malo potrebe za ulepšavanjem strašne i nepodnošljive stvarnosti. * • •• O nekim ljudskim osobinama. i slično. neke stvari. Pa ipak. * sopstvenim očima. pravca ni opravdanja. » Misao o večnosti i životu iza groba stvorila je sve što se naziva ljudskim delom na ovom svetu. kao i o nekim društvenim stanjima zna se vrlo malo. laž i lažna uteha. naprotiv. Tako. Svet ne postoji. Ostanemo. upravo one najteže. do kraja oda sve tajne i zloupotrebe reda ljudi kojem je pripadao. Jer. kao u beskrajni. i nikad se neće sve ni znati. Istina je da se starci često vajkaju i žale i do nepodnošljivih pojedinosti pričaju o svojim staračkim nedaćama. nedostižni uzorak. nestane i sveta oko nas. Na primer o starenju ili o docve-tavanju ženske lepote. A to se vreme ne može ni zvati životom. na žalost — mi. jer do samrtnog časa ostane u njoj malo nade.

mi vidimo jedno: od samog početka svoga postojanja čovečanstvo (ili bolje rečeno čovek u njemu) stalno se oslobađa i spašava. jedan zvuk koji će jasno i pouzdano moći kazati: Postojimo. I sve u tome. vezuje za ljude ili stvari. izgubljeno je sve i potpuno! Pa ipak postoje. izdvojen. Čuda se ne dešavaju. 185 . u zanosu gotovo. Postoji svet i ja u njemu. na nepropisnom prelazu. Ako pravim linijama povežemo među sobom razne filozofske sisteme. aU jedina. iako kazano u najboljem uverenju. I misli. ili spasonosni izlaz. Kad ti obziri stanu da popuštaju i postanu predmet kritike i ironije. Nije ta misao sama ona koja nas izbavlja i spašava. I čovek se hvata za nju. obična i slaba. sa drugim ljudima. da su njegova zla pretegnula. a odjednom. kao i društvena uređenja i velike ljudske misaone i materijalne pothvate uopšte. to je igra. utisak sveta oko sebe. ne više jedan. i koje je glavni i najbolji antidot svima neminovnim zlima društvenog života.Jedna od bitnih karakteristika svakog civilizo-vanog društva. nego samu sveobuhvatnu činjenicu postojanja. koje dobrim vaspitanjem i dugom tradicijom postane druga narav ljudi. već prema prilikama. da brže ili sporije ide svojoj propasti. ma i privremeno. golu. ideje ili verovanja. Tada pritešnjenom i ugroženom stvorenju ne ostaje do jedna misao. ne vidimo. pokazati nam put ka izlazu i pomoći da donesemo pravu odluku i u trenutku kad sve izgleda izgubljeno. među rekom automobila. nego mogućnost njenog postojanja u nama. i da su prvi oblici novog društva na pomolu. svudašnju. potpunu i konačnu. divnu i strašnu. I ništa više. nego samo jedan jedini znak. Biva da naiđe u ljudskom životu trenutak kad se izlaz nigde ne vidi i ne naslućuje. dok me njihovi šoferi začuđeno — Ijutito gledaju. ali nekog izlaza ni spasenja. U čoveku postoji nepoznata ali ograničena količina čežnje koja teži da se utroši i koja se. na svetu i drugi krajevi. on i sve što je ikad njegovo bilo ili moglo biti. rešenje. jer mora biti da postoje. Gušim se od zanosa pred tom činjenicom i gubim se u traženju njenog izraza. drugačijim odnosima i uslovima života. Tako je. pa i sa stvarnim izlazom za onog koji se kreće i živi. Ali ipak ima nešto što liči na čudo. pravog izlaza ni punog spasenja. a to što tražim. U toj sumnji u potpunu stvarnost naše nesreće ima zračak nade koji može biti spasonosan. koji opominju piskom. to i nije više rečenica ili reč neka. To znam i to je ođuvek i zauvek utvrđeno u samoj osnovi moga načina mišljenja i moga osećanja sveta. a to je — naša neuništiva i neobjašnjiva ljudska potreba za čudom. Jasno vidimo tu težnju. kad čovek oseća da je izgubljen. sa drugim izgledima. U takvim trenucima desi mi se da zastanem nasred prometnog trga. Stani! Već netačno. ma kako ona izgledala očigledna. Postojimo. Znači da ne moramo prihvatiti bezizlaznost ovog položaja kao stvarnu. to je voljno služenje obziru. jedno slovo. znak je da je društvo osuđeno. 184 * Dođe trenutak kad osetih snažno i neobično. * Najlepši dar. zemlje. traži bolje.

I odmah se javlja pomisao da to što ja nazivam vasionom. nestalo bi je onog trena zauvek. i višim i nižim od nje. a niko ne zna da nevidljiva žena dođe svako jutro. a ona dođe (opet nevidljiva) i sve opere. a imena nadevaju dokoni i domišljati pojedinci koji sami ništa ne rade. sklon je da ih. njenim granicama i njenim dometom. dobijaju ime tek docnije. pospremi kuću. Gledajući širinu i raznovrsnost sveta oko sebe. ali odmah obara oči. večeru. u kojoj ne živi nikakva svest. samo joj to ime nije dao. nazove čudom. * Mnogo teže mogu da zamislim mrtvu vasionu. Desi se i da čuje tihu melodiju koju ona pevuši pri radu. ali ona nije dar. a on treba samo da uzme i stavi na sto. — Čini mi se da je ćela živa vasiona posejana svestima. Stoga ona posprema i uređuje sve kad on nije prisutan i nestaje u trenutku kad se on pojavi. Dobra se stiču i osvajaju polagano i mučnim naporima kroz naraštaje. kao nepregledni broj krugova. igra je najlepše što imamo. I ne nalazeći odgovor. ničiji i nikome. spremi ručak. Svi misle da živi sam. duga i teška putovanja imaju bar jednu dobru stranu. Odjednom mi se javila misao. a nazvana je tim lepim imenom mnogo docnije. Kad je prvi čovek — a koji je među ljudima postojao i bio prvi čovek. i nije drugo do moja svest sa njenim vidikom. * U Budvi. Posle. Sve se u nama buni protiv verovanja u čuda. sedeći na kamenoj klupi i prateći igru mnogih ruku i jedne lopte. to niko ne zna — ispružio na suncu ruku. nego se samo igraju. ali on 187 . ali kao tuđa. a neki i ne znaju jedan za drugog. bez veze sa onim kako ja inače mislim i šta radim. Tako. sve ostavi tako. pored tolikih rđavih: da nas spašavaju od površnih sudova i jevtinih refleksija. čovek postaje obazriv u zaključcima i izbirljiv u izrazu. okuke i strmine života. Ponekad joj sagleda skut od haljine. docnije. sve stvari i pojmovi. A s druge strane čovek se pita kakve su to sile koje uspevaju da jedno ljudsko stvorenje provedu kroz sva bespuća. i da ga dovedu ponovo do carstva nepostojanja iz kojeg je i krenulo na taj put. kad već odavno postoje.Jeste. Možda je došla sama. možda su je ljudi izmislili ili osvojili. raširio prste i stao da prati igru njihove senke na beloj kamenoj ploči. Uslov je samo jedan: ne sme da joj vidi lice ni čuje glas. upravo tom svojom dužinom i težinom.) Sve to mi možemo da slutimo i nagađamo. jer kad bi je ugledao ćelu. i ne postoji neka vasiona koja je izvan naše svesti i koja se može objektivno utvrditi. nego postoje bezbrojne vasione bezbrojnih svesti. ovakvim kao što je moja. kad je igra već odavno postojala i na razne načine vladala ljudima. sa svim onim što zamišljam u njoj. ali dar nije. Sve su svesti u vasioni. Velika. ali ni u jednoj svesti nije sadržana ćela vasiona. (Tako to uvek biva da sva dobra. u sebi. podne i veče. bio je već tada na najboljem putu da stvori igru. ne stiču i ne osvajaju. tj. na žalu. 186 Legenda o mudracu. neki se od njih seku. I. Sve može biti. tako je uvek sve čisto i uredno u njegovoj kući. vasionu naseljenu mrtvim stvarima. neki dodiruju. jedan od ljudi zaista je ovladao igrom. očisti i vrati na svoje mesto.

često i razmišljao. neodređeno. kolebanje u svemu i bojazan od svega. istrošeno. Prevarena čula klonu. i da si govorio ili pisao napamet. ljuska. Uvelo. upustio da sudim o ljudima i njihovim delima. Takva trenutna varka zaboli kao teško razočaranje. a sad vidiš da to nema prave veze ni sa životom ni sa smrću. bez onoga što čini morski miris najzdravijim i najdražim mirisom koji zemlja daje. vođen sujetom ili slabošću i obzirima. > 14. pokvaren i odbačen kalup. Tada mu se oči svakog čoveka čine nemilosrdna ogledala koja umnožavaju do u beskonačnost njegovo lice. samo bez joda i soli. u trenutku kad sam se. nego zato što je moja greška učinjena još pre nego što sam doneo svoj sud. poznato zemlji i nebu i svima svetovima. Mislio si da znaš šta je to smrt zato što si umeo da napišeš nekoliko poetičnih reci o turskim grobljima.* * Ja bih mogao da uzmem za devizu ime jedne kanađanske lađe: I 'm alone (Ja sam sžm). žude za istinskim morem kao što se želi ljubav ili svetlost. i od tog trenutka počelo je da me prati osećanje nemirne savesti. onda tek vidiš da ne znaš i da nikad nisi pravo znao šta je to smrt. površno i prazno. bez kraja i zaključka. Još tu sam ja pogrešio. dopuštam da me tako lako pokoleba svačiji prigovor i da me ubedi o njenoj nepotpunosti ili netačnosti? Zašto svaki plitkov i nitkov može da me uplaši tobožnjim posledicama moga suda? Ne zato što bi moj sud bio pogrešan. viđeno i odbačeno od svih i od svega. kao nekoj kazni. Ponekad je i pomeneš u razgovoru i u pisanju. pred nevidljivom ali strogom i mnogobrojnom publikom. Ali ja sam i bez devize * U noći. šetajući pored jednog jezera. to lice plovi niz struju stvorenja kao pleva. osetih jak miris vode i ribe i mokre trave. kad takvu reč izrečem. * Smrt je kao grom. Ja sam rođen i vaspitan u sredini koja je smatrala da u svakom javnom nastupanju ima nečeg nedopuštenog i stidnog. II 1955. neplodna larva. ima dana kad čovek mrzi samog sebe do te mere. 189 188 . U proizvoljnoj igri živaca kojoj su stalno podvr-ženi ljudi samci. i to igram neku ulogu koju pre toga nisam ni pročitao i iz koje ne znam ni reci. i iz nizine u kojoj se pomišlja na smrt. sličan mirisu mora za vreme oseke. da ga boli kad ga ljudi u prolazu gledaju.sis^r"* * Zašto sam kolebljiv u odlukama pri svakom poslu pri kojem dolaze u pitanje tuđi interesi ili tuđ ugled? Zašto zazirem od konačnog suda i presudne reci? Zašto. uvek mudro i mirno kao da sve znaš o njoj. Zato mi se dešava dosta često ovo: sanjam da igram na nekoj velikoj pozornici. A kad se desi ovako da udari u tvojoj najbližoj blizini i neočeki^'ano pogodi nekog koga voliš i sa čijim postojanjem si vezao svoja najlepša zadovoljstva.°Str-^rs-. čitao si o njoj. Znaš da postoji.

A progovoriti može svakog trenutka. ali predviđam šta će kazati kad progovori. Sve je zamršeno. Cak i dobro. Sada treba leći bez utehe. kad je slatko bdeti i slatko zaspati. gotovo svakog dana. koliko se čovek tako troši. ne drhti i ne boj se više nego što treba. prenosim na viši plan. jer neću da se okrenem. nikad mi nije dosta vode ni bilja ni ljudskih lica. nepriznatom nadom da će sutra rešenje biti ili izgledati lakše. Drugim recima. nesigurno i nejasno. i to bez ikakvog spoljnjeg povoda i razloga. (. a sve se može desiti. Blaženstvo bez reci i sećanja. Tako biva. Ne govori ništa. Nije teško uvideti. Kao dva nejednaka kamena osećam u utrobi strah od minulog dana i neizvesnost sutrašnjeg. Ja kažem sebi: Još večeras budi hrabar. i kakva je patnja takav život. briga. Idem i osećam se nelagodno kao u životu. bez izgleda na rešenje i smirenje. * Je li još iko voleo svet kao ja? Noću. Snagu trošim i mladost sam izgubio. kad svi počivaju i kad najposle valja leći. a stidno je plakati pored puta. Kad čujem sva moguća mišljenja o nekoj stvari. a mira nisam poznao. sve od ljubavi i želje za 191 . Idem preko neke vode. nije mogao videti. da ćemo u noćašnjem snu malko umreti.('«"f Nije muški. tako da živim i postajem isto-vetan s njom. 190 San. a već sutra možda neće nam trebati ni hrabrosti ni utehe. Ima divnih noći kad sve peva u nama. I znam da ga znam. Ali sada nije dobro. prolazi ulicama i da bih ga mogao sresti i videti i s njim govoriti. Jer. mirnog i rajskog. ali znam da glavom dopire do prvog lišća na krošnjama drveta. Prosto kao slutnja nekog postojanja. dajem im značenje koje same po sebi nemaju. ali sa kukavnom. jer ja na tu istu stvar gledam iznutra. fabrikant pozorišnih komada. pre ovoga života ili posle njega. kako se nižu. ja mimo i bez čuđenja vidim da je moje gledište posve drugo. smrt re-šava sve. naočigled sveta. Ne mogu da gn vidim. * Desi mi se da odjednom osetim svu svoju udaljenost od ljudi koji me okružuju i njihovih poslova. i posmatram ih pod uglom pod kojim ih njihov pisac. iz nje same. Iza mene ide jedan čovek koga znam. zadocneo i sam. primetih da ćelu naivnu intrigu i sve scene redom. ispod gustih i niskih krošanja drveta.A snivam ga dostiTesto ■"' ""=«")« ^ san. Uvek rni je malo vazduha. nije lepo plakati. * Gledajući neki plitak pozorišni komad. ja sam još nemiran i pre nego što zaspim još se trzam od pomisli da sada neko. i sa životom samim. i njihovog mišljenja o svemu na svetu.

i da me oslobode i želje i nemira i tuge ispunjenja. kad ugledam visoko na nekoj kući još suncem obasjan prozor. I da nema opraštanja i zaborava. što nas daleko prevazilazi. Sve je bilo samo veliki nesporazum koji svršava osmej-kom. Sve što smo žudili i tražili. Tada osetih koliko je netačna naša egocentrična predstava da gazimo po zemlji i stojimo u vaz-duhu kao nečem odvojenom.svetom. i sve je tu i tako oduvek bilo. ugledao sam čitav jedan svet od buba i mušica. Postojali smo. uporedo sa našim bedama i niskostima. Nepravda se kao sve na svetu množi i širi. kao dva suprotna zvuka u nemoj žici. — Izvinite! Ali ni to nema kome da se kaže. sveto i bogoliko. Sve što smo hteli. Sve šio je trebalo da bude i što smo uzalud tražili. a meni je ovde odavno zašlo. želeli. nego mi smo život. dva trenutna talasa u okeanu pokreta koji se ocrtavaju oko nas. kao da nikud nismo lutali. Lično postojanje kao i lična smrt samo su prolazne varke. To je stvar« nost i to će se znati. Vazduh oko mene bio je ispunjen bezbrojnim živim bićima u pokretu. i čekalo nas. samo rađaju nove nepravde. čas ustreptalo. Pred veče. Na jednom ođ kalemegdanskih bedema. Pogled na tornjeve i uznosite krovove kuća na bleštavom nebu s oblacima u pokretu izaziva bodre i stvaralačke misli. sli i želja. punih trava. a uskrsnuće je u otkriću da nismo nikad živeli. punim sažaljenja i razumevanja. nema straha. sva stanja i promene samo uobražene i nasleđene zablude. Pa ipak. Noću. nema čekanja. Zaklonio sam rukom oči od sunca i u širokom prostoru iznad senovitih opkopa. kao nešto odvojeno. spavam malo i tankim snom. Srce me boli kad pomislim da postoji sad negde neka planina sa koje bih još nekoliko trenutaka mogao gledati sunce. i kako je istina da sa svim oko sebe sačinjavamo jedno more živih bića. I učini mi se da sam sagledao koren naše misli o večnom životu i uskrsnuću. ono što danima i nedeljama izgleda nemogućno i ne-postižno. To smo zaboravUi i to neće moći niko naslutiti. sve je bilo kod kuće koju smo ostavili. Javlja se ono što je u nama bes-telesno. 13 — Znakovi pored puta Jedanput učinjena nepravda ne da se ni popraviti ni zbrisati. nego da. Nema nade. kao da nikad nismo posrtali ni gubili sebe. nepravda bi prekrila svet i stvorila od njega stvarni pakao. a što ipak živi u nama. u sveže kopanoj zemlji pored mene grčile su se larve i gliste boreći se sa vazduhom i svetlošću. Ni toliko. * Kao da nigde nismo odlazili. sve je tu. Mi ne živimo. čas smireno. želim da mi zaspu studenom i ću ti j ivom zemljom užarene oči i gorka usta. Ništa. ali ne gine i ne nestaje kao sve ostalo što se rađa. bilo je već pre naših pomi192 193 . postojimo oduvek. u sobi iz koje smo krenuli. Čini mi se da sam uvek budan. za čim smo išli i srtali. paučine i ptica. Večni život je u saznanju da su sve naše granice. Po kamenju pod mojim nogama pretrčavali su gušteri i pauci. Sumnja ne može ni da se začne. Sve što je bilo kao da nikad nije postojalo. žao mi je što nisam ja na njemu. Pokušaji da se ona ispravi ili otkloni. kad umoran od svega stignem kući. sa životom. zaspim teško. a rano se dižem. Zbunjivali smo se i patili.

nasilja i nepravde. do potpunog nestanka. osetio veliku slobodu. Sad žive povučeno. bez videla i svedoka. slobodu uskog i neuglednog prostora. i suviše navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih. seo sam na travu. stigao kući. Ostavio sam kola i pratnju u jednoj od posleđ-njih ulica. Nagoni tela rastu i gone neodoljivo ka svom zadovoljenju. možda. U prirodi je našeg čoveka. dok nisam došao na kraj varoši gde ulice gube oblik i ime. a smrt mi poravnava puteve.» Razgovarao sam sa dva starca. skriven i bezimen. i kad bi se sav potpuno predao suncu i sunčanju. od njega bi na kraju ostala samo ljuska kao od prezrele i ispražnjene mahune. ali nisam uspeo da se potpuno raskužim i dugo mi je trebalo da opet sagledam svetlost u sebi. 13* 195 . odjednom. i da mi više ni život ni smrt ne mogu ništa. tako da sam kao jedini vidik imao mirnu liniju brda u daljini i nebo bez boje. Između zlokovarnih. da ne ostaje ni kod jedne zamisli. posle toga razgovora. Iza takvih razgovora ostaje samo otrovan pepeo. dugo i slobodno mislio o sebi i svojim godinama. Ceo čovek se prazni i troši. nebo bez zvezda i boje. iz kojeg nema spasa ni izlaska. a grubost isto što i energija. " kod ni jednog dela istrajno i dosiedno. životna borba sastoji od neprestanog i naizmeničnog laveža i rezanja Sunce može da znači i uništenje. ukratko: da se tzv. Obojica su nekad zauzimali visoke položaje u društvu. Dok su oni govorili osećao sam kako se život polagano suzu je i mrači. IX 1944. Kad sam. skupoceni mir zemlje koju niko neće. a svaki pokušaj predviđanja — danguba. Tu sam. već prema vremenima i okolnostima. klizav i zagušljiv hodnik za koji se ne zna kuda vodi i u kome se dešavaju samo rugobe i zločini. Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da. Išao sam brzo. ili od presvislog cvr-čka na borovoj kori.' U nas je čest tip čoveka koji misli da je svađa akcija. Na suncu misao postaje spora. 194 Suviše je ovaj narod patio od nereda. Za sve drugo oni su neosetljivi i nepri-stupni. naročito onog dinar skog tipa. ' "^^^ i da ih ne '^ » 7. Jedan neženja. jer mu je kraj zatrpan leše-vima. okupao sam se i preobukao. da naneti neprijatelju uvrede znači isto što i zadati mu udarce. Kad je ostala za mnom i poslednja kuća. na jednoj pustoj ledini bez lepote. i kako posle nekoliko minuta zemlja ostaje bez smeha i cveta. nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini. da je svaka uzdržljivost u govoru slabost. uprošćava se i bledi sve više. između dva velika kamena. I video sam jasno da sam se spasao od života kao što se drugi spašavaju od opasnosti i smrti. a ceo svet postaje jedan uzak. I sad — život me nosi svim svojim silama strelovito napred. sekući ulice i menjajući pravac. osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. Tu sam spokojno. drugi udovac. kao da zamećem trag.

bez svesti o zajednici i bez poštovanja drugog čoveka i sebe u njemu. jer on nije u njima. Zato on u većini slučajeva i ne stvara dela i ne upravlja događajima. Ne može se kazati da u njihovom držanju i ponašanju nema nečeg slobodnog. razmišljanja. On čačka zube ili uši. nego reaguje na njih. muti ga mišlju i pogledom. ne bojte se. zeva. ili jedna i druga potiču iz nekog zajedničkog nevidljivog izvora iz kojeg potiču toliki drugi nedostaci i besporeci našeg života. zatim silovito preleće ceo budući. Umesto toga. veća nego kod većine drugih naroda. * Kad posmatrate našeg čoveka pri radu i razgovoru. da bi uticao na njih. bez plana i predviđanja. stvari koje nije teško pred-videti. čaše se kad god oseti za to potrebu i gde god ga zasvrbi. na koncertima ili predavanjima po unutrašnjosti. naš čovek kašlje. često sam mislio: zašto su kod našeg čoveka tako upadljivo vidne sve one fizičke funkcije koje kod istinski civilizova-nog čoveka. štuca ili uzdiše. Postaju takvima i oni koji to po svojoj prirodi ne bi bili. cenom života. nego što se može povodom njega o sebi i o drugima kazati. vraća se do njegovog izvora. Za neke naše ljude. sve plaćamo najskupljom cenom. * Beograd je pun takvih nakratko nasađenih ljudi. To je stil života. Ali neće. retko izbijaju na površinu. — Da li je mašta uzrok lenjosti ili obrnuto. podnosimo nepotrebne patnje i odricanja. On se ne kontroliše. vi možete nesumnjivo utvrditi da u njega vrlo često ima jedan suvišak mašte i doza lenjosti. proteže se daleko i duboko u vremenu i prostoru. nije još dorastao do stepena na kome čovek počinje da ima obzira prema okolini. On prosto ne misli na drugog. borac i gledalac. Divljački način života. oni gotovo nikad ne misle kako bi ga najbolje i najbrže uradili. Za vreme dok predavač govori ili pevač peva. U njega je vidna sklonost da ne čeka razvitak stvari i ne učestvuje u njemu radom i strpljenjem. 197 Gledajući naše ljude u pozorištima. Naprotiv. on i ne pomišlja da bi mogao savladati sitne i krupne 196 . Kad imaju jedan posao pred sobom. To pokazuju nedostaci u uređenju naših sela i gradova. Ponekad prosto izgleda da će se sav taj čovek rasuti tu pred vama. bez pomisli da li gledaju i kako na to gledaju ljudi oko njega. dogovora i predviđanja. neke snage i teško odredljive veličine. ne predviđamo nevreme. umesto cenom rada. dok je u društvu. polažući mnogo više na to da bude začetnik. Tako mi. prosto. posle prvog zanosa. pa se onda opet vraća na tačku na kojoj se delo nalazi u tom trenutku svog prirodnog razvoja. radnik i čuvar. Sa tragovima toga života borimo se još na mnogom području. mi teško i neprijatno živimo danima i nedeljama. anticipira ga. Ne organizujemo čišćenje. Tako se stvari razvijaju više uz njegovo učešće nego pod njegovim uticajem. nego stvaralac. proteže se. to nije lako utvrditi. nego iznad i pored njih. neostvareni i tek zamišljeni tok dela. kiše. on napušta delo. on će doći i na idući koncert i — biti na njemu isti takav kakav je i danas na ovome. jer i drugi tako rade.prati u njihovom prirodnom razvitku. * fizičke potrebe. jer se tako bolje pliva i lakše održava ili. nego im naprotiv pušta maha i zadovoljava ih. A trebalo bi ispitati. sudi ja.

da odmah traži zajedničke elemente i da se u najvećoj mogućnoj meri poistoveti sa tim. Celog veka svog on bi se. Takav je »naš čovek«. On su takvi. bez odjeka u meni. Kad ih slušam kako govore. bar u nas. kako razgovaraju sa ženama. Slušam ih sa naporom kako se zapliću i raspliću u borbi sa svojim mislima i sa njiho198 Ljudi koji su rođeni u bogatoj kući ili su bar jednom u životu bili bogati. nego da propadne bez njih. i ja ih u sebi širim i dopunjujem. I to pravilo. glatko i savršeno. Jedan ima potrebu da se svemu što čuje i sretne odmah suprotstavi. i on bi bio i miran i srećan. Ali čim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi. a ponašaju se osiono i zapoved-nički prema ljudima oko sebe. proverava i upoređuje kritički sa onim šio drugi ljudi o istoj stvari misle. Sve je tačno. ili u vezi sa njima mislim nešto sasvim drugo i potpuno novo. vim izrazom. Kad je u pitanju razgovor. prva mu je briga ne da tu misao razrađuje. Iz razgovora sa takvim ljudima čovek izlazi bogatiji i radosniji. a po svom vidu potpuno suprotne strasti. Prva vrsta. Druga vrsta. onaj pravi. naravno. A propao bi sigurno. bez pogovora. ne mogu to nikad potpuno izbrisati iz svog ponašanja. a bolje je da se vajka i žali na teret svojih zaduženja. nego u tome što ima ljudi koji nikad nisu bili ni blizu bogatstva. Obojica pate od jedne u osnovi svojoj iste.On je bio od onih ljudi koji ne treba da žive bez određenih dužnosti i utvrđenih veza u životu. žalio na te svoje obaveze. 199 . Nema ništa ni da se doda ni da se oduzme. pametno i odrešito. i. pogleda i pokreta: kako odgovaraju na telefonu. U toj borbi oni ponekad pokazuju Ijudoždersku revnost na reci i delu. Trebalo bi samo da onaj trenutak posle kupanja a pre doručka traje nepomućen dvadeset i četiri sata. U krajnjoj liniji obojica to čine sa istom namerom da bi se što bolje i što lakše obračunali sa onim što ih na životnom putu presreće i ugrožava. a odmah zatim da između nje i svake tuđe misli iskopa što dublji rov prezira. i sve ostaje tu gde je rečeno i kako je rečeno. Muče se. ali na to se kod te vrste ljudi ne treba mnogo obazirati. ja poznajem dve vrste ljudi kod nas. oni nisu u tome što bi se neki bogataški sin ili bivši bogataš ponašao skromno. naročito. Sreća je što u nas ima dosta i takvih koji su drukčiji i koji nisu pravi »naši ljudi«. meni se čini da je sve rečeno. * Za ljude kao što je on ne bi bilo teško stvoriti raj na zemlji. mržnje i borbe do istrage. a drugi. Razgovor je završen u trenutku kad oni izgovore poslednju reč. Ne misli mnogo ni istrajno. To izbija iz njihovih reci. nema mnogo izuzetaka. duže pamti takav susret i prijatnije ga se seća. kako dozivaju kelnera. a ukoliko ih ima. Ali njihove misli pobuđuju i mene na razmišljanje. nego da svoju misao proglasi za jedinu tačnu i jedinu pravu. I meni je na mahove nelagodno.

ali ima — kazne. u jednom minutu mladosti. — Gorko i tamno. ukratko: kad se osili. Sta mari? Ploviće-mo sa istim smislom sa kojim su i oni plovili. Nikog da nam pokaže pravac i označi cilj. Gorko. misliti o njoj i doneti neki zaključak za sebe. i nijedan se nije vratio. I sva je ta roba pomešana. gorko i tamno. proširi se podbradak. pričala i šaldžije. sve to nije ni šaljivo ni utešno. uporedo sa sumnjom i bojazni da ljudi tu njegovu veličinu ne vide kako treba i ne cene dovoljno. Sto da se kolebamo? Od čega da strepimo? Zašto da odlukom i pokretom ne razbijemo gorki i tamni minut pred sobom. Ima među našim »intelektualcima« i takvih koji u mnogome liče na neke beogradske dućane. a ono do neodređene tačke na pučini. poraste podvoljak. dohvate u letu. kako samo u mladosti može biti. po nagonu sa-moodbrane. Toliki su brodovi zaplovili ovim morem. U tim tako prirodnim i jednostavnim a potptmo nerazumljivim ljubavnim istorijama nema pravde ni suda. Takav čovek u stvari i ne misli i ne živi. To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno na svakom koraku. Pesma mladosti. u sebi. kad zaima ili kad misli da je čvrsto zaseo na vlast. pa možda čak i za druge. Od svega što ima u toj radnji bar po jedan primerak nalazi se u izlogu. Onaj jedini primerak. poredana bez reda i ukusa. same od sebe istu-raju se grudi. prvom asocijacijom koju. najstrašljiviji oni ljudi koji izgledaju nasmejani i vedri. sve to usled stalnog zapovedničkog stezanja vilica i neprestanog ispršavanja. jedno pored drugog ili jedno na drugom. Gde? Ako ne na neku suđenu obalu. i stići ćemo. često pre-terano visoka. ne prodaju. pa neće ni naš. Ali za onog ko zna šta se iza toga krije. Ta tužna slava suviše je skupo plaćena jer sve šale ovog sveta ne vrede jednog parčeta stvarnog života. 201 . To postane s vremenom navika i potpuno izopači ne samo držanje nego i način mišljenja i ceo život čovekov. nego sve odlaže za drugi put i sa svakim danom sve je više dužan svemu oko sebe. samo da se ne bi morali suočiti sa nekom novom stvarnošću. iz izloga. Samo da bi između sebe i stvari stavili kakav-takav zaštitni zid. koja je posled-nja i koja će bar po tome imati pravo da se nazove: cilj. oni odgovaraju odmah prvom šalom koja im na um padne. 200 Možda su. U takvom čoveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o svojoj važnosti i veličini. i ne krenemo dalje — put cilja? Kod našeg čoveka. milioni posle nas. može vam se desiti da vam kažu da te robe nema na prodaju. A na svakom predmet piše i cena. A kad uđete u radnju i zatražite da kupite neki od tih predmeta. Pio vičemo i stići ćemo kao milioni ljudi pre nas. na jednoj tački.Tako je to. milioni sa nama. Na sve što iskrskne pred njihovim duhom i njihovim očima. kao i visled ugojenosti koja redovno ide uporedo sa vlašću. Dešava se da takvi ljudi postanu čuveni zbog svoje duhovitosti i svojih uspelih šala. do tačke.

novo i neobično. strahovanja bez osnova. i začudno jednostavno. Ali ništa. Borci koji drhteći. bez kapi krvi u obrazu. sve do ivice bezumnih postupaka. vaš čovek stalno misli na stav i ulogu svoje ličnosti pri tom radu. i hiljade sitnih ubica. * Kako se godine množe. iako im je žao umreti jer vole život i smatraju ga vrednim življenja. Na ljudima i u prirodi oko nas mi vidimo pojedinosti koje ranije nismo primećivali. onda će biti svemu kraj. ovako pre počinka. kazati nešto pametno. Cak ni šoferu ili nosaču nije stalo toliko do toga da što racionalnije i što pravilnije izvrši pasao. prošli i sadašnji. Ispitivači prirodnih zakona. jednostavan u svojoj strahovitoj raznolikosti. gonjeni željama i nagonima. U snu: moj dnevni život. Sve se čini da će sad. — Sve u osnovi isto i sve kobno 203 . stojeći pred činjenicom. * Jedan stranac govori. Takvog ga znam četrdeset godina. plima pogrešnih zaključaka. daleko od svake mere i logike. Krug se sužava. pa čak ni da što više zaradi. a sporove voli da raspravlja prepirkom ili svađom. Nevolja je što je njegova ambicija redovno već u samom početku pogrešno postavljena. koji ne misle na sebe nego na svoje delo. Zatvorite se kao cvet koji sklapa latice. Neron i Hitler. ja ne mogu da se načudim. najskrivenijih pomisli i pokopanih zala i rugoba. kad niču izdajnički osmesi i padaju pogubne reci. Kada se ta razlika potpuno izbiše i kad se moje budno stanje i moj san sastanu i sklope nada mnom kao talasi. da su normalno upućene. naše zadivljeno čuđenje pred pojavama oko nas biva sve dublje.* * Covek koji izgleda uman i dubok duh. to je hipertrofija ličnosti koju susrećemo na svakom koraku. ali nepokolebljivi. sve čistije. 202 Kako godine prolaze. ostaju da poginu. trovača i razarača ljudskog mira i ljudske sreće. Ljudi velikih nemih odricanja koja niko ne vidi i koja će zauvek ostati nepoznata. tražite spasenje u snu i ćutanju. Vaš čovek ne ume da govori ni o čemu bez aluzija. ili pored kojih smo. malo toplog daha koji je slučajno počeo i koji svakog trena može stati. neznatna mera krvi i životnih sokova. U noći. To su trenuci kad se čine pogrešni koraci. * Čuvajte se prvih večernjih časova kad se sme-njuju dan i noć. određena temperatura. evo. štiteći uzmak drugima. i čekajte da ponovo svane dan. Na javi: čitavi predeli noćnih snova. Tu se kao pijani ili mamurni često ponašaju i oni koji nikad ne piju alkoholna pića. Umesto da ima u vidu cilj i rezultat rada. do najmučnijih sitnica. sve je manja razlika između stanja sna i stanja jave kod mene. Majke koje beže sa detetom na grudima. Izvesna količina diferenciranih tkiva. Tako mi bar moja nada šapuće. krvnika. Ono što često koči mnoge poslove kod vas. ravnodušno prolazili. dok napolju huji vetar. Sta je sve to? Vrlo malo. sjaj sunca i blesak našeg ljudskog osvetljenja. On je pun ambicija koje bi. koliko da pri poslu ispo-Iji svoju volju i istakne svoju ličnost u što povoljnijoj svetlosti. neverovatnom i strašnom: da je čovek uvek i svuda i u svemu jedan isti. ali biva dublji i svetliji. mogle biti vrlo korisne. Mučenici koji umiru za jedno da ili jedno ne. Umetnici koji u dugotrajnim i raznovrsnim naporima i mukama stvaraju lepotu za druge.

nasrnejani. lude i neizlečive potrebe da živi u stalnoj i neporemećenoj harmoniji sa svim i svakim oko sebe. O životu uopšte. Živeo je uplašen. pa i svoje lične interese. opterećeni na sto raznih načina koji nemaju nikakve veze sa njim. Samo se smrti nije bojao. I to nimalo. prepričava i tumači u docnijim naraštajima i da zbunjuje mlad svet i zavodi ljude u nove zablude i nove pogrešne zaključke o njegovom zlosrećnom životu. * Sta je to što me tišti i peče do nepodnošljivog bola? Ništa. Pronalazio je sve nove razloge svojim strahovanjima. Nešto što je postalo sa čovekom i prvim blescima njegove svesti. On sam se starao da taj oganj ne ostane bez hrane i ne ugasne. podsmešljivo ili grubo ophodio sa njim. veličanstvena i beskrajno sitna. i o kojima on i ne sluti da postoje. I tako je i umro. Nešto što dolazi i prolazi i svaki put nosi drugo ime. * Čudan je to čovek bio.1^' različno po dejstvu i posleđicama. ali uvek peče i muči jednako. * On je najviše patio od urođene. kad nikne. ali što peče i boli i ubija životnu radost i život sam. od svoje rođene pomisli. On bi tada gubio prisustvo duha. Znači. Nešto što ni danas nije mogućno tačno označiti ni izraziti. a oni koji na ma koji način dolaze u dodir sa njim da budu pažljivi. zajedno sa ćelom zamršenom pričom njegovog života. A to je. negde na dalekoj planinskoj ledini. ljubazni. Možda bi se na taj način moglo postići ono što je tome pokojniku najviše potrebno: zaborav. A sve zajedno: naša ljudska istorija. kao »neugasivo kandilo«. potpuno nemogućno. taj čovek je osuđen na stalan nemir i nezadovoljstvo. da je svaki od njih centar jednog kruga. od zvonceta na vratima. Ponajčešće. U njemu je. pre nego što je mogao i pomisliti da to nazove nekim imenom i zabeleži nekim znakom. on nije nikad pomislio da drugi ljudi imaju svoje želje i potrebe. kad umre. bolesni. to je činila njegova rođena misao. to nije bila želja nego zahtev. duboko. * Toga čoveka bi. * fona. krvava i neobjašnjiva. To je najbolje moglo da se vidi kad bi naišao na zabrinuta ili Ijutita lica. U svojoj ludoj potrebi da sve dovodi u vezu sa svojom ličnošću. trebalo pokopati. a zatim poravnati i dobro ugaziti zemlju nad njim. kad bi se ko nepažljivo. Tako bi se izbeglo da se njegov život pominje. U stvari. Utoliko više što nije potrebno da neko rečju ili delom poremeti harmoniju oko njega. * On je živo želeo da strani i nepoznati ljudi koje sreta na ulci imaju radosna ili bar mirna i zadovoljna lica. naravno. zaboravljao sve drugo i sav se pretvarao u negodovanje i ogorčenje. gubeći pri tom iz vida svaki obzir. od pisma i od tele204 Razlika između života ljudi koji su rođeni na obalama toplih mora i koji žive pored mora i od mo205 . vođena nemirnom maštom. tinjao plamičak njegovog straha i s vremena na vreme rasplamsavao se u silan požar. i da mogu biti zabrinuti. posejati na njoj travu koja će. To je bio uslov njegovog mira i njegove sreće. od ljudske reci i pogleda. U životu je strepeo od svega. izjednačiti potpuno to mesto sa ostalom ledinom.

Natpis na grobu. (Naravno. na poštene i one koji to po našem mišljenju nisu. a ne trude se da u sebi razviju snage koje bi same mogle rešavati ta pitanja. na lepe i ružne. sigurna. Ponekad mi se čini da nas ima takvih srazmemo više nego i u jednoj drugoj evropskoj zemlji.) Uvek kriv i svima dužan. a u starosti. sve to pati od stida i tuge što nije ono i onakvo kakvo bi trebalo da je. a zatim na glupe i dosadne ili pametne i zanimljive. i onih koji su ugledali svet na kopnu. višeznačno i protivrečno. jer je sve u meni i oko mene maglovito. Mnogi naši ljudi nose u sebi nasleđen kompleks odmetnika i stradalnika. oni su lišeni Ijubopitstva koje muči kontinentalce. kao mladići. da ponekad nisam znao ne samo šta ću sa sobom i svojim životom i vremenom. i drveće. Živeći u vašem svetu. Da. Ali znajte da sam u sebi bivao često. kao sve simetrično izgrađene misli. to zaista ne bih umeo da kažem. i ova je samo delimično tačna. Primorac je čovek dovoljan sam sebi. Za razliku od ljudi sa kopna. na simpatične i nesimpatične. kako bi rasterali čamotinju koja se rađa na njima i ne napušta ih do smrti. koji ne. daleko od mora. i cveće. ili se ne sećam pravo. Ne samo ljudi i svi živi stvorovi. a vama ostavljam da ocenite koji je deo tačan. u dva razna i različita sveta. i tu žive — mnogo je veća nego što mi to obično mislimo. a među svojima na darežljive i popustljive i ne-darežljive i stroge. da putuju i da se upoznaju sa ljudima. manje-više srećna čoveka. tako tuđ i dalek tome istom svetu i tako izgubljen i nesrećan da sam se danima osećao niži od najnižeg i manji od najmanjeg. ni gde da krenem ni na što da stanem. U nas nije mali broj ljudi koji rešenje svojih glavnih životnih pitanja očekuju odnekud spol ja. nego ni kuda da gledam. i po čemu. ili doprineti njihovom rešenju. To nije jedan isti život sa izvesnim jačim ili slabijim razlikama. ja sam sve do pred kraj života sačuvao izgled mirna. To su dva života. Jedino tuga i stid zbog svega toga su jasni i stvarni. na zdrave i bolesne. Celog života me prati to mučno osećanje i nagoni me na ustupke i zavodi na postupke koji samo proširuju broj mojih krivica i uvećavaju moje dugove. i za duže vreme. kakvo je to što je nekad bilo. U detinjstvu mi sve ljude delimo na svoje i tuđe. A zašto. da traže šta bilo. čoveka kome je učinjeno 207 206 . isto kao što nikako ne znam. i da su takvi i oni koji to ne bi smeli da budu i koji na prvi pogled i ne izgledaju da jesu. i da li je ikad i bilo drukčije nego što je sad. kao dečaci.ra. nego i mrtve stvari. od drugih ljudi ili od nadzemaljskih sila. ili što nije ono što je nekad bilo. Ništa. kako da mislim ni šta da kažem. ili bolje: desetke. ne znam i ne bih umeo da objasnim ni sebi ni drugima. i kako bi to »trebalo«. U tom svetu pred mojim očima sve pati. samo na stare i mlade. nagoni ih da čitaju knjige. kao zreli ljudi.

i odriče. Krećem u jednom pravcu a sa mnom upo-redo i misao da je to pogrešan put i da na tu stranu nema izlaza. mnogo mnogo čega. izdvojeno. a smešno je ipak na svoj način. I na kraju. izvan moje svesti. kako da se pomiriš sa tim kad vidiš da ništa slično ne postoji u tebi ni oko tebe. ali se dižem pre nego što bi nada mnom mogli izbrojati deset. bolan. i ogledam se da me ko ne vidi. posrćem i padam. kao ni trčanje. Ni glasa ni po" — Znakovi pored puta 209 . I osećam da ni to ne vodi ničem. ako treba. i kad ga je neko upitao: »Imaš li ti. Onda stojim. kao da i ne znaju da istina postoji. I zaista. Izgleda da se svaka njihova »misao-« začinje i rađa u njima već kao laž i takva stupa u svet i vrši svoje dejstvo među ljudima. ipak nema leka ni izlaza. ali koji dugo traje. ne mogu da nađem pravu stranu. kao životinja koja diže glavu i njuši vetar. živeti kako žive. i zbunjen sam i smešan. nego moja svest o patnji. Potpuna tišina u meni. Takvi duhovi teško podnose postojanje onog što ljudi nazivaju — činjenica. zgaženo i razneseno kao larva bez smisla. ali nastoje na sve moguće načine da po-reknu. To i jeste jedina atmosfera u kojoj čovek može da diše i živi. To je kao neki trenutak velike opasnosti. a na drugoj moje svagdašnje Ja. a zove se — činjenica. dušu?-« on je nadmoćno odgovorio: »Sta će mi duša? Nisam gaj-daš da duvam. i ne može se ni promeniti ni opozvati. (Postoji priča kako su jednom jednog od njih uhvatili u laži i prevari na štetu jedne udovice i njene siročadi. I kao nezdrava droga. sa istim žarom i istom bolnom osetljivošću sa kojom drugi žele da budu glasoviti i slavni. da bi na osnovu laži mogli počinjati bezakonja u svoju korist. Kao u doba puberteta. Narojile se godine i njihova težina počinje da se oseća. Na jednoj strani živela je moja bolna svest. nego da je sve tečno i kolebljivo i sa neodređenim rešenjem na kraju. Da li su ovo misaona bića? Stvorenja sa ljudskom dušom? Ponekad mislim da nisu. prevaziđu ili zaobiđu to što stoji pred nama. ta uteha se ponavljala sve češće. bez imena i traga. a njima služi da bi mogli biti ovo što su. Okrećem se i tražim nešto. I pored svega toga osećam da ću izići i spasti se. a telo koje je uzalud nastojalo da se otme i spase. jer mi izgleda da je to dostojanstvenije. ali ovi ovde i ne razlikuju laž od istine. biće oboreno. koga progone na pravdi boga zli neprijatelji pravde i poštenja. dok nije otupela i istrošila se. 208 Bivalo je tako teških trenutaka da sam tražio utehe i olakšanja i u tome što sam govorio sam sebi da to ne patim ja. u stvari: bez kraja i rešenja. On se sviđa sebi u toj ulozi i spreman je zaista da se žrtvuje za nju.krivo. Potrčim. Ja želim da budem nepoznat i zaboravljen. golo i tvrdo.«) I u drugim društvima ljudi se ponekad ogreše o istinu izvrćući je u laž. Bolna svest živeće i dalje i patiti. i činiti što čine. Oni je silom okolnosti prihvataju.

svoje skrivene muke koja me je nevidljiva tištala.kreta. 14* 210 211 . ja sam gotovo vazda. Poslednje što mogu. Neefikasnost čoveka dinarskog tipa. ali još teče. Bez reci.) Time hoću da kažem: njegova urođena nesposobnost da završi delo. IV 1944. to je da se tako rastanem i s tobom.) Time hoću da kažem: njegova urođena nesposobnost da lepo i hrabro započeto delo dosledno i dostojno privede kraju. ali potpuno iščezavala nije nikad. niti ima koga da me čuje. ćelom svešću prisutan. ' Varijanta (SvesJce — Crna knjiga). jedna je sme-njivala drugu kao straža stražu. kao slova svetlosne reklame. govorim ili slušam. IV 1944. sve reći koje sam preko dana izgovorio. bilo je trenutaka. kao čovek koji s vremena na vreme opipava skriveno oružje pri sebi. veran sebi. ne polazi mi za rukom da se takvog vremena setim. (Oprostite ml ovaj varvarizam. bolje reći mislim. samrtnoj i životodavnoj. jer ja ne mogu da ga sam sebi oprostim. odsustvo svakog smisla za. da posle svakog dodira sa svetom padam kao pokošen i drhtim u bolu i u nesanici. — U toj tišini. ja zabranjujem sebi da se sećam. Ima je još samo u mom osmejku. svetlosti. bio zaista sav u njima. u tolikoj su opreci ono što mislim kad sam sam i ono što radim i govorim kad sam sa ljudima. Da ne bih više mučio tu muku. Nastojim da se setim da li je ikad bilo vreme kad sam bio potpuno bezbrižan i slobodan. To je nešto kao ropski duh. i ti zaslužuješ svaki napor i svaku žrtvu. A inače. koja postaje nepodnošljiva.' * Ako nas ništa drugo nisu naučili skupi život i burne mnoge godine. dok kroz mene neprestano prolaze i ponavljaju se. harmonično delo koje treba da se sastoji iz odluke — napora — izvršenja. ja se. bez drhtaja. Ta briga je menjala ime i oblik i težinu. a svetlost još ide kao reka koja je tamo na izvoru već usahla. drago ime. Nestaje. Da. jer nemam kome da kažem. a kukavičluk u uspehu. ali nikad toliko njih da bi se mogli nazvati vremenom. stalno pitam je li moja misao još živa? Toliko je moj položaj u svetu neprirodan. mirne ruke. i * Neefikasnost čoveka dinarskog tipa! (Oprostite mi varvarizam »neefikasnost«. Nije pravo ni voleo zemaljsku svetlost onaj ko ne ume da podnese bol rastanka! Zbogom! kažem. tnastavak:] A s druge strane tragika te neefikasnosti (Izvinite!) je u tome što su sve dobre 1 plodne osobine dinarskog čoveka vezane sa njom i uslovljene njome. 28. kad sam učestvujući u razgovorima ili zabavama. odvratnost prema trijumfu. Samo da ne poginem ili da ne zaspim. Dvostruko prokletstvo jedne lepe rase. pored onog što radim. biće još očiju. on bi bio Uto ono što je naš čovek iz moravske doline ili čak negđe sa Timoka. ali kod kojeg se ne radi o robovanju ljudima ni ljudskim ustanovama. jer ja ne mogu da ga sam sebi oproctlm. jer u tebi su sva dobra i sve lepote. Bez nje. jedno jesu: da se praštamo. nego višim sUama. suva oka. Moja nepomičnost i moje ćutanje to su prvi uslovi moga spasenja i jedini koji zavise od mene. da učinim u tvoju slavu. 1 strah od njega. uporedo sa strahom: šta će biti kad sa njom ostanem nasamo. ne trepćući. jer je zamro i zvuk. što je isto. Zbogom! Biće svet-'"sti. Bgđ. drug koji je tako često prati. 27. i ma koliko naprezao sećanje. hrabrost 1 velika snaga samopregora u borbi. Zbogom! A svetlost otiče u tišini. bio u svakom trenutku svestan svoje brige.

B e z i m e n e m e l o d i j e l j u .tmmm I J a N e To je proti vno od veći ne moji h zem ljak a. Kao pesma.

v o d e i l i š ć a .d s k o g h o d a i g o v o r a i š u m a v e t r a .

d o p i r u d o m e n e k r o z o t v o r e n p r o z o r i k i d a j u g l .

u v u t a m u n e o d r e đ e n i h n o ć n i h s a t i . . O n e s u ž i v e .

t .b o g a t e . k a o g l a s s a m o g d r a g o g ž i v o t a . j a s n e .

J a . k o j i s a m s e b e p r e g a z i o .e b e z i m e n e m e l o d i j e .

k a o m a l u r e k u n a d a l e k o m p u t o v a n j u . i .d a v n o .

m o .z a u s t a v i o v r e m e k o j e s e m e r i s u n č e v i m h o d o m .

g u j o š s a m o d a s l u š a m b e z i m e n e m e l o d i j e z e m l j e .

č o v e k a i n j i h o v e s f e r e .. P r e š a o s a m g r a n i c e p o .

N i t r a g a o d ž e l j e d a s e v r .s t o j a n j a n e p r i m e t n o .

k a o s u v o d r v o i s t u d e n .a t i m s e b i . S a m o d a m o g u .

u . u s l u ž b i l j u d s k e s l a b o s t i i v e l i č i n e .m e t a l .

z v u k d a s e p r e t v o r i m i d a ž i v i m l j u d i m a i n j i h .

o v o j z e m l j i p o t p u n o i r a z u m l j i v o p r e n e s e m b e z i .

m e n e m e l o d i j e ž i v o t a . n a p o z a d i n i o v e n o ć i b e z .

.s n a i s v e t l o s t i .

bo O .

i poslednjim naporom pokazuju jedino moguću liniju luka koji je nestao. 217 "»■»■■»^■'■''l'llllliMipiipilII m^mm»'mmiiim . Najveći efekat postizava se u poeziji kad pe-sniku pođe za rukom da čitaoca iznenadi nečim poznatim. Jeste li kad mislili na priče koje niko ne zna. a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj. presečen po polovini. na događaje koji su zakopani. Samo preboljene bolestt mogle su biti opisane i umetnički prikazane. istina je da ljudi vole i žele mnogo da govore. najpre u ćutanju pa zatim u potpunom zaboravu? — Jer. ali je izvesno da ponekad mogu i moraju da ćute. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.t / Za vreme koncerta ukazao mi se kameni most. Najlepše i najstrašnije stvari ipak nisu nikad kazane.

ne beležeći ništa na hartiji. Osloboditi se ovoga huka reci i probiti kroz ovu shemu slika i doći do istine. Tragika lepote je u tome što ne može da ne postoji a ne može da traje i da se drži. ne živeti. Nešto kao čudno se dešava: har-tije žive. proste. ja sam uvek naviše leleo. Kako mu u rukama ne eksplodira oruđe kojim se služi i ne ubije njega samog umesto da stvara po njegovoj volji. ali tada se odmah javlja da zajedno s nama nariče nečujno nad onim što smo ludo i nepovratno izgubili. 218 21. od narodne mudrosti u drevnim izrekama i stihovima! Ona je svirepa fata morgana naše savesti. kao teške pčele. Kraj novembra. Posle svih jadnih priča. Ali izgleda da su oni koji rade takve opasne poslove zaštićeni upravo time što žive u unutrašnjosti događaja. * ■ ■• • Pravo govoreći. cvatu epohe. slaba košava. U osnovi želimo samo jedno: istinu. ne videti. ljudi ne varaju sebe ni druge.9 . Kad se pomisli na sve to. Sve češće se dešava da zaboravim lepu sliku ili novu misao koje mi noću iskrsnu u svesti. ne disati. vedro nebo i jako sunce. sa' muklim ćutanjem u sebi i praznmom pred očima. u samom srcu opasnosti.Da bi se stvorilo jedno umetničko đelo potreban je ogroman rad mašte. Samo čiste i velike stvari bi trebalo pisati. jednodflve So vidim' mogu da opito i da sve sto osetim umem da izrazim. A za to treba imati zdravu krv. T onda sve odbacujem odjednom. I taj napor ne treba prosuđivati samo po onome što je ostvareno i uspel nego i po onome što je neuspelo i odbačeno prili kom rada i što će nama čitaocima i gledaocima za-uvek ostati nepoznato. otkrivaju se odnosi društva i događaja. otpoči-nuti na tvrdom i tamnom tlu. ne čujemo je i ne shvatamo dok god ne učinimo protivno od onoga što ona uči. iza čutanja samog. pa ma i smrtonosne. obelodanjuju uzroci. verne i tačne koje savršeno izražavaju ono što gledam i saznajem. čovek se pita kako pisac može izdržati takav poziv. Jedno jutro kad bi se moglo dugo sedeti i lepo pisati. dižem se i odlazim. nage. Pre je to bilo isključeno. ali poslednjim plamsaj em svesti obuhvatiti istinu. stvari govore. Sviće. pravu misao i dosie-dan život. zuje reci. Preda mnom iskrsavaju likovi i prizori. A oko ušiju mi. bezbrojne. * Ništa lepše ni dublje. bivaju jasne sudbine pojedinaca i istorije vrsta. Ugasite priču i fantaziju kao dimljivu lampu. ni beznadnije. jedino dostojanstvo. Po nekoliko dana mogao sam da nosim u sećanju svaku pojedinost.

Međutim. tj. kad brige minu i napori prestanu. I kad bismo. čapkunluka i maroderstva. ni ogorčenja ni žalosti. Ili bolje. i one rđave platiše ne učine od onog što su uštedeli ništa dobro ni razumno. jer samoća niie isto što 1 originalnost a prkos nema cenu hrabrosti. one koji preziru umetnost^ ' 220 2 2 1 . samo se grubi i neoset-Ijivi ljudi otimaju toj obavezi i neće da plate svoj dug. Oni u stvari imaju dve vrste humora. Ne mrzim nikog. Humor koji ništa ne stoji. A stoga drugi ljudi. ne živeći. Činjenica đa je jedna misao usamljena i prkosna još ne znaci da je istinita 1 ljudima korisna. Ali čemu nabrajati? Nema ničeg. živi i raste moje delo. Prvi je uperen 'Varijanta (Sveske — Smeđa knjiga): Čitajući jednog mislioca. mogli istim očima da ih vidimo. Iza njihovog humora nema ni napora misli ni uzbune osećanja. ništa i ne vredi. moje delo spava mrtvim snom i samo ponekad bunca u snu. ni protesta ni rizika. Ima mislilaca koji imaju neko značenie samo u odnosu prema drugima koji su mislili pre njih 1 drukčije. Prvi je javan i glasan. bili bismo potpimo nagrađeni za sve. još ne mora biti ni originalna. vojnici. ni tačna. Mislim da mi nikad. Ali ne možemo. humoristi po porudžbini i ne zaslužuju to ime. XI 1948) Ako ne znamo značenje neke reci ili nam ono nije jasno. ima. hraneći se mojim stradanjem kao zemljom crnicom. političari. X jos. a drugi je tajan i prenosi se šapatom. mekši i blagorodniji po prirodi. zato što je usamljena i prkosna i zanimljiva. posle. negde u mračnoj dubini i njima samim nevidljiv. plaćaju više nego što duguju. to ne znači da ga ona nema. ako uopšte pređe usne. ponekad. osim one koji mrze druee lin de. štampan. Svi dugujemo lepoti. sitni događaji i male radosti svakidašnjeg života. ni približno neće poći za rukom da izrazim lepotu koju imaju obične radnje. trgovci.* Koliko je duboko i kako drevno nepoverenje koje oduvek pokazuju svi »ljudi od posla« prema mašti i svemu što dolazi od nje! Sveštenici. isto kao što jedna reč može da znači drugo i da kazuje više od onog što mi o njoj znamo. nerazmrsiv kompleks od zavisti. naučnici — svi su njeni neprijatelji. Kroz nedogledne brige i napore izgledaju radosti života savršeno i zanosno lepe. i svi je iskorišćuju. sadizma. a kad ja stradam. (6. gledani kroz jednu veliku brigu ili žalost koja nam trenutno zaklanja svet. računa. često i više nego što mogu i što bi smeli. Humoristi »niz dlaku«. * Jedna misao.' * Ponajčešće se dešava ovo: kad ja živim i uživam u životu.

za koje znaju da se neće ili da se ne mogu braniti ni svetiti. radim rastrgano i na prekide. i kad se o meni ne piše i ne govori. svoj račun. I moralno i materijalno. (Sarajevo. ako je tužna. Na svakoj knjizi koja znači dobro umetničko delo moglo bi se napisati: »Oteto od života. najple-mentiju i za njega najpovoljniju. koje su još u rastu i razvijanju. * Za mene je najbolje kad ja pišem a ne govorim. 1951) * Nered mladih sredina. ometan. U jednom od svojih dela ili u nekoj pojedinosti jednog dela. zaraslih u grmlje ili napola utonulih u pustinjski pesak. da bih mogao mirno da radim. moga i vašega. 222 Ima mnogo osetljivih. Od svih mogućih namera koje je on mogao da ima u svom radu ili •ispravljeno prema prvobitnoj belešcl (Sveske — Crna knjiga).protiv onih od kojih im ne preti ni najmanja opasnost. — Tako se ekstremi dodiruju. (Pariz. i nešto tužni ja. Drugi je protiv onih za čiji račun objavljuju prvi.' Kazana na južnom narečju. nije onaj pravi i zdravi mir koji je potreban za rad.-« * Mrtav umetnik ima veliko preimućstvo nad živim. Kod živog umet-nika često je obrnut slučaj. liči ponekad čudno na ruševine procve-talih i potonulih kultura. Kad isključim telefon. i slabih ljudi koji celog svog veka očekuju i žele neki svoj potpim i kona223 . III 1951) * Kud ide čovek sa svojom mišlju o sebi i životu. ali znam (i u snu znam) da moj san nije ono što treba da je san u životu zdravog čoveka. 10. koje se sastoji u tome da mu ljudi bez kolebanja poklanjaju svoje poverenje. Nešto slično kao kad uzmem prašak za spavanje pa spavam. Ovo je. svaka stvar izgleda ne samo nešto duža nego. Onda opet uključim telefon i. čini mi se. ali bolje. i svojim osećanjima sveta i pojava u njemu? — Tako se pitam gledajući u Parizu izložbe savremenih slikara. A u svemu tome »-humoristi« nalaze. da sam se o nekog ogrešio i da mir do kojeg sam tako došao nije prirodan. veći skok nego onaj koji je učinjen od ukočene slike na pokret i od plitkog reljefa na oslobođeni lik sa svima dimenzijama. Čini mi se da sam nešto propustio. Treba se čuvati rimovanih istina i s nepovere-njem primati i njih i one koji ih prave ili suviše često upotrebljavaju. još kako. ne osećam se sasvim dobro ni lagodno. ljudi uzimaju uvek onu najbolju.

nego će prosto. nikad ne uspevaju. kao što. kada sam bio prisiljen da se-dim na jednom mestu. Neće to biti ništa krupno ni važno. tako se mi visoko i više--manje netačno uvek izražavamo kad govorimo o sebi i svemu onom što je u vezi sa nama. jedinom i zbog nezdrave iluzije upropašćenom životu. Istina je. koji je pored toga i umet-nik. kad pod utica-jem godina zamre u nama potreba za igrom i vera u istinitost i »stvarnost-« igre (»Star pas za igru ne mari«. Kad prestanemo da se igramo. VI 52. koje je u stvari naš »ozbiljni« i svesni život. i kad sam zaista i kazivao. :* ■ ■ » ■ U svojim napisima on je brižljivo i jasno iznosio na videlo po delić istine. uglavnom izlišne pripreme u mašti i u stvarnosti. Kad bi neko izračunao (kad bi o tome vredelo voditi računa) koliko sam vremena i snage izgubio na svojim putovanjima za poslednjih četrdeset godina. I tome treba dodati da je najveći deo tih putovanja bio bez naročitog smisla i da mi je retko kada donosio zadovoljstva. troše u to najbolje snage i najlepše godine. Ja sam na putovanja trošio ne samo novac i vreme nego i snagu živaca i mašte. i na kraju. Ceo život nam prođe ponekad u tome. i. to što će ostati nekazano. uspeva ponekad da od svog jalovog maštanja i od svog nerešljivog spora sa životom i od svoje nesposobnosti da ga resi. ali eto. Ali eto. 16. neće to biti nikakvo naročito vreme. s druge strane. kaže poslovica). i ćelu svoju ništavnost. propuštaju sve prilike da ma šta stvarno i korisno urade. nije bilo važno ni vreme kad sam imao šta da kažem (ili mislio da imam). Ne. pokušavaju često i na razne načine da ga izvrše i. Na tom bespuću. nama je utoliko lakše i lepše ukoliko je u nama još ostalo smisla za igru i sposobnosti da joj se s vremena na vreme predamo potpuno. načini umetničko delo. neće doći nikakvo naročito »vreme«. uostalom. ja sa ove tačke na kojoj još imam nešto da vam kažem (ili bar mislim da imam) dozvoljavam sebi da pomišljam na 15 — Znakovi pored puta 224 225 . i 1941—1944). naravno. maštaju o njemu mnogo i stalno. vidi se najbolje po tome što sam za vreme dva velika rata (1914— 1918. i da iz nje izađemo 6s vezeni i okrepijeni za dalje traženje.' » Opatija. tada svaki od nas zalazi u gustu. teško prohodnu šumu iz koje treba naći i izboriti sebi izlaz na čistinu. netačnog i pre-teranog. izišla bi suma napora dovoljna za čitav jedan život ljudski možda. Ne. napisao gotovo najveći deo svojih radova. Doći će vreme kad neću imati šta da vam kažem. tako drugim putevima i načinima da smisao svom. A koliko sam se u tim putovanjima trošio. Prosto jedna nezdrava potreba. — 0 tom bih hteo da govorim/ ali već u prvoj rečenici ima nečeg egocentričnog. Samo poneki od njih. da sam u ono što sam napisao uneo mnogo toga što sam video i dozi veo na tim uzaludnim putovanjima. sa društvom.čan obračun sa životom. sa ljudima oko sebe. u nezaustavnom toku događaja i promena doći jednom i to: da neću više imati šta da vam kažem. niti će naročito doći. jer u putovanja treba uračunati i duge. svetlost i slobodan put. nestaju zajedno sa svojim uzaludnim i neprirodnim snom. postavši zbog toga smešni i svima dosadni.

Stoga osećam potrebu da večeras govorim o tome sa vama. a ponekad je vaše očekivanje bilo i prevareno. jun.trenutak. za mene gotovo obaveza: da ja kazujem a vi da primate. Svoj stav i svoja shvatanja on je smatrao gotovim umetničkim delom. Godinama i danima ja sam vam govorio o svetu oko sebe i o tome kako ga ja vidim i osećam. Biću živ.' Mnogo puta mi se dešavalo da me trenutni i prolazni utisci od pojava oko mene zbune. ne sumnjajući. koji je siguran kao i budućnost sama. — Neće to biti nestanak moj sa sveta ni odlazak pod zemlju. a mnogo puta sam prošao pored mnoge velike ljudske stvarnosti i ne pomišljajući šta ona znači za rnene i za ljude uopšte. To su najradosniji i najzanimljiviji trenuci našeg života. On ih je objavljivao ne pitajući se mnogo o njihovoj umetničkoj vrednosti i o prijemu na koji nailaze kod čitaoca. Nizale su se pesme. uplaše ili oduševe i ponesu kao da su živa stvarnost. nego predvorje smrti ili. Doći će vreme kad neću imati više šta da vam kažem. kad neću imati šta da vam kažem. zvati se svojim imenom. a mnogo manje ili nikako kao umetničko delo samo po sebi. gledati sunce i jesti hleb — a neću ništa imati da vam kažem. ako hoćete. Nekad je to bilo ono što ste očekivali od mene. Ali svakako se time stvorila između vas i mene izvesna navika. 1953. > t. Jer. živim i dovitljivim polemičkim duhom. A kad je. pripovetke. Jak smisao za ironiju i za karikiranje raznih ljudskih postupaka. glave lako zamišljenog i brzo ostvarenog romana. koji nalazimo ^od nekih pisaca (i nepisaca) dolazi dobrim delom od nedostataka mašte i nesposobnosti tih ljudi da sebe zamisle u položaju onih koje ismevaju i karikiraju. i da sudite o onom što sam rekao. Prilazio je tome poslu sa sigurnošću i samosvešću oštroumnog bogataškog deteta. počeo i sam da uviđa da njegov rad nije stvaralački ni njegovo delo umetničko. Od rane mladosti pokušavao je da to i ostvari. najposle. on je stao da beži od tog saznanja. I treba ih proučiti i opisati. Nije primećivao da sve što piše postoji mnogo više kao antiteza onom što drugi pisci sa drugačijim shvata-njima rade. Taj čovek je imao živu i visoku predstavu o umetničkom delu koje bi trebalo da izrazi pojave u svetu onakve kakve ih on vidi i oseća. 15* 226 227 . Obdaren bistrim umom. ali se retko i malo zadržavamo na čudesnom fenomenu ozdravljenja. on dugo nije mogao da shvati ono što je i poslednji čitalac davno shvatio. kad to vreme zaista nastupi. da vam se unapred izvinim i da to već sada kažem. tonući sve više u polemiku i ironiju. i ne primećujući je. Njemu ta potvrda nije izgledala potrebna. izlazna stanica života. neću se setiti ili neću ni moći da vam to kažem. drugim izražajnim sredstvima. Činjenica da ih je on svesno hteo i u sebi jasno video činila mu se dovoljnim opravdanjem za njilio-vo postojanje i za njihovu umetničku vrednost. i ne pomišljajući nijednog trenutka da bi mogao ne uspeti u onom što želi i preduzima. Cesto govorimo i pišemo o zdravlju i o bolesti. ja možda neću biti sve-stan toga.

upotrebljena je i umetnost i mitologija da bi se ulepšala i maskirala stvarna upotreba toga predmeta. pa i umetnosti. savršeniji i bogatiji svet. a kamoli čoveku umetniku u ovom složenom i tvrdom svetu. zove se Triton Vaše. Ne spadam među ljude koji ne vole da rade. biti samo ono što je. u život višeg reda i viših potreba.) Ne. ■ ■ Ziveti nije lako ni mr^vu u mravinjaku ni ptici na grani. Ja ne umem da rasporedim poslove po stepenu njihove * Ljubljana. nego da može. (Iako ja sam najbolje znam kako ta stvar uistini stoji. i * ■ ■ ■ . na primer. ali koju tek dužim i pažljivim posmatranjem i razmišljanjem otkrivamo u svoj njenoj veličini i punom značenju. Ljubljana) nailazimo često na predmete iz XIX veka koji su karakteristični za tadašnja shvatanja i ljudskih potreba i života uopšte. Dakle. Akademija 1953. Hod jednog čoveka i njegov način govora povezani su među sobom čudnom i nejasnom ali stvarnom vezom. u kuhinji ili drugim sporednim prostorijama. tu je čovekova građevinarska ve-ština prevazišla samu sebe i prestala da bude prosto slaganje kamena na kamen. kojima ljudska nada produžuje smelo kraj u ne-dogled. Vidi se težnja da se fiziološke potrebe i sve ono što im služi pokriju velom »umetnosti« i »duhovnog« života. Na primer — izvinite! — u nužniku jedne starije zgrade u Ljubljani možete videti »solju« koja je od porcelana ukrašenog secesionističkim ornamentima irisovog lišća i cveta. a možda i nećeš. U kućnom uređaju starijih domaćinstava u Centralnoj Evropi (na primer Zagreb. ili sa jednom ili dve koje ćeš možda još napisati. Tu je počeo smeli podvig ljudskog duha. Ta mesta na ruševinama starih građevina ne gledam nikad bez uzbuđenja. pa ma i po cenu necelishodnosti i uz riziko da se bude prilično smešan. Postoji između njih sličnost koja se i na prvi pogled može primetiti. Tako i u svemu ostalom.: 228 229 .' Ili možda mislite da je lako i veselo živeti sa desetinom knjiga koje si nekad napisao. To isto se zapaža kod mnogih drugih predmeta. To su mesta sa kojih su um čovekov i njegova veština zaplovili u novi. A marka te »šolje«. kao sa deset aveti. nisam od onih što gube dane u neradu.* Tamo gde glatka površina okomitog zida napušta ravnu liniju i savija se lagano u prvi nagoveštaj zaobljenog svoda. u očima lenjih ljudi izgledam čak i vrlo vredan čovek. ali koje ti piju krv i za^ klanjaju vidik. Tek od početka XX veka naovamo ljudi stiču smelost da se kod proizvodnje svih takvih predmeta rukovode jedino celishodnošću i da noćna posuda. Svodu i luku na starim građevinama oči se raduju. ali u mom radu ima jedan težak nedostatak. glatka i bela. izrađene u obliku cvetne čaše. ne mora ličiti na časku Cveta ni biti maskirana ružama i lalama. jer u njima naslućuju pokušaj oslobođenja od vlasti prirodnih zakona i početak uspona i poleta.

gologlave. Svaki i najmanji događaj odvoji me od onog što je moj glavni posao. Međutim pisci se gotovo po pravilu obraćaju onoj tamnoj strani života. A negde u dnu te pomisli blesne slaba i bojažljiva nada da bi se — možda. i koliko god je više moguće.važnosti i neću to. a leti je šešir retkost po našim gradovima. iz godine u godinu. strpljive i nesebične ljubavi. često i bez mere. nego i na građevinama i kod uličnih radova. Telo teži sve neposrednijem dodiru sa atmosferom koja ga okružuje. (Ali da ostavimo žene i žensku modu i njene oduvek nestalne tokove!) Radnici su goli do pasa ne samo po rudnicima. koja ne samo što nisu obrađena u onom što sam ja u životu napisao nego su slabije i rede posećivana od naših pisaca uopšte. obrnuto. ali time stvar ne biva nimalo bolja. Za jedno poslovno pismo ili kratak odgovor na neku nevažnu anketu meni je potreban isti napor. Sve je to još uglavnom ograničeno na gradsko stanovništvo. Područja prijateljstva. Covek se oslobađa odela koliko može. A još pre pedeset godina svet bi se za čovekom koji ide ulicama gologlav i u sandalama okretao kao za napola ludim osobenjakom. Žene idu bez čarapa. ali za života samo ovo drugo. JuX 1954. Vidim da to ne valja. manje ili više. uvek i svuda bilo. • Opatija. sve veći broj ljudi nastoji da se oslobodi suvišnog odela. Deca se igraju golišava ne samo pored vode nego i po gradskim ulicama. jer kod ljudi kao što sam ja griza savesti. naročito. nikad ni naučiti. gde god je. vodom i vazduhom. A škodi mi mnogo sve to zajedno. Ali izgleda da je tako. Tako svi ostajemo dužni boljim i lepšim stranama čoveka i društva. Na mahove jasno vidim prostrana područja svetlih ljudskih osobina i odnosa. Ili je to. i da tako mora biti. ma koliko da je bolna. ^ 230 Već odavno. u najvećoj mogućoj meri. samo posledica već nastalih promena u čoveku?' Posle naše smrti možete ispitivati i šta smo bili i šta smo pisali. isti utrošak vremena. nagih mišica i leđa. mogao izmeniti i čovek sam. ali se širi i zahvata sve nove i sve šire slojeve. 231 . ako ne u neprekinutim ali svakako u velikim površinama. govore o njoj i slikaju nju. snage i živaca kao i za pet strana jedne pri-povetke na kojoj radim već mesecima. Područja velike. Tako se svaki čas dešava da izneverim ono što je glavno za ono što je sporedno. možda! — na tom putu. drugarstva koje ne broji žrtve i ne očekuje nagrade ni priznanja. Ljudska koža sve je češće i sve više u dodiru sa suncem. u meni se javlja pomisao da će to u mnogo čemu izmeniti način čove-kovog mišljenja i reagovanja na mnoge stvari oko njega. izgleda. Priličan broj ljudi i zimi ide gologlav. jer nemam dovoljno snage i odlučnosti da ostanem kod njega i da se oduprem onom što je sporedno. I ne pomišlja na to. Obuća je za letnjih meseca otvorena i ostavlja slobodne prste i veći deo noge izložen suncu. kad god je. Posmatrajući tu pojavu. ne povlači za sobom tvrde odluke i stvarne promene nabolje. nije dovoljno uvek iskrena i duboka i. ali ponavljam uvek istu grešku i uvek se u sebi jedem zbog nje. — A sve to postoji u životu oko nas i sve to mi susrećemo i posmatramo vrlo često. — Ponekad me grize savest zbog toga. s vremenom. kao nekad.

klasičnih romana evropskih. Nikad nije ozbiljno ni pomišljao da vodi dnevnik. On je bio u isto vreme i blizak umet-nosti i bez ikakve veze sa njom. ali verujem da je — realnost. To je kao nagrada za trud i istrajnost. kao senka svetlost. * Brams — koncert za violinu i orkestar. izgubiti njihovu suštinu zauvek. Dnevnik je pokušaj da se zaobiđe smrt i nestanak. 232 U nama se stalno smenjuju i upoređo dejstvuju "Va elementa. bacaju u bezizlazne zanose. nastojim da sebi i drugima objasnim koliko mogu od te beskrajne stvarnosti. Tako bi trebalo da svršava svako. Možda se samo nisam u dovoljnoj meri čuvao. bilo je ovako: imao je sve mane i slabosti koje obično prate umetničke prirode. Pritvrditi svoje doživljaje na hartiji. Upravo. Ta strmina je jedino što vidim pred sobom. ■ * ' ■ ■ ■ Čitajući jedan od velikih. moje delo. a još inanje da udari o nju. značilo je za njega uvek umanjivati ih. ja se držim stvarnosti i. Pisac treba da se kreće tako da se nikad ne približi granici svojih moći. realizam. Ne znam je li ovo što ja radim. Tako je nastao čudan paradoks. Idem kao pešak koji treba da pređe brdo. o ljudima i pitanjima koja pred njima iskrsavaju. ali sam se dobro čuvao da sve svoje misli okivam u reci i bacam na hartiju. Tako i moj život sam. od nebeskih svetlila. Otkako radim ovaj posao. Ali posle kraćih zastajkivanja i prekida. dižem se i poslednjim naporom izlazim na vrh brda. i sve veću strminu brega. u D-đuru. držeći se nje. dok ih gledamo. Pre vrhunca. alt onim dubokim i skupim skladom koji je iskupljen svim onim što mu je prethodilo. od sna i mašte — do hleba koji jedemo i zakona po kojima živimo i svih potreba kojima smo podložni. Početak puta je bodar i veseo. Još od najranijih godina to mu je uvek izgledalo jalov i pomalo nedostojan posao. Pa ipak. koja je neophodna za pravilan rad duha i naše duhovno zdravlje. ali nije imao ni duha ni stvaralačkog dara ni sposobnosti da išta umetnički zamisli i ostvari. Memoari §u još gori. odakle se otvara širok i zanimljiv vidik.On je imao osobine jednog umetnika. i u beskraj produži život duhovno i fizički završenog i onemoćalog čoveka. sve snage počinju da me izdaju. Dalje čitanje ide lako i prijatno. i najmanje. svi grešimo u tome. * Mislio sam živo i mnogo o svetu. Jedan bismo mogli nazvati element 233 . Zastajem i oklevam. negde oko polovine knjige. stalno sa vidikom pred sobom. koja nas. Pretposlednji stav svršava skladno. sa svima pojavama od kamena i biljke do čoveka i do svesne misli i tamnih nagona u njemu. sasušiti. i kako radim. kao put nizbrdo. Zatim počinjem da osećam zamor. To mu je uvek ličilo na pokušaj da se veštački izigra i osujeti važna i teška funkcija zaborava. Javlja se pomisao da napustira dalji put i da odustanem od uspona.

upućuje ih u određenom pravcu. Ali vrlo je verovatno da će u budućnosti kao pravi pisci ostati samo oni koji su umeli da daju najbolju sliku svoga vremena i ljudi i shvatanja u njemu. Kad čitam ili slušam kako neko opisuje i prepričava ono što sam svojim očima video. što je najgore. biti prema njemu surevnjivi. u tome: kako da. kao paistinu. Nekad je ta razlika vrlo mala. (Primam je kao što se prima novčanica. prečistiti i ispraviti. da bi moralo biti negde u dugom razvitku čovekovom neko mesto na kome će se. Naravno da time što ćemo ih tako nazvati ne dajemo ni prirodu ni poreklo ni obim tih snaga koje dejstvuju u nama i pomoću kojih dejstvujemo mi dok god živimo. I što god čitam ili slušam. To je zanosna misa'^ Ali onda se javi druga. i na kome će gola i konačna istina zasjati punim sjajem. ja uporedo sa čitanjem i slušanjem brojim u sebi: koliko iznosi skretanje od istinske istine do ovog što mi se kazuje. često je poveća.) Odavno sam uvideo da protivrečiti ne bi vredelo ništa i ne bi vodilo ničemu. Ali negde duboko u meni zbrajaju se i slažu sve te razlike i sva ta odstupanja. nego još više što postoji opasnost da iz ljudske (ljudske i staračke!) slabosti budemo malo-dušni i plašljivi. I da je naša ljudska hrabrost 235 Ne znam zašto se vi toliko uzbuđujete zbog onoga što ljudi pišu. srdačni i — pravedni. ostajući ono što smo. pristupačnim i razumljivim svetu u kome živimo. I često se javlja misao da bi moglo biti. Sala! U svakom vremenu važe kao dobri i veliki pisci oni koji najbolje umeju da pišu za svoje vreme. ja ono što mi se kaže primam kao istinu. da je hvalimo i kad to ne zaslužuje. kad-tad. i što rade. za ljude svoga vremena i njihova shvatanja i raspoloženja. pravu istinsku istinu. U odnosu prema mladom književnom naraštaju nije za nas starije problem samo u tome što ćemo. a ponekad je ogromna. dakle. široki. nemoguće tačno utvrditi i nepromenjenu preneti dalje. vezuje pojedine delove te stvaralačke ili ubilačke aktivnosti. To saznanje stalno me prati. Pa ipak. a drugi. ja uviđam jasno da je istinu. daje im oblik koji ih čini vidljivim. nova: da je ovo naša planeta Zemlja i na njoj ova naša zemaljska. možda. Problem je. kao suma dugovanja koju ovaj život i mi svi sa njim imamo prema punoj istini. do drugih ljudi i novih naraštaja. da uobrazimo da su njihove ideje i naše ideje i. kao neku novu vrstu istine. nesavršena. i što su sposobni da urade? Malenkost. ne govoreći ništa i ne pokazujući da znam što znam. dok vvsvesno« samo pomaže. i da stanemo da laskamo mladosti. elemenat nesvesnog. da 234 . ali naša istina. isključivi i nepravedni. * 1 sami stanemo da se ponašamo kao oni i da tako postanemo neiskreni i smešni. sve to obračunati. jer tako bi svaki razgovor izgubio svoj smisao i pretvorio se u teorijsku raspravu o istini. po nominalnoj vrednosti. Sta je sve to prema onom što misle. koji dorastaju pored nas. Ovoliko ipak znamo: samo »nesvesno« stvara i razara. I to bez obzira na sva prolazna shvatanja i trenutna raspoloženja.svesnog. budemo prema mladima.

Ona Je plod pos-matranja i zapažanja oko sebe. kao tiha.. To je spasonosno.i veličina i mudrost u tome da je ispravljamo i približavamo istini. kad vidimo kako se pomalja jedna misao. Tako. rt f ^ Zelenoj knjizi I (v. sa oseća-njem da kazuju nešto novo i lepo. svež i čio. brišem i popunjavam.^ *■ Pre podne radim. nego da smo povezani sa drugim ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i. skrivani deo naše unutarnje stvarnosti? Zar ima još neko da je ovo ovako video i osetio?« A kad. sve do posle podne. ni u najtežim ni u najlepšim trenucima. mi zastanemo zadivljeni i uplašeni. čas brže čas sporije. nastavljam tamo gde sam stao.* Moj rad leži preda mnom kao stvar koju prvi put gledam. dešavaju se pred nama čuda. godinama. sve se zbrka i potamni. Međutim. Ali izgleda da naše misli i naša osećanja neosetno i neprimetno. na primer. I svak može da pročita sve ono što je izgledalo zauvek skriveno. uporna voda površinu zemlje. čim otvorim oči. Kao da u njihovoj mladosti nije bilo novih reci i kovanica. Cesto na početku neke rečenice. vidimo da je zaista tako.ma ljudi koji mogu tako dobro da prikriju hod SV031 i misli i tok svojih osećanja da niko ne može pogoditi njihovu pravu prirodu. i iščez' u belešol u Zelenoj knlizl (V. ali i u tome da živimo sa njom ovako nepotpunom i ljudski nesavršenom. jer nam je pao u deo najveći dar koji čitanje može da nam pruži: osetili smo da nismo sami nikad. Sveske): »zakone«. a kamoli da vidim dalje napred. Prečitavam ono što je napisano. koja je prosto detinjasta.■ tlost. pročitavši do kraja. Sve teži napred i sluti na dobro. iako ne tako brzo kao što bih hteo.. I čemu ta netrpeljivost i to ogorčeno odbijanje novih izraza? Ako su dobri. odjednom se otvore na njemu neočekivane brazde i ponori. moji planovi postaju manje jasni. Noć ima svoje puteve i zahteve. staračka netrpeljivost prema novim recima. * . nestaće brzo na rešetu sluha i vremena. Ali čim prođe prva polovina dana. Radim i napredujem. najednom. mi ostajemo nad tom rečenicom zamišljeni. ako nisu. zahvalni i srećni. to nije slučaj. oni će ostati. počinjem da pronalazim i sređujem ono što je mrak bio prekrio. ' * Čitajući dobre pisce. a koje nam »naš-« pisac otkriva. mirno i samo sa manjim oklevanjirria. ni u svojim najgorčim nedoumicama. Ne mogu da poimam ni ono što sam toga dana do podne napisao. ne slutimo. 237 . put se gubi. * . i bogato smislom i zvukom. ^. A sutradan ujutru. I sve je opet poznato i razumljivo. modeliraju naše lice. Kad se zapali sve236 Slabost i unutarnja nesigurnost starih ljudi odaju se lako i pokazuju na svakom koraku. Sveske) dodate: Tek sada prlmećulem ? c. i kao da ih nisu i oni izgovarali sa oduševljenjem. A tada se jučerašnja igra ^^onavlja. i kad stane da se primiče starost. dok to moramo i ne možemo drukčije. ni u najsme-lijim zaključcima. naslutili pri dodiru naše svesti sa svetom oko nas. I to je još zanosnije. Otvaraju se preda mnom perspektive i putevi kojima treba samo krenuti. I sa nevericom se pitamo: »Je li mogućno? Hoće li se to što naslućujemo zaista desiti? Je li ovo zaista ona ista misao koju smo i mi. Sve je jasno i pregledno.M "^^ misao mogla Izgledati kao pozajmljena od Oskara Vajlđa (»Mika Dorijana Greja«).

verovatno nasleđena. a treći prosto nemaju snage za taj podvig. što je isto ili još gore. znači tražiti od prosečno razvijenih ljudi da budu — atleti. kao što se dešava i to da pisac zapazi pojave oko sebe. drugi je vide naopako. gledajući sliku jednog modernog. islamski ili filozofski. i ne suviše modernog. ja govorim kao slepac o bojama i oblicima. izvan svih konfesija i verovanja — ja osećam da ona postoji i da uvek ima svoju ne mnogo jasnu i vrlo relativnu. jer to za tu vrstu ljudi i jeste podvig za koji je potreban izvestan minimum snage koji njima nije dat. nemajući osećanja za stvarnost oko sebe. Narevi. ali nema snage da ih izdigne do visine umetničkog opisa i da ih učini tako ubedljivim da ih čitalac bez otpora i kolebanja prima kao stvarnost. To što kod pisaca nazivamo »razmišljanja o smrti«. ne mogu svuda. po njoj se ne bi moglo ništa zaključiti o zemlji iz koje su. ni sa rukama koje su ih sadile. Narevi. pribegava čudnom i bezizglednom poslu da izmišlja i ljude i događaje. I danas. još u detinjstvu). kao i u svakoj umet-nosti. misao da u svakoj igri. ali nesumnjivu tačnost. čovek gubi sebe. Kad bi ta slika nekim slučajem preživela neku opštu kataklizmu. i potpuno smo u pravu. uvek i o svemu govoriti istinu. ni sa prirodom ni sa kućom kojoj pripadaju. Blagodarna tema koloristički. njihovim postupcima i karakterima. 238 Dešava se da pisac.nuće bez traga kao što su iščezle tolike reci koje smo mi u mladosti gordo izgovarali i pisali i tamo gde im je mesto i tamo gde nije. to je ponajčešće jako daleko od razmišljanja i još dalje od smrti. slikara — mislim o jednoj stalnoj osobini tih slika. To su samo recima izražena naša osećanja nelagodnosti i straha pri pomisli na smrt. Mrtva priroda. # Kad sudimo o ljudima. ■^ ■'>ji u meni jedna davnašnja. treba imati na umu da ljudi. delimično ili u celosti. iz raznih uzroka koji ne zavise od njih. Ma koji oblik da uzme ta misao. dobro rađena. o svom ličnom razvitku i o ciljevima i radovima svog života. da se služe neobičnim izrazima. Ali biva ponekad pa nam izgleda da se ličnosti u romanu ili pripoveci ponašaju neprirodno. hrišćanski (tako se prvo javila kod mene. Jedni je ne vide. kao toliko puta. Istinska misao o smrti ne nalazi reci. ni o ljudima i društvu koje ih je sadilo i kome su imali da posluže. ni sa zemljom iz koje su rasli. Kad sam prisiljen da kažem nešto o svom književnom »daru« i pozivu. ni sa onima koji su ih brali. i to nas nagna da posumnjamo u verodostojnost dela i umet239 . ali izdvojeni i sami do te mere da već prestaju da budu to što su. Ali — to je ono što već godinama zapažam — ti narevi nisu ni sa čim vezani. U takvim slučajevima mi odbacujemo njegovo delo. A oni beže od novih reci kao od promaje i susreću ih sa negodovanjem u kome ima više staračke nemoći i straha od novine nego brige za jezik i njegovu čistotu. Nešto kao san o narevima. Tražiti od tih ljudi ne samo da ne greše svesno i otvoreno protiv istine nego i da je ne zaobilaze i ne prećutkuju.

i ja se surva vam u sebe smrtonosnim padom probuđenog mesečara. Mogući su među ljudima odnosi i prizori kakve mi ni zamisliti ne možemo i padaju među njima reci koje nikad nismo čuli i. a ovo neprirodno i izmišljeno? Zar ske nije i vama desilo da slučajno ulovite na telefonskoj liniji odlomak razgovora nekih nevidljivih ljudi? Ili da u hotelskoj sobi. kao što od njegove stvaralačke snage zavisi ubedljivost i »prirodnost« takvog prizora. nego zato što je stvarno tako. 16. Biti plodan i poznat pisac znači postaviti između sebe i ostalih ljudi brdašce od štampane hartije i čitavu planinu netačnosti i nesporazuma. izradi negativ svoje misli ili svojih doživljaja i zapažanja. pišući. sa istim značenjem. Da li je uvek taj razlog dovoljan i takva sumnja opravdana? Da li su krug naših iskustava i snaga naše pronicljivosti toliki i takvi da možemo biti sigurni da znamo sve pogodbe pod kojima ljudi žive. Cesto čujem da naši ljudi govore o meni kao o dobrom i savesnom radniku. da bi sve to moglo da se ostvari u jednom jedinom živom čoveku koji bi došao i stao tu preda me. On mora da potpuno uveri čitaoca u nešto u što sve dotad ni sam nije bio potpuno siguran. bačeni slučajno u ljudske odnose. n 55. Njegov je posao da ono što je bilo pa prošlo. u noći. i da ga projicira kao pozitiv u čitaočevu maštu i svest. a ovo ne može. možda. kao u mračnoj komori. prikaže kao ono što jeste. dok sam opisivao čudne i skrivene patnje jednog lica u pripoveci. ili samo moglo da bude. bez mogućnosti i najmanje sumnje. stalno brodi uz vodu. treba da nas pouče da ne otklanjamo olako kao neistinito i izmišljeno ono što nam u prvi mah izgleda nemoguće i neprihvatljivo. znam naj' Bgđ. još manje zbog paradoksa. sve mnogostruke mogućnosti njihovih odnosa. Ja. odjednom pomislih. Ima jedna činjenica koja može da me zabrine. Stoga ne treba biti brz u suđenju i odbacivanju književnih tekstova koji nam izgledaju »neprirodni-« i »preterani« ili »neshvatljivi«. U jednom trenutku. svu dubinu i širinu onoga što su sposobni da urade i da kažu u granicama tih odnosa? I da li bez kolebanja možemo povodom jedne knjige da kažemo: ovo može biti. Naravno da zavisi od piščevog ukusa i srećnog izbora koji će prizor od hiljadu »mogućih« i »nemogućih« prizora izneti pred nas.ničku iskrenost pisca. morate da slušate svađu nepoznatih supružnika u susednoj sobi? Kako vam sve izgleda novo i neobično u izmeni misli između dvoje ljudi na telefonu i kako vam se nelogičnim i neprirodnim čini ponašanje bračnih drugova koji se zaboravljaju u prepirci! Koliko čudnih izraza i smešnih reci koje su nastale između to dvoje ljudi i koje u tom obliku samo tu postoje. Od te misli prođe me jeza od nožnih prsta do temena. na drugom mestu! Takvi kratki pogledi. ovo je istinito i stvarno. tražeći objašnjenje i obračun. Ne kažem to zbog ulepšavanja i precenji-vanja književnog rada. 24Q 16 — Znakovi pored puta 241 .^ Piščev rad je takav da on. Pisac mora da u sebi. u potpunoj ubedljivosti. najpre slabo i bledo pa onda svom snagom i punom jasnošću. međutim. ali se već sutra mogu javiti u sličnoj prilici. nikad nećemo imati prilike da čujemo.

svoj posao ne gledajući ni levo ni desno. jevtinog samozadovoljstva i tašte veličine. I dan-danas ja radim ćudljivo i neredovno. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela. deo one opšte sklonosti da se o takozvanim javnim ljudima pričaju legende i netačnosti svake vrste? Mnogo (da ne kažem: sve) mogu režimi i državne vlasti i društvene ustanove u ovom našem veku. Zabeležimo ovaj mirni trenutak kad su jezičci na svima vagama legli u najnižu tačku. a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez siajnog vidika. Cesto pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo.' Vrednost lepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova pod kojima nam se javlja. Radite. nije greh. čak i onda kad je od njihova izvršenja zavisila šteta ili korist drugih ljudi. da u hodu stičemo snage. nije drugo do deo kretanja. drugo sve mogu«. JuU 1356. ali svoj cilj postavljajte visoko. Ili je to. ispod svake mere i opterećenosti. > MUočer. U tome je i njena oplemenjujuća snaga i njena najveća draž. koliko dužnosti neispunjenih. otpočinimo i ne pokušavajući da ga na hartiji zabeležimo. i da je više i bolje mogla od onoga što je želela da uradi i postigne. 16* 242 243 . rekao bih im. koliko sam poslova ostavio ne~ svršenih. Hteti daleko i želeti mnogo. ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savet. samo kleveta u pozitivnom smislu. kad su svi satovi otpočinuli u onom nemerljivo kratkom a ipak stvarnom deliću sekunda koji je negde između dva najkraća pokreta najmanje skazaljke. koliko sam vremena u svom životu potraćio uludo. I znajući sve to. i tražite malo od sveta oko sebe (što manje to bolje!). Otpočinimo i mi u tom mirnom trenu koji. Ciljevima svojim živite. a trošite se neštedimice na svim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. govorio je jedan moj prijatelj. moram da se zabrinuto upitam: kakvo je to shvatanje rada kod nas kad i za čoveka kao što sam ja mogu da kažu da je vredan i savestan. težite smelo i daleko i visoko. kad je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva. možda.bolje kakav sam radnik. Jer nema tako kratke ni tako brze reci koja bi uhvatila taj tren. ni iza sebe ni preda se. Želite mnogo. Uveren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše bliz cilj. i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti. iako izgleda nepomičan. ali jedno nije nikad mogao niko da postigne: da natera ljude da sa zadovoljstvom čitaju pisca koga ne vole. jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaiu snage u nama. Mnogo mogu. ali mnogo od sebe i svoga dela. samo misao uspeva da ga ponekad stigne i u njegovoj prolaznosti prolazno sagleda. nije opasno. Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosečnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precenjuju. i da me navode kao primer dobrog radnika. op-šteg i večitog. »■Samo što ne mogu od ženske da naprave muško.

Razume se da taj »slučaj« nije uvek tako slučajan kao što nama može da izgleda. obično oni koji su nesposobni za drugo. Ali želja za bliskošću sa ljudima nikad ga ne napušta. za pojedinosti može čovek i da raspituje. zaslepljeni svojim ličnim nagonima. Oni i ne slute kako su ponekad teške 1 strašne priče koje pisac priča sam sebi. Kako ga dugo posmatranje i slikanje ljudi menja i troši. ostati dužan životu. jer inače ih mi ne bismo osetili kao svoje. što posmatra i o čemu razmišlja — unosi u svoj život. da ćute i da slušaju kako im on priča o ljudima. Naša sklonost ka razmišljanju od male je koristi pri književnom stvaranju. N. do pojedinosti za njenu izradu? Teško. isuviše mnogo se govori o autobiografskim podacima u piščevom delu. On bi najviše voleo da ćelo čovečanstvo može nekako da se okupi oko njegovog pisaćeg stola. Cesto i mnogo više i teže nego stvarni doživljaji.* • Opatija 8.Pogrešno je 1 opasno udariti sebi suviše blisku metu. ne znaju jednu drugu činjenicu. ljudskih likova i doživljaja. kao profesionalna bolest. Kako se dolazi do ideje za pripovetku i. A ta činjenica nam kazuje tačno obrnuto od onoga što kazuju i dokazuju oni. i koje nam se tek pri pisanju i opisivanju javljaju. Takvi analizatori književnih dela. na neki način neposredno tražeći i cedeći iz ljudi. mnogo zanimljiviju i mnogo bliže istini. trovanje materijama kojima rukuje. jer to znači izneveriti i sebe i druge. ako ostanemo pri njoj. skromniji pri njihovoj oceni. da govore tiho i učtivo o stvarima koje ne bi remetile njegov mir. 244 245 . željan je čovekova prisustva i nikad ne može tu želju potpuno da zadovolji. da se drže mirno i pristojno. strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti. n SI. i obično izvode pogrešne zaključke. Mnogo. zatim. jer mu njegovo književno zanimanje i njegova velika osetljivost ne daju da se mnogo upušta s ljudima i bavi njihovim beskrajnim i svakojakim brigama i poslovima. Teško i toliko zaobilazno i sporo da gotovo uvek izgleda kao da smo je našli slučajno. A posle. Malen je jedan život da bismo po njemu i kroz njega mogli objasniti sve ono što dobri pisci daju o ljudima i ljudskim odnosima. da svi ti bezbrojni ljudi posedaju bez buke i gurnjave. mislite smelo i gledajte daleko. ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni. Dokoni kritičari i književni istoričari. Ono što je osnovno i najvrednije gotovo uvek je čuveno uzgred i »slučajno«. Budite nepoverljivi i stvarni. Prizori i doživljaji koje pisci iznose pred nas ljudski su a ne njihovi. A to je: koliko pisac od onoga što piše. čak i one kojih dotle nismo bili ni svesni. i kako nastupa često. voli ćelo čovečanstvo. a opisujući njih sve će naše misli naći svoje mesto. Književnik N. uvlače se kroz svaku rupu u piščev život i to njegovo delo. ili još bolje. i koje mu zamračuju dragocene sate njegovog rođenog života. o svojoj ljubavi za čoveka. Treba poći od ljudi. obično nema velike vrednosti. jer ne može da ih se oslobodi. dublje proučavanje književnog dela i društvenih pokreta i preobražaja koji su sa njim u vezi. Jer ono što saznate raspitujući.

imati. tvrd kao stena. odgovara sa oklevanjem i velikom uzdržljivošću. trideset godina. hteti i smeti. posmatraš oko sebe i kopkaš u sebi. A onda.Od onog što nije bilo i što nikad neće biti prave vesti pisci najlepše priče o onom što jeste. i kako su njegovi odgovori nadahnuti i tim poštovanjem i osećanjem ličnog dostojanstva. vi vidite kako je veliko njegovo poštovanje stihije sa kojom se rve i nosi. ne stideći se svoga neznanja. a nadasve — da bude plodan. patiš i likuješ onako kako oni. koje svi imamo u manjoj ili većoj meri. i da umireš njihovom smrću koju si sam zamislio i opisao. Pitajte mornara na brodu kakvo će sutra biti vreme. sa pravilnošću godišnjih doba. nižeš lica i prizore. želeo biri da više znam i da povremeno mogu da proverim ono što mislim da znam. da živih. pa ćete videti kako skromno. Stidimo se i ogorčavamo zbog njegovih ljudskih potreba i navika. pojavljuju se pred tobom lica iz tvojih knjiga i traže od tebe da potvrdiš ono što si pisao. što u stvari znači: veran slici koju smo mi sebi o njemu stvorili. raznolik. ili cediš poslednje kapi svoje »-stvaralačke moći«. ispala bi čudovišna slika od koje bismo se i sami uplašili. i to svaki od nas hoće. iskren kao dete. kad ne umeš ni sam sebi ništa da kažeš ni objasniš. Toj mudroj skromnosti i istinskoj sigurnosti treba se učiti od pomoraca. a mi smo sami među sobom vrlo različiti po mišljenjima i ukusima. izvodiš zaključke. pred celim svetom moraju da žive. Hoćemo prvo da je blizak nama po shvatanjima i po načinu izražavanja. po tvojoj volji. da nema ne samo ljudskih slabosti ni poroka nego gotovo ni ljudskih potreba. sve brže. a onda prestaje i to.« * Na području umetnosti čovek treba da je kao mornar na moru. Ali tada. Pišeš dvadeset. Ali odmah moram da dodam da u poslu koji ja radim znati nije toliko važno koliko moći. ne pravi se većim i pametnijim. Tako dug niz godina radiš prividno sa lakoćom. Želimo da je snažan i životan. ali sam tom prilikom mislio da bih mogao odgovoriti sledeće: >->-Sva-kako. * Urednik jednog lista uputio je nekim ljudima sledeće pitanje: »-Sta biste najviše voleli da znate?« Pitao je i mene. Još neko vreme ponavljaš i prekrajaš stare reci i do-setke. upravo tada. u jedno"n ili drugom obliku. malo-pomalo. mal'te ne da i ne živi. da ne uživa. da ne boluje. pate ili likuju. I time ne gubi ništa u našim očima. 246 Kad bi neko sastavio spisak svega onog što mi tražimo i »očekujemo« od umetnika i javnog radnika uopšte. da ne bi ispao manji i luđi nego što je. da se ne odmara. nerazdvojno vezan za nju. najpre neprimetno i neosetno pa sve jače i očiglednije presušuje izvor tvoga pisanja. Tražimo od njega da bude čist kao anđeo. Naprotiv. smeli je i savršenije. da i ti lićno sada prođeš kroz sve tesnace i iskušenja kroz koje si njih provodio. On se izražava oprezno i neodređeno. i osetljiv kao list jasike. Nisam odgovorio. ali vrlo uzdržijiv u sudovima i predviđanjima. Hteli bismo da je vredan i savestan u radu. i — sve to objavljuješ i saopštavaš svetu. da ti plodovi budu bogati i da uvek i 247 . uvek nov i neobičan a nepokolebljivo dosledan sebi. stvaraš sudove.

Tada se u meni javila želja da krenem na put u te daleke zemlje i da vidim taj lepši i savršeniji život. pa i takvih kao što su skromnost. govoreći sa uzvišenja na ivici njegovog groba. u hiljadama raznih vidova? Cesto se danju i noću (naročito noću!) pitam da H ja to samo pišem o nekom koji pati. 249 248 . pomažu. dok on leži u zakovanom sanduku niže naših nogu. ili to ja sam i patim. nastranosti i povremena kratka bežanja iz naše sredine. u stvari. naročito kod ljudi sklonih metafiKici. nesebičnost i požrtvovanost. i verovao sam da to zaista i postoji. Sve što sam gledao u đetinjstvu — ljudi. I književnost i nauka mnogo se bave načetim ili poročnim ljudima.kakvoćom i količinom odgovaraju našim očekivanjima. kao nešto što se samo po sebi razume. možda bi nas to ispunilo još većim pesimizmom bez leka i izlaza. naprotiv. Pod tim uslovima mi smo. da se pri tom ne odvaja i ne razlikuje ni u čemu od nas i naših drugova. lepšem i savršenijem obliku. ali tamo negde daleko. ne remete rad društvene mašine. Tome treba dodati da mi od tog voljenog i poštovanog stvaraoca tražimo. kad bismo zavirili duboko ispod tih vrlina. Da li je to tačno? Zar se ne bi onda moglo reći da ćela književnost otkad postoji piše jednu istu knjigu o čoveku i njegovom odnosu prema svetu i postojanju. stvari i mesta — sve to nije nikad moglo da zadovolji moju žeđ za lepotom i savršenstvom. Sve što sam gledao oko sebe zamišljao sam stalno u drugom. uzdržljivost. i da ni rečju ni ponašanjem ni izrazom lica ne pokazuje ništa od svojih stvaralačkih briga i muka. veseljima i brigama. manijacima. i opisujem svoju rođenu patnju. uopšte izuzetnim i društveno štetnim stvorenjima. Proučavanje takvih subjekata i njihovih pobuda i postupaka može da nas ispuni pesimizmom i sumnjom u mogućnost svakog istinskog uspona i prave sreće čovekove. kao bogato nasleđe njihovih velikih predaka. kao da jedino sa te strane i može da dođe. nego ga. možda bismo i tu učinili velika i teška otkrića. Normalnim. da je često u našem društvu. spremni da mu progledamo kroz prste male rasejanosti. nalazi misao »da svaki pisac. napiše svega jednu jedinu knjigu koju posle neprestano prerađuje i ponavlja. do poslednjeg časa svog života-«. A posle njegove smrti. da se ne tuđi od nas. a da plodove njegovog rada primamo kao produkte naše stvarnosti. čak i cenjeni i prijatni zbog njihovih pozitivnih osobina i vrlina. Cim nastupi i najmanji zastoj ili »pad kvaliteta«. jer oni ne izazi- Cesto se. vaju Ijubopitstvo. mi se zabrinemo i. razočarani i ozlojeđeni. I krenuo sam. da učestvuje u svim našim razgovorima i poslovima. u načelu. mi smo spremni da ih proglasimo remek-delima koja kao takva treba da unesemo u riznicu naše kulture i ostavimo našim potomcima. da ih kao takve priznajemo i ume-reno hvalimo. prestupnicima. ili zaista gledam i vidim onog koji pati. svu krivicu tražimo jedino kod »našeg« umetnika. ispravnim i društveno korisnim Ifu-dinoa obraća se mnogo rede pažnja. A kad bismo stali da proučavamo i one koji su normalni.

prepušten sam sebi. mržnji bez razloga. * Na posmrtnoj izložbi dobrog slikara. namer-niku i zlonamerniku. Ali živih religija i njihovih organizacija treba se kloniti. Takav je bio tada porobljen i poraboćen čovek svuda. Zanosi me. koji je slikao ljude iz zarobljeničkih logora u Nemačkoj. I to je zaista verno. odsutnim izrazom na licu osluškuje kako mu vreme crn kolač mesi. zloj volji i tupoj pameti. Posle pohvala i priznanja dolazi neizvesna sudbina tvoga dela koje nije više u tvojoj vlasti. soldi na kontu« — govorili su stari Dubrovčani. on stoji sam i sa napregnutim. on ima prilike da vidi u kakvu se je avanturu upustio. gonjen stvaralačkim nagonom. ostavljen lice u lice sa svojom nesrećom. Bez oslonca i podrške. Uzimam najpovoljniji slučaj. Po tome ćete najlakše poznati pravog čoveka koji zaslužuje vašu pažnju i vaše poverenje.* Estetika je podložna promenama. kad je umetnik dobro primljen. Ljudi na ovim slikama su — sami. pošto te prvo ocrne i osramote zauvek. polaže prst na zube uginulih dinosaura i mastodonta. Prema tome. Samo ljudi bogate. ono je nezbrinuto. Tvoje dobro nije sklonjeno ni zaštićeno. moći tako verno dati pravo stanje čovekazarobljenika u naše vreme kao što ga daje ova posmrtna izložba. trebalo bi da pre toga zna šta ga sve čeka. mena-ma mode i ukusa. Ali on to ne zna i ne može da zna. objavi i izloži pogledu i sudu javnosti. 251 Čitam istoriju religija. i koje čak ni njihovoj sujeti ne ugađaju. negde u daljini. stvaralačke prirode imaju sposobnost da se živo i duboko zainteresuju i za stvari za koje nemaju nikakva ličnog interesa. svačijem pogledu i dodiru. izloženo nepredvidljivim opasnostima. Tek docnije. pa da im služiš kao beslovesno poslušno stvorenje. bez straha. Zaobilazi ih koliko god možeš. Dušana Vlajića. nastranosti i šlepom slučaju. kad ga jednom okonča. zavisti.« Ko god radi na nekom umetničkom ili naučnom poslu i želi da svoje delo. shvatanju i neshvatanju. svakom tumačenju. i na prvoj praznoj stranici izložbenog kataloga beležim ove reci: »Čitavi tomovi književnih dela ili uspomena iz zarobljeničkih logora neće. kad su njegova dela tražena i nagrađivana. boriti se za »pobedu« i nadmoć jedne određene estetike isto je otprilike kao boriti se za pobedu i ustaljenje jednog od četiri godišnja doba. sa Ijubopitstvom. da ne bi ko primetio da pišem.) Naprotiv. od njih ti preti stalna opasnost: ili da te porobe i potči-ne. (>>Brodi u portu. oni se ni na što ne naslanjaju. ne vidi se na čemu sede. nije video. Zakrećem se u stranu. često mnogo docnije. i ubrzo po povratku u oslobođenu zemlju umro mlad. da sazna ono što. kao građansko imanje. kakvim se mogućnostima i opasnostima izlažu i njegovo delo i on sam. 250 . Uspravni ili zavaljeni. čini mi se. jer je to nemoguće predvideti. Sa tih lica osmejak je iščupan zajedno sa korenom. Covek posmatra mrtve religije kao okamenjene kosture preistorijskih džinovskih životinja. sumnji i gluposti. a jeste u svačijoj pomalo. ili da te slome i unište. ako su u sedećem stavu. To svi znamo i vidimo. diže visoko i spušta nisko. a možda zanesen i sujetom. što dalje to bolje! Jer.

možda će me posle nekoliko godina opet i naši i strani. i koja se sada nalazi pod zemljom. Ni izdaleka se ne mogu predviđeti ni nabrojati sve mogućnosti i svi rizici koji iz toga proizlaze. kad moj roman ima više od petnaest godina a ja više od šezdeset.da se vratiš u anonima« iz kojeg si tako ludo i nepromišljeno izišao. često i namerno naopako. I na kraju. Rusiju i Englesku da o njemu i povodom njega razgovaramo. Hvaliće te čitaoci koje ti ne bi nikad pohvalio.Delo koje je steklo priznanje izaziva kod mnogih ljudi divljenje i poštovanje. i ja sam. Preštam-pavaće te bez pitanja. opet nemam s kim da se posavetujem. zavidnici koji. dok o onom o čemu bi hleo da čuje tuđe mišljenje — nema koga da pita. tumačiće te proizvoljno. dva i po metra ispod površine puteva kojima se mi danas krećemo. nisam imao nikog s kim bih mogao da se porazgovorim i posavetujem. i tvoje delo stoji kao voćka pored puta. zatvarala im ili otvarala prolaz. zovu me čak u Francusku. arheolozi su bili otpočeli iskopavanje. Na tebi i na tvom delu nastojaće da se iskale ikonoklasti koji nagonski žele da sve ono što je uspravno vide kako izgleda kad je oboreno. pa obustavili rad. kao kod muzejskih eksponata. trebalo staviti natpis: »Zabranjeno dirati«. bar ne tako lako ni brzo. i ne želi to. Međutim. kao spomenik bez čuvara. ali kod jednog broja njih i suprotna osećanja i neočekivane reakcije. Pored njega bi. Svak ima nad njim više vlasti nego ti sam. i ako on bude preveden. ne jednom. Sve može da ti se desi. Život i rad književnika puni su paradoksa. tuđim ustima i tuđim perima da ga tumače prema svojim shvatanjima> svojim nagonima i interesima. Setajući često tuda. 253 . video ljude i naraštaje koji će se. pa ni tvoj ugled ni tvoja lična čast. To je mala ironija sudbine da čoveka stalno pitaju nešto o onom o čemu on nema potrebe da razgovara. i služiti se njime bezobzirno u meri u kojoj im to koristi i na način koji im najbolje odgovara. Ali to nije mogućno. nepoznatim mozgovima. kuditi ponekad oni do čijeg ti je mišljenja mnogo stalo. Za tvoje delo zaklanjaće se i čestiti borci raznih pravaca i ideologija. ali često i onako kako ne želiš i kako ne voliš. o romanu koji sada snujem. AU to nećeš moći postići. Naravno. Ako uspem da ga dovršim. * U Donjem gradu. sad me stalno pitaju naši novinari i književni kritičari o mom romanu i njegovom postanku. želećeš samo 252 ■i^Hno. misao se nije mogla zaustaviti. Ni za života ni posle smrti ti nisi više zaštićen ni siguran. Sada. u blizini slavoluka princa Evgenija. pogotovu ako uživa neki glas. zvati da razgovaramo o njemu. žure da unize i uprljaju onog ko ga je stvorio. i fanatici koji sa njim nemaju nikakve veze. koja je nekad vodila ljude nekud. prevoditi nevemo. Tvoj mir ne zavisi više od tebe. Na nos će ti udariti ono malo slave. Poštovaoci će te braniti. manijaci koji vole da pijunu i prikvase upravo uz tuđe delo. Kad sam bio mlađi i u boljoj snazi i pisao ovaj roman. ne mogući da poreknu delo. a na tvoju štetu bićeš čas gvelf čas gibelin. Ne tražeći nikad tvoj pristanak. a pošto je prevođen na strane jezike. a na njemu ispisuju svoja imena i ostavljaju svakojake tragove dokoni i ograničeni prolaznici. Najbolji deo sebe si otuđio i prepustio tuđim. ja sam sa uzbuđenjem posmatrao do polovine otkopanu kamenu kapiju iz keltskog vremena. Po tuđoj volji. na moju veliku muku i zabunu.

Takvo gledanje ne daje poetska dela nego filo-sofska razmatranja. broj i oso-benosti ljudi i predmeta. 1 teže pišem. Ja mislim na sve što niče i živi u ovom malom vasionskom predelu pod vlašću siinca i stalnom sme- nom dana i noći. i godišnjih doba. Primećujem to već od nekog vremena. Kao neki pokušaj da sebi. a sad se sve više okrećem ka bezimenim suštinama. i sa čim ne možemo da se složimo. ali takvih reci koje bi sačuvale i dalje prenele moju nesigurnu ali živu misao i ono malo ljudske topline što sam sa mnogo napora preneo kroz život. kad budem mogao. i da to. Rede pišem. ali vidim da moja pažnja menja pravac i bira druge predmete. Sta je to što bih hteo da kažem. Da to kažem bez uvoda i objašnjenja. kažem nešto od onog što me sada ispunja svega i nagoni da govorim. zajednički zakoni njihovog života i smisao njihovog postojanja. zadržali naše prolazne razgovore i postupke? Kad posmatramo neki nov oblik u društvenom životu. za svaki slučaj. kome bilo. Ranije su me privlačile konkretne stvarnosti. isto ovako čili ili klonuli. Osećam neodoljivu potrebu da brzo. nauci ili industriji. izdvojene. koji me čuti ni razumeti ne mogu? Nekoliko reci svega. Kad one koji su nam najdraži sahranjujemo u zemlju. optužni materijal. Sta je to što tolike ljude goni da vođe dnevnik. zlu ne trebalo. zašto onda da činimo nerazumljive i detinjaste pokušaje kako bismo. tužni ili radosni. kao da stojim pred odlaskom ili prekim krajem. nama obično pada u oči najpre ono što je u suprotnosti sa našim navikama. u umetnosti. pa ma samo gluvoj zemlji ili visokom nebu. kad svoje rođeno zdravlje trošimo nemilice. kratko i zadihano brzo. plaši. Nemam sebi šta da prebacim. jer znam da je ovaj umor došao od napora da što više vidim i saznam. i 254 . ukusom i shvatanjima. veliki umor kad čak ni za šetniu nemam snage ni volje. Sve manje obraćam pažnju na pojedine likove.posle hiljadu godina. a da za drugog spreme. što bolje izrazim ma u kom obliku i ma kojim povodom. Sve me manje zanimaju ime. a sve više njihova vrsta. trudeći se da zauvek zadrže nepomičnim ono što su rekli ili učinili. kretati novom površinom koja će biti dva ili tri metra iznad ove naše sadašnje. bez zaključka i svrhe. Ne radim. Bez nade. Malo čitam. ono što nas odbija. Ja i sada sa istim uzbuđenjem posmatram sve oko sebe i osluškujem glasove u sebi. A tek docnije mi možemo da uočimo sve ono što je razumno i korisno u toj novini i što je čini opravdanom i neizbežnom. Ali dosada me ne muči niti se javljaju prekori savesti koji kod mene redovno prate dane nerada. osiguraju alibi. Plodna uzbuđenja slabo i retko nailaze pri čitanju. Umor. u nesigurnom osvetljenju našeg trenutnog shvatanja. a ona ne vrede mnogo kad potiču od čoveka koji nije filosof. oni ili drugi? Uvek mi je izgledalo da u tom nastojanju ima nečeg što nije čisto ni lepo.

Jutro. možda bi i bolje bilo (za mene) da zaista nikad nije ugledalo sveta. ja i danas produžujem da pišem. Sastavni deo moga rada. on treba da bude miran. simptom nemoći. A dok ne može da bude mrtav. a onih drugih dvadeset od sto moglo je i trebalo je bolje. da mirno procenimo prirodu i vrednost njihovu. Zato je nestanak njegova prava meta. Kad se okrenem i pogledam iza sebe. sažaljenja ili ogorčenja. Seđim i gledam pred sobom svoj rukopis. a retko se dešava da ga savremenici još pre smrti potpuno sagledaju i pravo ocene. ne mnogo ali stalno. da li idući ka novim suštinama i mogućnostima. čvršće i lepše napisati. Te novine niču oko nas svuda i u svemu. i pokušavajući da sve to izrazi i opiše. kad budem mogao. popuniti ili okajati ono što sam. A staračka ljutnja. Sa bolnim čuđenjem vidim da nisam sposoban za taj posao.' Samo mrtav pesnik dobiva svoj pravi i konačni lik. Ne treba đa nas uplaše novi oblici u umetnosti. sedam ili osam tomova proze razne vrste i različite vrednosti. ne služi nikome i ničemu. aprila 1959. vidim đa sam napisao. ili trčeći za novim oblicima samo zato što su novi. tačnije rečeno: nepomičan. Takav pisac bi brzo dobio vrtoglavicu i prestao da piše. Ipak. i da piše tako da njegovi čitaoci počnu da vrte glavom od uzbuđenja i čuđenja. greške i nesavršenosti. bojazan i nezadovoljstvo. ne osećamo potrebu za njima. u nama i kad.I Tako je ovaj moj umor jedno sa onim što sam mogao da uradim kao i sa onim što ću. još uraditi. pogrešio ili propustio. ne smemo dopustiti sebi da budemo netrpeljivi prema njima samo zato što su novi. To nipošto ne mora da znači da se svet izopačio i da je sve krenulo sunovrat. — I tako možda činim stvar gorom i težom. kad bi se sve sabralo. Kao da je neko drugi pod mojim imenom sve to napisao. pisac ne treba da se ponaša kao nervozni pijanisti koji pri svakom uzbudljivom stavu i jačem udaru vrte glavom i prevrću očima. i da utvrdimo na koji način su ti mladi ljudi došli do njih. Gledajući svet oko sebe i sve njegove nedostatke i protivrečnosti. Osamdeset od sto tih tekstova moglo je da ostane nenapisano. gomilajući nove slabosti. Pri tom igra ulogu verovatno i moje nesvesno osećanje da bih ovim što sad radim mogao popraviti. U stvari. Moje osnovno osećanje pri tom moglo bi se približno izraziti recima: ravnodušnost. ono što sam juče i prekjuče uradio i što bi sada trebalo nastaviti. To je samo dokaz da još živimo i da drugi dorastaju oko nas. pišući olako. on treba da nastoji da za što veći broj ljudi bude što više bar odsutan. i dok živi. i onda kad više ne niču > 5. Kao da je ovo preda mnom pisano na jeziku koji ne znam i koji nisam nikad dobro znao. pa zatim umro ili otputovao bez povratka. prešavši doba cvetanja i mladosti. Sedim i sa snebivanjem i teškim stidom očekujem neizbežni trenutak kad će se otkriti moja pre" — Znakovi pored puta Ž56 257 . Sta mari ako nas ti novi oblici ponekad odbijaju i zbunjuju? Naše je da ih prove-rimo i ispitamo (u tome i jeste preimućstvo naše zrelosti!).

bar koliko ja znam. posle godina. može lako biti da je moja tuga bezrazložna kao što je. » Nagoni su nemi: čim puste glas od sebe. ali postaju naša muka i bruka kad god se desi (a dešava se!) da napišemo i potpišemo neke reci kao čekove bez pokrića. čini mi se. ili takve da nisu imale ni potrebu za tim. jer bi zli duh otišao od njega. da sastavim dve pametne reci. što ne umem. * Muzika zauzima poslednjih godina novo i naročito mesto u mom životu. o tome ne govore. Ona mi sve više postaje nasušnom potrebom. Prvo. ali očigledna.) bile takve da se recima nisu dale izraziti ni slovima zabeležiti. Možda je obrnuto tačno. ne treba da misli da su dani sa belih i neispisanih stranica bili prazni. drukčije slušam i bolje čujem i lakše razumem nego nekad. evo. da slabe. pa ni sami sebi.vara i dvostruka sramota. svakako. A glas i u potpunoj tami obasjava neodređenim sjajem izvor iz kojeg dolazi. Pa onda. Jer. Zvuk je slabost. »I kad bi duh Božji napao Saula. Obasjani predmeti — to je izvesno! — jasnije i razgovetnije govore. One nas nose i pobeđuju za nas. ali nas s vremena na vreme izdaju i odaju. a to je početak kraja. 259 17* . drugo. One su naša radost i naša slava. ali oni. Muzika je bolest. vi biste mi bili zahvalni što sam odustao od pisanja i što nisam hteo da tugom i kajanjem ovog jutra zagorčavam vaše dane i posle moje smrti možda. moje kajanje uzaludno! Pa čemu onda? Reci su za pisca kao vatra i vođa u onoj poslovici: dobre sluge. što sam se izdavao za pisca i što su me svi ljudi takvim smatrali i tako zvali. pa čak ni samom sebi. Ili oslobođenje? » Ne mora čovek baš svakog dana da kaže nešto. svakako da o njemu ne govorimo nikom. David uzevši gusle udarao bi rukom svojom. Kad biste znali šta je na ovom mestu trebalo da stoji zapisano. Možda su naše bujne misli tih dana 258 Kakva je veza između našeg viđa i sluha? Složena i nejasna. Slepci mora da znaju mnogo više o toj vezi. da se njime služimo. 23. Vrlo je verovatno da u takvom društvu život i u ostalim granama zaostaje ili napreduje u pogrešnom pravcu. Sve to mi samo nejasno naslućujemo. Možda je i za nas bolje da pustimo da se u nama vrši to uzajamno dejstvo sluha i vida. to bi Saul odahnuo i bilo bi mu bolje. znači da su prešli vrhunac. listao ovaj kalendar. XVI. ali zli gospodari. i ja je. A onaj ko bi. neka govore beline! * U ljudskoj zajednici u kojoj umetnost ne zauzima svoje mesto i ne vrši svoj uticaj — mora da nešto nije u redu. a da ga dublje i pobliže ne ispitujemo.« (Prva knjiga Samuilova koja se zove i Prva knjiga o carevima. * Na programu jednog koncerta koji sam slušao pre više godina našao sam zapisane nekolike reći.

Zabeležio sam ih u velikom zanosu. sabrana ujedno. ali u mom slučaju ono ima svoju važnost i svoje opravdanje. ako može. 261 . ali je utoliko manje zavidna sudbina onoga koji je to morao da učini. Prema tome. a ljudi ih utoliko manje vole što više u tome uspevaju. u slobodnoj konverzaciji. pa i na izve-snom planiranju. Na j posle sam sve pročitao. o tome nema potrebe da se govori. I to je ono što me zbunjuje kad god se nađem pred jasnim 260 pitanjem na koje ne mogu da odgovorim. Jedva sam uspeo da deši-f ruj em taj nečitki tekst. mogu nešto i da kažem. Dobro se sećam svoga oduševljenja. i sa svim drugim pitanjima. Dopuštam da književnikov rad. Tu treba da govori delo. U čemu je glavna slabost La Rošfukoa i drugih moralista? U tome što ne mogu da odole iskušenju i da ne kažu ono što ljudi uglavnom znaju ali ne žele sami sebi da priznaju. Ima pisaca koji celog života rade. mogla bi da nose kao naslov jednu jedinu reč. treba da je zasnovan na disciplini. romane i svakojake druge sastave bez određenog imena i oblika. seo sam da sam sebi dam računa o tom pitanju i mom neodgo-varanju. m. Sa nekom sigurnošću ja ne bih mogao govoriti čak ni o onom što je otkucano u čisto i predano u štampu. Ja drukčije ne mogu i ne umem. Novinar me je pitao: »Sta radite sada i šta spremo ^ za štampu u toku ove godine?« (To nije prvi put Ja mi postavljaju takva i slična pitanja. To je i ovde slučaj. Tako je uvek kad se nađem pred pitanjem: šta radite i šta spremate za štampu? Ali tako je. i koliko može. Uostalom. Ja ovo ne kazujem kao pravilo koje važi za sve pisce. a kamoli govoriti. i to ne mogu i ne umem ni sada.oglo bi se reći da nikad nije vreme ni mesto za takve razgovore. a sva njihova dela. članke.) Nisam odgovorio ništa. ni na kvantitet ni oblik dela koje nastaje. To znam iz iskustva. Ali smisla i soka nisam mogao da nađem u tim redovima. još manje da to čuju od drugih. One stoje sada kao crna parčad okamenjene lave koju putnik donese sa putovanja po vulkanskim predelima. ali u ovim recima ga nema nigde. da ne kažem tajanstven. pišući pesme. Ali kad mi se postave pitanja o tome. Ponekad. To je proces tako nejasan. Znam da radim i veruj em i nadam se da ću raditi dok god gledam svet oko sebe i dok god u meni žive misao. Nikad nisam umeo da govorim o sebi i svom delu. Svaka naša reč može tada samo da poplaši i otera onu bojažljivu pticu koja peva negde nad našom glavom dok mi tražimo svoj izraz. Možda je bilo neophodno da neko među ljudima sve to kaže. A kad sam došao kući. na žalost. Ali pouzdano kazati kakvo će po vrsti. ali ta disciplina i to planiranje mogu biti samo unutarnje prirode. tokom koncerta ili odmah posle njega. volja i snaga. obimu i imenu biti književno delo koje će u određenom roku izaći kao rezultat toga rada — to nisam nikad mogao ni umeo. da o njemu ne treba mnogo ni razmišljati. potrebne za svaki rad. i zapisao sledeće: Na jasna pitanja volim tačne odgovore. — Oni se trude da budu što bliže istini. oni se ne mogu odnositi na vreme i trajanje stvaralačkog procesa. pozajmljenu iz skupštinskog rečnika: Upadice. kao i svaki drugi. Još manje ima smisla i opravdanja da pisac ma šta govori u trenutku kada njegovo delo nastaje.

i potpunog sklada između cilja i oblika. a tvoji mladalački zanosi i poleti laž i varka? Zašto bi umorni i razočarani crnogledi bili u pravu. « Zašto bi tvoja staračka klonulost bila neka sveta istina. prima kao obavezu i zadatak. postaju smetnja. i ne ume da nađe druge veze sa publikom. svaki za sebe. nesavršena ili nepotpuna. način kazivanja!) iskričav. i nastoji da se snađe i odredi u životu koji nije tražio. ali sa tako različitim namerama i sa potpuno suprotnim dejstvom. savršenstva. Svi to moramo da činimo. Prema tome: ili dužina ili nov način kazivanja. ako se suviše ponavljaju. Moraju biti kraći. a mnogom od nas ne pođe to nikad za rukom. Kad god pokušate da se koristite i jednim i drugim. i smatraju da vredi boriti se za određene oblike toga života — neuračunljivi fantasti? I zašto da »stradanja« i vajkanja treba da budu dostojni predmeti visoke umetnosti i duboke filosofije nego umovanje i delanje običnog čoveka koji diše. ne uspevaju da prikriju ni laž ni glupost (naprotiv!) a same izgledaju žalosne. talasast. gleda. to je na štetu dela. one gube svaku vred-nost. sva se pažnja čitaočeva usredsredi na njih. Zašto? Sam đavo bi znao zašto. A izgovorene od gulapaka ili lazova. Među takvima je i nastala valjda reč da je besmislica otkrivati »otkrivenu« Ameriku. misli. kad ga je već dobio. a veliki umetnici su oni koji u ta svoja dela ume ju da unesu toliko snage i ubedljivosti da ona na svakog ostavljaju utisak voljne i svesne celishodnosti. Izgleda da je u mom slučaju zaista tako da jedan pisac nema ništa drugo da kaže osim ono što je već rekao u svom delu. ili ko nije dovoljno toga zaboravio. pun bleskova. pre ili posle. ali koji. Parafrazirajući jednu rečenicu Andre Zida {»Je ne vax que devant le papier blanc«) ja bih mogao slobodno reći da postojim samo utoliko ukoliko sam umeo da saopštim nešto čistoj hartiji pred sobom. to je prava beda i — najveća blagodat. nego delo samo. A nije. otkrivamo svoje Amerike. otkrije tu Ameriku (ne onu istu koju je Kolumbo otkrio!). taj pri pisanju mora stalno da nailazi na smetnje i prepreke koje otežavaju posao i zamućuju tokove dela. 263 . sušta i ovejana istina progovara iz njih. Zar nije tako? Ko suviše zna. Izuzetni efekti. te dre\Tie narodne izreke i poslovice. a ljudi koji vole i cene život. I ja ga primam kao takav: I tako se mogu kazati velike i istinite stvari. skokova i zagrcavanja. Morate birati. Ah. na starinski i osveštan način.onda zanemim potpuno. kratkih spojeva. ćudljiv. A u delu nismo važni ni mi koji ga pišemo ni naši metodi i stilovi. plitke i otrcane. Ali onda ritam i dužina Vašeg pričanja ne mogu biti isti kao i u onih koji svoje stvari kazuju mirno i sporo. 262 U osnovi sva su umetnička dela i »ostvarenja« slučajna. Razlika je samo u tom što poneki od nas. Vaš je stil (bolje rečeno. Kolumbo nije mogao otkriti Ameriku za sve nas ni uštedeti nam napor da mi. maloumno ili zlonamerno. Toliki ih upotrebljavaju. U ustima iskrenih i darovitih ljudi one zvuče kao da su zaista u tom trenutku rođene i prvi put izgovorene.

One su me i dovele ovde gde sam. Šteta što to nije bivalo i češće! Jer. Bar tako se meni čini. bez veze i razloga. a ponekad opet uobražavam da možda postoje tako budni i pronicljivi čitaoci koji su sposobni da tu moju igru i varku primete. čak i stidno. I da na to odgovore osmehom. Na kraju. Sva je sreća što se moje želje nisu uvek ostvarivale i što su moji planovi često propadali. ja se uvek kod te umetnute rečenice malko zaustavim i pročitam je nešto izme-njenim glasom. To treba 265 . one su hvatale svako moje raspoloženje i svaku misao. jer ona odgovara onom što hoću ovde da izrazim!) i što sam često uspevao i da postignem i ostvarim — ne uvredi ništa. svet moje mašte i igra moga duha. za svoju dušu i sebi na zadovoljstvo.Mlad pisac. Jednu reč — tako sam usnio — svega jednu reč mogu da kažem ljudima i svemu oko sebe. Njegov stil je sav ođ akrobatija i vatrometa. Opisujući ljude. Ali se ponekad dešava da opisujući nešto čujem u sebi. jednu rečenicu koja nema mnogo veze sa onim što pišem. bedno. * Ne znam šta vredi. ako su u službi nečeg što nije samo stil ni samo forma. za mene je to naivna igra i mala bezazlena razonoda. Ta želja i ta potreba postojale su u meni pre nego što sam čestito umeo da pišem i znao o čemu bih mogao pisati. sav taj naopaki društveni uspon vodio je stalno naniže. planirao (namerno upotrebljavam tu ružnu i nemoguću reč. nekad sa manje a nekad sa više uspeha. ja vidim da sam oduvek želeo da pišem i osećao potrebu za tim. 264 Kad mislim unazad. da je apsurdno. Možda sve ovo i nije ovako kako meni izgleda i možda nikad nijedan čitalac neće primetiti da je ta rečenica izlišna i nezakonitim putem ušla u moj tekst. trudim se da kažem samo ono što je neophodno i onoliko koliko je najnužnije. predele ili raspoloženja. i pokušavale da od njih načine četiri stiha ili parče proze. U svakom slučaju. čak ni šta znači ono što sam napisao. Umetnost je i u tom slična životu: izgleda kao igra. Teškoće i opasnosti kod ovakvih darovitih i razigranih stilista kriju se u tom što je njima lako sa uspehom izvesti i najsmeliji salto-mortale a teško ili nemoguće uzdržati se i — ne izvoditi ga kad mu nije vreme i gde mu nije mesto. Najposle popustim i stavim je usred srede teksta koji pišem. a koja me uporno prati i koje ne mogu (i neću) da se oslobodim. i utoliko ozbiljnija ukoliko više Uči na igru. I kad poluglasno sam sebi prečitavam svoj rukopis. ponaj češće bez uspeha i bez rezultata uopšte. a spašavalo me je ono što mi se dešavalo mimo mojih želja i protivno mojoj volji i mojim planovima. tj. a u stvari je đavolski ozbiljna stvar. kao privlačnu melodiju. Ali znam — uvek sam naslućivao a danas znam! — da sve ono što sam u »-praktičnom« životu želeo. svaki je stil dobar i svaka forma prihvatljiva.

Učini to brzo. i koja me uzbudi. kroz neke mračne šume i žedne pustinje. i njenog pisanog izraza. zato što nije bila prava. Uvek sam kod njih. siromašnu i napuštenu. pa kad se starica začudi što je vidi takvu. Tada je nastupio drugi trenutak — jednak več-noj večnosti — trenutak jasnog saznanja da je sve svršeno. ili u onim polubudnim časovima kad nisam više budan. ja i moja sudbina. nego prostih. što pre. prepustim mislima o zvuku. preobučena kao seoska devojka. Davno sam to pročitao. kad se teško izvla267 Svemu što se javi u tvojoj svesti ili iskrsne pred tvojim očima. mutne glave i praznih ruku. a sama otišla. ali i danas mi se desi da sretnem čoveka ili ženu čiji me izraz lica podseti na tu bajku. i da od njih načinim ono što bih hteo da budu. čuo. Tako ćeš bar od svojih taštih i prolaznih reci stvoriti sebi riznicu. Davno sam pročitao ovu bajku. i sam vidiš da ljudske stvari. sama kao što izgledam. Između pojave koju zapazim. izgubljeno i to nepovratno. imam ja veliku pratnju briga. ponekad. pa i od tebe samog. ne tražeći dugo i ne birajući mnogo. Bila neka kneginja. mislio i osetio. požuri i ne oklevaj. A kad se ipak. trajnim. ili u trenucima sporog buđenja. Kad je reč o recima. Pošto sam osetio svu težinu toga sudbonosnog trenutka. gledaj da odmah daš neko ime.reći odmah. Na putu je sretne neka starica i pozna. zadovolji se približno najboljom reci koja ti dođe pod pero. ali nesve-sno osećam da je dangubno i da bi mi bilo štetno da često mislim o njima. sa njihovim golim. okružen njima kao pčelar pčelama. i od nje će zavisiti sve ostalo. Posle treba mi vremena i napora da uspostavim pravi odnos prema uznemirenim i raštraknim recima. a ni o čem rede i manje ne razmišljam. Jer. Glavno je. pa kad je došao red na nju da bude kraljica. To se dešava obično noću. Zanesem se i izgubim u poteri za smislom i poreklom reci. ostala bez odgovora i odjeka. stvarniju od svega što si video. žalosti i bolova. na moj užas. ili iz takozvane stvarnosti. ona je prepustila presto drugome. razdaljina biva sve veća. za koji sat ili za koji minut samo. neće od 266 . kad ne mogu da zaspim. teško je kazati šta sve može čovek da doživi sa njima. * toga ostati ništa do imena. ja sam rekao tu reč — da li je bila moja? — i ona je. Ničim se toliko ne bavim kao — recima. i menjaju se lako. nepopravljivo. kneginja joj odgovori: — Nisam ja. ne traju dugo. da po svetu traži svog nesrećnog prijatelja koji se bio izgubio. izdvojenih reci »kao takvih«. bile one iz ose-ćajnog ili misaonog sveta. a još nisam zaspao. jer već za koji dan. obliku i poreklu reci — ne onih kojima se služim da nešto određeno izrazim. a što nikad ni približno nećemo uspeti da kažemo. prelaznim ili prolaznim značenjem — tada me te misli odvedu daleko. Svakojakih se čuda nagledam tu. mirno i poslušno sredstvo izražavanja svega onog što treba da bude kazano. ali iz tog lova redovno se vraćam iznuren. dobra majčice. trajniju od onog što si lično doživeo.

uhvati me istinski strah. jednom sve izneverilo. širi se u meni saznanje da nijedna reč nema više onaj osveštani. životinje i predmete oko mene. pipam otupelim prstima tvrdinu zida i meko tu postelje. smrtonosne močvare.cimo iz zamršenog sna. jedna po jedna. vraćaju u svoja stara utvrđena značenja i pojavljuju na ivici moga vidokruga. one su odjednom zastale. I. Stoga još dugo posle takvih razgovora ja u sećanju izazivam glas tih hvalilaca. u neko doba. * Kad slušam kako neki ljudi nevelike paraeti i nesigurna ukusa hvale moje pojedine knjige. ispreturalo se i izrodilo. izdaju se za ono što nisu. Polagano i oprezno tražim reci koje se. Ni za šta se prihvatiti nemaš. ćela i neokrnjena.« Da. zauvek. Jedino se još tešim da je sve to samo obično laskanje. ovaplo-tile se i dobile težinu. Mrak i kli-zavica. Sporo se pribiram i snalazim. Tada se. Palim svetlost. od268 . Maskiraju se. sa svojim smislom. Još do malopre tiše od senki i pro-laznije od vetra. red i pravilo. i rasporedile se po prostorijama oko mene. Malo--pomalo. u ljude. i tražim u njemu prizvuk neiskrenosti. svaka u ono što je dotad samo označavala. kad se išlo po vedrom danu i sigurnom putu. teraju šegu sa mnom kao što se ja inače igram sa njima. Posle dobro prospavane noći neko naopako svitanje i buđenje. Gubim se. ali niko ne može zamisliti kako to izgleda kad se stvarno desi. niko više neće verovati. to ne znači da se prvom prilikom neće opet odmetnuti u neki noćni karneval. Tada se dešava da reci nasele moju svest. da je bar potpuno nestalo reci! Ali ne. kao da je propala u svom rođenom nesmislu. i svaka ima i sada svoje značenje. Ali ja znam da će se pre ili posle vratiti i ona. pitam. jedna za drugom. demaskiraju. otvore u njoj svoj bal pod maskama i izvode tu svoje igre. i kao da je bezumlje (ali neko plansko i zlonamerno bezumlje!) postalo opštim zakonom. čak i zvuči lepo. Odjednom sam postao 269 Posle izvesnog vremena nailazi slična. da je. jer i to bi bio neki red i putokaz. Te reci ne znače čak ni protivno od onog što su nekad značile. Teško hvatajući dah. s pravom. a šta ako zaista misle i osećaju kako govore? A prošle noći desilo se pravo čudo. trzam i budim iz tog košmara. i tražim put povratka u svoj svet. dragi i »večiti-« smisao koji je imala. dok sam ja spavao. a valja ići dalje kao i u najboljim vremenima. ludog đipanja i bučne terevenke. obim i sve osobine živih bića i poznatih stvari. >vReč je postala telo. kao da je potpuno nestalo u svetu svega što se zvalo mera i razum. čudeći se što su sve stvari u sobi na svom mestu i što sve nije ispreturano i polomljeno. kao iz mlake. u dugim redovima poredane. tako da se na kraju ne zna ni šta je šta ni ko je ko. da ni sam sebi ne možeš vero-vati. to se kaže lako. u svom starom obliku. i pri tom se. kao hajduk u planinu. kao u reč-niku. Reći šuštale da se pretvaraju. ništa primiti za gotovo i pouzdano. sa strahom. kao što valjda ni tebi. Naravno. kratkotrajna ali teška pometnja i zabuna. kao kad sviće. a ovo je potpun haos i živa muka. sve su one tu. od krutih menueta i avetinjskih kadirila do prostog bezočnog kreveljenja. da se ni na šta više osloniti ne mogu. Poneka od onih noćašnjih reci ne javlja se nikako. ali tako proizvoljno i ćudljivo izmenjeno da ga ni naslutiti ne možeš.

Ali ja osećam da to nije dobro ni pravo. On treba da natera ljude da čitaju njegove knjige. * Bez reci. ni u snu. A posle — treba da ih ostavi obma-nute i razočarane. Pretrpan bogatstvom. zidara i prostih argata koji su ovde ostavili svoje živote. po nuždi. sadašnjost je sva 270 . Ne razumem ništa. i dodaj ovoj velikoj pokopanoj tajni i ti svoj skromni obol ćutanja!« Egipat. Mislim na hiljade kopača. što god bih zapisao. time obilno koristimo. u nepostojanje. i to onako kako nikad. U nemom. protivrecnostima i promenama. jer nisu ništa saznali od onog što su želeli da znaju. Trebalo bi da čvršće stojimo na tlu sadašnjosti i da se češće i sme-lije zalećemo u budućnost. pogleda. tamo gde odlaze reći kad to prestanu da budu. a koji će trajati koliko budem ja još trajao. Hiljaditi deo toga bio je dovoljan da me obori i pokopa. ako žele da saznaju nešto o njegovoj ličnosti. ja ipak nalazim da su ljudi suviše okrenuti ka prošlosti. prisno vezan sa minulim vremenima. * u pokretu. A ja sam ostao sam. I mi se.bogat. klesano i pisano. Trebalo je da imam svega. Kad sam već mislio da me nema. pitajući se ko sam sada — ja. da prekine i uguši ovako slab i kratak dah kao što je moj. * Pisac treba da je ćutljiv kao što je ćutljiva njegova knjiga na polici. bilo bi nedovoljno ili netačno. Grobovi. nisam zamišljao ni želeo. neka praznina koja nema imena. i šta ću još u toj beskrajnoj igri reci morati biti i značiti. 271 I sam pisac istorijskih pripovedaka i romana. i ja bih se ogrešio ili o duše onih koji su pomrli u mukama gradeći ovo. Imena faraona i njihovi likovi. kratkovečan spomenik koji nije od zemlje ni kamena. strasti i kajanja. u tišinu. Toliko. novo i čudnije. Možda i koju godinu duže: u ovim redovima. Uzroci? Prvo. To neka im bude kazna za njihovo nezdravo Ijubopitstvo. Kako ću se održati? Oko mene potpuna tišina. većina ljudi nema dovoljno snage ni istrajnosti da ispita i sagleda budućnost. U teren oka sve se oko mene volšebno pretvorilo opet u reci koje su kao igra nečujnih zvukova. U jednom hramu u Luksoru govorio sam neprestano sam sebi: »Samo da ovde ništa ne zabeležim — samo ne ovde! Jer znam. lakše od senke nevidljivih ptica — odletele daleko od mene. ni dan ni noć. ali stvarno sve je imalo mene. Ni sam sebi ne reci ništa! Uzdrži se ovde od misli i suda a pogotovu od svakog znaka i traga. ili 0 uspomenu onih za čiji je pomen sve ovo građeno. jer budućnost je njegovo područje. kad izgube značenje i ispadnu iz upotrebe. Ali to bi značilo isto što i ostvariti novog čoveka. u zaborav. sažal-nom divljenju — sav sa njima i za njih — ja im podižem u sebi skroman. i dopušta nam da na njenim polimiračnim predelima sme-stimo veći deo svojih želja. Jedino je prošlost bar prividno utvrđena i nepomična. odjednom se desilo drugo čudo. padale oko mene i — odmah se pretvarale u ono što su dotad označavale. i znam samo jedno: svi koji su ovde umrli i sasušili se i izgubili u vreloj pustinjskoj zemlji — ne ostavivši traga ni imena — postideli su faraone i njihovu taštu želju za slavom i trajanjem. A sve nove i nove reci su doletale. drugo.

Listov koncert za klavir i orkestar A-dur. pa sam ljut.. ljudi počinju da kašlju-caju i da se pomeraju u mestu. Jeste. nema tu laži i ne treba tražiti lazova.. gromku i nezanimljivu priču. da me vuče za dugme od kaputa. Neka moja reč bude čista. voća. čovek i njegovo delo. dođavola. kao da su se vratili 18 — Znakovi pored puta 273 . 488. Bramsov koncert za klavir i orkestar B-dur. Igra od koje čoveka izdaje dah. Slušao sam Mocarta kao uvek: uviđam da je lepo. ali je siguran da će je izgovoriti. ove naše fotelje takve su da je dovoljno da im izvadiš dve nožice. jedan po jedan.. Oaza. sve do uvira svog u istoj takvoj duši onog koji bude hteo da je sasluša i primi.. A današnje. Neko tu laže.. a ne zato što smatram da je staro bilo bolje od novoga. Sve to za tri nepuna sata te iste večeri. ali dođavola. a ostalo polomiš i baciš u neki ugao i — sve će to izgledati kao gomila krteži i otpadaka nepoznatog porekla. I mi smo njeni. priča. ali iz učtivosti neću to da pokažem. Nikakve protivrečnosti! »-Protivrečnost-« je samo reč. A osvmi se oko sebe. Priča čiča. sa namerom da mi ispriča dugu. odjednom — oaza. To je kao beskrajan niz kutija. lepota bez kraja. Ne priča. do plitkog i dosadnog đavola sujete.■■ ■ . prosto odsustvo zvuka. privremen radni naslov za sve ono što još ne možemo da sagledamo ni shvatimo. a pri kraju svake rečenice vidi se da ne zna kako će glasiti iduća. gde siguran pogled i nesporna misao? Umetnost i život. nego kao neka bogata i divna zbunjenost čitave jedne vasione. nego ubija. jer u toj muzici ima nešto što mi ne dopušta da mislim. Ali tada. Klavir govori sam. A onda je došao List. Sve je ispunjeno. 272 Mocartov koncert za klavir i orkestar A-dur K. Račun ne izlazi nikako bez ostatka. ali ne znam zašto. Ko? Ne. Nema praznine. To je lepota koja ne pirlita i ne nadvikuje nego prosto postoji. I to neću nikad moći znati. sve bučnije i mučnije. jer je ona naša. I sve ode kako je i pošlo. Cara i dočarava. Lepo u lepom. Ni najmanjeg nesporazuma. pogledaj sebe sama! Gde su tu red i čistota? Gde je mirna tačka. puna zelenila. Spasao nas je Brams koji sve i vazda spašava. * . Od jedne fotelje starinskog stila teško je napraviti bezobličnu masu: i kad je izlomiš na komade. Na kraju drugog dela trenutak čudne tišine koja nije od tkiva naših običnih tišina. To je lepše od svake lepote. ljudi i žubora dobre vode. od izvorišta svog u skrivenom i meni samom nepoznatom delu duše. . pa još lepše. Sve ovo ja govorim na osnovu iskustva. pišem i onog što u istom trenutku sžm mislim.Ponekad se čudan razgovor povede između onog što. V. tek što sam to pomislio a već vidim da je čiča počeo neku svoju rečenicu kao da gluvima govori. hladovine. uvek će svako parče njeno govoriti i kazivati da je to bila fotelja toga i toga stila. . kao po unutarnjem diktatu. Kao da me neko probudio iz najlepšeg nejasnog sna. sve jedna manja od druge i sve jedna u drugoj. A onda.

vezuju se i odbijaju. i beru ih i nose kući kao pune naramke cveća. svaki u svoje telo koje su bili napustili. * . Tu ne postoji nikakav jezik. kao u drvetima i biljkama i svemu što je živo. u stvari. Gori u meni i prži me — jer to gorim ja! — ner podnošljiva potreba za lepotom i savršenstvom. Sve izgleda kao laka i automatska igra koju reci. nije tako. tačnu i merodavnu. same po sebi i samo za sebe igraju. kao i naši uzaludni pokušaji bežanja od nje i naše vraćanje njoj — sve su to sastavni delovi velike ljudske stvarnosti. od kojih neki izgledaju potpuno nestvarno. nema čekanja. ili potpuno brišu. naravno! — reci se nižu same od sebe. snagu i izraz. i kao izražajni znakovi u sklopu čovekove misli koja traži svoj izraz.odnekud iz daleka. pa i to ne pomaže ništa. A sve te. U recima. i on je taj koji ih. tu govori 18* 275 . A na svršetku. I sve bi se to podnelo kad nas ne bi mučila misao. Iz osnova pogrešna misao! Cak i svirepa! Naprotiv. dok se sve ne slože u pravu i jedino moguću sliku onog što čovek želi da kaže.* Nekad je i kod mene ne samo svaku reč nego i svaki zvuk pratila ćela povorka osećajnih i misaonih asocijacija. koje ljude dele. nije to nikako jalova igra ćudi ni slučaja. po-meraju i premeštaju. koja krije u sebi raznolike i bezbrojne mogućnosti i uzima na sebe stotinu vidova. tako da moraš da je ponoviš. da sve te asocijacije i sada postoje i žive oko mene. nema reci. izgleda kao da nema ni napora. kao takve. novu. kao neko unutarnje sunce. I nije teško zamisliti kako je takvom čoveku-piscu kad mu upravo u takvim trenucima traže reč snalaženja i ruku pomoći umesto da mu je pruže. za mene nečujne lepote drugi čuju. Zauvek je usamljen a reč slaba. Međutim. ' Anđriaeva napomena: (Na programu 19/2 1963) Naše življenje u najprisnijoj vezi sa stvarnošću. ograničavaju i zbunjuju. pisci su ljudi kojima je i samima često i preko potrebna takva reč koja bi im pomogla da se održe i snađu u lavirintima mašte i procepima moralnih nesnalaženja u koje tako često zapadaju. kao dva mora kad se sastave iznad pustinje koja ih je dugo rastavljala. m Pri pisanju — u srećnim trenucima. Bramsov i Mocartov koncert su se slili u jedno. jasna i tačna u sebi. Kod mnogih se odnekud uvrežila misao da je čovek koji je napisao nekoliko romana ili nekoliko knjiga pripovedaka taj koji o svakom pitanju i u svakoj prilici zna i može da stvori tačan sud i kaže pravu reč. manje ili više srećno iskorišćuje pojedinosti te neshvatljive i neuhvatljive igre. daje im boju i oblik. po svojoj volji i svojoj prirodi. dvostrukim životom: i same za sebe. kreće i okreće. A čovek koji piše. on samo pažljivo prati i manje ili više vesto. samo ih ja ne osećam i ne čujem. nema promašaja. kruži nevidljiv životni sok. Sad više toga nema. * 274 Kao dečak u cirkusu. Tu vlada samo igra. * Tako reci žive.

ne što je tako hteo. Tu se već javilo. a u isto vreme uviđaju jasno da su nesposobni da do kraja prodru na to područje. nestalni i prolazni prividi toga sveta imaće nad njim punu vlast. da uzmu njeno tumačenje u svoje ruke. i napusti kad mu se ushtedne. Osetio je da će to što gleda biti i ostati za njega jedini pravi svet. Kako neće i ne mogu da se pomire s tim da postoji nešto što je njihovom umu i shvatanju nepristupno. kao nemiran veo. propisuju zakone i postavljaju ciljeve. Bleštavi. znači — u na277 . zaboravljajući onu prošlu i ne misleći na buduću. ali je postojalo. Nju nije teško poznati. do poslednje varke i njegovog poslednjeg dana. * Nije stvar u recima. nego jer drukčije nije mogao. večita i spasonosna poezija. sve je u službi iluzije i igre. Tako će. i sve teži samo ka jednom cilju. ma koliko različite izgledale. u nesvesnoj želji da tu umetnost sa kojom se na svakom koraku susreću. On prirode lišeni shvatanja umetnosti i ljubavi za nju. da se govori i sudi o umetnosti. i sve i svak moći će lako da ga obenđija. u osnovi iste. to je oria. imaju i znaju. za njega će biti Često veći. u predvečernjoj svetlosti. a koja za njih ostaje »hortus clausus«. Tu negde. Sve one imaju isti izvor i isti uvir. Slučajno viđen roj mušica. Svašta sam slušao i čitao o stvaralaštvu i stvaraocima u umetnosti i uvek sam se. Do kraja života ostaće podložan svakom blesku svake veštine. svih jezika i naroda. i tako se brzo i naizmenično opijati — trezniti — opijati. savladaju bar spolja. nego u onom što one stvarno kazuju ili što bi htele da kažu. važniji i trajniji od svega što ljudi grade. napolju. javlja ponajčešće kod ljudi koji umetnost ne razumeju i ne vole. Nije to bilo tada još tako smišljeno ni sročeno. kao slutnja. a svudašnja i svagdašnja. vole i smatraju svetlim i trajnim. koji ne valja (baš ništa ne valja!) a koji smo ostavili tamo negde daleko iza sebe. pravo da kažem. Sve su poezije sveta. a varka će ga dodavati varci. razlikuju se samo po svojim tokovima. i svaki put će svaku igru primati kao svetu i večitu istinu. posrtati na tom putu. da joj oni određuju prirodu. da je opravdaju pred sobom i pred drugima. ruši i postavlja. čudio otkud to da se ta velika i stalna želja. nevidljiva i nepriznavana. oni se bacaju na umetnost kao na »predmet« svojih studija. oni zamračuju i zapliću puteve do umetnosti i zbunjuju čitaoce (slušaoce ili gledaoce). ćelo i određeno. i on se te sjajne večeri obrekao i zaverio tome duhu igre i njenih zanosa i promena. povede za sobom. dok ga traje. a često i umetnike same. u dubinama crne zavisti i teškog ose-ćanja manje vrednosti. koji igra i titra nad rekom. da što brže i što savršenije stvori svet koji ne postoji i da njime zakloni onaj stvarni. Ve-rovatno da to dolazi od potrebe tih ljudi da sebi i 276 drugima objasne svoju nemogućnost da vole i nesposobnost da razumeju. * Da. slaba a neuništiva. oni ipak svojim oštrim umom vide koliko je velika njena uloga u svetu i bar naslućuju njenu snagu. Nemoć se sveti a povređena sujeta želi po svaku cenu da vlada i zapoveda. u njemu ono što će tek docnije postati jasno i nesporno. treba možda tražiti poreklo mnogih bahatih eseja i zamršenih teorija. To su prirodni neprijatelji umetnosti i rođeni protivnici umet-nika.samo savladana materija.

vojskovođe. ostavljajući svome delu da ono govori za njih. i njihovog razumevanja i pljeska. ono što nas diže i nosi. uz psovke i udarce. njihovih postupaka i duševnih stanja. koji se u tom delu pojave pred svetom i u njemu i nestanu. objašnjenja i nagađanja. rukovodi i održava. bilo da prikazuje fantastične slike i izmišljene događaje u kojima mogu da zaborave sebe i sve bede i protivreč-nosti sopstvenog života. čime se brane ili teše? Na primer. Umetnici koji su stvorili svoje umetničko delo. izraziti i prikazati. Pri tome on može da vidi kako je to težak. i kako je mali broj ljudskih misli i osećanja koja se mogu shvatiti i obuhvatiti. prema dobro izrađenom planu dolazi na ugovoreno mesto. Spektakl će ostati ljudska potreba dok god je ljudi ili bolje rečeno. dostojni svoga dela. snagu 278 Ono što je glavno u životu. to nije umetnost. neki luđe i ne-umesnije. ali umeto drugova zaverenika nalazi tu tiraninove žbire. državnici. polemika ili memoara. dok su ljudi ovakvi kakvi su. ili sličnu. pa ni književnost. Čitajući istoriju. Mi smo se samo uhvatili za književnost. neki sa-žetije. ah ljudi neće nikad prestati da traže igru koja im govori o sudbinskim putevima pojedinaca ili zajednica onakvim kavi su ili kakvi bi trebalo da budu. * Pisac koji pokaže izvesnu veštinu i ubedljivost u opisivanju ljudi. gotovo bezizgledan posao. igre i prizore koji govore o ljudskim sudbinama. sam sebi da postavlja nove i sve teže i složenije zadatke. Ih: čovek sa trideset saputnika. gde treba da nađe drugove sa kojima će izvršiti državni udar i oboriti omraženog tiranina. To su oni pravi. Menjaće se oblik prikazivanja. koji odole iskušenju ili pritisku i ne progovore nikad. progovore. mladić koji je otišao sa devojkom koju voli u planinu. Retki su oni. To bi trebalo opisati. već prema menama vremena. Ili: zaverenik koji. neki skromnije i pametnije. u smislu koji im dajemo kad ih izgovaramo ili pišemo. i odanost). priznati naučnici. majčin sine! Uvek će ljudi tražiti slike i priče. i oni ga sada vezuju. u avionu koji gori i pada sopstvenom težinom sa visine od tri hiljade metara. Ta igra je očigledno njihova stvarna potreba. u obliku iza java. ukusa i tehničkih mogućnosti. vi vidite u svima vremenima jednu istu. ostavljajući dokonoj masi običnih ljudi i profesionalnim komentatorima sva moguća i nemoguća tumačenja. dok u uglu velike sobe gleda već povezane svoje drugove. s vremenom.merama koje imamo upotrebljavajući ih. otisnuo se niz liticu i sad pada pravo i nezaustavno u duboki ponor. umni i do kraja uzdržljivi. bilo da im daje prizore u kojima mogu da vide (ili misle da vide) sebe. jer nismo imali za šta drugo da se hvatamo u tom životu koji nikad nismo potpuno ni sagledali a ka279 . pojavu. počinje. Neki to čine opširno. ljudi koji su se istakli ličnim podvigom i nečim zadužili svet — svi oni pre ili posle izađu iz sebe. i kažu javnosti nešto o svom delu. hteo je da uzabere cvet i da joj ga pokloni (a i da pokaže svoju spretnost. Sta osećaju i šta misle ljudi u izuzetnim i sudbonosnim trenucima? Kako se ponašaju. i onaj ko im ga nudi naći će uvek gledalaca i platiša.

nekad manje. i leže kao mrtvo kamenje. čini kao da se sve nekako sređuje i razvedrava. avaj. skupo i teško — prošli kroz njega. tako lakomisleno puštamo u svet. 280 Bojim se da je ono što ću sada kazati ne samo nejasno nego i netačno. Ne zna se šta je od tog dvoga gore i teže. jer mogućna su sva. ponešto da kažu. »nur ein Gleichnis«. čovek je opet nalazio reci. Između čovekovih misli i njegovih reci kojima te misli želi da izrazi postoji ponajčešće očigledan jaz. svakoj guski i neznalici lično i naročito objašnjavati šta jeste. reci ćute. a šta ne može. nevine i neupotrebljene. Stoga ne vredi mnogo ni misliti na to. Reci izgledaju tako »recite« dok stoje osamljene. ili njenu nemoć i ne jasnost. . . i svakom zlomisle-nom i ograničenom čoveku. za svakim primerkom svoje knjige. stvarao sve veći broj jalovih. Teži je slučaj kad recima treba kazati nešto o recima samim i njihovoj upotrebi u pričanju. Pa ipak moram da kažem. šta nije. rudimentarni. samo pokazatelj. ' '. igrale ni pe-vale. Ne može pisac ići svuda. a još manje strahovati od nekih mogućih zala i neprijatnosti. ohladne. šta može biti. A ima drugih koji i ne opisuju naročito strašne stvari. jedno je sigurno. ali kad ih čitate. ali. s vremenom. dok o svima drugim ljudskim stvarima i pojavama umeju. One su povezane u magično kolo kroz koje struji ritam celine. u stvari. a u kome i nas same nikad niko nije tačno ocenio ni pravo shvatio. koji su iz početka morali biti jednostavni. bila povod. Književnost je. kao da nikad nisu govorile. i kolo igra nepogrešno dalje. * '' " ' ■ ■ Ima pisaca koji opisuju vrlo mračne i zamršene stvari. Za svaku misao (i pomisao) čovek je nalazio sve izraziti je i sve prikladnije reci. s vremenom. zato ona treća govori za obe njih i kazuje još mnogo više od toga. nekad više. Za svoje prve i osnovne misli on je teško i sporo nalazio izraze. je broj tih izraza postajao sve bogatiji a ljudi sami sve složeniji. Tada one odjednom zaneme. Tako treba sve gledati i razumeti. Cak i o ćutanju. * Teško je i zamisliti kakvi sve nesporazumi mogu da iskrsnu u vezi sa knjigama koje mi tako dobro-namerno i. pored svih strahota.moli shvatili i savladali. ako je neka od njih i troma. ni približno se ne može predvideti ni odrediti šta sve nekom sme-tenjaku ili manijaku može na um pasti pri čitanju jednog teksta. brane se od kleveta i pogrešnih tumačenja. i da će biti još gore i bezizlaznije. ako jedna ili druga od njih i omane. Na žalost. nevešta ili umorna. Čudo takvog života je u tome da smo uopšte — pa ma i ovako zaobilazno. dok se broj misli nije povećavao u istom ritmu. drugi ćute i trpe. i to prema kraju sve više i više. ali čitajući ih vi imate stalno osećanje da u osnovi onog što kazuju nešto nije lepo ni dobro. one ostale je vuku. Još o recima. iza281 w . vama se. Tako se u živom tkanju ljudskih jezika. '. ali i za svaki nedostatak misli. nezdra-* vih ćelija koje su pritiskivale one zdrave i žive. uglavnom samo tok svagdašnjeg života. tako da se njeno zaostajanje i ne primećuje. Kad je reč o recima. Svakako. Jedni književnici na to odgovaraju u štampi.

ili što je moguće manje. Nego svaki ima i svoju nutarnju i spoljnu politiku. 282 283 . i javne kuće (javne ili tajne). — Bogatiji i zanimljiviji od onih prvih. Svaki ima i svoja shvatanja sveta i života. Sve oni to stvore i izgrade u sebi. ali ne kao uzor po svom obliku ili svojoj sadržini. i svoje sudove i krvnike. Čini mi se da mogu kazati da nisam nikad ni tražio ni nalazio svoju inspiraciju u knjigama. kao podstrek na pisanje. Tu nisu ličnosti i događaji oivičeni prema ostaloj stvarnosti. dok se tako ne izdvoje iz ostalog sveta u potpunu autarhiju i izolaciju.' • Bgđ 10. Ti mogu da budu stvaraoci u društvu. ali se u njihovim glavama sve te pojedinosti mešaju i prepliću međusobno. Sta nam vrede i najbolji uzori iz prošlosti. izdvojene i često beznačajne pojedinosti koje za njih znače suštinu i svu važnost toga događaja. jer kazujući o svemu ponešto ne kazuju ništa jasno ni ćelo vito. X 1946. naučnici i ljudi uopšte vide od svega što se dešava oko njih uvek samo pojedinosti. a drugu polovinu utroše u traženju puta i povratka u svet ostalih. Ti ljudi niti mogu da sagledaju jedan događaj ili jednu ličnost kao celinu. jer mi je izgledao težak i neshvatljiv. sve naslućuje a ništa jasno ne vidi. Živeći među intelektualcima. Mnogi pisci. U tom poslu im prođe prva polovina veka. i svoju privredu. i svoju vojsku i naoružanje. niti umeju da zapaze i uhvate vezu koja postoji između raznih događaja i ličnosti u vremenu. postoje tolike reci koje nemaju misaone podloge i cirkulišu kao lažne pare pomešane sa pravima. ljudi koji i dobro vide pojedinosti i pravilno ih vezuju u odnosu prema celini. običnih.zvane potrebom i oplođene mišlju. mogao sam da vidim da svaki pojedinac predstavlja zaista »svest za sebe-«. Pa ipak. ako boja postoji između raznih događaja i ličnosti u stvaranju? Ni oni ne bi zaslužili da nam budu uzori da nisu otišli za korak dalje od svojih uzora. nego sve prelazi jedno u drugo. naročito južnih. ovi ljudi nisu. vode računa o drugim zakonima u svetu. po cenu velikih napora. Čitajući kako pisac opisuje na jedan određen način neko ostrvo u nekom dalekom arhipelagu. ja sam odbacivao knjigu i počinjao odlučno opis neke uličice u Sarajevu za koje dotle nisam nalazio hrabrosti da ga otpoč-nem. mesa se i sliva kao u košmarnom snu. svoju umetnost ili nauku (ili religiju). ili bar državu za sebe. nauci ili umetnosti. nego kao ohrabrenje. lektira je na mene često uticala. Ima i druga vrsta ljudi (oni su malobrojniji) koji u onom što doživljavaju ili što čitaju zapažaju jasno i oštroumno sve pojedinosti. To znači otprilike da svaki ima svoje unutarnje zakone koji malo. ljudi od kojih su se tako uspešno odvojili. Naj oštroumni ja zapažanja gube se svojim krajevima u magli tih nezdravih vezivanja i tu im se potire sva njihova početna vrednost. i svoja mora i pustinje. raznih crta i oznaka u tim ličnostima i događajima. I ne samo to. na kraju. Najređi su oni iz treće vrste. Zbog toga u jezicima svih naroda. i tako stvaraju bogat i zanimljiv ali neplodan i nerazmrsiv haos u kome se sve nagoveštava a ništa pravo ne kazuje. i svoja po-zorišta i krčme. mnogo korisniji od njih.

to jest sam zvuk reci. Mnoge su stvari zamišljene i napisane u takvim trenucima potpune izgubljenosti i panike. Ponekad mi se čini da je stil. ne čitaju lepu književnost i preziru poeziju. zašto i naša rečenica ne bi mogla muzički nešto kazati o prisutnosti i odsutnosti misaone ili osećajne sadržine? 285 284 . čine to ve-štim stilom i privlačnim slikama." to jest. posle svake nove knjige. dosta neistina. posredno ili neposredno. a ja se i danas pitam: stil. Jedno od onih pitanja pred kojima stojimo bez odgovora i bez nade na odgovor. na najbolji i najubedljiviji način saopštiti je drugima? Kad dobro razmislim. da bi se pojavila i objavila ljudima. pa ipak — začudo! — kad god imaju potrebu da saopšte nešto drugim ljudima i da tako utiču na njih. Svaka istina. One su pisane sa osećanjem da treba raditi bez odlaganja. sramote i bezgraničnog gnušanja nad samim sobom. Jer. a ipak govorimo ili pišemo.' uvek. U knjigama je oduvek bilo. Sva se pažnja usredsredi na jednu tačku. a ta tačka peče kao žeravica i čini život neizdržljivim od straha. i to. poluistina i. ponajviše. čini mi se da bi mogao biti i mnogo više od toga.Ima nekih unutarnjih trovanja koja potpuno parališu volju čoveka. na račun istine. otmu san i zamrače stvarnost. Možda je i ovaj moj kratki zapis bolje skratiti i odmah ovde prekinuti. ujedno i glavna proba istine koju ta rečenica nosi. sve više. U osnovi ćele te muke nesumnjivo je naša nezdrava potreba da sebi i drugima pokazujemo sebe i druge. šta je to? Veština zaodeti svoju misao. * Takozvani praktični ljudi ne cene umetnost. Ako vinsko bure. A to još nije pravi ni potpuni odgovor. kazujući samo najglavnije i najpreče. koje kucnemo savijenim kažiprostom. zvukom kazuje da li je puno ili prazno. A kako sami to ne umeju da rade. traži mnogo vremena i prostora. ili svojom nespo-sobnošću da na njega odgovorimo. ne treba da joj još i mi odmažemo. sporo sazreva i teško se raspoznaje. snage i strpljenja. stojimo a ne znamo da li smo više zbunjeni našom potrebom da stalno sebi postavljamo to pitanje. Odavno se pitam zašto pišemo te knjige kad sve više osećamo potrebu da se zbog njih izvinjavamo pred samim sobom i pred drugima. jer već sutra ili možda još danas neće biti ni vremena ni mogućnosti da se ma šta uradi i kaže. kad nemamo šta da kažemo. takvih mesta koja nisu ni istine ni poluistine nego šuplje i sujetno pričanje koje ne kazuje ništa. služeći se dakle upravo onim sredstvima koja u sebi ne cene i ne shvataju. rečenica i sklop celine. jer nećeš biti isti čovek ni sam u sebi ni u očima sveta oko sebe. praznina. plaćaju skupo svoje novinare i slikare za taj posao. a na svom putu ima često smetnja i prepreka. ali zbunjuje čitaoca i kao korov potiskuje ono što nešto znači i vredi u tom tekstu. pa ima i danas. Stil? Svi oduvek mnogo govorimo o tome. govoreći kratko i sažeto. činimo to » Xn 1947. zbrkaju mu misli.

povodom svojih briga ili šteta. * Ljudi bi me mnogo bolje razumeli. kad bi znali da sam godinama sve što sam radio. kao i sve ostalo oko mene. to se razume. plene i nose moj sluh i moj duh. ali bez iluzija o snazi i važnosti reci. i otvaraju preda mnom neke nove i ne-pristupne vidike i daljine o kojima možda ni onaj što te reci izgovara ne zna ništa. ■ ■■ ' ■' Dobro je bar jedno. A posle. lepše da kažem nešto da kažemo. plovim neko vreme na svakoj od njih kao na slobodnom brzom oblaku. ne zadržavajući se kod njih. primao ih sa šlepom verom i iskrenim oduševljenjem. od žena iz naroda kad govore u jakom uzubu-đenju. u svetlim trenucima. varkina deca i majke novih varki. i više on govori. Covek sam. U toku našeg života desilo se dosta toga što je ranije smatrano da je isključeno i nemogućno. nekad kraće. da sve bolje uviđam otkud dolaze. tražeći spas. a ja. ratovi i velike društvene promene koje su ih pratile. kad bismo ga pustili da da mi njemu pričamo o sebi. To su izrazi koji se mogu čuti od ljudi i. nisam brz na peru ni opširan u pisanju. što ni moji najveći uzleti ni najdublji padovi uglavnom nemaju svedoka. razgolitiU su čoveka i oborili mnoge njegove 287 286 . AU prokleta potreba za brbljanjem. srećom. Ima u jeziku izraza koji sami po sebi. i ne sluti da bi mogli da postoje. a ne sve pokvari naša . beležio ih i pamtio. počeo da naslućujem istinu o recima.Mi ne pronalazimo istine nego ih se. zaklinjao se njima. Bar nisam to dosad bio. Ta igra traje nekad duže. još češće. kakva im je prolazna cena a kakva stvarna vrednost i trajanje. Bilo je vreme kad sam verovao u reci (u vred-nost reci kao takve). te-šio sebe i druge. tvrdoj i uskoj pruzi vremena između moje predstave o katastrofi i katastrofe same. Tako. plod slučaja i nereda. sve dok mi. igara i uživanja. i dajemo im »stilski izraz«. hraljrio. Oni se mogu samo naslućivati. i recima se izražavam i izražavaću se dok sam živ. O putovanju i putopisu. radio na crnoj. samo prisećamo. obične varke. A onda sam polagano. * da zapamtimo je o njemu. i posma-tram nove i neviđene svetove oko sebe. posle ostaje — zaborav. i samo se služeći njima. opet s vremenom. Bune. najposle. kako nastaju i nestaju i kako menjaju oblik i značenje. nije postalo jasno šta su i kakve su: dim i ništa. posluži kamenom na koji stane ili granom za koju se prihvati. potresa. ali o njima se može znati samo ono što sam ja sam napisao. Mi bismo možda mogli bolje dan predeo. i davao drugima kao darove. mnogo šta mi oprostili i čak ponešto i u zaslugu priznali. tako izdvojeni i u letu uhvaćeni. kao što se onaj koji beži. Hvatam te reci kao slučajno bačene i srećno nađene dragocenosti. i draža mi je od stvarnih doživljaja. radosti iU ogorčenja.

a izražavaćemo se neposredno postupcima. koje nam uvek izgleda veliko i teško. uvek vreba na nas velika opasnost da naš stil postane svrha sam sebi. i pre nego što je ijedan mrtvac bio spaljen. Ne ići do kraja (ni do dna) stilskih mogućnosti. svršenim činom. Najviše i najteže stradale su reci. to je već bolest. Neke smo pokopali zauvek. za mene. čujete sve češće da je neko kte-miran. u nama. sav prožet poezijom: »-Dolor mio nel sentire a trada 288 notte seguente al giorno di qualque fešta il canto notturno de villani passegeri« (G. i to bolest koju primetimo tek kad je uzela suviše maha. (Tako smo bar mislili!) Druge smo dugom zloupotrebom izmenili i obesnažili. bolest i kraj umetnosti i umetničkog stvaranja. Aforizam je tanak led na koji nas navodi naša želja da jeftino i brzo pokažemo šta znamo i šta sve možemo i umemo. Redovno je tako đa imamo određenu misao i da tražimo samo određene reci kojima bismo mogli 19 — Znakovi pored puta 289 . Sada kad u Beogradu postoji krematorijum i počinje sve više da se upotrebljava. Kako ulaze u jezik strane reci. Kako se stvari u svetu razvijaju. o kojoj imamo obično najlepše mišljenje. Ne sećam se da sam ikad čuo glagol koji označava akt spaljivanja (cremare). jer treba znati da. Zanimljivo je da niko ne kaže. Aforizam izgleda na prvi pogled lak i prijatan izraz kojim najbolje i sa najmanje napora možemo da pokažemo naše životno iskustvo. kao udarcem. i slično). neviđena i skrivena. jer neće više služiti saopštavanju naših misli i razmišljanja. On je ogledalo u koje mi hvatamo ljude i svet oko sebe. A to. jer je davno već prešla granicu zemlje sa štampom i naukom.tvrđave i svetinje u raznim zemljama i na raznim područjima. i našu pamet. a zatim da ga naša samodopadnost i naše samozadovoljstvo upregnu u službu svojih tiranskih ćudi i prohteva. Naše namere i naši planovi ostajaće skriveni. i koji je. spaljen. Izgleda da za izvesne radnje i postupke sa negativnim i teškim značenjem naši ljudi upotrebljavaju pre strane reći nego svoje. koitus. eksces. kriminal. kao doživljeno. Nipošto! Ne biti suviše revnostan ni dosledan u tom radu na stilu. Leopardi). abortirati. Oblik aforizma. (Na primer: pro-stituisati se. Kao primer teksta u kome uvek osetim nešto toplo i poznato. jer ne može biti? Kako da zaboravimo ono što znamo? A možda će čovek i tu umeti da se »pomogne i snađe«. dodirnuli im dno i sagledali granice. možda će nam reci biti sve manje potrebne. to je neprimetna I opasna zamka za svakog od nas. sa svim našim pomislima i namerama. I kako sada da uverimo druge i sebe u vrednost reci? A kako da živimo i radimo bez te vere? Kako da kažemo sami sebi da ono što smo doživeli nije bilo. kako u njemu hvataju korena i stiču pravo građanstva? U nas je postojala reč krematorijutn i pre nego što je takva ustanova uvedena i njena zgrada sagrađena. kome ne treba objašnjenja ni reci. ni u govoru ni u štampi. Ali tu se i najčešće i najviše varamo. a pri tom ne primećujemo da se u njemu ogledamo i pokazujemo i mi sami.

Pri tom. Jer. Slušajući druge izgleda nam da svaka deseta reč koju čujemo ima veze sa nekim našim mislima i sećanjima. a tumačenjima i »shvatanjima« sve novih kritičara nema kraja. kao što je tačno i stvarno ono što nam donose. i knjiška celomudrenost često odvode na pogrešne puteve. Sva je njegova muka i teškoća u tome što uspeh treba ponoviti. i dokle? A sve i kad bi mogao. Ponavljam: mnoge su i velike opasnosti koje na nas vrebaju kad počnemo da starimo. u nepravilnim razmacima i u izmenjenom obliku. i nama se tada čini da samo jedan od njih može biti pravi i »pravilan-«. izvan svih teza i diskusija. Umesto da sakupljamo tuđa zrna. da li je dostojno čoveka učestvovati u toj bezizglednoj i nemilosrdnoj utakmici? Ne. kao i mnogo toga što se zove igra i razonoda. sa svojim ograničenim sposobnostima. kao ni bezbrojnim i ćudljivim zahtevima publike. sve teze im se odupiremo. a ne »iznad«. 291 19« . A zatim. umetnik je sam. koji bi najbolje služili tome izrazu. Na žalost! Jedna od njih je: potreba za govorom i pričanjem. da se u nama jave neke reci sa svojim ritmom i poretkom. a u najužoj vezi sa svim stvarnim i živim objektima svake teze i svake diskusije koja se javlja medu ljudima. i opet ponoviti. a neke od njih i ne primećujemo. mi volimo da prekidamo njegov govor i da sami počinjemo da pričamo. kako koja godina. i ponavljati ga tako — proklet da je! — neprestano. A to znači da sa što više reci sve manje kazujemo. umesto da pažljivo slušamo svoga sabesednika i da nastojimo da njegovim recima nađemo dublji smisao i pravo značenje. tražimo poredak i ritam za te reći. i od života samog. Većina dobrih i dobrim duhom nadahnutih pri-povedaka nalazi se daleko od svih postavki i pretpostavki. jer to je i u prvom i u drugom slučaju naša istinska misao koja samo različitim putevima traži svoj pun izraz. Stoga o tome i ne treba mnogo misliti ni pitati se na koji smo način došli do svoje misli i njenog izraza. biva sve slađi i miliji. Ova dva načina na koja dolazimo do misli koju izražavamo u našem delu izgledaju prividno u pro-tivrečnosti među sobom. Uistini nije tako. I još nam taj naš govor. oba su ona i dobra i pravilna. Kažem »izvan«. * Nikad piscu mala doza naivnosti nije bila suvišna ni štetna. A to znači po peti i deseti put ponavljati jednom već položeni ispit pred kritičarima i čitalačkom publikom. 290 «. pisac nije advokat ni inženjer. dok ga preteran oprez. u suvoću i jalovost. * Umetnik koji »ima uspeha« nađe se u nemogućem položaju. nego samo nastojati da oboje bude što bliže istini i savršenstvu. nije. Stoga.da je izrazimo i saopštimo drugima. Nevolja i bruka! * Dobro pozorište. a što je ozbiljnije i teže od takozvane životne stvarnosti. sve do potpune iscrpenosti ili prevremenog sloma. kao što ponekad more na proizvoljnoj igri talasa donosi zapečaćenu flašu sa porukom potonulog broda i spašenih bro-dolomaca negde u daljini. mi rasipamo sopstvenu plevu. Ko to može izdržati. Ali se dešava i obrnuto. »ozbiljnost«. koje nose živu i jasnu našu misao.

strašna i ogromna. Ne bih umeo kazati šta je bilo to što je izazvalo u meni takvo se-ćanje. * Iznad »Znakova pored puta« trebalo bi napisati: »Uđite i razgledajte! Slobodno! Ovde nema afori-zama. jer neminovno gine i propada ako ostane u mestu. a zahtevi rastu. borba. često pitam: šta bi o ovome rekao Vuk. obavezali kad smo je u svojoj nesmotrenosti i sujeti izgovorili. dešava se isto: snage opadaju. i još češće: šta bi293 . da se iz te vejavice reci. kao i u svemu drugom. a možda i sve zajedno. lake. * spali sve što je zapisano i napisano od ljudi o ljudima i njihovim mislima i doživljajima. kao iz višestepene rakete. prirodnim pojavama itd. Na koga. kao rojevi snežnih pahuljica oko mirnog putnika koji zna kuda ide. lepota. (On. ili o javnim događajima. zanosne u svojoj igri koja godi našem oku i našem duhu i odgovara našoj potrebi za lepotom i promenom. ali u prvi mah nisam mogao da se setim na čiji. stvara junaka tragedije kome iz tog procepa izlaza nema. ja se manje čudim onom nastranom vladaru na Istoku koji je došao na misao da 292 Veliki ljudi su đragocen probni kamen u našim opitima i nedoumicama. Razume se da se takav postupak ne može prihvatiti ni pravdati.Reci često lete oko nas kao pleva oko seljaka na gumnu. veličina. i preteći neumoljivo traži od nas da izvršimo ono na šta smo se ludo. na koga to pod-seća— pitao sam se nekoliko puta. i kako pišu. I tu. verovatno. poraz. iz nje se. Tako nam bar izgleda. mnogostruka i ubojita sadržina. Ja se. kao što se i dešava. kojom smo stalno okruženi i kojom volimo da lakomisleno obasipamo i sebe i druge. jer je došlo vreme da ta reč postane.« Nedavno se preda mnom našla vema i dobro reprodukovana fotografija Petra Kočića. Tako nas sudbina ponekad v>hvata za reč« i od čoveka. Kosa? Brkovi? Pogled? Držanje? Možda ni jedno od svega toga. »pri reci«. a onda mi je odjednom sinulo: na sliku Fridriha Ničea. bezazlene. postoji u svakom čoveku koji piše. i da zaista bude. možda svako pojedinačno. sad prime-ćujem da taj jaz u meni biva širi i dublji. i ne sluteći. a ne obavezuje nas niukoliko i ne troši nimalo. i čini mi se da se polako pretvara u neku bolnu i nezdravu stidljivost od svakog izražavanja uopšte. a ne pomaže mu ništa da beži. Podsećala me je na nečiji lik koji sam takođe viđao na fotografiji. slabog i lakomislenog bića. na primer. ono što kazuje i označava: več-nost. pa bilo to samo i u snu. jedna jedina izdvoji i zaustavi — nastaje nešto o čemu ni sanjati nismo mogli dok smo je nesmotreno izgovarali. ljubav. Posmatrao sam je dugo. * Oduvek je postojao u meni jaz između slike koja se rađa i razvija u mojoj mašti i izraza koji ona želi da nađe u mojim recima na hartiji. * "■■ Kad čitam u knjigama i novinama šta sve ljudi pišu. Ali..) Ali. smrt.. odjednom isuče i razvije njena dotle skrivena. Tada se ta naša sitna i slučajna reč ispreči pred nas. Ali kad se desi. U isto vreme sve veća biva u meni bojazan od običnosti i jevtine lakoće u misli i u izrazu.

un caractere de realite. nego pre uzgred i površno. a flkclje. Kad bi svi ti pitači bili sakupljeni na jedno me-sto. čim mogu i kako mogu. rekao sam nešto. čas o mom ličnom životu i mojim književnim planovima. Cas me pitaju šta mislim o Vijetnamu i američkom bombardovanju te zemlje. Pa ipak. i da nam otvara neke daleke i opasne vidike. na nesreću. avec le temps. Dopuštam da to nisam uvek rekao jasno ni određeno. a ne pišu i nisu nikad u životu ništa šampali ni objavili. Očigledno. a njihovi odgovori bi bili. u jednom licu. Ali vama nije. bliže životu i istini. kroz istoriju čovečan-stva. jer uspeh je voće koje kasno sazreva. Oni bi vam svakako lakše mogli nešto kazati o tim pitanjima. ako se njihov nosilac ne izleći od sujetnih i olakih očekivanja i naivnog verovanja da ima i da može biti nezarađenih priznanja i neplaćenih uspeha. dobljaju s vremenom obeležje realnosti.-«* «PomeSao sam mnoge flkclie sa realnim stvarima. mrkne mi polagano svet pred očima. često pod kraj života gubili vid.smo rekli mi današnji ljudi da među nama odjednom iskrsne neki novi Vuk. svakako. čas o ulozi cveta i cveća i životu i umetnosti. I to nema kraja. onako mlad. čas o planiranju porodice i ograničenju rađanja dece. borben i nasrtljiv./ * Petar Kočić će ostati kao primer pisca koji je na najkraći. Teši me čak i naivana misao da su mudraci i dobri majstori. ja verujem. kako mi izgleda. čas o sudbini filma. (Jednoj glumici. Možda je veličina i tragika pravog umetnika u tome što je spreman da učini (i otpri) sve upravo za takvu vrstu uspeha. Tešim se i sam. Lekari nastoje da me ohrabre i umire. * Satobrijan je. zabeležio i ovo: »Ja'i mele bien de fictions ži des choses reelles. čas o uhapšenim sovjetskim književnicima kojima ni imena dobro ne znam. sve teže čitam i pišem. 295 . da stane da ruši i pretura naše osnovne pojmove o »-stilu i jeziku«. do toga stalo. čas o putevima u Bosni i Hercegovini. rekao bih ovo kao odgovor na sva njihova pitanja odjednom: »-Zašto se obraćate samo nekolicini ljudi. a nekad opet suviše uopšteno i celomudreno. zlu sreću da se računam među takve pisce. I najveći i najlepši darovi koje umetnik nosi u sebi neće se moći potpuno razviti i biće uvek ugroženi. et malheureusement les fictions prennent. koje m preobražava. najjasniji i najbolji mogući način uspeo da saopšti ono što je imao da kaže ljudima svoga jezik-a. među kojima i meni? Ja sam napisao nekoliko knjiga i u njima rekao ponešto o životu i nekim njegovim pojavama. Zašto onda ne pitate one koji takođe misle i osećaju. samouk. i to možda pravilnije i čistije nego ja. čas o rasizmu u Južnoj Africi. qui les metamor-phose.) * Sve slabije vidim. (Tako naša sujeta nalazi hrane i u našim sopstvenim nesrećama. govoreći nekad preterano lično i proizvoljno. I ja imam. Sta bismo rekli i šta bismo — učinili? * Gotovo da ne postoji u svetu pitanje koje novinari ne postavljaju »istaknutim« književnicima. zanimljiviji za vas i vaše čitaoce i slušaoce i. gvoreći o svom opisivanju američkog kontinenta.-« 294 Treba se miriti čak i sa tim da pravi 1 najveći aplauzi najboljih gledalaca dolaze onda kad ih više ne možete čuti. avaj.

Pravo čudo od deteta! Samo. da bi pojačao zalet i odskok. dok mu na raspolaganju stoji lepa naša reč umnjak. otpor. kao pronicljivi kritičari prošlosti i hrabri osvetnici »stvaraoca« o kome je toga dana reč. jasna i neizmenljiva. sama iz sebe nikla. iiii Još o jeziku.-« Tako taj čovek prevodi bukvalno i nespretno nemačku reč Wiesheitszahn ili italijansku dente del giudizio. Tu je često govor o naučnicima ili umetnicima koji su živeli neshvaćeni i umrli nepriznati. ali obično s visoka. cirkuski gimnastičari. U jednoj našoj antologiji lirike nalazi se pesma nepoznatog kaluđera iz XVIII veka u kojoj se žali na svoju asketsku sudbinu koja ga lišava svih život297 29S . Negđe na početku stvaralačkih poleta nalaze se nonkonfromizam. i drugo. ko je video kako ste ga strogim i nemilosrdnim vežbama podvrgavali. neposlušnost. kao da nije nikad čuo. kao toliko puta u životu. i Vi ste svoj jezik. izvežbali i pripremili za smela nastupanja i bleštave parade. Ali tu gde treba da dođe druga — beli se praznina. shvatio je odmah da dete nije vaše rođeno. ne vuče tu dasku za sobom. lepoti i savršenstvu. Međutim. zbunjen i izgubljen. neobičan i sposoban za podvige i akrobacije. a naše novine prevode to i donose među uspelim aforizmima.(Pitam se da li se vicomte nije. u daljem toku skoka.) Neprijatan (i pomalo tužan) primer kako naši ljudi malo i površno poznaju svoj jezik pruža članak jednog zagrebačkog arheologa. Kao da nikad niko pre mene nije pisao ovim jezikom. preobražavao i razvijao na putu ka sve većoj jasnosti. Tako ti nesrećni stvaraoci iz prošlosti imaju dve nesreće: prvo. Prva rečenica je tu. 64 i 72 nisu imale donje zube mudrosti. tri ostale manđibule imaju zube mudrosti. i sad ja treba da pokažem šta umera i mogu. u članku se nalazi i ovaj stav: »Dalje je značajno da manđibule cijelih kostura u blokovima 56. Slušam ponekad na radiju redovnu emisiju »Stvaraoci i dela«. skakač se posluži tom daskom na početku skoka. na hartiji. istežu i vežbaju svoje dete već od malena za opasne igre na trapezu. ali posle. piše jedan mlad francuski književnik. Autori tih čitulja govore tronuto i sentimentalno. i da i ovde ne uzima »fikcije« za »realnosti« i obrnuto. Kao što roditelji. Članak govori o grobovima iz neolita koji su otkopani u Dalmaciji. da biste načinili od njega ovo što je. O tome kako se jezik kroz decenije i stoleća uobličavao. kao što se na početku lakoatletičarskog skoka nalazi odskočna daska. i ovde varao. koji sam čitao ovih dana. kao usvojeno dete. svoj tragični stvarni život u prošlosti. Jezik kojim Vi pišete zanimljiv je. Tačno. i to na svoju štetu. siromah. za koju on. Samo. svoju tragikomičnu biografiju pred današnjim slušaocima radija. Ja stojim pred tom pustinjom. »Bez neposlušnosti nema stvaralačke aktivnosti«.

otkad se pamti. Toliku snagu i uverljivost može da ima jedan jedini mali stih od svega pet reci koje se mogu izgovoriti u jednom dahu. nisu stigli da se izraze. ako nije mogao ni toliko. da u ljudskim beskrajnim protivrečnostima i sporovima bude na strani koju smatra boljom. meni se učini da vidim. E pa dobro. Neko je negde napisao da sam ja potpuno ovladao duhom našeg jezika i da je taj jezik u mojim rukama »postao poslušno sredstvo«. Mnogo stihova. mogao je da ne uradi neko zlo.) A u najgorem slučaju. neka je tako! Ali u isto vreme. i otkrije odjednom čudesni predeo le-pote. što osvetljava put pred njim. Posle toga ja čitam i razmišljam. A zašto? Ako ćemo već ispredati bajke i legende. a verujem da takvih ima i među vama. bar ovakav kakvog ga mi vidimo. 298 . da prećuti zlu reč. na primer.nih radosti i zadovoljstava. za mene prestaje vreme pisanja. Zanimljivije bi bilo potražiti odgovor na pitanje: zašto i kako postoje? O tome ovaj pisac ne govori. nešto što njemu. Otprilike ovako: dok živim i pišem. a ponekad i drugom. Na primer ovaj: t Jarka sunca zlatni krug. i ne samo vidim nego i čujem. Sutradan. Pojedini od tih stihova zatreperi uporedo sa zavesom.: I danas. što znači i svoj 299 Ja sam strastven čitalac starih hronika i biografija. uvek i u najtežim prilikama. Pa dobro. (I on je govorio i za sve one koji nisu umeli ili. pričati kako sam ja sa tim duhom našeg jezika. # Mislim da se ne varam kad kažem da je 99% svega što sam napisao napisano danju. pomaže da se nađe i snađe. i to ne samo u mraku nego i pri jačoj svetlosti lampe — ja ne vidim likove ni činjenice.. pa ma samo tri koraka unapred. moglo bi se. nije pravilno radio. Cim sunce zađe. ni prvog dana kad je prohodao. žale da je život neizdržljivo težak i da mu ne vide smisla ni izlaza. Ali i u toj i takvoj pesmi blesne ponegde jedan stih. mi bar znamo da se svi ljudi u svima vremenima i prilikama. stih rogobatan. ali nikad mi se ne desi da sednem za sto i da pišem. Da. veliki časovnik koji nikad. sklopio faustovski pakt. a kad dostignem vrhunac savršenstva. Posle sunčeva zalaska. čovek je našao mogućnosti da uradi. čitav jedan svet u koji verujemo tvrđe i bolje nego u svoje sopstveno postojanje. To vidimo svi. on je opet preda mnom i ja mogu opet da pišem. Zašto bi u naše vreme bilo drukčije? Ovaj svet je. ili bar da kaže nešto dobro i potvrdno. Lelujavo poslepodne. sa buđenjem. Duh će meni služiti svim svojim snagama i sredstvima. koji je kao neki zao Duh. mnoge stvari su postale i postoje. malo muzike koja ih prati kao nemirna senka tanke zavese na vetru. desi se samo da se setim neke pojedinosti. ili da napiše. evo. rima razroka. kad god taj stih pročitam. U toj pesmi jezik je siromašan. ponešto i zabeležim. oboreni od života-krvnika. koji svojim sjajem nagoveštava kako će nekad u budućnosti naši pesnici tim istim jezikom moći i umeti da pišu. kako mlado stvorenje živo i radosno poskakuje niz nevidljive stepenice sačinjene od same svetlosti. čist kao kap rose na suncu. jer ceo svet je za mene tada kao predeo iz kojeg sam otputovao.

jedna istina manje. i ne mogu biti. Mnoga njegova mišljenja i shvatanja zaista nisu i moja. 3-:i 300 Ako se čovek potpuno preda pisanju priča. To škodi ne samo ljudima iz njihove okoline nego i njima samima. šta ako u njoj ima nešto od istine koju ja ne uspevam da sagledam. potpuno ili delimično. najzad. jer ne odgovaraju mom poreklu ni vremenu.. pa i nauke. Istina je da mu čudna i opasna igra kojoj se predao daje i čudesne naknade i zadovoljstva. Čudno je samo da se ponekad. u trenucima zastoja i slabosti setim ove Tolstojeve misli. U toku našeg ličnog života otkrivaju nam se povremeno pojedini Geteovi tekstovi kao odmor. jer ga ne razumem. da čini sa njom šta hoće. na jedan ili na drugi način. ni mom položaju u životu. njegova je sudbina nezavidna. Ne slažem se sa njim. Poznavajući njegovu veliku. ne vidim šta će mu ta moja duša i šta bi mogao da radi sa njom. Tako imaju u isto vreme dva nedostatka i na dvostrukoj su šteti. ni da viđeno izraze i prikažu kako treba. Ali kad se već izmišlja i laže. okrepa i svečanost duha. « Oni koji rade i stvaraju na područjima umet-nosti.) » Primetio sam odavno da ljudi koji ne umeju da pričaju nisu sposobni ni da slušaju tuđe pričanje. pitam se tada: otkud mu ova misao? Na koju se visinu morao popeti ili do koje dubine spustiti da je mogao da je sagleda? I. TolstOJ. mogu i moraju ponekad da izgledaju samoživi. koji je obnevideo stvarajući ga i koji ga se plaši i gnuša sad pošto ga je stvorio. ili bar jednog njegovog dela. ali bez toga niti bi oni mogli da sagledaju ono što su videli. Njegov način kazivanja je takav da nas pod-stiče na razmišljanje i pomaže u tome. Covek se ne mora uvek složiti sa onim što Geta kaže. onda treba ići do kraja: jedna legenda više. on gubi svoj put i svoje mesto u svetu. * Da je umetnost »rad koji dušu ponižava-« (L. * Dok pisac ne uspe da ugasi svoj život i dok ne "Uspe da postavi između sebe i poznatog sveta neprozirnu i neprodornu zavesu. Geteovo književno delo je zaista jedno od stalnih i trajnih dobara čovečanstva. Na četiri zida njegove sobe ona mu stvara nebesa sa oblacima i vedrinama i zemlju sa morima i vidicima. najjasnijem i najčovečnijem načinu na koji on kazuje to što misli i oseća. Tome treba dodati da ti ljudi nisu svesni tih svojih nedostataka i smatraju ih svojim preimućstvima nad drugim ljudima. mučeničku i samoubilačku istinoljubivost. možda i bezdušni i svirepi.kraj — ja ću njemu predati svoju dušu. (A pravo govoreći. ali ne mogu da se ne divim najlepšem. Pre ili posle. I čini to pošteno i nesebično čak i onda kad nas naše razmišljanje vodi do zaključaka koji su u protivnosti sa onima do kojih je on došao. i to nije ništa čudno. N. na hartiji pred njim 301 . ali ćelo to varljivo i opojno bogatstvo i prostranstvo mnogo jasnije vide njegovi čitaoci nego on sam.

da bi živeo. vi treba trenutno da zaboravite na sve koji su vam bliski i dragi i sa čijim životima ste tako čvrsto povezani. I tek kad uspem da tim novim ljudima dam nešto malo sadržine i oblika. kao plod iz svoje opne. ali ona koja dospe dotle. jer posredno kažemo da želimo da bude drugačija i podstičemo u ljudima misao da bi je trebalo menjati.neće dobiti oblik ni život nijedna stvar. istinita. i drugih jezika osim onog na kojem vi pišete. ali da bi se slika izazvala potreban je potpun mrak. kroz naraštaje. prikazivanje života. Kad slikamo crnim bojama svoje nezadovoljstvo životom. Naprotiv! U stvari. par une deformation professionelle. stvarna i jasna do u najsitnije pojedinosti koje ni najoštriji »praktični-« posmatrač ne bi uspeo da primeti. Tako sam stalno neveran. nije tako laka ni tako mehanički jednostavna kao gašenje i paljenje električne svetlosti u dve odvojene prostorije. Ona postaje činjenica-tip. treba više nego drugi ljudi. I. ili još bolje: treba da zaboravite da ima drugih tema osim one koju vi obrađujete. A sutra se ta igra ponavlja. Snima se na suncu. i samo pomoću sunčeve svetlosti. onima iz svoga života. ma kojim jezikom on govorio. otprilike onako kao kad čovek ugasi svetlost u jednoj sobi da bi je zapalio u drugoj. U stvari. Samo što ta operacija. ni travka ni čovek. u piščevom slučaju. čoveka koji. svi koji su mi bliski i poznati umru za mene. njegovo prenošenje sa jednog plana na drugi. naprotiv. ali živi za druge. Tu treba dara. napora i veličine. Tek docnije se iz te misli izljušti. da bi mogli da se rode i stupe u život novi ljudi. veo od misli. Pišući. mi smo u najužoj vezi sa njom i zauzimamo stav prema njoj. 303 . ta onda živi trajno u pesmi ili priči. mogli objasniti ono što hoćete da kažete. u stvari. »gola kao od majke rođena«. u stvari jedno gašenje toga života. nego moja misao o njoj. ali da vam je u isto vreme blizak ceo svet i da su vam svi živi ljudi kao rod rođeni. mnoga od njih ostanu zapretena i pokopana zauvek u tamnom spletu misli koje nikad ne dozrevaju i ne dospevaju do punog izraza. a pisati treba tako kao da verujete da biste svakom čoveku. to je uvek žrtva za onoga u čijoj se svesti ta nejasna i složena operacija toliko ponavlja dok ne postane osnov njegovog svakidašnjeg rada i ne napravi od njega. 302 Kad sednem da pišem. ja sve oko sebe gledam kao kroz neki veo. koju usvajaju i u koju veruju hiljade čitalaca. Tako je to što zovemo pisanje. ali ne i njegovo ubijanje. * Dok pišete svoju priču ne treba da mislite ni na šta drugo. to nije moj slučaj. čas jednima čas drugima. Naravno da to nije slučaj sa svakim zapažanjem. Svakako. Greše oni koji misle da svaki pisac brzo i lako zapaža sve oko sebe. ja se vraćam živim ljudima. * Pisanje ima neke sličnosti sa izazivanjem slike na fotografskoj ploči. snage. sama činjenica. oni koji se pomaljaju na mojoj hartiji. mi ne poričemo stvarnost. i prvo što vidim to nije činjenica koju posmatram.

rad postaje sve lakši.. nejasna mesta se otkrivaju sama. ako on o njoj ne može odmah nešto kazati. negde u travi. . dovoljno ne zna i ne uviđa. ali nikad se to. 1 to kazati drukčije i »lepše« nego što je to Ikad ranije rečeno. postidim pred sobom. Pisac otkriva pojedina me-sta.* -i * Ne znam šta bih dao da se nisam nikad ispeo na tu osvetljenu pozornicu. iza vatrometa. čas »quest'ermo coUe. ili da me sad neki milo' Varijanta {Sveske — Crna registar-beležnlca): Njemu nijedna svtar na svetu ne znači mnogo. na kraju. ja se naj-pre obrađujem sujetnom radošću. čini mi se. a posle se zamislim i uplašim i. I u onom što sam čitao i. ne znači ništa. Radeći na jednoj maloj pripoveci. ali neodgonetnuta. da bi je mogao ponovo tražiti. on to vraća životu. Tako dođemo do trenutka kad se ćela priča sklopi i dobije svoj pun smisao. u svojim maštanjima. ako mu pođe za rukom da ga ostvari.* Ponekad mi se čini da bi takav čovek trebalo da nestane u svom velikom podvigu. Ali svojim delom. gde se to najmanje moglo očekivati. inače. Cas je to bio davno sanjani »mirni i rosni brežuljak« koji Koran obećava svojim vernicima. Njemu nijedna stvar na svetu ne znači mnogo. Cesto se govori o tom koliko je složen. i znati ga dobro i pametno raditi-K. Najposle. došao sam na ovu misao: pripovetka leži u meni gotova i ćela.) Kad čitam one koji na osnovu mojih tekstova pišu o meni kao o mudracu i moralisti. Na ovoj našoj zemlji to je uvek bivalo negde u daljini i divljini pustih i zabačenih krajeva. kad su dve trećine mesta dešifrovane. (Za sve vrste junaštva i podviga duha. a koju će opet izgubiti. zakida i krade nešto od života i za duže ili kraće vreme izgleda kao njegov dužnik. i to sa obilnim kamatama. i to neočekivano kao što čovek nađe u travi izgubljenu dragocenost čiji je gubitak već bio prežalio. ja sam uvek nailazio na ideju o bregu snova na kom nalazimo ostvarenja svojih najlepših zamisli. ali se stalno vraća na njih. često naša pomoć wna poček«.* iz Leopardijevih snova i stihova. privremeno i prividno. ne znači ništa. rad na njoj ima neke sličnosti sa »ukrštenim recima«. Taj rad je takav da redovno izgleda da umetnik na neki način i u izvesnoj meri. preskače ona koja ne može odmah da pogodi i ostavlja ih za docniji. kako je spor i dugotrajan umetnikov rad. A ceo proces toga kreditiranja. a ne da ostane posle u životu kao ispaljena raketa. ako se o njoj ne može nešto kazati. kao što pčela gine sa svojim prvim i jedinim ubodom. Tu sam nalazio i ja svoj brežuljak. O tome se govori i piše. Umetniku je potrebno naše poverenje. I to kazati drukčije i neobičnije nego što je to ikad iko ranije rekao. srećniji trenutak. Tada vidim koliko je bio u pravu Vuk kad je pisao «-da je to sasvim različito: znati o nekom poslu lijepo govoriti. 304 20 — Znakovi pored puta 305 . plaćanja i bilansiranja naročite vrste zamršeniji je od svakog drugog računa i knjigovodstva.

20» 307 . mišljenja i sudova. zatim: pisane. iz kritičarevih »poređenja« autorovog života i autorovog dela.. Većina tih pisaca i govornika biraju krupne teme i daju oštre sudove 306 Oduvek sam se mnogo bavio recima.. i zato bi trebalo svi da joj i prilažu.-ii"jih je valjda i sačinjeno ćutanje u kome . u Rimu.::^!misli i razmišljanja i koje obasjavaju ili zarn>:>:-?$i. štampane reci. dok iz nje ne bi smeo nikad niko ništa uzeti ni otuđiti.=' . ali vrlo malo činjenica i podataka. oni ne izdižu i ne osvetljavaju teme i ličnosti o kojima govore. U toj knjizi bio bi objavljen bar deo onog sveta koji živi u nama. . koga je sreća uzela pod svoje. odmah i naslov. i to bez knjige. na radiju i televiziji ima ideja. Iz biblioteke svi mogu da pozajmljuju. Svaka javna biblioteka je riznica našeg zajedničkog dobra koje se zove: knjiga. u štampi. za vreme karnevala. Dakle. teza. nećete saznati ništa korisno ni pametno. U većini članaka. moju javu ili moje snove. Cim vidite da se neki kritičar ili istoričar književnosti kreće više oko biografije pisca nego oko njegovog dela. Ali. ni štampanp . nego ih bacaju sebi pod noge i prave od njih pijedestal svojoj ličnosti. napisa i govora. Nekad sam pomišljao da bih mogao izdati naročitu knjigu pod naslovom »Snovi i pomisli«. pa se samo pitam zašto je medu onih deset sivih tomova mojih Sabranih dela — nema.srdan oblak zakloni i sakrije od očiju koje me gledaju. i izvođenja »zanimljivih zaključaka«. Razlog je prost: krenuli ste pogrešnim putem koji ne vodi nikud i ničem. Prvo su moju pažnju i moje intereso-vanje privlačile reci koje sam ja sam izgovorio ili koje sam čuo od drugih. Ali to su retki i uzvišeni trenuci. * o svemu. A danas se naj'' 'še bavim recima koje nisu otišle dalje od mojib. u dobrim i visokim trenucima. bar ako je suditi po ovim mojim zabeleškama u kojima je često reč o recima. ali koje neće v-i^-:^'-:iiti ni izgovorene ni napisane. Naravno da to nisam nikad ostvario i da je i ta knjiga ostala u svetu »snova i pomisli«. Iz tog čeprkanja po biografiji. našao sam ovu rečenicu: »Da li bi se moglo naći sredstvo da se sa belog kararskog mramora odstrane sive pege?« Zastao sam i zamislio se nad ovom istrgnutom rečenicom i učinilo mi se da u njoj vidim tajnu izuzetne i izuzetno srećne prirode ovog velikog čoveka. kad se ono što je bilo počne nerazdvojno da naeša sa onim što je možda moglo i trebalo da bude. čini mi se kao da sam i tu knjigu stvarno napisao i objavio. Ali ponekad.>iraju svi gubimo. napustite tu lektiru.>:y-. ako bolje sagledam. Među Geteovim zabeleškama iz godine 1787. vidim da se priroda toga mog bavljenja recima s vremenom menja. nego da ubede ili razuvere. nastojeći da oštrinom i novinom izraza privuku pažnju čitalaca i slušalaca. a koji nikad ne iznosimo u našim knjigama ni u našim razgovorima sa bližnjima. oni ne žele da pouče i presvete.

ga je priroda njegovog rada odvojila potpuno i zauvek. onog koji smatramo i nazivamo stvarnim. nasilje. ili razmišljaju o njima. zar se piše samo o onom što postoji. uspesi i neuspesi. slažu s vremenom napori. Svuda takvih priča i pesama ima. ili: »Aforizam. slobodi. stvarne. na primer v^Aforizam — kratak spoj«. siromaštvo. na svima jezicima sveta. pokojnici ne govore. pravdi. ako ne drukčije a ono kao književna fikcija. Kad bi živi manje govorili. a ima i takvih u kojima. I sve ovo nije neka romantičarska jadikovka. iluzije. Ona se sastoji u tome da se između umetnika i stvarnog života. jer s pokojnikom se ne može razgovarati. na dohvat ruke. ni tako ubed-Ijivo izražene kao u zemlji u kojoj se on rodio i na jeziku kojim on govori i piše. To je istina. priče i pesme u kojima se ljudi žale na robovanje. Kad bi tako bilo. — U stvari to ne postoji. postoji često teška i kobna profesionalna deformacija. i u pravi čas se zaustaviti. kao u želji za kompenzacijom. slušaju. ali od koje 308 Razgovor sa jednim pokojnikom. Samo živi to čine i u većini slučajeva samo to čine. Volim da čitam aforizme.« U književnosti svih zemalja. svakom od njih izgleda kao da nigde nisu bile ni mogle biti tako opravdane. Ali. Negde pored toga zida presvisne i umre »istaknuti umetnik« zbog gubitka dodira sa tom stvarnošću koja mu je tu. na kraju. kroz vekove. ali kad god ih ljudi čitaju. ali mi se nekoliko puta desilo da na ivicama takvih tekstova zapišem nešto kao aforizam. dok se od njih ne stvori neprelazan i neprobojan zid. 309 . spremati svoj sopstveni pad. to jest: nesmotren pokret — zaslepljujući blesak — večita tama. želje. usmenoj ili pismenoj. a pokojnici bar nešto mogli da kažu. postoje mnoge istorije. on ostvaruje svoj prozni izraz u kome nema praznine ni reči-ćoraka. Na žalost. Sve drugo znači: sam sebi plesti zamku. služe kao korisna i neophodna »ambalaža« za reci bogate smislom. malo bi se pisalo. nego živa i sušta istina. a stilske opširnosti. nesporazumi i bojazni.) Kod pesnika i književnika. Uz pomoć jake koncentracije. ukoliko ih ima. ili »Pisac aforizama — potencijalni palikuća«. ćutke i neprimetno napredovati. isto kao da kažete kratak spoj.Ovih dana sam mnogo Čitao i mnogo razgovarao sa ljudima — više nego što je zdravo i dobro za mene — a nauk koji se može izvući iz svega toga uvek je isti: Iznutra treba rasti. nego jedna srećna večnost. glad i oskudicu. čovek mašta o miru. redu i izobilju. to može da postoji. (Čitajući To-masa Mana. bogatog iskustva i budne pažnje. ne bi naš život bio ovo što je. Uostalom. a valjda i kod umet-nika uopšte.

a svoje dvorce-pri viđen ja zida na ničem i od ničega. Ne vidi se gde niče ni kako nastaje. Između njenog postanka i nestanka i nema ničeg. »-Nema je«. Ali uzalud utrošena. ta retorika otvara samo nove pustoši i goleti. jedno od neobjašnjivih prokletstava njegovog postojanja. Vrtoglava virtuoznost španskih mislilaca sva je utrošena na to da se veštački povezu ti krnji i tužni ulomci koji su trebalo i jedino mogli da budu ispunjeni stolećima rada i odricanja. još je stajao oluk od mermera kojim je nekad proticala voda — dragocena tečnost! — na-menjena pticama iz okolnih bašta. kažeš. palata ili muzej ima neko ran javo mesto. Svaka crkva. ali privid koji uništava i briše sve. o divnom smislu za viši. Ijud-skiji red onih koji su ovo podigli i ovde nekad ži-veli. teško se i nesigurno prati dok traje. pečeni suncem i bijeni ve-trom. ali sve je u njoj govorilo o ljubavi prema životu. krive i natrule smokve. Jer u svome savršenstvu. Dok ga živimo i uživamo. mi ga vidimo jasno. pa i to si rekao samo zato da bi mogao da govoriš o njoj. Neka snažna a skromna velelepnost! — U jednom malom dvorištu. Ne znamo je i nemamo. kao neki nezarastao pupak na koji ga je hranila i pre vremena napustila majka Civilizacija. beži ispod našeg pera. golim. Ovu je zemlju otrovao Istok svojim kultom sile i gospodovanja i zarazila Afrika svojim beznade-žnim nihilizmom sladostrašća. ispod prastare. osamljeno i nepovezano. Bila je pusta i zapuštena. Ma koliko da nastojim. »nema kraja«. a živimo zbog nje i ginemo za njom. to je ujedno i najviše i sve što se o njoj može reći. ja ne mogu da se setim ni jednog spomenika španske civilizacije koji nije ili nedovršen ili počeo da se ruši. SU 310 . pa i najviše i najsnažnije stvarnosti. U Egiptu sam video staru gospodsku kuću. Kad ga želimo ili žalimo. ali ni tada ne možemo posve verno i čisto da ga opišemo. u toj civlizaciji su praznina i negacija jači od dela i stvaranja. pra-šnim ili zakrčenim prostorom koji je sam po sebi negacija onoga što treba da predstavlja ta zgrada ili taj spomenik. ne vidimo ga. Lepota — to je varka i zamka na čovekovom putu. a uzalud se žali i doziva kad nestane. Linija španske civilizacije ukazuje se putniku izlomljena grubo i tužno. tako da se može reći da ona stvarno i ne postoji. i posle nje. Takav je život. A kad si rekao da je nema. a isto je kao da si rekao »nema spasa ni izlaza«. Tako je sve što nazivamo lepotom samo privid. kao da si rekao: »nema ničeg-«. . i kvare sliku. jer se u naše delo stalno uvlače naša želja ili naše žaljenje. . opkoljeni uvek nekom jalijom. krvi i lenjosti. Sve je u španskoj civilizaciji isprekidano. ili još tačnije. Najlepši spomenici i građevine stoje izdvojeni. na tlu pustinje koju je sam stvorio.Uz jednu muziku. I ako je slobodno suditi po ovom što se vidi. »-nema smisla ni svrhe«.

Pilastri sa betonskim divovima koji se lažno i izveštačeno savijaju i grče pod teretom balkona koje samo prividno nose. To je razumljivo. duboku i gotovo su-jevernu odvratnost prema tom poslu.Ja sam strastven i pažljiv čitalac dnevnika. da su sva vrata zatvorena. u stvari. Opuštenih ruku. kao da je nešto moje izgubljeno ili oteto. Pročitao sam ih možda na stotine. dok ovo pišem. čo-vek tada želi samo još smrt. samo da me nije stid. Ni kao mlađ čovek. Svaki pokušaj da zauvek utvrdi i neopozivo zabeleži neki doživljaj izgledao mu je kao osiromašenje sopstvenog života. truju misli i kidaju dah. pričinjava mi stvaran bol. da je sve jednom zauvek na-^ zvano jednim imenom. Uski i mračni »haustori« koji vas dočekuju zadahom memle i mirisima tanke kuhinje i pomija. plemenitiji ili pametniji od svoje okoline. Strahom ga je ispunjavala pomisao da bi njegov život mogao ne biti i drugo nego što jeste. uvek je po svom postanku i svojoj sudbini. Nisu aveti vukodlaci. Arhitektura toga austrijskog Sarajeva iz koje bije žalost i praznina. iako mi je to zazorno i neprijatno. Ne sećam se izuzetka u tom pogledu. Plitki pseudorenesansni balkoni na kojima raste malokrvni asparagus. Ne. od kojeg 312 . podsečenih kolena. koja je i dugovečna i korisna i lepa. da li moje zabeleške u ovoj »zelenoj-« knjizi. se krv ledi i pogled koči munjevito i trenutno. On je osećao naročitu. što se privida ju pijanim seljacima ili malokrvnim babama. ti ne pišu dnevnike i ne objavljuju memoare. Uvek sam sa bolom i nelagodnošću stajao pre^ zgradama podizanim u vreme kad ljudi nisu jof poznavali luka ni svoda u građevinarstvu. smućene misli. Jednom fantastičnom permutacijom poznatih i do maločas bliskih lica i odnosa stvara se užasan mozaik. ličnih zapisa i uspomena iz raznih vremena i naroda. Jedna velika građevina. ili je maskirano načelnim razlozima. Oni koji nisu takvi. Moram da se okrenem za njom. i u drugim. i plaše ih mrtvačkim likom i fosfornim očima. na raskrsnicama i pored grobalja. noću. nisu nesvesno pisane u istom duhu i sa istim ciljem. Žena koja prođe brzo i nepovratno pored miene i svojim licem privuče moju pažnju. da bih video kako se beznadno i zauvek gubi u uličnoj gužvi. » On nije nikad vodio dnevnik. i da su uvek bili bolji. nego aveti su živi ljudi pored kojih vek provodimo. ali na kojima nikad niko ne sedi. jedna složena i tajna drama U: kojoj se u nerazmrsivom klupku ukrštavaju ljudske 313 Ja sam tako željan ljudi i toliko žedan pokreta i oblika da bih satima stajao na ulici i zagledao prolaznicima u lice i odelo. da su. kao neizvestan ali jedini izlaz. vilenjaci ni bele utvare. kad ih zahvati zavitlani i poludeli točak niše fantazije i načini od njih tajne i čudovišta koja nam razaraju san. a kod drugih prećutno. Pitam se samo. Njihovi pisci redovno smatraju da su uvek u pravu. Samo je kod jednih to mišljenje izraženo otvoreno.

315 Homo balcanicus. Između građevine i ljudskog naselja u kome se ona nalazi. jer iz svake crte i svakog retka zjapi njihovo neplodno.mnogostruke želje i potrebe. 314 . zbog lepote u njemu. nego ima duboke biološke veze sa narodom koji se njome služi. a zatim svim ostalim na svetu. isto kao što ni njen postanak na tom mestu nije samo igra slučaja ni isključiv sticaj materijalnih potreba i okolnosti. zemlja. Bolno. izdvojenih iz ljudskog društva i njegovog razvitka. a trajnije je i jače od njega. u život i ostavi u njemu svoju crtu i svoju boju. utka se. Narod. u toku stoleća. Slučaj postoji. Jer. što god svojim darom. Živeći pored tolike lepote u svetu a znajući dobro da nam je uskraćena zauvek. veštinom i znanjem stvore.) * Za svako i najmanje ostvarenje u umetnosti ili nauci potreban je jedan minimum samoodricanja. Mašta ne poznaje drugih zakona osim svojih. i kod većine zapažam isto prokletstvo. ili ovako prolaziti pored nje a znati da mu je nepri-stupna zauvek i da mu ostaje jedino njena najtamnija strana: želja koja boli. kao što nema proizvoljnih linija ni bezrazložnih oblika u arhitekturi. i prolazno na čoveku. Ta igra slučaja je izraz samo onoga što je slabo. Takva građevina ne menja samo izgled i značaj kraja u kome se nalazi. manje značajno. manje ili više vidnu i jaku. a te građevine polagano i stalno utiču na karakter i navike naroda. sve što je u našem životu od dubljeg značaja igra izvesnu ulogu. ne priznaje druge svrhe osim svoje sopstvene igre. (Zabeleška Iz vremena kada je pisana »Na Drini ćuprija*!. piće i hrana. bez obzira na prolazna raspoloženja i trenutna mišljenja koja sam mogao da imam i uspeo da izrazim. Ali ti ljudi nisu sposobni ni za to. gotovo smrtonosno osećanje zanosa zbog veličine sveta. bitno i večno u njegovim težnjama i ostvareniima. često nesvesnih težnja i osobina. jedna složena i nejasna ali stalna raz-mena međusobnih uticaja. to ne može da se održi kao umetnost ili nauka. u prvom redu. a ta zakonitost onoga što je osnovno. i stalno uzimaju svoj nevidljivi i gorki arač. s vremenom. Nezadovoljstvo samim sobom. Jer nema slučajnih građevina. jedan akt volje pri kojem samo prividno gubimo. To je samo trenutno i prolazno. nepredvidljiva igra događaja. Ni u kom slučaju postojanje takve građevine ne može da ostane bez uticaja na čoveka i društvo. neophodno je za trenutak ne samo potisnuti u pozadinu nego i sam zaboraviti svoju ličnost i svoje Učne interese. ona utiče na razvitak naraštaja. Zbog toga. i čovekov san o lepoti. golo. postoji prisna i nevidljiva veza. čovek se često pita da li je bolje biti mrtav i ne znati za nju. bilo je i ostalo osnov moga duhovnog bića. zbog kratkoće i nemoći ljudskog veka. slično kao vazduh. u poeziji ili u filmu. ali samo kao beznačajna igra u granicama velikih zakonitosti. gladno i nezajažljivo ja. ali osobenu i neprolaznu. nad kojom uvek ćutke stoje strah i nužda. preko podviga svojih pojedinaca stvara građevine na sliku i priliku svojih najdubljih. Posmatram ljude koji počinju svoj put u nauci. sirote lepote.

•■ "• '' ■ ' . i naročito nepoverljiv i strog prema recima koje tako često naviru na usta. Sve se češće dešava da ne mogu da pročitam ono što sam u brzini. kad nije na tlu delovanja svojih izuzetnih sposobnosti. Tako je on. jer takav čovek se osvešćuje i urazum-Ijuje samo u sukobima i sudarima. * Jasno uviđam: trebalo je biti tvrđi prema sebi i prema drugima. ponekad. često manji i slabiji od prosečnog čoveka. Pesničke slike i poređenja slični su zemlji bogatoj rudnim blagom. U pozivu pisca postoji jedna strana. a nalazimo ga samo u poeziji. u uzbuđenju ili u mraku zapisao pre nekog vremena. •■ 317 . Povremeni bleskovi svesti nastupaju kod njega redovno post festum. Oni svoje šale kazuju ozbiljna. Čudnovata i naročita vrsta humora koju često susrećete kod ljudi u Bosni i Hercegovini. jer bolesnici o tom ne govore. ali ima dosta dragocenog smisla koji nam je potreban i koji tražimo svuda uzalud.ne zna za doslednost ni odgovornost. Druga strana pripada opštoj društvenoj i kulturnoj aktivnosti zajednice u kojoj pisac živi i radi. Sva su njegova iskustva plaćena skupo. U njima ima dosta proste igre reci u kojoj nema ni tačnosti ni značenja. ne priznaje gospodara. ni svog pravog odnosa prema ljudima. Treba biti živ i zdrav da bi se u pisanju moglo biti tužan i očajan. društvu i ostalim pojavama u svetu. ne može se zadovoljiti ni smiriti dok se ne zamori. Mašta nema pamćenja ni mere. ni obima ni kakvoće ni dometa svojih sposobnosti. ne iscrpe i ne klone. koja će uvek biti slobodna. I jeste. 316 Ništa ne podstiče u nama rad naše mašte i ništa nije uzbudljivije nego gledati stare civilizacije na njihovom izvoru koji je odavno presahnuo. Ovo tvrđenje izgleda protivrečno i sastavljeno od dve nepomirljive stvari. Ali zar je to jedina i poslednja protivrečnost i nepomirljivost u čovekovom životu?* Poređenje treba da je oštro kao sečivo brijača. nepomična lica. A te šale su tako bliske nimalo šaljivoj istini da ih je teško ra-spoznati i prihvatiti kao šale. » 1 951. često više nego što vrede. kao da ih neko drugi iz nas govori. Prokletstvo mnogog izuzetno obdarenog čoveka često je u tome što nije svestan ni svojih snaga ni svojih slabosti. a mrtvi ćute. lična i stvaralačka. predmet isključivo piščevih sklonosti. njegovog porekla i razvitka i njegovog odnosa prema svetu promenljivih pojava.

jedan od mogućih odgovora na pitanje: šta je stil? Muzika zaustavlja vreme. pesnici i njihovi razni tumači izazivaju simpatije i sažaljenje gledalaca i slušalaca za svoje junake. prema tome. i to je jedan primer dobrog kazivanja i. đenoj pojavi. ona lepo zvuči. Na kraju. brzo se shvata i lako pamti. da se njena unutarnja podloga smanjuje. da onu koja mu se čini slaba podupire sa dve nove reci. od ljudske zlobe i nasilja. Sta je stil? Kad neko uvidi ili oseti jednu činjenicu kao istinitu i stvarnu. A osim toga. u filmovima. izneverava i ona. I tada počinje gomilanje reci. obožavanja i odvratnosti. A uz to. posredno. Stari lekari su. pod maskom sveopšteg i večitog. ona je ta koja u najvišem stepenu daje iluziju zaustavljenog vremena. Bez kraja i konca. slabe i nedovoljne. predati se jednoj istini koja je sva od kratkovekih laži. Ta rečenica kazuje jasno sve što treba i što se može reći o jednoj odre> Crvenilo 1 otok sa vrućicom 1 bolom. Eto. koji uvek i u svakom slučaju izgledaju neprolazni. slavljenja i razbijanja idola. i inače. nered u osećanjima. povezanih neprekidnim lancem čovekove potrebe za iluzijom. 319 328 . đefinisali zapaljen je pojedinih organa ovim recima: »-Rubor et tumor cum calore et dolore. Bolje rečeno. Na pozornici. a pitanje se ipak ponavlja. svaki izgleda tačan. raznim povodima. Ona je u tom pogledu iznad svih drugih umetnosti. i počinje da bira što izrazitiju. da izgovorena reč gubi od vrednosti.— kod nje je najmanje bolno i grubo. varkom i bežanjem od onog što nije i ne može biti. na primar. i kad to na najjednostavniji i naj-savršeniji mogući način kaže ili napiše — to je stil kojim se taj čovek služi i kojim je ta određena stvarnost najbolje kazana. što oštriju reč. ona je kazana u jednoj rečenici od svega sedam reci. nezdrava je pojava: ona pokazuje da kod njih vlada nesigurnost i zabuna u mislima. slabe kao i ona prva. kad joj po svom unutarnjem ose-ćanju nađe oblik koji nju najtačnije prikazuje i objašnjava drugima. Samo trenutno i prolazno. nešto kao večnost koja to nije nijednog trenutka. ali nema reda ni stalnosti. ili još slabije od nje. i to ne samo kad nezasluženo stradaju. Nesiguran u ono što hoće da kaže. kao patogeno množenje ćelija u telu kod izvesnih bolesti. na primer. Služiti umetnosti značilo bi. čovek oseća da su reći devalvLrane.u umetnosti ima ljubavi i zanosa. pitanje se postavlja: šta je stil? Stotinu odgovora postoji. Ali kako se stvar ponavlja nepravilnom smenom zanosa i zaborava. Takva definicija stoji pred nama kao rezultat dugog razmišljanja i strpljivog posmatranja i rešetanja i odabriranja činjenica.-«* Eto. kao i finansijska inflacija u kakvoj državi. to opet na kraju izlazi kao neka vrsta trajnosti. Osim toga. da volja slabi. da kontrola popušta. niti ih može biti. to je primer dobrog stila. razume se. nego i kad su žrtve svoje zaslepljenosti ili svojih rođenih strasti. Inflacija reci u pojedincu i društvenom krugu kome on pripada. zanosom. buđenje i trežnjenje — to strašno buđenje koje u stopu prati svaku iluziju .

na kraj dalekog sveta. dok iz daleka dopiru pevanje i osvetnički povici pobunjenika. izloženi su tim opasnostima koliko i svi drugi. 21 — Znakovi pored puta 321 . često sam slušao više kao osude nego kao dobronamerne savete i upute za život. da sam sebi dovikujem da život nije sačinjen od lepote. ali kojeg može da podigne najmanji šum u noći. koje je pozvano da 320 U sobi pored moje spavaće sobe.-« Svi mi koji živimo i delamo u ovom svetu izloženi smo raznim opasnostima. bez olakšavajućih okolnosti i bez prava priziva i mogućnosti odlaganja izvršenja. tj. sastavljen na brzinu. I svake noći ja slušam te šumove sa dubokim uzbuđenjem od kojeg me jeza prolazi i u isto vreme sa jasnom mišlju o jednostavnim i večitim fizičkim zakonima i o uticaju studeni i toplote na stezanje i rastezanje materije. sa prvim noćnim časovima počne da škripi i pucketa parket na značajan način. čini mi se. zanimljivu stvar u kojoj bi zvukom bila uporedo izražena igra naše doveka detinje fantazije i mirnih uvek istih prirodnih zakona. Zapisano na stepeništu jednog hrama u blizini Palate careva u Pekingu. u želji da se približi ili udalji neopažen. koji prikazuju i opisuju promene i pojave ovog sveta i njihovo dejstvo na ljude. stvorenjem iznad ljudi i njihovih moralnih normi. bezazleno i besciljno pucketanje parketa u tami. Poslovice. često kobna reč. »Ja ću otići«. na primer. nazivaju često stvaraocem. na mračnoj osnovi straha koji živi negde u nama. Pisca koji je čitan. Jedna od njih je ovo. priznat i koji se tako izdigao do uspeha. Oni koji to čine greše i prema sebi i prema čitaocima. a ponajviše prema istini. da se treba čuvati od nje kao od uroka. Pisci i umetnici. Da sam muzičar komponovao bih. ja mu teško nalazim objašnjenje. I što noć više odmiče i biva studeni ja. ako ne i više. od koje me dele otvorena vrata. i štampane i govorene. nevidljiv i neprimetan. Pisac treba da piše i priča. nepromišljena. negde u noći. ali ne da od svog života stvara priču. Ponekad su mi zvučale tako kao da ih je izrekao neki preki sud. iako često razmišljam o njemu. To su presude donesene bez saslušanja i sve-doka. na slabo osvetljenom trgu. a još je teži slučaj ako pisac i sam poveruje u to i oseti se zaista stvaraocem. i to podmuklo i neosetno i na sve moguće načine. »•a lepota će ostati tu gde je. Stvaralac! To je teška.Čudno je to sredstvo u rukama pesnika. Ovako začaranog i oslabljenog. Ovaj svet nas nosi i diže. tako da na mahove ostavlja potpimi utisak kao da neko tamo hoda. uskoro će me opkoliti drugi vidici i svet koji ne štedi nikog a ponajmanje onog koji se potpuno preda lepoti jednog trenutka. ali i zavodi i kvari. i te ljude i njihove zakone samo posmatra i prikazuje. Ja sam morao da sam sebe dozivam i opominjem i budim iz zanosa. pucketanje biva sve jače. simptom sigurnog pada i propasti. govorio sam sebi. To je početak demijurškog ludila i neronizma.

meni to zvuči kao romantična priča bez svakog stvarnog osnova. praviji i dosledniji da se nisam od mladićkih godina predao književnosti. Ja se na to ne žalim. i to bezuslovnog i doslednog poštovanja. Jer meni se uvek činilo obrnuto. To je naša velika slabost i u tom pogledu svi mi često i nesvesno grešimo. književnim pitanjima. Rad na umetno-sti izgledao mi je uvek lakši i lepši od najlakše i najlepše igre. Otkako znam za sebe. Možda. Zidovi i tornjevi pokazuju viši ukus. ja sam bio sa obe noge u književnosti. pomešan sa nekom i zlom i posnom zemljom jalovicom iz koje niče samo uboga i nevesela šikara bez boje. kao deca u bajkama. Naprotiv. šta bledi i nestaje zauvek. ostanemo sami sa sobom. iznevereni od stvari koje smo voleli. Ali to se ne bi moglo nikad sigurno utvrditi. a šta ostaje živo. red. iako zaboravljeno i pokopano u dnu naše svesti. Bgd. i najveći i najplemenitiji. neumorno tražeći književni izraz za svaki svoj doživljaj i svaku svoju misao. A sto koraka dalje diže se kamenjar. njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode. možda. A pomisao na ljupke i pitome zemlje koje sarađuju sa čovekom i pridružuju se njegovom naporu a ne leže ovako kao večita kazna i nemo prokletstvo. Samo u Spaniji i na Balkanu mogu da se vide takvi nemilosrdno rastrgani i nagrizeni predeli u kojima svaki. Taj nedostatak mi svuda nosimo sa sobom kao neki istočni greh našeg porekla i pečat manje vrednosti koji se ne da sakriti.' Sećanje na Eskorijal kao na dubok lični doživljaj. O tome bi trebalo govoriti i na tome raditi. napušteni od ljudi. izaziva u nama želju da bežimo glavom bez obzira. tada naša svest o životu postane za nas jedina stvarnost i njena igra.1* 322 323 . A neki dan sam. uvek sam razmišljao o književnim temama. Tu školu nismo još prošli ni taj nauk potpuno izučili. 5. A posled-njih dvadesetak godina to je moja prva briga i moj glavni posao. sticajem prilika. Samo kad nam se desi da po nuždi. čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. zgađeni nad svim tim. I onda kad sam malo pisao. ili kad nas izuzetni udarci bace odjednom IZ struje života na ivicu smrti. ljudski napor izgleda nemoćan. bez lepote. uzimajući tu reč u najširem smislu. plačući i dozivajući ni sami ne znamo koga u pomoć. moj život bio ne samo lakši i prirodniji nego i mirniji. posle toliko godina. a šta sporedno i prolazno. ni 1953. II 1944. nikad se u meni nije javila pomisao da to ja njemu nešto žrtvujem. ' 7. Na stranu što ne vredi ispitivati šta bi bilo da je bilo nešto što nije bilo. svoju sreću. bogatstvo i smišljen čovečiji napor. prvi put pomislio da bi.^ ' 30.Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta. uzaludan i unapred osuđen na neu-speh. Niko od nas ne ma šta je od onog što doživlju-jemo i zapažamo stvarno i stalno. kad čitam ili slušam o tome kako je neko svojoj umetno-sti žrtvovao svoj mir. Ali čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka. da mene umetnost dariva i obogaćuje. Hiljade ovakvih dela kao što je ovaj dvorac-mana-stir Filipa II ne bi mogle prekriti i oplemeniti beskrajnu pustinju koja se stere u nedogled. Ja bih mogao s pravom kazati da sam vek svoj proveo u književnom poslu. bez koristi. ceo svoj život.

A sada osećam kako se u meni diže odvratnost pri samoj pomisli da nešto o tome zapišem. i da budem onakav kakav nisam i ne mogu biti. pametnije i poštenije bilo zadržati takvu pomisao ili zapažanje za sebe. javila sumnja u 324 325 . Tada se jave likovi iz dubine mutnih bezimenih voda te naše svesti. kako mi je to prešlo već u naviku i kako nisam uvek siguran da li beležim zaista svoju misao ili neku davnopročitanu ili čuvenu. Likovi su iz našeg sećanja. a zatim nova sumnja u važnost takvih zabeležaka uopšte. koja bi mu davala snagu i dostojanstvo pred svetom i u njegovim rođenim očima. i niču i razvijaju se nezavisno od nas. zaboravio sam na svoju »misao«. pomislio sam koliko godina već pišem tako svoja zapažanja. ali na drugi način: ne stoga što ih želim i što su mi potrebni.kao tok krvi naše. ali život i igra kojima oni žive i kreću se pred nama njihovi su. i bolno želeći da izbrišem ono što se izbrisati ne da. Grči se i savijaj. dalje. i da bi se od takvih prećutnih misli mogla stvoriti u čoveku mala riznica. kroz vekove i naraštaje. kao u snovima. osećanja i pomisli. naročito u tom slučaju. Ja i sada primećujem i posmatram stvari i likove oko sebe. oni me još privlače. Izlaze iz tame i gube se u magli. I pre je toga bilo. a njene uspavane i pokopane slike — jedini doživljaji. svaka pojedinost je logična i stvarna. jedini život. i ćuti! Pre nego što sam seo da zabeležim to što mi je u tom trenutku na um palo. Misleći 0 svemu tome. I pre sam patio. Umesto toga zapalio sam cigaretu i sa prvim dimovima oduvao i posleđnje tragove svoje malopređašnje želje da nešto zabeležim. U tim slikama. nego po tome kakva osećanja u meni izazivaju i šta o njima mogu da mislim. Učinilo mi se odjednom da bi lepše. u svakom slučaju nesve-sno pozajmljenu. I pre sam se noću budio prokli-njući svoje nagone i postupke. ali ceo sklop je zamršen i nejasan do besmisla. i otpočnu da žive i delaju. ali tada sam bar mogao da pišem. U meni se. kao neka nevidljiva zlatna podloga njegovih običnih reci i svakodnevnih postupaka. i što mi je izgledalo vredno da se zabeleži. stvarnu vrednost tih »-misli« i u slučaju kad su zaista moje.

RASPOLOŽENJA .1 3. PRIZORI.. SLIKE.

bez uzbuđenja: — Pred kakve je oluje ovo zatišje? Kakve opasnosti sprema? Oklevam da tu svoju pomisao napišem i utvrdim. čitam. Vraćam se i sedam. Noć odmiče brzo i neosetno. Kiša? Ili tutanj kola koja jure u daljini? Idem polako do balkona. Sve su stvari oživele. gledam ili jedem. (Brisel. Izvesno. mirno. Nebo je svetio i lepo kao sve noćas.'l'L" Veče kad se brzo smrkava i kad svako živo stvorenje obuzima strah. miran kao da sam pregledao carevinu koja je po mojoj volji. Zapalio sam sve sijalice u svim sobama. Stanem i dugo slušam šum u svojim rođenim ušima. ne očekujući odgovora. Sve što radim. Nekoliko oblačaka. 1929) 329 . i vama je dobro poznat taj beskrajni i nejasni razgovor između samca čoveka i tišine oko njega. Nije ništa. sve je prijatno. Tada zapitah sam sebe. i ne izaziva ni sećanja ni misli koje rastužuju. i svako oko traži svetlosti i svaka glava skloništa. postale prijatne i recite. Osluškujem. dobro i lako. Gledam. kao od zahvalnosti. dok čovek sedi sam. u noći. U neko doba trgnu me jači huk koji dolazi spo-Ija. rasvetljenih iznutra. jer ništa nije stvarnije i istiniti je od takve slutnje koja bez povoda i neočekivano proleti mozgom.

A jesenja magla širi se po livadama. naročito po boji. Ja ga posmatram kao slavu koja ćuti. i nemirnim ušima striže proletnje nebo. i zagledao u njihove prozore. Ugojena i uvela pre vremena. Nigde na svetu nisam video predeo sa manje živih stvorenja u njemu. Žale se građani i dokona gospoda. jeste li primetili kakvo je cveće za kišovitog leta? Krupnije. a pred njim se otvara rastrgana balkanska ravnica i na njoj čovek. umotan i zgrčen. jer im je pokvareno letovanje. zaražena. Kad je kišovito leto. ja sam prolazio sa velikim uzbuđenjem pored kuće u kojoj je živela ta porodica. * Anita. kao otrovni gasovi. a biju ga vetar i svaka nevolja. goveče brzo stigne na klanicu gde već čekaju kasapske ruke i konopci. vatrica. zaklapa oči. s pravom. čuo sam gde odrasli govoreći o jednoj porodici kažu: — Imaju jednog brata koga ne pokazuju. lepše i sjajnije po boji i obliku. ovako krajem oktobra. a ukoliko se družim. mi trljamo ruke. * Ide proleće. Idući za tim senom koje mu se neprestano izmiče. U okolini Zeneve rastužuje čoveka veče vlagom i odsustvom ljudi i životinja. seljak nosi rukovet sena.Kao sve krajnosti u prirodi. a ono diže veliku čupavu glavu kao da je više željno vazduha i vidika nego trave. — Gle. 330 331 . ceo se svet žali. Pred unezverenim i upornim govečetom koje vode na klanje. rana studen koja je naišla naglo budi u nama atavističke navike. I kad. podmuklo i napadački. Tu sliku iz mog višegradskog detinjstva donelo mi je proleće. U to vreme. Pustili su ga na prvu travu. u detinjstvu. Žale se prodavci povrća. Ja mislim na jedno cigansko magare. izludela od alkohola i od droga. posle toliko godina. zaboravljene i duboko pokopane pod boljim pogodbama života. Ali. sa dubokim tragovima samara na olinjaloj koži. la Mejicana. ali juče sam je se. ponovo setio i čuo glas kojim je nekad rečena. privija se uz čobansku vatru. Nekad. uđemo u kuću i osetimo da su sobe prvi put zagrejane. hotelijeri i seljaci. Ja se tako malo družim s ljudima. moglo mi je biti osam ili devet godina. O nedostižnu šaku sena otaru krvav nož kojim živinče zakolju. želeći i bojeći se u isto vreme da vidim toga brata koga ne izvode i kriju od sveta. I čovek se prislanja uz radijator. Posle sam potpuno zaboravio na tu stvar sa bratom koga ne pokazuju. tako se malo iskreno razgovaram i od srca smejem da patim kao od neke nezadovoljene fizičke potrebe od želje za smehom. maleno ali staro i bolesno.

Sa krajnjim i uzvišenim gnušanjem: — Buah! Flata! Y siempre esa plata! (Phu! No vac! I uvek samo taj novac!) Njeno telo. o nekom Hoselitu s kojim je došla u Pariz i koji se posle izgubio i napustio je. stran naglasak. Stranac izgovara tiho: »molim«. kao sterilizovan. tužan i pust. O Gvadalahari. o Mehiku. Gazda sedi za kasom i ćuti. A odmoriti se mora. gde živi njena majka {»ma-macita«). Dok sam lutao pustim poljem. bez veze i smisla. i izlazi zbunjeno. Orijentalska. tužno ostarelo pre vremena. noge vitke. Zna svega dvadesetak francuskih reci. — ne varam se. I gleda oko sebe. a u kojima se zivi dugo'i prijatno kao malo gde. rđavo odeven i slab. Svi mi kažu da sam luda i blesava. oni se samo cerekaju: Quelle blague! To je sve što znaju. i živo srebro. I priča. jer ne znam da govorim kao oni. Sto god ja kažem. Sve to zatrpano tišinom. prosto i za mene istinski lepo. ali koji se opisati ne da. Pokretom ruku i izrazom lica koji su dostojni najveće tragedije: — Kao budalu me gone. od kojih govor dečaka i devojčica izgleda kao nehajno gukanje. A oči. izražavaju uzvišena osećanja. U govoru ljudi i žena karakteristični samoglasnici bez boje i jasne granice. I nemam dve hiljade franaka. U jednoj maloj berbernici. to su slapovi. izgubljena među tuđim svetom. Najhladnija i najzdravija voda na svetu. osećajne devojke koja veruje u Boga. ruke plemenite. nevine. sav predeo je dobio nov izgled i moje misli sasvim drugi pravac. Tada se ipak gazda rešava i odgovara. Jedino što je ovde živo. Sve to uzastopce. Pita može li se ovde malko odmoriti. sad je odjednom sveže i oživelo. Mučna tišina u kojoj se čuje ne samo zveket makaza nego i pucketanje vatre u peći. na sve strane. 333 . 322 * Sarajevo. ali voda slobodno pada sop-stvenom težinom i razbija se o kamenje u belu penu. između šljivika. nezdravo. gandijevska golotinja i zapuštenost. voli sve ljude. i oni su često malko podšišani i ukroćeni. kao dronjak. gde će se odmoriti onaj čovek. Najčudnije kuće. Ne može. — Ovde sam izgubljena. i nije u stanju da učini ni najmanje zlo ili ružno delo. širi ruke u oduševljenju i ujeda se za prste od očaja. Istina. jer sam dobro video — oči rasrđene i rasplakane devojke. kaže. Pogrešan izgovor. Kad može da razgovara španski. koliko treba za povratak u Mehiko. koie otkako su postale izgledaju ruševne i sklone padu koje izgledaju nezdrave. Tada se smeje i plače. sa malim zavežljajem u ruci. nije ovo mesto za odmaranje. Trgnuo sam se i uzbudio duboko u sebi. smeli. nesrećna. A ja sam samo nesrećna. To je samo stoga. * Svaj carski predeo. pored mene je iznenada proleteo roj pčela i izgubio se u daljini. priča bez kraja i konca. Pitam se. srećna je. dobre.sačekuje prolaznike u jednom mračnom i nečistom budžaku stare varoši. kao veo nošen i kidan vetrom. u tišini i čamotinji seoskog popodneva. tražeći nečiji pogled svojim pogledom koji vredi videti i zapamtiti. Pokreti glave. Dolazi čovek srednjih godina. Kalfa koji brije gosta gleda u gazdu. Raskoš u neočekivanim stvarima koje inače nigde i nikom nisu predmet raskoši.

sa crnom zalizanom kosom. lice mu kao u vojnika od drveta. unoseći se u lice ' u 16tu. a lampa gori!« Ona izgovara svako pola minuta. nego i zemlja s njim. Ali kad stane da zalazi. ćuveaavoHm na^o zagnjuilvanje u neki nepoznati život: to Je rečenica 335 .Na jednom od najlepših slapova koji pada i otiče pored samoga druma postavljen je nadaleko vidan natpis koji kazuje da ta voda nije za piće: L'eau malsaine. Sunce je davno zašlo. i češće. žut i crn u licu. Jedan krupan čovek u tridesetim godinama. žedan. suze su mu se same sušile na licu. ali odlučan i rešen da se brani. u ove jesenje dane. »■J'aime le brusgue plongeon dans une vie in-connue qu'est la phrase entendue au vol. Molilo je starije da ne dozvole da se smotava lepi veliki ćilim koji mu 334 je izgledao prostran i šaren kao rajska livada i da se ne prekida divna igra akrobata i klovna. Beograd pali svoje svetlosti do u beskraj i izgleda kao igračka za divove.«' Andre Maurois Na jednoj raskrsnici gradske periferije. na izgled devojka. skup ljudi koji se nešto objašnjavaju. Jedna mlada žena. nešto starija od njega. da se savija kao naslikano platno. da se igra nastavlja i da ima još mnogo lepših stvari koje dolaze. te iste reci. Trenutna iluzija iščezla. ali svaki put drugim glasom i sa posve novom intonacijom. puna ne-izvesnosti i drhtavice i sa njom bezimeni. slabije odevena građanina. nepomični vidici. * Nad Beogradom sunce sja kao da nikad neće zaci. dok potpuno ne ugasi žeđ. Vitka i bela. Ta nezdrava kaskada nije ništa manje lepa od ostalih. Potone zajedno sa suncem i modra gorska kosa u daljini. nešto zbunjen. Kad su posle prve scene. dete je udarilo u plač. prokažena i žigosana. Ravnica se mrači i postaje kruta. ali sve ih nadvikuje glas jedne žene. sa odsečenom crtom na horizontu. Uzalud su ga umirivali da je to samo prva tačka. akrobacija i šala. Samo i tu je bio jedan trenutak straha i plača. noću kad se natpis ne vidi. I dok se. Policijski pisar. kao nerazumljiva jeza uz kičmu. Izgleda mi kao da ne zalazi sunce samo. ona je među ostalima kao žena na zlu glasu. ali voda čuje i oseća. i sagnuo se i pio slatko. u rano jutro. gasi se kao žeravka u vodi. pade neka noć. * Tek što je zašlo sunce i izbledeo jedan od najlepših zalazaka na svetu. Savijaju ćilim. Dete je plakalo gorko i glasno i umirilo se tek kad su se pojavili konji i bele mazge sa praporcima i plavim vrpcama upletenim u grivu. počeli da savijaju ćilim i pripremaju mesto za iduću scenu. oštra i živa. Opet se pojavljuju znani. U mom ranom detinjstvu jedna od najvećih i najlepših senzacija bila je prva cirkuska predstava na koju su me odveli. bezmerni jad kratkog života bez cilja i smisla i misao na smrt kao izbavljenje. Ona nadvikuje i zaglušuje sve ostale neprestano jednom istom rečenicom: »Svanulo. Mislim o nekom putniku koji bi prošao ovuda. uz njega žandarm kao senka. ponovo smejalo. pod grlom limenim broj 283. Pored njega jedna žena. Cas prkosno i kratko. Trenutna iluzija koja prođe ne ostavljajući tfa-ga. zadivljeno. a zatim počne da se gubi i sremska ravnica. Malo postrani dva proseda. Svršena predstava.

ali koje su isto toliko mogućne i nestvarne. nego što nas ono dovodi na misao. Verovatnc će još neko i pored one žene uspeti da dođe do reci i da kaže još nešto osim one nerazumljive rečenice koju ona ponavlja kao lozinku ili ratni poklič.onom krupnom čoveku i bacajući mu tu rečenicu kao glavni dokaz neke njegove krivice. kao što postoje i bezbrojne druge koje mi ne padaju na pamet. » Nigđe na svetu. na samoj postelji. policajac u želji da razmrsi to klupko. Šta je moglo biti? Preljubnici neki koje je zamorila ljubav i prevario san i koji su uhvaćeni u zoru. Jedni. za žene ni za policiju. nego zaostaje iza stada i zato ga čobanin nosi u naručju. uz učešće policije i ove žene koja je izvan sebe zbog muževljeve tuče. Ali ja. drugi prosto kao svedoci. prolaznik. Glavni smisao ovoga maštanja u prolazu nije u tome što nam ono daje uverenje. ona će sići s pameti ili se rastati sa svetom noseći samo tu sliku i te reci. otupeli toliko da ne mare za jelo ni za piće. a lampa gori! Dugo nosim u razdraženom sluhu te reci i raznovrsne zvukove kojima su izgovorene. čas lelečući kao narikača. čovek je pomišljao na ono malo Jagnje što ne može da hoda. Treba videti mlade parove sa 336 22 — Znakovi pored pvrta 337 . Svi ostali zajedno uzalud nastoje da i oni kažu neku reč. proveli su noć u toj kući. Ostaje mi da nagađam šta se moglo desiti ove noći. da objasne stvar u svoju korist ve-rovatno. goneći ih pred sobom i pazeći da koja ne zaluta u stranu. da može biti i obrnuto. čas vrišteći prosto i izgovarajući vriskom samo te reci. donese neko rešenje i iziđe iz te graje koja mu nije ni laka ni prijatna. da se. i da ne razlikuju dan od noći ni lampu od sunca i meseca. Ali svaki i svačiji takav pokušaj prekida sredovečna žena sa crnom zalizanom kosom: »Svanulo! Lampa gori!« Ako je zaista poludela ili ako dobije srčani napad i umre. čini mi se. Gledajući je. od jedne beznačajne sitnice može napraviti ogroman doživljaj. teško da ću ikad više naići i ovom ulicom. da stvaram u mašti neku noćnu dramu iz dalekog predgrađa. obnevideli od strasti. hajče i doziva ostale ovce i jagnjad. čas plačevno i tužno. Prolazim. i suviše. opet tražila i sad ga je najposle našla? Kockari. jedna lampa koju je neko zaboravio ugasiti. dok u meni još odjekuje i drhti glas izbezumljene žene. obraćajući se policijskom pisaru kao žrtva te lampe i toga svitanja. da od nje napravi svako čudo i pokor? Postoji svaka od tih mogućnosti. dok hrabri. čekala. tačno i sigurno. istina manje jasnu i pouzdanu. Bolesna devojčica u parku. ali za sobom čujem u nejednakim i kratkim razmacima i neočekivanim intonacijama: — Svanulo. sakupljene u istom uzbuđenju. jer joj je mozak stao i jer druge ne ume da nađe. Ve-rovatno će se tada razjasniti sve što se te noći desilo i uvideti ko je kriv za sve što se desilo. novca koji je izgubio ili zbog obadvoga? Da nije zavera neka? Ili mračan posao koji su otkrili nepoverljivi susedi? Da nije prosto mašta-nija i potreba za skandalom histerične žene kojoj je dosta. ne rastaje se s toliko bola i ne grli s toliko žara pri rastanku kao na pariškim stanicama. Ovo sada je epilog na dnevnoj svetlosti. u dvostrukoj krivici: da su izvršili preljub i da su zaboravili ugasiti lampu? Krupni čovek je proveo noć negde na zlu putu a ova besna žena ga je uzalud tražila. a kamoli da ću sresti ove iste ljude.

sa mrakom. Možda samo jedna jedina reč. Tada se dešava da u tišini i polusvetlosti prevarim svoju muku i da zaspim kratkim. Kad čujem ruske ciganske romanse i naše »sevdalinke«. Ali ništa se ne dešava. gori od stida od fizičke golotinje. biće na onoj strani na kojoj je većina čove-čanstva. I u svemu tome nema ničeg ni stidnog ni pre-teranog ni smešnog..koliko paganske iskrenosti udišu dah jedno drugom i prelaze prstima poslednji put preko čela. sav pomodreo. nisam se osećao tako daleko od sveta i ljudi. Desi se noć pa ne mogu oka da sklopim od nekog osećanja koje svaki put nosi drugo ime i ima nov povod. stid od egzibicionizma osećanja. Da H samo sporo raste. podići nebesa i obasjati zemlju i nas koji smo sa zemljom vezani. Sve se čini kao da pupi. obasjan i preobražen. Odlazeći. u mislima. U blizini bolnice sreo sam jednog starca. tj. Sve se čini kao da će ta reč otkrovenja zazvoniti. kad legnem. raste nevidljiva. ali koje je u stvari uvek jedno isto. ili je uopšte nema i ne treba je očekivati? Ni to nije izvesno. nego samo naslućuje po sjaju na tornjevima i krovovima. Uvek u ovakvim časovima predaha očekuje se nešto sa neba ili iz dubina. Proleće. i svega što znam i poznajem. ali koja bi bila kao vatra ili svetlost. u pariškom predgrađu. I još iduće noći. preko celog dana. . planuti. teško vukući noge po snegu. u koju sam dolazio jedne zime i u kojoj su prosedi građani igrali piketa. kao sneg. Neverovatna tišina. nosim sećanje na taj sat spavanja kao dragocenost. Posle. dremuckao kelner. Nije zahvalio. Zadržao je novac u obamrloj ruci i nastavio dalje svoje tiho jecanje. I za trenutak mi se ukazao njegov sitni lik. Svak sa poštovanjem gleda i zaobilazi takav par i svak nastoji da ukaže pažnju ženi koja crvenih očiju i poluotvorenih usta ostaje na peronu i nemoćno još maše rukom koja je kao slomljena. Ne prosi. U tankom odelu. i svaki čas pogledam u njega. slušao sam za sobom njegovu jeku i. Izgleda mi neverovatno da ću moći ćelu noć provesti tako. kao da ga ono održava na zemlji. Zaustavlja se. — Samo tišina. Samo žalovito gleda u prolaznike i tiho ječi. pre nego se potpuno izgubila iz moga sluha. slatkim snom koji me ispuni svega tečnim srebrom bez težine. ni u kakvoj Sumi ni u kakvoj pustinji. i da će svojim vrškom odjednom prokinuti i pocepati tišinu. zane-melog i obnemoglog od studeni i sirotinje. Dao sam mu nešto malo novca. a naslonjen o stub. pomislio sam: Danas ili najdalje sutra ovaj čovek će biti mrtav. očiju. sipi. kako nestaje u slavi koja se zove nepostojanje. na obrvama i trepavkama. onakve kakve ih pevaju ovde po kafanama. kao u jednoj maloj kavani. osećam u sebi ostatak toga jutar22* 339 . kao u obasjano mesto na planini.. kao završetak i rešenje svega. samo njegovi sedi brkovi i kosa nečim neodređenim kazuju da je video nekad bolje dane. usta i grla. Osećam se kao zavejan. Nigde na zemlji. 338 osetim onaj bolni i potresni stid koji sam poznavao u detinjstvu. ali se brže nego što čovek očekuje zabeli u zavesama svetlost dana koja rasteruje strahove. Kišovito veče sa vedrinom koja se ne vidi.

sagledao nagu dušu ovog rumunskog poluseljaka i sav krotki. ali ne mogu da mu se setim imena. na nogama iste takve teške sirotinjske cokule bez oblika i boje. I to je činio savesno kao da vrši neku dužnost prema svojoj nesreći na koju se još nije mogao naviknuti.. sa svakim trenutkom iskrsne poneka pojedinost. Na pitanja je odgovarao prisebno. gledao sam kako jedan od onih jevtinih uličnih fotografa namešta svoj smešni starinski aparat na tankim visokim noga-rama. Još noću. Ima više od dvadesetak godina da u likovima čoveka. zgnječen i razmrskan. strpljivi. a muž joj je lakše povređen. Da zabeležim veče kad nisam mogao da se setim jednog imena. U Biikureštu. Strahovito miran. brkovi slabo ufiti-Ijeni. Znam i pamtim čoveka i njegov izgled i njegove pokrete i pojedine reci. a žena ispružena na asfaltu. rekao nešto u sadašnjem vremenu (»)-Moja žena je. javljao mi se taj pogled. se-dimo. Svet se iskupljao i objašnjavao. govoreći o svojoj mrtvoj ženi. mirnim. Danas sam na putu između Zemuna i Batajnice naišao na strašnu sliku. I tako evo i sada.. Tek malo docnije pogledao sam čoveka koji treba da se slika. Covek je bio u pedesetim godinama.njeg sna kao kvasac za duboko i tvrđo spavanje od kojeg se sutradan diže i oporavlja u meni sve što je poharano i oboreno za vreme nesanice minule noći. sve mi bliži i jasniji biva. koji zbog poslova živi već od duže vremena u Beogradu. u parku Karol. Bio je krvav po čelu i rukama. kao da nešto važno i spasonosno očekuje. izlizan. il est mon modele dans les voyages et l'ćloignement. činilo mi se. lepo odeven bečki Jevrejin.-«). brzo se popravljao i menjao glagol u prošlo vreme (»Moja žena je bila. u njemu sam. pokrivena kišnom kabanicom.. To je bio neki mali čovek iz unutrašnjosti koji je došao verovatno da traži nameštenje u prestonici. Automobil je ležao pored puta. Covek je gledao u sočivo aparata nekim pogledom koji nije mogućno recima opisati. Ćelo božije veče prolazi taj čovek mojim sećanjem. Samo svaki put kad bi. seđ. kosa pokvašena i u njoj pokušano nešto kao razdeljak. U automobilskoj nesreći poginula je jedna žena. 340 342 . bojažljivim pogledom koji se i snebiva i hralDri i moli i strpljivo čeka kao da od onoga što se krije u toj spravi očekuje neko rešenje svih svojih pitanja i nevolja. Ali lice radnikovo bilo je sveže obrijano. Na njemu dugačak crn kaput. sa tragovima jela i putovanja. ali želi da pokaže da je potpuno svestan nja »La fuite et le sejour en Egypte sont un mystžre qui m'est tržs cher: il me soutient. iskrpljen. kao dva pokojnika. moj bezimeni nekadašnji poznanik i ja. de Foucauld Još jedan od »susreta« koji daju veliku i iskrenu radost koju ni živi ljudi ni dragi predmeti ne mogu da pričine. Čekali su komisiju i mrtvačka kola. majke i deteta koji beže sa svojim • Bekstvo 1 bornvHk u Fglptu su misterija koia ml Je veoma praga: ona me podržava. otia je moj uzor u putovanjima 1 udaljavanju.-«' Ch. bespomoćni i bezimeni narod uopšte. ali imena ne mogu da mu se setim.«). pre spavanja. posle ponoći..

ne postoji na Istoku građevina koja. A čim sklopim oči. on je doterao dotle da izgleda kao leš i da oni koji stvarno gladuju. I svakom kaže istu stvar. umreti još strasnijom smrću od koje nema bekstva i za koju nema Misira. od svoga laganja kao od istinske gladi. Toga građevine na Zapadu nemaju. Sto je više odmicala noć i navirao svež vazduh iz daleka. strpljenje i dosada. Tu su zamori i odmori. na obali Pacifika. celoga tela i svih mišića. pored para. nema bar pedalj zelene bašte. — Molim vas. U varoši Kalao. gospodine. Ne. Tu je neizvesnost koja prati svaki naš pokret i pogled i sa njom misao o anđelu zaštitniku. Jasno vidim crne leje sa pravilno posađenim cvećem raznih boja. Verovatno da sakupi prilično novca bogoradeći tako. Studen. ili česmu žive vode. Tu su u tri ljudska lika predstavljena oba pola i sva tri doba ljudskog života. slabo odeven. postelju i mene. Sve to da bi se produžio život time što će se dete spasti od strašne smrti. preda mnom se otvaraju površine zasejane zumbulima i lalama. Ne znam po čemu prosuđuje ljude. sve sam jače i jasnije osećao miris cveća. vazduha donosi i — miris zumbula. mladost i starost. s druge strane. ma kako oronula i zapuštena bila. gde su oluje česte i neobično žestoke. A ko ima fino uho može da čuje i kukurikanje petlova koji dole naveštavaju promenu vremena. U neko doba osetih da ta struja studenog 342 Teško je naći na Orijentu građevinu koja je ćela lepa. i nada u daleku bolju zemlju Misir. Možda sam nekad video takav vrt pa zaboravio. čista. On boluje od svoje uloge i umreće. Kad bi u zapadnoj Evropi sa ovoliko nebrige. postoji priča o starom pristaništu koje je za jedne bure zauvek potonulo u more. pošto odraste i ispuni svoje pozvan je. U sredini svake boje. posle tridesetak godina. prljav. iza kojeg se naslućuje sneg. briga. ona bi zaudarala kao leš i trovala sve oko sebe. Mornari pričaju da se za letnjih tišina mogu videti na dnu mora ulice i kuće i ljudi kako sede pred kapijama. Jedan mršav. nestalna pogleda.magaretom tražim dublje značenje i gledam oličenje ljudske sudbine. bled čovek. Tako večeras bdim u cveću kojeg nema i ne može da bude nigde u mojoj blizini. Tu je jedna od životinja za koje je naš život vezan tužnom simbiozom. Od juče nisam ništa jeo. neznanja i neizlečive lenosti zapustili jednu zgradu do ovog stepena. žuta daščica sa imenom cveća. tanak decembarski vetrić. To mesto je duša te trošne zgrade. Ali stalnim ponavljanjem reci o svome gladovanju i neprestanom glumom lica. Ali. A to dete će. izgledaju malo bolje od njega. sa tragovima neodređenog ali vidljivog poroka na licu. sreta ulicama prolaznike i prosi. to nije varka. Kroz otvoren ali zastrst prozor dolazi svežina i osvaja sobu. ili samo jednu jedinu saksiju sa pažljivo negovanim cvećem minđušice ili ruže mesečarke. a ne prose. i kojoj se ništa ne bi moglo prigovoriti. detinjstvo. kao Boga. ali vidim da bira one kojima prilazi. 343 . Ne znam pravo da li me ta studen probudila ili mi nije dala da zaspim.

Na uskom balkonu. vedrim nebom koje je sve od zelene svetlosti. dobra polovina godine. je teško rastati se sa njim kad se primaknem varoši i kad moram da ga bacim. Ni u julskim danima Sarajevo nije bez svežine Osvane vedro i sunčano jutro. i zaziru jedan od drugog. Misli su munjevite. teško se raspoznaju. guste bele. nepomični i teški iznad varoši. Zemlja je za-mrzla. Zimska noć sa tankim velom snega na zemlji. sa svim svojim još nesasušenim sokovima. na predmetima ili u očima ljudi. snagama i otrovima. To je čitav doživljaj i mali bol za mene. Teško je u ovoj zemlji biti i kamen i drvo. a kamoli sitan cvet u saksiji. o rastu i stvaranju. To stalno drhtanje postaje mučno i bolno očima. vazduh oštar. Kalemegdan je bez drugog osvetljenja. osen-čenih uglova između gradskih platna. ovi cvetovi stalno strepe i podrhtavaju na vetriću koji povazdan pirka dolinom reke. pijući kafu i pušeći duhan. sveobuhvatne. Neverovatnom brzinom se privikavam na ljude i stvari. jer ti njemu granica između smrti i života nije jasno određena. sa nevidljivo sitnim zvezdama i punim. neumerene sUe i raskoši. tako upoznam svaki prevoj i svaki čvor na njemu i tako ga zavolim. pošto porastu do neke mere. Iako je letnji dan i sunce šija. Kad dođe vreme da se u šest sati posle podne može čitati bez druge svetlosti sem dnevne — za mene počinje pravi život. kao deo sebe.Orijent je divno čudo i najveći užas. i sami obasjani suncem. To vreme počinje prvih dana aprila i traje otpriUke do početka oktobra. O postanku i pokretima života. o borbi 345 . na visoku mestu. koja je u punom suncu. Ali čim odani i sunce odskoči. Za vreme šetnje od dva sata. srebrnaste i sive mase. vezujem se sa svim i zavolim sve oko sebe. pojave se nad Bakljama i oko Trebevića beli oblaci. pune saksije rascvalog cveća u raznim bojama. sav od belih površina mesečine i snega i tamnih. da mi 344 Na Istoku je zemlja još presna. živa. Dokoni ljudi po baščama i čardacima. nego krivuda i treperi. koji je jedan i jedinstven pod raznovrsnošću oblika i pojava. Lepa svetlost! Kad nestane mene i ovo malo moje svesti o sebi. onom viđenom i znanom kao i onom koji nikad niko ni naslutio nije i onom koji je uzaludno prošao ili naglo prekinut. Idući kroz šumu. Prolaznici retki. I ti oblaci. okrešem je i napravim od nje štap. pred prozorima. studenim mesecom. ali ne mogu da odvojim pogleda od njega. dignem granu pored puta. imaju stalno pred očima te oblake kao bele svilene carske čadore koji u njihovoj mašti izazivaju pojave i prizore nejasnih pohoda i ratovanja i slike čudne. hteo bih da postojim — ukoliko je neophodno da se postoji — bar jednim delom sebe kao malo dnevne svetlosti u vazduhu. stoje tako povazdan.

znoj mu izbija u graškama po čelu. Sedi. gotovo ovaplo-ćene. i čini mu se da se ukus masa stalno kvari i pogoršava. a oblici tela odaju još bolje njihovu mladost. bića i stvari. U stvari. Kad čovek zađe u godine. koja se ovako žali na muža: Kad sam pošla za dragana moga. od mladića. treba videti kako tada razmišlja. sujetne pomisli i začikavanja mašte koja kvare naše dane i noći i slabe nas za važne i velike napore u životu. Ta se slika neće moći sačuvati za budućnost. kao i u Beogradu. vidim po ulicama znatan broj mladih žena sa prosedom. ^ 346 Ovde. gleda preda se i s vremena na vreme izgovara poluglasne reci. Nimalo se ne bih ni prepao ni iznenadio kad bih ugledao duhove kako bedemima šetaju. lomljenju. Ali zato pre i posle toga njegov duh istinski miruje i ne poznaje naše nezdrave nemire. jasno. malo pognut. gorenju i sagaranju vidljivog sunca kao i unutarnjih vatara u svemu što živi. dok je ne resi ili ne preboli. koji izlaze teturajući iz krčme. Sto mu nisam napojila junce. Od pijanih ljudi. o sudbinama ljudi koje sam poznavao i o toku svog rođenog života. kao u starinskim dramama. kume.. kao ni bez duvana i rakije. tragičnom kidanju ili prirodnom dotrajavanju. Očigledno je da se on svakoj brizi koja na njega naiđe daje ceo i da se troši i lomi bez poštede. Drugog dana i boga i sunce. te glave će brzo i još jače posedeti.i sticanju i njihovom zamahu koji živi u svakome od nas. ali još mlada. jer se veća i neverovatnija čuda zbivaju u meni i oko mene. pa zatim potpuno iščeznuti sa ustalasane površine živih prolaznika. Hi pesmu odskora udate mlađe žene. — Ne ide mu se? Ne ide mu se! Ni zrnu se ne ide pod žrvanj. Sve to sa jednom teškom i dostojanstvenom ozbiljnošću kakvu varoški svet i školovani ljudi ne poznaju. ili tuguje. to je uvek ista besmislica. Narod ne može da bude bez rime i kakve bilo desetke. o umiranju. »lomi glavu«. kao odraz velikog unutarnjeg talasa u zemlji. nepopravimo. kakv je bio i kakav je trebalo da bude. Sve je u tim mislima veliko. o njihovom ukrštavanju. Kad seljak ima neku tešku porodičnu brigu ili veliku štetu u imanju. To je šteta. pa i sasvim sedom kosom. Njihova lica su izmučena. Prvog dana opsova mi boga. Da te ne obiđu. One su izdvojene potpuno iz mene. čovek može da čuje nove pesme na stare melodije.. koji na malim kolima dogone iz okolnih sela mleko u Beograd. Čini mi se da vidim kako je iznad glava tih slabih stvorenja prošla ruka ovoga rata i posula ih prevremenom sedinom kroz koju još prosijava mladost. promeni oblika. riđu. Teraj.. Ništa ne bi bolje i jasnije govorilo budućim naraštajima o našem vremenu nego te mla347 . Noć istinske veličine i izvesne propasti. pa. kao da radi neki težak fizički posao. izgleda mu sve što se po ulicama i kafanama peva manje-više ružno i besmisleno.

cveta bez mirisa.de sede glave. pri-sebnošću i nekom nezainteresovanom revnošću koja im je. 2)Samo se sa stihijom snega može uporediti stihija mora. u prirodi. » Uvek mi se vraća pitanje: zašto su javne zgrade na Istoku tako neprijatne i redovno zapuštene? U tim zemljama kao da su hoteli tako udešeni kako bi svaki koji u njima prenoći imao prilike da razmišlja i dođe do uverenja da je lepše i bolje sedeti u svojoj varošici nego putovati po svetu. 1)Na morskoj obali misao je sporija. stupajući kao po žici. 3)Kraj mora nema. Kao smrt samu. ali koji je i uzrok svih nemira i nereda u njima. čudno. najlepša je svoja kućica. Nedostaje im onaj topli individualni dah koji oživljuje naša kućanstva. GJodine 1941. Da bi prikrile svoj strah od uvek mo-» gućeg neuspeha i odvratile pažnju gledalaca od napora. niti pomišlja kako izgleda u očima drugih ljudi. oborenih očiju. Hoću da te vidim kako ideš pešice. kako nikad nisam video čoveka da korača. Bled je u licu. ljupkog osmejka. i korača sitno. Jedan moli seljaka da ga primi na kola i poveze.> * Video sam. juna 1946. jer ima mesta na kolima i za trojicu. kako izgleda. svom snagom svojih mišića i ćelom pažnjom usred-sređen samo na jedno: da ostane živ i da se što pre srećno oslobodi svoga nemilog tereta. Seliak odbija. Pr -natrao sam španske igračice kad izvode neku tešku figuru. posle bombarđovanja Beograda. Tako savladaju i svoju zebnju i teški napor. »Ima«. ali je očigledno zbunjen i uplašen. one uzimaju masku lakog. i zavaraju oči publike. on nosi čudan teret na desnom ramenu i pri tome gazi što može tiše i lakše. ' 194«. kako iskopavaju neeksplodirane granate i odnose ih na jedno pusto mesto da ih tamo demontiraju. pa kakva bila da bila!-« 348 Tri misli na morskoj obali. Sva mu je krv oko srca i sva pažnja i sva snaga usredsređena samo na to da se neopreznim pokretom ne probudi smrt na ramenu. kaže seljak »ah neću da te primim. Tako je i zašao za ugao. koji nikad nije lep. ah zato je finija i oštrija kad se javi. ili na one modele u etnografskim muzejima. Neka u ovoj zabelešci ostane bar pomen o njimav (Sarajevo. god. kojima je potpuno ili delimično ukradena bezbrižnost i radost mladih godina.« Slovenaćka kućanstva su redovno čista. Ovaj moli dalje. i kako bi odlazeći uzdahnuo: »-Ah. izgleda. 349 . 14. nudi i da plati. On ne zna ni za koga oko sebe. i samo igra svoju igru sa smrću. jednu vrstu čudnog baleta koji je i jadan i uzvišen i pomalo smešan. a slovenačke žene ih vode sa mirom. uredna i svetla. rede se javlja. na peščanoj obali. be-žali su mnogi građani drumom ka Avah. On vrši opasnu dužnost koja mu je pala u deo. Jedan posve mlađ vojnik nosi na ramenu jednu takvu granatu od tridesetak kila. Jedina mana tih kućanstava je u tome što pomalo liče na sakristiju.

pa se sutradan probudi ne sa prvim zrakom nego tek oko sedam sati — on tada najbolje može da oseti razliku između svetlosti u Mostaru i. ona je snažna. Obojica su pušili lulu. vezivali svi njegovi. grupa mladića. A ja nisam taj. » Na bačkoj ravnici nebo i oblaci gutaju pređeo. Ručao sam sa jednim našim čovekom i jednim Svajcarcem. vezao proizvoljnom igrom svojih prstiju i svoje mašte. sept. živa. svuda prisutna. prodorna i svirepa. ovog trenutka. Od nje su i ljudi ovde vesti i racionalni i u isto vreme hladni i bezobzirni. domaćih. izjednačuju ga sa sobom. na primer. onako kako su ga. u razgovoru. Šumovite padine i goli planinski visovi paraju nebo i oblake. mogla se videti sva razlika temperamenata i vaspitanja dva razna i različita naroda. ponad okrugle gradske kule. Putovao sam sa seljakom iz okoline Sarajeva. planinskim krajevima je obrnuto. A na severoistoku. čoveka inteligentna izraza lica sa zdravim. obuhvataju ih i čine sastavnim delom predela. —Sto ne bi ti tražio da te postave? — pitaju jednog crnomanjastog mladog . kako su punili i palili lulu kad bi im se ugasila. ritualno gotovo. 1951. To je mesto na kom treba raditi. Kad čovek stigne s mrakom u Mostar. slična bledom prvom sjaju svitanja na prolećnom nebu. kao da ga je on prvi i jedini sad. one se u sve većem broju i sve jače javljaju i kupe tačno iznad slabo osvetljenog kamenog grada. smolav i mrk. * 1. —Ne. Ono što je na njemu naročito padalo u oči bio je njegov crveni šal ovlaš savijen u velik turban oko glave. ali i slobodno i lično. Reč je o nekom upražnjenom dobrom mestu. U brdovitim. Po načinu kako su pušiH. Svetlost je u Mostaru elemenat za sebe. one u Sarajevu. iskrenim osmejkom.* Na vreloj pržini. naročito su guste i izgledaju kao roj zlatnih pčela oko mrke košnice. Taj crveni šal vezan je i tradicionalno. hoće da se otvori. Bolje nego po onom što su govorili.* * Kad pupoljak divljeg kestena koji je nabubreo. na njegovoj površini najpre se javi pri dnu bledozelena a pri vrhu slabo rumenkasta razgalina. u nizu naraštaja. Kad zvezde stanu da osvajaju tamnomodro nebo.

Kad je uvođenjem avionskog saobraćaja omogućeno brzo putovanje na Grenland. kakve do tada niko na tom ostiTnj nije video.350 Strašna oluja sa grMom. Vetar je tako jak bi* da je zaljuljao zvona na zvoniku. kao što se zvoni za pokojnika. prva zvanična delegacija danske vlade donela je buket svežih ruža. To je 35T . i ona su zvonila »na jednu stranu«.

Svet se iskupljao i gledao buket kao čudo. i nisu to krile ni najmanje.« U sarajevskoj čaršiji kruži uvek poneka uzrečica. kako bi njen sin bio pošteđen mirisa koji ne podnosi i kako bi mogao da uči.) Zatim je dugo vremena upotrebljavana uzrečica: »Taka zemlja!« A sada čujem kako muškarci u čaršiji dovikuju jedan drugom. upitao ima li u šta da primi krompir. u svima mogućnim tonovima: »Ne daj na se!« 23 — ZnakoTrf pored puta Gospođa N. rekao je sam. Tako se nekad dovikivalo: »Imaš u šta?« (Stvar je potekla od bezazlenog baka-lina koji je. Jedan maliciozan stranac uvek je tvrdio da je to samo koketerija i jedan naročit način laskanja tadanjem predsedniku vlade koji je gluv »comme un sac de charbon«. lenjo. se žalio da ga miris lipe »nervira«. da naredi da se poseku te lipe i na njihovo mesto posade kestenovi. je molila predsednika Opštine.) sve glavne ličnosti nagluve. ali ostaje činjenica da je ona zaista to tražila. prvi ministar kraljičin. nego upadljivo pokazivale. jer su svi osim čoveka sa hijenskim izgledom pili crno vino. igrao oko njega i plakao od uzbuđenja. imala je vilu na Topčiderskom brdu. lord Harlej. koju čaršijski ljudi ponavljaju neumorno. opscen ili podrugljiv. »Ja živim umereno«. kratka i naoko bez smisla. Imala je i sina jedinca. Prepirali su se živo. dajući joj smisao koji žele i koji im trenutno treba.^ Gospođa N. i dok su svi govorili. Sin gospođe N. Istinu valja reći. Istu manu imao je i Svift. god.bilo veliko iznenađenje i krupan događaj. u svakoj prilici. Sedeo je sa svojim društvom. ne čita knjige i ne ide u pozorište. bio gluv na desno uvo i svakome okretao levo pri razgovoru. marta 19S2. koji ne pije i ne puši. ne puši. a dan je bio vruć. Iz razgovora sam razabrao da ne pije. i u baštu oko vile. ' Cuo ođ Dinca u Nlcl 1B5& * 27. Docnije je razgovor za tim stolom oživeo. i tim povodom piše: M-Ne smem da mu kažem da je kod mene isti slučaj. I tu onaj visoki čovek bez osmejka. maturanta. U turskom Ministarstvu inostranih poslova bile su u ono vreme (oko 1936.« I pri tom je podigao i malo savio svoj dugi sivi kažiprst. U Sviftovim pismima vidim da je njegov šef i zaštitnik. za susednim stolom.^ U vagon-restoranu jednog voza video sam čo-veka sa licem koje ne poznaje osmejka. Reč je bila o nekim meni nerazumljivim sporovima i omrazama u njihovom mestu. nedarovito i razmaženo dete koje je teško učilo. kao da pritiskuje obarač. a stav hijenski nakostrešen. Samo je jednom rekao: »Ja bih takvog čoveka svojom rukom ubio. Naročita radost vladala je među ženama i decom. nije govorio mnogo. predsednik nije udovoljio toj želji. 352 353 . Glas mu je bio promukao. Na ulici pred njihovom kućom bio je niz visokih i snažnih lipa koje je Opština tu posadila pre mnogo godina. jer se bojim da ne pomisli da mu laskam oponašajući ga. da od njega dobija glavobolju koja ga sprečava u učenju. izmerivši jednoj mladoj ženi oku krom-pira. on je ćutao. koga je dobro poznavala i sa kojim je bila u nekom srodstvu. uvek šaljiv. U junu mesecu lipe su cvetale i širile snažan miris koji je prodirao i u vilu gospođe N.

— Bog nije niđe. nit je lijevo nit je desno. A kad je taj fes stavio na glavu i pogledao se u ogledalu. a Haleta kaže da Bog nema prezimena. • Cuo ođ M. Nema lika ni izgleda. hramljući. odlazi na jednoj.' • Pariz 1949. Ko izgovori: »Bože moj!« i pri tom samo pokaže rukom put neba. * Ciča je. pa . video sam da joj je desna noga amputirana i da hoda odupirući se o kratku štaku. nimalo! Ni najmanje!«. kao izvinjavajući se što je zadremao: »Drjemovna ova bjelina. Nit je gore nit je dolje. kaže. * __ Vidiš! Kažem ja. April. Ne. što haljinka izmijeni čo-jeka. govorio babi: »Pedeset godina. Posle gotovo vrelih dana neočekivana studen sa oblačnim nebom i hladnim vetrom. kako je Bogu prezime? —Svemogući. čovek iz naroda. Usled blizine i teskobe brda oko varoši. savršeno vajanoj nozi. Markovića u Sarajevu 194S. pravilno i mimo. bre. Podsećaju na bombardovanje iz vazduha. mršteći se jedva primetno ođ bola pri svakom koraku. 354 23* 355 . Ali to lepo lice. visoka. Smogao je svega toliko da kod Jevrejina Pred imaretom »kalupira« svoj stari fes. sedi malo podalje ođ mene i privlači moj pogled.. kao da čita iz knjige. koji nosi i sitne pahuljice snega i bele latice preranog kuhara. levoj. to je čudo!«' Čudna je ova sarajevska grmljavina za vreme letnjih oluja. Pomerio sam se kao od udarca. posle više od pedeset godina bračnog života.« »A ti meni nisi dosadio. on je sa divljenjem i zadovoljstvom uskliknuo: »E. bele kože i crnih očiju. On je sve. Jedan siromašan musliman s Vratnika nije imao novaca da se ponovi za Bajram. kao što ne može umrijeti. nit je sprijeda nit je straga. taj je već izišao iz vjere.. Na jednom kongresu. hoće!« — To je najnovija od tih njihovih uzrečica. pedeset godina! Sve da si mi pevala kao ona u Operu što peva. nisam mogao da uhvatim na njemu ni zračak onog sjaja koji se inače uvek javlja na hcima tako lepih žena. odgovara baba uvek sa rezigniranom iionijom na dedovu šalu.« * —Babo. tako da se mesa ju međusobno i teško razhkuju jed-^-^ od drugih. i na mene je naišao deo one brižnosti. Dok blešti sneg na suncu. I gledajući je kako. pa bi mi dosadila. na njemu je pečat neke velike brige koja čoveka obuzima celog. On nit je rođen nit može roditi. — Kad se digla. Stara muslimanka govori napamet. Lepa žena. jedan Bosanac.A nedavno sam čuo kako čovek sa jednog dućana ironično dovikuje drugom: »-Hoće od toga. gromovi odjekuju jače i svaki ostavlja utisak prave katastrofe. ima nečeg odsutnog i mrtvog. ljudi. bujne crne kose. Ma koliko da sam ga posmatrao.

plačevnim glasom: »Ne treba mi žena! Neću! Ne treba mi!« Navršava petnaestu godinu. ali kad dođe: »Ne poželi žene bližnjega svoga!«. Ne ubij! Ne ukradi! — to ide još nekako. da 357 Uveče. Njen pozdrav je odavao vedrinu i nevinu zbunjenost. Ali sam u tom žalio i sve ostalo. Ćelo telo nepomično. ispunjena medom. koji čuje šum na stepeništu a ne vidi nikog. te usne se neprestano suše i ona ih često vlazi grizući ih sjajnim zubima ili prelazeći preko njih jezikom. osmejak ih razdvaja i između njih se pokazuju beli snažni zubi. te njene još malko blede usne nisu gotovo nikad sastavljene. otac sedi i radi. jer tek što jedna drugu dotakne. naj-posle. Deset božjih zapovedi. radosno napućena i teška. a sin zlovoljno i sanjivo ponavlja za njom. Ali na kraju pesme. viče: »Ko je to?«. Mislio sam: žao mi je što ovaj trenutak neću nikad moći u se-ćanju ponovo doživeti. malo nespretnog i dobro vaspitanog dečaka. oči oborene. raznim voćem i sasušenim travama. ali njen pozdrav je pao najpre po meni. Usta divno nepravilna. očiju krupnih i modrocrnih kao trnina i uvek vlažnih i nasmejanih. Ona peva. Padao sam. Činilo mi se da sam odjednom prenesen u daleko planinsko selo na prisojnoj i pokošenoj strani proplanka. kako izgovara svoje prezime. a u drugoj sobi majka sprema sina za prvu pričest i za ispit koji mora pre pričesti da položi.« Obratite pažnju kako građanin. Upravo. pa tek onda po onome kome je 356 . kada se glas zamagli malo pre nego što će se sasvim prekinuti. Majka izgovara reč po reč. dečak viče ogorčeno. glas je ujednačen i zaobljen. poklonom zbunljivog. »Ovde Jovanović. Taj čovek boluje od srčatte mane i tako je uplašen i u svakom trenutku svestan svoje mane. i padajući još uvek sam mogao da pratim i nadzirem svoju misao. razu-mete li vi srpski!-« * bio namenjen. Gornja i donja usna gotovo jednake po obliku i veličini. U snu. Jovanović. tako da sporo i nepotpuno moduliraju glasove. ali je razvijena i snažna. dragoceno nasmejanoj zbunjenosti bila je sva nenačeta radost koju ona i ne sluteći pruža svakom ko je vidi. lice mirno. Pozdravila nas je. sa krova nekog oblakodera. koje je vrlo obično i često. koga vi tražite?« i. I to je bilo jedino što sam žalio i što mi je u celoj stvari izgledalo kao nepovoljno i neprijatno. o kojoj ni njen izgled ni njen glas ne kazuju ništa. U toj lakoj. Izgubio sam ravnotežu i otisnuo se. i da sam za vrelog letnjeg dana ušao u neku seosku ostavu koja je sva od smrčeva drveta. mlekom. kako na telefonu izgovara: »Ama. posle dužeg kolebanja između života i smrti. koji je širok i jak kao crven mesnat tučak među laticama čudnog tropskog cveta. ona je pozdravila staricu koja je sedela iza mene. Izgleda da peva tuđim glasom pesmu tuđe ljubavi i radosti. Previla se u samom pasu. tu se odaje: i tu se vidi da peva sa skrivenom unutarnjom slašću.

navali. a kod njega je to stalan izraz. Svaki od njih proba kod nekoliko njih pre nego što robu kupi. narode. neophodnih potreba. Ljudi dolaze sa flašama i kupuju piće. a ne pred njom. ispiću ti oči kao turgulje. punu vesele vike i duhovitih dobacivanja. prigušenih a silnih osećanja koja su iznad svakidašnjih. Cuo strašnu reč. a ima i nečeg zavetnog i grobljanskog.« Jedan seljak viče: »-Ide radnja kao voda ladna. Sve to stvara pijanu graju. kao kod čoveka koji prinese uhu sat i osluškuje da li radi. ljudi i žena. koliko da čovek može jednim stopalom na njih stati. Sastoje se od dve-tri povisoke. zato za njih ima tako malo mesta i zato su sa toliko ljubavi sađeni i gajeni da se to na prvi pogled oseti. ajde. Uz samu ogradu.« 359 358 . bokor sabljice ili tamnocrvenih ge-orgina. ali uvek nepravilna oblika. »-Ajde. Svi su oni napola ili potpuno pijani. Ti vrtići su kao skrovit oltar u slavu kratko-vekih. narode!-« viče jedan bedno odeven. o okolini Sarajeva. narode. Sve to zasejano tako gusto i nepravilno. rastu zeleni kaloper. zbijene u osojno mesto između naličja kuće i susednog zida ili ograde od viških dasaka. Staze između tih leja nisu šire od dobrog pedlja. prljav i neobri-jan seljak lukava izgleda. dok ima! Roba govori — gazda laje. objašnjava: »-Idi pravo i čini dobro.* Na periferiji malih bosanskih varoši zapazićete karakteristične baštice koje su ponajčešće iza kuće. pa se ne boj nikog. nekako srećno-slučajno. Ajde. obično eliptična. U njihovoj zagonetnoj jednostavnosti i prostoti složenog porekla ima nečeg od rituala i vradž-bine. ali mnogo probaju. dok sadi i okopava cveće.a hoda kao senka i govori kao bolesnik. One su obično nepravilna oblika i minijaturno malene. Kod jednog bureta vina vodi se dug razgovor između polupijanih građana i isto takvog prodavca. koja je uvek malko nagnuta kao da ni prvog dana nije bila prava ni ravna. stegnute i pri-tuljene svim onim što u životu nije lepota. Ali tu se stalno kreće velik broj pijanica. I Turgulje — rane šljive. Izgubljene i pomalo tajanstvene izgledaju te baštice. latifom i šebojem.. Na pijaci Zeleni venac seljaci prodaju vino i rakiju. ili možda i namerno.. koji malo ili ništa ne kupuju. ali ima i takvih koji i sami piju. da takva leja liči na šaren uzorak za ćilim koji nikad neće biti otkan. od ljudi koji su negde iz zapadne Bosne. po veličini nejednake leje. Jedan debeo i podaduo čovek bez zimskog kaputa. zasađene domaćim. uvek istim čedno jednostavnim cvećem niska rasta i žive boje: nevenom. Izraz lica mu je napregnut a odsutan. . a posle i one zarastu sitnom travom sa ponekim cvetom od rasutog se-mena. ima preobilja životne radosti. samo što to kod čoveka sa satom traje trenutak-dva. iznad nužde i stege ličnog i zajedničkog života. Među seljacima koji piće nude ima domaćina koji trezveno i oprezno gledaju da svoju robu što bolje prodaju. na veliko i na malo. igra ni bezbriga. a novembar je mesec. popovom kapicom i zijevkom. sastavljenih tako da se ni proviriti ne može između njih. — Ako te uhvatim.

a on . A danas? Gde je on. a on ne mogade dalje od trećeg razreda gimnazije. fala bogu! I to. to je 360 druga stvar. koja se pored mosta. žaleći se na svoju sudbinu: — Evo.. ali sav od lake i prozirne materije. Ali u retkim i potpuno neočekivanim i nerazumljivim slučajevima. on je umetnik. Samo. a kad je u nju išao kao đak prvog razreda. on ne oseća kao pravi san. kazivao je svoje utiske. Bile su iste kao one u detinjstvu. pa reci je li pravo da se ja ovako mučim. Iznad mene i oko mene stvori se kao neki moj dvojnik. ostavimo na stranu talenat. izgledala mu je do neba visoka. Dobro. ipak ne spava.. opštih i nepovredljivih načela. To sam ja i sa mnom sve moje stare misli i drhtavice koje mi ne daju da zaspim i koje me bude posle kratkog prvog sna. ali to je kao da u njemu neko spava. kao da nikad nije ni odlazio. Covek zaspi odmah. Znam ga. kao okamenjene. Zajedno smo rasli i u školu išli. tako da mu je »fes sa glave spadao. a gde sam ja? On zarađuje milione i svetska štampa. i kao boljim delom sebe on je budan i oseća onaj deo koji spava. Pustimo sad talenat! Nego uzmi njega i mene.* Jedan naš zemljak. ali lepo.. Dakle. nekoliko puta veći od mene. otišao je kao dete sa roditeljima u Tursku. kao da ih je maločas ostavio. a ispod njega nazire se malen i taman i budan čovek. sve je bilo manje i niže. Sotga više volim da se mučim bez sna nego da uzimam sredstva za spavanje. a drugim. koje je on svojim uporstvom podizao do velikih. čast talentu! Ali. pa. Zato se sa lakoćom prilagođavao svemu i svakom. To su bili čudni. Pričajući sa malim zastajanjem i traženjem reci. diže se i spušta u ritmu sna. Izgledalo je da odonda rekom nije protekla ni kap vode i da ribe ne samo da nisu porasle nego se nisu ni s mesta maknule. širila i stvarala malu zatoku mirne bistre vode. koji dolazi od njih.. jer takav san. on je zauzimao odlučan stav i istrajavao u njemu bez obzira na po-sledice. bez svog pogleda i stava. evo. često puta naoko sitni povodi. Stara. Pričao je kako mu se sve u Trebinju učinilo poznato. pa talenat. U toj vodi lebdele su. treperi. pa ma bila i najbezazlenija. ribe osrednje veličine. ja zavi-šio i gimnaziju i posle fakultet.. o njemu piše. Bilo mu je osam godina. blisko i »obično«. kad je hteo da joj sagleda sljeme«. 362 . jednospratna osnovna škola činila mu se tako malena da bi je »mogao preskočiti«. * Taj čovek je izgledao kao da ne veruje ni u šta i kao da mu ni do čega nije iskreno i duboko stalo. Jedan građanin za slavnog vajara N.. ja snivam da spavam. starinskim trebinjskim govorom. Ka-zaćeš ti. I sve ostair je bilo isto tako. uzmi N. Ziveo je kao stvor bez pravca i načela.. većim. Kad spavam uz pomoć pilule. na kraju građa. rodom iz Trebinja. Najčudnije je bilo sa zelenom rekom Trebišnji-com. uđavola. Posle četrdeset i pet godina došao je opet u Trebinje. On retko uzima sredstva za spavanje. a mene rasporedili u.

u svako doba dana i godine. svega trideset i šest. —Daklem i daklem. Zimi toplo. sporedni hodnik koji vodi iz ove kuće u vrt i služi kao ostava. od najmanjeg daška do severca sa dugim. a leti sveza hladovina. ali kad im čovek priđe i pogleda ih izbliza. U prvim noćnim satima nebo je bilo puno zvezda. —Gle. Oko ponoći negde ipak sam zaspao. Zatvoren prostor. a u tom poslu izgleda sve od početka do kraja predviđeno i utvrđeno. kao zadocnele na povratku posle čiste i svetle zvezdane orgije u modrini neba. dok naš seljak izgleda da se zakopava u zemlju i da prvi put preduzima svoj mučni i bezizgledni napor. oštrim zamasima. malko dobre samoće koja me ne odvaja od ljudi i sveta.Tada se moglo videti da je taj čovek celog života bio veran nečem nepoznatom. meri. Oni se izdvajaju celim likom od posla koji vrše. daklem to je triput da-klem. A kad sam se. Protivno od zemljoradnika u našim krajevima. Zidovi bez prozora. vidi se da su okupani u znoju i da posrću od napora. govori. smeje se. Tako lak izgleda posao ovih ljudi da pomišljamo na igru i zabavu. ali zvuka nema. koji su povijeni tako da se prosto gube u zemlji koju obrađuju. Nije mi se spavalo. To je mali. ima svoju boju na nebu ili na predelu. Daj pare pa idi. Svi viču. žđa kao čarolijom.. Izgledalo je da im se žar sve više raspaljuje. —Eto. mlad živ čovek. Vidiš ti ovaj narod što je navalio! * Na jezeru. Tu je uvek suvo i tiho. nikako ili vrlo malo. u sebi sve računa. to nisi ti! Onda je onaj drugi. Ceo zid ispred mene sačinjavaju velika vrata koja se otvaraju na baštu. Jedan od prodavača. —Dakle . i uvek. otkud ja dužan? —A. 10 Vin 1953. Činilo mi se da vredi bdeti i pratiti hod i razgaranje zvezda u modroj visini. tanak me-sec je dogarao u dnu vidika. Video sam mnoge velike građevine sveta i visoke planine sa snežnim vrhovima u daljini na nebu i. otežale zvezde. U ovom kraju Slovenije seljaci na poljima. u grozdovima. Ziv razgovor svaki čas prelazi u svađu koja opet brzo zamire. nekako pred zoru. nebo je bilo izbledelo. obrnuto. kupci i prodavci. nestalo bogatih sazve- Sklonio sam se od naglog letnjeg pljuska u hodnik seoske kuće. ne ostavljaju utisak napora i mučnog rada. pet kila i dvesta grama. 362 363 . građanin. to su trideset i dva dinara. ni oni ni njihova zaprega. Na Bledskom jezeru svaki vetar. I dužan si mi četiri dinara od ranije. izvan njega i izvan sredine u kojoj je živeo.. Belina i odmor. I to veran verom koja se nikad ne koleba i zbog koje se lako podnosi svaka žrtva. Samo su sredinom neba sjale dve krupne. probudio i izišao na terasu. nego me podstiče da mirno mislim i da bolje vidim i ljude i svet.' Na Zelenom vencu gomile lubenica. a očima lukavo strelja i. . posmatrani izdaleka. sa tih planina daljna prostranstva kopna • Bleđ. očigledno.

pričvrstivši ogledalo na krilo šatora. čeka doručak iz konzerve. često i sa decom od 5—6 godina. i trajala je. 364 365 . ili bar kroz neku omladinsku organizaciju koja nije mnogo daleko od svega toga. dobro koje je sam stvorio po svojoj zamisli. kutija jugoslovenskih cigareta. izgleda. zastavice. ali sve to zajedno. Malo povrtlarskog alata uza zidove i nekoliko praznih saksija i slučajna daska koja može da posluži kao sedište.i mora. i mužjaka kako nešto popravlja i utvrđuje na šatoru. ne mogu da odbace od sebe naviku da ulaze u tuđe zemlje. sazdan od čoveka.* na zapadu. i 7. Zatvoren prostor. kao ratničkim povicima Žena se oblači i doteruje. sve ovo malo zbunjuje čoveka koji nije navikao na ovakav način putovanja. Mlađi ljudi. značke. U toj opštoj kataklizmi padao je i on. A sve to naizgled nije mnogo. Tri bela zida i velika vrata koja su i četvrti zid i prozor i izlaz u svet. ni mrtve stvari ni žive svesti na njoj. oni rasklapaju svoj šator i —■ kampiraju. Ne može drukčije.' Svuda sretate ove turiste. I nikad ništa više. Nečeg ratničkog i drevnog i primitivnog ima svakako u svemu ovom. sa radosnom zahvalnošću. i više od toga. za čoveka. Kad me taj prostor ovako obuhvati i zakloni. ja kao nigde razumem i volim čoveka i sve što je njegovo. a dete. pust i bezimen prostor. reklame i prospekti za turizam zemalja kroz koje su prošli. U prostranom krompirištu usamjen suncokret pod oblačnim nebom. iako sunce celog dana nije izašlo i sad je tamo negde > Ponoć Između 6. Ali on je očigledno izgubio orijentaciju i tako stoji. leto 1951 San. okt. i u njemu uvek verno ose-ćanje da sam i sklonjen i zaštićen 1 svemu blizak i znan. pa makar i sa pasošem. malo podbuli i raščupani. ili mladi parovi. da se »snalaze«. U njihovim kolima vlada slikovit nered: prazna flaša kjantija. žmirkajući na sunce. Ništa. ilu-strovan časopis sa stripovima. radio koji svira uvek » Bled. sa svojom posled-njom ljudskom rečju. Okrenut je ka istoku. kao tihi jauk. A onda je nastala opšta propast. voljno i nevoljno. Surva-vanje svega što postoji i što bi ikad više moglo ma u kom vidu i obliku postojati. a nije osuđena da se tako zove i da uvek to bude. Svi su ti ljudi prošli ili kroz rat i kasarnu ili logor. a ta reč je bila: »duša«. ali sa smehom i veselim. U dva velika poslednja rata milioni ljudi krenuli su. dok se dete igra na travi. svojim rukama i za svoju potrebu. ne mogu da se zaustave. 1953. iza oblaka. po svetu. po dvo-jicatrojica. muž se brije. Sve se pretvorilo u padanje i postojalo samo kao takvo. da savlađuju prostor i teškoće koje on pruža. Predveče možete videti modri dim njihove vatre oko koje posluje žena. putuju svojim automobilom iz jedne zemlje u drugu. i sad. Nije više bilo zemlje. još od jutros i očekuje sunce. Kao svaka novina. nalazim često u misli: da je čoveku dat omeđen i zatvoren prostor. i najviše ono što sam. Gledao sam ih u rano jutro kad ustaju. amerikanska konzerva. koliko i to padanje bez dna i kraja. a sve što sam ikad video gledao sam uvek sa velikim Ijubopitstvom. najbolje što mogu biti. Gde god ne nađu mesta u hotelu ili gde hoće da uštede. izbezumljen.

on je zatrpavao sve novim recima koje su bile utoliko ružnije što je trebalo da izgledaju pune obzira i pristojnosti. i više. razbija ušicama od motike krupne suve grude zemlje. Slušam kako se jedan čovek sa primetnim engleskim naglaskom. Ili se meni čini. Pola sata pre polaska na stanicu. Sve je spremno za povratak. Svim što je na njima i oko njih oni podsećaju na visok industrijski potencijal svoje zemlje. tek na-goveštenu. Njegov govor je bio dvostruk kao zmijski jezik. ružne i nečiste pomisli i aluzije 366 navirale su iz njega. bacio je veliku senku na ceo predeo i na ovaj trenutak moga polaska. i podmladak. Jednu asocijaciju. Sve je još svetio. i to brže nego što je njemu polazilo za rukom da ih sve i potpuno zaodene dobrim recima. deset posto je za to. sive i posne. ali baš zato ružnih aluzija. Početak razgovora sa tim čovekom izgledao je uvek prijatan i obećavao mnogo. Na ivici jedne od tih njiva sitan čovek kopa. — Nemate pravo. ali ja vama dajem dvadeset. ali isto tako brzo je izneveravao sva obećanja i na kraju davao sve samo ne zadovoljstvo i prijatnost. Znači da se vreme ljubavi i igre primaklo kraju i da treba spremati gnezdo za jesen. a ne-poverenje i oprez kod roditelja. U Marseju. to nije bio besciljan. i ja sam vam zahvalan. i sav je malen i jadan pred svojim nepostižnim i nesrazmernim zadatkom. da me grdite ■— kaže kelner sa hladnom bezobzirnošću za koju samo na francuskom može da se nađe učtiv oblik. U njegovom govoru sve je vrvelo od nezdravih asocijacija. pribor za jelo od crvene ili žute plastike. a on sam gomilao je ispod sebe i oko sebe toliko ružnih stvari da je ličio na one životinje koje žive na gomilama svog rođenog izmeta. smenjivala je druga još čudnija i — niža. Svaku aluziju. Osećao se sav njegov napor da govori kao pristojan čovek i sva nemogućnost da tako misli. Svakojake sitne. od neočekivanih i slabo prikrivenih. ali u isto vreme i na Cigane čergare koji su u mom de-tinjstvu dizali svoje čerge u blizini naše kuće i izazivali uzbuđenje i Ijubopitstvo kod nas dece. 367 .istu istrganu crnačku igru. mirno i zeleno oko mene. u kljunu je nosio vlat sasušene trave. a sve su se kretale na niskim. veseli letnji let. —Dajete. onda — kaže gost tako mirno da je već čudno — onda moram da promenim restoran. ali ne pristajem ni po koju cenu da me grdite. A imam pravo da vam dajem bakšiš? —Bakšiš je zato što vas služim — kaže kelner mirno. —E. —Jeste. A čovek radi kao da ima zadatak da uskopa ćelu površinu zemlje. U restoranu. S vremenom je postajalo pravo mučenje slušati ga. Na oluk na terasi sleteo je vrabac.' • u Marseju 1927. mračnim i klizavim ravnima. Neke rastrgane njive. malo nastran po izgledu i sigurno pijan. zle. sa još mnogo manjom travkom u kljunu. objašnjava s kelnerom. ili su razgovori koji se vode oko mene isto tako čudni kao i sve ovo što se dešava u meni. Beznadežan napor. I tako malen. gospodine.

nađu neki ma i zaobilazni put da se preliju i prospu. ali znači ipak da te on više zanima. Tako se igram žmurke sa neuračunljivim kvarnerskim pljuskovima. čas oni mene. Jeste. iako sam potpuno sam. zar je tebi Hemingvej zanimljiviji nego ja? —To nije nikakvo poređenje — kaže žena suvo i čita dalje.^ Preko dana je sivo i oblačno. A ja osećam neveliko. I kad dobro uočimo tu njegovu zaslepljnost i tačno procenimo tešku samoobmanu čija je bio stalna žrtva. tačno je da je to bio sujetan čovek.* Na plaži mlad par. nepotpuna i bedna zadovoljenja svojih sujeta plaćao nesrazmerno skupo. Cas prevarim ja njih.6<'R : ' 24 — Znakovi pored puta 369 . pljusak se sme-je meni. bila bi. muž i žena. osmehnem se tiho i nepri-metno. kao kod svih suđenja i osuda — olakšavajućih okolnosti. a već posle devet sat^ I Opatila U. On je dokon i svaki čas započinje razgovor. ali skupoceno olakšanje i zadovoljstvo.To je bio jedan od onih ljudi koji mnogo revnosni je zagledaju šta ima u tuđem loncu nego što brinu da njihov ne bude prazan. Da. i to glasno i nepoštedno. Ona čita. 'Opatija 24. ■— Kažem ti: to-se-ne-može-porediti! Cutanje. A olakšavajuća okolnost je ovde takva i tolika da iz osnova menja i našu osudu i lik toga čoveka u našim očima. Kaže to bez uzbuđenja i jetkosti. I tako se ja. Tada bežim pod prvu kapiju ili gusto drvo. prilično izlišno. i imam iluziju da sam zasmejao drugog. kad ne bi bilo i ovde. bila prava i osnovana. Tako se varakamo i nadmudrujemo po vas dan. I prema tome bi osuda toga čoveka kao sujetnog. Pored njih dete od dve godine. Oboje su zdravi i lepi i po svemu izgledaju srećni. po nekoj organskoj zaslepljenosti kojom je bio udaren. A kad pljusak prevari mene. ali odjednom stane da se koleba i mrači i za tren oka ceo zaliv sa okolnim brdima nađe se pod oblačnim zvonom iz kojeg naizmenično čas pada gusta kiša. što je još veće. Osvane sunčano jutro. Kad uspem da promaknem kroz zatišje iz368 među dva luda pljuska. VTT 54. da stojimo pred teškim nesporazumom i tragičnom zabludom čitavog jednog života. Malo posle on opet počinje. VU 54. — Dobro. koji su nagomilani u meni. ■ ■ ^ 3^^'. pređveče se oblaci malo raziđu i nebo zarumeni. najboljim i najplemenitijim delom sebe. I tako talasi neistrošenog i nezadovoljenog smeha.l . A dok trčim put skloništa. Kišni dani u potpunoj samoći. Na prstima burme. Moglo bi se reći čak i to da je sujeta bila glavni pokretač većine njegovih odluka i postupaka i celokupnog njegovog držanja u društvu u kome je živeo. mi vidimo da je osuda nepravedna i neosnovana. Ona ga moli da je pusti da mirno čita. da toga čoveka treba žaliti a ne osuditi. što je veliko zadovoljstvo. onda nastane veseo grohot krupnih kapi po širokom lišću i limenim krovovima. čas prosijava sunce. Posle kraćeg ćutanja on opet počinje razgovor. i nasmejem. a to znači nižeg i slabijeg bića. —Dobro. Taj čovek je.

.. jedva miču perajima i brkovima. a niko nikog ne sluša i ne čuje. Covek pored ograde gleda dugo dečiju igru. grehota je. Stoji oborenih očiju i malko spuštene ruke. A ostareli su olinjali. to se zna! '' '' '^ Žena se smeška i ćuti. Onaj što drži prut sa slepićem najviše je zbunjen. račvasti prut na kome visi ubijen slepić. kao jesenje. — Malo vode. pa sada valja da terate. na . tamnomodro. gonjeni još živim nagonima gladi ili množenja. drže se blizu površine. nošeni snagom koja raste u njima. Svak je svakom beskrajno dosadan i uvek na smetnji. »do praseta«. # Razgovori na periferiji Sarajeva. izlokane ulice nekoliko dečaka. on im kaže slabim ali prekornim glasom da je slepić bezazlena. što 'no se kaže. jer je kod njih sve samo igra koja ima svoj smisao u samoj sebi. drugi pita: —Je li i ovo drugo devojčiča? —Jeste. * ' "' Razgovaraju dvojica radnika na Cukarici. jedno otegnuto i prkosno: —Stooo? —Pa tako. slab čovek. Nedaleko od njega. —A . Na aerodromu u Beogradu postoji nešto što se zove »uslovni putnik«.. Jedan je sa ženom. leže na samom dnu. (To je onaj koji.ono je vedro. •— Sto ne liči na .. pa ako se slučajno desi da neko od putnika ne dođe do polaska aviona. Teški od godina i mudri onom uzaludnom. •— Treće će biti sin — teši ga drugi. prepiru se glasno. —Bolje bi bilo da je ovo drugo sin. na sredini strme. neprestano su u pokretu. kad su sva mesta zauzeta. čak možda i korisna životinja koju ne treba ubijati. Mlađi šarani. i neprestano zevaju. pa da stopiram. zauzima njegovo mesto. koja drži dete u naručju. izgubili polovinu krljušti. kao ćelavi. Oni posve mladi jure levo. malen i drzak. I zemlja i nebo imaju neodređenu boju pustoši i dosade. on prvi nalazi reci. Teško.? 370 24* 37$ . kiselom mudrošću koja dolazi kad snaga nestane. —Moraćemo. što onda liči na zmiju? — kaže dečak ša kolebanjem u glasu.. Poslepodne nekako otegnuto i bezvoljno. a ne u onom što se kaže ili učini. Pa ipak.^ i Varošica koja podseća na ustajao ribnjak sa šaranima koji sam video negde u Francuskoj. godine u početku avgusta. kao zastavu. Jedan od njih drži visoko. Zastali kao četica u pohodu. i puno zvezda što izgledaju kao lepotice koje izlaze samo noću. —Ako se drugarica složi? : ■— A. desno.) Čuje kako službenik objavljuje preko zvučnika. 2. • Bleđ 1954. Kad se malo utišaju. A jutro je opet sivo. —E. »ljudi u najboljim godinama«. zagušljivo. preduzimljivi i snažni. nema šta.. Na posrnulu ogradu starinskog groblja naslonio se stariji. pođe na sreću na aerodrom. raskošno. Odmah mu priskače u pomoć drugi dečak. Nastaje potpuna tišina među dečacima. on nije zmija. — Pažnja! Umoljava se uslovni putnik za Sa rajevo da se javi na šalter br.

a kako se na prvim razgaljenim mestima već naslućuje savršena i divna suština. podrugljivo. ali se odmah javi treći. kakvi ste. sa trofejem visoko iznad glava. kasaba sa krivim ulicama. i sve što se sa njima i između njih dešava. —Sto ne liči na kravu? —. a koju verovatno nikad neću videti.. a koji nije drugo do maska i naličje i prela-zan oblik. posmatrao kao nešto sporedno i privremeno. Popodne duže i pustoš veća. I sve pada. ne u košarku. Mladići koji igraju igru. na kuću? I sa tim recima. Prva ekipa. krenuše dalje. To ima u najboljim trenucima pred očima i od toga živi ono što se zove: ja. četa crvenokožaca. nag372 .. prašinom i balegom — kako se sve to odjednom tanji i razilazi kao magla. I konju bi rep iščupali. veselo: — Sto ne liči na . Satima i danima varala me ta slutnja. bezvremena radost koja mi izgleda pouzdano obećana. odvojeno od uspeha i neuspeha. Opet je bilo sve tiho. rakite. A svaki pojedinac teži da se ceo pretvori ne u igru. pesak. i da se ispod njega sve jasnije ukazuje skriveno a stvarno lice našeg pravog ljudskog. Hiljadu puta mi je izgledalo da se ostvaruje. rumeno. pusta jalija od nanesenog kamenja. g6 uspeh koji na kraju krajeva gubi svaki smisao. I ma koliko da su predani igri. Nije se mogao čuti kraj njegovog govora. ono što treba da bude naš pravi svet i da to ostane zauvek.. Posmatrajući dve ekipe košarke. ja sam zamišljao kako se sve što sad vidim i svakodnevno gledam. Covek. Ovo važi za svaki sport. na konja? —. I kuću bi razorili. dosade i bezobličja oko mene odjednom pojavi opšta.. Druga ekipa.. dragoceno jezgro svega što živi i postoji. u pogodak. nego u koš. zemaljskog postojanja. da se svet koji vidim. samo žvakanje bezubim ustima. sa potpunom prirodnošću izlišnih i sitnih stvari. kao jeste-nije-jeste. * nutim dućanima. a ukazuje se suština planete koju zovemo Zemlja i stvorenja koje se zove čovek. okrećući podrugljivo nasmejana lica prema starom čoveku.Nije umeo da kaže na što i zaćutao je.. I. oni u svakom trenutku postoje kao ljudi. rasipa i nestaje. Sve se gubi u razgranatoj i dobro izgrađenoj specijalizaciji. gledao je za njima. mačku? To odjednom rastera svaku zabunu i prekide ćutanje među dečacima. Otkad postoji u meni svest o sebi i o svetu koji me okružuje. jer to je bilo samo nečujno mrmljanje. jer proguta čoveka i sve što se ljudsko u njemu i oko njega. ljudima i stokom. Svi zagrajaše u jedan glas. — Ubili bi vi i mačku. kao dečak od dvanaest godina. 373 Detinjstvo u kasabi. Uvek sam očekivao da se iz nereda. Pri tom ćela ekipa i svaki pojedinac u njoj ostaju za ćelo vreme igre ono što su: ljudi i ličnosti. zlatno.. Savršenstvo i lepota! Prosijava i nazire se kao slutnja. nastojeći da postignu što više i čineći sve da njihov protivnik postigne što manje. ja sam sve pojave žive i mrtve prirode. pa i za svako ljudsko delanje uopšte. Sedeći na obali Drine. koji izgleda kao da leđima podupire grobljansku ogradu. kao sa ratnim pokličima. kao neophodan uvod u nešto što treba da bude glavno i pravo. u bezobziran. i to lakše i brže od suvog lišća..

Za scenario. Ali kad govori srpski. — I sve se u meni izmeni i preobrazi i stade da živi životom jedne tragedije koja mi je po svom poreklu tuđa. kraja nema. rekao nešto glasno a nerazumljivo o budućoj žetvi. I utoliko teža što je nevidljiva i nepriznavana. On je ćutao u teškoj neprilici i zbunjen. Tekst je govorio o nekim ljudskim ljubavima i sukobima. sa domaćim gostima. preti i gadno psuje. On. Tako su prošli pored njive bez ikakve štete i kvara. i što su skupo i teško platili svoju upornu težnju da budu i ostanu ono što su. da su ljubaznost i čovečno ophođenje osobine stranih ljudi i tuđih jezika. bistru i sjajem prožetu suzu na štampanoj hartiji. misli da se ljubazan i ne može biti na našem jeziku. U velikom birou za propagandu turizma koji se i zove »Turist« piše na vratima: »Fermez la porte. sav zelen i zlatan. Radosti. Ali šta je sa klasom koji je otkinut i smrvljen a zrnje mu rasuto po stazi i zgaženo? Ko će njegovu sudbinu objasniti i opravdati? Ima li objašnjenja i treba li nekog opravdanja? Treba li uopšte misliti na to? I treba li mishti tako? > Iz 1950. • - U jednom od boljih beogradskih restorana ima »šef sale«. Stazom se otegla četa pešadije na manevrima. čini mi se. bitkama i porazima od pre 2000 godina. izgleda. On se odmah pokaja što je otvorio tu knjigu i na tom mestu. Po naglom pokretu vrata i glave on poznade da će žena zaplakati. A predveče. školovan. s. 574 575 . često i grub. Mnogo ljudi. Ona je sve više obarala i sve više zakretala glavu. jedan od onih što nisu imali uspeha u životu ni sreće sa ljudima. svež i radostan. On zna engleski. Žena je zaću-tala i sve više zakretala lice u stranu.v. o rastancima bez suza i reci. Nisu uvek laki ni prijatni putevi na koje nas dovodi naša mašta. držeći se pažljivo puta. bez nade na viđenje. i prosto ne ume da bude ljubazan. — Bitte die Tiire zu schliessen! — Zatvaraj vrata!«* Na strmom okrajku mlade šume. i slova koja su bila ispod nje videla su se uveličana.Majski dan. italijanski i dočekuje strance ljubazno. » N. on se obrecava. razgovora i osmejaka. na novoj krčevini. i nametljiv i dosadan. nemački. a samo po svojim posledicama potpuno moja. upotrebljavajući i zloupotrebljavajući svoje vajno znanje stranih jezika. ali ipak je jedna krupna suza pala na stranicu otvorene knjige. rastro ga među dlanovima i. i sa nelagodnošću i nekim tupim čuđenjem gledao u onu krupnu. On je prema njima u isto vreme i ropski ponizan i preterano intiman.* Čitali su zajedno iz velike knjige. uprkos ljudima i toku stvari oko sebe. njiva ječma u dozrevanju. Išli su samom ivicom njive. useliše se odnekud nečiji jad i nečije stradanje u mene. ma] 1955. on je krt. Suza je polako klizila niz nagnutu stranicu. u sumračan čas. Jedan vojnik otkinuo je napola zreo klas. predratni kelner. Sad.p. znalački pogledavši oslobođena zrna. Pored nje ide staza. a kad govori sa mlađim osobljem. Tada je ona brzo zakrenula glavu. i ja počeh da živim životom drugog čoveka koji je viši i bolji od mene. kao pod lupom.

govori nešto u sebi. Kad je reč o razgovoru između muškarca i žene. pomoću koje inače hoda. Vozi bezbrižno. Naročito muškarac. odsutan pogled čoveka koji se gleda u ogledalu i neprestano. zdrav i lep. ona je seđela na krevetu. Po jednoj sumarnoj i vrlo relativnoj proceni. Dok su mladi i dok između njih putuju i tkaju erotski talasi. ali isto tako znam da će noćas sve još izdržati i ostati na svom mestu. ali se neprestano naslućuje. a svoju štaku. izgledala su kao snažni koreni belih krila na likovima anđela-vesnika sa renesansnih »Blagoveštenja-«. U starijim godinama — ponajviše ćute. i da ću moći zaspati i spavati sa tim osećanjem i sa svojim velikim umorom. sa lakom senkom koja puni udolinu duž ćele kičme. ali desna noga mu je amputirana od kuka. bez mnogo obzira na okolinu i ne prateći naročito pažljivo misao svoga sabesednika. isturena u stranu. mlečne večere i toplog kupatila — spremam se da legnem. stasit. kao prigušen fenjer svecu. Njena ramena. samom sebi i samo o sebi. Svaki nosi u sebi malo sjaja. Njena leđa sa zagasitim sjajem srebra. približno istih godina. od koje se videla samo gusta masa crne kose. kao nestalni odblesci. za sebe. Ceo čovek i njegov napor ne izgledaju nimalo ni ružno ni žalosno. Na mahove izgleda kao da će ćela površina njive zasjati oreolom duginih boja. 376 .Naga do pasa. nekud iza vas. Tako iz svega izbija nešto kao slutnja duge koja je stalno u nastajanju. * Ječam na planini. u Sloveniji. oni razgovaraju tiho. Prvo pomislite da vas gleda pravo i uporno. pa tek onda primetite da je to pogled koji ide kroz vas. Seoski put ide pored njive. ali je nešto niži od nje. Jasno mi je da je u tom svetu sve nesigurno i privremeno. Taj čovek ima čudan i neprijatan pogled. pro-sečnom brzinom. dok spo-Ija dopiru glasovi šetača i zvuči limenih instrumenata neke palanačke muzike i dalek zvižduk lokomotive. a svi zajedno stvaraju iznad ćele ravne površine njive lak i titrav nimbus bakrenastocrvene svetlosti u kojoj se. Ne ostvari se nikad. Naprotiv. tako da je moj pogled stalno u visini ječmenog klasja. povezane na potiljku. On levom nogom vozi. Osećam prisustvo velikog noćnog sveta napolju. 377 Biciklist na drumu. ruku stegnutih među kolenima i na njih spuštene glave. pored onog što vama kazuje. razgovor između muškarca i žene u nas kreće se otprilike ovako. Sredovečan čovek i žena. Pa opet preovlada crvenkasta svetlost. presavijena. govore glasno. Privlači me belina postelje. Posle velikog letnjeg napora i znojenja u dugom hodu po brdima i šumama. Mlađi čovek. Ali u njoj ne prestaju da se javljaju nemirni i jedva primetni zelenkasti i modri prelivi. Kosmati prezreli klasovi na modrom nebu vrelog dana. drži u desnoj i njome pritiskuje i okreće desnu pedalu. javljaju prelivi zelene i modre boje.

a vama neprijatno. a kad bi izišao i poslednji od njih. Tako su učinili nekoliko puta. manje ili više. I svaki bi. Posmatrajući tu povorku. i ja ne govorim. izlazio. možete primetiti jednu naročitu vrstu rasejanosti. Ali zaista je bolje ne govoriti o toj strahoti. pošto je učinio krug oko odra i tako odao poštu pokojniku. u strahu da ko ne primeti njihovu »podvalu«. ponekad čovek mora da govori. držeći se jednako za ruke i praveći se kao da tek dolaze. koja se tako ne zove a koja očekuje sve ljude. pa bi ih onda uvodili. sašaptavajući se i bacajući bojažljive poglede oko sebe. koja se u međuvremenu sakupila. svega sa tankom ružičastom majicom na grudima.. iako to ne pokazuju. Ima dana kad je sve u nama tako svetio i skladno da ne osećamo ni potrebu za srećom. pali su mi u oči dečak i devojčica od sedam do osam godina. Svet je ulazio u šatru u grupama. Zbog toga im vaša pitanja smetaju. Oko odra je u ćutanju prolazio mnogobrojan svet. « U cirkusu koji je nekad gostovao u Beogradu bila je. iako nastojite da to sakrijete. puna radosnog Ijubopitstva. kao da prate ono što im govorite. Za to vreme noge su joj ostajale zatvorene u onoj ribljoj 379 . Tada svaki najmanji pravoj na brdima oko nas izgleda kao pokret milovanja upućenog samo nama. na mrtvačkom odru utonulom u vence. uokvirena zelenim vunenim kapama. pa i kod erotomana. a svaka žena koja putem prođe kao boginja koja je za trenutak uvukla krila. kokainista. samo su im oči sa osećanjem krivice nemirno šarale po našim licima. a lice im ima izraz kao da pažljivo i zabrinuto osluškuju nešto u sebi. a od pasa naniže bila je to »riba« sa veštačkim krlj ustima. U pauzi između takve dve grupe uneli bi ženi--ribi njeno dete od pet meseci da ga podoji. kod teških alkoholika. zur Erde nieder«) Toliko je poznata stvar i toliko teška a neizmen-Ijiva da je možda najbolje i ne govoriti o njoj. i šatra sa čudovištem Polaribapolažena. Gornjom polovinom to je bila još mlada i prilično lepa žena. ljute ih. pored drugih čuda.Sta da se kaže o toj ludoj ampUtudi naših raspoloženja? (»Zum Himmel hoch. uvodili su novu grupu. svaki oblačak na nebu kao slovo iz tajne azbuke o sreći. Čudovište je ležalo u nekoj vrsti staklenog sanduka. 378 Njihova rumena bucmasta lica. jako dekoltovana. A zatim bi. Pa ipak. i zbog toga na njih odgovaraju kratko i rasejano. poznati i nepoznati ljudi svih mogućih zvanja i zanimanja. nešto do čega im je mnogo stalo i što samo oni čuju. A ima dana. Čekalo se dok se sakupi desetak gledalaca. * Kod ljudi koji su potpuno i nepovratno predani jednoj strasti. ušli u povorku pridošlica i obišli odar ponovo. ispod kojih idemo. toliko smo iznad svega što ljudi nazivaju tim imenom. bila su zanesena. ali vidite da su odsutni mislima.. kao muzika sfera i romon vode u mraku kao njena pratnja: svaka pomisao u nama kao radosno otkriće. Po svršenom obilasku odra oni nisu izlazili nego bi stali po strani i tu čekali nekoliko trenutaka. ' U velikoj dvorani starog »Oficirskog doma« bio je izložen V. — Gledaju vas i prave se. R. — Od svega toga njima je mučno. svaki šum lišća na jablanovima.

oko šezdeset mu je godina. životni sokovi prestaju da pritiču do njihovih tela. to je činjenica da on takav. jer nije više sposoban da ih primi. sestro moja. i priča drugim ženama. i tada i ono što je ostalo od snage i života u njima počinje da sahne i čili u neosetnom. i uvođena je nova grupa gledalaca. gde nosi ugalj i drva po kućama. kaže. a žena je opet zauzimala svoj položaj. Nahranjeno dete bi zatim odnosili. nego traje iz naraštaja u naraštaj. Ali neće. Žena mu je vek provela na selu. Od trideset i pet godina braka muž joj nije bio više od pet-šest godina u selu. kad rastoči i prožme čoveka do poslednje ćelije i tako osvoji i porobi ne samo njega nego i one koji se još nisu rodili. Tako je i ona živela. * Jaka studen i sitan. ubijen. Ne ona vesela. slikovita. O toj bedi mislim ovih dana. u govor. puna života i pokreta. ponos i neka vrsta jadne i naopake religije. Star i oronuo čovek iz okoline Tetova. Tada se može reći da je beda potpuno i zauvek osvojila jedan kraj. naselja i zemalja. febr. sporom procesu od kojeg se ipak ne umire. nego teška sirotinja koja rađa bedu kao trajno stanje i endemičnu bolest čitavih ljudskih grupa. dugo živi i jako se množi. Žena samuje i vene. Ima odraslu decu koja su se poženila i poudala i razišla po svetu. samo bi se lako pridigla i onim jedinstvenim. kad postane navika. čednim pokretom svih majki i dojilja na svetu malo spustila ružičastu majicu i pri vinula dete na grudi. Sad je došla u Beograd. sirotinja Cigana čergara ili mladih ljudi koji svoju nemaštinu ulepšavaju pesmom i nestašnim podvizima. (Jer ono što je najbolnije u sudbini čoveka za koga se kaže da ga je beda ubila. Tako ostavi čovek ženu kod kuće da pazi decu. čas sipa za vrat. pa prođe mladost. a uz to — košava. Tako po njemu možemo jednom i da vidimo puteve košave koju inače samo osećamo. E. jer će svet odmah na nju: »Kurva. lepljiva paučina. steže oko njega svoje granice kao nevidljivu omču. i pretvorila ga u svoje carstvo koje joj nikad više niko ne može oteti 381 380 . ni novac ni najpovoljnija promena životnih uslova. hvata se čoveku za oči kao nevidljiva. gasi glas. kurva!« A njemu. žaleći se. odvaja ga zauvek od blagostanja i radosti.) Kad beda prodre u misli. Sneg kruži i veje u stotinu kovitlaca i čevrntija. Kada ljudi jednog kraja ili jedne klase ogreznu u toj bedi. svi ljudi odlazili u pečalbu. Sirotinja. usporava korak.polovini. u postojanju koje je naličje života. Nekad su. i zavoli ga kao što se inače život voli. pa danas bih platila da neko hoće da mi kaže: »Kurva!«. tako da mu docnije ništa ne može pomoći.* • 2. Ne sme da pogleda drugog muškarca u selu. čas briše po zemlji. Odavno je u Beogradu. a njega nema po pet-šest godina. na kratko. gust sneg. pa stiže starost. čas praši visoko iznad krovova. Dockan. sa ljudstvom i svim živim stvorovima i mrtvim stvarima na njemu. nepovratno i nepopravljivo mesi čoveka i doteruje ga sve prema nekom svom nepoznatom modelu. završava žena. mužu ne kaže niko ništa i ne pita ga šta radi tamo u svetu. 1958. zajedno sa rastrganim krpama dima. čas udara u oči. O bedi koja savija kičmu. u shva-tanja i običaje. i svak se pomiri sa njom kao sa stalnim i pravim oblikom postojanja.

i sa njegovim nestankom sam. A ja im. kad bi se svi gosti razišli. ali svoju skrivenu. jer u sebi ponese ćelo to carstvo bede u malom. Samoća koja zadaje bol. Gledam je kako. sivom asfaltu plovi i poigrava senka lista koji je opao sa visokog platana. Ali nisam ja sam. najpre malena kao tačka. i glasa tuđeg govora biti željan kao radosnog događaja i čuda koje ne dolazi. sa kojih su stotine ljudi odlazili siti i pijani. i stekao glas bogata i darežljiva domaćina. Iz tog kraja nema bežanja ni spasa. tome bolu i tome strahu. gleda i govori nekako naročito odmereno. još sakupljao preostale komade kolača i kore od voća. Istina. to mu ne pomaže mnogo. biva sve veća. donosi strah. i parčetom hleba čistio sahane u kojima je ostalo nešto jela iza presitih gostiju. U Ohridu ima ovakav natpis na jednoj limar-skoj radnji u čaršiji: TENEKED2INICA >^T I S IN A* Ne. Plivao je u blesku i raskoši odela i nameštaja.i koje ne živi ljudskim životom nego bedom i njenim mrtvim i dugim. sa životom svega što živi i postoji. I kad pojedinac uspe da pobegne na drugi kraj sveta. Pisama nema. oprez koji je stvarna i velika služba onom zbog čega se čovek kreće. Taj čovek hoda. i sad pada. toliko bogat da nije znao gde šta ima. unutrašnju bedu nije mogao zaseniti ni zaglušiti. da je ovde pred nama oprez bez računa i bez straha. ali se nije mogao najesti ni zajaziti. i sam sit i pijan do nesvesti. i nesigurna njegova reč. oprezno bez bojazni. Na uglačanom. Prema tome. To ne znači da je spor njegov pokret. Tako se priča o onom mladiću koji je uspeo da iz bednog kraja Bosne ode u Stambol i s vremenom postane vezir.) Sa ljudima sam i ljudskom mišlju. moj telefon ćuti svojim crnim. To je samo teški deo moga nestajanja. moćan i bogat. dugim trajanjem. kažem u lice: 382 . ukočen njegov pogled. nisam ja sam. jer je beda njegovog porekla jela i pila iz njega. Nema izgleda da se pojavi živ čovek ili da se desi išta što se živom čoveku dešava. I ne mogu to biti nikada. kao i sa postojanjem svega onog što. stalna i teška dužnost i obaveza prema životu samom. u život koji za bedu ne zna. kad on nestane. dolazi na njegovo mesto. dok postoji. glatkim ćutanjem. Možda dolazi vreme kad ću i samog ljudskog prisustva i pogleda. (Tako ja mislim i tom se mišlju branim u ovom teškom trenutku. a sve mu se činilo malo i uvek mu je bilo hladno. I kao čudo se kazuje da je kriomice. onom što gleda ili govori. I nestaću nestankom svega što živi i što se neprestano rađa. Gledam s prozora na praznu ulicu. I umro je od suvišnog i preteranog jela i pića. A 383 Mrkne vidik i uši gluhnu od tišine. ne. ali na njima se oseća da su — i pokret i pogled i reč — u svoni postanku i u svom toku vezani za neke obzire koji sa onim što se u društvu obično i uvek negativno naziva obzirom nemaju nikakve veze. Ne. nisam ja sam. moja se vrata retko otvaraju. Ali sam. sam nisam. naročito oprezno. Priređivao je bučne i sjajne gozbe.

novim putevima u nepoznatom pravcu. nosio je u krvi iskru dragocene. Taj u svemu i po svemu mali čovek. zbunjen. leže u nju kao u svoj grob. Ali on bi se ubrzo pomešao sa ostalima. ja hoću da se igram. drugog desno: lopov. * Kad smo bili deca. tragičnih i komičnih. njena glava sa sitnim licem ali ogromnom žutom. čudan čovek. što je ponajčešće i bivao slučaj. čas ona odvodila njega na neslućene i neželjene puteve na kojima. oprezan. čas je on obuzdavao i skrivao nju. U tora stalnom rvanju čas je pobeđivao sitni. čas goneći lopove. plašljiv. I do smrti je ostao takav. potrčao bi i on za njima. a kad bi mu posle duže prepirke dopustili da bude lopov. 384 To je bio neobičan čovek. A kad bi se desilo. —Pa šta hoćeš da budeš? Oborenih očiju. čas iskra u njegovoj krvi. Na tankom telu. pik! Ovaj se ne igra. težak sebi i neprijatan drugima. sedeo sa nekim malim ljudima. A on bi stajao jedno vreme i zbunjeno i tiho ali uporno govorio: »Igram. Onda bi ga gurnuli ustranu. a ona neuništiva moćna iskra iz njega krenula je živa dalje. obazrivi čovek. sposoban za neočekivane postupke. dvoličan i nepouzdan. koji imaju u životu jedan određen posao i koji ga rade sa ljubavlju ili bar sa strpljenjem. Stoga mogu da razumem mog poznanika M. A jednog dana mali je čovek umro. on se branio da neće. čudak i šeprtlja. stršavom i na sve strane poletelom kosom. umirući od straha i kajanja. udubljivao se u njihove često izmišljene žalbe. ukočen. i brzo poklapa svoju senku. —Dobro — govorio je nestrpljivo onaj koji je raspoređivao dečake za igru — ti se ne igraš. bivao i sam bolji. čini mi se. igrali smo se vrlo često »žandara i lopova«. i to više zbog svoje neobičnosti nego zbog lepote. ličila je na jednu od onih čudnih hrizantema koje su plod mnogih ukrštan ja i koje su dobile prvu nagradu na nekoj međunarodnoj izložbi odgajivača cveća. činovnicima bez karijere. Najstariji drug je raspoređivao. obavijenom zelenom haljinom od cica. retke i moćne materije koja teži i neodoljivo goni visinama i smelostima svake vrste. A neobično je na njemu bilo samo ovo. On je predveče odlazio u kafane. propaUm ili napola uspelim umetnicima. podvizima duha i tela. razgovarao sa njima. idući čas za žandarima čas za lopovima i kvareći igru jednima i drugima. Kad god sam bio u društvu jednostavnih ljudi. Svi su ga gonih i svaki čas se moglo čuti kao neki dečak viče: — Pik. sitničav i račundžija. sam sebe nije mogao da pozna ni smeo da prizna. da ni jedna od te dve suprotne snage ne preovlada — on je ostajao u mestu. on je i to odbijao. U toj igri sa njim je uvek bilo muke i neprilike. Kad bi došao red na njega: žandar.onda u moje vidno polje ulazi i list sam. ja sam se osećao dobro i. igram!« I čim bi se igra nastavila. on je zbunjeno slegao ramenima. smešan i jadan. —Ne. Igra bi otpočela. čas bežeći pred žandarima. odo25 — Znakovi pored puta 385 . Između čoveka i te iskre u njemu dolazilo je neprestano do neverovatnih nesporazuma i sukoba. jednog levo: žandar. pun neuhvatljivih protivrečnosti. otpao kao sitna ljuska koja trune i nestaje.

Naravno da sam već sutradan otputovao.. Tu su tonuli u sumrak ormani. Odjednom — četrnaestog dana. On nije umeo da im objasni. izgleda. ne pomišljati na vazduh i disanje za koji trenutak. * Ja volim more. da ih gledam samo. Otud osećanje zahvalnosti i nekog naročitog poštovanja prema tim ljudima.. Dođoh sam sebi kao čovek koji je. sa prolaznim ali teškim osećanjem potpune izgubljenosti i bezizlaznosti. oprezu i strahovanjima davno nestalih naraštaja. i proći i kroz tako nevero vatno težak prolaz. ušao na neku svečanost sa koje će ga pre ili posle oterati. U svakoj bosanskoj varoši. i drži se dok ne naiđe bolji trenutak u kome nađe snage i prisebnosti da nekako izroni i stane na svoje noge i postane opet ono što je. Osećaj sličan noćnim gušenjima. i zastajali na mostovima koji se jasno ogledaju u mirnoj vodi. 6 1913) * Ziveo sam mirno i lepo kao malo kad. Njegovi poznanici su se čudili tome. ali blizina onog brda koje se nadnelo nad kasabu govori još i sada o brizi. Otud neodređeno osećanje potištenosti. slike 387 386 25* .bravao im saučesno. davao savete. ali da ne živim njima ni u njima. neobavešten i nepozvan. ''■'^^. lepota i bogatstvo ovog kraja za mene isto kao da i ne postoje. među cvećem. ako niko drugi a ono njegov rođeni stid. . na suncu i vazduhu. da su mir. kad čovek sniva da se provlači između nekih zidova. »U Jajcu dolazi jedan radnik u fabriku da pita za posao i pita pošto će mu biti " 1956. on je odgovorio: »Neka bude jedna kruna. kako bi hteo da udahne ali ne može. . među nepoznatim ljudima. nadnica. tako da im sastavljeni lukovi sačinjavaju savršene elipse kod kojih je gornja polovina stvarna a donja njen odsjaj u vodi. Ti su gradovi većinom nastajali u vremenima u kojima je svako naselje. moralo posredno ili neposredno da se naslanja na neku uzvisinu. i pri tom misli kako se treba strpiti. ravno i svetio. Zagledali su neupadljivo i uzgred kroz otvorene prozore u prizemlju kuća. Oni ne znaju da je druženje s tim ljudima često za njega jedini spas. jer nije^ mogao o tom da govori. Sve je preda mnom izgledalo otvoreno.-« • (Iz diskusije VII sindikalnog kongresa Glavnog radničkog saveza BiH str. u novom kraju. i u onima koje imaju lep i otvoren vidik na jednu stranu.' Oko 1900. da mi je lakše računati. jer su i drugi već tuda prošli. zbog odbrane i bezbed-nosti. Išli su često na Senu i šetali kejovima sa obe strane reke. usred suncem obasjane bašte — osetih da život kojim živim nije moj. ali more. Vremena su se izmenila i ti razlozi su otpali. Kada mu je odgovoreno da će biti šest sek-sera. kad stane tako da pada poneko veče. ry. kroz pukotinu ne širu od podlanice. ima uvek neko brdo koje vam smeta i koje osećate na svom raspoloženju kao senku. godine. on se hvata za te ljude i njihova pričanja. ne voli više mene kao nekad. oseća kako mu nestaje daha. Jer.

Tada se. gde je život moguć samo kad sunce šija. Ceo kraj je izmenio lice otkako se zakitio vitom perjanicom živog. Od toga oživeše i moje oči i sad mi misao ide za čovekom u šumi. I odmah se javi pomisao da ovo i nije kiša nego neka teška elementarna nesreća. kuckate u barometar. Neko zaliva ovu veliku zelenu baštu i. a zatvaraju bolje od svake tamnice. ispunile je. a teška kao planina. to u početku izgleda kao nevina šala. Ali dan prolazi i veče se približava. poškropi malo i vas. u raznim nijansama zelene boje. ogrejati. Uplašeni. Kao da su reke rastopljenog metala. Ova prokletnica odavno je pretvorila dan u nešto što nema imena i što je samo — vreme za kišu. još do malopre čovek.. a sada bleda. i smisao im je ostao negde iza zidova ove kiše. nemi i nepomični. sivomodrikast i tanak u početku. kad malo ojača. Stvar počinje da biva ozbiljna. negde u daljini. jer ne pružaju otpora i nemaju oblika. a vi se više ne sećate kad je počela i ne možete da zamislite da će prestati. čuje se posve tih romon. Da hoće bar da dođe noć! Ali neće. i prema njoj podešavali svoje držanje. očajni. dizao se. i kad ćete napustiti ovu planinu. kao ono pucketanje koje dolazi od jata skakavaca koji brste i uništavaju ceo jedan predeo. prošarane nepravilnim ostr-vima belogorice. To nije više bezimeni život šume. glasovi. Na mahove. Neki čovek će se tamo najesti. Gledate na sat. neprimetno vas je odelila od sveta i priko-vala tu. odakle ste. gazili po njoj. da bude tu pored njega kao orijenta389 . Gluvo i nečujno pada. nastojeći da nasluti njegov cilj i otkrije krivudave puteve kojima gazi. a kiša ne prestaje. ljudi i predmeti. a oni su tu tišinu brali kao planinsko cveće. Tako vi sada živite izvan vremena. ili se pri već zapaljenoj svetlosti pušila zdela sa večerom na stolu. a oni mehanički pokazuju neke cifre koje vam ništa ne kazuju. širio i pretvarao sve više u rastresit beo barjak nad mrtvom površinom šume. To je znak vatre raspirene čovekovim dahom u ritmu tople krvi. Laka i fina kao vilinski veo. Nalazite u svesti neka imena i brojeve. Kiša je gotovo nevidljiva. među zidovima od kiše protiv kojih se ne može ništa. kratkovekog dima. Gusta šuma kišne godine.^j^tafto« i stari predmeti porodičnog života. ali sa ciljem u sebi. Uhvaćen ljudski pogled luta tim mrkim prostranstvom ispod sivog neba. a zatim se stvrdnule na površini. odmoriti i poći dalje za svojim ljudskim poslovima. * ^me čoveku bilo je potrebno živo (i snošliivo) ljudsko biće. svesno izazivan i sa ciljem pothranjivan. puštene u tu dolinu. Coveka ispuni radost na taj prvi razumljiv znak u daljini. iz obesti. Strah od neprohodnosti i gluvog života koji ima lice smrti. ali oni su zakisli i ugašeni. I vi stojite pored ponora. kao na letnjim proplan-cima kad život pokazuje svoju dobru stranu. pokušavate da se setite tačno i da sami sebi kažete glasno: ko ste. 388 * Kad u slovenačkoj šumi stane da pada kiša. Cutljivi ljubavnici išli su sporo. taj oganj u šumi. buava pečurka koja se rodila sa ovom kišom i nema izgleda da je nadživi. jer su bez veze sa stvarnošću u vama i oko vas. svoj glas. pojavio stub dima. i svoje misli. Gusto zbijene mase tamnozelenih jela. u divljem kraju bez naselja i vidnih puteva ispunjava duboku dolinu i penje se brdima do pod gole vrhove. udisali je sa vazduhom. Sve se smirivalo. kako ste došli ovamo. Sirila se predvečernja tišina.

oštar drhat koji je polazio sa dna utrobe i širio se celim telom. tešku neurasteniju ili ko zna kakvu drugu bolest. u zimskim kaputima staromodnog kroja koji su izgubili sposobnost da greju prestarela tela. Otpočinjao je neki dan bez imena. kao u pričama. tako da sam u tišini između jednog i drugog mogao mirno da mislim: idući će biti još jači. on se lako gubio u lavirintu rođenih pogrešnih predstava i zbrci događaja koje je. to je odjek njegove snage i brzine. sve redi. i da živim kao svoj život sve ono što on donese od jutarnjeg do večernjeg mraka. u krdu kome su celog života pripadali i u kome su dočekali starost. ti glasovi su brižni i zloslutni. sa obaveznim kišobranom pod miškom. i šta hoće od mene? Sto me budi? A udarci su padali. da bi tako mogli da produže vek ili bar u miru provedu kraj života. prosta kriška tmule i mlečne svetlosti. pogledao zvezde na nebu i njihov odsjaj na površini široke reke. onako sam. isečena iz kruga sunčeva sjaja. Sa kaljačama na nogama i smešnim šeširima na glavi. kao sa nečim što je jedino zaista moje. Očigledno. I predznak i sećanje! Stao sam nasred vlažnog keja i ostao minut-dva. Počinjao je stvarni život. postajali su sve širi. a izgledalo je kao da bi svakog trena mogla izići »-aždaja iz mora«. Sad kad sam probuđen. teški. To su bili jaki avetinjski talasi inače mirnog mora bez vetrića. 390 Ko je to. Posle zamornog dana. Dok sam ja spavao. za dečaka od šest godina. ja i pored huke i lomljave talasa čujem i glasove galebova. Kad ih čovek gleda. čas uveličavao i precenjivao. Bez toga. prođe me hladan. Zbog toga se povlače u zabačene. koji nisu odavde nego su se preselili ovamo sa Severa da bi povećali broj sunčanih sati u svom danu. da bi izlečili ili bar zaustavili astmu. svakojakih doživljaja i mutnih razgovora sa ljudima sve do ponoći. ali i sve jači. Stari ljudi i žene.ciona tačka i. I čim sam se našao na ulici. A ovo sada što bije o obalu ispod mojih prozora. naročito. Jedan Beograđanin. na pučini je prošao neki veliki brod i nestao iza golog i steno-vitog rta. u to nije moglo biti sumnje. kao ljudska mera svega što ga okružuje i što s vremenom nailazi. razliveniji. * Opatija. vlažni. 391 . ti šetači podsećaju na pričanje o ostarelim slonovima koji više ne mogu da drže korak sa mlađima i bezobzirnijima. čas umanjivao i potcenjivao. sa njim se budila i moja svest i ja sam bio osuđen da ga primim. činovničke ili trgovačke kćeri ili supruge. zagrljen sa svojim rođenim drhtajem kao sa svojim jedinim udelom i jedinim nasleđem. mirnije krajeve gde žive daleko od svog krda i kao usamljeni pojedinci čekaju smrt. obešenu u nevidljivim visinama. koji je za svoj uzrast neobično pametan: — Ovaj se rodio sa malom maturom! Na dva načina stare žene iz naših građanskih ^»ugova. U potpunom neskladu sa mekotom mora i ptičjeg perja i leta. nepomičan. Pa ipak su počeli da slabe. Izgleda da izludele ptice biju kamenim kljunovima u neku tanku ploču od nepoznatog metala. meseca februara. zaista iskreno i stvarno. krenuo sam najposle kući.

tvrde pokrete i opore reći. To je bilo davno. ne. verenike. Kod mlade žene oblici tela modeliraju nepri-metno haljinu. na sreću. brzo i sve vidnije. stari. Tako do pedesetih godina otprilike. u sitnu staricu sa dobrim očima i finim osmejkom. a koja ne. nikad.) Jedne posle prvih oštrih kriza u duhu i telu. one skidaju svoj dnevni osmejak kao šminku. toliko drugih zanimanja. ne žive toliko. ne poštuju ništa. kad ostanu same u svojoj sobi. Mrze sve što ima veze sa maštom. tonu u njemu kao u mračnom bunaru bez dna. Bože moj. Druge dobijaju ćoškaste oblike. Ćelo vreme reže na sve oko sebe. nikad. poslova i razonoda ima na svetu. nestaje užurbanih pokreta i gukanja. vrlo davno. a zaziru od svega što je grubo iskreno. zuba i njene kože — oživljuju (»-otvaraju«) boje te haljine. Tek u tim godinama pravo se vidi koja žena ume da se odeva. A posle toga spada sa njih i onaj setno-veseli osmejak. svi. ne praštaju nikom ništa. zetove i unučad. boji i mirisu. Žena se pretvara. nego pažljivo i oprezno. svi!« One vole mlade parove. Tako povazdan. 393 . Odelo i nakit dopunjavaju ili sakrivaju obUke tela koje počinje da stari. steknu odjednom neko šiparičko cvrkutanje u govoru i živost u pokretima. a na licu ljubazan.koje su ponešto čitale i nešto sveta videle. a ljudi su tako dobri i tako zanimljivi. Pomažu snahe. Strogo sude o svemu i svakom. pomalo tužan i bojažljiv osmejak kojim mašu i lepršaju i kad treba i kad ne treba. nego ga brišu i sa drugih lica gde god se pojave. Nekad mi je negde jedna žena bujne fantazije rekla da u mirisu ciklama ima uvek nešto od otužnog i teškog zadaha lešine. A kad žena uđe u godine. nije ni važno! Ima sreće i zadovoljstva i bez toga. bez osmeha. ironično ili lascivno i dvosmisleno. pretvara u grčevitu grimasu plača bez suza. u stvorenje dovoljno samom sebi i prijatno svima oko sebe. i terorišu ih — koliko mogu. idući ćutke vlažnom i sumračnom ivicom šume. daju karakter nakitu koji je na ženi. * Ciklame su čudno cveće po obliku. Otrovane su nepoverenjem i njime truju život drugima. ali ja ni danas ne mogu otkinuti ni pomirisati ciklamu a da se toga ne setim. A uveče. Ali. i da negde ispod finog mirisa divno skrojenog cveta ne osetim i naročit zadah koji izaziva sećanje na sobu u kojoj je mrtvac i u isto vreme na onu ženu nezdrave mašte koja mi je ispričala priču o ciklami i njenom mirisu. Ne beremo ih veselo i bezbrižno kao krupno poljsko cveće. ne boli to i nije strašno kao što se misli i ponekad govori! Uostalom. briga. a sjaj njenih očiju. ne vole nikog. Tim osmej kom kao da hoće da kažu sabesedniku i sebi samoj u njegovim očima: »Oh. Sklone su optimizmu i skladnim oblicima u svemu. niko im nije dobar ni pošten. One dobiju žmirkave oči i oštar pogled. gledaju samo 392 na spoljnu korist i formalni ugled. još pre nego što stignu da ga skinu. žutu i tvrdu kožu. Za sve i za svakog nađu odbojnu ili pogrdnu reč. igrom ili umetnošću. Ne samo što same nemaju osmejka na licu. Vole da upotrebljavaju deminutive u govoru. kao i mladi. onda se dešava obrnuto. (Taj proces njihovog starenja vrši se negde između četrdesete i pedesete godine. oštre crte lica. pozajmljuju mu nešto od svoje boje i svog sjaja. a tih reci imaju toliko da bi im doteklo sve da žive i sto godina. ali i to kratko i nedosledno. nikad im nije prijatno. ali on se često. udavače i bojažljive početnike u umetnosti.

gola i divlja. Ove slovenačke devojke. Mlada Slovenka. čeka zrake jutra i znak vaskrsenja. Lica slovenačkih devojaka i dečaka imaju sve-žinu i nevinu lepotu njihovih predela. Na tim ramenima mala glava neobične ljupkosti i svežine. kad bih umeo toj reci da dam za jednu nijansu mekše i finije značenje!) I to nije nikako najmanja draž njihove lepote. Prilegla kosa kao kod grčkih statua. Nigde. Stišala se postepeno ulica na prohladnom vetru. probija se kroz pustoš i lomi o stenje i šipražje. (Rekao bih »nespretnosti«. kao hladovita prostrana tuđa bašta kojoj kroz ogradu naziremo samo jedan mali deo. zadrže malko od one šiparičke. moj san kojim sam nekad spavao sve do jutra i vedrog buđenja. jer čovek ne može oči da odvoji od nje. Ma koliko se naprezao i mučio. Na mahove me savlađuje san. Ali ne bez nade. ni sebe ni svoje misli. neupadljiva. i povratak u svet misli i rada. ni sadašnje ni.« I te reci ostavljam kao signal iznad gomile pod kojom ću ležati zavejan snom. neštedimice. u vazduhu. nisam video takvu sličnost i takvo jedinstvo ljudskih lica sa krajem u kome se rađaju i žive. a lice. A kad se oslobodim toga i dođem k sebi. Snažno telo koje dobro počiva na vitkim nogama. koje se lako zarumeni. ali svuda: po zemlji. nego neki teški. na lišću. kao znak da tu postoji umorna ali živa duša koja. Naprotiv. nego daje sve što može dati i što treba davati. kao što su nekadašnji isposnici tvrdo verovali da će na kraju videti boga i nebesko carstvo. Kad se ta devojka nasrne je. i ljudi i žene. Njihova lepota uopšte je skromna. na njemu najviše mesta zauzimaju krupne oči i jake usnice dobrih. prošle. Zar je večernji umor dovoljan da ovo učini od čoveka? I videći da se sa svim ovim ne mogu poneti ni nositi. kao što ne vidim cilja pred sobom ni svog sadašnjeg postojanja. Ramena nešto šira nego što traže inače skladne i pravilne razmere toga tela. ali juri nizbrdo. uboga. i kad dorastu do zrele lepote. ja ispuštam sebe i predajem se tupom snu bez sećanja i bez izgleda.Svi bismo mi. Predajući se. koji se samo naslućuje. Cak je i susedov radio umukao. pojedu ga velike. ne mogu da se poznam. Mala reka. pokopana. sigurna da će videti more. Njihov osmejak ne »pleni« i ne obećava. Grudi prave i čvrste. raširene oči i sjajni zubi. sva gorska. ja kažem: »Imam poverenja u jutro koje će doći neminovno. a u isto vreme snebiva se da je suviše dugo gleda. ali je i u tom dehću ćela njena lepota. ne onaj slatki. i ne za-uvek. samrtni koji liči na zanos i nesvest. To je ona lepota što je i velika radost i velika muka. utonuli u toplu rumen jezika. bistra i čila. 394 . zlata vredi. nepca i usana. ćoškaste zbunjenosti. čini mi se. što je još gore. sitno i pokretno. Prošlo je deset sati noći. ne mogu da se setim ko sam bio ni šta sam radio. njeno lice postane još sitnije. kao izvor u šumi. pre svakog obe395 Zrmanja. morali više da pazimo šta govorimo. jer se nikad ne zna dokle i sa kakvim posledicama može da živi svaka naša reč u drugom čoveku. a smeje se često i srdačno. koji se više oseća nego što se sluhom čuje ili okom vidi. viđena iz voza. zdravih usta.

jer ne može drukčije. zbrisao sve etape od želje do željenog cilja. one lako rašire ruke. kao vidik koji se iznenada ukaže kroz borove grane. ima svoju naročitu draž i vrednost. 597 . On je neprolazna mladost predela kojim se krećete. tamo negde u dnu vidika.. od čoveka do čoveka. A one ga ponavljaju sve odreda. meka i sveza narančasta pečurka koja. praznih školjki. možete ponekad videti jedan karakterističan izraz lica i pokret tela. Dešava se u ovom planinskom kraju da osvane neko mlečno jutro sa prigušenom svetlošću sunca iza tankih. a izgleda kao da noćna tišina nije ni napuštala ovaj kraj. Slat. a zatim nestala netragom negde u morskim dubinama.ćanja. jer toliko je puta preskočio ili polomio ili podmuklo obišao sve pregrade ljudskih zakona i obzira. Kad slučajno zaborave ili propuste da urade ono što su obećale ili po dužnosti morale da urade. On vam. ostanu iza nje tragovi kao da su se neka džinovska deca satima igrala duž celog žala. slabosti volje i slepila za stvarne odnose. i pravi od toga svoje fantastične bedeme. vene. A kako je broj takvih žena malen. Taj pokret tela uspeva potpuno samo ženama obdarenim prirodnom Ijupkošću ili urođenim glumačkim darom. kao neizrečena a pouzdana reč. i kad ih čovek uhvati u toj sitnoj grešci. Još pre nego što sunce dođe do polovine neba. 27. Zvuk ne može da se prenosi ovim' teškim vazduhom. sve one ostale izgledaju pri tom pomalo neprirodno i neubedljivo. ozari vas u prolazu. ali gore i teže nego drugi nesrećni ljudi. a tišina potpuna. naoblačiće se i grunuće oluja. osećanje neiz-vesnosti i straha od onog što bi se ipak moglo desiti.' . brodskih otpadaka. ali odmah pada natrag. On iznenađuje kao gorski izvor bez šuma i glasa na koji slučajno naiđete. Pojavi se i krene. odjednom proviri iz mrkih naslaga vlažnog opalog lišća kraj vaših nogu. to je beznadno pokvaren mehanizam. kule i brežuljke. bar u mislima i snovima. kazuje da ste tu sigurni: možete se zadržati koliko hoćete i otići kad htednete. šljunak i onaj nanos od sitnih komadića drveta. Njegova unutrašnjost. Morska plima satima plavi i slaže pesak. A kad se povuče. algi i lišća. taj čovek pati od hipertrofije mašte. Dan je i svetio je. a šija isto tako i kad nikog nema. takav kakav je. Šija. čak i ta njegova nestalnost može ponekad da porekne samu sebe. da • B. sa čudnim ornamentima i slovima nerazumljivog pisma. tom istom svojom neiscrpnom svetlošću. Senke su biede i razli396 To je nesrećan čovek. i kod onih najjednostavnijih. a pogled upru u nebo kao svetice sa baroknih slika po katoličkim crkvama. svakom prilikom. Javlja se želja da neko vikne ili zapeva. plaćaju svoj mali greh i vraćaju se u redovni tok svog jednostavnog života koji je sav od reda i doslednosti. visokih oblaka. osvetljena siimporastim sjajem. na pred večernjem suncu. zabace glavu. VH 57. bojazan da se neće desiti. Kod slovenačkih žena. njime se iskupljuju. jer je ovo nesreća bez dostojanstva. Opterećen poreklom. gotovo ritualno. samo sebe radi. Ali upravo kod njih taj pokret. da se nešto desi. Čudan je kao divna. toliko puta. U njemu ništa nije stalno. nedaleko od mesta sa kojeg je poleteo.

ali. žive mirno. i skupo plaćao to malo što je imao. pred Novu godinu. > B. Svi će oni. a ispucalo. Slat. glatko pri vrhu. zračne i osve-tljene delove. A onih nekoliko poslednjih dana. društvom i zakonima. 399 Negde krajem aprila meseca nevidljiva ruka mi pokloni oko sto sedamdeset dukata. I najzad korenje. On je imao malo od života. sitne. da mu se život sastoji od nespretnih. vn 1957. pa leto. a za ono što otmem ne odgovaram i ne plaćam!) Zbog toga je bio u stalnom sukobu sa ljudima.sad više nema pravog ni jasnog odnosa ni prema čemu. pa početak jeseni. 398 . podzemne dubine. po nekoj čudnoj svojoj sklonosti. bezazlene igle. često mnogo više nego što vredi. . svučeni. i žure na sve strane. Prvo upoznajete treptave. stvarima i ustanovama. čistih i sjajnih. nekad žalosnih pogrešnih postupaka prema ljudima. biti spušteni. zatim deblo. (Otprilike ovako: što zaslužim ne tražim da mi se plati. Voze se i pešače. U drugoj polovini decembra meseca dani stanu naglo i sve brže da se osipaju. sve granu po granu. ali ne kaže da te igle služe posle svirepim. prosto baci kao mrvice iz torbe. Upoznajete ga polako i postepeno kao da vam pred očima izrasta neko visoko drvo. I sva pažnja i sve nade.' Kad se upoznate sa nekim čovekom. pred maglom i kišom. on to malo nije dobijao nego otimao. leći u njih da spavaju dokle mogu i kako mogu. Čekam proleće i njegov poklon. Dok drugi koji dobijaju imaju mnogo više. to su jedine dve neminovne i pouzdane stvari koje se za ove gomile ljudi što žure mogu kazati. i prinosim dlanove plamenu kao rastopljenom zlatu. u stotinama. smušenih. čovek ih troši i traci lako i nemilice kao da to nisu dani njegovog života. nekad smešnih. grubo ili pažljivo. i prema sebi samom. izgriženo. neko pre neko posle. u hiljadama. sve to prelazi u prve dane Nove godine. naježen i ogrnut. još ove noći potražiti svoje postelje i. tako ja izdajem svakog dana po jedan od tih svojih zlatnika. ali ne od korena prema vrhu nego u obrnutom smeru. On je strpljiv i skroman zanatlija koji izrađuje igle. I svi će oni isto tako. u svoje grobove. * Prolaze ljudi koji se vraćaju s posla. Takvim se kazuje i pokazuje. Kako nastupa proleće. A prvih dana oktobra meseca nađem se. lake. I to dvoje. negđe na putovanju ili na nekom poslu gde morate da provedete nekoliko dana ili nedelja u neprestanom dodiru. u skladu sa društvom i ljudima. salivenih od neprolaznog zlata. prema svemu živom i mrtvom. 24. neko ranije neko docnije. Takav čovek se sudara sa svim oko sebe i najposle lomi. opet siromah i praznih ruku.j. vi ga upoznajete polagano i na vrlo čudan način. gde se pred vama otvaraju crne. Vaš poznanik prolazi kroz neobične metamorfoze pred vama. izubijano pri dnu. Razume se da nije isključeno da i on vas upo znaje na isti način.

vraća opet meni. i prelaze jedno u drugo. tihim.sadističkim policajcima da ih zabijaju pod nokte vezanim ljudima. proteruju svoja teretna kola s avetinjskom zapregom kroz glib koji gotovo nikad ne presušuje. Provlače se kroz ćelu godinu. Kad se naj posle vrati. ali ne nalazeći pokoja. od registra do registra i od telefona do telefona. kovačnica i bezimenih kafanica. Ne mogu da se smirim na jednom mestu. zagleda se u po-tamnelu pločicu od mesinga. pri studenom dodiru. da bi im iznudili priznanje svakojakih krivica. uz mukle povike i šumove. mračni parovi. i odgovoriti mu sjajem ljudske čistoće. Gotovo u istom trenu mora da su oba dečaka osetila umor i glad i uzaludnost svojih napora. Naprezali su se do umora. Usred februara meseca naiđe zalutao topal dan sa jakim suncem. od tezge do tezge. ona obilazi ledine i jahje na periferiji. firmu nekog lekara sa trećeg sprata. I tu pronalazi. sa osećanjem uzaludnog napora i velikog umora. u koje danju retko zalazi. kroz gustiš ljudskih interesa. brzo i revnosno. svetio i uglačano. Pokladna šala u belini. ispravlja i briše sve što je laž. brzim talasima koji su po oštrim vršcima takođe beli kao da nose sneg na sebi. greška i podvala. U šljunku na obali birali su oblutke i iz sve snage bacali ih samom površinom vode. gde teturaju pijani samci. ona su često razlivena. odaju stvarno godišnje doba. lunja i baulja čitav jedan svet koji traži tamu a sklanja se od svetlosti. Pomisliš: letoi Osetiš želju da svučeš i to malo odela sa sebe. U to je i sunce zašlo. modrim morem i neuništivim zelenilom šume i vrtova. ona i u poslednjem trenutku svesti misli još na to parče mesinga koje će. Posle dugog lutanja moja misao se. Samo stvari i predmeti. I 1958. zadimljene krčme i pretrpane stanove. Ona posećuje predgrađa puna zapuštenih i blatnih mesta. i 4. koje svi zagađuju đubretom i otpacima svake vrste. Krenuli su ćutke i zlovoljno — kući. Idući dalje. neodređena. radnje i kancelarije. mešaju. 26 — Znakovi pored puta 400 401 . vlažnog snega i more raščešljano i kudravo od jake bure. od stola do stola. skrasi kod mene i. kad san ne dolazi na oči. pre* morena. I još na ulazu u kuću zastane na kapiji. kreće ponovo na put. vraća u moju nesanicu. nego idem od prozora do prozora i posmatram Dubrovnik pod iznenadnom navalom teškog. redom i svetlošću. u noći. počne da tone u san. planova. sa tankim. pogrešna mera. reka je potamnela u senci strmog kamenjara. prepirah do besmisla čija je meta dalja i čiji način bacanja savršeniji. Bar ono! Bar toliko! Ova obala gotovo i nema jasno odvojenih godišnjih doba. drvarskih šupa. dočekati prvi jutarnji zrak. A zatim se. umorna i obeshrabrena. sitna prevara. ostava. počivaju. daščara i čatrlja. I svuda nosi sa sobom svoju nemoćnu želju za čistoćom. metal i kamen. a onda stane svojim dahom i parčetom sukna da briše i čisti taj mesing. da moja misao ide najzabačenijim krajevima našeg grada. neodržana reč. uvlači se u kuće. « Video sam dva dečaka na obali reke. štala. gde se pojavljuje i promiče. drvo. razgovora i poslova koji sad. Ide gradskim ulicama.* Cesto se dešava noću. gde zadocneli kočijaši. a niko ne čisti i ne raskužuje.

26* 493 . Jedna pomorandža. nasme-jano. na retkim krovovima. Po osojnim mestima. Najčudnije izgledaju parkovi i bašte oko kuća. 402 Govoreći o jednom našem dobrom prijatelju koji je umro pre tri godine. letnjeg druma. Na jedan sat hoda od Višegrada. sa čuđenjem i lakim strahom baca velike krpe mokrog snega sa ograde na ulicu. s vremena na vreme. kao navijena sablasna igračka. a po obroncima Srđa i krovovima gradskih kuća leži debeo pokrov snega kao na božičnim čestitkama. bogata zrelim plodovima. Pinije i druga cmogorička drveta opuštaju grane pod snegom i sasvim liče na svoju gorštačku braću u Bosni. Zapara i tišina. jer im jak vetar. Jedina zgrada na toj ravni. Prošlo je i pored mene ne pogledavši na moju stranu. Zadržao se samo još ponegde. čovek bi mislio da je sanjao nevreme. a one visoke. Ona otvara vrata na balkonu i nevešto. živo i veselo ali skladno i »šestno«. Nemoć da ma šta izmenim ili popravim. pa i onda kad su nam za života bili tako bliski i dragi! —Svi smo mi već za života zaboravljeni. neko se žali: —Kako brzo zaboravljamo one koji umru. Naprotiv. gde ga je bilo još dosta. Iz tih vremena ostala je u meni jedna slika koja je kao neki simbol tadašnjih mojih raspoloženja. žurilo jednomer-nim hodom prema dalekoj tački na vidiku. ali tu i tamo pokazuje svoje voće sa vernom sunčevom bojom. samo se to jasno vidi tek kad umremo — kaže M. a javlja se i danas. Oko deset bio sam u gradu.Lokrum je naprašen snegom kao perika vladika i gospara. Onog si noćnjeg nemira potpuno je nestalo. Duga linija prašnog druma preko spe-čene goleti po kojoj su razasuti usamljeni i raščupani stari borovi. . Neko neodređeno doba dana. Tada se putem ukaza maleno žuto pseto koje je. Svi smo zaćutali. bez vrta i voćnjaka. koji ih neprestano povija. grudvali su se dečaci i devojčice. Sunce je sjalo sa vedra neba. iznenada i bez određena. I kao da goni rojeve skakavaca. Čamotinja i teške misli. što samo na vrhu nose bokor lišća. Pust predeo bez lepote. sasvim je zasuta snegom. mehanički bacajući nogu pred nogu. . Tada je moje očajanje bilo potpuno. Ručao sam na Lapadu. Osećanje da je život sa svim svojim varkama i promenama samo put u potpuno očajanje. a svaki pojedini trenutak bol za sebe. Gledao sam za njim dok se nije izgubilo u beloj crti prašnog. To su bila dečakova i mladićeva letovanja.. Sneg se uveliko topio. I da nije bilo svežeg i lakog severoistočnog vetra. Posle podne sneg je iščezao. pomaže da se oslobode snega. Niske palme sa lepezastim lišćem prosto su zatrpane i izgledaju kao humke snega. i olakšam sebi i drugima. gde drum uvire u sivo letnje nebo. ona neprestano uzvikuje: »Ih! Pih!« Sve ovo napred pisano je oko osam sati izjutra. pred kojim sedim kao jedini gost i putnik. Sve je poremećeno i zbunjeno kao da se u toku noći spustila iz vazduha neka čudna bela vojska i preplavila grad i okolinu. Veliki letnji raspusti u gimnaziji nisu ostali u mom sećanju kao nešto lepo i prijatno. niski i neugledni han. vidljiva povoda. Sobarica u hotelu se smeje i diže ruke put neba pred tom egzotičnom napasti koja je jutros osvanula. potpuno su slobodne. Ljuto i oštro nezadovoljstvo sa samim sobom i svim oko sebe. po dubrovačku.

Sve što gledam ispunjava me zadovoljstvom koje na mahove prelazi u oduševljenje. * Na stadionu. tako nekako da svi to shvate i prime.I dan-danas. od nje je ostao svega onaj oblačak u dnu neba. povuče nekoliko linija. sada ćemo dugu da vidimo. predveče.. Sunce sja. kao na crtanom filmu. odjednom vesta ruka. udari plah proletnji pljusak. jer jasno osećam da on i ne očekuje od mene da progovorim. ni izazvalo novu misao ili neko živo osećanje. u trenucima mojih velikih i potpunih pomračenja. Ohrid—Gorica. Od svega što sam čuo i video nije ovog puta ništa u meni ostavilo traga. dane!-« Čini mi se da ću poleteti. 25. Stariji ogrću kišne kabanice. lak i vedar. kako mi se čini. ali kratko i tiho. I sada.Tata.000 ljudi. ali trijumfalno. ispod nje pravac pustog druma. a nisam u neprilici zbog svoga. * Jedan dan u kome sam razgovarao sa dosta ljudi. U narodu nastade žagor i uzbuna. psuju. samo ja i samo u određenom trenutku mogu da osetim. Preko 50. pogledaju zabrinuto u nebo. Sva zlovolja što se bila nakupila između mene i života raspršena je. Iznenada. čist dečački glas: r. Odjednom jedan veseo. a samo od sebe se javi žuto seosko pseto. gunđaju. Pa i pored svega toga — neki jalov dan. sa uzbuđenjem posma-tram sa svog balkona tanku stazu koja vijugajući opasuje brežuljak. ne bi sada ova nema i prosta stazica hitu to^ liko zanimljiva i u svojoj nemosti tako rečita. avgust 1955. ume-sto sveta koji zovem svojim. evo. čuo i pročitao mnogo toga preko dana. Topi se na velikom plavom nebu. * Kao svakog leta što biva. počinju da kazuju. da već. prizor sve većeg razgolićavanja nažeg gradskog čoveka iskrsava pred 405 . kupolu neba. >>Dobar dan. slušao radio. * Ima u životu užasa koje. da kažu nešto o ljudima. Njegovo ćutanje mi nimalo ne smeta. gotovo iz vedra neba. godine. Da. na primer. dešava se da preda mnom. Probudio sam se u svitanje ovog majskog dana. ljudi! Srećan vam posao!« — nešto tako ili slično hteo bih da kažem svima oko sebe. zamoran i jalov bio je dan koji je prošao. je li? »4 Sa Kinezom možete lakše i prijatnije sedeti i ćutati nego i sa jednim drugim čovekom na zemlji. saznajem jednog jutra da u jednom našem sreskom mestu ima jedna mesarska radnja (nadam se da možete zamisliti šta znači i kako izgleda mesarska radnja u jednom balkanskom gradiću!) koja nosi naziv »Belo jagnje«. a ja da ne pri vučem pažnju na sebe (toga se pribojavam!) i da me prolaznici ne posmatraju ovako čudno. pre početka atletskih vežbi. i sve mi se čini da bi njene linije trebalo nešto da znače. kao da čitam nejasan rukopis. maj 1958. čitao knjige i novine.. kao mehanička igračka jednomerna hoda. sklanjaju se gde mogu. »Dobar dan. Pa i on ide veselo i šaljivo svome nestanku u susret. o svetu i životu. Ima već jedan sat da šetam ulicama i trgovima. gledao prolaznike. razapinju kišobrane. Tako. ali da nisam video. Mnogo dece. Dugo gledam tu stazu i njene krivine i zavoje.

prema tome.. Odlazim dalje. Kad putujete vozom ili autobusom iz Beograda na more. pa i onda kad izgleda da ginemo i nestajemo. Zbog toga je najviše voleo da čita knjige koje čoveka prikazuju takvim i da razgovara sa ljudima koji su istog mišljenja. ruši ga i nosi ovaj jesenji dan što po mnogome podseća na proleće.imTi' nama na svakom koraku. Ali tužno je. Od detinjstva je svojim očima gledao i svojim ušima slušao kako ljudi jedan drugog gone. bilo zaista smrt. duševni i blagi. uvek. Ukratko. i u isto vreme 406 U drvoredu divljih kestenova vejavica od po-žutelog lišća koje naglo opada. leđa ili pupak. Ono me tišti i zbunjuje. ciko . osećao se slab i nejak da se brani i da vraća udarce. mi to ne bismo mogli primetiti ni oceniti ni nazvati nekim imenom. i suprotstavljao ih kao protivotrov ovima oko sebe. a u opštenju sa svetom obazrivi i meki. maljave i pretanke ili predebele butine. kratkotrajnim pljuskovima i neočekivanim prodorima još jakog sunca. da bi se i tako branio od straha i gnušanja kojim su ga ispunjavali ovi oko njega. čine na svoju veliku štetu. »jedu« i upropašćuju. Svi smo mi ispunjeni i okruženi životom. čovečne. Ljudi pokazuju ono što se ne pokazuje i što niko ne želi da vidi: bangave noge. On se bojao ljudi. Prema tome. došli do zaključka da bi se i kod njih mogao »razviti turizam«. pod uticajem »turističke groznice«. pa makar to i ne bilo uvek potpuno iskreno.. U Glamoču. sve mu se više dešavalo da je te svoje želje uzimao za stvarnost. — Tužno? Tugovati znači takođe živeti. sve moguće delove ubogog ljudskog tela.) I taj vaš vrtoglavi »pad« sa rodnog stabla samo je optička varka. Izgubljen među lišćem na zemlji. 407 . U tu svrhu podigli su i hotel koji nosi lepo ime »Hotel busija«. dosledne. i što je bivao stariji. Naročito su žene nepametne. opali list ne odgovara ništa. smrti nema. učtive i čiste. jer vas zemlja kojoj idete u susret prima kao da se vi to uspinjete do nje. a u sebi nosim njegovo ćutanje. Stalno je mislio i često govorio o tome. a ne pitaju se ni to: da li im je i lice za pokazivanje. svi smo pokretni i nošeni njime. a svako »umiranje« prividno je. Smrti nema. čestite. — Jeste da je tako. postoji i jedino može da postoji — život. ljudi su. okruženi ste ružnim prizorima. Mi ti verujemo. a naročito u obrnutom pravcu. (Priroda »umire« kao glumac na pozornici. Ali sve i kad bi postojalo nešto što nije život i što bi. Gledajući oko sebe i osećajući na sebi grubost i niskost ljudi sa kojima je prisiljen da živi. muče. čvornovita kolena. njihove grubosti isto kao i njihove podmuklosti. po mlakom vetru. Razgovaram sa lišćem koje me zasipa sa visina. Postoji samo život. zabačenoj kasabi zapadne Bosne. iz njega nema izlaza ni pada ni uspona. nagon sa-moodbrane terao ga je da ulepšava druge ljude drugih krajeva i da bar tamo zamišlja čoveka dobrim i lepim. — kaže jedan opali list. Zbog toga je želeo da svi ljudi budu dobri. grudi. ali ja se trudim da i tome ćutanju nađem mesta u životu. jer sve što čine. Vrlo ih je malo koji umeju u tome da se zaustave nešto pre granice neukusa. on je zamišljao druge sredine i drukčije ljude.

upravo neka neodoljiva potreba za seljačkim držanjem i pokretima pri doručku i užini. A skupoceni jutarnji sati prolaze i teku kao mutna voda. Ne mogu nikako da »uhvatim vezu« sa tim čovekom koji sad sedi za stolom ni da nastavim tamo gde sam juče stao. Ali oko deset sati pre podne i oko četiri posle podne javljala se kod njega. Ali još nesvesnije. na primer. s druge strane. bez vidljiva razloga. i da preda mnom leže tuđe zabeleške u kojima se ne snalazim. bogatim mislima i zaspim radujući se sutrašnjem danu i radu koji me čeka. bio je to mlad čovek koji je mnogo obećavao.Čudno je kako naši dani ne liče jedan na drugi. najmanje on sam. za onog koji ga je bliže poznavao bio živ dokaz kako selo sa svojim navikama dugo živi u čoveku koji ga napusti. Tu je učio gimnaziju i završio Pravni fakultet. Niko ne bi umeo da kaže neku strast. uporedo sa tim radnjama i postupcima. među ljude. deca i prijatelji — nego je napustio i on sam sebe. Krupan i prilično ugojen. Dešava se da legnem sa dobrim. ušao u tuđu kuću. ali jasno je da vide drugo ili možda ne vide ništa. na univerzitetu. Ukratko. inače prima francuske knjige i listove. Tako. neka naročita drevna glad. Njegove oči gledaju onog s kim razgovara. Ima odraslu decu. bez snobizma i preteranosti. imućan. ručavao i večeravao kad i svi ostali građani njegovog položaja. Ne samo da su ga drugi napustili — žena. Sad je u pedesetim godinama. po svom držanju pri jelu i piću bio potpun i savršen građanin. kao seljačko dete. Okrećem se oko sebe sa osećanjem da sam pogre-šio. a zatim otišao u državnu službu. on je vršio sve one sitne radnje i pokrete koje mehanizam gradskog života nameće čoveku. Nesvesno. I umro je posle nekoliko meseci. Sva su ta obećanja izne-verila. Nekad. To je uglađen čovek koji bar jednom godišnje putuje u inostranstvo. bez smisla. Na prvi pogled on je po svom ophođenju i ođe-vanju. pošto je bio još sit od svog građanskog 409 . Tako je izgledao taj napušteni čovek. 408 Advokat Sava Janković bio je primer kako se u Srbiji čovek lako i brzo rastaje sa svojim rodnim selom i kako još brže i lakše prekida sve veze sa njim. kreće se sporo i govori malo. svršio četiri razreda gimnazije. A pomalo me i strah. porok ili bolest koja ga muči. Sad radi neki rutinski posao u kancelariji. u svemu i potpuno. Poznavao sam čoveka koji je bio zaista napušten. Kako je bio iz dobre kuće a bistar i uredan. Pokreti su mu nesigurni i spori kao u čoveka koji naglo gubi vid. sve žensku. Tu u Beogradu rodio mu se i sin Sava. Stalno se javlja želja da bežim iz tog lažnog položaja. U isto vreme on je. Opremim se. Uzalud se trudim da se saborem i da pohvatam prekinute niti svojih sinoćnih misli. jer o gladi nije moglo biti reci. ali ne mogu da otpočnem posao. na ulicu. Otac mu je. Živ. on je doručko-vao. dolazi u Džokej-klub na partiju preferansa. ma kuda. A probudim se kao drugi čovek. negde u dubini stomaka. ugledan. dobro oženjen. a njegovim recima i pokretima niko ne pridaje neku važnost. živi životom višeg građanskog društva. zadržale su se u njemu sitne potrebe i duboko ukorenjene navike seljačkog nasleđa. a mnogo bliže smrti nego životu. doručkuj em i razastrem svoje hartije. na njegovu veliku žalost. napravio je za svoje vreme dobru karijeru koju je završio kao činovnik Ministarstva finansija u Beogradu.

doručka u osam sati izjutra ili ručka u dva sata posle podne. Dignem glavu "iznad njegove površine. a noć prolazi. onda. onda znam da tu stranicu neću nikad više napisati i da će pri ponovnom buđenju pregoreti i pocrneti kao fotografska hartija za kopiranje. i to tri odjednom. Kod kuće je ručavao sa ženom i kćerkama. a noć prolazi. ali sporo. podnimio se na desnu ruku kao seljak koji se. seo bi u fotelju. Lastavice grade gnezda na zidu ispod krova jedne visoke kuće. sad bi trebalo da se dignem. Stranica o kojoj mislim nije napisana i. ali ja oklevam. JoS spavam. žvakao još nekoliko trenutaka kao seljak koji završava užinu na njivi. onda znam da tu stranicu neću nikad više napisati i da će. onda. sabijene su i nadnesene jedna nad drugu. — Još sve zavisi od mene. I mogao bih sam đa odlučim o tora kakva će ta stranica biti: tužna. Sve to još zavisi od mene. predaje odmoru. Iz meni nerazumljivih razloga mešaju se i druge lastavice koje zbog nečeg doleću i odleću zajedno sa onima koje grade. Eto. o čemu će govoriti 1 kome će biti upućena. jednu od onih koje sam još juče hteo da stavim na hartiju. ali sporo i teško. Tu bi. ravnodušna. gledam kako se sva lepota sveta. uzimajući raspored i arhitekturu tih kuća kao uzorak. o čemu će govoriti i kome će biti upućena. Još spavam. Advokat bi prešao jezikom preko usana i nastavio poslovni razgovor. vesela. Tako izgleda da lastavice grade po istom građevinskom načelu. napišem jednu stranicu telcsta. ' Varijanta: Počinjem da se buđlm Iz dubokog sna. I mislim. pretvara u žalost za tobom. opružio dobro noge. * " Budim se iz dubokog sna. neće je nikad ni biti. ali se naziru problesci jave. To je bio samo jedan trenutak. Ali ako popustim ovom toplom i prijatnom teretu koji me prikiva za postelju i zadržava u tami. stavio kapu na glavu. on se povlačio u svoj kabinet da malo prilegne. pre popodnevnog sna. seo u fotelju. pod kruškom. potpuno probuđen. ni u čemu i ni po čemu drugom nisu se mogli primetiti tragovi njegovog seljačkog porekla.* Zbunjen i poražen. Još bih to mogao da uradim — jer se svega sećam. I to bi trajalo svega nekoliko trenutaka. u bogatoj trpezariji ne baš najboljeg ukusa. ali se naziru konture jave. ako ne učinim napor i ne dignem se. napišem jednu zabelešku. po čudnoj i svirepoj alhemiji ljubavi. Sad bih to mogao da uradim. i sekući džepnom britvicom tanke kriščice. izvadio koricu hleba koju je krišom sa stola uzeo. Eto. Kad bi se u taj mah desio u nekom poslu. I mislim. i znam da bih sve to izvršio sa lakoćom. — JoS sve zavisi od mene. sa ponovnim buđenjem. prilepljene uz strmi krš. da upalim svetlost i. jednu od onlli Icoje sam još juče hteo da stavim na hartiju. A okolne kuće. taj trenutak probuđene atavističke gladi prolazio bi i ne došavši do površine njegove svesti. Sve to uz živ cvrkut i uzbuđenu pisku. I mogao bih sam da odlučim koja će to misao biti. Ali kad je bio sam i slobodan. Ali ako popustim ovom toplom i prijatnom teretu 410 Južno primorje. sad bi trebalo da se dignem. i ponovo utonem u nesvest i san. Nikad i nigde. 411 . i ako ponovo utonem u nesvest i san. potpuno razbuđen. upalim svetlost i. (Godine 1934) koji me prikiva za postelju i zadržava u tami. A kad bi završili ručak. ali ja oklevam. pa opet sa fizičkom slašću potonem u njemu. očekujući jelo koje će mu doneti. pregoteti 1 pocrneti kao fotografska hartija za kopiranje. Sve to još zavisi ođ mene i znam da bih sve to Izveo u ovom trenutku sa lakoćom. a svojom živošću i cvrkutanjem podsećaju na govor i držanje stanovnika.

Izgleda kao da ima samo mladih i onih koji to više nisu. To je fantastična. čim je svanulo i javio se prvi zračak svesti. sve je dockan. On se toj napasti čas sklanja s puta. samo polovina. Tako se duž ćele obale. Gradi se jednako i rađa i živi slično. sa svakim mestom i zaseokom ponavlja uvek isti predeo — po obliku. zajedno sa krvlju i sokovima. S druge strane. Pored toga ponora valja mi sada živeti i sa njim sve deliti. ti nemaš izgleda da iziđeš iz ovog vrtloga razlivenih okeana koji se sklapaju nad ognjenim kontinentom. kažem sam sebi: »Tako malen i slab. vidim šta je sa mnom: ostao sam bez vas kao bez daha i videla. a drugi na groblju. Kad se dobro pogleda: samo jedan jedini nerazmrsiv splet od naizmenič-nog rađanja. ali ni traga od dosadne jednoličnosti.Uopšte. od masline i čempresa do ptice u vazduhu i ribe u moru. A onda bi se desilo. — I nigde žalbe ni vajkanja. boji i mirisu. video ili pročitao (povod je sporedan). sudara se sa njim ili se pravi da ga ne primećuje. bez vidljiva povoda. i do oštrog kosijera u njenoj ruci. iznenada i neočekivanim povodom. U vezi sa nekom beznačajnom pojedinošću koju bi čuo. Kao da mu se u kuću uselio stran čovek. da se odnos između njegovog unutarnjeg sveta i njegove okoline odjednom poremeti i zbrka. a od njih su jedni u gradu. i on nema snage da je se oslobodi. Od tog trenutka on sve deli sa njom. pogrešna misao. Nema mogućnosti ni verovatnoće da ta istovetnost negde izneveri. neusiljena jednakost. 413 * Dešava se da usred blagog i mirnog letnjeg jutra. avgusta 1947. Tu bi se malo pritajila. apsurdna misao. Kad on to primeti. Sve je isto. ne-osetno bi ušla u njega nova. pada u oči i zadivljuje čoveka srodnost oblika i istovetnost načina u svemu. počinje ponor i mrak života bez vas. koji svi zajedno sačinjavaju jedan jedini dosledan život. čas odupire. godine. starenja i nestajanja u svim stepenima i oblicima. čini mi se. da postoje samo rođeni. I kraj i ljudi vas svakog časa izneiiade beskrajnom promenljivošću i bogatim varijacijama u osnovi uvek istih oblika. patio je od toga kao ođ povremenog ludila. ali oseća da je priteran uza zid i da se nema kuda bežati. I sada mislim sa čežnjom na taj gluvi mračni prostor od nekoliko sati potpune nesvesti. Ali sada. ali i u jednom i u drugom slučaju drhti u sebi od ogorčenja i nerazumljivog gađenja i straha. drzak uljez. Ziveo je i radio mirno i obično. ali u tom trenutku dovoljno jaka i ubedljiva da mu svu krv sa-tera oko srca i sve misli uputi u pogrešnom pravcu. kao jato zbunjenih i preplašenih ptica. od kuća i brodića do seljanke koja lako korača. gde bi vi trebalo da sedite. čovek u svemu kao i ostali ljudi. nigde nereda ni otpora neminovnim promenama koje život sam od njih traži. jer samo kad ne znam za svoje postojanje mogu da zaboravim na vašu odsutnost. U svemu slobodna. tako da ga na svakom koraku susreće. nasrtljiv i bezobziran. * Otkako zna za sebe. težak i neprijatan. da se neki oblik izrodi.-« * Prespavao sam noć kako se spava ođ velikog umora. Od stola za kojim doručkujem postoji. Mlini. bez svesti i snova). Jedino u snu još mogu da ne patim (i to u dubokom snu 412 . ova na kojoj je prostrto za mene. po njegovom telu. ona tada već kruži. a onda bi stala da buja i da se širi. pogrešna.

da ubrza »tok događaja« i da požuri u susret raspletu i rešenju. A novine je otvarao sa strahovanjem i sa strepnjom se odazivao na telefonske pozive. doduše. Samo da se sazna i utvrdi ko je počinitelj. Život je izgledao lep i bezbrižan. I on bi tada uzalud nastojao da se seti svog »jasnog i logičnog saznanja«. pobeći ne može. ili još istog dana. Jedno vreme bi uspevao da se održi u tom jasnom i logičnom saznanju. on je želeo da ga skrati. sa manjim ili većim zatišjima bez kojih bi bio neizdržljiv. Ali. dovodi ga do pomisli na samoubistvo. slobodan je i srećan. i da on to nije mogao biti. drugim povodom. nestane potpuno. zanesu ga ulični prizori za trenutak. I u tom trenutku on je. i znoj orosio čelo. Ali takvi časovi su retki i kratki. sa istim 415 . on ih je vrlo često. sličan »slučaj«. I snivao bi o tome. Tada bi mu odjednom krv udarila u glavu. To mu leži u dnu svesti kao crn talog i mrtvi teret. Tek posle nedelju-dve »stvar« bi izbledela sama od sebe i ostala zaboravljena i pokopana u njemu kao potpuno nemogućna i apsurdna. To se dešavalo naročito kad bi o zločinu saznao iz večernjih novina koje je. Nije krivac ni sukrivac. Postepeno. bar kao svedok. Nestrpljiv. oduzima mu velik deo životnog veselja i radne sposobnosti. i isto toliko nestvarna i prolazna. neke reci koju bi čuo u prolazu.Iziđe iz kuće. on je sada primao i ispitivao samo sa te tačke gledišta: da nije na neki 414 dalek i posredan način i on upleten u tu ružnu i tešku stvar? On je dobro znao i često ponavljao sam sebi da tu nikakve veze nema i ne može biti. odjednom i bez ikakva razumna osnova i razloga. isto toliko živa i mučna. sva je njegova unutrašnjost bila uznemirena i sve misli zamračene. sam ne zna po čemu. Takve misli i takve bojazni kočile bi mu dugo svaki rad. sve je počinjalo iznova. on ne oseća njegovo prisustvo. To je bilo vreme nerada i besmislenog mučenja. usamljen i nezadovoljan. Pa ipak. kad mu pođe za rukom da se istinski zadubi u posao. čuo ili čitao. Nekim glupim i zamršenim sticajem okolnosti moglo bi se. Sve što bi video. ili od misli o njemu. Jedino još u radu može donekle da zaboravi na njega. Posle izvesnog vremena javljao se nov. mogao bi to i biti. A za ćelo to vreme on živi kao i svaki drugi čovek. na primer. Čitajući u novinama ili slušajući razgovor o raznim prestupima i zločinima. Čega? To ni on sam nije znao. to je uvek bio samo predah. neka nova pogrešna predstava. mutile svaku radost. i da pomoću njega potisne svoja luda strahovanja. ili mutnog sećanja koje bi neočekivano iskrslo u njemu. Najposle. živo se zaputi gradom. a onda — stane da bledi i iščezava. čitao u nekoj neveseloj kafani. dve ili tri. koje se i ne može nazvati vremenom njegovog života. Zbriše ga spasonosni zaborav ili ga smeni. Tada su nastupali trenuci velikog olakšanja. toliko zna i uviđa. povodom neke vesti u štampi. Taj poremećaj traje po nedelju. dovodio u vezu sa svojom ličnošću. ili kad bi o tome čuo od neprijatnih ljudi koji u glasu imaju nečeg prekornog i izazivačkog. Još se ponekad javi. da bude saslušavan. desiti da i njegovo ime bude u toku istrage pomenuto. vršeći svoje dužnosti i krećući se među ljudima. predveče ili pri buđenju u zoru. ali ne zaboravlja nikad da ga onaj čeka kod kuće i da se od njega. a činilo mu se nepodnošljivo dugo. Od tog trenutka počinjala je njegova »veza« sa zločinom za koji do tada nije znao ni da postoji. mrači mu misli. ali po nečem. Ali već sutradan. znao da nema i ne može biti ni senke od neke njegove krivice. okovratnik postao tesan.

Samo onaj ko je imao vlast i novac mogao je da navuče kamen izdaleka. Od krsta na groblju do slemena na kući sve je drveno. ali ni po čemu ne izgleda da je takva kataklizma bliska. i svoju vlast odbrani i učvrsti. ne odmah i vrlo tiho. Po deseti. Kroz onaj uski otvor na prozoru strujao je prohladan. učinilo mi se da letim. a kamena građevina najviša mera ugleda. blisko i potrebno kao taj tanki mlaz zdravog vazduha. došlo. ispunilo se. legao i zaspao teškim snom. tako 27 — Znakovi pored puta Koga je dozivao otegnuti glas pored Drine? (»Ti! Ti! Taj!«) Nikog. posuta bezbrojnim selima. jer je dovodio majstore koji bi mu podigli kule i zidove. jedino moje dobro i sve do čega mi je trenutno stalo. sve bi potonulo u gluvom nepostojanju koje mi ne možemo zamisliti. Svet živi i postoji. sav ispunjen i potpuno okružen svežinom kao muzikom. A kad sam se probudio. — Da. sa licima i događajima sa kojima nema i ne može da ima veze. Onog ko se odazove.nerazumljivim i bezrazložnim strepnjama i mučenjima. čist planinski vazduh. a njihovi se dozivi nikad ne susreću. a možda i uzrok njenog postojanja. to je taj. bar prolazno. jer on počiva na antinomiji tih dozivanja. nošen brzim. i najposle umuknuo. Sve što se ikad dozivalo i želelo. A najbolja muzika ovog sveta izraz je toga uzaludnog dozivanja. Koji to učini. * Soba mi se činila tesna i zagušljiva. To se ipak javljao onaj koji treba da se odazove. Sve kazuje da bi tako zaista bilo. razorila sve. počiva na ravnoteži svojih nemira. ja sam ga pio kao mleko. Iz tišine koja je tada nastala digao se. imao je izgleda da svoje imanje i svoj novac sačuva i umnoži. Tako se ta dva glasa. ali dockan i uzalud kao i onaj što je maločas zaćutao. bistrim tala-sima. I muzika ne prestaje. A to bi bio i kraj svega. odazvalo bi se. sile i bogatstva. i zvao. To joj je osnov. — Ti? Ti! Zvao je dugo. Ništa na svetu od svega onog što ljudi hoće i preduzimaju nije mi u tom trenutku izgledalo tako važno. kreće se i menja. Zato je tu kamen — car. i da se u odgovornosti koje su mu potpuno strane i daleke zaplete kao u svoje i stvarne. Sad je on dozivao. onaj koji zove i zvani. a ko je imao kamena. negde posle ponoći. Nestalo bi i naše svesti o svetu i o našem postojanju u njemu. 9. jednom zauvek. I nikad tu iskustvo nije ništa koristilo niti su zdrav razum i logika pomagali. Glas je bivao snažniji i uporniji. i trideseti put u životu on bi se uhvatio kako grozničavo traži alibi za prestup koji nije mogao počiniti. da! Ja! 416 417 . <Na koncertu u Edinburgu. A ja se pitam šta bi bilo kad bi se onaj već na prvi poziv odazvao. marta 1959) Ravnica od bogatog nanosa plodne zemlje crnice sa rodnim njivama i dobrim šumama. nikad ne sretnu. slab pa sve jači glas. »Ti!« — »Ja!*« Od toga sudara nastala bi eksplozija koja bi onemogućila svaku muziku. U njemu je pritajena živela bolesna sklonost da može da se pomeša i poistoveti. nosi ga večita smena i igra snaga koje se večito žele i uzalud dozivaju. Nestalo bi sveta. ili uopšte mogućna. Ostavio sam malko odškrinut prozor.

zabunu i nezadovoljstvo. a čelo hladno. Ne. Isto kao kad u knjizi koju čitaš. trajna privrženost ili osnovna ljudska pristojnost i obzir prema drugom čoveku. na nesavršenstvo ovoga sveta i svega u njemu. sa teškim dahom nekih lekova i lekovitih trava. zajedno sa kamenim zgradama. dižem se naglo i uplašeno sa ležaja. nastojim da izazovem u sebi druge slike. dok su oni koji su u njoj živeli nosili u sebi od rođenja osećanje moći i sigurnosti. čak i ne puši. Gledam cveće oko sebe. koji je mnogima mnogo naškodio. Bronhi je su mi zapaljene. glava teška. Ta neznatna promc a u mom organizmu izme-nila je potpuno tok mojih misli i prirodu mojih predstava. Ponajčešća je ova: sedim zavaljen duboko u fotelji aviona koji leti na visini od preko dve hiljade metara. ili meni sličnim. *' Vraćajući se sa kratkog ali lepog putovanja. Ja sam ga dobro poznavao. namrštenog i neurednog osobenjaka. a iduća stranica opisuje smrt i nestanak. aterira u polumračnoj prostoriji sa niskom tavanicom i teškim zadahom lekarija. otresit i samouveren. pa da nastavi svoj put ka drugim kućama i drugim ljudima ovakvim kao što sam ja. izdvojenu i belu. Strpljivo 418 27* Glas mi je dubok i hrapav. Usredsređen je i miran. Vi sigurno zamišljate tog čoveka kao zlovoljnog. vi biste mogli pomisliti da je u njemu bilo sve mračno i ispreturano. » Poznavao sam čoveka koji je svuda izazivao nered. To je bio svetski čovek. Ali svaki moj avion. sa kanarincem u kavezu i nepomičnim mačkom u uglu provaljenog divana. oštar bol. tamnozelene vrhove gora i večernje svetio nebo u daljini. okruženu zelenilom i pojasom mira i lepote. Da bih se odbranio od tih predstava. bez razmišljanja i mehanički. Naprotiv. Umro je žaleći se na nezahvalnost i neuviđavnost ljudi. čeka da mi uzme sve što se čoveku bez krvi i vidljivog nasilja može uzeti. Isto tako. u niske polumračne i zagušljive stanove kućnih na-stojnika. budući da je kamen jači i otporniji od zemlje i drveta. ugledao sam svoju kuću na bregu. posle kraćeg leta. Desnom rukom odvrćem ventilaciju i puštam da mi pravo u lice struji mlaz svežeg visinskog vazduha. dah otežan. 419 . svojoj deci u nasleđe.da mu niko ništa nije smeo ni mogao. Sad vidim kako je malo potrebno pa da čovek nestane sa ovog sveta na kome sunce u svom kruženju određuje uslove i zakon života. Već sam pogled na kamenu građevinu ulivao je ljudima spolja strah i poštovanje. Njegova unutrašnjost bila je kao niz zagrejanih. ruke vrele. U nožnim mišićima slabost koju s vremena na vreme propara kratak. Moglo bi se sa prilično tačnosti tvrditi da on nije znao šta je to zahvalnost. ali me misao jednako odvodi u gradove. svetlih i urednih kancelarija u kojima su sva njegova nepočinstva bila poredana i registrovana po najboljem sistemu. A znam i ovo. Ali to ne bi bilo tačno. prijatne spoljašnjosti i privlačan za mnoge. koji je mnogo ljudi unizio i uvredio bez potrebe i opravdanja. kroz predvečernje ulice. a po smrti ostavljali ga. okreneš stranicu što je govorila o životu. Bojim se noćnog gušenja kao more. U tom trenutku znao sam da pred njom sedi sudski pozi-var.

ali blagom upotrebom mirnih i zadovoljnih ljudi. znači sve više sužavati krug svoga interesovanja. stenja i planina.Sarajevski majstori. 420 . oči i ruke se gube u sitnim. taj ublažava zle strane starosti. stoga se ponajčešće lome i nestaju pre vremena. Ali za vreme čitanja javljala se 421 Grmljavina u Dubrovniku. koji su građeni devedesetih godina prošlog veka. To je nezgoda koju kod velike većine ljudi donose godine i starenje. Brave na ormanima i na vratima još su u redu. gde stvarni gromovi stvarno biju. U starim. kad mi je bilo dvadeset godina. a ne oštra. strasno (sladostrasno!) čitao romane. Takvo stanje. ali na nekoj ogromnoj i savršenoj. postala njen sastavni deo i našla svoje mesto u estetici ode-vanja. a još manji koji uspevaju da se odbrane. Džep. Mali je broj ljudi koji od takvog načina starenja hoće. Onaj što pokiva neki sahan. Džepovi na našem odelu nemaju veze sa prvobitnom namenom odela. uz dobro održavanje mnogobrojne i savesne posluge. teški su od misli i briga ali mirni i dostojanstveni. sve se više usamljivati i podlegati robovanju navikama. dok ovde umiru prirodnom smrću. jer se sve u njima drži u ravnoteži. Kad se predveče vraćaju kući. to je u stvari torba koja je s vremenom srasla sa našom odecom. dobro sračunatim udarcima čekića. mogu i umeju da se brane. Tamo negde iza brda zatutnji samo nagoveštaj o tom svetu suve. Dole. stvari se zloupotrebljavaju i slabo održavaju. boljim hotelima u Opatiji. Ali onaj ko to bar u izvesnoj meri postigne. kao na pozornici. uz breg. veličanstvena jeka. tvrde zemlje. Stoga se i danas dešava da pogrešno skrojeni ili nevešto postavljeni džepovi pokazuju svoje poreklo i podsećaju na torbe koje nisu uspele da se uklope u kroj i izgled našeg odela Sećam se da sam. starački malokrvno. isto onako kao što donose fizičko slabljenje. prozori se zatvaraju ali nepotpuno. to je jedini oblik umiranja i smrti kojeg se treba bojati. Mirno starenje i postepeno nestajanje zgrada i predmeta. ali oslabile i istančale. pa prema tome ne možemo ni da ih razumemo ni pravilno ocenimo. može se videti nešto što se retko viđa u našim krajevima. I dah je podešen prema udarcu. Senilne brave. Među skrštenim nogama mali nakovanj. Ona je mukla i daleka. Stariti znači postepeno gubiti sposobnost da se prima i posmatra život u njegovom nezadržljivom i nepredvidljivom toku. sa punim zembiljem na leđima. Ceo nameštaj i svi uređaji po kući ostareli su i dotrajali. slavine u kupatilu isto tako. gruba i nagla kao na kopnu. istrošeni. Sav je čovek jedno sa svojim delom. Ljude koji su dosta mlađi od nas mi redovno i ne umemo da posmatramo. više ideja grmljavine. a ispod njihove niklovane površine proviruje žuta legura od koje su pravljene. dok ovde od svega toga dopire samo ublažena. ovako u letnjim mesecima. znači živeti od gotovine čija vrednost svakim danom opada. u našim krajevima.

naočare i lupe razne boje i jačine. ali sad je on sluga toga ćudljivog i gotovo nepostojećeg tela. Sve mi se čini da smo ostareli i poružnjali doduše. a sav naš dečački život samo nevešta petljavina. ali ostali ipak neuki i nevešti dečaci. samoživ. ili doktor. banje. važni i puni smisla. objavljene i još neobjavljene. Obe vilice su sada ve-štačke. Profesor univerziteta. pored njegovih dela. što njihova imena niko ne izgovara bez neke titule: gazda. I onda je počeo da raste sam iz sebe. smanjuje. a najviše na tome što su odrasli i zreli. krnji se. Njihovi pokreti i postupci izgledali su mi značajni. Dijete. zauzeli položaje i osnovali porodicu. nečujno i sporo kao cvet. da u našim radovima i postupcima nema ni onog smisla ni one samosvesti ni sigurnosti. ugled i slava jednako mu se šire svetom. Prohladan. ja u nama ne mogu nikako da vidim te važne i ozbiljne ljude kakvi su bili naši očevi i dedovi. evo. štap aparat za pojačanje sluha. kad smo moji vršnjaci i ja odavno odrasli. sve manje rumen a sve više zlatan i proziran. član nekoliko akademija. otupeo je za priznanja i odlikovanja. « Savršen dan. Covek koji stari. čajevi. Tome treba dodati suspenzorium. To su ponajviše brkata i teška lica ozbiljnih ljudi kojima sam tada toliko zavideo na njihovim godinama. a ne čitati. ružnja. i da taj ozbiljni i dostojanstveni život i postoji samo u očima dečaka koji ga gledaju i priželjkuju. što ih svi uzimaju ozbiljno. iščezava. odlikovanja i njegove biblioteke. jedno oko je stakleno.u meni stalno griza sa vesti da činim ono što mi je prijatnije i lakše. Cesto mi pred unutrašnjim pogledom iskrsnu lica odraslih onakva kakva su ostala u mom sećanju iz ranog detinjstva. Pa. Osvanuo je jutros izvijajući se polagano iz rumene izmaglice. živi za svoje teze i teme. U isto vreme. njegovo telo. drveta i kože pomoću kojih se to telo kretalo i održavalo na površini. lekovi i lekari oduzimaju mnogo energije i skupocenog vremena. praćena željom da porastemo i postanemo »-veliki«. Cesto mislim da su to isto osećanje. samo nešto malo tela. beskrajno malenim pokretnim žarištem. a zanemarujem ono što je teže. Kad danas-sutra profesor umre. i pored toga mnogo stvari i sprava od stakla. što igraju neku ulogu u životu i što od svakog od njih ponešto ili poneko zavisi. sa suncem u sebi. dan bez oblačka 423 422 . učestvuje na kongresima u inostranstvu i svim velikim svečanostima u zemlji. i sad mi letnju lektiru muti stalan pre-kor samom sebi da bi trebalo izabrati ono što je manje prijatno. uloške u cipelama. metala. ali što je dužnost: pisanje. Na tom telu koje se zove njegovo sve je manje njegovog. imali u svoje vreme i naši očevi. jedna ribica iz kraških jezera nosi u zoologiji njegovo ime. možda. pa i oštareli. ostaće iza njega. koje nikad nije bilo posve zdravo ni mnogo snažno. ambiciozan. slabi. pripitkuju ih ili mole za nešto. neženja. on prima na tuceta stranih časopisa u kojima se često i on po-minje. gospodin. Danas. On je počasni doktor nekih stranih univerziteta. Ono mu je služilo kako--tako pedesetak godina. zvanjima i poslovima. ali što je preče: pisati. stari. diploma. I sad često bežim od pisanja kao od hladne sobe ili mučne samoće. kao kristal bez greške. i za svoje telo koje je u dotraj avan ju.

da biste se suviše zamorili igrajući sa visokim ličnostima na dvoru. na kome ne možeš otkriti ni najmanju slabost. krug mirnog oktobarskog dana iznad svakog imena i smisla. U podne je izgledao kao osvajač. I sad. znao je ponešto nemački. ali dobivaju neko novo. studen koja je celog dana ležala nisko pri zemlji. nebo sve više bledi. Knjiga se izmiče iz ruku. sin sarajevskog trgovca Žutog Rafe. i zato vaš put u Beč ne dolazi u obzir.i vetrića. Tekst koji se istopio pred mojim očima. šire i pretvaraju u mrke i srebrne suze koje klize niz stranicu. —Sta se krije na dnu poljupca? — upitao je —Novi život. Ali uviđam da ni to nije bitno ni glavno što treba znati i o čemu treba razmisliti. Reč gube smisao. što remeti moje misli pri čitanju. čuo? Ne znam. da će zaista neko doći. da to nije. Tada ga je pozvao general Jovanović. Ima nešto drugo. I tada se sav prepuštam. i javiti da ništa od svega nije istina. saznanju da je sve zlo ne samo objašnjeno i otklonjeno nego i zauvek zbrisano i predano zaboravu. Tada je tako jako da mi se čini da se mora ispuniti. Ima trenutaka kad potisne sva druga osećanja u meni. Razgovaraju njih trojica. jer odjednom ne znače više ono što su do maločas značile. neko miran. Poslaćemo nekog drugog člana Jevrejske opštine umesto vas. slova se mrse i mešaju. Zbog toga je kao predstavnik Jevreja izabran u deputaciju koja će ići u Beč da caru Franji Josifu čestita srebrnu svadbu. —Bezdan. Zeki-efendija. moćan i pouzdan. Zeki-efendija se zbog te počasti toliko poneo da je pričao svuda po Sarajevu kako će igrati valcer i kadril sa caricom JeU-savetom. a sad odjednom kao da čitam nešto o starom Rimu. da su sva strahovanja neosnovana. Pa ipak je u neuhvatljivom trenutku počeo da se menja. i to sasvim određeno o agrarnim nemirima iz drugog veka pre naše ere. tek to osećanje teskobnog očekivanja razvijeno je u meni do najveće mere. živahan. kao brušena i glačana! — i spremaju se da zatvore. i rekao mu: — Bojim se. opet počinju da se rumene ivice vidika. prvi Da li sam to osećanje očekivanja poneo iz snova — iz mojih neverovatno zamršenih a često strašnih snova — ili se ono razvilo pod uticajem svega što 424 Pre spavanja. neočekivano a nejasno značenje. Sunce. video. Strah me je tolikog savršenstva. iz šume se diže senka i nagoveštava suton. i to sam od sebe i ostajući uvek dosledan sebi. diže se lagano. hvatajući se čoveku za listove. tačnije rečeno: menjaju smisao. koji je čvrsto zaseo pod modrom kupolom. evo. tadašnji guverner zemlje. Pre Rima i pre svake pisane reći i zapamćene istorije desilo se nešto sud425 . kao savršeno delo. a ne da mi da zaspim. niti mu ko može naslutiti kraj. naizgled posve drukčije. ambiciozan Jevrejin. govorio je o Heloizi i Abelaru. kao što izgleda. silazi sa nebeskog svoda čije krajeve već rubi sumrak. Zeki-efendija. Smenjuju se sjaj sunca i tama — i ona hladna i čista. i u njima. tope se. ninogo dublje i važnije. Odgovorila su druga dvojica u isti mah. kao trenutku odmora. * sam u životu dozi veo. velika i teška nesreća nego slučajni i prolazni nesporazum.

U toj želji ispeo sam se na zeleni brežuljak blizu morske obale. a kad stigne do mojih prozora. Kako mu ne otvaraju. on se odjednom. samo nekoliko nedelja u godini. Ona duva. One ne podnose tu devičansku. Izgleda kao da se tu pomalja 427 Kakav je to vetar? U daljini grmi kao nago-veštaj zemljotresa. Na primer. Sad je sve to izbilo na svetlost dana (ili noći) i treba da se raspravi. on spavačima silom otvara oči i do bezumlja nadražuje sluh. čistu tišinu i sve u njima ih neodoljivo goni da na njoj ostave svoj.bonosno po čoveka. I svi predeli u prostranom području hladnog vetra nose na sebi. brzom rukovanju sa njim. u njemu beskrajnu žalost svih nemira i lutanja. ima žena (to su obično punačke i zrelije dame) koje na klavirskom koncertu. pratio talasanje mora i njihanje broda na kome putujem. izbezumljen prolaznik. ili pri ovlašnom. Kidajući se i lomeći kao mamen. ali prisutna je. uvek. sposoban samo da patim od te neodređene i teške misli koja mi leži kao kamen u grudima. ledena volina dahom glečera i snežnih ravnica. A ono što mu jedanput odoli i ostane ćelo i uspravno. on lomi i trga sve ispred sebe. neki težak nesporazum sa nedoglednim posledicama. dirajući ga u najosetljivije mesto. otima časove počinka. To je moja briga i moj posao. za vreme stanke kad ćela dvorana uzdržana daha očekuje idući udar. sa teškim sećanjem. I da li je to vetar? Muče ta siva. Ceo dan sam na brodu gledao pokrete i slušao razgovore putnika. i u najlepše doba godine. kad se sve sabere. tajanstveni pečat košave. imoseći svoju diišu u ludu i pustu stihiju. on lupa kao pijan. neka velika nezgoda. ili bar da uzdahnu. moraju da učine neki pokret. prodire kroz zatvorene prozore i vrata. pretvara u tanak mlaz i uvlači se kroz najmanju pukotinu. Pri tome pisti i cvili tako neobično da rasanjen čo-vek. i svom silom nastoji da čoveka pretvori u bespomoćno klupko jada. To i nije vetar nego prokletstvo i morija. ma i najmanji trag. objasni i raščisti. jer dotle ja neću moći ni tvrdo zaspati ni išta mirno čitati. ulazi u sve ulice. pun kupača. čuje 426 . na neki svoj način. u brzim pokretima i krtim recima prolaznika. jer tu oni pokazuju neke svoje i dobre i slabe strane koje inače nemamo prilike da vidimo. svih osama i napuštenosti. i nagonski zaželeo da po-begnem od njega. Sam šlep i gluh. Naprežem se da pružim ruku i da ugasim svetlost. njegova studena rika prelazi prostranstva. kad se primakne. iako znam da mi u tami neće biti ništa drukčije ni lakše. U pognutoj silueti nekog drveta koje se ocrtava u dnu vidika. granajući se kao osvajačka vojska. u zloslutnom očekivanju. on tutnji i šumi kao da se nepregledan niz lokomotiva približava idući uporedo. u naročito hladnoj suvoći koja se odjednom oseti u glasu čoveka sa područja košave. Otprilike kao što deca ne mogu da ne povuku prstom preko zamagljenog prozorskog stakla. kao u strašnoj priči. nemoćan. prosipa jezu po koži i razgara nesanicu u čoveku. Na samom vrhu sivkasta velika stena. Zanimljivo je posmatrati ljude na koncertima. Kad sam se iskrcao u dalmatinski gradić. da se nakašlju. a ja sam umoran. da se utvrde odgovornosti i ispravi krivica. opkoljava gradove i. turista koji traže sobe i domaćeg sveta koji ide za poslovima. opet sam kao vrtoglavicu osetio nemir. To treba da se svrši što pre. uvlači se pod pokrivače. udvo-stručava umor i bol dana. živi posle narovašeno.

i stalno ratuje sa kamenom. isto kao što mu se ne vidi početak. to bi. Stena: (ćuti) Vlaga (svađalački i pedantno): Takvi kao vi nemaju šta da kažu i ne mogu. — Tako i vaša nemost i vaša nepomičnost nisu plodovi nekih vaših slobodnih odluka ni svojstava kojima se voljno služite. jer nemate šta da kažete. niko se nije sam ni popeo ni spiostio do tačke postojanja. on vidi samo toliko da taj lančani prenos nemira nema kraja. ne kazujete nikom ništa o sebi. Kamen i zemlja. Vlaga (šapuće. Vi niste smogli ni toliko. Kad biste bili ono što mislite da ste i vredeli onoliko koliko se sami cenite. na brodu. kruti. Ali vaše mere i ocene važe samo na prostoru koji vi pritiskujete svojim obimom i svojom težinom. na moru. Ja sam niko i ništa. jer inače se nigde ne priznaje i ne kotira. kako voli da ga nazivaju. kao podmukla snaga koja ume samo da razara. uljez bez lica i imena. ja »podilazim« i »podrivam«. u gradiću. vi mislite da ste savršeniji od onih koji gamižu. u izuzetnom trenutku. I ni milimetra dalje i nigde više. kad je neko kamen. svima teško a ni na čem zasnovano. »sta-nac kamen«. ne-osetljivi i nepokretni! Ne poznajete i ne priznajete nikog oko sebe. Sa mnom se razgovara otporom i ćutanjem. jer to ja za vas izgovaram. A od toga »ništa« vi ste napravili naročitu vrstu savršenstva. odmah vidimo da to ne kazuje i ne objašnjava ništa. jer samo to: biti. To da utvrdimo pre svega. naravno. nije čak ni reč. samo je odjek opšteg nemira koji se iz nepoznatog središta širi svuda i prenosi na sve. Opet! I ovde! Mnogo puta za mnogog od nas taj nemir ostaje nevidljiv i nečujan. znači i nešto biti i značiti. znam ja sve vas koji ste gospodski usredsređeni na svoju ličnost. Onda da vidimo šta znači to prezrivo 429 428 . Stena: (ćuti) Vlaga: Dabome. Pokraj kamena raste smokva i dodiruje ga lišćem sa najnižih grana. i u tome nema ni zasluge ni krivice. Ćutim! — To nije radnja. Stojite u mestu! Pa šta? Kao da stojati i postojati. Pa onda da prosuđujemo i ocenjujemo i vaše ćutanje i vašu gordu nepomičnost. neko kameno dostojanstvo. bilo mnogo. i kad bi hteli. to je najlakše: jesam i ćutim. i kad nema oka ni razumevanja ni za kog drugog. vlaga i biljka sa svojim listom. To je sve. idu ili lete. svemu svetu na vidiku. ali čujno i uporno): Tako dakle! Preko mene i svega onog što ja kažem prelazi se bez reci. i niko od vas ništa nema. I vaše duboko i značajno ćutanje ne bi imalo ni imena da nema nas koji ne preziremo govor. cvatom i plodom na svetlosti predvečernjeg sunca — sve je to lanac složenih odnosa. I mi treba već jednom da vam kažemo istinu: vi ne ćutite što hoćete. da se naslonite laktom na najnižu smokvinu granu koja se spušta sve do kamena. Zato što se ne krećete s mesta. samo po sebi. a da se oduprete nogama o zelen busen dobre zemlje — i vi možete. niko nije dostojan pogleda ni odgovora! — O. A sve ono dole što sam ostavio iza sebe. kao živ žubor bezbrojnih sudara da čujete govor svega oko sebe. ne znači ništa. O tom biste se lako uverili kad biste uopšte mogli ma šta da uvidite i priznate kao objektivnu istinu. ni za koga! Vaše samozadovoljstvo važi nešto samo za vas. nego osobine kojima robujete. Jesam! — Pa šta? Svi mi jesmo. Dovoljno je da sednete na ovu kupolu od kamena krečnjaka.ogolela okosnica toga inače svuda obraslog brežuljka. onda zaista ništa drugo ne postoji. čak i ovde na uzvišici. Ali ko pronikne. I to je — ništa. nego što ne možete drukčije. Dabome. da se maknu. osluhne i sagleda tu »tišinu«. A kad malo analiziramo takav stav. sačinjen od samog nemira. Tu svoju trenutnu iluziju mi nazivamo tišinom. kratko i slučajno. Stojite i ćutite. a kad je još ovako navrh brežuljka. Vlaga koje u ovo doba godine ima još dosta. hrani tu smokvu.

Sto se nas tiče. traži zaklona u vašim pukotinama.gledanje s visoka na nas koji se krećemo kao na bića koja nemaju svog stava ni određenog oblika. Njihovo ponizno (i zainteresovano!) ćutanje podržava vas u vašem stavu i mišljenju. Prema tome nije tačno da ja nemam svog oblika. isturio ga na visoko nebo. pravo. za razliku od teškog glasa Vlage i dubokog ćutanja Stene. i da mi nešto zamera i prigovara. bolje bi uradili da potraže sebi sabesednike na drugom mestu. a i ne pomišljaju da oni nama objasne zašto neprestano šapuću. Pa valjda i ja koji sam izložen na ovom čelopeku. A kako stoji sa vašim oblikom? On je vezan za vaše postojanje. ne možete da uvidite. ne treba očekivati da vam kažu istinu ni da nađu bar toliko hrabrosti pa da potvrde ovo što ja kažem i što i sami uviđaju. a kamoli laki list na vetrovitu mestu? U stvari. Vi niti ste ga stvorili niti možete bez tuđe pomoći da ga promenite. ne slušati ih. a moja grana ima svoje deblo i svoj koren. Ko želi nešto da pita i sazna. zatreperi i sa nela-godnošću odgovara. Obletaju nas i bockaju neopravdanim i besmislenim pitanjima. nego u stranu. a ne da od mene traže odgovore i rešenja koja ja ne dajem i ne mogu dati. A što vi to ne uviđate. A vi? Vi ste svoju nepomičnost proglasili (naravno ćutke!) stavom. Od njih. Znači. naravno na tuđu štetu a na svoju korist. A to sa »uzimanjem vlage iz dubina« i to je samo priča dokonih i zavidljivih suseda. ćutke mileći po vama. ćutati. umesto da mi njih pitamo zašto i kojim pravom nam postavljaju takva pitanja. to spada u moj redovni posao. ali lukavo krijući svoje veze sa tamnim dubinama. ni dao mu položaj ni silu koju ima. i to nikad u lice. naravno. Samo budale mogu da misle da svi treba da znamo sve. blebeću. ali ne pravo i neposredno. vi ga i nemate. da bi sada neko imao prava da me pita zašto se naslanjam na kamen i šta imam da razgovaram sa suncem. nego uvek podmuklo. Ja menjam oblik svima stvarima sa kojima uspem da se povezem. a prave se da ne čuju i ne shvataju glas iz tamnih dubina. taj treba sa protivne strane da pristupi. sa korenom da razgovara. Sto god od koga uzmem. iskorišćujući sve oko sebe. »Zašto ćutite?« pitaju nas. svetao i lak. i dajem ih drugima. ne samo sunce i vas nego i prezrenu vlagu iz zemlje. to je drskost posuvraćenih i nezdravih priroda. mi se krećemo i dejstvujemo i svaki naš pokret ima svoj stav. ali prikriveno uzbuđen i očigledno zajedljiv): Oni kojima je do raz430 govora i prepirke. A što se tiče moga »treperenja-«. I zato je zaista najmudrije ne odgovarati na njihova zajedanja. kao da govori nekom trećem. i sve novim oblicima bogatim život i pronosim ga preko krutih granica prividno utvrđenih stanja. gde nije lako biti ni drvo ni kamen. Meni nije do toga. Glas mu je. 431 . Ima Stena pravo. ili viču u sav glas. Nisam ja pronašao sunce. Dabome! Stena: (ćuti) List (pošto je dugo ćutao. a u stvari vi nemate stava nego vaš stav »ima« vas. kao ni to što se neki i neki uvijaju oko Vaše Nepo-mičnosti ili naslanjaju na nju. J da smo svi odgovorni za sve i svakog. uvređeno. Ja sam samo jedan od tolikih listova. — Tako je. imam ih u izobilju. Ja imam svoju peteljku i svoju granu. kao ni vesti dovitljivi gospodin Smokvin List što se sunča naslonjen na vas. Svi mi i uzimamo i dajemo. Vi mu robujete. i borbene snage« bez lica i lika? Nisam ja valjda izmislio ovu veliku stenu. Meni hoćete da kažete da nemam oblika? Ali ja imam mnogo više od toga. I samo pakostan ili lud čovek može svemu tome da daje neka druga objašnjenja. šta hoće od mene te »preduzim-Ijive. ja to i predajem dalje. A samo poremećen svet meri i broji ta uzimanja i davanja i stvara od toga obaveze i zaduženja. (2ivlje): Uostalom. izdaleka. naslanjan ja na kamen i razgovora sa suncem. naprotiv. to ne menja ništa na stvari i ne smeta istini da bude istina. To neće učiniti ni ta bubica što.

ili još bolje: gotovo samo i jedino sebe. tako blizu jedno drugom. Ali šta to znači? Mi ne čujemo ni tok neizrečenih misli koje biju i plamsaju ispod onog što se vidi i čuje na nama i oko nas. a ipak znamo (znamo po sebi!) da one postoje i da su življe. a mnogo pati. nego samo mali deo večnog i opšteg razgovora. prostrani parkovi. i od sada do vjeki vjekov. Ko nije svestan postojanja i ko aktivno ne učestvuje u životu. Sa tim mislima već se primičem bučnom gradiću na obali. A kako i da bude kad nikog ne možete do kraja da saslušate. znamo dobro tu staru. I kome se desi da taj nemušti govor stvari 432 jednom čuje. znamo. i sreća i nesreća. u životu. Jer ko mnogo čuje (i mnogo vidi) taj. ne bih li tu našao malo tišine. mislim jednako o onom što sam čuo na brežuljku. Blago onima koji čuju samo sebe i onog sa kim razgovaraju. iz osnova greši ko ga prihvati. bračni par. nego traju i žive. ali zašto postojati? I kako živeti? To vas ja pitam. kao i zato što znam da nisam čuo sve. i samo vi. i teško umire. 28 — Znakovi pored ptita 433 . Vlaga (upada): Amin! List: Tako je: amin i krst! Sa takvima nema razgovora. osramoćeni. a tek ponešto od onog što govori njihov trenutni sabesed-nik. bežite od razgovora i sudara. jače. brzo stari. sve bliže. da. Bežim. A bežim i zbunjen sam i zato što sam čuo ono što se obično ne čuje. Mi obično ne čujemo govor nemih snaga i »mrtvih-« stvari ispod ovog tla. pa mirna modra reka. i film o njima. Plašim se i svoga dara i svoje nesavršenosti. To je vaše područje. vidi kuda ciljate. Ili samo nemušti nagoveštaj nečeg trećeg. Idem da u samom središtu ljudskog nemira potražim nepomičnu tačku. samoživu hedonističku muziku. svako za sebe. ali ja ga više ne čujem. kao odvojeni svetovi. ali se ne mešaju. zajedno sa ovim unesrećenim bračnim parom. ovako kao ja večeras. taj mora da beži zbunjen. A kroz prozor se vidi: u daljini planine snežnih vrhova. upropašćeni. Spuštajući se. na kraju.Vlaga (ne mogavši više da izdrži. I vaša je pesma jedno te jedno: Postojati! Živeti! — Da. »Postojati. zatim. samo je vi još i falš svirate. izvan dohvata naših čula. Cak i na samom tom prozoru cvatu u saksijama dva savršeno lepa cveta. List: (ćuti kao i Stena). u tome je vaša taktika. i ljudi u njemu. dodiruju se gotovo. i onaj koji ga gleda. u pravu? Ja se pitam kako vam se ne dosadi biti uvek u pravu od pamtiveka pa do sada. kad ste od samog početka vi. Na nekom filmu. taj i ne živi i ne postoji. Vlaga (likujući): Dabome. Pred tom slikom javi se u meni moja davnašnja misao da bi sve to — i grad. iskrenije nego sve što se izražava čujnim recima i vidljivim pokretima. Vlaga otpočinje nov. a nama nejasnog i nedostupnog. gospodine Zeleni Henriče! Ničeg novog tamo u vas! Kao uvek pod suncem! List: Naravno. i postojanje i nepostojanje ■— da bi sve to moglo biti obmana. Pored prozora dvoje ljudi. pa široka zelena ulica sa zdravim. Priznajem da bežim. Muči me i nemirom šiba i jedno i drugo. dug i pedantan govor. ništa ne saznaje. naravno! Za takve nema i ne može biti ničeg novog. prekida ga): Da. zauvek rastavljeni. sna i odmora. mnogo važnijeg. živeti!« Vidi se. jer sam napustio svoj položaj na stani i spuštam se natrag u gradić na obali. sreć-nim prolaznicima. sklanjate se u ćutanje i preziranje drugih. Nikad do tog trenutka nisam pomislio na tu prostu činjenicu: da su sreća i nesreća. A vi opet odgovarate samo recima i recima.

i mrtav — dobro živi. kao što lažni biser liči na pravi. raštrkane. takođe strašnim. bez imena i računa. energija i ceo ogovaračko-ubilački arsenal okreće se prema novoj žrtvi. a ispod njihovog zvuka oseća se zamor. pa sumnjičenje. Tada dolazi prljanje. bio je službenik u Trgovinskoj komori. slušajući ga u ponoć. ali mrtvac koji se sa dostojanstvom kreće i govori (govori!). i postoje samo utoliko ukoliko uništavaju. kao povetarac. bezveznik. i jer uništavaju. aranžer balova i svih dobrotvornih priredaba. već prema temperamentu. ravnodušan ili čak prijatan. bezumno. i tako pomoću apsurda dokazati apsurdnost svih strahota i snova. i to tako kao da je ona i prva i poslednja. Ličio je na ne mnogo pametna. ne zamori i nekom svojom neopreznom rečju ili nepromišljenim postupkom ne potvrdi tačnost bar jednog od hiljadu grehova koji mu se pripisuju. pohode strašni snovi. kao more. Žrtva se brani hladnokrvno ili ogorčeno. mišljenom ljudskom mišlju. zavisiti. prosto ne verujete da će 28* 435 . sumnja u brojanje i brojeve uopšte. Poreklom iz Dalmacije. sa promuklim glasom. Već sam se tako navikao na to da ponekad snivam kako bih strahotu jednog sna mogao preva-zići i suzbiti drugim snom. Da. Portret. sve dok se gonjeni. Za njega se s pravom može kazati da je živeo recima. pre ili posle.* Bez prestanka me. histerično. istinskom. naročito. Tako redom i bez kraja: uništavaju dok postoje. zazebli i ne-podmazani. nije imalo nikakve veze. nalaze kod hiljada drugih ljudi. ubrzo — potpun zaborav. nego je. Bar na recima. kao svetlost. i želja da se već jednom zamukne i pusti to nemerljivo i nerazumljivo vreme da teče kako teče. tako reći. Ukratko. jer je u stvari bio potpun glupak i 434 Nije Iako ni jednostavno opisati kako u Firenci toga vremena kleveću i ruše ljude. sportista. a zatim uklanjanje i. fotograf-amater. kao redak primerak i prototip raznih osobina koje se. računa i. Svakome je bio lak. Tom svojom lakoćom i potpunom nevažnošću svega što je govorio. i još strasnijim. A sva pažnja. Oni jedva nekako stižu da sa-opšte građanima čas. (Dvorište Pala te Medici. zbog reci i — od reci. kao sokovi u bilju i krv u ljudima i životinjama. op-šte i neprestano ogovaranje u kome ima u podjednakim dozama zlobe. Mnogi je od tih časovnika tako star i dotrajao da.) Sati koje iskucavaju časovnici na dubrovačkim tornjevima zvuče uvek kao noćni sati. On nije recima izražavao ono što misli. iz noći u noć. pa sud i osuda. nejednakim u pojedinim otkucajima. gotovo mrtvac. neznanja. kolebanje. ali to sa mišlju. ali hajka ogovaranja raste. govorom mislio. ili da ga pozove na odgovornost za ono što je obećao a nije izvršio. A umeo je mnogo i smeo sve. on se probijao kroz život kao što se drugi probijaju umnom snagom. darom i radom. ali rođen kao činovničke dete u nekoj bosanskoj varošici. Nikad niko nije pomislio da uzme ozbiljno ono što on kaže. prvi tenor u pevačkom horu. on zaista stoji preda mnom kao slika. A ono što bi uspeo da kaže samo je ličilo na neku misao. Prvo dođe ogovaranje. ali vrlo retko ovako udružene i povezane u jednom jedinom čoveku. kažem »ličio«. bio je sve ono o čemu je smeo i umeo nešto da kaže. ali prijatna i na svoj način korisna čoveka.

praveći se da veruješ u njihovu računicu.. Ili. kad im je sudbina dala da se u ovakvoj lepoti rađaju i u njoj žive. Ti su otkucani sati podnošljivi samo zato što smo navikli na njih kao na svoj dah. Ovi južnjaci svojim neodmerenim i nepametnim pričanjem umanjuju lepotu i stvarnu veličinu ovih predela. ponaj češće bez slave.. Ali dotle će proći i svetio jutro. Izgleda vam da će se kod sedmog ili osmog zagrcnuti samrtničkim ropcem i izdahnuti. i kako u svako doba kazuje isto: da je otkucani broj lažan. da ipak treba živeti po diktatu časovnika sa tornja. da je sve što čovek može znati i pred uzeti teško i neizvesno. i ne razmišljamo o njima. Posmatrao sam u toj igri patnje zarobljene de-vojke i nemilosrdne udarce ratnika. sa drugim razlogom i drugom sadržinom. i ono će biti. zaboraviti i izneveriti svaki račun i sve zakone mehanike. petnaest.. Većinom stariji ljudi. nikad stvarno i ne čujemo. utvrđenih i osvešta437 438 .. ali pošto je najpre popila svu svetlost jednog od mojih izbrojanih i nepovratnih jutara. A na jedno od narednih jutara pašće opet crna misao. kao da nikad nije ni bilo. Šteta što ne umeju da ćute. ali ko mi jamči da i sjaj ovog jutra nije takode »neosnovan« i samo varka čula. najposle. da će. mene. ranjenike i poginule.. i produžiti da iskucava dalje: trinaest. Pa će i ona nestati kao priviđenje. tako sve dok neko ne istrči i ne ućutka ga kao luđaka koji se neprimećen popeo na toranj. odjednom sišavši s uma. u noći. znam iz iskustva. komandnih uzvika i odgovora. prodre do naše svesti. koji je bio početak i smisao moje crne misli. devetnaest. igra priviđenja koja me prati celog života? Da. ponavlja se stalno niz sitnih. da će se ubrzo pokazati da je ta misao neosnovana. ali da ni to ne pomaže. da stoga treba biti tvrd i oprezan.. i. stranci su posmatrali tu naivnu igru koja se stolećima održava i prenosi sa naraštaja na naraštaj.. mi vidimo koliko je nesiguran i stravičan. kao dalek odjek i ublažena slika nekadašnjih ratova i stradanja. I odjednom sam pomislio da li će ikad doći vre-me kad će ratovi i patnje našeg naraštaja biti prikazivani bezbrižnim turistima kao naivne ritmičke igre. što ih pravo ne slušamo. a priznanje i aplauz dolaze sto i više godina docnije. i to tako kao da nikad nije ni postojao. bar za Gledao sam kako grupa korčulanskih mladića izvodi Morešku pred stotinak engleskih turista.. uz dobru ulazninu i buran aplauz. jer je smrt već postavljena negde tamo ispred naših od-brojanih sati. da je dockan. Ali kad se desi da njihov zvuk. Znam. I mislio sam: strada se i gine stvarno i nemilosrdno. Crna misao zamračila je svetio jutro. pobednike i pobeđene. obična varka 1 trenutno slepilo duha. daleko od očiju sveta. i ničim se ne odati i ne pokazati svetu oko sebe ono što znaš i stvarno osećaš dok iskucavaju sati. i ostati kao prazna ljuštura školjke na pustom žalu bezmernog vremena. uskoro će se pokazati da razlog strahovanju. ali važnih radnja i postupaka.moći svojim sipljivim glasom do kraja iskucati svih dvanaest udaraca. tek kad sve postane igra i umetnost. četrdeset i dva. naprotiv. Kad brod pristaje ili kad napušta luku. ne postoji. i sve svode na malu i smešnu meru svoje hipertrofirane a nejake ličnosti.

nego što ne mogu drukčije. Posle jednog zamornog poslovnog sastanka koji je trajao do jeda439 U noći se iznenada promenilo vreme. belo-modrim talasima i vedrim vidikom. slaba ali dovoljna da me zadrže da ne krenem za varljivim glasovima svoje krvi. a mi bismo odlazili u neku kafanu koja se dockan zatvara i gde se još moglo posedeti i porazgovarati. manje ili više glasna prepirka. video sam u tami da je more puno visokih talasa sa belim krestama. znanu i uzbudljivu kao večiti razgovor kopna i mora. uvek bi se tada našao poneki od tih mladića koji bi hladno i odlučno izjavio da on ide pravo kući. Kad bismo se. Sa jedne i sa druge strane lete opomene.nih drevnim iskustvom i hiljadugodišnjim običajima. I svaki put se između posade sa broda i onih koji mu pomažu da pristane i da se veže i ukotvi razvija živa. ili jer mu valja rano ustati zbog nekog posla. lepo. Pomisao da se još ne moramo rastajati. Istina. posle večernjih sastanaka. A neki dan mi se desilo ovo. a koja svaka prava mladost traži i mora da traži. Krv u meni poziva na pokret. kao da nije moja. Pred nama se naglo otvarala neslućena perspektiva i javljala nada da ćemo još ove noći imati prilike i da čujemo i da kažemo nešto veliko. ali onaj trezveni drug bi obično bio zaboravljen čim bi nas napustio. vratnice da škripe i predmeti u kući da pucketaju kao da pred nečim opominju. Dunuo je vetar sa severa. još uzbuđeni od živih razgovora. Putovao bih i govorio. sipaju prekori i psovke koje su dugom upotrebom izgubile svaku oštrinu i liče više na melodiju koja prati i olakšava rad. Pokreti i glasovi su drevni i kroz naraštaje uobičajeni. Kad sam sa naporom otvorio prozor. da ide svojim pu-tevima i da se pomeša i sjedini sa nemirnim. i naša silna potreba da budemo zajedno. naravno. sa svim onim što oni kriju i pružaju. Slušajući tu večito istu i uvek pomalo drukčiju prepirku onih sa broda sa onima na obali. naša naivna vera. to je naš zanos. Dan se otvara preda mnom kao zlatna i modra kapija. ma šta. To bi za trenutak unelo hladnu notu u naše oduševljenje. nikad đoneli ono što su obećavali. opojno novo i izuzetno. neke velike i presudne odluke ili krupna otkrića. sve to teče kao da se danas dešava prvi put da brod ovde pristaje i da u ovom trenu i na ovom mestu treba pronaći najbolji i najlakši način da se to bez štete i dangubljenja izvrši. čini mi se da je stara kao i ljudska plovidba sama. kao neko toplo i svetio treperenje u krvi. rastajali na već opusteloj ulici. ne zato što hoću. življe od života. i da je čujem u isto vreme na svim jezicima koji su ikad govoreni na ovom primorju. Nisu ti razgovori. odjednom bi neko rekao: »Hajdemo negde da popijemo kafu i posedimo još malo!« Svi bismo tada oživeh kao da nas je odjednom ogrejalo neko dobro noćno sunce. Pevušim stalno istu pesmu. ozarila bi nas kao veliko iznenađenje. Sećanje. Pa ipak. glasnih maštanja i sme-hh planova. i da će još biti razgovora. osećam svoje dve ruke kao dva živa sidra. htela bi da me napusti. Prozori su stali da se tresu. ali ono što je lepo bilo u njima. gonjena nekim veselim nemirom. i da zajednički tražimo rešenja koja se ne nalaze. Krv u meni. A danas je osvanulo sunčano ali sveže jutro. Pridržavam se za stolicu i 438 . jer je pospan. I danas mogu da osetim te noćne časove davno prošlih godina mladosti. ma sa kim. Vetar nije opao.

tako da su zaista dodijali i travki i drvetu. nesposobni da išta drugo smisle i kažu. posedala u kola i otišla kući. Cutali smo ili razgovarali o beznačajnim stvarima. * Smatrajući se od rane mladosti nesposobnim da ikog istinski voli. Ali to ne traje nikad dugo. stalno prati prizrak moje mladosti koia je nekad rasipala snagu po tim istim ulicama. da popijemo kafu i posedimo i porazgovaramo? Iz njega je neočekivano progovorila naša davno prošla mladost. gluvi za sve što drugi govore. pa ma to bilo poluglasno i samo za sebe. šezdesetogodiš-njak. Ja sam prihvatio. Ali. Ne zbog toga što mi se nije pevalo. Na obali mora. ne znaš mu imena i nisi siguran da li je to uopšte pravi dan. a znaš unapred kakvi te poslovi. A one koje bi mi se mogle svideti (osećao sam da takve postoje. Nas dvojica smo šetali još dobar sat gotovo pustim ulicama na kojima se osećao miris lipa. Taj dobar dan prati te do u noćne sate i. bez podnevne svečanosti i dostojnog zalaska. pa i sam suton ne rastu-žuje i ne obeshrabruje čoveka. samo bolje i prijatnije. ozbiljan čovek na odgovornom položaju. kakvi susreti i zadovoljstva čekaju od jutra do mraka. kažeš sam sebi. dahnuo duboko dah letnje noći i odjednom rekao meko: — Kako bi bilo da odemo negde. melodije koje sam znao. ali sam osećao da me. Utornik. Kako su nejednaki dani i nedelje. 440 A ima i drugih i drukčijih dana koji osviću kao radosno dozivanje. ni ti njemu ni on tebi. Zbog njih sam ćutao. crni i tanki.naest sati noću. Većina je dočekala predlog kao šalu. Nismo otišli nikud. nisu mi se sviđale. Neprestano žmirka i okleva. iz godine u godinu sve 441 . nepokolebljivi i dosledni! Uvek pravo. Izgledalo mi je nedostojno pevati. odbila ga. pravi i ispravni. Jutro je sveže i bodro. I to mu je polazilo za rukom. kažeš još: »Laku noć. nakazan. i bežeći od ljubavi kao od suviše teške obaveze. mada ne bih umeo kazati ni pokazati kakve su!) ja nisam poznavao. fine svetlosti. slepi za sve što se oko njih dešava. Nije bilo ni kafe ni seđenja. A sada. desi mi se da uhvatim sam sebe kako tiho pevušim neku melodiju iz kafana ili sa ulice. i ja zaćutim. i samo uvis!-« I to ponavljaju neprestano. jedan od učesnika. I sve se dešava i izvršava onako kako je predviđeno i utvrđeno. kao krug tanke. govore ćelom svojom pojavom i stavom: »Vidite kakvi smo mi. moj nepovratni utorniče! Hvala!« Kao dečak i kao mladić ja sam retko pevao sam pri jutarnjem oblačenju ili pri nekom mehaničkom poslu. iako me je u grlu kao bol pekla potreba za pevanjem. I tako i umine. nestane kao da nije ni bio deo tvog života. Kako nejednaki izgledaju! Osvane tako neki razrok. Sve je drveće manje-više nagnuto u pravcu u kome zimi duva bura. sklapajući oči na san. nešto što ne cenim kao savršenstvo. Nemate šta da kažete. i ustaješ i spremaš se. podne jasno i veliko. u poznim godinama. stao je za trenutak na ulicu. Jedino čempresi. i koje sam slušao kako ih drugi oko mene pevaju. i moru i kršu svojom samodopadnom gordošću. a znaš i da se nikad ne može sve posvršavati. Brzo se u meni prene uspavana ali živa gordost moje mladosti. on je i nehotice sve činio kako i njega ne bi niko trajno i potpuno zavoleo. Znaš da se sve završava i mora jednom završiti.

Sedi po ceo dan u senci i pomiče se sa njom.više i bolje. Poslednja izlazi jedna sredovečna žena. On to gleda smrti svojoj u oči i nastoji samo da ne odvoji svoj pogled od njenog.. u snu. odjednom uvideo da se prevario na samom početku mladosti i varao celog veka. 442 U sudnici. Crni odstupi. pričati. Herceg-Novi. koje ne gledaju nikud. i naročito njene oči. Ali. a pogled po mogućnosti ne odvaja od tačke u koju pilji na zidu. nepopravljivo i nepovratno izgubljeno. Svet iz sudnice razilazi se polako. u poneđeljak oko devet sati izjutra. preda mnom grad pun strmih izukr-štanih stepenica kojima se zaista valja penjati i spuštati. hod mesečarke. rtepenice. A kad je u tome uspeo potpuno. Presuda će biti izrečena prekosutra. Ne radi ništa. Krupan. Snop prigušene mlečne svetlosti pada kroz visoki prozor sudnice pravo na nju i osvetljava je nekoliko trenutaka. a Beli mi priđe. ili koje gledaju kud niko ne gleda i vide što drugi ne vide. Pred činjenicom da je moguć takav nesporazum. I mrtvima ću. ili pri ne443 . ono što kaže izgovara nabustio. Mladog čoveka. * Jedna žena iz Obrenovca: — Ne možete zamisliti kako sam se napatila. i — presvisnuo. Ali ništa se strasnije ni luđe ne može zamisliti. Jedna stara devojka: — To je bilo nekad. Mršav. kad se probudim. siv.. * To što snivam nije. Ispod stare i natrule daske viri jednom trećinom tela sakriven pauk. Uvek gleda u jednu tačku. i jak. sad je bilo sve dockan. Umro je ne izme-nivši ljudske reći sa živim čovekom. Pri tome osećam ne samo stvarni umor nego i jezu teškog sna iz minule noći. neobrijan. kratko ošišane šiljaste glave. čini mi se. Po svemu bi se reklo da je to neki namćor povučen u sebe i dovoljan sam sebi. Tada. mrko. Dešava mi se to i sa muškarcima i sa ženama. Suđenje je završeno. ali naročito sa ženama. već star i sam. jer veruje da će ga ona uhvatiti i zadaviti ako samo za sekund jedan uspe da mu zavara pogled. nerazumljivo i neobjašnjivo. Sedimo i razgovaramo ne-gde. A u svitanje. I jedno i drugo potpuno neočekivano. samo po sebi neobično. višestrukog ubicu. zastao je kao pred ponorom koji se ne da ni preći ni zaobići. kad su sve pesme bile lepe! * ' Čuvar kupatila. on je. postalo mu je jasno da čovek treba i može da voli nešto izvan sebe i da sa nekim ljubav deli. Ne govori ni sa kim. i nikad da ih izbrojim. ukoliko baš ne mora. Zapušten i on i sve oko njega. on nosi u sebi tešku bolest i sav je opčinjen i para-lisan strahom. u vozu u kom smo se slučajno sreli. Ćelu bogovetnu noć brojim. Moju pažnju privlači njen hod. U stvari. odvode natrag u ćeliju. To je sve.

ne znam — branim se ja očajnički. sedi na svom sedištu kao na prestolu. To jest. Kamen sam. Vidik mi zaklanjaju gomile izmeta i pepela. cenjenog 444 i čistog ljudskog stvorenja. Nigde vidika ni izlaza.? Ne! Kako je mogućno? Otac im je lekar. more i njegova obala. sva drhti od neke slasti i govori. Trgovački pomoćnik u Višegrađu. i jako. negovana. nezdravo rumenih obraza i tamnih očiju 445 . ja počinjem da vičem kako ga sada prvi put čujem. to je svejedno. znate.. pa pre vremena pušten sa robije.kom nepredviđenom čekanju. ali samo nekoliko prvih trenutaka. I onda dolaze podrugljivi i uvredljivi nadimci i skandalozne istorije o mitu. i na njoj kamen. Snivao sam da me boli najbolnije mesto u menL T)uboko. ne služi ničemu.. pominje neku grbavu kćerku ili sina koji je prešao tridesetu. Žena priča ili postavlja pitanja. —Ne.govoru sa ljudima. Samo kamen. kao skakavci. Bez ptice ili vlati trave. — Vi poznajete Petroviceve iz K. Nebo. ali sad nek stoji. —Ama. isuviše se dobro zna. punokrvna i dobro obučena. Sa prvim talasima dnevne svetlosti stala je da prodire u mene svest o stvarnosti i da sporo ali stalno potiskuje tlapnje i bauke iz noćnih snova. nije oskrnavljen imenom. Počinjem da zaboravljam ko sam i šta sam i odakle sam došao. onaj što ga zovu. grudi joj se nadimaju i oči sjaju kao da peva veliku ariju iz opere. i pretvaraju u prah i pustoš. ni na drugi kamen se ne naslanjam. i da bi pomogla mome sećanju. Cim izgovori novo ime. pljuje. Uzalud nastojim da se setim nekog dragog.. mrvi i — biva sve viša i šira i moćnija. Oko mene se sve više mrači vidik i sužava prostor. Sitna neugašena žeravka koja me peče i tišti dok veseo stojim na suncu. sve dok me nije ispunila potpuno. Sitan.. niko ne zna s kim ni od čega. dugo. u smehu i raz-... Njene reci doleću i nasrću u jatima. pro-"tegljast. njega znate . Srećan. proneverama ili preljubi. I tako redom. laje. « Pod zamasima vetra i čitavim slapovima obilne kiše čempresi. ne zove se nikako. Stojim pritajena daha. a koja živi u Svajcarskoj. Dolaze priče sa ružnim pojedinostima o sinu homoseksualcu i kćerki koja nije ni devojka ni udata ni razvedena. a još nije ništa završio. brata koji je osuđen zbog privrednog kriminala. A ja sam srećan što neko ispunjava čamotinju oko mene romonom ljudskog govora. i brste i uništavaju sve što je živo i zeleno. bez glasa i pokreta. palme i tu je cvile i povijaju se kao deca koja se sa vriskom otimaju kad majke hoće da ih kupaju. ujeda. kolje. govori. ali žena me uverava da mora biti da ga poznajem. A žena. jedna je udata za Jankovića u Beogradu.. Ali negde ispod te svesti — ne znam gde ni kako — ostalo je malo onog sni-vanog bola. —. jer njen govor počinje od čamotinje da stvara pustinju. Mračno i nepodnošljivo biva oko mene. Najposle sam se probudio.. jer ona u svakom slučaju govori. Sumi i pucketa talas njenog govora kao krcka-nje lišća u čeljustima čitave najezde skakavaca. kako ne! Onaj .

krotka i nestalna pogleda. Po ceo dan radi, a uveče je tako umoran da odmah zaspi. Umoran je i sutradan ujutru kad, pre šest sati, ustaje da otvori i posprema dućan. I tako umornog još ga muče i troše njegove misli. Ali, sve bi još i dobro bilo da nema nedelje i praznika, kad je slobodan. On ne puši, ne pije, ne mari za igru, ne gleda devojke. Ostaje mu da misli, čita i razmišlja. Osim osnovne škole u svom mestu, završio je i dva razreda trgovačke škole u Sarajevu. Čita popularno-naučna izdanja i novine, a u novinama ponajviše rubriku »■Život i nauka«. O svemu što čita razmišlja pomalo, ali stvarno u svemu traži samo potvrdu za svoju osnovnu misao. A ta je, kratko i sažeto kazana, u ovom: kako bi se sve štete, neredi, povrede, nepravde i gubici u društvu i prirodi mogli otkloniti, ili bar kanalisati, tako da život postane uredan i pregledan kao ravno i obrađeno polje, da se sve u njemu može predvideti, proračunati i okrenuti u korist društva. Ta njegova misao kretala se stalno oko toga kako bi se moglo izbeći ili bar ublažiti sve što je u životu neskladno, škodljivo ili izlišno. More, koje je sada stihija, da se »reguliše« i da ostane bez naglih promena i oluja, a njegova voda da se učini ne samo uvek plovnom i sigurnom nego i pitkom; reke da se ukrote i iskoriste; kamenjari i peščane pustinje da se učine plodnim i zaseju korisnim biljem; nagoni u ljudima da se isto tako savladaju, stave pod nadzor razuma i upute u pravcu stvaranja, umesto rasipanja i rušenja. — Da bi se sve to postiglo, potrebno je organizovati ljudski rad, umni i fizički, mobilisati velika finansijska sredstva, a to znači opet savladati mnoge otpore, ispraviti krivine i poravnati neravni. O svemu tome treba razmisliti i sve to razraditi i pripremiti, a zatim pristupiti ostvarenju. Obuzdati sve, u prvom redu čoveka. Stegnuti ljude i njihove strasti i prohteve zakonima, 446

ograničavati ih nemilosrdno, kažnjavati ako treba, pretvoriti svet u radnu koloniju ili koncentracioni logor, samo da bi se priroda ukrotila i ljudi upregli i iskoristili za postizanje viših ciljeva, i tako ih usrećiti i protiv njihove volje. Ne prepustiti ništa slučaju, predvideti sve unapred, odrediti svakom njegov put; ćela je stvar u tome. Eto, zbog toga se trgovački pomoćnik izdvajao iz društva i, pogružen i iznuren, živeo usamljenički, kao osobenjak. A kad bi se našao sa najbližim prijateljima, on im je strasno, dugo i opširno izlagao i objašnjavao svoje ideje i svoje planove o njihovom ostvarenju u budućnosti. Izgledalo je da će ga ta njegova misao odvesti u sukob sa okolinom, ili da će ga iznutra izgristi i do kraja istrošiti, ali samo izgledalo. Ubrzo se pokazalo da to nije misao sa dubokim korenom; ni razorna ni stvaralačka, ona će uvenuti i umreti u njemu mnogo pre njega samog. Tačnije bi bilo reći da je to bila bolest. Javi se tako u nekim ljudima, pod određenim prilikama i u određenim godinama, neka »zabrinutost-« zbog toka kojim teče slobodni život, neka nezdrava potreba i luda želja da sve žive snage i pojave oko sebe svedu u granice svojih sopstvenih sposobnosti i na meru svojih snaga. Javi se, potraje neko vreme, a onda, sa godinama i fiziološkim promenama u tom čoveku — nestane neprimetno i neobjašnjivo kao što je i došla. Preboli čovek svoju »misao« kao vrstu mladalačkog ludila, a posle živi dugo, mirno, tupo, kao i svi ostali oko njega. Cuk je umukao. Spava? U tami, sav se pređeo tišinom odmara. Tišina me je valjda i probudila. Tišina, i moja misao koja više nije mogla da bdi sama. 447

1,- j 1° ^^' ^^° ^ "^^^' "^ istom mestu, isto. Kako bi dobro bilo ne biti ništa, ne zvati se nikako, ne odazivati se nikad, nikom, a postojati, znati da po stojiš, 1 trajati. ^

Cesto, noću, kad krv u mojim ušima nemirno kuca, ja slušam bat tamničarskih ili stražarskih teških cokula po betonskim hodnicima mariborskog zatvora. On je svaki put različit po tonu i ritmu, ali uvek isti po svom jednoličnom uporstvu. Tada mi se javi misao iz ćelije broj 38. Čini mi se da su ti koraci u stvari udarci mnogih i raznolikih čekića koji, svi složno, biju po istoj bravi jedinstvene, velike ljudske robijašnice. Iako mnogobrojni i stalni, njihovi su udarci bez dejstva, ali oni se ponavljaju i ponavljače se sve dok jednog dana i ta nesalomljiva brava ne popusti i ne prsne. Tada će se otvoriti sva vrata svih tamnica na svetu i kao vosak odjednom istopiti svi čuvarski ključevi, jer će biti razbijen i uništen pojam tamnice među ljudima. Dalek je taj dan, i ko zna kad će i da li će ikad nastupiti, nsumesno izgleda i misliti o njemu, ali u noćnim snovima zatvorenika on sviće često i zanosno, iako kratko i varljivo. Opasni su i pogubni za nas samo koraci glavnog nadzornika, mršavog, visokog čoveka sa crnom bradom, kad noću obilazi sve spratove, u čizmama od sukna sa nečujnim donovima.

u kategorijama svojih neposrednih interesa, izražava se opštim mestima, u oskudnim klišeima sa kojima je uvek potpuno zadovoljan. Uglavnom: gnev, psovka i nadmenost. Od ustanova, najviših kao i najnižih, vesto i bezobzirno stvara busije, a od svega oko sebe pijedestal koji mu ipak ne pomaže da se uzdigne; u sopstvenim očima možda nešto malo, u tuđim nimalo. Pustoš na ivici ljudskog postojanja.

U jednoj radnji, u kojoj se prodaju ptice, stoji u izlogu kreletka i u njoj kanarinac. Na kreletci karton sa natpisom: »Sanger mit Kafig 60,80 Fr.-« Viđeno u Cirihu.

Njegov san u budnom stanju, u devet sati uve-če, na ulici kojom žure promrzli ljudi. Osećanje strašnog gubitka i velike sramote. Potpuna beziz-laznost. I buđenje — posle jednog sata. Sve zajedno — neverovatno i strašno.

Covek koji je prestao da bude ono nešto malo što je po rođenju i poreklu bio, a nije postao ništa drugo. Naš čovek. Ali u njemu i na njemu nema mnogo našeg, još manje čovečnog. Na žalost, dosta čest tip. Gleda vas kao da se posmatra u ogledalu, a govori kao da diktira u telefon. Misli uprošćeno, 448

Težak san. Svet (sve što za nas postoji i što svetom zovemo) pretvorio se noćas za mene u — stepenice. A moja je dužnost da gazim tim stepenicama bez prestanka, do umora, do besvesti. I ja to činim sa punom predanošću i svom snagom za koju sam sposoban, sa odlučnošću koju čovek samo u snu nalazi. Znoj me obliva, dah me izdaje, i vid mi se mrači, dok savlađujem beskrajne i raznovrsne stepenice. A ima ih na hiljade hiljada, svakojakih, različitih po obliku, po materijalu od kojeg su građene: niskih i visokih, drevnih, kamenih i metalnih, izglodanih, na trulih, izlizanih, kao i celovitih i novih
29 — Znakovi pored puta

449

'^^^

ili maločas popravljenih. I sve se one na čudan i neobjašnjiv način premeštaju, savijaju, seku i ukrštaju, pojavljuju i nestaju. Čim savladam jedne, druge se propinju preda mnom, i ja, iako sam pri kraju snage, otpočinjem borbu sa njima i penjem se dalje, jer drukčije mi ne može biti. A što je najgore, svi su moji napori bezizgledni i uzaludni, jer u stvari niti se uspinjem niti spuštam, samo se trošim i topim, tu u mestu, na stepenicama koje se smenjuju ispod mojih nogu. Sedim na zelenoj klupi koja je utonula u bujno rastinje. Ne znam kako se tačno zove kraj u kome teče ovo moje poslepodne. Ni o samom sebi ne nalazim ničeg određenog i pouzdanog u svojim mislima i sećanjima. Jesam, i tu sam. To je sve. Ni strane sveta ne bih mogao odrediti tačno. Osećam samo da negde sunce zalazi, ali ne znam da postoje predeli izvan ovih koje vidim. Znam samo da život, kad već postoji, mora biti večan, i gubim se u tom saznanju. Sedeo sam sa još dvojicom ljudi pored kreveta teško bolesnog čoveka. Razgovor je tekao prirodno. Bilo je i smeha. U svemu je učestvovao i bolesnik, ali na svoj naročit način. U njegovom govoru bilo je zastajkivanja i neočekivanih prekida, a njegov smeh bio je bez težine. Znao je da će umreti, i umro je tri nedelje docnije. Toga njegovog naročitog načina govora i lakog E-Tieha sećam se često i mislim: kad bi se ono što je polujasno, a neizrecivo, moglo recima izraziti, saznali bismo velike i za čovekovu sudbinu važne stvari.'
• 20. m 1962.

Kratki snovi, ali strašni i odvratni, kao da su svirepo probrani — to je ono što me po nekoliko puta budi u toku jedne noći i što je čini tako neizdržljivo teškom.

Zimi, usred bosanske šume zavejane snegom, nije čovek tako sam i jadan kao u martu mesecu, u sumračnoj sobi kojoj u prozorima cvili hladni dubrovački šilok, satire čoveku živce, razara mir, i donosi nesanicu i teške misli i neželjena sećanja.

Znam ja tu vrstu žena. One su tanke i visoke, dugo mlade i lepe, a umne, praktične, uvek nasme-jane, zvučne kao violina. Imaju sasvim jasne pojmove i određen poziv u životu. Srećne su u porodici, a kad to, slučajno, nisu — ne žale se. Njihove sposobnosti su iznad prosečnih, njihova osećanja mogu da izdrže svaku probu. Njihova prirodna ljupkost stalno plamsa i, kad izgleda da će buknuti u neki veliki, izuzetni plamen, ona se stišava po nekom unutarnjem pravilu; a kad se čini da bi mogla uga-snuti, nalazi sama u sebi nove snage i plamena. To su žene kraj kojih je svima dobro, nikom hladno, nikom prevruće, žene koje muškarci vole i traže, koje niko ne »obožava«, ali niko i ne proklinje; za života svakom nešto znače, a potomstvo ih blagosilja. Ja tu vrstu žena poznajem na prvi pogled, po strukturi tela i po hodu, a naročito po njihovom stalnom androginskom osmejku koji sam po sebi predstavlja neuništivu dragocenost. 451

450

29*

*

Iz jednog razgovora. Vi nama, kao najteži prekor, kažete da radimo i živimo po načelu; »Pomoz bog, čaršijo, na obadve strane!« To je prigovor koji kod našeg sveta uvek pali, jer naši ljudi su, u većini, ljudi jedne strane. A ja vam kažem da mi i jesmo ti i takvi kakvim nas vi prikazujete, i da smatramo kao posve ljudski i prirodno da celoj čaršiji treba kazati: »pomozbog!«, jer je to zakon osnovne učtivosti i pravilo zajedničkog civilizovanog življenja. Ali to nas, naravno, ne sprečava ni najmanje da o svemu i svakome u toj čaršiji imamo svoje mišljenje i da ga, kad je to potrebno, i kažemo. A vi, vi ste za ponašanje prekih ljudi i prostaka koji svađu i rezanje hoće da izdignu do životnog principa, i da ljudske odnose vrate za mi-lione godina unazad. A deleći tako grubo i proizvoljno čaršiju na dve strane, jednu dobru i čestitu i drugu rđavu i nevaljalu, vi sami sebe oslobađate dužnosti da mislite, i tako nanosite i sebi štetu i drugima nepravdu. Malo nakrivljene glave, sa obe ruke zađenute za pojas, starac gleda kolo pred mehanom. U sredini Ciganin sa svojom zurlom, a oko njega se vrti venac od deset mladića i šest devo jaka. Po strani stoje varoška deca i poneki prolaznik koji se zaustavio za trenutak. Starac gleda kao da je probuđen iz čudnog sna, i već je dobro rasanjen, a san još traje. I starac se pita: Je li mogućno da ljudi ovo čine od sebe, da poskakuju, u stalnoj borbi sa zemljinom težom, čas pobednici čas poraženi, da se čas lome i savijaju,
452

čas koče i prse, kao van sebe? Jeste, jer starac sve to gleda pred sobom. A čemu im to služi? E, to ne bi niko mogao reći, jer sve to nema vidljiva razloga ni opravdanja. Neko ili nešto ih podiže od zemlje, trese njima, pa ih opet baca na zemlju, dok oni uživaju u tom kao u neopisivom blaženstvu. To je sve. A sa strane stoje dečaci i devojčice, raširenih očiju i otvorenih usta od čuda i divljenja. Za koju godinu, kad se ovi što sad igraju zamore i smire, ta deca će stupiti na njihovo mesto i sa istim žarom igrati istu ili sličnu igru, verujući, kao i ovi, da to čine po svojoj volji, isključivo zbog svog zadovoljstva. A njih će isto ovako zadivljeno posmatrati drugi dečaci i devojčice, sa željom da što brže odrastu i da dođe njihov red. I sve će to tako ići dalje, sve igra za igrom, kolo do kola, odavde do na kraj zemlje, od zemlje do zvezda, vlajda i dalje. Bez kraja i prestanka. Razmišljajući o tome starac je stajao ukočen i bled, slabiji i tiši od senke na zemlji po kojoj topću i gaze razigrane noge bezbrojnih naraštaja, u nera zumljivoj igri. •;
*

Taj čovek četrdeset godina, i više, priča jednu istu priču u stvari samom sebi, i samo o sebi. Vi mislite da on priča zbog priče i njenog smisla i značenja. Ne. Ili možda zbog onih koji ga slušaju. Ne, ne. To samo izgleda tako, a slušači su njemu potrebni kao dekoracija i kulise. Vi primećujete da on govori o raznim ljudima i predmetima, ali i to samo izgleda da je tako. Uistinu, on priča samo o sebi, a sve drugo je povod i podloga. Ta njegova priča je sama po sebi prosta, štura i kratka, ali on je rasteže i prerađuje, obrće, boji i osvetljava, a pri tom nema snage ni mogućnosti
455

da joj doda ni jedan gram stvarne težine, ni jedan karat prave vrednosti. Ta njegova priča ide od čo-veka do čoveka i sva je već otrcana i nečista.

Pre mnogo godina, kao dečak u osmoj ili devetoj godini, bio sam sa roditeljima u gostima na selu. Za naše prilike veliko imanje u plodnoj i osojnoj uvali, u pregibu koji se javlja kao nabor na planinskom masivu iznad Drine. Ono je išlo od močvarne ravni pored potoka, preko strmih voćnjaka i dobrih njiva na zaravancima, do prošarane šume gde se po-slednji plot završava živim borićem. U gustim gomilama drveća crneli su se krovovi kuća i pušnica, nad kojima se oreol dima gubio na ujednačeno vedrom nebu. Nad celim krajem osećala se neka slutnja zrenja i izobilja. I svuda je bilo vode koja se više čula nego videla. Ručali smo na zelenoj ravni, neobrađenoj ali izukrštanoj potocima, odvodima i jazovima. Tu su rasle samo topole i vrbe, neobične veličine. Po travi oko nas i na iramima na kojima smo sedeli bio je svuda popadao gust mašak, beo kao inje. Tada sam primetio da su topole pod kojima sedimo u ocve-tavanju i da sa njih pada ta laka bela maca kao sneg bez težine. Spuštala se i padala nečujno, ali stalno, po licu, po rukama, po odelu i prostirci, po sudovima, hrani i piću. Za nas koji nismo navikli na to bilo je nečeg i veselog i nezgodnog u tom stalnom padanju gotovo bestelesnih pahuljica. Nismo pravo znali da li da se zaklanjamo od njih ili da ih pustimo da padaju i da se držimo kao da ih ne primećujemo. Domaćini su nas s vremena na vreme branili, kao od muha, i poklapali jela u zdelama pred nama. Žalili su se na svoje topole, čija im maca uvek u ovo doba godine dosađuje, i grdili ih, ali bez mnogo ubeđenja, više iz učtivosti i pažnje prema nama, ona454

ko prisno i toplo kao što se roditelji žale na svoju nestašnu decu. Zamoren od jela, igre i razgovora koje su vodili stariji, ja sam neprimećen zaspao na okrajku neke ogromne seoske kabanice koja je mirisala na kišu, vunu i mlečar. Probudio me pucanj. To je neko tukao yilu-bove grivnjaše po kamenitim stranama. Društvo je još jednako sedelo na istom mestu, pri kafi i piću, u razgovorima koji deci izgledaju beskonačni a potpuno besmisleni i izlišni. Po meni se bile uhvatile mace topolinog cveta kao sitan sneg, svuda, po odelu, po rukama i po crnoj kabanici na kojoj sam ležao. I u ustima sam ih osećao. Video sam ih, uveličane, na svojim trepavkama. Oči sam morao da tarem od njih. A nada mnom, u vazduhu bez vetra i pokreta, spuštala se jednako spora kiša od mace, više lebdeći nego padajući. Bilo je bolno to dečije buđenje na neobičnom logu, u nepoznatoj sredini. Nije mi bilo potpuno jasno gde sam ni kako sam došao ovamo, ni da li je to stvarno buđenje ili samo deo nekog dugog i zamršenog sna u kome se sniva i buđenje. Naročito mi je bilo neobično i uzbudljivo to čudno, toplo inje po meni i oko mene. I nisam bio načisto da li to ono pada sa visine na mene koji ležim, ili samo lebdi u vazduhu kroz koji ja padam u nepoznatu dubinu. Iluzija je bila tolika da sam u grudima imao onaj bolni i slatki osećaj čoveka koji pada sa visine. Posle smo pucali iz puške i jeli teške seoske slatkiše, prelivene gustim pekmezom od jabuka. Vodili su me u vodenicu i u valjaru. Sve su to bili jaki utisci pod kojima su buđenje u snegu od maca i kratka iluzija padanja, u vezi s tim, potpuno iščezli i zaboravljeni zauvek. Posle gotovo dvadeset godina desila mi se teška nezgoda na jednom izletu u Alpima. Okliznuo sam se pri uspinjanju i otisnuo niz strminu; padao sam 455

od stene do stene, od grma do grma, i najposle se srećno zaustavio na jednoj zaravni koja je bila obrasla planinskom travom, tankom, glatkom, i poleglom. Za ćelo to vreme ja sam imao osećaj ne da padam, ne da bijem sobom o grebene, nego da, nepomičan, ležim na udarcima koji se smenjuju. Ma kako čudan izgledao ovaj izraz, on je za mene jasan i potpuno veran, jer mi je ostao iz tih nezaboravnih trenutaka. Da, ležao sam na udarcima, nepomičan, prikovan svojim bolom za svoj bol, a po meni je polagano, bolno i uzbudljivo padala, kao inje, sitna maca sa nevidljivih ogromnih topola u visinama. Ista ona od pre dvadesetak godina.

Kaira. Sve je neizvesno i daleko. Samo je bliza i izvesna smrt keja se javlja u meni sitnim kucanjem negde nasred grudi.

U Delfima. Bogovi i boginje, koji nikad niste postojali, ja više ne mogu da hodam, teško gledam i sporo mislim, a znam da mi pomoći ne može niko. Pustite me da sednem na bezimen kamen i zaklonite me vašim sveštenim oblakom nevidljivosti i ćutanja!

Moj krevet kao da je izbačen iz niza bolničkih kreveta i ove bele sobe. Kao da ležim sam, usred pustinje, sa sivim nebom kao drugom pustinjom iznad sebe. Nema me, a gorim. Sagoreo sam, a još peče. Pustinja groznice, bez živa stvora i vidljiva znaka. Ali pred mojim očima koje plamte ispružena naga ženska ruka koja nešto popravlja iznad moje glave. Da, ženska ruka, ali oko nje nema onog ore-ola koji je ranije redovno titrao oko svake ženske ruke koju bih ugledao. Nema ničeg. Gola činjenica: ženska ruka. Bez veze sa mnom i mojim doživljajem. Nikad nisam verovao da čovek može toliko izgubiti od sebe, a još postojati.

Moglo mi je biti pet ili šest godina kad sam čuo kako stariji razgovaraju o nekom čoveku. Neko je rekao: »On je sumnjiv.« — Čini mi se da nikad više nisam smetnuo s uma tu reč. Kao da sam stekao naročit sluh za nju. Svuda sam je sretao. Sto dalje, sve više i češće sam nailazio na ljude koji su sumnjičili druge, ili na takve koji su nekom i zbog nečeg bili — sumnjivi. Nisam ni primetio kad sam postao i sSm sumnjiv, sebi i drugima. * Gledajući semenku koja na svojim opnastim krilima plovi vazduhom, dižući se i spuštajući na mlakom jesenjem vetru, rekao sam, više sebi nego njoj: »Leti, kratkoveki stvore, dok te slaba krila nose! Volim što neću videti gde ćeš pasti, ni šta će s tobom dalje biti.-«

U Luksoru. Kao što je toliko puta u životu bivalo, sedim pred hotelom, u stanju koje nema imena, i čekam dugo i strpljivo vesti o avionu koji zbog peščane oluje već drugi dan ne saobraća, ili bar o vozu koji bi me, ovako grozničavog, prebacio do 456

Niko nije bez mane. To je sigurno istina, jer svi to kažu i život to potvrđuje, ali ja sa nelagod-nošću izgovaram tu istinu, jer negde u dnu duše gajim ludu i nejasnu, ali jaku želju da se ipak nađe 457

To je. ja sam nejasno slutio da mi ta tama pokriva sav svet. B-dur. I taj isti strah me je nagonio da se otimam snu i postelji. i tako svi kažu. i da su lepote prolazne i bogatstva nesigurna. moja mana. i branio se uporno i od same pomisli na leganje. izvesnija od groba. sve što čovek može da vidi. ja sam bio prožet tim mrakom i tim zvukom i tugom koju oni nose. Ali još je sigurnije da ja ne bih nikad i ni u kom slučaju hteo da budem onaj koji taj neophodni i društveno korisni posao vrši. pripijen Uz ogradu na doksatu. sa licem pripijenim do bola između dva drvena stupca. Strah od senke koju petroleumska lampa ostavlja na plafonu. zbunjivan i nošen igrom rođenih čula i nasleđenih nagona. niti sam ikad docnije u životu čuo — tužniju. slušajući jauk austrijske vojne trube koja je pozivala tužnog vojnika na počinak. nego juri kroz mračnu šumu i studenu noć u nadi da će naći put i izlaz. Tada se obično javljala i vojnička truba iz neviriliive kasarne sa brega. osuđivati i popravljati.izuzetak koji bi tu istinu uterao u laž. A te mane treba otkrivati. Ona 458 je bila za uho isto ono što tama za oko. Iz daleka je dopirao isprekidan lavež pasa. pun lepote. počinje da plete zamka. * Moglo mi je biti sedam godina. To je očigledno. ja bih dizao glavu i širio oči. Da me ne bi savladao san za stolom. Dvoranom prođe taj glas kao svečana poruka. Strah od onog što stariji govore. opus 83. od jela. Osećao sam da se za svakog od nas. 2. Još jednom kažem — savlađujući urođenu neprijatnost: niko nije bez mane. dva fenjera na mostu. koji mi zaklanjaju ova tama i ova truba. Naslućivao sam po nečem da je taj svet. eto. da se najvećim delom života kroz tamu putuje. I to je sigurno. Ali čim bi mi pomenuli postelju i spavanje. 459 . žara i snage. Tako su nas učili. jedna od mojih mnogih mana. Nikad nisam uspeo da zaboravim tu melodiju. i da su pod tim zvucima koji se kidaju od ridanja. premro i izgubljen. jer nemam snage ni sposobnosti za njega. i neophodno. a da nam je strep-nja poputnina i u tami i na suncu. u samom trenutku našeg rođenja. a ja tu poruku prevodim odmah na običan ljudski govor i pretvaram u jednostavan prizor. pomera se za nama kao naša senka i čeka nas svuda. Odmah posle večere hvatao me san. a što ja ne razumem i iza čega naslućujem nepoznate teškoće i nerešena i nerešljiva pitanja. ali da živim u nadi da ću mom strahu naći rešenje i sagledati kraj. Neuko dete. sve sam to naslućivao u tim noćima. ali koja raste s nama uporedo i jača sa našim godinama. od dnevne igre i umora. da strahujem. bogatstva i — opasnosti. Sve što sam docnije u životu saznao i što. Umor me je fizički boleo. da bdim. umoran. kao što zalutao i umoran čovek ne sme da sedne. bežeći od sna i od svega oko sebe. Znao sam. malena i tanka. usta jao sam i odlazio na doksat koji je tonuo u tami i sa kojeg su se videle samo dve daleke slabe svetlosti. strah od silnog mraka i nemoćne svetlosti. Držeći se za drvenu ogradu. kao dve nemoćne žiške na neprelaznom moru tame pod kojom leži varošica među brdima. iako ne znam otkud ni kako. nikad nisam mogao pravo ni potpuno sagledati. Strah me mučio. * Doziv home na početku Bramsovog koncerta za klavir i orkestar br. ima i postigne. pokopani raznorodni i divni glasovi zemlje i sve reci i sva imena i sve poruke sveta. a opasnosti stvarne i velike.

Njegovo lice. Bilo ga je svuda. da pokret traje i da se ne prekida. ni takozvanim osećanjima. Pokušajmo stoga da tražimo spasa u protivnom pravcu. ni idejama ni brojkama. a nije važno ni koji su ti što još hodaju. po njegovom mišljenju. Glavno je da su ljudi. Za većinu naših osećanja može se već od prvog trenutka videti da su neosnovana i tašta. Bojim se da i ja. pa se pri mom ulasku. pa ni ovom parolom. i toga odnesu i zakopaju. a sve može da se dobije. kafa mlaka. dok se drugi. Sve ostalo je sporedno i slučajno. nego da je samo hodanje glavno. Gledaš kako čovek-đvonožac hoda kao navijen sat. Ali ja znam šta znači — opijati se. mleko je neočekivano vrelo. Njoj sedamnaest. Tada nisam odgovorio na pitanje. ni alkoholom ni drogama. Ovako gledano ne primećuje se ko je izostao. Sa doručkom ista stvar. Rastali su se kraj malog mosta na rečici njihovog rodnog grada. Poruka bi glasila: >->Ne opijajte se!« Opijeni se rađamo. na periferiji grada. On stoji nepomičan i gleda za njom. ko zna šta. 460 U neprovetrenoj krčmi. a svi drugi produže da vrve i hodaju. pa zašto da se još i sami opijamo? Ne opijajte se nikad. on vitak. sa nepokolebljivim uporstvom. izgovaram reci koje su preterane i »osećajne«. lekar po zanimanju. a njemu dvadeset godina. samo ona zna šta. Se-ćam se da me je nekad neko zapitao šta bih imao da kažem kao poruku našim ljudima. Ona se zaputila preko mosta. možda. Mirisi iskrsavaju iz sećanja. sapun klizi i leti u luku. a u ovom trenutku odgovor mi se sam nameće. manji. u meni i oko mene. Ko više ne može da korača. ni čulnošću. češalj je naelektrisan i pucketa u kosi. deo pokaže kao takav već na prvoj prepreci i teškoći. ah svega u dve-tri reci. a njeno sjajnim osmehom odgovara. Jutro. Nemir me je i probudio. ali »grehova naših radi«. * Jedan obrazovan. Voda se rasprskava u kapljice. zaustavile u igri. Ogledalo karikira. prohladno i maglovito. Ona lepa. predmeti ispadaju iz ruku. zbunjene. a dok živimo sve oko nas teži da nas opije. Na tom putu ništa nema da se izgubi. A naj-glavnije. Dezdemona je. Hleb se mrvi. S vremena na vreme ona se okrene samo za trenutak. neka vrsta iskupitelja ženskog roda. ali malo ciničan čovek. ničim. nevidljiva i nepoznata vasionska snaga koja taj pokret izaziva i održava da bi se kroz njega ostvarila i objavila. taj legne. pita nešto. to je nema. evo. U kupatilu stvari razbacane. Izgleda da čak ni to nije važno. Tako se rastaju bez pomisli na rastanak. Sporo osvaja dan. ne opijajmo se! Ničim na svetu. kao i imena koja on svemu tome daje. a iza stakla drhte i njišu se grane u svim pravcima. ni verom ni mistikom. Dakle. čovek i njegov hod. 461 . Putem prolaze ljudi. Zavesa poigrava na prozoru. ozareno smehom. ali cilj im se ne vidi. samo ne bih umeo kazati kakav ni otkud dolazi. kao što je Hristos razapet bez krivice. plod pijanstva ili sredstvo opijanja. Ne opijajte se — to je pitanje ljudskog dostojanstva. objašnjava smisao tragedije »Otelo«. zatrepere.Dvoje mladih ljudi. Jedni žure nekud — na uživanje? na posao? — drugi idu sporije. kao da su se do maločas igrale sakrivanja. Ona gine nevina.

i nestaju. Novine koje držim raširene, šušte, stranice im se same okreću, a od vetra ni traga. Radio grca i praska, stanice se sukobljavaju i potiskuju, predavanja se mesa ju sa pevanjem koje se gubi u nerazumljivom šištanju. Sve izgleda kao nelepa šala.

na sebe i tako se održavam na površini. Živim upo-redo sa svojim bolovima. Čekam, čekam i, više nego napola mrtav, verujem da ću izdržati, da će i ovo proći, a ja ostati. Trpeti, živeti, i nadživeti — to znači pobediti samog sebe i svet oko sebe.

»
Jutro sa zlim buđenjem, u sam osvit dana. Od nesanice i, još više, od snova u malobrojnim časovima spavanja, ovo je jutro otrovano i u njemu nema mesta ni za misao ni za posao, ni za odmor ni za razonodu. O čitanju ne može da bude reci, jer su mi oči pune trn ja i pepela, a misao otporna prema svemu što su drugi ikad mislili. Samo za trenutak otvaram radio, ali ga odmah ogorčeno zatvaram. Sve vesti mi izgledaju kao plod neznanja ili kao svesne laži. (Činjenica da se govornik i ne trudi mnogo da svoje laži zaodene bar malo nekim ruhom istine, vređa me kao namerno nipodaštavanje.) Muzika neke nepoznate stanice — neki stari italijanski majstor — čini mi se najpre kao detinjarija, i to ne lepa i ne naivna, a zatim kao prava i odvratna, slabo prikrivena sramota. Gasim radio. Doručak je pravi kuluk. (Gledam sebe kako žvačem i srcem, i izgleda mi smešno i nedostojno to ponavljanje istih pokreta; naslućujem poreklo svake hrane i izvor neutažive čovekove potrebe za njom; sve mi dolazi teško i strašno; ustajem od stola i ostavljam tek načeto jelo.) Sta bi me moglo spasti, podići, vratiti sebi i izvesti iz ovog zlo jutra? Možda iznenadni dolazak dobrog čoveka i njegova reč, ili samo osmejak. Ali njega nema da dođe. Nema ničeg. Najbolje bi bilo da ni nas nema. Tako kaže ovo jutro. Ne. Ništa mi ne treba i nikog ne očekujem. Kao uvek u ovakvim trenucima, oslanjam se sam Taj dan je bio nedelja, prazničan i pun neke bele praznine, ako se tako može uopšte kazati. Sočno zelenilo i svež — a tačnije bi bilo reći: hladan — vetar. Moje misli su se neočekivano dizale, plovile, sudarale se i odmah naglo tonule u nemu belu prazninu u meni i oko mene. To što sam čitao stalno mi je izgledalo kao da je u najužoj vezi sa snom koji sam prošle noći snivao i sa svim po sebi tako različitim događajima o kojima sam u jutarnjim novinama čitao. Jedna i uvek ista misao me prati ovog jutra, kao slika koja se ne miče ispred mene. Ne mogu je opisati. Neću je nikom kazati. Zaboraviću je i sam još pre kraja ovog čudnog dana. Ostaće ova za-beleška, kao prazna školjka.

Kopenhagen. Stanujem već nekoliko dana u »Hotel Europa-«, na dvanaestom spratu. Izgled je izvanredan. Ispod nas prostire se ceo grad. Tornjevi sa kupolama od bakra i zelenom patinom na njima. Starinski krovovi kuća, između kojih se izdiže nekoliko oblakodera kao džinovske košnice. Sredinom teče bulevar H. K. Andersena i njime, kao koritom sa-sušene reke, jure u talasima automobili, izazivajući oštar metalan šum kao jedan jedini veliki projektil. Iznad svega toga kopenhagenski vidik na kome se boja sivomodrog neba mesa sa zagasitijim tonovima tamnosivih oblaka, kao na danskom porcelanu. 463

462

Huji i tutnji neprekidna povorka automobila kao vodopad. U ovom gradu mogao bi čovek da pozivi neko vreme u izobilju, udobnosti i lepoti. To se po svemu naslućuje i oseća. I to je dovoljno. Za jedan sat putujem avionom dalje. * Obilazim zemlje i gradove. Nijedno mesto ne napuštam sa žaljenjem, nigde me ne dočekuje radost. Ali izgleda da moram do kraja života putovati tako, da bih video, i da bi se videlo i znalo, kakav sam bio, a kakav sam hteo da budem, da se svet iščuđava i njiše glavom, i na tuđem primeru uči šta treba činiti, a šta ne, kako živeti, a kako ne.

Sve činim samo da ne ostanem lice u lice sa nekim od tih trenutaka od kojih svaki može da izazove presudnu eksploziju u mom životu, a može isto tako da prođe nezapažen kao što su prošli toliki do sada.

Karakteristika miislimanskih kuća. Cim pređeš turski prag, nađeš se odjednom — ali odjednom! — u posve novoj sredini koja u najmanjoj mogućoj meri zavisi od spoljnjeg sveta, okružen mirom i samopouzdanjem utvrđenog, odvojenog i izdvojenog porodičnog života koji nam svojom tišinom govori da se sve zna (sve što treba znati!) i da nema potrebe da se išta pita, kazuje i tumači.

U Gliptoteci u Kopenhagenu ima velik broj grčkih i rimskih glava od kamena ili mramora; među njima i jedna za koju se kaže da je portret cara Dioklecijana. Brahikefal sa faunskim licem. To je pravi i potpuni čovek iz okoline Splita, neki Duje ili Jure, kakvog, bar po spoljnjem izgledu, možete i danas u tom kraju naći.

Dug letnji dan na obali mora razvija se kao beskrajno platno. Nedogledno dug niz trenutaka. Svaki od njih je značajan i svečan, i mogao bi se, ako se zaustavim kod njega, pretvoriti u doživljaj, jedan od onih doživljaja koji mogu da ispune ostatak mog života i okrenu ga u drugom pravcu. Zbog toga neprestano razgovaram sa ljudima koje slabo poznajem, o stvarima do kojih mi uistinu nije stalo, ili čitam knjigu koja mi je potpuno tuđa, ili svršavam sitne poslove oko kuće, bez kojih bi moglo biti. 464

Kad sam čuo da je umro Z. rekao sam u sebi: »-Oslobodio se!« Jer, ja sam ga dobro poznavao. Kod onih koji su ga poznavali slabo ili nikako važio je kao vest i snalažljiv čovek, licemer i mudrica, a u stvari je bio neveža, smetenjak, koji zastaje na svakom koraku i okleva pred svakom odlukom, a kad se jednom odluči na nešto, izabere obično najgore rešenje, i izvodi ga sporo i nespretno. Stvar je bila u tome što se on pred ljudima pravio hladnokrvnim i oštroumnim, isto kao što se zaista pametni i odlučni ljudi često prave nepraktičnim sanjalicama. Ko bi ga video onako sabrana, mirna i zamišljena, pomislio bi da on hladno i svesno sada smišlja najkraći i najbolji put do cilja, a u stvari, on je u takvim trenucima obično mislio o zadovoljenju svojih grubih čulnih prohteva ili sitnih i samoživih ambicija i sujeta, a vrlo često samo o besmislu i bezvrednosti svih ljudskih ciljeva i napora. Frivolan duh i slab čovek, koji nije poznavao ni sebe ni svet oko sebe i koji je organski bio nesposoban za ma kakav napredak u tom pogledu. Ziveo je u zabludi o sebi i
30 — Znakovi pored puta

465

nesvesno je varao i izneveravao sve one koji bi pokušali da se oslone na njega. I to ne zbog neke svoje lažljivosti ili zloće, nego jer se i sam varao. Bio je doživotni rob seksa i sujete, a bojao se i stideo svega što bi za zadovoljenje tih svojih strasti pre-duzimao. Ukratko, bio je čovek koji mira ne nalazi dok god je živ, nego valjda tek posle smrti. Valjda. A to što je često izgledao drukčije, činilo je stvar samo još težom i gorom po njega i po ljude oko njega.

Kad se setim nekih pojedinosti iz svojih školskih godina u gimnaziji, čini mi se da se jedan ćelav čovek, kome lica ne vidim, naginje negde nada mnom i govori mi suvo, mehanički: — Sve će se to raščistiti i ispraviti na onom svetu koji ne postoji: Tada ćemo svi primiti svak svoje — ko kaznu, a ko nagradu.

Usamljeničko veče u šturom i hladnom hotelu bosanske varošice. Uzalud nastojim da se setim čega bilo što bi mi pomoglo da premostim ovu noć i živ dočekam svitanje novog dana. Ni u meni ni oko mene nigde traga od lepote ni savršenstva, ni nade da će ih igda biti. To je, naravno, iluzija, ali jedna od onih koje ubijaju čoveka ako mu neko na vreme ne pritekne u pomoć, ili ako ne nađe u sebi snage da je izdrži i savlada.

Na Petrovaradinskoj tvrđavi, posle crvenog zalaska letnjeg sunca, negde u daljini, nastaje u prvi mah neki siv sumrak i izgleda kao da će se brzo pretvoriti u potpunu tamu. Ali tada odjednom, sa neodređenog mesta, počinje da raste i da se širi /uda uokrug nas najpre slab pa sve jači sjaj, kao leki novi ali bogatiji i duži sunčev zalazak. A upo-redo sa njim javi se u dotle nepomičnom vazduhu i slab vetar, vetrić-dašak koji raste zajedno sa novim crvenilom kao da je vezan za njega. Svečan trenutak kad se u čoveku javljaju ime na mrtvih prijatelja i nagone ga da ih, sam ne zna zašto, glasno izgovara. v .; ,.

Četiri tanka i malo drhtava udarca, koji ne kazuju još ništa, a za njima jedan, dublji, težak i svečan. Znači: jedan sat posle ponoći Sav sam vreo i radostan još od večernje šetnje. Ne spava mi se, ali nisam mučen nesanicom. Miran sam i siguran, svakoj pomisli nalazim izraz, svakom pitanju odgovor. Ne želim ništa, jer u meni je sve tako čvrsto i mirno da želja ne može ni da se javi. Metalnim udarcem, od kojeg još drhti vazduh u mojim ušima, rečeno mi je da je mom životu oduzet jedan sat vremena i da mi ostaje za toliko manje da dišem, gledam, mislim, ali da je isto tako mom životu dodat jedan sat u kojem sam disao, gledao, mislio. To izgleda paradoksalno i nemoguće, a ipak je tako. Moja posleponoćna računica jasna je i čista. Život nema mere, i svaki naš pokušaj da ga izmerimo besmislen je, a rezultat merenja uvek varka. Ta misao me drži budnim u dubokoj zimskoj noći i greje me kao junsko sunce na morskom pesku.'

Ovo mi je pričao lekar iz H. koji je lečio mnoge Ciganeskitnice, i bio vrlo omiljen među njima.
• 23. n 1964. *

466

30*

467

Jednog dana je, u pustom i krševitom predelu, naišao na grupu Cigana koja je tu logorovala. Pozvali su ga jednoj starici koja je umirala pod čer-gom. Poveo se razgovor o svemu i mnogo čemu, pa i o umiranju, o sahranama i grobljima. A kad je lekar upitao jednog starca gde se sahranjuju Cigani, on je odgovorio posve prirodno: — Tamo gde ima zemlje. Miris koji se javi u sećanju, miris nepoznatog cveta, slabiji od slabog pokreta vazduha koji je ostajao iza Eve Morat i njene široke haljine, tanji od tanke svetlosti najslabije zvezde u visini. Ne kaže ništa, nagoveštava sve. Tišina. Borovi, crni posle kiše. Sunce ugašeno pre vremena u crvenom mraku od oblaka. Nikoje doba dana. Žive duše nema. Ni glasnika, ni svedoka. A sve treba da se još danas resi i — svrši. Pre nego što potpuno padne mrak na zemlju. To znači da ćemo sa danom, sa iluzijom dana, nestati sa zemlje; bolje rečeno: prestati učestvovati u iluziji dana i noći. Sa vlažnom i toplom noći počeću da trunem. I ovako već trunem. Počeću možda i neki život da živim. I ovako, već odavno ne živim. I sve će biti kao i sada (kao i do sada!) kad ne znamo da li smo ni šta smo, ni šta drugi misle da smo. Ali postoji još i nada da bismo mogli da prestanemo da mislimo. Pre mnogo godina. '" O velikom raspustu. Radim za ispite koje nisam na vreme položio i koje treba polagati o jesenjem roku. 468

Mi i ne slutimo koliko mašte, nemira i strepnje živi u nekim ljudima. Evo, dovoljno je da ugledaš kako se tamo u daljini, na prepodnevnom suncu i prvoj pripeci avgustovskog dana, sa šumovitog obronka planine, visoko diže neobičan, siv i obilan dim — pa da se u tebi javi Ijubopitstvo, da stane da kuca, kao neko zasebno malo srce (šta je to? šta je to?) i da, kao odgovor, počnu da se rađaju dotad neslućene predstave i slike, bez reda i mere. — Sta je to? Gori nečija kuća na osami. Odrasla čeljad su bila na radu kad je pfamen zahvatio tavanske grede a zatim i krov. Sad je sve dockan. Voda oskudna i daleko. Nikog nema da pomogne pri gašenju, a dan vreo, i mlak vetar raspiruje svaku iskru u plamen. Ukućani nisu mogli da spasu ni najpotrebnije stvari, i sad su tu, iskupljeni oko velike zgrade koja dogoreva i ruši se i slaže u sebe, koja je još jutros bila njihova kuća, a to znači ne samo sklonište i prebivalište nego i deo njihovog bića i postojanja, i to otkad znaju za sebe. (Ukućani su: otac, majka, tri odrasla sina sa ženama i sitnom decom.) Svojim držanjem oni pružaju neobičan prizor. Stariji članovi, i muško i žensko, obilaze neprestano oko kuće i uzaludno pokušavaju s vremena na vreme da spasu još nešto iz plamena, ali se vraćaju praznih ruku, osmuđeni i čađavi. A mlađi ponajviše sede po strani, okreću glavu prkosno od požara, cupkaju mehanički travu oko sebe, i krto odgovaraju svima i svakome, ili kivno ćute. Najdalje od kuće u plamenu stoji najstarija snaha, lagano se klati gornjim delom tela, kao u molitvi, desnom rukom se pokajnički bije u grudi i neprestano nariče. Kad se zamori, ona prestane nekoliko trenutaka, a odmah zatim nastavlja automatizmom luđaka svoje pokrete i svoje tiho naricanje. ^69

bolovima, bar se naći kraj nje. Nije to uradio, ali ga je ta misao držala u mestu. Tako je stajao, neodlučan i nepomičan, oseća-jući celim telom nered i štetu, prebacujući sebi što je poveo zbabnu ženu u planinu, na posao koji je dosad uvek svršavao sam, i kajući se što je sa tim stvorenjem, zimus, u ono nekoliko februarskih noći posle ženidbe, onako izbezumljeno mešao noge, zaboravljajući sve ostalo na svetu. Pa sad evo: jao i kuku! Osećaš se kao da si odjednom porastao, da se udvostručavaš, ali upravo zbog toga ne možeš da se makneš, stojiš kao panj i ne znaš šta ćeš ni kuda ćeš. — Ne mogući da izdržim misao o tom bespomoćnom seljaku i ne nalazeći nekog izlaza, ja sam opet napustio položaj kraj prozora i vratio se svojim knjigama, ostavljajući sve neprilike i zabune ovog sveta da se rešavaju same od sebe. Ali, već malo docnije počeo sam sve češće da dižem glavu i pogledom tražim prozor koji otvara vidik na planinu sa tragovima požara. — Sta je to? Ne, nije to smeteni i naivni ćumurdžija, neodlučan i razapet između svoje peći što preti da pregori i žene u porođajnim bolovima koji se javljaju neočekivano i pre vremena. To gori šuma, gori »sama od sebe«, kao što često biva u ovo doba godine, kad je sušanj od lanjskog lišća suv kao barut, kad svako drvo gori kao lučevina i kad od iskre nepoznatog porekla najlakše nastaju šumski požari. Naj-pre pucketa i žubori još nevidljiv oganj, a zatim stane da se brzo širi na sve strane u zmijastim potočićima, preko suvog lišća i mrtvih grančica; tamo gde se ti potočići sjedinjuju i pretvaraju u vidljiv plamen i penju uz šiblje ili drveta, rađa se gust dim i kovitla i diže uvis kao tamnosiv stub sa crvenim postoljem. To je početak požara kome uzrok samo nagađamo (čobanska vatra, slabo zapretana, ili bače472

na cigareta rasejanog lovca, ili prosto slučaj koji niko ne može pogoditi?), a kome se kraj ne da pred-videti, jer zavisi od vazdušnih struja, od materija koje gore i zemljišta kojim se kreće; ukratko: od bezbrojnih pojedinosti i slučajnosti koje nikad nećemo moći saznati ni proceniti. Po varošici sad ide razgovor: gori šuma! Nastojim da ne čujem ništa, da zaboravim daleki oganj kome ne znam porekla i protiv kojeg ne mogu ništa. Vratio sam se poslu, ali osećam kako u meni stalno drhti neka žilica kao sitno oštro zvonce na uzbunu: gori šuma! I znam da neću izdržati i da ću pre ili posle opet ustati, otići do prozora da posmatram dim u planini, puštajući mašti maha i tražeći uzrok i značenje bezimenoj ludoj stihiji. Rano jutro. Iz staničnog restorana vidi se trg i nasred njega, na železnom stubu, veliki okrugao časovnik sa jasnim crnim brojkama i skazaljkama. Dvadeset minuta do devet. A na vrh časovnika maze se i miluju dva goluba u ljubavnom zanosu. Ispod njih, kao bujica, prolazi i vuku svoj prtljag neispavani ljudi iz noćnog voza koji je tek stigao. Dve crne, krupne skazaljke na belom brojčaniku velikog časovnika kreću se neprimetno ali neumitno, mile, mereći i život ljudi koji vrve ispod njih, i ljubavne trenutke zanesenih golubova, i suđene sate onoga koji ovo piše. Dođe trenutak kad osetim snažno i neobično," a odjednom, ne više jedan, izdvojen, utisak od sveta oko sebe, nego samu sveobimnu činjenicu postojanja, golu, divnu i strašnu. Postoji svet i ja u njemu. Postojimo. Gušim se od zanosa pred tom činjeni473

com i gubim se u traženju njenog izraza; a to što tražim, to i nije više rečenica ili reč neka, nego samo jedan jedini znak, jedno slovo, jedan zvuk koji će jasno i pouzdano moći kazati: Postojimo. I ništa više. I sve u tome. U takvim trenucima desi mi se da zastanem nasred prometnog trga, na nepropisnom prelazu, među rekom automobila koji me opominju piskom, dok me njihovi šoferi začuđeno-Ijutito gledaju. * U najgorim svojim časovima nalazio sam neobičnu i neočekivanu utehu u tome što sam zamišljao jedan drugi život, isti kao moj po datumima, imenima i događajima, ali prav, svetao, čist; mučan, naravno, koliko svaki život na zemlji mora takav da bude, ali bez ičega mračnog i ružnog u toj muci; život koji počinje sa blagoslovom i gubi se u visinama i gasi u svetlosti. I stojeći zamišljen nad likom toga svoga dvojnika, kao što drvo stoji nad svojom slikom u mirnoj vodi, ja sam, tražeći spasenje u nesećanju, zaboravljao za trenutak svoj stvarni život, dok je on drhtao od moga bola.
(27. IX 1939)

Nisu najgore one noći koje su zabeležene, ili samo nagoveštene, sa njihovim jadom i njihovim sramom. Najgore su možda one koje nisu nigde po-menute ni opisane. To su noći velikog umora, noći u kojima sam čak i spavao, ali ne zdravim snom kome se ja više i ne nadam. Ležao sam oboren i onesvešćen, ali sam jasno osećao tanku vatru koju moje telo svuda prostire poda se, i svakog trenutka znao, znao jasno, da sam bedan i nedostojan i da nemam snage ni hrabrosti ni da to kažem sebi, a kamoli da se saberem i promenim i izdignem. * Kad naiđe čas teške potištenosti i u mom životu — a u čijem ne nailazi? — ja sklopim oči i zamišljam da je leto, i u tom letu vedro jutro, i da putujem. Odmakao sam dobro od mesta iz kojeg sam krenuo, a još dalje je do onog u koje putujem. Valja mi još ručati, večerati i prenoćiti, i opet doručkovati i ručati na ovom putovanju; to su nepuna dva dana; a za to vreme mogu se moje misli izme-niti, kao i predeli oko mene. Može i ništa da se ne desi, može se i obrnuto od onog zbog čega strepim desiti. Još danas i sutra! Ima ih koji neće još ni toliko živeti. Znam, znam dobro, da sedim u mestu i da toplo leto kao i svoje putovanje samo zamišljam, ali možda je i povod moje potištenosti samo zamišljen.

Ko je taj čovek? Sta je njegova sadržina? Koja mu je osnovna osobina i glavna karakteristika? Ništa. Kao čovek, ništa. U duhovnom životu praznina, i gore i manje od toga, aktivna praznina koja je štetna i razorna za sve što je duh i proizvod duha. U društvenom pogledu to je čovek koji u svakom trenu može, ume i srne da stavi drsku i uvek zainteresovanu primedbu na sve što drugi ljudi ne-zainteresovanim naporom duha smisle i ostvare. Samo to može i samo u tome i kao takav postoji. 474

U sarajevskom okružnom zatvoru 1942. godine među uhapšenim komunistkinjama, ilegalkama, rodila je jedna od njih zdravo žensko dete. Kad je devojčici trebalo dati ime, >->krstili« su je Lejla, jer je jedna od njih tvrdila da to na arapskom jeziku 475

ali je teško i nemoguće ma i približno kazati nešto o mislima koje se u ovom trenu vezuju za njega. ali ja samo pokrivam lice rukama. ali uvek u istom pravcu. I to izdržavam iz početka. a pola suncem obasjan. Najvidniji znak moje slabosti je. A onaj drugi — spava. strasno i ubeđeno. postariji čovek. I to je sve. odričemo. Početak proleća. mrak ili mračna noć. Prskaju me vodom. Dve starije žene idu stazom koja vodi od Umetničkog paviljona do one dve crkvice na kraju samog Kalemegdana. čini mi se. to me najzad razbudi. Jedan lepo čuje kako kucaju i kako ga dozivaju. pola pod senkom sivih oblaka. i nikako ne razume te dosadne. a drugi me šamara. nevidljive sitne mušice što zuje na beskrajnim mirisnim prerijama i prostranim tihim okeanima sna. saznale su da su bile u zabludi. jer je tu morska so iz jela zelenilo i nazire se gola kamena okosnica brega. snage i strpljivosti. Svet je uvek podjednako »odvratan«. sa dva--tri manja broda koji izgledaju kao zaleđeni u mirnoj površini mora. ustao je. a onaj prvi tek snivant 476 . oseća kako ga drmusaju. Sva je nezgoda u tome što je samo ovaj drugi stvarni čovek. Nije teško opisati ovaj predeo. naprotiv. Neke prirodne sile — ko zna koje i kakve? — dejstvuju u nama povremeno i sa nejednakom snagom. Tek mnogo docnije. kad je rat svršen i one izišle na slobodu. uspravljaju me. snaga izda i strpljivost nas napusti. svet nam izgleda onakav kakav jeste.znači: svetlost. nameću nam uvek iste ili slične stavove i postupke. Deset. jedanaest sati spavam. Obale su tamnozelene od šuma. Gledam primorski predeo pred sobom. »umio se i bogu molio«. obući se i krenuti na posao. a ja primam tu vlagu kao prolećnu kišicu koja uspavljuje. To ime i to dete predstavljali su dugo vremena malo stvarne svet-losti u zatvoru. u mojoj stalnoj pospanosti. a to je bilo ono što im je toliko nedostajalo u njihovoj mračnoj ćeliji. i zloupotrebljavaju za uvek iste ciljeve koji nemaju ničeg zajedničkog s nama i kojih se mi u sebi stidimo i pred ljudima. Nemojte se žaliti. samo su pri dnu. sasvim uz more. imaju muke sa mnom. sve mi se čini da bi se i na šamarima moglo spavati kao na stepenicama obasjanim jakim suncem. i bude ga protivno zdravom smislu i prirodnom nagonu čovekovom. Najzad me dižu dvojica. upotrebljavaju nas. i zna da treba ustati. bele kao da su čipkom opervažene. i spavam dalje. samo što mi u mladosti nalazimo dovoljno svega toga u sebi i zato nam život izgleda lep i podnošljiv. Jedan slab. U tim jutarnjim trenucima kao da postoje u meni dva čoveka. i ne samo da zna šta treba nego je to već i učinio. koji se 477 Bio sam slabunjav dečak. i da bismo živeli u njemu. zatim upadaju u sobu i svlače sa mene ćebe. Najpre kucaju. bar ovako površno. jedan me drži da pravo stojim. dok god možemo. i odlazi na posao koji ga čeka. a kad me bude. jer reč »lejla« ne znači na arapskom svetlost nego. a plove ka otvorenoj pučini. Pa ipak. a kad ostarimo i zanosa nestane. potrebna je uvek ista doza zanosa. doručkovao.

» Kogo (Ital. oko sebe. ti si još u milosti. Eto. možda još bolje. pa ispituje svjedoke. niti pak sami znaju šta da učine sa svojim saznanjima. I ništa više. pruža ruku.) Ili. kaže. —Udelite. Prilazi mi sporo. bog vam pomogao! —Mi idemo da se pomolimo svetoj Petki — kaže mlađa od dve žene. barokni dvorac iz XVIII veka. sa podrugljivim osmehom na licu. i pita me: »A ti se baš zalepio za zemljinu koru kao taksena marka za hartiju. i onoj najnesebičnijoj. ti možeš izgubiti milost božiju. Vilanov. da je to kao neki sud. utrošiti život na jednu jedinu granu botanike. pa određuje dan rasprave. biti botaničar! (Kad čovek već mora nešto da bude. Obasjano dvorište u kome cvate magnolija. kad zakoračiš lijevom nogom. nit ovaj naš zemaljski sat ima mjere kojom bi se mogla mjeriti brzina kojom čovjek prelazi iz stanja bozi je milosti u stanje smrtnog grijeha i oblast vječnog paklenskog prokletstva. Ama. sam ne znaš kako ni kada. ispod kojeg piše deviza: Ultima time} Mornar iz Boke Kotorske. I oborena pogleda odlučno produžuje put. tvrdo. Ah. u blizini Varšave. nekoliko vrsta biljaka svega.pravi još slabijim i starijim. gledajući hladnokrvno svet oko sebe. a dok spustiš tu nogu i digneš desnu za drugi korak. U svakoj mojoj želji. pa ti šalje pozivku. Iza rešetke u ispovedaonici fratar je govorio svome grešniku: — Nemoj misliti da paklu treba mno^o vremena. to ide kao munja. ne vidim nikog od moga naraštaja. iako je bio mlađi od mene. Na zidu sunčani časovnik. pa • tritima time (lat. Ne znam da li se ovo isto dešava i drugim ljudima. Dešava mi se da u snu vidim nekog veselog druga iz mladosti koji je odavno umro. Ne. A vršnjaci koji su odavno pomrli vuku nas neosetno ali stalno pod zemlju. Covek koji je navršio devedeset prvu godinu života priča mirno i sa lakom zbunjenošću. Ništa su naše sekunde. sve shvataju brzo i tačno. Mi ne pitamo kakva se zastava vije na krmi. prosi na putu. i ne pomišljaju na to.) = CuvaJ se posleđnjeg (Sasa). A?« Drugi opet samo prolaze i gledaju me ćutke. 479 478 . ali koji to što vide ne ume ju da saopšte drugima. nego kako brod taj plaća i kakav je kogo^ na njemu. Kad pogledam. Možda bismo se time približili onoj zaista čudnoj želji koja je izražena u stihovima malo poznatog dalmatinskog pesnika: i Zač ne učini narav ljudi Kako stabla da se plode? te saslušava. To nas starce odbija od života i sveta živih. Zaoglavi te đavo.) = kuvar. ni toliko đavolu ne treba! * Jedan od onih mirnih i ćutljivih ljudi koji. i već si u paklu vječnom.

jer se snaga za odbranu i održanje pozajmljivala od budućih naraštaja. zaklanja za 480 nešto. a ne igra slučaja. i večni su. u zimskom. Misli i reci ovih ljudi ostaju nedovršene. Blato je. pokriva nečim. Zaboravio je već kakav je nekad bio. kao natrulo. Tada vidimo da je tu sačuvan život. snu lepote. Teški tamni oblaci umesto modrog neba. a ništa mu neće pomoći što zna da tamo iza ovih planina teče i blešti drukčiji život njegovog sveta. imajući pred očima ovaj vidik koji ubija. tuđa i nemila. koji su se rađali zaduženi i opterećeni. a ima trenutaka kad pred nama iskrsnu svi odjednom. Sve je izmenjeno. od rta Ljuštice do Punta oštra. kao zategnut konopac tamnosafime boje. jer su u korenu za-sečene. U našim krajevima koji su bili pod Turcima. sačinjen od nedogledne pučine mora i nebeske vedrine bez oblačka i talasa. tu se dešavaju neočekivane promene i ne-verovatni prizori koje samo ja vidim i nad kojima prolaznost nema vlasti. Pojavljuju se i nestaju u jednom istom blesku. bez broda na vidiku. a što se rađa i nastaje. I trava je pretežno zelena. a sad je nikakav. tragovi robovanja vide se nekad manje. Vidim široki otvor Boke i ćelom njegovom neprekidnom dužinom oštru ivicu mora. Naprotiv. dok je život sam izgubio toliko da mu nije ostalo mnogo više od samog imena. Ne može da da sebi računa o tome kakav je u sebi ni kako izgleda u očima ljudi. a pojam o dimenzijama sop-stvenog tela izvitoperen. jer se rađaju i umiru u istom trenu. Svisnuće i skapati možda u ovoj seljačkoj sobici. Hladno je. 31 — Znakovi pored puta 482 . Oseća da je iznutra poharan. u punoj svojoj težini. ali po cenu koja je skuplja od vrednosti života samog. naročito onim najzaostalijim. To je osvetljen čudesni izlog. Ovako izgledaju predeli kad se zamore da budu lepi i kad. Covek je osuđen da kroz mali prozor gleda nebo i zemlju. kiša i studen vladaju nad tom prazninom kao ružni pobednici koji ne znaju šta bi sa svojom pobedom. jer se večno menjaju i tako ne podležu prolazj-nosti. Sto stoji i traje. Gusta kiša. Sve oko mene vlažno. Vraćam se u primorski predeo koji sam napustio jednog raskošnog septembarskog jutra. nekad više. u zametku je zatrovano i ojađeno. * Kad sedim pred kućom. I čovek oseća da se gubi. Sve živo se sakriva negde. U toj borbi preživeo je goli nagon za odbra-nom života. A za mene. ja imam pred sobom vidik koji izgleda kao da ga je birao neki ljubitelj prirodnih lepota. pa čak i u mojoj želji da ostanem zauvek nepoznat ili da se odrečem svakog uživanja. Posleđnji dan decembra meseca. A vetar. Avetinjski izgledaju cvetovi koji neće da umru. ne traju. na kom moja mašta izvodi povazdan svoje nevidljive i nečujne igre i pelivanluke. nošena studenim vetrom. ali karikatura one letošnje. tako da između njihovog postanka i nestanka nema ni najmanjeg razmaka i da vreme ne može između njih ubaciti svoju razornu klicu. rad njegovih čula je poremećen i zbrkan. okrnjeno je ili iskrivljeno. To je svetla pustinja i svim mogućnostima bogata praznina. a ne mogu da žive. svest o sebi zamračena. skupljaju snagu za nova cvetanja.*v5j^ krije se negde na nevidljivom dnu težnja za slavom ili uživanjem. obavija selo i stvara atmosferu jeze i drhtavice.

Između mojih snova i mojih misli i postupaka na javi — nikad nije bilo mnogo razlike. i to obično u vezi sa neprijatnim snom. Tada mora da razara i ruši ponovo. sve manje znam. i što god zamislim. kad iskra našeg pogleda plane u dodiru sa vasionskim ognjem vidika koji zemlja i more prostiru pred nama. ono što se u hodu kaže. sa nasleđenom sposobnošću preziranja i potcenjivanja drugih ljudi i tuđih misli. naprotiv. pod određenim uslovima. Nemam uzora pred sobom. kao svetlost nekog reflektora. ni primera u se-ćanju. Govoreći o sebi.To su projekcije koje nastaju u određenom trenutku. sa ćelom svojom snagom i smislom. unižava. nije važan sam napredak koliko način hoda. zajedno sa svojom iskrom. Retke su srećne noći kad spavaš pet sati bez prekida i buđenja. čovek se žali. sačuvane u posled-njoj. ni ustaljenog pravila u svesti. s godinama se sve teže snalazim. karikira i svlači naniže sve ono što u tom trenutku osvet-Ijava. Ne umem da živim. i onda kad ugasne naše oko. preko svih pojava savremenog sveta i zadržava se ćudljivo i bez opravdanja. Zaobilazno napreduju u životu. a zovem se čovek. Ja ne znam šta sam ja. To njegovo nipodaštavanje. kažem ili učinim. Te slike se ne pamte. Ali to je jalov i uzaludan trud. unakazio i polomio. Probudi te zaptiven dah. nego kako ua se ne budi. pri čemu. sa sadizmom razmaženog dečaka bez osnovnog vaspitanja. a s godinama ona biva sve manja. Bojim se — i to je moja velika muka — da će me nesmisao i sramota preplaviti i odneti sa sveta pre nego što me zemlja pokrije i zakloni od očiju ljudi. ili ime koje se daje predelima kroz koje se prolazi. a sam ne biva od toga ni za dlaku viši. jer kad se taj razorni mlaz svetlosti vrati na mesto na kome je juče sve poharao. odakle dolazim ni kuda idem. niti to u životu naučio. To zna mnogi od nas. nerazumljivo ovo što sada biva. dela i postupaka. . Oni posredno žive. ispada na nesreću moju i na nezadovoljstvo ljudi oko mene. koje je samo sebi svrha. I tada otpočne vreme ponoćnog bdenja u trajanju od dva do tri sata. Ljudi na Istoku. Malo-po-malo se pribiraš dok se potpuno ne rasaniš. ni da se skrasim na jednom mestu. nije stalno ni zasnovano na nekim utvrđenim shvatanjima i pogledima. Ranije si palio svetlost i pokušavao da 31* 483 . i sposobnog za hiljadu hiljada promena i preobražaja. * Covek u četrdesetim godinama. Ne. negde duže negde kraće. Nejasno mi je ono što je bilo. I tako večno nastavlja svoj prokleti sizi-fovski posao. čisto i netaknuto. Sve se mesa. jer je svaka pojedina od njih sadržana u onoj koja dolazi posle nje. ono klizi. ni kako postupiti u slučaju kad se mora delati. Redovno se dešava da se oko tri sata po ponoći preneš iz prvog sna. on nalazi sve opet uspravno. Zbog toga ja i ne mogu ništa da uradim. da ostanem pri jednoj misli. Zbog toga ja nikad una-pred i sigurno ne znam šta ću odgovoriti na neko pitanje. ali ognja raznovrsnog po svom poreklu i svojoj prirodi. Živi od obaran3a. sa dozom urođene osionosti. Nisam toga nikad imao. i potpuno nedogledno ono što bi moglo biti i što će biti. ni nagona u krvi. izgleda. tako da će na kraju sve biti. 482 Teškoća nije u tome kako da čovek zaspi. U tim prizorima sve je od ognja.

a san — nešto mirno i prijatno. vid da mi se zamara. pogasimo priviđenja i ućutkamo naopake misli. trzam i činim napore da produžim čitanje. praćen lepim vizijama ili slatkom nesvešću. Pogrešno začeto i naopako sazdane stvorenje. posle izvesnog vremena. kao ni većina latinskih sentencija iz udžbenika. na primer roman. i oči da se sklapaju. Sa poslednjim naporima strpljenja. Stranice se okreću same.čitaš i tako. To je najgore. kao udarac ili zemljotres. U tim časovima vladaju zakoni noći i merila tame pred kojima niko nije nevin ni pravedan. Smrt i san stajali su za mene daleko jedno od drugog. o kojima nismo nikad do sada mislili. bar što se njegovog moralnog lika tiče. Ne znam zašto. I — sad mi se čini da bolje shvatam primer iz latinske čitanke moga detinjstva. Ima među ljudima i takvih primera koje bismo mogli nazvati: čovek-promašaj. (San je slika smrti. gotovo srećan što mogu da popustim svemoćnom pritisku meke bele stihije sna. i na jednoj savestL Povodom smrti jednog suseđa. tako izmučeni i umorni. Smrt — nešto crno i potresno. Sad to već odavno ne činiš. To su na izgled obični 485 . pod jednom odgovornošću. miran ni priseban. i zanosi u san. Jedan živi i dela i odlučuje u presudnim trenucima i nedoumicama. a ponekad opet osećam prazninu i dosadu. ali i u jednom i u drugom slučaju počinje. Kad 484 legnem i počnem da čitam neku knjigu. menjajući položaj. i najposle ispuštam knjigu iz ruke. niko ne može biti čist.) Tako je glasila jedna od rečenica-primera u našem udžbeniku latinskog jezika. Tek u neko doba noći polazi nam za rukom da smirimo krvotok. odupirem se. Borim se. pitao sam se. pažnja da slabi. i sa njom život svih lica iz knjige. drugi izvršava te odluke. kao i moj rođeni. svedeš san na oči. koja nas polako obavija i greje kao rukavica ruku. Uostalom. kao čovek kojeg kamenuju. Zašto i po čemu je san slika smrti. bez odbrane. U čoveku se otvaraju mračne dvorane i pale teskobne ili nedogledne pozornice. ali sve češće mi izmiče nit radnje i same od sebe nailaize neke druge slike koje nemaju veze sa onim što u knjizi piše i koje sve tonu u magli sna. ali mi kao dečaku nikad to nije bilo potpuno jasno. ali nisu stigle da se pojave ni ostvare. i ništa nije dobro ni bezopasno. a javljaju se i nove. A san je kao smrt. sastavni deo našeg života. ali sve slabije. možda. To je bilo čudovište. A sada se kod mene na svoj način potvrđuje tačnost poređenja u onoj latinskoj rečenici. i mi ne sklopimo oka sve do jutra. I činim to bez mnogo žaljenja. u sarajevskoj gimnaziji. iza jednog lika i imena. nepoznate. ja pratim jedno vreme tok radnje i ponekad se oduševljavam i hteo bih da podvučem neko mesto u tekstu. Ne dvostruk nego trostruk čovek. treći ocenjuje i prosuđuje prirodu i posledice onog što je učinjeno. Odupirem se svemoćnoj plimi sna koja preti da poplavi sve ono što se preda mnom događalo na stranicama knjige. a sve to nosi on u sebi. ležiš u postelji sklupčan. A ponekad izneveri i to. kad se dižemo i. na njima nalaze svoj rasplet i vrhunac drame koje su nekad u našim mislima i slutnjama nagoveštavale svoj dolazak. ulazimo pravo u novi dan našeg stvarnog života. mirim se sa činjenicom da će sve potonuti u moru zaborava i nesvesti. * Somnus imago mortis. Ostane samo toplina postelje.

ili bar izgleda tako. tako jedno vreme samo vidimo vetar. da se putnik čovek nekako oseća više strancem nego u drugim mestima. Nije se plašio ni oduševljavao. isto tako nikad nije nikom ni u čemu bio ni od koristi ni od štete. bilo bi možda više reda i mira na svetu. A u stvari takav čovek je u ovom svetu isto što prazan klas na njivi. nije ostavio iza sebe ni najmanju prazninu. levo ili desno. niko ne bi umeo ništa da kaže. a odmah zatim i prve kapi koje on nosi. zajedno sa tim mirom i redom. Izvesno vreme sve je dobro. Nigde ovakva studena. vide i gledaju.' U alpskim predelima ima jedno naročito zadovoljstvo: posmatrati kako kiša nailazi. a ponajmanje on sam.* i Kako taj čovek živi. \ sad ga drugi. brda. I nigde kao ovde ne može tako odbojno da ćuti drvo kraj puta ili kamen u zidu pored kojeg prolaziš. ništa što liči na uspomenu. negde iz daljine. I pas koji prolazi pored tebe kazuje ti ne- 486 487 . ali da nas upitate: kako. i ljudi i priroda. mislio sam: kad bi ljudi u većini bili ovakvi. a po sadržini i vi'ednosti nemaju sa njima druge veze osim te sličnosti.ljudi. Izgleda da je sve tu tako stvoreno i uređeno. ali ceo život. a drugi put naviše. nebo. * čim da nema i ne želi da ima ničeg zajedničkog s tobom. kao što ni njemu niko nije bio mrzak ni neophodan. I gledajući ga. jer si došljak i neznanac. to niko ne bi umeo kazati. Njegov se život sastoji od bezbrojnih i nevidljivih katrastrofa i padova. ni zatrčavao ni poricao. netražena samoća nije dobra ni prijatna. ponekad. Jedanput su to padovi naniže. daje. prima. ali biti sam u tom gradu. fizički dobro razvijeni i duhovno »-normalni«. i jedno vreme se ne zna da li će uopšte doći do nas ili će u svom hodu krenuti nekom od uskih nevidljivih dolina. ulice i kuće. Sivi veo je stigao i do nas. ' Sv. onda stanu da se javljaju pokretima i tanke grane. Živeo je prividno. daleko na Severu. U ravnici se sve to nikad u pojedinostima ne vidi. Nikad nije ni u pomi-slima otišao ni za milimetar dalje od onog što svi osećaju i kako svi misle. ali padovi su uvek. ni bolno blizak. nije voleo ni da prima ni da daje. Takav je bio i ovaj. i to opštim. i samo u postupcima koji liče na postupke istinskog čoveka. Najpre se javlja u obhku sive pokretne zavese na planinama u daljini. I on začudo liči na normalna čoveka. samo recima. Jula 1950. ni da kazuje šta o sebi ni da brine o drugima. mirni i prijatni. kako se održava u redu normalnih ljudi i u životu uopšte. dok ovde možemo da bacimo pogled i iza kulisa te pred stave. ali on se brzo spusti i mi ga osetimo na sebi. Nikad nikom nije bio ni drag ni odvratan. a znao je sve što mu je bilo potrebno za taj njegov prividni život. Jurll pii Tržieu. ne bi zasluživao da se naziva životom. Živi s ljudima: posluje. u nedelju posle podne nekog zimskog dana teška je stvar zaista. Odvo- Grad. Ziveo i umro tu među nama. Nikad se valjda dve misli nisu ukrstile ni dva osećanja sudarila u njemu. Ništa ga nije uzbuđivalo ni zagrejavalo. A sad kad je nestao sa lica zemlje. očekuje nešto i sam obećava « Dopune unesene prem« prvobitnom zapisu iSveskt Jeni listovi). Zatim zadrhti na neki značajan (gotovo ljudski) način lišće u vrhovima drveća. tamo kiša dolazi s neba kao gotova scena.

ne slušajući jedna drugu. Nepodnošljivo nam se čini uvek mesto na kome smo. U stvari. sav u mreži jakog sunca i dubokih senki. a na njemu je. sa svim što jeste. ali taj sekund je sudbonosan. To je znak potpunog pristajanja na sve što nosi svojim brzim tokom ovaj letnji dan. ciku i povike dece koja se kupaju. to ćemo se pre naći na mestu od kojeg smo pobegli. Sve to teče. pregažena točkovima i umrljana prašinom. počinje ubrzanim ritmom. i koja sada navire iz njih. u neodređenom trenutku. čudovišnog brbljanja. i to sve četiri u jedan glas. kao derviši opijeni sopstvenim dahtanjem i halakanjem. postoji samo tim svojim padovima koji se ponavljaju u nepravilnim i sve kraćim razmacima. suludih nerazumevanja. Sa mora dopire radosna i ujednačena melodija dečijeg kupanja i poigrava u ritmu letnje jare. Kao kad iz zida ispadne jedan jedini kamen koji povlači za sobom ostale. odjednom. ljubavna pesma koju nikad nisu mogle. to nije kraj ni smrt. u čoveku se dešava isto: od jedne pomisli. Sklapam oči. Vedre su i treperave i nežive stvari. ali kao jedna karikatura onog što je nekad htela da bude. uz smeh. već poznat a uvek nov zvuk. vedrina prožima sve što čovek samo pomisli i svaku reč koju izgovori. 488 Letnji dan. život se posle toga. mrtav nije. pođmi-givanja i uspijanja. ne misleći ni na šta na svetu do na prvu iduću reč koju treba da izgovore. 489 . Slušam kako četiri žene srednjih godina »razgovaraju«. I tada. zagrcavanja. i pun je zmijskog siktanja. Na žalost. Samo uzalud gubimo snagu koju bi trebalo utrošiti u napor da mesto na kome smo učinimo podnošljivim. smele ni umele da zapevaju. a isto tako nečujno. prozirnih aluzija. što je bio i mogao da bude. nad njim treperi letnja jara. i izgleda kao da nema zastoja ni kraja. Možda je to (teško njima!) davno ugušeni kliktaj devojaštva. ili gore. a ne možemo da uvidimo kako je svako bežanje uzaludno i besmisleno. vidik mi je odjednom ispunio beo bosanski drum iz mojih de-čačkih godina. prividno nastavlja. da se ruši i survava u sebe. a tim recima nema kraja ni računa. sobnim vazduhom otrovana papagaja. Možda u silnoj potrebi ovakvih žena za brbljanjem ima — pored kratke pameti i suva srca — nekih ostataka neiživljene erotike. ali tu. smeška se. A već idućeg dana ili iduće nedelje.dosta. dugačka zmija šarka. ili se od strmog brega odroni grumen zemlje koji izaziva opšte šuljanje i rušenje celog predela. a gde god bismo se putem zaustavili. Svemu znam ime i mesto i ničem ne tražim razlog ni opravdanje. Cesto taj zvuk nije jači od onog kojim mali časovnik na noćnom stočiću otkucava jedan jedini sekund. i to kad treba i kad ne treba. kao najlepša igra. Tako on traje u katastrofama. bilo bi isto. jedne ljudske reci ili pogleda — on se pretvara u novu ruševinu. jer što brže bežimo. ali i ne živi. jednog prolaznog utiska. javi se kratak i zloslutan. Za tim gotovo nečujnim zvukom sav taj čovek. one više pevaju nego što govore. Taj razgovor se kreće na niskom planu malih ogovaranja. spolja nevidljivog pada i rušenja. izubijana i mrtva. — Četiri stara i bolesna. Vedro je na nebu i na moru. Ali. u vidu besmislenog. i iza spuštenih očnih kapaka. prolazi brzo. razgovara i rukuje se sa svakim.

Tako mu je bilo za nekoliko trenutaka lakše.Kad sam naišao putem. ni mutni potoci pri dnu ovih planina. ne rečni vali ni olujno more. izbledela i istančala tako da je od nje ostala samo tonska osnova koja još jedino mom sluhu nešto kazuje. Sećanje na jedno putovanje. šta bilo. A zatim bi opet. Crna Gora. i to samo na mahove. a zatim legao na zeleno uzvišeno mesto iznad vodenog mlaza. sama sebi peva sve istu melodiju bez kraja. Otac se žali na sina koji je neradnik i nevaljao i pošao zlim putem. kraj bosanskog druma. a zatim s godinama. Zauvek. pa i oca samog. oči i vrele. izmrcvarila ga i polomila svega. živo i drugo. ali nejasno i kratko sećanje. kao da je na pro-lećnom suncu. kao srebrni bič. pa tek onda ugasio žeđ kratkim požudnim gutljajima. pa posle njemu. Prizori iz knjige mešali su se i 490 . iznad druma kojim smo išli i reke koja ga je pratila. sačekao sam da se gomila napoji i raziđe. Gubitak bez leka i nade. Branio se tako što je zamišljao da je neko drugi to usnio. Tek ovde to uviđam. Ovako. nemirne vratne žile. sa suncem toga dana. Tek kad sam ostao sam pored česme. a zatim sedeo neko vreme na postelji. i razorna misao. — Svrati da vidiš gdje ja vatru pirim! — poziva me jedan Bokelj da ga posetim. nego nepresušna česma što teče i peva srebrnim mlazom. Rashladio sam čelo. * sukobljavali sa prizorima iz njegovog malopređaš-njeg sna. Teče. padajući na kameno dno korita. pa ma samo kao san. opet u snu. gde bilo. i to talasanje odgovaralo je ritmu jecanja tek probuđenog bolesnog deteta. probijalo nepodnošljivo saznanje da je on sam sve to u snu video i čuo. Tada bi obično prihvatao prvu knjigu i čitao. Njegov sin se posle žalio ovako: — Dao bih ne znam šta da je bio — vo! Ovi sujetni Južnjaci dok razgovaraju s vama gledaju vam pravo u oči. Nije smeo da po veru je ni za trenutak u mogućnost da tako nešto postoji. Da. ali neuhvatljiva. Stojeći. doživeo. imao bih na šta sjesti. ali ne stoga što žele da491 Budeći se iz najstrašnijeg sna. dugo plovila čudesna melodija. Otprilike. rasipa imanje i zlostavlja ostale članove porodice. konja i stoke oko njenog kamenog korita koje se prelivalo i vlažilo drum. i nju je voda sa sobom odnela. moglo se jasno videti i čuti kako se voda izvija tankim ali oštrim mlazom. — Kamen da sam rodio. kao probuđen bol. zaboravljena. izgubio sam je ludo i nepovratno. i izgubila se tek predveče. ništa. Nije mogao ni hteo da veruje u istinitost takvog sna. pričao. palio je svetlost. Pobesnela krava nasrnula je na jednog starca. česma se nije videla od gomile ljudi. Da. kao što se gube zaista dragocene stvari. i kako. laka i jednostavna na izgled. i vreme. kao pod dejstvom kapljica koje donose kratko olakšanje. šumi. Voda. i peva. dugo i strpljivo po strani.

U toj tami leži budna Bakarevićeva mlada žena. on im ne može naškoditi i vrlo je verovatno da im neće nikad ni moći ništa. Nagađaju ljudi i prepiru se. Jedan stariji čovek. da ne bi privukla pažnju zla oka ili slučajnog prolaznika. lepom i stasitom devoj-kom. i da se onaj koji tako ode u Travnik može lako i ne vratiti više svojoj kući. zbog svog javno ispoljenog neposluha. Danas je peti dan kako je njen muž Muharem otputovao u Travnik. lep i visok. Osam se odazvalo pozivu i otputovalo u Travnik. nego — što no kažu — još ptica na njemu pjeva. onda . oni koji su otišli i koji se možda neće nikad vratiti. do sebe: »I ovome bi klipanu trebalo malko potkratiti noge da ne paradira ovako po ulicama!-« Ovakav kakav je. izgovarajući se da su na putu ili da su sprečeni bolešću. svi misle i šapatom govore o tome ko je postupio mudrije. i onima koje sebe takvima smatraju. ali ne ona od prolaznog mraka. a ono se već upotrebljuje za gradu. dozreva i drama čoveka koji stazom bola i lutanja ide u susret smrti kao jedinom izvesnom cilju. ali ko je ovog puta u pravu. dođu crni glasovi o njima. duševni bogalj i fizička 492 Noć.. moći će se videti tek kad se vrate oni koji su otišH ili kad.shvate vas i vašu misao.) nakaza. Iz Sarajeva je bilo pozvano jedanaest najuglednijih ljudi. mogu pre ili posle još lakše izgubiti glavu. ovi koji su ostali izgledaju sigurniji. nego zato što je za njih vaš pogled ogledalo u kome traže potvrdu svoga mišljenja i sliku sopstvene veličine. noć sva od tame neprohodnih šuma ili mračnih špilja. Zasad. ili oni koji su ostali i koji. gleda ih mutnim zlim pogledom i kaže drugom. Sad po svima uglednim kućama. a pored nje njen šestogodišnji sin jedinac koji boluje od groznice nepoznatog porekla.. prolazi preko Te-razija sa isto tako mladom. obična. sličnom. što deli dan od dana i traje od sutona do svitanja. (I sam vidim kako je ovo visokoparno i neubed-Ijivo kazano. Zna se da su takvi vezirski pozivi bili oduvek opasni. sećajući se sličnih slučajeva u prošlosti.. umesto njih. ali žena ne pali svetlost..) Jedan Užičanin govori sasvim ozbiljno: — Kad se bogu omakne (to jednom u sto godina!) pa stvori ovakvu budalu kao što je ovaj Kuz-man. ali moUm vas da mi verujete da je u suštini sve tačno. Dobro su odeveni i veseli da ih je milina pogledati. Teška je tama. 493 . Ne daju mu stati. — Sta ćeš ti kad je danas došlo vrijeme pa drvo ne može da odleži i da se osuši kao nekad. * Koračam napred i ovog leta. zajedno sa ostalim prvacima koje je novi vezir pozvao na dogovor i većanje sa begovima i pijanima iz ćele Bosne. Jedan mlad čovek. jer ne mogu drukčije. *' * Drvodelja iz Novog žali se kako nema dobro osušenog drveta za gradnju nameštaja. a trojica nisu. zajedno sa svim što cveta i zri i gotovo vidno raste oko mene. (Sve je ovo tačno. samo se pitam da i meni ovu misao nije diktirala moja sujeta. ali mi je kao nikad jasno da. ali kad bi mogao .

ovo im je prvi rastanak. oči sa dugim. Gledajući jednog penzionera. Crna nit tišine teče i napreduje kao da će očvr-snuti i potrajati. kad iz onih deset drugih kuća koje su ožalošćene kao i njena izvire nevidljiva struja straha i zlih slutnja i širi se po gradu kao zaraza. kod nje. zajedno sa porodicama i bližim i daljim rođacima. opet se javlja dečak. izgovoreno još dečačkim glasom. i da se to pretvori u malo svetlosti. sa svim svojim brigama i strepnjama. Trebalo bi odgovoriti nešto — ma šta — i sa dve bezazlene reci razbiti njegova priviđenja i strahove. A kad uspe da ih izbriše iz svesti i zadrema za nekoliko trenutaka. dušo! Tišina. više od umora nego od sna. i po bolu koji ona zadaje. Tako prolaze dugi minuti pete noći bez voljenog čoveka. ali žena ne nalazi ni najobičniji izraz utehe. Sedam godina! Svako jutro on odlazi u grad. Pri sećanju na njega htela bi da pomiluje dušek pod sobom. Najgori od svih mogućih načina života. san joj iznosi pred oči ono što bi htela da zaboravi. obraduje ćelu kuću. Čini joj se da su se tu. on se naglo diže. i ne može ga biti. —Ne zovu. i prekida je naglo. Izgleda da bi i san mogao doći. Ali dečak se trza. neki susret. po nečem. Ali njega nema. sva mu je pažnja prešla na sluh. i u tami vidi. oči sklopljene. kad svaki pojedini trenutak prolazi samo u očekivanju idućeg. i pticu u kavezu. a i da ga nađe. jedino muško iz ove kuće koja je sada bez domaćina. To želi i jedino još po toj želji. ispravlja se na dušeku i pita glasom od kojeg majku trnci podilaze: — Ko to stoji pred vratima? To pitanje nije prigušeno ni plačevno nego oštro i nestrpljivo. koja je postala veća od najveće poljane. šta bilo. rastresitim i kao iskrzanim trepavkama koje majka. Posle nepunih sedam godina zajedničkog života. Spavaj! Očigledno. zovu! Čuješ li? Zovu. Ona ga sa radosnim nestrpljenjem očekuje preko dana. Mir i tama polako pune prostranu sobu i sve se više zbijaju u njoj. kucaju! —Ne kucaju. reč jedna. sine. — Ko je to? Dečak ponavlja svoje pitanje. ja sam to. a noću ispuni slašću njenu postelju. —Majko.Kad bi samo mogla da ne misli o tome! Ali kako može. ili je budi njen dečak prigušenim glasom: —Majko. čini ti se. Nepodnošljivo je to taloženje praznine i s vremenom postaje smrtonosno kao nedostatak kiseonika. ali je mrak tako gust i težak i njena nemoć tolika da joj se ruka gubi u praznini i tle ispod nje tone u bezdan. pa da prekine ovu tamu i obasja sve što sada skriva. Evo. Spavaj. čini joj se. zna da je živa. U ženi se javlja slaba i nejasna ali bolna želja da se nešto desi. sine. iskupili svi koji su pogođeni kao i ona. vraćajući se pre mraka. I oni koji su otišli u Travnik. ali tonom koji traži poslušnost i očekuje odgovor. i sad sede i ćute u mračnim uglovima ove sobe. a sam po sebi nijedan nema ni smisla ni sadržine. Kao san izgledaju sada te godine. osmejak. ne bi ga mogla izgovoriti od grča koji joj steže jezik u korenu i ledi lice u nepokretnu grimasu. i oni koji su ostali u Sarajevu. To ne govori bolesni dečak nego — muško. sna nema. Dečak ćuti. A ta smrt nastupa sporo. bez otpora prodire kroz zidove i mesa se sa njenim strahom i slutnjama. Kao da 494 nije ni spavao. ako ne dođe odnekud kao čudo. U tom glasu žena. na zemlji ili ma gde u crnom prostranstvu između neba i zemlje. a on. čuje glas svog čoveka Muharema. svi. 495 .

što je na skali razvitka i savršenstva za nekoliko stepena iznad joda. Tišina. da ga prva jača struja života odnese dođa-vola. Dućandžija ne okreće glave. ■' * Jak jugoistočni vetar. oni se brane kako najbolje mogu 496 497 . Utvrđen red poslova i događaja za duže vreme unapred daje iluziju čvrstine i trajanja života. nezaštićen. ostajući na svom mestu. u svemu. zajedno sa njima. cene ni obaveze. pa u nešto još jače i finije. i gubi se u rešetkama kanala. kao nepomičan trijumfator. A svako neodržavanje ili odlaganje onog što je unapred utvrđeno dovodi ih do gneva i očajanja. koja opet ne voli da unapred utvrđuje rokove. stojim na uzdignutom mestu. A život je pun svakojakih nepredvidljivih struja i strujica. preko sedamdeset godina. Golo-glav. čas napred čas nazad. prema sebi i prema drugima. sitan šegrt. ne pomiče se s mesta. pri svom dolasku i povratku. Sa šumom talasa mesa se moćan grohot šljunka koji valovi neprestano pokreću i rešetaju. gledao vojnika kako na niskoj terasi. pa u jod. Ne vole odlaganja. na grudima skrštenih ruku. pretvoriti u morsku vodu. Pa i to je često bila samo iluzija. iskusni i ugledni čovek u primorskom gradiću. Vazduh je zasićen morskom prašinom koju uđi-šem sa nasladom. tačni i strogi.Nekadašnji Višegrađ. Talasi se sa velikom hukom razbijaju u belu penu oko mojih nogu. — Ramo! — ponavlja glas. ponekad me poškrope do temena. što mogu dublje. inače. A kad on kaže »odnese dođavola«. Sad to vidim. i sklon raspadanju i nestanku. onda za tu rečenicu on ima jasan pojam i određenu sliku. može se desiti. Pored njega stoji. U tom dosta dugom životu retki su bili časovi u kojima sam se osećao kao čovek koji je na svom mestu i koji radi svoj posao. Između ostalog. misli starac. Kad ljudi zađu u godine i vidno i osetno stanu da gube snagu. a još jači ogromni talasi zapljuskuju nisku obalu od krupnog šljunka. stojeći na kiši u kasarnskom dvorištu. Bezbrižnost mladosti. I tako sve dalje i više. izgleda im ne samo lakomislena i luda nego i opasna. malo izmenjen: —Ramizaga! —Idi vidi šta hoće! — kaže Ramo svome šegrtu. ali nešto tiše i manje odlučno. nego da mora sačinjavati neku ma i prividnu celinu. Starom čoveku izgleda da tako ne može i ne srne biti: da nešto može biti ili ne biti. evo. kako ga zatim čepa na sitne komadiće i ravnodušno baca u mutan i brz potočić kišnice. koji im inače izgleda sve više neusidren. zadocnja-vanja ni propuste. oni postaju uredni. od onoga od čega se odbraniti ne može. Živeo sam. Jednom je. Inače. njemu se čini da se život ne sme razbijati u parčad. možda. naslonjen na železnu ogradu. a zatim isti glas. U svom širom otvorenom dućanu sedi Ramiz. Stari. Ramo ne pokazuje ni najmanjim pokretom da je čuo. do potpunog nepostojanja. ako hoće uopšte da bude. čita pismo. — Ramo! To poziva seljački glas spolja. 32 — Znakovi ix>ređ puta Posle razgovora sa jednim starcem. zvani Ramo Svraka. Ovako bi se čovek mogao. koji te komadiće hartije veselo odnosi.

čak ti se čini da dobro čuješ. a kad se zapitaš šta su rekli. To se neće čuti ni znati dalje od mesta na kome se desilo. jer si ponosan što si ga čuo. koji se zove sreda. netrpeljiv i osoran. ili kad primetiš da očekuju tvoj odgovor. nešto što je pre ili posle moralo da bude. Počinješ da detinjiš. sedi čovek i pokušava da se pribere i dozove pameti. a put preda mnom zatvoren. valjda. konci i rskavice. i tu će najpre i početi da trunu. (I to je. Pomešaće se i dodirnuti pojedini delovi tela. i ' 498 32* 499 . sastavni deo oboljenja. —Da. sasušiti se i nestati potpuno.. kao ona o kojoj je reč u Jevan-đelju. U isto vreme u tebi se javlja sećanje na gluve ljude sa kojima si nekad razgovarao. nekom mogla izgledati čudesna i večna. negde. sasuši i pretvori u malo crne prašine koja može krenuti sa prvim podesnim vetrom u kom bilo pravcu. Tada te obuzima neka vrsta srdžbe. i uvek nešto što je iznad moje snage. nego šapuću i mrmore. Sluzaste veze između kostiju i mišića. a uvek neodoljivo i neod-ložno. ponavljaš i to pitanje. To će biti činjenica među činjenicama. Po navici i potrebi slušaš šta ljudi govore. mnogih ludih slika u snu i još luđih pomisli na javi. brzo će početi da vetri i nestaje. kad mi je poreklo nemo i mračno. najposle. Kako da shvatim ko sam i otkud da znam šta stvarno hoću i šta treba da činim. izgubiti oblik i boju i sva tvoja mnogobrojna svojstva koja su nekad. ne bi li kako našao put u život ovog dana koji je pred njim. pa šta? —Kad budeš mrtav. Tražiš da ponove rečeno. suviše brzo i što ne govore glasnije. i povišenim glasom i grimasama izražavaš svoje ogorčenje i nezadovoljstvo. A još pre toga. Tek tada će se videti — ako koga bude da gleda i misli o tome — kako ^ Mladić se pita. razdražen si i ljutiš se što govore. ma gde. Kad ogoli. kad uvek nešto drugo želim. ima težnju da se kreće. lako izaziva u tebi sumnju da te sabesednik potcenjuje ili da ti se ruga. i to na mestima gde se nikad za života nisu dodirnuli. na njihov uznemiren i nepoverljiv pogled i na savijen dlan oko usne školjke. i mnogo brže. obrađuješ se neočekivano i preterano i. Pokvario mi se sluh. kao uopšte svaka tečnost. a svejedno kada i kako. je telo slabo građeno i od koliko je delova sastavljeno. i ponaj-češće iznad ljudskog dohvata uopšte. A kako je naše telo pretežnim delom od vlage i tečnosti. i koji donosi sa sobom određene dužnosti i obaveze od kojih svaka izgleda teška kao planina. i sve se više kvari. a krivo ti je što moraš to da činiš. Postaješ nestrpljiv. u bilo koje doba dana. kostur će se rastaviti i raspasti u sastavne delove.. Krv iz tvojih vena ostvariće. — Kad budeš mrtav. vidiš da nisi razabrao ništa. Jer krv. Pomisao da sada i sam izgledaš tako. pa da se izgubi u zemlji ili ispari u vazduhu. odgovarajući. da putuje i osvaja prostor ispunjavajući svaku prazninu. prestaće da dejstvuju i ubrzo će izvetriti.Posle nemirne noći. Poginućeš od metka ili od hladnog oružja.) A kad odmah razabereš nekoliko reci ili ćelu rečenicu kojom te nešto pitaju. ceo događaj neće imati naročit oblik ni neko ime. kako tebi izgleda. zvezde neće popadati sa noćnog neba i zavesa u hramu se razderati nadvoje s vrha do na dno. i da ostavljaš takav isti utisak. svoju stalnu težnju: da probije zidove svoje tamnice i otvori sebi stazu na sunce.

i kad ga ta iluzija napusti. ni čitati ni gledati ljude oko sebe ili pre-dele napolju. Putovati znači nači se odjednom u naročitom svetu. Ali ga otkriće da dobro ne čuje grubo udari i porazi. pribireš se. Nema te uopšte. osećaš se još manjim i siromašnijim. pod vladom nepoznatih zakona. Drugo. ličnost. datum — nepodnošljivo je. Za šta da se prihvatiš i gde da se skloniš? Kako da prebrodiš taj trenutak koji si već počeo da živiš. Sve što jeste: činjenica. suočiti se sa događajima kojima nismo dorasli. ostaje ti samo da ideš zbunjen i postiđen kući. Mnogo sam puta u životu stajao ovako pred polaskom i beležio amplitude onog uzbuđenja koje nas u takvim trenucima obuzima. kao trenutno. bez sloma i bruke. ostalom svetu neprimetno pomračenje. da ne možete ni misliti ni zaspati. ođmerenog držanja. Prvo. Uzalud nastojiš da sabereš sitnu parčad razbijenog sveta i da sklopiš ponovo neku stvarnost u kojoj se može živeti.' u celoj stvari i nije možda najveće zlo u tome što ti se dešava da ne možeš da uhvatiš svaku reč. pa opet gubiš. budiš se usred noći. Tada vam se može desiti da u avionu koji se diže i hvata visinu osetite. i da žališ što ti priroda nije dala njegovu darovitost i što nisi imao prilike da učiš one škole koje je on učio. izgleda mu nekako prirodno da vid s godinama slabi. a da on ne bude i tvoj poslednji? To je čovek ozbiljan i opšte uvažen. i posle se javlja kao potištenost i melanholija pre svakog novog polaska na put. u vagonu treće klase za pušače. i da vam se. a i od onog što kaže polovinu ne razumeš. kao hladan talas između moždane opne i temene kosti. iako ste je nekad dobro poznavali. Sve se to uvek nekako dobro svrši. pa čuješ i ono što nije rečeno i shvatiš onako kako nije mišljeno. učini da bi još najmanje teško i bolno bilo — naći se pod točkovima ovog istog vagona kojim putujete. sabran i ćutljiv. sa svojim neobjašnjivim stidom i kajanjem i bezrazložnim strahom od izobličenja i kazne. i zatim ne prestaje da ga uznemiruje i nagoni u strah. On malo govori. a od haosa se gubi dah i tle pod nogama. tako po nekoliko puta dolaziš k sebi i sam ne znaš koji je od tih nekoliko »ja« stvarno — ti. Kad čuješ neku njegovu reč. kratka daha i pomućene misli. Ili: da u gradu u koji ste stigli ne umete da nađete ulicu koju tražite. Malen i siromašan duhom i dotada. dolazak ludila i smrti i želju da zovete u pomoć. kao preteča katastrofa i nezaslužena kazna. Ili: da ostanete sami i umorni. 502 . na kraju. Toliko su njegove misli iznad onog što mi obični ljudi znamo i možemo da shvatimo. i da odjednom 500 zaboravite ime onog koga tražite i zbog koga ste i krenuli na put. nego što te često tvoja mašta i tvoja sumnjičava priroda zavode. dugo ga prati urođena ljudska iluzija da je svet onakav kakvim ga mi vidimo. Ali ostane trag negde u nama. Covek se relativno lako miri sa činjenicom da dobro ne vidi. između mesta koje smo napustili i onog u koje treba da stignemo. znojan. ili što ti promakne i čitava rečenica. Jedno buđenje. Unezveren.

Ne bojim se ja samrtnog trena koji me čeka na kraju života. odemo na izlet u okolinu grada. Tu možete dugo sedeti na osunčanoj klupi. dovodi me do očajanja. Hvatajući ili bacajući loptu. ali nekog zatišja koje nema pravo na to ime. bujnu travu i velika. Mesto pod senkora u svako doba dana i godine.Topčiderski park. ni mrava ni guštera pored nogu. Spremili smo i potrebni novac za pod-voz i trošak. prevazilazi sebe. trijumfu svoga tela i u isto vreme pobedi nad njim. nad celim predelom leži neka mukla i nemila atmosfera mrtvila i zatišja. Te noći dugo nisam mogao da zaspim od uzbuđenja i od slika koje su u meni iskrsavale u vezi sa sutrašnjim danom. ima dobre veze sa gradom. meni su se na mahove otkrivale tajne tela i igre. i ponovo dočekuju i hvataju? Gledajući ih kako igraju košarku. u negovanom zelenilu. u jednom sekundu. da je sustižu. poznao da nije vaše. Putova-ćemo vozom. Samo. i da se ne obrađujete prolazniku. ja bih se osećao srećnim i besmrtnim kad bih znao da tela kao što je vaše ne propadaju. i moji drugovi s njim. čovek se ne samo produžuje i raste nego i preobražava. Nas petnaestak dobrih drugova iz istog razreda sarajevske gimnazije dogovorih smo se da jedne nedelje. ja sam sutradan prespavao vreme polaska. nije u njemu suviše sveta. lakši i lepši. Nešto zbog toga. * Kakve su to potrebe. ni praznikom. dalje bacaju. da ne ugledate leptira u vazduhu. Sastanak na železničkoj stanici pola sata ranije. jer mu ništa nije prethodilo. linije ili mirisa. Kako se sunce spušta. postoji i jedan ovakav. Ovako potišten i kratkovečan. biva drukčiji. Kad sam se probudio. odbojku ili rukomet. Sve je bilo spremno. Bilo mi je valjda jedanaest ili dvanaest godina. Taj 502 Među onih nekoliko teških i bolnih doživljaja--košmara koji prate (i opterećuju) moj život od de-tinjstva. u proleće. a da ne čujete ptičji cvrkut. ja kažem sebi da raste drugo. mene prolazi čudna jeza. kakve želje. jednostavno ali lepo uređen. i nikad. a nešto zbog glupog nesporazuma sa mojim ukućanima. nemerljivo mali hiatus vremena ima za mene več-nost i beskrajnost hrišćanskog pakla. i nije bilo nikakva izgleda da ih stignem. Da bih se utešio. a za njim ne dolazi nikakav znak života ni pokreta. U to vreme naš voz je već kretao. Ali pomisao da između venjenja jednog i dozrevanja drugog tela može biti razmaka. kakve radosti i zanosi koji gone dečaka ili devojčiču da trče za loptom. ni praznine koja zjapi iza njega. sa istom sumom novih i potpuno istih slasti. bilo je sedam sati prošlo. gustu. po jednoj beskrajno sitnoj pojedinosti zvuka. praćena nesanicom i njenim bezumno svirepim mučenjem. Nešto gluvo i pritajeno. nego ovog večerašnjeg sumraka i noći koja nailazi za njim. Polazak voza — u sedam sati izjutra. cvetne leje. senovita drveta. Isti takav užas izaziva u meni pomisao da bih u tom potpuno isto-vetnom telu. Mnogo sam se unapred radovao tome izletu. * . 503 . pa ma samo za sekund jedan. približava se bestežinskom stanju i visinskom letu.

u prvom trenutku nisam hteo da po veru j em u stvarnost onog što mi se desilo. I obično se tada dešava da počinimo neku nesmotrenost. iznad svega što nas vezuje sa poznatim stvarima. Posle čuda i pokora u snu minule noći. i snu. a svi obziri uspavani u nama. a potpuno uzaludnim naporima tražim odgovore koji se ne 505 . ogorčenja. pod uticajem vina i naše želje za nemogućim. Izgleda zaista neverovatno da ima takvih snova. mi primimo u sebe vidike. ili da učinimo nešto što ne valja. bez pravog smisla i osnova. ne misli ni na što do na svoj promašaj. Valjda sam već tada počeo da se navikavam na ono što me je čekalo u docnijem životu. a u meni su se živo redale slike radosne vožnje. Na drvenoj terasi. gneva na sebe. ali ojađen i nesrećan koliko čovek u tim godinama može biti. Kad provedemo sunčan i lep dan u prirodi. a bilo je. na svet u kome je takav nered mogućan. a sa izgledima na dug i trajan mir pred sobom. a ja nisam znao šta da počnem sa tim dugim. obogaćeni. šetnja i pesama u zelenilu. Retki i dobri časovi dana kad nisam »-van sebe«. i zbog čega ćemo se posle dugo stideti i kajati. Stoga u takvim večernjim časovima. dolazilo mi je da zaplačem. unapred upropašćenim. na ukućane. kao mirni pobednici. osećamo se jaki i slobodni. da se bijem šakama u glavu. sami ili u društvu. deo sunčeva puta i misli koje donosi smiraj dana. bez rana. nem i nepomičan. kad se ne tražim tamo gde me nema i gde me ne može biti. a već potpuno nemoguće da je on bio taj koji je u svemu tako živo učestvovao. ali i trenutak kad treba pripaziti na sebe. posle lepog izleta. kad ne smišljam odgovor na pitanja koja. a i kad bi ih bilo. a što je trebalo da bude moje uživanje i moja radost. ne preduzima ništa. daljine. To je trenutak čudne veličine i jakog zanosa. da vičem. ne kreće se. sam sebi postavljam i za koja u mukama i velikim. teški kao pčela natovarena cvetnim sokom i pelu-dom. Negde ispod no?ju mu šumi nevidljiva reka. Ne. Pust i siv praznični dan prostirao se preda mnom. jer smo teške ruke i oštre reci. obrasloj ladoležom i drugim cvećem i biljkama penjačicama. kao ošamućen. Uporedo s njima rasli su u meni tuga i kajanje. a uistini sam sedeo suva oka. Jutro. da kažemo nešto što se ne govori. vetar. u ćutanju. čitanju. Predveče se vratimo u svoj grad. postanu ma i za trenutak java živih ljudi. Sunce je tek krenulo vidikom U vazđuhu lak pokret koji se još ne može nazvati vetrićem. nemoguće je da ti snovi. prevaren i nadigran od vremena i događaja. I iznad svega osećanje velikog žaljenja zbog onog što je ludo i nepovratno izgubljeno. ljudima i prilikama. treba izbegavati društvo i ljude i tražiti pri-bežište u samoći. Sedeo sam neodeven na ivici postelje. na te prazne i duge pustinje kad čovek koji je izneverio sebe i druge. razočaranja. sedi tako. Zatim su stala da se redom dižu u meni osećanja čuđenja. ne pokazujući to ničim i ne kazujući nikom ništa. ali koji osvežava čoveka i bistri misli. bez gorčine u sebi. Misli? Izgleda neverovatno đa se moglo desiti — pa ma i samo u snu — to što se sinoć u toj kući deša504 valo. Tako je: i neverovatno je i nemoguće. osramoćenim vremenom. sposoban jedino da se kaje i da pati.

sve i kad bih hteo. i svoje brige i strahove. Pravo da kažem. mais il n'appartient qu'a Dieu de le mettre en pratique: quel autre que lui peut connaitre son essence?«' Odlaknulo mi je. neće nikad naći. ako ih. niti bih to umeo ni mogao. Povodom vijetnamske Nove godine vladalo je primirje između Vijetkonga i Amerikanaca u Južnom kao i u Severnom Vijetnamu: obustavljeno je i amerikansko bombardovanje Severnog Vijetnama. izvrsno Je uputstvo. to je bol. sve i kad bi se jednog dana našao. kao osveštano pravilo koje. a sve i kad bi postojali i bili nađeni. izmišlja sada i svoja pitanja. jer ne postoje. ali šta znače obe zajedno i čemu treba da nas pouče (jer sve što je u čitanci mora nešto da znači i nečem da nas uči). Prvo. Praznični dani su sada prošli i u novinama kao i na radiju objavljena je juče sledeća vest: »Primirje koje je vladalo povodom vijetnamske Nove godine ističe noćas. Rodila je sedamnaestoro dece. ' * Minime quisque sihi notus est jedno: da svoje želje i nagone što pre i što potpunije ostvarim. uzalud traži rešenja i lekove koje. To on i čini. i sve manje liči na sebe. da se zna. ja nisam mogao da znam koje od mojih bezbrojnih želja i nagona treba da smatram »strastima« i »slabostima«. pa ma samo ovde i ovoliko. ali protiv kojeg se niko ne buni: »Poznaj sebe. ja sam. niko tačno ne razume. ovaj čovek koji je sam sebe izmislio. Rat u Vijetnamu nastaviće se sutra ujutro u 7 časova. a koje ne. Godine 1936. Jer. ili ja nisam mogao da shvatim njihova objašnjenja. sam sebe ne bi mogao poznati.mogu naći. šta znači sebe? Koji je to »ja« koga treba da upoznam? Objašnjavali su mi da su u pitanju naše strasti i naše slabosti protiv kojih moramo da se borimo i koje možemo lakše da savladamo ako ih upaznamo. i sam izmišljen. a nisam ni pomišljao da se protiv njih borim. izgleda. razume se. kao opomenu. Ali sam i dalje svuda oko sebe sretao. to nisam znao. ne bi nikom bili potrebni ni korisni. kao preterano strog zahtev.« A danas sam u Volterovom »Dictionnaire philosophique« našao ovaj stav: »Connais-toi meme est un excellent precepte. po-najmanje meni samom. posle toliko godina. kad već ne može da se useče u metal ili mramor. Tako je bilo i tako je ostalo i u docnijem životu.) Te grčke reci umeo sam da prevedem svaku za sebe. sam ne izmisli. Kako da se upoznam? I zašto? I. imala je dva tuceta imučadi i praunučadi. i tako se sve više zapliće i gubi i troši snagu. * U četvrtom razredu gimnazije našao sam u čitanci grčkog jezika prvi put rečenicu: Gnoti seauton. Tek.« Možda će nekad ovakva vest biti ljudima neshvatljiva i izgledati neverovatna. Zbog toga je dobro da se izdvoji iz gomile novinskih vesti i zapiše bar u ovu trošnu beležnicu. (Poznaj sebe. a jedino što je u njima stvarno. Ni oni koje sam pitao nisu znali da mi kažu pravo njihovo značenje. ništa nisam razumeo. Zivela je sto i jednu godinu. aM jedino Bc^ pristoji da ga izvrSl: ko drugi do on mo2e da poznaj: svoju bit? 507 . želeo samo 506 Starica iz Prokuplja. u mladosti. Tada se ' Poznaj sebe. I sve se ta velika i bolna lutanja vrše u jednoj zamišljenoj tački. Tako. i opet. I odmah im. Drugo.

nehatu i sirovosti sopstve-nika ovog hotela i onih koji njime upravljaju. lakše — kako tako! — ali ovi drveni donovi što se ne savijaju. Sijalice u nekoj vrsti lustera mutne i nejake. malena i slabo zagrejana. moli se usrdno i duboko metaniše. Žensko. jer oseća da se klanja sebi i svemu što naziva svojim. Napuštaju me ili ja napuštam druge. Kao da se rastajem sa samim sobom. gradovima i predelima. a kamoli u novine. Naročito u snu. Teši ga jedan polugrađanin. sa jevtinim nameštajem i olinjalom prostirkom. sramota je. ni mogao imati.prvi put u životu ozbiljno razbolela. govorila je neposredno pre smrti: — Ja ću. rasanjen i nesrećan. e to ga ubi. u njemu preko šest stotina vojnih obaveznika poslednjeg poziva BH regimente broj tri. stavljate u novine. Nemojte da me. Svome unuku. Na povratku sa rada Dienstpflichtiger Mile Km-dija. slabačak i prozebao seljak već u godinama. Hotelska soba negde u Jugoslaviji. nesposobnih za vojsku i vojničku službu. ugleda i trajanja njegove porodice. ni bio u toliko mesta. U snu i na javi. Domaćin stoji pred ikonom sa ozbiljnim likom Boga Oca. i uvek nekako uspeva da na509 . toliko veza ni poznanstva. kaže. đete. nego prema lakomosti.. Sve je tuđe i hladno i izaziva želju za bežanjem. babo? — Ama. koji je u to vreme bio član redakcije jednog beogradskog dnevnika.. U logoru hronična glad i opšta oskudica u svemu. uvek je do suza dirnut. danju siva. tvorca i svedržitelja sveta. koliko sada snivam deljenja i rastanaka. uverenjem da je u tom bogu sa ikone izvor. žali se svome meštaninu da su mu najgore dodijali drveni donovi na cokulama ratne fabrikacije. Da mi je samo zrno jedno one prirodne ravnodušnosti koju ispoljavaju ovi ljudi oko mene prema tolikim stvarima zbog kojih ja danju često ne mogu da se radujem ni da mirno radim. da umrem. Praštam se ili odlazim bez oproštaja.. Nisam nikad imao. * /-V". — Njivu blata. Ogroman logor od sivih drvenih baraka. Teče treća godina (prvog) svetskog rata. puna nekog mrtvog vremena. čini mi se. U tom trenutku on. vučem za sobom. Sad opravljaju puteve ili sade repu na njivama oko Zenice. temelj i jemstvo blagostanja. Stvari nisu nabavljene ni raspoređene prema putnikovoj meri i potrebi. a noću ponekad strepim i patim. a u noći slabo i nepravilno osvetljena. i već i sam imao dvoje dece. godine. •— Zašto ne. i kad mu se klanja. Sve drugo mu je. a ona na noćnom stoliću pored kreveta — prejaka. slu čajno.. Sve ove dane preživljujem samo neke rastanke. je sav prožet 508 Zenica. ali zadržanih na radu. koji je u opštoj klonulosti sačuvao još nešto vedrine i dobre volje.. pa toliko živelo. Sa licima. tako da bije u glavu i zamara pri čitanju. i koji je brinuo o njoj. Pa i to sa rađanjem! Ne treba ni da se pominje. mesec februar 1916. Studen i mrzovolja. onizak i živahan čovek.

kao da je izrastao iz njega samog. Pomislite da pokojnici nemaju drugog stana ni zavičaja do našeg sećanja. Neće ostati ni priča iza njega. — Sećaš li se ti mene? Ne. ni dva slova imena. Igra sa samim sobom.' Jedan naš čovek. sa kuća i ulica. ne znaš ko sam — kaže on sa osmejkom. onako kako je bačen. dok brojiš mučne sekunde koji sporo prolaze.^f^^^« . Sretnemo se ponekad lice u lice. . sa ironijom u glasu. i sad leži tu. Od tog njegovog pogleda i moja dobra volja malaksava i reč mi se mrzne na usnama. izdužen i prostrt zauvek. -^^ ^ . a da manje sluša ono što mu govorim. Pali anđeo. Kad god dođem u ovaj grad zapahne me s mora i sa kopnf iz vrtova. i »skladno«. .^^f P" 4tno — mala pamet. On me gleda sumnjičavo. um oc 511 Pred votivnim slikama postradalih mornara. kad ti kažem. ni znak nejasnog značenja. Razgovaram sa bosanskim seljakom (istočna Bosna). Bogami! * Oborila ga je strašna sila. Ali ne vredi mnogo ni pitati se. XH 67. iz. jevtina ironija. gledajući kako stranci dobro vode i uređuju svoje poslove. a krv mu je popila zemlja. od nje mekšaju donovi. Dobronamerno i. > 18. ne ume-mo ni ono što možemo. A pn xom. savršeno. koja će ubrzo pokriti telo. i bezočno ogojatno mdid p^ni . poznaješ ga iz detinjstva. a mi baš ništa. Važnije bi bilo pitati se: kad će se ta nezdrava sumnja iseliti iz njegovog duha i kad će taj čovek postati vedriji i slobodniji u mišljenju i u postupcima. ljudima osetim ponajčešće nešto . Ja i onaj što živi u meni. pravi odgovor se ipak ne bi našao. — Eh. pozorje kome je on glavno lice i jedini gledalac. Trebalo bi nešto učiniti. — Naj. kaže: — Sve mogu i umeju. pomalo prekorno. ne pu štajući tvoju ruku. Nije ništa do svoja slika u svojim rođenim očima. naivno govorim mu o važnosti i potrebi higijene. j redovno varanje svega i svakoga. A stvarno ne znaš i osećaš se nelagodno. nije to. On se osmehuje i gleda ti pravo u oči. vi . Ali ne. Kad se uselilo to bolesno nepoverenje u dušu bosanskog čoveka.bavi malo duvana ili flašu sumnjive rakije. bez imena i svedoka. Očigledno je da naslućuje podvalu i da u mislima ispituje neke moje zadnje namere. Udarac je bio nevidljiv. Kao kad ugledaš nekog na ulici. To je njegova lična drama. popij jednu ljutu. a ne beži da ponudi i druga do sebe. 1 sa Kopna. nešto umiveno. u vezi sa kojim istorijskim događajima i društvenim promenama? Moglo bi se mnogo nagađati i nabrajati. pozdraviš se sa njim i rukuješ. ^ razgovoru sa dovršeno. Sto me gledaš? Mekšaju. 520 . kao što je bez vidljivog smisla. ali ne možeš da se setiš ko je ni kako se zove. možda. kako ne bih znao! — otežeš ti zbunjen.

Išli su dugo i dospeli daleko. i da se njišem zajedno s njom. na njemu je bio najbolji kaput. a ispraćaj još hladniji. Bila je pažljivije obučena. od dućana do dućana. izražavaju smelije. više kao neko sećanje na miris lipa u cvatu. tako maskirani i kostimirani. atletskom stasu i smirenom izrazu lica. i mi ga slušamo sa nepoverenjem.' • Dopimjeno prema prvobitoom zapisu (Sveske — Odvojeni listovi). gde je majka razgovarala. A od toga i taj njihov. Evo. ide se u čaršiju. glavu je povezala crnom svilenom maramom. Svraćali su u neke kuće i dućane. a video je i to da je svuda doček hladan. lakše i slobodnije mogli da izraze sve ono zavidljivo. u ritmu jedva osetnog jugoistočnog vetra. »-čovek u najboljim godinama«. da bi. imam utisak da ležim u samoj krošnji velike lipe. i kada. ali na mahove još širi od sebe tanak dah. sav je u ovom trenutku obuzet sećanjem iz detinjstva. i da je pita zašto oni moraju da idu tako daleko. odbijaju da joj to učine. negde kraće. rukom mogu dohvatiti isturene najbliže grane. Nekoliko velikih paviljona rasturenih po gustom prostranom parku. i govore i rade ono što se bez maske i kostima ne bi nikad usudili da kažu i učine.služe svojini lokalnim govorom. od kuće do kuće. inače zvučni i zanimljivi govor. ne govoreći ništa. prolaznik koga upravo posmatramo diveći se njegovom pravom hodu. sedam koraka dugačka a nepuna četiri široka. Toga popodneva majka ga je uzela za ruku i povela sa sobom. ali bUo mu je jasno da njegova majka svaki put nešto moli i da oni drugi. na primer. Opružen na visokom krevetu kraj prozora. izgleda čak kao i da misli tim pokretima. sa velikim prozorom koji zauzima veći deo zida na užoj strani sobe. Putem je. sa kojeg se kroz lipo-vo lišće nazire svetio nebo. U jednom od njih. Sve mi se čini da im zaudara iz usta dok govore. na drugom spratu svetla soba. negde duže. sa odvratnošću. 522 513 . Zašto neka sećanja iz detinjstva tako dugo i uporno traju u nama? Kako. Dobar deo toga prozora zaklanja granata krošnja visoke lipe koja je zasađena pre četrdesetak godina i već narasla do drugog sprata bolničke zgrade. dobij a nešto nisko i nečisto. tričavo i pakosno što žele da kažu o svom bližnjem. Jer. Kad otvorim prozor. svaki na svoj način. i zbog čega iskrsavaju na površinu naše svesti i posle toliko godina zaborava? Ne znam ko je taj ko bi mogao razmrsiti konce toga složenog proscesa i dati bar neke približno tačne i verovatne odgovore na ta pitanja. Ponašaju se kao ljudi na karnevalu koji se u kostimima i pod maskama kreću slobodnije. gde 33 — Znakovi pored puta Gradska očna klinika. noge su mu bile okovane u tesne i tvrde cipele koje obuva samo praznikom. sa nekim ljudima i ženama. u dva maha. Nije mogao da razume sve što se govorilo. pokušao da to i kaže majci. Mršav i uočljiv čovek koji svoja mišljenja izražava više usplahirenim i neodmerenim pokretima ruku nego recima. Stoga su mu ti razgovori bili mrski i neprijatni. Soba je jednostavno nameštena i bolnički čista. Grčevito se drže svog dijalekta. to i nisu samo površni utisci i prolazna raspoloženja nego čitavi mali sveto vi koji žive pokopani u nama. Lipa je u ocvetavanju. Znači. Pod je ceo prekriven tamnozelenim linoleumom na kom se crveni nevelik fabrički čilim. čekajući svoje vaskrsenje.

ponaj-manje od majke. bez broja. pitao se neprestano: kako smo dospeli ovamo. iskrivljene i izlizane od duge upotrebe i mnogih pazarnih dana u toku godina. ispresecana i ispregrađivana gredama i direcima za koje se pazarnim danom vezuje stoka. očigledno. oko mene se roje. sklopljenih očiju. i kako produžuje. svako za sebe. mi. ponekog možda nimalo. krupna zrna grada. a u isto vreme uviđao je da odgovora nema i da ga ne treba ni očekivati. Ali nikad se to nije dešavalo javno i glasno. Ispod tek olistalih topola bile su neke drvene klupe. bez reci. Pred njima se ukazala marvena pijaca. a njemu se čini da će tako večno trajati. i oboriće me možda već na idućem koraku. Cuo se slab šum reke. nekog manje. Počeo je da zastajkuje i da se opire odlučnije. ja se plašim svakog živa. a šta okvir? U tom građu malo ko od prolaznika da nije uvređen. trčim kroz gradobitnu oluju. mi uzalud tražimo odgovor na prvo koje smo sebi postavili u trenutku kad smo sa gorskog visa ugledali dotle neviđeno more. More i kopno. trčim. kako izgleda. drugovi!«). pored nje topole obasjane bledim sjajem nevidljivog sunca. ali svih zajedno — plašim se. protiv vetra Mokar sam do kože i zadihan. uz svađu ili viku. dvoznačnim i na izgled bezazlenim ali otrovnim recima. utonula u sebe. iz ulice u ulicu. bez reda. ali majka je odgovarala jetkim i kratkim recima koje ništa ne kazuju i ništa ne objašnjavaju. nego sve šapatom i potajice. gde više nema kuća ni dućana. Čini mi se da i vidim i čujem onog bosanskog seljaka kako razgovara sa partizanima koji su naišli u njegovu kuću (»Ja sam isprepadan čovjek. mnogo i teško. koja je toga dana bila pusta i prazna ledina. Sada sedi i miruje. kao smanjena.ih. izlizane prljave klupe. pa eto! Sta da ti dalje kazujem? Posmatrajući odnos između mora i kopna. I dok se u nama roje sve nova pitanja. Sta je tu slika. a nazad se nema kud. vukući ga nemilosrdno sve za istu ruku. sve takvim sitnim. kao sva zla svetska. Traje samo i u beskonačnost se proteže popodnevni čas. i samo ga je dalje vodila. Došao je kraj mučnom potucanju od vrata do vrata i tim za njega neshvatljivim razgovorima sa Ijudimia i ženama. Ne umemo da odgovorimo ni na jedno. šta tražimo i koga čekamo ovde? Jesmo li to zaista mi? I jesmo li samo to? — živo je osećao u sebi ta pitanja. i seli su na jednu od tih klupa. do nesvesti. i tražio odgovor na njih. udaraju me po ćelom telu. uglavljene u zemlju. unižen. ali ne miruje misao u njemu. kao i sve u njemu: ista pitanja bez odgovora i uvek isto osećanje bezizlaznosti. To je donelo neko olakšanje. nekog više. prasak ili zveket oružja. 33* 515 . ranjen ili oštećen. javlja se u nama bezbroj pitanja. Zalio se i na tesnu obuću. Tada su bili već na kraju grada. kao i ovaj predeo ispred njega: plitka reka. niko ne očekuje i ne želi. To smo. Ali sad. brate. Pitanja su bivala sve češća. Tu je majka najposle popustila. 514 Gologlav i pognut. možda samo u mislima: — Pošteno da vam kažem. Gledajući predeo sa plitkom rekom i bled sjaj sunca na sivim topolama. Plašim se. koja sedi pored njega. U glasu se naslućivao plač. pod olujnim i smračenim nebom. biju do krvi. ali samo neznatno i kratkotrajno. Na-pred se ne može.

Zbog toga se. malovaroškim spletkama. dobrom jelu i piću. kraj starog i razgrađenog muslimanskog groblja. slušam šta govore.« Karan. njihov duhovni život i njegove manifestacije isuviše su povučeni i maskirani. po kojem. Nije nikad ni imao pravog znanja za svoj posao i brzo ga je zanemario. a ja za te pare kod 'države* vadim panj od stoletnog hrasta. Već pri najkraćem susretu sa njim na-slućujute čoveka koji je prestao da neguje ne samo svoju unutrašnjost nego i svoju spoljašnjost. S vremenom. to osećanje raste i biva sve življe i sve muč-nije. ali tu razliku treba platiti skupom cenom koja je iznad naše moći. 1969. Huso. sa svim njegovim procesima. Upravo to. u ovo ratno vreme. Taj je život slobodniji. a sav se predao sticanju. živi sa ženom Šahom i dve kćeri učenice u malom stanu i sanja o boljem i većem. dok nas najposle ne otera sa morske obale i ne prisili da se vratimo svom tvrdom i oskudnom životu na kopnu. kako nalaze snage da budu to što su i što izgleda da su.— Vidi! Cuj! Ama. Kaže novinaru: — Kad god hoćemo da čujemo kako nam je dobro. u provinciji. godine. i samo to! I — najzad — kako ih ne mrzi? Sede dvojica pijanaca i propalica. Naprotiv. Nismo mi stvoreni da putujemo daleko od svog kućnog praga. Srbija. on postaje oprezan i uzdržan. nekad partizan. Seljak. mi navijemo radio. gledam ljude k. Ložač Camil Kurtović. pa možda i lakši od ovog našeg. U Sarajevu. ni da živimo na moru. osećamo stalno kao rđave platiše. ___ !? — Nigdje nema salameta kao na radiju. živeći na moru. pobogu? I baš tako veliš? Ko bi to rekao? o bolestima i lečenju. 517 516 . lepši. politici. telo i odelo. O svim stvarima govori istim šaljivim i lako-alkoholičarskim tonom. Lekar u bogatom gradu. varalice. iako i sada živi od njega. Ibro i Huso. ko se ponašaju i šta rade. ali se uvek. i služi se preterano mnogo stručnim izrazima i latinskim terminima. Tišinu prekida mlađi od njih. krivice i stida. More nas privlači i očarava. i na morskoj obali nema za nas stalnog boravišta. na zboru birača: »Meni vađenje zuba naplate hiljadu dinara. Cutke gledaju izgažene grobove i posrnule ili oborene kamene nišane. Kod ljudi na Istoku život tela. Slana voda nije za piće. pasu krave. nemoj! Otkud sad to? Za-pto. pokaže da je za nas život na moru u stvari iskušenje kome nismo dorasli ni duhom ni telom. kako smeju. samo kad se povede govor Prateći i posmatrajući sve oko sebe. A ispod svake te reći naslućuje se upravo ono što bi hteo da prikri je: osećanje nesi-giirnosti. i sttlno se pitam kako mogu. suviše je otkriven i javan. pre ili posle. uljezi.

kao horda koja je jutros ovde osvanula i sad za dobar ručak sela. ali sam. raznolike. ko krave. Njene oči podsećaju na skrivene šumske izvore u kojima se. na obzorju. pa te pokopali u ovo isto groblje. a ponekad poteku obe daleko na jednu stranu kao rumen mlaz preko belih zuba. Pogledam kako iznad tebe pase krava i balega po tvom grobu.80 m).—Sta je. gotovo nestvarno. lagano i neosetno dolazi i odlazi. Samo onaj ko ima prilike da ih vidi ovako za sofrom može kazati da ih poznaje. A onda se javlja Ibro. kako se Ibro promijenio. Nas och Halskliniken«) profesora Hambergera. Tu beležim i sve ovo. U gornjim spratovima moga bloka smeštena je Klinika za uši. Covek se oseća kao da je u lakom ali čvrstom kavezu koji je obešen na ivici planinskog vrha. Kad se podigne krilo velikog prozora. kao i hrane i pića. Inače kruti i nepristupačni. grlo i nos (»Oren. Savršena celishodnost name-štaja i bolnička čistoća svega stvaraju vrstu nove lepote. pa ću tada reći sam u sebi: »Bože. U daljini. što si se zamislio i šta li tako duboko misliš? —Mislim nešto: kao ti umro. Sve zajedno dobrih deset koraka po dužini. tanki profil gradskih krovova i sive ili zelene kupole. besprekorno i čisto. A jedu brzo i halapljivo. ali ogroman prozor (2. U sklopu sa desetinom sličnih blokova povezanih parkovima i pomoćnim zgradama. navaljuje kao bujica blag vazduh lepog severnjačkog leta.40 sa 1. San nekakav lak. gde se živi kao uz put. Misli su brze i prodorne. ali povezane medu sobom. tako su lake. ali snažnim udarcem noža. ni onaj čovjek. pita i kolača. čine svoje — reći ću samo: »Isti istovetni onaj Huso kakav je uvjek bio!« Peti sprat vitke osmospratne zgrade od crvene cigle. lome i prelivaju senke tamnog lišća sa brzim i jakim odsevima čiste sunčeve svetlosti. Po nečem se oseti blizina mora i širina većih prostranstava. ima ga kad treba. kao da su iz gladi pobegli. Jaka usta. Desetina ljudi sede oko sinije koja je pretrpana raznim vrstama mesa. A ja sjedim isto ovako i pijuckam. Gleda polovinom na bledo letnje nebo. kao rasečena jednim jedinim. nošene vetrom. Ponekad izgleda: zaustaviće se i odleteti kao dve rumene latice. u nepomičnoj vodi. uzdržljivi u pokretima i recima. a sve je nenametljivo. Ručak u pašinom konaku. Gotovo kvadratna soba (7 koraka dužine. ona sačinjava veliko naselje koje se zove KAROLINŠKA SJUKHUSET. ni dao Bog!« Ćute jedno vreme obojica. čistoj i sa minimumom nameštaja. Te rumene usne prate njene spore reci velikim mirnim pokretima. oni se pri jelu potpuno izmene. polovinom na zelenilo parkova koji nas okružuju. Jedan. Tu je čovek kao na osmatračnici. To je takozvana »prva sofra« namenjena uglednijim službenicima koji s pravom nose naziv »pašalije«. Tu 528 nije samo širina i sloboda vazduha i prostora nego i snaga vremena i svega što je oko nas i što nam život čini bogatijim. ali ne zna gde će omrknuti ni šta će 529 . šest širine) sa malim predsobljem u kome se nalaze lava-bo i uzidan plakar za stvari. — A ja kad budem sjedio ovdje i gledao tvoj zapušten grob i iste ovakve krave kako pasu po nje mu i.

Tu se sruči na belu stolicu i raširenih ruku obgrli bolesnička dokumenta koja leže na stolu lepo složena u providnim »košuljicama« od celofana. i malo morske soli od koje si se zagrcnuo prilikom poslednjeg kupanja. kao borbeni odred koji svakog trena može dobiti naređenje da sve to što je pred njim odmah napusti i dalje krene. kao što čine fudbaleri sa drugom koji je upravo u tom trenutku dao gol. hleba i belog mrsa.tamo naći za večeru. saginje se malo nad svakim od njih sa veselim nerazumljivim gunđanjem. ustupi mesto nekom drugom sećanju nekog novog i drukčijeg sveta. Na što. bez žaljenja. bacajući nepoverljive poglede oko sebe. ali glavno je da on svakog stegne za mišicu. bledi od ambicije. ali ona postoji i javlja se u meni kad god pogledam fotos o kome je reč. ali očigledno zdrav i snažan. krčkajući. on samo sedi. on će svaki od tih pojedinih »slučajeva-« razraditi sa svojim saradnicima i doneti odluke o lečenju svakog pojedinca. sve ono što uvek s tobom ide i što je neophodno za tvoj jednostavni život. brižno i mrgodno. iako pred njima leži izobilje mesa. to ne bih mogao reći. među prve lekare Evrope. Plav i prilično ugojen. povij en nad njihovim »istorijama bolesti«. u danom trenutku svoga razvitka. Zasada. A sa sobom ponesi još. I tako. terasu sa tri stuba i kameni sto sa zelenim rosnim smokvama. ti sredi svoje stvari u neveliki kovčeg. potapše po ramenu ili obuhvati oko pasa. krene živo put svoje male kancelarije. koja i nije tvoje stalno boravište. U meni gori neka vatra jarkim plamenom koji bi hteo da što više osvetu prostor oko mene. na dve noge. Profesor i šef klinike spada. Tome će se sami od sebe pridružiti: grančica ružmarina. Oni mladi lekari koji ga prate prilikom obilaženja pojedinih soba. Posle. 522 . i ne žali suviše za onim što ostavljaš tu na morskoj obali. Ne boj se onoga što te tamo negde čeka. Poznati fotos koji prikazuje dva čoveka iz kos-mičke letilice »Apolo 12« kao da podseća na nešto. stvarno plivajući između njih. Osećam se bodar i čio. i odmah se raduje što su dobro. kako svi kažu. oprezno i sporo kreću po zemljinoj površini. i oslobađa ih se tako jednog po jednog. sve dok ne dođe vreme da. kao dečaci odrasle. puna lica i teškog hoda. u neizvesnost. struk mo-rača. Pita ih kako su. Neka ti to bude uspomena koja će te pratiti nekoliko dana ili meseci. Ne bih mogao da kažem otkud mi ta pomisao. mljaskajući. uspravili i počeli da se. kao nevidljiv prtljag bez težine i obima: parče neba među granama pinija. on ispituje i teši i smiruje. Na nečujnoj obući on promiče između bolesnika. ali sve mi se čini da su tako morali izgledati prvi ljudi koji su se. * Ponoć je prošla a ja sam daleko od svake pomisli na san i spavanje. kao da ih greje i kao da se u isto vreme odmara nad njima. držeći komad sa obe ruke. još mršavi. 520 Kad dođe vreme povratka. svi ga nevešto oponašaju u njegovoj jedinstvenoj i stvaralačkoj trapavosti. odupirući se širokim dlanovima o njih i otiskujući se od jednog do drugog. načetim dobrim hlebom i dobroćudnim nožem kraj njega. Jedu ćutke. Kad i poslednjeg od njih odgurne veselo i lako. rakijom lozovačom. dva-tri lista lovorike.

živi. Na velikoj raskrsnici dveju najprometni]ih ulica vrve ljudi. ali oprezni. Bilo je nečeg animalnog u njenoj sporosti. ja stanem sa ljudima i čekam. « Bastad. prebroditi u tom snu noć. U pred večernji čas hitaju gomile milionskog grada u kome ne poznajem nikog živa i ne razumem ni jedne jedine ljudske reci. Gugutke su malo poteške u letu. To je za ljude oko njega. mirisima. i svim onim što kao zraci i talasi ide uokrug oko njega. svakim pogledom i pokretom izazivao varljive nade u sabesedniku i otvarao pred njim mogućnosti za koje do malopre ni sam nije slutio da bi mogle postojati. nego se nepotrebno mučimo njima i danas. U malom improvizovanom pomorskom muzeju u mestu Turke ima natpis: »-Postoje tri vrste ljudi. * Na ogradu mog balkona. Jedan se u tom naročito ističe. zeleni i narandžasti svetlosni signali. neko kući. Krećem se prema signalima. i sigtirno sam naj strpljiviji 523 522 . to su sva ta pitanja koja nas budne muče i sprečavaju da mislimo o drugim. Vrapci su.) Kako se zvala? Kako se zvala? — Uzalud šibam svoje pamćenje. rešena. i menjaju se na mahove crveni. mrtvi. kao i za njega samog. Prišapnite to sebi pre spavanja i videćete da se i na tom jastuku od varke može zaspati stvarnim snom. magarcu brat. pretaču se reke automobila. živahni i brzi. Ne umem sebi da ga kažem. U stvari. Svi oni žure. a kad ipak uspemo da zaspimo. »■Dobar čovjek. i prilaze hrani sa dosta poverenja. ali se toga nije mogao osloboditi. i to na čudesan način rešena. pa čak i na sopstvenu senku koju ugleda na mokroj površini lima. sa bojama. bilo izvor mnogih nesporazuma. razočaranja i nezgoda. neizlečiv i nepopravljiv. E. doleću vrapci i gugutke i zoblju proso koje im ja ostavljam na limenoj površini te ograde. ali ga nosim živo u sećanju. brzo nas bude iz tog sna. svaki svom cilju. i doživeti svetlost dana i radost buđenja. a kad se zatvori. samo što mi ljudi kratka vida i skučena duha ne primećujemo to. god. Takav je bio i ostao. Sa putovanja po Švedskoj 1962. Da. i vole da otimaju hranu ispred svojih ptićijih drugova. i koje se nikad neće moći ostvariti. ja znam njeno ime. neko na odmor ili zadovoljstvo. neko od kuće. nespretne u hodu. Naše glavne muke. Kad se prolaz otvori. dahom i toplo tom. Ali ja. ja ne. za nas važnijim stvarima. sad zamislite da su sva ta pitanja — odavno rešena. koji gleda u Pionirski park.« ($uo na pu%3Vft»nju po Boki Kotorskoj.Pre spavanja. i oni koji plove morima«. neko na dužnost i posao. još pre nego što su i postavljena. naprotiv. * To je bio čovek koji je svakom rečju svojom. On udara i na jače i veće od sebe. ja pojurim sa masom sveta.

525 524 . — Sve popaljeno. Sama činjenica da postojimo i sama naša sposobnost da primamo utiske i donosimo sudove pretpostavljaju prethodno postojanje pokreta i zvuka. a bez mogućnosti da ih hvataju i čuju. jake. kao što to danas ja ne mogu zbog trenutnog kvara na mom radioaparatu. godine. kako bi pogodio čoveka u najosetljivije mesto i ukaljao i po-slednje što je ostalo čisto u njemu. nikad se neće doći do solidarnosti između jednog naroda. imao je iluziju da psovka dodaje nešto njegovom niskom rastu i nejakoj i nesigurnoj snazi.^ Jedan partizan.pešak u ovoj gužvi. Tišina. u tišini. (Policajac Sarić. On daje karakterističan izgled mnogim stvarima kojima se oni služe i. raznih sekta. kao što su lebdeli i kružili oko onih koji su ovde sedeli pre sto ili pre hiljadu godina. ' H.) Psovao je gadno i naročito. te nijesu mogle dogledati u istinu i zajedničku budućnost. Sablasno. ne tražim ništa. U potpunoj tišini. To nisu bile one već uobičajene psovke koje naši ljudi upotrebljavaju u afektu i nedostatku boljeg i pristojnijeg argumenta. »E come l'onda della voće va per l'aria. slabo školovan čo-vek. priča da na njega u trogodišnjem ratovanju ništa nije učinilo takav utisak kao razorena i pusta varošica Kupres.-«' Leonardo da Vinci Razmišljanje dok seđim pored pokvarenog radija i osluškujem tišinu oko sebe. sudaraju se i seku bezbrojni zvučni talasi. T kao Sto val glasa prolazi vazđubom. Očigledno. Dokle god zajednička prosveta i izobraženje naroda raznih sekta ne dođe. plove. o jednom jeziku.« Gavro Vučković o hercegovačkom ustanku 1875—76. (Tišina i nepomičnost ne postoje. jer meni se ne žuri. Ja misLm u ovom trenutku samo jedno i hteo bih da negde na miru. nekako sa predumišljajem. • Anđrii^ev prevod. ni nepokretna čestica u svemiru. ma kako ružne. ne čeka me niko. Nema cijele kuće i nigdje živa stvora. kazuje mnogo o prirodi i navikama ovdašnjeg čoveka. niske kulture.) U ovoj »tišini« koja sada okružuje mene i moj pregoreli radio lebde. »•Zaludu su bile proklamacije o jednoj krvi. mnogobrojne česme. to sam u ovom slučaju — ja. Ni mačke. kao što ne postoji ni prazan prostor. Jer tišina ne postoji. jer je vjerski fanatizam zaslepljivao oči bratske. naročito noću. On je psovao hladno birajući reci. Sve mislim da ću se tada setiti kako joj je bilo ime. Lak igra važnu i veliku ulogu u životu ovih ljudi na dalekom severu. već izgubile oštrinu i konkretan smisao. posredno. jednostavan. 21. Novi. o jednim običajima. čuje se njihov šum kao potmula grmljavina izdaleka. sednem i da se odmorim. Ali u svim ulicama teku netaknute. jer nema nikog ko bi ih mogao utvrditi i meriti. vn 1964. i koje su.

a ta sposobnost ima snagu stihije. i tako im ona postaje drugom prirodom. I ta činjenica — aganagićevski ponos — uticala je iz naraštaja u naraštaj na njihovo mišljenje i osećanje. postoji samo njihova urođena sposobnost da se nametnu. a danas apsurdna. Dođe mi ponekad da i njega to zapitam. U ambulanti klinike za uši-grlo-nos. Pa ipak. šta je on u stvari i na čemu je zasnovan. beznadnog nastojanja. tako je. tako i sa onih ostalih nekoliko njima bliskih i sličnih velikih porodica. jer oni tu svoju urođenu sposobnost da se nametnu drskom silom uobražene veličine udišu sa prvim dahom. stalno se pitam kako mu ne dosadi da uvek i u svemu — »ima pravo«.* Slušajući ga. oduvek besmislena. čas gnevno. a uvek bez poštovanja i ljubavi ne samo za svog protivnika nego i za svoju istinu. nesnalaženja. nadmena oholost i drska varka. Sve zajedno: slika nemoći. naopaka. jedu celog života kao hleb. IUT kavo i bezdušno iskorišćavane stihije. ali — činjenica. laži ni uvijanja — niko od njih ne bi mogao dati odgovora. ali postoji i naziva se. u porodične svrhe upregnute. taj ponos postoji. Jer. I to »stopostotno«! Kako se ne zamori da to neprestano ponavlja. Čuje se njegovo teško disanje. dok ima. On je činjenica. on jede dok ne pukne. na kraju. troše je i uživaju kao raskoš i otmenost koju im svak bez pogovora priznaje. gde su oni jedna od pet prvih porodica i gde nikom ne odgovaraju na pitanja. on trpi dok ne crkne. punačak čovek u bolničkoj pidžami na pruge. umašćeno odelo): — Takav ti je Srbin. jer ne postoji u stvari. kuda vodi — ali da ih to pita ne ovde u Sarajevu. Aganagići žive od svog ndma} To izgleda smešno i neverovatno. od lažnog novca živi se isto kao i od pravog. šta je upravo taj njihov ponos. i ne samo kao hleb nego i kao meso i kao kolač. žive. nov dokaz da je on uvek i u svemu u pravu. štetna. Ali kad bi se društvo setilo i usudilo da samo jednom postavi pitanje njihovog ponosa. Sestra sa pincetom u ruci radi nešto oko njegovog nosa. rumen čovek zapuštena izgleda (neobrijan. i to će vam kazati svak u Sarajevu. • Nam (turski) = ponos. ali je tako. ne bi trebalo da postoji ni da se naziva ponosom. Na metalnom stolu leži postariji. a kad nema. ukroćene. da i dan -danas u stvari od nje žive. i ako pri tom uspe da ostane neotkriven. čas samosvesno i osiono. nego da ih pita na nekom sudnjem danu gde nema obmane ni samoobmane. onda bi moglo dobiti samo jedan odgovor: ni na čemu nije zasnovan. Na pijaci Zeleni venac dovikuje jedan ugojen. Tako je s Aganagićima. Da. iako dobro znam da bi njegov odgovor mogao biti samo nova potvrda te samosvesti i njegove uzvišenosti nad svim i svačim. tako da im je prešla u narav i da određuje njihove postupke i utiče na postupke drugih prema njima. Ako dopustimo za trenutak da čovek koji leži bolestan ima besmrtnu dušu — a zašto da to ne 527 526 . samo ako čovek uspe da taj lažan novac proturi kao pravi. i rutinskog. da njome primaju i ocenjuju sve oko sebe i da kroz nju svet gleda njih. na čemu je zasnovan. jer ponos i nije nego šuplja predrasuda. Da čovek stane da ispituje ovog Aganagića i njemu slične.

nošen dugo i pažljivo u njenom živom i toplom telu. Vidim tvrde Turke Novljane kako. kao kroz filtere. Ali kad priča o svom detinjstvu. čuče na ovim pločama i uzimaju avdest. često i klišetirane izraze iz štampe ili javnog života. a gde su svrha i smisao svega? Jedan snažan i trezven čovek. cedi se i probija. kroz bezbrojne naslage humusa. gde početak.« I kod tih reci lice mu za sekund preli neobičan sjaj. A taj put ga je. svetlim mlazom. da se kreće i snalazi kako zna i ume. Kod nekih je još sačuvana karakteristična turska lula od kamena. već izlizana od ruku i nagrizena od vremena. doveo na ovaj metalni ležaj. upotrebljava konvencionalne reci iz tekućeg govora. a iznad njih su još vidljivi tragovi turskog natpisa koji više niko neće nikad pročitati. a u njegovom pričanju primetio sam ovo. za tren jedan samo. na putu iz sveta živih u neslućeno carstvo nepostojanja. a možda i ranije.. po zidu ili podzidama vidi se da su tu neke česme bile oduvek. Neke od tih česama već su presahle ili zapuštene. njen postanak i tok do ovog mesta i oblika. Neke još teku jakim. a kod nekih je potpuno nestala i zamenjena železnom cevi docnije austrijske epohe. pruža sliku napuštenosti i beznađa. sa ravnodušnom i tupom bolničarkom pored sebe. još u tursko vreme. vezanu za neki stvarni događaj u ovom gradu Ui pozajmljenu od drugih zemalja i vekova. Kad govori o ratu. kazujući neki događaj iz rane mladosti. iznad jedne piše još samo delimično čitljivo da je »-. Čujem. u ovaj prostrani neorga-nizovani svet. Po izgrađenim prilazima. Ovaj čovek je začet u majci sudarom dva čudesna orgazma. i tada izbačen. pokva-sim ruke i ovlažim čelo. posle pedesetak godina i dosta udesa i promena. u njemu je negđe duboko. često i svoju legendu. Tu.učinimo kad ih ima mnogo za koje takvo mišljenje predstavlja tvrdo i trajno verovanje? — onda je ovaj obični bolnički prizor pun tragičnog značenja. a vest je i trgovinskim poslovima i video je sveta. po dubokoj unutarnjoj potrebi.« Cesto sednem pored neke od tih česama. živeo taj cik zore same. u doba dužda . i tako propale da im se jedva naslućuje trag. i slušam romon vode i gledam slabe tragove gradske civilizacije za nekoliko vekova unazad. on kaže: »Probudili su me toga dana u cik zore same. i nestade. a često i bez veze sa njegovim sadašnjim životom. sve do najfinijih sitnica. inženjer po zanimanju. njegov rečnik se menja. zasukanih rukava i bosi. šapat kojim zahvaljuju bogu na njegovom 34 — Znakovi pored puta 529 . kamena i spletove žila i koren ja. Ova voda potiče od kiša i snegova sa strmih planina koje su se nadnele nad gradom. Tako. kao zračak sakrivenog sjaja i treptaj prigušenog zvuka. godine. revoluciji ili spoljnoj trgovini. 528 U Herceg-Novom postoje na nekoliko mesta starinske česme ili samo tragovi česama. Neke su utvrđivane cementom našeg vremena. sve po istim zakonima. Gledam naraštaje onih koji su se na njoj napajali ili njenom vodom prali. uobličavan i doterivan »-rukom prirode« ili »božijom rukom«. a ovde na domak mora izbija iz mraka na videlo dana. koji se bavio politikom. Slušajući šapat česme pored koje sedim. mutili.. učestvovao u ratovima i revolucijama. kvarili je. čini mi se. a neke cure ili samo kaplju kao rakijski kazan.. Očigledno. a priča se nastavi. Ume lepo da priča. i javljao se kad god mu se za to ukazala prilika.. Gde je tu kraj. poreklom iz Crne Gore. ja zamišljam njeno poreklo.. obnovljena 1738. čistili i obnavljali kroz razna vremena.. Ona ima svoje ime u jeziku ljudi ovog kraja. na primer.

samo mislim o vodi. kako je izbegava. sipa reci do promuklosti. »A dan se ipak rađa. napadnut od razbojnika. kako se sa njom bori. čas muklo i klonulo. snažno i toplo. ratnike prošlih vekova i nestalih carevina. nemilosrdno nastupa dan. Sad leži u jednoj seoskoj kući i leci se. završava. kao para. do iznemoglosti. Govori očajnički. tražeći od skromne česme okrepe i odmora. Ali on ne prestaje. On govori čas živo i toplo. Mladiću koji čita novine. Vidim i redove gradske dece koja pune svoje krčage ili bakrene sudove. jednog od hiljada koji su se u prolazu ovde zaustavljali. kako je kroti i kako se njome služi i koristi. tako da izgleda kao da će ipak završiti. — Sto gubite vid i traćite vreme čitajući to što nikad nije bilo istina niti je na putu da to postane. krajem XVIII veka. između ostalog i dragoceni džepni sat. priseti se nečeg i — produži da govori. * Jedan govornik. teško ranjen i opljačkan. Vrlo često zaboravljam gđe sam i ko sam. Letnja noć potisnulo svitanje. Uzeli su mu sve stvari od vrednosti. kao da se izvinjava. o kružnom putu koji ona stalno prelazi između neba i zemlje. u stvari. Cuđna priča o čoveku strancu koji je. ozidao i učinio je pristupačnom svojim sa-vremenicima i onima koji će doći posle njega. u to vreme čudo od tehnike. o vodi uopšte. evo. čas mršteći se kao da pati od jakog unutarnjeg bola.« Izgovaram to. I samo zato govori. čas smeškajući se zbunjeno. kao u divlje golubice koju čovek drži u šaci i na koju piri svojim dahom da bi razduvao paperje na njoj. kako se prašni i ožedneli nestrpljivo guraju oko sporog mlaza ove vode. U neprilici su ne samo oni koji ga slušaju nego kao da i njemu samom sve to postaje neprijatno. sedi u dragoj hladovini koju će već idućeg časa napustiti zauvek. ponekad i sam kaže da neće da dulji i da ovim. ali posle uvek nađe neku asocijaciju. na putu kroz Bosnu. a čini mi se da je u onoj jednoj jedinoj rečci — ipak! — i u naglasku koji leži na njoj sadržana sva težina ljudskog života. Kad nema više nijedne 530 Njeno telo je sitno ali skladno. A možda ponaj češće mislim o čovekovoj potrebi za vodom i o načinima na koje dolazi do nje. nego govori dalje. ne misleći ni na šta drugo do na svoju igru i graju. ne leci se nego umire. misli u glavi. koža zagasite boje i malo naježena. on reda prazne redi. sjaj mladog sunca navire i brizga na sve strane. Ponekad i zastane u govoru. I vojnike neke često gledam. A lakše bi se smirio i rastavio sa dušom kad bi umeo da razgovara sa 34* 531 . Prive-zavši konja malo podalje. i što će već sutra možda biti očigledna laž? »Et tamen dies oritur!« To je moralo biti rečeno jednog dana kao što je ovaj. I putnika ponekad vidim. kao da tu pored njega čeka smrt koja će mu prekinuti tanku i dragocenu nit života čim on prestane da govori. ali nikako ne može da umre. kao tečnost ili kao led. kako bi zavarao protivnika i produžio život.daru i moie pokoj i za dušu onog ko je ovu česmu uhvatio. Njegova beseda kao da nema kraja.

na peščanom ušću pored mutne Drine. i obavljam svakodnevne poslove. tj njemu je bilo i zvuka i svetlosti. spasonosno izmenjeno i očišćeno. oslobađa nas straha i poraza i dovodi u srećni položaj u kome hrabrost nije ni potrebna. a protiv kojih smo slabo naoružani ili potpuno nemoćni. unosi svetlost u međuljudske odnose i nigde ne gubi svoju snagu. pa ma kako neobičnih ljudskih zvukova. među svojim ljudima. kad mi je u susret doplovio vasionski talas i zaustavio me u hodu. To kraljeva lepa kći dolazi sa svojim devojkama da raskuje i oslobodi plemenitog zatočenika koga je bezdušni kralj zatvorio. uputi i ohrabri. a bez greha i krivice. To je ona nepojmljiva sila koja u izuzetnim svetlim trenucima otvara vrata i najtvrđih. u zabačenom kraju. 533 . Sudeći prema mom sećanju i mojim utiscima — a njima ne mogu poklanjati mnogo vere — sve je to počelo kao zvuk. Taj zvuk-sjaj. Ciste stanice. Sa putovanja po Kini. opljačkanog stranca i na sve ono što ga muči dok beznadno boluje u seoskoj kući. u nepravilnim vremenskim razmacima od nekoliko dana. podigne. najbez-nadnijih tamnica upravo tada kad za to ima najmanje izgleda i nade. Išao sam potišten i sam. 532 To su trenuci velikih. On prodire ponekad u našu krv. ja time samo označavam trenutak kad je taj glas stigao do mene. To je bio zvuksjaj koji se ne javlja gromovito. tako da sve ostaje iza njega. u naše misli ili snove. jer nas štiti od svega što je tamno i nisko u nama i oko nas. koji je stvarna snaga. a stalno mi se vraća misao na ranjenog. a snažniji je od svega i po svom poreklu dalek i neobičan. da bi tu skapao i istrunuo. ali u koje svi moramo da verujemo. budi. To je onaj spasonosni udarac koji ponekad od jednom rešava najteže ljudske zaplete i sporove. . naglih i spasonosnih pro-mena u životu ljudi ili ljudskih zajednica. čisto i lepo odeveni mladici prodaju hlepčiće u obliku pletenice i ražnjiće od pačijih bubaca. I kad kažem »počelo je«. koje primamo sa nevericom. On me je i prikovao za zemlju i podigao u visine. tu vrši svoje spasonosno dejstvo i može da nas odbrani od iskušenja kojima smo tako često izlo ženi u našim mislima i snovima. podiže i nosi sve što dođe u dodir sa njegovim kružnim talasima. ne znam koji je od ta dva utiska bio tačan.ukućanima i kad bi znao koji je danas dan i koliko je sati. Mislim da sam trenutak velikog uzbuđenja i saznanja doživeo u svojoj osamnaestoj godini. tako da možemo samo po promenama koje izaziva da ga vidimo i procenjujemo. ne otvara samo najbeznadnije tamnice. godina ili vekova. iako nevidljivog i neobjašnjivog porekla. ali putem raste. ali ne kao jedan od poznatih. Prolazimo provinci]U Santung. da bismo mogli podneti sve ono što izgleda neverovatno u našem ljudskom životu. potpuno iznad naših čula sluha i vida i mogućnosti naših shvatanja. Trenuci o kojima čovečanstvo oduvek sanja. Bilo je olujno letnje predveče. nudeći beskrvna rešenja na osnovu ljubavi i razuma tamo gde prete najteži sudari i bezumni neredi. On se javlja povremeno i neredovito. u trenucima koji označavaju zrelost naše vasione. isto kao što nije mogućno izmeriti dužinu trajanja toga beskrajno dugog magnovenja. On može slabog i nesnalažljivog čoveka da urazumi. nerazdvojno povezanih u jednu snagu i jedan zamah. priča ili peva. Krećem se u svom vremenu. on ide i dalje i dublje. jača i obasjava.

ali ne toliko da je i odnese. o tišinama. Najpre je to samo kao slutnja svitanja. Tako se i kreće. kao bestežinski. sa povremenim zahlađenjima i varljivim nagoveštajima kiše. na visokom mestu. Dok razgovara. oslobođenje. a sa drugog vene i propada. Nestaje i po-slednjeg hladnog daha i najtanjeg pramena tame. što se diže i lebdi na dašku vetra koji mi ne osećamo. Kao sve mlade žene niska rasta. ja imam stalno jedno isto osećanje: Ne znam ništa. Ponekad podseća na pahuljicu. kao srećniji brat manje srećnom. Neko 1 radosno i bojažljivo svitanje. samo to možemo da vidimo i jedino o tome umemo da mislimo. Nema više mesta igri ni dvoumljenju. Sviće. odakle dolazi. onda je sve u redu. izgleda. žalost i umiranje. nego o nečem drugom i suprotnom. Ali ja nisam ni krenuo da govorim o tome. Procvetale rane šljive i breskve. Od jakog i naglog sunčevog bleska oči nam se pune suzama. o zatišjima koje taj i takav grad poznaje. S jednog kraja niče i raste. Najposle. Oniska. dok sunce menja lice predela i svuda širi iluziju uspona. ponajviše jednosložnim recima. drži se pravo i glavu 534 diže visoko. Bez-brižnošću i prirodnim mirom nagog dečaka sunce iskače iznad crnog reda borova u dnu vidika. i da u tom trenutku nađe odmora i zaštite od svega što je bilo i što još može biti. Grad na dve reke. lakim i svetlim povesmima tišine koja se ponekad saviju na rumenom nebu iznad iskidanih padina ovog grada. U svakom razgovoru učestvuje kratkim. Tako je bilo oduvek i tako će biti dok god ljudi ne ovladaju tim odnosom između vode i zemlje i ne okrenu ga u svoju korist. * Kraj marta meseca. Suša. ništa. I vidimo ga i sumnjamo u njegovo postojanje. a kad se taj odnos između dva elementa poremeti. nikad ne miruje i ne zna šta je pokoj i tišina. stalan izraz zanesene pažnje. Uopšte. "'" Ovaj veliki grad bio je. a razumem. tek koliko da prikrije rasejanost. čini mi se. i da ne uvredi sabe-sednika. prosut. oduvek ovakav: istrgan. a uvek isto: pitanje odnosa zemlje i vode. Uvek se kreće i talasa. kao da osluškuje neku samo njoj čujnu muziku izdaleka i sa visoka. toj velikoj igri »Jestnije-jest-« brzo dolazi kraj. teško bi bilo kazati ma šta određeno o njoj: ko je i šta je. ali srazmemo vajanih oblika tela. i nastane pod svetlim nebom lepa tišina koja namučenom čoveku dopušta da se smiri i odahne. Sudaraju se i mešaju pojave u prirodi. Plačemo. Samo živimo i rastemo. Kad vode ima toliko da navlaži zemlju. pokaže neku pažnju. Svićemo. i sa mnogo vetrova. Beskrajni predeli. kome cilju ide.Gledajući ovu zemlju. rasta i trajanja bez kraja. kao da se gube i utvrđene granice godišnjih doba. dograđuje se i opravlja. o dragocenim. naslućujem mnogo. koje na mahove još liči i sumraku. ali kao što plače novorođenče na ulasku u svet. Osvane sunčan dan. sve. Ali. onda je beda. a već oko podne počne da 535 . prožetu sjajem. sa lica joj ne silazi tanak osmejak. upravo kao da nikad ne postoji nego večno nastaje. i čim se stvarno bave njene misli. odsustvo zvuka kao naj-lepša muzika! Tako biva i sada da se neskladna beogradska vreva i buka u septembarsko predvečerje odjednom slegnu i stišaju.

jedan od onih snova u kojima nam se čudesno objavljuje sama ovejana istina o našem stvarnom životu. Treba kazati i to da je sva ova igra svetlosti i boja na sivoj pozadini martovskog predela praćena i tihim ali oštrim cviljenjem studenog vetra u granama retkih četinara. Pokopao sam ih u zaborav. i to koristeći se upravo tim njihovim osobinama. Jedno vreme sam živeo među suvim. ali očigledno je da dolazi iz nekih predela gde još vladaju zima i led.^ « 25. Tu mu je. ja sam toga dana. Covek sklapa oči. splasnuše oblaci. katastrofe.■Hiiitiii se javlja neki oštar i tanak vetrić koji nosi bele i rumene latice behara. Otkri nebo odjednom svoje modre razgaline i svet svoje najdublje vidike. postalo jasno da se nesreća koju on nazire svuda oko sebe i očekuje kao udarac već desila. pre bi mu istresao dva oka iz glave nego dva dinara iz džepova. nesreće. Posmatrajući sve to. To osećanje ga je mučilo i smetalo mu u druženju i poslovanju sa ljudima. visoko i daleko. ugroženo stvorenje. njegovi cvetovi liče zaista na krupne rane i imaju boju teške. Patio sam dugo i dosta. susretu ili postupku. takoreći prirodno bezdušnim ljudima. Na visoravnima Ozrena. i spašava se grčevitim udarcima slabih krila koji liče na samrtne trzaje. a onda sam se oslobodio njihovog društva. * Iščeznuše planine. ali ga se nije mogao osloboditi. tamnocrvene krvi. gubitka. V 1972. on je video samo negativnu stranu i predosećao mogućnost neuspeha. Pri svakom rešenju. zakopčava sva dugmeta na kaputu i oseća se kao slabo. digoše se poput lakih velova predeli koje smo smatrali nepokretnim svetovima.) To je bio izrazit melanholik. kao mala pustinja koja me ponekad podseti na to vreme i te ljude. u magnovenju. Jednog jutra. kako kaže narod u Bosni. osetih tanak ali dubok drhtaj celog tela. tvrdim. »zloslut« čovek. 536 557 . iznad Sokobanje. raste i cvate božur. krenuo na neobičan put.-« (Cuo u Sokobanji 1972. * Bez zvuka i najmanjeg šuma. Sa cvetnim laticama mešaju se i retke pahulje snega. god. zajedno sa svim njihovim postupcima. pred veče. u cik zore. »Da ga uzmeš za noge i izvmeš naopako. probudio ga je svetao san. A kad za trenutak otvori oči. nešto od onog nejasnog velikog straha koji nas povremeno ispuni od glave do pete i zaustavi u mestu. gde uobražavamo da živimo. a gde nam uistinu prolazi taj naš kratki vek? * i da je sećanje na nju to što ga prati kroz ovaj život i svaki čas pada kao senka na put ispred njega. Ostalo je u meni samo jedno neveliko prazno mesto. a kao nošen muzikom koja podiže lako i nosi dugo. i to davno nekad i negde. i pred kojim moramo da se zapitamo: šta smo mi ljudi. vidi da je u ovaj kovitlac od snežnih pahuljica i cvetnih latica upao i mali beli leptir. izloženo nevidljivim opasnostima i iznenađenjima nereda koji ga okružuje spolja i ispunjava iznutra.

A putem između njiva prolaze žene sa detetom na grudima. pretvara se u tragičan nesporazum kad ga naši ljudi pogrešno primene na neke strance. nego 539 . Ovdašnje žene nose svoju decu ne kao teret nego kao dragocenost. ali posle prvih redaka svaki zapinje. Gledamo se kao što nismo umeli da se vidimo. šteta i poniženja. I to mi smeta da radim. a on — snažniji. u svom delu iz XVIII veka. naročito ljude iz Centralne Evrope. To je dragocen lanac ljudskih usluga i obaveza koji je zaista grehota bilo prekinuti. VIII 1945) Još jedan zapis sa puta po Kini. Ne. hranljivo. nego ga iskorišćuje. Uzalud pokušavam da radim. samo po sebi. stvar je nesumnjivo nesavremena i zastarela. (Karakteristično je da Nemac Taube. gustom kišom. obeležene visokim kamenom. a za bolji položaj čoveka u svetu i bolje odnose među ljudima. i to ne zbog mrtvila duha i suvoće mašte. kao što biva ponekad. I sa svakim aktom pažnje i gostoljublja. kao da ih neprestano grle. Prilaze mi ljudi sa svojim najlepšim osmejcima i znanim pokretima. kao što su mi nekad smetale i gonile me iz kuće žive i stvarne strasti. Predeli kakvi se viđaju na starim kineskim slikama. učtivosti i srdačnosti. izbeći niz ružnih i teških nesporazuma. koji se još održava ponegde na selu. Humke pokojnika nalaze se uvek na ivici pirinčanih polja. predela i predmeta. Žene i starci pod žutim kišobranima. plemenskim uređenjem i starinskim načinom putovanja. Ne sve. šire se preda mnom predeli sa rečitim izrazom svoje lepote. pa čak i u varošima. Otpočinjem dva-tri razna posla. Ali taj čovečni običaj. javljaju se samo poznati ljudi i krajevi. Pirinčana polja pod sitnom. govori o manama i vrlinama Srba. što mu vi dugujete. (Sarajevo. ali nije ni sadašnjost. Vašu gostoljubivost on smatra vašom urođenom slabošću. 7. oni koje sam voleo i izgubio. kao što je ovaj. ono je veličanstveno i predstavlja veliku tekovinu u čovekovoj borbi protiv varvarstva. I svuda vlaga i sivocrno. i govorimo jedno drugom ono što nismo stigli da kažemo. osuđena na propast zajedno sa patrijarhalnim društvom. iako je jutro sveže i ja zdrav i raspoložen. 538 Istinsko gostoljublje koje je dugo živelo u našem narodu. Biti uslužan i gostoljubiv prema takvima znači povrediti osnovno načelo gostoljublja: jednakost i uzajamnost. blagoslo-veno blato od kojeg se živi i u koje se leže kad život dođe kraju. jer naravno da su i ovde svi izuzeci mogućni — ne prima gostoljublje kao dar i obavezu. i naročito Nemce. Seljaci sa širokim šeširima i kratkim ogrtačima od pirinčane slame. znači grešiti i prema sebi i prema njima. i ne samo Nemce. i još ponegde živi. Ako ste prema njemu pažljivi. on tu pažnju prima kao nešto što mu s pravom pripada. Ali umesto zamišljenih lica. A korektnim i uzdržljivim stavom razbiti tu njihovu zabludu o prirodi našeg gostoljublja — znači učiniti uslugu i sebi i njima. Ali. vi u njegovim očima bivate manji. čitav život jedan koji nije prošlost. A devojke ili mladići prate starog oca ili majku obgrlivši ih jednom rukom oko ramena. ali njihovo gostoprimstvo i ne pominje. a drugom držeći nad njima kišobran. vrstom prirodnog danka koji njemu i njegovima duguju niže i slabije rase. računa sa njim kao sa vašom slabošću. naprotiv! Moja misao ide brzo i moja mašta tka jasno. nego pomalo i jedno i drugo. Plete se niz prizora.Ima čudnih dana. Prosečan Nemac — kažem «-prosečan«.

učinilo mi se da se dešava nešto neobično. 1964. Za njega mi je lako. Modra površina mirnog mora prima brzo boju večeri. čas svi. bez broda na vidiku. pred sam zalazak sunca. i brza je. a često i kad ne treba. teško objašnjiva zabuna. slabo razvijeni telesno i ne naročito spretni i okretni. Pojavljuju se i nestaju u jed' H. tako da između njihovog postanka i nestanka nema ni najmanjeg razmaka i da vreme ne može između njih ubaciti svoju razornu klicu. jer se rađaju i umiru u istom trenu. Bili su lako odeveni i svi preplanuli od sunca. željni novosti. to oni više drže do te svoje misli i umeju od nje da naprave osnov i smisao svoga postojanja. kao pramen dima bez vidljive vatre.) Poznato je da je Drina opasna i podmukla reka u kojoj se često i dobri plivači dave. Bela lađa naglo nestaje. posle sjajnog i lepog dana. 540 Gledajući lepotu njihove mladosti. Rekla jednom Drina: »Da je meni namamiti i uhvatiti opreznog i plašljivog momka. pa kao slutnja samo. kao vrstu duga prema strancu putniku. Slučajno sam se susreo sa grupom mladića i devo jaka. i što je taj nesklad veći. sve bez oblačka i talasa. i ginu za nju. Pomislio sam tada da smo svi mi koji smo mnogo pre njih došli na svet — ne stari nego mrtvi. a u neskladu sa stvarnošću koja ih okružuje.« Mislim da ih poznajem dosta dobro. Njihova misao izgleda originalna i smela. Pevali su. Još koji trenutak i biće samo kao misao o njoj. Nas su u de-tinjstvu time plašili i opominjali nas da se čuvamo njenih brzaca i virova. ako treba. N. da je sve ovo neki skok i poremećaj u prirodi. ja imam uvek u rukama. i slušajući teško razumljiv zvuk njihove pesme. i da je bliže području snova nego svetu naših stvarnih misli i doživljaja. a onog smelog. skloni čulnim uživanjima svake vrste. 541 . kao zategnut konopac tamnosafirne boje na kome njegova mašta izvodi svoje nevidljive i nečujne igre. Jednolični šum otančale reke tekao je kao stalna zvučna osnova i pesme i svirke. Za čoveka koji gleda. a u dnu vidika velika. To je osvet-Ijeni čudesni predeo. Ponavljali su nam često i ovu priču. To je svetla pustinja i svim mogućnostima bogata praznina. na smenu. Odnekud pesma. čovek ima pred sobom polukružni otvor širokog morskog zaliva i ćelom njegovom dužinom oštru ivicu mora. a na gitari ih je pratio mladić sa izrazom nerazumljivog mirnog zanosa na licu.* Kad se ispne na stenu. tu se dešavaju neočekivane promene i neverovatni prizori koje samo on vidi i nad kojima nema vlasti. tako neve-rovatnu a tako stvarnu. koji se pouzdaje u svoju snagu i veštinu i ne zazire od opasnosti. a da je ceo ovaj susret izuzetan slučaj. sačinjen od nedogledne pučine mora i nebeskih vedrina. a nisu istrajni ni dosledni u naporima. ali često pogrešna već u samom korenu. To su ljudi živa duha. Uzdržljivi su i nepoverljivi u srazmeri sa svojim slabostima. bela lađa koja se naglo uda-Ijuje i sve više biva kao magla. na obali reke.ga uzima kao prirodnu stvar. čas pojedinačno. kao sećanje.

Slepi. i pomešala se sa ostalim svetom. U tim prizorima sve je od ognja. Ali. i živeti i onda kad ugasne naše oko. * Mirno letnje jutro. Doneo je i jednu ružu koja je rasla pored te kuće u Krajini i posadio je ovde u bašti. iznenada. Ubrzo se ukazuje pustoš stvarnosti. Neobični zvuči oko mene (lepet ptičijih krila i ubrzan dah uzbuđene devojke) kao da nagoveštavaju njen dolazak. ružno nalakćen. To su slike koje nastaju u određenom trenutku. jer ga pamtim i znam. Ptice su odletele. Kad se obraća jednom od prisutnih. Ona postoji samo u nesmelom letu mojih želja. ali nije iščezla u njemu. kao što se i sve ostalo brzo zaboravlja u njenim godinama. ili bar da nešto izgleda u očima sagovornika. ali kao nešto što nit je bilo niti može biti. ima ženu i sina od šest godina. Zaboravljeno. sa ćelom svojom snagom i punim smislom. U Sokobanji. pod određenim uslovima. ali mogućnost ostaje da postoji i dalje. * kazati na nekom novom jeziku nešto potpuno novo i dotle nepoznato. Miran sam jutros i ja. Lice koje zrači svetlošću. jer se večno menjaju i tako ne podleže zakonu opšteg umiranja. ali sa velikom potrebom da nešto bude. razorni i ubilački — rat. Mnogostruka i bogata ličnost. zajedno sa svojom iskrom. dočekao me je tamni lik rata. govorljiv i hvalisav kelner Bosanac. Devojka iz Pakistana. oduvek. ona se obraća svima i svakom. izgubila nepovratno. i sposobnog za hiljadu hiljada promena i preobražaja. Ta misao je potonula u snu koji me je savladao u toku noći. rodom iz jednog sela u Bosanskoj krajini. iako ne bih umeo 543 . kaže. A to je isto kao da ne postoji. devojčica zaboravila svoje uzbuđenje. Odmah sam ga poznao. čini mi se. koja je za vreme rata izgorela i porušena. nečovečni. Brisano iz sveta mogućnosti. jedan kamen iz temelja roditeljske kuće. Priča kako je prošlog leta obišao rodni kraj i doneo. svakom pokretu i pogledu. otkad znam i pamtim sebe. « Posle dugo vremena. I uvek izgleda kao da će sad. U stvari. a ovo je jednostavan i trezven Krajišnik. ili će se čak i desiti nešto neobično. kad iskra čovekovog pogleda plane u dodiru sa vasionskim ognjem vidika koji zemlja i more prostiru pred nama. i obnavlja se pri svakoj njenoj reci. Sve to podseća na Sopena i Slovačkog. Te slike se ne pamte pojedinačno. ona to ne kaže i ne desi se ništa. samo teže i gore od toga. kao krvožedan pijanac. to je nevina varka naših čula. Nigde i ni u kom vidu. ne traju i večni su. A Jelene nema. jer osećam zadovoljstvo i olakšanje. 542 Sa prvim mrakom ušunjala se u mene misao o blizini nekog zla i nesreće. ugledao sam ovaploćenje te misli: na ivici mog vidika. profesionalan prevodilac u jednoj međunarodnoj ustanovi. Kaže da je zaliva svaki dan i da lepo napreduje. neočekivana pomisao na Jelenu. tako da će na kraju sve biti sačuvano u poslednjoj. Izgubljeno.nom istom blesku. U svitanje novog dana. sa prvom svetlošću. ali ognja raznovrsnog po svom poreklu i svojoj prirodi. ovog trena. jer svaka od njih prelazi u onu koja dolazi posle nje. Iz rodnog sela su ga odveli nekad kao ratno siroče i otad živi ovde.

ispod starih drvenih vodenica. da kroz sva vremena i sve daljine struji taj njihov šapat i dogovaranje o tome kako bi se jednog dana sve mogle dići i pokrenuti. pa do sitnih kapi koje nas zasipaju dok se brzo sklanjamo negde od kiše. kao i smisao ćutanja onih koje prividno miruju. Tu su i onda. prvi put u životu shvatio. ne prestaje da uporno i stalno traži svoje pravo mesto i poslednje ušće. boleti ponovo. Jer — mislio sam dalje — nije isključeno da . ili bar naslutio. možda već sutra. Tu sam u jednom trenutku pomislio da su sve vode ove naše planete Zemlje u stalnom dodiru i dosluhu među sobom. Svetli čas svemoćnog. znam samo da je to bilo u ovom kraju. zelenog brega. Ne bih mogao kazati kada se javila u meni ta pomisao. Činilo mi se da voda. brzala i romorila niz strminu dva potoka. Šumovi njihovih voda sudarali su se i mešali i tako trenutno stvarali zvučni haos koji je ipak završavao neočekivanom harmonijom njUiovog zajedničkog ušća dole u ravnici ispod nas. govor voda u pokretu. ma gde bila i u ma kom obliku se javljala. a što će me. A ja sam tada. što me danas više ne boli. pri dnu strmog. Znam samo: bolelo me je nešto juče i noćas. kao dva mala slapa. bar tako mi se čini. od moćnih vodopada i gnevnih bujica.' reći zašto ni zbog čega. od srebrnih vodoskoka do ponornica koje sunca ne vide. ono koje prirodi vode najbolje odgovara. i zajedno potražiti drugo mesto. spasonosnog zaborava. Onaj ko me je možda posmatrao na tim mla-dićkim šetnjama među potocima ispod zelenog brega ne bi lako pogodio šta sam ja tu gledao i slušao> i šta sve čuo i video. Posle toga meni se sve više činilo da se ta želja i težnja može razabrati u šumovima i pokretima svih voda.

da S5 — Znakovi pored p'rta 545 .bi sve oko nas što se zove voda. a nikad se ti nagoveštaji nisu obistinili i nikad nisu vode napustile svoje položaje. izgubi se povremeno. Godine su prolazile.eni. jezera. pojuriti nekud u daljinu. I ta me misao nije nikad više napustila. bled i zadihan. rđa. sve česme. potpuno napustiti svoje tokove. jazovi i vodovodi mogli jednog dana. ako se za to stvore ušlo vi. svoja korita i ležišta i. ka svom zajedničkom ušću. i što čini sastavn i deo i našeg života: svi izvori. i ne da se odagnati ni objasniti. Svuda je voda svojim nemuštim jezikom. gonjeni silnom težnjom. kao da je iz zemlje nikao — Jelenkić. iz vodovodnih cevi i dotrajalih slavina jevtinih hotela po gradovima Evrope i sveta. Kod Pelivanove radnje. ili u kratko-vekim baricama i lokvama koje ostaju posle letnjeg pljuska i izazovno blešte na trgovima primorskih mesta. pravo prema m. cviljenjem. Ide ivičnjakom trotoara. svi bunari. Slavuj govori uzbuđeno: — Idem Knez-Mihailovom. u kapima rose na nepokošenim bosanskim livadama. I ame. potoci. reke i 544 rečice. u noćnim satima mojih nesanica. i ja sam mogao da ga čujem ili naslutim svuda i u svim prilikama. plaveći prostranstva. ali isto tako nikad nije prestala da se u meni javlja misao o tome da takva težnja negde postoji i da ja s vremena na vreme mogu da je razaberem u svakoj vodi i svakom njenom glasu i pokretu S vremenom kao da se još izoštrio moj siua za taj govor vode. Vrativši se kući. kad bi samo mogla. krenula dalje. on mi se javljao iz uličnih slivnika i limenih oluka za vreme pljuska. tutnjem Ili jedva čujnim piskom i muklim uzdahom ili oštrim rezanjem govorila o tome da se ne oseća na svom mestu i da bi. kao ni laka jeza koja je uvek prati. ali se javlja ponovo.

Navršio je sedamdesetu godinu. i on vidi da ga vidim.-« » mart 1974. iz nje se nije izvijao dim. :— Prođite. Ta kuća nije davala znake života. pretrčavao brisan prostor između dve barikade. Olovno poslepodne kišovitog letnjeg dana prelazi u sumr^. međuvremena. Poštar nije zalazio u nju. Ali. po zanimanju noćni čuvar maga-cina. Na jednom uskom prolazu. da prođem! '. tišine. teška i mučna kao jezik koji ne razumete. . on nema ni spomenika ni natpisa.* „.me pogleda. i bez potrebe i smisla. neoprezno i zbunjeno. —Sta ćeš raditi u tim godinama? i — Ih. bez drugog ukrasa do onog koji ponekad naše oči mogu da daju svemu što vide oko sebe. Retki posetioci su se posle uzaludnog zvonjenja vraćali ispred zatvorenih vrata. lič- U okolini Tutina. ni ptičji cvrkut ni lavež psa. može se slobodno kazati. svašta pomalo. a ono »bez odziva« nisu bile zvučne reci njihovog jezika koje obično zveče i ječe. a to znači da je na putu koji vodi 35* 546 547 . Ali. dignut pucnjavom sa loga. i s pravom. —Pravo bi bilo da mi dragi bog da koju godinu života u penziji — kaže. »Kuća bez odziva«. tako su je nazvali susedi. taj je gotov. » Avetinjski sed i iznuren čovek u bosanskoj rudarskoj varošici. kad ga je već platio i preplatio visokom globom. Oluje. u trenutku kad je. kako samo ja umem: ne gledam ga a vidim ga. Seljak koji je bespravno posekao jelovo stablo kažnjen je zbog toga visokom novčanom kaznom. ■— Pravo je da ga uzmem. Bezimeni predeo bez sjaja. traži da uzme posečeno stablo. kao uplašen zec. ja samo oborim pogled. Zauvek! Bolje mu je da ga Bog s neba prezre. nego su siktale i širile osećanje zebnje i nelagodnosti. Ima neke pravde i za one koji pogriješe. nije se javljao ni zračak svetlosti. Telefon nije odgovarao na poziv. pa ma to bili najskromnija i naj-neuglednija stvar. kao i mnoge nosti i njihovi složeni i raznovrsni odnosi. dok u sebi mislim: đubre! A koga ja tako prezrem. Sad odlazi u penziju i razgovara o tome sa mlađim radnicima u kafani. » ■■ To bi mogao biti natpis na nadgrobnom spomeniku nesnalažljivog čoveka koji je poginuo negde na ivici jedne revolucije. ličnost ili predeo. I ko da mu ga podigne? Velika studen ledenih predela na dalekom Se-veru. i to onako krvnički. ni čuo ljudski glas ni zvuk nevine muzike. a najviše spavati. »Poginuo je ne samo bez slave i sjaja nego.

. propi-raju rublje. Aragon-ca. Ostaje ti žena. Tu seljaci u prolazu napajaju konje i čobani stoku. snažna devojka u svetlim dimijama. tankom maramom. a druga ima dve lule iz kojih izbijaju dva jaka mlaza. Lepota prođe. Između ostaloga. sa svim ovim odlascima i dolascima. —Bože moj. jedan mladić viče iz sve snage: — Senor animal! Senor animal! (Gospodine životinjo!) Jedan obešenjak nagovara nekog dobričinu da se ženi i hvali mu naročito udavačinu lepotu. više ljudska. a sve misli da negde iznad ili iza prizora koji mu se ukazuje postoji. Tu se ceo taj kraj snabdeva vodom. Ženina lepota brzo prolazi — vajka se dobričina. Prva je sa jednom lulom i drvenim koritom. u kojoj ćemo se na kraju puta naći i probuditi. * »Domina mucho. Upravo. uzburkana i nesavršena i ona. Sve mu nešto govori da će se mrka pozadina od istrganog bosanskog predela najednom osvetliti iznutra i razgaliti i da će se na tom parčetu pave-drine ukazati druga. Ce-deći peškir. ali im njihova preterana ekspanzivnost ne da da je mirno slušaju. bez prava. da je sve ovo. 549 Pri svom vrhu. da ne bi smelo ostati. koje snivamo na dugom putovanju u jednu posve drugu i drukčiju stvarnost. koji »radi« dobro i sa dosta stila i smelosti. Pekuša ulica se širi i stvara strm i kaldrmisan trg sa dve česme bistre i hladne planinske vode. i kameno korito. niz ružnih snova.u predele mraka. u protivnosti sa svim što se zna. ono tanje i sitnije. u soldate. i to ne od danas nego odavno. rukavi zasukani do lakata..« kažu sa negodovanjem Spanci za Vilatu. Teško mu je da veruje u postojanje ove povorke u kojoj i sam učestvuje. gleda i sluša oko sebe šta se radi i govori. ali razgovetno: Nejđi. tu žene. visokog i snažnog torera. dovikuje mu neverovatne pogrde. brate. budalo. izgledaju luđi za njom. nego moraju da učestvuju u njoj. Bez određenog osnova. povorka. drukčijim mislima i postupcima. lepa žena! Kao da mi je to nešto. ali mirnija i čistija. Sve živo oseća njegov nerazumljivi pritisak od kojeg se teško diše i sa strepnjom očekuje dalji hod neumitnog vremena. * Kad publika grdi pikadora što je nepropisno ranio bika. ali ni jednog trenutka ne ostavlja kod gledaoca utisak opasnosti ili nekog rizika. Platićemo za te bedela! i Posmatra. To mu je mana. Ej! Spanci vole muziku. ona peva ne glasno. To je ujedno jedan od mnogobrojnih primera koliko ima osećanja mere i urođene plemenitosti u španskoj rasi. a manje zverska i bezumna. mora da postoji. njima treba muzika da bi mogli da razgovaraju. vidi i čuje. Moraće se tako nešto desiti. sa kosom povezanom šarenom. nada se tome i veruje da ne može ostati na ovome. samo san. —Pa dobro. Lice joj šija na jutarnjem suncu. u noć bez sna. na kamenoj ploči. ali čovek veruje da sve to nije tako. stvarna. neki drugi svet sa drugim ljudima. Kraj toga korita 548 . jer sve što u čoveku ima od čoveka i čove-kovog reda i razuma to želi.

dostojno zatvaraju ovakav vidik. na sličnoj uzvisini kao što je Plaža de Lealtad. ili i jedno i drugo. To je jedan polukrug zgrada. pod otvorenim nebom. i sa mladim mesecom koji je ovde naročito svečan i tajanstven. u parku Retiro. U Madridu koji nije bogat lepotama ima jedan mali trg Plaža de Lealtad. Sredina polukruga ispunjena je malim gustim parkom od pinija i drugih drveta tamnog i dubokog zelenila. Prve glumice prodaju vruće tanke kolače koji se zovu churos ili toče anda- 551 . ovećem i španskim šalovima. Pevanje. koji počinje Berzom a završava Hotel Ricom. * Po svima madridskim kafanama vrve čistači obuće. program se završava. Vrlo često su policijski špijuni ili posrednici u skrovitim i nečistim poslovima. Žive obično sa prostitutkama i od njih. počinje oko 11 sati da se sakuplja svet. kao simbol. Usred parka se diže visok obelisk od crvenog kamena. novih i bez naročite lepote i zanimljivosti. Verbena por el Montepio đel Sinđicato de los actores. Scene iz opereta i komedija. to se iznad njih vide vrhovi svih crkava i palata koje su u centru varoši. Žene su u većini bez šešira. čim prestane muzika. diže se ogromni Hotel Palas na koji se nastavljaju Banco Aleman i Banco de Espafia. Svet se okuplja oko muzika i igra. To su većinom mladi ljudi odvratna i nečista izgleda. prilaze svakom gostu sasvim blizu i grubim glasom. odmah počne da lupa nestrpljivo nogama i da viče: — Mušica! Maestro! Mušica! i da pravi glasne i duhovite primedbe na račun dirigenta i svirača. Publika protestu je. U pozorištu. Igra Custodia Romero. u subotu 27. i svojim protestima samo povećava haos glasova. Samo u Parizu i Krakovu video sam slične trgove. jula 1929. koji svojim položajem i izgledom spada među najlepše što sam video hodajući po svetu. otima za stolove i stolice. Te dve zgrade. — Sve to. ili se gura oko šatra. pred veče. 550 U svežini parka koji se inače zatvara noću. neučtivim pogledom pitaju: — Limpiam (Da čistimo?) i pri tom drsko pokazuju na vaše cipele. Ovaj polukrug zatvara. na kasti-Ijanskom nebu koje ima neku tamniju i nežniju mo-drinu nego nebo ostalih južnih zemalja. u prečniku. Konačno. počinje oko 11 i po sati program.u madridskim bioskopima. one zatvaraju samo prvo polje vidika. a iza nje. jednostavne i skladne. A u isto vreme dok se odigrava program na pozornici. g. jer ne čuje šta se govori i peva na pozornici. Tako hoće da sugerišu gostima da im obuća nije čista i da im nametnu svoje usluge. I vrlo često uspevaju. široka i lepa avenia Prado. Upravo. iz kafane. pije i jede. a koji je večeras naročito iskićen fenjerima. iz podignutih šatra sviraju tri vojne muzike i dva automatska klavira. publika koja se dotle smejala i razgovarala (Spanac nije nikad sam!). mnoge sa visokim češljem u kosi. A čim muzika opet otpočne. jer kako se teren iza njih diže. ogrnute vezenim mantonima. lunjajući sa svojim alatom od stola do stola. iz restorana. a nedeljom posle podne oblače se po poslednjoj modi. oni nastavljaju svoje vesele razgovore.

552 Padaju šale iz publike. Kad ugledate savršenu ženu sa smeškom drago-cene lutke. I gore. Dok nju ne zameni neka treća. I sve se to lepi jedno za drugo. u subotu 3. iznad toga oblaka prašine. Prve mađriđske glumice. Pri tome. lepotice. pola žena. Svetina beži i vrišti kao da je goni pravi bik 553 . dok primaju novac ili dodaju lozove. crven. Pijemo sidru. To je naličje one verbene u Retiro. neki drevni izahelino koji prelazi već sto godina od majke na kćer (beo vez na beloj svili koja je s vremenom dobila boju slonovače). Kod mnoge od tih žena. i vama izgleda jasno kao dan da se samo još o toj ženi može voditi računa. zora nije više daleko. umor. Šatre sa gađanjem u figure. Ali kad se čovek dobro zagleda. proricanjem sudbine. sve lepši i skupoceniji. Ljuljaške i ringlšpili. avgusta 1929. manzanillu. Na toj terasi igra se desetak komedija i nekoliko melodrama u isti mah. dozivanjem ili jedva primetnom koketerijom. glumice ih strelovitom brzinom vraćaju kao svetle lopte koje izazivaju nove eksplozije smeha. sirovu i iskonsku kao mravinjak. sa decom koja se hvataju za skutove majkama. Dockan počinje lutrija. odjednom se pokaže neki novi. vi se resite da je ne puštate iz vida. Četiri mladića trčećim korakom nose drvenog bika na čijim su leđima zapaljene naročite raketle koje se okreću i bacaju oko sebe pljusak od crvenih i srebrnih var-nica. kao pred oluju. sa zelenim očima u preplanulom licu. U jednom trenutku u narodu nastaje frenetična vriska i trka koja liči na paniku. i želja za snom. jednu vrstu jabukovca koji se prodaje u flašama od šampanjca. Verhena. ali odjednom se pojavi druga. kao da je sve cveće i voće Valencije preslikano na njemu. vitkija. bacanjem drvenih prstenova na grliće flaša. Kad mislite da ste videli najzanimljiviji šal. Pojavljuju se sve novi mantoni na ženama. vidi se u visini vedro noćno nebo sa letnjim zvezdama. Jer. Sva su čula zamorena. njihovo držanje je manje prirodno nego kad su na pozornici. iznad nas. One ih nose i uvijaju se u njih sa gracijom kakve nigde nema. Sve to gamiže. ali me ovako lepa krčmarica nije nikad još služila. svaka od njih nastoji da proda što više. Kažem joj: — Mnogo sam pića popio i mnogo kafana video. samo neuredniju i manje radinu. Pola riba. Guši i peče u grlu oštar miris zejtina u kome se peku churos. zelen i žut. Međutim. u predgrađu Madrida Quatro Caminos. I svi govore i viču u isti mah. Neke jev-tine raketle cepaju nebo. Osmej-cima. Služi nas lepa i mlada glumica koja bi po izgledu mogla biti i Ruskinja. tome treba dodati gužvu španske svetine. Brda od lubenica. jedva im se čuje praskanje. bez mnogo izgleda da jedno drugo čuje i razume. Ona zvecka novcem u torbici koja joj visi o struku i kaže mi sa ceremonioznim poklonom. posve ozbiljno: — Veliko vam hvala. izbije odjednom i nehotice na površinu ono nešto hladno i bezočno što glumice redovno kriju u sebi. kolači koje narod žvaće ćelu noć. sa bezbrojnom decom na sve strane. sa žarkim pogledom koji ništa ne kazuje. Vazduh je pun prašine koja oko bezbrojnih sijalica stvara uzvitlanu atmosferu. sa potpuno suprotnim efektima. Vašarske boje i vašarska vika kao svuda u svetu. osvetljena jarkim lampama. Javlja se svežina zore. sa decom u naručju. lepša. prodaju lozove iza jedne balustrade. ali izgleda kao da mnogo krije i mnogo obećava.lusku rakiju.

oblik ili položaj. Mlad i pust. Kad se raketle ispraskaju i do-gore. Teško krče put kroz svetinu. Verovatno misao iz 1921. Svak čini što može. a u glasu mu se sudaraju i mešaju jauk mora i gluva tišina krša. dve žene i dva čoveka. Muškarci teški i ozbiljni. kao na vazdušnoj lađi.' Pored brzog voza trči drumom seoski pas. Muzika. a vraćaju se potpuno prazni. sav olinjao i pohaban. na primer. izgleda vam da bi se na njemu. mladići natovare bika na kola u koja je upregnut mršav konj. i odlaze. ovde je broj onih koji te travnjake neguju i zalivaju znatno veći nego u nas. a danas je osvanuo lep. Žene sa osmejkom kao u snu. Tako nekoliko sekunda. I bivaju sve manje čisti. možete tu nelepu naviku posmatrati svuda. on izvesno ne razume kako živ čovek može da napusti u najlepšem trenutku. ali trajno. * I ovde mladići i devojke (ne svi) vole malo da »očepe« travnjake na skverovima i u parkovima. lake u lakom belom tilu. Martovski dan. čas šumna i raskošna. svež i sunčan. juri što ga noge nose. štede napor. Dan je bio tako lep. pa onda zaostaje nemoćno. svež 1 sunčan dan. i ono što skinu sa sebe peru u prljavštini? Oni u stvari ne mogu nikako da se odvoje od svoje ' Varijanta (Sveske — Odvojeni listovi) glasi: Sve do JuCe bilo je mrgodno 1 kišovito vreme. moglo otploviti daleko. Ali šta mari! Za njega je glavno da se kreće najvećom mogućnom brzinom. ' U »Crnoj knjizi« označena godina 1921. kad se kupaju u zagađenoj vodi. Pozadi mene sede neki bogati Jevreji. u otvorenom tornjiću nad njenim ulazom oglasi se ponekad zvono. Balet. sa velikim rogovima od tvrde hartije kroz koju proviruje žica. I kad vas onaj svet ugleda u tim praznim kolima koja napuštaju Quatro Caminos. drevna zavetna crkvica. nazivaju raznim imenima. kad je u muzici vladao pianissimo i kad je ceo balet igrao samo talasastim pokretimia ruku i glave. duva vlažno i ćudljivo jugo. negde gde je vreme isto ovako lepo. ovu lepotu i sreću od verbene. kao na čudesnoj vazduS-noj lađi. kucne sitno. postojano. otploviti daleko. Vidim ga samo još kao tačku koja se kreće. Gledaju vas kao čoveka koji je bolestan ili ne zna šta radi. i da tako skraćuju sebi put. oko 1 sat posle pola noći. žene fine i negovane. da bi se na njemu moglo. tužnim 555 554 m . i produžuju vreme slobode i »nerada«. dok se na kolima smešno klati drven bik. ali trajno. Tramvaji neprestano dovlače nov svet iz varoši. Suše je i kvase. nečistoće. prenose s jednog mesta na drugo. do nekih predela gde je vreme Isto ovako lepo. Gledao sam ih i slušao pre početka predstave.^ Kako da budu čisti. dobro hranjeni i raskošno odeveni. Svečana predstava u pozorištu. Svečani. sa skupim nakitom. zakašlja se jedna od onih otmenih Jevrejki iza mene. samo joj menjaju izgled. U jednom trenutku. čas tiha i svečana. (U Beogradu. Polegla u kamenjaru. I iščezava.i prži istinska vatra.) Samo što ova švedska mladež čini to sa više uzdržljivosti i manje žestine. A osim toga. Uznemireno sivo more. kratko i krto.

Krupan čovek sa širokom bradom. težaci. nego i obala i reka i ceo vidik sa bregovima. » oktobar. Na mestu gde se odbija od obale i gusto posađenih vrba stvara se nova. Zvuk u prirodi. jesenje. Sećam se da je to za mene bila bolna i svirepa priča. da svi zajedno tonemo. 1951.* Sad mi je šezdeseta godina. Kad mi je bilo devet godina. voda im je do pasa. Sveske) đođato: Nucad. kao zaboravljena melodija koje se čovek odjednom živo i jasno seti. ali bolno i ne završiti zadatak. Vrbe ispod mene poplavljene. I u isto vreme mislim: taj zvuk koji mi je odmah postao drag i prisan. I taj jevrejski kašalj. žustra i pomamna. raskošnu viziju koju su preda mnom otvarale pomorandže iz korpe. čas jednu čas drugu. jača matica i zuji kao zategnuta žica. pojavljuje se između njih kao neki glavni dokaz. Samo svaki čas stavljaju između sebe i sabesednika svoju veliku crnu ruku. Ta ruka sa malko raširenim prstima. Ležim pored reke. To je proletnja voda. uzbuđen. nestaje i nestaće brzo u moru tišine koje se nalazi na protivnoj strani mora zvukova. kao kantiner i bakalin.^ > u Crno] knjizi (v. ono najdraže. ali besmrtan glavni — kaže * junak. a preda mnom je zadatak. Nagonski zaželeh da se uhvatim za nešto. U mom detinjstvu živeo je u našoj varoši. Sutra već. ptice i sad se više ne sećam kakve sve slasti i lepote zemaljske. Iz tog davnašnjeg sećanja trgnuli su me poslednji akordi orkestra i aplauz svuda oko mene. mutna. « Ljudi iz naroda. kad reka splasne. sa nekoliko krajcara stisnutih u dečijoj šaci. čuo sam iz malog sobička pored radnje isti ovakav krt i kratak kašalj koji je kvario zlatnu. naročito oni koji rade sasvim teške poslove. nebom i oblacima. opterećen velikom porodicom. nosači. pored kasarne. mornari.sirotinjskim kašljem. sa podlanicom okrenutom naviše. Tada osetih kao da i sam putujem ka tome moru tišine koje me očekuje na dnu strme ravni niz koju klizim lagano ali nezadržljivo. 656 . otvori preda mnom jednu sasvim drugu pozornicu. I kad god sam ušao u njegov dućan. poljski Jevrejin po imenu Jankil Gutenplan. Napolju je sunce. Ali sa užasom uviđam da to ne klizim samo ja. Ja sam veoma lako ranjiv. da se oduprem ćelom snagom ispruženog tela. a način na koji se to dvoje miri i dovodi u skladnu celinu ja nisam mogao da sagledam i shvatim. Bolno mi je bilo odreći se radosti koje dozivaju spolja. polagano a stalno. ispunjen sam njim i ponavljam ga u sebi. I sve je isto. razgovaraju medu sobom sa malo reci i još manje pokreta. da ceo vidljivi i glasni 557 Nikad čovek da se izleči i oslobodi detinjstva. u isto vreme blag i težak. Bi tada al docnlje. On je jedini u našoj varošici držao pomorandže i nemačke bombone. neće na ovom mestu biti ni vodene matice ni ovoga zvuka. birajući pomorandže. U tom sobičku ležala je u bedi i prnjama majka starog Jankila i tu umirala godinama. čitao sam priču o de-čaku koji je morao da završava zadatak dok su ga spolja dozivali i mamili sunce. Taj zvuk vode slušam dugo. na samoj ivici obale koja se strmo ruši.

* Uzdah pred prvim zrakom blede svetlosti na nevidljivom zidu. treba zaboraviti. i ja sam mu okrenuo leda. Tih i blag. i to poređenje u meni javilo. na suncu i vodi. ^ njoj. Pretposlednja stranica sveske u koju ovo be^ ležim. i potpuno se uverio u njegovu večitu tačnost. ali nisam mogao razabrati zvuka. u samo svitanje. Još u nesnalaženju i zabuni. nešto docnije. * Sta ti koristi saznanje da postoje beskrajna vaz-dušna prostranstva kad je tvoj dušnik zapaljen i tako tesan da ne možeš da udahneš koliko ti treba i kad ti svi napori da to učiniš zadaju bol. naročito ako su katolici. ali nespokojan čovek. * Svako doba godine ima svoje iluzije. koji nestaje. ceo veličanstveni prizor izgubio je svoj smisao. Posegnuo sam za malim časovnikom koji se nalazio na stočiću pored kreveta i gledao sam u njega jedan trenutak kao u jedinu sliku sveta. ne na mom licu. To je osme jak. Na krv nisam ni jednog jedinog trenutka pomislio. Ali tada mi se javi odjednom ova misao: dok sam ja uspeo da utvrdim da časovnik ne stoji. Sredinom Kvarnerskog zaliva tekla je široka. Homerovo poređenje »kao vino crveno more-«. Ja ne žalim. Zima donosi iluzije usamljenosti i oskudice. zoro. dodajte ga odmah drugom. Ali ovako leti. Probudio sam se sa osećajem da je vrlo dockan i da sam nešto prespavao i propustio. Pretposlednju stranicu posvećujem sreći i radosti. čini mi se. bliskih a nedokučivih. jer brzo dogo-reva. Časovnik je pokazivao nešto preko devet sati. Ali. Prineo sam ga uhu.svet tone. javlja se i muči nas iluzija o prisustvu bezbrojnih tela. da se gasi. kad čovek živi dobar deo dana nag. treptava reka jarkocrvenog vina. sačekao sam trenutak-dva. mirni sjaj. Još u naše vreme. a nikad ne daju dovoljno vazduha. kao sve voljeno i znano. i tada sam video da se skazaljka kreće i prema tome da časovnik radi. A kad se. prošla su tri-četiri sekunda i to su dragoceni i nepovratni sekundi moga života koji će mi možda nekad trebati kao spas. shvatio sam. koja nećeš nikad više nikom živu svanuti! 559 . Zdravo. jedna vrsta čulne želje koju ništa ne može ugasiti. Da bih se uverio. Tako živiš i umireš gušeći se. Želim vam svima da prođete kroz taj osmejak kao kroz dugu koja se vidi samo kad čovek nije u 558 Jutros rano. donose vrtoglavicu i užasan strah. nego na divnim licima koja prolaze pored mene. I ne žalite. Bosanci primaju u sebe. mnoga shvatanja koja svoje poreklo vuku neposredno iz srednjeg veka. zagledao sam se u malu skazaljku koja pokazuje sekunde. pomislio sam da je možda mnogo kasnije i da časovnik stoji. i da i ovaj zvuk vode.

dok je nisam poklonio dečaku iz susedstva. Po tome podsećaju na muzikante u bašti obližnjeg hotela koji u to doba dana. Nezdrava iluzija. i znamo to i vidimo. kad je mutno i oblačno vreme — ne vredim ništa. da se vreme ne može vratiti. planuše u meni neke radosne svetlosti. opet je čitav jedan svet između mene i sna i spavanja. Ali večeras. Od te nemogućnosti sačinjen je sav moj današnji život i svet. me teši. a lađa na moru privremena. S. još za dana. Kad sam joj prišao. kao što se pale svetiljke u nekim alejama. Ali. nego moja stara i crna strepnja i osećanje bezizlaznosti. More je neverno tle. video sam da je ubijenom drozdu u ustima zastala smrekova boba koju je u tom trenutku hteo da proguta. Jednom sam u detinjstvu. iz njega je tekla krvava pena. Opet je jedanaest sati noću. preko svega i iznad svega širi se ta neočekivana radost — sjaj iz nepoznatog izvora — kao snaga koja postoji po sebi. dobronamerno i diskretno. Ne znam zašto pogledam na sat. da je poslednji voz otišao. lutajući šumarcima sa puškom-ptičarkom o ramenu. već pred spavanje. da je stvar izgubljena. a da se svest o tome ne da zbrisati ni za trenutak ukloniti. Sedim kao čovek koji očekuje udarac. Ne dolazi i neće doći. Ništa se nije promenilo. kakav i odakle. Sine sole sileo} • Andrićev prevod: Bez sunca ne i'adim. Istog dana zatvorio sam svoju zlosrećnu pušku u orman. markirajući samo. Vrsta pakla. što jeste i što još može biti. staro i dobro poznato osećanje u trenutku buđenja: da je dockan.« Ja sam kao sunčani časovnik. nekako bez poleta. ali sa pola glasa i ne celim notama. prigušeno uvežbavaju »komad« koji će večeras prvi put svirati pred hotelskim gostima.* u novom obliku. I sad gore sve i rasipaju sjaj. bez veze sa svim što je bilo. i nesigurna zaštita. Tu je stajala godinama. javljaju se u gustom zelenilu oko gradića neki raštrkani i bojažljivi slavuji. redom. kad sam ga malo jače otvorio. Pri kraju smo života. kljun joj je bio otvoren. U maju mesecu. to ne bih mogao tačno kazati. i kaže: »Uvek je najbolje onako kako jeste. Tu je samo 36 — Znakovi pored puta 560 561 . Nemogućno je da dođe. Sedim pokraj raspremljene postelje. jedna po jedna. ubio drozda skrivenog u grmu smreke. negde oko 6 sati posle podne. C. ne veselom kraju. * Oko jedanaest sati u noći. Druga noć. za nevolju kuća. suvo i zanatski. To je bio munjevito zaustavljen život. da dolazi i da će doći i da mu neću odoleti. ptica je bila u poslednjim trzajima. ali znam da ga oduvek očekujem. večeras to nije radost iz nepoznatog izvora.

* Na koncertu. moram da ga slušam. da ne može. I tu ste stali. 562 563 . Dovoljno vam je bilo da to objasnite mojom plašljivošću. ali se ne mičem s mesta. Priča sve redom kao istinsku porodičnu dramu. da neće nikada doći. Noć. Nekoliko prvih taktova sam slušao i čuo kao ja koji sam. uvek nekoliko koraka dalje!) A niste se nikad upitali zašto je tako. Sve se oko mene pretvorilo u nepoznatu raskrsnicu na izlazu iz grada. slušam i ja. * Vi tvrdite da sam plašljiv. A u isto vreme razmišljam o upo-rednom postojanju mnogih i različitih svetova. (Tako ptica beži od čoveka. Predstava je ostavila dubok utisak na gledaoce i svi oni govore samo o njoj.. Ostao sam kraj garderobe na prvoj galeriji i. ali ubrzo su tonovi muzike počeli da me odvode iz moje sadašnje stvarnosti. Mučno je. I to jecanje utoliko je strasnije što je lišeno ubedljivosti i onog dostojanstva koje ima svaka istinska i velika žalost. ali ta reč ne pada. Mlađa priča starijoj sadržinu poslednje sveske petparačkog romana »Crni gusar«. sad. kao jedva pri-metljiv grč. toplim glasom opšte stvari. Izgleda tako: sada će. Hladno je. Daje se Sekspirov »Tit Andronik«. i u pustinji mog punog saznanja da ona ne dolazi. I evo — napravili učitelja K. pa stvar nije uspela. Bio bih zaista potpun i pravi mrtvac da prošlost ne postoji. retke i sitne od žestine velike studeni. To bi trebalo kazati kao pesmu koja bi ostala posle svega i umesto svega. sabrano i ozbiljno. Čudno izgleda taj učitelj K. umnu reč zbog koje će i njemu i onima koji su oko njega odjednom i za vazda biti lakše i prijatnije. Covek govori dubokim. Ne okrećem glave. usporeno i — teatralno. Engleska trupa. Kako je knez oterao kćerku što je volela čoveka koji ne odgovara njenom poreklu i društvenom položaju i kako je. Tako živim na ivici nepostojanja. od koje odudaraju crna kosa i crne oči. ali ja ne mogu da se maknem s mesta i. iako sve jasnije čujem kako iza mene neko jeca. Slaba svetlost nekog fenjera. tiho. samo tu reč. nego nešto drugo. Počela je simfonija. Možda i jesam. I nije je do kraja života izgovorio. a ništa. Za vreme odmora sva je publika dole u foajeu. Vi to zaključujete iz činjenice što vas izbegavam i sklanjam se kad god mogu. možda je to bar delimično tačno. * U Narodnom pozorištu. i onda se resili da naprave šta bilo.. običnim recima. slušam kako tiho razgovaraju dve garderoberke. naslonjen na sto. a njena starija drugarica je isto tako sluša. Lice prijatno nepravilno. koju sve nagoveštava i svak očekuje. svestan sebe i svega oko sebe. a oko usta stalno se javlja. do broja svoga sedišta u koncertnoj dvorani.još u prošlosti. Kao da su u radionici gde se ljudi prave počeli da mese ne učitelja K. ne izgovara nikako. Izgleda kao da će sad izgovoriti neku naročitu. U očima uvek malko osmejka. i kako je . iako se pravim da čitam program. Kao var-nice promiču pahulje snega. Jedino. 36* * Bele kože. to jest u prošlosti. A u tom grešite. neki napor. Okrenut leđima. sav pretrnuo od studeni.

Goveče. ako bi se predomislio. da rastavi na dva sloga i stvori tako dve reci koje su u suprotnosti jedna s drugom i koje se pobijaju međusobno. NESANICA S64 . kad mu to zatreba. Ali to isto nije mogao da učini i sa rečju »ne«. da ne čuješ šta sve govore po raskršćima veštice.Zabeleženo za vreme predstave Magheta. sve dok ne dobije iz nje »ne« koje mu treba. i budi gluv. a zatim je. na pozorišnom programu. 4. (Tolika i tako vesta nije bila njegova veština!) Zbog toga je na sva pitanja uvek odgovarao sa »da«. budi pametan. On je bio tako vest i lukav da je i najjednostavniju ljudsku reč »da« umeo. stavljao u pokret svoju veštinu i počinjao da tu reč čepa na dvoje.

lagano. to se vreme računa u život) Peti dan kako duva košava. (Pa ipak. mrse i dodiruju. Telefonske žice se povijaju. neizvesnosti i tegoba. Uvijam se u pokrivač. ne javlja se. Posle jedne teške nesanice. bez svedoka i bez traga. ili bar slutnja smisla. u petom činu. Kad dignem sliišalicu. cvili i s vremena na vreme fijuče i jeca kao veštačka oluja na palanačkim pozornicama. i ništa drugo do to dvoje. kao dete u snu. Strašan vetar. trese prozorima i oseća se u sobi kao nečiji stalan i hladan dah. a negde pod krovom šišti. Kao dostojan završetak svih mučenja. bez mogućnosti sećanja. Sad mislim da znam kako se umire. šlep i bezuman. ali čujno. odlazi iz njega kao bestijalan šlep strah i neopisiv užas. niko. poslednje snage u čoveku pretvore se u strah. sa predosećanjem patnje bez imena i granica. u duboku odvratnost — i razbiju se i razveju u sudaru sa bezmernom silom. tako da zvonce u telefonu podrhtava i kucka i zagrcava se. naravno.Et tamen vitae haec tempus annumeratur C. snaga i smisao. Tako ono što je došlo u život kao nada. 567 . kad ubijaju glavnog junaka. u gnev. I to bez cilja i smisla. Plinius Sec.

a sa osećanjem da je ceo svet i sve do Boga moj dužnik. koji znače stvarni bol i konačnu smrt. probudi me moja nesanica. moje bdenje gubi ime nesanice i ja se svrstavam sa ostalim ljudima i držim korak sa njima. pored druma. Ćulo se sa visina kliktanje ždralova koji sele na jug. ni odmora. kao maska od svetlosti. I kad bi u ovakvim noćima čovek mogao bar za trenutak ostati sam. ali ne odmiče beskrajna povorka onih koje sam uvredio. pre-zreo. ali im sa lica ne slazi jedan osmejak. jecanje ne zbog snivanog bola i smrti. Nikakav vašar. jer me kao nevidljive bukagije sputavaju sati noćne nesanice. sa prvom toplinom postelje. koja briše noćne misli. kojima sam bez prava i potrebe učinio nažao ili kojima nisam učinio dobro kad sam mogao i morao. na pravdi boga napadnut i izranjen čovek. i ja se sećam da sam davno primetio kako se nesrećnim ljudima ne žuri. izgubi svaka i najmanja sposobnost za bol i stradanje. i izgube se opet u tami. ni pravog mesta u svetu. Neki još nose u ruci pismo na koje im nisam odgovorio. i tada zaspim sa mislima na livade ili neka nasrnejana lica. Ali ne. zbog svojih i tuđih nedaća. Probudilo me moje rođeno jecanje. Tu vrvi i gamiže ceo jedan narod. radim i govorim. nijedno pozorište nisu tako živi i mnogoljudni kao ti mračni sati u kojima bi trebalo spavati. da mi je učinjena krivda. kad se posle četrdeset osam sati patnje. zapečaćenih ušiju. ubrzo posle ponoći. jer je ljubav strašna snaga koja nikad i nigde ne gubi svoju moć. Uspeo sam i ja da snom premostiin ponor vremena i vežem dve obale života. zadrhte još jednom od udarca koji sam im nekad zadao. neprestane i stalne patnje i u samom kratkom snu. nego zbog buđenja i života. Pa ipak. naiđe odjednom veliko olakšanje od same činjenice da bol ne može više da pritiče. kao i svi ljudi oko mene.* Ja znam da niko ne meri dužinu naših nesanica ni noćnih drhtanja. i da je u tome sva moja nesigurna i kratkotrajna veličina. sklopljenih očiju. nijedna crkva. Najposle jedna noć kad sam ne samo zasp»o nego i spavao. strašni osmejak od kojeg njima nije lakše. Oni na čiju ljubav sam odgovorio sebičnim čutanjem. strah i nesnalaženje. opuštenih mišića. krećem se. kad prođu ispred mene. — Tek sa svetlošću dana. iz nižih obzira ili zbog svoje gordosti ili udobnosti ne kazuju ništa ni recima ni pokretom. obasjani. kao nečija ruka. u tami. nemih usta. a moja muka biva veća. Ako nekom srećom zaspim odmah. Ide. I pomisao da neću nikad naći sna. Oni koje sam obmanuo i izneverio od straha. i onda nema više sna ni spasa od misli. 569 568 . Kroz otvoren prozor dopirao je studen noćni vazduh. Bol. Znam da za to nema mere ni računa i da čovek još najmanje glupo radi kad se sakriva i kad pokopava svoje najosnovnije bojazni i guta svoje gorčine jednu za drugom. kad se savija i lomi i poslednje vlakno u čoveku. posrćući u sebi od umora minule noći i strepeći od pomisli na noć koja dolazi. Jedni prolaze. pod oštrom svetlošću savesti i sećanja. neumoljivo polagano. kreću se mnogo brže. niskosti i rugoba. Ali satn spavao kao što spava. porugom ili zaboravom. I tako. bežeći pred zimom. kruže kao planete i. a ostavljeno mesto ustupe drugom. tih i lelujav. samo što je meni potreban veći napor.

i da se odoli ako mora da se pati. ali mi se čini da ih ima toliko da ih nikad ne bih mogao sve darivati i skinuti sa moga vidika. a nesanica naša vera. Nebo treperi od jedne frule i zemlja tutnji od kola igrača. bez snage da se pravdam i branim i bez mogućnosti da ma šta popravim. ljubav. sede prosjaci kojima nisam udelio. znam. a koja se ponovno rađa svake noći. Bez igde ičega je. Vasiona je od fine uzdrhtale materije. I go je i nemoćan. ima najtvrđe. bez imena. radim i zarađujem. Da li stoga što je nebo sumračno ili što je moj pogled mutan. ođ mučenja savesti. sa nemirnim srcem kao bezobzirnim susedom. i to dve suprotne patnje koje bi u stvari trebalo da isključuju jedna drugu. polovinom lika na zemlji a polovinom na nebu. mi smo samo patnja. ja se u budnoj svesti hvatam za misao na one koji u istoj ovoj tami bdeju isto bdenje i čekaju na isti san. Nismo vezani ničim do time što nismo vezani ni sa svetom živih ni usnulih ni mrtvih. Ne znamo se. Tako on leži i čili kao mrtvac bez pokrova i u isto vreme traži odgovora na sva pitanja kojima nas život pita i progoni. stvari ni odnosa koji ih vežu i sačinjavaju ono čudno. I čovek koji nema više snage da bdi ni mogućnosti da zaspi nije pošteđen ni od jedne nevolje koja na ljude može da naiđe. 570 Ko još ne spava? Pošto više nema sveta ni ljudi. koje sam pomogao. nesanica. tako stvarno i tako varljivo tkivo koje se zove naš život. Ova noć je naš svet. evo jedna nesanica od radosti. snaga i imetak sa svakim sekundom. * Kad počnu letnje noći sa hladovinom koja dolazi iz daleka i donosi dah i značenje nepoznatih krajeva. odjednom se proširi svet i ukaže se ne kao ono što jeste — jad i nemir — nego kao svirka i igra od kojih se gubi dah i svest. A san ili buđenje rasturaju nas i brišu zauvek kao tajanstvenu i retku igru svetlosti i mraka koju niko nije video i koja nije znala sebe. a oseća kako od njega stalno otiču krv. čekajući da je dan prekrije belim sjajem kao zavesom. pošto je uzaludan svaki napor da izazovem u sećanju ma šta od toga. 571 . Bez broja. bez lika. ne čujemo i ne vidimo. ali njih nigde ne mogu da vidim i uzalud se naprežem da im se setim lica i imena. od straha od samoga sebe. zavičaj i hleb. I svako ima po jednu. ni između sebe. Prisećam se i znam da je bilo i takvih koje sam u životu dobrim zadužio. bez odnosa. dokle pogled seže. suviše velike i duge radosti. a zna za bol velikih gubitaka.I u dalekoj daljini. ležim u noći bez zvuka. Svako stanje u koje čovek može da đospe ima svoju patnju. Samo nesanica ima dve. temelje. I tako. u dnu vidika. ali imamo isto boravište koje je bez imena i lika. samo želja da se ne pati. od gnušanja. pri-digao i utešio. Najtanje i naj-neodređenije od svih stanja. negde na polovini puta između sveta živih i sveta pokojnika. isto ovako uzaludno kao i ja. na samim ivicama obzorja. zgrčenih nogu. * Sklopljenih očiju. dvostruke. gledam bez prestanka i olakšanja groznu pozornicu pred sobom. veza i zakona. oba podjednako blizu i daleko. prekrštenih ruku. Posle tolikih nesanica od bola. nazreti ni dokučiti. da se ne mogu dozvati. pa da se sav rasprodam ili da deset života živim.

pa ma i kao plen zanosa i nesanice. zamišljeni ne toliko o pokretu koji će učiniti koliko o onome koji su pre toga učinili. od koje čovek obnevidi. A ponekad se. moj ubrzan dah pretvara u nečujno radosno kliktanje. nego da oduvek ovako ležim i mučim se uzaludno da mišlju doprem do samog izvora sirotinje. kraj otvorenog prozora. daleko od svih ljudskih puteva. zaluta. Sve sam to snivao za onih nekoliko minuta primirja u borbi sa nesanicom. Kao što ljudi u snu viđaju ono što žele i vole: ljubav. kao odmoran čovek koji svoje snage drži u ruci. ne misleći ni na što drugo i u nemogućnosti da ma šta drugo uradim. 573 . Blokovi od misli postavljaju se pred usplahirenu svest i ona ih snagom svoje nesanice odnosi ili rastvara. tako sam i ja sanjao da sam uspeo da zaspim i da spavam slatko i duboko zdravim tvrdim snom kakav ne pamtim. patim. koja nema veze sa običnom nemaštinom ili sticanjem. Ako i tu zaista završava. I kako sunce sve jače i u sve širem krugu obasjava svet. ne rešava. snažnim korakom idem u susret danu. i samo je dahom kao tankim koncem vezan za beli. kao pauk. Dobro je što svirka frule ima kratke prekide i što u igri ima trenutaka zastoja u kojima igrači stanu. ispavane i vedre. ja čekam jutro. * . iznad misli o sreći. kako i piju svetlost i same stvaraju dan. ja mogu. ispavan. ja dišem. ali briše. da čovek ne pre-svisne i ne potone. čim sklopim oči. do svitanja.Borim se da me potpuno ne preovlada i ispuni zvuk. i osećam svoje rođene oči. Na tankoj niti svoga daha. zbrisati ni resiti. U tim prekidima i zastojima hvata se dah i tvrdo mesto pod nogom. Drevne. slavu. Samo jedna misao ne da se ničim oterati. nema dela u harmoniji sveta i završava jedino smrću. moja crna i gorka nesanica u opojan zanos kakav daju samo čudesna spasenja ili neočekivana radosna viđenja posle dugih. koračaju. beznadnih rastanaka. govore. Ona je budni ja od nesanice i pred njom svaka patnja bledi i svaki napor nemoćno zastaje. da izazovem u sebi neobičan ritam onih koraka kojima sam stupao u noćašnjem snu. Tako jasno vidim i snažno osećam tu nerazumljivu kaznu koju zovu sirotinjom. Dura paupertas. „ 572 Ne spavam. postojano. tako i ja bivam sve bogatiji i vedriji. nego da živi. evo i jutros. miran. * Covek potone u nesanici kao u okeanu gustog i ustreptalog mraka. Snivao sam i buđenje iz toga sna: kako mirnim. Ali. koja ne ume da primi i kojoj svet ne može da pruži ni pomogne. u protivnom pravcu od svega onoga što želi i što mu je potrebno. ali dišem. To je misao na sirotinju. i da sluša pisak frule i topot nogu. kroz tanki dremež iz kojeg sam se brzo trgnuo na novo bdenje. nevidljivi svet. Kao što ljudi misle. a sve što mu se dešava raspoređuje pravilno u vremenu i prostoru. da ne izgubim svest i da me ne ponese šumni okean kao more premorena plivača. osnovne čovečanske misli kao nevidljive planine u tami. Usnio sam da spavam. koja se uljuijkuje i uspavljuje jedino svojim rođenim lelekom. bogatstvo. i poslednjim snagama srlja. Crna udovička sirotinja koja je bolest tela i uzetost duha. i da bdi mučen radošću. dišem svesno. iznad svakog zla. podvige. da mi se čini kao da nikad nisam ni pokušavao da zaspem ni patio od nesanice.

šta vredi braniti se od saznanja dužine svoje nesanice kad je svaki njen sekund nepodnošljiv. ja nastojim da zaboravim časovnik i njegovo postojanje. Ući u nepoznat. 574 Noć prolazi. Tkiva i sokove. Digao sam se od nesuđenog posla i legao ponovo na postelju bez sna. Sna nema. 575 . neočekivano i bez ikakve veze. Osećam stid zbog nepoznatog propusta. ugledao jedan prizor koji sam verovatno video pre mnogo godina i potpuno zaboravio. kad sam se probudio. sa jasnim saznanjem da je čovek dok god je živ sklon da veru je kako je njegova osuda blaža i njegova muka manja nego što jeste. Ali. gde mi je mesto. plođenja i trošenja. Kao spavanje snove. Zaričem se: neću više da gledam na mali časovnik i da tako merim svoju patnju. ne gledati. Znam samo da sam za trenutak sagledao i shvatio smrt tela. iako je dotle srećno prelazio ponore i planine. tako često sam je doživeo u snu. ne mogu pravo da se setim ni recima da izrazim svoje noćašnje saznanje. tajne sramote koja je skrivana i zatrpavana kroz naraštaje i koja se probudila noćas u mojoj svesti i potresla moje biće do mračnog dna. tako mi je sada u jednom trenutku postala vidljivo jasna smrt našega tela. Tako sam noćas odjednom. nepomičan i nesrećan. kao i da je svaka nada koju u nama očaj rađa samo nova vrsta mučenja. Kao što nenaoružan čovek koji se nađe pred opasnom zveri pokušava da se spase praveći se da je ne vidi i ne primećuje. nedeljiv i nerešljiv račun postojanja bez svesti. zdravlja ni dela. da se prihvatim posla. Videći sinoć da san ne dolazi i da ću veću polovinu noći morati provesti budan. Tako mi se prisno i nedvoumno objavi biće smrti kao što mi se nekad. neočekivano posrne i padne. zaboravljenog greha. Ono što mi noćas ne da da zaspim ni da nađem mirna mesta na postelji. A sada. tako nesanica ima svoja viđenja. i da od njih nema brašna ni hleba. bolno i davnašnje osećanje stida. kad već ne mogu da spavam: da od avetinjskih sati koji nemaju mesta u ljudskoj raspodeli dana načinim plodno i korisno vreme koje će mi ostaviti zdravo osećanje zadovoljstva posle svršenog rada. prevario sam san i uspeo da malko zaspim. Kao da mu je suđeno da umre od nevidljiva udarca iz daleka. odričući se potpuno sna i odmora. objavila suština života. I u svaki sekund može da stane beskrajan niz slika. ali sam je pravo i duboko osetio samo u ovim trenucima između jave i sna koji ispunjavaju moju nesanicu. nego da ih valja preležati kao mrtvac. Na javi sam toliko puta mislio o smrti. pomislio sam da ustanem i. koje smo navikli da smatramo svojima. Ne hodati. po-mešati sa sokovima i tkivima u zemlji. nezaustavno i zauvek. Sedeo sam dugo nad belom hartijom dok nisam uvideo da su minuti od kojih je sastavljena nesanica jalovi i prazni kao snetljivo žito. Posle toga sumračnog trenutka u postelji. Isto kao što sam nekad munjevito sagledao i shvatio rastenje i starenje. to je duboko. da radim. pod vrbama nad jednom rekom. To su crni nevidljivi pragovi na kojima čovek.Nema tako lude i neosnovane nade koja se ne bi mogla roditi u mislima očajnog čoveka. ali mrtvac čiji bolovi nisu prestali. ne govoriti.

Ne spavam i znam da ne spavam. U ovakvoj noći čovek se razboli. nastupa dvadesetak minuta neočekivanog sna. da ne vidi neba i ne oseća zemlje. sa rukama u džepovima i instrumentima pod miškom. obavije me odjednom mlečna i pomalo teška atmosfera svetle i mlake magle. bez zimskih kaputa. gacali su blatnom susnežicom. I dalje nema reci. ali znam da postoji bla-godet spavanja. I sam sam jedino deo te svetlosti. Koračam obasjanim putem između livada i ret-kih drveta i polagano se penjem vrhuncu koji ne vidim. pa prozračne pre nego što se nepovratno pretvore u žitku svetlost bez granica. naše jave. kao da nema 576 Još jedan san za vreme nesanice. koga sećanje vara. umesto ustajanja i žalosnog mirenja sa nesanicom. nemoći i uzaludnosti. nego samo postoji. video sam u zimsko pred-veče četiri Ciganina. U trenutku kad se rešavam da napustim postelju i nadu na spavanje.Negde na kaljavoj i neurednoj periferiji. lije i buja. sunca ni u sećanju. postane mučeno. Tri visoka Ciganina odmicala su brže i mali sa bubnjem zaostajao je stalno iza njih. briše ili izopačuje misao i koči i zaustavlja sve duhovne snage. soli ni vode. bez veze sa suncem i svetom. Prisećam se sebe. Osećam još samo da koračam sa lakim otporom pred sobom. Tako su prolazili noćas pred mojim očima ozebli i žalosni Cigani. Svetlost. na drugom kraju. ali sam u snu potpvmo odsutan. S mukom je izvlačio iz blata kratke noge nečistih i bosih stopala u plitkim cipelama. ali bodro koračam kao čovek koji sve dublje gazi u vodu. uzdrhtalo klupko živaca. koji je takođe hteo nešto da kaže. briše sve u sećanju. Oborene glave vidim kako mi grudi postaju sjajne. ma koliko da se lomio i nastojao da održi korak. vatre. i ja osećam da spavam. golo i gladno telo. preliveno i prožeto njome. Sve je u svetlosti. osiromaši. sama za sebe. ali svetlost vidim i osećam. tankog i prozračnog. tu postoji samo svetlost. Cesto kad već jutro dobro zabeli. Violina. U stvari. nego kao da ništa na svetu ne postoji osim toga i kao da time ima sve i da završi. i moj sopstveni lik i rođeno ime. ali ne kao jedan trenutak dana i jedna od mnogobrojnih slika. Nesanica ne muči samo teio nego gasi. Treći je bio omalen i nakrivljen. dve žute trube i bubanj. putu i livadama. Gazim sve dublje u svetlost i gubim se u njoj. koja nije deo sveta nego život za sebe. O kaišu preko ramena jedva je nosio veliki bubanj koji mu je otežavao hod i zanosio ga u stranu. da je ona jedino što postoji i da se u njoj gube i rešavaju sva naša pitanja. ne poznaje svoga i ne veru je u sebe. sve je to davalo sliku krajnje bede. Naježeni od studeni. kao da nikad nije živeo ni poznao kuće. 37 — Znakovi pored puta 577 . kome sadašnjost sve uskraćuje i budućnost ništa ne obećava. naše nesanice i naša snoviđenja. mučeno. kao da ne živi. poljupca. Trojica prvih bili su visoki i povijeni. I to njegovo poskakivanje i potrčkavanje i njegov beznadan napor da ih sustigne. raspameti. navire. mira. usami i povije. Ne znam za sebe ni za svet. žedno sna i željno svakog dobra. Svetlost kao postojanje i svet. ali toplog i slatkog sna. da se uporedi i pomeša sa ostalima i da kaže i on svoju reč. Po navici govorim o drvetima. gde Beograd prelazi u selo bez lepote i gde selo uzalud nastoji da postane grad. u drugoj okolini. Njih trojica su vodili neku beskrajnu cigansku prepirku ne obzirući se na druga sa bubnjem.

jer sam se bojao da mi se sreća ne pomeša sa snovima i ne iščili do jutra. noći nije zabeleženo ništa. davnašnje i davno zaboravljene nesanice. Jedna je muka što teško uspevam da zaspim ili ne mogu da spavam. Ta me tegoba najposle probudi i tek tada vidim da sam dotle spavao i da tek sada počinje stvarna nesanica i istinsko mučenje. koju su mnogi želeli. premoren od nesna. ja sam svakoj svojoj neprospavanoj noći znao razlog i dugo 37* 578 579 . po sle mnogo godina. odlazio do otvorenog prozora i u retkim zvezdama i mračnim masama džbunja i drveća tražio svedoke svoje sreće. željna i prigušena. Te večeri mi je jedna lepa i veličanstvena žena. Nekad. ali u zanosu nesanice ja sam naslutio: da ima negde jedan život sav od svetlosti u kome je svetlost osnovni zakon i jedini oblik postojanja. Ali sinoć. a druga. Bilo je sve drugo i drugačije nego što je danas. — Čini mi se da sam uljuljkan tom varkom i zaspao i utonuo u san u kome su se obe nesanice izjednačile. To je bio jedan od onih trenutaka kad se urođena muška sujeta susretne sa ženskim lukavstvom. A ne bi ni vredelo. I u snu mi se dešava da snivam da ne mogu da zaspim. Od zanosa i uzbuđenja nisam mogao da spavam. Jer nemam moći ni hrabrosti da kažem sve što je i kako je bilo. Zaspati. pre toliko godina. čitav svet opojne i kratkotrajne sreće. I svaki čas sam se dizao. Činilo mi se da postelja poda mnom buja i raste. Bio sam radostan što ne mogu da zaspim. setio sam se. te letnje noći i osetio sam ponovo ono čudno dizanje postelje i onu naivnu i neodoljivu potrebu da se traži svedok za svoju sreću i njenu stvarnost i trajanje. dala jasan i neočekivan znak pa- žnje. nova. što i moj san sada postaje sve tanji i lakši. sa kojom nisam znao šta da započnem. — Razume se da je to bilo ujedno i jedino i poslednje dobro koje sam video od te žene i sva sreća koju je ona mogla da pruži. značilo je biti srećan. za jedno magnovenje. koje me sada bude kao lažan san. I to sam osećao dugo i tako živo da sam počeo da zamenjujem nekadašnju nesanicu od sreće u letnjoj noći. Biti budan.Ni na javi ni u snu nije mogućno takvo saznanje. sa ovom sadašnjom nesanicom koja dolazi od velikog i tajnog jada koji samo ja znam. Bdeti. Sinoć. ne mogavši zaspati. pomislim da su me te dve lepote. U sinoćnjoj. značilo je čuvati je i neokr njenu preneti u novi dan. značilo je iz gubiti trenutak sreće. bez povoda i razloga. Dešava se da me probudi snivani miris nevidljivog cveća ili pevanje ptica. „ . Tada. setio sam se jedne druge. Gušio sam se od sreće. pa planu i stvore. Mladost. stopile i izgubile. Ja sam bio zanesen i srećan onom nestalnom i varljivom srećom koju žene mogu da daju na tre nutak toj vrsti mladih ljudi. pa ma i za trenutak. kad su nesanice za mene bili teški i izuzetni nastupi. dok se još nisam bio srodio sa njima i dok je noć za mene ipak značila spavanje. Letnja noć.. najgoroj. da bdim i da se mučim. gledajući svoju praznu i hladnu sobu i gole grane pred prozorima. vedra i topla. kao da se granica između njega i nesanice neprimetno ali stalno briše i gubi. nekad uspavljivale kao stvarnost i uviđam da se moj život potpuno prevrnuo i okrenuo ka mračnoj strani.

ne krepi. kao dve planine. koja bi me utešila. Kad bi se u svetu nesanice javio zvuk. Te reci ni toga glasa nema. u meni plane neka svetlost od koje sja i trepti svaki damar u meni. Bdeo sam zbog žena. — Kad se danas setim ponekog od tih razloga. ovakva kakva je. 581 . I u ovoj ogromnoj noći u kojoj pod pokrovom tame spava zdrava i srećna velika većina ljudi. Kao pustinjski pesak vode. Kao i san. ali bar briše granice između bdenja i spavanja. bez nade na olakšanje. i kad bi ona progovorila ili propevala. zbog gubitaka i neuspeha. Tako sam lišen svega. zbog sujete i uvreda koje sam nanosio ili primao. ne radi. hez gneva i straha. zbog uobraženih i stvarnih strahota i opasnosti. I jedno od pro-kletstava nesanice je i u tome što je čovek u toj patnji sam. jedinstven i povezan. Ali. Onoliko ima nesanica koliko ima ljudi koji ne mogu da zaspu. i da me smrve bez traga. Covek koji ne može da spava. Covek koji sklupčan u tami čeka jutro koje ne okrepi i ne obrađuje. da moja noćna muka odgovara sasvim nesreći moga dana. stvar na svom mestu. bez pomisli da se kome ispovedim i požalim. ona je željna zvuka. ne verujem. U tom muklom i jezivom životu koji se zove nesanica. ali i da me nesanica ne satire. stalno tka i treperi avetinjska igra čula. I ostaje mi samo da bez nade i misli. da je potpuno u redu i pravedno da noću ne spavam kao što danju ne volim. užarene postelje onih koje san neće. 580 Sve što nikad nisam mogao u snu naslutiti ni na javi videti. vlada tlači i satire. i kad dođe. kao izdvojena i razasuta ostrvca. bez pomisli na san. da sam tako voćka koja trune sa dva kraja. sam je i odvojen od celog sveta i svih ljudi i stvorenja u njemu. nesanica se odigrava u tišini. Izuzetak je čulo sluha. isto kao što me nikad nisu satirale misli i strasti koje su me budile noću i pratile danju. a zna se da najgore kolju zverke bez glasa. Ne spava. To je misao da je ona. Postoji svet mrtvih. Nesanica je nema. Bdi. Cim padne noć. ne misli. i onoga što ostaje naj-bednijima i najnesrećnijima: prava da se žalim ili bunim na svoj zao udes. Nego nesanica. bez roptanja. meni izgleda neverovatno da je čovek mogao i tome pridavati važnost i posvećivati pažnju. postoji svet pospalih. održavaju se. Danas. * Ima nešto što moju nesanicu čini još težom i gorčom. čekam da se moj dan i moja nesanica sastanu i sklope. i što se ne može ni na koga pozvati ni osloniti i ničim utešiti ni zavarati. kad su moje noći postale moje nesanice bez razloga i povoda. bez objašnjenja. sa nesvesnom rešenošću da sve podnesem i prevaziđem. ne radim ono što bi trebalo. i ja primam mučno nespavanje kao što sam primio tolike bede u životu. kao bezglasan žrvanj. Ne živi više. potpuno je obezglavljen i ne zna u stvari kome svetu pripada. Pomirio sam se s tim da me san. to se ne dešava. nestalo bi je odjednom sa svima povorkama čuda i strahota koje idu sa njom. ja sam mnogo mirniji u sebi i zadovoljniji sudbinom. ali ne postoji svet onih koji bdiju. Zato majke pevaju deci da bi zagasile nesanicu i tako ih uspavale. kazala mi je nesanica svojim nemim i mračnim govorom. nije još mrtav. Sme-šno mi je i stid me je pomalo.ga pamtio.

lepše i vrednije nego ova zgrčena gomila mišića u nemirnoj koži koja ne može da spava. nešto bolje. ali sam celog veka za njom posrtao. Nikad nisam uspeo da stignem i dohvatim radost. VEČITI KALENDAR MATERNJEG JEZIKA 582 . slabije i ružnije. i u stanovima ljudskim. Biću svuda gde bude pesme. živeću u svakoj melodiji. Nemam je i ne vidim. i u isto vreme biva gore. ali naslućujem jasno i znam pouzdano da postoji.Ni meni koji ne mirujem danju i ne spavam noću nije sakrivena potpuno ljudska sreća. 5. pri radu. živeti duže i dostojnije nego ovo telo koje sa svakim dahom. 1937. pogledom i pokretom nestaje. na putevima. Po tome ću. čini mi se. I po tome sam više nego što jesam.

Glavno je da se pokaže da je igra moguća. možda i više. Ukoliko ove reci u vama ne izazovu ista ili slična osećanja. ali bolje da to ostavimo sreći i slučaju.i\. sve ako i bude tako. ili bar ne više nego što su to ostali moji radovi.. Možda će asocijacije koje su one izazvale u meni biti čitaocu neshvatljive i izgledati neosnovane.. ništa do zapise jednog pesnika o njegovim susretima sa recima. Možda će se nekome ovaj moj pokušaj da izrazim ono što sam osetio ili pomislio u susretu i bližem dodiru sa nekim recima učiniti jalovim i proizvoljnim poslom dokonog pisca. molim čitaoca da ovde ne traži ni lingvistike ni filosofije. i UVOD u »VECITI KALENDAR MATERNJEG JEZIKA« trebalo bi da bude otprilike ovo: Ovde će — to je moja namera — na desetinama i desetinama stranica biti govora o stotinama reci. U svakom slučaju. Ali. Bojim se da je to ne samo mogućno nego i verovatno. 591 $ . možda.' .. vi možete potražiti druge reći sa kojima ćete moći igrati svoju igru.. Možda se čitaočeva osećanja i mišljenja o recima koje sam izabrao neće podudarati sa mojima. ja ne smatram ovaj posao potpuno izgubljenim ni uzaludnim. jer od njih i tako sve najviše zavisi.

jedino što je na njoj ostalo neokrnjeno.). (»Ni blizu.BEO. i lepa kao i ona prva. nečeg vedrog. a nejasna i teško objašnjiva: heo. zvučna i lepa reč danguba — dangubiti? U njoj ima. Bjelopavlić. beli dan. bela zastava.. zagledana u svoju čašicu. Belostenec. Zabeleži i zapamti reč čudesnog smisla i bogatog zvuka danguba. Ona je malko nagnuta. Sedimo u polumračnoj krčmi pored kafe i rakije. svetla. Ostarela je pre vremena. Bijelo Polje. 587 . Belobrk. beli bor. nečeg romantičnog. Bela Crkva.' bela vrana. bele pčele. Ali sećanja i asocijacije idu dalje i u neočekivanom pravcu. nego neki beli sjaj kao da se širi od »devojke«. Uranila Kosovka devojka. hela. beli car. izgleda zanimljiva. kao meni. gubi i gasne i ova čudna reč sa svim svojim značenjima. Belo-grlić. dok mi sa zanosom i suzama priča o svom prvom ljubavniku i o tragediji u kojoj ga je izgubila. bogata i mnogostruka smislom i zvukom. Ta belina nije samo fizičke prirode. Beli svet. lakti ni hlebac. i. 586 Opet sam zabeležio jednu od onih divnih i ređih reci koje nas iznenade i obraduju kao neobičan mineral ili redak cvet pored puta. Nisu beli samo rukavi. sve do ovog našeg Beograda koji je našao mesta i u Prešernovoj poeziji. ni blizu do bele Turčije kjer v Donavo Sava se bistra izlije. geografija. belouška. i nečeg morali-stički prekornog i mrgodnog i. kako se meni čini. Po čudnoj logici našeg sećanja meni se u ovom trenutku. a danas je reč: skrasiti se. belo. i botanika i zoologija. ćelu jednu belu stranicu i ispunila bi možda još mnogo prostora. od »■nedelje«.. BELO — lepa i tajanstvena reč sa više značenja. Belić. uranila rano u nedelju. čvrsti zubi koji povremeno blesnu. Tu se negde. Beli Nil. gospodine! Jaooo. BELA. »beloruka Junona«. kao na zatalasanom bioskopskom platnu. Bilo je to pre mnogo godina. Bela Palanka. javlja lik precvetale lepotice Ciganke sa Cubure. »-jarkog sunca« i »zlatnih kondira«. zvučna i bleštava. beli udovac. Da li i vama. u vezi sa ovom rečju. Stajala bi i dalje pred nama. beli slez. Ovde sve šija i blešti od belina raznih tonova i različitog porekla. a kao da je sada gledam pred sobom. . — A volela sam ga. poezija. volela sam ga kao belog boga! ' I*ukoleno3 Hero — beloruka Hera (Junona. Neki dan je to bila danguba. ni da objasni svoje višestruko značenje. Beljanski. nasmejanog i prpošnog. zasukala do bijeli lakata na plećima nosi leba bela u rukama dva zlatna kondira.«) Reč višestrukog smisla i velikog domašaja ispunila je. to su beli. ona kao da izbija iz celog ovog svečanog devojačkog pohoda na uzvišenu humanitarnu misiju spašavanja ranjenika. u isto vreme. ni označi svoj krajnji domašaj. bela magija. kao i mitologija. na belom hlebu. i možda stotine takvih mesta u svetu. * u nedelju prije jarka sunca ■ ' zasukala bijele rukave. Pun je narodni govor te reći u raznim značenjima. evo. a ne bi mogla da obuhvati ni približno sve varijante. moćna.

Prepišaj hoda! - tanjič — kažu za prazno zrno u Bijelom Polju hlećak — za blesava čoveka (Stolac) provladin — antivladin — dve nakazne reci kovanice iz naše štampe. god. 'i * MsteTisati — »on se ljuti. Takve su. koja nikom ne želim. Ja sam jedan isprepadan čovjek.Ali pored reci koje me tako povremeno ozare. — Nemojte mene.« (»Oslobođenje«. promašaj. i odvedu moje misli na zla bespuća. u novembru 1973. Navodim samo tri. •c — Sta ima od Sarajeva do ili(iže» pe(»iiast ki lometara. prevrtanci.. godine bili su izloženi i »golubovi prevrtaneri« tj. razgaljuje!« Dobra reč. prevrtači ili. učiniti svoje čestitance« (Anica sestra Ruđera Boškovića) * »Bifka može svakog časa ponovo izbiti« (»■Oslobođenje-«. na vašarima u Bosni. VI 1973) Na izložbi odgajivača ptica u Sarajevu.. nad čitavim područjem vladalo je nevrijeme. XII 1973) Partizani traže od seljaka da ih u zimskoj noći provede kroz zabačen kraj i da im pokaže put.. »U vrijeme kada je belgijska 'karavela' udarila u brijeg kod Tangera.« (»Oslobođenje«. osuti vatru na koga. u značenju napasti koga. on praska. On se brani i moli da ga ne kreću od kuće. XI 1973) * »U Velikoj Britaniji propala akcija anti-puSeuja. na primer. »Provladin list Nasion objavio je . Sarajevo 26.-« ». Sarajevo 28. orila se vika bozadžija: »Evo ladna. histeriše. . .*< (Pročitao u tekstu jednog sinopisca u Beogradu) vatrirati — ». ali to ne znači da ih nema još priličan broj.. zabrinu i rastuže. Za sparnih letnjih dana.. 588 589 . Sarajevo 24. kolega.) Razgaliti (se). obraduju i nadahnu. kad on skoči i vatrira na njega«. * Od jednog novinara u Sarajevu. kako se kaže u Beogradu. razgalina — kod tih reci uvek ugledam površine modrog neba među razmaknutim belim oblacima. ima i takvih koje me pogode kao udarac iz tame.. molim vas! Ne smijem se ja u to upuštati i nisam ja za tog posla. (Cuo u Banja-Luci 1959. naravno recima. reci: smicalica.

velikom uzaludniku. a ne kao akuzator. da . uporedo. Samardžić. Verujem da ovde nisu nabrojani svi prefiksi koji mogu da daju ili da oduzmu smisao glagolu govoriti. . Skok. . da je ispituje i preispituje. što više razgovaraju nego što pregovaraju i ugovaraju. vala. danima da se druži i razgovara. nego i zadužbinska dobra. . a šatrovci ga zovu »dizajneri-«. Evo kako: Nisu svi naši ljudi ni gori ni bolji od ostalog sveta. da je okreće i obrće. itd. 527) Ni uzmi ni podaj. »cubok« zvao se našom reci domerak. kad vide da im dogovoreni posao ne odgovara i kad među njima nastanu nesporazumi i sporovi. Pa onda nije čudo što o čistim i razumnim odnosima ne može biti govora.-«) označava čoveka koji umiruje. a posle. previše pogovaraju.-pers. oko 1825. glagol razgovoriti. neku ideju) itd. 590 U pitanju je ovde predmetak (prefiks). ali nevolja je u tome što se u međusobnim odnosima i poslovima nedovoljno dogovaraju. izgovaraju se ili nastoje da jedni druge podgovore ili nadgovore. kad smo je najmanje očekivali. trebalo je da o veziru.•« (R. »Rodilo je. Zatim zagovarati (neku stvar. na primer. str. a ne optužuje nikog. prigovaraju i ogovaraju. a dodavati takav komadić kosti ili lošijeg mesa zvalo se »nameravati-«.»Sirom carstva. u predvečerje. svedoče ne samo njegove građevine. Eto jedne reci sa kojom čovek može satima. godine. sličnost. za večnost zidane. a da ipak ne bude u mogućnosti da iz svega toga izvede neki stvaran i pametan zaključak. u značenju: utešiti koga razgovorom u njegovoj nevolji ili žalosti. al (tur. (Ruđer Bošković) * U BiH tako označavaju veliku * Snebivati se.fe uiuje^ nećei mo^:^ kaže jedan seljak iz Bosne. (V. U Lici se to zvalo privaga. podseća na neočekivanu veliku radost koja je jednog proleća.. P. 591 .) = jarkocrven: Ova zvučna reč istočnjačkog porekla. Rečnik) Automobil-dizalica za dizanje nepropisno parkira nih kola narod je u Beogradu prozvao »pauk«.. istrčala pred nas na seoski put. a sa našim nastavkom. Postoji. Mehmed Sokolović. rodilo. '* Alica — prema Vukovom Rječniku zove se rana trešnja u Mostaru. tzv. mirnik (»a činiću kao mirnik. U starom Beogradu.

wenn er đicii wleder entlSssbo REGISTAR POJMOVA.« (Biljku Sempervivum tectorum L. a ipak je predmet želja pojedinaca i naraštaja. Du dnnke Gott. Ona nije samo stalan rekvizit starinskih lirskih izliva nego i neizbežan pratilac svih koji žale za nečim što je bilo pa nepovratno prošlo.) Odahnuti. dobra reč. što za mene vrlo često označava zelenu i zlatnu a osvetljenu površinu za odmor između dva pojasa tame. osnov i pogonsku snagu našeg i svakog drugog života živih bića. ' Goethe. dieses eiirischt. koja se sadi na ulazu u kuću.. wenn er dlch presst. poodavno zamakao u osmu deceniju i zato određen za čuvarkuću.^ A zatim ono drugo. »■. znamo ili naslutimo. Ili čudesni dvopreg od reći: udahnuti — izdahnuti. predvidimo. So wundeibar ist das Leben gemlscht. sich ihter entladen. West-6sillcher Divan.. koje označavaju proces disanja. Jenes bedr&ngt. bogata višestrukim značenjem kao i sve slične složenice istog korena. možemo da osetimo. jer se veruje da čuva tu kuću od svakog zla. [Dachhaus-wurz]. na krovu ili na kapiji. sudbonosno izdahnuti. Na pri-mer predahnuti. vidimo. BELESKA I NAPOMENE 592 38 — Znakovi pored puta . Ili uzdahnuti. pradeda Todor Mladenović. neobična i neodređena. Buch đes Sdngers: »Im Athemholen sinđ zweierlei Gnađen: Die Luft einziehen. ili nije nikad bilo ni moglo biti.* Cuvarkuća. u Bosni i u drugim našim krajevima narod naziva cuvarkuća — čuvakuća. a tako dobro poznata funkcija ljudskih pluća u vezi sa nestalnim tokom naših osećanja i promenljivom sudbinom koja nas prati. sa tragičnim značenjem. Und dank' iiim. koje menja sve iz osnova i označava kraj svega što sada jesmo i što. kao takvi.

358. 489 Briga. 379. 64. 544. 345. 379 Crno Gora 491. 515. 292. 363. 371. 364. rastinje) 64. 20. Bosanci 317. građevina Autobiografije v. 451. 130. 298. 456. 296. 384. 38. 17. bračno 48. 317. 356. 370. 105. 375. 322 Beđa (i moralna). 355. 387. 381—382 Beograd 197. 65. bolnica 15. 511. 352—353. 152. 358. 16. 407. 211. 355 Brod. 377. 104. 334. 153. jad. 149—150. 22. 561 lU Cirkus 275. 73. 334. 457. 488. 437—438. 99— 100. 380 Brbljivost. 534 Bilje V. sirotinja 30. 314. 147. 492. 46. 541. 309 Arhitektura v. 440. 454 Brak. 211—212. 450. balkanske zemlje. 179 Bosna. 445. 253. 306 Bog božje 14. 69. borbenost 15. 205. balkanski (dinarski) čovek 177. 542. 406. 374. 350. 195. bolest. 61. 559 Botanika (bilje. 393. 136. 130. 45. lođo 200. 359. 531—532. 354. 140. botanilta Biografije. 296. 357— 358. 512. 382. 502. bolesnik. 528 38« 595 . 19. 88. 134. 559 Borbo (i sa samim sobom). brižnost 91. 526. 217. brzopletost 151—152. 16. autobiografije 244. balkanski narodi. 337. biografije Balkan. 518. 386. 196. 375. 527. 15. 419. 23. 173. 58.REGISTAR POJMOVA Aforizmi 288. 508—509 Bol.

184 Dubrovnik 401—402. 456—457 Erotika.Casovnik 435—436. 68. 377. 408. 196. 89. 165. 71. 302. 42. govorenje. 37. 451 Dugovi 44. 15. 317 Igra 85. 158. 363. 464. 233. 173. 113. kazna. 184. 245. 164. 81. 269 Čudovište 124. 501. 251 • Izgubljenost 77. 53. 225. 185. 135. 546. 138. 108. 374. 68. 225. 53. 229— 230. 236. 510 Iluzije 55. 228. 385. nagrada. 113. dečaci 110. duša 14. 52. 249. 479 598 597 . 400.. 441. 80. 223. 185—186. 65. 448. 139. 132. 379 Etika (ambicija. 139. 441. 426. 399. . 263. 487. 96. 465. 95. 306. 118. 182. 228. 136. 48. griza savesti. 271. 173. 62. 270. 489. 208. 198. 111. 479. 474 Dvojnik 102. 386 Izlaz 108. 311. 417. 153. ćutljivost 36. 351. 547 Harmonija. 227 Islam 80. 89. 313 Drina 44—45. 191. 516 Istorija 40. 204 Herceg-Novi 442. 377. 109. 540 Društvo. novine Ironija 182. 208. ljudi (i osobine). nada Činjenica 157. 32. 66. 353. 295. 379. danas. greške. 178 Građevina. 239. 348. 107 Ispiti 44. 265. 151. 255 Fotografija 181. 499 Cutanje. 202. 530 Gordost 58. 181. 435. 516—517 Fiksna ideja. 398. bližnji (bliski). 138. 243. 159. 314. 208. 200. 14. 134— 135. 67. 558 Dnevnici 24. 485. 479.43. 404. 80. 106. 349. 483. 384. laž. 121. 258. 103. 86. 154. 373. 177. 120—121. 56. 562. dobrota. 164. 165. 164. grah. 404. 200. 87. 197. podvig 20. 129. 112. 239. uprava (ugled. 532. 54. 218. 78. 16. junaštvo. 49. 143. 307. 238. 117. 355. 290 Istina. 59. 397. 313—314. 61. 125. 558. krivica. Orijent 343. 560 Česma v. 163. 259. 91. 208. 69. 536. 60. praštanje. 557. 337. 434. 559. Egipat 105. 78. 254. 47. fikcija 26. 78. čulno 14. 510 Čudo 15. trebalo biti 13. biti što smo (nismo). 378. mržnja Govor. 16. 50. 408. 184. 306 Čitanje 232. 364. 63. vlada. 423. 142. 506. 85. 235. 57. 299. 222. 45. 202. 152. 341—342. 340 Gete (Goethe) 300. 105. 540. 195. 372. 513. 485 ^ Ćula. 202. Sala 52. 124. 161. 103—104. 77. ravnoteža 20. 76. 304 Humor. 53. 406. 199. 361. 201. duhovni život. 35. 97. 97. 482. 284. zavist. 554 Delo 251. 87. 389. 560 Intervju v. 51. kritika. 132. 405. govornici 51. 52. 59. 384. 371. 181. 107. 556. 118. 66. 206. 348. 322. 203—204. 162. dužnosti i obaveze. 501 Dani. sklad. 400. 198. erotsko 80. 71. egoizam. 92. 65. 154. uvreda) 13. 61. 201. 474. 198. 343. 93. govorljivost. 185 Đavo 100. 158. 473. 278 Detinjstvo. 420. 529 Hrabrost. 440. 71. 146. 70. 173. 205. 172. 58. 14. 96. 164. 204. 278. 117. 408. danju 28. 136—137. kuća. 502. čovečanstvo. 207 Duh. 263. 114. 418. 64. 275. 279. 125—126. 378. 221—222. naš čovek 157. vođa Čežnja v. 82. 196. 150. 338. 195. održanje) 37. 181. 413. grešno. 115. 312. 161. 210. 452—453. 101. 474 . 467. 112. 151. 446. 31. 482. 295 Filosofsko razmatranje (sistemi) 185. ljudski rod. 88. 200. k . 60. 61* 63. 306 Cnev V. 531. 239. neistina 45. 56. 478. 187. 345. 78. 208. 366—367. arhitektura 112. 421—422 Covek. kleveta. 178. 217. 237. 207. 522. 177. 284 Istofc. biti sve. 435.

478. 417. 503. 245. 234. 106 Nesporazum 62. 306. 282. 320. 374 Miris 189. 373 Nerad. 349. 352. nespokojstvo. 195 Neprijatelj. 306. 63. Mocart. 150 Mana. 352. Ml. 96. 440. 317. 280. 280. 163. 42. 492. 405—406. 132. 210. 40. 315. 191. 135. 559. 219. 123. 152. 115. 109—110. 237.M. 258. 310. 218. 74. 129. 516—517. 234. Kinez 320. 412. 208. 192. književnik. morsko. Petar 293. 237. 397. 522 Nesreća. 222. 383 Orijent v. književnost. 540. 247. 403 Odelo 48. 97. 243. 559 Nepoverljivost 174. 95. mudrac 20. 25. 461. 129. 72. mudar. 411 Ličnost 101. 516. 515. gnev 32—33. 262. 356 —357. 343. pesma. 307. mornar 80. 183. 225 Noć 14. 154. 152. 334. 259—260. 90 Nezadovoljstvo 31. 357. 561 > Oblik 134. neradnik 39. 493. protivnik 62. 498. 475. čežnja 15. . 79. poremećaj 222. 196. 503—594 Karadžić Stefanović. 400. 184. 192. 558 598 5. 400—401. 273—274. muzikanti (koncert. ljubavnici 13. čovek 18. 285. Istok Osmejak. 299 Junaštvo V. 531 Malograđanin 51. 533. 513 Mladi. •. Brams. 219. 462. 516— 517 Legenda v. 247 Nečistoća 117. 220. 541. 258. 511 Nepravda 15. 563 Nada. 353. porok 13. 63. 187. 62. 457—458 Mašta 14. 370 Muzika. 349. 297. južno narečje 222. 144. 153. 180. 496. ništavni 166. 248. 323 Kočić. 483 Ništavost. 58. mladost 14. 305 Katastrofa v. 459. 243. 554—555 Nemir. 284. 19. 249. 241. 491 Nered. 421 Odnos (more—kopno. 425. 378. 233. 368 Opatija 368—369. 65. 427— 428. 379 Ljudi V. 368. 499. oluja—tišina. 413. 254. 258. 337—338. 200. 138. 393. 237. 67. pričanje Lek. 315—316. 59. 204. 374*' 387**-*^. 413—414 Nesanica 155. propast Kina. prema sebi i drugima) 60. 487 Knjiga. 501 Jezik 14. hrabrost Južnjaei. 192. mišljenje 31. 198—199. 208. 242. 354. 548 Olakšavajuče okolnosti 59. 296. 220. 62. 275. smeh 95. 75. 316. 520 Lepota 219. 55. 74. biblioteka 230. 405. 437. 294. 490. 390. novinari. 437 Ljubav. Vuk 91. 220. . nesigurnost 178. 172. 111. 127. 200. 576 Nesavršenstvo 74. 319. 73.Ja 315. etika More. 260. 390. 139. 324—325. 151. 220 Mudrost. 169. 246. 275. 347. 87. 520. 389. 202. 441. 231.^ '. pevanie) 109. 209. 14. 154. 46. 60. 20. intervju 246. 560 Novine. 538 Kiša 331. 330. štampa. 483—484. 217 Mržnja. 310. očekivanje. 426. 315 Nipodaštavanje 62. 468 Misao. 237. 339—340. 38. 418 Očajanje. 393. 177. 541. 117. mladež. 39. 188. 443. 295 Kolebanje. 401. 308. 386. nesrećnik 19. 420 Opre2 291. 293—^294. ^3. 464. 292. 462. 286. 141. 441—442 Ljubopitstvo 249. 75. 118. lekar 66—67.j'' • . 555 Moral V. • Most 149. 439—440. 436. razočaranje 37. 178. 491—492 Kajanje 28. neizvesnost 27. 81.99 . 155. 256—257 Obzir 196—197.

:-'•. 114. 344. 287. 69. 301 302.: Poređenje 316. 70 Slovenačka 349. 504—505. 477—478 Protivnik v. književnik Pobeda 33—34. 322. 209. 190. 177—178. 167. 333. 145. 74. 140. 354. 288. 517-^18. putovanja. 535 Smrt. 128. 348. 212. 374. 439. 137. 173. 70. 451. 219. pevanje v. 302. 156. 317. 191. 223. 536 Prosjak 342. 249 Pesma. 378. 127. 168. 238. 475. 80^ ?07. 209 Sramota 31. 353. 163. putopisi 20. 219. 503 Snaga 61. 241. 91. 236. 560 Paradoks 53. 480. 395. 517 Savest 28. 92. 100. 412—413. 171. 309. 168. predviđanje 124—125. legenda 187. 500—501. 270. snovi 15. 260. 164—165. 291. 157. 357. . 22. 291. 277.Padovi 160. 378. 185. pripovetka. 367. 158. 221. mana -' = Poslovice 263. 122. 57—58.• . 292. 306. 410—411. 301. 537. 562 : ■ Protivrečnosti 127. 87—88. 162. 407. 274. Rad 122. 277. 296. 280. 476. 418. 321 ■"'' . 349. 287. 496. 42. 464. 153. 174. 130 546 Predrasude 52 Predviđanje v. 236. 197. 374. plač 96. 390. 98. 227. 362. 270—271. suze. 158. 522. 198. 278. 181—182. 521. 445. 475. Putevi. 288. 496 Soko Banja 537. 242 Promene 74. 213. l'?9. 510 Pakao 79. 40. 174. 491. 159. 420. 543 Ravnodušnost 59. 50. 362. 189. 265. 416. 490. 498. 351. 509. 484. 71. 77. 134—135. 111. 129. 75. 127 Savršenstvo 37. 338 Samoća 22. 305. 424. čast 49—50. 390. 257. 548 Sarajevo 313. smrt . 238 Sloboda 38. 77. 74. 272. muzika Pisanje. 206. 442. 337. 47. 546 Slepac 71. pisac. 127 600 mi . 93. 422. 319. 140. 293. 190. 167. 339—340. 270. 317 Porok V. 240. 84 San. 172. 377. 236. 66. 245. knjiga. 166. 376. neprijatelj Prošlost 77. 511. 144. odlazak 38—39. 477 Prolaznost 20. 61. 309. 434. 473—474 ' Poznavanje (sebe) 15. 231. 349. 17. 255. 548 . 232. 185. 340. 192. 526 Poraz 33. 272. opisivanje. 488 Samovolja 53. 487. 79. 376. 198 Raspoloženje. 448. 173. 491. 484. 75. 117. 517 ' Postojanje 164. 269—270. 189. 94. 538 Radost 19. 238. 241. 467. 46. 449. 368. 191. 264. 229. 521. 186. 234. 96. 210. 320. primorci 205—206. 138. 513. 59. 163. 421. 89. 241. 166 Primorje. 506—507 Pravda 16. 509 Rat. katastrofa 36. 168. slutnja Pričanje. 84. 516.:"-••■ . 151. 542 Spas 25. 361. 419. 'i Posmatranje 324. 133. 378 Raj 24—25. 523 Seljak 346. 241 Patnja 16. 372. 485-^86. pesnik. 562 Razaranje v. 160 Propast. 462. 184. 286. 511. 86. 495. 220. 224. 111. 409^-410. 172. 68. 56. 181. 478^79. 536 Rastajanje. 169. 289—290. ratnik 34. 106. 102. 287. 308. 477. 303. 67. 274. 320. 209. poezija 218. 334. 155. 536. 389. 411—412. hrabrost Pokojnici v. 239. 438. $49—9411. 316.•• Ponos. očajanje Reći. 517. 308. 453 Prijatelji 163. 317 i . 443. 307. 348. 93. 194. 498. 174. 324. 36. 390. 394. 460. 256. propast Razočaranje v. 371. 300. 483. 188. 287. 508 Razgovori 53. razaranje. 164—165 Podvig y. 281. 159. pokojnici 15. 267—268. 371—372. 316. 364. 396 Slutnja. 164 i. v. 423—424 Sećanja 128. 81. 515. 350. 41. 304. 49T Priroda 80. 165. 359. 443. izraz 14. 304. 492.

48. 524. 422. 368. znati 169. 372. 182. 228. 362—363. 73. 531—532 Strast 14. 284. 96— 97. 109. 451. bojazan 14. 245. 436. 137. starost 19. 234. 466. 557 Tragedija 85. 140—141. 323—324. 490. 115—116. 72. 68. 265. umetnost 218. 531. 386. 97. 560 Svanuće. 451. ozdravljenje 219. 173. 157. 222. 76. požar 71. 145. 315. 259. 477. 279 Tišina 21. 163. 202. 464—465. 496—497. 282. 210. 525. 172. 301. 123. 104. 534—535. 330. 311. stvaraoci (talenat. 481. 219. 443. 170. 374 Tuga. 234. 167. 83. 423. 505. 113. obdarenost. 526 Svet 16. 541 Višegrađ 403. 237. 16. 442. 176. 182. 128. 479. 264. 474. penzioner 145. žalost 58. 548 Svetlost 210. 20. 428— 427. 559 Svest. novine Svajcarska 333—334 Švedska 523. 378 Starenje. 212. 384. 290. košava. 69. 124. 355. 300. 316. 201. 119. 225—226. 475. 380. 182. 170. 138. 226. 444. 379—380. 322. 65. 173. 110. 38. 54. 111. 206. 103. 315. 477. 148. 219. 35. 390. 118. 80. 198. 393. 564 Spanija. 360—361 Stvarnost 131. 209—210. 172. 318 Strah. 339. 209. 285. inspiracija) 47. vlaga 14. 59. 174. 232. svitanje 335—336. 321. 19. verovanje. 156. 507—508. 191. 78. 468. 415. 481. 315. uspon 160. 61. oganj. 126. humor Sekspir 563. 437 Tursko 353. 488. 27. 458. 233. 191. 379. 388. 291. 17.■ . oluja) 218. 80. 40. 442. 557 Zelja 15. 443. 334. 144. 295. 603 602 . 84. 246 Zvezde 3u0. 492—493. mirna) 55. 560 Tele 28. 445. samosvest. 406. 561 Uzlet. 182. 354. 376. 338. 377. 427—433. 323 Vmor 255. 62. 226. 171. 476 Stid 13. 58. 276. 40. 558 Tirani 56. turizam 365. 443 Umetnik. 145. 555 i. 183 Talenat. 544 Vreme 22—23. 275. 109. 201. 175. 92. 537. zločin 14. 287 Vžas 161. česma. 217. 495 Stepenice 110. 40. 369—370 Zvuk 25. 291. 479—480 Žena 13. 115. 445. 147. 308. 49. 425 Znanje. 148. 232. 161. najniža. 212. 102. 416. 272 Tajna 116. 362. 66. 227. 374. 316. 109. 312. ubilački nagon 112—113. 391—392. 74. stvaralaštvo. 279 Sujeta 49—50. 133. 155— 156. 317 Zlo. 376. 541 Vera. 137. 78. 86. Tačka (stalna. 503. 276. 414. 54. 289. 27. 99. svesni 22. 247. 349. 154. 111. 109. 559. 108. 62. 82. 29. 475 Uteha 62—63. 480 Ubica. 361—362 Vetar (šilok. 28. 396—397. 438. 559 Stranac 30. 258 Turisti. špansko 310. 239 Sudbina 84. 133. 519. 176. 166. 69. 548 Sud (o drugima) 84. 452. 83. 535. 532. 547—548 Zaborav 17. 262. 405 Vatra. 449. 547 Vidik 20. 60. 272. v. 549 Salo V. 397. 350. 42. 296. 515. 505 Zdravlje. 102. 309. 71. 491 Sunce 195. 303. 70.Sreća 47. 426. 103. 529. 382. vernici 64. 163. 140. 164. 323. 118. 164. 91. 229. 66. 35. darovitost. 308—309. 182. 517 Stil 262—263. 496. 414 Zanos 262. 24. 32. 239. stvaraoci . 596 Voda. 192—193. 304. 515. 81. 39. 72. 406. 90. 380. 318. 282. 469—473. 356. 229. 316 Stvaralaštvo. 64—65. 351. 170. 538 Strogost 68. 168. 502—503. 549—554 Štampa v. 347. 115—116. 148.

Život (živ, živeti, životna pitanja, borba, prilagođavanje) 13, 14 15 18 —19, 20, 21, 23, 24, 25—26, 29, 30, 31, 34, 36, 41 46, 47 68 69 73, 74, 80, 85, 86, 88, 92, 93, 98, 100, 112, 118, ' 120 122 125, 131, 135, 137. 142, 143, 148, 159, 165, 166, 169, 173' 175 183 194, 195, 197, 205—206, 207, 219, 220, 221, 222' 279— 280'291, 311, 317, 344, 361, 374, 387, 399, 403, 407, 433^ 445— 447, 450, 465, 467, 468, 474, 477, 480, 487-488, 503', 516, 531, 532—533, 538, 558, 561

BELESKA O OVOM IZDANJU

iy<

CM

! •■; , ! <!« « ', .fi iVi

I

ai'"'

?;

K ako je uvid u zaost avšti nu koja se čuva u SAN U u Beog radu poka zao. Znak ove pore d puta Ivo Andri ć piše gotovo čitav

og život a i stvar alačk og veka . Po sopst veno m kazi vanj u, Andr ić je u svoj u džep nu belež njcu poče o da upis uje utisk e i

opažanja još dok je imao osamnaest godina. Prve zapise ove vrste, pod naslovom Znakovi pored puta, Andrić je objavio u Glasr^lku Saveza trezvene omladine krajem 1924. godine.' Mali deo obimnih i izuzetno zanimljivih Znakova pored puta objavljen je u dnevnim listovima i časopisima. Prevashodno, Andrić Znakove nije objavljivao po

red osle du zapi siva nja, već u ma nji m ili veći m tem atsk im cikl usi ma za koj e je pret post avlj ao da odg

ovaraju prilikama i okolnostima u kojima se pojavljuju. U Izabrana dela Ive Andrića u četiri knjige' Znakovi pored puta nisu uvršteni, kao ni u izdanju Sabranih dela u deset tomova Udruženih izdavača, uređena i objavljena sedam godina kasnije, za života piščeva, uz njegovo učešće i saglasnost'. Razvrstani u tri tematska područja. Znakovi pored puta se u knjizi prvi put pojavljuju kao četrnaesti tom u prvom posthumnom izdanju Andrićevih, u šesnaest knjiga. Sabranih dela.* Znakovi pored puta su u Sabrana dela uneseni prema daktilografisanom rukopisu. Na kraju ovog rukopisa od 315 strana stoji: »Ovde završava knjiga Znakovi pored puta. Poslednja zabeleška unesena je 17. marta 196C«. Rukom (Vere Stojić) dopisana je reč prva, pa ovako dopunjena re' Ree je o zapisu na početku knjige: »Ima narodnih prlCa koje su toliko opStečovečanske .. .*, Ud. 2 »Prosveta. Beograd, Svjetlost, Sarajevo, 1956. godine. ' Prosveta, Beograd, Svjetlost, Sarajevo, Mladost, Zagreb, Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1963. ♦ prosveta. Beograd, Svjetlost, Sarajevo, Mladost, Zagreb, Državna založba Slovenije, Ljubljana, Misla, Skopje, 1976.

60S

čenica glasi: »-Ovde završava prva knjiga Znakovi pored puta...« itd. Na prvoj strani fascikle u kojoj stoji daktilo-grafisani rukopis Andrić je napisao: „Prva knjiga. Znakovi pored puta, original«. Na zadnoj stranici fascikle stoji samo Znakovi (ćirilica), original. Poslednja zabeleška u ovom rukopisu glasi: »Nekad davno napisao sam da je jedna od čovekovih slabosti njegova mala i ograničena moć predviđanja...-« itd. Naravno, kao i drugi zapisi, i ovaj je u pre-kucani rukopis prenet iz neke od Andrićevih beležnica. Da je Andriću bilo stalo do hronologije, on izvesno ne bi zapis koji počinje rečenicom »Nekad davno napisao sam...« — stavio na kraj knjige, jer, očito ovom zapisu bi, onda, mesto bilo negde u njenom početku. U toku 1974. godine Andrić je prekucani tekst, uz pomoć i saradnju Vere Stojić, verifikovao, unoseći u njega manje ispravke, napomene, dopune. Izvesne ispravke su tada u tekst, uz saglasnost pisca, unesene rukom Vere Stojić. Andrićeve beležnice, radne sveske i notesi u koje je unosio svoja razmišljanja o životu i umetnosti, opažanja o ljudima, kulturnim i društvenim pojavama i zbivanjima, slike sa puta, prizore iz života, pripovedačke skice, ispise iz knjiga koje je čitao, najvećim delom su sačuvani. Uporedimo 11 zapise u beležnicama i one u knjizi, uočićemo da je pisac, po pravilu, i kada je diktirao svoje zabeleške, i kada je izvesne celine izdvajao da bi ih objavio u listovima i časopisima — vršio, manje ili veće, izmene. Novom, prerađenom i dopunjenom izdanju Sabranih đela priključili smo tom sedamnaesti pod naslovom Sveske, u kojima donosimo izbor iz beležnica iz kojih je Andrić veći broj zapisa uneo u Znakove pored puta. Po završetku prve knjige Znakova, Andrić ne prestaje da lista svoje sveske i da diktira: započeo je i drugu knjigu Znakova pored puta, ali je nije dovršio. I ovaj rukopis, obima 87 strana, je đaktilografisan, i čuva se u SANU u Beogradu. Važno je da imamo u vidu da oba dela jedne završene, i druge započete knjige, nastaju iz istog polaznog, primarnog teksta, i da je, prema tome, reč o jednom delu koje nastaje iz istog izvora, od istog tkiva, a raspoređeno je u dva toma. U daktilografisanom tekstu knjiga Znakovi pored puta nije tematizovana, mada napomene u Andrićevim sveskama, pi i na marginama mašinom kucanog teksta, ukazuju da je pisac nameravao da to učini, da Znakove, bude li vremena, sistematizuje i razvrsta u celine kao što su na primer one pod obiedinjujućim naslovom Beleške za pisca ili Reći, Jezik, Stil, itd. U Andrićevoj zaostavštini nađene su ovakve celine, pa su ih prerađivači pod piščevim naslovima (Nesanica, Večiti kalendar maternjeg jezika), kao četvrti, odnosno peti deo knjige, u ovoj formi uvrstili u Znakove pored

puta, sa kojima pokazuju stilsku i tematsku srodnost i sa zapisima koji su uneseni u Znakove čine deo iste književne građe. Nesanica je daktilografisana. datirana i potiče iz 1937. godine. Očigledno je ovaj rukopis bio pripremljen za štampu, ali nije objavljen. Flober je sačinio za francusku književnu kulturu značajan rečnik banalnosti; Andrić je nameravao da sačini večiti kalendar maternjeg jezika, ali je ova zanimljiva i plodna zamisao ostala u začetku. Najstariji datirani zapis u večitom kalendaru je iz 1950, a najveći deo je iz 1973. godine. U daktilografisanom tekstu Znakovi pored puta su veoma retko datirani. Upoređivanjem sa Andrićevim radnim sveskama ustanovili smo da je pisac prilikom diktirani a ne samo vršio izmene, dopune, ili skraćenja, već da je, po pravilu, izostavljao datume,' suvišna lociran ja, i nastojao da svojim zapisima da opštiji karakter, da izbegne forme dnevnika i aforizma, da svoje misli i raspoloženje prenese iz prvog lica, to jest, da svoje ja nadomesti drugim zameni-cama. I to nas uverava da Andriću nije bilo stalo do hronologije. Između pojedinih zapisa stoje ponekad sati, ponekad dani ili nedelje, ponekad meseci i godine. Svaki zapis je, u ovom smislu, celina za sebe. U daktilografisani rukopis Andrić svoje zapise, beleške i opažanja nije prenosio hro-nološki, niti u celosti po beležnicama, iako je na ovima, najče.šće, upisan datum kada počinju i kada se završavaju. Izvesno je: kontekst u kome su tekstovi nastali ne poklapa se sa kontekstom u kome su se pojedini naslovi našli u daktilografisanom tekstu Znakova pored puta. Upoređivanjem na različitim osnovama, blagodareći, pre svega, činjenici da je većina Andrićevih svezaka sačuvana i datirana, bilo bi moguće, okvirno, sa manje ili više sigurnosti, utvrditi vreme nastanka pojedinih zapisa. Ponovimo, međutim, još jedanput, da to ni po piščevom, ni po našem uve-renju, nije presudno za većinu zapisa u Znakovima pored puta. U ovom popularnom izdanju priređivači su se, u želji da čitaocima olakšaju pristup Andrićevom delu, opredelili za tematski princip, na kome su, uz saglasnost pisca, uređena čitava Sabrana dela. Kako bi odveć striktno, usitnjeno tematizovanje moglo kod čitaoca da izazove osećanje ponavljanja i jednoličnosti, priređivači su zapise razvrstali u tri veća dela. U prvi deo,
' Datume koje smo naSU u pišJevlm beležnicama, a koje Je Andrić prilikom diktlranja izostavio, stavUi smo u fusnote. I druge manje izmene, dopune 1 razilaženja između daktilogralisane verzije zapisa 1 autografa predočene su fusnotama, u fusnotama su naznačeni i oni z'apisl u Znakovima čije varijante srećemo u Sveskama, tom sedamnaesti ovog izdanja. Prevode u fusnotama, ukoliko nije označeno da su Andrlćevi, dali su priređlvačL

606

607

Nemir ođ vijeka (naslov jednog ciklusa u Nemirima, vidi knjigu jedanaestu), sabrana su Andrićeva razmišljanja o filozofskim i društvenim temama i sve što glagol živeti pod-razumeva i priziva kada je reč o umetniku. U drugi deo, pod odrednicom Za pisca, inače čestom u piščevim radnim sveskama, uvršteni su tekstovi o umetnosti, književnosti, arhitekturi, muzici, slikarstvu, opažanja o jeziku, stilu, recima, književnim formama i pravcima. Kada Andrić piše o umetnosti, o pisanju, on retke izlaže načela; radije piše i razmišlja o soptsvenoro načinu rada, ili o stvaralačkom metodu pisaca čija je dela voleo i izučavao. Kada piše o sopstvenom delu, o onom što je stvorio, čini to bez namet-Ijivosti, ali sa gordošću. Ono što je ostvario, Andrić sagledava i prosuđuje prema onome što je ostalo neurađeno, i što se još, možda, moglo ostvariti, ili naspram onoga što mu je oduvek izgledalo neostvarljivo. U nesavršenstvu on, poput Vovenarga, vidi glavni podsticaj književnog stvaranja. Ako drugi deo knjige predstavlja Andrićevu poetiku, prvi obeio-danjuje piščevu filozofiju, shvatanja i osećanje postojanja. U treći deo. Slike, prizori, raspoloženja (naslov naš), sabrane su prozne skice, slike sa puta, opažanja o ljudima i naravima, prizori, likovi, >^snovi i pomisli«. Izvestan, ne veliki broj zapisa, uvršten je u Znakove pored puta u dve verzije. U ovakvim slučajevima jedna verzija je stavljena u fusnotu. Kako bismo čitaocu pomogli da se lakše služi knjigom, ovom izdanju pridodali smo i registar pojmova. U ovom izdanju došlo je i do pomeranja izvesnih zapisa kako bi im se našlo adekvatnije mesto unutar tematski organizovanih celina. U daktilografisani rukopis Znakova pored puta Andrić je uvrstio i izvesne tekstove čija prvobitna namera nije bila takva. Otud u Znakovima pored puta nalazimo i gradu za pripovetke, romane, eseje. Dodiri, veze, zapisa u Znakovima i drugih Andrićevih radova raznoobrazni su i mnogobrojni i nije ih moguće ovde nabrajati. Navodimo samo nekoliko primera. U Znakovima pored puta, deo treći. Slike, prizori, raspoloženja, čitamo: »Posmatra, i to ne od danas već odavno, gleda i sluša oko sebe, šta se radi i govori, a sve misli da negde iznad ili iza prizora koji mu se ukazuje postoji, mora da postoji, neki drugi svet, sa drugim ljudima, drukčijim mislima i postupcima. Teško mu je da veruje u postojanje ove povorke u kojoj i sam učestvuje. Sve mu nešto govori da će se mrka pozadina od istrganog bosanskog predela najednom osvetliti iznutra i razgaliti i da će se na tom par-četu prave Drine ukazati druga, stvarna, povorka, uzburkana

I nesavršena i ona, ali mirnija i čistija, više ljudska a manje zverska i bezumna. Moraće se tako nešto desiti, jer sve što ima u čoveku od čoveka i čovekovog reda i razuma, to želi, nada se tome i veruje da ne može ostati na ovome, da ne bi smelo ostati. Bez određenog osnova, bez prava, u protivnosti sa svim što zna, vidi i čuje, ali čovek veruje da sve to nije tako, da je sve ovo, sa svim ovim odlascima i dolascima, samo san, niz ružnih snova, koje snivamo na dugom putovanju u jednu posve drugu i drukčiju stvarnost, u kojoj ćemo se na kraju puta naći i probuditi.« Navedeni odlomak pripada rukopisima nedovršenog ro-rnana OmerpoJa Latas. Reč je, po svemu sudeći, o razmišljanju konzula Atanackovića, tj. o nastavku poglavlja Leto (vidi Sabrana dela, tom petnaesti. Napomene). U istom delu Znakova nalazimo i ovaj tekst: »Čudna priča o čoveku strancu koji je, krajem osamnaestog veka, na putu kroz Bosnu, napadnut od razbojnika, teško ranjen i opljačkan. Uzeli su mu sve stvari od vrednosti, između ostalog i dragoceni džepni sat, u to vreme čudo tehnike. Sad leži u jednoj seoskoj kući i leci se; u stvari, ne leći se nego umire, ali nikako da umre. Ali lakše bi se smirio i rastavio sa dušom kad bi umeo da razgovara sa ukućanima i kad bi znao koji je danas dan i koliko je sati.« Ovaj motiv Andrić je razradio u priči Ranjenik na selu (vidi tom četranaesti, Kuća no osami i druge pripovetke). Andrićeva razmišljanja o igri, o ljudskom pokretu uopšte, ili o recima, razaznaće se u pripovetkama Igra, Panorama. Reci Manje ili veće odlomke iz Znakova pored puta, osobito tipično andrićevske početke rečenica, naći ćete u pripovetkama Na obali, Corkan i Svabica i drugde. Andri-ćeve misli o pesniku i pesništvu u Znakovima prepoznaćete i u tekstovima o pojedinačnim pesnicima, o Branku Radiče-Viću na primer.* U Sokobanji, 1942. godine Andrić je u Pepita veliku svesku upisao sledeći tekst: »-Đacima bi se uvek pridružio poneki od njihovih drugova iz detinjstva, koji je zajedno sa njima učio osnovnu školu (ovde), pa posle ostao u kasabi kao šegrt ili sitan pisar u op.štini ili nekom preduzeću. Ti su se mladići obično odvajali od tog društva, bilo svojonx grubom ironijom bilo neprijatnim ćutanjem. Oni su čas preterano i neiskreno podvlačili u govoru svoju prostotu i neukost u poređenju sa srećnijim drugovima, čas ih opet jetko ismejavali sa visine svog neznanja. I u jednom i u « TJpoređl str. 256 ove knjige i Spomenik pesniku životne rado' Sli i mladalačke tuge, tom X1U ovog izdanja. 39 — Znakovi pored puta

SOS

609

drugom slučaju zavist je odisala Iz njih kao gotovo vidna i osetna snaga. Ali mladost još lako podnosi prisustvo i najgorih nagona i živi i kreće se bezbrižno i slobodno pored njih.« Ispod ovog teksta piščeva napomena: »-Od ovoga je nastala Na Drini ćuprija«. U Svetlozelenu malu svesku Andrić je zapisao: »Ja, u stvari, nisam nikad pisao knjige nego rašivene i razbacane tekstove koji su se vremenom, sa više ili manje logike, povezivali u knjige, romane ili zbirke pripovedaka.« U vremenima sklonim senzacionalizmu, ja pa ja retorici, lenjoj skepsi i lošoj osećajnostl, knjige poput Znakova pored puta kao da nam dolaze iz druge duhovnosti, koja jednovremeno ostavlja utisak utemeljenosti i novine, vred-nosti do koje moramo da se probijamo. Povezanost Andri-ćevog shvatanja i osećanja života, njegove metafizike i poetike, napor da se glagoli živeti i pisati približe, uslove, ili možda, tačnije, da se među njima uspostave veze u kojima smisao umetničkog, utemeljuje ljudsko postojanje — neće izmaći pažnji radoznalog čitaoca Znakova pored puta. Još na ulasku u život Andrić je, kako sam kaže, shvatio da za njega živeti znači pisati, da bi kasnije uvideo da je pisati što i živeti. Ali Između života i pisanja ne postoji gotovo jednostavno, a još manje jednosmerno nadopunjavanje i slaganje. Pisanje je u neku ruku »smeštanje« u opasni, izazovni deo života, i neophodno je veliko umeće da bi u igri na sve ili ništa »dobio onaj ko gubi« (Sartr). Ako Andrić i kaže ponekad i ponegde, ako i pomisli, da je pisanje pomalo i otimanje od života, ovakvo zakidanje pretpostavlja lepu žrtvu, piščevu spremnost da daje, da se odriče, bogateći se na drugoj srani i na drugi način. Pisanje stoji prema životu kao majstor pred nevidljivim klavirom čije žice čas opušta, čas zateže, sa željom da iz instrumenta izvuče željeni ton. Svaki put to, naravno, nije moguće postići. Nedovoljno elastično, ili naglo i nespretno zategnute žice — pucaju; nit se gubi, zvuk rasipa, i umesto muzike odjekne prasak, eksplozija. Pisanje je oblik postojanja koji ne prestaje da se podešava, istražuje, dokazuje, a da nikad nije dokraja uobličeno, izvesno, neporecivo. U ovom stavu stvaralačke slobode mi nismo nikada posve slobodni, i stalno smo u traženju veza koje život dopuštaju, proširuju, i u prisustvu neprekidne opasnosti da ga u ovom preteranom i neodmerenom naginjanju kroz prozor pisanja — zagubimo. Odista je opasno naginjati se izvan života, ali nema sumnje da nas pisanje izlaže ovoj opasnosti.

Otimanje od života je u ovom smislu i davanje i dodavanje postojanju, osećanju prisustva, njegovom utemelji-vanju. Ovakvo davanje nas u srećnim okolnostima i slučajevima obogaćuje. Umetničko delo je netražena nadoknada nerešivosti ovog spora između pisanja i života. Ono je izraz nastojanja da se oslobodimo »tamnice zakona«, težnja da uspostavimo višu prirodnost, stalna nada da se delom i ono što se odlaže, pa i nedogled, uvode u ljudski horizont. Spor o kome je reč uvodi pisca u život, nudi mu, ali uskraćuje, primorava ga da živi na jedan i ne na drugi način, upućuje ga da vidi što drugi ne vide, i da previdi mnogo od onoga što svi vide. U pisanju u kome se nalazi, pisac se i gubi; u komadu u kome pozorište priziva život, a život pozorište, pisac i čovek menjaju uloge. Život piše romane, romani uobličavaju život. Dakako, u život i u književni rad vode mnogi i različiti putevi; nije svejedno koje smo kapije prošli, a koje za-obišli, putujući lagano i teško ka vratima koja će se baŠ nama otvoriti. Nije svejedno da li smo u odlasku sedeli u razredu prve, druge ili treće klase, da li smo u torbi nosili pečeno pile, lepo složen sendvič, ili smo na papuči jutarnjeg radničkog voza grickali semeniće. Znakovi pored puta nisu ispovedanje, ni hronologija jednog života, već fragmenti životne i duhovne borbe što je rano probuđeno, i sebe svesno ja, vodi sa sobom, sa ljudima i svetom oko sebe, sa svim što je iz života, u dugim godinama rada, traganja, nemira i stvaranja, valjalo savladati i uneti u dobro sročene rečenice. U sveskama u Andrićevoj zaostavštini, u koje pisac od najranijih dana pa do kraja života upisuje svoja razmišljanja, utislče o ljudima i sa putovanja, pojedine rečenice, reci i izraze koje nalazi u knjigama ili ih čuje u prolazu, na fudbalskoj utakmici ili na koncertu, u svetskim metoropolama, palankama i zabitim planinskim selima — nalazimo tragove ove borbe, raspinjanja između spontanosti i izraza. U Andrićevjm razmišljanjima o životu, o pitanjima koja se u svakom naraštaju postavljaju ponovo, ali na drugi način, nećete naći formulu kako da uspete u životu, kalco da postanete pisac. Autor Znakova pored puta pribojava se »rimovanih istina«, svega što po pravilu nalazite u sentimentalnim dnevnicima i feljtonistici. Znakovi pored puta nisu suma načela, uputa, već prostran predeo u koji su prizvana raznolika životna i stvaralačka iskustva. Primetićete kako se pojedine misli, pomisli, utisci, slike i raspoloženja načas javljaju, nestaju, da bi opet, poput ponornice, izronili, pojavili se u formi koja obnavlja i proširuje prvobitni oblik što su ga isto, ili slično, životno osećanje ili prizor, jednom. 39*

610

611

đrugde, prizvali. Sklad ili predah, časovi nemira, dvojenje, skepse, bola, pa opet trenuci isplivavanja, ozarenja, sreće. Terazije života naginju se čas na tamnu, čas na svetlu polovinu; pokreće ih i san i nesanica, i dan i noć, i sećanje na mladost i briga za starost, i reci i tišina kao izvor govora i jezika, i želja za ljudima i pokretima, i strah od njih, i žena koje nema, i reč ko:a otvara vidike, i čaša rujna vina i igra »svjetla i sjene«, sve to i mnogo još od onoga što se ne može nabrajati. Iskušenja, ali i luk snage koja ih savladava. Ko je među ljudima koji su stvarali bio pošteđen sumnji i posrtanja. Trenuci koji život znače. Znakovi pored puta su knjiga lutanja i belega. U more neizvesnosti upisani su toliki znaci pre i posle ovih što ih Andrić ostavlja za sobom. Avanture se ne ponavljaju, i niko više neće proći njegovim putem. »Budućeg književnika, veli Jan Parandovski, ipak niko ne uvodi u tajne njegovog zanata. Prisiljen je da ih sam upozna, da ih otkrije sopstvenim domišljanjem i instinktom, da traži svoj put, pipajući po mraku i lutajući.. .•«' Pa ipak, Andrićevi Znaci, iako ne svaki od njih, i ne za svakoga isti, upućuju i nas, padaju i na stazice kojima sami idemo, pod drugim belegom, i pod drugom zvezdom. Svetlost iz ovih izvora, razgrevana radošću , patnjom, dospe-vanjem i nedoumicama, ne pada na put samo onome ko je okrenut natrag, koji se vraća ili silazi sa neizvesnog puta, već i na staze onih koji svoje puteve krče ili ih još bojažljivo traže. Protagonista ove knjige je mladić iz narodne priče koja stoji na ulazu u Znakove kao »oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i nađe, i da ostavi za sobom traga-«.* Cutanje nije zlato zato što u njemu leži sigurnost. A ako je, i ukoliko je zlato, onda je ćutanje to kao način kazivanja, ili bar uvažavanja reci koja nedostaje. U ovom smislu bismo mogli da kažemo da Andrić govori o životu i ljudima sa goricom istinoljubivošću, podrazumevajući da »najlepše i najstrašnije stvari, ipak, nikad nisu kazane«. Život dok o sebi još daje glasa, i onaj »zakopan« u ćutanju i zaboravu, i onaj što tek kuca na vrata, sve su to delovi rečenice, izraz teškoće da se ona dovrši i da se stavi tačka. Istorija i prošlost su za Anđrića velika knjiga znakova, koju i on čita i odgoneta, upisujući u nju tragove sopstvenog postonjanja i delanja. Otvorenost vremena i prostora može se izražavati različitim književnim postupcima. Unutarnja napetost andri' J. Parandovski, Alhemlja reći, Kultura, 1964, str. 143. • Znakovi pored puta.

ćevske rečenice proizlazi iz nastojanja da se ljudi, zbivanja, pojave — sagledaju u prepletu protivstavljenih sila, dok su tu, i dok prolaze, kad prođu, ili tek nadolaze, pošto su bile i još nisu prošle, ili su bile i ostaju. Kad kažemo Sada, to nam izgleda jasno, lako pristupačno, nezamućeno i na dohvatu. Anđriću je ovo Sada neposredno, teško čitljivo; on ga odgoneta znacima utisnutim u prošla vremena, ili možda, tačnije, u vremena među vremenima, u vreme bez vremena. Otuda utisak obuhvatnosti njegove rečenice koja očituje prisustvo, ali ne ukida mogućnosti. Proces nastajanja Znakova pored puta, koji se može pratiti upoređivanjem različitih varijanti u kojima se razvijaju polazna misao, raspoloženje ili slika — ukazuje na piščevu nespremnost da tvrdi, da se služi iskazima u prvom licu. U većini slučajeva, u razrađenijim verzijama svojih zapisa, Andrić je nastojao da prevlada prvo lice tako što će svoju misao pripisati Goji, na primer (Razgovor sa Co-jom), ili što će je staviti u usta junacima pripovedaka i romana. I ono duboko lično, i ono što je iz lektire ulazilo u njegove zapise, Andrić nastoji da izvede na široko polje opšteg, narodskog iskustva i mudrosti. U narodnim kazivanjima, pričama, legendama, izrekama, poslovicama, u običajima, građevinama, utvrdama, putevima, mostovima, molitvama, psovkama, grobljima, hanovima i sarajima, video je znakove života, i više od toga: model knjige mudrosti, svega što se o zemlji i postojanju na njoj uopšte može kazati, kao i meru i cenu ovog saznanja. Uopštavanje, međutim, nije isto što i obezličavanje. Znakovi su strasno pisana knjiga koja se, i te kako, tiče kože njenog autora. Zatičemo ga usred žestokih i plodnih nemira, bez kojih ne može, a sa kojima tešlvo izlazi na kraj. I ono iz čega izvire, i ono na šta se naslanja Andrićevo delo. smisao čitavog njegovog književnog poduhvata, manje iii više direktno, očituju se u ovoj knjizi koja je dnevnik protiv dnevnika, ali pre svega, portret umetnika, njegova etika i poetika, delo i drama dela u nastajanju. Ova knjiga otkriva Andrića, uvodi nas u njegovu stvaralačku radionicu, ali ide i dalje: upućuje nas na sudbinu čoveka kao pesnika, na filozofiju života kao stvaranje. I kad neposrednije govori o sebi i sopstvenim iskustvima, i kad sudi o drugima, Andrić razlikuje lično i privatno, iskrenost ne mesa sa banalnošću, istinoljubivost odvaia od bezobzirnosti. Hteti mnogo i daleko ljudski je, ali ni pisac ni čovek, po Andrićevom osećanju, ne bi smeli u stvaranju da zloupotrebe svoje moći. Kao da je u tome tajna sklada i lepote, kruna napora u kojima se čovek-stvaralac kao most održava nad provalijom. »... Sta smo bili i šta smo pisali« (I. Andrić, podvukli priređivači) o tome svedoče Znakovi pored puta.

612

613

... Beograd.. Ljubljana.....^.... 4..... Zagreb....... 1977... 3. — Savremenld — proza. Sarajevo.......... Skopje......izd.... Prosveta.... BELEgKA I NAPOMENE Registar pojmova . Svjetlost... Sarajevo. god.. 1976..... i ....... Beograd.... Mladost.....Za pisca.Nesanica. .izd.. 1977...Večiti kalendar maternjeg jezika REGISTAR POJMOVA. 3. Državna založba Slovenije...... — Beograd.. Prosveta... 1978. 1978.... » * t Napomene .... Svjetlost... knjiga četrnaesta: Znakovi pored puta.NAPOMENE SADRŽAJ ZNAKOVI PORED PUTA Sabrana dela Ive Andrića..... raspoloženja .. 2..Slike....• ..... 5...Nemiri od vijeka .•«••••••• 5 9 5 6 0 5 6 1 4 11 2 1 5 3 2 7 5 6 5 5 8 3 .... — Štampano čirilicom i latiniconi.. 2.. t< Beleška o ovom izdanju l » i .. prizori. 1978....... god...... ZNAKOVI PORED PTJTA 1.... Mi-sla............. Prosveta.

614 .

. Izdavačka djelatnost Sarajevo .IVO ANDRIC ZNAKOVI PORED PUTA Ttehnički urednik Hilmo Hadžić Korektor Emira Tanović Izdavač SOOUR »Svjeflost«. izdavačka radna organizacija.Za Izdavača Seađ Trhui} Štampa BO štamparija »Budućnost«. Novi Sad Sumadijska 12 Štampano u 6000 primjeraka 1986.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful