IVO ANDRIĆ ZNAKOVI PORED PUTA

UDRUŽENI IZDAVAČI

Državna zalo

Svjetlost/Sarajevo Prosveta/Beograd Mladost / Zagreb žba Slovenije/Ljubljana Misla/Skopje Pobjeda/Titograd
Sabrana djela Ive Andrića

Redakcioni odbor

Miodrag Bogićević Ivan Bratko Petarr Džadžić Vladimir Nić Erih Koš Kajetan Kovič Božin Pavlovski Vera Stojić

Oto Šojc Priredili Vera Stojić Petar Džadžić Muharem Pervić Risto Trifković Sabrana djela Ive Andrića Knjiga Šesnaesta Dopunjeno izdanje Odgovorni urednik Mirko marjanović

ZNAKOVI PORED PUTA

.

ZNAKOVI PORED PUTA

SvaM ti ie vrao u moj. Ubro zapUan^ jovG Markov Diinovič nekad zaposlen kao radnik na gradnii Sueckog kanala

1. NEMIRI OD VIJEKA

i

Ima narodnih priča koje su toliko opštečovečan-ske da zaboravimo kad i gde smo ih čuli ili čitali, pa žive u nama kao uspomena na naš lični doživljaj. Takva je i priča o mladiću koji je, lutajući svetom i tražeći sreću, zašao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladić je u debla drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji će mu docnije pokazati put za povratak. Taj mladić je oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i snađe, i da ostavi za sobom traga. Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko: prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini.

11

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži. * Ono što je najlepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna naša mana ne dolazi do izraza. Mnogo šta što je zlo u nama iščezava a ono što je dobro ustostruči se. Video sam otkopane grobove iz V veka pre Hrista. U njima su bili još uvek vidljivi tragovi glavnih kostiju i naslućivale se osnovne linije ljudskog lika. U meni se javilo nezadovoljstvo, kao nad ne-uspelim delom ili nedovršenim poslom. Covek treba da nestane bez traga. * Ima žena koje su neugledne i opore na oči, kao seoski hlebac, ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti spoljašnjošću nego gleda i oseća dublje i stvarnije. 13

što kažu u Bosni: ne veži tugu za srce! Biti uvređen nepravdom ljudi manje je nego biti u bedi. teško bolestan. jedno ponovno. sav predan radu zveči 11 druge. logički. A smrt je najveći i najsigurniji osvetnik. Njegov uticaj na nas sasvim je nejednak. kao prirodno na-hcje nedostojna života. Oni kažnjavaju mladež i za svoje bivše prestupe. sveSa nada ne trajnija od bleska munje.da ćemo se probuduTleS^S^t Sačuvaj nas. uvidi da je ta ista gorčina na kraju Ivakoe puta. pa i na samrti. znači činiti krivo Bogu. Ali i kad je čovek uvređen nepravdom. Izdržati trenutak. dotle su i svaka tajna muka i gorčina 14 15 . koliko je za mene napor bio živeti. Covek u kome ima živa duša ne bi. Ostaje. da sama činjenica da ih je preživeo znači ne samo pobedu i izbavljenje nego i čudo. * Ponekad čovek preživljuje takve stvari. ponekad. razumljive i lakše. rob čula i igračka mašte. U strogosti koju pokazuju nekadašnji razvratnici prema mladeži. Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu i malodušnost. Ali kad se i docnije kao gospodar svoje sebičnosti. jer zaslužene. jer telo naše želi svoju sopstvenu smrt. ponekad nas samo trenutno prođe. ni ustupanja! A pre svega. Bože. biti bolestan još nije: umreti. Strah od ljudi možda i potiče otud što smo se nekad ogrešili o božiji princip. Udalji od nas ono što je predmet naših želja. Bojati se ljudi. a ponekad mu otvorimo sami dušu i puštamo ga da gazi i hara kako hoće. ne treba. nekad više nekad manje. i još bi im ostalo malo osećanja da me požale. a već idućeg časa čovek je ili na putu da prezdravi ili mrtav. Poznavao sam jednog čoveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nađe poneku zlu reč. Ponekad imamo snage da mu se potpuno otmemo. Misao . kao vlage.I Čini mi se kad bi ljudi znali. Dok je čovek plen svojih strasti. U noći ima uvek straha. od ostvarenja snova. a biti u bedi manje je nego biti bolestan. tek tada ne treba da »da pusti rđi na se«. Kod unutarnjih borba koje čovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi. možda se čak i svete za svoju sadašnju nemoć. kao jeza. oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim. da sve ovo nife Sava stvarnost. onda zaista čovek ne zna šta da mish i nemf čemu da se nada. važi više nego igde pravilo: ne predaj se nikad! — Ni predaje. radosno rođenje po naročitoj milosti viših sila. ti'ebalo da se boji ljudi ni ičega ljudskog. ima nečeg naročito ružnog.

svirepo i besmisleno. mestimično i na mahove. jer ona dolazi kao eksplozija i raznese sve zajedno: krivca i njegovu žrtvu i sve živo što se slučajno našlo u njihovoj blizini. Zaborav tela i zaborav vremena. ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućnim i podnošljivim. otvori se odjednom Biblija na njenim najtamnijim stranicama i naš užas ili naše nerazumevanje nađu drevne i poznate reci kao jedini izraz. Zaborav. strašni i detinjski Kainov odgovor: — Zar sam ja čuvar brata svoga? Zavist ljudi. to je gnev bogova. Gledajući vojnike i žandarme koji su do malo-pre bili i ubijali. Zaborav. ah samo za sebe. mereno vasionskom merom a kazano našim ljudskim recima: juče smo dovedeni a sutra nas neće više biti. to je samo iluzija. Zaborav. i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena. Ostvarenje apsolutne pravde na zemlji moralo bi biti odjednom. Ovako. A to što se plodimo. da bi se moglo predahnuti i živeti dalje u telu bez sećanja.Bozi ja pravda se retko javlja. 2 — Znakovi pored puta 17 . što je glavno. ova naša zemlja je takva soba za umiranje. javljajući se retko. Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred. sa duhom bez imena. Ali. dugo. U stvari. smrt sa pravom na nadu. * Gledajući jedno ljudsko naselje na nekoj vlažnoj strmini. video sam im u očima. Onda bi se pod silnim. ona je isto što i orkan. ograđeno posrnulom ogradom. zaborav rešava sve. ova planeta je možda jedan obor u koji je saterano i zatvoreno sve što je u vasioni živelo i gamizalo. jedva primetno kolebanje u kom je bilo i životinjskog straha i neke želje da se ne bude na tom mestu ni u tom obliku. U velikim bolnicama ima po jedna soba u koju prenose one bolesnike za koje se vidi da će žived još nekoliko sati. nego svega što postoji i živi. I to je sreća za ovaj svet. i žene i muškarci. U ovom društvu podjednako patimo svi. U stvari. sa jedinom svrhom da tu pomre. Kad žene pate zbog nas. kataklizma i tragedija. samo su uloge podeljene. 16 Ne smrt. ravno-mernim i istovremenim pritiskom sve čestice držale u ravnoteži. potpuno i posvudašnje. to je uvek stoga što smo ovakvi kakvi jesmo. Kad naiđu teška. reci i lica. jer sve se to dešava u granicama smrti na koju smo osuđeni i zbog koje smo na zemlju bačeni. Možda će još trava rasti i minerali sazre-vati. dođe mi misao o pravoj nameni ovoga sveta. patimo svi i mučimo se često. to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo mi želeli da su. mutna vremena i učestaju sukobi i uzbune među ljudima. i to ne samo pojmova. duboko ispod spoljnjeg besa i drskosti. U vasioni. U tom drhtanju u dnu ženica pročitao sam odjednom jasan i nesumnjiv jadni.

gde treba tražiti objašnjenje ovoj činjenici i da li bi se ono moglo naći. bez mere i računa. * Odavno sam primetio na licima ljudi koje je zadesila velika nesreća neki naročito mučan i ružan izraz koji iznenađuje i odbija. smenjuju se u čoveku gotovo kalendarskom stalno-šću i javljaju se neminovno. i koji je gotovo isto-vetan sa izrazom lica kod ljudi kojima je potpuno ovladao jedan porok i muči ih bez prestanka. da ne bi bilo mogućno živeti kad bi život bio onakav kakav na mahove izgleda. svet vene i umire pred našim očima. radosno i napredno u svetu mi sve manje i sve rede učestvujemo.Odavno mi je postalo jasno da ne bi imalo smisla. pored sve ogromne razlike i mesta koje im dajemo u hijerarhiji ljudskih stradanja. posma-tramo ga nemoćni. a mi. Vero-vatno da ste je primetili i vi. Jedino tako je mogućno podneti život i misao o smrti. da u stvari. Tako čovek gleda svoj život unapred. Najoprećmja duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir. ili možda oni imaju zajednički koren negde u dubini? Ili je lice ljudsko tako 2* 19 . nove misli sa kojima se čovek ne može da pomiri i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja. tako da su nevidljive i skrivene mogućnosti života bezbroj miliona puta veće od onih koje vidimo na površini. Ne znam. Tako to što se zove ljubav stvara jedno nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo međusobnih davanja i primanja. iako smo se sporo navikavali na tu misao i teško mirili sa njom. Ovako. astronomskom računicom u kojoj je sve nejasno. predmet ili živo ljudsko biće — on daje nešlo od sebe i spreman je da daje i gubi još više. I duh koji živi veoma malo svesno i voljno ne može da ih ne primeti. sa potpuno antipodnom. to smo oduvek znali. još živi ali izvan života. znam da koliko god je prostranstvo života na površini. kad bi sve stvari u životu bile samo ono što njihovo ime kazuje i ništa više. ali činjenicu sam utvrdio nesumnjivo. * S godinama počinju i u najburnijem čovečjem životu da se ustaljuju i primećuju izvesne pojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju. I to je do sada jedini poznati način kako jedan čovek može da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono što ne mora i onda kad ne mora. Cim neko nešto voli i za nešto se veže — misao neku. u širini. niti ima bežanja niti može biti zaborava. jasan i razumljiv. bez reci i pokreta. toliko ga ima u dubini. Da li između bola i poroka. sa istom onom nagonskom bezobzir-nošću i stihijskom žestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje i grabež. ali čiji je krajnji zbir kratak. I tu ne pomaže nikakva higijena duha 18 ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!). Da starimo. za nas. evo se javljaju u nama. Zna se šta nosi oktobar: sluti se mart i pređosećaju letnji meseci. To je: jasno i neumoljivo saznanje da u onom što je plodno. da je sve više zanosa koje ne osećamo i podviga u kojima nemamo udela. da umiremo. Ali sa godinama. uporedo sa promenama na zemlji. i to pre smrti i pre samog starenja. u ovom trenutku. Najveći napon volje uzaludni su ili pomažu vrlo malo. postoji veza.

senke i prosijanja na zgradama i u dnu vidika. ne dopusti da srce naše ostane prazno. Blokovi tišine. i ja živim svetlim. U svako doba dana i noći. jedan nov život onih koji su izgubili igru u svetu. sa prolaznim posrtanjima a sa mirom i slavom na kraju. na svakom mestu. sve su to za mene prave zagonetke. i da to što želimo bude dobro i stvarno i da naša nada ne bude isprazna. Poimanje vremena.siromašno da se izrazi svih mogućih duševnih stanja svode na nekoliko utvrđenih grimasa? Ili je naše oko slabo i moć našeg rasuđivanja o stvarima koje gledamo tako malena? Bože. jedan nov svet. ali iščezlim i pokopanim zauvek. kad sam video. Daj nam prav put. raj koji ostaje pošto se izbesni materija u njenom obliku koji vidimo i dodirujemo svakog dana i koji nas truje i satire svakog minuta. kao munjom. osetio i upoznao i jedno i drugo. tada ja jednim očajničkim pokretom misli. nad nepreglednom i neprolaznom rekom života. Sada. celog života. kad je graja oko mene na vrhuncu. u snu i na javi. vreme je da potražim treće mesto. dubokim životom misli i ne mogu ni jednom jedinom od tih pet trenutaka da dogledam kraja. osećam vreme kao elemenat. I ma kuda išli i lutali. zaustavi ili zagrabi. sav od tišine. koje se postavljaju preda mnom svakodnevno. poklonjeno pet minuta života na belom hlebu. iznad svih pokreta. Daj da predmet naših želja bude viši i lepši od našeg života i da se dobroj nadi nikad ne izneverimo zbog kratkih i varljivih ostvarenja koja zaklanjaju vidik i lažno obećavaju odmor. do po-slednjeg traga postojanja. gde se stiču konci i uzlovi života i smrti. I daj nam mudrosti i hrabrosti. jer to svake sekunde. lukovi i uglovi od tišine. mirnoćom biljke. nem. božiji grad. sukoba i bura. upotreba vremena. veličanstven i neprolazan. nego se sedi nad nađenim i dočekanim. nego daj — pošto od Tvoje volje sve zavisi — da uvek želimo i da se nadamo. * Na mahove imam punu iluziju da mi je u strahovitoj lomljavi i prolaznosti svega oko mene dato pet minuta. osećanje vremena. vatru. zbrišem i survam u ništavilo sve. kao što čovek oseća vazduh. kad se pomrače i poslednji tragovi ra- Vreme je za mene najveće čudo. svakim delićem bića želimo. zacari se tišina. Skrovito a uzvišeno mesto. ili plivam u njemu sa osećanjem božanske lakoće. I u svakom 21 20 . gde se ne želi i ne čeka. ne daj da na kraju ostanemo izvan Tvoje sveobimne harmonije. ne mrtva i bezlična tišina ljudskih naselja. kad nam daješ iskušenja. nego velika vasiona tišina. vodu. neopisivo strašnim. Nad svim onim što su ljudi radili i govorili. blag i koristan ili štetan i razoran. I ja koristim radosno i snažno to vreme. bez želje i pomisli da se obuhvati. da slobodno i mirno dišem i mislim. zuma i dobrote i kad sve reci i grimase izražavaju samo zle i pogrešno upućene nagone. čuo. gde se ne urla i ne peva. jer je veći od sveta i dublji od sreće. u razmišljanju. uništim ceo svet. U najgorim trenucima. divni Jerusalim. i ne pomišljam ni kad je počelo ni kad će svršiti. Gušim se od nedostatka vremena ili osećam kako me žeže i satire. A moja misao proteže tih pet minuta u beskonačnost.

I kroz tu vasionu bez kraja i imena. kao stožer. dakle na stranu onoga što umire i nestaje. to je vapaj i kliktaj svih ljudskih sudbina i životnih zahteva. I kad oni koji me tlače. poboden je. Ali zato osećanje prolaznosti sve više prožima ćelo moje biće. A moja samoća. ni opstanka stvorenog sveta oko mene. U najgorim trenucima mislio sam ovako: ovaj užas od niskog života cena je kojom se plaća i iskupljuje sve visoko i lepo što smo znali i osećali. Sa strahom. naše vreme i ovaj svet. to je brujanje miliona vasionskih zvona u kojima su planete klatna. nalaze u sebi snage. neprimetno ali stalno. da je sve povezano i osi23 . ja sam. i umine. ja plovim na santi koja se zove prolaznost. U stvari. kako stvari napuštaju svet i čovek čoveka. sukobljava i lomi zaustavilo i stišalo u svetli trenutak ravnoteže. i koji za drugi život i ne znaju. to je vihorno kruženje bezbrojnih sunaca. sa osmejkom. treba naći snage da se i ovo primi i zavoli isto kao što se vole Bog i lepota sami. Reč je o vremenu uopšte. Iznutra me obasja. kao prebeg. da je. kao i iza poslednjeg. I to nije više pitanje mojih rođenih godina. od nesklada između moga unutarnjeg života i svega oko mene. Pre prvog otkucaja. Tada se vraćam svojoj samoći. broj suđenih otkucaja našega bila i da drugačije i ne postoji. od nerazmrsive igre mašte i stvarnosti. kad se sve što se u meni ukrštava. a pošto je sve ovo u najužoj uzročnoj vezi sa našom misli o Bogu i našim osećanjem lepote. Ne. ti bolovi postaju s godinama redi i imaju sve manje vlasti nada mnom. A u tom opštem potopu koji predstavljaju naš život. Jedna sekunda mira. stao na stranu vremena. izdržljivosti i veštine za borbu. sa svakim krvnim zrncem. Bolovi koji potiču od urođene osetljivosti. nemerljiva. na mahove. srećna svest o nepostojanju. osetim odjednom kako sve odlazi. lepšeg života za koji nijedna žrtva nije prevelika i nijedna cena previsoka? ^ Tako se u meni utvrđivalo saznanje da je svaki niži život u službi višega. neshvatljiva i neizreciva a prisutna u svakoj našoj misli. o vremenu kao takvom. u stvari. od vrha do dna. Obasja. Na mahove. proteže se u nedogled večnost našeg nepostojanja. i sa svakom minutom koja iskuca. prema kojima je ovo što nas greje samo igračka. hara u meni kao zaraza. zašto da je ne nađem ja koji sam gledao i koji ću opet videti sjaj drugog. to su bile proste i jasne misli koje su osveti ja vale put na daleko ispred mene i iza mene i time mi davale i tačnu sliku i pravu meru moga položaja. od postanka sveta do danas. u dahu. to veliko telo stari i slabi.trenutku znam da je vreme jedna bolna iluzija. usred aktivnog života. to nije tišina i nepomičnost. reci i zalogaju. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otiče njegovo vreme kao krv. mrak i besvest. mač od svetlosti — moja svest. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad će kanuti poslednja minuta i kad će izvor vremena presušiti zauvek. što prolazi. sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute protiču. truju i jedu. pravom zavičaju moje svesti. uvek sam uspevao da nađem neslućene i neočekivane utehe i pomoći koje su ličile na prava čuda. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim suđenim vremenom 22 Kad god mi se dešavalo da me ljudi i prilike oko mene prisile na animalan život i biološku borbu. neosvetljena.

Nema delića jednog na nama koji bi bio moguć i sposoban za večno blaženstvo i smirenje u Božanstvu. I tu nije 25 24 . i to stalno. kao romon vode koja se naslućuje. a protiv verovanja u raj buni se sve u meni i sve što vidim i znam oko sebe oduvek. kao moćna a nevidljiva poplava. to je da nam je dat san o raju. Snaga i veličina ljubavi. nepotrebno. spašava i odnosi sve oko mene. i krenem dalje. * Ispod strašnog života koji vodim. poznam ga. Zastanem samo za trenutak. Kad čovek koji je predodređen za duhovni život i već posvećen u njega. nered i nepravda ispravlja i poravnava negde. na nekom višem planu koji mi ne vidimo. Sa tim skupim saznanjem čovek može sve podneti. što je gore. tvrdim srcem i kratkim raziomom. Ni sam Stvoritelj sa svojom beskrajnom dobrotom ni dragocena krv najveće žrtve. koju nikad dovoljno ne poznajemo. I najviše što se za nas moglo učiniti. to je ovo: Takav čovek unese u nestalni i besmisleni spoljni život sva merila i svu logiku duhovnog života i poretka. to je za duhovni svet ogroman poremećaj. on je prazan i ostaće doveka prazan. u svet isključivo spoljnjeg i materijalnog života. a to je kao da i ne postoji. Ziveti u strahu. jedva čujno. Covek po svome biću i pozivu nije predmet spasenja i blaženstva. dok ispod mojih tvrdih i krivih puteva teče voda božjeg spasa i dok mogu da joj čujem glas koji me čisti. čak ni po snazi božje milosti i ljubavi. U ljubavi ima mnogo bola. Nema i ne može ga biti. pređe — avec armes et ba-gages — u protivni tabor.gurano i da je čovek svuda i u svako doba na svom pravom mestu i — samo prolazno. ni posle svih ispaštan ja i očišćenja. mi jedan drugog sudimo. Jer. duboko. u kom je svaki sat jedan sasvim zaseban pakao. Protiv verovanja u pakao buni se osećanje. jer je svaka bitka unapred dobivena samim postojanjem neuništive i prave misli. u kajanju. bezdušno i besmisleno. To je velika šteta za oba sveta i najcrnja propast za čoveka samog. ništa nije u stanju platiti cenu koja bi trebalo da se samo i jedna četa odabranih uvede u raj. i pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati. nego stvar koja pada i propada. ne moći oka sklopiti i ne moći dušom danuti. mi rođenu krv prolivamo i. to znači za ljude kao ja živeti i uspevati među svetom. Ničega u nama nema što bi moglo opravdati postojanje raja. otprilike kao što su velike geološke kataklizme za zemlju. utešen saznanjem da nisam bez nade zalutao i da još ima povratka i izlaza. Ali ljubav je tako tajanstvena stvar da i to možda samo tako izgleda pred našim površnim i nesavršenim sudom. nereda i nepravde. Zato. ako postoji raj namenjen nama ljudima. možda je tolika da se i to šLo nama izgleda kao bol. u stalnom strahu od straha. Ali najgore što ga čeka u tom novom životu. U dnevniku mojih pomračenja svako se od njih takmiči za prvo mesto po snazi i trajanju. ako raj treba da bude ono što se kaže da jeste. javi se zvuk.

Ali ima jedan divan trenutak koji poznaju ljudi mučeni fiksnim idejama. a neki iskusan čovek metnuo mu u zgrčenu ruku hladan ključ Ui neki drugi predmet od gvožđa.: -. neodređenim povodom. On je tada. razapet između grozne stvarnosti koju stvara njegova >->ideja« i žive svesti da to ipak nije tako. posle jela ili spavanja. jeste vrsta duševne epilepsije. koja mu je na njenih milion 26 načina do malopre krv pila. ne priznavajući to nikad nikom. On trenutno obnevidi za sve oko sebe i odjednom. mogućnosti. Ali iz te prevelike sreće već vreba sekunda jedna u kojoj će se ponovo pojaviti »ideja«. Za srećno neznanje s kojim se legne pod teretom mraka i ustaje na poziv sunčeve svetlosti. ne može se ničim platiti ni nadoknaditi. Od celog jednog mračnog i zamršenog sveta nigde ni senke. Fiksna ideja od koje mnogi ljudi pate. ali zato dopušta sve. kao što kaže španski pesnik. između onoga što više nije i onoga što ne može i ne treba da postane. Težak čas koji nije mogućno preživeti. Poslednja stranica je za neizvesnost. dići kao tamna.teško zamisliti paklenu disharmoniju takvog života. Ah. i tada čovek nije više svoj gospodar. Kako da ne budemo ispunjeni poštovanjem prema neizvesnosti koja se stere pred nama. taj trenutak. taj trenutak odmora ne da se opisati. možda. On može samo da neizmemo pati. A za njegovu muku nema ključa ni drugog hladnog gvožđa koje bi ga dozvalo sebi. . pokori onome što mora biti. Kao i kod epilepsije. jer ona sve u njemu i oko njega porobi. na kraju krajeva. i najopreznije. Ono što može i biti i ne biti uvek se. odjednom digne. ispravi i zakorači veselo u svet u kom od njegove »ideje«. kad ona. Tako ostaju kao jedina stvarnost muke koje on podnosi. Neizvesnost je imanje onih koji nemaju ništa i velika nada onih koji nisu navikli na dobro u životu. Neizvesnost je za razumne i ponosne ljude ono što je gatara za budale. Poslednja stranica sveske. Ja se ne bojim nevidljivih svetova. pogađa retko. A v^ideja« se javlja naglo. kao između dva ispolinska žrvnja. i ponovo zaviti u crno ćelu vasionu. u sebi. Nesvest i u isto vreme svest o sramoti i jadu. čovek dobro zna da boluje od »ideje«. v>ne vidi sunca ni ruža«. da je sve samo uobraženje. da može slobodno odahnuti i mirno živeti. kad opsednuti oseti da je slobodan. uvidi da uobraženi svet zla i opasnosti ne postoji. krije u sebi naš spas i izbavljenje. Zaborav je jedan od elemenata neophodnih u razvitku života. Njegova svest postaje živa rana. nego ga treba preskočiti. 27 . bezglasna raketa. ali dok se ona ne javi on je potpuno zdrav. neočekivano. To je trenutak kad se čovek. potpuno jednak epileptičaru koji je pao nasred nekog trga i oko koga se iskupio radoznao svet. slabiće i sebičnjake: nagoveštava dobro i zlo. nema više nigde traga ni glasa. . ili usred nekog posla. Covek lebdi i gine na mukama.

On tada niti može da zaboravi ono što je jednom sagledao niti može iz onog što vidi da izvede neki plodonosan zaključak. teške i nepomične kao planine. to je: muka nemirne savesti. a druga polovina mu prođe u uzaludnim. birajući sporedne ulice. « Ima dana kada se namučenom i otrovanom So-veku osmehne vedro jutro. Tada vidi čovek da na zemlji postoji samo jedno istinsko stradanje. sam sebi kopao. ne pita se kuda ide. ne boji se ničega. I da neće. znači da za njega više nema sreće ni pravog mesta u ovom svetu. one se još lakše mogu ponovno javiti. a i koga da zove? Ne seća se pravo ni svoga imena. crne. Dođe vreme kad se čovek nađe pred mračnim. ali pored svega toga ljudi idu sa unezverenim pogledom. sramota ga da jaukne. a u većini slučajeva taj strah je neopravdan ili preteran. Zaboravlja odakle je pošao. na vazdušnim visinama. ponovno muči. Diše lako kao na visokoj planini. 29 28 . polagano i nesvesno. tj. Reci nestalo. Sve tada biva lako. kad počnemo da gubimo svest. ili bar nazire stidljivo. odjednom nestanu kao maglovita priviđenja. svesne.Plod poremećenog ili dotrajalog tela. Javlja mu se doduše misao: kad su tolike strahote tako lako i brzo nestale. Ostaju samo kajanje i stid. Malo ko zna čega se zapravo boji. * Otadžbina . Tako. Možda je to smisao ovakvih jutara. koliko svi pate. pre vremena. suvih usta. a noću drhte pre nego što zaspu i bude se u tami. Ništa! Može biti da je duh što nas muči sličan rafino-vanom krvniku. čovek mora da se raduje. ništa ne može da me spreči da u ovim trenucima dišem strasno i slobodno. on prestane sa mučenjem. suze ne pomažu. isto kao što ga u mračnim časovima sve tako lako smućuje i »do smrti« rastužuje. Cim čovek počne da primećuje šavove i sastavke na životu kojim živi. Ali ništa ne može u ovakvim trenucima da zbuni i poremeti čoveka. Iz razgovora sa ljudima vidi se jasno. sa jaukom i sa ose-ćanjem da su sa obe noge u klopci. i sve tegobe koje su ga još od maločas okružavale. Tako se na kraju sve potire i svodi na nulu. dok mu se ceo život ne pretvori u to. to je imsao koja nas ka grobu vuče. Pa sve i da je tako. Ostaje mu samo da otkriva sve nove šavove i pukotine i da im daje sve nova tumačenja i objašnjenja. » U prvoj polovini života čovek želi i radi ono čega će se u drugoj polovini stideti i odricati. poliva nas hladnom vodom i doziva k svesti. Ne želi ništa. neprelaznim jazom koji je godinama. kao pored studenih izvora. dobro i jednostavno.krug sunčeve svetlosti. natrag nema kud. pokušajima da se popravi ili bar zataška ono što se radilo u prvoj. kako bi mogao da nas. Napred ne može. brinu i strahuju. Strah je svuda i nesanica opšta.

Ljudi. njihova dela i reci. nego nadigran. Ko u ovom svetu ne ume da organizuje sam svoj život. jer se javljalo samo u blesku. bez plana.M ilif r f ir n r iiiiim i Tome odgovaraju: potpuni nered u duhovima i zabuna u mišljenju. Tako je čovek stranac. I to oduvek. Sve što je bilo otpalo je od njega. ne znamo ga. u sličnim trenucima. Pametni ljudi govore stvari zbog kojih se nekad išlo u ludnicu. čestito i uzvišeno bilo u njemu ostalo je. uglavnom. nije vredan da živi. čude se i zgranjavaju. neviđeno i neznano. oborena pogleda. a o ćelom životu uopšte kao o nečem što je prošlo ili što je samo moglo biti. nagonilo ga da uzroke svim svojim mnogobrojnim nedaćama i nezadovoljstvima. ne osećamo i ne vidimo drugačije do po njegovim krajnjim posledicama. u trenutku kad je sunce na zenitu. to mišljenje je živelo u njemu kao što živi u nama naš krvotok i stalno lučenje žlezda. Ima ovakvih slučajeva: ono što je jednog čoveka zauvek osramotilo u očima ljudi i pred njegovom rođenom savešću. vidno je i pristupno svima. Daleko veća. kao i ranije. I. ušle u svoj predmet. Ali moralna beda je veća i teža od fizičke. U svakom svom i najsitnijem postepku on Je ceo prisutan. sve su to kao senke predmeta koje su. na mahove. svi računi i sve ispitivanje. izgubi pri tome toliko snage i svežine da mu i ne vredi nmogo što živi. on toga nije bio svestan. gotovo i bez nade. To je čoveka zavodilo na hiljade krivih puteva i pogrešnih zaključaka u životu. SI Ja sam podlegao u životu. i svima protivrečnostima svog života — traži tamo gde oni nisu i ne mogu biti. Nikad. budi se u meni osećanje bogatstva. kao munja u dubokoj noći. drugi ih slušaju. a ko ga sa uspehom organizuje. čak i kod onih kod kojih moralne vred-nosti nisu nekad mnogo važile. kad svi spavaju. i pri tome kazuju besmislice koje nisu ništa manje od onih koje su čuli. Na kraju. ali ja nisam pobeđen. sve se svodilo na jedno: pravo prokletstvo njegovog života dolazilo je od visokog mišljenja koje je imao o sebi. nekad. čiste sreće što dolazi od misli koja gori u meni kao plovak u kandilu. Učimo se da živimo stegnuta srca. nikad još nisam to ovako osetio. a mi ga nismo svesni. 30 * . I što je najgore. pravom značenju te reci. A ono što je sveto. a izvesno je da ničega više ne može biti što bi se nerazdvojno vezalo za njega. O svima stvarima iz mog života ja sam navikao da govorim kao o tuđim i dalekim. bez zračka utehe. Fizičke patnje svake vrste i jad laganog oronja-vanja. i to u onom dubljem.

naprotiv. pa i lascivnosti u konverzaciji. Tako je sazdan ovaj svet da nas ljubav i razum vode u stvaranju boljeg reda. šalom ili čak dvosmislenošću tona. nego ga preobražavaju. vide samo mržnju i gnev. jer to je najbolji znak da nešto u vama nije u redu. gnev klone. da narodi posle pobede često teže stradaju nego posle poraza.Jednom mu je neko — u zao čas! — rekao da je pametan. treba znati da mladićima. Stoga se i dešava da savre-menici. više nego što je to razumno opravdano i potrebno. I otada je taj inače mirni i bezazleni čovek postao nemoguć. To nije samo stoga što je posle uspona lakši pad a posle pada ve-rovatniji uspon. nego i stoga što ljudi i narodi obično 3 — Znakovi pored puta 33 . Tek dublji i pažljiviji pogled pokazuje da nije tako i da mržnja i gnev ne uništavaju život. kao apokaliptičke zveri. koji u njihovim očima izgledaju uvek bliže grobu nego što stvarno jesu. A kad zađemo u godine. neko pre a neko posle. ostati samo mrtvi okean od mržnje i gneva. negujemo sa oduševljenjem tugu i stalno imamo pred očima tragične. ograničenim predmetima razgovora. a potomstvo. Jer. odmah budite na oprezu. i to onim najboljim. on je poverovao u to. Cim osetite opštu zlovolju prema svetu i ne-poverenje prema ljudima. Dok besne. visoke uzore. Tek. pravedniji. težak sebi i drugima. mržnja se ugasi. Samo mržnja i gnev mogu da zbrišu granice trulih carevina. Posle. kreće se i govori. ovo drugo ih ispvmjava mučnom odvratnošću. da poruše sve. veselosti. Kako i zašto. kao upravo ta želja za lakoćom. živi. Jer mržnja daje snagu a gnev izaziva pokret. Drevna je istina koju svi znamo a o kojoj nikad ne vodimo dovoljno računa. Sa našim razvojem je vezano da dok smo mlađi volimo ozbiljne teme razgovora. počinjemo da naginjemo. stvarnim. ništa nije tako odvratno kod starijih ljudi. zasene razum i ućutkaju sve bolje na32 gone u čoveku. ali mržnja i gnev otklanjaju zlo i nepravdu. da se nadziru i ispravljaju. S vremena na vreme dešava se ljudskom društvu da se mržnja i gnev izliju iz svog korita. to sam bog zna. pomere temelje trošnih ustanova i brzo i sigurno obore krivdu koja preti da se zacari i ovekoveči. svojim oseća-njima i raspoloženjima. a plodovi snage i pokreta ostaju. Protiv prvoga se bore. Tu su stariji ljudi isto tako nesvesna žrtva svoje zrelosti kao što su mladići žrtva svoje moćne i nepromišljene mladosti. u takvim istorijskim trenucima. sja. Budite nepoverljivi prema sebi. svima prijatniji. Ljudi koji ulaze u godine trebalo bi da pripaze na svoje razgovore i na te svoje sklonosti vedrini i lakoći. vrlo često lakoći. sam sebi svrha do veka. i obratite pažnju na svoju unutrašnjost. Budite nepoverljivi prema sebi pa nećete imati potrebe da budete preterano nepoverljivi prema ćelom ostalom svetu. i sami sebi lakši. Po njima oni mogu da prate još neprimetno slabljenje svojih unutarnjih snaga. A time ćete biti bolji. samo plodove snage i pokreta. nego njihovu sumnjivu i nedostojnu veselost. ali prema samom sebi. vedrijem i blaženi tonu u svemu. Oni mnogo lakše praštaju »starcima« zaostalost njihovih gledišta i njihovu strogost i uporstvo u mišljenju. izgleda da je smak sveta i da će umesto svega što postoji.

i to samo jedna od naših pogrešnih predstava? Strah je u službi nepoznate sile koja ide za njim kao lovac za hrtom. Oni mogu da prime život samo kao niz čuda. U tom trenutku on se diže i slepo baca na svaki i najneznatniji povod. možda. dosta napora i mnogo dobre volje. Sa malo razuma. i sve mi se čini da se ljudi i ne boje zbog onoga zbog čega kažu i misle da se boje. Strah tada ispuni celog čoveka. iz većine. nego zbog svoga rođenog straha. i najduži. zamagli vid. da nekako udesiti. Tako se može kazati da je jedan narod najteže ugrožen u trenutku kad je ceo prožet svešću o svojoj pobedi. i tako padaju u sudbonosnu grešku da svoje osećanje pobede protežu i na nove događaje i nove opasnosti. tj. jer njemu je svaki dobrodošao. Za njih sve ono što se mora sa trajnom pažnjom i stalnim naporom dote-rivati i udešavati i ne znači život. u najužoj vezi sa njihovom ličnošću. nego leži ođuvek u nama i nastoji da obuhvati i prožme sve što nam stane pred oči i dođe u svest. a njegovo pobedničko osećanje koje ga još drži. u sebi i oko sebe. tu redovno nastupa katastrofa koju ništa ne može zaustaviti i na kojoj se ništa ne da udesiti. to je dobro i prirodno. i čeka novi povod. načini od njega šlepu i nemoćnu žrtvu za nepoznatu silu koja treba da ga proždre. Zašto se bojimo svojih uvek više ili manje pogrešnih predstava o svetu i o zbivanjima i odnosima u njemu. kad se ne bojimo smrti i potpunog nestanka? Ili je. Oni se sa tim ne mogu nikad pomiriti. On je kao 35 . na kraju krajeva. Oslabljen naprezanjima koja je od njega tražila stečena pobeda. Rat. U očima ljudi koji vole život ovakav kakav je. koje zahtevaju nove napore. zavodi ga na shvatanja i postupke koji traže i jedno i drugo. podseče noge. to oduzima stvarima svaku pravu vrednost i više značenje. malobrojnih.ne ispituju stvarne uzroke svojih pobeđa. snage i razuma koliko i oni prvi. Ali to i jeste najgora strana života da se sve u njemu mora stalno udešavati. kao gladan pauk. pomuti mu misli. narod je tada najmanje sposoban za nove žrtve i napore. jer za njih sve stvari u svetu i postoje samo utoliko ukoliko ih oni svojom aktivnošću mogu da udese i prilagode svojim potrebama. a njihovo rešenje ostavlja vremenima koja nastupaju posle sklapanja mira. samo protrese pitanja zbog kojih se zaratilo. u očima velike većine. ne što ne bi imali 34 Ne prodire strah spolja u naše misli. a gde izostane čudo. Oni nisu ni sposobni za tu pažnju i takav napor. Posmatram strah pod raznim vidovima. napravi se malen i nevidljiv. pa ni po cenu života samog. lako zaboravljaju prilike i uslove pod kojima su pobedili. sve se u životu. Ako čovek toga puta ne podlegne. — Samo jedno mudro vodstvo i zdrava kolektivna svest mogu obezbediti narodu plodove pobede i sačuvati ga od opasnosti koje vrebaju na svakog pobednika. strah se opet uvuče u njega. Ali po shvatanju drugih. Strah leži u njima i vreba i čeka. čak ni onda kad žive i rade kao i svi ostali. nego što nisu u stanju da prihvate takvo shvatanje života. da ma šta zatrese mrežu čovekovih živaca.

A najžalosnije je da svak to radi i da ćemo. vidljivih i nevidljivih katastrofa. kao i u vremenima teških političkih progona. TT 1944. brz i smrtonosan. i onda nastoji da se ukloni i zaštiti — ukoliko mu je to mogućno i moralno dopušteno. napusti ih mu učini ma šta od onoga što je on vazda drugima činio. a što ni sam ne znam tačno šta je. kao i oni koji su po prirodi lakomisleni i bezbrižni. kad se nađemo u takvom položaju. Mi ga ne priznajemo. ali njemu ne treba naše priznanje. kod nekog pre. držanje većine ljudi je slično. Tako ogorčeno rikne na svoje ubice ranjen tigar koji je celoga veka živeo od toga što je ranjavo i ubijao sve oko sebe. Plašljivima i samoživima se čini da je sve što se dešava — svaka pojedinost — upereno protiv njih lično. Jedino razborit čovek trudi se da sve promene u društvu i javnom životu posmatra hladnokrvno i tumači pravilno. taj umire od svog rođenog otrova. rođenog egoiste kad ga neko izneveri. B. IV 1944. sestra gordosti koja upropašćuje. sve dok ih ne osete na svojoj koži. — Ostaćeš potpuno sam i neće ti biti potrebno da umreš !^ * Da je ćutanje snaga a govorenje slabost. i video sam da svi zajedno imaju manje nego što imam ja koji ništa nemam. a tek posle toga ispituje u kojoj meri ti događaji mogu i njega lično da pogode.vulkanski pepeo: mrtav. zaluđuje a ne vodi. Kad nisam očajan. Plitkoumni ljudi. iako bedan. Beograd. » 7. svi to raditi. išao sam od čoveka do čoveka. Jer. i stvara grobnu humku od svega na što padne. i da prvo uoči i oceni njihovo opšte značenje. Ova želja za vrhuncima. ne misle o tim događajima uopšte. Još manje vredi žaliti se na ljude i na njihovu zaboravnost i neblagodarnost. 2 23. B. IV 1944. 1944) Teško je zamisliti a kamoli opisati bol i ogorčeno iznenađenje velikog. Ko ipak uspe da se savlada i da zadrži u sebi svaku žalbu i svaki prekor. to naše vajkanje još je jedini. On^ slabi a ne jača čoveka. (Beograd. i da sam kod svakoga ostavio ponešto od onoga što nemam i što tražim. St 36 . Svi datumi i sve napomene štampane Ispod tRksta nađeni su u prvobitnoj beleSci u pojedinim sveskama Iz zaostavštine. za savršenstvom u svemu dijabolična je. U izuzetnim i sudbonosnim događajima kao što su ova bombardovanja iz vazduha. II 1944.' * Tražeći ono što mi treba. * Većina ljudi ne zna i ne oseća da život nema dna ni kraja: u tom neznanju treba tražiti razlog tolikih naših pogrešnih shvatanja i uzaludnih. m 1944.^ » 1. * Ko nema više snage da se drži u matici života (a taj trenutak nastupa neminovno. kod nekog posle). dokaz da smo živi i još na površini. ali poletan. J 28. ništa mu ne koristi da viče i da se propinje na prste. ja ne valjam ništa. vidi se i po tome što starci i deca vole da pričaju.' • 7.

kao mlad. umrtvila moju volju i zavladala svima radnjama za koje još nalazim snage.^ Cesto mi se čini da sam gori i slabiji od posled-njeg među ljudima. Neprestano su vapili za slobodom a zaboravili su da. » 21. zastoja i nemaštine. To je ona nezdrava potreba da se odmah raz-račtaiam. Samo one trepere u meni kao žalosno bajanje/ * Neko je rekao da jedan narod može da očuva SVOJU slobodu samo po cenu večite budnosti. uvek i svuda. VrU 1944. pre toga. To je bezuman napor koji traži stotinu ovakvih snaga kao što je moja. VI 1944. 39 . ' JS. Vm 1941. ni hrabrosti da podnese posledice njihovog ostvarenja. Ona se pretvorila u trajno stanje moga duha i. ali raditi. mišlju i rukama. a ponajmanje sam predmet njihove ljubavi. V 1944. Oni merom večnosti mere prolazne i promenljive pojave oko sebe. Rumunska ul. i tako sa tom divnom iluzijom provode i svršavaju svoj vek. zapisao sam: »Bez oproštaja se sa Gledajući oko sebe očajnu rugobu i mnogostruke i teške posledice nerada i nehata. za sebe i za druge. A njihova smelost biva nagrađena.' On nije imao ni potrebnu snagu volje da savlada i suzbije svoje nezdrave želje. bezumna misao koja dugo muči i najpo-sle ubija. zarekao sam se da ću raditi.Teška. užasa od prolaznosti. A vi sad zamishte kakav je to život. smrtno bolestan čovek. izmirim i poistovetim ili sukobim i razi-đem sa svim što se pred mojim duhovnim ili tele-snim očima pojavi. ali koje sam svestan u svakom budnom minutu. ja u ovom teškom trenutku ne nalazim ništa drugo u sebi do ovih nekoliko reci bez pravog smisla i vidne veze sa životom. » 17. oslobođeni najvećeg ljudskog zla. Ne mogu drugačije. traže snagu da tu slobodu dostojno nose. VTI 1944. Tako da trajno živim u plodnom pokretu i korisnim promenama. on je isto što i samouništenje.« Posle toliko godina i iskustva koja su mogla da me prosvetle i obogate. potiskujući sve ostalo.^ * sveta odlazi. « 2. Ona je u meni kao bolest koja se krije. 38 « 14. jer im sve oko njih izgleda večno i nepromenljivo. Zarekao sam se da ću braniti sebe i svoje i mesto na kojem živim od nereda i nečistoće.^ Pre više od trideset godina. * Ljudi koji čisto i bezgranično vole ne pomišljaju lako da se ma šta oko njih menja. U mom slučaju.

U 40 Kako bi svet izgledao lepše i koliko bi život bio lakši kad bi se oni koji su sposobniji. i sami naši porod. nego mu služi i nalazi mu se u svakoj nevolji. neočekivano. i kad je dockan. od kojeg ne biva bolje. Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće. ona poznaje promene' i suprotnosti. Duga i duboka samoća nije tako mrtva i jednolična kao što može da izgleda onima koji je ne poznaju. taj je osvojio svet. Ko uspe da zagreje i oživi samoću. strašljivi. lakomi i nevaljali ljudi čine. u svojoj suštini. još veće i zanosnije slasti koju samo slutimo. golom i mračnom prostoru provodi mnogi od nas svoj vek. zaboravljeni. istinsku strast. stiče nove snage. živ čovek ne može pobeći od promene. u stvari. to je ponavljanje jednog istog biološkog fenomena. na žalost. Ko uspe da pronikne tišinu i dozove je njenim pravim imenom. Istorija jednog naroda. * Ko nosi u sebi veliku. hrabriji. Treba priznati da i nesposobni. čas slatka i opojna kao na-goveštaj neke druge. Tako. sve da ih na to nateraju. Tada odjednom sagledamo nepopravljivu stvarnost: da se naše snage naglo smanjuju i naše mogućnosti sužavaju. ne-sebičniji i čestitiji zadovoljili time što su takvi i u tome našli nagradu za svoje vrline! Ali. taj je postigao najviše što smrtan čovek može postići. jer mladost. Zato ta kobna iluzija traje tako dugo. ii . Kao i aktivni život. bar naizgled. stalno i neumitno jednolično. svagdašnjih. ni pusta ni strašna. Čas je gorka kao lek. Veliki deficit obelodanjuje se tek kad smo bliže kraju. To ponavljanje je praćeno raznim i različnim moralnim i socijalnim promena-ma na površini. tvrdom. čas bljutava i otužna kao svagdašnjica. ali je pošteđen od mnogih sitnih briga i nedaća koje muče većinu ostalih ljudi celog veka i svakog dana pomalo. jer promena je glavna oznaka ljudskog života u svim njegovim oblicima. a vidljiva propast dolazi tako brzo i. « Naše mane i naši nedostaci. ima više prostora nego što se misli. naoko.Svi su pokojnici. od koje je čovek pobegao. taj je ne-srećan i mučen više nego stotina drugih ljudi zajedno. Na tom uskom. malo nam škode dok smo mladi. a štetu i nered koje izazivaju u nama mi pokrivamo izuzetnim naporima volje i ludim trošenjem energija koje izgledaju neiscrpne. Ona nije više za njega ni hladna ni nema. od onih najčešćih. koji se već bliže krajnjim granicama njegovim. stvari. koju on uhvati za kose i posestrimi i obaveže zauvek. sa svoje strane. pa do najneobičnijih. a naši nedostaci šire i naši poroci rastu. kao onom junaku iz narodne pesme vila. ima nešto u ljudima što ih uvek goni da idu dalje od tog cilja. idući na-pred. oni crpe od kapitala koji smo doneli na svet.

Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetlji-vih ljudi prema osetljivosti njihovih bližnjih. bez smrada i ljage. mi smo obično tačni. * Po drevnom srednjovekovnom ritualu u Francuskoj (Reims) je gubav čovek bivao isključen iz društva tako da bi ga sveštenik opojao na groblju kao pravog pokojnika. to ti je znak da si umro za svet. pa opasno osećanje sopstvenog savršenstva. ono postaje opasnost po nas same i po stvar za koju smo se borili.f SV. 42 . koji boluju od hro-ničnog neosećanja vremena. nasrtljivi ljudi. gde su svi čisti i beli. ko nije brz na poricanju ni vest i drzak u tvrđenju. ali onog dana kad u toj borbi pobedimo. tj. 43 U teškim i nemirnim vremenima mogu još nekako da se održe brzi. Tvoje neznatne potrebe podmirivaće dobri ljudi. a duhom si ostao u vezi sa Crkvom i imaćeš dela u svima njenim molitvama. Izuzetak čine samo oni ljudi koji su^po prirodi svojoj netačni. »ali ćeš doći u raj. pa ogorčenje. * Veliki nedostaci i poroci jednog društva izazivaju u nama najpre prezir i negodovanje.-« Tačnost (ili netačnost) sa kojom odlazimo nekome na sastanak ili u posetu redovno može da posluži kao mera poštovanja koje toj ličnosti ukazujemo. Budi strpljiv i dobar hrišćanin. ko ne ume da govori i ne voli da piše. gađenjem od suviše bliskog i čestog dodira sa ljudima. maleno je i slabo da zatrpa ili premosti ogromnu i strašnu prazninu koja zjapi između smrti i života. Sve što su izmislile religije i stvorili vekovi društvenog života u vezi sa smrću i nestankom onih koje volimo i cenimo. To osećanje je dobro i korisno dok vodimo borbu protiv rđavog društva i njegovih poroka. Ti se od svojih rastaješ samo telom. pomislio sam ovo.« »Ti sada patiš«. a u raj ćeš stići ako budeš Bogu po volji. : Za nas je uvek neprijatno razočaranje kad oni koje volimo i cenimo neće ili ne mogu da učestvuju u našim intelektualnim ili političkim mržnjama ili ljubavima. laki. — taj je osuđen unapred i izgubljen sigurno. nedovoljno ožaljeni i kako zbog njih smrt duguje životu i nepoznati svetovi ovom našem svetu u kom po nuždi živimo. koga mašta vodi i zavodi na dokone puteve. kao da si sa njima. I mi smo tada uvek više skloni da veru-jemo da neće nego da ne mogu. ko se stidi i ko okleva da kaže dobro o sebi i rđavo o drugima. posuo bi mu čelo zemljom i rekao: »Prijatelju. govorio mu je dalje sveštenik. ali si se rodio u Gospodu. ili bar važnosti koju joj dajemo u našem životu i našim interesima. oni zadocnjavaju protiv svoje volje i na svoju štetu. sjajniji od sunca. Prema ličnosti do koje nam je u ma kom pogledu i ma iz kojih obzira stalo. Mislim 0 tome kako su svi oni koji su poginuli mladi. ali onaj ko je opterećen osetljivom savešću. ko ne može da ne razmišlja o stvarima i ljudima. gde nema bolesti. Slušajući česte razgovore o poginulim mladim ljudima iz poslednjih ratovanja protiv Nemaca. Kod njih sve dobre namere i sva zainteresovanost ne pomažu ništa. zato budi strpljiv.

Ali zato postoje vlade i države koje se. svi oni koji misle da im je naša propast potrebna. i znajte da će ta strana podleći. i to po novoj.' Dođe vreme kad se svi dugovi traže. 45 44 . U tom treba tražiti kriterij. Pa ipak. a nepažljivi prema ljudima. vi obratite pažnju na to koja od te dve strane u većoj meri upotrebljava laž kao sredstvo borbe. IX 1944. sve~ obuhvatna. 2) nikad se one < 29. Utoliko manje što redovno osećam da moja istina nije ćela. za presudnu bitku i poslednji obračun. Cesto mi se čini da sam potpuno prozreo. stvarnu ili uobraženu. odlučujući i stvarni ispit trebalo bi zapravo da se spremaju i pojedinci i društvene grupe i države. sa drugarskom porukom: 1) sve su Drine ovog sveta krive. da znam istinu o njemu. višoj ceni. Misao iz Berlina 1939. čak često i potpuno zaboravljamo da postoji drugi ispit. postanu aljkavi i nečisti na sebi. a ponajmanje tome čoveku samom. i to odjednom i sa strašnim. »•Marku Markoviću.* Ljudi koji imaju neku duševnu muku koja duže traje. A tu nas čeka. Igra slučaja stane. Za taj drugi. propada zauvek. i konačna. neku brigu. mi verujemo da nema pitanja na koje ne bismo mogli odgovoriti. Prosto ne nalazim u sebi snaga za to. 3) nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo. pomoći čoveku u njegovoj težnji za usponom. služe onim što je niže i gore u čoveku. * Nema lepšeg zadatka nego što je: omogućiti nekom razvitak. To opet uvećava njihovu muku. * Nema naročito dobrih ni naročito rđavih vlada ni država. Međutim.« (Piscu knjige »Kriva Drina« na knjizi »Na Drini ćuprija«. zamršenim kamatama. a svi ljudi se pretvore u hladne. i to po mnogo težim merilima. Ko ne položi. da bi mogli da žive. zapuste se vrlo često i fizički. što još ne znači najviše i najbolje. Svi se položeni ispiti po drugi put polažu. neće moći svekolike ni potpuno ispraviti. ali kod drugog — ničeg od svega toga. ocenio i izmerio jednog čoveka ili jedno njegovo delo. posle svakog uspešno položenog ispita. često se dešava obrnuto: opijeni svojim uspehom. ni ispita koji ne bismo položili. sve ono što je protiv nas. i druge koje u istu svrhu apeliraju na ono što je više i bolje. ili da bi postigle svoje ciljeve. I ne samo to nego sve ono što je čovek ikad u životu kupio plaća sad ponovo. teško mi je da to kažem ma kome. bezobzirne sudi je ili neumoljive svedoke. mogu i ljudi kroz prste da pogledaju. Kod prvog polaganja može i sreća da pomogne. i po tome treba prosuđivati njihove izglede za budućnost.) * Kad pratite borbu između dve političke grupe i želite da znate koja je više u pravu i ima bolje izglede na pobedu. da bi se održale.

naš protivnik i sredstva borbe koja nam on nameće menjaju nas neprimetno i često upućuju pravcem kojim nikad nismo mislili da idemo. Retko se dešava da naŠa radost gori zaista svojim plamenom. Oni izmisle svoju »borbu«. duže nego što život ima cilja i smisla. nego što vredi. nego i posle smrti njihove! Stoga često decenij ama tražimo i slažemo sitne podatke pomoću kojih bismo objasnili i »opravdali-K izuzetnost njihovih odlika.Muka i jeste u tome što u dugim istorijskim borbama niko ne može da ostane neizmenjen. to je samo mera one životne snage sa kojom nam drugi suprotstavljaju svoja shvatanja života i odupiru se da usvoje naša. Prema tome. samo njegova shvatanja života i samo oni koji ih dele — on ne može voditi punom snagom borbu za uređenje života po svojim shvatanjima i za svoje održanje u tom svetu. Mi izuzetnim ljudima tako teško priznajemo njihovu darovitost. i to ne samo za života. nađenu ime.) To što mi osuđujemo kod drugih kao bezobzirnost. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočaranjem. što je gotovo pravilo. pa ma kako teško ono bilo. ali nas borba sama menja. Ja sam video u čemu je takozvana borbenost nekih »borbenih-« ljudi. bez rizika i rezultata. Mladost treba produžiti. 47 Ako se čovek ne drži i ne postupa tako kao da na svetu postoji samo on. daleki cilj. mladost ili bar snagu zrelih godina. Prevariti se u jednoj velikoj nađi nije sramota. mi uvek imamo pred očima isti konačni. Vrlo često se dešava da ljudi žive duže nego što treba. bore se — samo da ne bi morali misliti i raditL Nije najgore što sve prolazi. i bore se. 46 . to znači da smo mu uvredu oprostili ili smo spremni da to učinimo. Muka je dok uvredu nosimo ćutke u sebi. što ne prolazi to nije sreća. na silu joj nađu razloge. beskorisno je i apsurdno raditi na produženju života uvek i po svaku cenu. nego što mi ne možemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbežnom činjenicom. Cim možemo nekom čoveku da kažemo jasno i otvoreno da nas je uvredio i da navedemo posve određeno čime je to i kada učinio. Sto ne boli — to nije život. (Turci i raja. Boreći se.

čak sa mržnjom. bez maske ponosa. a te veličine nikad im nije 4 — Znakovi pored puta 49 . Ja sam od onih ljudi koji vrlo dockan bivaju pametni. pa i na njegov karakter. Covek koji pliva vraća se delimično u davno prevaziđeni stadij četveronošca. Ako je takav čovek miroljubiva i pasivna priroda. Istinski ponos dovoljan je sam sebi. on se s godinama i po nekoj teško objašnjivoj logici malo pogne i još više smanji. pođmlađujem se koliko mogu. neumesan. često i tuđe poniženje. Samo. istinski ponos je redak.' Odelo je davno preraslo potrebu koja ga je stvorila. ali uvek i u svemu slušaju samo svoj strah. kao jednog od svojih mnogobrojnih gonilaca. to obično utiče na njegovo držanje. Ali ako je takav muž sujetan i borben čovek. oni počinju da vas gledaju s nepovere-njem. i postalo izraz čoveka koji ga nosi i svega onoga što on jeste. oni vas smatraju naivnim i nedoraslim čovekom. a nekad goli. Oni nikad nisu dovoljni sami sebi. što želi i oseća. nekad su pod njegovim vidom i imenom. Kad im preporučujete neki fizički ili psihički način kako da suzbiju ili razagnaju svoj strah. a ako pokušate da im dokažete da njihova strahovanja nemaju uopšte osnova i da treba da ih odbace kao plod igre nezdravih živaca. Starim koliko moram. Njima se stalno čini da niko ne ume da vidi i neće pravo da oceni značaj i veličinu njihovih strahovanja i stoga im svaki savet izgleda uvredljivo površan. pa i u pogledu i u svim svojim pokretima. Samo ne uvek jednako. jer se pre ili posle nađe neko ko takvog čoveka opljačka ili ubije. Takav čovek dobije s vremenom nešto kruto i neprirodno u držanju. Mnogo češće susrećemo oholost. njima treba tuđe divljenje i priznanje. Pa je preraslo i to. A što je najgore. i postalo samo sebi svrha. Ljudi mučeni strahom traže često pomoći i saveta i levo i desno. jer će še uvek naći ljudi koji će sve učiniti da toga čoveka obore ili bar da mu život što je više moguće zagorčaju.Kad je muž dosta niži rastom od žene. Kao što u rđavom selu nije dobro važiti kao bogat. — tako u izvesnim sredinama nije dobro uživati glas mnogo pametna ili darovita «3uu i9sa. on se stalno i neprirodno prsi i kočoperi i propinje i svojim pravim držanjem nastoji da izgleda bar malo viši nego što je ili bar malo manje niži od svoje žene. što ima i može. oni su za onoliko veći za koliko drugog imianjuju. tako da mu njegova pamet i njegov dar na nos udare. Nešto slično je i sa veslačem na barci. sujetu. to se ne primećuje na prvi pogled. I nikad potpuno. i nedovoljan. 48 čoveka. Da bi se potpuno ispoljili i »izživeli«. uobraženje.

ali im njihov ponos pomaže da podnesu svako stradanj e. sujetni ljudi se i ponižav aju da bi zadovol jili svoju sujetu i. i samo ne da nikom na sebe. dok je ponos uvek miran. A oholost je šlepa. Po nosni ljudi. jer sujeta se. kao ćudljiva žena iz rđavog društva. često stradaju zbog svog ponosa. nju nije . stoga su stalno nemirni . naravno . bezdana .*imšm mum dosta. ne uspevaj u u tome. zadovol jan onim što je i tu gde je. odjedno m okreće i prebacu je im ono što su zbog nje učinili. u pokretu. tražeći na što bi mogli da se popnu i izdignu. Naproti v. prirodn o.

zajedno sa njegovi m darovim a i uspesim a. Po nos drži. i ona zna samo da kaže: »Još. hrabri i pomaže čoveka na njegovo m putu. ona samo odlučnij e i glasnije traži još više. još!«. traži odmah novu žrtvu. što joj više daješ i žrtvuješ . i. ometa rad i kvari odnos sa ljudima. sujeta mu truje život.' Po preteran oj usrdnost i kojom nas neuraste nici mole da im učinimo neku malu uslugu (na primer da im bacimo pismo u poštans ko sanduče ). može se videti koliku im muku zadaju ponekad ovi sitni . nezasićena i nezasitn a.nikad niko nahrani o. a oholost na koncu pojede celog čoveka.

nasrtljiv o. indirekt no.i beznača jni poslovi. stvarno jedinoj težnji da sebe i svoje pravo održi i osigura. ali drugog zapitkuj e o svemu. policijs ki. M alograđ anin želi da bude obavešt en. a zatim što je moguće . O sebi govori samo ono što smatra da je povoljn o po njega i njegove poslovn e i porodič ne interese . U svojoj stalnoj i glavnoj.

više društve no podigne i obogati. već obogać enim i osigura nim naraštaj ima. A često vidimo kako se kod njega to sredstv o borbe s vremen om izrodilo i kako je u daljim. Na drugom polu toga njegovo g zaintere sovano g Ijubopit stva nalazi se njegovo neintere sovanje za sve što nije. dobilo oblik nezdrav og Ijubopit stva. u vezi sa njegovi m neposre dnim. ličnim i porodič nim interesi ma. on ima potrebu da sakupi što više podatak a o svemu što ga okružuj e. ogovara . ili što mu izgleda da nije. i to naročit o onih koji nisu svima poznati i koji njemu mogu da posluže u poslova nju sa ljudima .

10 XI 1947 . . > Bgd. sadržan je i sav onaj manjak koji stalno prati . našu ljubav i našu pažnju prema živim i odrasli m ljudima koji nas okružuj u. ne sanut o njemu nego ni o čem drugom na svetu. nego što ono što rekne ne kazuje ništa. tj.nja. kr. preprič avan]a.o i u ljubavi i pažnji koje svi pokazuj emo prema deci. U poštova nju koje imamo za pokojni ke. postalo naviko m koja je izgubil a razlog opstank a i prvobit ni smisao i postala sama sebi svrhom . * St var nije u tom što on malo govori. naše poštova nje.

To je kao neka vrsta doplatk a i moralno g zadovol jenja koje oni uzimaju kao danak. za veliki utrošak snage i izuzetni napor koji su učinili. od svakog čoveka pomalo.Ce sto kod ljudi koji mnogo i teško rade nalazimo naročitu vrstu oštrine i nabusito sti prema svima oko sebe. 5 .

onom isto tako neprijatnom i mrgodnom ćutanju mladića u kritičnim godinama puberteta. Tim odnosom mi ponajčešće i ponajviše merimo celog čoveka i određujemo mu karakter i vrednost. Naše ogorčenje i naša povika na predrasude i rđava nasleđa imaju svoju punu vrednost samo onda ako u isto vreme činimo sve što možemo da te pogrešne ideje i dotrajale ustanove oborimo i zamenimo ih novim i boljim. * Imao je mnogo lepih svojstava. Pa ipak. koliko je bolja. ali ćudljivo i kratko. da na kraju. Uistini je bio takav i pre i posle toga. ponekad može da bude i teška. pre svega. osim u trenutku kad je trebalo da ih pokaže prema ljudima sa kojima živi. pronicljiv. posle svega. Mi obično mislimo — ili smo bar skloni takvom načinu mišljenja — da su ljudi onakvi. dosadna je pomalo staračka govorljivost. jer ne imieju da razgovaraju. Tako su ljudi koji sa njim žive imali o njemu jedno mišljenje. 52 I Pri razgovoru sa tim čovekom gotovo svaka njegova rečenica pokretala je zavesu sa nekog novog vidika. smešna je i pomalo žalosna njihova potreba za pričanjem anegdota i sklonost ka ponavljanju. pa se u nama bol od poniženja koje podnosimo uvećava zbog sažaljenja koje osećamo gledajući njegovo robovanje samovolji. Šapuću da ne bi vikali jedan na drugog. bio je. shvatanjima i ukusima. i Najteže je podnositi ljudsku samovolju. biti zbrisano drugim priviđenjem. priviđenje koje će već idućeg sekunda. ostanu ćutanje i praznina kao jedino što je stvarno i postojano. Sve je te osobine imao uvek. Teško čoveku koji ne zna za šalu i društvu koje ne ume. a on sam o sebi drugo. Utoliko teže što je samovoljan čovek i sam rob svoje samovolje. a zatim i srčan i srdačan i zauzimljiv i nesebičan. kao naličje licu medalje. kakvi se pokazuju u odnosu prema nama i našim interesima. ne sme ili ne može da se bezazleno srne je. ali u tom trenutku on je prema ljudima bio hladan i odbojan i nasrtljiv. Tako je nastao velik i težak paradoks njegovog ličnog života i njegovog odnosa prema ljudima. suprotno. mana i slabosti samovolja je najbliža životinjskom svetu neprobuđena srca i šlepa razuma. Od takvog načina mišljenja teško se brani i najbolji i najrazumniji među nama. A veličina toga paradoksa bila je prava mera one stalne muke koju je on imao sa ljudima i ljudi sa njim.* Jeste. tako da se nije moglo razabrati da li je taj vidik što ga za tren oka sagledate deo stvarnog sveta ili samo igra mašte. i samo onakvi. vedrija i zdravija ta slabost od onog mrgodnog staračkog ćutanja koje nalazimo kod ponekih staraca. nepovoljno. Od svih ljudskih poroka. zbog velike žalosti što ljudi mogu biti takvi. 53 . To staračko ćutanje je vrlo blisko.

on ne zna. * —Ne treba se bojati ljudi. Njegova nesreća je bila da se. Zbog toga takvi ljudi. Svaka misao dodaje protivniku po jednu crtu koja je dostojna mržnje ili prezira. zanos. Postoji za to i poznato fiziološko i psihološko objašnjenje. a sada. a u govoru zamuckuju. ili pojačava već postojeću. osećaju se nelagodno i drže se neprirodno. 55 . nešto što traje i ostaje. nego onog što je neljudsko u njima. Nekad im je sve oko njih pružalo toliko zadovoljstva da ništa nije moglo izgledati skupo i preplaćeno. Nepodnošljivost između njih raste i pretvara se vrlo često u duboku mržnju ili nešto što je tome sasvim slično. u boljem slučaju. I kad nisu zajedno. meni uvek izgleda smešno i nerazumljivo da čoveku koji u mladosti nije znao za reč »skupo« i kome je još od pre desetak godina sve u životu izgledalo ne jevtino nego poklonjeno. jer im život sve manje pruža i sve više za to malo traži. Onima koji nisu sposobni da osete odanost nekoj stvari ili nekom licu. kad zađu u godine. šta će mu se toga dana desiti. isto kao i oni koji se vole. i skloni su da ih smatraju ili pretvornim i podmuklim ili. nego na takve ljude. tako su sazdani. na što se čovek može jednom zauvek osloniti i iza čega se u svom od postanka do nestanka ugroženom postojanju može zakloniti. oni misle jedni na druge. kad razmislim. nezainteresovan 54 Poznato je da mnogi ljudi. jer ih nema. sad odjednom nalazi svaku cenu previsokom i svaku uslugu preskupom. —Pa ja se i ne bojim ljudi. i ne sluti. Samo što kod njih misli idu u obrnutom pravcu. ujutru. mogu da imaju tako malo zadovoljstava od ljudi i stvari da im sve mora izgledati strahovito skupo i da se stalno moraju osećati prevarenim. Ne gledaju jedan drugom pravo u oči. zahvalnost. Svetiti se životu — zaboravom. Pa ipak. kakav će san usnuti. kad se sastanu (a moraju se sastajati iz društvenih obzira. Jer. onda su kivni ne na sebe i na svoju grešku. pa i iz neke nerazumljive potrebe). kad su zagazili u starost. a kad im ne pođe za rukom da ih nađu. niže pobude. nije mogao nikad potpuno osloboditi neiskorenljive a naivne i opasne iluzije da se u životu može naći stalna tačka. možda to shvatanje i nije tako pogrešno kao što bi moglo izgledati. jer (opet iz društvenih obzira) ne mogu da kažu jedan drugom ni stoti deo onoga što su u mislima već toliko puta izgovorili. niti kad legne. i slično — izgledaju takva osećanja kod drugih ljudi lažna i neiskrena. Oni iza takvih osećanja traže uvek lični interes i račun.* ■ Eto šta je čovek! Kad ustane. Ni toliko! * Posmatrao sam ljude između kojih postoje sukobi interesa ili oštra nepodudarnost temperamenata ili netrpeljivost zbog razlike u pogledima i mišljenjima. da nisu ni mislili o ceni. u vremenu kao što je naše. naivnim i glupim. — I od svog mišljenja ne odstupaju nikad. Ali. postaju tvrdi na pari.

u sebi. njihova muka ne bi za dlaku manja bila. mučeći druge. nesrećnik. Jer. bližeg životinjskom nego ljudskom životu. Ono što je najgore kod tih malih kućnih tirana — malih samo po prostranstvu njihove vlasti a nikako po težini i oštrini njihove tiranije — to je njihova ćudljivost i samovolja. A bez toga nikad mira ni prave sreće. jer su za njih vezana sećanja na bolest. ono što nas odbija i sa čim ne možemo da se složimo. bez ikakve mogućnosti da se ikad bude išta drugo. Kad neke stvari nema i ne može da se dobije u prodaji (nekog leka ili čaja na primer). ma s kog razloga.' Biti nešto. i sam morao tako da živim. čak ni u mislima — to je za njega nemoguće i toga se on boji više nego smrti. ponekad i ne misleći i ne znajući. I kad god sam. jer sve i da polovinu zemlje popale. zajedno sa ljudima i svima živim stvorovima. Covek koji mora da legne sa mrakom a ustane sa svitanjem izgleda mi uvek kao unazađen i ne-srećan stvor. ijkusom i 56 shvatanjima. obeshrabreni i • Varijanta (Sveske — Šarena knjiga): Ne volim rano leganje ni rano ustajanie. tamnicu. a to je kobna zabluda i jalov posao. 57 . * Rano leganje i rano ustajanje imali su za mene uvek nečeg bolnog. A tek docnije uspevamo da uočimo sve ono što je razumno i korisno i što tu novost čini opravdanom i neizbežnom. Oni misle da bi. to oni ne mogu nikad uvideti. potišteni. Jedino što je kod te njegove dobrote moglo da smeta. osećao sam se kao bolesnik. Mi idemo našim putem. osuđenik. a onaj drugi neće mu to nikad u celosti. A najgori i najteži su oni tirani koji su i sami. onda tek vidimo da je mnogo manje neophodna nego što smo mi to mislili dok je još trajala i dok nam je polako nestajala iz očiju. nama pada u oči najpre ono što je u suprotnosti sa našim navikama. iskreno kazati.'mmjt Nisu svi ljudi tako rđavi kao što to rđav čovek misli. ali ponekad i mučeni sumnjom. mogli olakšati svoju muku. To je bio jedan od onih ljudi što ne zauzimaju mnogo mesta u svetu. to je njegova stalna težnja da bude i izgleda bolji nego što je. Nepredvidljivost njihovih ćudi muči nas isto toliko koliko i te ćudi same. ako je i najbolji psiholog. on to sam ne može proniknuti. Bio je dobar. ni prividno ni privremeno. dramatične preolo-ete i teške događaje u životu. Niko od nas nikad ne može znati kako izgleda u očima drugog čoveka. mučeni i nesrećni. sa ostalima. ponekad i radosno. Ali. ali jednom zauvek. Neće hteti ili neće umeti. To je kvarilo. Kad god posmatramo neki nov oblik života u njegovom nastajanju.

Ja ću vam dati dobar savet. * ( . gonjen željama i strastima. umoran i željan mnogo više mira nego razgovora. naročito onog što bismo želeli da budemo ili što se bojimo da ne budemo. često se menja. imao sam veliku potrebu da drugima govorim mnogo o sebi. kad sam zaSao u godine. Njemu je neko rekao: »Treba da se oslobodite toga osećanja manje vrednosti kad javno istupate. I čovek nema razloga ni opravdanja da zbog nje bude ni naročito ponosan ni preterano postiđen. I to me muči. po zakonu koji važi za mrtve predmete. bez ijedne olakšavajuće okolnosti. Tako mu je izgledalo.' I tuga je jedna vrsta odbrane. a koji bi se u stvari sastojao od samih olakšavajućih okolnosti koje se ne mogu nikad sagledati ni dokazati. Dok sam bio mlad. bolje rečeno kakvi mislimo da jesmo. čak i glup. da naše ispadanje i ostajanje u mestu ne znači ništa ni za koga i ni za što na svetu. Ali stvar je ispala tako da su pred njim odjednom sedele sve same pametne glave.' ' Varijanta (Sveske — Zelpna knjiga 1): Dok sam bio dečak i mladić. Bolesnik koji se ne pomiri sa činjenicom da je bolestan — neće nikad ozdraviti. Sad. ili bar iznad prošeka. * a u Mislim o jednom zločinu koji bi stajao pred ljudima go i strašan. U onom što mi o sebi mislimo ima vrlo malo onog što stvarno jesmo a mnogo svega drugog. I mi se dižemo i idemo dalje sa našim putem i svima živima koji su na njemu. I to me je mučilo. kao mrtav predmet. &8 59 . da je ono isključivo i jedino naša stvar. sitna. rastrzan različitim. a ponekad je potpuno neverna. Najmanje stvarnog osnova imaju i najviše nam štete nanose osećanja bilo gordosti bilo manje vred-nosti i stida zbog toga što smo takvi kakvi jesmo. To nije tako teško kao što vi mislite. Kad izađete na govornicu.umorni do te mere da zastanemo i ostanemo u mestu. svi traže od mene da lm govorima o sebi. ali niko tada nije hteo da se zaustavi i da me sasluša. Niko nije hteo da me sluša.. zamislite samo da imate sve same glupake ili. kako gledam na svet i ljude oko sebe. Ali tada vidimo — čudno! — da naš put ide dalje. a njegov govor bio je kao govor čoveka koji je ispod prošeka. > Napomena u rukopisu: Za Nemoe. Danas.« I on je poslušao savet i primenio ga prvom prilikom. A ja ne mogu reci da kažem. Zbog toga predstava koju imamo o sebi nikad nije tačna. kad sam star. želeo sam da razgovaram sa ljudima. svi me zapitkuju nešto. pred neki skup. Svaka duboka i trajna mržnja nosi svoju tragiku sa sobom. Samo vaša preterana osetljivost i bojažljivost smetaju vam. često suprotnim mislima i osećanjima. prosečne i neuke ljude pred sobom. bez nas. lična i ne mnogo lepa stvar. u najmanju ruku. hteli bi da znaju šta mislim i nameravam. I to njihovo Ijubopitstvo muči me isto kao što me je nekad bolela njihova ravnodušnost.

s •-"*« Tako. Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. mi učestvujemo u 61 . Bolje bi mu bilo da nikad nije ni krenuo. neočekivano i podmuklo napadaju. ukršta se i seče sa drugim putevima. a ni o čem drugom __________ nisu ništa bolji. budi me. A kad izgubi strpljenje. i stalno teži da dođe u one ruke u kojima će u najvećoj meri moći biti ono što je i najbolje služiti onom čemu treba da služi. Naprotiv. Imati veliku snagu. ide iz ruke u ruku. i zbog toga često. Kod umnih i darovitih ljudi ta moć je. Isto kao i njegovi najveći strahovi. ljudi koji samo na to paze i samo o tom vode računa. Njegove su hrabrosti skrivene. misle o tom kako izgledaju i kakav utisak ostavljaju dok govore. čini mi se. manja. kao razbojnik. Ljudi koji ne paze šta govore i ne vode računa kad šta govore ni pred kim govore. s druge strane. Niko im nikad nije naslutio izvore. * Blago onom čiji put ide uporedo sa putevima ostalih ljudi na ovoj zemlji. nisu ni prijatni ni korisni. Poznato je da nas u odnosu naših bližnjih prema nama najviše ljute i ogorčavaju oni njihovi postupci koje bismo i sami učinili da je nešto obrnut sticaj okolnosti. Taj neće nikad nigde stići. Ali. gotovo nemoguće. teško je. Napatiće se mnogo i na kraju će skapati na raskršću kao prosjak. j . Niko ne zna odakle dolaze njegove reke. — Sta radi tvoja žalost dok ti spavaš? ■— Bdi i čeka. fizičku ili moralnu. Oni osećaju potrebu da se štite i brane.Zemlje velikih ostvarenja su i zemlje velikih. Primitivni i ograničeni ljudi imaju razvijenu sposobnost nadanja. a ne zloupotrebiti je bar ponekad. i sve ono što služi za odbranu i održanje. menja gospodara. Teško onom čiji put krivuda. da nikad nije ni saznao šta je to ljudski korak ni zemaljski put. a nmogo više 60 Kad su oni koji su nam bliski i koje volimo bolesni ili u nekoj drugoj nevolji. i biće sahranjen tu. pored druma. niti će im videti ušće. U ovom slučaju pravi put je zaista — u sredini. oružje i novac i zemlja i zgrade. nepravdi. i sa priličnom verovatnošću može se kazati da će celog života biti i sebi i drugima nezgodni i teški.

da je i ova naša sadašnjost jednom bila budućnost i da će se nekad zvati prošlost — i svet mi dođe tesan i strašan kao klopka. Mnoge velike i sudbonosne strasti naše mladosti počivaju na prostom nesporazumu. Stariji ljudi imaju čudnu naviku i neiskoren-Ijivu potrebu da svuda i svaki čas pominju svoje ili tuđe godine. pokaže na neku stvar u izlogu i kaže tonom ćoveka koji je rešen na sve: — Uzimam ovo i plaćam koliko tražite. izvan sveta u kome živim. Ali možda je i to jedna od neizbežnih beda starenja. u kom ljudi veruju u trajnost društva i vrednost tih formi. Zavisi od toga sa koje strane barikade se nalazi onaj koji tu reč izgovara. Ima nečeg jadnog i pomalo nedostojnog u tome. »izvlačenje asure«. Uzdržati se od te slabosti bilo bi i lepo i pametno. Samo u određenom društvu. ali se naše saučešće i vremenski i po svom obliku retko poklapa sa njihovom potrebom za saučešćem. Oni se više trude da umanje ugled protivnika nego da podignu svoju sopstvenu vrednost. Jer mladost ih sluša sa osmejkom. reč koja bi im rekla da nisu baš tako stari kao što to stariji misle. ne znam zašto. »lomljenje vrata« — ja sve to uvek zamišljam negde daleko od sebe. opet misliti na prošlost ih budućnost.njihovom bolu. kad je sve dockan. ili mnogo manje nego što može da predvidi. I zbog toga valjda. . isključujući sadašnjost. Tu smo mi kao nevešt i nespretan čovek koji uđe u neku radnju. sa izrađenim i utvrđenim društvenim formama. on je rekao mnogo više nego što misli i što bi hteo da kaže. pokaže se da ste ušli u pogrešnu radnju i tražili nešto što vam ne treba i što stvarno niste nikad ni želeli da imate. negde u nekoj dalekoj prošlosti ili još daljoj budućnosti. I kao da od mladih očekuju utešnu 62 Kad god čitam o podmuklom i upornom proganjanju nevinih ljudi. Izgleda mi. Kao da sluša dalek i potpuno nerazumljiv jezik. Kad neko kaže »revolucija«. I to naročito kad razgovaraju sa mlađima od sebe. ali ne razume. Oni kao da su mučeni nekim osećanjem krivice koju bi hteli da sakriju a o kojoj ne mogu da ne govore. da stalno suprotstavljaju starost mladosti i da proklinju onu prvu a uzdišu za ovom drugom. Oni uvek idu više u pravcu nipodaštavanja protivnika nego u pravcu sopstvenog usavršavanja. A onda se setim da su i ta prošlost i ta budućnost sačinjene od neke i nečije sadašnjosti. može se tome saučešću dati oblik i ime. i nadasve: smešnog i uzaludnog. sluša ih i čuje. a ako i jesu. da je takve stvari teško zamisliti u sadašnjosti koja znači naš život. po nagonu neke nesvesne samoodbrane. Samo se uzalud ponižavaju i brukaju ti razgovorni starci. kad budem čitao o mračnim zlima i nepravdama koje ljudi čine ljudima. tako da ga istovremeno osete i shvate i oni koji ga daju i oni kojima je namenjeno. A posle. o tamnim spletkama i onom što se zove »podmetanje noge«. ja ću već sutra. da to nije tako strašno kao što izgleda.

Takva biljka trebalo bi da bude čovek. Možda će za nekoliko decenija ili vekova gornja karakteristika žene pripadati prošlosti ljudskog društva. sa njegovom bujnošću i nemirima svake vrste. Prvo je mladićko doba. ima izuzetaka i na jednoj i na drugoj strani. Boluju kao zverke. kao protiv mučkog prepada i nepravde. a naročito da lepo govori: samo jedno nije nikad naučio: šta se može kazati. ukoliko je uopšte pravilo. Kivni su na svoju bolest i na sve oko sebe. dok muškarci. klica života nosi sa sobom i svest o trajanju i savršenstvu. Naravno da u tom pravilu. skloni vezivanju sa ljudima. oni odjednom ostanu sami sa svojom bolešću. i treće koje su tek u cvetu. i u tom iznenađenju ima neke gorčine i pobune. Jer svaka. Kad naiđe neka bolest na nas. druželjubivi. čak ni njihovu pomoć. ko ništa ne veruje. vrlo često. i da negde u najdubljem dnu našem postoji i traje nada da bismo mogli nekako izbeći neumitnom toku života i uverenje da bi stvarno moralo biti tako. i najmanja. ali tu žensku sposobnost. » Svašta je umeo. Na svaku stvar one gledaju tako. Svaka stvar ima svoje lice i svoje naličje. A ono što se zove slava ima — ma kako to nemoguće izgledalo — jedno lice i stotinu naličja. Jednostavni. a drugo staračko doba. Upravo to iznenađenje i to ogorčenje pokazuje najbolje da se nikad nismo izmirili sa životom ovakvim kakav je. rečitom i dobrom čoveku. i u tom pogledu ne razlikuje se ni u čemu od muškarca. * Neću kazati ništa novo kad utvrdim da žene sve što se dešava posmatraju stvarno i konkretno. To je oduzimalo mnogo od vrednosti tome bistrom.Kolumbo priča da je prilikom otkrića Kube video biljku pamuka i na njoj stalno u isto vreme jedne čahure koje tek dozrevaju. A kad se razbole. * Međutim. Dvaput u životu čovek je izložen jakom iskušenju da suviše govori o sebi. druge koje su već dozrele i otvorene. odjednom ne poznaju više one koji su im dotle bili bliski i dragi i ne ume ju da prime njihove savete i utehe. oni su veseli. kakve bi mogle da budu i kakve bi trebalo da su. Sve češće se u naše vreme susreće žena koja ništa ne prima onako kako je. 64 65 . a šta ne. S — Znakovi pored puta Ko ljudima sve veruje. pred istim stvarima misle više o tom zašto su takve. mi se uvek iznenadimo. obnevideli. ovde je najzanimljivije baciti pogled na ono što sam nazvao izuzecima. primajući je takvu kakva je u danom trenutku i računajući sa njom kao takvom. Dok su zdravi. kao da namerno prekidaju sve veze. prolazi rđavo. nagonski ljudi ponašaju se vrlo čudno u bolesti. i nesposobnost u isto vreme. kada i na kom mestu. susrećemo tako često da o njoj moramo da mislimo. još gore. sa manje ili više izrazitim znacima senilnosti.

kakvih u nas ima dosta. U tome je lek. a samovolja nas prati i goni stalno. i što ga više plaćaju sve se više osećaju dužnicima. skapavaju kao mušice. idite napred. pod bičem svojih pogrešnih predstava. kao na krstu. steknu iskustvo i veštinu u njihovom lečenju. * Životna snaga jednog čoveka meri se. oni plaćaju dug koji se isplatiti ne može. I 1958. Ali ih ima mnogo više koji već na početku života bedno propadaju. inteligentnijim.' * Izgleda mi da se u izvesnim lekarima. Idite do kraja dok ne dotaknete dno. terajte do vrhunca. jer bolje neće biti. izvode prave podvige i velika dela. ali izgube svako poštovanje prema čoveku pojedincu i svaki smisao za njegove male slabosti i kolebljivosti. Lakše se branimo od svakog drugog zla nego od nepredvidljive i neuračunljive ćudljivosti. od osećajnog i misaonog nereda sirovih i surovih ljudi. dešava čudan proces. za poročne navike kojih se stidite a kojima robujete. sa iz osnova pogrešnim shvatanjem ljudskih odnosa. osloboditi se. Preterati. u njima i oko njih. * Ima ljudi koji se celog svog života sve nešto izvinjavaju i sve zbog nečeg iskupljuju. pogađa gde se ne nadamo. Svaki se rđav nagon pre ili posle zadovolji i smiri. kojih samovoljni ljudi nisu potpuno lišeni. To su nevini krivci. nemojte stajati u mestu. unapred su otrovana i obesna-žena njihovom samovoljom koja može da stvara samo nered i pustoš. jer se ona ne zaustavlja ni pred čim. još manje pomišljajte na bežanje natrag. znači isplivati na površinu. i njegovom sposobnošću zaboravljanja. do apsurda. i samo traži i nalazi prvi zgodan povod da ispliva na površinu i da se objavi i razvije u svoj svojoj strahoti. u svakom vremenu i u svima redovima. A dešava se da ti ljudi. Nedužni. za muku duha. pravi mučenici. Samovoljni i osioni ljudi. žalbe i strahovanja. dok vam se ne ogadi. susreće gde to ne očekujemo. Izvinjavaju se pred gorima od sebe kojima ništa nisu nažao učinili i iskupljuju se od onih kojima ništa ne duguju. da postaje neizdržljivo. To je ono što ljudi nazivaju lekarskim cinizmom. pored ostalog. 25. jer se od toga pobeći ne može. Stoga žive razapeti na toj bezumnoj računici. U stalnom dodiru sa ljudskim slabostima (a svi smo manje-više slabi i ništavni pred bolešću i goli pred lekarom) oni s vremenom upoznaju dobro bolesti i > Zgb. za život čula. i to u onim boljim. pa i sami sebe. Kad jedno određeno stanje počne da vas muči. nanose društvu više štete nego pijanci. stvaraju junaštva od milosrđa i ljudske dobrote. kradljivci ili ubojice. Cesto mi se čini da je od svih naših ljudskih rđavih osobina najteže podnositi samovolju. 66 ef . usrećavaju hiljade i milione ljudi. Da biste se spasli. koji su na svet došli sa nizom netačnih predstava o sebi i o drugima. za nerad.* strah je u čoveku kao oduvek pritajen. I plemenitija osećanja. To važi za sve: za rad.

* Kad u bojažljivom čoveku obamre strah onda se i?akvog treba pribojavati isto kao x onog koji je prirodno hrabar. gotovo po pravilu. Isto tako ni bezobzirnosti mlađih prema starijima ne treba davati ohrabrenja ni podrške. Možda i vise. udara i zakreće čas levo čas desno. jer stariji su po samoj prirodi stvari skloni da oštro. * Strogost starijih prema mlađima ne treba naročito podsticati. * Umesto nekadašnjeg: »-Nikada više. ukratko. a svoje društvene položaje doživotnim. * Cim je u čoveku počela da tinja iskra svesti.: : 68 To što nazivamo ljubav prema životu nije. smrt nas celog veka drma. nerazdvojno povezano u ovom našem ljudskom životu. . I sa tog mesta krenula je ona zamišljena ljudska linija što iz nejasnog života svesti vodi pravo put večnosti koja ne postoji. uvek sam. vrednost i lepotu jednog određenog sveta i jednog utvrđenog načina života. svakom i svuda: da!« pa se onda vidi da ni to ne može da bude. jedan i jedinstven. * Nesumnjivo je srećniji i može da izgleda jači i dosledniji onaj ko iskreno i duboko oseća smisao. * Naše melanholije i naše bolesti. sitne i krupne. kao i naši nezdravi prohtevi i poroci — sve su to samo razni načini i pokušaji da se čovek nekako prevede iz života u nepostojanje. ona mu je pokazala kratkovekost našeg postojanja u ovom svetu.'Možda je tu negde koren i celog ljudskog straha od nepostojanja. tvrdo srce i grubu. sude sve što dolazi od novog naraštaja i da svoja shvatanja smatraju zauvek utvrđenim i neprikosnovenim. svima. vuče. nerazvijene sposobnosti. nailazio i na ograničen um. ne uporedo i jedno drugom protivstavljeno. čini sve kako bi nas što pre izvukla iz života. Kad god sam i gde god sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili preteranu osetljivost za ličnu čast i dostojanstvo. do nepravednosti oštro. nego koji nam je dat kao celina. nego da je spas i rešenje u tom što postoji istovremeno oboje.Jdelom drugo do vezanost za određene životne oblSe i na'vike. kratkovidu sebičnost. onako kao što čovek izvlači ekser iz daske. Na telefonu lakše i jasnije izbijaju neke karakterne crte čoveka nego u usmenom razgovoru. Jer. nikad: da!« — »Uvek. jer ona se javlja prirodno i razvija ponekad toliko da joj pre treba postavljati razumne brane. ali samo onaj ko je sagledao i upoznao (ili bar naslutio) raznolikost sveta i neiscrpnu mnogovrsnost njegovih pojava sa svima 69 . koji nismo tražili ni stvorili mi. nego jedno u drugom. sa njegovom pravilnom smenom dana i noći i godišnjih doba. đo-K .

Svaka misao i svako ljudsko osećanje ima jedan jedini izraz koji je dopušten i koji se smatra pravim. * Mi bismo bili potpuno srećni. Sloboda. puna sloboda. po cenu duševnog mira i večitog spasenja. Bgđ. to su pustinje u ljudskom društvu i od njih dolazi najveća nesreća.njihovim suprotnostima. Iza vas će ostati sami pepeo. to je san. ali to su izdvojene tragedije koje se dešavaju povremeno i retko. ili bar blizu sreće. kad bismo zaista imali sve ono što zavidljivci koji nas okružuju misle da imamo. i s godinama bivaju sve teža. I opšta mxika i nesreća. U tom traženju i pogađanju prolazi im vreme koje bi trebalo da znači život. Putovanja su za mene bila uvek teška. to su ljudi kratke pameti i tvrda srca. A sa čuđenjem primećujem da nisam ni u tome sam. '31. san kome ponajčešće nije suđeno da se ostvari. -— Ako! Znače se bar da smo bili vatra. Pa ipak. Za tu vrstu ljudi i ne postoje život i svet. Istina je da nesreće. A iza vas će ostati samo balav trag. to je njihova svagdašnja hrana. i kad bismo sve to imali onako i pod onakvim uslovima kako to njima izgleda. To obaranje stepena vred-nosti svega oko sebe.* — Vi ćete sagoreti brzo i beskorisno. » Kao slepac koji s vremena na vreme zastaje na drumu i uzdignute glave proverava pravac. 70 71 . Xn 1956. ali jadnik je svaki onaj ko ga nikad nije sanjao. oni ne mogu više da pribegnu veri. svi putujemo. kao iza puža. često i mnogo veće. mogu ponekad da dođu i od ljudi jakog razuma i dobra srca. Postoji jedno shvatanje hrišćanstva koje samo po sebi stvara ne ljude nego mučenike koji pate bez jasnog cilja i pravog smisla. treba pronaći. prelazima i stapanjima. Oni uporno i dosledno svlače sve na niži plan. samo taj može biti smatran pravim i potpunim čovekom. nego padaju pravo u prazno ver je. vidim da je broj onih koji se na putovanju osećaju izgubljeni — vrlo velik. dok glupi i neosećajni ljudi neprekidno šire oko sebe smrtonosan pustinjski dah. tako se i ja pitam ponekad: da li sam ja u svom hodu okrenut prema životu ili prema smrti? Prokletstvo i pokor ovog sveta. Svaka i najmanja pojava u životu ima samo jedno značenje koje treba pogoditi i jedno mesto koje. Kad racionalni ljudi — pod udarcima sudbine — počnu da sumnjaju u moć i vlast razuma. Ljudi u kojima se sretnu oba ta nedostatka. Posmatrajući ljude oko sebe.

samo ne jedno i to najvažnije: kako sa što više dostojanstva ostareti i što pristojnije umreti. u jednom ili u drugom pravcu. Ta mišljenja su obično preterana. nama pojedini ljudi mogu da izgledaju kao čudovišta i izuzeci po svojoj zloći > Borba 1. To su ljudi koji sve uče i mnogo nauče.' * Preterano vajkanje na starost i njene mnogobrojne nezgode i teškoće. anđelima i svecima. sa zrelim dobom i — sa mirovanjem posle smrti.' * ili dobroti. Preci su nam davno pobegli iz planine. i izražavaju ga svakom prilikom. čas opet bežimo od nje. Jedno i drugo je izvor mnogih zabluda i često postaje nepodnošljivo i smešno. Mi se prema planini ponašamo kao prema pripitomljenoj zveri. Zato što mogu. Potpuno smo mirni i hrabri jedino kad smo u društvu ili kad smo okruženi zidovima uređene i sigurne kuće. oni misle da sve znaju. nego sastavni deo našeg života. i što se usuđuju o svačem svašta da kažu. m 1957. o bogu i satani. i još imati snage da se to saznanje stoički podnese. Trebalo bi živeti i raditi tako kao da neki oblik večnog života (i u njemu neka čovekova lična odgovornost) zaista postoji. Pesimizam u službi života. čas se kezi pokazujući zube i odajući krvožedne namere. čas se umiljava. a kod staraca zaostaju. ali se ni do danas nismo oslobodili sećanja na nju i straha od nje. Mladi ljudi ih i ne razumeju. Cas je gladimo. Postoji priča da je na dvoru nekog sultana bio naročit činovnik čija je titula glasila: evetefendija. oni gube iz vida da starost nije neko izdvojeno i naročito stanje. Nedostatak filozofije! Prvo. a u isto vreme znati da takvog života nema i ne može da bude. smeška-jući se nesigurnim osmejkom koji treba da pokaže kako je se ne bojimo. 7 . Njegova jedina dužnost bila je »da klima glavom u znak odobravanja na sve što sultan kaže-«. to je slabost mnogih inače vrednih ljudi. i to ne samo u mladosti i u zdravlju nego sve do poslednjeg dana i minuta. Starci i mladići obično imaju mišljenje o svemu. šume i divljine. a njihovim vršnjacima je takva kuknjava odvratna. jer i sami isuviše dobro poznaju terete starenja i starosti. ' Napomena u rukopisu: (NJegoS). ili svom savršenstvu. to je još gore — pustinja i smrt. a ona isto tako.u nama živi urođen strah od planine. Drugo. Ali mladići i starci koji nemaju mišljenja. Zbog ograničenog poznavanja prirodnih zakona i stvarne ljudske prirode. Otud vodi poreklo i ljudska misao o bogovima. logično povezan sa mladošću. oni ne pomišljaju da to stvarno nikog ne zanima. Kod mladeži ona idu suviše unapred. Ali noću i tu dopire malo straha od planine.

s .

i sa mučnom nelagodnoš ću oseća da to isto oni posmatraju na njemu. on sve to posmatra na drugom tj. A kad se oženi. . Dok čovek živi sam. na svojoj ženi i deci.wrtf)ptr^mmmmr»m-f * Društv ene promene. on u svojim mislima nosi saznanje o nesavršenst vu ljudskih stvari i prolaznosti svega na zemlji. Covečanstv o mora s vremena na vreme da promeni rame na kojem nosi teret koji se zove život.

nekad jače. kao zlatna magla negde iza toga brega. boriti se protiv onog što čovek vidi i oseća pred sobom. u dalekoj daljini. Iza mene je ostalo sve što su ljudi rekli. poneo sam na dlanu jedne ruke. tvrdo i ogromno kao granitni breg. kao pramičak magle koji se gubi. branite se samo koliko je neophodno. nekad slabije. A sve što su uradili. S t vaš život mnogo mirniji i vi sami izgledate mnogo lepše u njemu. Zato je To je najteži način života. Otišao sam. a za nešto u što treba verovati i što se samo naslućuje. stvarno. A ne mislite na njih kad niste na to primorani. m .vi imate od samog početka jednom zauvek određen stav i ne osećate potrebu da se upuštate u slične borbe i obračune. Treba živeti za budućnost.

koja se zove ravnodušnost. sve što bi moglo nešto da vredi u meni. Ta najgora vrsta smrti. najmanji i najmanje bitni deo mene. čak ni u časovima bolesti ili potištenosti. Vi poznajete sporedni. Zašto se čudiš što ljudi ne traže tvoje društvo. bila je uvek daleko od mene. I sve će ti ili b razgovora i sporazuma može * da bude između K vas i mene? Nesporazum. sve je to van vašeg znanja. daleko od vašeg pogleda. ono što sam mogao da budem i značim. što ga većina njih izbegava? Seti se samo šta ti misliš o njima. a sve ono što sam uistinu bio i. a šta sam o sebi. — Potpuno naopak. ravnodušnost ja nisam nikad ni želeo ni osećao. a za mene strašan odnos! 7 .Ne. pogotovu. to je jedini mogući oblik dodira između nas.

Možda mi je bilo osamnaest godina. ali oni sami ostaju takvi kakvi su. besmisleniji i opasniji izgledaju postupci naraštaja koji nas stiže. a ne mladalačkim potrebama. Čini mi se da ću umeti dočekati smrt kako sam i život primao. verujem vam na reč. dobro ili zlo.starost donosi. kažem ja. Tada ću vero-vati još bolje i čvršće u njihovu prolaznost. mi sami pronalazimo nove povode nezadovoljstva. Čini mi se! Veći deo života proveo sam smatrajući se potpuno izgubljenim čovekom. posvećeni smrću i nestankom. mnogo sitnih i krupnih briga i nezgoda. nesporazuma. verni i jasni. ni prvog dana kad je prohodao. Ali. Sto manje imamo snage da utičemo na tok stvari oko nas. kao da nam to nije dosta. i prestiže. što sve oko sebe merimo svojom potrebom za mirom i nepomičnošću i svojim. možda i manje. A ceo taj naš svet. u stvari. žedan života i željan svega. nepromenljivi i večiti. učiniti nešto opasno i nepopravljivo. stvara kod nas iluziju nekog predviđenog i ustaljenog reda. prolazno je i ništavno. nije pravilno radio. to je veliki časovnik koji nikad. sve se više osećamo odgovornim za sve i svakog. koja nam omogućava da kratko živimo i još kraće zadovoljavamo svoje nagone. snagama i sposobnostima. * Prividna ravnomernost prirodnih pojava oko nas. a vezani za život zauvek i nerazdvojno. od toga što nismo više mladi i ludi nego stari i — ludi. da smo opominjali na vreme. I prvo i drugo zauzimaju mnogo mesta u mom životu. netražen poklon. ali pustite me malo da se i sam u to uverim. ali da niko nije hteo da nas posluša. jer drukčije ne može biti. briga i kolebanja. od istinske brige za stvar. i stalno nam izgleda da nam događaji daju za pravo. Pri tome ne primećujemo da najveći deo tih naših briga ne potiče od stvarne ocene položaja. može se samo ljudski sud o njima menjati. jedino jasno i jedino — moje. i sve nam nerazumlji-viji. Ono što se dešava oko nas puno je nemira. i neprestano ponavljate: »Sve što je zemaljsko. ali o onom što je prošlo ja mogu mirno i slobodno da razmišljam i govorim. jer imaju sve svoje dimenzije i ne mogu slagati ni prevariti. kad sam. umoran od borbe sa svojim telom. uradio sam sa tom mišlju i tim osećanjem skrivenim u sebi. Ono što je prošlo za mene je. »otići predaleko«. uživajući bar nešto od tih slasti i dobara. 77 . zapisao u svoju malu džepnu beležnicu: Vi kažete. dobro. kao zanimljiv. da smo sve tačno predvideli. sama po sebi. Minuli životi i događaji jedini su koji uistinu postoje. Mi se stalno plašimo da će oni koji su »ludi i mladi« pogrešiti. Ali starost je takva. mirno i hladnokrvno. Sve što sam uradio. Stalno imamo utisak da će bez naših saveta i upozorenja sve krenuti nizbrdo i u propast. nego od našeg straha i nemoći. ono što treba da bude i što je tek na pomolu puno je strepnje i neizve76 snosti. Tome nas uče sva zemaljska dobra i uživanja!« Dobro.

ali sigurno je da je tako. Živeći nešto duže. Sukobi i borbe života u kojima se normalni. onda mi se obično desi da stvarno nešto propustim i zaboravim. Za procenu jednog čoveka i pogotovu jednog društva presudno je gde se u njemu na skali važnosti nalazi i koliko mesta zauzima potreba za čulnim. nagli pokreti. A kad učinim napor i oslobodim se toga uobraženja. zaparaju lako njegovu unutrašnjost. naravno. za njega su postali fantastični podvizi nadljudskih razmera. oni nas. Jer. novi pogledi. možda više i bolje podvige. . muka koju nosim. sve nepodnošljiviji bivamo onima kojima se žuri i kojima se živi. tama. govorim još sa visine (ili iz nizine) onog posla na kome u to vreme radim. vetar. kad ostarimo. u isto vreme. dve-tri noći neopisivih muka od kojih su ljudi valjda i pozajmili svoju predstavu 0 paklu i paklenim kaznama. naročito erotskim uživanjima. ili jarka svetlost. To znači po dvatri puta dnevno. posle smrti žali samo jedno. Neka neprijatnost. kako su ih postavili i. da je za pojedinca kao i za ceo naraštaj presudno i glavno: koja su pitanja sebi postavili od samog početka kao bitna. oštri tonovi. kojim putem i na koji način žele i mogu da im traže rešenje. ali najmanje bolan od svih rastanaka koje smo poznavali. tako je to otkad znam za sebe. vrlo je teško objasniti. kod svih rastanaka. niče i raste oko nas. a dosad smo uvek. odbi jaju od svega što klija. žalili udvoje. smela mišljenja i jaki izrazi — to su neprijatelji starosti. prateći ljude i njihove sukobe. naročito. Tada nastupaju dva-tri dana i. zbog njih sve teže podnosimo mlade ljude i nove misli oico sebe i. zdravi ljudi bore i brane kako najbolje umeju i mogu. Ah. Veliki rastanak. Eto. oni draže i zbu njuju ostareo organizam. čoveku se na mahove čini da »mišljenja« i »uve-renja« grupa i pojedinaca i nisu toliko važna sama po sebi. manja ili veća (priroda i dimenzije te neprijatnosti i nisu važne ni presudne!). to je lavirint u kom živim. rana se odmah da na zlo i bukne kao otrovana. * Nemojte se ničemu čuditi! Treba da znate da ja često i kad govorim o realnim stvarima svakodnevnog života.Takozvani praktični ljudi bili bi vrlo korisni i zasluživali bi svaku pohvalu i poštovanje kad od te svoje praktičnosti ne bi hteli da naprave smisao života i razlog svoga opstanka. a za koju niko nije kriv. ja valjda ponajmanje. Onda će doći smrt. ali uvek na tvrdom tlu stvarnosti i sa živim ljudima od krvi i mesa. propustio ili zaboravio. opravdanje za podjarmljivanje i terorisanje svih onih koji su lišeni toga praktičnog smisla. ali zato sposobni za dru^e. ili učinim nešto što ne treba. Zašto je to tako. ' 78 n . Studen. Strahovito patim od stalnog i mučnog osećanja da sam nešto skrivio. A nije ni tako Iako ni jednostavno peti se ili spuštati svaki put kad je to potrebno.

vreme opadanja ili oronulosti. U njihovoj potrebi za pričanjem o starenju i starosti krije se i žal zbog izgubljene snage i minule mladosti. Prirodno je da je čovek. koja im uvek izgleda kratka i nerazumno iskorišćena. * Sve u prirodi je u stalnom grčevitom kretanju. Starost. i jedino i mogla biti opisana.■iiiiiiitiaii Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. Mira nema nikad i nigde. Trebalo je živeti. A nije trebalo. ono što oni misle da ih čeka. nisu sposobni da se sagledaju u celosti ni da se trajno udube u ono što vide. bilo da se rađa i nastaje. i strah od potpune oronulosti i praznine koju u njima otvara misao o neminovnoj i bliskoj smrti. a da starost nije drugo do mladost koja je prošla. mrzeo i mučio sam sebe. 6 — Znakovi pored puta . bilo da opada i umire. i ako ga ima. savlada sve pretnje i nedaće. A ukoliko su stariji. Mladost je uvek opisivana. Ne postoje žene ružne ni smešne ni odvratne po onome što im priroda oduzima ni po onome što s vremenom gube od svoje lepote. a i kad jesu. Njih vode nagoni. zaslepljuje ih svet oko njih i zavodi ono što ih čeka. po pravilu. u kome je planuo zra-čak svesti i osvetilo prirodu oko njega. on je prividan i opet u službi kretanja. Tako se može reći da mladost nije nikad pravo ni potpuno opisana. Ako mu i pođe za rukom da se probije kroz sve prepreke. to nije isto. I Islam smatra morsku vodu nečistom i prema tome nedozvoljenom za ritualno pranje vernika pre molitve. * Covek je tragično biće kratka veka. 80 Ne znam da 11 sam spavao^ ali znam da sam sanjao. po svojim manifestacijama i svom dejstvu na okolinu. iako u stvari samo mladost i postoji. i ostvari svoje težnje — neizbežno ga čeka udarac o tako blizu granicu ličnog života. lakše bi mu praštali sve uvrede. i čine to sa zadovoljstvom. zbog svog opstanka i održanja. posredno tj. Jer mladi ljudi. po sećanju ili posmatranju opisivali mladost. posma-trana je i opisana u svim svojim fazama i pojavama. jer zreli ljudi to mogu. nepravde i udarce koje im je zadavao. nego po onom što one same žele da joj dodaju. na od-branu i na stalnu pažnju koja kod čoveka dobiva oblik sveštenog straha. tj. vrlo rano došao na misao o jednoj stalnoj tački koja bi bila oslobođenje od robovanja tome strahu na koji je osuđena »natura« i sve u njoj. Da su ljudi mogli da znaju koliko je on prezirao. nisu skloni samoposmatranju. U tom kretanju je sve što živi osuđeno. nije ono pravo.

u ostarelom čoveku se. nemilosrdno nesavladljivo i neobuhvatno. * Plač nejakog deteta u kolevci i gunđanje i »pesimizam« starca pri kraju života istog su karaktera i porekla. nepravdu snose nego da je drugima čine. da je svet. Prvo. Po svojoj prirodi i ja spadam među njih. beznadežnost i očajanje. samo u tom što negodovanje novorođenčeta 82 Kad ljudi počnu da stare. za toplinom. A povremeno blesne u nama svest o svemu tome. Njihovo telo uporno. * Ima ljudi koji su — ako ih okolnosti na to primoraju — pre voljni da. 6» 83 . po nekom čudnom i paradoksalnom pravilu. Vara nas ovaj svet od trenutka kad oči o+'"^o-rimo do onog kad ih jednom zauvek sklopimo. Iza jednog i drugog stoje isti uzroci i slične pojave. Rastu sumnje i hladnoća u odnosu sa ljudima. I kao da to nije dovoljno. Između te dve krajnosti. smanjivanjem mogućnosti i sužavanjem izgleda. zlovolja. nego sve u njima i oko njih. upo-redo sa opadanjem svih snaga. njihov glavni neprijatelj. ne samo vreme. našom krvlju i svim našim snagama za svoje nama nepoznate ciljeve. pa se opet ugasi. postao uži. kreće se čovek stazom svoje starosti. ostavljaju nas kao praznu. dok starčeva mrzovolja prati poslednje dane njegovog zalaska. podmlađuje ili bar održava u snazi i svežini. Drugo. poverenjem. da se do svega teško dolazi. naravno. * Starci stalno pate od dve pogrešne predstave. sasušenu mahunu na zemlji. da u rođenoj kući čovek nema gde da ostavi stara pisma i stare fotografije.Mi smo takvi ljudi i živimo oduvek pod takvim okolnostima da za svakog od nas. nastojim svim silama da ne budem doveden u takav položaj i prisiljen da između ta dva zla biram. Tako se uz pratnju iste ili slične muzike i pojavljujemo na zemlji i srahranjujemo u njoj. nestanku u susret. Nepoznate i nadmoćne sile oko nas i u nama služe se nama. a u isto vreme sve veća biva potreba za tim istim ljudima. u isto vreme. a u isto vreme nesposobnost da se to ostvari i potreba da se svoja nemoćna zlovolja bar recima ili samo zvukom izrazi. I kad nas istroše i sažegu. javlja odjednom preterana želja za savršenst\^om u svemu. čistotom i oda-nošću. Ali ja. razdaljine duže. a naprotiv. blesne kratko i slabo. gotovo u svakom trenutku. može sve doći u pitanje. naprotiv. Njihov duh se slepo odupire svemu što obnavlja. Nezadovoljstvo sa svetom oko sebe i želja da se on menja. osvetli naš nemoćni jad. samoubilački luči sve nove otrove koji im zagorčavaju i skraćuju dane života. Razlika je. taloži i razvija u sebi sve ono što zamračuje vidike i smanjuje životnu radost. označava početak njegovog uspona. da je sve oko njih veće nego što je nekad bilo. sve radi protiv njih. Zime su oštrije. da je na ulicama i u vozovima mnogo više sveta. obe podjednako ne-tačne. a kao posledica te lude želje: nezadovoljstvo samim sobom i (još više) drugima. kao nevine žrtve. i usponi jači.

imosimo red i smisao koji u stvari ne postoje? Dvaput bivamo. ___ ?!? Cesto nas prati osećanje da smo u nedozvoljenom deficitu. vraća sve što je utajeno ili oteto. i drugi put kad. potrošili uludo i svoje i ono što nije naše i u što nismo smeli dirati. ili čak samo namere. —Ah. iskren i postojani SovekoIjubiv. — znaj da nije dobar čovek ni na dobrom putu. Ono je među nama. bez potrebe tumači tuđe postupke. izgleda. Ali kad vidim ljude koji su nepovratno izgubili snagu i mogućnost da žive (mrtvi su. I kloni ga se kad god možeš. može li se znati gde je i kako se dolazi do njega? —Može. odasipa tamo gde se presipalo. da smo uz put nešto zaboravili. koji su u stvari presude. ili reci. — Da! Budi hrabar. kažnjavani za naše lude i »grešne« želje. i kad god za to nalazite snage u sebi. ili bar moglo biti? Ili slutnje nečeg što će biti. u razgovoru. Prvi put kad patimo što ne možemo da ih ostvarimo. —Kažu da postoji negde mesto pravog suda i pune istine. kazuje sve što je ostalo prećutano i nerečeno. Cim vidiš da neko. vivite lieti! Budite radosni kad god vam se za to pruža mogućnost. dosipa onom kome je zakinuto. ispravlja sve što je ikad bilo naopako i krivo. jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva. njihova zadovoljenja nesigurna i kratkotrajna. 84 Najveće ljudske tragedije i najteža stradanja ne mogu do kraja da pokolebaju u meni veru da je život vredan da se živi. pa to je lepše od svih snivanih rajeva i utopija! Može li biti da takvo mesto zaista postoji? Ako postoji. » Sta su naše igre u detinjstvu? Nejasno sećanje na nešto što je bilo. To važi naročito za slavu i novac. sama sebi cilj i svrha!) A minut čiste radosti ostaje u nama zauvek. kao sjaj koji ništa ne može zamračiti. Tu se saznaje i objavljuje sve što ]e među ljudima bilo skriveno i tajno. To je mesto gde istina sja kao sunce koje ne zalazi. uvek skloni da u svemu tražimo zakonitost i logiku. to mi sve'življe želMo njen brzi i konačni kraj. sa stidom i očajanjem uzalud bežimo od svoje sreće. i izvodi samovoljne zaključke i donosi stroge sudove. možda. a ostala im samo sposobnost da pate!) 85 . (Njihova propinjanja su ćudljiva i nezdrava. videći svoje želje ostvarene. Tu se pitanje ljudskog postojanja pravo postavlja i — ukoliko to zavisi od čoveka — do kraja rešava. ili bi moglo da bude? Ili. gde pravda caruje.I što duže traje ta igra. razuman i pravedan — i ono će biti svuda gde tvoja noga stupi i tvoja reč odjekne. " ^^ Dum sinunt jata. samo puka igra slučaja u koju mi. ovde gde sada stojimo.

je svirepo prema starijim i slafjijilp Toliko mesta i vremena treba da se čovek začne. * Umirući (ili tačnije rečeno: misleći o svom poslednjem času). čovek dolazi sam sebi ne samo smrtan i prolazan nego kao da nikad nije ni postojao. čuvena u prolazu. kad nam izgledaju svemoćna i preča od svega. da traje. a samo jedan trenutak i nekoliko pedalj a zemlje dovoljni su da taj isti čovek mine kao da nikad nije ni postojao. da bi se on sam izdigao. u dugom i strašnom očekivanju konca. i ja duboko žalim sve što je osuđeno da se rađa. ali od te nedoslednosti malo ko može da se odbrani. visoke planine. Život nas načne negde duboko u nama. a ono onda nastavlja i dovršava posao. drevne ljudske puteve i vekovna boravišta. 86 Nikad se. A ta misao i sama je kao mala smrt. Ludo je zamerati životu što prolazi. Gledajući po ceo dan i dobar deo noći more. dotrajava i nestaje. nikad moje zanimanje za sve oblike ljudske delat-nosti nije bilo dublje ni svestrani je. Teško onom koji mora nekog drugog (pa ma ko taj bio) da unizi.kako traju dane izvan života. večno ugroženog čovečanstva. a najobičnija reč. sa sudbinom celokupnog. 87 . zbog njihovog naglog opadanja i dotrajavanja. gole i šumovite. Bezimeni morski talas vezuje me brzo i neposredno sa morskim putevima u dalekoj prošlosti. ili bolje rečeno: da bi imao iluziju da se izdigao. osuđeno je na jalov život i patnju. samo drukčije. Život mnogome od nas prolazi u borbi sa svojim rođenim čulima. * Sve ljudima. čini mi se. naša čula su svojom besnom i anarhičnom aktivnošću pravi krvnici našeg života. isključeno iz opšte struje plodnog života i postojanja. nepri-metno i neosetno označi mesto sa kojeg starenje treba da otpočne svoj rad. U mladosti. I upravo ta bliskost sa suštinama pojava oko mene iz iva na mahove misao o bliskoj smrti. nisam osećao bliži životu. zamrači se u meni i moć rasuđivanja i snaga životnog nagona. A u starosti patimo od njih ne manje. Sve što je dobilo ime i što se može označiti brojem ili znakom. i mala mesta razasuta obalom. rodi i odraste. kad znamo da mu je sav smisao i sva vrednost u tom što je prolazan. žuti cvet od šest latica sa beskrajnošću rasta i plođenja.

nepotreban i neupotrebljiv. Kad kažem »krug«. živeću još kratko. Covek se čudi otkad postoji na ovoj zemlji i. Nije ni strašno ni veličanstveno. javno ili tajno. izgleda. Nije nikako i nije ništa. a sad bih je i ja mogao napisati i potpisati! Izgleda mi kao da sam izneverio svoju lutalačku mladost.. Zar nije bolje ostati kod kuće. Predmeti oko mene zadaju mi boL 88 8R . Bez objašnjenja i bez ostatka. kao vrsta. sa ljudima koje nisam ja sam izabrao. Ali sad je zbilja kao da nije ni bilo. - * Putovanja? Čemu? Zašto tražiti tuđa lica i nove predele da iz njih. mi u stvari mislimo uvek jedno isto: tu sam u svetu. Takvim našim prohtevima i ćudima. ili da ne budemo ono što smo. Ljudi koji iskreno i duboko preziru tele i sve što je telesno žive dugo i dobro a. dok oni nastave svoj put ka cilju koji je sav od stvarnosti i istine. čudiće se tako i u trenutku kad. izgleda. bude nestajao sa nje. slažeš uvek isti odgovor na uvek ista pitanja.>iMiitiiMia^^ Stigao sam. preći kao preko mosta koji posle ostane iza njih. kao iz razasutih slova.MMii. Oni misle da se preko jedne laži može. Nesreća je u tome što tako često. potpuno i zauvek.ižiui. živim pod nametnutim uslovima. U stvari. Dobro mi je. ne kažem ništa. Izneverava.jMtiažto^. i umiru uvek žalosno i uvek prerano. čim se rasprši zvuk te reci — »krug« — neće više biti kruga ni potrebe za izrazom. ni misli koja je tu potrebu i taj izraz rodila. ako ostane ovakav kakav je. Tako misli čovek dok vas sluša. to je samo ostatak stare navike da se izražavam slikom.. ona mene. Očigledno da sve što je bilo nije trebalo da bude.«t». ma kako ih pažljivo slušali i ma šta im odgovarali. Završen krug. hoćemo da budemo ono što nismo.. na mesto sa kojeg nikad nije trebalo polaziti. možda ni toliko. kojima ne možeš videti cilja ni smisla. bolje i dostojnije? Smrt će doći i tamo. Sad.. naprotiv. tri. pet ili deset godina. a ne znam kuda idem ni zašto se mučim. a ne robuje mu. otprilike. kad postojim zaista. Dugo sam govorio za sebe: jesam. Ma šta ljudi govorili nama ili oko nas. Kao kad se završava krug. samo onaj koji ga prezre od prvog dana i sata. zlo ne može biti. ali to je ne-tačna samooptužba. može se reći. a nisam bio. bez obzira na godine starosti koje dočekaju. sa nešto veštine i brzine. i što uopšte možete da mi kažete. kraće ili duže. Čuđenje je naličje naše svesti o postojanju. plotski ljudi i čulnici žive nezadovoljni i nezadovoljeni. mi kvarimo svoj kratki život više nego što nam ga truju i zagorčavaju ljudi i prilike oko nas. Kad pomislim da sam se nekad čudio zabelešci Paul Valery-a o besmislenosti putovanja. Jer je robovanje telu teško. Sve ostalo.. Koji to može. To je glavno. sa svim ovim što mi sada govorite. ne vredi i ne znači za mene ništa.

ili nedostojnim razonodama i porocima koji nas prvo sramote pa zatim uništavaju. njegovu >vdu-šu«. naš nasušni deo u postojanju. sukoba i nezgoda u duhovnom životu jednog naroda dolazi otud što mnogi nepozvani i nesposobni ljudi osećaju potrebu da brinu narodnu brigu. kad se poslovi javljaju sa svih strana. 91 90 . Ljude bi trebalo zarana učiti da se ne plaše vremena. A šta bi vredelo i da to kažem. ne primećujući da to ispred nas nije nikakva ledena ni ognjena pustinja. To je.i'iTitiiiMiiiiiiiiii« Čuvajte se ponedeljka! To je dan kad ljudi na vas najviše navaljuju. ali ćutim. ispreči se pred čovekom pustinja vremena. Bože moj. bez potrebe. — Hteo bih da kažem. Čudno i samoubilačko ludilo koje na mahove kao smrtonosan plamen zahvata slaba i ograničena ljudska bića: hteti biti sve. bežeći od nepostojeće pustinje dugih časova i praznih dana pred nama. Coveče — hteo bih da kažem sebi i drugima — ako postoji nešto što može imati nekog značenja i stvarne vrednosti za tvoj život. Od takvih duhom malih ljudi postaju često veliki gonio ci novih istina i mučitelji ljudi. mi nismo skloni da ih poslušamo. Nesreća je stooka i svevideća. hteti učestvovati u svemu. mi trčimo ludo u susret zlom slučaju i tuđim ljudima koji nas iskorišćuju. a ipak šlepa na najgori i najstrašniji način. Vrlo rano. u toj tobožnjoj praznini i pustinji od koje te sve odbija i vuče natrag. * Znatan broj nesporazuma. poslovima koji nas ubijaju. jer vidi i ono čega nema. izgleda mu opasna i neprelazna. Sedeći pored njega jedan sat. nego kad ga posmatrate dok sedi za volanom automobila i vozi. i spreman je da prihvati sve što ga spašava od nje. još u detinjstvu. karakter i ćud. — Takva je bila većina Vuko-vih glavnih protivnika. vi ćete bez reci i razgovora saznati o njemu više nego za mesec dana stalnog druženja. Nigde bolje i brže ne možete upoznati čoveka. Unesrećujemo se kao zaslepljene ptice. njegovu pravu narav. Od svih ljudskih strahova taj ima najmanje osnova i opravdanja. jer počiva na iluziji i samoobmani. često. Tako. da ga brane od opasnosti koje samo oni vide. kad takve opomene i dozivanja teško dopiru do našeg sluha. u jalovoj nadi da bi je tu mogli zadovoljiti. da »strepe« za budućnost naroda. To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti prenose na opšti plan. dan prenagljenih zaključaka i suviše brzih odluka. kako se s puno razumevanja i obzira govori o pokojnicima. kako im se sve lako prašta! Nema dana da im čovek ne pozavidi. ono se nalazi upravo tu. * Njih je život naučio da se ne boje smrti. Ponekad i po dvaput u jednom danu. a sa njom prenose i svoje kratke mere i bedne račune. a i kad dopru. nego zemno vreme našeg jedinog života.

čini im se da umire ceo svet. Opet sam čuo šta govori voda svojim žubo-rom. jer ako se desi da u trenutku slabosti popustimo i primimo ih. svaki od njih izgleda neizdržljiv i smrtonosan. samo postojanje kao takvo. to što vas budi usred noći i sučeljava sa bolom. ali od njih primiti. koji je ogluveo i živeo jedno vreme gluv. ali nijedan ne ubija. i stoga primećuju mnogo bolje i više one koji umiru i odlaze nego one koji se rađaju i nastaju. Opet sam osetio tešku ljudsku brigu ali i svetlu želju za pokretom. Jer. jedan po jedan. i sa vedrijim izgledima. a od toga imamo dvostruku štetu. Godine koje se množe otkrivaju nam postojanje i prisustvo bezbrojnih i raznovrsnih bolova. probudite sa nepodnošljivim osećajem da padate. rečju i delom. da posle uvek sami sebi prebacujemo što dugujemo gorem od sebe. ima ih u vašim mislima. gube njihovi vršnjaci. pitajući se svakog trena čemu sve to činim. sećanjima i predviđanjima. i da bi mogao što duže da vas drži u svojoj vlasti. samo most koji vitim belim lukom vezuje moja dva radosna dana. na početku druge polovine noći. nikako. mi se u sebi ne osećamo ni najmanje obavezni da ih vratimo. pa mu se onda odjednom vratio sluh. vi nailazite na dotad nepoznate bolove. Opet su dani bili osvetljeni smislom i putevi radošću. tonete.Cesto se dešava da nas ljudi koje ne volimo i ne-cenimo obasipaju svojom pažnjom ili čak svojim poklonima i uslugama. Prvu. to nije smrt. drugu. a možda i bolje i hrabrije. Ima ih u vama i oko vas. isto onako kao što su oni kretali pre četrdeset ih pedeset godina. jeo i spavao. Videći kako se. . Hodao sam i govorio. Kada se u tami. učiniti neka usluga. spao sa mene sav teret. * Nekad je san bio za mene samo srebrno polje tišine. da je moje postojanje prividno. Njima se može još. Stariji ljudi okrenuti su ka ishodu i kraju života. Pri tom gube iz vida stotine i hiljade beba koje se u isto vreme rađaju i mladića koji dorastaju i spremaju se da svežim snagama 92 Mislim da mogu kazati da znam kako se oseća čovek koji je bio šlep pa progledao. Vaskrsnuo sam iz tog stanja između smrti i života i vratio se na put svoga starog i znanog postojanja. Takve usluge i poklone ne treba primati. nerazumljivo i neočekivano. plaši vas smrću. I krenuo sam napređ — još jednom: napred — ne sećajući se ničeg od onog što ostavljam iza sebe i ne misleći na ono što me čeka. Neožaljen pokojnik koji svoju smrt nosi u sebi kao stidnu tajnu. pomišljajući neprestano da sve to jednim pokretom bacim od sebe i da svima pokažem da sam odavno izgubljen. A onda je odjednom. to vas život boli. što u očima onih koje ne cenimo ostajemo večno kao neblagodarni i nečasni ljudi. krenu u podvig koji se zove ljudski život. A ona je jedini pravi i savršeni lek svakom bolu i strahu. Više od dva meseca živeo sam — ako se tako može reći — životom mrtvaca čija smrt nije prime-ćena i kojeg samo zbog toga nisu još sahranili. i da se gušite. Probuđen mesečar koji još nije pustio jauk ni pao.

koja su se nekako uzgred i slučajno prilepila za mene. Verovatno ćete se nasmejati mojim racionalnim i celomudrenim sudovima. vidim da ih ima od dve vrste. nemoguće je kazati išta o promenama i preobražajima koji te događaje prate. svakog dana. I stoga — ja ćutim i živim. pa dižu ili satiru. nego šta može i srne da kaže. A na kraju. na jednoj stranici novina. koja su mi nametnuta od okoline i koja sam zbog svoje lakomosti i nepromišljenosti prihvatao. znači da sam onaj koji treba da budem. hrabrošću i nešto dostojanstva izdržimo i podnesemo 94 I Tako oduvek čovek u čudu i nesnalaženjti stoji pred čovekom u sebi i pred ljudima oko sebe. Zaliti se na život? Zašto? Zaliti se sada kad nije više ni lep ni lak. Ako se desi da se između vas i onih koji su sa vama. Evo jedno jutro kad život izgleda podnošljiv. koja su sa mnom zajedno izrasla. da bi se proverilo u čemu je stvar i kakva je priroda toga nesporazuma. Između vas i starog društva postojao je jaz — nesporazum. A to je dobro. teži i tamniji đco te igre. To je bilo lako. i sa kojima želite i morate da budete. Uostalom. To ne bi bilo pravo ni pristojno. I to je bilo dobro i prirodno. Iskren ljudski smeh pomaže nam da jasnije vidimo i bolje i blaže sudimo ono što nismo mi. Smeh pročisti i osvetli atmosferu. Jedna. Ona prva pričinjavala su mi radost i donosila i zadovoljstva i duhovne koristi.Kad mislim na moja razna putovanja. neočekivanih unutrašnjih promena i preobražaja. A sve i kad bih mogao. pošto smo lakomo iskoristili onaj prvi. a sa ovih drugih vraćao sam se iznuren fizički i osiromašen duhovno. a doskora. jer događaji koji nas udaraju. Ali teže je. Ja bih mogao kazati kakvi su ti događaji. Treba odmah stati u mestu. šta ume i zna. Nije to rđavo. To bi značilo ogrešiti se o pravila igre koju smo prihvatili i priznali. Druga. o sebi i o drugima. kao organska potreba i prirodna posledica mog duhovnog i fizičkog razvoja. iako su stvarno iznad mojih snaga i izvan mojih želja i potreba. ni kakav je u toku dugih godina. Ja bih se tako lišio upravo onog od čega i zbog čega živim. žudno i žedno smo primali sve što nam je pružao. Nisam lud. Neće i ne mogu da me prime. zašto da se ne nasmejete. * Kako da se očuvaš i održiš među ljudima kojima nije toliko važno šta je čovek po sebi. svetli i laki njen deo. jer sam ih godinama osećao na sebi. to jest na svom mestu. Sve što se od nas sada traži to je da sa strpljenjem. dok je to još bio. donose i mogućnost velikih. pri svakom poslu i na svakom mestu. drugi. u jednom trenutku. 95 . njih svi znaju koji znaju mene. ja to ne bih nikad rekao. javi nesporazum — to je signal. bez mesta. Smeh je zdrav i leko-vit. oni su i učinili od mene ovo što sam. I ne kretati pre toga ni napred ni nazad. Tako se mnogi nesporazumi objasne i mnoge suprotnosti približe na najprirodniji mogući način.

sa osmejkom stjuardese koja zna da na avionu nije nešto u redu. Pravda — to nema sadržine. hranjeno i branjeno. a sve za ljude. Pa onda dođe vreme da se to dugo negovano. Mnogi ljudi primaju i posmatraju život i svet oko sebe na jedan način koji bih ja nazvao — vulgarnim pesimizmom. (Samo izuzetni događaji mogu to da izmene!) I ona će ih isplakati. ako ih ima. Sto je još gore. živeo. Kad stanemo da od ljudi i događaja oko sebe očekujemo mnogo više nego što oni mogu da nam daju. radi ili čak gine za nešto što misli da je istina. a često i znak bliskog pada. jer su im laž i varanje sav alat i jedini zanat. a u isto vreme i najviše za žaljenje. kao njen opozit i korektiv. I tu nema šta da se primeti ili objasni niti može išta da se izmeni. vazda. to je uvek početak nemira i nereda u našem životu. uživao i patio. Proliće ih čak i bez ikakvog određenog povoda. jer postoji samo u odnosu prema reci »nepravda«. »ti« koji sebe zoveš »ja«. rastao sa njim. porodica. onda je to izuzetak od pravila. A vrhunac njegove tragedije je u tome što je u njemu probuđena svest da istina postoji. ipak u nekom slučaju ne desi. Ostaje još samo pitanje šta možeš da kažeš na to ti. nesrećna ili čak srećna. ne živimo i ne delamo zbog ljudi nego mimo ljudi. deca. da je treba tražiti i sa njom stajati i padati. ^ — Znakovi pored puta 07 . oni ljudi koji ne umeju i ne mogu da žive drukčije do lažući i varajući. još manje je sposoban da je stalno i u svakoj prilici brani i da se zalaže za nju. koji si se pojavio sa tim telom.Treba izdržati do kraja. to označava želju i potrebu onih koji nemaju snage i ne vide načina da se sami brane i zaštićuju. i kakvi su tvoji dalji izgledi. Pravda! Koliko je puta izgovorena i napisana ta zvučna reč koja uistinu i nema svog sopstvenog smisla i značenja. To je njegovo vreme. Povodi mogu biti razni. on često živi. i na svakom mestu. često i protiv ljudi. upotrebljavano i zloupotrebljavano telo što brže i što lakše skloni sa lica zemlje. Moglo bi se. Ako se to 96 Mi. to se zna. * Covek je sazdan tako da i ne može uvek govoriti istinu. Ljubav. a da je bez nje život lišen smisla i dostojanstva. kazati da svaka žena ima svoju unapred određenu dozu suza koju mora u toku svoga života da isplače. kao što je i vreme rođenja i uzrasta bilo njegovo. u svemu. A ta žena i nije žena nego čudovište. » Najštetniji su i najodvratniji. Kolika je suma tvoje patnje. sve i kad to želi. Postoje onolike pravde koliko su puta tu reč izgovorili ili napisali oni koji su trpeli (ili mislili da trpe) nepravdu. roman ili film. sa malo preterivanja.

kao predmet. na mahove.Najjeftinije se prodaju daroviti i sposobni ljudi. njegove se godine prepliću među sobom. služeći njima. mnogobrojni. nesumnjivo. ne stižemo da upoznamo ni osnovne pogodbe ljudskog života ni prilike oko nas. koji se nama služe) za rasplod i održanje vrste. treba mnogo više napora. Co-vek nije cvet da procveta. često slučajni ili nesvesni. ćelo i jasno. a oni sami vrlo često nisu ni svesni svoje vrednosti. blesne na suncu i. Teško onom ko počne da živi i đejstvuje među ljudima ne osećajući i ne uviđajući da je tako. običan život običnog čoveka. ali kako odrediti i kazati jasno i tačno šta jeste. Niko nas tome nije mogao naučiti. oni žive u njegovoj svesti.' * Pobeći od bola. a po svojim posledicama u sudu i pamćenju drugih ljudi. opane i propadne. nije. to saznanje mi se ukazalo u jednom trenutku. i kad može samo da prati odlaske i povratke drugih. kad se ništa ne da promeniti ni popraviti. pre ili posle. Da. imaju svoje dej-stvo i dobivaju svoje ime. a ono što pri tom umemo i možemo da kažemo liči na buncanje koje stvar čini samo još gorom i težom. VI 1961. a kamoli da otkrijemo dalje vidike i više ciljeve čovekovog puta i zvanja. i kad nauči da pažljivo sluša njihova pričanja — tek tada njemu se. protrčati kroz njega do • 22. ali je bolest kojoj nema leka. A naša otkrića i saznanja na tom putu samo nas zbunjuju i zaslepljuju. a vezano je mnogim i raznovrsnim vezama sa svim oko sebe. dopunjuju ili potiru. (Tako biva kad se ispod planinskih visova magle odjednom raskinu i pred očima pukne neslućen vidik. voljni i nevoljni. pogreška koja se. Pustiti se i pasti sonstvenom težinom. delić po delić. ' 99 . otkriva pravo značenje puteva i putovanja. Tako smo sazdani i takav je naš položaj u ovom svetu da od njega možemo da sagledamo povremeno. na usamljenu gomilu kamenja? Ili sam poći u susret bolu. nije. različite i protivrečne vidove njegove. naravno. To 98 Niko od nas nikad ne može potpuno da upozna ovaj svet na koji smo došli bez svoga znanja i bez svoje volje. volje. Covek je tamno i složeno biće koje živi dugo. zašto onda zbog toga neznanja bivamo tako strogo kažnjavani? Kao ispisano pred očima ili prišapnuto na uho. strpljenja i odricanja nego što sam ja u svojoj površnosti i lakomislenosti ikad slutio. njegovi postupci. To ne znamo i ne umemo. tako nas vode i zavode i toliko nas troše i iscrpljuju da. greh u bapskom smislu te reci. Samo. protivrečni. obično onda kad je to najteže i najnezgodnije. samo malobrojne. Krv i sokovi koji teku u nama i koji nam služe (bolje rečeno. opasno i strahovito dugo. kao takvi. svršivši svoje. slušajući i gledajući druge. mi to znamo i vidimo. iako se nama često čini da nije tako.) Saznanje je bilo u ovom: za svaki život. a sami nismo sposobni da otkrijemo ćelu istinu. Lutamo i lutaćemo. Tek kad čovek prestane da putuje. Tu treba tražiti uzrok mnogim od velikih ličnih tragedija izuzetnih ljudi. skupo plaća. jer njih lukavi kupci najviše traže. kao prejako se van je munja. čovek nije takav cvet.

Prema tome. malouman i vulgaran đavo. ni kuda može odvesti njen neometan let. Jer. đavo se u meni toliko vrti i koprca da mi ne da da spavam ili me sprečava da mirno mislim. A kad se desi da neku od tih priča zaboravi. To je prirodno i neizbežno. U tome nisam poznavao straha. i da ispolji sve svoje osobine i mogućnosti. korisno i prijatno. upaljačem ili ma kojim predmetom. razumno. sujetan. predajući mu se potpuno. bojazni i skrupule o dužnostima i obavezama koje leže na meni a kojima ja nisam dorastao i za koje ne nalazim snage. zatim pogladi rukom. postavši jedno sa njim. niko ne zna i ne sluti šta sve pojedini od nas nosi u sebi. da se raširi u svoj svojoj veličini i pokaže u celosti. kad bih ja hteo da se ponosim i kad bi to njoj bilo potrebno. može da se razvije potpuno. Tako da je milina živeti. neveran sebi i dužnik celog sveta. Osećam se kao nebrižljiv. razvitak jedne ličnosti rezultat je naizmeničnog dej-stva njenog unutarnjeg nagona za širenjem i spolj-njeg otpora koji to širenje zaustavlja ili mu menja pravac. besmislenih ili nao-pakih postupaka. grešaka. kao nagradu. da sve s vremenom dolazi i da će na kraju potpuno doći na svoje mesto. mirnim pokretom vrati tamo odakle ga je uzeo. gde više ne boli? Spasti se od njega.kraja i izaći na drugu stranu. upotrebi ga. a ukoliko još nije. ali ona bi se mogla nazvati i mojim junaštvom i mojim glavnim opravdanjem. Ne razlikujem istinske i opravdane obaveze od nametnutih ili izmišljenih i uobraženih. veštine ni vremena. Živim stalno pod terorom neizvodljivih zadataka i nemilosrdno kratkih rokova. u svom razvoju. smeten i nesavestan čovek. Posluži se perom. sitan. A opasnost je dvostruka. dobio jevtin osme jak. Ali nema staze ni puta kojima nisam bar zakoračio samo ako je to bilo mogućno. i svečanim. druge počinjem 101 . * Živi u meni neki đavo. usled nedostatka svakog otpora spolja. U isto vreme ona nailazi. sve mirno i skladno. na prepreke i otpore oko sebe. Druga (ne manja) opasnost nastupa kad ličnost. Ali to je i opasno. Uništiti ga. do poslednjeg kutka i najdubljeg dna. Prva (i velika) je u tome da ličnost u svom rastu naiđe na nesavladljive prepreke i otpore i da tako bude zaustavljena ili izna-kažena. I ta moja luda i nezadrživa radoznalost bila je uzrok mnogih mojih lutanja. Ona je pojela najbolji deo moje 100 Progone me misli. Ima puteva koje nisam ni video i kojima nikad neću nogom stupiti ■—■ i mnogo ih ima! — ali to je stoga što nisam nalazio snage ni vremena ni mogućnosti da to učinim. i koji nema mira dok te bedne stvari nekom ne ispriča da bi. koji pamti sve pročitane ili uz put čuvene šale i anegdote. Čini mu se da to i jeste u stvari život: da je sve na svome mestu. umora ni oklevanja. * Svaka ličnost teži da razvije svoje snage. ispolji sve svoje osobine. sa slatkim osećanjem da je sve na svetu u redu. ona bi mogla biti i stvaran osnov moga ponosa. šta sve može otkriti i pokazati nesmetano širenje jedne ličnosti. snage. neke od njih izvršavam.

Ni zvuka. 102 103 . a nepostojanje je dobro i ka njemu teži sve. samo nepomičnost materije. živo i ćelo. propadate od sramote zbog sinoćnih lakomislenih odluka. Hrabrost je i manje i više od toga. a koji često. kome i zašto. A ipak. a kamoli manjim ili većim brojem ljudi. bilo je i jeste. i razmišljamo 0 tom. i još više da oseća. obliveni vrelim znojem kao rastopljenim olovom. morao bi dosta toga da zna i razume. treće ostavljam da zastare i potontt u zaboravu. ni broja ni mere ni oblika. * Čuvajte se onog koji živi u vama i na kojeg zaboravljate. i znači nešto. Hrabrost se ne Nije zabeleženo i neće nikad ni biti. ali kako. to bolje. Tišina je. sivim okeanom pod bezimenim nebom.-« Ova istočnjačka poslovica nije dovoljno hrabra. znači mnogo. gospodine. to bi značilo isto što i pretvoriti je u stvarnost. u stvari. Ako to ne zna. Živimo! Da. prirodno. ili bar naslućuje i pogađa. pravedno ni korisno vladati i upravljati ni sa dve mačke ili tri pileta. ali što se ne kreće — to ne postoji. i mi koji smo se rodili kao deo te celine. »Hrabrost. budite kao od udarca i. ali kako? Kao da smo na velikoj santi leda koja. to nikad mi ljudi nećemo moći da shvatimo. a sve zajedno me muče. ni slova ni reci ni imena. i sa svakim danom biva sve uža i tanja. Onaj koji hoće da vlada ili koji je sticajem okolnosti doveden u položaj da mora da vlada nad ljudima i ljudskim vrednostima. Tišina je odsustvo aktivne materije ili bar iluzija tog odsustva. Ona nas uči prostom nauku da sve na zemlji mora umreti pa. ni znaka. To je kraj svakog pokreta i početak nepostojanja u kojem se gubi sve živo. on neće nikad moći dobro. kaže i učini pod pritiskom mnogostrukih i nejasnih nagona koji u njemu ne prestaju da se smenjuju od rođenja do smrti. šta sve živ čovek može da pomisli. a kad bih uspeo da je do kraja produžim. » * Zašto pretrnem od svakog i najmanjeg zvuka? Zato što znam da je iza njega materija u pokretu. ležati zaboravljeno u najdubljim naslagama koje nikad ne izlaze na svetlost dana i pogled ljudskih očiju. Svejedno da li se ta njegova vlast prostire nad nekim skromnim kućanstvom ili nad mnogoljudnom i prostranom državom. Sto pre. I u mladosti mi znamo da moramo umreti. te iste noći. koje su mere i granice ljudskog duha i tela. donosi brza re-šenja zbog kojih se. nego će. smetaju pfi radu. to je strpljenje jednog trenutka. samo ćemo s vremena na vreme misliti o tome u stravičnom čuđenju.pa napuštam. predveče. Produžiti tišinu znači produžiti tu iluziju. Ali pre svega takav »vladalac« mora da zna i razume. plovi sve brže u nepoznatom pravcu. ali tek starost nas polagano priprema za smrt i — ako poslušamo njen nauk — olakšava nam taj tamni prelaz sa sunca u mrak. jednako kao u časovima odmora. a ja od toga strepim kao od udarca.

Mi ih znamo i pamtimo kroz život. to je pitanje kako se ko začeo i kako je zakoračio u svet pod suncem. načini stvorenja koja se ne boje ni promena. ni bolesti. na određenom mestu. ni života ni smrti. ni u duhovnom "i u materijalnom smislu te reci. Mi se branimo i otimamo. Činjenica sa kojom u poznim i teškim godinama treba da računamo. i ne samo prirodno nego i dobro. ne postizava i ne vrši u određeno doba. tada se dešava u nejasnim noćnim časovima da odjednom sedne pored nas sve-dok naših mladalačkih uživanja i hoće da razgo104 205 . prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika. I evo sa tih piramida ceri se prolaznost svih stvari i ništavost ljudskih zamisli. Ostajući dugo • 15. sve na njima i oko njih govori samo o tome. A to je prirodno. ^ . kao razre-đena šuma pri izlasku. v>da ne porazgovaramo o nečem što je bilo i što je potpuno ispunilo jedan dan naše zajedničke mladosti?« Tek dugim i složenim naporima polazi nam za rukom da toga hladnokrvnog nasrtljivca oteramo. « Ćelom svojom silom i svim svojim bogatstvom faraoni su kretali u očajničku borbu protiv vremena. kad izda veština. kad pamćenje postane nesigurno. čovek je sličan ostalim živim bićima u prirodi. ali on ostaje još dugo uporan. kaže on. IV 62. postoje svi primerci najlepše ljudske veličine i najniže bede. varamo o svima pojedinostima onog što smo nekad smatrali srećom. zajedno sa njegovom pričom. bivaju i Isiće. a nikad ih ne pominjemo u našim razgovorima sa ljudima. Ne treba ići daleko ni lutati svetom da bismo našli izrazite primere ljudske bede i veličine. * Život je takav da niko od nas ne treba dugo da se zadržava na jednom mestu.. Kad nestane snage. čak i u najužem krugu porodice. Jer to nam ubedljivo pokazuje da naša bolest i naš skori odlazak zaista nisu stvari mnogo važne i da ni mi sami ne treba da se zbog njih suviše uzbuđujemo i žalostimo. U našem najbližem susedstvu. slabih ljudi. Idemo. kad sve više stane da se ukazuje kraj života. pa ipak su bili sanjo prividni. i neprimetno napusti svoje mesto. Oni su prividno pobeđivali i zadavali vremenu poraze ko i su u očima svetine izgledali potpuni i konačni. ni nesreća. Ljudi koji se kupe oko naše bolesničke postelje pokazuju u većini slučajeva prividno uzbuđenje i površno učešće u našoj nevolji. Hrabrost. Velika. a koju čovek u mladosti nije nikako predviđao i mogao pređvideti. Kad stigne starost i nedaće koje je prate.uči. Dolaze. U tome. ni rastanka. »Zašto«. Bili smo. tvrdimo da takav razgovor nismo nikad želeli. u kom se toliko toga zaboravlja.' . pravimo se da toga sabesednika ne poznajemo. a oči još gledaju i misao još radi — tada je ceo problem u tome kako da čovek prizemlji bez loma i bruke.

premeri i sravni sa zemljom. on to retko čini. kad izgubi tu sposobnost. upitao Satanu (Iblisa) kad je njegova vlast nad čovekom najveća. ali nemir je vezan sa životom. i bolje mu je da ga što pre na lep način odbaci. Ono što je vredelo nešto u meni i na meni bilo je redovno izvan moje volje i moga znanja i saznanja. ili da se bar može zaboraviti. Ono što sam bio. a ko je onaj drugi koji. Jedinica merenja je: nula. ni tu meru izdržati. i bolje bi bilo da nije nikad ni bilo. pred njim se sve spušta. teško ga podnosi. onda se pobednički prošeta tom pustinjom. tako u nas Cincari imaju. ne poznavajući sebe. Pred njegovim sudom ne može niko opstati. takvo je da u većini slučajeva ne vredi mnogo. on nije više za život.na istom mestu. on primenjuje nadljudski i neljudski visoka merila na svačija dela i postupke. a zatim u svačijim očima umanjuje sve oko sebe. jer u svako doba znaju gde smo i gde nas mogu naći. Po islamskom verovanju Jovan Krstitelj je. mi smo više izloženi opasnostima koje nas stalno vrebaju i olakšavamo rad svima našim znanim ili neznanim. ona mi se ipak da je Na aerodromu. hoteći da to budem. žaleći se na nesposobnost ljudi i nesavršenost stvari. žene imale noge. i meri i obara sve. ali javila davno i vraća se stalno. Treba menjati mesto. kad se već ne može izbrisati. nekad. 107 106 . u razgovoru. * osakaćene detinjstva. Kad tako sve oceni. on se nikad ne okreće da bi pogledao iza sebe. Tako mi se ponekad čini da je kod samog postanka mog duha i karaktera učinjena greška koju ništa više ne može popraviti. A iza njegovih leđa odmah se ispravlja i diže sve što je on svojim merenjem oborio i unizio i dobija ponovo svoju stvarnu meru i visinu koju je oduvek imalo. pobednički i sigurno. povija i smanjuje do nepostojanja. Ko sam ja koji delam i živim na svoju bruku i na svoju štetu. ide samo napred. od najranijeg osakaćenu dušu. Covek koji nastoji da poraste tako što u svojim. Covek može da živi dok ima snage da se zavarava i da tako podnosi misao o nesavršenstvu sveta i nestalnosti odnosa u njemu. vidljivim ili nevidljivim progoniteljima. možda nije ni tačna. Nije lepa ova misao. Da bi to postigao. položaj i pravce kretanja. i svog beskrajnog zadovoljstva zbog njih. iscrpljuje i čini naš život nemirnim i iskidanim. A to vodi našoj šteti ili propasti. * Kao što su u staroj Kini. a ponekad čak ne služi na čast ni mom karakteru ni mojoj pameti. Ali on. stideći se svog nerazdvojnog parnjaka. on je jedan od zakona postojanja. tako da sam morao zabeležim. živi u istoj koži sa mnom. >>Onda kad se čovek najede i napije« — odgovorio je Iblis. Zbog toga je Jovan Krstitelj resio da bude i ostane uzdržljiv u jelu i piću. Pa ipak. kao me-lanholičan trijumfator. To nas zamara. a sam ništa ne zna do to i ničeg nema do svojih visokih merila. i jedno od sredstava u borbi za održanje.

Kad bi se moglo saznati. koga smo izabrali za žrtvu. čovek ne bi bio ono što je sada — tamno biće u tami. onda to vodi ka sigurnoj i potpunoj osudi. zalazi u četvrdesete.) Tu slabost svesno uporedimo sa odgovarajućim dobrim osobinama nekog savršenog čoveka. Dužan svima a u deficitu prema sebi. pre vremena sa sveta oteralo. Živi dvadeset. Kad se to zna i uzme u obzir. I traje do poslednjeg daha i poslednjeg pokreta. zaleti i sudari. Nije reč o nekoj zloći i podlosti. to nisu velike mržnje ni teški zločini. svak se pita: kakva će to starost biti. sa takvim nedostatkom. sudara i posrtanja crpe snage. ni lep. svi naši — i najneverovatniji — postupci. Varate se. Kao da iz skokova. često i ljudske vrline. napori. među ljudima. Posmatrajući ga. Nije teško zamisliti kako je kobno i opasno bilo. Covek nije samo sebičan i bezobziran u postupcima. kako čovek. uopšte. nego je i svirepo strog u svojim sudovima o drugim ljudima. živeti kao čovek među ljudima. ali traje. jer sa prvim zrakom zemne svetlosti počinje novo i dalje. traženje izlaza. postavlja se za nas pitanje — izlaza. U isto vreme u nama se. čovek živi — iako se ne vidi pravo čemu i od čega — živi i primiče se starosti. svakodnevno. ni o svojoj pravoj sudbini. Nije lak. sporo uči i kako skupo plaća to malo što u svom kratkom veku nauči. Prvo otkrijemo na čoveku. to je samo prividno i privremeno oslobođenje. kakav nigde ne postoji. kao izuzetnim i naročitim ljudskim osobinama. Mislim da ste i vi uvideli kako je teško sagledati i najočigledniju istinu. Vi biste pomislili da takav život. a na to ih nagone njihova obična ljudska svojstva. sva naša lutanja. ali koji nam stalno lebdi pred očima kad sudimo o ljudima oko sebe. u ma kom pogledu. izreći i dalje preneti ono što muzika nejasno nago vesta va. Vidim: tu. (To je obično ona koja je nama lično. i najbolje. ni plodan. U pitanju je zlo koje čine obični ljudi. ta na drugom zapažena slabost poveže sa istom ili sličnom 209 108 . neku sitnu slabost ili nedoslednost. i ne primećujući. ne može dugo trajati. trideset godina.Sa početkom samog postojanja i prvim pokretom u majčinoj utrobi. nesvesno. Sa strahom (i taštim stidom) odavno sam pri-metio da ne razlikujem lako ni brzo zle ljude i postupke od dobrih. ne treba se ničemu čuditi. ni pametne od ludih. koje ne zna ništa pouzdano o sebi ni o svetu u kom živi. i stalno je u protivrečnosti sa svojim pravim bićem. To što nam život čini nemogućnim i što je mnoge. sav od nedoslednosti i jalovog raspianja snaga. A kad se oslobodimo te tamnice. sve življe. štetna ili neprijatna. živi čovek koji ne poznaje ni sebe ni sveta oko sebe. a svojim postupcima kao i svojim recima ne prestaje da izaziva nesporazume i sukobe. Tome traženju služe sve naše misli. A kad jednom počnemo da sudimo drugog čoveka.

i da je sve ovo samo jedan od onih stalnih. Ukusno skrojenim i vesto upotrebljenim nabo-rima svoje haljine žena je osvojila više muških srdaca nego svojom razgolićenošću i svojim slobodnim ponašanjem. Njega je od detinjstva mučilo čudno osećanje: da je sve što je najbolje i najvrednije u životu bilo i prošlo. bez žurbe. nosimo kroz život. A može biti da nikad niko neće doći. i da počinje ono što ti se uvek činilo da ne može biti. strašne i nemilosrdne sudije. Ponekad ti se čini — stići će neko i daće ti jedva primetan ali jasan i siguran znak da je došao kraj onom što ti je uvek izgledalo da kraja nema. da čovek pređe ovaj svoj put. i izaziva u nama stanje moralne euforije. U svetlosti tog poređenja. završava ambisom i da je prema tome posleđnja. budeš oklevao i pipao oko sebe. sve i kad bi hteo. To je ono što zavisi od mene i tako treba svi da radimo. Sto je čovek slabiji. ali i bez oklevanja.slabošću koju sami imamo i. ili slično) njima nepristupno. pre nego što je na njega došao red da živi. i izvešće te iz te su-mračne gužve u kojoj se. Pa i pored toga ja idem vedro. manje ili više skriveno. A to nije mnogo. ali samo za minut-dva. Ne znam zašto. mimo. naviše. ali hteo bih da se zna da sam tako silazio ovim stepenicama. otkako znaš za sebe. Sve što mogu. Upravo. bez oklevanja i vajkanja. sve što pouzdano znam to je: da jedna od ovih stepenica. I dok mnoge ljude muči misao da je svet pun lepota i dobara. nema puta ni povratka. u manjoj ili većoj meri. da se ništa neće desiti. koju su sami procenili i utvrdili. da su za njega i njegovo vreme ostali ogrisci lepe gozbe. omogućuje nam da zauzmemo strog i uzvišen stav sudije i žrtve u isto vreme. I obrnuto. Ta euforija nas brzo i sigurno udaljuje sa puta svakog ličnog moralnog usavršavanja. zbunjen i malodušan. uzeće te pod ruku neosetno i lako. neprestano gubiš i tražiš. nečujan. a uz koje. valjda! — svesni sebe i svoje vred-nosti. 111 Uzalud pokušavam da se setim otkad to ja silazim ovim stepenicama koje vode samo napred i samo naniže. ne znam koja. njega muči saznanje da svet ovaj nema i ne može da mu pruži ništa vredno ni dostojno divljenja. A ako se tada desi da. kakav si uvek bio. To je jedan od onih ljudi koji su u svakom trenutku — i u snu. ali da je sve to zbog nečega (na pri-mer zbog nepravične društvene podele. To često zaboravljaju i žene same i njihovi krojači. slabost koju smo otkrili na našoj žrtvi dođe nam još više mrska i odvratna. ukoliko je jedan čovek jači utoliko pre može da predstavlja patnju i iskušenje za sve oko sebe. pa čak i krvnike. to mu više dolazi ovaj svet kao patnja i iskušenje. koliko da kažem sebi i vama nešto o ovom mom putovanju nizbrdo. večnih ljudskih snova koji se nikad ne ostvaruju i nikad ne prestaju da nas prate. i stvara od nas. rešeno. to je da se s vremena na vreme zaustavim. tražeći put i izlaz — doći će neko nevidljiv. koje potpuno zakloni slične nedostatke u nama. A moralno ogorčenje zbog tih tuđih mana. i da smatram da tako treba 110 .

zavedu vas zli ljudi daleko u pustinju. Sva naša ljudska istorija liči na trenutak kad čovek podigne oveći kamen. on vidi koliko je kuća. Ali tada ima bar jednu utehu. To su Ijudi-ubice. bogati ljudi đa plate čoveka koji će za njih odslužiti vojni rok). naravno. time bi se možda ti bolesnici izlečili i sprečili da počinjaju istinske. Tada ste u njihovoj vlasti i mogu da rade s vama šta hoće. To su teško predvideti. i živi umesto njega. čoveku živi manje ili više razvijen koji se javlja pod raznim U svakom vidovima. ne sprečava toga istog čoveka da u svom životu počini ceo niz stvarnih nedela i prestupa. taj nagon ubilački nagon gotovo potpuno zakržljao. zamenik (u turskoj vojsci mogli su. malo vašom glupošću. Kao bedel} Zbog života odreći se života. gde čoveka ne štiti nikakva ni najosnovnija ljudska pravda. i ponekad se i dešava. a koje voli da ispoveda. odakle se ne može nikakva pomoć dovikati. te svoje stvarne grehe on mnogo teže priznaje i mnogo manje se kaje zbog njih nego zbog onih koje nikad nije počinio. nastanjenih krajeva. Može. Kod jednih je kod jače razvijen i javlja se pod drugih je nim određe-u prilikama koje je uslovima. nastoji da u takav položaj nikad ne dođe i zato se drži prava puta i osvetljenih. I začudo.»Urođeno osećanje krivice« — nezdravo oseća-nje nestvarne krivice. ljubomore. samo u retkim slučajevima ubilački nagon ' Bedel (arapski). * Služeći se malo svojim smicalicama. a ponekad mi se čini da bi takve ljude trebalo kažnjavati upravo zbog tih njihovih uobraženih greha i prestupa. pohlepom ili nekim vašim drugim porokom. Bar toliko! i Tek kad čovek sazida svoju kuću i stane da je uređuje i vodi. Da mi je naći nekog ko bi živeo umesto met«. ma i najmanja bila. gde nema svedoka ni svetlosti. A nastupu gneva. ili se još dublje ukopava u zemlju. jača od čoveka pojedinca i kako ga s vremenom potpuno preraste i proguta. Nastane situacija koja bi se na francuskom jeziku mogla nazvati »■sauve qui peutl« Zamislite to u velikim dimenzijama nastanjenog sveta i u trajanju više desetina stoleća — i vi imate 212 8 — Znakovi pored puta 113 . ne znači još da mu se ništa slično ne može desiti. To. mili. Covek u kom je nagon samoodbrane bar malo živ. koje je bolest mnogih ljudi i omiljen predmet književnosti XIX veka. koji je dotle godinama ležao uglavljen donjom stranom u vlažnu zemlju i polagano sve dublje tonuo u nju. i da je bio saučesnik svoje propasti. Vaspitanjem bi trebalo od samog početka suzbijati u detetu to bolesno osećanje krivice. Niko ne može reći za njega da je poginuo ludo i gluvo. crva i bubica koji vrvi. Tada nam se na sunčanoj svetlosti otkrije čitav jedan iznenađen i uplašen svet larvi. neknđ. ubijaju u oni koji straha. je u čoveku toliko razvijen da je potčinio sebi celog čoveka i sve njegove snage i sposobnosti.

gubimo i ponovo osvajamo. suprotstavljaju se ljudi zbog svojih utvrđenih navika. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života. S godinama. iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. Tako oni koji se bore za novo i bolje imaju. koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlji. strah i — spašavanje. A to je strašno. Po pažnji koju volimo da ukazujemo svojim lekarima i zahvalnosti koju redovno osećamo prema njima — vidi se koliko volimo sebe. osim vidljivih i poznatih protivnika. nagoni odumiru. jer su vrlo opasni. nered. ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana. ili sujete. Vreme je. a to je: unutarnje ćutanje. Priroda sama nam pomaže u tome. I to je vidljivo. da se napreduje za stepenicu više. teže za potpunom izmenom društva. prividno. možda razumnije i čovečnije. imati i drugih smetnji i otpora o kojima moraju da vode računa. velikim i korisnim promenama koje. sama po sebi strašna. Sta vredi što mudro držimo jezik za zubima. kao teren u ratu. trebalo bi da imaju u vidu da će u tom poslu. nego strpljivo čekaiu i vesto iskorišćuju svaku priliku da se vrate u prvobitno stanje. ne govoriti zlo. pored poznatih. površno ni uzaludno. misao u kojoj bi se možda moglo naći i utehe za sve i rešenja 8* 115 . Otkriveni smo i dospeli pod mlaz neizdržljive svetlosti ljudske svesti. tačnije rečeno sa starošću. a konzervativni ljudi svoje saveznike. još i svoje nevidljive protivnike. upravo stoga što su spori. u tim ustanovama. potpuno izmene. glupo.pred sobom skraćenu i simboličnu sliku čovekove sudbine i ljudskog društva. ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Cesto mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute. nevidljivi i podmukli. savlađujemo se i obuzdavamo lakše. rušenjem ili ukidanjem starih ustanova. činjenice koja nije njegovo delo ni njegova zasluga. Međutim. na kraju. telima i oblicima samim postoji jaka unutrašnja težnja da traju takvi kakvi su. Bilo bi vreme da već naučimo da i u sebi ćutimo. Ali to nije dovoljno. krv hladni. Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena. one nisu stvarno mrtve. osvajamo. ili čak ne govoriti uopšte. i to u samoj prirodi stvari. Sve nas poziva na to. * Oni koji upravljaju i iskreno žele da društvo usavrše i izmene nabolje. on je načinio sebi privatnu giljotinu i njome seče glavu svakom ko nije po njegovoj meri i oduzima život svemu što je duhom ili telom izuzetno ili natprosečno oko njega. Govoriti malo. ali im se u pogledu ili u podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga. Neophodnim. jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i. ružno umremo. Rezultati su: uzbuna. tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje. * Od proste i svačije činjenice da je dva puta dva jednako četiri. 114 Vreme je da se penje. društvenih tela i svih oblika svakodnevnog života. Ima jedna. Pa i kad snage koje teže promenama i novinama uspeju da ih potisnu i. ličnih interesa.

nikad čovek ne može biti siguran da će do kraja sačuvati ni svoju ni tuđu tajnu. Strašni su trenuci u kolima postajemo toga svesni. poznaju je bolje nego mi sami. i čoveka koji stoji pored tebe. u nekoj neprilici. kao skrivenu ranu. Savfet beg. mnogostruko je nesrećan i težak sebi i drugima. koji se oseća odgovornim i za tuđe grehe i prestupe sa kojima nema i ne može imati veze. očekujemo kao najteži udarac i svoj konačni poraz — već odavno desilo. uzgred. kad su i sredstva kojima se pere — nečista. Inače. često i ne primećuje one koje sam. Ima i takvih slučajeva da mi nosimo u sebi neku svoju tajnu. klecamo pod njom godinama. ako treba. i kakvi — blago nama — nikad nećemo uspeti da budemo! Samo plemeniti ljudi mogtt se n^ u takvoj zabuni i tako blizu očajanju. A ja znam najbolje kakav je to zaklon. rešeni da sve podnesemo i da umremo. fizičkom i moralnom. * Teško nama kad bismo jednog dana zaista postali oni i onakvi kakvi često zamišljamo da smo ili da bismo mogh biti. * Postoji jedna strašna. Između ostalog i po tome što. . otežući reci. mi bi mo se zaista ugušili. oslone na mene. čaše i cigarete. moralno. A to je: možda se je ono od čega strepimo i što sa strahomj stegnutog grla. a najsigurnije je čuva onaj ko to čini nesvesno. ali da se ne odamo. ona se krije godinama i godinama. ' Bolestan duh. * Koliko mogu biti jadni i bespomoćni mali ljudi vidim najbolje po tome što ponekad. I kako da se opere. Mnogome od nas vek prolazi u borbi sa nečistoćom. t_ Ko ima i umije. Mi to i ne znamo i sad bez osnova patimo. 116 117 . mučen grizom savesti i kajanjem zbog uobraženih grešnih postupaka. a pažljivo sluša ono što ti kažeš. jer često potiče iz zamućenih izvora. svojom i tuđom. smeška ti se u lice i govori malo. ali iz sažaljenja ili obzira ili ravnodušnosti neće to da nam kažu ili pokažu. A pri tom i ne slutimo da ljudi oko nas odavno znaju za tajnu. pokušavaju da se zaklone i za moja leđa i. stvarno počinja. « . A kako da se čovek očisti kad je i misao koja ga goni da se spašava od nečistoće sama nečista. * * Tajna se čuva najbolje onda kad smo po nečem — po čem bilo — i sami zainteresovani da se ne otkrije i ne objavi. a vrlo ljudska pomisao. i šta im vredi takav oslonac. a odaje se u jednom trenutku koji poništava sve godine vernosti i ćutanja. taj ne samo da dužeUjepse živi nego i lakše i boluje i umire. i da potraju samo malo duže i da ih ne ućutkamo zavaravajući se drugim brigama i mislima.svega. * Čuvaj se nejasnog i varljivog pred večernjeg sata. nomisao na smrt od davljenja u nečistoći.

a zakoni ih slabo i nesigurno vezuju i obuzdavaju. S jedne strane — želja da se nađe izlaz i po svaku cenu pobegne iz ovog života u slobodu nepostojanja koje nas neprestano zove i silnom snagom privlači. kao i životinje. oči ih vode na puteve i na bespuća. nego bar za jednu podlanicu niže. i služe nam bez pogovora. da se svet u kome živimo. i dok spavaju krv u njima radi. tako da se. S druge strane — nagonska ljubav za život i stalna težnja da se ovde postoji i traje ovako doveka. stvari koje mi nazivamo mrtvim izgledaju mirne i jednostavne. Povest ljudskog roda. Naprotiv. mi vidimo da su ljudi. i tako je možda i mera najgoreg već odavno pređena. 129 . nalazi na kosoj ravni i nesigurnom tlu koje polako i nepri-metno. U stvari. svim onim što jeste i što misli da jeste. Tako se šulja i propada ovaj naš svet. pa mu zbog toga izgleda da ceo svet stalno mre i nastaje. u stvari. ali se dešava. * Kad se žalimo da nam mnogi ljudi dosađuju i kradu vreme svojim posetama i razgovorima i svojim traženjem saveta ili usluga. To je ono što sačinjava ovaj čudni i protiv-rečni ali još podnošljivi svet koji mi nazivamo svojim. mnogo toga što je zlo. kao varljivom muzikom. I ništa drugo. ukoliko umemo i možemo da ih prilagodimo svojim potrebama. mi to činimo samo napola iskreno. bar u našim očima kratka vida. ja nijednog trenutka ne mislim o tačnosti ili netač-nosti tih sudova. Znam. ali stalno i neumitno klizi i spušta se sve niže. ono najgore nije se još desilo sa mnom. ne traže ništa za sebe. našim osećanjima stalnosti i neprolaznosti našega života. i to neprestano. Ponekad mi se čini (neodređeno. i od ovog što zovemo našim svetom neće ostati ni ime. kad su budni. manje-više stalno nemirni. ne lutaju. nikad ne probudimo na mestu na kom smo zanoćili. zajedno s nama.Kad slušam tako nekog kako daje opšte i uop-štene sudove (crno ili belo) o zemljama ili narodima. a ja to i ne znam. to je neprestana igra tih otimanja i obuzda-vanja. ni iko živ da ga izgovori. raspasti i pretvoriti u plamen bez pepela i nestati u isparenjima i oblacima. jer se niko nije našao da izvrši zbir i da mi ga pokaže. zajedno sa čovekom i svim što je njegovo. jer to zaista ne vredi. sve će se oko nas. Ili je to samo iluzija našeg tela koje sa svakim trenutkom što prolazi stari i slabi i dotraj ava. Ali. nego se pitam kako je stalo sa razumom i moralom toga koji te sudove daje. To su dve možda samo naizgled nepomirljive i protivrečne stvari. zajedno sa 118 Kad bolje posmatramo svet oko sebe. jedino što mi žalimo to je: što to nisu neki drugi i drukčiji ljudi. ali dovoljno jasno čini!). a to spuštanje i propadanje praćeno je. ako se ikad desi da se unutarnjost takozvanih mrtvih stvari uzbuni i pokrene.

i odbacuje nas kad više ne možemo da poslužimo njegovim nama nepoznatim ciljevima. potrebno je u nas mnogo. proždrljivog i nemirnog štrebera koji se zove Danas. kad bi potrajalo. Pre svega treba proći. Tada se gubi najpre sećanje. Kažem »možda-«. punom neizvesnosti. pa svest o sebi i s/ojim dimenzijama. kao što čoveku nestaje daha. bezimenom postojanju. njemu. Muški treba primati na sebe sve terete koje nam nameće Danas. njihova shvatanja i njihov način života. Kao i svuda u svetu. u svim vidovima i pravcima. što će nam omogućiti da ga lakše podnesemo. Ponekad mogu dobro da razumem ljude sa Istoka. da se može razumeti. U najmanju ruku. po dubokoj tami. dobrosrećna kocka koju igramo sami sa sobom. naročito na putovanjima i kad ostanem duže sam. to je lutrija. da gubim bizinu i padam kao mrtav predmet. ne živimo mi život. u njega svoju nadu stavljati i tvrdo verovati da će biti bolje nego što je njegov stariji brat. nego život upotrebljava nas.) Njegova privlačnost i lepota ■je u tome što ono nije završeno i što se može me-njati i oblikom i sadržinom. možda će se u toku vremena (srećnom toku!) u nama ili oko nas nešto promeniti. planovima. Pa posle toga — ako šta ostane od tebe — sačekati jutro. da izgubim račun o vremenu i o sebi i. ornim za borbu i razgovor. da mi posve nestane utvrđeno osećanje vremena. upravlja nama. jer od njega postaje živo ništa koje se gubi u opštem. Tako mi se. i — biti takav kakvi su i oni i. (To ie onai 120 Da bi se nekud stiglo i nešto postiglo. ispavanim. u ovom našem životu. ali samo po inerciji. pa sve ako bude isto ili još gore i teže. bolji i čovečniji brat. 121 . kao smetnju svom živom saobraćaju. i strpljivo podnositi sve njegove ćudi i surovosti. od prvog pokreta u majčinoj utrobi do poslednjeg predsmrtnog trzaja — traže izlaz. onog koji se prostire ispred našeg rođenja i onog koji nas čeka posle naše smrti. dok nas taj isti život ne skloni sa piste. a to nije tako slaba i nesigurna reč kao što bi se moglo suditi po mestu koje zauzima u našem jeziku. ali mišlju moramo biti okrenuti pre-delima gde nas čeka Sutra. čini da zloglasno istočnjačko be-žanje u Sutra nije bez osnova i nekog opravdanja. Jer. kroz blatnjavo selo i čopor nevezanih pasa u njemu. Posle toga mi još »-živimo-« neko vreme. dužnostima i potrebama. ne bi se moglo živeti ni onoliko koliko čovek može izdržati bez vode ili bez hrane. stešnjenom između dva tamna okeana nepostojanja. možda i više. a kod većine sa prvim pojavama starenja). to je mlađi brat nestrpljivog.« Kad počnemo da se pitamo šta ćemo sa svojim životom (kod nekih se to pitanje postavlja i u mlađim godinama. U tom stanju. kao što u svojoj slepoj egocentričnosti mislimo. Dešava se. Od njega treba sve očekivati. po mogućnosti. na primer. krećući se sopstvenim pogonskim sredstvima. to je znak da silazimo sa pravog puta i da život ne zna šta će s nama. jači i bolji od njUi. sopstvenom težinom. naglo slabi volja i odliva se snaga od nas. »Možda«. pojaviti se tamo negde među ljudima. I ja sam jedan ođ onih koji celog svog veka. Sutra.

provlače kroz iglene uši. pomagala im da se. za svoje dalje napredovanje. strana može videti — i da posle svega uvek nastave put neumanjeni i uspravni. pa ga zaboravio s vremenom tako da mu samo retko pojedina reč iskrsne u sećanju. A kako su drugačiji pobedonosno završeni životi velikih ljudi o kojima. okrećemo u svoju korist. da imaju čvrste svedoke na koje se uvek slobodno mogu pozvati. bogat i zanosno lep. ali je svakako jedan od uslova za njeno postizanje. sa grobom kao pobe-donosnim znakom na kraju. Mudar je onaj koji pojave sveta oko sebe ne gleda nikad izdvojene i usamljene. a jasno je da — pored snaga i sredstava kojima se i mi služimo — imaju sigurnu podlogu i podršku negde izvan sebe. tamo daleko u svetu koji mi ne možemo da sagledamo. polazna. a kamoli da se poredimo sa njima. i onda kad sve goni čoveka da traži drugo. lakše — samo oni. i imaju srčanosti i strpljenja da ostanu na jednom mestu. valjda. 123 .Svi mi živimo od snaga koje nosimo u sebi ili stičemo uz put. u potrebi. I vidi se. da im nikad nije bilo potrebno da to učine. imaju ovakve divne i svečane trenutke kao velike nagrade za svoju istrajnost i odanost. kao niz neverovatnih čuda ili. Ostane nešto. Vidi se da mogu u svakoj prilici pouzdano računati na pomoć otud. koji sa svakim novim danom izgleda sve više neprohodan. izgledaju nama. Nešto kao vradžbina. da opkoračuju i preskaču ponore kojima se mera ne zna i od kojih se samo jedna. nego povezane što je više i šire mogućno sa svim ostalim što se u svetu javlja i dešava. kao jedno jedino veliko čudo koje nije smatralo dostojnim da se kao takvo objavljuje ni tražilo da ko u njega veruje. koji su mu verni. ali nešto što nije ništa: nepotpuno sećanje i nesavršen zaborav. I mi se osećamo kao čovek koji je nekad znao jedan jezik i govorio tečno. nikad mi ne zaboravimo zemlju ženskog tela i čulne ljubavi. i podseti ga nejasno na vremena kad je živeo u onoj zemlji i govorio taj jezik. Takvim nam se stalno ukazuje naš život. od stvarnih dobara i vrednosti kojima raspolažemo i koje možemo u svakom trenutku da uložimo u život i da suprotstavimo svetu oko sebe. 122 Oni koji zaista vole svoj rodni grad. To. čitamo ili slušamo! Ne usuđujući se ni da im zavidimo. uz velike napore i teške štete duha i tela. nije ćela mudrost života. ponekad i od nerazumljivog slučaja koji. * Biti sopstvenik a ne postati mizantrop isto je tako teško kao biti siromah a ne biti ogorčen ili zavidan. Ti njihovi minuli životi. u tim trenucima se njihov često jednolični i teški život odjednom preobražava i biva raskošan. posmatramo ih kako koračaju. možda i teže. neujednačen i pun neizvesnosti i prepreka. kao o nedostižnim primerima. a nije to. koji zemlju svojim kratkim korakom merimo. isto tako. Samo njihova svest o tome provela ih je kroz ovaj život. na SVOTU mestu. bolje. naravno. Na žalost. u nama i oko nas. * Ne.

Tako se dešava. i vrlo često. ali svet je mlađi nego što je nekad bio. ali samo onaj ko je to na svojoj koži osetio može da zna i oceni svu težinu te istine. mi smo stariji. pa čak ni kako živi. koje se ostvaruju. Tako je sve sa čim se u životu sukobljavaju za njih u isto vreme i novina i uspomena. Nije glavno ko živi. lišen mira i sreće i svakog ljudskog dobra. Meni je ona jasna. u toku godina. razumljivo. To je uzrok mnogim našim neuspesima. ali ne znam da li ću uspeti da je i drugom jasno kažem. koči u donošenju i izvršavanju svih odluka. Zavist je šlepa 1 nezasitljiva. Takvi ljudi su. a povedemo se za onima koje lažu. To ih. jedini on je zarobljenik pakla. A biva i to da uopšte nemamo sluha za njihov glas. Žive kao uzeti. retko! — naše slutnje ostvaruju. Izgleda da ima ljudi koji su u svom psihofizičkom organizmu doneli na svet znatan broj završenih doživljaja i čitav niz pokreta i postupaka koje inače ostali ljudi doživljavaju i izvode tek docnije. Velika je muka i zabuna našeg života u tome što ne znamo i ne možemo znati koje spadaju u red onih prvih. I tu se ništa ne da promeniti ni popraviti. vama i svima ljudima oko sebe. u kom obliku ni pod kojim imenom. a ne pita se kakav. dve ruke. Dok postoji. pod uticajem urođenih nagona i prilika. Drevna istina. Čudesno Je gledati kako se ponekad — istina.* Cesto sam o tome mislio. prema njegovom sudu. U očima zavidna čoveka ovaj naš svet je pravi raj. I zbog toga su vrlo često teret sebi i smetnja drugima. Važan je jedino život sam. sa bezbroj kompleksa i opterećenja. i kad prividno izgledaju »normalni«. jer ih poznaju izranije i većinu njih nose kao već izvršene u sebi. ali slutnja ima od • Govor drugovlina Iz ginmazije. Zavideće vam i zbog onog sto imate ili što biste. I to je dobro. sve do onog najnesrećnijeg od nesrećnih među živima. To je radost naše starosti. dobrote. a koje u druge. ali nikad jasno i do kraja. To pitamo samo mi pojedinci. koje lažu. I to važi za svaku igru. i druge. gneva. poniženjima i patnjama. jer svi znamo da starost obično nije bogata radostima. a jutros mi se odjednom ukazala ćela istina. a završava plačem ili gluvim i nemim kajanjem i žaljenjem. kazana i napisana toliko puta. mržnje. a svi mi ljudi smo blaženi rajski žitelji. Već pri prvom dodiru pri-mećuje se njihova neprijatna podvojenost u svemu. Jedne. prati ih u stopu teška neodlučnost i nedoslednost u svemu. Igra počinje sa smehom. i pojava sa kojima se susreću. prava čudovišta. i da ne čujemo ni jedne ni druge. koliko živi. a često i našoj propasti. dvostrukost u mislima i krajnja nespretnost i slabost u delanju. mogli maati. To je obično tako.Da. on će vam zavideti. kao i zbog otiog čega nemate i nećete nikad 125 124 . Oni su nesposobni ili samo deli-mično sposobni za obične ljudske akte ljubavi. da ne poverujemo onim slutnjama koje nago-veštavaju istinu. što je gore od plača.

zavidljivci vam često pripisuju dobra i preimućstva kojih nemate. samo da bi mogli da tako pravdaju svoje osećanje gorke zavisti. ti ćeš se potruditi sam da je nađeš. i nešto od njegovih napora i njegove nesuđene slave živi uvek u otkrićima onih koji su. posle njega. hiljade i hiljade stvari koje. pa ih oštroumni i uporni istraživači otkrili i osvojili. Nje se ne treba nikad plašiti. i tiva. nesrećnici! 1)U većini slučajeva starci nemaju šta da kažu mlađima. 127 Svaki čovek nešto traži i očekuje. i to nekako uvek onda kad je najvažnije i najpotrebnije znati koje je doba dana. Celog života razapinjala ga je ta protiv-rečnost. Ako ne nađemo ono što tražimo. Zeleo je da svuda bude i sve vidi. bez ploda i vidnog uspeha. i danas ljudi vladaju njima na opštu korist. i snaga. I na nesreći vašoj vam za vide. i izvan nje. preturajući nekoliko tuceta praznih reći kao dosadne i glupe brojanice. Primetio sam da ima ljudi. 2)Većina staraca vole da pričaju i da daju sa-vete mlađima. bolje rečeno. neće možda nikad biti ljudima otkrivene ni pristupne. a i kad to ne bude. može se desiti da nađemo drugu. taj se upisao u knjigu živih. 126 . Prilike ćeš za to imati uvek. ali ljudsko dostojanstvo se meri po onima koje su izgledale isto tako nedostižne. a nije uspeo da joj nađe rešenja. poklanjaju uvek veliku pažnju kroju svojih haljina. a nije voleo da putuje. i utoliko se teže nalazi. dok god ima životne snage u njemu. ne samo žena nego i muškaraca. pa ma to izgledalo i ludo i uzaludno. Razume se. to je rede i skupocnije ono što traži. U tome je znak čovekove veličine i izvor njegovih najvećih stradanja. A to što takav čovek traži može nekom drugom izgledati i sporedno i izlišno. čas opet stane. On nije čovek bez savesti. po»3d takvog čaaovnika. pored svih naših napora. ali ginu i oni koji vek provedu u duhovnom nemaru i neradu.imati. mcče biti. koji se celog svog veka lepo i pažljivo odevaju i. i da se ne nađe ništa. jer nisu nikad ničim i ni u čemu živeli. * Sramotićeš se dok si živ. Svet će ti je pružati dovoljno. bez obzira na sve promene u njihovom ličnom životu i opštim prilikama. Postoje na ovoj našoj zemlji. radili i tražili sa više sreće i uspeha. Stoga je svaka želja za saznanjem dobra. kite vas kao novogodišnju jelku sjajem i bleskom. Takvih ima dosta. strpljivost i upornost koje su u službi te volje. I jedino ti su pravi mrtvaci. Jer. novu i korisnu stvar na koju nismo ranije ponaišljali. 3)Znači da je ono što stari govore mladima ponajčešće — ništa. Glavno je da on. ali šta mu vredi kad je ta njegova savest kao pokvaren sat koji čas brza. čas zadocnjava. To nije važno. Glavno je: volja za saznanjem i otkrićem. Ljudi koji traže i istražuju često se troše i ginu na tom putu. i to celog života ili. I umro je. I što je čovek bolji i od boljeg tkiva. A ko god traži nešto. nikad ne zna lačno koliko je sali. bojama tkanina i estetskoj vrednosti sitnica kojima se okružuju. osnov one životne tra-gike koja je samo čovekova.

produžiti mirno i bodro svoj put. To je kajanje zbog nečega što nismo mogli da ne učinimo. neku tešku i sudbonosnu istinu. Jedni se tada sećaju svojih podviga u mladosti. gradio i rušio. Sad živi tu kao stranac kome ništa ne treba. voleo i mrzeo. ali vam se ne može ništa zlo i nepopravljivo desiti. koja bi onog trenutka kad bude shvaćena i prihvaćena od svih ljudi značila izbavljenje čovečanstva. * šta je to što mi ne da da živim ni da se životu radujem. što možda nismo ni učinili. a neprestano se primiče i preti.* Sa nastupanjem starenja sve češće nas i protiv naše volje. To je svršen cm sa kojim se ne mirimo. a ako se i desi — izuzetan slučaj! — baš i da padnete. neodređena i bezizgledna nada. u manjoj ili u većoj meri. čim se pridignete. sve vam preti i sve vas ugrožava. i koji se zaustavio u jednom gradu kome do tada nije ni ime čuo. a svakog ko mu se približi gleda pronicljivo oštro. u sećanju. jer u vama od začetka vašeg živi skrivena i neuništiva iskra životne radosti koja je moćnija od svega što vas okružuje. da gubi vlast i nadzor nad svojim mislima i osećanjima. Posmučete. Samo ćete celog veka. grehe i propuste. nećete se po-vrediti nego ćete. zbog kojih sada mogu samo da se kaju. koja nas više muči i boli nego što nas teši i krepi. dvoje zajemčeno i osigurano: duga patnja i sigurna pobeda. Tako se može reći da vam je. njemu je postalo jasno šta se to pred njegovim oči9 — Znakovi pored puta Po stoti put moja se misao pita — kao što zalutao i zatvoren leptir po stoti put bije o staklo — 128 129 . To je nada. uznemiruju sećanja. on to još ni sam tačno ne zna. možda. Ne traži nikog. kroz sve mene i obrte dugog života. Različiti ste od svega oko sebe. ali nećete pasti. a koja nas nikad ne napušta. Druge. kao da samo pogledom želi da kaže ovejanu suštinu onog što je u minulim godinama susreta i obračuna jasno i nedvosmisleno shvatio. trgovao. To je nauk koji se nikad ne može do kraja shvatiti ni naučiti. sve do poslednjeg daha. Tek posle izvesnog vremena. sa željom da predahne i sakupi snage za dalja putovanja i iskustva. Ali u svakom od ovih slučajeva to znači samo jedno: da je čovek stupio na put mučne starosti i da počinje. i strah od nečega što nikad ne dolazi i ne nastupa. To je slika potpunog nesklada između nas onakvih kakvi jesmo i onog što živi u nama i što nas okružuje sa svih strana. kao da je sve dotle samo gledao ne videći ništa i ne misleći ni na što. snage i dostojanstva u muževnom dobu. Sve to već prema tome kakve je ko naravi i kakve su mu osnovne sklonosti. ostavi kosti i sa njima poslednji blesak neobičnog duha koji ga je vodio svetom. bivaju sve krupnije i mnogobrojnije. na jedan ili na drugi način. preterano i uzaludno. muče sećanja na neke davnašnje ludosti. u snu kao i na javi. iako su se nekad njima možda i ponosili. Jedno ili drugo. svojih zasluga koje su ostale nepriznate i nenagrađene. Covek koji je putovao. ili da tu. na javi i u snu. ili nepravdi koje su morali da otrpe i koje sad. naprotiv. patiti zbog svoga neprirodnog položaja u svetu u koji ste bačeni.

dok su čovekove snage nerazvijene. za trenutak jedan. možemo se nadati da ćemo se osloboditi prokletstva granice i ući. * Ponekad se ćela ova šarena dnevna stvarnost našeg života zanjiše kao tanka kulisa i mi. u detinjstvu. Zar to nije kao kad bi se jedno ljudsko biće začelo. 9* 230 131 . i svemu onom što nas sada uznemiruje. ponese nas laka nesvestica koja brzo prođe. divan prizor. nestane u prostoru i sećanju. Tada je i samo naše postojanje. takvog života nema i ne može ga biti — smejmo se sada. cveta. valjda u bezgranično carstvo nepostojanja.. Odmah! ■. nerazdvojno vezano sa pojmom granice. Postoji nekoliko vidljivih perioda u životu jedne biljke. u zemlji ili u kamenu. Svak umire u tami i teskobi svoga očajanja. Vredelo bi. uzalud dozivajući pravdu i zaštitu — kad bi tako nešto bilo mogućno — bila bi to velika snaga. Tek kad jednom i njega. I naši najveći usponi i »uspesi« u stvari su samo granice naših moći i nastojanja. koji nas pouzdano čeka negde. protesta. lista. Uostalom. muči i satire. ali onog velikog i pravog koji ne traži leka ni olakšanja. kao takvo. rodilo. kao saznanje koje nas krepi i daje nam snage da izdržimo ovu stvarnost na koju smo osuđeni.:-. poslednja je od naših granica. Ono što ponekad u svom ili tuđem životu nazivamo »vrhunac sreće« samo je jedna od tih granica. zaista. A kako. možda.ma stvara. zajedno sa nama. Od toga nam se zavrti u glavi. sagledamo ono što se nalazi iza nje. uminuti i nestati. razvija i ustaljuje: lice ljudskog bola. a naš grob. Na žalost. po svemu sudeći. upravo glavnim ciljem celog dugog procesa. ne seća se ničeg i ne nada se ničemu. to je nezamišljivo i neizvodljivo. i uteha ljudskom duhu zauvek. a većina sa osećanjem ixzaludnosti svojih najboljih težnja i napora. samo zbog nekoliko osme jaka koje bi nam uputilo u vremenu svoje mladosti. a starost i smrt i nisu drugo do poslednje granice naših snaga i našeg trajanja. pitanje granica i ne postavlja se pred nas. jer se ozbiljno i ne sukobljavamo s njim. »Sve ima svoje granice. Od svega toga mi smo izabrali samo trenutak cvetanja i smatramo ga jedinim važnim. tek obrnuto protumačene i drugim imenom nazvane. gađenja i ogorčenja sa kojima su ljudi pojedinci umrli. Kako lako prihvata tu istinu onaj koji nikad ni u čemu nije osetio potrebu ni pokušao da ide daleko i tako se nije ni mogao naći na nekoj granici.« — Kako je jednostavno ponoviti te reci banalne klasične istine. od trenutka kad seme padne u zemlju i posle proklija. zameće plod i dozreva. odraslo i umrlo. tek sa mladošću i zrelim godinama počinju naši sudari i naši obračuni sa granicama. koji je jednom zauvek postao to što je. samo to može biti i samo kao takav jednom. da postoje život i svest i po sle naše fizičke smrti. Vredelo bi već zato što bismo se s vremena na vreme mogli slatko nasmejati svim obzirima. a negde tamo u zimu ona se ćela vraća u zemlju iz koje je ponikla i u bezobličje koje joj je prethodilo. ali posle toga čuvamo dugo sećanje na taj trenutak. Kad bi se sakupila i ujedno sabrala lična ose-ćanja gneva. ona raste. i to svuda i u svemu. brigama i strahovanjima. ocvetava.

biran i malo neobičan. neosvetljena. Patnja koja počiva na zabludi i žalosnom nesporazumu. ni kojim recima. moćnog. kao razorna unutarnja eksplozija ili kao početak sporog ali smrtonosnog trovanja našeg ljudskog bića. javljaju se 132 .* otkud čoveku misao o potrebi harmonije. kao ludilo veličine. a mrzimo one koji u tom divlieniu ne učestvuju. Nekad. nezdravo i opasno samozadovoljstvo i smešna sujeta. sama činjenica da može da postoji takva misao. Pored toga. davno. koje ona može da donese. za greh koji nismo počinili. strana planete koja se zove čovek. ni 133 Luđa i bestidna samoživost viđa se upravo kod onih koji najviše imaju i sve mogu. j^ * Trajno je samo ono što nije dobilo oblik ni ime. naročito kad su u pitanju ne sitne i svakodnevne. nego krupne i sudbonosne stvari. jer nismo ni sposobni da ga počinimo. velikog. Ta misao je nešto kao kazna. koja lebdi kao stalna pretnja nad nama. mogućnost postojanja čovekove krivice pretpostavlja posve drugog čoveka. Već odavno za mene nije važno šta ko u ovoni našem društvu ume da kaže. (To ne znači da nije oduvek i svuda bivalo izuzetnih. Izgleda da je čovek postao prva žrtva te igre koju je sam izmislio. i odlaze iz njega. a za koju nije stvoren i kojoj nije dorastao. napisao sam da je jedna od čo-vekovih slabosti njegova mala i ograničena sposobnost predviđanja. lepo i istinito. i svaki od nas običnih ljudi treba da razvija i usavršava svoje umne i moralne snage i da savesno vrši svakodnevne dužnosti i poslove. to je druga. što nikad nije ni napuštalo beskrajne i večite pre-dele nepostojanja. i samo na mahove. Kad laže — to sam primetio — njegov rečnik je originalniji i bogatiji. kako bi mogao spreman dočekati tu teško predvidljivu budućnost i sa što više razuma. Jer. Time se odaje. slobodnog. Otkud? Ne nalazim odgovora. a on to nije i teško to biva. o grehu i kazni? Samo mogućnost postojanja takve misli u nepomirljivoj je suprotnosti sa načinom na koji ljudi dolaze na svet. Ono što nazivamo »rođeni ubica«.n 11 svemu i teže da zavladaju našim mislima fSSupcima Mnogo se divimo sami sebi i svemu to pSimo ili uradimo. Ta misao se morala javiti negde. isključuje svaku mogućnost potpune sreće i trajnog mira u ljudskom životu. bar preda mnom. * + ir. žive u njemu. * Misao o ljudskoj krivici. Misao o postojanju krivice uselila se u čoveka kao bolest.) Ali bez obzira na tu našu ograničenu sposobnost predviđanja. hrabrosti i ljudskog dostojanstva stati pred svaki zadatak i svako nepredviđeno iskušenje. i spremni smo da ih prezi-?emo kao glupake i gonimo kao neprijatelje svega što je pravo. na nekom stepenu čo-vekovog razvitka. i to strašna. velikih ljudi koji su bili sposobni da svetlošću svoga duha obasjaju uža ili šira područja budućnosti.

da postane višestruk. Svi bez izuzetka. ali tako da se ni to skrivanje ne može primetiti. i uvek. pa i kad na izgled bezbrižno i besciljno pevamo.. To i jeste težina takvih teških položaja. Veliki jad se ne kazuje. živih nije spašen. ali svakako najmanje zato. negde pri vrhuncu naše bede. gde nema uha koje bi nas moglo čuti.kakvim tonom. znači da ga nemaju uopšte. vrata i prozore. da steče sposobnost kretanja u svima pravcima. A što se tiče suštine svega toga. svuda. i ako je spasenje mogućno. Uviđam da ljudske stvari. koliko god nas od žene rođenih ima. u meni se javlja želja da čovek nad-raste samog sebe. i^ -■ i. to jest ljudski postupci. bar ne za nas. nagonski tražeći — izlaz i spas. ili čak srećni. pošto nemaju ni određenog oblika ni utvrđene suštine — ne postoje. ono se javlja obično kao rezultat svih naših mnogih i raznovrsnih napora. kao i ono što bi po svojoj snazi 135 234 . kad ležimo isto kao i kad hodamo. i to od prvog trzaja u majčinoj utrobi pa do onog poslednjeg zeva kojim uzalud hvatamo još malo vazduha. uvek. Svi se mi. i brani. usavršava. nego šta zna da uradi.. U Bosni narod kaže za maloumnog i izgubljenog čoveka: »Taj nije spašen. kad nam se čini da je sve bezizgledno i potpuno izgubljeno. Pri tome se ponašamo slično noćnoj leptirići koja upadne u osvetljenu nastanjenu prostoriju i odmah počne slepo i nemilice da udara sobom o zidove. mi je u stvari i ne poznajemo. Ako poniženju (ili nekoj drugoj ljudskoj muci) uopšte ima leka. idući šumom ili pustinjom. i kako često biva da u toj borbi i propadaju. Veliki jad je u tim zrelim godinama i velika obaveza. nego se stalno i uporno spašavamo i spasu nadamo. izbavljamo i spašavamo. I tako se može kazati da i te stvari same. -' —Pa onda zašto? —Ne znam ni ja. niko od nas —Ljudi se ne rađaju zato da bi živeli dugOj bili zadovoljni. kako to radi i kako ono što je jednom uradio ume posle da održava. jer malo ko ima strpljenja i snage da taj trenutak dočeka. nego da ume i može da povremeno postaje i biva i ono što je nekad ranije bio. Tako ni ta suština stvarno ne postoji. to jest: da čovek ne mora da bude uvek samo ono što jeste u jednom trenutku i određenim uslovima. jer je svaki od nas na svoj način shvata. doživljaji i sudbine nemaju onaj oblik koji im mi u našim shvatanjima i sećanjima dajemo. » Kad gledam kako se ljudi oko mene lome i troše u borbi sa sitnicama. ne pokazuje. i u snu i na javi. I sva naša takozvana borba za opstanak nije drugo do traženje spasa. nosi se skriveno. procenjuje i prikazuje. a kako neki drugi oblik nisu nikad ni imale.« U stvari. kad govorimo i kad ćutimo. kad navaljujemo i kad bežimo.

ali nikad ne izblede potpuno. manji od crva i slabiji od slamke. To jest: ukaže vam se sva ogromna i strašna nesrazmera između nestalnosti. neizbežno i sigurno. sve više postaje osetljiv na vremenske promene i hod godišnjih doba.56 Opet ću morati da kažem nešto što nije ni novo ni neobično. želja i potreba. * Kad vam umre neko drag i blizak. golema-štvo raznih oblika i stepena. kao otkriće. i što će jednog dana vero-vatno i biti. ali mi se čini da ih ponajčešće napada i zanosi ludUo veličine.i veštini mogao da bude. kao nezaslužena kazna. većeg ili manjeg. Misao da ljudski rod. Kad čovek počne da zalazi u godine. Živimo od iluzija. umire bez bolesti i smrti. pa prođe kao da nije nikad ni postojao. a nekad skriveno. lično. i svih naših osećanja. a da nikad niste primetili ništa što bi moglo da liči na ludilo. možete slobodno uzeti kao pravilo da u svakom od ovih oko vas ima kvasac ludila. * Javi se misao. * dica naše brzopletosti i lude potrebe da svaki čas pokušavamo da zaustavimo moćni i nezadržljivi tok života. Ali to polazi za rukom samo izuzetnim ljudima čija dela bacaju svoju svetlost i na naš put. pa ćete videti. ili nečeg što liči na ludilo. 137 . U stvari. To je nauk ranog jutra i odmornog duha. s druge. kao neopravdana i neshvatljiva pakost. ima i takvih sa kojima se družite ili viđate godinama. ovakvog ili onakvog. život i njegove promene — sve je to greška našeg vida i varka kratkog uma. s jedne strane. Ili vi niste umeli da vidite. krhkosti i kratkoće ovog našeg ličnog života. (Razume se da to važi i za vas. Meni se brzo i neumitno nastupanje zime čini ponekad kao izraz nečije zlobe. od njih i ginemo. Jer. vi tek tada pravo i potpuno sagledate ono što ste ranije samo naslućivali i o čemu ste često razmišljali. Ali vi posle toga znate na čemu ste i gde da svrstate toga čoveka.) Različite su i mnogobrojne sitne ili krupne vrste duševnih poremećaja od kojih ovi ljudi pate. konačnim. Istina. i da je organski utkana u samu osnovu našeg postojanja. To znači samo da taj nije imao prilike da se oda. oboren i satrven samom činjenicom da je takva apsurdna nesrazmera mogućna. jedna od onih jutarnjih misli koje ne traju dugo. A u stvari sve što postoji i što nas pokreće i nosi. I čovek se tada krši i savija. shvatanja. posle1. nekad primetno. zajedno sa svim onim što je smislio. to dolazi samo od slabljenja moga organizma. nego se posle dužeg ili kraćeg vremena javljaju ponovo. planova. potraje duže ili kraće. I kod onih koje smatramo normalnim javi se povremeno blesak nekog ludila. u odnosu prema drugim ljudima. primetili vi to ili ne. u ono što mi pogrešno i neopravdano smatramo i nazivamo našim životom. jasna i munjevita. od nedostatka čvrstine i volje da se mirno podnese sto se podneti mora. da iz njega izdvajamo pojedinosti i da ih proglašavamo trajnim. muči i ubija nije drugo do naivna i sujetna igra koju nije trebalo počinjati i koju bi valjalo tiho i neprimetno prekinuti što pre. i da je sve to zajedno plod zablude i igra slučaja. svojim. Rađanje. Jeste li primetili koliko luđaka i manijaka ima oko vas? Obratite pažnju. pothvata. stvorio ili otkrio i nazvao imenom — ne postoji.

da bi na kraju shvatio ovaj nauk koji su drugi. plovi. planine. često zrelim godinama i pod starost. dvolični i podmukli.) Ciničan savet iz nevidljivih ali poznatih usta. oni padaju u potištenost. i pomalo sumnjivo. To su nemirni. ne štedeći sebe ni druge. Ali to ne traje dugo. da ih ocenjuju. * __ Za mene se to može znati već sada. po skraćenom postupku. upo-znaj i prouči sve što svet pruža: živa bića. da prate društvene pojave kao i postupke pojedinaca. štedljivi. i to i u licnim odnosima i. rasipni. Troši se. A kad se — kao što je prirodno — pokaže da je njihov sud pogrešan i kazna nepravedna. nasilni i preki ljudi koji se. kurtizane. pogodio me je slučajno. pogotovu. Područje njihovog posmatranja i suđenja je ceo poznati svet. govore. rođeni sa malo više sreće. ili nije. sa svim što na njemu živi i postoji. pročitaju. običaje. oko sebe ili ma gde u svetu. iskreno se kaju i silno ljute na sebe zbog nepravde koju su počinili. — Pun i konačan sud o tome da li je neko zaista hrabar ili je strašljivac nije lako dati. Kad ne mogu da vidim. u takozvanom javnom životu. naučili na samom početku: Sve je to jedno. to jest. koji nisu onima docnije. da li je u poslednjem trenutku gledao smrti pravo u oči. Za izricanje takvog suda trebalo bi znati kako se taj čovek držao na kraju života. Izgleda da su ogorčeni i kivni ne iz moralnih pobuda. čudno. Ljudi koji su u mladosti bili anarhični. neuredni i netačni. * uredni. sve je svejedno. međusobne odnose. osećaju pozvanim da posmatraju sve oko sebe. A to mi za većinu nećemo nikad znati.pedantni. leti. neću ni da gledam. kao kamen. Dačen bez namere. bez mogućnosti odbrane i bez prava žalbe. osuđuju i kažnjavaju sve što vide. ljudska naselja. ljude. nego što su kod drugih otkrili oruđa borbe za koja su dosad mislili da samo oni njima raspolažu. da im sude. jer svedoka nema. ili samo naslute. sude. načuju.Jeza me podiđe svega kad se samo setim kolika može da bude ravnodušnost koju često pokazujemo prema sudbini drugog čoveka. vredni. Obiđi zemlje i gradove. U dubini svog kajanja i vatri svoje ljutnje oni nalaze nove snage da sa novom revnošću procenjuju. zapišite slobodno da sam u poslednjem trenu žmurio. tu na licu mesta. mora. plaho viti. 138 Čudno je ogorčenje sa kojim neki od nas osuđuju one koji su se u svojim postupcima pokazali vesti. čuju. biljke. po nečem. i strogi prema takvi. inere. rude. Kad umrem. putuj. * Poznavao sam dosta ljudi ovakvih kao što je ovaj koji je malopre izišao iz moje kuće. u postaju neradni. 139 . daji i uzimaj. za koje (To liči pomalo na nekadašnje se pobožne i darivale priča da su u starosti postajale crkve i manastire. isto toliko koliko je i nepopravljiva.

ono teži da se održi i sačuva što duže. i tu leži. razume se. ni zdravo. ali ne bežeći od bola koji nas muči. Izbačeno u prostor. koji više ne možemo da uhvatimo. kao ni »odakle«. da ti ostareli ljudi sa oslabelim vidom i dotrajalim pamćenjem. čas kao izbeglica i iseljenik. Da. I nije srećan. kakvom bismo hteli da je vidimo. sve do srži. stvaramo od njih nedostižne uzore. da se sa-opštava i daje svemu što mu u susret dođe. nije ni tačno ni pravo. nego hvatajući se s njim u koštac. a ipak samo. spas. a pored toga da. Maleno. to je preki sud kraja i predaha. * Vojnicima. a više idealisanom liku naše otadžbine. negde na sredini između one idealisane zemlje i svoje nesavršene. Tako da sve to što govorimo odgovara manje stvarnoj slici dotične zeni-Ije. u svojoj stalnoj težnji da ostane 140 . ono što je. ni da se sete našeg imena u razgovoru. I tu se javi misao da je pitanje besmisleno. bolesnicima. mi često hvalimo druge zemlje i narode. ali i da se dodiruje neprestano sa svetom. Pomalo smo im se i podsmevali zbog toga. ili mnogo više od onog što postoji. zatvorenicima posete su drage i uvek dobrodošle. hvaleći ih više nego što zaslužuju i pripisujući im svojstva i odlike kojih nemaju. i tu naći počinak i spasenje. Takav čovek živi nemirno i nekorisno. od smrtonosne misli o samoći. koja su nekad videli tim istim očima. možda i 141 i Telo. izloženo stotini uli-caja. neku treću nepostojeću domovinu u koju se sklanja kad god se u jednoj od one dve (ili u olae odjednom) razočara. * Nezadovoljni sobom i prilikama u svojoj zemlji. nastojeći prodreti u nj. VH 1969) « Tu je ispružen čovek kao riba koju jedan jedini veliki talas izbaci daleko na peščanu obalu. a ipak snažno i izdržljivo. do rasipnosti darežljivo. gledajući ga. ne mrtva. * Kao mladići uvek smo se čudili što starci iz našeg grada često ne mogu da nas poznaju kad nas sretnu na ulici. utiče na sve oko sebe. stoga često čeznu za njima kao za lekom ili hranom. a čas kao povratnik. a za taj jedan dah potrebna joj je snaga koje ona više nema i niotkud je ne može dobiti. Smrt i nije drugo do to: malo vazduha. i produženje života — treba joj jedan dah vazduha. ali osuđena na smrt. pita kako se održava. izvor mnogih zala i iskušenja. Pri tom i preterujemo. i vide u njima često i ono čega nema. svega jedan dobar dah. tako da se čovek. jer »dokle« i ne postoji. do njegove središnje nepomične tačke u kojoj se ukrštaju i neutrališu sve bezbrojne linije njegovih večito pokretnih snaga.To je circulus vitiosus vatre i mraka. Slabo. Tada nismo znali što sad znamo. jer tako mnogi od nas stvara sebi. povratak u more. (22. nose u sebi i hiljade drugih. ali preduzimljivo. Sve to. pored naših lica. spasti se! Bolje rečeno: spašavati se. koliko može. One spašavaju od samoće. U nekom čoveku takav doživljaj — obična. Te posete oni primaju sa zanosom i zahvalnošću. kao izgubljeno. za skok. i dokle će moći tako. pa sahranili u zaboravu. koja trenutno gledaju. Jer.

Moram da priznam da mi u prvi mah sve to izgleda zanimljivo. kako se podnosi bolest i svako drugo zlo i. Oni među nama. najzad. u svojim mislima i svojim željama. A kad malo bolje razmislim. a rezultati nepogrešno tačni. a ponajmanje u trenutku kad mu je najviše potrebno. Dakle. I to tako da ta zabrinutost više senči njihovo lice nego sabe-sednikovo. neprestano određujemo stalne oblike i predviđamo tokove. I to je jedna od osnovnih teškoća. Potvrđuje se uvek isto. vidim da. stručnjaci.' * Ponekad čitam ili slušam neke stvari o našim ljudima. dopuštaju mogućnost drukčijeg mišljenja. Dovoljno je da sve te ljude koji sad stoje ili prolaze gnevno ili nabusito ispred tebe. pa se opet vraćaju na svoje. zamisliš samo za trenutak ispružene. * I ovde. uvek neočekivano i uzbudljivo. I patimo što su nam predviđanja pogrešna. • Ispravljeno prema prvobitnoj belešcl ISveske listovi). kako se čovek održava u tom životu. i možda više. provode samo trenutke svoga kratkog odmora. čitav jedan U3 142 Odvojeni . Nas su učili u đetinjstvu kako se dočekuje i prima život i sve ono što on donosi i nameće. kako u Bosni kažu. Nezgoda je samo što to teško čoveku polazi za rukom. vrednost i cena čovekovog života na zemlji određuje se. u stvari. a zatim se odmah vraćaju svojim poslovima u kojima se stalno rvu sa nekim pitanjem čovekove sudbine. ljubazno. Teškoće su. Kad sve razmislim i procenim izlazi uvek na jedno. A snagu svoju crpu takve legende iz ljudske patnje i samoće. ponekad lepo. Njišu glavom.slučajna poseta — može da poraste do lepote čudesnih priča o spasonosnim vizijama u tamnici ili o poseti kraljice od Sabe caru Solomonu. kao malo zabrinuto. upravo. iako se nismo mogli spora-zumeti. sve zajedno uzevši. to znači njegovim odnosom prema suncu i odnosom sunca prema njemu. nije dobro što je tako i da. Prva je to što rekoh. pitaju pogledom. Kad ćute. Razumeli smo se. Između toga što nazivamo našim životom i između nepostojanja nema jasne ni određene granice. i sve rizike i štete. A druga. dve. Ne žive i ne požuruju ništa i nikog. kao svuda u svetu. to je naša stalna težnja i potreba da tome životu. njegovim geografskim položajem. kako se dočekuje smrt kojom svaki život završava. Sale se blago. izbegavajući nemir duha i tela. »ne može izdobriti-«. ljudi znalci. pravi radnici i stvaraoci razgovaraju mirno. neme i nepomične u vodoravnom položaju — i ti ćeš se osloboditi teškog osećanja straha i pritiska koje ti sada dolazi od njihovih reci i postupaka. o njihovom načinu gledanja i njihovim postupcima. u osnovi. Prava priroda. Računica je nemilosrdna.

nepoverenje i neiskrenost uhvatili su u nekim zemljama tako dubok koren da ljudi ne mogu Kako god uzmeš i sa koje god strane pogledaš. To bi moglo poslužiti kao najkraća i najsavršenija formula prolaznosti čoveka i svega što je njegovo. ja se. jednom kao penzioner a drugi put kao pokojnik. Svaka je smrt prerana. Izgleda kao da ga je neki drugi svet — jedan od nepoznatih ali naslućivanih svetova — pozajmio ovom u kome mi živimo i nazivamo ga svojim. ko se bije što mora. Ali niko nas nije učio kako se životu ide u susret. kome je kao zanimanje navedeno: »biv. ispije gorki talog sa dna. ostaje još da se. ko napada a ko se brani. ni da im shvatimo osnovni smisao. kad imaju posla sa nižim i slabijim od sebe. ne izražavam jasno. kad govore sa višim i moćnijim. * Strah. to je neizbežno.defanzivni sistem! I sve to u opštim. I sve ostalo što mi ovako uz put beležimo. kad su u pitanju ljudi kao što je ovaj. jednako za sve i svakoga. ka novim oblicima i novim mogućnostima. A njihovi potomci. U jednom spisku umrlih nalazi se i N. penzioner«. U stvari. To ih je naučilo da se drugima obraćaju ili ponizno i udvorički. « l». ili presušilo. vuku još i sada za sobom te maske predaka. očigledno. bez grimase i ružnog stresanja. može li se išta strasnije zamisliti od te »titule« koja za jednog čoveka kazuje da je dva puta bivši. Njihovi stari ve-kovima su robovali ili su sami vladali nad ljudima i držali ih u potčinjenosti. kao pomoću talasa. više da nađu vedar izraz lica ni slobodan.* » Naše najdublje i najživlje želje i njihovi susreti (ili sudari) sa svetom koji nas okružuje — to je. ni da razaberemo ko tu izaziva a ko je izazvan. a ozdravljenje nađe u smrti. 144 10 — Znalcovi pored puta 145 . * Ima nas dosta koji se teško snalazimo u bezbrojnim nesporazumima. kako se hvataju i obuzdavaju njegove snage. nego kazujem opet jedno od tih naslućivanja. Da. tvrdim formulama koje su pravljene jednom za vazda. Ali. uglavnom. učili su nas kako da se život preboli. samo su slutnje i — naslućivanja. ne možemo da ih sagledamo u celosti. Kad tako kažem. evo. prekuži kao bolest. i kako se pomoću njih. tome su nas učili. a ko zbog toga što je po sebi ratoboran i ubilačke ćudi. VI 1969. ili grubo i nadmeno. i što ne može drukčije. vino života je — kako bi rekli romantičari — popijeno. sudarima i bitkama ovog sveta. prirodan način pristupanja drugom čoveku. a ne kako se borbom postaje jedno sa životom i kako se ljudski nestaje u njemu. možda igra naših zbrkanih misli i naše nemirne mašte. u stalnom sudaranju naše strahovite prolaznosti i naše neizlečive želje za večnošću. iako za njih već odavno nema razloga ni opravdanja. N. ono što određuje našu sudbinu. ide dalje i više. Jer.

a kad budu uhvaćeni u laži. onako. kad zamrzi. i ne slute da lažu. možda. zajedno sa njegovim prahom u njemu (a taj će dan svakako morati doći!). Ima ljudi koji lažu jer ne mogu drugojače. Ona kojoj pođe za rukom da se tome otme i pokaže se kao nepripitomljiva. takvih koji se svesno i sračunato služe lažima da bi izvukli neku korist za sebe. kad se u nama slegnu bujnost i sila mladosti. gde se ništa ne kreće i gde niko ne misli. ima i takvih koji. kao probuđeni mesečari. A i to su. u jednom ratu koji su sami izmislili i koji se vodi samo u njihovoj uobrazilji. u samoodbrani. pokojnik«. jer to moraju. kad nestane i njegovog groba. u stvari. kad je ljubav. onda je sva samo sila i lepota ljubavi. Jer. Laž i lazovi. ponavlja. Pod udarcem toga oružja. Pa. progonimo je i kad nikakva razloga nemamo za to. Tek tamo negde. I tako u svemu. poreklu. ni izvrgavati ruglu. ne treba smetnuti s uma kako je opasno oružje to utvrđivanje čiste istine i kažnjavanje laži. Ali dok živi — ne. i ciljevima. »istine radi«. I to će. Razlozi i pobude koji nagone ljude da lažu mnogobrojni su i vrlo različiti po svojoj prirodi. mi smo vrlo strogi prema laži i onima koji se njom služe. može se reći. kao neki neprijatelj ' 20. Šibamo je svojom ironijom. još dublji pad u ništavilo! Jer. jedinstveno i zauvek jedno stvorenje ljudsko. ni suviše strogo progoniti. ali ne grubo izobličavati. Ona i nije autonomno. u opštem i zajedničkom ćutanju. Tek mnogo docnije. A naročito ne razhkujemo laž jednu od druge. jer je ljude mnogo lakše prevariti i oštetiti vesto poredanim istinama. služe lažima kao ratnim varkama. rđave račundžije i naivni prestupnici. biti kraj svega. onda je mržnja i ne zna za druge zakone do one koji vode i pokreću lavine. mi počinjemo da delimo laž od laži i one koji lažu jedne od drugih. on će steći i treću titulu i nazvaće se »biv. i treba je suzbijati i lečiti. u stvari. kratkovekom i ograničenom obliku.Još kad pomislite da mu predstoji i treća pro-mena. ta ostaje izvan društva i njegovih zakona. Samo ukroćena (ili od rođenja krotka) žena može da nađe mesta u društvu i u spletu dužnosti i obaveza koje život u društvu predstavlja. nalazi i ona svoje mesto među svima. pa ma kakva ona inače po sebi bila. Dok je dete. lažući često i mnogo. da bi prvom prilikom opet počeli da lažu. U mlađim godinama. nadajmo se. I 62. ima ih koji u takvim prilikama padaju i smrtno stradaju. ona je detinjstvo i sva draž detinjstva. ako dobro razmislimo i pogledamo primere oko sebe. dotle je samo bolest i bol i strah od smrti i borba protiv nje. a najmanje. Nekad Je san bio nešto izvan mene. ima ih koji se. Laž je. istinski pate. u malom. 146 10* 147 . videćemo da su i tu na pogrešnom putu. bolest. bez sećanja na sve što je bilo pre bolesti i što bi moglo biti posle ozdravljenja. Ima ih svakojakih. svakome se može desiti da se jednog dana nađe kao utvrđen lažac i da bude osuđen u ime one istine u ime koje je do malopre sudio drugima. po njihovoj prirodi. žrtve svoje zablude i. nego više jedan otrgnut deo prirode koji. pa još i kao ljudi u »punoj snazi«. sve ve-čite i velike procese prirode. iza poslednjeg daha. u svojoj zamršenoj psihi. pod izgledom i imenom ličnosti. vatru ili poplavu. dok boluje. ili bar nikad trajno ni potpuno. Priroda mog sna i spavanja izmenila se potpuno.* Bolest i lečenje imali su dosta nekih neočekivanih posledica za moj organizam već dosada. prevarene budale. I tako do kraja.

ni odrekao se časti da budem vojnik u tom pohodu. . zatim ima drugih o kojima može samo da se šapuće sa dobrim drugovima. svuda i u svemu. _ Mi znamo stotine slučajeva da su i teški bolesnici. mrtve gazimo. uzeti. ali ima i takvih o kojima se nikad ne govori ni sa najbližima. Iznad sevemog polutara. na našem kratkom putu između dva tamna predela nepostojanja. I moj odnos prema vremenu izmenio se. Ako je naša sudbina »marcher vers les clartžs qui reculent toujours« (V. Strašna je sudbina uobraženog bolesnika. moliti ga. pretiti. Ostati tu. prirodna stvar sa kojom se prirodno sporaziunevam i snalazim. ja ipak taj put ne bih nikad napustio. kad bi se moglo. a ne živi ni onim delom života koji mu još ostaje. I.kog je valjalo krotiti. laskati mu.^ * Sa živima razgovaramo. o budućima ne mislimo. nego se o njima ponekad samo mašta. uvek. osuđeni na nepomičnost. kupanja i šetnje po šumama. začudo. Čemu ubrzavati dolazak trenutka koji i tako mora doći? Uopšte se moje misli sve manje kreću u budućnosti. u četiri oka. Naročito nema one dosade ni onog nestrpljenja.: . i ja sa njim. pod sam kraj života. svaki most predstavlja jedan grub i još za zemlju vezani početak čovekovog napora da ostvari svoj san o savlađivanju zemljine teže. Varamo sebe i varamo druge. mislim na prošlost. sve ima svoj čas i svoje mesto. Iznad polarnog kruga. ovako « 2. pred svima. na krajnjem severu zemlje. bez naročite hrabrosti rečeno. sunčanja. To je čovek koji umire na rate. da bi se tako ovladalo svetom i da bi čovek zauzeo bolje mesto na zemlji koju gazi i u vasioni koja ga okružuje. * U stvari. Ide vreme. Sav sam u sadašnjosti. > 16. Samo ponekad. U toj muci što se zove žena i želja za ženom ima stvari koje su predmet šala i razgovora. Sad je on deo mene. kao od ponora. Sad te praznine i ne osećam. Pre sam strepeo od najmanje praznine u moru vremena. kljasti ljudi. čovek je prisiljen da traži u sebi sve ono što ne nalazi na zemlji ili na nebu oko sebe.' Kako je to lepo i strašno i teško kad čovek na domaku sedamdesete godine. Kao smrt u obliku nekog novog života. V 1962. :^ * javno. pa zatim o letenju. ublaženo i nejasno. koje se i ne mogu nazvati imenom. ni želje da se skrati i ubrza vreme koje prolazi. bez poremećaja i trzavica. IV 62. To je sve. a to znači. kao o nečem dalekom i bolno nedostižnom. 249 143 . odjednom ugleda pred sobom svet onakav kakav jeste i kakvim ga do sada nikad nije mogao da vidi. da vratim — to su letnji dani. Hugo). ono čega se najčešće sećam i što bih želee.

Svaki bolesnik. Na sve bih pristao. Malo koja bolest unakazi tako čoveka iznutra i pomeri njegove odnose prema okolini kao hipohon-drija. a samo ne onu od koje zaista boluje. u težim. ne vidi svet. A ta računica nije samo bezdušna nego i __ potpuno pogrešna. i sam opet zaražava. i sav je usredsređen na svoje jadno telo i vezan za njega tucetom bolesti kojima ga sam zaražava. među divljacima. ona učini čoveka samoživim.^ Samo se radom ili hrabrošću može postići ugled među ljudima. pa i da stvore dela od značenja i vrednosti. A posle. utehu ili saučešće. Takav čovek ne oseća život. a često i da budu korisni. sasvim je svejedno kako se zovu uobražene bolesti od kojih on »-boluje«. dok u njemu traje malo životne snage. Jer. prisiliti ih ne da vas vole i nagrade. umeli da se izdignu nad svoju nevolju. ne voli ljude. dok je za rad i radljivost uvek ima. kakve su i koliko ih je. da nađu svoje mesto u životu. a ma koliko davao. Pristao bih đa živim. a kod brzopletih i brbljivih •t. Naravno da je rad bolje i sigurnije sredstvo. I ne govorim ovde o unutrašnjem zadovoljstvu koje čovek ima od dobro svršenog posla i koje svakako vredi više od svih nagrada i priznanja ljudskih. To je prokleta egzistencija. jer on pati od one koja je izvor svih bolesti i za koju ne postoji nada i nema leka. sebičnim i sujetnim.ili slepci. ako mora tako biti. Veliki praznici i svečani dani najbolje mogu da pokažu koliko su nam daleki i oni koje smatramo najbližima. teži ka zdravlju. niko mu to ne priznaje. do u osmejak sa kojim čovek čoveku kaže: 150 Dobro jutro!. I 1951. Tada njegov dug prelazi na druge. do na samrtnički log. samo ne na malograđanski život koji nikad ni u čemu ne pokazuje ni veličine ni lepote ni prave radosti. čovek biva ceo prebačen na stranu bolesti. ali svakako da vas cene i poštuju. Covek. takav čovek mora stalno da daje više nego što može. Ali hipohonder je nesrećan i neplodan. U svakoj bolesti čovek jednim delom svoga bića ostaje na strani života i zdravlja. težak sebi i drugima. Jer on leci sve moguće svoje (uobražene) bolesti. Kod razboritih ljudi misli se već rađaju u svom izrazu. sam ga leci od njih. ekstremnim slučajevima njenim. On je večiti dužnik svoje okoline i jedino ga smrt može osloboditi dalje obaveze da se otkupljuje. posle. žive. jer hrabrost nije od prirode svakom dana. do u bračnu postelju. prisiljen đa živi među ljudima koji mu nisu slični (u ma kom obliku i ma pod kojim vidom to bilo) mora da se stalno otkupljuje. a nesposoban da primi ičiju pomoć. tst . jer je u njemu sve otrovano predrasudama i ukaljano računicom koja se uvlači do najskrovitijih dubina ljudskog života. a osim toga za nju se rede i prilika pruža. a hipohonde-rove misli i težnje kreću se u pravcu bolesti. u vihoru revolucije ili u bezumnom vrtlogu rata. i do te mere sumnjičavim i nepoverljivim da postane nepodnošljiv okolini. ljude čiji je položaj u društvu sličan njegovom. dok u hipohon-driji. kao u oklopu.

izgledao kao propala stvar kojoj pomoći nema. Taj čovek je živeo dugo. često i nepravedno. začudo. ali tako da to izgleda posve prirodno. Od danas ni jednoj svojoj misli ne bi trebalo verovati. a samo se odlaže izvršenje te propasti. Kad je mlađi čovek već ćelav. 1S3 Mogao bih živeti onoliko koliko mi ostaje đa živim i umreti kao smiren čovek. U stvari. pa tek onda počinju da ga traže. a u onim kratkim vremenskim razmacima kad se smatrao zdravim — samo je uobražavao da je zdrav. a i to malo što možemo i hoćemo da učinimo vršimo ponaj češće sa pola srca i. Odlažu otvoreno i puno priznanje za čas sveopšteg leleka i poslednjeg jauka. ali čini mi se da bi tako sve bilo bolje ili bar lakše. Hteli bi da nešto i kažu ili upitaju o tome. Činilo mu se takođe da to što on vidi i zna. Istina je da u ljudskim sukobima i borbama bez gužve i mržnje nema uspeha ni pobede nad neprijateljem. Tom čoveku je u izvesnim časovima dana ovaj svet. čovek je ćelav. Izgleda da drukčije ne može. samo neće o tom da govore i pretvaraju se da još nešto očekuju od sveta i da računaju sa budućnošću. ćelav je ali tako da ta njegova ćelavost izgleda kao bolest Ui posledica nekog poroka. podnošljivije. Drugi slučaj. To mi neće biti teško. kao da je to njegov pravi i jedini mogućni izgled. Obeshrabruje nas kad gledamo kako malo mi ljudi činimo za drugog čoveka. jer ni do sada nisam bio često ni čvrsto uveren u njihovu apsolutnu tačnost. ali da to bude u mojoj zemlji i među ljudima moga jezika. i kako nemilosrdno i bezobzirno izražavaju taj svoj sud. Stoga je razumljivo da govore koješta i da se izražavaju svakojako. 252 . Nešto preko osamdeset godina i gotovo isto toliko je bolovao. Čudno je samo kako ti isti rodoljupci. on to biva na dva načina. sa svim što je na njemu i sa njim u vezi. ali potiskuju natrag pravu reč koja se diže u njima. a ne u tuđini. ali ko prema svome neprijatelju u toku borbe ne oseća i osnovno ljudsko poštovanje — slabi tinae sam svoj položaj i teško će moći pobediti. raste i u njima to saznanje o skorašnjoj. znaju i mnogi drugi ljudi oko njega. tako varaju sebe i nastoje da prevare druge. sude strogo. kad god se povede govor o ma kom od njihovih sunarodnika. uvek nekako posredno i zaobir lažno.misli se javljaju odvojeno od izraza. brzoj i jadnoj propasti sveta. siromah. Prvi slučaj. Ne znam zašto. Video sam da mnogi rodoljubi koji slepo obo-^ žavaju svoju zemlju ne daju nikom da reč jednu nepovoljnu ili samo kritičnu kažu o njoj.

teškim sećanjima i kajanjima. To se zove sreća. njihov govor. Javljaju nam se doživljaji iz de-tinjstva i mladosti. često u očima neupućenih izgleda kao da dobrim delom i sam snosi krivicu za svoju sudbinu. nego presvisne. tek koliko da mogu da nas muče gađenjem i kajanjem. kao neprolazna. Covek-žrtva ne padne od jednog udarca. tamnica paklu ili misao o paklu našoj tamnici? Coveka ubijaju često i mržnjom. Malo sebično (i malo naivno) sve mi se čini kao da se u njihovom sadašnjem životu i meni daje mogućnost i pravo da još jednom pokušam isti podvig. Tako ti stojiš uspravno u stalnoj mogućnosti svoga pada i traješ u jednom od oblika svoga nepostojanja. Jo§ jednom da pritvrdimo ovu misao koja mi se stalno vraća. i više izgleda na uspeh. imaju nečeg zajedničkog sa paklom (ili čistilištem). živo mi je u sećanju njihovo držanje. Tamnice i koncentracioni logori su jedna od stvarnosti ljudskog života. U jednom širem ili užem krugu ljudi mržnja se gaji. širi. Možda je i to razlog da sa toliko živog interesovanja i učešća posmatram današnje mlade ljude. a isplata svih tih dugova neumitno se traži od nas u poznim godinama. a da pri tom ostaju verovatni. ali sa pojedinostima koje ih karikiraju. Prinudna vezanost za određen prostor. ali su zato muke teže i strasnije. 254 Tamnice. kad nas i inače izdaje snaga i kad smo potišteni i pritisnuti raznim bolestima. upornim. Sad se čovek pita: ko je kome služio kao model. Dugove pravimo dok smo mlađi.u starosti kao da postoji neka naročita vrsta perfidnog sećanja. 255 . Tako. bez nade na neko razumno rešenje ili spasonosnu promenu. » Prema mojim sadašnjim shvatanjima i pogledima moja mladost nije bila ni dobra ni lepa. Sredstvo je sigurno kao i mržnja. snažni. Sve im je to zajedničko. samo dejstvuje nešto sporije. Dugim. i to samo malo i jedva primetno. * Na podnožju brega stoji tvoja kuća. patnja raznih stepena i vidova. kao i koncentracioni logori. Ali čoveka je mogućno ubiti i — nerazvimevanjem. a mi znamo da ništa ne traje i da sve što stoji mora pre ili posle pasti. Pravi pakao to su sivi pređeli nesanice po kojima kao munje i aždaje neprestano preleću naše pogrešne predstave i jalove misli o svetu i o sebi u njemu. bezbrižni i pusti. doslednim odsustvom razumevanja. plaćanje odlažemo dokle god možemo. povrh svega. a pakao i čistilište su bajke hrišćanskog ve-rovanja. Sad često biva da se setim nekog od starijih i starih ljudi sa kojima sam se u životu sretao. Ali ti koji tu kuću zoveš svojom i stanuješ u njoj ne znaš to i ne pada ti na um takva pomisao. I još. sumnjama. uznosita i vedra izgleda. jača i usredsređuje toliko i dotle dok se ne stvore sredstva i ne pronađu ruke koje će stvar okončati i ubistvo izvršiti. održava. sa više sreće i veštine.

od života samog i od moje velike ljubavi prema njemu. da se svi zakunu na sveopštu amni-stiju to jest zaboravljenije sviju prošastih meždu sobom učinjenih obida. str. i da bira reći. 4) 155 Činjenica. pustoši. Starost? To je priča bez kraja i pitanje bez rešenja. Pred tom pojavom u meni se javljala pomisao da bi za one koji ne veruju bilo lakše i bolje kad bi vemici zaista verovali tvrdo i potpuno u sve ono što nazivaju svojom verom. Svaki razgovor o smrti mene uozbilji. to je samo zamišljena (i izmišljena) tačka na ivici našeg vidokruga.. njihovo uporno staračko ćutanje. bez ijedne svetle tačke. koja se izgovaraju jednim jedinim dahom. bez nade i izgleda. Dositej. bez najmanjeg predaha. zaustavi u mestu. ima i ovakvu rečenicu: ». granica našeg ljudskog shvatanja i razumevanja. u trenutku kad sa obe noge u nju zagazimo. pišući o grčkoj istoriji. To su cesto revnosni i nečo-večni fanatici. nego.« A Vuk kaže negde da je amnestija »Opšte opro-štenje i zaborav svega što je učinjeno. uzbudi. Sve mi se čini da čovek treba da se izuje kad stupa na to područje. da digne misli a spusti glas. pomišljao sam da se oni tako nesvesno možda svete i za svoje slabo i nedosledno verovanje.. a u stvari nebrojene godine i nedogledna prostranstva. Kako je lako izgovoriti tu reč i na njoj i oko nje ispredati samodopadne lirske varijacije sa svojom dragocenom ličnošću kao središtem! A kako je teško (teško i nemogućno) stvarno zamisliti i potpuno shvatiti i do krajnjih posledica primiti tu samoću! »Sam« — tri slova.!!^""*'' (Sresfce — Crna reglstar-beležnica umesto »reSenja« »oagovora-« aU pod znakom pitanja. ako već ne može da ćuti. 157 . — »orir. mi smo već prestali da starimo i pripadamo trećem svetu. koji nije ni više život ni još smrt. i šta su umeli (i morali) da prećute u razgovoru sa mlađima od sebe.njihovi postupci i. svakako. Sam. naprotiv. Sad mi postaje jasnije šta su oni tada mogli da vide i osećaju. To što nazivamo činjenicom. »■Starimo!« Da. olako i neobavezno.« (Prva godina vojevanja na ddhije. a sačinjen je od elemenata jednog i drugog. Čitajući (ili gledajući) kako neki vemici mrze i progone one koji ne veruju. Ali to se može kazati za svakog od nas samo dotle dok se iz svojih mladih ili zrelih godina primičemo starosti. I "^^^t^ drugo.* Naš čovek ne ume i ne može da se lako i pravovremeno zaustavi ni pri visponu ni u padanju.?. odricanja i strahote svake vrste. To poštovanje našeg odlaska sa sveta meni ne dolazi od onog bauka koji za nas ljude znači smrt. Sta je to? Krajnji domet našeg vida. i nikako ne mogu prihvatiti činjenicu da o tom razgovaram uzgred. kojom želimo da utvrdimo i ograničimo stvarnost i trajnost našeg postojanja. naročito.

razumevanja ni oslonca. bez gordosti kao i bez žaljenja. ' Dopunjeno prema beleSd (Sveska — Crna reglstar-beležnlca). Svak je nepouzdan i sve je nesigurno. saznajemo — tu istinu. Mi do istine dolazimo uzgred. naziremo i. sve ako i ostanemo da vegetiramo na zemlji. ništa jasno ni izvesno. navike i ljude sa kojima se družiš. i da primi svoju sudbinu kao stvar jasnu i neizbežnu. i ne nalazi nigde odjeka. Od toga hvata čoveka smrtonosna vrtoglavica i zbog toga mnogi zaziru od putovanja. kad su videli da se ne 158 259 . Oni su. Njihova nesreća (nesreća zbog toga što jesu ti koji su i takvi kakvi su!) kao da nema nikakve veze sa sudbinama ljudi koji žive tu pored njih. Istina nam se ne »objavljuje-« nekim čudom. ni utehe. svoj gubitak. Do najvećih i najvažnijih istina u životu. najposle. čovek može osetiti samo posredno i nepotpuno. Covek. često slučajno. Kad izgubimo strpljenje. i ništa nije nemoguće. ne po onom što ljudi rade. ne otkrivamo je ni u najiskrenijim ljudskim priznanjima. u stvari. u trenucima nadahnuća. ukratko: jer se čovek gubi u svojoj pobedi.' Pored tolikih drugih muka i teškoća nesrećnim ljudima naročito teško pada jasno saznanje da su u svojoj patnji usamljeni. Veliki čovek se povukao u samoću i predao dubokom razmišljanju. Razmišljajući o onom što smo u svetu čuli i videli. u trenutku trijumfa. slom i poraz čovek može da sagleda i oseti kao nešto zasebno i odvojeno od sebe. iako samo naizgled slučajno. pletući laž kojom žele da se zaklone i da obmanu nas ili sebe. —A ako nije sve baš tako crno kao što tebi izgleda? Sta onda? —Onda tek ne valja ništa i nije dobro po onoga kome izgleda da je tako. ne veličine. u stvari. ali u pogrešnom pravcu. Veliki muž se izgubio nepovratno negde u visinama sopstve. nego u trenucima kad se odaju. i o životu.* Ništa nije zbrinuto ni utvrđeno. mi ne dolazimo nekim svesnim i planskim radom. Niko nije tačan. ali nisu ga našli. Živeti znači: imati strpljenja da izdržimo u tom stavu. i život. pošli su da ga traže. gubimo. ne nalazimo ih odjednom gotove i izljuštene kao što se nalazi samorodan dragocen metal. i jer još drhti kao strelica koja je pogodUa cilj. vraća. Naprotiv. da bi se održao na zemlji. mi u srećnim trenucima naslućujemo. govore ili pišu. Putovati znači menjati brzo mesta. znači jače se naginjati nad ponor vremena. jer je još vreo od napora koji mu je za to bio potreban. a kažnjeni su tako što im se želja ostvarila. da ne liče na druge. da dubinom svoga pada izmeri visinu svoga neuspelog poleta. mora da zauzima neprirodan stav. kažnjeni zbog svoje oholosti: hteli su da budu samosvoji. Posle. Svoju pobedu.

*

Njegovi bi padovi bili smrtonosni da su njegovi zaleti i usponi imali onu snagu i visinu koju su po njegovom mišljenju i računanju mogli i morali da imaju. Da, milioni ljudi su, u toku vekova, očekivali spas, izbavljenje koje nije došlo. Svi su sagoreli u ognju očajnog iščekivanja. Tek kad je sa poslednjim plamičkom poslednji čovek, u svom uzaludnom naporu, odleteo put visina — postalo je vidljivo ono što je oduvek trebalo da bude jasno, da spasenja nema, da ga nije trebalo ni očekivati; ukratko: da je sve to samo jedan veliki nesporazum. Ali to više nije imao ko da vidi. Ponekad se, bez vidljivog povoda, dešavaju sa nama nagle i čudne promene, neočekivani udarci iznutra, naročito u poznijim godinama. To što mi u našem gradskom životu gledamo oko sebe i čime se stalno služimo, što nazivamo zid, kuća, krov, na-meštaj, prostirka ili pod, počne brzo i tajanstveno da se preobražava, da se menja i vraća u prvobitno stanje, i da postaje opet samo kamen, drvo, vuna, ili bezoblična, bezimena materija. Ljudi koje sada susrećemo takođe su izmenjeni likom, govorom i postupcima; pa i samo vreme i podela vremena u kom živimo i krećemo se. Tako nam se privida svet oko nas dok, u stvari, to mi ubrzo umiremo u sebi. Sve to traje svega sekund-đva, koliko čovek može da zaustavi dah, pa se opet, zajedno sa svim oko sebe, vraćamo u svagdašnjicu, koju smatramo svojim redovnim životom.
260

»Le soir de la vie apporte avec soi sa lampe«' (Joubert). Ali čovek koji je to napisao bio je jedan od onih duhova koji u svemu na svetu, za svako zlo i svaku štetu traže neku naknadu, i uobražavaju da im je život sam zaista donosi. Ukratko: izjednačenje i ravnotežu, uvek, svuda i po svaku cenu. Ko bi mogao verovati da užas može postati svakidašnji život jednog čoveka! Nema te sposobnosti ni te dobre osobine koju mi ne bismo želeli da pripišemo sebi; samo što tu želju ućutkava u nama kontrola razuma, ali ograničeni i jednostavni ljudi ne umeju da je sakriju, nego govore o njoj otvoreno i javno se brukaju i čine smešnim. Uvek sam se čudio lakoći sa kojom praštamo sebi i zaboravljamo svoje nedobre postupke, sve od sitnih grešaka prema drugim ljudima do velikih i ružnih nezahvalnosti i neverstava ili do sebične ravnodušnosti prema svemu što se dešava oko nas. Svi mi u tom grešimo, neko manje, neko više, a neki su tu sposobnost razvili u sebi do te mere da izgleda kao da imaju već unapred spremljenu indulgenciju za svaki svoj grešan postupak prema bližnjemu. I ta naša spremnost i veština da za takve svoje greške i prestupe olako nalazimo izvinjenje ili čak
' »Veče života nosi sa sobom svoju.« 11 — Znakovi pored puta 161

opravdanje mogu dobro da posluže kao mara opite ljudske vrednosti svakog od nas. j.;

Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.

Kad razmišljamo o ljudima, o onima koji se kreću oko nas kao i o onima kojih više nema, živ čovek je uvek nekako ispred mrtvoga. Pokojnici, i oni najveći i najzaslužniji, ili koji su nam najbliži, najdraži, izgledaju nam pomalo kao ljudi koji su u nečem pogrešili ili nešto propustili, promašili, čak skrivili; u najmanju ruku kao ljudi koji nisu imali sreće i koji zaslužuju naše sažaljenje.

Dešava se da čovek padne do najniže tačke telesnog i duhovnog bivstvo van ja, do tačke sa koje može ugledati kako se ruše kulise koje stvaraju iluziju našeg postojanja, a poslednji pogled njegovih duhovnih očiju gubi se u praznini što se stere iza tih kulisa koje nazivamo životom i smatramo takvim. To je više nego ugledati sopstveni kraj kao svršen čin, jer posle toga smrt nema šta da radi kod tog čoveka koji je pre smrti više nego mrtav. To je pravi i najteži pad koji čovek može da doživi, jer to znači poslednjom iskrom vida sagledati da se dešava ono što je najgore i što je uvek izgledalo neverovatno i nemoguće. A sve to ne ostavlja nigde vidnog traga niti nosi određeno ime, iako je vidljivije od svih stvari vidljivog sveta i stvarnije od svih vidova one naše ljudske varke koju nazivamo stvarnošću. * Čovek može da posmatra prirodu sa ciljem da je upozna, kako bi se odbranio od nje ili je iskoristio u svoje svrhe. Teško onom ko je posmatra sa drukčijim namerama, mislima i osećanjima. * Noć je za njih zaista teži deo življenja, vreme koje se provodi u mraku ili sa pozajmljenom svet-lošću, kad se teško zaspi, nemirno spava i ružno sanja, a lako se i često budi i brzo vraća potpunoj svesti o postojanju.

Neki ljudi izgledaju kao da su se još kod prvog pokreta u majčinoj utrobi bolno začudili pritisku prostora i teskobe oko sebe — i od tog trena nisu prestali da se čude i zbunjuju pri svakom pokretu i dodiru sa okolinom. To su mučenici, * On je govorio svojim zemljacima: »Ne volite da radite, ne umete da živite, a pogrešno mislite da smrt, sama po sebi, ima nekog smisla i da rešava nešto u sudbini čoveka.«

Po logici svoga bića, dosledno svome razvitku — oni gube prijatelje uz put. u* 163

m2

Odlazim zbunjen i postiđen, kao da sam mnogima dužan mnogo, a znam: sve sam platio, sve, i ono što sam samo poželeo a nikad nisam očima video ni rukama taknuo.'
*

Ovaj svet u kom živimo tako je sazdan da je onaj koji se plaši već izgubljen. Pred njim je vreme u svim svojim oblicima i dimenzijama i on sam u tom vremenu u svim fazama i stanjima, i još nezačet, i još živ, i mrtav u življenju, na putu ka nestanku. Vidi samo suštinu postojanja.
*

od dvojice protivnika teško može proći. Prava opasnost za pobedonosnog ratnika — to je mir. Ako i njega shvati i savlada, tj. ako umedne da nađe svoje mesto u njemu, onda se može nazvati pobednikom, tek onda. U miru se stiče puno i konačno pravo na naziv pobednika. Ratne pobede su samo neophodan uslov za radnu pobedu u miru, koja je krajnji cilj. Prirodno je da čovek nosi u sebi nešto od dana koji su prošli, prirodno je i da misli na budućnost i da mašta o njoj, ali živeti ma i delimično u prošlosti, ili u budućnosti, opasno je i nezdravo. To znači trovati trenutak u kome živimo, potkradati svoj sadašnji život, ne spašavajući ništa od prošlosti i ne radeći ništa za budućnost. Najvećim i najboljim delom svoga bića, glavninom srca i razuma čovek treba da je uvek i ceo u sadašnjem trenutku, u jedinom pravom i jedinom mogućnom svom životu. Naravno, sve je to lako kazati.*
*

Misliti, kao što vi mislite, da su svi ljudi osim vas budale i kreteni, mora da je prijatno, i da vam nekad i pozavide na tome. Pa ipak, smatrati ceo svet samo predmetom svoje nepogrešne kritike i podnožjem sopstvene veličine, to nalazim da je sasvim naopako i žalim takvog čoveka, i pogotovo one koji su prisiljeni da u njegovoj blizini žive i sa njim rade. * Dvojica oru i seju, a trideset njih jedu i troše. Jedan gradi a desetorica gledaju ili čak ruše i razgrađuju. Pa kako da se održi takvo društvo? Prava opasnost za ratnika nisu ni smrt ni rane ni napori, pa čak ni poraz bez kojeg u ratu jedan
' u rukopisu napomena: »Posleđnja beleška u Zel[enoj] završava 16. sept. 1970.-« (V. Sveshe). II koja se

U zabačenim krajevima, među nezdravim i zaostalim ljudima teško može da nikne istina, a ako nekim slučajem ipak nikne (ili zaluta odnekud u takav kraj) — ne može da se dugo održi.
*

Vrlo rano sam saznao da svaki minut života može biti težak koliko i život ceo.
• Varijanta (Sveske — Crna knjiga): Dobro Je i prirodno sećatl se prošlosti i misliti na buđaćnost, ali živeti ma 1 delimićno u Du-auenosti Ili prošlosti — nezdravo Je, čak 1 opasno. To znači kočiti 1 i no A- i ®^°^ sadašnji život, ne spašavajući nlSta od prošlosti liim ""^" "ista za budućnost. Glavnim delom svoga bića, najbo-dairiif"^^?™^ ^"^"^^ ' razuma čovek treba da je uvek 1 ceo u sa-SvlmS "^""'^". ^°n Je ledini pravi i Jedini mogući život koji

164

165

Gledajući bezbrojna tela oko sebe, pomislio sam da to, može biti, tela izložena i osuđena na život U kome treba, kao leš u zemlji, da istrule i nestanu.
SU

(Naknadno sam našao sličnu misao sv. Avgu-stina: »Si nemo et me querat, scio; si querenti explicare velim, nescio.«) »Gotovo svaki živ čovek nosi svoju tajnu.« To ne mora biti netačno, iako je malo romantično ka zano. Možda zaista svaki od nas nosi tako neku tajnu. Nečija je manja, nečija veća, dublja po smislu i važnija, nečija beznačajna, a nečija kao da i ne postoji. Neko svoju tajnu čuva bolje, neko gore, neko apsolutno i potpuno. I kad bismo umeli tuma čiti izraz ljudskog lica, stvarni a skriveni smisao čovekovih reci i pokreta, otkrili bismo dosta čudesno lepih i neverovatno strašnih stvari o kojima naša mudrost i ne sluti, o kojima nikad ne govorimo i ne pišemo. I znali bismo više, bar nešto više, nego što znamo o čoveku i njegovim putevima i bespu ćima. ,, ,' . U narodnoj mudrosti jasno je izražena želja da čovek umre bez velikih bolova i bez dugog ležanja, to jest bolovanja. U Hercegovini se može čuti ova uzrečica: »Ne daj, bože, teška bola ni duga loga«, a dve glavne reći u njoj naglašene su kao što je gore naznačeno.
*

Sve možeš, ali ne možeš onoga koji se ispeo na uzvišenije mesto sprečiti da, kad gleda one Ispod sebe, ne gleda — naniže. Sav utonuo u patnju, samo se pitam da li ću izići iz ovog mračnog vira koji ovako povremeno zavitla oko mene splet mojih rođenih misli, sećanja, slutnja, nagađanja i predviđanja. Nada kaže: da, a sve ostalo govori: ne. Između toga da i toga ne prolazi vreme koje bi trebalo da je mera mog života, a u stvari nije drugo do mera moje patnje. Tako i sada, dok se savijam između dva kamena smrtonosnog žrvnja — da i ne — želim i očekujem druge dane, za koje bih s pravom mogao kazati da su dani mog života. Ništavni ljudi se nikad ne ubijaju sami. U tome su slični plemenitim i hrabrim ljudima koji gotovo uvek nalaze snage da sve izdrže i prevaziđu. Ali to je samo prividna slika. Priznaću bez oklevanja: ne volim mnogo one koji vole mnogo da pitaju, a onima koji su mi prijatelji kazujem, često i nepitan, sve što žele da znaju o meni, mojim mislima, planovima i poslovima, kao i o osećanjima koja ih prate. 166

Svi znamo i vidimo kako često i lako ljudi propadaju, ali isto tako često i lako zaboravljamo da čovek ne propada samo i jedino stoga što se pro-padljiv rodio. . 167

*

* Žrtva Sta je pravednije i bolje, preče, dostojnije našega divljenja: rušenje ili građenje? Ko je u pravu, onaj koji gradi ili onaj koji razgrađuje? To je nemoguće presuditi i kazati. Građenje i rušenje su dva lica naše ljudske sudbine, dva oprečna vida iste nužnosti. Gradi se i ruši sa istim smislom, iako sa suprotnim ciljevima. Ali žrtva kojom plaćamo građenje ili rušenje uvek je svetinja i ostaje kao svetinja iznad svih građenja i rušenja.
*

Ko ne ume da nađe svoje mesto u svetu ovakvom kakav je i da se pomiri sa mišlju o postojanju smrti, taj je već izgubljen.
*

Valjda jedna od najvećih osobina pravog čoveka jeste njegova stalna i uporna težnja ka nedostižnom savršenstvu u svima ljudskim poslovima.
*

Svi ljudi traže sreću, sa manje ili više snage i uporstva, a najviše izgleda da je nađu i sačuvaju imaju oni koji je traže u zajedničkoj sreći što većeg broja ljudi sa kojima ih život vezuje.
*

Pravo očajanje može da obuzme čoveka kad kod onih koje smatra bliskim umesto razumevanja i usrdne pomoći naiđe na hladne, oštroumne analize svojih shvatanja i postupaka.

Mali je broj ljudi koji mogu s pravom kazati da poznaju sebe, a još manji broj onih koji iz toga poznavanja mogu da izvuku spasonosne zaključke u svom životu. U većini slučajeva oni ne vide i ne osećaju ni sami sebe ni svoje stvarne odnose prema okolini, prema vremenu u kom žive ni prema ljudima među kojima se kreću; oni ne poznaju ni svoje sposobnosti ni svoje slabosti, kao što ne vide ni granice svojih moći, pa su zbog toga često strašljivi i nedovoljno preduzimljivi, i ne uzimaju od života ni ono što bi mogli, i što bi trebalo, a još češće idu preko tih granica, naravno na svoju štetu i sramotu. Mašta ih vara i zavodi, a razum ne osvetljava dovoljno ni pravovremeno njihov put, ili tek toliko da vide svoje greške kad je već kasno, i da mogu samo da se kaju i da žale. Zbog svega toga oni su od prvog do poslednjeg koraka u životu i ugroženi i opasni ljudi koji stalno posrću, sudaraju se sa okolinom, i pre ili posle propadaju. 168

Izgledao je kao da je neko uzeo njegove raza-sjte kosti i mišiće, zašio ih u tuđu, preširoku kožu, oživeo i stavio u kružno kretanje živih bića.
*

Neverovatno je kako malo znamo o sebi, svetu, oko sebe i životu koji živimo. Tek velike i nenadane sreće ili teški udarci i veliki gubici kazuju nam da je život čovekov mnogo bogatiji i složeniji nego što slutimo, da je sve u njemu dvostruko i višestruko, dvoznačno i mnogoznačno, sve, od naslade i radosti do bola i propasti, od najmanje sitnice pa do samog postojanja kao takvog. Sve se tu menja i ponavlja: više puta se čovek rađa, naizmence raste i pada, ozdravlja i boluje; više puta mre i umire, 169

i vaskrsava; i sve to što mu se događa gotovo uvek je nepredvidljivo i stoga naizgled puno protivreč-nosti, teško shvatljivo i neobjašnjivo, a kraj mu se gubi u magli, ćutanju i zaboravu. Između nas i našeg tela postoji i uvek je postojao grdan nesporazum. »Naše telo« kažemo ne znajući šta govorimo, dok bi ono, kad bi uopšte govorilo, reklo uvek samo: »mi«. Oduvek smo se koristili njime služeći svojim nagonima i potrebama, ili misleći da im služimo, ali ono je znalo što je znalo i što mi nismo ni slutiti mogli. Bolje rečeno, ono je bilo ono što jeste i što jedino može da bude: jedan od bezbrojnih oblika u okeanu stvorenja i pojava kome ne možemo dogledati kraja, isto kao što mu ne znamo izvor ni početak. Razmišljajući o tom »svom« telu i tražeći — naravno uzaludno — smisao koji ono nema, mi smo ga čas nazivali zemnim blatom i okovom našeg duha, a čas gledali u njemu hram koji je za svoje prebivalište sagradio neki bog.

boke žalosti gledati na ljudsko stvorenje koje stupa u sunčevu arenu, na krivudav put sa znanim svršetkom. Sastavljen samo od neprocenjivih elemenata iz nepoznatih, uzvišenih svetova, čovek se rađa da bi ubrzo postao pregršt bezimenog i dugog jada, i kao takav nestao. I ne zna se ni za čiju se slavu rađa ni za čiju porugu propada. Blesne za trenutak u sudarima protivrečnosti od kojih je sastavljen, mine pored drugih ljudi, a ni pogledima ne mogu jedni drugima da kažu vaskoliki jad svojih sudbina. Tako jedni nestaju, tako se, u svirepom neznanju, drugi rađaju, i tako teče neshvatljiva ljudska istorija.'
*

Možda će sve protivrečnosti i sve teškoće koje su nas pratile i mučile celog našeg veka naći svoje rešenje negde na kraju, u poslednjim trenucima, kad nam se otkrije istina da ništa od svega toga nije bilo važno, čak da nije bilo ni stvarno. Znači: tužno rešenje.

Sta je to što u mozgovima pojedinaca budi neljudske želje i pomisli i što ih nagoni da bez vidljiva smisla i razloga izazivaju oko sebe sudare i nesreće i teška stradanja koja obično pogađaju nevine, a njima samima ne donose ni mira ni zadovoljstva ni neke vidljive koristi? Na to pitanje nema odgovora, i zato će se ono ponavljati doveka, dok god ima ljudi koji nevini pate.
*

Sagoreo je bez sjaja i plamena. * Kobno je i razorno dejstvo starosti koje nam skraćuje trajanje sna, a produžuje stanje budnosti i mučne jave. Ono troši našu snagu, umanjuje našu preduzimljivost, usporava naše radnje i poslove, od sitnih i beznačajnih do važnih i najkrupnijih; umnožava broj naših obaveza, a smanjuje vreme kojim raspolažemo.
' Berlin 7. iv 4«. g.

Kome se, ma i samo delimično i trenutno, ukazala istinska sudbina čovekova, taj ne može više imati nepomućene radosti; taj više ne može bez du170

171

* Covek. rođeni od žene. vi biste lakše razumeli da je moja jedina želja: nepostojanje. i na kakav neverovatan način se događa.O živima i o mrtvima. * Velike snage. Isto kao što ni oni koji sebe smatraju živima nisu onako ni onoliko živi koliko bi hteli da izgledaju i kako sami sebe vide. dejstvuju u prostorima oko nas. tako malo zna o sebi i tako je nesiguran u oceni svega što se dešava oko njega. Jer često se dešava da tek tako sagledamo svoj pravi moralni lik i stvarnu sliku naših postupaka koje nam inače naša mašta. Nisu oni koje nazivamo pokojnicima tako mrtvi kao što se to obično misli. naše strasti i naši interesi smanjuju ili uveličavaju. kao zadah pakla. i da osetim. vitlaju. To je bio ćutljiv i uzđržljiv čovek. sudaraju se. osvetljavaju ili zamračuju. Covek je nezadovoljan i nesrećan što se bar dvaput u jednom danu ne dešava čudo. pod ovim suncem jeli hleb ove zemlje. u stvari. i protivrečno. neobjašnjivu. bilo je očigledno da pazi o čemu će govo173 . do bezobličja. i možete mi verovati. svet u kome se ništa ne događa i u kome se ništa ne može dogoditi. One žive i rade u nama. a tako je bilo ođuvek sa svima koji su. t72 2ena se zamori da bude čoveku prijatelj. Govorim vam na osnovu mnogih i raznovrsnih iskustava. Možda je polovina odvratnih i štetnih stvari koje truju život čoveku i unakazuju lice sveta skovana u bračnoj postelji ili oko nje. šlepu zloću žene koja jede samu sebe i truje sve oko sebe. Kad biste znali šta se sve meni u snovima događa. to jest. nose nas. ili neočekivano i čudesno jača i uzdiže. lome i gube. koje mi volimo da nazivamo »-slepim«. uz učešće svesti ili bez nje. šta je dobro i pravo a šta nije. A šta sam ja? Tek malen plamen koji velikom Ognju u susret hita. da je srećan kad može iz usta dobra i pravedna čoveka da čuje sud o svojim postupcima. * Imao sam prilike da vidim nekoliko žena i nekoliko porodičnih sreća koje one daju. i prema tome nas ili skršuje i uništava dokraja. A kad je govorio. Tako je sa svakim od nas. * Smrt onih koji su nam bliski može dvojako. da utiče na nas: nekad zamračuje i sužava a nekad osvetljava i proširuje naše duhovne vidike.

* Ja sam ponekad slazio u ponore za koje ne nalazim imena ni hrabrosti da ih opišem. ili od ružnih snova.. Sve je to stvaralo oko čoveka neku i tajanstvenu i nesimpatičnu atmosferu. Telo čoveka koji spava sam izgleda... I patio sam — niko ne zna i ne sluti koliko — pre silaženja. razgranato.. samo da jednog dana ne ostanem zauvek u nekom od tih ponora.. pa da nastave svoje kalibansko rovanje po zemlji i ispod nje... studen i užas.. i da svoje reci i postupke ne ume da predvidi. u ponoru. Jer što god bi rekao.. Obraćam se Tebi ovom molitvom bez kraja i cilja. . ne što sam uveren da je Ti čuješ. U isto vreme i odvojeni i povezani.. nego što znam — i to je jedino što znam pouzdano — da je ja izgovaram... kao krtice. ■. Ne znam zašto ni čemu sva ta patnja. drevne kao duhovi zemlje i da se sa svakom reci i svakim novim iskustvom sve više ukopavaju u zemlju....... on nije toliko bio nepoverljiv prema drugima koliko prema samom sebi.... Ja idem obasjanim putem.. oni liče na drvo života. izbegavajući gde god se može sudare i sukobe... pritajeno u stalnoj težnji ka novim oblicima... pravo i tanko kao sarkofag.... jer nikad nije znao šta sve može u govoru reći ili pri delanju učiniti. . snažno i dugovečno.. kao nevreme.. u bolovima. I govorio je malo i oprezno i postupao u svakoj prilici sporo i neodlučno. A ja se pitam otkud ovim ljudima. resio da nešto uradi. Takav čovek. A dok se govori o stvarima duha.... i što god bi uradio... zdravim snom ljudi koji se vole.riti i šta će kazati. Kad slušam neke žene kako govore i gledam koliko iskustva imaju u stvarima svagdašnjeg života.. koji smrt neprestano zamišljaju i nazivaju snom. one strpljivo čekaju da taj razgovor prođe. Isto tako kad bi se. činio je to sa mnogo opreznosti i ni u jednom poslu nije išao do kraja....... bez cilja i strepe od večera koje je za njih samoća. tajanstveno.. u prvoj jutarnjoj svetlosti.. izgleda posve drukče. Neiskren i dvoličan čovek..-« Peva jak glas poznatu melodiju. bez ljubavi.. . učini mi se odjednom da su stare. 174 275 .. Znao je da sebe ne poznaje. Kome treba ovaj bol za koji ne nalazim nikakva objašnjenja? I sve neka je prosto... i da neće i tamo patiti od nesanice. teško je bilo verovati da je to sve što o tome zna.. posle dužeg oklevanja. Ćovek koji spava u širokoj postelji sa voljenom ženom.. Uči na sopstveni grob..... i po izlasku iz njega. tako da je svaki njegov posao imao nepravilan i krivudav izgled. * .. bilo je jasno da to nije sve što može ni upravo ono što hoće. »Dormire sotto la volta nera . zdrav sam.. osuđen i sveden na svoj osnovni i poslednji oblik. Covekova molitva. Ja imam krov nad glavom i prostrt sto na kome pretiče.. ta sigurnost da će zaista moći mirno spavati. i ženu i decu koji me čekaju — toliki žive željni svega. U stvari. miran i osećam kao slast i raskoš vreme koje prolazi — drugi leže sad u bedi. pod torturom nepomičnih sati...

u samom biću njegovom. vlasti i svakom društvenom sjaju i uspehu. trgovine. onaj koji je sprovodi i ispraća. onda mojoj blagodarnosti kraja nema. onda neka ostane ova moja zahvalnost. Ali zašto onda redovno u onome što je telesno i silovito u životu starijih? pitam ja. * Ljubavnici se odaju sitnicama. Onda će kao glavno i poslednje osećanje ostati od mene ova bezgranična zahvalnost. nego što mu je nametnuta prilikama docnijeg života. a naročito valjda u ovim balkanskim zemljama. Zla sudbina čovekova izgleda da je više usađena u čoveku. A ako u prostorima koje mi naseljavamo našim slutnjama zaista nema nikog da je primi i ako si i Ti samo jedna potreba i deo moga osećanja. Prvi je: da stečete toliko novca i sigurnih dobara da vam niko ne srne i ne može ništa. ako nije i sam po sebi zlo. odgovorićete mi. da budem njen vesnik. povija i smanjuje. šapat i muzika koja kao romorenje vode prati tok životnih sokova. žandara i hajduka.) Svuda u svetu. loptom. i što će opet negde i za nekog biti. bez ikakve nužde teže svemu onome što će biti razlog njihovih patnja u docnijem životu. Deca se igraju svega onoga od čega docnije strada i njihova duša i telo: rata. za čas-đva. Tako. Muzika prolaznosti. * Sto duže živim. svakog trenutka imao pred očima beskrajnu i nedoglednu raznovrsnost i mnogostrukost pojava u ljudskom životu i društvenim odnosima. (naročito muškarac na ženu) sitnim predmetima. možete na dva načina da se odbrani te i održite u struji života i da ljude prisilite da vas poštuju i — poštede. istina. To pokazuje da je život u svojoj klici vezan sa zlom. cvetom. na primer. snegom. Ja je upućujem Tebi. to je glas onoga što je bilo. oni osećaju potrebu da se bacaju jedno na drugo 176 Pustite. kao jedini stvaran znak da sam ja živeo i da si Ti mogao postojati. da vam i opet — ne može niko ništa. mrvicama sa stola. (Vidi narodnu pesmu gde se momak često baca na de-vojku »zlatnom jabukom«. Samo ljudi koji vole život mogu da čuju i zabeleže tihu melodiju pro12 — Znakovi pored puta 277 . dok su još nejaka i nevina. A ako me još nesvest i nebiće zaista čeka na kraju svega ovoga. Vi koji volite život — a ko ga u osnovi osnove ne voli? — ne zazirite ni od ovakve moje pesme. ali nikad ne gasi — hiljade njih žive u jadnom mraku.Ja imam u duši svetlost koja se. Drugi je: da pokažete takvu ravnodušnost prema novcu. da izgledam samo i jedino pesnik prolaznosti. i koji bi se tim saznanjem stalno i dosledno rukovodio u svom mišljenju i svima svojim postupcima. svatova. što jeste. To se najbolje vidi po deci koja. sve se više divim mnogostrukosti ljudskih sposobnosti. ona nije neprijatelj života nego njegov drug. Podražavaju starijima. Istinski miidar bio bi onaj čovek koji bi u svakoj prilici. onog što traje u večitom nestajanju.

u koji nas niko nije zvao. ■. u povoljnom slučaju. sav u skladu sa mojim snagama i mojim željama. nekad kraće. u jednom jedinom blesku. radeći neprestano tako.. škoće koje su povezane među sobom i zavisne jedna od druge. ■ ' ■ ' ■ * ' Uvek sam sa divljenjem gledao ljude brzog i lakog shvatanja. Ona je ono što smo. a kod mene svršava. mračan tesnac. veći zalogaj. morao sam doći do čudne pomisli. Ne zazirite od te pesme! Prolaznost. u stvari. kroz koji mi valja proći ili tu pred njim jadno propasti. pripadati dobroj strani.. Gledam ih i neprestano ponavljam sebi kako je to naročito ružna vrsta ljudi. izmere. jer što ne prolazi to je isto kao i mrtvo ili nerođeno. Tako to traje. Svojim izdizanjem a nipodoštavanjem svega oko sebe. to je jedini nama pristupni vid trajanja. ali uvek traje.. ^ i^^. Nemojte je prekidati ni poricati. sporo upoznajem njene pojedinosti. Možda to: biti u pravu. neopravdan i nezaslužen honorar. Svaka pojava sa kojom se sretnem stoji preda mnom dugo kao zagonetka. A znam dobro da proći ne mogu. ne širi od iglenih ušiju. li*- 179 . prozru je. iako ne znamo kako ni kada.. jedino ispravnoj strani. ukratko. ili mojim odsustvom želja.. bezbednije potomstvo. nepo-grešni i na pravoj strani? I gledajući ih sve duže i još bolje. savršeno lep a trajan.. ni pokušavati da je nadvičete. ja se pitam kako se ne zamore da stalno budu u pravu. Jednu po jednu savlađujem te178 Ponekad je svet oko mene beskrajan. Prolaznost. Kako im se ne dosadi da sve oko sebe guraju na onu drugu stranu? Kako ne pomisle da će. posredan i maskiran način animalne borbe za bolje mesto. jer su od svog izdavača već naplatili ono što im pripada. možda čak i potpuno sami? Pa šta im onda vredi što su čisti.:. A ponekad se sav svet ispreči preda mnom kao nedogledan. Gledam ljude koji su gordi i nadmeni zbog svog dela i svoje slave i koji zato govore s visoka sa ostalim svetom.. uvek i u svemu na časnoj. varam se u zaključcima. nekad duže. morati ostati u manjini. ispravljam svoje sudove. koji u jednom blesku sagledaju poreklo.-. zašto ni kuda. ocene i odrede joj mesto u svetu svojih saznanja i shvatanja. a posle ispituju njene pojedinosti i tako dopunjuju sliku koja im se objavila pri prvom susretu. Samo postojanje po sebi znači i sreću bez prekida. jedan način borbe za prevlast.laznosti. Kod mene je uvek bilo obrnuto. kolebam se. koji nam niko nije dao.' ■■. najjače i veliko naše osećanje toga života. Osluhnite je dobro! Ona je sva samo himna života kome ne znamo početka ni kraja. . Teško prodirem u nju. napuštam ceo taj napor. i nije kod njih ništa drugo do jedan finiji. pa se opet vraćam njemu. Dok se jednog dana i meni ne otkrije ćela prosta i jasna istina. i iskorišćavanje svega oko sebe. Gledajući neke ljude oko sebe. itd. Naravno. iz kojeg moramo izići pre ili posle. oni u stvari celog veka naplaćuju honorar od svih ljudi koje sretnu. kao kod ukrštenih reci. ali i da propasti ne smem. to je život sam. časni. smisao i sadržinu svake stvari koja se pred njima pojavi. Tako taj proces saznavanja kod njih počinje sa bleskom.

Ali možda bi ipak trebalo više govoriti već deci o starenju i starosti. jednom merom merimo reč kad je upućujemo ljudima oko sebe.* Svačem učimo decu u školi. To. Jer doći će vreme kad će se možda setiti toga što mu je nekad rečeno o starosti. udari u lice. Trebalo bi da mlad čovek neke stvari bar čuje. i razara i ono što smo nekad sa zanosom i željom gledali. Bolujući od fiksne ideje da je on u vezi sa svim što postoji i da se sve na svetu njega tiče. lepo. kako bi trebalo da se proživi. U krug tih svojih poslova on uvlači sve: ideje. upućujući reci drugome. umeće da proširi i ustali taj sistem odricanja. jednu iz detinjstva i jednu iz dečačkih godina. Otprilike. A stvar bi bila u redu kad bismo. Covek koji je još za mladih godina navikao da se odriče mnogo čega. kao da slušamo kako nam neko priča kako je nekad. Najzanimljiviji prizor i najlepši predeo ostavljaju nas tada ravnodušnim i ne kazuju nam gotovo ništa. utoliko lakše što mu i priroda sama u tome pomaže. zemlja i vode i šume i nebo i zvezde i oblaci. ovo: Slabljenje fizičkih i duhovnih moći nije ni izdaleka ono što je najgore i najteže u starosti. da ispravi što je krivo i izvodi na čistinu što je zamršeno. a oni prezru i odbace 181 180 .« A što je još gore. ali nam nikako ne polazi za rukom. To bi značilo tražiti od mladosti da shvati i sagleda samu sebe. pored poslednje fotografije (ne starije od šest meseci) tražiti još dve. kako brzo prolazi i lako propada. I na štetu je i dosadu svemu i svima oko sebe. trebalo bi uvesti još nešto. po nečem. ali ih ne učimo ništa o značenju pojedinih doba ljudskog života. on niže grešku na grešku i glupost na glupost. pozvan da se bavi javnim poslovima. To mu neće pomoći. » Postoji takav tip nesrećnog čoveka koji od rođenja do smrti živi u zabludi da je. kažu. bez izgleda da ih zapamti. Razumem da je teško govoriti mladosti o tom šta je to mladost. jer ide u naopakom pravcu. ustanove. Svaki mu je korak pogrešan. * Kad vlasti već toliko dokumenata i fotografija traže od svakog građanina. to je ono glavno i najteže. prodire i u naše sećanje. a ne to što ne možemo preskakati plotove i prevrtati devojke u seno. kao slepac. Samo. Ima ljudi kojima su svi putevi otvoreni. javne ljude i skromne neznance. ta ravnodušnost. Nego je strahota u tome što sa nama stari sve oko nas. i ničim više i ničim drugim. imali bar deseti deo one osetljivosti koju pokazujemo primajući tu istu reč upućenu nama. negde bilo nešto lepo. bar u primerima. Tako bi se o tom čoveku znalo mnogo više i mnogo bolje šta je i ko je i kakav je. pokrete. Covek bi bio beskrajno nesrećan kad bi morao sebi da prizna da sva lepota sveta postoji samo u sokovima naše mladosti. Trebalo bi da mladim ljudima neko kaže. a posve drugom kad nas ta ista reč. Iako znam da ni to nije lako. pomešana sa ironijom i gađenjem. a u stvari on se bavi samo samim sobom i svojim mutnim ambicijama. vraćena. a mi se trudimo (bolan napor!) da to zamislimo. Trebalo bi uz svaku molbu za nameštenje. ubeđen i uporan. možemo da kažemo sebi: »Ovo je. Takvi smo mi ljudi. na primer. on to ne primećuje. ali će mu od toga možda biti nešto malo lakše. sva područja života pristupačna. Ali. A to je nemoguće.

Ona je u isto vreme i začetnik svakog uljuđenog života i glavni uzrok njegove bede i nesavršenosti. nestane i sveta oko nas. lika. postoje neke mučne i ružne pojedinosti koje nijedan starac neće nikad o sebi priznati. žena koja stari nikad to ne uviđa potpuno i nikad sebe neće moći videti onakvom kakva uistini jeste. * Ima trenutaka kad su za mene voda i vatra jedno isto. Kad se ugase naše želje i nagoni. malo sujete. Samo mladost je toliko »luda« i — tako velika. A ima. Nikad se nije desilo da neki njihov odmetnik. i malo potrebe za ulepšavanjem strašne i nepodnošljive stvarnosti. takvih koji se isključivo i grčevito drže ironije. jer moraju. i tim željama i nagonima podsticane misli. laž i lažna uteha. nedostižni uzorak. Slično je i sa nekim profesionalnim tajnama. to su u stvari naše želje i nagoni. zagledani u večnost. A to se vreme ne može ni zvati životom. kad naš pogled ne zadržavaju ova prolazna priviđenja koja nazivamo svetom oko sebe. osećanja i postupci. » Misao o večnosti i životu iza groba stvorila je sve što se naziva ljudskim delom na ovom svetu. i ja vidim jasno i savršeno ose-ćam jedinstvo svih elemenata koji kruže vasionom. i izaberu ironiju kao svoje jedino područje. Samo mladost ima hrabrosti i snage da voli lepotu. sveštenika. ni oni sami ne primećuju ili ih sebi ne priznaju. Tada potpuno nestane ovog mučnog sveta sa njegovim suprotnostima. Osim toga. bezuslovno i bezobzirno. pravca ni opravdanja. naprotiv. Još neko vreme. i slično. Pa ipak. Po svojoj suštini i svom konačnom dejstvu. Ostanemo. * • •• O nekim ljudskim osobinama. jer ga one suviše unižavaju u tuđim i u 182 Čitajući prepisku između Makijavelija i njegovih prijatelja. mi tkamo ovaj naš kratki zamršeni život. jer su im svi drugi putevi zatvoreni i sva ostala područja nepristupačna. 183 . iskreno. Tako. upravo one najteže. jer do samrtnog časa ostane u njoj malo nade. potpuno. i nikad se neće sve ni znati. neke stvari. Jer. Posle. na primer. Uvek ostane bar jedan deo nekazan. * sopstvenim očima. kao u beskrajni. kao i o nekim društvenim stanjima zna se vrlo malo. To su ona neuhvatljiva i nezadržljiva magnovenja kad smo nošeni nama inače nepoznatim snagama. ni u najvećem ogorčenju. sve je jedno u ovom milionitom deliću sekunda koji se zove večnost. Na primer o starenju ili o docve-tavanju ženske lepote. a to je onaj deo koji on zbog sebe samog ne može da kaže. Istina je da se starci često vajkaju i žale i do nepodnošljivih pojedinosti pričaju o svojim staračkim nedaćama. na primer kod lekara. posle je i u tom pogledu sve više ili manje kompromis. Svet ne postoji. Samo tako je sve ovo mogućno i objašnjivo: i mi i život i naša volja i snaga da ga živimo. To što vidimo oko sebe i što nazivamo svetom. Ništa nema imena.sve. do kraja oda sve tajne i zloupotrebe reda ljudi kojem je pripadao. na žalost — mi.

golu. to je igra. koji opominju piskom. utisak sveta oko sebe. Tada pritešnjenom i ugroženom stvorenju ne ostaje do jedna misao. i koje je glavni i najbolji antidot svima neminovnim zlima društvenog života. ma kako ona izgledala očigledna. među rekom automobila. nego samo jedan jedini znak. da brže ili sporije ide svojoj propasti. * Najlepši dar. koje dobrim vaspitanjem i dugom tradicijom postane druga narav ljudi. on i sve što je ikad njegovo bilo ili moglo biti. znak je da je društvo osuđeno. ideje ili verovanja. Ako pravim linijama povežemo među sobom razne filozofske sisteme. Stani! Već netačno. Nije ta misao sama ona koja nas izbavlja i spašava. kao i društvena uređenja i velike ljudske misaone i materijalne pothvate uopšte. potpunu i konačnu. U takvim trenucima desi mi se da zastanem nasred prometnog trga. To znam i to je ođuvek i zauvek utvrđeno u samoj osnovi moga načina mišljenja i moga osećanja sveta. I ništa više. nego mogućnost njenog postojanja u nama. 185 . I sve u tome. Postojimo. traži bolje. jedan zvuk koji će jasno i pouzdano moći kazati: Postojimo. izdvojen. to je voljno služenje obziru. sa drugim ljudima. izgubljeno je sve i potpuno! Pa ipak postoje. aU jedina. drugačijim odnosima i uslovima života. jedno slovo. a to je — naša neuništiva i neobjašnjiva ljudska potreba za čudom. Gušim se od zanosa pred tom činjenicom i gubim se u traženju njenog izraza. divnu i strašnu. iako kazano u najboljem uverenju. jer mora biti da postoje. kad čovek oseća da je izgubljen. dok me njihovi šoferi začuđeno — Ijutito gledaju. obična i slaba. na svetu i drugi krajevi. Znači da ne moramo prihvatiti bezizlaznost ovog položaja kao stvarnu. Tako je. U toj sumnji u potpunu stvarnost naše nesreće ima zračak nade koji može biti spasonosan. a to što tražim. I misli. 184 * Dođe trenutak kad osetih snažno i neobično. Ali ipak ima nešto što liči na čudo. na nepropisnom prelazu. mi vidimo jedno: od samog početka svoga postojanja čovečanstvo (ili bolje rečeno čovek u njemu) stalno se oslobađa i spašava. već prema prilikama. Kad ti obziri stanu da popuštaju i postanu predmet kritike i ironije. da su njegova zla pretegnula. ali nekog izlaza ni spasenja. U čoveku postoji nepoznata ali ograničena količina čežnje koja teži da se utroši i koja se. Biva da naiđe u ljudskom životu trenutak kad se izlaz nigde ne vidi i ne naslućuje. zemlje. pravog izlaza ni punog spasenja. ma i privremeno. Postoji svet i ja u njemu. u zanosu gotovo. I čovek se hvata za nju.Jedna od bitnih karakteristika svakog civilizo-vanog društva. a odjednom. pa i sa stvarnim izlazom za onog koji se kreće i živi. Jasno vidimo tu težnju. ili spasonosni izlaz. pokazati nam put ka izlazu i pomoći da donesemo pravu odluku i u trenutku kad sve izgleda izgubljeno. rešenje. vezuje za ljude ili stvari. ne više jedan. sa drugim izgledima. nego samu sveobuhvatnu činjenicu postojanja. ne vidimo. svudašnju. i da su prvi oblici novog društva na pomolu. to i nije više rečenica ili reč neka. Čuda se ne dešavaju.

Jeste. kao nepregledni broj krugova. večeru. pored tolikih rđavih: da nas spašavaju od površnih sudova i jevtinih refleksija. sedeći na kamenoj klupi i prateći igru mnogih ruku i jedne lopte. ovakvim kao što je moja. jedan od ljudi zaista je ovladao igrom. Sve se u nama buni protiv verovanja u čuda. bez veze sa onim kako ja inače mislim i šta radim. jer kad bi je ugledao ćelu. kad je igra već odavno postojala i na razne načine vladala ljudima. i da ga dovedu ponovo do carstva nepostojanja iz kojeg je i krenulo na taj put. I. dobijaju ime tek docnije. u sebi. pospremi kuću. a ona dođe (opet nevidljiva) i sve opere. Posle. Gledajući širinu i raznovrsnost sveta oko sebe. Kad je prvi čovek — a koji je među ljudima postojao i bio prvi čovek. Tako. ne stiču i ne osvajaju. to niko ne zna — ispružio na suncu ruku. (Tako to uvek biva da sva dobra. ali kao tuđa. okuke i strmine života. sklon je da ih. njenim granicama i njenim dometom. ali on 187 . ali dar nije. ničiji i nikome. tako je uvek sve čisto i uredno u njegovoj kući. sve ostavi tako. duga i teška putovanja imaju bar jednu dobru stranu. Možda je došla sama. docnije. Stoga ona posprema i uređuje sve kad on nije prisutan i nestaje u trenutku kad se on pojavi. nestalo bi je onog trena zauvek. I ne nalazeći odgovor. Velika. na žalu. a nazvana je tim lepim imenom mnogo docnije. neki se od njih seku. sa svim onim što zamišljam u njoj. nego se samo igraju. raširio prste i stao da prati igru njihove senke na beloj kamenoj ploči. Uslov je samo jedan: ne sme da joj vidi lice ni čuje glas. Sve su svesti u vasioni. upravo tom svojom dužinom i težinom. Svi misle da živi sam. bio je već tada na najboljem putu da stvori igru. ali ni u jednoj svesti nije sadržana ćela vasiona. neki dodiruju. sve stvari i pojmovi. Desi se i da čuje tihu melodiju koju ona pevuši pri radu. spremi ručak. Odjednom mi se javila misao. a niko ne zna da nevidljiva žena dođe svako jutro. a neki i ne znaju jedan za drugog. Sve može biti. i nije drugo do moja svest sa njenim vidikom.) Sve to mi možemo da slutimo i nagađamo. nazove čudom. * Mnogo teže mogu da zamislim mrtvu vasionu. očisti i vrati na svoje mesto. možda su je ljudi izmislili ili osvojili. I odmah se javlja pomisao da to što ja nazivam vasionom. čovek postaje obazriv u zaključcima i izbirljiv u izrazu. a on treba samo da uzme i stavi na sto. — Čini mi se da je ćela živa vasiona posejana svestima. igra je najlepše što imamo. vasionu naseljenu mrtvim stvarima. Dobra se stiču i osvajaju polagano i mučnim naporima kroz naraštaje. samo joj to ime nije dao. i višim i nižim od nje. a imena nadevaju dokoni i domišljati pojedinci koji sami ništa ne rade. ali odmah obara oči. * U Budvi. A s druge strane čovek se pita kakve su to sile koje uspevaju da jedno ljudsko stvorenje provedu kroz sva bespuća. nego postoje bezbrojne vasione bezbrojnih svesti. 186 Legenda o mudracu. i ne postoji neka vasiona koja je izvan naše svesti i koja se može objektivno utvrditi. podne i veče. u kojoj ne živi nikakva svest. ali ona nije dar. kad već odavno postoje. tj. Ponekad joj sagleda skut od haljine.

upustio da sudim o ljudima i njihovim delima. * Smrt je kao grom. i da si govorio ili pisao napamet. Prevarena čula klonu. 189 188 . Mislio si da znaš šta je to smrt zato što si umeo da napišeš nekoliko poetičnih reci o turskim grobljima. Takva trenutna varka zaboli kao teško razočaranje. Tada mu se oči svakog čoveka čine nemilosrdna ogledala koja umnožavaju do u beskonačnost njegovo lice. ljuska. nego zato što je moja greška učinjena još pre nego što sam doneo svoj sud. osetih jak miris vode i ribe i mokre trave. > 14. bez kraja i zaključka. kao nekoj kazni. da ga boli kad ga ljudi u prolazu gledaju. Zato mi se dešava dosta često ovo: sanjam da igram na nekoj velikoj pozornici. i od tog trenutka počelo je da me prati osećanje nemirne savesti. neplodna larva. i iz nizine u kojoj se pomišlja na smrt. uvek mudro i mirno kao da sve znaš o njoj. dopuštam da me tako lako pokoleba svačiji prigovor i da me ubedi o njenoj nepotpunosti ili netačnosti? Zašto svaki plitkov i nitkov može da me uplaši tobožnjim posledicama moga suda? Ne zato što bi moj sud bio pogrešan. onda tek vidiš da ne znaš i da nikad nisi pravo znao šta je to smrt. često i razmišljao. i to igram neku ulogu koju pre toga nisam ni pročitao i iz koje ne znam ni reci. Ja sam rođen i vaspitan u sredini koja je smatrala da u svakom javnom nastupanju ima nečeg nedopuštenog i stidnog. viđeno i odbačeno od svih i od svega. bez onoga što čini morski miris najzdravijim i najdražim mirisom koji zemlja daje. to lice plovi niz struju stvorenja kao pleva. Znaš da postoji. sličan mirisu mora za vreme oseke.* * Ja bih mogao da uzmem za devizu ime jedne kanađanske lađe: I 'm alone (Ja sam sžm). samo bez joda i soli. neodređeno. istrošeno. u trenutku kad sam se. pokvaren i odbačen kalup. površno i prazno. pred nevidljivom ali strogom i mnogobrojnom publikom. kad takvu reč izrečem.°Str-^rs-. žude za istinskim morem kao što se želi ljubav ili svetlost. šetajući pored jednog jezera. Ali ja sam i bez devize * U noći. a sad vidiš da to nema prave veze ni sa životom ni sa smrću. II 1955.sis^r"* * Zašto sam kolebljiv u odlukama pri svakom poslu pri kojem dolaze u pitanje tuđi interesi ili tuđ ugled? Zašto zazirem od konačnog suda i presudne reci? Zašto. Još tu sam ja pogrešio. čitao si o njoj. vođen sujetom ili slabošću i obzirima. poznato zemlji i nebu i svima svetovima. ima dana kad čovek mrzi samog sebe do te mere. A kad se desi ovako da udari u tvojoj najbližoj blizini i neočeki^'ano pogodi nekog koga voliš i sa čijim postojanjem si vezao svoja najlepša zadovoljstva. Uvelo. U proizvoljnoj igri živaca kojoj su stalno podvr-ženi ljudi samci. kolebanje u svemu i bojazan od svega. Ponekad je i pomeneš u razgovoru i u pisanju.

* Je li još iko voleo svet kao ja? Noću. Drugim recima. koliko se čovek tako troši. nepriznatom nadom da će sutra rešenje biti ili izgledati lakše. a mira nisam poznao. iz nje same. i kakva je patnja takav život. da ćemo u noćašnjem snu malko umreti. zadocneo i sam. a stidno je plakati pored puta. Ali sada nije dobro. primetih da ćelu naivnu intrigu i sve scene redom. ali predviđam šta će kazati kad progovori. Iza mene ide jedan čovek koga znam. naočigled sveta. Uvek rni je malo vazduha. Idem preko neke vode. i posmatram ih pod uglom pod kojim ih njihov pisac. nikad mi nije dosta vode ni bilja ni ljudskih lica. Sve je zamršeno. ne drhti i ne boj se više nego što treba. i to bez ikakvog spoljnjeg povoda i razloga. Idem i osećam se nelagodno kao u životu. Ne mogu da gn vidim. kako se nižu. a sve se može desiti. ali znam da glavom dopire do prvog lišća na krošnjama drveta.A snivam ga dostiTesto ■"' ""=«")« ^ san. jer ja na tu istu stvar gledam iznutra. fabrikant pozorišnih komada. Cak i dobro. ali sa kukavnom. Prosto kao slutnja nekog postojanja. prolazi ulicama i da bih ga mogao sresti i videti i s njim govoriti. gotovo svakog dana. * Gledajući neki plitak pozorišni komad. Nije teško uvideti. briga. Kao dva nejednaka kamena osećam u utrobi strah od minulog dana i neizvesnost sutrašnjeg. tako da živim i postajem isto-vetan s njom. A progovoriti može svakog trenutka. kad je slatko bdeti i slatko zaspati. nije lepo plakati. Kad čujem sva moguća mišljenja o nekoj stvari. mirnog i rajskog. ja mimo i bez čuđenja vidim da je moje gledište posve drugo. Ima divnih noći kad sve peva u nama. nije mogao videti. Ja kažem sebi: Još večeras budi hrabar. bez izgleda na rešenje i smirenje. (. jer neću da se okrenem. * Desi mi se da odjednom osetim svu svoju udaljenost od ljudi koji me okružuju i njihovih poslova. ispod gustih i niskih krošanja drveta. Snagu trošim i mladost sam izgubio.('«"f Nije muški. nesigurno i nejasno. 190 San. Jer. pre ovoga života ili posle njega. Sada treba leći bez utehe. kad svi počivaju i kad najposle valja leći. Blaženstvo bez reci i sećanja. Ne govori ništa. Tako biva. dajem im značenje koje same po sebi nemaju. sve od ljubavi i želje za 191 . a već sutra možda neće nam trebati ni hrabrosti ni utehe. i sa životom samim. prenosim na viši plan. smrt re-šava sve. i njihovog mišljenja o svemu na svetu. ja sam još nemiran i pre nego što zaspim još se trzam od pomisli da sada neko. I znam da ga znam.

Vazduh oko mene bio je ispunjen bezbrojnim živim bićima u pokretu. sli i želja. Pa ipak. i kako je istina da sa svim oko sebe sačinjavamo jedno more živih bića. a rano se dižem. kad umoran od svega stignem kući. Sve je bilo samo veliki nesporazum koji svršava osmej-kom. Pokušaji da se ona ispravi ili otkloni. nema straha. Čini mi se da sam uvek budan. — Izvinite! Ali ni to nema kome da se kaže. sa životom. Noću. želim da mi zaspu studenom i ću ti j ivom zemljom užarene oči i gorka usta. uporedo sa našim bedama i niskostima. punih trava. sve je bilo kod kuće koju smo ostavili. Zbunjivali smo se i patili. kad ugledam visoko na nekoj kući još suncem obasjan prozor. čas smireno. Pred veče. Ništa. Sve što smo hteli. ali ne gine i ne nestaje kao sve ostalo što se rađa. Sumnja ne može ni da se začne. sva stanja i promene samo uobražene i nasleđene zablude. u sobi iz koje smo krenuli. spavam malo i tankim snom. Pogled na tornjeve i uznosite krovove kuća na bleštavom nebu s oblacima u pokretu izaziva bodre i stvaralačke misli. i da me oslobode i želje i nemira i tuge ispunjenja. dva trenutna talasa u okeanu pokreta koji se ocrtavaju oko nas. i čekalo nas. u sveže kopanoj zemlji pored mene grčile su se larve i gliste boreći se sa vazduhom i svetlošću. Sve šio je trebalo da bude i što smo uzalud tražili. i sve je tu i tako oduvek bilo. I učini mi se da sam sagledao koren naše misli o večnom životu i uskrsnuću. bilo je već pre naših pomi192 193 . To smo zaboravUi i to neće moći niko naslutiti. za čim smo išli i srtali. Večni život je u saznanju da su sve naše granice. Nepravda se kao sve na svetu množi i širi. paučine i ptica. Zaklonio sam rukom oči od sunca i u širokom prostoru iznad senovitih opkopa. punim sažaljenja i razumevanja. a što ipak živi u nama. Sve što smo žudili i tražili. kao da nikad nismo posrtali ni gubili sebe. Sve što je bilo kao da nikad nije postojalo. Na jednom ođ kalemegdanskih bedema. samo rađaju nove nepravde. želeli. I da nema opraštanja i zaborava. Postojali smo. nema čekanja. Lično postojanje kao i lična smrt samo su prolazne varke. nego mi smo život. kao nešto odvojeno. nego da. 13 — Znakovi pored puta Jedanput učinjena nepravda ne da se ni popraviti ni zbrisati. Po kamenju pod mojim nogama pretrčavali su gušteri i pauci. To je stvar« nost i to će se znati. * Kao da nigde nismo odlazili. zaspim teško. sve je tu. žao mi je što nisam ja na njemu. Srce me boli kad pomislim da postoji sad negde neka planina sa koje bih još nekoliko trenutaka mogao gledati sunce. Tada osetih koliko je netačna naša egocentrična predstava da gazimo po zemlji i stojimo u vaz-duhu kao nečem odvojenom. nepravda bi prekrila svet i stvorila od njega stvarni pakao. Ni toliko. kao dva suprotna zvuka u nemoj žici. a meni je ovde odavno zašlo. ugledao sam čitav jedan svet od buba i mušica. Mi ne živimo. Javlja se ono što je u nama bes-telesno. kao da nikud nismo lutali. sveto i bogoliko. a uskrsnuće je u otkriću da nismo nikad živeli. ono što danima i nedeljama izgleda nemogućno i ne-postižno. Nema nade. čas ustreptalo. što nas daleko prevazilazi. postojimo oduvek.svetom.

ukratko: da se tzv. Obojica su nekad zauzimali visoke položaje u društvu. od njega bi na kraju ostala samo ljuska kao od prezrele i ispražnjene mahune. seo sam na travu. ' "^^^ i da ih ne '^ » 7. dugo i slobodno mislio o sebi i svojim godinama. na jednoj pustoj ledini bez lepote. dok nisam došao na kraj varoši gde ulice gube oblik i ime. Dok su oni govorili osećao sam kako se život polagano suzu je i mrači. skupoceni mir zemlje koju niko neće. ili od presvislog cvr-čka na borovoj kori. Za sve drugo oni su neosetljivi i nepri-stupni. i suviše navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih. nasilja i nepravde. Kad je ostala za mnom i poslednja kuća. Iza takvih razgovora ostaje samo otrovan pepeo. Između zlokovarnih. Jedan neženja. da naneti neprijatelju uvrede znači isto što i zadati mu udarce. da ne ostaje ni kod jedne zamisli. sekući ulice i menjajući pravac. stigao kući. do potpunog nestanka. Tu sam. iz kojeg nema spasa ni izlaska. tako da sam kao jedini vidik imao mirnu liniju brda u daljini i nebo bez boje. Tu sam spokojno. Kad sam. slobodu uskog i neuglednog prostora. ali nisam uspeo da se potpuno raskužim i dugo mi je trebalo da opet sagledam svetlost u sebi. možda. I sad — život me nosi svim svojim silama strelovito napred. 13* 195 . Išao sam brzo. i kako posle nekoliko minuta zemlja ostaje bez smeha i cveta.' U nas je čest tip čoveka koji misli da je svađa akcija. i da mi više ni život ni smrt ne mogu ništa. naročito onog dinar skog tipa. Nagoni tela rastu i gone neodoljivo ka svom zadovoljenju. Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da. između dva velika kamena. drugi udovac. osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. skriven i bezimen. Sad žive povučeno. a grubost isto što i energija. 194 Suviše je ovaj narod patio od nereda. U prirodi je našeg čoveka. I video sam jasno da sam se spasao od života kao što se drugi spašavaju od opasnosti i smrti. Na suncu misao postaje spora. " kod ni jednog dela istrajno i dosiedno. da je svaka uzdržljivost u govoru slabost. osetio veliku slobodu. klizav i zagušljiv hodnik za koji se ne zna kuda vodi i u kome se dešavaju samo rugobe i zločini. bez videla i svedoka. a smrt mi poravnava puteve. i kad bi se sav potpuno predao suncu i sunčanju. životna borba sastoji od neprestanog i naizmeničnog laveža i rezanja Sunce može da znači i uništenje. posle toga razgovora. već prema vremenima i okolnostima. a ceo svet postaje jedan uzak. uprošćava se i bledi sve više. odjednom. kao da zamećem trag. jer mu je kraj zatrpan leše-vima. nebo bez zvezda i boje. Ceo čovek se prazni i troši. a svaki pokušaj predviđanja — danguba.» Razgovarao sam sa dva starca. okupao sam se i preobukao. Ostavio sam kola i pratnju u jednoj od posleđ-njih ulica. nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini. IX 1944.

kiše. On se ne kontroliše. Sa tragovima toga života borimo se još na mnogom području. U njega je vidna sklonost da ne čeka razvitak stvari i ne učestvuje u njemu radom i strpljenjem. retko izbijaju na površinu. umesto cenom rada. * fizičke potrebe. Tako mi. neke snage i teško odredljive veličine. Ali neće. A trebalo bi ispitati. čaše se kad god oseti za to potrebu i gde god ga zasvrbi. ne predviđamo nevreme.prati u njihovom prirodnom razvitku. prosto. — Da li je mašta uzrok lenjosti ili obrnuto. On prosto ne misli na drugog. To je stil života. pa se onda opet vraća na tačku na kojoj se delo nalazi u tom trenutku svog prirodnog razvoja. na koncertima ili predavanjima po unutrašnjosti. nego im naprotiv pušta maha i zadovoljava ih. Postaju takvima i oni koji to po svojoj prirodi ne bi bili. Ne organizujemo čišćenje. jer i drugi tako rade. veća nego kod većine drugih naroda. razmišljanja. To pokazuju nedostaci u uređenju naših sela i gradova. borac i gledalac. jer se tako bolje pliva i lakše održava ili. naš čovek kašlje. Tako se stvari razvijaju više uz njegovo učešće nego pod njegovim uticajem. nego iznad i pored njih. neostvareni i tek zamišljeni tok dela. Kad imaju jedan posao pred sobom. mi teško i neprijatno živimo danima i nedeljama. on će doći i na idući koncert i — biti na njemu isti takav kakav je i danas na ovome. cenom života. radnik i čuvar. * Kad posmatrate našeg čoveka pri radu i razgovoru. muti ga mišlju i pogledom. Ponekad prosto izgleda da će se sav taj čovek rasuti tu pred vama. Za vreme dok predavač govori ili pevač peva. dok je u društvu. Naprotiv. on i ne pomišlja da bi mogao savladati sitne i krupne 196 . On čačka zube ili uši. vi možete nesumnjivo utvrditi da u njega vrlo često ima jedan suvišak mašte i doza lenjosti. stvari koje nije teško pred-videti. nije još dorastao do stepena na kome čovek počinje da ima obzira prema okolini. nego reaguje na njih. često sam mislio: zašto su kod našeg čoveka tako upadljivo vidne sve one fizičke funkcije koje kod istinski civilizova-nog čoveka. Za neke naše ljude. jer on nije u njima. to nije lako utvrditi. anticipira ga. posle prvog zanosa. bez svesti o zajednici i bez poštovanja drugog čoveka i sebe u njemu. Divljački način života. Ne može se kazati da u njihovom držanju i ponašanju nema nečeg slobodnog. nego stvaralac. zatim silovito preleće ceo budući. bez pomisli da li gledaju i kako na to gledaju ljudi oko njega. da bi uticao na njih. zeva. vraća se do njegovog izvora. dogovora i predviđanja. podnosimo nepotrebne patnje i odricanja. polažući mnogo više na to da bude začetnik. * Beograd je pun takvih nakratko nasađenih ljudi. ili jedna i druga potiču iz nekog zajedničkog nevidljivog izvora iz kojeg potiču toliki drugi nedostaci i besporeci našeg života. sve plaćamo najskupljom cenom. proteže se daleko i duboko u vremenu i prostoru. proteže se. sudi ja. štuca ili uzdiše. oni gotovo nikad ne misle kako bi ga najbolje i najbrže uradili. 197 Gledajući naše ljude u pozorištima. Umesto toga. Zato on u većini slučajeva i ne stvara dela i ne upravlja događajima. on napušta delo. ne bojte se. bez plana i predviđanja. nego što se može povodom njega o sebi i o drugima kazati.

oni nisu u tome što bi se neki bogataški sin ili bivši bogataš ponašao skromno. Trebalo bi samo da onaj trenutak posle kupanja a pre doručka traje nepomućen dvadeset i četiri sata. a odmah zatim da između nje i svake tuđe misli iskopa što dublji rov prezira. Jedan ima potrebu da se svemu što čuje i sretne odmah suprotstavi. U krajnjoj liniji obojica to čine sa istom namerom da bi se što bolje i što lakše obračunali sa onim što ih na životnom putu presreće i ugrožava. prva mu je briga ne da tu misao razrađuje. Obojica pate od jedne u osnovi svojoj iste. Kad je u pitanju razgovor. To izbija iz njihovih reci. naravno. a po svom vidu potpuno suprotne strasti. i on bi bio i miran i srećan. i sve ostaje tu gde je rečeno i kako je rečeno. Kad ih slušam kako govore. I to pravilo. U toj borbi oni ponekad pokazuju Ijudoždersku revnost na reci i delu. žalio na te svoje obaveze. pogleda i pokreta: kako odgovaraju na telefonu. vim izrazom. ili u vezi sa njima mislim nešto sasvim drugo i potpuno novo. pametno i odrešito. bez pogovora. ne mogu to nikad potpuno izbrisati iz svog ponašanja. i. * Za ljude kao što je on ne bi bilo teško stvoriti raj na zemlji. Ali njihove misli pobuđuju i mene na razmišljanje. Ne misli mnogo ni istrajno. ja poznajem dve vrste ljudi kod nas. onaj pravi. a ponašaju se osiono i zapoved-nički prema ljudima oko sebe. Ali čim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi. a ukoliko ih ima. 199 . Prva vrsta. nema mnogo izuzetaka. On su takvi. Nema ništa ni da se doda ni da se oduzme. Takav je »naš čovek«. bar u nas. nego u tome što ima ljudi koji nikad nisu bili ni blizu bogatstva. da odmah traži zajedničke elemente i da se u najvećoj mogućnoj meri poistoveti sa tim. a bolje je da se vajka i žali na teret svojih zaduženja. A propao bi sigurno. proverava i upoređuje kritički sa onim šio drugi ljudi o istoj stvari misle. Druga vrsta. kako dozivaju kelnera. Celog veka svog on bi se. nego da svoju misao proglasi za jedinu tačnu i jedinu pravu. mržnje i borbe do istrage. nego da propadne bez njih. I meni je na mahove nelagodno. bez odjeka u meni.On je bio od onih ljudi koji ne treba da žive bez određenih dužnosti i utvrđenih veza u životu. Slušam ih sa naporom kako se zapliću i raspliću u borbi sa svojim mislima i sa njiho198 Ljudi koji su rođeni u bogatoj kući ili su bar jednom u životu bili bogati. duže pamti takav susret i prijatnije ga se seća. glatko i savršeno. Muče se. Sve je tačno. Sreća je što u nas ima dosta i takvih koji su drukčiji i koji nisu pravi »naši ljudi«. Iz razgovora sa takvim ljudima čovek izlazi bogatiji i radosniji. kako razgovaraju sa ženama. a drugi. naročito. meni se čini da je sve rečeno. Razgovor je završen u trenutku kad oni izgovore poslednju reč. ali na to se kod te vrste ljudi ne treba mnogo obazirati. i ja ih u sebi širim i dopunjujem.

I sva je ta roba pomešana. uporedo sa sumnjom i bojazni da ljudi tu njegovu veličinu ne vide kako treba i ne cene dovoljno. To postane s vremenom navika i potpuno izopači ne samo držanje nego i način mišljenja i ceo život čovekov. a ono do neodređene tačke na pučini. Na sve što iskrskne pred njihovim duhom i njihovim očima. — Gorko i tamno. pa neće ni naš. Od svega što ima u toj radnji bar po jedan primerak nalazi se u izlogu. kad zaima ili kad misli da je čvrsto zaseo na vlast. milioni posle nas. ali ima — kazne. Gorko. do tačke. Gde? Ako ne na neku suđenu obalu. poraste podvoljak. A na svakom predmet piše i cena. Sto da se kolebamo? Od čega da strepimo? Zašto da odlukom i pokretom ne razbijemo gorki i tamni minut pred sobom. može vam se desiti da vam kažu da te robe nema na prodaju. Ali za onog ko zna šta se iza toga krije. u sebi. proširi se podbradak. ne prodaju. nego sve odlaže za drugi put i sa svakim danom sve je više dužan svemu oko sebe. koja je posled-nja i koja će bar po tome imati pravo da se nazove: cilj. po nagonu sa-moodbrane. na jednoj tački. gorko i tamno. najstrašljiviji oni ljudi koji izgledaju nasmejani i vedri. Toliki su brodovi zaplovili ovim morem. sve to nije ni šaljivo ni utešno. Sta mari? Ploviće-mo sa istim smislom sa kojim su i oni plovili. same od sebe istu-raju se grudi. Ima među našim »intelektualcima« i takvih koji u mnogome liče na neke beogradske dućane. i nijedan se nije vratio. i ne krenemo dalje — put cilja? Kod našeg čoveka. pa možda čak i za druge. Ta tužna slava suviše je skupo plaćena jer sve šale ovog sveta ne vrede jednog parčeta stvarnog života. samo da se ne bi morali suočiti sa nekom novom stvarnošću. Onaj jedini primerak. U takvom čoveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o svojoj važnosti i veličini. pričala i šaldžije. Pesma mladosti. kako samo u mladosti može biti. 200 Možda su. jedno pored drugog ili jedno na drugom. u jednom minutu mladosti. 201 . prvom asocijacijom koju. misliti o njoj i doneti neki zaključak za sebe. oni odgovaraju odmah prvom šalom koja im na um padne. Takav čovek u stvari i ne misli i ne živi. To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno na svakom koraku. kao i visled ugojenosti koja redovno ide uporedo sa vlašću. milioni sa nama. A kad uđete u radnju i zatražite da kupite neki od tih predmeta. i stići ćemo. iz izloga. Pio vičemo i stići ćemo kao milioni ljudi pre nas. poredana bez reda i ukusa. Samo da bi između sebe i stvari stavili kakav-takav zaštitni zid. dohvate u letu. U tim tako prirodnim i jednostavnim a potptmo nerazumljivim ljubavnim istorijama nema pravde ni suda. Dešava se da takvi ljudi postanu čuveni zbog svoje duhovitosti i svojih uspelih šala. sve to usled stalnog zapovedničkog stezanja vilica i neprestanog ispršavanja. Nikog da nam pokaže pravac i označi cilj.Tako je to. često pre-terano visoka. ukratko: kad se osili.

ovako pre počinka. Krug se sužava. određena temperatura. tražite spasenje u snu i ćutanju. novo i neobično. kazati nešto pametno. ravnodušno prolazili. Sta je sve to? Vrlo malo. evo. koliko da pri poslu ispo-Iji svoju volju i istakne svoju ličnost u što povoljnijoj svetlosti. onda će biti svemu kraj. stojeći pred činjenicom. Umesto da ima u vidu cilj i rezultat rada. strahovanja bez osnova. neznatna mera krvi i životnih sokova. sve je manja razlika između stanja sna i stanja jave kod mene. dok napolju huji vetar. Borci koji drhteći. Ono što često koči mnoge poslove kod vas. Cak ni šoferu ili nosaču nije stalo toliko do toga da što racionalnije i što pravilnije izvrši pasao. To su trenuci kad se čine pogrešni koraci. daleko od svake mere i logike. Na ljudima i u prirodi oko nas mi vidimo pojedinosti koje ranije nismo primećivali. sjaj sunca i blesak našeg ljudskog osvetljenja. * Kako se godine množe. najskrivenijih pomisli i pokopanih zala i rugoba. Izvesna količina diferenciranih tkiva.* * Covek koji izgleda uman i dubok duh. Majke koje beže sa detetom na grudima. pa čak ni da što više zaradi. to je hipertrofija ličnosti koju susrećemo na svakom koraku. On je pun ambicija koje bi. do najmučnijih sitnica. * Čuvajte se prvih večernjih časova kad se sme-njuju dan i noć. da su normalno upućene. Sve se čini da će sad. bez kapi krvi u obrazu. U noći. Zatvorite se kao cvet koji sklapa latice. iako im je žao umreti jer vole život i smatraju ga vrednim življenja. Nevolja je što je njegova ambicija redovno već u samom početku pogrešno postavljena. krvnika. štiteći uzmak drugima. sve čistije. a sporove voli da raspravlja prepirkom ili svađom. naše zadivljeno čuđenje pred pojavama oko nas biva sve dublje. Ali ništa. Neron i Hitler. ostaju da poginu. vaš čovek stalno misli na stav i ulogu svoje ličnosti pri tom radu. gonjeni željama i nagonima. Na javi: čitavi predeli noćnih snova. Ljudi velikih nemih odricanja koja niko ne vidi i koja će zauvek ostati nepoznata. Vaš čovek ne ume da govori ni o čemu bez aluzija. Umetnici koji u dugotrajnim i raznovrsnim naporima i mukama stvaraju lepotu za druge. Takvog ga znam četrdeset godina. Kada se ta razlika potpuno izbiše i kad se moje budno stanje i moj san sastanu i sklope nada mnom kao talasi. neverovatnom i strašnom: da je čovek uvek i svuda i u svemu jedan isti. Ispitivači prirodnih zakona. mogle biti vrlo korisne. i hiljade sitnih ubica. Tako mi bar moja nada šapuće. sve do ivice bezumnih postupaka. * Jedan stranac govori. malo toplog daha koji je slučajno počeo i koji svakog trena može stati. i začudno jednostavno. prošli i sadašnji. ali nepokolebljivi. ja ne mogu da se načudim. i čekajte da ponovo svane dan. trovača i razarača ljudskog mira i ljudske sreće. jednostavan u svojoj strahovitoj raznolikosti. U snu: moj dnevni život. ali biva dublji i svetliji. koji ne misle na sebe nego na svoje delo. — Sve u osnovi isto i sve kobno 203 . ili pored kojih smo. Tu se kao pijani ili mamurni često ponašaju i oni koji nikad ne piju alkoholna pića. Mučenici koji umiru za jedno da ili jedno ne. kad niču izdajnički osmesi i padaju pogubne reci. plima pogrešnih zaključaka. 202 Kako godine prolaze.

ali uvek peče i muči jednako. U svojoj ludoj potrebi da sve dovodi u vezu sa svojom ličnošću. Nešto što dolazi i prolazi i svaki put nosi drugo ime. Nešto što je postalo sa čovekom i prvim blescima njegove svesti. kad umre. U njemu je. Ponajčešće. nasrnejani. U životu je strepeo od svega. * Toga čoveka bi. i o kojima on i ne sluti da postoje. od ljudske reci i pogleda. ljubazni. To je bio uslov njegovog mira i njegove sreće. * On je živo želeo da strani i nepoznati ljudi koje sreta na ulci imaju radosna ili bar mirna i zadovoljna lica. kad nikne. posejati na njoj travu koja će. izjednačiti potpuno to mesto sa ostalom ledinom. da je svaki od njih centar jednog kruga. negde na dalekoj planinskoj ledini. Tako bi se izbeglo da se njegov život pominje. pre nego što je mogao i pomisliti da to nazove nekim imenom i zabeleži nekim znakom. Pronalazio je sve nove razloge svojim strahovanjima. podsmešljivo ili grubo ophodio sa njim. bolesni. trebalo pokopati. duboko. veličanstvena i beskrajno sitna. Nešto što ni danas nije mogućno tačno označiti ni izraziti. od svoje rođene pomisli. to nije bila želja nego zahtev. On sam se starao da taj oganj ne ostane bez hrane i ne ugasne. To je najbolje moglo da se vidi kad bi naišao na zabrinuta ili Ijutita lica. I tako je i umro. A sve zajedno: naša ljudska istorija. kao »neugasivo kandilo«. Možda bi se na taj način moglo postići ono što je tome pokojniku najviše potrebno: zaborav.1^' različno po dejstvu i posleđicama. * fona. a oni koji na ma koji način dolaze u dodir sa njim da budu pažljivi. * Sta je to što me tišti i peče do nepodnošljivog bola? Ništa. on nije nikad pomislio da drugi ljudi imaju svoje želje i potrebe. to je činila njegova rođena misao. A to je. potpuno nemogućno. taj čovek je osuđen na stalan nemir i nezadovoljstvo. tinjao plamičak njegovog straha i s vremena na vreme rasplamsavao se u silan požar. pa i svoje lične interese. Živeo je uplašen. O životu uopšte. Znači. naravno. U stvari. zajedno sa ćelom zamršenom pričom njegovog života. zaboravljao sve drugo i sav se pretvarao u negodovanje i ogorčenje. vođena nemirnom maštom. krvava i neobjašnjiva. opterećeni na sto raznih načina koji nemaju nikakve veze sa njim. * On je najviše patio od urođene. od pisma i od tele204 Razlika između života ljudi koji su rođeni na obalama toplih mora i koji žive pored mora i od mo205 . kad bi se ko nepažljivo. ali što peče i boli i ubija životnu radost i život sam. gubeći pri tom iz vida svaki obzir. I to nimalo. * Čudan je to čovek bio. od zvonceta na vratima. lude i neizlečive potrebe da živi u stalnoj i neporemećenoj harmoniji sa svim i svakim oko sebe. On bi tada gubio prisustvo duha. Samo se smrti nije bojao. Utoliko više što nije potrebno da neko rečju ili delom poremeti harmoniju oko njega. i da mogu biti zabrinuti. prepričava i tumači u docnijim naraštajima i da zbunjuje mlad svet i zavodi ljude u nove zablude i nove pogrešne zaključke o njegovom zlosrećnom životu. a zatim poravnati i dobro ugaziti zemlju nad njim.

kao zreli ljudi. a u starosti. Živeći u vašem svetu. a ne trude se da u sebi razviju snage koje bi same mogle rešavati ta pitanja. U tom svetu pred mojim očima sve pati. i da su takvi i oni koji to ne bi smeli da budu i koji na prvi pogled i ne izgledaju da jesu. sve to pati od stida i tuge što nije ono i onakvo kakvo bi trebalo da je. ili što nije ono što je nekad bilo. ili se ne sećam pravo. i da li je ikad i bilo drukčije nego što je sad. Jedino tuga i stid zbog svega toga su jasni i stvarni. Mnogi naši ljudi nose u sebi nasleđen kompleks odmetnika i stradalnika. Ponekad mi se čini da nas ima takvih srazmemo više nego i u jednoj drugoj evropskoj zemlji. i po čemu. nego i mrtve stvari. Za razliku od ljudi sa kopna. to zaista ne bih umeo da kažem. da traže šta bilo. na simpatične i nesimpatične. kako bi rasterali čamotinju koja se rađa na njima i ne napušta ih do smrti. a među svojima na darežljive i popustljive i ne-darežljive i stroge. nego ni kuda da gledam. ili doprineti njihovom rešenju. samo na stare i mlade. da ponekad nisam znao ne samo šta ću sa sobom i svojim životom i vremenom. oni su lišeni Ijubopitstva koje muči kontinentalce. To nije jedan isti život sa izvesnim jačim ili slabijim razlikama. na lepe i ružne. i kako bi to »trebalo«. manje-više srećna čoveka. kako da mislim ni šta da kažem. u dva razna i različita sveta. i onih koji su ugledali svet na kopnu. A zašto. ne znam i ne bih umeo da objasnim ni sebi ni drugima. Ništa. ni gde da krenem ni na što da stanem. Natpis na grobu. isto kao što nikako ne znam. kao sve simetrično izgrađene misli. (Naravno. i tu žive — mnogo je veća nego što mi to obično mislimo.ra. na zdrave i bolesne. koji ne. od drugih ljudi ili od nadzemaljskih sila. kakvo je to što je nekad bilo. čoveka kome je učinjeno 207 206 . i ova je samo delimično tačna. ja sam sve do pred kraj života sačuvao izgled mirna. i cveće. višeznačno i protivrečno. To su dva života. kao mladići. Ne samo ljudi i svi živi stvorovi. daleko od mora. Ali znajte da sam u sebi bivao često. U nas nije mali broj ljudi koji rešenje svojih glavnih životnih pitanja očekuju odnekud spol ja. sigurna. nagoni ih da čitaju knjige. da putuju i da se upoznaju sa ljudima. Celog života me prati to mučno osećanje i nagoni me na ustupke i zavodi na postupke koji samo proširuju broj mojih krivica i uvećavaju moje dugove.) Uvek kriv i svima dužan. jer je sve u meni i oko mene maglovito. Primorac je čovek dovoljan sam sebi. ili bolje: desetke. i za duže vreme. U detinjstvu mi sve ljude delimo na svoje i tuđe. a zatim na glupe i dosadne ili pametne i zanimljive. a vama ostavljam da ocenite koji je deo tačan. tako tuđ i dalek tome istom svetu i tako izgubljen i nesrećan da sam se danima osećao niži od najnižeg i manji od najmanjeg. i drveće. kao dečaci. na poštene i one koji to po našem mišljenju nisu. Da.

ali nastoje na sve moguće načine da po-reknu. Oni je silom okolnosti prihvataju. bez imena i traga. a zove se — činjenica. Bolna svest živeće i dalje i patiti. I pored svega toga osećam da ću izići i spasti se. Narojile se godine i njihova težina počinje da se oseća. i kad ga je neko upitao: »Imaš li ti. Ni glasa ni po" — Znakovi pored puta 209 . ali koji dugo traje. da bi na osnovu laži mogli počinjati bezakonja u svoju korist. Krećem u jednom pravcu a sa mnom upo-redo i misao da je to pogrešan put i da na tu stranu nema izlaza. posrćem i padam. golo i tvrdo. Ja želim da budem nepoznat i zaboravljen. biće oboreno. mnogo mnogo čega. i zbunjen sam i smešan. koga progone na pravdi boga zli neprijatelji pravde i poštenja. izdvojeno. zgaženo i razneseno kao larva bez smisla. ta uteha se ponavljala sve češće. i ne može se ni promeniti ni opozvati. živeti kako žive. kako da se pomiriš sa tim kad vidiš da ništa slično ne postoji u tebi ni oko tebe. a smešno je ipak na svoj način. Takvi duhovi teško podnose postojanje onog što ljudi nazivaju — činjenica. izvan moje svesti. To i jeste jedina atmosfera u kojoj čovek može da diše i živi. i odriče. ako treba. a na drugoj moje svagdašnje Ja. kao ni trčanje. Okrećem se i tražim nešto. I kao nezdrava droga. Potrčim. To je kao neki trenutak velike opasnosti. nego moja svest o patnji. I na kraju. dok nije otupela i istrošila se. 208 Bivalo je tako teških trenutaka da sam tražio utehe i olakšanja i u tome što sam govorio sam sebi da to ne patim ja. Kao u doba puberteta. ipak nema leka ni izlaza. kao da i ne znaju da istina postoji. i činiti što čine. jer mi izgleda da je to dostojanstvenije. a njima služi da bi mogli biti ovo što su. sa istim žarom i istom bolnom osetljivošću sa kojom drugi žele da budu glasoviti i slavni. nego da je sve tečno i kolebljivo i sa neodređenim rešenjem na kraju. bolan. I zaista.«) I u drugim društvima ljudi se ponekad ogreše o istinu izvrćući je u laž. prevaziđu ili zaobiđu to što stoji pred nama. On se sviđa sebi u toj ulozi i spreman je zaista da se žrtvuje za nju. a telo koje je uzalud nastojalo da se otme i spase. ali se dižem pre nego što bi nada mnom mogli izbrojati deset. Potpuna tišina u meni. Izgleda da se svaka njihova »misao-« začinje i rađa u njima već kao laž i takva stupa u svet i vrši svoje dejstvo među ljudima. ne mogu da nađem pravu stranu. Da li su ovo misaona bića? Stvorenja sa ljudskom dušom? Ponekad mislim da nisu. Onda stojim. (Postoji priča kako su jednom jednog od njih uhvatili u laži i prevari na štetu jedne udovice i njene siročadi.krivo. ali ovi ovde i ne razlikuju laž od istine. Na jednoj strani živela je moja bolna svest. dušu?-« on je nadmoćno odgovorio: »Sta će mi duša? Nisam gaj-daš da duvam. u stvari: bez kraja i rešenja. i ogledam se da me ko ne vidi. I osećam da ni to ne vodi ničem. kao životinja koja diže glavu i njuši vetar.

kao čovek koji s vremena na vreme opipava skriveno oružje pri sebi. dok kroz mene neprestano prolaze i ponavljaju se. on bi bio Uto ono što je naš čovek iz moravske doline ili čak negđe sa Timoka. bio u svakom trenutku svestan svoje brige. hrabrost 1 velika snaga samopregora u borbi. suva oka. Bez nje. jedna je sme-njivala drugu kao straža stražu. ne polazi mi za rukom da se takvog vremena setim. ali nikad toliko njih da bi se mogli nazvati vremenom. Ima je još samo u mom osmejku.kreta. Nastojim da se setim da li je ikad bilo vreme kad sam bio potpuno bezbrižan i slobodan. bolje reći mislim. odvratnost prema trijumfu. Samo da ne poginem ili da ne zaspim. Bgđ. Da ne bih više mučio tu muku. 28. u tolikoj su opreci ono što mislim kad sam sam i ono što radim i govorim kad sam sa ljudima. Nestaje. što je isto. ali još teče. — U toj tišini. ja sam gotovo vazda.) Time hoću da kažem: njegova urođena nesposobnost da lepo i hrabro započeto delo dosledno i dostojno privede kraju. mirne ruke. Zbogom! A svetlost otiče u tišini. drug koji je tako često prati. a svetlost još ide kao reka koja je tamo na izvoru već usahla. sve reći koje sam preko dana izgovorio. harmonično delo koje treba da se sastoji iz odluke — napora — izvršenja. koja postaje nepodnošljiva. drago ime. Poslednje što mogu. kao slova svetlosne reklame. to je da se tako rastanem i s tobom. stalno pitam je li moja misao još živa? Toliko je moj položaj u svetu neprirodan. ali kod kojeg se ne radi o robovanju ljudima ni ljudskim ustanovama. jedno jesu: da se praštamo. IV 1944. bio zaista sav u njima. (Oprostite ml ovaj varvarizam. Dvostruko prokletstvo jedne lepe rase. veran sebi. samrtnoj i životodavnoj. a kukavičluk u uspehu. biće još očiju. ali potpuno iščezavala nije nikad. ' Varijanta (SvesJce — Crna knjiga). tnastavak:] A s druge strane tragika te neefikasnosti (Izvinite!) je u tome što su sve dobre 1 plodne osobine dinarskog čoveka vezane sa njom i uslovljene njome. jer u tebi su sva dobra i sve lepote. IV 1944. svetlosti. 27. To je nešto kao ropski duh. svoje skrivene muke koja me je nevidljiva tištala. A inače. pored onog što radim. jer ja ne mogu da ga sam sebi oproctlm. i ti zaslužuješ svaki napor i svaku žrtvu. odsustvo svakog smisla za. Ta briga je menjala ime i oblik i težinu. bez drhtaja. bilo je trenutaka. Da. jer je zamro i zvuk. da posle svakog dodira sa svetom padam kao pokošen i drhtim u bolu i u nesanici. kad sam učestvujući u razgovorima ili zabavama. Bez reci. 1 strah od njega. i ma koliko naprezao sećanje. da učinim u tvoju slavu. nego višim sUama. jer ja ne mogu da ga sam sebi oprostim.) Time hoću da kažem: njegova urođena nesposobnost da završi delo. niti ima koga da me čuje. Neefikasnost čoveka dinarskog tipa. ja se. jer nemam kome da kažem. ćelom svešću prisutan. Moja nepomičnost i moje ćutanje to su prvi uslovi moga spasenja i jedini koji zavise od mene. Nije pravo ni voleo zemaljsku svetlost onaj ko ne ume da podnese bol rastanka! Zbogom! kažem. Zbogom! Biće svet-'"sti. i * Neefikasnost čoveka dinarskog tipa! (Oprostite mi varvarizam »neefikasnost«. govorim ili slušam. ne trepćući.' * Ako nas ništa drugo nisu naučili skupi život i burne mnoge godine. ja zabranjujem sebi da se sećam. 14* 210 211 . uporedo sa strahom: šta će biti kad sa njom ostanem nasamo.

Kao pesma. B e z i m e n e m e l o d i j e l j u .tmmm I J a N e To je proti vno od veći ne moji h zem ljak a.

d s k o g h o d a i g o v o r a i š u m a v e t r a . v o d e i l i š ć a .

d o p i r u d o m e n e k r o z o t v o r e n p r o z o r i k i d a j u g l .

. O n e s u ž i v e .u v u t a m u n e o d r e đ e n i h n o ć n i h s a t i .

j a s n e . t . k a o g l a s s a m o g d r a g o g ž i v o t a .b o g a t e .

e b e z i m e n e m e l o d i j e . J a . k o j i s a m s e b e p r e g a z i o .

i .d a v n o . k a o m a l u r e k u n a d a l e k o m p u t o v a n j u .

m o .z a u s t a v i o v r e m e k o j e s e m e r i s u n č e v i m h o d o m .

g u j o š s a m o d a s l u š a m b e z i m e n e m e l o d i j e z e m l j e .

č o v e k a i n j i h o v e s f e r e .. P r e š a o s a m g r a n i c e p o .

N i t r a g a o d ž e l j e d a s e v r .s t o j a n j a n e p r i m e t n o .

S a m o d a m o g u .a t i m s e b i . k a o s u v o d r v o i s t u d e n .

u s l u ž b i l j u d s k e s l a b o s t i i v e l i č i n e .m e t a l . u .

z v u k d a s e p r e t v o r i m i d a ž i v i m l j u d i m a i n j i h .

o v o j z e m l j i p o t p u n o i r a z u m l j i v o p r e n e s e m b e z i .

m e n e m e l o d i j e ž i v o t a . n a p o z a d i n i o v e n o ć i b e z .

s n a i s v e t l o s t i . .

bo O .

ali je izvesno da ponekad mogu i moraju da ćute. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje. a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj. Samo preboljene bolestt mogle su biti opisane i umetnički prikazane. na događaje koji su zakopani.t / Za vreme koncerta ukazao mi se kameni most. presečen po polovini. istina je da ljudi vole i žele mnogo da govore. Najveći efekat postizava se u poeziji kad pe-sniku pođe za rukom da čitaoca iznenadi nečim poznatim. i poslednjim naporom pokazuju jedino moguću liniju luka koji je nestao. Jeste li kad mislili na priče koje niko ne zna. najpre u ćutanju pa zatim u potpunom zaboravu? — Jer. 217 "»■»■■»^■'■''l'llllliMipiipilII m^mm»'mmiiim . Najlepše i najstrašnije stvari ipak nisu nikad kazane.

* Ništa lepše ni dublje. I taj napor ne treba prosuđivati samo po onome što je ostvareno i uspel nego i po onome što je neuspelo i odbačeno prili kom rada i što će nama čitaocima i gledaocima za-uvek ostati nepoznato. bivaju jasne sudbine pojedinaca i istorije vrsta. kao teške pčele. ali tada se odmah javlja da zajedno s nama nariče nečujno nad onim što smo ludo i nepovratno izgubili. proste. jednodflve So vidim' mogu da opito i da sve sto osetim umem da izrazim. vedro nebo i jako sunce. sa' muklim ćutanjem u sebi i praznmom pred očima. Ali izgleda da su oni koji rade takve opasne poslove zaštićeni upravo time što žive u unutrašnjosti događaja. cvatu epohe. U osnovi želimo samo jedno: istinu. Osloboditi se ovoga huka reci i probiti kroz ovu shemu slika i doći do istine. ali poslednjim plamsaj em svesti obuhvatiti istinu.9 . Preda mnom iskrsavaju likovi i prizori. Pre je to bilo isključeno. Kad se pomisli na sve to. jedino dostojanstvo. Kraj novembra. Kako mu u rukama ne eksplodira oruđe kojim se služi i ne ubije njega samog umesto da stvara po njegovoj volji. stvari govore. Samo čiste i velike stvari bi trebalo pisati. Po nekoliko dana mogao sam da nosim u sećanju svaku pojedinost. A za to treba imati zdravu krv. otkrivaju se odnosi društva i događaja. ja sam uvek naviše leleo. Tragika lepote je u tome što ne može da ne postoji a ne može da traje i da se drži. iza čutanja samog. otpoči-nuti na tvrdom i tamnom tlu. pa ma i smrtonosne. Sve češće se dešava da zaboravim lepu sliku ili novu misao koje mi noću iskrsnu u svesti. u samom srcu opasnosti. verne i tačne koje savršeno izražavaju ono što gledam i saznajem. Jedno jutro kad bi se moglo dugo sedeti i lepo pisati. 218 21. čovek se pita kako pisac može izdržati takav poziv. ljudi ne varaju sebe ni druge. pravu misao i dosie-dan život. bezbrojne. Posle svih jadnih priča. ne videti. Nešto kao čudno se dešava: har-tije žive.Da bi se stvorilo jedno umetničko đelo potreban je ogroman rad mašte. od narodne mudrosti u drevnim izrekama i stihovima! Ona je svirepa fata morgana naše savesti. * ■ ■• • Pravo govoreći. ne čujemo je i ne shvatamo dok god ne učinimo protivno od onoga što ona uči. slaba košava. ni beznadnije. Sviće. ne disati. dižem se i odlazim. ne beležeći ništa na hartiji. obelodanjuju uzroci. A oko ušiju mi. zuje reci. T onda sve odbacujem odjednom. nage. Ugasite priču i fantaziju kao dimljivu lampu. ne živeti.

Ali ne možemo. tj. moje delo spava mrtvim snom i samo ponekad bunca u snu. ni ogorčenja ni žalosti. ne živeći. one koji preziru umetnost^ ' 220 2 2 1 . i one rđave platiše ne učine od onog što su uštedeli ništa dobro ni razumno. Mislim da mi nikad. bili bismo potpimo nagrađeni za sve. ni tačna. vojnici. hraneći se mojim stradanjem kao zemljom crnicom. mekši i blagorodniji po prirodi. političari. trgovci. zato što je usamljena i prkosna i zanimljiva. a kad ja stradam. Iza njihovog humora nema ni napora misli ni uzbune osećanja. jer samoća niie isto što 1 originalnost a prkos nema cenu hrabrosti. Kroz nedogledne brige i napore izgledaju radosti života savršeno i zanosno lepe. ponekad. posle. mogli istim očima da ih vidimo. Prvi je uperen 'Varijanta (Sveske — Smeđa knjiga): Čitajući jednog mislioca. Ne mrzim nikog. Ima mislilaca koji imaju neko značenie samo u odnosu prema drugima koji su mislili pre njih 1 drukčije. ni protesta ni rizika. negde u mračnoj dubini i njima samim nevidljiv.* Koliko je duboko i kako drevno nepoverenje koje oduvek pokazuju svi »ljudi od posla« prema mašti i svemu što dolazi od nje! Sveštenici. Ali čemu nabrajati? Nema ničeg. i svi je iskorišćuju. Humoristi »niz dlaku«. živi i raste moje delo. štampan. to ne znači da ga ona nema. I kad bismo. XI 1948) Ako ne znamo značenje neke reci ili nam ono nije jasno. nerazmrsiv kompleks od zavisti. X jos. (6. sitni događaji i male radosti svakidašnjeg života. plaćaju više nego što duguju. Međutim. kad brige minu i napori prestanu. gledani kroz jednu veliku brigu ili žalost koja nam trenutno zaklanja svet. čapkunluka i maroderstva. A stoga drugi ljudi. ni približno neće poći za rukom da izrazim lepotu koju imaju obične radnje. Oni u stvari imaju dve vrste humora. sadizma. humoristi po porudžbini i ne zaslužuju to ime. još ne mora biti ni originalna. Humor koji ništa ne stoji. Ili bolje. naučnici — svi su njeni neprijatelji. a drugi je tajan i prenosi se šapatom. osim one koji mrze druee lin de. ako uopšte pređe usne. isto kao što jedna reč može da znači drugo i da kazuje više od onog što mi o njoj znamo. računa. Svi dugujemo lepoti. često i više nego što mogu i što bi smeli. Činjenica đa je jedna misao usamljena i prkosna još ne znaci da je istinita 1 ljudima korisna. Prvi je javan i glasan. ništa i ne vredi.' * Ponajčešće se dešava ovo: kad ja živim i uživam u životu. samo se grubi i neoset-Ijivi ljudi otimaju toj obavezi i neće da plate svoj dug. * Jedna misao. ima.

i nešto tužni ja. da sam se o nekog ogrešio i da mir do kojeg sam tako došao nije prirodan. zaraslih u grmlje ili napola utonulih u pustinjski pesak. Kod živog umet-nika često je obrnut slučaj. A u svemu tome »-humoristi« nalaze. najple-mentiju i za njega najpovoljniju. koje su još u rastu i razvijanju. ljudi uzimaju uvek onu najbolju. ometan. Onda opet uključim telefon i. svoj račun. ne osećam se sasvim dobro ni lagodno. čini mi se. Čini mi se da sam nešto propustio. da bih mogao mirno da radim. (Pariz. radim rastrgano i na prekide. Nešto slično kao kad uzmem prašak za spavanje pa spavam. * Za mene je najbolje kad ja pišem a ne govorim.' Kazana na južnom narečju. ako je tužna. veći skok nego onaj koji je učinjen od ukočene slike na pokret i od plitkog reljefa na oslobođeni lik sa svima dimenzijama.-« * Mrtav umetnik ima veliko preimućstvo nad živim. još kako. i kad se o meni ne piše i ne govori. Na svakoj knjizi koja znači dobro umetničko delo moglo bi se napisati: »Oteto od života. Ovo je. U jednom od svojih dela ili u nekoj pojedinosti jednog dela. moga i vašega. III 1951) * Kud ide čovek sa svojom mišlju o sebi i životu. 222 Ima mnogo osetljivih. i svojim osećanjima sveta i pojava u njemu? — Tako se pitam gledajući u Parizu izložbe savremenih slikara. I moralno i materijalno. — Tako se ekstremi dodiruju. Kad isključim telefon. nije onaj pravi i zdravi mir koji je potreban za rad. ali bolje. ali znam (i u snu znam) da moj san nije ono što treba da je san u životu zdravog čoveka. Treba se čuvati rimovanih istina i s nepovere-njem primati i njih i one koji ih prave ili suviše često upotrebljavaju. 10. Drugi je protiv onih za čiji račun objavljuju prvi.protiv onih od kojih im ne preti ni najmanja opasnost. 1951) * Nered mladih sredina. liči ponekad čudno na ruševine procve-talih i potonulih kultura. za koje znaju da se neće ili da se ne mogu braniti ni svetiti. i slabih ljudi koji celog svog veka očekuju i žele neki svoj potpim i kona223 . svaka stvar izgleda ne samo nešto duža nego. koje se sastoji u tome da mu ljudi bez kolebanja poklanjaju svoje poverenje. (Sarajevo. Od svih mogućih namera koje je on mogao da ima u svom radu ili •ispravljeno prema prvobitnoj belešcl (Sveske — Crna knjiga).

I tome treba dodati da je najveći deo tih putovanja bio bez naročitog smisla i da mi je retko kada donosio zadovoljstva. jedinom i zbog nezdrave iluzije upropašćenom životu. svetlost i slobodan put. maštaju o njemu mnogo i stalno. tako drugim putevima i načinima da smisao svom. Prosto jedna nezdrava potreba. pokušavaju često i na razne načine da ga izvrše i. ja sa ove tačke na kojoj još imam nešto da vam kažem (ili bar mislim da imam) dozvoljavam sebi da pomišljam na 15 — Znakovi pored puta 224 225 . da sam u ono što sam napisao uneo mnogo toga što sam video i dozi veo na tim uzaludnim putovanjima. Doći će vreme kad neću imati šta da vam kažem. troše u to najbolje snage i najlepše godine. tada svaki od nas zalazi u gustu. neće doći nikakvo naročito »vreme«. sa ljudima oko sebe. i. to što će ostati nekazano. nego će prosto. Ne. propuštaju sve prilike da ma šta stvarno i korisno urade. ali eto. i kad sam zaista i kazivao. i na kraju.čan obračun sa životom. Samo poneki od njih. i da iz nje izađemo 6s vezeni i okrepijeni za dalje traženje. koji je pored toga i umet-nik. kada sam bio prisiljen da se-dim na jednom mestu. uglavnom izlišne pripreme u mašti i u stvarnosti. uostalom. 16. tako se mi visoko i više--manje netačno uvek izražavamo kad govorimo o sebi i svemu onom što je u vezi sa nama. s druge strane. Istina je. :* ■ ■ » ■ U svojim napisima on je brižljivo i jasno iznosio na videlo po delić istine. kad pod utica-jem godina zamre u nama potreba za igrom i vera u istinitost i »stvarnost-« igre (»Star pas za igru ne mari«. niti će naročito doći. nestaju zajedno sa svojim uzaludnim i neprirodnim snom. Ne. Ja sam na putovanja trošio ne samo novac i vreme nego i snagu živaca i mašte. sa društvom. postavši zbog toga smešni i svima dosadni. i 1941—1944). Na tom bespuću. — 0 tom bih hteo da govorim/ ali već u prvoj rečenici ima nečeg egocentričnog. i ćelu svoju ništavnost.' » Opatija. vidi se najbolje po tome što sam za vreme dva velika rata (1914— 1918. nama je utoliko lakše i lepše ukoliko je u nama još ostalo smisla za igru i sposobnosti da joj se s vremena na vreme predamo potpuno. u nezaustavnom toku događaja i promena doći jednom i to: da neću više imati šta da vam kažem. nije bilo važno ni vreme kad sam imao šta da kažem (ili mislio da imam). netačnog i pre-teranog. Ali eto. Neće to biti ništa krupno ni važno. kao što. izišla bi suma napora dovoljna za čitav jedan život ljudski možda. jer u putovanja treba uračunati i duge. načini umetničko delo. teško prohodnu šumu iz koje treba naći i izboriti sebi izlaz na čistinu. napisao gotovo najveći deo svojih radova. kaže poslovica). Kad prestanemo da se igramo. neće to biti nikakvo naročito vreme. VI 52. koje je u stvari naš »ozbiljni« i svesni život. uspeva ponekad da od svog jalovog maštanja i od svog nerešljivog spora sa životom i od svoje nesposobnosti da ga resi. A koliko sam se u tim putovanjima trošio. nikad ne uspevaju. Kad bi neko izračunao (kad bi o tome vredelo voditi računa) koliko sam vremena i snage izgubio na svojim putovanjima za poslednjih četrdeset godina. Ceo život nam prođe ponekad u tome. naravno.

koji nalazimo ^od nekih pisaca (i nepisaca) dolazi dobrim delom od nedostataka mašte i nesposobnosti tih ljudi da sebe zamisle u položaju onih koje ismevaju i karikiraju. da vam se unapred izvinim i da to već sada kažem. On ih je objavljivao ne pitajući se mnogo o njihovoj umetničkoj vrednosti i o prijemu na koji nailaze kod čitaoca. 15* 226 227 . neću se setiti ili neću ni moći da vam to kažem. ali se retko i malo zadržavamo na čudesnom fenomenu ozdravljenja.trenutak. A kad je.' Mnogo puta mi se dešavalo da me trenutni i prolazni utisci od pojava oko mene zbune. Doći će vreme kad neću imati više šta da vam kažem. 1953. Stoga osećam potrebu da večeras govorim o tome sa vama. živim i dovitljivim polemičkim duhom. glave lako zamišljenog i brzo ostvarenog romana. najposle. Činjenica da ih je on svesno hteo i u sebi jasno video činila mu se dovoljnim opravdanjem za njilio-vo postojanje i za njihovu umetničku vrednost. Nekad je to bilo ono što ste očekivali od mene. drugim izražajnim sredstvima. Biću živ. Jak smisao za ironiju i za karikiranje raznih ljudskih postupaka. gledati sunce i jesti hleb — a neću ništa imati da vam kažem. zvati se svojim imenom. nego predvorje smrti ili. a mnogo manje ili nikako kao umetničko delo samo po sebi. — Neće to biti nestanak moj sa sveta ni odlazak pod zemlju. > t. uplaše ili oduševe i ponesu kao da su živa stvarnost. ako hoćete. Jer. izlazna stanica života. za mene gotovo obaveza: da ja kazujem a vi da primate. koji je siguran kao i budućnost sama. To su najradosniji i najzanimljiviji trenuci našeg života. Nizale su se pesme. kad to vreme zaista nastupi. Obdaren bistrim umom. Cesto govorimo i pišemo o zdravlju i o bolesti. ne sumnjajući. počeo i sam da uviđa da njegov rad nije stvaralački ni njegovo delo umetničko. Godinama i danima ja sam vam govorio o svetu oko sebe i o tome kako ga ja vidim i osećam. ja možda neću biti sve-stan toga. Ali svakako se time stvorila između vas i mene izvesna navika. jun. Svoj stav i svoja shvatanja on je smatrao gotovim umetničkim delom. on je stao da beži od tog saznanja. Od rane mladosti pokušavao je da to i ostvari. i ne pomišljajući nijednog trenutka da bi mogao ne uspeti u onom što želi i preduzima. Prilazio je tome poslu sa sigurnošću i samosvešću oštroumnog bogataškog deteta. tonući sve više u polemiku i ironiju. Njemu ta potvrda nije izgledala potrebna. i da sudite o onom što sam rekao. a mnogo puta sam prošao pored mnoge velike ljudske stvarnosti i ne pomišljajući šta ona znači za rnene i za ljude uopšte. a ponekad je vaše očekivanje bilo i prevareno. I treba ih proučiti i opisati. i ne primećujući je. pripovetke. kad neću imati šta da vam kažem. on dugo nije mogao da shvati ono što je i poslednji čitalac davno shvatio. Nije primećivao da sve što piše postoji mnogo više kao antiteza onom što drugi pisci sa drugačijim shvata-njima rade. Taj čovek je imao živu i visoku predstavu o umetničkom delu koje bi trebalo da izrazi pojave u svetu onakve kakve ih on vidi i oseća.

i * ■ ■ ■ . Ja ne umem da rasporedim poslove po stepenu njihove * Ljubljana. pa i umetnosti. Tako i u svemu ostalom. Ne spadam među ljude koji ne vole da rade. Na primer — izvinite! — u nužniku jedne starije zgrade u Ljubljani možete videti »solju« koja je od porcelana ukrašenog secesionističkim ornamentima irisovog lišća i cveta. ali u mom radu ima jedan težak nedostatak. savršeniji i bogatiji svet. biti samo ono što je. u kuhinji ili drugim sporednim prostorijama. na primer. Ljubljana) nailazimo često na predmete iz XIX veka koji su karakteristični za tadašnja shvatanja i ljudskih potreba i života uopšte.' Ili možda mislite da je lako i veselo živeti sa desetinom knjiga koje si nekad napisao. ne mora ličiti na časku Cveta ni biti maskirana ružama i lalama. pa ma i po cenu necelishodnosti i uz riziko da se bude prilično smešan. upotrebljena je i umetnost i mitologija da bi se ulepšala i maskirala stvarna upotreba toga predmeta. u život višeg reda i viših potreba. Tu je počeo smeli podvig ljudskog duha. To isto se zapaža kod mnogih drugih predmeta. kojima ljudska nada produžuje smelo kraj u ne-dogled.) Ne. To su mesta sa kojih su um čovekov i njegova veština zaplovili u novi. ■ ■ Ziveti nije lako ni mr^vu u mravinjaku ni ptici na grani. izrađene u obliku cvetne čaše. zove se Triton Vaše. Tek od početka XX veka naovamo ljudi stiču smelost da se kod proizvodnje svih takvih predmeta rukovode jedino celishodnošću i da noćna posuda. a možda i nećeš. Ta mesta na ruševinama starih građevina ne gledam nikad bez uzbuđenja. nisam od onih što gube dane u neradu. ali koju tek dužim i pažljivim posmatranjem i razmišljanjem otkrivamo u svoj njenoj veličini i punom značenju.* Tamo gde glatka površina okomitog zida napušta ravnu liniju i savija se lagano u prvi nagoveštaj zaobljenog svoda. (Iako ja sam najbolje znam kako ta stvar uistini stoji. a kamoli čoveku umetniku u ovom složenom i tvrdom svetu. Vidi se težnja da se fiziološke potrebe i sve ono što im služi pokriju velom »umetnosti« i »duhovnog« života. Svodu i luku na starim građevinama oči se raduju. kao sa deset aveti. tu je čovekova građevinarska ve-ština prevazišla samu sebe i prestala da bude prosto slaganje kamena na kamen. Postoji između njih sličnost koja se i na prvi pogled može primetiti. u očima lenjih ljudi izgledam čak i vrlo vredan čovek.: 228 229 . U kućnom uređaju starijih domaćinstava u Centralnoj Evropi (na primer Zagreb. A marka te »šolje«. ili sa jednom ili dve koje ćeš možda još napisati. jer u njima naslućuju pokušaj oslobođenja od vlasti prirodnih zakona i početak uspona i poleta. Hod jednog čoveka i njegov način govora povezani su među sobom čudnom i nejasnom ali stvarnom vezom. glatka i bela. nego da može. Dakle. Akademija 1953. ali koje ti piju krv i za^ klanjaju vidik.

I ne pomišlja na to. i da tako mora biti. ali za života samo ovo drugo. iz godine u godinu. Priličan broj ljudi i zimi ide gologlav. ali ponavljam uvek istu grešku i uvek se u sebi jedem zbog nje. Svaki i najmanji događaj odvoji me od onog što je moj glavni posao. isti utrošak vremena. kad god je. Žene idu bez čarapa. ma koliko da je bolna. možda! — na tom putu. Posmatrajući tu pojavu. manje ili više. 231 . Covek se oslobađa odela koliko može. nego i na građevinama i kod uličnih radova. gologlave. sve veći broj ljudi nastoji da se oslobodi suvišnog odela. Ili je to. vodom i vazduhom. Područja prijateljstva. koja ne samo što nisu obrađena u onom što sam ja u životu napisao nego su slabije i rede posećivana od naših pisaca uopšte. u meni se javlja pomisao da će to u mnogo čemu izmeniti način čove-kovog mišljenja i reagovanja na mnoge stvari oko njega. nagih mišica i leđa. mogao izmeniti i čovek sam. Ali izgleda da je tako. u najvećoj mogućoj meri. jer nemam dovoljno snage i odlučnosti da ostanem kod njega i da se oduprem onom što je sporedno. Telo teži sve neposrednijem dodiru sa atmosferom koja ga okružuje.važnosti i neću to. Područja velike. Ljudska koža sve je češće i sve više u dodiru sa suncem. izgleda. Na mahove jasno vidim prostrana područja svetlih ljudskih osobina i odnosa. Obuća je za letnjih meseca otvorena i ostavlja slobodne prste i veći deo noge izložen suncu. drugarstva koje ne broji žrtve i ne očekuje nagrade ni priznanja. obrnuto. Deca se igraju golišava ne samo pored vode nego i po gradskim ulicama. — Ponekad me grize savest zbog toga. Tako svi ostajemo dužni boljim i lepšim stranama čoveka i društva. govore o njoj i slikaju nju. Tako se svaki čas dešava da izneverim ono što je glavno za ono što je sporedno. Sve je to još uglavnom ograničeno na gradsko stanovništvo. A negde u dnu te pomisli blesne slaba i bojažljiva nada da bi se — možda. A još pre pedeset godina svet bi se za čovekom koji ide ulicama gologlav i u sandalama okretao kao za napola ludim osobenjakom. strpljive i nesebične ljubavi. samo posledica već nastalih promena u čoveku?' Posle naše smrti možete ispitivati i šta smo bili i šta smo pisali. a leti je šešir retkost po našim gradovima. ali se širi i zahvata sve nove i sve šire slojeve. naročito. • Opatija. ako ne u neprekinutim ali svakako u velikim površinama. često i bez mere. Vidim da to ne valja. jer kod ljudi kao što sam ja griza savesti. gde god je. — A sve to postoji u životu oko nas i sve to mi susrećemo i posmatramo vrlo često. i koliko god je više moguće. ali time stvar ne biva nimalo bolja. nije dovoljno uvek iskrena i duboka i. (Ali da ostavimo žene i žensku modu i njene oduvek nestalne tokove!) Radnici su goli do pasa ne samo po rudnicima. Međutim pisci se gotovo po pravilu obraćaju onoj tamnoj strani života. ^ 230 Već odavno. snage i živaca kao i za pet strana jedne pri-povetke na kojoj radim već mesecima. ne povlači za sobom tvrde odluke i stvarne promene nabolje. JuX 1954. s vremenom. Za jedno poslovno pismo ili kratak odgovor na neku nevažnu anketu meni je potreban isti napor. kao nekad. nikad ni naučiti. uvek i svuda bilo. A škodi mi mnogo sve to zajedno.

Tako bi trebalo da svršava svako. Tako i moj život sam. kao put nizbrdo. koja nas. i kako radim. nastojim da sebi i drugima objasnim koliko mogu od te beskrajne stvarnosti. Možda se samo nisam u dovoljnoj meri čuvao. Pretposlednji stav svršava skladno. dok ih gledamo. Zastajem i oklevam. dižem se i poslednjim naporom izlazim na vrh brda. ali nije imao ni duha ni stvaralačkog dara ni sposobnosti da išta umetnički zamisli i ostvari.On je imao osobine jednog umetnika. Dnevnik je pokušaj da se zaobiđe smrt i nestanak. Otkako radim ovaj posao. u D-đuru. To mu je uvek ličilo na pokušaj da se veštački izigra i osujeti važna i teška funkcija zaborava. koja je neophodna za pravilan rad duha i naše duhovno zdravlje. i u beskraj produži život duhovno i fizički završenog i onemoćalog čoveka. Idem kao pešak koji treba da pređe brdo. realizam. Memoari §u još gori. On je bio u isto vreme i blizak umet-nosti i bez ikakve veze sa njom. Pre vrhunca. odakle se otvara širok i zanimljiv vidik. o ljudima i pitanjima koja pred njima iskrsavaju. ali verujem da je — realnost. To je kao nagrada za trud i istrajnost. izgubiti njihovu suštinu zauvek. Zatim počinjem da osećam zamor. sasušiti. bilo je ovako: imao je sve mane i slabosti koje obično prate umetničke prirode. * Brams — koncert za violinu i orkestar. Jedan bismo mogli nazvati element 233 . a još inanje da udari o nju. svi grešimo u tome. stalno sa vidikom pred sobom. klasičnih romana evropskih. ja se držim stvarnosti i. od sna i mašte — do hleba koji jedemo i zakona po kojima živimo i svih potreba kojima smo podložni. Ne znam je li ovo što ja radim. Ta strmina je jedino što vidim pred sobom. 232 U nama se stalno smenjuju i upoređo dejstvuju "Va elementa. i najmanje. * Mislio sam živo i mnogo o svetu. Nikad nije ozbiljno ni pomišljao da vodi dnevnik. Početak puta je bodar i veseo. sa svima pojavama od kamena i biljke do čoveka i do svesne misli i tamnih nagona u njemu. Pa ipak. negde oko polovine knjige. sve snage počinju da me izdaju. Ali posle kraćih zastajkivanja i prekida. alt onim dubokim i skupim skladom koji je iskupljen svim onim što mu je prethodilo. Upravo. Još od najranijih godina to mu je uvek izgledalo jalov i pomalo nedostojan posao. značilo je za njega uvek umanjivati ih. ■ * ' ■ ■ ■ Čitajući jedan od velikih. bacaju u bezizlazne zanose. Tako je nastao čudan paradoks. i sve veću strminu brega. ali sam se dobro čuvao da sve svoje misli okivam u reci i bacam na hartiju. držeći se nje. Dalje čitanje ide lako i prijatno. moje delo. Pritvrditi svoje doživljaje na hartiji. Javlja se pomisao da napustira dalji put i da odustanem od uspona. Pisac treba da se kreće tako da se nikad ne približi granici svojih moći. kao senka svetlost. od nebeskih svetlila.

nemoguće tačno utvrditi i nepromenjenu preneti dalje.svesnog. nesavršena. i na kome će gola i konačna istina zasjati punim sjajem. dakle. možda. sve to obračunati. pravu istinsku istinu. u tome: kako da. Sta je sve to prema onom što misle. a ponekad je ogromna. i što su sposobni da urade? Malenkost. i da stanemo da laskamo mladosti. ja ono što mi se kaže primam kao istinu. nova: da je ovo naša planeta Zemlja i na njoj ova naša zemaljska. kao paistinu. I to bez obzira na sva prolazna shvatanja i trenutna raspoloženja. To je zanosna misa'^ Ali onda se javi druga. da uobrazimo da su njihove ideje i naše ideje i. do drugih ljudi i novih naraštaja. Ovoliko ipak znamo: samo »nesvesno« stvara i razara.) Odavno sam uvideo da protivrečiti ne bi vredelo ništa i ne bi vodilo ničemu. da 234 . I da je naša ljudska hrabrost 235 Ne znam zašto se vi toliko uzbuđujete zbog onoga što ljudi pišu. Ali negde duboko u meni zbrajaju se i slažu sve te razlike i sva ta odstupanja. da bi moralo biti negde u dugom razvitku čovekovom neko mesto na kome će se. što je najgore. Naravno da time što ćemo ih tako nazvati ne dajemo ni prirodu ni poreklo ni obim tih snaga koje dejstvuju u nama i pomoću kojih dejstvujemo mi dok god živimo. prečistiti i ispraviti. elemenat nesvesnog. široki. jer tako bi svaki razgovor izgubio svoj smisao i pretvorio se u teorijsku raspravu o istini. često je poveća. za ljude svoga vremena i njihova shvatanja i raspoloženja. ja uporedo sa čitanjem i slušanjem brojim u sebi: koliko iznosi skretanje od istinske istine do ovog što mi se kazuje. kao suma dugovanja koju ovaj život i mi svi sa njim imamo prema punoj istini. i što rade. (Primam je kao što se prima novčanica. Ali vrlo je verovatno da će u budućnosti kao pravi pisci ostati samo oni koji su umeli da daju najbolju sliku svoga vremena i ljudi i shvatanja u njemu. Nekad je ta razlika vrlo mala. po nominalnoj vrednosti. srdačni i — pravedni. dok vvsvesno« samo pomaže. ne govoreći ništa i ne pokazujući da znam što znam. ali naša istina. Kad čitam ili slušam kako neko opisuje i prepričava ono što sam svojim očima video. biti prema njemu surevnjivi. a drugi. isključivi i nepravedni. budemo prema mladima. ja uviđam jasno da je istinu. To saznanje stalno me prati. Sala! U svakom vremenu važe kao dobri i veliki pisci oni koji najbolje umeju da pišu za svoje vreme. upućuje ih u određenom pravcu. kad-tad. koji dorastaju pored nas. I često se javlja misao da bi moglo biti. I što god čitam ili slušam. nego još više što postoji opasnost da iz ljudske (ljudske i staračke!) slabosti budemo malo-dušni i plašljivi. * 1 sami stanemo da se ponašamo kao oni i da tako postanemo neiskreni i smešni. daje im oblik koji ih čini vidljivim. pristupačnim i razumljivim svetu u kome živimo. Problem je. kao neku novu vrstu istine. da je hvalimo i kad to ne zaslužuje. ostajući ono što smo. vezuje pojedine delove te stvaralačke ili ubilačke aktivnosti. U odnosu prema mladom književnom naraštaju nije za nas starije problem samo u tome što ćemo. Pa ipak.

i veličina i mudrost u tome da je ispravljamo i približavamo istini. To je spasonosno. počinjem da pronalazim i sređujem ono što je mrak bio prekrio. I svak može da pročita sve ono što je izgledalo zauvek skriveno. sve do posle podne. i bogato smislom i zvukom. naslutili pri dodiru naše svesti sa svetom oko nas. a koje nam »naš-« pisac otkriva. ali i u tome da živimo sa njom ovako nepotpunom i ljudski nesavršenom. najednom. ni u svojim najgorčim nedoumicama. Kao da u njihovoj mladosti nije bilo novih reci i kovanica. Sveske) dodate: Tek sada prlmećulem ? c. mi zastanemo zadivljeni i uplašeni. nestaće brzo na rešetu sluha i vremena. dok to moramo i ne možemo drukčije. uporna voda površinu zemlje. zahvalni i srećni. Kad se zapali sve236 Slabost i unutarnja nesigurnost starih ljudi odaju se lako i pokazuju na svakom koraku. dešavaju se pred nama čuda. put se gubi. mi ostajemo nad tom rečenicom zamišljeni. kad vidimo kako se pomalja jedna misao. I čemu ta netrpeljivost i to ogorčeno odbijanje novih izraza? Ako su dobri.■ tlost. i kao da ih nisu i oni izgovarali sa oduševljenjem. kao tiha. vidimo da je zaista tako. Sve teži napred i sluti na dobro. i kad stane da se primiče starost. a kamoli da vidim dalje napred. Sveske): »zakone«. * . Ali čim prođe prva polovina dana.. pročitavši do kraja. to nije slučaj. brišem i popunjavam. Ali izgleda da naše misli i naša osećanja neosetno i neprimetno. I to je još zanosnije. oni će ostati.ma ljudi koji mogu tako dobro da prikriju hod SV031 i misli i tok svojih osećanja da niko ne može pogoditi njihovu pravu prirodu. staračka netrpeljivost prema novim recima. Noć ima svoje puteve i zahteve. I sve je opet poznato i razumljivo. koja je prosto detinjasta. Radim i napredujem. na primer.^ *■ Pre podne radim. ni u najtežim ni u najlepšim trenucima. mirno i samo sa manjim oklevanjirria. nastavljam tamo gde sam stao. moji planovi postaju manje jasni. modeliraju naše lice. ako nisu. jer nam je pao u deo najveći dar koji čitanje može da nam pruži: osetili smo da nismo sami nikad. čas brže čas sporije. svež i čio. ' * Čitajući dobre pisce. ^. nego da smo povezani sa drugim ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i. Otvaraju se preda mnom perspektive i putevi kojima treba samo krenuti. Prečitavam ono što je napisano.M "^^ misao mogla Izgledati kao pozajmljena od Oskara Vajlđa (»Mika Dorijana Greja«). skrivani deo naše unutarnje stvarnosti? Zar ima još neko da je ovo ovako video i osetio?« A kad. Ona Je plod pos-matranja i zapažanja oko sebe. A sutradan ujutru. ne slutimo. iako ne tako brzo kao što bih hteo. sve se zbrka i potamni. A tada se jučerašnja igra ^^onavlja. rt f ^ Zelenoj knjizi I (v. 237 . sa oseća-njem da kazuju nešto novo i lepo. godinama. ni u najsme-lijim zaključcima. čim otvorim oči. * .* Moj rad leži preda mnom kao stvar koju prvi put gledam. I sa nevericom se pitamo: »Je li mogućno? Hoće li se to što naslućujemo zaista desiti? Je li ovo zaista ona ista misao koju smo i mi.. odjednom se otvore na njemu neočekivane brazde i ponori. i iščez' u belešol u Zelenoj knlizl (V. Tako. Cesto na početku neke rečenice. Sve je jasno i pregledno. Međutim. Ne mogu da poimam ni ono što sam toga dana do podne napisao.

a treći prosto nemaju snage za taj podvig. to je ponajčešće jako daleko od razmišljanja i još dalje od smrti. jer to za tu vrstu ljudi i jeste podvig za koji je potreban izvestan minimum snage koji njima nije dat. ne mogu svuda. još u detinjstvu). islamski ili filozofski. kao i u svakoj umet-nosti. delimično ili u celosti. ■^ ■'>ji u meni jedna davnašnja. o svom ličnom razvitku i o ciljevima i radovima svog života. treba imati na umu da ljudi. I danas. i ne suviše modernog. To su samo recima izražena naša osećanja nelagodnosti i straha pri pomisli na smrt. izvan svih konfesija i verovanja — ja osećam da ona postoji i da uvek ima svoju ne mnogo jasnu i vrlo relativnu. Blagodarna tema koloristički. hrišćanski (tako se prvo javila kod mene. pribegava čudnom i bezizglednom poslu da izmišlja i ljude i događaje. ni sa rukama koje su ih sadile. To što kod pisaca nazivamo »razmišljanja o smrti«. Ali — to je ono što već godinama zapažam — ti narevi nisu ni sa čim vezani. Ali biva ponekad pa nam izgleda da se ličnosti u romanu ili pripoveci ponašaju neprirodno. Jedni je ne vide. drugi je vide naopako. po njoj se ne bi moglo ništa zaključiti o zemlji iz koje su. kao toliko puta. ja govorim kao slepac o bojama i oblicima. Nešto kao san o narevima. A oni beže od novih reci kao od promaje i susreću ih sa negodovanjem u kome ima više staračke nemoći i straha od novine nego brige za jezik i njegovu čistotu. Mrtva priroda. uvek i o svemu govoriti istinu. Narevi. nemajući osećanja za stvarnost oko sebe. i potpuno smo u pravu. čovek gubi sebe. misao da u svakoj igri. gledajući sliku jednog modernog. Ma koji oblik da uzme ta misao. ni sa onima koji su ih brali. Kad sam prisiljen da kažem nešto o svom književnom »daru« i pozivu. U takvim slučajevima mi odbacujemo njegovo delo. verovatno nasleđena. kao što se dešava i to da pisac zapazi pojave oko sebe. slikara — mislim o jednoj stalnoj osobini tih slika. ali nema snage da ih izdigne do visine umetničkog opisa i da ih učini tako ubedljivim da ih čitalac bez otpora i kolebanja prima kao stvarnost. Istinska misao o smrti ne nalazi reci. ali nesumnjivu tačnost. što je isto ili još gore. i to nas nagna da posumnjamo u verodostojnost dela i umet239 . ni sa zemljom iz koje su rasli. ali izdvojeni i sami do te mere da već prestaju da budu to što su. njihovim postupcima i karakterima. # Kad sudimo o ljudima. ni sa prirodom ni sa kućom kojoj pripadaju. dobro rađena. da se služe neobičnim izrazima.nuće bez traga kao što su iščezle tolike reci koje smo mi u mladosti gordo izgovarali i pisali i tamo gde im je mesto i tamo gde nije. Kad bi ta slika nekim slučajem preživela neku opštu kataklizmu. Tražiti od tih ljudi ne samo da ne greše svesno i otvoreno protiv istine nego i da je ne zaobilaze i ne prećutkuju. znači tražiti od prosečno razvijenih ljudi da budu — atleti. 238 Dešava se da pisac. iz raznih uzroka koji ne zavise od njih. Narevi. ni o ljudima i društvu koje ih je sadilo i kome su imali da posluže.

Ima jedna činjenica koja može da me zabrine. bez mogućnosti i najmanje sumnje. najpre slabo i bledo pa onda svom snagom i punom jasnošću. kao što od njegove stvaralačke snage zavisi ubedljivost i »prirodnost« takvog prizora. ali se već sutra mogu javiti u sličnoj prilici.^ Piščev rad je takav da on. u potpunoj ubedljivosti. izradi negativ svoje misli ili svojih doživljaja i zapažanja. Naravno da zavisi od piščevog ukusa i srećnog izbora koji će prizor od hiljadu »mogućih« i »nemogućih« prizora izneti pred nas. treba da nas pouče da ne otklanjamo olako kao neistinito i izmišljeno ono što nam u prvi mah izgleda nemoguće i neprihvatljivo. sa istim značenjem. stalno brodi uz vodu. 24Q 16 — Znakovi pored puta 241 . kao u mračnoj komori. morate da slušate svađu nepoznatih supružnika u susednoj sobi? Kako vam sve izgleda novo i neobično u izmeni misli između dvoje ljudi na telefonu i kako vam se nelogičnim i neprirodnim čini ponašanje bračnih drugova koji se zaboravljaju u prepirci! Koliko čudnih izraza i smešnih reci koje su nastale između to dvoje ljudi i koje u tom obliku samo tu postoje. Njegov je posao da ono što je bilo pa prošlo. ovo je istinito i stvarno. Stoga ne treba biti brz u suđenju i odbacivanju književnih tekstova koji nam izgledaju »neprirodni-« i »preterani« ili »neshvatljivi«. ili samo moglo da bude. međutim. i da ga projicira kao pozitiv u čitaočevu maštu i svest. sve mnogostruke mogućnosti njihovih odnosa. nikad nećemo imati prilike da čujemo. n 55. dok sam opisivao čudne i skrivene patnje jednog lica u pripoveci. tražeći objašnjenje i obračun. i ja se surva vam u sebe smrtonosnim padom probuđenog mesečara. Ne kažem to zbog ulepšavanja i precenji-vanja književnog rada. a ovo neprirodno i izmišljeno? Zar ske nije i vama desilo da slučajno ulovite na telefonskoj liniji odlomak razgovora nekih nevidljivih ljudi? Ili da u hotelskoj sobi.ničku iskrenost pisca. u noći. U jednom trenutku. 16. Da li je uvek taj razlog dovoljan i takva sumnja opravdana? Da li su krug naših iskustava i snaga naše pronicljivosti toliki i takvi da možemo biti sigurni da znamo sve pogodbe pod kojima ljudi žive. prikaže kao ono što jeste. bačeni slučajno u ljudske odnose. odjednom pomislih. Od te misli prođe me jeza od nožnih prsta do temena. pišući. Mogući su među ljudima odnosi i prizori kakve mi ni zamisliti ne možemo i padaju među njima reci koje nikad nismo čuli i. Ja. možda. znam naj' Bgđ. nego zato što je stvarno tako. Cesto čujem da naši ljudi govore o meni kao o dobrom i savesnom radniku. da bi sve to moglo da se ostvari u jednom jedinom živom čoveku koji bi došao i stao tu preda me. a ovo ne može. Pisac mora da u sebi. na drugom mestu! Takvi kratki pogledi. Biti plodan i poznat pisac znači postaviti između sebe i ostalih ljudi brdašce od štampane hartije i čitavu planinu netačnosti i nesporazuma. On mora da potpuno uveri čitaoca u nešto u što sve dotad ni sam nije bio potpuno siguran. još manje zbog paradoksa. svu dubinu i širinu onoga što su sposobni da urade i da kažu u granicama tih odnosa? I da li bez kolebanja možemo povodom jedne knjige da kažemo: ovo može biti.

koliko sam vremena u svom životu potraćio uludo. JuU 1356. ni iza sebe ni preda se. a trošite se neštedimice na svim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. kad je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva. Želite mnogo. Zabeležimo ovaj mirni trenutak kad su jezičci na svima vagama legli u najnižu tačku. nije drugo do deo kretanja. i da me navode kao primer dobrog radnika. kad su svi satovi otpočinuli u onom nemerljivo kratkom a ipak stvarnom deliću sekunda koji je negde između dva najkraća pokreta najmanje skazaljke. i da je više i bolje mogla od onoga što je želela da uradi i postigne. U tome je i njena oplemenjujuća snaga i njena najveća draž.' Vrednost lepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova pod kojima nam se javlja. koliko dužnosti neispunjenih. Radite. deo one opšte sklonosti da se o takozvanim javnim ljudima pričaju legende i netačnosti svake vrste? Mnogo (da ne kažem: sve) mogu režimi i državne vlasti i društvene ustanove u ovom našem veku. > MUočer. samo misao uspeva da ga ponekad stigne i u njegovoj prolaznosti prolazno sagleda. I dan-danas ja radim ćudljivo i neredovno. iako izgleda nepomičan. Jer nema tako kratke ni tako brze reci koja bi uhvatila taj tren. »■Samo što ne mogu od ženske da naprave muško. čak i onda kad je od njihova izvršenja zavisila šteta ili korist drugih ljudi. jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaiu snage u nama. nije greh. koliko sam poslova ostavio ne~ svršenih.bolje kakav sam radnik. da u hodu stičemo snage. Ili je to. Cesto pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo. drugo sve mogu«. svoj posao ne gledajući ni levo ni desno. moram da se zabrinuto upitam: kakvo je to shvatanje rada kod nas kad i za čoveka kao što sam ja mogu da kažu da je vredan i savestan. Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosečnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precenjuju. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela. Ciljevima svojim živite. ali svoj cilj postavljajte visoko. ali jedno nije nikad mogao niko da postigne: da natera ljude da sa zadovoljstvom čitaju pisca koga ne vole. težite smelo i daleko i visoko. rekao bih im. op-šteg i večitog. 16* 242 243 . ispod svake mere i opterećenosti. nije opasno. Uveren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše bliz cilj. možda. i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti. Mnogo mogu. Otpočinimo i mi u tom mirnom trenu koji. samo kleveta u pozitivnom smislu. i tražite malo od sveta oko sebe (što manje to bolje!). Hteti daleko i želeti mnogo. a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez siajnog vidika. I znajući sve to. ali mnogo od sebe i svoga dela. otpočinimo i ne pokušavajući da ga na hartiji zabeležimo. jevtinog samozadovoljstva i tašte veličine. ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savet. govorio je jedan moj prijatelj.

Cesto i mnogo više i teže nego stvarni doživljaji. da svi ti bezbrojni ljudi posedaju bez buke i gurnjave. ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni. mnogo zanimljiviju i mnogo bliže istini. Teško i toliko zaobilazno i sporo da gotovo uvek izgleda kao da smo je našli slučajno. trovanje materijama kojima rukuje. zaslepljeni svojim ličnim nagonima.Pogrešno je 1 opasno udariti sebi suviše blisku metu. Mnogo. Takvi analizatori književnih dela. jer to znači izneveriti i sebe i druge. Treba poći od ljudi. ili još bolje. što posmatra i o čemu razmišlja — unosi u svoj život. o svojoj ljubavi za čoveka. zatim. kao profesionalna bolest. dublje proučavanje književnog dela i društvenih pokreta i preobražaja koji su sa njim u vezi. obično nema velike vrednosti. Naša sklonost ka razmišljanju od male je koristi pri književnom stvaranju. On bi najviše voleo da ćelo čovečanstvo može nekako da se okupi oko njegovog pisaćeg stola. Dokoni kritičari i književni istoričari. Ali želja za bliskošću sa ljudima nikad ga ne napušta. za pojedinosti može čovek i da raspituje. ostati dužan životu. na neki način neposredno tražeći i cedeći iz ljudi. Jer ono što saznate raspitujući. a opisujući njih sve će naše misli naći svoje mesto. isuviše mnogo se govori o autobiografskim podacima u piščevom delu. ne znaju jednu drugu činjenicu.* • Opatija 8. da ćute i da slušaju kako im on priča o ljudima. Razume se da taj »slučaj« nije uvek tako slučajan kao što nama može da izgleda. A posle. jer inače ih mi ne bismo osetili kao svoje. da se drže mirno i pristojno. ako ostanemo pri njoj. do pojedinosti za njenu izradu? Teško. čak i one kojih dotle nismo bili ni svesni. 244 245 . N. Budite nepoverljivi i stvarni. skromniji pri njihovoj oceni. da govore tiho i učtivo o stvarima koje ne bi remetile njegov mir. i koje mu zamračuju dragocene sate njegovog rođenog života. obično oni koji su nesposobni za drugo. Kako ga dugo posmatranje i slikanje ljudi menja i troši. jer ne može da ih se oslobodi. željan je čovekova prisustva i nikad ne može tu želju potpuno da zadovolji. A to je: koliko pisac od onoga što piše. i koje nam se tek pri pisanju i opisivanju javljaju. n SI. Kako se dolazi do ideje za pripovetku i. uvlače se kroz svaku rupu u piščev život i to njegovo delo. jer mu njegovo književno zanimanje i njegova velika osetljivost ne daju da se mnogo upušta s ljudima i bavi njihovim beskrajnim i svakojakim brigama i poslovima. i obično izvode pogrešne zaključke. Prizori i doživljaji koje pisci iznose pred nas ljudski su a ne njihovi. strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti. ljudskih likova i doživljaja. i kako nastupa često. voli ćelo čovečanstvo. Književnik N. Oni i ne slute kako su ponekad teške 1 strašne priče koje pisac priča sam sebi. Malen je jedan život da bismo po njemu i kroz njega mogli objasniti sve ono što dobri pisci daju o ljudima i ljudskim odnosima. A ta činjenica nam kazuje tačno obrnuto od onoga što kazuju i dokazuju oni. mislite smelo i gledajte daleko. Ono što je osnovno i najvrednije gotovo uvek je čuveno uzgred i »slučajno«.

a nadasve — da bude plodan. a onda prestaje i to. Nisam odgovorio. Toj mudroj skromnosti i istinskoj sigurnosti treba se učiti od pomoraca. pojavljuju se pred tobom lica iz tvojih knjiga i traže od tebe da potvrdiš ono što si pisao. uvek nov i neobičan a nepokolebljivo dosledan sebi. posmatraš oko sebe i kopkaš u sebi. koje svi imamo u manjoj ili većoj meri. ali vrlo uzdržijiv u sudovima i predviđanjima. tvrd kao stena. vi vidite kako je veliko njegovo poštovanje stihije sa kojom se rve i nosi. Pitajte mornara na brodu kakvo će sutra biti vreme. i kako su njegovi odgovori nadahnuti i tim poštovanjem i osećanjem ličnog dostojanstva. pred celim svetom moraju da žive. Tražimo od njega da bude čist kao anđeo. malo-pomalo.« * Na području umetnosti čovek treba da je kao mornar na moru. da živih. Hteli bismo da je vredan i savestan u radu. Hoćemo prvo da je blizak nama po shvatanjima i po načinu izražavanja. 246 Kad bi neko sastavio spisak svega onog što mi tražimo i »očekujemo« od umetnika i javnog radnika uopšte. Još neko vreme ponavljaš i prekrajaš stare reci i do-setke. I time ne gubi ništa u našim očima. želeo biri da više znam i da povremeno mogu da proverim ono što mislim da znam. da se ne odmara. ili cediš poslednje kapi svoje »-stvaralačke moći«. raznolik. i osetljiv kao list jasike. da nema ne samo ljudskih slabosti ni poroka nego gotovo ni ljudskih potreba. upravo tada. i to svaki od nas hoće. iskren kao dete. Ali tada.Od onog što nije bilo i što nikad neće biti prave vesti pisci najlepše priče o onom što jeste. izvodiš zaključke. ne stideći se svoga neznanja. pa ćete videti kako skromno. da ne boluje. i — sve to objavljuješ i saopštavaš svetu. najpre neprimetno i neosetno pa sve jače i očiglednije presušuje izvor tvoga pisanja. imati. * Urednik jednog lista uputio je nekim ljudima sledeće pitanje: »-Sta biste najviše voleli da znate?« Pitao je i mene. Stidimo se i ogorčavamo zbog njegovih ljudskih potreba i navika. smeli je i savršenije. da ne uživa. odgovara sa oklevanjem i velikom uzdržljivošću. da ti plodovi budu bogati i da uvek i 247 . ne pravi se većim i pametnijim. u jedno"n ili drugom obliku. Naprotiv. mal'te ne da i ne živi. po tvojoj volji. da ne bi ispao manji i luđi nego što je. stvaraš sudove. ali sam tom prilikom mislio da bih mogao odgovoriti sledeće: >->-Sva-kako. sve brže. Pišeš dvadeset. nižeš lica i prizore. patiš i likuješ onako kako oni. A onda. kad ne umeš ni sam sebi ništa da kažeš ni objasniš. nerazdvojno vezan za nju. Ali odmah moram da dodam da u poslu koji ja radim znati nije toliko važno koliko moći. da i ti lićno sada prođeš kroz sve tesnace i iskušenja kroz koje si njih provodio. pate ili likuju. Tako dug niz godina radiš prividno sa lakoćom. ispala bi čudovišna slika od koje bismo se i sami uplašili. što u stvari znači: veran slici koju smo mi sebi o njemu stvorili. hteti i smeti. a mi smo sami među sobom vrlo različiti po mišljenjima i ukusima. sa pravilnošću godišnjih doba. On se izražava oprezno i neodređeno. i da umireš njihovom smrću koju si sam zamislio i opisao. trideset godina. Želimo da je snažan i životan.

Tome treba dodati da mi od tog voljenog i poštovanog stvaraoca tražimo. ispravnim i društveno korisnim Ifu-dinoa obraća se mnogo rede pažnja. veseljima i brigama. da učestvuje u svim našim razgovorima i poslovima. I književnost i nauka mnogo se bave načetim ili poročnim ljudima. čak i cenjeni i prijatni zbog njihovih pozitivnih osobina i vrlina. možda bismo i tu učinili velika i teška otkrića. i opisujem svoju rođenu patnju. spremni da mu progledamo kroz prste male rasejanosti. mi smo spremni da ih proglasimo remek-delima koja kao takva treba da unesemo u riznicu naše kulture i ostavimo našim potomcima. nego ga. jer oni ne izazi- Cesto se.kakvoćom i količinom odgovaraju našim očekivanjima. lepšem i savršenijem obliku. A posle njegove smrti. ili to ja sam i patim. Tada se u meni javila želja da krenem na put u te daleke zemlje i da vidim taj lepši i savršeniji život. I krenuo sam. kao da jedino sa te strane i može da dođe. da se pri tom ne odvaja i ne razlikuje ni u čemu od nas i naših drugova. Proučavanje takvih subjekata i njihovih pobuda i postupaka može da nas ispuni pesimizmom i sumnjom u mogućnost svakog istinskog uspona i prave sreće čovekove. vaju Ijubopitstvo. naročito kod ljudi sklonih metafiKici. Sve što sam gledao oko sebe zamišljao sam stalno u drugom. napiše svega jednu jedinu knjigu koju posle neprestano prerađuje i ponavlja. da je često u našem društvu. kao bogato nasleđe njihovih velikih predaka. ne remete rad društvene mašine. Normalnim. pa i takvih kao što su skromnost. nalazi misao »da svaki pisac. svu krivicu tražimo jedino kod »našeg« umetnika. u hiljadama raznih vidova? Cesto se danju i noću (naročito noću!) pitam da H ja to samo pišem o nekom koji pati. uopšte izuzetnim i društveno štetnim stvorenjima. ili zaista gledam i vidim onog koji pati. Da li je to tačno? Zar se ne bi onda moglo reći da ćela književnost otkad postoji piše jednu istu knjigu o čoveku i njegovom odnosu prema svetu i postojanju. dok on leži u zakovanom sanduku niže naših nogu. Cim nastupi i najmanji zastoj ili »pad kvaliteta«. kad bismo zavirili duboko ispod tih vrlina. prestupnicima. i da ni rečju ni ponašanjem ni izrazom lica ne pokazuje ništa od svojih stvaralačkih briga i muka. Pod tim uslovima mi smo. Sve što sam gledao u đetinjstvu — ljudi. naprotiv. manijacima. uzdržljivost. nastranosti i povremena kratka bežanja iz naše sredine. pomažu. možda bi nas to ispunilo još većim pesimizmom bez leka i izlaza. u načelu. 249 248 . A kad bismo stali da proučavamo i one koji su normalni. i verovao sam da to zaista i postoji. mi se zabrinemo i. a da plodove njegovog rada primamo kao produkte naše stvarnosti. da ih kao takve priznajemo i ume-reno hvalimo. govoreći sa uzvišenja na ivici njegovog groba. razočarani i ozlojeđeni. da se ne tuđi od nas. ali tamo negde daleko. u stvari. stvari i mesta — sve to nije nikad moglo da zadovolji moju žeđ za lepotom i savršenstvom. do poslednjeg časa svog života-«. nesebičnost i požrtvovanost. kao nešto što se samo po sebi razume.

kao građansko imanje. mena-ma mode i ukusa. često mnogo docnije. oni se ni na što ne naslanjaju. Sa tih lica osmejak je iščupan zajedno sa korenom. nije video. Takav je bio tada porobljen i poraboćen čovek svuda. svačijem pogledu i dodiru. on stoji sam i sa napregnutim. Tvoje dobro nije sklonjeno ni zaštićeno. ako su u sedećem stavu. kad ga jednom okonča. ono je nezbrinuto. Zakrećem se u stranu. ostavljen lice u lice sa svojom nesrećom. da ne bi ko primetio da pišem. Zanosi me. izloženo nepredvidljivim opasnostima. pa da im služiš kao beslovesno poslušno stvorenje. Ali on to ne zna i ne može da zna. trebalo bi da pre toga zna šta ga sve čeka. a jeste u svačijoj pomalo. sumnji i gluposti. stvaralačke prirode imaju sposobnost da se živo i duboko zainteresuju i za stvari za koje nemaju nikakva ličnog interesa.) Naprotiv. gonjen stvaralačkim nagonom. I to je zaista verno. Zaobilazi ih koliko god možeš. shvatanju i neshvatanju. bez straha. sa Ijubopitstvom. 250 . objavi i izloži pogledu i sudu javnosti. Prema tome. Uzimam najpovoljniji slučaj. pošto te prvo ocrne i osramote zauvek. čini mi se. zloj volji i tupoj pameti. da sazna ono što. (>>Brodi u portu. koji je slikao ljude iz zarobljeničkih logora u Nemačkoj. nastranosti i šlepom slučaju. Covek posmatra mrtve religije kao okamenjene kosture preistorijskih džinovskih životinja. * Na posmrtnoj izložbi dobrog slikara. Ali živih religija i njihovih organizacija treba se kloniti. polaže prst na zube uginulih dinosaura i mastodonta. što dalje to bolje! Jer. i na prvoj praznoj stranici izložbenog kataloga beležim ove reci: »Čitavi tomovi književnih dela ili uspomena iz zarobljeničkih logora neće. Ljudi na ovim slikama su — sami. ili da te slome i unište. i ubrzo po povratku u oslobođenu zemlju umro mlad. mržnji bez razloga. Tek docnije. negde u daljini. odsutnim izrazom na licu osluškuje kako mu vreme crn kolač mesi. zavisti. Uspravni ili zavaljeni. on ima prilike da vidi u kakvu se je avanturu upustio. diže visoko i spušta nisko. Posle pohvala i priznanja dolazi neizvesna sudbina tvoga dela koje nije više u tvojoj vlasti. To svi znamo i vidimo. jer je to nemoguće predvideti. a možda zanesen i sujetom. kakvim se mogućnostima i opasnostima izlažu i njegovo delo i on sam.* Estetika je podložna promenama. Samo ljudi bogate. namer-niku i zlonamerniku. od njih ti preti stalna opasnost: ili da te porobe i potči-ne. boriti se za »pobedu« i nadmoć jedne određene estetike isto je otprilike kao boriti se za pobedu i ustaljenje jednog od četiri godišnja doba. Dušana Vlajića. prepušten sam sebi. 251 Čitam istoriju religija. Bez oslonca i podrške. i koje čak ni njihovoj sujeti ne ugađaju. Po tome ćete najlakše poznati pravog čoveka koji zaslužuje vašu pažnju i vaše poverenje.« Ko god radi na nekom umetničkom ili naučnom poslu i želi da svoje delo. soldi na kontu« — govorili su stari Dubrovčani. ne vidi se na čemu sede. moći tako verno dati pravo stanje čovekazarobljenika u naše vreme kao što ga daje ova posmrtna izložba. kad je umetnik dobro primljen. svakom tumačenju. kad su njegova dela tražena i nagrađivana.

a na tvoju štetu bićeš čas gvelf čas gibelin. zvati da razgovaramo o njemu. a pošto je prevođen na strane jezike. i tvoje delo stoji kao voćka pored puta. Svak ima nad njim više vlasti nego ti sam. ali često i onako kako ne želiš i kako ne voliš. Hvaliće te čitaoci koje ti ne bi nikad pohvalio. Pored njega bi. opet nemam s kim da se posavetujem. a na njemu ispisuju svoja imena i ostavljaju svakojake tragove dokoni i ograničeni prolaznici. Ako uspem da ga dovršim.Delo koje je steklo priznanje izaziva kod mnogih ljudi divljenje i poštovanje. na moju veliku muku i zabunu. ne jednom. Preštam-pavaće te bez pitanja. i fanatici koji sa njim nemaju nikakve veze. možda će me posle nekoliko godina opet i naši i strani. kad moj roman ima više od petnaest godina a ja više od šezdeset. Setajući često tuda. Za tvoje delo zaklanjaće se i čestiti borci raznih pravaca i ideologija. kuditi ponekad oni do čijeg ti je mišljenja mnogo stalo. žure da unize i uprljaju onog ko ga je stvorio. Najbolji deo sebe si otuđio i prepustio tuđim. i ako on bude preveden. video ljude i naraštaje koji će se. želećeš samo 252 ■i^Hno. i ne želi to. Međutim. često i namerno naopako. tuđim ustima i tuđim perima da ga tumače prema svojim shvatanjima> svojim nagonima i interesima. koja je nekad vodila ljude nekud. Sada. ali kod jednog broja njih i suprotna osećanja i neočekivane reakcije. ja sam sa uzbuđenjem posmatrao do polovine otkopanu kamenu kapiju iz keltskog vremena. Naravno. trebalo staviti natpis: »Zabranjeno dirati«. o romanu koji sada snujem. bar ne tako lako ni brzo. 253 . kao spomenik bez čuvara. Tvoj mir ne zavisi više od tebe. Ni za života ni posle smrti ti nisi više zaštićen ni siguran. Rusiju i Englesku da o njemu i povodom njega razgovaramo. Ne tražeći nikad tvoj pristanak. dok o onom o čemu bi hleo da čuje tuđe mišljenje — nema koga da pita. zatvarala im ili otvarala prolaz. tumačiće te proizvoljno. Po tuđoj volji. prevoditi nevemo. pogotovu ako uživa neki glas. I na kraju. pa ni tvoj ugled ni tvoja lična čast. Sve može da ti se desi. Poštovaoci će te braniti. kao kod muzejskih eksponata. pa obustavili rad. misao se nije mogla zaustaviti. * U Donjem gradu. Na nos će ti udariti ono malo slave. Kad sam bio mlađi i u boljoj snazi i pisao ovaj roman.da se vratiš u anonima« iz kojeg si tako ludo i nepromišljeno izišao. Na tebi i na tvom delu nastojaće da se iskale ikonoklasti koji nagonski žele da sve ono što je uspravno vide kako izgleda kad je oboreno. zovu me čak u Francusku. Ni izdaleka se ne mogu predviđeti ni nabrojati sve mogućnosti i svi rizici koji iz toga proizlaze. dva i po metra ispod površine puteva kojima se mi danas krećemo. i služiti se njime bezobzirno u meri u kojoj im to koristi i na način koji im najbolje odgovara. arheolozi su bili otpočeli iskopavanje. To je mala ironija sudbine da čoveka stalno pitaju nešto o onom o čemu on nema potrebe da razgovara. sad me stalno pitaju naši novinari i književni kritičari o mom romanu i njegovom postanku. ne mogući da poreknu delo. Ali to nije mogućno. nisam imao nikog s kim bih mogao da se porazgovorim i posavetujem. Život i rad književnika puni su paradoksa. AU to nećeš moći postići. i koja se sada nalazi pod zemljom. nepoznatim mozgovima. manijaci koji vole da pijunu i prikvase upravo uz tuđe delo. u blizini slavoluka princa Evgenija. i ja sam. zavidnici koji.

i 254 . kratko i zadihano brzo. Umor. Ne radim. broj i oso-benosti ljudi i predmeta. Ja mislim na sve što niče i živi u ovom malom vasionskom predelu pod vlašću siinca i stalnom sme- nom dana i noći. Sta je to što bih hteo da kažem. pa ma samo gluvoj zemlji ili visokom nebu. trudeći se da zauvek zadrže nepomičnim ono što su rekli ili učinili. kome bilo. tužni ili radosni. plaši. i da to. Da to kažem bez uvoda i objašnjenja. Takvo gledanje ne daje poetska dela nego filo-sofska razmatranja. a sad se sve više okrećem ka bezimenim suštinama. a sve više njihova vrsta. veliki umor kad čak ni za šetniu nemam snage ni volje. zlu ne trebalo. Osećam neodoljivu potrebu da brzo. Bez nade. u nesigurnom osvetljenju našeg trenutnog shvatanja. Primećujem to već od nekog vremena. Kad one koji su nam najdraži sahranjujemo u zemlju. Sve me manje zanimaju ime. Sta je to što tolike ljude goni da vođe dnevnik. optužni materijal. bez zaključka i svrhe. Ranije su me privlačile konkretne stvarnosti. u umetnosti. zašto onda da činimo nerazumljive i detinjaste pokušaje kako bismo. ali vidim da moja pažnja menja pravac i bira druge predmete. Ja i sada sa istim uzbuđenjem posmatram sve oko sebe i osluškujem glasove u sebi. Rede pišem. koji me čuti ni razumeti ne mogu? Nekoliko reci svega. što bolje izrazim ma u kom obliku i ma kojim povodom. nama obično pada u oči najpre ono što je u suprotnosti sa našim navikama. A tek docnije mi možemo da uočimo sve ono što je razumno i korisno u toj novini i što je čini opravdanom i neizbežnom. Malo čitam.posle hiljadu godina. kretati novom površinom koja će biti dva ili tri metra iznad ove naše sadašnje. ono što nas odbija. kao da stojim pred odlaskom ili prekim krajem. i godišnjih doba. za svaki slučaj. Nemam sebi šta da prebacim. Plodna uzbuđenja slabo i retko nailaze pri čitanju. ali takvih reci koje bi sačuvale i dalje prenele moju nesigurnu ali živu misao i ono malo ljudske topline što sam sa mnogo napora preneo kroz život. jer znam da je ovaj umor došao od napora da što više vidim i saznam. zadržali naše prolazne razgovore i postupke? Kad posmatramo neki nov oblik u društvenom životu. Kao neki pokušaj da sebi. izdvojene. kažem nešto od onog što me sada ispunja svega i nagoni da govorim. kad budem mogao. oni ili drugi? Uvek mi je izgledalo da u tom nastojanju ima nečeg što nije čisto ni lepo. ukusom i shvatanjima. a da za drugog spreme. a ona ne vrede mnogo kad potiču od čoveka koji nije filosof. isto ovako čili ili klonuli. osiguraju alibi. Sve manje obraćam pažnju na pojedine likove. kad svoje rođeno zdravlje trošimo nemilice. zajednički zakoni njihovog života i smisao njihovog postojanja. 1 teže pišem. nauci ili industriji. i sa čim ne možemo da se složimo. Ali dosada me ne muči niti se javljaju prekori savesti koji kod mene redovno prate dane nerada.

kad bi se sve sabralo. A staračka ljutnja. Sedim i sa snebivanjem i teškim stidom očekujem neizbežni trenutak kad će se otkriti moja pre" — Znakovi pored puta Ž56 257 . To je samo dokaz da još živimo i da drugi dorastaju oko nas. on treba da bude miran. i dok živi. pisac ne treba da se ponaša kao nervozni pijanisti koji pri svakom uzbudljivom stavu i jačem udaru vrte glavom i prevrću očima. pogrešio ili propustio. Sastavni deo moga rada. Takav pisac bi brzo dobio vrtoglavicu i prestao da piše. ne smemo dopustiti sebi da budemo netrpeljivi prema njima samo zato što su novi. možda bi i bolje bilo (za mene) da zaista nikad nije ugledalo sveta. A dok ne može da bude mrtav. Ipak. Kao da je ovo preda mnom pisano na jeziku koji ne znam i koji nisam nikad dobro znao. a retko se dešava da ga savremenici još pre smrti potpuno sagledaju i pravo ocene. Te novine niču oko nas svuda i u svemu. još uraditi. popuniti ili okajati ono što sam. Osamdeset od sto tih tekstova moglo je da ostane nenapisano. čvršće i lepše napisati. simptom nemoći. a onih drugih dvadeset od sto moglo je i trebalo je bolje. Sa bolnim čuđenjem vidim da nisam sposoban za taj posao. Ne treba đa nas uplaše novi oblici u umetnosti. Jutro. greške i nesavršenosti. Gledajući svet oko sebe i sve njegove nedostatke i protivrečnosti. Seđim i gledam pred sobom svoj rukopis.I Tako je ovaj moj umor jedno sa onim što sam mogao da uradim kao i sa onim što ću. Kao da je neko drugi pod mojim imenom sve to napisao.' Samo mrtav pesnik dobiva svoj pravi i konačni lik. da li idući ka novim suštinama i mogućnostima. Zato je nestanak njegova prava meta. gomilajući nove slabosti. — I tako možda činim stvar gorom i težom. Sta mari ako nas ti novi oblici ponekad odbijaju i zbunjuju? Naše je da ih prove-rimo i ispitamo (u tome i jeste preimućstvo naše zrelosti!). i da utvrdimo na koji način su ti mladi ljudi došli do njih. i pokušavajući da sve to izrazi i opiše. i onda kad više ne niču > 5. ja i danas produžujem da pišem. kad budem mogao. ono što sam juče i prekjuče uradio i što bi sada trebalo nastaviti. ne mnogo ali stalno. da mirno procenimo prirodu i vrednost njihovu. U stvari. ili trčeći za novim oblicima samo zato što su novi. ne služi nikome i ničemu. i da piše tako da njegovi čitaoci počnu da vrte glavom od uzbuđenja i čuđenja. ne osećamo potrebu za njima. prešavši doba cvetanja i mladosti. tačnije rečeno: nepomičan. pa zatim umro ili otputovao bez povratka. Moje osnovno osećanje pri tom moglo bi se približno izraziti recima: ravnodušnost. To nipošto ne mora da znači da se svet izopačio i da je sve krenulo sunovrat. Kad se okrenem i pogledam iza sebe. aprila 1959. pišući olako. Pri tom igra ulogu verovatno i moje nesvesno osećanje da bih ovim što sad radim mogao popraviti. sažaljenja ili ogorčenja. u nama i kad. sedam ili osam tomova proze razne vrste i različite vrednosti. bojazan i nezadovoljstvo. vidim đa sam napisao. on treba da nastoji da za što veći broj ljudi bude što više bar odsutan.

o tome ne govore. drukčije slušam i bolje čujem i lakše razumem nego nekad. ili takve da nisu imale ni potrebu za tim. moje kajanje uzaludno! Pa čemu onda? Reci su za pisca kao vatra i vođa u onoj poslovici: dobre sluge. pa čak ni samom sebi. Zvuk je slabost. Pa onda. Ona mi sve više postaje nasušnom potrebom. A onaj ko bi. svakako. što sam se izdavao za pisca i što su me svi ljudi takvim smatrali i tako zvali. posle godina.vara i dvostruka sramota. svakako da o njemu ne govorimo nikom. Obasjani predmeti — to je izvesno! — jasnije i razgovetnije govore. One nas nose i pobeđuju za nas. »I kad bi duh Božji napao Saula. drugo.) bile takve da se recima nisu dale izraziti ni slovima zabeležiti. i ja je. Vrlo je verovatno da u takvom društvu život i u ostalim granama zaostaje ili napreduje u pogrešnom pravcu. bar koliko ja znam. a to je početak kraja. » Nagoni su nemi: čim puste glas od sebe. Muzika je bolest. ne treba da misli da su dani sa belih i neispisanih stranica bili prazni. a da ga dublje i pobliže ne ispitujemo. Slepci mora da znaju mnogo više o toj vezi. 23. Možda su naše bujne misli tih dana 258 Kakva je veza između našeg viđa i sluha? Složena i nejasna. ali oni. da se njime služimo. ali zli gospodari. znači da su prešli vrhunac. Jer. ali očigledna. 259 17* . što ne umem. vi biste mi bili zahvalni što sam odustao od pisanja i što nisam hteo da tugom i kajanjem ovog jutra zagorčavam vaše dane i posle moje smrti možda. A glas i u potpunoj tami obasjava neodređenim sjajem izvor iz kojeg dolazi.« (Prva knjiga Samuilova koja se zove i Prva knjiga o carevima. One su naša radost i naša slava. listao ovaj kalendar. XVI. Sve to mi samo nejasno naslućujemo. Kad biste znali šta je na ovom mestu trebalo da stoji zapisano. evo. David uzevši gusle udarao bi rukom svojom. * Na programu jednog koncerta koji sam slušao pre više godina našao sam zapisane nekolike reći. da slabe. ali postaju naša muka i bruka kad god se desi (a dešava se!) da napišemo i potpišemo neke reci kao čekove bez pokrića. može lako biti da je moja tuga bezrazložna kao što je. Prvo. Možda je i za nas bolje da pustimo da se u nama vrši to uzajamno dejstvo sluha i vida. * Muzika zauzima poslednjih godina novo i naročito mesto u mom životu. jer bi zli duh otišao od njega. ali nas s vremena na vreme izdaju i odaju. čini mi se. da sastavim dve pametne reci. to bi Saul odahnuo i bilo bi mu bolje. neka govore beline! * U ljudskoj zajednici u kojoj umetnost ne zauzima svoje mesto i ne vrši svoj uticaj — mora da nešto nije u redu. Možda je obrnuto tačno. pa ni sami sebi. Ili oslobođenje? » Ne mora čovek baš svakog dana da kaže nešto.

One stoje sada kao crna parčad okamenjene lave koju putnik donese sa putovanja po vulkanskim predelima. m. ako može. Ali kad mi se postave pitanja o tome. pozajmljenu iz skupštinskog rečnika: Upadice. obimu i imenu biti književno delo koje će u određenom roku izaći kao rezultat toga rada — to nisam nikad mogao ni umeo. ni na kvantitet ni oblik dela koje nastaje. a sva njihova dela. Ali pouzdano kazati kakvo će po vrsti. Možda je bilo neophodno da neko među ljudima sve to kaže. Još manje ima smisla i opravdanja da pisac ma šta govori u trenutku kada njegovo delo nastaje. ali u mom slučaju ono ima svoju važnost i svoje opravdanje. sabrana ujedno. i koliko može. Na j posle sam sve pročitao. Tu treba da govori delo. još manje da to čuju od drugih. Ponekad. U čemu je glavna slabost La Rošfukoa i drugih moralista? U tome što ne mogu da odole iskušenju i da ne kažu ono što ljudi uglavnom znaju ali ne žele sami sebi da priznaju. Ali smisla i soka nisam mogao da nađem u tim redovima. Tako je uvek kad se nađem pred pitanjem: šta radite i šta spremate za štampu? Ali tako je. da ne kažem tajanstven. 261 . volja i snaga. A kad sam došao kući. Svaka naša reč može tada samo da poplaši i otera onu bojažljivu pticu koja peva negde nad našom glavom dok mi tražimo svoj izraz. a kamoli govoriti. I to je ono što me zbunjuje kad god se nađem pred jasnim 260 pitanjem na koje ne mogu da odgovorim. To je i ovde slučaj. To znam iz iskustva. da o njemu ne treba mnogo ni razmišljati. Jedva sam uspeo da deši-f ruj em taj nečitki tekst. Dopuštam da književnikov rad. — Oni se trude da budu što bliže istini. tokom koncerta ili odmah posle njega. o tome nema potrebe da se govori. treba da je zasnovan na disciplini. pa i na izve-snom planiranju. Nikad nisam umeo da govorim o sebi i svom delu. Ja ovo ne kazujem kao pravilo koje važi za sve pisce. ali je utoliko manje zavidna sudbina onoga koji je to morao da učini. Znam da radim i veruj em i nadam se da ću raditi dok god gledam svet oko sebe i dok god u meni žive misao. romane i svakojake druge sastave bez određenog imena i oblika.oglo bi se reći da nikad nije vreme ni mesto za takve razgovore. Dobro se sećam svoga oduševljenja. seo sam da sam sebi dam računa o tom pitanju i mom neodgo-varanju. ali u ovim recima ga nema nigde. Ja drukčije ne mogu i ne umem. članke. ali ta disciplina i to planiranje mogu biti samo unutarnje prirode. a ljudi ih utoliko manje vole što više u tome uspevaju. Prema tome.) Nisam odgovorio ništa. i to ne mogu i ne umem ni sada. potrebne za svaki rad. mogla bi da nose kao naslov jednu jedinu reč. pišući pesme. Uostalom. i sa svim drugim pitanjima. Ima pisaca koji celog života rade. i zapisao sledeće: Na jasna pitanja volim tačne odgovore. Sa nekom sigurnošću ja ne bih mogao govoriti čak ni o onom što je otkucano u čisto i predano u štampu. To je proces tako nejasan. oni se ne mogu odnositi na vreme i trajanje stvaralačkog procesa. mogu nešto i da kažem. kao i svaki drugi. u slobodnoj konverzaciji. Novinar me je pitao: »Sta radite sada i šta spremo ^ za štampu u toku ove godine?« (To nije prvi put Ja mi postavljaju takva i slična pitanja. na žalost.Zabeležio sam ih u velikom zanosu.

Prema tome: ili dužina ili nov način kazivanja. nesavršena ili nepotpuna. kad ga je već dobio. i smatraju da vredi boriti se za određene oblike toga života — neuračunljivi fantasti? I zašto da »stradanja« i vajkanja treba da budu dostojni predmeti visoke umetnosti i duboke filosofije nego umovanje i delanje običnog čoveka koji diše. Zašto? Sam đavo bi znao zašto. sušta i ovejana istina progovara iz njih. 262 U osnovi sva su umetnička dela i »ostvarenja« slučajna. Kad god pokušate da se koristite i jednim i drugim. a tvoji mladalački zanosi i poleti laž i varka? Zašto bi umorni i razočarani crnogledi bili u pravu. misli. « Zašto bi tvoja staračka klonulost bila neka sveta istina. postaju smetnja. Svi to moramo da činimo. ne uspevaju da prikriju ni laž ni glupost (naprotiv!) a same izgledaju žalosne. ali koji. i ne ume da nađe druge veze sa publikom. i nastoji da se snađe i odredi u životu koji nije tražio. Moraju biti kraći. i potpunog sklada između cilja i oblika. A nije. talasast. sva se pažnja čitaočeva usredsredi na njih. Vaš je stil (bolje rečeno. način kazivanja!) iskričav. te dre\Tie narodne izreke i poslovice. Razlika je samo u tom što poneki od nas. ako se suviše ponavljaju. otkrivamo svoje Amerike. A u delu nismo važni ni mi koji ga pišemo ni naši metodi i stilovi. na starinski i osveštan način. Zar nije tako? Ko suviše zna. pre ili posle. Među takvima je i nastala valjda reč da je besmislica otkrivati »otkrivenu« Ameriku. ili ko nije dovoljno toga zaboravio. taj pri pisanju mora stalno da nailazi na smetnje i prepreke koje otežavaju posao i zamućuju tokove dela. U ustima iskrenih i darovitih ljudi one zvuče kao da su zaista u tom trenutku rođene i prvi put izgovorene. skokova i zagrcavanja. a ljudi koji vole i cene život.onda zanemim potpuno. maloumno ili zlonamerno. one gube svaku vred-nost. savršenstva. to je prava beda i — najveća blagodat. Ali onda ritam i dužina Vašeg pričanja ne mogu biti isti kao i u onih koji svoje stvari kazuju mirno i sporo. Ah. a mnogom od nas ne pođe to nikad za rukom. gleda. 263 . nego delo samo. ali sa tako različitim namerama i sa potpuno suprotnim dejstvom. Izuzetni efekti. I ja ga primam kao takav: I tako se mogu kazati velike i istinite stvari. A izgovorene od gulapaka ili lazova. prima kao obavezu i zadatak. ćudljiv. Parafrazirajući jednu rečenicu Andre Zida {»Je ne vax que devant le papier blanc«) ja bih mogao slobodno reći da postojim samo utoliko ukoliko sam umeo da saopštim nešto čistoj hartiji pred sobom. svaki za sebe. plitke i otrcane. pun bleskova. Kolumbo nije mogao otkriti Ameriku za sve nas ni uštedeti nam napor da mi. a veliki umetnici su oni koji u ta svoja dela ume ju da unesu toliko snage i ubedljivosti da ona na svakog ostavljaju utisak voljne i svesne celishodnosti. Toliki ih upotrebljavaju. to je na štetu dela. Izgleda da je u mom slučaju zaista tako da jedan pisac nema ništa drugo da kaže osim ono što je već rekao u svom delu. Morate birati. kratkih spojeva. otkrije tu Ameriku (ne onu istu koju je Kolumbo otkrio!).

tj. Na kraju. Ali se ponekad dešava da opisujući nešto čujem u sebi. Bar tako se meni čini. svaki je stil dobar i svaka forma prihvatljiva. To treba 265 . Jednu reč — tako sam usnio — svega jednu reč mogu da kažem ljudima i svemu oko sebe. Sva je sreća što se moje želje nisu uvek ostvarivale i što su moji planovi često propadali. Ta želja i ta potreba postojale su u meni pre nego što sam čestito umeo da pišem i znao o čemu bih mogao pisati. I da na to odgovore osmehom. a u stvari je đavolski ozbiljna stvar. 264 Kad mislim unazad. a koja me uporno prati i koje ne mogu (i neću) da se oslobodim. kao privlačnu melodiju. One su me i dovele ovde gde sam. Ali znam — uvek sam naslućivao a danas znam! — da sve ono što sam u »-praktičnom« životu želeo. čak i stidno.Mlad pisac. ja vidim da sam oduvek želeo da pišem i osećao potrebu za tim. planirao (namerno upotrebljavam tu ružnu i nemoguću reč. * Ne znam šta vredi. Umetnost je i u tom slična životu: izgleda kao igra. Teškoće i opasnosti kod ovakvih darovitih i razigranih stilista kriju se u tom što je njima lako sa uspehom izvesti i najsmeliji salto-mortale a teško ili nemoguće uzdržati se i — ne izvoditi ga kad mu nije vreme i gde mu nije mesto. Najposle popustim i stavim je usred srede teksta koji pišem. jer ona odgovara onom što hoću ovde da izrazim!) i što sam često uspevao i da postignem i ostvarim — ne uvredi ništa. ponaj češće bez uspeha i bez rezultata uopšte. Možda sve ovo i nije ovako kako meni izgleda i možda nikad nijedan čitalac neće primetiti da je ta rečenica izlišna i nezakonitim putem ušla u moj tekst. one su hvatale svako moje raspoloženje i svaku misao. Opisujući ljude. trudim se da kažem samo ono što je neophodno i onoliko koliko je najnužnije. za svoju dušu i sebi na zadovoljstvo. za mene je to naivna igra i mala bezazlena razonoda. nekad sa manje a nekad sa više uspeha. ja se uvek kod te umetnute rečenice malko zaustavim i pročitam je nešto izme-njenim glasom. I kad poluglasno sam sebi prečitavam svoj rukopis. Njegov stil je sav ođ akrobatija i vatrometa. a spašavalo me je ono što mi se dešavalo mimo mojih želja i protivno mojoj volji i mojim planovima. i utoliko ozbiljnija ukoliko više Uči na igru. ako su u službi nečeg što nije samo stil ni samo forma. Šteta što to nije bivalo i češće! Jer. a ponekad opet uobražavam da možda postoje tako budni i pronicljivi čitaoci koji su sposobni da tu moju igru i varku primete. čak ni šta znači ono što sam napisao. svet moje mašte i igra moga duha. da je apsurdno. i pokušavale da od njih načine četiri stiha ili parče proze. bedno. U svakom slučaju. predele ili raspoloženja. sav taj naopaki društveni uspon vodio je stalno naniže. jednu rečenicu koja nema mnogo veze sa onim što pišem. bez veze i razloga.

Zanesem se i izgubim u poteri za smislom i poreklom reci. sa njihovim golim. trajniju od onog što si lično doživeo. okružen njima kao pčelar pčelama. Uvek sam kod njih. a ni o čem rede i manje ne razmišljam. kad se teško izvla267 Svemu što se javi u tvojoj svesti ili iskrsne pred tvojim očima. nego prostih. Učini to brzo. Bila neka kneginja. ponekad. razdaljina biva sve veća.reći odmah. mislio i osetio. Pošto sam osetio svu težinu toga sudbonosnog trenutka. pa kad se starica začudi što je vidi takvu. izdvojenih reci »kao takvih«. obliku i poreklu reci — ne onih kojima se služim da nešto određeno izrazim. kad ne mogu da zaspim. ali i danas mi se desi da sretnem čoveka ili ženu čiji me izraz lica podseti na tu bajku. siromašnu i napuštenu. za koji sat ili za koji minut samo. To se dešava obično noću. ne tražeći dugo i ne birajući mnogo. * toga ostati ništa do imena. i da od njih načinim ono što bih hteo da budu. a sama otišla. ja i moja sudbina. Tako ćeš bar od svojih taštih i prolaznih reci stvoriti sebi riznicu. a još nisam zaspao. zadovolji se približno najboljom reci koja ti dođe pod pero. i sam vidiš da ljudske stvari. zato što nije bila prava. Na putu je sretne neka starica i pozna. ili u trenucima sporog buđenja. imam ja veliku pratnju briga. pa kad je došao red na nju da bude kraljica. ne traju dugo. gledaj da odmah daš neko ime. Tada je nastupio drugi trenutak — jednak več-noj večnosti — trenutak jasnog saznanja da je sve svršeno. da po svetu traži svog nesrećnog prijatelja koji se bio izgubio. trajnim. pa i od tebe samog. kneginja joj odgovori: — Nisam ja. ili iz takozvane stvarnosti. Ničim se toliko ne bavim kao — recima. izgubljeno i to nepovratno. žalosti i bolova. prelaznim ili prolaznim značenjem — tada me te misli odvedu daleko. stvarniju od svega što si video. što pre. čuo. Između pojave koju zapazim. i menjaju se lako. prepustim mislima o zvuku. jer već za koji dan. bile one iz ose-ćajnog ili misaonog sveta. i koja me uzbudi. Svakojakih se čuda nagledam tu. ostala bez odgovora i odjeka. Jer. ali iz tog lova redovno se vraćam iznuren. Davno sam to pročitao. ja sam rekao tu reč — da li je bila moja? — i ona je. teško je kazati šta sve može čovek da doživi sa njima. ali nesve-sno osećam da je dangubno i da bi mi bilo štetno da često mislim o njima. nepopravljivo. mutne glave i praznih ruku. Kad je reč o recima. Glavno je. Posle treba mi vremena i napora da uspostavim pravi odnos prema uznemirenim i raštraknim recima. A kad se ipak. dobra majčice. sama kao što izgledam. požuri i ne oklevaj. ili u onim polubudnim časovima kad nisam više budan. ona je prepustila presto drugome. Davno sam pročitao ovu bajku. na moj užas. a što nikad ni približno nećemo uspeti da kažemo. kroz neke mračne šume i žedne pustinje. mirno i poslušno sredstvo izražavanja svega onog što treba da bude kazano. i od nje će zavisiti sve ostalo. neće od 266 . i njenog pisanog izraza. preobučena kao seoska devojka.

ludog đipanja i bučne terevenke. one su odjednom zastale. kao hajduk u planinu. Polagano i oprezno tražim reci koje se. vraćaju u svoja stara utvrđena značenja i pojavljuju na ivici moga vidokruga. zauvek. u ljude. i rasporedile se po prostorijama oko mene. u neko doba. jedna za drugom.cimo iz zamršenog sna. jednom sve izneverilo. jer i to bi bio neki red i putokaz. kao u reč-niku. u dugim redovima poredane. a ovo je potpun haos i živa muka. da je. Odjednom sam postao 269 Posle izvesnog vremena nailazi slična. od krutih menueta i avetinjskih kadirila do prostog bezočnog kreveljenja. dragi i »večiti-« smisao koji je imala. u svom starom obliku. širi se u meni saznanje da nijedna reč nema više onaj osveštani. niko više neće verovati. ćela i neokrnjena. i kao da je bezumlje (ali neko plansko i zlonamerno bezumlje!) postalo opštim zakonom. i tražim u njemu prizvuk neiskrenosti. Sporo se pribiram i snalazim. Gubim se. Mrak i kli-zavica. da ni sam sebi ne možeš vero-vati. pipam otupelim prstima tvrdinu zida i meko tu postelje. Teško hvatajući dah. Tada se dešava da reci nasele moju svest. ovaplo-tile se i dobile težinu. ništa primiti za gotovo i pouzdano. trzam i budim iz tog košmara. Stoga još dugo posle takvih razgovora ja u sećanju izazivam glas tih hvalilaca. Reći šuštale da se pretvaraju. od268 . Jedino se još tešim da je sve to samo obično laskanje.« Da. i tražim put povratka u svoj svet. životinje i predmete oko mene. kao da je propala u svom rođenom nesmislu. kao da je potpuno nestalo u svetu svega što se zvalo mera i razum. ali tako proizvoljno i ćudljivo izmenjeno da ga ni naslutiti ne možeš. kao iz mlake. svaka u ono što je dotad samo označavala. kao kad sviće. dok sam ja spavao. Ni za šta se prihvatiti nemaš. Naravno. otvore u njoj svoj bal pod maskama i izvode tu svoje igre. Malo--pomalo. obim i sve osobine živih bića i poznatih stvari. Palim svetlost. Maskiraju se. kad se išlo po vedrom danu i sigurnom putu. Tada se. tako da se na kraju ne zna ni šta je šta ni ko je ko. sa strahom. kao što valjda ni tebi. kratkotrajna ali teška pometnja i zabuna. s pravom. Poneka od onih noćašnjih reci ne javlja se nikako. i svaka ima i sada svoje značenje. uhvati me istinski strah. ali niko ne može zamisliti kako to izgleda kad se stvarno desi. Posle dobro prospavane noći neko naopako svitanje i buđenje. a šta ako zaista misle i osećaju kako govore? A prošle noći desilo se pravo čudo. Te reci ne znače čak ni protivno od onog što su nekad značile. da se ni na šta više osloniti ne mogu. Ali ja znam da će se pre ili posle vratiti i ona. i pri tom se. pitam. sa svojim smislom. teraju šegu sa mnom kao što se ja inače igram sa njima. red i pravilo. ispreturalo se i izrodilo. a valja ići dalje kao i u najboljim vremenima. sve su one tu. jedna po jedna. demaskiraju. * Kad slušam kako neki ljudi nevelike paraeti i nesigurna ukusa hvale moje pojedine knjige. da je bar potpuno nestalo reci! Ali ne. izdaju se za ono što nisu. Još do malopre tiše od senki i pro-laznije od vetra. smrtonosne močvare. to ne znači da se prvom prilikom neće opet odmetnuti u neki noćni karneval. I. čudeći se što su sve stvari u sobi na svom mestu i što sve nije ispreturano i polomljeno. >vReč je postala telo. to se kaže lako. čak i zvuči lepo.

Trebalo bi da čvršće stojimo na tlu sadašnjosti i da se češće i sme-lije zalećemo u budućnost. većina ljudi nema dovoljno snage ni istrajnosti da ispita i sagleda budućnost. klesano i pisano. Uzroci? Prvo. da prekine i uguši ovako slab i kratak dah kao što je moj. kad izgube značenje i ispadnu iz upotrebe. novo i čudnije. po nuždi. U jednom hramu u Luksoru govorio sam neprestano sam sebi: »Samo da ovde ništa ne zabeležim — samo ne ovde! Jer znam. i šta ću još u toj beskrajnoj igri reci morati biti i značiti. Pretrpan bogatstvom. Možda i koju godinu duže: u ovim redovima. ja ipak nalazim da su ljudi suviše okrenuti ka prošlosti. Ni sam sebi ne reci ništa! Uzdrži se ovde od misli i suda a pogotovu od svakog znaka i traga. Grobovi. pitajući se ko sam sada — ja. Ali to bi značilo isto što i ostvariti novog čoveka. Toliko. padale oko mene i — odmah se pretvarale u ono što su dotad označavale. u zaborav. Kad sam već mislio da me nema. kratkovečan spomenik koji nije od zemlje ni kamena. i dopušta nam da na njenim polimiračnim predelima sme-stimo veći deo svojih želja. Jedino je prošlost bar prividno utvrđena i nepomična. Trebalo je da imam svega. neka praznina koja nema imena. zidara i prostih argata koji su ovde ostavili svoje živote. ili 0 uspomenu onih za čiji je pomen sve ovo građeno. jer nisu ništa saznali od onog što su želeli da znaju. drugo. A sve nove i nove reci su doletale. On treba da natera ljude da čitaju njegove knjige. nisam zamišljao ni želeo. time obilno koristimo. ni dan ni noć. A posle — treba da ih ostavi obma-nute i razočarane. tamo gde odlaze reći kad to prestanu da budu. strasti i kajanja. u nepostojanje. odjednom se desilo drugo čudo. U teren oka sve se oko mene volšebno pretvorilo opet u reci koje su kao igra nečujnih zvukova. * Bez reci. lakše od senke nevidljivih ptica — odletele daleko od mene. Ali ja osećam da to nije dobro ni pravo. pogleda. Hiljaditi deo toga bio je dovoljan da me obori i pokopa. ali stvarno sve je imalo mene. To neka im bude kazna za njihovo nezdravo Ijubopitstvo. prisno vezan sa minulim vremenima. i ja bih se ogrešio ili o duše onih koji su pomrli u mukama gradeći ovo. U nemom. 271 I sam pisac istorijskih pripovedaka i romana. ako žele da saznaju nešto o njegovoj ličnosti. bilo bi nedovoljno ili netačno.bogat. I mi se. Ne razumem ništa. što god bih zapisao. a koji će trajati koliko budem ja još trajao. sažal-nom divljenju — sav sa njima i za njih — ja im podižem u sebi skroman. Mislim na hiljade kopača. * u pokretu. ni u snu. i znam samo jedno: svi koji su ovde umrli i sasušili se i izgubili u vreloj pustinjskoj zemlji — ne ostavivši traga ni imena — postideli su faraone i njihovu taštu želju za slavom i trajanjem. * Pisac treba da je ćutljiv kao što je ćutljiva njegova knjiga na polici. u tišinu. i to onako kako nikad. jer budućnost je njegovo područje. protivrecnostima i promenama. Kako ću se održati? Oko mene potpuna tišina. Imena faraona i njihovi likovi. sadašnjost je sva 270 . i dodaj ovoj velikoj pokopanoj tajni i ti svoj skromni obol ćutanja!« Egipat. A ja sam ostao sam.

voća. nego kao neka bogata i divna zbunjenost čitave jedne vasione. Od jedne fotelje starinskog stila teško je napraviti bezobličnu masu: i kad je izlomiš na komade. sve jedna manja od druge i sve jedna u drugoj.Ponekad se čudan razgovor povede između onog što. Lepo u lepom. . I sve ode kako je i pošlo. ali dođavola. pišem i onog što u istom trenutku sžm mislim. V. jer u toj muzici ima nešto što mi ne dopušta da mislim. A današnje. a ostalo polomiš i baciš u neki ugao i — sve će to izgledati kao gomila krteži i otpadaka nepoznatog porekla. sa namerom da mi ispriča dugu. hladovine.. Sve je ispunjeno. A onda je došao List. Jeste. nego ubija. Slušao sam Mocarta kao uvek: uviđam da je lepo. odjednom — oaza.■■ ■ . ali ne znam zašto. Kao da me neko probudio iz najlepšeg nejasnog sna.. Neka moja reč bude čista. do plitkog i dosadnog đavola sujete. Račun ne izlazi nikako bez ostatka. a pri kraju svake rečenice vidi se da ne zna kako će glasiti iduća. od izvorišta svog u skrivenom i meni samom nepoznatom delu duše. Neko tu laže.. Priča čiča. Ni najmanjeg nesporazuma. Oaza. Na kraju drugog dela trenutak čudne tišine koja nije od tkiva naših običnih tišina. kao po unutarnjem diktatu. Sve to za tri nepuna sata te iste večeri. 272 Mocartov koncert za klavir i orkestar A-dur K. Listov koncert za klavir i orkestar A-dur. Sve ovo ja govorim na osnovu iskustva. tek što sam to pomislio a već vidim da je čiča počeo neku svoju rečenicu kao da gluvima govori. Nikakve protivrečnosti! »-Protivrečnost-« je samo reč. ljudi i žubora dobre vode. ali je siguran da će je izgovoriti. priča. jedan po jedan. pa sam ljut. ali iz učtivosti neću to da pokažem. Spasao nas je Brams koji sve i vazda spašava. gde siguran pogled i nesporna misao? Umetnost i život. da me vuče za dugme od kaputa.. Ne priča. sve bučnije i mučnije. Nema praznine. uvek će svako parče njeno govoriti i kazivati da je to bila fotelja toga i toga stila. puna zelenila. A osvmi se oko sebe. Klavir govori sam. dođavola. a ne zato što smatram da je staro bilo bolje od novoga. pogledaj sebe sama! Gde su tu red i čistota? Gde je mirna tačka. lepota bez kraja. ljudi počinju da kašlju-caju i da se pomeraju u mestu. To je kao beskrajan niz kutija. kao da su se vratili 18 — Znakovi pored puta 273 . gromku i nezanimljivu priču. 488. pa još lepše. To je lepota koja ne pirlita i ne nadvikuje nego prosto postoji. prosto odsustvo zvuka. Cara i dočarava. čovek i njegovo delo. ove naše fotelje takve su da je dovoljno da im izvadiš dve nožice. To je lepše od svake lepote. A onda.. Igra od koje čoveka izdaje dah. * . jer je ona naša. nema tu laži i ne treba tražiti lazova. . sve do uvira svog u istoj takvoj duši onog koji bude hteo da je sasluša i primi. Ali tada. Ko? Ne. Bramsov koncert za klavir i orkestar B-dur. privremen radni naslov za sve ono što još ne možemo da sagledamo ni shvatimo. I mi smo njeni. I to neću nikad moći znati.

nema promašaja. Zauvek je usamljen a reč slaba. i on je taj koji ih. I nije teško zamisliti kako je takvom čoveku-piscu kad mu upravo u takvim trenucima traže reč snalaženja i ruku pomoći umesto da mu je pruže. dvostrukim životom: i same za sebe. ograničavaju i zbunjuju. i beru ih i nose kući kao pune naramke cveća. u stvari. naravno! — reci se nižu same od sebe. manje ili više srećno iskorišćuje pojedinosti te neshvatljive i neuhvatljive igre. po-meraju i premeštaju. dok se sve ne slože u pravu i jedino moguću sliku onog što čovek želi da kaže. Sve izgleda kao laka i automatska igra koju reci. Tu ne postoji nikakav jezik. pisci su ljudi kojima je i samima često i preko potrebna takva reč koja bi im pomogla da se održe i snađu u lavirintima mašte i procepima moralnih nesnalaženja u koje tako često zapadaju. I sve bi se to podnelo kad nas ne bi mučila misao. Gori u meni i prži me — jer to gorim ja! — ner podnošljiva potreba za lepotom i savršenstvom. snagu i izraz. kruži nevidljiv životni sok. * Tako reci žive. same po sebi i samo za sebe igraju. U recima. Kod mnogih se odnekud uvrežila misao da je čovek koji je napisao nekoliko romana ili nekoliko knjiga pripovedaka taj koji o svakom pitanju i u svakoj prilici zna i može da stvori tačan sud i kaže pravu reč. kao takve. * 274 Kao dečak u cirkusu. ili potpuno brišu. Tu vlada samo igra. kao u drvetima i biljkama i svemu što je živo. i kao izražajni znakovi u sklopu čovekove misli koja traži svoj izraz. nije to nikako jalova igra ćudi ni slučaja. svaki u svoje telo koje su bili napustili.* Nekad je i kod mene ne samo svaku reč nego i svaki zvuk pratila ćela povorka osećajnih i misaonih asocijacija. kao i naši uzaludni pokušaji bežanja od nje i naše vraćanje njoj — sve su to sastavni delovi velike ljudske stvarnosti. od kojih neki izgledaju potpuno nestvarno. daje im boju i oblik. izgleda kao da nema ni napora.odnekud iz daleka. kreće i okreće. Bramsov i Mocartov koncert su se slili u jedno. nema čekanja. nije tako. novu. tako da moraš da je ponoviš. za mene nečujne lepote drugi čuju. Međutim. m Pri pisanju — u srećnim trenucima. kao dva mora kad se sastave iznad pustinje koja ih je dugo rastavljala. vezuju se i odbijaju. koja krije u sebi raznolike i bezbrojne mogućnosti i uzima na sebe stotinu vidova. on samo pažljivo prati i manje ili više vesto. da sve te asocijacije i sada postoje i žive oko mene. Sad više toga nema. * . nema reci. A na svršetku. koje ljude dele. Iz osnova pogrešna misao! Cak i svirepa! Naprotiv. jasna i tačna u sebi. ' Anđriaeva napomena: (Na programu 19/2 1963) Naše življenje u najprisnijoj vezi sa stvarnošću. kao neko unutarnje sunce. A sve te. po svojoj volji i svojoj prirodi. pa i to ne pomaže ništa. tu govori 18* 275 . samo ih ja ne osećam i ne čujem. tačnu i merodavnu. A čovek koji piše.

a svudašnja i svagdašnja. Sve su poezije sveta. ćelo i određeno. u predvečernjoj svetlosti. kao nemiran veo. Nemoć se sveti a povređena sujeta želi po svaku cenu da vlada i zapoveda. imaju i znaju. ma koliko različite izgledale. važniji i trajniji od svega što ljudi grade. Sve one imaju isti izvor i isti uvir. u nesvesnoj želji da tu umetnost sa kojom se na svakom koraku susreću. znači — u na277 . i sve i svak moći će lako da ga obenđija. večita i spasonosna poezija. Bleštavi. dok ga traje. savladaju bar spolja. treba možda tražiti poreklo mnogih bahatih eseja i zamršenih teorija. svih jezika i naroda. slaba a neuništiva. i tako se brzo i naizmenično opijati — trezniti — opijati. To su prirodni neprijatelji umetnosti i rođeni protivnici umet-nika. da je opravdaju pred sobom i pred drugima. Tako će. oni zamračuju i zapliću puteve do umetnosti i zbunjuju čitaoce (slušaoce ili gledaoce). oni ipak svojim oštrim umom vide koliko je velika njena uloga u svetu i bar naslućuju njenu snagu. a često i umetnike same. Nije to bilo tada još tako smišljeno ni sročeno. da se govori i sudi o umetnosti. koji ne valja (baš ništa ne valja!) a koji smo ostavili tamo negde daleko iza sebe. posrtati na tom putu. Tu negde. oni se bacaju na umetnost kao na »predmet« svojih studija. da što brže i što savršenije stvori svet koji ne postoji i da njime zakloni onaj stvarni. propisuju zakone i postavljaju ciljeve. ali je postojalo. nestalni i prolazni prividi toga sveta imaće nad njim punu vlast. u njemu ono što će tek docnije postati jasno i nesporno. nego jer drukčije nije mogao. * Da. Kako neće i ne mogu da se pomire s tim da postoji nešto što je njihovom umu i shvatanju nepristupno. nevidljiva i nepriznavana. ruši i postavlja. Ve-rovatno da to dolazi od potrebe tih ljudi da sebi i 276 drugima objasne svoju nemogućnost da vole i nesposobnost da razumeju. vole i smatraju svetlim i trajnim. povede za sobom. da uzmu njeno tumačenje u svoje ruke. da joj oni određuju prirodu. i napusti kad mu se ushtedne. i on se te sjajne večeri obrekao i zaverio tome duhu igre i njenih zanosa i promena. Nju nije teško poznati.samo savladana materija. do poslednje varke i njegovog poslednjeg dana. i sve teži samo ka jednom cilju. sve je u službi iluzije i igre. koji igra i titra nad rekom. Osetio je da će to što gleda biti i ostati za njega jedini pravi svet. javlja ponajčešće kod ljudi koji umetnost ne razumeju i ne vole. i svaki put će svaku igru primati kao svetu i večitu istinu. razlikuju se samo po svojim tokovima. Slučajno viđen roj mušica. ne što je tako hteo. Do kraja života ostaće podložan svakom blesku svake veštine. napolju. On prirode lišeni shvatanja umetnosti i ljubavi za nju. to je oria. Svašta sam slušao i čitao o stvaralaštvu i stvaraocima u umetnosti i uvek sam se. pravo da kažem. u dubinama crne zavisti i teškog ose-ćanja manje vrednosti. čudio otkud to da se ta velika i stalna želja. a koja za njih ostaje »hortus clausus«. zaboravljajući onu prošlu i ne misleći na buduću. za njega će biti Često veći. kao slutnja. a u isto vreme uviđaju jasno da su nesposobni da do kraja prodru na to područje. u osnovi iste. a varka će ga dodavati varci. * Nije stvar u recima. nego u onom što one stvarno kazuju ili što bi htele da kažu. Tu se već javilo.

neki skromnije i pametnije. već prema menama vremena. polemika ili memoara. objašnjenja i nagađanja. Menjaće se oblik prikazivanja. čime se brane ili teše? Na primer. u smislu koji im dajemo kad ih izgovaramo ili pišemo. to nije umetnost. dostojni svoga dela. ukusa i tehničkih mogućnosti. Mi smo se samo uhvatili za književnost. u obliku iza java. progovore. i njihovog razumevanja i pljeska. neki sa-žetije. Ta igra je očigledno njihova stvarna potreba. vi vidite u svima vremenima jednu istu. vojskovođe. igre i prizore koji govore o ljudskim sudbinama. i kako je mali broj ljudskih misli i osećanja koja se mogu shvatiti i obuhvatiti. koji se u tom delu pojave pred svetom i u njemu i nestanu. snagu 278 Ono što je glavno u životu. dok u uglu velike sobe gleda već povezane svoje drugove. i oni ga sada vezuju. Umetnici koji su stvorili svoje umetničko delo. Čitajući istoriju. i kažu javnosti nešto o svom delu. Ili: zaverenik koji. ali umeto drugova zaverenika nalazi tu tiraninove žbire. jer nismo imali za šta drugo da se hvatamo u tom životu koji nikad nismo potpuno ni sagledali a ka279 . otisnuo se niz liticu i sad pada pravo i nezaustavno u duboki ponor. gotovo bezizgledan posao.merama koje imamo upotrebljavajući ih. ah ljudi neće nikad prestati da traže igru koja im govori o sudbinskim putevima pojedinaca ili zajednica onakvim kavi su ili kakvi bi trebalo da budu. sam sebi da postavlja nove i sve teže i složenije zadatke. Pri tome on može da vidi kako je to težak. dok su ljudi ovakvi kakvi su. ljudi koji su se istakli ličnim podvigom i nečim zadužili svet — svi oni pre ili posle izađu iz sebe. Neki to čine opširno. mladić koji je otišao sa devojkom koju voli u planinu. gde treba da nađe drugove sa kojima će izvršiti državni udar i oboriti omraženog tiranina. Sta osećaju i šta misle ljudi u izuzetnim i sudbonosnim trenucima? Kako se ponašaju. i onaj ko im ga nudi naći će uvek gledalaca i platiša. ostavljajući dokonoj masi običnih ljudi i profesionalnim komentatorima sva moguća i nemoguća tumačenja. Spektakl će ostati ljudska potreba dok god je ljudi ili bolje rečeno. pa ni književnost. majčin sine! Uvek će ljudi tražiti slike i priče. priznati naučnici. i odanost). neki luđe i ne-umesnije. pojavu. hteo je da uzabere cvet i da joj ga pokloni (a i da pokaže svoju spretnost. ostavljajući svome delu da ono govori za njih. prema dobro izrađenom planu dolazi na ugovoreno mesto. Ih: čovek sa trideset saputnika. bilo da im daje prizore u kojima mogu da vide (ili misle da vide) sebe. u avionu koji gori i pada sopstvenom težinom sa visine od tri hiljade metara. ono što nas diže i nosi. To su oni pravi. državnici. počinje. ili sličnu. To bi trebalo opisati. * Pisac koji pokaže izvesnu veštinu i ubedljivost u opisivanju ljudi. uz psovke i udarce. bilo da prikazuje fantastične slike i izmišljene događaje u kojima mogu da zaborave sebe i sve bede i protivreč-nosti sopstvenog života. njihovih postupaka i duševnih stanja. s vremenom. Retki su oni. koji odole iskušenju ili pritisku i ne progovore nikad. rukovodi i održava. umni i do kraja uzdržljivi. izraziti i prikazati.

stvarao sve veći broj jalovih. zato ona treća govori za obe njih i kazuje još mnogo više od toga. i svakom zlomisle-nom i ograničenom čoveku. Između čovekovih misli i njegovih reci kojima te misli želi da izrazi postoji ponajčešće očigledan jaz. ali i za svaki nedostatak misli. dok se broj misli nije povećavao u istom ritmu. Književnost je. ' '. nekad više. šta nije. Teži je slučaj kad recima treba kazati nešto o recima samim i njihovoj upotrebi u pričanju. i to prema kraju sve više i više. a šta ne može. ali kad ih čitate. Za svaku misao (i pomisao) čovek je nalazio sve izraziti je i sve prikladnije reci. Ne zna se šta je od tog dvoga gore i teže. Cak i o ćutanju. ali. u stvari. '. ali čitajući ih vi imate stalno osećanje da u osnovi onog što kazuju nešto nije lepo ni dobro. ponešto da kažu. skupo i teško — prošli kroz njega. Ne može pisac ići svuda. dok o svima drugim ljudskim stvarima i pojavama umeju. Jedni književnici na to odgovaraju u štampi. Na žalost. uglavnom samo tok svagdašnjeg života. ili njenu nemoć i ne jasnost. jer mogućna su sva. Za svoje prve i osnovne misli on je teško i sporo nalazio izraze. nezdra-* vih ćelija koje su pritiskivale one zdrave i žive. Čudo takvog života je u tome da smo uopšte — pa ma i ovako zaobilazno. šta može biti. kao da nikad nisu govorile. rudimentarni. ni približno se ne može predvideti ni odrediti šta sve nekom sme-tenjaku ili manijaku može na um pasti pri čitanju jednog teksta. A ima drugih koji i ne opisuju naročito strašne stvari. Tada one odjednom zaneme. Stoga ne vredi mnogo ni misliti na to. je broj tih izraza postajao sve bogatiji a ljudi sami sve složeniji. drugi ćute i trpe. s vremenom. Tako se u živom tkanju ljudskih jezika. Pa ipak moram da kažem. s vremenom. i da će biti još gore i bezizlaznije. »nur ein Gleichnis«. Reci izgledaju tako »recite« dok stoje osamljene. koji su iz početka morali biti jednostavni. samo pokazatelj. . * Teško je i zamisliti kakvi sve nesporazumi mogu da iskrsnu u vezi sa knjigama koje mi tako dobro-namerno i. reci ćute. ako jedna ili druga od njih i omane. nevine i neupotrebljene. iza281 w . nevešta ili umorna. tako lakomisleno puštamo u svet. svakoj guski i neznalici lično i naročito objašnjavati šta jeste. 280 Bojim se da je ono što ću sada kazati ne samo nejasno nego i netačno. Svakako. one ostale je vuku. i leže kao mrtvo kamenje.moli shvatili i savladali. i kolo igra nepogrešno dalje. . ohladne. One su povezane u magično kolo kroz koje struji ritam celine. brane se od kleveta i pogrešnih tumačenja. Kad je reč o recima. Još o recima. ako je neka od njih i troma. bila povod. vama se. avaj. a u kome i nas same nikad niko nije tačno ocenio ni pravo shvatio. čini kao da se sve nekako sređuje i razvedrava. nekad manje. Tako treba sve gledati i razumeti. čovek je opet nalazio reci. tako da se njeno zaostajanje i ne primećuje. igrale ni pe-vale. * '' " ' ■ ■ Ima pisaca koji opisuju vrlo mračne i zamršene stvari. a još manje strahovati od nekih mogućih zala i neprijatnosti. pored svih strahota. jedno je sigurno. za svakim primerkom svoje knjige.

Naj oštroumni ja zapažanja gube se svojim krajevima u magli tih nezdravih vezivanja i tu im se potire sva njihova početna vrednost. naročito južnih. nego kao ohrabrenje. svoju umetnost ili nauku (ili religiju). ili što je moguće manje. Tu nisu ličnosti i događaji oivičeni prema ostaloj stvarnosti. dok se tako ne izdvoje iz ostalog sveta u potpunu autarhiju i izolaciju. ali ne kao uzor po svom obliku ili svojoj sadržini. i svoje sudove i krvnike. jer mi je izgledao težak i neshvatljiv. Najređi su oni iz treće vrste. ako boja postoji između raznih događaja i ličnosti u stvaranju? Ni oni ne bi zaslužili da nam budu uzori da nisu otišli za korak dalje od svojih uzora. ljudi koji i dobro vide pojedinosti i pravilno ih vezuju u odnosu prema celini. — Bogatiji i zanimljiviji od onih prvih. niti umeju da zapaze i uhvate vezu koja postoji između raznih događaja i ličnosti u vremenu. naučnici i ljudi uopšte vide od svega što se dešava oko njih uvek samo pojedinosti. Živeći među intelektualcima. X 1946. Pa ipak. lektira je na mene često uticala. i tako stvaraju bogat i zanimljiv ali neplodan i nerazmrsiv haos u kome se sve nagoveštava a ništa pravo ne kazuje. To znači otprilike da svaki ima svoje unutarnje zakone koji malo. Ti mogu da budu stvaraoci u društvu. nauci ili umetnosti. 282 283 . I ne samo to. Svaki ima i svoja shvatanja sveta i života. Ti ljudi niti mogu da sagledaju jedan događaj ili jednu ličnost kao celinu. i javne kuće (javne ili tajne). i svoja po-zorišta i krčme. sve naslućuje a ništa jasno ne vidi. nego sve prelazi jedno u drugo. Nego svaki ima i svoju nutarnju i spoljnu politiku. po cenu velikih napora. raznih crta i oznaka u tim ličnostima i događajima. izdvojene i često beznačajne pojedinosti koje za njih znače suštinu i svu važnost toga događaja. jer kazujući o svemu ponešto ne kazuju ništa jasno ni ćelo vito. mogao sam da vidim da svaki pojedinac predstavlja zaista »svest za sebe-«.' • Bgđ 10. Čini mi se da mogu kazati da nisam nikad ni tražio ni nalazio svoju inspiraciju u knjigama. Zbog toga u jezicima svih naroda. mnogo korisniji od njih. ja sam odbacivao knjigu i počinjao odlučno opis neke uličice u Sarajevu za koje dotle nisam nalazio hrabrosti da ga otpoč-nem. U tom poslu im prođe prva polovina veka. običnih. Mnogi pisci. na kraju. i svoju vojsku i naoružanje. ovi ljudi nisu. i svoja mora i pustinje. postoje tolike reci koje nemaju misaone podloge i cirkulišu kao lažne pare pomešane sa pravima. a drugu polovinu utroše u traženju puta i povratka u svet ostalih. kao podstrek na pisanje. Čitajući kako pisac opisuje na jedan određen način neko ostrvo u nekom dalekom arhipelagu. Sve oni to stvore i izgrade u sebi. Ima i druga vrsta ljudi (oni su malobrojniji) koji u onom što doživljavaju ili što čitaju zapažaju jasno i oštroumno sve pojedinosti. mesa se i sliva kao u košmarnom snu. ljudi od kojih su se tako uspešno odvojili. ali se u njihovim glavama sve te pojedinosti mešaju i prepliću međusobno. ili bar državu za sebe. Sta nam vrede i najbolji uzori iz prošlosti.zvane potrebom i oplođene mišlju. i svoju privredu. vode računa o drugim zakonima u svetu.

Jedno od onih pitanja pred kojima stojimo bez odgovora i bez nade na odgovor. sve više. snage i strpljenja. ali zbunjuje čitaoca i kao korov potiskuje ono što nešto znači i vredi u tom tekstu. zbrkaju mu misli. pa ima i danas. Svaka istina.Ima nekih unutarnjih trovanja koja potpuno parališu volju čoveka. Sva se pažnja usredsredi na jednu tačku. otmu san i zamrače stvarnost. jer već sutra ili možda još danas neće biti ni vremena ni mogućnosti da se ma šta uradi i kaže. koje kucnemo savijenim kažiprostom. a na svom putu ima često smetnja i prepreka. ne čitaju lepu književnost i preziru poeziju. A to još nije pravi ni potpuni odgovor. govoreći kratko i sažeto. služeći se dakle upravo onim sredstvima koja u sebi ne cene i ne shvataju. ponajviše. i to. Ponekad mi se čini da je stil. ujedno i glavna proba istine koju ta rečenica nosi. praznina. plaćaju skupo svoje novinare i slikare za taj posao. dosta neistina.' uvek. na najbolji i najubedljiviji način saopštiti je drugima? Kad dobro razmislim. ne treba da joj još i mi odmažemo. pa ipak — začudo! — kad god imaju potrebu da saopšte nešto drugim ljudima i da tako utiču na njih. čini mi se da bi mogao biti i mnogo više od toga. to jest sam zvuk reci. jer nećeš biti isti čovek ni sam u sebi ni u očima sveta oko sebe. Možda je i ovaj moj kratki zapis bolje skratiti i odmah ovde prekinuti. Mnoge su stvari zamišljene i napisane u takvim trenucima potpune izgubljenosti i panike. One su pisane sa osećanjem da treba raditi bez odlaganja. a ipak govorimo ili pišemo. sramote i bezgraničnog gnušanja nad samim sobom. takvih mesta koja nisu ni istine ni poluistine nego šuplje i sujetno pričanje koje ne kazuje ništa. ili svojom nespo-sobnošću da na njega odgovorimo. da bi se pojavila i objavila ljudima. šta je to? Veština zaodeti svoju misao. poluistina i. kad nemamo šta da kažemo. * Takozvani praktični ljudi ne cene umetnost. a ta tačka peče kao žeravica i čini život neizdržljivim od straha. kazujući samo najglavnije i najpreče. zvukom kazuje da li je puno ili prazno. Jer. rečenica i sklop celine. U knjigama je oduvek bilo. posle svake nove knjige. posredno ili neposredno. A kako sami to ne umeju da rade. sporo sazreva i teško se raspoznaje." to jest. Stil? Svi oduvek mnogo govorimo o tome. a ja se i danas pitam: stil. stojimo a ne znamo da li smo više zbunjeni našom potrebom da stalno sebi postavljamo to pitanje. Odavno se pitam zašto pišemo te knjige kad sve više osećamo potrebu da se zbog njih izvinjavamo pred samim sobom i pred drugima. zašto i naša rečenica ne bi mogla muzički nešto kazati o prisutnosti i odsutnosti misaone ili osećajne sadržine? 285 284 . činimo to » Xn 1947. na račun istine. U osnovi ćele te muke nesumnjivo je naša nezdrava potreba da sebi i drugima pokazujemo sebe i druge. čine to ve-štim stilom i privlačnim slikama. traži mnogo vremena i prostora. Ako vinsko bure.

samo prisećamo. nisam brz na peru ni opširan u pisanju. beležio ih i pamtio. posle ostaje — zaborav. najposle. kakva im je prolazna cena a kakva stvarna vrednost i trajanje. kao i sve ostalo oko mene. Bar nisam to dosad bio. A posle. ali o njima se može znati samo ono što sam ja sam napisao. Ima u jeziku izraza koji sami po sebi. i dajemo im »stilski izraz«. potresa. primao ih sa šlepom verom i iskrenim oduševljenjem. kad bismo ga pustili da da mi njemu pričamo o sebi. tvrdoj i uskoj pruzi vremena između moje predstave o katastrofi i katastrofe same. razgolitiU su čoveka i oborili mnoge njegove 287 286 . kako nastaju i nestaju i kako menjaju oblik i značenje. posluži kamenom na koji stane ili granom za koju se prihvati. ■ ■■ ' ■' Dobro je bar jedno.Mi ne pronalazimo istine nego ih se. Bune. i posma-tram nove i neviđene svetove oko sebe. radosti iU ogorčenja. ratovi i velike društvene promene koje su ih pratile. Covek sam. i samo se služeći njima. U toku našeg života desilo se dosta toga što je ranije smatrano da je isključeno i nemogućno. * Ljudi bi me mnogo bolje razumeli. nekad kraće. srećom. Tako. kao što se onaj koji beži. to se razume. a ja. kad bi znali da sam godinama sve što sam radio. još češće. Bilo je vreme kad sam verovao u reci (u vred-nost reci kao takve). i davao drugima kao darove. Ta igra traje nekad duže. mnogo šta mi oprostili i čak ponešto i u zaslugu priznali. To su izrazi koji se mogu čuti od ljudi i. tako izdvojeni i u letu uhvaćeni. Mi bismo možda mogli bolje dan predeo. igara i uživanja. radio na crnoj. plod slučaja i nereda. ali bez iluzija o snazi i važnosti reci. varkina deca i majke novih varki. sve dok mi. od žena iz naroda kad govore u jakom uzubu-đenju. u svetlim trenucima. Hvatam te reci kao slučajno bačene i srećno nađene dragocenosti. da sve bolje uviđam otkud dolaze. A onda sam polagano. što ni moji najveći uzleti ni najdublji padovi uglavnom nemaju svedoka. hraljrio. obične varke. i draža mi je od stvarnih doživljaja. i otvaraju preda mnom neke nove i ne-pristupne vidike i daljine o kojima možda ni onaj što te reci izgovara ne zna ništa. povodom svojih briga ili šteta. i više on govori. tražeći spas. ne zadržavajući se kod njih. počeo da naslućujem istinu o recima. opet s vremenom. * da zapamtimo je o njemu. plovim neko vreme na svakoj od njih kao na slobodnom brzom oblaku. AU prokleta potreba za brbljanjem. te-šio sebe i druge. plene i nose moj sluh i moj duh. Oni se mogu samo naslućivati. a ne sve pokvari naša . i ne sluti da bi mogli da postoje. i recima se izražavam i izražavaću se dok sam živ. lepše da kažem nešto da kažemo. O putovanju i putopisu. zaklinjao se njima. nije postalo jasno šta su i kakve su: dim i ništa.

o kojoj imamo obično najlepše mišljenje. Leopardi). bolest i kraj umetnosti i umetničkog stvaranja. koje nam uvek izgleda veliko i teško. Kako se stvari u svetu razvijaju. Najviše i najteže stradale su reci. a izražavaćemo se neposredno postupcima. kriminal. a zatim da ga naša samodopadnost i naše samozadovoljstvo upregnu u službu svojih tiranskih ćudi i prohteva. Naše namere i naši planovi ostajaće skriveni. kome ne treba objašnjenja ni reci. jer ne može biti? Kako da zaboravimo ono što znamo? A možda će čovek i tu umeti da se »pomogne i snađe«. (Na primer: pro-stituisati se. eksces. Ne ići do kraja (ni do dna) stilskih mogućnosti. I kako sada da uverimo druge i sebe u vrednost reci? A kako da živimo i radimo bez te vere? Kako da kažemo sami sebi da ono što smo doživeli nije bilo. Oblik aforizma. Aforizam izgleda na prvi pogled lak i prijatan izraz kojim najbolje i sa najmanje napora možemo da pokažemo naše životno iskustvo. Neke smo pokopali zauvek. On je ogledalo u koje mi hvatamo ljude i svet oko sebe. sa svim našim pomislima i namerama. spaljen. (Tako smo bar mislili!) Druge smo dugom zloupotrebom izmenili i obesnažili. abortirati. u nama. A to. i pre nego što je ijedan mrtvac bio spaljen. sav prožet poezijom: »-Dolor mio nel sentire a trada 288 notte seguente al giorno di qualque fešta il canto notturno de villani passegeri« (G. čujete sve češće da je neko kte-miran. Kao primer teksta u kome uvek osetim nešto toplo i poznato. Ali tu se i najčešće i najviše varamo. a pri tom ne primećujemo da se u njemu ogledamo i pokazujemo i mi sami. jer treba znati da. koitus. jer je davno već prešla granicu zemlje sa štampom i naukom. Kako ulaze u jezik strane reci. to je već bolest. kao doživljeno. Nipošto! Ne biti suviše revnostan ni dosledan u tom radu na stilu. Aforizam je tanak led na koji nas navodi naša želja da jeftino i brzo pokažemo šta znamo i šta sve možemo i umemo. kao udarcem. Ne sećam se da sam ikad čuo glagol koji označava akt spaljivanja (cremare). za mene. i našu pamet. dodirnuli im dno i sagledali granice. Sada kad u Beogradu postoji krematorijum i počinje sve više da se upotrebljava. to je neprimetna I opasna zamka za svakog od nas. neviđena i skrivena. jer neće više služiti saopštavanju naših misli i razmišljanja. Izgleda da za izvesne radnje i postupke sa negativnim i teškim značenjem naši ljudi upotrebljavaju pre strane reći nego svoje. svršenim činom. i slično).tvrđave i svetinje u raznim zemljama i na raznim područjima. i to bolest koju primetimo tek kad je uzela suviše maha. Redovno je tako đa imamo određenu misao i da tražimo samo određene reci kojima bismo mogli 19 — Znakovi pored puta 289 . i koji je. možda će nam reci biti sve manje potrebne. Zanimljivo je da niko ne kaže. uvek vreba na nas velika opasnost da naš stil postane svrha sam sebi. ni u govoru ni u štampi. kako u njemu hvataju korena i stiču pravo građanstva? U nas je postojala reč krematorijutn i pre nego što je takva ustanova uvedena i njena zgrada sagrađena.

Pri tom. mi rasipamo sopstvenu plevu. pisac nije advokat ni inženjer. sve teze im se odupiremo. oba su ona i dobra i pravilna. »ozbiljnost«. kao ni bezbrojnim i ćudljivim zahtevima publike. Nevolja i bruka! * Dobro pozorište. I još nam taj naš govor. koje nose živu i jasnu našu misao. i dokle? A sve i kad bi mogao. da se u nama jave neke reci sa svojim ritmom i poretkom. * Nikad piscu mala doza naivnosti nije bila suvišna ni štetna. mi volimo da prekidamo njegov govor i da sami počinjemo da pričamo. Ali se dešava i obrnuto. tražimo poredak i ritam za te reći. A to znači da sa što više reci sve manje kazujemo. Ova dva načina na koja dolazimo do misli koju izražavamo u našem delu izgledaju prividno u pro-tivrečnosti među sobom. a ne »iznad«. a što je ozbiljnije i teže od takozvane životne stvarnosti. Na žalost! Jedna od njih je: potreba za govorom i pričanjem. a u najužoj vezi sa svim stvarnim i živim objektima svake teze i svake diskusije koja se javlja medu ljudima. Jer. i ponavljati ga tako — proklet da je! — neprestano. i nama se tada čini da samo jedan od njih može biti pravi i »pravilan-«. Ko to može izdržati. Kažem »izvan«. u nepravilnim razmacima i u izmenjenom obliku. i opet ponoviti. a tumačenjima i »shvatanjima« sve novih kritičara nema kraja. nije. biva sve slađi i miliji. A to znači po peti i deseti put ponavljati jednom već položeni ispit pred kritičarima i čitalačkom publikom. Ponavljam: mnoge su i velike opasnosti koje na nas vrebaju kad počnemo da starimo. kao što je tačno i stvarno ono što nam donose. sa svojim ograničenim sposobnostima. a neke od njih i ne primećujemo. Stoga o tome i ne treba mnogo misliti ni pitati se na koji smo način došli do svoje misli i njenog izraza. Stoga. kako koja godina. i od života samog. Uistini nije tako. kao što ponekad more na proizvoljnoj igri talasa donosi zapečaćenu flašu sa porukom potonulog broda i spašenih bro-dolomaca negde u daljini. nego samo nastojati da oboje bude što bliže istini i savršenstvu. A zatim. koji bi najbolje služili tome izrazu. * Umetnik koji »ima uspeha« nađe se u nemogućem položaju. jer to je i u prvom i u drugom slučaju naša istinska misao koja samo različitim putevima traži svoj pun izraz. Većina dobrih i dobrim duhom nadahnutih pri-povedaka nalazi se daleko od svih postavki i pretpostavki. izvan svih teza i diskusija. dok ga preteran oprez. da li je dostojno čoveka učestvovati u toj bezizglednoj i nemilosrdnoj utakmici? Ne. Slušajući druge izgleda nam da svaka deseta reč koju čujemo ima veze sa nekim našim mislima i sećanjima.da je izrazimo i saopštimo drugima. umetnik je sam. kao i mnogo toga što se zove igra i razonoda. sve do potpune iscrpenosti ili prevremenog sloma. 291 19« . 290 «. umesto da pažljivo slušamo svoga sabesednika i da nastojimo da njegovim recima nađemo dublji smisao i pravo značenje. i knjiška celomudrenost često odvode na pogrešne puteve. Sva je njegova muka i teškoća u tome što uspeh treba ponoviti. Umesto da sakupljamo tuđa zrna. u suvoću i jalovost.

mnogostruka i ubojita sadržina.« Nedavno se preda mnom našla vema i dobro reprodukovana fotografija Petra Kočića. pa bilo to samo i u snu. »pri reci«. prirodnim pojavama itd. na primer. veličina. kao rojevi snežnih pahuljica oko mirnog putnika koji zna kuda ide. Na koga. bezazlene. i ne sluteći. i preteći neumoljivo traži od nas da izvršimo ono na šta smo se ludo. lake. možda svako pojedinačno. jedna jedina izdvoji i zaustavi — nastaje nešto o čemu ni sanjati nismo mogli dok smo je nesmotreno izgovarali. Ja se. jer neminovno gine i propada ako ostane u mestu. odjednom isuče i razvije njena dotle skrivena. (On. strašna i ogromna. * Iznad »Znakova pored puta« trebalo bi napisati: »Uđite i razgledajte! Slobodno! Ovde nema afori-zama.Reci često lete oko nas kao pleva oko seljaka na gumnu. ljubav. Posmatrao sam je dugo. na koga to pod-seća— pitao sam se nekoliko puta. i još češće: šta bi293 .. i čini mi se da se polako pretvara u neku bolnu i nezdravu stidljivost od svakog izražavanja uopšte. iz nje se. jer je došlo vreme da ta reč postane. i da zaista bude. Ne bih umeo kazati šta je bilo to što je izazvalo u meni takvo se-ćanje. kojom smo stalno okruženi i kojom volimo da lakomisleno obasipamo i sebe i druge. Tada se ta naša sitna i slučajna reč ispreči pred nas. postoji u svakom čoveku koji piše. Kosa? Brkovi? Pogled? Držanje? Možda ni jedno od svega toga. smrt. Tako nam bar izgleda. borba. kao što se i dešava. zanosne u svojoj igri koja godi našem oku i našem duhu i odgovara našoj potrebi za lepotom i promenom. kao i u svemu drugom. Ali kad se desi. a ne pomaže mu ništa da beži. Ali. Tako nas sudbina ponekad v>hvata za reč« i od čoveka. * spali sve što je zapisano i napisano od ljudi o ljudima i njihovim mislima i doživljajima. kao iz višestepene rakete. stvara junaka tragedije kome iz tog procepa izlaza nema. ja se manje čudim onom nastranom vladaru na Istoku koji je došao na misao da 292 Veliki ljudi su đragocen probni kamen u našim opitima i nedoumicama. a ne obavezuje nas niukoliko i ne troši nimalo. a možda i sve zajedno. ono što kazuje i označava: več-nost. ili o javnim događajima. a zahtevi rastu. * "■■ Kad čitam u knjigama i novinama šta sve ljudi pišu. sad prime-ćujem da taj jaz u meni biva širi i dublji. Podsećala me je na nečiji lik koji sam takođe viđao na fotografiji. dešava se isto: snage opadaju. U isto vreme sve veća biva u meni bojazan od običnosti i jevtine lakoće u misli i u izrazu. da se iz te vejavice reci. često pitam: šta bi o ovome rekao Vuk. verovatno.) Ali. obavezali kad smo je u svojoj nesmotrenosti i sujeti izgovorili. slabog i lakomislenog bića. I tu. poraz. * Oduvek je postojao u meni jaz između slike koja se rađa i razvija u mojoj mašti i izraza koji ona želi da nađe u mojim recima na hartiji. Razume se da se takav postupak ne može prihvatiti ni pravdati. i kako pišu.. lepota. a onda mi je odjednom sinulo: na sliku Fridriha Ničea. ali u prvi mah nisam mogao da se setim na čiji.

zabeležio i ovo: »Ja'i mele bien de fictions ži des choses reelles. često pod kraj života gubili vid. Možda je veličina i tragika pravog umetnika u tome što je spreman da učini (i otpri) sve upravo za takvu vrstu uspeha. Cas me pitaju šta mislim o Vijetnamu i američkom bombardovanju te zemlje. čim mogu i kako mogu. borben i nasrtljiv.smo rekli mi današnji ljudi da među nama odjednom iskrsne neki novi Vuk. Teši me čak i naivana misao da su mudraci i dobri majstori. avaj. kroz istoriju čovečan-stva.) * Sve slabije vidim. Oni bi vam svakako lakše mogli nešto kazati o tim pitanjima. un caractere de realite. rekao bih ovo kao odgovor na sva njihova pitanja odjednom: »-Zašto se obraćate samo nekolicini ljudi. a flkclje. qui les metamor-phose. čas o planiranju porodice i ograničenju rađanja dece. najjasniji i najbolji mogući način uspeo da saopšti ono što je imao da kaže ljudima svoga jezik-a. I to nema kraja.-« 294 Treba se miriti čak i sa tim da pravi 1 najveći aplauzi najboljih gledalaca dolaze onda kad ih više ne možete čuti. kako mi izgleda. i da nam otvara neke daleke i opasne vidike. nego pre uzgred i površno. govoreći nekad preterano lično i proizvoljno. I ja imam. gvoreći o svom opisivanju američkog kontinenta. I najveći i najlepši darovi koje umetnik nosi u sebi neće se moći potpuno razviti i biće uvek ugroženi./ * Petar Kočić će ostati kao primer pisca koji je na najkraći. među kojima i meni? Ja sam napisao nekoliko knjiga i u njima rekao ponešto o životu i nekim njegovim pojavama. dobljaju s vremenom obeležje realnosti. do toga stalo. mrkne mi polagano svet pred očima. na nesreću. ja verujem. čas o sudbini filma. koje m preobražava. a njihovi odgovori bi bili. (Tako naša sujeta nalazi hrane i u našim sopstvenim nesrećama. samouk. avec le temps. a nekad opet suviše uopšteno i celomudreno. Pa ipak. Zašto onda ne pitate one koji takođe misle i osećaju. Tešim se i sam. čas o putevima u Bosni i Hercegovini. et malheureusement les fictions prennent. jer uspeh je voće koje kasno sazreva. Ali vama nije. sve teže čitam i pišem. i to možda pravilnije i čistije nego ja. (Jednoj glumici. Dopuštam da to nisam uvek rekao jasno ni određeno. zanimljiviji za vas i vaše čitaoce i slušaoce i.-«* «PomeSao sam mnoge flkclie sa realnim stvarima. Očigledno. Kad bi svi ti pitači bili sakupljeni na jedno me-sto. Lekari nastoje da me ohrabre i umire. čas o mom ličnom životu i mojim književnim planovima. ako se njihov nosilac ne izleći od sujetnih i olakih očekivanja i naivnog verovanja da ima i da može biti nezarađenih priznanja i neplaćenih uspeha. rekao sam nešto. Sta bismo rekli i šta bismo — učinili? * Gotovo da ne postoji u svetu pitanje koje novinari ne postavljaju »istaknutim« književnicima. onako mlad. u jednom licu. zlu sreću da se računam među takve pisce. a ne pišu i nisu nikad u životu ništa šampali ni objavili. da stane da ruši i pretura naše osnovne pojmove o »-stilu i jeziku«. čas o rasizmu u Južnoj Africi. bliže životu i istini. čas o ulozi cveta i cveća i životu i umetnosti. 295 . * Satobrijan je. čas o uhapšenim sovjetskim književnicima kojima ni imena dobro ne znam. svakako.

i ovde varao. kao toliko puta u životu. Ali tu gde treba da dođe druga — beli se praznina. kao da nije nikad čuo. Pravo čudo od deteta! Samo. ali posle. svoj tragični stvarni život u prošlosti. u daljem toku skoka. Kao da nikad niko pre mene nije pisao ovim jezikom. cirkuski gimnastičari. kao što se na početku lakoatletičarskog skoka nalazi odskočna daska. Prva rečenica je tu. Kao što roditelji. Autori tih čitulja govore tronuto i sentimentalno. i to na svoju štetu. a naše novine prevode to i donose među uspelim aforizmima. Slušam ponekad na radiju redovnu emisiju »Stvaraoci i dela«. Tačno. neposlušnost. svoju tragikomičnu biografiju pred današnjim slušaocima radija. Međutim. dok mu na raspolaganju stoji lepa naša reč umnjak. Negđe na početku stvaralačkih poleta nalaze se nonkonfromizam. piše jedan mlad francuski književnik.) Neprijatan (i pomalo tužan) primer kako naši ljudi malo i površno poznaju svoj jezik pruža članak jednog zagrebačkog arheologa. preobražavao i razvijao na putu ka sve većoj jasnosti. Tu je često govor o naučnicima ili umetnicima koji su živeli neshvaćeni i umrli nepriznati. i Vi ste svoj jezik. i da i ovde ne uzima »fikcije« za »realnosti« i obrnuto. ko je video kako ste ga strogim i nemilosrdnim vežbama podvrgavali. Članak govori o grobovima iz neolita koji su otkopani u Dalmaciji. »Bez neposlušnosti nema stvaralačke aktivnosti«. sama iz sebe nikla. zbunjen i izgubljen. Tako ti nesrećni stvaraoci iz prošlosti imaju dve nesreće: prvo. i drugo. istežu i vežbaju svoje dete već od malena za opasne igre na trapezu. 64 i 72 nisu imale donje zube mudrosti. jasna i neizmenljiva. ali obično s visoka. da biste načinili od njega ovo što je. i sad ja treba da pokažem šta umera i mogu. U jednoj našoj antologiji lirike nalazi se pesma nepoznatog kaluđera iz XVIII veka u kojoj se žali na svoju asketsku sudbinu koja ga lišava svih život297 29S . kao usvojeno dete. otpor. Ja stojim pred tom pustinjom. skakač se posluži tom daskom na početku skoka. da bi pojačao zalet i odskok.-« Tako taj čovek prevodi bukvalno i nespretno nemačku reč Wiesheitszahn ili italijansku dente del giudizio. iiii Još o jeziku. izvežbali i pripremili za smela nastupanja i bleštave parade. za koju on. shvatio je odmah da dete nije vaše rođeno. kao pronicljivi kritičari prošlosti i hrabri osvetnici »stvaraoca« o kome je toga dana reč. Samo. Jezik kojim Vi pišete zanimljiv je. na hartiji. O tome kako se jezik kroz decenije i stoleća uobličavao. neobičan i sposoban za podvige i akrobacije. tri ostale manđibule imaju zube mudrosti.(Pitam se da li se vicomte nije. u članku se nalazi i ovaj stav: »Dalje je značajno da manđibule cijelih kostura u blokovima 56. koji sam čitao ovih dana. lepoti i savršenstvu. siromah. ne vuče tu dasku za sobom.

bar ovakav kakvog ga mi vidimo. ako nije mogao ni toliko. (I on je govorio i za sve one koji nisu umeli ili. čovek je našao mogućnosti da uradi. uvek i u najtežim prilikama. rima razroka. za mene prestaje vreme pisanja. i ne samo vidim nego i čujem. a ponekad i drugom. 298 . Da. Pa dobro. To vidimo svi. evo. U toj pesmi jezik je siromašan. i to ne samo u mraku nego i pri jačoj svetlosti lampe — ja ne vidim likove ni činjenice. ni prvog dana kad je prohodao. nešto što njemu. ali nikad mi se ne desi da sednem za sto i da pišem. moglo bi se. da prećuti zlu reč.) A u najgorem slučaju. ili da napiše. čist kao kap rose na suncu. Toliku snagu i uverljivost može da ima jedan jedini mali stih od svega pet reci koje se mogu izgovoriti u jednom dahu. i otkrije odjednom čudesni predeo le-pote.: I danas. a kad dostignem vrhunac savršenstva.nih radosti i zadovoljstava. E pa dobro. koji svojim sjajem nagoveštava kako će nekad u budućnosti naši pesnici tim istim jezikom moći i umeti da pišu. Otprilike ovako: dok živim i pišem. Lelujavo poslepodne. sa buđenjem. veliki časovnik koji nikad. Posle toga ja čitam i razmišljam. malo muzike koja ih prati kao nemirna senka tanke zavese na vetru. pričati kako sam ja sa tim duhom našeg jezika. kad god taj stih pročitam. žale da je život neizdržljivo težak i da mu ne vide smisla ni izlaza. da u ljudskim beskrajnim protivrečnostima i sporovima bude na strani koju smatra boljom. koji je kao neki zao Duh. Zašto bi u naše vreme bilo drukčije? Ovaj svet je. Ali i u toj i takvoj pesmi blesne ponegde jedan stih. Duh će meni služiti svim svojim snagama i sredstvima. čitav jedan svet u koji verujemo tvrđe i bolje nego u svoje sopstveno postojanje. ponešto i zabeležim. # Mislim da se ne varam kad kažem da je 99% svega što sam napisao napisano danju. na primer. a verujem da takvih ima i među vama. mnoge stvari su postale i postoje. pa ma samo tri koraka unapred. sklopio faustovski pakt. Neko je negde napisao da sam ja potpuno ovladao duhom našeg jezika i da je taj jezik u mojim rukama »postao poslušno sredstvo«. nije pravilno radio. mogao je da ne uradi neko zlo. Posle sunčeva zalaska. Mnogo stihova. ili bar da kaže nešto dobro i potvrdno. kako mlado stvorenje živo i radosno poskakuje niz nevidljive stepenice sačinjene od same svetlosti. jer ceo svet je za mene tada kao predeo iz kojeg sam otputovao.. oboreni od života-krvnika. desi se samo da se setim neke pojedinosti. Na primer ovaj: t Jarka sunca zlatni krug. što osvetljava put pred njim. A zašto? Ako ćemo već ispredati bajke i legende. meni se učini da vidim. otkad se pamti. Zanimljivije bi bilo potražiti odgovor na pitanje: zašto i kako postoje? O tome ovaj pisac ne govori. što znači i svoj 299 Ja sam strastven čitalac starih hronika i biografija. Sutradan. on je opet preda mnom i ja mogu opet da pišem. neka je tako! Ali u isto vreme. nisu stigli da se izraze. Cim sunce zađe. mi bar znamo da se svi ljudi u svima vremenima i prilikama. stih rogobatan. pomaže da se nađe i snađe. Pojedini od tih stihova zatreperi uporedo sa zavesom.

možda i bezdušni i svirepi. ne vidim šta će mu ta moja duša i šta bi mogao da radi sa njom. njegova je sudbina nezavidna. U toku našeg ličnog života otkrivaju nam se povremeno pojedini Geteovi tekstovi kao odmor. Geteovo književno delo je zaista jedno od stalnih i trajnih dobara čovečanstva. mogu i moraju ponekad da izgledaju samoživi. Tome treba dodati da ti ljudi nisu svesni tih svojih nedostataka i smatraju ih svojim preimućstvima nad drugim ljudima. * Da je umetnost »rad koji dušu ponižava-« (L. « Oni koji rade i stvaraju na područjima umet-nosti. To škodi ne samo ljudima iz njihove okoline nego i njima samima. Poznavajući njegovu veliku. Čudno je samo da se ponekad. Njegov način kazivanja je takav da nas pod-stiče na razmišljanje i pomaže u tome. da čini sa njom šta hoće. Mnoga njegova mišljenja i shvatanja zaista nisu i moja. Ne slažem se sa njim. (A pravo govoreći. * Dok pisac ne uspe da ugasi svoj život i dok ne "Uspe da postavi između sebe i poznatog sveta neprozirnu i neprodornu zavesu. I čini to pošteno i nesebično čak i onda kad nas naše razmišljanje vodi do zaključaka koji su u protivnosti sa onima do kojih je on došao. N. pa i nauke. ali bez toga niti bi oni mogli da sagledaju ono što su videli. on gubi svoj put i svoje mesto u svetu. onda treba ići do kraja: jedna legenda više. mučeničku i samoubilačku istinoljubivost. na jedan ili na drugi način. ali ćelo to varljivo i opojno bogatstvo i prostranstvo mnogo jasnije vide njegovi čitaoci nego on sam. i to nije ništa čudno. pitam se tada: otkud mu ova misao? Na koju se visinu morao popeti ili do koje dubine spustiti da je mogao da je sagleda? I. okrepa i svečanost duha. koji je obnevideo stvarajući ga i koji ga se plaši i gnuša sad pošto ga je stvorio. potpuno ili delimično.. Istina je da mu čudna i opasna igra kojoj se predao daje i čudesne naknade i zadovoljstva. TolstOJ. u trenucima zastoja i slabosti setim ove Tolstojeve misli. šta ako u njoj ima nešto od istine koju ja ne uspevam da sagledam. ali ne mogu da se ne divim najlepšem. jer ne odgovaraju mom poreklu ni vremenu. na hartiji pred njim 301 . Covek se ne mora uvek složiti sa onim što Geta kaže. Tako imaju u isto vreme dva nedostatka i na dvostrukoj su šteti. jer ga ne razumem. Pre ili posle. Ali kad se već izmišlja i laže. 3-:i 300 Ako se čovek potpuno preda pisanju priča. i ne mogu biti. najzad. ni da viđeno izraze i prikažu kako treba. Na četiri zida njegove sobe ona mu stvara nebesa sa oblacima i vedrinama i zemlju sa morima i vidicima. ili bar jednog njegovog dela. najjasnijem i najčovečnijem načinu na koji on kazuje to što misli i oseća. ni mom položaju u životu.kraj — ja ću njemu predati svoju dušu.) » Primetio sam odavno da ljudi koji ne umeju da pričaju nisu sposobni ni da slušaju tuđe pričanje. jedna istina manje.

a pisati treba tako kao da verujete da biste svakom čoveku. u piščevom slučaju. jer posredno kažemo da želimo da bude drugačija i podstičemo u ljudima misao da bi je trebalo menjati. u stvari. Pišući. nije tako laka ni tako mehanički jednostavna kao gašenje i paljenje električne svetlosti u dve odvojene prostorije. ali ne i njegovo ubijanje. I tek kad uspem da tim novim ljudima dam nešto malo sadržine i oblika. ali ona koja dospe dotle. ja sve oko sebe gledam kao kroz neki veo. kroz naraštaje. 303 . ma kojim jezikom on govorio. ili još bolje: treba da zaboravite da ima drugih tema osim one koju vi obrađujete. Greše oni koji misle da svaki pisac brzo i lako zapaža sve oko sebe. to nije moj slučaj. mogli objasniti ono što hoćete da kažete. nego moja misao o njoj. ni travka ni čovek. Samo što ta operacija. da bi mogli da se rode i stupe u život novi ljudi. čoveka koji. svi koji su mi bliski i poznati umru za mene. Kad slikamo crnim bojama svoje nezadovoljstvo životom. stvarna i jasna do u najsitnije pojedinosti koje ni najoštriji »praktični-« posmatrač ne bi uspeo da primeti. ja se vraćam živim ljudima. mi smo u najužoj vezi sa njom i zauzimamo stav prema njoj. A sutra se ta igra ponavlja. mi ne poričemo stvarnost. oni koji se pomaljaju na mojoj hartiji. Svakako. treba više nego drugi ljudi. naprotiv. čas jednima čas drugima. veo od misli. Snima se na suncu. i drugih jezika osim onog na kojem vi pišete. U stvari. ali da vam je u isto vreme blizak ceo svet i da su vam svi živi ljudi kao rod rođeni.neće dobiti oblik ni život nijedna stvar. I. Tako sam stalno neveran. istinita. ta onda živi trajno u pesmi ili priči. i samo pomoću sunčeve svetlosti. sama činjenica. 302 Kad sednem da pišem. Tek docnije se iz te misli izljušti. onima iz svoga života. prikazivanje života. Tako je to što zovemo pisanje. ali živi za druge. * Pisanje ima neke sličnosti sa izazivanjem slike na fotografskoj ploči. koju usvajaju i u koju veruju hiljade čitalaca. par une deformation professionelle. da bi živeo. napora i veličine. »gola kao od majke rođena«. i prvo što vidim to nije činjenica koju posmatram. njegovo prenošenje sa jednog plana na drugi. snage. vi treba trenutno da zaboravite na sve koji su vam bliski i dragi i sa čijim životima ste tako čvrsto povezani. Tu treba dara. u stvari jedno gašenje toga života. Ona postaje činjenica-tip. Naravno da to nije slučaj sa svakim zapažanjem. otprilike onako kao kad čovek ugasi svetlost u jednoj sobi da bi je zapalio u drugoj. to je uvek žrtva za onoga u čijoj se svesti ta nejasna i složena operacija toliko ponavlja dok ne postane osnov njegovog svakidašnjeg rada i ne napravi od njega. mnoga od njih ostanu zapretena i pokopana zauvek u tamnom spletu misli koje nikad ne dozrevaju i ne dospevaju do punog izraza. Naprotiv! U stvari. kao plod iz svoje opne. * Dok pišete svoju priču ne treba da mislite ni na šta drugo. ali da bi se slika izazvala potreban je potpun mrak.

Najposle. (Za sve vrste junaštva i podviga duha. ja sam uvek nailazio na ideju o bregu snova na kom nalazimo ostvarenja svojih najlepših zamisli. kao što pčela gine sa svojim prvim i jedinim ubodom.) Kad čitam one koji na osnovu mojih tekstova pišu o meni kao o mudracu i moralisti. Umetniku je potrebno naše poverenje. ja se naj-pre obrađujem sujetnom radošću. postidim pred sobom. došao sam na ovu misao: pripovetka leži u meni gotova i ćela. rad postaje sve lakši. ali neodgonetnuta. A ceo proces toga kreditiranja. ne znači ništa. čini mi se. i to sa obilnim kamatama. čas »quest'ermo coUe. Ali svojim delom. preskače ona koja ne može odmah da pogodi i ostavlja ih za docniji. Na ovoj našoj zemlji to je uvek bivalo negde u daljini i divljini pustih i zabačenih krajeva. nejasna mesta se otkrivaju sama. i to neočekivano kao što čovek nađe u travi izgubljenu dragocenost čiji je gubitak već bio prežalio. . da bi je mogao ponovo tražiti. I u onom što sam čitao i. Radeći na jednoj maloj pripoveci. on to vraća životu. Taj rad je takav da redovno izgleda da umetnik na neki način i u izvesnoj meri. privremeno i prividno. a posle se zamislim i uplašim i. ali se stalno vraća na njih. i znati ga dobro i pametno raditi-K. O tome se govori i piše. dovoljno ne zna i ne uviđa. ako on o njoj ne može odmah nešto kazati. Tako dođemo do trenutka kad se ćela priča sklopi i dobije svoj pun smisao. kako je spor i dugotrajan umetnikov rad. ne znači ništa. zakida i krade nešto od života i za duže ili kraće vreme izgleda kao njegov dužnik. rad na njoj ima neke sličnosti sa »ukrštenim recima«. Tada vidim koliko je bio u pravu Vuk kad je pisao «-da je to sasvim različito: znati o nekom poslu lijepo govoriti.* Ponekad mi se čini da bi takav čovek trebalo da nestane u svom velikom podvigu. u svojim maštanjima. Tu sam nalazio i ja svoj brežuljak. 1 to kazati drukčije i »lepše« nego što je to Ikad ranije rečeno. ako mu pođe za rukom da ga ostvari. kad su dve trećine mesta dešifrovane. a ne da ostane posle u životu kao ispaljena raketa.. srećniji trenutak. inače.* -i * Ne znam šta bih dao da se nisam nikad ispeo na tu osvetljenu pozornicu. Cesto se govori o tom koliko je složen. gde se to najmanje moglo očekivati. a koju će opet izgubiti. 304 20 — Znakovi pored puta 305 . Pisac otkriva pojedina me-sta. ili da me sad neki milo' Varijanta {Sveske — Crna registar-beležnlca): Njemu nijedna svtar na svetu ne znači mnogo. ali nikad se to. I to kazati drukčije i neobičnije nego što je to ikad iko ranije rekao. na kraju. ako se o njoj ne može nešto kazati. često naša pomoć wna poček«. plaćanja i bilansiranja naročite vrste zamršeniji je od svakog drugog računa i knjigovodstva. Njemu nijedna stvar na svetu ne znači mnogo. iza vatrometa. Cas je to bio davno sanjani »mirni i rosni brežuljak« koji Koran obećava svojim vernicima.* iz Leopardijevih snova i stihova. negde u travi.

20» 307 . Ali to su retki i uzvišeni trenuci. Ali. ako bolje sagledam. čini mi se kao da sam i tu knjigu stvarno napisao i objavio. Prvo su moju pažnju i moje intereso-vanje privlačile reci koje sam ja sam izgovorio ili koje sam čuo od drugih. Iz tog čeprkanja po biografiji. ni štampanp . bar ako je suditi po ovim mojim zabeleškama u kojima je često reč o recima. U većini članaka. dok iz nje ne bi smeo nikad niko ništa uzeti ni otuđiti.-ii"jih je valjda i sačinjeno ćutanje u kome . Iz biblioteke svi mogu da pozajmljuju. Dakle. Cim vidite da se neki kritičar ili istoričar književnosti kreće više oko biografije pisca nego oko njegovog dela. napustite tu lektiru.>iraju svi gubimo. zatim: pisane. moju javu ili moje snove.srdan oblak zakloni i sakrije od očiju koje me gledaju. . U toj knjizi bio bi objavljen bar deo onog sveta koji živi u nama. za vreme karnevala. u Rimu. oni ne žele da pouče i presvete. našao sam ovu rečenicu: »Da li bi se moglo naći sredstvo da se sa belog kararskog mramora odstrane sive pege?« Zastao sam i zamislio se nad ovom istrgnutom rečenicom i učinilo mi se da u njoj vidim tajnu izuzetne i izuzetno srećne prirode ovog velikog čoveka. u dobrim i visokim trenucima. nastojeći da oštrinom i novinom izraza privuku pažnju čitalaca i slušalaca. Nekad sam pomišljao da bih mogao izdati naročitu knjigu pod naslovom »Snovi i pomisli«. * o svemu. nego ih bacaju sebi pod noge i prave od njih pijedestal svojoj ličnosti.=' . pa se samo pitam zašto je medu onih deset sivih tomova mojih Sabranih dela — nema. A danas se naj'' 'še bavim recima koje nisu otišle dalje od mojib.. kad se ono što je bilo počne nerazdvojno da naeša sa onim što je možda moglo i trebalo da bude. i zato bi trebalo svi da joj i prilažu. nego da ubede ili razuvere.. Većina tih pisaca i govornika biraju krupne teme i daju oštre sudove 306 Oduvek sam se mnogo bavio recima. nećete saznati ništa korisno ni pametno.::^!misli i razmišljanja i koje obasjavaju ili zarn>:>:-?$i. ali vrlo malo činjenica i podataka. teza. Ali ponekad. u štampi. štampane reci. odmah i naslov. Naravno da to nisam nikad ostvario i da je i ta knjiga ostala u svetu »snova i pomisli«. na radiju i televiziji ima ideja. i izvođenja »zanimljivih zaključaka«. iz kritičarevih »poređenja« autorovog života i autorovog dela.>:y-. koga je sreća uzela pod svoje. napisa i govora. Svaka javna biblioteka je riznica našeg zajedničkog dobra koje se zove: knjiga. vidim da se priroda toga mog bavljenja recima s vremenom menja. mišljenja i sudova. Razlog je prost: krenuli ste pogrešnim putem koji ne vodi nikud i ničem. i to bez knjige. ali koje neće v-i^-:^'-:iiti ni izgovorene ni napisane. a koji nikad ne iznosimo u našim knjigama ni u našim razgovorima sa bližnjima. Među Geteovim zabeleškama iz godine 1787. oni ne izdižu i ne osvetljavaju teme i ličnosti o kojima govore.

želje. ako ne drukčije a ono kao književna fikcija. malo bi se pisalo. slobodi. glad i oskudicu. jer s pokojnikom se ne može razgovarati. priče i pesme u kojima se ljudi žale na robovanje. a ima i takvih u kojima. Na žalost. na primer v^Aforizam — kratak spoj«. postoje mnoge istorije. ukoliko ih ima. ćutke i neprimetno napredovati. slažu s vremenom napori. to jest: nesmotren pokret — zaslepljujući blesak — večita tama. — U stvari to ne postoji. Svuda takvih priča i pesama ima. nesporazumi i bojazni. pravdi. To je istina. ni tako ubed-Ijivo izražene kao u zemlji u kojoj se on rodio i na jeziku kojim on govori i piše. na dohvat ruke. kroz vekove. na kraju. Negde pored toga zida presvisne i umre »istaknuti umetnik« zbog gubitka dodira sa tom stvarnošću koja mu je tu. a pokojnici bar nešto mogli da kažu. siromaštvo. iluzije. to može da postoji. uspesi i neuspesi. Kad bi živi manje govorili. redu i izobilju. na svima jezicima sveta. on ostvaruje svoj prozni izraz u kome nema praznine ni reči-ćoraka. spremati svoj sopstveni pad. dok se od njih ne stvori neprelazan i neprobojan zid. postoji često teška i kobna profesionalna deformacija. nasilje. (Čitajući To-masa Mana. Ona se sastoji u tome da se između umetnika i stvarnog života. ne bi naš život bio ovo što je. ali od koje 308 Razgovor sa jednim pokojnikom. ili: »Aforizam. pokojnici ne govore. ga je priroda njegovog rada odvojila potpuno i zauvek. Uz pomoć jake koncentracije.« U književnosti svih zemalja. 309 . zar se piše samo o onom što postoji. svakom od njih izgleda kao da nigde nisu bile ni mogle biti tako opravdane. a stilske opširnosti. Kad bi tako bilo.) Kod pesnika i književnika. Ali. čovek mašta o miru. stvarne. kao u želji za kompenzacijom. slušaju. bogatog iskustva i budne pažnje. isto kao da kažete kratak spoj. služe kao korisna i neophodna »ambalaža« za reci bogate smislom. a valjda i kod umet-nika uopšte. Sve drugo znači: sam sebi plesti zamku. onog koji smatramo i nazivamo stvarnim. ili razmišljaju o njima. ili »Pisac aforizama — potencijalni palikuća«. nego živa i sušta istina. ali kad god ih ljudi čitaju. ali mi se nekoliko puta desilo da na ivicama takvih tekstova zapišem nešto kao aforizam. Samo živi to čine i u većini slučajeva samo to čine. I sve ovo nije neka romantičarska jadikovka.Ovih dana sam mnogo Čitao i mnogo razgovarao sa ljudima — više nego što je zdravo i dobro za mene — a nauk koji se može izvući iz svega toga uvek je isti: Iznutra treba rasti. i u pravi čas se zaustaviti. Volim da čitam aforizme. nego jedna srećna večnost. usmenoj ili pismenoj. Uostalom.

još je stajao oluk od mermera kojim je nekad proticala voda — dragocena tečnost! — na-menjena pticama iz okolnih bašta. ta retorika otvara samo nove pustoši i goleti. Linija španske civilizacije ukazuje se putniku izlomljena grubo i tužno. a isto je kao da si rekao »nema spasa ni izlaza«. . Najlepši spomenici i građevine stoje izdvojeni. Svaka crkva. opkoljeni uvek nekom jalijom. Ijud-skiji red onih koji su ovo podigli i ovde nekad ži-veli. to je ujedno i najviše i sve što se o njoj može reći. Ovu je zemlju otrovao Istok svojim kultom sile i gospodovanja i zarazila Afrika svojim beznade-žnim nihilizmom sladostrašća. »-Nema je«. ali sve je u njoj govorilo o ljubavi prema životu.Uz jednu muziku. a živimo zbog nje i ginemo za njom. I ako je slobodno suditi po ovom što se vidi. golim. Ma koliko da nastojim. ali ni tada ne možemo posve verno i čisto da ga opišemo. A kad si rekao da je nema. Vrtoglava virtuoznost španskih mislilaca sva je utrošena na to da se veštački povezu ti krnji i tužni ulomci koji su trebalo i jedino mogli da budu ispunjeni stolećima rada i odricanja. palata ili muzej ima neko ran javo mesto. Između njenog postanka i nestanka i nema ničeg. i posle nje. krvi i lenjosti. a uzalud se žali i doziva kad nestane. Kad ga želimo ili žalimo. ali privid koji uništava i briše sve. kažeš. pra-šnim ili zakrčenim prostorom koji je sam po sebi negacija onoga što treba da predstavlja ta zgrada ili taj spomenik. tako da se može reći da ona stvarno i ne postoji. mi ga vidimo jasno. Jer u svome savršenstvu. Ali uzalud utrošena. o divnom smislu za viši. pa i najviše i najsnažnije stvarnosti. ispod prastare. ja ne mogu da se setim ni jednog spomenika španske civilizacije koji nije ili nedovršen ili počeo da se ruši. Bila je pusta i zapuštena. pečeni suncem i bijeni ve-trom. Lepota — to je varka i zamka na čovekovom putu. ne vidimo ga. beži ispod našeg pera. Neka snažna a skromna velelepnost! — U jednom malom dvorištu. i kvare sliku. »-nema smisla ni svrhe«. . Dok ga živimo i uživamo. jer se u naše delo stalno uvlače naša želja ili naše žaljenje. kao neki nezarastao pupak na koji ga je hranila i pre vremena napustila majka Civilizacija. u toj civlizaciji su praznina i negacija jači od dela i stvaranja. Ne vidi se gde niče ni kako nastaje. krive i natrule smokve. »nema kraja«. Sve je u španskoj civilizaciji isprekidano. a svoje dvorce-pri viđen ja zida na ničem i od ničega. Takav je život. teško se i nesigurno prati dok traje. kao da si rekao: »nema ničeg-«. U Egiptu sam video staru gospodsku kuću. pa i to si rekao samo zato da bi mogao da govoriš o njoj. osamljeno i nepovezano. SU 310 . Tako je sve što nazivamo lepotom samo privid. jedno od neobjašnjivih prokletstava njegovog postojanja. na tlu pustinje koju je sam stvorio. ili još tačnije. Ne znamo je i nemamo.

Njihovi pisci redovno smatraju da su uvek u pravu. podsečenih kolena. Uvek sam sa bolom i nelagodnošću stajao pre^ zgradama podizanim u vreme kad ljudi nisu jof poznavali luka ni svoda u građevinarstvu. Uski i mračni »haustori« koji vas dočekuju zadahom memle i mirisima tanke kuhinje i pomija. a kod drugih prećutno. truju misli i kidaju dah.Ja sam strastven i pažljiv čitalac dnevnika. koja je i dugovečna i korisna i lepa. kad ih zahvati zavitlani i poludeli točak niše fantazije i načini od njih tajne i čudovišta koja nam razaraju san. Opuštenih ruku. noću. da bih video kako se beznadno i zauvek gubi u uličnoj gužvi. Pročitao sam ih možda na stotine. » On nije nikad vodio dnevnik. plemenitiji ili pametniji od svoje okoline. da je sve jednom zauvek na-^ zvano jednim imenom. Ni kao mlađ čovek. i da su uvek bili bolji. iako mi je to zazorno i neprijatno. da su. Jedna velika građevina. nego aveti su živi ljudi pored kojih vek provodimo. da li moje zabeleške u ovoj »zelenoj-« knjizi. da su sva vrata zatvorena. Žena koja prođe brzo i nepovratno pored miene i svojim licem privuče moju pažnju. na raskrsnicama i pored grobalja. Svaki pokušaj da zauvek utvrdi i neopozivo zabeleži neki doživljaj izgledao mu je kao osiromašenje sopstvenog života. Ne. ili je maskirano načelnim razlozima. Plitki pseudorenesansni balkoni na kojima raste malokrvni asparagus. pričinjava mi stvaran bol. Moram da se okrenem za njom. ti ne pišu dnevnike i ne objavljuju memoare. i u drugim. nisu nesvesno pisane u istom duhu i sa istim ciljem. kao neizvestan ali jedini izlaz. Pilastri sa betonskim divovima koji se lažno i izveštačeno savijaju i grče pod teretom balkona koje samo prividno nose. On je osećao naročitu. dok ovo pišem. Arhitektura toga austrijskog Sarajeva iz koje bije žalost i praznina. Ne sećam se izuzetka u tom pogledu. jedna složena i tajna drama U: kojoj se u nerazmrsivom klupku ukrštavaju ljudske 313 Ja sam tako željan ljudi i toliko žedan pokreta i oblika da bih satima stajao na ulici i zagledao prolaznicima u lice i odelo. Nisu aveti vukodlaci. To je razumljivo. Jednom fantastičnom permutacijom poznatih i do maločas bliskih lica i odnosa stvara se užasan mozaik. u stvari. samo da me nije stid. Strahom ga je ispunjavala pomisao da bi njegov život mogao ne biti i drugo nego što jeste. i plaše ih mrtvačkim likom i fosfornim očima. Pitam se samo. se krv ledi i pogled koči munjevito i trenutno. uvek je po svom postanku i svojoj sudbini. čo-vek tada želi samo još smrt. smućene misli. Samo je kod jednih to mišljenje izraženo otvoreno. Oni koji nisu takvi. kao da je nešto moje izgubljeno ili oteto. što se privida ju pijanim seljacima ili malokrvnim babama. od kojeg 312 . ličnih zapisa i uspomena iz raznih vremena i naroda. duboku i gotovo su-jevernu odvratnost prema tom poslu. ali na kojima nikad niko ne sedi. vilenjaci ni bele utvare.

ali samo kao beznačajna igra u granicama velikih zakonitosti. u prvom redu. 315 Homo balcanicus. isto kao što ni njen postanak na tom mestu nije samo igra slučaja ni isključiv sticaj materijalnih potreba i okolnosti. bilo je i ostalo osnov moga duhovnog bića. jer iz svake crte i svakog retka zjapi njihovo neplodno. nego ima duboke biološke veze sa narodom koji se njome služi. manje ili više vidnu i jaku. u život i ostavi u njemu svoju crtu i svoju boju. piće i hrana. Slučaj postoji. zbog kratkoće i nemoći ljudskog veka. Narod. i prolazno na čoveku. sirote lepote. Jer. a zatim svim ostalim na svetu. ne priznaje druge svrhe osim svoje sopstvene igre. i čovekov san o lepoti. Jer nema slučajnih građevina. Zbog toga. izdvojenih iz ljudskog društva i njegovog razvitka. gotovo smrtonosno osećanje zanosa zbog veličine sveta. bitno i večno u njegovim težnjama i ostvareniima. kao što nema proizvoljnih linija ni bezrazložnih oblika u arhitekturi. i kod većine zapažam isto prokletstvo. golo. zbog lepote u njemu. slično kao vazduh. Nezadovoljstvo samim sobom. jedan akt volje pri kojem samo prividno gubimo. Između građevine i ljudskog naselja u kome se ona nalazi. 314 . Živeći pored tolike lepote u svetu a znajući dobro da nam je uskraćena zauvek. gladno i nezajažljivo ja. veštinom i znanjem stvore. često nesvesnih težnja i osobina. postoji prisna i nevidljiva veza. preko podviga svojih pojedinaca stvara građevine na sliku i priliku svojih najdubljih.) * Za svako i najmanje ostvarenje u umetnosti ili nauci potreban je jedan minimum samoodricanja. Ni u kom slučaju postojanje takve građevine ne može da ostane bez uticaja na čoveka i društvo. to ne može da se održi kao umetnost ili nauka. sve što je u našem životu od dubljeg značaja igra izvesnu ulogu. Ali ti ljudi nisu sposobni ni za to. a trajnije je i jače od njega. Ta igra slučaja je izraz samo onoga što je slabo. nad kojom uvek ćutke stoje strah i nužda. u poeziji ili u filmu. ona utiče na razvitak naraštaja. utka se. i stalno uzimaju svoj nevidljivi i gorki arač. bez obzira na prolazna raspoloženja i trenutna mišljenja koja sam mogao da imam i uspeo da izrazim. Mašta ne poznaje drugih zakona osim svojih.mnogostruke želje i potrebe. To je samo trenutno i prolazno. ali osobenu i neprolaznu. a ta zakonitost onoga što je osnovno. (Zabeleška Iz vremena kada je pisana »Na Drini ćuprija*!. nepredvidljiva igra događaja. s vremenom. u toku stoleća. Posmatram ljude koji počinju svoj put u nauci. Takva građevina ne menja samo izgled i značaj kraja u kome se nalazi. što god svojim darom. čovek se često pita da li je bolje biti mrtav i ne znati za nju. zemlja. a te građevine polagano i stalno utiču na karakter i navike naroda. jedna složena i nejasna ali stalna raz-mena međusobnih uticaja. manje značajno. neophodno je za trenutak ne samo potisnuti u pozadinu nego i sam zaboraviti svoju ličnost i svoje Učne interese. Bolno. ili ovako prolaziti pored nje a znati da mu je nepri-stupna zauvek i da mu ostaje jedino njena najtamnija strana: želja koja boli.

U njima ima dosta proste igre reci u kojoj nema ni tačnosti ni značenja. •■ 317 . I jeste. 316 Ništa ne podstiče u nama rad naše mašte i ništa nije uzbudljivije nego gledati stare civilizacije na njihovom izvoru koji je odavno presahnuo. često manji i slabiji od prosečnog čoveka. Tako je on. ni obima ni kakvoće ni dometa svojih sposobnosti. njegovog porekla i razvitka i njegovog odnosa prema svetu promenljivih pojava. predmet isključivo piščevih sklonosti. Sva su njegova iskustva plaćena skupo. ne može se zadovoljiti ni smiriti dok se ne zamori. Treba biti živ i zdrav da bi se u pisanju moglo biti tužan i očajan. i naročito nepoverljiv i strog prema recima koje tako često naviru na usta. koja će uvek biti slobodna. lična i stvaralačka. kad nije na tlu delovanja svojih izuzetnih sposobnosti. kao da ih neko drugi iz nas govori. u uzbuđenju ili u mraku zapisao pre nekog vremena. često više nego što vrede. jer bolesnici o tom ne govore. Prokletstvo mnogog izuzetno obdarenog čoveka često je u tome što nije svestan ni svojih snaga ni svojih slabosti. Čudnovata i naročita vrsta humora koju često susrećete kod ljudi u Bosni i Hercegovini. ali ima dosta dragocenog smisla koji nam je potreban i koji tražimo svuda uzalud. * Jasno uviđam: trebalo je biti tvrđi prema sebi i prema drugima. •■ "• '' ■ ' . Ali zar je to jedina i poslednja protivrečnost i nepomirljivost u čovekovom životu?* Poređenje treba da je oštro kao sečivo brijača. » 1 951. a nalazimo ga samo u poeziji. ni svog pravog odnosa prema ljudima. Povremeni bleskovi svesti nastupaju kod njega redovno post festum. ponekad. društvu i ostalim pojavama u svetu. ne iscrpe i ne klone. a mrtvi ćute.ne zna za doslednost ni odgovornost. Sve se češće dešava da ne mogu da pročitam ono što sam u brzini. Pesničke slike i poređenja slični su zemlji bogatoj rudnim blagom. U pozivu pisca postoji jedna strana. ne priznaje gospodara. Druga strana pripada opštoj društvenoj i kulturnoj aktivnosti zajednice u kojoj pisac živi i radi. Oni svoje šale kazuju ozbiljna. Mašta nema pamćenja ni mere. jer takav čovek se osvešćuje i urazum-Ijuje samo u sukobima i sudarima. nepomična lica. Ovo tvrđenje izgleda protivrečno i sastavljeno od dve nepomirljive stvari. A te šale su tako bliske nimalo šaljivoj istini da ih je teško ra-spoznati i prihvatiti kao šale.

brzo se shvata i lako pamti. nered u osećanjima. to je primer dobrog stila. na primar. ali nema reda ni stalnosti. povezanih neprekidnim lancem čovekove potrebe za iluzijom. đefinisali zapaljen je pojedinih organa ovim recima: »-Rubor et tumor cum calore et dolore. kao i finansijska inflacija u kakvoj državi. i počinje da bira što izrazitiju. kao patogeno množenje ćelija u telu kod izvesnih bolesti. da izgovorena reč gubi od vrednosti. slabe kao i ona prva. Ali kako se stvar ponavlja nepravilnom smenom zanosa i zaborava. 319 328 . predati se jednoj istini koja je sva od kratkovekih laži. da volja slabi. izneverava i ona. koji uvek i u svakom slučaju izgledaju neprolazni. a pitanje se ipak ponavlja. nezdrava je pojava: ona pokazuje da kod njih vlada nesigurnost i zabuna u mislima. i to ne samo kad nezasluženo stradaju. i inače. prema tome. ona lepo zvuči. A uz to. to opet na kraju izlazi kao neka vrsta trajnosti. Takva definicija stoji pred nama kao rezultat dugog razmišljanja i strpljivog posmatranja i rešetanja i odabriranja činjenica. varkom i bežanjem od onog što nije i ne može biti. da onu koja mu se čini slaba podupire sa dve nove reci. pod maskom sveopšteg i večitog. u filmovima. Ta rečenica kazuje jasno sve što treba i što se može reći o jednoj odre> Crvenilo 1 otok sa vrućicom 1 bolom. Samo trenutno i prolazno. A osim toga. svaki izgleda tačan. Bez kraja i konca. nego i kad su žrtve svoje zaslepljenosti ili svojih rođenih strasti.— kod nje je najmanje bolno i grubo. na primer. nešto kao večnost koja to nije nijednog trenutka.u umetnosti ima ljubavi i zanosa. od ljudske zlobe i nasilja. da se njena unutarnja podloga smanjuje.-«* Eto. Eto. čovek oseća da su reći devalvLrane. Na pozornici. Ona je u tom pogledu iznad svih drugih umetnosti. Inflacija reci u pojedincu i društvenom krugu kome on pripada. posredno. Osim toga. zanosom. I tada počinje gomilanje reci. obožavanja i odvratnosti. ona je ta koja u najvišem stepenu daje iluziju zaustavljenog vremena. buđenje i trežnjenje — to strašno buđenje koje u stopu prati svaku iluziju . i kad to na najjednostavniji i naj-savršeniji mogući način kaže ili napiše — to je stil kojim se taj čovek služi i kojim je ta određena stvarnost najbolje kazana. Bolje rečeno. Na kraju. razume se. pesnici i njihovi razni tumači izazivaju simpatije i sažaljenje gledalaca i slušalaca za svoje junake. Služiti umetnosti značilo bi. ona je kazana u jednoj rečenici od svega sedam reci. Stari lekari su. Nesiguran u ono što hoće da kaže. ili još slabije od nje. pitanje se postavlja: šta je stil? Stotinu odgovora postoji. Sta je stil? Kad neko uvidi ili oseti jednu činjenicu kao istinitu i stvarnu. đenoj pojavi. što oštriju reč. kad joj po svom unutarnjem ose-ćanju nađe oblik koji nju najtačnije prikazuje i objašnjava drugima. da kontrola popušta. niti ih može biti. slabe i nedovoljne. slavljenja i razbijanja idola. jedan od mogućih odgovora na pitanje: šta je stil? Muzika zaustavlja vreme. i to je jedan primer dobrog kazivanja i. raznim povodima.

Da sam muzičar komponovao bih. da se treba čuvati od nje kao od uroka. I svake noći ja slušam te šumove sa dubokim uzbuđenjem od kojeg me jeza prolazi i u isto vreme sa jasnom mišlju o jednostavnim i večitim fizičkim zakonima i o uticaju studeni i toplote na stezanje i rastezanje materije. a još je teži slučaj ako pisac i sam poveruje u to i oseti se zaista stvaraocem. često kobna reč. Oni koji to čine greše i prema sebi i prema čitaocima. govorio sam sebi. tj. i to podmuklo i neosetno i na sve moguće načine. izloženi su tim opasnostima koliko i svi drugi. sa prvim noćnim časovima počne da škripi i pucketa parket na značajan način. Poslovice. u želji da se približi ili udalji neopažen. čini mi se. Pisci i umetnici. priznat i koji se tako izdigao do uspeha. »Ja ću otići«. uskoro će me opkoliti drugi vidici i svet koji ne štedi nikog a ponajmanje onog koji se potpuno preda lepoti jednog trenutka. ali ne da od svog života stvara priču. »•a lepota će ostati tu gde je. koji prikazuju i opisuju promene i pojave ovog sveta i njihovo dejstvo na ljude. ali kojeg može da podigne najmanji šum u noći. i štampane i govorene. simptom sigurnog pada i propasti. Jedna od njih je ovo. pucketanje biva sve jače. dok iz daleka dopiru pevanje i osvetnički povici pobunjenika. iako često razmišljam o njemu. ako ne i više. Ponekad su mi zvučale tako kao da ih je izrekao neki preki sud. na primer. zanimljivu stvar u kojoj bi zvukom bila uporedo izražena igra naše doveka detinje fantazije i mirnih uvek istih prirodnih zakona. sastavljen na brzinu. na slabo osvetljenom trgu. I što noć više odmiče i biva studeni ja. od koje me dele otvorena vrata. da sam sebi dovikujem da život nije sačinjen od lepote. nazivaju često stvaraocem. ali i zavodi i kvari. često sam slušao više kao osude nego kao dobronamerne savete i upute za život. Pisac treba da piše i priča. To su presude donesene bez saslušanja i sve-doka. 21 — Znakovi pored puta 321 . Ovaj svet nas nosi i diže. negde u noći. a ponajviše prema istini. i te ljude i njihove zakone samo posmatra i prikazuje. ja mu teško nalazim objašnjenje. na kraj dalekog sveta. na mračnoj osnovi straha koji živi negde u nama. Zapisano na stepeništu jednog hrama u blizini Palate careva u Pekingu. Ja sam morao da sam sebe dozivam i opominjem i budim iz zanosa. stvorenjem iznad ljudi i njihovih moralnih normi.-« Svi mi koji živimo i delamo u ovom svetu izloženi smo raznim opasnostima. nevidljiv i neprimetan.Čudno je to sredstvo u rukama pesnika. tako da na mahove ostavlja potpimi utisak kao da neko tamo hoda. bez olakšavajućih okolnosti i bez prava priziva i mogućnosti odlaganja izvršenja. koje je pozvano da 320 U sobi pored moje spavaće sobe. Ovako začaranog i oslabljenog. nepromišljena. Pisca koji je čitan. To je početak demijurškog ludila i neronizma. Stvaralac! To je teška. bezazleno i besciljno pucketanje parketa u tami.

A neki dan sam. nikad se u meni nije javila pomisao da to ja njemu nešto žrtvujem. šta bledi i nestaje zauvek. izaziva u nama želju da bežimo glavom bez obzira. Taj nedostatak mi svuda nosimo sa sobom kao neki istočni greh našeg porekla i pečat manje vrednosti koji se ne da sakriti. iako zaboravljeno i pokopano u dnu naše svesti.' Sećanje na Eskorijal kao na dubok lični doživljaj. Samo u Spaniji i na Balkanu mogu da se vide takvi nemilosrdno rastrgani i nagrizeni predeli u kojima svaki. napušteni od ljudi. ja sam bio sa obe noge u književnosti. Jer meni se uvek činilo obrnuto. plačući i dozivajući ni sami ne znamo koga u pomoć. I onda kad sam malo pisao. posle toliko godina. ljudski napor izgleda nemoćan. bogatstvo i smišljen čovečiji napor. možda. A sto koraka dalje diže se kamenjar. Naprotiv. Ali to se ne bi moglo nikad sigurno utvrditi. Tu školu nismo još prošli ni taj nauk potpuno izučili.1* 322 323 . neumorno tražeći književni izraz za svaki svoj doživljaj i svaku svoju misao. i najveći i najplemenitiji. svoju sreću. red. ostanemo sami sa sobom. ili kad nas izuzetni udarci bace odjednom IZ struje života na ivicu smrti. Hiljade ovakvih dela kao što je ovaj dvorac-mana-stir Filipa II ne bi mogle prekriti i oplemeniti beskrajnu pustinju koja se stere u nedogled. čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. a šta sporedno i prolazno. Ali čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka. Možda. uzaludan i unapred osuđen na neu-speh. njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode. To je naša velika slabost i u tom pogledu svi mi često i nesvesno grešimo. Rad na umetno-sti izgledao mi je uvek lakši i lepši od najlakše i najlepše igre. ' 7. 5. Samo kad nam se desi da po nuždi. O tome bi trebalo govoriti i na tome raditi. praviji i dosledniji da se nisam od mladićkih godina predao književnosti. i to bezuslovnog i doslednog poštovanja. tada naša svest o životu postane za nas jedina stvarnost i njena igra.^ ' 30. Niko od nas ne ma šta je od onog što doživlju-jemo i zapažamo stvarno i stalno.Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta. da mene umetnost dariva i obogaćuje. sticajem prilika. iznevereni od stvari koje smo voleli. Ja se na to ne žalim. Bgd. uzimajući tu reč u najširem smislu. A posled-njih dvadesetak godina to je moja prva briga i moj glavni posao. ni 1953. Ja bih mogao s pravom kazati da sam vek svoj proveo u književnom poslu. zgađeni nad svim tim. književnim pitanjima. meni to zvuči kao romantična priča bez svakog stvarnog osnova. A pomisao na ljupke i pitome zemlje koje sarađuju sa čovekom i pridružuju se njegovom naporu a ne leže ovako kao večita kazna i nemo prokletstvo. pomešan sa nekom i zlom i posnom zemljom jalovicom iz koje niče samo uboga i nevesela šikara bez boje. bez koristi. uvek sam razmišljao o književnim temama. II 1944. a šta ostaje živo. bez lepote. Otkako znam za sebe. Na stranu što ne vredi ispitivati šta bi bilo da je bilo nešto što nije bilo. ceo svoj život. kao deca u bajkama. kad čitam ili slušam o tome kako je neko svojoj umetno-sti žrtvovao svoj mir. prvi put pomislio da bi. moj život bio ne samo lakši i prirodniji nego i mirniji. Zidovi i tornjevi pokazuju viši ukus.

ali život i igra kojima oni žive i kreću se pred nama njihovi su. zaboravio sam na svoju »misao«. osećanja i pomisli. svaka pojedinost je logična i stvarna. i otpočnu da žive i delaju. dalje. I pre je toga bilo. ali tada sam bar mogao da pišem. a njene uspavane i pokopane slike — jedini doživljaji.kao tok krvi naše. U meni se. oni me još privlače. pametnije i poštenije bilo zadržati takvu pomisao ili zapažanje za sebe. kroz vekove i naraštaje. U tim slikama. jedini život. A sada osećam kako se u meni diže odvratnost pri samoj pomisli da nešto o tome zapišem. i da bi se od takvih prećutnih misli mogla stvoriti u čoveku mala riznica. a zatim nova sumnja u važnost takvih zabeležaka uopšte. ali ceo sklop je zamršen i nejasan do besmisla. Umesto toga zapalio sam cigaretu i sa prvim dimovima oduvao i posleđnje tragove svoje malopređašnje želje da nešto zabeležim. I pre sam patio. Tada se jave likovi iz dubine mutnih bezimenih voda te naše svesti. nego po tome kakva osećanja u meni izazivaju i šta o njima mogu da mislim. i što mi je izgledalo vredno da se zabeleži. stvarnu vrednost tih »-misli« i u slučaju kad su zaista moje. i da budem onakav kakav nisam i ne mogu biti. u svakom slučaju nesve-sno pozajmljenu. Misleći 0 svemu tome. Grči se i savijaj. I pre sam se noću budio prokli-njući svoje nagone i postupke. koja bi mu davala snagu i dostojanstvo pred svetom i u njegovim rođenim očima. Izlaze iz tame i gube se u magli. kao u snovima. kako mi je to prešlo već u naviku i kako nisam uvek siguran da li beležim zaista svoju misao ili neku davnopročitanu ili čuvenu. naročito u tom slučaju. kao neka nevidljiva zlatna podloga njegovih običnih reci i svakodnevnih postupaka. ali na drugi način: ne stoga što ih želim i što su mi potrebni. Likovi su iz našeg sećanja. Učinilo mi se odjednom da bi lepše. i niču i razvijaju se nezavisno od nas. Ja i sada primećujem i posmatram stvari i likove oko sebe. pomislio sam koliko godina već pišem tako svoja zapažanja. i bolno želeći da izbrišem ono što se izbrisati ne da. javila sumnja u 324 325 . i ćuti! Pre nego što sam seo da zabeležim to što mi je u tom trenutku na um palo.

SLIKE. PRIZORI.1 3.. RASPOLOŽENJA .

'l'L" Veče kad se brzo smrkava i kad svako živo stvorenje obuzima strah. Nebo je svetio i lepo kao sve noćas. Vraćam se i sedam. (Brisel. 1929) 329 . Gledam. čitam. i ne izaziva ni sećanja ni misli koje rastužuju. gledam ili jedem. dok čovek sedi sam. mirno. Izvesno. bez uzbuđenja: — Pred kakve je oluje ovo zatišje? Kakve opasnosti sprema? Oklevam da tu svoju pomisao napišem i utvrdim. Osluškujem. dobro i lako. i vama je dobro poznat taj beskrajni i nejasni razgovor između samca čoveka i tišine oko njega. Kiša? Ili tutanj kola koja jure u daljini? Idem polako do balkona. Nije ništa. kao od zahvalnosti. Nekoliko oblačaka. sve je prijatno. Zapalio sam sve sijalice u svim sobama. rasvetljenih iznutra. Sve što radim. Stanem i dugo slušam šum u svojim rođenim ušima. miran kao da sam pregledao carevinu koja je po mojoj volji. U neko doba trgnu me jači huk koji dolazi spo-Ija. u noći. ne očekujući odgovora. jer ništa nije stvarnije i istiniti je od takve slutnje koja bez povoda i neočekivano proleti mozgom. i svako oko traži svetlosti i svaka glava skloništa. postale prijatne i recite. Sve su stvari oživele. Tada zapitah sam sebe. Noć odmiče brzo i neosetno.

rana studen koja je naišla naglo budi u nama atavističke navike. A jesenja magla širi se po livadama. Kad je kišovito leto. Pred unezverenim i upornim govečetom koje vode na klanje. Ja ga posmatram kao slavu koja ćuti. Ja se tako malo družim s ljudima. Ja mislim na jedno cigansko magare. jer im je pokvareno letovanje. ovako krajem oktobra. uđemo u kuću i osetimo da su sobe prvi put zagrejane. podmuklo i napadački. I kad. * Ide proleće. hotelijeri i seljaci. sa dubokim tragovima samara na olinjaloj koži. s pravom. lepše i sjajnije po boji i obliku. goveče brzo stigne na klanicu gde već čekaju kasapske ruke i konopci. vatrica. zaražena. ali juče sam je se. posle toliko godina. Nekad. umotan i zgrčen. a biju ga vetar i svaka nevolja. seljak nosi rukovet sena. 330 331 . Pustili su ga na prvu travu. privija se uz čobansku vatru. Idući za tim senom koje mu se neprestano izmiče. a ono diže veliku čupavu glavu kao da je više željno vazduha i vidika nego trave. — Gle.Kao sve krajnosti u prirodi. Tu sliku iz mog višegradskog detinjstva donelo mi je proleće. zaboravljene i duboko pokopane pod boljim pogodbama života. O nedostižnu šaku sena otaru krvav nož kojim živinče zakolju. Ugojena i uvela pre vremena. u detinjstvu. kao otrovni gasovi. la Mejicana. Žale se prodavci povrća. mi trljamo ruke. i zagledao u njihove prozore. naročito po boji. jeste li primetili kakvo je cveće za kišovitog leta? Krupnije. * Anita. tako se malo iskreno razgovaram i od srca smejem da patim kao od neke nezadovoljene fizičke potrebe od želje za smehom. Ali. a pred njim se otvara rastrgana balkanska ravnica i na njoj čovek. želeći i bojeći se u isto vreme da vidim toga brata koga ne izvode i kriju od sveta. ponovo setio i čuo glas kojim je nekad rečena. Posle sam potpuno zaboravio na tu stvar sa bratom koga ne pokazuju. U to vreme. čuo sam gde odrasli govoreći o jednoj porodici kažu: — Imaju jednog brata koga ne pokazuju. U okolini Zeneve rastužuje čoveka veče vlagom i odsustvom ljudi i životinja. moglo mi je biti osam ili devet godina. izludela od alkohola i od droga. Žale se građani i dokona gospoda. ja sam prolazio sa velikim uzbuđenjem pored kuće u kojoj je živela ta porodica. maleno ali staro i bolesno. i nemirnim ušima striže proletnje nebo. ceo se svet žali. a ukoliko se družim. Nigde na svetu nisam video predeo sa manje živih stvorenja u njemu. I čovek se prislanja uz radijator. zaklapa oči.

Gazda sedi za kasom i ćuti. nevine. * Svaj carski predeo. Svi mi kažu da sam luda i blesava. gde će se odmoriti onaj čovek. Dolazi čovek srednjih godina. Pita može li se ovde malko odmoriti. oni se samo cerekaju: Quelle blague! To je sve što znaju. nije ovo mesto za odmaranje. 322 * Sarajevo. između šljivika. 333 . Raskoš u neočekivanim stvarima koje inače nigde i nikom nisu predmet raskoši. sa malim zavežljajem u ruci. pored mene je iznenada proleteo roj pčela i izgubio se u daljini. Sa krajnjim i uzvišenim gnušanjem: — Buah! Flata! Y siempre esa plata! (Phu! No vac! I uvek samo taj novac!) Njeno telo. koie otkako su postale izgledaju ruševne i sklone padu koje izgledaju nezdrave. Sve to zatrpano tišinom. tražeći nečiji pogled svojim pogledom koji vredi videti i zapamtiti. širi ruke u oduševljenju i ujeda se za prste od očaja. kao dronjak. Sto god ja kažem. rđavo odeven i slab. ali voda slobodno pada sop-stvenom težinom i razbija se o kamenje u belu penu. nesrećna. Najčudnije kuće. i živo srebro. U govoru ljudi i žena karakteristični samoglasnici bez boje i jasne granice. tužan i pust. Jedino što je ovde živo. Tada se smeje i plače. Mučna tišina u kojoj se čuje ne samo zveket makaza nego i pucketanje vatre u peći. i oni su često malko podšišani i ukroćeni. ruke plemenite. Dok sam lutao pustim poljem. stran naglasak. o nekom Hoselitu s kojim je došla u Pariz i koji se posle izgubio i napustio je. jer sam dobro video — oči rasrđene i rasplakane devojke. Pitam se. kaže. o Mehiku. A ja sam samo nesrećna. A oči. priča bez kraja i konca. — ne varam se. Istina. izražavaju uzvišena osećanja. — Ovde sam izgubljena. prosto i za mene istinski lepo. i nije u stanju da učini ni najmanje zlo ili ružno delo. kao veo nošen i kidan vetrom. U jednoj maloj berbernici. u tišini i čamotinji seoskog popodneva. izgubljena među tuđim svetom. Pogrešan izgovor. kao sterilizovan. nezdravo. Tada se ipak gazda rešava i odgovara. srećna je. Sve to uzastopce. smeli. Trgnuo sam se i uzbudio duboko u sebi. Stranac izgovara tiho: »molim«. koliko treba za povratak u Mehiko. jer ne znam da govorim kao oni. I priča. dobre. I nemam dve hiljade franaka. Najhladnija i najzdravija voda na svetu. I gleda oko sebe. noge vitke. Kad može da razgovara španski. Ne može. Orijentalska. gandijevska golotinja i zapuštenost. O Gvadalahari. sav predeo je dobio nov izgled i moje misli sasvim drugi pravac. Zna svega dvadesetak francuskih reci. To je samo stoga. i izlazi zbunjeno. od kojih govor dečaka i devojčica izgleda kao nehajno gukanje. na sve strane. ali koji se opisati ne da. Pokretom ruku i izrazom lica koji su dostojni najveće tragedije: — Kao budalu me gone. Kalfa koji brije gosta gleda u gazdu.sačekuje prolaznike u jednom mračnom i nečistom budžaku stare varoši. voli sve ljude. a u kojima se zivi dugo'i prijatno kao malo gde. A odmoriti se mora. Pokreti glave. bez veze i smisla. gde živi njena majka {»ma-macita«). sad je odjednom sveže i oživelo. osećajne devojke koja veruje u Boga. tužno ostarelo pre vremena. to su slapovi.

dete je udarilo u plač. Trenutna iluzija iščezla. Mislim o nekom putniku koji bi prošao ovuda. ali odlučan i rešen da se brani. Samo i tu je bio jedan trenutak straha i plača. * Nad Beogradom sunce sja kao da nikad neće zaci. žedan. Izgleda mi kao da ne zalazi sunce samo. žut i crn u licu. a zatim počne da se gubi i sremska ravnica. ćuveaavoHm na^o zagnjuilvanje u neki nepoznati život: to Je rečenica 335 . ali voda čuje i oseća. Cas prkosno i kratko. lice mu kao u vojnika od drveta. Sunce je davno zašlo. Potone zajedno sa suncem i modra gorska kosa u daljini. Dete je plakalo gorko i glasno i umirilo se tek kad su se pojavili konji i bele mazge sa praporcima i plavim vrpcama upletenim u grivu. prokažena i žigosana. gasi se kao žeravka u vodi. ali sve ih nadvikuje glas jedne žene. Jedan krupan čovek u tridesetim godinama. ona je među ostalima kao žena na zlu glasu. Uzalud su ga umirivali da je to samo prva tačka. »■J'aime le brusgue plongeon dans une vie in-connue qu'est la phrase entendue au vol. i češće. Opet se pojavljuju znani. noću kad se natpis ne vidi. Pored njega jedna žena. Ali kad stane da zalazi. Ravnica se mrači i postaje kruta. Ona nadvikuje i zaglušuje sve ostale neprestano jednom istom rečenicom: »Svanulo. a lampa gori!« Ona izgovara svako pola minuta. Savijaju ćilim. te iste reci. Kad su posle prve scene. ali svaki put drugim glasom i sa posve novom intonacijom. Beograd pali svoje svetlosti do u beskraj i izgleda kao igračka za divove. unoseći se u lice ' u 16tu. Vitka i bela. dok potpuno ne ugasi žeđ. nego i zemlja s njim. Jedna mlada žena. Trenutna iluzija koja prođe ne ostavljajući tfa-ga. oštra i živa. Svršena predstava. uz njega žandarm kao senka. akrobacija i šala. skup ljudi koji se nešto objašnjavaju. sa odsečenom crtom na horizontu.Na jednom od najlepših slapova koji pada i otiče pored samoga druma postavljen je nadaleko vidan natpis koji kazuje da ta voda nije za piće: L'eau malsaine. kao nerazumljiva jeza uz kičmu. pade neka noć. nešto zbunjen. puna ne-izvesnosti i drhtavice i sa njom bezimeni. U mom ranom detinjstvu jedna od najvećih i najlepših senzacija bila je prva cirkuska predstava na koju su me odveli. sa crnom zalizanom kosom. bezmerni jad kratkog života bez cilja i smisla i misao na smrt kao izbavljenje. zadivljeno. Malo postrani dva proseda. Policijski pisar. ponovo smejalo. i sagnuo se i pio slatko. u rano jutro. * Tek što je zašlo sunce i izbledeo jedan od najlepših zalazaka na svetu. pod grlom limenim broj 283. da se igra nastavlja i da ima još mnogo lepših stvari koje dolaze. da se savija kao naslikano platno. u ove jesenje dane. na izgled devojka. nešto starija od njega. Ta nezdrava kaskada nije ništa manje lepa od ostalih. nepomični vidici. Molilo je starije da ne dozvole da se smotava lepi veliki ćilim koji mu 334 je izgledao prostran i šaren kao rajska livada i da se ne prekida divna igra akrobata i klovna.«' Andre Maurois Na jednoj raskrsnici gradske periferije. počeli da savijaju ćilim i pripremaju mesto za iduću scenu. I dok se. slabije odevena građanina. suze su mu se same sušile na licu.

Ve-rovatno će se tada razjasniti sve što se te noći desilo i uvideti ko je kriv za sve što se desilo. dok hrabri. Ovo sada je epilog na dnevnoj svetlosti. a kamoli da ću sresti ove iste ljude. jer joj je mozak stao i jer druge ne ume da nađe. Treba videti mlade parove sa 336 22 — Znakovi pored pvrta 337 . da objasne stvar u svoju korist ve-rovatno. obnevideli od strasti. da može biti i obrnuto. u dvostrukoj krivici: da su izvršili preljub i da su zaboravili ugasiti lampu? Krupni čovek je proveo noć negde na zlu putu a ova besna žena ga je uzalud tražila. čas lelečući kao narikača. Bolesna devojčica u parku. da od nje napravi svako čudo i pokor? Postoji svaka od tih mogućnosti. čas plačevno i tužno. istina manje jasnu i pouzdanu. čekala. drugi prosto kao svedoci. goneći ih pred sobom i pazeći da koja ne zaluta u stranu. Verovatnc će još neko i pored one žene uspeti da dođe do reci i da kaže još nešto osim one nerazumljive rečenice koju ona ponavlja kao lozinku ili ratni poklič. opet tražila i sad ga je najposle našla? Kockari. ona će sići s pameti ili se rastati sa svetom noseći samo tu sliku i te reci. Ali ja. ali koje su isto toliko mogućne i nestvarne. Ostaje mi da nagađam šta se moglo desiti ove noći. nego zaostaje iza stada i zato ga čobanin nosi u naručju. tačno i sigurno. nego što nas ono dovodi na misao. sakupljene u istom uzbuđenju. proveli su noć u toj kući. novca koji je izgubio ili zbog obadvoga? Da nije zavera neka? Ili mračan posao koji su otkrili nepoverljivi susedi? Da nije prosto mašta-nija i potreba za skandalom histerične žene kojoj je dosta. » Nigđe na svetu. a lampa gori! Dugo nosim u razdraženom sluhu te reci i raznovrsne zvukove kojima su izgovorene. za žene ni za policiju. ali za sobom čujem u nejednakim i kratkim razmacima i neočekivanim intonacijama: — Svanulo. Gledajući je. donese neko rešenje i iziđe iz te graje koja mu nije ni laka ni prijatna. čini mi se. i suviše. policajac u želji da razmrsi to klupko. kao što postoje i bezbrojne druge koje mi ne padaju na pamet. da stvaram u mašti neku noćnu dramu iz dalekog predgrađa. otupeli toliko da ne mare za jelo ni za piće. Šta je moglo biti? Preljubnici neki koje je zamorila ljubav i prevario san i koji su uhvaćeni u zoru. uz učešće policije i ove žene koja je izvan sebe zbog muževljeve tuče. Svi ostali zajedno uzalud nastoje da i oni kažu neku reč. na samoj postelji. da se. čas vrišteći prosto i izgovarajući vriskom samo te reci. hajče i doziva ostale ovce i jagnjad. jedna lampa koju je neko zaboravio ugasiti. čovek je pomišljao na ono malo Jagnje što ne može da hoda. i da ne razlikuju dan od noći ni lampu od sunca i meseca. Glavni smisao ovoga maštanja u prolazu nije u tome što nam ono daje uverenje. prolaznik. teško da ću ikad više naići i ovom ulicom. Prolazim. Jedni.onom krupnom čoveku i bacajući mu tu rečenicu kao glavni dokaz neke njegove krivice. ne rastaje se s toliko bola i ne grli s toliko žara pri rastanku kao na pariškim stanicama. obraćajući se policijskom pisaru kao žrtva te lampe i toga svitanja. dok u meni još odjekuje i drhti glas izbezumljene žene. od jedne beznačajne sitnice može napraviti ogroman doživljaj. Ali svaki i svačiji takav pokušaj prekida sredovečna žena sa crnom zalizanom kosom: »Svanulo! Lampa gori!« Ako je zaista poludela ili ako dobije srčani napad i umre.

gori od stida od fizičke golotinje. Svak sa poštovanjem gleda i zaobilazi takav par i svak nastoji da ukaže pažnju ženi koja crvenih očiju i poluotvorenih usta ostaje na peronu i nemoćno još maše rukom koja je kao slomljena. Možda samo jedna jedina reč. a naslonjen o stub. sav pomodreo. Sve se čini kao da pupi. Nije zahvalio. I u svemu tome nema ničeg ni stidnog ni pre-teranog ni smešnog. I još iduće noći. nosim sećanje na taj sat spavanja kao dragocenost. Posle. kao sneg. i svaki čas pogledam u njega. slušao sam za sobom njegovu jeku i. ali koje je u stvari uvek jedno isto. u mislima.. stid od egzibicionizma osećanja. . usta i grla. obasjan i preobražen. nisam se osećao tako daleko od sveta i ljudi. ali koja bi bila kao vatra ili svetlost. slatkim snom koji me ispuni svega tečnim srebrom bez težine. Sve se čini kao da će ta reč otkrovenja zazvoniti. kad legnem. raste nevidljiva. sa mrakom. ili je uopšte nema i ne treba je očekivati? Ni to nije izvesno. na obrvama i trepavkama. sipi. Kišovito veče sa vedrinom koja se ne vidi. ni u kakvoj Sumi ni u kakvoj pustinji. kao da ga ono održava na zemlji.koliko paganske iskrenosti udišu dah jedno drugom i prelaze prstima poslednji put preko čela. Ne prosi. kako nestaje u slavi koja se zove nepostojanje. zane-melog i obnemoglog od studeni i sirotinje. Izgleda mi neverovatno da ću moći ćelu noć provesti tako.. pomislio sam: Danas ili najdalje sutra ovaj čovek će biti mrtav. — Samo tišina. i svega što znam i poznajem. Zaustavlja se. Zadržao je novac u obamrloj ruci i nastavio dalje svoje tiho jecanje. i da će svojim vrškom odjednom prokinuti i pocepati tišinu. planuti. onakve kakve ih pevaju ovde po kafanama. U blizini bolnice sreo sam jednog starca. Desi se noć pa ne mogu oka da sklopim od nekog osećanja koje svaki put nosi drugo ime i ima nov povod. preko celog dana. ali se brže nego što čovek očekuje zabeli u zavesama svetlost dana koja rasteruje strahove. dremuckao kelner. Uvek u ovakvim časovima predaha očekuje se nešto sa neba ili iz dubina. Proleće. podići nebesa i obasjati zemlju i nas koji smo sa zemljom vezani. Kad čujem ruske ciganske romanse i naše »sevdalinke«. Osećam se kao zavejan. Samo žalovito gleda u prolaznike i tiho ječi. tj. I za trenutak mi se ukazao njegov sitni lik. biće na onoj strani na kojoj je većina čove-čanstva. U tankom odelu. Nigde na zemlji. Tada se dešava da u tišini i polusvetlosti prevarim svoju muku i da zaspim kratkim. osećam u sebi ostatak toga jutar22* 339 . Neverovatna tišina. 338 osetim onaj bolni i potresni stid koji sam poznavao u detinjstvu. samo njegovi sedi brkovi i kosa nečim neodređenim kazuju da je video nekad bolje dane. kao u jednoj maloj kavani. kao završetak i rešenje svega. pre nego se potpuno izgubila iz moga sluha. Da H samo sporo raste. Dao sam mu nešto malo novca. kao u obasjano mesto na planini. očiju. nego samo naslućuje po sjaju na tornjevima i krovovima. u koju sam dolazio jedne zime i u kojoj su prosedi građani igrali piketa. Ali ništa se ne dešava. Odlazeći. teško vukući noge po snegu. u pariškom predgrađu.

Bio je krvav po čelu i rukama. sa svakim trenutkom iskrsne poneka pojedinost. lepo odeven bečki Jevrejin. Znam i pamtim čoveka i njegov izgled i njegove pokrete i pojedine reci. I tako evo i sada. Strahovito miran. ali ne mogu da mu se setim imena. javljao mi se taj pogled. ali želi da pokaže da je potpuno svestan nja »La fuite et le sejour en Egypte sont un mystžre qui m'est tržs cher: il me soutient. koji zbog poslova živi već od duže vremena u Beogradu. u njemu sam. seđ.njeg sna kao kvasac za duboko i tvrđo spavanje od kojeg se sutradan diže i oporavlja u meni sve što je poharano i oboreno za vreme nesanice minule noći. kosa pokvašena i u njoj pokušano nešto kao razdeljak.. brzo se popravljao i menjao glagol u prošlo vreme (»Moja žena je bila.. Još noću. u parku Karol. Ima više od dvadesetak godina da u likovima čoveka. Na njemu dugačak crn kaput. Tek malo docnije pogledao sam čoveka koji treba da se slika. rekao nešto u sadašnjem vremenu (»)-Moja žena je. Ćelo božije veče prolazi taj čovek mojim sećanjem. Čekali su komisiju i mrtvačka kola. de Foucauld Još jedan od »susreta« koji daju veliku i iskrenu radost koju ni živi ljudi ni dragi predmeti ne mogu da pričine. na nogama iste takve teške sirotinjske cokule bez oblika i boje. pre spavanja. se-dimo. sa tragovima jela i putovanja.«).-«). moj bezimeni nekadašnji poznanik i ja. I to je činio savesno kao da vrši neku dužnost prema svojoj nesreći na koju se još nije mogao naviknuti. Da zabeležim veče kad nisam mogao da se setim jednog imena. U Biikureštu. pokrivena kišnom kabanicom. To je bio neki mali čovek iz unutrašnjosti koji je došao verovatno da traži nameštenje u prestonici. govoreći o svojoj mrtvoj ženi. Covek je bio u pedesetim godinama. Na pitanja je odgovarao prisebno.-«' Ch.. zgnječen i razmrskan. činilo mi se. mirnim. sve mi bliži i jasniji biva. otia je moj uzor u putovanjima 1 udaljavanju. Covek je gledao u sočivo aparata nekim pogledom koji nije mogućno recima opisati. bespomoćni i bezimeni narod uopšte. iskrpljen. izlizan.. il est mon modele dans les voyages et l'ćloignement. ali imena ne mogu da mu se setim. majke i deteta koji beže sa svojim • Bekstvo 1 bornvHk u Fglptu su misterija koia ml Je veoma praga: ona me podržava. 340 342 . Automobil je ležao pored puta. Samo svaki put kad bi. brkovi slabo ufiti-Ijeni. bojažljivim pogledom koji se i snebiva i hralDri i moli i strpljivo čeka kao da od onoga što se krije u toj spravi očekuje neko rešenje svih svojih pitanja i nevolja. Svet se iskupljao i objašnjavao. gledao sam kako jedan od onih jevtinih uličnih fotografa namešta svoj smešni starinski aparat na tankim visokim noga-rama. strpljivi. kao dva pokojnika. posle ponoći. Ali lice radnikovo bilo je sveže obrijano. a žena ispružena na asfaltu. Danas sam na putu između Zemuna i Batajnice naišao na strašnu sliku. a muž joj je lakše povređen. kao da nešto važno i spasonosno očekuje. sagledao nagu dušu ovog rumunskog poluseljaka i sav krotki. U automobilskoj nesreći poginula je jedna žena.

Od juče nisam ništa jeo. 343 . postelju i mene. žuta daščica sa imenom cveća. Tu su u tri ljudska lika predstavljena oba pola i sva tri doba ljudskog života. slabo odeven. on je doterao dotle da izgleda kao leš i da oni koji stvarno gladuju. Verovatno da sakupi prilično novca bogoradeći tako. to nije varka. nema bar pedalj zelene bašte. Kad bi u zapadnoj Evropi sa ovoliko nebrige. ili samo jednu jedinu saksiju sa pažljivo negovanim cvećem minđušice ili ruže mesečarke. Kroz otvoren ali zastrst prozor dolazi svežina i osvaja sobu. preda mnom se otvaraju površine zasejane zumbulima i lalama.magaretom tražim dublje značenje i gledam oličenje ljudske sudbine. posle tridesetak godina. gospodine. To mesto je duša te trošne zgrade. Tu je neizvesnost koja prati svaki naš pokret i pogled i sa njom misao o anđelu zaštitniku. ma kako oronula i zapuštena bila. briga. gde su oluje česte i neobično žestoke. Ne znam po čemu prosuđuje ljude. Mornari pričaju da se za letnjih tišina mogu videti na dnu mora ulice i kuće i ljudi kako sede pred kapijama. Ne. vazduha donosi i — miris zumbula. na obali Pacifika. Tu je jedna od životinja za koje je naš život vezan tužnom simbiozom. Možda sam nekad video takav vrt pa zaboravio. Tako večeras bdim u cveću kojeg nema i ne može da bude nigde u mojoj blizini. ali vidim da bira one kojima prilazi. izgledaju malo bolje od njega. Tu su zamori i odmori. ili česmu žive vode. čista. a ne prose. sa tragovima neodređenog ali vidljivog poroka na licu. U sredini svake boje. strpljenje i dosada. Sto je više odmicala noć i navirao svež vazduh iz daleka. — Molim vas. Jasno vidim crne leje sa pravilno posađenim cvećem raznih boja. Jedan mršav. neznanja i neizlečive lenosti zapustili jednu zgradu do ovog stepena. A ko ima fino uho može da čuje i kukurikanje petlova koji dole naveštavaju promenu vremena. A to dete će. U neko doba osetih da ta struja studenog 342 Teško je naći na Orijentu građevinu koja je ćela lepa. s druge strane. ne postoji na Istoku građevina koja. Sve to da bi se produžio život time što će se dete spasti od strašne smrti. U varoši Kalao. od svoga laganja kao od istinske gladi. Studen. Ali. On boluje od svoje uloge i umreće. sreta ulicama prolaznike i prosi. tanak decembarski vetrić. celoga tela i svih mišića. bled čovek. postoji priča o starom pristaništu koje je za jedne bure zauvek potonulo u more. pored para. i nada u daleku bolju zemlju Misir. sve sam jače i jasnije osećao miris cveća. prljav. i kojoj se ništa ne bi moglo prigovoriti. umreti još strasnijom smrću od koje nema bekstva i za koju nema Misira. Ne znam pravo da li me ta studen probudila ili mi nije dala da zaspim. I svakom kaže istu stvar. pošto odraste i ispuni svoje pozvan je. Ali stalnim ponavljanjem reci o svome gladovanju i neprestanom glumom lica. kao Boga. nestalna pogleda. A čim sklopim oči. iza kojeg se naslućuje sneg. detinjstvo. ona bi zaudarala kao leš i trovala sve oko sebe. mladost i starost. Toga građevine na Zapadu nemaju.

Idući kroz šumu. Kad dođe vreme da se u šest sati posle podne može čitati bez druge svetlosti sem dnevne — za mene počinje pravi život. je teško rastati se sa njim kad se primaknem varoši i kad moram da ga bacim. vedrim nebom koje je sve od zelene svetlosti. koja je u punom suncu. pojave se nad Bakljama i oko Trebevića beli oblaci. o borbi 345 . Zemlja je za-mrzla. srebrnaste i sive mase. guste bele. Za vreme šetnje od dva sata. Misli su munjevite. okrešem je i napravim od nje štap. i sami obasjani suncem. jer ti njemu granica između smrti i života nije jasno određena. onom viđenom i znanom kao i onom koji nikad niko ni naslutio nije i onom koji je uzaludno prošao ili naglo prekinut. nego krivuda i treperi. dobra polovina godine. Ali čim odani i sunce odskoči. Na uskom balkonu. neumerene sUe i raskoši. studenim mesecom. Kalemegdan je bez drugog osvetljenja. Teško je u ovoj zemlji biti i kamen i drvo. sa svim svojim još nesasušenim sokovima. Dokoni ljudi po baščama i čardacima. I ti oblaci. snagama i otrovima. hteo bih da postojim — ukoliko je neophodno da se postoji — bar jednim delom sebe kao malo dnevne svetlosti u vazduhu. a kamoli sitan cvet u saksiji. To vreme počinje prvih dana aprila i traje otpriUke do početka oktobra. živa. To stalno drhtanje postaje mučno i bolno očima. kao deo sebe. Lepa svetlost! Kad nestane mene i ovo malo moje svesti o sebi. teško se raspoznaju. pošto porastu do neke mere. o rastu i stvaranju. Prolaznici retki. dignem granu pored puta. sav od belih površina mesečine i snega i tamnih. na predmetima ili u očima ljudi. vezujem se sa svim i zavolim sve oko sebe. Iako je letnji dan i sunce šija. Neverovatnom brzinom se privikavam na ljude i stvari. ali ne mogu da odvojim pogleda od njega. da mi 344 Na Istoku je zemlja još presna. pijući kafu i pušeći duhan. ovi cvetovi stalno strepe i podrhtavaju na vetriću koji povazdan pirka dolinom reke. tako upoznam svaki prevoj i svaki čvor na njemu i tako ga zavolim. pune saksije rascvalog cveća u raznim bojama.Orijent je divno čudo i najveći užas. Ni u julskim danima Sarajevo nije bez svežine Osvane vedro i sunčano jutro. pred prozorima. i zaziru jedan od drugog. koji je jedan i jedinstven pod raznovrsnošću oblika i pojava. To je čitav doživljaj i mali bol za mene. sveobuhvatne. stoje tako povazdan. O postanku i pokretima života. imaju stalno pred očima te oblake kao bele svilene carske čadore koji u njihovoj mašti izazivaju pojave i prizore nejasnih pohoda i ratovanja i slike čudne. na visoku mestu. Zimska noć sa tankim velom snega na zemlji. osen-čenih uglova između gradskih platna. vazduh oštar. nepomični i teški iznad varoši. sa nevidljivo sitnim zvezdama i punim.

čovek može da čuje nove pesme na stare melodije. Sto mu nisam napojila junce. a oblici tela odaju još bolje njihovu mladost. i čini mu se da se ukus masa stalno kvari i pogoršava. To je šteta.i sticanju i njihovom zamahu koji živi u svakome od nas. tragičnom kidanju ili prirodnom dotrajavanju. kao i u Beogradu. gorenju i sagaranju vidljivog sunca kao i unutarnjih vatara u svemu što živi.. kume. Hi pesmu odskora udate mlađe žene. nepopravimo. Sve to sa jednom teškom i dostojanstvenom ozbiljnošću kakvu varoški svet i školovani ljudi ne poznaju. o umiranju. te glave će brzo i još jače posedeti.. Čini mi se da vidim kako je iznad glava tih slabih stvorenja prošla ruka ovoga rata i posula ih prevremenom sedinom kroz koju još prosijava mladost. ^ 346 Ovde. bića i stvari. Ali zato pre i posle toga njegov duh istinski miruje i ne poznaje naše nezdrave nemire. Da te ne obiđu. — Ne ide mu se? Ne ide mu se! Ni zrnu se ne ide pod žrvanj. kao odraz velikog unutarnjeg talasa u zemlji. izgleda mu sve što se po ulicama i kafanama peva manje-više ružno i besmisleno. ali još mlada. o njihovom ukrštavanju. pa i sasvim sedom kosom. koji na malim kolima dogone iz okolnih sela mleko u Beograd. kakv je bio i kakav je trebalo da bude. riđu. to je uvek ista besmislica. ili tuguje. lomljenju. »lomi glavu«. Kad čovek zađe u godine. o sudbinama ljudi koje sam poznavao i o toku svog rođenog života. Drugog dana i boga i sunce. U stvari. gotovo ovaplo-ćene. dok je ne resi ili ne preboli. pa zatim potpuno iščeznuti sa ustalasane površine živih prolaznika. sujetne pomisli i začikavanja mašte koja kvare naše dane i noći i slabe nas za važne i velike napore u životu. treba videti kako tada razmišlja. Nimalo se ne bih ni prepao ni iznenadio kad bih ugledao duhove kako bedemima šetaju. Narod ne može da bude bez rime i kakve bilo desetke. vidim po ulicama znatan broj mladih žena sa prosedom. Prvog dana opsova mi boga. Od pijanih ljudi. Ništa ne bi bolje i jasnije govorilo budućim naraštajima o našem vremenu nego te mla347 . koja se ovako žali na muža: Kad sam pošla za dragana moga. koji izlaze teturajući iz krčme. Sedi. gleda preda se i s vremena na vreme izgovara poluglasne reci. jer se veća i neverovatnija čuda zbivaju u meni i oko mene. pa. kao da radi neki težak fizički posao. One su izdvojene potpuno iz mene. Teraj. promeni oblika. Očigledno je da se on svakoj brizi koja na njega naiđe daje ceo i da se troši i lomi bez poštede.. jasno. Ta se slika neće moći sačuvati za budućnost. Njihova lica su izmučena. Kad seljak ima neku tešku porodičnu brigu ili veliku štetu u imanju. kao ni bez duvana i rakije. malo pognut. Sve je u tim mislima veliko. znoj mu izbija u graškama po čelu. od mladića. Noć istinske veličine i izvesne propasti. kao u starinskim dramama.

Tako je i zašao za ugao. Pr -natrao sam španske igračice kad izvode neku tešku figuru. 2)Samo se sa stihijom snega može uporediti stihija mora. Kao smrt samu. kojima je potpuno ili delimično ukradena bezbrižnost i radost mladih godina. 14. kako nikad nisam video čoveka da korača.> * Video sam. Jedan moli seljaka da ga primi na kola i poveze. cveta bez mirisa. Jedina mana tih kućanstava je u tome što pomalo liče na sakristiju. u prirodi. izgleda. na peščanoj obali. jednu vrstu čudnog baleta koji je i jadan i uzvišen i pomalo smešan. Ovaj moli dalje. oborenih očiju. GJodine 1941. koji nikad nije lep. a slovenačke žene ih vode sa mirom. Hoću da te vidim kako ideš pešice. posle bombarđovanja Beograda. ah zato je finija i oštrija kad se javi. Nedostaje im onaj topli individualni dah koji oživljuje naša kućanstva. on nosi čudan teret na desnom ramenu i pri tome gazi što može tiše i lakše. kako izgleda. On vrši opasnu dužnost koja mu je pala u deo. rede se javlja. jer ima mesta na kolima i za trojicu. Bled je u licu. ili na one modele u etnografskim muzejima. ljupkog osmejka.de sede glave. kaže seljak »ah neću da te primim. i korača sitno. be-žali su mnogi građani drumom ka Avah. Tako savladaju i svoju zebnju i teški napor. pa kakva bila da bila!-« 348 Tri misli na morskoj obali. i zavaraju oči publike. ali koji je i uzrok svih nemira i nereda u njima. svom snagom svojih mišića i ćelom pažnjom usred-sređen samo na jedno: da ostane živ i da se što pre srećno oslobodi svoga nemilog tereta. kako iskopavaju neeksplodirane granate i odnose ih na jedno pusto mesto da ih tamo demontiraju. nudi i da plati. ali je očigledno zbunjen i uplašen. ' 194«. Neka u ovoj zabelešci ostane bar pomen o njimav (Sarajevo. 3)Kraj mora nema. najlepša je svoja kućica. Seliak odbija. i kako bi odlazeći uzdahnuo: »-Ah. Sva mu je krv oko srca i sva pažnja i sva snaga usredsređena samo na to da se neopreznim pokretom ne probudi smrt na ramenu. pri-sebnošću i nekom nezainteresovanom revnošću koja im je. Jedan posve mlađ vojnik nosi na ramenu jednu takvu granatu od tridesetak kila. On ne zna ni za koga oko sebe. stupajući kao po žici. god. » Uvek mi se vraća pitanje: zašto su javne zgrade na Istoku tako neprijatne i redovno zapuštene? U tim zemljama kao da su hoteli tako udešeni kako bi svaki koji u njima prenoći imao prilike da razmišlja i dođe do uverenja da je lepše i bolje sedeti u svojoj varošici nego putovati po svetu. Da bi prikrile svoj strah od uvek mo-» gućeg neuspeha i odvratile pažnju gledalaca od napora. uredna i svetla. i samo igra svoju igru sa smrću. 349 .« Slovenaćka kućanstva su redovno čista. »Ima«. juna 1946. one uzimaju masku lakog. čudno. niti pomišlja kako izgleda u očima drugih ljudi. 1)Na morskoj obali misao je sporija.

—Ne. na njegovoj površini najpre se javi pri dnu bledozelena a pri vrhu slabo rumenkasta razgalina. slična bledom prvom sjaju svitanja na prolećnom nebu. onako kako su ga. A na severoistoku.* Na vreloj pržini. naročito su guste i izgledaju kao roj zlatnih pčela oko mrke košnice. svuda prisutna. u razgovoru. čoveka inteligentna izraza lica sa zdravim. domaćih. Svetlost je u Mostaru elemenat za sebe. hoće da se otvori. 1951.* * Kad pupoljak divljeg kestena koji je nabubreo. —Sto ne bi ti tražio da te postave? — pitaju jednog crnomanjastog mladog . planinskim krajevima je obrnuto. ritualno gotovo. vezivali svi njegovi. Kad zvezde stanu da osvajaju tamnomodro nebo. Šumovite padine i goli planinski visovi paraju nebo i oblake. Ručao sam sa jednim našim čovekom i jednim Svajcarcem. Kad čovek stigne s mrakom u Mostar. kao da ga je on prvi i jedini sad. Putovao sam sa seljakom iz okoline Sarajeva. Reč je o nekom upražnjenom dobrom mestu. To je mesto na kom treba raditi. u nizu naraštaja. A ja nisam taj. kako su punili i palili lulu kad bi im se ugasila. živa. » Na bačkoj ravnici nebo i oblaci gutaju pređeo. one u Sarajevu. grupa mladića. Po načinu kako su pušiH. obuhvataju ih i čine sastavnim delom predela. prodorna i svirepa. * 1. vezao proizvoljnom igrom svojih prstiju i svoje mašte. one se u sve većem broju i sve jače javljaju i kupe tačno iznad slabo osvetljenog kamenog grada. sept. ali i slobodno i lično. Taj crveni šal vezan je i tradicionalno. Bolje nego po onom što su govorili. izjednačuju ga sa sobom. Od nje su i ljudi ovde vesti i racionalni i u isto vreme hladni i bezobzirni. na primer. ponad okrugle gradske kule. Ono što je na njemu naročito padalo u oči bio je njegov crveni šal ovlaš savijen u velik turban oko glave. U brdovitim. ovog trenutka. ona je snažna. mogla se videti sva razlika temperamenata i vaspitanja dva razna i različita naroda. pa se sutradan probudi ne sa prvim zrakom nego tek oko sedam sati — on tada najbolje može da oseti razliku između svetlosti u Mostaru i. smolav i mrk. Obojica su pušili lulu. iskrenim osmejkom.

Kad je uvođenjem avionskog saobraćaja omogućeno brzo putovanje na Grenland.350 Strašna oluja sa grMom. i ona su zvonila »na jednu stranu«. Vetar je tako jak bi* da je zaljuljao zvona na zvoniku. kakve do tada niko na tom ostiTnj nije video. To je 35T . kao što se zvoni za pokojnika. prva zvanična delegacija danske vlade donela je buket svežih ruža.

nego upadljivo pokazivale. kao da pritiskuje obarač. god. Prepirali su se živo. Samo je jednom rekao: »Ja bih takvog čoveka svojom rukom ubio. Reč je bila o nekim meni nerazumljivim sporovima i omrazama u njihovom mestu. U turskom Ministarstvu inostranih poslova bile su u ono vreme (oko 1936. a dan je bio vruć. U Sviftovim pismima vidim da je njegov šef i zaštitnik. »Ja živim umereno«. rekao je sam. je molila predsednika Opštine. jer su svi osim čoveka sa hijenskim izgledom pili crno vino. igrao oko njega i plakao od uzbuđenja. i tim povodom piše: M-Ne smem da mu kažem da je kod mene isti slučaj.) Zatim je dugo vremena upotrebljavana uzrečica: »Taka zemlja!« A sada čujem kako muškarci u čaršiji dovikuju jedan drugom. Istinu valja reći. i nisu to krile ni najmanje. marta 19S2. ne čita knjige i ne ide u pozorište. upitao ima li u šta da primi krompir. kako bi njen sin bio pošteđen mirisa koji ne podnosi i kako bi mogao da uči. Sedeo je sa svojim društvom. Svet se iskupljao i gledao buket kao čudo. on je ćutao. Glas mu je bio promukao. Sin gospođe N. maturanta. I tu onaj visoki čovek bez osmejka. koji ne pije i ne puši. Na ulici pred njihovom kućom bio je niz visokih i snažnih lipa koje je Opština tu posadila pre mnogo godina. za susednim stolom. Imala je i sina jedinca. da od njega dobija glavobolju koja ga sprečava u učenju. imala je vilu na Topčiderskom brdu.« U sarajevskoj čaršiji kruži uvek poneka uzrečica. da naredi da se poseku te lipe i na njihovo mesto posade kestenovi. i dok su svi govorili. bio gluv na desno uvo i svakome okretao levo pri razgovoru. dajući joj smisao koji žele i koji im trenutno treba. nije govorio mnogo. 352 353 . Naročita radost vladala je među ženama i decom. U junu mesecu lipe su cvetale i širile snažan miris koji je prodirao i u vilu gospođe N. Docnije je razgovor za tim stolom oživeo. u svakoj prilici. Iz razgovora sam razabrao da ne pije.^ Gospođa N. nedarovito i razmaženo dete koje je teško učilo. a stav hijenski nakostrešen. koju čaršijski ljudi ponavljaju neumorno. jer se bojim da ne pomisli da mu laskam oponašajući ga. predsednik nije udovoljio toj želji. kratka i naoko bez smisla. u svima mogućnim tonovima: »Ne daj na se!« 23 — ZnakoTrf pored puta Gospođa N. izmerivši jednoj mladoj ženi oku krom-pira. se žalio da ga miris lipe »nervira«. ali ostaje činjenica da je ona zaista to tražila. uvek šaljiv. Jedan maliciozan stranac uvek je tvrdio da je to samo koketerija i jedan naročit način laskanja tadanjem predsedniku vlade koji je gluv »comme un sac de charbon«. lord Harlej. lenjo. i u baštu oko vile.^ U vagon-restoranu jednog voza video sam čo-veka sa licem koje ne poznaje osmejka. ' Cuo ođ Dinca u Nlcl 1B5& * 27. opscen ili podrugljiv. Istu manu imao je i Svift. prvi ministar kraljičin.bilo veliko iznenađenje i krupan događaj.« I pri tom je podigao i malo savio svoj dugi sivi kažiprst. ne puši. koga je dobro poznavala i sa kojim je bila u nekom srodstvu. Tako se nekad dovikivalo: »Imaš u šta?« (Stvar je potekla od bezazlenog baka-lina koji je.) sve glavne ličnosti nagluve.

bujne crne kose. kao izvinjavajući se što je zadremao: »Drjemovna ova bjelina. odlazi na jednoj. pa bi mi dosadila. na njemu je pečat neke velike brige koja čoveka obuzima celog. bre. Nit je gore nit je dolje. a Haleta kaže da Bog nema prezimena. — Kad se digla. Smogao je svega toliko da kod Jevrejina Pred imaretom »kalupira« svoj stari fes. April. on je sa divljenjem i zadovoljstvom uskliknuo: »E. sedi malo podalje ođ mene i privlači moj pogled. 354 23* 355 . nit je sprijeda nit je straga. Stara muslimanka govori napamet. pa . taj je već izišao iz vjere. • Cuo ođ M. — Bog nije niđe. to je čudo!«' Čudna je ova sarajevska grmljavina za vreme letnjih oluja. Usled blizine i teskobe brda oko varoši. hramljući. kao što ne može umrijeti.« * —Babo. On nit je rođen nit može roditi. čovek iz naroda.. Pomerio sam se kao od udarca. jedan Bosanac. kao da čita iz knjige. nisam mogao da uhvatim na njemu ni zračak onog sjaja koji se inače uvek javlja na hcima tako lepih žena. visoka. Ko izgovori: »Bože moj!« i pri tom samo pokaže rukom put neba. mršteći se jedva primetno ođ bola pri svakom koraku. ima nečeg odsutnog i mrtvog. govorio babi: »Pedeset godina. posle više od pedeset godina bračnog života. ljudi. Nema lika ni izgleda. On je sve. Dok blešti sneg na suncu. nimalo! Ni najmanje!«. kako je Bogu prezime? —Svemogući. hoće!« — To je najnovija od tih njihovih uzrečica. gromovi odjekuju jače i svaki ostavlja utisak prave katastrofe. pravilno i mimo. odgovara baba uvek sa rezigniranom iionijom na dedovu šalu.A nedavno sam čuo kako čovek sa jednog dućana ironično dovikuje drugom: »-Hoće od toga. nit je lijevo nit je desno. Markovića u Sarajevu 194S.. Jedan siromašan musliman s Vratnika nije imao novaca da se ponovi za Bajram. Lepa žena. A kad je taj fes stavio na glavu i pogledao se u ogledalu.« »A ti meni nisi dosadio. levoj. kaže. * __ Vidiš! Kažem ja. pedeset godina! Sve da si mi pevala kao ona u Operu što peva. Na jednom kongresu. Ne. Ma koliko da sam ga posmatrao. Ali to lepo lice. Posle gotovo vrelih dana neočekivana studen sa oblačnim nebom i hladnim vetrom. I gledajući je kako.' • Pariz 1949. tako da se mesa ju međusobno i teško razhkuju jed-^-^ od drugih. i na mene je naišao deo one brižnosti. Podsećaju na bombardovanje iz vazduha. koji nosi i sitne pahuljice snega i bele latice preranog kuhara. bele kože i crnih očiju. savršeno vajanoj nozi. video sam da joj je desna noga amputirana i da hoda odupirući se o kratku štaku. * Ciča je. što haljinka izmijeni čo-jeka.

Njen pozdrav je odavao vedrinu i nevinu zbunjenost. kako na telefonu izgovara: »Ama. Jovanović. tako da sporo i nepotpuno moduliraju glasove. ali njen pozdrav je pao najpre po meni. Izgleda da peva tuđim glasom pesmu tuđe ljubavi i radosti. Padao sam. pa tek onda po onome kome je 356 . Gornja i donja usna gotovo jednake po obliku i veličini. da 357 Uveče. Previla se u samom pasu. koji je širok i jak kao crven mesnat tučak među laticama čudnog tropskog cveta. Ali na kraju pesme. ispunjena medom. U snu. Mislio sam: žao mi je što ovaj trenutak neću nikad moći u se-ćanju ponovo doživeti. mlekom. Ćelo telo nepomično. Taj čovek boluje od srčatte mane i tako je uplašen i u svakom trenutku svestan svoje mane. Usta divno nepravilna. lice mirno. viče: »Ko je to?«. Činilo mi se da sam odjednom prenesen u daleko planinsko selo na prisojnoj i pokošenoj strani proplanka. poklonom zbunljivog. U toj lakoj. Upravo. I to je bilo jedino što sam žalio i što mi je u celoj stvari izgledalo kao nepovoljno i neprijatno. ali je razvijena i snažna. koji čuje šum na stepeništu a ne vidi nikog. plačevnim glasom: »Ne treba mi žena! Neću! Ne treba mi!« Navršava petnaestu godinu. Izgubio sam ravnotežu i otisnuo se. raznim voćem i sasušenim travama. i da sam za vrelog letnjeg dana ušao u neku seosku ostavu koja je sva od smrčeva drveta. Pozdravila nas je. malo nespretnog i dobro vaspitanog dečaka. glas je ujednačen i zaobljen. Ne ubij! Ne ukradi! — to ide još nekako. Majka izgovara reč po reč. Deset božjih zapovedi. koje je vrlo obično i često. a u drugoj sobi majka sprema sina za prvu pričest i za ispit koji mora pre pričesti da položi. a sin zlovoljno i sanjivo ponavlja za njom. ona je pozdravila staricu koja je sedela iza mene. Ali sam u tom žalio i sve ostalo. kako izgovara svoje prezime. tu se odaje: i tu se vidi da peva sa skrivenom unutarnjom slašću. dečak viče ogorčeno. i padajući još uvek sam mogao da pratim i nadzirem svoju misao. te usne se neprestano suše i ona ih često vlazi grizući ih sjajnim zubima ili prelazeći preko njih jezikom. ali kad dođe: »Ne poželi žene bližnjega svoga!«. očiju krupnih i modrocrnih kao trnina i uvek vlažnih i nasmejanih. razu-mete li vi srpski!-« * bio namenjen. naj-posle. oči oborene. »Ovde Jovanović. otac sedi i radi. osmejak ih razdvaja i između njih se pokazuju beli snažni zubi. koga vi tražite?« i. sa krova nekog oblakodera. posle dužeg kolebanja između života i smrti. o kojoj ni njen izgled ni njen glas ne kazuju ništa. radosno napućena i teška. te njene još malko blede usne nisu gotovo nikad sastavljene. dragoceno nasmejanoj zbunjenosti bila je sva nenačeta radost koju ona i ne sluteći pruža svakom ko je vidi.« Obratite pažnju kako građanin. jer tek što jedna drugu dotakne. Ona peva. kada se glas zamagli malo pre nego što će se sasvim prekinuti.

a novembar je mesec. uvek istim čedno jednostavnim cvećem niska rasta i žive boje: nevenom. narode. neophodnih potreba.a hoda kao senka i govori kao bolesnik. sastavljenih tako da se ni proviriti ne može između njih. a ima i nečeg zavetnog i grobljanskog. — Ako te uhvatim. zasađene domaćim.« Jedan seljak viče: »-Ide radnja kao voda ladna. Kod jednog bureta vina vodi se dug razgovor između polupijanih građana i isto takvog prodavca. zbijene u osojno mesto između naličja kuće i susednog zida ili ograde od viških dasaka. Ali tu se stalno kreće velik broj pijanica. Sve to zasejano tako gusto i nepravilno. Izgubljene i pomalo tajanstvene izgledaju te baštice. ispiću ti oči kao turgulje. I Turgulje — rane šljive. kao kod čoveka koji prinese uhu sat i osluškuje da li radi. objašnjava: »-Idi pravo i čini dobro. dok sadi i okopava cveće. bokor sabljice ili tamnocrvenih ge-orgina.. Ljudi dolaze sa flašama i kupuju piće. popovom kapicom i zijevkom. U njihovoj zagonetnoj jednostavnosti i prostoti složenog porekla ima nečeg od rituala i vradž-bine. Sve to stvara pijanu graju. a posle i one zarastu sitnom travom sa ponekim cvetom od rasutog se-mena. ima preobilja životne radosti. stegnute i pri-tuljene svim onim što u životu nije lepota. pa se ne boj nikog. Svaki od njih proba kod nekoliko njih pre nego što robu kupi. narode!-« viče jedan bedno odeven. dok ima! Roba govori — gazda laje. »-Ajde. Među seljacima koji piće nude ima domaćina koji trezveno i oprezno gledaju da svoju robu što bolje prodaju. Sastoje se od dve-tri povisoke. ali mnogo probaju. ali ima i takvih koji i sami piju. ljudi i žena. koji malo ili ništa ne kupuju. Uz samu ogradu. latifom i šebojem. ali uvek nepravilna oblika. Ti vrtići su kao skrovit oltar u slavu kratko-vekih. prljav i neobri-jan seljak lukava izgleda. a kod njega je to stalan izraz. Staze između tih leja nisu šire od dobrog pedlja. Na pijaci Zeleni venac seljaci prodaju vino i rakiju. zato za njih ima tako malo mesta i zato su sa toliko ljubavi sađeni i gajeni da se to na prvi pogled oseti.* Na periferiji malih bosanskih varoši zapazićete karakteristične baštice koje su ponajčešće iza kuće. a ne pred njom. navali. koja je uvek malko nagnuta kao da ni prvog dana nije bila prava ni ravna. narode. od ljudi koji su negde iz zapadne Bosne. Svi su oni napola ili potpuno pijani. obično eliptična. ili možda i namerno. Cuo strašnu reč. Jedan debeo i podaduo čovek bez zimskog kaputa. prigušenih a silnih osećanja koja su iznad svakidašnjih. samo što to kod čoveka sa satom traje trenutak-dva. na veliko i na malo.« 359 358 . rastu zeleni kaloper. po veličini nejednake leje. Izraz lica mu je napregnut a odsutan. o okolini Sarajeva. koliko da čovek može jednim stopalom na njih stati. Ajde. igra ni bezbriga. nekako srećno-slučajno. . punu vesele vike i duhovitih dobacivanja. iznad nužde i stege ličnog i zajedničkog života. ajde. One su obično nepravilna oblika i minijaturno malene. da takva leja liči na šaren uzorak za ćilim koji nikad neće biti otkan..

. izgledala mu je do neba visoka. ostavimo na stranu talenat. diže se i spušta u ritmu sna. A danas? Gde je on. jer takav san. a on ... često puta naoko sitni povodi. kazivao je svoje utiske. Pričao je kako mu se sve u Trebinju učinilo poznato. U toj vodi lebdele su. sve je bilo manje i niže. a mene rasporedili u. nekoliko puta veći od mene. kao da ih je maločas ostavio. ali to je kao da u njemu neko spava. treperi. Covek zaspi odmah. kao da nikad nije ni odlazio. ali lepo. a on ne mogade dalje od trećeg razreda gimnazije. Stara. Bile su iste kao one u detinjstvu. a kad je u nju išao kao đak prvog razreda. i kao boljim delom sebe on je budan i oseća onaj deo koji spava. tako da mu je »fes sa glave spadao. evo.. Dobro. Zajedno smo rasli i u školu išli. rodom iz Trebinja. Pričajući sa malim zastajanjem i traženjem reci. a gde sam ja? On zarađuje milione i svetska štampa. ali sav od lake i prozirne materije.. on ne oseća kao pravi san. otišao je kao dete sa roditeljima u Tursku. on je zauzimao odlučan stav i istrajavao u njemu bez obzira na po-sledice. on je umetnik. Zato se sa lakoćom prilagođavao svemu i svakom. kad je hteo da joj sagleda sljeme«. pa ma bila i najbezazlenija. širila i stvarala malu zatoku mirne bistre vode. On retko uzima sredstva za spavanje. većim. Pustimo sad talenat! Nego uzmi njega i mene. 362 . a drugim. čast talentu! Ali. pa reci je li pravo da se ja ovako mučim. To su bili čudni.. Sotga više volim da se mučim bez sna nego da uzimam sredstva za spavanje. na kraju građa. to je 360 druga stvar. Dakle. I sve ostair je bilo isto tako. ipak ne spava. starinskim trebinjskim govorom. uđavola. To sam ja i sa mnom sve moje stare misli i drhtavice koje mi ne daju da zaspim i koje me bude posle kratkog prvog sna. ja snivam da spavam.* Jedan naš zemljak. bez svog pogleda i stava. Ali u retkim i potpuno neočekivanim i nerazumljivim slučajevima. koja se pored mosta. koje je on svojim uporstvom podizao do velikih. Jedan građanin za slavnog vajara N. Najčudnije je bilo sa zelenom rekom Trebišnji-com. Iznad mene i oko mene stvori se kao neki moj dvojnik. blisko i »obično«.. pa. Izgledalo je da odonda rekom nije protekla ni kap vode i da ribe ne samo da nisu porasle nego se nisu ni s mesta maknule. a ispod njega nazire se malen i taman i budan čovek. ja zavi-šio i gimnaziju i posle fakultet. Bilo mu je osam godina. o njemu piše. pa talenat. * Taj čovek je izgledao kao da ne veruje ni u šta i kao da mu ni do čega nije iskreno i duboko stalo. opštih i nepovredljivih načela. fala bogu! I to. jednospratna osnovna škola činila mu se tako malena da bi je »mogao preskočiti«. Ziveo je kao stvor bez pravca i načela. kao okamenjene. uzmi N. koji dolazi od njih. Posle četrdeset i pet godina došao je opet u Trebinje. Kad spavam uz pomoć pilule. ribe osrednje veličine. Ka-zaćeš ti. Samo. žaleći se na svoju sudbinu: — Evo. Znam ga.

. U ovom kraju Slovenije seljaci na poljima. u svako doba dana i godine. nestalo bogatih sazve- Sklonio sam se od naglog letnjeg pljuska u hodnik seoske kuće. —Gle. očigledno. Na Bledskom jezeru svaki vetar. mlad živ čovek. Oko ponoći negde ipak sam zaspao. otežale zvezde. U prvim noćnim satima nebo je bilo puno zvezda. sa tih planina daljna prostranstva kopna • Bleđ. meri. od najmanjeg daška do severca sa dugim. Zidovi bez prozora. u sebi sve računa. Zimi toplo. probudio i izišao na terasu. otkud ja dužan? —A.. ima svoju boju na nebu ili na predelu.' Na Zelenom vencu gomile lubenica. Činilo mi se da vredi bdeti i pratiti hod i razgaranje zvezda u modroj visini. nebo je bilo izbledelo. izvan njega i izvan sredine u kojoj je živeo. a leti sveza hladovina. 10 Vin 1953. oštrim zamasima. Svi viču. Nije mi se spavalo. I dužan si mi četiri dinara od ranije. malko dobre samoće koja me ne odvaja od ljudi i sveta. kao zadocnele na povratku posle čiste i svetle zvezdane orgije u modrini neba. u grozdovima. A kad sam se. nekako pred zoru. Daj pare pa idi. žđa kao čarolijom. to su trideset i dva dinara. a u tom poslu izgleda sve od početka do kraja predviđeno i utvrđeno. Vidiš ti ovaj narod što je navalio! * Na jezeru. . nego me podstiče da mirno mislim i da bolje vidim i ljude i svet. Samo su sredinom neba sjale dve krupne. Tako lak izgleda posao ovih ljudi da pomišljamo na igru i zabavu. svega trideset i šest.Tada se moglo videti da je taj čovek celog života bio veran nečem nepoznatom. govori. obrnuto. ne ostavljaju utisak napora i mučnog rada. Jedan od prodavača. —Daklem i daklem. Video sam mnoge velike građevine sveta i visoke planine sa snežnim vrhovima u daljini na nebu i. Protivno od zemljoradnika u našim krajevima. —Dakle . Oni se izdvajaju celim likom od posla koji vrše. Belina i odmor. nikako ili vrlo malo. I to veran verom koja se nikad ne koleba i zbog koje se lako podnosi svaka žrtva. građanin. Ziv razgovor svaki čas prelazi u svađu koja opet brzo zamire. Zatvoren prostor. —Eto. ni oni ni njihova zaprega. koji su povijeni tako da se prosto gube u zemlji koju obrađuju. kupci i prodavci. Izgledalo je da im se žar sve više raspaljuje. daklem to je triput da-klem. vidi se da su okupani u znoju i da posrću od napora. ali kad im čovek priđe i pogleda ih izbliza. dok naš seljak izgleda da se zakopava u zemlju i da prvi put preduzima svoj mučni i bezizgledni napor. sporedni hodnik koji vodi iz ove kuće u vrt i služi kao ostava. 362 363 . Tu je uvek suvo i tiho. Ceo zid ispred mene sačinjavaju velika vrata koja se otvaraju na baštu. posmatrani izdaleka. to nisi ti! Onda je onaj drugi. smeje se. tanak me-sec je dogarao u dnu vidika. ali zvuka nema. To je mali. pet kila i dvesta grama. i uvek. a očima lukavo strelja i.

364 365 . i više od toga.i mora. Sve se pretvorilo u padanje i postojalo samo kao takvo. leto 1951 San. U toj opštoj kataklizmi padao je i on. ali sve to zajedno. izgleda. A onda je nastala opšta propast. Tri bela zida i velika vrata koja su i četvrti zid i prozor i izlaz u svet. i trajala je. čeka doručak iz konzerve. Predveče možete videti modri dim njihove vatre oko koje posluje žena. i 7. izbezumljen. Ali on je očigledno izgubio orijentaciju i tako stoji. i najviše ono što sam. još od jutros i očekuje sunce. oni rasklapaju svoj šator i —■ kampiraju. Malo povrtlarskog alata uza zidove i nekoliko praznih saksija i slučajna daska koja može da posluži kao sedište. i sad. žmirkajući na sunce. da se »snalaze«. dok se dete igra na travi. ni mrtve stvari ni žive svesti na njoj. Ne može drukčije. okt. radio koji svira uvek » Bled. zastavice. putuju svojim automobilom iz jedne zemlje u drugu. dobro koje je sam stvorio po svojoj zamisli. često i sa decom od 5—6 godina. a nije osuđena da se tako zove i da uvek to bude. reklame i prospekti za turizam zemalja kroz koje su prošli. Svi su ti ljudi prošli ili kroz rat i kasarnu ili logor. kutija jugoslovenskih cigareta. Zatvoren prostor. U prostranom krompirištu usamjen suncokret pod oblačnim nebom.' Svuda sretate ove turiste. a ta reč je bila: »duša«. kao tihi jauk. 1953. značke. Gledao sam ih u rano jutro kad ustaju. sazdan od čoveka. i u njemu uvek verno ose-ćanje da sam i sklonjen i zaštićen 1 svemu blizak i znan. muž se brije.* na zapadu. pa makar i sa pasošem. za čoveka. Nije više bilo zemlje. a dete. pričvrstivši ogledalo na krilo šatora. svojim rukama i za svoju potrebu. a sve što sam ikad video gledao sam uvek sa velikim Ijubopitstvom. kao ratničkim povicima Žena se oblači i doteruje. sve ovo malo zbunjuje čoveka koji nije navikao na ovakav način putovanja. sa svojom posled-njom ljudskom rečju. po svetu. Surva-vanje svega što postoji i što bi ikad više moglo ma u kom vidu i obliku postojati. U dva velika poslednja rata milioni ljudi krenuli su. Okrenut je ka istoku. da savlađuju prostor i teškoće koje on pruža. sa radosnom zahvalnošću. I nikad ništa više. Kao svaka novina. U njihovim kolima vlada slikovit nered: prazna flaša kjantija. ali sa smehom i veselim. najbolje što mogu biti. A sve to naizgled nije mnogo. Kad me taj prostor ovako obuhvati i zakloni. malo podbuli i raščupani. Ništa. Nečeg ratničkog i drevnog i primitivnog ima svakako u svemu ovom. iza oblaka. pust i bezimen prostor. ne mogu da odbace od sebe naviku da ulaze u tuđe zemlje. amerikanska konzerva. Mlađi ljudi. ne mogu da se zaustave. ja kao nigde razumem i volim čoveka i sve što je njegovo. po dvo-jicatrojica. voljno i nevoljno. ili bar kroz neku omladinsku organizaciju koja nije mnogo daleko od svega toga. ili mladi parovi. ilu-strovan časopis sa stripovima. Gde god ne nađu mesta u hotelu ili gde hoće da uštede. nalazim često u misli: da je čoveku dat omeđen i zatvoren prostor. iako sunce celog dana nije izašlo i sad je tamo negde > Ponoć Između 6. i mužjaka kako nešto popravlja i utvrđuje na šatoru. koliko i to padanje bez dna i kraja.

istu istrganu crnačku igru. ili su razgovori koji se vode oko mene isto tako čudni kao i sve ovo što se dešava u meni. i to brže nego što je njemu polazilo za rukom da ih sve i potpuno zaodene dobrim recima. U restoranu. a sve su se kretale na niskim. Njegov govor je bio dvostruk kao zmijski jezik. zle. Početak razgovora sa tim čovekom izgledao je uvek prijatan i obećavao mnogo. Svim što je na njima i oko njih oni podsećaju na visok industrijski potencijal svoje zemlje. sa još mnogo manjom travkom u kljunu. Na ivici jedne od tih njiva sitan čovek kopa. i podmladak. —Dajete. veseli letnji let. mirno i zeleno oko mene. onda — kaže gost tako mirno da je već čudno — onda moram da promenim restoran. U njegovom govoru sve je vrvelo od nezdravih asocijacija. A čovek radi kao da ima zadatak da uskopa ćelu površinu zemlje. ružne i nečiste pomisli i aluzije 366 navirale su iz njega. on je zatrpavao sve novim recima koje su bile utoliko ružnije što je trebalo da izgledaju pune obzira i pristojnosti. Slušam kako se jedan čovek sa primetnim engleskim naglaskom. u kljunu je nosio vlat sasušene trave. a ne-poverenje i oprez kod roditelja. Neke rastrgane njive. ali u isto vreme i na Cigane čergare koji su u mom de-tinjstvu dizali svoje čerge u blizini naše kuće i izazivali uzbuđenje i Ijubopitstvo kod nas dece. ali ja vama dajem dvadeset. Svakojake sitne. da me grdite ■— kaže kelner sa hladnom bezobzirnošću za koju samo na francuskom može da se nađe učtiv oblik. S vremenom je postajalo pravo mučenje slušati ga. —E. ali isto tako brzo je izneveravao sva obećanja i na kraju davao sve samo ne zadovoljstvo i prijatnost. a on sam gomilao je ispod sebe i oko sebe toliko ružnih stvari da je ličio na one životinje koje žive na gomilama svog rođenog izmeta. malo nastran po izgledu i sigurno pijan. razbija ušicama od motike krupne suve grude zemlje. U Marseju. Ili se meni čini. Osećao se sav njegov napor da govori kao pristojan čovek i sva nemogućnost da tako misli. bacio je veliku senku na ceo predeo i na ovaj trenutak moga polaska. od neočekivanih i slabo prikrivenih. sive i posne. gospodine. deset posto je za to. Znači da se vreme ljubavi i igre primaklo kraju i da treba spremati gnezdo za jesen. mračnim i klizavim ravnima. smenjivala je druga još čudnija i — niža. — Nemate pravo. I tako malen. objašnjava s kelnerom. Sve je još svetio. ali ne pristajem ni po koju cenu da me grdite. Beznadežan napor. Sve je spremno za povratak. Pola sata pre polaska na stanicu. to nije bio besciljan. tek na-goveštenu. i ja sam vam zahvalan. Jednu asocijaciju. ali baš zato ružnih aluzija.' • u Marseju 1927. pribor za jelo od crvene ili žute plastike. i sav je malen i jadan pred svojim nepostižnim i nesrazmernim zadatkom. Svaku aluziju. —Jeste. i više. 367 . Na oluk na terasi sleteo je vrabac. A imam pravo da vam dajem bakšiš? —Bakšiš je zato što vas služim — kaže kelner mirno.

■— Kažem ti: to-se-ne-može-porediti! Cutanje. mi vidimo da je osuda nepravedna i neosnovana. kao kod svih suđenja i osuda — olakšavajućih okolnosti. čas oni mene. Cas prevarim ja njih. što je veliko zadovoljstvo. I tako se ja. Posle kraćeg ćutanja on opet počinje razgovor. muž i žena. On je dokon i svaki čas započinje razgovor. nađu neki ma i zaobilazni put da se preliju i prospu. Ona čita. nepotpuna i bedna zadovoljenja svojih sujeta plaćao nesrazmerno skupo. VTT 54. A olakšavajuća okolnost je ovde takva i tolika da iz osnova menja i našu osudu i lik toga čoveka u našim očima. A kad pljusak prevari mene. koji su nagomilani u meni.6<'R : ' 24 — Znakovi pored puta 369 . ali odjednom stane da se koleba i mrači i za tren oka ceo zaliv sa okolnim brdima nađe se pod oblačnim zvonom iz kojeg naizmenično čas pada gusta kiša. da toga čoveka treba žaliti a ne osuditi. kad ne bi bilo i ovde. a to znači nižeg i slabijeg bića. onda nastane veseo grohot krupnih kapi po širokom lišću i limenim krovovima.* Na plaži mlad par. Kaže to bez uzbuđenja i jetkosti. po nekoj organskoj zaslepljenosti kojom je bio udaren. pljusak se sme-je meni. Jeste. i imam iluziju da sam zasmejao drugog. osmehnem se tiho i nepri-metno. i nasmejem. Moglo bi se reći čak i to da je sujeta bila glavni pokretač većine njegovih odluka i postupaka i celokupnog njegovog držanja u društvu u kome je živeo.^ Preko dana je sivo i oblačno. bila prava i osnovana. A ja osećam neveliko. prilično izlišno. Na prstima burme. Kad uspem da promaknem kroz zatišje iz368 među dva luda pljuska. bila bi. zar je tebi Hemingvej zanimljiviji nego ja? —To nije nikakvo poređenje — kaže žena suvo i čita dalje. Malo posle on opet počinje.l . Da. I prema tome bi osuda toga čoveka kao sujetnog. Tako se varakamo i nadmudrujemo po vas dan. VU 54. Oboje su zdravi i lepi i po svemu izgledaju srećni. Taj čovek je. Pored njih dete od dve godine. što je još veće. da stojimo pred teškim nesporazumom i tragičnom zabludom čitavog jednog života. iako sam potpuno sam. Osvane sunčano jutro. I tako talasi neistrošenog i nezadovoljenog smeha. ali znači ipak da te on više zanima. Ona ga moli da je pusti da mirno čita. i to glasno i nepoštedno. ali skupoceno olakšanje i zadovoljstvo. Tada bežim pod prvu kapiju ili gusto drvo. ■ ■ ^ 3^^'. — Dobro. pređveče se oblaci malo raziđu i nebo zarumeni. a već posle devet sat^ I Opatila U. A dok trčim put skloništa. Kišni dani u potpunoj samoći. 'Opatija 24. najboljim i najplemenitijim delom sebe. čas prosijava sunce. Tako se igram žmurke sa neuračunljivim kvarnerskim pljuskovima. tačno je da je to bio sujetan čovek.To je bio jedan od onih ljudi koji mnogo revnosni je zagledaju šta ima u tuđem loncu nego što brinu da njihov ne bude prazan. I kad dobro uočimo tu njegovu zaslepljnost i tačno procenimo tešku samoobmanu čija je bio stalna žrtva. —Dobro.

—A . Nedaleko od njega. Onaj što drži prut sa slepićem najviše je zbunjen. grehota je. 2. Jedan od njih drži visoko. —Ako se drugarica složi? : ■— A. A ostareli su olinjali.. I zemlja i nebo imaju neodređenu boju pustoši i dosade. Na posrnulu ogradu starinskog groblja naslonio se stariji. što 'no se kaže. godine u početku avgusta. čak možda i korisna životinja koju ne treba ubijati. i puno zvezda što izgledaju kao lepotice koje izlaze samo noću. • Bleđ 1954. — Malo vode. pa da stopiram. neprestano su u pokretu. zauzima njegovo mesto. Mlađi šarani. jer je kod njih sve samo igra koja ima svoj smisao u samoj sebi. pa sada valja da terate. •— Treće će biti sin — teši ga drugi..? 370 24* 37$ . pa ako se slučajno desi da neko od putnika ne dođe do polaska aviona. — Pažnja! Umoljava se uslovni putnik za Sa rajevo da se javi na šalter br. nema šta. drugi pita: —Je li i ovo drugo devojčiča? —Jeste. leže na samom dnu. pođe na sreću na aerodrom. desno. —E. A jutro je opet sivo. izlokane ulice nekoliko dečaka. »do praseta«. malen i drzak. Poslepodne nekako otegnuto i bezvoljno. na . # Razgovori na periferiji Sarajeva. jedva miču perajima i brkovima. koja drži dete u naručju. on nije zmija.. kao ćelavi. gonjeni još živim nagonima gladi ili množenja. Jedan je sa ženom. on im kaže slabim ali prekornim glasom da je slepić bezazlena.) Čuje kako službenik objavljuje preko zvučnika. preduzimljivi i snažni. (To je onaj koji. * ' "' Razgovaraju dvojica radnika na Cukarici. •— Sto ne liči na . što onda liči na zmiju? — kaže dečak ša kolebanjem u glasu. Pa ipak. Stoji oborenih očiju i malko spuštene ruke. a niko nikog ne sluša i ne čuje. izgubili polovinu krljušti. Na aerodromu u Beogradu postoji nešto što se zove »uslovni putnik«. —Moraćemo. Teški od godina i mudri onom uzaludnom. drže se blizu površine. —Bolje bi bilo da je ovo drugo sin.. Zastali kao četica u pohodu.. Teško. Covek pored ograde gleda dugo dečiju igru. prepiru se glasno. i neprestano zevaju. kao jesenje. nošeni snagom koja raste u njima. on prvi nalazi reci. Nastaje potpuna tišina među dečacima. a ne u onom što se kaže ili učini. kao zastavu. Odmah mu priskače u pomoć drugi dečak. Kad se malo utišaju. tamnomodro. kiselom mudrošću koja dolazi kad snaga nestane. to se zna! '' '' '^ Žena se smeška i ćuti. »ljudi u najboljim godinama«. Oni posve mladi jure levo. na sredini strme. Svak je svakom beskrajno dosadan i uvek na smetnji. jedno otegnuto i prkosno: —Stooo? —Pa tako.^ i Varošica koja podseća na ustajao ribnjak sa šaranima koji sam video negde u Francuskoj. zagušljivo. slab čovek. račvasti prut na kome visi ubijen slepić.. kad su sva mesta zauzeta. raskošno.ono je vedro.

—Sto ne liči na kravu? —. u pogodak. kasaba sa krivim ulicama. sa potpunom prirodnošću izlišnih i sitnih stvari. Mladići koji igraju igru. a kako se na prvim razgaljenim mestima već naslućuje savršena i divna suština. Druga ekipa. Uvek sam očekivao da se iz nereda. 373 Detinjstvo u kasabi. a koju verovatno nikad neću videti. kao jeste-nije-jeste. Hiljadu puta mi je izgledalo da se ostvaruje. Nije se mogao čuti kraj njegovog govora. A svaki pojedinac teži da se ceo pretvori ne u igru. Ovo važi za svaki sport.Nije umeo da kaže na što i zaćutao je. Otkad postoji u meni svest o sebi i o svetu koji me okružuje.. bezvremena radost koja mi izgleda pouzdano obećana. — Ubili bi vi i mačku. Sve se gubi u razgranatoj i dobro izgrađenoj specijalizaciji. ja sam zamišljao kako se sve što sad vidim i svakodnevno gledam. i to lakše i brže od suvog lišća. I. na konja? —. Satima i danima varala me ta slutnja. Sedeći na obali Drine. da se svet koji vidim. i da se ispod njega sve jasnije ukazuje skriveno a stvarno lice našeg pravog ljudskog. To ima u najboljim trenucima pred očima i od toga živi ono što se zove: ja. ono što treba da bude naš pravi svet i da to ostane zauvek. dosade i bezobličja oko mene odjednom pojavi opšta. rakite. odvojeno od uspeha i neuspeha. veselo: — Sto ne liči na . Posmatrajući dve ekipe košarke. krenuše dalje. i sve što se sa njima i između njih dešava.. nastojeći da postignu što više i čineći sve da njihov protivnik postigne što manje. * nutim dućanima. okrećući podrugljivo nasmejana lica prema starom čoveku.. Pri tom ćela ekipa i svaki pojedinac u njoj ostaju za ćelo vreme igre ono što su: ljudi i ličnosti. I sve pada. Covek. četa crvenokožaca. g6 uspeh koji na kraju krajeva gubi svaki smisao. ne u košarku. prašinom i balegom — kako se sve to odjednom tanji i razilazi kao magla. kao dečak od dvanaest godina. na kuću? I sa tim recima. pa i za svako ljudsko delanje uopšte. ljudima i stokom. a koji nije drugo do maska i naličje i prela-zan oblik. Opet je bilo sve tiho. zemaljskog postojanja. nag372 . rasipa i nestaje... gledao je za njima... zlatno. ja sam sve pojave žive i mrtve prirode. jer to je bilo samo nečujno mrmljanje. Prva ekipa. jer proguta čoveka i sve što se ljudsko u njemu i oko njega. u bezobziran. dragoceno jezgro svega što živi i postoji. kao sa ratnim pokličima. a ukazuje se suština planete koju zovemo Zemlja i stvorenja koje se zove čovek. nego u koš. kakvi ste. mačku? To odjednom rastera svaku zabunu i prekide ćutanje među dečacima. koji izgleda kao da leđima podupire grobljansku ogradu. kao neophodan uvod u nešto što treba da bude glavno i pravo. sa trofejem visoko iznad glava. podrugljivo. I konju bi rep iščupali. samo žvakanje bezubim ustima. Savršenstvo i lepota! Prosijava i nazire se kao slutnja. ali se odmah javi treći. I ma koliko da su predani igri. Svi zagrajaše u jedan glas. oni u svakom trenutku postoje kao ljudi. posmatrao kao nešto sporedno i privremeno.. Popodne duže i pustoš veća. I kuću bi razorili. pesak. rumeno. pusta jalija od nanesenog kamenja.

Suza je polako klizila niz nagnutu stranicu. u sumračan čas. znalački pogledavši oslobođena zrna. Tako su prošli pored njive bez ikakve štete i kvara. kraja nema. — Bitte die Tiire zu schliessen! — Zatvaraj vrata!«* Na strmom okrajku mlade šume. bistru i sjajem prožetu suzu na štampanoj hartiji. • - U jednom od boljih beogradskih restorana ima »šef sale«. rastro ga među dlanovima i. sa domaćim gostima. često i grub. preti i gadno psuje. Mnogo ljudi. A predveče. Za scenario. On zna engleski. sav zelen i zlatan. Sad. na novoj krčevini. Pored nje ide staza. i prosto ne ume da bude ljubazan. predratni kelner. bez nade na viđenje. Po naglom pokretu vrata i glave on poznade da će žena zaplakati. držeći se pažljivo puta. jedan od onih što nisu imali uspeha u životu ni sreće sa ljudima.Majski dan. i slova koja su bila ispod nje videla su se uveličana. Stazom se otegla četa pešadije na manevrima. misli da se ljubazan i ne može biti na našem jeziku. U velikom birou za propagandu turizma koji se i zove »Turist« piše na vratima: »Fermez la porte. nemački. njiva ječma u dozrevanju.v. Ali kad govori srpski. svež i radostan.* Čitali su zajedno iz velike knjige. Žena je zaću-tala i sve više zakretala lice u stranu. Jedan vojnik otkinuo je napola zreo klas. čini mi se. On. o rastancima bez suza i reci. s. On je ćutao u teškoj neprilici i zbunjen. a samo po svojim posledicama potpuno moja. bitkama i porazima od pre 2000 godina. rekao nešto glasno a nerazumljivo o budućoj žetvi. — I sve se u meni izmeni i preobrazi i stade da živi životom jedne tragedije koja mi je po svom poreklu tuđa. razgovora i osmejaka. Tekst je govorio o nekim ljudskim ljubavima i sukobima. izgleda. Nisu uvek laki ni prijatni putevi na koje nas dovodi naša mašta. ma] 1955. upotrebljavajući i zloupotrebljavajući svoje vajno znanje stranih jezika. i sa nelagodnošću i nekim tupim čuđenjem gledao u onu krupnu. useliše se odnekud nečiji jad i nečije stradanje u mene. Išli su samom ivicom njive. On je prema njima u isto vreme i ropski ponizan i preterano intiman. Ona je sve više obarala i sve više zakretala glavu. italijanski i dočekuje strance ljubazno. da su ljubaznost i čovečno ophođenje osobine stranih ljudi i tuđih jezika. Tada je ona brzo zakrenula glavu. školovan. On se odmah pokaja što je otvorio tu knjigu i na tom mestu. » N.p. on se obrecava. kao pod lupom. i nametljiv i dosadan. Radosti. 574 575 . i što su skupo i teško platili svoju upornu težnju da budu i ostanu ono što su. on je krt. I utoliko teža što je nevidljiva i nepriznavana. a kad govori sa mlađim osobljem. ali ipak je jedna krupna suza pala na stranicu otvorene knjige. i ja počeh da živim životom drugog čoveka koji je viši i bolji od mene. uprkos ljudima i toku stvari oko sebe. Ali šta je sa klasom koji je otkinut i smrvljen a zrnje mu rasuto po stazi i zgaženo? Ko će njegovu sudbinu objasniti i opravdati? Ima li objašnjenja i treba li nekog opravdanja? Treba li uopšte misliti na to? I treba li mishti tako? > Iz 1950.

povezane na potiljku. Naprotiv. kao prigušen fenjer svecu. govori nešto u sebi. a svi zajedno stvaraju iznad ćele ravne površine njive lak i titrav nimbus bakrenastocrvene svetlosti u kojoj se. Posle velikog letnjeg napora i znojenja u dugom hodu po brdima i šumama. oni razgovaraju tiho. presavijena. drži u desnoj i njome pritiskuje i okreće desnu pedalu. Njena leđa sa zagasitim sjajem srebra. sa lakom senkom koja puni udolinu duž ćele kičme. javljaju prelivi zelene i modre boje. od koje se videla samo gusta masa crne kose. Po jednoj sumarnoj i vrlo relativnoj proceni. ali je nešto niži od nje. kao nestalni odblesci. Osećam prisustvo velikog noćnog sveta napolju. približno istih godina. U starijim godinama — ponajviše ćute.Naga do pasa. Seoski put ide pored njive. ali se neprestano naslućuje. Jasno mi je da je u tom svetu sve nesigurno i privremeno. a svoju štaku. 376 . Kosmati prezreli klasovi na modrom nebu vrelog dana. govore glasno. pored onog što vama kazuje. Ne ostvari se nikad. ona je seđela na krevetu. Dok su mladi i dok između njih putuju i tkaju erotski talasi. dok spo-Ija dopiru glasovi šetača i zvuči limenih instrumenata neke palanačke muzike i dalek zvižduk lokomotive. Pa opet preovlada crvenkasta svetlost. mlečne večere i toplog kupatila — spremam se da legnem. samom sebi i samo o sebi. nekud iza vas. Naročito muškarac. Privlači me belina postelje. Prvo pomislite da vas gleda pravo i uporno. isturena u stranu. Sredovečan čovek i žena. Ceo čovek i njegov napor ne izgledaju nimalo ni ružno ni žalosno. pa tek onda primetite da je to pogled koji ide kroz vas. Vozi bezbrižno. stasit. ali isto tako znam da će noćas sve još izdržati i ostati na svom mestu. * Ječam na planini. Tako iz svega izbija nešto kao slutnja duge koja je stalno u nastajanju. razgovor između muškarca i žene u nas kreće se otprilike ovako. odsutan pogled čoveka koji se gleda u ogledalu i neprestano. i da ću moći zaspati i spavati sa tim osećanjem i sa svojim velikim umorom. pro-sečnom brzinom. izgledala su kao snažni koreni belih krila na likovima anđela-vesnika sa renesansnih »Blagoveštenja-«. zdrav i lep. Kad je reč o razgovoru između muškarca i žene. 377 Biciklist na drumu. On levom nogom vozi. za sebe. Taj čovek ima čudan i neprijatan pogled. tako da je moj pogled stalno u visini ječmenog klasja. u Sloveniji. Ali u njoj ne prestaju da se javljaju nemirni i jedva primetni zelenkasti i modri prelivi. bez mnogo obzira na okolinu i ne prateći naročito pažljivo misao svoga sabesednika. Njena ramena. ali desna noga mu je amputirana od kuka. pomoću koje inače hoda. ruku stegnutih među kolenima i na njih spuštene glave. Mlađi čovek. Svaki nosi u sebi malo sjaja. Na mahove izgleda kao da će ćela površina njive zasjati oreolom duginih boja.

ponekad čovek mora da govori. svega sa tankom ružičastom majicom na grudima. pa i kod erotomana. pošto je učinio krug oko odra i tako odao poštu pokojniku. a kad bi izišao i poslednji od njih. a od pasa naniže bila je to »riba« sa veštačkim krlj ustima. držeći se jednako za ruke i praveći se kao da tek dolaze. Gornjom polovinom to je bila još mlada i prilično lepa žena. ispod kojih idemo. Čudovište je ležalo u nekoj vrsti staklenog sanduka. i ja ne govorim. na mrtvačkom odru utonulom u vence. Tako su učinili nekoliko puta. i šatra sa čudovištem Polaribapolažena. u strahu da ko ne primeti njihovu »podvalu«. možete primetiti jednu naročitu vrstu rasejanosti. Po svršenom obilasku odra oni nisu izlazili nego bi stali po strani i tu čekali nekoliko trenutaka. Ali zaista je bolje ne govoriti o toj strahoti. poznati i nepoznati ljudi svih mogućih zvanja i zanimanja. — Gledaju vas i prave se. Za to vreme noge su joj ostajale zatvorene u onoj ribljoj 379 . i zbog toga na njih odgovaraju kratko i rasejano. kokainista. I svaki bi.. Oko odra je u ćutanju prolazio mnogobrojan svet. manje ili više. Svet je ulazio u šatru u grupama. koja se u međuvremenu sakupila. Ima dana kad je sve u nama tako svetio i skladno da ne osećamo ni potrebu za srećom. R. ušli u povorku pridošlica i obišli odar ponovo. iako to ne pokazuju. a svaka žena koja putem prođe kao boginja koja je za trenutak uvukla krila. a vama neprijatno. sašaptavajući se i bacajući bojažljive poglede oko sebe. Tada svaki najmanji pravoj na brdima oko nas izgleda kao pokret milovanja upućenog samo nama. A zatim bi. puna radosnog Ijubopitstva. A ima dana. toliko smo iznad svega što ljudi nazivaju tim imenom. U pauzi između takve dve grupe uneli bi ženi--ribi njeno dete od pet meseci da ga podoji.Sta da se kaže o toj ludoj ampUtudi naših raspoloženja? (»Zum Himmel hoch. Posmatrajući tu povorku. kao muzika sfera i romon vode u mraku kao njena pratnja: svaka pomisao u nama kao radosno otkriće. Pa ipak. kao da prate ono što im govorite. a lice im ima izraz kao da pažljivo i zabrinuto osluškuju nešto u sebi. pali su mi u oči dečak i devojčica od sedam do osam godina. — Od svega toga njima je mučno. ljute ih. Čekalo se dok se sakupi desetak gledalaca. kod teških alkoholika. zur Erde nieder«) Toliko je poznata stvar i toliko teška a neizmen-Ijiva da je možda najbolje i ne govoriti o njoj. nešto do čega im je mnogo stalo i što samo oni čuju. koja se tako ne zove a koja očekuje sve ljude. bila su zanesena. svaki šum lišća na jablanovima. uvodili su novu grupu. * Kod ljudi koji su potpuno i nepovratno predani jednoj strasti. samo su im oči sa osećanjem krivice nemirno šarale po našim licima. ali vidite da su odsutni mislima. svaki oblačak na nebu kao slovo iz tajne azbuke o sreći. pored drugih čuda. iako nastojite da to sakrijete. izlazio. 378 Njihova rumena bucmasta lica. jako dekoltovana. uokvirena zelenim vunenim kapama. pa bi ih onda uvodili. Zbog toga im vaša pitanja smetaju. ' U velikoj dvorani starog »Oficirskog doma« bio je izložen V. « U cirkusu koji je nekad gostovao u Beogradu bila je..

u govor. i uvođena je nova grupa gledalaca. sa ljudstvom i svim živim stvorovima i mrtvim stvarima na njemu. Tako je i ona živela. 1958. pa prođe mladost. Ali neće. i zavoli ga kao što se inače život voli. tako da mu docnije ništa ne može pomoći. Žena mu je vek provela na selu. Ne sme da pogleda drugog muškarca u selu. Ima odraslu decu koja su se poženila i poudala i razišla po svetu. čas udara u oči.polovini. Tako ostavi čovek ženu kod kuće da pazi decu. čas praši visoko iznad krovova. a njega nema po pet-šest godina. O bedi koja savija kičmu. ponos i neka vrsta jadne i naopake religije. jer će svet odmah na nju: »Kurva. lepljiva paučina. Odavno je u Beogradu. (Jer ono što je najbolnije u sudbini čoveka za koga se kaže da ga je beda ubila. sestro moja. u shva-tanja i običaje. Sirotinja. gasi glas. Star i oronuo čovek iz okoline Tetova. naselja i zemalja. dugo živi i jako se množi. gde nosi ugalj i drva po kućama. Kada ljudi jednog kraja ili jedne klase ogreznu u toj bedi. i tada i ono što je ostalo od snage i života u njima počinje da sahne i čili u neosetnom. steže oko njega svoje granice kao nevidljivu omču. žaleći se. pa stiže starost. mužu ne kaže niko ništa i ne pita ga šta radi tamo u svetu. samo bi se lako pridigla i onim jedinstvenim. i svak se pomiri sa njom kao sa stalnim i pravim oblikom postojanja. nepovratno i nepopravljivo mesi čoveka i doteruje ga sve prema nekom svom nepoznatom modelu. hvata se čoveku za oči kao nevidljiva. Sneg kruži i veje u stotinu kovitlaca i čevrntija. Od trideset i pet godina braka muž joj nije bio više od pet-šest godina u selu. Tada se može reći da je beda potpuno i zauvek osvojila jedan kraj. kad rastoči i prožme čoveka do poslednje ćelije i tako osvoji i porobi ne samo njega nego i one koji se još nisu rodili. * Jaka studen i sitan. sporom procesu od kojeg se ipak ne umire. nego traje iz naraštaja u naraštaj. nego teška sirotinja koja rađa bedu kao trajno stanje i endemičnu bolest čitavih ljudskih grupa. febr. Nahranjeno dete bi zatim odnosili. Nekad su. Žena samuje i vene. kad postane navika. životni sokovi prestaju da pritiču do njihovih tela. oko šezdeset mu je godina. Tako po njemu možemo jednom i da vidimo puteve košave koju inače samo osećamo. O toj bedi mislim ovih dana. Ne ona vesela. čednim pokretom svih majki i dojilja na svetu malo spustila ružičastu majicu i pri vinula dete na grudi. odvaja ga zauvek od blagostanja i radosti. kaže. jer nije više sposoban da ih primi. pa danas bih platila da neko hoće da mi kaže: »Kurva!«. usporava korak.* • 2. slikovita. ubijen. a uz to — košava. na kratko. Sad je došla u Beograd. zajedno sa rastrganim krpama dima. sirotinja Cigana čergara ili mladih ljudi koji svoju nemaštinu ulepšavaju pesmom i nestašnim podvizima. završava žena. gust sneg.) Kad beda prodre u misli. i pretvorila ga u svoje carstvo koje joj nikad više niko ne može oteti 381 380 . a žena je opet zauzimala svoj položaj. to je činjenica da on takav. svi ljudi odlazili u pečalbu. Dockan. kurva!« A njemu. čas sipa za vrat. čas briše po zemlji. u postojanju koje je naličje života. ni novac ni najpovoljnija promena životnih uslova. puna života i pokreta. i priča drugim ženama. E.

a sve mu se činilo malo i uvek mu je bilo hladno. I kad pojedinac uspe da pobegne na drugi kraj sveta. Istina. kao i sa postojanjem svega onog što. Pisama nema. moćan i bogat. ali svoju skrivenu. kad on nestane. dolazi na njegovo mesto. stalna i teška dužnost i obaveza prema životu samom. još sakupljao preostale komade kolača i kore od voća. i sa njegovim nestankom sam. ali na njima se oseća da su — i pokret i pogled i reč — u svoni postanku i u svom toku vezani za neke obzire koji sa onim što se u društvu obično i uvek negativno naziva obzirom nemaju nikakve veze. Nema izgleda da se pojavi živ čovek ili da se desi išta što se živom čoveku dešava. jer u sebi ponese ćelo to carstvo bede u malom. Na uglačanom. I kao čudo se kazuje da je kriomice. sa kojih su stotine ljudi odlazili siti i pijani. i sam sit i pijan do nesvesti. To ne znači da je spor njegov pokret. Gledam s prozora na praznu ulicu. dok postoji. i stekao glas bogata i darežljiva domaćina. I ne mogu to biti nikada. to mu ne pomaže mnogo. I umro je od suvišnog i preteranog jela i pića. Taj čovek hoda. ne. Prema tome. unutrašnju bedu nije mogao zaseniti ni zaglušiti. najpre malena kao tačka. Priređivao je bučne i sjajne gozbe. naročito oprezno. sam nisam. moj telefon ćuti svojim crnim. i sad pada. moja se vrata retko otvaraju. Plivao je u blesku i raskoši odela i nameštaja. Ne. i parčetom hleba čistio sahane u kojima je ostalo nešto jela iza presitih gostiju. kad bi se svi gosti razišli. tome bolu i tome strahu. nisam ja sam. gleda i govori nekako naročito odmereno. u život koji za bedu ne zna. jer je beda njegovog porekla jela i pila iz njega. Tako se priča o onom mladiću koji je uspeo da iz bednog kraja Bosne ode u Stambol i s vremenom postane vezir. glatkim ćutanjem. ukočen njegov pogled. A ja im. oprez koji je stvarna i velika služba onom zbog čega se čovek kreće. U Ohridu ima ovakav natpis na jednoj limar-skoj radnji u čaršiji: TENEKED2INICA >^T I S IN A* Ne. nisam ja sam. Gledam je kako. ali se nije mogao najesti ni zajaziti. oprezno bez bojazni. Možda dolazi vreme kad ću i samog ljudskog prisustva i pogleda. biva sve veća. Iz tog kraja nema bežanja ni spasa. (Tako ja mislim i tom se mišlju branim u ovom teškom trenutku. dugim trajanjem. da je ovde pred nama oprez bez računa i bez straha. kažem u lice: 382 . sa životom svega što živi i postoji.) Sa ljudima sam i ljudskom mišlju. i nesigurna njegova reč. Samoća koja zadaje bol. sivom asfaltu plovi i poigrava senka lista koji je opao sa visokog platana. donosi strah. I nestaću nestankom svega što živi i što se neprestano rađa.i koje ne živi ljudskim životom nego bedom i njenim mrtvim i dugim. Ali sam. toliko bogat da nije znao gde šta ima. Ali nisam ja sam. onom što gleda ili govori. A 383 Mrkne vidik i uši gluhnu od tišine. i glasa tuđeg govora biti željan kao radosnog događaja i čuda koje ne dolazi. To je samo teški deo moga nestajanja.

što je ponajčešće i bivao slučaj. čas ona odvodila njega na neslućene i neželjene puteve na kojima. —Dobro — govorio je nestrpljivo onaj koji je raspoređivao dečake za igru — ti se ne igraš. Ali on bi se ubrzo pomešao sa ostalima. zbunjen. a kad bi mu posle duže prepirke dopustili da bude lopov. novim putevima u nepoznatom pravcu. —Pa šta hoćeš da budeš? Oborenih očiju. težak sebi i neprijatan drugima. A kad bi se desilo. ja sam se osećao dobro i. U toj igri sa njim je uvek bilo muke i neprilike. i to više zbog svoje neobičnosti nego zbog lepote. koji imaju u životu jedan određen posao i koji ga rade sa ljubavlju ili bar sa strpljenjem. pik! Ovaj se ne igra. I do smrti je ostao takav. —Ne. On je predveče odlazio u kafane. sposoban za neočekivane postupke. U tora stalnom rvanju čas je pobeđivao sitni. udubljivao se u njihove često izmišljene žalbe. drugog desno: lopov. dvoličan i nepouzdan. Na tankom telu. A neobično je na njemu bilo samo ovo. stršavom i na sve strane poletelom kosom. oprezan. činovnicima bez karijere. obavijenom zelenom haljinom od cica. otpao kao sitna ljuska koja trune i nestaje. A jednog dana mali je čovek umro. pun neuhvatljivih protivrečnosti. Stoga mogu da razumem mog poznanika M. A on bi stajao jedno vreme i zbunjeno i tiho ali uporno govorio: »Igram. ukočen. potrčao bi i on za njima. Taj u svemu i po svemu mali čovek. Onda bi ga gurnuli ustranu. ja hoću da se igram. njena glava sa sitnim licem ali ogromnom žutom. nosio je u krvi iskru dragocene. sedeo sa nekim malim ljudima. plašljiv. čas bežeći pred žandarima. i brzo poklapa svoju senku.onda u moje vidno polje ulazi i list sam. Igra bi otpočela. * Kad smo bili deca. Kad god sam bio u društvu jednostavnih ljudi. propaUm ili napola uspelim umetnicima. sitničav i račundžija. razgovarao sa njima. Kad bi došao red na njega: žandar. umirući od straha i kajanja. ličila je na jednu od onih čudnih hrizantema koje su plod mnogih ukrštan ja i koje su dobile prvu nagradu na nekoj međunarodnoj izložbi odgajivača cveća. podvizima duha i tela. Između čoveka i te iskre u njemu dolazilo je neprestano do neverovatnih nesporazuma i sukoba. bivao i sam bolji. on je zbunjeno slegao ramenima. on je i to odbijao. smešan i jadan. čudan čovek. odo25 — Znakovi pored puta 385 . leže u nju kao u svoj grob. 384 To je bio neobičan čovek. idući čas za žandarima čas za lopovima i kvareći igru jednima i drugima. čas je on obuzdavao i skrivao nju. a ona neuništiva moćna iskra iz njega krenula je živa dalje. obazrivi čovek. igram!« I čim bi se igra nastavila. da ni jedna od te dve suprotne snage ne preovlada — on je ostajao u mestu. čas iskra u njegovoj krvi. Najstariji drug je raspoređivao. igrali smo se vrlo često »žandara i lopova«. Svi su ga gonih i svaki čas se moglo čuti kao neki dečak viče: — Pik. retke i moćne materije koja teži i neodoljivo goni visinama i smelostima svake vrste. čas goneći lopove. čudak i šeprtlja. čini mi se. sam sebe nije mogao da pozna ni smeo da prizna. jednog levo: žandar. tragičnih i komičnih. on se branio da neće.

i proći i kroz tako nevero vatno težak prolaz. da mi je lakše računati. Kada mu je odgovoreno da će biti šest sek-sera. kad čovek sniva da se provlači između nekih zidova. godine.' Oko 1900. Zagledali su neupadljivo i uzgred kroz otvorene prozore u prizemlju kuća. Osećaj sličan noćnim gušenjima. sa prolaznim ali teškim osećanjem potpune izgubljenosti i bezizlaznosti. davao savete. oprezu i strahovanjima davno nestalih naraštaja. ali blizina onog brda koje se nadnelo nad kasabu govori još i sada o brizi. na suncu i vazduhu. * Ja volim more. Njegovi poznanici su se čudili tome. 6 1913) * Ziveo sam mirno i lepo kao malo kad. U svakoj bosanskoj varoši. u novom kraju. među cvećem. ali da ne živim njima ni u njima. Jer. Otud osećanje zahvalnosti i nekog naročitog poštovanja prema tim ljudima. Naravno da sam već sutradan otputovao. Odjednom — četrnaestog dana. zbog odbrane i bezbed-nosti. Tu su tonuli u sumrak ormani. jer nije^ mogao o tom da govori. ry. izgleda. ''■'^^. da su mir. oseća kako mu nestaje daha. ušao na neku svečanost sa koje će ga pre ili posle oterati. Dođoh sam sebi kao čovek koji je. Sve je preda mnom izgledalo otvoreno. »U Jajcu dolazi jedan radnik u fabriku da pita za posao i pita pošto će mu biti " 1956. nadnica. lepota i bogatstvo ovog kraja za mene isto kao da i ne postoje. ravno i svetio. kroz pukotinu ne širu od podlanice. među nepoznatim ljudima. moralo posredno ili neposredno da se naslanja na neku uzvisinu.. Otud neodređeno osećanje potištenosti. Išli su često na Senu i šetali kejovima sa obe strane reke. i pri tom misli kako se treba strpiti. i zastajali na mostovima koji se jasno ogledaju u mirnoj vodi. slike 387 386 25* . ako niko drugi a ono njegov rođeni stid.-« • (Iz diskusije VII sindikalnog kongresa Glavnog radničkog saveza BiH str. Ti su gradovi većinom nastajali u vremenima u kojima je svako naselje. . on je odgovorio: »Neka bude jedna kruna.. kako bi hteo da udahne ali ne može. jer su i drugi već tuda prošli. Vremena su se izmenila i ti razlozi su otpali. i drži se dok ne naiđe bolji trenutak u kome nađe snage i prisebnosti da nekako izroni i stane na svoje noge i postane opet ono što je. usred suncem obasjane bašte — osetih da život kojim živim nije moj. ima uvek neko brdo koje vam smeta i koje osećate na svom raspoloženju kao senku. da ih gledam samo. ne pomišljati na vazduh i disanje za koji trenutak. tako da im sastavljeni lukovi sačinjavaju savršene elipse kod kojih je gornja polovina stvarna a donja njen odsjaj u vodi. neobavešten i nepozvan. ali more. Oni ne znaju da je druženje s tim ljudima često za njega jedini spas.bravao im saučesno. i u onima koje imaju lep i otvoren vidik na jednu stranu. on se hvata za te ljude i njihova pričanja. kad stane tako da pada poneko veče. . ne voli više mene kao nekad. On nije umeo da im objasni.

Coveka ispuni radost na taj prvi razumljiv znak u daljini. Stvar počinje da biva ozbiljna. Sirila se predvečernja tišina. pokušavate da se setite tačno i da sami sebi kažete glasno: ko ste. Gluvo i nečujno pada. To je znak vatre raspirene čovekovim dahom u ritmu tople krvi.^j^tafto« i stari predmeti porodičnog života. neprimetno vas je odelila od sveta i priko-vala tu. Ceo kraj je izmenio lice otkako se zakitio vitom perjanicom živog. a sada bleda. to u početku izgleda kao nevina šala. svesno izazivan i sa ciljem pothranjivan. a vi se više ne sećate kad je počela i ne možete da zamislite da će prestati. Cutljivi ljubavnici išli su sporo. Na mahove. nemi i nepomični. odmoriti i poći dalje za svojim ljudskim poslovima. a oni su tu tišinu brali kao planinsko cveće. * ^me čoveku bilo je potrebno živo (i snošliivo) ljudsko biće. ali sa ciljem u sebi. Kiša je gotovo nevidljiva. Neki čovek će se tamo najesti. Uplašeni. iz obesti.. Gledate na sat. u divljem kraju bez naselja i vidnih puteva ispunjava duboku dolinu i penje se brdima do pod gole vrhove. buava pečurka koja se rodila sa ovom kišom i nema izgleda da je nadživi. ili se pri već zapaljenoj svetlosti pušila zdela sa večerom na stolu. u raznim nijansama zelene boje. nastojeći da nasluti njegov cilj i otkrije krivudave puteve kojima gazi. Tako vi sada živite izvan vremena. Nalazite u svesti neka imena i brojeve. udisali je sa vazduhom. a teška kao planina. ljudi i predmeti. I odmah se javi pomisao da ovo i nije kiša nego neka teška elementarna nesreća. odakle ste. ispunile je. i kad ćete napustiti ovu planinu. 388 * Kad u slovenačkoj šumi stane da pada kiša. kuckate u barometar. gazili po njoj. među zidovima od kiše protiv kojih se ne može ništa. Strah od neprohodnosti i gluvog života koji ima lice smrti. gde je život moguć samo kad sunce šija. Ali dan prolazi i veče se približava. očajni. dizao se. negde u daljini. i prema njoj podešavali svoje držanje. Laka i fina kao vilinski veo. a zatim se stvrdnule na površini. glasovi. svoj glas. Gusto zbijene mase tamnozelenih jela. ogrejati. To nije više bezimeni život šume. Uhvaćen ljudski pogled luta tim mrkim prostranstvom ispod sivog neba. da bude tu pored njega kao orijenta389 . kad malo ojača. još do malopre čovek. Tada se. kratkovekog dima. a kiša ne prestaje. Ova prokletnica odavno je pretvorila dan u nešto što nema imena i što je samo — vreme za kišu. i svoje misli. puštene u tu dolinu. Sve se smirivalo. Od toga oživeše i moje oči i sad mi misao ide za čovekom u šumi. prošarane nepravilnim ostr-vima belogorice. Kao da su reke rastopljenog metala. a zatvaraju bolje od svake tamnice. čuje se posve tih romon. jer ne pružaju otpora i nemaju oblika. širio i pretvarao sve više u rastresit beo barjak nad mrtvom površinom šume. taj oganj u šumi. a oni mehanički pokazuju neke cifre koje vam ništa ne kazuju. jer su bez veze sa stvarnošću u vama i oko vas. kao na letnjim proplan-cima kad život pokazuje svoju dobru stranu. poškropi malo i vas. pojavio stub dima. Gusta šuma kišne godine. sivomodrikast i tanak u početku. ali oni su zakisli i ugašeni. kako ste došli ovamo. i smisao im je ostao negde iza zidova ove kiše. kao ono pucketanje koje dolazi od jata skakavaca koji brste i uništavaju ceo jedan predeo. I vi stojite pored ponora. Da hoće bar da dođe noć! Ali neće. Neko zaliva ovu veliku zelenu baštu i.

I čim sam se našao na ulici. Stari ljudi i žene. i šta hoće od mene? Sto me budi? A udarci su padali. čas umanjivao i potcenjivao. teški.ciona tačka i. za dečaka od šest godina. on se lako gubio u lavirintu rođenih pogrešnih predstava i zbrci događaja koje je. Očigledno. činovničke ili trgovačke kćeri ili supruge. I predznak i sećanje! Stao sam nasred vlažnog keja i ostao minut-dva. sve redi. kao sa nečim što je jedino zaista moje. naročito. i da živim kao svoj život sve ono što on donese od jutarnjeg do večernjeg mraka. vlažni. razliveniji. postajali su sve širi. 391 . svakojakih doživljaja i mutnih razgovora sa ljudima sve do ponoći. obešenu u nevidljivim visinama. ti glasovi su brižni i zloslutni. oštar drhat koji je polazio sa dna utrobe i širio se celim telom. Jedan Beograđanin. Izgleda da izludele ptice biju kamenim kljunovima u neku tanku ploču od nepoznatog metala. Sa kaljačama na nogama i smešnim šeširima na glavi. to je odjek njegove snage i brzine. Zbog toga se povlače u zabačene. Otpočinjao je neki dan bez imena. kao u pričama. ti šetači podsećaju na pričanje o ostarelim slonovima koji više ne mogu da drže korak sa mlađima i bezobzirnijima. * Opatija. da bi tako mogli da produže vek ili bar u miru provedu kraj života. u krdu kome su celog života pripadali i u kome su dočekali starost. čas uveličavao i precenjivao. onako sam. na pučini je prošao neki veliki brod i nestao iza golog i steno-vitog rta. a izgledalo je kao da bi svakog trena mogla izići »-aždaja iz mora«. prosta kriška tmule i mlečne svetlosti. ali i sve jači. koji je za svoj uzrast neobično pametan: — Ovaj se rodio sa malom maturom! Na dva načina stare žene iz naših građanskih ^»ugova. Bez toga. nepomičan. Sad kad sam probuđen. krenuo sam najposle kući. To su bili jaki avetinjski talasi inače mirnog mora bez vetrića. isečena iz kruga sunčeva sjaja. da bi izlečili ili bar zaustavili astmu. pogledao zvezde na nebu i njihov odsjaj na površini široke reke. u to nije moglo biti sumnje. sa obaveznim kišobranom pod miškom. Pa ipak su počeli da slabe. meseca februara. Kad ih čovek gleda. sa njim se budila i moja svest i ja sam bio osuđen da ga primim. koji nisu odavde nego su se preselili ovamo sa Severa da bi povećali broj sunčanih sati u svom danu. ja i pored huke i lomljave talasa čujem i glasove galebova. 390 Ko je to. zagrljen sa svojim rođenim drhtajem kao sa svojim jedinim udelom i jedinim nasleđem. mirnije krajeve gde žive daleko od svog krda i kao usamljeni pojedinci čekaju smrt. Počinjao je stvarni život. kao ljudska mera svega što ga okružuje i što s vremenom nailazi. Posle zamornog dana. Dok sam ja spavao. tako da sam u tišini između jednog i drugog mogao mirno da mislim: idući će biti još jači. tešku neurasteniju ili ko zna kakvu drugu bolest. zaista iskreno i stvarno. U potpunom neskladu sa mekotom mora i ptičjeg perja i leta. prođe me hladan. A ovo sada što bije o obalu ispod mojih prozora. u zimskim kaputima staromodnog kroja koji su izgubili sposobnost da greju prestarela tela.

svi. daju karakter nakitu koji je na ženi. Ćelo vreme reže na sve oko sebe. niko im nije dobar ni pošten. 393 . u sitnu staricu sa dobrim očima i finim osmejkom. Ne beremo ih veselo i bezbrižno kao krupno poljsko cveće. ne boli to i nije strašno kao što se misli i ponekad govori! Uostalom. Vole da upotrebljavaju deminutive u govoru. A posle toga spada sa njih i onaj setno-veseli osmejak. ironično ili lascivno i dvosmisleno. a sjaj njenih očiju. stari. pomalo tužan i bojažljiv osmejak kojim mašu i lepršaju i kad treba i kad ne treba. Sklone su optimizmu i skladnim oblicima u svemu. Za sve i za svakog nađu odbojnu ili pogrdnu reč. na sreću. kad ostanu same u svojoj sobi. ne praštaju nikom ništa. vrlo davno. nije ni važno! Ima sreće i zadovoljstva i bez toga. a tih reci imaju toliko da bi im doteklo sve da žive i sto godina. kao i mladi. a ljudi su tako dobri i tako zanimljivi. ali ja ni danas ne mogu otkinuti ni pomirisati ciklamu a da se toga ne setim. tonu u njemu kao u mračnom bunaru bez dna. Ne samo što same nemaju osmejka na licu. zuba i njene kože — oživljuju (»-otvaraju«) boje te haljine. Tako povazdan. Otrovane su nepoverenjem i njime truju život drugima. Mrze sve što ima veze sa maštom. verenike. Pomažu snahe. A kad žena uđe u godine. pretvara u grčevitu grimasu plača bez suza. još pre nego što stignu da ga skinu. brzo i sve vidnije. žutu i tvrdu kožu. ne poštuju ništa. ne žive toliko. onda se dešava obrnuto. Nekad mi je negde jedna žena bujne fantazije rekla da u mirisu ciklama ima uvek nešto od otužnog i teškog zadaha lešine. * Ciklame su čudno cveće po obliku. nego ga brišu i sa drugih lica gde god se pojave. nikad. steknu odjednom neko šiparičko cvrkutanje u govoru i živost u pokretima. briga. a zaziru od svega što je grubo iskreno. toliko drugih zanimanja. One dobiju žmirkave oči i oštar pogled. Kod mlade žene oblici tela modeliraju nepri-metno haljinu. svi!« One vole mlade parove. nego pažljivo i oprezno. gledaju samo 392 na spoljnu korist i formalni ugled. To je bilo davno. igrom ili umetnošću.) Jedne posle prvih oštrih kriza u duhu i telu. a koja ne. i da negde ispod finog mirisa divno skrojenog cveta ne osetim i naročit zadah koji izaziva sećanje na sobu u kojoj je mrtvac i u isto vreme na onu ženu nezdrave mašte koja mi je ispričala priču o ciklami i njenom mirisu. nikad im nije prijatno. zetove i unučad. ali on se često. Žena se pretvara. (Taj proces njihovog starenja vrši se negde između četrdesete i pedesete godine. oštre crte lica. tvrde pokrete i opore reći. Tim osmej kom kao da hoće da kažu sabesedniku i sebi samoj u njegovim očima: »Oh. Strogo sude o svemu i svakom. Tek u tim godinama pravo se vidi koja žena ume da se odeva. ne. ne vole nikog. nestaje užurbanih pokreta i gukanja. idući ćutke vlažnom i sumračnom ivicom šume. pozajmljuju mu nešto od svoje boje i svog sjaja. A uveče. bez osmeha. Odelo i nakit dopunjavaju ili sakrivaju obUke tela koje počinje da stari. boji i mirisu. Tako do pedesetih godina otprilike. Ali. u stvorenje dovoljno samom sebi i prijatno svima oko sebe. udavače i bojažljive početnike u umetnosti. poslova i razonoda ima na svetu. i terorišu ih — koliko mogu. Druge dobijaju ćoškaste oblike. ali i to kratko i nedosledno. one skidaju svoj dnevni osmejak kao šminku. a na licu ljubazan. nikad. Bože moj.koje su ponešto čitale i nešto sveta videle.

Mlada Slovenka. na njemu najviše mesta zauzimaju krupne oči i jake usnice dobrih. Naprotiv. ne onaj slatki. a lice. Kad se ta devojka nasrne je. čeka zrake jutra i znak vaskrsenja. kao što ne vidim cilja pred sobom ni svog sadašnjeg postojanja. ja kažem: »Imam poverenja u jutro koje će doći neminovno.Svi bismo mi. što je još gore. kad bih umeo toj reci da dam za jednu nijansu mekše i finije značenje!) I to nije nikako najmanja draž njihove lepote. To je ona lepota što je i velika radost i velika muka. zlata vredi. a u isto vreme snebiva se da je suviše dugo gleda. pojedu ga velike. sva gorska. jer se nikad ne zna dokle i sa kakvim posledicama može da živi svaka naša reč u drugom čoveku. koji se samo naslućuje. gola i divlja. Stišala se postepeno ulica na prohladnom vetru. ali svuda: po zemlji. u vazduhu. ali juri nizbrdo. ne mogu da se setim ko sam bio ni šta sam radio. Ove slovenačke devojke. kao hladovita prostrana tuđa bašta kojoj kroz ogradu naziremo samo jedan mali deo. sigurna da će videti more. kao znak da tu postoji umorna ali živa duša koja. na lišću. Lica slovenačkih devojaka i dečaka imaju sve-žinu i nevinu lepotu njihovih predela. A kad se oslobodim toga i dođem k sebi. ni sebe ni svoje misli. ne mogu da se poznam. ni sadašnje ni. a smeje se često i srdačno. pre svakog obe395 Zrmanja. (Rekao bih »nespretnosti«. morali više da pazimo šta govorimo. Ma koliko se naprezao i mučio. Njihov osmejak ne »pleni« i ne obećava. Ramena nešto šira nego što traže inače skladne i pravilne razmere toga tela. ćoškaste zbunjenosti. Njihova lepota uopšte je skromna. pokopana. Prilegla kosa kao kod grčkih statua. kao što su nekadašnji isposnici tvrdo verovali da će na kraju videti boga i nebesko carstvo. nepca i usana. koje se lako zarumeni. utonuli u toplu rumen jezika. zdravih usta.« I te reci ostavljam kao signal iznad gomile pod kojom ću ležati zavejan snom. Zar je večernji umor dovoljan da ovo učini od čoveka? I videći da se sa svim ovim ne mogu poneti ni nositi. probija se kroz pustoš i lomi o stenje i šipražje. Ali ne bez nade. ali je i u tom dehću ćela njena lepota. Nigde. njeno lice postane još sitnije. Predajući se. neupadljiva. sitno i pokretno. samrtni koji liči na zanos i nesvest. jer čovek ne može oči da odvoji od nje. uboga. Grudi prave i čvrste. Na tim ramenima mala glava neobične ljupkosti i svežine. i povratak u svet misli i rada. 394 . ja ispuštam sebe i predajem se tupom snu bez sećanja i bez izgleda. i kad dorastu do zrele lepote. i ne za-uvek. nego neki teški. koji se više oseća nego što se sluhom čuje ili okom vidi. zadrže malko od one šiparičke. Snažno telo koje dobro počiva na vitkim nogama. i ljudi i žene. moj san kojim sam nekad spavao sve do jutra i vedrog buđenja. neštedimice. Prošlo je deset sati noći. bistra i čila. prošle. čini mi se. nego daje sve što može dati i što treba davati. viđena iz voza. raširene oči i sjajni zubi. Cak je i susedov radio umukao. Na mahove me savlađuje san. kao izvor u šumi. nisam video takvu sličnost i takvo jedinstvo ljudskih lica sa krajem u kome se rađaju i žive. Mala reka.

da se nešto desi. jer toliko je puta preskočio ili polomio ili podmuklo obišao sve pregrade ljudskih zakona i obzira. odjednom proviri iz mrkih naslaga vlažnog opalog lišća kraj vaših nogu. kao vidik koji se iznenada ukaže kroz borove grane. a zatim nestala netragom negde u morskim dubinama. Morska plima satima plavi i slaže pesak. Njegova unutrašnjost. a pogled upru u nebo kao svetice sa baroknih slika po katoličkim crkvama. šljunak i onaj nanos od sitnih komadića drveta. kao neizrečena a pouzdana reč. Kod slovenačkih žena. Opterećen poreklom. osvetljena siimporastim sjajem. toliko puta. njime se iskupljuju. sa čudnim ornamentima i slovima nerazumljivog pisma. algi i lišća. Dešava se u ovom planinskom kraju da osvane neko mlečno jutro sa prigušenom svetlošću sunca iza tankih. bar u mislima i snovima. takav kakav je. On iznenađuje kao gorski izvor bez šuma i glasa na koji slučajno naiđete. one lako rašire ruke. Zvuk ne može da se prenosi ovim' teškim vazduhom. a šija isto tako i kad nikog nema. Kad slučajno zaborave ili propuste da urade ono što su obećale ili po dužnosti morale da urade.' . slabosti volje i slepila za stvarne odnose. kule i brežuljke. kazuje da ste tu sigurni: možete se zadržati koliko hoćete i otići kad htednete. Šija. gotovo ritualno. zbrisao sve etape od želje do željenog cilja. to je beznadno pokvaren mehanizam. tom istom svojom neiscrpnom svetlošću. osećanje neiz-vesnosti i straha od onog što bi se ipak moglo desiti. visokih oblaka. ozari vas u prolazu. naoblačiće se i grunuće oluja.. meka i sveza narančasta pečurka koja. Slat. i kad ih čovek uhvati u toj sitnoj grešci. Čudan je kao divna. i pravi od toga svoje fantastične bedeme. i kod onih najjednostavnijih. ima svoju naročitu draž i vrednost. A kako je broj takvih žena malen. Dan je i svetio je. jer ne može drukčije. od čoveka do čoveka. Još pre nego što sunce dođe do polovine neba. a izgleda kao da noćna tišina nije ni napuštala ovaj kraj. svakom prilikom. U njemu ništa nije stalno. čak i ta njegova nestalnost može ponekad da porekne samu sebe. da • B. ali gore i teže nego drugi nesrećni ljudi. tamo negde u dnu vidika. taj čovek pati od hipertrofije mašte. na pred večernjem suncu. 597 . Ali upravo kod njih taj pokret. vene.ćanja. A kad se povuče. plaćaju svoj mali greh i vraćaju se u redovni tok svog jednostavnog života koji je sav od reda i doslednosti. On vam. samo sebe radi. možete ponekad videti jedan karakterističan izraz lica i pokret tela. 27. ostanu iza nje tragovi kao da su se neka džinovska deca satima igrala duž celog žala. ali odmah pada natrag. VH 57. praznih školjki. a tišina potpuna. Javlja se želja da neko vikne ili zapeva. Taj pokret tela uspeva potpuno samo ženama obdarenim prirodnom Ijupkošću ili urođenim glumačkim darom. On je neprolazna mladost predela kojim se krećete. Pojavi se i krene. jer je ovo nesreća bez dostojanstva. nedaleko od mesta sa kojeg je poleteo. Senke su biede i razli396 To je nesrećan čovek. zabace glavu. bojazan da se neće desiti. A one ga ponavljaju sve odreda. sve one ostale izgledaju pri tom pomalo neprirodno i neubedljivo. brodskih otpadaka.

čistih i sjajnih. zračne i osve-tljene delove. u svoje grobove. neko pre neko posle. svučeni. a ispucalo. prema svemu živom i mrtvom. bezazlene igle. On je strpljiv i skroman zanatlija koji izrađuje igle. to su jedine dve neminovne i pouzdane stvari koje se za ove gomile ljudi što žure mogu kazati.sad više nema pravog ni jasnog odnosa ni prema čemu. a za ono što otmem ne odgovaram i ne plaćam!) Zbog toga je bio u stalnom sukobu sa ljudima. sitne. izubijano pri dnu. društvom i zakonima. Prvo upoznajete treptave. .j. u hiljadama. Razume se da nije isključeno da i on vas upo znaje na isti način. pred maglom i kišom. 398 . glatko pri vrhu. ali ne kaže da te igle služe posle svirepim. lake. i prinosim dlanove plamenu kao rastopljenom zlatu. podzemne dubine. Slat. vn 1957. 399 Negde krajem aprila meseca nevidljiva ruka mi pokloni oko sto sedamdeset dukata. negđe na putovanju ili na nekom poslu gde morate da provedete nekoliko dana ili nedelja u neprestanom dodiru. sve granu po granu. u skladu sa društvom i ljudima. Takvim se kazuje i pokazuje. još ove noći potražiti svoje postelje i. nekad žalosnih pogrešnih postupaka prema ljudima. Čekam proleće i njegov poklon. ali ne od korena prema vrhu nego u obrnutom smeru. neko ranije neko docnije. I najzad korenje. 24. A onih nekoliko poslednjih dana. po nekoj čudnoj svojoj sklonosti. biti spušteni. salivenih od neprolaznog zlata. On je imao malo od života. A prvih dana oktobra meseca nađem se. nekad smešnih. prosto baci kao mrvice iz torbe. grubo ili pažljivo. ali. žive mirno. I sva pažnja i sve nade. gde se pred vama otvaraju crne. zatim deblo. (Otprilike ovako: što zaslužim ne tražim da mi se plati. > B. smušenih. i žure na sve strane. Kako nastupa proleće. Takav čovek se sudara sa svim oko sebe i najposle lomi. pred Novu godinu. leći u njih da spavaju dokle mogu i kako mogu. vi ga upoznajete polagano i na vrlo čudan način. opet siromah i praznih ruku. često mnogo više nego što vredi. Dok drugi koji dobijaju imaju mnogo više. Voze se i pešače. izgriženo. I to dvoje. stvarima i ustanovama. u stotinama. čovek ih troši i traci lako i nemilice kao da to nisu dani njegovog života. on to malo nije dobijao nego otimao. I svi će oni isto tako. U drugoj polovini decembra meseca dani stanu naglo i sve brže da se osipaju. sve to prelazi u prve dane Nove godine. i skupo plaćao to malo što je imao. i prema sebi samom. tako ja izdajem svakog dana po jedan od tih svojih zlatnika. pa leto. Upoznajete ga polako i postepeno kao da vam pred očima izrasta neko visoko drvo. pa početak jeseni.' Kad se upoznate sa nekim čovekom. * Prolaze ljudi koji se vraćaju s posla. Svi će oni. naježen i ogrnut. da mu se život sastoji od nespretnih. Vaš poznanik prolazi kroz neobične metamorfoze pred vama.

zadimljene krčme i pretrpane stanove. kreće ponovo na put. drvarskih šupa. ali ne nalazeći pokoja. od stola do stola. U to je i sunce zašlo. zagleda se u po-tamnelu pločicu od mesinga. uz mukle povike i šumove. Naprezali su se do umora. drvo. brzo i revnosno.* Cesto se dešava noću. i odgovoriti mu sjajem ljudske čistoće. ispravlja i briše sve što je laž. ona obilazi ledine i jahje na periferiji. nego idem od prozora do prozora i posmatram Dubrovnik pod iznenadnom navalom teškog. sa osećanjem uzaludnog napora i velikog umora. vlažnog snega i more raščešljano i kudravo od jake bure. Krenuli su ćutke i zlovoljno — kući. kad san ne dolazi na oči. vraća u moju nesanicu. kroz gustiš ljudskih interesa. a niko ne čisti i ne raskužuje. ona su često razlivena. greška i podvala. I tu pronalazi. pri studenom dodiru. odaju stvarno godišnje doba. skrasi kod mene i. počivaju. U šljunku na obali birali su oblutke i iz sve snage bacali ih samom površinom vode. počne da tone u san. ostava. a onda stane svojim dahom i parčetom sukna da briše i čisti taj mesing. radnje i kancelarije. lunja i baulja čitav jedan svet koji traži tamu a sklanja se od svetlosti. Kad se naj posle vrati. I 1958. Provlače se kroz ćelu godinu. sa tankim. gde se pojavljuje i promiče. umorna i obeshrabrena. 26 — Znakovi pored puta 400 401 . svetio i uglačano. gde teturaju pijani samci. daščara i čatrlja. u koje danju retko zalazi.sadističkim policajcima da ih zabijaju pod nokte vezanim ljudima. reka je potamnela u senci strmog kamenjara. Pomisliš: letoi Osetiš želju da svučeš i to malo odela sa sebe. koje svi zagađuju đubretom i otpacima svake vrste. I još na ulazu u kuću zastane na kapiji. neodređena. neodržana reč. da moja misao ide najzabačenijim krajevima našeg grada. u noći. Bar ono! Bar toliko! Ova obala gotovo i nema jasno odvojenih godišnjih doba. da bi im iznudili priznanje svakojakih krivica. Ide gradskim ulicama. uvlači se u kuće. Gotovo u istom trenu mora da su oba dečaka osetila umor i glad i uzaludnost svojih napora. Posle dugog lutanja moja misao se. i prelaze jedno u drugo. Usred februara meseca naiđe zalutao topal dan sa jakim suncem. planova. vraća opet meni. firmu nekog lekara sa trećeg sprata. prepirah do besmisla čija je meta dalja i čiji način bacanja savršeniji. « Video sam dva dečaka na obali reke. tihim. kovačnica i bezimenih kafanica. od tezge do tezge. dočekati prvi jutarnji zrak. redom i svetlošću. brzim talasima koji su po oštrim vršcima takođe beli kao da nose sneg na sebi. od registra do registra i od telefona do telefona. štala. gde zadocneli kočijaši. ona i u poslednjem trenutku svesti misli još na to parče mesinga koje će. pre* morena. I svuda nosi sa sobom svoju nemoćnu želju za čistoćom. proteruju svoja teretna kola s avetinjskom zapregom kroz glib koji gotovo nikad ne presušuje. mračni parovi. Pokladna šala u belini. Samo stvari i predmeti. metal i kamen. Ona posećuje predgrađa puna zapuštenih i blatnih mesta. modrim morem i neuništivim zelenilom šume i vrtova. Idući dalje. razgovora i poslova koji sad. A zatim se. sitna prevara. Ne mogu da se smirim na jednom mestu. pogrešna mera. i 4. mešaju.

ona neprestano uzvikuje: »Ih! Pih!« Sve ovo napred pisano je oko osam sati izjutra. gde drum uvire u sivo letnje nebo. Iz tih vremena ostala je u meni jedna slika koja je kao neki simbol tadašnjih mojih raspoloženja. Oko deset bio sam u gradu. žurilo jednomer-nim hodom prema dalekoj tački na vidiku. samo se to jasno vidi tek kad umremo — kaže M. Sve je poremećeno i zbunjeno kao da se u toku noći spustila iz vazduha neka čudna bela vojska i preplavila grad i okolinu. Nemoć da ma šta izmenim ili popravim. mehanički bacajući nogu pred nogu. Zadržao se samo još ponegde. a one visoke. Neko neodređeno doba dana. . letnjeg druma. Ručao sam na Lapadu. gde ga je bilo još dosta. koji ih neprestano povija. pomaže da se oslobode snega. neko se žali: —Kako brzo zaboravljamo one koji umru. jer im jak vetar. s vremena na vreme. sasvim je zasuta snegom. To su bila dečakova i mladićeva letovanja. Jedina zgrada na toj ravni. a po obroncima Srđa i krovovima gradskih kuća leži debeo pokrov snega kao na božičnim čestitkama. Ona otvara vrata na balkonu i nevešto. pred kojim sedim kao jedini gost i putnik. pa i onda kad su nam za života bili tako bliski i dragi! —Svi smo mi već za života zaboravljeni. a javlja se i danas. Svi smo zaćutali. a svaki pojedini trenutak bol za sebe. na retkim krovovima. Osećanje da je život sa svim svojim varkama i promenama samo put u potpuno očajanje. što samo na vrhu nose bokor lišća. 402 Govoreći o jednom našem dobrom prijatelju koji je umro pre tri godine. i olakšam sebi i drugima. čovek bi mislio da je sanjao nevreme. . Niske palme sa lepezastim lišćem prosto su zatrpane i izgledaju kao humke snega. Ljuto i oštro nezadovoljstvo sa samim sobom i svim oko sebe. Sneg se uveliko topio. grudvali su se dečaci i devojčice. Sobarica u hotelu se smeje i diže ruke put neba pred tom egzotičnom napasti koja je jutros osvanula. iznenada i bez određena.Lokrum je naprašen snegom kao perika vladika i gospara. Naprotiv. bez vrta i voćnjaka. Pinije i druga cmogorička drveta opuštaju grane pod snegom i sasvim liče na svoju gorštačku braću u Bosni. Posle podne sneg je iščezao. Pust predeo bez lepote. sa čuđenjem i lakim strahom baca velike krpe mokrog snega sa ograde na ulicu. po dubrovačku. nasme-jano. Čamotinja i teške misli. kao navijena sablasna igračka. vidljiva povoda. niski i neugledni han. bogata zrelim plodovima. I da nije bilo svežeg i lakog severoistočnog vetra. Gledao sam za njim dok se nije izgubilo u beloj crti prašnog. Zapara i tišina. Veliki letnji raspusti u gimnaziji nisu ostali u mom sećanju kao nešto lepo i prijatno. potpuno su slobodne. Jedna pomorandža. Na jedan sat hoda od Višegrada.. Tada je moje očajanje bilo potpuno. 26* 493 . Duga linija prašnog druma preko spe-čene goleti po kojoj su razasuti usamljeni i raščupani stari borovi. ali tu i tamo pokazuje svoje voće sa vernom sunčevom bojom. Tada se putem ukaza maleno žuto pseto koje je. živo i veselo ali skladno i »šestno«. Onog si noćnjeg nemira potpuno je nestalo. Sunce je sjalo sa vedra neba. Po osojnim mestima. I kao da goni rojeve skakavaca. Prošlo je i pored mene ne pogledavši na moju stranu. Najčudnije izgledaju parkovi i bašte oko kuća.

gotovo iz vedra neba. avgust 1955. Probudio sam se u svitanje ovog majskog dana. dešava se da preda mnom. Odjednom jedan veseo. Dugo gledam tu stazu i njene krivine i zavoje. Sunce sja. ali kratko i tiho. je li? »4 Sa Kinezom možete lakše i prijatnije sedeti i ćutati nego i sa jednim drugim čovekom na zemlji. gledao prolaznike. Od svega što sam čuo i video nije ovog puta ništa u meni ostavilo traga. Preko 50. saznajem jednog jutra da u jednom našem sreskom mestu ima jedna mesarska radnja (nadam se da možete zamisliti šta znači i kako izgleda mesarska radnja u jednom balkanskom gradiću!) koja nosi naziv »Belo jagnje«. godine. sa uzbuđenjem posma-tram sa svog balkona tanku stazu koja vijugajući opasuje brežuljak. da kažu nešto o ljudima. Ima već jedan sat da šetam ulicama i trgovima. ni izazvalo novu misao ili neko živo osećanje. ne bi sada ova nema i prosta stazica hitu to^ liko zanimljiva i u svojoj nemosti tako rečita. kupolu neba. u trenucima mojih velikih i potpunih pomračenja. a samo od sebe se javi žuto seosko pseto. kao da čitam nejasan rukopis. * Jedan dan u kome sam razgovarao sa dosta ljudi. dane!-« Čini mi se da ću poleteti. Da. a nisam u neprilici zbog svoga. slušao radio. Iznenada. čitao knjige i novine.Tata. da već. U narodu nastade žagor i uzbuna. * Kao svakog leta što biva. psuju. lak i vedar. Pa i on ide veselo i šaljivo svome nestanku u susret.. kao mehanička igračka jednomerna hoda. od nje je ostao svega onaj oblačak u dnu neba. * Ima u životu užasa koje. sada ćemo dugu da vidimo. Sva zlovolja što se bila nakupila između mene i života raspršena je. sklanjaju se gde mogu. kako mi se čini. na primer.000 ljudi. udari plah proletnji pljusak. odjednom vesta ruka. 25. o svetu i životu. >>Dobar dan. pre početka atletskih vežbi. razapinju kišobrane. ali trijumfalno. ispod nje pravac pustog druma. čist dečački glas: r. Sve što gledam ispunjava me zadovoljstvom koje na mahove prelazi u oduševljenje. i sve mi se čini da bi njene linije trebalo nešto da znače. jer jasno osećam da on i ne očekuje od mene da progovorim. Mnogo dece. Njegovo ćutanje mi nimalo ne smeta.I dan-danas. povuče nekoliko linija. »Dobar dan. ume-sto sveta koji zovem svojim. a ja da ne pri vučem pažnju na sebe (toga se pribojavam!) i da me prolaznici ne posmatraju ovako čudno. samo ja i samo u određenom trenutku mogu da osetim. prizor sve većeg razgolićavanja nažeg gradskog čoveka iskrsava pred 405 . čuo i pročitao mnogo toga preko dana. maj 1958. zamoran i jalov bio je dan koji je prošao. predveče. Tako. I sada. tako nekako da svi to shvate i prime. Pa i pored svega toga — neki jalov dan. pogledaju zabrinuto u nebo. ljudi! Srećan vam posao!« — nešto tako ili slično hteo bih da kažem svima oko sebe. kao na crtanom filmu. Topi se na velikom plavom nebu. počinju da kazuju.. Stariji ogrću kišne kabanice. Ohrid—Gorica. * Na stadionu. gunđaju. ali da nisam video. evo.

pa makar to i ne bilo uvek potpuno iskreno. Zbog toga je najviše voleo da čita knjige koje čoveka prikazuju takvim i da razgovara sa ljudima koji su istog mišljenja..imTi' nama na svakom koraku. čvornovita kolena. mi to ne bismo mogli primetiti ni oceniti ni nazvati nekim imenom. — Tužno? Tugovati znači takođe živeti. i u isto vreme 406 U drvoredu divljih kestenova vejavica od po-žutelog lišća koje naglo opada. kratkotrajnim pljuskovima i neočekivanim prodorima još jakog sunca. Prema tome. leđa ili pupak. došli do zaključka da bi se i kod njih mogao »razviti turizam«. i suprotstavljao ih kao protivotrov ovima oko sebe. opali list ne odgovara ništa. — kaže jedan opali list. uvek. Naročito su žene nepametne. Od detinjstva je svojim očima gledao i svojim ušima slušao kako ljudi jedan drugog gone. ciko . čovečne. On se bojao ljudi. jer sve što čine. po mlakom vetru. dosledne. Mi ti verujemo. svi smo pokretni i nošeni njime. 407 . a u opštenju sa svetom obazrivi i meki. i što je bivao stariji. bilo zaista smrt. Smrti nema. sve mu se više dešavalo da je te svoje želje uzimao za stvarnost. Postoji samo život. čestite. Ali sve i kad bi postojalo nešto što nije život i što bi. (Priroda »umire« kao glumac na pozornici. grudi. Ljudi pokazuju ono što se ne pokazuje i što niko ne želi da vidi: bangave noge. maljave i pretanke ili predebele butine. Zbog toga je želeo da svi ljudi budu dobri. Vrlo ih je malo koji umeju u tome da se zaustave nešto pre granice neukusa. muče. jer vas zemlja kojoj idete u susret prima kao da se vi to uspinjete do nje. ali ja se trudim da i tome ćutanju nađem mesta u životu. postoji i jedino može da postoji — život. prema tome. Ono me tišti i zbunjuje. Stalno je mislio i često govorio o tome. smrti nema. Odlazim dalje. pa i onda kad izgleda da ginemo i nestajemo. da bi se i tako branio od straha i gnušanja kojim su ga ispunjavali ovi oko njega.. Ukratko. ruši ga i nosi ovaj jesenji dan što po mnogome podseća na proleće. U tu svrhu podigli su i hotel koji nosi lepo ime »Hotel busija«. duševni i blagi. ljudi su. Ali tužno je. Kad putujete vozom ili autobusom iz Beograda na more. a naročito u obrnutom pravcu. — Jeste da je tako. iz njega nema izlaza ni pada ni uspona. učtive i čiste. njihove grubosti isto kao i njihove podmuklosti. U Glamoču. čine na svoju veliku štetu. a svako »umiranje« prividno je. osećao se slab i nejak da se brani i da vraća udarce. Razgovaram sa lišćem koje me zasipa sa visina. nagon sa-moodbrane terao ga je da ulepšava druge ljude drugih krajeva i da bar tamo zamišlja čoveka dobrim i lepim. sve moguće delove ubogog ljudskog tela. Gledajući oko sebe i osećajući na sebi grubost i niskost ljudi sa kojima je prisiljen da živi. Svi smo mi ispunjeni i okruženi životom. okruženi ste ružnim prizorima. a ne pitaju se ni to: da li im je i lice za pokazivanje.) I taj vaš vrtoglavi »pad« sa rodnog stabla samo je optička varka. »jedu« i upropašćuju. on je zamišljao druge sredine i drukčije ljude. a u sebi nosim njegovo ćutanje. pod uticajem »turističke groznice«. zabačenoj kasabi zapadne Bosne. Izgubljen među lišćem na zemlji.

porok ili bolest koja ga muči. na primer. Stalno se javlja želja da bežim iz tog lažnog položaja. Ima odraslu decu. svršio četiri razreda gimnazije. bogatim mislima i zaspim radujući se sutrašnjem danu i radu koji me čeka. ali ne mogu da otpočnem posao. dobro oženjen. Tu je učio gimnaziju i završio Pravni fakultet. Okrećem se oko sebe sa osećanjem da sam pogre-šio. među ljude. Ne samo da su ga drugi napustili — žena. pošto je bio još sit od svog građanskog 409 . To je uglađen čovek koji bar jednom godišnje putuje u inostranstvo. bio je to mlad čovek koji je mnogo obećavao. Ne mogu nikako da »uhvatim vezu« sa tim čovekom koji sad sedi za stolom ni da nastavim tamo gde sam juče stao. a zatim otišao u državnu službu. s druge strane. kao seljačko dete. Tako je izgledao taj napušteni čovek. Nesvesno. Dešava se da legnem sa dobrim. Poznavao sam čoveka koji je bio zaista napušten. U isto vreme on je. A skupoceni jutarnji sati prolaze i teku kao mutna voda. 408 Advokat Sava Janković bio je primer kako se u Srbiji čovek lako i brzo rastaje sa svojim rodnim selom i kako još brže i lakše prekida sve veze sa njim. po svom držanju pri jelu i piću bio potpun i savršen građanin. Ukratko. imućan. I umro je posle nekoliko meseci. Ali još nesvesnije. na njegovu veliku žalost. Nekad. neka naročita drevna glad. Njegove oči gledaju onog s kim razgovara. on je doručko-vao. on je vršio sve one sitne radnje i pokrete koje mehanizam gradskog života nameće čoveku. u svemu i potpuno. i da preda mnom leže tuđe zabeleške u kojima se ne snalazim. Tu u Beogradu rodio mu se i sin Sava. napravio je za svoje vreme dobru karijeru koju je završio kao činovnik Ministarstva finansija u Beogradu. bez vidljiva razloga. sve žensku. Kako je bio iz dobre kuće a bistar i uredan. negde u dubini stomaka. Ali oko deset sati pre podne i oko četiri posle podne javljala se kod njega. doručkuj em i razastrem svoje hartije. na univerzitetu. ugledan. dolazi u Džokej-klub na partiju preferansa. ušao u tuđu kuću. kreće se sporo i govori malo. živi životom višeg građanskog društva. za onog koji ga je bliže poznavao bio živ dokaz kako selo sa svojim navikama dugo živi u čoveku koji ga napusti. ali jasno je da vide drugo ili možda ne vide ništa. bez snobizma i preteranosti. inače prima francuske knjige i listove. ma kuda. Sva su ta obećanja izne-verila. Tako. Pokreti su mu nesigurni i spori kao u čoveka koji naglo gubi vid. Uzalud se trudim da se saborem i da pohvatam prekinute niti svojih sinoćnih misli. Otac mu je. A probudim se kao drugi čovek. a mnogo bliže smrti nego životu. Niko ne bi umeo da kaže neku strast. jer o gladi nije moglo biti reci.Čudno je kako naši dani ne liče jedan na drugi. Krupan i prilično ugojen. na ulicu. najmanje on sam. uporedo sa tim radnjama i postupcima. Opremim se. bez smisla. upravo neka neodoljiva potreba za seljačkim držanjem i pokretima pri doručku i užini. Na prvi pogled on je po svom ophođenju i ođe-vanju. Sad je u pedesetim godinama. a njegovim recima i pokretima niko ne pridaje neku važnost. Živ. A pomalo me i strah. zadržale su se u njemu sitne potrebe i duboko ukorenjene navike seljačkog nasleđa. Sad radi neki rutinski posao u kancelariji. ručavao i večeravao kad i svi ostali građani njegovog položaja. deca i prijatelji — nego je napustio i on sam sebe.

onda znam da tu stranicu neću nikad više napisati i da će. da upalim svetlost i. ali ja oklevam. gledam kako se sva lepota sveta. seo bi u fotelju. sabijene su i nadnesene jedna nad drugu. Eto. I mogao bih sam da odlučim koja će to misao biti. jednu od onih koje sam još juče hteo da stavim na hartiju. a svojom živošću i cvrkutanjem podsećaju na govor i držanje stanovnika. stavio kapu na glavu. — JoS sve zavisi od mene. ' Varijanta: Počinjem da se buđlm Iz dubokog sna. I to bi trajalo svega nekoliko trenutaka. izvadio koricu hleba koju je krišom sa stola uzeo. A kad bi završili ručak. ali se naziru problesci jave. predaje odmoru. ako ne učinim napor i ne dignem se. Nikad i nigde. Advokat bi prešao jezikom preko usana i nastavio poslovni razgovor. JoS spavam. jednu od onlli Icoje sam još juče hteo da stavim na hartiju. sad bi trebalo da se dignem. pa opet sa fizičkom slašću potonem u njemu. To je bio samo jedan trenutak. on se povlačio u svoj kabinet da malo prilegne. Sve to uz živ cvrkut i uzbuđenu pisku. ali sporo. prilepljene uz strmi krš. sa ponovnim buđenjem. žvakao još nekoliko trenutaka kao seljak koji završava užinu na njivi. pretvara u žalost za tobom. seo u fotelju. I mogao bih sam đa odlučim o tora kakva će ta stranica biti: tužna. i ponovo utonem u nesvest i san. Iz meni nerazumljivih razloga mešaju se i druge lastavice koje zbog nečeg doleću i odleću zajedno sa onima koje grade. opružio dobro noge. ali se naziru konture jave. onda. Kad bi se u taj mah desio u nekom poslu. o čemu će govoriti 1 kome će biti upućena. i sekući džepnom britvicom tanke kriščice.* Zbunjen i poražen. a noć prolazi. Kod kuće je ručavao sa ženom i kćerkama. sad bi trebalo da se dignem. Eto. Sad bih to mogao da uradim. i to tri odjednom. Još spavam. pre popodnevnog sna. neće je nikad ni biti. vesela. uzimajući raspored i arhitekturu tih kuća kao uzorak. ali ja oklevam. Tako izgleda da lastavice grade po istom građevinskom načelu. onda znam da tu stranicu neću nikad više napisati i da će pri ponovnom buđenju pregoreti i pocrneti kao fotografska hartija za kopiranje. I mislim. 411 . * " Budim se iz dubokog sna. Ali ako popustim ovom toplom i prijatnom teretu koji me prikiva za postelju i zadržava u tami. ali sporo i teško. Dignem glavu "iznad njegove površine. o čemu će govoriti i kome će biti upućena. i ako ponovo utonem u nesvest i san. napišem jednu zabelešku. pregoteti 1 pocrneti kao fotografska hartija za kopiranje. Lastavice grade gnezda na zidu ispod krova jedne visoke kuće. upalim svetlost i. pod kruškom. ni u čemu i ni po čemu drugom nisu se mogli primetiti tragovi njegovog seljačkog porekla. Još bih to mogao da uradim — jer se svega sećam. I mislim. — Još sve zavisi od mene. u bogatoj trpezariji ne baš najboljeg ukusa. ravnodušna. taj trenutak probuđene atavističke gladi prolazio bi i ne došavši do površine njegove svesti. Sve to još zavisi od mene. podnimio se na desnu ruku kao seljak koji se. onda. Tu bi. Ali ako popustim ovom toplom i prijatnom teretu 410 Južno primorje. Ali kad je bio sam i slobodan. napišem jednu stranicu telcsta. a noć prolazi. Sve to još zavisi ođ mene i znam da bih sve to Izveo u ovom trenutku sa lakoćom.doručka u osam sati izjutra ili ručka u dva sata posle podne. po čudnoj i svirepoj alhemiji ljubavi. očekujući jelo koje će mu doneti. Stranica o kojoj mislim nije napisana i. potpuno razbuđen. i znam da bih sve to izvršio sa lakoćom. potpuno probuđen. A okolne kuće. (Godine 1934) koji me prikiva za postelju i zadržava u tami.

počinje ponor i mrak života bez vas. koji svi zajedno sačinjavaju jedan jedini dosledan život. i do oštrog kosijera u njenoj ruci. godine. Pored toga ponora valja mi sada živeti i sa njim sve deliti. ali oseća da je priteran uza zid i da se nema kuda bežati. To je fantastična. * Otkako zna za sebe. boji i mirisu. Jedino u snu još mogu da ne patim (i to u dubokom snu 412 . Gradi se jednako i rađa i živi slično. Tu bi se malo pritajila. ali i u jednom i u drugom slučaju drhti u sebi od ogorčenja i nerazumljivog gađenja i straha. I sada mislim sa čežnjom na taj gluvi mračni prostor od nekoliko sati potpune nesvesti. da postoje samo rođeni. apsurdna misao. Nema mogućnosti ni verovatnoće da ta istovetnost negde izneveri. I kraj i ljudi vas svakog časa izneiiade beskrajnom promenljivošću i bogatim varijacijama u osnovi uvek istih oblika. ti nemaš izgleda da iziđeš iz ovog vrtloga razlivenih okeana koji se sklapaju nad ognjenim kontinentom. Ali sada. pogrešna misao. da se odnos između njegovog unutarnjeg sveta i njegove okoline odjednom poremeti i zbrka. Od stola za kojim doručkujem postoji.-« * Prespavao sam noć kako se spava ođ velikog umora. 413 * Dešava se da usred blagog i mirnog letnjeg jutra. samo polovina. Ziveo je i radio mirno i obično. Izgleda kao da ima samo mladih i onih koji to više nisu. vidim šta je sa mnom: ostao sam bez vas kao bez daha i videla. U svemu slobodna. On se toj napasti čas sklanja s puta. po njegovom telu. tako da ga na svakom koraku susreće. A onda bi se desilo. gde bi vi trebalo da sedite. starenja i nestajanja u svim stepenima i oblicima. video ili pročitao (povod je sporedan). ali ni traga od dosadne jednoličnosti. Kad se dobro pogleda: samo jedan jedini nerazmrsiv splet od naizmenič-nog rađanja. čas odupire. Kao da mu se u kuću uselio stran čovek. a onda bi stala da buja i da se širi. od masline i čempresa do ptice u vazduhu i ribe u moru. čim je svanulo i javio se prvi zračak svesti. ne-osetno bi ušla u njega nova. nigde nereda ni otpora neminovnim promenama koje život sam od njih traži. neusiljena jednakost. Kad on to primeti. a od njih su jedni u gradu. kažem sam sebi: »Tako malen i slab. Tako se duž ćele obale. sve je dockan. ona tada već kruži. i on nema snage da je se oslobodi. sa svakim mestom i zaseokom ponavlja uvek isti predeo — po obliku. zajedno sa krvlju i sokovima. Od tog trenutka on sve deli sa njom. pada u oči i zadivljuje čoveka srodnost oblika i istovetnost načina u svemu. od kuća i brodića do seljanke koja lako korača. čovek u svemu kao i ostali ljudi. avgusta 1947. težak i neprijatan. Mlini. bez svesti i snova). patio je od toga kao ođ povremenog ludila. iznenada i neočekivanim povodom. jer samo kad ne znam za svoje postojanje mogu da zaboravim na vašu odsutnost. — I nigde žalbe ni vajkanja. kao jato zbunjenih i preplašenih ptica. drzak uljez. a drugi na groblju. pogrešna. nasrtljiv i bezobziran. da se neki oblik izrodi. S druge strane. sudara se sa njim ili se pravi da ga ne primećuje. Sve je isto. U vezi sa nekom beznačajnom pojedinošću koju bi čuo. bez vidljiva povoda. čini mi se. ova na kojoj je prostrto za mene.Uopšte. ali u tom trenutku dovoljno jaka i ubedljiva da mu svu krv sa-tera oko srca i sve misli uputi u pogrešnom pravcu.

Čitajući u novinama ili slušajući razgovor o raznim prestupima i zločinima. okovratnik postao tesan. on ne oseća njegovo prisustvo. povodom neke vesti u štampi. Posle izvesnog vremena javljao se nov. koje se i ne može nazvati vremenom njegovog života. sa istim 415 . kad mu pođe za rukom da se istinski zadubi u posao. sa manjim ili većim zatišjima bez kojih bi bio neizdržljiv. A novine je otvarao sa strahovanjem i sa strepnjom se odazivao na telefonske pozive. na primer. predveče ili pri buđenju u zoru. ali ne zaboravlja nikad da ga onaj čeka kod kuće i da se od njega. Takve misli i takve bojazni kočile bi mu dugo svaki rad. Još se ponekad javi. slobodan je i srećan. Sve što bi video. Nekim glupim i zamršenim sticajem okolnosti moglo bi se. sva je njegova unutrašnjost bila uznemirena i sve misli zamračene. ili mutnog sećanja koje bi neočekivano iskrslo u njemu. čuo ili čitao. mrači mu misli. Samo da se sazna i utvrdi ko je počinitelj. a onda — stane da bledi i iščezava. Život je izgledao lep i bezbrižan. Jedno vreme bi uspevao da se održi u tom jasnom i logičnom saznanju. toliko zna i uviđa. Jedino još u radu može donekle da zaboravi na njega. ili od misli o njemu. I snivao bi o tome. A za ćelo to vreme on živi kao i svaki drugi čovek. mogao bi to i biti. ili još istog dana. vršeći svoje dužnosti i krećući se među ljudima.Iziđe iz kuće. To je bilo vreme nerada i besmislenog mučenja. i da on to nije mogao biti. Pa ipak. i isto toliko nestvarna i prolazna. Ali već sutradan. Od tog trenutka počinjala je njegova »veza« sa zločinom za koji do tada nije znao ni da postoji. neke reci koju bi čuo u prolazu. zanesu ga ulični prizori za trenutak. drugim povodom. živo se zaputi gradom. Nestrpljiv. bar kao svedok. dovodi ga do pomisli na samoubistvo. ali po nečem. desiti da i njegovo ime bude u toku istrage pomenuto. ili kad bi o tome čuo od neprijatnih ljudi koji u glasu imaju nečeg prekornog i izazivačkog. da bude saslušavan. Ali. isto toliko živa i mučna. doduše. nestane potpuno. To mu leži u dnu svesti kao crn talog i mrtvi teret. a činilo mu se nepodnošljivo dugo. on je želeo da ga skrati. neka nova pogrešna predstava. pobeći ne može. to je uvek bio samo predah. čitao u nekoj neveseloj kafani. Ali takvi časovi su retki i kratki. i da pomoću njega potisne svoja luda strahovanja. Čega? To ni on sam nije znao. I on bi tada uzalud nastojao da se seti svog »jasnog i logičnog saznanja«. odjednom i bez ikakva razumna osnova i razloga. To se dešavalo naročito kad bi o zločinu saznao iz večernjih novina koje je. Postepeno. on je sada primao i ispitivao samo sa te tačke gledišta: da nije na neki 414 dalek i posredan način i on upleten u tu ružnu i tešku stvar? On je dobro znao i često ponavljao sam sebi da tu nikakve veze nema i ne može biti. I u tom trenutku on je. on ih je vrlo često. da ubrza »tok događaja« i da požuri u susret raspletu i rešenju. dve ili tri. Tek posle nedelju-dve »stvar« bi izbledela sama od sebe i ostala zaboravljena i pokopana u njemu kao potpuno nemogućna i apsurdna. znao da nema i ne može biti ni senke od neke njegove krivice. sličan »slučaj«. Najposle. dovodio u vezu sa svojom ličnošću. Taj poremećaj traje po nedelju. usamljen i nezadovoljan. mutile svaku radost. Zbriše ga spasonosni zaborav ili ga smeni. sam ne zna po čemu. Tada su nastupali trenuci velikog olakšanja. Nije krivac ni sukrivac. oduzima mu velik deo životnog veselja i radne sposobnosti. sve je počinjalo iznova. i znoj orosio čelo. Tada bi mu odjednom krv udarila u glavu.

9. — Ti? Ti! Zvao je dugo. Kroz onaj uski otvor na prozoru strujao je prohladan. slab pa sve jači glas. legao i zaspao teškim snom. Iz tišine koja je tada nastala digao se. i trideseti put u životu on bi se uhvatio kako grozničavo traži alibi za prestup koji nije mogao počiniti. sve bi potonulo u gluvom nepostojanju koje mi ne možemo zamisliti. a kamena građevina najviša mera ugleda. jer on počiva na antinomiji tih dozivanja. kreće se i menja. Ostavio sam malko odškrinut prozor. jednom zauvek. nikad ne sretnu. ja sam ga pio kao mleko. Od krsta na groblju do slemena na kući sve je drveno. bistrim tala-sima. Nestalo bi i naše svesti o svetu i o našem postojanju u njemu. i najposle umuknuo. marta 1959) Ravnica od bogatog nanosa plodne zemlje crnice sa rodnim njivama i dobrim šumama. I nikad tu iskustvo nije ništa koristilo niti su zdrav razum i logika pomagali. U njemu je pritajena živela bolesna sklonost da može da se pomeša i poistoveti. onaj koji zove i zvani. »Ti!« — »Ja!*« Od toga sudara nastala bi eksplozija koja bi onemogućila svaku muziku. Tako se ta dva glasa. nosi ga večita smena i igra snaga koje se večito žele i uzalud dozivaju. odazvalo bi se. imao je izgleda da svoje imanje i svoj novac sačuva i umnoži. jedino moje dobro i sve do čega mi je trenutno stalo. i zvao. i da se u odgovornosti koje su mu potpuno strane i daleke zaplete kao u svoje i stvarne. i svoju vlast odbrani i učvrsti.nerazumljivim i bezrazložnim strepnjama i mučenjima. sav ispunjen i potpuno okružen svežinom kao muzikom. bar prolazno. A kad sam se probudio. ne odmah i vrlo tiho. ispunilo se. * Soba mi se činila tesna i zagušljiva. čist planinski vazduh. došlo. sile i bogatstva. A najbolja muzika ovog sveta izraz je toga uzaludnog dozivanja. Nestalo bi sveta. tako 27 — Znakovi pored puta Koga je dozivao otegnuti glas pored Drine? (»Ti! Ti! Taj!«) Nikog. Samo onaj ko je imao vlast i novac mogao je da navuče kamen izdaleka. Sve što se ikad dozivalo i želelo. <Na koncertu u Edinburgu. ali ni po čemu ne izgleda da je takva kataklizma bliska. Sve kazuje da bi tako zaista bilo. Glas je bivao snažniji i uporniji. Po deseti. sa licima i događajima sa kojima nema i ne može da ima veze. I muzika ne prestaje. A ja se pitam šta bi bilo kad bi se onaj već na prvi poziv odazvao. da! Ja! 416 417 . a možda i uzrok njenog postojanja. Koji to učini. razorila sve. To joj je osnov. to je taj. Zato je tu kamen — car. blisko i potrebno kao taj tanki mlaz zdravog vazduha. učinilo mi se da letim. Onog ko se odazove. počiva na ravnoteži svojih nemira. Ništa na svetu od svega onog što ljudi hoće i preduzimaju nije mi u tom trenutku izgledalo tako važno. jer je dovodio majstore koji bi mu podigli kule i zidove. ili uopšte mogućna. a ko je imao kamena. nošen brzim. negde posle ponoći. ali dockan i uzalud kao i onaj što je maločas zaćutao. — Da. a njihovi se dozivi nikad ne susreću. To se ipak javljao onaj koji treba da se odazove. Sad je on dozivao. posuta bezbrojnim selima. Svet živi i postoji. A to bi bio i kraj svega.

Ta neznatna promc a u mom organizmu izme-nila je potpuno tok mojih misli i prirodu mojih predstava. Da bih se odbranio od tih predstava. u niske polumračne i zagušljive stanove kućnih na-stojnika. čeka da mi uzme sve što se čoveku bez krvi i vidljivog nasilja može uzeti. zabunu i nezadovoljstvo. a čelo hladno. okruženu zelenilom i pojasom mira i lepote. Naprotiv. pa da nastavi svoj put ka drugim kućama i drugim ljudima ovakvim kao što sam ja. Vi sigurno zamišljate tog čoveka kao zlovoljnog. namrštenog i neurednog osobenjaka. koji je mnogima mnogo naškodio. tamnozelene vrhove gora i večernje svetio nebo u daljini. A znam i ovo.da mu niko ništa nije smeo ni mogao. dah otežan. čak i ne puši. Strpljivo 418 27* Glas mi je dubok i hrapav. Isto tako. glava teška. Ali svaki moj avion. oštar bol. posle kraćeg leta. koji je mnogo ljudi unizio i uvredio bez potrebe i opravdanja. aterira u polumračnoj prostoriji sa niskom tavanicom i teškim zadahom lekarija. Umro je žaleći se na nezahvalnost i neuviđavnost ljudi. U nožnim mišićima slabost koju s vremena na vreme propara kratak. izdvojenu i belu. Usredsređen je i miran. Bojim se noćnog gušenja kao more. ali me misao jednako odvodi u gradove. budući da je kamen jači i otporniji od zemlje i drveta. » Poznavao sam čoveka koji je svuda izazivao nered. svojoj deci u nasleđe. zajedno sa kamenim zgradama. Sad vidim kako je malo potrebno pa da čovek nestane sa ovog sveta na kome sunce u svom kruženju određuje uslove i zakon života. Bronhi je su mi zapaljene. sa teškim dahom nekih lekova i lekovitih trava. nastojim da izazovem u sebi druge slike. a iduća stranica opisuje smrt i nestanak. Desnom rukom odvrćem ventilaciju i puštam da mi pravo u lice struji mlaz svežeg visinskog vazduha. 419 . sa kanarincem u kavezu i nepomičnim mačkom u uglu provaljenog divana. bez razmišljanja i mehanički. Isto kao kad u knjizi koju čitaš. Ne. vi biste mogli pomisliti da je u njemu bilo sve mračno i ispreturano. okreneš stranicu što je govorila o životu. otresit i samouveren. na nesavršenstvo ovoga sveta i svega u njemu. prijatne spoljašnjosti i privlačan za mnoge. a po smrti ostavljali ga. *' Vraćajući se sa kratkog ali lepog putovanja. trajna privrženost ili osnovna ljudska pristojnost i obzir prema drugom čoveku. To je bio svetski čovek. Ponajčešća je ova: sedim zavaljen duboko u fotelji aviona koji leti na visini od preko dve hiljade metara. U tom trenutku znao sam da pred njom sedi sudski pozi-var. Već sam pogled na kamenu građevinu ulivao je ljudima spolja strah i poštovanje. Ali to ne bi bilo tačno. ili meni sličnim. ugledao sam svoju kuću na bregu. Ja sam ga dobro poznavao. Njegova unutrašnjost bila je kao niz zagrejanih. dižem se naglo i uplašeno sa ležaja. ruke vrele. Moglo bi se sa prilično tačnosti tvrditi da on nije znao šta je to zahvalnost. kroz predvečernje ulice. svetlih i urednih kancelarija u kojima su sva njegova nepočinstva bila poredana i registrovana po najboljem sistemu. dok su oni koji su u njoj živeli nosili u sebi od rođenja osećanje moći i sigurnosti. Gledam cveće oko sebe.

ali oslabile i istančale. to je jedini oblik umiranja i smrti kojeg se treba bojati. uz dobro održavanje mnogobrojne i savesne posluge. stenja i planina. Takvo stanje. boljim hotelima u Opatiji. tvrde zemlje. Džep. kao na pozornici. to je u stvari torba koja je s vremenom srasla sa našom odecom. dok ovde od svega toga dopire samo ublažena. Ceo nameštaj i svi uređaji po kući ostareli su i dotrajali. Džepovi na našem odelu nemaju veze sa prvobitnom namenom odela. ali blagom upotrebom mirnih i zadovoljnih ljudi. dobro sračunatim udarcima čekića. sve se više usamljivati i podlegati robovanju navikama. ovako u letnjim mesecima. znači živeti od gotovine čija vrednost svakim danom opada. a još manji koji uspevaju da se odbrane. U starim. Ali onaj ko to bar u izvesnoj meri postigne. teški su od misli i briga ali mirni i dostojanstveni. 420 . prozori se zatvaraju ali nepotpuno. starački malokrvno. Kad se predveče vraćaju kući. pa prema tome ne možemo ni da ih razumemo ni pravilno ocenimo. stoga se ponajčešće lome i nestaju pre vremena. Dole. veličanstvena jeka. gde stvarni gromovi stvarno biju. Stoga se i danas dešava da pogrešno skrojeni ili nevešto postavljeni džepovi pokazuju svoje poreklo i podsećaju na torbe koje nisu uspele da se uklope u kroj i izgled našeg odela Sećam se da sam. dok ovde umiru prirodnom smrću. Onaj što pokiva neki sahan.Sarajevski majstori. gruba i nagla kao na kopnu. u našim krajevima. može se videti nešto što se retko viđa u našim krajevima. oči i ruke se gube u sitnim. uz breg. Brave na ormanima i na vratima još su u redu. ali na nekoj ogromnoj i savršenoj. jer se sve u njima drži u ravnoteži. a ne oštra. To je nezgoda koju kod velike većine ljudi donose godine i starenje. Ljude koji su dosta mlađi od nas mi redovno i ne umemo da posmatramo. Tamo negde iza brda zatutnji samo nagoveštaj o tom svetu suve. taj ublažava zle strane starosti. istrošeni. mogu i umeju da se brane. koji su građeni devedesetih godina prošlog veka. stvari se zloupotrebljavaju i slabo održavaju. Mirno starenje i postepeno nestajanje zgrada i predmeta. Mali je broj ljudi koji od takvog načina starenja hoće. postala njen sastavni deo i našla svoje mesto u estetici ode-vanja. više ideja grmljavine. I dah je podešen prema udarcu. Sav je čovek jedno sa svojim delom. strasno (sladostrasno!) čitao romane. isto onako kao što donose fizičko slabljenje. Senilne brave. znači sve više sužavati krug svoga interesovanja. Ali za vreme čitanja javljala se 421 Grmljavina u Dubrovniku. slavine u kupatilu isto tako. a ispod njihove niklovane površine proviruje žuta legura od koje su pravljene. Ona je mukla i daleka. sa punim zembiljem na leđima. kad mi je bilo dvadeset godina. Među skrštenim nogama mali nakovanj. Stariti znači postepeno gubiti sposobnost da se prima i posmatra život u njegovom nezadržljivom i nepredvidljivom toku.

stari. što njihova imena niko ne izgovara bez neke titule: gazda. možda. dan bez oblačka 423 422 . živi za svoje teze i teme. zvanjima i poslovima. Tome treba dodati suspenzorium. Ono mu je služilo kako--tako pedesetak godina. Na tom telu koje se zove njegovo sve je manje njegovog. i da taj ozbiljni i dostojanstveni život i postoji samo u očima dečaka koji ga gledaju i priželjkuju. da u našim radovima i postupcima nema ni onog smisla ni one samosvesti ni sigurnosti. slabi. što ih svi uzimaju ozbiljno. a ne čitati. ružnja. kad smo moji vršnjaci i ja odavno odrasli. Covek koji stari. a najviše na tome što su odrasli i zreli. ugled i slava jednako mu se šire svetom. koje nikad nije bilo posve zdravo ni mnogo snažno. « Savršen dan. iščezava. On je počasni doktor nekih stranih univerziteta. Danas. Cesto mislim da su to isto osećanje. objavljene i još neobjavljene. ja u nama ne mogu nikako da vidim te važne i ozbiljne ljude kakvi su bili naši očevi i dedovi. Dijete. i sad mi letnju lektiru muti stalan pre-kor samom sebi da bi trebalo izabrati ono što je manje prijatno. evo. otupeo je za priznanja i odlikovanja. samo nešto malo tela. sve manje rumen a sve više zlatan i proziran. Sve mi se čini da smo ostareli i poružnjali doduše.u meni stalno griza sa vesti da činim ono što mi je prijatnije i lakše. I onda je počeo da raste sam iz sebe. pored njegovih dela. ambiciozan. Profesor univerziteta. učestvuje na kongresima u inostranstvu i svim velikim svečanostima u zemlji. važni i puni smisla. jedna ribica iz kraških jezera nosi u zoologiji njegovo ime. Pa. ali što je dužnost: pisanje. ali što je preče: pisati. nečujno i sporo kao cvet. jedno oko je stakleno. I sad često bežim od pisanja kao od hladne sobe ili mučne samoće. gospodin. banje. čajevi. samoživ. metala. diploma. uloške u cipelama. on prima na tuceta stranih časopisa u kojima se često i on po-minje. Kad danas-sutra profesor umre. lekovi i lekari oduzimaju mnogo energije i skupocenog vremena. ili doktor. član nekoliko akademija. neženja. i za svoje telo koje je u dotraj avan ju. kao kristal bez greške. što igraju neku ulogu u životu i što od svakog od njih ponešto ili poneko zavisi. Cesto mi pred unutrašnjim pogledom iskrsnu lica odraslih onakva kakva su ostala u mom sećanju iz ranog detinjstva. ali sad je on sluga toga ćudljivog i gotovo nepostojećeg tela. a zanemarujem ono što je teže. imali u svoje vreme i naši očevi. beskrajno malenim pokretnim žarištem. Njihovi pokreti i postupci izgledali su mi značajni. sa suncem u sebi. ali ostali ipak neuki i nevešti dečaci. krnji se. praćena željom da porastemo i postanemo »-veliki«. štap aparat za pojačanje sluha. zauzeli položaje i osnovali porodicu. drveta i kože pomoću kojih se to telo kretalo i održavalo na površini. i pored toga mnogo stvari i sprava od stakla. Osvanuo je jutros izvijajući se polagano iz rumene izmaglice. smanjuje. ostaće iza njega. U isto vreme. Prohladan. Obe vilice su sada ve-štačke. pripitkuju ih ili mole za nešto. naočare i lupe razne boje i jačine. To su ponajviše brkata i teška lica ozbiljnih ljudi kojima sam tada toliko zavideo na njihovim godinama. njegovo telo. odlikovanja i njegove biblioteke. a sav naš dečački život samo nevešta petljavina. pa i oštareli.

kao trenutku odmora. tope se. na kome ne možeš otkriti ni najmanju slabost. Tada je tako jako da mi se čini da se mora ispuniti. hvatajući se čoveku za listove. i u njima. da će zaista neko doći. diže se lagano. Odgovorila su druga dvojica u isti mah. da to nije. da su sva strahovanja neosnovana. prvi Da li sam to osećanje očekivanja poneo iz snova — iz mojih neverovatno zamršenih a često strašnih snova — ili se ono razvilo pod uticajem svega što 424 Pre spavanja. i zato vaš put u Beč ne dolazi u obzir. tadašnji guverner zemlje. i to sam od sebe i ostajući uvek dosledan sebi. ninogo dublje i važnije. studen koja je celog dana ležala nisko pri zemlji. tek to osećanje teskobnog očekivanja razvijeno je u meni do najveće mere. Poslaćemo nekog drugog člana Jevrejske opštine umesto vas. Reč gube smisao. Ima trenutaka kad potisne sva druga osećanja u meni. a ne da mi da zaspim. moćan i pouzdan. I tada se sav prepuštam. kao savršeno delo. govorio je o Heloizi i Abelaru. sin sarajevskog trgovca Žutog Rafe. —Sta se krije na dnu poljupca? — upitao je —Novi život. * sam u životu dozi veo. šire i pretvaraju u mrke i srebrne suze koje klize niz stranicu. što remeti moje misli pri čitanju. ambiciozan Jevrejin. i rekao mu: — Bojim se. Zeki-efendija se zbog te počasti toliko poneo da je pričao svuda po Sarajevu kako će igrati valcer i kadril sa caricom JeU-savetom. krug mirnog oktobarskog dana iznad svakog imena i smisla. niti mu ko može naslutiti kraj. nebo sve više bledi. kao što izgleda. slova se mrse i mešaju. opet počinju da se rumene ivice vidika. živahan. neočekivano a nejasno značenje. U podne je izgledao kao osvajač. a sad odjednom kao da čitam nešto o starom Rimu. koji je čvrsto zaseo pod modrom kupolom. saznanju da je sve zlo ne samo objašnjeno i otklonjeno nego i zauvek zbrisano i predano zaboravu. velika i teška nesreća nego slučajni i prolazni nesporazum. Sunce. Pa ipak je u neuhvatljivom trenutku počeo da se menja.i vetrića. Pre Rima i pre svake pisane reći i zapamćene istorije desilo se nešto sud425 . Ima nešto drugo. Razgovaraju njih trojica. silazi sa nebeskog svoda čije krajeve već rubi sumrak. Strah me je tolikog savršenstva. Tekst koji se istopio pred mojim očima. ali dobivaju neko novo. jer odjednom ne znače više ono što su do maločas značile. I sad. Smenjuju se sjaj sunca i tama — i ona hladna i čista. znao je ponešto nemački. da biste se suviše zamorili igrajući sa visokim ličnostima na dvoru. i to sasvim određeno o agrarnim nemirima iz drugog veka pre naše ere. i javiti da ništa od svega nije istina. kao brušena i glačana! — i spremaju se da zatvore. tačnije rečeno: menjaju smisao. čuo? Ne znam. Zeki-efendija. evo. Tada ga je pozvao general Jovanović. neko miran. —Bezdan. Zbog toga je kao predstavnik Jevreja izabran u deputaciju koja će ići u Beč da caru Franji Josifu čestita srebrnu svadbu. video. Ali uviđam da ni to nije bitno ni glavno što treba znati i o čemu treba razmisliti. iz šume se diže senka i nagoveštava suton. naizgled posve drukčije. Zeki-efendija. Knjiga se izmiče iz ruku.

A ono što mu jedanput odoli i ostane ćelo i uspravno. ulazi u sve ulice. on tutnji i šumi kao da se nepregledan niz lokomotiva približava idući uporedo. kad se sve sabere. svih osama i napuštenosti. To je moja briga i moj posao. u brzim pokretima i krtim recima prolaznika. udvo-stručava umor i bol dana. granajući se kao osvajačka vojska. I da li je to vetar? Muče ta siva. moraju da učine neki pokret. U pognutoj silueti nekog drveta koje se ocrtava u dnu vidika. pun kupača. jer tu oni pokazuju neke svoje i dobre i slabe strane koje inače nemamo prilike da vidimo. neki težak nesporazum sa nedoglednim posledicama.bonosno po čoveka. i svom silom nastoji da čoveka pretvori u bespomoćno klupko jada. njegova studena rika prelazi prostranstva. ili pri ovlašnom. imoseći svoju diišu u ludu i pustu stihiju. Na primer. a ja sam umoran. u zloslutnom očekivanju. izbezumljen prolaznik. iako znam da mi u tami neće biti ništa drukčije ni lakše. uvlači se pod pokrivače. Kidajući se i lomeći kao mamen. opet sam kao vrtoglavicu osetio nemir. on lomi i trga sve ispred sebe. za vreme stanke kad ćela dvorana uzdržana daha očekuje idući udar. na neki svoj način. da se utvrde odgovornosti i ispravi krivica. kad se primakne. on se odjednom. Zanimljivo je posmatrati ljude na koncertima. opkoljava gradove i. ali prisutna je. dirajući ga u najosetljivije mesto. turista koji traže sobe i domaćeg sveta koji ide za poslovima. objasni i raščisti. uvek. I svi predeli u prostranom području hladnog vetra nose na sebi. pretvara u tanak mlaz i uvlači se kroz najmanju pukotinu. i nagonski zaželeo da po-begnem od njega. ledena volina dahom glečera i snežnih ravnica. otima časove počinka. Kad sam se iskrcao u dalmatinski gradić. Otprilike kao što deca ne mogu da ne povuku prstom preko zamagljenog prozorskog stakla. on spavačima silom otvara oči i do bezumlja nadražuje sluh. To treba da se svrši što pre. Na samom vrhu sivkasta velika stena. brzom rukovanju sa njim. a kad stigne do mojih prozora. čuje 426 . prosipa jezu po koži i razgara nesanicu u čoveku. Ona duva. kao u strašnoj priči. tajanstveni pečat košave. Sam šlep i gluh. pratio talasanje mora i njihanje broda na kome putujem. One ne podnose tu devičansku. Izgleda kao da se tu pomalja 427 Kakav je to vetar? U daljini grmi kao nago-veštaj zemljotresa. Pri tome pisti i cvili tako neobično da rasanjen čo-vek. Ceo dan sam na brodu gledao pokrete i slušao razgovore putnika. on lupa kao pijan. neka velika nezgoda. prodire kroz zatvorene prozore i vrata. ma i najmanji trag. nemoćan. ili bar da uzdahnu. i u najlepše doba godine. U toj želji ispeo sam se na zeleni brežuljak blizu morske obale. sa teškim sećanjem. Kako mu ne otvaraju. To i nije vetar nego prokletstvo i morija. u naročito hladnoj suvoći koja se odjednom oseti u glasu čoveka sa područja košave. živi posle narovašeno. čistu tišinu i sve u njima ih neodoljivo goni da na njoj ostave svoj. samo nekoliko nedelja u godini. Sad je sve to izbilo na svetlost dana (ili noći) i treba da se raspravi. da se nakašlju. Naprežem se da pružim ruku i da ugasim svetlost. u njemu beskrajnu žalost svih nemira i lutanja. jer dotle ja neću moći ni tvrdo zaspati ni išta mirno čitati. sposoban samo da patim od te neodređene i teške misli koja mi leži kao kamen u grudima. ima žena (to su obično punačke i zrelije dame) koje na klavirskom koncertu.

jer to ja za vas izgovaram. Dabome. a kad je još ovako navrh brežuljka. A od toga »ništa« vi ste napravili naročitu vrstu savršenstva. samo je odjek opšteg nemira koji se iz nepoznatog središta širi svuda i prenosi na sve. to bi. znam ja sve vas koji ste gospodski usredsređeni na svoju ličnost. idu ili lete. vlaga i biljka sa svojim listom.ogolela okosnica toga inače svuda obraslog brežuljka. Zato što se ne krećete s mesta. kruti. Kad biste bili ono što mislite da ste i vredeli onoliko koliko se sami cenite. svemu svetu na vidiku. A sve ono dole što sam ostavio iza sebe. ali čujno i uporno): Tako dakle! Preko mene i svega onog što ja kažem prelazi se bez reci. hrani tu smokvu. jer nemate šta da kažete. čak i ovde na uzvišici. O tom biste se lako uverili kad biste uopšte mogli ma šta da uvidite i priznate kao objektivnu istinu. Kamen i zemlja. Vi niste smogli ni toliko. — Tako i vaša nemost i vaša nepomičnost nisu plodovi nekih vaših slobodnih odluka ni svojstava kojima se voljno služite. Stena: (ćuti) Vlaga: Dabome. kako voli da ga nazivaju. neko kameno dostojanstvo. niko nije dostojan pogleda ni odgovora! — O. onda zaista ništa drugo ne postoji. Sa mnom se razgovara otporom i ćutanjem. u izuzetnom trenutku. »sta-nac kamen«. I vaše duboko i značajno ćutanje ne bi imalo ni imena da nema nas koji ne preziremo govor. isto kao što mu se ne vidi početak. ne znači ništa. A kad malo analiziramo takav stav. I to je — ništa. on vidi samo toliko da taj lančani prenos nemira nema kraja. samo po sebi. kad je neko kamen. Vlaga (šapuće. Opet! I ovde! Mnogo puta za mnogog od nas taj nemir ostaje nevidljiv i nečujan. jer samo to: biti. I mi treba već jednom da vam kažemo istinu: vi ne ćutite što hoćete. nego osobine kojima robujete. ne kazujete nikom ništa o sebi. kao živ žubor bezbrojnih sudara da čujete govor svega oko sebe. u gradiću. Ćutim! — To nije radnja. Stojite i ćutite. i stalno ratuje sa kamenom. uljez bez lica i imena. odmah vidimo da to ne kazuje i ne objašnjava ništa. kao podmukla snaga koja ume samo da razara. i u tome nema ni zasluge ni krivice. i kad bi hteli. kratko i slučajno. naravno. Stena: (ćuti) Vlaga (svađalački i pedantno): Takvi kao vi nemaju šta da kažu i ne mogu. to je najlakše: jesam i ćutim. niko se nije sam ni popeo ni spiostio do tačke postojanja. svima teško a ni na čem zasnovano. Vlaga koje u ovo doba godine ima još dosta. Ja sam niko i ništa. To da utvrdimo pre svega. Onda da vidimo šta znači to prezrivo 429 428 . a da se oduprete nogama o zelen busen dobre zemlje — i vi možete. cvatom i plodom na svetlosti predvečernjeg sunca — sve je to lanac složenih odnosa. i niko od vas ništa nema. Dovoljno je da sednete na ovu kupolu od kamena krečnjaka. da se naslonite laktom na najnižu smokvinu granu koja se spušta sve do kamena. osluhne i sagleda tu »tišinu«. i kad nema oka ni razumevanja ni za kog drugog. nego što ne možete drukčije. znači i nešto biti i značiti. bilo mnogo. vi mislite da ste savršeniji od onih koji gamižu. I ni milimetra dalje i nigde više. Pa onda da prosuđujemo i ocenjujemo i vaše ćutanje i vašu gordu nepomičnost. ja »podilazim« i »podrivam«. Ali ko pronikne. Tu svoju trenutnu iluziju mi nazivamo tišinom. Ali vaše mere i ocene važe samo na prostoru koji vi pritiskujete svojim obimom i svojom težinom. na moru. da se maknu. Stojite u mestu! Pa šta? Kao da stojati i postojati. To je sve. sačinjen od samog nemira. Pokraj kamena raste smokva i dodiruje ga lišćem sa najnižih grana. jer inače se nigde ne priznaje i ne kotira. nije čak ni reč. ne-osetljivi i nepokretni! Ne poznajete i ne priznajete nikog oko sebe. Jesam! — Pa šta? Svi mi jesmo. na brodu. ni za koga! Vaše samozadovoljstvo važi nešto samo za vas.

J da smo svi odgovorni za sve i svakog. ili viču u sav glas. izdaleka. i borbene snage« bez lica i lika? Nisam ja valjda izmislio ovu veliku stenu. Svi mi i uzimamo i dajemo. Ima Stena pravo. — Tako je. za razliku od teškog glasa Vlage i dubokog ćutanja Stene. i da mi nešto zamera i prigovara. nego u stranu. uvređeno. to je drskost posuvraćenih i nezdravih priroda. i dajem ih drugima. ćutke mileći po vama. a kamoli laki list na vetrovitu mestu? U stvari. šta hoće od mene te »preduzim-Ijive. (2ivlje): Uostalom. Vi mu robujete. A vi? Vi ste svoju nepomičnost proglasili (naravno ćutke!) stavom. A kako stoji sa vašim oblikom? On je vezan za vaše postojanje. a ne da od mene traže odgovore i rešenja koja ja ne dajem i ne mogu dati. i to nikad u lice. ne samo sunce i vas nego i prezrenu vlagu iz zemlje. To neće učiniti ni ta bubica što. bolje bi uradili da potraže sebi sabesednike na drugom mestu. A samo poremećen svet meri i broji ta uzimanja i davanja i stvara od toga obaveze i zaduženja. a prave se da ne čuju i ne shvataju glas iz tamnih dubina. Sto se nas tiče. I samo pakostan ili lud čovek može svemu tome da daje neka druga objašnjenja. Znači. zatreperi i sa nela-godnošću odgovara. kao da govori nekom trećem.gledanje s visoka na nas koji se krećemo kao na bića koja nemaju svog stava ni određenog oblika. Meni nije do toga. to spada u moj redovni posao. Prema tome nije tačno da ja nemam svog oblika. Vi niti ste ga stvorili niti možete bez tuđe pomoći da ga promenite. Pa valjda i ja koji sam izložen na ovom čelopeku. naravno. ja to i predajem dalje. isturio ga na visoko nebo. pravo. umesto da mi njih pitamo zašto i kojim pravom nam postavljaju takva pitanja. A što se tiče moga »treperenja-«. Ko želi nešto da pita i sazna. iskorišćujući sve oko sebe. ni dao mu položaj ni silu koju ima. Dabome! Stena: (ćuti) List (pošto je dugo ćutao. ne slušati ih. Njihovo ponizno (i zainteresovano!) ćutanje podržava vas u vašem stavu i mišljenju. ne možete da uvidite. naprotiv. kao ni to što se neki i neki uvijaju oko Vaše Nepo-mičnosti ili naslanjaju na nju. A to sa »uzimanjem vlage iz dubina« i to je samo priča dokonih i zavidljivih suseda. da bi sada neko imao prava da me pita zašto se naslanjam na kamen i šta imam da razgovaram sa suncem. ali prikriveno uzbuđen i očigledno zajedljiv): Oni kojima je do raz430 govora i prepirke. a moja grana ima svoje deblo i svoj koren. Ja menjam oblik svima stvarima sa kojima uspem da se povezem. Samo budale mogu da misle da svi treba da znamo sve. »Zašto ćutite?« pitaju nas. a i ne pomišljaju da oni nama objasne zašto neprestano šapuću. ali ne pravo i neposredno. gde nije lako biti ni drvo ni kamen. svetao i lak. Obletaju nas i bockaju neopravdanim i besmislenim pitanjima. kao ni vesti dovitljivi gospodin Smokvin List što se sunča naslonjen na vas. traži zaklona u vašim pukotinama. nego uvek podmuklo. 431 . ne treba očekivati da vam kažu istinu ni da nađu bar toliko hrabrosti pa da potvrde ovo što ja kažem i što i sami uviđaju. to ne menja ništa na stvari i ne smeta istini da bude istina. Sto god od koga uzmem. sa korenom da razgovara. naslanjan ja na kamen i razgovora sa suncem. taj treba sa protivne strane da pristupi. Ja imam svoju peteljku i svoju granu. vi ga i nemate. A što vi to ne uviđate. i sve novim oblicima bogatim život i pronosim ga preko krutih granica prividno utvrđenih stanja. I zato je zaista najmudrije ne odgovarati na njihova zajedanja. Glas mu je. Nisam ja pronašao sunce. naravno na tuđu štetu a na svoju korist. Meni hoćete da kažete da nemam oblika? Ali ja imam mnogo više od toga. a u stvari vi nemate stava nego vaš stav »ima« vas. imam ih u izobilju. Ja sam samo jedan od tolikih listova. ali lukavo krijući svoje veze sa tamnim dubinama. ćutati. Od njih. blebeću. mi se krećemo i dejstvujemo i svaki naš pokret ima svoj stav.

Vlaga (ne mogavši više da izdrži. i samo vi. A bežim i zbunjen sam i zato što sam čuo ono što se obično ne čuje. Vlaga otpočinje nov. i postojanje i nepostojanje ■— da bi sve to moglo biti obmana. sna i odmora. ali se ne mešaju. i teško umire. kao odvojeni svetovi. sreć-nim prolaznicima. Idem da u samom središtu ljudskog nemira potražim nepomičnu tačku. brzo stari. znamo dobro tu staru. iskrenije nego sve što se izražava čujnim recima i vidljivim pokretima. tako blizu jedno drugom. ili još bolje: gotovo samo i jedino sebe. mnogo važnijeg. samo je vi još i falš svirate. dodiruju se gotovo. A kako i da bude kad nikog ne možete do kraja da saslušate. List: (ćuti kao i Stena). Sa tim mislima već se primičem bučnom gradiću na obali. Vlaga (upada): Amin! List: Tako je: amin i krst! Sa takvima nema razgovora. ne bih li tu našao malo tišine. »Postojati. nego traju i žive. i ljudi u njemu. A vi opet odgovarate samo recima i recima. bračni par. Bežim. a ipak znamo (znamo po sebi!) da one postoje i da su življe. mislim jednako o onom što sam čuo na brežuljku. samoživu hedonističku muziku. Blago onima koji čuju samo sebe i onog sa kim razgovaraju. Priznajem da bežim. Na nekom filmu. a tek ponešto od onog što govori njihov trenutni sabesed-nik. da. u tome je vaša taktika. sve bliže. a nama nejasnog i nedostupnog. zatim. Ali šta to znači? Mi ne čujemo ni tok neizrečenih misli koje biju i plamsaju ispod onog što se vidi i čuje na nama i oko nas. Mi obično ne čujemo govor nemih snaga i »mrtvih-« stvari ispod ovog tla. I kome se desi da taj nemušti govor stvari 432 jednom čuje. i onaj koji ga gleda. živeti!« Vidi se. zajedno sa ovim unesrećenim bračnim parom. prostrani parkovi. kad ste od samog početka vi. ovako kao ja večeras. dug i pedantan govor. na kraju. ali ja ga više ne čujem. i od sada do vjeki vjekov. Jer ko mnogo čuje (i mnogo vidi) taj. sklanjate se u ćutanje i preziranje drugih. u pravu? Ja se pitam kako vam se ne dosadi biti uvek u pravu od pamtiveka pa do sada. Pored prozora dvoje ljudi. 28 — Znakovi pored ptita 433 . taj i ne živi i ne postoji. izvan dohvata naših čula. To je vaše područje. kao i zato što znam da nisam čuo sve. pa mirna modra reka. Vlaga (likujući): Dabome. I vaša je pesma jedno te jedno: Postojati! Živeti! — Da. Pred tom slikom javi se u meni moja davnašnja misao da bi sve to — i grad. osramoćeni. jer sam napustio svoj položaj na stani i spuštam se natrag u gradić na obali. upropašćeni. ništa ne saznaje. vidi kuda ciljate. Plašim se i svoga dara i svoje nesavršenosti. Spuštajući se. naravno! Za takve nema i ne može biti ničeg novog. Ili samo nemušti nagoveštaj nečeg trećeg. i film o njima. Cak i na samom tom prozoru cvatu u saksijama dva savršeno lepa cveta. u životu. taj mora da beži zbunjen. prekida ga): Da. gospodine Zeleni Henriče! Ničeg novog tamo u vas! Kao uvek pod suncem! List: Naravno. zauvek rastavljeni. znamo. i sreća i nesreća. Nikad do tog trenutka nisam pomislio na tu prostu činjenicu: da su sreća i nesreća. A kroz prozor se vidi: u daljini planine snežnih vrhova. a mnogo pati. pa široka zelena ulica sa zdravim. ali zašto postojati? I kako živeti? To vas ja pitam. svako za sebe. iz osnova greši ko ga prihvati. jače. bežite od razgovora i sudara. Muči me i nemirom šiba i jedno i drugo. Ko nije svestan postojanja i ko aktivno ne učestvuje u životu. nego samo mali deo večnog i opšteg razgovora.

nego je. Portret. on se probijao kroz život kao što se drugi probijaju umnom snagom. pohode strašni snovi. mišljenom ljudskom mišlju. kolebanje. Ličio je na ne mnogo pametna. slušajući ga u ponoć. Tom svojom lakoćom i potpunom nevažnošću svega što je govorio. ali hajka ogovaranja raste.) Sati koje iskucavaju časovnici na dubrovačkim tornjevima zvuče uvek kao noćni sati. ubrzo — potpun zaborav. ali rođen kao činovničke dete u nekoj bosanskoj varošici. i želja da se već jednom zamukne i pusti to nemerljivo i nerazumljivo vreme da teče kako teče. op-šte i neprestano ogovaranje u kome ima u podjednakim dozama zlobe. Tako redom i bez kraja: uništavaju dok postoje. kao svetlost. raštrkane. i jer uništavaju. pre ili posle. Za njega se s pravom može kazati da je živeo recima. Poreklom iz Dalmacije. ali to sa mišlju. Da. ravnodušan ili čak prijatan. kao sokovi u bilju i krv u ljudima i životinjama. bio je sve ono o čemu je smeo i umeo nešto da kaže. sportista. i mrtav — dobro živi. a zatim uklanjanje i. gotovo mrtvac. pa sumnjičenje. nalaze kod hiljada drugih ljudi. već prema temperamentu. darom i radom. Bar na recima. ne zamori i nekom svojom neopreznom rečju ili nepromišljenim postupkom ne potvrdi tačnost bar jednog od hiljadu grehova koji mu se pripisuju. aranžer balova i svih dobrotvornih priredaba. bio je službenik u Trgovinskoj komori. nejednakim u pojedinim otkucajima. kao more. jer je u stvari bio potpun glupak i 434 Nije Iako ni jednostavno opisati kako u Firenci toga vremena kleveću i ruše ljude. kao povetarac. prosto ne verujete da će 28* 435 . On nije recima izražavao ono što misli. ili da ga pozove na odgovornost za ono što je obećao a nije izvršio. nije imalo nikakve veze. bezveznik. sumnja u brojanje i brojeve uopšte. kažem »ličio«. pa sud i osuda. Žrtva se brani hladnokrvno ili ogorčeno. bez imena i računa.* Bez prestanka me. A sva pažnja. A ono što bi uspeo da kaže samo je ličilo na neku misao. takođe strašnim. on zaista stoji preda mnom kao slika. A umeo je mnogo i smeo sve. Nikad niko nije pomislio da uzme ozbiljno ono što on kaže. sa promuklim glasom. Tada dolazi prljanje. zazebli i ne-podmazani. neznanja. kao redak primerak i prototip raznih osobina koje se. ali mrtvac koji se sa dostojanstvom kreće i govori (govori!). zavisiti. zbog reci i — od reci. bezumno. govorom mislio. ali vrlo retko ovako udružene i povezane u jednom jedinom čoveku. Oni jedva nekako stižu da sa-opšte građanima čas. i to tako kao da je ona i prva i poslednja. (Dvorište Pala te Medici. Prvo dođe ogovaranje. kao što lažni biser liči na pravi. Već sam se tako navikao na to da ponekad snivam kako bih strahotu jednog sna mogao preva-zići i suzbiti drugim snom. a ispod njihovog zvuka oseća se zamor. Ukratko. i postoje samo utoliko ukoliko uništavaju. ali prijatna i na svoj način korisna čoveka. i tako pomoću apsurda dokazati apsurdnost svih strahota i snova. i još strasnijim. energija i ceo ogovaračko-ubilački arsenal okreće se prema novoj žrtvi. naročito. istinskom. Svakome je bio lak. fotograf-amater. iz noći u noć. prvi tenor u pevačkom horu. histerično. Mnogi je od tih časovnika tako star i dotrajao da. sve dok se gonjeni. tako reći. računa i.

bar za Gledao sam kako grupa korčulanskih mladića izvodi Morešku pred stotinak engleskih turista. Znam. da je sve što čovek može znati i pred uzeti teško i neizvesno. Ali dotle će proći i svetio jutro. da će se ubrzo pokazati da je ta misao neosnovana. zaboraviti i izneveriti svaki račun i sve zakone mehanike. u noći. Kad brod pristaje ili kad napušta luku.. obična varka 1 trenutno slepilo duha. jer je smrt već postavljena negde tamo ispred naših od-brojanih sati. što ih pravo ne slušamo. I mislio sam: strada se i gine stvarno i nemilosrdno.moći svojim sipljivim glasom do kraja iskucati svih dvanaest udaraca. ranjenike i poginule. da je dockan. mi vidimo koliko je nesiguran i stravičan. i sve svode na malu i smešnu meru svoje hipertrofirane a nejake ličnosti. kao dalek odjek i ublažena slika nekadašnjih ratova i stradanja. Crna misao zamračila je svetio jutro. ponavlja se stalno niz sitnih.. i ničim se ne odati i ne pokazati svetu oko sebe ono što znaš i stvarno osećaš dok iskucavaju sati. tako sve dok neko ne istrči i ne ućutka ga kao luđaka koji se neprimećen popeo na toranj. najposle. Većinom stariji ljudi. i produžiti da iskucava dalje: trinaest.. da ipak treba živeti po diktatu časovnika sa tornja. Posmatrao sam u toj igri patnje zarobljene de-vojke i nemilosrdne udarce ratnika. ali da ni to ne pomaže. kao da nikad nije ni bilo. devetnaest. kad im je sudbina dala da se u ovakvoj lepoti rađaju i u njoj žive. ali pošto je najpre popila svu svetlost jednog od mojih izbrojanih i nepovratnih jutara. Pa će i ona nestati kao priviđenje. Ali kad se desi da njihov zvuk. A na jedno od narednih jutara pašće opet crna misao. stranci su posmatrali tu naivnu igru koja se stolećima održava i prenosi sa naraštaja na naraštaj. naprotiv. koji je bio početak i smisao moje crne misli. sa drugim razlogom i drugom sadržinom. prodre do naše svesti.. i to tako kao da nikad nije ni postojao. ali ko mi jamči da i sjaj ovog jutra nije takode »neosnovan« i samo varka čula. komandnih uzvika i odgovora. da će. ali važnih radnja i postupaka... Ti su otkucani sati podnošljivi samo zato što smo navikli na njih kao na svoj dah. igra priviđenja koja me prati celog života? Da. četrdeset i dva. a priznanje i aplauz dolaze sto i više godina docnije. Ili. ne postoji. uz dobru ulazninu i buran aplauz. mene. Šteta što ne umeju da ćute. I odjednom sam pomislio da li će ikad doći vre-me kad će ratovi i patnje našeg naraštaja biti prikazivani bezbrižnim turistima kao naivne ritmičke igre. znam iz iskustva. Ovi južnjaci svojim neodmerenim i nepametnim pričanjem umanjuju lepotu i stvarnu veličinu ovih predela. praveći se da veruješ u njihovu računicu. ponaj češće bez slave. tek kad sve postane igra i umetnost. odjednom sišavši s uma. i. Izgleda vam da će se kod sedmog ili osmog zagrcnuti samrtničkim ropcem i izdahnuti. petnaest.. daleko od očiju sveta. i ostati kao prazna ljuštura školjke na pustom žalu bezmernog vremena. nikad stvarno i ne čujemo. i kako u svako doba kazuje isto: da je otkucani broj lažan. da stoga treba biti tvrd i oprezan.. i ono će biti. utvrđenih i osvešta437 438 . i ne razmišljamo o njima. pobednike i pobeđene. uskoro će se pokazati da razlog strahovanju.

rastajali na već opusteloj ulici. ma šta. i naša silna potreba da budemo zajedno. manje ili više glasna prepirka. gonjena nekim veselim nemirom. življe od života. uvek bi se tada našao poneki od tih mladića koji bi hladno i odlučno izjavio da on ide pravo kući. Krv u meni. Pokreti i glasovi su drevni i kroz naraštaje uobičajeni. Nisu ti razgovori. Vetar nije opao. Pomisao da se još ne moramo rastajati. i da će još biti razgovora. jer je pospan. glasnih maštanja i sme-hh planova. Pridržavam se za stolicu i 438 . Kad bismo se. Kad sam sa naporom otvorio prozor. ali onaj trezveni drug bi obično bio zaboravljen čim bi nas napustio. sve to teče kao da se danas dešava prvi put da brod ovde pristaje i da u ovom trenu i na ovom mestu treba pronaći najbolji i najlakši način da se to bez štete i dangubljenja izvrši. ne zato što hoću. belo-modrim talasima i vedrim vidikom. nego što ne mogu drukčije. osećam svoje dve ruke kao dva živa sidra. slaba ali dovoljna da me zadrže da ne krenem za varljivim glasovima svoje krvi. sipaju prekori i psovke koje su dugom upotrebom izgubile svaku oštrinu i liče više na melodiju koja prati i olakšava rad. kao neko toplo i svetio treperenje u krvi. A danas je osvanulo sunčano ali sveže jutro. I svaki put se između posade sa broda i onih koji mu pomažu da pristane i da se veže i ukotvi razvija živa. lepo. vratnice da škripe i predmeti u kući da pucketaju kao da pred nečim opominju. htela bi da me napusti. naravno.nih drevnim iskustvom i hiljadugodišnjim običajima. posle večernjih sastanaka. sa svim onim što oni kriju i pružaju. Pa ipak. znanu i uzbudljivu kao večiti razgovor kopna i mora. Posle jednog zamornog poslovnog sastanka koji je trajao do jeda439 U noći se iznenada promenilo vreme. a mi bismo odlazili u neku kafanu koja se dockan zatvara i gde se još moglo posedeti i porazgovarati. Sećanje. ali ono što je lepo bilo u njima. Slušajući tu večito istu i uvek pomalo drukčiju prepirku onih sa broda sa onima na obali. Putovao bih i govorio. Sa jedne i sa druge strane lete opomene. ma sa kim. još uzbuđeni od živih razgovora. a koja svaka prava mladost traži i mora da traži. da ide svojim pu-tevima i da se pomeša i sjedini sa nemirnim. i da zajednički tražimo rešenja koja se ne nalaze. ili jer mu valja rano ustati zbog nekog posla. Pred nama se naglo otvarala neslućena perspektiva i javljala nada da ćemo još ove noći imati prilike i da čujemo i da kažemo nešto veliko. i da je čujem u isto vreme na svim jezicima koji su ikad govoreni na ovom primorju. video sam u tami da je more puno visokih talasa sa belim krestama. To bi za trenutak unelo hladnu notu u naše oduševljenje. Dunuo je vetar sa severa. to je naš zanos. Pevušim stalno istu pesmu. I danas mogu da osetim te noćne časove davno prošlih godina mladosti. A neki dan mi se desilo ovo. odjednom bi neko rekao: »Hajdemo negde da popijemo kafu i posedimo još malo!« Svi bismo tada oživeh kao da nas je odjednom ogrejalo neko dobro noćno sunce. Dan se otvara preda mnom kao zlatna i modra kapija. naša naivna vera. ozarila bi nas kao veliko iznenađenje. Istina. nikad đoneli ono što su obećavali. opojno novo i izuzetno. neke velike i presudne odluke ili krupna otkrića. Prozori su stali da se tresu. čini mi se da je stara kao i ljudska plovidba sama. Krv u meni poziva na pokret. kao da nije moja.

* Smatrajući se od rane mladosti nesposobnim da ikog istinski voli. mada ne bih umeo kazati ni pokazati kakve su!) ja nisam poznavao. pa ma to bilo poluglasno i samo za sebe. iako me je u grlu kao bol pekla potreba za pevanjem. Ne zbog toga što mi se nije pevalo. Zbog njih sam ćutao. I to mu je polazilo za rukom. stao je za trenutak na ulicu. kažeš još: »Laku noć. nakazan. on je i nehotice sve činio kako i njega ne bi niko trajno i potpuno zavoleo. podne jasno i veliko. a znaš unapred kakvi te poslovi. ni ti njemu ni on tebi. desi mi se da uhvatim sam sebe kako tiho pevušim neku melodiju iz kafana ili sa ulice. Brzo se u meni prene uspavana ali živa gordost moje mladosti. nisu mi se sviđale. nesposobni da išta drugo smisle i kažu. jedan od učesnika. ozbiljan čovek na odgovornom položaju. Nije bilo ni kafe ni seđenja. posedala u kola i otišla kući. nestane kao da nije ni bio deo tvog života. Nas dvojica smo šetali još dobar sat gotovo pustim ulicama na kojima se osećao miris lipa. slepi za sve što se oko njih dešava. pravi i ispravni. moj nepovratni utorniče! Hvala!« Kao dečak i kao mladić ja sam retko pevao sam pri jutarnjem oblačenju ili pri nekom mehaničkom poslu. Jutro je sveže i bodro. da popijemo kafu i posedimo i porazgovaramo? Iz njega je neočekivano progovorila naša davno prošla mladost. pa i sam suton ne rastu-žuje i ne obeshrabruje čoveka. tako da su zaista dodijali i travki i drvetu. stalno prati prizrak moje mladosti koia je nekad rasipala snagu po tim istim ulicama. Ja sam prihvatio. Neprestano žmirka i okleva. A one koje bi mi se mogle svideti (osećao sam da takve postoje. bez podnevne svečanosti i dostojnog zalaska. nepokolebljivi i dosledni! Uvek pravo. Većina je dočekala predlog kao šalu. Taj dobar dan prati te do u noćne sate i. Ali to ne traje nikad dugo. nešto što ne cenim kao savršenstvo. I sve se dešava i izvršava onako kako je predviđeno i utvrđeno. gluvi za sve što drugi govore. A sada. u poznim godinama. i ustaješ i spremaš se. Utornik. kao krug tanke. fine svetlosti. govore ćelom svojom pojavom i stavom: »Vidite kakvi smo mi. Cutali smo ili razgovarali o beznačajnim stvarima. ali sam osećao da me. Nemate šta da kažete. kažeš sam sebi.naest sati noću. i moru i kršu svojom samodopadnom gordošću. Kako su nejednaki dani i nedelje. i ja zaćutim. I tako i umine. Izgledalo mi je nedostojno pevati. Na obali mora. Sve je drveće manje-više nagnuto u pravcu u kome zimi duva bura. i koje sam slušao kako ih drugi oko mene pevaju. Ali. 440 A ima i drugih i drukčijih dana koji osviću kao radosno dozivanje. Jedino čempresi. iz godine u godinu sve 441 . dahnuo duboko dah letnje noći i odjednom rekao meko: — Kako bi bilo da odemo negde. kakvi susreti i zadovoljstva čekaju od jutra do mraka. Nismo otišli nikud. sklapajući oči na san. a znaš i da se nikad ne može sve posvršavati. i samo uvis!-« I to ponavljaju neprestano. samo bolje i prijatnije. i bežeći od ljubavi kao od suviše teške obaveze. ne znaš mu imena i nisi siguran da li je to uopšte pravi dan. melodije koje sam znao. Znaš da se sve završava i mora jednom završiti. Kako nejednaki izgledaju! Osvane tako neki razrok. šezdesetogodiš-njak. crni i tanki. odbila ga.

Jedna stara devojka: — To je bilo nekad. odvode natrag u ćeliju. Ćelu bogovetnu noć brojim. kad se probudim. samo po sebi neobično. A kad je u tome uspeo potpuno. čini mi se. Suđenje je završeno. I jedno i drugo potpuno neočekivano. on je. Presuda će biti izrečena prekosutra. i — presvisnuo.. nerazumljivo i neobjašnjivo. Svet iz sudnice razilazi se polako. Dešava mi se to i sa muškarcima i sa ženama. * To što snivam nije. kratko ošišane šiljaste glave. pričati. Uvek gleda u jednu tačku. a Beli mi priđe. i jak. u snu. Tada. Umro je ne izme-nivši ljudske reći sa živim čovekom. Pri tome osećam ne samo stvarni umor nego i jezu teškog sna iz minule noći. To je sve. Zapušten i on i sve oko njega. ono što kaže izgovara nabustio.. ukoliko baš ne mora. I mrtvima ću. Krupan. Ispod stare i natrule daske viri jednom trećinom tela sakriven pauk. već star i sam. Poslednja izlazi jedna sredovečna žena. 442 U sudnici. preda mnom grad pun strmih izukr-štanih stepenica kojima se zaista valja penjati i spuštati. Ne radi ništa. jer veruje da će ga ona uhvatiti i zadaviti ako samo za sekund jedan uspe da mu zavara pogled. Mršav. Ali ništa se strasnije ni luđe ne može zamisliti. nepopravljivo i nepovratno izgubljeno. Pred činjenicom da je moguć takav nesporazum. i naročito njene oči. ili koje gledaju kud niko ne gleda i vide što drugi ne vide. siv. a pogled po mogućnosti ne odvaja od tačke u koju pilji na zidu. U stvari. on nosi u sebi tešku bolest i sav je opčinjen i para-lisan strahom. A u svitanje. koje ne gledaju nikud. i nikad da ih izbrojim. rtepenice. u poneđeljak oko devet sati izjutra.više i bolje. u vozu u kom smo se slučajno sreli. Sedi po ceo dan u senci i pomiče se sa njom. ili pri ne443 . Moju pažnju privlači njen hod. Herceg-Novi. kad su sve pesme bile lepe! * ' Čuvar kupatila. višestrukog ubicu. neobrijan. ali naročito sa ženama. sad je bilo sve dockan. Ali. postalo mu je jasno da čovek treba i može da voli nešto izvan sebe i da sa nekim ljubav deli. On to gleda smrti svojoj u oči i nastoji samo da ne odvoji svoj pogled od njenog. hod mesečarke. Sedimo i razgovaramo ne-gde. zastao je kao pred ponorom koji se ne da ni preći ni zaobići. Po svemu bi se reklo da je to neki namćor povučen u sebe i dovoljan sam sebi. mrko. Snop prigušene mlečne svetlosti pada kroz visoki prozor sudnice pravo na nju i osvetljava je nekoliko trenutaka. Crni odstupi. * Jedna žena iz Obrenovca: — Ne možete zamisliti kako sam se napatila. Mladog čoveka. Ne govori ni sa kim. odjednom uvideo da se prevario na samom početku mladosti i varao celog veka.

kao skakavci. u smehu i raz-. I onda dolaze podrugljivi i uvredljivi nadimci i skandalozne istorije o mitu. nije oskrnavljen imenom. bez glasa i pokreta. niko ne zna s kim ni od čega. Mračno i nepodnošljivo biva oko mene. dugo.. Nebo. Najposle sam se probudio. onaj što ga zovu. ja počinjem da vičem kako ga sada prvi put čujem. Uzalud nastojim da se setim nekog dragog. punokrvna i dobro obučena. proneverama ili preljubi. ne znam — branim se ja očajnički. cenjenog 444 i čistog ljudskog stvorenja. Samo kamen.govoru sa ljudima. jedna je udata za Jankovića u Beogradu. pominje neku grbavu kćerku ili sina koji je prešao tridesetu. a još nije ništa završio.. Stojim pritajena daha.kom nepredviđenom čekanju. — Vi poznajete Petroviceve iz K. govori. Njene reci doleću i nasrću u jatima. pljuje. Kamen sam. a koja živi u Svajcarskoj. Ali negde ispod te svesti — ne znam gde ni kako — ostalo je malo onog sni-vanog bola. sva drhti od neke slasti i govori. brata koji je osuđen zbog privrednog kriminala. Snivao sam da me boli najbolnije mesto u menL T)uboko. kolje. znate. ali sad nek stoji. Sumi i pucketa talas njenog govora kao krcka-nje lišća u čeljustima čitave najezde skakavaca. ni na drugi kamen se ne naslanjam. jer ona u svakom slučaju govori. nezdravo rumenih obraza i tamnih očiju 445 . —Ama. Trgovački pomoćnik u Višegrađu.. ali žena me uverava da mora biti da ga poznajem. Srećan. Sa prvim talasima dnevne svetlosti stala je da prodire u mene svest o stvarnosti i da sporo ali stalno potiskuje tlapnje i bauke iz noćnih snova. njega znate . to je svejedno. negovana. A žena. A ja sam srećan što neko ispunjava čamotinju oko mene romonom ljudskog govora. Žena priča ili postavlja pitanja.? Ne! Kako je mogućno? Otac im je lekar. pa pre vremena pušten sa robije. palme i tu je cvile i povijaju se kao deca koja se sa vriskom otimaju kad majke hoće da ih kupaju. ne služi ničemu. —Ne. Sitan. laje. ujeda. sve dok me nije ispunila potpuno. I tako redom. Počinjem da zaboravljam ko sam i šta sam i odakle sam došao. Nigde vidika ni izlaza.. jer njen govor počinje od čamotinje da stvara pustinju.. ne zove se nikako. Bez ptice ili vlati trave. i pretvaraju u prah i pustoš. sedi na svom sedištu kao na prestolu. —. Cim izgovori novo ime. Dolaze priče sa ružnim pojedinostima o sinu homoseksualcu i kćerki koja nije ni devojka ni udata ni razvedena... i na njoj kamen. Vidik mi zaklanjaju gomile izmeta i pepela. i jako. kako ne! Onaj .. grudi joj se nadimaju i oči sjaju kao da peva veliku ariju iz opere. To jest. « Pod zamasima vetra i čitavim slapovima obilne kiše čempresi. Sitna neugašena žeravka koja me peče i tišti dok veseo stojim na suncu. mrvi i — biva sve viša i šira i moćnija. i da bi pomogla mome sećanju. Oko mene se sve više mrači vidik i sužava prostor. isuviše se dobro zna. ali samo nekoliko prvih trenutaka. pro-"tegljast. more i njegova obala. i brste i uništavaju sve što je živo i zeleno.

krotka i nestalna pogleda. Po ceo dan radi, a uveče je tako umoran da odmah zaspi. Umoran je i sutradan ujutru kad, pre šest sati, ustaje da otvori i posprema dućan. I tako umornog još ga muče i troše njegove misli. Ali, sve bi još i dobro bilo da nema nedelje i praznika, kad je slobodan. On ne puši, ne pije, ne mari za igru, ne gleda devojke. Ostaje mu da misli, čita i razmišlja. Osim osnovne škole u svom mestu, završio je i dva razreda trgovačke škole u Sarajevu. Čita popularno-naučna izdanja i novine, a u novinama ponajviše rubriku »■Život i nauka«. O svemu što čita razmišlja pomalo, ali stvarno u svemu traži samo potvrdu za svoju osnovnu misao. A ta je, kratko i sažeto kazana, u ovom: kako bi se sve štete, neredi, povrede, nepravde i gubici u društvu i prirodi mogli otkloniti, ili bar kanalisati, tako da život postane uredan i pregledan kao ravno i obrađeno polje, da se sve u njemu može predvideti, proračunati i okrenuti u korist društva. Ta njegova misao kretala se stalno oko toga kako bi se moglo izbeći ili bar ublažiti sve što je u životu neskladno, škodljivo ili izlišno. More, koje je sada stihija, da se »reguliše« i da ostane bez naglih promena i oluja, a njegova voda da se učini ne samo uvek plovnom i sigurnom nego i pitkom; reke da se ukrote i iskoriste; kamenjari i peščane pustinje da se učine plodnim i zaseju korisnim biljem; nagoni u ljudima da se isto tako savladaju, stave pod nadzor razuma i upute u pravcu stvaranja, umesto rasipanja i rušenja. — Da bi se sve to postiglo, potrebno je organizovati ljudski rad, umni i fizički, mobilisati velika finansijska sredstva, a to znači opet savladati mnoge otpore, ispraviti krivine i poravnati neravni. O svemu tome treba razmisliti i sve to razraditi i pripremiti, a zatim pristupiti ostvarenju. Obuzdati sve, u prvom redu čoveka. Stegnuti ljude i njihove strasti i prohteve zakonima, 446

ograničavati ih nemilosrdno, kažnjavati ako treba, pretvoriti svet u radnu koloniju ili koncentracioni logor, samo da bi se priroda ukrotila i ljudi upregli i iskoristili za postizanje viših ciljeva, i tako ih usrećiti i protiv njihove volje. Ne prepustiti ništa slučaju, predvideti sve unapred, odrediti svakom njegov put; ćela je stvar u tome. Eto, zbog toga se trgovački pomoćnik izdvajao iz društva i, pogružen i iznuren, živeo usamljenički, kao osobenjak. A kad bi se našao sa najbližim prijateljima, on im je strasno, dugo i opširno izlagao i objašnjavao svoje ideje i svoje planove o njihovom ostvarenju u budućnosti. Izgledalo je da će ga ta njegova misao odvesti u sukob sa okolinom, ili da će ga iznutra izgristi i do kraja istrošiti, ali samo izgledalo. Ubrzo se pokazalo da to nije misao sa dubokim korenom; ni razorna ni stvaralačka, ona će uvenuti i umreti u njemu mnogo pre njega samog. Tačnije bi bilo reći da je to bila bolest. Javi se tako u nekim ljudima, pod određenim prilikama i u određenim godinama, neka »zabrinutost-« zbog toka kojim teče slobodni život, neka nezdrava potreba i luda želja da sve žive snage i pojave oko sebe svedu u granice svojih sopstvenih sposobnosti i na meru svojih snaga. Javi se, potraje neko vreme, a onda, sa godinama i fiziološkim promenama u tom čoveku — nestane neprimetno i neobjašnjivo kao što je i došla. Preboli čovek svoju »misao« kao vrstu mladalačkog ludila, a posle živi dugo, mirno, tupo, kao i svi ostali oko njega. Cuk je umukao. Spava? U tami, sav se pređeo tišinom odmara. Tišina me je valjda i probudila. Tišina, i moja misao koja više nije mogla da bdi sama. 447

1,- j 1° ^^' ^^° ^ "^^^' "^ istom mestu, isto. Kako bi dobro bilo ne biti ništa, ne zvati se nikako, ne odazivati se nikad, nikom, a postojati, znati da po stojiš, 1 trajati. ^

Cesto, noću, kad krv u mojim ušima nemirno kuca, ja slušam bat tamničarskih ili stražarskih teških cokula po betonskim hodnicima mariborskog zatvora. On je svaki put različit po tonu i ritmu, ali uvek isti po svom jednoličnom uporstvu. Tada mi se javi misao iz ćelije broj 38. Čini mi se da su ti koraci u stvari udarci mnogih i raznolikih čekića koji, svi složno, biju po istoj bravi jedinstvene, velike ljudske robijašnice. Iako mnogobrojni i stalni, njihovi su udarci bez dejstva, ali oni se ponavljaju i ponavljače se sve dok jednog dana i ta nesalomljiva brava ne popusti i ne prsne. Tada će se otvoriti sva vrata svih tamnica na svetu i kao vosak odjednom istopiti svi čuvarski ključevi, jer će biti razbijen i uništen pojam tamnice među ljudima. Dalek je taj dan, i ko zna kad će i da li će ikad nastupiti, nsumesno izgleda i misliti o njemu, ali u noćnim snovima zatvorenika on sviće često i zanosno, iako kratko i varljivo. Opasni su i pogubni za nas samo koraci glavnog nadzornika, mršavog, visokog čoveka sa crnom bradom, kad noću obilazi sve spratove, u čizmama od sukna sa nečujnim donovima.

u kategorijama svojih neposrednih interesa, izražava se opštim mestima, u oskudnim klišeima sa kojima je uvek potpuno zadovoljan. Uglavnom: gnev, psovka i nadmenost. Od ustanova, najviših kao i najnižih, vesto i bezobzirno stvara busije, a od svega oko sebe pijedestal koji mu ipak ne pomaže da se uzdigne; u sopstvenim očima možda nešto malo, u tuđim nimalo. Pustoš na ivici ljudskog postojanja.

U jednoj radnji, u kojoj se prodaju ptice, stoji u izlogu kreletka i u njoj kanarinac. Na kreletci karton sa natpisom: »Sanger mit Kafig 60,80 Fr.-« Viđeno u Cirihu.

Njegov san u budnom stanju, u devet sati uve-če, na ulici kojom žure promrzli ljudi. Osećanje strašnog gubitka i velike sramote. Potpuna beziz-laznost. I buđenje — posle jednog sata. Sve zajedno — neverovatno i strašno.

Covek koji je prestao da bude ono nešto malo što je po rođenju i poreklu bio, a nije postao ništa drugo. Naš čovek. Ali u njemu i na njemu nema mnogo našeg, još manje čovečnog. Na žalost, dosta čest tip. Gleda vas kao da se posmatra u ogledalu, a govori kao da diktira u telefon. Misli uprošćeno, 448

Težak san. Svet (sve što za nas postoji i što svetom zovemo) pretvorio se noćas za mene u — stepenice. A moja je dužnost da gazim tim stepenicama bez prestanka, do umora, do besvesti. I ja to činim sa punom predanošću i svom snagom za koju sam sposoban, sa odlučnošću koju čovek samo u snu nalazi. Znoj me obliva, dah me izdaje, i vid mi se mrači, dok savlađujem beskrajne i raznovrsne stepenice. A ima ih na hiljade hiljada, svakojakih, različitih po obliku, po materijalu od kojeg su građene: niskih i visokih, drevnih, kamenih i metalnih, izglodanih, na trulih, izlizanih, kao i celovitih i novih
29 — Znakovi pored puta

449

'^^^

ili maločas popravljenih. I sve se one na čudan i neobjašnjiv način premeštaju, savijaju, seku i ukrštaju, pojavljuju i nestaju. Čim savladam jedne, druge se propinju preda mnom, i ja, iako sam pri kraju snage, otpočinjem borbu sa njima i penjem se dalje, jer drukčije mi ne može biti. A što je najgore, svi su moji napori bezizgledni i uzaludni, jer u stvari niti se uspinjem niti spuštam, samo se trošim i topim, tu u mestu, na stepenicama koje se smenjuju ispod mojih nogu. Sedim na zelenoj klupi koja je utonula u bujno rastinje. Ne znam kako se tačno zove kraj u kome teče ovo moje poslepodne. Ni o samom sebi ne nalazim ničeg određenog i pouzdanog u svojim mislima i sećanjima. Jesam, i tu sam. To je sve. Ni strane sveta ne bih mogao odrediti tačno. Osećam samo da negde sunce zalazi, ali ne znam da postoje predeli izvan ovih koje vidim. Znam samo da život, kad već postoji, mora biti večan, i gubim se u tom saznanju. Sedeo sam sa još dvojicom ljudi pored kreveta teško bolesnog čoveka. Razgovor je tekao prirodno. Bilo je i smeha. U svemu je učestvovao i bolesnik, ali na svoj naročit način. U njegovom govoru bilo je zastajkivanja i neočekivanih prekida, a njegov smeh bio je bez težine. Znao je da će umreti, i umro je tri nedelje docnije. Toga njegovog naročitog načina govora i lakog E-Tieha sećam se često i mislim: kad bi se ono što je polujasno, a neizrecivo, moglo recima izraziti, saznali bismo velike i za čovekovu sudbinu važne stvari.'
• 20. m 1962.

Kratki snovi, ali strašni i odvratni, kao da su svirepo probrani — to je ono što me po nekoliko puta budi u toku jedne noći i što je čini tako neizdržljivo teškom.

Zimi, usred bosanske šume zavejane snegom, nije čovek tako sam i jadan kao u martu mesecu, u sumračnoj sobi kojoj u prozorima cvili hladni dubrovački šilok, satire čoveku živce, razara mir, i donosi nesanicu i teške misli i neželjena sećanja.

Znam ja tu vrstu žena. One su tanke i visoke, dugo mlade i lepe, a umne, praktične, uvek nasme-jane, zvučne kao violina. Imaju sasvim jasne pojmove i određen poziv u životu. Srećne su u porodici, a kad to, slučajno, nisu — ne žale se. Njihove sposobnosti su iznad prosečnih, njihova osećanja mogu da izdrže svaku probu. Njihova prirodna ljupkost stalno plamsa i, kad izgleda da će buknuti u neki veliki, izuzetni plamen, ona se stišava po nekom unutarnjem pravilu; a kad se čini da bi mogla uga-snuti, nalazi sama u sebi nove snage i plamena. To su žene kraj kojih je svima dobro, nikom hladno, nikom prevruće, žene koje muškarci vole i traže, koje niko ne »obožava«, ali niko i ne proklinje; za života svakom nešto znače, a potomstvo ih blagosilja. Ja tu vrstu žena poznajem na prvi pogled, po strukturi tela i po hodu, a naročito po njihovom stalnom androginskom osmejku koji sam po sebi predstavlja neuništivu dragocenost. 451

450

29*

*

Iz jednog razgovora. Vi nama, kao najteži prekor, kažete da radimo i živimo po načelu; »Pomoz bog, čaršijo, na obadve strane!« To je prigovor koji kod našeg sveta uvek pali, jer naši ljudi su, u većini, ljudi jedne strane. A ja vam kažem da mi i jesmo ti i takvi kakvim nas vi prikazujete, i da smatramo kao posve ljudski i prirodno da celoj čaršiji treba kazati: »pomozbog!«, jer je to zakon osnovne učtivosti i pravilo zajedničkog civilizovanog življenja. Ali to nas, naravno, ne sprečava ni najmanje da o svemu i svakome u toj čaršiji imamo svoje mišljenje i da ga, kad je to potrebno, i kažemo. A vi, vi ste za ponašanje prekih ljudi i prostaka koji svađu i rezanje hoće da izdignu do životnog principa, i da ljudske odnose vrate za mi-lione godina unazad. A deleći tako grubo i proizvoljno čaršiju na dve strane, jednu dobru i čestitu i drugu rđavu i nevaljalu, vi sami sebe oslobađate dužnosti da mislite, i tako nanosite i sebi štetu i drugima nepravdu. Malo nakrivljene glave, sa obe ruke zađenute za pojas, starac gleda kolo pred mehanom. U sredini Ciganin sa svojom zurlom, a oko njega se vrti venac od deset mladića i šest devo jaka. Po strani stoje varoška deca i poneki prolaznik koji se zaustavio za trenutak. Starac gleda kao da je probuđen iz čudnog sna, i već je dobro rasanjen, a san još traje. I starac se pita: Je li mogućno da ljudi ovo čine od sebe, da poskakuju, u stalnoj borbi sa zemljinom težom, čas pobednici čas poraženi, da se čas lome i savijaju,
452

čas koče i prse, kao van sebe? Jeste, jer starac sve to gleda pred sobom. A čemu im to služi? E, to ne bi niko mogao reći, jer sve to nema vidljiva razloga ni opravdanja. Neko ili nešto ih podiže od zemlje, trese njima, pa ih opet baca na zemlju, dok oni uživaju u tom kao u neopisivom blaženstvu. To je sve. A sa strane stoje dečaci i devojčice, raširenih očiju i otvorenih usta od čuda i divljenja. Za koju godinu, kad se ovi što sad igraju zamore i smire, ta deca će stupiti na njihovo mesto i sa istim žarom igrati istu ili sličnu igru, verujući, kao i ovi, da to čine po svojoj volji, isključivo zbog svog zadovoljstva. A njih će isto ovako zadivljeno posmatrati drugi dečaci i devojčice, sa željom da što brže odrastu i da dođe njihov red. I sve će to tako ići dalje, sve igra za igrom, kolo do kola, odavde do na kraj zemlje, od zemlje do zvezda, vlajda i dalje. Bez kraja i prestanka. Razmišljajući o tome starac je stajao ukočen i bled, slabiji i tiši od senke na zemlji po kojoj topću i gaze razigrane noge bezbrojnih naraštaja, u nera zumljivoj igri. •;
*

Taj čovek četrdeset godina, i više, priča jednu istu priču u stvari samom sebi, i samo o sebi. Vi mislite da on priča zbog priče i njenog smisla i značenja. Ne. Ili možda zbog onih koji ga slušaju. Ne, ne. To samo izgleda tako, a slušači su njemu potrebni kao dekoracija i kulise. Vi primećujete da on govori o raznim ljudima i predmetima, ali i to samo izgleda da je tako. Uistinu, on priča samo o sebi, a sve drugo je povod i podloga. Ta njegova priča je sama po sebi prosta, štura i kratka, ali on je rasteže i prerađuje, obrće, boji i osvetljava, a pri tom nema snage ni mogućnosti
455

da joj doda ni jedan gram stvarne težine, ni jedan karat prave vrednosti. Ta njegova priča ide od čo-veka do čoveka i sva je već otrcana i nečista.

Pre mnogo godina, kao dečak u osmoj ili devetoj godini, bio sam sa roditeljima u gostima na selu. Za naše prilike veliko imanje u plodnoj i osojnoj uvali, u pregibu koji se javlja kao nabor na planinskom masivu iznad Drine. Ono je išlo od močvarne ravni pored potoka, preko strmih voćnjaka i dobrih njiva na zaravancima, do prošarane šume gde se po-slednji plot završava živim borićem. U gustim gomilama drveća crneli su se krovovi kuća i pušnica, nad kojima se oreol dima gubio na ujednačeno vedrom nebu. Nad celim krajem osećala se neka slutnja zrenja i izobilja. I svuda je bilo vode koja se više čula nego videla. Ručali smo na zelenoj ravni, neobrađenoj ali izukrštanoj potocima, odvodima i jazovima. Tu su rasle samo topole i vrbe, neobične veličine. Po travi oko nas i na iramima na kojima smo sedeli bio je svuda popadao gust mašak, beo kao inje. Tada sam primetio da su topole pod kojima sedimo u ocve-tavanju i da sa njih pada ta laka bela maca kao sneg bez težine. Spuštala se i padala nečujno, ali stalno, po licu, po rukama, po odelu i prostirci, po sudovima, hrani i piću. Za nas koji nismo navikli na to bilo je nečeg i veselog i nezgodnog u tom stalnom padanju gotovo bestelesnih pahuljica. Nismo pravo znali da li da se zaklanjamo od njih ili da ih pustimo da padaju i da se držimo kao da ih ne primećujemo. Domaćini su nas s vremena na vreme branili, kao od muha, i poklapali jela u zdelama pred nama. Žalili su se na svoje topole, čija im maca uvek u ovo doba godine dosađuje, i grdili ih, ali bez mnogo ubeđenja, više iz učtivosti i pažnje prema nama, ona454

ko prisno i toplo kao što se roditelji žale na svoju nestašnu decu. Zamoren od jela, igre i razgovora koje su vodili stariji, ja sam neprimećen zaspao na okrajku neke ogromne seoske kabanice koja je mirisala na kišu, vunu i mlečar. Probudio me pucanj. To je neko tukao yilu-bove grivnjaše po kamenitim stranama. Društvo je još jednako sedelo na istom mestu, pri kafi i piću, u razgovorima koji deci izgledaju beskonačni a potpuno besmisleni i izlišni. Po meni se bile uhvatile mace topolinog cveta kao sitan sneg, svuda, po odelu, po rukama i po crnoj kabanici na kojoj sam ležao. I u ustima sam ih osećao. Video sam ih, uveličane, na svojim trepavkama. Oči sam morao da tarem od njih. A nada mnom, u vazduhu bez vetra i pokreta, spuštala se jednako spora kiša od mace, više lebdeći nego padajući. Bilo je bolno to dečije buđenje na neobičnom logu, u nepoznatoj sredini. Nije mi bilo potpuno jasno gde sam ni kako sam došao ovamo, ni da li je to stvarno buđenje ili samo deo nekog dugog i zamršenog sna u kome se sniva i buđenje. Naročito mi je bilo neobično i uzbudljivo to čudno, toplo inje po meni i oko mene. I nisam bio načisto da li to ono pada sa visine na mene koji ležim, ili samo lebdi u vazduhu kroz koji ja padam u nepoznatu dubinu. Iluzija je bila tolika da sam u grudima imao onaj bolni i slatki osećaj čoveka koji pada sa visine. Posle smo pucali iz puške i jeli teške seoske slatkiše, prelivene gustim pekmezom od jabuka. Vodili su me u vodenicu i u valjaru. Sve su to bili jaki utisci pod kojima su buđenje u snegu od maca i kratka iluzija padanja, u vezi s tim, potpuno iščezli i zaboravljeni zauvek. Posle gotovo dvadeset godina desila mi se teška nezgoda na jednom izletu u Alpima. Okliznuo sam se pri uspinjanju i otisnuo niz strminu; padao sam 455

od stene do stene, od grma do grma, i najposle se srećno zaustavio na jednoj zaravni koja je bila obrasla planinskom travom, tankom, glatkom, i poleglom. Za ćelo to vreme ja sam imao osećaj ne da padam, ne da bijem sobom o grebene, nego da, nepomičan, ležim na udarcima koji se smenjuju. Ma kako čudan izgledao ovaj izraz, on je za mene jasan i potpuno veran, jer mi je ostao iz tih nezaboravnih trenutaka. Da, ležao sam na udarcima, nepomičan, prikovan svojim bolom za svoj bol, a po meni je polagano, bolno i uzbudljivo padala, kao inje, sitna maca sa nevidljivih ogromnih topola u visinama. Ista ona od pre dvadesetak godina.

Kaira. Sve je neizvesno i daleko. Samo je bliza i izvesna smrt keja se javlja u meni sitnim kucanjem negde nasred grudi.

U Delfima. Bogovi i boginje, koji nikad niste postojali, ja više ne mogu da hodam, teško gledam i sporo mislim, a znam da mi pomoći ne može niko. Pustite me da sednem na bezimen kamen i zaklonite me vašim sveštenim oblakom nevidljivosti i ćutanja!

Moj krevet kao da je izbačen iz niza bolničkih kreveta i ove bele sobe. Kao da ležim sam, usred pustinje, sa sivim nebom kao drugom pustinjom iznad sebe. Nema me, a gorim. Sagoreo sam, a još peče. Pustinja groznice, bez živa stvora i vidljiva znaka. Ali pred mojim očima koje plamte ispružena naga ženska ruka koja nešto popravlja iznad moje glave. Da, ženska ruka, ali oko nje nema onog ore-ola koji je ranije redovno titrao oko svake ženske ruke koju bih ugledao. Nema ničeg. Gola činjenica: ženska ruka. Bez veze sa mnom i mojim doživljajem. Nikad nisam verovao da čovek može toliko izgubiti od sebe, a još postojati.

Moglo mi je biti pet ili šest godina kad sam čuo kako stariji razgovaraju o nekom čoveku. Neko je rekao: »On je sumnjiv.« — Čini mi se da nikad više nisam smetnuo s uma tu reč. Kao da sam stekao naročit sluh za nju. Svuda sam je sretao. Sto dalje, sve više i češće sam nailazio na ljude koji su sumnjičili druge, ili na takve koji su nekom i zbog nečeg bili — sumnjivi. Nisam ni primetio kad sam postao i sSm sumnjiv, sebi i drugima. * Gledajući semenku koja na svojim opnastim krilima plovi vazduhom, dižući se i spuštajući na mlakom jesenjem vetru, rekao sam, više sebi nego njoj: »Leti, kratkoveki stvore, dok te slaba krila nose! Volim što neću videti gde ćeš pasti, ni šta će s tobom dalje biti.-«

U Luksoru. Kao što je toliko puta u životu bivalo, sedim pred hotelom, u stanju koje nema imena, i čekam dugo i strpljivo vesti o avionu koji zbog peščane oluje već drugi dan ne saobraća, ili bar o vozu koji bi me, ovako grozničavog, prebacio do 456

Niko nije bez mane. To je sigurno istina, jer svi to kažu i život to potvrđuje, ali ja sa nelagod-nošću izgovaram tu istinu, jer negde u dnu duše gajim ludu i nejasnu, ali jaku želju da se ipak nađe 457

a što ja ne razumem i iza čega naslućujem nepoznate teškoće i nerešena i nerešljiva pitanja. premro i izgubljen. Tako su nas učili. iako ne znam otkud ni kako. osuđivati i popravljati. izvesnija od groba. Ali još je sigurnije da ja ne bih nikad i ni u kom slučaju hteo da budem onaj koji taj neophodni i društveno korisni posao vrši. nego juri kroz mračnu šumu i studenu noć u nadi da će naći put i izlaz. a ja tu poruku prevodim odmah na običan ljudski govor i pretvaram u jednostavan prizor. Ali čim bi mi pomenuli postelju i spavanje. usta jao sam i odlazio na doksat koji je tonuo u tami i sa kojeg su se videle samo dve daleke slabe svetlosti. ali koja raste s nama uporedo i jača sa našim godinama. i tako svi kažu. da se najvećim delom života kroz tamu putuje. slušajući jauk austrijske vojne trube koja je pozivala tužnog vojnika na počinak. Držeći se za drvenu ogradu. dva fenjera na mostu. Strah me mučio. kao dve nemoćne žiške na neprelaznom moru tame pod kojom leži varošica među brdima. da strahujem. i branio se uporno i od same pomisli na leganje. žara i snage. Još jednom kažem — savlađujući urođenu neprijatnost: niko nije bez mane. I taj isti strah me je nagonio da se otimam snu i postelji. i da su pod tim zvucima koji se kidaju od ridanja. sa licem pripijenim do bola između dva drvena stupca. Dvoranom prođe taj glas kao svečana poruka. Osećao sam da se za svakog od nas. Znao sam. Neuko dete. kao što zalutao i umoran čovek ne sme da sedne. i da su lepote prolazne i bogatstva nesigurna. opus 83. * Moglo mi je biti sedam godina. To je očigledno. pokopani raznorodni i divni glasovi zemlje i sve reci i sva imena i sve poruke sveta. a da nam je strep-nja poputnina i u tami i na suncu. Iz daleka je dopirao isprekidan lavež pasa. sve što čovek može da vidi. sve sam to naslućivao u tim noćima. Strah od onog što stariji govore. To je.izuzetak koji bi tu istinu uterao u laž. Ona 458 je bila za uho isto ono što tama za oko. u samom trenutku našeg rođenja. 459 . a opasnosti stvarne i velike. eto. pripijen Uz ogradu na doksatu. i neophodno. nikad nisam mogao pravo ni potpuno sagledati. da bdim. Nikad nisam uspeo da zaboravim tu melodiju. pomera se za nama kao naša senka i čeka nas svuda. A te mane treba otkrivati. od dnevne igre i umora. Da me ne bi savladao san za stolom. Odmah posle večere hvatao me san. ja bih dizao glavu i širio oči. moja mana. niti sam ikad docnije u životu čuo — tužniju. Naslućivao sam po nečem da je taj svet. od jela. jedna od mojih mnogih mana. zbunjivan i nošen igrom rođenih čula i nasleđenih nagona. jer nemam snage ni sposobnosti za njega. koji mi zaklanjaju ova tama i ova truba. počinje da plete zamka. malena i tanka. umoran. ima i postigne. pun lepote. * Doziv home na početku Bramsovog koncerta za klavir i orkestar br. 2. bogatstva i — opasnosti. bežeći od sna i od svega oko sebe. I to je sigurno. Umor me je fizički boleo. B-dur. Tada se obično javljala i vojnička truba iz neviriliive kasarne sa brega. strah od silnog mraka i nemoćne svetlosti. ali da živim u nadi da ću mom strahu naći rešenje i sagledati kraj. Strah od senke koju petroleumska lampa ostavlja na plafonu. ja sam nejasno slutio da mi ta tama pokriva sav svet. ja sam bio prožet tim mrakom i tim zvukom i tugom koju oni nose. Sve što sam docnije u životu saznao i što.

da pokret traje i da se ne prekida. pa zašto da se još i sami opijamo? Ne opijajte se nikad. U kupatilu stvari razbacane. Sve ostalo je sporedno i slučajno. nevidljiva i nepoznata vasionska snaga koja taj pokret izaziva i održava da bi se kroz njega ostvarila i objavila. po njegovom mišljenju. Bilo ga je svuda. mleko je neočekivano vrelo. Na tom putu ništa nema da se izgubi. i toga odnesu i zakopaju. ni takozvanim osećanjima. a dok živimo sve oko nas teži da nas opije. ni verom ni mistikom. Njegovo lice. evo. Zavesa poigrava na prozoru. zbunjene. A naj-glavnije. ali malo ciničan čovek. Dezdemona je. Tako se rastaju bez pomisli na rastanak. to je nema. Ona gine nevina. pa ni ovom parolom. S vremena na vreme ona se okrene samo za trenutak. samo ona zna šta. Tada nisam odgovorio na pitanje. sa nepokolebljivim uporstvom. samo ne bih umeo kazati kakav ni otkud dolazi. Se-ćam se da me je nekad neko zapitao šta bih imao da kažem kao poruku našim ljudima. Hleb se mrvi. Voda se rasprskava u kapljice. zaustavile u igri. češalj je naelektrisan i pucketa u kosi. ni alkoholom ni drogama. Mirisi iskrsavaju iz sećanja. kao da su se do maločas igrale sakrivanja. taj legne. On stoji nepomičan i gleda za njom. Pokušajmo stoga da tražimo spasa u protivnom pravcu. kafa mlaka. Ona se zaputila preko mosta. Gledaš kako čovek-đvonožac hoda kao navijen sat. Za većinu naših osećanja može se već od prvog trenutka videti da su neosnovana i tašta. Jedni žure nekud — na uživanje? na posao? — drugi idu sporije. plod pijanstva ili sredstvo opijanja. a njeno sjajnim osmehom odgovara. a svi drugi produže da vrve i hodaju. Rastali su se kraj malog mosta na rečici njihovog rodnog grada. Ona lepa. lekar po zanimanju. on vitak. prohladno i maglovito. ali »grehova naših radi«. na periferiji grada. Ogledalo karikira. nego da je samo hodanje glavno. deo pokaže kao takav već na prvoj prepreci i teškoći. ni idejama ni brojkama. 461 . Izgleda da čak ni to nije važno. kao što je Hristos razapet bez krivice. Glavno je da su ljudi. ko zna šta. kao i imena koja on svemu tome daje. ali cilj im se ne vidi. ozareno smehom. dok se drugi. Poruka bi glasila: >->Ne opijajte se!« Opijeni se rađamo. objašnjava smisao tragedije »Otelo«. a u ovom trenutku odgovor mi se sam nameće. manji. predmeti ispadaju iz ruku. pa se pri mom ulasku. izgovaram reci koje su preterane i »osećajne«. Bojim se da i ja. Ne opijajte se — to je pitanje ljudskog dostojanstva. a nije važno ni koji su ti što još hodaju. zatrepere. ničim. 460 U neprovetrenoj krčmi. Sporo osvaja dan. Ko više ne može da korača. ah svega u dve-tri reci. Sa doručkom ista stvar. Putem prolaze ljudi. a sve može da se dobije. Dakle. a iza stakla drhte i njišu se grane u svim pravcima. Ali ja znam šta znači — opijati se. u meni i oko mene. ne opijajmo se! Ničim na svetu. Jutro. pita nešto. Nemir me je i probudio. čovek i njegov hod. * Jedan obrazovan. ni čulnošću. Njoj sedamnaest. sapun klizi i leti u luku. možda. Ovako gledano ne primećuje se ko je izostao. neka vrsta iskupitelja ženskog roda.Dvoje mladih ljudi. a njemu dvadeset godina.

i nestaju. Novine koje držim raširene, šušte, stranice im se same okreću, a od vetra ni traga. Radio grca i praska, stanice se sukobljavaju i potiskuju, predavanja se mesa ju sa pevanjem koje se gubi u nerazumljivom šištanju. Sve izgleda kao nelepa šala.

na sebe i tako se održavam na površini. Živim upo-redo sa svojim bolovima. Čekam, čekam i, više nego napola mrtav, verujem da ću izdržati, da će i ovo proći, a ja ostati. Trpeti, živeti, i nadživeti — to znači pobediti samog sebe i svet oko sebe.

»
Jutro sa zlim buđenjem, u sam osvit dana. Od nesanice i, još više, od snova u malobrojnim časovima spavanja, ovo je jutro otrovano i u njemu nema mesta ni za misao ni za posao, ni za odmor ni za razonodu. O čitanju ne može da bude reci, jer su mi oči pune trn ja i pepela, a misao otporna prema svemu što su drugi ikad mislili. Samo za trenutak otvaram radio, ali ga odmah ogorčeno zatvaram. Sve vesti mi izgledaju kao plod neznanja ili kao svesne laži. (Činjenica da se govornik i ne trudi mnogo da svoje laži zaodene bar malo nekim ruhom istine, vređa me kao namerno nipodaštavanje.) Muzika neke nepoznate stanice — neki stari italijanski majstor — čini mi se najpre kao detinjarija, i to ne lepa i ne naivna, a zatim kao prava i odvratna, slabo prikrivena sramota. Gasim radio. Doručak je pravi kuluk. (Gledam sebe kako žvačem i srcem, i izgleda mi smešno i nedostojno to ponavljanje istih pokreta; naslućujem poreklo svake hrane i izvor neutažive čovekove potrebe za njom; sve mi dolazi teško i strašno; ustajem od stola i ostavljam tek načeto jelo.) Sta bi me moglo spasti, podići, vratiti sebi i izvesti iz ovog zlo jutra? Možda iznenadni dolazak dobrog čoveka i njegova reč, ili samo osmejak. Ali njega nema da dođe. Nema ničeg. Najbolje bi bilo da ni nas nema. Tako kaže ovo jutro. Ne. Ništa mi ne treba i nikog ne očekujem. Kao uvek u ovakvim trenucima, oslanjam se sam Taj dan je bio nedelja, prazničan i pun neke bele praznine, ako se tako može uopšte kazati. Sočno zelenilo i svež — a tačnije bi bilo reći: hladan — vetar. Moje misli su se neočekivano dizale, plovile, sudarale se i odmah naglo tonule u nemu belu prazninu u meni i oko mene. To što sam čitao stalno mi je izgledalo kao da je u najužoj vezi sa snom koji sam prošle noći snivao i sa svim po sebi tako različitim događajima o kojima sam u jutarnjim novinama čitao. Jedna i uvek ista misao me prati ovog jutra, kao slika koja se ne miče ispred mene. Ne mogu je opisati. Neću je nikom kazati. Zaboraviću je i sam još pre kraja ovog čudnog dana. Ostaće ova za-beleška, kao prazna školjka.

Kopenhagen. Stanujem već nekoliko dana u »Hotel Europa-«, na dvanaestom spratu. Izgled je izvanredan. Ispod nas prostire se ceo grad. Tornjevi sa kupolama od bakra i zelenom patinom na njima. Starinski krovovi kuća, između kojih se izdiže nekoliko oblakodera kao džinovske košnice. Sredinom teče bulevar H. K. Andersena i njime, kao koritom sa-sušene reke, jure u talasima automobili, izazivajući oštar metalan šum kao jedan jedini veliki projektil. Iznad svega toga kopenhagenski vidik na kome se boja sivomodrog neba mesa sa zagasitijim tonovima tamnosivih oblaka, kao na danskom porcelanu. 463

462

Huji i tutnji neprekidna povorka automobila kao vodopad. U ovom gradu mogao bi čovek da pozivi neko vreme u izobilju, udobnosti i lepoti. To se po svemu naslućuje i oseća. I to je dovoljno. Za jedan sat putujem avionom dalje. * Obilazim zemlje i gradove. Nijedno mesto ne napuštam sa žaljenjem, nigde me ne dočekuje radost. Ali izgleda da moram do kraja života putovati tako, da bih video, i da bi se videlo i znalo, kakav sam bio, a kakav sam hteo da budem, da se svet iščuđava i njiše glavom, i na tuđem primeru uči šta treba činiti, a šta ne, kako živeti, a kako ne.

Sve činim samo da ne ostanem lice u lice sa nekim od tih trenutaka od kojih svaki može da izazove presudnu eksploziju u mom životu, a može isto tako da prođe nezapažen kao što su prošli toliki do sada.

Karakteristika miislimanskih kuća. Cim pređeš turski prag, nađeš se odjednom — ali odjednom! — u posve novoj sredini koja u najmanjoj mogućoj meri zavisi od spoljnjeg sveta, okružen mirom i samopouzdanjem utvrđenog, odvojenog i izdvojenog porodičnog života koji nam svojom tišinom govori da se sve zna (sve što treba znati!) i da nema potrebe da se išta pita, kazuje i tumači.

U Gliptoteci u Kopenhagenu ima velik broj grčkih i rimskih glava od kamena ili mramora; među njima i jedna za koju se kaže da je portret cara Dioklecijana. Brahikefal sa faunskim licem. To je pravi i potpuni čovek iz okoline Splita, neki Duje ili Jure, kakvog, bar po spoljnjem izgledu, možete i danas u tom kraju naći.

Dug letnji dan na obali mora razvija se kao beskrajno platno. Nedogledno dug niz trenutaka. Svaki od njih je značajan i svečan, i mogao bi se, ako se zaustavim kod njega, pretvoriti u doživljaj, jedan od onih doživljaja koji mogu da ispune ostatak mog života i okrenu ga u drugom pravcu. Zbog toga neprestano razgovaram sa ljudima koje slabo poznajem, o stvarima do kojih mi uistinu nije stalo, ili čitam knjigu koja mi je potpuno tuđa, ili svršavam sitne poslove oko kuće, bez kojih bi moglo biti. 464

Kad sam čuo da je umro Z. rekao sam u sebi: »-Oslobodio se!« Jer, ja sam ga dobro poznavao. Kod onih koji su ga poznavali slabo ili nikako važio je kao vest i snalažljiv čovek, licemer i mudrica, a u stvari je bio neveža, smetenjak, koji zastaje na svakom koraku i okleva pred svakom odlukom, a kad se jednom odluči na nešto, izabere obično najgore rešenje, i izvodi ga sporo i nespretno. Stvar je bila u tome što se on pred ljudima pravio hladnokrvnim i oštroumnim, isto kao što se zaista pametni i odlučni ljudi često prave nepraktičnim sanjalicama. Ko bi ga video onako sabrana, mirna i zamišljena, pomislio bi da on hladno i svesno sada smišlja najkraći i najbolji put do cilja, a u stvari, on je u takvim trenucima obično mislio o zadovoljenju svojih grubih čulnih prohteva ili sitnih i samoživih ambicija i sujeta, a vrlo često samo o besmislu i bezvrednosti svih ljudskih ciljeva i napora. Frivolan duh i slab čovek, koji nije poznavao ni sebe ni svet oko sebe i koji je organski bio nesposoban za ma kakav napredak u tom pogledu. Ziveo je u zabludi o sebi i
30 — Znakovi pored puta

465

nesvesno je varao i izneveravao sve one koji bi pokušali da se oslone na njega. I to ne zbog neke svoje lažljivosti ili zloće, nego jer se i sam varao. Bio je doživotni rob seksa i sujete, a bojao se i stideo svega što bi za zadovoljenje tih svojih strasti pre-duzimao. Ukratko, bio je čovek koji mira ne nalazi dok god je živ, nego valjda tek posle smrti. Valjda. A to što je često izgledao drukčije, činilo je stvar samo još težom i gorom po njega i po ljude oko njega.

Kad se setim nekih pojedinosti iz svojih školskih godina u gimnaziji, čini mi se da se jedan ćelav čovek, kome lica ne vidim, naginje negde nada mnom i govori mi suvo, mehanički: — Sve će se to raščistiti i ispraviti na onom svetu koji ne postoji: Tada ćemo svi primiti svak svoje — ko kaznu, a ko nagradu.

Usamljeničko veče u šturom i hladnom hotelu bosanske varošice. Uzalud nastojim da se setim čega bilo što bi mi pomoglo da premostim ovu noć i živ dočekam svitanje novog dana. Ni u meni ni oko mene nigde traga od lepote ni savršenstva, ni nade da će ih igda biti. To je, naravno, iluzija, ali jedna od onih koje ubijaju čoveka ako mu neko na vreme ne pritekne u pomoć, ili ako ne nađe u sebi snage da je izdrži i savlada.

Na Petrovaradinskoj tvrđavi, posle crvenog zalaska letnjeg sunca, negde u daljini, nastaje u prvi mah neki siv sumrak i izgleda kao da će se brzo pretvoriti u potpunu tamu. Ali tada odjednom, sa neodređenog mesta, počinje da raste i da se širi /uda uokrug nas najpre slab pa sve jači sjaj, kao leki novi ali bogatiji i duži sunčev zalazak. A upo-redo sa njim javi se u dotle nepomičnom vazduhu i slab vetar, vetrić-dašak koji raste zajedno sa novim crvenilom kao da je vezan za njega. Svečan trenutak kad se u čoveku javljaju ime na mrtvih prijatelja i nagone ga da ih, sam ne zna zašto, glasno izgovara. v .; ,.

Četiri tanka i malo drhtava udarca, koji ne kazuju još ništa, a za njima jedan, dublji, težak i svečan. Znači: jedan sat posle ponoći Sav sam vreo i radostan još od večernje šetnje. Ne spava mi se, ali nisam mučen nesanicom. Miran sam i siguran, svakoj pomisli nalazim izraz, svakom pitanju odgovor. Ne želim ništa, jer u meni je sve tako čvrsto i mirno da želja ne može ni da se javi. Metalnim udarcem, od kojeg još drhti vazduh u mojim ušima, rečeno mi je da je mom životu oduzet jedan sat vremena i da mi ostaje za toliko manje da dišem, gledam, mislim, ali da je isto tako mom životu dodat jedan sat u kojem sam disao, gledao, mislio. To izgleda paradoksalno i nemoguće, a ipak je tako. Moja posleponoćna računica jasna je i čista. Život nema mere, i svaki naš pokušaj da ga izmerimo besmislen je, a rezultat merenja uvek varka. Ta misao me drži budnim u dubokoj zimskoj noći i greje me kao junsko sunce na morskom pesku.'

Ovo mi je pričao lekar iz H. koji je lečio mnoge Ciganeskitnice, i bio vrlo omiljen među njima.
• 23. n 1964. *

466

30*

467

Jednog dana je, u pustom i krševitom predelu, naišao na grupu Cigana koja je tu logorovala. Pozvali su ga jednoj starici koja je umirala pod čer-gom. Poveo se razgovor o svemu i mnogo čemu, pa i o umiranju, o sahranama i grobljima. A kad je lekar upitao jednog starca gde se sahranjuju Cigani, on je odgovorio posve prirodno: — Tamo gde ima zemlje. Miris koji se javi u sećanju, miris nepoznatog cveta, slabiji od slabog pokreta vazduha koji je ostajao iza Eve Morat i njene široke haljine, tanji od tanke svetlosti najslabije zvezde u visini. Ne kaže ništa, nagoveštava sve. Tišina. Borovi, crni posle kiše. Sunce ugašeno pre vremena u crvenom mraku od oblaka. Nikoje doba dana. Žive duše nema. Ni glasnika, ni svedoka. A sve treba da se još danas resi i — svrši. Pre nego što potpuno padne mrak na zemlju. To znači da ćemo sa danom, sa iluzijom dana, nestati sa zemlje; bolje rečeno: prestati učestvovati u iluziji dana i noći. Sa vlažnom i toplom noći počeću da trunem. I ovako već trunem. Počeću možda i neki život da živim. I ovako, već odavno ne živim. I sve će biti kao i sada (kao i do sada!) kad ne znamo da li smo ni šta smo, ni šta drugi misle da smo. Ali postoji još i nada da bismo mogli da prestanemo da mislimo. Pre mnogo godina. '" O velikom raspustu. Radim za ispite koje nisam na vreme položio i koje treba polagati o jesenjem roku. 468

Mi i ne slutimo koliko mašte, nemira i strepnje živi u nekim ljudima. Evo, dovoljno je da ugledaš kako se tamo u daljini, na prepodnevnom suncu i prvoj pripeci avgustovskog dana, sa šumovitog obronka planine, visoko diže neobičan, siv i obilan dim — pa da se u tebi javi Ijubopitstvo, da stane da kuca, kao neko zasebno malo srce (šta je to? šta je to?) i da, kao odgovor, počnu da se rađaju dotad neslućene predstave i slike, bez reda i mere. — Sta je to? Gori nečija kuća na osami. Odrasla čeljad su bila na radu kad je pfamen zahvatio tavanske grede a zatim i krov. Sad je sve dockan. Voda oskudna i daleko. Nikog nema da pomogne pri gašenju, a dan vreo, i mlak vetar raspiruje svaku iskru u plamen. Ukućani nisu mogli da spasu ni najpotrebnije stvari, i sad su tu, iskupljeni oko velike zgrade koja dogoreva i ruši se i slaže u sebe, koja je još jutros bila njihova kuća, a to znači ne samo sklonište i prebivalište nego i deo njihovog bića i postojanja, i to otkad znaju za sebe. (Ukućani su: otac, majka, tri odrasla sina sa ženama i sitnom decom.) Svojim držanjem oni pružaju neobičan prizor. Stariji članovi, i muško i žensko, obilaze neprestano oko kuće i uzaludno pokušavaju s vremena na vreme da spasu još nešto iz plamena, ali se vraćaju praznih ruku, osmuđeni i čađavi. A mlađi ponajviše sede po strani, okreću glavu prkosno od požara, cupkaju mehanički travu oko sebe, i krto odgovaraju svima i svakome, ili kivno ćute. Najdalje od kuće u plamenu stoji najstarija snaha, lagano se klati gornjim delom tela, kao u molitvi, desnom rukom se pokajnički bije u grudi i neprestano nariče. Kad se zamori, ona prestane nekoliko trenutaka, a odmah zatim nastavlja automatizmom luđaka svoje pokrete i svoje tiho naricanje. ^69

bolovima, bar se naći kraj nje. Nije to uradio, ali ga je ta misao držala u mestu. Tako je stajao, neodlučan i nepomičan, oseća-jući celim telom nered i štetu, prebacujući sebi što je poveo zbabnu ženu u planinu, na posao koji je dosad uvek svršavao sam, i kajući se što je sa tim stvorenjem, zimus, u ono nekoliko februarskih noći posle ženidbe, onako izbezumljeno mešao noge, zaboravljajući sve ostalo na svetu. Pa sad evo: jao i kuku! Osećaš se kao da si odjednom porastao, da se udvostručavaš, ali upravo zbog toga ne možeš da se makneš, stojiš kao panj i ne znaš šta ćeš ni kuda ćeš. — Ne mogući da izdržim misao o tom bespomoćnom seljaku i ne nalazeći nekog izlaza, ja sam opet napustio položaj kraj prozora i vratio se svojim knjigama, ostavljajući sve neprilike i zabune ovog sveta da se rešavaju same od sebe. Ali, već malo docnije počeo sam sve češće da dižem glavu i pogledom tražim prozor koji otvara vidik na planinu sa tragovima požara. — Sta je to? Ne, nije to smeteni i naivni ćumurdžija, neodlučan i razapet između svoje peći što preti da pregori i žene u porođajnim bolovima koji se javljaju neočekivano i pre vremena. To gori šuma, gori »sama od sebe«, kao što često biva u ovo doba godine, kad je sušanj od lanjskog lišća suv kao barut, kad svako drvo gori kao lučevina i kad od iskre nepoznatog porekla najlakše nastaju šumski požari. Naj-pre pucketa i žubori još nevidljiv oganj, a zatim stane da se brzo širi na sve strane u zmijastim potočićima, preko suvog lišća i mrtvih grančica; tamo gde se ti potočići sjedinjuju i pretvaraju u vidljiv plamen i penju uz šiblje ili drveta, rađa se gust dim i kovitla i diže uvis kao tamnosiv stub sa crvenim postoljem. To je početak požara kome uzrok samo nagađamo (čobanska vatra, slabo zapretana, ili bače472

na cigareta rasejanog lovca, ili prosto slučaj koji niko ne može pogoditi?), a kome se kraj ne da pred-videti, jer zavisi od vazdušnih struja, od materija koje gore i zemljišta kojim se kreće; ukratko: od bezbrojnih pojedinosti i slučajnosti koje nikad nećemo moći saznati ni proceniti. Po varošici sad ide razgovor: gori šuma! Nastojim da ne čujem ništa, da zaboravim daleki oganj kome ne znam porekla i protiv kojeg ne mogu ništa. Vratio sam se poslu, ali osećam kako u meni stalno drhti neka žilica kao sitno oštro zvonce na uzbunu: gori šuma! I znam da neću izdržati i da ću pre ili posle opet ustati, otići do prozora da posmatram dim u planini, puštajući mašti maha i tražeći uzrok i značenje bezimenoj ludoj stihiji. Rano jutro. Iz staničnog restorana vidi se trg i nasred njega, na železnom stubu, veliki okrugao časovnik sa jasnim crnim brojkama i skazaljkama. Dvadeset minuta do devet. A na vrh časovnika maze se i miluju dva goluba u ljubavnom zanosu. Ispod njih, kao bujica, prolazi i vuku svoj prtljag neispavani ljudi iz noćnog voza koji je tek stigao. Dve crne, krupne skazaljke na belom brojčaniku velikog časovnika kreću se neprimetno ali neumitno, mile, mereći i život ljudi koji vrve ispod njih, i ljubavne trenutke zanesenih golubova, i suđene sate onoga koji ovo piše. Dođe trenutak kad osetim snažno i neobično," a odjednom, ne više jedan, izdvojen, utisak od sveta oko sebe, nego samu sveobimnu činjenicu postojanja, golu, divnu i strašnu. Postoji svet i ja u njemu. Postojimo. Gušim se od zanosa pred tom činjeni473

com i gubim se u traženju njenog izraza; a to što tražim, to i nije više rečenica ili reč neka, nego samo jedan jedini znak, jedno slovo, jedan zvuk koji će jasno i pouzdano moći kazati: Postojimo. I ništa više. I sve u tome. U takvim trenucima desi mi se da zastanem nasred prometnog trga, na nepropisnom prelazu, među rekom automobila koji me opominju piskom, dok me njihovi šoferi začuđeno-Ijutito gledaju. * U najgorim svojim časovima nalazio sam neobičnu i neočekivanu utehu u tome što sam zamišljao jedan drugi život, isti kao moj po datumima, imenima i događajima, ali prav, svetao, čist; mučan, naravno, koliko svaki život na zemlji mora takav da bude, ali bez ičega mračnog i ružnog u toj muci; život koji počinje sa blagoslovom i gubi se u visinama i gasi u svetlosti. I stojeći zamišljen nad likom toga svoga dvojnika, kao što drvo stoji nad svojom slikom u mirnoj vodi, ja sam, tražeći spasenje u nesećanju, zaboravljao za trenutak svoj stvarni život, dok je on drhtao od moga bola.
(27. IX 1939)

Nisu najgore one noći koje su zabeležene, ili samo nagoveštene, sa njihovim jadom i njihovim sramom. Najgore su možda one koje nisu nigde po-menute ni opisane. To su noći velikog umora, noći u kojima sam čak i spavao, ali ne zdravim snom kome se ja više i ne nadam. Ležao sam oboren i onesvešćen, ali sam jasno osećao tanku vatru koju moje telo svuda prostire poda se, i svakog trenutka znao, znao jasno, da sam bedan i nedostojan i da nemam snage ni hrabrosti ni da to kažem sebi, a kamoli da se saberem i promenim i izdignem. * Kad naiđe čas teške potištenosti i u mom životu — a u čijem ne nailazi? — ja sklopim oči i zamišljam da je leto, i u tom letu vedro jutro, i da putujem. Odmakao sam dobro od mesta iz kojeg sam krenuo, a još dalje je do onog u koje putujem. Valja mi još ručati, večerati i prenoćiti, i opet doručkovati i ručati na ovom putovanju; to su nepuna dva dana; a za to vreme mogu se moje misli izme-niti, kao i predeli oko mene. Može i ništa da se ne desi, može se i obrnuto od onog zbog čega strepim desiti. Još danas i sutra! Ima ih koji neće još ni toliko živeti. Znam, znam dobro, da sedim u mestu i da toplo leto kao i svoje putovanje samo zamišljam, ali možda je i povod moje potištenosti samo zamišljen.

Ko je taj čovek? Sta je njegova sadržina? Koja mu je osnovna osobina i glavna karakteristika? Ništa. Kao čovek, ništa. U duhovnom životu praznina, i gore i manje od toga, aktivna praznina koja je štetna i razorna za sve što je duh i proizvod duha. U društvenom pogledu to je čovek koji u svakom trenu može, ume i srne da stavi drsku i uvek zainteresovanu primedbu na sve što drugi ljudi ne-zainteresovanim naporom duha smisle i ostvare. Samo to može i samo u tome i kao takav postoji. 474

U sarajevskom okružnom zatvoru 1942. godine među uhapšenim komunistkinjama, ilegalkama, rodila je jedna od njih zdravo žensko dete. Kad je devojčici trebalo dati ime, >->krstili« su je Lejla, jer je jedna od njih tvrdila da to na arapskom jeziku 475

saznale su da su bile u zabludi. Početak proleća. Nemojte se žaliti. a onaj prvi tek snivant 476 . strasno i ubeđeno. I to izdržavam iz početka. i ne samo da zna šta treba nego je to već i učinio. Neke prirodne sile — ko zna koje i kakve? — dejstvuju u nama povremeno i sa nejednakom snagom. jer je tu morska so iz jela zelenilo i nazire se gola kamena okosnica brega. a pola suncem obasjan. svet nam izgleda onakav kakav jeste. ali uvek u istom pravcu. Najpre kucaju. čini mi se. mrak ili mračna noć. Dve starije žene idu stazom koja vodi od Umetničkog paviljona do one dve crkvice na kraju samog Kalemegdana. zatim upadaju u sobu i svlače sa mene ćebe. doručkovao. odričemo. a to je bilo ono što im je toliko nedostajalo u njihovoj mračnoj ćeliji. ustao je. i zna da treba ustati. oseća kako ga drmusaju. Prskaju me vodom. obući se i krenuti na posao. a ja primam tu vlagu kao prolećnu kišicu koja uspavljuje. I to je sve. bele kao da su čipkom opervažene. Pa ipak. i zloupotrebljavaju za uvek iste ciljeve koji nemaju ničeg zajedničkog s nama i kojih se mi u sebi stidimo i pred ljudima. Tek mnogo docnije. nevidljive sitne mušice što zuje na beskrajnim mirisnim prerijama i prostranim tihim okeanima sna. »umio se i bogu molio«. u mojoj stalnoj pospanosti. Nije teško opisati ovaj predeo. bar ovako površno. imaju muke sa mnom. i da bismo živeli u njemu. a plove ka otvorenoj pučini. uspravljaju me. Svet je uvek podjednako »odvratan«. sa dva--tri manja broda koji izgledaju kao zaleđeni u mirnoj površini mora. jedan me drži da pravo stojim. ali ja samo pokrivam lice rukama. naprotiv. Gledam primorski predeo pred sobom. To ime i to dete predstavljali su dugo vremena malo stvarne svet-losti u zatvoru. nameću nam uvek iste ili slične stavove i postupke. Najvidniji znak moje slabosti je. sasvim uz more. Najzad me dižu dvojica. to me najzad razbudi. snage i strpljivosti. samo su pri dnu. U tim jutarnjim trenucima kao da postoje u meni dva čoveka. Deset. Jedan slab. sve mi se čini da bi se i na šamarima moglo spavati kao na stepenicama obasjanim jakim suncem. Sva je nezgoda u tome što je samo ovaj drugi stvarni čovek. Jedan lepo čuje kako kucaju i kako ga dozivaju. i spavam dalje. potrebna je uvek ista doza zanosa.znači: svetlost. dok god možemo. postariji čovek. jedanaest sati spavam. Obale su tamnozelene od šuma. snaga izda i strpljivost nas napusti. samo što mi u mladosti nalazimo dovoljno svega toga u sebi i zato nam život izgleda lep i podnošljiv. ali je teško i nemoguće ma i približno kazati nešto o mislima koje se u ovom trenu vezuju za njega. upotrebljavaju nas. kad je rat svršen i one izišle na slobodu. A onaj drugi — spava. koji se 477 Bio sam slabunjav dečak. i nikako ne razume te dosadne. jer reč »lejla« ne znači na arapskom svetlost nego. i bude ga protivno zdravom smislu i prirodnom nagonu čovekovom. a kad ostarimo i zanosa nestane. a drugi me šamara. a kad me bude. pola pod senkom sivih oblaka. i odlazi na posao koji ga čeka.

to ide kao munja. Prilazi mi sporo. pa ti šalje pozivku. gledajući hladnokrvno svet oko sebe. biti botaničar! (Kad čovek već mora nešto da bude. ti si još u milosti. Kad pogledam. Ne znam da li se ovo isto dešava i drugim ljudima. ni toliko đavolu ne treba! * Jedan od onih mirnih i ćutljivih ljudi koji. ti možeš izgubiti milost božiju. Eto. i ne pomišljaju na to. Možda bismo se time približili onoj zaista čudnoj želji koja je izražena u stihovima malo poznatog dalmatinskog pesnika: i Zač ne učini narav ljudi Kako stabla da se plode? te saslušava. niti pak sami znaju šta da učine sa svojim saznanjima. bog vam pomogao! —Mi idemo da se pomolimo svetoj Petki — kaže mlađa od dve žene. iako je bio mlađi od mene. Ah. pa • tritima time (lat. U svakoj mojoj želji.) = kuvar. Vilanov. Iza rešetke u ispovedaonici fratar je govorio svome grešniku: — Nemoj misliti da paklu treba mno^o vremena.) Ili. sve shvataju brzo i tačno. i pita me: »A ti se baš zalepio za zemljinu koru kao taksena marka za hartiju. sa podrugljivim osmehom na licu. barokni dvorac iz XVIII veka. kad zakoračiš lijevom nogom. i već si u paklu vječnom. Dešava mi se da u snu vidim nekog veselog druga iz mladosti koji je odavno umro. Obasjano dvorište u kome cvate magnolija. I ništa više. » Kogo (Ital. možda još bolje. Covek koji je navršio devedeset prvu godinu života priča mirno i sa lakom zbunjenošću. pa određuje dan rasprave. Na zidu sunčani časovnik. A vršnjaci koji su odavno pomrli vuku nas neosetno ali stalno pod zemlju. ispod kojeg piše deviza: Ultima time} Mornar iz Boke Kotorske. Ne. utrošiti život na jednu jedinu granu botanike. ali koji to što vide ne ume ju da saopšte drugima. i onoj najnesebičnijoj. tvrdo. sam ne znaš kako ni kada. A?« Drugi opet samo prolaze i gledaju me ćutke. I oborena pogleda odlučno produžuje put. kaže. oko sebe. nit ovaj naš zemaljski sat ima mjere kojom bi se mogla mjeriti brzina kojom čovjek prelazi iz stanja bozi je milosti u stanje smrtnog grijeha i oblast vječnog paklenskog prokletstva. 479 478 . da je to kao neki sud.) = CuvaJ se posleđnjeg (Sasa). To nas starce odbija od života i sveta živih. Ama. —Udelite. Zaoglavi te đavo. u blizini Varšave. prosi na putu. Mi ne pitamo kakva se zastava vije na krmi. nekoliko vrsta biljaka svega. a dok spustiš tu nogu i digneš desnu za drugi korak. pa ispituje svjedoke. Ništa su naše sekunde. ne vidim nikog od moga naraštaja. pruža ruku.pravi još slabijim i starijim. nego kako brod taj plaća i kakav je kogo^ na njemu.

a ne mogu da žive. zaklanja za 480 nešto. Sve oko mene vlažno. skupljaju snagu za nova cvetanja. bez broda na vidiku. tuđa i nemila. jer se rađaju i umiru u istom trenu. obavija selo i stvara atmosferu jeze i drhtavice. Misli i reci ovih ljudi ostaju nedovršene. Ovako izgledaju predeli kad se zamore da budu lepi i kad. Sve živo se sakriva negde. ja imam pred sobom vidik koji izgleda kao da ga je birao neki ljubitelj prirodnih lepota. Pojavljuju se i nestaju u jednom istom blesku. Vidim široki otvor Boke i ćelom njegovom neprekidnom dužinom oštru ivicu mora. tako da između njihovog postanka i nestanka nema ni najmanjeg razmaka i da vreme ne može između njih ubaciti svoju razornu klicu. ali karikatura one letošnje. A vetar. Svisnuće i skapati možda u ovoj seljačkoj sobici. Tada vidimo da je tu sačuvan život. nošena studenim vetrom. ali po cenu koja je skuplja od vrednosti života samog. Posleđnji dan decembra meseca. Teški tamni oblaci umesto modrog neba. i večni su.*v5j^ krije se negde na nevidljivom dnu težnja za slavom ili uživanjem. imajući pred očima ovaj vidik koji ubija. u zametku je zatrovano i ojađeno. a ima trenutaka kad pred nama iskrsnu svi odjednom. To je svetla pustinja i svim mogućnostima bogata praznina. na kom moja mašta izvodi povazdan svoje nevidljive i nečujne igre i pelivanluke. ne traju. u zimskom. Blato je. kao natrulo. od rta Ljuštice do Punta oštra. To je osvetljen čudesni izlog. snu lepote. Sto stoji i traje. a ne igra slučaja. Oseća da je iznutra poharan. Sve je izmenjeno. Ne može da da sebi računa o tome kakav je u sebi ni kako izgleda u očima ljudi. Avetinjski izgledaju cvetovi koji neće da umru. a što se rađa i nastaje. a pojam o dimenzijama sop-stvenog tela izvitoperen. nekad više. okrnjeno je ili iskrivljeno. kao zategnut konopac tamnosafime boje. U našim krajevima koji su bili pod Turcima. tu se dešavaju neočekivane promene i ne-verovatni prizori koje samo ja vidim i nad kojima prolaznost nema vlasti. jer su u korenu za-sečene. naročito onim najzaostalijim. Covek je osuđen da kroz mali prozor gleda nebo i zemlju. jer se snaga za odbranu i održanje pozajmljivala od budućih naraštaja. koji su se rađali zaduženi i opterećeni. sačinjen od nedogledne pučine mora i nebeske vedrine bez oblačka i talasa. Hladno je. jer se večno menjaju i tako ne podležu prolazj-nosti. a ništa mu neće pomoći što zna da tamo iza ovih planina teče i blešti drukčiji život njegovog sveta. I trava je pretežno zelena. a sad je nikakav. U toj borbi preživeo je goli nagon za odbra-nom života. 31 — Znakovi pored puta 482 . Naprotiv. u punoj svojoj težini. dok je život sam izgubio toliko da mu nije ostalo mnogo više od samog imena. pa čak i u mojoj želji da ostanem zauvek nepoznat ili da se odrečem svakog uživanja. Gusta kiša. rad njegovih čula je poremećen i zbrkan. Zaboravio je već kakav je nekad bio. Vraćam se u primorski predeo koji sam napustio jednog raskošnog septembarskog jutra. A za mene. svest o sebi zamračena. kiša i studen vladaju nad tom prazninom kao ružni pobednici koji ne znaju šta bi sa svojom pobedom. * Kad sedim pred kućom. pokriva nečim. tragovi robovanja vide se nekad manje. I čovek oseća da se gubi.

koje je samo sebi svrha. kažem ili učinim. . nije važan sam napredak koliko način hoda. Redovno se dešava da se oko tri sata po ponoći preneš iz prvog sna. U tim prizorima sve je od ognja. Te slike se ne pamte. Nisam toga nikad imao. Nemam uzora pred sobom. To zna mnogi od nas. preko svih pojava savremenog sveta i zadržava se ćudljivo i bez opravdanja. ni kako postupiti u slučaju kad se mora delati. Bojim se — i to je moja velika muka — da će me nesmisao i sramota preplaviti i odneti sa sveta pre nego što me zemlja pokrije i zakloni od očiju ljudi. Zaobilazno napreduju u životu. i sposobnog za hiljadu hiljada promena i preobražaja. sa nasleđenom sposobnošću preziranja i potcenjivanja drugih ljudi i tuđih misli. a zovem se čovek. nerazumljivo ovo što sada biva. I tada otpočne vreme ponoćnog bdenja u trajanju od dva do tri sata. pri čemu. unižava. jer kad se taj razorni mlaz svetlosti vrati na mesto na kome je juče sve poharao. Ljudi na Istoku. ni ustaljenog pravila u svesti. ono što se u hodu kaže. ni primera u se-ćanju. i to obično u vezi sa neprijatnim snom. sačuvane u posled-njoj. unakazio i polomio.To su projekcije koje nastaju u određenom trenutku. s godinama se sve teže snalazim. ili ime koje se daje predelima kroz koje se prolazi. sa ćelom svojom snagom i smislom. ono klizi. Govoreći o sebi. Ne umem da živim. ni da se skrasim na jednom mestu. čovek se žali. i potpuno nedogledno ono što bi moglo biti i što će biti. kao svetlost nekog reflektora. negde duže negde kraće. kad iskra našeg pogleda plane u dodiru sa vasionskim ognjem vidika koji zemlja i more prostiru pred nama. nego kako ua se ne budi. * Covek u četrdesetim godinama. Između mojih snova i mojih misli i postupaka na javi — nikad nije bilo mnogo razlike. ispada na nesreću moju i na nezadovoljstvo ljudi oko mene. Nejasno mi je ono što je bilo. on nalazi sve opet uspravno. Ali to je jalov i uzaludan trud. pod određenim uslovima. čisto i netaknuto. Malo-po-malo se pribiraš dok se potpuno ne rasaniš. sve manje znam. 482 Teškoća nije u tome kako da čovek zaspi. Probudi te zaptiven dah. jer je svaka pojedina od njih sadržana u onoj koja dolazi posle nje. karikira i svlači naniže sve ono što u tom trenutku osvet-Ijava. Živi od obaran3a. a s godinama ona biva sve manja. da ostanem pri jednoj misli. zajedno sa svojom iskrom. odakle dolazim ni kuda idem. niti to u životu naučio. ali ognja raznovrsnog po svom poreklu i svojoj prirodi. sa sadizmom razmaženog dečaka bez osnovnog vaspitanja. Ne. Tada mora da razara i ruši ponovo. naprotiv. ni nagona u krvi. Sve se mesa. Retke su srećne noći kad spavaš pet sati bez prekida i buđenja. dela i postupaka. Ranije si palio svetlost i pokušavao da 31* 483 . Oni posredno žive. Zbog toga ja i ne mogu ništa da uradim. izgleda. sa dozom urođene osionosti. Ja ne znam šta sam ja. Zbog toga ja nikad una-pred i sigurno ne znam šta ću odgovoriti na neko pitanje. nije stalno ni zasnovano na nekim utvrđenim shvatanjima i pogledima. I tako večno nastavlja svoj prokleti sizi-fovski posao. i što god zamislim. a sam ne biva od toga ni za dlaku viši. tako da će na kraju sve biti. To njegovo nipodaštavanje. i onda kad ugasne naše oko.

* Somnus imago mortis. a javljaju se i nove.) Tako je glasila jedna od rečenica-primera u našem udžbeniku latinskog jezika. ja pratim jedno vreme tok radnje i ponekad se oduševljavam i hteo bih da podvučem neko mesto u tekstu. kao ni većina latinskih sentencija iz udžbenika. bar što se njegovog moralnog lika tiče. gotovo srećan što mogu da popustim svemoćnom pritisku meke bele stihije sna. Jedan živi i dela i odlučuje u presudnim trenucima i nedoumicama. a san — nešto mirno i prijatno. vid da mi se zamara. i zanosi u san. Stranice se okreću same. pod jednom odgovornošću. Ne dvostruk nego trostruk čovek. I — sad mi se čini da bolje shvatam primer iz latinske čitanke moga detinjstva. pitao sam se. pažnja da slabi. a ponekad opet osećam prazninu i dosadu. U tim časovima vladaju zakoni noći i merila tame pred kojima niko nije nevin ni pravedan. i sa njom život svih lica iz knjige. tako izmučeni i umorni. miran ni priseban. ali mi kao dečaku nikad to nije bilo potpuno jasno. A san je kao smrt. kao udarac ili zemljotres. I činim to bez mnogo žaljenja. Smrt — nešto crno i potresno.čitaš i tako. svedeš san na oči. A sada se kod mene na svoj način potvrđuje tačnost poređenja u onoj latinskoj rečenici. posle izvesnog vremena. praćen lepim vizijama ili slatkom nesvešću. na primer roman. Pogrešno začeto i naopako sazdane stvorenje. pogasimo priviđenja i ućutkamo naopake misli. A ponekad izneveri i to. možda. ali i u jednom i u drugom slučaju počinje. mirim se sa činjenicom da će sve potonuti u moru zaborava i nesvesti. Sa poslednjim naporima strpljenja. kao čovek kojeg kamenuju. Odupirem se svemoćnoj plimi sna koja preti da poplavi sve ono što se preda mnom događalo na stranicama knjige. na njima nalaze svoj rasplet i vrhunac drame koje su nekad u našim mislima i slutnjama nagoveštavale svoj dolazak. Smrt i san stajali su za mene daleko jedno od drugog. trzam i činim napore da produžim čitanje. To je bilo čudovište. ležiš u postelji sklupčan. Tek u neko doba noći polazi nam za rukom da smirimo krvotok. (San je slika smrti. To su na izgled obični 485 . odupirem se. menjajući položaj. nepoznate. Uostalom. a sve to nosi on u sebi. bez odbrane. i ništa nije dobro ni bezopasno. sastavni deo našeg života. i mi ne sklopimo oka sve do jutra. ulazimo pravo u novi dan našeg stvarnog života. iza jednog lika i imena. drugi izvršava te odluke. Sad to već odavno ne činiš. ali sve slabije. u sarajevskoj gimnaziji. treći ocenjuje i prosuđuje prirodu i posledice onog što je učinjeno. Zašto i po čemu je san slika smrti. Ne znam zašto. Ima među ljudima i takvih primera koje bismo mogli nazvati: čovek-promašaj. U čoveku se otvaraju mračne dvorane i pale teskobne ili nedogledne pozornice. ali nisu stigle da se pojave ni ostvare. ali sve češće mi izmiče nit radnje i same od sebe nailaize neke druge slike koje nemaju veze sa onim što u knjizi piše i koje sve tonu u magli sna. i na jednoj savestL Povodom smrti jednog suseđa. i najposle ispuštam knjigu iz ruke. Kad 484 legnem i počnem da čitam neku knjigu. To je najgore. koja nas polako obavija i greje kao rukavica ruku. Borim se. Ostane samo toplina postelje. o kojima nismo nikad do sada mislili. kad se dižemo i. kao i moj rođeni. i oči da se sklapaju. niko ne može biti čist.

tako jedno vreme samo vidimo vetar. negde iz daljine. i jedno vreme se ne zna da li će uopšte doći do nas ili će u svom hodu krenuti nekom od uskih nevidljivih dolina. Zatim zadrhti na neki značajan (gotovo ljudski) način lišće u vrhovima drveća. I pas koji prolazi pored tebe kazuje ti ne- 486 487 . jer si došljak i neznanac. Njegov se život sastoji od bezbrojnih i nevidljivih katrastrofa i padova. da se putnik čovek nekako oseća više strancem nego u drugim mestima. prima.ljudi. vide i gledaju. ali on se brzo spusti i mi ga osetimo na sebi. ali biti sam u tom gradu. i to opštim. mirni i prijatni. ni da kazuje šta o sebi ni da brine o drugima.' U alpskim predelima ima jedno naročito zadovoljstvo: posmatrati kako kiša nailazi. Nikad nije ni u pomi-slima otišao ni za milimetar dalje od onog što svi osećaju i kako svi misle. očekuje nešto i sam obećava « Dopune unesene prem« prvobitnom zapisu iSveskt Jeni listovi). i samo u postupcima koji liče na postupke istinskog čoveka. I nigde kao ovde ne može tako odbojno da ćuti drvo kraj puta ili kamen u zidu pored kojeg prolaziš. a drugi put naviše. a znao je sve što mu je bilo potrebno za taj njegov prividni život. ništa što liči na uspomenu. Izvesno vreme sve je dobro. a ponajmanje on sam. * čim da nema i ne želi da ima ničeg zajedničkog s tobom. \ sad ga drugi. dok ovde možemo da bacimo pogled i iza kulisa te pred stave. Najpre se javlja u obhku sive pokretne zavese na planinama u daljini. i ljudi i priroda. zajedno sa tim mirom i redom. A sad kad je nestao sa lica zemlje. Izgleda da je sve tu tako stvoreno i uređeno. Takav je bio i ovaj. fizički dobro razvijeni i duhovno »-normalni«. brda. ili bar izgleda tako. ali padovi su uvek. niko ne bi umeo ništa da kaže. kao što ni njemu niko nije bio mrzak ni neophodan. A u stvari takav čovek je u ovom svetu isto što prazan klas na njivi. Ziveo i umro tu među nama. ali da nas upitate: kako. ali ceo život. Jedanput su to padovi naniže. Nigde ovakva studena. ulice i kuće. onda stanu da se javljaju pokretima i tanke grane. netražena samoća nije dobra ni prijatna. u nedelju posle podne nekog zimskog dana teška je stvar zaista. daje. ponekad. ni zatrčavao ni poricao. ne bi zasluživao da se naziva životom. Sivi veo je stigao i do nas. mislio sam: kad bi ljudi u većini bili ovakvi. Odvo- Grad. a odmah zatim i prve kapi koje on nosi. Ništa ga nije uzbuđivalo ni zagrejavalo. daleko na Severu. to niko ne bi umeo kazati. a po sadržini i vi'ednosti nemaju sa njima druge veze osim te sličnosti. isto tako nikad nije nikom ni u čemu bio ni od koristi ni od štete. nije voleo ni da prima ni da daje. ' Sv. Jurll pii Tržieu. kako se održava u redu normalnih ljudi i u životu uopšte. bilo bi možda više reda i mira na svetu. Nikad nikom nije bio ni drag ni odvratan. Nikad se valjda dve misli nisu ukrstile ni dva osećanja sudarila u njemu. nebo. Jula 1950. Nije se plašio ni oduševljavao. Živi s ljudima: posluje. I gledajući ga. ni bolno blizak. nije ostavio iza sebe ni najmanju prazninu.* i Kako taj čovek živi. samo recima. I on začudo liči na normalna čoveka. U ravnici se sve to nikad u pojedinostima ne vidi. tamo kiša dolazi s neba kao gotova scena. Živeo je prividno. levo ili desno.

bilo bi isto. a gde god bismo se putem zaustavili. već poznat a uvek nov zvuk. Na žalost. 488 Letnji dan. Sklapam oči. mrtav nije. a na njemu je. Tako on traje u katastrofama. da se ruši i survava u sebe. uz smeh. 489 . Vedre su i treperave i nežive stvari. spolja nevidljivog pada i rušenja. prividno nastavlja. Možda u silnoj potrebi ovakvih žena za brbljanjem ima — pored kratke pameti i suva srca — nekih ostataka neiživljene erotike. i iza spuštenih očnih kapaka. i to sve četiri u jedan glas. ili gore. Ali. smeška se. Slušam kako četiri žene srednjih godina »razgovaraju«. Nepodnošljivo nam se čini uvek mesto na kome smo. pođmi-givanja i uspijanja. a ne možemo da uvidimo kako je svako bežanje uzaludno i besmisleno. jer što brže bežimo. u neodređenom trenutku. i koja sada navire iz njih. sa svim što jeste. Vedro je na nebu i na moru. kao derviši opijeni sopstvenim dahtanjem i halakanjem. jednog prolaznog utiska.dosta. pregažena točkovima i umrljana prašinom. to nije kraj ni smrt. i pun je zmijskog siktanja. čudovišnog brbljanja. sobnim vazduhom otrovana papagaja. suludih nerazumevanja. prozirnih aluzija. nad njim treperi letnja jara. ali i ne živi. Kao kad iz zida ispadne jedan jedini kamen koji povlači za sobom ostale. Za tim gotovo nečujnim zvukom sav taj čovek. smele ni umele da zapevaju. javi se kratak i zloslutan. ne slušajući jedna drugu. To je znak potpunog pristajanja na sve što nosi svojim brzim tokom ovaj letnji dan. — Četiri stara i bolesna. Svemu znam ime i mesto i ničem ne tražim razlog ni opravdanje. ne misleći ni na šta na svetu do na prvu iduću reč koju treba da izgovore. ali tu. i to kad treba i kad ne treba. ali taj sekund je sudbonosan. U stvari. Cesto taj zvuk nije jači od onog kojim mali časovnik na noćnom stočiću otkucava jedan jedini sekund. u čoveku se dešava isto: od jedne pomisli. dugačka zmija šarka. ali kao jedna karikatura onog što je nekad htela da bude. one više pevaju nego što govore. ili se od strmog brega odroni grumen zemlje koji izaziva opšte šuljanje i rušenje celog predela. kao najlepša igra. to ćemo se pre naći na mestu od kojeg smo pobegli. izubijana i mrtva. a isto tako nečujno. ljubavna pesma koju nikad nisu mogle. I tada. odjednom. što je bio i mogao da bude. Sve to teče. Sa mora dopire radosna i ujednačena melodija dečijeg kupanja i poigrava u ritmu letnje jare. prolazi brzo. postoji samo tim svojim padovima koji se ponavljaju u nepravilnim i sve kraćim razmacima. A već idućeg dana ili iduće nedelje. jedne ljudske reci ili pogleda — on se pretvara u novu ruševinu. a tim recima nema kraja ni računa. zagrcavanja. sav u mreži jakog sunca i dubokih senki. život se posle toga. razgovara i rukuje se sa svakim. Možda je to (teško njima!) davno ugušeni kliktaj devojaštva. Taj razgovor se kreće na niskom planu malih ogovaranja. vidik mi je odjednom ispunio beo bosanski drum iz mojih de-čačkih godina. počinje ubrzanim ritmom. Samo uzalud gubimo snagu koju bi trebalo utrošiti u napor da mesto na kome smo učinimo podnošljivim. i izgleda kao da nema zastoja ni kraja. ciku i povike dece koja se kupaju. u vidu besmislenog. vedrina prožima sve što čovek samo pomisli i svaku reč koju izgovori.

Nije mogao ni hteo da veruje u istinitost takvog sna. Branio se tako što je zamišljao da je neko drugi to usnio. konja i stoke oko njenog kamenog korita koje se prelivalo i vlažilo drum. rasipa imanje i zlostavlja ostale članove porodice. i to samo na mahove. sačekao sam da se gomila napoji i raziđe. i nju je voda sa sobom odnela. a zatim legao na zeleno uzvišeno mesto iznad vodenog mlaza. Rashladio sam čelo. kao da je na pro-lećnom suncu. moglo se jasno videti i čuti kako se voda izvija tankim ali oštrim mlazom. Tako mu je bilo za nekoliko trenutaka lakše. probijalo nepodnošljivo saznanje da je on sam sve to u snu video i čuo. ali nejasno i kratko sećanje.Kad sam naišao putem. izgubio sam je ludo i nepovratno. pa ma samo kao san. i izgubila se tek predveče. i peva. Da. — Svrati da vidiš gdje ja vatru pirim! — poziva me jedan Bokelj da ga posetim. nego nepresušna česma što teče i peva srebrnim mlazom. Tada bi obično prihvatao prvu knjigu i čitao. ništa. šta bilo. ne rečni vali ni olujno more. Sećanje na jedno putovanje. Otprilike. sa suncem toga dana. pričao. Nije smeo da po veru je ni za trenutak u mogućnost da tako nešto postoji. izbledela i istančala tako da je od nje ostala samo tonska osnova koja još jedino mom sluhu nešto kazuje. iznad druma kojim smo išli i reke koja ga je pratila. oči i vrele. Da. zaboravljena. padajući na kameno dno korita. imao bih na šta sjesti. dugo plovila čudesna melodija. izmrcvarila ga i polomila svega. A zatim bi opet. Ovako. doživeo. Zauvek. nemirne vratne žile. pa i oca samog. kao pod dejstvom kapljica koje donose kratko olakšanje. dugo i strpljivo po strani. palio je svetlost. opet u snu. Njegov sin se posle žalio ovako: — Dao bih ne znam šta da je bio — vo! Ovi sujetni Južnjaci dok razgovaraju s vama gledaju vam pravo u oči. a zatim s godinama. sama sebi peva sve istu melodiju bez kraja. Gubitak bez leka i nade. laka i jednostavna na izgled. ni mutni potoci pri dnu ovih planina. kao probuđen bol. kao što se gube zaista dragocene stvari. * sukobljavali sa prizorima iz njegovog malopređaš-njeg sna. Voda. ali ne stoga što žele da491 Budeći se iz najstrašnijeg sna. Stojeći. Tek kad sam ostao sam pored česme. Teče. živo i drugo. česma se nije videla od gomile ljudi. i vreme. kraj bosanskog druma. i to talasanje odgovaralo je ritmu jecanja tek probuđenog bolesnog deteta. — Kamen da sam rodio. a zatim sedeo neko vreme na postelji. gde bilo. pa tek onda ugasio žeđ kratkim požudnim gutljajima. Pobesnela krava nasrnula je na jednog starca. kao srebrni bič. pa posle njemu. ali neuhvatljiva. Tek ovde to uviđam. Prizori iz knjige mešali su se i 490 . i razorna misao. i kako. Otac se žali na sina koji je neradnik i nevaljao i pošao zlim putem. šumi. Crna Gora.

lepom i stasitom devoj-kom. zajedno sa ostalim prvacima koje je novi vezir pozvao na dogovor i većanje sa begovima i pijanima iz ćele Bosne. 493 . zajedno sa svim što cveta i zri i gotovo vidno raste oko mene.. (I sam vidim kako je ovo visokoparno i neubed-Ijivo kazano. ali kad bi mogao . * Koračam napred i ovog leta. gleda ih mutnim zlim pogledom i kaže drugom. i da se onaj koji tako ode u Travnik može lako i ne vratiti više svojoj kući.. samo se pitam da i meni ovu misao nije diktirala moja sujeta. što deli dan od dana i traje od sutona do svitanja. on im ne može naškoditi i vrlo je verovatno da im neće nikad ni moći ništa. Zasad. Dobro su odeveni i veseli da ih je milina pogledati. ali ne ona od prolaznog mraka. Ne daju mu stati. *' * Drvodelja iz Novog žali se kako nema dobro osušenog drveta za gradnju nameštaja. Danas je peti dan kako je njen muž Muharem otputovao u Travnik.) Jedan Užičanin govori sasvim ozbiljno: — Kad se bogu omakne (to jednom u sto godina!) pa stvori ovakvu budalu kao što je ovaj Kuz-man. Osam se odazvalo pozivu i otputovalo u Travnik. do sebe: »I ovome bi klipanu trebalo malko potkratiti noge da ne paradira ovako po ulicama!-« Ovakav kakav je. Iz Sarajeva je bilo pozvano jedanaest najuglednijih ljudi. mogu pre ili posle još lakše izgubiti glavu. sećajući se sličnih slučajeva u prošlosti. nego zato što je za njih vaš pogled ogledalo u kome traže potvrdu svoga mišljenja i sliku sopstvene veličine. nego — što no kažu — još ptica na njemu pjeva. ovi koji su ostali izgledaju sigurniji. a ono se već upotrebljuje za gradu. Jedan mlad čovek. zbog svog javno ispoljenog neposluha. Teška je tama. Zna se da su takvi vezirski pozivi bili oduvek opasni. (Sve je ovo tačno. obična. umesto njih. svi misle i šapatom govore o tome ko je postupio mudrije. — Sta ćeš ti kad je danas došlo vrijeme pa drvo ne može da odleži i da se osuši kao nekad. lep i visok. ali moUm vas da mi verujete da je u suštini sve tačno.shvate vas i vašu misao. ili oni koji su ostali i koji. da ne bi privukla pažnju zla oka ili slučajnog prolaznika. dozreva i drama čoveka koji stazom bola i lutanja ide u susret smrti kao jedinom izvesnom cilju. U toj tami leži budna Bakarevićeva mlada žena. dođu crni glasovi o njima.) nakaza. ali žena ne pali svetlost. noć sva od tame neprohodnih šuma ili mračnih špilja. Nagađaju ljudi i prepiru se. jer ne mogu drukčije. a trojica nisu. ali ko je ovog puta u pravu. sličnom. Sad po svima uglednim kućama. onda . izgovarajući se da su na putu ili da su sprečeni bolešću. duševni bogalj i fizička 492 Noć.. moći će se videti tek kad se vrate oni koji su otišH ili kad. ali mi je kao nikad jasno da. i onima koje sebe takvima smatraju.. a pored nje njen šestogodišnji sin jedinac koji boluje od groznice nepoznatog porekla. Jedan stariji čovek. oni koji su otišli i koji se možda neće nikad vratiti. prolazi preko Te-razija sa isto tako mladom.

neki susret. —Ne zovu. kod nje. Pri sećanju na njega htela bi da pomiluje dušek pod sobom. Čini joj se da su se tu. Spavaj! Očigledno. i u tami vidi. a noću ispuni slašću njenu postelju. Izgleda da bi i san mogao doći. U ženi se javlja slaba i nejasna ali bolna želja da se nešto desi. kucaju! —Ne kucaju. Kao da 494 nije ni spavao. i sad sede i ćute u mračnim uglovima ove sobe. vraćajući se pre mraka. 495 . po nečem. Ona ga sa radosnim nestrpljenjem očekuje preko dana. Ali dečak se trza. čuje glas svog čoveka Muharema. ali je mrak tako gust i težak i njena nemoć tolika da joj se ruka gubi u praznini i tle ispod nje tone u bezdan. a i da ga nađe. Sedam godina! Svako jutro on odlazi u grad. Kao san izgledaju sada te godine. više od umora nego od sna. ili je budi njen dečak prigušenim glasom: —Majko. Dečak ćuti. izgovoreno još dečačkim glasom. iskupili svi koji su pogođeni kao i ona. jedino muško iz ove kuće koja je sada bez domaćina. sa svim svojim brigama i strepnjama. i po bolu koji ona zadaje. ako ne dođe odnekud kao čudo. ja sam to. To želi i jedino još po toj želji. Trebalo bi odgovoriti nešto — ma šta — i sa dve bezazlene reci razbiti njegova priviđenja i strahove. sna nema. kad iz onih deset drugih kuća koje su ožalošćene kao i njena izvire nevidljiva struja straha i zlih slutnja i širi se po gradu kao zaraza. ali tonom koji traži poslušnost i očekuje odgovor. na zemlji ili ma gde u crnom prostranstvu između neba i zemlje. a sam po sebi nijedan nema ni smisla ni sadržine. i prekida je naglo. šta bilo. Evo. A ta smrt nastupa sporo. bez otpora prodire kroz zidove i mesa se sa njenim strahom i slutnjama. zna da je živa. sva mu je pažnja prešla na sluh. reč jedna. A kad uspe da ih izbriše iz svesti i zadrema za nekoliko trenutaka. i ne može ga biti. svi. Gledajući jednog penzionera. ovo im je prvi rastanak. Mir i tama polako pune prostranu sobu i sve se više zbijaju u njoj. obraduje ćelu kuću. koja je postala veća od najveće poljane. ispravlja se na dušeku i pita glasom od kojeg majku trnci podilaze: — Ko to stoji pred vratima? To pitanje nije prigušeno ni plačevno nego oštro i nestrpljivo. opet se javlja dečak. sine. To ne govori bolesni dečak nego — muško. oči sa dugim. kad svaki pojedini trenutak prolazi samo u očekivanju idućeg. ne bi ga mogla izgovoriti od grča koji joj steže jezik u korenu i ledi lice u nepokretnu grimasu. on se naglo diže. dušo! Tišina. Najgori od svih mogućih načina života. Spavaj. zovu! Čuješ li? Zovu. čini ti se. U tom glasu žena. Posle nepunih sedam godina zajedničkog života. osmejak. a on. —Majko. oči sklopljene. Nepodnošljivo je to taloženje praznine i s vremenom postaje smrtonosno kao nedostatak kiseonika.Kad bi samo mogla da ne misli o tome! Ali kako može. I oni koji su otišli u Travnik. pa da prekine ovu tamu i obasja sve što sada skriva. Ali njega nema. sine. i oni koji su ostali u Sarajevu. i pticu u kavezu. i da se to pretvori u malo svetlosti. Crna nit tišine teče i napreduje kao da će očvr-snuti i potrajati. zajedno sa porodicama i bližim i daljim rođacima. Tako prolaze dugi minuti pete noći bez voljenog čoveka. san joj iznosi pred oči ono što bi htela da zaboravi. ali žena ne nalazi ni najobičniji izraz utehe. čini joj se. rastresitim i kao iskrzanim trepavkama koje majka. — Ko je to? Dečak ponavlja svoje pitanje.

koja opet ne voli da unapred utvrđuje rokove. Pa i to je često bila samo iluzija. što je na skali razvitka i savršenstva za nekoliko stepena iznad joda. A svako neodržavanje ili odlaganje onog što je unapred utvrđeno dovodi ih do gneva i očajanja. oni postaju uredni. malo izmenjen: —Ramizaga! —Idi vidi šta hoće! — kaže Ramo svome šegrtu. od onoga od čega se odbraniti ne može. ■' * Jak jugoistočni vetar. I tako sve dalje i više. što mogu dublje. Ne vole odlaganja. A kad on kaže »odnese dođavola«. pa u jod. oni se brane kako najbolje mogu 496 497 . Živeo sam. Ovako bi se čovek mogao. zadocnja-vanja ni propuste. da ga prva jača struja života odnese dođa-vola. Starom čoveku izgleda da tako ne može i ne srne biti: da nešto može biti ili ne biti. ne pomiče se s mesta. u svemu. zvani Ramo Svraka. čita pismo. kao nepomičan trijumfator. čas napred čas nazad. zajedno sa njima. možda. ostajući na svom mestu. cene ni obaveze. Jednom je. pa u nešto još jače i finije. 32 — Znakovi ix>ređ puta Posle razgovora sa jednim starcem. kako ga zatim čepa na sitne komadiće i ravnodušno baca u mutan i brz potočić kišnice. koji te komadiće hartije veselo odnosi. Sa šumom talasa mesa se moćan grohot šljunka koji valovi neprestano pokreću i rešetaju. onda za tu rečenicu on ima jasan pojam i određenu sliku. može se desiti. iskusni i ugledni čovek u primorskom gradiću. pri svom dolasku i povratku. a zatim isti glas. Talasi se sa velikom hukom razbijaju u belu penu oko mojih nogu. nezaštićen. Golo-glav. naslonjen na železnu ogradu. prema sebi i prema drugima. U svom širom otvorenom dućanu sedi Ramiz. koji im inače izgleda sve više neusidren. preko sedamdeset godina. sitan šegrt. nego da mora sačinjavati neku ma i prividnu celinu. gledao vojnika kako na niskoj terasi. do potpunog nepostojanja. A život je pun svakojakih nepredvidljivih struja i strujica. Sad to vidim. misli starac. Inače. a još jači ogromni talasi zapljuskuju nisku obalu od krupnog šljunka. ako hoće uopšte da bude. stojeći na kiši u kasarnskom dvorištu. njemu se čini da se život ne sme razbijati u parčad. Pored njega stoji. Kad ljudi zađu u godine i vidno i osetno stanu da gube snagu. ponekad me poškrope do temena. Bezbrižnost mladosti. i sklon raspadanju i nestanku. Između ostalog. ali nešto tiše i manje odlučno. — Ramo! — ponavlja glas. Tišina. Utvrđen red poslova i događaja za duže vreme unapred daje iluziju čvrstine i trajanja života. pretvoriti u morsku vodu. Vazduh je zasićen morskom prašinom koju uđi-šem sa nasladom. — Ramo! To poziva seljački glas spolja. U tom dosta dugom životu retki su bili časovi u kojima sam se osećao kao čovek koji je na svom mestu i koji radi svoj posao. i gubi se u rešetkama kanala. Dućandžija ne okreće glave. evo. Ramo ne pokazuje ni najmanjim pokretom da je čuo.Nekadašnji Višegrađ. izgleda im ne samo lakomislena i luda nego i opasna. na grudima skrštenih ruku. inače. Stari. stojim na uzdignutom mestu. tačni i strogi.

na njihov uznemiren i nepoverljiv pogled i na savijen dlan oko usne školjke. nekom mogla izgledati čudesna i večna. — Kad budeš mrtav. ponavljaš i to pitanje.. Po navici i potrebi slušaš šta ljudi govore. mnogih ludih slika u snu i još luđih pomisli na javi. Kad ogoli. vidiš da nisi razabrao ništa. To će biti činjenica među činjenicama. jer si ponosan što si ga čuo. obrađuješ se neočekivano i preterano i.. a svejedno kada i kako. je telo slabo građeno i od koliko je delova sastavljeno. izgubiti oblik i boju i sva tvoja mnogobrojna svojstva koja su nekad. netrpeljiv i osoran. kao uopšte svaka tečnost. Poginućeš od metka ili od hladnog oružja. a kad se zapitaš šta su rekli. i to na mestima gde se nikad za života nisu dodirnuli. ima težnju da se kreće. svoju stalnu težnju: da probije zidove svoje tamnice i otvori sebi stazu na sunce. i mnogo brže. a put preda mnom zatvoren. Krv iz tvojih vena ostvariće. kostur će se rastaviti i raspasti u sastavne delove. Tada te obuzima neka vrsta srdžbe. koji se zove sreda. i uvek nešto što je iznad moje snage. a krivo ti je što moraš to da činiš. A kako je naše telo pretežnim delom od vlage i tečnosti. Tek tada će se videti — ako koga bude da gleda i misli o tome — kako ^ Mladić se pita. Kako da shvatim ko sam i otkud da znam šta stvarno hoću i šta treba da činim. kad uvek nešto drugo želim. a uvek neodoljivo i neod-ložno. To se neće čuti ni znati dalje od mesta na kome se desilo. A još pre toga. i ' 498 32* 499 . sedi čovek i pokušava da se pribere i dozove pameti. Pomisao da sada i sam izgledaš tako. sasuši i pretvori u malo crne prašine koja može krenuti sa prvim podesnim vetrom u kom bilo pravcu. nešto što je pre ili posle moralo da bude. kad mi je poreklo nemo i mračno. Počinješ da detinjiš. čak ti se čini da dobro čuješ. Pomešaće se i dodirnuti pojedini delovi tela. i tu će najpre i početi da trunu. kao ona o kojoj je reč u Jevan-đelju. i ponaj-češće iznad ljudskog dohvata uopšte. pa šta? —Kad budeš mrtav. konci i rskavice. suviše brzo i što ne govore glasnije. u bilo koje doba dana. ne bi li kako našao put u život ovog dana koji je pred njim. pa da se izgubi u zemlji ili ispari u vazduhu. ceo događaj neće imati naročit oblik ni neko ime. valjda. Jer krv. da putuje i osvaja prostor ispunjavajući svaku prazninu. negde. —Da. Tražiš da ponove rečeno. (I to je. i da ostavljaš takav isti utisak. odgovarajući.Posle nemirne noći. i koji donosi sa sobom određene dužnosti i obaveze od kojih svaka izgleda teška kao planina. i povišenim glasom i grimasama izražavaš svoje ogorčenje i nezadovoljstvo. brzo će početi da vetri i nestaje. sastavni deo oboljenja. lako izaziva u tebi sumnju da te sabesednik potcenjuje ili da ti se ruga. razdražen si i ljutiš se što govore. Pokvario mi se sluh. ma gde. zvezde neće popadati sa noćnog neba i zavesa u hramu se razderati nadvoje s vrha do na dno. Postaješ nestrpljiv. sasušiti se i nestati potpuno. najposle. kako tebi izgleda.) A kad odmah razabereš nekoliko reci ili ćelu rečenicu kojom te nešto pitaju. prestaće da dejstvuju i ubrzo će izvetriti. nego šapuću i mrmore. U isto vreme u tebi se javlja sećanje na gluve ljude sa kojima si nekad razgovarao. i sve se više kvari. Sluzaste veze između kostiju i mišića. ili kad primetiš da očekuju tvoj odgovor.

kao preteča katastrofa i nezaslužena kazna. i kad ga ta iluzija napusti. i da vam se. osećaš se još manjim i siromašnijim. i da žališ što ti priroda nije dala njegovu darovitost i što nisi imao prilike da učiš one škole koje je on učio. na kraju. i zatim ne prestaje da ga uznemiruje i nagoni u strah. suočiti se sa događajima kojima nismo dorasli. i posle se javlja kao potištenost i melanholija pre svakog novog polaska na put. Jedno buđenje. sa svojim neobjašnjivim stidom i kajanjem i bezrazložnim strahom od izobličenja i kazne. Prvo. Tada vam se može desiti da u avionu koji se diže i hvata visinu osetite. Toliko su njegove misli iznad onog što mi obični ljudi znamo i možemo da shvatimo. 502 . dolazak ludila i smrti i želju da zovete u pomoć. kao trenutno. Ali ga otkriće da dobro ne čuje grubo udari i porazi. a da on ne bude i tvoj poslednji? To je čovek ozbiljan i opšte uvažen. pod vladom nepoznatih zakona. Sve što jeste: činjenica. i da odjednom 500 zaboravite ime onog koga tražite i zbog koga ste i krenuli na put. ili što ti promakne i čitava rečenica. Mnogo sam puta u životu stajao ovako pred polaskom i beležio amplitude onog uzbuđenja koje nas u takvim trenucima obuzima. ođmerenog držanja. dugo ga prati urođena ljudska iluzija da je svet onakav kakvim ga mi vidimo. Uzalud nastojiš da sabereš sitnu parčad razbijenog sveta i da sklopiš ponovo neku stvarnost u kojoj se može živeti. bez sloma i bruke. pa opet gubiš. nego što te često tvoja mašta i tvoja sumnjičava priroda zavode. Malen i siromašan duhom i dotada. Ili: da u gradu u koji ste stigli ne umete da nađete ulicu koju tražite. izgleda mu nekako prirodno da vid s godinama slabi. između mesta koje smo napustili i onog u koje treba da stignemo. Nema te uopšte. sabran i ćutljiv. Drugo. pa čuješ i ono što nije rečeno i shvatiš onako kako nije mišljeno. Ali ostane trag negde u nama. Putovati znači nači se odjednom u naročitom svetu. Sve se to uvek nekako dobro svrši. Ili: da ostanete sami i umorni. znojan. tako po nekoliko puta dolaziš k sebi i sam ne znaš koji je od tih nekoliko »ja« stvarno — ti. a od haosa se gubi dah i tle pod nogama. ni čitati ni gledati ljude oko sebe ili pre-dele napolju. a i od onog što kaže polovinu ne razumeš. pribireš se. Za šta da se prihvatiš i gde da se skloniš? Kako da prebrodiš taj trenutak koji si već počeo da živiš.' u celoj stvari i nije možda najveće zlo u tome što ti se dešava da ne možeš da uhvatiš svaku reč. ostalom svetu neprimetno pomračenje. iako ste je nekad dobro poznavali. Unezveren. budiš se usred noći. kao hladan talas između moždane opne i temene kosti. učini da bi još najmanje teško i bolno bilo — naći se pod točkovima ovog istog vagona kojim putujete. On malo govori. ostaje ti samo da ideš zbunjen i postiđen kući. ličnost. u vagonu treće klase za pušače. datum — nepodnošljivo je. da ne možete ni misliti ni zaspati. Covek se relativno lako miri sa činjenicom da dobro ne vidi. kratka daha i pomućene misli. Kad čuješ neku njegovu reč.

i da se ne obrađujete prolazniku.Topčiderski park. kakve želje. gustu. ali nekog zatišja koje nema pravo na to ime. Spremili smo i potrebni novac za pod-voz i trošak. u proleće. poznao da nije vaše. Putova-ćemo vozom. lakši i lepši. u jednom sekundu. postoji i jedan ovakav. Hvatajući ili bacajući loptu. senovita drveta. čovek se ne samo produžuje i raste nego i preobražava. u negovanom zelenilu. Isti takav užas izaziva u meni pomisao da bih u tom potpuno isto-vetnom telu. cvetne leje. Mnogo sam se unapred radovao tome izletu. Tu možete dugo sedeti na osunčanoj klupi. i nije bilo nikakva izgleda da ih stignem. Da bih se utešio. ja bih se osećao srećnim i besmrtnim kad bih znao da tela kao što je vaše ne propadaju. Sve je bilo spremno. odemo na izlet u okolinu grada. jednostavno ali lepo uređen. nije u njemu suviše sveta. meni su se na mahove otkrivale tajne tela i igre. kakve radosti i zanosi koji gone dečaka ili devojčiču da trče za loptom. nego ovog večerašnjeg sumraka i noći koja nailazi za njim. Nešto gluvo i pritajeno. a da ne čujete ptičji cvrkut. praćena nesanicom i njenim bezumno svirepim mučenjem. da ne ugledate leptira u vazduhu. dalje bacaju. a za njim ne dolazi nikakav znak života ni pokreta. i nikad. 503 . pa ma samo za sekund jedan. nemerljivo mali hiatus vremena ima za mene več-nost i beskrajnost hrišćanskog pakla. ni praznikom. linije ili mirisa. U to vreme naš voz je već kretao. ja kažem sebi da raste drugo. bujnu travu i velika. Nešto zbog toga. ni mrava ni guštera pored nogu. ima dobre veze sa gradom. odbojku ili rukomet. Samo. Nas petnaestak dobrih drugova iz istog razreda sarajevske gimnazije dogovorih smo se da jedne nedelje. Kako se sunce spušta. Ovako potišten i kratkovečan. mene prolazi čudna jeza. sa istom sumom novih i potpuno istih slasti. Sastanak na železničkoj stanici pola sata ranije. dovodi me do očajanja. a nešto zbog glupog nesporazuma sa mojim ukućanima. biva drukčiji. da je sustižu. jer mu ništa nije prethodilo. i moji drugovi s njim. Bilo mi je valjda jedanaest ili dvanaest godina. Te noći dugo nisam mogao da zaspim od uzbuđenja i od slika koje su u meni iskrsavale u vezi sa sutrašnjim danom. nad celim predelom leži neka mukla i nemila atmosfera mrtvila i zatišja. prevazilazi sebe. Ne bojim se ja samrtnog trena koji me čeka na kraju života. po jednoj beskrajno sitnoj pojedinosti zvuka. ni praznine koja zjapi iza njega. * Kakve su to potrebe. * . bilo je sedam sati prošlo. Ali pomisao da između venjenja jednog i dozrevanja drugog tela može biti razmaka. Mesto pod senkora u svako doba dana i godine. i ponovo dočekuju i hvataju? Gledajući ih kako igraju košarku. ja sam sutradan prespavao vreme polaska. Taj 502 Među onih nekoliko teških i bolnih doživljaja--košmara koji prate (i opterećuju) moj život od de-tinjstva. Polazak voza — u sedam sati izjutra. trijumfu svoga tela i u isto vreme pobedi nad njim. Kad sam se probudio. približava se bestežinskom stanju i visinskom letu.

a potpuno uzaludnim naporima tražim odgovore koji se ne 505 . na svet u kome je takav nered mogućan. bez pravog smisla i osnova. postanu ma i za trenutak java živih ljudi. ali i trenutak kad treba pripaziti na sebe. da kažemo nešto što se ne govori. teški kao pčela natovarena cvetnim sokom i pelu-dom. I obično se tada dešava da počinimo neku nesmotrenost. Negde ispod no?ju mu šumi nevidljiva reka. kao mirni pobednici. a sa izgledima na dug i trajan mir pred sobom. unapred upropašćenim. Pust i siv praznični dan prostirao se preda mnom. čitanju. vetar. deo sunčeva puta i misli koje donosi smiraj dana. a ja nisam znao šta da počnem sa tim dugim. da se bijem šakama u glavu. nemoguće je da ti snovi. na te prazne i duge pustinje kad čovek koji je izneverio sebe i druge. treba izbegavati društvo i ljude i tražiti pri-bežište u samoći. kao ošamućen. Sedeo sam neodeven na ivici postelje. gneva na sebe. a bilo je. Predveče se vratimo u svoj grad. kad ne smišljam odgovor na pitanja koja. sposoban jedino da se kaje i da pati. nem i nepomičan. bez rana. ali ojađen i nesrećan koliko čovek u tim godinama može biti. I iznad svega osećanje velikog žaljenja zbog onog što je ludo i nepovratno izgubljeno. obogaćeni. ne preduzima ništa. a svi obziri uspavani u nama. ne kreće se. Izgleda zaista neverovatno da ima takvih snova. sami ili u društvu. Zatim su stala da se redom dižu u meni osećanja čuđenja. u ćutanju. i snu. osećamo se jaki i slobodni. jer smo teške ruke i oštre reci. Retki i dobri časovi dana kad nisam »-van sebe«. Misli? Izgleda neverovatno đa se moglo desiti — pa ma i samo u snu — to što se sinoć u toj kući deša504 valo. šetnja i pesama u zelenilu. i zbog čega ćemo se posle dugo stideti i kajati. ne misli ni na što do na svoj promašaj. ljudima i prilikama. Uporedo s njima rasli su u meni tuga i kajanje. da vičem. a što je trebalo da bude moje uživanje i moja radost. Na drvenoj terasi. Ne. obrasloj ladoležom i drugim cvećem i biljkama penjačicama. ili da učinimo nešto što ne valja. bez gorčine u sebi. a već potpuno nemoguće da je on bio taj koji je u svemu tako živo učestvovao. prevaren i nadigran od vremena i događaja. Sunce je tek krenulo vidikom U vazđuhu lak pokret koji se još ne može nazvati vetrićem. posle lepog izleta. pod uticajem vina i naše želje za nemogućim. Stoga u takvim večernjim časovima. a i kad bi ih bilo. Jutro. osramoćenim vremenom. a uistini sam sedeo suva oka. Kad provedemo sunčan i lep dan u prirodi. daljine. Posle čuda i pokora u snu minule noći. Valjda sam već tada počeo da se navikavam na ono što me je čekalo u docnijem životu. kad se ne tražim tamo gde me nema i gde me ne može biti. razočaranja. ogorčenja. na ukućane. iznad svega što nas vezuje sa poznatim stvarima. ne pokazujući to ničim i ne kazujući nikom ništa. sedi tako.u prvom trenutku nisam hteo da po veru j em u stvarnost onog što mi se desilo. Tako je: i neverovatno je i nemoguće. sam sebi postavljam i za koja u mukama i velikim. To je trenutak čudne veličine i jakog zanosa. dolazilo mi je da zaplačem. a u meni su se živo redale slike radosne vožnje. mi primimo u sebe vidike. ali koji osvežava čoveka i bistri misli.

Rat u Vijetnamu nastaviće se sutra ujutro u 7 časova. Povodom vijetnamske Nove godine vladalo je primirje između Vijetkonga i Amerikanaca u Južnom kao i u Severnom Vijetnamu: obustavljeno je i amerikansko bombardovanje Severnog Vijetnama. Tek. ako ih. mais il n'appartient qu'a Dieu de le mettre en pratique: quel autre que lui peut connaitre son essence?«' Odlaknulo mi je. i tako se sve više zapliće i gubi i troši snagu. kao osveštano pravilo koje. Ali sam i dalje svuda oko sebe sretao. niti bih to umeo ni mogao. kad već ne može da se useče u metal ili mramor. * U četvrtom razredu gimnazije našao sam u čitanci grčkog jezika prvi put rečenicu: Gnoti seauton. ništa nisam razumeo. kao preterano strog zahtev. ili ja nisam mogao da shvatim njihova objašnjenja. a jedino što je u njima stvarno. Tako. razume se.) Te grčke reci umeo sam da prevedem svaku za sebe. Zbog toga je dobro da se izdvoji iz gomile novinskih vesti i zapiše bar u ovu trošnu beležnicu.« Možda će nekad ovakva vest biti ljudima neshvatljiva i izgledati neverovatna. I odmah im. ne bi nikom bili potrebni ni korisni. i sam izmišljen. Pravo da kažem. sve i kad bih hteo. I sve se ta velika i bolna lutanja vrše u jednoj zamišljenoj tački. Praznični dani su sada prošli i u novinama kao i na radiju objavljena je juče sledeća vest: »Primirje koje je vladalo povodom vijetnamske Nove godine ističe noćas.mogu naći. Drugo. sam ne izmisli. i opet. To on i čini. šta znači sebe? Koji je to »ja« koga treba da upoznam? Objašnjavali su mi da su u pitanju naše strasti i naše slabosti protiv kojih moramo da se borimo i koje možemo lakše da savladamo ako ih upaznamo. Godine 1936. u mladosti. a sve i kad bi postojali i bili nađeni. to nisam znao. aM jedino Bc^ pristoji da ga izvrSl: ko drugi do on mo2e da poznaj: svoju bit? 507 . posle toliko godina. niko tačno ne razume. kao opomenu. želeo samo 506 Starica iz Prokuplja. sam sebe ne bi mogao poznati. pa ma samo ovde i ovoliko. sve i kad bi se jednog dana našao. Tako je bilo i tako je ostalo i u docnijem životu. a koje ne. imala je dva tuceta imučadi i praunučadi. Ni oni koje sam pitao nisu znali da mi kažu pravo njihovo značenje. Zivela je sto i jednu godinu. ovaj čovek koji je sam sebe izmislio. ja sam. uzalud traži rešenja i lekove koje. ali protiv kojeg se niko ne buni: »Poznaj sebe. a nisam ni pomišljao da se protiv njih borim. da se zna. i sve manje liči na sebe. Prvo. jer ne postoje. izmišlja sada i svoja pitanja. Kako da se upoznam? I zašto? I. po-najmanje meni samom. i svoje brige i strahove. Rodila je sedamnaestoro dece. izvrsno Je uputstvo. neće nikad naći. ja nisam mogao da znam koje od mojih bezbrojnih želja i nagona treba da smatram »strastima« i »slabostima«. to je bol. ' * Minime quisque sihi notus est jedno: da svoje želje i nagone što pre i što potpunije ostvarim. izgleda. (Poznaj sebe.« A danas sam u Volterovom »Dictionnaire philosophique« našao ovaj stav: »Connais-toi meme est un excellent precepte. Tada se ' Poznaj sebe. Jer. ali šta znače obe zajedno i čemu treba da nas pouče (jer sve što je u čitanci mora nešto da znači i nečem da nas uči).

nesposobnih za vojsku i vojničku službu. moli se usrdno i duboko metaniše.. Nisam nikad imao. * /-V". Ogroman logor od sivih drvenih baraka. Žensko. puna nekog mrtvog vremena. sramota je. Naročito u snu. Hotelska soba negde u Jugoslaviji. Teši ga jedan polugrađanin.. sa jevtinim nameštajem i olinjalom prostirkom. mesec februar 1916. Praštam se ili odlazim bez oproštaja. tako da bije u glavu i zamara pri čitanju. danju siva. onizak i živahan čovek. a noću ponekad strepim i patim. uvek je do suza dirnut. da umrem. stavljate u novine.. Sad opravljaju puteve ili sade repu na njivama oko Zenice. jer oseća da se klanja sebi i svemu što naziva svojim. Pa i to sa rađanjem! Ne treba ni da se pominje. godine. koji je u opštoj klonulosti sačuvao još nešto vedrine i dobre volje. Nemojte da me. kaže. malena i slabo zagrejana. žali se svome meštaninu da su mu najgore dodijali drveni donovi na cokulama ratne fabrikacije. i koji je brinuo o njoj. Sve ove dane preživljujem samo neke rastanke. nego prema lakomosti. Napuštaju me ili ja napuštam druge. i kad mu se klanja. koji je u to vreme bio član redakcije jednog beogradskog dnevnika. Studen i mrzovolja. i uvek nekako uspeva da na509 . Sve drugo mu je. Sijalice u nekoj vrsti lustera mutne i nejake.prvi put u životu ozbiljno razbolela. a u noći slabo i nepravilno osvetljena. tvorca i svedržitelja sveta. temelj i jemstvo blagostanja. Na povratku sa rada Dienstpflichtiger Mile Km-dija. ali zadržanih na radu. U logoru hronična glad i opšta oskudica u svemu. Domaćin stoji pred ikonom sa ozbiljnim likom Boga Oca. •— Zašto ne. pa toliko živelo. uverenjem da je u tom bogu sa ikone izvor. je sav prožet 508 Zenica. Da mi je samo zrno jedno one prirodne ravnodušnosti koju ispoljavaju ovi ljudi oko mene prema tolikim stvarima zbog kojih ja danju često ne mogu da se radujem ni da mirno radim. a kamoli u novine. i već i sam imao dvoje dece. e to ga ubi. Sve je tuđe i hladno i izaziva želju za bežanjem. a ona na noćnom stoliću pored kreveta — prejaka. govorila je neposredno pre smrti: — Ja ću. toliko veza ni poznanstva.. Svome unuku. nehatu i sirovosti sopstve-nika ovog hotela i onih koji njime upravljaju. ni bio u toliko mesta. koliko sada snivam deljenja i rastanaka. U snu i na javi. čini mi se. U tom trenutku on. slu čajno. — Njivu blata. vučem za sobom. u njemu preko šest stotina vojnih obaveznika poslednjeg poziva BH regimente broj tri. slabačak i prozebao seljak već u godinama. ni mogao imati. Teče treća godina (prvog) svetskog rata. babo? — Ama. ugleda i trajanja njegove porodice. rasanjen i nesrećan. đete. Kao da se rastajem sa samim sobom. Stvari nisu nabavljene ni raspoređene prema putnikovoj meri i potrebi. gradovima i predelima. lakše — kako tako! — ali ovi drveni donovi što se ne savijaju. Sa licima..

On se osmehuje i gleda ti pravo u oči. a mi baš ništa. — Sećaš li se ti mene? Ne. Pali anđeo. On me gleda sumnjičavo. u vezi sa kojim istorijskim događajima i društvenim promenama? Moglo bi se mnogo nagađati i nabrajati. > 18. XH 67. koja će ubrzo pokriti telo. popij jednu ljutu. ne ume-mo ni ono što možemo. naivno govorim mu o važnosti i potrebi higijene. možda. j redovno varanje svega i svakoga. nešto umiveno. savršeno. kako ne bih znao! — otežeš ti zbunjen. Dobronamerno i. kao da je izrastao iz njega samog. Udarac je bio nevidljiv. kao što je bez vidljivog smisla. izdužen i prostrt zauvek. i bezočno ogojatno mdid p^ni . ni znak nejasnog značenja. i sad leži tu. od nje mekšaju donovi. — Eh. i »skladno«.^^f P" 4tno — mala pamet. ni dva slova imena. ^ razgovoru sa dovršeno. A stvarno ne znaš i osećaš se nelagodno. poznaješ ga iz detinjstva. kad ti kažem. . Ali ne. Važnije bi bilo pitati se: kad će se ta nezdrava sumnja iseliti iz njegovog duha i kad će taj čovek postati vedriji i slobodniji u mišljenju i u postupcima. gledajući kako stranci dobro vode i uređuju svoje poslove. pozdraviš se sa njim i rukuješ. Od tog njegovog pogleda i moja dobra volja malaksava i reč mi se mrzne na usnama.^f^^^« . To je njegova lična drama. Bogami! * Oborila ga je strašna sila. Razgovaram sa bosanskim seljakom (istočna Bosna). Sto me gledaš? Mekšaju. A pn xom. 520 . vi . nije to. pomalo prekorno. sa ironijom u glasu. pozorje kome je on glavno lice i jedini gledalac. Igra sa samim sobom. Kao kad ugledaš nekog na ulici. iz. — Naj. Ja i onaj što živi u meni. a ne beži da ponudi i druga do sebe.' Jedan naš čovek. Neće ostati ni priča iza njega. kaže: — Sve mogu i umeju. Kad se uselilo to bolesno nepoverenje u dušu bosanskog čoveka. ljudima osetim ponajčešće nešto . Pomislite da pokojnici nemaju drugog stana ni zavičaja do našeg sećanja. Sretnemo se ponekad lice u lice. Trebalo bi nešto učiniti. dok brojiš mučne sekunde koji sporo prolaze. 1 sa Kopna. a da manje sluša ono što mu govorim. pravi odgovor se ipak ne bi našao. onako kako je bačen. Kad god dođem u ovaj grad zapahne me s mora i sa kopnf iz vrtova. Nije ništa do svoja slika u svojim rođenim očima. a krv mu je popila zemlja. Ali ne vredi mnogo ni pitati se. -^^ ^ .bavi malo duvana ili flašu sumnjive rakije. jevtina ironija. ne znaš ko sam — kaže on sa osmejkom. Očigledno je da naslućuje podvalu i da u mislima ispituje neke moje zadnje namere. . ali ne možeš da se setiš ko je ni kako se zove. bez imena i svedoka. ne pu štajući tvoju ruku. sa kuća i ulica. um oc 511 Pred votivnim slikama postradalih mornara.

Dobar deo toga prozora zaklanja granata krošnja visoke lipe koja je zasađena pre četrdesetak godina i već narasla do drugog sprata bolničke zgrade. i da se njišem zajedno s njom. Pod je ceo prekriven tamnozelenim linoleumom na kom se crveni nevelik fabrički čilim. Znači. ide se u čaršiju. Nekoliko velikih paviljona rasturenih po gustom prostranom parku. Lipa je u ocvetavanju. Išli su dugo i dospeli daleko. prolaznik koga upravo posmatramo diveći se njegovom pravom hodu. čekajući svoje vaskrsenje. negde duže. i mi ga slušamo sa nepoverenjem. imam utisak da ležim u samoj krošnji velike lipe. od kuće do kuće. od dućana do dućana. tako maskirani i kostimirani. Opružen na visokom krevetu kraj prozora. negde kraće. Svraćali su u neke kuće i dućane. U jednom od njih. to i nisu samo površni utisci i prolazna raspoloženja nego čitavi mali sveto vi koji žive pokopani u nama. glavu je povezala crnom svilenom maramom. i da je pita zašto oni moraju da idu tako daleko. sa kojeg se kroz lipo-vo lišće nazire svetio nebo. ali na mahove još širi od sebe tanak dah. »-čovek u najboljim godinama«. Ponašaju se kao ljudi na karnevalu koji se u kostimima i pod maskama kreću slobodnije. inače zvučni i zanimljivi govor. a video je i to da je svuda doček hladan. sav je u ovom trenutku obuzet sećanjem iz detinjstva. odbijaju da joj to učine. Evo. Nije mogao da razume sve što se govorilo. sedam koraka dugačka a nepuna četiri široka. dobij a nešto nisko i nečisto. Putem je. Sve mi se čini da im zaudara iz usta dok govore. Bila je pažljivije obučena. sa nekim ljudima i ženama. na drugom spratu svetla soba. Soba je jednostavno nameštena i bolnički čista. pokušao da to i kaže majci. atletskom stasu i smirenom izrazu lica. sa velikim prozorom koji zauzima veći deo zida na užoj strani sobe. Stoga su mu ti razgovori bili mrski i neprijatni. svaki na svoj način. Toga popodneva majka ga je uzela za ruku i povela sa sobom. da bi. više kao neko sećanje na miris lipa u cvatu. na njemu je bio najbolji kaput. gde je majka razgovarala. i kada. A od toga i taj njihov. i govore i rade ono što se bez maske i kostima ne bi nikad usudili da kažu i učine. tričavo i pakosno što žele da kažu o svom bližnjem. Grčevito se drže svog dijalekta. Mršav i uočljiv čovek koji svoja mišljenja izražava više usplahirenim i neodmerenim pokretima ruku nego recima. 522 513 . rukom mogu dohvatiti isturene najbliže grane. u ritmu jedva osetnog jugoistočnog vetra. i zbog čega iskrsavaju na površinu naše svesti i posle toliko godina zaborava? Ne znam ko je taj ko bi mogao razmrsiti konce toga složenog proscesa i dati bar neke približno tačne i verovatne odgovore na ta pitanja. ali bUo mu je jasno da njegova majka svaki put nešto moli i da oni drugi. noge su mu bile okovane u tesne i tvrde cipele koje obuva samo praznikom. sa odvratnošću. izražavaju smelije. izgleda čak kao i da misli tim pokretima. ne govoreći ništa.služe svojini lokalnim govorom. Kad otvorim prozor. Jer. u dva maha. a ispraćaj još hladniji. lakše i slobodnije mogli da izraze sve ono zavidljivo. Zašto neka sećanja iz detinjstva tako dugo i uporno traju u nama? Kako. gde 33 — Znakovi pored puta Gradska očna klinika.' • Dopimjeno prema prvobitoom zapisu (Sveske — Odvojeni listovi). na primer.

oko mene se roje. koja je toga dana bila pusta i prazna ledina. bez reda. Ispod tek olistalih topola bile su neke drvene klupe. Ali nikad se to nije dešavalo javno i glasno. mi. ali majka je odgovarala jetkim i kratkim recima koje ništa ne kazuju i ništa ne objašnjavaju. Zalio se i na tesnu obuću. gde više nema kuća ni dućana. prasak ili zveket oružja. iskrivljene i izlizane od duge upotrebe i mnogih pazarnih dana u toku godina. uz svađu ili viku. protiv vetra Mokar sam do kože i zadihan. brate. Sta je tu slika. možda samo u mislima: — Pošteno da vam kažem. kao i ovaj predeo ispred njega: plitka reka. mi uzalud tražimo odgovor na prvo koje smo sebi postavili u trenutku kad smo sa gorskog visa ugledali dotle neviđeno more. svako za sebe. ponaj-manje od majke. Pred njima se ukazala marvena pijaca. dvoznačnim i na izgled bezazlenim ali otrovnim recima. kao smanjena. očigledno. unižen. udaraju me po ćelom telu. Ne umemo da odgovorimo ni na jedno. Tu je majka najposle popustila. javlja se u nama bezbroj pitanja. pod olujnim i smračenim nebom. Cuo se slab šum reke. trčim. ponekog možda nimalo. I dok se u nama roje sve nova pitanja. Pitanja su bivala sve češća. Plašim se. Gledajući predeo sa plitkom rekom i bled sjaj sunca na sivim topolama. šta tražimo i koga čekamo ovde? Jesmo li to zaista mi? I jesmo li samo to? — živo je osećao u sebi ta pitanja. kao sva zla svetska. More i kopno. sve takvim sitnim. Tada su bili već na kraju grada. Čini mi se da i vidim i čujem onog bosanskog seljaka kako razgovara sa partizanima koji su naišli u njegovu kuću (»Ja sam isprepadan čovjek. iz ulice u ulicu. uglavljene u zemlju. drugovi!«). Ali sad. ali samo neznatno i kratkotrajno. a njemu se čini da će tako večno trajati. pitao se neprestano: kako smo dospeli ovamo. nekog manje. kao i sve u njemu: ista pitanja bez odgovora i uvek isto osećanje bezizlaznosti. Na-pred se ne može. bez reci. 514 Gologlav i pognut. a šta okvir? U tom građu malo ko od prolaznika da nije uvređen. To smo. do nesvesti.ih. pored nje topole obasjane bledim sjajem nevidljivog sunca. vukući ga nemilosrdno sve za istu ruku. i oboriće me možda već na idućem koraku. trčim kroz gradobitnu oluju. 33* 515 . krupna zrna grada. ali ne miruje misao u njemu. koja sedi pored njega. a u isto vreme uviđao je da odgovora nema i da ga ne treba ni očekivati. nego sve šapatom i potajice. sklopljenih očiju. i samo ga je dalje vodila. pa eto! Sta da ti dalje kazujem? Posmatrajući odnos između mora i kopna. To je donelo neko olakšanje. i seli su na jednu od tih klupa. i kako produžuje. izlizane prljave klupe. a nazad se nema kud. niko ne očekuje i ne želi. utonula u sebe. U glasu se naslućivao plač. Traje samo i u beskonačnost se proteže popodnevni čas. kako izgleda. i tražio odgovor na njih. Došao je kraj mučnom potucanju od vrata do vrata i tim za njega neshvatljivim razgovorima sa Ijudimia i ženama. ja se plašim svakog živa. mnogo i teško. ispresecana i ispregrađivana gredama i direcima za koje se pazarnim danom vezuje stoka. nekog više. ali svih zajedno — plašim se. biju do krvi. ranjen ili oštećen. Sada sedi i miruje. Počeo je da zastajkuje i da se opire odlučnije. bez broja.

kraj starog i razgrađenog muslimanskog groblja. krivice i stida. A ispod svake te reći naslućuje se upravo ono što bi hteo da prikri je: osećanje nesi-giirnosti. ali tu razliku treba platiti skupom cenom koja je iznad naše moći. varalice. to osećanje raste i biva sve življe i sve muč-nije. O svim stvarima govori istim šaljivim i lako-alkoholičarskim tonom. njihov duhovni život i njegove manifestacije isuviše su povučeni i maskirani. slušam šta govore. ni da živimo na moru. Tišinu prekida mlađi od njih. nemoj! Otkud sad to? Za-pto. ali se uvek. Ložač Camil Kurtović. Seljak. Kaže novinaru: — Kad god hoćemo da čujemo kako nam je dobro. lepši. Slana voda nije za piće. S vremenom. uljezi. Već pri najkraćem susretu sa njim na-slućujute čoveka koji je prestao da neguje ne samo svoju unutrašnjost nego i svoju spoljašnjost. osećamo stalno kao rđave platiše. u provinciji. nekad partizan. telo i odelo. 1969. Nije nikad ni imao pravog znanja za svoj posao i brzo ga je zanemario. pa možda i lakši od ovog našeg. politici. gledam ljude k. samo kad se povede govor Prateći i posmatrajući sve oko sebe. More nas privlači i očarava. po kojem. sa svim njegovim procesima. pasu krave. i samo to! I — najzad — kako ih ne mrzi? Sede dvojica pijanaca i propalica. a sav se predao sticanju. i sttlno se pitam kako mogu. kako smeju. i služi se preterano mnogo stručnim izrazima i latinskim terminima.« Karan. Zbog toga se. Naprotiv. 517 516 . pokaže da je za nas život na moru u stvari iskušenje kome nismo dorasli ni duhom ni telom. Huso. U Sarajevu. na zboru birača: »Meni vađenje zuba naplate hiljadu dinara. živi sa ženom Šahom i dve kćeri učenice u malom stanu i sanja o boljem i većem. mi navijemo radio. pre ili posle. dobrom jelu i piću. Lekar u bogatom gradu. živeći na moru.— Vidi! Cuj! Ama. i na morskoj obali nema za nas stalnog boravišta. ko se ponašaju i šta rade. Upravo to. Kod ljudi na Istoku život tela. ___ !? — Nigdje nema salameta kao na radiju. iako i sada živi od njega. u ovo ratno vreme. dok nas najposle ne otera sa morske obale i ne prisili da se vratimo svom tvrdom i oskudnom životu na kopnu. pobogu? I baš tako veliš? Ko bi to rekao? o bolestima i lečenju. Taj je život slobodniji. a ja za te pare kod 'države* vadim panj od stoletnog hrasta. on postaje oprezan i uzdržan. godine. malovaroškim spletkama. Ibro i Huso. Cutke gledaju izgažene grobove i posrnule ili oborene kamene nišane. Srbija. Nismo mi stvoreni da putujemo daleko od svog kućnog praga. suviše je otkriven i javan. kako nalaze snage da budu to što su i što izgleda da su.

Savršena celishodnost name-štaja i bolnička čistoća svega stvaraju vrstu nove lepote. Tu je čovek kao na osmatračnici. pa ću tada reći sam u sebi: »Bože. Kad se podigne krilo velikog prozora.—Sta je. gotovo nestvarno. raznolike. ko krave. ona sačinjava veliko naselje koje se zove KAROLINŠKA SJUKHUSET. U daljini. ali ogroman prozor (2. grlo i nos (»Oren.40 sa 1. ni dao Bog!« Ćute jedno vreme obojica. Covek se oseća kao da je u lakom ali čvrstom kavezu koji je obešen na ivici planinskog vrha. To je takozvana »prva sofra« namenjena uglednijim službenicima koji s pravom nose naziv »pašalije«. Ručak u pašinom konaku. tako su lake. tanki profil gradskih krovova i sive ili zelene kupole. A onda se javlja Ibro. Desetina ljudi sede oko sinije koja je pretrpana raznim vrstama mesa. A jedu brzo i halapljivo. lome i prelivaju senke tamnog lišća sa brzim i jakim odsevima čiste sunčeve svetlosti. besprekorno i čisto. U sklopu sa desetinom sličnih blokova povezanih parkovima i pomoćnim zgradama. ni onaj čovjek. ali sam. kao da su iz gladi pobegli. nošene vetrom. Inače kruti i nepristupačni. Pogledam kako iznad tebe pase krava i balega po tvom grobu. Tu 528 nije samo širina i sloboda vazduha i prostora nego i snaga vremena i svega što je oko nas i što nam život čini bogatijim. u nepomičnoj vodi. Nas och Halskliniken«) profesora Hambergera. kao i hrane i pića. San nekakav lak. kao horda koja je jutros ovde osvanula i sad za dobar ručak sela. Njene oči podsećaju na skrivene šumske izvore u kojima se. ima ga kad treba. Gotovo kvadratna soba (7 koraka dužine. ali snažnim udarcem noža. A ja sjedim isto ovako i pijuckam. oni se pri jelu potpuno izmene. pita i kolača. Jaka usta.80 m). ali ne zna gde će omrknuti ni šta će 529 . na obzorju. gde se živi kao uz put. U gornjim spratovima moga bloka smeštena je Klinika za uši. navaljuje kao bujica blag vazduh lepog severnjačkog leta. kako se Ibro promijenio. šest širine) sa malim predsobljem u kome se nalaze lava-bo i uzidan plakar za stvari. — A ja kad budem sjedio ovdje i gledao tvoj zapušten grob i iste ovakve krave kako pasu po nje mu i. a ponekad poteku obe daleko na jednu stranu kao rumen mlaz preko belih zuba. Te rumene usne prate njene spore reci velikim mirnim pokretima. a sve je nenametljivo. polovinom na zelenilo parkova koji nas okružuju. Jedan. Misli su brze i prodorne. Gleda polovinom na bledo letnje nebo. lagano i neosetno dolazi i odlazi. Sve zajedno dobrih deset koraka po dužini. Ponekad izgleda: zaustaviće se i odleteti kao dve rumene latice. čine svoje — reći ću samo: »Isti istovetni onaj Huso kakav je uvjek bio!« Peti sprat vitke osmospratne zgrade od crvene cigle. Samo onaj ko ima prilike da ih vidi ovako za sofrom može kazati da ih poznaje. kao rasečena jednim jedinim. Tu beležim i sve ovo. ali povezane medu sobom. Po nečem se oseti blizina mora i širina većih prostranstava. pa te pokopali u ovo isto groblje. što si se zamislio i šta li tako duboko misliš? —Mislim nešto: kao ti umro. čistoj i sa minimumom nameštaja. uzdržljivi u pokretima i recima.

i ne žali suviše za onim što ostavljaš tu na morskoj obali. bledi od ambicije. načetim dobrim hlebom i dobroćudnim nožem kraj njega. U meni gori neka vatra jarkim plamenom koji bi hteo da što više osvetu prostor oko mene. kako svi kažu. puna lica i teškog hoda. na dve noge. sve ono što uvek s tobom ide i što je neophodno za tvoj jednostavni život. I tako. svi ga nevešto oponašaju u njegovoj jedinstvenoj i stvaralačkoj trapavosti. Na što. Ne bih mogao da kažem otkud mi ta pomisao. oprezno i sporo kreću po zemljinoj površini. i oslobađa ih se tako jednog po jednog. Oni mladi lekari koji ga prate prilikom obilaženja pojedinih soba. u neizvesnost. ali očigledno zdrav i snažan. Zasada. mljaskajući. Kad i poslednjeg od njih odgurne veselo i lako. on ispituje i teši i smiruje. među prve lekare Evrope. Pita ih kako su. krčkajući. koja i nije tvoje stalno boravište. terasu sa tri stuba i kameni sto sa zelenim rosnim smokvama. u danom trenutku svoga razvitka. kao borbeni odred koji svakog trena može dobiti naređenje da sve to što je pred njim odmah napusti i dalje krene. kao da ih greje i kao da se u isto vreme odmara nad njima. Tome će se sami od sebe pridružiti: grančica ružmarina. držeći komad sa obe ruke. kao što čine fudbaleri sa drugom koji je upravo u tom trenutku dao gol. odupirući se širokim dlanovima o njih i otiskujući se od jednog do drugog. brižno i mrgodno. on će svaki od tih pojedinih »slučajeva-« razraditi sa svojim saradnicima i doneti odluke o lečenju svakog pojedinca. uspravili i počeli da se. Plav i prilično ugojen. hleba i belog mrsa. on samo sedi. rakijom lozovačom. to ne bih mogao reći. povij en nad njihovim »istorijama bolesti«. ali sve mi se čini da su tako morali izgledati prvi ljudi koji su se. Jedu ćutke. krene živo put svoje male kancelarije. potapše po ramenu ili obuhvati oko pasa. Na nečujnoj obući on promiče između bolesnika. ustupi mesto nekom drugom sećanju nekog novog i drukčijeg sveta. 522 . bez žaljenja. Tu se sruči na belu stolicu i raširenih ruku obgrli bolesnička dokumenta koja leže na stolu lepo složena u providnim »košuljicama« od celofana. dva-tri lista lovorike. Ne boj se onoga što te tamo negde čeka. 520 Kad dođe vreme povratka. Poznati fotos koji prikazuje dva čoveka iz kos-mičke letilice »Apolo 12« kao da podseća na nešto. bacajući nepoverljive poglede oko sebe. Osećam se bodar i čio. Neka ti to bude uspomena koja će te pratiti nekoliko dana ili meseci. ti sredi svoje stvari u neveliki kovčeg. sve dok ne dođe vreme da. Posle. ali glavno je da on svakog stegne za mišicu. Profesor i šef klinike spada.tamo naći za večeru. * Ponoć je prošla a ja sam daleko od svake pomisli na san i spavanje. saginje se malo nad svakim od njih sa veselim nerazumljivim gunđanjem. A sa sobom ponesi još. iako pred njima leži izobilje mesa. stvarno plivajući između njih. i malo morske soli od koje si se zagrcnuo prilikom poslednjeg kupanja. kao dečaci odrasle. i odmah se raduje što su dobro. struk mo-rača. još mršavi. kao nevidljiv prtljag bez težine i obima: parče neba među granama pinija. ali ona postoji i javlja se u meni kad god pogledam fotos o kome je reč.

pa čak i na sopstvenu senku koju ugleda na mokroj površini lima. god. sad zamislite da su sva ta pitanja — odavno rešena. i sigtirno sam naj strpljiviji 523 522 .) Kako se zvala? Kako se zvala? — Uzalud šibam svoje pamćenje. nespretne u hodu. naprotiv.« ($uo na pu%3Vft»nju po Boki Kotorskoj. Krećem se prema signalima. « Bastad. koji gleda u Pionirski park. nego se nepotrebno mučimo njima i danas. i to na čudesan način rešena. mirisima. U malom improvizovanom pomorskom muzeju u mestu Turke ima natpis: »-Postoje tri vrste ljudi. Ali ja. Gugutke su malo poteške u letu. i doživeti svetlost dana i radost buđenja. i svim onim što kao zraci i talasi ide uokrug oko njega. i vole da otimaju hranu ispred svojih ptićijih drugova. i prilaze hrani sa dosta poverenja. svakim pogledom i pokretom izazivao varljive nade u sabesedniku i otvarao pred njim mogućnosti za koje do malopre ni sam nije slutio da bi mogle postojati. Sa putovanja po Švedskoj 1962. to su sva ta pitanja koja nas budne muče i sprečavaju da mislimo o drugim. ja pojurim sa masom sveta. neko kući. a kad ipak uspemo da zaspimo. razočaranja i nezgoda. ja znam njeno ime. neko na dužnost i posao. »■Dobar čovjek. dahom i toplo tom. Takav je bio i ostao. Svi oni žure.Pre spavanja. ali oprezni. bilo izvor mnogih nesporazuma. U stvari. E. svaki svom cilju. samo što mi ljudi kratka vida i skučena duha ne primećujemo to. prebroditi u tom snu noć. brzo nas bude iz tog sna. ali ga nosim živo u sećanju. rešena. On udara i na jače i veće od sebe. Vrapci su. ali se toga nije mogao osloboditi. * To je bio čovek koji je svakom rečju svojom. U pred večernji čas hitaju gomile milionskog grada u kome ne poznajem nikog živa i ne razumem ni jedne jedine ljudske reci. neko na odmor ili zadovoljstvo. i menjaju se na mahove crveni. Prišapnite to sebi pre spavanja i videćete da se i na tom jastuku od varke može zaspati stvarnim snom. sa bojama. i koje se nikad neće moći ostvariti. Naše glavne muke. neko od kuće. ja ne. magarcu brat. pretaču se reke automobila. mrtvi. kao i za njega samog. Bilo je nečeg animalnog u njenoj sporosti. Kad se prolaz otvori. Na velikoj raskrsnici dveju najprometni]ih ulica vrve ljudi. Da. živi. * Na ogradu mog balkona. zeleni i narandžasti svetlosni signali. To je za ljude oko njega. još pre nego što su i postavljena. Ne umem sebi da ga kažem. ja stanem sa ljudima i čekam. za nas važnijim stvarima. neizlečiv i nepopravljiv. a kad se zatvori. živahni i brzi. Jedan se u tom naročito ističe. doleću vrapci i gugutke i zoblju proso koje im ja ostavljam na limenoj površini te ograde. i oni koji plove morima«.

Sama činjenica da postojimo i sama naša sposobnost da primamo utiske i donosimo sudove pretpostavljaju prethodno postojanje pokreta i zvuka. Ni mačke. Tišina. nekako sa predumišljajem. »•Zaludu su bile proklamacije o jednoj krvi. ne čeka me niko. jake.-«' Leonardo da Vinci Razmišljanje dok seđim pored pokvarenog radija i osluškujem tišinu oko sebe. • Anđrii^ev prevod. ' H.pešak u ovoj gužvi. naročito noću. »E come l'onda della voće va per l'aria. slabo školovan čo-vek. to sam u ovom slučaju — ja. o jednim običajima. već izgubile oštrinu i konkretan smisao. jer nema nikog ko bi ih mogao utvrditi i meriti. Nema cijele kuće i nigdje živa stvora. te nijesu mogle dogledati u istinu i zajedničku budućnost.) U ovoj »tišini« koja sada okružuje mene i moj pregoreli radio lebde. o jednom jeziku. On daje karakterističan izgled mnogim stvarima kojima se oni služe i. Jer tišina ne postoji. kazuje mnogo o prirodi i navikama ovdašnjeg čoveka. kao što su lebdeli i kružili oko onih koji su ovde sedeli pre sto ili pre hiljadu godina. jer je vjerski fanatizam zaslepljivao oči bratske. On je psovao hladno birajući reci. (Tišina i nepomičnost ne postoje. Dokle god zajednička prosveta i izobraženje naroda raznih sekta ne dođe. a bez mogućnosti da ih hvataju i čuju. Lak igra važnu i veliku ulogu u životu ovih ljudi na dalekom severu. Ja misLm u ovom trenutku samo jedno i hteo bih da negde na miru. 525 524 . ma kako ružne. T kao Sto val glasa prolazi vazđubom. Očigledno. sednem i da se odmorim. u tišini. raznih sekta. imao je iluziju da psovka dodaje nešto njegovom niskom rastu i nejakoj i nesigurnoj snazi. kao što to danas ja ne mogu zbog trenutnog kvara na mom radioaparatu. Ali u svim ulicama teku netaknute. kao što ne postoji ni prazan prostor. 21. čuje se njihov šum kao potmula grmljavina izdaleka. ne tražim ništa. vn 1964. Sablasno. plove. i koje su. niske kulture. kako bi pogodio čoveka u najosetljivije mesto i ukaljao i po-slednje što je ostalo čisto u njemu. nikad se neće doći do solidarnosti između jednog naroda. jednostavan.^ Jedan partizan. godine. ni nepokretna čestica u svemiru. sudaraju se i seku bezbrojni zvučni talasi. U potpunoj tišini.) Psovao je gadno i naročito. mnogobrojne česme. To nisu bile one već uobičajene psovke koje naši ljudi upotrebljavaju u afektu i nedostatku boljeg i pristojnijeg argumenta. Sve mislim da ću se tada setiti kako joj je bilo ime. Novi. jer meni se ne žuri. posredno. (Policajac Sarić. — Sve popaljeno.« Gavro Vučković o hercegovačkom ustanku 1875—76. priča da na njega u trogodišnjem ratovanju ništa nije učinilo takav utisak kao razorena i pusta varošica Kupres.

od lažnog novca živi se isto kao i od pravog. čas gnevno. Da čovek stane da ispituje ovog Aganagića i njemu slične. I to »stopostotno«! Kako se ne zamori da to neprestano ponavlja. kuda vodi — ali da ih to pita ne ovde u Sarajevu. ali je tako. Ali kad bi se društvo setilo i usudilo da samo jednom postavi pitanje njihovog ponosa. troše je i uživaju kao raskoš i otmenost koju im svak bez pogovora priznaje. dok ima. Sve zajedno: slika nemoći. i rutinskog. I ta činjenica — aganagićevski ponos — uticala je iz naraštaja u naraštaj na njihovo mišljenje i osećanje. stalno se pitam kako mu ne dosadi da uvek i u svemu — »ima pravo«. šta je on u stvari i na čemu je zasnovan. jer oni tu svoju urođenu sposobnost da se nametnu drskom silom uobražene veličine udišu sa prvim dahom. i to će vam kazati svak u Sarajevu. tako da im je prešla u narav i da određuje njihove postupke i utiče na postupke drugih prema njima. punačak čovek u bolničkoj pidžami na pruge. a uvek bez poštovanja i ljubavi ne samo za svog protivnika nego i za svoju istinu. postoji samo njihova urođena sposobnost da se nametnu. IUT kavo i bezdušno iskorišćavane stihije. umašćeno odelo): — Takav ti je Srbin. ali postoji i naziva se. ne bi trebalo da postoji ni da se naziva ponosom. samo ako čovek uspe da taj lažan novac proturi kao pravi. On je činjenica. on jede dok ne pukne.* Slušajući ga. • Nam (turski) = ponos. da njome primaju i ocenjuju sve oko sebe i da kroz nju svet gleda njih. rumen čovek zapuštena izgleda (neobrijan. nesnalaženja. na čemu je zasnovan. u porodične svrhe upregnute. nov dokaz da je on uvek i u svemu u pravu. tako je. laži ni uvijanja — niko od njih ne bi mogao dati odgovora. i ne samo kao hleb nego i kao meso i kao kolač. a kad nema. taj ponos postoji. da i dan -danas u stvari od nje žive. tako i sa onih ostalih nekoliko njima bliskih i sličnih velikih porodica. onda bi moglo dobiti samo jedan odgovor: ni na čemu nije zasnovan. a danas apsurdna. ali — činjenica. a ta sposobnost ima snagu stihije. jer ne postoji u stvari. Sestra sa pincetom u ruci radi nešto oko njegovog nosa. žive. i ako pri tom uspe da ostane neotkriven. jedu celog života kao hleb. Aganagići žive od svog ndma} To izgleda smešno i neverovatno. Da. beznadnog nastojanja. gde su oni jedna od pet prvih porodica i gde nikom ne odgovaraju na pitanja. Jer. U ambulanti klinike za uši-grlo-nos. Na metalnom stolu leži postariji. štetna. Tako je s Aganagićima. ukroćene. i tako im ona postaje drugom prirodom. Ako dopustimo za trenutak da čovek koji leži bolestan ima besmrtnu dušu — a zašto da to ne 527 526 . iako dobro znam da bi njegov odgovor mogao biti samo nova potvrda te samosvesti i njegove uzvišenosti nad svim i svačim. Pa ipak. nego da ih pita na nekom sudnjem danu gde nema obmane ni samoobmane. jer ponos i nije nego šuplja predrasuda. naopaka. šta je upravo taj njihov ponos. oduvek besmislena. Čuje se njegovo teško disanje. nadmena oholost i drska varka. Na pijaci Zeleni venac dovikuje jedan ugojen. na kraju. Dođe mi ponekad da i njega to zapitam. on trpi dok ne crkne. čas samosvesno i osiono.

šapat kojim zahvaljuju bogu na njegovom 34 — Znakovi pored puta 529 . za tren jedan samo. a često i bez veze sa njegovim sadašnjim životom. upotrebljava konvencionalne reci iz tekućeg govora. po dubokoj unutarnjoj potrebi. Vidim tvrde Turke Novljane kako. Tu. a možda i ranije. Tako. vezanu za neki stvarni događaj u ovom gradu Ui pozajmljenu od drugih zemalja i vekova. Čujem. revoluciji ili spoljnoj trgovini. čuče na ovim pločama i uzimaju avdest. on kaže: »Probudili su me toga dana u cik zore same. Slušajući šapat česme pored koje sedim. nošen dugo i pažljivo u njenom živom i toplom telu. Neke su utvrđivane cementom našeg vremena. koji se bavio politikom. Ali kad priča o svom detinjstvu. često i klišetirane izraze iz štampe ili javnog života. Gledam naraštaje onih koji su se na njoj napajali ili njenom vodom prali. još u tursko vreme. u doba dužda . cedi se i probija.. kao kroz filtere. i javljao se kad god mu se za to ukazala prilika. mutili. njegov rečnik se menja. A taj put ga je. Kad govori o ratu.« I kod tih reci lice mu za sekund preli neobičan sjaj. čini mi se. kvarili je. posle pedesetak godina i dosta udesa i promena.. pruža sliku napuštenosti i beznađa. Ova voda potiče od kiša i snegova sa strmih planina koje su se nadnele nad gradom. Ume lepo da priča. doveo na ovaj metalni ležaj. Kod nekih je još sačuvana karakteristična turska lula od kamena. Neke još teku jakim. a u njegovom pričanju primetio sam ovo.« Cesto sednem pored neke od tih česama. njen postanak i tok do ovog mesta i oblika. čistili i obnavljali kroz razna vremena. pokva-sim ruke i ovlažim čelo.učinimo kad ih ima mnogo za koje takvo mišljenje predstavlja tvrdo i trajno verovanje? — onda je ovaj obični bolnički prizor pun tragičnog značenja. na putu iz sveta živih u neslućeno carstvo nepostojanja. kroz bezbrojne naslage humusa. u njemu je negđe duboko. Neke od tih česama već su presahle ili zapuštene. Gde je tu kraj. po zidu ili podzidama vidi se da su tu neke česme bile oduvek. gde početak. a neke cure ili samo kaplju kao rakijski kazan. u ovaj prostrani neorga-nizovani svet. sve do najfinijih sitnica. zasukanih rukava i bosi. živeo taj cik zore same. ja zamišljam njeno poreklo.. inženjer po zanimanju. iznad jedne piše još samo delimično čitljivo da je »-. da se kreće i snalazi kako zna i ume. i slušam romon vode i gledam slabe tragove gradske civilizacije za nekoliko vekova unazad. kao zračak sakrivenog sjaja i treptaj prigušenog zvuka. a vest je i trgovinskim poslovima i video je sveta. kamena i spletove žila i koren ja. Ovaj čovek je začet u majci sudarom dva čudesna orgazma. kazujući neki događaj iz rane mladosti. Po izgrađenim prilazima. i tako propale da im se jedva naslućuje trag. sve po istim zakonima. svetlim mlazom. sa ravnodušnom i tupom bolničarkom pored sebe. 528 U Herceg-Novom postoje na nekoliko mesta starinske česme ili samo tragovi česama. Očigledno... a kod nekih je potpuno nestala i zamenjena železnom cevi docnije austrijske epohe. i nestade. a iznad njih su još vidljivi tragovi turskog natpisa koji više niko neće nikad pročitati. a gde su svrha i smisao svega? Jedan snažan i trezven čovek. često i svoju legendu. i tada izbačen. godine. a priča se nastavi. obnovljena 1738. poreklom iz Crne Gore.. Ona ima svoje ime u jeziku ljudi ovog kraja. a ovde na domak mora izbija iz mraka na videlo dana. već izlizana od ruku i nagrizena od vremena. na primer. učestvovao u ratovima i revolucijama. uobličavan i doterivan »-rukom prirode« ili »božijom rukom«.

tražeći od skromne česme okrepe i odmora. ne leci se nego umire. čas mršteći se kao da pati od jakog unutarnjeg bola. jednog od hiljada koji su se u prolazu ovde zaustavljali. kako je izbegava. Vidim i redove gradske dece koja pune svoje krčage ili bakrene sudove. I putnika ponekad vidim. o vodi uopšte. kako se prašni i ožedneli nestrpljivo guraju oko sporog mlaza ove vode. Ponekad i zastane u govoru. sipa reci do promuklosti. tako da izgleda kao da će ipak završiti. on reda prazne redi. I samo zato govori. koža zagasite boje i malo naježena.« Izgovaram to. sedi u dragoj hladovini koju će već idućeg časa napustiti zauvek. Sad leži u jednoj seoskoj kući i leci se. kako je kroti i kako se njome služi i koristi. kako se sa njom bori. u to vreme čudo od tehnike. A lakše bi se smirio i rastavio sa dušom kad bi umeo da razgovara sa 34* 531 . * Jedan govornik. Njegova beseda kao da nema kraja. Vrlo često zaboravljam gđe sam i ko sam. Mladiću koji čita novine. ali posle uvek nađe neku asocijaciju. snažno i toplo. I vojnike neke često gledam. »A dan se ipak rađa. kako bi zavarao protivnika i produžio život. U neprilici su ne samo oni koji ga slušaju nego kao da i njemu samom sve to postaje neprijatno. nego govori dalje. do iznemoglosti. između ostalog i dragoceni džepni sat. završava. a čini mi se da je u onoj jednoj jedinoj rečci — ipak! — i u naglasku koji leži na njoj sadržana sva težina ljudskog života. evo. Ali on ne prestaje. sjaj mladog sunca navire i brizga na sve strane. kao para. napadnut od razbojnika. misli u glavi. — Sto gubite vid i traćite vreme čitajući to što nikad nije bilo istina niti je na putu da to postane. Uzeli su mu sve stvari od vrednosti. čas smeškajući se zbunjeno. ali nikako ne može da umre. o kružnom putu koji ona stalno prelazi između neba i zemlje. teško ranjen i opljačkan. kao u divlje golubice koju čovek drži u šaci i na koju piri svojim dahom da bi razduvao paperje na njoj. nemilosrdno nastupa dan. kao da se izvinjava. ne misleći ni na šta drugo do na svoju igru i graju. kao da tu pored njega čeka smrt koja će mu prekinuti tanku i dragocenu nit života čim on prestane da govori. ponekad i sam kaže da neće da dulji i da ovim. Cuđna priča o čoveku strancu koji je. Prive-zavši konja malo podalje.daru i moie pokoj i za dušu onog ko je ovu česmu uhvatio. kao tečnost ili kao led. u stvari. Govori očajnički. Kad nema više nijedne 530 Njeno telo je sitno ali skladno. priseti se nečeg i — produži da govori. A možda ponaj češće mislim o čovekovoj potrebi za vodom i o načinima na koje dolazi do nje. samo mislim o vodi. čas muklo i klonulo. krajem XVIII veka. na putu kroz Bosnu. ozidao i učinio je pristupačnom svojim sa-vremenicima i onima koji će doći posle njega. Letnja noć potisnulo svitanje. ratnike prošlih vekova i nestalih carevina. On govori čas živo i toplo. i što će već sutra možda biti očigledna laž? »Et tamen dies oritur!« To je moralo biti rečeno jednog dana kao što je ovaj.

među svojim ljudima. tu vrši svoje spasonosno dejstvo i može da nas odbrani od iskušenja kojima smo tako često izlo ženi u našim mislima i snovima. Išao sam potišten i sam. kad mi je u susret doplovio vasionski talas i zaustavio me u hodu. pa ma kako neobičnih ljudskih zvukova. spasonosno izmenjeno i očišćeno. Ciste stanice. Sa putovanja po Kini. jer nas štiti od svega što je tamno i nisko u nama i oko nas. On me je i prikovao za zemlju i podigao u visine. priča ili peva. čisto i lepo odeveni mladici prodaju hlepčiće u obliku pletenice i ražnjiće od pačijih bubaca. oslobađa nas straha i poraza i dovodi u srećni položaj u kome hrabrost nije ni potrebna. Sudeći prema mom sećanju i mojim utiscima — a njima ne mogu poklanjati mnogo vere — sve je to počelo kao zvuk. On prodire ponekad u našu krv. a bez greha i krivice. 533 . ali ne kao jedan od poznatih. podiže i nosi sve što dođe u dodir sa njegovim kružnim talasima. godina ili vekova. Taj zvuk-sjaj. tj njemu je bilo i zvuka i svetlosti. a snažniji je od svega i po svom poreklu dalek i neobičan. iako nevidljivog i neobjašnjivog porekla. da bismo mogli podneti sve ono što izgleda neverovatno u našem ljudskom životu. na peščanom ušću pored mutne Drine. Bilo je olujno letnje predveče. ne znam koji je od ta dva utiska bio tačan. On može slabog i nesnalažljivog čoveka da urazumi. nerazdvojno povezanih u jednu snagu i jedan zamah.ukućanima i kad bi znao koji je danas dan i koliko je sati. Mislim da sam trenutak velikog uzbuđenja i saznanja doživeo u svojoj osamnaestoj godini. isto kao što nije mogućno izmeriti dužinu trajanja toga beskrajno dugog magnovenja. unosi svetlost u međuljudske odnose i nigde ne gubi svoju snagu. najbez-nadnijih tamnica upravo tada kad za to ima najmanje izgleda i nade. tako da možemo samo po promenama koje izaziva da ga vidimo i procenjujemo. i obavljam svakodnevne poslove. ali putem raste. To je ona nepojmljiva sila koja u izuzetnim svetlim trenucima otvara vrata i najtvrđih. potpuno iznad naših čula sluha i vida i mogućnosti naših shvatanja. u naše misli ili snove. naglih i spasonosnih pro-mena u životu ljudi ili ljudskih zajednica. u zabačenom kraju. tako da sve ostaje iza njega. on ide i dalje i dublje. uputi i ohrabri. jača i obasjava. Trenuci o kojima čovečanstvo oduvek sanja. 532 To su trenuci velikih. To je bio zvuksjaj koji se ne javlja gromovito. On se javlja povremeno i neredovito. nudeći beskrvna rešenja na osnovu ljubavi i razuma tamo gde prete najteži sudari i bezumni neredi. Krećem se u svom vremenu. da bi tu skapao i istrunuo. koje primamo sa nevericom. u nepravilnim vremenskim razmacima od nekoliko dana. a stalno mi se vraća misao na ranjenog. ali u koje svi moramo da verujemo. To je onaj spasonosni udarac koji ponekad od jednom rešava najteže ljudske zaplete i sporove. u trenucima koji označavaju zrelost naše vasione. podigne. To kraljeva lepa kći dolazi sa svojim devojkama da raskuje i oslobodi plemenitog zatočenika koga je bezdušni kralj zatvorio. koji je stvarna snaga. I kad kažem »počelo je«. . opljačkanog stranca i na sve ono što ga muči dok beznadno boluje u seoskoj kući. ja time samo označavam trenutak kad je taj glas stigao do mene. ne otvara samo najbeznadnije tamnice. a protiv kojih smo slabo naoružani ili potpuno nemoćni. Prolazimo provinci]U Santung. budi.

Bez-brižnošću i prirodnim mirom nagog dečaka sunce iskače iznad crnog reda borova u dnu vidika. samo to možemo da vidimo i jedino o tome umemo da mislimo. upravo kao da nikad ne postoji nego večno nastaje. Uvek se kreće i talasa. ali srazmemo vajanih oblika tela. Sviće. Nestaje i po-slednjeg hladnog daha i najtanjeg pramena tame. a već oko podne počne da 535 . oduvek ovakav: istrgan. rasta i trajanja bez kraja. naslućujem mnogo. oslobođenje. a sa drugog vene i propada.Gledajući ovu zemlju. na visokom mestu. Najposle. Neko 1 radosno i bojažljivo svitanje. kao bestežinski. pokaže neku pažnju. o tišinama. tek koliko da prikrije rasejanost. prožetu sjajem. sa povremenim zahlađenjima i varljivim nagoveštajima kiše. Beskrajni predeli. a razumem. odsustvo zvuka kao naj-lepša muzika! Tako biva i sada da se neskladna beogradska vreva i buka u septembarsko predvečerje odjednom slegnu i stišaju. teško bi bilo kazati ma šta određeno o njoj: ko je i šta je. * Kraj marta meseca. S jednog kraja niče i raste. Kao sve mlade žene niska rasta. odakle dolazi. Nema više mesta igri ni dvoumljenju. o zatišjima koje taj i takav grad poznaje. Svićemo. Samo živimo i rastemo. Tako se i kreće. Najpre je to samo kao slutnja svitanja. Kad vode ima toliko da navlaži zemlju. kao srećniji brat manje srećnom. ja imam stalno jedno isto osećanje: Ne znam ništa. drži se pravo i glavu 534 diže visoko. dok sunce menja lice predela i svuda širi iluziju uspona. Od jakog i naglog sunčevog bleska oči nam se pune suzama. Ali. Suša. i sa mnogo vetrova. Uopšte. ponajviše jednosložnim recima. i nastane pod svetlim nebom lepa tišina koja namučenom čoveku dopušta da se smiri i odahne. i da u tom trenutku nađe odmora i zaštite od svega što je bilo i što još može biti. i čim se stvarno bave njene misli. Dok razgovara. žalost i umiranje. toj velikoj igri »Jestnije-jest-« brzo dolazi kraj. Ponekad podseća na pahuljicu. nikad ne miruje i ne zna šta je pokoj i tišina. što se diže i lebdi na dašku vetra koji mi ne osećamo. I vidimo ga i sumnjamo u njegovo postojanje. dograđuje se i opravlja. kao da se gube i utvrđene granice godišnjih doba. ništa. prosut. onda je beda. izgleda. sa lica joj ne silazi tanak osmejak. Plačemo. Osvane sunčan dan. stalan izraz zanesene pažnje. Procvetale rane šljive i breskve. Sudaraju se i mešaju pojave u prirodi. čini mi se. Ali ja nisam ni krenuo da govorim o tome. o dragocenim. Oniska. ali kao što plače novorođenče na ulasku u svet. koje na mahove još liči i sumraku. ali ne toliko da je i odnese. onda je sve u redu. i da ne uvredi sabe-sednika. a kad se taj odnos između dva elementa poremeti. a uvek isto: pitanje odnosa zemlje i vode. Grad na dve reke. "'" Ovaj veliki grad bio je. nego o nečem drugom i suprotnom. kome cilju ide. Tako je bilo oduvek i tako će biti dok god ljudi ne ovladaju tim odnosom između vode i zemlje i ne okrenu ga u svoju korist. U svakom razgovoru učestvuje kratkim. lakim i svetlim povesmima tišine koja se ponekad saviju na rumenom nebu iznad iskidanih padina ovog grada. sve. kao da osluškuje neku samo njoj čujnu muziku izdaleka i sa visoka.

ugroženo stvorenje. 536 557 . jedan od onih snova u kojima nam se čudesno objavljuje sama ovejana istina o našem stvarnom životu. u magnovenju. gde uobražavamo da živimo. digoše se poput lakih velova predeli koje smo smatrali nepokretnim svetovima. on je video samo negativnu stranu i predosećao mogućnost neuspeha. To osećanje ga je mučilo i smetalo mu u druženju i poslovanju sa ljudima. Jedno vreme sam živeo među suvim. Pokopao sam ih u zaborav. raste i cvate božur. a onda sam se oslobodio njihovog društva. »zloslut« čovek. tamnocrvene krvi. splasnuše oblaci. i spašava se grčevitim udarcima slabih krila koji liče na samrtne trzaje. * Iščeznuše planine. zakopčava sva dugmeta na kaputu i oseća se kao slabo. njegovi cvetovi liče zaista na krupne rane i imaju boju teške. Otkri nebo odjednom svoje modre razgaline i svet svoje najdublje vidike. kao mala pustinja koja me ponekad podseti na to vreme i te ljude. A kad za trenutak otvori oči. ja sam toga dana. postalo jasno da se nesreća koju on nazire svuda oko sebe i očekuje kao udarac već desila. tvrdim. »Da ga uzmeš za noge i izvmeš naopako. osetih tanak ali dubok drhtaj celog tela. ali očigledno je da dolazi iz nekih predela gde još vladaju zima i led. zajedno sa svim njihovim postupcima. Sa cvetnim laticama mešaju se i retke pahulje snega. susretu ili postupku. Na visoravnima Ozrena. Tu mu je.) To je bio izrazit melanholik.■Hiiitiii se javlja neki oštar i tanak vetrić koji nosi bele i rumene latice behara. visoko i daleko. nešto od onog nejasnog velikog straha koji nas povremeno ispuni od glave do pete i zaustavi u mestu. u cik zore.-« (Cuo u Sokobanji 1972. god. kako kaže narod u Bosni. V 1972. i to koristeći se upravo tim njihovim osobinama. i pred kojim moramo da se zapitamo: šta smo mi ljudi.^ « 25. katastrofe. nesreće. Patio sam dugo i dosta. Jednog jutra. krenuo na neobičan put. Covek sklapa oči. a gde nam uistinu prolazi taj naš kratki vek? * i da je sećanje na nju to što ga prati kroz ovaj život i svaki čas pada kao senka na put ispred njega. iznad Sokobanje. gubitka. Pri svakom rešenju. a kao nošen muzikom koja podiže lako i nosi dugo. Treba kazati i to da je sva ova igra svetlosti i boja na sivoj pozadini martovskog predela praćena i tihim ali oštrim cviljenjem studenog vetra u granama retkih četinara. pre bi mu istresao dva oka iz glave nego dva dinara iz džepova. ali ga se nije mogao osloboditi. Ostalo je u meni samo jedno neveliko prazno mesto. probudio ga je svetao san. takoreći prirodno bezdušnim ljudima. Posmatrajući sve to. * Bez zvuka i najmanjeg šuma. vidi da je u ovaj kovitlac od snežnih pahuljica i cvetnih latica upao i mali beli leptir. izloženo nevidljivim opasnostima i iznenađenjima nereda koji ga okružuje spolja i ispunjava iznutra. pred veče. i to davno nekad i negde.

Humke pokojnika nalaze se uvek na ivici pirinčanih polja. I svuda vlaga i sivocrno. nego pomalo i jedno i drugo. a on — snažniji. Ali taj čovečni običaj. vrstom prirodnog danka koji njemu i njegovima duguju niže i slabije rase. on tu pažnju prima kao nešto što mu s pravom pripada. u svom delu iz XVIII veka. a drugom držeći nad njima kišobran. To je dragocen lanac ljudskih usluga i obaveza koji je zaista grehota bilo prekinuti. A putem između njiva prolaze žene sa detetom na grudima. učtivosti i srdačnosti. vi u njegovim očima bivate manji. hranljivo. i naročito Nemce. iako je jutro sveže i ja zdrav i raspoložen. Prosečan Nemac — kažem «-prosečan«. kao da ih neprestano grle. naročito ljude iz Centralne Evrope. Pirinčana polja pod sitnom. naprotiv! Moja misao ide brzo i moja mašta tka jasno. i to ne zbog mrtvila duha i suvoće mašte. znači grešiti i prema sebi i prema njima. Ne sve. osuđena na propast zajedno sa patrijarhalnim društvom. govori o manama i vrlinama Srba. obeležene visokim kamenom. pa čak i u varošima. Vašu gostoljubivost on smatra vašom urođenom slabošću. 538 Istinsko gostoljublje koje je dugo živelo u našem narodu. ali posle prvih redaka svaki zapinje. nego ga iskorišćuje. kao što je ovaj. (Karakteristično je da Nemac Taube. A korektnim i uzdržljivim stavom razbiti tu njihovu zabludu o prirodi našeg gostoljublja — znači učiniti uslugu i sebi i njima. jer naravno da su i ovde svi izuzeci mogućni — ne prima gostoljublje kao dar i obavezu. javljaju se samo poznati ljudi i krajevi. a za bolji položaj čoveka u svetu i bolje odnose među ljudima.Ima čudnih dana. VIII 1945) Još jedan zapis sa puta po Kini. stvar je nesumnjivo nesavremena i zastarela. Žene i starci pod žutim kišobranima. I to mi smeta da radim. Uzalud pokušavam da radim. Biti uslužan i gostoljubiv prema takvima znači povrediti osnovno načelo gostoljublja: jednakost i uzajamnost. što mu vi dugujete. kao što biva ponekad. kao što su mi nekad smetale i gonile me iz kuće žive i stvarne strasti. Ovdašnje žene nose svoju decu ne kao teret nego kao dragocenost. blagoslo-veno blato od kojeg se živi i u koje se leže kad život dođe kraju. šire se preda mnom predeli sa rečitim izrazom svoje lepote. Gledamo se kao što nismo umeli da se vidimo. samo po sebi. 7. ono je veličanstveno i predstavlja veliku tekovinu u čovekovoj borbi protiv varvarstva. I sa svakim aktom pažnje i gostoljublja. predela i predmeta. i još ponegde živi. plemenskim uređenjem i starinskim načinom putovanja. koji se još održava ponegde na selu. ali njihovo gostoprimstvo i ne pominje. Plete se niz prizora. oni koje sam voleo i izgubio. Ali. i ne samo Nemce. (Sarajevo. računa sa njim kao sa vašom slabošću. izbeći niz ružnih i teških nesporazuma. ali nije ni sadašnjost. Ne. pretvara se u tragičan nesporazum kad ga naši ljudi pogrešno primene na neke strance. Otpočinjem dva-tri razna posla. čitav život jedan koji nije prošlost. Predeli kakvi se viđaju na starim kineskim slikama. šteta i poniženja. gustom kišom. Seljaci sa širokim šeširima i kratkim ogrtačima od pirinčane slame. Ako ste prema njemu pažljivi. Ali umesto zamišljenih lica. Prilaze mi ljudi sa svojim najlepšim osmejcima i znanim pokretima. i govorimo jedno drugom ono što nismo stigli da kažemo. nego 539 . A devojke ili mladići prate starog oca ili majku obgrlivši ih jednom rukom oko ramena.

a onog smelog. a u neskladu sa stvarnošću koja ih okružuje. To su ljudi živa duha. teško objašnjiva zabuna. Nas su u de-tinjstvu time plašili i opominjali nas da se čuvamo njenih brzaca i virova. ali često pogrešna već u samom korenu. Bela lađa naglo nestaje. učinilo mi se da se dešava nešto neobično. Rekla jednom Drina: »Da je meni namamiti i uhvatiti opreznog i plašljivog momka. sve bez oblačka i talasa.) Poznato je da je Drina opasna i podmukla reka u kojoj se često i dobri plivači dave. da je sve ovo neki skok i poremećaj u prirodi. pred sam zalazak sunca. a u dnu vidika velika. kao pramen dima bez vidljive vatre. pa kao slutnja samo. ja imam uvek u rukama. to oni više drže do te svoje misli i umeju od nje da naprave osnov i smisao svoga postojanja. Odnekud pesma. čas svi. 541 . Bili su lako odeveni i svi preplanuli od sunca. Za njega mi je lako. Još koji trenutak i biće samo kao misao o njoj. a često i kad ne treba. Modra površina mirnog mora prima brzo boju večeri. a nisu istrajni ni dosledni u naporima. i da je bliže području snova nego svetu naših stvarnih misli i doživljaja. slabo razvijeni telesno i ne naročito spretni i okretni. Jednolični šum otančale reke tekao je kao stalna zvučna osnova i pesme i svirke. bela lađa koja se naglo uda-Ijuje i sve više biva kao magla. i slušajući teško razumljiv zvuk njihove pesme. N. a da je ceo ovaj susret izuzetan slučaj. jer se rađaju i umiru u istom trenu. Ponavljali su nam često i ovu priču. na smenu. Pevali su. Pojavljuju se i nestaju u jed' H. i ginu za nju. Pomislio sam tada da smo svi mi koji smo mnogo pre njih došli na svet — ne stari nego mrtvi.« Mislim da ih poznajem dosta dobro.ga uzima kao prirodnu stvar. tu se dešavaju neočekivane promene i neverovatni prizori koje samo on vidi i nad kojima nema vlasti. na obali reke. tako neve-rovatnu a tako stvarnu. a na gitari ih je pratio mladić sa izrazom nerazumljivog mirnog zanosa na licu. Njihova misao izgleda originalna i smela. Slučajno sam se susreo sa grupom mladića i devo jaka. kao vrstu duga prema strancu putniku. To je svetla pustinja i svim mogućnostima bogata praznina. skloni čulnim uživanjima svake vrste. posle sjajnog i lepog dana. tako da između njihovog postanka i nestanka nema ni najmanjeg razmaka i da vreme ne može između njih ubaciti svoju razornu klicu. i brza je. sačinjen od nedogledne pučine mora i nebeskih vedrina. 540 Gledajući lepotu njihove mladosti. To je osvet-Ijeni čudesni predeo. željni novosti. Uzdržljivi su i nepoverljivi u srazmeri sa svojim slabostima. kao sećanje.* Kad se ispne na stenu. koji se pouzdaje u svoju snagu i veštinu i ne zazire od opasnosti. bez broda na vidiku. 1964. kao zategnut konopac tamnosafirne boje na kome njegova mašta izvodi svoje nevidljive i nečujne igre. čovek ima pred sobom polukružni otvor širokog morskog zaliva i ćelom njegovom dužinom oštru ivicu mora. čas pojedinačno. Za čoveka koji gleda. ako treba. i što je taj nesklad veći.

To su slike koje nastaju u određenom trenutku. A to je isto kao da ne postoji. i pomešala se sa ostalim svetom. zajedno sa svojom iskrom. razorni i ubilački — rat. ali kao nešto što nit je bilo niti može biti. Nigde i ni u kom vidu. i živeti i onda kad ugasne naše oko. Devojka iz Pakistana. U tim prizorima sve je od ognja. jer ga pamtim i znam. Lice koje zrači svetlošću. A Jelene nema. rodom iz jednog sela u Bosanskoj krajini. koja je za vreme rata izgorela i porušena. Kaže da je zaliva svaki dan i da lepo napreduje. sa prvom svetlošću. neočekivana pomisao na Jelenu. kao što se i sve ostalo brzo zaboravlja u njenim godinama. ovog trena. dočekao me je tamni lik rata. I uvek izgleda kao da će sad. ali ognja raznovrsnog po svom poreklu i svojoj prirodi. Ptice su odletele. Izgubljeno. devojčica zaboravila svoje uzbuđenje. ona se obraća svima i svakom. ili bar da nešto izgleda u očima sagovornika. * kazati na nekom novom jeziku nešto potpuno novo i dotle nepoznato. * Mirno letnje jutro. ali nije iščezla u njemu. Sve to podseća na Sopena i Slovačkog. svakom pokretu i pogledu. « Posle dugo vremena. Iz rodnog sela su ga odveli nekad kao ratno siroče i otad živi ovde. tako da će na kraju sve biti sačuvano u poslednjoj. ima ženu i sina od šest godina. jer svaka od njih prelazi u onu koja dolazi posle nje. profesionalan prevodilac u jednoj međunarodnoj ustanovi. izgubila nepovratno. Zaboravljeno. Miran sam jutros i ja. Ona postoji samo u nesmelom letu mojih želja. jer se večno menjaju i tako ne podleže zakonu opšteg umiranja. govorljiv i hvalisav kelner Bosanac. Te slike se ne pamte pojedinačno. Neobični zvuči oko mene (lepet ptičijih krila i ubrzan dah uzbuđene devojke) kao da nagoveštavaju njen dolazak. ili će se čak i desiti nešto neobično. iznenada. sa ćelom svojom snagom i punim smislom. otkad znam i pamtim sebe. čini mi se. kaže. U svitanje novog dana. i obnavlja se pri svakoj njenoj reci. U Sokobanji. samo teže i gore od toga. Slepi. ali mogućnost ostaje da postoji i dalje. kao krvožedan pijanac. Mnogostruka i bogata ličnost.nom istom blesku. oduvek. pod određenim uslovima. U stvari. jer osećam zadovoljstvo i olakšanje. a ovo je jednostavan i trezven Krajišnik. Ta misao je potonula u snu koji me je savladao u toku noći. Brisano iz sveta mogućnosti. jedan kamen iz temelja roditeljske kuće. Odmah sam ga poznao. Ubrzo se ukazuje pustoš stvarnosti. Priča kako je prošlog leta obišao rodni kraj i doneo. i sposobnog za hiljadu hiljada promena i preobražaja. ružno nalakćen. ali sa velikom potrebom da nešto bude. ona to ne kaže i ne desi se ništa. to je nevina varka naših čula. kad iskra čovekovog pogleda plane u dodiru sa vasionskim ognjem vidika koji zemlja i more prostiru pred nama. iako ne bih umeo 543 . nečovečni. Kad se obraća jednom od prisutnih. Doneo je i jednu ružu koja je rasla pored te kuće u Krajini i posadio je ovde u bašti. ugledao sam ovaploćenje te misli: na ivici mog vidika. ne traju i večni su. 542 Sa prvim mrakom ušunjala se u mene misao o blizini nekog zla i nesreće. Ali.

da kroz sva vremena i sve daljine struji taj njihov šapat i dogovaranje o tome kako bi se jednog dana sve mogle dići i pokrenuti. kao dva mala slapa. i zajedno potražiti drugo mesto. Znam samo: bolelo me je nešto juče i noćas. pa do sitnih kapi koje nas zasipaju dok se brzo sklanjamo negde od kiše. ili bar naslutio. govor voda u pokretu. ne prestaje da uporno i stalno traži svoje pravo mesto i poslednje ušće. što me danas više ne boli. bar tako mi se čini. Svetli čas svemoćnog. spasonosnog zaborava. Činilo mi se da voda. Tu sam u jednom trenutku pomislio da su sve vode ove naše planete Zemlje u stalnom dodiru i dosluhu među sobom. Jer — mislio sam dalje — nije isključeno da . ma gde bila i u ma kom obliku se javljala. boleti ponovo. od moćnih vodopada i gnevnih bujica. Posle toga meni se sve više činilo da se ta želja i težnja može razabrati u šumovima i pokretima svih voda. a što će me. znam samo da je to bilo u ovom kraju. ono koje prirodi vode najbolje odgovara. Onaj ko me je možda posmatrao na tim mla-dićkim šetnjama među potocima ispod zelenog brega ne bi lako pogodio šta sam ja tu gledao i slušao> i šta sve čuo i video.' reći zašto ni zbog čega. A ja sam tada. Tu su i onda. zelenog brega. možda već sutra. prvi put u životu shvatio. ispod starih drvenih vodenica. Šumovi njihovih voda sudarali su se i mešali i tako trenutno stvarali zvučni haos koji je ipak završavao neočekivanom harmonijom njUiovog zajedničkog ušća dole u ravnici ispod nas. pri dnu strmog. brzala i romorila niz strminu dva potoka. kao i smisao ćutanja onih koje prividno miruju. Ne bih mogao kazati kada se javila u meni ta pomisao. od srebrnih vodoskoka do ponornica koje sunca ne vide.

rđa. i ja sam mogao da ga čujem ili naslutim svuda i u svim prilikama. Ide ivičnjakom trotoara.bi sve oko nas što se zove voda. i što čini sastavn i deo i našeg života: svi izvori. tutnjem Ili jedva čujnim piskom i muklim uzdahom ili oštrim rezanjem govorila o tome da se ne oseća na svom mestu i da bi. potpuno napustiti svoje tokove. reke i 544 rečice. i ne da se odagnati ni objasniti. gonjeni silnom težnjom. kad bi samo mogla. on mi se javljao iz uličnih slivnika i limenih oluka za vreme pljuska. Vrativši se kući. cviljenjem. krenula dalje. jazovi i vodovodi mogli jednog dana. ako se za to stvore ušlo vi. Kod Pelivanove radnje. Godine su prolazile. plaveći prostranstva. izgubi se povremeno. potoci. pravo prema m. u noćnim satima mojih nesanica. I ame. svi bunari. a nikad se ti nagoveštaji nisu obistinili i nikad nisu vode napustile svoje položaje. pojuriti nekud u daljinu. iz vodovodnih cevi i dotrajalih slavina jevtinih hotela po gradovima Evrope i sveta. u kapima rose na nepokošenim bosanskim livadama. ali isto tako nikad nije prestala da se u meni javlja misao o tome da takva težnja negde postoji i da ja s vremena na vreme mogu da je razaberem u svakoj vodi i svakom njenom glasu i pokretu S vremenom kao da se još izoštrio moj siua za taj govor vode. Slavuj govori uzbuđeno: — Idem Knez-Mihailovom. svoja korita i ležišta i. jezera. I ta me misao nije nikad više napustila. ka svom zajedničkom ušću. ali se javlja ponovo. da S5 — Znakovi pored p'rta 545 . sve česme. kao ni laka jeza koja je uvek prati. Svuda je voda svojim nemuštim jezikom.eni. kao da je iz zemlje nikao — Jelenkić. ili u kratko-vekim baricama i lokvama koje ostaju posle letnjeg pljuska i izazovno blešte na trgovima primorskih mesta. bled i zadihan.

Navršio je sedamdesetu godinu. tišine. » Avetinjski sed i iznuren čovek u bosanskoj rudarskoj varošici. Na jednom uskom prolazu.me pogleda. kao i mnoge nosti i njihovi složeni i raznovrsni odnosi. kad ga je već platio i preplatio visokom globom. tako su je nazvali susedi. Ta kuća nije davala znake života. Zauvek! Bolje mu je da ga Bog s neba prezre. Poštar nije zalazio u nju. traži da uzme posečeno stablo. :— Prođite. Telefon nije odgovarao na poziv. međuvremena. » ■■ To bi mogao biti natpis na nadgrobnom spomeniku nesnalažljivog čoveka koji je poginuo negde na ivici jedne revolucije. ni ptičji cvrkut ni lavež psa. Ali. dok u sebi mislim: đubre! A koga ja tako prezrem. i to onako krvnički. Seljak koji je bespravno posekao jelovo stablo kažnjen je zbog toga visokom novčanom kaznom. u trenutku kad je. ni čuo ljudski glas ni zvuk nevine muzike. kao uplašen zec. ličnost ili predeo. Oluje. svašta pomalo. nego su siktale i širile osećanje zebnje i nelagodnosti. a najviše spavati. »Poginuo je ne samo bez slave i sjaja nego. nije se javljao ni zračak svetlosti. Ima neke pravde i za one koji pogriješe. i bez potrebe i smisla. Bezimeni predeo bez sjaja. Sad odlazi u penziju i razgovara o tome sa mlađim radnicima u kafani. pretrčavao brisan prostor između dve barikade. lič- U okolini Tutina. može se slobodno kazati. —Sta ćeš raditi u tim godinama? i — Ih. Retki posetioci su se posle uzaludnog zvonjenja vraćali ispred zatvorenih vrata. teška i mučna kao jezik koji ne razumete. I ko da mu ga podigne? Velika studen ledenih predela na dalekom Se-veru. ja samo oborim pogled.-« » mart 1974. dignut pucnjavom sa loga. ■— Pravo je da ga uzmem. Olovno poslepodne kišovitog letnjeg dana prelazi u sumr^. da prođem! '. po zanimanju noćni čuvar maga-cina. bez drugog ukrasa do onog koji ponekad naše oči mogu da daju svemu što vide oko sebe. i on vidi da ga vidim. kako samo ja umem: ne gledam ga a vidim ga. Ali. »Kuća bez odziva«. taj je gotov. on nema ni spomenika ni natpisa.* „. neoprezno i zbunjeno. pa ma to bili najskromnija i naj-neuglednija stvar. a to znači da je na putu koji vodi 35* 546 547 . a ono »bez odziva« nisu bile zvučne reci njihovog jezika koje obično zveče i ječe. . iz nje se nije izvijao dim. —Pravo bi bilo da mi dragi bog da koju godinu života u penziji — kaže. i s pravom.

u predele mraka. nego moraju da učestvuju u njoj. Ostaje ti žena. jer sve što u čoveku ima od čoveka i čove-kovog reda i razuma to želi. niz ružnih snova. a sve misli da negde iznad ili iza prizora koji mu se ukazuje postoji. povorka. ali razgovetno: Nejđi. Aragon-ca. * »Domina mucho. ali čovek veruje da sve to nije tako. ona peva ne glasno. propi-raju rublje. neki drugi svet sa drugim ljudima. i kameno korito. u noć bez sna. samo san. ali mirnija i čistija. Upravo. To je ujedno jedan od mnogobrojnih primera koliko ima osećanja mere i urođene plemenitosti u španskoj rasi. Moraće se tako nešto desiti. To mu je mana. Prva je sa jednom lulom i drvenim koritom. sa kosom povezanom šarenom. * Kad publika grdi pikadora što je nepropisno ranio bika. više ljudska. vidi i čuje. 549 Pri svom vrhu. da je sve ovo. dovikuje mu neverovatne pogrde. Lepota prođe. ali ni jednog trenutka ne ostavlja kod gledaoca utisak opasnosti ili nekog rizika. tu žene. i to ne od danas nego odavno. rukavi zasukani do lakata. visokog i snažnog torera. a manje zverska i bezumna. jedan mladić viče iz sve snage: — Senor animal! Senor animal! (Gospodine životinjo!) Jedan obešenjak nagovara nekog dobričinu da se ženi i hvali mu naročito udavačinu lepotu. nada se tome i veruje da ne može ostati na ovome. Pekuša ulica se širi i stvara strm i kaldrmisan trg sa dve česme bistre i hladne planinske vode. Sve živo oseća njegov nerazumljivi pritisak od kojeg se teško diše i sa strepnjom očekuje dalji hod neumitnog vremena. ali im njihova preterana ekspanzivnost ne da da je mirno slušaju. Tu seljaci u prolazu napajaju konje i čobani stoku. stvarna. koje snivamo na dugom putovanju u jednu posve drugu i drukčiju stvarnost. koji »radi« dobro i sa dosta stila i smelosti. mora da postoji. Tu se ceo taj kraj snabdeva vodom. Kraj toga korita 548 . —Bože moj. da ne bi smelo ostati. lepa žena! Kao da mi je to nešto. snažna devojka u svetlim dimijama. Platićemo za te bedela! i Posmatra. Teško mu je da veruje u postojanje ove povorke u kojoj i sam učestvuje. tankom maramom. a druga ima dve lule iz kojih izbijaju dva jaka mlaza. bez prava. u soldate. u protivnosti sa svim što se zna.« kažu sa negodovanjem Spanci za Vilatu. brate. Sve mu nešto govori da će se mrka pozadina od istrganog bosanskog predela najednom osvetliti iznutra i razgaliti i da će se na tom parčetu pave-drine ukazati druga. budalo. Lice joj šija na jutarnjem suncu. sa svim ovim odlascima i dolascima. Ce-deći peškir. na kamenoj ploči. u kojoj ćemo se na kraju puta naći i probuditi. Ej! Spanci vole muziku. njima treba muzika da bi mogli da razgovaraju.. uzburkana i nesavršena i ona. Ženina lepota brzo prolazi — vajka se dobričina. izgledaju luđi za njom. Između ostaloga. drukčijim mislima i postupcima. —Pa dobro.. gleda i sluša oko sebe šta se radi i govori. ono tanje i sitnije. Bez određenog osnova.

one zatvaraju samo prvo polje vidika. publika koja se dotle smejala i razgovarala (Spanac nije nikad sam!). neučtivim pogledom pitaju: — Limpiam (Da čistimo?) i pri tom drsko pokazuju na vaše cipele. koji svojim položajem i izgledom spada među najlepše što sam video hodajući po svetu. na sličnoj uzvisini kao što je Plaža de Lealtad. Verbena por el Montepio đel Sinđicato de los actores. Vrlo često su policijski špijuni ili posrednici u skrovitim i nečistim poslovima. otima za stolove i stolice. pije i jede. ovećem i španskim šalovima. Tako hoće da sugerišu gostima da im obuća nije čista i da im nametnu svoje usluge. Publika protestu je. U Madridu koji nije bogat lepotama ima jedan mali trg Plaža de Lealtad. pred veče. odmah počne da lupa nestrpljivo nogama i da viče: — Mušica! Maestro! Mušica! i da pravi glasne i duhovite primedbe na račun dirigenta i svirača. Žene su u većini bez šešira. a nedeljom posle podne oblače se po poslednjoj modi. počinje oko 11 sati da se sakuplja svet. U pozorištu. program se završava. čim prestane muzika. ili se gura oko šatra. iz restorana. novih i bez naročite lepote i zanimljivosti. u subotu 27. ili i jedno i drugo.u madridskim bioskopima. jer ne čuje šta se govori i peva na pozornici. To je jedan polukrug zgrada. jer kako se teren iza njih diže. iz kafane. Svet se okuplja oko muzika i igra. koji počinje Berzom a završava Hotel Ricom. u prečniku. Ovaj polukrug zatvara. počinje oko 11 i po sati program. I vrlo često uspevaju. mnoge sa visokim češljem u kosi. na kasti-Ijanskom nebu koje ima neku tamniju i nežniju mo-drinu nego nebo ostalih južnih zemalja. — Sve to. pod otvorenim nebom. Samo u Parizu i Krakovu video sam slične trgove. Te dve zgrade. oni nastavljaju svoje vesele razgovore. jula 1929. to se iznad njih vide vrhovi svih crkava i palata koje su u centru varoši. Žive obično sa prostitutkama i od njih. u parku Retiro. g. jednostavne i skladne. A u isto vreme dok se odigrava program na pozornici. i svojim protestima samo povećava haos glasova. široka i lepa avenia Prado. Prve glumice prodaju vruće tanke kolače koji se zovu churos ili toče anda- 551 . A čim muzika opet otpočne. Igra Custodia Romero. Usred parka se diže visok obelisk od crvenog kamena. a koji je večeras naročito iskićen fenjerima. Konačno. a iza nje. Sredina polukruga ispunjena je malim gustim parkom od pinija i drugih drveta tamnog i dubokog zelenila. iz podignutih šatra sviraju tri vojne muzike i dva automatska klavira. Pevanje. Upravo. Scene iz opereta i komedija. diže se ogromni Hotel Palas na koji se nastavljaju Banco Aleman i Banco de Espafia. 550 U svežini parka koji se inače zatvara noću. prilaze svakom gostu sasvim blizu i grubim glasom. ogrnute vezenim mantonima. * Po svima madridskim kafanama vrve čistači obuće. kao simbol. dostojno zatvaraju ovakav vidik. i sa mladim mesecom koji je ovde naročito svečan i tajanstven. To su većinom mladi ljudi odvratna i nečista izgleda. lunjajući sa svojim alatom od stola do stola.

dok primaju novac ili dodaju lozove. Sve to gamiže. lepša. I sve se to lepi jedno za drugo. Služi nas lepa i mlada glumica koja bi po izgledu mogla biti i Ruskinja. One ih nose i uvijaju se u njih sa gracijom kakve nigde nema. u subotu 3. neki drevni izahelino koji prelazi već sto godina od majke na kćer (beo vez na beloj svili koja je s vremenom dobila boju slonovače). Međutim. sa decom koja se hvataju za skutove majkama. pola žena. zora nije više daleko. ali odjednom se pojavi druga. Kod mnoge od tih žena. U jednom trenutku u narodu nastaje frenetična vriska i trka koja liči na paniku. Javlja se svežina zore. samo neuredniju i manje radinu. manzanillu. Prve mađriđske glumice. dozivanjem ili jedva primetnom koketerijom. crven. ali me ovako lepa krčmarica nije nikad još služila. Dok nju ne zameni neka treća. jednu vrstu jabukovca koji se prodaje u flašama od šampanjca. vidi se u visini vedro noćno nebo sa letnjim zvezdama. jedva im se čuje praskanje. umor. proricanjem sudbine. glumice ih strelovitom brzinom vraćaju kao svetle lopte koje izazivaju nove eksplozije smeha. I gore. posve ozbiljno: — Veliko vam hvala. avgusta 1929. ali izgleda kao da mnogo krije i mnogo obećava. Pojavljuju se sve novi mantoni na ženama. Pijemo sidru. Sva su čula zamorena. njihovo držanje je manje prirodno nego kad su na pozornici. Vazduh je pun prašine koja oko bezbrojnih sijalica stvara uzvitlanu atmosferu. To je naličje one verbene u Retiro. sa bezbrojnom decom na sve strane. Pola riba. odjednom se pokaže neki novi. izbije odjednom i nehotice na površinu ono nešto hladno i bezočno što glumice redovno kriju u sebi. Jer. osvetljena jarkim lampama. vi se resite da je ne puštate iz vida. 552 Padaju šale iz publike. i želja za snom. Pri tome. Kažem joj: — Mnogo sam pića popio i mnogo kafana video. iznad toga oblaka prašine. u predgrađu Madrida Quatro Caminos. Vašarske boje i vašarska vika kao svuda u svetu. sirovu i iskonsku kao mravinjak. i vama izgleda jasno kao dan da se samo još o toj ženi može voditi računa. kao pred oluju. kao da je sve cveće i voće Valencije preslikano na njemu. Svetina beži i vrišti kao da je goni pravi bik 553 . tome treba dodati gužvu španske svetine. Guši i peče u grlu oštar miris zejtina u kome se peku churos. Na toj terasi igra se desetak komedija i nekoliko melodrama u isti mah. Brda od lubenica. Kad ugledate savršenu ženu sa smeškom drago-cene lutke. Četiri mladića trčećim korakom nose drvenog bika na čijim su leđima zapaljene naročite raketle koje se okreću i bacaju oko sebe pljusak od crvenih i srebrnih var-nica. bez mnogo izgleda da jedno drugo čuje i razume. I svi govore i viču u isti mah. Ali kad se čovek dobro zagleda. svaka od njih nastoji da proda što više. sve lepši i skupoceniji. Šatre sa gađanjem u figure. sa potpuno suprotnim efektima. Dockan počinje lutrija. sa zelenim očima u preplanulom licu. lepotice. kolači koje narod žvaće ćelu noć. Verhena. bacanjem drvenih prstenova na grliće flaša. Ona zvecka novcem u torbici koja joj visi o struku i kaže mi sa ceremonioznim poklonom. Ljuljaške i ringlšpili. sa decom u naručju. Neke jev-tine raketle cepaju nebo. Osmej-cima.lusku rakiju. sa žarkim pogledom koji ništa ne kazuje. iznad nas. vitkija. Kad mislite da ste videli najzanimljiviji šal. zelen i žut. prodaju lozove iza jedne balustrade.

samo joj menjaju izgled. i produžuju vreme slobode i »nerada«. u otvorenom tornjiću nad njenim ulazom oglasi se ponekad zvono. a vraćaju se potpuno prazni. U jednom trenutku. Svečana predstava u pozorištu. ali trajno. I kad vas onaj svet ugleda u tim praznim kolima koja napuštaju Quatro Caminos.^ Kako da budu čisti. kratko i krto. sav olinjao i pohaban. dok se na kolima smešno klati drven bik. Gledaju vas kao čoveka koji je bolestan ili ne zna šta radi. Uznemireno sivo more. Tako nekoliko sekunda. Verovatno misao iz 1921. ovu lepotu i sreću od verbene. sa velikim rogovima od tvrde hartije kroz koju proviruje žica. i ono što skinu sa sebe peru u prljavštini? Oni u stvari ne mogu nikako da se odvoje od svoje ' Varijanta (Sveske — Odvojeni listovi) glasi: Sve do JuCe bilo je mrgodno 1 kišovito vreme. Gledao sam ih i slušao pre početka predstave. svež 1 sunčan dan. kad je u muzici vladao pianissimo i kad je ceo balet igrao samo talasastim pokretimia ruku i glave. Muzika. Mlad i pust. Dan je bio tako lep. negde gde je vreme isto ovako lepo. dve žene i dva čoveka. (U Beogradu. čas tiha i svečana. a u glasu mu se sudaraju i mešaju jauk mora i gluva tišina krša. i da tako skraćuju sebi put. oblik ili položaj.i prži istinska vatra. Pozadi mene sede neki bogati Jevreji.) Samo što ova švedska mladež čini to sa više uzdržljivosti i manje žestine. postojano. Ali šta mari! Za njega je glavno da se kreće najvećom mogućnom brzinom. I bivaju sve manje čisti. lake u lakom belom tilu. * I ovde mladići i devojke (ne svi) vole malo da »očepe« travnjake na skverovima i u parkovima. Polegla u kamenjaru. kucne sitno. Suše je i kvase. svež i sunčan. moglo otploviti daleko. Svečani. kao na vazdušnoj lađi. zakašlja se jedna od onih otmenih Jevrejki iza mene. otploviti daleko. možete tu nelepu naviku posmatrati svuda. Svak čini što može. da bi se na njemu moglo. dobro hranjeni i raskošno odeveni. tužnim 555 554 m . sa skupim nakitom. kad se kupaju u zagađenoj vodi. Žene sa osmejkom kao u snu. štede napor. čas šumna i raskošna. na primer. Martovski dan. i odlaze. kao na čudesnoj vazduS-noj lađi. on izvesno ne razume kako živ čovek može da napusti u najlepšem trenutku. prenose s jednog mesta na drugo. Kad se raketle ispraskaju i do-gore. nazivaju raznim imenima. Teško krče put kroz svetinu. Tramvaji neprestano dovlače nov svet iz varoši. do nekih predela gde je vreme Isto ovako lepo.' Pored brzog voza trči drumom seoski pas. žene fine i negovane. ' U »Crnoj knjizi« označena godina 1921. A osim toga. pa onda zaostaje nemoćno. mladići natovare bika na kola u koja je upregnut mršav konj. Balet. a danas je osvanuo lep. drevna zavetna crkvica. I iščezava. izgleda vam da bi se na njemu. Vidim ga samo još kao tačku koja se kreće. Muškarci teški i ozbiljni. oko 1 sat posle pola noći. duva vlažno i ćudljivo jugo. ali trajno. juri što ga noge nose. ovde je broj onih koji te travnjake neguju i zalivaju znatno veći nego u nas. nečistoće.

» oktobar. a način na koji se to dvoje miri i dovodi u skladnu celinu ja nisam mogao da sagledam i shvatim. sa nekoliko krajcara stisnutih u dečijoj šaci. opterećen velikom porodicom. Sećam se da je to za mene bila bolna i svirepa priča. Iz tog davnašnjeg sećanja trgnuli su me poslednji akordi orkestra i aplauz svuda oko mene. poljski Jevrejin po imenu Jankil Gutenplan. pored kasarne. 1951. U mom detinjstvu živeo je u našoj varoši. Napolju je sunce. da se oduprem ćelom snagom ispruženog tela. jača matica i zuji kao zategnuta žica.* Sad mi je šezdeseta godina. kao kantiner i bakalin. ali besmrtan glavni — kaže * junak. Sutra već. Sveske) đođato: Nucad. Bolno mi je bilo odreći se radosti koje dozivaju spolja. neće na ovom mestu biti ni vodene matice ni ovoga zvuka. žustra i pomamna. Tada osetih kao da i sam putujem ka tome moru tišine koje me očekuje na dnu strme ravni niz koju klizim lagano ali nezadržljivo. « Ljudi iz naroda. I kad god sam ušao u njegov dućan. nebom i oblacima. uzbuđen. Ta ruka sa malko raširenim prstima. Samo svaki čas stavljaju između sebe i sabesednika svoju veliku crnu ruku.^ > u Crno] knjizi (v.sirotinjskim kašljem. Ja sam veoma lako ranjiv. da svi zajedno tonemo. a preda mnom je zadatak. kao zaboravljena melodija koje se čovek odjednom živo i jasno seti. ali bolno i ne završiti zadatak. Vrbe ispod mene poplavljene. nestaje i nestaće brzo u moru tišine koje se nalazi na protivnoj strani mora zvukova. čas jednu čas drugu. Ali sa užasom uviđam da to ne klizim samo ja. Zvuk u prirodi. I taj jevrejski kašalj. otvori preda mnom jednu sasvim drugu pozornicu. Kad mi je bilo devet godina. ispunjen sam njim i ponavljam ga u sebi. polagano a stalno. Ležim pored reke. mornari. voda im je do pasa. ono najdraže. ptice i sad se više ne sećam kakve sve slasti i lepote zemaljske. mutna. Na mestu gde se odbija od obale i gusto posađenih vrba stvara se nova. kad reka splasne. I u isto vreme mislim: taj zvuk koji mi je odmah postao drag i prisan. Krupan čovek sa širokom bradom. U tom sobičku ležala je u bedi i prnjama majka starog Jankila i tu umirala godinama. sa podlanicom okrenutom naviše. Taj zvuk vode slušam dugo. u isto vreme blag i težak. čuo sam iz malog sobička pored radnje isti ovakav krt i kratak kašalj koji je kvario zlatnu. nego i obala i reka i ceo vidik sa bregovima. nosači. birajući pomorandže. težaci. Nagonski zaželeh da se uhvatim za nešto. pojavljuje se između njih kao neki glavni dokaz. Bi tada al docnlje. To je proletnja voda. 656 . raskošnu viziju koju su preda mnom otvarale pomorandže iz korpe. razgovaraju medu sobom sa malo reci i još manje pokreta. da ceo vidljivi i glasni 557 Nikad čovek da se izleči i oslobodi detinjstva. naročito oni koji rade sasvim teške poslove. jesenje. na samoj ivici obale koja se strmo ruši. čitao sam priču o de-čaku koji je morao da završava zadatak dok su ga spolja dozivali i mamili sunce. I sve je isto. On je jedini u našoj varošici držao pomorandže i nemačke bombone.

sačekao sam trenutak-dva. ali nisam mogao razabrati zvuka. Homerovo poređenje »kao vino crveno more-«. kad čovek živi dobar deo dana nag. ne na mom licu. u samo svitanje. Probudio sam se sa osećajem da je vrlo dockan i da sam nešto prespavao i propustio. jer brzo dogo-reva. * Uzdah pred prvim zrakom blede svetlosti na nevidljivom zidu. i tada sam video da se skazaljka kreće i prema tome da časovnik radi. i ja sam mu okrenuo leda. čini mi se. Ali tada mi se javi odjednom ova misao: dok sam ja uspeo da utvrdim da časovnik ne stoji. Časovnik je pokazivao nešto preko devet sati. I ne žalite. Bosanci primaju u sebe. kao sve voljeno i znano. i da i ovaj zvuk vode. Tih i blag. nešto docnije. mirni sjaj. bliskih a nedokučivih. pomislio sam da je možda mnogo kasnije i da časovnik stoji. Prineo sam ga uhu. na suncu i vodi. Tako živiš i umireš gušeći se. A kad se. Zima donosi iluzije usamljenosti i oskudice. treptava reka jarkocrvenog vina. To je osme jak. Još u naše vreme. da se gasi. Još u nesnalaženju i zabuni. donose vrtoglavicu i užasan strah. i potpuno se uverio u njegovu večitu tačnost. jedna vrsta čulne želje koju ništa ne može ugasiti. * Svako doba godine ima svoje iluzije. Pretposlednja stranica sveske u koju ovo be^ ležim. naročito ako su katolici. ^ njoj. ceo veličanstveni prizor izgubio je svoj smisao. * Sta ti koristi saznanje da postoje beskrajna vaz-dušna prostranstva kad je tvoj dušnik zapaljen i tako tesan da ne možeš da udahneš koliko ti treba i kad ti svi napori da to učiniš zadaju bol. zoro. Na krv nisam ni jednog jedinog trenutka pomislio. Ali ovako leti. mnoga shvatanja koja svoje poreklo vuku neposredno iz srednjeg veka. dodajte ga odmah drugom. i to poređenje u meni javilo. prošla su tri-četiri sekunda i to su dragoceni i nepovratni sekundi moga života koji će mi možda nekad trebati kao spas. koja nećeš nikad više nikom živu svanuti! 559 . treba zaboraviti. Sredinom Kvarnerskog zaliva tekla je široka. shvatio sam. Ali. Da bih se uverio. koji nestaje. Ja ne žalim. zagledao sam se u malu skazaljku koja pokazuje sekunde. Pretposlednju stranicu posvećujem sreći i radosti.svet tone. javlja se i muči nas iluzija o prisustvu bezbrojnih tela. ali nespokojan čovek. nego na divnim licima koja prolaze pored mene. Zdravo. a nikad ne daju dovoljno vazduha. Posegnuo sam za malim časovnikom koji se nalazio na stočiću pored kreveta i gledao sam u njega jedan trenutak kao u jedinu sliku sveta. Želim vam svima da prođete kroz taj osmejak kao kroz dugu koja se vidi samo kad čovek nije u 558 Jutros rano.

planuše u meni neke radosne svetlosti. bez veze sa svim što je bilo. markirajući samo. Od te nemogućnosti sačinjen je sav moj današnji život i svet.* u novom obliku. kao što se pale svetiljke u nekim alejama. dobronamerno i diskretno. prigušeno uvežbavaju »komad« koji će večeras prvi put svirati pred hotelskim gostima. što jeste i što još može biti. i nesigurna zaštita. Kad sam joj prišao. me teši. ali sa pola glasa i ne celim notama. lutajući šumarcima sa puškom-ptičarkom o ramenu. negde oko 6 sati posle podne.« Ja sam kao sunčani časovnik. More je neverno tle. ptica je bila u poslednjim trzajima. video sam da je ubijenom drozdu u ustima zastala smrekova boba koju je u tom trenutku hteo da proguta. još za dana. već pred spavanje. kad je mutno i oblačno vreme — ne vredim ništa. Pri kraju smo života. da se vreme ne može vratiti. Sedim kao čovek koji očekuje udarac. kakav i odakle. staro i dobro poznato osećanje u trenutku buđenja: da je dockan. za nevolju kuća. Nemogućno je da dođe. preko svega i iznad svega širi se ta neočekivana radost — sjaj iz nepoznatog izvora — kao snaga koja postoji po sebi. kljun joj je bio otvoren. Nezdrava iluzija. iz njega je tekla krvava pena. i kaže: »Uvek je najbolje onako kako jeste. To je bio munjevito zaustavljen život. javljaju se u gustom zelenilu oko gradića neki raštrkani i bojažljivi slavuji. Ne dolazi i neće doći. jedna po jedna. Druga noć. da dolazi i da će doći i da mu neću odoleti. I sad gore sve i rasipaju sjaj. Ništa se nije promenilo. ubio drozda skrivenog u grmu smreke. Opet je jedanaest sati noću. * Oko jedanaest sati u noći. i znamo to i vidimo. nekako bez poleta. Sine sole sileo} • Andrićev prevod: Bez sunca ne i'adim. S. Po tome podsećaju na muzikante u bašti obližnjeg hotela koji u to doba dana. suvo i zanatski. večeras to nije radost iz nepoznatog izvora. dok je nisam poklonio dečaku iz susedstva. Jednom sam u detinjstvu. Tu je stajala godinama. Ali. Istog dana zatvorio sam svoju zlosrećnu pušku u orman. redom. U maju mesecu. Tu je samo 36 — Znakovi pored puta 560 561 . da je stvar izgubljena. nego moja stara i crna strepnja i osećanje bezizlaznosti. a lađa na moru privremena. Sedim pokraj raspremljene postelje. to ne bih mogao tačno kazati. opet je čitav jedan svet između mene i sna i spavanja. kad sam ga malo jače otvorio. ali znam da ga oduvek očekujem. a da se svest o tome ne da zbrisati ni za trenutak ukloniti. Ali večeras. Ne znam zašto pogledam na sat. Vrsta pakla. da je poslednji voz otišao. ne veselom kraju. C.

naslonjen na sto. Izgleda kao da će sad izgovoriti neku naročitu. 36* * Bele kože.još u prošlosti. ali se ne mičem s mesta. To bi trebalo kazati kao pesmu koja bi ostala posle svega i umesto svega. Jedino. tiho. umnu reč zbog koje će i njemu i onima koji su oko njega odjednom i za vazda biti lakše i prijatnije. Vi to zaključujete iz činjenice što vas izbegavam i sklanjam se kad god mogu. Počela je simfonija. kao jedva pri-metljiv grč.. * Na koncertu. Mlađa priča starijoj sadržinu poslednje sveske petparačkog romana »Crni gusar«. svestan sebe i svega oko sebe. do broja svoga sedišta u koncertnoj dvorani. i onda se resili da naprave šta bilo.. ali ja ne mogu da se maknem s mesta i. neki napor. Priča sve redom kao istinsku porodičnu dramu. U očima uvek malko osmejka. Možda i jesam. slušam i ja. Nekoliko prvih taktova sam slušao i čuo kao ja koji sam. sad. Okrenut leđima. Predstava je ostavila dubok utisak na gledaoce i svi oni govore samo o njoj. * Vi tvrdite da sam plašljiv. nego nešto drugo. iako se pravim da čitam program. I to jecanje utoliko je strasnije što je lišeno ubedljivosti i onog dostojanstva koje ima svaka istinska i velika žalost. I nije je do kraja života izgovorio. retke i sitne od žestine velike studeni. i kako je . Slaba svetlost nekog fenjera. pa stvar nije uspela. ali ta reč ne pada. običnim recima. Sve se oko mene pretvorilo u nepoznatu raskrsnicu na izlazu iz grada. ne izgovara nikako. Daje se Sekspirov »Tit Andronik«. Mučno je. Bio bih zaista potpun i pravi mrtvac da prošlost ne postoji. Ne okrećem glave. Tako živim na ivici nepostojanja. Za vreme odmora sva je publika dole u foajeu. od koje odudaraju crna kosa i crne oči. Hladno je. Lice prijatno nepravilno. a oko usta stalno se javlja. Noć. koju sve nagoveštava i svak očekuje. da neće nikada doći. možda je to bar delimično tačno. to jest u prošlosti. usporeno i — teatralno. slušam kako tiho razgovaraju dve garderoberke. (Tako ptica beži od čoveka. Kako je knez oterao kćerku što je volela čoveka koji ne odgovara njenom poreklu i društvenom položaju i kako je. Kao da su u radionici gde se ljudi prave počeli da mese ne učitelja K. A u tom grešite. I evo — napravili učitelja K. A u isto vreme razmišljam o upo-rednom postojanju mnogih i različitih svetova. Engleska trupa. Čudno izgleda taj učitelj K. ali ubrzo su tonovi muzike počeli da me odvode iz moje sadašnje stvarnosti. Dovoljno vam je bilo da to objasnite mojom plašljivošću. Covek govori dubokim. samo tu reč. a njena starija drugarica je isto tako sluša. da ne može. a ništa. 562 563 . Ostao sam kraj garderobe na prvoj galeriji i. i u pustinji mog punog saznanja da ona ne dolazi. Izgleda tako: sada će. uvek nekoliko koraka dalje!) A niste se nikad upitali zašto je tako. toplim glasom opšte stvari. Kao var-nice promiču pahulje snega. * U Narodnom pozorištu. iako sve jasnije čujem kako iza mene neko jeca. moram da ga slušam. I tu ste stali. sabrano i ozbiljno. sav pretrnuo od studeni.

a zatim je. sve dok ne dobije iz nje »ne« koje mu treba. ako bi se predomislio. da rastavi na dva sloga i stvori tako dve reci koje su u suprotnosti jedna s drugom i koje se pobijaju međusobno. kad mu to zatreba.Zabeleženo za vreme predstave Magheta. Ali to isto nije mogao da učini i sa rečju »ne«. stavljao u pokret svoju veštinu i počinjao da tu reč čepa na dvoje. (Tolika i tako vesta nije bila njegova veština!) Zbog toga je na sva pitanja uvek odgovarao sa »da«. 4. On je bio tako vest i lukav da je i najjednostavniju ljudsku reč »da« umeo. na pozorišnom programu. da ne čuješ šta sve govore po raskršćima veštice. NESANICA S64 . i budi gluv. Goveče. budi pametan.

niko. trese prozorima i oseća se u sobi kao nečiji stalan i hladan dah. Kao dostojan završetak svih mučenja. Sad mislim da znam kako se umire. (Pa ipak. Strašan vetar. sa predosećanjem patnje bez imena i granica. snaga i smisao. šlep i bezuman. Telefonske žice se povijaju. odlazi iz njega kao bestijalan šlep strah i neopisiv užas. bez mogućnosti sećanja. ne javlja se. lagano. kad ubijaju glavnog junaka. ali čujno. a negde pod krovom šišti. Plinius Sec. Posle jedne teške nesanice. Uvijam se u pokrivač. i ništa drugo do to dvoje. u petom činu. neizvesnosti i tegoba. cvili i s vremena na vreme fijuče i jeca kao veštačka oluja na palanačkim pozornicama. Kad dignem sliišalicu. I to bez cilja i smisla.Et tamen vitae haec tempus annumeratur C. ili bar slutnja smisla. naravno. mrse i dodiruju. tako da zvonce u telefonu podrhtava i kucka i zagrcava se. 567 . poslednje snage u čoveku pretvore se u strah. u duboku odvratnost — i razbiju se i razveju u sudaru sa bezmernom silom. Tako ono što je došlo u život kao nada. kao dete u snu. bez svedoka i bez traga. to se vreme računa u život) Peti dan kako duva košava. u gnev.

opuštenih mišića. obasjani. Jedni prolaze. i onda nema više sna ni spasa od misli. jer je ljubav strašna snaga koja nikad i nigde ne gubi svoju moć. Nikakav vašar. I pomisao da neću nikad naći sna. zadrhte još jednom od udarca koji sam im nekad zadao. na pravdi boga napadnut i izranjen čovek. izgubi svaka i najmanja sposobnost za bol i stradanje. tih i lelujav. krećem se. koji znače stvarni bol i konačnu smrt. ubrzo posle ponoći. kojima sam bez prava i potrebe učinio nažao ili kojima nisam učinio dobro kad sam mogao i morao. neumoljivo polagano. Bol. kruže kao planete i. i ja se sećam da sam davno primetio kako se nesrećnim ljudima ne žuri. naiđe odjednom veliko olakšanje od same činjenice da bol ne može više da pritiče. posrćući u sebi od umora minule noći i strepeći od pomisli na noć koja dolazi. kad se posle četrdeset osam sati patnje. bežeći pred zimom. probudi me moja nesanica. kad prođu ispred mene. da mi je učinjena krivda. moje bdenje gubi ime nesanice i ja se svrstavam sa ostalim ljudima i držim korak sa njima. iz nižih obzira ili zbog svoje gordosti ili udobnosti ne kazuju ništa ni recima ni pokretom. niskosti i rugoba. ali ne odmiče beskrajna povorka onih koje sam uvredio. Ide. I tako. nemih usta. ni pravog mesta u svetu. Tu vrvi i gamiže ceo jedan narod. strašni osmejak od kojeg njima nije lakše. Ako nekom srećom zaspim odmah. nego zbog buđenja i života. Ali satn spavao kao što spava. nijedna crkva. koja briše noćne misli. jer me kao nevidljive bukagije sputavaju sati noćne nesanice. a ostavljeno mesto ustupe drugom. jecanje ne zbog snivanog bola i smrti. Znam da za to nema mere ni računa i da čovek još najmanje glupo radi kad se sakriva i kad pokopava svoje najosnovnije bojazni i guta svoje gorčine jednu za drugom. sa prvom toplinom postelje. a sa osećanjem da je ceo svet i sve do Boga moj dužnik. — Tek sa svetlošću dana. i tada zaspim sa mislima na livade ili neka nasrnejana lica. Kroz otvoren prozor dopirao je studen noćni vazduh. Neki još nose u ruci pismo na koje im nisam odgovorio. i izgube se opet u tami. neprestane i stalne patnje i u samom kratkom snu. sklopljenih očiju. strah i nesnalaženje. pre-zreo. Najposle jedna noć kad sam ne samo zasp»o nego i spavao. Ćulo se sa visina kliktanje ždralova koji sele na jug. pod oštrom svetlošću savesti i sećanja. Ali ne. ali im sa lica ne slazi jedan osmejak. kao nečija ruka. nijedno pozorište nisu tako živi i mnogoljudni kao ti mračni sati u kojima bi trebalo spavati. samo što je meni potreban veći napor. kreću se mnogo brže. i da je u tome sva moja nesigurna i kratkotrajna veličina. radim i govorim. Oni na čiju ljubav sam odgovorio sebičnim čutanjem. Pa ipak. zapečaćenih ušiju. pored druma. Probudilo me moje rođeno jecanje. kao maska od svetlosti. Uspeo sam i ja da snom premostiin ponor vremena i vežem dve obale života. I kad bi u ovakvim noćima čovek mogao bar za trenutak ostati sam. kad se savija i lomi i poslednje vlakno u čoveku. 569 568 . Oni koje sam obmanuo i izneverio od straha. kao i svi ljudi oko mene. ni odmora. zbog svojih i tuđih nedaća. a moja muka biva veća. u tami. porugom ili zaboravom.* Ja znam da niko ne meri dužinu naših nesanica ni noćnih drhtanja.

nazreti ni dokučiti. ni između sebe. dokle pogled seže. snaga i imetak sa svakim sekundom. pa da se sav rasprodam ili da deset života živim. oba podjednako blizu i daleko. ođ mučenja savesti. znam. ne čujemo i ne vidimo. 571 . A san ili buđenje rasturaju nas i brišu zauvek kao tajanstvenu i retku igru svetlosti i mraka koju niko nije video i koja nije znala sebe. bez lika. isto ovako uzaludno kao i ja. * Kad počnu letnje noći sa hladovinom koja dolazi iz daleka i donosi dah i značenje nepoznatih krajeva. čekajući da je dan prekrije belim sjajem kao zavesom. Samo nesanica ima dve. Ova noć je naš svet. polovinom lika na zemlji a polovinom na nebu. ležim u noći bez zvuka. suviše velike i duge radosti. Prisećam se i znam da je bilo i takvih koje sam u životu dobrim zadužio. veza i zakona. Nismo vezani ničim do time što nismo vezani ni sa svetom živih ni usnulih ni mrtvih. I čovek koji nema više snage da bdi ni mogućnosti da zaspi nije pošteđen ni od jedne nevolje koja na ljude može da naiđe. pri-digao i utešio. Da li stoga što je nebo sumračno ili što je moj pogled mutan. od straha od samoga sebe. i da se odoli ako mora da se pati. da se ne mogu dozvati. bez imena. evo jedna nesanica od radosti. odjednom se proširi svet i ukaže se ne kao ono što jeste — jad i nemir — nego kao svirka i igra od kojih se gubi dah i svest. tako stvarno i tako varljivo tkivo koje se zove naš život. gledam bez prestanka i olakšanja groznu pozornicu pred sobom. ali mi se čini da ih ima toliko da ih nikad ne bih mogao sve darivati i skinuti sa moga vidika. nesanica. Posle tolikih nesanica od bola. Tako on leži i čili kao mrtvac bez pokrova i u isto vreme traži odgovora na sva pitanja kojima nas život pita i progoni. radim i zarađujem. mi smo samo patnja. samo želja da se ne pati. temelje. Bez igde ičega je. ali njih nigde ne mogu da vidim i uzalud se naprežem da im se setim lica i imena. 570 Ko još ne spava? Pošto više nema sveta ni ljudi. I go je i nemoćan. dvostruke. negde na polovini puta između sveta živih i sveta pokojnika. zgrčenih nogu. * Sklopljenih očiju.I u dalekoj daljini. I svako ima po jednu. Ne znamo se. bez snage da se pravdam i branim i bez mogućnosti da ma šta popravim. ali imamo isto boravište koje je bez imena i lika. Nebo treperi od jedne frule i zemlja tutnji od kola igrača. a oseća kako od njega stalno otiču krv. od gnušanja. prekrštenih ruku. I tako. a nesanica naša vera. u dnu vidika. sa nemirnim srcem kao bezobzirnim susedom. a zna za bol velikih gubitaka. stvari ni odnosa koji ih vežu i sačinjavaju ono čudno. Svako stanje u koje čovek može da đospe ima svoju patnju. ima najtvrđe. Vasiona je od fine uzdrhtale materije. pošto je uzaludan svaki napor da izazovem u sećanju ma šta od toga. na samim ivicama obzorja. bez odnosa. Najtanje i naj-neodređenije od svih stanja. sede prosjaci kojima nisam udelio. Bez broja. i to dve suprotne patnje koje bi u stvari trebalo da isključuju jedna drugu. a koja se ponovno rađa svake noći. ljubav. ja se u budnoj svesti hvatam za misao na one koji u istoj ovoj tami bdeju isto bdenje i čekaju na isti san. koje sam pomogao. zavičaj i hleb.

i da bdi mučen radošću. moja crna i gorka nesanica u opojan zanos kakav daju samo čudesna spasenja ili neočekivana radosna viđenja posle dugih. zamišljeni ne toliko o pokretu koji će učiniti koliko o onome koji su pre toga učinili. ali dišem. beznadnih rastanaka. Blokovi od misli postavljaju se pred usplahirenu svest i ona ih snagom svoje nesanice odnosi ili rastvara. da mi se čini kao da nikad nisam ni pokušavao da zaspem ni patio od nesanice. nego da oduvek ovako ležim i mučim se uzaludno da mišlju doprem do samog izvora sirotinje. u protivnom pravcu od svega onoga što želi i što mu je potrebno. Ona je budni ja od nesanice i pred njom svaka patnja bledi i svaki napor nemoćno zastaje. miran. ja čekam jutro. nema dela u harmoniji sveta i završava jedino smrću. Kao što ljudi u snu viđaju ono što žele i vole: ljubav. ispavane i vedre. osnovne čovečanske misli kao nevidljive planine u tami. * Covek potone u nesanici kao u okeanu gustog i ustreptalog mraka. Ali. snažnim korakom idem u susret danu. kako i piju svetlost i same stvaraju dan. ja mogu. Crna udovička sirotinja koja je bolest tela i uzetost duha. To je misao na sirotinju. Drevne. ispavan. koja se uljuijkuje i uspavljuje jedino svojim rođenim lelekom. Kao što ljudi misle. da izazovem u sebi neobičan ritam onih koraka kojima sam stupao u noćašnjem snu. kraj otvorenog prozora. I kako sunce sve jače i u sve širem krugu obasjava svet. koja nema veze sa običnom nemaštinom ili sticanjem. „ 572 Ne spavam. Dura paupertas. ja dišem.Borim se da me potpuno ne preovlada i ispuni zvuk. ne misleći ni na što drugo i u nemogućnosti da ma šta drugo uradim. slavu. koja ne ume da primi i kojoj svet ne može da pruži ni pomogne. i poslednjim snagama srlja. Tako jasno vidim i snažno osećam tu nerazumljivu kaznu koju zovu sirotinjom. bogatstvo. iznad svakog zla. patim. pa ma i kao plen zanosa i nesanice. iznad misli o sreći. i osećam svoje rođene oči. 573 . nevidljivi svet. A ponekad se. tako sam i ja sanjao da sam uspeo da zaspim i da spavam slatko i duboko zdravim tvrdim snom kakav ne pamtim. ali briše. Na tankoj niti svoga daha. kroz tanki dremež iz kojeg sam se brzo trgnuo na novo bdenje. daleko od svih ljudskih puteva. i samo je dahom kao tankim koncem vezan za beli. zbrisati ni resiti. kao odmoran čovek koji svoje snage drži u ruci. Snivao sam i buđenje iz toga sna: kako mirnim. govore. ne rešava. Usnio sam da spavam. dišem svesno. Samo jedna misao ne da se ničim oterati. Ako i tu zaista završava. da čovek ne pre-svisne i ne potone. nego da živi. da ne izgubim svest i da me ne ponese šumni okean kao more premorena plivača. kao pauk. U tim prekidima i zastojima hvata se dah i tvrdo mesto pod nogom. zaluta. tako i ja bivam sve bogatiji i vedriji. koračaju. podvige. od koje čovek obnevidi. čim sklopim oči. do svitanja. evo i jutros. a sve što mu se dešava raspoređuje pravilno u vremenu i prostoru. * . postojano. i da sluša pisak frule i topot nogu. moj ubrzan dah pretvara u nečujno radosno kliktanje. Dobro je što svirka frule ima kratke prekide i što u igri ima trenutaka zastoja u kojima igrači stanu. Sve sam to snivao za onih nekoliko minuta primirja u borbi sa nesanicom.

tako nesanica ima svoja viđenja. Ali. To su crni nevidljivi pragovi na kojima čovek. tako često sam je doživeo u snu. kad već ne mogu da spavam: da od avetinjskih sati koji nemaju mesta u ljudskoj raspodeli dana načinim plodno i korisno vreme koje će mi ostaviti zdravo osećanje zadovoljstva posle svršenog rada. Digao sam se od nesuđenog posla i legao ponovo na postelju bez sna. Sna nema. nedeljiv i nerešljiv račun postojanja bez svesti. da se prihvatim posla. kao i da je svaka nada koju u nama očaj rađa samo nova vrsta mučenja. Tako mi se prisno i nedvoumno objavi biće smrti kao što mi se nekad. I u svaki sekund može da stane beskrajan niz slika. ugledao jedan prizor koji sam verovatno video pre mnogo godina i potpuno zaboravio. šta vredi braniti se od saznanja dužine svoje nesanice kad je svaki njen sekund nepodnošljiv. pomislio sam da ustanem i. ali mrtvac čiji bolovi nisu prestali. koje smo navikli da smatramo svojima. i da od njih nema brašna ni hleba. zdravlja ni dela. tajne sramote koja je skrivana i zatrpavana kroz naraštaje i koja se probudila noćas u mojoj svesti i potresla moje biće do mračnog dna. bolno i davnašnje osećanje stida. Kao što nenaoružan čovek koji se nađe pred opasnom zveri pokušava da se spase praveći se da je ne vidi i ne primećuje. Tako sam noćas odjednom. gde mi je mesto. ne mogu pravo da se setim ni recima da izrazim svoje noćašnje saznanje. plođenja i trošenja. ali sam je pravo i duboko osetio samo u ovim trenucima između jave i sna koji ispunjavaju moju nesanicu. 575 . objavila suština života. Ono što mi noćas ne da da zaspim ni da nađem mirna mesta na postelji. 574 Noć prolazi. Osećam stid zbog nepoznatog propusta. Sedeo sam dugo nad belom hartijom dok nisam uvideo da su minuti od kojih je sastavljena nesanica jalovi i prazni kao snetljivo žito. neočekivano i bez ikakve veze. to je duboko. Kao da mu je suđeno da umre od nevidljiva udarca iz daleka. sa jasnim saznanjem da je čovek dok god je živ sklon da veru je kako je njegova osuda blaža i njegova muka manja nego što jeste. nezaustavno i zauvek.Nema tako lude i neosnovane nade koja se ne bi mogla roditi u mislima očajnog čoveka. nepomičan i nesrećan. Zaričem se: neću više da gledam na mali časovnik i da tako merim svoju patnju. kad sam se probudio. nego da ih valja preležati kao mrtvac. Na javi sam toliko puta mislio o smrti. Znam samo da sam za trenutak sagledao i shvatio smrt tela. da radim. po-mešati sa sokovima i tkivima u zemlji. Videći sinoć da san ne dolazi i da ću veću polovinu noći morati provesti budan. Isto kao što sam nekad munjevito sagledao i shvatio rastenje i starenje. neočekivano posrne i padne. A sada. Tkiva i sokove. Posle toga sumračnog trenutka u postelji. ne govoriti. odričući se potpuno sna i odmora. iako je dotle srećno prelazio ponore i planine. ja nastojim da zaboravim časovnik i njegovo postojanje. Kao spavanje snove. Ne hodati. ne gledati. zaboravljenog greha. tako mi je sada u jednom trenutku postala vidljivo jasna smrt našega tela. prevario sam san i uspeo da malko zaspim. Ući u nepoznat. pod vrbama nad jednom rekom.

Sve je u svetlosti. soli ni vode. raspameti. kao da nikad nije živeo ni poznao kuće. Koračam obasjanim putem između livada i ret-kih drveta i polagano se penjem vrhuncu koji ne vidim. sama za sebe. ali sam u snu potpvmo odsutan. Svetlost kao postojanje i svet. preliveno i prožeto njome. ali bodro koračam kao čovek koji sve dublje gazi u vodu. briše ili izopačuje misao i koči i zaustavlja sve duhovne snage. obavije me odjednom mlečna i pomalo teška atmosfera svetle i mlake magle. umesto ustajanja i žalosnog mirenja sa nesanicom. nemoći i uzaludnosti. putu i livadama. da je ona jedino što postoji i da se u njoj gube i rešavaju sva naša pitanja. na drugom kraju. i ja osećam da spavam. Oborene glave vidim kako mi grudi postaju sjajne. dve žute trube i bubanj. osiromaši. nego kao da ništa na svetu ne postoji osim toga i kao da time ima sve i da završi. Prisećam se sebe. U stvari. mučeno. ali svetlost vidim i osećam. Tri visoka Ciganina odmicala su brže i mali sa bubnjem zaostajao je stalno iza njih. Ne znam za sebe ni za svet. lije i buja. poljupca. U trenutku kad se rešavam da napustim postelju i nadu na spavanje. golo i gladno telo. navire. 37 — Znakovi pored puta 577 . mira. Osećam još samo da koračam sa lakim otporom pred sobom. pa prozračne pre nego što se nepovratno pretvore u žitku svetlost bez granica. ali znam da postoji bla-godet spavanja. Nesanica ne muči samo teio nego gasi. nastupa dvadesetak minuta neočekivanog sna. Ne spavam i znam da ne spavam. kao da nema 576 Još jedan san za vreme nesanice. sunca ni u sećanju. tankog i prozračnog. I dalje nema reci. da se uporedi i pomeša sa ostalima i da kaže i on svoju reč. gde Beograd prelazi u selo bez lepote i gde selo uzalud nastoji da postane grad. Trojica prvih bili su visoki i povijeni. Violina. I sam sam jedino deo te svetlosti. bez zimskih kaputa. koja nije deo sveta nego život za sebe. Po navici govorim o drvetima. Gazim sve dublje u svetlost i gubim se u njoj. S mukom je izvlačio iz blata kratke noge nečistih i bosih stopala u plitkim cipelama. sa rukama u džepovima i instrumentima pod miškom. žedno sna i željno svakog dobra. Njih trojica su vodili neku beskrajnu cigansku prepirku ne obzirući se na druga sa bubnjem. tu postoji samo svetlost. kome sadašnjost sve uskraćuje i budućnost ništa ne obećava. ne poznaje svoga i ne veru je u sebe. Naježeni od studeni. bez veze sa suncem i svetom. u drugoj okolini. naše nesanice i naša snoviđenja.Negde na kaljavoj i neurednoj periferiji. Tako su prolazili noćas pred mojim očima ozebli i žalosni Cigani. naše jave. sve je to davalo sliku krajnje bede. kao da ne živi. I to njegovo poskakivanje i potrčkavanje i njegov beznadan napor da ih sustigne. O kaišu preko ramena jedva je nosio veliki bubanj koji mu je otežavao hod i zanosio ga u stranu. koji je takođe hteo nešto da kaže. koga sećanje vara. da ne vidi neba i ne oseća zemlje. i moj sopstveni lik i rođeno ime. gacali su blatnom susnežicom. postane mučeno. ma koliko da se lomio i nastojao da održi korak. Svetlost. vatre. uzdrhtalo klupko živaca. ali toplog i slatkog sna. video sam u zimsko pred-veče četiri Ciganina. U ovakvoj noći čovek se razboli. nego samo postoji. briše sve u sećanju. usami i povije. ali ne kao jedan trenutak dana i jedna od mnogobrojnih slika. Cesto kad već jutro dobro zabeli. Treći je bio omalen i nakrivljen.

za jedno magnovenje. pre toliko godina. ne mogavši zaspati. značilo je čuvati je i neokr njenu preneti u novi dan. Dešava se da me probudi snivani miris nevidljivog cveća ili pevanje ptica. vedra i topla. Bdeti. Gušio sam se od sreće. Bio sam radostan što ne mogu da zaspim. stopile i izgubile. kao da se granica između njega i nesanice neprimetno ali stalno briše i gubi. Bilo je sve drugo i drugačije nego što je danas.Ni na javi ni u snu nije mogućno takvo saznanje. setio sam se. kad su nesanice za mene bili teški i izuzetni nastupi. davnašnje i davno zaboravljene nesanice. noći nije zabeleženo ništa. Ta me tegoba najposle probudi i tek tada vidim da sam dotle spavao i da tek sada počinje stvarna nesanica i istinsko mučenje. U sinoćnjoj. Tada. pa ma i za trenutak. — Razume se da je to bilo ujedno i jedino i poslednje dobro koje sam video od te žene i sva sreća koju je ona mogla da pruži. pomislim da su me te dve lepote. Od zanosa i uzbuđenja nisam mogao da spavam. ali u zanosu nesanice ja sam naslutio: da ima negde jedan život sav od svetlosti u kome je svetlost osnovni zakon i jedini oblik postojanja. da bdim i da se mučim. Ali sinoć. odlazio do otvorenog prozora i u retkim zvezdama i mračnim masama džbunja i drveća tražio svedoke svoje sreće. Ja sam bio zanesen i srećan onom nestalnom i varljivom srećom koju žene mogu da daju na tre nutak toj vrsti mladih ljudi. bez povoda i razloga. nova. Mladost. setio sam se jedne druge. dala jasan i neočekivan znak pa- žnje. ja sam svakoj svojoj neprospavanoj noći znao razlog i dugo 37* 578 579 . Činilo mi se da postelja poda mnom buja i raste. te letnje noći i osetio sam ponovo ono čudno dizanje postelje i onu naivnu i neodoljivu potrebu da se traži svedok za svoju sreću i njenu stvarnost i trajanje. pa planu i stvore. Biti budan. To je bio jedan od onih trenutaka kad se urođena muška sujeta susretne sa ženskim lukavstvom. A ne bi ni vredelo. Jedna je muka što teško uspevam da zaspim ili ne mogu da spavam. koje me sada bude kao lažan san. Te večeri mi je jedna lepa i veličanstvena žena. nekad uspavljivale kao stvarnost i uviđam da se moj život potpuno prevrnuo i okrenuo ka mračnoj strani. „ . što i moj san sada postaje sve tanji i lakši. koju su mnogi želeli. Sinoć.. po sle mnogo godina. premoren od nesna. jer sam se bojao da mi se sreća ne pomeša sa snovima i ne iščili do jutra. značilo je biti srećan. značilo je iz gubiti trenutak sreće. I u snu mi se dešava da snivam da ne mogu da zaspim. željna i prigušena. Zaspati. I to sam osećao dugo i tako živo da sam počeo da zamenjujem nekadašnju nesanicu od sreće u letnjoj noći. dok se još nisam bio srodio sa njima i dok je noć za mene ipak značila spavanje. Jer nemam moći ni hrabrosti da kažem sve što je i kako je bilo. I svaki čas sam se dizao. a druga. gledajući svoju praznu i hladnu sobu i gole grane pred prozorima. čitav svet opojne i kratkotrajne sreće. — Čini mi se da sam uljuljkan tom varkom i zaspao i utonuo u san u kome su se obe nesanice izjednačile. najgoroj. Nekad. sa ovom sadašnjom nesanicom koja dolazi od velikog i tajnog jada koji samo ja znam. sa kojom nisam znao šta da započnem. Letnja noć.

ne radi. i ja primam mučno nespavanje kao što sam primio tolike bede u životu. Ali. čekam da se moj dan i moja nesanica sastanu i sklope.ga pamtio. to se ne dešava. kao bezglasan žrvanj. i kad bi ona progovorila ili propevala. ne radim ono što bi trebalo. zbog gubitaka i neuspeha. Covek koji sklupčan u tami čeka jutro koje ne okrepi i ne obrađuje. Kad bi se u svetu nesanice javio zvuk. ali i da me nesanica ne satire. Bdeo sam zbog žena. nesanica se odigrava u tišini. Kao i san. i kad dođe. u meni plane neka svetlost od koje sja i trepti svaki damar u meni. bez pomisli da se kome ispovedim i požalim. Nego nesanica. a zna se da najgore kolju zverke bez glasa. Nesanica je nema. Covek koji ne može da spava. Bdi. Zato majke pevaju deci da bi zagasile nesanicu i tako ih uspavale. isto kao što me nikad nisu satirale misli i strasti koje su me budile noću i pratile danju. Cim padne noć. Tako sam lišen svega. i da me smrve bez traga. potpuno je obezglavljen i ne zna u stvari kome svetu pripada. sa nesvesnom rešenošću da sve podnesem i prevaziđem. hez gneva i straha. zbog uobraženih i stvarnih strahota i opasnosti. ali bar briše granice između bdenja i spavanja. postoji svet pospalih. ovakva kakva je. zbog sujete i uvreda koje sam nanosio ili primao. nije još mrtav. da moja noćna muka odgovara sasvim nesreći moga dana. Ne spava. 580 Sve što nikad nisam mogao u snu naslutiti ni na javi videti. kazala mi je nesanica svojim nemim i mračnim govorom. Onoliko ima nesanica koliko ima ljudi koji ne mogu da zaspu. stvar na svom mestu. Kao pustinjski pesak vode. ne misli. ona je željna zvuka. sam je i odvojen od celog sveta i svih ljudi i stvorenja u njemu. I jedno od pro-kletstava nesanice je i u tome što je čovek u toj patnji sam. Izuzetak je čulo sluha. Te reci ni toga glasa nema. kao dve planine. stalno tka i treperi avetinjska igra čula. ne krepi. — Kad se danas setim ponekog od tih razloga. I ostaje mi samo da bez nade i misli. I u ovoj ogromnoj noći u kojoj pod pokrovom tame spava zdrava i srećna velika većina ljudi. Postoji svet mrtvih. bez roptanja. vlada tlači i satire. nestalo bi je odjednom sa svima povorkama čuda i strahota koje idu sa njom. To je misao da je ona. kao izdvojena i razasuta ostrvca. 581 . jedinstven i povezan. bez nade na olakšanje. kad su moje noći postale moje nesanice bez razloga i povoda. Sme-šno mi je i stid me je pomalo. meni izgleda neverovatno da je čovek mogao i tome pridavati važnost i posvećivati pažnju. i što se ne može ni na koga pozvati ni osloniti i ničim utešiti ni zavarati. da sam tako voćka koja trune sa dva kraja. U tom muklom i jezivom životu koji se zove nesanica. bez objašnjenja. koja bi me utešila. održavaju se. Danas. Pomirio sam se s tim da me san. užarene postelje onih koje san neće. da je potpuno u redu i pravedno da noću ne spavam kao što danju ne volim. ja sam mnogo mirniji u sebi i zadovoljniji sudbinom. bez pomisli na san. ali ne postoji svet onih koji bdiju. * Ima nešto što moju nesanicu čini još težom i gorčom. Ne živi više. ne verujem. i onoga što ostaje naj-bednijima i najnesrećnijima: prava da se žalim ili bunim na svoj zao udes.

ali naslućujem jasno i znam pouzdano da postoji. pri radu. slabije i ružnije. živeću u svakoj melodiji. 1937. 5. Biću svuda gde bude pesme. Nikad nisam uspeo da stignem i dohvatim radost. VEČITI KALENDAR MATERNJEG JEZIKA 582 . i u stanovima ljudskim. i u isto vreme biva gore. živeti duže i dostojnije nego ovo telo koje sa svakim dahom. pogledom i pokretom nestaje. Po tome ću. na putevima. I po tome sam više nego što jesam. nešto bolje. ali sam celog veka za njom posrtao. čini mi se. lepše i vrednije nego ova zgrčena gomila mišića u nemirnoj koži koja ne može da spava.Ni meni koji ne mirujem danju i ne spavam noću nije sakrivena potpuno ljudska sreća. Nemam je i ne vidim.

U svakom slučaju. molim čitaoca da ovde ne traži ni lingvistike ni filosofije. Glavno je da se pokaže da je igra moguća. 591 $ . Ali.. Bojim se da je to ne samo mogućno nego i verovatno. Ukoliko ove reci u vama ne izazovu ista ili slična osećanja.. sve ako i bude tako.. možda i više. vi možete potražiti druge reći sa kojima ćete moći igrati svoju igru. i UVOD u »VECITI KALENDAR MATERNJEG JEZIKA« trebalo bi da bude otprilike ovo: Ovde će — to je moja namera — na desetinama i desetinama stranica biti govora o stotinama reci. možda. ili bar ne više nego što su to ostali moji radovi. Možda se čitaočeva osećanja i mišljenja o recima koje sam izabrao neće podudarati sa mojima. Možda će se nekome ovaj moj pokušaj da izrazim ono što sam osetio ili pomislio u susretu i bližem dodiru sa nekim recima učiniti jalovim i proizvoljnim poslom dokonog pisca. Možda će asocijacije koje su one izazvale u meni biti čitaocu neshvatljive i izgledati neosnovane.. ali bolje da to ostavimo sreći i slučaju. ništa do zapise jednog pesnika o njegovim susretima sa recima.' .i\. jer od njih i tako sve najviše zavisi. ja ne smatram ovaj posao potpuno izgubljenim ni uzaludnim.

a kao da je sada gledam pred sobom. nego neki beli sjaj kao da se širi od »devojke«. zvučna i bleštava. izgleda zanimljiva. Sedimo u polumračnoj krčmi pored kafe i rakije. ni označi svoj krajnji domašaj. uranila rano u nedelju. Bjelopavlić. i možda stotine takvih mesta u svetu. na belom hlebu. Ali sećanja i asocijacije idu dalje i u neočekivanom pravcu. * u nedelju prije jarka sunca ■ ' zasukala bijele rukave. moćna. Ta belina nije samo fizičke prirode. Belić. i botanika i zoologija. gubi i gasne i ova čudna reč sa svim svojim značenjima. jedino što je na njoj ostalo neokrnjeno. belouška. Ovde sve šija i blešti od belina raznih tonova i različitog porekla. u vezi sa ovom rečju. i. kako se meni čini. Bijelo Polje. Belobrk. Beljanski. . belo. BELO — lepa i tajanstvena reč sa više značenja. bogata i mnogostruka smislom i zvukom. nasmejanog i prpošnog. Pun je narodni govor te reći u raznim značenjima. javlja lik precvetale lepotice Ciganke sa Cubure. Ostarela je pre vremena. beli dan. hela. Tu se negde. ona kao da izbija iz celog ovog svečanog devojačkog pohoda na uzvišenu humanitarnu misiju spašavanja ranjenika. Nisu beli samo rukavi. a danas je reč: skrasiti se.. (»Ni blizu. zagledana u svoju čašicu. Stajala bi i dalje pred nama. geografija. Beli Nil.). Neki dan je to bila danguba. bela zastava. lakti ni hlebac. u isto vreme. ćelu jednu belu stranicu i ispunila bi možda još mnogo prostora. a ne bi mogla da obuhvati ni približno sve varijante. ni da objasni svoje višestruko značenje. sve do ovog našeg Beograda koji je našao mesta i u Prešernovoj poeziji. nečeg vedrog. bela magija.BEO. svetla.' bela vrana. Ona je malko nagnuta. a nejasna i teško objašnjiva: heo. Po čudnoj logici našeg sećanja meni se u ovom trenutku. i lepa kao i ona prva. zasukala do bijeli lakata na plećima nosi leba bela u rukama dva zlatna kondira. 586 Opet sam zabeležio jednu od onih divnih i ređih reci koje nas iznenade i obraduju kao neobičan mineral ili redak cvet pored puta. Zabeleži i zapamti reč čudesnog smisla i bogatog zvuka danguba.«) Reč višestrukog smisla i velikog domašaja ispunila je. gospodine! Jaooo. kao i mitologija. beli udovac. volela sam ga kao belog boga! ' I*ukoleno3 Hero — beloruka Hera (Junona. »beloruka Junona«. Belo-grlić. i nečeg morali-stički prekornog i mrgodnog i. beli car. Bela Palanka. Belostenec.. od »■nedelje«. čvrsti zubi koji povremeno blesnu. Beli svet. kao na zatalasanom bioskopskom platnu. Bela Crkva. Uranila Kosovka devojka. kao meni. 587 . beli slez. poezija. BELA. bele pčele. evo. beli bor. zvučna i lepa reč danguba — dangubiti? U njoj ima. »-jarkog sunca« i »zlatnih kondira«. Bilo je to pre mnogo godina. nečeg romantičnog. Da li i vama. to su beli. dok mi sa zanosom i suzama priča o svom prvom ljubavniku i o tragediji u kojoj ga je izgubila. — A volela sam ga. ni blizu do bele Turčije kjer v Donavo Sava se bistra izlije.

Sarajevo 24. Navodim samo tri. koja nikom ne želim. orila se vika bozadžija: »Evo ladna. u novembru 1973. promašaj. molim vas! Ne smijem se ja u to upuštati i nisam ja za tog posla. 'i * MsteTisati — »on se ljuti. reci: smicalica. kako se kaže u Beogradu. * Od jednog novinara u Sarajevu. prevrtanci. Takve su. učiniti svoje čestitance« (Anica sestra Ruđera Boškovića) * »Bifka može svakog časa ponovo izbiti« (»■Oslobođenje-«. Za sparnih letnjih dana. god. kolega.. ima i takvih koje me pogode kao udarac iz tame. ali to ne znači da ih nema još priličan broj. kad on skoči i vatrira na njega«. razgalina — kod tih reci uvek ugledam površine modrog neba među razmaknutim belim oblacima. na vašarima u Bosni. •c — Sta ima od Sarajeva do ili(iže» pe(»iiast ki lometara. u značenju napasti koga. histeriše..*< (Pročitao u tekstu jednog sinopisca u Beogradu) vatrirati — ».. »Provladin list Nasion objavio je . Ja sam jedan isprepadan čovjek. Sarajevo 28.Ali pored reci koje me tako povremeno ozare. naravno recima. XI 1973) * »U Velikoj Britaniji propala akcija anti-puSeuja. obraduju i nadahnu.« (»Oslobođenje«. na primer.. — Nemojte mene. prevrtači ili. nad čitavim područjem vladalo je nevrijeme. 588 589 . osuti vatru na koga. »U vrijeme kada je belgijska 'karavela' udarila u brijeg kod Tangera...) Razgaliti (se).-« ». Sarajevo 26. zabrinu i rastuže. On se brani i moli da ga ne kreću od kuće. (Cuo u Banja-Luci 1959. VI 1973) Na izložbi odgajivača ptica u Sarajevu. Prepišaj hoda! - tanjič — kažu za prazno zrno u Bijelom Polju hlećak — za blesava čoveka (Stolac) provladin — antivladin — dve nakazne reci kovanice iz naše štampe. . godine bili su izloženi i »golubovi prevrtaneri« tj.« (»Oslobođenje«. on praska. XII 1973) Partizani traže od seljaka da ih u zimskoj noći provede kroz zabačen kraj i da im pokaže put. razgaljuje!« Dobra reč. . i odvedu moje misli na zla bespuća.

-«) označava čoveka koji umiruje. Verujem da ovde nisu nabrojani svi prefiksi koji mogu da daju ili da oduzmu smisao glagolu govoriti. P. nego i zadužbinska dobra. a ne kao akuzator. glagol razgovoriti. da je ispituje i preispituje. a dodavati takav komadić kosti ili lošijeg mesa zvalo se »nameravati-«. Eto jedne reci sa kojom čovek može satima. (V. Rečnik) Automobil-dizalica za dizanje nepropisno parkira nih kola narod je u Beogradu prozvao »pauk«. a ne optužuje nikog. uporedo. U Lici se to zvalo privaga. tzv. ali nevolja je u tome što se u međusobnim odnosima i poslovima nedovoljno dogovaraju.. za večnost zidane. Evo kako: Nisu svi naši ljudi ni gori ni bolji od ostalog sveta. neku ideju) itd. u značenju: utešiti koga razgovorom u njegovoj nevolji ili žalosti. 527) Ni uzmi ni podaj. itd. da je okreće i obrće. podseća na neočekivanu veliku radost koja je jednog proleća. istrčala pred nas na seoski put. da . str. a sa našim nastavkom. Skok. previše pogovaraju. Pa onda nije čudo što o čistim i razumnim odnosima ne može biti govora. Zatim zagovarati (neku stvar. svedoče ne samo njegove građevine. kad smo je najmanje očekivali. 590 U pitanju je ovde predmetak (prefiks). . oko 1825.•« (R. a da ipak ne bude u mogućnosti da iz svega toga izvede neki stvaran i pametan zaključak. mirnik (»a činiću kao mirnik. izgovaraju se ili nastoje da jedni druge podgovore ili nadgovore. godine.fe uiuje^ nećei mo^:^ kaže jedan seljak iz Bosne. . prigovaraju i ogovaraju. a šatrovci ga zovu »dizajneri-«. vala. 591 . »Rodilo je. sličnost.-pers.»Sirom carstva. '* Alica — prema Vukovom Rječniku zove se rana trešnja u Mostaru. velikom uzaludniku.) = jarkocrven: Ova zvučna reč istočnjačkog porekla.. a posle. danima da se druži i razgovara. trebalo je da o veziru. U starom Beogradu. Mehmed Sokolović. »cubok« zvao se našom reci domerak. (Ruđer Bošković) * U BiH tako označavaju veliku * Snebivati se. Postoji. . u predvečerje. što više razgovaraju nego što pregovaraju i ugovaraju. kad vide da im dogovoreni posao ne odgovara i kad među njima nastanu nesporazumi i sporovi. al (tur. na primer. Samardžić. rodilo.

) Odahnuti. neobična i neodređena. ili nije nikad bilo ni moglo biti. predvidimo. BELESKA I NAPOMENE 592 38 — Znakovi pored puta .^ A zatim ono drugo. sa tragičnim značenjem. na krovu ili na kapiji. [Dachhaus-wurz]. dobra reč. možemo da osetimo. wenn er dlch presst. u Bosni i u drugim našim krajevima narod naziva cuvarkuća — čuvakuća. jer se veruje da čuva tu kuću od svakog zla. a tako dobro poznata funkcija ljudskih pluća u vezi sa nestalnim tokom naših osećanja i promenljivom sudbinom koja nas prati. pradeda Todor Mladenović. znamo ili naslutimo. bogata višestrukim značenjem kao i sve slične složenice istog korena. Ili uzdahnuti.« (Biljku Sempervivum tectorum L. West-6sillcher Divan. »■. koja se sadi na ulazu u kuću..* Cuvarkuća. koje označavaju proces disanja. Und dank' iiim. što za mene vrlo često označava zelenu i zlatnu a osvetljenu površinu za odmor između dva pojasa tame. sich ihter entladen. vidimo.. Buch đes Sdngers: »Im Athemholen sinđ zweierlei Gnađen: Die Luft einziehen. Na pri-mer predahnuti. koje menja sve iz osnova i označava kraj svega što sada jesmo i što. a ipak je predmet želja pojedinaca i naraštaja. ' Goethe. osnov i pogonsku snagu našeg i svakog drugog života živih bića. Ona nije samo stalan rekvizit starinskih lirskih izliva nego i neizbežan pratilac svih koji žale za nečim što je bilo pa nepovratno prošlo. Jenes bedr&ngt. So wundeibar ist das Leben gemlscht. sudbonosno izdahnuti. Ili čudesni dvopreg od reći: udahnuti — izdahnuti. wenn er đicii wleder entlSssbo REGISTAR POJMOVA. poodavno zamakao u osmu deceniju i zato određen za čuvarkuću. Du dnnke Gott. dieses eiirischt. kao takvi.

292. 371. 407. 377. 450. 130. 314. 296. 20. 541. 531—532. 488. 38. balkanski (dinarski) čovek 177. 322 Beđa (i moralna). 375. 173. 382. 205. 134. 492. balkanske zemlje. 381—382 Beograd 197. sirotinja 30. 380 Brbljivost. 149—150. jad. 217. 345. 130. 358. 16. 88. 19. 45. 195. Bosanci 317. 253. 363. 419. 437—438. biografije Balkan. bolnica 15. bolesnik. 364. 58. 296. 379. 454 Brak. botanilta Biografije. 512. 561 lU Cirkus 275. 46. 457. 358. 515. 73. brzopletost 151—152. 489 Briga. 544. 337. 65. autobiografije 244. 456. 375. bračno 48. 153. 527. 445. 350. 379 Crno Gora 491. 393. 152. borbenost 15. 502. 147. 387. 356. 104. građevina Autobiografije v. 370. 15. 559 Borbo (i sa samim sobom). 518. 140. 352—353. 317. 511. 61. 440. 22. 359. 355. 406. lođo 200. 64. 508—509 Bol.REGISTAR POJMOVA Aforizmi 288. 559 Botanika (bilje. 355 Brod. 196. 334. 374. 528 38« 595 . 309 Arhitektura v. bolest. 526. 105. 211. 298. 69. 136. brižnost 91. 384. 16. 386. rastinje) 64. 99— 100. 334. 23. 542. 211—212. 534 Bilje V. 357— 358. balkanski narodi. 17. 354. 451. 179 Bosna. 306 Bog božje 14.

307. 348. 113. 337. 311. 314. 154. 400. 408. 97. 196. 398. 114. 181. 479 598 597 . uprava (ugled. 306 Čitanje 232. 397. arhitektura 112. 559. 117. 299. 235. 198. 195. 408. 54. 52. uvreda) 13. 51. 69. 120—121. 378. 238. 65. mržnja Govor. 139. 374. 363. 35. 317 Igra 85. 103—104. 108. bližnji (bliski). 417. 249. 50. 560 Česma v. 78. 151. 64. dečaci 110. 182. 164. 61. 196. čulno 14. 372. 400. 255 Fotografija 181. 173. 80. kuća. 501 Dani. 478. 177. 151. govornici 51. Sala 52. 271. 42. 111. 355. 217. danju 28. 86. 474 . govorenje. 295. . 164. 361. 204 Herceg-Novi 442. 80. 96. 251 • Izgubljenost 77. 421—422 Covek. 89. 184. 465. 165. vlada. 343. 302. novine Ironija 182. 105. 113. 117. duša 14. 284 Istofc. 207 Duh. 53. 65. 56. 85. 441. 513. 154. 172. 138. nagrada. govorljivost. 418. 78. 88. 304 Humor. 208. 202. 204. 158. 278 Detinjstvo. 158. 474. kazna. 529 Hrabrost. sklad. 195. 435. 173. 152. 265. 558 Dnevnici 24. 159. 482. 201. 199. 14. 227 Islam 80. 426. 233. 378. dužnosti i obaveze. kritika. 254. 404. 162. 78. 197. 184 Dubrovnik 401—402. 243. 32. 452—453. 87. podvig 20. greške. dobrota. 353. 71. 48. 59. 474 Dvojnik 102. 134— 135. 198. ljudski rod. 68. 295 Filosofsko razmatranje (sistemi) 185. 205. 225. 223. 58. 546. 115. naš čovek 157. 138. 239. 203—204. 451 Dugovi 44. ćutljivost 36.. 31. 146. 306.43. 562. 322. 530 Gordost 58. 61. griza savesti. k . 263. 306 Cnev V. 522. 348. 82. neistina 45. nada Činjenica 157. fikcija 26. 118. 71. 109. 237. 558. 107. 59. 499 Cutanje. 386 Izlaz 108. 89. 547 Harmonija. 202. 103. 208. 60. 228. 385. 408. 341—342. 435. 379. 239. 516—517 Fiksna ideja. 185. 313 Drina 44—45. 77. 364. 207. 275. 125. 118. 173. 62. 532. kleveta. zavist. 259. 487. Egipat 105. 440. 467. 53. 263. 45. 536. vođa Čežnja v. 181. 16. 70. 136. 71. 63. 554 Delo 251. 66. 313—314. 47. 225. 208. 178 Građevina. 124. 258. 87. 67. 349. 142. 163. 485 ^ Ćula. 228. 338. 198. 61* 63. 406. 136—137. 340 Gete (Goethe) 300. 239. 510 Iluzije 55. 16. 446. 434. 456—457 Erotika. 413. 531. Orijent 343. 371. 423. 200. ljudi (i osobine). junaštvo. 540. 377. 482. 143. 210. 37. 200. 351. 516 Istorija 40. 150. ravnoteža 20. 222. 91. 473. erotsko 80. 15. 502. 448. 399. 177. 187. 57. 101. 208. 93. 556. 49. 489. trebalo biti 13. egoizam. 132. 208. 121. 441. 202. laž. 389. 165. 78. 97. održanje) 37. krivica. 139. 557. 112. 245. praštanje. 483. 129. 112. 107 Ispiti 44. 540 Društvo. 269 Čudovište 124. 53. 106. 68.Casovnik 435—436. 200. 284. 206. 405. 229— 230. 132. 236. 178. 404. grah. 96. 278. 60. 312. 506. čovečanstvo. 185—186. 379 Etika (ambicija. grešno. 560 Intervju v. danas. 221—222. biti sve. 270. 384. 52. 161. 164. 66. 479. 510 Čudo 15. 201. duhovni život. 56. 384. 181. 485. 164. 290 Istina. 191. 92. 373. 218. 377. 125—126. 420. 464. 184. 161. 279. 135. 366—367. 81. 479. 153. biti što smo (nismo). 95. 185 Đavo 100. 76. 501. 14. 345.

280. 403 Odelo 48. 425. 437 Ljubav. 374*' 387**-*^. 520 Lepota 219. 152. 75. štampa. 347. 73. 63. ^3. 220. hrabrost Južnjaei. 559 Nepoverljivost 174. 310. mudrac 20. čovek 18. 413—414 Nesanica 155. 306. 132. 320. razočaranje 37. 219. 520. nesigurnost 178. 439—440. 368 Opatija 368—369. 357.^ '. Mocart. 118. 516— 517 Legenda v. 152. 192. 533. . 247. 378. 299 Junaštvo V. 220. 315. 177. ništavni 166. 464. intervju 246. 258. 106 Nesporazum 62.M. 192. 420 Opre2 291. 117. 60. 202. 499. 25. 436. 81. 563 Nada. neizvesnost 27. 284. 234. 39. 46. 62. 427— 428. 275. • Most 149. 475.Ja 315. 163. 459.j'' • . 129. 492. 123. 443. 191. mudar. 393. 234. 115. očekivanje. pričanje Lek. 541. 196. 151. 74. 20. Petar 293. 204. 296. mišljenje 31. 411 Ličnost 101. 220. mladež. 383 Orijent v. 468 Misao. 109—110. 576 Nesavršenstvo 74. 393. 558 598 5. Vuk 91. ljubavnici 13. 352. gnev 32—33. 401. 501 Jezik 14. 135. 254. 561 > Oblik 134. 417. 491—492 Kajanje 28. 138. 141. 273—274. 178. 172. 144. novinari. 462. 55. 200. nesrećnik 19. 503—594 Karadžić Stefanović. porok 13. 154. 169. 373 Nerad. 237. 208. 330. 349. 441. 40. 249. Kinez 320. 154. 548 Olakšavajuče okolnosti 59. 560 Novine. protivnik 62. 241. 339—340. 237. 74. 440. Ml. 478. 343. 513 Mladi. književnik. 153. 493. književnost. čežnja 15. 491 Nered. 337—338. 188. 87. nespokojstvo. pevanie) 109. 231. 323 Kočić. 538 Kiša 331. 111. 150 Mana. 139. 405. južno narečje 222. Brams. 260. 516. 285. 315 Nipodaštavanje 62. 208. 293—^294. morsko. muzikanti (koncert. 97. 554—555 Nemir. 248. 243. 67. 540. 219. 516—517. 225 Noć 14. 200. 75. 368. 184. 19. 483—484.99 . lekar 66—67. 496. 62. biblioteka 230. 324—325. 58. mladost 14. 379 Ljudi V. 258. 233. 421 Odnos (more—kopno. 127. 315—316. 246. 426. 457—458 Mašta 14. •. 559. 319. 295 Kolebanje. 292. 245. 356 —357. prema sebi i drugima) 60. 306. 503. 305 Katastrofa v. 65. 63. 418 Očajanje. 180. 220 Mudrost. 280. 307. 294. 374 Miris 189. 282. 498. 95. 412. 286. 195 Neprijatelj. 308. 42. 462. 192. 390. oluja—tišina. 490. 413. 79. 256—257 Obzir 196—197. 522 Nesreća. 461. 349. 14. 316. 397. 390. 441—442 Ljubopitstvo 249. 262. . 389. 400. 198—199. etika More. Istok Osmejak. 437. 511 Nepravda 15. 353. 400—401. 297. 515. 386. neradnik 39. 38. 59. propast Kina. 72. 354. 405—406. 531 Malograđanin 51. 259—260. 187. 155. 334. 275. 541. 242. poremećaj 222. 183. 243. 217 Mržnja. 129. 96. 237. 218. 209. smeh 95. 237. 317. 352. 483 Ništavost. 555 Moral V. pesma. 247 Nečistoća 117. mornar 80. 370 Muzika. 222. 90 Nezadovoljstvo 31. 310. 487 Knjiga. 258. 210.

174. 86. 79. 194. 376. muzika Pisanje. 562 : ■ Protivrečnosti 127. 77. v. 173. 348. 278. 151. pesnik. 185. 516. 473—474 ' Poznavanje (sebe) 15. 134—135. 190. 260. 163. 475. 374. 301. 281. 56. 301 302. putopisi 20. 267—268. 476. 443. 70 Slovenačka 349. 265. 333. 234. 536 Rastajanje. 66. 317. Putevi. 223. 517 ' Postojanje 164. 209 Sramota 31. 376. 270. 344. 478^79. 410—411. 241. 477. 548 . 526 Poraz 33. ratnik 34. 277. 308. 190. 47. 167. 394.• . 496 Soko Banja 537. 500—501. 339—340. 517 Savest 28. suze. 320. 168. 348. 287. 209. 227. 491. poezija 218. mana -' = Poslovice 263. 537. 255. 68. 189. 140. 517-^18. predviđanje 124—125.: Poređenje 316. 158. 337. 488 Samovolja 53. 93. 153. $49—9411. 166. 464. 59. 93. 292. 162. 111. 238. 'i Posmatranje 324. 562 Razaranje v. 509. 221. 412—413. čast 49—50.:-'•. 510 Pakao 79. 302. 238. 74. 197. 144. 316. 164—165 Podvig y. 439. 303. 165. odlazak 38—39. 300. snovi 15. 442.Padovi 160. 127 Savršenstvo 37. 361. 304. 378 Raj 24—25. 296. 168. 317 i . 40. 517. 186. 350. 449. 378. 242 Promene 74. 390. 515. 155. 522. 71. 349. 287. 367. 536 Prosjak 342. 198 Raspoloženje. 511. 191. 171. 167. 198. 535 Smrt. 172. 185. 212. 80^ ?07. 220. 84. 307. 288. 22. 129. hrabrost Pokojnici v. 434. 316. 133. 513. 492. 371. 106. 319. 548 Sarajevo 313. 70. 477 Prolaznost 20. 209. 491. 264. 483. 340. 453 Prijatelji 163. 163. 354. 75. 274. 560 Paradoks 53. 480. 280. 293. 536. 443. 236. 177—178. 546 Slepac 71. 84 San. 317 Porok V. 272. 308. 74. 174. 117. 490. 438. putovanja. 445. 462. 87—88. 487. 508 Razgovori 53. 17. 192. 395. 249 Pesma. opisivanje. 475. 75. 159. 173. 127. 49T Priroda 80. 270—271. 219. 287. 509 Rat. 362. 98. 156. književnik Pobeda 33—34. 351. 504—505. 321 ■"'' . 61. 145. 322. l'?9. 67. 270. 114. 240. 419. 57—58. 168. 506—507 Pravda 16. 158. 239. 362. 357. 448. 418. pevanje v. 498. 122. 174. katastrofa 36. 353. 232. 543 Ravnodušnost 59. neprijatelj Prošlost 77. 521. 409^-410. 92. 191. 236. legenda 187. 166 Primorje. 172. 542 Spas 25. razaranje. 421. 291. 241. 511. 306. 523 Seljak 346. 181. 477—478 Protivnik v. 257. 309. 138. 94. knjiga. 169. 371—372. 137. 188. 81. 91. pokojnici 15. 423—424 Sećanja 128. 349. smrt . 416. 424. 390. 378. 309. 111. 157. 484. 291. 288. Rad 122. 304. 503 Snaga 61. 334. 538 Radost 19. 420. 219. 100. 324. 485-^86. 451. . 224. 286. 241 Patnja 16. 467. 128. 210. 274. 320. 359. 236. 238 Sloboda 38. 50. izraz 14. plač 96. 127 600 mi . 46. 521. 245. 389. 484. očajanje Reći. 130 546 Predrasude 52 Predviđanje v. 372. 287. 213. 368. 277. 407. 206.:"-••■ . 229. propast Razočaranje v. 36. 289—290. 184. 338 Samoća 22. 89. 495. 390. 269—270. 374. 496. 102. 140. 411—412. 272. 498. 164—165. 364. slutnja Pričanje. 396 Slutnja. 77. 241. 377. 305. 41. 159. 42. pisac.•• Ponos. 69. 96. 164 i. 231. 160 Propast. pripovetka. 256. 181—182. 460. 189. primorci 205—206. 422.

475 Uteha 62—63. 560 Tele 28. 318 Strah. 378 Starenje. 68. 265. 48. umetnost 218. vlaga 14. 201. najniža. 264. obdarenost. 351. 35. 115—116. 444. 140. 97. 557 Zelja 15. 303. 172. 32. 168. 479—480 Žena 13. 69. 323—324. verovanje. 232. oganj. 469—473. 128. 505. 83. 443. 369—370 Zvuk 25. 603 602 . 338. 558 Tirani 56. 212. 427—433. 29. 39. uspon 160. 377. 287 Vžas 161. 40. 276. stvaraoci (talenat. 502—503. 148. oluja) 218. 315. 173. 71. 209. 561 Uzlet. humor Sekspir 563. 182. 72. 72. 301. 330. 170. 206. 49. 109. 476 Stid 13. 304. 295. 449. 258 Turisti. 451. 78. 436. 109. Tačka (stalna. 80. 505 Zdravlje. 259. ubilački nagon 112—113. 282. 557 Tragedija 85. turizam 365. 559 Stranac 30. 217. 428— 427. 532. 74. 538 Strogost 68. 414. 154. 374 Tuga. 163. 388. 479. 559. 137. 503. 321. 356. 559 Svest. 137. 59. 531. 145. 156. 86. 138. 390. 54. 549—554 Štampa v. 316. 82. 110. 316. 323 Vmor 255. 391—392.Sreća 47. svesni 22. 40. 66. 73. 70. 24. bojazan 14. 308—309. 445. 362—363. 42. 323. 164. 376. 445. 192—193. 83. 219. 219. 111. 531—532 Strast 14. 119. 354. 182. 182. 334. 234. 515. 20. 58. 109. 526 Svet 16. 422. 124. 108. 396—397. 379—380. 477. 144.■ . 239. 173. 174. 515. 140—141. 318. 96— 97. 291. 291. 275. 84. 237. 380. 596 Voda. 296. 458. 78. 35. 560 Svanuće. 290. 61. inspiracija) 47. 276. 66. 547—548 Zaborav 17. 311. 62. zločin 14. 16. novine Svajcarska 333—334 Švedska 523. 245. 316 Stvaralaštvo. 322. 496—497. 481. 166. svitanje 335—336. 167. 372. 317 Zlo. 443 Umetnik. 379. 272. 438. 210. 279 Sujeta 49—50. 113. 239 Sudbina 84. 537. 228. česma. požar 71. 547 Vidik 20. 191. 209—210. 376. 289. 284. 226. žalost 58. 172. 229. 475. 397. 90. košava. 496. 519. 393. 466. 347. 423. 232. 212. 229. 492—493. stvaralaštvo. 285. 225—226. starost 19. 541 Višegrađ 403. darovitost. 76. 148. 380. v. 468. 133. 535. 549 Salo V. 524. samosvest. 69. znati 169. 27. 91. 544 Vreme 22—23. 548 Svetlost 210. 451. 115—116. 102. 145. 315. 27. 507—508. 92. 517 Stil 262—263. 349. 282. 40. 437 Tursko 353. ozdravljenje 219. 300. 339. 414 Zanos 262. 115. 201. 247. 529. 415. mirna) 55. 279 Tišina 21. 234. 176. 355. 406. 62. 80. 495 Stepenice 110. 109. 111. 534—535. 426. 102. 481. 17. 525. 425 Znanje. 442. 452. 64—65. 126. 541 Vera. 226. 118. 464—465. 38. 99. 309. 312. 163. 54. 176. 443. 171. 362. špansko 310. 170. 315. 350. 198. 123. 175. 170. 118. 474. 384. penzioner 145. 262. 81. stvaraoci . 133. 157. 65. 386. 161. 490. 416. 103. 60. 564 Spanija. 308. 103. 442. vernici 64. 488. 382. 548 Sud (o drugima) 84. 246 Zvezde 3u0. 28. 164. 360—361 Stvarnost 131. 480 Ubica. 233. 361—362 Vetar (šilok. 182. 222. 183 Talenat. 104. 148. 191. 406. 182. 368. 491 Sunce 195. 272 Tajna 116. 147. 405 Vatra. 227. 555 i. 19. 155— 156. 477. 202. 374.

Život (živ, živeti, životna pitanja, borba, prilagođavanje) 13, 14 15 18 —19, 20, 21, 23, 24, 25—26, 29, 30, 31, 34, 36, 41 46, 47 68 69 73, 74, 80, 85, 86, 88, 92, 93, 98, 100, 112, 118, ' 120 122 125, 131, 135, 137. 142, 143, 148, 159, 165, 166, 169, 173' 175 183 194, 195, 197, 205—206, 207, 219, 220, 221, 222' 279— 280'291, 311, 317, 344, 361, 374, 387, 399, 403, 407, 433^ 445— 447, 450, 465, 467, 468, 474, 477, 480, 487-488, 503', 516, 531, 532—533, 538, 558, 561

BELESKA O OVOM IZDANJU

iy<

CM

! •■; , ! <!« « ', .fi iVi

I

ai'"'

?;

K ako je uvid u zaost avšti nu koja se čuva u SAN U u Beog radu poka zao. Znak ove pore d puta Ivo Andri ć piše gotovo čitav

og život a i stvar alačk og veka . Po sopst veno m kazi vanj u, Andr ić je u svoj u džep nu belež njcu poče o da upis uje utisk e i

opažanja još dok je imao osamnaest godina. Prve zapise ove vrste, pod naslovom Znakovi pored puta, Andrić je objavio u Glasr^lku Saveza trezvene omladine krajem 1924. godine.' Mali deo obimnih i izuzetno zanimljivih Znakova pored puta objavljen je u dnevnim listovima i časopisima. Prevashodno, Andrić Znakove nije objavljivao po

red osle du zapi siva nja, već u ma nji m ili veći m tem atsk im cikl usi ma za koj e je pret post avlj ao da odg

ovaraju prilikama i okolnostima u kojima se pojavljuju. U Izabrana dela Ive Andrića u četiri knjige' Znakovi pored puta nisu uvršteni, kao ni u izdanju Sabranih dela u deset tomova Udruženih izdavača, uređena i objavljena sedam godina kasnije, za života piščeva, uz njegovo učešće i saglasnost'. Razvrstani u tri tematska područja. Znakovi pored puta se u knjizi prvi put pojavljuju kao četrnaesti tom u prvom posthumnom izdanju Andrićevih, u šesnaest knjiga. Sabranih dela.* Znakovi pored puta su u Sabrana dela uneseni prema daktilografisanom rukopisu. Na kraju ovog rukopisa od 315 strana stoji: »Ovde završava knjiga Znakovi pored puta. Poslednja zabeleška unesena je 17. marta 196C«. Rukom (Vere Stojić) dopisana je reč prva, pa ovako dopunjena re' Ree je o zapisu na početku knjige: »Ima narodnih prlCa koje su toliko opStečovečanske .. .*, Ud. 2 »Prosveta. Beograd, Svjetlost, Sarajevo, 1956. godine. ' Prosveta, Beograd, Svjetlost, Sarajevo, Mladost, Zagreb, Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1963. ♦ prosveta. Beograd, Svjetlost, Sarajevo, Mladost, Zagreb, Državna založba Slovenije, Ljubljana, Misla, Skopje, 1976.

60S

čenica glasi: »-Ovde završava prva knjiga Znakovi pored puta...« itd. Na prvoj strani fascikle u kojoj stoji daktilo-grafisani rukopis Andrić je napisao: „Prva knjiga. Znakovi pored puta, original«. Na zadnoj stranici fascikle stoji samo Znakovi (ćirilica), original. Poslednja zabeleška u ovom rukopisu glasi: »Nekad davno napisao sam da je jedna od čovekovih slabosti njegova mala i ograničena moć predviđanja...-« itd. Naravno, kao i drugi zapisi, i ovaj je u pre-kucani rukopis prenet iz neke od Andrićevih beležnica. Da je Andriću bilo stalo do hronologije, on izvesno ne bi zapis koji počinje rečenicom »Nekad davno napisao sam...« — stavio na kraj knjige, jer, očito ovom zapisu bi, onda, mesto bilo negde u njenom početku. U toku 1974. godine Andrić je prekucani tekst, uz pomoć i saradnju Vere Stojić, verifikovao, unoseći u njega manje ispravke, napomene, dopune. Izvesne ispravke su tada u tekst, uz saglasnost pisca, unesene rukom Vere Stojić. Andrićeve beležnice, radne sveske i notesi u koje je unosio svoja razmišljanja o životu i umetnosti, opažanja o ljudima, kulturnim i društvenim pojavama i zbivanjima, slike sa puta, prizore iz života, pripovedačke skice, ispise iz knjiga koje je čitao, najvećim delom su sačuvani. Uporedimo 11 zapise u beležnicama i one u knjizi, uočićemo da je pisac, po pravilu, i kada je diktirao svoje zabeleške, i kada je izvesne celine izdvajao da bi ih objavio u listovima i časopisima — vršio, manje ili veće, izmene. Novom, prerađenom i dopunjenom izdanju Sabranih đela priključili smo tom sedamnaesti pod naslovom Sveske, u kojima donosimo izbor iz beležnica iz kojih je Andrić veći broj zapisa uneo u Znakove pored puta. Po završetku prve knjige Znakova, Andrić ne prestaje da lista svoje sveske i da diktira: započeo je i drugu knjigu Znakova pored puta, ali je nije dovršio. I ovaj rukopis, obima 87 strana, je đaktilografisan, i čuva se u SANU u Beogradu. Važno je da imamo u vidu da oba dela jedne završene, i druge započete knjige, nastaju iz istog polaznog, primarnog teksta, i da je, prema tome, reč o jednom delu koje nastaje iz istog izvora, od istog tkiva, a raspoređeno je u dva toma. U daktilografisanom tekstu knjiga Znakovi pored puta nije tematizovana, mada napomene u Andrićevim sveskama, pi i na marginama mašinom kucanog teksta, ukazuju da je pisac nameravao da to učini, da Znakove, bude li vremena, sistematizuje i razvrsta u celine kao što su na primer one pod obiedinjujućim naslovom Beleške za pisca ili Reći, Jezik, Stil, itd. U Andrićevoj zaostavštini nađene su ovakve celine, pa su ih prerađivači pod piščevim naslovima (Nesanica, Večiti kalendar maternjeg jezika), kao četvrti, odnosno peti deo knjige, u ovoj formi uvrstili u Znakove pored

puta, sa kojima pokazuju stilsku i tematsku srodnost i sa zapisima koji su uneseni u Znakove čine deo iste književne građe. Nesanica je daktilografisana. datirana i potiče iz 1937. godine. Očigledno je ovaj rukopis bio pripremljen za štampu, ali nije objavljen. Flober je sačinio za francusku književnu kulturu značajan rečnik banalnosti; Andrić je nameravao da sačini večiti kalendar maternjeg jezika, ali je ova zanimljiva i plodna zamisao ostala u začetku. Najstariji datirani zapis u večitom kalendaru je iz 1950, a najveći deo je iz 1973. godine. U daktilografisanom tekstu Znakovi pored puta su veoma retko datirani. Upoređivanjem sa Andrićevim radnim sveskama ustanovili smo da je pisac prilikom diktirani a ne samo vršio izmene, dopune, ili skraćenja, već da je, po pravilu, izostavljao datume,' suvišna lociran ja, i nastojao da svojim zapisima da opštiji karakter, da izbegne forme dnevnika i aforizma, da svoje misli i raspoloženje prenese iz prvog lica, to jest, da svoje ja nadomesti drugim zameni-cama. I to nas uverava da Andriću nije bilo stalo do hronologije. Između pojedinih zapisa stoje ponekad sati, ponekad dani ili nedelje, ponekad meseci i godine. Svaki zapis je, u ovom smislu, celina za sebe. U daktilografisani rukopis Andrić svoje zapise, beleške i opažanja nije prenosio hro-nološki, niti u celosti po beležnicama, iako je na ovima, najče.šće, upisan datum kada počinju i kada se završavaju. Izvesno je: kontekst u kome su tekstovi nastali ne poklapa se sa kontekstom u kome su se pojedini naslovi našli u daktilografisanom tekstu Znakova pored puta. Upoređivanjem na različitim osnovama, blagodareći, pre svega, činjenici da je većina Andrićevih svezaka sačuvana i datirana, bilo bi moguće, okvirno, sa manje ili više sigurnosti, utvrditi vreme nastanka pojedinih zapisa. Ponovimo, međutim, još jedanput, da to ni po piščevom, ni po našem uve-renju, nije presudno za većinu zapisa u Znakovima pored puta. U ovom popularnom izdanju priređivači su se, u želji da čitaocima olakšaju pristup Andrićevom delu, opredelili za tematski princip, na kome su, uz saglasnost pisca, uređena čitava Sabrana dela. Kako bi odveć striktno, usitnjeno tematizovanje moglo kod čitaoca da izazove osećanje ponavljanja i jednoličnosti, priređivači su zapise razvrstali u tri veća dela. U prvi deo,
' Datume koje smo naSU u pišJevlm beležnicama, a koje Je Andrić prilikom diktlranja izostavio, stavUi smo u fusnote. I druge manje izmene, dopune 1 razilaženja između daktilogralisane verzije zapisa 1 autografa predočene su fusnotama, u fusnotama su naznačeni i oni z'apisl u Znakovima čije varijante srećemo u Sveskama, tom sedamnaesti ovog izdanja. Prevode u fusnotama, ukoliko nije označeno da su Andrlćevi, dali su priređlvačL

606

607

Nemir ođ vijeka (naslov jednog ciklusa u Nemirima, vidi knjigu jedanaestu), sabrana su Andrićeva razmišljanja o filozofskim i društvenim temama i sve što glagol živeti pod-razumeva i priziva kada je reč o umetniku. U drugi deo, pod odrednicom Za pisca, inače čestom u piščevim radnim sveskama, uvršteni su tekstovi o umetnosti, književnosti, arhitekturi, muzici, slikarstvu, opažanja o jeziku, stilu, recima, književnim formama i pravcima. Kada Andrić piše o umetnosti, o pisanju, on retke izlaže načela; radije piše i razmišlja o soptsvenoro načinu rada, ili o stvaralačkom metodu pisaca čija je dela voleo i izučavao. Kada piše o sopstvenom delu, o onom što je stvorio, čini to bez namet-Ijivosti, ali sa gordošću. Ono što je ostvario, Andrić sagledava i prosuđuje prema onome što je ostalo neurađeno, i što se još, možda, moglo ostvariti, ili naspram onoga što mu je oduvek izgledalo neostvarljivo. U nesavršenstvu on, poput Vovenarga, vidi glavni podsticaj književnog stvaranja. Ako drugi deo knjige predstavlja Andrićevu poetiku, prvi obeio-danjuje piščevu filozofiju, shvatanja i osećanje postojanja. U treći deo. Slike, prizori, raspoloženja (naslov naš), sabrane su prozne skice, slike sa puta, opažanja o ljudima i naravima, prizori, likovi, >^snovi i pomisli«. Izvestan, ne veliki broj zapisa, uvršten je u Znakove pored puta u dve verzije. U ovakvim slučajevima jedna verzija je stavljena u fusnotu. Kako bismo čitaocu pomogli da se lakše služi knjigom, ovom izdanju pridodali smo i registar pojmova. U ovom izdanju došlo je i do pomeranja izvesnih zapisa kako bi im se našlo adekvatnije mesto unutar tematski organizovanih celina. U daktilografisani rukopis Znakova pored puta Andrić je uvrstio i izvesne tekstove čija prvobitna namera nije bila takva. Otud u Znakovima pored puta nalazimo i gradu za pripovetke, romane, eseje. Dodiri, veze, zapisa u Znakovima i drugih Andrićevih radova raznoobrazni su i mnogobrojni i nije ih moguće ovde nabrajati. Navodimo samo nekoliko primera. U Znakovima pored puta, deo treći. Slike, prizori, raspoloženja, čitamo: »Posmatra, i to ne od danas već odavno, gleda i sluša oko sebe, šta se radi i govori, a sve misli da negde iznad ili iza prizora koji mu se ukazuje postoji, mora da postoji, neki drugi svet, sa drugim ljudima, drukčijim mislima i postupcima. Teško mu je da veruje u postojanje ove povorke u kojoj i sam učestvuje. Sve mu nešto govori da će se mrka pozadina od istrganog bosanskog predela najednom osvetliti iznutra i razgaliti i da će se na tom par-četu prave Drine ukazati druga, stvarna, povorka, uzburkana

I nesavršena i ona, ali mirnija i čistija, više ljudska a manje zverska i bezumna. Moraće se tako nešto desiti, jer sve što ima u čoveku od čoveka i čovekovog reda i razuma, to želi, nada se tome i veruje da ne može ostati na ovome, da ne bi smelo ostati. Bez određenog osnova, bez prava, u protivnosti sa svim što zna, vidi i čuje, ali čovek veruje da sve to nije tako, da je sve ovo, sa svim ovim odlascima i dolascima, samo san, niz ružnih snova, koje snivamo na dugom putovanju u jednu posve drugu i drukčiju stvarnost, u kojoj ćemo se na kraju puta naći i probuditi.« Navedeni odlomak pripada rukopisima nedovršenog ro-rnana OmerpoJa Latas. Reč je, po svemu sudeći, o razmišljanju konzula Atanackovića, tj. o nastavku poglavlja Leto (vidi Sabrana dela, tom petnaesti. Napomene). U istom delu Znakova nalazimo i ovaj tekst: »Čudna priča o čoveku strancu koji je, krajem osamnaestog veka, na putu kroz Bosnu, napadnut od razbojnika, teško ranjen i opljačkan. Uzeli su mu sve stvari od vrednosti, između ostalog i dragoceni džepni sat, u to vreme čudo tehnike. Sad leži u jednoj seoskoj kući i leci se; u stvari, ne leći se nego umire, ali nikako da umre. Ali lakše bi se smirio i rastavio sa dušom kad bi umeo da razgovara sa ukućanima i kad bi znao koji je danas dan i koliko je sati.« Ovaj motiv Andrić je razradio u priči Ranjenik na selu (vidi tom četranaesti, Kuća no osami i druge pripovetke). Andrićeva razmišljanja o igri, o ljudskom pokretu uopšte, ili o recima, razaznaće se u pripovetkama Igra, Panorama. Reci Manje ili veće odlomke iz Znakova pored puta, osobito tipično andrićevske početke rečenica, naći ćete u pripovetkama Na obali, Corkan i Svabica i drugde. Andri-ćeve misli o pesniku i pesništvu u Znakovima prepoznaćete i u tekstovima o pojedinačnim pesnicima, o Branku Radiče-Viću na primer.* U Sokobanji, 1942. godine Andrić je u Pepita veliku svesku upisao sledeći tekst: »-Đacima bi se uvek pridružio poneki od njihovih drugova iz detinjstva, koji je zajedno sa njima učio osnovnu školu (ovde), pa posle ostao u kasabi kao šegrt ili sitan pisar u op.štini ili nekom preduzeću. Ti su se mladići obično odvajali od tog društva, bilo svojonx grubom ironijom bilo neprijatnim ćutanjem. Oni su čas preterano i neiskreno podvlačili u govoru svoju prostotu i neukost u poređenju sa srećnijim drugovima, čas ih opet jetko ismejavali sa visine svog neznanja. I u jednom i u « TJpoređl str. 256 ove knjige i Spomenik pesniku životne rado' Sli i mladalačke tuge, tom X1U ovog izdanja. 39 — Znakovi pored puta

SOS

609

drugom slučaju zavist je odisala Iz njih kao gotovo vidna i osetna snaga. Ali mladost još lako podnosi prisustvo i najgorih nagona i živi i kreće se bezbrižno i slobodno pored njih.« Ispod ovog teksta piščeva napomena: »-Od ovoga je nastala Na Drini ćuprija«. U Svetlozelenu malu svesku Andrić je zapisao: »Ja, u stvari, nisam nikad pisao knjige nego rašivene i razbacane tekstove koji su se vremenom, sa više ili manje logike, povezivali u knjige, romane ili zbirke pripovedaka.« U vremenima sklonim senzacionalizmu, ja pa ja retorici, lenjoj skepsi i lošoj osećajnostl, knjige poput Znakova pored puta kao da nam dolaze iz druge duhovnosti, koja jednovremeno ostavlja utisak utemeljenosti i novine, vred-nosti do koje moramo da se probijamo. Povezanost Andri-ćevog shvatanja i osećanja života, njegove metafizike i poetike, napor da se glagoli živeti i pisati približe, uslove, ili možda, tačnije, da se među njima uspostave veze u kojima smisao umetničkog, utemeljuje ljudsko postojanje — neće izmaći pažnji radoznalog čitaoca Znakova pored puta. Još na ulasku u život Andrić je, kako sam kaže, shvatio da za njega živeti znači pisati, da bi kasnije uvideo da je pisati što i živeti. Ali Između života i pisanja ne postoji gotovo jednostavno, a još manje jednosmerno nadopunjavanje i slaganje. Pisanje je u neku ruku »smeštanje« u opasni, izazovni deo života, i neophodno je veliko umeće da bi u igri na sve ili ništa »dobio onaj ko gubi« (Sartr). Ako Andrić i kaže ponekad i ponegde, ako i pomisli, da je pisanje pomalo i otimanje od života, ovakvo zakidanje pretpostavlja lepu žrtvu, piščevu spremnost da daje, da se odriče, bogateći se na drugoj srani i na drugi način. Pisanje stoji prema životu kao majstor pred nevidljivim klavirom čije žice čas opušta, čas zateže, sa željom da iz instrumenta izvuče željeni ton. Svaki put to, naravno, nije moguće postići. Nedovoljno elastično, ili naglo i nespretno zategnute žice — pucaju; nit se gubi, zvuk rasipa, i umesto muzike odjekne prasak, eksplozija. Pisanje je oblik postojanja koji ne prestaje da se podešava, istražuje, dokazuje, a da nikad nije dokraja uobličeno, izvesno, neporecivo. U ovom stavu stvaralačke slobode mi nismo nikada posve slobodni, i stalno smo u traženju veza koje život dopuštaju, proširuju, i u prisustvu neprekidne opasnosti da ga u ovom preteranom i neodmerenom naginjanju kroz prozor pisanja — zagubimo. Odista je opasno naginjati se izvan života, ali nema sumnje da nas pisanje izlaže ovoj opasnosti.

Otimanje od života je u ovom smislu i davanje i dodavanje postojanju, osećanju prisustva, njegovom utemelji-vanju. Ovakvo davanje nas u srećnim okolnostima i slučajevima obogaćuje. Umetničko delo je netražena nadoknada nerešivosti ovog spora između pisanja i života. Ono je izraz nastojanja da se oslobodimo »tamnice zakona«, težnja da uspostavimo višu prirodnost, stalna nada da se delom i ono što se odlaže, pa i nedogled, uvode u ljudski horizont. Spor o kome je reč uvodi pisca u život, nudi mu, ali uskraćuje, primorava ga da živi na jedan i ne na drugi način, upućuje ga da vidi što drugi ne vide, i da previdi mnogo od onoga što svi vide. U pisanju u kome se nalazi, pisac se i gubi; u komadu u kome pozorište priziva život, a život pozorište, pisac i čovek menjaju uloge. Život piše romane, romani uobličavaju život. Dakako, u život i u književni rad vode mnogi i različiti putevi; nije svejedno koje smo kapije prošli, a koje za-obišli, putujući lagano i teško ka vratima koja će se baŠ nama otvoriti. Nije svejedno da li smo u odlasku sedeli u razredu prve, druge ili treće klase, da li smo u torbi nosili pečeno pile, lepo složen sendvič, ili smo na papuči jutarnjeg radničkog voza grickali semeniće. Znakovi pored puta nisu ispovedanje, ni hronologija jednog života, već fragmenti životne i duhovne borbe što je rano probuđeno, i sebe svesno ja, vodi sa sobom, sa ljudima i svetom oko sebe, sa svim što je iz života, u dugim godinama rada, traganja, nemira i stvaranja, valjalo savladati i uneti u dobro sročene rečenice. U sveskama u Andrićevoj zaostavštini, u koje pisac od najranijih dana pa do kraja života upisuje svoja razmišljanja, utislče o ljudima i sa putovanja, pojedine rečenice, reci i izraze koje nalazi u knjigama ili ih čuje u prolazu, na fudbalskoj utakmici ili na koncertu, u svetskim metoropolama, palankama i zabitim planinskim selima — nalazimo tragove ove borbe, raspinjanja između spontanosti i izraza. U Andrićevjm razmišljanjima o životu, o pitanjima koja se u svakom naraštaju postavljaju ponovo, ali na drugi način, nećete naći formulu kako da uspete u životu, kalco da postanete pisac. Autor Znakova pored puta pribojava se »rimovanih istina«, svega što po pravilu nalazite u sentimentalnim dnevnicima i feljtonistici. Znakovi pored puta nisu suma načela, uputa, već prostran predeo u koji su prizvana raznolika životna i stvaralačka iskustva. Primetićete kako se pojedine misli, pomisli, utisci, slike i raspoloženja načas javljaju, nestaju, da bi opet, poput ponornice, izronili, pojavili se u formi koja obnavlja i proširuje prvobitni oblik što su ga isto, ili slično, životno osećanje ili prizor, jednom. 39*

610

611

đrugde, prizvali. Sklad ili predah, časovi nemira, dvojenje, skepse, bola, pa opet trenuci isplivavanja, ozarenja, sreće. Terazije života naginju se čas na tamnu, čas na svetlu polovinu; pokreće ih i san i nesanica, i dan i noć, i sećanje na mladost i briga za starost, i reci i tišina kao izvor govora i jezika, i želja za ljudima i pokretima, i strah od njih, i žena koje nema, i reč ko:a otvara vidike, i čaša rujna vina i igra »svjetla i sjene«, sve to i mnogo još od onoga što se ne može nabrajati. Iskušenja, ali i luk snage koja ih savladava. Ko je među ljudima koji su stvarali bio pošteđen sumnji i posrtanja. Trenuci koji život znače. Znakovi pored puta su knjiga lutanja i belega. U more neizvesnosti upisani su toliki znaci pre i posle ovih što ih Andrić ostavlja za sobom. Avanture se ne ponavljaju, i niko više neće proći njegovim putem. »Budućeg književnika, veli Jan Parandovski, ipak niko ne uvodi u tajne njegovog zanata. Prisiljen je da ih sam upozna, da ih otkrije sopstvenim domišljanjem i instinktom, da traži svoj put, pipajući po mraku i lutajući.. .•«' Pa ipak, Andrićevi Znaci, iako ne svaki od njih, i ne za svakoga isti, upućuju i nas, padaju i na stazice kojima sami idemo, pod drugim belegom, i pod drugom zvezdom. Svetlost iz ovih izvora, razgrevana radošću , patnjom, dospe-vanjem i nedoumicama, ne pada na put samo onome ko je okrenut natrag, koji se vraća ili silazi sa neizvesnog puta, već i na staze onih koji svoje puteve krče ili ih još bojažljivo traže. Protagonista ove knjige je mladić iz narodne priče koja stoji na ulazu u Znakove kao »oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i nađe, i da ostavi za sobom traga-«.* Cutanje nije zlato zato što u njemu leži sigurnost. A ako je, i ukoliko je zlato, onda je ćutanje to kao način kazivanja, ili bar uvažavanja reci koja nedostaje. U ovom smislu bismo mogli da kažemo da Andrić govori o životu i ljudima sa goricom istinoljubivošću, podrazumevajući da »najlepše i najstrašnije stvari, ipak, nikad nisu kazane«. Život dok o sebi još daje glasa, i onaj »zakopan« u ćutanju i zaboravu, i onaj što tek kuca na vrata, sve su to delovi rečenice, izraz teškoće da se ona dovrši i da se stavi tačka. Istorija i prošlost su za Anđrića velika knjiga znakova, koju i on čita i odgoneta, upisujući u nju tragove sopstvenog postonjanja i delanja. Otvorenost vremena i prostora može se izražavati različitim književnim postupcima. Unutarnja napetost andri' J. Parandovski, Alhemlja reći, Kultura, 1964, str. 143. • Znakovi pored puta.

ćevske rečenice proizlazi iz nastojanja da se ljudi, zbivanja, pojave — sagledaju u prepletu protivstavljenih sila, dok su tu, i dok prolaze, kad prođu, ili tek nadolaze, pošto su bile i još nisu prošle, ili su bile i ostaju. Kad kažemo Sada, to nam izgleda jasno, lako pristupačno, nezamućeno i na dohvatu. Anđriću je ovo Sada neposredno, teško čitljivo; on ga odgoneta znacima utisnutim u prošla vremena, ili možda, tačnije, u vremena među vremenima, u vreme bez vremena. Otuda utisak obuhvatnosti njegove rečenice koja očituje prisustvo, ali ne ukida mogućnosti. Proces nastajanja Znakova pored puta, koji se može pratiti upoređivanjem različitih varijanti u kojima se razvijaju polazna misao, raspoloženje ili slika — ukazuje na piščevu nespremnost da tvrdi, da se služi iskazima u prvom licu. U većini slučajeva, u razrađenijim verzijama svojih zapisa, Andrić je nastojao da prevlada prvo lice tako što će svoju misao pripisati Goji, na primer (Razgovor sa Co-jom), ili što će je staviti u usta junacima pripovedaka i romana. I ono duboko lično, i ono što je iz lektire ulazilo u njegove zapise, Andrić nastoji da izvede na široko polje opšteg, narodskog iskustva i mudrosti. U narodnim kazivanjima, pričama, legendama, izrekama, poslovicama, u običajima, građevinama, utvrdama, putevima, mostovima, molitvama, psovkama, grobljima, hanovima i sarajima, video je znakove života, i više od toga: model knjige mudrosti, svega što se o zemlji i postojanju na njoj uopšte može kazati, kao i meru i cenu ovog saznanja. Uopštavanje, međutim, nije isto što i obezličavanje. Znakovi su strasno pisana knjiga koja se, i te kako, tiče kože njenog autora. Zatičemo ga usred žestokih i plodnih nemira, bez kojih ne može, a sa kojima tešlvo izlazi na kraj. I ono iz čega izvire, i ono na šta se naslanja Andrićevo delo. smisao čitavog njegovog književnog poduhvata, manje iii više direktno, očituju se u ovoj knjizi koja je dnevnik protiv dnevnika, ali pre svega, portret umetnika, njegova etika i poetika, delo i drama dela u nastajanju. Ova knjiga otkriva Andrića, uvodi nas u njegovu stvaralačku radionicu, ali ide i dalje: upućuje nas na sudbinu čoveka kao pesnika, na filozofiju života kao stvaranje. I kad neposrednije govori o sebi i sopstvenim iskustvima, i kad sudi o drugima, Andrić razlikuje lično i privatno, iskrenost ne mesa sa banalnošću, istinoljubivost odvaia od bezobzirnosti. Hteti mnogo i daleko ljudski je, ali ni pisac ni čovek, po Andrićevom osećanju, ne bi smeli u stvaranju da zloupotrebe svoje moći. Kao da je u tome tajna sklada i lepote, kruna napora u kojima se čovek-stvaralac kao most održava nad provalijom. »... Sta smo bili i šta smo pisali« (I. Andrić, podvukli priređivači) o tome svedoče Znakovi pored puta.

612

613

... 1976......... 3.. knjiga četrnaesta: Znakovi pored puta..^... i ........ t< Beleška o ovom izdanju l » i ........ 5... 1978. Svjetlost.. 2. Sarajevo... prizori.. Državna založba Slovenije. 1978..... Ljubljana...... 1977... Zagreb... Prosveta. 2......Večiti kalendar maternjeg jezika REGISTAR POJMOVA. Beograd..... 4....... Mladost.... Mi-sla.. BELEgKA I NAPOMENE Registar pojmova .izd.. 3.Nemiri od vijeka ...... 1977. — Savremenld — proza.. Beograd... ZNAKOVI PORED PTJTA 1.... Skopje.. god.izd. Sarajevo....•«••••••• 5 9 5 6 0 5 6 1 4 11 2 1 5 3 2 7 5 6 5 5 8 3 ..Nesanica.....Slike... — Beograd......... Prosveta.. Prosveta.. god....Za pisca...• ......NAPOMENE SADRŽAJ ZNAKOVI PORED PUTA Sabrana dela Ive Andrića..... raspoloženja ...... ... » * t Napomene . Svjetlost... 1978.... — Štampano čirilicom i latiniconi....

614 .

IVO ANDRIC ZNAKOVI PORED PUTA Ttehnički urednik Hilmo Hadžić Korektor Emira Tanović Izdavač SOOUR »Svjeflost«.Za Izdavača Seađ Trhui} Štampa BO štamparija »Budućnost«. . Novi Sad Sumadijska 12 Štampano u 6000 primjeraka 1986. izdavačka radna organizacija. Izdavačka djelatnost Sarajevo .

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful