IVO ANDRIĆ ZNAKOVI PORED PUTA

UDRUŽENI IZDAVAČI

Državna zalo

Svjetlost/Sarajevo Prosveta/Beograd Mladost / Zagreb žba Slovenije/Ljubljana Misla/Skopje Pobjeda/Titograd
Sabrana djela Ive Andrića

Redakcioni odbor

Miodrag Bogićević Ivan Bratko Petarr Džadžić Vladimir Nić Erih Koš Kajetan Kovič Božin Pavlovski Vera Stojić

Oto Šojc Priredili Vera Stojić Petar Džadžić Muharem Pervić Risto Trifković Sabrana djela Ive Andrića Knjiga Šesnaesta Dopunjeno izdanje Odgovorni urednik Mirko marjanović

ZNAKOVI PORED PUTA

.

ZNAKOVI PORED PUTA

SvaM ti ie vrao u moj. Ubro zapUan^ jovG Markov Diinovič nekad zaposlen kao radnik na gradnii Sueckog kanala

1. NEMIRI OD VIJEKA

i

Ima narodnih priča koje su toliko opštečovečan-ske da zaboravimo kad i gde smo ih čuli ili čitali, pa žive u nama kao uspomena na naš lični doživljaj. Takva je i priča o mladiću koji je, lutajući svetom i tražeći sreću, zašao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladić je u debla drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji će mu docnije pokazati put za povratak. Taj mladić je oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i snađe, i da ostavi za sobom traga. Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko: prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini.

11

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži. * Ono što je najlepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna naša mana ne dolazi do izraza. Mnogo šta što je zlo u nama iščezava a ono što je dobro ustostruči se. Video sam otkopane grobove iz V veka pre Hrista. U njima su bili još uvek vidljivi tragovi glavnih kostiju i naslućivale se osnovne linije ljudskog lika. U meni se javilo nezadovoljstvo, kao nad ne-uspelim delom ili nedovršenim poslom. Covek treba da nestane bez traga. * Ima žena koje su neugledne i opore na oči, kao seoski hlebac, ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti spoljašnjošću nego gleda i oseća dublje i stvarnije. 13

* Ponekad čovek preživljuje takve stvari. važi više nego igde pravilo: ne predaj se nikad! — Ni predaje. znači činiti krivo Bogu. da sve ovo nife Sava stvarnost. Izdržati trenutak.da ćemo se probuduTleS^S^t Sačuvaj nas. U strogosti koju pokazuju nekadašnji razvratnici prema mladeži. Bože. Ali i kad je čovek uvređen nepravdom. Covek u kome ima živa duša ne bi. a već idućeg časa čovek je ili na putu da prezdravi ili mrtav. Ostaje. oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim. Poznavao sam jednog čoveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nađe poneku zlu reč. radosno rođenje po naročitoj milosti viših sila. ponekad. teško bolestan. ni ustupanja! A pre svega. sav predan radu zveči 11 druge. Ponekad imamo snage da mu se potpuno otmemo.I Čini mi se kad bi ljudi znali. sveSa nada ne trajnija od bleska munje. Ali kad se i docnije kao gospodar svoje sebičnosti. pa i na samrti. jer telo naše želi svoju sopstvenu smrt. ti'ebalo da se boji ljudi ni ičega ljudskog. rob čula i igračka mašte. ima nečeg naročito ružnog. tek tada ne treba da »da pusti rđi na se«. onda zaista čovek ne zna šta da mish i nemf čemu da se nada. logički. uvidi da je ta ista gorčina na kraju Ivakoe puta. Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu i malodušnost. ne treba. a biti u bedi manje je nego biti bolestan. Misao . Njegov uticaj na nas sasvim je nejednak. Dok je čovek plen svojih strasti. a ponekad mu otvorimo sami dušu i puštamo ga da gazi i hara kako hoće. A smrt je najveći i najsigurniji osvetnik. jer zaslužene. U noći ima uvek straha. koliko je za mene napor bio živeti. možda se čak i svete za svoju sadašnju nemoć. nekad više nekad manje. Udalji od nas ono što je predmet naših želja. Bojati se ljudi. kao prirodno na-hcje nedostojna života. jedno ponovno. kao vlage. Kod unutarnjih borba koje čovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi. od ostvarenja snova. Oni kažnjavaju mladež i za svoje bivše prestupe. ponekad nas samo trenutno prođe. da sama činjenica da ih je preživeo znači ne samo pobedu i izbavljenje nego i čudo. što kažu u Bosni: ne veži tugu za srce! Biti uvređen nepravdom ljudi manje je nego biti u bedi. Strah od ljudi možda i potiče otud što smo se nekad ogrešili o božiji princip. biti bolestan još nije: umreti. i još bi im ostalo malo osećanja da me požale. dotle su i svaka tajna muka i gorčina 14 15 . kao jeza. razumljive i lakše.

Možda će još trava rasti i minerali sazre-vati.Bozi ja pravda se retko javlja. U ovom društvu podjednako patimo svi. Zaborav. Gledajući vojnike i žandarme koji su do malo-pre bili i ubijali. Ali. zaborav rešava sve. ah samo za sebe. I to je sreća za ovaj svet. U stvari. A to što se plodimo. Ovako. javljajući se retko. jer sve se to dešava u granicama smrti na koju smo osuđeni i zbog koje smo na zemlju bačeni. to je uvek stoga što smo ovakvi kakvi jesmo. to je samo iluzija. U velikim bolnicama ima po jedna soba u koju prenose one bolesnike za koje se vidi da će žived još nekoliko sati. ravno-mernim i istovremenim pritiskom sve čestice držale u ravnoteži. video sam im u očima. otvori se odjednom Biblija na njenim najtamnijim stranicama i naš užas ili naše nerazumevanje nađu drevne i poznate reci kao jedini izraz. Kad naiđu teška. U stvari. to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo mi želeli da su. * Gledajući jedno ljudsko naselje na nekoj vlažnoj strmini. Zaborav. Zaborav. mutna vremena i učestaju sukobi i uzbune među ljudima. reci i lica. Zaborav tela i zaborav vremena. ova naša zemlja je takva soba za umiranje. dođe mi misao o pravoj nameni ovoga sveta. 16 Ne smrt. strašni i detinjski Kainov odgovor: — Zar sam ja čuvar brata svoga? Zavist ljudi. što je glavno. Kad žene pate zbog nas. ova planeta je možda jedan obor u koji je saterano i zatvoreno sve što je u vasioni živelo i gamizalo. da bi se moglo predahnuti i živeti dalje u telu bez sećanja. kataklizma i tragedija. samo su uloge podeljene. ona je isto što i orkan. i to ne samo pojmova. Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred. i žene i muškarci. patimo svi i mučimo se često. duboko ispod spoljnjeg besa i drskosti. mereno vasionskom merom a kazano našim ljudskim recima: juče smo dovedeni a sutra nas neće više biti. dugo. U tom drhtanju u dnu ženica pročitao sam odjednom jasan i nesumnjiv jadni. U vasioni. 2 — Znakovi pored puta 17 . Onda bi se pod silnim. mestimično i na mahove. nego svega što postoji i živi. potpuno i posvudašnje. jedva primetno kolebanje u kom je bilo i životinjskog straha i neke želje da se ne bude na tom mestu ni u tom obliku. sa jedinom svrhom da tu pomre. jer ona dolazi kao eksplozija i raznese sve zajedno: krivca i njegovu žrtvu i sve živo što se slučajno našlo u njihovoj blizini. to je gnev bogova. sa duhom bez imena. i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena. ograđeno posrnulom ogradom. svirepo i besmisleno. smrt sa pravom na nadu. ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućnim i podnošljivim. Ostvarenje apsolutne pravde na zemlji moralo bi biti odjednom.

toliko ga ima u dubini. da u stvari. i koji je gotovo isto-vetan sa izrazom lica kod ljudi kojima je potpuno ovladao jedan porok i muči ih bez prestanka. jasan i razumljiv. Ali sa godinama. Ne znam. smenjuju se u čoveku gotovo kalendarskom stalno-šću i javljaju se neminovno. to smo oduvek znali. uporedo sa promenama na zemlji. niti ima bežanja niti može biti zaborava. Tako čovek gleda svoj život unapred. I to je do sada jedini poznati način kako jedan čovek može da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono što ne mora i onda kad ne mora.Odavno mi je postalo jasno da ne bi imalo smisla. * S godinama počinju i u najburnijem čovečjem životu da se ustaljuju i primećuju izvesne pojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju. evo se javljaju u nama. kad bi sve stvari u životu bile samo ono što njihovo ime kazuje i ništa više. Da li između bola i poroka. a mi. Jedino tako je mogućno podneti život i misao o smrti. ali činjenicu sam utvrdio nesumnjivo. postoji veza. još živi ali izvan života. u ovom trenutku. i to pre smrti i pre samog starenja. bez mere i računa. da umiremo. Tako to što se zove ljubav stvara jedno nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo međusobnih davanja i primanja. nove misli sa kojima se čovek ne može da pomiri i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja. radosno i napredno u svetu mi sve manje i sve rede učestvujemo. posma-tramo ga nemoćni. Zna se šta nosi oktobar: sluti se mart i pređosećaju letnji meseci. Vero-vatno da ste je primetili i vi. ali čiji je krajnji zbir kratak. pored sve ogromne razlike i mesta koje im dajemo u hijerarhiji ljudskih stradanja. za nas. predmet ili živo ljudsko biće — on daje nešlo od sebe i spreman je da daje i gubi još više. Ovako. To je: jasno i neumoljivo saznanje da u onom što je plodno. I tu ne pomaže nikakva higijena duha 18 ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!). da ne bi bilo mogućno živeti kad bi život bio onakav kakav na mahove izgleda. tako da su nevidljive i skrivene mogućnosti života bezbroj miliona puta veće od onih koje vidimo na površini. Cim neko nešto voli i za nešto se veže — misao neku. * Odavno sam primetio na licima ljudi koje je zadesila velika nesreća neki naročito mučan i ružan izraz koji iznenađuje i odbija. ili možda oni imaju zajednički koren negde u dubini? Ili je lice ljudsko tako 2* 19 . iako smo se sporo navikavali na tu misao i teško mirili sa njom. sa istom onom nagonskom bezobzir-nošću i stihijskom žestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje i grabež. bez reci i pokreta. da je sve više zanosa koje ne osećamo i podviga u kojima nemamo udela. sa potpuno antipodnom. Najoprećmja duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir. Najveći napon volje uzaludni su ili pomažu vrlo malo. znam da koliko god je prostranstvo života na površini. I duh koji živi veoma malo svesno i voljno ne može da ih ne primeti. astronomskom računicom u kojoj je sve nejasno. Da starimo. svet vene i umire pred našim očima. u širini. gde treba tražiti objašnjenje ovoj činjenici i da li bi se ono moglo naći.

zacari se tišina. tada ja jednim očajničkim pokretom misli. nad nepreglednom i neprolaznom rekom života. * Na mahove imam punu iluziju da mi je u strahovitoj lomljavi i prolaznosti svega oko mene dato pet minuta. divni Jerusalim. do po-slednjeg traga postojanja. poklonjeno pet minuta života na belom hlebu. zuma i dobrote i kad sve reci i grimase izražavaju samo zle i pogrešno upućene nagone. mirnoćom biljke. kad sam video. kad se pomrače i poslednji tragovi ra- Vreme je za mene najveće čudo. nego daj — pošto od Tvoje volje sve zavisi — da uvek želimo i da se nadamo. Sada. kao što čovek oseća vazduh. ne mrtva i bezlična tišina ljudskih naselja. Skrovito a uzvišeno mesto. jer je veći od sveta i dublji od sreće. osećam vreme kao elemenat. uništim ceo svet. svakim delićem bića želimo. dubokim životom misli i ne mogu ni jednom jedinom od tih pet trenutaka da dogledam kraja. zbrišem i survam u ništavilo sve.siromašno da se izrazi svih mogućih duševnih stanja svode na nekoliko utvrđenih grimasa? Ili je naše oko slabo i moć našeg rasuđivanja o stvarima koje gledamo tako malena? Bože. veličanstven i neprolazan. Blokovi tišine. sav od tišine. nego velika vasiona tišina. ne dopusti da srce naše ostane prazno. blag i koristan ili štetan i razoran. i ja živim svetlim. I ja koristim radosno i snažno to vreme. čuo. gde se stiču konci i uzlovi života i smrti. nem. I u svakom 21 20 . sve su to za mene prave zagonetke. Poimanje vremena. jer to svake sekunde. jedan nov svet. vodu. i ne pomišljam ni kad je počelo ni kad će svršiti. jedan nov život onih koji su izgubili igru u svetu. ali iščezlim i pokopanim zauvek. A moja misao proteže tih pet minuta u beskonačnost. gde se ne urla i ne peva. Nad svim onim što su ljudi radili i govorili. neopisivo strašnim. celog života. sa prolaznim posrtanjima a sa mirom i slavom na kraju. ne daj da na kraju ostanemo izvan Tvoje sveobimne harmonije. kad nam daješ iskušenja. ili plivam u njemu sa osećanjem božanske lakoće. nego se sedi nad nađenim i dočekanim. gde se ne želi i ne čeka. bez želje i pomisli da se obuhvati. Gušim se od nedostatka vremena ili osećam kako me žeže i satire. sukoba i bura. lukovi i uglovi od tišine. U najgorim trenucima. U svako doba dana i noći. kao munjom. iznad svih pokreta. u razmišljanju. Daj nam prav put. senke i prosijanja na zgradama i u dnu vidika. Daj da predmet naših želja bude viši i lepši od našeg života i da se dobroj nadi nikad ne izneverimo zbog kratkih i varljivih ostvarenja koja zaklanjaju vidik i lažno obećavaju odmor. raj koji ostaje pošto se izbesni materija u njenom obliku koji vidimo i dodirujemo svakog dana i koji nas truje i satire svakog minuta. vatru. vreme je da potražim treće mesto. u snu i na javi. kad je graja oko mene na vrhuncu. osetio i upoznao i jedno i drugo. božiji grad. I ma kuda išli i lutali. koje se postavljaju preda mnom svakodnevno. da slobodno i mirno dišem i mislim. osećanje vremena. na svakom mestu. upotreba vremena. I daj nam mudrosti i hrabrosti. zaustavi ili zagrabi. i da to što želimo bude dobro i stvarno i da naša nada ne bude isprazna.

od nerazmrsive igre mašte i stvarnosti. A moja samoća. srećna svest o nepostojanju. reci i zalogaju. o vremenu kao takvom. naše vreme i ovaj svet. Obasja. U najgorim trenucima mislio sam ovako: ovaj užas od niskog života cena je kojom se plaća i iskupljuje sve visoko i lepo što smo znali i osećali. sa svakim krvnim zrncem. u dahu. i sa svakom minutom koja iskuca. i koji za drugi život i ne znaju. od nesklada između moga unutarnjeg života i svega oko mene. prema kojima je ovo što nas greje samo igračka. to su bile proste i jasne misli koje su osveti ja vale put na daleko ispred mene i iza mene i time mi davale i tačnu sliku i pravu meru moga položaja. da je sve povezano i osi23 . Pre prvog otkucaja. to nije tišina i nepomičnost. osetim odjednom kako sve odlazi. sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute protiču. poboden je. mrak i besvest. truju i jedu. da je. Sa strahom. neosvetljena. kako stvari napuštaju svet i čovek čoveka. to veliko telo stari i slabi. ti bolovi postaju s godinama redi i imaju sve manje vlasti nada mnom. nalaze u sebi snage. neshvatljiva i neizreciva a prisutna u svakoj našoj misli. neprimetno ali stalno. na mahove. I kad oni koji me tlače. Ali zato osećanje prolaznosti sve više prožima ćelo moje biće. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim suđenim vremenom 22 Kad god mi se dešavalo da me ljudi i prilike oko mene prisile na animalan život i biološku borbu. kao prebeg. hara u meni kao zaraza. treba naći snage da se i ovo primi i zavoli isto kao što se vole Bog i lepota sami. U stvari. Tada se vraćam svojoj samoći. kad se sve što se u meni ukrštava. proteže se u nedogled večnost našeg nepostojanja. Iznutra me obasja. Na mahove. sukobljava i lomi zaustavilo i stišalo u svetli trenutak ravnoteže. a pošto je sve ovo u najužoj uzročnoj vezi sa našom misli o Bogu i našim osećanjem lepote. to je brujanje miliona vasionskih zvona u kojima su planete klatna. zašto da je ne nađem ja koji sam gledao i koji ću opet videti sjaj drugog. u stvari. I to nije više pitanje mojih rođenih godina. uvek sam uspevao da nađem neslućene i neočekivane utehe i pomoći koje su ličile na prava čuda. ja sam. pravom zavičaju moje svesti. dakle na stranu onoga što umire i nestaje. Reč je o vremenu uopšte. usred aktivnog života. to je vapaj i kliktaj svih ljudskih sudbina i životnih zahteva. Bolovi koji potiču od urođene osetljivosti. od vrha do dna. Ne. kao stožer. mač od svetlosti — moja svest. od postanka sveta do danas. ja plovim na santi koja se zove prolaznost.trenutku znam da je vreme jedna bolna iluzija. ni opstanka stvorenog sveta oko mene. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otiče njegovo vreme kao krv. kao i iza poslednjeg. nemerljiva. lepšeg života za koji nijedna žrtva nije prevelika i nijedna cena previsoka? ^ Tako se u meni utvrđivalo saznanje da je svaki niži život u službi višega. broj suđenih otkucaja našega bila i da drugačije i ne postoji. što prolazi. stao na stranu vremena. i umine. to je vihorno kruženje bezbrojnih sunaca. A u tom opštem potopu koji predstavljaju naš život. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad će kanuti poslednja minuta i kad će izvor vremena presušiti zauvek. sa osmejkom. Jedna sekunda mira. izdržljivosti i veštine za borbu. I kroz tu vasionu bez kraja i imena.

a to je kao da i ne postoji. Covek po svome biću i pozivu nije predmet spasenja i blaženstva. koju nikad dovoljno ne poznajemo. on je prazan i ostaće doveka prazan. mi rođenu krv prolivamo i. javi se zvuk. Ziveti u strahu. možda je tolika da se i to šLo nama izgleda kao bol. utešen saznanjem da nisam bez nade zalutao i da još ima povratka i izlaza. i to stalno. jedva čujno. Nema delića jednog na nama koji bi bio moguć i sposoban za večno blaženstvo i smirenje u Božanstvu. Jer. a protiv verovanja u raj buni se sve u meni i sve što vidim i znam oko sebe oduvek. nered i nepravda ispravlja i poravnava negde. I najviše što se za nas moglo učiniti. u kajanju. ako postoji raj namenjen nama ljudima. Ni sam Stvoritelj sa svojom beskrajnom dobrotom ni dragocena krv najveće žrtve. poznam ga. Protiv verovanja u pakao buni se osećanje. Zato.gurano i da je čovek svuda i u svako doba na svom pravom mestu i — samo prolazno. bezdušno i besmisleno. ako raj treba da bude ono što se kaže da jeste. U dnevniku mojih pomračenja svako se od njih takmiči za prvo mesto po snazi i trajanju. kao moćna a nevidljiva poplava. ništa nije u stanju platiti cenu koja bi trebalo da se samo i jedna četa odabranih uvede u raj. tvrdim srcem i kratkim raziomom. to je ovo: Takav čovek unese u nestalni i besmisleni spoljni život sva merila i svu logiku duhovnog života i poretka. nego stvar koja pada i propada. u svet isključivo spoljnjeg i materijalnog života. kao romon vode koja se naslućuje. I tu nije 25 24 . jer je svaka bitka unapred dobivena samim postojanjem neuništive i prave misli. čak ni po snazi božje milosti i ljubavi. Snaga i veličina ljubavi. Sa tim skupim saznanjem čovek može sve podneti. U ljubavi ima mnogo bola. Kad čovek koji je predodređen za duhovni život i već posvećen u njega. to je za duhovni svet ogroman poremećaj. nereda i nepravde. mi jedan drugog sudimo. u stalnom strahu od straha. ne moći oka sklopiti i ne moći dušom danuti. to je da nam je dat san o raju. ni posle svih ispaštan ja i očišćenja. to znači za ljude kao ja živeti i uspevati među svetom. što je gore. u kom je svaki sat jedan sasvim zaseban pakao. duboko. i krenem dalje. Ali ljubav je tako tajanstvena stvar da i to možda samo tako izgleda pred našim površnim i nesavršenim sudom. Ničega u nama nema što bi moglo opravdati postojanje raja. nepotrebno. * Ispod strašnog života koji vodim. Ali najgore što ga čeka u tom novom životu. Zastanem samo za trenutak. dok ispod mojih tvrdih i krivih puteva teče voda božjeg spasa i dok mogu da joj čujem glas koji me čisti. pređe — avec armes et ba-gages — u protivni tabor. spašava i odnosi sve oko mene. na nekom višem planu koji mi ne vidimo. otprilike kao što su velike geološke kataklizme za zemlju. i pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati. To je velika šteta za oba sveta i najcrnja propast za čoveka samog. Nema i ne može ga biti.

Neizvesnost je za razumne i ponosne ljude ono što je gatara za budale. razapet između grozne stvarnosti koju stvara njegova >->ideja« i žive svesti da to ipak nije tako. Ja se ne bojim nevidljivih svetova. a neki iskusan čovek metnuo mu u zgrčenu ruku hladan ključ Ui neki drugi predmet od gvožđa. kad opsednuti oseti da je slobodan. Poslednja stranica je za neizvesnost. jeste vrsta duševne epilepsije. Ali ima jedan divan trenutak koji poznaju ljudi mučeni fiksnim idejama. između onoga što više nije i onoga što ne može i ne treba da postane. pokori onome što mora biti. ne priznavajući to nikad nikom. ali zato dopušta sve. ne može se ničim platiti ni nadoknaditi.: -. Kao i kod epilepsije. jer ona sve u njemu i oko njega porobi. ali dok se ona ne javi on je potpuno zdrav. da može slobodno odahnuti i mirno živeti. Njegova svest postaje živa rana. mogućnosti. nego ga treba preskočiti. nema više nigde traga ni glasa. kad ona. Nesvest i u isto vreme svest o sramoti i jadu. i ponovo zaviti u crno ćelu vasionu. taj trenutak odmora ne da se opisati. Od celog jednog mračnog i zamršenog sveta nigde ni senke. To je trenutak kad se čovek. kao što kaže španski pesnik. čovek dobro zna da boluje od »ideje«. A v^ideja« se javlja naglo. On je tada. pogađa retko. dići kao tamna. možda. posle jela ili spavanja. Covek lebdi i gine na mukama. bezglasna raketa. da je sve samo uobraženje. Neizvesnost je imanje onih koji nemaju ništa i velika nada onih koji nisu navikli na dobro u životu. Za srećno neznanje s kojim se legne pod teretom mraka i ustaje na poziv sunčeve svetlosti. slabiće i sebičnjake: nagoveštava dobro i zlo. Ono što može i biti i ne biti uvek se. neodređenim povodom. v>ne vidi sunca ni ruža«. ili usred nekog posla. odjednom digne. .teško zamisliti paklenu disharmoniju takvog života. neočekivano. Poslednja stranica sveske. ispravi i zakorači veselo u svet u kom od njegove »ideje«. i tada čovek nije više svoj gospodar. taj trenutak. Ali iz te prevelike sreće već vreba sekunda jedna u kojoj će se ponovo pojaviti »ideja«. uvidi da uobraženi svet zla i opasnosti ne postoji. A za njegovu muku nema ključa ni drugog hladnog gvožđa koje bi ga dozvalo sebi. On može samo da neizmemo pati. 27 . kao između dva ispolinska žrvnja. Ah. koja mu je na njenih milion 26 načina do malopre krv pila. krije u sebi naš spas i izbavljenje. potpuno jednak epileptičaru koji je pao nasred nekog trga i oko koga se iskupio radoznao svet. Zaborav je jedan od elemenata neophodnih u razvitku života. na kraju krajeva. . On trenutno obnevidi za sve oko sebe i odjednom. Kako da ne budemo ispunjeni poštovanjem prema neizvesnosti koja se stere pred nama. Tako ostaju kao jedina stvarnost muke koje on podnosi. i najopreznije. Težak čas koji nije mogućno preživeti. Fiksna ideja od koje mnogi ljudi pate. u sebi.

znači da za njega više nema sreće ni pravog mesta u ovom svetu. dobro i jednostavno. koliko svi pate. poliva nas hladnom vodom i doziva k svesti. a u većini slučajeva taj strah je neopravdan ili preteran. na vazdušnim visinama. * Otadžbina . to je imsao koja nas ka grobu vuče. Cim čovek počne da primećuje šavove i sastavke na životu kojim živi. Javlja mu se doduše misao: kad su tolike strahote tako lako i brzo nestale. Reci nestalo. kao pored studenih izvora. Možda je to smisao ovakvih jutara. Ostaju samo kajanje i stid. isto kao što ga u mračnim časovima sve tako lako smućuje i »do smrti« rastužuje. teške i nepomične kao planine. Tako. ili bar nazire stidljivo. svesne.Plod poremećenog ili dotrajalog tela. čovek mora da se raduje. » U prvoj polovini života čovek želi i radi ono čega će se u drugoj polovini stideti i odricati. Sve tada biva lako. suvih usta. kako bi mogao da nas. Diše lako kao na visokoj planini. ali pored svega toga ljudi idu sa unezverenim pogledom. pre vremena. Ništa! Može biti da je duh što nas muči sličan rafino-vanom krvniku. a i koga da zove? Ne seća se pravo ni svoga imena. « Ima dana kada se namučenom i otrovanom So-veku osmehne vedro jutro. sam sebi kopao. Iz razgovora sa ljudima vidi se jasno. sa jaukom i sa ose-ćanjem da su sa obe noge u klopci. a druga polovina mu prođe u uzaludnim. odjednom nestanu kao maglovita priviđenja. ne boji se ničega. On tada niti može da zaboravi ono što je jednom sagledao niti može iz onog što vidi da izvede neki plodonosan zaključak. a noću drhte pre nego što zaspu i bude se u tami. natrag nema kud. neprelaznim jazom koji je godinama. on prestane sa mučenjem. one se još lakše mogu ponovno javiti. birajući sporedne ulice. ponovno muči. Strah je svuda i nesanica opšta. to je: muka nemirne savesti. I da neće. Napred ne može. crne. Dođe vreme kad se čovek nađe pred mračnim. Tako se na kraju sve potire i svodi na nulu. Tada vidi čovek da na zemlji postoji samo jedno istinsko stradanje. Pa sve i da je tako. kad počnemo da gubimo svest. Malo ko zna čega se zapravo boji. suze ne pomažu. i sve tegobe koje su ga još od maločas okružavale. tj.krug sunčeve svetlosti. Ostaje mu samo da otkriva sve nove šavove i pukotine i da im daje sve nova tumačenja i objašnjenja. Ali ništa ne može u ovakvim trenucima da zbuni i poremeti čoveka. Ne želi ništa. polagano i nesvesno. 29 28 . ne pita se kuda ide. sramota ga da jaukne. dok mu se ceo život ne pretvori u to. brinu i strahuju. ništa ne može da me spreči da u ovim trenucima dišem strasno i slobodno. pokušajima da se popravi ili bar zataška ono što se radilo u prvoj. Zaboravlja odakle je pošao.

kad svi spavaju. uglavnom. drugi ih slušaju. kao i ranije. njihova dela i reci. Ali moralna beda je veća i teža od fizičke. gotovo i bez nade. na mahove. u sličnim trenucima. I što je najgore. a mi ga nismo svesni. Ima ovakvih slučajeva: ono što je jednog čoveka zauvek osramotilo u očima ljudi i pred njegovom rođenom savešću. kao munja u dubokoj noći. izgubi pri tome toliko snage i svežine da mu i ne vredi nmogo što živi. sve se svodilo na jedno: pravo prokletstvo njegovog života dolazilo je od visokog mišljenja koje je imao o sebi. u trenutku kad je sunce na zenitu. Nikad. ne znamo ga. I to oduvek. bez plana. 30 * . Pametni ljudi govore stvari zbog kojih se nekad išlo u ludnicu. sve su to kao senke predmeta koje su.M ilif r f ir n r iiiiim i Tome odgovaraju: potpuni nered u duhovima i zabuna u mišljenju. Tako je čovek stranac. Sve što je bilo otpalo je od njega. čiste sreće što dolazi od misli koja gori u meni kao plovak u kandilu. svi računi i sve ispitivanje. nego nadigran. To je čoveka zavodilo na hiljade krivih puteva i pogrešnih zaključaka u životu. bez zračka utehe. ušle u svoj predmet. vidno je i pristupno svima. čude se i zgranjavaju. SI Ja sam podlegao u životu. Ko u ovom svetu ne ume da organizuje sam svoj život. Na kraju. nagonilo ga da uzroke svim svojim mnogobrojnim nedaćama i nezadovoljstvima. Daleko veća. i pri tome kazuju besmislice koje nisu ništa manje od onih koje su čuli. i svima protivrečnostima svog života — traži tamo gde oni nisu i ne mogu biti. to mišljenje je živelo u njemu kao što živi u nama naš krvotok i stalno lučenje žlezda. jer se javljalo samo u blesku. O svima stvarima iz mog života ja sam navikao da govorim kao o tuđim i dalekim. I. a o ćelom životu uopšte kao o nečem što je prošlo ili što je samo moglo biti. a izvesno je da ničega više ne može biti što bi se nerazdvojno vezalo za njega. budi se u meni osećanje bogatstva. ne osećamo i ne vidimo drugačije do po njegovim krajnjim posledicama. nije vredan da živi. ali ja nisam pobeđen. pravom značenju te reci. on toga nije bio svestan. i to u onom dubljem. nekad. Fizičke patnje svake vrste i jad laganog oronja-vanja. U svakom svom i najsitnijem postepku on Je ceo prisutan. čestito i uzvišeno bilo u njemu ostalo je. Ljudi. a ko ga sa uspehom organizuje. Učimo se da živimo stegnuta srca. oborena pogleda. nikad još nisam to ovako osetio. čak i kod onih kod kojih moralne vred-nosti nisu nekad mnogo važile. neviđeno i neznano. A ono što je sveto.

on je poverovao u to. koji u njihovim očima izgledaju uvek bliže grobu nego što stvarno jesu. Jer. ali mržnja i gnev otklanjaju zlo i nepravdu. i sami sebi lakši. Tek dublji i pažljiviji pogled pokazuje da nije tako i da mržnja i gnev ne uništavaju život. zasene razum i ućutkaju sve bolje na32 gone u čoveku. svojim oseća-njima i raspoloženjima. odmah budite na oprezu. da narodi posle pobede često teže stradaju nego posle poraza. Oni mnogo lakše praštaju »starcima« zaostalost njihovih gledišta i njihovu strogost i uporstvo u mišljenju. nego njihovu sumnjivu i nedostojnu veselost. Budite nepoverljivi prema sebi pa nećete imati potrebe da budete preterano nepoverljivi prema ćelom ostalom svetu. svima prijatniji. ali prema samom sebi. Kako i zašto. kreće se i govori. I otada je taj inače mirni i bezazleni čovek postao nemoguć. Po njima oni mogu da prate još neprimetno slabljenje svojih unutarnjih snaga. neko pre a neko posle. izgleda da je smak sveta i da će umesto svega što postoji. A time ćete biti bolji. vide samo mržnju i gnev. pravedniji. sam sebi svrha do veka. kao apokaliptičke zveri. sja. ovo drugo ih ispvmjava mučnom odvratnošću. ograničenim predmetima razgovora. treba znati da mladićima. vedrijem i blaženi tonu u svemu. Posle. a plodovi snage i pokreta ostaju. kao upravo ta želja za lakoćom. Budite nepoverljivi prema sebi. težak sebi i drugima. samo plodove snage i pokreta. pa i lascivnosti u konverzaciji. a potomstvo. Samo mržnja i gnev mogu da zbrišu granice trulih carevina.Jednom mu je neko — u zao čas! — rekao da je pametan. stvarnim. Sa našim razvojem je vezano da dok smo mlađi volimo ozbiljne teme razgovora. u takvim istorijskim trenucima. ništa nije tako odvratno kod starijih ljudi. Stoga se i dešava da savre-menici. S vremena na vreme dešava se ljudskom društvu da se mržnja i gnev izliju iz svog korita. Drevna je istina koju svi znamo a o kojoj nikad ne vodimo dovoljno računa. Protiv prvoga se bore. naprotiv. nego ga preobražavaju. i to onim najboljim. to sam bog zna. više nego što je to razumno opravdano i potrebno. počinjemo da naginjemo. Dok besne. visoke uzore. negujemo sa oduševljenjem tugu i stalno imamo pred očima tragične. vrlo često lakoći. mržnja se ugasi. veselosti. gnev klone. Tako je sazdan ovaj svet da nas ljubav i razum vode u stvaranju boljeg reda. da poruše sve. živi. Jer mržnja daje snagu a gnev izaziva pokret. Tek. ostati samo mrtvi okean od mržnje i gneva. To nije samo stoga što je posle uspona lakši pad a posle pada ve-rovatniji uspon. Tu su stariji ljudi isto tako nesvesna žrtva svoje zrelosti kao što su mladići žrtva svoje moćne i nepromišljene mladosti. nego i stoga što ljudi i narodi obično 3 — Znakovi pored puta 33 . Cim osetite opštu zlovolju prema svetu i ne-poverenje prema ljudima. jer to je najbolji znak da nešto u vama nije u redu. Ljudi koji ulaze u godine trebalo bi da pripaze na svoje razgovore i na te svoje sklonosti vedrini i lakoći. A kad zađemo u godine. šalom ili čak dvosmislenošću tona. i obratite pažnju na svoju unutrašnjost. pomere temelje trošnih ustanova i brzo i sigurno obore krivdu koja preti da se zacari i ovekoveči. da se nadziru i ispravljaju.

načini od njega šlepu i nemoćnu žrtvu za nepoznatu silu koja treba da ga proždre. a njihovo rešenje ostavlja vremenima koja nastupaju posle sklapanja mira. Ali to i jeste najgora strana života da se sve u njemu mora stalno udešavati. to je dobro i prirodno. malobrojnih. nego leži ođuvek u nama i nastoji da obuhvati i prožme sve što nam stane pred oči i dođe u svest. i tako padaju u sudbonosnu grešku da svoje osećanje pobede protežu i na nove događaje i nove opasnosti. Strah leži u njima i vreba i čeka. kad se ne bojimo smrti i potpunog nestanka? Ili je. podseče noge. sve se u životu. Posmatram strah pod raznim vidovima. na kraju krajeva. jer za njih sve stvari u svetu i postoje samo utoliko ukoliko ih oni svojom aktivnošću mogu da udese i prilagode svojim potrebama. Oni mogu da prime život samo kao niz čuda. snage i razuma koliko i oni prvi. napravi se malen i nevidljiv. u najužoj vezi sa njihovom ličnošću. u sebi i oko sebe. tu redovno nastupa katastrofa koju ništa ne može zaustaviti i na kojoj se ništa ne da udesiti. jer njemu je svaki dobrodošao. zamagli vid. nego zbog svoga rođenog straha. Ako čovek toga puta ne podlegne. dosta napora i mnogo dobre volje. Strah tada ispuni celog čoveka. i najduži. lako zaboravljaju prilike i uslove pod kojima su pobedili. Sa malo razuma. to oduzima stvarima svaku pravu vrednost i više značenje. — Samo jedno mudro vodstvo i zdrava kolektivna svest mogu obezbediti narodu plodove pobede i sačuvati ga od opasnosti koje vrebaju na svakog pobednika. čak ni onda kad žive i rade kao i svi ostali. da nekako udesiti. Oni se sa tim ne mogu nikad pomiriti. Oslabljen naprezanjima koja je od njega tražila stečena pobeda. iz većine. strah se opet uvuče u njega. tj. a njegovo pobedničko osećanje koje ga još drži. pomuti mu misli. i to samo jedna od naših pogrešnih predstava? Strah je u službi nepoznate sile koja ide za njim kao lovac za hrtom. U tom trenutku on se diže i slepo baca na svaki i najneznatniji povod. pa ni po cenu života samog. i čeka novi povod.ne ispituju stvarne uzroke svojih pobeđa. Rat. kao gladan pauk. samo protrese pitanja zbog kojih se zaratilo. zavodi ga na shvatanja i postupke koji traže i jedno i drugo. narod je tada najmanje sposoban za nove žrtve i napore. možda. Oni nisu ni sposobni za tu pažnju i takav napor. U očima ljudi koji vole život ovakav kakav je. Tako se može kazati da je jedan narod najteže ugrožen u trenutku kad je ceo prožet svešću o svojoj pobedi. koje zahtevaju nove napore. Ali po shvatanju drugih. nego što nisu u stanju da prihvate takvo shvatanje života. a gde izostane čudo. ne što ne bi imali 34 Ne prodire strah spolja u naše misli. On je kao 35 . Za njih sve ono što se mora sa trajnom pažnjom i stalnim naporom dote-rivati i udešavati i ne znači život. da ma šta zatrese mrežu čovekovih živaca. u očima velike većine. i sve mi se čini da se ljudi i ne boje zbog onoga zbog čega kažu i misle da se boje. Zašto se bojimo svojih uvek više ili manje pogrešnih predstava o svetu i o zbivanjima i odnosima u njemu.

napusti ih mu učini ma šta od onoga što je on vazda drugima činio. držanje većine ljudi je slično. TT 1944. rođenog egoiste kad ga neko izneveri. ali poletan. Još manje vredi žaliti se na ljude i na njihovu zaboravnost i neblagodarnost. ne misle o tim događajima uopšte. za savršenstvom u svemu dijabolična je. St 36 .^ » 1. i da sam kod svakoga ostavio ponešto od onoga što nemam i što tražim. B. to naše vajkanje još je jedini. Ova želja za vrhuncima. brz i smrtonosan. vidi se i po tome što starci i deca vole da pričaju. — Ostaćeš potpuno sam i neće ti biti potrebno da umreš !^ * Da je ćutanje snaga a govorenje slabost.' * Tražeći ono što mi treba. ništa mu ne koristi da viče i da se propinje na prste. kao i oni koji su po prirodi lakomisleni i bezbrižni. i video sam da svi zajedno imaju manje nego što imam ja koji ništa nemam. a tek posle toga ispituje u kojoj meri ti događaji mogu i njega lično da pogode. Svi datumi i sve napomene štampane Ispod tRksta nađeni su u prvobitnoj beleSci u pojedinim sveskama Iz zaostavštine. Jedino razborit čovek trudi se da sve promene u društvu i javnom životu posmatra hladnokrvno i tumači pravilno. vidljivih i nevidljivih katastrofa. IV 1944. kao i u vremenima teških političkih progona. II 1944. ali njemu ne treba naše priznanje. Mi ga ne priznajemo. kod nekog posle). Tako ogorčeno rikne na svoje ubice ranjen tigar koji je celoga veka živeo od toga što je ranjavo i ubijao sve oko sebe. ja ne valjam ništa. Beograd. Jer. kad se nađemo u takvom položaju. a što ni sam ne znam tačno šta je.' • 7. B. zaluđuje a ne vodi. 2 23. * Ko nema više snage da se drži u matici života (a taj trenutak nastupa neminovno. i stvara grobnu humku od svega na što padne. * Većina ljudi ne zna i ne oseća da život nema dna ni kraja: u tom neznanju treba tražiti razlog tolikih naših pogrešnih shvatanja i uzaludnih. Plitkoumni ljudi. U izuzetnim i sudbonosnim događajima kao što su ova bombardovanja iz vazduha. Plašljivima i samoživima se čini da je sve što se dešava — svaka pojedinost — upereno protiv njih lično. » 7. Ko ipak uspe da se savlada i da zadrži u sebi svaku žalbu i svaki prekor. taj umire od svog rođenog otrova. m 1944. A najžalosnije je da svak to radi i da ćemo. sestra gordosti koja upropašćuje. išao sam od čoveka do čoveka. On^ slabi a ne jača čoveka. Kad nisam očajan. dokaz da smo živi i još na površini.vulkanski pepeo: mrtav. iako bedan. sve dok ih ne osete na svojoj koži. 1944) Teško je zamisliti a kamoli opisati bol i ogorčeno iznenađenje velikog. i da prvo uoči i oceni njihovo opšte značenje. kod nekog pre. svi to raditi. (Beograd. IV 1944. J 28. i onda nastoji da se ukloni i zaštiti — ukoliko mu je to mogućno i moralno dopušteno.

ja u ovom teškom trenutku ne nalazim ništa drugo u sebi do ovih nekoliko reci bez pravog smisla i vidne veze sa životom. » 21.Teška. izmirim i poistovetim ili sukobim i razi-đem sa svim što se pred mojim duhovnim ili tele-snim očima pojavi. A njihova smelost biva nagrađena. VI 1944. Rumunska ul. i tako sa tom divnom iluzijom provode i svršavaju svoj vek. U mom slučaju. 39 . smrtno bolestan čovek. Ona se pretvorila u trajno stanje moga duha i. Zarekao sam se da ću braniti sebe i svoje i mesto na kojem živim od nereda i nečistoće.' On nije imao ni potrebnu snagu volje da savlada i suzbije svoje nezdrave želje. uvek i svuda. To je ona nezdrava potreba da se odmah raz-račtaiam.^ * sveta odlazi. ni hrabrosti da podnese posledice njihovog ostvarenja. VrU 1944. kao mlad. « 2. a ponajmanje sam predmet njihove ljubavi. ' JS.« Posle toliko godina i iskustva koja su mogla da me prosvetle i obogate. VTI 1944. pre toga. potiskujući sve ostalo. Ne mogu drugačije. Vm 1941. za sebe i za druge. » 17. užasa od prolaznosti. Oni merom večnosti mere prolazne i promenljive pojave oko sebe. Tako da trajno živim u plodnom pokretu i korisnim promenama. To je bezuman napor koji traži stotinu ovakvih snaga kao što je moja.^ Pre više od trideset godina. zastoja i nemaštine. Samo one trepere u meni kao žalosno bajanje/ * Neko je rekao da jedan narod može da očuva SVOJU slobodu samo po cenu večite budnosti. on je isto što i samouništenje. V 1944. umrtvila moju volju i zavladala svima radnjama za koje još nalazim snage. oslobođeni najvećeg ljudskog zla. Ona je u meni kao bolest koja se krije. A vi sad zamishte kakav je to život. ali koje sam svestan u svakom budnom minutu.^ Cesto mi se čini da sam gori i slabiji od posled-njeg među ljudima. zarekao sam se da ću raditi. traže snagu da tu slobodu dostojno nose. Neprestano su vapili za slobodom a zaboravili su da. mišlju i rukama. zapisao sam: »Bez oproštaja se sa Gledajući oko sebe očajnu rugobu i mnogostruke i teške posledice nerada i nehata. ali raditi. 38 « 14. bezumna misao koja dugo muči i najpo-sle ubija. * Ljudi koji čisto i bezgranično vole ne pomišljaju lako da se ma šta oko njih menja. jer im sve oko njih izgleda večno i nepromenljivo.

« Naše mane i naši nedostaci. taj je osvojio svet. stvari.Svi su pokojnici. a naši nedostaci šire i naši poroci rastu. na žalost. Ko uspe da pronikne tišinu i dozove je njenim pravim imenom. To ponavljanje je praćeno raznim i različnim moralnim i socijalnim promena-ma na površini. oni crpe od kapitala koji smo doneli na svet. koji se već bliže krajnjim granicama njegovim. a vidljiva propast dolazi tako brzo i. U 40 Kako bi svet izgledao lepše i koliko bi život bio lakši kad bi se oni koji su sposobniji. taj je postigao najviše što smrtan čovek može postići. ali je pošteđen od mnogih sitnih briga i nedaća koje muče većinu ostalih ljudi celog veka i svakog dana pomalo. pa do najneobičnijih. sve da ih na to nateraju. čas bljutava i otužna kao svagdašnjica. to je ponavljanje jednog istog biološkog fenomena. Veliki deficit obelodanjuje se tek kad smo bliže kraju. Treba priznati da i nesposobni. ni pusta ni strašna. bar naizgled. lakomi i nevaljali ljudi čine. još veće i zanosnije slasti koju samo slutimo. od kojeg ne biva bolje. sa svoje strane. jer promena je glavna oznaka ljudskog života u svim njegovim oblicima. kao onom junaku iz narodne pesme vila. ii . stalno i neumitno jednolično. idući na-pred. ima nešto u ljudima što ih uvek goni da idu dalje od tog cilja. naoko. od onih najčešćih. Duga i duboka samoća nije tako mrtva i jednolična kao što može da izgleda onima koji je ne poznaju. Tako. istinsku strast. u svojoj suštini. svagdašnjih. ima više prostora nego što se misli. Ko uspe da zagreje i oživi samoću. malo nam škode dok smo mladi. Zato ta kobna iluzija traje tako dugo. od koje je čovek pobegao. hrabriji. i sami naši porod. Istorija jednog naroda. strašljivi. i kad je dockan. tvrdom. koju on uhvati za kose i posestrimi i obaveže zauvek. Na tom uskom. * Ko nosi u sebi veliku. nego mu služi i nalazi mu se u svakoj nevolji. stiče nove snage. neočekivano. Tada odjednom sagledamo nepopravljivu stvarnost: da se naše snage naglo smanjuju i naše mogućnosti sužavaju. Kao i aktivni život. ne-sebičniji i čestitiji zadovoljili time što su takvi i u tome našli nagradu za svoje vrline! Ali. Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće. u stvari. Čas je gorka kao lek. živ čovek ne može pobeći od promene. čas slatka i opojna kao na-goveštaj neke druge. jer mladost. a štetu i nered koje izazivaju u nama mi pokrivamo izuzetnim naporima volje i ludim trošenjem energija koje izgledaju neiscrpne. ona poznaje promene' i suprotnosti. zaboravljeni. Ona nije više za njega ni hladna ni nema. golom i mračnom prostoru provodi mnogi od nas svoj vek. taj je ne-srećan i mučen više nego stotina drugih ljudi zajedno.

sjajniji od sunca. Sve što su izmislile religije i stvorili vekovi društvenog života u vezi sa smrću i nestankom onih koje volimo i cenimo. ko ne ume da govori i ne voli da piše. a duhom si ostao u vezi sa Crkvom i imaćeš dela u svima njenim molitvama. gde su svi čisti i beli. To osećanje je dobro i korisno dok vodimo borbu protiv rđavog društva i njegovih poroka. * Veliki nedostaci i poroci jednog društva izazivaju u nama najpre prezir i negodovanje. posuo bi mu čelo zemljom i rekao: »Prijatelju. ko se stidi i ko okleva da kaže dobro o sebi i rđavo o drugima. pomislio sam ovo. 43 U teškim i nemirnim vremenima mogu još nekako da se održe brzi. Budi strpljiv i dobar hrišćanin. a u raj ćeš stići ako budeš Bogu po volji. nedovoljno ožaljeni i kako zbog njih smrt duguje životu i nepoznati svetovi ovom našem svetu u kom po nuždi živimo. Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetlji-vih ljudi prema osetljivosti njihovih bližnjih. : Za nas je uvek neprijatno razočaranje kad oni koje volimo i cenimo neće ili ne mogu da učestvuju u našim intelektualnim ili političkim mržnjama ili ljubavima. bez smrada i ljage. ono postaje opasnost po nas same i po stvar za koju smo se borili. * Po drevnom srednjovekovnom ritualu u Francuskoj (Reims) je gubav čovek bivao isključen iz društva tako da bi ga sveštenik opojao na groblju kao pravog pokojnika. nasrtljivi ljudi. — taj je osuđen unapred i izgubljen sigurno. Kod njih sve dobre namere i sva zainteresovanost ne pomažu ništa. 42 . pa opasno osećanje sopstvenog savršenstva. kao da si sa njima. gde nema bolesti. pa ogorčenje. I mi smo tada uvek više skloni da veru-jemo da neće nego da ne mogu. Izuzetak čine samo oni ljudi koji su^po prirodi svojoj netačni. ali onaj ko je opterećen osetljivom savešću. koga mašta vodi i zavodi na dokone puteve. to ti je znak da si umro za svet. oni zadocnjavaju protiv svoje volje i na svoju štetu. zato budi strpljiv. gađenjem od suviše bliskog i čestog dodira sa ljudima. ko nije brz na poricanju ni vest i drzak u tvrđenju.-« Tačnost (ili netačnost) sa kojom odlazimo nekome na sastanak ili u posetu redovno može da posluži kao mera poštovanja koje toj ličnosti ukazujemo. ili bar važnosti koju joj dajemo u našem životu i našim interesima. Prema ličnosti do koje nam je u ma kom pogledu i ma iz kojih obzira stalo. ali si se rodio u Gospodu. maleno je i slabo da zatrpa ili premosti ogromnu i strašnu prazninu koja zjapi između smrti i života. ko ne može da ne razmišlja o stvarima i ljudima. Ti se od svojih rastaješ samo telom. govorio mu je dalje sveštenik. »ali ćeš doći u raj. Tvoje neznatne potrebe podmirivaće dobri ljudi.« »Ti sada patiš«. tj. Mislim 0 tome kako su svi oni koji su poginuli mladi. koji boluju od hro-ničnog neosećanja vremena.f SV. ali onog dana kad u toj borbi pobedimo. Slušajući česte razgovore o poginulim mladim ljudima iz poslednjih ratovanja protiv Nemaca. mi smo obično tačni. laki.

i to po novoj. neku brigu. bezobzirne sudi je ili neumoljive svedoke. sa drugarskom porukom: 1) sve su Drine ovog sveta krive. da bi se održale. * Nema lepšeg zadatka nego što je: omogućiti nekom razvitak. To opet uvećava njihovu muku. neće moći svekolike ni potpuno ispraviti. U tom treba tražiti kriterij.' Dođe vreme kad se svi dugovi traže. i druge koje u istu svrhu apeliraju na ono što je više i bolje. i znajte da će ta strana podleći. Za taj drugi. postanu aljkavi i nečisti na sebi. »•Marku Markoviću. da znam istinu o njemu. za presudnu bitku i poslednji obračun. ocenio i izmerio jednog čoveka ili jedno njegovo delo. odlučujući i stvarni ispit trebalo bi zapravo da se spremaju i pojedinci i društvene grupe i države. svi oni koji misle da im je naša propast potrebna. Međutim. zapuste se vrlo često i fizički. a nepažljivi prema ljudima. Pa ipak. često se dešava obrnuto: opijeni svojim uspehom.) * Kad pratite borbu između dve političke grupe i želite da znate koja je više u pravu i ima bolje izglede na pobedu.* Ljudi koji imaju neku duševnu muku koja duže traje. višoj ceni. * Nema naročito dobrih ni naročito rđavih vlada ni država. mi verujemo da nema pitanja na koje ne bismo mogli odgovoriti. A tu nas čeka. Svi se položeni ispiti po drugi put polažu. i konačna. ni ispita koji ne bismo položili. I ne samo to nego sve ono što je čovek ikad u životu kupio plaća sad ponovo. a svi ljudi se pretvore u hladne. pomoći čoveku u njegovoj težnji za usponom. Prosto ne nalazim u sebi snaga za to. a ponajmanje tome čoveku samom.« (Piscu knjige »Kriva Drina« na knjizi »Na Drini ćuprija«. što još ne znači najviše i najbolje. stvarnu ili uobraženu. ili da bi postigle svoje ciljeve. Ko ne položi. 45 44 . čak često i potpuno zaboravljamo da postoji drugi ispit. IX 1944. ali kod drugog — ničeg od svega toga. i to po mnogo težim merilima. Utoliko manje što redovno osećam da moja istina nije ćela. posle svakog uspešno položenog ispita. Ali zato postoje vlade i države koje se. sve ono što je protiv nas. služe onim što je niže i gore u čoveku. i po tome treba prosuđivati njihove izglede za budućnost. vi obratite pažnju na to koja od te dve strane u većoj meri upotrebljava laž kao sredstvo borbe. Igra slučaja stane. Misao iz Berlina 1939. da bi mogli da žive. teško mi je da to kažem ma kome. 3) nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo. i to odjednom i sa strašnim. 2) nikad se one < 29. Cesto mi se čini da sam potpuno prozreo. zamršenim kamatama. Kod prvog polaganja može i sreća da pomogne. propada zauvek. mogu i ljudi kroz prste da pogledaju. sve~ obuhvatna.

Vrlo često se dešava da ljudi žive duže nego što treba. što ne prolazi to nije sreća. bez rizika i rezultata. Boreći se. duže nego što život ima cilja i smisla. ali nas borba sama menja. Sto ne boli — to nije život. 47 Ako se čovek ne drži i ne postupa tako kao da na svetu postoji samo on. nego i posle smrti njihove! Stoga često decenij ama tražimo i slažemo sitne podatke pomoću kojih bismo objasnili i »opravdali-K izuzetnost njihovih odlika. to znači da smo mu uvredu oprostili ili smo spremni da to učinimo. Cim možemo nekom čoveku da kažemo jasno i otvoreno da nas je uvredio i da navedemo posve određeno čime je to i kada učinio. mi uvek imamo pred očima isti konačni. Oni izmisle svoju »borbu«. 46 . Muka je dok uvredu nosimo ćutke u sebi. nađenu ime. i bore se. naš protivnik i sredstva borbe koja nam on nameće menjaju nas neprimetno i često upućuju pravcem kojim nikad nismo mislili da idemo. što je gotovo pravilo. to je samo mera one životne snage sa kojom nam drugi suprotstavljaju svoja shvatanja života i odupiru se da usvoje naša. samo njegova shvatanja života i samo oni koji ih dele — on ne može voditi punom snagom borbu za uređenje života po svojim shvatanjima i za svoje održanje u tom svetu. Mladost treba produžiti. Prema tome. Retko se dešava da naŠa radost gori zaista svojim plamenom. beskorisno je i apsurdno raditi na produženju života uvek i po svaku cenu. daleki cilj. Mi izuzetnim ljudima tako teško priznajemo njihovu darovitost. Prevariti se u jednoj velikoj nađi nije sramota. Ja sam video u čemu je takozvana borbenost nekih »borbenih-« ljudi.) To što mi osuđujemo kod drugih kao bezobzirnost. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočaranjem. na silu joj nađu razloge. (Turci i raja. bore se — samo da ne bi morali misliti i raditL Nije najgore što sve prolazi. i to ne samo za života.Muka i jeste u tome što u dugim istorijskim borbama niko ne može da ostane neizmenjen. mladost ili bar snagu zrelih godina. pa ma kako teško ono bilo. nego što vredi. nego što mi ne možemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbežnom činjenicom.

Kad im preporučujete neki fizički ili psihički način kako da suzbiju ili razagnaju svoj strah. često i tuđe poniženje. Samo ne uvek jednako. Ako je takav čovek miroljubiva i pasivna priroda. A što je najgore. Da bi se potpuno ispoljili i »izživeli«. pa i na njegov karakter. a ako pokušate da im dokažete da njihova strahovanja nemaju uopšte osnova i da treba da ih odbace kao plod igre nezdravih živaca. nekad su pod njegovim vidom i imenom. Ja sam od onih ljudi koji vrlo dockan bivaju pametni. pođmlađujem se koliko mogu. to obično utiče na njegovo držanje. i postalo izraz čoveka koji ga nosi i svega onoga što on jeste. Ljudi mučeni strahom traže često pomoći i saveta i levo i desno. Starim koliko moram. Covek koji pliva vraća se delimično u davno prevaziđeni stadij četveronošca. — tako u izvesnim sredinama nije dobro uživati glas mnogo pametna ili darovita «3uu i9sa. Oni nikad nisu dovoljni sami sebi. Istinski ponos dovoljan je sam sebi.Kad je muž dosta niži rastom od žene. što ima i može. jer se pre ili posle nađe neko ko takvog čoveka opljačka ili ubije. Kao što u rđavom selu nije dobro važiti kao bogat. sujetu. I nikad potpuno. pa i u pogledu i u svim svojim pokretima. to se ne primećuje na prvi pogled. kao jednog od svojih mnogobrojnih gonilaca.' Odelo je davno preraslo potrebu koja ga je stvorila. Pa je preraslo i to. uobraženje. i nedovoljan. oni počinju da vas gledaju s nepovere-njem. ali uvek i u svemu slušaju samo svoj strah. tako da mu njegova pamet i njegov dar na nos udare. Nešto slično je i sa veslačem na barci. jer će še uvek naći ljudi koji će sve učiniti da toga čoveka obore ili bar da mu život što je više moguće zagorčaju. neumesan. što želi i oseća. Mnogo češće susrećemo oholost. a te veličine nikad im nije 4 — Znakovi pored puta 49 . on se s godinama i po nekoj teško objašnjivoj logici malo pogne i još više smanji. oni su za onoliko veći za koliko drugog imianjuju. Njima se stalno čini da niko ne ume da vidi i neće pravo da oceni značaj i veličinu njihovih strahovanja i stoga im svaki savet izgleda uvredljivo površan. 48 čoveka. njima treba tuđe divljenje i priznanje. i postalo samo sebi svrha. istinski ponos je redak. on se stalno i neprirodno prsi i kočoperi i propinje i svojim pravim držanjem nastoji da izgleda bar malo viši nego što je ili bar malo manje niži od svoje žene. a nekad goli. bez maske ponosa. Takav čovek dobije s vremenom nešto kruto i neprirodno u držanju. Samo. čak sa mržnjom. Ali ako je takav muž sujetan i borben čovek. oni vas smatraju naivnim i nedoraslim čovekom.

jer sujeta se. prirodn o.*imšm mum dosta. zadovol jan onim što je i tu gde je. dok je ponos uvek miran. ne uspevaj u u tome. često stradaju zbog svog ponosa. stoga su stalno nemirni . Naproti v. nju nije . i samo ne da nikom na sebe. tražeći na što bi mogli da se popnu i izdignu. kao ćudljiva žena iz rđavog društva. naravno . bezdana . A oholost je šlepa. sujetni ljudi se i ponižav aju da bi zadovol jili svoju sujetu i. u pokretu. Po nosni ljudi. ali im njihov ponos pomaže da podnesu svako stradanj e. odjedno m okreće i prebacu je im ono što su zbog nje učinili.

ometa rad i kvari odnos sa ljudima. i. hrabri i pomaže čoveka na njegovo m putu. Po nos drži.nikad niko nahrani o. sujeta mu truje život. još!«.' Po preteran oj usrdnost i kojom nas neuraste nici mole da im učinimo neku malu uslugu (na primer da im bacimo pismo u poštans ko sanduče ). a oholost na koncu pojede celog čoveka. i ona zna samo da kaže: »Još. što joj više daješ i žrtvuješ . može se videti koliku im muku zadaju ponekad ovi sitni . nezasićena i nezasitn a. traži odmah novu žrtvu. zajedno sa njegovi m darovim a i uspesim a. ona samo odlučnij e i glasnije traži još više.

indirekt no. stvarno jedinoj težnji da sebe i svoje pravo održi i osigura. a zatim što je moguće . nasrtljiv o. ali drugog zapitkuj e o svemu. O sebi govori samo ono što smatra da je povoljn o po njega i njegove poslovn e i porodič ne interese .i beznača jni poslovi. U svojoj stalnoj i glavnoj. M alograđ anin želi da bude obavešt en. policijs ki.

u vezi sa njegovi m neposre dnim. ogovara . ili što mu izgleda da nije. i to naročit o onih koji nisu svima poznati i koji njemu mogu da posluže u poslova nju sa ljudima . on ima potrebu da sakupi što više podatak a o svemu što ga okružuj e. A često vidimo kako se kod njega to sredstv o borbe s vremen om izrodilo i kako je u daljim. dobilo oblik nezdrav og Ijubopit stva. Na drugom polu toga njegovo g zaintere sovano g Ijubopit stva nalazi se njegovo neintere sovanje za sve što nije.više društve no podigne i obogati. ličnim i porodič nim interesi ma. već obogać enim i osigura nim naraštaj ima.

našu ljubav i našu pažnju prema živim i odrasli m ljudima koji nas okružuj u. . postalo naviko m koja je izgubil a razlog opstank a i prvobit ni smisao i postala sama sebi svrhom . preprič avan]a. ne sanut o njemu nego ni o čem drugom na svetu. naše poštova nje. > Bgd. nego što ono što rekne ne kazuje ništa.o i u ljubavi i pažnji koje svi pokazuj emo prema deci. 10 XI 1947 . * St var nije u tom što on malo govori. tj.nja. kr. U poštova nju koje imamo za pokojni ke. sadržan je i sav onaj manjak koji stalno prati .

za veliki utrošak snage i izuzetni napor koji su učinili. od svakog čoveka pomalo. 5 .Ce sto kod ljudi koji mnogo i teško rade nalazimo naročitu vrstu oštrine i nabusito sti prema svima oko sebe. To je kao neka vrsta doplatk a i moralno g zadovol jenja koje oni uzimaju kao danak.

Mi obično mislimo — ili smo bar skloni takvom načinu mišljenja — da su ljudi onakvi. priviđenje koje će već idućeg sekunda. Tako je nastao velik i težak paradoks njegovog ličnog života i njegovog odnosa prema ljudima. * Imao je mnogo lepih svojstava. shvatanjima i ukusima. Od takvog načina mišljenja teško se brani i najbolji i najrazumniji među nama. Tako su ljudi koji sa njim žive imali o njemu jedno mišljenje. ali u tom trenutku on je prema ljudima bio hladan i odbojan i nasrtljiv. vedrija i zdravija ta slabost od onog mrgodnog staračkog ćutanja koje nalazimo kod ponekih staraca. ali ćudljivo i kratko. nepovoljno. koliko je bolja. zbog velike žalosti što ljudi mogu biti takvi. biti zbrisano drugim priviđenjem. suprotno. Pa ipak. 52 I Pri razgovoru sa tim čovekom gotovo svaka njegova rečenica pokretala je zavesu sa nekog novog vidika. i Najteže je podnositi ljudsku samovolju. Tim odnosom mi ponajčešće i ponajviše merimo celog čoveka i određujemo mu karakter i vrednost. Od svih ljudskih poroka. bio je. A veličina toga paradoksa bila je prava mera one stalne muke koju je on imao sa ljudima i ljudi sa njim. da na kraju. pronicljiv. i samo onakvi. mana i slabosti samovolja je najbliža životinjskom svetu neprobuđena srca i šlepa razuma. pre svega. posle svega. Teško čoveku koji ne zna za šalu i društvu koje ne ume. Utoliko teže što je samovoljan čovek i sam rob svoje samovolje. osim u trenutku kad je trebalo da ih pokaže prema ljudima sa kojima živi. To staračko ćutanje je vrlo blisko. onom isto tako neprijatnom i mrgodnom ćutanju mladića u kritičnim godinama puberteta. pa se u nama bol od poniženja koje podnosimo uvećava zbog sažaljenja koje osećamo gledajući njegovo robovanje samovolji. Uistini je bio takav i pre i posle toga. kao naličje licu medalje. ostanu ćutanje i praznina kao jedino što je stvarno i postojano. kakvi se pokazuju u odnosu prema nama i našim interesima. tako da se nije moglo razabrati da li je taj vidik što ga za tren oka sagledate deo stvarnog sveta ili samo igra mašte. jer ne imieju da razgovaraju. a zatim i srčan i srdačan i zauzimljiv i nesebičan. smešna je i pomalo žalosna njihova potreba za pričanjem anegdota i sklonost ka ponavljanju. ne sme ili ne može da se bezazleno srne je. Naše ogorčenje i naša povika na predrasude i rđava nasleđa imaju svoju punu vrednost samo onda ako u isto vreme činimo sve što možemo da te pogrešne ideje i dotrajale ustanove oborimo i zamenimo ih novim i boljim.* Jeste. dosadna je pomalo staračka govorljivost. ponekad može da bude i teška. a on sam o sebi drugo. Sve je te osobine imao uvek. Šapuću da ne bi vikali jedan na drugog. 53 .

Jer. na što se čovek može jednom zauvek osloniti i iza čega se u svom od postanka do nestanka ugroženom postojanju može zakloniti. kad se sastanu (a moraju se sastajati iz društvenih obzira. i slično — izgledaju takva osećanja kod drugih ljudi lažna i neiskrena. Oni iza takvih osećanja traže uvek lični interes i račun. Pa ipak. Onima koji nisu sposobni da osete odanost nekoj stvari ili nekom licu. kad razmislim. kad su zagazili u starost. —Pa ja se i ne bojim ljudi. jer (opet iz društvenih obzira) ne mogu da kažu jedan drugom ni stoti deo onoga što su u mislima već toliko puta izgovorili. isto kao i oni koji se vole. u vremenu kao što je naše. osećaju se nelagodno i drže se neprirodno. sad odjednom nalazi svaku cenu previsokom i svaku uslugu preskupom. jer im život sve manje pruža i sve više za to malo traži. šta će mu se toga dana desiti. 55 . da nisu ni mislili o ceni. pa i iz neke nerazumljive potrebe). Nepodnošljivost između njih raste i pretvara se vrlo često u duboku mržnju ili nešto što je tome sasvim slično. oni misle jedni na druge. Svetiti se životu — zaboravom. naivnim i glupim. a kad im ne pođe za rukom da ih nađu. I kad nisu zajedno. Ne gledaju jedan drugom pravo u oči. Svaka misao dodaje protivniku po jednu crtu koja je dostojna mržnje ili prezira. zahvalnost. nego na takve ljude. tako su sazdani. u boljem slučaju. a sada. mogu da imaju tako malo zadovoljstava od ljudi i stvari da im sve mora izgledati strahovito skupo i da se stalno moraju osećati prevarenim. možda to shvatanje i nije tako pogrešno kao što bi moglo izgledati. Zbog toga takvi ljudi. a u govoru zamuckuju. i ne sluti. niže pobude. onda su kivni ne na sebe i na svoju grešku. nije mogao nikad potpuno osloboditi neiskorenljive a naivne i opasne iluzije da se u životu može naći stalna tačka. Nekad im je sve oko njih pružalo toliko zadovoljstva da ništa nije moglo izgledati skupo i preplaćeno. niti kad legne. zanos. jer ih nema. nešto što traje i ostaje. kad zađu u godine. nego onog što je neljudsko u njima. ujutru. on ne zna. kakav će san usnuti. * —Ne treba se bojati ljudi. Postoji za to i poznato fiziološko i psihološko objašnjenje. postaju tvrdi na pari. meni uvek izgleda smešno i nerazumljivo da čoveku koji u mladosti nije znao za reč »skupo« i kome je još od pre desetak godina sve u životu izgledalo ne jevtino nego poklonjeno. nezainteresovan 54 Poznato je da mnogi ljudi. i skloni su da ih smatraju ili pretvornim i podmuklim ili. Samo što kod njih misli idu u obrnutom pravcu. ili pojačava već postojeću. Ali. Njegova nesreća je bila da se. Ni toliko! * Posmatrao sam ljude između kojih postoje sukobi interesa ili oštra nepodudarnost temperamenata ili netrpeljivost zbog razlike u pogledima i mišljenjima.* ■ Eto šta je čovek! Kad ustane. — I od svog mišljenja ne odstupaju nikad.

57 . nesrećnik. Mi idemo našim putem. ponekad i radosno. on to sam ne može proniknuti. obeshrabreni i • Varijanta (Sveske — Šarena knjiga): Ne volim rano leganje ni rano ustajanie. nama pada u oči najpre ono što je u suprotnosti sa našim navikama. njihova muka ne bi za dlaku manja bila. to oni ne mogu nikad uvideti. A tek docnije uspevamo da uočimo sve ono što je razumno i korisno i što tu novost čini opravdanom i neizbežnom. tamnicu. jer su za njih vezana sećanja na bolest. I kad god sam. ma s kog razloga. onda tek vidimo da je mnogo manje neophodna nego što smo mi to mislili dok je još trajala i dok nam je polako nestajala iz očiju. mučeni i nesrećni. bližeg životinjskom nego ljudskom životu. ako je i najbolji psiholog. Oni misle da bi. ijkusom i 56 shvatanjima. osećao sam se kao bolesnik. Nepredvidljivost njihovih ćudi muči nas isto toliko koliko i te ćudi same. potišteni.' Biti nešto. ponekad i ne misleći i ne znajući. Bio je dobar. Jer. čak ni u mislima — to je za njega nemoguće i toga se on boji više nego smrti. a to je kobna zabluda i jalov posao. Kad neke stvari nema i ne može da se dobije u prodaji (nekog leka ili čaja na primer). u sebi. to je njegova stalna težnja da bude i izgleda bolji nego što je. Ali. mučeći druge.'mmjt Nisu svi ljudi tako rđavi kao što to rđav čovek misli. Kad god posmatramo neki nov oblik života u njegovom nastajanju. A najgori i najteži su oni tirani koji su i sami. Ono što je najgore kod tih malih kućnih tirana — malih samo po prostranstvu njihove vlasti a nikako po težini i oštrini njihove tiranije — to je njihova ćudljivost i samovolja. To je kvarilo. To je bio jedan od onih ljudi što ne zauzimaju mnogo mesta u svetu. Neće hteti ili neće umeti. jer sve i da polovinu zemlje popale. mogli olakšati svoju muku. zajedno sa ljudima i svima živim stvorovima. osuđenik. dramatične preolo-ete i teške događaje u životu. A bez toga nikad mira ni prave sreće. ali jednom zauvek. ni prividno ni privremeno. ali ponekad i mučeni sumnjom. ono što nas odbija i sa čim ne možemo da se složimo. bez ikakve mogućnosti da se ikad bude išta drugo. * Rano leganje i rano ustajanje imali su za mene uvek nečeg bolnog. i sam morao tako da živim. Niko od nas nikad ne može znati kako izgleda u očima drugog čoveka. iskreno kazati. a onaj drugi neće mu to nikad u celosti. Jedino što je kod te njegove dobrote moglo da smeta. Covek koji mora da legne sa mrakom a ustane sa svitanjem izgleda mi uvek kao unazađen i ne-srećan stvor. sa ostalima.

želeo sam da razgovaram sa ljudima. Njemu je neko rekao: »Treba da se oslobodite toga osećanja manje vrednosti kad javno istupate. Zbog toga predstava koju imamo o sebi nikad nije tačna. kad sam zaSao u godine. a koji bi se u stvari sastojao od samih olakšavajućih okolnosti koje se ne mogu nikad sagledati ni dokazati. u najmanju ruku. U onom što mi o sebi mislimo ima vrlo malo onog što stvarno jesmo a mnogo svega drugog. Danas. I to me muči. prosečne i neuke ljude pred sobom. Sad.. kako gledam na svet i ljude oko sebe. gonjen željama i strastima. Bolesnik koji se ne pomiri sa činjenicom da je bolestan — neće nikad ozdraviti. da naše ispadanje i ostajanje u mestu ne znači ništa ni za koga i ni za što na svetu. često suprotnim mislima i osećanjima. A ja ne mogu reci da kažem. > Napomena u rukopisu: Za Nemoe. ili bar iznad prošeka. naročito onog što bismo želeli da budemo ili što se bojimo da ne budemo.' ' Varijanta (Sveske — Zelpna knjiga 1): Dok sam bio dečak i mladić. imao sam veliku potrebu da drugima govorim mnogo o sebi. Svaka duboka i trajna mržnja nosi svoju tragiku sa sobom. I čovek nema razloga ni opravdanja da zbog nje bude ni naročito ponosan ni preterano postiđen. Samo vaša preterana osetljivost i bojažljivost smetaju vam. Najmanje stvarnog osnova imaju i najviše nam štete nanose osećanja bilo gordosti bilo manje vred-nosti i stida zbog toga što smo takvi kakvi jesmo. I mi se dižemo i idemo dalje sa našim putem i svima živima koji su na njemu. svi traže od mene da lm govorima o sebi. pred neki skup. rastrzan različitim. a njegov govor bio je kao govor čoveka koji je ispod prošeka. Tako mu je izgledalo. Niko nije hteo da me sluša. Kad izađete na govornicu. sitna. I to njihovo Ijubopitstvo muči me isto kao što me je nekad bolela njihova ravnodušnost. Dok sam bio mlad. često se menja. svi me zapitkuju nešto. Ja ću vam dati dobar savet. zamislite samo da imate sve same glupake ili. hteli bi da znaju šta mislim i nameravam. kad sam star. po zakonu koji važi za mrtve predmete. ali niko tada nije hteo da se zaustavi i da me sasluša.« I on je poslušao savet i primenio ga prvom prilikom. bolje rečeno kakvi mislimo da jesmo. * ( . I to me je mučilo. Ali stvar je ispala tako da su pred njim odjednom sedele sve same pametne glave. bez ijedne olakšavajuće okolnosti. To nije tako teško kao što vi mislite. Ali tada vidimo — čudno! — da naš put ide dalje. &8 59 . kao mrtav predmet. umoran i željan mnogo više mira nego razgovora. bez nas. a ponekad je potpuno neverna.' I tuga je jedna vrsta odbrane.umorni do te mere da zastanemo i ostanemo u mestu. da je ono isključivo i jedino naša stvar. lična i ne mnogo lepa stvar. čak i glup. * a u Mislim o jednom zločinu koji bi stajao pred ljudima go i strašan.

A kad izgubi strpljenje. menja gospodara. ukršta se i seče sa drugim putevima. da nikad nije ni saznao šta je to ljudski korak ni zemaljski put. s druge strane. Primitivni i ograničeni ljudi imaju razvijenu sposobnost nadanja. budi me. ljudi koji samo na to paze i samo o tom vode računa. * Blago onom čiji put ide uporedo sa putevima ostalih ljudi na ovoj zemlji. Niko im nikad nije naslutio izvore. Teško onom čiji put krivuda. — Sta radi tvoja žalost dok ti spavaš? ■— Bdi i čeka. nisu ni prijatni ni korisni. Ali. nepravdi. j . oružje i novac i zemlja i zgrade. misle o tom kako izgledaju i kakav utisak ostavljaju dok govore. gotovo nemoguće. i biće sahranjen tu. s •-"*« Tako. Ljudi koji ne paze šta govore i ne vode računa kad šta govore ni pred kim govore. a ne zloupotrebiti je bar ponekad. fizičku ili moralnu. mi učestvujemo u 61 . i sve ono što služi za odbranu i održanje. Njegove su hrabrosti skrivene. Isto kao i njegovi najveći strahovi. neočekivano i podmuklo napadaju. kao razbojnik. Kod umnih i darovitih ljudi ta moć je. teško je. pored druma. Poznato je da nas u odnosu naših bližnjih prema nama najviše ljute i ogorčavaju oni njihovi postupci koje bismo i sami učinili da je nešto obrnut sticaj okolnosti. Niko ne zna odakle dolaze njegove reke. Naprotiv. Bolje bi mu bilo da nikad nije ni krenuo. Imati veliku snagu. i zbog toga često. Oni osećaju potrebu da se štite i brane. ide iz ruke u ruku. i stalno teži da dođe u one ruke u kojima će u najvećoj meri moći biti ono što je i najbolje služiti onom čemu treba da služi. Taj neće nikad nigde stići. Napatiće se mnogo i na kraju će skapati na raskršću kao prosjak. manja.Zemlje velikih ostvarenja su i zemlje velikih. U ovom slučaju pravi put je zaista — u sredini. Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. a nmogo više 60 Kad su oni koji su nam bliski i koje volimo bolesni ili u nekoj drugoj nevolji. a ni o čem drugom __________ nisu ništa bolji. niti će im videti ušće. čini mi se. i sa priličnom verovatnošću može se kazati da će celog života biti i sebi i drugima nezgodni i teški.

Zavisi od toga sa koje strane barikade se nalazi onaj koji tu reč izgovara. u kom ljudi veruju u trajnost društva i vrednost tih formi. on je rekao mnogo više nego što misli i što bi hteo da kaže. Samo se uzalud ponižavaju i brukaju ti razgovorni starci. ili mnogo manje nego što može da predvidi. Ali možda je i to jedna od neizbežnih beda starenja. pokaže na neku stvar u izlogu i kaže tonom ćoveka koji je rešen na sve: — Uzimam ovo i plaćam koliko tražite. Mnoge velike i sudbonosne strasti naše mladosti počivaju na prostom nesporazumu. . Stariji ljudi imaju čudnu naviku i neiskoren-Ijivu potrebu da svuda i svaki čas pominju svoje ili tuđe godine. Oni kao da su mučeni nekim osećanjem krivice koju bi hteli da sakriju a o kojoj ne mogu da ne govore. da je i ova naša sadašnjost jednom bila budućnost i da će se nekad zvati prošlost — i svet mi dođe tesan i strašan kao klopka. može se tome saučešću dati oblik i ime. Samo u određenom društvu.njihovom bolu. I zbog toga valjda. da je takve stvari teško zamisliti u sadašnjosti koja znači naš život. isključujući sadašnjost. a ako i jesu. da to nije tako strašno kao što izgleda. ja ću već sutra. kad je sve dockan. Kao da sluša dalek i potpuno nerazumljiv jezik. Uzdržati se od te slabosti bilo bi i lepo i pametno. sluša ih i čuje. opet misliti na prošlost ih budućnost. kad budem čitao o mračnim zlima i nepravdama koje ljudi čine ljudima. ali ne razume. A posle. po nagonu neke nesvesne samoodbrane. Jer mladost ih sluša sa osmejkom. o tamnim spletkama i onom što se zove »podmetanje noge«. izvan sveta u kome živim. i nadasve: smešnog i uzaludnog. reč koja bi im rekla da nisu baš tako stari kao što to stariji misle. Kad neko kaže »revolucija«. ali se naše saučešće i vremenski i po svom obliku retko poklapa sa njihovom potrebom za saučešćem. Oni uvek idu više u pravcu nipodaštavanja protivnika nego u pravcu sopstvenog usavršavanja. »lomljenje vrata« — ja sve to uvek zamišljam negde daleko od sebe. sa izrađenim i utvrđenim društvenim formama. Ima nečeg jadnog i pomalo nedostojnog u tome. pokaže se da ste ušli u pogrešnu radnju i tražili nešto što vam ne treba i što stvarno niste nikad ni želeli da imate. tako da ga istovremeno osete i shvate i oni koji ga daju i oni kojima je namenjeno. Izgleda mi. ne znam zašto. I kao da od mladih očekuju utešnu 62 Kad god čitam o podmuklom i upornom proganjanju nevinih ljudi. negde u nekoj dalekoj prošlosti ili još daljoj budućnosti. I to naročito kad razgovaraju sa mlađima od sebe. A onda se setim da su i ta prošlost i ta budućnost sačinjene od neke i nečije sadašnjosti. da stalno suprotstavljaju starost mladosti i da proklinju onu prvu a uzdišu za ovom drugom. »izvlačenje asure«. Tu smo mi kao nevešt i nespretan čovek koji uđe u neku radnju. Oni se više trude da umanje ugled protivnika nego da podignu svoju sopstvenu vrednost.

prolazi rđavo. Dok su zdravi. susrećemo tako često da o njoj moramo da mislimo. Takva biljka trebalo bi da bude čovek. klica života nosi sa sobom i svest o trajanju i savršenstvu. S — Znakovi pored puta Ko ljudima sve veruje. oni su veseli. Jer svaka. još gore. i da negde u najdubljem dnu našem postoji i traje nada da bismo mogli nekako izbeći neumitnom toku života i uverenje da bi stvarno moralo biti tako. Jednostavni. i nesposobnost u isto vreme. a naročito da lepo govori: samo jedno nije nikad naučio: šta se može kazati. kao protiv mučkog prepada i nepravde. mi se uvek iznenadimo. ukoliko je uopšte pravilo. * Međutim. Naravno da u tom pravilu. A kad se razbole. obnevideli. odjednom ne poznaju više one koji su im dotle bili bliski i dragi i ne ume ju da prime njihove savete i utehe. ko ništa ne veruje. pred istim stvarima misle više o tom zašto su takve. rečitom i dobrom čoveku. vrlo često. Možda će za nekoliko decenija ili vekova gornja karakteristika žene pripadati prošlosti ljudskog društva. druželjubivi. ali tu žensku sposobnost. Upravo to iznenađenje i to ogorčenje pokazuje najbolje da se nikad nismo izmirili sa životom ovakvim kakav je. » Svašta je umeo. kao da namerno prekidaju sve veze. Boluju kao zverke.Kolumbo priča da je prilikom otkrića Kube video biljku pamuka i na njoj stalno u isto vreme jedne čahure koje tek dozrevaju. sa manje ili više izrazitim znacima senilnosti. * Neću kazati ništa novo kad utvrdim da žene sve što se dešava posmatraju stvarno i konkretno. 64 65 . Sve češće se u naše vreme susreće žena koja ništa ne prima onako kako je. ima izuzetaka i na jednoj i na drugoj strani. i treće koje su tek u cvetu. i najmanja. oni odjednom ostanu sami sa svojom bolešću. primajući je takvu kakva je u danom trenutku i računajući sa njom kao takvom. i u tom pogledu ne razlikuje se ni u čemu od muškarca. Svaka stvar ima svoje lice i svoje naličje. kakve bi mogle da budu i kakve bi trebalo da su. nagonski ljudi ponašaju se vrlo čudno u bolesti. Prvo je mladićko doba. Kivni su na svoju bolest i na sve oko sebe. dok muškarci. čak ni njihovu pomoć. To je oduzimalo mnogo od vrednosti tome bistrom. ovde je najzanimljivije baciti pogled na ono što sam nazvao izuzecima. Kad naiđe neka bolest na nas. Na svaku stvar one gledaju tako. kada i na kom mestu. skloni vezivanju sa ljudima. A ono što se zove slava ima — ma kako to nemoguće izgledalo — jedno lice i stotinu naličja. i u tom iznenađenju ima neke gorčine i pobune. a drugo staračko doba. Dvaput u životu čovek je izložen jakom iskušenju da suviše govori o sebi. druge koje su već dozrele i otvorene. a šta ne. sa njegovom bujnošću i nemirima svake vrste.

I 1958. Svaki se rđav nagon pre ili posle zadovolji i smiri. idite napred. osloboditi se. Samovoljni i osioni ljudi. za nerad. znači isplivati na površinu. i njegovom sposobnošću zaboravljanja. 25. za muku duha. terajte do vrhunca. inteligentnijim. ali izgube svako poštovanje prema čoveku pojedincu i svaki smisao za njegove male slabosti i kolebljivosti. žalbe i strahovanja. sa iz osnova pogrešnim shvatanjem ljudskih odnosa.' * Izgleda mi da se u izvesnim lekarima. Lakše se branimo od svakog drugog zla nego od nepredvidljive i neuračunljive ćudljivosti. kradljivci ili ubojice. unapred su otrovana i obesna-žena njihovom samovoljom koja može da stvara samo nered i pustoš. 66 ef . nanose društvu više štete nego pijanci. susreće gde to ne očekujemo. kao na krstu. da postaje neizdržljivo. dešava čudan proces. pogađa gde se ne nadamo. * Ima ljudi koji se celog svog života sve nešto izvinjavaju i sve zbog nečeg iskupljuju. u svakom vremenu i u svima redovima. Ali ih ima mnogo više koji već na početku života bedno propadaju. nemojte stajati u mestu. Kad jedno određeno stanje počne da vas muči. dok vam se ne ogadi. U tome je lek. u njima i oko njih. od osećajnog i misaonog nereda sirovih i surovih ljudi. To važi za sve: za rad. pored ostalog. U stalnom dodiru sa ljudskim slabostima (a svi smo manje-više slabi i ništavni pred bolešću i goli pred lekarom) oni s vremenom upoznaju dobro bolesti i > Zgb. Preterati. i to u onim boljim. pravi mučenici. a samovolja nas prati i goni stalno. Idite do kraja dok ne dotaknete dno. Cesto mi se čini da je od svih naših ljudskih rđavih osobina najteže podnositi samovolju. i samo traži i nalazi prvi zgodan povod da ispliva na površinu i da se objavi i razvije u svoj svojoj strahoti. pod bičem svojih pogrešnih predstava. jer bolje neće biti. oni plaćaju dug koji se isplatiti ne može. jer se ona ne zaustavlja ni pred čim. stvaraju junaštva od milosrđa i ljudske dobrote. I plemenitija osećanja. Stoga žive razapeti na toj bezumnoj računici. za život čula. A dešava se da ti ljudi. i što ga više plaćaju sve se više osećaju dužnicima. kojih samovoljni ljudi nisu potpuno lišeni. jer se od toga pobeći ne može. To su nevini krivci. steknu iskustvo i veštinu u njihovom lečenju. za poročne navike kojih se stidite a kojima robujete. usrećavaju hiljade i milione ljudi. koji su na svet došli sa nizom netačnih predstava o sebi i o drugima. Izvinjavaju se pred gorima od sebe kojima ništa nisu nažao učinili i iskupljuju se od onih kojima ništa ne duguju. Da biste se spasli. To je ono što ljudi nazivaju lekarskim cinizmom. skapavaju kao mušice. kakvih u nas ima dosta. * Životna snaga jednog čoveka meri se. izvode prave podvige i velika dela. do apsurda. pa i sami sebe. Nedužni.* strah je u čoveku kao oduvek pritajen. još manje pomišljajte na bežanje natrag.

tvrdo srce i grubu. smrt nas celog veka drma. kratkovidu sebičnost. đo-K . sitne i krupne. vrednost i lepotu jednog određenog sveta i jednog utvrđenog načina života.: : 68 To što nazivamo ljubav prema životu nije. I sa tog mesta krenula je ona zamišljena ljudska linija što iz nejasnog života svesti vodi pravo put večnosti koja ne postoji. ona mu je pokazala kratkovekost našeg postojanja u ovom svetu. a svoje društvene položaje doživotnim.Jdelom drugo do vezanost za određene životne oblSe i na'vike. jer ona se javlja prirodno i razvija ponekad toliko da joj pre treba postavljati razumne brane. svakom i svuda: da!« pa se onda vidi da ni to ne može da bude. vuče. jer stariji su po samoj prirodi stvari skloni da oštro. kao i naši nezdravi prohtevi i poroci — sve su to samo razni načini i pokušaji da se čovek nekako prevede iz života u nepostojanje. * Strogost starijih prema mlađima ne treba naročito podsticati. * Nesumnjivo je srećniji i može da izgleda jači i dosledniji onaj ko iskreno i duboko oseća smisao. udara i zakreće čas levo čas desno. nego da je spas i rešenje u tom što postoji istovremeno oboje. nerazdvojno povezano u ovom našem ljudskom životu. nailazio i na ograničen um. Jer. nikad: da!« — »Uvek. ukratko. svima.* Kad u bojažljivom čoveku obamre strah onda se i?akvog treba pribojavati isto kao x onog koji je prirodno hrabar. * Umesto nekadašnjeg: »-Nikada više.'Možda je tu negde koren i celog ljudskog straha od nepostojanja. nego koji nam je dat kao celina. koji nismo tražili ni stvorili mi. nerazvijene sposobnosti. Možda i vise. onako kao što čovek izvlači ekser iz daske. ali samo onaj ko je sagledao i upoznao (ili bar naslutio) raznolikost sveta i neiscrpnu mnogovrsnost njegovih pojava sa svima 69 . čini sve kako bi nas što pre izvukla iz života. gotovo po pravilu. Na telefonu lakše i jasnije izbijaju neke karakterne crte čoveka nego u usmenom razgovoru. * Cim je u čoveku počela da tinja iskra svesti. . * Naše melanholije i naše bolesti. sude sve što dolazi od novog naraštaja i da svoja shvatanja smatraju zauvek utvrđenim i neprikosnovenim. sa njegovom pravilnom smenom dana i noći i godišnjih doba. nego jedno u drugom. jedan i jedinstven. Kad god sam i gde god sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili preteranu osetljivost za ličnu čast i dostojanstvo. uvek sam. do nepravednosti oštro. Isto tako ni bezobzirnosti mlađih prema starijima ne treba davati ohrabrenja ni podrške. ne uporedo i jedno drugom protivstavljeno.

samo taj može biti smatran pravim i potpunim čovekom. Bgđ. Ljudi u kojima se sretnu oba ta nedostatka. tako se i ja pitam ponekad: da li sam ja u svom hodu okrenut prema životu ili prema smrti? Prokletstvo i pokor ovog sveta. Svaka i najmanja pojava u životu ima samo jedno značenje koje treba pogoditi i jedno mesto koje. po cenu duševnog mira i večitog spasenja. svi putujemo.njihovim suprotnostima. nego padaju pravo u prazno ver je. Postoji jedno shvatanje hrišćanstva koje samo po sebi stvara ne ljude nego mučenike koji pate bez jasnog cilja i pravog smisla. Putovanja su za mene bila uvek teška. A iza vas će ostati samo balav trag. ali to su izdvojene tragedije koje se dešavaju povremeno i retko. to su pustinje u ljudskom društvu i od njih dolazi najveća nesreća. ili bar blizu sreće. puna sloboda. prelazima i stapanjima. Istina je da nesreće. često i mnogo veće. Sloboda. Posmatrajući ljude oko sebe.* — Vi ćete sagoreti brzo i beskorisno. * Mi bismo bili potpuno srećni. U tom traženju i pogađanju prolazi im vreme koje bi trebalo da znači život. i s godinama bivaju sve teža. '31. kao iza puža. oni ne mogu više da pribegnu veri. vidim da je broj onih koji se na putovanju osećaju izgubljeni — vrlo velik. kad bismo zaista imali sve ono što zavidljivci koji nas okružuju misle da imamo. Xn 1956. Kad racionalni ljudi — pod udarcima sudbine — počnu da sumnjaju u moć i vlast razuma. to su ljudi kratke pameti i tvrda srca. To obaranje stepena vred-nosti svega oko sebe. i kad bismo sve to imali onako i pod onakvim uslovima kako to njima izgleda. ali jadnik je svaki onaj ko ga nikad nije sanjao. -— Ako! Znače se bar da smo bili vatra. Oni uporno i dosledno svlače sve na niži plan. dok glupi i neosećajni ljudi neprekidno šire oko sebe smrtonosan pustinjski dah. Svaka misao i svako ljudsko osećanje ima jedan jedini izraz koji je dopušten i koji se smatra pravim. to je njihova svagdašnja hrana. I opšta mxika i nesreća. to je san. treba pronaći. » Kao slepac koji s vremena na vreme zastaje na drumu i uzdignute glave proverava pravac. Iza vas će ostati sami pepeo. san kome ponajčešće nije suđeno da se ostvari. 70 71 . Za tu vrstu ljudi i ne postoje život i svet. mogu ponekad da dođu i od ljudi jakog razuma i dobra srca. Pa ipak. A sa čuđenjem primećujem da nisam ni u tome sam.

nama pojedini ljudi mogu da izgledaju kao čudovišta i izuzeci po svojoj zloći > Borba 1.u nama živi urođen strah od planine. Mi se prema planini ponašamo kao prema pripitomljenoj zveri. oni misle da sve znaju. Trebalo bi živeti i raditi tako kao da neki oblik večnog života (i u njemu neka čovekova lična odgovornost) zaista postoji. sa zrelim dobom i — sa mirovanjem posle smrti. a kod staraca zaostaju. čas se umiljava. Cas je gladimo. ili svom savršenstvu. šume i divljine. 7 . Zato što mogu.' * Preterano vajkanje na starost i njene mnogobrojne nezgode i teškoće. jer i sami isuviše dobro poznaju terete starenja i starosti. Drugo. Kod mladeži ona idu suviše unapred. i to ne samo u mladosti i u zdravlju nego sve do poslednjeg dana i minuta. to je slabost mnogih inače vrednih ljudi. ' Napomena u rukopisu: (NJegoS). Zbog ograničenog poznavanja prirodnih zakona i stvarne ljudske prirode. Njegova jedina dužnost bila je »da klima glavom u znak odobravanja na sve što sultan kaže-«. Postoji priča da je na dvoru nekog sultana bio naročit činovnik čija je titula glasila: evetefendija. Preci su nam davno pobegli iz planine. Ali noću i tu dopire malo straha od planine. u jednom ili u drugom pravcu. o bogu i satani. Jedno i drugo je izvor mnogih zabluda i često postaje nepodnošljivo i smešno. logično povezan sa mladošću. Potpuno smo mirni i hrabri jedino kad smo u društvu ili kad smo okruženi zidovima uređene i sigurne kuće. To su ljudi koji sve uče i mnogo nauče. Otud vodi poreklo i ljudska misao o bogovima. Pesimizam u službi života. oni ne pomišljaju da to stvarno nikog ne zanima. anđelima i svecima. smeška-jući se nesigurnim osmejkom koji treba da pokaže kako je se ne bojimo. nego sastavni deo našeg života. čas se kezi pokazujući zube i odajući krvožedne namere. Mladi ljudi ih i ne razumeju. i izražavaju ga svakom prilikom. a u isto vreme znati da takvog života nema i ne može da bude. i što se usuđuju o svačem svašta da kažu.' * ili dobroti. Nedostatak filozofije! Prvo. to je još gore — pustinja i smrt. Starci i mladići obično imaju mišljenje o svemu. a njihovim vršnjacima je takva kuknjava odvratna. samo ne jedno i to najvažnije: kako sa što više dostojanstva ostareti i što pristojnije umreti. Ta mišljenja su obično preterana. čas opet bežimo od nje. Ali mladići i starci koji nemaju mišljenja. i još imati snage da se to saznanje stoički podnese. ali se ni do danas nismo oslobodili sećanja na nju i straha od nje. oni gube iz vida da starost nije neko izdvojeno i naročito stanje. m 1957. a ona isto tako.

s .

on sve to posmatra na drugom tj. A kad se oženi. Dok čovek živi sam. i sa mučnom nelagodnoš ću oseća da to isto oni posmatraju na njemu. na svojoj ženi i deci. on u svojim mislima nosi saznanje o nesavršenst vu ljudskih stvari i prolaznosti svega na zemlji. .wrtf)ptr^mmmmr»m-f * Društv ene promene. Covečanstv o mora s vremena na vreme da promeni rame na kojem nosi teret koji se zove život.

vi imate od samog početka jednom zauvek određen stav i ne osećate potrebu da se upuštate u slične borbe i obračune. u dalekoj daljini. kao pramičak magle koji se gubi. Treba živeti za budućnost. branite se samo koliko je neophodno. Otišao sam. kao zlatna magla negde iza toga brega. m . boriti se protiv onog što čovek vidi i oseća pred sobom. tvrdo i ogromno kao granitni breg. A sve što su uradili. Zato je To je najteži način života. a za nešto u što treba verovati i što se samo naslućuje. stvarno. A ne mislite na njih kad niste na to primorani. nekad slabije. Iza mene je ostalo sve što su ljudi rekli. nekad jače. S t vaš život mnogo mirniji i vi sami izgledate mnogo lepše u njemu. poneo sam na dlanu jedne ruke.

Ta najgora vrsta smrti. I sve će ti ili b razgovora i sporazuma može * da bude između K vas i mene? Nesporazum. daleko od vašeg pogleda. što ga većina njih izbegava? Seti se samo šta ti misliš o njima. ravnodušnost ja nisam nikad ni želeo ni osećao. najmanji i najmanje bitni deo mene. Vi poznajete sporedni. koja se zove ravnodušnost. bila je uvek daleko od mene. Zašto se čudiš što ljudi ne traže tvoje društvo. sve je to van vašeg znanja. a za mene strašan odnos! 7 . pogotovu. — Potpuno naopak. to je jedini mogući oblik dodira između nas. ono što sam mogao da budem i značim. sve što bi moglo nešto da vredi u meni. a šta sam o sebi. čak ni u časovima bolesti ili potištenosti.Ne. a sve ono što sam uistinu bio i.

ono što treba da bude i što je tek na pomolu puno je strepnje i neizve76 snosti. ni prvog dana kad je prohodao. I prvo i drugo zauzimaju mnogo mesta u mom životu. uživajući bar nešto od tih slasti i dobara. verni i jasni. u stvari. učiniti nešto opasno i nepopravljivo. A ceo taj naš svet. ali oni sami ostaju takvi kakvi su. Čini mi se da ću umeti dočekati smrt kako sam i život primao. umoran od borbe sa svojim telom. možda i manje. Sve što sam uradio. Tada ću vero-vati još bolje i čvršće u njihovu prolaznost. što sve oko sebe merimo svojom potrebom za mirom i nepomičnošću i svojim. ali o onom što je prošlo ja mogu mirno i slobodno da razmišljam i govorim. uradio sam sa tom mišlju i tim osećanjem skrivenim u sebi. jer drukčije ne može biti. jedino jasno i jedino — moje. posvećeni smrću i nestankom. Možda mi je bilo osamnaest godina. i prestiže. ali da niko nije hteo da nas posluša. i stalno nam izgleda da nam događaji daju za pravo. nije pravilno radio. ali pustite me malo da se i sam u to uverim. nesporazuma.starost donosi. Ali. nepromenljivi i večiti. to je veliki časovnik koji nikad. Tome nas uče sva zemaljska dobra i uživanja!« Dobro. zapisao u svoju malu džepnu beležnicu: Vi kažete. Ali starost je takva. Čini mi se! Veći deo života proveo sam smatrajući se potpuno izgubljenim čovekom. mirno i hladnokrvno. * Prividna ravnomernost prirodnih pojava oko nas. koja nam omogućava da kratko živimo i još kraće zadovoljavamo svoje nagone. i neprestano ponavljate: »Sve što je zemaljsko. briga i kolebanja. Ono što se dešava oko nas puno je nemira. od toga što nismo više mladi i ludi nego stari i — ludi. snagama i sposobnostima. besmisleniji i opasniji izgledaju postupci naraštaja koji nas stiže. kao zanimljiv. dobro ili zlo. i sve nam nerazumlji-viji. da smo sve tačno predvideli. a ne mladalačkim potrebama. žedan života i željan svega. Mi se stalno plašimo da će oni koji su »ludi i mladi« pogrešiti. Stalno imamo utisak da će bez naših saveta i upozorenja sve krenuti nizbrdo i u propast. jer imaju sve svoje dimenzije i ne mogu slagati ni prevariti. sve se više osećamo odgovornim za sve i svakog. verujem vam na reč. dobro. mnogo sitnih i krupnih briga i nezgoda. »otići predaleko«. prolazno je i ništavno. a vezani za život zauvek i nerazdvojno. kad sam. stvara kod nas iluziju nekog predviđenog i ustaljenog reda. 77 . mi sami pronalazimo nove povode nezadovoljstva. netražen poklon. Sto manje imamo snage da utičemo na tok stvari oko nas. Minuli životi i događaji jedini su koji uistinu postoje. od istinske brige za stvar. nego od našeg straha i nemoći. Ono što je prošlo za mene je. da smo opominjali na vreme. sama po sebi. Pri tome ne primećujemo da najveći deo tih naših briga ne potiče od stvarne ocene položaja. kažem ja. može se samo ljudski sud o njima menjati. kao da nam to nije dosta.

Veliki rastanak. niče i raste oko nas. Studen. propustio ili zaboravio. Neka neprijatnost. ali najmanje bolan od svih rastanaka koje smo poznavali. Ah. Za procenu jednog čoveka i pogotovu jednog društva presudno je gde se u njemu na skali važnosti nalazi i koliko mesta zauzima potreba za čulnim. manja ili veća (priroda i dimenzije te neprijatnosti i nisu važne ni presudne!). ili učinim nešto što ne treba. možda više i bolje podvige. ' 78 n . zaparaju lako njegovu unutrašnjost. vetar. da je za pojedinca kao i za ceo naraštaj presudno i glavno: koja su pitanja sebi postavili od samog početka kao bitna. kako su ih postavili i. muka koju nosim. naročito erotskim uživanjima. Živeći nešto duže. Tada nastupaju dva-tri dana i. dve-tri noći neopisivih muka od kojih su ljudi valjda i pozajmili svoju predstavu 0 paklu i paklenim kaznama. Onda će doći smrt. kojim putem i na koji način žele i mogu da im traže rešenje. To znači po dvatri puta dnevno. ali zato sposobni za dru^e. oni draže i zbu njuju ostareo organizam. rana se odmah da na zlo i bukne kao otrovana. a za koju niko nije kriv. Sukobi i borbe života u kojima se normalni. ja valjda ponajmanje. u isto vreme. čoveku se na mahove čini da »mišljenja« i »uve-renja« grupa i pojedinaca i nisu toliko važna sama po sebi. Zašto je to tako. naročito. sve nepodnošljiviji bivamo onima kojima se žuri i kojima se živi. kod svih rastanaka. naravno. Jer. govorim još sa visine (ili iz nizine) onog posla na kome u to vreme radim. oni nas.Takozvani praktični ljudi bili bi vrlo korisni i zasluživali bi svaku pohvalu i poštovanje kad od te svoje praktičnosti ne bi hteli da naprave smisao života i razlog svoga opstanka. Strahovito patim od stalnog i mučnog osećanja da sam nešto skrivio. * Nemojte se ničemu čuditi! Treba da znate da ja često i kad govorim o realnim stvarima svakodnevnog života. odbi jaju od svega što klija. onda mi se obično desi da stvarno nešto propustim i zaboravim. A kad učinim napor i oslobodim se toga uobraženja. posle smrti žali samo jedno. vrlo je teško objasniti. kad ostarimo. ali sigurno je da je tako. ili jarka svetlost. opravdanje za podjarmljivanje i terorisanje svih onih koji su lišeni toga praktičnog smisla. a dosad smo uvek. . tako je to otkad znam za sebe. smela mišljenja i jaki izrazi — to su neprijatelji starosti. novi pogledi. zbog njih sve teže podnosimo mlade ljude i nove misli oico sebe i. tama. Eto. nagli pokreti. za njega su postali fantastični podvizi nadljudskih razmera. A nije ni tako Iako ni jednostavno peti se ili spuštati svaki put kad je to potrebno. žalili udvoje. to je lavirint u kom živim. zdravi ljudi bore i brane kako najbolje umeju i mogu. prateći ljude i njihove sukobe. oštri tonovi. ali uvek na tvrdom tlu stvarnosti i sa živim ljudima od krvi i mesa.

nije ono pravo. U njihovoj potrebi za pričanjem o starenju i starosti krije se i žal zbog izgubljene snage i minule mladosti. po svojim manifestacijama i svom dejstvu na okolinu. zaslepljuje ih svet oko njih i zavodi ono što ih čeka. Tako se može reći da mladost nije nikad pravo ni potpuno opisana. vrlo rano došao na misao o jednoj stalnoj tački koja bi bila oslobođenje od robovanja tome strahu na koji je osuđena »natura« i sve u njoj. Njih vode nagoni. bilo da se rađa i nastaje.■iiiiiiitiaii Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. i jedino i mogla biti opisana. Ako mu i pođe za rukom da se probije kroz sve prepreke. nepravde i udarce koje im je zadavao. nisu skloni samoposmatranju. I Islam smatra morsku vodu nečistom i prema tome nedozvoljenom za ritualno pranje vernika pre molitve. i ostvari svoje težnje — neizbežno ga čeka udarac o tako blizu granicu ličnog života. ono što oni misle da ih čeka. i strah od potpune oronulosti i praznine koju u njima otvara misao o neminovnoj i bliskoj smrti. koja im uvek izgleda kratka i nerazumno iskorišćena. Ne postoje žene ružne ni smešne ni odvratne po onome što im priroda oduzima ni po onome što s vremenom gube od svoje lepote. po sećanju ili posmatranju opisivali mladost. A ukoliko su stariji. lakše bi mu praštali sve uvrede. * Covek je tragično biće kratka veka. nisu sposobni da se sagledaju u celosti ni da se trajno udube u ono što vide. Prirodno je da je čovek. 6 — Znakovi pored puta . u kome je planuo zra-čak svesti i osvetilo prirodu oko njega. bilo da opada i umire. i čine to sa zadovoljstvom. U tom kretanju je sve što živi osuđeno. to nije isto. 80 Ne znam da 11 sam spavao^ ali znam da sam sanjao. Mladost je uvek opisivana. tj. Starost. i ako ga ima. Mira nema nikad i nigde. zbog svog opstanka i održanja. po pravilu. iako u stvari samo mladost i postoji. mrzeo i mučio sam sebe. jer zreli ljudi to mogu. posredno tj. on je prividan i opet u službi kretanja. savlada sve pretnje i nedaće. vreme opadanja ili oronulosti. A nije trebalo. * Sve u prirodi je u stalnom grčevitom kretanju. a i kad jesu. Jer mladi ljudi. a da starost nije drugo do mladost koja je prošla. nego po onom što one same žele da joj dodaju. Trebalo je živeti. Da su ljudi mogli da znaju koliko je on prezirao. na od-branu i na stalnu pažnju koja kod čoveka dobiva oblik sveštenog straha. posma-trana je i opisana u svim svojim fazama i pojavama.

pa se opet ugasi. gotovo u svakom trenutku. kao nevine žrtve. samoubilački luči sve nove otrove koji im zagorčavaju i skraćuju dane života. ostavljaju nas kao praznu. a naprotiv. da u rođenoj kući čovek nema gde da ostavi stara pisma i stare fotografije. I kao da to nije dovoljno. po nekom čudnom i paradoksalnom pravilu. u isto vreme. a u isto vreme sve veća biva potreba za tim istim ljudima. naravno. taloži i razvija u sebi sve ono što zamračuje vidike i smanjuje životnu radost. Tako se uz pratnju iste ili slične muzike i pojavljujemo na zemlji i srahranjujemo u njoj. osvetli naš nemoćni jad. I kad nas istroše i sažegu. da je svet. podmlađuje ili bar održava u snazi i svežini. * Ima ljudi koji su — ako ih okolnosti na to primoraju — pre voljni da. Prvo. javlja odjednom preterana želja za savršenst\^om u svemu. sasušenu mahunu na zemlji. dok starčeva mrzovolja prati poslednje dane njegovog zalaska. naprotiv. A povremeno blesne u nama svest o svemu tome. Nezadovoljstvo sa svetom oko sebe i želja da se on menja. Nepoznate i nadmoćne sile oko nas i u nama služe se nama. čistotom i oda-nošću. Zime su oštrije. nastojim svim silama da ne budem doveden u takav položaj i prisiljen da između ta dva zla biram. označava početak njegovog uspona. Njihov duh se slepo odupire svemu što obnavlja. Njihovo telo uporno. i usponi jači. za toplinom. Rastu sumnje i hladnoća u odnosu sa ljudima. Iza jednog i drugog stoje isti uzroci i slične pojave. nestanku u susret. Razlika je. Ali ja. postao uži. smanjivanjem mogućnosti i sužavanjem izgleda. poverenjem. obe podjednako ne-tačne. nego sve u njima i oko njih. može sve doći u pitanje. samo u tom što negodovanje novorođenčeta 82 Kad ljudi počnu da stare. ne samo vreme. u ostarelom čoveku se. kreće se čovek stazom svoje starosti. da je na ulicama i u vozovima mnogo više sveta. * Plač nejakog deteta u kolevci i gunđanje i »pesimizam« starca pri kraju života istog su karaktera i porekla. Između te dve krajnosti. 6» 83 . Po svojoj prirodi i ja spadam među njih. razdaljine duže. sve radi protiv njih. Vara nas ovaj svet od trenutka kad oči o+'"^o-rimo do onog kad ih jednom zauvek sklopimo. da je sve oko njih veće nego što je nekad bilo.Mi smo takvi ljudi i živimo oduvek pod takvim okolnostima da za svakog od nas. Drugo. a u isto vreme nesposobnost da se to ostvari i potreba da se svoja nemoćna zlovolja bar recima ili samo zvukom izrazi. upo-redo sa opadanjem svih snaga. da se do svega teško dolazi. našom krvlju i svim našim snagama za svoje nama nepoznate ciljeve. nemilosrdno nesavladljivo i neobuhvatno. * Starci stalno pate od dve pogrešne predstave. zlovolja. njihov glavni neprijatelj. beznadežnost i očajanje. blesne kratko i slabo. a kao posledica te lude želje: nezadovoljstvo samim sobom i (još više) drugima. nepravdu snose nego da je drugima čine.

imosimo red i smisao koji u stvari ne postoje? Dvaput bivamo. ovde gde sada stojimo. ispravlja sve što je ikad bilo naopako i krivo. i izvodi samovoljne zaključke i donosi stroge sudove. vraća sve što je utajeno ili oteto. ili bi moglo da bude? Ili. samo puka igra slučaja u koju mi. Tu se saznaje i objavljuje sve što ]e među ljudima bilo skriveno i tajno. i kad god za to nalazite snage u sebi. Cim vidiš da neko. i drugi put kad. kažnjavani za naše lude i »grešne« želje. 84 Najveće ljudske tragedije i najteža stradanja ne mogu do kraja da pokolebaju u meni veru da je život vredan da se živi. — znaj da nije dobar čovek ni na dobrom putu. može li se znati gde je i kako se dolazi do njega? —Može. kao sjaj koji ništa ne može zamračiti. ili reci. jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva. bez potrebe tumači tuđe postupke. uvek skloni da u svemu tražimo zakonitost i logiku. (Njihova propinjanja su ćudljiva i nezdrava. ili čak samo namere. Tu se pitanje ljudskog postojanja pravo postavlja i — ukoliko to zavisi od čoveka — do kraja rešava. —Kažu da postoji negde mesto pravog suda i pune istine. a ostala im samo sposobnost da pate!) 85 . odasipa tamo gde se presipalo. I kloni ga se kad god možeš. izgleda. da smo uz put nešto zaboravili. Ali kad vidim ljude koji su nepovratno izgubili snagu i mogućnost da žive (mrtvi su. vivite lieti! Budite radosni kad god vam se za to pruža mogućnost. » Sta su naše igre u detinjstvu? Nejasno sećanje na nešto što je bilo. pa to je lepše od svih snivanih rajeva i utopija! Može li biti da takvo mesto zaista postoji? Ako postoji. potrošili uludo i svoje i ono što nije naše i u što nismo smeli dirati.I što duže traje ta igra. ili bar moglo biti? Ili slutnje nečeg što će biti. — Da! Budi hrabar. dosipa onom kome je zakinuto. sama sebi cilj i svrha!) A minut čiste radosti ostaje u nama zauvek. možda. to mi sve'življe želMo njen brzi i konačni kraj. razuman i pravedan — i ono će biti svuda gde tvoja noga stupi i tvoja reč odjekne. koji su u stvari presude. ___ ?!? Cesto nas prati osećanje da smo u nedozvoljenom deficitu. sa stidom i očajanjem uzalud bežimo od svoje sreće. iskren i postojani SovekoIjubiv. To je mesto gde istina sja kao sunce koje ne zalazi. " ^^ Dum sinunt jata. Prvi put kad patimo što ne možemo da ih ostvarimo. gde pravda caruje. Ono je među nama. njihova zadovoljenja nesigurna i kratkotrajna. —Ah. u razgovoru. To važi naročito za slavu i novac. kazuje sve što je ostalo prećutano i nerečeno. videći svoje želje ostvarene.

kad znamo da mu je sav smisao i sva vrednost u tom što je prolazan. A u starosti patimo od njih ne manje. * Umirući (ili tačnije rečeno: misleći o svom poslednjem času). Bezimeni morski talas vezuje me brzo i neposredno sa morskim putevima u dalekoj prošlosti. visoke planine. Život mnogome od nas prolazi u borbi sa svojim rođenim čulima. * Sve ljudima. nisam osećao bliži životu. čovek dolazi sam sebi ne samo smrtan i prolazan nego kao da nikad nije ni postojao. dotrajava i nestaje. Ludo je zamerati životu što prolazi. u dugom i strašnom očekivanju konca. čini mi se. a najobičnija reč. I upravo ta bliskost sa suštinama pojava oko mene iz iva na mahove misao o bliskoj smrti. Sve što je dobilo ime i što se može označiti brojem ili znakom. i ja duboko žalim sve što je osuđeno da se rađa. 86 Nikad se. a samo jedan trenutak i nekoliko pedalj a zemlje dovoljni su da taj isti čovek mine kao da nikad nije ni postojao. ali od te nedoslednosti malo ko može da se odbrani. ili bolje rečeno: da bi imao iluziju da se izdigao. 87 . A ta misao i sama je kao mala smrt. da bi se on sam izdigao. večno ugroženog čovečanstva. zbog njihovog naglog opadanja i dotrajavanja. zamrači se u meni i moć rasuđivanja i snaga životnog nagona. žuti cvet od šest latica sa beskrajnošću rasta i plođenja. drevne ljudske puteve i vekovna boravišta. Život nas načne negde duboko u nama. Teško onom koji mora nekog drugog (pa ma ko taj bio) da unizi.kako traju dane izvan života. i mala mesta razasuta obalom. gole i šumovite. nepri-metno i neosetno označi mesto sa kojeg starenje treba da otpočne svoj rad. samo drukčije. čuvena u prolazu. da traje. nikad moje zanimanje za sve oblike ljudske delat-nosti nije bilo dublje ni svestrani je. je svirepo prema starijim i slafjijilp Toliko mesta i vremena treba da se čovek začne. rodi i odraste. naša čula su svojom besnom i anarhičnom aktivnošću pravi krvnici našeg života. sa sudbinom celokupnog. kad nam izgledaju svemoćna i preča od svega. U mladosti. a ono onda nastavlja i dovršava posao. osuđeno je na jalov život i patnju. Gledajući po ceo dan i dobar deo noći more. isključeno iz opšte struje plodnog života i postojanja.

sa ljudima koje nisam ja sam izabrao. otprilike. izgleda. bolje i dostojnije? Smrt će doći i tamo. Nesreća je u tome što tako često. Sad. mi kvarimo svoj kratki život više nego što nam ga truju i zagorčavaju ljudi i prilike oko nas. to je samo ostatak stare navike da se izražavam slikom. tri. izgleda. ma kako ih pažljivo slušali i ma šta im odgovarali. na mesto sa kojeg nikad nije trebalo polaziti. Nije ni strašno ni veličanstveno. pet ili deset godina. ako ostane ovakav kakav je. ona mene. potpuno i zauvek. Predmeti oko mene zadaju mi boL 88 8R .. kad postojim zaista. Čuđenje je naličje naše svesti o postojanju. sa nešto veštine i brzine.. javno ili tajno.ižiui. možda ni toliko. To je glavno. bude nestajao sa nje. Kao kad se završava krug. a ne znam kuda idem ni zašto se mučim. Nije nikako i nije ništa. plotski ljudi i čulnici žive nezadovoljni i nezadovoljeni. a ne robuje mu. čim se rasprši zvuk te reci — »krug« — neće više biti kruga ni potrebe za izrazom.>iMiitiiMia^^ Stigao sam. Očigledno da sve što je bilo nije trebalo da bude. Jer je robovanje telu teško. slažeš uvek isti odgovor na uvek ista pitanja. a sad bih je i ja mogao napisati i potpisati! Izgleda mi kao da sam izneverio svoju lutalačku mladost. živim pod nametnutim uslovima... čudiće se tako i u trenutku kad.MMii. Dugo sam govorio za sebe: jesam. - * Putovanja? Čemu? Zašto tražiti tuđa lica i nove predele da iz njih. ne vredi i ne znači za mene ništa. ne kažem ništa. Takvim našim prohtevima i ćudima. Tako misli čovek dok vas sluša. hoćemo da budemo ono što nismo. Ljudi koji iskreno i duboko preziru tele i sve što je telesno žive dugo i dobro a.. bez obzira na godine starosti koje dočekaju. samo onaj koji ga prezre od prvog dana i sata. mi u stvari mislimo uvek jedno isto: tu sam u svetu. naprotiv. dok oni nastave svoj put ka cilju koji je sav od stvarnosti i istine. kao iz razasutih slova. živeću još kratko. kraće ili duže. Zar nije bolje ostati kod kuće. nepotreban i neupotrebljiv. Kad kažem »krug«. ni misli koja je tu potrebu i taj izraz rodila. Koji to može. Dobro mi je. sa svim ovim što mi sada govorite. Završen krug. Izneverava. Covek se čudi otkad postoji na ovoj zemlji i.«t». i umiru uvek žalosno i uvek prerano. kojima ne možeš videti cilja ni smisla. preći kao preko mosta koji posle ostane iza njih. U stvari. kao vrsta. ali to je ne-tačna samooptužba. ili da ne budemo ono što smo. Kad pomislim da sam se nekad čudio zabelešci Paul Valery-a o besmislenosti putovanja. i što uopšte možete da mi kažete. Bez objašnjenja i bez ostatka. može se reći. Ma šta ljudi govorili nama ili oko nas. Sve ostalo. zlo ne može biti. Ali sad je zbilja kao da nije ni bilo. a nisam bio.jMtiažto^. Oni misle da se preko jedne laži može.

Bože moj. nego kad ga posmatrate dok sedi za volanom automobila i vozi. Od takvih duhom malih ljudi postaju često veliki gonio ci novih istina i mučitelji ljudi. izgleda mu opasna i neprelazna. Nigde bolje i brže ne možete upoznati čoveka. A šta bi vredelo i da to kažem. a i kad dopru. poslovima koji nas ubijaju. jer počiva na iluziji i samoobmani. — Hteo bih da kažem. jer vidi i ono čega nema. Sedeći pored njega jedan sat. bez potrebe. kako se s puno razumevanja i obzira govori o pokojnicima. često. * Znatan broj nesporazuma. Unesrećujemo se kao zaslepljene ptice. hteti učestvovati u svemu. Vrlo rano. Ljude bi trebalo zarana učiti da se ne plaše vremena. dan prenagljenih zaključaka i suviše brzih odluka. Čudno i samoubilačko ludilo koje na mahove kao smrtonosan plamen zahvata slaba i ograničena ljudska bića: hteti biti sve. vi ćete bez reci i razgovora saznati o njemu više nego za mesec dana stalnog druženja. naš nasušni deo u postojanju. ispreči se pred čovekom pustinja vremena. karakter i ćud. To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti prenose na opšti plan. Ponekad i po dvaput u jednom danu. Od svih ljudskih strahova taj ima najmanje osnova i opravdanja. da »strepe« za budućnost naroda. njegovu >vdu-šu«. ono se nalazi upravo tu. ili nedostojnim razonodama i porocima koji nas prvo sramote pa zatim uništavaju. Nesreća je stooka i svevideća. u jalovoj nadi da bi je tu mogli zadovoljiti.i'iTitiiiMiiiiiiiiii« Čuvajte se ponedeljka! To je dan kad ljudi na vas najviše navaljuju. njegovu pravu narav. a ipak šlepa na najgori i najstrašniji način. nego zemno vreme našeg jedinog života. bežeći od nepostojeće pustinje dugih časova i praznih dana pred nama. * Njih je život naučio da se ne boje smrti. ne primećujući da to ispred nas nije nikakva ledena ni ognjena pustinja. a sa njom prenose i svoje kratke mere i bedne račune. kad se poslovi javljaju sa svih strana. — Takva je bila većina Vuko-vih glavnih protivnika. mi nismo skloni da ih poslušamo. da ga brane od opasnosti koje samo oni vide. mi trčimo ludo u susret zlom slučaju i tuđim ljudima koji nas iskorišćuju. još u detinjstvu. kad takve opomene i dozivanja teško dopiru do našeg sluha. Coveče — hteo bih da kažem sebi i drugima — ako postoji nešto što može imati nekog značenja i stvarne vrednosti za tvoj život. To je. i spreman je da prihvati sve što ga spašava od nje. sukoba i nezgoda u duhovnom životu jednog naroda dolazi otud što mnogi nepozvani i nesposobni ljudi osećaju potrebu da brinu narodnu brigu. Tako. ali ćutim. 91 90 . u toj tobožnjoj praznini i pustinji od koje te sve odbija i vuče natrag. kako im se sve lako prašta! Nema dana da im čovek ne pozavidi.

to što vas budi usred noći i sučeljava sa bolom. Videći kako se. da posle uvek sami sebi prebacujemo što dugujemo gorem od sebe. pomišljajući neprestano da sve to jednim pokretom bacim od sebe i da svima pokažem da sam odavno izgubljen. a možda i bolje i hrabrije. Vaskrsnuo sam iz tog stanja između smrti i života i vratio se na put svoga starog i znanog postojanja.Cesto se dešava da nas ljudi koje ne volimo i ne-cenimo obasipaju svojom pažnjom ili čak svojim poklonima i uslugama. rečju i delom. Ima ih u vama i oko vas. samo most koji vitim belim lukom vezuje moja dva radosna dana. * Nekad je san bio za mene samo srebrno polje tišine. to nije smrt. vi nailazite na dotad nepoznate bolove. i stoga primećuju mnogo bolje i više one koji umiru i odlaze nego one koji se rađaju i nastaju. Hodao sam i govorio. Probuđen mesečar koji još nije pustio jauk ni pao. ali od njih primiti. nikako. nerazumljivo i neočekivano. Opet su dani bili osvetljeni smislom i putevi radošću. plaši vas smrću. jeo i spavao. tonete. svaki od njih izgleda neizdržljiv i smrtonosan. učiniti neka usluga. i da bi mogao što duže da vas drži u svojoj vlasti. čini im se da umire ceo svet. Više od dva meseca živeo sam — ako se tako može reći — životom mrtvaca čija smrt nije prime-ćena i kojeg samo zbog toga nisu još sahranili. spao sa mene sav teret. ali nijedan ne ubija. i sa vedrijim izgledima. mi se u sebi ne osećamo ni najmanje obavezni da ih vratimo. Neožaljen pokojnik koji svoju smrt nosi u sebi kao stidnu tajnu. i da se gušite. pitajući se svakog trena čemu sve to činim. A ona je jedini pravi i savršeni lek svakom bolu i strahu. Takve usluge i poklone ne treba primati. isto onako kao što su oni kretali pre četrdeset ih pedeset godina. . I krenuo sam napređ — još jednom: napred — ne sećajući se ničeg od onog što ostavljam iza sebe i ne misleći na ono što me čeka. Stariji ljudi okrenuti su ka ishodu i kraju života. što u očima onih koje ne cenimo ostajemo večno kao neblagodarni i nečasni ljudi. krenu u podvig koji se zove ljudski život. sećanjima i predviđanjima. samo postojanje kao takvo. gube njihovi vršnjaci. koji je ogluveo i živeo jedno vreme gluv. Opet sam čuo šta govori voda svojim žubo-rom. a od toga imamo dvostruku štetu. Njima se može još. Kada se u tami. ima ih u vašim mislima. na početku druge polovine noći. drugu. da je moje postojanje prividno. jer ako se desi da u trenutku slabosti popustimo i primimo ih. pa mu se onda odjednom vratio sluh. A onda je odjednom. Jer. jedan po jedan. to vas život boli. Pri tom gube iz vida stotine i hiljade beba koje se u isto vreme rađaju i mladića koji dorastaju i spremaju se da svežim snagama 92 Mislim da mogu kazati da znam kako se oseća čovek koji je bio šlep pa progledao. Godine koje se množe otkrivaju nam postojanje i prisustvo bezbrojnih i raznovrsnih bolova. Prvu. probudite sa nepodnošljivim osećajem da padate. Opet sam osetio tešku ljudsku brigu ali i svetlu želju za pokretom.

Verovatno ćete se nasmejati mojim racionalnim i celomudrenim sudovima. svetli i laki njen deo. javi nesporazum — to je signal. Nije to rđavo. hrabrošću i nešto dostojanstva izdržimo i podnesemo 94 I Tako oduvek čovek u čudu i nesnalaženjti stoji pred čovekom u sebi i pred ljudima oko sebe. i sa kojima želite i morate da budete. pri svakom poslu i na svakom mestu. koja su sa mnom zajedno izrasla.Kad mislim na moja razna putovanja. teži i tamniji đco te igre. njih svi znaju koji znaju mene. Iskren ljudski smeh pomaže nam da jasnije vidimo i bolje i blaže sudimo ono što nismo mi. šta ume i zna. koja su mi nametnuta od okoline i koja sam zbog svoje lakomosti i nepromišljenosti prihvatao. neočekivanih unutrašnjih promena i preobražaja. drugi. Neće i ne mogu da me prime. * Kako da se očuvaš i održiš među ljudima kojima nije toliko važno šta je čovek po sebi. a doskora. to jest na svom mestu. vidim da ih ima od dve vrste. iako su stvarno iznad mojih snaga i izvan mojih želja i potreba. ja to ne bih nikad rekao. Druga. Tako se mnogi nesporazumi objasne i mnoge suprotnosti približe na najprirodniji mogući način. da bi se proverilo u čemu je stvar i kakva je priroda toga nesporazuma. I ne kretati pre toga ni napred ni nazad. koja su se nekako uzgred i slučajno prilepila za mene. I stoga — ja ćutim i živim. bez mesta. a sa ovih drugih vraćao sam se iznuren fizički i osiromašen duhovno. zašto da se ne nasmejete. Zaliti se na život? Zašto? Zaliti se sada kad nije više ni lep ni lak. kao organska potreba i prirodna posledica mog duhovnog i fizičkog razvoja. Evo jedno jutro kad život izgleda podnošljiv. oni su i učinili od mene ovo što sam. A sve i kad bih mogao. pošto smo lakomo iskoristili onaj prvi. Između vas i starog društva postojao je jaz — nesporazum. To je bilo lako. ni kakav je u toku dugih godina. dok je to još bio. Smeh pročisti i osvetli atmosferu. A na kraju. nego šta može i srne da kaže. Ja bih se tako lišio upravo onog od čega i zbog čega živim. Smeh je zdrav i leko-vit. 95 . žudno i žedno smo primali sve što nam je pružao. Ona prva pričinjavala su mi radost i donosila i zadovoljstva i duhovne koristi. jer sam ih godinama osećao na sebi. u jednom trenutku. I to je bilo dobro i prirodno. Nisam lud. To ne bi bilo pravo ni pristojno. A to je dobro. Uostalom. o sebi i o drugima. pa dižu ili satiru. Ako se desi da se između vas i onih koji su sa vama. Ja bih mogao kazati kakvi su ti događaji. znači da sam onaj koji treba da budem. Jedna. jer događaji koji nas udaraju. nemoguće je kazati išta o promenama i preobražajima koji te događaje prate. na jednoj stranici novina. Ali teže je. To bi značilo ogrešiti se o pravila igre koju smo prihvatili i priznali. Treba odmah stati u mestu. donose i mogućnost velikih. svakog dana. Sve što se od nas sada traži to je da sa strpljenjem.

sa malo preterivanja. to se zna. da je treba tražiti i sa njom stajati i padati. Kolika je suma tvoje patnje. onda je to izuzetak od pravila. a u isto vreme i najviše za žaljenje. radi ili čak gine za nešto što misli da je istina. kao njen opozit i korektiv. ako ih ima. A ta žena i nije žena nego čudovište. (Samo izuzetni događaji mogu to da izmene!) I ona će ih isplakati. roman ili film. vazda. a da je bez nje život lišen smisla i dostojanstva. Proliće ih čak i bez ikakvog određenog povoda. kao što je i vreme rođenja i uzrasta bilo njegovo. Mnogi ljudi primaju i posmatraju život i svet oko sebe na jedan način koji bih ja nazvao — vulgarnim pesimizmom. to označava želju i potrebu onih koji nemaju snage i ne vide načina da se sami brane i zaštićuju. jer postoji samo u odnosu prema reci »nepravda«. oni ljudi koji ne umeju i ne mogu da žive drukčije do lažući i varajući. on često živi. * Covek je sazdan tako da i ne može uvek govoriti istinu. ipak u nekom slučaju ne desi. kazati da svaka žena ima svoju unapred određenu dozu suza koju mora u toku svoga života da isplače. Ako se to 96 Mi. jer su im laž i varanje sav alat i jedini zanat. I tu nema šta da se primeti ili objasni niti može išta da se izmeni. Postoje onolike pravde koliko su puta tu reč izgovorili ili napisali oni koji su trpeli (ili mislili da trpe) nepravdu. Sto je još gore. porodica. Ostaje još samo pitanje šta možeš da kažeš na to ti. i kakvi su tvoji dalji izgledi. i na svakom mestu. uživao i patio. Pravda — to nema sadržine. To je njegovo vreme. često i protiv ljudi. rastao sa njim. koji si se pojavio sa tim telom. u svemu. » Najštetniji su i najodvratniji. nesrećna ili čak srećna. »ti« koji sebe zoveš »ja«. Moglo bi se. a često i znak bliskog pada. to je uvek početak nemira i nereda u našem životu. a sve za ljude. sa osmejkom stjuardese koja zna da na avionu nije nešto u redu. sve i kad to želi. deca. ^ — Znakovi pored puta 07 . Pa onda dođe vreme da se to dugo negovano. A vrhunac njegove tragedije je u tome što je u njemu probuđena svest da istina postoji. živeo. Pravda! Koliko je puta izgovorena i napisana ta zvučna reč koja uistinu i nema svog sopstvenog smisla i značenja. ne živimo i ne delamo zbog ljudi nego mimo ljudi. Kad stanemo da od ljudi i događaja oko sebe očekujemo mnogo više nego što oni mogu da nam daju. Ljubav. Povodi mogu biti razni. upotrebljavano i zloupotrebljavano telo što brže i što lakše skloni sa lica zemlje. još manje je sposoban da je stalno i u svakoj prilici brani i da se zalaže za nju. hranjeno i branjeno.Treba izdržati do kraja.

dopunjuju ili potiru. ćelo i jasno. imaju svoje dej-stvo i dobivaju svoje ime. treba mnogo više napora. a kamoli da otkrijemo dalje vidike i više ciljeve čovekovog puta i zvanja. koji se nama služe) za rasplod i održanje vrste. VI 1961.) Saznanje je bilo u ovom: za svaki život. voljni i nevoljni. zašto onda zbog toga neznanja bivamo tako strogo kažnjavani? Kao ispisano pred očima ili prišapnuto na uho. kao prejako se van je munja. ali kako odrediti i kazati jasno i tačno šta jeste. obično onda kad je to najteže i najnezgodnije. a ono što pri tom umemo i možemo da kažemo liči na buncanje koje stvar čini samo još gorom i težom. iako se nama često čini da nije tako. Da. mi to znamo i vidimo. kao takvi. a sami nismo sposobni da otkrijemo ćelu istinu. a po svojim posledicama u sudu i pamćenju drugih ljudi. služeći njima. delić po delić. Tako smo sazdani i takav je naš položaj u ovom svetu da od njega možemo da sagledamo povremeno. Tek kad čovek prestane da putuje. kad se ništa ne da promeniti ni popraviti. A naša otkrića i saznanja na tom putu samo nas zbunjuju i zaslepljuju. strpljenja i odricanja nego što sam ja u svojoj površnosti i lakomislenosti ikad slutio. slušajući i gledajući druge. Niko nas tome nije mogao naučiti. to saznanje mi se ukazalo u jednom trenutku. naravno. greh u bapskom smislu te reci. Pustiti se i pasti sonstvenom težinom. opasno i strahovito dugo. nije. različite i protivrečne vidove njegove. To ne znamo i ne umemo. i kad može samo da prati odlaske i povratke drugih. Teško onom ko počne da živi i đejstvuje među ljudima ne osećajući i ne uviđajući da je tako. Covek je tamno i složeno biće koje živi dugo. To 98 Niko od nas nikad ne može potpuno da upozna ovaj svet na koji smo došli bez svoga znanja i bez svoje volje. mnogobrojni. običan život običnog čoveka. na usamljenu gomilu kamenja? Ili sam poći u susret bolu. otkriva pravo značenje puteva i putovanja. čovek nije takav cvet. jer njih lukavi kupci najviše traže. njegovi postupci. Tu treba tražiti uzrok mnogim od velikih ličnih tragedija izuzetnih ljudi. pre ili posle. opane i propadne. Samo. Lutamo i lutaćemo. nesumnjivo. (Tako biva kad se ispod planinskih visova magle odjednom raskinu i pred očima pukne neslućen vidik. često slučajni ili nesvesni. svršivši svoje. Co-vek nije cvet da procveta. protivrečni. nije. tako nas vode i zavode i toliko nas troše i iscrpljuju da. ' 99 . oni žive u njegovoj svesti. a vezano je mnogim i raznovrsnim vezama sa svim oko sebe. blesne na suncu i. ali je bolest kojoj nema leka. na mahove. a oni sami vrlo često nisu ni svesni svoje vrednosti.' * Pobeći od bola. pogreška koja se. protrčati kroz njega do • 22. i kad nauči da pažljivo sluša njihova pričanja — tek tada njemu se. volje. kao predmet. Krv i sokovi koji teku u nama i koji nam služe (bolje rečeno. njegove se godine prepliću među sobom.Najjeftinije se prodaju daroviti i sposobni ljudi. skupo plaća. samo malobrojne. ne stižemo da upoznamo ni osnovne pogodbe ljudskog života ni prilike oko nas.

razvitak jedne ličnosti rezultat je naizmeničnog dej-stva njenog unutarnjeg nagona za širenjem i spolj-njeg otpora koji to širenje zaustavlja ili mu menja pravac. grešaka. sve mirno i skladno. besmislenih ili nao-pakih postupaka. Ali to je i opasno. sa slatkim osećanjem da je sve na svetu u redu. Prva (i velika) je u tome da ličnost u svom rastu naiđe na nesavladljive prepreke i otpore i da tako bude zaustavljena ili izna-kažena. a ukoliko još nije. snage. mirnim pokretom vrati tamo odakle ga je uzeo. do poslednjeg kutka i najdubljeg dna. predajući mu se potpuno. može da se razvije potpuno. Živim stalno pod terorom neizvodljivih zadataka i nemilosrdno kratkih rokova. u svom razvoju. dobio jevtin osme jak. ali ona bi se mogla nazvati i mojim junaštvom i mojim glavnim opravdanjem. šta sve može otkriti i pokazati nesmetano širenje jedne ličnosti. A kad se desi da neku od tih priča zaboravi. postavši jedno sa njim. upotrebi ga. ispolji sve svoje osobine. I ta moja luda i nezadrživa radoznalost bila je uzrok mnogih mojih lutanja. Ona je pojela najbolji deo moje 100 Progone me misli. gde više ne boli? Spasti se od njega. smeten i nesavestan čovek. A opasnost je dvostruka. Osećam se kao nebrižljiv. Jer. druge počinjem 101 . neveran sebi i dužnik celog sveta. i da ispolji sve svoje osobine i mogućnosti. bojazni i skrupule o dužnostima i obavezama koje leže na meni a kojima ja nisam dorastao i za koje ne nalazim snage. neke od njih izvršavam. ona bi mogla biti i stvaran osnov moga ponosa. Čini mu se da to i jeste u stvari život: da je sve na svome mestu. ni kuda može odvesti njen neometan let. niko ne zna i ne sluti šta sve pojedini od nas nosi u sebi. sitan. malouman i vulgaran đavo. Ne razlikujem istinske i opravdane obaveze od nametnutih ili izmišljenih i uobraženih. koji pamti sve pročitane ili uz put čuvene šale i anegdote. sujetan. umora ni oklevanja. zatim pogladi rukom. kad bih ja hteo da se ponosim i kad bi to njoj bilo potrebno. Uništiti ga. veštine ni vremena. Ima puteva koje nisam ni video i kojima nikad neću nogom stupiti ■—■ i mnogo ih ima! — ali to je stoga što nisam nalazio snage ni vremena ni mogućnosti da to učinim. razumno.kraja i izaći na drugu stranu. da se raširi u svoj svojoj veličini i pokaže u celosti. na prepreke i otpore oko sebe. * Svaka ličnost teži da razvije svoje snage. U tome nisam poznavao straha. korisno i prijatno. kao nagradu. Tako da je milina živeti. usled nedostatka svakog otpora spolja. * Živi u meni neki đavo. đavo se u meni toliko vrti i koprca da mi ne da da spavam ili me sprečava da mirno mislim. i svečanim. da sve s vremenom dolazi i da će na kraju potpuno doći na svoje mesto. U isto vreme ona nailazi. Druga (ne manja) opasnost nastupa kad ličnost. upaljačem ili ma kojim predmetom. Posluži se perom. Prema tome. Ali nema staze ni puta kojima nisam bar zakoračio samo ako je to bilo mogućno. i koji nema mira dok te bedne stvari nekom ne ispriča da bi. To je prirodno i neizbežno.

to bolje. sivim okeanom pod bezimenim nebom. morao bi dosta toga da zna i razume. on neće nikad moći dobro. ni slova ni reci ni imena. »Hrabrost. živo i ćelo. samo nepomičnost materije. i znači nešto. predveče. ali tek starost nas polagano priprema za smrt i — ako poslušamo njen nauk — olakšava nam taj tamni prelaz sa sunca u mrak. Ona nas uči prostom nauku da sve na zemlji mora umreti pa. Ako to ne zna. a kamoli manjim ili većim brojem ljudi. Ali pre svega takav »vladalac« mora da zna i razume. i razmišljamo 0 tom. a sve zajedno me muče. prirodno. treće ostavljam da zastare i potontt u zaboravu. Tišina je odsustvo aktivne materije ili bar iluzija tog odsustva. ali što se ne kreće — to ne postoji. ni znaka. ali kako. ni broja ni mere ni oblika. šta sve živ čovek može da pomisli. jednako kao u časovima odmora. » * Zašto pretrnem od svakog i najmanjeg zvuka? Zato što znam da je iza njega materija u pokretu. i sa svakim danom biva sve uža i tanja. obliveni vrelim znojem kao rastopljenim olovom.-« Ova istočnjačka poslovica nije dovoljno hrabra. plovi sve brže u nepoznatom pravcu. pravedno ni korisno vladati i upravljati ni sa dve mačke ili tri pileta. znači mnogo. smetaju pfi radu. kaže i učini pod pritiskom mnogostrukih i nejasnih nagona koji u njemu ne prestaju da se smenjuju od rođenja do smrti. a ja od toga strepim kao od udarca. ili bar naslućuje i pogađa. To je kraj svakog pokreta i početak nepostojanja u kojem se gubi sve živo. bilo je i jeste. Živimo! Da. a nepostojanje je dobro i ka njemu teži sve. to je strpljenje jednog trenutka. to nikad mi ljudi nećemo moći da shvatimo. propadate od sramote zbog sinoćnih lakomislenih odluka. ležati zaboravljeno u najdubljim naslagama koje nikad ne izlaze na svetlost dana i pogled ljudskih očiju. Hrabrost je i manje i više od toga. Tišina je. te iste noći. 102 103 . a kad bih uspeo da je do kraja produžim. Sto pre. nego će.pa napuštam. koje su mere i granice ljudskog duha i tela. donosi brza re-šenja zbog kojih se. Hrabrost se ne Nije zabeleženo i neće nikad ni biti. u stvari. gospodine. i još više da oseća. I u mladosti mi znamo da moramo umreti. Svejedno da li se ta njegova vlast prostire nad nekim skromnim kućanstvom ili nad mnogoljudnom i prostranom državom. Onaj koji hoće da vlada ili koji je sticajem okolnosti doveden u položaj da mora da vlada nad ljudima i ljudskim vrednostima. i mi koji smo se rodili kao deo te celine. Produžiti tišinu znači produžiti tu iluziju. Ni zvuka. ali kako? Kao da smo na velikoj santi leda koja. kome i zašto. budite kao od udarca i. * Čuvajte se onog koji živi u vama i na kojeg zaboravljate. a koji često. samo ćemo s vremena na vreme misliti o tome u stravičnom čuđenju. to bi značilo isto što i pretvoriti je u stvarnost. A ipak.

IV 62. Kad stigne starost i nedaće koje je prate. ni rastanka. pa ipak su bili sanjo prividni. varamo o svima pojedinostima onog što smo nekad smatrali srećom. »Zašto«. * Život je takav da niko od nas ne treba dugo da se zadržava na jednom mestu. Kad nestane snage. prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika. Oni su prividno pobeđivali i zadavali vremenu poraze ko i su u očima svetine izgledali potpuni i konačni. I evo sa tih piramida ceri se prolaznost svih stvari i ništavost ljudskih zamisli. ali on ostaje još dugo uporan. v>da ne porazgovaramo o nečem što je bilo i što je potpuno ispunilo jedan dan naše zajedničke mladosti?« Tek dugim i složenim naporima polazi nam za rukom da toga hladnokrvnog nasrtljivca oteramo. Idemo. kad izda veština. i neprimetno napusti svoje mesto. ni nesreća. ^ . « Ćelom svojom silom i svim svojim bogatstvom faraoni su kretali u očajničku borbu protiv vremena. Mi ih znamo i pamtimo kroz život. U tome. kad sve više stane da se ukazuje kraj života. načini stvorenja koja se ne boje ni promena. to je pitanje kako se ko začeo i kako je zakoračio u svet pod suncem.' . Dolaze. a oči još gledaju i misao još radi — tada je ceo problem u tome kako da čovek prizemlji bez loma i bruke. na određenom mestu. Jer to nam ubedljivo pokazuje da naša bolest i naš skori odlazak zaista nisu stvari mnogo važne i da ni mi sami ne treba da se zbog njih suviše uzbuđujemo i žalostimo. Bili smo. u kom se toliko toga zaboravlja. zajedno sa njegovom pričom. bivaju i Isiće. čak i u najužem krugu porodice. slabih ljudi. U našem najbližem susedstvu. kao razre-đena šuma pri izlasku. Ostajući dugo • 15. ni u duhovnom "i u materijalnom smislu te reci. kad pamćenje postane nesigurno. postoje svi primerci najlepše ljudske veličine i najniže bede. tada se dešava u nejasnim noćnim časovima da odjednom sedne pored nas sve-dok naših mladalačkih uživanja i hoće da razgo104 205 . tvrdimo da takav razgovor nismo nikad želeli. a nikad ih ne pominjemo u našim razgovorima sa ljudima.uči. Ljudi koji se kupe oko naše bolesničke postelje pokazuju u većini slučajeva prividno uzbuđenje i površno učešće u našoj nevolji. pravimo se da toga sabesednika ne poznajemo. kaže on. Velika. Ne treba ići daleko ni lutati svetom da bismo našli izrazite primere ljudske bede i veličine. sve na njima i oko njih govori samo o tome. A to je prirodno. i ne samo prirodno nego i dobro. Činjenica sa kojom u poznim i teškim godinama treba da računamo.. Mi se branimo i otimamo. ni života ni smrti. čovek je sličan ostalim živim bićima u prirodi. ne postizava i ne vrši u određeno doba. ni bolesti. Hrabrost. a koju čovek u mladosti nije nikako predviđao i mogao pređvideti.

Ono što sam bio. i svog beskrajnog zadovoljstva zbog njih. kad izgubi tu sposobnost. tako da sam morao zabeležim. kao me-lanholičan trijumfator. i jedno od sredstava u borbi za održanje. premeri i sravni sa zemljom. Da bi to postigao. povija i smanjuje do nepostojanja. teško ga podnosi. pobednički i sigurno. i meri i obara sve. a sam ništa ne zna do to i ničeg nema do svojih visokih merila. položaj i pravce kretanja. >>Onda kad se čovek najede i napije« — odgovorio je Iblis. stideći se svog nerazdvojnog parnjaka. Covek koji nastoji da poraste tako što u svojim. kad se već ne može izbrisati. on to retko čini. ona mi se ipak da je Na aerodromu. Covek može da živi dok ima snage da se zavarava i da tako podnosi misao o nesavršenstvu sveta i nestalnosti odnosa u njemu. a ponekad čak ne služi na čast ni mom karakteru ni mojoj pameti. Ali on.na istom mestu. takvo je da u većini slučajeva ne vredi mnogo. onda se pobednički prošeta tom pustinjom. a ko je onaj drugi koji. jer u svako doba znaju gde smo i gde nas mogu naći. hoteći da to budem. tako u nas Cincari imaju. on primenjuje nadljudski i neljudski visoka merila na svačija dela i postupke. od najranijeg osakaćenu dušu. živi u istoj koži sa mnom. možda nije ni tačna. u razgovoru. Kad tako sve oceni. Treba menjati mesto. Nije lepa ova misao. ali nemir je vezan sa životom. Ono što je vredelo nešto u meni i na meni bilo je redovno izvan moje volje i moga znanja i saznanja. a zatim u svačijim očima umanjuje sve oko sebe. ni tu meru izdržati. on se nikad ne okreće da bi pogledao iza sebe. on nije više za život. vidljivim ili nevidljivim progoniteljima. * Kao što su u staroj Kini. ne poznavajući sebe. Pa ipak. i bolje bi bilo da nije nikad ni bilo. žaleći se na nesposobnost ljudi i nesavršenost stvari. A to vodi našoj šteti ili propasti. mi smo više izloženi opasnostima koje nas stalno vrebaju i olakšavamo rad svima našim znanim ili neznanim. i bolje mu je da ga što pre na lep način odbaci. ali javila davno i vraća se stalno. upitao Satanu (Iblisa) kad je njegova vlast nad čovekom najveća. 107 106 . Po islamskom verovanju Jovan Krstitelj je. * osakaćene detinjstva. Tako mi se ponekad čini da je kod samog postanka mog duha i karaktera učinjena greška koju ništa više ne može popraviti. Zbog toga je Jovan Krstitelj resio da bude i ostane uzdržljiv u jelu i piću. iscrpljuje i čini naš život nemirnim i iskidanim. žene imale noge. To nas zamara. Pred njegovim sudom ne može niko opstati. A iza njegovih leđa odmah se ispravlja i diže sve što je on svojim merenjem oborio i unizio i dobija ponovo svoju stvarnu meru i visinu koju je oduvek imalo. ili da se bar može zaboraviti. Ko sam ja koji delam i živim na svoju bruku i na svoju štetu. Jedinica merenja je: nula. ide samo napred. on je jedan od zakona postojanja. pred njim se sve spušta. nekad.

ne može dugo trajati. živi čovek koji ne poznaje ni sebe ni sveta oko sebe. A kad jednom počnemo da sudimo drugog čoveka. sve življe. Kao da iz skokova. svak se pita: kakva će to starost biti. živeti kao čovek među ljudima. i najbolje. Posmatrajući ga. kao izuzetnim i naročitim ljudskim osobinama. napori. ni plodan. Vidim: tu. često i ljudske vrline. koga smo izabrali za žrtvu. među ljudima. A kad se oslobodimo te tamnice. uopšte. zalazi u četvrdesete. jer sa prvim zrakom zemne svetlosti počinje novo i dalje. čovek ne bi bio ono što je sada — tamno biće u tami. nesvesno. a na to ih nagone njihova obična ljudska svojstva. zaleti i sudari. ali traje. ni lep. Nije lak.Sa početkom samog postojanja i prvim pokretom u majčinoj utrobi. trideset godina. ali koji nam stalno lebdi pred očima kad sudimo o ljudima oko sebe. i stalno je u protivrečnosti sa svojim pravim bićem. ni o svojoj pravoj sudbini. pre vremena sa sveta oteralo. To što nam život čini nemogućnim i što je mnoge. i ne primećujući. U pitanju je zlo koje čine obični ljudi. Dužan svima a u deficitu prema sebi. svi naši — i najneverovatniji — postupci. I traje do poslednjeg daha i poslednjeg pokreta. Covek nije samo sebičan i bezobziran u postupcima. sporo uči i kako skupo plaća to malo što u svom kratkom veku nauči. kako čovek. sav od nedoslednosti i jalovog raspianja snaga. U isto vreme u nama se. čovek živi — iako se ne vidi pravo čemu i od čega — živi i primiče se starosti. sa takvim nedostatkom. Nije reč o nekoj zloći i podlosti. nego je i svirepo strog u svojim sudovima o drugim ljudima. Sa strahom (i taštim stidom) odavno sam pri-metio da ne razlikujem lako ni brzo zle ljude i postupke od dobrih. Prvo otkrijemo na čoveku. onda to vodi ka sigurnoj i potpunoj osudi. postavlja se za nas pitanje — izlaza. štetna ili neprijatna. izreći i dalje preneti ono što muzika nejasno nago vesta va. neku sitnu slabost ili nedoslednost. svakodnevno. Kad se to zna i uzme u obzir. kakav nigde ne postoji. Tome traženju služe sve naše misli. Vi biste pomislili da takav život. sudara i posrtanja crpe snage. ni pametne od ludih. (To je obično ona koja je nama lično. a svojim postupcima kao i svojim recima ne prestaje da izaziva nesporazume i sukobe. ne treba se ničemu čuditi. ta na drugom zapažena slabost poveže sa istom ili sličnom 209 108 . Kad bi se moglo saznati. to je samo prividno i privremeno oslobođenje. sva naša lutanja.) Tu slabost svesno uporedimo sa odgovarajućim dobrim osobinama nekog savršenog čoveka. traženje izlaza. to nisu velike mržnje ni teški zločini. Nije teško zamisliti kako je kobno i opasno bilo. Mislim da ste i vi uvideli kako je teško sagledati i najočigledniju istinu. Živi dvadeset. koje ne zna ništa pouzdano o sebi ni o svetu u kom živi. Varate se. u ma kom pogledu.

i da je sve ovo samo jedan od onih stalnih. i da smatram da tako treba 110 . rešeno. neprestano gubiš i tražiš. otkako znaš za sebe. Njega je od detinjstva mučilo čudno osećanje: da je sve što je najbolje i najvrednije u životu bilo i prošlo. Pa i pored toga ja idem vedro. A to nije mnogo. Ta euforija nas brzo i sigurno udaljuje sa puta svakog ličnog moralnog usavršavanja. u manjoj ili većoj meri. ali da je sve to zbog nečega (na pri-mer zbog nepravične društvene podele. njega muči saznanje da svet ovaj nema i ne može da mu pruži ništa vredno ni dostojno divljenja. ali hteo bih da se zna da sam tako silazio ovim stepenicama. A može biti da nikad niko neće doći. I obrnuto. završava ambisom i da je prema tome posleđnja. ali i bez oklevanja. zbunjen i malodušan. manje ili više skriveno. pre nego što je na njega došao red da živi. Ukusno skrojenim i vesto upotrebljenim nabo-rima svoje haljine žena je osvojila više muških srdaca nego svojom razgolićenošću i svojim slobodnim ponašanjem. ukoliko je jedan čovek jači utoliko pre može da predstavlja patnju i iskušenje za sve oko sebe. slabost koju smo otkrili na našoj žrtvi dođe nam još više mrska i odvratna. i izvešće te iz te su-mračne gužve u kojoj se. to mu više dolazi ovaj svet kao patnja i iskušenje. omogućuje nam da zauzmemo strog i uzvišen stav sudije i žrtve u isto vreme. 111 Uzalud pokušavam da se setim otkad to ja silazim ovim stepenicama koje vode samo napred i samo naniže. A moralno ogorčenje zbog tih tuđih mana. koje potpuno zakloni slične nedostatke u nama.slabošću koju sami imamo i. nosimo kroz život. i da počinje ono što ti se uvek činilo da ne može biti. pa čak i krvnike. budeš oklevao i pipao oko sebe. nema puta ni povratka. To često zaboravljaju i žene same i njihovi krojači. A ako se tada desi da. U svetlosti tog poređenja. To je ono što zavisi od mene i tako treba svi da radimo. naviše. To je jedan od onih ljudi koji su u svakom trenutku — i u snu. i stvara od nas. tražeći put i izlaz — doći će neko nevidljiv. to je da se s vremena na vreme zaustavim. Sve što mogu. večnih ljudskih snova koji se nikad ne ostvaruju i nikad ne prestaju da nas prate. koliko da kažem sebi i vama nešto o ovom mom putovanju nizbrdo. Sto je čovek slabiji. ne znam koja. valjda! — svesni sebe i svoje vred-nosti. bez oklevanja i vajkanja. strašne i nemilosrdne sudije. I dok mnoge ljude muči misao da je svet pun lepota i dobara. mimo. Ne znam zašto. nečujan. a uz koje. sve što pouzdano znam to je: da jedna od ovih stepenica. i izaziva u nama stanje moralne euforije. sve i kad bi hteo. kakav si uvek bio. ili slično) njima nepristupno. Upravo. uzeće te pod ruku neosetno i lako. da se ništa neće desiti. da čovek pređe ovaj svoj put. Ponekad ti se čini — stići će neko i daće ti jedva primetan ali jasan i siguran znak da je došao kraj onom što ti je uvek izgledalo da kraja nema. da su za njega i njegovo vreme ostali ogrisci lepe gozbe. koju su sami procenili i utvrdili. ali samo za minut-dva. bez žurbe.

zamenik (u turskoj vojsci mogli su. jača od čoveka pojedinca i kako ga s vremenom potpuno preraste i proguta. a ponekad mi se čini da bi takve ljude trebalo kažnjavati upravo zbog tih njihovih uobraženih greha i prestupa. taj nagon ubilački nagon gotovo potpuno zakržljao. Covek u kom je nagon samoodbrane bar malo živ. a koje voli da ispoveda. neknđ. Kod jednih je kod jače razvijen i javlja se pod drugih je nim određe-u prilikama koje je uslovima. Može. Sva naša ljudska istorija liči na trenutak kad čovek podigne oveći kamen. ili se još dublje ukopava u zemlju. Tada ste u njihovoj vlasti i mogu da rade s vama šta hoće. nastanjenih krajeva. gde nema svedoka ni svetlosti. bogati ljudi đa plate čoveka koji će za njih odslužiti vojni rok). gde čoveka ne štiti nikakva ni najosnovnija ljudska pravda. nastoji da u takav položaj nikad ne dođe i zato se drži prava puta i osvetljenih. To su teško predvideti. zavedu vas zli ljudi daleko u pustinju. Tada nam se na sunčanoj svetlosti otkrije čitav jedan iznenađen i uplašen svet larvi. ne sprečava toga istog čoveka da u svom životu počini ceo niz stvarnih nedela i prestupa. Niko ne može reći za njega da je poginuo ludo i gluvo. Ali tada ima bar jednu utehu. i da je bio saučesnik svoje propasti. samo u retkim slučajevima ubilački nagon ' Bedel (arapski). A nastupu gneva. ubijaju u oni koji straha. on vidi koliko je kuća. To su Ijudi-ubice. Vaspitanjem bi trebalo od samog početka suzbijati u detetu to bolesno osećanje krivice. te svoje stvarne grehe on mnogo teže priznaje i mnogo manje se kaje zbog njih nego zbog onih koje nikad nije počinio. koji je dotle godinama ležao uglavljen donjom stranom u vlažnu zemlju i polagano sve dublje tonuo u nju. crva i bubica koji vrvi. odakle se ne može nikakva pomoć dovikati. čoveku živi manje ili više razvijen koji se javlja pod raznim U svakom vidovima. I začudo. je u čoveku toliko razvijen da je potčinio sebi celog čoveka i sve njegove snage i sposobnosti. * Služeći se malo svojim smicalicama. mili.»Urođeno osećanje krivice« — nezdravo oseća-nje nestvarne krivice. Bar toliko! i Tek kad čovek sazida svoju kuću i stane da je uređuje i vodi. Da mi je naći nekog ko bi živeo umesto met«. Kao bedel} Zbog života odreći se života. To. naravno. pohlepom ili nekim vašim drugim porokom. i živi umesto njega. malo vašom glupošću. Nastane situacija koja bi se na francuskom jeziku mogla nazvati »■sauve qui peutl« Zamislite to u velikim dimenzijama nastanjenog sveta i u trajanju više desetina stoleća — i vi imate 212 8 — Znakovi pored puta 113 . i ponekad se i dešava. ma i najmanja bila. ljubomore. time bi se možda ti bolesnici izlečili i sprečili da počinjaju istinske. koje je bolest mnogih ljudi i omiljen predmet književnosti XIX veka. ne znači još da mu se ništa slično ne može desiti.

on je načinio sebi privatnu giljotinu i njome seče glavu svakom ko nije po njegovoj meri i oduzima život svemu što je duhom ili telom izuzetno ili natprosečno oko njega. površno ni uzaludno. možda razumnije i čovečnije. još i svoje nevidljive protivnike. Po pažnji koju volimo da ukazujemo svojim lekarima i zahvalnosti koju redovno osećamo prema njima — vidi se koliko volimo sebe. ali im se u pogledu ili u podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga. društvenih tela i svih oblika svakodnevnog života. kao teren u ratu. 114 Vreme je da se penje. Bilo bi vreme da već naučimo da i u sebi ćutimo. jer su vrlo opasni. * Od proste i svačije činjenice da je dva puta dva jednako četiri. glupo. iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. sama po sebi strašna. Ima jedna. jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i. nego strpljivo čekaiu i vesto iskorišćuju svaku priliku da se vrate u prvobitno stanje. telima i oblicima samim postoji jaka unutrašnja težnja da traju takvi kakvi su. osim vidljivih i poznatih protivnika. i to u samoj prirodi stvari. trebalo bi da imaju u vidu da će u tom poslu. upravo stoga što su spori. a to je: unutarnje ćutanje. ružno umremo. osvajamo. suprotstavljaju se ljudi zbog svojih utvrđenih navika. ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana. nevidljivi i podmukli. ili čak ne govoriti uopšte. Vreme je. Sve nas poziva na to. * Oni koji upravljaju i iskreno žele da društvo usavrše i izmene nabolje. potpuno izmene. A to je strašno. u tim ustanovama. misao u kojoj bi se možda moglo naći i utehe za sve i rešenja 8* 115 . nagoni odumiru. ili sujete. teže za potpunom izmenom društva. činjenice koja nije njegovo delo ni njegova zasluga. one nisu stvarno mrtve. strah i — spašavanje. da se napreduje za stepenicu više. ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Cesto mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute. imati i drugih smetnji i otpora o kojima moraju da vode računa. Tako oni koji se bore za novo i bolje imaju. krv hladni. Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena. Rezultati su: uzbuna. Priroda sama nam pomaže u tome. Međutim. Sta vredi što mudro držimo jezik za zubima. Ali to nije dovoljno. Pa i kad snage koje teže promenama i novinama uspeju da ih potisnu i.pred sobom skraćenu i simboličnu sliku čovekove sudbine i ljudskog društva. Govoriti malo. S godinama. prividno. rušenjem ili ukidanjem starih ustanova. ne govoriti zlo. velikim i korisnim promenama koje. Neophodnim. ličnih interesa. pored poznatih. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života. na kraju. I to je vidljivo. koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlji. a konzervativni ljudi svoje saveznike. Otkriveni smo i dospeli pod mlaz neizdržljive svetlosti ljudske svesti. gubimo i ponovo osvajamo. tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje. tačnije rečeno sa starošću. savlađujemo se i obuzdavamo lakše. nered.

A pri tom i ne slutimo da ljudi oko nas odavno znaju za tajnu. jer često potiče iz zamućenih izvora. * Koliko mogu biti jadni i bespomoćni mali ljudi vidim najbolje po tome što ponekad. Ima i takvih slučajeva da mi nosimo u sebi neku svoju tajnu. Mnogome od nas vek prolazi u borbi sa nečistoćom. uzgred.svega. oslone na mene. . mučen grizom savesti i kajanjem zbog uobraženih grešnih postupaka. rešeni da sve podnesemo i da umremo. * Teško nama kad bismo jednog dana zaista postali oni i onakvi kakvi često zamišljamo da smo ili da bismo mogh biti. i kakvi — blago nama — nikad nećemo uspeti da budemo! Samo plemeniti ljudi mogtt se n^ u takvoj zabuni i tako blizu očajanju. fizičkom i moralnom. taj ne samo da dužeUjepse živi nego i lakše i boluje i umire. poznaju je bolje nego mi sami. Između ostalog i po tome što. i čoveka koji stoji pored tebe. mnogostruko je nesrećan i težak sebi i drugima. ako treba. a odaje se u jednom trenutku koji poništava sve godine vernosti i ćutanja. Strašni su trenuci u kolima postajemo toga svesni. A kako da se čovek očisti kad je i misao koja ga goni da se spašava od nečistoće sama nečista. ona se krije godinama i godinama. a pažljivo sluša ono što ti kažeš. kad su i sredstva kojima se pere — nečista. stvarno počinja. * Čuvaj se nejasnog i varljivog pred večernjeg sata. « . često i ne primećuje one koje sam. moralno. A to je: možda se je ono od čega strepimo i što sa strahomj stegnutog grla. pokušavaju da se zaklone i za moja leđa i. t_ Ko ima i umije. mi bi mo se zaista ugušili. ali da se ne odamo. očekujemo kao najteži udarac i svoj konačni poraz — već odavno desilo. I kako da se opere. i da potraju samo malo duže i da ih ne ućutkamo zavaravajući se drugim brigama i mislima. koji se oseća odgovornim i za tuđe grehe i prestupe sa kojima nema i ne može imati veze. a najsigurnije je čuva onaj ko to čini nesvesno. * * Tajna se čuva najbolje onda kad smo po nečem — po čem bilo — i sami zainteresovani da se ne otkrije i ne objavi. nikad čovek ne može biti siguran da će do kraja sačuvati ni svoju ni tuđu tajnu. Inače. kao skrivenu ranu. Mi to i ne znamo i sad bez osnova patimo. u nekoj neprilici. otežući reci. ali iz sažaljenja ili obzira ili ravnodušnosti neće to da nam kažu ili pokažu. a vrlo ljudska pomisao. čaše i cigarete. ' Bolestan duh. A ja znam najbolje kakav je to zaklon. * Postoji jedna strašna. nomisao na smrt od davljenja u nečistoći. Savfet beg. 116 117 . svojom i tuđom. klecamo pod njom godinama. i šta im vredi takav oslonac. smeška ti se u lice i govori malo.

S druge strane — nagonska ljubav za život i stalna težnja da se ovde postoji i traje ovako doveka. ali se dešava. Ponekad mi se čini (neodređeno. nego se pitam kako je stalo sa razumom i moralom toga koji te sudove daje. to je neprestana igra tih otimanja i obuzda-vanja. kad su budni. ne lutaju. oči ih vode na puteve i na bespuća. Povest ljudskog roda. svim onim što jeste i što misli da jeste. nikad ne probudimo na mestu na kom smo zanoćili. * Kad se žalimo da nam mnogi ljudi dosađuju i kradu vreme svojim posetama i razgovorima i svojim traženjem saveta ili usluga. Znam. da se svet u kome živimo. manje-više stalno nemirni. ono najgore nije se još desilo sa mnom. sve će se oko nas. i od ovog što zovemo našim svetom neće ostati ni ime. mnogo toga što je zlo. ako se ikad desi da se unutarnjost takozvanih mrtvih stvari uzbuni i pokrene. zajedno sa 118 Kad bolje posmatramo svet oko sebe. nalazi na kosoj ravni i nesigurnom tlu koje polako i nepri-metno. ni iko živ da ga izgovori. ja nijednog trenutka ne mislim o tačnosti ili netač-nosti tih sudova. nego bar za jednu podlanicu niže. mi vidimo da su ljudi. U stvari. Naprotiv. i to neprestano.Kad slušam tako nekog kako daje opšte i uop-štene sudove (crno ili belo) o zemljama ili narodima. 129 . ukoliko umemo i možemo da ih prilagodimo svojim potrebama. našim osećanjima stalnosti i neprolaznosti našega života. a zakoni ih slabo i nesigurno vezuju i obuzdavaju. To su dve možda samo naizgled nepomirljive i protivrečne stvari. ne traže ništa za sebe. stvari koje mi nazivamo mrtvim izgledaju mirne i jednostavne. bar u našim očima kratka vida. kao varljivom muzikom. ali dovoljno jasno čini!). Ali. mi to činimo samo napola iskreno. zajedno sa čovekom i svim što je njegovo. i tako je možda i mera najgoreg već odavno pređena. u stvari. ali stalno i neumitno klizi i spušta se sve niže. pa mu zbog toga izgleda da ceo svet stalno mre i nastaje. jedino što mi žalimo to je: što to nisu neki drugi i drukčiji ljudi. tako da se. Tako se šulja i propada ovaj naš svet. a to spuštanje i propadanje praćeno je. I ništa drugo. jer se niko nije našao da izvrši zbir i da mi ga pokaže. To je ono što sačinjava ovaj čudni i protiv-rečni ali još podnošljivi svet koji mi nazivamo svojim. Ili je to samo iluzija našeg tela koje sa svakim trenutkom što prolazi stari i slabi i dotraj ava. i služe nam bez pogovora. jer to zaista ne vredi. i dok spavaju krv u njima radi. raspasti i pretvoriti u plamen bez pepela i nestati u isparenjima i oblacima. zajedno s nama. kao i životinje. a ja to i ne znam. S jedne strane — želja da se nađe izlaz i po svaku cenu pobegne iz ovog života u slobodu nepostojanja koje nas neprestano zove i silnom snagom privlači.

na primer. to je znak da silazimo sa pravog puta i da život ne zna šta će s nama. Posle toga mi još »-živimo-« neko vreme. kao što čoveku nestaje daha. čini da zloglasno istočnjačko be-žanje u Sutra nije bez osnova i nekog opravdanja. kad bi potrajalo. Jer. ali samo po inerciji. stešnjenom između dva tamna okeana nepostojanja. pa svest o sebi i s/ojim dimenzijama. kroz blatnjavo selo i čopor nevezanih pasa u njemu. 121 . da se može razumeti. pa sve ako bude isto ili još gore i teže. jači i bolji od njUi. U tom stanju. potrebno je u nas mnogo. njemu. Pre svega treba proći. možda i više. bolji i čovečniji brat. planovima. dužnostima i potrebama. od prvog pokreta u majčinoj utrobi do poslednjeg predsmrtnog trzaja — traže izlaz. da izgubim račun o vremenu i o sebi i. proždrljivog i nemirnog štrebera koji se zove Danas. bezimenom postojanju. Od njega treba sve očekivati. njihova shvatanja i njihov način života. naglo slabi volja i odliva se snaga od nas. Sutra. ali mišlju moramo biti okrenuti pre-delima gde nas čeka Sutra. kao smetnju svom živom saobraćaju. naročito na putovanjima i kad ostanem duže sam. Muški treba primati na sebe sve terete koje nam nameće Danas. jer od njega postaje živo ništa koje se gubi u opštem. onog koji se prostire ispred našeg rođenja i onog koji nas čeka posle naše smrti. to je lutrija. Tada se gubi najpre sećanje. da mi posve nestane utvrđeno osećanje vremena. punom neizvesnosti. dok nas taj isti život ne skloni sa piste. u ovom našem životu. ispavanim. upravlja nama. Tako mi se. krećući se sopstvenim pogonskim sredstvima. ne živimo mi život. Ponekad mogu dobro da razumem ljude sa Istoka. i odbacuje nas kad više ne možemo da poslužimo njegovim nama nepoznatim ciljevima. možda će se u toku vremena (srećnom toku!) u nama ili oko nas nešto promeniti. u svim vidovima i pravcima. i strpljivo podnositi sve njegove ćudi i surovosti. po mogućnosti. Kažem »možda-«. što će nam omogućiti da ga lakše podnesemo. to je mlađi brat nestrpljivog.« Kad počnemo da se pitamo šta ćemo sa svojim životom (kod nekih se to pitanje postavlja i u mlađim godinama. u njega svoju nadu stavljati i tvrdo verovati da će biti bolje nego što je njegov stariji brat. da gubim bizinu i padam kao mrtav predmet. nego život upotrebljava nas. Kao i svuda u svetu. i — biti takav kakvi su i oni i. Dešava se. (To ie onai 120 Da bi se nekud stiglo i nešto postiglo. kao što u svojoj slepoj egocentričnosti mislimo. pojaviti se tamo negde među ljudima. a to nije tako slaba i nesigurna reč kao što bi se moglo suditi po mestu koje zauzima u našem jeziku. sopstvenom težinom. I ja sam jedan ođ onih koji celog svog veka. a kod većine sa prvim pojavama starenja). po dubokoj tami.) Njegova privlačnost i lepota ■je u tome što ono nije završeno i što se može me-njati i oblikom i sadržinom. dobrosrećna kocka koju igramo sami sa sobom. ornim za borbu i razgovor. »Možda«. Pa posle toga — ako šta ostane od tebe — sačekati jutro. ne bi se moglo živeti ni onoliko koliko čovek može izdržati bez vode ili bez hrane. U najmanju ruku.

kao jedno jedino veliko čudo koje nije smatralo dostojnim da se kao takvo objavljuje ni tražilo da ko u njega veruje. provlače kroz iglene uši. nikad mi ne zaboravimo zemlju ženskog tela i čulne ljubavi. možda i teže. da opkoračuju i preskaču ponore kojima se mera ne zna i od kojih se samo jedna. od stvarnih dobara i vrednosti kojima raspolažemo i koje možemo u svakom trenutku da uložimo u život i da suprotstavimo svetu oko sebe. u tim trenucima se njihov često jednolični i teški život odjednom preobražava i biva raskošan. i podseti ga nejasno na vremena kad je živeo u onoj zemlji i govorio taj jezik. okrećemo u svoju korist.Svi mi živimo od snaga koje nosimo u sebi ili stičemo uz put. tamo daleko u svetu koji mi ne možemo da sagledamo. čitamo ili slušamo! Ne usuđujući se ni da im zavidimo. a kamoli da se poredimo sa njima. u nama i oko nas. pomagala im da se. Na žalost. * Ne. ponekad i od nerazumljivog slučaja koji. i onda kad sve goni čoveka da traži drugo. ali nešto što nije ništa: nepotpuno sećanje i nesavršen zaborav. na SVOTU mestu. a jasno je da — pored snaga i sredstava kojima se i mi služimo — imaju sigurnu podlogu i podršku negde izvan sebe. koji sa svakim novim danom izgleda sve više neprohodan. nije ćela mudrost života. Vidi se da mogu u svakoj prilici pouzdano računati na pomoć otud. ali je svakako jedan od uslova za njeno postizanje. A kako su drugačiji pobedonosno završeni životi velikih ljudi o kojima. neujednačen i pun neizvesnosti i prepreka. nego povezane što je više i šire mogućno sa svim ostalim što se u svetu javlja i dešava. koji zemlju svojim kratkim korakom merimo. Ostane nešto. strana može videti — i da posle svega uvek nastave put neumanjeni i uspravni. a nije to. I vidi se. Mudar je onaj koji pojave sveta oko sebe ne gleda nikad izdvojene i usamljene. kao niz neverovatnih čuda ili. I mi se osećamo kao čovek koji je nekad znao jedan jezik i govorio tečno. za svoje dalje napredovanje. Takvim nam se stalno ukazuje naš život. imaju ovakve divne i svečane trenutke kao velike nagrade za svoju istrajnost i odanost. pa ga zaboravio s vremenom tako da mu samo retko pojedina reč iskrsne u sećanju. kao o nedostižnim primerima. naravno. 122 Oni koji zaista vole svoj rodni grad. bolje. Ti njihovi minuli životi. sa grobom kao pobe-donosnim znakom na kraju. bogat i zanosno lep. To. valjda. izgledaju nama. lakše — samo oni. 123 . Nešto kao vradžbina. koji su mu verni. i imaju srčanosti i strpljenja da ostanu na jednom mestu. da imaju čvrste svedoke na koje se uvek slobodno mogu pozvati. * Biti sopstvenik a ne postati mizantrop isto je tako teško kao biti siromah a ne biti ogorčen ili zavidan. u potrebi. Samo njihova svest o tome provela ih je kroz ovaj život. isto tako. da im nikad nije bilo potrebno da to učine. posmatramo ih kako koračaju. polazna. uz velike napore i teške štete duha i tela.

a završava plačem ili gluvim i nemim kajanjem i žaljenjem. dve ruke. a jutros mi se odjednom ukazala ćela istina. Izgleda da ima ljudi koji su u svom psihofizičkom organizmu doneli na svet znatan broj završenih doživljaja i čitav niz pokreta i postupaka koje inače ostali ljudi doživljavaju i izvode tek docnije. i da ne čujemo ni jedne ni druge. dobrote. Jedne. poniženjima i patnjama. Oni su nesposobni ili samo deli-mično sposobni za obične ljudske akte ljubavi. ali slutnja ima od • Govor drugovlina Iz ginmazije. I zbog toga su vrlo često teret sebi i smetnja drugima. Nije glavno ko živi. To pitamo samo mi pojedinci. koliko živi. To ih. koči u donošenju i izvršavanju svih odluka. ali ne znam da li ću uspeti da je i drugom jasno kažem. kao i zbog otiog čega nemate i nećete nikad 125 124 . da ne poverujemo onim slutnjama koje nago-veštavaju istinu. I tu se ništa ne da promeniti ni popraviti. jedini on je zarobljenik pakla. on će vam zavideti. Zavist je šlepa 1 nezasitljiva. I to je dobro. što je gore od plača. ali samo onaj ko je to na svojoj koži osetio može da zna i oceni svu težinu te istine. U očima zavidna čoveka ovaj naš svet je pravi raj. I to važi za svaku igru. To je uzrok mnogim našim neuspesima. i pojava sa kojima se susreću. sa bezbroj kompleksa i opterećenja. pa čak ni kako živi. Takvi ljudi su. ali nikad jasno i do kraja. Velika je muka i zabuna našeg života u tome što ne znamo i ne možemo znati koje spadaju u red onih prvih. dvostrukost u mislima i krajnja nespretnost i slabost u delanju. koje se ostvaruju. i vrlo često. kazana i napisana toliko puta. A biva i to da uopšte nemamo sluha za njihov glas. jer svi znamo da starost obično nije bogata radostima. mogli maati. u toku godina. To je radost naše starosti. gneva. prati ih u stopu teška neodlučnost i nedoslednost u svemu. Tako je sve sa čim se u životu sukobljavaju za njih u isto vreme i novina i uspomena. pod uticajem urođenih nagona i prilika. Čudesno Je gledati kako se ponekad — istina. Meni je ona jasna. lišen mira i sreće i svakog ljudskog dobra. jer ih poznaju izranije i većinu njih nose kao već izvršene u sebi.* Cesto sam o tome mislio. a svi mi ljudi smo blaženi rajski žitelji. sve do onog najnesrećnijeg od nesrećnih među živima. prava čudovišta. vama i svima ljudima oko sebe. mržnje. Drevna istina. Važan je jedino život sam. retko! — naše slutnje ostvaruju. a često i našoj propasti. koje lažu. razumljivo. a koje u druge. a ne pita se kakav. i kad prividno izgledaju »normalni«. Zavideće vam i zbog onog sto imate ili što biste. Tako se dešava. ali svet je mlađi nego što je nekad bio. a povedemo se za onima koje lažu. mi smo stariji. Žive kao uzeti. To je obično tako. prema njegovom sudu. Igra počinje sa smehom. i druge. u kom obliku ni pod kojim imenom. Već pri prvom dodiru pri-mećuje se njihova neprijatna podvojenost u svemu.Da. Dok postoji.

i snaga. posle njega. I što je čovek bolji i od boljeg tkiva. Prilike ćeš za to imati uvek. I umro je. Zeleo je da svuda bude i sve vidi. to je rede i skupocnije ono što traži. čas zadocnjava. osnov one životne tra-gike koja je samo čovekova. 3)Znači da je ono što stari govore mladima ponajčešće — ništa. Primetio sam da ima ljudi. i nešto od njegovih napora i njegove nesuđene slave živi uvek u otkrićima onih koji su. Ljudi koji traže i istražuju često se troše i ginu na tom putu. Nje se ne treba nikad plašiti. i to celog života ili. nesrećnici! 1)U većini slučajeva starci nemaju šta da kažu mlađima. 2)Većina staraca vole da pričaju i da daju sa-vete mlađima. i danas ljudi vladaju njima na opštu korist. može se desiti da nađemo drugu. Razume se. mcče biti. I jedino ti su pravi mrtvaci.imati. Postoje na ovoj našoj zemlji. Glavno je da on. ti ćeš se potruditi sam da je nađeš. bez obzira na sve promene u njihovom ličnom životu i opštim prilikama. strpljivost i upornost koje su u službi te volje. novu i korisnu stvar na koju nismo ranije ponaišljali. i da se ne nađe ništa. samo da bi mogli da tako pravdaju svoje osećanje gorke zavisti. Ako ne nađemo ono što tražimo. a nije uspeo da joj nađe rešenja. preturajući nekoliko tuceta praznih reći kao dosadne i glupe brojanice. Glavno je: volja za saznanjem i otkrićem. bojama tkanina i estetskoj vrednosti sitnica kojima se okružuju. i to nekako uvek onda kad je najvažnije i najpotrebnije znati koje je doba dana. hiljade i hiljade stvari koje. nikad ne zna lačno koliko je sali. zavidljivci vam često pripisuju dobra i preimućstva kojih nemate. radili i tražili sa više sreće i uspeha. a nije voleo da putuje. bolje rečeno. dok god ima životne snage u njemu. Svet će ti je pružati dovoljno. čas opet stane. po»3d takvog čaaovnika. On nije čovek bez savesti. 127 Svaki čovek nešto traži i očekuje. 126 . ali ginu i oni koji vek provedu u duhovnom nemaru i neradu. I na nesreći vašoj vam za vide. pored svih naših napora. Stoga je svaka želja za saznanjem dobra. Jer. koji se celog svog veka lepo i pažljivo odevaju i. i tiva. i utoliko se teže nalazi. pa ih oštroumni i uporni istraživači otkrili i osvojili. bez ploda i vidnog uspeha. ali ljudsko dostojanstvo se meri po onima koje su izgledale isto tako nedostižne. jer nisu nikad ničim i ni u čemu živeli. ne samo žena nego i muškaraca. To nije važno. neće možda nikad biti ljudima otkrivene ni pristupne. A ko god traži nešto. A to što takav čovek traži može nekom drugom izgledati i sporedno i izlišno. U tome je znak čovekove veličine i izvor njegovih najvećih stradanja. pa ma to izgledalo i ludo i uzaludno. i izvan nje. Celog života razapinjala ga je ta protiv-rečnost. kite vas kao novogodišnju jelku sjajem i bleskom. Takvih ima dosta. taj se upisao u knjigu živih. * Sramotićeš se dok si živ. ali šta mu vredi kad je ta njegova savest kao pokvaren sat koji čas brza. poklanjaju uvek veliku pažnju kroju svojih haljina. a i kad to ne bude.

voleo i mrzeo. a svakog ko mu se približi gleda pronicljivo oštro. sve do poslednjeg daha. kao da samo pogledom želi da kaže ovejanu suštinu onog što je u minulim godinama susreta i obračuna jasno i nedvosmisleno shvatio. * šta je to što mi ne da da živim ni da se životu radujem. Covek koji je putovao. Samo ćete celog veka. što možda nismo ni učinili. u sećanju. a koja nas nikad ne napušta. a neprestano se primiče i preti. muče sećanja na neke davnašnje ludosti. Jedni se tada sećaju svojih podviga u mladosti. Jedno ili drugo. produžiti mirno i bodro svoj put. trgovao. i strah od nečega što nikad ne dolazi i ne nastupa. dvoje zajemčeno i osigurano: duga patnja i sigurna pobeda. a ako se i desi — izuzetan slučaj! — baš i da padnete. Sve to već prema tome kakve je ko naravi i kakve su mu osnovne sklonosti. snage i dostojanstva u muževnom dobu. naprotiv. neku tešku i sudbonosnu istinu. u manjoj ili u većoj meri. Različiti ste od svega oko sebe. ali vam se ne može ništa zlo i nepopravljivo desiti. jer u vama od začetka vašeg živi skrivena i neuništiva iskra životne radosti koja je moćnija od svega što vas okružuje. To je nada. gradio i rušio. možda. ili da tu. neodređena i bezizgledna nada. nećete se po-vrediti nego ćete. čim se pridignete. To je nauk koji se nikad ne može do kraja shvatiti ni naučiti. na javi i u snu. kroz sve mene i obrte dugog života. ali nećete pasti. To je svršen cm sa kojim se ne mirimo. u snu kao i na javi. svojih zasluga koje su ostale nepriznate i nenagrađene. Ali u svakom od ovih slučajeva to znači samo jedno: da je čovek stupio na put mučne starosti i da počinje. Tako se može reći da vam je. uznemiruju sećanja. ili nepravdi koje su morali da otrpe i koje sad. To je slika potpunog nesklada između nas onakvih kakvi jesmo i onog što živi u nama i što nas okružuje sa svih strana. ostavi kosti i sa njima poslednji blesak neobičnog duha koji ga je vodio svetom. sa željom da predahne i sakupi snage za dalja putovanja i iskustva. Posmučete. koja nas više muči i boli nego što nas teši i krepi. patiti zbog svoga neprirodnog položaja u svetu u koji ste bačeni. da gubi vlast i nadzor nad svojim mislima i osećanjima. sve vam preti i sve vas ugrožava. Sad živi tu kao stranac kome ništa ne treba. njemu je postalo jasno šta se to pred njegovim oči9 — Znakovi pored puta Po stoti put moja se misao pita — kao što zalutao i zatvoren leptir po stoti put bije o staklo — 128 129 . iako su se nekad njima možda i ponosili. Druge. Tek posle izvesnog vremena.* Sa nastupanjem starenja sve češće nas i protiv naše volje. kao da je sve dotle samo gledao ne videći ništa i ne misleći ni na što. grehe i propuste. preterano i uzaludno. na jedan ili na drugi način. i koji se zaustavio u jednom gradu kome do tada nije ni ime čuo. on to još ni sam tačno ne zna. zbog kojih sada mogu samo da se kaju. koja bi onog trenutka kad bude shvaćena i prihvaćena od svih ljudi značila izbavljenje čovečanstva. Ne traži nikog. To je kajanje zbog nečega što nismo mogli da ne učinimo. bivaju sve krupnije i mnogobrojnije.

Vredelo bi već zato što bismo se s vremena na vreme mogli slatko nasmejati svim obzirima. rodilo. zaista. i svemu onom što nas sada uznemiruje. brigama i strahovanjima. a naš grob. Ono što ponekad u svom ili tuđem životu nazivamo »vrhunac sreće« samo je jedna od tih granica. dok su čovekove snage nerazvijene. tek sa mladošću i zrelim godinama počinju naši sudari i naši obračuni sa granicama. Od svega toga mi smo izabrali samo trenutak cvetanja i smatramo ga jedinim važnim. koji je jednom zauvek postao to što je. po svemu sudeći.ma stvara. Odmah! ■. Tada je i samo naše postojanje. odraslo i umrlo. ocvetava. i uteha ljudskom duhu zauvek. Uostalom. samo to može biti i samo kao takav jednom. upravo glavnim ciljem celog dugog procesa. nestane u prostoru i sećanju. ponese nas laka nesvestica koja brzo prođe. koji nas pouzdano čeka negde. cveta. a negde tamo u zimu ona se ćela vraća u zemlju iz koje je ponikla i u bezobličje koje joj je prethodilo. i to svuda i u svemu. uzalud dozivajući pravdu i zaštitu — kad bi tako nešto bilo mogućno — bila bi to velika snaga. Na žalost. ali onog velikog i pravog koji ne traži leka ni olakšanja. možemo se nadati da ćemo se osloboditi prokletstva granice i ući. Od toga nam se zavrti u glavi. to je nezamišljivo i neizvodljivo. pitanje granica i ne postavlja se pred nas. a starost i smrt i nisu drugo do poslednje granice naših snaga i našeg trajanja. zajedno sa nama. divan prizor. zameće plod i dozreva. razvija i ustaljuje: lice ljudskog bola. gađenja i ogorčenja sa kojima su ljudi pojedinci umrli. u detinjstvu. kao saznanje koje nas krepi i daje nam snage da izdržimo ovu stvarnost na koju smo osuđeni. Svak umire u tami i teskobi svoga očajanja. muči i satire. sagledamo ono što se nalazi iza nje. tek obrnuto protumačene i drugim imenom nazvane. Postoji nekoliko vidljivih perioda u životu jedne biljke. Kad bi se sakupila i ujedno sabrala lična ose-ćanja gneva. kao takvo. »Sve ima svoje granice. ne seća se ničeg i ne nada se ničemu. ona raste. Zar to nije kao kad bi se jedno ljudsko biće začelo. uminuti i nestati. * Ponekad se ćela ova šarena dnevna stvarnost našeg života zanjiše kao tanka kulisa i mi. možda. samo zbog nekoliko osme jaka koje bi nam uputilo u vremenu svoje mladosti. za trenutak jedan. A kako. jer se ozbiljno i ne sukobljavamo s njim. u zemlji ili u kamenu. da postoje život i svest i po sle naše fizičke smrti. a većina sa osećanjem ixzaludnosti svojih najboljih težnja i napora. od trenutka kad seme padne u zemlju i posle proklija. protesta. Kako lako prihvata tu istinu onaj koji nikad ni u čemu nije osetio potrebu ni pokušao da ide daleko i tako se nije ni mogao naći na nekoj granici. Tek kad jednom i njega. valjda u bezgranično carstvo nepostojanja. 9* 230 131 .:-.. Vredelo bi. poslednja je od naših granica. takvog života nema i ne može ga biti — smejmo se sada. lista. I naši najveći usponi i »uspesi« u stvari su samo granice naših moći i nastojanja. nerazdvojno vezano sa pojmom granice.« — Kako je jednostavno ponoviti te reci banalne klasične istine. ali posle toga čuvamo dugo sećanje na taj trenutak.

kako bi mogao spreman dočekati tu teško predvidljivu budućnost i sa što više razuma. velikih ljudi koji su bili sposobni da svetlošću svoga duha obasjaju uža ili šira područja budućnosti. Izgleda da je čovek postao prva žrtva te igre koju je sam izmislio. nezdravo i opasno samozadovoljstvo i smešna sujeta. neosvetljena. Ono što nazivamo »rođeni ubica«. j^ * Trajno je samo ono što nije dobilo oblik ni ime. koja lebdi kao stalna pretnja nad nama.n 11 svemu i teže da zavladaju našim mislima fSSupcima Mnogo se divimo sami sebi i svemu to pSimo ili uradimo. Patnja koja počiva na zabludi i žalosnom nesporazumu. biran i malo neobičan. i odlaze iz njega. jer nismo ni sposobni da ga počinimo. na nekom stepenu čo-vekovog razvitka. što nikad nije ni napuštalo beskrajne i večite pre-dele nepostojanja. i samo na mahove. davno. i spremni smo da ih prezi-?emo kao glupake i gonimo kao neprijatelje svega što je pravo. koje ona može da donese. Pored toga. i to strašna. a mrzimo one koji u tom divlieniu ne učestvuju. a on to nije i teško to biva. i svaki od nas običnih ljudi treba da razvija i usavršava svoje umne i moralne snage i da savesno vrši svakodnevne dužnosti i poslove. to je druga. naročito kad su u pitanju ne sitne i svakodnevne. Otkud? Ne nalazim odgovora. (To ne znači da nije oduvek i svuda bivalo izuzetnih. sama činjenica da može da postoji takva misao. Ta misao je nešto kao kazna. slobodnog. kao razorna unutarnja eksplozija ili kao početak sporog ali smrtonosnog trovanja našeg ljudskog bića. isključuje svaku mogućnost potpune sreće i trajnog mira u ljudskom životu. Kad laže — to sam primetio — njegov rečnik je originalniji i bogatiji. Nekad. kao ludilo veličine. nego krupne i sudbonosne stvari. žive u njemu. o grehu i kazni? Samo mogućnost postojanja takve misli u nepomirljivoj je suprotnosti sa načinom na koji ljudi dolaze na svet. Time se odaje. Već odavno za mene nije važno šta ko u ovoni našem društvu ume da kaže. ni kojim recima.) Ali bez obzira na tu našu ograničenu sposobnost predviđanja. lepo i istinito. moćnog. mogućnost postojanja čovekove krivice pretpostavlja posve drugog čoveka. Ta misao se morala javiti negde. strana planete koja se zove čovek. za greh koji nismo počinili. a za koju nije stvoren i kojoj nije dorastao. * Misao o ljudskoj krivici. velikog. Misao o postojanju krivice uselila se u čoveka kao bolest.* otkud čoveku misao o potrebi harmonije. bar preda mnom. * + ir. hrabrosti i ljudskog dostojanstva stati pred svaki zadatak i svako nepredviđeno iskušenje. javljaju se 132 . ni 133 Luđa i bestidna samoživost viđa se upravo kod onih koji najviše imaju i sve mogu. napisao sam da je jedna od čo-vekovih slabosti njegova mala i ograničena sposobnost predviđanja. Jer.

» Kad gledam kako se ljudi oko mene lome i troše u borbi sa sitnicama. jer je svaki od nas na svoj način shvata. gde nema uha koje bi nas moglo čuti.kakvim tonom. bar ne za nas. I sva naša takozvana borba za opstanak nije drugo do traženje spasa. uvek. usavršava. kad govorimo i kad ćutimo. kad ležimo isto kao i kad hodamo. Tako ni ta suština stvarno ne postoji. jer malo ko ima strpljenja i snage da taj trenutak dočeka. kad nam se čini da je sve bezizgledno i potpuno izgubljeno. i to od prvog trzaja u majčinoj utrobi pa do onog poslednjeg zeva kojim uzalud hvatamo još malo vazduha. kako to radi i kako ono što je jednom uradio ume posle da održava. i kako često biva da u toj borbi i propadaju. svuda. ono se javlja obično kao rezultat svih naših mnogih i raznovrsnih napora. nego da ume i može da povremeno postaje i biva i ono što je nekad ranije bio. ali svakako najmanje zato.« U stvari. nagonski tražeći — izlaz i spas. i u snu i na javi. Svi bez izuzetka. I tako se može kazati da i te stvari same. da postane višestruk. i brani. a kako neki drugi oblik nisu nikad ni imale. kao i ono što bi po svojoj snazi 135 234 . ili čak srećni. nego se stalno i uporno spašavamo i spasu nadamo. -' —Pa onda zašto? —Ne znam ni ja. koliko god nas od žene rođenih ima. negde pri vrhuncu naše bede. da steče sposobnost kretanja u svima pravcima. znači da ga nemaju uopšte. U Bosni narod kaže za maloumnog i izgubljenog čoveka: »Taj nije spašen. ali tako da se ni to skrivanje ne može primetiti. Svi se mi. kad navaljujemo i kad bežimo. pošto nemaju ni određenog oblika ni utvrđene suštine — ne postoje. procenjuje i prikazuje. živih nije spašen. nego šta zna da uradi.. doživljaji i sudbine nemaju onaj oblik koji im mi u našim shvatanjima i sećanjima dajemo. nosi se skriveno. i ako je spasenje mogućno. A što se tiče suštine svega toga. vrata i prozore. ne pokazuje. pa i kad na izgled bezbrižno i besciljno pevamo. Pri tome se ponašamo slično noćnoj leptirići koja upadne u osvetljenu nastanjenu prostoriju i odmah počne slepo i nemilice da udara sobom o zidove. Veliki jad se ne kazuje. To i jeste težina takvih teških položaja. i^ -■ i. u meni se javlja želja da čovek nad-raste samog sebe. to jest: da čovek ne mora da bude uvek samo ono što jeste u jednom trenutku i određenim uslovima. Ako poniženju (ili nekoj drugoj ljudskoj muci) uopšte ima leka.. izbavljamo i spašavamo. to jest ljudski postupci. niko od nas —Ljudi se ne rađaju zato da bi živeli dugOj bili zadovoljni. Veliki jad je u tim zrelim godinama i velika obaveza. Uviđam da ljudske stvari. mi je u stvari i ne poznajemo. idući šumom ili pustinjom. i uvek.

možete slobodno uzeti kao pravilo da u svakom od ovih oko vas ima kvasac ludila. A u stvari sve što postoji i što nas pokreće i nosi.i veštini mogao da bude. Meni se brzo i neumitno nastupanje zime čini ponekad kao izraz nečije zlobe. a nekad skriveno. jasna i munjevita. većeg ili manjeg. * Kad vam umre neko drag i blizak. To jest: ukaže vam se sva ogromna i strašna nesrazmera između nestalnosti. Kad čovek počne da zalazi u godine. posle1. svojim.) Različite su i mnogobrojne sitne ili krupne vrste duševnih poremećaja od kojih ovi ljudi pate. Živimo od iluzija. 137 . život i njegove promene — sve je to greška našeg vida i varka kratkog uma. nego se posle dužeg ili kraćeg vremena javljaju ponovo. U stvari. oboren i satrven samom činjenicom da je takva apsurdna nesrazmera mogućna. od njih i ginemo. stvorio ili otkrio i nazvao imenom — ne postoji. * dica naše brzopletosti i lude potrebe da svaki čas pokušavamo da zaustavimo moćni i nezadržljivi tok života. umire bez bolesti i smrti. kao nezaslužena kazna. Jer. ili nečeg što liči na ludilo. To je nauk ranog jutra i odmornog duha. pa ćete videti. u odnosu prema drugim ljudima. potraje duže ili kraće. To znači samo da taj nije imao prilike da se oda. muči i ubija nije drugo do naivna i sujetna igra koju nije trebalo počinjati i koju bi valjalo tiho i neprimetno prekinuti što pre. Rađanje. želja i potreba. neizbežno i sigurno. ali mi se čini da ih ponajčešće napada i zanosi ludUo veličine. nekad primetno. primetili vi to ili ne. i da je organski utkana u samu osnovu našeg postojanja. manji od crva i slabiji od slamke. to dolazi samo od slabljenja moga organizma. krhkosti i kratkoće ovog našeg ličnog života. Misao da ljudski rod. I čovek se tada krši i savija. zajedno sa svim onim što je smislio. i što će jednog dana vero-vatno i biti. sve više postaje osetljiv na vremenske promene i hod godišnjih doba. planova. konačnim. i svih naših osećanja. Istina. ali nikad ne izblede potpuno. ima i takvih sa kojima se družite ili viđate godinama. Ali to polazi za rukom samo izuzetnim ljudima čija dela bacaju svoju svetlost i na naš put. s druge. a da nikad niste primetili ništa što bi moglo da liči na ludilo. Ali vi posle toga znate na čemu ste i gde da svrstate toga čoveka. I kod onih koje smatramo normalnim javi se povremeno blesak nekog ludila. * Javi se misao. kao neopravdana i neshvatljiva pakost. s jedne strane.56 Opet ću morati da kažem nešto što nije ni novo ni neobično. Jeste li primetili koliko luđaka i manijaka ima oko vas? Obratite pažnju. jedna od onih jutarnjih misli koje ne traju dugo. od nedostatka čvrstine i volje da se mirno podnese sto se podneti mora. shvatanja. vi tek tada pravo i potpuno sagledate ono što ste ranije samo naslućivali i o čemu ste često razmišljali. Ili vi niste umeli da vidite. lično. da iz njega izdvajamo pojedinosti i da ih proglašavamo trajnim. (Razume se da to važi i za vas. ovakvog ili onakvog. pa prođe kao da nije nikad ni postojao. kao otkriće. u ono što mi pogrešno i neopravdano smatramo i nazivamo našim životom. i da je sve to zajedno plod zablude i igra slučaja. pothvata. golema-štvo raznih oblika i stepena.

i to i u licnim odnosima i. daji i uzimaj. da ih ocenjuju. običaje. iskreno se kaju i silno ljute na sebe zbog nepravde koju su počinili.) Ciničan savet iz nevidljivih ali poznatih usta. Za izricanje takvog suda trebalo bi znati kako se taj čovek držao na kraju života. osuđuju i kažnjavaju sve što vide. rude. štedljivi. često zrelim godinama i pod starost. čuju. biljke. ili nije. ne štedeći sebe ni druge. sve je svejedno.Jeza me podiđe svega kad se samo setim kolika može da bude ravnodušnost koju često pokazujemo prema sudbini drugog čoveka. ili samo naslute. Ljudi koji su u mladosti bili anarhični. leti. To su nemirni. naučili na samom početku: Sve je to jedno. putuj. neću ni da gledam. Troši se. inere. nego što su kod drugih otkrili oruđa borbe za koja su dosad mislili da samo oni njima raspolažu. Kad ne mogu da vidim. kurtizane. da im sude. međusobne odnose. Ali to ne traje dugo. planine.pedantni. tu na licu mesta. 139 . mora. u takozvanom javnom životu. oko sebe ili ma gde u svetu. da prate društvene pojave kao i postupke pojedinaca. u postaju neradni. načuju. * uredni. pročitaju. sude. Područje njihovog posmatranja i suđenja je ceo poznati svet. kao kamen. plovi. U dubini svog kajanja i vatri svoje ljutnje oni nalaze nove snage da sa novom revnošću procenjuju. Dačen bez namere. neuredni i netačni. ljude. rasipni. to jest. * Poznavao sam dosta ljudi ovakvih kao što je ovaj koji je malopre izišao iz moje kuće. da bi na kraju shvatio ovaj nauk koji su drugi. dvolični i podmukli. sa svim što na njemu živi i postoji. da li je u poslednjem trenutku gledao smrti pravo u oči. 138 Čudno je ogorčenje sa kojim neki od nas osuđuju one koji su se u svojim postupcima pokazali vesti. plaho viti. vredni. za koje (To liči pomalo na nekadašnje se pobožne i darivale priča da su u starosti postajale crkve i manastire. pogotovu. A kad se — kao što je prirodno — pokaže da je njihov sud pogrešan i kazna nepravedna. oni padaju u potištenost. upo-znaj i prouči sve što svet pruža: živa bića. i pomalo sumnjivo. govore. ljudska naselja. Obiđi zemlje i gradove. po skraćenom postupku. Kad umrem. rođeni sa malo više sreće. jer svedoka nema. A to mi za većinu nećemo nikad znati. zapišite slobodno da sam u poslednjem trenu žmurio. osećaju pozvanim da posmatraju sve oko sebe. koji nisu onima docnije. — Pun i konačan sud o tome da li je neko zaista hrabar ili je strašljivac nije lako dati. po nečem. i strogi prema takvi. čudno. bez mogućnosti odbrane i bez prava žalbe. pogodio me je slučajno. Izgleda da su ogorčeni i kivni ne iz moralnih pobuda. nasilni i preki ljudi koji se. isto toliko koliko je i nepopravljiva. * __ Za mene se to može znati već sada.

utiče na sve oko sebe. I nije srećan. a pored toga da. VH 1969) « Tu je ispružen čovek kao riba koju jedan jedini veliki talas izbaci daleko na peščanu obalu. U nekom čoveku takav doživljaj — obična. da ti ostareli ljudi sa oslabelim vidom i dotrajalim pamćenjem. nose u sebi i hiljade drugih. sve do srži. svega jedan dobar dah. a čas kao povratnik. * Kao mladići uvek smo se čudili što starci iz našeg grada često ne mogu da nas poznaju kad nas sretnu na ulici. povratak u more. pita kako se održava. pored naših lica. do njegove središnje nepomične tačke u kojoj se ukrštaju i neutrališu sve bezbrojne linije njegovih večito pokretnih snaga. Izbačeno u prostor. nije ni tačno ni pravo. ono što je.To je circulus vitiosus vatre i mraka. ni da se sete našeg imena u razgovoru. i tu naći počinak i spasenje. a za taj jedan dah potrebna joj je snaga koje ona više nema i niotkud je ne može dobiti. koji više ne možemo da uhvatimo. čas kao izbeglica i iseljenik. spasti se! Bolje rečeno: spašavati se. koja su nekad videli tim istim očima. za skok. stoga često čeznu za njima kao za lekom ili hranom. a ipak samo. bolesnicima. Pri tom i preterujemo. Da. neku treću nepostojeću domovinu u koju se sklanja kad god se u jednoj od one dve (ili u olae odjednom) razočara. I tu se javi misao da je pitanje besmisleno. kao ni »odakle«. hvaleći ih više nego što zaslužuju i pripisujući im svojstva i odlike kojih nemaju. Pomalo smo im se i podsmevali zbog toga. to je preki sud kraja i predaha. u svojoj stalnoj težnji da ostane 140 . koliko može. Sve to. jer »dokle« i ne postoji. da se sa-opštava i daje svemu što mu u susret dođe. (22. Maleno. Slabo. ili mnogo više od onog što postoji. * Nezadovoljni sobom i prilikama u svojoj zemlji. nastojeći prodreti u nj. a više idealisanom liku naše otadžbine. i vide u njima često i ono čega nema. od smrtonosne misli o samoći. i tu leži. Tada nismo znali što sad znamo. stvaramo od njih nedostižne uzore. mi često hvalimo druge zemlje i narode. tako da se čovek. Takav čovek živi nemirno i nekorisno. ne mrtva. ali ne bežeći od bola koji nas muči. kakvom bismo hteli da je vidimo. i produženje života — treba joj jedan dah vazduha. razume se. kao izgubljeno. negde na sredini između one idealisane zemlje i svoje nesavršene. zatvorenicima posete su drage i uvek dobrodošle. jer tako mnogi od nas stvara sebi. spas. gledajući ga. a ipak snažno i izdržljivo. koja trenutno gledaju. ali i da se dodiruje neprestano sa svetom. Te posete oni primaju sa zanosom i zahvalnošću. One spašavaju od samoće. izvor mnogih zala i iskušenja. Smrt i nije drugo do to: malo vazduha. * Vojnicima. ali preduzimljivo. ali osuđena na smrt. Tako da sve to što govorimo odgovara manje stvarnoj slici dotične zeni-Ije. ni zdravo. pa sahranili u zaboravu. nego hvatajući se s njim u koštac. do rasipnosti darežljivo. ono teži da se održi i sačuva što duže. i dokle će moći tako. možda i 141 i Telo. izloženo stotini uli-caja. Jer.

i sve rizike i štete. kako se dočekuje smrt kojom svaki život završava. Dovoljno je da sve te ljude koji sad stoje ili prolaze gnevno ili nabusito ispred tebe. A druga. Nezgoda je samo što to teško čoveku polazi za rukom. Između toga što nazivamo našim životom i između nepostojanja nema jasne ni određene granice. Dakle. Nas su učili u đetinjstvu kako se dočekuje i prima život i sve ono što on donosi i nameće. Njišu glavom. Računica je nemilosrdna. upravo. A kad malo bolje razmislim. u svojim mislima i svojim željama. kao malo zabrinuto. zamisliš samo za trenutak ispružene. čitav jedan U3 142 Odvojeni . nije dobro što je tako i da. Oni među nama. pravi radnici i stvaraoci razgovaraju mirno. a ponajmanje u trenutku kad mu je najviše potrebno. njegovim geografskim položajem. Kad ćute. Ne žive i ne požuruju ništa i nikog. Prava priroda. najzad. Prva je to što rekoh. neprestano određujemo stalne oblike i predviđamo tokove. neme i nepomične u vodoravnom položaju — i ti ćeš se osloboditi teškog osećanja straha i pritiska koje ti sada dolazi od njihovih reci i postupaka. to znači njegovim odnosom prema suncu i odnosom sunca prema njemu. u stvari. vidim da. dopuštaju mogućnost drukčijeg mišljenja. kako u Bosni kažu. a rezultati nepogrešno tačni. o njihovom načinu gledanja i njihovim postupcima. A snagu svoju crpu takve legende iz ljudske patnje i samoće. u osnovi. Teškoće su. Kad sve razmislim i procenim izlazi uvek na jedno. I to tako da ta zabrinutost više senči njihovo lice nego sabe-sednikovo. Sale se blago.slučajna poseta — može da poraste do lepote čudesnih priča o spasonosnim vizijama u tamnici ili o poseti kraljice od Sabe caru Solomonu. ponekad lepo. i možda više. provode samo trenutke svoga kratkog odmora. • Ispravljeno prema prvobitnoj belešcl ISveske listovi). stručnjaci. ljubazno. sve zajedno uzevši. dve. pitaju pogledom. I patimo što su nam predviđanja pogrešna. »ne može izdobriti-«. uvek neočekivano i uzbudljivo. kako se čovek održava u tom životu. iako se nismo mogli spora-zumeti. ljudi znalci. izbegavajući nemir duha i tela. Potvrđuje se uvek isto. * I ovde. kako se podnosi bolest i svako drugo zlo i. pa se opet vraćaju na svoje. vrednost i cena čovekovog života na zemlji određuje se. Razumeli smo se. Moram da priznam da mi u prvi mah sve to izgleda zanimljivo. I to je jedna od osnovnih teškoća. kao svuda u svetu. a zatim se odmah vraćaju svojim poslovima u kojima se stalno rvu sa nekim pitanjem čovekove sudbine.' * Ponekad čitam ili slušam neke stvari o našim ljudima. to je naša stalna težnja i potreba da tome životu.

To ih je naučilo da se drugima obraćaju ili ponizno i udvorički. ka novim oblicima i novim mogućnostima. Izgleda kao da ga je neki drugi svet — jedan od nepoznatih ali naslućivanih svetova — pozajmio ovom u kome mi živimo i nazivamo ga svojim. Jer. samo su slutnje i — naslućivanja.* » Naše najdublje i najživlje želje i njihovi susreti (ili sudari) sa svetom koji nas okružuje — to je. U jednom spisku umrlih nalazi se i N. penzioner«. ni da im shvatimo osnovni smisao. možda igra naših zbrkanih misli i naše nemirne mašte. prekuži kao bolest. To bi moglo poslužiti kao najkraća i najsavršenija formula prolaznosti čoveka i svega što je njegovo. U stvari. 144 10 — Znalcovi pored puta 145 . ostaje još da se. očigledno. evo. jednom kao penzioner a drugi put kao pokojnik. kad govore sa višim i moćnijim. ko napada a ko se brani. i kako se pomoću njih. sudarima i bitkama ovog sveta. ispije gorki talog sa dna. kad imaju posla sa nižim i slabijim od sebe. vuku još i sada za sobom te maske predaka. više da nađu vedar izraz lica ni slobodan. a ne kako se borbom postaje jedno sa životom i kako se ljudski nestaje u njemu. Da. ja se. može li se išta strasnije zamisliti od te »titule« koja za jednog čoveka kazuje da je dva puta bivši.defanzivni sistem! I sve to u opštim. vino života je — kako bi rekli romantičari — popijeno. i što ne može drukčije. jednako za sve i svakoga. bez grimase i ružnog stresanja. a ozdravljenje nađe u smrti. I sve ostalo što mi ovako uz put beležimo. ne izražavam jasno. učili su nas kako da se život preboli. Kad tako kažem. N. nepoverenje i neiskrenost uhvatili su u nekim zemljama tako dubok koren da ljudi ne mogu Kako god uzmeš i sa koje god strane pogledaš. to je neizbežno. iako za njih već odavno nema razloga ni opravdanja. ni da razaberemo ko tu izaziva a ko je izazvan. u stalnom sudaranju naše strahovite prolaznosti i naše neizlečive želje za večnošću. Ali. ili grubo i nadmeno. nego kazujem opet jedno od tih naslućivanja. ne možemo da ih sagledamo u celosti. « l». kao pomoću talasa. prirodan način pristupanja drugom čoveku. * Strah. tome su nas učili. Svaka je smrt prerana. ili presušilo. VI 1969. kako se hvataju i obuzdavaju njegove snage. Ali niko nas nije učio kako se životu ide u susret. kad su u pitanju ljudi kao što je ovaj. a ko zbog toga što je po sebi ratoboran i ubilačke ćudi. ono što određuje našu sudbinu. Njihovi stari ve-kovima su robovali ili su sami vladali nad ljudima i držali ih u potčinjenosti. tvrdim formulama koje su pravljene jednom za vazda. ide dalje i više. * Ima nas dosta koji se teško snalazimo u bezbrojnim nesporazumima. kome je kao zanimanje navedeno: »biv. uglavnom. A njihovi potomci. ko se bije što mora.

i treba je suzbijati i lečiti. kao neki neprijatelj ' 20. u jednom ratu koji su sami izmislili i koji se vodi samo u njihovoj uobrazilji. jer je ljude mnogo lakše prevariti i oštetiti vesto poredanim istinama. ima i takvih koji. bez sećanja na sve što je bilo pre bolesti i što bi moglo biti posle ozdravljenja. ni izvrgavati ruglu. Tek tamo negde. prevarene budale. ima ih koji se. kratkovekom i ograničenom obliku. još dublji pad u ništavilo! Jer. kad nestane i njegovog groba. pa ma kakva ona inače po sebi bila. Jer. u stvari. I tako u svemu. jedinstveno i zauvek jedno stvorenje ljudsko. Ima ih svakojakih. A i to su. a kad budu uhvaćeni u laži. ona je detinjstvo i sva draž detinjstva. Laž je. lažući često i mnogo. I tako do kraja. 146 10* 147 . I to će. kad se u nama slegnu bujnost i sila mladosti. A naročito ne razhkujemo laž jednu od druge. može se reći. nadajmo se. zajedno sa njegovim prahom u njemu (a taj će dan svakako morati doći!). Samo ukroćena (ili od rođenja krotka) žena može da nađe mesta u društvu i u spletu dužnosti i obaveza koje život u društvu predstavlja. ne treba smetnuti s uma kako je opasno oružje to utvrđivanje čiste istine i kažnjavanje laži. Dok je dete.Još kad pomislite da mu predstoji i treća pro-mena. jer to moraju. po njihovoj prirodi. progonimo je i kad nikakva razloga nemamo za to. i ciljevima. u svojoj zamršenoj psihi. ima ih koji u takvim prilikama padaju i smrtno stradaju. možda. dotle je samo bolest i bol i strah od smrti i borba protiv nje. Tek mnogo docnije. kao probuđeni mesečari. ni suviše strogo progoniti. istinski pate. kad je ljubav. da bi prvom prilikom opet počeli da lažu.* Bolest i lečenje imali su dosta nekih neočekivanih posledica za moj organizam već dosada. kad zamrzi. videćemo da su i tu na pogrešnom putu. Razlozi i pobude koji nagone ljude da lažu mnogobrojni su i vrlo različiti po svojoj prirodi. sve ve-čite i velike procese prirode. Pa. mi počinjemo da delimo laž od laži i one koji lažu jedne od drugih. ili bar nikad trajno ni potpuno. »istine radi«. rđave račundžije i naivni prestupnici. nalazi i ona svoje mesto među svima. Ona i nije autonomno. gde se ništa ne kreće i gde niko ne misli. pokojnik«. Nekad Je san bio nešto izvan mene. nego više jedan otrgnut deo prirode koji. I 62. takvih koji se svesno i sračunato služe lažima da bi izvukli neku korist za sebe. onda je sva samo sila i lepota ljubavi. svakome se može desiti da se jednog dana nađe kao utvrđen lažac i da bude osuđen u ime one istine u ime koje je do malopre sudio drugima. služe lažima kao ratnim varkama. u malom. dok boluje. ali ne grubo izobličavati. u stvari. bolest. Laž i lazovi. mi smo vrlo strogi prema laži i onima koji se njom služe. on će steći i treću titulu i nazvaće se »biv. a najmanje. onda je mržnja i ne zna za druge zakone do one koji vode i pokreću lavine. pa još i kao ljudi u »punoj snazi«. Priroda mog sna i spavanja izmenila se potpuno. Ali dok živi — ne. onako. biti kraj svega. Pod udarcem toga oružja. pod izgledom i imenom ličnosti. vatru ili poplavu. Ima ljudi koji lažu jer ne mogu drugojače. u samoodbrani. iza poslednjeg daha. žrtve svoje zablude i. ta ostaje izvan društva i njegovih zakona. U mlađim godinama. Šibamo je svojom ironijom. Ona kojoj pođe za rukom da se tome otme i pokaže se kao nepripitomljiva. u opštem i zajedničkom ćutanju. ako dobro razmislimo i pogledamo primere oko sebe. poreklu. i ne slute da lažu. ponavlja.

Čemu ubrzavati dolazak trenutka koji i tako mora doći? Uopšte se moje misli sve manje kreću u budućnosti.' Kako je to lepo i strašno i teško kad čovek na domaku sedamdesete godine.: . i ja sa njim. Strašna je sudbina uobraženog bolesnika. ni odrekao se časti da budem vojnik u tom pohodu. Naročito nema one dosade ni onog nestrpljenja. Kao smrt u obliku nekog novog života. Pre sam strepeo od najmanje praznine u moru vremena.^ * Sa živima razgovaramo. svuda i u svemu. ali ima i takvih o kojima se nikad ne govori ni sa najbližima. Sad je on deo mene. Sad te praznine i ne osećam. bez poremećaja i trzavica. * U stvari. To je čovek koji umire na rate. Samo ponekad. _ Mi znamo stotine slučajeva da su i teški bolesnici. sunčanja. To je sve. zatim ima drugih o kojima može samo da se šapuće sa dobrim drugovima. V 1962. :^ * javno. odjednom ugleda pred sobom svet onakav kakav jeste i kakvim ga do sada nikad nije mogao da vidi. mrtve gazimo. ja ipak taj put ne bih nikad napustio. Ostati tu. a ne živi ni onim delom života koji mu još ostaje. Ide vreme. U toj muci što se zove žena i želja za ženom ima stvari koje su predmet šala i razgovora. pa zatim o letenju. na krajnjem severu zemlje. kupanja i šetnje po šumama. ublaženo i nejasno. čovek je prisiljen da traži u sebi sve ono što ne nalazi na zemlji ili na nebu oko sebe. . na našem kratkom putu između dva tamna predela nepostojanja. Ako je naša sudbina »marcher vers les clartžs qui reculent toujours« (V. u četiri oka. I. Sav sam u sadašnjosti. ono čega se najčešće sećam i što bih želee. I moj odnos prema vremenu izmenio se. Iznad polarnog kruga. mislim na prošlost. o budućima ne mislimo. začudo. kad bi se moglo. IV 62. bez naročite hrabrosti rečeno. kao o nečem dalekom i bolno nedostižnom. svaki most predstavlja jedan grub i još za zemlju vezani početak čovekovog napora da ostvari svoj san o savlađivanju zemljine teže. pred svima. 249 143 . ovako « 2. kao od ponora. da vratim — to su letnji dani. moliti ga. Iznad sevemog polutara. ni želje da se skrati i ubrza vreme koje prolazi.kog je valjalo krotiti. da bi se tako ovladalo svetom i da bi čovek zauzeo bolje mesto na zemlji koju gazi i u vasioni koja ga okružuje. sve ima svoj čas i svoje mesto. > 16. pretiti. prirodna stvar sa kojom se prirodno sporaziunevam i snalazim. uvek. Hugo). pod sam kraj života. laskati mu. a to znači. Varamo sebe i varamo druge. koje se i ne mogu nazvati imenom. nego se o njima ponekad samo mašta. uzeti. osuđeni na nepomičnost. kljasti ljudi.

i sav je usredsređen na svoje jadno telo i vezan za njega tucetom bolesti kojima ga sam zaražava. ne voli ljude. i do te mere sumnjičavim i nepoverljivim da postane nepodnošljiv okolini. ekstremnim slučajevima njenim. Takav čovek ne oseća život. da nađu svoje mesto u životu. U svakoj bolesti čovek jednim delom svoga bića ostaje na strani života i zdravlja. utehu ili saučešće. dok je za rad i radljivost uvek ima. a ma koliko davao. do na samrtnički log. Pristao bih đa živim. Ali hipohonder je nesrećan i neplodan. Covek. Naravno da je rad bolje i sigurnije sredstvo. ako mora tako biti. prisiljen đa živi među ljudima koji mu nisu slični (u ma kom obliku i ma pod kojim vidom to bilo) mora da se stalno otkupljuje. dok u njemu traje malo životne snage. ne vidi svet. takav čovek mora stalno da daje više nego što može.ili slepci. sasvim je svejedno kako se zovu uobražene bolesti od kojih on »-boluje«. a često i da budu korisni. jer je u njemu sve otrovano predrasudama i ukaljano računicom koja se uvlači do najskrovitijih dubina ljudskog života. Jer on leci sve moguće svoje (uobražene) bolesti. do u osmejak sa kojim čovek čoveku kaže: 150 Dobro jutro!. ali svakako da vas cene i poštuju. dok u hipohon-driji. sebičnim i sujetnim. teži ka zdravlju. a nesposoban da primi ičiju pomoć. niko mu to ne priznaje. Jer. Na sve bih pristao. a osim toga za nju se rede i prilika pruža. kakve su i koliko ih je. samo ne na malograđanski život koji nikad ni u čemu ne pokazuje ni veličine ni lepote ni prave radosti. Kod razboritih ljudi misli se već rađaju u svom izrazu. ljude čiji je položaj u društvu sličan njegovom. kao u oklopu. u težim. Svaki bolesnik. među divljacima. sam ga leci od njih. tst . Tada njegov dug prelazi na druge. A posle. On je večiti dužnik svoje okoline i jedino ga smrt može osloboditi dalje obaveze da se otkupljuje. I ne govorim ovde o unutrašnjem zadovoljstvu koje čovek ima od dobro svršenog posla i koje svakako vredi više od svih nagrada i priznanja ljudskih. A ta računica nije samo bezdušna nego i __ potpuno pogrešna. i sam opet zaražava. a kod brzopletih i brbljivih •t. ona učini čoveka samoživim. I 1951. umeli da se izdignu nad svoju nevolju. To je prokleta egzistencija. pa i da stvore dela od značenja i vrednosti. do u bračnu postelju. čovek biva ceo prebačen na stranu bolesti. a hipohonde-rove misli i težnje kreću se u pravcu bolesti. žive. prisiliti ih ne da vas vole i nagrade. posle. u vihoru revolucije ili u bezumnom vrtlogu rata. a samo ne onu od koje zaista boluje. Malo koja bolest unakazi tako čoveka iznutra i pomeri njegove odnose prema okolini kao hipohon-drija.^ Samo se radom ili hrabrošću može postići ugled među ljudima. težak sebi i drugima. jer hrabrost nije od prirode svakom dana. Veliki praznici i svečani dani najbolje mogu da pokažu koliko su nam daleki i oni koje smatramo najbližima. jer on pati od one koja je izvor svih bolesti i za koju ne postoji nada i nema leka.

sude strogo. Tom čoveku je u izvesnim časovima dana ovaj svet. U stvari. siromah. Činilo mu se takođe da to što on vidi i zna. ali čini mi se da bi tako sve bilo bolje ili bar lakše. a ne u tuđini. jer ni do sada nisam bio često ni čvrsto uveren u njihovu apsolutnu tačnost. tako varaju sebe i nastoje da prevare druge. 252 . brzoj i jadnoj propasti sveta. podnošljivije. 1S3 Mogao bih živeti onoliko koliko mi ostaje đa živim i umreti kao smiren čovek. samo neće o tom da govore i pretvaraju se da još nešto očekuju od sveta i da računaju sa budućnošću. a i to malo što možemo i hoćemo da učinimo vršimo ponaj češće sa pola srca i. Čudno je samo kako ti isti rodoljupci. Stoga je razumljivo da govore koješta i da se izražavaju svakojako. kao da je to njegov pravi i jedini mogućni izgled. Odlažu otvoreno i puno priznanje za čas sveopšteg leleka i poslednjeg jauka. To mi neće biti teško. i kako nemilosrdno i bezobzirno izražavaju taj svoj sud. začudo. on to biva na dva načina. ali potiskuju natrag pravu reč koja se diže u njima. sa svim što je na njemu i sa njim u vezi. Istina je da u ljudskim sukobima i borbama bez gužve i mržnje nema uspeha ni pobede nad neprijateljem. raste i u njima to saznanje o skorašnjoj. uvek nekako posredno i zaobir lažno. čovek je ćelav. ćelav je ali tako da ta njegova ćelavost izgleda kao bolest Ui posledica nekog poroka. Ne znam zašto. izgledao kao propala stvar kojoj pomoći nema.misli se javljaju odvojeno od izraza. a samo se odlaže izvršenje te propasti. Video sam da mnogi rodoljubi koji slepo obo-^ žavaju svoju zemlju ne daju nikom da reč jednu nepovoljnu ili samo kritičnu kažu o njoj. ali ko prema svome neprijatelju u toku borbe ne oseća i osnovno ljudsko poštovanje — slabi tinae sam svoj položaj i teško će moći pobediti. Nešto preko osamdeset godina i gotovo isto toliko je bolovao. Od danas ni jednoj svojoj misli ne bi trebalo verovati. ali tako da to izgleda posve prirodno. Taj čovek je živeo dugo. Obeshrabruje nas kad gledamo kako malo mi ljudi činimo za drugog čoveka. Prvi slučaj. a u onim kratkim vremenskim razmacima kad se smatrao zdravim — samo je uobražavao da je zdrav. Izgleda da drukčije ne može. kad god se povede govor o ma kom od njihovih sunarodnika. ali da to bude u mojoj zemlji i među ljudima moga jezika. Drugi slučaj. često i nepravedno. znaju i mnogi drugi ljudi oko njega. Kad je mlađi čovek već ćelav. pa tek onda počinju da ga traže. Hteli bi da nešto i kažu ili upitaju o tome.

254 Tamnice. To se zove sreća. bezbrižni i pusti. nego presvisne. ali su zato muke teže i strasnije. Dugim. Sve im je to zajedničko. Tako ti stojiš uspravno u stalnoj mogućnosti svoga pada i traješ u jednom od oblika svoga nepostojanja. Ali ti koji tu kuću zoveš svojom i stanuješ u njoj ne znaš to i ne pada ti na um takva pomisao. i to samo malo i jedva primetno. Jo§ jednom da pritvrdimo ovu misao koja mi se stalno vraća. često u očima neupućenih izgleda kao da dobrim delom i sam snosi krivicu za svoju sudbinu. a pakao i čistilište su bajke hrišćanskog ve-rovanja. Tako. Sredstvo je sigurno kao i mržnja. 255 . Malo sebično (i malo naivno) sve mi se čini kao da se u njihovom sadašnjem životu i meni daje mogućnost i pravo da još jednom pokušam isti podvig. a mi znamo da ništa ne traje i da sve što stoji mora pre ili posle pasti. » Prema mojim sadašnjim shvatanjima i pogledima moja mladost nije bila ni dobra ni lepa.u starosti kao da postoji neka naročita vrsta perfidnog sećanja. sa više sreće i veštine. Sad često biva da se setim nekog od starijih i starih ljudi sa kojima sam se u životu sretao. samo dejstvuje nešto sporije. kao neprolazna. Dugove pravimo dok smo mlađi. a da pri tom ostaju verovatni. a isplata svih tih dugova neumitno se traži od nas u poznim godinama. plaćanje odlažemo dokle god možemo. jača i usredsređuje toliko i dotle dok se ne stvore sredstva i ne pronađu ruke koje će stvar okončati i ubistvo izvršiti. sumnjama. bez nade na neko razumno rešenje ili spasonosnu promenu. * Na podnožju brega stoji tvoja kuća. U jednom širem ili užem krugu ljudi mržnja se gaji. njihov govor. i više izgleda na uspeh. održava. živo mi je u sećanju njihovo držanje. imaju nečeg zajedničkog sa paklom (ili čistilištem). patnja raznih stepena i vidova. snažni. Možda je i to razlog da sa toliko živog interesovanja i učešća posmatram današnje mlade ljude. ali sa pojedinostima koje ih karikiraju. Tamnice i koncentracioni logori su jedna od stvarnosti ljudskog života. teškim sećanjima i kajanjima. upornim. povrh svega. Ali čoveka je mogućno ubiti i — nerazvimevanjem. Pravi pakao to su sivi pređeli nesanice po kojima kao munje i aždaje neprestano preleću naše pogrešne predstave i jalove misli o svetu i o sebi u njemu. tamnica paklu ili misao o paklu našoj tamnici? Coveka ubijaju često i mržnjom. I još. Sad se čovek pita: ko je kome služio kao model. uznosita i vedra izgleda. Covek-žrtva ne padne od jednog udarca. kad nas i inače izdaje snaga i kad smo potišteni i pritisnuti raznim bolestima. širi. Prinudna vezanost za određen prostor. doslednim odsustvom razumevanja. Javljaju nam se doživljaji iz de-tinjstva i mladosti. kao i koncentracioni logori. tek koliko da mogu da nas muče gađenjem i kajanjem.

zaustavi u mestu. To što nazivamo činjenicom. granica našeg ljudskog shvatanja i razumevanja. olako i neobavezno. bez najmanjeg predaha. pomišljao sam da se oni tako nesvesno možda svete i za svoje slabo i nedosledno verovanje. kojom želimo da utvrdimo i ograničimo stvarnost i trajnost našeg postojanja. u trenutku kad sa obe noge u nju zagazimo.« (Prva godina vojevanja na ddhije. Starost? To je priča bez kraja i pitanje bez rešenja. naročito. To su cesto revnosni i nečo-večni fanatici. mi smo već prestali da starimo i pripadamo trećem svetu. uzbudi. bez ijedne svetle tačke.« A Vuk kaže negde da je amnestija »Opšte opro-štenje i zaborav svega što je učinjeno. Sad mi postaje jasnije šta su oni tada mogli da vide i osećaju. od života samog i od moje velike ljubavi prema njemu. da digne misli a spusti glas. to je samo zamišljena (i izmišljena) tačka na ivici našeg vidokruga. 4) 155 Činjenica. svakako. koja se izgovaraju jednim jedinim dahom. str. I "^^^t^ drugo. pustoši. — »orir.!!^""*'' (Sresfce — Crna reglstar-beležnica umesto »reSenja« »oagovora-« aU pod znakom pitanja. To poštovanje našeg odlaska sa sveta meni ne dolazi od onog bauka koji za nas ljude znači smrt.. Čitajući (ili gledajući) kako neki vemici mrze i progone one koji ne veruju. bez nade i izgleda. Ali to se može kazati za svakog od nas samo dotle dok se iz svojih mladih ili zrelih godina primičemo starosti. Sta je to? Krajnji domet našeg vida.. Kako je lako izgovoriti tu reč i na njoj i oko nje ispredati samodopadne lirske varijacije sa svojom dragocenom ličnošću kao središtem! A kako je teško (teško i nemogućno) stvarno zamisliti i potpuno shvatiti i do krajnjih posledica primiti tu samoću! »Sam« — tri slova. 157 . ima i ovakvu rečenicu: ». i da bira reći. ako već ne može da ćuti. a u stvari nebrojene godine i nedogledna prostranstva. Dositej. nego.* Naš čovek ne ume i ne može da se lako i pravovremeno zaustavi ni pri visponu ni u padanju. odricanja i strahote svake vrste. naprotiv. Svaki razgovor o smrti mene uozbilji. i nikako ne mogu prihvatiti činjenicu da o tom razgovaram uzgred. pišući o grčkoj istoriji. njihovo uporno staračko ćutanje.njihovi postupci i. Sve mi se čini da čovek treba da se izuje kad stupa na to područje. »■Starimo!« Da.?. i šta su umeli (i morali) da prećute u razgovoru sa mlađima od sebe. a sačinjen je od elemenata jednog i drugog. da se svi zakunu na sveopštu amni-stiju to jest zaboravljenije sviju prošastih meždu sobom učinjenih obida. Pred tom pojavom u meni se javljala pomisao da bi za one koji ne veruju bilo lakše i bolje kad bi vemici zaista verovali tvrdo i potpuno u sve ono što nazivaju svojom verom. Sam. koji nije ni više život ni još smrt.

mi u srećnim trenucima naslućujemo. nego u trenucima kad se odaju. Naprotiv. naziremo i. Od toga hvata čoveka smrtonosna vrtoglavica i zbog toga mnogi zaziru od putovanja. ne otkrivamo je ni u najiskrenijim ljudskim priznanjima. vraća. Veliki čovek se povukao u samoću i predao dubokom razmišljanju. znači jače se naginjati nad ponor vremena. mi ne dolazimo nekim svesnim i planskim radom. u trenucima nadahnuća. Niko nije tačan. ne po onom što ljudi rade. u trenutku trijumfa. gubimo. svoj gubitak. i o životu. Covek.* Ništa nije zbrinuto ni utvrđeno. Živeti znači: imati strpljenja da izdržimo u tom stavu. jer je još vreo od napora koji mu je za to bio potreban. ne nalazimo ih odjednom gotove i izljuštene kao što se nalazi samorodan dragocen metal. najposle. slom i poraz čovek može da sagleda i oseti kao nešto zasebno i odvojeno od sebe. i da primi svoju sudbinu kao stvar jasnu i neizbežnu. navike i ljude sa kojima se družiš. razumevanja ni oslonca. Razmišljajući o onom što smo u svetu čuli i videli. kažnjeni zbog svoje oholosti: hteli su da budu samosvoji. Njihova nesreća (nesreća zbog toga što jesu ti koji su i takvi kakvi su!) kao da nema nikakve veze sa sudbinama ljudi koji žive tu pored njih. sve ako i ostanemo da vegetiramo na zemlji. pošli su da ga traže. da ne liče na druge. a kažnjeni su tako što im se želja ostvarila. ne veličine. Do najvećih i najvažnijih istina u životu. mora da zauzima neprirodan stav. —A ako nije sve baš tako crno kao što tebi izgleda? Sta onda? —Onda tek ne valja ništa i nije dobro po onoga kome izgleda da je tako. govore ili pišu. ništa jasno ni izvesno. čovek može osetiti samo posredno i nepotpuno. Oni su. i ništa nije nemoguće. Svak je nepouzdan i sve je nesigurno. ali nisu ga našli. Mi do istine dolazimo uzgred. Veliki muž se izgubio nepovratno negde u visinama sopstve. i život. iako samo naizgled slučajno. i ne nalazi nigde odjeka. u stvari. i jer još drhti kao strelica koja je pogodUa cilj. u stvari. ni utehe. ' Dopunjeno prema beleSd (Sveska — Crna reglstar-beležnlca). Svoju pobedu. ali u pogrešnom pravcu. kad su videli da se ne 158 259 . Posle.' Pored tolikih drugih muka i teškoća nesrećnim ljudima naročito teško pada jasno saznanje da su u svojoj patnji usamljeni. da dubinom svoga pada izmeri visinu svoga neuspelog poleta. da bi se održao na zemlji. Kad izgubimo strpljenje. pletući laž kojom žele da se zaklone i da obmanu nas ili sebe. bez gordosti kao i bez žaljenja. ukratko: jer se čovek gubi u svojoj pobedi. Putovati znači menjati brzo mesta. često slučajno. Istina nam se ne »objavljuje-« nekim čudom. saznajemo — tu istinu.

*

Njegovi bi padovi bili smrtonosni da su njegovi zaleti i usponi imali onu snagu i visinu koju su po njegovom mišljenju i računanju mogli i morali da imaju. Da, milioni ljudi su, u toku vekova, očekivali spas, izbavljenje koje nije došlo. Svi su sagoreli u ognju očajnog iščekivanja. Tek kad je sa poslednjim plamičkom poslednji čovek, u svom uzaludnom naporu, odleteo put visina — postalo je vidljivo ono što je oduvek trebalo da bude jasno, da spasenja nema, da ga nije trebalo ni očekivati; ukratko: da je sve to samo jedan veliki nesporazum. Ali to više nije imao ko da vidi. Ponekad se, bez vidljivog povoda, dešavaju sa nama nagle i čudne promene, neočekivani udarci iznutra, naročito u poznijim godinama. To što mi u našem gradskom životu gledamo oko sebe i čime se stalno služimo, što nazivamo zid, kuća, krov, na-meštaj, prostirka ili pod, počne brzo i tajanstveno da se preobražava, da se menja i vraća u prvobitno stanje, i da postaje opet samo kamen, drvo, vuna, ili bezoblična, bezimena materija. Ljudi koje sada susrećemo takođe su izmenjeni likom, govorom i postupcima; pa i samo vreme i podela vremena u kom živimo i krećemo se. Tako nam se privida svet oko nas dok, u stvari, to mi ubrzo umiremo u sebi. Sve to traje svega sekund-đva, koliko čovek može da zaustavi dah, pa se opet, zajedno sa svim oko sebe, vraćamo u svagdašnjicu, koju smatramo svojim redovnim životom.
260

»Le soir de la vie apporte avec soi sa lampe«' (Joubert). Ali čovek koji je to napisao bio je jedan od onih duhova koji u svemu na svetu, za svako zlo i svaku štetu traže neku naknadu, i uobražavaju da im je život sam zaista donosi. Ukratko: izjednačenje i ravnotežu, uvek, svuda i po svaku cenu. Ko bi mogao verovati da užas može postati svakidašnji život jednog čoveka! Nema te sposobnosti ni te dobre osobine koju mi ne bismo želeli da pripišemo sebi; samo što tu želju ućutkava u nama kontrola razuma, ali ograničeni i jednostavni ljudi ne umeju da je sakriju, nego govore o njoj otvoreno i javno se brukaju i čine smešnim. Uvek sam se čudio lakoći sa kojom praštamo sebi i zaboravljamo svoje nedobre postupke, sve od sitnih grešaka prema drugim ljudima do velikih i ružnih nezahvalnosti i neverstava ili do sebične ravnodušnosti prema svemu što se dešava oko nas. Svi mi u tom grešimo, neko manje, neko više, a neki su tu sposobnost razvili u sebi do te mere da izgleda kao da imaju već unapred spremljenu indulgenciju za svaki svoj grešan postupak prema bližnjemu. I ta naša spremnost i veština da za takve svoje greške i prestupe olako nalazimo izvinjenje ili čak
' »Veče života nosi sa sobom svoju.« 11 — Znakovi pored puta 161

opravdanje mogu dobro da posluže kao mara opite ljudske vrednosti svakog od nas. j.;

Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.

Kad razmišljamo o ljudima, o onima koji se kreću oko nas kao i o onima kojih više nema, živ čovek je uvek nekako ispred mrtvoga. Pokojnici, i oni najveći i najzaslužniji, ili koji su nam najbliži, najdraži, izgledaju nam pomalo kao ljudi koji su u nečem pogrešili ili nešto propustili, promašili, čak skrivili; u najmanju ruku kao ljudi koji nisu imali sreće i koji zaslužuju naše sažaljenje.

Dešava se da čovek padne do najniže tačke telesnog i duhovnog bivstvo van ja, do tačke sa koje može ugledati kako se ruše kulise koje stvaraju iluziju našeg postojanja, a poslednji pogled njegovih duhovnih očiju gubi se u praznini što se stere iza tih kulisa koje nazivamo životom i smatramo takvim. To je više nego ugledati sopstveni kraj kao svršen čin, jer posle toga smrt nema šta da radi kod tog čoveka koji je pre smrti više nego mrtav. To je pravi i najteži pad koji čovek može da doživi, jer to znači poslednjom iskrom vida sagledati da se dešava ono što je najgore i što je uvek izgledalo neverovatno i nemoguće. A sve to ne ostavlja nigde vidnog traga niti nosi određeno ime, iako je vidljivije od svih stvari vidljivog sveta i stvarnije od svih vidova one naše ljudske varke koju nazivamo stvarnošću. * Čovek može da posmatra prirodu sa ciljem da je upozna, kako bi se odbranio od nje ili je iskoristio u svoje svrhe. Teško onom ko je posmatra sa drukčijim namerama, mislima i osećanjima. * Noć je za njih zaista teži deo življenja, vreme koje se provodi u mraku ili sa pozajmljenom svet-lošću, kad se teško zaspi, nemirno spava i ružno sanja, a lako se i često budi i brzo vraća potpunoj svesti o postojanju.

Neki ljudi izgledaju kao da su se još kod prvog pokreta u majčinoj utrobi bolno začudili pritisku prostora i teskobe oko sebe — i od tog trena nisu prestali da se čude i zbunjuju pri svakom pokretu i dodiru sa okolinom. To su mučenici, * On je govorio svojim zemljacima: »Ne volite da radite, ne umete da živite, a pogrešno mislite da smrt, sama po sebi, ima nekog smisla i da rešava nešto u sudbini čoveka.«

Po logici svoga bića, dosledno svome razvitku — oni gube prijatelje uz put. u* 163

m2

Odlazim zbunjen i postiđen, kao da sam mnogima dužan mnogo, a znam: sve sam platio, sve, i ono što sam samo poželeo a nikad nisam očima video ni rukama taknuo.'
*

Ovaj svet u kom živimo tako je sazdan da je onaj koji se plaši već izgubljen. Pred njim je vreme u svim svojim oblicima i dimenzijama i on sam u tom vremenu u svim fazama i stanjima, i još nezačet, i još živ, i mrtav u življenju, na putu ka nestanku. Vidi samo suštinu postojanja.
*

od dvojice protivnika teško može proći. Prava opasnost za pobedonosnog ratnika — to je mir. Ako i njega shvati i savlada, tj. ako umedne da nađe svoje mesto u njemu, onda se može nazvati pobednikom, tek onda. U miru se stiče puno i konačno pravo na naziv pobednika. Ratne pobede su samo neophodan uslov za radnu pobedu u miru, koja je krajnji cilj. Prirodno je da čovek nosi u sebi nešto od dana koji su prošli, prirodno je i da misli na budućnost i da mašta o njoj, ali živeti ma i delimično u prošlosti, ili u budućnosti, opasno je i nezdravo. To znači trovati trenutak u kome živimo, potkradati svoj sadašnji život, ne spašavajući ništa od prošlosti i ne radeći ništa za budućnost. Najvećim i najboljim delom svoga bića, glavninom srca i razuma čovek treba da je uvek i ceo u sadašnjem trenutku, u jedinom pravom i jedinom mogućnom svom životu. Naravno, sve je to lako kazati.*
*

Misliti, kao što vi mislite, da su svi ljudi osim vas budale i kreteni, mora da je prijatno, i da vam nekad i pozavide na tome. Pa ipak, smatrati ceo svet samo predmetom svoje nepogrešne kritike i podnožjem sopstvene veličine, to nalazim da je sasvim naopako i žalim takvog čoveka, i pogotovo one koji su prisiljeni da u njegovoj blizini žive i sa njim rade. * Dvojica oru i seju, a trideset njih jedu i troše. Jedan gradi a desetorica gledaju ili čak ruše i razgrađuju. Pa kako da se održi takvo društvo? Prava opasnost za ratnika nisu ni smrt ni rane ni napori, pa čak ni poraz bez kojeg u ratu jedan
' u rukopisu napomena: »Posleđnja beleška u Zel[enoj] završava 16. sept. 1970.-« (V. Sveshe). II koja se

U zabačenim krajevima, među nezdravim i zaostalim ljudima teško može da nikne istina, a ako nekim slučajem ipak nikne (ili zaluta odnekud u takav kraj) — ne može da se dugo održi.
*

Vrlo rano sam saznao da svaki minut života može biti težak koliko i život ceo.
• Varijanta (Sveske — Crna knjiga): Dobro Je i prirodno sećatl se prošlosti i misliti na buđaćnost, ali živeti ma 1 delimićno u Du-auenosti Ili prošlosti — nezdravo Je, čak 1 opasno. To znači kočiti 1 i no A- i ®^°^ sadašnji život, ne spašavajući nlSta od prošlosti liim ""^" "ista za budućnost. Glavnim delom svoga bića, najbo-dairiif"^^?™^ ^"^"^^ ' razuma čovek treba da je uvek 1 ceo u sa-SvlmS "^""'^". ^°n Je ledini pravi i Jedini mogući život koji

164

165

Gledajući bezbrojna tela oko sebe, pomislio sam da to, može biti, tela izložena i osuđena na život U kome treba, kao leš u zemlji, da istrule i nestanu.
SU

(Naknadno sam našao sličnu misao sv. Avgu-stina: »Si nemo et me querat, scio; si querenti explicare velim, nescio.«) »Gotovo svaki živ čovek nosi svoju tajnu.« To ne mora biti netačno, iako je malo romantično ka zano. Možda zaista svaki od nas nosi tako neku tajnu. Nečija je manja, nečija veća, dublja po smislu i važnija, nečija beznačajna, a nečija kao da i ne postoji. Neko svoju tajnu čuva bolje, neko gore, neko apsolutno i potpuno. I kad bismo umeli tuma čiti izraz ljudskog lica, stvarni a skriveni smisao čovekovih reci i pokreta, otkrili bismo dosta čudesno lepih i neverovatno strašnih stvari o kojima naša mudrost i ne sluti, o kojima nikad ne govorimo i ne pišemo. I znali bismo više, bar nešto više, nego što znamo o čoveku i njegovim putevima i bespu ćima. ,, ,' . U narodnoj mudrosti jasno je izražena želja da čovek umre bez velikih bolova i bez dugog ležanja, to jest bolovanja. U Hercegovini se može čuti ova uzrečica: »Ne daj, bože, teška bola ni duga loga«, a dve glavne reći u njoj naglašene su kao što je gore naznačeno.
*

Sve možeš, ali ne možeš onoga koji se ispeo na uzvišenije mesto sprečiti da, kad gleda one Ispod sebe, ne gleda — naniže. Sav utonuo u patnju, samo se pitam da li ću izići iz ovog mračnog vira koji ovako povremeno zavitla oko mene splet mojih rođenih misli, sećanja, slutnja, nagađanja i predviđanja. Nada kaže: da, a sve ostalo govori: ne. Između toga da i toga ne prolazi vreme koje bi trebalo da je mera mog života, a u stvari nije drugo do mera moje patnje. Tako i sada, dok se savijam između dva kamena smrtonosnog žrvnja — da i ne — želim i očekujem druge dane, za koje bih s pravom mogao kazati da su dani mog života. Ništavni ljudi se nikad ne ubijaju sami. U tome su slični plemenitim i hrabrim ljudima koji gotovo uvek nalaze snage da sve izdrže i prevaziđu. Ali to je samo prividna slika. Priznaću bez oklevanja: ne volim mnogo one koji vole mnogo da pitaju, a onima koji su mi prijatelji kazujem, često i nepitan, sve što žele da znaju o meni, mojim mislima, planovima i poslovima, kao i o osećanjima koja ih prate. 166

Svi znamo i vidimo kako često i lako ljudi propadaju, ali isto tako često i lako zaboravljamo da čovek ne propada samo i jedino stoga što se pro-padljiv rodio. . 167

*

* Žrtva Sta je pravednije i bolje, preče, dostojnije našega divljenja: rušenje ili građenje? Ko je u pravu, onaj koji gradi ili onaj koji razgrađuje? To je nemoguće presuditi i kazati. Građenje i rušenje su dva lica naše ljudske sudbine, dva oprečna vida iste nužnosti. Gradi se i ruši sa istim smislom, iako sa suprotnim ciljevima. Ali žrtva kojom plaćamo građenje ili rušenje uvek je svetinja i ostaje kao svetinja iznad svih građenja i rušenja.
*

Ko ne ume da nađe svoje mesto u svetu ovakvom kakav je i da se pomiri sa mišlju o postojanju smrti, taj je već izgubljen.
*

Valjda jedna od najvećih osobina pravog čoveka jeste njegova stalna i uporna težnja ka nedostižnom savršenstvu u svima ljudskim poslovima.
*

Svi ljudi traže sreću, sa manje ili više snage i uporstva, a najviše izgleda da je nađu i sačuvaju imaju oni koji je traže u zajedničkoj sreći što većeg broja ljudi sa kojima ih život vezuje.
*

Pravo očajanje može da obuzme čoveka kad kod onih koje smatra bliskim umesto razumevanja i usrdne pomoći naiđe na hladne, oštroumne analize svojih shvatanja i postupaka.

Mali je broj ljudi koji mogu s pravom kazati da poznaju sebe, a još manji broj onih koji iz toga poznavanja mogu da izvuku spasonosne zaključke u svom životu. U većini slučajeva oni ne vide i ne osećaju ni sami sebe ni svoje stvarne odnose prema okolini, prema vremenu u kom žive ni prema ljudima među kojima se kreću; oni ne poznaju ni svoje sposobnosti ni svoje slabosti, kao što ne vide ni granice svojih moći, pa su zbog toga često strašljivi i nedovoljno preduzimljivi, i ne uzimaju od života ni ono što bi mogli, i što bi trebalo, a još češće idu preko tih granica, naravno na svoju štetu i sramotu. Mašta ih vara i zavodi, a razum ne osvetljava dovoljno ni pravovremeno njihov put, ili tek toliko da vide svoje greške kad je već kasno, i da mogu samo da se kaju i da žale. Zbog svega toga oni su od prvog do poslednjeg koraka u životu i ugroženi i opasni ljudi koji stalno posrću, sudaraju se sa okolinom, i pre ili posle propadaju. 168

Izgledao je kao da je neko uzeo njegove raza-sjte kosti i mišiće, zašio ih u tuđu, preširoku kožu, oživeo i stavio u kružno kretanje živih bića.
*

Neverovatno je kako malo znamo o sebi, svetu, oko sebe i životu koji živimo. Tek velike i nenadane sreće ili teški udarci i veliki gubici kazuju nam da je život čovekov mnogo bogatiji i složeniji nego što slutimo, da je sve u njemu dvostruko i višestruko, dvoznačno i mnogoznačno, sve, od naslade i radosti do bola i propasti, od najmanje sitnice pa do samog postojanja kao takvog. Sve se tu menja i ponavlja: više puta se čovek rađa, naizmence raste i pada, ozdravlja i boluje; više puta mre i umire, 169

i vaskrsava; i sve to što mu se događa gotovo uvek je nepredvidljivo i stoga naizgled puno protivreč-nosti, teško shvatljivo i neobjašnjivo, a kraj mu se gubi u magli, ćutanju i zaboravu. Između nas i našeg tela postoji i uvek je postojao grdan nesporazum. »Naše telo« kažemo ne znajući šta govorimo, dok bi ono, kad bi uopšte govorilo, reklo uvek samo: »mi«. Oduvek smo se koristili njime služeći svojim nagonima i potrebama, ili misleći da im služimo, ali ono je znalo što je znalo i što mi nismo ni slutiti mogli. Bolje rečeno, ono je bilo ono što jeste i što jedino može da bude: jedan od bezbrojnih oblika u okeanu stvorenja i pojava kome ne možemo dogledati kraja, isto kao što mu ne znamo izvor ni početak. Razmišljajući o tom »svom« telu i tražeći — naravno uzaludno — smisao koji ono nema, mi smo ga čas nazivali zemnim blatom i okovom našeg duha, a čas gledali u njemu hram koji je za svoje prebivalište sagradio neki bog.

boke žalosti gledati na ljudsko stvorenje koje stupa u sunčevu arenu, na krivudav put sa znanim svršetkom. Sastavljen samo od neprocenjivih elemenata iz nepoznatih, uzvišenih svetova, čovek se rađa da bi ubrzo postao pregršt bezimenog i dugog jada, i kao takav nestao. I ne zna se ni za čiju se slavu rađa ni za čiju porugu propada. Blesne za trenutak u sudarima protivrečnosti od kojih je sastavljen, mine pored drugih ljudi, a ni pogledima ne mogu jedni drugima da kažu vaskoliki jad svojih sudbina. Tako jedni nestaju, tako se, u svirepom neznanju, drugi rađaju, i tako teče neshvatljiva ljudska istorija.'
*

Možda će sve protivrečnosti i sve teškoće koje su nas pratile i mučile celog našeg veka naći svoje rešenje negde na kraju, u poslednjim trenucima, kad nam se otkrije istina da ništa od svega toga nije bilo važno, čak da nije bilo ni stvarno. Znači: tužno rešenje.

Sta je to što u mozgovima pojedinaca budi neljudske želje i pomisli i što ih nagoni da bez vidljiva smisla i razloga izazivaju oko sebe sudare i nesreće i teška stradanja koja obično pogađaju nevine, a njima samima ne donose ni mira ni zadovoljstva ni neke vidljive koristi? Na to pitanje nema odgovora, i zato će se ono ponavljati doveka, dok god ima ljudi koji nevini pate.
*

Sagoreo je bez sjaja i plamena. * Kobno je i razorno dejstvo starosti koje nam skraćuje trajanje sna, a produžuje stanje budnosti i mučne jave. Ono troši našu snagu, umanjuje našu preduzimljivost, usporava naše radnje i poslove, od sitnih i beznačajnih do važnih i najkrupnijih; umnožava broj naših obaveza, a smanjuje vreme kojim raspolažemo.
' Berlin 7. iv 4«. g.

Kome se, ma i samo delimično i trenutno, ukazala istinska sudbina čovekova, taj ne može više imati nepomućene radosti; taj više ne može bez du170

171

A kad je govorio.O živima i o mrtvima. a tako je bilo ođuvek sa svima koji su. rođeni od žene. i na kakav neverovatan način se događa. bilo je očigledno da pazi o čemu će govo173 . To je bio ćutljiv i uzđržljiv čovek. šta je dobro i pravo a šta nije. šlepu zloću žene koja jede samu sebe i truje sve oko sebe. i možete mi verovati. svet u kome se ništa ne događa i u kome se ništa ne može dogoditi. uz učešće svesti ili bez nje. nose nas. Tako je sa svakim od nas. A šta sam ja? Tek malen plamen koji velikom Ognju u susret hita. Govorim vam na osnovu mnogih i raznovrsnih iskustava. do bezobličja. da je srećan kad može iz usta dobra i pravedna čoveka da čuje sud o svojim postupcima. sudaraju se. * Imao sam prilike da vidim nekoliko žena i nekoliko porodičnih sreća koje one daju. * Covek. naše strasti i naši interesi smanjuju ili uveličavaju. i prema tome nas ili skršuje i uništava dokraja. neobjašnjivu. vitlaju. tako malo zna o sebi i tako je nesiguran u oceni svega što se dešava oko njega. One žive i rade u nama. i da osetim. Isto kao što ni oni koji sebe smatraju živima nisu onako ni onoliko živi koliko bi hteli da izgledaju i kako sami sebe vide. * Smrt onih koji su nam bliski može dvojako. Jer često se dešava da tek tako sagledamo svoj pravi moralni lik i stvarnu sliku naših postupaka koje nam inače naša mašta. ili neočekivano i čudesno jača i uzdiže. kao zadah pakla. lome i gube. t72 2ena se zamori da bude čoveku prijatelj. u stvari. to jest. Nisu oni koje nazivamo pokojnicima tako mrtvi kao što se to obično misli. Možda je polovina odvratnih i štetnih stvari koje truju život čoveku i unakazuju lice sveta skovana u bračnoj postelji ili oko nje. Kad biste znali šta se sve meni u snovima događa. Covek je nezadovoljan i nesrećan što se bar dvaput u jednom danu ne dešava čudo. * Velike snage. da utiče na nas: nekad zamračuje i sužava a nekad osvetljava i proširuje naše duhovne vidike. osvetljavaju ili zamračuju. i protivrečno. pod ovim suncem jeli hleb ove zemlje. koje mi volimo da nazivamo »-slepim«. vi biste lakše razumeli da je moja jedina želja: nepostojanje. dejstvuju u prostorima oko nas.

Znao je da sebe ne poznaje. ili od ružnih snova.. U isto vreme i odvojeni i povezani. Ne znam zašto ni čemu sva ta patnja. nego što znam — i to je jedino što znam pouzdano — da je ja izgovaram... posle dužeg oklevanja. Ja imam krov nad glavom i prostrt sto na kome pretiče.. Kome treba ovaj bol za koji ne nalazim nikakva objašnjenja? I sve neka je prosto..... kao krtice. studen i užas. i da svoje reci i postupke ne ume da predvidi.. ■. jer nikad nije znao šta sve može u govoru reći ili pri delanju učiniti. 174 275 .. i da neće i tamo patiti od nesanice.... Uči na sopstveni grob. ne što sam uveren da je Ti čuješ. Jer što god bi rekao. u prvoj jutarnjoj svetlosti. Ja idem obasjanim putem... izgleda posve drukče.... pod torturom nepomičnih sati. . Isto tako kad bi se.. pritajeno u stalnoj težnji ka novim oblicima. U stvari... zdravim snom ljudi koji se vole. Takav čovek. Kad slušam neke žene kako govore i gledam koliko iskustva imaju u stvarima svagdašnjeg života. »Dormire sotto la volta nera .. I patio sam — niko ne zna i ne sluti koliko — pre silaženja. bez cilja i strepe od večera koje je za njih samoća. Neiskren i dvoličan čovek.... Covekova molitva. razgranato... * ... Obraćam se Tebi ovom molitvom bez kraja i cilja..-« Peva jak glas poznatu melodiju........ učini mi se odjednom da su stare. oni liče na drvo života. činio je to sa mnogo opreznosti i ni u jednom poslu nije išao do kraja. pravo i tanko kao sarkofag. drevne kao duhovi zemlje i da se sa svakom reci i svakim novim iskustvom sve više ukopavaju u zemlju. kao nevreme... Ćovek koji spava u širokoj postelji sa voljenom ženom.. i ženu i decu koji me čekaju — toliki žive željni svega. on nije toliko bio nepoverljiv prema drugima koliko prema samom sebi. one strpljivo čekaju da taj razgovor prođe... snažno i dugovečno. Telo čoveka koji spava sam izgleda. * Ja sam ponekad slazio u ponore za koje ne nalazim imena ni hrabrosti da ih opišem.... u ponoru. u bolovima.. miran i osećam kao slast i raskoš vreme koje prolazi — drugi leže sad u bedi.. teško je bilo verovati da je to sve što o tome zna... A dok se govori o stvarima duha. tako da je svaki njegov posao imao nepravilan i krivudav izgled. zdrav sam.. pa da nastave svoje kalibansko rovanje po zemlji i ispod nje. Sve je to stvaralo oko čoveka neku i tajanstvenu i nesimpatičnu atmosferu.. ta sigurnost da će zaista moći mirno spavati.. . izbegavajući gde god se može sudare i sukobe.riti i šta će kazati. bilo je jasno da to nije sve što može ni upravo ono što hoće. resio da nešto uradi.. .. A ja se pitam otkud ovim ljudima.. samo da jednog dana ne ostanem zauvek u nekom od tih ponora. tajanstveno.. I govorio je malo i oprezno i postupao u svakoj prilici sporo i neodlučno. i što god bi uradio. koji smrt neprestano zamišljaju i nazivaju snom.... bez ljubavi.. osuđen i sveden na svoj osnovni i poslednji oblik.. i po izlasku iz njega.

svatova. svakog trenutka imao pred očima beskrajnu i nedoglednu raznovrsnost i mnogostrukost pojava u ljudskom životu i društvenim odnosima. * Sto duže živim. Zla sudbina čovekova izgleda da je više usađena u čoveku. To pokazuje da je život u svojoj klici vezan sa zlom. Samo ljudi koji vole život mogu da čuju i zabeleže tihu melodiju pro12 — Znakovi pored puta 277 . u samom biću njegovom. trgovine. A ako me još nesvest i nebiće zaista čeka na kraju svega ovoga. onda neka ostane ova moja zahvalnost. što jeste. onda mojoj blagodarnosti kraja nema. i što će opet negde i za nekog biti. žandara i hajduka. onog što traje u večitom nestajanju. vlasti i svakom društvenom sjaju i uspehu. bez ikakve nužde teže svemu onome što će biti razlog njihovih patnja u docnijem životu. da vam i opet — ne može niko ništa. * Ljubavnici se odaju sitnicama. da budem njen vesnik. istina. ali nikad ne gasi — hiljade njih žive u jadnom mraku. Deca se igraju svega onoga od čega docnije strada i njihova duša i telo: rata. odgovorićete mi. Ja je upućujem Tebi. ona nije neprijatelj života nego njegov drug. nego što mu je nametnuta prilikama docnijeg života. To se najbolje vidi po deci koja. snegom. onaj koji je sprovodi i ispraća. šapat i muzika koja kao romorenje vode prati tok životnih sokova. Ali zašto onda redovno u onome što je telesno i silovito u životu starijih? pitam ja. to je glas onoga što je bilo. Prvi je: da stečete toliko novca i sigurnih dobara da vam niko ne srne i ne može ništa. a naročito valjda u ovim balkanskim zemljama. Tako. (naročito muškarac na ženu) sitnim predmetima. možete na dva načina da se odbrani te i održite u struji života i da ljude prisilite da vas poštuju i — poštede. oni osećaju potrebu da se bacaju jedno na drugo 176 Pustite. loptom. na primer. A ako u prostorima koje mi naseljavamo našim slutnjama zaista nema nikog da je primi i ako si i Ti samo jedna potreba i deo moga osećanja. Podražavaju starijima. povija i smanjuje. Vi koji volite život — a ko ga u osnovi osnove ne voli? — ne zazirite ni od ovakve moje pesme. cvetom. mrvicama sa stola. (Vidi narodnu pesmu gde se momak često baca na de-vojku »zlatnom jabukom«. ako nije i sam po sebi zlo. Onda će kao glavno i poslednje osećanje ostati od mene ova bezgranična zahvalnost. da izgledam samo i jedino pesnik prolaznosti.Ja imam u duši svetlost koja se. Muzika prolaznosti. dok su još nejaka i nevina. za čas-đva.) Svuda u svetu. i koji bi se tim saznanjem stalno i dosledno rukovodio u svom mišljenju i svima svojim postupcima. kao jedini stvaran znak da sam ja živeo i da si Ti mogao postojati. Istinski miidar bio bi onaj čovek koji bi u svakoj prilici. Drugi je: da pokažete takvu ravnodušnost prema novcu. sve se više divim mnogostrukosti ljudskih sposobnosti.

li*- 179 . koji u jednom blesku sagledaju poreklo. Kod mene je uvek bilo obrnuto.-.. Svaka pojava sa kojom se sretnem stoji preda mnom dugo kao zagonetka. veći zalogaj. A ponekad se sav svet ispreči preda mnom kao nedogledan. Gledam ljude koji su gordi i nadmeni zbog svog dela i svoje slave i koji zato govore s visoka sa ostalim svetom. jedan način borbe za prevlast.. ■. sporo upoznajem njene pojedinosti. Kako im se ne dosadi da sve oko sebe guraju na onu drugu stranu? Kako ne pomisle da će. ali uvek traje.. pa se opet vraćam njemu. A znam dobro da proći ne mogu. u povoljnom slučaju. smisao i sadržinu svake stvari koja se pred njima pojavi.' ■■. u stvari. to je jedini nama pristupni vid trajanja. Ne zazirite od te pesme! Prolaznost. bezbednije potomstvo.. ne širi od iglenih ušiju. jer su od svog izdavača već naplatili ono što im pripada. iz kojeg moramo izići pre ili posle. oni u stvari celog veka naplaćuju honorar od svih ljudi koje sretnu. pripadati dobroj strani. škoće koje su povezane među sobom i zavisne jedna od druge. napuštam ceo taj napor. varam se u zaključcima.. radeći neprestano tako. Tako taj proces saznavanja kod njih počinje sa bleskom. morao sam doći do čudne pomisli. morati ostati u manjini. časni. nekad duže. . posredan i maskiran način animalne borbe za bolje mesto. ili mojim odsustvom želja. jer što ne prolazi to je isto kao i mrtvo ili nerođeno.. itd. mračan tesnac. kroz koji mi valja proći ili tu pred njim jadno propasti. izmere. prozru je. uvek i u svemu na časnoj. ispravljam svoje sudove.:. sav u skladu sa mojim snagama i mojim željama. kolebam se. jedino ispravnoj strani. i nije kod njih ništa drugo do jedan finiji. neopravdan i nezaslužen honorar. Gledajući neke ljude oko sebe. u koji nas niko nije zvao. Gledam ih i neprestano ponavljam sebi kako je to naročito ružna vrsta ljudi. ^ i^^. a posle ispituju njene pojedinosti i tako dopunjuju sliku koja im se objavila pri prvom susretu. ■ ' ■ ' ■ * ' Uvek sam sa divljenjem gledao ljude brzog i lakog shvatanja. ukratko. Nemojte je prekidati ni poricati. u jednom jedinom blesku. nepo-grešni i na pravoj strani? I gledajući ih sve duže i još bolje. možda čak i potpuno sami? Pa šta im onda vredi što su čisti. iako ne znamo kako ni kada. Prolaznost. ocene i odrede joj mesto u svetu svojih saznanja i shvatanja. i iskorišćavanje svega oko sebe. nekad kraće.. kao kod ukrštenih reci. ja se pitam kako se ne zamore da stalno budu u pravu. koji nam niko nije dao. Dok se jednog dana i meni ne otkrije ćela prosta i jasna istina. ni pokušavati da je nadvičete. Osluhnite je dobro! Ona je sva samo himna života kome ne znamo početka ni kraja. Samo postojanje po sebi znači i sreću bez prekida. Jednu po jednu savlađujem te178 Ponekad je svet oko mene beskrajan. zašto ni kuda. Ona je ono što smo. savršeno lep a trajan. ali i da propasti ne smem. Teško prodirem u nju.laznosti. a kod mene svršava. najjače i veliko naše osećanje toga života. to je život sam. Naravno. Možda to: biti u pravu. Svojim izdizanjem a nipodoštavanjem svega oko sebe. Tako to traje.

kako brzo prolazi i lako propada. on niže grešku na grešku i glupost na glupost. pokrete. Najzanimljiviji prizor i najlepši predeo ostavljaju nas tada ravnodušnim i ne kazuju nam gotovo ništa. ustanove. zemlja i vode i šume i nebo i zvezde i oblaci. vraćena. A stvar bi bila u redu kad bismo. jednu iz detinjstva i jednu iz dečačkih godina. » Postoji takav tip nesrećnog čoveka koji od rođenja do smrti živi u zabludi da je. ali ih ne učimo ništa o značenju pojedinih doba ljudskog života. bar u primerima. To bi značilo tražiti od mladosti da shvati i sagleda samu sebe. Trebalo bi da mladim ljudima neko kaže. Jer doći će vreme kad će se možda setiti toga što mu je nekad rečeno o starosti. prodire i u naše sećanje.« A što je još gore. kao da slušamo kako nam neko priča kako je nekad. ubeđen i uporan. pozvan da se bavi javnim poslovima. Trebalo bi uz svaku molbu za nameštenje. Covek koji je još za mladih godina navikao da se odriče mnogo čega. Ima ljudi kojima su svi putevi otvoreni. A to je nemoguće. Ali možda bi ipak trebalo više govoriti već deci o starenju i starosti. po nečem. sva područja života pristupačna. To. upućujući reci drugome. pored poslednje fotografije (ne starije od šest meseci) tražiti još dve. možemo da kažemo sebi: »Ovo je. Razumem da je teško govoriti mladosti o tom šta je to mladost. Tako bi se o tom čoveku znalo mnogo više i mnogo bolje šta je i ko je i kakav je. Nego je strahota u tome što sa nama stari sve oko nas. pomešana sa ironijom i gađenjem. javne ljude i skromne neznance. a mi se trudimo (bolan napor!) da to zamislimo. a u stvari on se bavi samo samim sobom i svojim mutnim ambicijama. da ispravi što je krivo i izvodi na čistinu što je zamršeno. I na štetu je i dosadu svemu i svima oko sebe. negde bilo nešto lepo. Samo. ali nam nikako ne polazi za rukom. a oni prezru i odbace 181 180 . bez izgleda da ih zapamti. kao slepac. trebalo bi uvesti još nešto. Ali. Bolujući od fiksne ideje da je on u vezi sa svim što postoji i da se sve na svetu njega tiče. i razara i ono što smo nekad sa zanosom i željom gledali. Iako znam da ni to nije lako. umeće da proširi i ustali taj sistem odricanja. ali će mu od toga možda biti nešto malo lakše. jer ide u naopakom pravcu. a ne to što ne možemo preskakati plotove i prevrtati devojke u seno. Trebalo bi da mlad čovek neke stvari bar čuje. Takvi smo mi ljudi. kažu. utoliko lakše što mu i priroda sama u tome pomaže. * Kad vlasti već toliko dokumenata i fotografija traže od svakog građanina. kako bi trebalo da se proživi. ta ravnodušnost. Svaki mu je korak pogrešan. on to ne primećuje. jednom merom merimo reč kad je upućujemo ljudima oko sebe. i ničim više i ničim drugim.* Svačem učimo decu u školi. imali bar deseti deo one osetljivosti koju pokazujemo primajući tu istu reč upućenu nama. udari u lice. Covek bi bio beskrajno nesrećan kad bi morao sebi da prizna da sva lepota sveta postoji samo u sokovima naše mladosti. na primer. U krug tih svojih poslova on uvlači sve: ideje. to je ono glavno i najteže. lepo. ovo: Slabljenje fizičkih i duhovnih moći nije ni izdaleka ono što je najgore i najteže u starosti. Otprilike. To mu neće pomoći. a posve drugom kad nas ta ista reč.

i slično. A ima. naprotiv. nestane i sveta oko nas. * • •• O nekim ljudskim osobinama. ni oni sami ne primećuju ili ih sebi ne priznaju. Kad se ugase naše želje i nagoni. * sopstvenim očima. na žalost — mi. Svet ne postoji. sve je jedno u ovom milionitom deliću sekunda koji se zove večnost. iskreno. To su ona neuhvatljiva i nezadržljiva magnovenja kad smo nošeni nama inače nepoznatim snagama. » Misao o večnosti i životu iza groba stvorila je sve što se naziva ljudskim delom na ovom svetu. sveštenika. lika. i izaberu ironiju kao svoje jedino područje. Ostanemo. jer moraju. Još neko vreme. takvih koji se isključivo i grčevito drže ironije. a to je onaj deo koji on zbog sebe samog ne može da kaže. posle je i u tom pogledu sve više ili manje kompromis. i tim željama i nagonima podsticane misli. i nikad se neće sve ni znati. Istina je da se starci često vajkaju i žale i do nepodnošljivih pojedinosti pričaju o svojim staračkim nedaćama. To što vidimo oko sebe i što nazivamo svetom. 183 . potpuno. i ja vidim jasno i savršeno ose-ćam jedinstvo svih elemenata koji kruže vasionom. na primer kod lekara. A to se vreme ne može ni zvati životom. Ništa nema imena. postoje neke mučne i ružne pojedinosti koje nijedan starac neće nikad o sebi priznati. Osim toga. Slično je i sa nekim profesionalnim tajnama. upravo one najteže. Pa ipak. jer ga one suviše unižavaju u tuđim i u 182 Čitajući prepisku između Makijavelija i njegovih prijatelja. osećanja i postupci. Nikad se nije desilo da neki njihov odmetnik. Posle. bezuslovno i bezobzirno. i malo potrebe za ulepšavanjem strašne i nepodnošljive stvarnosti. Samo tako je sve ovo mogućno i objašnjivo: i mi i život i naša volja i snaga da ga živimo. nedostižni uzorak. Uvek ostane bar jedan deo nekazan. Samo mladost ima hrabrosti i snage da voli lepotu. to su u stvari naše želje i nagoni. jer su im svi drugi putevi zatvoreni i sva ostala područja nepristupačna. Tada potpuno nestane ovog mučnog sveta sa njegovim suprotnostima. * Ima trenutaka kad su za mene voda i vatra jedno isto.sve. na primer. Tako. Po svojoj suštini i svom konačnom dejstvu. Ona je u isto vreme i začetnik svakog uljuđenog života i glavni uzrok njegove bede i nesavršenosti. kad naš pogled ne zadržavaju ova prolazna priviđenja koja nazivamo svetom oko sebe. žena koja stari nikad to ne uviđa potpuno i nikad sebe neće moći videti onakvom kakva uistini jeste. mi tkamo ovaj naš kratki zamršeni život. malo sujete. laž i lažna uteha. neke stvari. Jer. Na primer o starenju ili o docve-tavanju ženske lepote. zagledani u večnost. ni u najvećem ogorčenju. Samo mladost je toliko »luda« i — tako velika. do kraja oda sve tajne i zloupotrebe reda ljudi kojem je pripadao. pravca ni opravdanja. kao i o nekim društvenim stanjima zna se vrlo malo. jer do samrtnog časa ostane u njoj malo nade. kao u beskrajni.

koje dobrim vaspitanjem i dugom tradicijom postane druga narav ljudi. To znam i to je ođuvek i zauvek utvrđeno u samoj osnovi moga načina mišljenja i moga osećanja sveta. jer mora biti da postoje. jedan zvuk koji će jasno i pouzdano moći kazati: Postojimo. izdvojen. potpunu i konačnu. 184 * Dođe trenutak kad osetih snažno i neobično. ili spasonosni izlaz. Tako je. nego samo jedan jedini znak. to je igra. a to što tražim. Nije ta misao sama ona koja nas izbavlja i spašava. vezuje za ljude ili stvari. obična i slaba. drugačijim odnosima i uslovima života. sa drugim ljudima. traži bolje. na nepropisnom prelazu. među rekom automobila. Postojimo. ali nekog izlaza ni spasenja. * Najlepši dar. 185 . i koje je glavni i najbolji antidot svima neminovnim zlima društvenog života. i da su prvi oblici novog društva na pomolu. kao i društvena uređenja i velike ljudske misaone i materijalne pothvate uopšte. Postoji svet i ja u njemu. to je voljno služenje obziru. rešenje. pa i sa stvarnim izlazom za onog koji se kreće i živi. a to je — naša neuništiva i neobjašnjiva ljudska potreba za čudom. U takvim trenucima desi mi se da zastanem nasred prometnog trga. Gušim se od zanosa pred tom činjenicom i gubim se u traženju njenog izraza. nego samu sveobuhvatnu činjenicu postojanja. već prema prilikama. to i nije više rečenica ili reč neka. na svetu i drugi krajevi. dok me njihovi šoferi začuđeno — Ijutito gledaju.Jedna od bitnih karakteristika svakog civilizo-vanog društva. Stani! Već netačno. Čuda se ne dešavaju. u zanosu gotovo. Biva da naiđe u ljudskom životu trenutak kad se izlaz nigde ne vidi i ne naslućuje. Tada pritešnjenom i ugroženom stvorenju ne ostaje do jedna misao. jedno slovo. I ništa više. nego mogućnost njenog postojanja u nama. kad čovek oseća da je izgubljen. ma kako ona izgledala očigledna. svudašnju. I čovek se hvata za nju. zemlje. golu. Znači da ne moramo prihvatiti bezizlaznost ovog položaja kao stvarnu. znak je da je društvo osuđeno. sa drugim izgledima. a odjednom. I misli. da brže ili sporije ide svojoj propasti. utisak sveta oko sebe. koji opominju piskom. pravog izlaza ni punog spasenja. I sve u tome. Ali ipak ima nešto što liči na čudo. U toj sumnji u potpunu stvarnost naše nesreće ima zračak nade koji može biti spasonosan. Jasno vidimo tu težnju. iako kazano u najboljem uverenju. mi vidimo jedno: od samog početka svoga postojanja čovečanstvo (ili bolje rečeno čovek u njemu) stalno se oslobađa i spašava. on i sve što je ikad njegovo bilo ili moglo biti. ma i privremeno. U čoveku postoji nepoznata ali ograničena količina čežnje koja teži da se utroši i koja se. divnu i strašnu. izgubljeno je sve i potpuno! Pa ipak postoje. Kad ti obziri stanu da popuštaju i postanu predmet kritike i ironije. aU jedina. ideje ili verovanja. ne više jedan. pokazati nam put ka izlazu i pomoći da donesemo pravu odluku i u trenutku kad sve izgleda izgubljeno. da su njegova zla pretegnula. Ako pravim linijama povežemo među sobom razne filozofske sisteme. ne vidimo.

Desi se i da čuje tihu melodiju koju ona pevuši pri radu. neki se od njih seku. nestalo bi je onog trena zauvek. Ponekad joj sagleda skut od haljine. * Mnogo teže mogu da zamislim mrtvu vasionu. Velika. ovakvim kao što je moja. jedan od ljudi zaista je ovladao igrom. Možda je došla sama. a imena nadevaju dokoni i domišljati pojedinci koji sami ništa ne rade. a nazvana je tim lepim imenom mnogo docnije. sedeći na kamenoj klupi i prateći igru mnogih ruku i jedne lopte. nego postoje bezbrojne vasione bezbrojnih svesti. čovek postaje obazriv u zaključcima i izbirljiv u izrazu. * U Budvi.) Sve to mi možemo da slutimo i nagađamo. vasionu naseljenu mrtvim stvarima. kao nepregledni broj krugova. očisti i vrati na svoje mesto. na žalu. pospremi kuću. I. kad je igra već odavno postojala i na razne načine vladala ljudima. ali on 187 . 186 Legenda o mudracu. Gledajući širinu i raznovrsnost sveta oko sebe. samo joj to ime nije dao. to niko ne zna — ispružio na suncu ruku. a neki i ne znaju jedan za drugog. i da ga dovedu ponovo do carstva nepostojanja iz kojeg je i krenulo na taj put. ali dar nije. a on treba samo da uzme i stavi na sto. tj. u kojoj ne živi nikakva svest. ne stiču i ne osvajaju. ničiji i nikome. neki dodiruju. sve stvari i pojmovi. i nije drugo do moja svest sa njenim vidikom. bio je već tada na najboljem putu da stvori igru. pored tolikih rđavih: da nas spašavaju od površnih sudova i jevtinih refleksija. spremi ručak. igra je najlepše što imamo. ali ona nije dar. kad već odavno postoje. Svi misle da živi sam. Odjednom mi se javila misao. podne i veče. ali ni u jednoj svesti nije sadržana ćela vasiona. u sebi.Jeste. I ne nalazeći odgovor. (Tako to uvek biva da sva dobra. okuke i strmine života. njenim granicama i njenim dometom. Uslov je samo jedan: ne sme da joj vidi lice ni čuje glas. a niko ne zna da nevidljiva žena dođe svako jutro. nazove čudom. Sve može biti. upravo tom svojom dužinom i težinom. Dobra se stiču i osvajaju polagano i mučnim naporima kroz naraštaje. ali kao tuđa. Tako. A s druge strane čovek se pita kakve su to sile koje uspevaju da jedno ljudsko stvorenje provedu kroz sva bespuća. večeru. a ona dođe (opet nevidljiva) i sve opere. sklon je da ih. sa svim onim što zamišljam u njoj. nego se samo igraju. bez veze sa onim kako ja inače mislim i šta radim. raširio prste i stao da prati igru njihove senke na beloj kamenoj ploči. — Čini mi se da je ćela živa vasiona posejana svestima. ali odmah obara oči. docnije. Sve se u nama buni protiv verovanja u čuda. I odmah se javlja pomisao da to što ja nazivam vasionom. jer kad bi je ugledao ćelu. Kad je prvi čovek — a koji je među ljudima postojao i bio prvi čovek. Sve su svesti u vasioni. možda su je ljudi izmislili ili osvojili. Posle. i višim i nižim od nje. tako je uvek sve čisto i uredno u njegovoj kući. sve ostavi tako. duga i teška putovanja imaju bar jednu dobru stranu. dobijaju ime tek docnije. i ne postoji neka vasiona koja je izvan naše svesti i koja se može objektivno utvrditi. Stoga ona posprema i uređuje sve kad on nije prisutan i nestaje u trenutku kad se on pojavi.

Još tu sam ja pogrešio. neplodna larva.* * Ja bih mogao da uzmem za devizu ime jedne kanađanske lađe: I 'm alone (Ja sam sžm). šetajući pored jednog jezera. to lice plovi niz struju stvorenja kao pleva. sličan mirisu mora za vreme oseke. Znaš da postoji. 189 188 . II 1955. Prevarena čula klonu. pokvaren i odbačen kalup. Ali ja sam i bez devize * U noći. Zato mi se dešava dosta često ovo: sanjam da igram na nekoj velikoj pozornici. Mislio si da znaš šta je to smrt zato što si umeo da napišeš nekoliko poetičnih reci o turskim grobljima. površno i prazno. Ponekad je i pomeneš u razgovoru i u pisanju. i od tog trenutka počelo je da me prati osećanje nemirne savesti. ljuska. i to igram neku ulogu koju pre toga nisam ni pročitao i iz koje ne znam ni reci. Tada mu se oči svakog čoveka čine nemilosrdna ogledala koja umnožavaju do u beskonačnost njegovo lice. vođen sujetom ili slabošću i obzirima. i da si govorio ili pisao napamet. a sad vidiš da to nema prave veze ni sa životom ni sa smrću. bez kraja i zaključka. neodređeno. istrošeno. ima dana kad čovek mrzi samog sebe do te mere. Uvelo.sis^r"* * Zašto sam kolebljiv u odlukama pri svakom poslu pri kojem dolaze u pitanje tuđi interesi ili tuđ ugled? Zašto zazirem od konačnog suda i presudne reci? Zašto. osetih jak miris vode i ribe i mokre trave. onda tek vidiš da ne znaš i da nikad nisi pravo znao šta je to smrt. pred nevidljivom ali strogom i mnogobrojnom publikom. kao nekoj kazni. upustio da sudim o ljudima i njihovim delima. poznato zemlji i nebu i svima svetovima. * Smrt je kao grom. u trenutku kad sam se. samo bez joda i soli.°Str-^rs-. često i razmišljao. Ja sam rođen i vaspitan u sredini koja je smatrala da u svakom javnom nastupanju ima nečeg nedopuštenog i stidnog. viđeno i odbačeno od svih i od svega. > 14. da ga boli kad ga ljudi u prolazu gledaju. kad takvu reč izrečem. Takva trenutna varka zaboli kao teško razočaranje. i iz nizine u kojoj se pomišlja na smrt. U proizvoljnoj igri živaca kojoj su stalno podvr-ženi ljudi samci. čitao si o njoj. dopuštam da me tako lako pokoleba svačiji prigovor i da me ubedi o njenoj nepotpunosti ili netačnosti? Zašto svaki plitkov i nitkov može da me uplaši tobožnjim posledicama moga suda? Ne zato što bi moj sud bio pogrešan. uvek mudro i mirno kao da sve znaš o njoj. A kad se desi ovako da udari u tvojoj najbližoj blizini i neočeki^'ano pogodi nekog koga voliš i sa čijim postojanjem si vezao svoja najlepša zadovoljstva. kolebanje u svemu i bojazan od svega. nego zato što je moja greška učinjena još pre nego što sam doneo svoj sud. žude za istinskim morem kao što se želi ljubav ili svetlost. bez onoga što čini morski miris najzdravijim i najdražim mirisom koji zemlja daje.

* Je li još iko voleo svet kao ja? Noću. kad svi počivaju i kad najposle valja leći. * Desi mi se da odjednom osetim svu svoju udaljenost od ljudi koji me okružuju i njihovih poslova. Blaženstvo bez reci i sećanja. a mira nisam poznao. mirnog i rajskog. ali sa kukavnom. sve od ljubavi i želje za 191 . a već sutra možda neće nam trebati ni hrabrosti ni utehe. zadocneo i sam. da ćemo u noćašnjem snu malko umreti. Idem i osećam se nelagodno kao u životu. gotovo svakog dana. Prosto kao slutnja nekog postojanja. Ne mogu da gn vidim. Kao dva nejednaka kamena osećam u utrobi strah od minulog dana i neizvesnost sutrašnjeg. 190 San. i posmatram ih pod uglom pod kojim ih njihov pisac. Snagu trošim i mladost sam izgubio. jer neću da se okrenem. i kakva je patnja takav život. A progovoriti može svakog trenutka. Jer. a sve se može desiti. Nije teško uvideti. Uvek rni je malo vazduha. pre ovoga života ili posle njega. ne drhti i ne boj se više nego što treba. a stidno je plakati pored puta. Idem preko neke vode. nesigurno i nejasno. Ne govori ništa. briga. ispod gustih i niskih krošanja drveta. kako se nižu. ali znam da glavom dopire do prvog lišća na krošnjama drveta. dajem im značenje koje same po sebi nemaju. jer ja na tu istu stvar gledam iznutra. ja mimo i bez čuđenja vidim da je moje gledište posve drugo. kad je slatko bdeti i slatko zaspati.('«"f Nije muški.A snivam ga dostiTesto ■"' ""=«")« ^ san. ja sam još nemiran i pre nego što zaspim još se trzam od pomisli da sada neko. Ali sada nije dobro. (. I znam da ga znam. Ima divnih noći kad sve peva u nama. nikad mi nije dosta vode ni bilja ni ljudskih lica. primetih da ćelu naivnu intrigu i sve scene redom. Tako biva. i to bez ikakvog spoljnjeg povoda i razloga. Cak i dobro. Iza mene ide jedan čovek koga znam. fabrikant pozorišnih komada. i sa životom samim. iz nje same. smrt re-šava sve. prenosim na viši plan. * Gledajući neki plitak pozorišni komad. prolazi ulicama i da bih ga mogao sresti i videti i s njim govoriti. nije lepo plakati. bez izgleda na rešenje i smirenje. ali predviđam šta će kazati kad progovori. nepriznatom nadom da će sutra rešenje biti ili izgledati lakše. koliko se čovek tako troši. Sada treba leći bez utehe. tako da živim i postajem isto-vetan s njom. Drugim recima. i njihovog mišljenja o svemu na svetu. Sve je zamršeno. naočigled sveta. nije mogao videti. Ja kažem sebi: Još večeras budi hrabar. Kad čujem sva moguća mišljenja o nekoj stvari.

što nas daleko prevazilazi. za čim smo išli i srtali. Postojali smo. nema straha. Nepravda se kao sve na svetu množi i širi. ono što danima i nedeljama izgleda nemogućno i ne-postižno. Sve što smo žudili i tražili. Sumnja ne može ni da se začne. spavam malo i tankim snom. čas ustreptalo. i da me oslobode i želje i nemira i tuge ispunjenja. Lično postojanje kao i lična smrt samo su prolazne varke. a što ipak živi u nama. Zaklonio sam rukom oči od sunca i u širokom prostoru iznad senovitih opkopa. a rano se dižem. zaspim teško. želeli. sa životom. I učini mi se da sam sagledao koren naše misli o večnom životu i uskrsnuću. i kako je istina da sa svim oko sebe sačinjavamo jedno more živih bića. I da nema opraštanja i zaborava. sveto i bogoliko. kao da nikud nismo lutali. Sve što je bilo kao da nikad nije postojalo. Tada osetih koliko je netačna naša egocentrična predstava da gazimo po zemlji i stojimo u vaz-duhu kao nečem odvojenom. Ni toliko. Pa ipak. Noću. Čini mi se da sam uvek budan. samo rađaju nove nepravde. nego da. * Kao da nigde nismo odlazili. u sveže kopanoj zemlji pored mene grčile su se larve i gliste boreći se sa vazduhom i svetlošću. kad ugledam visoko na nekoj kući još suncem obasjan prozor. bilo je već pre naših pomi192 193 . u sobi iz koje smo krenuli. i sve je tu i tako oduvek bilo. dva trenutna talasa u okeanu pokreta koji se ocrtavaju oko nas. želim da mi zaspu studenom i ću ti j ivom zemljom užarene oči i gorka usta. kao da nikad nismo posrtali ni gubili sebe. Mi ne živimo. Sve što smo hteli. — Izvinite! Ali ni to nema kome da se kaže. i čekalo nas. Ništa. Pred veče. Nema nade. kao nešto odvojeno. ali ne gine i ne nestaje kao sve ostalo što se rađa. punim sažaljenja i razumevanja. ugledao sam čitav jedan svet od buba i mušica. 13 — Znakovi pored puta Jedanput učinjena nepravda ne da se ni popraviti ni zbrisati. sva stanja i promene samo uobražene i nasleđene zablude. nego mi smo život. Srce me boli kad pomislim da postoji sad negde neka planina sa koje bih još nekoliko trenutaka mogao gledati sunce. punih trava. Pogled na tornjeve i uznosite krovove kuća na bleštavom nebu s oblacima u pokretu izaziva bodre i stvaralačke misli. paučine i ptica. To je stvar« nost i to će se znati. sve je bilo kod kuće koju smo ostavili. Na jednom ođ kalemegdanskih bedema. čas smireno. Pokušaji da se ona ispravi ili otkloni. Zbunjivali smo se i patili. postojimo oduvek. Vazduh oko mene bio je ispunjen bezbrojnim živim bićima u pokretu. Po kamenju pod mojim nogama pretrčavali su gušteri i pauci. kad umoran od svega stignem kući. a meni je ovde odavno zašlo. Večni život je u saznanju da su sve naše granice. a uskrsnuće je u otkriću da nismo nikad živeli. sve je tu. Sve šio je trebalo da bude i što smo uzalud tražili. nepravda bi prekrila svet i stvorila od njega stvarni pakao. Sve je bilo samo veliki nesporazum koji svršava osmej-kom. uporedo sa našim bedama i niskostima.svetom. To smo zaboravUi i to neće moći niko naslutiti. kao dva suprotna zvuka u nemoj žici. sli i želja. Javlja se ono što je u nama bes-telesno. nema čekanja. žao mi je što nisam ja na njemu.

a grubost isto što i energija. a ceo svet postaje jedan uzak. Između zlokovarnih. skupoceni mir zemlje koju niko neće. Jedan neženja. Ceo čovek se prazni i troši. Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da. možda. nebo bez zvezda i boje. i suviše navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih. jer mu je kraj zatrpan leše-vima. skriven i bezimen. a svaki pokušaj predviđanja — danguba. Nagoni tela rastu i gone neodoljivo ka svom zadovoljenju. od njega bi na kraju ostala samo ljuska kao od prezrele i ispražnjene mahune. " kod ni jednog dela istrajno i dosiedno. Obojica su nekad zauzimali visoke položaje u društvu. drugi udovac. i da mi više ni život ni smrt ne mogu ništa. osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. Kad je ostala za mnom i poslednja kuća. iz kojeg nema spasa ni izlaska. bez videla i svedoka. U prirodi je našeg čoveka. i kad bi se sav potpuno predao suncu i sunčanju. ali nisam uspeo da se potpuno raskužim i dugo mi je trebalo da opet sagledam svetlost u sebi. nasilja i nepravde. okupao sam se i preobukao. na jednoj pustoj ledini bez lepote. Iza takvih razgovora ostaje samo otrovan pepeo. ' "^^^ i da ih ne '^ » 7. da naneti neprijatelju uvrede znači isto što i zadati mu udarce. seo sam na travu. Na suncu misao postaje spora. Za sve drugo oni su neosetljivi i nepri-stupni. 194 Suviše je ovaj narod patio od nereda. između dva velika kamena. Ostavio sam kola i pratnju u jednoj od posleđ-njih ulica.' U nas je čest tip čoveka koji misli da je svađa akcija. Dok su oni govorili osećao sam kako se život polagano suzu je i mrači. životna borba sastoji od neprestanog i naizmeničnog laveža i rezanja Sunce može da znači i uništenje. ukratko: da se tzv. do potpunog nestanka.» Razgovarao sam sa dva starca. sekući ulice i menjajući pravac. Išao sam brzo. Sad žive povučeno. dok nisam došao na kraj varoši gde ulice gube oblik i ime. dugo i slobodno mislio o sebi i svojim godinama. tako da sam kao jedini vidik imao mirnu liniju brda u daljini i nebo bez boje. I sad — život me nosi svim svojim silama strelovito napred. uprošćava se i bledi sve više. Tu sam. naročito onog dinar skog tipa. kao da zamećem trag. nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini. već prema vremenima i okolnostima. slobodu uskog i neuglednog prostora. Kad sam. i kako posle nekoliko minuta zemlja ostaje bez smeha i cveta. Tu sam spokojno. 13* 195 . klizav i zagušljiv hodnik za koji se ne zna kuda vodi i u kome se dešavaju samo rugobe i zločini. da je svaka uzdržljivost u govoru slabost. stigao kući. odjednom. ili od presvislog cvr-čka na borovoj kori. posle toga razgovora. osetio veliku slobodu. da ne ostaje ni kod jedne zamisli. a smrt mi poravnava puteve. I video sam jasno da sam se spasao od života kao što se drugi spašavaju od opasnosti i smrti. IX 1944.

vi možete nesumnjivo utvrditi da u njega vrlo često ima jedan suvišak mašte i doza lenjosti. na koncertima ili predavanjima po unutrašnjosti. pa se onda opet vraća na tačku na kojoj se delo nalazi u tom trenutku svog prirodnog razvoja. dok je u društvu. retko izbijaju na površinu. Za neke naše ljude. Tako mi. prosto. * Kad posmatrate našeg čoveka pri radu i razgovoru. Kad imaju jedan posao pred sobom. sve plaćamo najskupljom cenom. Ponekad prosto izgleda da će se sav taj čovek rasuti tu pred vama. 197 Gledajući naše ljude u pozorištima. nego im naprotiv pušta maha i zadovoljava ih. nego što se može povodom njega o sebi i o drugima kazati. neostvareni i tek zamišljeni tok dela. Zato on u većini slučajeva i ne stvara dela i ne upravlja događajima. dogovora i predviđanja. da bi uticao na njih. jer se tako bolje pliva i lakše održava ili. kiše. jer on nije u njima. Ne organizujemo čišćenje. to nije lako utvrditi. On prosto ne misli na drugog. oni gotovo nikad ne misle kako bi ga najbolje i najbrže uradili. cenom života. razmišljanja. ne bojte se. čaše se kad god oseti za to potrebu i gde god ga zasvrbi. nego iznad i pored njih. Divljački način života. proteže se daleko i duboko u vremenu i prostoru. on i ne pomišlja da bi mogao savladati sitne i krupne 196 . Postaju takvima i oni koji to po svojoj prirodi ne bi bili. on će doći i na idući koncert i — biti na njemu isti takav kakav je i danas na ovome. bez svesti o zajednici i bez poštovanja drugog čoveka i sebe u njemu. Ne može se kazati da u njihovom držanju i ponašanju nema nečeg slobodnog. proteže se. ne predviđamo nevreme. Sa tragovima toga života borimo se još na mnogom području. on napušta delo. — Da li je mašta uzrok lenjosti ili obrnuto. To pokazuju nedostaci u uređenju naših sela i gradova. Za vreme dok predavač govori ili pevač peva. nije još dorastao do stepena na kome čovek počinje da ima obzira prema okolini. umesto cenom rada. polažući mnogo više na to da bude začetnik. To je stil života. nego stvaralac. * fizičke potrebe. borac i gledalac. štuca ili uzdiše. Umesto toga. nego reaguje na njih. Naprotiv. radnik i čuvar. neke snage i teško odredljive veličine. često sam mislio: zašto su kod našeg čoveka tako upadljivo vidne sve one fizičke funkcije koje kod istinski civilizova-nog čoveka. U njega je vidna sklonost da ne čeka razvitak stvari i ne učestvuje u njemu radom i strpljenjem. mi teško i neprijatno živimo danima i nedeljama.prati u njihovom prirodnom razvitku. jer i drugi tako rade. muti ga mišlju i pogledom. zeva. veća nego kod većine drugih naroda. On čačka zube ili uši. A trebalo bi ispitati. stvari koje nije teško pred-videti. podnosimo nepotrebne patnje i odricanja. anticipira ga. sudi ja. Ali neće. bez pomisli da li gledaju i kako na to gledaju ljudi oko njega. On se ne kontroliše. bez plana i predviđanja. naš čovek kašlje. posle prvog zanosa. zatim silovito preleće ceo budući. vraća se do njegovog izvora. * Beograd je pun takvih nakratko nasađenih ljudi. ili jedna i druga potiču iz nekog zajedničkog nevidljivog izvora iz kojeg potiču toliki drugi nedostaci i besporeci našeg života. Tako se stvari razvijaju više uz njegovo učešće nego pod njegovim uticajem.

Sve je tačno. i on bi bio i miran i srećan. * Za ljude kao što je on ne bi bilo teško stvoriti raj na zemlji. Ne misli mnogo ni istrajno. i sve ostaje tu gde je rečeno i kako je rečeno. ili u vezi sa njima mislim nešto sasvim drugo i potpuno novo. Slušam ih sa naporom kako se zapliću i raspliću u borbi sa svojim mislima i sa njiho198 Ljudi koji su rođeni u bogatoj kući ili su bar jednom u životu bili bogati. meni se čini da je sve rečeno. duže pamti takav susret i prijatnije ga se seća. Celog veka svog on bi se. naročito. prva mu je briga ne da tu misao razrađuje. Jedan ima potrebu da se svemu što čuje i sretne odmah suprotstavi. Ali njihove misli pobuđuju i mene na razmišljanje. A propao bi sigurno. I to pravilo. I meni je na mahove nelagodno. kako razgovaraju sa ženama. glatko i savršeno. Iz razgovora sa takvim ljudima čovek izlazi bogatiji i radosniji. mržnje i borbe do istrage. onaj pravi. ja poznajem dve vrste ljudi kod nas. a ponašaju se osiono i zapoved-nički prema ljudima oko sebe. bez odjeka u meni. žalio na te svoje obaveze. i ja ih u sebi širim i dopunjujem. 199 . Kad je u pitanju razgovor. pametno i odrešito. a drugi. Druga vrsta. Takav je »naš čovek«. Razgovor je završen u trenutku kad oni izgovore poslednju reč. Muče se. Prva vrsta. pogleda i pokreta: kako odgovaraju na telefonu. On su takvi. naravno. oni nisu u tome što bi se neki bogataški sin ili bivši bogataš ponašao skromno. proverava i upoređuje kritički sa onim šio drugi ljudi o istoj stvari misle. i. nego da svoju misao proglasi za jedinu tačnu i jedinu pravu. nego da propadne bez njih. Kad ih slušam kako govore. a po svom vidu potpuno suprotne strasti. To izbija iz njihovih reci. a bolje je da se vajka i žali na teret svojih zaduženja. nema mnogo izuzetaka. Obojica pate od jedne u osnovi svojoj iste. ne mogu to nikad potpuno izbrisati iz svog ponašanja. ali na to se kod te vrste ljudi ne treba mnogo obazirati. nego u tome što ima ljudi koji nikad nisu bili ni blizu bogatstva. Nema ništa ni da se doda ni da se oduzme. bar u nas. Ali čim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi. U krajnjoj liniji obojica to čine sa istom namerom da bi se što bolje i što lakše obračunali sa onim što ih na životnom putu presreće i ugrožava. vim izrazom.On je bio od onih ljudi koji ne treba da žive bez određenih dužnosti i utvrđenih veza u životu. Sreća je što u nas ima dosta i takvih koji su drukčiji i koji nisu pravi »naši ljudi«. U toj borbi oni ponekad pokazuju Ijudoždersku revnost na reci i delu. a ukoliko ih ima. a odmah zatim da između nje i svake tuđe misli iskopa što dublji rov prezira. Trebalo bi samo da onaj trenutak posle kupanja a pre doručka traje nepomućen dvadeset i četiri sata. da odmah traži zajedničke elemente i da se u najvećoj mogućnoj meri poistoveti sa tim. kako dozivaju kelnera. bez pogovora.

po nagonu sa-moodbrane. A na svakom predmet piše i cena. uporedo sa sumnjom i bojazni da ljudi tu njegovu veličinu ne vide kako treba i ne cene dovoljno. Sto da se kolebamo? Od čega da strepimo? Zašto da odlukom i pokretom ne razbijemo gorki i tamni minut pred sobom. nego sve odlaže za drugi put i sa svakim danom sve je više dužan svemu oko sebe. poredana bez reda i ukusa. prvom asocijacijom koju. a ono do neodređene tačke na pučini. Na sve što iskrskne pred njihovim duhom i njihovim očima. do tačke. sve to usled stalnog zapovedničkog stezanja vilica i neprestanog ispršavanja. ukratko: kad se osili. kao i visled ugojenosti koja redovno ide uporedo sa vlašću. u sebi. jedno pored drugog ili jedno na drugom. Pesma mladosti. To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno na svakom koraku. 201 . sve to nije ni šaljivo ni utešno. ne prodaju. pa možda čak i za druge. Nikog da nam pokaže pravac i označi cilj. i ne krenemo dalje — put cilja? Kod našeg čoveka. Ta tužna slava suviše je skupo plaćena jer sve šale ovog sveta ne vrede jednog parčeta stvarnog života. na jednoj tački. gorko i tamno. Sta mari? Ploviće-mo sa istim smislom sa kojim su i oni plovili. Toliki su brodovi zaplovili ovim morem. I sva je ta roba pomešana. kad zaima ili kad misli da je čvrsto zaseo na vlast. Ali za onog ko zna šta se iza toga krije. misliti o njoj i doneti neki zaključak za sebe. — Gorko i tamno. može vam se desiti da vam kažu da te robe nema na prodaju. pričala i šaldžije. milioni sa nama. dohvate u letu. koja je posled-nja i koja će bar po tome imati pravo da se nazove: cilj. i nijedan se nije vratio. Od svega što ima u toj radnji bar po jedan primerak nalazi se u izlogu. Gde? Ako ne na neku suđenu obalu. često pre-terano visoka. To postane s vremenom navika i potpuno izopači ne samo držanje nego i način mišljenja i ceo život čovekov. milioni posle nas. U takvom čoveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o svojoj važnosti i veličini. najstrašljiviji oni ljudi koji izgledaju nasmejani i vedri. Pio vičemo i stići ćemo kao milioni ljudi pre nas. Dešava se da takvi ljudi postanu čuveni zbog svoje duhovitosti i svojih uspelih šala. Samo da bi između sebe i stvari stavili kakav-takav zaštitni zid. Ima među našim »intelektualcima« i takvih koji u mnogome liče na neke beogradske dućane. U tim tako prirodnim i jednostavnim a potptmo nerazumljivim ljubavnim istorijama nema pravde ni suda. Onaj jedini primerak. iz izloga. proširi se podbradak. poraste podvoljak. oni odgovaraju odmah prvom šalom koja im na um padne. Gorko. pa neće ni naš. samo da se ne bi morali suočiti sa nekom novom stvarnošću. i stići ćemo.Tako je to. Takav čovek u stvari i ne misli i ne živi. A kad uđete u radnju i zatražite da kupite neki od tih predmeta. kako samo u mladosti može biti. ali ima — kazne. u jednom minutu mladosti. same od sebe istu-raju se grudi. 200 Možda su.

prošli i sadašnji. onda će biti svemu kraj. U snu: moj dnevni život. a sporove voli da raspravlja prepirkom ili svađom. sjaj sunca i blesak našeg ljudskog osvetljenja. i čekajte da ponovo svane dan. jednostavan u svojoj strahovitoj raznolikosti. Cak ni šoferu ili nosaču nije stalo toliko do toga da što racionalnije i što pravilnije izvrši pasao. * Kako se godine množe. gonjeni željama i nagonima. neverovatnom i strašnom: da je čovek uvek i svuda i u svemu jedan isti. ostaju da poginu. sve je manja razlika između stanja sna i stanja jave kod mene. najskrivenijih pomisli i pokopanih zala i rugoba. novo i neobično. On je pun ambicija koje bi. strahovanja bez osnova. evo. koji ne misle na sebe nego na svoje delo. krvnika. — Sve u osnovi isto i sve kobno 203 . tražite spasenje u snu i ćutanju. Vaš čovek ne ume da govori ni o čemu bez aluzija. Nevolja je što je njegova ambicija redovno već u samom početku pogrešno postavljena. ovako pre počinka. Ljudi velikih nemih odricanja koja niko ne vidi i koja će zauvek ostati nepoznata. Umetnici koji u dugotrajnim i raznovrsnim naporima i mukama stvaraju lepotu za druge. Ispitivači prirodnih zakona. ali nepokolebljivi. * Čuvajte se prvih večernjih časova kad se sme-njuju dan i noć. ja ne mogu da se načudim. Borci koji drhteći. naše zadivljeno čuđenje pred pojavama oko nas biva sve dublje. To su trenuci kad se čine pogrešni koraci. Ali ništa. Krug se sužava. Majke koje beže sa detetom na grudima. kazati nešto pametno. plima pogrešnih zaključaka. Na ljudima i u prirodi oko nas mi vidimo pojedinosti koje ranije nismo primećivali. sve do ivice bezumnih postupaka. daleko od svake mere i logike. i hiljade sitnih ubica. to je hipertrofija ličnosti koju susrećemo na svakom koraku. neznatna mera krvi i životnih sokova. Tu se kao pijani ili mamurni često ponašaju i oni koji nikad ne piju alkoholna pića. * Jedan stranac govori. Izvesna količina diferenciranih tkiva. kad niču izdajnički osmesi i padaju pogubne reci. koliko da pri poslu ispo-Iji svoju volju i istakne svoju ličnost u što povoljnijoj svetlosti. Takvog ga znam četrdeset godina. ili pored kojih smo. Kada se ta razlika potpuno izbiše i kad se moje budno stanje i moj san sastanu i sklope nada mnom kao talasi. i začudno jednostavno. malo toplog daha koji je slučajno počeo i koji svakog trena može stati. bez kapi krvi u obrazu. do najmučnijih sitnica. Na javi: čitavi predeli noćnih snova.* * Covek koji izgleda uman i dubok duh. određena temperatura. vaš čovek stalno misli na stav i ulogu svoje ličnosti pri tom radu. dok napolju huji vetar. štiteći uzmak drugima. Zatvorite se kao cvet koji sklapa latice. Tako mi bar moja nada šapuće. Sve se čini da će sad. pa čak ni da što više zaradi. Ono što često koči mnoge poslove kod vas. sve čistije. Sta je sve to? Vrlo malo. ali biva dublji i svetliji. Mučenici koji umiru za jedno da ili jedno ne. mogle biti vrlo korisne. 202 Kako godine prolaze. iako im je žao umreti jer vole život i smatraju ga vrednim življenja. U noći. ravnodušno prolazili. stojeći pred činjenicom. da su normalno upućene. Neron i Hitler. Umesto da ima u vidu cilj i rezultat rada. trovača i razarača ljudskog mira i ljudske sreće.

izjednačiti potpuno to mesto sa ostalom ledinom. potpuno nemogućno. U stvari. Nešto što dolazi i prolazi i svaki put nosi drugo ime. naravno. U životu je strepeo od svega. duboko. to je činila njegova rođena misao. pre nego što je mogao i pomisliti da to nazove nekim imenom i zabeleži nekim znakom. * Čudan je to čovek bio. * Toga čoveka bi.1^' različno po dejstvu i posleđicama. pa i svoje lične interese. Znači. od zvonceta na vratima. negde na dalekoj planinskoj ledini. lude i neizlečive potrebe da živi u stalnoj i neporemećenoj harmoniji sa svim i svakim oko sebe. To je najbolje moglo da se vidi kad bi naišao na zabrinuta ili Ijutita lica. Nešto što ni danas nije mogućno tačno označiti ni izraziti. On sam se starao da taj oganj ne ostane bez hrane i ne ugasne. Pronalazio je sve nove razloge svojim strahovanjima. U njemu je. veličanstvena i beskrajno sitna. Utoliko više što nije potrebno da neko rečju ili delom poremeti harmoniju oko njega. * Sta je to što me tišti i peče do nepodnošljivog bola? Ništa. vođena nemirnom maštom. Ponajčešće. od svoje rođene pomisli. i da mogu biti zabrinuti. kad bi se ko nepažljivo. * fona. To je bio uslov njegovog mira i njegove sreće. a oni koji na ma koji način dolaze u dodir sa njim da budu pažljivi. Možda bi se na taj način moglo postići ono što je tome pokojniku najviše potrebno: zaborav. posejati na njoj travu koja će. ali što peče i boli i ubija životnu radost i život sam. kad umre. gubeći pri tom iz vida svaki obzir. I tako je i umro. tinjao plamičak njegovog straha i s vremena na vreme rasplamsavao se u silan požar. taj čovek je osuđen na stalan nemir i nezadovoljstvo. O životu uopšte. Tako bi se izbeglo da se njegov život pominje. A to je. U svojoj ludoj potrebi da sve dovodi u vezu sa svojom ličnošću. opterećeni na sto raznih načina koji nemaju nikakve veze sa njim. a zatim poravnati i dobro ugaziti zemlju nad njim. * On je živo želeo da strani i nepoznati ljudi koje sreta na ulci imaju radosna ili bar mirna i zadovoljna lica. * On je najviše patio od urođene. I to nimalo. on nije nikad pomislio da drugi ljudi imaju svoje želje i potrebe. prepričava i tumači u docnijim naraštajima i da zbunjuje mlad svet i zavodi ljude u nove zablude i nove pogrešne zaključke o njegovom zlosrećnom životu. od pisma i od tele204 Razlika između života ljudi koji su rođeni na obalama toplih mora i koji žive pored mora i od mo205 . nasrnejani. od ljudske reci i pogleda. Živeo je uplašen. A sve zajedno: naša ljudska istorija. kao »neugasivo kandilo«. Nešto što je postalo sa čovekom i prvim blescima njegove svesti. to nije bila želja nego zahtev. Samo se smrti nije bojao. podsmešljivo ili grubo ophodio sa njim. ali uvek peče i muči jednako. kad nikne. ljubazni. i o kojima on i ne sluti da postoje. zaboravljao sve drugo i sav se pretvarao u negodovanje i ogorčenje. bolesni. krvava i neobjašnjiva. trebalo pokopati. da je svaki od njih centar jednog kruga. On bi tada gubio prisustvo duha. zajedno sa ćelom zamršenom pričom njegovog života.

kao sve simetrično izgrađene misli. i tu žive — mnogo je veća nego što mi to obično mislimo. a vama ostavljam da ocenite koji je deo tačan. višeznačno i protivrečno. U detinjstvu mi sve ljude delimo na svoje i tuđe. nagoni ih da čitaju knjige. Celog života me prati to mučno osećanje i nagoni me na ustupke i zavodi na postupke koji samo proširuju broj mojih krivica i uvećavaju moje dugove. i onih koji su ugledali svet na kopnu. Primorac je čovek dovoljan sam sebi. ne znam i ne bih umeo da objasnim ni sebi ni drugima. jer je sve u meni i oko mene maglovito. A zašto. kao zreli ljudi. kako bi rasterali čamotinju koja se rađa na njima i ne napušta ih do smrti. Ne samo ljudi i svi živi stvorovi.) Uvek kriv i svima dužan. Mnogi naši ljudi nose u sebi nasleđen kompleks odmetnika i stradalnika. a u starosti. na simpatične i nesimpatične. i za duže vreme. U tom svetu pred mojim očima sve pati. Natpis na grobu. i da su takvi i oni koji to ne bi smeli da budu i koji na prvi pogled i ne izgledaju da jesu. i kako bi to »trebalo«. i ova je samo delimično tačna. to zaista ne bih umeo da kažem. i po čemu. oni su lišeni Ijubopitstva koje muči kontinentalce. Ali znajte da sam u sebi bivao često. tako tuđ i dalek tome istom svetu i tako izgubljen i nesrećan da sam se danima osećao niži od najnižeg i manji od najmanjeg.ra. sve to pati od stida i tuge što nije ono i onakvo kakvo bi trebalo da je. Jedino tuga i stid zbog svega toga su jasni i stvarni. nego ni kuda da gledam. isto kao što nikako ne znam. Da. To su dva života. ili se ne sećam pravo. Ponekad mi se čini da nas ima takvih srazmemo više nego i u jednoj drugoj evropskoj zemlji. a među svojima na darežljive i popustljive i ne-darežljive i stroge. ili što nije ono što je nekad bilo. na zdrave i bolesne. koji ne. kakvo je to što je nekad bilo. i drveće. da traže šta bilo. Ništa. a ne trude se da u sebi razviju snage koje bi same mogle rešavati ta pitanja. i cveće. U nas nije mali broj ljudi koji rešenje svojih glavnih životnih pitanja očekuju odnekud spol ja. ni gde da krenem ni na što da stanem. samo na stare i mlade. da ponekad nisam znao ne samo šta ću sa sobom i svojim životom i vremenom. na lepe i ružne. da putuju i da se upoznaju sa ljudima. Za razliku od ljudi sa kopna. ja sam sve do pred kraj života sačuvao izgled mirna. manje-više srećna čoveka. a zatim na glupe i dosadne ili pametne i zanimljive. ili bolje: desetke. (Naravno. daleko od mora. kako da mislim ni šta da kažem. u dva razna i različita sveta. kao mladići. od drugih ljudi ili od nadzemaljskih sila. i da li je ikad i bilo drukčije nego što je sad. ili doprineti njihovom rešenju. na poštene i one koji to po našem mišljenju nisu. čoveka kome je učinjeno 207 206 . Živeći u vašem svetu. sigurna. nego i mrtve stvari. To nije jedan isti život sa izvesnim jačim ili slabijim razlikama. kao dečaci.

prevaziđu ili zaobiđu to što stoji pred nama. biće oboreno. živeti kako žive. i ogledam se da me ko ne vidi. ako treba. Potpuna tišina u meni. ali ovi ovde i ne razlikuju laž od istine. Takvi duhovi teško podnose postojanje onog što ljudi nazivaju — činjenica. Bolna svest živeće i dalje i patiti.«) I u drugim društvima ljudi se ponekad ogreše o istinu izvrćući je u laž. kao ni trčanje. Na jednoj strani živela je moja bolna svest. Ni glasa ni po" — Znakovi pored puta 209 . To i jeste jedina atmosfera u kojoj čovek može da diše i živi. mnogo mnogo čega. nego da je sve tečno i kolebljivo i sa neodređenim rešenjem na kraju. I pored svega toga osećam da ću izići i spasti se. bolan. kao životinja koja diže glavu i njuši vetar. To je kao neki trenutak velike opasnosti. Ja želim da budem nepoznat i zaboravljen. Onda stojim. Oni je silom okolnosti prihvataju. ipak nema leka ni izlaza. i zbunjen sam i smešan. I zaista. ne mogu da nađem pravu stranu. i odriče. posrćem i padam. On se sviđa sebi u toj ulozi i spreman je zaista da se žrtvuje za nju. nego moja svest o patnji. ta uteha se ponavljala sve češće. kao da i ne znaju da istina postoji. Potrčim. I kao nezdrava droga.krivo. dok nije otupela i istrošila se. i kad ga je neko upitao: »Imaš li ti. a njima služi da bi mogli biti ovo što su. a na drugoj moje svagdašnje Ja. izvan moje svesti. koga progone na pravdi boga zli neprijatelji pravde i poštenja. bez imena i traga. sa istim žarom i istom bolnom osetljivošću sa kojom drugi žele da budu glasoviti i slavni. I na kraju. i ne može se ni promeniti ni opozvati. ali se dižem pre nego što bi nada mnom mogli izbrojati deset. da bi na osnovu laži mogli počinjati bezakonja u svoju korist. I osećam da ni to ne vodi ničem. u stvari: bez kraja i rešenja. golo i tvrdo. Okrećem se i tražim nešto. Narojile se godine i njihova težina počinje da se oseća. a smešno je ipak na svoj način. (Postoji priča kako su jednom jednog od njih uhvatili u laži i prevari na štetu jedne udovice i njene siročadi. Kao u doba puberteta. a zove se — činjenica. 208 Bivalo je tako teških trenutaka da sam tražio utehe i olakšanja i u tome što sam govorio sam sebi da to ne patim ja. jer mi izgleda da je to dostojanstvenije. Izgleda da se svaka njihova »misao-« začinje i rađa u njima već kao laž i takva stupa u svet i vrši svoje dejstvo među ljudima. i činiti što čine. izdvojeno. ali nastoje na sve moguće načine da po-reknu. ali koji dugo traje. a telo koje je uzalud nastojalo da se otme i spase. Krećem u jednom pravcu a sa mnom upo-redo i misao da je to pogrešan put i da na tu stranu nema izlaza. zgaženo i razneseno kao larva bez smisla. dušu?-« on je nadmoćno odgovorio: »Sta će mi duša? Nisam gaj-daš da duvam. kako da se pomiriš sa tim kad vidiš da ništa slično ne postoji u tebi ni oko tebe. Da li su ovo misaona bića? Stvorenja sa ljudskom dušom? Ponekad mislim da nisu.

Bgđ. kao slova svetlosne reklame. tnastavak:] A s druge strane tragika te neefikasnosti (Izvinite!) je u tome što su sve dobre 1 plodne osobine dinarskog čoveka vezane sa njom i uslovljene njome. kao čovek koji s vremena na vreme opipava skriveno oružje pri sebi.) Time hoću da kažem: njegova urođena nesposobnost da završi delo. biće još očiju. bilo je trenutaka. bolje reći mislim. Zbogom! Biće svet-'"sti. i * Neefikasnost čoveka dinarskog tipa! (Oprostite mi varvarizam »neefikasnost«. bez drhtaja. Neefikasnost čoveka dinarskog tipa. da posle svakog dodira sa svetom padam kao pokošen i drhtim u bolu i u nesanici. odvratnost prema trijumfu. u tolikoj su opreci ono što mislim kad sam sam i ono što radim i govorim kad sam sa ljudima. ja se. uporedo sa strahom: šta će biti kad sa njom ostanem nasamo. drago ime. i ma koliko naprezao sećanje. da učinim u tvoju slavu.) Time hoću da kažem: njegova urođena nesposobnost da lepo i hrabro započeto delo dosledno i dostojno privede kraju. Da. 14* 210 211 . Samo da ne poginem ili da ne zaspim. ja sam gotovo vazda. jer u tebi su sva dobra i sve lepote. ćelom svešću prisutan. Dvostruko prokletstvo jedne lepe rase. Da ne bih više mučio tu muku. To je nešto kao ropski duh. ne polazi mi za rukom da se takvog vremena setim. mirne ruke. govorim ili slušam.kreta. ne trepćući. bio u svakom trenutku svestan svoje brige. jedna je sme-njivala drugu kao straža stražu. harmonično delo koje treba da se sastoji iz odluke — napora — izvršenja. hrabrost 1 velika snaga samopregora u borbi. 1 strah od njega. nego višim sUama. jer ja ne mogu da ga sam sebi oproctlm. jedno jesu: da se praštamo. 28. Ima je još samo u mom osmejku. to je da se tako rastanem i s tobom. ja zabranjujem sebi da se sećam. veran sebi. niti ima koga da me čuje. jer nemam kome da kažem. svoje skrivene muke koja me je nevidljiva tištala. IV 1944. Nestaje. jer ja ne mogu da ga sam sebi oprostim. dok kroz mene neprestano prolaze i ponavljaju se. Poslednje što mogu. ali kod kojeg se ne radi o robovanju ljudima ni ljudskim ustanovama. kad sam učestvujući u razgovorima ili zabavama. Moja nepomičnost i moje ćutanje to su prvi uslovi moga spasenja i jedini koji zavise od mene. suva oka. ali nikad toliko njih da bi se mogli nazvati vremenom. — U toj tišini. (Oprostite ml ovaj varvarizam. Bez reci. bio zaista sav u njima. Nastojim da se setim da li je ikad bilo vreme kad sam bio potpuno bezbrižan i slobodan. koja postaje nepodnošljiva. Nije pravo ni voleo zemaljsku svetlost onaj ko ne ume da podnese bol rastanka! Zbogom! kažem. drug koji je tako često prati. a svetlost još ide kao reka koja je tamo na izvoru već usahla. pored onog što radim. IV 1944. A inače. sve reći koje sam preko dana izgovorio. jer je zamro i zvuk. a kukavičluk u uspehu. 27. ali još teče. Ta briga je menjala ime i oblik i težinu. i ti zaslužuješ svaki napor i svaku žrtvu. odsustvo svakog smisla za. što je isto. stalno pitam je li moja misao još živa? Toliko je moj položaj u svetu neprirodan. samrtnoj i životodavnoj. on bi bio Uto ono što je naš čovek iz moravske doline ili čak negđe sa Timoka. Bez nje. Zbogom! A svetlost otiče u tišini. svetlosti.' * Ako nas ništa drugo nisu naučili skupi život i burne mnoge godine. ali potpuno iščezavala nije nikad. ' Varijanta (SvesJce — Crna knjiga).

tmmm I J a N e To je proti vno od veći ne moji h zem ljak a. B e z i m e n e m e l o d i j e l j u . Kao pesma.

d s k o g h o d a i g o v o r a i š u m a v e t r a . v o d e i l i š ć a .

d o p i r u d o m e n e k r o z o t v o r e n p r o z o r i k i d a j u g l .

O n e s u ž i v e .u v u t a m u n e o d r e đ e n i h n o ć n i h s a t i . .

t . j a s n e .b o g a t e . k a o g l a s s a m o g d r a g o g ž i v o t a .

e b e z i m e n e m e l o d i j e . J a . k o j i s a m s e b e p r e g a z i o .

k a o m a l u r e k u n a d a l e k o m p u t o v a n j u . i .d a v n o .

z a u s t a v i o v r e m e k o j e s e m e r i s u n č e v i m h o d o m . m o .

g u j o š s a m o d a s l u š a m b e z i m e n e m e l o d i j e z e m l j e .

. P r e š a o s a m g r a n i c e p o . č o v e k a i n j i h o v e s f e r e .

N i t r a g a o d ž e l j e d a s e v r .s t o j a n j a n e p r i m e t n o .

S a m o d a m o g u .a t i m s e b i . k a o s u v o d r v o i s t u d e n .

u s l u ž b i l j u d s k e s l a b o s t i i v e l i č i n e .m e t a l . u .

z v u k d a s e p r e t v o r i m i d a ž i v i m l j u d i m a i n j i h .

o v o j z e m l j i p o t p u n o i r a z u m l j i v o p r e n e s e m b e z i .

n a p o z a d i n i o v e n o ć i b e z .m e n e m e l o d i j e ž i v o t a .

s n a i s v e t l o s t i . .

bo O .

a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj. presečen po polovini. Najveći efekat postizava se u poeziji kad pe-sniku pođe za rukom da čitaoca iznenadi nečim poznatim. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje. ali je izvesno da ponekad mogu i moraju da ćute. Najlepše i najstrašnije stvari ipak nisu nikad kazane. Samo preboljene bolestt mogle su biti opisane i umetnički prikazane.t / Za vreme koncerta ukazao mi se kameni most. i poslednjim naporom pokazuju jedino moguću liniju luka koji je nestao. 217 "»■»■■»^■'■''l'llllliMipiipilII m^mm»'mmiiim . najpre u ćutanju pa zatim u potpunom zaboravu? — Jer. na događaje koji su zakopani. istina je da ljudi vole i žele mnogo da govore. Jeste li kad mislili na priče koje niko ne zna.

kao teške pčele. otkrivaju se odnosi društva i događaja. cvatu epohe. ne živeti. Ugasite priču i fantaziju kao dimljivu lampu. Jedno jutro kad bi se moglo dugo sedeti i lepo pisati. Sviće.9 . sa' muklim ćutanjem u sebi i praznmom pred očima. iza čutanja samog. Preda mnom iskrsavaju likovi i prizori. jednodflve So vidim' mogu da opito i da sve sto osetim umem da izrazim. Nešto kao čudno se dešava: har-tije žive. A za to treba imati zdravu krv. otpoči-nuti na tvrdom i tamnom tlu. ljudi ne varaju sebe ni druge. Posle svih jadnih priča. bezbrojne. čovek se pita kako pisac može izdržati takav poziv. ni beznadnije. bivaju jasne sudbine pojedinaca i istorije vrsta.Da bi se stvorilo jedno umetničko đelo potreban je ogroman rad mašte. slaba košava. verne i tačne koje savršeno izražavaju ono što gledam i saznajem. Pre je to bilo isključeno. ja sam uvek naviše leleo. Kraj novembra. stvari govore. * Ništa lepše ni dublje. Sve češće se dešava da zaboravim lepu sliku ili novu misao koje mi noću iskrsnu u svesti. dižem se i odlazim. Tragika lepote je u tome što ne može da ne postoji a ne može da traje i da se drži. Kad se pomisli na sve to. Kako mu u rukama ne eksplodira oruđe kojim se služi i ne ubije njega samog umesto da stvara po njegovoj volji. I taj napor ne treba prosuđivati samo po onome što je ostvareno i uspel nego i po onome što je neuspelo i odbačeno prili kom rada i što će nama čitaocima i gledaocima za-uvek ostati nepoznato. ali tada se odmah javlja da zajedno s nama nariče nečujno nad onim što smo ludo i nepovratno izgubili. vedro nebo i jako sunce. T onda sve odbacujem odjednom. nage. ne videti. ne beležeći ništa na hartiji. jedino dostojanstvo. ne čujemo je i ne shvatamo dok god ne učinimo protivno od onoga što ona uči. U osnovi želimo samo jedno: istinu. Po nekoliko dana mogao sam da nosim u sećanju svaku pojedinost. pa ma i smrtonosne. zuje reci. u samom srcu opasnosti. od narodne mudrosti u drevnim izrekama i stihovima! Ona je svirepa fata morgana naše savesti. A oko ušiju mi. ne disati. ali poslednjim plamsaj em svesti obuhvatiti istinu. proste. Ali izgleda da su oni koji rade takve opasne poslove zaštićeni upravo time što žive u unutrašnjosti događaja. Samo čiste i velike stvari bi trebalo pisati. Osloboditi se ovoga huka reci i probiti kroz ovu shemu slika i doći do istine. 218 21. * ■ ■• • Pravo govoreći. pravu misao i dosie-dan život. obelodanjuju uzroci.

ništa i ne vredi. Ili bolje. negde u mračnoj dubini i njima samim nevidljiv. * Jedna misao.' * Ponajčešće se dešava ovo: kad ja živim i uživam u životu. čapkunluka i maroderstva. živi i raste moje delo. i svi je iskorišćuju. sadizma. ni protesta ni rizika. Ali čemu nabrajati? Nema ničeg. (6. računa. zato što je usamljena i prkosna i zanimljiva. Iza njihovog humora nema ni napora misli ni uzbune osećanja. mogli istim očima da ih vidimo. posle. trgovci. Humoristi »niz dlaku«. ako uopšte pređe usne. Mislim da mi nikad. Oni u stvari imaju dve vrste humora. jer samoća niie isto što 1 originalnost a prkos nema cenu hrabrosti. isto kao što jedna reč može da znači drugo i da kazuje više od onog što mi o njoj znamo. kad brige minu i napori prestanu. I kad bismo. Prvi je javan i glasan. to ne znači da ga ona nema. Humor koji ništa ne stoji. A stoga drugi ljudi. a kad ja stradam. Ali ne možemo. političari. moje delo spava mrtvim snom i samo ponekad bunca u snu. humoristi po porudžbini i ne zaslužuju to ime. Svi dugujemo lepoti. ponekad. Ne mrzim nikog. Prvi je uperen 'Varijanta (Sveske — Smeđa knjiga): Čitajući jednog mislioca.* Koliko je duboko i kako drevno nepoverenje koje oduvek pokazuju svi »ljudi od posla« prema mašti i svemu što dolazi od nje! Sveštenici. vojnici. a drugi je tajan i prenosi se šapatom. one koji preziru umetnost^ ' 220 2 2 1 . gledani kroz jednu veliku brigu ili žalost koja nam trenutno zaklanja svet. mekši i blagorodniji po prirodi. štampan. osim one koji mrze druee lin de. Kroz nedogledne brige i napore izgledaju radosti života savršeno i zanosno lepe. i one rđave platiše ne učine od onog što su uštedeli ništa dobro ni razumno. X jos. često i više nego što mogu i što bi smeli. tj. Međutim. ni približno neće poći za rukom da izrazim lepotu koju imaju obične radnje. ima. Ima mislilaca koji imaju neko značenie samo u odnosu prema drugima koji su mislili pre njih 1 drukčije. XI 1948) Ako ne znamo značenje neke reci ili nam ono nije jasno. naučnici — svi su njeni neprijatelji. još ne mora biti ni originalna. ne živeći. ni tačna. ni ogorčenja ni žalosti. hraneći se mojim stradanjem kao zemljom crnicom. Činjenica đa je jedna misao usamljena i prkosna još ne znaci da je istinita 1 ljudima korisna. nerazmrsiv kompleks od zavisti. sitni događaji i male radosti svakidašnjeg života. samo se grubi i neoset-Ijivi ljudi otimaju toj obavezi i neće da plate svoj dug. plaćaju više nego što duguju. bili bismo potpimo nagrađeni za sve.

222 Ima mnogo osetljivih. (Pariz. i nešto tužni ja. koje su još u rastu i razvijanju. Nešto slično kao kad uzmem prašak za spavanje pa spavam. Onda opet uključim telefon i. koje se sastoji u tome da mu ljudi bez kolebanja poklanjaju svoje poverenje. Kod živog umet-nika često je obrnut slučaj. i kad se o meni ne piše i ne govori. Kad isključim telefon. * Za mene je najbolje kad ja pišem a ne govorim. — Tako se ekstremi dodiruju. A u svemu tome »-humoristi« nalaze.protiv onih od kojih im ne preti ni najmanja opasnost.' Kazana na južnom narečju. najple-mentiju i za njega najpovoljniju. ne osećam se sasvim dobro ni lagodno. nije onaj pravi i zdravi mir koji je potreban za rad. i svojim osećanjima sveta i pojava u njemu? — Tako se pitam gledajući u Parizu izložbe savremenih slikara. Treba se čuvati rimovanih istina i s nepovere-njem primati i njih i one koji ih prave ili suviše često upotrebljavaju. 1951) * Nered mladih sredina. U jednom od svojih dela ili u nekoj pojedinosti jednog dela. ako je tužna. (Sarajevo. 10. ometan. Drugi je protiv onih za čiji račun objavljuju prvi. I moralno i materijalno. Od svih mogućih namera koje je on mogao da ima u svom radu ili •ispravljeno prema prvobitnoj belešcl (Sveske — Crna knjiga). da sam se o nekog ogrešio i da mir do kojeg sam tako došao nije prirodan. svoj račun. moga i vašega. zaraslih u grmlje ili napola utonulih u pustinjski pesak. Čini mi se da sam nešto propustio.-« * Mrtav umetnik ima veliko preimućstvo nad živim. Ovo je. čini mi se. radim rastrgano i na prekide. da bih mogao mirno da radim. Na svakoj knjizi koja znači dobro umetničko delo moglo bi se napisati: »Oteto od života. za koje znaju da se neće ili da se ne mogu braniti ni svetiti. liči ponekad čudno na ruševine procve-talih i potonulih kultura. ali bolje. i slabih ljudi koji celog svog veka očekuju i žele neki svoj potpim i kona223 . ali znam (i u snu znam) da moj san nije ono što treba da je san u životu zdravog čoveka. još kako. veći skok nego onaj koji je učinjen od ukočene slike na pokret i od plitkog reljefa na oslobođeni lik sa svima dimenzijama. ljudi uzimaju uvek onu najbolju. III 1951) * Kud ide čovek sa svojom mišlju o sebi i životu. svaka stvar izgleda ne samo nešto duža nego.

načini umetničko delo. nije bilo važno ni vreme kad sam imao šta da kažem (ili mislio da imam). Ceo život nam prođe ponekad u tome. nama je utoliko lakše i lepše ukoliko je u nama još ostalo smisla za igru i sposobnosti da joj se s vremena na vreme predamo potpuno. postavši zbog toga smešni i svima dosadni. :* ■ ■ » ■ U svojim napisima on je brižljivo i jasno iznosio na videlo po delić istine. u nezaustavnom toku događaja i promena doći jednom i to: da neću više imati šta da vam kažem. tako drugim putevima i načinima da smisao svom.' » Opatija. i ćelu svoju ništavnost. da sam u ono što sam napisao uneo mnogo toga što sam video i dozi veo na tim uzaludnim putovanjima. niti će naročito doći. napisao gotovo najveći deo svojih radova. Ne. I tome treba dodati da je najveći deo tih putovanja bio bez naročitog smisla i da mi je retko kada donosio zadovoljstva.čan obračun sa životom. Ali eto. maštaju o njemu mnogo i stalno. teško prohodnu šumu iz koje treba naći i izboriti sebi izlaz na čistinu. Istina je. uspeva ponekad da od svog jalovog maštanja i od svog nerešljivog spora sa životom i od svoje nesposobnosti da ga resi. Doći će vreme kad neću imati šta da vam kažem. koje je u stvari naš »ozbiljni« i svesni život. kao što. izišla bi suma napora dovoljna za čitav jedan život ljudski možda. i 1941—1944). i kad sam zaista i kazivao. 16. troše u to najbolje snage i najlepše godine. uostalom. kaže poslovica). A koliko sam se u tim putovanjima trošio. Neće to biti ništa krupno ni važno. VI 52. Kad prestanemo da se igramo. netačnog i pre-teranog. i na kraju. nestaju zajedno sa svojim uzaludnim i neprirodnim snom. tako se mi visoko i više--manje netačno uvek izražavamo kad govorimo o sebi i svemu onom što je u vezi sa nama. nego će prosto. Kad bi neko izračunao (kad bi o tome vredelo voditi računa) koliko sam vremena i snage izgubio na svojim putovanjima za poslednjih četrdeset godina. i da iz nje izađemo 6s vezeni i okrepijeni za dalje traženje. to što će ostati nekazano. propuštaju sve prilike da ma šta stvarno i korisno urade. jer u putovanja treba uračunati i duge. Ja sam na putovanja trošio ne samo novac i vreme nego i snagu živaca i mašte. Ne. kada sam bio prisiljen da se-dim na jednom mestu. uglavnom izlišne pripreme u mašti i u stvarnosti. Prosto jedna nezdrava potreba. i. vidi se najbolje po tome što sam za vreme dva velika rata (1914— 1918. sa društvom. — 0 tom bih hteo da govorim/ ali već u prvoj rečenici ima nečeg egocentričnog. pokušavaju često i na razne načine da ga izvrše i. tada svaki od nas zalazi u gustu. neće to biti nikakvo naročito vreme. koji je pored toga i umet-nik. neće doći nikakvo naročito »vreme«. Samo poneki od njih. ali eto. Na tom bespuću. jedinom i zbog nezdrave iluzije upropašćenom životu. ja sa ove tačke na kojoj još imam nešto da vam kažem (ili bar mislim da imam) dozvoljavam sebi da pomišljam na 15 — Znakovi pored puta 224 225 . kad pod utica-jem godina zamre u nama potreba za igrom i vera u istinitost i »stvarnost-« igre (»Star pas za igru ne mari«. nikad ne uspevaju. s druge strane. naravno. svetlost i slobodan put. sa ljudima oko sebe.

izlazna stanica života. neću se setiti ili neću ni moći da vam to kažem. Jak smisao za ironiju i za karikiranje raznih ljudskih postupaka. koji je siguran kao i budućnost sama. Prilazio je tome poslu sa sigurnošću i samosvešću oštroumnog bogataškog deteta. 15* 226 227 . Cesto govorimo i pišemo o zdravlju i o bolesti. kad neću imati šta da vam kažem. za mene gotovo obaveza: da ja kazujem a vi da primate. ako hoćete. Biću živ. i da sudite o onom što sam rekao. počeo i sam da uviđa da njegov rad nije stvaralački ni njegovo delo umetničko. Ali svakako se time stvorila između vas i mene izvesna navika. To su najradosniji i najzanimljiviji trenuci našeg života. On ih je objavljivao ne pitajući se mnogo o njihovoj umetničkoj vrednosti i o prijemu na koji nailaze kod čitaoca. gledati sunce i jesti hleb — a neću ništa imati da vam kažem. pripovetke. tonući sve više u polemiku i ironiju. drugim izražajnim sredstvima. Činjenica da ih je on svesno hteo i u sebi jasno video činila mu se dovoljnim opravdanjem za njilio-vo postojanje i za njihovu umetničku vrednost.trenutak. ne sumnjajući. jun. Stoga osećam potrebu da večeras govorim o tome sa vama. Jer. on je stao da beži od tog saznanja. 1953.' Mnogo puta mi se dešavalo da me trenutni i prolazni utisci od pojava oko mene zbune. da vam se unapred izvinim i da to već sada kažem. zvati se svojim imenom. a mnogo manje ili nikako kao umetničko delo samo po sebi. — Neće to biti nestanak moj sa sveta ni odlazak pod zemlju. a ponekad je vaše očekivanje bilo i prevareno. ali se retko i malo zadržavamo na čudesnom fenomenu ozdravljenja. Nekad je to bilo ono što ste očekivali od mene. kad to vreme zaista nastupi. i ne primećujući je. nego predvorje smrti ili. I treba ih proučiti i opisati. Nizale su se pesme. A kad je. glave lako zamišljenog i brzo ostvarenog romana. Njemu ta potvrda nije izgledala potrebna. najposle. Doći će vreme kad neću imati više šta da vam kažem. koji nalazimo ^od nekih pisaca (i nepisaca) dolazi dobrim delom od nedostataka mašte i nesposobnosti tih ljudi da sebe zamisle u položaju onih koje ismevaju i karikiraju. Taj čovek je imao živu i visoku predstavu o umetničkom delu koje bi trebalo da izrazi pojave u svetu onakve kakve ih on vidi i oseća. i ne pomišljajući nijednog trenutka da bi mogao ne uspeti u onom što želi i preduzima. živim i dovitljivim polemičkim duhom. on dugo nije mogao da shvati ono što je i poslednji čitalac davno shvatio. Svoj stav i svoja shvatanja on je smatrao gotovim umetničkim delom. Obdaren bistrim umom. Nije primećivao da sve što piše postoji mnogo više kao antiteza onom što drugi pisci sa drugačijim shvata-njima rade. uplaše ili oduševe i ponesu kao da su živa stvarnost. Od rane mladosti pokušavao je da to i ostvari. ja možda neću biti sve-stan toga. Godinama i danima ja sam vam govorio o svetu oko sebe i o tome kako ga ja vidim i osećam. a mnogo puta sam prošao pored mnoge velike ljudske stvarnosti i ne pomišljajući šta ona znači za rnene i za ljude uopšte. > t.

ali koje ti piju krv i za^ klanjaju vidik. upotrebljena je i umetnost i mitologija da bi se ulepšala i maskirala stvarna upotreba toga predmeta. ■ ■ Ziveti nije lako ni mr^vu u mravinjaku ni ptici na grani. ne mora ličiti na časku Cveta ni biti maskirana ružama i lalama.* Tamo gde glatka površina okomitog zida napušta ravnu liniju i savija se lagano u prvi nagoveštaj zaobljenog svoda. Ne spadam među ljude koji ne vole da rade. nisam od onih što gube dane u neradu. Dakle. kojima ljudska nada produžuje smelo kraj u ne-dogled. Na primer — izvinite! — u nužniku jedne starije zgrade u Ljubljani možete videti »solju« koja je od porcelana ukrašenog secesionističkim ornamentima irisovog lišća i cveta. Hod jednog čoveka i njegov način govora povezani su među sobom čudnom i nejasnom ali stvarnom vezom. U kućnom uređaju starijih domaćinstava u Centralnoj Evropi (na primer Zagreb. ili sa jednom ili dve koje ćeš možda još napisati. Tu je počeo smeli podvig ljudskog duha. ali koju tek dužim i pažljivim posmatranjem i razmišljanjem otkrivamo u svoj njenoj veličini i punom značenju.: 228 229 . a kamoli čoveku umetniku u ovom složenom i tvrdom svetu. i * ■ ■ ■ . kao sa deset aveti. Akademija 1953.' Ili možda mislite da je lako i veselo živeti sa desetinom knjiga koje si nekad napisao. pa i umetnosti. Svodu i luku na starim građevinama oči se raduju. To isto se zapaža kod mnogih drugih predmeta. u kuhinji ili drugim sporednim prostorijama. A marka te »šolje«. Vidi se težnja da se fiziološke potrebe i sve ono što im služi pokriju velom »umetnosti« i »duhovnog« života. a možda i nećeš. glatka i bela. pa ma i po cenu necelishodnosti i uz riziko da se bude prilično smešan. zove se Triton Vaše. na primer. To su mesta sa kojih su um čovekov i njegova veština zaplovili u novi. nego da može. biti samo ono što je. savršeniji i bogatiji svet. tu je čovekova građevinarska ve-ština prevazišla samu sebe i prestala da bude prosto slaganje kamena na kamen. ali u mom radu ima jedan težak nedostatak. (Iako ja sam najbolje znam kako ta stvar uistini stoji. Ta mesta na ruševinama starih građevina ne gledam nikad bez uzbuđenja. u život višeg reda i viših potreba. Tako i u svemu ostalom. Ljubljana) nailazimo često na predmete iz XIX veka koji su karakteristični za tadašnja shvatanja i ljudskih potreba i života uopšte.) Ne. jer u njima naslućuju pokušaj oslobođenja od vlasti prirodnih zakona i početak uspona i poleta. Ja ne umem da rasporedim poslove po stepenu njihove * Ljubljana. Postoji između njih sličnost koja se i na prvi pogled može primetiti. izrađene u obliku cvetne čaše. Tek od početka XX veka naovamo ljudi stiču smelost da se kod proizvodnje svih takvih predmeta rukovode jedino celishodnošću i da noćna posuda. u očima lenjih ljudi izgledam čak i vrlo vredan čovek.

Tako se svaki čas dešava da izneverim ono što je glavno za ono što je sporedno. nije dovoljno uvek iskrena i duboka i. ali ponavljam uvek istu grešku i uvek se u sebi jedem zbog nje. Svaki i najmanji događaj odvoji me od onog što je moj glavni posao. Deca se igraju golišava ne samo pored vode nego i po gradskim ulicama. JuX 1954. Vidim da to ne valja. ^ 230 Već odavno. Međutim pisci se gotovo po pravilu obraćaju onoj tamnoj strani života. ali se širi i zahvata sve nove i sve šire slojeve. A još pre pedeset godina svet bi se za čovekom koji ide ulicama gologlav i u sandalama okretao kao za napola ludim osobenjakom. Ljudska koža sve je češće i sve više u dodiru sa suncem. 231 . I ne pomišlja na to. ma koliko da je bolna. sve veći broj ljudi nastoji da se oslobodi suvišnog odela. često i bez mere. Ili je to. izgleda. ali time stvar ne biva nimalo bolja. manje ili više. gde god je. Žene idu bez čarapa. i da tako mora biti. a leti je šešir retkost po našim gradovima. Obuća je za letnjih meseca otvorena i ostavlja slobodne prste i veći deo noge izložen suncu. isti utrošak vremena. i koliko god je više moguće. kad god je. uvek i svuda bilo. naročito. Na mahove jasno vidim prostrana područja svetlih ljudskih osobina i odnosa. gologlave. ako ne u neprekinutim ali svakako u velikim površinama. samo posledica već nastalih promena u čoveku?' Posle naše smrti možete ispitivati i šta smo bili i šta smo pisali. Telo teži sve neposrednijem dodiru sa atmosferom koja ga okružuje. koja ne samo što nisu obrađena u onom što sam ja u životu napisao nego su slabije i rede posećivana od naših pisaca uopšte. Područja prijateljstva. u najvećoj mogućoj meri. • Opatija. Područja velike. ne povlači za sobom tvrde odluke i stvarne promene nabolje. (Ali da ostavimo žene i žensku modu i njene oduvek nestalne tokove!) Radnici su goli do pasa ne samo po rudnicima. mogao izmeniti i čovek sam. obrnuto. jer kod ljudi kao što sam ja griza savesti.važnosti i neću to. možda! — na tom putu. s vremenom. — Ponekad me grize savest zbog toga. ali za života samo ovo drugo. A škodi mi mnogo sve to zajedno. iz godine u godinu. Covek se oslobađa odela koliko može. nego i na građevinama i kod uličnih radova. snage i živaca kao i za pet strana jedne pri-povetke na kojoj radim već mesecima. govore o njoj i slikaju nju. nikad ni naučiti. — A sve to postoji u životu oko nas i sve to mi susrećemo i posmatramo vrlo često. nagih mišica i leđa. drugarstva koje ne broji žrtve i ne očekuje nagrade ni priznanja. Tako svi ostajemo dužni boljim i lepšim stranama čoveka i društva. Sve je to još uglavnom ograničeno na gradsko stanovništvo. Ali izgleda da je tako. A negde u dnu te pomisli blesne slaba i bojažljiva nada da bi se — možda. kao nekad. u meni se javlja pomisao da će to u mnogo čemu izmeniti način čove-kovog mišljenja i reagovanja na mnoge stvari oko njega. Priličan broj ljudi i zimi ide gologlav. vodom i vazduhom. strpljive i nesebične ljubavi. Posmatrajući tu pojavu. jer nemam dovoljno snage i odlučnosti da ostanem kod njega i da se oduprem onom što je sporedno. Za jedno poslovno pismo ili kratak odgovor na neku nevažnu anketu meni je potreban isti napor.

klasičnih romana evropskih. Tako je nastao čudan paradoks. i sve veću strminu brega. dižem se i poslednjim naporom izlazim na vrh brda. * Mislio sam živo i mnogo o svetu. u D-đuru. Pritvrditi svoje doživljaje na hartiji. Zastajem i oklevam. Pre vrhunca. Memoari §u još gori. * Brams — koncert za violinu i orkestar. sve snage počinju da me izdaju. Ta strmina je jedino što vidim pred sobom. Idem kao pešak koji treba da pređe brdo. negde oko polovine knjige. Još od najranijih godina to mu je uvek izgledalo jalov i pomalo nedostojan posao. bacaju u bezizlazne zanose. kao put nizbrdo. Pisac treba da se kreće tako da se nikad ne približi granici svojih moći. koja nas. ali sam se dobro čuvao da sve svoje misli okivam u reci i bacam na hartiju. dok ih gledamo. od nebeskih svetlila. alt onim dubokim i skupim skladom koji je iskupljen svim onim što mu je prethodilo. o ljudima i pitanjima koja pred njima iskrsavaju. i u beskraj produži život duhovno i fizički završenog i onemoćalog čoveka. od sna i mašte — do hleba koji jedemo i zakona po kojima živimo i svih potreba kojima smo podložni. Tako bi trebalo da svršava svako. držeći se nje. realizam. Ali posle kraćih zastajkivanja i prekida. izgubiti njihovu suštinu zauvek. Javlja se pomisao da napustira dalji put i da odustanem od uspona. Upravo. Dalje čitanje ide lako i prijatno. a još inanje da udari o nju. 232 U nama se stalno smenjuju i upoređo dejstvuju "Va elementa. svi grešimo u tome. On je bio u isto vreme i blizak umet-nosti i bez ikakve veze sa njom. Dnevnik je pokušaj da se zaobiđe smrt i nestanak. ja se držim stvarnosti i. ■ * ' ■ ■ ■ Čitajući jedan od velikih. i kako radim. odakle se otvara širok i zanimljiv vidik. bilo je ovako: imao je sve mane i slabosti koje obično prate umetničke prirode. Jedan bismo mogli nazvati element 233 . Pa ipak. To mu je uvek ličilo na pokušaj da se veštački izigra i osujeti važna i teška funkcija zaborava. značilo je za njega uvek umanjivati ih. nastojim da sebi i drugima objasnim koliko mogu od te beskrajne stvarnosti. ali nije imao ni duha ni stvaralačkog dara ni sposobnosti da išta umetnički zamisli i ostvari.On je imao osobine jednog umetnika. Možda se samo nisam u dovoljnoj meri čuvao. Pretposlednji stav svršava skladno. moje delo. i najmanje. kao senka svetlost. Otkako radim ovaj posao. sa svima pojavama od kamena i biljke do čoveka i do svesne misli i tamnih nagona u njemu. Tako i moj život sam. ali verujem da je — realnost. Početak puta je bodar i veseo. To je kao nagrada za trud i istrajnost. Zatim počinjem da osećam zamor. Nikad nije ozbiljno ni pomišljao da vodi dnevnik. sasušiti. koja je neophodna za pravilan rad duha i naše duhovno zdravlje. stalno sa vidikom pred sobom. Ne znam je li ovo što ja radim.

do drugih ljudi i novih naraštaja. pristupačnim i razumljivim svetu u kome živimo. nesavršena. U odnosu prema mladom književnom naraštaju nije za nas starije problem samo u tome što ćemo. daje im oblik koji ih čini vidljivim. ostajući ono što smo. ja ono što mi se kaže primam kao istinu. To je zanosna misa'^ Ali onda se javi druga. biti prema njemu surevnjivi. ja uviđam jasno da je istinu. da bi moralo biti negde u dugom razvitku čovekovom neko mesto na kome će se. za ljude svoga vremena i njihova shvatanja i raspoloženja. široki. da 234 . I to bez obzira na sva prolazna shvatanja i trenutna raspoloženja. često je poveća. ja uporedo sa čitanjem i slušanjem brojim u sebi: koliko iznosi skretanje od istinske istine do ovog što mi se kazuje. po nominalnoj vrednosti.) Odavno sam uvideo da protivrečiti ne bi vredelo ništa i ne bi vodilo ničemu. a ponekad je ogromna. I često se javlja misao da bi moglo biti. Kad čitam ili slušam kako neko opisuje i prepričava ono što sam svojim očima video. ne govoreći ništa i ne pokazujući da znam što znam. Nekad je ta razlika vrlo mala. nemoguće tačno utvrditi i nepromenjenu preneti dalje. ali naša istina. i da stanemo da laskamo mladosti. i što su sposobni da urade? Malenkost. I što god čitam ili slušam. kao paistinu. jer tako bi svaki razgovor izgubio svoj smisao i pretvorio se u teorijsku raspravu o istini. I da je naša ljudska hrabrost 235 Ne znam zašto se vi toliko uzbuđujete zbog onoga što ljudi pišu. Naravno da time što ćemo ih tako nazvati ne dajemo ni prirodu ni poreklo ni obim tih snaga koje dejstvuju u nama i pomoću kojih dejstvujemo mi dok god živimo. da uobrazimo da su njihove ideje i naše ideje i. pravu istinsku istinu. nova: da je ovo naša planeta Zemlja i na njoj ova naša zemaljska. upućuje ih u određenom pravcu. Ovoliko ipak znamo: samo »nesvesno« stvara i razara. Pa ipak. budemo prema mladima. sve to obračunati. kao suma dugovanja koju ovaj život i mi svi sa njim imamo prema punoj istini. dok vvsvesno« samo pomaže. (Primam je kao što se prima novčanica. Ali negde duboko u meni zbrajaju se i slažu sve te razlike i sva ta odstupanja. i na kome će gola i konačna istina zasjati punim sjajem. i što rade.svesnog. a drugi. što je najgore. koji dorastaju pored nas. isključivi i nepravedni. To saznanje stalno me prati. da je hvalimo i kad to ne zaslužuje. * 1 sami stanemo da se ponašamo kao oni i da tako postanemo neiskreni i smešni. elemenat nesvesnog. Problem je. vezuje pojedine delove te stvaralačke ili ubilačke aktivnosti. kao neku novu vrstu istine. dakle. možda. kad-tad. u tome: kako da. prečistiti i ispraviti. Sta je sve to prema onom što misle. Sala! U svakom vremenu važe kao dobri i veliki pisci oni koji najbolje umeju da pišu za svoje vreme. nego još više što postoji opasnost da iz ljudske (ljudske i staračke!) slabosti budemo malo-dušni i plašljivi. Ali vrlo je verovatno da će u budućnosti kao pravi pisci ostati samo oni koji su umeli da daju najbolju sliku svoga vremena i ljudi i shvatanja u njemu. srdačni i — pravedni.

ako nisu. zahvalni i srećni. skrivani deo naše unutarnje stvarnosti? Zar ima još neko da je ovo ovako video i osetio?« A kad. to nije slučaj. pročitavši do kraja. sa oseća-njem da kazuju nešto novo i lepo. koja je prosto detinjasta.^ *■ Pre podne radim. Sve je jasno i pregledno.ma ljudi koji mogu tako dobro da prikriju hod SV031 i misli i tok svojih osećanja da niko ne može pogoditi njihovu pravu prirodu. počinjem da pronalazim i sređujem ono što je mrak bio prekrio. nego da smo povezani sa drugim ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i. iako ne tako brzo kao što bih hteo. rt f ^ Zelenoj knjizi I (v. * . a kamoli da vidim dalje napred. I čemu ta netrpeljivost i to ogorčeno odbijanje novih izraza? Ako su dobri. i kad stane da se primiče starost. brišem i popunjavam. godinama. čim otvorim oči. Ali čim prođe prva polovina dana. moji planovi postaju manje jasni. Prečitavam ono što je napisano. * . čas brže čas sporije.. kad vidimo kako se pomalja jedna misao. ' * Čitajući dobre pisce. nestaće brzo na rešetu sluha i vremena. Sveske) dodate: Tek sada prlmećulem ? c. Tako. i bogato smislom i zvukom. sve do posle podne. To je spasonosno. I sa nevericom se pitamo: »Je li mogućno? Hoće li se to što naslućujemo zaista desiti? Je li ovo zaista ona ista misao koju smo i mi. jer nam je pao u deo najveći dar koji čitanje može da nam pruži: osetili smo da nismo sami nikad.M "^^ misao mogla Izgledati kao pozajmljena od Oskara Vajlđa (»Mika Dorijana Greja«). mi zastanemo zadivljeni i uplašeni. put se gubi. Ali izgleda da naše misli i naša osećanja neosetno i neprimetno. svež i čio. I to je još zanosnije. ^. Cesto na početku neke rečenice. a koje nam »naš-« pisac otkriva. Kao da u njihovoj mladosti nije bilo novih reci i kovanica. I svak može da pročita sve ono što je izgledalo zauvek skriveno. Ne mogu da poimam ni ono što sam toga dana do podne napisao. ne slutimo. modeliraju naše lice. naslutili pri dodiru naše svesti sa svetom oko nas. Otvaraju se preda mnom perspektive i putevi kojima treba samo krenuti. I sve je opet poznato i razumljivo.. oni će ostati. na primer.* Moj rad leži preda mnom kao stvar koju prvi put gledam. sve se zbrka i potamni. Kad se zapali sve236 Slabost i unutarnja nesigurnost starih ljudi odaju se lako i pokazuju na svakom koraku.i veličina i mudrost u tome da je ispravljamo i približavamo istini. odjednom se otvore na njemu neočekivane brazde i ponori. Radim i napredujem. uporna voda površinu zemlje. ali i u tome da živimo sa njom ovako nepotpunom i ljudski nesavršenom. A tada se jučerašnja igra ^^onavlja. mi ostajemo nad tom rečenicom zamišljeni. Noć ima svoje puteve i zahteve. i iščez' u belešol u Zelenoj knlizl (V. i kao da ih nisu i oni izgovarali sa oduševljenjem. Međutim. kao tiha. A sutradan ujutru. Sveske): »zakone«. 237 . ni u najsme-lijim zaključcima. vidimo da je zaista tako. ni u svojim najgorčim nedoumicama. Sve teži napred i sluti na dobro. staračka netrpeljivost prema novim recima. Ona Je plod pos-matranja i zapažanja oko sebe. dešavaju se pred nama čuda. najednom. ni u najtežim ni u najlepšim trenucima. mirno i samo sa manjim oklevanjirria.■ tlost. nastavljam tamo gde sam stao. dok to moramo i ne možemo drukčije.

i potpuno smo u pravu. ni sa prirodom ni sa kućom kojoj pripadaju. Jedni je ne vide. Blagodarna tema koloristički. ali nesumnjivu tačnost. da se služe neobičnim izrazima. 238 Dešava se da pisac. Narevi. To što kod pisaca nazivamo »razmišljanja o smrti«. o svom ličnom razvitku i o ciljevima i radovima svog života. kao toliko puta. i to nas nagna da posumnjamo u verodostojnost dela i umet239 . Ma koji oblik da uzme ta misao. Nešto kao san o narevima. nemajući osećanja za stvarnost oko sebe. ■^ ■'>ji u meni jedna davnašnja. drugi je vide naopako. I danas. A oni beže od novih reci kao od promaje i susreću ih sa negodovanjem u kome ima više staračke nemoći i straha od novine nego brige za jezik i njegovu čistotu. ni o ljudima i društvu koje ih je sadilo i kome su imali da posluže. Ali — to je ono što već godinama zapažam — ti narevi nisu ni sa čim vezani. ni sa zemljom iz koje su rasli. još u detinjstvu). ni sa rukama koje su ih sadile. znači tražiti od prosečno razvijenih ljudi da budu — atleti. Narevi. uvek i o svemu govoriti istinu. U takvim slučajevima mi odbacujemo njegovo delo. Ali biva ponekad pa nam izgleda da se ličnosti u romanu ili pripoveci ponašaju neprirodno. to je ponajčešće jako daleko od razmišljanja i još dalje od smrti. i ne suviše modernog. pribegava čudnom i bezizglednom poslu da izmišlja i ljude i događaje. izvan svih konfesija i verovanja — ja osećam da ona postoji i da uvek ima svoju ne mnogo jasnu i vrlo relativnu. treba imati na umu da ljudi. islamski ili filozofski. po njoj se ne bi moglo ništa zaključiti o zemlji iz koje su. kao i u svakoj umet-nosti. Kad sam prisiljen da kažem nešto o svom književnom »daru« i pozivu. iz raznih uzroka koji ne zavise od njih. Istinska misao o smrti ne nalazi reci. slikara — mislim o jednoj stalnoj osobini tih slika. Kad bi ta slika nekim slučajem preživela neku opštu kataklizmu. čovek gubi sebe. misao da u svakoj igri. njihovim postupcima i karakterima. dobro rađena. delimično ili u celosti. Tražiti od tih ljudi ne samo da ne greše svesno i otvoreno protiv istine nego i da je ne zaobilaze i ne prećutkuju. gledajući sliku jednog modernog. a treći prosto nemaju snage za taj podvig. ni sa onima koji su ih brali. jer to za tu vrstu ljudi i jeste podvig za koji je potreban izvestan minimum snage koji njima nije dat. Mrtva priroda. kao što se dešava i to da pisac zapazi pojave oko sebe.nuće bez traga kao što su iščezle tolike reci koje smo mi u mladosti gordo izgovarali i pisali i tamo gde im je mesto i tamo gde nije. # Kad sudimo o ljudima. ne mogu svuda. što je isto ili još gore. To su samo recima izražena naša osećanja nelagodnosti i straha pri pomisli na smrt. ali izdvojeni i sami do te mere da već prestaju da budu to što su. verovatno nasleđena. ali nema snage da ih izdigne do visine umetničkog opisa i da ih učini tako ubedljivim da ih čitalac bez otpora i kolebanja prima kao stvarnost. ja govorim kao slepac o bojama i oblicima. hrišćanski (tako se prvo javila kod mene.

svu dubinu i širinu onoga što su sposobni da urade i da kažu u granicama tih odnosa? I da li bez kolebanja možemo povodom jedne knjige da kažemo: ovo može biti. još manje zbog paradoksa. Biti plodan i poznat pisac znači postaviti između sebe i ostalih ljudi brdašce od štampane hartije i čitavu planinu netačnosti i nesporazuma. Od te misli prođe me jeza od nožnih prsta do temena. dok sam opisivao čudne i skrivene patnje jednog lica u pripoveci. u potpunoj ubedljivosti. bez mogućnosti i najmanje sumnje. 16. a ovo ne može. ovo je istinito i stvarno. odjednom pomislih. bačeni slučajno u ljudske odnose. U jednom trenutku. možda. ili samo moglo da bude. treba da nas pouče da ne otklanjamo olako kao neistinito i izmišljeno ono što nam u prvi mah izgleda nemoguće i neprihvatljivo. i ja se surva vam u sebe smrtonosnim padom probuđenog mesečara. stalno brodi uz vodu. prikaže kao ono što jeste. Cesto čujem da naši ljudi govore o meni kao o dobrom i savesnom radniku. na drugom mestu! Takvi kratki pogledi. a ovo neprirodno i izmišljeno? Zar ske nije i vama desilo da slučajno ulovite na telefonskoj liniji odlomak razgovora nekih nevidljivih ljudi? Ili da u hotelskoj sobi. u noći. n 55.^ Piščev rad je takav da on. Ima jedna činjenica koja može da me zabrine. 24Q 16 — Znakovi pored puta 241 . On mora da potpuno uveri čitaoca u nešto u što sve dotad ni sam nije bio potpuno siguran. ali se već sutra mogu javiti u sličnoj prilici.ničku iskrenost pisca. znam naj' Bgđ. najpre slabo i bledo pa onda svom snagom i punom jasnošću. morate da slušate svađu nepoznatih supružnika u susednoj sobi? Kako vam sve izgleda novo i neobično u izmeni misli između dvoje ljudi na telefonu i kako vam se nelogičnim i neprirodnim čini ponašanje bračnih drugova koji se zaboravljaju u prepirci! Koliko čudnih izraza i smešnih reci koje su nastale između to dvoje ljudi i koje u tom obliku samo tu postoje. Stoga ne treba biti brz u suđenju i odbacivanju književnih tekstova koji nam izgledaju »neprirodni-« i »preterani« ili »neshvatljivi«. izradi negativ svoje misli ili svojih doživljaja i zapažanja. sve mnogostruke mogućnosti njihovih odnosa. međutim. nego zato što je stvarno tako. kao u mračnoj komori. Naravno da zavisi od piščevog ukusa i srećnog izbora koji će prizor od hiljadu »mogućih« i »nemogućih« prizora izneti pred nas. Ja. pišući. kao što od njegove stvaralačke snage zavisi ubedljivost i »prirodnost« takvog prizora. Mogući su među ljudima odnosi i prizori kakve mi ni zamisliti ne možemo i padaju među njima reci koje nikad nismo čuli i. Njegov je posao da ono što je bilo pa prošlo. Da li je uvek taj razlog dovoljan i takva sumnja opravdana? Da li su krug naših iskustava i snaga naše pronicljivosti toliki i takvi da možemo biti sigurni da znamo sve pogodbe pod kojima ljudi žive. sa istim značenjem. Pisac mora da u sebi. i da ga projicira kao pozitiv u čitaočevu maštu i svest. da bi sve to moglo da se ostvari u jednom jedinom živom čoveku koji bi došao i stao tu preda me. nikad nećemo imati prilike da čujemo. tražeći objašnjenje i obračun. Ne kažem to zbog ulepšavanja i precenji-vanja književnog rada.

Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosečnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precenjuju. nije opasno. samo kleveta u pozitivnom smislu. čak i onda kad je od njihova izvršenja zavisila šteta ili korist drugih ljudi. težite smelo i daleko i visoko. rekao bih im. koliko sam vremena u svom životu potraćio uludo. jevtinog samozadovoljstva i tašte veličine. deo one opšte sklonosti da se o takozvanim javnim ljudima pričaju legende i netačnosti svake vrste? Mnogo (da ne kažem: sve) mogu režimi i državne vlasti i društvene ustanove u ovom našem veku. nije greh. Otpočinimo i mi u tom mirnom trenu koji. Jer nema tako kratke ni tako brze reci koja bi uhvatila taj tren. Radite. U tome je i njena oplemenjujuća snaga i njena najveća draž. ispod svake mere i opterećenosti. otpočinimo i ne pokušavajući da ga na hartiji zabeležimo. jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaiu snage u nama. kad je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva. > MUočer. govorio je jedan moj prijatelj. ali mnogo od sebe i svoga dela. Zabeležimo ovaj mirni trenutak kad su jezičci na svima vagama legli u najnižu tačku. da u hodu stičemo snage. možda. ali svoj cilj postavljajte visoko. ali jedno nije nikad mogao niko da postigne: da natera ljude da sa zadovoljstvom čitaju pisca koga ne vole. JuU 1356. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela. svoj posao ne gledajući ni levo ni desno. Ili je to. »■Samo što ne mogu od ženske da naprave muško. kad su svi satovi otpočinuli u onom nemerljivo kratkom a ipak stvarnom deliću sekunda koji je negde između dva najkraća pokreta najmanje skazaljke. Ciljevima svojim živite.bolje kakav sam radnik. ni iza sebe ni preda se. samo misao uspeva da ga ponekad stigne i u njegovoj prolaznosti prolazno sagleda. i da je više i bolje mogla od onoga što je želela da uradi i postigne. ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savet. moram da se zabrinuto upitam: kakvo je to shvatanje rada kod nas kad i za čoveka kao što sam ja mogu da kažu da je vredan i savestan. a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez siajnog vidika. Uveren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše bliz cilj. a trošite se neštedimice na svim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata.' Vrednost lepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova pod kojima nam se javlja. i da me navode kao primer dobrog radnika. I znajući sve to. op-šteg i večitog. nije drugo do deo kretanja. koliko dužnosti neispunjenih. i tražite malo od sveta oko sebe (što manje to bolje!). Hteti daleko i želeti mnogo. Cesto pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo. drugo sve mogu«. i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti. Želite mnogo. I dan-danas ja radim ćudljivo i neredovno. koliko sam poslova ostavio ne~ svršenih. Mnogo mogu. iako izgleda nepomičan. 16* 242 243 .

trovanje materijama kojima rukuje. Budite nepoverljivi i stvarni. da govore tiho i učtivo o stvarima koje ne bi remetile njegov mir. jer to znači izneveriti i sebe i druge. o svojoj ljubavi za čoveka. i koje mu zamračuju dragocene sate njegovog rođenog života. na neki način neposredno tražeći i cedeći iz ljudi. za pojedinosti može čovek i da raspituje. Malen je jedan život da bismo po njemu i kroz njega mogli objasniti sve ono što dobri pisci daju o ljudima i ljudskim odnosima. voli ćelo čovečanstvo. Ali želja za bliskošću sa ljudima nikad ga ne napušta.Pogrešno je 1 opasno udariti sebi suviše blisku metu. a opisujući njih sve će naše misli naći svoje mesto.* • Opatija 8. A ta činjenica nam kazuje tačno obrnuto od onoga što kazuju i dokazuju oni. Treba poći od ljudi. zaslepljeni svojim ličnim nagonima. mnogo zanimljiviju i mnogo bliže istini. jer mu njegovo književno zanimanje i njegova velika osetljivost ne daju da se mnogo upušta s ljudima i bavi njihovim beskrajnim i svakojakim brigama i poslovima. Takvi analizatori književnih dela. skromniji pri njihovoj oceni. da ćute i da slušaju kako im on priča o ljudima. On bi najviše voleo da ćelo čovečanstvo može nekako da se okupi oko njegovog pisaćeg stola. i kako nastupa često. ostati dužan životu. zatim. mislite smelo i gledajte daleko. jer ne može da ih se oslobodi. da svi ti bezbrojni ljudi posedaju bez buke i gurnjave. Prizori i doživljaji koje pisci iznose pred nas ljudski su a ne njihovi. Jer ono što saznate raspitujući. Teško i toliko zaobilazno i sporo da gotovo uvek izgleda kao da smo je našli slučajno. Mnogo. kao profesionalna bolest. N. Književnik N. Naša sklonost ka razmišljanju od male je koristi pri književnom stvaranju. Dokoni kritičari i književni istoričari. 244 245 . što posmatra i o čemu razmišlja — unosi u svoj život. da se drže mirno i pristojno. obično nema velike vrednosti. ne znaju jednu drugu činjenicu. Kako se dolazi do ideje za pripovetku i. dublje proučavanje književnog dela i društvenih pokreta i preobražaja koji su sa njim u vezi. obično oni koji su nesposobni za drugo. A posle. n SI. ako ostanemo pri njoj. Kako ga dugo posmatranje i slikanje ljudi menja i troši. i obično izvode pogrešne zaključke. Cesto i mnogo više i teže nego stvarni doživljaji. strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti. Oni i ne slute kako su ponekad teške 1 strašne priče koje pisac priča sam sebi. čak i one kojih dotle nismo bili ni svesni. ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni. do pojedinosti za njenu izradu? Teško. ljudskih likova i doživljaja. Razume se da taj »slučaj« nije uvek tako slučajan kao što nama može da izgleda. A to je: koliko pisac od onoga što piše. Ono što je osnovno i najvrednije gotovo uvek je čuveno uzgred i »slučajno«. željan je čovekova prisustva i nikad ne može tu želju potpuno da zadovolji. uvlače se kroz svaku rupu u piščev život i to njegovo delo. jer inače ih mi ne bismo osetili kao svoje. isuviše mnogo se govori o autobiografskim podacima u piščevom delu. ili još bolje. i koje nam se tek pri pisanju i opisivanju javljaju.

pred celim svetom moraju da žive. želeo biri da više znam i da povremeno mogu da proverim ono što mislim da znam. nerazdvojno vezan za nju. što u stvari znači: veran slici koju smo mi sebi o njemu stvorili. po tvojoj volji. izvodiš zaključke. da ti plodovi budu bogati i da uvek i 247 . Tako dug niz godina radiš prividno sa lakoćom. u jedno"n ili drugom obliku. da nema ne samo ljudskih slabosti ni poroka nego gotovo ni ljudskih potreba. A onda. mal'te ne da i ne živi. 246 Kad bi neko sastavio spisak svega onog što mi tražimo i »očekujemo« od umetnika i javnog radnika uopšte. ali vrlo uzdržijiv u sudovima i predviđanjima. sve brže. pojavljuju se pred tobom lica iz tvojih knjiga i traže od tebe da potvrdiš ono što si pisao. a nadasve — da bude plodan. ne pravi se većim i pametnijim. nižeš lica i prizore. i da umireš njihovom smrću koju si sam zamislio i opisao. uvek nov i neobičan a nepokolebljivo dosledan sebi. Hteli bismo da je vredan i savestan u radu. stvaraš sudove. posmatraš oko sebe i kopkaš u sebi. Pišeš dvadeset. kad ne umeš ni sam sebi ništa da kažeš ni objasniš. Stidimo se i ogorčavamo zbog njegovih ljudskih potreba i navika. tvrd kao stena. Toj mudroj skromnosti i istinskoj sigurnosti treba se učiti od pomoraca. da se ne odmara. ne stideći se svoga neznanja. imati. Hoćemo prvo da je blizak nama po shvatanjima i po načinu izražavanja. Tražimo od njega da bude čist kao anđeo. vi vidite kako je veliko njegovo poštovanje stihije sa kojom se rve i nosi. sa pravilnošću godišnjih doba. upravo tada. i kako su njegovi odgovori nadahnuti i tim poštovanjem i osećanjem ličnog dostojanstva. ispala bi čudovišna slika od koje bismo se i sami uplašili.Od onog što nije bilo i što nikad neće biti prave vesti pisci najlepše priče o onom što jeste. i to svaki od nas hoće. i osetljiv kao list jasike. odgovara sa oklevanjem i velikom uzdržljivošću. iskren kao dete. smeli je i savršenije. Ali odmah moram da dodam da u poslu koji ja radim znati nije toliko važno koliko moći. Želimo da je snažan i životan. I time ne gubi ništa u našim očima. raznolik. patiš i likuješ onako kako oni. pate ili likuju. On se izražava oprezno i neodređeno. Ali tada. a onda prestaje i to. da ne uživa. da ne bi ispao manji i luđi nego što je. Pitajte mornara na brodu kakvo će sutra biti vreme. da živih. ili cediš poslednje kapi svoje »-stvaralačke moći«. trideset godina. a mi smo sami među sobom vrlo različiti po mišljenjima i ukusima. Još neko vreme ponavljaš i prekrajaš stare reci i do-setke. da ne boluje. malo-pomalo. hteti i smeti. najpre neprimetno i neosetno pa sve jače i očiglednije presušuje izvor tvoga pisanja. pa ćete videti kako skromno. * Urednik jednog lista uputio je nekim ljudima sledeće pitanje: »-Sta biste najviše voleli da znate?« Pitao je i mene.« * Na području umetnosti čovek treba da je kao mornar na moru. i — sve to objavljuješ i saopštavaš svetu. Naprotiv. da i ti lićno sada prođeš kroz sve tesnace i iskušenja kroz koje si njih provodio. Nisam odgovorio. ali sam tom prilikom mislio da bih mogao odgovoriti sledeće: >->-Sva-kako. koje svi imamo u manjoj ili većoj meri.

kakvoćom i količinom odgovaraju našim očekivanjima. A kad bismo stali da proučavamo i one koji su normalni. naročito kod ljudi sklonih metafiKici. ispravnim i društveno korisnim Ifu-dinoa obraća se mnogo rede pažnja. govoreći sa uzvišenja na ivici njegovog groba. kad bismo zavirili duboko ispod tih vrlina. čak i cenjeni i prijatni zbog njihovih pozitivnih osobina i vrlina. manijacima. veseljima i brigama. pomažu. mi smo spremni da ih proglasimo remek-delima koja kao takva treba da unesemo u riznicu naše kulture i ostavimo našim potomcima. jer oni ne izazi- Cesto se. u načelu. i verovao sam da to zaista i postoji. uzdržljivost. lepšem i savršenijem obliku. da je često u našem društvu. možda bismo i tu učinili velika i teška otkrića. prestupnicima. kao da jedino sa te strane i može da dođe. 249 248 . možda bi nas to ispunilo još većim pesimizmom bez leka i izlaza. I književnost i nauka mnogo se bave načetim ili poročnim ljudima. Da li je to tačno? Zar se ne bi onda moglo reći da ćela književnost otkad postoji piše jednu istu knjigu o čoveku i njegovom odnosu prema svetu i postojanju. napiše svega jednu jedinu knjigu koju posle neprestano prerađuje i ponavlja. Sve što sam gledao oko sebe zamišljao sam stalno u drugom. nalazi misao »da svaki pisac. nego ga. Tada se u meni javila želja da krenem na put u te daleke zemlje i da vidim taj lepši i savršeniji život. i opisujem svoju rođenu patnju. ali tamo negde daleko. razočarani i ozlojeđeni. uopšte izuzetnim i društveno štetnim stvorenjima. u stvari. da ih kao takve priznajemo i ume-reno hvalimo. i da ni rečju ni ponašanjem ni izrazom lica ne pokazuje ništa od svojih stvaralačkih briga i muka. Proučavanje takvih subjekata i njihovih pobuda i postupaka može da nas ispuni pesimizmom i sumnjom u mogućnost svakog istinskog uspona i prave sreće čovekove. do poslednjeg časa svog života-«. da se pri tom ne odvaja i ne razlikuje ni u čemu od nas i naših drugova. mi se zabrinemo i. svu krivicu tražimo jedino kod »našeg« umetnika. Pod tim uslovima mi smo. vaju Ijubopitstvo. da se ne tuđi od nas. nastranosti i povremena kratka bežanja iz naše sredine. stvari i mesta — sve to nije nikad moglo da zadovolji moju žeđ za lepotom i savršenstvom. nesebičnost i požrtvovanost. ili to ja sam i patim. Tome treba dodati da mi od tog voljenog i poštovanog stvaraoca tražimo. ne remete rad društvene mašine. Cim nastupi i najmanji zastoj ili »pad kvaliteta«. ili zaista gledam i vidim onog koji pati. spremni da mu progledamo kroz prste male rasejanosti. kao nešto što se samo po sebi razume. Normalnim. kao bogato nasleđe njihovih velikih predaka. u hiljadama raznih vidova? Cesto se danju i noću (naročito noću!) pitam da H ja to samo pišem o nekom koji pati. dok on leži u zakovanom sanduku niže naših nogu. da učestvuje u svim našim razgovorima i poslovima. A posle njegove smrti. I krenuo sam. a da plodove njegovog rada primamo kao produkte naše stvarnosti. naprotiv. pa i takvih kao što su skromnost. Sve što sam gledao u đetinjstvu — ljudi.

251 Čitam istoriju religija. koji je slikao ljude iz zarobljeničkih logora u Nemačkoj. kad ga jednom okonča. često mnogo docnije. Ali on to ne zna i ne može da zna. kad su njegova dela tražena i nagrađivana. stvaralačke prirode imaju sposobnost da se živo i duboko zainteresuju i za stvari za koje nemaju nikakva ličnog interesa. kakvim se mogućnostima i opasnostima izlažu i njegovo delo i on sam. Ljudi na ovim slikama su — sami. Uspravni ili zavaljeni. odsutnim izrazom na licu osluškuje kako mu vreme crn kolač mesi. Zanosi me. Zaobilazi ih koliko god možeš. ne vidi se na čemu sede. Zakrećem se u stranu. pošto te prvo ocrne i osramote zauvek. Tek docnije. i na prvoj praznoj stranici izložbenog kataloga beležim ove reci: »Čitavi tomovi književnih dela ili uspomena iz zarobljeničkih logora neće. 250 . Prema tome. a možda zanesen i sujetom. od njih ti preti stalna opasnost: ili da te porobe i potči-ne. Dušana Vlajića. mena-ma mode i ukusa. (>>Brodi u portu. Posle pohvala i priznanja dolazi neizvesna sudbina tvoga dela koje nije više u tvojoj vlasti. svačijem pogledu i dodiru. zavisti. gonjen stvaralačkim nagonom. Samo ljudi bogate. Po tome ćete najlakše poznati pravog čoveka koji zaslužuje vašu pažnju i vaše poverenje. sa Ijubopitstvom. Tvoje dobro nije sklonjeno ni zaštićeno. * Na posmrtnoj izložbi dobrog slikara. To svi znamo i vidimo. Covek posmatra mrtve religije kao okamenjene kosture preistorijskih džinovskih životinja. oni se ni na što ne naslanjaju. trebalo bi da pre toga zna šta ga sve čeka. prepušten sam sebi. što dalje to bolje! Jer. moći tako verno dati pravo stanje čovekazarobljenika u naše vreme kao što ga daje ova posmrtna izložba. ono je nezbrinuto. on ima prilike da vidi u kakvu se je avanturu upustio. Takav je bio tada porobljen i poraboćen čovek svuda. sumnji i gluposti. čini mi se. boriti se za »pobedu« i nadmoć jedne određene estetike isto je otprilike kao boriti se za pobedu i ustaljenje jednog od četiri godišnja doba. Ali živih religija i njihovih organizacija treba se kloniti. mržnji bez razloga. bez straha. i ubrzo po povratku u oslobođenu zemlju umro mlad. kao građansko imanje. svakom tumačenju. ostavljen lice u lice sa svojom nesrećom. da ne bi ko primetio da pišem. soldi na kontu« — govorili su stari Dubrovčani. polaže prst na zube uginulih dinosaura i mastodonta.) Naprotiv. Sa tih lica osmejak je iščupan zajedno sa korenom. Bez oslonca i podrške. ili da te slome i unište. da sazna ono što. I to je zaista verno. objavi i izloži pogledu i sudu javnosti. i koje čak ni njihovoj sujeti ne ugađaju.« Ko god radi na nekom umetničkom ili naučnom poslu i želi da svoje delo.* Estetika je podložna promenama. diže visoko i spušta nisko. nije video. izloženo nepredvidljivim opasnostima. ako su u sedećem stavu. a jeste u svačijoj pomalo. kad je umetnik dobro primljen. negde u daljini. zloj volji i tupoj pameti. on stoji sam i sa napregnutim. pa da im služiš kao beslovesno poslušno stvorenje. nastranosti i šlepom slučaju. jer je to nemoguće predvideti. Uzimam najpovoljniji slučaj. namer-niku i zlonamerniku. shvatanju i neshvatanju.

* U Donjem gradu. Rusiju i Englesku da o njemu i povodom njega razgovaramo. 253 . tumačiće te proizvoljno. ne jednom. zvati da razgovaramo o njemu. video ljude i naraštaje koji će se. misao se nije mogla zaustaviti. Na nos će ti udariti ono malo slave. Po tuđoj volji. žure da unize i uprljaju onog ko ga je stvorio. često i namerno naopako. pa ni tvoj ugled ni tvoja lična čast. To je mala ironija sudbine da čoveka stalno pitaju nešto o onom o čemu on nema potrebe da razgovara. želećeš samo 252 ■i^Hno. ali često i onako kako ne želiš i kako ne voliš. trebalo staviti natpis: »Zabranjeno dirati«. Najbolji deo sebe si otuđio i prepustio tuđim. Tvoj mir ne zavisi više od tebe. koja je nekad vodila ljude nekud. Naravno. ali kod jednog broja njih i suprotna osećanja i neočekivane reakcije.Delo koje je steklo priznanje izaziva kod mnogih ljudi divljenje i poštovanje. kuditi ponekad oni do čijeg ti je mišljenja mnogo stalo. manijaci koji vole da pijunu i prikvase upravo uz tuđe delo. zatvarala im ili otvarala prolaz. pa obustavili rad. a na njemu ispisuju svoja imena i ostavljaju svakojake tragove dokoni i ograničeni prolaznici. Ali to nije mogućno. tuđim ustima i tuđim perima da ga tumače prema svojim shvatanjima> svojim nagonima i interesima. Sada. u blizini slavoluka princa Evgenija. o romanu koji sada snujem. nisam imao nikog s kim bih mogao da se porazgovorim i posavetujem. Kad sam bio mlađi i u boljoj snazi i pisao ovaj roman. ja sam sa uzbuđenjem posmatrao do polovine otkopanu kamenu kapiju iz keltskog vremena. Hvaliće te čitaoci koje ti ne bi nikad pohvalio. Na tebi i na tvom delu nastojaće da se iskale ikonoklasti koji nagonski žele da sve ono što je uspravno vide kako izgleda kad je oboreno. kao spomenik bez čuvara. bar ne tako lako ni brzo. AU to nećeš moći postići. Sve može da ti se desi. i ne želi to. arheolozi su bili otpočeli iskopavanje. zavidnici koji. i služiti se njime bezobzirno u meri u kojoj im to koristi i na način koji im najbolje odgovara. prevoditi nevemo. i ja sam. Za tvoje delo zaklanjaće se i čestiti borci raznih pravaca i ideologija. zovu me čak u Francusku. Poštovaoci će te braniti. kad moj roman ima više od petnaest godina a ja više od šezdeset. Ako uspem da ga dovršim. i koja se sada nalazi pod zemljom. Svak ima nad njim više vlasti nego ti sam. sad me stalno pitaju naši novinari i književni kritičari o mom romanu i njegovom postanku. Ni izdaleka se ne mogu predviđeti ni nabrojati sve mogućnosti i svi rizici koji iz toga proizlaze. a pošto je prevođen na strane jezike. Preštam-pavaće te bez pitanja. opet nemam s kim da se posavetujem. i ako on bude preveden. Ne tražeći nikad tvoj pristanak. Ni za života ni posle smrti ti nisi više zaštićen ni siguran. Pored njega bi. ne mogući da poreknu delo. I na kraju. nepoznatim mozgovima. Međutim. a na tvoju štetu bićeš čas gvelf čas gibelin. pogotovu ako uživa neki glas. kao kod muzejskih eksponata. na moju veliku muku i zabunu. dva i po metra ispod površine puteva kojima se mi danas krećemo. dok o onom o čemu bi hleo da čuje tuđe mišljenje — nema koga da pita. Setajući često tuda. i tvoje delo stoji kao voćka pored puta. i fanatici koji sa njim nemaju nikakve veze. Život i rad književnika puni su paradoksa.da se vratiš u anonima« iz kojeg si tako ludo i nepromišljeno izišao. možda će me posle nekoliko godina opet i naši i strani.

a sve više njihova vrsta. Primećujem to već od nekog vremena. zašto onda da činimo nerazumljive i detinjaste pokušaje kako bismo. zajednički zakoni njihovog života i smisao njihovog postojanja. Osećam neodoljivu potrebu da brzo. koji me čuti ni razumeti ne mogu? Nekoliko reci svega. u nesigurnom osvetljenju našeg trenutnog shvatanja. ono što nas odbija. pa ma samo gluvoj zemlji ili visokom nebu. Sta je to što bih hteo da kažem. zlu ne trebalo. Da to kažem bez uvoda i objašnjenja. Nemam sebi šta da prebacim. A tek docnije mi možemo da uočimo sve ono što je razumno i korisno u toj novini i što je čini opravdanom i neizbežnom. trudeći se da zauvek zadrže nepomičnim ono što su rekli ili učinili. a da za drugog spreme. Ne radim. kratko i zadihano brzo. Sta je to što tolike ljude goni da vođe dnevnik. nama obično pada u oči najpre ono što je u suprotnosti sa našim navikama. i sa čim ne možemo da se složimo. kažem nešto od onog što me sada ispunja svega i nagoni da govorim. 1 teže pišem. broj i oso-benosti ljudi i predmeta. osiguraju alibi. Ranije su me privlačile konkretne stvarnosti. u umetnosti. Sve manje obraćam pažnju na pojedine likove. i 254 . zadržali naše prolazne razgovore i postupke? Kad posmatramo neki nov oblik u društvenom životu. Ali dosada me ne muči niti se javljaju prekori savesti koji kod mene redovno prate dane nerada. a sad se sve više okrećem ka bezimenim suštinama. Kad one koji su nam najdraži sahranjujemo u zemlju. jer znam da je ovaj umor došao od napora da što više vidim i saznam. kad svoje rođeno zdravlje trošimo nemilice. Takvo gledanje ne daje poetska dela nego filo-sofska razmatranja. kad budem mogao. kretati novom površinom koja će biti dva ili tri metra iznad ove naše sadašnje. tužni ili radosni. što bolje izrazim ma u kom obliku i ma kojim povodom. izdvojene. bez zaključka i svrhe. isto ovako čili ili klonuli. a ona ne vrede mnogo kad potiču od čoveka koji nije filosof. veliki umor kad čak ni za šetniu nemam snage ni volje. Ja i sada sa istim uzbuđenjem posmatram sve oko sebe i osluškujem glasove u sebi. Malo čitam. ukusom i shvatanjima. i da to. Rede pišem. Ja mislim na sve što niče i živi u ovom malom vasionskom predelu pod vlašću siinca i stalnom sme- nom dana i noći. Sve me manje zanimaju ime. Plodna uzbuđenja slabo i retko nailaze pri čitanju. za svaki slučaj. nauci ili industriji. Kao neki pokušaj da sebi. kome bilo. ali vidim da moja pažnja menja pravac i bira druge predmete. Bez nade. ali takvih reci koje bi sačuvale i dalje prenele moju nesigurnu ali živu misao i ono malo ljudske topline što sam sa mnogo napora preneo kroz život. Umor. kao da stojim pred odlaskom ili prekim krajem. plaši. i godišnjih doba.posle hiljadu godina. oni ili drugi? Uvek mi je izgledalo da u tom nastojanju ima nečeg što nije čisto ni lepo. optužni materijal.

a retko se dešava da ga savremenici još pre smrti potpuno sagledaju i pravo ocene. simptom nemoći. A staračka ljutnja. prešavši doba cvetanja i mladosti. da li idući ka novim suštinama i mogućnostima.' Samo mrtav pesnik dobiva svoj pravi i konačni lik. pa zatim umro ili otputovao bez povratka. Kad se okrenem i pogledam iza sebe. Sta mari ako nas ti novi oblici ponekad odbijaju i zbunjuju? Naše je da ih prove-rimo i ispitamo (u tome i jeste preimućstvo naše zrelosti!). Osamdeset od sto tih tekstova moglo je da ostane nenapisano. on treba da bude miran. vidim đa sam napisao. kad budem mogao. ne mnogo ali stalno. aprila 1959. a onih drugih dvadeset od sto moglo je i trebalo je bolje. U stvari. sažaljenja ili ogorčenja. ja i danas produžujem da pišem. Takav pisac bi brzo dobio vrtoglavicu i prestao da piše. čvršće i lepše napisati. u nama i kad. ne služi nikome i ničemu. i pokušavajući da sve to izrazi i opiše. greške i nesavršenosti. ne smemo dopustiti sebi da budemo netrpeljivi prema njima samo zato što su novi. A dok ne može da bude mrtav.I Tako je ovaj moj umor jedno sa onim što sam mogao da uradim kao i sa onim što ću. Kao da je neko drugi pod mojim imenom sve to napisao. To nipošto ne mora da znači da se svet izopačio i da je sve krenulo sunovrat. i onda kad više ne niču > 5. tačnije rečeno: nepomičan. Ne treba đa nas uplaše novi oblici u umetnosti. pogrešio ili propustio. bojazan i nezadovoljstvo. Sastavni deo moga rada. To je samo dokaz da još živimo i da drugi dorastaju oko nas. ono što sam juče i prekjuče uradio i što bi sada trebalo nastaviti. ili trčeći za novim oblicima samo zato što su novi. i dok živi. ne osećamo potrebu za njima. on treba da nastoji da za što veći broj ljudi bude što više bar odsutan. sedam ili osam tomova proze razne vrste i različite vrednosti. i da utvrdimo na koji način su ti mladi ljudi došli do njih. da mirno procenimo prirodu i vrednost njihovu. Jutro. Sedim i sa snebivanjem i teškim stidom očekujem neizbežni trenutak kad će se otkriti moja pre" — Znakovi pored puta Ž56 257 . pisac ne treba da se ponaša kao nervozni pijanisti koji pri svakom uzbudljivom stavu i jačem udaru vrte glavom i prevrću očima. popuniti ili okajati ono što sam. Ipak. Te novine niču oko nas svuda i u svemu. — I tako možda činim stvar gorom i težom. Zato je nestanak njegova prava meta. Moje osnovno osećanje pri tom moglo bi se približno izraziti recima: ravnodušnost. gomilajući nove slabosti. kad bi se sve sabralo. Kao da je ovo preda mnom pisano na jeziku koji ne znam i koji nisam nikad dobro znao. još uraditi. Gledajući svet oko sebe i sve njegove nedostatke i protivrečnosti. možda bi i bolje bilo (za mene) da zaista nikad nije ugledalo sveta. Sa bolnim čuđenjem vidim da nisam sposoban za taj posao. pišući olako. i da piše tako da njegovi čitaoci počnu da vrte glavom od uzbuđenja i čuđenja. Seđim i gledam pred sobom svoj rukopis. Pri tom igra ulogu verovatno i moje nesvesno osećanje da bih ovim što sad radim mogao popraviti.

a da ga dublje i pobliže ne ispitujemo. ili takve da nisu imale ni potrebu za tim. znači da su prešli vrhunac. Slepci mora da znaju mnogo više o toj vezi. drukčije slušam i bolje čujem i lakše razumem nego nekad. i ja je. pa ni sami sebi. Možda su naše bujne misli tih dana 258 Kakva je veza između našeg viđa i sluha? Složena i nejasna. * Muzika zauzima poslednjih godina novo i naročito mesto u mom životu. Prvo. čini mi se. Obasjani predmeti — to je izvesno! — jasnije i razgovetnije govore. ali postaju naša muka i bruka kad god se desi (a dešava se!) da napišemo i potpišemo neke reci kao čekove bez pokrića. svakako. to bi Saul odahnuo i bilo bi mu bolje. One nas nose i pobeđuju za nas. posle godina. Muzika je bolest. pa čak ni samom sebi. Sve to mi samo nejasno naslućujemo. Ona mi sve više postaje nasušnom potrebom. Vrlo je verovatno da u takvom društvu život i u ostalim granama zaostaje ili napreduje u pogrešnom pravcu. Možda je i za nas bolje da pustimo da se u nama vrši to uzajamno dejstvo sluha i vida. Zvuk je slabost. Jer. listao ovaj kalendar. o tome ne govore. David uzevši gusle udarao bi rukom svojom.vara i dvostruka sramota. * Na programu jednog koncerta koji sam slušao pre više godina našao sam zapisane nekolike reći. Kad biste znali šta je na ovom mestu trebalo da stoji zapisano. ali zli gospodari. Možda je obrnuto tačno. da slabe. 259 17* .« (Prva knjiga Samuilova koja se zove i Prva knjiga o carevima.) bile takve da se recima nisu dale izraziti ni slovima zabeležiti. a to je početak kraja. može lako biti da je moja tuga bezrazložna kao što je. Pa onda. Ili oslobođenje? » Ne mora čovek baš svakog dana da kaže nešto. ali nas s vremena na vreme izdaju i odaju. » Nagoni su nemi: čim puste glas od sebe. neka govore beline! * U ljudskoj zajednici u kojoj umetnost ne zauzima svoje mesto i ne vrši svoj uticaj — mora da nešto nije u redu. da sastavim dve pametne reci. XVI. A glas i u potpunoj tami obasjava neodređenim sjajem izvor iz kojeg dolazi. drugo. što sam se izdavao za pisca i što su me svi ljudi takvim smatrali i tako zvali. »I kad bi duh Božji napao Saula. vi biste mi bili zahvalni što sam odustao od pisanja i što nisam hteo da tugom i kajanjem ovog jutra zagorčavam vaše dane i posle moje smrti možda. ne treba da misli da su dani sa belih i neispisanih stranica bili prazni. da se njime služimo. ali oni. jer bi zli duh otišao od njega. moje kajanje uzaludno! Pa čemu onda? Reci su za pisca kao vatra i vođa u onoj poslovici: dobre sluge. bar koliko ja znam. One su naša radost i naša slava. A onaj ko bi. što ne umem. 23. evo. ali očigledna. svakako da o njemu ne govorimo nikom.

U čemu je glavna slabost La Rošfukoa i drugih moralista? U tome što ne mogu da odole iskušenju i da ne kažu ono što ljudi uglavnom znaju ali ne žele sami sebi da priznaju. Ali smisla i soka nisam mogao da nađem u tim redovima. volja i snaga. Ima pisaca koji celog života rade. Na j posle sam sve pročitao. a sva njihova dela. Dobro se sećam svoga oduševljenja. potrebne za svaki rad. pa i na izve-snom planiranju. Tu treba da govori delo. da ne kažem tajanstven.Zabeležio sam ih u velikom zanosu. — Oni se trude da budu što bliže istini. oni se ne mogu odnositi na vreme i trajanje stvaralačkog procesa. na žalost. Možda je bilo neophodno da neko među ljudima sve to kaže. To je proces tako nejasan. u slobodnoj konverzaciji. To znam iz iskustva. Novinar me je pitao: »Sta radite sada i šta spremo ^ za štampu u toku ove godine?« (To nije prvi put Ja mi postavljaju takva i slična pitanja. One stoje sada kao crna parčad okamenjene lave koju putnik donese sa putovanja po vulkanskim predelima. Još manje ima smisla i opravdanja da pisac ma šta govori u trenutku kada njegovo delo nastaje. To je i ovde slučaj. još manje da to čuju od drugih. Ja drukčije ne mogu i ne umem. Nikad nisam umeo da govorim o sebi i svom delu. treba da je zasnovan na disciplini. Uostalom. a kamoli govoriti. I to je ono što me zbunjuje kad god se nađem pred jasnim 260 pitanjem na koje ne mogu da odgovorim. da o njemu ne treba mnogo ni razmišljati. A kad sam došao kući. tokom koncerta ili odmah posle njega. Znam da radim i veruj em i nadam se da ću raditi dok god gledam svet oko sebe i dok god u meni žive misao.oglo bi se reći da nikad nije vreme ni mesto za takve razgovore. Ja ovo ne kazujem kao pravilo koje važi za sve pisce. ali je utoliko manje zavidna sudbina onoga koji je to morao da učini. Ponekad. i sa svim drugim pitanjima. Prema tome. Dopuštam da književnikov rad. Sa nekom sigurnošću ja ne bih mogao govoriti čak ni o onom što je otkucano u čisto i predano u štampu. ali u mom slučaju ono ima svoju važnost i svoje opravdanje. ni na kvantitet ni oblik dela koje nastaje. pozajmljenu iz skupštinskog rečnika: Upadice. mogu nešto i da kažem. Ali pouzdano kazati kakvo će po vrsti. 261 . ako može. članke.) Nisam odgovorio ništa. Tako je uvek kad se nađem pred pitanjem: šta radite i šta spremate za štampu? Ali tako je. i koliko može. i to ne mogu i ne umem ni sada. ali ta disciplina i to planiranje mogu biti samo unutarnje prirode. seo sam da sam sebi dam računa o tom pitanju i mom neodgo-varanju. Ali kad mi se postave pitanja o tome. pišući pesme. romane i svakojake druge sastave bez određenog imena i oblika. o tome nema potrebe da se govori. a ljudi ih utoliko manje vole što više u tome uspevaju. Jedva sam uspeo da deši-f ruj em taj nečitki tekst. kao i svaki drugi. Svaka naša reč može tada samo da poplaši i otera onu bojažljivu pticu koja peva negde nad našom glavom dok mi tražimo svoj izraz. i zapisao sledeće: Na jasna pitanja volim tačne odgovore. ali u ovim recima ga nema nigde. obimu i imenu biti književno delo koje će u određenom roku izaći kao rezultat toga rada — to nisam nikad mogao ni umeo. mogla bi da nose kao naslov jednu jedinu reč. m. sabrana ujedno.

Vaš je stil (bolje rečeno. talasast. Ali onda ritam i dužina Vašeg pričanja ne mogu biti isti kao i u onih koji svoje stvari kazuju mirno i sporo. ćudljiv. maloumno ili zlonamerno. sva se pažnja čitaočeva usredsredi na njih. to je prava beda i — najveća blagodat. Morate birati. prima kao obavezu i zadatak. misli. taj pri pisanju mora stalno da nailazi na smetnje i prepreke koje otežavaju posao i zamućuju tokove dela. Kolumbo nije mogao otkriti Ameriku za sve nas ni uštedeti nam napor da mi. U ustima iskrenih i darovitih ljudi one zvuče kao da su zaista u tom trenutku rođene i prvi put izgovorene. A izgovorene od gulapaka ili lazova. I ja ga primam kao takav: I tako se mogu kazati velike i istinite stvari. A nije. Ah. i ne ume da nađe druge veze sa publikom. 262 U osnovi sva su umetnička dela i »ostvarenja« slučajna. kad ga je već dobio. pre ili posle. 263 . sušta i ovejana istina progovara iz njih. to je na štetu dela. kratkih spojeva. savršenstva. Izgleda da je u mom slučaju zaista tako da jedan pisac nema ništa drugo da kaže osim ono što je već rekao u svom delu. ne uspevaju da prikriju ni laž ni glupost (naprotiv!) a same izgledaju žalosne.onda zanemim potpuno. Kad god pokušate da se koristite i jednim i drugim. Razlika je samo u tom što poneki od nas. i smatraju da vredi boriti se za određene oblike toga života — neuračunljivi fantasti? I zašto da »stradanja« i vajkanja treba da budu dostojni predmeti visoke umetnosti i duboke filosofije nego umovanje i delanje običnog čoveka koji diše. plitke i otrcane. nego delo samo. gleda. otkrije tu Ameriku (ne onu istu koju je Kolumbo otkrio!). skokova i zagrcavanja. a mnogom od nas ne pođe to nikad za rukom. « Zašto bi tvoja staračka klonulost bila neka sveta istina. A u delu nismo važni ni mi koji ga pišemo ni naši metodi i stilovi. one gube svaku vred-nost. i potpunog sklada između cilja i oblika. i nastoji da se snađe i odredi u životu koji nije tražio. ali koji. Toliki ih upotrebljavaju. postaju smetnja. a veliki umetnici su oni koji u ta svoja dela ume ju da unesu toliko snage i ubedljivosti da ona na svakog ostavljaju utisak voljne i svesne celishodnosti. svaki za sebe. način kazivanja!) iskričav. Moraju biti kraći. ali sa tako različitim namerama i sa potpuno suprotnim dejstvom. Zašto? Sam đavo bi znao zašto. Zar nije tako? Ko suviše zna. te dre\Tie narodne izreke i poslovice. a tvoji mladalački zanosi i poleti laž i varka? Zašto bi umorni i razočarani crnogledi bili u pravu. Parafrazirajući jednu rečenicu Andre Zida {»Je ne vax que devant le papier blanc«) ja bih mogao slobodno reći da postojim samo utoliko ukoliko sam umeo da saopštim nešto čistoj hartiji pred sobom. Prema tome: ili dužina ili nov način kazivanja. Među takvima je i nastala valjda reč da je besmislica otkrivati »otkrivenu« Ameriku. na starinski i osveštan način. Svi to moramo da činimo. otkrivamo svoje Amerike. pun bleskova. a ljudi koji vole i cene život. nesavršena ili nepotpuna. ili ko nije dovoljno toga zaboravio. ako se suviše ponavljaju. Izuzetni efekti.

Ta želja i ta potreba postojale su u meni pre nego što sam čestito umeo da pišem i znao o čemu bih mogao pisati. predele ili raspoloženja. kao privlačnu melodiju. I kad poluglasno sam sebi prečitavam svoj rukopis. a spašavalo me je ono što mi se dešavalo mimo mojih želja i protivno mojoj volji i mojim planovima. U svakom slučaju. Teškoće i opasnosti kod ovakvih darovitih i razigranih stilista kriju se u tom što je njima lako sa uspehom izvesti i najsmeliji salto-mortale a teško ili nemoguće uzdržati se i — ne izvoditi ga kad mu nije vreme i gde mu nije mesto. za svoju dušu i sebi na zadovoljstvo. bez veze i razloga. Ali znam — uvek sam naslućivao a danas znam! — da sve ono što sam u »-praktičnom« životu želeo. planirao (namerno upotrebljavam tu ružnu i nemoguću reč. čak i stidno.Mlad pisac. sav taj naopaki društveni uspon vodio je stalno naniže. ako su u službi nečeg što nije samo stil ni samo forma. Bar tako se meni čini. Njegov stil je sav ođ akrobatija i vatrometa. i utoliko ozbiljnija ukoliko više Uči na igru. Opisujući ljude. a ponekad opet uobražavam da možda postoje tako budni i pronicljivi čitaoci koji su sposobni da tu moju igru i varku primete. jednu rečenicu koja nema mnogo veze sa onim što pišem. a koja me uporno prati i koje ne mogu (i neću) da se oslobodim. 264 Kad mislim unazad. za mene je to naivna igra i mala bezazlena razonoda. svet moje mašte i igra moga duha. Sva je sreća što se moje želje nisu uvek ostvarivale i što su moji planovi često propadali. one su hvatale svako moje raspoloženje i svaku misao. čak ni šta znači ono što sam napisao. svaki je stil dobar i svaka forma prihvatljiva. Ali se ponekad dešava da opisujući nešto čujem u sebi. I da na to odgovore osmehom. ponaj češće bez uspeha i bez rezultata uopšte. bedno. da je apsurdno. To treba 265 . Umetnost je i u tom slična životu: izgleda kao igra. Jednu reč — tako sam usnio — svega jednu reč mogu da kažem ljudima i svemu oko sebe. i pokušavale da od njih načine četiri stiha ili parče proze. nekad sa manje a nekad sa više uspeha. a u stvari je đavolski ozbiljna stvar. Najposle popustim i stavim je usred srede teksta koji pišem. Šteta što to nije bivalo i češće! Jer. ja vidim da sam oduvek želeo da pišem i osećao potrebu za tim. Na kraju. jer ona odgovara onom što hoću ovde da izrazim!) i što sam često uspevao i da postignem i ostvarim — ne uvredi ništa. One su me i dovele ovde gde sam. tj. ja se uvek kod te umetnute rečenice malko zaustavim i pročitam je nešto izme-njenim glasom. Možda sve ovo i nije ovako kako meni izgleda i možda nikad nijedan čitalac neće primetiti da je ta rečenica izlišna i nezakonitim putem ušla u moj tekst. * Ne znam šta vredi. trudim se da kažem samo ono što je neophodno i onoliko koliko je najnužnije.

Davno sam pročitao ovu bajku. Tako ćeš bar od svojih taštih i prolaznih reci stvoriti sebi riznicu. i njenog pisanog izraza. i koja me uzbudi. sa njihovim golim. pa kad je došao red na nju da bude kraljica. imam ja veliku pratnju briga. mislio i osetio. preobučena kao seoska devojka. izdvojenih reci »kao takvih«. da po svetu traži svog nesrećnog prijatelja koji se bio izgubio. Učini to brzo. što pre. Između pojave koju zapazim. jer već za koji dan. prepustim mislima o zvuku. Pošto sam osetio svu težinu toga sudbonosnog trenutka. a ni o čem rede i manje ne razmišljam. ja sam rekao tu reč — da li je bila moja? — i ona je. zadovolji se približno najboljom reci koja ti dođe pod pero. zato što nije bila prava. neće od 266 . za koji sat ili za koji minut samo. ili u onim polubudnim časovima kad nisam više budan. Ničim se toliko ne bavim kao — recima. Bila neka kneginja. i da od njih načinim ono što bih hteo da budu. i sam vidiš da ljudske stvari. nego prostih. ne tražeći dugo i ne birajući mnogo. ili u trenucima sporog buđenja. prelaznim ili prolaznim značenjem — tada me te misli odvedu daleko. čuo. kneginja joj odgovori: — Nisam ja. dobra majčice. trajnim. požuri i ne oklevaj. i od nje će zavisiti sve ostalo. pa i od tebe samog. mirno i poslušno sredstvo izražavanja svega onog što treba da bude kazano. a još nisam zaspao. i menjaju se lako. razdaljina biva sve veća. Zanesem se i izgubim u poteri za smislom i poreklom reci. Davno sam to pročitao. teško je kazati šta sve može čovek da doživi sa njima. a sama otišla. obliku i poreklu reci — ne onih kojima se služim da nešto određeno izrazim. Na putu je sretne neka starica i pozna. A kad se ipak. Svakojakih se čuda nagledam tu. Uvek sam kod njih. ili iz takozvane stvarnosti. Kad je reč o recima. stvarniju od svega što si video. trajniju od onog što si lično doživeo. kad se teško izvla267 Svemu što se javi u tvojoj svesti ili iskrsne pred tvojim očima. Jer. sama kao što izgledam. na moj užas. nepopravljivo. Tada je nastupio drugi trenutak — jednak več-noj večnosti — trenutak jasnog saznanja da je sve svršeno. ali iz tog lova redovno se vraćam iznuren. gledaj da odmah daš neko ime. ostala bez odgovora i odjeka. ja i moja sudbina. bile one iz ose-ćajnog ili misaonog sveta. kroz neke mračne šume i žedne pustinje. To se dešava obično noću. mutne glave i praznih ruku. Glavno je. ponekad. siromašnu i napuštenu. * toga ostati ništa do imena. žalosti i bolova. okružen njima kao pčelar pčelama. a što nikad ni približno nećemo uspeti da kažemo.reći odmah. Posle treba mi vremena i napora da uspostavim pravi odnos prema uznemirenim i raštraknim recima. ali nesve-sno osećam da je dangubno i da bi mi bilo štetno da često mislim o njima. ona je prepustila presto drugome. ne traju dugo. izgubljeno i to nepovratno. kad ne mogu da zaspim. ali i danas mi se desi da sretnem čoveka ili ženu čiji me izraz lica podseti na tu bajku. pa kad se starica začudi što je vidi takvu.

trzam i budim iz tog košmara. širi se u meni saznanje da nijedna reč nema više onaj osveštani. Odjednom sam postao 269 Posle izvesnog vremena nailazi slična. zauvek. ćela i neokrnjena.cimo iz zamršenog sna. Te reci ne znače čak ni protivno od onog što su nekad značile.« Da. i rasporedile se po prostorijama oko mene. teraju šegu sa mnom kao što se ja inače igram sa njima. sa svojim smislom. ispreturalo se i izrodilo. pitam. tako da se na kraju ne zna ni šta je šta ni ko je ko. Stoga još dugo posle takvih razgovora ja u sećanju izazivam glas tih hvalilaca. dok sam ja spavao. Reći šuštale da se pretvaraju. ali niko ne može zamisliti kako to izgleda kad se stvarno desi. Palim svetlost. Tada se dešava da reci nasele moju svest. kao što valjda ni tebi. >vReč je postala telo. smrtonosne močvare. to se kaže lako. Tada se. jednom sve izneverilo. i tražim u njemu prizvuk neiskrenosti. obim i sve osobine živih bića i poznatih stvari. od krutih menueta i avetinjskih kadirila do prostog bezočnog kreveljenja. od268 . Jedino se još tešim da je sve to samo obično laskanje. kao da je potpuno nestalo u svetu svega što se zvalo mera i razum. da ni sam sebi ne možeš vero-vati. Posle dobro prospavane noći neko naopako svitanje i buđenje. demaskiraju. i pri tom se. Malo--pomalo. svaka u ono što je dotad samo označavala. ovaplo-tile se i dobile težinu. kad se išlo po vedrom danu i sigurnom putu. dragi i »večiti-« smisao koji je imala. jedna za drugom. red i pravilo. kao kad sviće. jer i to bi bio neki red i putokaz. otvore u njoj svoj bal pod maskama i izvode tu svoje igre. vraćaju u svoja stara utvrđena značenja i pojavljuju na ivici moga vidokruga. uhvati me istinski strah. Ali ja znam da će se pre ili posle vratiti i ona. kratkotrajna ali teška pometnja i zabuna. ludog đipanja i bučne terevenke. čak i zvuči lepo. i kao da je bezumlje (ali neko plansko i zlonamerno bezumlje!) postalo opštim zakonom. kao da je propala u svom rođenom nesmislu. u dugim redovima poredane. Teško hvatajući dah. ali tako proizvoljno i ćudljivo izmenjeno da ga ni naslutiti ne možeš. jedna po jedna. a šta ako zaista misle i osećaju kako govore? A prošle noći desilo se pravo čudo. kao u reč-niku. čudeći se što su sve stvari u sobi na svom mestu i što sve nije ispreturano i polomljeno. ništa primiti za gotovo i pouzdano. Gubim se. one su odjednom zastale. s pravom. sve su one tu. da se ni na šta više osloniti ne mogu. u ljude. i tražim put povratka u svoj svet. * Kad slušam kako neki ljudi nevelike paraeti i nesigurna ukusa hvale moje pojedine knjige. to ne znači da se prvom prilikom neće opet odmetnuti u neki noćni karneval. I. Naravno. a ovo je potpun haos i živa muka. Maskiraju se. Poneka od onih noćašnjih reci ne javlja se nikako. Polagano i oprezno tražim reci koje se. da je bar potpuno nestalo reci! Ali ne. kao iz mlake. u svom starom obliku. sa strahom. Sporo se pribiram i snalazim. izdaju se za ono što nisu. Još do malopre tiše od senki i pro-laznije od vetra. kao hajduk u planinu. Ni za šta se prihvatiti nemaš. Mrak i kli-zavica. a valja ići dalje kao i u najboljim vremenima. niko više neće verovati. pipam otupelim prstima tvrdinu zida i meko tu postelje. životinje i predmete oko mene. u neko doba. i svaka ima i sada svoje značenje. da je.

padale oko mene i — odmah se pretvarale u ono što su dotad označavale. tamo gde odlaze reći kad to prestanu da budu. odjednom se desilo drugo čudo. Mislim na hiljade kopača. što god bih zapisao. Ali ja osećam da to nije dobro ni pravo. A sve nove i nove reci su doletale. klesano i pisano. sadašnjost je sva 270 . ali stvarno sve je imalo mene. u tišinu. Ne razumem ništa. ni u snu. u nepostojanje. bilo bi nedovoljno ili netačno. nisam zamišljao ni želeo. Kad sam već mislio da me nema. 271 I sam pisac istorijskih pripovedaka i romana. pitajući se ko sam sada — ja. drugo. Kako ću se održati? Oko mene potpuna tišina. To neka im bude kazna za njihovo nezdravo Ijubopitstvo. Toliko. Grobovi. kad izgube značenje i ispadnu iz upotrebe. * u pokretu. U jednom hramu u Luksoru govorio sam neprestano sam sebi: »Samo da ovde ništa ne zabeležim — samo ne ovde! Jer znam. Trebalo bi da čvršće stojimo na tlu sadašnjosti i da se češće i sme-lije zalećemo u budućnost. U nemom. Uzroci? Prvo. prisno vezan sa minulim vremenima. strasti i kajanja. po nuždi. * Bez reci. ako žele da saznaju nešto o njegovoj ličnosti. A ja sam ostao sam. ja ipak nalazim da su ljudi suviše okrenuti ka prošlosti. i znam samo jedno: svi koji su ovde umrli i sasušili se i izgubili u vreloj pustinjskoj zemlji — ne ostavivši traga ni imena — postideli su faraone i njihovu taštu želju za slavom i trajanjem. i dodaj ovoj velikoj pokopanoj tajni i ti svoj skromni obol ćutanja!« Egipat. U teren oka sve se oko mene volšebno pretvorilo opet u reci koje su kao igra nečujnih zvukova. protivrecnostima i promenama. jer nisu ništa saznali od onog što su želeli da znaju. jer budućnost je njegovo područje. i dopušta nam da na njenim polimiračnim predelima sme-stimo veći deo svojih želja. ni dan ni noć. neka praznina koja nema imena. i to onako kako nikad. Trebalo je da imam svega. zidara i prostih argata koji su ovde ostavili svoje živote. u zaborav. Hiljaditi deo toga bio je dovoljan da me obori i pokopa. A posle — treba da ih ostavi obma-nute i razočarane. većina ljudi nema dovoljno snage ni istrajnosti da ispita i sagleda budućnost. kratkovečan spomenik koji nije od zemlje ni kamena. lakše od senke nevidljivih ptica — odletele daleko od mene. Ni sam sebi ne reci ništa! Uzdrži se ovde od misli i suda a pogotovu od svakog znaka i traga. * Pisac treba da je ćutljiv kao što je ćutljiva njegova knjiga na polici. On treba da natera ljude da čitaju njegove knjige. Ali to bi značilo isto što i ostvariti novog čoveka. pogleda. Pretrpan bogatstvom. Imena faraona i njihovi likovi.bogat. Možda i koju godinu duže: u ovim redovima. a koji će trajati koliko budem ja još trajao. Jedino je prošlost bar prividno utvrđena i nepomična. time obilno koristimo. da prekine i uguši ovako slab i kratak dah kao što je moj. novo i čudnije. i ja bih se ogrešio ili o duše onih koji su pomrli u mukama gradeći ovo. i šta ću još u toj beskrajnoj igri reci morati biti i značiti. sažal-nom divljenju — sav sa njima i za njih — ja im podižem u sebi skroman. ili 0 uspomenu onih za čiji je pomen sve ovo građeno. I mi se.

hladovine. V. jer je ona naša. Na kraju drugog dela trenutak čudne tišine koja nije od tkiva naših običnih tišina. a pri kraju svake rečenice vidi se da ne zna kako će glasiti iduća. kao da su se vratili 18 — Znakovi pored puta 273 . čovek i njegovo delo. Nikakve protivrečnosti! »-Protivrečnost-« je samo reč.Ponekad se čudan razgovor povede između onog što. . sve do uvira svog u istoj takvoj duši onog koji bude hteo da je sasluša i primi. prosto odsustvo zvuka. Listov koncert za klavir i orkestar A-dur. Bramsov koncert za klavir i orkestar B-dur. a ne zato što smatram da je staro bilo bolje od novoga. A onda. tek što sam to pomislio a već vidim da je čiča počeo neku svoju rečenicu kao da gluvima govori. nema tu laži i ne treba tražiti lazova. da me vuče za dugme od kaputa. Sve to za tri nepuna sata te iste večeri. Igra od koje čoveka izdaje dah. ali dođavola. Račun ne izlazi nikako bez ostatka. nego ubija. dođavola. Lepo u lepom. jer u toj muzici ima nešto što mi ne dopušta da mislim. lepota bez kraja.. Ali tada. To je kao beskrajan niz kutija. Nema praznine. Ne priča. privremen radni naslov za sve ono što još ne možemo da sagledamo ni shvatimo. To je lepše od svake lepote. a ostalo polomiš i baciš u neki ugao i — sve će to izgledati kao gomila krteži i otpadaka nepoznatog porekla. Klavir govori sam. 272 Mocartov koncert za klavir i orkestar A-dur K. puna zelenila. Slušao sam Mocarta kao uvek: uviđam da je lepo.. Cara i dočarava. od izvorišta svog u skrivenom i meni samom nepoznatom delu duše. ali ne znam zašto. voća. odjednom — oaza. do plitkog i dosadnog đavola sujete. Jeste. A osvmi se oko sebe. Oaza.■■ ■ . I mi smo njeni. I sve ode kako je i pošlo.. ljudi počinju da kašlju-caju i da se pomeraju u mestu. pa sam ljut. ali je siguran da će je izgovoriti. Ni najmanjeg nesporazuma.. gromku i nezanimljivu priču. To je lepota koja ne pirlita i ne nadvikuje nego prosto postoji. uvek će svako parče njeno govoriti i kazivati da je to bila fotelja toga i toga stila. sa namerom da mi ispriča dugu. pišem i onog što u istom trenutku sžm mislim. priča. A onda je došao List.. jedan po jedan. A današnje. ove naše fotelje takve su da je dovoljno da im izvadiš dve nožice. Sve je ispunjeno. ljudi i žubora dobre vode. Neko tu laže. gde siguran pogled i nesporna misao? Umetnost i život. nego kao neka bogata i divna zbunjenost čitave jedne vasione. Priča čiča. . Od jedne fotelje starinskog stila teško je napraviti bezobličnu masu: i kad je izlomiš na komade. ali iz učtivosti neću to da pokažem. 488. Neka moja reč bude čista. sve bučnije i mučnije. kao po unutarnjem diktatu. pa još lepše. pogledaj sebe sama! Gde su tu red i čistota? Gde je mirna tačka. sve jedna manja od druge i sve jedna u drugoj. Ko? Ne. I to neću nikad moći znati. Sve ovo ja govorim na osnovu iskustva. * . Spasao nas je Brams koji sve i vazda spašava. Kao da me neko probudio iz najlepšeg nejasnog sna.

ili potpuno brišu. samo ih ja ne osećam i ne čujem. Zauvek je usamljen a reč slaba. A čovek koji piše. nema promašaja. A na svršetku. da sve te asocijacije i sada postoje i žive oko mene. * . Tu vlada samo igra. nije tako. jasna i tačna u sebi.odnekud iz daleka. Sad više toga nema. nema reci. ograničavaju i zbunjuju. Gori u meni i prži me — jer to gorim ja! — ner podnošljiva potreba za lepotom i savršenstvom. kao i naši uzaludni pokušaji bežanja od nje i naše vraćanje njoj — sve su to sastavni delovi velike ljudske stvarnosti. od kojih neki izgledaju potpuno nestvarno. koje ljude dele. tu govori 18* 275 . tačnu i merodavnu. * Tako reci žive. i on je taj koji ih. vezuju se i odbijaju. svaki u svoje telo koje su bili napustili. Sve izgleda kao laka i automatska igra koju reci. * 274 Kao dečak u cirkusu. novu. Međutim. I sve bi se to podnelo kad nas ne bi mučila misao. snagu i izraz. koja krije u sebi raznolike i bezbrojne mogućnosti i uzima na sebe stotinu vidova. pisci su ljudi kojima je i samima često i preko potrebna takva reč koja bi im pomogla da se održe i snađu u lavirintima mašte i procepima moralnih nesnalaženja u koje tako često zapadaju. nema čekanja. izgleda kao da nema ni napora. U recima. kruži nevidljiv životni sok. A sve te. po-meraju i premeštaju. Kod mnogih se odnekud uvrežila misao da je čovek koji je napisao nekoliko romana ili nekoliko knjiga pripovedaka taj koji o svakom pitanju i u svakoj prilici zna i može da stvori tačan sud i kaže pravu reč. Bramsov i Mocartov koncert su se slili u jedno. Iz osnova pogrešna misao! Cak i svirepa! Naprotiv. za mene nečujne lepote drugi čuju. naravno! — reci se nižu same od sebe. i kao izražajni znakovi u sklopu čovekove misli koja traži svoj izraz. i beru ih i nose kući kao pune naramke cveća. u stvari. kao dva mora kad se sastave iznad pustinje koja ih je dugo rastavljala. kao u drvetima i biljkama i svemu što je živo. ' Anđriaeva napomena: (Na programu 19/2 1963) Naše življenje u najprisnijoj vezi sa stvarnošću. kreće i okreće. Tu ne postoji nikakav jezik. manje ili više srećno iskorišćuje pojedinosti te neshvatljive i neuhvatljive igre. same po sebi i samo za sebe igraju. dok se sve ne slože u pravu i jedino moguću sliku onog što čovek želi da kaže. kao neko unutarnje sunce. dvostrukim životom: i same za sebe. tako da moraš da je ponoviš. daje im boju i oblik. I nije teško zamisliti kako je takvom čoveku-piscu kad mu upravo u takvim trenucima traže reč snalaženja i ruku pomoći umesto da mu je pruže. nije to nikako jalova igra ćudi ni slučaja. kao takve. pa i to ne pomaže ništa. on samo pažljivo prati i manje ili više vesto. m Pri pisanju — u srećnim trenucima.* Nekad je i kod mene ne samo svaku reč nego i svaki zvuk pratila ćela povorka osećajnih i misaonih asocijacija. po svojoj volji i svojoj prirodi.

a varka će ga dodavati varci. u njemu ono što će tek docnije postati jasno i nesporno. ruši i postavlja. večita i spasonosna poezija. * Da. * Nije stvar u recima. vole i smatraju svetlim i trajnim. imaju i znaju. u dubinama crne zavisti i teškog ose-ćanja manje vrednosti. da se govori i sudi o umetnosti. i on se te sjajne večeri obrekao i zaverio tome duhu igre i njenih zanosa i promena. posrtati na tom putu. u predvečernjoj svetlosti. u osnovi iste. sve je u službi iluzije i igre. za njega će biti Često veći. On prirode lišeni shvatanja umetnosti i ljubavi za nju. a često i umetnike same.samo savladana materija. Sve one imaju isti izvor i isti uvir. Sve su poezije sveta. Osetio je da će to što gleda biti i ostati za njega jedini pravi svet. Do kraja života ostaće podložan svakom blesku svake veštine. u nesvesnoj želji da tu umetnost sa kojom se na svakom koraku susreću. ćelo i određeno. ali je postojalo. oni ipak svojim oštrim umom vide koliko je velika njena uloga u svetu i bar naslućuju njenu snagu. važniji i trajniji od svega što ljudi grade. oni zamračuju i zapliću puteve do umetnosti i zbunjuju čitaoce (slušaoce ili gledaoce). Tu negde. da uzmu njeno tumačenje u svoje ruke. i sve i svak moći će lako da ga obenđija. a u isto vreme uviđaju jasno da su nesposobni da do kraja prodru na to područje. čudio otkud to da se ta velika i stalna želja. Nemoć se sveti a povređena sujeta želi po svaku cenu da vlada i zapoveda. do poslednje varke i njegovog poslednjeg dana. znači — u na277 . javlja ponajčešće kod ljudi koji umetnost ne razumeju i ne vole. Svašta sam slušao i čitao o stvaralaštvu i stvaraocima u umetnosti i uvek sam se. da što brže i što savršenije stvori svet koji ne postoji i da njime zakloni onaj stvarni. povede za sobom. ne što je tako hteo. nego u onom što one stvarno kazuju ili što bi htele da kažu. da je opravdaju pred sobom i pred drugima. kao slutnja. nego jer drukčije nije mogao. razlikuju se samo po svojim tokovima. ma koliko različite izgledale. slaba a neuništiva. Slučajno viđen roj mušica. i svaki put će svaku igru primati kao svetu i večitu istinu. treba možda tražiti poreklo mnogih bahatih eseja i zamršenih teorija. zaboravljajući onu prošlu i ne misleći na buduću. kao nemiran veo. koji igra i titra nad rekom. Nije to bilo tada još tako smišljeno ni sročeno. propisuju zakone i postavljaju ciljeve. nestalni i prolazni prividi toga sveta imaće nad njim punu vlast. koji ne valja (baš ništa ne valja!) a koji smo ostavili tamo negde daleko iza sebe. napolju. a koja za njih ostaje »hortus clausus«. nevidljiva i nepriznavana. Nju nije teško poznati. oni se bacaju na umetnost kao na »predmet« svojih studija. savladaju bar spolja. Kako neće i ne mogu da se pomire s tim da postoji nešto što je njihovom umu i shvatanju nepristupno. pravo da kažem. to je oria. Tako će. dok ga traje. i tako se brzo i naizmenično opijati — trezniti — opijati. da joj oni određuju prirodu. Bleštavi. i sve teži samo ka jednom cilju. To su prirodni neprijatelji umetnosti i rođeni protivnici umet-nika. svih jezika i naroda. i napusti kad mu se ushtedne. Tu se već javilo. a svudašnja i svagdašnja. Ve-rovatno da to dolazi od potrebe tih ljudi da sebi i 276 drugima objasne svoju nemogućnost da vole i nesposobnost da razumeju.

bilo da im daje prizore u kojima mogu da vide (ili misle da vide) sebe. Umetnici koji su stvorili svoje umetničko delo. To bi trebalo opisati. i njihovog razumevanja i pljeska. i oni ga sada vezuju. Retki su oni. jer nismo imali za šta drugo da se hvatamo u tom životu koji nikad nismo potpuno ni sagledali a ka279 . Spektakl će ostati ljudska potreba dok god je ljudi ili bolje rečeno. snagu 278 Ono što je glavno u životu. pa ni književnost. priznati naučnici. i kažu javnosti nešto o svom delu. Ta igra je očigledno njihova stvarna potreba. vi vidite u svima vremenima jednu istu. s vremenom. dok su ljudi ovakvi kakvi su. otisnuo se niz liticu i sad pada pravo i nezaustavno u duboki ponor. koji odole iskušenju ili pritisku i ne progovore nikad. i onaj ko im ga nudi naći će uvek gledalaca i platiša.merama koje imamo upotrebljavajući ih. dok u uglu velike sobe gleda već povezane svoje drugove. neki skromnije i pametnije. majčin sine! Uvek će ljudi tražiti slike i priče. vojskovođe. koji se u tom delu pojave pred svetom i u njemu i nestanu. umni i do kraja uzdržljivi. ostavljajući svome delu da ono govori za njih. i odanost). u avionu koji gori i pada sopstvenom težinom sa visine od tri hiljade metara. Neki to čine opširno. dostojni svoga dela. neki sa-žetije. Čitajući istoriju. ostavljajući dokonoj masi običnih ljudi i profesionalnim komentatorima sva moguća i nemoguća tumačenja. gde treba da nađe drugove sa kojima će izvršiti državni udar i oboriti omraženog tiranina. u obliku iza java. Sta osećaju i šta misle ljudi u izuzetnim i sudbonosnim trenucima? Kako se ponašaju. Pri tome on može da vidi kako je to težak. državnici. objašnjenja i nagađanja. Ili: zaverenik koji. igre i prizore koji govore o ljudskim sudbinama. hteo je da uzabere cvet i da joj ga pokloni (a i da pokaže svoju spretnost. ukusa i tehničkih mogućnosti. ali umeto drugova zaverenika nalazi tu tiraninove žbire. izraziti i prikazati. već prema menama vremena. i kako je mali broj ljudskih misli i osećanja koja se mogu shvatiti i obuhvatiti. ono što nas diže i nosi. to nije umetnost. čime se brane ili teše? Na primer. Ih: čovek sa trideset saputnika. bilo da prikazuje fantastične slike i izmišljene događaje u kojima mogu da zaborave sebe i sve bede i protivreč-nosti sopstvenog života. sam sebi da postavlja nove i sve teže i složenije zadatke. ili sličnu. To su oni pravi. njihovih postupaka i duševnih stanja. ah ljudi neće nikad prestati da traže igru koja im govori o sudbinskim putevima pojedinaca ili zajednica onakvim kavi su ili kakvi bi trebalo da budu. progovore. ljudi koji su se istakli ličnim podvigom i nečim zadužili svet — svi oni pre ili posle izađu iz sebe. počinje. * Pisac koji pokaže izvesnu veštinu i ubedljivost u opisivanju ljudi. prema dobro izrađenom planu dolazi na ugovoreno mesto. rukovodi i održava. gotovo bezizgledan posao. polemika ili memoara. pojavu. Mi smo se samo uhvatili za književnost. Menjaće se oblik prikazivanja. neki luđe i ne-umesnije. mladić koji je otišao sa devojkom koju voli u planinu. u smislu koji im dajemo kad ih izgovaramo ili pišemo. uz psovke i udarce.

ali i za svaki nedostatak misli. »nur ein Gleichnis«. i svakom zlomisle-nom i ograničenom čoveku. rudimentarni. čovek je opet nalazio reci. a još manje strahovati od nekih mogućih zala i neprijatnosti. pored svih strahota. '. dok o svima drugim ljudskim stvarima i pojavama umeju. ali kad ih čitate. Na žalost. ako jedna ili druga od njih i omane. iza281 w . A ima drugih koji i ne opisuju naročito strašne stvari. i da će biti još gore i bezizlaznije. 280 Bojim se da je ono što ću sada kazati ne samo nejasno nego i netačno. ' '. Čudo takvog života je u tome da smo uopšte — pa ma i ovako zaobilazno. zato ona treća govori za obe njih i kazuje još mnogo više od toga. koji su iz početka morali biti jednostavni. i leže kao mrtvo kamenje. svakoj guski i neznalici lično i naročito objašnjavati šta jeste. čini kao da se sve nekako sređuje i razvedrava. * Teško je i zamisliti kakvi sve nesporazumi mogu da iskrsnu u vezi sa knjigama koje mi tako dobro-namerno i. u stvari. Stoga ne vredi mnogo ni misliti na to. Tako treba sve gledati i razumeti. . drugi ćute i trpe. Jedni književnici na to odgovaraju u štampi. Za svoje prve i osnovne misli on je teško i sporo nalazio izraze. za svakim primerkom svoje knjige. ali čitajući ih vi imate stalno osećanje da u osnovi onog što kazuju nešto nije lepo ni dobro. jedno je sigurno. stvarao sve veći broj jalovih. ako je neka od njih i troma. s vremenom. ni približno se ne može predvideti ni odrediti šta sve nekom sme-tenjaku ili manijaku može na um pasti pri čitanju jednog teksta. one ostale je vuku. brane se od kleveta i pogrešnih tumačenja. tako lakomisleno puštamo u svet. Kad je reč o recima. Svakako. Teži je slučaj kad recima treba kazati nešto o recima samim i njihovoj upotrebi u pričanju. igrale ni pe-vale. avaj. nevine i neupotrebljene. tako da se njeno zaostajanje i ne primećuje. ponešto da kažu. šta nije. reci ćute. i to prema kraju sve više i više. Tako se u živom tkanju ljudskih jezika. nekad manje. Ne zna se šta je od tog dvoga gore i teže. Između čovekovih misli i njegovih reci kojima te misli želi da izrazi postoji ponajčešće očigledan jaz. šta može biti. One su povezane u magično kolo kroz koje struji ritam celine. nezdra-* vih ćelija koje su pritiskivale one zdrave i žive. . je broj tih izraza postajao sve bogatiji a ljudi sami sve složeniji. vama se.moli shvatili i savladali. bila povod. uglavnom samo tok svagdašnjeg života. i kolo igra nepogrešno dalje. a šta ne može. Književnost je. skupo i teško — prošli kroz njega. Cak i o ćutanju. ili njenu nemoć i ne jasnost. s vremenom. dok se broj misli nije povećavao u istom ritmu. Za svaku misao (i pomisao) čovek je nalazio sve izraziti je i sve prikladnije reci. Pa ipak moram da kažem. samo pokazatelj. ali. nekad više. a u kome i nas same nikad niko nije tačno ocenio ni pravo shvatio. Ne može pisac ići svuda. jer mogućna su sva. kao da nikad nisu govorile. ohladne. nevešta ili umorna. Tada one odjednom zaneme. * '' " ' ■ ■ Ima pisaca koji opisuju vrlo mračne i zamršene stvari. Još o recima. Reci izgledaju tako »recite« dok stoje osamljene.

mogao sam da vidim da svaki pojedinac predstavlja zaista »svest za sebe-«. kao podstrek na pisanje. postoje tolike reci koje nemaju misaone podloge i cirkulišu kao lažne pare pomešane sa pravima. ali ne kao uzor po svom obliku ili svojoj sadržini. mesa se i sliva kao u košmarnom snu. Svaki ima i svoja shvatanja sveta i života. nauci ili umetnosti. I ne samo to. po cenu velikih napora. ljudi od kojih su se tako uspešno odvojili. naučnici i ljudi uopšte vide od svega što se dešava oko njih uvek samo pojedinosti. a drugu polovinu utroše u traženju puta i povratka u svet ostalih. ako boja postoji između raznih događaja i ličnosti u stvaranju? Ni oni ne bi zaslužili da nam budu uzori da nisu otišli za korak dalje od svojih uzora. Pa ipak. — Bogatiji i zanimljiviji od onih prvih. naročito južnih. ljudi koji i dobro vide pojedinosti i pravilno ih vezuju u odnosu prema celini. i svoju privredu. Tu nisu ličnosti i događaji oivičeni prema ostaloj stvarnosti. Naj oštroumni ja zapažanja gube se svojim krajevima u magli tih nezdravih vezivanja i tu im se potire sva njihova početna vrednost. svoju umetnost ili nauku (ili religiju). i svoju vojsku i naoružanje. U tom poslu im prođe prva polovina veka. jer kazujući o svemu ponešto ne kazuju ništa jasno ni ćelo vito. dok se tako ne izdvoje iz ostalog sveta u potpunu autarhiju i izolaciju. i tako stvaraju bogat i zanimljiv ali neplodan i nerazmrsiv haos u kome se sve nagoveštava a ništa pravo ne kazuje. lektira je na mene često uticala. vode računa o drugim zakonima u svetu. mnogo korisniji od njih. X 1946. i svoja mora i pustinje.' • Bgđ 10. ja sam odbacivao knjigu i počinjao odlučno opis neke uličice u Sarajevu za koje dotle nisam nalazio hrabrosti da ga otpoč-nem. Ima i druga vrsta ljudi (oni su malobrojniji) koji u onom što doživljavaju ili što čitaju zapažaju jasno i oštroumno sve pojedinosti. izdvojene i često beznačajne pojedinosti koje za njih znače suštinu i svu važnost toga događaja. Sta nam vrede i najbolji uzori iz prošlosti. i javne kuće (javne ili tajne). i svoje sudove i krvnike. na kraju. niti umeju da zapaze i uhvate vezu koja postoji između raznih događaja i ličnosti u vremenu. ili što je moguće manje. Ti ljudi niti mogu da sagledaju jedan događaj ili jednu ličnost kao celinu. Ti mogu da budu stvaraoci u društvu. Živeći među intelektualcima. sve naslućuje a ništa jasno ne vidi. 282 283 . Čitajući kako pisac opisuje na jedan određen način neko ostrvo u nekom dalekom arhipelagu. To znači otprilike da svaki ima svoje unutarnje zakone koji malo.zvane potrebom i oplođene mišlju. Najređi su oni iz treće vrste. Nego svaki ima i svoju nutarnju i spoljnu politiku. Zbog toga u jezicima svih naroda. Čini mi se da mogu kazati da nisam nikad ni tražio ni nalazio svoju inspiraciju u knjigama. jer mi je izgledao težak i neshvatljiv. nego sve prelazi jedno u drugo. ali se u njihovim glavama sve te pojedinosti mešaju i prepliću međusobno. Mnogi pisci. običnih. raznih crta i oznaka u tim ličnostima i događajima. ili bar državu za sebe. Sve oni to stvore i izgrade u sebi. nego kao ohrabrenje. ovi ljudi nisu. i svoja po-zorišta i krčme.

Stil? Svi oduvek mnogo govorimo o tome. i to. a ja se i danas pitam: stil. U knjigama je oduvek bilo. Ako vinsko bure. ali zbunjuje čitaoca i kao korov potiskuje ono što nešto znači i vredi u tom tekstu. govoreći kratko i sažeto. praznina. da bi se pojavila i objavila ljudima. Sva se pažnja usredsredi na jednu tačku." to jest. poluistina i. A kako sami to ne umeju da rade. Odavno se pitam zašto pišemo te knjige kad sve više osećamo potrebu da se zbog njih izvinjavamo pred samim sobom i pred drugima. jer već sutra ili možda još danas neće biti ni vremena ni mogućnosti da se ma šta uradi i kaže. otmu san i zamrače stvarnost. sramote i bezgraničnog gnušanja nad samim sobom. kazujući samo najglavnije i najpreče. Svaka istina. zbrkaju mu misli. ne čitaju lepu književnost i preziru poeziju. traži mnogo vremena i prostora. A to još nije pravi ni potpuni odgovor. zašto i naša rečenica ne bi mogla muzički nešto kazati o prisutnosti i odsutnosti misaone ili osećajne sadržine? 285 284 . pa ipak — začudo! — kad god imaju potrebu da saopšte nešto drugim ljudima i da tako utiču na njih. One su pisane sa osećanjem da treba raditi bez odlaganja. takvih mesta koja nisu ni istine ni poluistine nego šuplje i sujetno pričanje koje ne kazuje ništa. sve više.Ima nekih unutarnjih trovanja koja potpuno parališu volju čoveka. dosta neistina. jer nećeš biti isti čovek ni sam u sebi ni u očima sveta oko sebe. stojimo a ne znamo da li smo više zbunjeni našom potrebom da stalno sebi postavljamo to pitanje. pa ima i danas. * Takozvani praktični ljudi ne cene umetnost. služeći se dakle upravo onim sredstvima koja u sebi ne cene i ne shvataju. posle svake nove knjige. rečenica i sklop celine. na najbolji i najubedljiviji način saopštiti je drugima? Kad dobro razmislim. ponajviše. Jer. a na svom putu ima često smetnja i prepreka. U osnovi ćele te muke nesumnjivo je naša nezdrava potreba da sebi i drugima pokazujemo sebe i druge. Jedno od onih pitanja pred kojima stojimo bez odgovora i bez nade na odgovor. čine to ve-štim stilom i privlačnim slikama. snage i strpljenja.' uvek. Ponekad mi se čini da je stil. Možda je i ovaj moj kratki zapis bolje skratiti i odmah ovde prekinuti. a ipak govorimo ili pišemo. ne treba da joj još i mi odmažemo. šta je to? Veština zaodeti svoju misao. na račun istine. plaćaju skupo svoje novinare i slikare za taj posao. čini mi se da bi mogao biti i mnogo više od toga. to jest sam zvuk reci. zvukom kazuje da li je puno ili prazno. a ta tačka peče kao žeravica i čini život neizdržljivim od straha. Mnoge su stvari zamišljene i napisane u takvim trenucima potpune izgubljenosti i panike. posredno ili neposredno. činimo to » Xn 1947. koje kucnemo savijenim kažiprostom. sporo sazreva i teško se raspoznaje. kad nemamo šta da kažemo. ili svojom nespo-sobnošću da na njega odgovorimo. ujedno i glavna proba istine koju ta rečenica nosi.

lepše da kažem nešto da kažemo. Ima u jeziku izraza koji sami po sebi. razgolitiU su čoveka i oborili mnoge njegove 287 286 . te-šio sebe i druge. kakva im je prolazna cena a kakva stvarna vrednost i trajanje. nije postalo jasno šta su i kakve su: dim i ništa. što ni moji najveći uzleti ni najdublji padovi uglavnom nemaju svedoka. A onda sam polagano. kad bi znali da sam godinama sve što sam radio. Covek sam. i samo se služeći njima. O putovanju i putopisu. sve dok mi. još češće. * Ljudi bi me mnogo bolje razumeli. i dajemo im »stilski izraz«. i otvaraju preda mnom neke nove i ne-pristupne vidike i daljine o kojima možda ni onaj što te reci izgovara ne zna ništa. i draža mi je od stvarnih doživljaja. To su izrazi koji se mogu čuti od ljudi i. kad bismo ga pustili da da mi njemu pričamo o sebi. i više on govori. radosti iU ogorčenja. Ta igra traje nekad duže. plene i nose moj sluh i moj duh. U toku našeg života desilo se dosta toga što je ranije smatrano da je isključeno i nemogućno. da sve bolje uviđam otkud dolaze. radio na crnoj. počeo da naslućujem istinu o recima. srećom. kao i sve ostalo oko mene. posle ostaje — zaborav. najposle. zaklinjao se njima. varkina deca i majke novih varki. od žena iz naroda kad govore u jakom uzubu-đenju. i posma-tram nove i neviđene svetove oko sebe. ali o njima se može znati samo ono što sam ja sam napisao. Bar nisam to dosad bio. a ne sve pokvari naša . a ja. to se razume. beležio ih i pamtio. A posle. tvrdoj i uskoj pruzi vremena između moje predstave o katastrofi i katastrofe same. igara i uživanja. Hvatam te reci kao slučajno bačene i srećno nađene dragocenosti.Mi ne pronalazimo istine nego ih se. obične varke. AU prokleta potreba za brbljanjem. opet s vremenom. samo prisećamo. ne zadržavajući se kod njih. plod slučaja i nereda. u svetlim trenucima. nisam brz na peru ni opširan u pisanju. i recima se izražavam i izražavaću se dok sam živ. nekad kraće. ali bez iluzija o snazi i važnosti reci. mnogo šta mi oprostili i čak ponešto i u zaslugu priznali. Oni se mogu samo naslućivati. Mi bismo možda mogli bolje dan predeo. * da zapamtimo je o njemu. i davao drugima kao darove. primao ih sa šlepom verom i iskrenim oduševljenjem. povodom svojih briga ili šteta. tako izdvojeni i u letu uhvaćeni. hraljrio. tražeći spas. Bilo je vreme kad sam verovao u reci (u vred-nost reci kao takve). ratovi i velike društvene promene koje su ih pratile. Tako. potresa. kao što se onaj koji beži. plovim neko vreme na svakoj od njih kao na slobodnom brzom oblaku. i ne sluti da bi mogli da postoje. ■ ■■ ' ■' Dobro je bar jedno. posluži kamenom na koji stane ili granom za koju se prihvati. kako nastaju i nestaju i kako menjaju oblik i značenje. Bune.

jer treba znati da. spaljen. On je ogledalo u koje mi hvatamo ljude i svet oko sebe. Kako ulaze u jezik strane reci. Oblik aforizma. Nipošto! Ne biti suviše revnostan ni dosledan u tom radu na stilu. koje nam uvek izgleda veliko i teško. Naše namere i naši planovi ostajaće skriveni. čujete sve češće da je neko kte-miran. i to bolest koju primetimo tek kad je uzela suviše maha. abortirati. Ne ići do kraja (ni do dna) stilskih mogućnosti. Kao primer teksta u kome uvek osetim nešto toplo i poznato. Ne sećam se da sam ikad čuo glagol koji označava akt spaljivanja (cremare). o kojoj imamo obično najlepše mišljenje. možda će nam reci biti sve manje potrebne. kao udarcem. a pri tom ne primećujemo da se u njemu ogledamo i pokazujemo i mi sami. Najviše i najteže stradale su reci. (Tako smo bar mislili!) Druge smo dugom zloupotrebom izmenili i obesnažili. i koji je. kriminal. Ali tu se i najčešće i najviše varamo. neviđena i skrivena. eksces. uvek vreba na nas velika opasnost da naš stil postane svrha sam sebi. Redovno je tako đa imamo određenu misao i da tražimo samo određene reci kojima bismo mogli 19 — Znakovi pored puta 289 . Aforizam je tanak led na koji nas navodi naša želja da jeftino i brzo pokažemo šta znamo i šta sve možemo i umemo. i našu pamet. kao doživljeno. Izgleda da za izvesne radnje i postupke sa negativnim i teškim značenjem naši ljudi upotrebljavaju pre strane reći nego svoje. Leopardi).tvrđave i svetinje u raznim zemljama i na raznim područjima. a zatim da ga naša samodopadnost i naše samozadovoljstvo upregnu u službu svojih tiranskih ćudi i prohteva. to je neprimetna I opasna zamka za svakog od nas. Kako se stvari u svetu razvijaju. I kako sada da uverimo druge i sebe u vrednost reci? A kako da živimo i radimo bez te vere? Kako da kažemo sami sebi da ono što smo doživeli nije bilo. za mene. Neke smo pokopali zauvek. u nama. sav prožet poezijom: »-Dolor mio nel sentire a trada 288 notte seguente al giorno di qualque fešta il canto notturno de villani passegeri« (G. to je već bolest. bolest i kraj umetnosti i umetničkog stvaranja. a izražavaćemo se neposredno postupcima. svršenim činom. sa svim našim pomislima i namerama. jer je davno već prešla granicu zemlje sa štampom i naukom. Sada kad u Beogradu postoji krematorijum i počinje sve više da se upotrebljava. i slično). ni u govoru ni u štampi. kako u njemu hvataju korena i stiču pravo građanstva? U nas je postojala reč krematorijutn i pre nego što je takva ustanova uvedena i njena zgrada sagrađena. jer ne može biti? Kako da zaboravimo ono što znamo? A možda će čovek i tu umeti da se »pomogne i snađe«. kome ne treba objašnjenja ni reci. i pre nego što je ijedan mrtvac bio spaljen. Aforizam izgleda na prvi pogled lak i prijatan izraz kojim najbolje i sa najmanje napora možemo da pokažemo naše životno iskustvo. A to. koitus. (Na primer: pro-stituisati se. jer neće više služiti saopštavanju naših misli i razmišljanja. dodirnuli im dno i sagledali granice. Zanimljivo je da niko ne kaže.

i nama se tada čini da samo jedan od njih može biti pravi i »pravilan-«. jer to je i u prvom i u drugom slučaju naša istinska misao koja samo različitim putevima traži svoj pun izraz. a tumačenjima i »shvatanjima« sve novih kritičara nema kraja. Stoga. Ali se dešava i obrnuto. mi volimo da prekidamo njegov govor i da sami počinjemo da pričamo. Na žalost! Jedna od njih je: potreba za govorom i pričanjem. i opet ponoviti. sve do potpune iscrpenosti ili prevremenog sloma. u nepravilnim razmacima i u izmenjenom obliku. pisac nije advokat ni inženjer. 291 19« . * Nikad piscu mala doza naivnosti nije bila suvišna ni štetna. da se u nama jave neke reci sa svojim ritmom i poretkom. Jer. Većina dobrih i dobrim duhom nadahnutih pri-povedaka nalazi se daleko od svih postavki i pretpostavki. sa svojim ograničenim sposobnostima. kao što ponekad more na proizvoljnoj igri talasa donosi zapečaćenu flašu sa porukom potonulog broda i spašenih bro-dolomaca negde u daljini. I još nam taj naš govor. »ozbiljnost«. Umesto da sakupljamo tuđa zrna. oba su ona i dobra i pravilna. 290 «. Nevolja i bruka! * Dobro pozorište. kao što je tačno i stvarno ono što nam donose. umetnik je sam. a ne »iznad«. A zatim. nego samo nastojati da oboje bude što bliže istini i savršenstvu. Kažem »izvan«. * Umetnik koji »ima uspeha« nađe se u nemogućem položaju. nije. sve teze im se odupiremo. Stoga o tome i ne treba mnogo misliti ni pitati se na koji smo način došli do svoje misli i njenog izraza. Ko to može izdržati. koje nose živu i jasnu našu misao. a što je ozbiljnije i teže od takozvane životne stvarnosti. Pri tom. kao i mnogo toga što se zove igra i razonoda. a u najužoj vezi sa svim stvarnim i živim objektima svake teze i svake diskusije koja se javlja medu ljudima. koji bi najbolje služili tome izrazu. Uistini nije tako. u suvoću i jalovost. mi rasipamo sopstvenu plevu. a neke od njih i ne primećujemo. i dokle? A sve i kad bi mogao. Slušajući druge izgleda nam da svaka deseta reč koju čujemo ima veze sa nekim našim mislima i sećanjima. kako koja godina. A to znači po peti i deseti put ponavljati jednom već položeni ispit pred kritičarima i čitalačkom publikom. dok ga preteran oprez. Ponavljam: mnoge su i velike opasnosti koje na nas vrebaju kad počnemo da starimo. Ova dva načina na koja dolazimo do misli koju izražavamo u našem delu izgledaju prividno u pro-tivrečnosti među sobom. i od života samog. biva sve slađi i miliji. tražimo poredak i ritam za te reći. i ponavljati ga tako — proklet da je! — neprestano. kao ni bezbrojnim i ćudljivim zahtevima publike. A to znači da sa što više reci sve manje kazujemo. da li je dostojno čoveka učestvovati u toj bezizglednoj i nemilosrdnoj utakmici? Ne. Sva je njegova muka i teškoća u tome što uspeh treba ponoviti.da je izrazimo i saopštimo drugima. izvan svih teza i diskusija. i knjiška celomudrenost često odvode na pogrešne puteve. umesto da pažljivo slušamo svoga sabesednika i da nastojimo da njegovim recima nađemo dublji smisao i pravo značenje.

ili o javnim događajima. a ne obavezuje nas niukoliko i ne troši nimalo. na koga to pod-seća— pitao sam se nekoliko puta.« Nedavno se preda mnom našla vema i dobro reprodukovana fotografija Petra Kočića. i ne sluteći. ja se manje čudim onom nastranom vladaru na Istoku koji je došao na misao da 292 Veliki ljudi su đragocen probni kamen u našim opitima i nedoumicama. jer je došlo vreme da ta reč postane. veličina. U isto vreme sve veća biva u meni bojazan od običnosti i jevtine lakoće u misli i u izrazu. a onda mi je odjednom sinulo: na sliku Fridriha Ničea. * Oduvek je postojao u meni jaz između slike koja se rađa i razvija u mojoj mašti i izraza koji ona želi da nađe u mojim recima na hartiji.Reci često lete oko nas kao pleva oko seljaka na gumnu.) Ali. dešava se isto: snage opadaju. postoji u svakom čoveku koji piše. »pri reci«. mnogostruka i ubojita sadržina. Podsećala me je na nečiji lik koji sam takođe viđao na fotografiji. * Iznad »Znakova pored puta« trebalo bi napisati: »Uđite i razgledajte! Slobodno! Ovde nema afori-zama. Posmatrao sam je dugo. i još češće: šta bi293 . * spali sve što je zapisano i napisano od ljudi o ljudima i njihovim mislima i doživljajima. Ali kad se desi. smrt. i čini mi se da se polako pretvara u neku bolnu i nezdravu stidljivost od svakog izražavanja uopšte. odjednom isuče i razvije njena dotle skrivena. kao rojevi snežnih pahuljica oko mirnog putnika koji zna kuda ide. bezazlene. kao iz višestepene rakete. i preteći neumoljivo traži od nas da izvršimo ono na šta smo se ludo. slabog i lakomislenog bića. (On. i da zaista bude. strašna i ogromna. ali u prvi mah nisam mogao da se setim na čiji. pa bilo to samo i u snu. stvara junaka tragedije kome iz tog procepa izlaza nema. borba. kojom smo stalno okruženi i kojom volimo da lakomisleno obasipamo i sebe i druge. kao i u svemu drugom. Ja se. ono što kazuje i označava: več-nost. a zahtevi rastu. možda svako pojedinačno. Tako nas sudbina ponekad v>hvata za reč« i od čoveka.. poraz. jedna jedina izdvoji i zaustavi — nastaje nešto o čemu ni sanjati nismo mogli dok smo je nesmotreno izgovarali. Tako nam bar izgleda. a ne pomaže mu ništa da beži. često pitam: šta bi o ovome rekao Vuk. Razume se da se takav postupak ne može prihvatiti ni pravdati. kao što se i dešava. i kako pišu. Na koga. Ne bih umeo kazati šta je bilo to što je izazvalo u meni takvo se-ćanje. da se iz te vejavice reci. prirodnim pojavama itd. lake. a možda i sve zajedno. * "■■ Kad čitam u knjigama i novinama šta sve ljudi pišu. obavezali kad smo je u svojoj nesmotrenosti i sujeti izgovorili. na primer. lepota. zanosne u svojoj igri koja godi našem oku i našem duhu i odgovara našoj potrebi za lepotom i promenom. Ali. jer neminovno gine i propada ako ostane u mestu. I tu.. ljubav. sad prime-ćujem da taj jaz u meni biva širi i dublji. iz nje se. Tada se ta naša sitna i slučajna reč ispreči pred nas. Kosa? Brkovi? Pogled? Držanje? Možda ni jedno od svega toga. verovatno.

na nesreću. a nekad opet suviše uopšteno i celomudreno. čas o ulozi cveta i cveća i životu i umetnosti. i to možda pravilnije i čistije nego ja. a ne pišu i nisu nikad u životu ništa šampali ni objavili. I najveći i najlepši darovi koje umetnik nosi u sebi neće se moći potpuno razviti i biće uvek ugroženi. zanimljiviji za vas i vaše čitaoce i slušaoce i. rekao bih ovo kao odgovor na sva njihova pitanja odjednom: »-Zašto se obraćate samo nekolicini ljudi. Očigledno. qui les metamor-phose. kroz istoriju čovečan-stva. do toga stalo. govoreći nekad preterano lično i proizvoljno. rekao sam nešto. i da nam otvara neke daleke i opasne vidike.smo rekli mi današnji ljudi da među nama odjednom iskrsne neki novi Vuk. čas o uhapšenim sovjetskim književnicima kojima ni imena dobro ne znam. kako mi izgleda. Lekari nastoje da me ohrabre i umire. zabeležio i ovo: »Ja'i mele bien de fictions ži des choses reelles. čas o rasizmu u Južnoj Africi. Oni bi vam svakako lakše mogli nešto kazati o tim pitanjima. bliže životu i istini. Ali vama nije. svakako. mrkne mi polagano svet pred očima. ja verujem. Pa ipak. u jednom licu. Kad bi svi ti pitači bili sakupljeni na jedno me-sto. un caractere de realite. avaj. čas o putevima u Bosni i Hercegovini. dobljaju s vremenom obeležje realnosti. zlu sreću da se računam među takve pisce. Tešim se i sam. Cas me pitaju šta mislim o Vijetnamu i američkom bombardovanju te zemlje. često pod kraj života gubili vid. nego pre uzgred i površno. Sta bismo rekli i šta bismo — učinili? * Gotovo da ne postoji u svetu pitanje koje novinari ne postavljaju »istaknutim« književnicima. gvoreći o svom opisivanju američkog kontinenta. (Tako naša sujeta nalazi hrane i u našim sopstvenim nesrećama. I to nema kraja. među kojima i meni? Ja sam napisao nekoliko knjiga i u njima rekao ponešto o životu i nekim njegovim pojavama. ako se njihov nosilac ne izleći od sujetnih i olakih očekivanja i naivnog verovanja da ima i da može biti nezarađenih priznanja i neplaćenih uspeha. Zašto onda ne pitate one koji takođe misle i osećaju. I ja imam. jer uspeh je voće koje kasno sazreva. samouk. najjasniji i najbolji mogući način uspeo da saopšti ono što je imao da kaže ljudima svoga jezik-a. čim mogu i kako mogu. 295 . Teši me čak i naivana misao da su mudraci i dobri majstori. da stane da ruši i pretura naše osnovne pojmove o »-stilu i jeziku«. avec le temps. onako mlad. a flkclje. čas o mom ličnom životu i mojim književnim planovima. et malheureusement les fictions prennent. sve teže čitam i pišem. koje m preobražava. (Jednoj glumici./ * Petar Kočić će ostati kao primer pisca koji je na najkraći.-«* «PomeSao sam mnoge flkclie sa realnim stvarima. Možda je veličina i tragika pravog umetnika u tome što je spreman da učini (i otpri) sve upravo za takvu vrstu uspeha. čas o planiranju porodice i ograničenju rađanja dece. borben i nasrtljiv.-« 294 Treba se miriti čak i sa tim da pravi 1 najveći aplauzi najboljih gledalaca dolaze onda kad ih više ne možete čuti. čas o sudbini filma. * Satobrijan je. Dopuštam da to nisam uvek rekao jasno ni određeno. a njihovi odgovori bi bili.) * Sve slabije vidim.

koji sam čitao ovih dana. ali posle. ali obično s visoka. Samo. preobražavao i razvijao na putu ka sve većoj jasnosti. otpor. i Vi ste svoj jezik.-« Tako taj čovek prevodi bukvalno i nespretno nemačku reč Wiesheitszahn ili italijansku dente del giudizio. na hartiji. izvežbali i pripremili za smela nastupanja i bleštave parade. da biste načinili od njega ovo što je. iiii Još o jeziku. svoj tragični stvarni život u prošlosti. Tačno. piše jedan mlad francuski književnik. svoju tragikomičnu biografiju pred današnjim slušaocima radija. 64 i 72 nisu imale donje zube mudrosti. Tu je često govor o naučnicima ili umetnicima koji su živeli neshvaćeni i umrli nepriznati. i sad ja treba da pokažem šta umera i mogu. kao pronicljivi kritičari prošlosti i hrabri osvetnici »stvaraoca« o kome je toga dana reč. i da i ovde ne uzima »fikcije« za »realnosti« i obrnuto. i ovde varao. siromah. neobičan i sposoban za podvige i akrobacije. kao toliko puta u životu. Prva rečenica je tu. Negđe na početku stvaralačkih poleta nalaze se nonkonfromizam. lepoti i savršenstvu. Tako ti nesrećni stvaraoci iz prošlosti imaju dve nesreće: prvo.(Pitam se da li se vicomte nije. skakač se posluži tom daskom na početku skoka. da bi pojačao zalet i odskok. kao usvojeno dete. za koju on. Kao što roditelji. a naše novine prevode to i donose među uspelim aforizmima. zbunjen i izgubljen. i drugo. tri ostale manđibule imaju zube mudrosti. istežu i vežbaju svoje dete već od malena za opasne igre na trapezu. Međutim.) Neprijatan (i pomalo tužan) primer kako naši ljudi malo i površno poznaju svoj jezik pruža članak jednog zagrebačkog arheologa. Kao da nikad niko pre mene nije pisao ovim jezikom. Autori tih čitulja govore tronuto i sentimentalno. kao što se na početku lakoatletičarskog skoka nalazi odskočna daska. »Bez neposlušnosti nema stvaralačke aktivnosti«. ne vuče tu dasku za sobom. shvatio je odmah da dete nije vaše rođeno. Članak govori o grobovima iz neolita koji su otkopani u Dalmaciji. u članku se nalazi i ovaj stav: »Dalje je značajno da manđibule cijelih kostura u blokovima 56. ko je video kako ste ga strogim i nemilosrdnim vežbama podvrgavali. O tome kako se jezik kroz decenije i stoleća uobličavao. u daljem toku skoka. i to na svoju štetu. Slušam ponekad na radiju redovnu emisiju »Stvaraoci i dela«. Ja stojim pred tom pustinjom. kao da nije nikad čuo. Jezik kojim Vi pišete zanimljiv je. sama iz sebe nikla. Pravo čudo od deteta! Samo. neposlušnost. Ali tu gde treba da dođe druga — beli se praznina. cirkuski gimnastičari. dok mu na raspolaganju stoji lepa naša reč umnjak. jasna i neizmenljiva. U jednoj našoj antologiji lirike nalazi se pesma nepoznatog kaluđera iz XVIII veka u kojoj se žali na svoju asketsku sudbinu koja ga lišava svih život297 29S .

a verujem da takvih ima i među vama. malo muzike koja ih prati kao nemirna senka tanke zavese na vetru. Da. čitav jedan svet u koji verujemo tvrđe i bolje nego u svoje sopstveno postojanje. meni se učini da vidim. žale da je život neizdržljivo težak i da mu ne vide smisla ni izlaza. Otprilike ovako: dok živim i pišem. E pa dobro. nisu stigli da se izraze. čovek je našao mogućnosti da uradi. ili bar da kaže nešto dobro i potvrdno. Zašto bi u naše vreme bilo drukčije? Ovaj svet je. ni prvog dana kad je prohodao. mnoge stvari su postale i postoje. evo. Pa dobro. na primer.) A u najgorem slučaju. ako nije mogao ni toliko. Posle sunčeva zalaska. Neko je negde napisao da sam ja potpuno ovladao duhom našeg jezika i da je taj jezik u mojim rukama »postao poslušno sredstvo«. U toj pesmi jezik je siromašan. veliki časovnik koji nikad. bar ovakav kakvog ga mi vidimo. jer ceo svet je za mene tada kao predeo iz kojeg sam otputovao. # Mislim da se ne varam kad kažem da je 99% svega što sam napisao napisano danju. Pojedini od tih stihova zatreperi uporedo sa zavesom. pa ma samo tri koraka unapred. a ponekad i drugom. Cim sunce zađe. neka je tako! Ali u isto vreme. otkad se pamti. uvek i u najtežim prilikama. da prećuti zlu reč. ali nikad mi se ne desi da sednem za sto i da pišem. za mene prestaje vreme pisanja. kad god taj stih pročitam. oboreni od života-krvnika. Ali i u toj i takvoj pesmi blesne ponegde jedan stih. Zanimljivije bi bilo potražiti odgovor na pitanje: zašto i kako postoje? O tome ovaj pisac ne govori. desi se samo da se setim neke pojedinosti. i ne samo vidim nego i čujem.: I danas. 298 . sklopio faustovski pakt. ili da napiše. Lelujavo poslepodne. a kad dostignem vrhunac savršenstva. Mnogo stihova. Na primer ovaj: t Jarka sunca zlatni krug. rima razroka. i to ne samo u mraku nego i pri jačoj svetlosti lampe — ja ne vidim likove ni činjenice.. koji svojim sjajem nagoveštava kako će nekad u budućnosti naši pesnici tim istim jezikom moći i umeti da pišu. što znači i svoj 299 Ja sam strastven čitalac starih hronika i biografija. Toliku snagu i uverljivost može da ima jedan jedini mali stih od svega pet reci koje se mogu izgovoriti u jednom dahu. kako mlado stvorenje živo i radosno poskakuje niz nevidljive stepenice sačinjene od same svetlosti. čist kao kap rose na suncu. mi bar znamo da se svi ljudi u svima vremenima i prilikama. on je opet preda mnom i ja mogu opet da pišem. i otkrije odjednom čudesni predeo le-pote. A zašto? Ako ćemo već ispredati bajke i legende. što osvetljava put pred njim. stih rogobatan. pomaže da se nađe i snađe. pričati kako sam ja sa tim duhom našeg jezika. nije pravilno radio. Duh će meni služiti svim svojim snagama i sredstvima. koji je kao neki zao Duh. da u ljudskim beskrajnim protivrečnostima i sporovima bude na strani koju smatra boljom. (I on je govorio i za sve one koji nisu umeli ili. moglo bi se. sa buđenjem. nešto što njemu. ponešto i zabeležim. To vidimo svi. mogao je da ne uradi neko zlo. Posle toga ja čitam i razmišljam. Sutradan.nih radosti i zadovoljstava.

na hartiji pred njim 301 . ali ne mogu da se ne divim najlepšem. ni mom položaju u životu. Tako imaju u isto vreme dva nedostatka i na dvostrukoj su šteti. u trenucima zastoja i slabosti setim ove Tolstojeve misli. TolstOJ. možda i bezdušni i svirepi. jer ne odgovaraju mom poreklu ni vremenu. ni da viđeno izraze i prikažu kako treba. « Oni koji rade i stvaraju na područjima umet-nosti. jer ga ne razumem. Njegov način kazivanja je takav da nas pod-stiče na razmišljanje i pomaže u tome. jedna istina manje. najzad. na jedan ili na drugi način. * Da je umetnost »rad koji dušu ponižava-« (L. pa i nauke. ne vidim šta će mu ta moja duša i šta bi mogao da radi sa njom. mučeničku i samoubilačku istinoljubivost. ali ćelo to varljivo i opojno bogatstvo i prostranstvo mnogo jasnije vide njegovi čitaoci nego on sam. Tome treba dodati da ti ljudi nisu svesni tih svojih nedostataka i smatraju ih svojim preimućstvima nad drugim ljudima. Mnoga njegova mišljenja i shvatanja zaista nisu i moja. Poznavajući njegovu veliku. on gubi svoj put i svoje mesto u svetu.kraj — ja ću njemu predati svoju dušu. Na četiri zida njegove sobe ona mu stvara nebesa sa oblacima i vedrinama i zemlju sa morima i vidicima. N. U toku našeg ličnog života otkrivaju nam se povremeno pojedini Geteovi tekstovi kao odmor. Istina je da mu čudna i opasna igra kojoj se predao daje i čudesne naknade i zadovoljstva. * Dok pisac ne uspe da ugasi svoj život i dok ne "Uspe da postavi između sebe i poznatog sveta neprozirnu i neprodornu zavesu. (A pravo govoreći. pitam se tada: otkud mu ova misao? Na koju se visinu morao popeti ili do koje dubine spustiti da je mogao da je sagleda? I. 3-:i 300 Ako se čovek potpuno preda pisanju priča. i ne mogu biti. Ali kad se već izmišlja i laže. da čini sa njom šta hoće. koji je obnevideo stvarajući ga i koji ga se plaši i gnuša sad pošto ga je stvorio.) » Primetio sam odavno da ljudi koji ne umeju da pričaju nisu sposobni ni da slušaju tuđe pričanje. Čudno je samo da se ponekad. ili bar jednog njegovog dela. potpuno ili delimično.. ali bez toga niti bi oni mogli da sagledaju ono što su videli. mogu i moraju ponekad da izgledaju samoživi. Ne slažem se sa njim. Geteovo književno delo je zaista jedno od stalnih i trajnih dobara čovečanstva. Covek se ne mora uvek složiti sa onim što Geta kaže. Pre ili posle. i to nije ništa čudno. okrepa i svečanost duha. onda treba ići do kraja: jedna legenda više. šta ako u njoj ima nešto od istine koju ja ne uspevam da sagledam. I čini to pošteno i nesebično čak i onda kad nas naše razmišljanje vodi do zaključaka koji su u protivnosti sa onima do kojih je on došao. najjasnijem i najčovečnijem načinu na koji on kazuje to što misli i oseća. njegova je sudbina nezavidna. To škodi ne samo ljudima iz njihove okoline nego i njima samima.

stvarna i jasna do u najsitnije pojedinosti koje ni najoštriji »praktični-« posmatrač ne bi uspeo da primeti. ali ne i njegovo ubijanje. ali da bi se slika izazvala potreban je potpun mrak. ni travka ni čovek. snage. ali živi za druge. Naravno da to nije slučaj sa svakim zapažanjem. * Dok pišete svoju priču ne treba da mislite ni na šta drugo. A sutra se ta igra ponavlja. svi koji su mi bliski i poznati umru za mene. njegovo prenošenje sa jednog plana na drugi. Kad slikamo crnim bojama svoje nezadovoljstvo životom. u stvari jedno gašenje toga života. u stvari. ili još bolje: treba da zaboravite da ima drugih tema osim one koju vi obrađujete. par une deformation professionelle. I tek kad uspem da tim novim ljudima dam nešto malo sadržine i oblika. Snima se na suncu. mi ne poričemo stvarnost. istinita. ali ona koja dospe dotle. mogli objasniti ono što hoćete da kažete. napora i veličine. »gola kao od majke rođena«. čas jednima čas drugima. veo od misli. Samo što ta operacija. 302 Kad sednem da pišem. čoveka koji. ja se vraćam živim ljudima. ta onda živi trajno u pesmi ili priči. vi treba trenutno da zaboravite na sve koji su vam bliski i dragi i sa čijim životima ste tako čvrsto povezani. Tako je to što zovemo pisanje. u piščevom slučaju. Naprotiv! U stvari. U stvari. oni koji se pomaljaju na mojoj hartiji. mnoga od njih ostanu zapretena i pokopana zauvek u tamnom spletu misli koje nikad ne dozrevaju i ne dospevaju do punog izraza. Tako sam stalno neveran. ma kojim jezikom on govorio. nego moja misao o njoj. treba više nego drugi ljudi. to je uvek žrtva za onoga u čijoj se svesti ta nejasna i složena operacija toliko ponavlja dok ne postane osnov njegovog svakidašnjeg rada i ne napravi od njega. 303 . naprotiv. Greše oni koji misle da svaki pisac brzo i lako zapaža sve oko sebe. i drugih jezika osim onog na kojem vi pišete. jer posredno kažemo da želimo da bude drugačija i podstičemo u ljudima misao da bi je trebalo menjati.neće dobiti oblik ni život nijedna stvar. Tek docnije se iz te misli izljušti. Tu treba dara. ja sve oko sebe gledam kao kroz neki veo. onima iz svoga života. a pisati treba tako kao da verujete da biste svakom čoveku. ali da vam je u isto vreme blizak ceo svet i da su vam svi živi ljudi kao rod rođeni. Pišući. * Pisanje ima neke sličnosti sa izazivanjem slike na fotografskoj ploči. sama činjenica. kroz naraštaje. da bi mogli da se rode i stupe u život novi ljudi. koju usvajaju i u koju veruju hiljade čitalaca. kao plod iz svoje opne. Ona postaje činjenica-tip. to nije moj slučaj. i samo pomoću sunčeve svetlosti. Svakako. i prvo što vidim to nije činjenica koju posmatram. I. mi smo u najužoj vezi sa njom i zauzimamo stav prema njoj. otprilike onako kao kad čovek ugasi svetlost u jednoj sobi da bi je zapalio u drugoj. prikazivanje života. da bi živeo. nije tako laka ni tako mehanički jednostavna kao gašenje i paljenje električne svetlosti u dve odvojene prostorije.

rad na njoj ima neke sličnosti sa »ukrštenim recima«. Tu sam nalazio i ja svoj brežuljak.. Cesto se govori o tom koliko je složen. plaćanja i bilansiranja naročite vrste zamršeniji je od svakog drugog računa i knjigovodstva. zakida i krade nešto od života i za duže ili kraće vreme izgleda kao njegov dužnik. I to kazati drukčije i neobičnije nego što je to ikad iko ranije rekao. 304 20 — Znakovi pored puta 305 . Radeći na jednoj maloj pripoveci. I u onom što sam čitao i. Cas je to bio davno sanjani »mirni i rosni brežuljak« koji Koran obećava svojim vernicima. ili da me sad neki milo' Varijanta {Sveske — Crna registar-beležnlca): Njemu nijedna svtar na svetu ne znači mnogo. ne znači ništa. iza vatrometa. da bi je mogao ponovo tražiti. Na ovoj našoj zemlji to je uvek bivalo negde u daljini i divljini pustih i zabačenih krajeva. Najposle. ako mu pođe za rukom da ga ostvari. dovoljno ne zna i ne uviđa. ja se naj-pre obrađujem sujetnom radošću. ne znači ništa. i znati ga dobro i pametno raditi-K. ako se o njoj ne može nešto kazati. Pisac otkriva pojedina me-sta. kao što pčela gine sa svojim prvim i jedinim ubodom. a ne da ostane posle u životu kao ispaljena raketa. ali neodgonetnuta. 1 to kazati drukčije i »lepše« nego što je to Ikad ranije rečeno. i to sa obilnim kamatama. ali nikad se to. došao sam na ovu misao: pripovetka leži u meni gotova i ćela. A ceo proces toga kreditiranja. . postidim pred sobom. Taj rad je takav da redovno izgleda da umetnik na neki način i u izvesnoj meri. rad postaje sve lakši. ja sam uvek nailazio na ideju o bregu snova na kom nalazimo ostvarenja svojih najlepših zamisli. u svojim maštanjima. kad su dve trećine mesta dešifrovane. (Za sve vrste junaštva i podviga duha. a posle se zamislim i uplašim i. ali se stalno vraća na njih.* Ponekad mi se čini da bi takav čovek trebalo da nestane u svom velikom podvigu. O tome se govori i piše.) Kad čitam one koji na osnovu mojih tekstova pišu o meni kao o mudracu i moralisti. privremeno i prividno. Ali svojim delom. Umetniku je potrebno naše poverenje. kako je spor i dugotrajan umetnikov rad. Tada vidim koliko je bio u pravu Vuk kad je pisao «-da je to sasvim različito: znati o nekom poslu lijepo govoriti. gde se to najmanje moglo očekivati. ako on o njoj ne može odmah nešto kazati. a koju će opet izgubiti. i to neočekivano kao što čovek nađe u travi izgubljenu dragocenost čiji je gubitak već bio prežalio. on to vraća životu. preskače ona koja ne može odmah da pogodi i ostavlja ih za docniji. čini mi se.* -i * Ne znam šta bih dao da se nisam nikad ispeo na tu osvetljenu pozornicu. inače. srećniji trenutak.* iz Leopardijevih snova i stihova. Njemu nijedna stvar na svetu ne znači mnogo. čas »quest'ermo coUe. na kraju. nejasna mesta se otkrivaju sama. Tako dođemo do trenutka kad se ćela priča sklopi i dobije svoj pun smisao. često naša pomoć wna poček«. negde u travi.

ali vrlo malo činjenica i podataka. Ali to su retki i uzvišeni trenuci. i izvođenja »zanimljivih zaključaka«. Ali ponekad. u Rimu. Prvo su moju pažnju i moje intereso-vanje privlačile reci koje sam ja sam izgovorio ili koje sam čuo od drugih. nećete saznati ništa korisno ni pametno. u dobrim i visokim trenucima. U većini članaka. odmah i naslov. Svaka javna biblioteka je riznica našeg zajedničkog dobra koje se zove: knjiga. dok iz nje ne bi smeo nikad niko ništa uzeti ni otuđiti. za vreme karnevala. štampane reci. . kad se ono što je bilo počne nerazdvojno da naeša sa onim što je možda moglo i trebalo da bude. Iz tog čeprkanja po biografiji. teza. pa se samo pitam zašto je medu onih deset sivih tomova mojih Sabranih dela — nema. bar ako je suditi po ovim mojim zabeleškama u kojima je često reč o recima. Među Geteovim zabeleškama iz godine 1787. Iz biblioteke svi mogu da pozajmljuju. Cim vidite da se neki kritičar ili istoričar književnosti kreće više oko biografije pisca nego oko njegovog dela.. našao sam ovu rečenicu: »Da li bi se moglo naći sredstvo da se sa belog kararskog mramora odstrane sive pege?« Zastao sam i zamislio se nad ovom istrgnutom rečenicom i učinilo mi se da u njoj vidim tajnu izuzetne i izuzetno srećne prirode ovog velikog čoveka. A danas se naj'' 'še bavim recima koje nisu otišle dalje od mojib.=' . čini mi se kao da sam i tu knjigu stvarno napisao i objavio. nego ih bacaju sebi pod noge i prave od njih pijedestal svojoj ličnosti. u štampi. ali koje neće v-i^-:^'-:iiti ni izgovorene ni napisane. napustite tu lektiru. Dakle. iz kritičarevih »poređenja« autorovog života i autorovog dela.>:y-. Razlog je prost: krenuli ste pogrešnim putem koji ne vodi nikud i ničem. na radiju i televiziji ima ideja. ako bolje sagledam. Naravno da to nisam nikad ostvario i da je i ta knjiga ostala u svetu »snova i pomisli«. moju javu ili moje snove. Većina tih pisaca i govornika biraju krupne teme i daju oštre sudove 306 Oduvek sam se mnogo bavio recima. mišljenja i sudova. U toj knjizi bio bi objavljen bar deo onog sveta koji živi u nama. i to bez knjige.. oni ne žele da pouče i presvete. nego da ubede ili razuvere. * o svemu. Ali. zatim: pisane.::^!misli i razmišljanja i koje obasjavaju ili zarn>:>:-?$i. napisa i govora.-ii"jih je valjda i sačinjeno ćutanje u kome . Nekad sam pomišljao da bih mogao izdati naročitu knjigu pod naslovom »Snovi i pomisli«. ni štampanp .srdan oblak zakloni i sakrije od očiju koje me gledaju.>iraju svi gubimo. oni ne izdižu i ne osvetljavaju teme i ličnosti o kojima govore. i zato bi trebalo svi da joj i prilažu. vidim da se priroda toga mog bavljenja recima s vremenom menja. a koji nikad ne iznosimo u našim knjigama ni u našim razgovorima sa bližnjima. koga je sreća uzela pod svoje. nastojeći da oštrinom i novinom izraza privuku pažnju čitalaca i slušalaca. 20» 307 .

na svima jezicima sveta. ukoliko ih ima. kao u želji za kompenzacijom. Uostalom. — U stvari to ne postoji.) Kod pesnika i književnika. I sve ovo nije neka romantičarska jadikovka. jer s pokojnikom se ne može razgovarati. zar se piše samo o onom što postoji. nesporazumi i bojazni. Kad bi živi manje govorili. Sve drugo znači: sam sebi plesti zamku. glad i oskudicu. a pokojnici bar nešto mogli da kažu. i u pravi čas se zaustaviti.« U književnosti svih zemalja. Kad bi tako bilo. To je istina. ćutke i neprimetno napredovati. Volim da čitam aforizme. usmenoj ili pismenoj. slažu s vremenom napori. slušaju.Ovih dana sam mnogo Čitao i mnogo razgovarao sa ljudima — više nego što je zdravo i dobro za mene — a nauk koji se može izvući iz svega toga uvek je isti: Iznutra treba rasti. priče i pesme u kojima se ljudi žale na robovanje. postoje mnoge istorije. uspesi i neuspesi. redu i izobilju. pokojnici ne govore. nego jedna srećna večnost. pravdi. Svuda takvih priča i pesama ima. to jest: nesmotren pokret — zaslepljujući blesak — večita tama. ali mi se nekoliko puta desilo da na ivicama takvih tekstova zapišem nešto kao aforizam. Negde pored toga zida presvisne i umre »istaknuti umetnik« zbog gubitka dodira sa tom stvarnošću koja mu je tu. spremati svoj sopstveni pad. ali kad god ih ljudi čitaju. ga je priroda njegovog rada odvojila potpuno i zauvek. a valjda i kod umet-nika uopšte. 309 . čovek mašta o miru. Ona se sastoji u tome da se između umetnika i stvarnog života. postoji često teška i kobna profesionalna deformacija. onog koji smatramo i nazivamo stvarnim. Ali. on ostvaruje svoj prozni izraz u kome nema praznine ni reči-ćoraka. iluzije. stvarne. Uz pomoć jake koncentracije. ili razmišljaju o njima. siromaštvo. isto kao da kažete kratak spoj. malo bi se pisalo. ali od koje 308 Razgovor sa jednim pokojnikom. to može da postoji. ne bi naš život bio ovo što je. ni tako ubed-Ijivo izražene kao u zemlji u kojoj se on rodio i na jeziku kojim on govori i piše. na primer v^Aforizam — kratak spoj«. služe kao korisna i neophodna »ambalaža« za reci bogate smislom. kroz vekove. (Čitajući To-masa Mana. nasilje. a stilske opširnosti. na dohvat ruke. dok se od njih ne stvori neprelazan i neprobojan zid. na kraju. ako ne drukčije a ono kao književna fikcija. slobodi. nego živa i sušta istina. želje. svakom od njih izgleda kao da nigde nisu bile ni mogle biti tako opravdane. Samo živi to čine i u većini slučajeva samo to čine. ili: »Aforizam. bogatog iskustva i budne pažnje. ili »Pisac aforizama — potencijalni palikuća«. Na žalost. a ima i takvih u kojima.

beži ispod našeg pera. ja ne mogu da se setim ni jednog spomenika španske civilizacije koji nije ili nedovršen ili počeo da se ruši. A kad si rekao da je nema. Vrtoglava virtuoznost španskih mislilaca sva je utrošena na to da se veštački povezu ti krnji i tužni ulomci koji su trebalo i jedino mogli da budu ispunjeni stolećima rada i odricanja. još je stajao oluk od mermera kojim je nekad proticala voda — dragocena tečnost! — na-menjena pticama iz okolnih bašta. kao da si rekao: »nema ničeg-«. jedno od neobjašnjivih prokletstava njegovog postojanja. Ne znamo je i nemamo.Uz jednu muziku. u toj civlizaciji su praznina i negacija jači od dela i stvaranja. Sve je u španskoj civilizaciji isprekidano. Takav je život. Bila je pusta i zapuštena. Jer u svome savršenstvu. teško se i nesigurno prati dok traje. U Egiptu sam video staru gospodsku kuću. krive i natrule smokve. I ako je slobodno suditi po ovom što se vidi. ta retorika otvara samo nove pustoši i goleti. o divnom smislu za viši. Najlepši spomenici i građevine stoje izdvojeni. Lepota — to je varka i zamka na čovekovom putu. i kvare sliku. Neka snažna a skromna velelepnost! — U jednom malom dvorištu. »-nema smisla ni svrhe«. kažeš. palata ili muzej ima neko ran javo mesto. pečeni suncem i bijeni ve-trom. »-Nema je«. Ovu je zemlju otrovao Istok svojim kultom sile i gospodovanja i zarazila Afrika svojim beznade-žnim nihilizmom sladostrašća. Dok ga živimo i uživamo. Tako je sve što nazivamo lepotom samo privid. a isto je kao da si rekao »nema spasa ni izlaza«. ne vidimo ga. »nema kraja«. Linija španske civilizacije ukazuje se putniku izlomljena grubo i tužno. opkoljeni uvek nekom jalijom. ali sve je u njoj govorilo o ljubavi prema životu. Svaka crkva. ali ni tada ne možemo posve verno i čisto da ga opišemo. tako da se može reći da ona stvarno i ne postoji. golim. osamljeno i nepovezano. pa i to si rekao samo zato da bi mogao da govoriš o njoj. ispod prastare. pa i najviše i najsnažnije stvarnosti. . ili još tačnije. mi ga vidimo jasno. a uzalud se žali i doziva kad nestane. Kad ga želimo ili žalimo. to je ujedno i najviše i sve što se o njoj može reći. SU 310 . Ma koliko da nastojim. i posle nje. . krvi i lenjosti. Ne vidi se gde niče ni kako nastaje. Ali uzalud utrošena. a živimo zbog nje i ginemo za njom. Između njenog postanka i nestanka i nema ničeg. pra-šnim ili zakrčenim prostorom koji je sam po sebi negacija onoga što treba da predstavlja ta zgrada ili taj spomenik. jer se u naše delo stalno uvlače naša želja ili naše žaljenje. a svoje dvorce-pri viđen ja zida na ničem i od ničega. Ijud-skiji red onih koji su ovo podigli i ovde nekad ži-veli. na tlu pustinje koju je sam stvorio. ali privid koji uništava i briše sve. kao neki nezarastao pupak na koji ga je hranila i pre vremena napustila majka Civilizacija.

Ja sam strastven i pažljiv čitalac dnevnika. dok ovo pišem. Pročitao sam ih možda na stotine. i plaše ih mrtvačkim likom i fosfornim očima. Oni koji nisu takvi. što se privida ju pijanim seljacima ili malokrvnim babama. od kojeg 312 . Njihovi pisci redovno smatraju da su uvek u pravu. jedna složena i tajna drama U: kojoj se u nerazmrsivom klupku ukrštavaju ljudske 313 Ja sam tako željan ljudi i toliko žedan pokreta i oblika da bih satima stajao na ulici i zagledao prolaznicima u lice i odelo. » On nije nikad vodio dnevnik. u stvari. Pitam se samo. uvek je po svom postanku i svojoj sudbini. Samo je kod jednih to mišljenje izraženo otvoreno. Jedna velika građevina. podsečenih kolena. kao da je nešto moje izgubljeno ili oteto. čo-vek tada želi samo još smrt. Arhitektura toga austrijskog Sarajeva iz koje bije žalost i praznina. Opuštenih ruku. nego aveti su živi ljudi pored kojih vek provodimo. Moram da se okrenem za njom. samo da me nije stid. Ne sećam se izuzetka u tom pogledu. vilenjaci ni bele utvare. i u drugim. smućene misli. ti ne pišu dnevnike i ne objavljuju memoare. To je razumljivo. Nisu aveti vukodlaci. Uvek sam sa bolom i nelagodnošću stajao pre^ zgradama podizanim u vreme kad ljudi nisu jof poznavali luka ni svoda u građevinarstvu. Pilastri sa betonskim divovima koji se lažno i izveštačeno savijaju i grče pod teretom balkona koje samo prividno nose. nisu nesvesno pisane u istom duhu i sa istim ciljem. i da su uvek bili bolji. On je osećao naročitu. Plitki pseudorenesansni balkoni na kojima raste malokrvni asparagus. kad ih zahvati zavitlani i poludeli točak niše fantazije i načini od njih tajne i čudovišta koja nam razaraju san. truju misli i kidaju dah. da li moje zabeleške u ovoj »zelenoj-« knjizi. da su sva vrata zatvorena. Ne. ili je maskirano načelnim razlozima. iako mi je to zazorno i neprijatno. ličnih zapisa i uspomena iz raznih vremena i naroda. Žena koja prođe brzo i nepovratno pored miene i svojim licem privuče moju pažnju. da bih video kako se beznadno i zauvek gubi u uličnoj gužvi. kao neizvestan ali jedini izlaz. da je sve jednom zauvek na-^ zvano jednim imenom. na raskrsnicama i pored grobalja. a kod drugih prećutno. Uski i mračni »haustori« koji vas dočekuju zadahom memle i mirisima tanke kuhinje i pomija. duboku i gotovo su-jevernu odvratnost prema tom poslu. pričinjava mi stvaran bol. Jednom fantastičnom permutacijom poznatih i do maločas bliskih lica i odnosa stvara se užasan mozaik. Svaki pokušaj da zauvek utvrdi i neopozivo zabeleži neki doživljaj izgledao mu je kao osiromašenje sopstvenog života. plemenitiji ili pametniji od svoje okoline. da su. se krv ledi i pogled koči munjevito i trenutno. Strahom ga je ispunjavala pomisao da bi njegov život mogao ne biti i drugo nego što jeste. ali na kojima nikad niko ne sedi. koja je i dugovečna i korisna i lepa. Ni kao mlađ čovek. noću.

Živeći pored tolike lepote u svetu a znajući dobro da nam je uskraćena zauvek. Ta igra slučaja je izraz samo onoga što je slabo. neophodno je za trenutak ne samo potisnuti u pozadinu nego i sam zaboraviti svoju ličnost i svoje Učne interese. nepredvidljiva igra događaja. i prolazno na čoveku. Ali ti ljudi nisu sposobni ni za to. često nesvesnih težnja i osobina. zbog kratkoće i nemoći ljudskog veka. u poeziji ili u filmu. postoji prisna i nevidljiva veza. piće i hrana. a te građevine polagano i stalno utiču na karakter i navike naroda. a trajnije je i jače od njega. Slučaj postoji. u toku stoleća. jedan akt volje pri kojem samo prividno gubimo. Zbog toga. ona utiče na razvitak naraštaja. (Zabeleška Iz vremena kada je pisana »Na Drini ćuprija*!. Narod. ali osobenu i neprolaznu. bilo je i ostalo osnov moga duhovnog bića. slično kao vazduh. zemlja. manje značajno. golo. čovek se često pita da li je bolje biti mrtav i ne znati za nju. preko podviga svojih pojedinaca stvara građevine na sliku i priliku svojih najdubljih. gladno i nezajažljivo ja. gotovo smrtonosno osećanje zanosa zbog veličine sveta. s vremenom. što god svojim darom. i kod većine zapažam isto prokletstvo. isto kao što ni njen postanak na tom mestu nije samo igra slučaja ni isključiv sticaj materijalnih potreba i okolnosti. sirote lepote. a zatim svim ostalim na svetu. i čovekov san o lepoti. Nezadovoljstvo samim sobom. bez obzira na prolazna raspoloženja i trenutna mišljenja koja sam mogao da imam i uspeo da izrazim. bitno i večno u njegovim težnjama i ostvareniima. Jer nema slučajnih građevina. sve što je u našem životu od dubljeg značaja igra izvesnu ulogu. manje ili više vidnu i jaku. Ni u kom slučaju postojanje takve građevine ne može da ostane bez uticaja na čoveka i društvo. Jer.) * Za svako i najmanje ostvarenje u umetnosti ili nauci potreban je jedan minimum samoodricanja. izdvojenih iz ljudskog društva i njegovog razvitka. zbog lepote u njemu. 314 . To je samo trenutno i prolazno. ne priznaje druge svrhe osim svoje sopstvene igre. 315 Homo balcanicus. nad kojom uvek ćutke stoje strah i nužda. Između građevine i ljudskog naselja u kome se ona nalazi. Bolno. to ne može da se održi kao umetnost ili nauka. a ta zakonitost onoga što je osnovno. u prvom redu. jedna složena i nejasna ali stalna raz-mena međusobnih uticaja. kao što nema proizvoljnih linija ni bezrazložnih oblika u arhitekturi. ali samo kao beznačajna igra u granicama velikih zakonitosti. utka se. nego ima duboke biološke veze sa narodom koji se njome služi. ili ovako prolaziti pored nje a znati da mu je nepri-stupna zauvek i da mu ostaje jedino njena najtamnija strana: želja koja boli. Posmatram ljude koji počinju svoj put u nauci. i stalno uzimaju svoj nevidljivi i gorki arač. veštinom i znanjem stvore. Takva građevina ne menja samo izgled i značaj kraja u kome se nalazi.mnogostruke želje i potrebe. jer iz svake crte i svakog retka zjapi njihovo neplodno. Mašta ne poznaje drugih zakona osim svojih. u život i ostavi u njemu svoju crtu i svoju boju.

često više nego što vrede. U njima ima dosta proste igre reci u kojoj nema ni tačnosti ni značenja. često manji i slabiji od prosečnog čoveka. i naročito nepoverljiv i strog prema recima koje tako često naviru na usta. Sva su njegova iskustva plaćena skupo. Tako je on. društvu i ostalim pojavama u svetu. Druga strana pripada opštoj društvenoj i kulturnoj aktivnosti zajednice u kojoj pisac živi i radi. Oni svoje šale kazuju ozbiljna. kad nije na tlu delovanja svojih izuzetnih sposobnosti. jer bolesnici o tom ne govore. Pesničke slike i poređenja slični su zemlji bogatoj rudnim blagom. A te šale su tako bliske nimalo šaljivoj istini da ih je teško ra-spoznati i prihvatiti kao šale. Sve se češće dešava da ne mogu da pročitam ono što sam u brzini. Prokletstvo mnogog izuzetno obdarenog čoveka često je u tome što nije svestan ni svojih snaga ni svojih slabosti. jer takav čovek se osvešćuje i urazum-Ijuje samo u sukobima i sudarima. u uzbuđenju ili u mraku zapisao pre nekog vremena. Čudnovata i naročita vrsta humora koju često susrećete kod ljudi u Bosni i Hercegovini. Mašta nema pamćenja ni mere. ali ima dosta dragocenog smisla koji nam je potreban i koji tražimo svuda uzalud. njegovog porekla i razvitka i njegovog odnosa prema svetu promenljivih pojava. lična i stvaralačka.ne zna za doslednost ni odgovornost. ni obima ni kakvoće ni dometa svojih sposobnosti. •■ 317 . Treba biti živ i zdrav da bi se u pisanju moglo biti tužan i očajan. ni svog pravog odnosa prema ljudima. •■ "• '' ■ ' . » 1 951. U pozivu pisca postoji jedna strana. ne može se zadovoljiti ni smiriti dok se ne zamori. koja će uvek biti slobodna. a nalazimo ga samo u poeziji. ne priznaje gospodara. ne iscrpe i ne klone. nepomična lica. 316 Ništa ne podstiče u nama rad naše mašte i ništa nije uzbudljivije nego gledati stare civilizacije na njihovom izvoru koji je odavno presahnuo. Povremeni bleskovi svesti nastupaju kod njega redovno post festum. predmet isključivo piščevih sklonosti. a mrtvi ćute. I jeste. ponekad. Ali zar je to jedina i poslednja protivrečnost i nepomirljivost u čovekovom životu?* Poređenje treba da je oštro kao sečivo brijača. * Jasno uviđam: trebalo je biti tvrđi prema sebi i prema drugima. kao da ih neko drugi iz nas govori. Ovo tvrđenje izgleda protivrečno i sastavljeno od dve nepomirljive stvari.

i inače. kad joj po svom unutarnjem ose-ćanju nađe oblik koji nju najtačnije prikazuje i objašnjava drugima. Eto. nego i kad su žrtve svoje zaslepljenosti ili svojih rođenih strasti. niti ih može biti. kao i finansijska inflacija u kakvoj državi. od ljudske zlobe i nasilja. Bez kraja i konca. Bolje rečeno. I tada počinje gomilanje reci. Ta rečenica kazuje jasno sve što treba i što se može reći o jednoj odre> Crvenilo 1 otok sa vrućicom 1 bolom. u filmovima. Stari lekari su. da onu koja mu se čini slaba podupire sa dve nove reci. Inflacija reci u pojedincu i društvenom krugu kome on pripada. raznim povodima. Samo trenutno i prolazno.-«* Eto. pod maskom sveopšteg i večitog. Nesiguran u ono što hoće da kaže. kao patogeno množenje ćelija u telu kod izvesnih bolesti. povezanih neprekidnim lancem čovekove potrebe za iluzijom. đenoj pojavi. Takva definicija stoji pred nama kao rezultat dugog razmišljanja i strpljivog posmatranja i rešetanja i odabriranja činjenica. da volja slabi. ili još slabije od nje. i kad to na najjednostavniji i naj-savršeniji mogući način kaže ili napiše — to je stil kojim se taj čovek služi i kojim je ta određena stvarnost najbolje kazana. i to ne samo kad nezasluženo stradaju. slabe kao i ona prva. i to je jedan primer dobrog kazivanja i. ona lepo zvuči. izneverava i ona. đefinisali zapaljen je pojedinih organa ovim recima: »-Rubor et tumor cum calore et dolore. nered u osećanjima. razume se. da izgovorena reč gubi od vrednosti. Na kraju. ona je kazana u jednoj rečenici od svega sedam reci. Služiti umetnosti značilo bi. slavljenja i razbijanja idola. pesnici i njihovi razni tumači izazivaju simpatije i sažaljenje gledalaca i slušalaca za svoje junake.u umetnosti ima ljubavi i zanosa.— kod nje je najmanje bolno i grubo. na primer. Osim toga. čovek oseća da su reći devalvLrane. buđenje i trežnjenje — to strašno buđenje koje u stopu prati svaku iluziju . Na pozornici. nešto kao večnost koja to nije nijednog trenutka. da se njena unutarnja podloga smanjuje. slabe i nedovoljne. predati se jednoj istini koja je sva od kratkovekih laži. posredno. Ona je u tom pogledu iznad svih drugih umetnosti. to je primer dobrog stila. da kontrola popušta. pitanje se postavlja: šta je stil? Stotinu odgovora postoji. koji uvek i u svakom slučaju izgledaju neprolazni. A osim toga. jedan od mogućih odgovora na pitanje: šta je stil? Muzika zaustavlja vreme. to opet na kraju izlazi kao neka vrsta trajnosti. zanosom. 319 328 . Sta je stil? Kad neko uvidi ili oseti jednu činjenicu kao istinitu i stvarnu. Ali kako se stvar ponavlja nepravilnom smenom zanosa i zaborava. A uz to. što oštriju reč. varkom i bežanjem od onog što nije i ne može biti. nezdrava je pojava: ona pokazuje da kod njih vlada nesigurnost i zabuna u mislima. svaki izgleda tačan. brzo se shvata i lako pamti. a pitanje se ipak ponavlja. i počinje da bira što izrazitiju. prema tome. ali nema reda ni stalnosti. ona je ta koja u najvišem stepenu daje iluziju zaustavljenog vremena. obožavanja i odvratnosti. na primar.

a ponajviše prema istini. »Ja ću otići«. Pisac treba da piše i priča. Pisca koji je čitan. izloženi su tim opasnostima koliko i svi drugi. koje je pozvano da 320 U sobi pored moje spavaće sobe. Ponekad su mi zvučale tako kao da ih je izrekao neki preki sud. Oni koji to čine greše i prema sebi i prema čitaocima. Jedna od njih je ovo. ako ne i više. ja mu teško nalazim objašnjenje. Zapisano na stepeništu jednog hrama u blizini Palate careva u Pekingu. i štampane i govorene. sastavljen na brzinu. stvorenjem iznad ljudi i njihovih moralnih normi. da sam sebi dovikujem da život nije sačinjen od lepote. nevidljiv i neprimetan. ali kojeg može da podigne najmanji šum u noći. 21 — Znakovi pored puta 321 . pucketanje biva sve jače. Ja sam morao da sam sebe dozivam i opominjem i budim iz zanosa. nazivaju često stvaraocem. nepromišljena. na kraj dalekog sveta. u želji da se približi ili udalji neopažen. i to podmuklo i neosetno i na sve moguće načine. Ovako začaranog i oslabljenog. Stvaralac! To je teška.-« Svi mi koji živimo i delamo u ovom svetu izloženi smo raznim opasnostima. dok iz daleka dopiru pevanje i osvetnički povici pobunjenika. iako često razmišljam o njemu. ali ne da od svog života stvara priču. sa prvim noćnim časovima počne da škripi i pucketa parket na značajan način. govorio sam sebi. priznat i koji se tako izdigao do uspeha. da se treba čuvati od nje kao od uroka. bezazleno i besciljno pucketanje parketa u tami. Ovaj svet nas nosi i diže. I svake noći ja slušam te šumove sa dubokim uzbuđenjem od kojeg me jeza prolazi i u isto vreme sa jasnom mišlju o jednostavnim i večitim fizičkim zakonima i o uticaju studeni i toplote na stezanje i rastezanje materije. često kobna reč. i te ljude i njihove zakone samo posmatra i prikazuje. negde u noći. od koje me dele otvorena vrata. To su presude donesene bez saslušanja i sve-doka. simptom sigurnog pada i propasti. na slabo osvetljenom trgu. Poslovice.Čudno je to sredstvo u rukama pesnika. bez olakšavajućih okolnosti i bez prava priziva i mogućnosti odlaganja izvršenja. a još je teži slučaj ako pisac i sam poveruje u to i oseti se zaista stvaraocem. I što noć više odmiče i biva studeni ja. Da sam muzičar komponovao bih. na primer. na mračnoj osnovi straha koji živi negde u nama. tj. koji prikazuju i opisuju promene i pojave ovog sveta i njihovo dejstvo na ljude. čini mi se. uskoro će me opkoliti drugi vidici i svet koji ne štedi nikog a ponajmanje onog koji se potpuno preda lepoti jednog trenutka. »•a lepota će ostati tu gde je. Pisci i umetnici. To je početak demijurškog ludila i neronizma. zanimljivu stvar u kojoj bi zvukom bila uporedo izražena igra naše doveka detinje fantazije i mirnih uvek istih prirodnih zakona. često sam slušao više kao osude nego kao dobronamerne savete i upute za život. ali i zavodi i kvari. tako da na mahove ostavlja potpimi utisak kao da neko tamo hoda.

Zidovi i tornjevi pokazuju viši ukus. Ja se na to ne žalim. da mene umetnost dariva i obogaćuje. uzimajući tu reč u najširem smislu. pomešan sa nekom i zlom i posnom zemljom jalovicom iz koje niče samo uboga i nevesela šikara bez boje. A pomisao na ljupke i pitome zemlje koje sarađuju sa čovekom i pridružuju se njegovom naporu a ne leže ovako kao večita kazna i nemo prokletstvo. Ali čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka. ni 1953. Hiljade ovakvih dela kao što je ovaj dvorac-mana-stir Filipa II ne bi mogle prekriti i oplemeniti beskrajnu pustinju koja se stere u nedogled. II 1944. nikad se u meni nije javila pomisao da to ja njemu nešto žrtvujem. bogatstvo i smišljen čovečiji napor. Ali to se ne bi moglo nikad sigurno utvrditi. I onda kad sam malo pisao. Na stranu što ne vredi ispitivati šta bi bilo da je bilo nešto što nije bilo. Otkako znam za sebe. prvi put pomislio da bi. i to bezuslovnog i doslednog poštovanja. A neki dan sam. književnim pitanjima. šta bledi i nestaje zauvek. Rad na umetno-sti izgledao mi je uvek lakši i lepši od najlakše i najlepše igre.^ ' 30. uvek sam razmišljao o književnim temama. napušteni od ljudi. a šta sporedno i prolazno. ili kad nas izuzetni udarci bace odjednom IZ struje života na ivicu smrti. Samo u Spaniji i na Balkanu mogu da se vide takvi nemilosrdno rastrgani i nagrizeni predeli u kojima svaki. i najveći i najplemenitiji. kad čitam ili slušam o tome kako je neko svojoj umetno-sti žrtvovao svoj mir.1* 322 323 . Tu školu nismo još prošli ni taj nauk potpuno izučili. a šta ostaje živo. ceo svoj život. praviji i dosledniji da se nisam od mladićkih godina predao književnosti. Taj nedostatak mi svuda nosimo sa sobom kao neki istočni greh našeg porekla i pečat manje vrednosti koji se ne da sakriti. zgađeni nad svim tim. ljudski napor izgleda nemoćan. bez koristi. njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode. možda. posle toliko godina. Niko od nas ne ma šta je od onog što doživlju-jemo i zapažamo stvarno i stalno. ja sam bio sa obe noge u književnosti. plačući i dozivajući ni sami ne znamo koga u pomoć. 5. sticajem prilika. Možda. iako zaboravljeno i pokopano u dnu naše svesti. uzaludan i unapred osuđen na neu-speh. O tome bi trebalo govoriti i na tome raditi. neumorno tražeći književni izraz za svaki svoj doživljaj i svaku svoju misao. Ja bih mogao s pravom kazati da sam vek svoj proveo u književnom poslu. iznevereni od stvari koje smo voleli. ' 7. Naprotiv. kao deca u bajkama. izaziva u nama želju da bežimo glavom bez obzira. red. bez lepote.Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta. ostanemo sami sa sobom. tada naša svest o životu postane za nas jedina stvarnost i njena igra. To je naša velika slabost i u tom pogledu svi mi često i nesvesno grešimo. meni to zvuči kao romantična priča bez svakog stvarnog osnova. čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. A sto koraka dalje diže se kamenjar. A posled-njih dvadesetak godina to je moja prva briga i moj glavni posao. moj život bio ne samo lakši i prirodniji nego i mirniji. svoju sreću. Jer meni se uvek činilo obrnuto.' Sećanje na Eskorijal kao na dubok lični doživljaj. Samo kad nam se desi da po nuždi. Bgd.

ali tada sam bar mogao da pišem. javila sumnja u 324 325 . Učinilo mi se odjednom da bi lepše. jedini život. pametnije i poštenije bilo zadržati takvu pomisao ili zapažanje za sebe. kroz vekove i naraštaje. i ćuti! Pre nego što sam seo da zabeležim to što mi je u tom trenutku na um palo. svaka pojedinost je logična i stvarna. I pre je toga bilo. a zatim nova sumnja u važnost takvih zabeležaka uopšte. i bolno želeći da izbrišem ono što se izbrisati ne da. zaboravio sam na svoju »misao«. Izlaze iz tame i gube se u magli. Tada se jave likovi iz dubine mutnih bezimenih voda te naše svesti. oni me još privlače.kao tok krvi naše. ali na drugi način: ne stoga što ih želim i što su mi potrebni. U tim slikama. naročito u tom slučaju. nego po tome kakva osećanja u meni izazivaju i šta o njima mogu da mislim. i što mi je izgledalo vredno da se zabeleži. a njene uspavane i pokopane slike — jedini doživljaji. A sada osećam kako se u meni diže odvratnost pri samoj pomisli da nešto o tome zapišem. dalje. koja bi mu davala snagu i dostojanstvo pred svetom i u njegovim rođenim očima. osećanja i pomisli. ali ceo sklop je zamršen i nejasan do besmisla. i niču i razvijaju se nezavisno od nas. kao u snovima. Ja i sada primećujem i posmatram stvari i likove oko sebe. i otpočnu da žive i delaju. I pre sam patio. Likovi su iz našeg sećanja. kao neka nevidljiva zlatna podloga njegovih običnih reci i svakodnevnih postupaka. i da budem onakav kakav nisam i ne mogu biti. stvarnu vrednost tih »-misli« i u slučaju kad su zaista moje. pomislio sam koliko godina već pišem tako svoja zapažanja. Misleći 0 svemu tome. U meni se. u svakom slučaju nesve-sno pozajmljenu. I pre sam se noću budio prokli-njući svoje nagone i postupke. kako mi je to prešlo već u naviku i kako nisam uvek siguran da li beležim zaista svoju misao ili neku davnopročitanu ili čuvenu. ali život i igra kojima oni žive i kreću se pred nama njihovi su. i da bi se od takvih prećutnih misli mogla stvoriti u čoveku mala riznica. Umesto toga zapalio sam cigaretu i sa prvim dimovima oduvao i posleđnje tragove svoje malopređašnje želje da nešto zabeležim. Grči se i savijaj.

. RASPOLOŽENJA . PRIZORI. SLIKE.1 3.

kao od zahvalnosti. Tada zapitah sam sebe. bez uzbuđenja: — Pred kakve je oluje ovo zatišje? Kakve opasnosti sprema? Oklevam da tu svoju pomisao napišem i utvrdim. dok čovek sedi sam. Sve što radim. Kiša? Ili tutanj kola koja jure u daljini? Idem polako do balkona. Osluškujem. i ne izaziva ni sećanja ni misli koje rastužuju. Noć odmiče brzo i neosetno. mirno.'l'L" Veče kad se brzo smrkava i kad svako živo stvorenje obuzima strah. Nebo je svetio i lepo kao sve noćas. U neko doba trgnu me jači huk koji dolazi spo-Ija. Stanem i dugo slušam šum u svojim rođenim ušima. 1929) 329 . u noći. Sve su stvari oživele. čitam. Nije ništa. ne očekujući odgovora. Zapalio sam sve sijalice u svim sobama. Vraćam se i sedam. i vama je dobro poznat taj beskrajni i nejasni razgovor između samca čoveka i tišine oko njega. miran kao da sam pregledao carevinu koja je po mojoj volji. jer ništa nije stvarnije i istiniti je od takve slutnje koja bez povoda i neočekivano proleti mozgom. i svako oko traži svetlosti i svaka glava skloništa. postale prijatne i recite. gledam ili jedem. Nekoliko oblačaka. Izvesno. (Brisel. dobro i lako. sve je prijatno. Gledam. rasvetljenih iznutra.

Žale se građani i dokona gospoda. a ono diže veliku čupavu glavu kao da je više željno vazduha i vidika nego trave. U okolini Zeneve rastužuje čoveka veče vlagom i odsustvom ljudi i životinja. U to vreme.Kao sve krajnosti u prirodi. umotan i zgrčen. podmuklo i napadački. hotelijeri i seljaci. s pravom. ja sam prolazio sa velikim uzbuđenjem pored kuće u kojoj je živela ta porodica. jer im je pokvareno letovanje. posle toliko godina. želeći i bojeći se u isto vreme da vidim toga brata koga ne izvode i kriju od sveta. naročito po boji. seljak nosi rukovet sena. Ugojena i uvela pre vremena. sa dubokim tragovima samara na olinjaloj koži. u detinjstvu. Tu sliku iz mog višegradskog detinjstva donelo mi je proleće. zaklapa oči. zaražena. Posle sam potpuno zaboravio na tu stvar sa bratom koga ne pokazuju. * Ide proleće. Pustili su ga na prvu travu. i zagledao u njihove prozore. Pred unezverenim i upornim govečetom koje vode na klanje. i nemirnim ušima striže proletnje nebo. 330 331 . vatrica. Ja mislim na jedno cigansko magare. jeste li primetili kakvo je cveće za kišovitog leta? Krupnije. maleno ali staro i bolesno. ovako krajem oktobra. zaboravljene i duboko pokopane pod boljim pogodbama života. ceo se svet žali. kao otrovni gasovi. privija se uz čobansku vatru. Ja ga posmatram kao slavu koja ćuti. Nigde na svetu nisam video predeo sa manje živih stvorenja u njemu. lepše i sjajnije po boji i obliku. * Anita. ali juče sam je se. moglo mi je biti osam ili devet godina. I čovek se prislanja uz radijator. mi trljamo ruke. — Gle. a ukoliko se družim. tako se malo iskreno razgovaram i od srca smejem da patim kao od neke nezadovoljene fizičke potrebe od želje za smehom. I kad. Nekad. la Mejicana. a pred njim se otvara rastrgana balkanska ravnica i na njoj čovek. rana studen koja je naišla naglo budi u nama atavističke navike. a biju ga vetar i svaka nevolja. O nedostižnu šaku sena otaru krvav nož kojim živinče zakolju. ponovo setio i čuo glas kojim je nekad rečena. uđemo u kuću i osetimo da su sobe prvi put zagrejane. Ali. Žale se prodavci povrća. Kad je kišovito leto. čuo sam gde odrasli govoreći o jednoj porodici kažu: — Imaju jednog brata koga ne pokazuju. A jesenja magla širi se po livadama. goveče brzo stigne na klanicu gde već čekaju kasapske ruke i konopci. Ja se tako malo družim s ljudima. Idući za tim senom koje mu se neprestano izmiče. izludela od alkohola i od droga.

tužno ostarelo pre vremena. gde će se odmoriti onaj čovek. izražavaju uzvišena osećanja. a u kojima se zivi dugo'i prijatno kao malo gde. izgubljena među tuđim svetom. Pitam se. osećajne devojke koja veruje u Boga. — ne varam se. pored mene je iznenada proleteo roj pčela i izgubio se u daljini. smeli. ali voda slobodno pada sop-stvenom težinom i razbija se o kamenje u belu penu. U govoru ljudi i žena karakteristični samoglasnici bez boje i jasne granice. nesrećna. to su slapovi. Jedino što je ovde živo. O Gvadalahari. Pita može li se ovde malko odmoriti. bez veze i smisla. A ja sam samo nesrećna. na sve strane. koliko treba za povratak u Mehiko. ruke plemenite. u tišini i čamotinji seoskog popodneva. A odmoriti se mora. 333 . Najčudnije kuće. sa malim zavežljajem u ruci. Kad može da razgovara španski. kao dronjak. sav predeo je dobio nov izgled i moje misli sasvim drugi pravac. Gazda sedi za kasom i ćuti. širi ruke u oduševljenju i ujeda se za prste od očaja. Pokreti glave. dobre. Pokretom ruku i izrazom lica koji su dostojni najveće tragedije: — Kao budalu me gone. Pogrešan izgovor. i živo srebro. Tada se smeje i plače. Sto god ja kažem. To je samo stoga. o nekom Hoselitu s kojim je došla u Pariz i koji se posle izgubio i napustio je. Mučna tišina u kojoj se čuje ne samo zveket makaza nego i pucketanje vatre u peći.sačekuje prolaznike u jednom mračnom i nečistom budžaku stare varoši. sad je odjednom sveže i oživelo. Svi mi kažu da sam luda i blesava. Stranac izgovara tiho: »molim«. nije ovo mesto za odmaranje. noge vitke. oni se samo cerekaju: Quelle blague! To je sve što znaju. o Mehiku. I gleda oko sebe. — Ovde sam izgubljena. nezdravo. Raskoš u neočekivanim stvarima koje inače nigde i nikom nisu predmet raskoši. gde živi njena majka {»ma-macita«). Dok sam lutao pustim poljem. od kojih govor dečaka i devojčica izgleda kao nehajno gukanje. priča bez kraja i konca. jer ne znam da govorim kao oni. U jednoj maloj berbernici. Istina. tužan i pust. nevine. Tada se ipak gazda rešava i odgovara. kaže. 322 * Sarajevo. stran naglasak. I priča. Dolazi čovek srednjih godina. između šljivika. kao veo nošen i kidan vetrom. srećna je. Sve to uzastopce. Trgnuo sam se i uzbudio duboko u sebi. i nije u stanju da učini ni najmanje zlo ili ružno delo. Sve to zatrpano tišinom. gandijevska golotinja i zapuštenost. prosto i za mene istinski lepo. I nemam dve hiljade franaka. koie otkako su postale izgledaju ruševne i sklone padu koje izgledaju nezdrave. i izlazi zbunjeno. rđavo odeven i slab. Zna svega dvadesetak francuskih reci. ali koji se opisati ne da. Orijentalska. tražeći nečiji pogled svojim pogledom koji vredi videti i zapamtiti. Najhladnija i najzdravija voda na svetu. * Svaj carski predeo. kao sterilizovan. Kalfa koji brije gosta gleda u gazdu. Ne može. jer sam dobro video — oči rasrđene i rasplakane devojke. A oči. i oni su često malko podšišani i ukroćeni. voli sve ljude. Sa krajnjim i uzvišenim gnušanjem: — Buah! Flata! Y siempre esa plata! (Phu! No vac! I uvek samo taj novac!) Njeno telo.

Policijski pisar. u ove jesenje dane. Ona nadvikuje i zaglušuje sve ostale neprestano jednom istom rečenicom: »Svanulo. ponovo smejalo. Beograd pali svoje svetlosti do u beskraj i izgleda kao igračka za divove. i sagnuo se i pio slatko. Jedna mlada žena. Pored njega jedna žena. suze su mu se same sušile na licu. zadivljeno. oštra i živa. skup ljudi koji se nešto objašnjavaju. U mom ranom detinjstvu jedna od najvećih i najlepših senzacija bila je prva cirkuska predstava na koju su me odveli. Dete je plakalo gorko i glasno i umirilo se tek kad su se pojavili konji i bele mazge sa praporcima i plavim vrpcama upletenim u grivu. I dok se. na izgled devojka. Svršena predstava. Potone zajedno sa suncem i modra gorska kosa u daljini. unoseći se u lice ' u 16tu. gasi se kao žeravka u vodi. ćuveaavoHm na^o zagnjuilvanje u neki nepoznati život: to Je rečenica 335 . nešto starija od njega. Trenutna iluzija koja prođe ne ostavljajući tfa-ga. Cas prkosno i kratko. žedan. prokažena i žigosana. sa odsečenom crtom na horizontu. a zatim počne da se gubi i sremska ravnica. dete je udarilo u plač. lice mu kao u vojnika od drveta. Trenutna iluzija iščezla. počeli da savijaju ćilim i pripremaju mesto za iduću scenu. Malo postrani dva proseda. * Nad Beogradom sunce sja kao da nikad neće zaci. Mislim o nekom putniku koji bi prošao ovuda. u rano jutro. ali voda čuje i oseća. Ta nezdrava kaskada nije ništa manje lepa od ostalih. da se igra nastavlja i da ima još mnogo lepših stvari koje dolaze. Ali kad stane da zalazi. Kad su posle prve scene. ali sve ih nadvikuje glas jedne žene. * Tek što je zašlo sunce i izbledeo jedan od najlepših zalazaka na svetu. pade neka noć.Na jednom od najlepših slapova koji pada i otiče pored samoga druma postavljen je nadaleko vidan natpis koji kazuje da ta voda nije za piće: L'eau malsaine. nepomični vidici. pod grlom limenim broj 283. puna ne-izvesnosti i drhtavice i sa njom bezimeni.«' Andre Maurois Na jednoj raskrsnici gradske periferije. ali odlučan i rešen da se brani. te iste reci. ona je među ostalima kao žena na zlu glasu. Molilo je starije da ne dozvole da se smotava lepi veliki ćilim koji mu 334 je izgledao prostran i šaren kao rajska livada i da se ne prekida divna igra akrobata i klovna. sa crnom zalizanom kosom. Jedan krupan čovek u tridesetim godinama. ali svaki put drugim glasom i sa posve novom intonacijom. nego i zemlja s njim. a lampa gori!« Ona izgovara svako pola minuta. slabije odevena građanina. nešto zbunjen. Ravnica se mrači i postaje kruta. uz njega žandarm kao senka. Uzalud su ga umirivali da je to samo prva tačka. Izgleda mi kao da ne zalazi sunce samo. dok potpuno ne ugasi žeđ. bezmerni jad kratkog života bez cilja i smisla i misao na smrt kao izbavljenje. žut i crn u licu. Samo i tu je bio jedan trenutak straha i plača. Opet se pojavljuju znani. »■J'aime le brusgue plongeon dans une vie in-connue qu'est la phrase entendue au vol. da se savija kao naslikano platno. Sunce je davno zašlo. Savijaju ćilim. Vitka i bela. noću kad se natpis ne vidi. i češće. kao nerazumljiva jeza uz kičmu. akrobacija i šala.

Prolazim. od jedne beznačajne sitnice može napraviti ogroman doživljaj. ali koje su isto toliko mogućne i nestvarne. Ali svaki i svačiji takav pokušaj prekida sredovečna žena sa crnom zalizanom kosom: »Svanulo! Lampa gori!« Ako je zaista poludela ili ako dobije srčani napad i umre. a kamoli da ću sresti ove iste ljude. otupeli toliko da ne mare za jelo ni za piće. da od nje napravi svako čudo i pokor? Postoji svaka od tih mogućnosti. ona će sići s pameti ili se rastati sa svetom noseći samo tu sliku i te reci. prolaznik. da stvaram u mašti neku noćnu dramu iz dalekog predgrađa.onom krupnom čoveku i bacajući mu tu rečenicu kao glavni dokaz neke njegove krivice. i suviše. tačno i sigurno. Ostaje mi da nagađam šta se moglo desiti ove noći. jedna lampa koju je neko zaboravio ugasiti. hajče i doziva ostale ovce i jagnjad. teško da ću ikad više naići i ovom ulicom. Treba videti mlade parove sa 336 22 — Znakovi pored pvrta 337 . da objasne stvar u svoju korist ve-rovatno. Bolesna devojčica u parku. proveli su noć u toj kući. na samoj postelji. opet tražila i sad ga je najposle našla? Kockari. kao što postoje i bezbrojne druge koje mi ne padaju na pamet. i da ne razlikuju dan od noći ni lampu od sunca i meseca. u dvostrukoj krivici: da su izvršili preljub i da su zaboravili ugasiti lampu? Krupni čovek je proveo noć negde na zlu putu a ova besna žena ga je uzalud tražila. Svi ostali zajedno uzalud nastoje da i oni kažu neku reč. obnevideli od strasti. novca koji je izgubio ili zbog obadvoga? Da nije zavera neka? Ili mračan posao koji su otkrili nepoverljivi susedi? Da nije prosto mašta-nija i potreba za skandalom histerične žene kojoj je dosta. Ovo sada je epilog na dnevnoj svetlosti. nego zaostaje iza stada i zato ga čobanin nosi u naručju. čas vrišteći prosto i izgovarajući vriskom samo te reci. obraćajući se policijskom pisaru kao žrtva te lampe i toga svitanja. čekala. Ali ja. sakupljene u istom uzbuđenju. da može biti i obrnuto. uz učešće policije i ove žene koja je izvan sebe zbog muževljeve tuče. Jedni. Šta je moglo biti? Preljubnici neki koje je zamorila ljubav i prevario san i koji su uhvaćeni u zoru. Glavni smisao ovoga maštanja u prolazu nije u tome što nam ono daje uverenje. a lampa gori! Dugo nosim u razdraženom sluhu te reci i raznovrsne zvukove kojima su izgovorene. ali za sobom čujem u nejednakim i kratkim razmacima i neočekivanim intonacijama: — Svanulo. policajac u želji da razmrsi to klupko. da se. čovek je pomišljao na ono malo Jagnje što ne može da hoda. nego što nas ono dovodi na misao. goneći ih pred sobom i pazeći da koja ne zaluta u stranu. donese neko rešenje i iziđe iz te graje koja mu nije ni laka ni prijatna. čas lelečući kao narikača. » Nigđe na svetu. dok hrabri. Gledajući je. čas plačevno i tužno. čini mi se. jer joj je mozak stao i jer druge ne ume da nađe. drugi prosto kao svedoci. za žene ni za policiju. istina manje jasnu i pouzdanu. ne rastaje se s toliko bola i ne grli s toliko žara pri rastanku kao na pariškim stanicama. Verovatnc će još neko i pored one žene uspeti da dođe do reci i da kaže još nešto osim one nerazumljive rečenice koju ona ponavlja kao lozinku ili ratni poklič. Ve-rovatno će se tada razjasniti sve što se te noći desilo i uvideti ko je kriv za sve što se desilo. dok u meni još odjekuje i drhti glas izbezumljene žene.

kako nestaje u slavi koja se zove nepostojanje. i svaki čas pogledam u njega. stid od egzibicionizma osećanja. I još iduće noći. Desi se noć pa ne mogu oka da sklopim od nekog osećanja koje svaki put nosi drugo ime i ima nov povod. Zaustavlja se. u mislima. i svega što znam i poznajem. osećam u sebi ostatak toga jutar22* 339 . I u svemu tome nema ničeg ni stidnog ni pre-teranog ni smešnog. . Posle. slatkim snom koji me ispuni svega tečnim srebrom bez težine. ali koje je u stvari uvek jedno isto. Ali ništa se ne dešava. teško vukući noge po snegu. slušao sam za sobom njegovu jeku i. Sve se čini kao da pupi. Možda samo jedna jedina reč. Neverovatna tišina. na obrvama i trepavkama. kao u obasjano mesto na planini. kao sneg. raste nevidljiva. Uvek u ovakvim časovima predaha očekuje se nešto sa neba ili iz dubina. podići nebesa i obasjati zemlju i nas koji smo sa zemljom vezani. očiju. dremuckao kelner. pomislio sam: Danas ili najdalje sutra ovaj čovek će biti mrtav. Ne prosi. sipi. ili je uopšte nema i ne treba je očekivati? Ni to nije izvesno. Kišovito veče sa vedrinom koja se ne vidi. nosim sećanje na taj sat spavanja kao dragocenost. Izgleda mi neverovatno da ću moći ćelu noć provesti tako. kao da ga ono održava na zemlji. tj. planuti. gori od stida od fizičke golotinje. kad legnem. samo njegovi sedi brkovi i kosa nečim neodređenim kazuju da je video nekad bolje dane. sav pomodreo. zane-melog i obnemoglog od studeni i sirotinje. Svak sa poštovanjem gleda i zaobilazi takav par i svak nastoji da ukaže pažnju ženi koja crvenih očiju i poluotvorenih usta ostaje na peronu i nemoćno još maše rukom koja je kao slomljena. Samo žalovito gleda u prolaznike i tiho ječi. Dao sam mu nešto malo novca. Tada se dešava da u tišini i polusvetlosti prevarim svoju muku i da zaspim kratkim. — Samo tišina. nego samo naslućuje po sjaju na tornjevima i krovovima. u pariškom predgrađu. ali koja bi bila kao vatra ili svetlost. 338 osetim onaj bolni i potresni stid koji sam poznavao u detinjstvu. sa mrakom.koliko paganske iskrenosti udišu dah jedno drugom i prelaze prstima poslednji put preko čela. Da H samo sporo raste. Kad čujem ruske ciganske romanse i naše »sevdalinke«. kao u jednoj maloj kavani.. biće na onoj strani na kojoj je većina čove-čanstva. a naslonjen o stub. usta i grla. U blizini bolnice sreo sam jednog starca. Sve se čini kao da će ta reč otkrovenja zazvoniti. Odlazeći. Zadržao je novac u obamrloj ruci i nastavio dalje svoje tiho jecanje. preko celog dana. i da će svojim vrškom odjednom prokinuti i pocepati tišinu. pre nego se potpuno izgubila iz moga sluha. Nigde na zemlji. kao završetak i rešenje svega. ni u kakvoj Sumi ni u kakvoj pustinji. onakve kakve ih pevaju ovde po kafanama. u koju sam dolazio jedne zime i u kojoj su prosedi građani igrali piketa. obasjan i preobražen. Proleće. ali se brže nego što čovek očekuje zabeli u zavesama svetlost dana koja rasteruje strahove.. Nije zahvalio. Osećam se kao zavejan. U tankom odelu. nisam se osećao tako daleko od sveta i ljudi. I za trenutak mi se ukazao njegov sitni lik.

sa tragovima jela i putovanja. strpljivi. bespomoćni i bezimeni narod uopšte.«). se-dimo. Ima više od dvadesetak godina da u likovima čoveka. Samo svaki put kad bi. Bio je krvav po čelu i rukama. Ćelo božije veče prolazi taj čovek mojim sećanjem. kao dva pokojnika. javljao mi se taj pogled. il est mon modele dans les voyages et l'ćloignement. de Foucauld Još jedan od »susreta« koji daju veliku i iskrenu radost koju ni živi ljudi ni dragi predmeti ne mogu da pričine. 340 342 . Još noću. koji zbog poslova živi već od duže vremena u Beogradu. moj bezimeni nekadašnji poznanik i ja. zgnječen i razmrskan. otia je moj uzor u putovanjima 1 udaljavanju. rekao nešto u sadašnjem vremenu (»)-Moja žena je. Danas sam na putu između Zemuna i Batajnice naišao na strašnu sliku. bojažljivim pogledom koji se i snebiva i hralDri i moli i strpljivo čeka kao da od onoga što se krije u toj spravi očekuje neko rešenje svih svojih pitanja i nevolja.. I tako evo i sada. majke i deteta koji beže sa svojim • Bekstvo 1 bornvHk u Fglptu su misterija koia ml Je veoma praga: ona me podržava. Na pitanja je odgovarao prisebno. sagledao nagu dušu ovog rumunskog poluseljaka i sav krotki. Znam i pamtim čoveka i njegov izgled i njegove pokrete i pojedine reci. Covek je gledao u sočivo aparata nekim pogledom koji nije mogućno recima opisati. govoreći o svojoj mrtvoj ženi. U automobilskoj nesreći poginula je jedna žena. iskrpljen. gledao sam kako jedan od onih jevtinih uličnih fotografa namešta svoj smešni starinski aparat na tankim visokim noga-rama.. lepo odeven bečki Jevrejin.-«). izlizan. sve mi bliži i jasniji biva. ali ne mogu da mu se setim imena. pre spavanja. a žena ispružena na asfaltu. brzo se popravljao i menjao glagol u prošlo vreme (»Moja žena je bila. Čekali su komisiju i mrtvačka kola. a muž joj je lakše povređen. Da zabeležim veče kad nisam mogao da se setim jednog imena. ali želi da pokaže da je potpuno svestan nja »La fuite et le sejour en Egypte sont un mystžre qui m'est tržs cher: il me soutient. Tek malo docnije pogledao sam čoveka koji treba da se slika. Covek je bio u pedesetim godinama. Strahovito miran. Automobil je ležao pored puta. kao da nešto važno i spasonosno očekuje. pokrivena kišnom kabanicom. U Biikureštu. Ali lice radnikovo bilo je sveže obrijano. seđ. mirnim. činilo mi se. brkovi slabo ufiti-Ijeni. Na njemu dugačak crn kaput. u njemu sam.. Svet se iskupljao i objašnjavao.-«' Ch. posle ponoći.. I to je činio savesno kao da vrši neku dužnost prema svojoj nesreći na koju se još nije mogao naviknuti. kosa pokvašena i u njoj pokušano nešto kao razdeljak. To je bio neki mali čovek iz unutrašnjosti koji je došao verovatno da traži nameštenje u prestonici. na nogama iste takve teške sirotinjske cokule bez oblika i boje. sa svakim trenutkom iskrsne poneka pojedinost.njeg sna kao kvasac za duboko i tvrđo spavanje od kojeg se sutradan diže i oporavlja u meni sve što je poharano i oboreno za vreme nesanice minule noći. ali imena ne mogu da mu se setim. u parku Karol.

Kad bi u zapadnoj Evropi sa ovoliko nebrige. ali vidim da bira one kojima prilazi. nestalna pogleda. Studen. Ne znam pravo da li me ta studen probudila ili mi nije dala da zaspim. postoji priča o starom pristaništu koje je za jedne bure zauvek potonulo u more. slabo odeven. sa tragovima neodređenog ali vidljivog poroka na licu. 343 . Tu su zamori i odmori. strpljenje i dosada. na obali Pacifika. Ali stalnim ponavljanjem reci o svome gladovanju i neprestanom glumom lica. prljav. neznanja i neizlečive lenosti zapustili jednu zgradu do ovog stepena. i kojoj se ništa ne bi moglo prigovoriti. Tu su u tri ljudska lika predstavljena oba pola i sva tri doba ljudskog života. i nada u daleku bolju zemlju Misir. bled čovek. — Molim vas. žuta daščica sa imenom cveća. On boluje od svoje uloge i umreće. pored para. gospodine. A to dete će. mladost i starost. Verovatno da sakupi prilično novca bogoradeći tako. Mornari pričaju da se za letnjih tišina mogu videti na dnu mora ulice i kuće i ljudi kako sede pred kapijama. posle tridesetak godina. Tako večeras bdim u cveću kojeg nema i ne može da bude nigde u mojoj blizini. Toga građevine na Zapadu nemaju. to nije varka. ne postoji na Istoku građevina koja. Ne znam po čemu prosuđuje ljude.magaretom tražim dublje značenje i gledam oličenje ljudske sudbine. sreta ulicama prolaznike i prosi. briga. U sredini svake boje. sve sam jače i jasnije osećao miris cveća. nema bar pedalj zelene bašte. gde su oluje česte i neobično žestoke. Od juče nisam ništa jeo. izgledaju malo bolje od njega. pošto odraste i ispuni svoje pozvan je. Ali. Sto je više odmicala noć i navirao svež vazduh iz daleka. preda mnom se otvaraju površine zasejane zumbulima i lalama. od svoga laganja kao od istinske gladi. umreti još strasnijom smrću od koje nema bekstva i za koju nema Misira. ili česmu žive vode. ona bi zaudarala kao leš i trovala sve oko sebe. vazduha donosi i — miris zumbula. Jasno vidim crne leje sa pravilno posađenim cvećem raznih boja. s druge strane. Kroz otvoren ali zastrst prozor dolazi svežina i osvaja sobu. To mesto je duša te trošne zgrade. čista. Jedan mršav. tanak decembarski vetrić. iza kojeg se naslućuje sneg. detinjstvo. A ko ima fino uho može da čuje i kukurikanje petlova koji dole naveštavaju promenu vremena. on je doterao dotle da izgleda kao leš i da oni koji stvarno gladuju. I svakom kaže istu stvar. a ne prose. Možda sam nekad video takav vrt pa zaboravio. Ne. U varoši Kalao. Tu je jedna od životinja za koje je naš život vezan tužnom simbiozom. celoga tela i svih mišića. Sve to da bi se produžio život time što će se dete spasti od strašne smrti. ma kako oronula i zapuštena bila. postelju i mene. A čim sklopim oči. ili samo jednu jedinu saksiju sa pažljivo negovanim cvećem minđušice ili ruže mesečarke. kao Boga. Tu je neizvesnost koja prati svaki naš pokret i pogled i sa njom misao o anđelu zaštitniku. U neko doba osetih da ta struja studenog 342 Teško je naći na Orijentu građevinu koja je ćela lepa.

Kad dođe vreme da se u šest sati posle podne može čitati bez druge svetlosti sem dnevne — za mene počinje pravi život. sa svim svojim još nesasušenim sokovima. Prolaznici retki. To vreme počinje prvih dana aprila i traje otpriUke do početka oktobra. neumerene sUe i raskoši. guste bele. pijući kafu i pušeći duhan. Za vreme šetnje od dva sata. teško se raspoznaju. vezujem se sa svim i zavolim sve oko sebe. imaju stalno pred očima te oblake kao bele svilene carske čadore koji u njihovoj mašti izazivaju pojave i prizore nejasnih pohoda i ratovanja i slike čudne. i sami obasjani suncem. sa nevidljivo sitnim zvezdama i punim. onom viđenom i znanom kao i onom koji nikad niko ni naslutio nije i onom koji je uzaludno prošao ili naglo prekinut. na visoku mestu. O postanku i pokretima života. dobra polovina godine. sav od belih površina mesečine i snega i tamnih. Ni u julskim danima Sarajevo nije bez svežine Osvane vedro i sunčano jutro. srebrnaste i sive mase. Na uskom balkonu. kao deo sebe. I ti oblaci. a kamoli sitan cvet u saksiji. studenim mesecom. vedrim nebom koje je sve od zelene svetlosti. koji je jedan i jedinstven pod raznovrsnošću oblika i pojava. pune saksije rascvalog cveća u raznim bojama. osen-čenih uglova između gradskih platna.Orijent je divno čudo i najveći užas. Teško je u ovoj zemlji biti i kamen i drvo. da mi 344 Na Istoku je zemlja još presna. Misli su munjevite. i zaziru jedan od drugog. Ali čim odani i sunce odskoči. ovi cvetovi stalno strepe i podrhtavaju na vetriću koji povazdan pirka dolinom reke. ali ne mogu da odvojim pogleda od njega. To je čitav doživljaj i mali bol za mene. snagama i otrovima. Zemlja je za-mrzla. okrešem je i napravim od nje štap. o borbi 345 . jer ti njemu granica između smrti i života nije jasno određena. pojave se nad Bakljama i oko Trebevića beli oblaci. Zimska noć sa tankim velom snega na zemlji. vazduh oštar. hteo bih da postojim — ukoliko je neophodno da se postoji — bar jednim delom sebe kao malo dnevne svetlosti u vazduhu. Dokoni ljudi po baščama i čardacima. živa. sveobuhvatne. pred prozorima. Idući kroz šumu. dignem granu pored puta. koja je u punom suncu. nego krivuda i treperi. Kalemegdan je bez drugog osvetljenja. o rastu i stvaranju. Neverovatnom brzinom se privikavam na ljude i stvari. To stalno drhtanje postaje mučno i bolno očima. stoje tako povazdan. nepomični i teški iznad varoši. Lepa svetlost! Kad nestane mene i ovo malo moje svesti o sebi. pošto porastu do neke mere. Iako je letnji dan i sunce šija. je teško rastati se sa njim kad se primaknem varoši i kad moram da ga bacim. na predmetima ili u očima ljudi. tako upoznam svaki prevoj i svaki čvor na njemu i tako ga zavolim.

»lomi glavu«. o njihovom ukrštavanju. U stvari. od mladića. i čini mu se da se ukus masa stalno kvari i pogoršava. pa. te glave će brzo i još jače posedeti.i sticanju i njihovom zamahu koji živi u svakome od nas.. koji izlaze teturajući iz krčme. kao ni bez duvana i rakije. o umiranju. Prvog dana opsova mi boga. Ta se slika neće moći sačuvati za budućnost. ili tuguje. ^ 346 Ovde. gleda preda se i s vremena na vreme izgovara poluglasne reci. dok je ne resi ili ne preboli. kume. jasno. Noć istinske veličine i izvesne propasti. tragičnom kidanju ili prirodnom dotrajavanju. jer se veća i neverovatnija čuda zbivaju u meni i oko mene. znoj mu izbija u graškama po čelu. koji na malim kolima dogone iz okolnih sela mleko u Beograd. Ništa ne bi bolje i jasnije govorilo budućim naraštajima o našem vremenu nego te mla347 . riđu. malo pognut. pa zatim potpuno iščeznuti sa ustalasane površine živih prolaznika. lomljenju. vidim po ulicama znatan broj mladih žena sa prosedom. nepopravimo. gorenju i sagaranju vidljivog sunca kao i unutarnjih vatara u svemu što živi. — Ne ide mu se? Ne ide mu se! Ni zrnu se ne ide pod žrvanj. kao da radi neki težak fizički posao. Kad čovek zađe u godine. ali još mlada. Da te ne obiđu. to je uvek ista besmislica. koja se ovako žali na muža: Kad sam pošla za dragana moga. promeni oblika. bića i stvari. kakv je bio i kakav je trebalo da bude. Teraj. Čini mi se da vidim kako je iznad glava tih slabih stvorenja prošla ruka ovoga rata i posula ih prevremenom sedinom kroz koju još prosijava mladost. Od pijanih ljudi. Sve je u tim mislima veliko. Sto mu nisam napojila junce. Nimalo se ne bih ni prepao ni iznenadio kad bih ugledao duhove kako bedemima šetaju. One su izdvojene potpuno iz mene. treba videti kako tada razmišlja. Očigledno je da se on svakoj brizi koja na njega naiđe daje ceo i da se troši i lomi bez poštede. Ali zato pre i posle toga njegov duh istinski miruje i ne poznaje naše nezdrave nemire. kao odraz velikog unutarnjeg talasa u zemlji. pa i sasvim sedom kosom. Sve to sa jednom teškom i dostojanstvenom ozbiljnošću kakvu varoški svet i školovani ljudi ne poznaju. Narod ne može da bude bez rime i kakve bilo desetke. o sudbinama ljudi koje sam poznavao i o toku svog rođenog života. sujetne pomisli i začikavanja mašte koja kvare naše dane i noći i slabe nas za važne i velike napore u životu. čovek može da čuje nove pesme na stare melodije. Njihova lica su izmučena. kao u starinskim dramama. gotovo ovaplo-ćene. Sedi. a oblici tela odaju još bolje njihovu mladost. izgleda mu sve što se po ulicama i kafanama peva manje-više ružno i besmisleno.. kao i u Beogradu.. Drugog dana i boga i sunce. Hi pesmu odskora udate mlađe žene. Kad seljak ima neku tešku porodičnu brigu ili veliku štetu u imanju. To je šteta.

Da bi prikrile svoj strah od uvek mo-» gućeg neuspeha i odvratile pažnju gledalaca od napora.> * Video sam. kaže seljak »ah neću da te primim. »Ima«. god. 1)Na morskoj obali misao je sporija.« Slovenaćka kućanstva su redovno čista. on nosi čudan teret na desnom ramenu i pri tome gazi što može tiše i lakše.de sede glave. GJodine 1941. ili na one modele u etnografskim muzejima. rede se javlja. Jedan moli seljaka da ga primi na kola i poveze. ali koji je i uzrok svih nemira i nereda u njima. On ne zna ni za koga oko sebe. kako iskopavaju neeksplodirane granate i odnose ih na jedno pusto mesto da ih tamo demontiraju. ljupkog osmejka. kako izgleda. Bled je u licu. i samo igra svoju igru sa smrću. Pr -natrao sam španske igračice kad izvode neku tešku figuru. jednu vrstu čudnog baleta koji je i jadan i uzvišen i pomalo smešan. pa kakva bila da bila!-« 348 Tri misli na morskoj obali. Kao smrt samu. posle bombarđovanja Beograda. nudi i da plati. » Uvek mi se vraća pitanje: zašto su javne zgrade na Istoku tako neprijatne i redovno zapuštene? U tim zemljama kao da su hoteli tako udešeni kako bi svaki koji u njima prenoći imao prilike da razmišlja i dođe do uverenja da je lepše i bolje sedeti u svojoj varošici nego putovati po svetu. Tako savladaju i svoju zebnju i teški napor. čudno. ' 194«. Jedan posve mlađ vojnik nosi na ramenu jednu takvu granatu od tridesetak kila. 2)Samo se sa stihijom snega može uporediti stihija mora. kako nikad nisam video čoveka da korača. kojima je potpuno ili delimično ukradena bezbrižnost i radost mladih godina. u prirodi. Sva mu je krv oko srca i sva pažnja i sva snaga usredsređena samo na to da se neopreznim pokretom ne probudi smrt na ramenu. i korača sitno. juna 1946. Neka u ovoj zabelešci ostane bar pomen o njimav (Sarajevo. Tako je i zašao za ugao. oborenih očiju. Jedina mana tih kućanstava je u tome što pomalo liče na sakristiju. uredna i svetla. najlepša je svoja kućica. ah zato je finija i oštrija kad se javi. Seliak odbija. ali je očigledno zbunjen i uplašen. i zavaraju oči publike. Nedostaje im onaj topli individualni dah koji oživljuje naša kućanstva. niti pomišlja kako izgleda u očima drugih ljudi. one uzimaju masku lakog. stupajući kao po žici. pri-sebnošću i nekom nezainteresovanom revnošću koja im je. On vrši opasnu dužnost koja mu je pala u deo. Hoću da te vidim kako ideš pešice. a slovenačke žene ih vode sa mirom. na peščanoj obali. koji nikad nije lep. be-žali su mnogi građani drumom ka Avah. jer ima mesta na kolima i za trojicu. izgleda. i kako bi odlazeći uzdahnuo: »-Ah. 3)Kraj mora nema. svom snagom svojih mišića i ćelom pažnjom usred-sređen samo na jedno: da ostane živ i da se što pre srećno oslobodi svoga nemilog tereta. Ovaj moli dalje. 14. cveta bez mirisa. 349 .

planinskim krajevima je obrnuto. kako su punili i palili lulu kad bi im se ugasila. Kad zvezde stanu da osvajaju tamnomodro nebo. ponad okrugle gradske kule. A na severoistoku. Svetlost je u Mostaru elemenat za sebe. slična bledom prvom sjaju svitanja na prolećnom nebu.* * Kad pupoljak divljeg kestena koji je nabubreo. vezivali svi njegovi. prodorna i svirepa. domaćih. Putovao sam sa seljakom iz okoline Sarajeva. Ono što je na njemu naročito padalo u oči bio je njegov crveni šal ovlaš savijen u velik turban oko glave. * 1. ali i slobodno i lično. To je mesto na kom treba raditi. ona je snažna. onako kako su ga. Kad čovek stigne s mrakom u Mostar. Od nje su i ljudi ovde vesti i racionalni i u isto vreme hladni i bezobzirni. pa se sutradan probudi ne sa prvim zrakom nego tek oko sedam sati — on tada najbolje može da oseti razliku između svetlosti u Mostaru i. Ručao sam sa jednim našim čovekom i jednim Svajcarcem. one u Sarajevu. smolav i mrk. sept. ovog trenutka. iskrenim osmejkom. —Sto ne bi ti tražio da te postave? — pitaju jednog crnomanjastog mladog . na njegovoj površini najpre se javi pri dnu bledozelena a pri vrhu slabo rumenkasta razgalina. čoveka inteligentna izraza lica sa zdravim. U brdovitim. u nizu naraštaja. Šumovite padine i goli planinski visovi paraju nebo i oblake. —Ne. obuhvataju ih i čine sastavnim delom predela. Po načinu kako su pušiH. A ja nisam taj.* Na vreloj pržini. vezao proizvoljnom igrom svojih prstiju i svoje mašte. grupa mladića. izjednačuju ga sa sobom. ritualno gotovo. kao da ga je on prvi i jedini sad. Bolje nego po onom što su govorili. svuda prisutna. hoće da se otvori. Taj crveni šal vezan je i tradicionalno. živa. na primer. Obojica su pušili lulu. 1951. u razgovoru. » Na bačkoj ravnici nebo i oblaci gutaju pređeo. mogla se videti sva razlika temperamenata i vaspitanja dva razna i različita naroda. Reč je o nekom upražnjenom dobrom mestu. one se u sve većem broju i sve jače javljaju i kupe tačno iznad slabo osvetljenog kamenog grada. naročito su guste i izgledaju kao roj zlatnih pčela oko mrke košnice.

kakve do tada niko na tom ostiTnj nije video. Kad je uvođenjem avionskog saobraćaja omogućeno brzo putovanje na Grenland. To je 35T . prva zvanična delegacija danske vlade donela je buket svežih ruža.350 Strašna oluja sa grMom. kao što se zvoni za pokojnika. i ona su zvonila »na jednu stranu«. Vetar je tako jak bi* da je zaljuljao zvona na zvoniku.

Naročita radost vladala je među ženama i decom. I tu onaj visoki čovek bez osmejka. kratka i naoko bez smisla. U Sviftovim pismima vidim da je njegov šef i zaštitnik. imala je vilu na Topčiderskom brdu. lord Harlej. se žalio da ga miris lipe »nervira«.« U sarajevskoj čaršiji kruži uvek poneka uzrečica. nedarovito i razmaženo dete koje je teško učilo. U junu mesecu lipe su cvetale i širile snažan miris koji je prodirao i u vilu gospođe N. prvi ministar kraljičin. kako bi njen sin bio pošteđen mirisa koji ne podnosi i kako bi mogao da uči. izmerivši jednoj mladoj ženi oku krom-pira. Prepirali su se živo. uvek šaljiv. Sin gospođe N. jer su svi osim čoveka sa hijenskim izgledom pili crno vino. koju čaršijski ljudi ponavljaju neumorno.) Zatim je dugo vremena upotrebljavana uzrečica: »Taka zemlja!« A sada čujem kako muškarci u čaršiji dovikuju jedan drugom. »Ja živim umereno«. predsednik nije udovoljio toj želji. Docnije je razgovor za tim stolom oživeo. a dan je bio vruć. upitao ima li u šta da primi krompir. Istinu valja reći. 352 353 . za susednim stolom. jer se bojim da ne pomisli da mu laskam oponašajući ga. on je ćutao. i u baštu oko vile. a stav hijenski nakostrešen. maturanta. Samo je jednom rekao: »Ja bih takvog čoveka svojom rukom ubio. je molila predsednika Opštine.bilo veliko iznenađenje i krupan događaj.^ U vagon-restoranu jednog voza video sam čo-veka sa licem koje ne poznaje osmejka. bio gluv na desno uvo i svakome okretao levo pri razgovoru. Glas mu je bio promukao. dajući joj smisao koji žele i koji im trenutno treba. rekao je sam. koji ne pije i ne puši.« I pri tom je podigao i malo savio svoj dugi sivi kažiprst. ne puši. u svakoj prilici.) sve glavne ličnosti nagluve. Istu manu imao je i Svift. Iz razgovora sam razabrao da ne pije. Sedeo je sa svojim društvom. i nisu to krile ni najmanje. nije govorio mnogo. Imala je i sina jedinca. god. opscen ili podrugljiv. Svet se iskupljao i gledao buket kao čudo. u svima mogućnim tonovima: »Ne daj na se!« 23 — ZnakoTrf pored puta Gospođa N. Tako se nekad dovikivalo: »Imaš u šta?« (Stvar je potekla od bezazlenog baka-lina koji je. koga je dobro poznavala i sa kojim je bila u nekom srodstvu. marta 19S2. da naredi da se poseku te lipe i na njihovo mesto posade kestenovi.^ Gospođa N. ali ostaje činjenica da je ona zaista to tražila. kao da pritiskuje obarač. i tim povodom piše: M-Ne smem da mu kažem da je kod mene isti slučaj. lenjo. i dok su svi govorili. Jedan maliciozan stranac uvek je tvrdio da je to samo koketerija i jedan naročit način laskanja tadanjem predsedniku vlade koji je gluv »comme un sac de charbon«. Reč je bila o nekim meni nerazumljivim sporovima i omrazama u njihovom mestu. igrao oko njega i plakao od uzbuđenja. ne čita knjige i ne ide u pozorište. Na ulici pred njihovom kućom bio je niz visokih i snažnih lipa koje je Opština tu posadila pre mnogo godina. U turskom Ministarstvu inostranih poslova bile su u ono vreme (oko 1936. nego upadljivo pokazivale. da od njega dobija glavobolju koja ga sprečava u učenju. ' Cuo ođ Dinca u Nlcl 1B5& * 27.

A nedavno sam čuo kako čovek sa jednog dućana ironično dovikuje drugom: »-Hoće od toga. April. Nema lika ni izgleda.. * __ Vidiš! Kažem ja. * Ciča je. kako je Bogu prezime? —Svemogući. pa . kao što ne može umrijeti. • Cuo ođ M. ima nečeg odsutnog i mrtvog. Pomerio sam se kao od udarca. odgovara baba uvek sa rezigniranom iionijom na dedovu šalu. Usled blizine i teskobe brda oko varoši. Dok blešti sneg na suncu. I gledajući je kako. Markovića u Sarajevu 194S. on je sa divljenjem i zadovoljstvom uskliknuo: »E. nit je lijevo nit je desno. pedeset godina! Sve da si mi pevala kao ona u Operu što peva. što haljinka izmijeni čo-jeka. mršteći se jedva primetno ođ bola pri svakom koraku.. A kad je taj fes stavio na glavu i pogledao se u ogledalu. Podsećaju na bombardovanje iz vazduha. levoj. odlazi na jednoj. kaže. i na mene je naišao deo one brižnosti. On nit je rođen nit može roditi. Posle gotovo vrelih dana neočekivana studen sa oblačnim nebom i hladnim vetrom. a Haleta kaže da Bog nema prezimena. kao izvinjavajući se što je zadremao: »Drjemovna ova bjelina. Na jednom kongresu.« »A ti meni nisi dosadio. video sam da joj je desna noga amputirana i da hoda odupirući se o kratku štaku.« * —Babo. nisam mogao da uhvatim na njemu ni zračak onog sjaja koji se inače uvek javlja na hcima tako lepih žena. pravilno i mimo. Lepa žena. — Bog nije niđe. savršeno vajanoj nozi. Ali to lepo lice. čovek iz naroda. sedi malo podalje ođ mene i privlači moj pogled. Ma koliko da sam ga posmatrao. 354 23* 355 . bele kože i crnih očiju. tako da se mesa ju međusobno i teško razhkuju jed-^-^ od drugih. pa bi mi dosadila. taj je već izišao iz vjere. Stara muslimanka govori napamet. bre. Ne. to je čudo!«' Čudna je ova sarajevska grmljavina za vreme letnjih oluja. Smogao je svega toliko da kod Jevrejina Pred imaretom »kalupira« svoj stari fes. bujne crne kose. Ko izgovori: »Bože moj!« i pri tom samo pokaže rukom put neba. ljudi. na njemu je pečat neke velike brige koja čoveka obuzima celog. jedan Bosanac. govorio babi: »Pedeset godina. kao da čita iz knjige. gromovi odjekuju jače i svaki ostavlja utisak prave katastrofe. On je sve. Nit je gore nit je dolje. koji nosi i sitne pahuljice snega i bele latice preranog kuhara.' • Pariz 1949. nit je sprijeda nit je straga. posle više od pedeset godina bračnog života. hoće!« — To je najnovija od tih njihovih uzrečica. nimalo! Ni najmanje!«. — Kad se digla. hramljući. Jedan siromašan musliman s Vratnika nije imao novaca da se ponovi za Bajram. visoka.

osmejak ih razdvaja i između njih se pokazuju beli snažni zubi. Mislio sam: žao mi je što ovaj trenutak neću nikad moći u se-ćanju ponovo doživeti. ona je pozdravila staricu koja je sedela iza mene. koji čuje šum na stepeništu a ne vidi nikog. tako da sporo i nepotpuno moduliraju glasove. Gornja i donja usna gotovo jednake po obliku i veličini. a u drugoj sobi majka sprema sina za prvu pričest i za ispit koji mora pre pričesti da položi. te usne se neprestano suše i ona ih često vlazi grizući ih sjajnim zubima ili prelazeći preko njih jezikom. Ćelo telo nepomično. Pozdravila nas je. Jovanović. malo nespretnog i dobro vaspitanog dečaka. tu se odaje: i tu se vidi da peva sa skrivenom unutarnjom slašću. ali je razvijena i snažna. kada se glas zamagli malo pre nego što će se sasvim prekinuti. Majka izgovara reč po reč.« Obratite pažnju kako građanin. Taj čovek boluje od srčatte mane i tako je uplašen i u svakom trenutku svestan svoje mane. U snu. Ne ubij! Ne ukradi! — to ide još nekako. Padao sam. očiju krupnih i modrocrnih kao trnina i uvek vlažnih i nasmejanih. ali njen pozdrav je pao najpre po meni. dragoceno nasmejanoj zbunjenosti bila je sva nenačeta radost koju ona i ne sluteći pruža svakom ko je vidi. glas je ujednačen i zaobljen. kako na telefonu izgovara: »Ama. dečak viče ogorčeno. Ali na kraju pesme. ispunjena medom. Usta divno nepravilna. viče: »Ko je to?«. koji je širok i jak kao crven mesnat tučak među laticama čudnog tropskog cveta. koga vi tražite?« i. kako izgovara svoje prezime. plačevnim glasom: »Ne treba mi žena! Neću! Ne treba mi!« Navršava petnaestu godinu. i padajući još uvek sam mogao da pratim i nadzirem svoju misao. poklonom zbunljivog. Izgleda da peva tuđim glasom pesmu tuđe ljubavi i radosti. Ona peva. Deset božjih zapovedi. o kojoj ni njen izgled ni njen glas ne kazuju ništa. Upravo. I to je bilo jedino što sam žalio i što mi je u celoj stvari izgledalo kao nepovoljno i neprijatno. ali kad dođe: »Ne poželi žene bližnjega svoga!«. U toj lakoj. da 357 Uveče. radosno napućena i teška. otac sedi i radi. koje je vrlo obično i često. mlekom. jer tek što jedna drugu dotakne. raznim voćem i sasušenim travama. Ali sam u tom žalio i sve ostalo. »Ovde Jovanović. pa tek onda po onome kome je 356 . posle dužeg kolebanja između života i smrti. te njene još malko blede usne nisu gotovo nikad sastavljene. i da sam za vrelog letnjeg dana ušao u neku seosku ostavu koja je sva od smrčeva drveta. a sin zlovoljno i sanjivo ponavlja za njom. naj-posle. lice mirno. Previla se u samom pasu. Njen pozdrav je odavao vedrinu i nevinu zbunjenost. Izgubio sam ravnotežu i otisnuo se. oči oborene. Činilo mi se da sam odjednom prenesen u daleko planinsko selo na prisojnoj i pokošenoj strani proplanka. sa krova nekog oblakodera. razu-mete li vi srpski!-« * bio namenjen.

od ljudi koji su negde iz zapadne Bosne. ima preobilja životne radosti. — Ako te uhvatim. objašnjava: »-Idi pravo i čini dobro. latifom i šebojem.* Na periferiji malih bosanskih varoši zapazićete karakteristične baštice koje su ponajčešće iza kuće. zato za njih ima tako malo mesta i zato su sa toliko ljubavi sađeni i gajeni da se to na prvi pogled oseti. »-Ajde. dok ima! Roba govori — gazda laje. ili možda i namerno.« 359 358 . koja je uvek malko nagnuta kao da ni prvog dana nije bila prava ni ravna. bokor sabljice ili tamnocrvenih ge-orgina. ali uvek nepravilna oblika. popovom kapicom i zijevkom. pa se ne boj nikog. Sve to zasejano tako gusto i nepravilno. a ne pred njom. prigušenih a silnih osećanja koja su iznad svakidašnjih. iznad nužde i stege ličnog i zajedničkog života. Među seljacima koji piće nude ima domaćina koji trezveno i oprezno gledaju da svoju robu što bolje prodaju. a posle i one zarastu sitnom travom sa ponekim cvetom od rasutog se-mena. dok sadi i okopava cveće. kao kod čoveka koji prinese uhu sat i osluškuje da li radi.a hoda kao senka i govori kao bolesnik. igra ni bezbriga. zasađene domaćim. Svi su oni napola ili potpuno pijani.. U njihovoj zagonetnoj jednostavnosti i prostoti složenog porekla ima nečeg od rituala i vradž-bine. Sastoje se od dve-tri povisoke. narode. Ajde. narode. obično eliptična. Cuo strašnu reč. stegnute i pri-tuljene svim onim što u životu nije lepota.« Jedan seljak viče: »-Ide radnja kao voda ladna. a kod njega je to stalan izraz. Na pijaci Zeleni venac seljaci prodaju vino i rakiju. po veličini nejednake leje. . nekako srećno-slučajno. zbijene u osojno mesto između naličja kuće i susednog zida ili ograde od viških dasaka. Staze između tih leja nisu šire od dobrog pedlja. uvek istim čedno jednostavnim cvećem niska rasta i žive boje: nevenom. ljudi i žena. prljav i neobri-jan seljak lukava izgleda. koji malo ili ništa ne kupuju. Jedan debeo i podaduo čovek bez zimskog kaputa. ajde. Izraz lica mu je napregnut a odsutan. ali mnogo probaju. Ljudi dolaze sa flašama i kupuju piće. a ima i nečeg zavetnog i grobljanskog. rastu zeleni kaloper. a novembar je mesec. Ali tu se stalno kreće velik broj pijanica. samo što to kod čoveka sa satom traje trenutak-dva. neophodnih potreba. I Turgulje — rane šljive. ispiću ti oči kao turgulje. Svaki od njih proba kod nekoliko njih pre nego što robu kupi.. Kod jednog bureta vina vodi se dug razgovor između polupijanih građana i isto takvog prodavca. Izgubljene i pomalo tajanstvene izgledaju te baštice. navali. One su obično nepravilna oblika i minijaturno malene. Uz samu ogradu. Ti vrtići su kao skrovit oltar u slavu kratko-vekih. narode!-« viče jedan bedno odeven. Sve to stvara pijanu graju. na veliko i na malo. da takva leja liči na šaren uzorak za ćilim koji nikad neće biti otkan. ali ima i takvih koji i sami piju. punu vesele vike i duhovitih dobacivanja. sastavljenih tako da se ni proviriti ne može između njih. koliko da čovek može jednim stopalom na njih stati. o okolini Sarajeva.

a gde sam ja? On zarađuje milione i svetska štampa. pa ma bila i najbezazlenija. To su bili čudni. Bilo mu je osam godina. fala bogu! I to. starinskim trebinjskim govorom. a ispod njega nazire se malen i taman i budan čovek. širila i stvarala malu zatoku mirne bistre vode. pa. otišao je kao dete sa roditeljima u Tursku. tako da mu je »fes sa glave spadao. uzmi N. pa talenat. Najčudnije je bilo sa zelenom rekom Trebišnji-com. 362 . kao da nikad nije ni odlazio. koje je on svojim uporstvom podizao do velikih. na kraju građa. Stara. a drugim.. čast talentu! Ali. jednospratna osnovna škola činila mu se tako malena da bi je »mogao preskočiti«. pa reci je li pravo da se ja ovako mučim. Dakle. kad je hteo da joj sagleda sljeme«. on je zauzimao odlučan stav i istrajavao u njemu bez obzira na po-sledice. diže se i spušta u ritmu sna. blisko i »obično«. ali lepo. često puta naoko sitni povodi. Posle četrdeset i pet godina došao je opet u Trebinje. Bile su iste kao one u detinjstvu. To sam ja i sa mnom sve moje stare misli i drhtavice koje mi ne daju da zaspim i koje me bude posle kratkog prvog sna. Pričao je kako mu se sve u Trebinju učinilo poznato. uđavola. sve je bilo manje i niže. Ka-zaćeš ti.. ja snivam da spavam. * Taj čovek je izgledao kao da ne veruje ni u šta i kao da mu ni do čega nije iskreno i duboko stalo. Ali u retkim i potpuno neočekivanim i nerazumljivim slučajevima. kao okamenjene. koji dolazi od njih. bez svog pogleda i stava. Dobro. a on . ostavimo na stranu talenat. žaleći se na svoju sudbinu: — Evo. Znam ga. Pustimo sad talenat! Nego uzmi njega i mene. a kad je u nju išao kao đak prvog razreda. On retko uzima sredstva za spavanje.. Zajedno smo rasli i u školu išli. koja se pored mosta.. treperi. Izgledalo je da odonda rekom nije protekla ni kap vode i da ribe ne samo da nisu porasle nego se nisu ni s mesta maknule. Covek zaspi odmah. jer takav san. Iznad mene i oko mene stvori se kao neki moj dvojnik. ribe osrednje veličine. Ziveo je kao stvor bez pravca i načela. a mene rasporedili u. nekoliko puta veći od mene. izgledala mu je do neba visoka. U toj vodi lebdele su. kao da ih je maločas ostavio. I sve ostair je bilo isto tako. Sotga više volim da se mučim bez sna nego da uzimam sredstva za spavanje. evo. i kao boljim delom sebe on je budan i oseća onaj deo koji spava. a on ne mogade dalje od trećeg razreda gimnazije. Jedan građanin za slavnog vajara N. ali to je kao da u njemu neko spava. Pričajući sa malim zastajanjem i traženjem reci. Zato se sa lakoćom prilagođavao svemu i svakom. o njemu piše. ja zavi-šio i gimnaziju i posle fakultet.. to je 360 druga stvar.. ipak ne spava. rodom iz Trebinja. on je umetnik. kazivao je svoje utiske.* Jedan naš zemljak. on ne oseća kao pravi san. Kad spavam uz pomoć pilule. opštih i nepovredljivih načela. većim. Samo.. A danas? Gde je on. ali sav od lake i prozirne materije.

Jedan od prodavača. Zatvoren prostor. u grozdovima. nebo je bilo izbledelo. mlad živ čovek. Nije mi se spavalo. Zidovi bez prozora. ni oni ni njihova zaprega. U ovom kraju Slovenije seljaci na poljima. Svi viču. Daj pare pa idi. —Gle. u sebi sve računa. nikako ili vrlo malo. ali zvuka nema. a u tom poslu izgleda sve od početka do kraja predviđeno i utvrđeno. —Dakle . a leti sveza hladovina. a očima lukavo strelja i.. izvan njega i izvan sredine u kojoj je živeo. probudio i izišao na terasu. kao zadocnele na povratku posle čiste i svetle zvezdane orgije u modrini neba. očigledno. 10 Vin 1953. Oko ponoći negde ipak sam zaspao.. žđa kao čarolijom. otkud ja dužan? —A. . Zimi toplo. kupci i prodavci. nego me podstiče da mirno mislim i da bolje vidim i ljude i svet. Na Bledskom jezeru svaki vetar. Tako lak izgleda posao ovih ljudi da pomišljamo na igru i zabavu. u svako doba dana i godine. U prvim noćnim satima nebo je bilo puno zvezda. sporedni hodnik koji vodi iz ove kuće u vrt i služi kao ostava. koji su povijeni tako da se prosto gube u zemlji koju obrađuju. daklem to je triput da-klem. to nisi ti! Onda je onaj drugi. A kad sam se. Oni se izdvajaju celim likom od posla koji vrše. sa tih planina daljna prostranstva kopna • Bleđ. Samo su sredinom neba sjale dve krupne. Izgledalo je da im se žar sve više raspaljuje. Ziv razgovor svaki čas prelazi u svađu koja opet brzo zamire. tanak me-sec je dogarao u dnu vidika. smeje se. 362 363 . oštrim zamasima. Video sam mnoge velike građevine sveta i visoke planine sa snežnim vrhovima u daljini na nebu i.Tada se moglo videti da je taj čovek celog života bio veran nečem nepoznatom. od najmanjeg daška do severca sa dugim. posmatrani izdaleka.' Na Zelenom vencu gomile lubenica. ne ostavljaju utisak napora i mučnog rada. I dužan si mi četiri dinara od ranije. malko dobre samoće koja me ne odvaja od ljudi i sveta. Protivno od zemljoradnika u našim krajevima. Belina i odmor. građanin. svega trideset i šest. —Daklem i daklem. to su trideset i dva dinara. i uvek. dok naš seljak izgleda da se zakopava u zemlju i da prvi put preduzima svoj mučni i bezizgledni napor. nekako pred zoru. meri. nestalo bogatih sazve- Sklonio sam se od naglog letnjeg pljuska u hodnik seoske kuće. To je mali. vidi se da su okupani u znoju i da posrću od napora. Činilo mi se da vredi bdeti i pratiti hod i razgaranje zvezda u modroj visini. Tu je uvek suvo i tiho. I to veran verom koja se nikad ne koleba i zbog koje se lako podnosi svaka žrtva. ima svoju boju na nebu ili na predelu. ali kad im čovek priđe i pogleda ih izbliza. Ceo zid ispred mene sačinjavaju velika vrata koja se otvaraju na baštu. govori. Vidiš ti ovaj narod što je navalio! * Na jezeru. obrnuto. otežale zvezde. pet kila i dvesta grama. —Eto.

da se »snalaze«. ili bar kroz neku omladinsku organizaciju koja nije mnogo daleko od svega toga. Sve se pretvorilo u padanje i postojalo samo kao takvo. okt. sazdan od čoveka. Ništa. značke. ne mogu da odbace od sebe naviku da ulaze u tuđe zemlje. Svi su ti ljudi prošli ili kroz rat i kasarnu ili logor. ali sa smehom i veselim. po svetu. pričvrstivši ogledalo na krilo šatora. ja kao nigde razumem i volim čoveka i sve što je njegovo. Malo povrtlarskog alata uza zidove i nekoliko praznih saksija i slučajna daska koja može da posluži kao sedište. reklame i prospekti za turizam zemalja kroz koje su prošli. I nikad ništa više. Okrenut je ka istoku. Ne može drukčije. ilu-strovan časopis sa stripovima. i 7. Nije više bilo zemlje. još od jutros i očekuje sunce.* na zapadu. a nije osuđena da se tako zove i da uvek to bude. A sve to naizgled nije mnogo. muž se brije. najbolje što mogu biti. pa makar i sa pasošem. Zatvoren prostor. ili mladi parovi. U toj opštoj kataklizmi padao je i on. a sve što sam ikad video gledao sam uvek sa velikim Ijubopitstvom. 1953. sve ovo malo zbunjuje čoveka koji nije navikao na ovakav način putovanja. nalazim često u misli: da je čoveku dat omeđen i zatvoren prostor. zastavice. voljno i nevoljno. ne mogu da se zaustave. iza oblaka. Mlađi ljudi. izbezumljen. Surva-vanje svega što postoji i što bi ikad više moglo ma u kom vidu i obliku postojati. a dete. Predveče možete videti modri dim njihove vatre oko koje posluje žena. pust i bezimen prostor. koliko i to padanje bez dna i kraja. U njihovim kolima vlada slikovit nered: prazna flaša kjantija. često i sa decom od 5—6 godina.' Svuda sretate ove turiste. kao tihi jauk. Tri bela zida i velika vrata koja su i četvrti zid i prozor i izlaz u svet. po dvo-jicatrojica. ni mrtve stvari ni žive svesti na njoj. izgleda. Gledao sam ih u rano jutro kad ustaju. 364 365 . čeka doručak iz konzerve.i mora. U prostranom krompirištu usamjen suncokret pod oblačnim nebom. i u njemu uvek verno ose-ćanje da sam i sklonjen i zaštićen 1 svemu blizak i znan. i mužjaka kako nešto popravlja i utvrđuje na šatoru. žmirkajući na sunce. Kao svaka novina. Gde god ne nađu mesta u hotelu ili gde hoće da uštede. Kad me taj prostor ovako obuhvati i zakloni. putuju svojim automobilom iz jedne zemlje u drugu. Ali on je očigledno izgubio orijentaciju i tako stoji. oni rasklapaju svoj šator i —■ kampiraju. kao ratničkim povicima Žena se oblači i doteruje. ali sve to zajedno. leto 1951 San. a ta reč je bila: »duša«. dobro koje je sam stvorio po svojoj zamisli. i trajala je. A onda je nastala opšta propast. iako sunce celog dana nije izašlo i sad je tamo negde > Ponoć Između 6. za čoveka. radio koji svira uvek » Bled. da savlađuju prostor i teškoće koje on pruža. dok se dete igra na travi. malo podbuli i raščupani. amerikanska konzerva. sa radosnom zahvalnošću. i više od toga. i najviše ono što sam. U dva velika poslednja rata milioni ljudi krenuli su. sa svojom posled-njom ljudskom rečju. i sad. kutija jugoslovenskih cigareta. svojim rukama i za svoju potrebu. Nečeg ratničkog i drevnog i primitivnog ima svakako u svemu ovom.

Znači da se vreme ljubavi i igre primaklo kraju i da treba spremati gnezdo za jesen. to nije bio besciljan. mirno i zeleno oko mene. Osećao se sav njegov napor da govori kao pristojan čovek i sva nemogućnost da tako misli. bacio je veliku senku na ceo predeo i na ovaj trenutak moga polaska. a on sam gomilao je ispod sebe i oko sebe toliko ružnih stvari da je ličio na one životinje koje žive na gomilama svog rođenog izmeta. Ili se meni čini. objašnjava s kelnerom. Svaku aluziju. ali baš zato ružnih aluzija. razbija ušicama od motike krupne suve grude zemlje. 367 . U restoranu. smenjivala je druga još čudnija i — niža. i više. a ne-poverenje i oprez kod roditelja. Sve je još svetio.istu istrganu crnačku igru. Na oluk na terasi sleteo je vrabac. veseli letnji let. —Jeste. gospodine. Svim što je na njima i oko njih oni podsećaju na visok industrijski potencijal svoje zemlje. ali isto tako brzo je izneveravao sva obećanja i na kraju davao sve samo ne zadovoljstvo i prijatnost. a sve su se kretale na niskim. —Dajete. U Marseju. on je zatrpavao sve novim recima koje su bile utoliko ružnije što je trebalo da izgledaju pune obzira i pristojnosti. i ja sam vam zahvalan. I tako malen. i sav je malen i jadan pred svojim nepostižnim i nesrazmernim zadatkom. ili su razgovori koji se vode oko mene isto tako čudni kao i sve ovo što se dešava u meni. Beznadežan napor. U njegovom govoru sve je vrvelo od nezdravih asocijacija. Sve je spremno za povratak. da me grdite ■— kaže kelner sa hladnom bezobzirnošću za koju samo na francuskom može da se nađe učtiv oblik. Svakojake sitne. mračnim i klizavim ravnima. ružne i nečiste pomisli i aluzije 366 navirale su iz njega. pribor za jelo od crvene ili žute plastike. onda — kaže gost tako mirno da je već čudno — onda moram da promenim restoran. i podmladak. od neočekivanih i slabo prikrivenih. sive i posne.' • u Marseju 1927. Početak razgovora sa tim čovekom izgledao je uvek prijatan i obećavao mnogo. ali ne pristajem ni po koju cenu da me grdite. zle. u kljunu je nosio vlat sasušene trave. i to brže nego što je njemu polazilo za rukom da ih sve i potpuno zaodene dobrim recima. malo nastran po izgledu i sigurno pijan. Slušam kako se jedan čovek sa primetnim engleskim naglaskom. A čovek radi kao da ima zadatak da uskopa ćelu površinu zemlje. A imam pravo da vam dajem bakšiš? —Bakšiš je zato što vas služim — kaže kelner mirno. Neke rastrgane njive. Na ivici jedne od tih njiva sitan čovek kopa. ali u isto vreme i na Cigane čergare koji su u mom de-tinjstvu dizali svoje čerge u blizini naše kuće i izazivali uzbuđenje i Ijubopitstvo kod nas dece. — Nemate pravo. Pola sata pre polaska na stanicu. —E. sa još mnogo manjom travkom u kljunu. S vremenom je postajalo pravo mučenje slušati ga. deset posto je za to. Jednu asocijaciju. tek na-goveštenu. ali ja vama dajem dvadeset. Njegov govor je bio dvostruk kao zmijski jezik.

A dok trčim put skloništa. I tako se ja. Malo posle on opet počinje. najboljim i najplemenitijim delom sebe. i imam iluziju da sam zasmejao drugog. Cas prevarim ja njih. ■ ■ ^ 3^^'. 'Opatija 24. što je još veće. Ona ga moli da je pusti da mirno čita. I tako talasi neistrošenog i nezadovoljenog smeha. I kad dobro uočimo tu njegovu zaslepljnost i tačno procenimo tešku samoobmanu čija je bio stalna žrtva. da stojimo pred teškim nesporazumom i tragičnom zabludom čitavog jednog života. — Dobro. On je dokon i svaki čas započinje razgovor. Da. čas prosijava sunce. čas oni mene. Ona čita. Jeste. A olakšavajuća okolnost je ovde takva i tolika da iz osnova menja i našu osudu i lik toga čoveka u našim očima. bila prava i osnovana. iako sam potpuno sam. ■— Kažem ti: to-se-ne-može-porediti! Cutanje.^ Preko dana je sivo i oblačno. Tako se varakamo i nadmudrujemo po vas dan. a već posle devet sat^ I Opatila U. Posle kraćeg ćutanja on opet počinje razgovor. osmehnem se tiho i nepri-metno. VU 54. ali znači ipak da te on više zanima. A ja osećam neveliko. Tada bežim pod prvu kapiju ili gusto drvo. pljusak se sme-je meni. po nekoj organskoj zaslepljenosti kojom je bio udaren. Na prstima burme. —Dobro. kad ne bi bilo i ovde. da toga čoveka treba žaliti a ne osuditi. prilično izlišno. zar je tebi Hemingvej zanimljiviji nego ja? —To nije nikakvo poređenje — kaže žena suvo i čita dalje. Pored njih dete od dve godine. Osvane sunčano jutro. ali odjednom stane da se koleba i mrači i za tren oka ceo zaliv sa okolnim brdima nađe se pod oblačnim zvonom iz kojeg naizmenično čas pada gusta kiša. pređveče se oblaci malo raziđu i nebo zarumeni.6<'R : ' 24 — Znakovi pored puta 369 .To je bio jedan od onih ljudi koji mnogo revnosni je zagledaju šta ima u tuđem loncu nego što brinu da njihov ne bude prazan. koji su nagomilani u meni. a to znači nižeg i slabijeg bića. Kišni dani u potpunoj samoći. Taj čovek je. A kad pljusak prevari mene. Kaže to bez uzbuđenja i jetkosti. i nasmejem. I prema tome bi osuda toga čoveka kao sujetnog. što je veliko zadovoljstvo. bila bi. Tako se igram žmurke sa neuračunljivim kvarnerskim pljuskovima. i to glasno i nepoštedno. onda nastane veseo grohot krupnih kapi po širokom lišću i limenim krovovima. tačno je da je to bio sujetan čovek. muž i žena.l . Moglo bi se reći čak i to da je sujeta bila glavni pokretač većine njegovih odluka i postupaka i celokupnog njegovog držanja u društvu u kome je živeo. ali skupoceno olakšanje i zadovoljstvo. nepotpuna i bedna zadovoljenja svojih sujeta plaćao nesrazmerno skupo. VTT 54. Oboje su zdravi i lepi i po svemu izgledaju srećni.* Na plaži mlad par. nađu neki ma i zaobilazni put da se preliju i prospu. mi vidimo da je osuda nepravedna i neosnovana. kao kod svih suđenja i osuda — olakšavajućih okolnosti. Kad uspem da promaknem kroz zatišje iz368 među dva luda pljuska.

na sredini strme. on prvi nalazi reci. to se zna! '' '' '^ Žena se smeška i ćuti. i puno zvezda što izgledaju kao lepotice koje izlaze samo noću... zauzima njegovo mesto. Nedaleko od njega. 2. Jedan je sa ženom. • Bleđ 1954. jedva miču perajima i brkovima. račvasti prut na kome visi ubijen slepić.. kao ćelavi. jer je kod njih sve samo igra koja ima svoj smisao u samoj sebi. što 'no se kaže. Svak je svakom beskrajno dosadan i uvek na smetnji. neprestano su u pokretu. koja drži dete u naručju. Kad se malo utišaju. •— Sto ne liči na . (To je onaj koji. drugi pita: —Je li i ovo drugo devojčiča? —Jeste. Zastali kao četica u pohodu. kad su sva mesta zauzeta.. »ljudi u najboljim godinama«. Stoji oborenih očiju i malko spuštene ruke. Mlađi šarani. •— Treće će biti sin — teši ga drugi. što onda liči na zmiju? — kaže dečak ša kolebanjem u glasu. # Razgovori na periferiji Sarajeva. »do praseta«. leže na samom dnu. Poslepodne nekako otegnuto i bezvoljno. Na posrnulu ogradu starinskog groblja naslonio se stariji. pa da stopiram. — Malo vode.^ i Varošica koja podseća na ustajao ribnjak sa šaranima koji sam video negde u Francuskoj. raskošno. — Pažnja! Umoljava se uslovni putnik za Sa rajevo da se javi na šalter br. kiselom mudrošću koja dolazi kad snaga nestane. jedno otegnuto i prkosno: —Stooo? —Pa tako.) Čuje kako službenik objavljuje preko zvučnika. I zemlja i nebo imaju neodređenu boju pustoši i dosade. pa ako se slučajno desi da neko od putnika ne dođe do polaska aviona. Na aerodromu u Beogradu postoji nešto što se zove »uslovni putnik«. Teško.? 370 24* 37$ . Oni posve mladi jure levo. kao zastavu. Teški od godina i mudri onom uzaludnom. preduzimljivi i snažni. grehota je.. A ostareli su olinjali. pođe na sreću na aerodrom. —A . prepiru se glasno. Pa ipak. drže se blizu površine. a ne u onom što se kaže ili učini. čak možda i korisna životinja koju ne treba ubijati. pa sada valja da terate. malen i drzak. nema šta. —Moraćemo.ono je vedro. i neprestano zevaju. zagušljivo. A jutro je opet sivo. on nije zmija. a niko nikog ne sluša i ne čuje. godine u početku avgusta. nošeni snagom koja raste u njima. Jedan od njih drži visoko. —Ako se drugarica složi? : ■— A. —Bolje bi bilo da je ovo drugo sin. on im kaže slabim ali prekornim glasom da je slepić bezazlena.. Nastaje potpuna tišina među dečacima. izgubili polovinu krljušti. * ' "' Razgovaraju dvojica radnika na Cukarici. gonjeni još živim nagonima gladi ili množenja. kao jesenje. Odmah mu priskače u pomoć drugi dečak. tamnomodro. Covek pored ograde gleda dugo dečiju igru. —E. slab čovek. izlokane ulice nekoliko dečaka. desno. na . Onaj što drži prut sa slepićem najviše je zbunjen.

kao neophodan uvod u nešto što treba da bude glavno i pravo. To ima u najboljim trenucima pred očima i od toga živi ono što se zove: ja. oni u svakom trenutku postoje kao ljudi. na kuću? I sa tim recima. podrugljivo. pesak. — Ubili bi vi i mačku. Popodne duže i pustoš veća. krenuše dalje. a ukazuje se suština planete koju zovemo Zemlja i stvorenja koje se zove čovek.Nije umeo da kaže na što i zaćutao je. da se svet koji vidim. I sve pada. kao jeste-nije-jeste. Sedeći na obali Drine. a koju verovatno nikad neću videti.. I. rumeno. prašinom i balegom — kako se sve to odjednom tanji i razilazi kao magla. I ma koliko da su predani igri. Hiljadu puta mi je izgledalo da se ostvaruje. Mladići koji igraju igru. gledao je za njima. i da se ispod njega sve jasnije ukazuje skriveno a stvarno lice našeg pravog ljudskog.. Covek. odvojeno od uspeha i neuspeha. pa i za svako ljudsko delanje uopšte. rasipa i nestaje. Savršenstvo i lepota! Prosijava i nazire se kao slutnja. nag372 . Druga ekipa. kakvi ste. Nije se mogao čuti kraj njegovog govora. g6 uspeh koji na kraju krajeva gubi svaki smisao. zemaljskog postojanja. zlatno. A svaki pojedinac teži da se ceo pretvori ne u igru. Prva ekipa. posmatrao kao nešto sporedno i privremeno. a kako se na prvim razgaljenim mestima već naslućuje savršena i divna suština. četa crvenokožaca. bezvremena radost koja mi izgleda pouzdano obećana. na konja? —. sa potpunom prirodnošću izlišnih i sitnih stvari. jer proguta čoveka i sve što se ljudsko u njemu i oko njega. kasaba sa krivim ulicama. Pri tom ćela ekipa i svaki pojedinac u njoj ostaju za ćelo vreme igre ono što su: ljudi i ličnosti.. ljudima i stokom. mačku? To odjednom rastera svaku zabunu i prekide ćutanje među dečacima.. okrećući podrugljivo nasmejana lica prema starom čoveku. Satima i danima varala me ta slutnja. pusta jalija od nanesenog kamenja. ono što treba da bude naš pravi svet i da to ostane zauvek. i sve što se sa njima i između njih dešava.. nego u koš. kao sa ratnim pokličima. Svi zagrajaše u jedan glas. Uvek sam očekivao da se iz nereda. ja sam zamišljao kako se sve što sad vidim i svakodnevno gledam. ali se odmah javi treći.. I konju bi rep iščupali. 373 Detinjstvo u kasabi. ja sam sve pojave žive i mrtve prirode. kao dečak od dvanaest godina. Ovo važi za svaki sport. veselo: — Sto ne liči na . dosade i bezobličja oko mene odjednom pojavi opšta. a koji nije drugo do maska i naličje i prela-zan oblik. u pogodak.. Opet je bilo sve tiho. koji izgleda kao da leđima podupire grobljansku ogradu. i to lakše i brže od suvog lišća. u bezobziran. I kuću bi razorili. samo žvakanje bezubim ustima. jer to je bilo samo nečujno mrmljanje. Otkad postoji u meni svest o sebi i o svetu koji me okružuje.. Sve se gubi u razgranatoj i dobro izgrađenoj specijalizaciji. sa trofejem visoko iznad glava. * nutim dućanima. Posmatrajući dve ekipe košarke. —Sto ne liči na kravu? —. ne u košarku. dragoceno jezgro svega što živi i postoji. rakite. nastojeći da postignu što više i čineći sve da njihov protivnik postigne što manje.

Tada je ona brzo zakrenula glavu. U velikom birou za propagandu turizma koji se i zove »Turist« piše na vratima: »Fermez la porte. svež i radostan.v. rastro ga među dlanovima i. kao pod lupom. izgleda. Tako su prošli pored njive bez ikakve štete i kvara. Žena je zaću-tala i sve više zakretala lice u stranu. i što su skupo i teško platili svoju upornu težnju da budu i ostanu ono što su. ma] 1955. školovan. Stazom se otegla četa pešadije na manevrima. u sumračan čas. Suza je polako klizila niz nagnutu stranicu. rekao nešto glasno a nerazumljivo o budućoj žetvi. Mnogo ljudi. Nisu uvek laki ni prijatni putevi na koje nas dovodi naša mašta. Sad. — Bitte die Tiire zu schliessen! — Zatvaraj vrata!«* Na strmom okrajku mlade šume. bistru i sjajem prožetu suzu na štampanoj hartiji. znalački pogledavši oslobođena zrna. često i grub. A predveče. Tekst je govorio o nekim ljudskim ljubavima i sukobima. o rastancima bez suza i reci. Ona je sve više obarala i sve više zakretala glavu. preti i gadno psuje. i ja počeh da živim životom drugog čoveka koji je viši i bolji od mene. upotrebljavajući i zloupotrebljavajući svoje vajno znanje stranih jezika. Pored nje ide staza. misli da se ljubazan i ne može biti na našem jeziku. jedan od onih što nisu imali uspeha u životu ni sreće sa ljudima. On zna engleski. — I sve se u meni izmeni i preobrazi i stade da živi životom jedne tragedije koja mi je po svom poreklu tuđa. Za scenario. 574 575 . i prosto ne ume da bude ljubazan. On se odmah pokaja što je otvorio tu knjigu i na tom mestu. predratni kelner. sa domaćim gostima. On je prema njima u isto vreme i ropski ponizan i preterano intiman. » N.Majski dan.* Čitali su zajedno iz velike knjige. Radosti. čini mi se. I utoliko teža što je nevidljiva i nepriznavana. uprkos ljudima i toku stvari oko sebe. ali ipak je jedna krupna suza pala na stranicu otvorene knjige. i nametljiv i dosadan. Po naglom pokretu vrata i glave on poznade da će žena zaplakati. sav zelen i zlatan. Ali kad govori srpski. useliše se odnekud nečiji jad i nečije stradanje u mene. italijanski i dočekuje strance ljubazno. bez nade na viđenje. • - U jednom od boljih beogradskih restorana ima »šef sale«. na novoj krčevini. i slova koja su bila ispod nje videla su se uveličana. Išli su samom ivicom njive.p. držeći se pažljivo puta. bitkama i porazima od pre 2000 godina. s. a samo po svojim posledicama potpuno moja. On. razgovora i osmejaka. on je krt. Ali šta je sa klasom koji je otkinut i smrvljen a zrnje mu rasuto po stazi i zgaženo? Ko će njegovu sudbinu objasniti i opravdati? Ima li objašnjenja i treba li nekog opravdanja? Treba li uopšte misliti na to? I treba li mishti tako? > Iz 1950. Jedan vojnik otkinuo je napola zreo klas. a kad govori sa mlađim osobljem. kraja nema. on se obrecava. On je ćutao u teškoj neprilici i zbunjen. njiva ječma u dozrevanju. nemački. i sa nelagodnošću i nekim tupim čuđenjem gledao u onu krupnu. da su ljubaznost i čovečno ophođenje osobine stranih ljudi i tuđih jezika.

Kad je reč o razgovoru između muškarca i žene. Ne ostvari se nikad. Naročito muškarac. približno istih godina. javljaju prelivi zelene i modre boje. povezane na potiljku. stasit. Mlađi čovek. Po jednoj sumarnoj i vrlo relativnoj proceni. zdrav i lep. * Ječam na planini. pro-sečnom brzinom. i da ću moći zaspati i spavati sa tim osećanjem i sa svojim velikim umorom. oni razgovaraju tiho. Ceo čovek i njegov napor ne izgledaju nimalo ni ružno ni žalosno. nekud iza vas. Svaki nosi u sebi malo sjaja. Sredovečan čovek i žena. ali je nešto niži od nje. Taj čovek ima čudan i neprijatan pogled. Tako iz svega izbija nešto kao slutnja duge koja je stalno u nastajanju. 377 Biciklist na drumu. isturena u stranu. ali isto tako znam da će noćas sve još izdržati i ostati na svom mestu. Privlači me belina postelje. pomoću koje inače hoda. U starijim godinama — ponajviše ćute. ona je seđela na krevetu. pored onog što vama kazuje. Njena ramena. mlečne večere i toplog kupatila — spremam se da legnem. sa lakom senkom koja puni udolinu duž ćele kičme. Njena leđa sa zagasitim sjajem srebra. bez mnogo obzira na okolinu i ne prateći naročito pažljivo misao svoga sabesednika. ali se neprestano naslućuje. odsutan pogled čoveka koji se gleda u ogledalu i neprestano.Naga do pasa. Dok su mladi i dok između njih putuju i tkaju erotski talasi. Osećam prisustvo velikog noćnog sveta napolju. kao prigušen fenjer svecu. Vozi bezbrižno. ali desna noga mu je amputirana od kuka. Prvo pomislite da vas gleda pravo i uporno. za sebe. Ali u njoj ne prestaju da se javljaju nemirni i jedva primetni zelenkasti i modri prelivi. izgledala su kao snažni koreni belih krila na likovima anđela-vesnika sa renesansnih »Blagoveštenja-«. govori nešto u sebi. dok spo-Ija dopiru glasovi šetača i zvuči limenih instrumenata neke palanačke muzike i dalek zvižduk lokomotive. razgovor između muškarca i žene u nas kreće se otprilike ovako. Pa opet preovlada crvenkasta svetlost. Jasno mi je da je u tom svetu sve nesigurno i privremeno. Kosmati prezreli klasovi na modrom nebu vrelog dana. 376 . presavijena. kao nestalni odblesci. govore glasno. u Sloveniji. a svoju štaku. a svi zajedno stvaraju iznad ćele ravne površine njive lak i titrav nimbus bakrenastocrvene svetlosti u kojoj se. On levom nogom vozi. drži u desnoj i njome pritiskuje i okreće desnu pedalu. Seoski put ide pored njive. ruku stegnutih među kolenima i na njih spuštene glave. Na mahove izgleda kao da će ćela površina njive zasjati oreolom duginih boja. tako da je moj pogled stalno u visini ječmenog klasja. pa tek onda primetite da je to pogled koji ide kroz vas. Posle velikog letnjeg napora i znojenja u dugom hodu po brdima i šumama. Naprotiv. samom sebi i samo o sebi. od koje se videla samo gusta masa crne kose.

sašaptavajući se i bacajući bojažljive poglede oko sebe. Svet je ulazio u šatru u grupama. — Gledaju vas i prave se. kod teških alkoholika. Za to vreme noge su joj ostajale zatvorene u onoj ribljoj 379 . svega sa tankom ružičastom majicom na grudima. nešto do čega im je mnogo stalo i što samo oni čuju. samo su im oči sa osećanjem krivice nemirno šarale po našim licima. Tada svaki najmanji pravoj na brdima oko nas izgleda kao pokret milovanja upućenog samo nama. zur Erde nieder«) Toliko je poznata stvar i toliko teška a neizmen-Ijiva da je možda najbolje i ne govoriti o njoj. a od pasa naniže bila je to »riba« sa veštačkim krlj ustima. pa bi ih onda uvodili. poznati i nepoznati ljudi svih mogućih zvanja i zanimanja. jako dekoltovana. Oko odra je u ćutanju prolazio mnogobrojan svet. svaki šum lišća na jablanovima. Čudovište je ležalo u nekoj vrsti staklenog sanduka. ponekad čovek mora da govori. koja se tako ne zove a koja očekuje sve ljude. A ima dana. Posmatrajući tu povorku.Sta da se kaže o toj ludoj ampUtudi naših raspoloženja? (»Zum Himmel hoch.. A zatim bi. Ima dana kad je sve u nama tako svetio i skladno da ne osećamo ni potrebu za srećom. a lice im ima izraz kao da pažljivo i zabrinuto osluškuju nešto u sebi. svaki oblačak na nebu kao slovo iz tajne azbuke o sreći. toliko smo iznad svega što ljudi nazivaju tim imenom. iako nastojite da to sakrijete. na mrtvačkom odru utonulom u vence. R. ispod kojih idemo. * Kod ljudi koji su potpuno i nepovratno predani jednoj strasti. Čekalo se dok se sakupi desetak gledalaca. Pa ipak. U pauzi između takve dve grupe uneli bi ženi--ribi njeno dete od pet meseci da ga podoji. kokainista. Gornjom polovinom to je bila još mlada i prilično lepa žena. pored drugih čuda. ljute ih. a svaka žena koja putem prođe kao boginja koja je za trenutak uvukla krila. pošto je učinio krug oko odra i tako odao poštu pokojniku. iako to ne pokazuju. i zbog toga na njih odgovaraju kratko i rasejano. manje ili više. « U cirkusu koji je nekad gostovao u Beogradu bila je. uvodili su novu grupu. — Od svega toga njima je mučno. možete primetiti jednu naročitu vrstu rasejanosti. a kad bi izišao i poslednji od njih. ušli u povorku pridošlica i obišli odar ponovo. Zbog toga im vaša pitanja smetaju. kao muzika sfera i romon vode u mraku kao njena pratnja: svaka pomisao u nama kao radosno otkriće. i ja ne govorim. koja se u međuvremenu sakupila. kao da prate ono što im govorite. puna radosnog Ijubopitstva. a vama neprijatno. ' U velikoj dvorani starog »Oficirskog doma« bio je izložen V. uokvirena zelenim vunenim kapama. ali vidite da su odsutni mislima. izlazio. Ali zaista je bolje ne govoriti o toj strahoti. pa i kod erotomana. i šatra sa čudovištem Polaribapolažena. I svaki bi. Tako su učinili nekoliko puta. Po svršenom obilasku odra oni nisu izlazili nego bi stali po strani i tu čekali nekoliko trenutaka. 378 Njihova rumena bucmasta lica. bila su zanesena.. pali su mi u oči dečak i devojčica od sedam do osam godina. u strahu da ko ne primeti njihovu »podvalu«. držeći se jednako za ruke i praveći se kao da tek dolaze.

pa danas bih platila da neko hoće da mi kaže: »Kurva!«. hvata se čoveku za oči kao nevidljiva. i svak se pomiri sa njom kao sa stalnim i pravim oblikom postojanja. kad postane navika. O toj bedi mislim ovih dana. puna života i pokreta. Star i oronuo čovek iz okoline Tetova.* • 2. oko šezdeset mu je godina. tako da mu docnije ništa ne može pomoći. (Jer ono što je najbolnije u sudbini čoveka za koga se kaže da ga je beda ubila. Ne sme da pogleda drugog muškarca u selu. ubijen. jer će svet odmah na nju: »Kurva. u postojanju koje je naličje života. kurva!« A njemu. čas udara u oči. dugo živi i jako se množi. febr. Nekad su. Tako po njemu možemo jednom i da vidimo puteve košave koju inače samo osećamo. Sirotinja. Od trideset i pet godina braka muž joj nije bio više od pet-šest godina u selu. nepovratno i nepopravljivo mesi čoveka i doteruje ga sve prema nekom svom nepoznatom modelu. životni sokovi prestaju da pritiču do njihovih tela. Ali neće.) Kad beda prodre u misli. Žena mu je vek provela na selu. čednim pokretom svih majki i dojilja na svetu malo spustila ružičastu majicu i pri vinula dete na grudi. Kada ljudi jednog kraja ili jedne klase ogreznu u toj bedi. odvaja ga zauvek od blagostanja i radosti. a uz to — košava. Odavno je u Beogradu. Tako je i ona živela. O bedi koja savija kičmu. * Jaka studen i sitan. a njega nema po pet-šest godina. svi ljudi odlazili u pečalbu. Ne ona vesela. žaleći se. Sad je došla u Beograd. završava žena. Žena samuje i vene. čas sipa za vrat. Nahranjeno dete bi zatim odnosili. u shva-tanja i običaje. a žena je opet zauzimala svoj položaj.polovini. pa stiže starost. lepljiva paučina. slikovita. to je činjenica da on takav. gde nosi ugalj i drva po kućama. Tako ostavi čovek ženu kod kuće da pazi decu. sporom procesu od kojeg se ipak ne umire. naselja i zemalja. i pretvorila ga u svoje carstvo koje joj nikad više niko ne može oteti 381 380 . čas briše po zemlji. zajedno sa rastrganim krpama dima. usporava korak. kaže. E. samo bi se lako pridigla i onim jedinstvenim. nego traje iz naraštaja u naraštaj. na kratko. sa ljudstvom i svim živim stvorovima i mrtvim stvarima na njemu. čas praši visoko iznad krovova. Sneg kruži i veje u stotinu kovitlaca i čevrntija. i tada i ono što je ostalo od snage i života u njima počinje da sahne i čili u neosetnom. ponos i neka vrsta jadne i naopake religije. 1958. u govor. steže oko njega svoje granice kao nevidljivu omču. jer nije više sposoban da ih primi. ni novac ni najpovoljnija promena životnih uslova. Ima odraslu decu koja su se poženila i poudala i razišla po svetu. Dockan. gasi glas. i priča drugim ženama. i uvođena je nova grupa gledalaca. mužu ne kaže niko ništa i ne pita ga šta radi tamo u svetu. nego teška sirotinja koja rađa bedu kao trajno stanje i endemičnu bolest čitavih ljudskih grupa. i zavoli ga kao što se inače život voli. sirotinja Cigana čergara ili mladih ljudi koji svoju nemaštinu ulepšavaju pesmom i nestašnim podvizima. Tada se može reći da je beda potpuno i zauvek osvojila jedan kraj. gust sneg. kad rastoči i prožme čoveka do poslednje ćelije i tako osvoji i porobi ne samo njega nego i one koji se još nisu rodili. sestro moja. pa prođe mladost.

kao i sa postojanjem svega onog što. dugim trajanjem. U Ohridu ima ovakav natpis na jednoj limar-skoj radnji u čaršiji: TENEKED2INICA >^T I S IN A* Ne. tome bolu i tome strahu. najpre malena kao tačka. Nema izgleda da se pojavi živ čovek ili da se desi išta što se živom čoveku dešava. Istina. moj telefon ćuti svojim crnim. Ne. ukočen njegov pogled. unutrašnju bedu nije mogao zaseniti ni zaglušiti. i glasa tuđeg govora biti željan kao radosnog događaja i čuda koje ne dolazi. Priređivao je bučne i sjajne gozbe. i parčetom hleba čistio sahane u kojima je ostalo nešto jela iza presitih gostiju. nisam ja sam. jer je beda njegovog porekla jela i pila iz njega. Ali nisam ja sam. Tako se priča o onom mladiću koji je uspeo da iz bednog kraja Bosne ode u Stambol i s vremenom postane vezir. oprezno bez bojazni. sa kojih su stotine ljudi odlazili siti i pijani. da je ovde pred nama oprez bez računa i bez straha. stalna i teška dužnost i obaveza prema životu samom. i stekao glas bogata i darežljiva domaćina. ali se nije mogao najesti ni zajaziti. I kao čudo se kazuje da je kriomice.) Sa ljudima sam i ljudskom mišlju. dolazi na njegovo mesto. ali svoju skrivenu. kad on nestane. gleda i govori nekako naročito odmereno. još sakupljao preostale komade kolača i kore od voća. glatkim ćutanjem. Plivao je u blesku i raskoši odela i nameštaja. moćan i bogat. naročito oprezno. i nesigurna njegova reč. sa životom svega što živi i postoji. sam nisam. (Tako ja mislim i tom se mišlju branim u ovom teškom trenutku. ne. I ne mogu to biti nikada. u život koji za bedu ne zna.i koje ne živi ljudskim životom nego bedom i njenim mrtvim i dugim. ali na njima se oseća da su — i pokret i pogled i reč — u svoni postanku i u svom toku vezani za neke obzire koji sa onim što se u društvu obično i uvek negativno naziva obzirom nemaju nikakve veze. i sa njegovim nestankom sam. Ali sam. onom što gleda ili govori. Samoća koja zadaje bol. moja se vrata retko otvaraju. i sad pada. Možda dolazi vreme kad ću i samog ljudskog prisustva i pogleda. toliko bogat da nije znao gde šta ima. Gledam je kako. I kad pojedinac uspe da pobegne na drugi kraj sveta. biva sve veća. Gledam s prozora na praznu ulicu. oprez koji je stvarna i velika služba onom zbog čega se čovek kreće. nisam ja sam. sivom asfaltu plovi i poigrava senka lista koji je opao sa visokog platana. A 383 Mrkne vidik i uši gluhnu od tišine. Pisama nema. Iz tog kraja nema bežanja ni spasa. a sve mu se činilo malo i uvek mu je bilo hladno. To ne znači da je spor njegov pokret. donosi strah. to mu ne pomaže mnogo. A ja im. Taj čovek hoda. kažem u lice: 382 . Prema tome. kad bi se svi gosti razišli. Na uglačanom. i sam sit i pijan do nesvesti. I nestaću nestankom svega što živi i što se neprestano rađa. I umro je od suvišnog i preteranog jela i pića. dok postoji. jer u sebi ponese ćelo to carstvo bede u malom. To je samo teški deo moga nestajanja.

koji imaju u životu jedan određen posao i koji ga rade sa ljubavlju ili bar sa strpljenjem. čudak i šeprtlja. Taj u svemu i po svemu mali čovek. pik! Ovaj se ne igra. —Dobro — govorio je nestrpljivo onaj koji je raspoređivao dečake za igru — ti se ne igraš. čas je on obuzdavao i skrivao nju. čini mi se. Svi su ga gonih i svaki čas se moglo čuti kao neki dečak viče: — Pik. umirući od straha i kajanja. a ona neuništiva moćna iskra iz njega krenula je živa dalje. obavijenom zelenom haljinom od cica. potrčao bi i on za njima. čudan čovek. nosio je u krvi iskru dragocene. I do smrti je ostao takav. razgovarao sa njima. Na tankom telu. činovnicima bez karijere. U toj igri sa njim je uvek bilo muke i neprilike. udubljivao se u njihove često izmišljene žalbe. idući čas za žandarima čas za lopovima i kvareći igru jednima i drugima. sedeo sa nekim malim ljudima. On je predveče odlazio u kafane. jednog levo: žandar. —Ne. zbunjen. ličila je na jednu od onih čudnih hrizantema koje su plod mnogih ukrštan ja i koje su dobile prvu nagradu na nekoj međunarodnoj izložbi odgajivača cveća. obazrivi čovek. on je zbunjeno slegao ramenima. čas bežeći pred žandarima. i brzo poklapa svoju senku. bivao i sam bolji. sitničav i račundžija. odo25 — Znakovi pored puta 385 . čas ona odvodila njega na neslućene i neželjene puteve na kojima. A on bi stajao jedno vreme i zbunjeno i tiho ali uporno govorio: »Igram. 384 To je bio neobičan čovek. * Kad smo bili deca. dvoličan i nepouzdan. Kad bi došao red na njega: žandar. Između čoveka i te iskre u njemu dolazilo je neprestano do neverovatnih nesporazuma i sukoba. U tora stalnom rvanju čas je pobeđivao sitni. čas iskra u njegovoj krvi. ja hoću da se igram. A kad bi se desilo. igrali smo se vrlo često »žandara i lopova«. čas goneći lopove. on se branio da neće. težak sebi i neprijatan drugima. drugog desno: lopov. i to više zbog svoje neobičnosti nego zbog lepote. a kad bi mu posle duže prepirke dopustili da bude lopov. Igra bi otpočela. Kad god sam bio u društvu jednostavnih ljudi. plašljiv. A neobično je na njemu bilo samo ovo. ja sam se osećao dobro i. igram!« I čim bi se igra nastavila. Najstariji drug je raspoređivao. smešan i jadan. —Pa šta hoćeš da budeš? Oborenih očiju. on je i to odbijao. novim putevima u nepoznatom pravcu. stršavom i na sve strane poletelom kosom. sposoban za neočekivane postupke. retke i moćne materije koja teži i neodoljivo goni visinama i smelostima svake vrste. oprezan. tragičnih i komičnih.onda u moje vidno polje ulazi i list sam. Stoga mogu da razumem mog poznanika M. podvizima duha i tela. A jednog dana mali je čovek umro. otpao kao sitna ljuska koja trune i nestaje. da ni jedna od te dve suprotne snage ne preovlada — on je ostajao u mestu. ukočen. Onda bi ga gurnuli ustranu. Ali on bi se ubrzo pomešao sa ostalima. propaUm ili napola uspelim umetnicima. leže u nju kao u svoj grob. što je ponajčešće i bivao slučaj. njena glava sa sitnim licem ali ogromnom žutom. pun neuhvatljivih protivrečnosti. sam sebe nije mogao da pozna ni smeo da prizna.

-« • (Iz diskusije VII sindikalnog kongresa Glavnog radničkog saveza BiH str. usred suncem obasjane bašte — osetih da život kojim živim nije moj. nadnica. kad čovek sniva da se provlači između nekih zidova. na suncu i vazduhu. oseća kako mu nestaje daha. Naravno da sam već sutradan otputovao. ima uvek neko brdo koje vam smeta i koje osećate na svom raspoloženju kao senku. ravno i svetio. U svakoj bosanskoj varoši. Otud neodređeno osećanje potištenosti. on se hvata za te ljude i njihova pričanja.bravao im saučesno. . da su mir. On nije umeo da im objasni. Njegovi poznanici su se čudili tome. jer nije^ mogao o tom da govori. u novom kraju. da mi je lakše računati. Zagledali su neupadljivo i uzgred kroz otvorene prozore u prizemlju kuća.' Oko 1900. ne pomišljati na vazduh i disanje za koji trenutak. Kada mu je odgovoreno da će biti šest sek-sera. Jer.. i zastajali na mostovima koji se jasno ogledaju u mirnoj vodi. slike 387 386 25* . ''■'^^. kroz pukotinu ne širu od podlanice. zbog odbrane i bezbed-nosti. Ti su gradovi većinom nastajali u vremenima u kojima je svako naselje. ry. * Ja volim more. i drži se dok ne naiđe bolji trenutak u kome nađe snage i prisebnosti da nekako izroni i stane na svoje noge i postane opet ono što je. i u onima koje imaju lep i otvoren vidik na jednu stranu. izgleda. kako bi hteo da udahne ali ne može. Sve je preda mnom izgledalo otvoreno. ali blizina onog brda koje se nadnelo nad kasabu govori još i sada o brizi. Tu su tonuli u sumrak ormani. kad stane tako da pada poneko veče. ušao na neku svečanost sa koje će ga pre ili posle oterati. neobavešten i nepozvan. ali more. Otud osećanje zahvalnosti i nekog naročitog poštovanja prema tim ljudima.. tako da im sastavljeni lukovi sačinjavaju savršene elipse kod kojih je gornja polovina stvarna a donja njen odsjaj u vodi. Osećaj sličan noćnim gušenjima. Išli su često na Senu i šetali kejovima sa obe strane reke. Odjednom — četrnaestog dana. Oni ne znaju da je druženje s tim ljudima često za njega jedini spas. ne voli više mene kao nekad. oprezu i strahovanjima davno nestalih naraštaja. da ih gledam samo. moralo posredno ili neposredno da se naslanja na neku uzvisinu. godine. ali da ne živim njima ni u njima. 6 1913) * Ziveo sam mirno i lepo kao malo kad. »U Jajcu dolazi jedan radnik u fabriku da pita za posao i pita pošto će mu biti " 1956. lepota i bogatstvo ovog kraja za mene isto kao da i ne postoje. među cvećem. među nepoznatim ljudima. on je odgovorio: »Neka bude jedna kruna. i proći i kroz tako nevero vatno težak prolaz. davao savete. ako niko drugi a ono njegov rođeni stid. sa prolaznim ali teškim osećanjem potpune izgubljenosti i bezizlaznosti. jer su i drugi već tuda prošli. Dođoh sam sebi kao čovek koji je. i pri tom misli kako se treba strpiti. . Vremena su se izmenila i ti razlozi su otpali.

taj oganj u šumi. Gluvo i nečujno pada. a zatvaraju bolje od svake tamnice. udisali je sa vazduhom. neprimetno vas je odelila od sveta i priko-vala tu. jer ne pružaju otpora i nemaju oblika. kao na letnjim proplan-cima kad život pokazuje svoju dobru stranu. i prema njoj podešavali svoje držanje. u raznim nijansama zelene boje. Neko zaliva ovu veliku zelenu baštu i. Uhvaćen ljudski pogled luta tim mrkim prostranstvom ispod sivog neba. Stvar počinje da biva ozbiljna. Sirila se predvečernja tišina. među zidovima od kiše protiv kojih se ne može ništa. Da hoće bar da dođe noć! Ali neće.. Uplašeni. to u početku izgleda kao nevina šala. poškropi malo i vas. Na mahove. kao ono pucketanje koje dolazi od jata skakavaca koji brste i uništavaju ceo jedan predeo. pokušavate da se setite tačno i da sami sebi kažete glasno: ko ste. Gusto zbijene mase tamnozelenih jela. Gusta šuma kišne godine. To nije više bezimeni život šume. puštene u tu dolinu. još do malopre čovek. sivomodrikast i tanak u početku. dizao se.^j^tafto« i stari predmeti porodičnog života. nemi i nepomični. prošarane nepravilnim ostr-vima belogorice. Gledate na sat. širio i pretvarao sve više u rastresit beo barjak nad mrtvom površinom šume. Tako vi sada živite izvan vremena. pojavio stub dima. kratkovekog dima. a sada bleda. Cutljivi ljubavnici išli su sporo. u divljem kraju bez naselja i vidnih puteva ispunjava duboku dolinu i penje se brdima do pod gole vrhove. Strah od neprohodnosti i gluvog života koji ima lice smrti. buava pečurka koja se rodila sa ovom kišom i nema izgleda da je nadživi. Coveka ispuni radost na taj prvi razumljiv znak u daljini. negde u daljini. svesno izazivan i sa ciljem pothranjivan. glasovi. a oni su tu tišinu brali kao planinsko cveće. ispunile je. ali sa ciljem u sebi. iz obesti. To je znak vatre raspirene čovekovim dahom u ritmu tople krvi. gazili po njoj. * ^me čoveku bilo je potrebno živo (i snošliivo) ljudsko biće. Kao da su reke rastopljenog metala. kuckate u barometar. I odmah se javi pomisao da ovo i nije kiša nego neka teška elementarna nesreća. kako ste došli ovamo. Laka i fina kao vilinski veo. kad malo ojača. Od toga oživeše i moje oči i sad mi misao ide za čovekom u šumi. i kad ćete napustiti ovu planinu. očajni. odakle ste. a zatim se stvrdnule na površini. Sve se smirivalo. Neki čovek će se tamo najesti. Tada se. jer su bez veze sa stvarnošću u vama i oko vas. Ali dan prolazi i veče se približava. i smisao im je ostao negde iza zidova ove kiše. ogrejati. ali oni su zakisli i ugašeni. odmoriti i poći dalje za svojim ljudskim poslovima. Nalazite u svesti neka imena i brojeve. a kiša ne prestaje. čuje se posve tih romon. ili se pri već zapaljenoj svetlosti pušila zdela sa večerom na stolu. da bude tu pored njega kao orijenta389 . a oni mehanički pokazuju neke cifre koje vam ništa ne kazuju. 388 * Kad u slovenačkoj šumi stane da pada kiša. a teška kao planina. Kiša je gotovo nevidljiva. i svoje misli. ljudi i predmeti. a vi se više ne sećate kad je počela i ne možete da zamislite da će prestati. Ova prokletnica odavno je pretvorila dan u nešto što nema imena i što je samo — vreme za kišu. gde je život moguć samo kad sunce šija. nastojeći da nasluti njegov cilj i otkrije krivudave puteve kojima gazi. I vi stojite pored ponora. svoj glas. Ceo kraj je izmenio lice otkako se zakitio vitom perjanicom živog.

sa obaveznim kišobranom pod miškom. obešenu u nevidljivim visinama. ja i pored huke i lomljave talasa čujem i glasove galebova. i šta hoće od mene? Sto me budi? A udarci su padali. pogledao zvezde na nebu i njihov odsjaj na površini široke reke. krenuo sam najposle kući. Dok sam ja spavao. prođe me hladan. Sa kaljačama na nogama i smešnim šeširima na glavi. sa njim se budila i moja svest i ja sam bio osuđen da ga primim. zagrljen sa svojim rođenim drhtajem kao sa svojim jedinim udelom i jedinim nasleđem. sve redi. ti šetači podsećaju na pričanje o ostarelim slonovima koji više ne mogu da drže korak sa mlađima i bezobzirnijima. Pa ipak su počeli da slabe. čas umanjivao i potcenjivao. * Opatija. i da živim kao svoj život sve ono što on donese od jutarnjeg do večernjeg mraka. činovničke ili trgovačke kćeri ili supruge. u krdu kome su celog života pripadali i u kome su dočekali starost. onako sam. 391 . koji je za svoj uzrast neobično pametan: — Ovaj se rodio sa malom maturom! Na dva načina stare žene iz naših građanskih ^»ugova. vlažni. kao sa nečim što je jedino zaista moje. Sad kad sam probuđen. to je odjek njegove snage i brzine. mirnije krajeve gde žive daleko od svog krda i kao usamljeni pojedinci čekaju smrt. isečena iz kruga sunčeva sjaja. čas uveličavao i precenjivao. Posle zamornog dana. Počinjao je stvarni život. tako da sam u tišini između jednog i drugog mogao mirno da mislim: idući će biti još jači. teški. A ovo sada što bije o obalu ispod mojih prozora. svakojakih doživljaja i mutnih razgovora sa ljudima sve do ponoći. Bez toga. To su bili jaki avetinjski talasi inače mirnog mora bez vetrića. Stari ljudi i žene. oštar drhat koji je polazio sa dna utrobe i širio se celim telom.ciona tačka i. da bi izlečili ili bar zaustavili astmu. Kad ih čovek gleda. meseca februara. Otpočinjao je neki dan bez imena. Očigledno. u to nije moglo biti sumnje. kao u pričama. I čim sam se našao na ulici. naročito. razliveniji. tešku neurasteniju ili ko zna kakvu drugu bolest. koji nisu odavde nego su se preselili ovamo sa Severa da bi povećali broj sunčanih sati u svom danu. Zbog toga se povlače u zabačene. za dečaka od šest godina. ali i sve jači. u zimskim kaputima staromodnog kroja koji su izgubili sposobnost da greju prestarela tela. prosta kriška tmule i mlečne svetlosti. 390 Ko je to. na pučini je prošao neki veliki brod i nestao iza golog i steno-vitog rta. kao ljudska mera svega što ga okružuje i što s vremenom nailazi. a izgledalo je kao da bi svakog trena mogla izići »-aždaja iz mora«. I predznak i sećanje! Stao sam nasred vlažnog keja i ostao minut-dva. nepomičan. da bi tako mogli da produže vek ili bar u miru provedu kraj života. on se lako gubio u lavirintu rođenih pogrešnih predstava i zbrci događaja koje je. U potpunom neskladu sa mekotom mora i ptičjeg perja i leta. Izgleda da izludele ptice biju kamenim kljunovima u neku tanku ploču od nepoznatog metala. ti glasovi su brižni i zloslutni. zaista iskreno i stvarno. Jedan Beograđanin. postajali su sve širi.

ne. verenike. nije ni važno! Ima sreće i zadovoljstva i bez toga. pozajmljuju mu nešto od svoje boje i svog sjaja. tonu u njemu kao u mračnom bunaru bez dna. na sreću. idući ćutke vlažnom i sumračnom ivicom šume. Za sve i za svakog nađu odbojnu ili pogrdnu reč. nego pažljivo i oprezno. Ali. kad ostanu same u svojoj sobi. 393 . a na licu ljubazan. A posle toga spada sa njih i onaj setno-veseli osmejak. a ljudi su tako dobri i tako zanimljivi. Otrovane su nepoverenjem i njime truju život drugima. svi!« One vole mlade parove. briga. kao i mladi. tvrde pokrete i opore reći. svi. Tek u tim godinama pravo se vidi koja žena ume da se odeva. a sjaj njenih očiju. nego ga brišu i sa drugih lica gde god se pojave. zuba i njene kože — oživljuju (»-otvaraju«) boje te haljine. One dobiju žmirkave oči i oštar pogled. zetove i unučad. udavače i bojažljive početnike u umetnosti. ne boli to i nije strašno kao što se misli i ponekad govori! Uostalom. bez osmeha. toliko drugih zanimanja. (Taj proces njihovog starenja vrši se negde između četrdesete i pedesete godine. Strogo sude o svemu i svakom. Žena se pretvara. još pre nego što stignu da ga skinu. * Ciklame su čudno cveće po obliku. daju karakter nakitu koji je na ženi. a koja ne. ali ja ni danas ne mogu otkinuti ni pomirisati ciklamu a da se toga ne setim. Sklone su optimizmu i skladnim oblicima u svemu. nikad. u stvorenje dovoljno samom sebi i prijatno svima oko sebe. Tako povazdan. nestaje užurbanih pokreta i gukanja. brzo i sve vidnije. ironično ili lascivno i dvosmisleno. Odelo i nakit dopunjavaju ili sakrivaju obUke tela koje počinje da stari. boji i mirisu. Nekad mi je negde jedna žena bujne fantazije rekla da u mirisu ciklama ima uvek nešto od otužnog i teškog zadaha lešine. Druge dobijaju ćoškaste oblike. ne žive toliko.koje su ponešto čitale i nešto sveta videle. žutu i tvrdu kožu. To je bilo davno. Tim osmej kom kao da hoće da kažu sabesedniku i sebi samoj u njegovim očima: »Oh. A kad žena uđe u godine. steknu odjednom neko šiparičko cvrkutanje u govoru i živost u pokretima. nikad. ne poštuju ništa. gledaju samo 392 na spoljnu korist i formalni ugled. Bože moj. Pomažu snahe. ne vole nikog. igrom ili umetnošću. nikad im nije prijatno. i da negde ispod finog mirisa divno skrojenog cveta ne osetim i naročit zadah koji izaziva sećanje na sobu u kojoj je mrtvac i u isto vreme na onu ženu nezdrave mašte koja mi je ispričala priču o ciklami i njenom mirisu. Mrze sve što ima veze sa maštom. ne praštaju nikom ništa. niko im nije dobar ni pošten. a zaziru od svega što je grubo iskreno. A uveče. one skidaju svoj dnevni osmejak kao šminku. u sitnu staricu sa dobrim očima i finim osmejkom. ali on se često. Ne samo što same nemaju osmejka na licu.) Jedne posle prvih oštrih kriza u duhu i telu. Vole da upotrebljavaju deminutive u govoru. a tih reci imaju toliko da bi im doteklo sve da žive i sto godina. pretvara u grčevitu grimasu plača bez suza. Kod mlade žene oblici tela modeliraju nepri-metno haljinu. i terorišu ih — koliko mogu. Ne beremo ih veselo i bezbrižno kao krupno poljsko cveće. oštre crte lica. onda se dešava obrnuto. ali i to kratko i nedosledno. poslova i razonoda ima na svetu. pomalo tužan i bojažljiv osmejak kojim mašu i lepršaju i kad treba i kad ne treba. stari. Ćelo vreme reže na sve oko sebe. vrlo davno. Tako do pedesetih godina otprilike.

Lica slovenačkih devojaka i dečaka imaju sve-žinu i nevinu lepotu njihovih predela. Na tim ramenima mala glava neobične ljupkosti i svežine. ali je i u tom dehću ćela njena lepota. zdravih usta. nego neki teški. A kad se oslobodim toga i dođem k sebi. neupadljiva. i ne za-uvek. ja kažem: »Imam poverenja u jutro koje će doći neminovno. ne mogu da se setim ko sam bio ni šta sam radio. Mala reka. ćoškaste zbunjenosti. Ma koliko se naprezao i mučio. pre svakog obe395 Zrmanja. što je još gore. koje se lako zarumeni. To je ona lepota što je i velika radost i velika muka. jer čovek ne može oči da odvoji od nje. Prošlo je deset sati noći. ali svuda: po zemlji. nepca i usana. Prilegla kosa kao kod grčkih statua. na lišću. Na mahove me savlađuje san. samrtni koji liči na zanos i nesvest. njeno lice postane još sitnije. moj san kojim sam nekad spavao sve do jutra i vedrog buđenja. kao izvor u šumi. ni sebe ni svoje misli. Njihova lepota uopšte je skromna. ne onaj slatki. u vazduhu. i povratak u svet misli i rada. Stišala se postepeno ulica na prohladnom vetru. zlata vredi. koji se samo naslućuje. kao hladovita prostrana tuđa bašta kojoj kroz ogradu naziremo samo jedan mali deo. viđena iz voza. nisam video takvu sličnost i takvo jedinstvo ljudskih lica sa krajem u kome se rađaju i žive. Nigde. Grudi prave i čvrste. probija se kroz pustoš i lomi o stenje i šipražje. sva gorska. kad bih umeo toj reci da dam za jednu nijansu mekše i finije značenje!) I to nije nikako najmanja draž njihove lepote. prošle. koji se više oseća nego što se sluhom čuje ili okom vidi. Mlada Slovenka. čini mi se. (Rekao bih »nespretnosti«. morali više da pazimo šta govorimo. ni sadašnje ni. pokopana. čeka zrake jutra i znak vaskrsenja. ja ispuštam sebe i predajem se tupom snu bez sećanja i bez izgleda. jer se nikad ne zna dokle i sa kakvim posledicama može da živi svaka naša reč u drugom čoveku. na njemu najviše mesta zauzimaju krupne oči i jake usnice dobrih. Kad se ta devojka nasrne je. Snažno telo koje dobro počiva na vitkim nogama. Ramena nešto šira nego što traže inače skladne i pravilne razmere toga tela. Naprotiv. pojedu ga velike. neštedimice. uboga.Svi bismo mi. Ove slovenačke devojke. raširene oči i sjajni zubi. i kad dorastu do zrele lepote. nego daje sve što može dati i što treba davati. ali juri nizbrdo. zadrže malko od one šiparičke. kao znak da tu postoji umorna ali živa duša koja. Njihov osmejak ne »pleni« i ne obećava. a smeje se često i srdačno. sitno i pokretno. a lice. kao što ne vidim cilja pred sobom ni svog sadašnjeg postojanja. gola i divlja. Ali ne bez nade. bistra i čila. ne mogu da se poznam. a u isto vreme snebiva se da je suviše dugo gleda. Predajući se. Zar je večernji umor dovoljan da ovo učini od čoveka? I videći da se sa svim ovim ne mogu poneti ni nositi.« I te reci ostavljam kao signal iznad gomile pod kojom ću ležati zavejan snom. i ljudi i žene. sigurna da će videti more. utonuli u toplu rumen jezika. 394 . Cak je i susedov radio umukao. kao što su nekadašnji isposnici tvrdo verovali da će na kraju videti boga i nebesko carstvo.

bojazan da se neće desiti. a šija isto tako i kad nikog nema. da • B. a tišina potpuna. A kad se povuče. ima svoju naročitu draž i vrednost. samo sebe radi. njime se iskupljuju. možete ponekad videti jedan karakterističan izraz lica i pokret tela. od čoveka do čoveka. Javlja se želja da neko vikne ili zapeva. jer ne može drukčije. naoblačiće se i grunuće oluja. U njemu ništa nije stalno. A kako je broj takvih žena malen. A one ga ponavljaju sve odreda.. i pravi od toga svoje fantastične bedeme. na pred večernjem suncu. algi i lišća. gotovo ritualno. ostanu iza nje tragovi kao da su se neka džinovska deca satima igrala duž celog žala. a zatim nestala netragom negde u morskim dubinama. ali odmah pada natrag. Senke su biede i razli396 To je nesrećan čovek. nedaleko od mesta sa kojeg je poleteo. one lako rašire ruke. Još pre nego što sunce dođe do polovine neba. takav kakav je. Dan je i svetio je. i kad ih čovek uhvati u toj sitnoj grešci. ozari vas u prolazu. On vam. i kod onih najjednostavnijih. Opterećen poreklom. kule i brežuljke. jer je ovo nesreća bez dostojanstva. Pojavi se i krene. Zvuk ne može da se prenosi ovim' teškim vazduhom. Dešava se u ovom planinskom kraju da osvane neko mlečno jutro sa prigušenom svetlošću sunca iza tankih. bar u mislima i snovima. jer toliko je puta preskočio ili polomio ili podmuklo obišao sve pregrade ljudskih zakona i obzira. osećanje neiz-vesnosti i straha od onog što bi se ipak moglo desiti. sa čudnim ornamentima i slovima nerazumljivog pisma. svakom prilikom. On iznenađuje kao gorski izvor bez šuma i glasa na koji slučajno naiđete. 27. sve one ostale izgledaju pri tom pomalo neprirodno i neubedljivo. Kod slovenačkih žena. zabace glavu. taj čovek pati od hipertrofije mašte. čak i ta njegova nestalnost može ponekad da porekne samu sebe. vene. šljunak i onaj nanos od sitnih komadića drveta. praznih školjki.ćanja. to je beznadno pokvaren mehanizam. kazuje da ste tu sigurni: možete se zadržati koliko hoćete i otići kad htednete. Morska plima satima plavi i slaže pesak. tamo negde u dnu vidika. tom istom svojom neiscrpnom svetlošću. kao neizrečena a pouzdana reč. Čudan je kao divna. osvetljena siimporastim sjajem. odjednom proviri iz mrkih naslaga vlažnog opalog lišća kraj vaših nogu. kao vidik koji se iznenada ukaže kroz borove grane. ali gore i teže nego drugi nesrećni ljudi. meka i sveza narančasta pečurka koja. Šija. visokih oblaka. slabosti volje i slepila za stvarne odnose. a izgleda kao da noćna tišina nije ni napuštala ovaj kraj. Taj pokret tela uspeva potpuno samo ženama obdarenim prirodnom Ijupkošću ili urođenim glumačkim darom. Kad slučajno zaborave ili propuste da urade ono što su obećale ili po dužnosti morale da urade. Ali upravo kod njih taj pokret.' . zbrisao sve etape od želje do željenog cilja. 597 . VH 57. Njegova unutrašnjost. brodskih otpadaka. toliko puta. da se nešto desi. a pogled upru u nebo kao svetice sa baroknih slika po katoličkim crkvama. plaćaju svoj mali greh i vraćaju se u redovni tok svog jednostavnog života koji je sav od reda i doslednosti. Slat. On je neprolazna mladost predela kojim se krećete.

društvom i zakonima. Prvo upoznajete treptave. nekad smešnih. 398 . 24. pred maglom i kišom.' Kad se upoznate sa nekim čovekom. izgriženo. ali ne kaže da te igle služe posle svirepim. ali. zračne i osve-tljene delove. stvarima i ustanovama. vn 1957.sad više nema pravog ni jasnog odnosa ni prema čemu. glatko pri vrhu. A prvih dana oktobra meseca nađem se. > B. prosto baci kao mrvice iz torbe. gde se pred vama otvaraju crne. A onih nekoliko poslednjih dana. bezazlene igle. ali ne od korena prema vrhu nego u obrnutom smeru. zatim deblo. neko pre neko posle. opet siromah i praznih ruku. svučeni. a ispucalo. još ove noći potražiti svoje postelje i. i skupo plaćao to malo što je imao. po nekoj čudnoj svojoj sklonosti. izubijano pri dnu. često mnogo više nego što vredi. u stotinama. da mu se život sastoji od nespretnih. Takav čovek se sudara sa svim oko sebe i najposle lomi.j. On je imao malo od života. to su jedine dve neminovne i pouzdane stvari koje se za ove gomile ljudi što žure mogu kazati. . I najzad korenje. I svi će oni isto tako. 399 Negde krajem aprila meseca nevidljiva ruka mi pokloni oko sto sedamdeset dukata. lake. a za ono što otmem ne odgovaram i ne plaćam!) Zbog toga je bio u stalnom sukobu sa ljudima. i prinosim dlanove plamenu kao rastopljenom zlatu. podzemne dubine. Voze se i pešače. neko ranije neko docnije. pa početak jeseni. (Otprilike ovako: što zaslužim ne tražim da mi se plati. Dok drugi koji dobijaju imaju mnogo više. čovek ih troši i traci lako i nemilice kao da to nisu dani njegovog života. Takvim se kazuje i pokazuje. žive mirno. Slat. sve granu po granu. čistih i sjajnih. I sva pažnja i sve nade. negđe na putovanju ili na nekom poslu gde morate da provedete nekoliko dana ili nedelja u neprestanom dodiru. biti spušteni. Kako nastupa proleće. I to dvoje. Upoznajete ga polako i postepeno kao da vam pred očima izrasta neko visoko drvo. grubo ili pažljivo. sve to prelazi u prve dane Nove godine. U drugoj polovini decembra meseca dani stanu naglo i sve brže da se osipaju. i prema sebi samom. leći u njih da spavaju dokle mogu i kako mogu. salivenih od neprolaznog zlata. i žure na sve strane. on to malo nije dobijao nego otimao. naježen i ogrnut. * Prolaze ljudi koji se vraćaju s posla. Čekam proleće i njegov poklon. vi ga upoznajete polagano i na vrlo čudan način. u hiljadama. pa leto. u svoje grobove. smušenih. sitne. Svi će oni. nekad žalosnih pogrešnih postupaka prema ljudima. On je strpljiv i skroman zanatlija koji izrađuje igle. prema svemu živom i mrtvom. Vaš poznanik prolazi kroz neobične metamorfoze pred vama. pred Novu godinu. tako ja izdajem svakog dana po jedan od tih svojih zlatnika. Razume se da nije isključeno da i on vas upo znaje na isti način. u skladu sa društvom i ljudima.

Usred februara meseca naiđe zalutao topal dan sa jakim suncem. skrasi kod mene i. radnje i kancelarije. štala. sitna prevara. koje svi zagađuju đubretom i otpacima svake vrste.* Cesto se dešava noću. nego idem od prozora do prozora i posmatram Dubrovnik pod iznenadnom navalom teškog. kreće ponovo na put. da moja misao ide najzabačenijim krajevima našeg grada. svetio i uglačano. planova. I 1958. Kad se naj posle vrati. pre* morena. kovačnica i bezimenih kafanica. mešaju. Posle dugog lutanja moja misao se. drvarskih šupa. Ne mogu da se smirim na jednom mestu. od registra do registra i od telefona do telefona. gde teturaju pijani samci. odaju stvarno godišnje doba. Provlače se kroz ćelu godinu. 26 — Znakovi pored puta 400 401 . proteruju svoja teretna kola s avetinjskom zapregom kroz glib koji gotovo nikad ne presušuje. ona su često razlivena. U šljunku na obali birali su oblutke i iz sve snage bacali ih samom površinom vode. Pomisliš: letoi Osetiš želju da svučeš i to malo odela sa sebe. zagleda se u po-tamnelu pločicu od mesinga. « Video sam dva dečaka na obali reke. reka je potamnela u senci strmog kamenjara. od stola do stola. zadimljene krčme i pretrpane stanove. vlažnog snega i more raščešljano i kudravo od jake bure. neodređena. umorna i obeshrabrena. Ide gradskim ulicama. brzim talasima koji su po oštrim vršcima takođe beli kao da nose sneg na sebi. Gotovo u istom trenu mora da su oba dečaka osetila umor i glad i uzaludnost svojih napora. od tezge do tezge. gde zadocneli kočijaši. Bar ono! Bar toliko! Ova obala gotovo i nema jasno odvojenih godišnjih doba. mračni parovi. prepirah do besmisla čija je meta dalja i čiji način bacanja savršeniji. sa osećanjem uzaludnog napora i velikog umora. redom i svetlošću. počivaju. razgovora i poslova koji sad. Naprezali su se do umora. ispravlja i briše sve što je laž. uvlači se u kuće. ali ne nalazeći pokoja. A zatim se. Krenuli su ćutke i zlovoljno — kući. a onda stane svojim dahom i parčetom sukna da briše i čisti taj mesing. i 4. kroz gustiš ljudskih interesa. daščara i čatrlja. gde se pojavljuje i promiče. tihim. sa tankim. firmu nekog lekara sa trećeg sprata. i odgovoriti mu sjajem ljudske čistoće. vraća u moju nesanicu. greška i podvala. a niko ne čisti i ne raskužuje. I svuda nosi sa sobom svoju nemoćnu želju za čistoćom. ona obilazi ledine i jahje na periferiji. brzo i revnosno. drvo. Idući dalje. vraća opet meni. dočekati prvi jutarnji zrak. metal i kamen. kad san ne dolazi na oči. i prelaze jedno u drugo. ona i u poslednjem trenutku svesti misli još na to parče mesinga koje će. počne da tone u san. I tu pronalazi. u noći. Samo stvari i predmeti. pogrešna mera. neodržana reč. Ona posećuje predgrađa puna zapuštenih i blatnih mesta.sadističkim policajcima da ih zabijaju pod nokte vezanim ljudima. uz mukle povike i šumove. ostava. I još na ulazu u kuću zastane na kapiji. u koje danju retko zalazi. U to je i sunce zašlo. lunja i baulja čitav jedan svet koji traži tamu a sklanja se od svetlosti. modrim morem i neuništivim zelenilom šume i vrtova. Pokladna šala u belini. pri studenom dodiru. da bi im iznudili priznanje svakojakih krivica.

Gledao sam za njim dok se nije izgubilo u beloj crti prašnog. gde ga je bilo još dosta. Sneg se uveliko topio. ali tu i tamo pokazuje svoje voće sa vernom sunčevom bojom. jer im jak vetar. Neko neodređeno doba dana. . To su bila dečakova i mladićeva letovanja. Sobarica u hotelu se smeje i diže ruke put neba pred tom egzotičnom napasti koja je jutros osvanula. I kao da goni rojeve skakavaca. žurilo jednomer-nim hodom prema dalekoj tački na vidiku. i olakšam sebi i drugima. pred kojim sedim kao jedini gost i putnik. letnjeg druma. iznenada i bez određena. Svi smo zaćutali. koji ih neprestano povija. vidljiva povoda. Sve je poremećeno i zbunjeno kao da se u toku noći spustila iz vazduha neka čudna bela vojska i preplavila grad i okolinu. samo se to jasno vidi tek kad umremo — kaže M. Duga linija prašnog druma preko spe-čene goleti po kojoj su razasuti usamljeni i raščupani stari borovi. potpuno su slobodne. Na jedan sat hoda od Višegrada. Ona otvara vrata na balkonu i nevešto. Pinije i druga cmogorička drveta opuštaju grane pod snegom i sasvim liče na svoju gorštačku braću u Bosni. niski i neugledni han. Sunce je sjalo sa vedra neba. bogata zrelim plodovima. Iz tih vremena ostala je u meni jedna slika koja je kao neki simbol tadašnjih mojih raspoloženja. Zapara i tišina. ona neprestano uzvikuje: »Ih! Pih!« Sve ovo napred pisano je oko osam sati izjutra. Prošlo je i pored mene ne pogledavši na moju stranu. Pust predeo bez lepote. mehanički bacajući nogu pred nogu. bez vrta i voćnjaka. Jedina zgrada na toj ravni. Najčudnije izgledaju parkovi i bašte oko kuća. grudvali su se dečaci i devojčice. Osećanje da je život sa svim svojim varkama i promenama samo put u potpuno očajanje. a javlja se i danas. čovek bi mislio da je sanjao nevreme.Lokrum je naprašen snegom kao perika vladika i gospara. živo i veselo ali skladno i »šestno«. Čamotinja i teške misli. Oko deset bio sam u gradu. pa i onda kad su nam za života bili tako bliski i dragi! —Svi smo mi već za života zaboravljeni. na retkim krovovima. Jedna pomorandža. a one visoke. a svaki pojedini trenutak bol za sebe. nasme-jano. sasvim je zasuta snegom. kao navijena sablasna igračka. Naprotiv. Niske palme sa lepezastim lišćem prosto su zatrpane i izgledaju kao humke snega. sa čuđenjem i lakim strahom baca velike krpe mokrog snega sa ograde na ulicu. što samo na vrhu nose bokor lišća. Onog si noćnjeg nemira potpuno je nestalo. pomaže da se oslobode snega. . Zadržao se samo još ponegde. 26* 493 . Tada se putem ukaza maleno žuto pseto koje je. Tada je moje očajanje bilo potpuno. Ljuto i oštro nezadovoljstvo sa samim sobom i svim oko sebe. s vremena na vreme. a po obroncima Srđa i krovovima gradskih kuća leži debeo pokrov snega kao na božičnim čestitkama. Po osojnim mestima. Posle podne sneg je iščezao. gde drum uvire u sivo letnje nebo. Nemoć da ma šta izmenim ili popravim. 402 Govoreći o jednom našem dobrom prijatelju koji je umro pre tri godine. Ručao sam na Lapadu. I da nije bilo svežeg i lakog severoistočnog vetra. po dubrovačku. neko se žali: —Kako brzo zaboravljamo one koji umru.. Veliki letnji raspusti u gimnaziji nisu ostali u mom sećanju kao nešto lepo i prijatno.

Da. Stariji ogrću kišne kabanice. kupolu neba. ni izazvalo novu misao ili neko živo osećanje. odjednom vesta ruka. Iznenada. a nisam u neprilici zbog svoga. o svetu i životu. da već. pre početka atletskih vežbi. pogledaju zabrinuto u nebo. razapinju kišobrane. Sunce sja. maj 1958. sklanjaju se gde mogu. i sve mi se čini da bi njene linije trebalo nešto da znače. >>Dobar dan. dane!-« Čini mi se da ću poleteti. avgust 1955. sa uzbuđenjem posma-tram sa svog balkona tanku stazu koja vijugajući opasuje brežuljak. povuče nekoliko linija. Od svega što sam čuo i video nije ovog puta ništa u meni ostavilo traga. čuo i pročitao mnogo toga preko dana. samo ja i samo u određenom trenutku mogu da osetim. jer jasno osećam da on i ne očekuje od mene da progovorim. Ohrid—Gorica. Pa i on ide veselo i šaljivo svome nestanku u susret. Probudio sam se u svitanje ovog majskog dana. počinju da kazuju. Sve što gledam ispunjava me zadovoljstvom koje na mahove prelazi u oduševljenje. čist dečački glas: r. zamoran i jalov bio je dan koji je prošao. ne bi sada ova nema i prosta stazica hitu to^ liko zanimljiva i u svojoj nemosti tako rečita. predveče. saznajem jednog jutra da u jednom našem sreskom mestu ima jedna mesarska radnja (nadam se da možete zamisliti šta znači i kako izgleda mesarska radnja u jednom balkanskom gradiću!) koja nosi naziv »Belo jagnje«. kako mi se čini. Dugo gledam tu stazu i njene krivine i zavoje. * Jedan dan u kome sam razgovarao sa dosta ljudi. Pa i pored svega toga — neki jalov dan.. Odjednom jedan veseo. kao da čitam nejasan rukopis. kao na crtanom filmu. na primer. ljudi! Srećan vam posao!« — nešto tako ili slično hteo bih da kažem svima oko sebe. * Na stadionu. ispod nje pravac pustog druma. godine.I dan-danas. od nje je ostao svega onaj oblačak u dnu neba. Tako. Njegovo ćutanje mi nimalo ne smeta. udari plah proletnji pljusak. ali da nisam video. * Ima u životu užasa koje. lak i vedar. prizor sve većeg razgolićavanja nažeg gradskog čoveka iskrsava pred 405 . ume-sto sveta koji zovem svojim. Mnogo dece. psuju. evo. kao mehanička igračka jednomerna hoda. Topi se na velikom plavom nebu. u trenucima mojih velikih i potpunih pomračenja. I sada.Tata. čitao knjige i novine. ali trijumfalno. slušao radio. dešava se da preda mnom. je li? »4 Sa Kinezom možete lakše i prijatnije sedeti i ćutati nego i sa jednim drugim čovekom na zemlji. U narodu nastade žagor i uzbuna. tako nekako da svi to shvate i prime. 25. Sva zlovolja što se bila nakupila između mene i života raspršena je. gotovo iz vedra neba. Preko 50. * Kao svakog leta što biva. a samo od sebe se javi žuto seosko pseto. Ima već jedan sat da šetam ulicama i trgovima.. ali kratko i tiho. »Dobar dan. sada ćemo dugu da vidimo. da kažu nešto o ljudima. a ja da ne pri vučem pažnju na sebe (toga se pribojavam!) i da me prolaznici ne posmatraju ovako čudno. gunđaju.000 ljudi. gledao prolaznike.

on je zamišljao druge sredine i drukčije ljude. njihove grubosti isto kao i njihove podmuklosti. pa makar to i ne bilo uvek potpuno iskreno. i što je bivao stariji. — Tužno? Tugovati znači takođe živeti. nagon sa-moodbrane terao ga je da ulepšava druge ljude drugih krajeva i da bar tamo zamišlja čoveka dobrim i lepim. da bi se i tako branio od straha i gnušanja kojim su ga ispunjavali ovi oko njega. Ono me tišti i zbunjuje. uvek. po mlakom vetru. muče. učtive i čiste. svi smo pokretni i nošeni njime. čvornovita kolena.. smrti nema. i suprotstavljao ih kao protivotrov ovima oko sebe. čestite. kratkotrajnim pljuskovima i neočekivanim prodorima još jakog sunca. Ljudi pokazuju ono što se ne pokazuje i što niko ne želi da vidi: bangave noge. Zbog toga je najviše voleo da čita knjige koje čoveka prikazuju takvim i da razgovara sa ljudima koji su istog mišljenja. iz njega nema izlaza ni pada ni uspona. Naročito su žene nepametne. Zbog toga je želeo da svi ljudi budu dobri. leđa ili pupak. »jedu« i upropašćuju. a u opštenju sa svetom obazrivi i meki. U Glamoču. a u sebi nosim njegovo ćutanje. Prema tome.imTi' nama na svakom koraku. Kad putujete vozom ili autobusom iz Beograda na more. došli do zaključka da bi se i kod njih mogao »razviti turizam«. Svi smo mi ispunjeni i okruženi životom. Ali tužno je. opali list ne odgovara ništa. Stalno je mislio i često govorio o tome. prema tome.. Od detinjstva je svojim očima gledao i svojim ušima slušao kako ljudi jedan drugog gone. 407 . sve mu se više dešavalo da je te svoje želje uzimao za stvarnost.) I taj vaš vrtoglavi »pad« sa rodnog stabla samo je optička varka. Ukratko. — kaže jedan opali list. duševni i blagi. sve moguće delove ubogog ljudskog tela. čine na svoju veliku štetu. a svako »umiranje« prividno je. Izgubljen među lišćem na zemlji. okruženi ste ružnim prizorima. ljudi su. ali ja se trudim da i tome ćutanju nađem mesta u životu. dosledne. zabačenoj kasabi zapadne Bosne. maljave i pretanke ili predebele butine. Mi ti verujemo. On se bojao ljudi. ciko . Gledajući oko sebe i osećajući na sebi grubost i niskost ljudi sa kojima je prisiljen da živi. (Priroda »umire« kao glumac na pozornici. jer sve što čine. grudi. pa i onda kad izgleda da ginemo i nestajemo. bilo zaista smrt. Odlazim dalje. osećao se slab i nejak da se brani i da vraća udarce. čovečne. postoji i jedino može da postoji — život. U tu svrhu podigli su i hotel koji nosi lepo ime »Hotel busija«. Postoji samo život. i u isto vreme 406 U drvoredu divljih kestenova vejavica od po-žutelog lišća koje naglo opada. a ne pitaju se ni to: da li im je i lice za pokazivanje. ruši ga i nosi ovaj jesenji dan što po mnogome podseća na proleće. Ali sve i kad bi postojalo nešto što nije život i što bi. — Jeste da je tako. Smrti nema. Razgovaram sa lišćem koje me zasipa sa visina. a naročito u obrnutom pravcu. Vrlo ih je malo koji umeju u tome da se zaustave nešto pre granice neukusa. pod uticajem »turističke groznice«. mi to ne bismo mogli primetiti ni oceniti ni nazvati nekim imenom. jer vas zemlja kojoj idete u susret prima kao da se vi to uspinjete do nje.

upravo neka neodoljiva potreba za seljačkim držanjem i pokretima pri doručku i užini. Krupan i prilično ugojen. bogatim mislima i zaspim radujući se sutrašnjem danu i radu koji me čeka. deca i prijatelji — nego je napustio i on sam sebe. I umro je posle nekoliko meseci. Sad je u pedesetim godinama. Pokreti su mu nesigurni i spori kao u čoveka koji naglo gubi vid. zadržale su se u njemu sitne potrebe i duboko ukorenjene navike seljačkog nasleđa. kao seljačko dete. 408 Advokat Sava Janković bio je primer kako se u Srbiji čovek lako i brzo rastaje sa svojim rodnim selom i kako još brže i lakše prekida sve veze sa njim. Tako. A pomalo me i strah.Čudno je kako naši dani ne liče jedan na drugi. uporedo sa tim radnjama i postupcima. Dešava se da legnem sa dobrim. na njegovu veliku žalost. negde u dubini stomaka. Ima odraslu decu. Živ. Stalno se javlja želja da bežim iz tog lažnog položaja. na primer. To je uglađen čovek koji bar jednom godišnje putuje u inostranstvo. Okrećem se oko sebe sa osećanjem da sam pogre-šio. A probudim se kao drugi čovek. Sad radi neki rutinski posao u kancelariji. ali ne mogu da otpočnem posao. ali jasno je da vide drugo ili možda ne vide ništa. Otac mu je. Tu je učio gimnaziju i završio Pravni fakultet. Ukratko. imućan. u svemu i potpuno. Ne mogu nikako da »uhvatim vezu« sa tim čovekom koji sad sedi za stolom ni da nastavim tamo gde sam juče stao. a zatim otišao u državnu službu. dolazi u Džokej-klub na partiju preferansa. Tako je izgledao taj napušteni čovek. Njegove oči gledaju onog s kim razgovara. Kako je bio iz dobre kuće a bistar i uredan. kreće se sporo i govori malo. sve žensku. na univerzitetu. ušao u tuđu kuću. bez snobizma i preteranosti. bez vidljiva razloga. za onog koji ga je bliže poznavao bio živ dokaz kako selo sa svojim navikama dugo živi u čoveku koji ga napusti. Niko ne bi umeo da kaže neku strast. na ulicu. Ali još nesvesnije. svršio četiri razreda gimnazije. jer o gladi nije moglo biti reci. Nesvesno. A skupoceni jutarnji sati prolaze i teku kao mutna voda. neka naročita drevna glad. ugledan. Na prvi pogled on je po svom ophođenju i ođe-vanju. dobro oženjen. Opremim se. s druge strane. on je vršio sve one sitne radnje i pokrete koje mehanizam gradskog života nameće čoveku. Sva su ta obećanja izne-verila. pošto je bio još sit od svog građanskog 409 . bio je to mlad čovek koji je mnogo obećavao. ručavao i večeravao kad i svi ostali građani njegovog položaja. i da preda mnom leže tuđe zabeleške u kojima se ne snalazim. napravio je za svoje vreme dobru karijeru koju je završio kao činovnik Ministarstva finansija u Beogradu. među ljude. a mnogo bliže smrti nego životu. on je doručko-vao. U isto vreme on je. Poznavao sam čoveka koji je bio zaista napušten. živi životom višeg građanskog društva. ma kuda. Uzalud se trudim da se saborem i da pohvatam prekinute niti svojih sinoćnih misli. Tu u Beogradu rodio mu se i sin Sava. doručkuj em i razastrem svoje hartije. najmanje on sam. Ali oko deset sati pre podne i oko četiri posle podne javljala se kod njega. bez smisla. Nekad. po svom držanju pri jelu i piću bio potpun i savršen građanin. inače prima francuske knjige i listove. Ne samo da su ga drugi napustili — žena. a njegovim recima i pokretima niko ne pridaje neku važnost. porok ili bolest koja ga muči.

Lastavice grade gnezda na zidu ispod krova jedne visoke kuće.doručka u osam sati izjutra ili ručka u dva sata posle podne. Stranica o kojoj mislim nije napisana i. upalim svetlost i. žvakao još nekoliko trenutaka kao seljak koji završava užinu na njivi. prilepljene uz strmi krš. pregoteti 1 pocrneti kao fotografska hartija za kopiranje. pre popodnevnog sna. sad bi trebalo da se dignem. da upalim svetlost i. onda znam da tu stranicu neću nikad više napisati i da će. seo u fotelju. i ponovo utonem u nesvest i san. A okolne kuće. * " Budim se iz dubokog sna. sa ponovnim buđenjem. očekujući jelo koje će mu doneti. To je bio samo jedan trenutak. ni u čemu i ni po čemu drugom nisu se mogli primetiti tragovi njegovog seljačkog porekla. Eto. predaje odmoru. — JoS sve zavisi od mene. Sve to uz živ cvrkut i uzbuđenu pisku. — Još sve zavisi od mene. Tako izgleda da lastavice grade po istom građevinskom načelu. jednu od onih koje sam još juče hteo da stavim na hartiju. onda znam da tu stranicu neću nikad više napisati i da će pri ponovnom buđenju pregoreti i pocrneti kao fotografska hartija za kopiranje. u bogatoj trpezariji ne baš najboljeg ukusa. A kad bi završili ručak. Kad bi se u taj mah desio u nekom poslu. Ali kad je bio sam i slobodan. podnimio se na desnu ruku kao seljak koji se. Nikad i nigde. on se povlačio u svoj kabinet da malo prilegne. ravnodušna. Sve to još zavisi od mene. gledam kako se sva lepota sveta. izvadio koricu hleba koju je krišom sa stola uzeo. Ali ako popustim ovom toplom i prijatnom teretu koji me prikiva za postelju i zadržava u tami. Dignem glavu "iznad njegove površine. o čemu će govoriti 1 kome će biti upućena. sabijene su i nadnesene jedna nad drugu. i to tri odjednom. vesela. Eto. I mogao bih sam da odlučim koja će to misao biti. i znam da bih sve to izvršio sa lakoćom. ali sporo. (Godine 1934) koji me prikiva za postelju i zadržava u tami. potpuno probuđen. ali ja oklevam. Ali ako popustim ovom toplom i prijatnom teretu 410 Južno primorje. pa opet sa fizičkom slašću potonem u njemu. ali se naziru konture jave. pod kruškom. I mogao bih sam đa odlučim o tora kakva će ta stranica biti: tužna.* Zbunjen i poražen. 411 . opružio dobro noge. i ako ponovo utonem u nesvest i san. Iz meni nerazumljivih razloga mešaju se i druge lastavice koje zbog nečeg doleću i odleću zajedno sa onima koje grade. I mislim. ' Varijanta: Počinjem da se buđlm Iz dubokog sna. JoS spavam. sad bi trebalo da se dignem. onda. taj trenutak probuđene atavističke gladi prolazio bi i ne došavši do površine njegove svesti. neće je nikad ni biti. seo bi u fotelju. Kod kuće je ručavao sa ženom i kćerkama. Sve to još zavisi ođ mene i znam da bih sve to Izveo u ovom trenutku sa lakoćom. napišem jednu stranicu telcsta. i sekući džepnom britvicom tanke kriščice. Sad bih to mogao da uradim. I mislim. o čemu će govoriti i kome će biti upućena. a noć prolazi. ali sporo i teško. ali ja oklevam. ali se naziru problesci jave. a noć prolazi. a svojom živošću i cvrkutanjem podsećaju na govor i držanje stanovnika. potpuno razbuđen. Advokat bi prešao jezikom preko usana i nastavio poslovni razgovor. jednu od onlli Icoje sam još juče hteo da stavim na hartiju. Još spavam. po čudnoj i svirepoj alhemiji ljubavi. onda. napišem jednu zabelešku. stavio kapu na glavu. Još bih to mogao da uradim — jer se svega sećam. Tu bi. uzimajući raspored i arhitekturu tih kuća kao uzorak. I to bi trajalo svega nekoliko trenutaka. ako ne učinim napor i ne dignem se. pretvara u žalost za tobom.

bez svesti i snova). Jedino u snu još mogu da ne patim (i to u dubokom snu 412 . nasrtljiv i bezobziran. da se neki oblik izrodi. samo polovina. avgusta 1947. Nema mogućnosti ni verovatnoće da ta istovetnost negde izneveri. po njegovom telu. od masline i čempresa do ptice u vazduhu i ribe u moru. 413 * Dešava se da usred blagog i mirnog letnjeg jutra. On se toj napasti čas sklanja s puta. I sada mislim sa čežnjom na taj gluvi mračni prostor od nekoliko sati potpune nesvesti.-« * Prespavao sam noć kako se spava ođ velikog umora. Pored toga ponora valja mi sada živeti i sa njim sve deliti. ali ni traga od dosadne jednoličnosti. sve je dockan. Od tog trenutka on sve deli sa njom. Kao da mu se u kuću uselio stran čovek. Gradi se jednako i rađa i živi slično. * Otkako zna za sebe. Kad se dobro pogleda: samo jedan jedini nerazmrsiv splet od naizmenič-nog rađanja. kao jato zbunjenih i preplašenih ptica. godine. počinje ponor i mrak života bez vas. Tu bi se malo pritajila. i do oštrog kosijera u njenoj ruci. i on nema snage da je se oslobodi. Tako se duž ćele obale. sudara se sa njim ili se pravi da ga ne primećuje. neusiljena jednakost. apsurdna misao. pada u oči i zadivljuje čoveka srodnost oblika i istovetnost načina u svemu. U svemu slobodna. od kuća i brodića do seljanke koja lako korača. težak i neprijatan. ali u tom trenutku dovoljno jaka i ubedljiva da mu svu krv sa-tera oko srca i sve misli uputi u pogrešnom pravcu. Ali sada.Uopšte. a onda bi stala da buja i da se širi. ona tada već kruži. ne-osetno bi ušla u njega nova. pogrešna misao. U vezi sa nekom beznačajnom pojedinošću koju bi čuo. Od stola za kojim doručkujem postoji. vidim šta je sa mnom: ostao sam bez vas kao bez daha i videla. Izgleda kao da ima samo mladih i onih koji to više nisu. nigde nereda ni otpora neminovnim promenama koje život sam od njih traži. Sve je isto. a drugi na groblju. ti nemaš izgleda da iziđeš iz ovog vrtloga razlivenih okeana koji se sklapaju nad ognjenim kontinentom. zajedno sa krvlju i sokovima. S druge strane. čim je svanulo i javio se prvi zračak svesti. ali oseća da je priteran uza zid i da se nema kuda bežati. boji i mirisu. sa svakim mestom i zaseokom ponavlja uvek isti predeo — po obliku. a od njih su jedni u gradu. video ili pročitao (povod je sporedan). patio je od toga kao ođ povremenog ludila. Ziveo je i radio mirno i obično. kažem sam sebi: »Tako malen i slab. jer samo kad ne znam za svoje postojanje mogu da zaboravim na vašu odsutnost. Mlini. pogrešna. A onda bi se desilo. Kad on to primeti. ova na kojoj je prostrto za mene. koji svi zajedno sačinjavaju jedan jedini dosledan život. čas odupire. bez vidljiva povoda. čini mi se. I kraj i ljudi vas svakog časa izneiiade beskrajnom promenljivošću i bogatim varijacijama u osnovi uvek istih oblika. iznenada i neočekivanim povodom. drzak uljez. da postoje samo rođeni. starenja i nestajanja u svim stepenima i oblicima. ali i u jednom i u drugom slučaju drhti u sebi od ogorčenja i nerazumljivog gađenja i straha. To je fantastična. — I nigde žalbe ni vajkanja. tako da ga na svakom koraku susreće. čovek u svemu kao i ostali ljudi. gde bi vi trebalo da sedite. da se odnos između njegovog unutarnjeg sveta i njegove okoline odjednom poremeti i zbrka.

Postepeno. a činilo mu se nepodnošljivo dugo. mutile svaku radost. sve je počinjalo iznova. Ali. To mu leži u dnu svesti kao crn talog i mrtvi teret. koje se i ne može nazvati vremenom njegovog života. on ne oseća njegovo prisustvo. I u tom trenutku on je. da bude saslušavan. dve ili tri. i znoj orosio čelo. A za ćelo to vreme on živi kao i svaki drugi čovek. čuo ili čitao. desiti da i njegovo ime bude u toku istrage pomenuto. slobodan je i srećan. i da on to nije mogao biti. Tek posle nedelju-dve »stvar« bi izbledela sama od sebe i ostala zaboravljena i pokopana u njemu kao potpuno nemogućna i apsurdna. usamljen i nezadovoljan. nestane potpuno. okovratnik postao tesan. Nije krivac ni sukrivac. on je sada primao i ispitivao samo sa te tačke gledišta: da nije na neki 414 dalek i posredan način i on upleten u tu ružnu i tešku stvar? On je dobro znao i često ponavljao sam sebi da tu nikakve veze nema i ne može biti. Nekim glupim i zamršenim sticajem okolnosti moglo bi se. Zbriše ga spasonosni zaborav ili ga smeni. i da pomoću njega potisne svoja luda strahovanja. ili kad bi o tome čuo od neprijatnih ljudi koji u glasu imaju nečeg prekornog i izazivačkog. Čitajući u novinama ili slušajući razgovor o raznim prestupima i zločinima. sa manjim ili većim zatišjima bez kojih bi bio neizdržljiv. živo se zaputi gradom. Život je izgledao lep i bezbrižan. I snivao bi o tome. sva je njegova unutrašnjost bila uznemirena i sve misli zamračene. isto toliko živa i mučna. čitao u nekoj neveseloj kafani. zanesu ga ulični prizori za trenutak. Samo da se sazna i utvrdi ko je počinitelj. neke reci koju bi čuo u prolazu. Ali već sutradan. doduše. Čega? To ni on sam nije znao. oduzima mu velik deo životnog veselja i radne sposobnosti. znao da nema i ne može biti ni senke od neke njegove krivice. bar kao svedok. To je bilo vreme nerada i besmislenog mučenja.Iziđe iz kuće. povodom neke vesti u štampi. pobeći ne može. sam ne zna po čemu. ili od misli o njemu. on je želeo da ga skrati. Tada su nastupali trenuci velikog olakšanja. Od tog trenutka počinjala je njegova »veza« sa zločinom za koji do tada nije znao ni da postoji. predveče ili pri buđenju u zoru. i isto toliko nestvarna i prolazna. Pa ipak. drugim povodom. toliko zna i uviđa. Nestrpljiv. Taj poremećaj traje po nedelju. vršeći svoje dužnosti i krećući se među ljudima. odjednom i bez ikakva razumna osnova i razloga. Najposle. sličan »slučaj«. sa istim 415 . I on bi tada uzalud nastojao da se seti svog »jasnog i logičnog saznanja«. Još se ponekad javi. na primer. ali ne zaboravlja nikad da ga onaj čeka kod kuće i da se od njega. neka nova pogrešna predstava. Tada bi mu odjednom krv udarila u glavu. da ubrza »tok događaja« i da požuri u susret raspletu i rešenju. mogao bi to i biti. Posle izvesnog vremena javljao se nov. Sve što bi video. to je uvek bio samo predah. A novine je otvarao sa strahovanjem i sa strepnjom se odazivao na telefonske pozive. To se dešavalo naročito kad bi o zločinu saznao iz večernjih novina koje je. Jedno vreme bi uspevao da se održi u tom jasnom i logičnom saznanju. a onda — stane da bledi i iščezava. on ih je vrlo često. ali po nečem. Jedino još u radu može donekle da zaboravi na njega. dovodi ga do pomisli na samoubistvo. ili mutnog sećanja koje bi neočekivano iskrslo u njemu. Takve misli i takve bojazni kočile bi mu dugo svaki rad. dovodio u vezu sa svojom ličnošću. kad mu pođe za rukom da se istinski zadubi u posao. Ali takvi časovi su retki i kratki. mrači mu misli. ili još istog dana.

blisko i potrebno kao taj tanki mlaz zdravog vazduha. A ja se pitam šta bi bilo kad bi se onaj već na prvi poziv odazvao. nošen brzim. a kamena građevina najviša mera ugleda. a ko je imao kamena. Kroz onaj uski otvor na prozoru strujao je prohladan. sile i bogatstva. Sve kazuje da bi tako zaista bilo.nerazumljivim i bezrazložnim strepnjama i mučenjima. U njemu je pritajena živela bolesna sklonost da može da se pomeša i poistoveti. Sve što se ikad dozivalo i želelo. ali ni po čemu ne izgleda da je takva kataklizma bliska. Glas je bivao snažniji i uporniji. <Na koncertu u Edinburgu. ja sam ga pio kao mleko. bar prolazno. I nikad tu iskustvo nije ništa koristilo niti su zdrav razum i logika pomagali. Nestalo bi sveta. ne odmah i vrlo tiho. Sad je on dozivao. i trideseti put u životu on bi se uhvatio kako grozničavo traži alibi za prestup koji nije mogao počiniti. odazvalo bi se. To se ipak javljao onaj koji treba da se odazove. i zvao. i da se u odgovornosti koje su mu potpuno strane i daleke zaplete kao u svoje i stvarne. »Ti!« — »Ja!*« Od toga sudara nastala bi eksplozija koja bi onemogućila svaku muziku. tako 27 — Znakovi pored puta Koga je dozivao otegnuti glas pored Drine? (»Ti! Ti! Taj!«) Nikog. Ostavio sam malko odškrinut prozor. Nestalo bi i naše svesti o svetu i o našem postojanju u njemu. jedino moje dobro i sve do čega mi je trenutno stalo. * Soba mi se činila tesna i zagušljiva. Koji to učini. To joj je osnov. čist planinski vazduh. došlo. marta 1959) Ravnica od bogatog nanosa plodne zemlje crnice sa rodnim njivama i dobrim šumama. negde posle ponoći. Zato je tu kamen — car. i svoju vlast odbrani i učvrsti. jer on počiva na antinomiji tih dozivanja. ili uopšte mogućna. sav ispunjen i potpuno okružen svežinom kao muzikom. Tako se ta dva glasa. onaj koji zove i zvani. slab pa sve jači glas. Ništa na svetu od svega onog što ljudi hoće i preduzimaju nije mi u tom trenutku izgledalo tako važno. — Ti? Ti! Zvao je dugo. — Da. počiva na ravnoteži svojih nemira. a njihovi se dozivi nikad ne susreću. nikad ne sretnu. A kad sam se probudio. I muzika ne prestaje. A to bi bio i kraj svega. jer je dovodio majstore koji bi mu podigli kule i zidove. Po deseti. kreće se i menja. sve bi potonulo u gluvom nepostojanju koje mi ne možemo zamisliti. bistrim tala-sima. nosi ga večita smena i igra snaga koje se večito žele i uzalud dozivaju. Onog ko se odazove. ispunilo se. Iz tišine koja je tada nastala digao se. Svet živi i postoji. a možda i uzrok njenog postojanja. ali dockan i uzalud kao i onaj što je maločas zaćutao. razorila sve. učinilo mi se da letim. imao je izgleda da svoje imanje i svoj novac sačuva i umnoži. da! Ja! 416 417 . to je taj. 9. Od krsta na groblju do slemena na kući sve je drveno. legao i zaspao teškim snom. sa licima i događajima sa kojima nema i ne može da ima veze. Samo onaj ko je imao vlast i novac mogao je da navuče kamen izdaleka. jednom zauvek. posuta bezbrojnim selima. i najposle umuknuo. A najbolja muzika ovog sveta izraz je toga uzaludnog dozivanja.

čeka da mi uzme sve što se čoveku bez krvi i vidljivog nasilja može uzeti. budući da je kamen jači i otporniji od zemlje i drveta. dižem se naglo i uplašeno sa ležaja. sa teškim dahom nekih lekova i lekovitih trava. Ali to ne bi bilo tačno. pa da nastavi svoj put ka drugim kućama i drugim ljudima ovakvim kao što sam ja. koji je mnogima mnogo naškodio. *' Vraćajući se sa kratkog ali lepog putovanja. a po smrti ostavljali ga. izdvojenu i belu. glava teška. Moglo bi se sa prilično tačnosti tvrditi da on nije znao šta je to zahvalnost. Usredsređen je i miran. u niske polumračne i zagušljive stanove kućnih na-stojnika. Isto tako. aterira u polumračnoj prostoriji sa niskom tavanicom i teškim zadahom lekarija. Desnom rukom odvrćem ventilaciju i puštam da mi pravo u lice struji mlaz svežeg visinskog vazduha. ili meni sličnim. na nesavršenstvo ovoga sveta i svega u njemu. zajedno sa kamenim zgradama. Ja sam ga dobro poznavao. a iduća stranica opisuje smrt i nestanak. To je bio svetski čovek. prijatne spoljašnjosti i privlačan za mnoge. Umro je žaleći se na nezahvalnost i neuviđavnost ljudi.da mu niko ništa nije smeo ni mogao. Naprotiv. ugledao sam svoju kuću na bregu. Gledam cveće oko sebe. koji je mnogo ljudi unizio i uvredio bez potrebe i opravdanja. Ne. Bronhi je su mi zapaljene. Ali svaki moj avion. Bojim se noćnog gušenja kao more. Već sam pogled na kamenu građevinu ulivao je ljudima spolja strah i poštovanje. okreneš stranicu što je govorila o životu. Njegova unutrašnjost bila je kao niz zagrejanih. otresit i samouveren. oštar bol. trajna privrženost ili osnovna ljudska pristojnost i obzir prema drugom čoveku. Vi sigurno zamišljate tog čoveka kao zlovoljnog. Isto kao kad u knjizi koju čitaš. sa kanarincem u kavezu i nepomičnim mačkom u uglu provaljenog divana. U tom trenutku znao sam da pred njom sedi sudski pozi-var. Da bih se odbranio od tih predstava. 419 . dah otežan. Sad vidim kako je malo potrebno pa da čovek nestane sa ovog sveta na kome sunce u svom kruženju određuje uslove i zakon života. dok su oni koji su u njoj živeli nosili u sebi od rođenja osećanje moći i sigurnosti. okruženu zelenilom i pojasom mira i lepote. posle kraćeg leta. zabunu i nezadovoljstvo. A znam i ovo. kroz predvečernje ulice. vi biste mogli pomisliti da je u njemu bilo sve mračno i ispreturano. » Poznavao sam čoveka koji je svuda izazivao nered. Ta neznatna promc a u mom organizmu izme-nila je potpuno tok mojih misli i prirodu mojih predstava. Strpljivo 418 27* Glas mi je dubok i hrapav. ruke vrele. svojoj deci u nasleđe. ali me misao jednako odvodi u gradove. namrštenog i neurednog osobenjaka. bez razmišljanja i mehanički. tamnozelene vrhove gora i večernje svetio nebo u daljini. a čelo hladno. Ponajčešća je ova: sedim zavaljen duboko u fotelji aviona koji leti na visini od preko dve hiljade metara. svetlih i urednih kancelarija u kojima su sva njegova nepočinstva bila poredana i registrovana po najboljem sistemu. nastojim da izazovem u sebi druge slike. čak i ne puši. U nožnim mišićima slabost koju s vremena na vreme propara kratak.

Stariti znači postepeno gubiti sposobnost da se prima i posmatra život u njegovom nezadržljivom i nepredvidljivom toku. kad mi je bilo dvadeset godina. može se videti nešto što se retko viđa u našim krajevima. više ideja grmljavine. starački malokrvno. uz breg. dobro sračunatim udarcima čekića. slavine u kupatilu isto tako. Ceo nameštaj i svi uređaji po kući ostareli su i dotrajali. Onaj što pokiva neki sahan. jer se sve u njima drži u ravnoteži. Ali onaj ko to bar u izvesnoj meri postigne.Sarajevski majstori. gde stvarni gromovi stvarno biju. ovako u letnjim mesecima. to je jedini oblik umiranja i smrti kojeg se treba bojati. a ne oštra. Ljude koji su dosta mlađi od nas mi redovno i ne umemo da posmatramo. istrošeni. koji su građeni devedesetih godina prošlog veka. Džepovi na našem odelu nemaju veze sa prvobitnom namenom odela. pa prema tome ne možemo ni da ih razumemo ni pravilno ocenimo. boljim hotelima u Opatiji. uz dobro održavanje mnogobrojne i savesne posluge. a još manji koji uspevaju da se odbrane. dok ovde od svega toga dopire samo ublažena. to je u stvari torba koja je s vremenom srasla sa našom odecom. u našim krajevima. Stoga se i danas dešava da pogrešno skrojeni ili nevešto postavljeni džepovi pokazuju svoje poreklo i podsećaju na torbe koje nisu uspele da se uklope u kroj i izgled našeg odela Sećam se da sam. 420 . stenja i planina. a ispod njihove niklovane površine proviruje žuta legura od koje su pravljene. ali oslabile i istančale. kao na pozornici. isto onako kao što donose fizičko slabljenje. mogu i umeju da se brane. ali na nekoj ogromnoj i savršenoj. znači sve više sužavati krug svoga interesovanja. Takvo stanje. Brave na ormanima i na vratima još su u redu. prozori se zatvaraju ali nepotpuno. Među skrštenim nogama mali nakovanj. gruba i nagla kao na kopnu. Sav je čovek jedno sa svojim delom. sa punim zembiljem na leđima. teški su od misli i briga ali mirni i dostojanstveni. strasno (sladostrasno!) čitao romane. oči i ruke se gube u sitnim. Mirno starenje i postepeno nestajanje zgrada i predmeta. U starim. stvari se zloupotrebljavaju i slabo održavaju. Ali za vreme čitanja javljala se 421 Grmljavina u Dubrovniku. ali blagom upotrebom mirnih i zadovoljnih ljudi. Senilne brave. Kad se predveče vraćaju kući. Mali je broj ljudi koji od takvog načina starenja hoće. veličanstvena jeka. Ona je mukla i daleka. znači živeti od gotovine čija vrednost svakim danom opada. Dole. stoga se ponajčešće lome i nestaju pre vremena. Džep. I dah je podešen prema udarcu. sve se više usamljivati i podlegati robovanju navikama. Tamo negde iza brda zatutnji samo nagoveštaj o tom svetu suve. To je nezgoda koju kod velike većine ljudi donose godine i starenje. taj ublažava zle strane starosti. tvrde zemlje. dok ovde umiru prirodnom smrću. postala njen sastavni deo i našla svoje mesto u estetici ode-vanja.

I onda je počeo da raste sam iz sebe. Kad danas-sutra profesor umre. i pored toga mnogo stvari i sprava od stakla. ali ostali ipak neuki i nevešti dečaci. slabi. pored njegovih dela. kao kristal bez greške. U isto vreme. a zanemarujem ono što je teže. neženja. nečujno i sporo kao cvet. ali što je preče: pisati. a ne čitati. objavljene i još neobjavljene. jedna ribica iz kraških jezera nosi u zoologiji njegovo ime. da u našim radovima i postupcima nema ni onog smisla ni one samosvesti ni sigurnosti. Tome treba dodati suspenzorium. Njihovi pokreti i postupci izgledali su mi značajni. ugled i slava jednako mu se šire svetom. metala. praćena željom da porastemo i postanemo »-veliki«. ružnja. što igraju neku ulogu u životu i što od svakog od njih ponešto ili poneko zavisi. važni i puni smisla. Cesto mislim da su to isto osećanje. banje. on prima na tuceta stranih časopisa u kojima se često i on po-minje. krnji se. Sve mi se čini da smo ostareli i poružnjali doduše. imali u svoje vreme i naši očevi. ali sad je on sluga toga ćudljivog i gotovo nepostojećeg tela. što njihova imena niko ne izgovara bez neke titule: gazda. iščezava. To su ponajviše brkata i teška lica ozbiljnih ljudi kojima sam tada toliko zavideo na njihovim godinama. član nekoliko akademija. i da taj ozbiljni i dostojanstveni život i postoji samo u očima dečaka koji ga gledaju i priželjkuju. samo nešto malo tela. Prohladan. pripitkuju ih ili mole za nešto. odlikovanja i njegove biblioteke. možda. stari. čajevi. a sav naš dečački život samo nevešta petljavina. koje nikad nije bilo posve zdravo ni mnogo snažno. a najviše na tome što su odrasli i zreli. učestvuje na kongresima u inostranstvu i svim velikim svečanostima u zemlji. Na tom telu koje se zove njegovo sve je manje njegovog. smanjuje. sve manje rumen a sve više zlatan i proziran. sa suncem u sebi. ostaće iza njega. ambiciozan. štap aparat za pojačanje sluha. Ono mu je služilo kako--tako pedesetak godina. Osvanuo je jutros izvijajući se polagano iz rumene izmaglice. kad smo moji vršnjaci i ja odavno odrasli. i za svoje telo koje je u dotraj avan ju. zauzeli položaje i osnovali porodicu. živi za svoje teze i teme. On je počasni doktor nekih stranih univerziteta. I sad često bežim od pisanja kao od hladne sobe ili mučne samoće. jedno oko je stakleno.u meni stalno griza sa vesti da činim ono što mi je prijatnije i lakše. Profesor univerziteta. « Savršen dan. Cesto mi pred unutrašnjim pogledom iskrsnu lica odraslih onakva kakva su ostala u mom sećanju iz ranog detinjstva. gospodin. Dijete. Pa. i sad mi letnju lektiru muti stalan pre-kor samom sebi da bi trebalo izabrati ono što je manje prijatno. ali što je dužnost: pisanje. Obe vilice su sada ve-štačke. dan bez oblačka 423 422 . uloške u cipelama. što ih svi uzimaju ozbiljno. beskrajno malenim pokretnim žarištem. lekovi i lekari oduzimaju mnogo energije i skupocenog vremena. evo. otupeo je za priznanja i odlikovanja. samoživ. ili doktor. njegovo telo. Covek koji stari. ja u nama ne mogu nikako da vidim te važne i ozbiljne ljude kakvi su bili naši očevi i dedovi. diploma. drveta i kože pomoću kojih se to telo kretalo i održavalo na površini. pa i oštareli. naočare i lupe razne boje i jačine. Danas. zvanjima i poslovima.

i vetrića. U podne je izgledao kao osvajač. Zbog toga je kao predstavnik Jevreja izabran u deputaciju koja će ići u Beč da caru Franji Josifu čestita srebrnu svadbu. tope se. šire i pretvaraju u mrke i srebrne suze koje klize niz stranicu. da su sva strahovanja neosnovana. jer odjednom ne znače više ono što su do maločas značile. * sam u životu dozi veo. nebo sve više bledi. i zato vaš put u Beč ne dolazi u obzir. kao savršeno delo. čuo? Ne znam. koji je čvrsto zaseo pod modrom kupolom. ninogo dublje i važnije. iz šume se diže senka i nagoveštava suton. Pre Rima i pre svake pisane reći i zapamćene istorije desilo se nešto sud425 . Knjiga se izmiče iz ruku. kao brušena i glačana! — i spremaju se da zatvore. tačnije rečeno: menjaju smisao. Ima nešto drugo. Tekst koji se istopio pred mojim očima. Sunce. što remeti moje misli pri čitanju. Zeki-efendija se zbog te počasti toliko poneo da je pričao svuda po Sarajevu kako će igrati valcer i kadril sa caricom JeU-savetom. neočekivano a nejasno značenje. ali dobivaju neko novo. krug mirnog oktobarskog dana iznad svakog imena i smisla. moćan i pouzdan. naizgled posve drukčije. da će zaista neko doći. Poslaćemo nekog drugog člana Jevrejske opštine umesto vas. kao trenutku odmora. video. velika i teška nesreća nego slučajni i prolazni nesporazum. silazi sa nebeskog svoda čije krajeve već rubi sumrak. Tada je tako jako da mi se čini da se mora ispuniti. tadašnji guverner zemlje. sin sarajevskog trgovca Žutog Rafe. znao je ponešto nemački. na kome ne možeš otkriti ni najmanju slabost. a ne da mi da zaspim. Ali uviđam da ni to nije bitno ni glavno što treba znati i o čemu treba razmisliti. I sad. Zeki-efendija. i to sam od sebe i ostajući uvek dosledan sebi. neko miran. opet počinju da se rumene ivice vidika. i to sasvim određeno o agrarnim nemirima iz drugog veka pre naše ere. saznanju da je sve zlo ne samo objašnjeno i otklonjeno nego i zauvek zbrisano i predano zaboravu. Reč gube smisao. diže se lagano. niti mu ko može naslutiti kraj. hvatajući se čoveku za listove. da to nije. studen koja je celog dana ležala nisko pri zemlji. Razgovaraju njih trojica. Smenjuju se sjaj sunca i tama — i ona hladna i čista. Zeki-efendija. živahan. ambiciozan Jevrejin. kao što izgleda. da biste se suviše zamorili igrajući sa visokim ličnostima na dvoru. slova se mrse i mešaju. a sad odjednom kao da čitam nešto o starom Rimu. prvi Da li sam to osećanje očekivanja poneo iz snova — iz mojih neverovatno zamršenih a često strašnih snova — ili se ono razvilo pod uticajem svega što 424 Pre spavanja. Tada ga je pozvao general Jovanović. govorio je o Heloizi i Abelaru. I tada se sav prepuštam. —Bezdan. —Sta se krije na dnu poljupca? — upitao je —Novi život. i rekao mu: — Bojim se. i u njima. Strah me je tolikog savršenstva. Pa ipak je u neuhvatljivom trenutku počeo da se menja. evo. i javiti da ništa od svega nije istina. Ima trenutaka kad potisne sva druga osećanja u meni. Odgovorila su druga dvojica u isti mah. tek to osećanje teskobnog očekivanja razvijeno je u meni do najveće mere.

tajanstveni pečat košave.bonosno po čoveka. on lomi i trga sve ispred sebe. njegova studena rika prelazi prostranstva. čistu tišinu i sve u njima ih neodoljivo goni da na njoj ostave svoj. jer dotle ja neću moći ni tvrdo zaspati ni išta mirno čitati. sposoban samo da patim od te neodređene i teške misli koja mi leži kao kamen u grudima. ili pri ovlašnom. a ja sam umoran. živi posle narovašeno. pretvara u tanak mlaz i uvlači se kroz najmanju pukotinu. udvo-stručava umor i bol dana. One ne podnose tu devičansku. ledena volina dahom glečera i snežnih ravnica. Na samom vrhu sivkasta velika stena. a kad stigne do mojih prozora. u naročito hladnoj suvoći koja se odjednom oseti u glasu čoveka sa područja košave. i nagonski zaželeo da po-begnem od njega. Zanimljivo je posmatrati ljude na koncertima. iako znam da mi u tami neće biti ništa drukčije ni lakše. ima žena (to su obično punačke i zrelije dame) koje na klavirskom koncertu. Naprežem se da pružim ruku i da ugasim svetlost. Ceo dan sam na brodu gledao pokrete i slušao razgovore putnika. uvek. kad se primakne. neki težak nesporazum sa nedoglednim posledicama. turista koji traže sobe i domaćeg sveta koji ide za poslovima. i svom silom nastoji da čoveka pretvori u bespomoćno klupko jada. Kad sam se iskrcao u dalmatinski gradić. I da li je to vetar? Muče ta siva. uvlači se pod pokrivače. kao u strašnoj priči. Kidajući se i lomeći kao mamen. u njemu beskrajnu žalost svih nemira i lutanja. Izgleda kao da se tu pomalja 427 Kakav je to vetar? U daljini grmi kao nago-veštaj zemljotresa. moraju da učine neki pokret. opkoljava gradove i. Sam šlep i gluh. granajući se kao osvajačka vojska. Ona duva. objasni i raščisti. ma i najmanji trag. imoseći svoju diišu u ludu i pustu stihiju. Sad je sve to izbilo na svetlost dana (ili noći) i treba da se raspravi. To i nije vetar nego prokletstvo i morija. i u najlepše doba godine. otima časove počinka. Na primer. on spavačima silom otvara oči i do bezumlja nadražuje sluh. pun kupača. da se utvrde odgovornosti i ispravi krivica. A ono što mu jedanput odoli i ostane ćelo i uspravno. on se odjednom. čuje 426 . on lupa kao pijan. izbezumljen prolaznik. samo nekoliko nedelja u godini. jer tu oni pokazuju neke svoje i dobre i slabe strane koje inače nemamo prilike da vidimo. ali prisutna je. prosipa jezu po koži i razgara nesanicu u čoveku. U pognutoj silueti nekog drveta koje se ocrtava u dnu vidika. neka velika nezgoda. pratio talasanje mora i njihanje broda na kome putujem. ulazi u sve ulice. u zloslutnom očekivanju. on tutnji i šumi kao da se nepregledan niz lokomotiva približava idući uporedo. ili bar da uzdahnu. prodire kroz zatvorene prozore i vrata. opet sam kao vrtoglavicu osetio nemir. To treba da se svrši što pre. Otprilike kao što deca ne mogu da ne povuku prstom preko zamagljenog prozorskog stakla. za vreme stanke kad ćela dvorana uzdržana daha očekuje idući udar. na neki svoj način. I svi predeli u prostranom području hladnog vetra nose na sebi. brzom rukovanju sa njim. dirajući ga u najosetljivije mesto. kad se sve sabere. svih osama i napuštenosti. nemoćan. u brzim pokretima i krtim recima prolaznika. da se nakašlju. sa teškim sećanjem. To je moja briga i moj posao. Pri tome pisti i cvili tako neobično da rasanjen čo-vek. Kako mu ne otvaraju. U toj želji ispeo sam se na zeleni brežuljak blizu morske obale.

ali čujno i uporno): Tako dakle! Preko mene i svega onog što ja kažem prelazi se bez reci. ne znači ništa. uljez bez lica i imena. kruti. Sa mnom se razgovara otporom i ćutanjem. to je najlakše: jesam i ćutim. i stalno ratuje sa kamenom. Stojite i ćutite. »sta-nac kamen«. Pokraj kamena raste smokva i dodiruje ga lišćem sa najnižih grana. a da se oduprete nogama o zelen busen dobre zemlje — i vi možete. — Tako i vaša nemost i vaša nepomičnost nisu plodovi nekih vaših slobodnih odluka ni svojstava kojima se voljno služite. cvatom i plodom na svetlosti predvečernjeg sunca — sve je to lanac složenih odnosa. Onda da vidimo šta znači to prezrivo 429 428 . kao podmukla snaga koja ume samo da razara. na brodu. O tom biste se lako uverili kad biste uopšte mogli ma šta da uvidite i priznate kao objektivnu istinu. Ali ko pronikne. I ni milimetra dalje i nigde više. Stojite u mestu! Pa šta? Kao da stojati i postojati. i kad nema oka ni razumevanja ni za kog drugog. jer nemate šta da kažete. Tu svoju trenutnu iluziju mi nazivamo tišinom. A sve ono dole što sam ostavio iza sebe. Dabome. I to je — ništa. da se maknu. Jesam! — Pa šta? Svi mi jesmo. isto kao što mu se ne vidi početak. to bi. A od toga »ništa« vi ste napravili naročitu vrstu savršenstva. Stena: (ćuti) Vlaga (svađalački i pedantno): Takvi kao vi nemaju šta da kažu i ne mogu. naravno. ni za koga! Vaše samozadovoljstvo važi nešto samo za vas. Ćutim! — To nije radnja. samo je odjek opšteg nemira koji se iz nepoznatog središta širi svuda i prenosi na sve. vlaga i biljka sa svojim listom. idu ili lete. znači i nešto biti i značiti. čak i ovde na uzvišici. neko kameno dostojanstvo. i kad bi hteli. jer inače se nigde ne priznaje i ne kotira. Ja sam niko i ništa. ne kazujete nikom ništa o sebi. Kamen i zemlja. A kad malo analiziramo takav stav. u izuzetnom trenutku. samo po sebi. niko se nije sam ni popeo ni spiostio do tačke postojanja. Pa onda da prosuđujemo i ocenjujemo i vaše ćutanje i vašu gordu nepomičnost. Vlaga koje u ovo doba godine ima još dosta. nego što ne možete drukčije. vi mislite da ste savršeniji od onih koji gamižu. Ali vaše mere i ocene važe samo na prostoru koji vi pritiskujete svojim obimom i svojom težinom. i u tome nema ni zasluge ni krivice. da se naslonite laktom na najnižu smokvinu granu koja se spušta sve do kamena. kao živ žubor bezbrojnih sudara da čujete govor svega oko sebe. bilo mnogo. osluhne i sagleda tu »tišinu«. na moru. sačinjen od samog nemira. i niko od vas ništa nema. a kad je još ovako navrh brežuljka. jer to ja za vas izgovaram. nije čak ni reč. hrani tu smokvu. Kad biste bili ono što mislite da ste i vredeli onoliko koliko se sami cenite. onda zaista ništa drugo ne postoji. Stena: (ćuti) Vlaga: Dabome. Zato što se ne krećete s mesta. To je sve. Dovoljno je da sednete na ovu kupolu od kamena krečnjaka. znam ja sve vas koji ste gospodski usredsređeni na svoju ličnost. u gradiću. Opet! I ovde! Mnogo puta za mnogog od nas taj nemir ostaje nevidljiv i nečujan. jer samo to: biti. nego osobine kojima robujete. svima teško a ni na čem zasnovano. kad je neko kamen. Vlaga (šapuće. ja »podilazim« i »podrivam«. on vidi samo toliko da taj lančani prenos nemira nema kraja.ogolela okosnica toga inače svuda obraslog brežuljka. I vaše duboko i značajno ćutanje ne bi imalo ni imena da nema nas koji ne preziremo govor. niko nije dostojan pogleda ni odgovora! — O. kratko i slučajno. Vi niste smogli ni toliko. ne-osetljivi i nepokretni! Ne poznajete i ne priznajete nikog oko sebe. odmah vidimo da to ne kazuje i ne objašnjava ništa. svemu svetu na vidiku. To da utvrdimo pre svega. I mi treba već jednom da vam kažemo istinu: vi ne ćutite što hoćete. kako voli da ga nazivaju.

431 . ali ne pravo i neposredno. izdaleka. A što vi to ne uviđate. naprotiv. to spada u moj redovni posao. blebeću. zatreperi i sa nela-godnošću odgovara. to je drskost posuvraćenih i nezdravih priroda. Svi mi i uzimamo i dajemo. umesto da mi njih pitamo zašto i kojim pravom nam postavljaju takva pitanja. Ja imam svoju peteljku i svoju granu. (2ivlje): Uostalom. vi ga i nemate. a moja grana ima svoje deblo i svoj koren. J da smo svi odgovorni za sve i svakog. Nisam ja pronašao sunce. da bi sada neko imao prava da me pita zašto se naslanjam na kamen i šta imam da razgovaram sa suncem. šta hoće od mene te »preduzim-Ijive. i sve novim oblicima bogatim život i pronosim ga preko krutih granica prividno utvrđenih stanja. Ja sam samo jedan od tolikih listova. A to sa »uzimanjem vlage iz dubina« i to je samo priča dokonih i zavidljivih suseda. Znači. mi se krećemo i dejstvujemo i svaki naš pokret ima svoj stav. Njihovo ponizno (i zainteresovano!) ćutanje podržava vas u vašem stavu i mišljenju. ali prikriveno uzbuđen i očigledno zajedljiv): Oni kojima je do raz430 govora i prepirke. sa korenom da razgovara. a i ne pomišljaju da oni nama objasne zašto neprestano šapuću. traži zaklona u vašim pukotinama. Vi niti ste ga stvorili niti možete bez tuđe pomoći da ga promenite. ne možete da uvidite. to ne menja ništa na stvari i ne smeta istini da bude istina. — Tako je. a prave se da ne čuju i ne shvataju glas iz tamnih dubina. Vi mu robujete. To neće učiniti ni ta bubica što. Od njih. imam ih u izobilju. kao ni to što se neki i neki uvijaju oko Vaše Nepo-mičnosti ili naslanjaju na nju. a kamoli laki list na vetrovitu mestu? U stvari. I samo pakostan ili lud čovek može svemu tome da daje neka druga objašnjenja. za razliku od teškog glasa Vlage i dubokog ćutanja Stene. a ne da od mene traže odgovore i rešenja koja ja ne dajem i ne mogu dati. naravno na tuđu štetu a na svoju korist. ne slušati ih. i borbene snage« bez lica i lika? Nisam ja valjda izmislio ovu veliku stenu. Meni nije do toga. Sto se nas tiče. I zato je zaista najmudrije ne odgovarati na njihova zajedanja. gde nije lako biti ni drvo ni kamen. i to nikad u lice. ćutke mileći po vama. Sto god od koga uzmem. Ima Stena pravo. A što se tiče moga »treperenja-«. isturio ga na visoko nebo. Pa valjda i ja koji sam izložen na ovom čelopeku. iskorišćujući sve oko sebe. uvređeno. ni dao mu položaj ni silu koju ima. ali lukavo krijući svoje veze sa tamnim dubinama. ćutati. kao ni vesti dovitljivi gospodin Smokvin List što se sunča naslonjen na vas. bolje bi uradili da potraže sebi sabesednike na drugom mestu. ne treba očekivati da vam kažu istinu ni da nađu bar toliko hrabrosti pa da potvrde ovo što ja kažem i što i sami uviđaju. naravno. A vi? Vi ste svoju nepomičnost proglasili (naravno ćutke!) stavom. kao da govori nekom trećem. Ja menjam oblik svima stvarima sa kojima uspem da se povezem. a u stvari vi nemate stava nego vaš stav »ima« vas. nego u stranu. ne samo sunce i vas nego i prezrenu vlagu iz zemlje. ili viču u sav glas. Samo budale mogu da misle da svi treba da znamo sve. i dajem ih drugima. pravo. Obletaju nas i bockaju neopravdanim i besmislenim pitanjima. A kako stoji sa vašim oblikom? On je vezan za vaše postojanje. svetao i lak.gledanje s visoka na nas koji se krećemo kao na bića koja nemaju svog stava ni određenog oblika. i da mi nešto zamera i prigovara. naslanjan ja na kamen i razgovora sa suncem. taj treba sa protivne strane da pristupi. ja to i predajem dalje. Ko želi nešto da pita i sazna. Dabome! Stena: (ćuti) List (pošto je dugo ćutao. A samo poremećen svet meri i broji ta uzimanja i davanja i stvara od toga obaveze i zaduženja. Glas mu je. Meni hoćete da kažete da nemam oblika? Ali ja imam mnogo više od toga. »Zašto ćutite?« pitaju nas. nego uvek podmuklo. Prema tome nije tačno da ja nemam svog oblika.

ili još bolje: gotovo samo i jedino sebe. ne bih li tu našao malo tišine. naravno! Za takve nema i ne može biti ničeg novog. kao odvojeni svetovi. pa široka zelena ulica sa zdravim. mislim jednako o onom što sam čuo na brežuljku. Jer ko mnogo čuje (i mnogo vidi) taj. Na nekom filmu. sklanjate se u ćutanje i preziranje drugih. i sreća i nesreća. jer sam napustio svoj položaj na stani i spuštam se natrag u gradić na obali. ali ja ga više ne čujem. A kroz prozor se vidi: u daljini planine snežnih vrhova. nego traju i žive. Blago onima koji čuju samo sebe i onog sa kim razgovaraju. i postojanje i nepostojanje ■— da bi sve to moglo biti obmana. tako blizu jedno drugom. Ili samo nemušti nagoveštaj nečeg trećeg. i samo vi. Spuštajući se. I vaša je pesma jedno te jedno: Postojati! Živeti! — Da. samoživu hedonističku muziku. a nama nejasnog i nedostupnog. Bežim. na kraju. iskrenije nego sve što se izražava čujnim recima i vidljivim pokretima. »Postojati. Plašim se i svoga dara i svoje nesavršenosti. sreć-nim prolaznicima. I kome se desi da taj nemušti govor stvari 432 jednom čuje. upropašćeni. u tome je vaša taktika. dug i pedantan govor. iz osnova greši ko ga prihvati. dodiruju se gotovo. ali zašto postojati? I kako živeti? To vas ja pitam. Vlaga otpočinje nov. izvan dohvata naših čula. Ali šta to znači? Mi ne čujemo ni tok neizrečenih misli koje biju i plamsaju ispod onog što se vidi i čuje na nama i oko nas. ništa ne saznaje. A vi opet odgovarate samo recima i recima. i onaj koji ga gleda. To je vaše područje. Priznajem da bežim. prekida ga): Da. sve bliže. i teško umire. Vlaga (upada): Amin! List: Tako je: amin i krst! Sa takvima nema razgovora. znamo. Sa tim mislima već se primičem bučnom gradiću na obali. zauvek rastavljeni. i ljudi u njemu. 28 — Znakovi pored ptita 433 . a tek ponešto od onog što govori njihov trenutni sabesed-nik. osramoćeni. List: (ćuti kao i Stena). Nikad do tog trenutka nisam pomislio na tu prostu činjenicu: da su sreća i nesreća. u životu. svako za sebe. samo je vi još i falš svirate. i film o njima. vidi kuda ciljate. Muči me i nemirom šiba i jedno i drugo. A bežim i zbunjen sam i zato što sam čuo ono što se obično ne čuje. bračni par. znamo dobro tu staru. Vlaga (likujući): Dabome. sna i odmora. gospodine Zeleni Henriče! Ničeg novog tamo u vas! Kao uvek pod suncem! List: Naravno. taj i ne živi i ne postoji. prostrani parkovi. brzo stari. u pravu? Ja se pitam kako vam se ne dosadi biti uvek u pravu od pamtiveka pa do sada. mnogo važnijeg. a ipak znamo (znamo po sebi!) da one postoje i da su življe. Pred tom slikom javi se u meni moja davnašnja misao da bi sve to — i grad. nego samo mali deo večnog i opšteg razgovora. a mnogo pati. kao i zato što znam da nisam čuo sve. Cak i na samom tom prozoru cvatu u saksijama dva savršeno lepa cveta.Vlaga (ne mogavši više da izdrži. živeti!« Vidi se. Mi obično ne čujemo govor nemih snaga i »mrtvih-« stvari ispod ovog tla. ovako kao ja večeras. taj mora da beži zbunjen. jače. Pored prozora dvoje ljudi. bežite od razgovora i sudara. kad ste od samog početka vi. zajedno sa ovim unesrećenim bračnim parom. Idem da u samom središtu ljudskog nemira potražim nepomičnu tačku. zatim. da. Ko nije svestan postojanja i ko aktivno ne učestvuje u životu. pa mirna modra reka. i od sada do vjeki vjekov. A kako i da bude kad nikog ne možete do kraja da saslušate. ali se ne mešaju.

energija i ceo ogovaračko-ubilački arsenal okreće se prema novoj žrtvi. ali to sa mišlju. ali mrtvac koji se sa dostojanstvom kreće i govori (govori!). zavisiti. ali rođen kao činovničke dete u nekoj bosanskoj varošici. iz noći u noć. raštrkane. zbog reci i — od reci. darom i radom. histerično. sumnja u brojanje i brojeve uopšte. pohode strašni snovi. aranžer balova i svih dobrotvornih priredaba. govorom mislio. sve dok se gonjeni. Portret. prosto ne verujete da će 28* 435 . Za njega se s pravom može kazati da je živeo recima. op-šte i neprestano ogovaranje u kome ima u podjednakim dozama zlobe. mišljenom ljudskom mišlju. Žrtva se brani hladnokrvno ili ogorčeno. Tada dolazi prljanje. a zatim uklanjanje i. bezveznik. pre ili posle. i postoje samo utoliko ukoliko uništavaju. bio je sve ono o čemu je smeo i umeo nešto da kaže. Bar na recima. ravnodušan ili čak prijatan. Tom svojom lakoćom i potpunom nevažnošću svega što je govorio. prvi tenor u pevačkom horu. i želja da se već jednom zamukne i pusti to nemerljivo i nerazumljivo vreme da teče kako teče. i to tako kao da je ona i prva i poslednja. već prema temperamentu. bez imena i računa. ali prijatna i na svoj način korisna čoveka. i mrtav — dobro živi. Ukratko. on se probijao kroz život kao što se drugi probijaju umnom snagom. i još strasnijim. istinskom. fotograf-amater. kao redak primerak i prototip raznih osobina koje se. Već sam se tako navikao na to da ponekad snivam kako bih strahotu jednog sna mogao preva-zići i suzbiti drugim snom. nije imalo nikakve veze. sportista. a ispod njihovog zvuka oseća se zamor. takođe strašnim. (Dvorište Pala te Medici. Oni jedva nekako stižu da sa-opšte građanima čas. gotovo mrtvac. bio je službenik u Trgovinskoj komori. tako reći. kao svetlost. naročito. Ličio je na ne mnogo pametna. i jer uništavaju. A umeo je mnogo i smeo sve. Poreklom iz Dalmacije. A ono što bi uspeo da kaže samo je ličilo na neku misao. pa sumnjičenje. Da. računa i. kolebanje. ne zamori i nekom svojom neopreznom rečju ili nepromišljenim postupkom ne potvrdi tačnost bar jednog od hiljadu grehova koji mu se pripisuju. pa sud i osuda. A sva pažnja. slušajući ga u ponoć.* Bez prestanka me. Mnogi je od tih časovnika tako star i dotrajao da. nalaze kod hiljada drugih ljudi. Tako redom i bez kraja: uništavaju dok postoje. kažem »ličio«. ili da ga pozove na odgovornost za ono što je obećao a nije izvršio.) Sati koje iskucavaju časovnici na dubrovačkim tornjevima zvuče uvek kao noćni sati. Nikad niko nije pomislio da uzme ozbiljno ono što on kaže. kao more. zazebli i ne-podmazani. kao sokovi u bilju i krv u ljudima i životinjama. Svakome je bio lak. ali hajka ogovaranja raste. kao povetarac. neznanja. On nije recima izražavao ono što misli. i tako pomoću apsurda dokazati apsurdnost svih strahota i snova. jer je u stvari bio potpun glupak i 434 Nije Iako ni jednostavno opisati kako u Firenci toga vremena kleveću i ruše ljude. Prvo dođe ogovaranje. sa promuklim glasom. kao što lažni biser liči na pravi. ubrzo — potpun zaborav. bezumno. nego je. on zaista stoji preda mnom kao slika. ali vrlo retko ovako udružene i povezane u jednom jedinom čoveku. nejednakim u pojedinim otkucajima.

da ipak treba živeti po diktatu časovnika sa tornja. ponavlja se stalno niz sitnih. ranjenike i poginule. mene. I odjednom sam pomislio da li će ikad doći vre-me kad će ratovi i patnje našeg naraštaja biti prikazivani bezbrižnim turistima kao naivne ritmičke igre. tako sve dok neko ne istrči i ne ućutka ga kao luđaka koji se neprimećen popeo na toranj. Crna misao zamračila je svetio jutro. utvrđenih i osvešta437 438 . Pa će i ona nestati kao priviđenje. mi vidimo koliko je nesiguran i stravičan. Znam. uz dobru ulazninu i buran aplauz. najposle. naprotiv. stranci su posmatrali tu naivnu igru koja se stolećima održava i prenosi sa naraštaja na naraštaj. sa drugim razlogom i drugom sadržinom. kao dalek odjek i ublažena slika nekadašnjih ratova i stradanja.. i kako u svako doba kazuje isto: da je otkucani broj lažan. ali da ni to ne pomaže. prodre do naše svesti. i produžiti da iskucava dalje: trinaest. bar za Gledao sam kako grupa korčulanskih mladića izvodi Morešku pred stotinak engleskih turista. ali pošto je najpre popila svu svetlost jednog od mojih izbrojanih i nepovratnih jutara. kao da nikad nije ni bilo. praveći se da veruješ u njihovu računicu. i to tako kao da nikad nije ni postojao. devetnaest. i ono će biti. zaboraviti i izneveriti svaki račun i sve zakone mehanike. I mislio sam: strada se i gine stvarno i nemilosrdno. pobednike i pobeđene. i ničim se ne odati i ne pokazati svetu oko sebe ono što znaš i stvarno osećaš dok iskucavaju sati. nikad stvarno i ne čujemo. tek kad sve postane igra i umetnost. jer je smrt već postavljena negde tamo ispred naših od-brojanih sati. Ovi južnjaci svojim neodmerenim i nepametnim pričanjem umanjuju lepotu i stvarnu veličinu ovih predela. i sve svode na malu i smešnu meru svoje hipertrofirane a nejake ličnosti... što ih pravo ne slušamo. uskoro će se pokazati da razlog strahovanju.moći svojim sipljivim glasom do kraja iskucati svih dvanaest udaraca. ponaj češće bez slave.. i ne razmišljamo o njima. četrdeset i dva. petnaest. daleko od očiju sveta. komandnih uzvika i odgovora. Šteta što ne umeju da ćute. da je sve što čovek može znati i pred uzeti teško i neizvesno. Ili. ne postoji. u noći... odjednom sišavši s uma. a priznanje i aplauz dolaze sto i više godina docnije. znam iz iskustva. i ostati kao prazna ljuštura školjke na pustom žalu bezmernog vremena. ali važnih radnja i postupaka. Posmatrao sam u toj igri patnje zarobljene de-vojke i nemilosrdne udarce ratnika. obična varka 1 trenutno slepilo duha. Ali kad se desi da njihov zvuk. da stoga treba biti tvrd i oprezan. igra priviđenja koja me prati celog života? Da. Ali dotle će proći i svetio jutro. ali ko mi jamči da i sjaj ovog jutra nije takode »neosnovan« i samo varka čula. koji je bio početak i smisao moje crne misli. Izgleda vam da će se kod sedmog ili osmog zagrcnuti samrtničkim ropcem i izdahnuti.. i. Kad brod pristaje ili kad napušta luku. Ti su otkucani sati podnošljivi samo zato što smo navikli na njih kao na svoj dah. da će. Većinom stariji ljudi.. da će se ubrzo pokazati da je ta misao neosnovana. da je dockan. kad im je sudbina dala da se u ovakvoj lepoti rađaju i u njoj žive. A na jedno od narednih jutara pašće opet crna misao.

ne zato što hoću. uvek bi se tada našao poneki od tih mladića koji bi hladno i odlučno izjavio da on ide pravo kući. vratnice da škripe i predmeti u kući da pucketaju kao da pred nečim opominju. Pridržavam se za stolicu i 438 . Kad sam sa naporom otvorio prozor. Pokreti i glasovi su drevni i kroz naraštaje uobičajeni. sve to teče kao da se danas dešava prvi put da brod ovde pristaje i da u ovom trenu i na ovom mestu treba pronaći najbolji i najlakši način da se to bez štete i dangubljenja izvrši. glasnih maštanja i sme-hh planova. Pomisao da se još ne moramo rastajati. a koja svaka prava mladost traži i mora da traži. ma šta. a mi bismo odlazili u neku kafanu koja se dockan zatvara i gde se još moglo posedeti i porazgovarati. Krv u meni poziva na pokret. Dan se otvara preda mnom kao zlatna i modra kapija. I svaki put se između posade sa broda i onih koji mu pomažu da pristane i da se veže i ukotvi razvija živa. Prozori su stali da se tresu. Pevušim stalno istu pesmu. manje ili više glasna prepirka. Istina. naravno. i da će još biti razgovora. Sa jedne i sa druge strane lete opomene. belo-modrim talasima i vedrim vidikom. Pa ipak. A neki dan mi se desilo ovo. sipaju prekori i psovke koje su dugom upotrebom izgubile svaku oštrinu i liče više na melodiju koja prati i olakšava rad. i da je čujem u isto vreme na svim jezicima koji su ikad govoreni na ovom primorju. Vetar nije opao. sa svim onim što oni kriju i pružaju. Krv u meni. i da zajednički tražimo rešenja koja se ne nalaze. To bi za trenutak unelo hladnu notu u naše oduševljenje. odjednom bi neko rekao: »Hajdemo negde da popijemo kafu i posedimo još malo!« Svi bismo tada oživeh kao da nas je odjednom ogrejalo neko dobro noćno sunce. življe od života. Dunuo je vetar sa severa. rastajali na već opusteloj ulici. naša naivna vera. Kad bismo se. Putovao bih i govorio. kao neko toplo i svetio treperenje u krvi. ali ono što je lepo bilo u njima. Slušajući tu večito istu i uvek pomalo drukčiju prepirku onih sa broda sa onima na obali. posle večernjih sastanaka. opojno novo i izuzetno. nego što ne mogu drukčije. čini mi se da je stara kao i ljudska plovidba sama. Posle jednog zamornog poslovnog sastanka koji je trajao do jeda439 U noći se iznenada promenilo vreme. to je naš zanos. jer je pospan. znanu i uzbudljivu kao večiti razgovor kopna i mora. neke velike i presudne odluke ili krupna otkrića. još uzbuđeni od živih razgovora. Sećanje. ma sa kim.nih drevnim iskustvom i hiljadugodišnjim običajima. ili jer mu valja rano ustati zbog nekog posla. da ide svojim pu-tevima i da se pomeša i sjedini sa nemirnim. A danas je osvanulo sunčano ali sveže jutro. htela bi da me napusti. ali onaj trezveni drug bi obično bio zaboravljen čim bi nas napustio. lepo. Pred nama se naglo otvarala neslućena perspektiva i javljala nada da ćemo još ove noći imati prilike i da čujemo i da kažemo nešto veliko. gonjena nekim veselim nemirom. nikad đoneli ono što su obećavali. Nisu ti razgovori. osećam svoje dve ruke kao dva živa sidra. I danas mogu da osetim te noćne časove davno prošlih godina mladosti. kao da nije moja. slaba ali dovoljna da me zadrže da ne krenem za varljivim glasovima svoje krvi. i naša silna potreba da budemo zajedno. video sam u tami da je more puno visokih talasa sa belim krestama. ozarila bi nas kao veliko iznenađenje.

pa i sam suton ne rastu-žuje i ne obeshrabruje čoveka. Nismo otišli nikud. Ali. i ustaješ i spremaš se. Neprestano žmirka i okleva. nepokolebljivi i dosledni! Uvek pravo. I to mu je polazilo za rukom. a znaš unapred kakvi te poslovi. jedan od učesnika. i moru i kršu svojom samodopadnom gordošću. bez podnevne svečanosti i dostojnog zalaska. Kako nejednaki izgledaju! Osvane tako neki razrok. Jutro je sveže i bodro. gluvi za sve što drugi govore. 440 A ima i drugih i drukčijih dana koji osviću kao radosno dozivanje. Utornik. govore ćelom svojom pojavom i stavom: »Vidite kakvi smo mi. Taj dobar dan prati te do u noćne sate i. Ne zbog toga što mi se nije pevalo. Sve je drveće manje-više nagnuto u pravcu u kome zimi duva bura. I tako i umine. melodije koje sam znao. nestane kao da nije ni bio deo tvog života. Nas dvojica smo šetali još dobar sat gotovo pustim ulicama na kojima se osećao miris lipa. Nije bilo ni kafe ni seđenja. kakvi susreti i zadovoljstva čekaju od jutra do mraka. * Smatrajući se od rane mladosti nesposobnim da ikog istinski voli. ali sam osećao da me. pravi i ispravni. Zbog njih sam ćutao. kažeš još: »Laku noć. ni ti njemu ni on tebi. stalno prati prizrak moje mladosti koia je nekad rasipala snagu po tim istim ulicama. nisu mi se sviđale. iz godine u godinu sve 441 . Jedino čempresi. ne znaš mu imena i nisi siguran da li je to uopšte pravi dan. pa ma to bilo poluglasno i samo za sebe. i koje sam slušao kako ih drugi oko mene pevaju. nesposobni da išta drugo smisle i kažu. Kako su nejednaki dani i nedelje. Znaš da se sve završava i mora jednom završiti. odbila ga. A one koje bi mi se mogle svideti (osećao sam da takve postoje. tako da su zaista dodijali i travki i drvetu. on je i nehotice sve činio kako i njega ne bi niko trajno i potpuno zavoleo. da popijemo kafu i posedimo i porazgovaramo? Iz njega je neočekivano progovorila naša davno prošla mladost. Na obali mora. u poznim godinama. šezdesetogodiš-njak.naest sati noću. stao je za trenutak na ulicu. nakazan. sklapajući oči na san. desi mi se da uhvatim sam sebe kako tiho pevušim neku melodiju iz kafana ili sa ulice. Cutali smo ili razgovarali o beznačajnim stvarima. i ja zaćutim. nešto što ne cenim kao savršenstvo. podne jasno i veliko. mada ne bih umeo kazati ni pokazati kakve su!) ja nisam poznavao. kažeš sam sebi. i bežeći od ljubavi kao od suviše teške obaveze. crni i tanki. Većina je dočekala predlog kao šalu. i samo uvis!-« I to ponavljaju neprestano. samo bolje i prijatnije. posedala u kola i otišla kući. Ali to ne traje nikad dugo. slepi za sve što se oko njih dešava. A sada. I sve se dešava i izvršava onako kako je predviđeno i utvrđeno. ozbiljan čovek na odgovornom položaju. Nemate šta da kažete. fine svetlosti. Brzo se u meni prene uspavana ali živa gordost moje mladosti. iako me je u grlu kao bol pekla potreba za pevanjem. kao krug tanke. dahnuo duboko dah letnje noći i odjednom rekao meko: — Kako bi bilo da odemo negde. Ja sam prihvatio. Izgledalo mi je nedostojno pevati. moj nepovratni utorniče! Hvala!« Kao dečak i kao mladić ja sam retko pevao sam pri jutarnjem oblačenju ili pri nekom mehaničkom poslu. a znaš i da se nikad ne može sve posvršavati.

U stvari. Snop prigušene mlečne svetlosti pada kroz visoki prozor sudnice pravo na nju i osvetljava je nekoliko trenutaka. odvode natrag u ćeliju. Zapušten i on i sve oko njega. Uvek gleda u jednu tačku. on nosi u sebi tešku bolest i sav je opčinjen i para-lisan strahom. i nikad da ih izbrojim. hod mesečarke. rtepenice. mrko.. Ne radi ništa. Mršav. Pred činjenicom da je moguć takav nesporazum. koje ne gledaju nikud. kratko ošišane šiljaste glave. u vozu u kom smo se slučajno sreli. ili pri ne443 . a pogled po mogućnosti ne odvaja od tačke u koju pilji na zidu. zastao je kao pred ponorom koji se ne da ni preći ni zaobići.više i bolje. Moju pažnju privlači njen hod. Suđenje je završeno. Jedna stara devojka: — To je bilo nekad. I mrtvima ću. * To što snivam nije. Tada. Herceg-Novi. neobrijan. siv. Sedimo i razgovaramo ne-gde. ili koje gledaju kud niko ne gleda i vide što drugi ne vide. A kad je u tome uspeo potpuno. nerazumljivo i neobjašnjivo. On to gleda smrti svojoj u oči i nastoji samo da ne odvoji svoj pogled od njenog. Pri tome osećam ne samo stvarni umor nego i jezu teškog sna iz minule noći. pričati. u snu. Ispod stare i natrule daske viri jednom trećinom tela sakriven pauk. samo po sebi neobično. sad je bilo sve dockan. i jak. preda mnom grad pun strmih izukr-štanih stepenica kojima se zaista valja penjati i spuštati. u poneđeljak oko devet sati izjutra. Po svemu bi se reklo da je to neki namćor povučen u sebe i dovoljan sam sebi. Ćelu bogovetnu noć brojim. Ali. ali naročito sa ženama. a Beli mi priđe. A u svitanje. čini mi se. Presuda će biti izrečena prekosutra. jer veruje da će ga ona uhvatiti i zadaviti ako samo za sekund jedan uspe da mu zavara pogled. I jedno i drugo potpuno neočekivano.. ukoliko baš ne mora. i naročito njene oči. Krupan. Crni odstupi. kad se probudim. ono što kaže izgovara nabustio. i — presvisnuo. Svet iz sudnice razilazi se polako. kad su sve pesme bile lepe! * ' Čuvar kupatila. Ali ništa se strasnije ni luđe ne može zamisliti. on je. već star i sam. Umro je ne izme-nivši ljudske reći sa živim čovekom. * Jedna žena iz Obrenovca: — Ne možete zamisliti kako sam se napatila. višestrukog ubicu. Dešava mi se to i sa muškarcima i sa ženama. Mladog čoveka. nepopravljivo i nepovratno izgubljeno. Poslednja izlazi jedna sredovečna žena. odjednom uvideo da se prevario na samom početku mladosti i varao celog veka. 442 U sudnici. Ne govori ni sa kim. postalo mu je jasno da čovek treba i može da voli nešto izvan sebe i da sa nekim ljubav deli. To je sve. Sedi po ceo dan u senci i pomiče se sa njom.

dugo.. ja počinjem da vičem kako ga sada prvi put čujem. a koja živi u Svajcarskoj. Njene reci doleću i nasrću u jatima. sedi na svom sedištu kao na prestolu. i na njoj kamen. A žena. govori. jedna je udata za Jankovića u Beogradu. ali sad nek stoji. Mračno i nepodnošljivo biva oko mene. Cim izgovori novo ime. I onda dolaze podrugljivi i uvredljivi nadimci i skandalozne istorije o mitu.. cenjenog 444 i čistog ljudskog stvorenja. Nigde vidika ni izlaza. ne služi ničemu. Uzalud nastojim da se setim nekog dragog. znate. —Ne. Najposle sam se probudio. a još nije ništa završio. « Pod zamasima vetra i čitavim slapovima obilne kiše čempresi. laje. brata koji je osuđen zbog privrednog kriminala. Samo kamen. I tako redom. Dolaze priče sa ružnim pojedinostima o sinu homoseksualcu i kćerki koja nije ni devojka ni udata ni razvedena. palme i tu je cvile i povijaju se kao deca koja se sa vriskom otimaju kad majke hoće da ih kupaju. Stojim pritajena daha. To jest. nije oskrnavljen imenom.. —. Sa prvim talasima dnevne svetlosti stala je da prodire u mene svest o stvarnosti i da sporo ali stalno potiskuje tlapnje i bauke iz noćnih snova. Bez ptice ili vlati trave. jer ona u svakom slučaju govori. Žena priča ili postavlja pitanja. bez glasa i pokreta.. i brste i uništavaju sve što je živo i zeleno. ni na drugi kamen se ne naslanjam. proneverama ili preljubi. ne znam — branim se ja očajnički. Nebo. Vidik mi zaklanjaju gomile izmeta i pepela. mrvi i — biva sve viša i šira i moćnija. niko ne zna s kim ni od čega. sve dok me nije ispunila potpuno. —Ama. Sumi i pucketa talas njenog govora kao krcka-nje lišća u čeljustima čitave najezde skakavaca. Oko mene se sve više mrači vidik i sužava prostor. ali samo nekoliko prvih trenutaka. i da bi pomogla mome sećanju. i jako. Sitna neugašena žeravka koja me peče i tišti dok veseo stojim na suncu.kom nepredviđenom čekanju. Sitan. isuviše se dobro zna.. njega znate .. onaj što ga zovu. pa pre vremena pušten sa robije. pominje neku grbavu kćerku ili sina koji je prešao tridesetu. Trgovački pomoćnik u Višegrađu. kako ne! Onaj .govoru sa ljudima. kao skakavci.. ujeda. ne zove se nikako. sva drhti od neke slasti i govori. grudi joj se nadimaju i oči sjaju kao da peva veliku ariju iz opere. pro-"tegljast. Ali negde ispod te svesti — ne znam gde ni kako — ostalo je malo onog sni-vanog bola. to je svejedno. Kamen sam. punokrvna i dobro obučena. — Vi poznajete Petroviceve iz K. Počinjem da zaboravljam ko sam i šta sam i odakle sam došao. ali žena me uverava da mora biti da ga poznajem. nezdravo rumenih obraza i tamnih očiju 445 .. A ja sam srećan što neko ispunjava čamotinju oko mene romonom ljudskog govora. jer njen govor počinje od čamotinje da stvara pustinju. i pretvaraju u prah i pustoš. more i njegova obala.? Ne! Kako je mogućno? Otac im je lekar. pljuje. Srećan. Snivao sam da me boli najbolnije mesto u menL T)uboko. kolje. negovana. u smehu i raz-.

krotka i nestalna pogleda. Po ceo dan radi, a uveče je tako umoran da odmah zaspi. Umoran je i sutradan ujutru kad, pre šest sati, ustaje da otvori i posprema dućan. I tako umornog još ga muče i troše njegove misli. Ali, sve bi još i dobro bilo da nema nedelje i praznika, kad je slobodan. On ne puši, ne pije, ne mari za igru, ne gleda devojke. Ostaje mu da misli, čita i razmišlja. Osim osnovne škole u svom mestu, završio je i dva razreda trgovačke škole u Sarajevu. Čita popularno-naučna izdanja i novine, a u novinama ponajviše rubriku »■Život i nauka«. O svemu što čita razmišlja pomalo, ali stvarno u svemu traži samo potvrdu za svoju osnovnu misao. A ta je, kratko i sažeto kazana, u ovom: kako bi se sve štete, neredi, povrede, nepravde i gubici u društvu i prirodi mogli otkloniti, ili bar kanalisati, tako da život postane uredan i pregledan kao ravno i obrađeno polje, da se sve u njemu može predvideti, proračunati i okrenuti u korist društva. Ta njegova misao kretala se stalno oko toga kako bi se moglo izbeći ili bar ublažiti sve što je u životu neskladno, škodljivo ili izlišno. More, koje je sada stihija, da se »reguliše« i da ostane bez naglih promena i oluja, a njegova voda da se učini ne samo uvek plovnom i sigurnom nego i pitkom; reke da se ukrote i iskoriste; kamenjari i peščane pustinje da se učine plodnim i zaseju korisnim biljem; nagoni u ljudima da se isto tako savladaju, stave pod nadzor razuma i upute u pravcu stvaranja, umesto rasipanja i rušenja. — Da bi se sve to postiglo, potrebno je organizovati ljudski rad, umni i fizički, mobilisati velika finansijska sredstva, a to znači opet savladati mnoge otpore, ispraviti krivine i poravnati neravni. O svemu tome treba razmisliti i sve to razraditi i pripremiti, a zatim pristupiti ostvarenju. Obuzdati sve, u prvom redu čoveka. Stegnuti ljude i njihove strasti i prohteve zakonima, 446

ograničavati ih nemilosrdno, kažnjavati ako treba, pretvoriti svet u radnu koloniju ili koncentracioni logor, samo da bi se priroda ukrotila i ljudi upregli i iskoristili za postizanje viših ciljeva, i tako ih usrećiti i protiv njihove volje. Ne prepustiti ništa slučaju, predvideti sve unapred, odrediti svakom njegov put; ćela je stvar u tome. Eto, zbog toga se trgovački pomoćnik izdvajao iz društva i, pogružen i iznuren, živeo usamljenički, kao osobenjak. A kad bi se našao sa najbližim prijateljima, on im je strasno, dugo i opširno izlagao i objašnjavao svoje ideje i svoje planove o njihovom ostvarenju u budućnosti. Izgledalo je da će ga ta njegova misao odvesti u sukob sa okolinom, ili da će ga iznutra izgristi i do kraja istrošiti, ali samo izgledalo. Ubrzo se pokazalo da to nije misao sa dubokim korenom; ni razorna ni stvaralačka, ona će uvenuti i umreti u njemu mnogo pre njega samog. Tačnije bi bilo reći da je to bila bolest. Javi se tako u nekim ljudima, pod određenim prilikama i u određenim godinama, neka »zabrinutost-« zbog toka kojim teče slobodni život, neka nezdrava potreba i luda želja da sve žive snage i pojave oko sebe svedu u granice svojih sopstvenih sposobnosti i na meru svojih snaga. Javi se, potraje neko vreme, a onda, sa godinama i fiziološkim promenama u tom čoveku — nestane neprimetno i neobjašnjivo kao što je i došla. Preboli čovek svoju »misao« kao vrstu mladalačkog ludila, a posle živi dugo, mirno, tupo, kao i svi ostali oko njega. Cuk je umukao. Spava? U tami, sav se pređeo tišinom odmara. Tišina me je valjda i probudila. Tišina, i moja misao koja više nije mogla da bdi sama. 447

1,- j 1° ^^' ^^° ^ "^^^' "^ istom mestu, isto. Kako bi dobro bilo ne biti ništa, ne zvati se nikako, ne odazivati se nikad, nikom, a postojati, znati da po stojiš, 1 trajati. ^

Cesto, noću, kad krv u mojim ušima nemirno kuca, ja slušam bat tamničarskih ili stražarskih teških cokula po betonskim hodnicima mariborskog zatvora. On je svaki put različit po tonu i ritmu, ali uvek isti po svom jednoličnom uporstvu. Tada mi se javi misao iz ćelije broj 38. Čini mi se da su ti koraci u stvari udarci mnogih i raznolikih čekića koji, svi složno, biju po istoj bravi jedinstvene, velike ljudske robijašnice. Iako mnogobrojni i stalni, njihovi su udarci bez dejstva, ali oni se ponavljaju i ponavljače se sve dok jednog dana i ta nesalomljiva brava ne popusti i ne prsne. Tada će se otvoriti sva vrata svih tamnica na svetu i kao vosak odjednom istopiti svi čuvarski ključevi, jer će biti razbijen i uništen pojam tamnice među ljudima. Dalek je taj dan, i ko zna kad će i da li će ikad nastupiti, nsumesno izgleda i misliti o njemu, ali u noćnim snovima zatvorenika on sviće često i zanosno, iako kratko i varljivo. Opasni su i pogubni za nas samo koraci glavnog nadzornika, mršavog, visokog čoveka sa crnom bradom, kad noću obilazi sve spratove, u čizmama od sukna sa nečujnim donovima.

u kategorijama svojih neposrednih interesa, izražava se opštim mestima, u oskudnim klišeima sa kojima je uvek potpuno zadovoljan. Uglavnom: gnev, psovka i nadmenost. Od ustanova, najviših kao i najnižih, vesto i bezobzirno stvara busije, a od svega oko sebe pijedestal koji mu ipak ne pomaže da se uzdigne; u sopstvenim očima možda nešto malo, u tuđim nimalo. Pustoš na ivici ljudskog postojanja.

U jednoj radnji, u kojoj se prodaju ptice, stoji u izlogu kreletka i u njoj kanarinac. Na kreletci karton sa natpisom: »Sanger mit Kafig 60,80 Fr.-« Viđeno u Cirihu.

Njegov san u budnom stanju, u devet sati uve-če, na ulici kojom žure promrzli ljudi. Osećanje strašnog gubitka i velike sramote. Potpuna beziz-laznost. I buđenje — posle jednog sata. Sve zajedno — neverovatno i strašno.

Covek koji je prestao da bude ono nešto malo što je po rođenju i poreklu bio, a nije postao ništa drugo. Naš čovek. Ali u njemu i na njemu nema mnogo našeg, još manje čovečnog. Na žalost, dosta čest tip. Gleda vas kao da se posmatra u ogledalu, a govori kao da diktira u telefon. Misli uprošćeno, 448

Težak san. Svet (sve što za nas postoji i što svetom zovemo) pretvorio se noćas za mene u — stepenice. A moja je dužnost da gazim tim stepenicama bez prestanka, do umora, do besvesti. I ja to činim sa punom predanošću i svom snagom za koju sam sposoban, sa odlučnošću koju čovek samo u snu nalazi. Znoj me obliva, dah me izdaje, i vid mi se mrači, dok savlađujem beskrajne i raznovrsne stepenice. A ima ih na hiljade hiljada, svakojakih, različitih po obliku, po materijalu od kojeg su građene: niskih i visokih, drevnih, kamenih i metalnih, izglodanih, na trulih, izlizanih, kao i celovitih i novih
29 — Znakovi pored puta

449

'^^^

ili maločas popravljenih. I sve se one na čudan i neobjašnjiv način premeštaju, savijaju, seku i ukrštaju, pojavljuju i nestaju. Čim savladam jedne, druge se propinju preda mnom, i ja, iako sam pri kraju snage, otpočinjem borbu sa njima i penjem se dalje, jer drukčije mi ne može biti. A što je najgore, svi su moji napori bezizgledni i uzaludni, jer u stvari niti se uspinjem niti spuštam, samo se trošim i topim, tu u mestu, na stepenicama koje se smenjuju ispod mojih nogu. Sedim na zelenoj klupi koja je utonula u bujno rastinje. Ne znam kako se tačno zove kraj u kome teče ovo moje poslepodne. Ni o samom sebi ne nalazim ničeg određenog i pouzdanog u svojim mislima i sećanjima. Jesam, i tu sam. To je sve. Ni strane sveta ne bih mogao odrediti tačno. Osećam samo da negde sunce zalazi, ali ne znam da postoje predeli izvan ovih koje vidim. Znam samo da život, kad već postoji, mora biti večan, i gubim se u tom saznanju. Sedeo sam sa još dvojicom ljudi pored kreveta teško bolesnog čoveka. Razgovor je tekao prirodno. Bilo je i smeha. U svemu je učestvovao i bolesnik, ali na svoj naročit način. U njegovom govoru bilo je zastajkivanja i neočekivanih prekida, a njegov smeh bio je bez težine. Znao je da će umreti, i umro je tri nedelje docnije. Toga njegovog naročitog načina govora i lakog E-Tieha sećam se često i mislim: kad bi se ono što je polujasno, a neizrecivo, moglo recima izraziti, saznali bismo velike i za čovekovu sudbinu važne stvari.'
• 20. m 1962.

Kratki snovi, ali strašni i odvratni, kao da su svirepo probrani — to je ono što me po nekoliko puta budi u toku jedne noći i što je čini tako neizdržljivo teškom.

Zimi, usred bosanske šume zavejane snegom, nije čovek tako sam i jadan kao u martu mesecu, u sumračnoj sobi kojoj u prozorima cvili hladni dubrovački šilok, satire čoveku živce, razara mir, i donosi nesanicu i teške misli i neželjena sećanja.

Znam ja tu vrstu žena. One su tanke i visoke, dugo mlade i lepe, a umne, praktične, uvek nasme-jane, zvučne kao violina. Imaju sasvim jasne pojmove i određen poziv u životu. Srećne su u porodici, a kad to, slučajno, nisu — ne žale se. Njihove sposobnosti su iznad prosečnih, njihova osećanja mogu da izdrže svaku probu. Njihova prirodna ljupkost stalno plamsa i, kad izgleda da će buknuti u neki veliki, izuzetni plamen, ona se stišava po nekom unutarnjem pravilu; a kad se čini da bi mogla uga-snuti, nalazi sama u sebi nove snage i plamena. To su žene kraj kojih je svima dobro, nikom hladno, nikom prevruće, žene koje muškarci vole i traže, koje niko ne »obožava«, ali niko i ne proklinje; za života svakom nešto znače, a potomstvo ih blagosilja. Ja tu vrstu žena poznajem na prvi pogled, po strukturi tela i po hodu, a naročito po njihovom stalnom androginskom osmejku koji sam po sebi predstavlja neuništivu dragocenost. 451

450

29*

*

Iz jednog razgovora. Vi nama, kao najteži prekor, kažete da radimo i živimo po načelu; »Pomoz bog, čaršijo, na obadve strane!« To je prigovor koji kod našeg sveta uvek pali, jer naši ljudi su, u većini, ljudi jedne strane. A ja vam kažem da mi i jesmo ti i takvi kakvim nas vi prikazujete, i da smatramo kao posve ljudski i prirodno da celoj čaršiji treba kazati: »pomozbog!«, jer je to zakon osnovne učtivosti i pravilo zajedničkog civilizovanog življenja. Ali to nas, naravno, ne sprečava ni najmanje da o svemu i svakome u toj čaršiji imamo svoje mišljenje i da ga, kad je to potrebno, i kažemo. A vi, vi ste za ponašanje prekih ljudi i prostaka koji svađu i rezanje hoće da izdignu do životnog principa, i da ljudske odnose vrate za mi-lione godina unazad. A deleći tako grubo i proizvoljno čaršiju na dve strane, jednu dobru i čestitu i drugu rđavu i nevaljalu, vi sami sebe oslobađate dužnosti da mislite, i tako nanosite i sebi štetu i drugima nepravdu. Malo nakrivljene glave, sa obe ruke zađenute za pojas, starac gleda kolo pred mehanom. U sredini Ciganin sa svojom zurlom, a oko njega se vrti venac od deset mladića i šest devo jaka. Po strani stoje varoška deca i poneki prolaznik koji se zaustavio za trenutak. Starac gleda kao da je probuđen iz čudnog sna, i već je dobro rasanjen, a san još traje. I starac se pita: Je li mogućno da ljudi ovo čine od sebe, da poskakuju, u stalnoj borbi sa zemljinom težom, čas pobednici čas poraženi, da se čas lome i savijaju,
452

čas koče i prse, kao van sebe? Jeste, jer starac sve to gleda pred sobom. A čemu im to služi? E, to ne bi niko mogao reći, jer sve to nema vidljiva razloga ni opravdanja. Neko ili nešto ih podiže od zemlje, trese njima, pa ih opet baca na zemlju, dok oni uživaju u tom kao u neopisivom blaženstvu. To je sve. A sa strane stoje dečaci i devojčice, raširenih očiju i otvorenih usta od čuda i divljenja. Za koju godinu, kad se ovi što sad igraju zamore i smire, ta deca će stupiti na njihovo mesto i sa istim žarom igrati istu ili sličnu igru, verujući, kao i ovi, da to čine po svojoj volji, isključivo zbog svog zadovoljstva. A njih će isto ovako zadivljeno posmatrati drugi dečaci i devojčice, sa željom da što brže odrastu i da dođe njihov red. I sve će to tako ići dalje, sve igra za igrom, kolo do kola, odavde do na kraj zemlje, od zemlje do zvezda, vlajda i dalje. Bez kraja i prestanka. Razmišljajući o tome starac je stajao ukočen i bled, slabiji i tiši od senke na zemlji po kojoj topću i gaze razigrane noge bezbrojnih naraštaja, u nera zumljivoj igri. •;
*

Taj čovek četrdeset godina, i više, priča jednu istu priču u stvari samom sebi, i samo o sebi. Vi mislite da on priča zbog priče i njenog smisla i značenja. Ne. Ili možda zbog onih koji ga slušaju. Ne, ne. To samo izgleda tako, a slušači su njemu potrebni kao dekoracija i kulise. Vi primećujete da on govori o raznim ljudima i predmetima, ali i to samo izgleda da je tako. Uistinu, on priča samo o sebi, a sve drugo je povod i podloga. Ta njegova priča je sama po sebi prosta, štura i kratka, ali on je rasteže i prerađuje, obrće, boji i osvetljava, a pri tom nema snage ni mogućnosti
455

da joj doda ni jedan gram stvarne težine, ni jedan karat prave vrednosti. Ta njegova priča ide od čo-veka do čoveka i sva je već otrcana i nečista.

Pre mnogo godina, kao dečak u osmoj ili devetoj godini, bio sam sa roditeljima u gostima na selu. Za naše prilike veliko imanje u plodnoj i osojnoj uvali, u pregibu koji se javlja kao nabor na planinskom masivu iznad Drine. Ono je išlo od močvarne ravni pored potoka, preko strmih voćnjaka i dobrih njiva na zaravancima, do prošarane šume gde se po-slednji plot završava živim borićem. U gustim gomilama drveća crneli su se krovovi kuća i pušnica, nad kojima se oreol dima gubio na ujednačeno vedrom nebu. Nad celim krajem osećala se neka slutnja zrenja i izobilja. I svuda je bilo vode koja se više čula nego videla. Ručali smo na zelenoj ravni, neobrađenoj ali izukrštanoj potocima, odvodima i jazovima. Tu su rasle samo topole i vrbe, neobične veličine. Po travi oko nas i na iramima na kojima smo sedeli bio je svuda popadao gust mašak, beo kao inje. Tada sam primetio da su topole pod kojima sedimo u ocve-tavanju i da sa njih pada ta laka bela maca kao sneg bez težine. Spuštala se i padala nečujno, ali stalno, po licu, po rukama, po odelu i prostirci, po sudovima, hrani i piću. Za nas koji nismo navikli na to bilo je nečeg i veselog i nezgodnog u tom stalnom padanju gotovo bestelesnih pahuljica. Nismo pravo znali da li da se zaklanjamo od njih ili da ih pustimo da padaju i da se držimo kao da ih ne primećujemo. Domaćini su nas s vremena na vreme branili, kao od muha, i poklapali jela u zdelama pred nama. Žalili su se na svoje topole, čija im maca uvek u ovo doba godine dosađuje, i grdili ih, ali bez mnogo ubeđenja, više iz učtivosti i pažnje prema nama, ona454

ko prisno i toplo kao što se roditelji žale na svoju nestašnu decu. Zamoren od jela, igre i razgovora koje su vodili stariji, ja sam neprimećen zaspao na okrajku neke ogromne seoske kabanice koja je mirisala na kišu, vunu i mlečar. Probudio me pucanj. To je neko tukao yilu-bove grivnjaše po kamenitim stranama. Društvo je još jednako sedelo na istom mestu, pri kafi i piću, u razgovorima koji deci izgledaju beskonačni a potpuno besmisleni i izlišni. Po meni se bile uhvatile mace topolinog cveta kao sitan sneg, svuda, po odelu, po rukama i po crnoj kabanici na kojoj sam ležao. I u ustima sam ih osećao. Video sam ih, uveličane, na svojim trepavkama. Oči sam morao da tarem od njih. A nada mnom, u vazduhu bez vetra i pokreta, spuštala se jednako spora kiša od mace, više lebdeći nego padajući. Bilo je bolno to dečije buđenje na neobičnom logu, u nepoznatoj sredini. Nije mi bilo potpuno jasno gde sam ni kako sam došao ovamo, ni da li je to stvarno buđenje ili samo deo nekog dugog i zamršenog sna u kome se sniva i buđenje. Naročito mi je bilo neobično i uzbudljivo to čudno, toplo inje po meni i oko mene. I nisam bio načisto da li to ono pada sa visine na mene koji ležim, ili samo lebdi u vazduhu kroz koji ja padam u nepoznatu dubinu. Iluzija je bila tolika da sam u grudima imao onaj bolni i slatki osećaj čoveka koji pada sa visine. Posle smo pucali iz puške i jeli teške seoske slatkiše, prelivene gustim pekmezom od jabuka. Vodili su me u vodenicu i u valjaru. Sve su to bili jaki utisci pod kojima su buđenje u snegu od maca i kratka iluzija padanja, u vezi s tim, potpuno iščezli i zaboravljeni zauvek. Posle gotovo dvadeset godina desila mi se teška nezgoda na jednom izletu u Alpima. Okliznuo sam se pri uspinjanju i otisnuo niz strminu; padao sam 455

od stene do stene, od grma do grma, i najposle se srećno zaustavio na jednoj zaravni koja je bila obrasla planinskom travom, tankom, glatkom, i poleglom. Za ćelo to vreme ja sam imao osećaj ne da padam, ne da bijem sobom o grebene, nego da, nepomičan, ležim na udarcima koji se smenjuju. Ma kako čudan izgledao ovaj izraz, on je za mene jasan i potpuno veran, jer mi je ostao iz tih nezaboravnih trenutaka. Da, ležao sam na udarcima, nepomičan, prikovan svojim bolom za svoj bol, a po meni je polagano, bolno i uzbudljivo padala, kao inje, sitna maca sa nevidljivih ogromnih topola u visinama. Ista ona od pre dvadesetak godina.

Kaira. Sve je neizvesno i daleko. Samo je bliza i izvesna smrt keja se javlja u meni sitnim kucanjem negde nasred grudi.

U Delfima. Bogovi i boginje, koji nikad niste postojali, ja više ne mogu da hodam, teško gledam i sporo mislim, a znam da mi pomoći ne može niko. Pustite me da sednem na bezimen kamen i zaklonite me vašim sveštenim oblakom nevidljivosti i ćutanja!

Moj krevet kao da je izbačen iz niza bolničkih kreveta i ove bele sobe. Kao da ležim sam, usred pustinje, sa sivim nebom kao drugom pustinjom iznad sebe. Nema me, a gorim. Sagoreo sam, a još peče. Pustinja groznice, bez živa stvora i vidljiva znaka. Ali pred mojim očima koje plamte ispružena naga ženska ruka koja nešto popravlja iznad moje glave. Da, ženska ruka, ali oko nje nema onog ore-ola koji je ranije redovno titrao oko svake ženske ruke koju bih ugledao. Nema ničeg. Gola činjenica: ženska ruka. Bez veze sa mnom i mojim doživljajem. Nikad nisam verovao da čovek može toliko izgubiti od sebe, a još postojati.

Moglo mi je biti pet ili šest godina kad sam čuo kako stariji razgovaraju o nekom čoveku. Neko je rekao: »On je sumnjiv.« — Čini mi se da nikad više nisam smetnuo s uma tu reč. Kao da sam stekao naročit sluh za nju. Svuda sam je sretao. Sto dalje, sve više i češće sam nailazio na ljude koji su sumnjičili druge, ili na takve koji su nekom i zbog nečeg bili — sumnjivi. Nisam ni primetio kad sam postao i sSm sumnjiv, sebi i drugima. * Gledajući semenku koja na svojim opnastim krilima plovi vazduhom, dižući se i spuštajući na mlakom jesenjem vetru, rekao sam, više sebi nego njoj: »Leti, kratkoveki stvore, dok te slaba krila nose! Volim što neću videti gde ćeš pasti, ni šta će s tobom dalje biti.-«

U Luksoru. Kao što je toliko puta u životu bivalo, sedim pred hotelom, u stanju koje nema imena, i čekam dugo i strpljivo vesti o avionu koji zbog peščane oluje već drugi dan ne saobraća, ili bar o vozu koji bi me, ovako grozničavog, prebacio do 456

Niko nije bez mane. To je sigurno istina, jer svi to kažu i život to potvrđuje, ali ja sa nelagod-nošću izgovaram tu istinu, jer negde u dnu duše gajim ludu i nejasnu, ali jaku želju da se ipak nađe 457

Još jednom kažem — savlađujući urođenu neprijatnost: niko nije bez mane. a što ja ne razumem i iza čega naslućujem nepoznate teškoće i nerešena i nerešljiva pitanja. ja sam bio prožet tim mrakom i tim zvukom i tugom koju oni nose. To je očigledno. Dvoranom prođe taj glas kao svečana poruka. kao dve nemoćne žiške na neprelaznom moru tame pod kojom leži varošica među brdima. Nikad nisam uspeo da zaboravim tu melodiju. 2. Tada se obično javljala i vojnička truba iz neviriliive kasarne sa brega. od jela. Strah me mučio. i da su lepote prolazne i bogatstva nesigurna. izvesnija od groba. pun lepote. A te mane treba otkrivati. eto. da bdim. da se najvećim delom života kroz tamu putuje. a da nam je strep-nja poputnina i u tami i na suncu. i branio se uporno i od same pomisli na leganje. nikad nisam mogao pravo ni potpuno sagledati. bogatstva i — opasnosti. jer nemam snage ni sposobnosti za njega. ja bih dizao glavu i širio oči. Ali čim bi mi pomenuli postelju i spavanje. I to je sigurno.izuzetak koji bi tu istinu uterao u laž. niti sam ikad docnije u životu čuo — tužniju. Iz daleka je dopirao isprekidan lavež pasa. malena i tanka. * Doziv home na početku Bramsovog koncerta za klavir i orkestar br. Neuko dete. pripijen Uz ogradu na doksatu. Ona 458 je bila za uho isto ono što tama za oko. i neophodno. To je. Strah od onog što stariji govore. Tako su nas učili. Osećao sam da se za svakog od nas. Odmah posle večere hvatao me san. iako ne znam otkud ni kako. pomera se za nama kao naša senka i čeka nas svuda. jedna od mojih mnogih mana. premro i izgubljen. i tako svi kažu. ima i postigne. Znao sam. opus 83. kao što zalutao i umoran čovek ne sme da sedne. Držeći se za drvenu ogradu. i da su pod tim zvucima koji se kidaju od ridanja. 459 . ja sam nejasno slutio da mi ta tama pokriva sav svet. u samom trenutku našeg rođenja. * Moglo mi je biti sedam godina. koji mi zaklanjaju ova tama i ova truba. Ali još je sigurnije da ja ne bih nikad i ni u kom slučaju hteo da budem onaj koji taj neophodni i društveno korisni posao vrši. sa licem pripijenim do bola između dva drvena stupca. a opasnosti stvarne i velike. pokopani raznorodni i divni glasovi zemlje i sve reci i sva imena i sve poruke sveta. sve što čovek može da vidi. sve sam to naslućivao u tim noćima. slušajući jauk austrijske vojne trube koja je pozivala tužnog vojnika na počinak. dva fenjera na mostu. ali da živim u nadi da ću mom strahu naći rešenje i sagledati kraj. Strah od senke koju petroleumska lampa ostavlja na plafonu. da strahujem. osuđivati i popravljati. Sve što sam docnije u životu saznao i što. zbunjivan i nošen igrom rođenih čula i nasleđenih nagona. Umor me je fizički boleo. bežeći od sna i od svega oko sebe. Da me ne bi savladao san za stolom. a ja tu poruku prevodim odmah na običan ljudski govor i pretvaram u jednostavan prizor. I taj isti strah me je nagonio da se otimam snu i postelji. moja mana. žara i snage. ali koja raste s nama uporedo i jača sa našim godinama. B-dur. strah od silnog mraka i nemoćne svetlosti. Naslućivao sam po nečem da je taj svet. počinje da plete zamka. usta jao sam i odlazio na doksat koji je tonuo u tami i sa kojeg su se videle samo dve daleke slabe svetlosti. umoran. nego juri kroz mračnu šumu i studenu noć u nadi da će naći put i izlaz. od dnevne igre i umora.

Bilo ga je svuda. plod pijanstva ili sredstvo opijanja. Glavno je da su ljudi. A naj-glavnije. Pokušajmo stoga da tražimo spasa u protivnom pravcu. na periferiji grada. Zavesa poigrava na prozoru. možda. ko zna šta. a dok živimo sve oko nas teži da nas opije. Sve ostalo je sporedno i slučajno. a u ovom trenutku odgovor mi se sam nameće. samo ne bih umeo kazati kakav ni otkud dolazi. nevidljiva i nepoznata vasionska snaga koja taj pokret izaziva i održava da bi se kroz njega ostvarila i objavila. objašnjava smisao tragedije »Otelo«. Ne opijajte se — to je pitanje ljudskog dostojanstva. ni idejama ni brojkama. Voda se rasprskava u kapljice. ni alkoholom ni drogama. neka vrsta iskupitelja ženskog roda. Tada nisam odgovorio na pitanje. U kupatilu stvari razbacane. Sporo osvaja dan. nego da je samo hodanje glavno. ni verom ni mistikom. Izgleda da čak ni to nije važno. ali malo ciničan čovek. a iza stakla drhte i njišu se grane u svim pravcima. u meni i oko mene. Ko više ne može da korača. predmeti ispadaju iz ruku. Putem prolaze ljudi. * Jedan obrazovan. S vremena na vreme ona se okrene samo za trenutak. Mirisi iskrsavaju iz sećanja. ni takozvanim osećanjima. Jutro. a njeno sjajnim osmehom odgovara. zatrepere. lekar po zanimanju. Poruka bi glasila: >->Ne opijajte se!« Opijeni se rađamo. Njegovo lice. zbunjene. i toga odnesu i zakopaju. 460 U neprovetrenoj krčmi. Njoj sedamnaest. prohladno i maglovito. Ogledalo karikira. Sa doručkom ista stvar. Za većinu naših osećanja može se već od prvog trenutka videti da su neosnovana i tašta. kao što je Hristos razapet bez krivice. Dakle. a nije važno ni koji su ti što još hodaju. ni čulnošću. Rastali su se kraj malog mosta na rečici njihovog rodnog grada. Ovako gledano ne primećuje se ko je izostao. Ali ja znam šta znači — opijati se. izgovaram reci koje su preterane i »osećajne«. Jedni žure nekud — na uživanje? na posao? — drugi idu sporije. kao da su se do maločas igrale sakrivanja. Na tom putu ništa nema da se izgubi. mleko je neočekivano vrelo. ozareno smehom. dok se drugi. deo pokaže kao takav već na prvoj prepreci i teškoći. sapun klizi i leti u luku. 461 .Dvoje mladih ljudi. ali cilj im se ne vidi. ne opijajmo se! Ničim na svetu. taj legne. pa ni ovom parolom. a svi drugi produže da vrve i hodaju. zaustavile u igri. Hleb se mrvi. Nemir me je i probudio. pita nešto. samo ona zna šta. ah svega u dve-tri reci. manji. Gledaš kako čovek-đvonožac hoda kao navijen sat. sa nepokolebljivim uporstvom. Se-ćam se da me je nekad neko zapitao šta bih imao da kažem kao poruku našim ljudima. Ona lepa. evo. po njegovom mišljenju. ali »grehova naših radi«. Ona se zaputila preko mosta. a njemu dvadeset godina. Tako se rastaju bez pomisli na rastanak. on vitak. On stoji nepomičan i gleda za njom. kao i imena koja on svemu tome daje. čovek i njegov hod. češalj je naelektrisan i pucketa u kosi. a sve može da se dobije. Ona gine nevina. to je nema. ničim. pa zašto da se još i sami opijamo? Ne opijajte se nikad. Dezdemona je. pa se pri mom ulasku. da pokret traje i da se ne prekida. Bojim se da i ja. kafa mlaka.

i nestaju. Novine koje držim raširene, šušte, stranice im se same okreću, a od vetra ni traga. Radio grca i praska, stanice se sukobljavaju i potiskuju, predavanja se mesa ju sa pevanjem koje se gubi u nerazumljivom šištanju. Sve izgleda kao nelepa šala.

na sebe i tako se održavam na površini. Živim upo-redo sa svojim bolovima. Čekam, čekam i, više nego napola mrtav, verujem da ću izdržati, da će i ovo proći, a ja ostati. Trpeti, živeti, i nadživeti — to znači pobediti samog sebe i svet oko sebe.

»
Jutro sa zlim buđenjem, u sam osvit dana. Od nesanice i, još više, od snova u malobrojnim časovima spavanja, ovo je jutro otrovano i u njemu nema mesta ni za misao ni za posao, ni za odmor ni za razonodu. O čitanju ne može da bude reci, jer su mi oči pune trn ja i pepela, a misao otporna prema svemu što su drugi ikad mislili. Samo za trenutak otvaram radio, ali ga odmah ogorčeno zatvaram. Sve vesti mi izgledaju kao plod neznanja ili kao svesne laži. (Činjenica da se govornik i ne trudi mnogo da svoje laži zaodene bar malo nekim ruhom istine, vređa me kao namerno nipodaštavanje.) Muzika neke nepoznate stanice — neki stari italijanski majstor — čini mi se najpre kao detinjarija, i to ne lepa i ne naivna, a zatim kao prava i odvratna, slabo prikrivena sramota. Gasim radio. Doručak je pravi kuluk. (Gledam sebe kako žvačem i srcem, i izgleda mi smešno i nedostojno to ponavljanje istih pokreta; naslućujem poreklo svake hrane i izvor neutažive čovekove potrebe za njom; sve mi dolazi teško i strašno; ustajem od stola i ostavljam tek načeto jelo.) Sta bi me moglo spasti, podići, vratiti sebi i izvesti iz ovog zlo jutra? Možda iznenadni dolazak dobrog čoveka i njegova reč, ili samo osmejak. Ali njega nema da dođe. Nema ničeg. Najbolje bi bilo da ni nas nema. Tako kaže ovo jutro. Ne. Ništa mi ne treba i nikog ne očekujem. Kao uvek u ovakvim trenucima, oslanjam se sam Taj dan je bio nedelja, prazničan i pun neke bele praznine, ako se tako može uopšte kazati. Sočno zelenilo i svež — a tačnije bi bilo reći: hladan — vetar. Moje misli su se neočekivano dizale, plovile, sudarale se i odmah naglo tonule u nemu belu prazninu u meni i oko mene. To što sam čitao stalno mi je izgledalo kao da je u najužoj vezi sa snom koji sam prošle noći snivao i sa svim po sebi tako različitim događajima o kojima sam u jutarnjim novinama čitao. Jedna i uvek ista misao me prati ovog jutra, kao slika koja se ne miče ispred mene. Ne mogu je opisati. Neću je nikom kazati. Zaboraviću je i sam još pre kraja ovog čudnog dana. Ostaće ova za-beleška, kao prazna školjka.

Kopenhagen. Stanujem već nekoliko dana u »Hotel Europa-«, na dvanaestom spratu. Izgled je izvanredan. Ispod nas prostire se ceo grad. Tornjevi sa kupolama od bakra i zelenom patinom na njima. Starinski krovovi kuća, između kojih se izdiže nekoliko oblakodera kao džinovske košnice. Sredinom teče bulevar H. K. Andersena i njime, kao koritom sa-sušene reke, jure u talasima automobili, izazivajući oštar metalan šum kao jedan jedini veliki projektil. Iznad svega toga kopenhagenski vidik na kome se boja sivomodrog neba mesa sa zagasitijim tonovima tamnosivih oblaka, kao na danskom porcelanu. 463

462

Huji i tutnji neprekidna povorka automobila kao vodopad. U ovom gradu mogao bi čovek da pozivi neko vreme u izobilju, udobnosti i lepoti. To se po svemu naslućuje i oseća. I to je dovoljno. Za jedan sat putujem avionom dalje. * Obilazim zemlje i gradove. Nijedno mesto ne napuštam sa žaljenjem, nigde me ne dočekuje radost. Ali izgleda da moram do kraja života putovati tako, da bih video, i da bi se videlo i znalo, kakav sam bio, a kakav sam hteo da budem, da se svet iščuđava i njiše glavom, i na tuđem primeru uči šta treba činiti, a šta ne, kako živeti, a kako ne.

Sve činim samo da ne ostanem lice u lice sa nekim od tih trenutaka od kojih svaki može da izazove presudnu eksploziju u mom životu, a može isto tako da prođe nezapažen kao što su prošli toliki do sada.

Karakteristika miislimanskih kuća. Cim pređeš turski prag, nađeš se odjednom — ali odjednom! — u posve novoj sredini koja u najmanjoj mogućoj meri zavisi od spoljnjeg sveta, okružen mirom i samopouzdanjem utvrđenog, odvojenog i izdvojenog porodičnog života koji nam svojom tišinom govori da se sve zna (sve što treba znati!) i da nema potrebe da se išta pita, kazuje i tumači.

U Gliptoteci u Kopenhagenu ima velik broj grčkih i rimskih glava od kamena ili mramora; među njima i jedna za koju se kaže da je portret cara Dioklecijana. Brahikefal sa faunskim licem. To je pravi i potpuni čovek iz okoline Splita, neki Duje ili Jure, kakvog, bar po spoljnjem izgledu, možete i danas u tom kraju naći.

Dug letnji dan na obali mora razvija se kao beskrajno platno. Nedogledno dug niz trenutaka. Svaki od njih je značajan i svečan, i mogao bi se, ako se zaustavim kod njega, pretvoriti u doživljaj, jedan od onih doživljaja koji mogu da ispune ostatak mog života i okrenu ga u drugom pravcu. Zbog toga neprestano razgovaram sa ljudima koje slabo poznajem, o stvarima do kojih mi uistinu nije stalo, ili čitam knjigu koja mi je potpuno tuđa, ili svršavam sitne poslove oko kuće, bez kojih bi moglo biti. 464

Kad sam čuo da je umro Z. rekao sam u sebi: »-Oslobodio se!« Jer, ja sam ga dobro poznavao. Kod onih koji su ga poznavali slabo ili nikako važio je kao vest i snalažljiv čovek, licemer i mudrica, a u stvari je bio neveža, smetenjak, koji zastaje na svakom koraku i okleva pred svakom odlukom, a kad se jednom odluči na nešto, izabere obično najgore rešenje, i izvodi ga sporo i nespretno. Stvar je bila u tome što se on pred ljudima pravio hladnokrvnim i oštroumnim, isto kao što se zaista pametni i odlučni ljudi često prave nepraktičnim sanjalicama. Ko bi ga video onako sabrana, mirna i zamišljena, pomislio bi da on hladno i svesno sada smišlja najkraći i najbolji put do cilja, a u stvari, on je u takvim trenucima obično mislio o zadovoljenju svojih grubih čulnih prohteva ili sitnih i samoživih ambicija i sujeta, a vrlo često samo o besmislu i bezvrednosti svih ljudskih ciljeva i napora. Frivolan duh i slab čovek, koji nije poznavao ni sebe ni svet oko sebe i koji je organski bio nesposoban za ma kakav napredak u tom pogledu. Ziveo je u zabludi o sebi i
30 — Znakovi pored puta

465

nesvesno je varao i izneveravao sve one koji bi pokušali da se oslone na njega. I to ne zbog neke svoje lažljivosti ili zloće, nego jer se i sam varao. Bio je doživotni rob seksa i sujete, a bojao se i stideo svega što bi za zadovoljenje tih svojih strasti pre-duzimao. Ukratko, bio je čovek koji mira ne nalazi dok god je živ, nego valjda tek posle smrti. Valjda. A to što je često izgledao drukčije, činilo je stvar samo još težom i gorom po njega i po ljude oko njega.

Kad se setim nekih pojedinosti iz svojih školskih godina u gimnaziji, čini mi se da se jedan ćelav čovek, kome lica ne vidim, naginje negde nada mnom i govori mi suvo, mehanički: — Sve će se to raščistiti i ispraviti na onom svetu koji ne postoji: Tada ćemo svi primiti svak svoje — ko kaznu, a ko nagradu.

Usamljeničko veče u šturom i hladnom hotelu bosanske varošice. Uzalud nastojim da se setim čega bilo što bi mi pomoglo da premostim ovu noć i živ dočekam svitanje novog dana. Ni u meni ni oko mene nigde traga od lepote ni savršenstva, ni nade da će ih igda biti. To je, naravno, iluzija, ali jedna od onih koje ubijaju čoveka ako mu neko na vreme ne pritekne u pomoć, ili ako ne nađe u sebi snage da je izdrži i savlada.

Na Petrovaradinskoj tvrđavi, posle crvenog zalaska letnjeg sunca, negde u daljini, nastaje u prvi mah neki siv sumrak i izgleda kao da će se brzo pretvoriti u potpunu tamu. Ali tada odjednom, sa neodređenog mesta, počinje da raste i da se širi /uda uokrug nas najpre slab pa sve jači sjaj, kao leki novi ali bogatiji i duži sunčev zalazak. A upo-redo sa njim javi se u dotle nepomičnom vazduhu i slab vetar, vetrić-dašak koji raste zajedno sa novim crvenilom kao da je vezan za njega. Svečan trenutak kad se u čoveku javljaju ime na mrtvih prijatelja i nagone ga da ih, sam ne zna zašto, glasno izgovara. v .; ,.

Četiri tanka i malo drhtava udarca, koji ne kazuju još ništa, a za njima jedan, dublji, težak i svečan. Znači: jedan sat posle ponoći Sav sam vreo i radostan još od večernje šetnje. Ne spava mi se, ali nisam mučen nesanicom. Miran sam i siguran, svakoj pomisli nalazim izraz, svakom pitanju odgovor. Ne želim ništa, jer u meni je sve tako čvrsto i mirno da želja ne može ni da se javi. Metalnim udarcem, od kojeg još drhti vazduh u mojim ušima, rečeno mi je da je mom životu oduzet jedan sat vremena i da mi ostaje za toliko manje da dišem, gledam, mislim, ali da je isto tako mom životu dodat jedan sat u kojem sam disao, gledao, mislio. To izgleda paradoksalno i nemoguće, a ipak je tako. Moja posleponoćna računica jasna je i čista. Život nema mere, i svaki naš pokušaj da ga izmerimo besmislen je, a rezultat merenja uvek varka. Ta misao me drži budnim u dubokoj zimskoj noći i greje me kao junsko sunce na morskom pesku.'

Ovo mi je pričao lekar iz H. koji je lečio mnoge Ciganeskitnice, i bio vrlo omiljen među njima.
• 23. n 1964. *

466

30*

467

Jednog dana je, u pustom i krševitom predelu, naišao na grupu Cigana koja je tu logorovala. Pozvali su ga jednoj starici koja je umirala pod čer-gom. Poveo se razgovor o svemu i mnogo čemu, pa i o umiranju, o sahranama i grobljima. A kad je lekar upitao jednog starca gde se sahranjuju Cigani, on je odgovorio posve prirodno: — Tamo gde ima zemlje. Miris koji se javi u sećanju, miris nepoznatog cveta, slabiji od slabog pokreta vazduha koji je ostajao iza Eve Morat i njene široke haljine, tanji od tanke svetlosti najslabije zvezde u visini. Ne kaže ništa, nagoveštava sve. Tišina. Borovi, crni posle kiše. Sunce ugašeno pre vremena u crvenom mraku od oblaka. Nikoje doba dana. Žive duše nema. Ni glasnika, ni svedoka. A sve treba da se još danas resi i — svrši. Pre nego što potpuno padne mrak na zemlju. To znači da ćemo sa danom, sa iluzijom dana, nestati sa zemlje; bolje rečeno: prestati učestvovati u iluziji dana i noći. Sa vlažnom i toplom noći počeću da trunem. I ovako već trunem. Počeću možda i neki život da živim. I ovako, već odavno ne živim. I sve će biti kao i sada (kao i do sada!) kad ne znamo da li smo ni šta smo, ni šta drugi misle da smo. Ali postoji još i nada da bismo mogli da prestanemo da mislimo. Pre mnogo godina. '" O velikom raspustu. Radim za ispite koje nisam na vreme položio i koje treba polagati o jesenjem roku. 468

Mi i ne slutimo koliko mašte, nemira i strepnje živi u nekim ljudima. Evo, dovoljno je da ugledaš kako se tamo u daljini, na prepodnevnom suncu i prvoj pripeci avgustovskog dana, sa šumovitog obronka planine, visoko diže neobičan, siv i obilan dim — pa da se u tebi javi Ijubopitstvo, da stane da kuca, kao neko zasebno malo srce (šta je to? šta je to?) i da, kao odgovor, počnu da se rađaju dotad neslućene predstave i slike, bez reda i mere. — Sta je to? Gori nečija kuća na osami. Odrasla čeljad su bila na radu kad je pfamen zahvatio tavanske grede a zatim i krov. Sad je sve dockan. Voda oskudna i daleko. Nikog nema da pomogne pri gašenju, a dan vreo, i mlak vetar raspiruje svaku iskru u plamen. Ukućani nisu mogli da spasu ni najpotrebnije stvari, i sad su tu, iskupljeni oko velike zgrade koja dogoreva i ruši se i slaže u sebe, koja je još jutros bila njihova kuća, a to znači ne samo sklonište i prebivalište nego i deo njihovog bića i postojanja, i to otkad znaju za sebe. (Ukućani su: otac, majka, tri odrasla sina sa ženama i sitnom decom.) Svojim držanjem oni pružaju neobičan prizor. Stariji članovi, i muško i žensko, obilaze neprestano oko kuće i uzaludno pokušavaju s vremena na vreme da spasu još nešto iz plamena, ali se vraćaju praznih ruku, osmuđeni i čađavi. A mlađi ponajviše sede po strani, okreću glavu prkosno od požara, cupkaju mehanički travu oko sebe, i krto odgovaraju svima i svakome, ili kivno ćute. Najdalje od kuće u plamenu stoji najstarija snaha, lagano se klati gornjim delom tela, kao u molitvi, desnom rukom se pokajnički bije u grudi i neprestano nariče. Kad se zamori, ona prestane nekoliko trenutaka, a odmah zatim nastavlja automatizmom luđaka svoje pokrete i svoje tiho naricanje. ^69

bolovima, bar se naći kraj nje. Nije to uradio, ali ga je ta misao držala u mestu. Tako je stajao, neodlučan i nepomičan, oseća-jući celim telom nered i štetu, prebacujući sebi što je poveo zbabnu ženu u planinu, na posao koji je dosad uvek svršavao sam, i kajući se što je sa tim stvorenjem, zimus, u ono nekoliko februarskih noći posle ženidbe, onako izbezumljeno mešao noge, zaboravljajući sve ostalo na svetu. Pa sad evo: jao i kuku! Osećaš se kao da si odjednom porastao, da se udvostručavaš, ali upravo zbog toga ne možeš da se makneš, stojiš kao panj i ne znaš šta ćeš ni kuda ćeš. — Ne mogući da izdržim misao o tom bespomoćnom seljaku i ne nalazeći nekog izlaza, ja sam opet napustio položaj kraj prozora i vratio se svojim knjigama, ostavljajući sve neprilike i zabune ovog sveta da se rešavaju same od sebe. Ali, već malo docnije počeo sam sve češće da dižem glavu i pogledom tražim prozor koji otvara vidik na planinu sa tragovima požara. — Sta je to? Ne, nije to smeteni i naivni ćumurdžija, neodlučan i razapet između svoje peći što preti da pregori i žene u porođajnim bolovima koji se javljaju neočekivano i pre vremena. To gori šuma, gori »sama od sebe«, kao što često biva u ovo doba godine, kad je sušanj od lanjskog lišća suv kao barut, kad svako drvo gori kao lučevina i kad od iskre nepoznatog porekla najlakše nastaju šumski požari. Naj-pre pucketa i žubori još nevidljiv oganj, a zatim stane da se brzo širi na sve strane u zmijastim potočićima, preko suvog lišća i mrtvih grančica; tamo gde se ti potočići sjedinjuju i pretvaraju u vidljiv plamen i penju uz šiblje ili drveta, rađa se gust dim i kovitla i diže uvis kao tamnosiv stub sa crvenim postoljem. To je početak požara kome uzrok samo nagađamo (čobanska vatra, slabo zapretana, ili bače472

na cigareta rasejanog lovca, ili prosto slučaj koji niko ne može pogoditi?), a kome se kraj ne da pred-videti, jer zavisi od vazdušnih struja, od materija koje gore i zemljišta kojim se kreće; ukratko: od bezbrojnih pojedinosti i slučajnosti koje nikad nećemo moći saznati ni proceniti. Po varošici sad ide razgovor: gori šuma! Nastojim da ne čujem ništa, da zaboravim daleki oganj kome ne znam porekla i protiv kojeg ne mogu ništa. Vratio sam se poslu, ali osećam kako u meni stalno drhti neka žilica kao sitno oštro zvonce na uzbunu: gori šuma! I znam da neću izdržati i da ću pre ili posle opet ustati, otići do prozora da posmatram dim u planini, puštajući mašti maha i tražeći uzrok i značenje bezimenoj ludoj stihiji. Rano jutro. Iz staničnog restorana vidi se trg i nasred njega, na železnom stubu, veliki okrugao časovnik sa jasnim crnim brojkama i skazaljkama. Dvadeset minuta do devet. A na vrh časovnika maze se i miluju dva goluba u ljubavnom zanosu. Ispod njih, kao bujica, prolazi i vuku svoj prtljag neispavani ljudi iz noćnog voza koji je tek stigao. Dve crne, krupne skazaljke na belom brojčaniku velikog časovnika kreću se neprimetno ali neumitno, mile, mereći i život ljudi koji vrve ispod njih, i ljubavne trenutke zanesenih golubova, i suđene sate onoga koji ovo piše. Dođe trenutak kad osetim snažno i neobično," a odjednom, ne više jedan, izdvojen, utisak od sveta oko sebe, nego samu sveobimnu činjenicu postojanja, golu, divnu i strašnu. Postoji svet i ja u njemu. Postojimo. Gušim se od zanosa pred tom činjeni473

com i gubim se u traženju njenog izraza; a to što tražim, to i nije više rečenica ili reč neka, nego samo jedan jedini znak, jedno slovo, jedan zvuk koji će jasno i pouzdano moći kazati: Postojimo. I ništa više. I sve u tome. U takvim trenucima desi mi se da zastanem nasred prometnog trga, na nepropisnom prelazu, među rekom automobila koji me opominju piskom, dok me njihovi šoferi začuđeno-Ijutito gledaju. * U najgorim svojim časovima nalazio sam neobičnu i neočekivanu utehu u tome što sam zamišljao jedan drugi život, isti kao moj po datumima, imenima i događajima, ali prav, svetao, čist; mučan, naravno, koliko svaki život na zemlji mora takav da bude, ali bez ičega mračnog i ružnog u toj muci; život koji počinje sa blagoslovom i gubi se u visinama i gasi u svetlosti. I stojeći zamišljen nad likom toga svoga dvojnika, kao što drvo stoji nad svojom slikom u mirnoj vodi, ja sam, tražeći spasenje u nesećanju, zaboravljao za trenutak svoj stvarni život, dok je on drhtao od moga bola.
(27. IX 1939)

Nisu najgore one noći koje su zabeležene, ili samo nagoveštene, sa njihovim jadom i njihovim sramom. Najgore su možda one koje nisu nigde po-menute ni opisane. To su noći velikog umora, noći u kojima sam čak i spavao, ali ne zdravim snom kome se ja više i ne nadam. Ležao sam oboren i onesvešćen, ali sam jasno osećao tanku vatru koju moje telo svuda prostire poda se, i svakog trenutka znao, znao jasno, da sam bedan i nedostojan i da nemam snage ni hrabrosti ni da to kažem sebi, a kamoli da se saberem i promenim i izdignem. * Kad naiđe čas teške potištenosti i u mom životu — a u čijem ne nailazi? — ja sklopim oči i zamišljam da je leto, i u tom letu vedro jutro, i da putujem. Odmakao sam dobro od mesta iz kojeg sam krenuo, a još dalje je do onog u koje putujem. Valja mi još ručati, večerati i prenoćiti, i opet doručkovati i ručati na ovom putovanju; to su nepuna dva dana; a za to vreme mogu se moje misli izme-niti, kao i predeli oko mene. Može i ništa da se ne desi, može se i obrnuto od onog zbog čega strepim desiti. Još danas i sutra! Ima ih koji neće još ni toliko živeti. Znam, znam dobro, da sedim u mestu i da toplo leto kao i svoje putovanje samo zamišljam, ali možda je i povod moje potištenosti samo zamišljen.

Ko je taj čovek? Sta je njegova sadržina? Koja mu je osnovna osobina i glavna karakteristika? Ništa. Kao čovek, ništa. U duhovnom životu praznina, i gore i manje od toga, aktivna praznina koja je štetna i razorna za sve što je duh i proizvod duha. U društvenom pogledu to je čovek koji u svakom trenu može, ume i srne da stavi drsku i uvek zainteresovanu primedbu na sve što drugi ljudi ne-zainteresovanim naporom duha smisle i ostvare. Samo to može i samo u tome i kao takav postoji. 474

U sarajevskom okružnom zatvoru 1942. godine među uhapšenim komunistkinjama, ilegalkama, rodila je jedna od njih zdravo žensko dete. Kad je devojčici trebalo dati ime, >->krstili« su je Lejla, jer je jedna od njih tvrdila da to na arapskom jeziku 475

a kad me bude. nameću nam uvek iste ili slične stavove i postupke. i ne samo da zna šta treba nego je to već i učinio. Tek mnogo docnije. snaga izda i strpljivost nas napusti. a plove ka otvorenoj pučini. oseća kako ga drmusaju. Obale su tamnozelene od šuma. Gledam primorski predeo pred sobom. a kad ostarimo i zanosa nestane. nevidljive sitne mušice što zuje na beskrajnim mirisnim prerijama i prostranim tihim okeanima sna. ali ja samo pokrivam lice rukama. I to je sve. obući se i krenuti na posao. doručkovao. mrak ili mračna noć. »umio se i bogu molio«. a pola suncem obasjan. Početak proleća. a drugi me šamara. Najvidniji znak moje slabosti je. i bude ga protivno zdravom smislu i prirodnom nagonu čovekovom. odričemo. jer reč »lejla« ne znači na arapskom svetlost nego. Neke prirodne sile — ko zna koje i kakve? — dejstvuju u nama povremeno i sa nejednakom snagom. Jedan lepo čuje kako kucaju i kako ga dozivaju. To ime i to dete predstavljali su dugo vremena malo stvarne svet-losti u zatvoru. samo što mi u mladosti nalazimo dovoljno svega toga u sebi i zato nam život izgleda lep i podnošljiv. Sva je nezgoda u tome što je samo ovaj drugi stvarni čovek. Najzad me dižu dvojica. i da bismo živeli u njemu. Nije teško opisati ovaj predeo. snage i strpljivosti. Dve starije žene idu stazom koja vodi od Umetničkog paviljona do one dve crkvice na kraju samog Kalemegdana. Prskaju me vodom. Deset. i odlazi na posao koji ga čeka. sve mi se čini da bi se i na šamarima moglo spavati kao na stepenicama obasjanim jakim suncem. Svet je uvek podjednako »odvratan«. koji se 477 Bio sam slabunjav dečak. u mojoj stalnoj pospanosti. pola pod senkom sivih oblaka. a ja primam tu vlagu kao prolećnu kišicu koja uspavljuje. Nemojte se žaliti. A onaj drugi — spava. postariji čovek. a onaj prvi tek snivant 476 . bele kao da su čipkom opervažene.znači: svetlost. sasvim uz more. čini mi se. i spavam dalje. ustao je. samo su pri dnu. Pa ipak. upotrebljavaju nas. dok god možemo. Jedan slab. kad je rat svršen i one izišle na slobodu. ali uvek u istom pravcu. to me najzad razbudi. jedan me drži da pravo stojim. a to je bilo ono što im je toliko nedostajalo u njihovoj mračnoj ćeliji. i nikako ne razume te dosadne. saznale su da su bile u zabludi. ali je teško i nemoguće ma i približno kazati nešto o mislima koje se u ovom trenu vezuju za njega. bar ovako površno. sa dva--tri manja broda koji izgledaju kao zaleđeni u mirnoj površini mora. strasno i ubeđeno. zatim upadaju u sobu i svlače sa mene ćebe. i zna da treba ustati. Najpre kucaju. i zloupotrebljavaju za uvek iste ciljeve koji nemaju ničeg zajedničkog s nama i kojih se mi u sebi stidimo i pred ljudima. imaju muke sa mnom. naprotiv. jedanaest sati spavam. I to izdržavam iz početka. uspravljaju me. potrebna je uvek ista doza zanosa. svet nam izgleda onakav kakav jeste. jer je tu morska so iz jela zelenilo i nazire se gola kamena okosnica brega. U tim jutarnjim trenucima kao da postoje u meni dva čoveka.

Ne. Možda bismo se time približili onoj zaista čudnoj želji koja je izražena u stihovima malo poznatog dalmatinskog pesnika: i Zač ne učini narav ljudi Kako stabla da se plode? te saslušava. da je to kao neki sud.pravi još slabijim i starijim. 479 478 . Dešava mi se da u snu vidim nekog veselog druga iz mladosti koji je odavno umro. Na zidu sunčani časovnik. i pita me: »A ti se baš zalepio za zemljinu koru kao taksena marka za hartiju. ti možeš izgubiti milost božiju. » Kogo (Ital. ti si još u milosti. kaže. sam ne znaš kako ni kada. Prilazi mi sporo. pa ti šalje pozivku. oko sebe. Ah. Mi ne pitamo kakva se zastava vije na krmi. kad zakoračiš lijevom nogom. Kad pogledam. ali koji to što vide ne ume ju da saopšte drugima. nego kako brod taj plaća i kakav je kogo^ na njemu. u blizini Varšave. prosi na putu. Ama. i ne pomišljaju na to.) Ili. gledajući hladnokrvno svet oko sebe. —Udelite. nekoliko vrsta biljaka svega. pa ispituje svjedoke. to ide kao munja. I oborena pogleda odlučno produžuje put. a dok spustiš tu nogu i digneš desnu za drugi korak. sve shvataju brzo i tačno. A?« Drugi opet samo prolaze i gledaju me ćutke. Iza rešetke u ispovedaonici fratar je govorio svome grešniku: — Nemoj misliti da paklu treba mno^o vremena. Zaoglavi te đavo. I ništa više. i već si u paklu vječnom. pruža ruku. Ništa su naše sekunde. utrošiti život na jednu jedinu granu botanike. bog vam pomogao! —Mi idemo da se pomolimo svetoj Petki — kaže mlađa od dve žene. Covek koji je navršio devedeset prvu godinu života priča mirno i sa lakom zbunjenošću. sa podrugljivim osmehom na licu. biti botaničar! (Kad čovek već mora nešto da bude. možda još bolje. Ne znam da li se ovo isto dešava i drugim ljudima.) = kuvar. iako je bio mlađi od mene. niti pak sami znaju šta da učine sa svojim saznanjima. ispod kojeg piše deviza: Ultima time} Mornar iz Boke Kotorske. Vilanov. barokni dvorac iz XVIII veka. Eto. ne vidim nikog od moga naraštaja. pa određuje dan rasprave. Obasjano dvorište u kome cvate magnolija.) = CuvaJ se posleđnjeg (Sasa). pa • tritima time (lat. U svakoj mojoj želji. nit ovaj naš zemaljski sat ima mjere kojom bi se mogla mjeriti brzina kojom čovjek prelazi iz stanja bozi je milosti u stanje smrtnog grijeha i oblast vječnog paklenskog prokletstva. To nas starce odbija od života i sveta živih. A vršnjaci koji su odavno pomrli vuku nas neosetno ali stalno pod zemlju. ni toliko đavolu ne treba! * Jedan od onih mirnih i ćutljivih ljudi koji. tvrdo. i onoj najnesebičnijoj.

a ne igra slučaja. tragovi robovanja vide se nekad manje. tuđa i nemila. Gusta kiša. Ovako izgledaju predeli kad se zamore da budu lepi i kad. kao natrulo. To je osvetljen čudesni izlog. a ima trenutaka kad pred nama iskrsnu svi odjednom. Naprotiv. Vidim široki otvor Boke i ćelom njegovom neprekidnom dužinom oštru ivicu mora. tako da između njihovog postanka i nestanka nema ni najmanjeg razmaka i da vreme ne može između njih ubaciti svoju razornu klicu. pa čak i u mojoj želji da ostanem zauvek nepoznat ili da se odrečem svakog uživanja. i večni su. Sve oko mene vlažno. A vetar. pokriva nečim. Zaboravio je već kakav je nekad bio. Hladno je. ja imam pred sobom vidik koji izgleda kao da ga je birao neki ljubitelj prirodnih lepota. Posleđnji dan decembra meseca. Teški tamni oblaci umesto modrog neba. Pojavljuju se i nestaju u jednom istom blesku. A za mene. na kom moja mašta izvodi povazdan svoje nevidljive i nečujne igre i pelivanluke. a ne mogu da žive. Avetinjski izgledaju cvetovi koji neće da umru. svest o sebi zamračena. 31 — Znakovi pored puta 482 . jer se večno menjaju i tako ne podležu prolazj-nosti. a sad je nikakav. tu se dešavaju neočekivane promene i ne-verovatni prizori koje samo ja vidim i nad kojima prolaznost nema vlasti. snu lepote. nekad više. U toj borbi preživeo je goli nagon za odbra-nom života. skupljaju snagu za nova cvetanja. kao zategnut konopac tamnosafime boje. zaklanja za 480 nešto. Ne može da da sebi računa o tome kakav je u sebi ni kako izgleda u očima ljudi. To je svetla pustinja i svim mogućnostima bogata praznina. imajući pred očima ovaj vidik koji ubija. obavija selo i stvara atmosferu jeze i drhtavice. sačinjen od nedogledne pučine mora i nebeske vedrine bez oblačka i talasa. rad njegovih čula je poremećen i zbrkan. koji su se rađali zaduženi i opterećeni. u zimskom. * Kad sedim pred kućom. okrnjeno je ili iskrivljeno. jer se rađaju i umiru u istom trenu. Oseća da je iznutra poharan. u punoj svojoj težini. od rta Ljuštice do Punta oštra. Svisnuće i skapati možda u ovoj seljačkoj sobici. a ništa mu neće pomoći što zna da tamo iza ovih planina teče i blešti drukčiji život njegovog sveta. ne traju. Covek je osuđen da kroz mali prozor gleda nebo i zemlju.*v5j^ krije se negde na nevidljivom dnu težnja za slavom ili uživanjem. Sto stoji i traje. jer se snaga za odbranu i održanje pozajmljivala od budućih naraštaja. Sve je izmenjeno. ali po cenu koja je skuplja od vrednosti života samog. U našim krajevima koji su bili pod Turcima. bez broda na vidiku. u zametku je zatrovano i ojađeno. naročito onim najzaostalijim. Tada vidimo da je tu sačuvan život. Misli i reci ovih ljudi ostaju nedovršene. kiša i studen vladaju nad tom prazninom kao ružni pobednici koji ne znaju šta bi sa svojom pobedom. Sve živo se sakriva negde. jer su u korenu za-sečene. a što se rađa i nastaje. a pojam o dimenzijama sop-stvenog tela izvitoperen. I trava je pretežno zelena. nošena studenim vetrom. Blato je. I čovek oseća da se gubi. ali karikatura one letošnje. Vraćam se u primorski predeo koji sam napustio jednog raskošnog septembarskog jutra. dok je život sam izgubio toliko da mu nije ostalo mnogo više od samog imena.

unakazio i polomio. i što god zamislim. Bojim se — i to je moja velika muka — da će me nesmisao i sramota preplaviti i odneti sa sveta pre nego što me zemlja pokrije i zakloni od očiju ljudi.To su projekcije koje nastaju u određenom trenutku. Te slike se ne pamte. I tako večno nastavlja svoj prokleti sizi-fovski posao. preko svih pojava savremenog sveta i zadržava se ćudljivo i bez opravdanja. ni ustaljenog pravila u svesti. ispada na nesreću moju i na nezadovoljstvo ljudi oko mene. tako da će na kraju sve biti. karikira i svlači naniže sve ono što u tom trenutku osvet-Ijava. da ostanem pri jednoj misli. Ne. . sve manje znam. sa ćelom svojom snagom i smislom. Nisam toga nikad imao. i to obično u vezi sa neprijatnim snom. Ali to je jalov i uzaludan trud. a zovem se čovek. ili ime koje se daje predelima kroz koje se prolazi. Probudi te zaptiven dah. Živi od obaran3a. čovek se žali. ni da se skrasim na jednom mestu. jer kad se taj razorni mlaz svetlosti vrati na mesto na kome je juče sve poharao. pri čemu. kad iskra našeg pogleda plane u dodiru sa vasionskim ognjem vidika koji zemlja i more prostiru pred nama. ni nagona u krvi. čisto i netaknuto. ono što se u hodu kaže. ono klizi. a sam ne biva od toga ni za dlaku viši. Tada mora da razara i ruši ponovo. nego kako ua se ne budi. I tada otpočne vreme ponoćnog bdenja u trajanju od dva do tri sata. Redovno se dešava da se oko tri sata po ponoći preneš iz prvog sna. ni primera u se-ćanju. unižava. izgleda. on nalazi sve opet uspravno. Nemam uzora pred sobom. sa dozom urođene osionosti. kažem ili učinim. To zna mnogi od nas. zajedno sa svojom iskrom. kao svetlost nekog reflektora. Govoreći o sebi. * Covek u četrdesetim godinama. koje je samo sebi svrha. U tim prizorima sve je od ognja. Ranije si palio svetlost i pokušavao da 31* 483 . Malo-po-malo se pribiraš dok se potpuno ne rasaniš. 482 Teškoća nije u tome kako da čovek zaspi. jer je svaka pojedina od njih sadržana u onoj koja dolazi posle nje. nije stalno ni zasnovano na nekim utvrđenim shvatanjima i pogledima. i onda kad ugasne naše oko. To njegovo nipodaštavanje. Zaobilazno napreduju u životu. sa sadizmom razmaženog dečaka bez osnovnog vaspitanja. negde duže negde kraće. Nejasno mi je ono što je bilo. odakle dolazim ni kuda idem. Zbog toga ja nikad una-pred i sigurno ne znam šta ću odgovoriti na neko pitanje. naprotiv. pod određenim uslovima. Zbog toga ja i ne mogu ništa da uradim. sa nasleđenom sposobnošću preziranja i potcenjivanja drugih ljudi i tuđih misli. a s godinama ona biva sve manja. Ne umem da živim. sačuvane u posled-njoj. Ja ne znam šta sam ja. s godinama se sve teže snalazim. ni kako postupiti u slučaju kad se mora delati. dela i postupaka. Oni posredno žive. i potpuno nedogledno ono što bi moglo biti i što će biti. Retke su srećne noći kad spavaš pet sati bez prekida i buđenja. niti to u životu naučio. Ljudi na Istoku. ali ognja raznovrsnog po svom poreklu i svojoj prirodi. nije važan sam napredak koliko način hoda. nerazumljivo ovo što sada biva. i sposobnog za hiljadu hiljada promena i preobražaja. Sve se mesa. Između mojih snova i mojih misli i postupaka na javi — nikad nije bilo mnogo razlike.

praćen lepim vizijama ili slatkom nesvešću. Ostane samo toplina postelje. treći ocenjuje i prosuđuje prirodu i posledice onog što je učinjeno. To je najgore. kao čovek kojeg kamenuju. Ne znam zašto. Smrt i san stajali su za mene daleko jedno od drugog. u sarajevskoj gimnaziji. I — sad mi se čini da bolje shvatam primer iz latinske čitanke moga detinjstva. gotovo srećan što mogu da popustim svemoćnom pritisku meke bele stihije sna. na njima nalaze svoj rasplet i vrhunac drame koje su nekad u našim mislima i slutnjama nagoveštavale svoj dolazak. vid da mi se zamara. i sa njom život svih lica iz knjige. sastavni deo našeg života. Zašto i po čemu je san slika smrti. I činim to bez mnogo žaljenja. tako izmučeni i umorni. odupirem se. pitao sam se. drugi izvršava te odluke. a javljaju se i nove. Jedan živi i dela i odlučuje u presudnim trenucima i nedoumicama. trzam i činim napore da produžim čitanje. i zanosi u san. U tim časovima vladaju zakoni noći i merila tame pred kojima niko nije nevin ni pravedan. mirim se sa činjenicom da će sve potonuti u moru zaborava i nesvesti. kao udarac ili zemljotres. na primer roman. kao ni većina latinskih sentencija iz udžbenika. i najposle ispuštam knjigu iz ruke. niko ne može biti čist. * Somnus imago mortis. ali i u jednom i u drugom slučaju počinje. Tek u neko doba noći polazi nam za rukom da smirimo krvotok. U čoveku se otvaraju mračne dvorane i pale teskobne ili nedogledne pozornice. To je bilo čudovište. i oči da se sklapaju. Stranice se okreću same. Pogrešno začeto i naopako sazdane stvorenje.) Tako je glasila jedna od rečenica-primera u našem udžbeniku latinskog jezika. To su na izgled obični 485 . menjajući položaj. ja pratim jedno vreme tok radnje i ponekad se oduševljavam i hteo bih da podvučem neko mesto u tekstu. kad se dižemo i. ali sve slabije. Sa poslednjim naporima strpljenja. a ponekad opet osećam prazninu i dosadu. pogasimo priviđenja i ućutkamo naopake misli. A sada se kod mene na svoj način potvrđuje tačnost poređenja u onoj latinskoj rečenici. Ima među ljudima i takvih primera koje bismo mogli nazvati: čovek-promašaj. Kad 484 legnem i počnem da čitam neku knjigu. bar što se njegovog moralnog lika tiče. Ne dvostruk nego trostruk čovek. i na jednoj savestL Povodom smrti jednog suseđa.čitaš i tako. a san — nešto mirno i prijatno. Sad to već odavno ne činiš. kao i moj rođeni. Odupirem se svemoćnoj plimi sna koja preti da poplavi sve ono što se preda mnom događalo na stranicama knjige. bez odbrane. A san je kao smrt. A ponekad izneveri i to. miran ni priseban. ali nisu stigle da se pojave ni ostvare. Smrt — nešto crno i potresno. koja nas polako obavija i greje kao rukavica ruku. možda. ali sve češće mi izmiče nit radnje i same od sebe nailaize neke druge slike koje nemaju veze sa onim što u knjizi piše i koje sve tonu u magli sna. iza jednog lika i imena. (San je slika smrti. i mi ne sklopimo oka sve do jutra. posle izvesnog vremena. svedeš san na oči. ali mi kao dečaku nikad to nije bilo potpuno jasno. ležiš u postelji sklupčan. ulazimo pravo u novi dan našeg stvarnog života. i ništa nije dobro ni bezopasno. Borim se. o kojima nismo nikad do sada mislili. pod jednom odgovornošću. pažnja da slabi. a sve to nosi on u sebi. Uostalom. nepoznate.

Odvo- Grad. Takav je bio i ovaj. ulice i kuće. vide i gledaju. U ravnici se sve to nikad u pojedinostima ne vidi. A sad kad je nestao sa lica zemlje. ni da kazuje šta o sebi ni da brine o drugima. \ sad ga drugi. daleko na Severu. Jedanput su to padovi naniže. ni bolno blizak. a odmah zatim i prve kapi koje on nosi. A u stvari takav čovek je u ovom svetu isto što prazan klas na njivi. da se putnik čovek nekako oseća više strancem nego u drugim mestima. Nikad nikom nije bio ni drag ni odvratan. ne bi zasluživao da se naziva životom. kao što ni njemu niko nije bio mrzak ni neophodan. netražena samoća nije dobra ni prijatna. Zatim zadrhti na neki značajan (gotovo ljudski) način lišće u vrhovima drveća. a drugi put naviše. Nikad se valjda dve misli nisu ukrstile ni dva osećanja sudarila u njemu. Njegov se život sastoji od bezbrojnih i nevidljivih katrastrofa i padova. prima. Ništa ga nije uzbuđivalo ni zagrejavalo. Jula 1950. a po sadržini i vi'ednosti nemaju sa njima druge veze osim te sličnosti. i to opštim. i jedno vreme se ne zna da li će uopšte doći do nas ili će u svom hodu krenuti nekom od uskih nevidljivih dolina. brda. Izgleda da je sve tu tako stvoreno i uređeno. Jurll pii Tržieu. kako se održava u redu normalnih ljudi i u životu uopšte. ni zatrčavao ni poricao. jer si došljak i neznanac. ' Sv. daje. tako jedno vreme samo vidimo vetar. i samo u postupcima koji liče na postupke istinskog čoveka. u nedelju posle podne nekog zimskog dana teška je stvar zaista. očekuje nešto i sam obećava « Dopune unesene prem« prvobitnom zapisu iSveskt Jeni listovi). Nije se plašio ni oduševljavao. ili bar izgleda tako. Najpre se javlja u obhku sive pokretne zavese na planinama u daljini. Nigde ovakva studena. * čim da nema i ne želi da ima ničeg zajedničkog s tobom. Živi s ljudima: posluje. nije voleo ni da prima ni da daje.ljudi. zajedno sa tim mirom i redom. Nikad nije ni u pomi-slima otišao ni za milimetar dalje od onog što svi osećaju i kako svi misle.' U alpskim predelima ima jedno naročito zadovoljstvo: posmatrati kako kiša nailazi. negde iz daljine. ali padovi su uvek. mirni i prijatni. bilo bi možda više reda i mira na svetu. I pas koji prolazi pored tebe kazuje ti ne- 486 487 . dok ovde možemo da bacimo pogled i iza kulisa te pred stave.* i Kako taj čovek živi. ništa što liči na uspomenu. nebo. tamo kiša dolazi s neba kao gotova scena. ponekad. ali ceo život. fizički dobro razvijeni i duhovno »-normalni«. a znao je sve što mu je bilo potrebno za taj njegov prividni život. ali on se brzo spusti i mi ga osetimo na sebi. mislio sam: kad bi ljudi u većini bili ovakvi. isto tako nikad nije nikom ni u čemu bio ni od koristi ni od štete. niko ne bi umeo ništa da kaže. nije ostavio iza sebe ni najmanju prazninu. I nigde kao ovde ne može tako odbojno da ćuti drvo kraj puta ili kamen u zidu pored kojeg prolaziš. samo recima. Sivi veo je stigao i do nas. onda stanu da se javljaju pokretima i tanke grane. I on začudo liči na normalna čoveka. a ponajmanje on sam. Ziveo i umro tu među nama. ali biti sam u tom gradu. I gledajući ga. Živeo je prividno. i ljudi i priroda. ali da nas upitate: kako. to niko ne bi umeo kazati. Izvesno vreme sve je dobro. levo ili desno.

u vidu besmislenog. pregažena točkovima i umrljana prašinom. život se posle toga. Tako on traje u katastrofama. i izgleda kao da nema zastoja ni kraja. a isto tako nečujno. suludih nerazumevanja. smeška se. To je znak potpunog pristajanja na sve što nosi svojim brzim tokom ovaj letnji dan. razgovara i rukuje se sa svakim. U stvari. ne misleći ni na šta na svetu do na prvu iduću reč koju treba da izgovore. izubijana i mrtva. da se ruši i survava u sebe. ali tu. Možda je to (teško njima!) davno ugušeni kliktaj devojaštva. Za tim gotovo nečujnim zvukom sav taj čovek. sa svim što jeste. u neodređenom trenutku. a tim recima nema kraja ni računa. jedne ljudske reci ili pogleda — on se pretvara u novu ruševinu. to nije kraj ni smrt. čudovišnog brbljanja.dosta. sobnim vazduhom otrovana papagaja. — Četiri stara i bolesna. ljubavna pesma koju nikad nisu mogle. one više pevaju nego što govore. što je bio i mogao da bude. spolja nevidljivog pada i rušenja. Sklapam oči. bilo bi isto. Možda u silnoj potrebi ovakvih žena za brbljanjem ima — pored kratke pameti i suva srca — nekih ostataka neiživljene erotike. vidik mi je odjednom ispunio beo bosanski drum iz mojih de-čačkih godina. kao najlepša igra. Taj razgovor se kreće na niskom planu malih ogovaranja. Vedro je na nebu i na moru. postoji samo tim svojim padovima koji se ponavljaju u nepravilnim i sve kraćim razmacima. Sa mora dopire radosna i ujednačena melodija dečijeg kupanja i poigrava u ritmu letnje jare. Na žalost. počinje ubrzanim ritmom. pođmi-givanja i uspijanja. a na njemu je. i pun je zmijskog siktanja. mrtav nije. to ćemo se pre naći na mestu od kojeg smo pobegli. zagrcavanja. i to sve četiri u jedan glas. ali i ne živi. već poznat a uvek nov zvuk. odjednom. uz smeh. 488 Letnji dan. 489 . dugačka zmija šarka. Svemu znam ime i mesto i ničem ne tražim razlog ni opravdanje. Slušam kako četiri žene srednjih godina »razgovaraju«. jer što brže bežimo. jednog prolaznog utiska. u čoveku se dešava isto: od jedne pomisli. Ali. ne slušajući jedna drugu. prolazi brzo. i iza spuštenih očnih kapaka. Nepodnošljivo nam se čini uvek mesto na kome smo. sav u mreži jakog sunca i dubokih senki. javi se kratak i zloslutan. Kao kad iz zida ispadne jedan jedini kamen koji povlači za sobom ostale. ciku i povike dece koja se kupaju. vedrina prožima sve što čovek samo pomisli i svaku reč koju izgovori. ili se od strmog brega odroni grumen zemlje koji izaziva opšte šuljanje i rušenje celog predela. A već idućeg dana ili iduće nedelje. smele ni umele da zapevaju. Vedre su i treperave i nežive stvari. kao derviši opijeni sopstvenim dahtanjem i halakanjem. i koja sada navire iz njih. prozirnih aluzija. nad njim treperi letnja jara. ali taj sekund je sudbonosan. Sve to teče. a gde god bismo se putem zaustavili. ili gore. Samo uzalud gubimo snagu koju bi trebalo utrošiti u napor da mesto na kome smo učinimo podnošljivim. a ne možemo da uvidimo kako je svako bežanje uzaludno i besmisleno. prividno nastavlja. ali kao jedna karikatura onog što je nekad htela da bude. I tada. i to kad treba i kad ne treba. Cesto taj zvuk nije jači od onog kojim mali časovnik na noćnom stočiću otkucava jedan jedini sekund.

— Kamen da sam rodio. kraj bosanskog druma. iznad druma kojim smo išli i reke koja ga je pratila. * sukobljavali sa prizorima iz njegovog malopređaš-njeg sna. palio je svetlost. šumi. Otac se žali na sina koji je neradnik i nevaljao i pošao zlim putem. probijalo nepodnošljivo saznanje da je on sam sve to u snu video i čuo. laka i jednostavna na izgled. gde bilo. Nije smeo da po veru je ni za trenutak u mogućnost da tako nešto postoji. i to samo na mahove. a zatim sedeo neko vreme na postelji. izgubio sam je ludo i nepovratno. Pobesnela krava nasrnula je na jednog starca. Nije mogao ni hteo da veruje u istinitost takvog sna. i peva. padajući na kameno dno korita. Sećanje na jedno putovanje. i kako. Ovako. Teče. dugo i strpljivo po strani. ali nejasno i kratko sećanje. Zauvek. rasipa imanje i zlostavlja ostale članove porodice. Tek ovde to uviđam. Stojeći. izmrcvarila ga i polomila svega. a zatim s godinama. Da. kao srebrni bič. Branio se tako što je zamišljao da je neko drugi to usnio. dugo plovila čudesna melodija. Tada bi obično prihvatao prvu knjigu i čitao.Kad sam naišao putem. kao probuđen bol. kao da je na pro-lećnom suncu. nemirne vratne žile. oči i vrele. Njegov sin se posle žalio ovako: — Dao bih ne znam šta da je bio — vo! Ovi sujetni Južnjaci dok razgovaraju s vama gledaju vam pravo u oči. konja i stoke oko njenog kamenog korita koje se prelivalo i vlažilo drum. sama sebi peva sve istu melodiju bez kraja. pa ma samo kao san. ništa. šta bilo. A zatim bi opet. Voda. i vreme. zaboravljena. ne rečni vali ni olujno more. sa suncem toga dana. Gubitak bez leka i nade. Tek kad sam ostao sam pored česme. česma se nije videla od gomile ljudi. — Svrati da vidiš gdje ja vatru pirim! — poziva me jedan Bokelj da ga posetim. izbledela i istančala tako da je od nje ostala samo tonska osnova koja još jedino mom sluhu nešto kazuje. i razorna misao. sačekao sam da se gomila napoji i raziđe. i nju je voda sa sobom odnela. nego nepresušna česma što teče i peva srebrnim mlazom. kao pod dejstvom kapljica koje donose kratko olakšanje. ali neuhvatljiva. Prizori iz knjige mešali su se i 490 . Otprilike. pričao. i to talasanje odgovaralo je ritmu jecanja tek probuđenog bolesnog deteta. pa i oca samog. ni mutni potoci pri dnu ovih planina. Rashladio sam čelo. Da. pa tek onda ugasio žeđ kratkim požudnim gutljajima. doživeo. Tako mu je bilo za nekoliko trenutaka lakše. pa posle njemu. imao bih na šta sjesti. a zatim legao na zeleno uzvišeno mesto iznad vodenog mlaza. ali ne stoga što žele da491 Budeći se iz najstrašnijeg sna. kao što se gube zaista dragocene stvari. i izgubila se tek predveče. živo i drugo. opet u snu. Crna Gora. moglo se jasno videti i čuti kako se voda izvija tankim ali oštrim mlazom.

(Sve je ovo tačno. ali moUm vas da mi verujete da je u suštini sve tačno.. zajedno sa ostalim prvacima koje je novi vezir pozvao na dogovor i većanje sa begovima i pijanima iz ćele Bosne. nego — što no kažu — još ptica na njemu pjeva. sličnom. Nagađaju ljudi i prepiru se. i onima koje sebe takvima smatraju. Ne daju mu stati. Sad po svima uglednim kućama. prolazi preko Te-razija sa isto tako mladom. nego zato što je za njih vaš pogled ogledalo u kome traže potvrdu svoga mišljenja i sliku sopstvene veličine. a pored nje njen šestogodišnji sin jedinac koji boluje od groznice nepoznatog porekla. on im ne može naškoditi i vrlo je verovatno da im neće nikad ni moći ništa. Jedan stariji čovek. ali mi je kao nikad jasno da. Zna se da su takvi vezirski pozivi bili oduvek opasni. i da se onaj koji tako ode u Travnik može lako i ne vratiti više svojoj kući.. Teška je tama. ali ne ona od prolaznog mraka. Zasad. sećajući se sličnih slučajeva u prošlosti.) Jedan Užičanin govori sasvim ozbiljno: — Kad se bogu omakne (to jednom u sto godina!) pa stvori ovakvu budalu kao što je ovaj Kuz-man. — Sta ćeš ti kad je danas došlo vrijeme pa drvo ne može da odleži i da se osuši kao nekad. mogu pre ili posle još lakše izgubiti glavu. noć sva od tame neprohodnih šuma ili mračnih špilja. moći će se videti tek kad se vrate oni koji su otišH ili kad.. Jedan mlad čovek. gleda ih mutnim zlim pogledom i kaže drugom. * Koračam napred i ovog leta. dođu crni glasovi o njima. da ne bi privukla pažnju zla oka ili slučajnog prolaznika. a trojica nisu. do sebe: »I ovome bi klipanu trebalo malko potkratiti noge da ne paradira ovako po ulicama!-« Ovakav kakav je. umesto njih. U toj tami leži budna Bakarevićeva mlada žena. onda . svi misle i šapatom govore o tome ko je postupio mudrije. zajedno sa svim što cveta i zri i gotovo vidno raste oko mene. obična. ali žena ne pali svetlost. Dobro su odeveni i veseli da ih je milina pogledati. Danas je peti dan kako je njen muž Muharem otputovao u Travnik. dozreva i drama čoveka koji stazom bola i lutanja ide u susret smrti kao jedinom izvesnom cilju. ili oni koji su ostali i koji. oni koji su otišli i koji se možda neće nikad vratiti. lepom i stasitom devoj-kom. 493 . izgovarajući se da su na putu ili da su sprečeni bolešću. ali ko je ovog puta u pravu.) nakaza. ali kad bi mogao .shvate vas i vašu misao. *' * Drvodelja iz Novog žali se kako nema dobro osušenog drveta za gradnju nameštaja. duševni bogalj i fizička 492 Noć. a ono se već upotrebljuje za gradu.. Osam se odazvalo pozivu i otputovalo u Travnik. jer ne mogu drukčije. lep i visok. ovi koji su ostali izgledaju sigurniji. što deli dan od dana i traje od sutona do svitanja. Iz Sarajeva je bilo pozvano jedanaest najuglednijih ljudi. (I sam vidim kako je ovo visokoparno i neubed-Ijivo kazano. samo se pitam da i meni ovu misao nije diktirala moja sujeta. zbog svog javno ispoljenog neposluha.

Kao da 494 nije ni spavao. i oni koji su ostali u Sarajevu. opet se javlja dečak. A kad uspe da ih izbriše iz svesti i zadrema za nekoliko trenutaka. A ta smrt nastupa sporo. i po bolu koji ona zadaje. a sam po sebi nijedan nema ni smisla ni sadržine. Kao san izgledaju sada te godine. i ne može ga biti. Trebalo bi odgovoriti nešto — ma šta — i sa dve bezazlene reci razbiti njegova priviđenja i strahove. —Ne zovu. Nepodnošljivo je to taloženje praznine i s vremenom postaje smrtonosno kao nedostatak kiseonika. oči sa dugim. san joj iznosi pred oči ono što bi htela da zaboravi. a noću ispuni slašću njenu postelju. To želi i jedino još po toj želji. šta bilo. na zemlji ili ma gde u crnom prostranstvu između neba i zemlje. oči sklopljene. kod nje. Crna nit tišine teče i napreduje kao da će očvr-snuti i potrajati. Pri sećanju na njega htela bi da pomiluje dušek pod sobom. Spavaj! Očigledno. zna da je živa. iskupili svi koji su pogođeni kao i ona. Najgori od svih mogućih načina života. Dečak ćuti. izgovoreno još dečačkim glasom. bez otpora prodire kroz zidove i mesa se sa njenim strahom i slutnjama. sna nema. Čini joj se da su se tu. Spavaj. po nečem. i sad sede i ćute u mračnim uglovima ove sobe. Gledajući jednog penzionera. sa svim svojim brigama i strepnjama. sine. pa da prekine ovu tamu i obasja sve što sada skriva. ali je mrak tako gust i težak i njena nemoć tolika da joj se ruka gubi u praznini i tle ispod nje tone u bezdan. i u tami vidi. ovo im je prvi rastanak. on se naglo diže. Tako prolaze dugi minuti pete noći bez voljenog čoveka. U tom glasu žena. a on. neki susret. svi. čini joj se. Evo. ali tonom koji traži poslušnost i očekuje odgovor. i pticu u kavezu. zajedno sa porodicama i bližim i daljim rođacima. Posle nepunih sedam godina zajedničkog života. obraduje ćelu kuću. kad iz onih deset drugih kuća koje su ožalošćene kao i njena izvire nevidljiva struja straha i zlih slutnja i širi se po gradu kao zaraza. rastresitim i kao iskrzanim trepavkama koje majka. —Majko. ako ne dođe odnekud kao čudo. osmejak. ja sam to.Kad bi samo mogla da ne misli o tome! Ali kako može. Sedam godina! Svako jutro on odlazi u grad. sva mu je pažnja prešla na sluh. I oni koji su otišli u Travnik. zovu! Čuješ li? Zovu. kucaju! —Ne kucaju. Ona ga sa radosnim nestrpljenjem očekuje preko dana. a i da ga nađe. ali žena ne nalazi ni najobičniji izraz utehe. — Ko je to? Dečak ponavlja svoje pitanje. Izgleda da bi i san mogao doći. vraćajući se pre mraka. koja je postala veća od najveće poljane. Ali njega nema. čini ti se. više od umora nego od sna. sine. dušo! Tišina. reč jedna. i prekida je naglo. U ženi se javlja slaba i nejasna ali bolna želja da se nešto desi. To ne govori bolesni dečak nego — muško. Ali dečak se trza. jedino muško iz ove kuće koja je sada bez domaćina. čuje glas svog čoveka Muharema. kad svaki pojedini trenutak prolazi samo u očekivanju idućeg. ili je budi njen dečak prigušenim glasom: —Majko. ispravlja se na dušeku i pita glasom od kojeg majku trnci podilaze: — Ko to stoji pred vratima? To pitanje nije prigušeno ni plačevno nego oštro i nestrpljivo. 495 . Mir i tama polako pune prostranu sobu i sve se više zbijaju u njoj. i da se to pretvori u malo svetlosti. ne bi ga mogla izgovoriti od grča koji joj steže jezik u korenu i ledi lice u nepokretnu grimasu.

32 — Znakovi ix>ređ puta Posle razgovora sa jednim starcem. Ovako bi se čovek mogao.Nekadašnji Višegrađ. ostajući na svom mestu. pa u nešto još jače i finije. zajedno sa njima. a još jači ogromni talasi zapljuskuju nisku obalu od krupnog šljunka. U svom širom otvorenom dućanu sedi Ramiz. — Ramo! — ponavlja glas. Pa i to je često bila samo iluzija. ali nešto tiše i manje odlučno. naslonjen na železnu ogradu. onda za tu rečenicu on ima jasan pojam i određenu sliku. Kad ljudi zađu u godine i vidno i osetno stanu da gube snagu. evo. ne pomiče se s mesta. kao nepomičan trijumfator. preko sedamdeset godina. i sklon raspadanju i nestanku. Utvrđen red poslova i događaja za duže vreme unapred daje iluziju čvrstine i trajanja života. stojim na uzdignutom mestu. Sa šumom talasa mesa se moćan grohot šljunka koji valovi neprestano pokreću i rešetaju. Stari. što mogu dublje. — Ramo! To poziva seljački glas spolja. ponekad me poškrope do temena. A svako neodržavanje ili odlaganje onog što je unapred utvrđeno dovodi ih do gneva i očajanja. na grudima skrštenih ruku. pretvoriti u morsku vodu. inače. koji te komadiće hartije veselo odnosi. do potpunog nepostojanja. Bezbrižnost mladosti. nego da mora sačinjavati neku ma i prividnu celinu. Inače. Ramo ne pokazuje ni najmanjim pokretom da je čuo. iskusni i ugledni čovek u primorskom gradiću. koji im inače izgleda sve više neusidren. oni postaju uredni. misli starac. Pored njega stoji. oni se brane kako najbolje mogu 496 497 . od onoga od čega se odbraniti ne može. koja opet ne voli da unapred utvrđuje rokove. Sad to vidim. a zatim isti glas. Vazduh je zasićen morskom prašinom koju uđi-šem sa nasladom. U tom dosta dugom životu retki su bili časovi u kojima sam se osećao kao čovek koji je na svom mestu i koji radi svoj posao. sitan šegrt. Talasi se sa velikom hukom razbijaju u belu penu oko mojih nogu. Tišina. Jednom je. i gubi se u rešetkama kanala. zvani Ramo Svraka. njemu se čini da se život ne sme razbijati u parčad. malo izmenjen: —Ramizaga! —Idi vidi šta hoće! — kaže Ramo svome šegrtu. A život je pun svakojakih nepredvidljivih struja i strujica. čas napred čas nazad. možda. pri svom dolasku i povratku. zadocnja-vanja ni propuste. nezaštićen. da ga prva jača struja života odnese dođa-vola. stojeći na kiši u kasarnskom dvorištu. što je na skali razvitka i savršenstva za nekoliko stepena iznad joda. ■' * Jak jugoistočni vetar. izgleda im ne samo lakomislena i luda nego i opasna. Ne vole odlaganja. cene ni obaveze. u svemu. tačni i strogi. prema sebi i prema drugima. A kad on kaže »odnese dođavola«. I tako sve dalje i više. gledao vojnika kako na niskoj terasi. čita pismo. kako ga zatim čepa na sitne komadiće i ravnodušno baca u mutan i brz potočić kišnice. Živeo sam. Dućandžija ne okreće glave. Golo-glav. pa u jod. ako hoće uopšte da bude. Između ostalog. Starom čoveku izgleda da tako ne može i ne srne biti: da nešto može biti ili ne biti. može se desiti.

i ponaj-češće iznad ljudskog dohvata uopšte. kostur će se rastaviti i raspasti u sastavne delove. nekom mogla izgledati čudesna i večna.Posle nemirne noći. i tu će najpre i početi da trunu. čak ti se čini da dobro čuješ. nego šapuću i mrmore. sastavni deo oboljenja. kad mi je poreklo nemo i mračno. sedi čovek i pokušava da se pribere i dozove pameti. Po navici i potrebi slušaš šta ljudi govore. Kad ogoli. Poginućeš od metka ili od hladnog oružja. Kako da shvatim ko sam i otkud da znam šta stvarno hoću i šta treba da činim. U isto vreme u tebi se javlja sećanje na gluve ljude sa kojima si nekad razgovarao. i sve se više kvari. svoju stalnu težnju: da probije zidove svoje tamnice i otvori sebi stazu na sunce. koji se zove sreda. sasuši i pretvori u malo crne prašine koja može krenuti sa prvim podesnim vetrom u kom bilo pravcu. valjda. a svejedno kada i kako. i koji donosi sa sobom određene dužnosti i obaveze od kojih svaka izgleda teška kao planina. Počinješ da detinjiš. i uvek nešto što je iznad moje snage. a uvek neodoljivo i neod-ložno. brzo će početi da vetri i nestaje.. izgubiti oblik i boju i sva tvoja mnogobrojna svojstva koja su nekad. nešto što je pre ili posle moralo da bude. i da ostavljaš takav isti utisak. mnogih ludih slika u snu i još luđih pomisli na javi. u bilo koje doba dana. Pomisao da sada i sam izgledaš tako. lako izaziva u tebi sumnju da te sabesednik potcenjuje ili da ti se ruga. ponavljaš i to pitanje. ima težnju da se kreće. da putuje i osvaja prostor ispunjavajući svaku prazninu. Pokvario mi se sluh.. i ' 498 32* 499 . Tek tada će se videti — ako koga bude da gleda i misli o tome — kako ^ Mladić se pita. kao uopšte svaka tečnost. ne bi li kako našao put u život ovog dana koji je pred njim. Tražiš da ponove rečeno. i mnogo brže. a krivo ti je što moraš to da činiš. obrađuješ se neočekivano i preterano i. Sluzaste veze između kostiju i mišića. ceo događaj neće imati naročit oblik ni neko ime. zvezde neće popadati sa noćnog neba i zavesa u hramu se razderati nadvoje s vrha do na dno. ili kad primetiš da očekuju tvoj odgovor. kad uvek nešto drugo želim. Jer krv. je telo slabo građeno i od koliko je delova sastavljeno. negde. —Da. Postaješ nestrpljiv. pa da se izgubi u zemlji ili ispari u vazduhu. i to na mestima gde se nikad za života nisu dodirnuli. (I to je. To se neće čuti ni znati dalje od mesta na kome se desilo. suviše brzo i što ne govore glasnije. a kad se zapitaš šta su rekli. vidiš da nisi razabrao ništa. prestaće da dejstvuju i ubrzo će izvetriti. razdražen si i ljutiš se što govore. A još pre toga. ma gde. Krv iz tvojih vena ostvariće. odgovarajući. Tada te obuzima neka vrsta srdžbe. najposle.) A kad odmah razabereš nekoliko reci ili ćelu rečenicu kojom te nešto pitaju. sasušiti se i nestati potpuno. kako tebi izgleda. na njihov uznemiren i nepoverljiv pogled i na savijen dlan oko usne školjke. To će biti činjenica među činjenicama. jer si ponosan što si ga čuo. i povišenim glasom i grimasama izražavaš svoje ogorčenje i nezadovoljstvo. pa šta? —Kad budeš mrtav. konci i rskavice. A kako je naše telo pretežnim delom od vlage i tečnosti. a put preda mnom zatvoren. kao ona o kojoj je reč u Jevan-đelju. Pomešaće se i dodirnuti pojedini delovi tela. — Kad budeš mrtav. netrpeljiv i osoran.

Kad čuješ neku njegovu reč. Ali ga otkriće da dobro ne čuje grubo udari i porazi. Mnogo sam puta u životu stajao ovako pred polaskom i beležio amplitude onog uzbuđenja koje nas u takvim trenucima obuzima. bez sloma i bruke. datum — nepodnošljivo je. i zatim ne prestaje da ga uznemiruje i nagoni u strah. Covek se relativno lako miri sa činjenicom da dobro ne vidi. Unezveren. Sve što jeste: činjenica. Sve se to uvek nekako dobro svrši. 502 . kao preteča katastrofa i nezaslužena kazna. i da žališ što ti priroda nije dala njegovu darovitost i što nisi imao prilike da učiš one škole koje je on učio. a i od onog što kaže polovinu ne razumeš. tako po nekoliko puta dolaziš k sebi i sam ne znaš koji je od tih nekoliko »ja« stvarno — ti. i posle se javlja kao potištenost i melanholija pre svakog novog polaska na put. iako ste je nekad dobro poznavali. ili što ti promakne i čitava rečenica. Jedno buđenje. Ili: da ostanete sami i umorni. učini da bi još najmanje teško i bolno bilo — naći se pod točkovima ovog istog vagona kojim putujete. suočiti se sa događajima kojima nismo dorasli. da ne možete ni misliti ni zaspati. na kraju. Ili: da u gradu u koji ste stigli ne umete da nađete ulicu koju tražite. kao trenutno. kratka daha i pomućene misli. Putovati znači nači se odjednom u naročitom svetu. dolazak ludila i smrti i želju da zovete u pomoć. znojan. osećaš se još manjim i siromašnijim. Prvo. kao hladan talas između moždane opne i temene kosti. ostaje ti samo da ideš zbunjen i postiđen kući. izgleda mu nekako prirodno da vid s godinama slabi. u vagonu treće klase za pušače. pa čuješ i ono što nije rečeno i shvatiš onako kako nije mišljeno. budiš se usred noći. a od haosa se gubi dah i tle pod nogama. pribireš se. Toliko su njegove misli iznad onog što mi obični ljudi znamo i možemo da shvatimo. Nema te uopšte. Za šta da se prihvatiš i gde da se skloniš? Kako da prebrodiš taj trenutak koji si već počeo da živiš. i da vam se. pod vladom nepoznatih zakona. Tada vam se može desiti da u avionu koji se diže i hvata visinu osetite. Ali ostane trag negde u nama. između mesta koje smo napustili i onog u koje treba da stignemo. ostalom svetu neprimetno pomračenje. ličnost. Uzalud nastojiš da sabereš sitnu parčad razbijenog sveta i da sklopiš ponovo neku stvarnost u kojoj se može živeti. pa opet gubiš. dugo ga prati urođena ljudska iluzija da je svet onakav kakvim ga mi vidimo.' u celoj stvari i nije možda najveće zlo u tome što ti se dešava da ne možeš da uhvatiš svaku reč. Malen i siromašan duhom i dotada. On malo govori. a da on ne bude i tvoj poslednji? To je čovek ozbiljan i opšte uvažen. ni čitati ni gledati ljude oko sebe ili pre-dele napolju. ođmerenog držanja. sa svojim neobjašnjivim stidom i kajanjem i bezrazložnim strahom od izobličenja i kazne. Drugo. nego što te često tvoja mašta i tvoja sumnjičava priroda zavode. i kad ga ta iluzija napusti. sabran i ćutljiv. i da odjednom 500 zaboravite ime onog koga tražite i zbog koga ste i krenuli na put.

linije ili mirisa. Nas petnaestak dobrih drugova iz istog razreda sarajevske gimnazije dogovorih smo se da jedne nedelje. 503 . kakve želje. Spremili smo i potrebni novac za pod-voz i trošak. lakši i lepši. U to vreme naš voz je već kretao. odemo na izlet u okolinu grada. a za njim ne dolazi nikakav znak života ni pokreta. čovek se ne samo produžuje i raste nego i preobražava. mene prolazi čudna jeza. jer mu ništa nije prethodilo. pa ma samo za sekund jedan. jednostavno ali lepo uređen. ja kažem sebi da raste drugo. i moji drugovi s njim. praćena nesanicom i njenim bezumno svirepim mučenjem. nemerljivo mali hiatus vremena ima za mene več-nost i beskrajnost hrišćanskog pakla. u proleće. odbojku ili rukomet. Da bih se utešio. Kako se sunce spušta. cvetne leje. Ovako potišten i kratkovečan. i ponovo dočekuju i hvataju? Gledajući ih kako igraju košarku. senovita drveta. u negovanom zelenilu. Nešto zbog toga. i nikad. Mesto pod senkora u svako doba dana i godine. Mnogo sam se unapred radovao tome izletu. * . nad celim predelom leži neka mukla i nemila atmosfera mrtvila i zatišja. dalje bacaju. ni mrava ni guštera pored nogu. u jednom sekundu. dovodi me do očajanja. gustu. Te noći dugo nisam mogao da zaspim od uzbuđenja i od slika koje su u meni iskrsavale u vezi sa sutrašnjim danom. Taj 502 Među onih nekoliko teških i bolnih doživljaja--košmara koji prate (i opterećuju) moj život od de-tinjstva. meni su se na mahove otkrivale tajne tela i igre. Kad sam se probudio. približava se bestežinskom stanju i visinskom letu. poznao da nije vaše. ja sam sutradan prespavao vreme polaska. Ne bojim se ja samrtnog trena koji me čeka na kraju života. trijumfu svoga tela i u isto vreme pobedi nad njim. Tu možete dugo sedeti na osunčanoj klupi. a nešto zbog glupog nesporazuma sa mojim ukućanima. bilo je sedam sati prošlo. Polazak voza — u sedam sati izjutra. Isti takav užas izaziva u meni pomisao da bih u tom potpuno isto-vetnom telu. Samo. ni praznine koja zjapi iza njega. ali nekog zatišja koje nema pravo na to ime. Putova-ćemo vozom. bujnu travu i velika. Bilo mi je valjda jedanaest ili dvanaest godina. nego ovog večerašnjeg sumraka i noći koja nailazi za njim. biva drukčiji. Hvatajući ili bacajući loptu. i da se ne obrađujete prolazniku. ni praznikom. a da ne čujete ptičji cvrkut. ima dobre veze sa gradom. * Kakve su to potrebe. Ali pomisao da između venjenja jednog i dozrevanja drugog tela može biti razmaka. ja bih se osećao srećnim i besmrtnim kad bih znao da tela kao što je vaše ne propadaju.Topčiderski park. postoji i jedan ovakav. po jednoj beskrajno sitnoj pojedinosti zvuka. da ne ugledate leptira u vazduhu. kakve radosti i zanosi koji gone dečaka ili devojčiču da trče za loptom. Nešto gluvo i pritajeno. prevazilazi sebe. i nije bilo nikakva izgleda da ih stignem. sa istom sumom novih i potpuno istih slasti. nije u njemu suviše sveta. da je sustižu. Sastanak na železničkoj stanici pola sata ranije. Sve je bilo spremno.

obrasloj ladoležom i drugim cvećem i biljkama penjačicama. čitanju. a sa izgledima na dug i trajan mir pred sobom. a već potpuno nemoguće da je on bio taj koji je u svemu tako živo učestvovao. da vičem. Stoga u takvim večernjim časovima. prevaren i nadigran od vremena i događaja. ali i trenutak kad treba pripaziti na sebe. a i kad bi ih bilo. Misli? Izgleda neverovatno đa se moglo desiti — pa ma i samo u snu — to što se sinoć u toj kući deša504 valo. dolazilo mi je da zaplačem. vetar. i snu. sami ili u društvu. teški kao pčela natovarena cvetnim sokom i pelu-dom. na ukućane. bez gorčine u sebi. deo sunčeva puta i misli koje donosi smiraj dana. u ćutanju. treba izbegavati društvo i ljude i tražiti pri-bežište u samoći. osramoćenim vremenom. da kažemo nešto što se ne govori. bez pravog smisla i osnova. razočaranja. kad se ne tražim tamo gde me nema i gde me ne može biti. pod uticajem vina i naše želje za nemogućim. a svi obziri uspavani u nama. Izgleda zaista neverovatno da ima takvih snova. ne misli ni na što do na svoj promašaj. Na drvenoj terasi. unapred upropašćenim. gneva na sebe. I obično se tada dešava da počinimo neku nesmotrenost. postanu ma i za trenutak java živih ljudi. jer smo teške ruke i oštre reci. Uporedo s njima rasli su u meni tuga i kajanje. na te prazne i duge pustinje kad čovek koji je izneverio sebe i druge. ali koji osvežava čoveka i bistri misli. Sunce je tek krenulo vidikom U vazđuhu lak pokret koji se još ne može nazvati vetrićem. iznad svega što nas vezuje sa poznatim stvarima. šetnja i pesama u zelenilu. obogaćeni. ne preduzima ništa. ne pokazujući to ničim i ne kazujući nikom ništa. a uistini sam sedeo suva oka. i zbog čega ćemo se posle dugo stideti i kajati. Predveče se vratimo u svoj grad. ljudima i prilikama. Posle čuda i pokora u snu minule noći. da se bijem šakama u glavu. ali ojađen i nesrećan koliko čovek u tim godinama može biti. nemoguće je da ti snovi. Negde ispod no?ju mu šumi nevidljiva reka. a što je trebalo da bude moje uživanje i moja radost. kao ošamućen. Tako je: i neverovatno je i nemoguće. a u meni su se živo redale slike radosne vožnje. sposoban jedino da se kaje i da pati. ne kreće se. sam sebi postavljam i za koja u mukama i velikim. Sedeo sam neodeven na ivici postelje. kad ne smišljam odgovor na pitanja koja. Retki i dobri časovi dana kad nisam »-van sebe«. Pust i siv praznični dan prostirao se preda mnom.u prvom trenutku nisam hteo da po veru j em u stvarnost onog što mi se desilo. a potpuno uzaludnim naporima tražim odgovore koji se ne 505 . a ja nisam znao šta da počnem sa tim dugim. daljine. mi primimo u sebe vidike. Kad provedemo sunčan i lep dan u prirodi. nem i nepomičan. osećamo se jaki i slobodni. sedi tako. ogorčenja. posle lepog izleta. ili da učinimo nešto što ne valja. Jutro. kao mirni pobednici. To je trenutak čudne veličine i jakog zanosa. a bilo je. I iznad svega osećanje velikog žaljenja zbog onog što je ludo i nepovratno izgubljeno. Valjda sam već tada počeo da se navikavam na ono što me je čekalo u docnijem životu. Ne. Zatim su stala da se redom dižu u meni osećanja čuđenja. bez rana. na svet u kome je takav nered mogućan.

jer ne postoje. ali šta znače obe zajedno i čemu treba da nas pouče (jer sve što je u čitanci mora nešto da znači i nečem da nas uči).« A danas sam u Volterovom »Dictionnaire philosophique« našao ovaj stav: »Connais-toi meme est un excellent precepte. izgleda. kad već ne može da se useče u metal ili mramor. To on i čini. a jedino što je u njima stvarno. pa ma samo ovde i ovoliko. Godine 1936. a sve i kad bi postojali i bili nađeni. sve i kad bih hteo. I odmah im. Pravo da kažem. kao preterano strog zahtev. izvrsno Je uputstvo. ovaj čovek koji je sam sebe izmislio. kao osveštano pravilo koje. ' * Minime quisque sihi notus est jedno: da svoje želje i nagone što pre i što potpunije ostvarim. Tako je bilo i tako je ostalo i u docnijem životu. mais il n'appartient qu'a Dieu de le mettre en pratique: quel autre que lui peut connaitre son essence?«' Odlaknulo mi je. i sam izmišljen. Tek. aM jedino Bc^ pristoji da ga izvrSl: ko drugi do on mo2e da poznaj: svoju bit? 507 . niti bih to umeo ni mogao. Rat u Vijetnamu nastaviće se sutra ujutro u 7 časova. posle toliko godina. Ni oni koje sam pitao nisu znali da mi kažu pravo njihovo značenje. po-najmanje meni samom. i tako se sve više zapliće i gubi i troši snagu. izmišlja sada i svoja pitanja. da se zna. a koje ne. i opet. ali protiv kojeg se niko ne buni: »Poznaj sebe. ne bi nikom bili potrebni ni korisni. Povodom vijetnamske Nove godine vladalo je primirje između Vijetkonga i Amerikanaca u Južnom kao i u Severnom Vijetnamu: obustavljeno je i amerikansko bombardovanje Severnog Vijetnama. Tada se ' Poznaj sebe. Drugo. razume se. to je bol. sam sebe ne bi mogao poznati. želeo samo 506 Starica iz Prokuplja. Kako da se upoznam? I zašto? I. sve i kad bi se jednog dana našao. Ali sam i dalje svuda oko sebe sretao. Zbog toga je dobro da se izdvoji iz gomile novinskih vesti i zapiše bar u ovu trošnu beležnicu. Tako. Rodila je sedamnaestoro dece. ja nisam mogao da znam koje od mojih bezbrojnih želja i nagona treba da smatram »strastima« i »slabostima«. * U četvrtom razredu gimnazije našao sam u čitanci grčkog jezika prvi put rečenicu: Gnoti seauton.« Možda će nekad ovakva vest biti ljudima neshvatljiva i izgledati neverovatna. to nisam znao. uzalud traži rešenja i lekove koje. ili ja nisam mogao da shvatim njihova objašnjenja. I sve se ta velika i bolna lutanja vrše u jednoj zamišljenoj tački. niko tačno ne razume. ja sam. Zivela je sto i jednu godinu. a nisam ni pomišljao da se protiv njih borim.) Te grčke reci umeo sam da prevedem svaku za sebe. ništa nisam razumeo. sam ne izmisli. Praznični dani su sada prošli i u novinama kao i na radiju objavljena je juče sledeća vest: »Primirje koje je vladalo povodom vijetnamske Nove godine ističe noćas.mogu naći. šta znači sebe? Koji je to »ja« koga treba da upoznam? Objašnjavali su mi da su u pitanju naše strasti i naše slabosti protiv kojih moramo da se borimo i koje možemo lakše da savladamo ako ih upaznamo. kao opomenu. i sve manje liči na sebe. neće nikad naći. ako ih. i svoje brige i strahove. u mladosti. (Poznaj sebe. Prvo. imala je dva tuceta imučadi i praunučadi. Jer.

vučem za sobom. Ogroman logor od sivih drvenih baraka. kaže. puna nekog mrtvog vremena. ni bio u toliko mesta.. toliko veza ni poznanstva. slu čajno. ali zadržanih na radu. slabačak i prozebao seljak već u godinama. Sa licima. Kao da se rastajem sa samim sobom. a kamoli u novine. nesposobnih za vojsku i vojničku službu. ugleda i trajanja njegove porodice.. gradovima i predelima. Studen i mrzovolja. rasanjen i nesrećan. đete. Na povratku sa rada Dienstpflichtiger Mile Km-dija. a ona na noćnom stoliću pored kreveta — prejaka. je sav prožet 508 Zenica. U logoru hronična glad i opšta oskudica u svemu. Teši ga jedan polugrađanin. Nisam nikad imao. Domaćin stoji pred ikonom sa ozbiljnim likom Boga Oca. koji je u to vreme bio član redakcije jednog beogradskog dnevnika. lakše — kako tako! — ali ovi drveni donovi što se ne savijaju. nego prema lakomosti. pa toliko živelo. Svome unuku. stavljate u novine. nehatu i sirovosti sopstve-nika ovog hotela i onih koji njime upravljaju. uverenjem da je u tom bogu sa ikone izvor. U snu i na javi. ni mogao imati. i kad mu se klanja. u njemu preko šest stotina vojnih obaveznika poslednjeg poziva BH regimente broj tri. tako da bije u glavu i zamara pri čitanju. Pa i to sa rađanjem! Ne treba ni da se pominje.. Praštam se ili odlazim bez oproštaja. danju siva. Napuštaju me ili ja napuštam druge. Hotelska soba negde u Jugoslaviji. Žensko. čini mi se. koji je u opštoj klonulosti sačuvao još nešto vedrine i dobre volje. a noću ponekad strepim i patim. uvek je do suza dirnut. Naročito u snu. koliko sada snivam deljenja i rastanaka. mesec februar 1916. i već i sam imao dvoje dece. a u noći slabo i nepravilno osvetljena.prvi put u životu ozbiljno razbolela. malena i slabo zagrejana. sramota je. da umrem. i koji je brinuo o njoj.. i uvek nekako uspeva da na509 . * /-V". tvorca i svedržitelja sveta. sa jevtinim nameštajem i olinjalom prostirkom. govorila je neposredno pre smrti: — Ja ću. Nemojte da me. moli se usrdno i duboko metaniše. Sad opravljaju puteve ili sade repu na njivama oko Zenice. Sijalice u nekoj vrsti lustera mutne i nejake. Sve je tuđe i hladno i izaziva želju za bežanjem. Sve drugo mu je. •— Zašto ne. onizak i živahan čovek. e to ga ubi. babo? — Ama. Sve ove dane preživljujem samo neke rastanke. — Njivu blata.. temelj i jemstvo blagostanja. U tom trenutku on. godine. jer oseća da se klanja sebi i svemu što naziva svojim. Teče treća godina (prvog) svetskog rata. Da mi je samo zrno jedno one prirodne ravnodušnosti koju ispoljavaju ovi ljudi oko mene prema tolikim stvarima zbog kojih ja danju često ne mogu da se radujem ni da mirno radim. žali se svome meštaninu da su mu najgore dodijali drveni donovi na cokulama ratne fabrikacije. Stvari nisu nabavljene ni raspoređene prema putnikovoj meri i potrebi.

pomalo prekorno. vi . ni dva slova imena. Igra sa samim sobom.^^f P" 4tno — mala pamet. a mi baš ništa. a da manje sluša ono što mu govorim. pravi odgovor se ipak ne bi našao. — Sećaš li se ti mene? Ne. > 18. . ni znak nejasnog značenja. a ne beži da ponudi i druga do sebe. 1 sa Kopna. Ali ne vredi mnogo ni pitati se.bavi malo duvana ili flašu sumnjive rakije. Udarac je bio nevidljiv. sa kuća i ulica. i sad leži tu. Trebalo bi nešto učiniti. Kao kad ugledaš nekog na ulici. ne ume-mo ni ono što možemo. i bezočno ogojatno mdid p^ni . — Naj. 520 . možda. Sretnemo se ponekad lice u lice. Od tog njegovog pogleda i moja dobra volja malaksava i reč mi se mrzne na usnama. bez imena i svedoka. -^^ ^ . Kad se uselilo to bolesno nepoverenje u dušu bosanskog čoveka. nije to. A pn xom. Kad god dođem u ovaj grad zapahne me s mora i sa kopnf iz vrtova. poznaješ ga iz detinjstva. iz. Očigledno je da naslućuje podvalu i da u mislima ispituje neke moje zadnje namere. popij jednu ljutu. ljudima osetim ponajčešće nešto . To je njegova lična drama.^f^^^« . pozdraviš se sa njim i rukuješ. Neće ostati ni priča iza njega. On me gleda sumnjičavo. Dobronamerno i. koja će ubrzo pokriti telo. jevtina ironija.' Jedan naš čovek. od nje mekšaju donovi. ne znaš ko sam — kaže on sa osmejkom. On se osmehuje i gleda ti pravo u oči. izdužen i prostrt zauvek. naivno govorim mu o važnosti i potrebi higijene. Nije ništa do svoja slika u svojim rođenim očima. pozorje kome je on glavno lice i jedini gledalac. Pomislite da pokojnici nemaju drugog stana ni zavičaja do našeg sećanja. ^ razgovoru sa dovršeno. i »skladno«. Razgovaram sa bosanskim seljakom (istočna Bosna). Važnije bi bilo pitati se: kad će se ta nezdrava sumnja iseliti iz njegovog duha i kad će taj čovek postati vedriji i slobodniji u mišljenju i u postupcima. ne pu štajući tvoju ruku. kaže: — Sve mogu i umeju. XH 67. gledajući kako stranci dobro vode i uređuju svoje poslove. A stvarno ne znaš i osećaš se nelagodno. onako kako je bačen. kad ti kažem. — Eh. kao da je izrastao iz njega samog. savršeno. Bogami! * Oborila ga je strašna sila. Sto me gledaš? Mekšaju. . Pali anđeo. dok brojiš mučne sekunde koji sporo prolaze. Ali ne. sa ironijom u glasu. nešto umiveno. kako ne bih znao! — otežeš ti zbunjen. ali ne možeš da se setiš ko je ni kako se zove. u vezi sa kojim istorijskim događajima i društvenim promenama? Moglo bi se mnogo nagađati i nabrajati. Ja i onaj što živi u meni. kao što je bez vidljivog smisla. j redovno varanje svega i svakoga. um oc 511 Pred votivnim slikama postradalih mornara. a krv mu je popila zemlja.

inače zvučni i zanimljivi govor. Bila je pažljivije obučena. ali bUo mu je jasno da njegova majka svaki put nešto moli i da oni drugi. a video je i to da je svuda doček hladan. ne govoreći ništa. dobij a nešto nisko i nečisto. u dva maha. Jer. tako maskirani i kostimirani. sa nekim ljudima i ženama. Lipa je u ocvetavanju. izgleda čak kao i da misli tim pokretima. na drugom spratu svetla soba. sedam koraka dugačka a nepuna četiri široka. i kada. da bi. Svraćali su u neke kuće i dućane. negde duže. noge su mu bile okovane u tesne i tvrde cipele koje obuva samo praznikom. »-čovek u najboljim godinama«. pokušao da to i kaže majci. na njemu je bio najbolji kaput. Mršav i uočljiv čovek koji svoja mišljenja izražava više usplahirenim i neodmerenim pokretima ruku nego recima. i mi ga slušamo sa nepoverenjem. gde je majka razgovarala. imam utisak da ležim u samoj krošnji velike lipe. i govore i rade ono što se bez maske i kostima ne bi nikad usudili da kažu i učine. izražavaju smelije. Nekoliko velikih paviljona rasturenih po gustom prostranom parku. U jednom od njih. 522 513 . Putem je. a ispraćaj još hladniji. glavu je povezala crnom svilenom maramom.' • Dopimjeno prema prvobitoom zapisu (Sveske — Odvojeni listovi). sa velikim prozorom koji zauzima veći deo zida na užoj strani sobe. prolaznik koga upravo posmatramo diveći se njegovom pravom hodu. tričavo i pakosno što žele da kažu o svom bližnjem. Evo. i da je pita zašto oni moraju da idu tako daleko. Znači. Toga popodneva majka ga je uzela za ruku i povela sa sobom. i da se njišem zajedno s njom. Kad otvorim prozor. Sve mi se čini da im zaudara iz usta dok govore. to i nisu samo površni utisci i prolazna raspoloženja nego čitavi mali sveto vi koji žive pokopani u nama. A od toga i taj njihov. na primer. u ritmu jedva osetnog jugoistočnog vetra. Opružen na visokom krevetu kraj prozora. gde 33 — Znakovi pored puta Gradska očna klinika. Soba je jednostavno nameštena i bolnički čista. svaki na svoj način. ali na mahove još širi od sebe tanak dah. sa odvratnošću. sav je u ovom trenutku obuzet sećanjem iz detinjstva. Stoga su mu ti razgovori bili mrski i neprijatni. Ponašaju se kao ljudi na karnevalu koji se u kostimima i pod maskama kreću slobodnije. ide se u čaršiju. odbijaju da joj to učine. lakše i slobodnije mogli da izraze sve ono zavidljivo. Pod je ceo prekriven tamnozelenim linoleumom na kom se crveni nevelik fabrički čilim. čekajući svoje vaskrsenje. od kuće do kuće. rukom mogu dohvatiti isturene najbliže grane. Nije mogao da razume sve što se govorilo. negde kraće. sa kojeg se kroz lipo-vo lišće nazire svetio nebo. više kao neko sećanje na miris lipa u cvatu.služe svojini lokalnim govorom. atletskom stasu i smirenom izrazu lica. Dobar deo toga prozora zaklanja granata krošnja visoke lipe koja je zasađena pre četrdesetak godina i već narasla do drugog sprata bolničke zgrade. Grčevito se drže svog dijalekta. Zašto neka sećanja iz detinjstva tako dugo i uporno traju u nama? Kako. i zbog čega iskrsavaju na površinu naše svesti i posle toliko godina zaborava? Ne znam ko je taj ko bi mogao razmrsiti konce toga složenog proscesa i dati bar neke približno tačne i verovatne odgovore na ta pitanja. od dućana do dućana. Išli su dugo i dospeli daleko.

ponaj-manje od majke. trčim kroz gradobitnu oluju. Ali sad. i samo ga je dalje vodila. a nazad se nema kud. kao i sve u njemu: ista pitanja bez odgovora i uvek isto osećanje bezizlaznosti. pored nje topole obasjane bledim sjajem nevidljivog sunca. i tražio odgovor na njih. izlizane prljave klupe. kao smanjena. pod olujnim i smračenim nebom. drugovi!«). biju do krvi. a u isto vreme uviđao je da odgovora nema i da ga ne treba ni očekivati. gde više nema kuća ni dućana. nekog više. bez broja. Sta je tu slika. pitao se neprestano: kako smo dospeli ovamo. protiv vetra Mokar sam do kože i zadihan. unižen. ali samo neznatno i kratkotrajno. oko mene se roje. Počeo je da zastajkuje i da se opire odlučnije. do nesvesti. nekog manje. Cuo se slab šum reke. 514 Gologlav i pognut. a šta okvir? U tom građu malo ko od prolaznika da nije uvređen. koja sedi pored njega. Na-pred se ne može. ja se plašim svakog živa. prasak ili zveket oružja. 33* 515 . ali majka je odgovarala jetkim i kratkim recima koje ništa ne kazuju i ništa ne objašnjavaju. šta tražimo i koga čekamo ovde? Jesmo li to zaista mi? I jesmo li samo to? — živo je osećao u sebi ta pitanja. Pred njima se ukazala marvena pijaca. Zalio se i na tesnu obuću. mi. Sada sedi i miruje. trčim. i oboriće me možda već na idućem koraku. bez reci. dvoznačnim i na izgled bezazlenim ali otrovnim recima. i seli su na jednu od tih klupa. To smo. niko ne očekuje i ne želi. bez reda. koja je toga dana bila pusta i prazna ledina. U glasu se naslućivao plač. Ne umemo da odgovorimo ni na jedno. ranjen ili oštećen. Traje samo i u beskonačnost se proteže popodnevni čas. očigledno. Ali nikad se to nije dešavalo javno i glasno. iz ulice u ulicu. ali svih zajedno — plašim se. uz svađu ili viku. krupna zrna grada. ponekog možda nimalo. utonula u sebe. Čini mi se da i vidim i čujem onog bosanskog seljaka kako razgovara sa partizanima koji su naišli u njegovu kuću (»Ja sam isprepadan čovjek. Tada su bili već na kraju grada. Ispod tek olistalih topola bile su neke drvene klupe. ispresecana i ispregrađivana gredama i direcima za koje se pazarnim danom vezuje stoka. Došao je kraj mučnom potucanju od vrata do vrata i tim za njega neshvatljivim razgovorima sa Ijudimia i ženama. kao i ovaj predeo ispred njega: plitka reka. Pitanja su bivala sve češća. sklopljenih očiju. uglavljene u zemlju. možda samo u mislima: — Pošteno da vam kažem. ali ne miruje misao u njemu. Tu je majka najposle popustila. To je donelo neko olakšanje. vukući ga nemilosrdno sve za istu ruku. iskrivljene i izlizane od duge upotrebe i mnogih pazarnih dana u toku godina. mi uzalud tražimo odgovor na prvo koje smo sebi postavili u trenutku kad smo sa gorskog visa ugledali dotle neviđeno more. udaraju me po ćelom telu. javlja se u nama bezbroj pitanja. kao sva zla svetska.ih. Gledajući predeo sa plitkom rekom i bled sjaj sunca na sivim topolama. i kako produžuje. I dok se u nama roje sve nova pitanja. a njemu se čini da će tako večno trajati. pa eto! Sta da ti dalje kazujem? Posmatrajući odnos između mora i kopna. sve takvim sitnim. Plašim se. kako izgleda. More i kopno. svako za sebe. mnogo i teško. brate. nego sve šapatom i potajice.

suviše je otkriven i javan. Slana voda nije za piće. pasu krave. U Sarajevu. i na morskoj obali nema za nas stalnog boravišta. Upravo to. Tišinu prekida mlađi od njih. ali se uvek. Cutke gledaju izgažene grobove i posrnule ili oborene kamene nišane. Nije nikad ni imao pravog znanja za svoj posao i brzo ga je zanemario. osećamo stalno kao rđave platiše. lepši. i služi se preterano mnogo stručnim izrazima i latinskim terminima. kraj starog i razgrađenog muslimanskog groblja. krivice i stida. živeći na moru. mi navijemo radio. varalice. on postaje oprezan i uzdržan. Ložač Camil Kurtović. ni da živimo na moru.« Karan. živi sa ženom Šahom i dve kćeri učenice u malom stanu i sanja o boljem i većem. Zbog toga se. godine. pobogu? I baš tako veliš? Ko bi to rekao? o bolestima i lečenju. Srbija. a sav se predao sticanju. S vremenom. u provinciji. ko se ponašaju i šta rade. dobrom jelu i piću. i samo to! I — najzad — kako ih ne mrzi? Sede dvojica pijanaca i propalica. pokaže da je za nas život na moru u stvari iskušenje kome nismo dorasli ni duhom ni telom. iako i sada živi od njega. politici. na zboru birača: »Meni vađenje zuba naplate hiljadu dinara. Ibro i Huso. Nismo mi stvoreni da putujemo daleko od svog kućnog praga. gledam ljude k. malovaroškim spletkama.— Vidi! Cuj! Ama. telo i odelo. Huso. More nas privlači i očarava. A ispod svake te reći naslućuje se upravo ono što bi hteo da prikri je: osećanje nesi-giirnosti. uljezi. po kojem. Taj je život slobodniji. nekad partizan. O svim stvarima govori istim šaljivim i lako-alkoholičarskim tonom. u ovo ratno vreme. Seljak. njihov duhovni život i njegove manifestacije isuviše su povučeni i maskirani. samo kad se povede govor Prateći i posmatrajući sve oko sebe. Kod ljudi na Istoku život tela. 517 516 . pre ili posle. slušam šta govore. to osećanje raste i biva sve življe i sve muč-nije. kako smeju. a ja za te pare kod 'države* vadim panj od stoletnog hrasta. Lekar u bogatom gradu. Već pri najkraćem susretu sa njim na-slućujute čoveka koji je prestao da neguje ne samo svoju unutrašnjost nego i svoju spoljašnjost. sa svim njegovim procesima. kako nalaze snage da budu to što su i što izgleda da su. Naprotiv. nemoj! Otkud sad to? Za-pto. i sttlno se pitam kako mogu. ali tu razliku treba platiti skupom cenom koja je iznad naše moći. dok nas najposle ne otera sa morske obale i ne prisili da se vratimo svom tvrdom i oskudnom životu na kopnu. 1969. Kaže novinaru: — Kad god hoćemo da čujemo kako nam je dobro. ___ !? — Nigdje nema salameta kao na radiju. pa možda i lakši od ovog našeg.

Nas och Halskliniken«) profesora Hambergera. Tu je čovek kao na osmatračnici. kako se Ibro promijenio. Savršena celishodnost name-štaja i bolnička čistoća svega stvaraju vrstu nove lepote. uzdržljivi u pokretima i recima. polovinom na zelenilo parkova koji nas okružuju. gotovo nestvarno. što si se zamislio i šta li tako duboko misliš? —Mislim nešto: kao ti umro. ali ne zna gde će omrknuti ni šta će 529 . navaljuje kao bujica blag vazduh lepog severnjačkog leta. A onda se javlja Ibro. kao horda koja je jutros ovde osvanula i sad za dobar ručak sela. grlo i nos (»Oren. a ponekad poteku obe daleko na jednu stranu kao rumen mlaz preko belih zuba. Misli su brze i prodorne. Tu 528 nije samo širina i sloboda vazduha i prostora nego i snaga vremena i svega što je oko nas i što nam život čini bogatijim. Njene oči podsećaju na skrivene šumske izvore u kojima se. U sklopu sa desetinom sličnih blokova povezanih parkovima i pomoćnim zgradama. — A ja kad budem sjedio ovdje i gledao tvoj zapušten grob i iste ovakve krave kako pasu po nje mu i. ko krave. To je takozvana »prva sofra« namenjena uglednijim službenicima koji s pravom nose naziv »pašalije«. Sve zajedno dobrih deset koraka po dužini. besprekorno i čisto.—Sta je. pa ću tada reći sam u sebi: »Bože. Pogledam kako iznad tebe pase krava i balega po tvom grobu. tako su lake. čine svoje — reći ću samo: »Isti istovetni onaj Huso kakav je uvjek bio!« Peti sprat vitke osmospratne zgrade od crvene cigle. u nepomičnoj vodi. pa te pokopali u ovo isto groblje. Jedan. Jaka usta. raznolike. San nekakav lak. kao rasečena jednim jedinim. oni se pri jelu potpuno izmene. Covek se oseća kao da je u lakom ali čvrstom kavezu koji je obešen na ivici planinskog vrha. A ja sjedim isto ovako i pijuckam. ali povezane medu sobom. ali ogroman prozor (2. lagano i neosetno dolazi i odlazi. Inače kruti i nepristupačni. a sve je nenametljivo. pita i kolača. Gleda polovinom na bledo letnje nebo. Te rumene usne prate njene spore reci velikim mirnim pokretima. ali sam. ima ga kad treba. U daljini. Ručak u pašinom konaku.40 sa 1. gde se živi kao uz put. Desetina ljudi sede oko sinije koja je pretrpana raznim vrstama mesa. ali snažnim udarcem noža. Tu beležim i sve ovo. Samo onaj ko ima prilike da ih vidi ovako za sofrom može kazati da ih poznaje. U gornjim spratovima moga bloka smeštena je Klinika za uši. lome i prelivaju senke tamnog lišća sa brzim i jakim odsevima čiste sunčeve svetlosti. čistoj i sa minimumom nameštaja. Po nečem se oseti blizina mora i širina većih prostranstava. kao da su iz gladi pobegli. Gotovo kvadratna soba (7 koraka dužine. Kad se podigne krilo velikog prozora.80 m). ona sačinjava veliko naselje koje se zove KAROLINŠKA SJUKHUSET. ni dao Bog!« Ćute jedno vreme obojica. Ponekad izgleda: zaustaviće se i odleteti kao dve rumene latice. kao i hrane i pića. na obzorju. nošene vetrom. ni onaj čovjek. tanki profil gradskih krovova i sive ili zelene kupole. A jedu brzo i halapljivo. šest širine) sa malim predsobljem u kome se nalaze lava-bo i uzidan plakar za stvari.

520 Kad dođe vreme povratka. među prve lekare Evrope. 522 . ustupi mesto nekom drugom sećanju nekog novog i drukčijeg sveta. oprezno i sporo kreću po zemljinoj površini. Osećam se bodar i čio. ti sredi svoje stvari u neveliki kovčeg. Kad i poslednjeg od njih odgurne veselo i lako. bledi od ambicije. to ne bih mogao reći. Profesor i šef klinike spada. Tome će se sami od sebe pridružiti: grančica ružmarina. bez žaljenja. ali glavno je da on svakog stegne za mišicu. U meni gori neka vatra jarkim plamenom koji bi hteo da što više osvetu prostor oko mene. Ne boj se onoga što te tamo negde čeka. mljaskajući. svi ga nevešto oponašaju u njegovoj jedinstvenoj i stvaralačkoj trapavosti. struk mo-rača. bacajući nepoverljive poglede oko sebe. uspravili i počeli da se. ali očigledno zdrav i snažan. Ne bih mogao da kažem otkud mi ta pomisao. kao borbeni odred koji svakog trena može dobiti naređenje da sve to što je pred njim odmah napusti i dalje krene. i ne žali suviše za onim što ostavljaš tu na morskoj obali. načetim dobrim hlebom i dobroćudnim nožem kraj njega. on samo sedi. puna lica i teškog hoda. krčkajući. Oni mladi lekari koji ga prate prilikom obilaženja pojedinih soba. on će svaki od tih pojedinih »slučajeva-« razraditi sa svojim saradnicima i doneti odluke o lečenju svakog pojedinca. kao što čine fudbaleri sa drugom koji je upravo u tom trenutku dao gol. potapše po ramenu ili obuhvati oko pasa. Neka ti to bude uspomena koja će te pratiti nekoliko dana ili meseci. u danom trenutku svoga razvitka. Na što. povij en nad njihovim »istorijama bolesti«. u neizvesnost. kao dečaci odrasle. dva-tri lista lovorike. I tako. na dve noge. Plav i prilično ugojen. Jedu ćutke. Posle. sve ono što uvek s tobom ide i što je neophodno za tvoj jednostavni život. kao nevidljiv prtljag bez težine i obima: parče neba među granama pinija. i odmah se raduje što su dobro. hleba i belog mrsa. ali ona postoji i javlja se u meni kad god pogledam fotos o kome je reč. Poznati fotos koji prikazuje dva čoveka iz kos-mičke letilice »Apolo 12« kao da podseća na nešto. odupirući se širokim dlanovima o njih i otiskujući se od jednog do drugog. koja i nije tvoje stalno boravište. još mršavi. brižno i mrgodno. saginje se malo nad svakim od njih sa veselim nerazumljivim gunđanjem. i malo morske soli od koje si se zagrcnuo prilikom poslednjeg kupanja. Tu se sruči na belu stolicu i raširenih ruku obgrli bolesnička dokumenta koja leže na stolu lepo složena u providnim »košuljicama« od celofana. iako pred njima leži izobilje mesa. ali sve mi se čini da su tako morali izgledati prvi ljudi koji su se. rakijom lozovačom.tamo naći za večeru. Pita ih kako su. terasu sa tri stuba i kameni sto sa zelenim rosnim smokvama. držeći komad sa obe ruke. on ispituje i teši i smiruje. krene živo put svoje male kancelarije. * Ponoć je prošla a ja sam daleko od svake pomisli na san i spavanje. Na nečujnoj obući on promiče između bolesnika. i oslobađa ih se tako jednog po jednog. stvarno plivajući između njih. kako svi kažu. kao da ih greje i kao da se u isto vreme odmara nad njima. sve dok ne dođe vreme da. Zasada. A sa sobom ponesi još.

neko od kuće. god. još pre nego što su i postavljena. ja znam njeno ime. Svi oni žure. i menjaju se na mahove crveni. Jedan se u tom naročito ističe. zeleni i narandžasti svetlosni signali. magarcu brat. U stvari. ali ga nosim živo u sećanju. razočaranja i nezgoda. Krećem se prema signalima. samo što mi ljudi kratka vida i skučena duha ne primećujemo to. sad zamislite da su sva ta pitanja — odavno rešena.« ($uo na pu%3Vft»nju po Boki Kotorskoj. pretaču se reke automobila. i koje se nikad neće moći ostvariti. i doživeti svetlost dana i radost buđenja. a kad se zatvori. mrtvi. * Na ogradu mog balkona. i prilaze hrani sa dosta poverenja. kao i za njega samog. naprotiv. E. neizlečiv i nepopravljiv. * To je bio čovek koji je svakom rečju svojom. »■Dobar čovjek. Da. Ne umem sebi da ga kažem. pa čak i na sopstvenu senku koju ugleda na mokroj površini lima. neko na odmor ili zadovoljstvo. rešena. i vole da otimaju hranu ispred svojih ptićijih drugova. Sa putovanja po Švedskoj 1962. mirisima. svaki svom cilju. Naše glavne muke. živi. neko kući. za nas važnijim stvarima. doleću vrapci i gugutke i zoblju proso koje im ja ostavljam na limenoj površini te ograde. U pred večernji čas hitaju gomile milionskog grada u kome ne poznajem nikog živa i ne razumem ni jedne jedine ljudske reci. koji gleda u Pionirski park. nego se nepotrebno mučimo njima i danas. dahom i toplo tom. a kad ipak uspemo da zaspimo. brzo nas bude iz tog sna. svakim pogledom i pokretom izazivao varljive nade u sabesedniku i otvarao pred njim mogućnosti za koje do malopre ni sam nije slutio da bi mogle postojati. ali oprezni. nespretne u hodu.) Kako se zvala? Kako se zvala? — Uzalud šibam svoje pamćenje. Kad se prolaz otvori. ja pojurim sa masom sveta. ja stanem sa ljudima i čekam. Gugutke su malo poteške u letu. Takav je bio i ostao. i to na čudesan način rešena. i svim onim što kao zraci i talasi ide uokrug oko njega. i oni koji plove morima«. On udara i na jače i veće od sebe. U malom improvizovanom pomorskom muzeju u mestu Turke ima natpis: »-Postoje tri vrste ljudi. Na velikoj raskrsnici dveju najprometni]ih ulica vrve ljudi. bilo izvor mnogih nesporazuma. i sigtirno sam naj strpljiviji 523 522 . Vrapci su.Pre spavanja. prebroditi u tom snu noć. živahni i brzi. « Bastad. Ali ja. ja ne. To je za ljude oko njega. Prišapnite to sebi pre spavanja i videćete da se i na tom jastuku od varke može zaspati stvarnim snom. to su sva ta pitanja koja nas budne muče i sprečavaju da mislimo o drugim. Bilo je nečeg animalnog u njenoj sporosti. sa bojama. neko na dužnost i posao. ali se toga nije mogao osloboditi.

Očigledno. Ali u svim ulicama teku netaknute. On daje karakterističan izgled mnogim stvarima kojima se oni služe i. ni nepokretna čestica u svemiru. kao što to danas ja ne mogu zbog trenutnog kvara na mom radioaparatu. jer je vjerski fanatizam zaslepljivao oči bratske. kao što su lebdeli i kružili oko onih koji su ovde sedeli pre sto ili pre hiljadu godina. Dokle god zajednička prosveta i izobraženje naroda raznih sekta ne dođe. U potpunoj tišini. Ni mačke. priča da na njega u trogodišnjem ratovanju ništa nije učinilo takav utisak kao razorena i pusta varošica Kupres. naročito noću.^ Jedan partizan. (Policajac Sarić. mnogobrojne česme. On je psovao hladno birajući reci. Tišina. • Anđrii^ev prevod. kao što ne postoji ni prazan prostor. u tišini. Jer tišina ne postoji. Lak igra važnu i veliku ulogu u životu ovih ljudi na dalekom severu. ne tražim ništa. 525 524 . Sablasno. jer nema nikog ko bi ih mogao utvrditi i meriti. plove.« Gavro Vučković o hercegovačkom ustanku 1875—76. — Sve popaljeno. T kao Sto val glasa prolazi vazđubom. ' H. jake. jednostavan. i koje su. slabo školovan čo-vek. nikad se neće doći do solidarnosti između jednog naroda. ma kako ružne. čuje se njihov šum kao potmula grmljavina izdaleka. o jednim običajima. o jednom jeziku.) Psovao je gadno i naročito. Ja misLm u ovom trenutku samo jedno i hteo bih da negde na miru. a bez mogućnosti da ih hvataju i čuju. Sve mislim da ću se tada setiti kako joj je bilo ime. sednem i da se odmorim. kako bi pogodio čoveka u najosetljivije mesto i ukaljao i po-slednje što je ostalo čisto u njemu. »E come l'onda della voće va per l'aria. vn 1964. Sama činjenica da postojimo i sama naša sposobnost da primamo utiske i donosimo sudove pretpostavljaju prethodno postojanje pokreta i zvuka. nekako sa predumišljajem. te nijesu mogle dogledati u istinu i zajedničku budućnost. to sam u ovom slučaju — ja. »•Zaludu su bile proklamacije o jednoj krvi. posredno. (Tišina i nepomičnost ne postoje.pešak u ovoj gužvi. niske kulture.) U ovoj »tišini« koja sada okružuje mene i moj pregoreli radio lebde. imao je iluziju da psovka dodaje nešto njegovom niskom rastu i nejakoj i nesigurnoj snazi. Novi. sudaraju se i seku bezbrojni zvučni talasi. jer meni se ne žuri. raznih sekta. već izgubile oštrinu i konkretan smisao. kazuje mnogo o prirodi i navikama ovdašnjeg čoveka. godine. Nema cijele kuće i nigdje živa stvora. 21.-«' Leonardo da Vinci Razmišljanje dok seđim pored pokvarenog radija i osluškujem tišinu oko sebe. ne čeka me niko. To nisu bile one već uobičajene psovke koje naši ljudi upotrebljavaju u afektu i nedostatku boljeg i pristojnijeg argumenta.

Da. ukroćene. da i dan -danas u stvari od nje žive. nesnalaženja. I ta činjenica — aganagićevski ponos — uticala je iz naraštaja u naraštaj na njihovo mišljenje i osećanje. nego da ih pita na nekom sudnjem danu gde nema obmane ni samoobmane. štetna. na čemu je zasnovan. od lažnog novca živi se isto kao i od pravog. postoji samo njihova urođena sposobnost da se nametnu. tako da im je prešla u narav i da određuje njihove postupke i utiče na postupke drugih prema njima. on jede dok ne pukne. i ne samo kao hleb nego i kao meso i kao kolač. rumen čovek zapuštena izgleda (neobrijan. umašćeno odelo): — Takav ti je Srbin. • Nam (turski) = ponos. i tako im ona postaje drugom prirodom. jedu celog života kao hleb. laži ni uvijanja — niko od njih ne bi mogao dati odgovora. nov dokaz da je on uvek i u svemu u pravu. Čuje se njegovo teško disanje. On je činjenica. Jer. I to »stopostotno«! Kako se ne zamori da to neprestano ponavlja. i rutinskog. Da čovek stane da ispituje ovog Aganagića i njemu slične. da njome primaju i ocenjuju sve oko sebe i da kroz nju svet gleda njih. ali postoji i naziva se. iako dobro znam da bi njegov odgovor mogao biti samo nova potvrda te samosvesti i njegove uzvišenosti nad svim i svačim. i ako pri tom uspe da ostane neotkriven. kuda vodi — ali da ih to pita ne ovde u Sarajevu. nadmena oholost i drska varka. U ambulanti klinike za uši-grlo-nos. Sestra sa pincetom u ruci radi nešto oko njegovog nosa. Na pijaci Zeleni venac dovikuje jedan ugojen. šta je on u stvari i na čemu je zasnovan. jer ne postoji u stvari. a ta sposobnost ima snagu stihije. a danas apsurdna. i to će vam kazati svak u Sarajevu. on trpi dok ne crkne. Dođe mi ponekad da i njega to zapitam. dok ima. Sve zajedno: slika nemoći. Pa ipak.* Slušajući ga. a kad nema. naopaka. u porodične svrhe upregnute. onda bi moglo dobiti samo jedan odgovor: ni na čemu nije zasnovan. gde su oni jedna od pet prvih porodica i gde nikom ne odgovaraju na pitanja. beznadnog nastojanja. čas samosvesno i osiono. stalno se pitam kako mu ne dosadi da uvek i u svemu — »ima pravo«. jer ponos i nije nego šuplja predrasuda. šta je upravo taj njihov ponos. oduvek besmislena. a uvek bez poštovanja i ljubavi ne samo za svog protivnika nego i za svoju istinu. na kraju. Na metalnom stolu leži postariji. ali je tako. samo ako čovek uspe da taj lažan novac proturi kao pravi. čas gnevno. Tako je s Aganagićima. Ali kad bi se društvo setilo i usudilo da samo jednom postavi pitanje njihovog ponosa. Ako dopustimo za trenutak da čovek koji leži bolestan ima besmrtnu dušu — a zašto da to ne 527 526 . jer oni tu svoju urođenu sposobnost da se nametnu drskom silom uobražene veličine udišu sa prvim dahom. taj ponos postoji. tako i sa onih ostalih nekoliko njima bliskih i sličnih velikih porodica. ali — činjenica. IUT kavo i bezdušno iskorišćavane stihije. troše je i uživaju kao raskoš i otmenost koju im svak bez pogovora priznaje. žive. punačak čovek u bolničkoj pidžami na pruge. Aganagići žive od svog ndma} To izgleda smešno i neverovatno. tako je. ne bi trebalo da postoji ni da se naziva ponosom.

njegov rečnik se menja. na primer. još u tursko vreme. Ovaj čovek je začet u majci sudarom dva čudesna orgazma. a u njegovom pričanju primetio sam ovo. vezanu za neki stvarni događaj u ovom gradu Ui pozajmljenu od drugih zemalja i vekova. u njemu je negđe duboko.« Cesto sednem pored neke od tih česama. u ovaj prostrani neorga-nizovani svet. kao kroz filtere. sa ravnodušnom i tupom bolničarkom pored sebe. i javljao se kad god mu se za to ukazala prilika. gde početak. kvarili je. Slušajući šapat česme pored koje sedim. koji se bavio politikom. Vidim tvrde Turke Novljane kako. i tada izbačen. Tu. A taj put ga je... Očigledno. učestvovao u ratovima i revolucijama. pokva-sim ruke i ovlažim čelo. Neke još teku jakim. Neke su utvrđivane cementom našeg vremena. i tako propale da im se jedva naslućuje trag. obnovljena 1738. za tren jedan samo. Ova voda potiče od kiša i snegova sa strmih planina koje su se nadnele nad gradom. Neke od tih česama već su presahle ili zapuštene.. a iznad njih su još vidljivi tragovi turskog natpisa koji više niko neće nikad pročitati. Po izgrađenim prilazima. 528 U Herceg-Novom postoje na nekoliko mesta starinske česme ili samo tragovi česama. u doba dužda . a gde su svrha i smisao svega? Jedan snažan i trezven čovek. čistili i obnavljali kroz razna vremena. Ona ima svoje ime u jeziku ljudi ovog kraja. a ovde na domak mora izbija iz mraka na videlo dana. već izlizana od ruku i nagrizena od vremena.. kazujući neki događaj iz rane mladosti. posle pedesetak godina i dosta udesa i promena. revoluciji ili spoljnoj trgovini. Kod nekih je još sačuvana karakteristična turska lula od kamena. godine. sve po istim zakonima. po dubokoj unutarnjoj potrebi. Čujem. iznad jedne piše još samo delimično čitljivo da je »-. a priča se nastavi. na putu iz sveta živih u neslućeno carstvo nepostojanja. Tako. poreklom iz Crne Gore. Ume lepo da priča. Gledam naraštaje onih koji su se na njoj napajali ili njenom vodom prali. uobličavan i doterivan »-rukom prirode« ili »božijom rukom«.. Gde je tu kraj. po zidu ili podzidama vidi se da su tu neke česme bile oduvek. da se kreće i snalazi kako zna i ume.« I kod tih reci lice mu za sekund preli neobičan sjaj. šapat kojim zahvaljuju bogu na njegovom 34 — Znakovi pored puta 529 . kamena i spletove žila i koren ja. doveo na ovaj metalni ležaj. Ali kad priča o svom detinjstvu. pruža sliku napuštenosti i beznađa. mutili. kao zračak sakrivenog sjaja i treptaj prigušenog zvuka. često i svoju legendu. inženjer po zanimanju.. a često i bez veze sa njegovim sadašnjim životom. čini mi se. on kaže: »Probudili su me toga dana u cik zore same. svetlim mlazom. a kod nekih je potpuno nestala i zamenjena železnom cevi docnije austrijske epohe. a neke cure ili samo kaplju kao rakijski kazan. cedi se i probija. njen postanak i tok do ovog mesta i oblika. nošen dugo i pažljivo u njenom živom i toplom telu. zasukanih rukava i bosi. ja zamišljam njeno poreklo.učinimo kad ih ima mnogo za koje takvo mišljenje predstavlja tvrdo i trajno verovanje? — onda je ovaj obični bolnički prizor pun tragičnog značenja. često i klišetirane izraze iz štampe ili javnog života. čuče na ovim pločama i uzimaju avdest. upotrebljava konvencionalne reci iz tekućeg govora. sve do najfinijih sitnica. a vest je i trgovinskim poslovima i video je sveta. živeo taj cik zore same. kroz bezbrojne naslage humusa. i nestade. i slušam romon vode i gledam slabe tragove gradske civilizacije za nekoliko vekova unazad. a možda i ranije. Kad govori o ratu.

on reda prazne redi. o vodi uopšte. čas smeškajući se zbunjeno. tako da izgleda kao da će ipak završiti. ne leci se nego umire. I samo zato govori. On govori čas živo i toplo. nego govori dalje. na putu kroz Bosnu.« Izgovaram to. ali nikako ne može da umre. završava. čas muklo i klonulo. — Sto gubite vid i traćite vreme čitajući to što nikad nije bilo istina niti je na putu da to postane. snažno i toplo. u stvari. i što će već sutra možda biti očigledna laž? »Et tamen dies oritur!« To je moralo biti rečeno jednog dana kao što je ovaj. Kad nema više nijedne 530 Njeno telo je sitno ali skladno. jednog od hiljada koji su se u prolazu ovde zaustavljali. ratnike prošlih vekova i nestalih carevina. Govori očajnički. Vrlo često zaboravljam gđe sam i ko sam. ali posle uvek nađe neku asocijaciju. priseti se nečeg i — produži da govori. Uzeli su mu sve stvari od vrednosti. ne misleći ni na šta drugo do na svoju igru i graju. krajem XVIII veka. sipa reci do promuklosti. misli u glavi. kako se sa njom bori. Njegova beseda kao da nema kraja. Mladiću koji čita novine. Cuđna priča o čoveku strancu koji je. Letnja noć potisnulo svitanje. A lakše bi se smirio i rastavio sa dušom kad bi umeo da razgovara sa 34* 531 . kao tečnost ili kao led. kako je kroti i kako se njome služi i koristi. Ponekad i zastane u govoru. Prive-zavši konja malo podalje. kao para. Ali on ne prestaje. sjaj mladog sunca navire i brizga na sve strane. tražeći od skromne česme okrepe i odmora. kao u divlje golubice koju čovek drži u šaci i na koju piri svojim dahom da bi razduvao paperje na njoj. u to vreme čudo od tehnike. ozidao i učinio je pristupačnom svojim sa-vremenicima i onima koji će doći posle njega. a čini mi se da je u onoj jednoj jedinoj rečci — ipak! — i u naglasku koji leži na njoj sadržana sva težina ljudskog života. U neprilici su ne samo oni koji ga slušaju nego kao da i njemu samom sve to postaje neprijatno. kako je izbegava. kako se prašni i ožedneli nestrpljivo guraju oko sporog mlaza ove vode. Vidim i redove gradske dece koja pune svoje krčage ili bakrene sudove. između ostalog i dragoceni džepni sat. kao da se izvinjava. ponekad i sam kaže da neće da dulji i da ovim. samo mislim o vodi.daru i moie pokoj i za dušu onog ko je ovu česmu uhvatio. I vojnike neke često gledam. o kružnom putu koji ona stalno prelazi između neba i zemlje. sedi u dragoj hladovini koju će već idućeg časa napustiti zauvek. napadnut od razbojnika. nemilosrdno nastupa dan. * Jedan govornik. evo. »A dan se ipak rađa. čas mršteći se kao da pati od jakog unutarnjeg bola. kao da tu pored njega čeka smrt koja će mu prekinuti tanku i dragocenu nit života čim on prestane da govori. teško ranjen i opljačkan. kako bi zavarao protivnika i produžio život. A možda ponaj češće mislim o čovekovoj potrebi za vodom i o načinima na koje dolazi do nje. do iznemoglosti. koža zagasite boje i malo naježena. Sad leži u jednoj seoskoj kući i leci se. I putnika ponekad vidim.

Taj zvuk-sjaj. Ciste stanice. oslobađa nas straha i poraza i dovodi u srećni položaj u kome hrabrost nije ni potrebna. nerazdvojno povezanih u jednu snagu i jedan zamah. čisto i lepo odeveni mladici prodaju hlepčiće u obliku pletenice i ražnjiće od pačijih bubaca. To je bio zvuksjaj koji se ne javlja gromovito. Mislim da sam trenutak velikog uzbuđenja i saznanja doživeo u svojoj osamnaestoj godini. podiže i nosi sve što dođe u dodir sa njegovim kružnim talasima. u zabačenom kraju. opljačkanog stranca i na sve ono što ga muči dok beznadno boluje u seoskoj kući. uputi i ohrabri. ali u koje svi moramo da verujemo. jača i obasjava. u nepravilnim vremenskim razmacima od nekoliko dana. I kad kažem »počelo je«. podigne. a snažniji je od svega i po svom poreklu dalek i neobičan. godina ili vekova. On može slabog i nesnalažljivog čoveka da urazumi. spasonosno izmenjeno i očišćeno. u trenucima koji označavaju zrelost naše vasione. ne otvara samo najbeznadnije tamnice. ne znam koji je od ta dva utiska bio tačan. isto kao što nije mogućno izmeriti dužinu trajanja toga beskrajno dugog magnovenja. jer nas štiti od svega što je tamno i nisko u nama i oko nas. priča ili peva. među svojim ljudima. a bez greha i krivice. nudeći beskrvna rešenja na osnovu ljubavi i razuma tamo gde prete najteži sudari i bezumni neredi. budi. To kraljeva lepa kći dolazi sa svojim devojkama da raskuje i oslobodi plemenitog zatočenika koga je bezdušni kralj zatvorio. naglih i spasonosnih pro-mena u životu ljudi ili ljudskih zajednica. Krećem se u svom vremenu. To je onaj spasonosni udarac koji ponekad od jednom rešava najteže ljudske zaplete i sporove. Išao sam potišten i sam. iako nevidljivog i neobjašnjivog porekla. na peščanom ušću pored mutne Drine. On se javlja povremeno i neredovito. on ide i dalje i dublje. unosi svetlost u međuljudske odnose i nigde ne gubi svoju snagu. Prolazimo provinci]U Santung. da bismo mogli podneti sve ono što izgleda neverovatno u našem ljudskom životu. najbez-nadnijih tamnica upravo tada kad za to ima najmanje izgleda i nade. Bilo je olujno letnje predveče. pa ma kako neobičnih ljudskih zvukova. On me je i prikovao za zemlju i podigao u visine. kad mi je u susret doplovio vasionski talas i zaustavio me u hodu. tj njemu je bilo i zvuka i svetlosti. On prodire ponekad u našu krv. a protiv kojih smo slabo naoružani ili potpuno nemoćni. tako da možemo samo po promenama koje izaziva da ga vidimo i procenjujemo. a stalno mi se vraća misao na ranjenog. 532 To su trenuci velikih. u naše misli ili snove. ali putem raste. koji je stvarna snaga. potpuno iznad naših čula sluha i vida i mogućnosti naših shvatanja. To je ona nepojmljiva sila koja u izuzetnim svetlim trenucima otvara vrata i najtvrđih. 533 . tako da sve ostaje iza njega. ja time samo označavam trenutak kad je taj glas stigao do mene. Sudeći prema mom sećanju i mojim utiscima — a njima ne mogu poklanjati mnogo vere — sve je to počelo kao zvuk. i obavljam svakodnevne poslove. Sa putovanja po Kini. ali ne kao jedan od poznatih. koje primamo sa nevericom.ukućanima i kad bi znao koji je danas dan i koliko je sati. tu vrši svoje spasonosno dejstvo i može da nas odbrani od iskušenja kojima smo tako često izlo ženi u našim mislima i snovima. da bi tu skapao i istrunuo. . Trenuci o kojima čovečanstvo oduvek sanja.

Osvane sunčan dan. I vidimo ga i sumnjamo u njegovo postojanje. "'" Ovaj veliki grad bio je. i da ne uvredi sabe-sednika. a kad se taj odnos između dva elementa poremeti. samo to možemo da vidimo i jedino o tome umemo da mislimo. Uvek se kreće i talasa. žalost i umiranje. Kao sve mlade žene niska rasta. Suša. na visokom mestu. i čim se stvarno bave njene misli. i nastane pod svetlim nebom lepa tišina koja namučenom čoveku dopušta da se smiri i odahne. Nema više mesta igri ni dvoumljenju. prožetu sjajem. Procvetale rane šljive i breskve. sa povremenim zahlađenjima i varljivim nagoveštajima kiše. o tišinama. S jednog kraja niče i raste. Tako je bilo oduvek i tako će biti dok god ljudi ne ovladaju tim odnosom između vode i zemlje i ne okrenu ga u svoju korist. Dok razgovara. Beskrajni predeli. a razumem. Uopšte. dograđuje se i opravlja. koje na mahove još liči i sumraku. toj velikoj igri »Jestnije-jest-« brzo dolazi kraj. ali srazmemo vajanih oblika tela. odsustvo zvuka kao naj-lepša muzika! Tako biva i sada da se neskladna beogradska vreva i buka u septembarsko predvečerje odjednom slegnu i stišaju. Ponekad podseća na pahuljicu. lakim i svetlim povesmima tišine koja se ponekad saviju na rumenom nebu iznad iskidanih padina ovog grada. stalan izraz zanesene pažnje. naslućujem mnogo. oslobođenje. Grad na dve reke. sa lica joj ne silazi tanak osmejak. onda je sve u redu. Od jakog i naglog sunčevog bleska oči nam se pune suzama. onda je beda. Ali. teško bi bilo kazati ma šta određeno o njoj: ko je i šta je. ja imam stalno jedno isto osećanje: Ne znam ništa. odakle dolazi. o dragocenim. izgleda. kao bestežinski. ponajviše jednosložnim recima. Sviće. * Kraj marta meseca. nego o nečem drugom i suprotnom. upravo kao da nikad ne postoji nego večno nastaje. Najpre je to samo kao slutnja svitanja. Samo živimo i rastemo. ništa. Bez-brižnošću i prirodnim mirom nagog dečaka sunce iskače iznad crnog reda borova u dnu vidika.Gledajući ovu zemlju. Plačemo. a uvek isto: pitanje odnosa zemlje i vode. a sa drugog vene i propada. Sudaraju se i mešaju pojave u prirodi. nikad ne miruje i ne zna šta je pokoj i tišina. kao da osluškuje neku samo njoj čujnu muziku izdaleka i sa visoka. pokaže neku pažnju. Svićemo. Ali ja nisam ni krenuo da govorim o tome. što se diže i lebdi na dašku vetra koji mi ne osećamo. rasta i trajanja bez kraja. sve. i sa mnogo vetrova. Kad vode ima toliko da navlaži zemlju. drži se pravo i glavu 534 diže visoko. Najposle. kao srećniji brat manje srećnom. i da u tom trenutku nađe odmora i zaštite od svega što je bilo i što još može biti. ali kao što plače novorođenče na ulasku u svet. kome cilju ide. prosut. tek koliko da prikrije rasejanost. o zatišjima koje taj i takav grad poznaje. Tako se i kreće. čini mi se. Nestaje i po-slednjeg hladnog daha i najtanjeg pramena tame. Oniska. ali ne toliko da je i odnese. oduvek ovakav: istrgan. dok sunce menja lice predela i svuda širi iluziju uspona. a već oko podne počne da 535 . kao da se gube i utvrđene granice godišnjih doba. U svakom razgovoru učestvuje kratkim. Neko 1 radosno i bojažljivo svitanje.

izloženo nevidljivim opasnostima i iznenađenjima nereda koji ga okružuje spolja i ispunjava iznutra. ja sam toga dana. i pred kojim moramo da se zapitamo: šta smo mi ljudi. kako kaže narod u Bosni. nešto od onog nejasnog velikog straha koji nas povremeno ispuni od glave do pete i zaustavi u mestu. Pokopao sam ih u zaborav. tvrdim. a kao nošen muzikom koja podiže lako i nosi dugo. vidi da je u ovaj kovitlac od snežnih pahuljica i cvetnih latica upao i mali beli leptir.-« (Cuo u Sokobanji 1972. njegovi cvetovi liče zaista na krupne rane i imaju boju teške.^ « 25. Tu mu je. nesreće. gde uobražavamo da živimo. digoše se poput lakih velova predeli koje smo smatrali nepokretnim svetovima. a gde nam uistinu prolazi taj naš kratki vek? * i da je sećanje na nju to što ga prati kroz ovaj život i svaki čas pada kao senka na put ispred njega. krenuo na neobičan put. ugroženo stvorenje. a onda sam se oslobodio njihovog društva. Jednog jutra. god. V 1972. Otkri nebo odjednom svoje modre razgaline i svet svoje najdublje vidike. postalo jasno da se nesreća koju on nazire svuda oko sebe i očekuje kao udarac već desila. A kad za trenutak otvori oči. gubitka. Ostalo je u meni samo jedno neveliko prazno mesto. katastrofe. u magnovenju. osetih tanak ali dubok drhtaj celog tela. Patio sam dugo i dosta. i to davno nekad i negde. Na visoravnima Ozrena. iznad Sokobanje. Covek sklapa oči. zakopčava sva dugmeta na kaputu i oseća se kao slabo. zajedno sa svim njihovim postupcima. Sa cvetnim laticama mešaju se i retke pahulje snega. susretu ili postupku. * Bez zvuka i najmanjeg šuma. on je video samo negativnu stranu i predosećao mogućnost neuspeha.) To je bio izrazit melanholik. To osećanje ga je mučilo i smetalo mu u druženju i poslovanju sa ljudima. Posmatrajući sve to. * Iščeznuše planine. ali ga se nije mogao osloboditi. Treba kazati i to da je sva ova igra svetlosti i boja na sivoj pozadini martovskog predela praćena i tihim ali oštrim cviljenjem studenog vetra u granama retkih četinara. takoreći prirodno bezdušnim ljudima. splasnuše oblaci. ali očigledno je da dolazi iz nekih predela gde još vladaju zima i led. kao mala pustinja koja me ponekad podseti na to vreme i te ljude. »Da ga uzmeš za noge i izvmeš naopako. i to koristeći se upravo tim njihovim osobinama. Jedno vreme sam živeo među suvim. pred veče. probudio ga je svetao san. u cik zore. tamnocrvene krvi. raste i cvate božur. pre bi mu istresao dva oka iz glave nego dva dinara iz džepova. »zloslut« čovek.■Hiiitiii se javlja neki oštar i tanak vetrić koji nosi bele i rumene latice behara. 536 557 . jedan od onih snova u kojima nam se čudesno objavljuje sama ovejana istina o našem stvarnom životu. visoko i daleko. i spašava se grčevitim udarcima slabih krila koji liče na samrtne trzaje. Pri svakom rešenju.

Uzalud pokušavam da radim. Ne sve. Gledamo se kao što nismo umeli da se vidimo. Humke pokojnika nalaze se uvek na ivici pirinčanih polja. kao da ih neprestano grle. vrstom prirodnog danka koji njemu i njegovima duguju niže i slabije rase. Seljaci sa širokim šeširima i kratkim ogrtačima od pirinčane slame. Ali. A putem između njiva prolaze žene sa detetom na grudima. i to ne zbog mrtvila duha i suvoće mašte. čitav život jedan koji nije prošlost. I svuda vlaga i sivocrno. on tu pažnju prima kao nešto što mu s pravom pripada. što mu vi dugujete. blagoslo-veno blato od kojeg se živi i u koje se leže kad život dođe kraju. Prilaze mi ljudi sa svojim najlepšim osmejcima i znanim pokretima. 7. kao što su mi nekad smetale i gonile me iz kuće žive i stvarne strasti. nego 539 . i ne samo Nemce. ono je veličanstveno i predstavlja veliku tekovinu u čovekovoj borbi protiv varvarstva. I sa svakim aktom pažnje i gostoljublja. i govorimo jedno drugom ono što nismo stigli da kažemo. učtivosti i srdačnosti. kao što biva ponekad. oni koje sam voleo i izgubio. računa sa njim kao sa vašom slabošću. 538 Istinsko gostoljublje koje je dugo živelo u našem narodu. javljaju se samo poznati ljudi i krajevi. Ali umesto zamišljenih lica. u svom delu iz XVIII veka. Predeli kakvi se viđaju na starim kineskim slikama. naročito ljude iz Centralne Evrope. ali nije ni sadašnjost. VIII 1945) Još jedan zapis sa puta po Kini. govori o manama i vrlinama Srba. Žene i starci pod žutim kišobranima. Ne. Ako ste prema njemu pažljivi. kao što je ovaj. A devojke ili mladići prate starog oca ili majku obgrlivši ih jednom rukom oko ramena. nego ga iskorišćuje. nego pomalo i jedno i drugo. Ali taj čovečni običaj. a on — snažniji. To je dragocen lanac ljudskih usluga i obaveza koji je zaista grehota bilo prekinuti. Ovdašnje žene nose svoju decu ne kao teret nego kao dragocenost. vi u njegovim očima bivate manji. hranljivo. znači grešiti i prema sebi i prema njima. i još ponegde živi. samo po sebi. izbeći niz ružnih i teških nesporazuma. plemenskim uređenjem i starinskim načinom putovanja. Otpočinjem dva-tri razna posla. Pirinčana polja pod sitnom. iako je jutro sveže i ja zdrav i raspoložen. A korektnim i uzdržljivim stavom razbiti tu njihovu zabludu o prirodi našeg gostoljublja — znači učiniti uslugu i sebi i njima. šire se preda mnom predeli sa rečitim izrazom svoje lepote. Plete se niz prizora. Prosečan Nemac — kažem «-prosečan«. pa čak i u varošima. stvar je nesumnjivo nesavremena i zastarela. gustom kišom. jer naravno da su i ovde svi izuzeci mogućni — ne prima gostoljublje kao dar i obavezu. (Karakteristično je da Nemac Taube. (Sarajevo. i naročito Nemce. a za bolji položaj čoveka u svetu i bolje odnose među ljudima.Ima čudnih dana. pretvara se u tragičan nesporazum kad ga naši ljudi pogrešno primene na neke strance. a drugom držeći nad njima kišobran. ali posle prvih redaka svaki zapinje. naprotiv! Moja misao ide brzo i moja mašta tka jasno. Biti uslužan i gostoljubiv prema takvima znači povrediti osnovno načelo gostoljublja: jednakost i uzajamnost. šteta i poniženja. osuđena na propast zajedno sa patrijarhalnim društvom. koji se još održava ponegde na selu. obeležene visokim kamenom. I to mi smeta da radim. predela i predmeta. ali njihovo gostoprimstvo i ne pominje. Vašu gostoljubivost on smatra vašom urođenom slabošću.

ako treba. Za čoveka koji gleda. a u dnu vidika velika. teško objašnjiva zabuna. tu se dešavaju neočekivane promene i neverovatni prizori koje samo on vidi i nad kojima nema vlasti. Rekla jednom Drina: »Da je meni namamiti i uhvatiti opreznog i plašljivog momka. posle sjajnog i lepog dana. a u neskladu sa stvarnošću koja ih okružuje. Uzdržljivi su i nepoverljivi u srazmeri sa svojim slabostima. Pevali su. to oni više drže do te svoje misli i umeju od nje da naprave osnov i smisao svoga postojanja. Jednolični šum otančale reke tekao je kao stalna zvučna osnova i pesme i svirke. da je sve ovo neki skok i poremećaj u prirodi. i brza je. sačinjen od nedogledne pučine mora i nebeskih vedrina. Za njega mi je lako. Pomislio sam tada da smo svi mi koji smo mnogo pre njih došli na svet — ne stari nego mrtvi. i što je taj nesklad veći. Nas su u de-tinjstvu time plašili i opominjali nas da se čuvamo njenih brzaca i virova. a onog smelog. pred sam zalazak sunca. 540 Gledajući lepotu njihove mladosti. Modra površina mirnog mora prima brzo boju večeri. kao vrstu duga prema strancu putniku. Slučajno sam se susreo sa grupom mladića i devo jaka. slabo razvijeni telesno i ne naročito spretni i okretni. čovek ima pred sobom polukružni otvor širokog morskog zaliva i ćelom njegovom dužinom oštru ivicu mora. tako da između njihovog postanka i nestanka nema ni najmanjeg razmaka i da vreme ne može između njih ubaciti svoju razornu klicu. čas pojedinačno. Njihova misao izgleda originalna i smela. kao sećanje. i slušajući teško razumljiv zvuk njihove pesme.* Kad se ispne na stenu. i ginu za nju. 1964. i da je bliže području snova nego svetu naših stvarnih misli i doživljaja.ga uzima kao prirodnu stvar. 541 . željni novosti. Bela lađa naglo nestaje. Još koji trenutak i biće samo kao misao o njoj. Pojavljuju se i nestaju u jed' H. jer se rađaju i umiru u istom trenu. a često i kad ne treba. N. Odnekud pesma. a da je ceo ovaj susret izuzetan slučaj. To je osvet-Ijeni čudesni predeo.« Mislim da ih poznajem dosta dobro. To je svetla pustinja i svim mogućnostima bogata praznina. sve bez oblačka i talasa. To su ljudi živa duha. a nisu istrajni ni dosledni u naporima. na obali reke.) Poznato je da je Drina opasna i podmukla reka u kojoj se često i dobri plivači dave. ja imam uvek u rukama. pa kao slutnja samo. učinilo mi se da se dešava nešto neobično. bez broda na vidiku. ali često pogrešna već u samom korenu. kao zategnut konopac tamnosafirne boje na kome njegova mašta izvodi svoje nevidljive i nečujne igre. bela lađa koja se naglo uda-Ijuje i sve više biva kao magla. Bili su lako odeveni i svi preplanuli od sunca. kao pramen dima bez vidljive vatre. a na gitari ih je pratio mladić sa izrazom nerazumljivog mirnog zanosa na licu. koji se pouzdaje u svoju snagu i veštinu i ne zazire od opasnosti. na smenu. skloni čulnim uživanjima svake vrste. tako neve-rovatnu a tako stvarnu. čas svi. Ponavljali su nam često i ovu priču.

Sve to podseća na Sopena i Slovačkog. dočekao me je tamni lik rata. ugledao sam ovaploćenje te misli: na ivici mog vidika. U Sokobanji.nom istom blesku. i obnavlja se pri svakoj njenoj reci. ili će se čak i desiti nešto neobično. Kad se obraća jednom od prisutnih. ili bar da nešto izgleda u očima sagovornika. sa prvom svetlošću. profesionalan prevodilac u jednoj međunarodnoj ustanovi. jer osećam zadovoljstvo i olakšanje. Kaže da je zaliva svaki dan i da lepo napreduje. jer svaka od njih prelazi u onu koja dolazi posle nje. pod određenim uslovima. i živeti i onda kad ugasne naše oko. Miran sam jutros i ja. jer ga pamtim i znam. izgubila nepovratno. iako ne bih umeo 543 . jer se večno menjaju i tako ne podleže zakonu opšteg umiranja. svakom pokretu i pogledu. Slepi. * Mirno letnje jutro. * kazati na nekom novom jeziku nešto potpuno novo i dotle nepoznato. jedan kamen iz temelja roditeljske kuće. a ovo je jednostavan i trezven Krajišnik. čini mi se. ona se obraća svima i svakom. kad iskra čovekovog pogleda plane u dodiru sa vasionskim ognjem vidika koji zemlja i more prostiru pred nama. Neobični zvuči oko mene (lepet ptičijih krila i ubrzan dah uzbuđene devojke) kao da nagoveštavaju njen dolazak. Ona postoji samo u nesmelom letu mojih želja. Iz rodnog sela su ga odveli nekad kao ratno siroče i otad živi ovde. U svitanje novog dana. To su slike koje nastaju u određenom trenutku. Te slike se ne pamte pojedinačno. razorni i ubilački — rat. ona to ne kaže i ne desi se ništa. zajedno sa svojom iskrom. to je nevina varka naših čula. ali mogućnost ostaje da postoji i dalje. oduvek. koja je za vreme rata izgorela i porušena. sa ćelom svojom snagom i punim smislom. govorljiv i hvalisav kelner Bosanac. tako da će na kraju sve biti sačuvano u poslednjoj. Nigde i ni u kom vidu. Mnogostruka i bogata ličnost. ali nije iščezla u njemu. I uvek izgleda kao da će sad. Ptice su odletele. rodom iz jednog sela u Bosanskoj krajini. Lice koje zrači svetlošću. ružno nalakćen. otkad znam i pamtim sebe. ima ženu i sina od šest godina. Odmah sam ga poznao. neočekivana pomisao na Jelenu. Doneo je i jednu ružu koja je rasla pored te kuće u Krajini i posadio je ovde u bašti. kao krvožedan pijanac. Priča kako je prošlog leta obišao rodni kraj i doneo. devojčica zaboravila svoje uzbuđenje. Izgubljeno. Brisano iz sveta mogućnosti. ali sa velikom potrebom da nešto bude. i sposobnog za hiljadu hiljada promena i preobražaja. « Posle dugo vremena. A to je isto kao da ne postoji. Zaboravljeno. kao što se i sve ostalo brzo zaboravlja u njenim godinama. kaže. ali ognja raznovrsnog po svom poreklu i svojoj prirodi. i pomešala se sa ostalim svetom. A Jelene nema. nečovečni. ovog trena. 542 Sa prvim mrakom ušunjala se u mene misao o blizini nekog zla i nesreće. Ali. Devojka iz Pakistana. samo teže i gore od toga. Ubrzo se ukazuje pustoš stvarnosti. iznenada. U tim prizorima sve je od ognja. Ta misao je potonula u snu koji me je savladao u toku noći. ali kao nešto što nit je bilo niti može biti. U stvari. ne traju i večni su.

Tu sam u jednom trenutku pomislio da su sve vode ove naše planete Zemlje u stalnom dodiru i dosluhu među sobom.' reći zašto ni zbog čega. ispod starih drvenih vodenica. prvi put u životu shvatio. možda već sutra. Svetli čas svemoćnog. što me danas više ne boli. Tu su i onda. kao i smisao ćutanja onih koje prividno miruju. brzala i romorila niz strminu dva potoka. ne prestaje da uporno i stalno traži svoje pravo mesto i poslednje ušće. Onaj ko me je možda posmatrao na tim mla-dićkim šetnjama među potocima ispod zelenog brega ne bi lako pogodio šta sam ja tu gledao i slušao> i šta sve čuo i video. Šumovi njihovih voda sudarali su se i mešali i tako trenutno stvarali zvučni haos koji je ipak završavao neočekivanom harmonijom njUiovog zajedničkog ušća dole u ravnici ispod nas. a što će me. od srebrnih vodoskoka do ponornica koje sunca ne vide. zelenog brega. Znam samo: bolelo me je nešto juče i noćas. bar tako mi se čini. pa do sitnih kapi koje nas zasipaju dok se brzo sklanjamo negde od kiše. i zajedno potražiti drugo mesto. pri dnu strmog. ma gde bila i u ma kom obliku se javljala. spasonosnog zaborava. ili bar naslutio. da kroz sva vremena i sve daljine struji taj njihov šapat i dogovaranje o tome kako bi se jednog dana sve mogle dići i pokrenuti. od moćnih vodopada i gnevnih bujica. Ne bih mogao kazati kada se javila u meni ta pomisao. ono koje prirodi vode najbolje odgovara. Činilo mi se da voda. znam samo da je to bilo u ovom kraju. Posle toga meni se sve više činilo da se ta želja i težnja može razabrati u šumovima i pokretima svih voda. boleti ponovo. govor voda u pokretu. A ja sam tada. Jer — mislio sam dalje — nije isključeno da . kao dva mala slapa.

ka svom zajedničkom ušću. rđa.eni. a nikad se ti nagoveštaji nisu obistinili i nikad nisu vode napustile svoje položaje. Svuda je voda svojim nemuštim jezikom. kao da je iz zemlje nikao — Jelenkić. Ide ivičnjakom trotoara. da S5 — Znakovi pored p'rta 545 . Vrativši se kući. kao ni laka jeza koja je uvek prati. potpuno napustiti svoje tokove. ali isto tako nikad nije prestala da se u meni javlja misao o tome da takva težnja negde postoji i da ja s vremena na vreme mogu da je razaberem u svakoj vodi i svakom njenom glasu i pokretu S vremenom kao da se još izoštrio moj siua za taj govor vode. svoja korita i ležišta i. I ame. iz vodovodnih cevi i dotrajalih slavina jevtinih hotela po gradovima Evrope i sveta. i što čini sastavn i deo i našeg života: svi izvori. kad bi samo mogla. svi bunari. i ne da se odagnati ni objasniti. pojuriti nekud u daljinu. cviljenjem. gonjeni silnom težnjom. u noćnim satima mojih nesanica. izgubi se povremeno. bled i zadihan. u kapima rose na nepokošenim bosanskim livadama. ako se za to stvore ušlo vi. pravo prema m.bi sve oko nas što se zove voda. jezera. reke i 544 rečice. plaveći prostranstva. Godine su prolazile. krenula dalje. i ja sam mogao da ga čujem ili naslutim svuda i u svim prilikama. Kod Pelivanove radnje. ili u kratko-vekim baricama i lokvama koje ostaju posle letnjeg pljuska i izazovno blešte na trgovima primorskih mesta. ali se javlja ponovo. jazovi i vodovodi mogli jednog dana. Slavuj govori uzbuđeno: — Idem Knez-Mihailovom. sve česme. on mi se javljao iz uličnih slivnika i limenih oluka za vreme pljuska. potoci. tutnjem Ili jedva čujnim piskom i muklim uzdahom ili oštrim rezanjem govorila o tome da se ne oseća na svom mestu i da bi. I ta me misao nije nikad više napustila.

tako su je nazvali susedi. ni ptičji cvrkut ni lavež psa. pa ma to bili najskromnija i naj-neuglednija stvar. i bez potrebe i smisla. ja samo oborim pogled. svašta pomalo. »Kuća bez odziva«. međuvremena. —Sta ćeš raditi u tim godinama? i — Ih. ličnost ili predeo. Olovno poslepodne kišovitog letnjeg dana prelazi u sumr^.* „. Ali. —Pravo bi bilo da mi dragi bog da koju godinu života u penziji — kaže. nego su siktale i širile osećanje zebnje i nelagodnosti. lič- U okolini Tutina. kao uplašen zec. i s pravom. ni čuo ljudski glas ni zvuk nevine muzike. a ono »bez odziva« nisu bile zvučne reci njihovog jezika koje obično zveče i ječe. Bezimeni predeo bez sjaja. Na jednom uskom prolazu. dok u sebi mislim: đubre! A koga ja tako prezrem. neoprezno i zbunjeno. i on vidi da ga vidim. kako samo ja umem: ne gledam ga a vidim ga. teška i mučna kao jezik koji ne razumete. pretrčavao brisan prostor između dve barikade.-« » mart 1974.me pogleda. . Poštar nije zalazio u nju. Retki posetioci su se posle uzaludnog zvonjenja vraćali ispred zatvorenih vrata. Telefon nije odgovarao na poziv. » ■■ To bi mogao biti natpis na nadgrobnom spomeniku nesnalažljivog čoveka koji je poginuo negde na ivici jedne revolucije. i to onako krvnički. Ali. a to znači da je na putu koji vodi 35* 546 547 . kad ga je već platio i preplatio visokom globom. kao i mnoge nosti i njihovi složeni i raznovrsni odnosi. taj je gotov. može se slobodno kazati. a najviše spavati. nije se javljao ni zračak svetlosti. »Poginuo je ne samo bez slave i sjaja nego. Seljak koji je bespravno posekao jelovo stablo kažnjen je zbog toga visokom novčanom kaznom. po zanimanju noćni čuvar maga-cina. I ko da mu ga podigne? Velika studen ledenih predela na dalekom Se-veru. Oluje. bez drugog ukrasa do onog koji ponekad naše oči mogu da daju svemu što vide oko sebe. iz nje se nije izvijao dim. tišine. ■— Pravo je da ga uzmem. dignut pucnjavom sa loga. Zauvek! Bolje mu je da ga Bog s neba prezre. da prođem! '. Navršio je sedamdesetu godinu. Sad odlazi u penziju i razgovara o tome sa mlađim radnicima u kafani. on nema ni spomenika ni natpisa. Ima neke pravde i za one koji pogriješe. Ta kuća nije davala znake života. » Avetinjski sed i iznuren čovek u bosanskoj rudarskoj varošici. :— Prođite. u trenutku kad je. traži da uzme posečeno stablo.

da ne bi smelo ostati. Ej! Spanci vole muziku. * Kad publika grdi pikadora što je nepropisno ranio bika. —Pa dobro. snažna devojka u svetlim dimijama. ona peva ne glasno. samo san. i to ne od danas nego odavno. lepa žena! Kao da mi je to nešto. dovikuje mu neverovatne pogrde. budalo. na kamenoj ploči. —Bože moj. Ce-deći peškir. Platićemo za te bedela! i Posmatra. jedan mladić viče iz sve snage: — Senor animal! Senor animal! (Gospodine životinjo!) Jedan obešenjak nagovara nekog dobričinu da se ženi i hvali mu naročito udavačinu lepotu. Sve živo oseća njegov nerazumljivi pritisak od kojeg se teško diše i sa strepnjom očekuje dalji hod neumitnog vremena. gleda i sluša oko sebe šta se radi i govori. Tu se ceo taj kraj snabdeva vodom. Moraće se tako nešto desiti. povorka. tankom maramom. Lice joj šija na jutarnjem suncu. 549 Pri svom vrhu. u kojoj ćemo se na kraju puta naći i probuditi.. * »Domina mucho. izgledaju luđi za njom. visokog i snažnog torera. a manje zverska i bezumna. Upravo. nada se tome i veruje da ne može ostati na ovome. njima treba muzika da bi mogli da razgovaraju.. Između ostaloga. u noć bez sna. mora da postoji.u predele mraka. Ostaje ti žena. uzburkana i nesavršena i ona. Bez određenog osnova. Ženina lepota brzo prolazi — vajka se dobričina. Lepota prođe. tu žene. ali čovek veruje da sve to nije tako. To je ujedno jedan od mnogobrojnih primera koliko ima osećanja mere i urođene plemenitosti u španskoj rasi. drukčijim mislima i postupcima. ali im njihova preterana ekspanzivnost ne da da je mirno slušaju. ono tanje i sitnije. niz ružnih snova. u protivnosti sa svim što se zna. više ljudska. u soldate. vidi i čuje. Pekuša ulica se širi i stvara strm i kaldrmisan trg sa dve česme bistre i hladne planinske vode. i kameno korito. nego moraju da učestvuju u njoj. rukavi zasukani do lakata. da je sve ovo. ali razgovetno: Nejđi. jer sve što u čoveku ima od čoveka i čove-kovog reda i razuma to želi. Kraj toga korita 548 . Tu seljaci u prolazu napajaju konje i čobani stoku. To mu je mana. stvarna. propi-raju rublje. koji »radi« dobro i sa dosta stila i smelosti. ali ni jednog trenutka ne ostavlja kod gledaoca utisak opasnosti ili nekog rizika. a druga ima dve lule iz kojih izbijaju dva jaka mlaza. brate. koje snivamo na dugom putovanju u jednu posve drugu i drukčiju stvarnost. Prva je sa jednom lulom i drvenim koritom. sa kosom povezanom šarenom. Aragon-ca. bez prava. a sve misli da negde iznad ili iza prizora koji mu se ukazuje postoji. sa svim ovim odlascima i dolascima.« kažu sa negodovanjem Spanci za Vilatu. ali mirnija i čistija. Sve mu nešto govori da će se mrka pozadina od istrganog bosanskog predela najednom osvetliti iznutra i razgaliti i da će se na tom parčetu pave-drine ukazati druga. neki drugi svet sa drugim ljudima. Teško mu je da veruje u postojanje ove povorke u kojoj i sam učestvuje.

program se završava. * Po svima madridskim kafanama vrve čistači obuće. a nedeljom posle podne oblače se po poslednjoj modi. Publika protestu je. Svet se okuplja oko muzika i igra. dostojno zatvaraju ovakav vidik. mnoge sa visokim češljem u kosi. koji počinje Berzom a završava Hotel Ricom. kao simbol. Prve glumice prodaju vruće tanke kolače koji se zovu churos ili toče anda- 551 . iz restorana. počinje oko 11 sati da se sakuplja svet. široka i lepa avenia Prado. Verbena por el Montepio đel Sinđicato de los actores. A u isto vreme dok se odigrava program na pozornici. Tako hoće da sugerišu gostima da im obuća nije čista i da im nametnu svoje usluge. Sredina polukruga ispunjena je malim gustim parkom od pinija i drugih drveta tamnog i dubokog zelenila. Ovaj polukrug zatvara. pije i jede. pod otvorenim nebom. koji svojim položajem i izgledom spada među najlepše što sam video hodajući po svetu. Upravo. otima za stolove i stolice. Samo u Parizu i Krakovu video sam slične trgove. prilaze svakom gostu sasvim blizu i grubim glasom. To je jedan polukrug zgrada. čim prestane muzika. Žive obično sa prostitutkama i od njih. jula 1929. Žene su u većini bez šešira. jednostavne i skladne. jer kako se teren iza njih diže. U pozorištu. to se iznad njih vide vrhovi svih crkava i palata koje su u centru varoši. neučtivim pogledom pitaju: — Limpiam (Da čistimo?) i pri tom drsko pokazuju na vaše cipele. lunjajući sa svojim alatom od stola do stola. jer ne čuje šta se govori i peva na pozornici. one zatvaraju samo prvo polje vidika. počinje oko 11 i po sati program. na kasti-Ijanskom nebu koje ima neku tamniju i nežniju mo-drinu nego nebo ostalih južnih zemalja. pred veče. Scene iz opereta i komedija. ili i jedno i drugo. Igra Custodia Romero. Pevanje. i svojim protestima samo povećava haos glasova. 550 U svežini parka koji se inače zatvara noću. g. — Sve to. ovećem i španskim šalovima. u parku Retiro. To su većinom mladi ljudi odvratna i nečista izgleda. Te dve zgrade. A čim muzika opet otpočne. u subotu 27. novih i bez naročite lepote i zanimljivosti. i sa mladim mesecom koji je ovde naročito svečan i tajanstven. U Madridu koji nije bogat lepotama ima jedan mali trg Plaža de Lealtad. a koji je večeras naročito iskićen fenjerima.u madridskim bioskopima. na sličnoj uzvisini kao što je Plaža de Lealtad. iz podignutih šatra sviraju tri vojne muzike i dva automatska klavira. Usred parka se diže visok obelisk od crvenog kamena. odmah počne da lupa nestrpljivo nogama i da viče: — Mušica! Maestro! Mušica! i da pravi glasne i duhovite primedbe na račun dirigenta i svirača. ogrnute vezenim mantonima. u prečniku. Konačno. diže se ogromni Hotel Palas na koji se nastavljaju Banco Aleman i Banco de Espafia. Vrlo često su policijski špijuni ili posrednici u skrovitim i nečistim poslovima. a iza nje. publika koja se dotle smejala i razgovarala (Spanac nije nikad sam!). ili se gura oko šatra. oni nastavljaju svoje vesele razgovore. I vrlo često uspevaju. iz kafane.

crven. tome treba dodati gužvu španske svetine. sve lepši i skupoceniji. kao pred oluju. Sva su čula zamorena. neki drevni izahelino koji prelazi već sto godina od majke na kćer (beo vez na beloj svili koja je s vremenom dobila boju slonovače). izbije odjednom i nehotice na površinu ono nešto hladno i bezočno što glumice redovno kriju u sebi. prodaju lozove iza jedne balustrade. sa zelenim očima u preplanulom licu. Služi nas lepa i mlada glumica koja bi po izgledu mogla biti i Ruskinja. One ih nose i uvijaju se u njih sa gracijom kakve nigde nema. posve ozbiljno: — Veliko vam hvala. Dok nju ne zameni neka treća. Pri tome. 552 Padaju šale iz publike. samo neuredniju i manje radinu. vitkija. Neke jev-tine raketle cepaju nebo. sa decom koja se hvataju za skutove majkama. svaka od njih nastoji da proda što više. ali izgleda kao da mnogo krije i mnogo obećava. sirovu i iskonsku kao mravinjak. zelen i žut. sa bezbrojnom decom na sve strane. Pojavljuju se sve novi mantoni na ženama. jedva im se čuje praskanje. Kad mislite da ste videli najzanimljiviji šal. Svetina beži i vrišti kao da je goni pravi bik 553 . manzanillu. Guši i peče u grlu oštar miris zejtina u kome se peku churos. i vama izgleda jasno kao dan da se samo još o toj ženi može voditi računa.lusku rakiju. dok primaju novac ili dodaju lozove. Međutim. ali odjednom se pojavi druga. proricanjem sudbine. sa žarkim pogledom koji ništa ne kazuje. sa decom u naručju. Jer. ali me ovako lepa krčmarica nije nikad još služila. u subotu 3. glumice ih strelovitom brzinom vraćaju kao svetle lopte koje izazivaju nove eksplozije smeha. Sve to gamiže. Ali kad se čovek dobro zagleda. kao da je sve cveće i voće Valencije preslikano na njemu. dozivanjem ili jedva primetnom koketerijom. Pijemo sidru. Četiri mladića trčećim korakom nose drvenog bika na čijim su leđima zapaljene naročite raketle koje se okreću i bacaju oko sebe pljusak od crvenih i srebrnih var-nica. I svi govore i viču u isti mah. To je naličje one verbene u Retiro. pola žena. I sve se to lepi jedno za drugo. iznad nas. jednu vrstu jabukovca koji se prodaje u flašama od šampanjca. u predgrađu Madrida Quatro Caminos. Verhena. Brda od lubenica. Kad ugledate savršenu ženu sa smeškom drago-cene lutke. i želja za snom. zora nije više daleko. bacanjem drvenih prstenova na grliće flaša. Javlja se svežina zore. iznad toga oblaka prašine. kolači koje narod žvaće ćelu noć. lepša. vidi se u visini vedro noćno nebo sa letnjim zvezdama. Kod mnoge od tih žena. Vazduh je pun prašine koja oko bezbrojnih sijalica stvara uzvitlanu atmosferu. Šatre sa gađanjem u figure. U jednom trenutku u narodu nastaje frenetična vriska i trka koja liči na paniku. lepotice. vi se resite da je ne puštate iz vida. bez mnogo izgleda da jedno drugo čuje i razume. Na toj terasi igra se desetak komedija i nekoliko melodrama u isti mah. Ljuljaške i ringlšpili. I gore. Prve mađriđske glumice. umor. odjednom se pokaže neki novi. osvetljena jarkim lampama. Dockan počinje lutrija. avgusta 1929. njihovo držanje je manje prirodno nego kad su na pozornici. sa potpuno suprotnim efektima. Ona zvecka novcem u torbici koja joj visi o struku i kaže mi sa ceremonioznim poklonom. Osmej-cima. Kažem joj: — Mnogo sam pića popio i mnogo kafana video. Vašarske boje i vašarska vika kao svuda u svetu. Pola riba.

moglo otploviti daleko. a danas je osvanuo lep. pa onda zaostaje nemoćno. dve žene i dva čoveka. kad je u muzici vladao pianissimo i kad je ceo balet igrao samo talasastim pokretimia ruku i glave. kratko i krto. na primer. i odlaze. A osim toga.' Pored brzog voza trči drumom seoski pas. a vraćaju se potpuno prazni. sa velikim rogovima od tvrde hartije kroz koju proviruje žica. duva vlažno i ćudljivo jugo. Dan je bio tako lep. Ali šta mari! Za njega je glavno da se kreće najvećom mogućnom brzinom. Martovski dan. U jednom trenutku. Žene sa osmejkom kao u snu. izgleda vam da bi se na njemu. Polegla u kamenjaru. oko 1 sat posle pola noći. drevna zavetna crkvica. I kad vas onaj svet ugleda u tim praznim kolima koja napuštaju Quatro Caminos. (U Beogradu. Mlad i pust. i ono što skinu sa sebe peru u prljavštini? Oni u stvari ne mogu nikako da se odvoje od svoje ' Varijanta (Sveske — Odvojeni listovi) glasi: Sve do JuCe bilo je mrgodno 1 kišovito vreme. samo joj menjaju izgled. Muzika. Tako nekoliko sekunda. Svak čini što može. ovde je broj onih koji te travnjake neguju i zalivaju znatno veći nego u nas. Uznemireno sivo more. Muškarci teški i ozbiljni. Svečana predstava u pozorištu.) Samo što ova švedska mladež čini to sa više uzdržljivosti i manje žestine. postojano. Vidim ga samo još kao tačku koja se kreće. do nekih predela gde je vreme Isto ovako lepo. a u glasu mu se sudaraju i mešaju jauk mora i gluva tišina krša. svež i sunčan.^ Kako da budu čisti. čas šumna i raskošna. ali trajno.i prži istinska vatra. ali trajno. Verovatno misao iz 1921. Kad se raketle ispraskaju i do-gore. Gledao sam ih i slušao pre početka predstave. da bi se na njemu moglo. štede napor. ovu lepotu i sreću od verbene. ' U »Crnoj knjizi« označena godina 1921. kad se kupaju u zagađenoj vodi. kucne sitno. Gledaju vas kao čoveka koji je bolestan ili ne zna šta radi. otploviti daleko. kao na čudesnoj vazduS-noj lađi. možete tu nelepu naviku posmatrati svuda. Svečani. nazivaju raznim imenima. I iščezava. nečistoće. * I ovde mladići i devojke (ne svi) vole malo da »očepe« travnjake na skverovima i u parkovima. oblik ili položaj. Balet. svež 1 sunčan dan. Suše je i kvase. on izvesno ne razume kako živ čovek može da napusti u najlepšem trenutku. Teško krče put kroz svetinu. u otvorenom tornjiću nad njenim ulazom oglasi se ponekad zvono. kao na vazdušnoj lađi. Pozadi mene sede neki bogati Jevreji. sa skupim nakitom. dobro hranjeni i raskošno odeveni. žene fine i negovane. zakašlja se jedna od onih otmenih Jevrejki iza mene. juri što ga noge nose. sav olinjao i pohaban. tužnim 555 554 m . dok se na kolima smešno klati drven bik. čas tiha i svečana. I bivaju sve manje čisti. mladići natovare bika na kola u koja je upregnut mršav konj. negde gde je vreme isto ovako lepo. i da tako skraćuju sebi put. lake u lakom belom tilu. i produžuju vreme slobode i »nerada«. Tramvaji neprestano dovlače nov svet iz varoši. prenose s jednog mesta na drugo.

poljski Jevrejin po imenu Jankil Gutenplan. Napolju je sunce. nebom i oblacima. čas jednu čas drugu. ono najdraže. 656 . birajući pomorandže. Vrbe ispod mene poplavljene. sa nekoliko krajcara stisnutih u dečijoj šaci. jača matica i zuji kao zategnuta žica. U mom detinjstvu živeo je u našoj varoši. I taj jevrejski kašalj. na samoj ivici obale koja se strmo ruši. da svi zajedno tonemo. naročito oni koji rade sasvim teške poslove. I u isto vreme mislim: taj zvuk koji mi je odmah postao drag i prisan. u isto vreme blag i težak. Bi tada al docnlje. ali bolno i ne završiti zadatak. čitao sam priču o de-čaku koji je morao da završava zadatak dok su ga spolja dozivali i mamili sunce. Ja sam veoma lako ranjiv. da se oduprem ćelom snagom ispruženog tela.^ > u Crno] knjizi (v. » oktobar. 1951. a način na koji se to dvoje miri i dovodi u skladnu celinu ja nisam mogao da sagledam i shvatim. uzbuđen. Zvuk u prirodi. polagano a stalno. I sve je isto. pored kasarne. ptice i sad se više ne sećam kakve sve slasti i lepote zemaljske. I kad god sam ušao u njegov dućan. Bolno mi je bilo odreći se radosti koje dozivaju spolja. mornari. pojavljuje se između njih kao neki glavni dokaz. Sutra već. nestaje i nestaće brzo u moru tišine koje se nalazi na protivnoj strani mora zvukova. To je proletnja voda. Nagonski zaželeh da se uhvatim za nešto. opterećen velikom porodicom. Iz tog davnašnjeg sećanja trgnuli su me poslednji akordi orkestra i aplauz svuda oko mene. kad reka splasne. Sveske) đođato: Nucad. U tom sobičku ležala je u bedi i prnjama majka starog Jankila i tu umirala godinama. otvori preda mnom jednu sasvim drugu pozornicu. Ležim pored reke. Krupan čovek sa širokom bradom. težaci. Tada osetih kao da i sam putujem ka tome moru tišine koje me očekuje na dnu strme ravni niz koju klizim lagano ali nezadržljivo. a preda mnom je zadatak. ispunjen sam njim i ponavljam ga u sebi. ali besmrtan glavni — kaže * junak. neće na ovom mestu biti ni vodene matice ni ovoga zvuka.* Sad mi je šezdeseta godina. mutna. Samo svaki čas stavljaju između sebe i sabesednika svoju veliku crnu ruku. « Ljudi iz naroda. Kad mi je bilo devet godina. žustra i pomamna. sa podlanicom okrenutom naviše. Sećam se da je to za mene bila bolna i svirepa priča. Na mestu gde se odbija od obale i gusto posađenih vrba stvara se nova.sirotinjskim kašljem. Ta ruka sa malko raširenim prstima. nego i obala i reka i ceo vidik sa bregovima. kao kantiner i bakalin. On je jedini u našoj varošici držao pomorandže i nemačke bombone. nosači. jesenje. Ali sa užasom uviđam da to ne klizim samo ja. kao zaboravljena melodija koje se čovek odjednom živo i jasno seti. čuo sam iz malog sobička pored radnje isti ovakav krt i kratak kašalj koji je kvario zlatnu. Taj zvuk vode slušam dugo. razgovaraju medu sobom sa malo reci i još manje pokreta. da ceo vidljivi i glasni 557 Nikad čovek da se izleči i oslobodi detinjstva. voda im je do pasa. raskošnu viziju koju su preda mnom otvarale pomorandže iz korpe.

koja nećeš nikad više nikom živu svanuti! 559 . Ali tada mi se javi odjednom ova misao: dok sam ja uspeo da utvrdim da časovnik ne stoji. u samo svitanje. prošla su tri-četiri sekunda i to su dragoceni i nepovratni sekundi moga života koji će mi možda nekad trebati kao spas. i potpuno se uverio u njegovu večitu tačnost. Sredinom Kvarnerskog zaliva tekla je široka. Posegnuo sam za malim časovnikom koji se nalazio na stočiću pored kreveta i gledao sam u njega jedan trenutak kao u jedinu sliku sveta. Ali ovako leti. i ja sam mu okrenuo leda. dodajte ga odmah drugom. kad čovek živi dobar deo dana nag. jer brzo dogo-reva. Zima donosi iluzije usamljenosti i oskudice. koji nestaje. čini mi se. bliskih a nedokučivih. i da i ovaj zvuk vode. Pretposlednju stranicu posvećujem sreći i radosti. Još u nesnalaženju i zabuni. Zdravo. Želim vam svima da prođete kroz taj osmejak kao kroz dugu koja se vidi samo kad čovek nije u 558 Jutros rano. Tih i blag. ali nisam mogao razabrati zvuka. nešto docnije. na suncu i vodi. pomislio sam da je možda mnogo kasnije i da časovnik stoji. nego na divnim licima koja prolaze pored mene. I ne žalite. Tako živiš i umireš gušeći se. da se gasi. treptava reka jarkocrvenog vina. a nikad ne daju dovoljno vazduha. sačekao sam trenutak-dva. Bosanci primaju u sebe. donose vrtoglavicu i užasan strah. mirni sjaj. Ali. Na krv nisam ni jednog jedinog trenutka pomislio. naročito ako su katolici. mnoga shvatanja koja svoje poreklo vuku neposredno iz srednjeg veka. shvatio sam. Pretposlednja stranica sveske u koju ovo be^ ležim. zagledao sam se u malu skazaljku koja pokazuje sekunde. * Svako doba godine ima svoje iluzije. kao sve voljeno i znano. ceo veličanstveni prizor izgubio je svoj smisao. A kad se. treba zaboraviti. i tada sam video da se skazaljka kreće i prema tome da časovnik radi. Homerovo poređenje »kao vino crveno more-«. Još u naše vreme. Časovnik je pokazivao nešto preko devet sati. i to poređenje u meni javilo. Ja ne žalim.svet tone. zoro. To je osme jak. Prineo sam ga uhu. Probudio sam se sa osećajem da je vrlo dockan i da sam nešto prespavao i propustio. ne na mom licu. jedna vrsta čulne želje koju ništa ne može ugasiti. Da bih se uverio. javlja se i muči nas iluzija o prisustvu bezbrojnih tela. ^ njoj. * Uzdah pred prvim zrakom blede svetlosti na nevidljivom zidu. * Sta ti koristi saznanje da postoje beskrajna vaz-dušna prostranstva kad je tvoj dušnik zapaljen i tako tesan da ne možeš da udahneš koliko ti treba i kad ti svi napori da to učiniš zadaju bol. ali nespokojan čovek.

* u novom obliku. da dolazi i da će doći i da mu neću odoleti. što jeste i što još može biti. to ne bih mogao tačno kazati. za nevolju kuća. Od te nemogućnosti sačinjen je sav moj današnji život i svet. Istog dana zatvorio sam svoju zlosrećnu pušku u orman. More je neverno tle. Nemogućno je da dođe.« Ja sam kao sunčani časovnik. staro i dobro poznato osećanje u trenutku buđenja: da je dockan. S. U maju mesecu. ubio drozda skrivenog u grmu smreke. kakav i odakle. nekako bez poleta. Sedim pokraj raspremljene postelje. Sine sole sileo} • Andrićev prevod: Bez sunca ne i'adim. markirajući samo. Ne dolazi i neće doći. Kad sam joj prišao. redom. Ali večeras. kad sam ga malo jače otvorio. * Oko jedanaest sati u noći. bez veze sa svim što je bilo. večeras to nije radost iz nepoznatog izvora. iz njega je tekla krvava pena. Sedim kao čovek koji očekuje udarac. ptica je bila u poslednjim trzajima. nego moja stara i crna strepnja i osećanje bezizlaznosti. Pri kraju smo života. jedna po jedna. Ali. Tu je stajala godinama. kao što se pale svetiljke u nekim alejama. kljun joj je bio otvoren. prigušeno uvežbavaju »komad« koji će večeras prvi put svirati pred hotelskim gostima. još za dana. lutajući šumarcima sa puškom-ptičarkom o ramenu. i kaže: »Uvek je najbolje onako kako jeste. Tu je samo 36 — Znakovi pored puta 560 561 . Druga noć. a da se svest o tome ne da zbrisati ni za trenutak ukloniti. da je stvar izgubljena. već pred spavanje. Ne znam zašto pogledam na sat. me teši. suvo i zanatski. Vrsta pakla. javljaju se u gustom zelenilu oko gradića neki raštrkani i bojažljivi slavuji. opet je čitav jedan svet između mene i sna i spavanja. ne veselom kraju. da se vreme ne može vratiti. kad je mutno i oblačno vreme — ne vredim ništa. ali znam da ga oduvek očekujem. Ništa se nije promenilo. dok je nisam poklonio dečaku iz susedstva. Opet je jedanaest sati noću. To je bio munjevito zaustavljen život. Jednom sam u detinjstvu. da je poslednji voz otišao. Nezdrava iluzija. i nesigurna zaštita. negde oko 6 sati posle podne. Po tome podsećaju na muzikante u bašti obližnjeg hotela koji u to doba dana. a lađa na moru privremena. preko svega i iznad svega širi se ta neočekivana radost — sjaj iz nepoznatog izvora — kao snaga koja postoji po sebi. ali sa pola glasa i ne celim notama. I sad gore sve i rasipaju sjaj. dobronamerno i diskretno. C. planuše u meni neke radosne svetlosti. video sam da je ubijenom drozdu u ustima zastala smrekova boba koju je u tom trenutku hteo da proguta. i znamo to i vidimo.

Kao da su u radionici gde se ljudi prave počeli da mese ne učitelja K. slušam i ja. Tako živim na ivici nepostojanja. Jedino. Izgleda tako: sada će. da ne može. Sve se oko mene pretvorilo u nepoznatu raskrsnicu na izlazu iz grada. sabrano i ozbiljno. Kako je knez oterao kćerku što je volela čoveka koji ne odgovara njenom poreklu i društvenom položaju i kako je. umnu reč zbog koje će i njemu i onima koji su oko njega odjednom i za vazda biti lakše i prijatnije. * Vi tvrdite da sam plašljiv. uvek nekoliko koraka dalje!) A niste se nikad upitali zašto je tako. nego nešto drugo. Priča sve redom kao istinsku porodičnu dramu. A u tom grešite. naslonjen na sto. Lice prijatno nepravilno. ali ta reč ne pada. ali ja ne mogu da se maknem s mesta i. ali se ne mičem s mesta. 36* * Bele kože. Čudno izgleda taj učitelj K. retke i sitne od žestine velike studeni. Noć. * U Narodnom pozorištu. Covek govori dubokim. (Tako ptica beži od čoveka. I to jecanje utoliko je strasnije što je lišeno ubedljivosti i onog dostojanstva koje ima svaka istinska i velika žalost. Počela je simfonija. I evo — napravili učitelja K. Nekoliko prvih taktova sam slušao i čuo kao ja koji sam. usporeno i — teatralno. Izgleda kao da će sad izgovoriti neku naročitu. A u isto vreme razmišljam o upo-rednom postojanju mnogih i različitih svetova. ali ubrzo su tonovi muzike počeli da me odvode iz moje sadašnje stvarnosti. * Na koncertu. da neće nikada doći. i onda se resili da naprave šta bilo. Dovoljno vam je bilo da to objasnite mojom plašljivošću. To bi trebalo kazati kao pesmu koja bi ostala posle svega i umesto svega. običnim recima. a ništa.još u prošlosti. pa stvar nije uspela. Predstava je ostavila dubok utisak na gledaoce i svi oni govore samo o njoj. iako se pravim da čitam program. moram da ga slušam. Hladno je. iako sve jasnije čujem kako iza mene neko jeca. Ne okrećem glave. I tu ste stali. Mlađa priča starijoj sadržinu poslednje sveske petparačkog romana »Crni gusar«. toplim glasom opšte stvari. ne izgovara nikako. Možda i jesam. Ostao sam kraj garderobe na prvoj galeriji i. to jest u prošlosti. tiho. U očima uvek malko osmejka. i kako je . od koje odudaraju crna kosa i crne oči. slušam kako tiho razgovaraju dve garderoberke. a oko usta stalno se javlja. i u pustinji mog punog saznanja da ona ne dolazi. sad. sav pretrnuo od studeni.. a njena starija drugarica je isto tako sluša. svestan sebe i svega oko sebe. Za vreme odmora sva je publika dole u foajeu.. Okrenut leđima. Mučno je. 562 563 . Engleska trupa. Slaba svetlost nekog fenjera. možda je to bar delimično tačno. koju sve nagoveštava i svak očekuje. samo tu reč. Daje se Sekspirov »Tit Andronik«. Bio bih zaista potpun i pravi mrtvac da prošlost ne postoji. kao jedva pri-metljiv grč. neki napor. Vi to zaključujete iz činjenice što vas izbegavam i sklanjam se kad god mogu. do broja svoga sedišta u koncertnoj dvorani. Kao var-nice promiču pahulje snega. I nije je do kraja života izgovorio.

On je bio tako vest i lukav da je i najjednostavniju ljudsku reč »da« umeo. stavljao u pokret svoju veštinu i počinjao da tu reč čepa na dvoje. i budi gluv. Ali to isto nije mogao da učini i sa rečju »ne«. Goveče. ako bi se predomislio.Zabeleženo za vreme predstave Magheta. NESANICA S64 . na pozorišnom programu. 4. sve dok ne dobije iz nje »ne« koje mu treba. (Tolika i tako vesta nije bila njegova veština!) Zbog toga je na sva pitanja uvek odgovarao sa »da«. da rastavi na dva sloga i stvori tako dve reci koje su u suprotnosti jedna s drugom i koje se pobijaju međusobno. a zatim je. kad mu to zatreba. da ne čuješ šta sve govore po raskršćima veštice. budi pametan.

kao dete u snu. neizvesnosti i tegoba. šlep i bezuman. kad ubijaju glavnog junaka. Tako ono što je došlo u život kao nada. mrse i dodiruju.Et tamen vitae haec tempus annumeratur C. tako da zvonce u telefonu podrhtava i kucka i zagrcava se. Kao dostojan završetak svih mučenja. a negde pod krovom šišti. 567 . Plinius Sec. bez mogućnosti sećanja. Uvijam se u pokrivač. Strašan vetar. u petom činu. Posle jedne teške nesanice. naravno. lagano. cvili i s vremena na vreme fijuče i jeca kao veštačka oluja na palanačkim pozornicama. bez svedoka i bez traga. Telefonske žice se povijaju. u duboku odvratnost — i razbiju se i razveju u sudaru sa bezmernom silom. odlazi iz njega kao bestijalan šlep strah i neopisiv užas. to se vreme računa u život) Peti dan kako duva košava. Kad dignem sliišalicu. i ništa drugo do to dvoje. sa predosećanjem patnje bez imena i granica. ne javlja se. (Pa ipak. niko. trese prozorima i oseća se u sobi kao nečiji stalan i hladan dah. ali čujno. u gnev. poslednje snage u čoveku pretvore se u strah. I to bez cilja i smisla. ili bar slutnja smisla. Sad mislim da znam kako se umire. snaga i smisao.

zadrhte još jednom od udarca koji sam im nekad zadao. i izgube se opet u tami. nijedno pozorište nisu tako živi i mnogoljudni kao ti mračni sati u kojima bi trebalo spavati. naiđe odjednom veliko olakšanje od same činjenice da bol ne može više da pritiče. krećem se. I kad bi u ovakvim noćima čovek mogao bar za trenutak ostati sam. zbog svojih i tuđih nedaća. — Tek sa svetlošću dana. Oni na čiju ljubav sam odgovorio sebičnim čutanjem. sklopljenih očiju. i tada zaspim sa mislima na livade ili neka nasrnejana lica. Najposle jedna noć kad sam ne samo zasp»o nego i spavao. 569 568 . nego zbog buđenja i života. Tu vrvi i gamiže ceo jedan narod. Ćulo se sa visina kliktanje ždralova koji sele na jug. koji znače stvarni bol i konačnu smrt. I tako. a ostavljeno mesto ustupe drugom. kad se posle četrdeset osam sati patnje. Probudilo me moje rođeno jecanje. izgubi svaka i najmanja sposobnost za bol i stradanje. ubrzo posle ponoći. strašni osmejak od kojeg njima nije lakše. iz nižih obzira ili zbog svoje gordosti ili udobnosti ne kazuju ništa ni recima ni pokretom. i da je u tome sva moja nesigurna i kratkotrajna veličina. kad se savija i lomi i poslednje vlakno u čoveku. neumoljivo polagano. Ako nekom srećom zaspim odmah. ni pravog mesta u svetu. nemih usta. radim i govorim. na pravdi boga napadnut i izranjen čovek. jer me kao nevidljive bukagije sputavaju sati noćne nesanice. kruže kao planete i. a moja muka biva veća. bežeći pred zimom. Bol. opuštenih mišića. Ide. porugom ili zaboravom. neprestane i stalne patnje i u samom kratkom snu. kojima sam bez prava i potrebe učinio nažao ili kojima nisam učinio dobro kad sam mogao i morao. I pomisao da neću nikad naći sna. moje bdenje gubi ime nesanice i ja se svrstavam sa ostalim ljudima i držim korak sa njima. samo što je meni potreban veći napor. i onda nema više sna ni spasa od misli. Oni koje sam obmanuo i izneverio od straha. probudi me moja nesanica. tih i lelujav. kreću se mnogo brže. Znam da za to nema mere ni računa i da čovek još najmanje glupo radi kad se sakriva i kad pokopava svoje najosnovnije bojazni i guta svoje gorčine jednu za drugom. strah i nesnalaženje. Kroz otvoren prozor dopirao je studen noćni vazduh. niskosti i rugoba. kao nečija ruka. kao maska od svetlosti. nijedna crkva.* Ja znam da niko ne meri dužinu naših nesanica ni noćnih drhtanja. kao i svi ljudi oko mene. ali im sa lica ne slazi jedan osmejak. i ja se sećam da sam davno primetio kako se nesrećnim ljudima ne žuri. Ali ne. zapečaćenih ušiju. sa prvom toplinom postelje. kad prođu ispred mene. Nikakav vašar. koja briše noćne misli. pored druma. Ali satn spavao kao što spava. Jedni prolaze. ali ne odmiče beskrajna povorka onih koje sam uvredio. pre-zreo. pod oštrom svetlošću savesti i sećanja. Neki još nose u ruci pismo na koje im nisam odgovorio. Uspeo sam i ja da snom premostiin ponor vremena i vežem dve obale života. posrćući u sebi od umora minule noći i strepeći od pomisli na noć koja dolazi. Pa ipak. u tami. ni odmora. da mi je učinjena krivda. jecanje ne zbog snivanog bola i smrti. jer je ljubav strašna snaga koja nikad i nigde ne gubi svoju moć. a sa osećanjem da je ceo svet i sve do Boga moj dužnik. obasjani.

Da li stoga što je nebo sumračno ili što je moj pogled mutan. 571 . ali imamo isto boravište koje je bez imena i lika. pri-digao i utešio. Vasiona je od fine uzdrhtale materije. gledam bez prestanka i olakšanja groznu pozornicu pred sobom. veza i zakona. odjednom se proširi svet i ukaže se ne kao ono što jeste — jad i nemir — nego kao svirka i igra od kojih se gubi dah i svest. zavičaj i hleb. ne čujemo i ne vidimo. evo jedna nesanica od radosti. da se ne mogu dozvati. dokle pogled seže. Prisećam se i znam da je bilo i takvih koje sam u životu dobrim zadužio. oba podjednako blizu i daleko. polovinom lika na zemlji a polovinom na nebu. ali mi se čini da ih ima toliko da ih nikad ne bih mogao sve darivati i skinuti sa moga vidika. * Kad počnu letnje noći sa hladovinom koja dolazi iz daleka i donosi dah i značenje nepoznatih krajeva. 570 Ko još ne spava? Pošto više nema sveta ni ljudi. * Sklopljenih očiju. negde na polovini puta između sveta živih i sveta pokojnika.I u dalekoj daljini. dvostruke. i da se odoli ako mora da se pati. koje sam pomogao. a zna za bol velikih gubitaka. pa da se sav rasprodam ili da deset života živim. Svako stanje u koje čovek može da đospe ima svoju patnju. suviše velike i duge radosti. ali njih nigde ne mogu da vidim i uzalud se naprežem da im se setim lica i imena. tako stvarno i tako varljivo tkivo koje se zove naš život. ni između sebe. Najtanje i naj-neodređenije od svih stanja. I svako ima po jednu. bez imena. stvari ni odnosa koji ih vežu i sačinjavaju ono čudno. ja se u budnoj svesti hvatam za misao na one koji u istoj ovoj tami bdeju isto bdenje i čekaju na isti san. bez lika. a nesanica naša vera. Ova noć je naš svet. radim i zarađujem. ležim u noći bez zvuka. sa nemirnim srcem kao bezobzirnim susedom. pošto je uzaludan svaki napor da izazovem u sećanju ma šta od toga. znam. bez snage da se pravdam i branim i bez mogućnosti da ma šta popravim. isto ovako uzaludno kao i ja. samo želja da se ne pati. snaga i imetak sa svakim sekundom. na samim ivicama obzorja. od gnušanja. i to dve suprotne patnje koje bi u stvari trebalo da isključuju jedna drugu. zgrčenih nogu. Bez broja. nesanica. prekrštenih ruku. mi smo samo patnja. Samo nesanica ima dve. Nebo treperi od jedne frule i zemlja tutnji od kola igrača. temelje. Posle tolikih nesanica od bola. od straha od samoga sebe. bez odnosa. A san ili buđenje rasturaju nas i brišu zauvek kao tajanstvenu i retku igru svetlosti i mraka koju niko nije video i koja nije znala sebe. a koja se ponovno rađa svake noći. Tako on leži i čili kao mrtvac bez pokrova i u isto vreme traži odgovora na sva pitanja kojima nas život pita i progoni. I tako. I čovek koji nema više snage da bdi ni mogućnosti da zaspi nije pošteđen ni od jedne nevolje koja na ljude može da naiđe. sede prosjaci kojima nisam udelio. Bez igde ičega je. I go je i nemoćan. u dnu vidika. ljubav. ima najtvrđe. čekajući da je dan prekrije belim sjajem kao zavesom. a oseća kako od njega stalno otiču krv. nazreti ni dokučiti. ođ mučenja savesti. Ne znamo se. Nismo vezani ničim do time što nismo vezani ni sa svetom živih ni usnulih ni mrtvih.

Ona je budni ja od nesanice i pred njom svaka patnja bledi i svaki napor nemoćno zastaje. Snivao sam i buđenje iz toga sna: kako mirnim. nema dela u harmoniji sveta i završava jedino smrću. 573 . ne misleći ni na što drugo i u nemogućnosti da ma šta drugo uradim. ali briše.Borim se da me potpuno ne preovlada i ispuni zvuk. * . a sve što mu se dešava raspoređuje pravilno u vremenu i prostoru. moja crna i gorka nesanica u opojan zanos kakav daju samo čudesna spasenja ili neočekivana radosna viđenja posle dugih. ispavan. Ali. „ 572 Ne spavam. A ponekad se. Crna udovička sirotinja koja je bolest tela i uzetost duha. ispavane i vedre. tako i ja bivam sve bogatiji i vedriji. bogatstvo. ne rešava. iznad svakog zla. ja mogu. U tim prekidima i zastojima hvata se dah i tvrdo mesto pod nogom. Blokovi od misli postavljaju se pred usplahirenu svest i ona ih snagom svoje nesanice odnosi ili rastvara. Kao što ljudi misle. ali dišem. slavu. ja dišem. nego da živi. i samo je dahom kao tankim koncem vezan za beli. koračaju. patim. snažnim korakom idem u susret danu. osnovne čovečanske misli kao nevidljive planine u tami. tako sam i ja sanjao da sam uspeo da zaspim i da spavam slatko i duboko zdravim tvrdim snom kakav ne pamtim. beznadnih rastanaka. Ako i tu zaista završava. i osećam svoje rođene oči. kao pauk. Tako jasno vidim i snažno osećam tu nerazumljivu kaznu koju zovu sirotinjom. Sve sam to snivao za onih nekoliko minuta primirja u borbi sa nesanicom. kroz tanki dremež iz kojeg sam se brzo trgnuo na novo bdenje. Usnio sam da spavam. * Covek potone u nesanici kao u okeanu gustog i ustreptalog mraka. i da bdi mučen radošću. dišem svesno. nego da oduvek ovako ležim i mučim se uzaludno da mišlju doprem do samog izvora sirotinje. Dobro je što svirka frule ima kratke prekide i što u igri ima trenutaka zastoja u kojima igrači stanu. i da sluša pisak frule i topot nogu. miran. nevidljivi svet. postojano. da čovek ne pre-svisne i ne potone. Dura paupertas. kako i piju svetlost i same stvaraju dan. i poslednjim snagama srlja. čim sklopim oči. do svitanja. zbrisati ni resiti. da mi se čini kao da nikad nisam ni pokušavao da zaspem ni patio od nesanice. zaluta. Drevne. Samo jedna misao ne da se ničim oterati. Na tankoj niti svoga daha. ja čekam jutro. podvige. Kao što ljudi u snu viđaju ono što žele i vole: ljubav. koja nema veze sa običnom nemaštinom ili sticanjem. od koje čovek obnevidi. da ne izgubim svest i da me ne ponese šumni okean kao more premorena plivača. To je misao na sirotinju. evo i jutros. zamišljeni ne toliko o pokretu koji će učiniti koliko o onome koji su pre toga učinili. moj ubrzan dah pretvara u nečujno radosno kliktanje. iznad misli o sreći. koja se uljuijkuje i uspavljuje jedino svojim rođenim lelekom. daleko od svih ljudskih puteva. pa ma i kao plen zanosa i nesanice. kao odmoran čovek koji svoje snage drži u ruci. kraj otvorenog prozora. I kako sunce sve jače i u sve širem krugu obasjava svet. u protivnom pravcu od svega onoga što želi i što mu je potrebno. da izazovem u sebi neobičan ritam onih koraka kojima sam stupao u noćašnjem snu. koja ne ume da primi i kojoj svet ne može da pruži ni pomogne. govore.

tajne sramote koja je skrivana i zatrpavana kroz naraštaje i koja se probudila noćas u mojoj svesti i potresla moje biće do mračnog dna. da radim. Sna nema. ne govoriti. Kao spavanje snove. tako mi je sada u jednom trenutku postala vidljivo jasna smrt našega tela. Videći sinoć da san ne dolazi i da ću veću polovinu noći morati provesti budan. to je duboko. kad već ne mogu da spavam: da od avetinjskih sati koji nemaju mesta u ljudskoj raspodeli dana načinim plodno i korisno vreme koje će mi ostaviti zdravo osećanje zadovoljstva posle svršenog rada. iako je dotle srećno prelazio ponore i planine. pod vrbama nad jednom rekom. pomislio sam da ustanem i. Ne hodati. A sada. Digao sam se od nesuđenog posla i legao ponovo na postelju bez sna. zdravlja ni dela. i da od njih nema brašna ni hleba. gde mi je mesto. ja nastojim da zaboravim časovnik i njegovo postojanje. nedeljiv i nerešljiv račun postojanja bez svesti. da se prihvatim posla. I u svaki sekund može da stane beskrajan niz slika. 575 . šta vredi braniti se od saznanja dužine svoje nesanice kad je svaki njen sekund nepodnošljiv. Kao što nenaoružan čovek koji se nađe pred opasnom zveri pokušava da se spase praveći se da je ne vidi i ne primećuje. objavila suština života. kao i da je svaka nada koju u nama očaj rađa samo nova vrsta mučenja. tako nesanica ima svoja viđenja. Ono što mi noćas ne da da zaspim ni da nađem mirna mesta na postelji. To su crni nevidljivi pragovi na kojima čovek. po-mešati sa sokovima i tkivima u zemlji. 574 Noć prolazi. prevario sam san i uspeo da malko zaspim. nezaustavno i zauvek. ugledao jedan prizor koji sam verovatno video pre mnogo godina i potpuno zaboravio. ne gledati. Tkiva i sokove. tako često sam je doživeo u snu. Ali. bolno i davnašnje osećanje stida. ali mrtvac čiji bolovi nisu prestali. Tako sam noćas odjednom. zaboravljenog greha. plođenja i trošenja. sa jasnim saznanjem da je čovek dok god je živ sklon da veru je kako je njegova osuda blaža i njegova muka manja nego što jeste. Isto kao što sam nekad munjevito sagledao i shvatio rastenje i starenje. neočekivano i bez ikakve veze. ne mogu pravo da se setim ni recima da izrazim svoje noćašnje saznanje. nego da ih valja preležati kao mrtvac. koje smo navikli da smatramo svojima. Znam samo da sam za trenutak sagledao i shvatio smrt tela. Ući u nepoznat. Tako mi se prisno i nedvoumno objavi biće smrti kao što mi se nekad. ali sam je pravo i duboko osetio samo u ovim trenucima između jave i sna koji ispunjavaju moju nesanicu. Zaričem se: neću više da gledam na mali časovnik i da tako merim svoju patnju. nepomičan i nesrećan. Osećam stid zbog nepoznatog propusta. Posle toga sumračnog trenutka u postelji. neočekivano posrne i padne.Nema tako lude i neosnovane nade koja se ne bi mogla roditi u mislima očajnog čoveka. odričući se potpuno sna i odmora. Na javi sam toliko puta mislio o smrti. kad sam se probudio. Kao da mu je suđeno da umre od nevidljiva udarca iz daleka. Sedeo sam dugo nad belom hartijom dok nisam uvideo da su minuti od kojih je sastavljena nesanica jalovi i prazni kao snetljivo žito.

tu postoji samo svetlost. kao da ne živi. ali sam u snu potpvmo odsutan. koja nije deo sveta nego život za sebe. putu i livadama. ali znam da postoji bla-godet spavanja. nego kao da ništa na svetu ne postoji osim toga i kao da time ima sve i da završi. i ja osećam da spavam. koga sećanje vara. kao da nikad nije živeo ni poznao kuće. Svetlost kao postojanje i svet. Po navici govorim o drvetima. naše jave. Nesanica ne muči samo teio nego gasi. umesto ustajanja i žalosnog mirenja sa nesanicom. ali toplog i slatkog sna. postane mučeno. gacali su blatnom susnežicom. Ne spavam i znam da ne spavam. Sve je u svetlosti. ali bodro koračam kao čovek koji sve dublje gazi u vodu. vatre. sa rukama u džepovima i instrumentima pod miškom. gde Beograd prelazi u selo bez lepote i gde selo uzalud nastoji da postane grad. video sam u zimsko pred-veče četiri Ciganina. koji je takođe hteo nešto da kaže. bez zimskih kaputa. bez veze sa suncem i svetom. kao da nema 576 Još jedan san za vreme nesanice. briše ili izopačuje misao i koči i zaustavlja sve duhovne snage. dve žute trube i bubanj. U trenutku kad se rešavam da napustim postelju i nadu na spavanje. mira. žedno sna i željno svakog dobra. preliveno i prožeto njome. mučeno. uzdrhtalo klupko živaca. navire. Prisećam se sebe. raspameti. tankog i prozračnog. i moj sopstveni lik i rođeno ime. da se uporedi i pomeša sa ostalima i da kaže i on svoju reč. O kaišu preko ramena jedva je nosio veliki bubanj koji mu je otežavao hod i zanosio ga u stranu. sama za sebe. I to njegovo poskakivanje i potrčkavanje i njegov beznadan napor da ih sustigne. da je ona jedino što postoji i da se u njoj gube i rešavaju sva naša pitanja. nemoći i uzaludnosti. Svetlost. U ovakvoj noći čovek se razboli. Njih trojica su vodili neku beskrajnu cigansku prepirku ne obzirući se na druga sa bubnjem. lije i buja. briše sve u sećanju. I sam sam jedino deo te svetlosti. naše nesanice i naša snoviđenja. kome sadašnjost sve uskraćuje i budućnost ništa ne obećava. Gazim sve dublje u svetlost i gubim se u njoj. obavije me odjednom mlečna i pomalo teška atmosfera svetle i mlake magle. U stvari. sunca ni u sećanju. soli ni vode. Koračam obasjanim putem između livada i ret-kih drveta i polagano se penjem vrhuncu koji ne vidim. na drugom kraju. ali svetlost vidim i osećam. Violina. da ne vidi neba i ne oseća zemlje. sve je to davalo sliku krajnje bede.Negde na kaljavoj i neurednoj periferiji. I dalje nema reci. S mukom je izvlačio iz blata kratke noge nečistih i bosih stopala u plitkim cipelama. 37 — Znakovi pored puta 577 . Tako su prolazili noćas pred mojim očima ozebli i žalosni Cigani. Cesto kad već jutro dobro zabeli. osiromaši. Oborene glave vidim kako mi grudi postaju sjajne. Treći je bio omalen i nakrivljen. Ne znam za sebe ni za svet. usami i povije. Trojica prvih bili su visoki i povijeni. ma koliko da se lomio i nastojao da održi korak. Osećam još samo da koračam sa lakim otporom pred sobom. golo i gladno telo. ali ne kao jedan trenutak dana i jedna od mnogobrojnih slika. Tri visoka Ciganina odmicala su brže i mali sa bubnjem zaostajao je stalno iza njih. nastupa dvadesetak minuta neočekivanog sna. nego samo postoji. ne poznaje svoga i ne veru je u sebe. pa prozračne pre nego što se nepovratno pretvore u žitku svetlost bez granica. u drugoj okolini. Naježeni od studeni. poljupca.

po sle mnogo godina. ja sam svakoj svojoj neprospavanoj noći znao razlog i dugo 37* 578 579 . Gušio sam se od sreće. premoren od nesna. Bilo je sve drugo i drugačije nego što je danas. odlazio do otvorenog prozora i u retkim zvezdama i mračnim masama džbunja i drveća tražio svedoke svoje sreće. koju su mnogi želeli. Biti budan. značilo je čuvati je i neokr njenu preneti u novi dan. nekad uspavljivale kao stvarnost i uviđam da se moj život potpuno prevrnuo i okrenuo ka mračnoj strani. te letnje noći i osetio sam ponovo ono čudno dizanje postelje i onu naivnu i neodoljivu potrebu da se traži svedok za svoju sreću i njenu stvarnost i trajanje. gledajući svoju praznu i hladnu sobu i gole grane pred prozorima. ali u zanosu nesanice ja sam naslutio: da ima negde jedan život sav od svetlosti u kome je svetlost osnovni zakon i jedini oblik postojanja. da bdim i da se mučim.Ni na javi ni u snu nije mogućno takvo saznanje. značilo je iz gubiti trenutak sreće. Bio sam radostan što ne mogu da zaspim. kad su nesanice za mene bili teški i izuzetni nastupi. davnašnje i davno zaboravljene nesanice. bez povoda i razloga. značilo je biti srećan. Bdeti. Tada. pomislim da su me te dve lepote. jer sam se bojao da mi se sreća ne pomeša sa snovima i ne iščili do jutra. ne mogavši zaspati. sa kojom nisam znao šta da započnem. željna i prigušena. kao da se granica između njega i nesanice neprimetno ali stalno briše i gubi. sa ovom sadašnjom nesanicom koja dolazi od velikog i tajnog jada koji samo ja znam. Jedna je muka što teško uspevam da zaspim ili ne mogu da spavam. pre toliko godina. noći nije zabeleženo ništa. Činilo mi se da postelja poda mnom buja i raste.. Ali sinoć. Od zanosa i uzbuđenja nisam mogao da spavam. Sinoć. a druga. Letnja noć. — Čini mi se da sam uljuljkan tom varkom i zaspao i utonuo u san u kome su se obe nesanice izjednačile. — Razume se da je to bilo ujedno i jedino i poslednje dobro koje sam video od te žene i sva sreća koju je ona mogla da pruži. Jer nemam moći ni hrabrosti da kažem sve što je i kako je bilo. čitav svet opojne i kratkotrajne sreće. pa ma i za trenutak. setio sam se jedne druge. stopile i izgubile. I svaki čas sam se dizao. Zaspati. I to sam osećao dugo i tako živo da sam počeo da zamenjujem nekadašnju nesanicu od sreće u letnjoj noći. setio sam se. pa planu i stvore. Dešava se da me probudi snivani miris nevidljivog cveća ili pevanje ptica. To je bio jedan od onih trenutaka kad se urođena muška sujeta susretne sa ženskim lukavstvom. vedra i topla. A ne bi ni vredelo. Mladost. U sinoćnjoj. dala jasan i neočekivan znak pa- žnje. koje me sada bude kao lažan san. „ . nova. za jedno magnovenje. Nekad. Te večeri mi je jedna lepa i veličanstvena žena. I u snu mi se dešava da snivam da ne mogu da zaspim. dok se još nisam bio srodio sa njima i dok je noć za mene ipak značila spavanje. Ta me tegoba najposle probudi i tek tada vidim da sam dotle spavao i da tek sada počinje stvarna nesanica i istinsko mučenje. Ja sam bio zanesen i srećan onom nestalnom i varljivom srećom koju žene mogu da daju na tre nutak toj vrsti mladih ljudi. najgoroj. što i moj san sada postaje sve tanji i lakši.

Bdeo sam zbog žena. sam je i odvojen od celog sveta i svih ljudi i stvorenja u njemu. i kad dođe. bez pomisli na san. zbog uobraženih i stvarnih strahota i opasnosti. nije još mrtav. Ali. da moja noćna muka odgovara sasvim nesreći moga dana. meni izgleda neverovatno da je čovek mogao i tome pridavati važnost i posvećivati pažnju. — Kad se danas setim ponekog od tih razloga. stalno tka i treperi avetinjska igra čula. i što se ne može ni na koga pozvati ni osloniti i ničim utešiti ni zavarati. i onoga što ostaje naj-bednijima i najnesrećnijima: prava da se žalim ili bunim na svoj zao udes. Cim padne noć. Tako sam lišen svega. ali ne postoji svet onih koji bdiju. U tom muklom i jezivom životu koji se zove nesanica. Kao i san. Nego nesanica. kao bezglasan žrvanj. ne radi. I jedno od pro-kletstava nesanice je i u tome što je čovek u toj patnji sam. I u ovoj ogromnoj noći u kojoj pod pokrovom tame spava zdrava i srećna velika većina ljudi. Postoji svet mrtvih. vlada tlači i satire. stvar na svom mestu. ali bar briše granice između bdenja i spavanja. bez objašnjenja. nestalo bi je odjednom sa svima povorkama čuda i strahota koje idu sa njom. hez gneva i straha. a zna se da najgore kolju zverke bez glasa. Ne živi više. bez pomisli da se kome ispovedim i požalim.ga pamtio. potpuno je obezglavljen i ne zna u stvari kome svetu pripada. ne krepi. u meni plane neka svetlost od koje sja i trepti svaki damar u meni. ja sam mnogo mirniji u sebi i zadovoljniji sudbinom. čekam da se moj dan i moja nesanica sastanu i sklope. kazala mi je nesanica svojim nemim i mračnim govorom. bez nade na olakšanje. koja bi me utešila. Kad bi se u svetu nesanice javio zvuk. zbog gubitaka i neuspeha. Covek koji ne može da spava. Bdi. isto kao što me nikad nisu satirale misli i strasti koje su me budile noću i pratile danju. 580 Sve što nikad nisam mogao u snu naslutiti ni na javi videti. Danas. da je potpuno u redu i pravedno da noću ne spavam kao što danju ne volim. Izuzetak je čulo sluha. bez roptanja. I ostaje mi samo da bez nade i misli. i da me smrve bez traga. i ja primam mučno nespavanje kao što sam primio tolike bede u životu. Sme-šno mi je i stid me je pomalo. kao dve planine. jedinstven i povezan. sa nesvesnom rešenošću da sve podnesem i prevaziđem. Covek koji sklupčan u tami čeka jutro koje ne okrepi i ne obrađuje. To je misao da je ona. kad su moje noći postale moje nesanice bez razloga i povoda. zbog sujete i uvreda koje sam nanosio ili primao. ali i da me nesanica ne satire. Onoliko ima nesanica koliko ima ljudi koji ne mogu da zaspu. Pomirio sam se s tim da me san. nesanica se odigrava u tišini. ona je željna zvuka. to se ne dešava. ovakva kakva je. održavaju se. * Ima nešto što moju nesanicu čini još težom i gorčom. postoji svet pospalih. ne verujem. 581 . Zato majke pevaju deci da bi zagasile nesanicu i tako ih uspavale. ne radim ono što bi trebalo. da sam tako voćka koja trune sa dva kraja. i kad bi ona progovorila ili propevala. ne misli. Ne spava. kao izdvojena i razasuta ostrvca. Kao pustinjski pesak vode. Te reci ni toga glasa nema. užarene postelje onih koje san neće. Nesanica je nema.

i u stanovima ljudskim. lepše i vrednije nego ova zgrčena gomila mišića u nemirnoj koži koja ne može da spava. pri radu. ali sam celog veka za njom posrtao.Ni meni koji ne mirujem danju i ne spavam noću nije sakrivena potpuno ljudska sreća. na putevima. nešto bolje. VEČITI KALENDAR MATERNJEG JEZIKA 582 . čini mi se. 1937. živeti duže i dostojnije nego ovo telo koje sa svakim dahom. živeću u svakoj melodiji. slabije i ružnije. pogledom i pokretom nestaje. ali naslućujem jasno i znam pouzdano da postoji. Po tome ću. Nemam je i ne vidim. 5. Biću svuda gde bude pesme. i u isto vreme biva gore. Nikad nisam uspeo da stignem i dohvatim radost. I po tome sam više nego što jesam.

ja ne smatram ovaj posao potpuno izgubljenim ni uzaludnim. sve ako i bude tako. U svakom slučaju. ali bolje da to ostavimo sreći i slučaju.. i UVOD u »VECITI KALENDAR MATERNJEG JEZIKA« trebalo bi da bude otprilike ovo: Ovde će — to je moja namera — na desetinama i desetinama stranica biti govora o stotinama reci.. možda i više. Glavno je da se pokaže da je igra moguća. Bojim se da je to ne samo mogućno nego i verovatno.. Možda se čitaočeva osećanja i mišljenja o recima koje sam izabrao neće podudarati sa mojima.' . vi možete potražiti druge reći sa kojima ćete moći igrati svoju igru. ništa do zapise jednog pesnika o njegovim susretima sa recima. Ali. ili bar ne više nego što su to ostali moji radovi. jer od njih i tako sve najviše zavisi. Ukoliko ove reci u vama ne izazovu ista ili slična osećanja. Možda će asocijacije koje su one izazvale u meni biti čitaocu neshvatljive i izgledati neosnovane. molim čitaoca da ovde ne traži ni lingvistike ni filosofije. 591 $ .i\. Možda će se nekome ovaj moj pokušaj da izrazim ono što sam osetio ili pomislio u susretu i bližem dodiru sa nekim recima učiniti jalovim i proizvoljnim poslom dokonog pisca.. možda.

586 Opet sam zabeležio jednu od onih divnih i ređih reci koje nas iznenade i obraduju kao neobičan mineral ili redak cvet pored puta. zvučna i lepa reč danguba — dangubiti? U njoj ima. nasmejanog i prpošnog. Belić. ona kao da izbija iz celog ovog svečanog devojačkog pohoda na uzvišenu humanitarnu misiju spašavanja ranjenika. Uranila Kosovka devojka. izgleda zanimljiva. Bela Crkva.' bela vrana. bele pčele. Ali sećanja i asocijacije idu dalje i u neočekivanom pravcu. beli slez. i možda stotine takvih mesta u svetu. Bijelo Polje. Belo-grlić. nečeg vedrog. 587 . a nejasna i teško objašnjiva: heo. Nisu beli samo rukavi.«) Reč višestrukog smisla i velikog domašaja ispunila je. kao i mitologija. moćna. ni označi svoj krajnji domašaj. zagledana u svoju čašicu. Belobrk. Pun je narodni govor te reći u raznim značenjima. javlja lik precvetale lepotice Ciganke sa Cubure. a danas je reč: skrasiti se. evo. i botanika i zoologija. BELO — lepa i tajanstvena reč sa više značenja. Da li i vama. sve do ovog našeg Beograda koji je našao mesta i u Prešernovoj poeziji. Ostarela je pre vremena. . bela zastava. * u nedelju prije jarka sunca ■ ' zasukala bijele rukave. Neki dan je to bila danguba. ni blizu do bele Turčije kjer v Donavo Sava se bistra izlije. Beli Nil. bogata i mnogostruka smislom i zvukom. hela. volela sam ga kao belog boga! ' I*ukoleno3 Hero — beloruka Hera (Junona. geografija. »-jarkog sunca« i »zlatnih kondira«. a ne bi mogla da obuhvati ni približno sve varijante. čvrsti zubi koji povremeno blesnu. Bjelopavlić. dok mi sa zanosom i suzama priča o svom prvom ljubavniku i o tragediji u kojoj ga je izgubila. to su beli. Stajala bi i dalje pred nama. Ona je malko nagnuta. ni da objasni svoje višestruko značenje. BELA. Ta belina nije samo fizičke prirode. u isto vreme. bela magija. a kao da je sada gledam pred sobom. lakti ni hlebac. Bela Palanka. svetla. poezija. gubi i gasne i ova čudna reč sa svim svojim značenjima. zvučna i bleštava. u vezi sa ovom rečju. Belostenec. zasukala do bijeli lakata na plećima nosi leba bela u rukama dva zlatna kondira. od »■nedelje«. nečeg romantičnog. Tu se negde.. i nečeg morali-stički prekornog i mrgodnog i. belouška. Beljanski. i lepa kao i ona prva. »beloruka Junona«. Po čudnoj logici našeg sećanja meni se u ovom trenutku. beli udovac. Sedimo u polumračnoj krčmi pored kafe i rakije. jedino što je na njoj ostalo neokrnjeno. kako se meni čini. Zabeleži i zapamti reč čudesnog smisla i bogatog zvuka danguba. Ovde sve šija i blešti od belina raznih tonova i različitog porekla. i. Bilo je to pre mnogo godina.). uranila rano u nedelju. beli bor. belo. (»Ni blizu. kao na zatalasanom bioskopskom platnu.BEO. na belom hlebu.. beli dan. nego neki beli sjaj kao da se širi od »devojke«. Beli svet. ćelu jednu belu stranicu i ispunila bi možda još mnogo prostora. — A volela sam ga. gospodine! Jaooo. beli car. kao meni.

na vašarima u Bosni. god. nad čitavim područjem vladalo je nevrijeme. VI 1973) Na izložbi odgajivača ptica u Sarajevu. On se brani i moli da ga ne kreću od kuće. godine bili su izloženi i »golubovi prevrtaneri« tj.. osuti vatru na koga.. prevrtanci.*< (Pročitao u tekstu jednog sinopisca u Beogradu) vatrirati — ». u značenju napasti koga. promašaj. . »Provladin list Nasion objavio je . »U vrijeme kada je belgijska 'karavela' udarila u brijeg kod Tangera. na primer. on praska. prevrtači ili. naravno recima. molim vas! Ne smijem se ja u to upuštati i nisam ja za tog posla. orila se vika bozadžija: »Evo ladna.« (»Oslobođenje«. kolega. histeriše. Ja sam jedan isprepadan čovjek. obraduju i nadahnu.) Razgaliti (se). Sarajevo 28.. (Cuo u Banja-Luci 1959. .« (»Oslobođenje«. kako se kaže u Beogradu.. XII 1973) Partizani traže od seljaka da ih u zimskoj noći provede kroz zabačen kraj i da im pokaže put. reci: smicalica. 588 589 . Sarajevo 26. Za sparnih letnjih dana. učiniti svoje čestitance« (Anica sestra Ruđera Boškovića) * »Bifka može svakog časa ponovo izbiti« (»■Oslobođenje-«. ima i takvih koje me pogode kao udarac iz tame.. •c — Sta ima od Sarajeva do ili(iže» pe(»iiast ki lometara. koja nikom ne želim.-« ».Ali pored reci koje me tako povremeno ozare. kad on skoči i vatrira na njega«. 'i * MsteTisati — »on se ljuti. zabrinu i rastuže. XI 1973) * »U Velikoj Britaniji propala akcija anti-puSeuja. Prepišaj hoda! - tanjič — kažu za prazno zrno u Bijelom Polju hlećak — za blesava čoveka (Stolac) provladin — antivladin — dve nakazne reci kovanice iz naše štampe. Navodim samo tri. i odvedu moje misli na zla bespuća. * Od jednog novinara u Sarajevu. u novembru 1973. — Nemojte mene.. Sarajevo 24. ali to ne znači da ih nema još priličan broj. Takve su. razgalina — kod tih reci uvek ugledam površine modrog neba među razmaknutim belim oblacima. razgaljuje!« Dobra reč.

527) Ni uzmi ni podaj. u značenju: utešiti koga razgovorom u njegovoj nevolji ili žalosti. Samardžić. velikom uzaludniku. previše pogovaraju.-«) označava čoveka koji umiruje. sličnost. oko 1825. trebalo je da o veziru. Mehmed Sokolović. u predvečerje. kad vide da im dogovoreni posao ne odgovara i kad među njima nastanu nesporazumi i sporovi. 590 U pitanju je ovde predmetak (prefiks). . a posle. itd. P. za večnost zidane. Rečnik) Automobil-dizalica za dizanje nepropisno parkira nih kola narod je u Beogradu prozvao »pauk«. rodilo. podseća na neočekivanu veliku radost koja je jednog proleća. Zatim zagovarati (neku stvar. neku ideju) itd. vala.-pers. a sa našim nastavkom. danima da se druži i razgovara. istrčala pred nas na seoski put.. a da ipak ne bude u mogućnosti da iz svega toga izvede neki stvaran i pametan zaključak. što više razgovaraju nego što pregovaraju i ugovaraju. U Lici se to zvalo privaga. U starom Beogradu. a ne optužuje nikog. Skok. svedoče ne samo njegove građevine. godine. . nego i zadužbinska dobra. a dodavati takav komadić kosti ili lošijeg mesa zvalo se »nameravati-«. Evo kako: Nisu svi naši ljudi ni gori ni bolji od ostalog sveta.. '* Alica — prema Vukovom Rječniku zove se rana trešnja u Mostaru.fe uiuje^ nećei mo^:^ kaže jedan seljak iz Bosne. glagol razgovoriti. 591 . da je ispituje i preispituje. da . str. Postoji. kad smo je najmanje očekivali. »Rodilo je. Verujem da ovde nisu nabrojani svi prefiksi koji mogu da daju ili da oduzmu smisao glagolu govoriti. izgovaraju se ili nastoje da jedni druge podgovore ili nadgovore. na primer. Eto jedne reci sa kojom čovek može satima. Pa onda nije čudo što o čistim i razumnim odnosima ne može biti govora. mirnik (»a činiću kao mirnik. uporedo. al (tur.•« (R. (V.) = jarkocrven: Ova zvučna reč istočnjačkog porekla. tzv. . prigovaraju i ogovaraju. a šatrovci ga zovu »dizajneri-«. ali nevolja je u tome što se u međusobnim odnosima i poslovima nedovoljno dogovaraju. da je okreće i obrće. »cubok« zvao se našom reci domerak. (Ruđer Bošković) * U BiH tako označavaju veliku * Snebivati se.»Sirom carstva. a ne kao akuzator.

[Dachhaus-wurz].) Odahnuti.. BELESKA I NAPOMENE 592 38 — Znakovi pored puta . koje označavaju proces disanja. osnov i pogonsku snagu našeg i svakog drugog života živih bića.. Jenes bedr&ngt.« (Biljku Sempervivum tectorum L. Und dank' iiim. kao takvi. sa tragičnim značenjem.* Cuvarkuća. Ili uzdahnuti. znamo ili naslutimo. wenn er đicii wleder entlSssbo REGISTAR POJMOVA. ili nije nikad bilo ni moglo biti. ' Goethe. bogata višestrukim značenjem kao i sve slične složenice istog korena. sudbonosno izdahnuti. Du dnnke Gott. Ona nije samo stalan rekvizit starinskih lirskih izliva nego i neizbežan pratilac svih koji žale za nečim što je bilo pa nepovratno prošlo. možemo da osetimo. na krovu ili na kapiji. jer se veruje da čuva tu kuću od svakog zla. dieses eiirischt.^ A zatim ono drugo. koja se sadi na ulazu u kuću. što za mene vrlo često označava zelenu i zlatnu a osvetljenu površinu za odmor između dva pojasa tame. Ili čudesni dvopreg od reći: udahnuti — izdahnuti. neobična i neodređena. a tako dobro poznata funkcija ljudskih pluća u vezi sa nestalnim tokom naših osećanja i promenljivom sudbinom koja nas prati. »■. pradeda Todor Mladenović. poodavno zamakao u osmu deceniju i zato određen za čuvarkuću. wenn er dlch presst. So wundeibar ist das Leben gemlscht. a ipak je predmet želja pojedinaca i naraštaja. dobra reč. West-6sillcher Divan. u Bosni i u drugim našim krajevima narod naziva cuvarkuća — čuvakuća. Na pri-mer predahnuti. Buch đes Sdngers: »Im Athemholen sinđ zweierlei Gnađen: Die Luft einziehen. vidimo. koje menja sve iz osnova i označava kraj svega što sada jesmo i što. predvidimo. sich ihter entladen.

419. 512. 454 Brak. 363. brižnost 91. 440. 375. 375. 134. bolest. 528 38« 595 . rastinje) 64. 17. 130. 355. 515. botanilta Biografije. 179 Bosna. 147. balkanski narodi. balkanski (dinarski) čovek 177. 99— 100. 354. 374. 526. 306 Bog božje 14. balkanske zemlje. 153. 559 Botanika (bilje. 334. 309 Arhitektura v. 296. građevina Autobiografije v. 380 Brbljivost. 195. 358. 527. 502. 437—438. 508—509 Bol. 407. 15. 196. 379 Crno Gora 491. 359. 65. 253. 23. 559 Borbo (i sa samim sobom). 370. 337. 393. lođo 200. bolnica 15. 64. 104. 46. 406. 355 Brod. 20. 457. 45. 130. autobiografije 244. 534 Bilje V. 352—353. 518. 345. 19. 211—212. 217. 356. 531—532. bolesnik. 450. 322 Beđa (i moralna). 69. 382. 58. 445. 371. 451. biografije Balkan. 298. 149—150. 379. 334. 386. 364. 358. 541. 205. sirotinja 30. Bosanci 317. 22. 140. 357— 358. bračno 48. 381—382 Beograd 197. 211. 73. jad. 292. 88. 488. 173. 152. 511. 492. 561 lU Cirkus 275. 387. 377. 489 Briga. 544. 317. 350. 314. borbenost 15. 105. brzopletost 151—152.REGISTAR POJMOVA Aforizmi 288. 456. 542. 38. 16. 16. 296. 384. 136. 61.

204 Herceg-Novi 442. 184. 263. 45. 63. 467. 86. 349. 154. 66. 233. 547 Harmonija. 506. čulno 14. 265. 165. ljudski rod. 81. 284. 14. 173. 37. 206. 478. 185. 35. 158. zavist. 208. 14. 118. 202. 66. egoizam. 554 Delo 251. 306 Cnev V. 143. 77. 91. govorljivost. fikcija 26. uvreda) 13. 417. 142. naš čovek 157. 530 Gordost 58. 408. 82. 200. 239. 228. 482. 479 598 597 . dužnosti i obaveze. 97. 58. 158. 311. 129. 516—517 Fiksna ideja. 150. 404. 132. 353. 560 Česma v. Orijent 343. 185—186. 378. 259. 68. 540. 456—457 Erotika. 531. 482. 118. 243. 222. 536. 499 Cutanje. 223. 53. 201. danas.Casovnik 435—436. 97. 65. 53. podvig 20. 245. 426. 165. 69. 374. 64.. 187. 251 • Izgubljenost 77. 138. Sala 52. 340 Gete (Goethe) 300. 441. 47. 60. 474. 441. 372. 227 Islam 80. 71. 16. 345. sklad. 208. 56. 132. 384. 405. 386 Izlaz 108. 225. 136. 108. 239. 198. 71. 53. 202. 117.43. 420. 78. praštanje. 198. 80. 68. 384. 113. 96. 269 Čudovište 124. 16. grah. 249. 124. 70. 207. 485 ^ Ćula. 278 Detinjstvo. 139. nada Činjenica 157. 421—422 Covek. 205. čovečanstvo. 173. 423. 322. erotsko 80. 355. ljudi (i osobine). 313—314. 185 Đavo 100. 76. 87. 446. 236. greške. 200. 510 Čudo 15. 302. 136—137. 304 Humor. 397. 196. 173. 201. 62. 502. 290 Istina. uprava (ugled. 125—126. 52. 341—342. 71. 348. 464. 113. 191. dečaci 110. 111. 558. 207 Duh. 135. 225. grešno. 161. 208. 465. 184. 400. 56. 452—453. 208. 138. 351. 32. 172. 435. 237. 164. 510 Iluzije 55. kleveta. 89. 65. 314. 159. 48. 348. 115. održanje) 37. 51. 151. 560 Intervju v. 54. 203—204. 399. 448. 31. 371. 134— 135. neistina 45. 89. 366—367. 483. 489. ravnoteža 20. 112. 377. 501 Dani. 229— 230. 195. 307. ćutljivost 36. 408. 49. 562. 93. biti sve. 364. 184 Dubrovnik 401—402. 103. 67. 513. 263. govornici 51. 434. bližnji (bliski). 139. 80. dobrota. 196. 299. 61. 161. 125. 317 Igra 85. 400. 181. 270. 195. 413. biti što smo (nismo). 516 Istorija 40. 254. 112. 373. 473. nagrada. 101. 487. 164. 306 Čitanje 232. danju 28. 474 Dvojnik 102. govorenje. 306. . 278. duhovni život. 418. 221—222. 295 Filosofsko razmatranje (sistemi) 185. 109. 279. 60. 239. 15. 59. 120—121. 485. 408. 435. 204. 379. 202. 42. 406. 451 Dugovi 44. 181. 50. 540 Društvo. 103—104. 163. 164. 162. 312. 275. 398. 228. 217. 95. 501. 361. 182. 378. 238. 389. 153. 440. vlada. 87. 59. 474 . laž. 377. 343. 208. 78. 199. 559. k . Egipat 105. 96. duša 14. 546. 105. 313 Drina 44—45. 57. 78. 52. 197. 479. 404. 181. 106. 88. 178 Građevina. 337. 558 Dnevnici 24. 107. 164. 154. junaštvo. 107 Ispiti 44. 210. 85. 78. 556. griza savesti. 178. 338. 146. kuća. 479. 121. 152. vođa Čežnja v. 177. 92. 557. 218. 284 Istofc. mržnja Govor. 200. krivica. trebalo biti 13. 295. kazna. 522. 379 Etika (ambicija. 363. 117. 198. 114. 235. 255 Fotografija 181. 151. 532. 385. novine Ironija 182. 271. arhitektura 112. 258. 61* 63. 177. 529 Hrabrost. kritika. 61.

222. Mocart. 74. nesigurnost 178. ^3. 111. 357. 42. gnev 32—33. 310. 370 Muzika. 208. 256—257 Obzir 196—197. 548 Olakšavajuče okolnosti 59. 297. 389. 20. 563 Nada. 79. 403 Odelo 48. 150 Mana. 74. 154. razočaranje 37. štampa. 427— 428. Petar 293. 67.Ja 315. 554—555 Nemir. 129. 491 Nered. 196. 58. 374*' 387**-*^. morsko. 132. . 356 —357. 220. 217 Mržnja. 65. 241. 275. 483—484. 225 Noć 14. južno narečje 222. 254. nespokojstvo. 210. književnost. 63. 459. 490. 258. 339—340. 234. 246. 425. 533.M. 195 Neprijatelj. hrabrost Južnjaei. Brams. 418 Očajanje. 243. 218. mladež. 97. 461. 192. 208. 516—517. 411 Ličnost 101. 308. mornar 80. 154. 183. 220 Mudrost. neizvesnost 27. 299 Junaštvo V. 192. 62. 59. 464. 204. 38. 354. 152. ljubavnici 13. 191. novinari. 202. 320. ništavni 166. 441. 237. 60. 280. 405. 180. 405—406. 462. intervju 246. književnik. 520. 258. 559. 295 Kolebanje. 401. 219. 475. 400. 499. 393. 75. 305 Katastrofa v. 247 Nečistoća 117. 177. 127. etika More. 400—401. 200. 138. 373 Nerad. 106 Nesporazum 62. 347. 324—325. 541. lekar 66—67. 40. 284. 153. 200.^ '. 96. 323 Kočić. 144. 352. 286. 421 Odnos (more—kopno. 75. 478. 531 Malograđanin 51. 491—492 Kajanje 28. 412.99 . 292. 496. 520 Lepota 219. pevanie) 109. 73. 558 598 5. 280. očekivanje. 501 Jezik 14. 374 Miris 189. 306. poremećaj 222. 515. 141. 72. 334. 513 Mladi. smeh 95. 209. pesma. 118. 493. biblioteka 230. 317. 198—199. muzikanti (koncert. 95. 386. 390. 462. 220. 237. čežnja 15. 439—440. propast Kina. 310. 163. 516. 151. 109—110. 294. Vuk 91. neradnik 39. 343. 169. •. 172. 282. 233. 576 Nesavršenstvo 74. 306. • Most 149. 234. 492. 503—594 Karadžić Stefanović. Kinez 320. 349. 368 Opatija 368—369. 353. 155. 516— 517 Legenda v. pričanje Lek. 560 Novine. nesrećnik 19. 511 Nepravda 15. 541. 188. 538 Kiša 331. 483 Ništavost. 393. 220. 129. 296. 245. 337—338. 117. 248. 260. 315—316. 247. 561 > Oblik 134. 352. 413—414 Nesanica 155. 498. 249. 285. 81. porok 13. mudar. 368. mudrac 20. 242. 555 Moral V. oluja—tišina. Istok Osmejak. 178. 62. mladost 14. 413. 390. 152. 262. . 315 Nipodaštavanje 62. 90 Nezadovoljstvo 31. prema sebi i drugima) 60. 426. 237. 273—274. 319. 258. Ml. 503. 307. 259—260. 275. 437 Ljubav. 383 Orijent v. 315. 55. 293—^294. 231. 349. čovek 18. 237. 522 Nesreća. 63. mišljenje 31. 87. 378. 316. 243. 330.j'' • . 540. 25. 468 Misao. 440. 19. 219. 417. 184. 115. 457—458 Mašta 14. 420 Opre2 291. 487 Knjiga. 559 Nepoverljivost 174. 397. 437. 443. 14. 46. 139. 123. 192. 441—442 Ljubopitstvo 249. 379 Ljudi V. 436. 187. 39. 135. protivnik 62.

389. razaranje. 71. 500—501. 480. pisac. 89. 127 600 mi . 281. 410—411. 260. 510 Pakao 79. 269—270. 168. 171. 349. 127 Savršenstvo 37. propast Razočaranje v. 477 Prolaznost 20. 511. 495. 442. 70. 477—478 Protivnik v. 353. 181. 291. legenda 187. 174. 77. 543 Ravnodušnost 59. 462. 287. pesnik. očajanje Reći. 287. 438. slutnja Pričanje. 270. 308. 272. 344. 416. 378. 277. 167. 240. 376. 288. 538 Radost 19. 165. 337. 191. 188. 227. 371—372. 517. 293. 339—340. 162. pokojnici 15. 321 ■"'' . 420. 67. 368. 166 Primorje. 301. 241. 316. 309. 504—505. 517 ' Postojanje 164. 77. 198. 155. 267—268. 412—413. 517 Savest 28. 491. 81. 377. 241 Patnja 16. 362. 490. 158. 172. 492. 68. 87—88. 303. 522. 50. 191. $49—9411. 192. 289—290. 66. 274. 320. 189. 562 Razaranje v. 190. 508 Razgovori 53. 173. 209. 98. 41. izraz 14. 224. 159. 84 San. 367. 96. 265. 47. 212. 221. opisivanje. 467. 198 Raspoloženje. 374. 256. 255. primorci 205—206. 236. 127. 173. čast 49—50. 536. 443. 145. 317 Porok V. 448. 111. 536 Rastajanje. 395. 177—178. 411—412. 159. 84. Putevi.• . 308. 164 i. 292. 234. ratnik 34. 478^79. predviđanje 124—125. 537. 319. smrt . 421. 407. 249 Pesma. 272. v. 213. 56. 511. 174. 475. 277. 134—135. 496 Soko Banja 537. 209. 130 546 Predrasude 52 Predviđanje v. 168. 351. 22. 129. putopisi 20. 307. pevanje v. 93. 220. 57—58. suze. 231. 133. 451. 92. 245. 185. 114. 513. 350. 166. 506—507 Pravda 16. 79. 475. 301 302. 542 Spas 25. 503 Snaga 61. 288. 304. mana -' = Poslovice 263.•• Ponos. 185. 232. 184. 322. 320. 378. 517-^18. 164—165. 515. 17. odlazak 38—39. 151. 548 . 304. 287. 189. 483. 536 Prosjak 342. 548 Sarajevo 313. 509 Rat. 137. 424. 163. neprijatelj Prošlost 77. 86. 562 : ■ Protivrečnosti 127. 153. 144. 74. 317. 270. 422. 357. 128. . 526 Poraz 33. 476. 206. 338 Samoća 22. 491. 324. 194. 300. 376. 443. 209 Sramota 31. 371. 91. 219.:-'•. 460. 362. 117. Rad 122. 100. 473—474 ' Poznavanje (sebe) 15. 496. 138. 223. 359. 160 Propast. 394. 210. 354. 364. 236. 390. 229. 291. 309. 498. 274. 36. 163. književnik Pobeda 33—34. 164—165 Podvig y. 396 Slutnja. 484. 264.:"-••■ . 445. 419. 361. 59. 61. 75. 158. 168. 340. 390. 241. 378 Raj 24—25. 156. 197. putovanja. 423—424 Sećanja 128. 348. 560 Paradoks 53. 106. 287. 334. 488 Samovolja 53.Padovi 160. 484. poezija 218. 316. 390. 157. 238 Sloboda 38. 418. 80^ ?07. 409^-410. 278. 257. 449. 169. 46. 69. 40. 239. 349. 516. 181—182. 317 i . 296. 523 Seljak 346. 74. 374. 302. l'?9. 535 Smrt. 280. 270—271. 372. 487. 286. 219. 'i Posmatranje 324. 306. 75. 70 Slovenačka 349. 305. pripovetka. 439. 102. 49T Priroda 80. 464. katastrofa 36. 348. 498. 186. 434. 238. 140. 333. 241. 174. 477. 521. 140. 509. muzika Pisanje. knjiga. 111. 94. hrabrost Pokojnici v. plač 96. 190. 238. 521.: Poređenje 316. 546 Slepac 71. 172. 453 Prijatelji 163. 93. 167. 122. 242 Promene 74. snovi 15. 42. 485-^86. 236.

167. vlaga 14. 282. 126. 481. 212. 444. najniža. 442. 502—503. 145. 226. 503. samosvest. 212. 99. 276. 437 Tursko 353. 362—363. 109. 202. 560 Svanuće. 388. 284. 148. 182. 468. 480 Ubica. znati 169. 176. 443. 65. 378 Starenje. 541 Višegrađ 403. 40. 289. 80. 78. 109. 140. 71. 191. 549—554 Štampa v. 219. 20. 49. 312. 173. 40. 91. 561 Uzlet. 191. 379. bojazan 14. 198. 164. 445. starost 19. 347. inspiracija) 47. 354. 538 Strogost 68. zločin 14. 171. 558 Tirani 56. 515. 315. 436. 219. 209—210. 70. 323 Vmor 255. ubilački nagon 112—113. 406. 505 Zdravlje. 492—493. stvaraoci (talenat. 603 602 . 427—433. 525. 133. 279 Sujeta 49—50. 425 Znanje. 128. 115. požar 71. 265. 282. 380. 119. 396—397. 559 Stranac 30. 80. 86. 225—226.■ . 464—465. 173. 393. 272. 103. 72. 285. 422. 374 Tuga. 164. 495 Stepenice 110. 311. 170. 414 Zanos 262. 338. 360—361 Stvarnost 131. 355. 351. 68. 549 Salo V. 39. 182. 443 Umetnik. 458. 443. 560 Tele 28. 547—548 Zaborav 17. 316. 166. 386. oluja) 218. 531—532 Strast 14. 58. 145. 323. 301. 82. 102. 124. 475. 308. 29. penzioner 145. 264. 42. špansko 310. 475 Uteha 62—63. 144. 308—309. 201. 69. 108. 228. 110. 73. 111. turizam 365. 262. 140—141. 176. 239 Sudbina 84. 137. 234. 438. 557 Tragedija 85. 54. 66. 445. 318. 97. 356. 423. verovanje. 390. 183 Talenat. 54. 426. 226. 548 Sud (o drugima) 84. žalost 58. 17. 74. 32. 233. svitanje 335—336. 113. 115—116. 111. 76. 376. 245. 321. 519. 16. česma. 304. 547 Vidik 20. 175. 368. 138. 309. 544 Vreme 22—23. 59. 234. 287 Vžas 161. 118. 361—362 Vetar (šilok. 48. 170. 78. 174. 316. 163. 541 Vera. 35. uspon 160. novine Svajcarska 333—334 Švedska 523. 524. 559. 515. 334. 72. 157. 60. 27. 38. 517 Stil 262—263. 491 Sunce 195. 376. 28. 290. 109. 505. 339. 227. 217. 316 Stvaralaštvo. 222. obdarenost. 182. 488. 168. 232. 206. 496—497. 84. 27. 315. 557 Zelja 15. 296. 535. 596 Voda. 62. 451. 61. 209. 137. 161. 19.Sreća 47. 496. 318 Strah. 102. 246 Zvezde 3u0. 477. 349. 295. 372. 156. 210. 118. 384. 148. 406. 96— 97. 62. 40. 275. 103. 272 Tajna 116. 479—480 Žena 13. umetnost 218. 172. 442. 147. 350. 182. ozdravljenje 219. 300. 291. 92. 109. 104. 237. 322. 83. 452. 291. 83. 559 Svest. 170. 466. v. Tačka (stalna. 247. 537. 258 Turisti. 192—193. 391—392. 239. 415. 133. 507—508. košava. 172. 232. 548 Svetlost 210. 564 Spanija. 323—324. 369—370 Zvuk 25. 534—535. 35. 123. 154. darovitost. humor Sekspir 563. stvaraoci . 469—473. 279 Tišina 21. 362. 303. 64—65. 428— 427. 276. 382. 405 Vatra. 449. 380. 481. 317 Zlo. 397. 526 Svet 16. oganj. 374. 451. 477. 532. 330. 163. 69. vernici 64. mirna) 55. 24. 529. 115—116. 490. 379—380. 479. 182. stvaralaštvo. 90. 476 Stid 13. 259. 148. 201. 555 i. 155— 156. 81. 66. 414. 416. svesni 22. 229. 474. 377. 229. 315. 531.

Život (živ, živeti, životna pitanja, borba, prilagođavanje) 13, 14 15 18 —19, 20, 21, 23, 24, 25—26, 29, 30, 31, 34, 36, 41 46, 47 68 69 73, 74, 80, 85, 86, 88, 92, 93, 98, 100, 112, 118, ' 120 122 125, 131, 135, 137. 142, 143, 148, 159, 165, 166, 169, 173' 175 183 194, 195, 197, 205—206, 207, 219, 220, 221, 222' 279— 280'291, 311, 317, 344, 361, 374, 387, 399, 403, 407, 433^ 445— 447, 450, 465, 467, 468, 474, 477, 480, 487-488, 503', 516, 531, 532—533, 538, 558, 561

BELESKA O OVOM IZDANJU

iy<

CM

! •■; , ! <!« « ', .fi iVi

I

ai'"'

?;

K ako je uvid u zaost avšti nu koja se čuva u SAN U u Beog radu poka zao. Znak ove pore d puta Ivo Andri ć piše gotovo čitav

og život a i stvar alačk og veka . Po sopst veno m kazi vanj u, Andr ić je u svoj u džep nu belež njcu poče o da upis uje utisk e i

opažanja još dok je imao osamnaest godina. Prve zapise ove vrste, pod naslovom Znakovi pored puta, Andrić je objavio u Glasr^lku Saveza trezvene omladine krajem 1924. godine.' Mali deo obimnih i izuzetno zanimljivih Znakova pored puta objavljen je u dnevnim listovima i časopisima. Prevashodno, Andrić Znakove nije objavljivao po

red osle du zapi siva nja, već u ma nji m ili veći m tem atsk im cikl usi ma za koj e je pret post avlj ao da odg

ovaraju prilikama i okolnostima u kojima se pojavljuju. U Izabrana dela Ive Andrića u četiri knjige' Znakovi pored puta nisu uvršteni, kao ni u izdanju Sabranih dela u deset tomova Udruženih izdavača, uređena i objavljena sedam godina kasnije, za života piščeva, uz njegovo učešće i saglasnost'. Razvrstani u tri tematska područja. Znakovi pored puta se u knjizi prvi put pojavljuju kao četrnaesti tom u prvom posthumnom izdanju Andrićevih, u šesnaest knjiga. Sabranih dela.* Znakovi pored puta su u Sabrana dela uneseni prema daktilografisanom rukopisu. Na kraju ovog rukopisa od 315 strana stoji: »Ovde završava knjiga Znakovi pored puta. Poslednja zabeleška unesena je 17. marta 196C«. Rukom (Vere Stojić) dopisana je reč prva, pa ovako dopunjena re' Ree je o zapisu na početku knjige: »Ima narodnih prlCa koje su toliko opStečovečanske .. .*, Ud. 2 »Prosveta. Beograd, Svjetlost, Sarajevo, 1956. godine. ' Prosveta, Beograd, Svjetlost, Sarajevo, Mladost, Zagreb, Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1963. ♦ prosveta. Beograd, Svjetlost, Sarajevo, Mladost, Zagreb, Državna založba Slovenije, Ljubljana, Misla, Skopje, 1976.

60S

čenica glasi: »-Ovde završava prva knjiga Znakovi pored puta...« itd. Na prvoj strani fascikle u kojoj stoji daktilo-grafisani rukopis Andrić je napisao: „Prva knjiga. Znakovi pored puta, original«. Na zadnoj stranici fascikle stoji samo Znakovi (ćirilica), original. Poslednja zabeleška u ovom rukopisu glasi: »Nekad davno napisao sam da je jedna od čovekovih slabosti njegova mala i ograničena moć predviđanja...-« itd. Naravno, kao i drugi zapisi, i ovaj je u pre-kucani rukopis prenet iz neke od Andrićevih beležnica. Da je Andriću bilo stalo do hronologije, on izvesno ne bi zapis koji počinje rečenicom »Nekad davno napisao sam...« — stavio na kraj knjige, jer, očito ovom zapisu bi, onda, mesto bilo negde u njenom početku. U toku 1974. godine Andrić je prekucani tekst, uz pomoć i saradnju Vere Stojić, verifikovao, unoseći u njega manje ispravke, napomene, dopune. Izvesne ispravke su tada u tekst, uz saglasnost pisca, unesene rukom Vere Stojić. Andrićeve beležnice, radne sveske i notesi u koje je unosio svoja razmišljanja o životu i umetnosti, opažanja o ljudima, kulturnim i društvenim pojavama i zbivanjima, slike sa puta, prizore iz života, pripovedačke skice, ispise iz knjiga koje je čitao, najvećim delom su sačuvani. Uporedimo 11 zapise u beležnicama i one u knjizi, uočićemo da je pisac, po pravilu, i kada je diktirao svoje zabeleške, i kada je izvesne celine izdvajao da bi ih objavio u listovima i časopisima — vršio, manje ili veće, izmene. Novom, prerađenom i dopunjenom izdanju Sabranih đela priključili smo tom sedamnaesti pod naslovom Sveske, u kojima donosimo izbor iz beležnica iz kojih je Andrić veći broj zapisa uneo u Znakove pored puta. Po završetku prve knjige Znakova, Andrić ne prestaje da lista svoje sveske i da diktira: započeo je i drugu knjigu Znakova pored puta, ali je nije dovršio. I ovaj rukopis, obima 87 strana, je đaktilografisan, i čuva se u SANU u Beogradu. Važno je da imamo u vidu da oba dela jedne završene, i druge započete knjige, nastaju iz istog polaznog, primarnog teksta, i da je, prema tome, reč o jednom delu koje nastaje iz istog izvora, od istog tkiva, a raspoređeno je u dva toma. U daktilografisanom tekstu knjiga Znakovi pored puta nije tematizovana, mada napomene u Andrićevim sveskama, pi i na marginama mašinom kucanog teksta, ukazuju da je pisac nameravao da to učini, da Znakove, bude li vremena, sistematizuje i razvrsta u celine kao što su na primer one pod obiedinjujućim naslovom Beleške za pisca ili Reći, Jezik, Stil, itd. U Andrićevoj zaostavštini nađene su ovakve celine, pa su ih prerađivači pod piščevim naslovima (Nesanica, Večiti kalendar maternjeg jezika), kao četvrti, odnosno peti deo knjige, u ovoj formi uvrstili u Znakove pored

puta, sa kojima pokazuju stilsku i tematsku srodnost i sa zapisima koji su uneseni u Znakove čine deo iste književne građe. Nesanica je daktilografisana. datirana i potiče iz 1937. godine. Očigledno je ovaj rukopis bio pripremljen za štampu, ali nije objavljen. Flober je sačinio za francusku književnu kulturu značajan rečnik banalnosti; Andrić je nameravao da sačini večiti kalendar maternjeg jezika, ali je ova zanimljiva i plodna zamisao ostala u začetku. Najstariji datirani zapis u večitom kalendaru je iz 1950, a najveći deo je iz 1973. godine. U daktilografisanom tekstu Znakovi pored puta su veoma retko datirani. Upoređivanjem sa Andrićevim radnim sveskama ustanovili smo da je pisac prilikom diktirani a ne samo vršio izmene, dopune, ili skraćenja, već da je, po pravilu, izostavljao datume,' suvišna lociran ja, i nastojao da svojim zapisima da opštiji karakter, da izbegne forme dnevnika i aforizma, da svoje misli i raspoloženje prenese iz prvog lica, to jest, da svoje ja nadomesti drugim zameni-cama. I to nas uverava da Andriću nije bilo stalo do hronologije. Između pojedinih zapisa stoje ponekad sati, ponekad dani ili nedelje, ponekad meseci i godine. Svaki zapis je, u ovom smislu, celina za sebe. U daktilografisani rukopis Andrić svoje zapise, beleške i opažanja nije prenosio hro-nološki, niti u celosti po beležnicama, iako je na ovima, najče.šće, upisan datum kada počinju i kada se završavaju. Izvesno je: kontekst u kome su tekstovi nastali ne poklapa se sa kontekstom u kome su se pojedini naslovi našli u daktilografisanom tekstu Znakova pored puta. Upoređivanjem na različitim osnovama, blagodareći, pre svega, činjenici da je većina Andrićevih svezaka sačuvana i datirana, bilo bi moguće, okvirno, sa manje ili više sigurnosti, utvrditi vreme nastanka pojedinih zapisa. Ponovimo, međutim, još jedanput, da to ni po piščevom, ni po našem uve-renju, nije presudno za većinu zapisa u Znakovima pored puta. U ovom popularnom izdanju priređivači su se, u želji da čitaocima olakšaju pristup Andrićevom delu, opredelili za tematski princip, na kome su, uz saglasnost pisca, uređena čitava Sabrana dela. Kako bi odveć striktno, usitnjeno tematizovanje moglo kod čitaoca da izazove osećanje ponavljanja i jednoličnosti, priređivači su zapise razvrstali u tri veća dela. U prvi deo,
' Datume koje smo naSU u pišJevlm beležnicama, a koje Je Andrić prilikom diktlranja izostavio, stavUi smo u fusnote. I druge manje izmene, dopune 1 razilaženja između daktilogralisane verzije zapisa 1 autografa predočene su fusnotama, u fusnotama su naznačeni i oni z'apisl u Znakovima čije varijante srećemo u Sveskama, tom sedamnaesti ovog izdanja. Prevode u fusnotama, ukoliko nije označeno da su Andrlćevi, dali su priređlvačL

606

607

Nemir ođ vijeka (naslov jednog ciklusa u Nemirima, vidi knjigu jedanaestu), sabrana su Andrićeva razmišljanja o filozofskim i društvenim temama i sve što glagol živeti pod-razumeva i priziva kada je reč o umetniku. U drugi deo, pod odrednicom Za pisca, inače čestom u piščevim radnim sveskama, uvršteni su tekstovi o umetnosti, književnosti, arhitekturi, muzici, slikarstvu, opažanja o jeziku, stilu, recima, književnim formama i pravcima. Kada Andrić piše o umetnosti, o pisanju, on retke izlaže načela; radije piše i razmišlja o soptsvenoro načinu rada, ili o stvaralačkom metodu pisaca čija je dela voleo i izučavao. Kada piše o sopstvenom delu, o onom što je stvorio, čini to bez namet-Ijivosti, ali sa gordošću. Ono što je ostvario, Andrić sagledava i prosuđuje prema onome što je ostalo neurađeno, i što se još, možda, moglo ostvariti, ili naspram onoga što mu je oduvek izgledalo neostvarljivo. U nesavršenstvu on, poput Vovenarga, vidi glavni podsticaj književnog stvaranja. Ako drugi deo knjige predstavlja Andrićevu poetiku, prvi obeio-danjuje piščevu filozofiju, shvatanja i osećanje postojanja. U treći deo. Slike, prizori, raspoloženja (naslov naš), sabrane su prozne skice, slike sa puta, opažanja o ljudima i naravima, prizori, likovi, >^snovi i pomisli«. Izvestan, ne veliki broj zapisa, uvršten je u Znakove pored puta u dve verzije. U ovakvim slučajevima jedna verzija je stavljena u fusnotu. Kako bismo čitaocu pomogli da se lakše služi knjigom, ovom izdanju pridodali smo i registar pojmova. U ovom izdanju došlo je i do pomeranja izvesnih zapisa kako bi im se našlo adekvatnije mesto unutar tematski organizovanih celina. U daktilografisani rukopis Znakova pored puta Andrić je uvrstio i izvesne tekstove čija prvobitna namera nije bila takva. Otud u Znakovima pored puta nalazimo i gradu za pripovetke, romane, eseje. Dodiri, veze, zapisa u Znakovima i drugih Andrićevih radova raznoobrazni su i mnogobrojni i nije ih moguće ovde nabrajati. Navodimo samo nekoliko primera. U Znakovima pored puta, deo treći. Slike, prizori, raspoloženja, čitamo: »Posmatra, i to ne od danas već odavno, gleda i sluša oko sebe, šta se radi i govori, a sve misli da negde iznad ili iza prizora koji mu se ukazuje postoji, mora da postoji, neki drugi svet, sa drugim ljudima, drukčijim mislima i postupcima. Teško mu je da veruje u postojanje ove povorke u kojoj i sam učestvuje. Sve mu nešto govori da će se mrka pozadina od istrganog bosanskog predela najednom osvetliti iznutra i razgaliti i da će se na tom par-četu prave Drine ukazati druga, stvarna, povorka, uzburkana

I nesavršena i ona, ali mirnija i čistija, više ljudska a manje zverska i bezumna. Moraće se tako nešto desiti, jer sve što ima u čoveku od čoveka i čovekovog reda i razuma, to želi, nada se tome i veruje da ne može ostati na ovome, da ne bi smelo ostati. Bez određenog osnova, bez prava, u protivnosti sa svim što zna, vidi i čuje, ali čovek veruje da sve to nije tako, da je sve ovo, sa svim ovim odlascima i dolascima, samo san, niz ružnih snova, koje snivamo na dugom putovanju u jednu posve drugu i drukčiju stvarnost, u kojoj ćemo se na kraju puta naći i probuditi.« Navedeni odlomak pripada rukopisima nedovršenog ro-rnana OmerpoJa Latas. Reč je, po svemu sudeći, o razmišljanju konzula Atanackovića, tj. o nastavku poglavlja Leto (vidi Sabrana dela, tom petnaesti. Napomene). U istom delu Znakova nalazimo i ovaj tekst: »Čudna priča o čoveku strancu koji je, krajem osamnaestog veka, na putu kroz Bosnu, napadnut od razbojnika, teško ranjen i opljačkan. Uzeli su mu sve stvari od vrednosti, između ostalog i dragoceni džepni sat, u to vreme čudo tehnike. Sad leži u jednoj seoskoj kući i leci se; u stvari, ne leći se nego umire, ali nikako da umre. Ali lakše bi se smirio i rastavio sa dušom kad bi umeo da razgovara sa ukućanima i kad bi znao koji je danas dan i koliko je sati.« Ovaj motiv Andrić je razradio u priči Ranjenik na selu (vidi tom četranaesti, Kuća no osami i druge pripovetke). Andrićeva razmišljanja o igri, o ljudskom pokretu uopšte, ili o recima, razaznaće se u pripovetkama Igra, Panorama. Reci Manje ili veće odlomke iz Znakova pored puta, osobito tipično andrićevske početke rečenica, naći ćete u pripovetkama Na obali, Corkan i Svabica i drugde. Andri-ćeve misli o pesniku i pesništvu u Znakovima prepoznaćete i u tekstovima o pojedinačnim pesnicima, o Branku Radiče-Viću na primer.* U Sokobanji, 1942. godine Andrić je u Pepita veliku svesku upisao sledeći tekst: »-Đacima bi se uvek pridružio poneki od njihovih drugova iz detinjstva, koji je zajedno sa njima učio osnovnu školu (ovde), pa posle ostao u kasabi kao šegrt ili sitan pisar u op.štini ili nekom preduzeću. Ti su se mladići obično odvajali od tog društva, bilo svojonx grubom ironijom bilo neprijatnim ćutanjem. Oni su čas preterano i neiskreno podvlačili u govoru svoju prostotu i neukost u poređenju sa srećnijim drugovima, čas ih opet jetko ismejavali sa visine svog neznanja. I u jednom i u « TJpoređl str. 256 ove knjige i Spomenik pesniku životne rado' Sli i mladalačke tuge, tom X1U ovog izdanja. 39 — Znakovi pored puta

SOS

609

drugom slučaju zavist je odisala Iz njih kao gotovo vidna i osetna snaga. Ali mladost još lako podnosi prisustvo i najgorih nagona i živi i kreće se bezbrižno i slobodno pored njih.« Ispod ovog teksta piščeva napomena: »-Od ovoga je nastala Na Drini ćuprija«. U Svetlozelenu malu svesku Andrić je zapisao: »Ja, u stvari, nisam nikad pisao knjige nego rašivene i razbacane tekstove koji su se vremenom, sa više ili manje logike, povezivali u knjige, romane ili zbirke pripovedaka.« U vremenima sklonim senzacionalizmu, ja pa ja retorici, lenjoj skepsi i lošoj osećajnostl, knjige poput Znakova pored puta kao da nam dolaze iz druge duhovnosti, koja jednovremeno ostavlja utisak utemeljenosti i novine, vred-nosti do koje moramo da se probijamo. Povezanost Andri-ćevog shvatanja i osećanja života, njegove metafizike i poetike, napor da se glagoli živeti i pisati približe, uslove, ili možda, tačnije, da se među njima uspostave veze u kojima smisao umetničkog, utemeljuje ljudsko postojanje — neće izmaći pažnji radoznalog čitaoca Znakova pored puta. Još na ulasku u život Andrić je, kako sam kaže, shvatio da za njega živeti znači pisati, da bi kasnije uvideo da je pisati što i živeti. Ali Između života i pisanja ne postoji gotovo jednostavno, a još manje jednosmerno nadopunjavanje i slaganje. Pisanje je u neku ruku »smeštanje« u opasni, izazovni deo života, i neophodno je veliko umeće da bi u igri na sve ili ništa »dobio onaj ko gubi« (Sartr). Ako Andrić i kaže ponekad i ponegde, ako i pomisli, da je pisanje pomalo i otimanje od života, ovakvo zakidanje pretpostavlja lepu žrtvu, piščevu spremnost da daje, da se odriče, bogateći se na drugoj srani i na drugi način. Pisanje stoji prema životu kao majstor pred nevidljivim klavirom čije žice čas opušta, čas zateže, sa željom da iz instrumenta izvuče željeni ton. Svaki put to, naravno, nije moguće postići. Nedovoljno elastično, ili naglo i nespretno zategnute žice — pucaju; nit se gubi, zvuk rasipa, i umesto muzike odjekne prasak, eksplozija. Pisanje je oblik postojanja koji ne prestaje da se podešava, istražuje, dokazuje, a da nikad nije dokraja uobličeno, izvesno, neporecivo. U ovom stavu stvaralačke slobode mi nismo nikada posve slobodni, i stalno smo u traženju veza koje život dopuštaju, proširuju, i u prisustvu neprekidne opasnosti da ga u ovom preteranom i neodmerenom naginjanju kroz prozor pisanja — zagubimo. Odista je opasno naginjati se izvan života, ali nema sumnje da nas pisanje izlaže ovoj opasnosti.

Otimanje od života je u ovom smislu i davanje i dodavanje postojanju, osećanju prisustva, njegovom utemelji-vanju. Ovakvo davanje nas u srećnim okolnostima i slučajevima obogaćuje. Umetničko delo je netražena nadoknada nerešivosti ovog spora između pisanja i života. Ono je izraz nastojanja da se oslobodimo »tamnice zakona«, težnja da uspostavimo višu prirodnost, stalna nada da se delom i ono što se odlaže, pa i nedogled, uvode u ljudski horizont. Spor o kome je reč uvodi pisca u život, nudi mu, ali uskraćuje, primorava ga da živi na jedan i ne na drugi način, upućuje ga da vidi što drugi ne vide, i da previdi mnogo od onoga što svi vide. U pisanju u kome se nalazi, pisac se i gubi; u komadu u kome pozorište priziva život, a život pozorište, pisac i čovek menjaju uloge. Život piše romane, romani uobličavaju život. Dakako, u život i u književni rad vode mnogi i različiti putevi; nije svejedno koje smo kapije prošli, a koje za-obišli, putujući lagano i teško ka vratima koja će se baŠ nama otvoriti. Nije svejedno da li smo u odlasku sedeli u razredu prve, druge ili treće klase, da li smo u torbi nosili pečeno pile, lepo složen sendvič, ili smo na papuči jutarnjeg radničkog voza grickali semeniće. Znakovi pored puta nisu ispovedanje, ni hronologija jednog života, već fragmenti životne i duhovne borbe što je rano probuđeno, i sebe svesno ja, vodi sa sobom, sa ljudima i svetom oko sebe, sa svim što je iz života, u dugim godinama rada, traganja, nemira i stvaranja, valjalo savladati i uneti u dobro sročene rečenice. U sveskama u Andrićevoj zaostavštini, u koje pisac od najranijih dana pa do kraja života upisuje svoja razmišljanja, utislče o ljudima i sa putovanja, pojedine rečenice, reci i izraze koje nalazi u knjigama ili ih čuje u prolazu, na fudbalskoj utakmici ili na koncertu, u svetskim metoropolama, palankama i zabitim planinskim selima — nalazimo tragove ove borbe, raspinjanja između spontanosti i izraza. U Andrićevjm razmišljanjima o životu, o pitanjima koja se u svakom naraštaju postavljaju ponovo, ali na drugi način, nećete naći formulu kako da uspete u životu, kalco da postanete pisac. Autor Znakova pored puta pribojava se »rimovanih istina«, svega što po pravilu nalazite u sentimentalnim dnevnicima i feljtonistici. Znakovi pored puta nisu suma načela, uputa, već prostran predeo u koji su prizvana raznolika životna i stvaralačka iskustva. Primetićete kako se pojedine misli, pomisli, utisci, slike i raspoloženja načas javljaju, nestaju, da bi opet, poput ponornice, izronili, pojavili se u formi koja obnavlja i proširuje prvobitni oblik što su ga isto, ili slično, životno osećanje ili prizor, jednom. 39*

610

611

đrugde, prizvali. Sklad ili predah, časovi nemira, dvojenje, skepse, bola, pa opet trenuci isplivavanja, ozarenja, sreće. Terazije života naginju se čas na tamnu, čas na svetlu polovinu; pokreće ih i san i nesanica, i dan i noć, i sećanje na mladost i briga za starost, i reci i tišina kao izvor govora i jezika, i želja za ljudima i pokretima, i strah od njih, i žena koje nema, i reč ko:a otvara vidike, i čaša rujna vina i igra »svjetla i sjene«, sve to i mnogo još od onoga što se ne može nabrajati. Iskušenja, ali i luk snage koja ih savladava. Ko je među ljudima koji su stvarali bio pošteđen sumnji i posrtanja. Trenuci koji život znače. Znakovi pored puta su knjiga lutanja i belega. U more neizvesnosti upisani su toliki znaci pre i posle ovih što ih Andrić ostavlja za sobom. Avanture se ne ponavljaju, i niko više neće proći njegovim putem. »Budućeg književnika, veli Jan Parandovski, ipak niko ne uvodi u tajne njegovog zanata. Prisiljen je da ih sam upozna, da ih otkrije sopstvenim domišljanjem i instinktom, da traži svoj put, pipajući po mraku i lutajući.. .•«' Pa ipak, Andrićevi Znaci, iako ne svaki od njih, i ne za svakoga isti, upućuju i nas, padaju i na stazice kojima sami idemo, pod drugim belegom, i pod drugom zvezdom. Svetlost iz ovih izvora, razgrevana radošću , patnjom, dospe-vanjem i nedoumicama, ne pada na put samo onome ko je okrenut natrag, koji se vraća ili silazi sa neizvesnog puta, već i na staze onih koji svoje puteve krče ili ih još bojažljivo traže. Protagonista ove knjige je mladić iz narodne priče koja stoji na ulazu u Znakove kao »oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i nađe, i da ostavi za sobom traga-«.* Cutanje nije zlato zato što u njemu leži sigurnost. A ako je, i ukoliko je zlato, onda je ćutanje to kao način kazivanja, ili bar uvažavanja reci koja nedostaje. U ovom smislu bismo mogli da kažemo da Andrić govori o životu i ljudima sa goricom istinoljubivošću, podrazumevajući da »najlepše i najstrašnije stvari, ipak, nikad nisu kazane«. Život dok o sebi još daje glasa, i onaj »zakopan« u ćutanju i zaboravu, i onaj što tek kuca na vrata, sve su to delovi rečenice, izraz teškoće da se ona dovrši i da se stavi tačka. Istorija i prošlost su za Anđrića velika knjiga znakova, koju i on čita i odgoneta, upisujući u nju tragove sopstvenog postonjanja i delanja. Otvorenost vremena i prostora može se izražavati različitim književnim postupcima. Unutarnja napetost andri' J. Parandovski, Alhemlja reći, Kultura, 1964, str. 143. • Znakovi pored puta.

ćevske rečenice proizlazi iz nastojanja da se ljudi, zbivanja, pojave — sagledaju u prepletu protivstavljenih sila, dok su tu, i dok prolaze, kad prođu, ili tek nadolaze, pošto su bile i još nisu prošle, ili su bile i ostaju. Kad kažemo Sada, to nam izgleda jasno, lako pristupačno, nezamućeno i na dohvatu. Anđriću je ovo Sada neposredno, teško čitljivo; on ga odgoneta znacima utisnutim u prošla vremena, ili možda, tačnije, u vremena među vremenima, u vreme bez vremena. Otuda utisak obuhvatnosti njegove rečenice koja očituje prisustvo, ali ne ukida mogućnosti. Proces nastajanja Znakova pored puta, koji se može pratiti upoređivanjem različitih varijanti u kojima se razvijaju polazna misao, raspoloženje ili slika — ukazuje na piščevu nespremnost da tvrdi, da se služi iskazima u prvom licu. U većini slučajeva, u razrađenijim verzijama svojih zapisa, Andrić je nastojao da prevlada prvo lice tako što će svoju misao pripisati Goji, na primer (Razgovor sa Co-jom), ili što će je staviti u usta junacima pripovedaka i romana. I ono duboko lično, i ono što je iz lektire ulazilo u njegove zapise, Andrić nastoji da izvede na široko polje opšteg, narodskog iskustva i mudrosti. U narodnim kazivanjima, pričama, legendama, izrekama, poslovicama, u običajima, građevinama, utvrdama, putevima, mostovima, molitvama, psovkama, grobljima, hanovima i sarajima, video je znakove života, i više od toga: model knjige mudrosti, svega što se o zemlji i postojanju na njoj uopšte može kazati, kao i meru i cenu ovog saznanja. Uopštavanje, međutim, nije isto što i obezličavanje. Znakovi su strasno pisana knjiga koja se, i te kako, tiče kože njenog autora. Zatičemo ga usred žestokih i plodnih nemira, bez kojih ne može, a sa kojima tešlvo izlazi na kraj. I ono iz čega izvire, i ono na šta se naslanja Andrićevo delo. smisao čitavog njegovog književnog poduhvata, manje iii više direktno, očituju se u ovoj knjizi koja je dnevnik protiv dnevnika, ali pre svega, portret umetnika, njegova etika i poetika, delo i drama dela u nastajanju. Ova knjiga otkriva Andrića, uvodi nas u njegovu stvaralačku radionicu, ali ide i dalje: upućuje nas na sudbinu čoveka kao pesnika, na filozofiju života kao stvaranje. I kad neposrednije govori o sebi i sopstvenim iskustvima, i kad sudi o drugima, Andrić razlikuje lično i privatno, iskrenost ne mesa sa banalnošću, istinoljubivost odvaia od bezobzirnosti. Hteti mnogo i daleko ljudski je, ali ni pisac ni čovek, po Andrićevom osećanju, ne bi smeli u stvaranju da zloupotrebe svoje moći. Kao da je u tome tajna sklada i lepote, kruna napora u kojima se čovek-stvaralac kao most održava nad provalijom. »... Sta smo bili i šta smo pisali« (I. Andrić, podvukli priređivači) o tome svedoče Znakovi pored puta.

612

613

.. Prosveta..•«••••••• 5 9 5 6 0 5 6 1 4 11 2 1 5 3 2 7 5 6 5 5 8 3 .....Za pisca. — Savremenld — proza.. BELEgKA I NAPOMENE Registar pojmova . Prosveta.. prizori... Sarajevo. 1978.. Svjetlost....NAPOMENE SADRŽAJ ZNAKOVI PORED PUTA Sabrana dela Ive Andrića.. Zagreb.. 1976...... Državna založba Slovenije.......... Skopje...... i . 1977........ . 2...Nesanica........ — Štampano čirilicom i latiniconi... Svjetlost. Mi-sla.izd... Prosveta.. knjiga četrnaesta: Znakovi pored puta. Sarajevo... » * t Napomene . god.... 3....... 3.. — Beograd.... ZNAKOVI PORED PTJTA 1.... 2.....Nemiri od vijeka .....Večiti kalendar maternjeg jezika REGISTAR POJMOVA... t< Beleška o ovom izdanju l » i .... 4. 5. god....• .............. 1977.Slike. raspoloženja . 1978. Ljubljana... Mladost......... 1978...^.....izd. Beograd........ Beograd...

614 .

Izdavačka djelatnost Sarajevo . .IVO ANDRIC ZNAKOVI PORED PUTA Ttehnički urednik Hilmo Hadžić Korektor Emira Tanović Izdavač SOOUR »Svjeflost«.Za Izdavača Seađ Trhui} Štampa BO štamparija »Budućnost«. Novi Sad Sumadijska 12 Štampano u 6000 primjeraka 1986. izdavačka radna organizacija.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful