IVO ANDRIĆ ZNAKOVI PORED PUTA

UDRUŽENI IZDAVAČI

Državna zalo

Svjetlost/Sarajevo Prosveta/Beograd Mladost / Zagreb žba Slovenije/Ljubljana Misla/Skopje Pobjeda/Titograd
Sabrana djela Ive Andrića

Redakcioni odbor

Miodrag Bogićević Ivan Bratko Petarr Džadžić Vladimir Nić Erih Koš Kajetan Kovič Božin Pavlovski Vera Stojić

Oto Šojc Priredili Vera Stojić Petar Džadžić Muharem Pervić Risto Trifković Sabrana djela Ive Andrića Knjiga Šesnaesta Dopunjeno izdanje Odgovorni urednik Mirko marjanović

ZNAKOVI PORED PUTA

.

ZNAKOVI PORED PUTA

SvaM ti ie vrao u moj. Ubro zapUan^ jovG Markov Diinovič nekad zaposlen kao radnik na gradnii Sueckog kanala

1. NEMIRI OD VIJEKA

i

Ima narodnih priča koje su toliko opštečovečan-ske da zaboravimo kad i gde smo ih čuli ili čitali, pa žive u nama kao uspomena na naš lični doživljaj. Takva je i priča o mladiću koji je, lutajući svetom i tražeći sreću, zašao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladić je u debla drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji će mu docnije pokazati put za povratak. Taj mladić je oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i snađe, i da ostavi za sobom traga. Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko: prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini.

11

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži. * Ono što je najlepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna naša mana ne dolazi do izraza. Mnogo šta što je zlo u nama iščezava a ono što je dobro ustostruči se. Video sam otkopane grobove iz V veka pre Hrista. U njima su bili još uvek vidljivi tragovi glavnih kostiju i naslućivale se osnovne linije ljudskog lika. U meni se javilo nezadovoljstvo, kao nad ne-uspelim delom ili nedovršenim poslom. Covek treba da nestane bez traga. * Ima žena koje su neugledne i opore na oči, kao seoski hlebac, ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti spoljašnjošću nego gleda i oseća dublje i stvarnije. 13

Strah od ljudi možda i potiče otud što smo se nekad ogrešili o božiji princip. da sama činjenica da ih je preživeo znači ne samo pobedu i izbavljenje nego i čudo. ponekad nas samo trenutno prođe. sveSa nada ne trajnija od bleska munje.I Čini mi se kad bi ljudi znali. Izdržati trenutak. tek tada ne treba da »da pusti rđi na se«. onda zaista čovek ne zna šta da mish i nemf čemu da se nada. radosno rođenje po naročitoj milosti viših sila. A smrt je najveći i najsigurniji osvetnik. Dok je čovek plen svojih strasti. i još bi im ostalo malo osećanja da me požale. Udalji od nas ono što je predmet naših želja. Bože. Covek u kome ima živa duša ne bi. ima nečeg naročito ružnog. U noći ima uvek straha. rob čula i igračka mašte. Bojati se ljudi. ti'ebalo da se boji ljudi ni ičega ljudskog. znači činiti krivo Bogu. jedno ponovno. kao jeza. biti bolestan još nije: umreti. nekad više nekad manje. dotle su i svaka tajna muka i gorčina 14 15 . Kod unutarnjih borba koje čovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi. sav predan radu zveči 11 druge. od ostvarenja snova. a već idućeg časa čovek je ili na putu da prezdravi ili mrtav. važi više nego igde pravilo: ne predaj se nikad! — Ni predaje. kao prirodno na-hcje nedostojna života. pa i na samrti. jer zaslužene. oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim. Njegov uticaj na nas sasvim je nejednak. logički. ne treba. uvidi da je ta ista gorčina na kraju Ivakoe puta. što kažu u Bosni: ne veži tugu za srce! Biti uvređen nepravdom ljudi manje je nego biti u bedi. jer telo naše želi svoju sopstvenu smrt. Poznavao sam jednog čoveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nađe poneku zlu reč. da sve ovo nife Sava stvarnost. a ponekad mu otvorimo sami dušu i puštamo ga da gazi i hara kako hoće. U strogosti koju pokazuju nekadašnji razvratnici prema mladeži. razumljive i lakše. Ali kad se i docnije kao gospodar svoje sebičnosti. a biti u bedi manje je nego biti bolestan. Ponekad imamo snage da mu se potpuno otmemo.da ćemo se probuduTleS^S^t Sačuvaj nas. teško bolestan. * Ponekad čovek preživljuje takve stvari. ponekad. možda se čak i svete za svoju sadašnju nemoć. ni ustupanja! A pre svega. kao vlage. Oni kažnjavaju mladež i za svoje bivše prestupe. Ostaje. koliko je za mene napor bio živeti. Ali i kad je čovek uvređen nepravdom. Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu i malodušnost. Misao .

ona je isto što i orkan. Gledajući vojnike i žandarme koji su do malo-pre bili i ubijali. Zaborav. to je gnev bogova. strašni i detinjski Kainov odgovor: — Zar sam ja čuvar brata svoga? Zavist ljudi. i to ne samo pojmova. Zaborav. potpuno i posvudašnje. Kad naiđu teška. sa duhom bez imena. mutna vremena i učestaju sukobi i uzbune među ljudima. zaborav rešava sve. sa jedinom svrhom da tu pomre. što je glavno. U stvari. jer sve se to dešava u granicama smrti na koju smo osuđeni i zbog koje smo na zemlju bačeni. Zaborav. Onda bi se pod silnim. U ovom društvu podjednako patimo svi. Zaborav tela i zaborav vremena. ova naša zemlja je takva soba za umiranje. Ovako. 16 Ne smrt. otvori se odjednom Biblija na njenim najtamnijim stranicama i naš užas ili naše nerazumevanje nađu drevne i poznate reci kao jedini izraz. Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred. ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućnim i podnošljivim. U tom drhtanju u dnu ženica pročitao sam odjednom jasan i nesumnjiv jadni. to je samo iluzija. 2 — Znakovi pored puta 17 . patimo svi i mučimo se često. ova planeta je možda jedan obor u koji je saterano i zatvoreno sve što je u vasioni živelo i gamizalo. Možda će još trava rasti i minerali sazre-vati. to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo mi želeli da su. Kad žene pate zbog nas. i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena. i žene i muškarci. javljajući se retko. * Gledajući jedno ljudsko naselje na nekoj vlažnoj strmini. jedva primetno kolebanje u kom je bilo i životinjskog straha i neke želje da se ne bude na tom mestu ni u tom obliku. ograđeno posrnulom ogradom. smrt sa pravom na nadu. I to je sreća za ovaj svet. mereno vasionskom merom a kazano našim ljudskim recima: juče smo dovedeni a sutra nas neće više biti. U velikim bolnicama ima po jedna soba u koju prenose one bolesnike za koje se vidi da će žived još nekoliko sati. nego svega što postoji i živi. duboko ispod spoljnjeg besa i drskosti. jer ona dolazi kao eksplozija i raznese sve zajedno: krivca i njegovu žrtvu i sve živo što se slučajno našlo u njihovoj blizini. mestimično i na mahove. reci i lica. samo su uloge podeljene. U stvari. ravno-mernim i istovremenim pritiskom sve čestice držale u ravnoteži. dođe mi misao o pravoj nameni ovoga sveta. U vasioni. to je uvek stoga što smo ovakvi kakvi jesmo. ah samo za sebe. dugo. Ostvarenje apsolutne pravde na zemlji moralo bi biti odjednom. da bi se moglo predahnuti i živeti dalje u telu bez sećanja. video sam im u očima. kataklizma i tragedija. Ali.Bozi ja pravda se retko javlja. A to što se plodimo. svirepo i besmisleno.

u širini. Da li između bola i poroka. nove misli sa kojima se čovek ne može da pomiri i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja. I tu ne pomaže nikakva higijena duha 18 ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!). i koji je gotovo isto-vetan sa izrazom lica kod ljudi kojima je potpuno ovladao jedan porok i muči ih bez prestanka. sa istom onom nagonskom bezobzir-nošću i stihijskom žestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje i grabež. a mi. posma-tramo ga nemoćni. astronomskom računicom u kojoj je sve nejasno.Odavno mi je postalo jasno da ne bi imalo smisla. za nas. niti ima bežanja niti može biti zaborava. To je: jasno i neumoljivo saznanje da u onom što je plodno. * S godinama počinju i u najburnijem čovečjem životu da se ustaljuju i primećuju izvesne pojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju. bez mere i računa. da ne bi bilo mogućno živeti kad bi život bio onakav kakav na mahove izgleda. to smo oduvek znali. * Odavno sam primetio na licima ljudi koje je zadesila velika nesreća neki naročito mučan i ružan izraz koji iznenađuje i odbija. radosno i napredno u svetu mi sve manje i sve rede učestvujemo. kad bi sve stvari u životu bile samo ono što njihovo ime kazuje i ništa više. Cim neko nešto voli i za nešto se veže — misao neku. toliko ga ima u dubini. Da starimo. znam da koliko god je prostranstvo života na površini. pored sve ogromne razlike i mesta koje im dajemo u hijerarhiji ljudskih stradanja. I duh koji živi veoma malo svesno i voljno ne može da ih ne primeti. Ali sa godinama. svet vene i umire pred našim očima. Najoprećmja duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir. Jedino tako je mogućno podneti život i misao o smrti. uporedo sa promenama na zemlji. I to je do sada jedini poznati način kako jedan čovek može da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono što ne mora i onda kad ne mora. jasan i razumljiv. iako smo se sporo navikavali na tu misao i teško mirili sa njom. još živi ali izvan života. Ne znam. bez reci i pokreta. da je sve više zanosa koje ne osećamo i podviga u kojima nemamo udela. ali činjenicu sam utvrdio nesumnjivo. Tako to što se zove ljubav stvara jedno nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo međusobnih davanja i primanja. gde treba tražiti objašnjenje ovoj činjenici i da li bi se ono moglo naći. ili možda oni imaju zajednički koren negde u dubini? Ili je lice ljudsko tako 2* 19 . predmet ili živo ljudsko biće — on daje nešlo od sebe i spreman je da daje i gubi još više. smenjuju se u čoveku gotovo kalendarskom stalno-šću i javljaju se neminovno. i to pre smrti i pre samog starenja. tako da su nevidljive i skrivene mogućnosti života bezbroj miliona puta veće od onih koje vidimo na površini. ali čiji je krajnji zbir kratak. da u stvari. u ovom trenutku. da umiremo. Vero-vatno da ste je primetili i vi. evo se javljaju u nama. Zna se šta nosi oktobar: sluti se mart i pređosećaju letnji meseci. Tako čovek gleda svoj život unapred. Ovako. Najveći napon volje uzaludni su ili pomažu vrlo malo. sa potpuno antipodnom. postoji veza.

I daj nam mudrosti i hrabrosti. mirnoćom biljke. božiji grad. ne daj da na kraju ostanemo izvan Tvoje sveobimne harmonije. ne mrtva i bezlična tišina ljudskih naselja. vreme je da potražim treće mesto. na svakom mestu. ili plivam u njemu sa osećanjem božanske lakoće. zbrišem i survam u ništavilo sve. dubokim životom misli i ne mogu ni jednom jedinom od tih pet trenutaka da dogledam kraja. Daj nam prav put. U svako doba dana i noći. blag i koristan ili štetan i razoran. i ne pomišljam ni kad je počelo ni kad će svršiti. kao što čovek oseća vazduh. nem. osećam vreme kao elemenat. kad sam video. nad nepreglednom i neprolaznom rekom života. Sada. sve su to za mene prave zagonetke. Blokovi tišine. sav od tišine. poklonjeno pet minuta života na belom hlebu. kad se pomrače i poslednji tragovi ra- Vreme je za mene najveće čudo. I u svakom 21 20 . do po-slednjeg traga postojanja. vatru. nego se sedi nad nađenim i dočekanim. Skrovito a uzvišeno mesto. Gušim se od nedostatka vremena ili osećam kako me žeže i satire. jer je veći od sveta i dublji od sreće. zuma i dobrote i kad sve reci i grimase izražavaju samo zle i pogrešno upućene nagone. jedan nov život onih koji su izgubili igru u svetu. gde se stiču konci i uzlovi života i smrti. lukovi i uglovi od tišine. I ja koristim radosno i snažno to vreme. i ja živim svetlim. čuo. U najgorim trenucima. koje se postavljaju preda mnom svakodnevno. neopisivo strašnim. bez želje i pomisli da se obuhvati. iznad svih pokreta. zaustavi ili zagrabi. I ma kuda išli i lutali. uništim ceo svet. sa prolaznim posrtanjima a sa mirom i slavom na kraju. nego daj — pošto od Tvoje volje sve zavisi — da uvek želimo i da se nadamo. jedan nov svet. sukoba i bura. u snu i na javi. osetio i upoznao i jedno i drugo. Poimanje vremena. veličanstven i neprolazan. kad nam daješ iskušenja. gde se ne urla i ne peva. nego velika vasiona tišina. Daj da predmet naših želja bude viši i lepši od našeg života i da se dobroj nadi nikad ne izneverimo zbog kratkih i varljivih ostvarenja koja zaklanjaju vidik i lažno obećavaju odmor. A moja misao proteže tih pet minuta u beskonačnost. raj koji ostaje pošto se izbesni materija u njenom obliku koji vidimo i dodirujemo svakog dana i koji nas truje i satire svakog minuta. vodu. kao munjom. upotreba vremena. * Na mahove imam punu iluziju da mi je u strahovitoj lomljavi i prolaznosti svega oko mene dato pet minuta. senke i prosijanja na zgradama i u dnu vidika. svakim delićem bića želimo. gde se ne želi i ne čeka.siromašno da se izrazi svih mogućih duševnih stanja svode na nekoliko utvrđenih grimasa? Ili je naše oko slabo i moć našeg rasuđivanja o stvarima koje gledamo tako malena? Bože. ali iščezlim i pokopanim zauvek. u razmišljanju. ne dopusti da srce naše ostane prazno. zacari se tišina. celog života. jer to svake sekunde. da slobodno i mirno dišem i mislim. Nad svim onim što su ljudi radili i govorili. osećanje vremena. i da to što želimo bude dobro i stvarno i da naša nada ne bude isprazna. tada ja jednim očajničkim pokretom misli. kad je graja oko mene na vrhuncu. divni Jerusalim.

treba naći snage da se i ovo primi i zavoli isto kao što se vole Bog i lepota sami. kao prebeg. u dahu. ni opstanka stvorenog sveta oko mene. a pošto je sve ovo u najužoj uzročnoj vezi sa našom misli o Bogu i našim osećanjem lepote. nemerljiva. broj suđenih otkucaja našega bila i da drugačije i ne postoji. nalaze u sebi snage. neosvetljena. neprimetno ali stalno. i sa svakom minutom koja iskuca. i koji za drugi život i ne znaju. Na mahove. na mahove. ja sam. poboden je. Ne. izdržljivosti i veštine za borbu. osetim odjednom kako sve odlazi. pravom zavičaju moje svesti. U najgorim trenucima mislio sam ovako: ovaj užas od niskog života cena je kojom se plaća i iskupljuje sve visoko i lepo što smo znali i osećali.trenutku znam da je vreme jedna bolna iluzija. Bolovi koji potiču od urođene osetljivosti. to je brujanje miliona vasionskih zvona u kojima su planete klatna. Ali zato osećanje prolaznosti sve više prožima ćelo moje biće. proteže se u nedogled večnost našeg nepostojanja. usred aktivnog života. mrak i besvest. sa osmejkom. sukobljava i lomi zaustavilo i stišalo u svetli trenutak ravnoteže. što prolazi. I kad oni koji me tlače. srećna svest o nepostojanju. u stvari. da je sve povezano i osi23 . i umine. to nije tišina i nepomičnost. dakle na stranu onoga što umire i nestaje. to su bile proste i jasne misli koje su osveti ja vale put na daleko ispred mene i iza mene i time mi davale i tačnu sliku i pravu meru moga položaja. A u tom opštem potopu koji predstavljaju naš život. da je. sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute protiču. Obasja. neshvatljiva i neizreciva a prisutna u svakoj našoj misli. kao stožer. kao i iza poslednjeg. to je vihorno kruženje bezbrojnih sunaca. mač od svetlosti — moja svest. Iznutra me obasja. reci i zalogaju. Reč je o vremenu uopšte. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad će kanuti poslednja minuta i kad će izvor vremena presušiti zauvek. stao na stranu vremena. kako stvari napuštaju svet i čovek čoveka. I to nije više pitanje mojih rođenih godina. naše vreme i ovaj svet. I kroz tu vasionu bez kraja i imena. od vrha do dna. kad se sve što se u meni ukrštava. Sa strahom. hara u meni kao zaraza. Tada se vraćam svojoj samoći. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otiče njegovo vreme kao krv. ti bolovi postaju s godinama redi i imaju sve manje vlasti nada mnom. to veliko telo stari i slabi. U stvari. lepšeg života za koji nijedna žrtva nije prevelika i nijedna cena previsoka? ^ Tako se u meni utvrđivalo saznanje da je svaki niži život u službi višega. od postanka sveta do danas. Jedna sekunda mira. od nerazmrsive igre mašte i stvarnosti. zašto da je ne nađem ja koji sam gledao i koji ću opet videti sjaj drugog. sa svakim krvnim zrncem. to je vapaj i kliktaj svih ljudskih sudbina i životnih zahteva. o vremenu kao takvom. uvek sam uspevao da nađem neslućene i neočekivane utehe i pomoći koje su ličile na prava čuda. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim suđenim vremenom 22 Kad god mi se dešavalo da me ljudi i prilike oko mene prisile na animalan život i biološku borbu. Pre prvog otkucaja. prema kojima je ovo što nas greje samo igračka. od nesklada između moga unutarnjeg života i svega oko mene. truju i jedu. ja plovim na santi koja se zove prolaznost. A moja samoća.

i krenem dalje. javi se zvuk. Ali najgore što ga čeka u tom novom životu. Sa tim skupim saznanjem čovek može sve podneti. Nema delića jednog na nama koji bi bio moguć i sposoban za večno blaženstvo i smirenje u Božanstvu. To je velika šteta za oba sveta i najcrnja propast za čoveka samog. ni posle svih ispaštan ja i očišćenja. Zastanem samo za trenutak. Nema i ne može ga biti. ako postoji raj namenjen nama ljudima. to znači za ljude kao ja živeti i uspevati među svetom. to je ovo: Takav čovek unese u nestalni i besmisleni spoljni život sva merila i svu logiku duhovnog života i poretka. Ni sam Stvoritelj sa svojom beskrajnom dobrotom ni dragocena krv najveće žrtve. Jer. Ziveti u strahu. Ali ljubav je tako tajanstvena stvar da i to možda samo tako izgleda pred našim površnim i nesavršenim sudom. on je prazan i ostaće doveka prazan. tvrdim srcem i kratkim raziomom. utešen saznanjem da nisam bez nade zalutao i da još ima povratka i izlaza. mi jedan drugog sudimo.gurano i da je čovek svuda i u svako doba na svom pravom mestu i — samo prolazno. nered i nepravda ispravlja i poravnava negde. i to stalno. ništa nije u stanju platiti cenu koja bi trebalo da se samo i jedna četa odabranih uvede u raj. U ljubavi ima mnogo bola. spašava i odnosi sve oko mene. I tu nije 25 24 . mi rođenu krv prolivamo i. a to je kao da i ne postoji. to je da nam je dat san o raju. nereda i nepravde. u kom je svaki sat jedan sasvim zaseban pakao. Zato. * Ispod strašnog života koji vodim. ako raj treba da bude ono što se kaže da jeste. u stalnom strahu od straha. što je gore. a protiv verovanja u raj buni se sve u meni i sve što vidim i znam oko sebe oduvek. poznam ga. U dnevniku mojih pomračenja svako se od njih takmiči za prvo mesto po snazi i trajanju. i pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati. to je za duhovni svet ogroman poremećaj. pređe — avec armes et ba-gages — u protivni tabor. otprilike kao što su velike geološke kataklizme za zemlju. kao moćna a nevidljiva poplava. duboko. Covek po svome biću i pozivu nije predmet spasenja i blaženstva. ne moći oka sklopiti i ne moći dušom danuti. Ničega u nama nema što bi moglo opravdati postojanje raja. Kad čovek koji je predodređen za duhovni život i već posvećen u njega. na nekom višem planu koji mi ne vidimo. koju nikad dovoljno ne poznajemo. dok ispod mojih tvrdih i krivih puteva teče voda božjeg spasa i dok mogu da joj čujem glas koji me čisti. u kajanju. nego stvar koja pada i propada. čak ni po snazi božje milosti i ljubavi. kao romon vode koja se naslućuje. Snaga i veličina ljubavi. možda je tolika da se i to šLo nama izgleda kao bol. nepotrebno. jer je svaka bitka unapred dobivena samim postojanjem neuništive i prave misli. u svet isključivo spoljnjeg i materijalnog života. jedva čujno. bezdušno i besmisleno. I najviše što se za nas moglo učiniti. Protiv verovanja u pakao buni se osećanje.

Za srećno neznanje s kojim se legne pod teretom mraka i ustaje na poziv sunčeve svetlosti. Ah. između onoga što više nije i onoga što ne može i ne treba da postane. koja mu je na njenih milion 26 načina do malopre krv pila. Nesvest i u isto vreme svest o sramoti i jadu. pokori onome što mora biti. ne može se ničim platiti ni nadoknaditi. čovek dobro zna da boluje od »ideje«. v>ne vidi sunca ni ruža«. Težak čas koji nije mogućno preživeti.teško zamisliti paklenu disharmoniju takvog života. neočekivano. kao između dva ispolinska žrvnja. slabiće i sebičnjake: nagoveštava dobro i zlo. Zaborav je jedan od elemenata neophodnih u razvitku života. i najopreznije. jer ona sve u njemu i oko njega porobi. da može slobodno odahnuti i mirno živeti. . Ono što može i biti i ne biti uvek se. ili usred nekog posla. taj trenutak odmora ne da se opisati. bezglasna raketa. Tako ostaju kao jedina stvarnost muke koje on podnosi. i ponovo zaviti u crno ćelu vasionu. Njegova svest postaje živa rana. krije u sebi naš spas i izbavljenje. i tada čovek nije više svoj gospodar. A za njegovu muku nema ključa ni drugog hladnog gvožđa koje bi ga dozvalo sebi. kao što kaže španski pesnik. Poslednja stranica sveske. Od celog jednog mračnog i zamršenog sveta nigde ni senke. kad opsednuti oseti da je slobodan. Kako da ne budemo ispunjeni poštovanjem prema neizvesnosti koja se stere pred nama. On trenutno obnevidi za sve oko sebe i odjednom. a neki iskusan čovek metnuo mu u zgrčenu ruku hladan ključ Ui neki drugi predmet od gvožđa. u sebi. jeste vrsta duševne epilepsije. Neizvesnost je za razumne i ponosne ljude ono što je gatara za budale. Fiksna ideja od koje mnogi ljudi pate. Poslednja stranica je za neizvesnost. na kraju krajeva. A v^ideja« se javlja naglo. Neizvesnost je imanje onih koji nemaju ništa i velika nada onih koji nisu navikli na dobro u životu. potpuno jednak epileptičaru koji je pao nasred nekog trga i oko koga se iskupio radoznao svet. možda. On je tada. nema više nigde traga ni glasa. Ja se ne bojim nevidljivih svetova. ne priznavajući to nikad nikom. Covek lebdi i gine na mukama.: -. neodređenim povodom. mogućnosti. Ali iz te prevelike sreće već vreba sekunda jedna u kojoj će se ponovo pojaviti »ideja«. 27 . taj trenutak. Kao i kod epilepsije. razapet između grozne stvarnosti koju stvara njegova >->ideja« i žive svesti da to ipak nije tako. ali zato dopušta sve. To je trenutak kad se čovek. da je sve samo uobraženje. ispravi i zakorači veselo u svet u kom od njegove »ideje«. nego ga treba preskočiti. On može samo da neizmemo pati. dići kao tamna. posle jela ili spavanja. Ali ima jedan divan trenutak koji poznaju ljudi mučeni fiksnim idejama. kad ona. odjednom digne. uvidi da uobraženi svet zla i opasnosti ne postoji. . pogađa retko. ali dok se ona ne javi on je potpuno zdrav.

Dođe vreme kad se čovek nađe pred mračnim.Plod poremećenog ili dotrajalog tela. suvih usta. pokušajima da se popravi ili bar zataška ono što se radilo u prvoj. na vazdušnim visinama. Cim čovek počne da primećuje šavove i sastavke na životu kojim živi. Strah je svuda i nesanica opšta. ili bar nazire stidljivo. dok mu se ceo život ne pretvori u to. sam sebi kopao. neprelaznim jazom koji je godinama. odjednom nestanu kao maglovita priviđenja. natrag nema kud. to je: muka nemirne savesti. on prestane sa mučenjem. Možda je to smisao ovakvih jutara. * Otadžbina . Napred ne može. Reci nestalo. isto kao što ga u mračnim časovima sve tako lako smućuje i »do smrti« rastužuje. Pa sve i da je tako. Tako. poliva nas hladnom vodom i doziva k svesti. suze ne pomažu. a i koga da zove? Ne seća se pravo ni svoga imena. Zaboravlja odakle je pošao. to je imsao koja nas ka grobu vuče. Javlja mu se doduše misao: kad su tolike strahote tako lako i brzo nestale. I da neće. teške i nepomične kao planine. On tada niti može da zaboravi ono što je jednom sagledao niti može iz onog što vidi da izvede neki plodonosan zaključak. ne boji se ničega. ali pored svega toga ljudi idu sa unezverenim pogledom. znači da za njega više nema sreće ni pravog mesta u ovom svetu. » U prvoj polovini života čovek želi i radi ono čega će se u drugoj polovini stideti i odricati. dobro i jednostavno. birajući sporedne ulice. ponovno muči. a druga polovina mu prođe u uzaludnim. a u većini slučajeva taj strah je neopravdan ili preteran. čovek mora da se raduje. kako bi mogao da nas. brinu i strahuju. kao pored studenih izvora. sramota ga da jaukne. crne. Ostaju samo kajanje i stid. Tada vidi čovek da na zemlji postoji samo jedno istinsko stradanje. Diše lako kao na visokoj planini. Ali ništa ne može u ovakvim trenucima da zbuni i poremeti čoveka. sa jaukom i sa ose-ćanjem da su sa obe noge u klopci. i sve tegobe koje su ga još od maločas okružavale. Tako se na kraju sve potire i svodi na nulu. kad počnemo da gubimo svest. one se još lakše mogu ponovno javiti. 29 28 . « Ima dana kada se namučenom i otrovanom So-veku osmehne vedro jutro. Ništa! Može biti da je duh što nas muči sličan rafino-vanom krvniku. pre vremena. a noću drhte pre nego što zaspu i bude se u tami. koliko svi pate. Malo ko zna čega se zapravo boji. Sve tada biva lako. Ostaje mu samo da otkriva sve nove šavove i pukotine i da im daje sve nova tumačenja i objašnjenja.krug sunčeve svetlosti. polagano i nesvesno. Ne želi ništa. ne pita se kuda ide. Iz razgovora sa ljudima vidi se jasno. ništa ne može da me spreči da u ovim trenucima dišem strasno i slobodno. svesne. tj.

Na kraju. sve se svodilo na jedno: pravo prokletstvo njegovog života dolazilo je od visokog mišljenja koje je imao o sebi.M ilif r f ir n r iiiiim i Tome odgovaraju: potpuni nered u duhovima i zabuna u mišljenju. Fizičke patnje svake vrste i jad laganog oronja-vanja. ušle u svoj predmet. bez plana. gotovo i bez nade. Daleko veća. Ko u ovom svetu ne ume da organizuje sam svoj život. ali ja nisam pobeđen. čak i kod onih kod kojih moralne vred-nosti nisu nekad mnogo važile. oborena pogleda. neviđeno i neznano. izgubi pri tome toliko snage i svežine da mu i ne vredi nmogo što živi. To je čoveka zavodilo na hiljade krivih puteva i pogrešnih zaključaka u životu. drugi ih slušaju. svi računi i sve ispitivanje. Ima ovakvih slučajeva: ono što je jednog čoveka zauvek osramotilo u očima ljudi i pred njegovom rođenom savešću. Ljudi. čestito i uzvišeno bilo u njemu ostalo je. a ko ga sa uspehom organizuje. bez zračka utehe. i to u onom dubljem. njihova dela i reci. čiste sreće što dolazi od misli koja gori u meni kao plovak u kandilu. budi se u meni osećanje bogatstva. u sličnim trenucima. a izvesno je da ničega više ne može biti što bi se nerazdvojno vezalo za njega. nekad. Ali moralna beda je veća i teža od fizičke. vidno je i pristupno svima. čude se i zgranjavaju. ne znamo ga. Sve što je bilo otpalo je od njega. ne osećamo i ne vidimo drugačije do po njegovim krajnjim posledicama. i pri tome kazuju besmislice koje nisu ništa manje od onih koje su čuli. a o ćelom životu uopšte kao o nečem što je prošlo ili što je samo moglo biti. Tako je čovek stranac. uglavnom. sve su to kao senke predmeta koje su. O svima stvarima iz mog života ja sam navikao da govorim kao o tuđim i dalekim. nikad još nisam to ovako osetio. I što je najgore. jer se javljalo samo u blesku. nije vredan da živi. Učimo se da živimo stegnuta srca. nagonilo ga da uzroke svim svojim mnogobrojnim nedaćama i nezadovoljstvima. Pametni ljudi govore stvari zbog kojih se nekad išlo u ludnicu. SI Ja sam podlegao u životu. Nikad. U svakom svom i najsitnijem postepku on Je ceo prisutan. pravom značenju te reci. 30 * . kao i ranije. I. u trenutku kad je sunce na zenitu. kad svi spavaju. I to oduvek. i svima protivrečnostima svog života — traži tamo gde oni nisu i ne mogu biti. kao munja u dubokoj noći. nego nadigran. on toga nije bio svestan. to mišljenje je živelo u njemu kao što živi u nama naš krvotok i stalno lučenje žlezda. A ono što je sveto. a mi ga nismo svesni. na mahove.

kao apokaliptičke zveri. kao upravo ta želja za lakoćom. Tu su stariji ljudi isto tako nesvesna žrtva svoje zrelosti kao što su mladići žrtva svoje moćne i nepromišljene mladosti. vide samo mržnju i gnev. treba znati da mladićima. ali prema samom sebi. negujemo sa oduševljenjem tugu i stalno imamo pred očima tragične. Oni mnogo lakše praštaju »starcima« zaostalost njihovih gledišta i njihovu strogost i uporstvo u mišljenju. on je poverovao u to. Budite nepoverljivi prema sebi.Jednom mu je neko — u zao čas! — rekao da je pametan. pa i lascivnosti u konverzaciji. nego njihovu sumnjivu i nedostojnu veselost. stvarnim. mržnja se ugasi. Kako i zašto. veselosti. nego ga preobražavaju. da se nadziru i ispravljaju. svojim oseća-njima i raspoloženjima. svima prijatniji. Tek. ograničenim predmetima razgovora. a plodovi snage i pokreta ostaju. Samo mržnja i gnev mogu da zbrišu granice trulih carevina. naprotiv. sja. To nije samo stoga što je posle uspona lakši pad a posle pada ve-rovatniji uspon. a potomstvo. Stoga se i dešava da savre-menici. odmah budite na oprezu. A kad zađemo u godine. ostati samo mrtvi okean od mržnje i gneva. da narodi posle pobede često teže stradaju nego posle poraza. šalom ili čak dvosmislenošću tona. Budite nepoverljivi prema sebi pa nećete imati potrebe da budete preterano nepoverljivi prema ćelom ostalom svetu. I otada je taj inače mirni i bezazleni čovek postao nemoguć. S vremena na vreme dešava se ljudskom društvu da se mržnja i gnev izliju iz svog korita. Sa našim razvojem je vezano da dok smo mlađi volimo ozbiljne teme razgovora. i sami sebi lakši. Dok besne. živi. Posle. da poruše sve. ovo drugo ih ispvmjava mučnom odvratnošću. neko pre a neko posle. zasene razum i ućutkaju sve bolje na32 gone u čoveku. visoke uzore. i to onim najboljim. gnev klone. to sam bog zna. pravedniji. Po njima oni mogu da prate još neprimetno slabljenje svojih unutarnjih snaga. vrlo često lakoći. A time ćete biti bolji. Tako je sazdan ovaj svet da nas ljubav i razum vode u stvaranju boljeg reda. ali mržnja i gnev otklanjaju zlo i nepravdu. Ljudi koji ulaze u godine trebalo bi da pripaze na svoje razgovore i na te svoje sklonosti vedrini i lakoći. Protiv prvoga se bore. pomere temelje trošnih ustanova i brzo i sigurno obore krivdu koja preti da se zacari i ovekoveči. nego i stoga što ljudi i narodi obično 3 — Znakovi pored puta 33 . Cim osetite opštu zlovolju prema svetu i ne-poverenje prema ljudima. samo plodove snage i pokreta. Jer. više nego što je to razumno opravdano i potrebno. Tek dublji i pažljiviji pogled pokazuje da nije tako i da mržnja i gnev ne uništavaju život. težak sebi i drugima. koji u njihovim očima izgledaju uvek bliže grobu nego što stvarno jesu. Jer mržnja daje snagu a gnev izaziva pokret. kreće se i govori. ništa nije tako odvratno kod starijih ljudi. počinjemo da naginjemo. jer to je najbolji znak da nešto u vama nije u redu. izgleda da je smak sveta i da će umesto svega što postoji. Drevna je istina koju svi znamo a o kojoj nikad ne vodimo dovoljno računa. u takvim istorijskim trenucima. i obratite pažnju na svoju unutrašnjost. vedrijem i blaženi tonu u svemu. sam sebi svrha do veka.

kad se ne bojimo smrti i potpunog nestanka? Ili je. Oni se sa tim ne mogu nikad pomiriti. Oni nisu ni sposobni za tu pažnju i takav napor. Tako se može kazati da je jedan narod najteže ugrožen u trenutku kad je ceo prožet svešću o svojoj pobedi. sve se u životu. a njegovo pobedničko osećanje koje ga još drži. Ali po shvatanju drugih. možda. a njihovo rešenje ostavlja vremenima koja nastupaju posle sklapanja mira. čak ni onda kad žive i rade kao i svi ostali. Sa malo razuma. zamagli vid. tj. a gde izostane čudo. načini od njega šlepu i nemoćnu žrtvu za nepoznatu silu koja treba da ga proždre. podseče noge. nego što nisu u stanju da prihvate takvo shvatanje života. da ma šta zatrese mrežu čovekovih živaca. to je dobro i prirodno. i tako padaju u sudbonosnu grešku da svoje osećanje pobede protežu i na nove događaje i nove opasnosti. i sve mi se čini da se ljudi i ne boje zbog onoga zbog čega kažu i misle da se boje. kao gladan pauk. narod je tada najmanje sposoban za nove žrtve i napore. Posmatram strah pod raznim vidovima. i čeka novi povod. Strah tada ispuni celog čoveka. samo protrese pitanja zbog kojih se zaratilo. pomuti mu misli. nego zbog svoga rođenog straha. u najužoj vezi sa njihovom ličnošću. da nekako udesiti. Za njih sve ono što se mora sa trajnom pažnjom i stalnim naporom dote-rivati i udešavati i ne znači život. iz većine. lako zaboravljaju prilike i uslove pod kojima su pobedili. Ako čovek toga puta ne podlegne. Oni mogu da prime život samo kao niz čuda. ne što ne bi imali 34 Ne prodire strah spolja u naše misli. na kraju krajeva. strah se opet uvuče u njega. nego leži ođuvek u nama i nastoji da obuhvati i prožme sve što nam stane pred oči i dođe u svest. Strah leži u njima i vreba i čeka. Ali to i jeste najgora strana života da se sve u njemu mora stalno udešavati. i to samo jedna od naših pogrešnih predstava? Strah je u službi nepoznate sile koja ide za njim kao lovac za hrtom. u sebi i oko sebe. On je kao 35 .ne ispituju stvarne uzroke svojih pobeđa. jer njemu je svaki dobrodošao. Zašto se bojimo svojih uvek više ili manje pogrešnih predstava o svetu i o zbivanjima i odnosima u njemu. Oslabljen naprezanjima koja je od njega tražila stečena pobeda. u očima velike većine. malobrojnih. zavodi ga na shvatanja i postupke koji traže i jedno i drugo. U tom trenutku on se diže i slepo baca na svaki i najneznatniji povod. Rat. dosta napora i mnogo dobre volje. snage i razuma koliko i oni prvi. to oduzima stvarima svaku pravu vrednost i više značenje. tu redovno nastupa katastrofa koju ništa ne može zaustaviti i na kojoj se ništa ne da udesiti. i najduži. koje zahtevaju nove napore. pa ni po cenu života samog. U očima ljudi koji vole život ovakav kakav je. — Samo jedno mudro vodstvo i zdrava kolektivna svest mogu obezbediti narodu plodove pobede i sačuvati ga od opasnosti koje vrebaju na svakog pobednika. jer za njih sve stvari u svetu i postoje samo utoliko ukoliko ih oni svojom aktivnošću mogu da udese i prilagode svojim potrebama. napravi se malen i nevidljiv.

kad se nađemo u takvom položaju. išao sam od čoveka do čoveka. B. a tek posle toga ispituje u kojoj meri ti događaji mogu i njega lično da pogode. Jer.^ » 1. m 1944. i onda nastoji da se ukloni i zaštiti — ukoliko mu je to mogućno i moralno dopušteno. — Ostaćeš potpuno sam i neće ti biti potrebno da umreš !^ * Da je ćutanje snaga a govorenje slabost. ništa mu ne koristi da viče i da se propinje na prste. Kad nisam očajan. On^ slabi a ne jača čoveka. Svi datumi i sve napomene štampane Ispod tRksta nađeni su u prvobitnoj beleSci u pojedinim sveskama Iz zaostavštine. * Većina ljudi ne zna i ne oseća da život nema dna ni kraja: u tom neznanju treba tražiti razlog tolikih naših pogrešnih shvatanja i uzaludnih. U izuzetnim i sudbonosnim događajima kao što su ova bombardovanja iz vazduha. ne misle o tim događajima uopšte. Plitkoumni ljudi. kao i oni koji su po prirodi lakomisleni i bezbrižni. ali njemu ne treba naše priznanje. sestra gordosti koja upropašćuje. Beograd. sve dok ih ne osete na svojoj koži. kod nekog posle). B. to naše vajkanje još je jedini. 1944) Teško je zamisliti a kamoli opisati bol i ogorčeno iznenađenje velikog.' * Tražeći ono što mi treba. iako bedan. dokaz da smo živi i još na površini. za savršenstvom u svemu dijabolična je. 2 23. A najžalosnije je da svak to radi i da ćemo. » 7. ali poletan. držanje većine ljudi je slično. (Beograd. vidljivih i nevidljivih katastrofa. i da sam kod svakoga ostavio ponešto od onoga što nemam i što tražim.' • 7. a što ni sam ne znam tačno šta je. rođenog egoiste kad ga neko izneveri. Jedino razborit čovek trudi se da sve promene u društvu i javnom životu posmatra hladnokrvno i tumači pravilno. Ova želja za vrhuncima. svi to raditi. kao i u vremenima teških političkih progona. TT 1944. i video sam da svi zajedno imaju manje nego što imam ja koji ništa nemam. II 1944. i stvara grobnu humku od svega na što padne. brz i smrtonosan. zaluđuje a ne vodi. ja ne valjam ništa. napusti ih mu učini ma šta od onoga što je on vazda drugima činio. IV 1944. Plašljivima i samoživima se čini da je sve što se dešava — svaka pojedinost — upereno protiv njih lično.vulkanski pepeo: mrtav. Mi ga ne priznajemo. taj umire od svog rođenog otrova. i da prvo uoči i oceni njihovo opšte značenje. Još manje vredi žaliti se na ljude i na njihovu zaboravnost i neblagodarnost. Tako ogorčeno rikne na svoje ubice ranjen tigar koji je celoga veka živeo od toga što je ranjavo i ubijao sve oko sebe. * Ko nema više snage da se drži u matici života (a taj trenutak nastupa neminovno. Ko ipak uspe da se savlada i da zadrži u sebi svaku žalbu i svaki prekor. St 36 . IV 1944. vidi se i po tome što starci i deca vole da pričaju. J 28. kod nekog pre.

Ona se pretvorila u trajno stanje moga duha i. VI 1944. za sebe i za druge. Neprestano su vapili za slobodom a zaboravili su da. mišlju i rukama. izmirim i poistovetim ili sukobim i razi-đem sa svim što se pred mojim duhovnim ili tele-snim očima pojavi. U mom slučaju. Ne mogu drugačije.^ Cesto mi se čini da sam gori i slabiji od posled-njeg među ljudima.^ * sveta odlazi. ni hrabrosti da podnese posledice njihovog ostvarenja. traže snagu da tu slobodu dostojno nose. » 17. VTI 1944. ali raditi. A vi sad zamishte kakav je to život. « 2. Oni merom večnosti mere prolazne i promenljive pojave oko sebe.^ Pre više od trideset godina. Samo one trepere u meni kao žalosno bajanje/ * Neko je rekao da jedan narod može da očuva SVOJU slobodu samo po cenu večite budnosti.« Posle toliko godina i iskustva koja su mogla da me prosvetle i obogate. 38 « 14. oslobođeni najvećeg ljudskog zla. on je isto što i samouništenje. Vm 1941. pre toga. potiskujući sve ostalo. Tako da trajno živim u plodnom pokretu i korisnim promenama. VrU 1944. * Ljudi koji čisto i bezgranično vole ne pomišljaju lako da se ma šta oko njih menja. To je bezuman napor koji traži stotinu ovakvih snaga kao što je moja.' On nije imao ni potrebnu snagu volje da savlada i suzbije svoje nezdrave želje. kao mlad. » 21. To je ona nezdrava potreba da se odmah raz-račtaiam. ' JS. zarekao sam se da ću raditi. ja u ovom teškom trenutku ne nalazim ništa drugo u sebi do ovih nekoliko reci bez pravog smisla i vidne veze sa životom. umrtvila moju volju i zavladala svima radnjama za koje još nalazim snage. užasa od prolaznosti. Rumunska ul. bezumna misao koja dugo muči i najpo-sle ubija. i tako sa tom divnom iluzijom provode i svršavaju svoj vek. Zarekao sam se da ću braniti sebe i svoje i mesto na kojem živim od nereda i nečistoće.Teška. ali koje sam svestan u svakom budnom minutu. A njihova smelost biva nagrađena. V 1944. jer im sve oko njih izgleda večno i nepromenljivo. zapisao sam: »Bez oproštaja se sa Gledajući oko sebe očajnu rugobu i mnogostruke i teške posledice nerada i nehata. Ona je u meni kao bolest koja se krije. 39 . a ponajmanje sam predmet njihove ljubavi. smrtno bolestan čovek. zastoja i nemaštine. uvek i svuda.

strašljivi. naoko. jer mladost. Ko uspe da zagreje i oživi samoću. od onih najčešćih. čas slatka i opojna kao na-goveštaj neke druge. koju on uhvati za kose i posestrimi i obaveže zauvek. stalno i neumitno jednolično. nego mu služi i nalazi mu se u svakoj nevolji. sve da ih na to nateraju. Tako. tvrdom. od kojeg ne biva bolje. Istorija jednog naroda. hrabriji. oni crpe od kapitala koji smo doneli na svet. od koje je čovek pobegao. To ponavljanje je praćeno raznim i različnim moralnim i socijalnim promena-ma na površini. a naši nedostaci šire i naši poroci rastu. svagdašnjih. na žalost. kao onom junaku iz narodne pesme vila. Ko uspe da pronikne tišinu i dozove je njenim pravim imenom. malo nam škode dok smo mladi. i kad je dockan. sa svoje strane. Tada odjednom sagledamo nepopravljivu stvarnost: da se naše snage naglo smanjuju i naše mogućnosti sužavaju. lakomi i nevaljali ljudi čine. ni pusta ni strašna. bar naizgled. ima nešto u ljudima što ih uvek goni da idu dalje od tog cilja. Na tom uskom. ima više prostora nego što se misli. Zato ta kobna iluzija traje tako dugo. i sami naši porod. ii . u svojoj suštini. to je ponavljanje jednog istog biološkog fenomena.Svi su pokojnici. pa do najneobičnijih. stiče nove snage. koji se već bliže krajnjim granicama njegovim. Ona nije više za njega ni hladna ni nema. Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće. zaboravljeni. U 40 Kako bi svet izgledao lepše i koliko bi život bio lakši kad bi se oni koji su sposobniji. ne-sebičniji i čestitiji zadovoljili time što su takvi i u tome našli nagradu za svoje vrline! Ali. « Naše mane i naši nedostaci. taj je osvojio svet. taj je ne-srećan i mučen više nego stotina drugih ljudi zajedno. Kao i aktivni život. čas bljutava i otužna kao svagdašnjica. Treba priznati da i nesposobni. ona poznaje promene' i suprotnosti. golom i mračnom prostoru provodi mnogi od nas svoj vek. * Ko nosi u sebi veliku. idući na-pred. neočekivano. Čas je gorka kao lek. u stvari. stvari. istinsku strast. taj je postigao najviše što smrtan čovek može postići. jer promena je glavna oznaka ljudskog života u svim njegovim oblicima. živ čovek ne može pobeći od promene. Duga i duboka samoća nije tako mrtva i jednolična kao što može da izgleda onima koji je ne poznaju. još veće i zanosnije slasti koju samo slutimo. ali je pošteđen od mnogih sitnih briga i nedaća koje muče većinu ostalih ljudi celog veka i svakog dana pomalo. a štetu i nered koje izazivaju u nama mi pokrivamo izuzetnim naporima volje i ludim trošenjem energija koje izgledaju neiscrpne. a vidljiva propast dolazi tako brzo i. Veliki deficit obelodanjuje se tek kad smo bliže kraju.

nedovoljno ožaljeni i kako zbog njih smrt duguje životu i nepoznati svetovi ovom našem svetu u kom po nuždi živimo. Kod njih sve dobre namere i sva zainteresovanost ne pomažu ništa. — taj je osuđen unapred i izgubljen sigurno. kao da si sa njima. nasrtljivi ljudi. bez smrada i ljage. ali si se rodio u Gospodu. Prema ličnosti do koje nam je u ma kom pogledu i ma iz kojih obzira stalo. : Za nas je uvek neprijatno razočaranje kad oni koje volimo i cenimo neće ili ne mogu da učestvuju u našim intelektualnim ili političkim mržnjama ili ljubavima. koji boluju od hro-ničnog neosećanja vremena. ali onog dana kad u toj borbi pobedimo. zato budi strpljiv. »ali ćeš doći u raj. Mislim 0 tome kako su svi oni koji su poginuli mladi. oni zadocnjavaju protiv svoje volje i na svoju štetu. pomislio sam ovo. gde nema bolesti. tj.f SV.-« Tačnost (ili netačnost) sa kojom odlazimo nekome na sastanak ili u posetu redovno može da posluži kao mera poštovanja koje toj ličnosti ukazujemo. 42 . laki. 43 U teškim i nemirnim vremenima mogu još nekako da se održe brzi. Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetlji-vih ljudi prema osetljivosti njihovih bližnjih. ko ne može da ne razmišlja o stvarima i ljudima. To osećanje je dobro i korisno dok vodimo borbu protiv rđavog društva i njegovih poroka. pa ogorčenje. a duhom si ostao u vezi sa Crkvom i imaćeš dela u svima njenim molitvama. Slušajući česte razgovore o poginulim mladim ljudima iz poslednjih ratovanja protiv Nemaca. ali onaj ko je opterećen osetljivom savešću. a u raj ćeš stići ako budeš Bogu po volji. Izuzetak čine samo oni ljudi koji su^po prirodi svojoj netačni. ko se stidi i ko okleva da kaže dobro o sebi i rđavo o drugima. posuo bi mu čelo zemljom i rekao: »Prijatelju. maleno je i slabo da zatrpa ili premosti ogromnu i strašnu prazninu koja zjapi između smrti i života. ko nije brz na poricanju ni vest i drzak u tvrđenju. Ti se od svojih rastaješ samo telom. gde su svi čisti i beli. ko ne ume da govori i ne voli da piše. ono postaje opasnost po nas same i po stvar za koju smo se borili.« »Ti sada patiš«. * Po drevnom srednjovekovnom ritualu u Francuskoj (Reims) je gubav čovek bivao isključen iz društva tako da bi ga sveštenik opojao na groblju kao pravog pokojnika. Sve što su izmislile religije i stvorili vekovi društvenog života u vezi sa smrću i nestankom onih koje volimo i cenimo. govorio mu je dalje sveštenik. gađenjem od suviše bliskog i čestog dodira sa ljudima. Tvoje neznatne potrebe podmirivaće dobri ljudi. Budi strpljiv i dobar hrišćanin. to ti je znak da si umro za svet. pa opasno osećanje sopstvenog savršenstva. * Veliki nedostaci i poroci jednog društva izazivaju u nama najpre prezir i negodovanje. ili bar važnosti koju joj dajemo u našem životu i našim interesima. mi smo obično tačni. sjajniji od sunca. I mi smo tada uvek više skloni da veru-jemo da neće nego da ne mogu. koga mašta vodi i zavodi na dokone puteve.

ali kod drugog — ničeg od svega toga. teško mi je da to kažem ma kome. propada zauvek.) * Kad pratite borbu između dve političke grupe i želite da znate koja je više u pravu i ima bolje izglede na pobedu. stvarnu ili uobraženu.' Dođe vreme kad se svi dugovi traže. Cesto mi se čini da sam potpuno prozreo. i to po mnogo težim merilima. Kod prvog polaganja može i sreća da pomogne. i to po novoj. mi verujemo da nema pitanja na koje ne bismo mogli odgovoriti. zamršenim kamatama. i konačna. Ko ne položi. ni ispita koji ne bismo položili. »•Marku Markoviću. služe onim što je niže i gore u čoveku. neku brigu. za presudnu bitku i poslednji obračun. postanu aljkavi i nečisti na sebi. sve ono što je protiv nas. Međutim. sve~ obuhvatna. * Nema naročito dobrih ni naročito rđavih vlada ni država. čak često i potpuno zaboravljamo da postoji drugi ispit. sa drugarskom porukom: 1) sve su Drine ovog sveta krive. vi obratite pažnju na to koja od te dve strane u većoj meri upotrebljava laž kao sredstvo borbe. Ali zato postoje vlade i države koje se. Svi se položeni ispiti po drugi put polažu. i to odjednom i sa strašnim. U tom treba tražiti kriterij. 2) nikad se one < 29. Za taj drugi. a nepažljivi prema ljudima. ocenio i izmerio jednog čoveka ili jedno njegovo delo. I ne samo to nego sve ono što je čovek ikad u životu kupio plaća sad ponovo. često se dešava obrnuto: opijeni svojim uspehom. svi oni koji misle da im je naša propast potrebna. Igra slučaja stane. i po tome treba prosuđivati njihove izglede za budućnost. Misao iz Berlina 1939. neće moći svekolike ni potpuno ispraviti. Prosto ne nalazim u sebi snaga za to. ili da bi postigle svoje ciljeve. mogu i ljudi kroz prste da pogledaju. višoj ceni. a svi ljudi se pretvore u hladne.* Ljudi koji imaju neku duševnu muku koja duže traje. 45 44 . pomoći čoveku u njegovoj težnji za usponom.« (Piscu knjige »Kriva Drina« na knjizi »Na Drini ćuprija«. Pa ipak. da bi mogli da žive. A tu nas čeka. * Nema lepšeg zadatka nego što je: omogućiti nekom razvitak. što još ne znači najviše i najbolje. Utoliko manje što redovno osećam da moja istina nije ćela. bezobzirne sudi je ili neumoljive svedoke. da bi se održale. 3) nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo. i druge koje u istu svrhu apeliraju na ono što je više i bolje. odlučujući i stvarni ispit trebalo bi zapravo da se spremaju i pojedinci i društvene grupe i države. zapuste se vrlo često i fizički. i znajte da će ta strana podleći. a ponajmanje tome čoveku samom. da znam istinu o njemu. posle svakog uspešno položenog ispita. To opet uvećava njihovu muku. IX 1944.

Prema tome. Cim možemo nekom čoveku da kažemo jasno i otvoreno da nas je uvredio i da navedemo posve određeno čime je to i kada učinio. Mi izuzetnim ljudima tako teško priznajemo njihovu darovitost.Muka i jeste u tome što u dugim istorijskim borbama niko ne može da ostane neizmenjen. pa ma kako teško ono bilo. duže nego što život ima cilja i smisla. što je gotovo pravilo. bore se — samo da ne bi morali misliti i raditL Nije najgore što sve prolazi. Sto ne boli — to nije život. što ne prolazi to nije sreća. mi uvek imamo pred očima isti konačni. Mladost treba produžiti. naš protivnik i sredstva borbe koja nam on nameće menjaju nas neprimetno i često upućuju pravcem kojim nikad nismo mislili da idemo. Muka je dok uvredu nosimo ćutke u sebi. mladost ili bar snagu zrelih godina. Oni izmisle svoju »borbu«. beskorisno je i apsurdno raditi na produženju života uvek i po svaku cenu. (Turci i raja. nego što mi ne možemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbežnom činjenicom. 46 . nego što vredi. 47 Ako se čovek ne drži i ne postupa tako kao da na svetu postoji samo on. Ja sam video u čemu je takozvana borbenost nekih »borbenih-« ljudi. Boreći se. Retko se dešava da naŠa radost gori zaista svojim plamenom. daleki cilj. Vrlo često se dešava da ljudi žive duže nego što treba. na silu joj nađu razloge. bez rizika i rezultata. nego i posle smrti njihove! Stoga često decenij ama tražimo i slažemo sitne podatke pomoću kojih bismo objasnili i »opravdali-K izuzetnost njihovih odlika. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočaranjem.) To što mi osuđujemo kod drugih kao bezobzirnost. ali nas borba sama menja. Prevariti se u jednoj velikoj nađi nije sramota. i to ne samo za života. to je samo mera one životne snage sa kojom nam drugi suprotstavljaju svoja shvatanja života i odupiru se da usvoje naša. i bore se. nađenu ime. to znači da smo mu uvredu oprostili ili smo spremni da to učinimo. samo njegova shvatanja života i samo oni koji ih dele — on ne može voditi punom snagom borbu za uređenje života po svojim shvatanjima i za svoje održanje u tom svetu.

oni su za onoliko veći za koliko drugog imianjuju. nekad su pod njegovim vidom i imenom. kao jednog od svojih mnogobrojnih gonilaca. Ljudi mučeni strahom traže često pomoći i saveta i levo i desno. pa i na njegov karakter. i postalo izraz čoveka koji ga nosi i svega onoga što on jeste. ali uvek i u svemu slušaju samo svoj strah. a ako pokušate da im dokažete da njihova strahovanja nemaju uopšte osnova i da treba da ih odbace kao plod igre nezdravih živaca. Ja sam od onih ljudi koji vrlo dockan bivaju pametni. istinski ponos je redak. on se s godinama i po nekoj teško objašnjivoj logici malo pogne i još više smanji. i postalo samo sebi svrha. on se stalno i neprirodno prsi i kočoperi i propinje i svojim pravim držanjem nastoji da izgleda bar malo viši nego što je ili bar malo manje niži od svoje žene. tako da mu njegova pamet i njegov dar na nos udare. oni vas smatraju naivnim i nedoraslim čovekom. to obično utiče na njegovo držanje. — tako u izvesnim sredinama nije dobro uživati glas mnogo pametna ili darovita «3uu i9sa. uobraženje. Kad im preporučujete neki fizički ili psihički način kako da suzbiju ili razagnaju svoj strah. Njima se stalno čini da niko ne ume da vidi i neće pravo da oceni značaj i veličinu njihovih strahovanja i stoga im svaki savet izgleda uvredljivo površan. jer se pre ili posle nađe neko ko takvog čoveka opljačka ili ubije. Starim koliko moram. što želi i oseća. I nikad potpuno. Mnogo češće susrećemo oholost. Covek koji pliva vraća se delimično u davno prevaziđeni stadij četveronošca. čak sa mržnjom. a nekad goli. Samo ne uvek jednako. pođmlađujem se koliko mogu. Kao što u rđavom selu nije dobro važiti kao bogat. Istinski ponos dovoljan je sam sebi. Takav čovek dobije s vremenom nešto kruto i neprirodno u držanju. Ako je takav čovek miroljubiva i pasivna priroda. 48 čoveka. Ali ako je takav muž sujetan i borben čovek.' Odelo je davno preraslo potrebu koja ga je stvorila. a te veličine nikad im nije 4 — Znakovi pored puta 49 . jer će še uvek naći ljudi koji će sve učiniti da toga čoveka obore ili bar da mu život što je više moguće zagorčaju. što ima i može. oni počinju da vas gledaju s nepovere-njem. Samo. sujetu. često i tuđe poniženje. A što je najgore. bez maske ponosa. to se ne primećuje na prvi pogled. pa i u pogledu i u svim svojim pokretima. neumesan.Kad je muž dosta niži rastom od žene. Oni nikad nisu dovoljni sami sebi. Da bi se potpuno ispoljili i »izživeli«. Nešto slično je i sa veslačem na barci. i nedovoljan. njima treba tuđe divljenje i priznanje. Pa je preraslo i to.

*imšm mum dosta. sujetni ljudi se i ponižav aju da bi zadovol jili svoju sujetu i. kao ćudljiva žena iz rđavog društva. nju nije . A oholost je šlepa. prirodn o. ne uspevaj u u tome. u pokretu. često stradaju zbog svog ponosa. odjedno m okreće i prebacu je im ono što su zbog nje učinili. dok je ponos uvek miran. jer sujeta se. Po nosni ljudi. zadovol jan onim što je i tu gde je. naravno . bezdana . stoga su stalno nemirni . Naproti v. ali im njihov ponos pomaže da podnesu svako stradanj e. i samo ne da nikom na sebe. tražeći na što bi mogli da se popnu i izdignu.

i ona zna samo da kaže: »Još. traži odmah novu žrtvu.nikad niko nahrani o. Po nos drži. zajedno sa njegovi m darovim a i uspesim a. i. još!«. nezasićena i nezasitn a. što joj više daješ i žrtvuješ . a oholost na koncu pojede celog čoveka. ometa rad i kvari odnos sa ljudima.' Po preteran oj usrdnost i kojom nas neuraste nici mole da im učinimo neku malu uslugu (na primer da im bacimo pismo u poštans ko sanduče ). sujeta mu truje život. može se videti koliku im muku zadaju ponekad ovi sitni . hrabri i pomaže čoveka na njegovo m putu. ona samo odlučnij e i glasnije traži još više.

nasrtljiv o.i beznača jni poslovi. a zatim što je moguće . indirekt no. U svojoj stalnoj i glavnoj. M alograđ anin želi da bude obavešt en. stvarno jedinoj težnji da sebe i svoje pravo održi i osigura. O sebi govori samo ono što smatra da je povoljn o po njega i njegove poslovn e i porodič ne interese . policijs ki. ali drugog zapitkuj e o svemu.

ogovara . A često vidimo kako se kod njega to sredstv o borbe s vremen om izrodilo i kako je u daljim. dobilo oblik nezdrav og Ijubopit stva.više društve no podigne i obogati. u vezi sa njegovi m neposre dnim. on ima potrebu da sakupi što više podatak a o svemu što ga okružuj e. ličnim i porodič nim interesi ma. i to naročit o onih koji nisu svima poznati i koji njemu mogu da posluže u poslova nju sa ljudima . ili što mu izgleda da nije. Na drugom polu toga njegovo g zaintere sovano g Ijubopit stva nalazi se njegovo neintere sovanje za sve što nije. već obogać enim i osigura nim naraštaj ima.

> Bgd. našu ljubav i našu pažnju prema živim i odrasli m ljudima koji nas okružuj u. kr. naše poštova nje. preprič avan]a.o i u ljubavi i pažnji koje svi pokazuj emo prema deci. postalo naviko m koja je izgubil a razlog opstank a i prvobit ni smisao i postala sama sebi svrhom . 10 XI 1947 . sadržan je i sav onaj manjak koji stalno prati . nego što ono što rekne ne kazuje ništa. U poštova nju koje imamo za pokojni ke.nja. tj. . ne sanut o njemu nego ni o čem drugom na svetu. * St var nije u tom što on malo govori.

To je kao neka vrsta doplatk a i moralno g zadovol jenja koje oni uzimaju kao danak.Ce sto kod ljudi koji mnogo i teško rade nalazimo naročitu vrstu oštrine i nabusito sti prema svima oko sebe. od svakog čoveka pomalo. 5 . za veliki utrošak snage i izuzetni napor koji su učinili.

Tako su ljudi koji sa njim žive imali o njemu jedno mišljenje. ostanu ćutanje i praznina kao jedino što je stvarno i postojano. dosadna je pomalo staračka govorljivost. * Imao je mnogo lepih svojstava. Sve je te osobine imao uvek. pre svega. Pa ipak. a zatim i srčan i srdačan i zauzimljiv i nesebičan. i samo onakvi. vedrija i zdravija ta slabost od onog mrgodnog staračkog ćutanja koje nalazimo kod ponekih staraca. Šapuću da ne bi vikali jedan na drugog. Mi obično mislimo — ili smo bar skloni takvom načinu mišljenja — da su ljudi onakvi. Utoliko teže što je samovoljan čovek i sam rob svoje samovolje.* Jeste. posle svega. osim u trenutku kad je trebalo da ih pokaže prema ljudima sa kojima živi. priviđenje koje će već idućeg sekunda. Teško čoveku koji ne zna za šalu i društvu koje ne ume. kao naličje licu medalje. ponekad može da bude i teška. kakvi se pokazuju u odnosu prema nama i našim interesima. biti zbrisano drugim priviđenjem. pa se u nama bol od poniženja koje podnosimo uvećava zbog sažaljenja koje osećamo gledajući njegovo robovanje samovolji. onom isto tako neprijatnom i mrgodnom ćutanju mladića u kritičnim godinama puberteta. jer ne imieju da razgovaraju. a on sam o sebi drugo. Tim odnosom mi ponajčešće i ponajviše merimo celog čoveka i određujemo mu karakter i vrednost. da na kraju. nepovoljno. smešna je i pomalo žalosna njihova potreba za pričanjem anegdota i sklonost ka ponavljanju. pronicljiv. i Najteže je podnositi ljudsku samovolju. Od takvog načina mišljenja teško se brani i najbolji i najrazumniji među nama. ne sme ili ne može da se bezazleno srne je. zbog velike žalosti što ljudi mogu biti takvi. bio je. suprotno. koliko je bolja. Tako je nastao velik i težak paradoks njegovog ličnog života i njegovog odnosa prema ljudima. 52 I Pri razgovoru sa tim čovekom gotovo svaka njegova rečenica pokretala je zavesu sa nekog novog vidika. Uistini je bio takav i pre i posle toga. Naše ogorčenje i naša povika na predrasude i rđava nasleđa imaju svoju punu vrednost samo onda ako u isto vreme činimo sve što možemo da te pogrešne ideje i dotrajale ustanove oborimo i zamenimo ih novim i boljim. Od svih ljudskih poroka. To staračko ćutanje je vrlo blisko. A veličina toga paradoksa bila je prava mera one stalne muke koju je on imao sa ljudima i ljudi sa njim. shvatanjima i ukusima. ali u tom trenutku on je prema ljudima bio hladan i odbojan i nasrtljiv. 53 . mana i slabosti samovolja je najbliža životinjskom svetu neprobuđena srca i šlepa razuma. ali ćudljivo i kratko. tako da se nije moglo razabrati da li je taj vidik što ga za tren oka sagledate deo stvarnog sveta ili samo igra mašte.

kad razmislim. zanos. 55 . jer im život sve manje pruža i sve više za to malo traži. nezainteresovan 54 Poznato je da mnogi ljudi. nego na takve ljude. kad zađu u godine. Nekad im je sve oko njih pružalo toliko zadovoljstva da ništa nije moglo izgledati skupo i preplaćeno. Nepodnošljivost između njih raste i pretvara se vrlo često u duboku mržnju ili nešto što je tome sasvim slično. a sada. kakav će san usnuti. meni uvek izgleda smešno i nerazumljivo da čoveku koji u mladosti nije znao za reč »skupo« i kome je još od pre desetak godina sve u životu izgledalo ne jevtino nego poklonjeno. Oni iza takvih osećanja traže uvek lični interes i račun. I kad nisu zajedno. nego onog što je neljudsko u njima. onda su kivni ne na sebe i na svoju grešku. —Pa ja se i ne bojim ljudi. Svaka misao dodaje protivniku po jednu crtu koja je dostojna mržnje ili prezira. Zbog toga takvi ljudi. u boljem slučaju. da nisu ni mislili o ceni. Ne gledaju jedan drugom pravo u oči. Ali.* ■ Eto šta je čovek! Kad ustane. i ne sluti. nije mogao nikad potpuno osloboditi neiskorenljive a naivne i opasne iluzije da se u životu može naći stalna tačka. Samo što kod njih misli idu u obrnutom pravcu. oni misle jedni na druge. niti kad legne. Svetiti se životu — zaboravom. on ne zna. tako su sazdani. isto kao i oni koji se vole. Njegova nesreća je bila da se. Pa ipak. sad odjednom nalazi svaku cenu previsokom i svaku uslugu preskupom. a u govoru zamuckuju. niže pobude. u vremenu kao što je naše. mogu da imaju tako malo zadovoljstava od ljudi i stvari da im sve mora izgledati strahovito skupo i da se stalno moraju osećati prevarenim. postaju tvrdi na pari. * —Ne treba se bojati ljudi. šta će mu se toga dana desiti. na što se čovek može jednom zauvek osloniti i iza čega se u svom od postanka do nestanka ugroženom postojanju može zakloniti. ili pojačava već postojeću. ujutru. pa i iz neke nerazumljive potrebe). zahvalnost. osećaju se nelagodno i drže se neprirodno. i slično — izgledaju takva osećanja kod drugih ljudi lažna i neiskrena. kad se sastanu (a moraju se sastajati iz društvenih obzira. a kad im ne pođe za rukom da ih nađu. nešto što traje i ostaje. jer ih nema. kad su zagazili u starost. naivnim i glupim. i skloni su da ih smatraju ili pretvornim i podmuklim ili. Jer. Onima koji nisu sposobni da osete odanost nekoj stvari ili nekom licu. jer (opet iz društvenih obzira) ne mogu da kažu jedan drugom ni stoti deo onoga što su u mislima već toliko puta izgovorili. Postoji za to i poznato fiziološko i psihološko objašnjenje. — I od svog mišljenja ne odstupaju nikad. možda to shvatanje i nije tako pogrešno kao što bi moglo izgledati. Ni toliko! * Posmatrao sam ljude između kojih postoje sukobi interesa ili oštra nepodudarnost temperamenata ili netrpeljivost zbog razlike u pogledima i mišljenjima.

mogli olakšati svoju muku.' Biti nešto. a onaj drugi neće mu to nikad u celosti. a to je kobna zabluda i jalov posao. ako je i najbolji psiholog. Kad neke stvari nema i ne može da se dobije u prodaji (nekog leka ili čaja na primer). Ali. iskreno kazati. A najgori i najteži su oni tirani koji su i sami. Nepredvidljivost njihovih ćudi muči nas isto toliko koliko i te ćudi same. Ono što je najgore kod tih malih kućnih tirana — malih samo po prostranstvu njihove vlasti a nikako po težini i oštrini njihove tiranije — to je njihova ćudljivost i samovolja. jer sve i da polovinu zemlje popale. ali ponekad i mučeni sumnjom. I kad god sam. ni prividno ni privremeno. tamnicu. osećao sam se kao bolesnik. mučeni i nesrećni. Kad god posmatramo neki nov oblik života u njegovom nastajanju. A tek docnije uspevamo da uočimo sve ono što je razumno i korisno i što tu novost čini opravdanom i neizbežnom. Niko od nas nikad ne može znati kako izgleda u očima drugog čoveka. to je njegova stalna težnja da bude i izgleda bolji nego što je. zajedno sa ljudima i svima živim stvorovima. Jer. jer su za njih vezana sećanja na bolest. ma s kog razloga. A bez toga nikad mira ni prave sreće. To je bio jedan od onih ljudi što ne zauzimaju mnogo mesta u svetu. nama pada u oči najpre ono što je u suprotnosti sa našim navikama. Mi idemo našim putem. on to sam ne može proniknuti. * Rano leganje i rano ustajanje imali su za mene uvek nečeg bolnog. obeshrabreni i • Varijanta (Sveske — Šarena knjiga): Ne volim rano leganje ni rano ustajanie. ijkusom i 56 shvatanjima. Covek koji mora da legne sa mrakom a ustane sa svitanjem izgleda mi uvek kao unazađen i ne-srećan stvor. čak ni u mislima — to je za njega nemoguće i toga se on boji više nego smrti.'mmjt Nisu svi ljudi tako rđavi kao što to rđav čovek misli. njihova muka ne bi za dlaku manja bila. Neće hteti ili neće umeti. nesrećnik. Jedino što je kod te njegove dobrote moglo da smeta. osuđenik. Bio je dobar. bez ikakve mogućnosti da se ikad bude išta drugo. i sam morao tako da živim. ponekad i ne misleći i ne znajući. sa ostalima. ali jednom zauvek. To je kvarilo. 57 . ponekad i radosno. bližeg životinjskom nego ljudskom životu. u sebi. dramatične preolo-ete i teške događaje u životu. ono što nas odbija i sa čim ne možemo da se složimo. potišteni. to oni ne mogu nikad uvideti. Oni misle da bi. onda tek vidimo da je mnogo manje neophodna nego što smo mi to mislili dok je još trajala i dok nam je polako nestajala iz očiju. mučeći druge.

Ali stvar je ispala tako da su pred njim odjednom sedele sve same pametne glave.umorni do te mere da zastanemo i ostanemo u mestu. kad sam star. I to me je mučilo. svi traže od mene da lm govorima o sebi. zamislite samo da imate sve same glupake ili. kad sam zaSao u godine. a njegov govor bio je kao govor čoveka koji je ispod prošeka. prosečne i neuke ljude pred sobom. I to me muči. Najmanje stvarnog osnova imaju i najviše nam štete nanose osećanja bilo gordosti bilo manje vred-nosti i stida zbog toga što smo takvi kakvi jesmo. imao sam veliku potrebu da drugima govorim mnogo o sebi. da naše ispadanje i ostajanje u mestu ne znači ništa ni za koga i ni za što na svetu. pred neki skup. To nije tako teško kao što vi mislite.. I čovek nema razloga ni opravdanja da zbog nje bude ni naročito ponosan ni preterano postiđen. često suprotnim mislima i osećanjima. Sad. A ja ne mogu reci da kažem. Dok sam bio mlad. gonjen željama i strastima. * ( . umoran i željan mnogo više mira nego razgovora. u najmanju ruku. I to njihovo Ijubopitstvo muči me isto kao što me je nekad bolela njihova ravnodušnost. rastrzan različitim. a koji bi se u stvari sastojao od samih olakšavajućih okolnosti koje se ne mogu nikad sagledati ni dokazati. bez nas. Tako mu je izgledalo. Zbog toga predstava koju imamo o sebi nikad nije tačna. lična i ne mnogo lepa stvar. kako gledam na svet i ljude oko sebe. po zakonu koji važi za mrtve predmete. želeo sam da razgovaram sa ljudima. Kad izađete na govornicu. bolje rečeno kakvi mislimo da jesmo. Njemu je neko rekao: »Treba da se oslobodite toga osećanja manje vrednosti kad javno istupate. Danas. I mi se dižemo i idemo dalje sa našim putem i svima živima koji su na njemu. ali niko tada nije hteo da se zaustavi i da me sasluša. Ali tada vidimo — čudno! — da naš put ide dalje. da je ono isključivo i jedino naša stvar. hteli bi da znaju šta mislim i nameravam. Niko nije hteo da me sluša. sitna. Svaka duboka i trajna mržnja nosi svoju tragiku sa sobom. kao mrtav predmet. Bolesnik koji se ne pomiri sa činjenicom da je bolestan — neće nikad ozdraviti. Ja ću vam dati dobar savet.« I on je poslušao savet i primenio ga prvom prilikom. * a u Mislim o jednom zločinu koji bi stajao pred ljudima go i strašan. &8 59 .' I tuga je jedna vrsta odbrane. čak i glup. često se menja.' ' Varijanta (Sveske — Zelpna knjiga 1): Dok sam bio dečak i mladić. U onom što mi o sebi mislimo ima vrlo malo onog što stvarno jesmo a mnogo svega drugog. > Napomena u rukopisu: Za Nemoe. svi me zapitkuju nešto. ili bar iznad prošeka. a ponekad je potpuno neverna. naročito onog što bismo želeli da budemo ili što se bojimo da ne budemo. Samo vaša preterana osetljivost i bojažljivost smetaju vam. bez ijedne olakšavajuće okolnosti.

niti će im videti ušće. fizičku ili moralnu. a nmogo više 60 Kad su oni koji su nam bliski i koje volimo bolesni ili u nekoj drugoj nevolji. Oni osećaju potrebu da se štite i brane. i biće sahranjen tu. — Sta radi tvoja žalost dok ti spavaš? ■— Bdi i čeka. ukršta se i seče sa drugim putevima. A kad izgubi strpljenje. teško je. s druge strane. Bolje bi mu bilo da nikad nije ni krenuo. Poznato je da nas u odnosu naših bližnjih prema nama najviše ljute i ogorčavaju oni njihovi postupci koje bismo i sami učinili da je nešto obrnut sticaj okolnosti. da nikad nije ni saznao šta je to ljudski korak ni zemaljski put. Niko im nikad nije naslutio izvore. pored druma. budi me. nisu ni prijatni ni korisni. U ovom slučaju pravi put je zaista — u sredini. Imati veliku snagu. Niko ne zna odakle dolaze njegove reke. i zbog toga često. a ne zloupotrebiti je bar ponekad. neočekivano i podmuklo napadaju. i sve ono što služi za odbranu i održanje. Taj neće nikad nigde stići. j .Zemlje velikih ostvarenja su i zemlje velikih. Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. ide iz ruke u ruku. kao razbojnik. manja. i stalno teži da dođe u one ruke u kojima će u najvećoj meri moći biti ono što je i najbolje služiti onom čemu treba da služi. misle o tom kako izgledaju i kakav utisak ostavljaju dok govore. Njegove su hrabrosti skrivene. mi učestvujemo u 61 . Teško onom čiji put krivuda. s •-"*« Tako. Isto kao i njegovi najveći strahovi. menja gospodara. a ni o čem drugom __________ nisu ništa bolji. Ali. Ljudi koji ne paze šta govore i ne vode računa kad šta govore ni pred kim govore. čini mi se. ljudi koji samo na to paze i samo o tom vode računa. Napatiće se mnogo i na kraju će skapati na raskršću kao prosjak. i sa priličnom verovatnošću može se kazati da će celog života biti i sebi i drugima nezgodni i teški. Kod umnih i darovitih ljudi ta moć je. Primitivni i ograničeni ljudi imaju razvijenu sposobnost nadanja. gotovo nemoguće. nepravdi. Naprotiv. oružje i novac i zemlja i zgrade. * Blago onom čiji put ide uporedo sa putevima ostalih ljudi na ovoj zemlji.

Mnoge velike i sudbonosne strasti naše mladosti počivaju na prostom nesporazumu. sluša ih i čuje. Jer mladost ih sluša sa osmejkom. isključujući sadašnjost. kad je sve dockan. Oni kao da su mučeni nekim osećanjem krivice koju bi hteli da sakriju a o kojoj ne mogu da ne govore. ne znam zašto. opet misliti na prošlost ih budućnost. . po nagonu neke nesvesne samoodbrane. da je i ova naša sadašnjost jednom bila budućnost i da će se nekad zvati prošlost — i svet mi dođe tesan i strašan kao klopka. ali se naše saučešće i vremenski i po svom obliku retko poklapa sa njihovom potrebom za saučešćem. »lomljenje vrata« — ja sve to uvek zamišljam negde daleko od sebe. sa izrađenim i utvrđenim društvenim formama. I to naročito kad razgovaraju sa mlađima od sebe. izvan sveta u kome živim. Stariji ljudi imaju čudnu naviku i neiskoren-Ijivu potrebu da svuda i svaki čas pominju svoje ili tuđe godine. Kad neko kaže »revolucija«. reč koja bi im rekla da nisu baš tako stari kao što to stariji misle. i nadasve: smešnog i uzaludnog. Ali možda je i to jedna od neizbežnih beda starenja. »izvlačenje asure«. može se tome saučešću dati oblik i ime. I zbog toga valjda.njihovom bolu. Zavisi od toga sa koje strane barikade se nalazi onaj koji tu reč izgovara. Uzdržati se od te slabosti bilo bi i lepo i pametno. Oni se više trude da umanje ugled protivnika nego da podignu svoju sopstvenu vrednost. o tamnim spletkama i onom što se zove »podmetanje noge«. Kao da sluša dalek i potpuno nerazumljiv jezik. ja ću već sutra. da stalno suprotstavljaju starost mladosti i da proklinju onu prvu a uzdišu za ovom drugom. A onda se setim da su i ta prošlost i ta budućnost sačinjene od neke i nečije sadašnjosti. u kom ljudi veruju u trajnost društva i vrednost tih formi. A posle. Izgleda mi. ili mnogo manje nego što može da predvidi. pokaže se da ste ušli u pogrešnu radnju i tražili nešto što vam ne treba i što stvarno niste nikad ni želeli da imate. Samo se uzalud ponižavaju i brukaju ti razgovorni starci. ali ne razume. tako da ga istovremeno osete i shvate i oni koji ga daju i oni kojima je namenjeno. on je rekao mnogo više nego što misli i što bi hteo da kaže. pokaže na neku stvar u izlogu i kaže tonom ćoveka koji je rešen na sve: — Uzimam ovo i plaćam koliko tražite. Ima nečeg jadnog i pomalo nedostojnog u tome. Oni uvek idu više u pravcu nipodaštavanja protivnika nego u pravcu sopstvenog usavršavanja. a ako i jesu. I kao da od mladih očekuju utešnu 62 Kad god čitam o podmuklom i upornom proganjanju nevinih ljudi. da je takve stvari teško zamisliti u sadašnjosti koja znači naš život. da to nije tako strašno kao što izgleda. Tu smo mi kao nevešt i nespretan čovek koji uđe u neku radnju. negde u nekoj dalekoj prošlosti ili još daljoj budućnosti. kad budem čitao o mračnim zlima i nepravdama koje ljudi čine ljudima. Samo u određenom društvu.

još gore. Svaka stvar ima svoje lice i svoje naličje. oni su veseli. i nesposobnost u isto vreme. Kad naiđe neka bolest na nas. S — Znakovi pored puta Ko ljudima sve veruje. a drugo staračko doba. Dok su zdravi. i najmanja. sa njegovom bujnošću i nemirima svake vrste. Dvaput u životu čovek je izložen jakom iskušenju da suviše govori o sebi. ko ništa ne veruje. ali tu žensku sposobnost. prolazi rđavo.Kolumbo priča da je prilikom otkrića Kube video biljku pamuka i na njoj stalno u isto vreme jedne čahure koje tek dozrevaju. Prvo je mladićko doba. i treće koje su tek u cvetu. odjednom ne poznaju više one koji su im dotle bili bliski i dragi i ne ume ju da prime njihove savete i utehe. kao protiv mučkog prepada i nepravde. klica života nosi sa sobom i svest o trajanju i savršenstvu. Upravo to iznenađenje i to ogorčenje pokazuje najbolje da se nikad nismo izmirili sa životom ovakvim kakav je. kada i na kom mestu. druželjubivi. dok muškarci. pred istim stvarima misle više o tom zašto su takve. Na svaku stvar one gledaju tako. A kad se razbole. čak ni njihovu pomoć. ima izuzetaka i na jednoj i na drugoj strani. Boluju kao zverke. primajući je takvu kakva je u danom trenutku i računajući sa njom kao takvom. a šta ne. * Međutim. * Neću kazati ništa novo kad utvrdim da žene sve što se dešava posmatraju stvarno i konkretno. ukoliko je uopšte pravilo. obnevideli. Naravno da u tom pravilu. Takva biljka trebalo bi da bude čovek. i u tom pogledu ne razlikuje se ni u čemu od muškarca. Jednostavni. i u tom iznenađenju ima neke gorčine i pobune. i da negde u najdubljem dnu našem postoji i traje nada da bismo mogli nekako izbeći neumitnom toku života i uverenje da bi stvarno moralo biti tako. Jer svaka. ovde je najzanimljivije baciti pogled na ono što sam nazvao izuzecima. Možda će za nekoliko decenija ili vekova gornja karakteristika žene pripadati prošlosti ljudskog društva. sa manje ili više izrazitim znacima senilnosti. a naročito da lepo govori: samo jedno nije nikad naučio: šta se može kazati. Sve češće se u naše vreme susreće žena koja ništa ne prima onako kako je. vrlo često. susrećemo tako često da o njoj moramo da mislimo. mi se uvek iznenadimo. rečitom i dobrom čoveku. druge koje su već dozrele i otvorene. A ono što se zove slava ima — ma kako to nemoguće izgledalo — jedno lice i stotinu naličja. kao da namerno prekidaju sve veze. oni odjednom ostanu sami sa svojom bolešću. Kivni su na svoju bolest i na sve oko sebe. nagonski ljudi ponašaju se vrlo čudno u bolesti. To je oduzimalo mnogo od vrednosti tome bistrom. 64 65 . skloni vezivanju sa ljudima. » Svašta je umeo. kakve bi mogle da budu i kakve bi trebalo da su.

pod bičem svojih pogrešnih predstava. i samo traži i nalazi prvi zgodan povod da ispliva na površinu i da se objavi i razvije u svoj svojoj strahoti. Ali ih ima mnogo više koji već na početku života bedno propadaju. To važi za sve: za rad. za poročne navike kojih se stidite a kojima robujete. znači isplivati na površinu. usrećavaju hiljade i milione ljudi. izvode prave podvige i velika dela. * Životna snaga jednog čoveka meri se. jer bolje neće biti. do apsurda. i što ga više plaćaju sve se više osećaju dužnicima. dok vam se ne ogadi. Nedužni. u svakom vremenu i u svima redovima. za nerad. Idite do kraja dok ne dotaknete dno. pa i sami sebe. i to u onim boljim. stvaraju junaštva od milosrđa i ljudske dobrote. i njegovom sposobnošću zaboravljanja. Lakše se branimo od svakog drugog zla nego od nepredvidljive i neuračunljive ćudljivosti. oni plaćaju dug koji se isplatiti ne može. A dešava se da ti ljudi. Preterati. Stoga žive razapeti na toj bezumnoj računici. * Ima ljudi koji se celog svog života sve nešto izvinjavaju i sve zbog nečeg iskupljuju. još manje pomišljajte na bežanje natrag. unapred su otrovana i obesna-žena njihovom samovoljom koja može da stvara samo nered i pustoš. inteligentnijim. da postaje neizdržljivo. terajte do vrhunca. 66 ef . za muku duha. u njima i oko njih. I plemenitija osećanja. skapavaju kao mušice. kakvih u nas ima dosta. I 1958. Svaki se rđav nagon pre ili posle zadovolji i smiri. jer se od toga pobeći ne može. steknu iskustvo i veštinu u njihovom lečenju. pogađa gde se ne nadamo. za život čula. nanose društvu više štete nego pijanci. dešava čudan proces. jer se ona ne zaustavlja ni pred čim. Samovoljni i osioni ljudi. žalbe i strahovanja. pravi mučenici. susreće gde to ne očekujemo. kradljivci ili ubojice. kao na krstu.* strah je u čoveku kao oduvek pritajen. U tome je lek. To su nevini krivci. osloboditi se. 25. a samovolja nas prati i goni stalno.' * Izgleda mi da se u izvesnim lekarima. nemojte stajati u mestu. Kad jedno određeno stanje počne da vas muči. pored ostalog. ali izgube svako poštovanje prema čoveku pojedincu i svaki smisao za njegove male slabosti i kolebljivosti. od osećajnog i misaonog nereda sirovih i surovih ljudi. U stalnom dodiru sa ljudskim slabostima (a svi smo manje-više slabi i ništavni pred bolešću i goli pred lekarom) oni s vremenom upoznaju dobro bolesti i > Zgb. sa iz osnova pogrešnim shvatanjem ljudskih odnosa. Da biste se spasli. idite napred. Cesto mi se čini da je od svih naših ljudskih rđavih osobina najteže podnositi samovolju. koji su na svet došli sa nizom netačnih predstava o sebi i o drugima. kojih samovoljni ljudi nisu potpuno lišeni. To je ono što ljudi nazivaju lekarskim cinizmom. Izvinjavaju se pred gorima od sebe kojima ništa nisu nažao učinili i iskupljuju se od onih kojima ništa ne duguju.

Kad god sam i gde god sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili preteranu osetljivost za ličnu čast i dostojanstvo. ukratko. Jer. * Strogost starijih prema mlađima ne treba naročito podsticati. jedan i jedinstven. sitne i krupne. smrt nas celog veka drma. Na telefonu lakše i jasnije izbijaju neke karakterne crte čoveka nego u usmenom razgovoru. nerazvijene sposobnosti. vuče. Možda i vise. uvek sam. koji nismo tražili ni stvorili mi. gotovo po pravilu.: : 68 To što nazivamo ljubav prema životu nije. * Nesumnjivo je srećniji i može da izgleda jači i dosledniji onaj ko iskreno i duboko oseća smisao. Isto tako ni bezobzirnosti mlađih prema starijima ne treba davati ohrabrenja ni podrške. jer ona se javlja prirodno i razvija ponekad toliko da joj pre treba postavljati razumne brane. . jer stariji su po samoj prirodi stvari skloni da oštro.* Kad u bojažljivom čoveku obamre strah onda se i?akvog treba pribojavati isto kao x onog koji je prirodno hrabar. nego da je spas i rešenje u tom što postoji istovremeno oboje.'Možda je tu negde koren i celog ljudskog straha od nepostojanja. * Naše melanholije i naše bolesti. I sa tog mesta krenula je ona zamišljena ljudska linija što iz nejasnog života svesti vodi pravo put večnosti koja ne postoji.Jdelom drugo do vezanost za određene životne oblSe i na'vike. nego koji nam je dat kao celina. svakom i svuda: da!« pa se onda vidi da ni to ne može da bude. * Umesto nekadašnjeg: »-Nikada više. udara i zakreće čas levo čas desno. kratkovidu sebičnost. * Cim je u čoveku počela da tinja iskra svesti. sude sve što dolazi od novog naraštaja i da svoja shvatanja smatraju zauvek utvrđenim i neprikosnovenim. do nepravednosti oštro. ona mu je pokazala kratkovekost našeg postojanja u ovom svetu. čini sve kako bi nas što pre izvukla iz života. onako kao što čovek izvlači ekser iz daske. a svoje društvene položaje doživotnim. nego jedno u drugom. svima. nikad: da!« — »Uvek. sa njegovom pravilnom smenom dana i noći i godišnjih doba. nerazdvojno povezano u ovom našem ljudskom životu. nailazio i na ograničen um. vrednost i lepotu jednog određenog sveta i jednog utvrđenog načina života. ne uporedo i jedno drugom protivstavljeno. tvrdo srce i grubu. ali samo onaj ko je sagledao i upoznao (ili bar naslutio) raznolikost sveta i neiscrpnu mnogovrsnost njegovih pojava sa svima 69 . kao i naši nezdravi prohtevi i poroci — sve su to samo razni načini i pokušaji da se čovek nekako prevede iz života u nepostojanje. đo-K .

Xn 1956. prelazima i stapanjima. Iza vas će ostati sami pepeo. tako se i ja pitam ponekad: da li sam ja u svom hodu okrenut prema životu ili prema smrti? Prokletstvo i pokor ovog sveta. A sa čuđenjem primećujem da nisam ni u tome sam. Svaka i najmanja pojava u životu ima samo jedno značenje koje treba pogoditi i jedno mesto koje. U tom traženju i pogađanju prolazi im vreme koje bi trebalo da znači život. to je san. samo taj može biti smatran pravim i potpunim čovekom. to su ljudi kratke pameti i tvrda srca. kao iza puža. i kad bismo sve to imali onako i pod onakvim uslovima kako to njima izgleda. Za tu vrstu ljudi i ne postoje život i svet. oni ne mogu više da pribegnu veri. * Mi bismo bili potpuno srećni. i s godinama bivaju sve teža. Oni uporno i dosledno svlače sve na niži plan. kad bismo zaista imali sve ono što zavidljivci koji nas okružuju misle da imamo. ili bar blizu sreće. često i mnogo veće. Istina je da nesreće. 70 71 . -— Ako! Znače se bar da smo bili vatra. Postoji jedno shvatanje hrišćanstva koje samo po sebi stvara ne ljude nego mučenike koji pate bez jasnog cilja i pravog smisla. treba pronaći. vidim da je broj onih koji se na putovanju osećaju izgubljeni — vrlo velik. A iza vas će ostati samo balav trag. Sloboda. svi putujemo. » Kao slepac koji s vremena na vreme zastaje na drumu i uzdignute glave proverava pravac. Pa ipak. san kome ponajčešće nije suđeno da se ostvari. I opšta mxika i nesreća. Posmatrajući ljude oko sebe. nego padaju pravo u prazno ver je. to je njihova svagdašnja hrana. ali jadnik je svaki onaj ko ga nikad nije sanjao. Svaka misao i svako ljudsko osećanje ima jedan jedini izraz koji je dopušten i koji se smatra pravim.* — Vi ćete sagoreti brzo i beskorisno. '31. Putovanja su za mene bila uvek teška. ali to su izdvojene tragedije koje se dešavaju povremeno i retko. Bgđ. Kad racionalni ljudi — pod udarcima sudbine — počnu da sumnjaju u moć i vlast razuma.njihovim suprotnostima. po cenu duševnog mira i večitog spasenja. dok glupi i neosećajni ljudi neprekidno šire oko sebe smrtonosan pustinjski dah. mogu ponekad da dođu i od ljudi jakog razuma i dobra srca. puna sloboda. To obaranje stepena vred-nosti svega oko sebe. to su pustinje u ljudskom društvu i od njih dolazi najveća nesreća. Ljudi u kojima se sretnu oba ta nedostatka.

a u isto vreme znati da takvog života nema i ne može da bude. Ali mladići i starci koji nemaju mišljenja. Nedostatak filozofije! Prvo. i izražavaju ga svakom prilikom. oni misle da sve znaju. u jednom ili u drugom pravcu. čas se kezi pokazujući zube i odajući krvožedne namere. Cas je gladimo.u nama živi urođen strah od planine. oni gube iz vida da starost nije neko izdvojeno i naročito stanje. Preci su nam davno pobegli iz planine. Otud vodi poreklo i ljudska misao o bogovima. Pesimizam u službi života. samo ne jedno i to najvažnije: kako sa što više dostojanstva ostareti i što pristojnije umreti. Postoji priča da je na dvoru nekog sultana bio naročit činovnik čija je titula glasila: evetefendija. i još imati snage da se to saznanje stoički podnese. Ali noću i tu dopire malo straha od planine. logično povezan sa mladošću. Drugo. oni ne pomišljaju da to stvarno nikog ne zanima. Ta mišljenja su obično preterana. Starci i mladići obično imaju mišljenje o svemu. ali se ni do danas nismo oslobodili sećanja na nju i straha od nje. sa zrelim dobom i — sa mirovanjem posle smrti. nama pojedini ljudi mogu da izgledaju kao čudovišta i izuzeci po svojoj zloći > Borba 1. o bogu i satani. šume i divljine. ' Napomena u rukopisu: (NJegoS). anđelima i svecima. i što se usuđuju o svačem svašta da kažu. Zbog ograničenog poznavanja prirodnih zakona i stvarne ljudske prirode. Zato što mogu. Potpuno smo mirni i hrabri jedino kad smo u društvu ili kad smo okruženi zidovima uređene i sigurne kuće. to je još gore — pustinja i smrt. Jedno i drugo je izvor mnogih zabluda i često postaje nepodnošljivo i smešno. čas se umiljava. smeška-jući se nesigurnim osmejkom koji treba da pokaže kako je se ne bojimo. to je slabost mnogih inače vrednih ljudi. ili svom savršenstvu. Kod mladeži ona idu suviše unapred. čas opet bežimo od nje. a ona isto tako.' * Preterano vajkanje na starost i njene mnogobrojne nezgode i teškoće. Njegova jedina dužnost bila je »da klima glavom u znak odobravanja na sve što sultan kaže-«. Trebalo bi živeti i raditi tako kao da neki oblik večnog života (i u njemu neka čovekova lična odgovornost) zaista postoji. Mladi ljudi ih i ne razumeju. m 1957. a njihovim vršnjacima je takva kuknjava odvratna. 7 . a kod staraca zaostaju.' * ili dobroti. Mi se prema planini ponašamo kao prema pripitomljenoj zveri. To su ljudi koji sve uče i mnogo nauče. jer i sami isuviše dobro poznaju terete starenja i starosti. i to ne samo u mladosti i u zdravlju nego sve do poslednjeg dana i minuta. nego sastavni deo našeg života.

s .

i sa mučnom nelagodnoš ću oseća da to isto oni posmatraju na njemu. .wrtf)ptr^mmmmr»m-f * Društv ene promene. on u svojim mislima nosi saznanje o nesavršenst vu ljudskih stvari i prolaznosti svega na zemlji. A kad se oženi. Covečanstv o mora s vremena na vreme da promeni rame na kojem nosi teret koji se zove život. na svojoj ženi i deci. on sve to posmatra na drugom tj. Dok čovek živi sam.

A ne mislite na njih kad niste na to primorani. branite se samo koliko je neophodno. a za nešto u što treba verovati i što se samo naslućuje. m . stvarno. kao zlatna magla negde iza toga brega. u dalekoj daljini. S t vaš život mnogo mirniji i vi sami izgledate mnogo lepše u njemu. nekad jače. Iza mene je ostalo sve što su ljudi rekli. boriti se protiv onog što čovek vidi i oseća pred sobom. Treba živeti za budućnost. A sve što su uradili. Otišao sam. kao pramičak magle koji se gubi.vi imate od samog početka jednom zauvek određen stav i ne osećate potrebu da se upuštate u slične borbe i obračune. Zato je To je najteži način života. tvrdo i ogromno kao granitni breg. poneo sam na dlanu jedne ruke. nekad slabije.

Vi poznajete sporedni. čak ni u časovima bolesti ili potištenosti. pogotovu. što ga većina njih izbegava? Seti se samo šta ti misliš o njima. I sve će ti ili b razgovora i sporazuma može * da bude između K vas i mene? Nesporazum. Zašto se čudiš što ljudi ne traže tvoje društvo. najmanji i najmanje bitni deo mene. a za mene strašan odnos! 7 . daleko od vašeg pogleda. ravnodušnost ja nisam nikad ni želeo ni osećao. sve je to van vašeg znanja. a šta sam o sebi.Ne. to je jedini mogući oblik dodira između nas. bila je uvek daleko od mene. ono što sam mogao da budem i značim. Ta najgora vrsta smrti. sve što bi moglo nešto da vredi u meni. koja se zove ravnodušnost. — Potpuno naopak. a sve ono što sam uistinu bio i.

I prvo i drugo zauzimaju mnogo mesta u mom životu. učiniti nešto opasno i nepopravljivo.starost donosi. Tome nas uče sva zemaljska dobra i uživanja!« Dobro. da smo opominjali na vreme. jer imaju sve svoje dimenzije i ne mogu slagati ni prevariti. Ali. to je veliki časovnik koji nikad. sve se više osećamo odgovornim za sve i svakog. Pri tome ne primećujemo da najveći deo tih naših briga ne potiče od stvarne ocene položaja. umoran od borbe sa svojim telom. od toga što nismo više mladi i ludi nego stari i — ludi. besmisleniji i opasniji izgledaju postupci naraštaja koji nas stiže. i sve nam nerazumlji-viji. uradio sam sa tom mišlju i tim osećanjem skrivenim u sebi. netražen poklon. ali pustite me malo da se i sam u to uverim. kad sam. nepromenljivi i večiti. kao da nam to nije dosta. ali o onom što je prošlo ja mogu mirno i slobodno da razmišljam i govorim. jer drukčije ne može biti. i stalno nam izgleda da nam događaji daju za pravo. žedan života i željan svega. A ceo taj naš svet. nesporazuma. mirno i hladnokrvno. briga i kolebanja. Stalno imamo utisak da će bez naših saveta i upozorenja sve krenuti nizbrdo i u propast. kažem ja. zapisao u svoju malu džepnu beležnicu: Vi kažete. koja nam omogućava da kratko živimo i još kraće zadovoljavamo svoje nagone. a ne mladalačkim potrebama. ali da niko nije hteo da nas posluša. »otići predaleko«. Sve što sam uradio. nije pravilno radio. što sve oko sebe merimo svojom potrebom za mirom i nepomičnošću i svojim. Čini mi se! Veći deo života proveo sam smatrajući se potpuno izgubljenim čovekom. da smo sve tačno predvideli. Čini mi se da ću umeti dočekati smrt kako sam i život primao. ali oni sami ostaju takvi kakvi su. Minuli životi i događaji jedini su koji uistinu postoje. mnogo sitnih i krupnih briga i nezgoda. uživajući bar nešto od tih slasti i dobara. * Prividna ravnomernost prirodnih pojava oko nas. jedino jasno i jedino — moje. Ali starost je takva. i prestiže. od istinske brige za stvar. stvara kod nas iluziju nekog predviđenog i ustaljenog reda. verujem vam na reč. ono što treba da bude i što je tek na pomolu puno je strepnje i neizve76 snosti. posvećeni smrću i nestankom. Tada ću vero-vati još bolje i čvršće u njihovu prolaznost. u stvari. Mi se stalno plašimo da će oni koji su »ludi i mladi« pogrešiti. možda i manje. Sto manje imamo snage da utičemo na tok stvari oko nas. može se samo ljudski sud o njima menjati. Možda mi je bilo osamnaest godina. 77 . verni i jasni. snagama i sposobnostima. prolazno je i ništavno. mi sami pronalazimo nove povode nezadovoljstva. kao zanimljiv. Ono što se dešava oko nas puno je nemira. a vezani za život zauvek i nerazdvojno. dobro. ni prvog dana kad je prohodao. i neprestano ponavljate: »Sve što je zemaljsko. Ono što je prošlo za mene je. sama po sebi. nego od našeg straha i nemoći. dobro ili zlo.

naročito erotskim uživanjima. kojim putem i na koji način žele i mogu da im traže rešenje. Ah. niče i raste oko nas. čoveku se na mahove čini da »mišljenja« i »uve-renja« grupa i pojedinaca i nisu toliko važna sama po sebi. Studen. A nije ni tako Iako ni jednostavno peti se ili spuštati svaki put kad je to potrebno. ali uvek na tvrdom tlu stvarnosti i sa živim ljudima od krvi i mesa. oni nas. Tada nastupaju dva-tri dana i. manja ili veća (priroda i dimenzije te neprijatnosti i nisu važne ni presudne!). zbog njih sve teže podnosimo mlade ljude i nove misli oico sebe i. da je za pojedinca kao i za ceo naraštaj presudno i glavno: koja su pitanja sebi postavili od samog početka kao bitna. za njega su postali fantastični podvizi nadljudskih razmera. naročito. rana se odmah da na zlo i bukne kao otrovana. sve nepodnošljiviji bivamo onima kojima se žuri i kojima se živi. kod svih rastanaka.Takozvani praktični ljudi bili bi vrlo korisni i zasluživali bi svaku pohvalu i poštovanje kad od te svoje praktičnosti ne bi hteli da naprave smisao života i razlog svoga opstanka. Za procenu jednog čoveka i pogotovu jednog društva presudno je gde se u njemu na skali važnosti nalazi i koliko mesta zauzima potreba za čulnim. kako su ih postavili i. novi pogledi. Živeći nešto duže. A kad učinim napor i oslobodim se toga uobraženja. prateći ljude i njihove sukobe. oštri tonovi. Neka neprijatnost. ' 78 n . oni draže i zbu njuju ostareo organizam. To znači po dvatri puta dnevno. smela mišljenja i jaki izrazi — to su neprijatelji starosti. Sukobi i borbe života u kojima se normalni. naravno. to je lavirint u kom živim. . tama. a dosad smo uvek. * Nemojte se ničemu čuditi! Treba da znate da ja često i kad govorim o realnim stvarima svakodnevnog života. ja valjda ponajmanje. ili učinim nešto što ne treba. muka koju nosim. govorim još sa visine (ili iz nizine) onog posla na kome u to vreme radim. a za koju niko nije kriv. ili jarka svetlost. zaparaju lako njegovu unutrašnjost. možda više i bolje podvige. vrlo je teško objasniti. kad ostarimo. nagli pokreti. dve-tri noći neopisivih muka od kojih su ljudi valjda i pozajmili svoju predstavu 0 paklu i paklenim kaznama. ali zato sposobni za dru^e. žalili udvoje. propustio ili zaboravio. odbi jaju od svega što klija. Strahovito patim od stalnog i mučnog osećanja da sam nešto skrivio. Onda će doći smrt. opravdanje za podjarmljivanje i terorisanje svih onih koji su lišeni toga praktičnog smisla. u isto vreme. vetar. ali najmanje bolan od svih rastanaka koje smo poznavali. posle smrti žali samo jedno. tako je to otkad znam za sebe. onda mi se obično desi da stvarno nešto propustim i zaboravim. ali sigurno je da je tako. Eto. Veliki rastanak. zdravi ljudi bore i brane kako najbolje umeju i mogu. Jer. Zašto je to tako.

lakše bi mu praštali sve uvrede. * Sve u prirodi je u stalnom grčevitom kretanju. zbog svog opstanka i održanja. u kome je planuo zra-čak svesti i osvetilo prirodu oko njega. U tom kretanju je sve što živi osuđeno. iako u stvari samo mladost i postoji. A nije trebalo. na od-branu i na stalnu pažnju koja kod čoveka dobiva oblik sveštenog straha. po pravilu. Ne postoje žene ružne ni smešne ni odvratne po onome što im priroda oduzima ni po onome što s vremenom gube od svoje lepote. jer zreli ljudi to mogu. i ostvari svoje težnje — neizbežno ga čeka udarac o tako blizu granicu ličnog života. i strah od potpune oronulosti i praznine koju u njima otvara misao o neminovnoj i bliskoj smrti. vreme opadanja ili oronulosti. Mira nema nikad i nigde. nego po onom što one same žele da joj dodaju. Mladost je uvek opisivana. i čine to sa zadovoljstvom. tj. po svojim manifestacijama i svom dejstvu na okolinu. A ukoliko su stariji. Jer mladi ljudi. po sećanju ili posmatranju opisivali mladost. 80 Ne znam da 11 sam spavao^ ali znam da sam sanjao. zaslepljuje ih svet oko njih i zavodi ono što ih čeka. bilo da se rađa i nastaje. Ako mu i pođe za rukom da se probije kroz sve prepreke. posredno tj. Prirodno je da je čovek. ono što oni misle da ih čeka. posma-trana je i opisana u svim svojim fazama i pojavama. I Islam smatra morsku vodu nečistom i prema tome nedozvoljenom za ritualno pranje vernika pre molitve.■iiiiiiitiaii Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. i jedino i mogla biti opisana. bilo da opada i umire. U njihovoj potrebi za pričanjem o starenju i starosti krije se i žal zbog izgubljene snage i minule mladosti. Da su ljudi mogli da znaju koliko je on prezirao. vrlo rano došao na misao o jednoj stalnoj tački koja bi bila oslobođenje od robovanja tome strahu na koji je osuđena »natura« i sve u njoj. mrzeo i mučio sam sebe. nisu sposobni da se sagledaju u celosti ni da se trajno udube u ono što vide. nisu skloni samoposmatranju. nije ono pravo. savlada sve pretnje i nedaće. * Covek je tragično biće kratka veka. nepravde i udarce koje im je zadavao. on je prividan i opet u službi kretanja. a i kad jesu. 6 — Znakovi pored puta . to nije isto. Starost. Tako se može reći da mladost nije nikad pravo ni potpuno opisana. a da starost nije drugo do mladost koja je prošla. Trebalo je živeti. koja im uvek izgleda kratka i nerazumno iskorišćena. Njih vode nagoni. i ako ga ima.

da u rođenoj kući čovek nema gde da ostavi stara pisma i stare fotografije. kreće se čovek stazom svoje starosti. da je svet. označava početak njegovog uspona. Iza jednog i drugog stoje isti uzroci i slične pojave. javlja odjednom preterana želja za savršenst\^om u svemu. nestanku u susret. nemilosrdno nesavladljivo i neobuhvatno. Ali ja. nepravdu snose nego da je drugima čine. Zime su oštrije. obe podjednako ne-tačne. Nepoznate i nadmoćne sile oko nas i u nama služe se nama. Njihovo telo uporno. I kao da to nije dovoljno. a naprotiv. u isto vreme. samoubilački luči sve nove otrove koji im zagorčavaju i skraćuju dane života. zlovolja. naravno. Njihov duh se slepo odupire svemu što obnavlja. poverenjem. * Ima ljudi koji su — ako ih okolnosti na to primoraju — pre voljni da. naprotiv. Po svojoj prirodi i ja spadam među njih. gotovo u svakom trenutku. Između te dve krajnosti. našom krvlju i svim našim snagama za svoje nama nepoznate ciljeve. * Starci stalno pate od dve pogrešne predstave. Drugo. sasušenu mahunu na zemlji. a kao posledica te lude želje: nezadovoljstvo samim sobom i (još više) drugima. čistotom i oda-nošću. može sve doći u pitanje. * Plač nejakog deteta u kolevci i gunđanje i »pesimizam« starca pri kraju života istog su karaktera i porekla. nego sve u njima i oko njih. da je sve oko njih veće nego što je nekad bilo. Vara nas ovaj svet od trenutka kad oči o+'"^o-rimo do onog kad ih jednom zauvek sklopimo. blesne kratko i slabo. u ostarelom čoveku se. a u isto vreme sve veća biva potreba za tim istim ljudima. osvetli naš nemoćni jad. razdaljine duže. da se do svega teško dolazi. Razlika je. beznadežnost i očajanje. sve radi protiv njih. dok starčeva mrzovolja prati poslednje dane njegovog zalaska. njihov glavni neprijatelj. i usponi jači. kao nevine žrtve. pa se opet ugasi. A povremeno blesne u nama svest o svemu tome. a u isto vreme nesposobnost da se to ostvari i potreba da se svoja nemoćna zlovolja bar recima ili samo zvukom izrazi. samo u tom što negodovanje novorođenčeta 82 Kad ljudi počnu da stare. Rastu sumnje i hladnoća u odnosu sa ljudima. podmlađuje ili bar održava u snazi i svežini. I kad nas istroše i sažegu. postao uži. nastojim svim silama da ne budem doveden u takav položaj i prisiljen da između ta dva zla biram. ostavljaju nas kao praznu. Prvo. upo-redo sa opadanjem svih snaga. Tako se uz pratnju iste ili slične muzike i pojavljujemo na zemlji i srahranjujemo u njoj. Nezadovoljstvo sa svetom oko sebe i želja da se on menja. ne samo vreme. taloži i razvija u sebi sve ono što zamračuje vidike i smanjuje životnu radost. da je na ulicama i u vozovima mnogo više sveta. 6» 83 .Mi smo takvi ljudi i živimo oduvek pod takvim okolnostima da za svakog od nas. za toplinom. po nekom čudnom i paradoksalnom pravilu. smanjivanjem mogućnosti i sužavanjem izgleda.

I kloni ga se kad god možeš. Tu se saznaje i objavljuje sve što ]e među ljudima bilo skriveno i tajno. 84 Najveće ljudske tragedije i najteža stradanja ne mogu do kraja da pokolebaju u meni veru da je život vredan da se živi. — Da! Budi hrabar. kažnjavani za naše lude i »grešne« želje. iskren i postojani SovekoIjubiv. u razgovoru. i izvodi samovoljne zaključke i donosi stroge sudove. potrošili uludo i svoje i ono što nije naše i u što nismo smeli dirati. ili reci. vivite lieti! Budite radosni kad god vam se za to pruža mogućnost. bez potrebe tumači tuđe postupke. uvek skloni da u svemu tražimo zakonitost i logiku. » Sta su naše igre u detinjstvu? Nejasno sećanje na nešto što je bilo. Ono je među nama. ispravlja sve što je ikad bilo naopako i krivo. ___ ?!? Cesto nas prati osećanje da smo u nedozvoljenom deficitu. njihova zadovoljenja nesigurna i kratkotrajna. — znaj da nije dobar čovek ni na dobrom putu. i drugi put kad. da smo uz put nešto zaboravili. izgleda. ili bi moglo da bude? Ili. ili čak samo namere. imosimo red i smisao koji u stvari ne postoje? Dvaput bivamo. Prvi put kad patimo što ne možemo da ih ostvarimo.I što duže traje ta igra. i kad god za to nalazite snage u sebi. možda. sama sebi cilj i svrha!) A minut čiste radosti ostaje u nama zauvek. kao sjaj koji ništa ne može zamračiti. kazuje sve što je ostalo prećutano i nerečeno. Ali kad vidim ljude koji su nepovratno izgubili snagu i mogućnost da žive (mrtvi su. pa to je lepše od svih snivanih rajeva i utopija! Može li biti da takvo mesto zaista postoji? Ako postoji. samo puka igra slučaja u koju mi. Cim vidiš da neko. ili bar moglo biti? Ili slutnje nečeg što će biti. vraća sve što je utajeno ili oteto. dosipa onom kome je zakinuto. —Kažu da postoji negde mesto pravog suda i pune istine. a ostala im samo sposobnost da pate!) 85 . odasipa tamo gde se presipalo. " ^^ Dum sinunt jata. to mi sve'življe želMo njen brzi i konačni kraj. (Njihova propinjanja su ćudljiva i nezdrava. To važi naročito za slavu i novac. videći svoje želje ostvarene. ovde gde sada stojimo. Tu se pitanje ljudskog postojanja pravo postavlja i — ukoliko to zavisi od čoveka — do kraja rešava. koji su u stvari presude. razuman i pravedan — i ono će biti svuda gde tvoja noga stupi i tvoja reč odjekne. gde pravda caruje. može li se znati gde je i kako se dolazi do njega? —Može. To je mesto gde istina sja kao sunce koje ne zalazi. jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva. —Ah. sa stidom i očajanjem uzalud bežimo od svoje sreće.

drevne ljudske puteve i vekovna boravišta. večno ugroženog čovečanstva. 86 Nikad se. čovek dolazi sam sebi ne samo smrtan i prolazan nego kao da nikad nije ni postojao. da traje. a ono onda nastavlja i dovršava posao. ali od te nedoslednosti malo ko može da se odbrani. a samo jedan trenutak i nekoliko pedalj a zemlje dovoljni su da taj isti čovek mine kao da nikad nije ni postojao. i ja duboko žalim sve što je osuđeno da se rađa. rodi i odraste. u dugom i strašnom očekivanju konca. zbog njihovog naglog opadanja i dotrajavanja. i mala mesta razasuta obalom. dotrajava i nestaje. da bi se on sam izdigao. nepri-metno i neosetno označi mesto sa kojeg starenje treba da otpočne svoj rad. naša čula su svojom besnom i anarhičnom aktivnošću pravi krvnici našeg života. Bezimeni morski talas vezuje me brzo i neposredno sa morskim putevima u dalekoj prošlosti. je svirepo prema starijim i slafjijilp Toliko mesta i vremena treba da se čovek začne. 87 . Život nas načne negde duboko u nama. zamrači se u meni i moć rasuđivanja i snaga životnog nagona. gole i šumovite. žuti cvet od šest latica sa beskrajnošću rasta i plođenja. U mladosti. A u starosti patimo od njih ne manje. isključeno iz opšte struje plodnog života i postojanja. visoke planine. kad nam izgledaju svemoćna i preča od svega. čuvena u prolazu. nikad moje zanimanje za sve oblike ljudske delat-nosti nije bilo dublje ni svestrani je. Ludo je zamerati životu što prolazi. nisam osećao bliži životu. a najobičnija reč. Gledajući po ceo dan i dobar deo noći more. * Sve ljudima. I upravo ta bliskost sa suštinama pojava oko mene iz iva na mahove misao o bliskoj smrti. kad znamo da mu je sav smisao i sva vrednost u tom što je prolazan. * Umirući (ili tačnije rečeno: misleći o svom poslednjem času). čini mi se. Život mnogome od nas prolazi u borbi sa svojim rođenim čulima. samo drukčije. Sve što je dobilo ime i što se može označiti brojem ili znakom. osuđeno je na jalov život i patnju. sa sudbinom celokupnog. Teško onom koji mora nekog drugog (pa ma ko taj bio) da unizi. A ta misao i sama je kao mala smrt. ili bolje rečeno: da bi imao iluziju da se izdigao.kako traju dane izvan života.

Ljudi koji iskreno i duboko preziru tele i sve što je telesno žive dugo i dobro a. kad postojim zaista. otprilike. samo onaj koji ga prezre od prvog dana i sata. Kad pomislim da sam se nekad čudio zabelešci Paul Valery-a o besmislenosti putovanja. ma kako ih pažljivo slušali i ma šta im odgovarali. Čuđenje je naličje naše svesti o postojanju. nepotreban i neupotrebljiv. ni misli koja je tu potrebu i taj izraz rodila. čim se rasprši zvuk te reci — »krug« — neće više biti kruga ni potrebe za izrazom.. a nisam bio. potpuno i zauvek. Završen krug. kao iz razasutih slova. živim pod nametnutim uslovima. Nesreća je u tome što tako često. U stvari. Koji to može. pet ili deset godina. Dugo sam govorio za sebe: jesam. javno ili tajno. možda ni toliko. Ma šta ljudi govorili nama ili oko nas. Sad. zlo ne može biti. a ne znam kuda idem ni zašto se mučim. Jer je robovanje telu teško. dok oni nastave svoj put ka cilju koji je sav od stvarnosti i istine. Covek se čudi otkad postoji na ovoj zemlji i. čudiće se tako i u trenutku kad. Izneverava. izgleda. a ne robuje mu. kao vrsta. Zar nije bolje ostati kod kuće. ona mene. preći kao preko mosta koji posle ostane iza njih. sa ljudima koje nisam ja sam izabrao. Kad kažem »krug«. Tako misli čovek dok vas sluša. Očigledno da sve što je bilo nije trebalo da bude. kraće ili duže.. a sad bih je i ja mogao napisati i potpisati! Izgleda mi kao da sam izneverio svoju lutalačku mladost. sa svim ovim što mi sada govorite. ne kažem ništa. Ali sad je zbilja kao da nije ni bilo. - * Putovanja? Čemu? Zašto tražiti tuđa lica i nove predele da iz njih. i što uopšte možete da mi kažete. na mesto sa kojeg nikad nije trebalo polaziti. Kao kad se završava krug. slažeš uvek isti odgovor na uvek ista pitanja.. ili da ne budemo ono što smo. Oni misle da se preko jedne laži može.«t».ižiui.>iMiitiiMia^^ Stigao sam. to je samo ostatak stare navike da se izražavam slikom. naprotiv.jMtiažto^. bez obzira na godine starosti koje dočekaju.MMii. Sve ostalo. tri.. mi kvarimo svoj kratki život više nego što nam ga truju i zagorčavaju ljudi i prilike oko nas. ako ostane ovakav kakav je. Predmeti oko mene zadaju mi boL 88 8R . bolje i dostojnije? Smrt će doći i tamo. ne vredi i ne znači za mene ništa. Nije nikako i nije ništa. To je glavno. bude nestajao sa nje. hoćemo da budemo ono što nismo. ali to je ne-tačna samooptužba. Takvim našim prohtevima i ćudima. Bez objašnjenja i bez ostatka. i umiru uvek žalosno i uvek prerano. sa nešto veštine i brzine. može se reći. živeću još kratko. Dobro mi je.. kojima ne možeš videti cilja ni smisla. Nije ni strašno ni veličanstveno. mi u stvari mislimo uvek jedno isto: tu sam u svetu. izgleda. plotski ljudi i čulnici žive nezadovoljni i nezadovoljeni.

vi ćete bez reci i razgovora saznati o njemu više nego za mesec dana stalnog druženja. u jalovoj nadi da bi je tu mogli zadovoljiti. njegovu >vdu-šu«. Vrlo rano. a sa njom prenose i svoje kratke mere i bedne račune. da ga brane od opasnosti koje samo oni vide. Čudno i samoubilačko ludilo koje na mahove kao smrtonosan plamen zahvata slaba i ograničena ljudska bića: hteti biti sve. bežeći od nepostojeće pustinje dugih časova i praznih dana pred nama. Unesrećujemo se kao zaslepljene ptice. To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti prenose na opšti plan. da »strepe« za budućnost naroda. To je. sukoba i nezgoda u duhovnom životu jednog naroda dolazi otud što mnogi nepozvani i nesposobni ljudi osećaju potrebu da brinu narodnu brigu. Nesreća je stooka i svevideća. njegovu pravu narav. još u detinjstvu. Ponekad i po dvaput u jednom danu. * Znatan broj nesporazuma. ono se nalazi upravo tu. * Njih je život naučio da se ne boje smrti. mi trčimo ludo u susret zlom slučaju i tuđim ljudima koji nas iskorišćuju. nego zemno vreme našeg jedinog života. kako se s puno razumevanja i obzira govori o pokojnicima. poslovima koji nas ubijaju.i'iTitiiiMiiiiiiiiii« Čuvajte se ponedeljka! To je dan kad ljudi na vas najviše navaljuju. u toj tobožnjoj praznini i pustinji od koje te sve odbija i vuče natrag. jer počiva na iluziji i samoobmani. izgleda mu opasna i neprelazna. Bože moj. hteti učestvovati u svemu. Sedeći pored njega jedan sat. kako im se sve lako prašta! Nema dana da im čovek ne pozavidi. Nigde bolje i brže ne možete upoznati čoveka. kad takve opomene i dozivanja teško dopiru do našeg sluha. Ljude bi trebalo zarana učiti da se ne plaše vremena. i spreman je da prihvati sve što ga spašava od nje. nego kad ga posmatrate dok sedi za volanom automobila i vozi. 91 90 . često. Coveče — hteo bih da kažem sebi i drugima — ako postoji nešto što može imati nekog značenja i stvarne vrednosti za tvoj život. a ipak šlepa na najgori i najstrašniji način. Od takvih duhom malih ljudi postaju često veliki gonio ci novih istina i mučitelji ljudi. jer vidi i ono čega nema. ili nedostojnim razonodama i porocima koji nas prvo sramote pa zatim uništavaju. A šta bi vredelo i da to kažem. a i kad dopru. mi nismo skloni da ih poslušamo. ali ćutim. Tako. karakter i ćud. dan prenagljenih zaključaka i suviše brzih odluka. — Hteo bih da kažem. Od svih ljudskih strahova taj ima najmanje osnova i opravdanja. ispreči se pred čovekom pustinja vremena. ne primećujući da to ispred nas nije nikakva ledena ni ognjena pustinja. — Takva je bila većina Vuko-vih glavnih protivnika. naš nasušni deo u postojanju. bez potrebe. kad se poslovi javljaju sa svih strana.

a možda i bolje i hrabrije. i da se gušite. gube njihovi vršnjaci. plaši vas smrću. drugu. Prvu. samo most koji vitim belim lukom vezuje moja dva radosna dana. sećanjima i predviđanjima. nikako. jedan po jedan. spao sa mene sav teret. Pri tom gube iz vida stotine i hiljade beba koje se u isto vreme rađaju i mladića koji dorastaju i spremaju se da svežim snagama 92 Mislim da mogu kazati da znam kako se oseća čovek koji je bio šlep pa progledao. učiniti neka usluga. Više od dva meseca živeo sam — ako se tako može reći — životom mrtvaca čija smrt nije prime-ćena i kojeg samo zbog toga nisu još sahranili. čini im se da umire ceo svet.Cesto se dešava da nas ljudi koje ne volimo i ne-cenimo obasipaju svojom pažnjom ili čak svojim poklonima i uslugama. da je moje postojanje prividno. koji je ogluveo i živeo jedno vreme gluv. rečju i delom. . to vas život boli. pitajući se svakog trena čemu sve to činim. isto onako kao što su oni kretali pre četrdeset ih pedeset godina. ima ih u vašim mislima. Ima ih u vama i oko vas. Takve usluge i poklone ne treba primati. to nije smrt. Godine koje se množe otkrivaju nam postojanje i prisustvo bezbrojnih i raznovrsnih bolova. Njima se može još. a od toga imamo dvostruku štetu. ali nijedan ne ubija. mi se u sebi ne osećamo ni najmanje obavezni da ih vratimo. samo postojanje kao takvo. I krenuo sam napređ — još jednom: napred — ne sećajući se ničeg od onog što ostavljam iza sebe i ne misleći na ono što me čeka. Neožaljen pokojnik koji svoju smrt nosi u sebi kao stidnu tajnu. Jer. što u očima onih koje ne cenimo ostajemo večno kao neblagodarni i nečasni ljudi. pomišljajući neprestano da sve to jednim pokretom bacim od sebe i da svima pokažem da sam odavno izgubljen. jeo i spavao. Hodao sam i govorio. A onda je odjednom. svaki od njih izgleda neizdržljiv i smrtonosan. vi nailazite na dotad nepoznate bolove. to što vas budi usred noći i sučeljava sa bolom. Opet sam čuo šta govori voda svojim žubo-rom. * Nekad je san bio za mene samo srebrno polje tišine. ali od njih primiti. Opet sam osetio tešku ljudsku brigu ali i svetlu želju za pokretom. nerazumljivo i neočekivano. Stariji ljudi okrenuti su ka ishodu i kraju života. i stoga primećuju mnogo bolje i više one koji umiru i odlaze nego one koji se rađaju i nastaju. Videći kako se. krenu u podvig koji se zove ljudski život. A ona je jedini pravi i savršeni lek svakom bolu i strahu. probudite sa nepodnošljivim osećajem da padate. Probuđen mesečar koji još nije pustio jauk ni pao. da posle uvek sami sebi prebacujemo što dugujemo gorem od sebe. na početku druge polovine noći. jer ako se desi da u trenutku slabosti popustimo i primimo ih. i da bi mogao što duže da vas drži u svojoj vlasti. Vaskrsnuo sam iz tog stanja između smrti i života i vratio se na put svoga starog i znanog postojanja. tonete. i sa vedrijim izgledima. pa mu se onda odjednom vratio sluh. Opet su dani bili osvetljeni smislom i putevi radošću. Kada se u tami.

pri svakom poslu i na svakom mestu. A to je dobro. * Kako da se očuvaš i održiš među ljudima kojima nije toliko važno šta je čovek po sebi. I ne kretati pre toga ni napred ni nazad. Nisam lud. hrabrošću i nešto dostojanstva izdržimo i podnesemo 94 I Tako oduvek čovek u čudu i nesnalaženjti stoji pred čovekom u sebi i pred ljudima oko sebe. jer događaji koji nas udaraju. zašto da se ne nasmejete. A na kraju. koja su sa mnom zajedno izrasla. javi nesporazum — to je signal. Jedna. Verovatno ćete se nasmejati mojim racionalnim i celomudrenim sudovima. Uostalom. znači da sam onaj koji treba da budem. 95 . drugi. To ne bi bilo pravo ni pristojno. pa dižu ili satiru. iako su stvarno iznad mojih snaga i izvan mojih želja i potreba. oni su i učinili od mene ovo što sam. svakog dana. koja su mi nametnuta od okoline i koja sam zbog svoje lakomosti i nepromišljenosti prihvatao. Ona prva pričinjavala su mi radost i donosila i zadovoljstva i duhovne koristi. ni kakav je u toku dugih godina.Kad mislim na moja razna putovanja. Iskren ljudski smeh pomaže nam da jasnije vidimo i bolje i blaže sudimo ono što nismo mi. donose i mogućnost velikih. to jest na svom mestu. To je bilo lako. ja to ne bih nikad rekao. Smeh je zdrav i leko-vit. Nije to rđavo. Smeh pročisti i osvetli atmosferu. Između vas i starog društva postojao je jaz — nesporazum. pošto smo lakomo iskoristili onaj prvi. Druga. njih svi znaju koji znaju mene. Evo jedno jutro kad život izgleda podnošljiv. bez mesta. a sa ovih drugih vraćao sam se iznuren fizički i osiromašen duhovno. Sve što se od nas sada traži to je da sa strpljenjem. To bi značilo ogrešiti se o pravila igre koju smo prihvatili i priznali. Neće i ne mogu da me prime. A sve i kad bih mogao. Zaliti se na život? Zašto? Zaliti se sada kad nije više ni lep ni lak. a doskora. teži i tamniji đco te igre. koja su se nekako uzgred i slučajno prilepila za mene. I to je bilo dobro i prirodno. na jednoj stranici novina. nemoguće je kazati išta o promenama i preobražajima koji te događaje prate. da bi se proverilo u čemu je stvar i kakva je priroda toga nesporazuma. I stoga — ja ćutim i živim. šta ume i zna. o sebi i o drugima. kao organska potreba i prirodna posledica mog duhovnog i fizičkog razvoja. u jednom trenutku. dok je to još bio. jer sam ih godinama osećao na sebi. svetli i laki njen deo. neočekivanih unutrašnjih promena i preobražaja. vidim da ih ima od dve vrste. Ali teže je. Ja bih se tako lišio upravo onog od čega i zbog čega živim. žudno i žedno smo primali sve što nam je pružao. Treba odmah stati u mestu. Ako se desi da se između vas i onih koji su sa vama. i sa kojima želite i morate da budete. Ja bih mogao kazati kakvi su ti događaji. nego šta može i srne da kaže. Tako se mnogi nesporazumi objasne i mnoge suprotnosti približe na najprirodniji mogući način.

uživao i patio. A vrhunac njegove tragedije je u tome što je u njemu probuđena svest da istina postoji. hranjeno i branjeno. Moglo bi se. Povodi mogu biti razni. Ostaje još samo pitanje šta možeš da kažeš na to ti. sa osmejkom stjuardese koja zna da na avionu nije nešto u redu. ako ih ima. Proliće ih čak i bez ikakvog određenog povoda. to se zna. deca. on često živi. Ljubav. koji si se pojavio sa tim telom. roman ili film. i na svakom mestu. rastao sa njim. vazda. Pravda! Koliko je puta izgovorena i napisana ta zvučna reč koja uistinu i nema svog sopstvenog smisla i značenja. kao njen opozit i korektiv. i kakvi su tvoji dalji izgledi. kazati da svaka žena ima svoju unapred određenu dozu suza koju mora u toku svoga života da isplače. sa malo preterivanja. nesrećna ili čak srećna. Postoje onolike pravde koliko su puta tu reč izgovorili ili napisali oni koji su trpeli (ili mislili da trpe) nepravdu. Pravda — to nema sadržine. često i protiv ljudi. a u isto vreme i najviše za žaljenje. Pa onda dođe vreme da se to dugo negovano. (Samo izuzetni događaji mogu to da izmene!) I ona će ih isplakati. Mnogi ljudi primaju i posmatraju život i svet oko sebe na jedan način koji bih ja nazvao — vulgarnim pesimizmom. jer postoji samo u odnosu prema reci »nepravda«. to označava želju i potrebu onih koji nemaju snage i ne vide načina da se sami brane i zaštićuju. » Najštetniji su i najodvratniji. kao što je i vreme rođenja i uzrasta bilo njegovo. Ako se to 96 Mi.Treba izdržati do kraja. A ta žena i nije žena nego čudovište. ne živimo i ne delamo zbog ljudi nego mimo ljudi. upotrebljavano i zloupotrebljavano telo što brže i što lakše skloni sa lica zemlje. u svemu. I tu nema šta da se primeti ili objasni niti može išta da se izmeni. oni ljudi koji ne umeju i ne mogu da žive drukčije do lažući i varajući. jer su im laž i varanje sav alat i jedini zanat. a da je bez nje život lišen smisla i dostojanstva. ^ — Znakovi pored puta 07 . Kad stanemo da od ljudi i događaja oko sebe očekujemo mnogo više nego što oni mogu da nam daju. to je uvek početak nemira i nereda u našem životu. da je treba tražiti i sa njom stajati i padati. sve i kad to želi. a sve za ljude. živeo. Sto je još gore. radi ili čak gine za nešto što misli da je istina. porodica. ipak u nekom slučaju ne desi. Kolika je suma tvoje patnje. a često i znak bliskog pada. onda je to izuzetak od pravila. To je njegovo vreme. još manje je sposoban da je stalno i u svakoj prilici brani i da se zalaže za nju. »ti« koji sebe zoveš »ja«. * Covek je sazdan tako da i ne može uvek govoriti istinu.

a sami nismo sposobni da otkrijemo ćelu istinu. nesumnjivo. to saznanje mi se ukazalo u jednom trenutku. voljni i nevoljni. koji se nama služe) za rasplod i održanje vrste. iako se nama često čini da nije tako. samo malobrojne. ne stižemo da upoznamo ni osnovne pogodbe ljudskog života ni prilike oko nas. nije. Samo. protrčati kroz njega do • 22. jer njih lukavi kupci najviše traže. greh u bapskom smislu te reci. često slučajni ili nesvesni. ' 99 . Covek je tamno i složeno biće koje živi dugo. naravno. opane i propadne. oni žive u njegovoj svesti. Niko nas tome nije mogao naučiti. To 98 Niko od nas nikad ne može potpuno da upozna ovaj svet na koji smo došli bez svoga znanja i bez svoje volje. služeći njima. obično onda kad je to najteže i najnezgodnije. ćelo i jasno. ali je bolest kojoj nema leka. otkriva pravo značenje puteva i putovanja. Tako smo sazdani i takav je naš položaj u ovom svetu da od njega možemo da sagledamo povremeno. To ne znamo i ne umemo. imaju svoje dej-stvo i dobivaju svoje ime. Co-vek nije cvet da procveta. mi to znamo i vidimo. tako nas vode i zavode i toliko nas troše i iscrpljuju da. Tu treba tražiti uzrok mnogim od velikih ličnih tragedija izuzetnih ljudi. a ono što pri tom umemo i možemo da kažemo liči na buncanje koje stvar čini samo još gorom i težom. različite i protivrečne vidove njegove. mnogobrojni. kao takvi. na mahove. protivrečni. kao predmet. nije. njegovi postupci. skupo plaća. Lutamo i lutaćemo. Krv i sokovi koji teku u nama i koji nam služe (bolje rečeno. opasno i strahovito dugo. blesne na suncu i. delić po delić. slušajući i gledajući druge. svršivši svoje. Pustiti se i pasti sonstvenom težinom. običan život običnog čoveka. pre ili posle. pogreška koja se.' * Pobeći od bola. dopunjuju ili potiru. volje. VI 1961.Najjeftinije se prodaju daroviti i sposobni ljudi. čovek nije takav cvet. njegove se godine prepliću među sobom. kao prejako se van je munja. strpljenja i odricanja nego što sam ja u svojoj površnosti i lakomislenosti ikad slutio. kad se ništa ne da promeniti ni popraviti. i kad može samo da prati odlaske i povratke drugih. a kamoli da otkrijemo dalje vidike i više ciljeve čovekovog puta i zvanja. zašto onda zbog toga neznanja bivamo tako strogo kažnjavani? Kao ispisano pred očima ili prišapnuto na uho. na usamljenu gomilu kamenja? Ili sam poći u susret bolu. Da. ali kako odrediti i kazati jasno i tačno šta jeste. i kad nauči da pažljivo sluša njihova pričanja — tek tada njemu se. treba mnogo više napora.) Saznanje je bilo u ovom: za svaki život. a po svojim posledicama u sudu i pamćenju drugih ljudi. a oni sami vrlo često nisu ni svesni svoje vrednosti. (Tako biva kad se ispod planinskih visova magle odjednom raskinu i pred očima pukne neslućen vidik. Tek kad čovek prestane da putuje. a vezano je mnogim i raznovrsnim vezama sa svim oko sebe. A naša otkrića i saznanja na tom putu samo nas zbunjuju i zaslepljuju. Teško onom ko počne da živi i đejstvuje među ljudima ne osećajući i ne uviđajući da je tako.

Živim stalno pod terorom neizvodljivih zadataka i nemilosrdno kratkih rokova. može da se razvije potpuno. druge počinjem 101 . Osećam se kao nebrižljiv. upotrebi ga. Prva (i velika) je u tome da ličnost u svom rastu naiđe na nesavladljive prepreke i otpore i da tako bude zaustavljena ili izna-kažena. do poslednjeg kutka i najdubljeg dna. sa slatkim osećanjem da je sve na svetu u redu. A opasnost je dvostruka. i da ispolji sve svoje osobine i mogućnosti. veštine ni vremena.kraja i izaći na drugu stranu. razumno. U isto vreme ona nailazi. ispolji sve svoje osobine. razvitak jedne ličnosti rezultat je naizmeničnog dej-stva njenog unutarnjeg nagona za širenjem i spolj-njeg otpora koji to širenje zaustavlja ili mu menja pravac. ni kuda može odvesti njen neometan let. neke od njih izvršavam. Jer. sve mirno i skladno. niko ne zna i ne sluti šta sve pojedini od nas nosi u sebi. Posluži se perom. šta sve može otkriti i pokazati nesmetano širenje jedne ličnosti. * Živi u meni neki đavo. da se raširi u svoj svojoj veličini i pokaže u celosti. kad bih ja hteo da se ponosim i kad bi to njoj bilo potrebno. smeten i nesavestan čovek. Uništiti ga. a ukoliko još nije. Ona je pojela najbolji deo moje 100 Progone me misli. bojazni i skrupule o dužnostima i obavezama koje leže na meni a kojima ja nisam dorastao i za koje ne nalazim snage. gde više ne boli? Spasti se od njega. zatim pogladi rukom. Čini mu se da to i jeste u stvari život: da je sve na svome mestu. mirnim pokretom vrati tamo odakle ga je uzeo. Ali to je i opasno. ona bi mogla biti i stvaran osnov moga ponosa. i svečanim. ali ona bi se mogla nazvati i mojim junaštvom i mojim glavnim opravdanjem. na prepreke i otpore oko sebe. Tako da je milina živeti. upaljačem ili ma kojim predmetom. To je prirodno i neizbežno. Druga (ne manja) opasnost nastupa kad ličnost. u svom razvoju. A kad se desi da neku od tih priča zaboravi. đavo se u meni toliko vrti i koprca da mi ne da da spavam ili me sprečava da mirno mislim. * Svaka ličnost teži da razvije svoje snage. malouman i vulgaran đavo. dobio jevtin osme jak. korisno i prijatno. sitan. umora ni oklevanja. I ta moja luda i nezadrživa radoznalost bila je uzrok mnogih mojih lutanja. besmislenih ili nao-pakih postupaka. postavši jedno sa njim. predajući mu se potpuno. usled nedostatka svakog otpora spolja. snage. da sve s vremenom dolazi i da će na kraju potpuno doći na svoje mesto. sujetan. Ali nema staze ni puta kojima nisam bar zakoračio samo ako je to bilo mogućno. Prema tome. grešaka. koji pamti sve pročitane ili uz put čuvene šale i anegdote. i koji nema mira dok te bedne stvari nekom ne ispriča da bi. Ima puteva koje nisam ni video i kojima nikad neću nogom stupiti ■—■ i mnogo ih ima! — ali to je stoga što nisam nalazio snage ni vremena ni mogućnosti da to učinim. U tome nisam poznavao straha. neveran sebi i dužnik celog sveta. kao nagradu. Ne razlikujem istinske i opravdane obaveze od nametnutih ili izmišljenih i uobraženih.

Ako to ne zna. a nepostojanje je dobro i ka njemu teži sve.-« Ova istočnjačka poslovica nije dovoljno hrabra. A ipak. »Hrabrost. Ona nas uči prostom nauku da sve na zemlji mora umreti pa. ali tek starost nas polagano priprema za smrt i — ako poslušamo njen nauk — olakšava nam taj tamni prelaz sa sunca u mrak. znači mnogo. ležati zaboravljeno u najdubljim naslagama koje nikad ne izlaze na svetlost dana i pogled ljudskih očiju. ni broja ni mere ni oblika. živo i ćelo. i sa svakim danom biva sve uža i tanja.pa napuštam. Produžiti tišinu znači produžiti tu iluziju. Ali pre svega takav »vladalac« mora da zna i razume. Ni zvuka. plovi sve brže u nepoznatom pravcu. bilo je i jeste. * Čuvajte se onog koji živi u vama i na kojeg zaboravljate. koje su mere i granice ljudskog duha i tela. Svejedno da li se ta njegova vlast prostire nad nekim skromnim kućanstvom ili nad mnogoljudnom i prostranom državom. ni slova ni reci ni imena. ali kako. šta sve živ čovek može da pomisli. i znači nešto. predveče. Tišina je odsustvo aktivne materije ili bar iluzija tog odsustva. Živimo! Da. te iste noći. I u mladosti mi znamo da moramo umreti. samo nepomičnost materije. Onaj koji hoće da vlada ili koji je sticajem okolnosti doveden u položaj da mora da vlada nad ljudima i ljudskim vrednostima. i još više da oseća. Hrabrost je i manje i više od toga. a koji često. to bi značilo isto što i pretvoriti je u stvarnost. to je strpljenje jednog trenutka. Hrabrost se ne Nije zabeleženo i neće nikad ni biti. ni znaka. ili bar naslućuje i pogađa. a ja od toga strepim kao od udarca. on neće nikad moći dobro. a kamoli manjim ili većim brojem ljudi. obliveni vrelim znojem kao rastopljenim olovom. ali što se ne kreće — to ne postoji. To je kraj svakog pokreta i početak nepostojanja u kojem se gubi sve živo. gospodine. a sve zajedno me muče. pravedno ni korisno vladati i upravljati ni sa dve mačke ili tri pileta. u stvari. morao bi dosta toga da zna i razume. » * Zašto pretrnem od svakog i najmanjeg zvuka? Zato što znam da je iza njega materija u pokretu. ali kako? Kao da smo na velikoj santi leda koja. a kad bih uspeo da je do kraja produžim. i mi koji smo se rodili kao deo te celine. prirodno. 102 103 . Tišina je. jednako kao u časovima odmora. nego će. sivim okeanom pod bezimenim nebom. propadate od sramote zbog sinoćnih lakomislenih odluka. donosi brza re-šenja zbog kojih se. treće ostavljam da zastare i potontt u zaboravu. smetaju pfi radu. budite kao od udarca i. i razmišljamo 0 tom. Sto pre. to nikad mi ljudi nećemo moći da shvatimo. to bolje. kaže i učini pod pritiskom mnogostrukih i nejasnih nagona koji u njemu ne prestaju da se smenjuju od rođenja do smrti. samo ćemo s vremena na vreme misliti o tome u stravičnom čuđenju. kome i zašto.

bivaju i Isiće. kao razre-đena šuma pri izlasku. a koju čovek u mladosti nije nikako predviđao i mogao pređvideti. Mi se branimo i otimamo. pa ipak su bili sanjo prividni. kad sve više stane da se ukazuje kraj života. I evo sa tih piramida ceri se prolaznost svih stvari i ništavost ljudskih zamisli. ni bolesti. postoje svi primerci najlepše ljudske veličine i najniže bede. ni rastanka. načini stvorenja koja se ne boje ni promena. zajedno sa njegovom pričom. A to je prirodno. a oči još gledaju i misao još radi — tada je ceo problem u tome kako da čovek prizemlji bez loma i bruke. Kad stigne starost i nedaće koje je prate. kaže on. slabih ljudi. to je pitanje kako se ko začeo i kako je zakoračio u svet pod suncem. ni u duhovnom "i u materijalnom smislu te reci.' . Hrabrost. sve na njima i oko njih govori samo o tome. i neprimetno napusti svoje mesto. čak i u najužem krugu porodice. IV 62. tvrdimo da takav razgovor nismo nikad želeli. « Ćelom svojom silom i svim svojim bogatstvom faraoni su kretali u očajničku borbu protiv vremena. Kad nestane snage. U tome. kad pamćenje postane nesigurno. prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika. kad izda veština. Oni su prividno pobeđivali i zadavali vremenu poraze ko i su u očima svetine izgledali potpuni i konačni. na određenom mestu. Velika. tada se dešava u nejasnim noćnim časovima da odjednom sedne pored nas sve-dok naših mladalačkih uživanja i hoće da razgo104 205 . v>da ne porazgovaramo o nečem što je bilo i što je potpuno ispunilo jedan dan naše zajedničke mladosti?« Tek dugim i složenim naporima polazi nam za rukom da toga hladnokrvnog nasrtljivca oteramo. i ne samo prirodno nego i dobro. a nikad ih ne pominjemo u našim razgovorima sa ljudima.. Činjenica sa kojom u poznim i teškim godinama treba da računamo. Ljudi koji se kupe oko naše bolesničke postelje pokazuju u većini slučajeva prividno uzbuđenje i površno učešće u našoj nevolji. * Život je takav da niko od nas ne treba dugo da se zadržava na jednom mestu.uči. »Zašto«. Dolaze. ali on ostaje još dugo uporan. Bili smo. Mi ih znamo i pamtimo kroz život. Ostajući dugo • 15. pravimo se da toga sabesednika ne poznajemo. Ne treba ići daleko ni lutati svetom da bismo našli izrazite primere ljudske bede i veličine. varamo o svima pojedinostima onog što smo nekad smatrali srećom. ^ . čovek je sličan ostalim živim bićima u prirodi. ne postizava i ne vrši u određeno doba. ni nesreća. Idemo. ni života ni smrti. u kom se toliko toga zaboravlja. U našem najbližem susedstvu. Jer to nam ubedljivo pokazuje da naša bolest i naš skori odlazak zaista nisu stvari mnogo važne i da ni mi sami ne treba da se zbog njih suviše uzbuđujemo i žalostimo.

on to retko čini. premeri i sravni sa zemljom. Ali on. Ono što sam bio. stideći se svog nerazdvojnog parnjaka. žaleći se na nesposobnost ljudi i nesavršenost stvari. povija i smanjuje do nepostojanja.na istom mestu. Covek može da živi dok ima snage da se zavarava i da tako podnosi misao o nesavršenstvu sveta i nestalnosti odnosa u njemu. Po islamskom verovanju Jovan Krstitelj je. Kad tako sve oceni. on nije više za život. ne poznavajući sebe. Ko sam ja koji delam i živim na svoju bruku i na svoju štetu. Zbog toga je Jovan Krstitelj resio da bude i ostane uzdržljiv u jelu i piću. položaj i pravce kretanja. To nas zamara. u razgovoru. A to vodi našoj šteti ili propasti. mi smo više izloženi opasnostima koje nas stalno vrebaju i olakšavamo rad svima našim znanim ili neznanim. ali javila davno i vraća se stalno. kad izgubi tu sposobnost. onda se pobednički prošeta tom pustinjom. iscrpljuje i čini naš život nemirnim i iskidanim. pred njim se sve spušta. nekad. i meri i obara sve. Jedinica merenja je: nula. * Kao što su u staroj Kini. ali nemir je vezan sa životom. ona mi se ipak da je Na aerodromu. >>Onda kad se čovek najede i napije« — odgovorio je Iblis. i svog beskrajnog zadovoljstva zbog njih. i jedno od sredstava u borbi za održanje. tako da sam morao zabeležim. tako u nas Cincari imaju. on je jedan od zakona postojanja. Covek koji nastoji da poraste tako što u svojim. upitao Satanu (Iblisa) kad je njegova vlast nad čovekom najveća. a ponekad čak ne služi na čast ni mom karakteru ni mojoj pameti. on primenjuje nadljudski i neljudski visoka merila na svačija dela i postupke. od najranijeg osakaćenu dušu. Pa ipak. a zatim u svačijim očima umanjuje sve oko sebe. A iza njegovih leđa odmah se ispravlja i diže sve što je on svojim merenjem oborio i unizio i dobija ponovo svoju stvarnu meru i visinu koju je oduvek imalo. ni tu meru izdržati. Pred njegovim sudom ne može niko opstati. pobednički i sigurno. * osakaćene detinjstva. Treba menjati mesto. Nije lepa ova misao. živi u istoj koži sa mnom. hoteći da to budem. takvo je da u većini slučajeva ne vredi mnogo. Da bi to postigao. vidljivim ili nevidljivim progoniteljima. on se nikad ne okreće da bi pogledao iza sebe. ide samo napred. i bolje mu je da ga što pre na lep način odbaci. teško ga podnosi. i bolje bi bilo da nije nikad ni bilo. ili da se bar može zaboraviti. žene imale noge. kad se već ne može izbrisati. Ono što je vredelo nešto u meni i na meni bilo je redovno izvan moje volje i moga znanja i saznanja. a sam ništa ne zna do to i ničeg nema do svojih visokih merila. Tako mi se ponekad čini da je kod samog postanka mog duha i karaktera učinjena greška koju ništa više ne može popraviti. kao me-lanholičan trijumfator. 107 106 . možda nije ni tačna. a ko je onaj drugi koji. jer u svako doba znaju gde smo i gde nas mogu naći.

u ma kom pogledu. Vi biste pomislili da takav život. onda to vodi ka sigurnoj i potpunoj osudi. Tome traženju služe sve naše misli. I traje do poslednjeg daha i poslednjeg pokreta. to je samo prividno i privremeno oslobođenje. sve življe. zaleti i sudari. Sa strahom (i taštim stidom) odavno sam pri-metio da ne razlikujem lako ni brzo zle ljude i postupke od dobrih. ali koji nam stalno lebdi pred očima kad sudimo o ljudima oko sebe. kao izuzetnim i naročitim ljudskim osobinama. Nije lak. sa takvim nedostatkom. sav od nedoslednosti i jalovog raspianja snaga. i ne primećujući. sva naša lutanja. izreći i dalje preneti ono što muzika nejasno nago vesta va. trideset godina. živeti kao čovek među ljudima. kako čovek. Covek nije samo sebičan i bezobziran u postupcima. Nije reč o nekoj zloći i podlosti. živi čovek koji ne poznaje ni sebe ni sveta oko sebe. postavlja se za nas pitanje — izlaza. to nisu velike mržnje ni teški zločini. štetna ili neprijatna. Mislim da ste i vi uvideli kako je teško sagledati i najočigledniju istinu. napori. kakav nigde ne postoji. ni lep. ali traje. sudara i posrtanja crpe snage. Prvo otkrijemo na čoveku. Nije teško zamisliti kako je kobno i opasno bilo. Kad se to zna i uzme u obzir. A kad se oslobodimo te tamnice. koje ne zna ništa pouzdano o sebi ni o svetu u kom živi. To što nam život čini nemogućnim i što je mnoge. U pitanju je zlo koje čine obični ljudi.Sa početkom samog postojanja i prvim pokretom u majčinoj utrobi.) Tu slabost svesno uporedimo sa odgovarajućim dobrim osobinama nekog savršenog čoveka. nego je i svirepo strog u svojim sudovima o drugim ljudima. A kad jednom počnemo da sudimo drugog čoveka. uopšte. traženje izlaza. Dužan svima a u deficitu prema sebi. svak se pita: kakva će to starost biti. Živi dvadeset. Kad bi se moglo saznati. ne može dugo trajati. ni plodan. a na to ih nagone njihova obična ljudska svojstva. svi naši — i najneverovatniji — postupci. Vidim: tu. ta na drugom zapažena slabost poveže sa istom ili sličnom 209 108 . čovek ne bi bio ono što je sada — tamno biće u tami. jer sa prvim zrakom zemne svetlosti počinje novo i dalje. čovek živi — iako se ne vidi pravo čemu i od čega — živi i primiče se starosti. ni pametne od ludih. i stalno je u protivrečnosti sa svojim pravim bićem. (To je obično ona koja je nama lično. i najbolje. Posmatrajući ga. Varate se. nesvesno. koga smo izabrali za žrtvu. ne treba se ničemu čuditi. neku sitnu slabost ili nedoslednost. među ljudima. a svojim postupcima kao i svojim recima ne prestaje da izaziva nesporazume i sukobe. svakodnevno. U isto vreme u nama se. Kao da iz skokova. ni o svojoj pravoj sudbini. zalazi u četvrdesete. sporo uči i kako skupo plaća to malo što u svom kratkom veku nauči. pre vremena sa sveta oteralo. često i ljudske vrline.

I obrnuto. večnih ljudskih snova koji se nikad ne ostvaruju i nikad ne prestaju da nas prate. U svetlosti tog poređenja. sve što pouzdano znam to je: da jedna od ovih stepenica. slabost koju smo otkrili na našoj žrtvi dođe nam još više mrska i odvratna. da se ništa neće desiti. neprestano gubiš i tražiš. i da smatram da tako treba 110 . mimo. tražeći put i izlaz — doći će neko nevidljiv. strašne i nemilosrdne sudije. naviše. manje ili više skriveno. pre nego što je na njega došao red da živi. završava ambisom i da je prema tome posleđnja. valjda! — svesni sebe i svoje vred-nosti. a uz koje. koliko da kažem sebi i vama nešto o ovom mom putovanju nizbrdo. nosimo kroz život. Sve što mogu. 111 Uzalud pokušavam da se setim otkad to ja silazim ovim stepenicama koje vode samo napred i samo naniže. Upravo. ne znam koja. i izaziva u nama stanje moralne euforije. uzeće te pod ruku neosetno i lako. nema puta ni povratka. i stvara od nas. budeš oklevao i pipao oko sebe. ali hteo bih da se zna da sam tako silazio ovim stepenicama. bez oklevanja i vajkanja. i da počinje ono što ti se uvek činilo da ne može biti. nečujan. Ne znam zašto. ukoliko je jedan čovek jači utoliko pre može da predstavlja patnju i iskušenje za sve oko sebe. ali da je sve to zbog nečega (na pri-mer zbog nepravične društvene podele. to je da se s vremena na vreme zaustavim. ali samo za minut-dva. njega muči saznanje da svet ovaj nema i ne može da mu pruži ništa vredno ni dostojno divljenja. da čovek pređe ovaj svoj put.slabošću koju sami imamo i. To je jedan od onih ljudi koji su u svakom trenutku — i u snu. i izvešće te iz te su-mračne gužve u kojoj se. da su za njega i njegovo vreme ostali ogrisci lepe gozbe. i da je sve ovo samo jedan od onih stalnih. A to nije mnogo. To često zaboravljaju i žene same i njihovi krojači. sve i kad bi hteo. A ako se tada desi da. ali i bez oklevanja. to mu više dolazi ovaj svet kao patnja i iskušenje. u manjoj ili većoj meri. koje potpuno zakloni slične nedostatke u nama. ili slično) njima nepristupno. bez žurbe. A može biti da nikad niko neće doći. I dok mnoge ljude muči misao da je svet pun lepota i dobara. rešeno. Sto je čovek slabiji. zbunjen i malodušan. kakav si uvek bio. Ta euforija nas brzo i sigurno udaljuje sa puta svakog ličnog moralnog usavršavanja. To je ono što zavisi od mene i tako treba svi da radimo. pa čak i krvnike. Ponekad ti se čini — stići će neko i daće ti jedva primetan ali jasan i siguran znak da je došao kraj onom što ti je uvek izgledalo da kraja nema. A moralno ogorčenje zbog tih tuđih mana. Ukusno skrojenim i vesto upotrebljenim nabo-rima svoje haljine žena je osvojila više muških srdaca nego svojom razgolićenošću i svojim slobodnim ponašanjem. Pa i pored toga ja idem vedro. Njega je od detinjstva mučilo čudno osećanje: da je sve što je najbolje i najvrednije u životu bilo i prošlo. omogućuje nam da zauzmemo strog i uzvišen stav sudije i žrtve u isto vreme. otkako znaš za sebe. koju su sami procenili i utvrdili.

A nastupu gneva. To su teško predvideti. Sva naša ljudska istorija liči na trenutak kad čovek podigne oveći kamen. samo u retkim slučajevima ubilački nagon ' Bedel (arapski). ubijaju u oni koji straha. Kao bedel} Zbog života odreći se života. i živi umesto njega. Tada nam se na sunčanoj svetlosti otkrije čitav jedan iznenađen i uplašen svet larvi. te svoje stvarne grehe on mnogo teže priznaje i mnogo manje se kaje zbog njih nego zbog onih koje nikad nije počinio. I začudo. Vaspitanjem bi trebalo od samog početka suzbijati u detetu to bolesno osećanje krivice. * Služeći se malo svojim smicalicama.»Urođeno osećanje krivice« — nezdravo oseća-nje nestvarne krivice. time bi se možda ti bolesnici izlečili i sprečili da počinjaju istinske. Ali tada ima bar jednu utehu. Da mi je naći nekog ko bi živeo umesto met«. odakle se ne može nikakva pomoć dovikati. taj nagon ubilački nagon gotovo potpuno zakržljao. Može. naravno. a koje voli da ispoveda. pohlepom ili nekim vašim drugim porokom. ljubomore. Bar toliko! i Tek kad čovek sazida svoju kuću i stane da je uređuje i vodi. ne znači još da mu se ništa slično ne može desiti. To su Ijudi-ubice. Covek u kom je nagon samoodbrane bar malo živ. koje je bolest mnogih ljudi i omiljen predmet književnosti XIX veka. gde nema svedoka ni svetlosti. nastanjenih krajeva. neknđ. malo vašom glupošću. Nastane situacija koja bi se na francuskom jeziku mogla nazvati »■sauve qui peutl« Zamislite to u velikim dimenzijama nastanjenog sveta i u trajanju više desetina stoleća — i vi imate 212 8 — Znakovi pored puta 113 . i ponekad se i dešava. Niko ne može reći za njega da je poginuo ludo i gluvo. Kod jednih je kod jače razvijen i javlja se pod drugih je nim određe-u prilikama koje je uslovima. gde čoveka ne štiti nikakva ni najosnovnija ljudska pravda. crva i bubica koji vrvi. nastoji da u takav položaj nikad ne dođe i zato se drži prava puta i osvetljenih. ili se još dublje ukopava u zemlju. ne sprečava toga istog čoveka da u svom životu počini ceo niz stvarnih nedela i prestupa. koji je dotle godinama ležao uglavljen donjom stranom u vlažnu zemlju i polagano sve dublje tonuo u nju. ma i najmanja bila. bogati ljudi đa plate čoveka koji će za njih odslužiti vojni rok). To. čoveku živi manje ili više razvijen koji se javlja pod raznim U svakom vidovima. mili. zavedu vas zli ljudi daleko u pustinju. Tada ste u njihovoj vlasti i mogu da rade s vama šta hoće. on vidi koliko je kuća. i da je bio saučesnik svoje propasti. a ponekad mi se čini da bi takve ljude trebalo kažnjavati upravo zbog tih njihovih uobraženih greha i prestupa. zamenik (u turskoj vojsci mogli su. jača od čoveka pojedinca i kako ga s vremenom potpuno preraste i proguta. je u čoveku toliko razvijen da je potčinio sebi celog čoveka i sve njegove snage i sposobnosti.

možda razumnije i čovečnije. krv hladni. tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje. Ima jedna. sama po sebi strašna. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života. nagoni odumiru. teže za potpunom izmenom društva. imati i drugih smetnji i otpora o kojima moraju da vode računa. osim vidljivih i poznatih protivnika. Međutim. * Oni koji upravljaju i iskreno žele da društvo usavrše i izmene nabolje. A to je strašno. one nisu stvarno mrtve. Sve nas poziva na to. Ali to nije dovoljno. Po pažnji koju volimo da ukazujemo svojim lekarima i zahvalnosti koju redovno osećamo prema njima — vidi se koliko volimo sebe. Sta vredi što mudro držimo jezik za zubima. gubimo i ponovo osvajamo. društvenih tela i svih oblika svakodnevnog života. strah i — spašavanje. velikim i korisnim promenama koje. nego strpljivo čekaiu i vesto iskorišćuju svaku priliku da se vrate u prvobitno stanje. u tim ustanovama. ili sujete. upravo stoga što su spori. ličnih interesa. 114 Vreme je da se penje. Neophodnim. I to je vidljivo. rušenjem ili ukidanjem starih ustanova. ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Cesto mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute. jer su vrlo opasni. kao teren u ratu. savlađujemo se i obuzdavamo lakše. da se napreduje za stepenicu više.pred sobom skraćenu i simboličnu sliku čovekove sudbine i ljudskog društva. Priroda sama nam pomaže u tome. i to u samoj prirodi stvari. iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlji. a to je: unutarnje ćutanje. a konzervativni ljudi svoje saveznike. Otkriveni smo i dospeli pod mlaz neizdržljive svetlosti ljudske svesti. suprotstavljaju se ljudi zbog svojih utvrđenih navika. tačnije rečeno sa starošću. Rezultati su: uzbuna. površno ni uzaludno. trebalo bi da imaju u vidu da će u tom poslu. potpuno izmene. * Od proste i svačije činjenice da je dva puta dva jednako četiri. na kraju. činjenice koja nije njegovo delo ni njegova zasluga. ili čak ne govoriti uopšte. nevidljivi i podmukli. Govoriti malo. S godinama. osvajamo. ali im se u pogledu ili u podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga. ružno umremo. glupo. on je načinio sebi privatnu giljotinu i njome seče glavu svakom ko nije po njegovoj meri i oduzima život svemu što je duhom ili telom izuzetno ili natprosečno oko njega. prividno. još i svoje nevidljive protivnike. Pa i kad snage koje teže promenama i novinama uspeju da ih potisnu i. ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana. Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena. Vreme je. ne govoriti zlo. jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i. misao u kojoj bi se možda moglo naći i utehe za sve i rešenja 8* 115 . telima i oblicima samim postoji jaka unutrašnja težnja da traju takvi kakvi su. nered. pored poznatih. Bilo bi vreme da već naučimo da i u sebi ćutimo. Tako oni koji se bore za novo i bolje imaju.

pokušavaju da se zaklone i za moja leđa i. u nekoj neprilici. A to je: možda se je ono od čega strepimo i što sa strahomj stegnutog grla. otežući reci. 116 117 . Inače. svojom i tuđom.svega. jer često potiče iz zamućenih izvora. i da potraju samo malo duže i da ih ne ućutkamo zavaravajući se drugim brigama i mislima. Između ostalog i po tome što. * * Tajna se čuva najbolje onda kad smo po nečem — po čem bilo — i sami zainteresovani da se ne otkrije i ne objavi. a pažljivo sluša ono što ti kažeš. kao skrivenu ranu. a vrlo ljudska pomisao. smeška ti se u lice i govori malo. koji se oseća odgovornim i za tuđe grehe i prestupe sa kojima nema i ne može imati veze. rešeni da sve podnesemo i da umremo. mnogostruko je nesrećan i težak sebi i drugima. čaše i cigarete. Ima i takvih slučajeva da mi nosimo u sebi neku svoju tajnu. Savfet beg. klecamo pod njom godinama. ali da se ne odamo. mi bi mo se zaista ugušili. * Koliko mogu biti jadni i bespomoćni mali ljudi vidim najbolje po tome što ponekad. * Teško nama kad bismo jednog dana zaista postali oni i onakvi kakvi često zamišljamo da smo ili da bismo mogh biti. ako treba. uzgred. očekujemo kao najteži udarac i svoj konačni poraz — već odavno desilo. Strašni su trenuci u kolima postajemo toga svesni. fizičkom i moralnom. mučen grizom savesti i kajanjem zbog uobraženih grešnih postupaka. moralno. i šta im vredi takav oslonac. * Čuvaj se nejasnog i varljivog pred večernjeg sata. I kako da se opere. oslone na mene. ' Bolestan duh. kad su i sredstva kojima se pere — nečista. . nomisao na smrt od davljenja u nečistoći. a najsigurnije je čuva onaj ko to čini nesvesno. i čoveka koji stoji pored tebe. taj ne samo da dužeUjepse živi nego i lakše i boluje i umire. A kako da se čovek očisti kad je i misao koja ga goni da se spašava od nečistoće sama nečista. * Postoji jedna strašna. A ja znam najbolje kakav je to zaklon. poznaju je bolje nego mi sami. A pri tom i ne slutimo da ljudi oko nas odavno znaju za tajnu. ona se krije godinama i godinama. često i ne primećuje one koje sam. Mnogome od nas vek prolazi u borbi sa nečistoćom. Mi to i ne znamo i sad bez osnova patimo. t_ Ko ima i umije. a odaje se u jednom trenutku koji poništava sve godine vernosti i ćutanja. « . ali iz sažaljenja ili obzira ili ravnodušnosti neće to da nam kažu ili pokažu. nikad čovek ne može biti siguran da će do kraja sačuvati ni svoju ni tuđu tajnu. i kakvi — blago nama — nikad nećemo uspeti da budemo! Samo plemeniti ljudi mogtt se n^ u takvoj zabuni i tako blizu očajanju. stvarno počinja.

ja nijednog trenutka ne mislim o tačnosti ili netač-nosti tih sudova. Ponekad mi se čini (neodređeno. ali dovoljno jasno čini!). 129 . mi to činimo samo napola iskreno. jer se niko nije našao da izvrši zbir i da mi ga pokaže. ni iko živ da ga izgovori. kad su budni. jedino što mi žalimo to je: što to nisu neki drugi i drukčiji ljudi. ono najgore nije se još desilo sa mnom.Kad slušam tako nekog kako daje opšte i uop-štene sudove (crno ili belo) o zemljama ili narodima. da se svet u kome živimo. nikad ne probudimo na mestu na kom smo zanoćili. Ili je to samo iluzija našeg tela koje sa svakim trenutkom što prolazi stari i slabi i dotraj ava. sve će se oko nas. jer to zaista ne vredi. ne lutaju. i tako je možda i mera najgoreg već odavno pređena. a ja to i ne znam. I ništa drugo. Ali. u stvari. Naprotiv. manje-više stalno nemirni. oči ih vode na puteve i na bespuća. to je neprestana igra tih otimanja i obuzda-vanja. kao varljivom muzikom. Znam. ukoliko umemo i možemo da ih prilagodimo svojim potrebama. pa mu zbog toga izgleda da ceo svet stalno mre i nastaje. ako se ikad desi da se unutarnjost takozvanih mrtvih stvari uzbuni i pokrene. bar u našim očima kratka vida. i od ovog što zovemo našim svetom neće ostati ni ime. S druge strane — nagonska ljubav za život i stalna težnja da se ovde postoji i traje ovako doveka. Povest ljudskog roda. a zakoni ih slabo i nesigurno vezuju i obuzdavaju. S jedne strane — želja da se nađe izlaz i po svaku cenu pobegne iz ovog života u slobodu nepostojanja koje nas neprestano zove i silnom snagom privlači. U stvari. Tako se šulja i propada ovaj naš svet. zajedno sa 118 Kad bolje posmatramo svet oko sebe. mnogo toga što je zlo. nego se pitam kako je stalo sa razumom i moralom toga koji te sudove daje. ne traže ništa za sebe. kao i životinje. našim osećanjima stalnosti i neprolaznosti našega života. To su dve možda samo naizgled nepomirljive i protivrečne stvari. To je ono što sačinjava ovaj čudni i protiv-rečni ali još podnošljivi svet koji mi nazivamo svojim. mi vidimo da su ljudi. ali se dešava. svim onim što jeste i što misli da jeste. stvari koje mi nazivamo mrtvim izgledaju mirne i jednostavne. i to neprestano. ali stalno i neumitno klizi i spušta se sve niže. zajedno sa čovekom i svim što je njegovo. i dok spavaju krv u njima radi. * Kad se žalimo da nam mnogi ljudi dosađuju i kradu vreme svojim posetama i razgovorima i svojim traženjem saveta ili usluga. i služe nam bez pogovora. tako da se. zajedno s nama. nalazi na kosoj ravni i nesigurnom tlu koje polako i nepri-metno. a to spuštanje i propadanje praćeno je. nego bar za jednu podlanicu niže. raspasti i pretvoriti u plamen bez pepela i nestati u isparenjima i oblacima.

punom neizvesnosti. to je znak da silazimo sa pravog puta i da život ne zna šta će s nama. kao što u svojoj slepoj egocentričnosti mislimo. da gubim bizinu i padam kao mrtav predmet. na primer. stešnjenom između dva tamna okeana nepostojanja. proždrljivog i nemirnog štrebera koji se zove Danas. po mogućnosti. potrebno je u nas mnogo. Kao i svuda u svetu. kad bi potrajalo. to je lutrija. da se može razumeti. Posle toga mi još »-živimo-« neko vreme. ispavanim. Muški treba primati na sebe sve terete koje nam nameće Danas. onog koji se prostire ispred našeg rođenja i onog koji nas čeka posle naše smrti. Tako mi se. Pre svega treba proći. Kažem »možda-«. jer od njega postaje živo ništa koje se gubi u opštem. u ovom našem životu. krećući se sopstvenim pogonskim sredstvima. bolji i čovečniji brat. Sutra. Jer. I ja sam jedan ođ onih koji celog svog veka. pa sve ako bude isto ili još gore i teže. od prvog pokreta u majčinoj utrobi do poslednjeg predsmrtnog trzaja — traže izlaz. čini da zloglasno istočnjačko be-žanje u Sutra nije bez osnova i nekog opravdanja. jači i bolji od njUi. možda će se u toku vremena (srećnom toku!) u nama ili oko nas nešto promeniti. nego život upotrebljava nas. u njega svoju nadu stavljati i tvrdo verovati da će biti bolje nego što je njegov stariji brat. možda i više. 121 . da mi posve nestane utvrđeno osećanje vremena. pojaviti se tamo negde među ljudima. ali samo po inerciji.« Kad počnemo da se pitamo šta ćemo sa svojim životom (kod nekih se to pitanje postavlja i u mlađim godinama. i — biti takav kakvi su i oni i. bezimenom postojanju. Od njega treba sve očekivati. njemu. po dubokoj tami. Dešava se. i odbacuje nas kad više ne možemo da poslužimo njegovim nama nepoznatim ciljevima. naročito na putovanjima i kad ostanem duže sam. to je mlađi brat nestrpljivog. (To ie onai 120 Da bi se nekud stiglo i nešto postiglo. ne živimo mi život. što će nam omogućiti da ga lakše podnesemo. Tada se gubi najpre sećanje. sopstvenom težinom. dok nas taj isti život ne skloni sa piste. upravlja nama. ali mišlju moramo biti okrenuti pre-delima gde nas čeka Sutra. »Možda«. planovima. da izgubim račun o vremenu i o sebi i. i strpljivo podnositi sve njegove ćudi i surovosti. a to nije tako slaba i nesigurna reč kao što bi se moglo suditi po mestu koje zauzima u našem jeziku. kroz blatnjavo selo i čopor nevezanih pasa u njemu. ornim za borbu i razgovor. u svim vidovima i pravcima. dobrosrećna kocka koju igramo sami sa sobom.) Njegova privlačnost i lepota ■je u tome što ono nije završeno i što se može me-njati i oblikom i sadržinom. pa svest o sebi i s/ojim dimenzijama. U tom stanju. naglo slabi volja i odliva se snaga od nas. dužnostima i potrebama. ne bi se moglo živeti ni onoliko koliko čovek može izdržati bez vode ili bez hrane. Ponekad mogu dobro da razumem ljude sa Istoka. U najmanju ruku. a kod većine sa prvim pojavama starenja). njihova shvatanja i njihov način života. Pa posle toga — ako šta ostane od tebe — sačekati jutro. kao što čoveku nestaje daha. kao smetnju svom živom saobraćaju.

na SVOTU mestu. a kamoli da se poredimo sa njima. a nije to. uz velike napore i teške štete duha i tela. Vidi se da mogu u svakoj prilici pouzdano računati na pomoć otud. Ti njihovi minuli životi. A kako su drugačiji pobedonosno završeni životi velikih ljudi o kojima. imaju ovakve divne i svečane trenutke kao velike nagrade za svoju istrajnost i odanost. Na žalost. da im nikad nije bilo potrebno da to učine. nego povezane što je više i šire mogućno sa svim ostalim što se u svetu javlja i dešava. lakše — samo oni. možda i teže. od stvarnih dobara i vrednosti kojima raspolažemo i koje možemo u svakom trenutku da uložimo u život i da suprotstavimo svetu oko sebe. pomagala im da se. 122 Oni koji zaista vole svoj rodni grad. ponekad i od nerazumljivog slučaja koji. * Biti sopstvenik a ne postati mizantrop isto je tako teško kao biti siromah a ne biti ogorčen ili zavidan. da opkoračuju i preskaču ponore kojima se mera ne zna i od kojih se samo jedna. da imaju čvrste svedoke na koje se uvek slobodno mogu pozvati. Nešto kao vradžbina. Samo njihova svest o tome provela ih je kroz ovaj život. koji su mu verni. čitamo ili slušamo! Ne usuđujući se ni da im zavidimo. u tim trenucima se njihov često jednolični i teški život odjednom preobražava i biva raskošan. To. i imaju srčanosti i strpljenja da ostanu na jednom mestu. tamo daleko u svetu koji mi ne možemo da sagledamo. Ostane nešto. bolje. i onda kad sve goni čoveka da traži drugo. kao o nedostižnim primerima. okrećemo u svoju korist. kao jedno jedino veliko čudo koje nije smatralo dostojnim da se kao takvo objavljuje ni tražilo da ko u njega veruje. koji zemlju svojim kratkim korakom merimo. a jasno je da — pored snaga i sredstava kojima se i mi služimo — imaju sigurnu podlogu i podršku negde izvan sebe. izgledaju nama. nije ćela mudrost života. provlače kroz iglene uši. posmatramo ih kako koračaju. isto tako. nikad mi ne zaboravimo zemlju ženskog tela i čulne ljubavi. I vidi se. neujednačen i pun neizvesnosti i prepreka. u potrebi. i podseti ga nejasno na vremena kad je živeo u onoj zemlji i govorio taj jezik. koji sa svakim novim danom izgleda sve više neprohodan. valjda. pa ga zaboravio s vremenom tako da mu samo retko pojedina reč iskrsne u sećanju. I mi se osećamo kao čovek koji je nekad znao jedan jezik i govorio tečno. bogat i zanosno lep. strana može videti — i da posle svega uvek nastave put neumanjeni i uspravni. ali nešto što nije ništa: nepotpuno sećanje i nesavršen zaborav. sa grobom kao pobe-donosnim znakom na kraju. polazna.Svi mi živimo od snaga koje nosimo u sebi ili stičemo uz put. Mudar je onaj koji pojave sveta oko sebe ne gleda nikad izdvojene i usamljene. u nama i oko nas. za svoje dalje napredovanje. naravno. Takvim nam se stalno ukazuje naš život. kao niz neverovatnih čuda ili. * Ne. ali je svakako jedan od uslova za njeno postizanje. 123 .

To pitamo samo mi pojedinci. a ne pita se kakav. prema njegovom sudu. Nije glavno ko živi. prava čudovišta. a svi mi ljudi smo blaženi rajski žitelji. a povedemo se za onima koje lažu. dobrote. Velika je muka i zabuna našeg života u tome što ne znamo i ne možemo znati koje spadaju u red onih prvih. To je obično tako. a završava plačem ili gluvim i nemim kajanjem i žaljenjem. kazana i napisana toliko puta. da ne poverujemo onim slutnjama koje nago-veštavaju istinu. I to je dobro. A biva i to da uopšte nemamo sluha za njihov glas. Dok postoji. koči u donošenju i izvršavanju svih odluka. ali slutnja ima od • Govor drugovlina Iz ginmazije. retko! — naše slutnje ostvaruju. Jedne. dve ruke. dvostrukost u mislima i krajnja nespretnost i slabost u delanju. sve do onog najnesrećnijeg od nesrećnih među živima. Čudesno Je gledati kako se ponekad — istina. To je uzrok mnogim našim neuspesima. I tu se ništa ne da promeniti ni popraviti. što je gore od plača. on će vam zavideti. I zbog toga su vrlo često teret sebi i smetnja drugima.* Cesto sam o tome mislio. Zavideće vam i zbog onog sto imate ili što biste. i druge. Tako je sve sa čim se u životu sukobljavaju za njih u isto vreme i novina i uspomena. lišen mira i sreće i svakog ljudskog dobra. i da ne čujemo ni jedne ni druge. ali samo onaj ko je to na svojoj koži osetio može da zna i oceni svu težinu te istine. Tako se dešava. jer ih poznaju izranije i većinu njih nose kao već izvršene u sebi. u kom obliku ni pod kojim imenom. To ih. Meni je ona jasna. Igra počinje sa smehom. u toku godina. mržnje. U očima zavidna čoveka ovaj naš svet je pravi raj. i kad prividno izgledaju »normalni«. koliko živi. i pojava sa kojima se susreću. koje lažu. a koje u druge. poniženjima i patnjama. pod uticajem urođenih nagona i prilika. Izgleda da ima ljudi koji su u svom psihofizičkom organizmu doneli na svet znatan broj završenih doživljaja i čitav niz pokreta i postupaka koje inače ostali ljudi doživljavaju i izvode tek docnije. gneva. I to važi za svaku igru. jer svi znamo da starost obično nije bogata radostima. Zavist je šlepa 1 nezasitljiva. Važan je jedino život sam. Oni su nesposobni ili samo deli-mično sposobni za obične ljudske akte ljubavi. Drevna istina. ali nikad jasno i do kraja. ali svet je mlađi nego što je nekad bio. prati ih u stopu teška neodlučnost i nedoslednost u svemu. razumljivo. Takvi ljudi su. sa bezbroj kompleksa i opterećenja. kao i zbog otiog čega nemate i nećete nikad 125 124 . To je radost naše starosti. mogli maati. Već pri prvom dodiru pri-mećuje se njihova neprijatna podvojenost u svemu.Da. koje se ostvaruju. mi smo stariji. i vrlo često. ali ne znam da li ću uspeti da je i drugom jasno kažem. vama i svima ljudima oko sebe. pa čak ni kako živi. a jutros mi se odjednom ukazala ćela istina. Žive kao uzeti. jedini on je zarobljenik pakla. a često i našoj propasti.

2)Većina staraca vole da pričaju i da daju sa-vete mlađima. i danas ljudi vladaju njima na opštu korist. Celog života razapinjala ga je ta protiv-rečnost.imati. Prilike ćeš za to imati uvek. ali ljudsko dostojanstvo se meri po onima koje su izgledale isto tako nedostižne. * Sramotićeš se dok si živ. a nije voleo da putuje. hiljade i hiljade stvari koje. i snaga. ne samo žena nego i muškaraca. mcče biti. Takvih ima dosta. kite vas kao novogodišnju jelku sjajem i bleskom. Primetio sam da ima ljudi. 127 Svaki čovek nešto traži i očekuje. U tome je znak čovekove veličine i izvor njegovih najvećih stradanja. i nešto od njegovih napora i njegove nesuđene slave živi uvek u otkrićima onih koji su. bez obzira na sve promene u njihovom ličnom životu i opštim prilikama. preturajući nekoliko tuceta praznih reći kao dosadne i glupe brojanice. Postoje na ovoj našoj zemlji. poklanjaju uvek veliku pažnju kroju svojih haljina. 3)Znači da je ono što stari govore mladima ponajčešće — ništa. neće možda nikad biti ljudima otkrivene ni pristupne. koji se celog svog veka lepo i pažljivo odevaju i. I umro je. a i kad to ne bude. samo da bi mogli da tako pravdaju svoje osećanje gorke zavisti. novu i korisnu stvar na koju nismo ranije ponaišljali. pa ma to izgledalo i ludo i uzaludno. Glavno je: volja za saznanjem i otkrićem. Razume se. bojama tkanina i estetskoj vrednosti sitnica kojima se okružuju. jer nisu nikad ničim i ni u čemu živeli. Stoga je svaka želja za saznanjem dobra. može se desiti da nađemo drugu. Ako ne nađemo ono što tražimo. I jedino ti su pravi mrtvaci. i to celog života ili. taj se upisao u knjigu živih. nikad ne zna lačno koliko je sali. Ljudi koji traže i istražuju često se troše i ginu na tom putu. i da se ne nađe ništa. A to što takav čovek traži može nekom drugom izgledati i sporedno i izlišno. i tiva. osnov one životne tra-gike koja je samo čovekova. Jer. ali šta mu vredi kad je ta njegova savest kao pokvaren sat koji čas brza. Glavno je da on. Nje se ne treba nikad plašiti. čas opet stane. I što je čovek bolji i od boljeg tkiva. i izvan nje. A ko god traži nešto. nesrećnici! 1)U većini slučajeva starci nemaju šta da kažu mlađima. pa ih oštroumni i uporni istraživači otkrili i osvojili. ti ćeš se potruditi sam da je nađeš. čas zadocnjava. strpljivost i upornost koje su u službi te volje. bez ploda i vidnog uspeha. bolje rečeno. 126 . i utoliko se teže nalazi. Svet će ti je pružati dovoljno. On nije čovek bez savesti. zavidljivci vam često pripisuju dobra i preimućstva kojih nemate. To nije važno. dok god ima životne snage u njemu. I na nesreći vašoj vam za vide. radili i tražili sa više sreće i uspeha. pored svih naših napora. Zeleo je da svuda bude i sve vidi. to je rede i skupocnije ono što traži. ali ginu i oni koji vek provedu u duhovnom nemaru i neradu. po»3d takvog čaaovnika. i to nekako uvek onda kad je najvažnije i najpotrebnije znati koje je doba dana. a nije uspeo da joj nađe rešenja. posle njega.

kao da je sve dotle samo gledao ne videći ništa i ne misleći ni na što. koja nas više muči i boli nego što nas teši i krepi. Posmučete. kao da samo pogledom želi da kaže ovejanu suštinu onog što je u minulim godinama susreta i obračuna jasno i nedvosmisleno shvatio. uznemiruju sećanja. a neprestano se primiče i preti. da gubi vlast i nadzor nad svojim mislima i osećanjima. Jedno ili drugo. u manjoj ili u većoj meri. Sad živi tu kao stranac kome ništa ne treba. koja bi onog trenutka kad bude shvaćena i prihvaćena od svih ljudi značila izbavljenje čovečanstva. snage i dostojanstva u muževnom dobu. sve vam preti i sve vas ugrožava. možda. Druge. ali vam se ne može ništa zlo i nepopravljivo desiti. Tako se može reći da vam je. u sećanju. ostavi kosti i sa njima poslednji blesak neobičnog duha koji ga je vodio svetom. on to još ni sam tačno ne zna. što možda nismo ni učinili. Sve to već prema tome kakve je ko naravi i kakve su mu osnovne sklonosti. muče sećanja na neke davnašnje ludosti. a svakog ko mu se približi gleda pronicljivo oštro. bivaju sve krupnije i mnogobrojnije. na jedan ili na drugi način. gradio i rušio. u snu kao i na javi. čim se pridignete. Ne traži nikog. neku tešku i sudbonosnu istinu. Covek koji je putovao. nećete se po-vrediti nego ćete. To je nauk koji se nikad ne može do kraja shvatiti ni naučiti. To je slika potpunog nesklada između nas onakvih kakvi jesmo i onog što živi u nama i što nas okružuje sa svih strana. trgovao. njemu je postalo jasno šta se to pred njegovim oči9 — Znakovi pored puta Po stoti put moja se misao pita — kao što zalutao i zatvoren leptir po stoti put bije o staklo — 128 129 . iako su se nekad njima možda i ponosili. zbog kojih sada mogu samo da se kaju. voleo i mrzeo. naprotiv.* Sa nastupanjem starenja sve češće nas i protiv naše volje. To je svršen cm sa kojim se ne mirimo. Tek posle izvesnog vremena. kroz sve mene i obrte dugog života. ili nepravdi koje su morali da otrpe i koje sad. * šta je to što mi ne da da živim ni da se životu radujem. patiti zbog svoga neprirodnog položaja u svetu u koji ste bačeni. sa željom da predahne i sakupi snage za dalja putovanja i iskustva. preterano i uzaludno. i koji se zaustavio u jednom gradu kome do tada nije ni ime čuo. Samo ćete celog veka. produžiti mirno i bodro svoj put. To je kajanje zbog nečega što nismo mogli da ne učinimo. i strah od nečega što nikad ne dolazi i ne nastupa. Jedni se tada sećaju svojih podviga u mladosti. sve do poslednjeg daha. To je nada. ali nećete pasti. Različiti ste od svega oko sebe. Ali u svakom od ovih slučajeva to znači samo jedno: da je čovek stupio na put mučne starosti i da počinje. dvoje zajemčeno i osigurano: duga patnja i sigurna pobeda. a ako se i desi — izuzetan slučaj! — baš i da padnete. ili da tu. a koja nas nikad ne napušta. svojih zasluga koje su ostale nepriznate i nenagrađene. grehe i propuste. na javi i u snu. neodređena i bezizgledna nada. jer u vama od začetka vašeg živi skrivena i neuništiva iskra životne radosti koja je moćnija od svega što vas okružuje.

od trenutka kad seme padne u zemlju i posle proklija. tek sa mladošću i zrelim godinama počinju naši sudari i naši obračuni sa granicama. za trenutak jedan. I naši najveći usponi i »uspesi« u stvari su samo granice naših moći i nastojanja. u zemlji ili u kamenu. nestane u prostoru i sećanju. Od toga nam se zavrti u glavi.ma stvara. Ono što ponekad u svom ili tuđem životu nazivamo »vrhunac sreće« samo je jedna od tih granica. možemo se nadati da ćemo se osloboditi prokletstva granice i ući. i svemu onom što nas sada uznemiruje. kao saznanje koje nas krepi i daje nam snage da izdržimo ovu stvarnost na koju smo osuđeni. koji nas pouzdano čeka negde. ne seća se ničeg i ne nada se ničemu. sagledamo ono što se nalazi iza nje. odraslo i umrlo. divan prizor. a starost i smrt i nisu drugo do poslednje granice naših snaga i našeg trajanja. lista. razvija i ustaljuje: lice ljudskog bola. samo to može biti i samo kao takav jednom. Zar to nije kao kad bi se jedno ljudsko biće začelo. Svak umire u tami i teskobi svoga očajanja. cveta. Od svega toga mi smo izabrali samo trenutak cvetanja i smatramo ga jedinim važnim. Odmah! ■. Tada je i samo naše postojanje. Na žalost. ali onog velikog i pravog koji ne traži leka ni olakšanja. a negde tamo u zimu ona se ćela vraća u zemlju iz koje je ponikla i u bezobličje koje joj je prethodilo. zajedno sa nama. gađenja i ogorčenja sa kojima su ljudi pojedinci umrli. valjda u bezgranično carstvo nepostojanja. Kako lako prihvata tu istinu onaj koji nikad ni u čemu nije osetio potrebu ni pokušao da ide daleko i tako se nije ni mogao naći na nekoj granici. Uostalom. zaista. Vredelo bi već zato što bismo se s vremena na vreme mogli slatko nasmejati svim obzirima. 9* 230 131 ..:-. kao takvo. po svemu sudeći. zameće plod i dozreva. protesta. poslednja je od naših granica. ona raste.« — Kako je jednostavno ponoviti te reci banalne klasične istine. Kad bi se sakupila i ujedno sabrala lična ose-ćanja gneva. uzalud dozivajući pravdu i zaštitu — kad bi tako nešto bilo mogućno — bila bi to velika snaga. nerazdvojno vezano sa pojmom granice. jer se ozbiljno i ne sukobljavamo s njim. brigama i strahovanjima. a većina sa osećanjem ixzaludnosti svojih najboljih težnja i napora. Tek kad jednom i njega. ocvetava. i uteha ljudskom duhu zauvek. koji je jednom zauvek postao to što je. upravo glavnim ciljem celog dugog procesa. »Sve ima svoje granice. * Ponekad se ćela ova šarena dnevna stvarnost našeg života zanjiše kao tanka kulisa i mi. takvog života nema i ne može ga biti — smejmo se sada. a naš grob. tek obrnuto protumačene i drugim imenom nazvane. rodilo. muči i satire. samo zbog nekoliko osme jaka koje bi nam uputilo u vremenu svoje mladosti. Vredelo bi. i to svuda i u svemu. možda. ponese nas laka nesvestica koja brzo prođe. dok su čovekove snage nerazvijene. da postoje život i svest i po sle naše fizičke smrti. pitanje granica i ne postavlja se pred nas. Postoji nekoliko vidljivih perioda u životu jedne biljke. uminuti i nestati. to je nezamišljivo i neizvodljivo. A kako. u detinjstvu. ali posle toga čuvamo dugo sećanje na taj trenutak.

velikih ljudi koji su bili sposobni da svetlošću svoga duha obasjaju uža ili šira područja budućnosti. Kad laže — to sam primetio — njegov rečnik je originalniji i bogatiji. o grehu i kazni? Samo mogućnost postojanja takve misli u nepomirljivoj je suprotnosti sa načinom na koji ljudi dolaze na svet. Ta misao se morala javiti negde. a on to nije i teško to biva. žive u njemu. ni 133 Luđa i bestidna samoživost viđa se upravo kod onih koji najviše imaju i sve mogu. strana planete koja se zove čovek. j^ * Trajno je samo ono što nije dobilo oblik ni ime. davno. lepo i istinito. * + ir. što nikad nije ni napuštalo beskrajne i večite pre-dele nepostojanja. i to strašna. napisao sam da je jedna od čo-vekovih slabosti njegova mala i ograničena sposobnost predviđanja. bar preda mnom. Već odavno za mene nije važno šta ko u ovoni našem društvu ume da kaže. Otkud? Ne nalazim odgovora. na nekom stepenu čo-vekovog razvitka. koje ona može da donese. i svaki od nas običnih ljudi treba da razvija i usavršava svoje umne i moralne snage i da savesno vrši svakodnevne dužnosti i poslove. koja lebdi kao stalna pretnja nad nama. nego krupne i sudbonosne stvari. neosvetljena. za greh koji nismo počinili. Ta misao je nešto kao kazna. Izgleda da je čovek postao prva žrtva te igre koju je sam izmislio. i odlaze iz njega. mogućnost postojanja čovekove krivice pretpostavlja posve drugog čoveka. Jer. * Misao o ljudskoj krivici. biran i malo neobičan. a za koju nije stvoren i kojoj nije dorastao. (To ne znači da nije oduvek i svuda bivalo izuzetnih.n 11 svemu i teže da zavladaju našim mislima fSSupcima Mnogo se divimo sami sebi i svemu to pSimo ili uradimo. hrabrosti i ljudskog dostojanstva stati pred svaki zadatak i svako nepredviđeno iskušenje. Ono što nazivamo »rođeni ubica«.) Ali bez obzira na tu našu ograničenu sposobnost predviđanja. kao ludilo veličine. naročito kad su u pitanju ne sitne i svakodnevne. Time se odaje. sama činjenica da može da postoji takva misao. Patnja koja počiva na zabludi i žalosnom nesporazumu. a mrzimo one koji u tom divlieniu ne učestvuju. kako bi mogao spreman dočekati tu teško predvidljivu budućnost i sa što više razuma. javljaju se 132 . velikog. nezdravo i opasno samozadovoljstvo i smešna sujeta. slobodnog. kao razorna unutarnja eksplozija ili kao početak sporog ali smrtonosnog trovanja našeg ljudskog bića. Misao o postojanju krivice uselila se u čoveka kao bolest. isključuje svaku mogućnost potpune sreće i trajnog mira u ljudskom životu. jer nismo ni sposobni da ga počinimo. i samo na mahove.* otkud čoveku misao o potrebi harmonije. i spremni smo da ih prezi-?emo kao glupake i gonimo kao neprijatelje svega što je pravo. to je druga. Nekad. Pored toga. ni kojim recima. moćnog.

nego se stalno i uporno spašavamo i spasu nadamo. i u snu i na javi. mi je u stvari i ne poznajemo. kad nam se čini da je sve bezizgledno i potpuno izgubljeno. negde pri vrhuncu naše bede. u meni se javlja želja da čovek nad-raste samog sebe. izbavljamo i spašavamo. usavršava. znači da ga nemaju uopšte. Uviđam da ljudske stvari. idući šumom ili pustinjom. nagonski tražeći — izlaz i spas. kao i ono što bi po svojoj snazi 135 234 . svuda. pošto nemaju ni određenog oblika ni utvrđene suštine — ne postoje. to jest: da čovek ne mora da bude uvek samo ono što jeste u jednom trenutku i određenim uslovima. Pri tome se ponašamo slično noćnoj leptirići koja upadne u osvetljenu nastanjenu prostoriju i odmah počne slepo i nemilice da udara sobom o zidove. ono se javlja obično kao rezultat svih naših mnogih i raznovrsnih napora. -' —Pa onda zašto? —Ne znam ni ja. jer je svaki od nas na svoj način shvata. nosi se skriveno. i^ -■ i.« U stvari. I sva naša takozvana borba za opstanak nije drugo do traženje spasa. ne pokazuje. kad govorimo i kad ćutimo. kad ležimo isto kao i kad hodamo. To i jeste težina takvih teških položaja. to jest ljudski postupci. uvek. A što se tiče suštine svega toga. Veliki jad je u tim zrelim godinama i velika obaveza.. ili čak srećni. Svi se mi. procenjuje i prikazuje. vrata i prozore. gde nema uha koje bi nas moglo čuti. da steče sposobnost kretanja u svima pravcima. i uvek. U Bosni narod kaže za maloumnog i izgubljenog čoveka: »Taj nije spašen. nego šta zna da uradi. Ako poniženju (ili nekoj drugoj ljudskoj muci) uopšte ima leka. niko od nas —Ljudi se ne rađaju zato da bi živeli dugOj bili zadovoljni. pa i kad na izgled bezbrižno i besciljno pevamo. doživljaji i sudbine nemaju onaj oblik koji im mi u našim shvatanjima i sećanjima dajemo. jer malo ko ima strpljenja i snage da taj trenutak dočeka.kakvim tonom. da postane višestruk. Svi bez izuzetka. Veliki jad se ne kazuje. i ako je spasenje mogućno. i brani. kad navaljujemo i kad bežimo. koliko god nas od žene rođenih ima. kako to radi i kako ono što je jednom uradio ume posle da održava. bar ne za nas. i to od prvog trzaja u majčinoj utrobi pa do onog poslednjeg zeva kojim uzalud hvatamo još malo vazduha.. nego da ume i može da povremeno postaje i biva i ono što je nekad ranije bio. » Kad gledam kako se ljudi oko mene lome i troše u borbi sa sitnicama. Tako ni ta suština stvarno ne postoji. živih nije spašen. I tako se može kazati da i te stvari same. a kako neki drugi oblik nisu nikad ni imale. i kako često biva da u toj borbi i propadaju. ali svakako najmanje zato. ali tako da se ni to skrivanje ne može primetiti.

jedna od onih jutarnjih misli koje ne traju dugo. U stvari. To znači samo da taj nije imao prilike da se oda. (Razume se da to važi i za vas. manji od crva i slabiji od slamke. kao nezaslužena kazna. kao neopravdana i neshvatljiva pakost. nego se posle dužeg ili kraćeg vremena javljaju ponovo. i što će jednog dana vero-vatno i biti. i da je sve to zajedno plod zablude i igra slučaja.56 Opet ću morati da kažem nešto što nije ni novo ni neobično. kao otkriće. Živimo od iluzija.i veštini mogao da bude. većeg ili manjeg. I kod onih koje smatramo normalnim javi se povremeno blesak nekog ludila. Kad čovek počne da zalazi u godine. primetili vi to ili ne. Ali vi posle toga znate na čemu ste i gde da svrstate toga čoveka. golema-štvo raznih oblika i stepena. Misao da ljudski rod. konačnim. nekad primetno. lično. pa prođe kao da nije nikad ni postojao. i da je organski utkana u samu osnovu našeg postojanja. to dolazi samo od slabljenja moga organizma. pa ćete videti. muči i ubija nije drugo do naivna i sujetna igra koju nije trebalo počinjati i koju bi valjalo tiho i neprimetno prekinuti što pre. a nekad skriveno. pothvata. vi tek tada pravo i potpuno sagledate ono što ste ranije samo naslućivali i o čemu ste često razmišljali. Ali to polazi za rukom samo izuzetnim ljudima čija dela bacaju svoju svetlost i na naš put. ili nečeg što liči na ludilo. oboren i satrven samom činjenicom da je takva apsurdna nesrazmera mogućna. To je nauk ranog jutra i odmornog duha. Jer. ali nikad ne izblede potpuno. planova. * Kad vam umre neko drag i blizak. možete slobodno uzeti kao pravilo da u svakom od ovih oko vas ima kvasac ludila. * Javi se misao. i svih naših osećanja. shvatanja. I čovek se tada krši i savija. ali mi se čini da ih ponajčešće napada i zanosi ludUo veličine. od njih i ginemo. a da nikad niste primetili ništa što bi moglo da liči na ludilo. zajedno sa svim onim što je smislio. stvorio ili otkrio i nazvao imenom — ne postoji. neizbežno i sigurno. od nedostatka čvrstine i volje da se mirno podnese sto se podneti mora. umire bez bolesti i smrti. Istina. da iz njega izdvajamo pojedinosti i da ih proglašavamo trajnim. s druge. To jest: ukaže vam se sva ogromna i strašna nesrazmera između nestalnosti. * dica naše brzopletosti i lude potrebe da svaki čas pokušavamo da zaustavimo moćni i nezadržljivi tok života. s jedne strane. posle1. potraje duže ili kraće. Meni se brzo i neumitno nastupanje zime čini ponekad kao izraz nečije zlobe. u odnosu prema drugim ljudima. Ili vi niste umeli da vidite. svojim. ovakvog ili onakvog. A u stvari sve što postoji i što nas pokreće i nosi. Jeste li primetili koliko luđaka i manijaka ima oko vas? Obratite pažnju. krhkosti i kratkoće ovog našeg ličnog života. u ono što mi pogrešno i neopravdano smatramo i nazivamo našim životom. ima i takvih sa kojima se družite ili viđate godinama. želja i potreba. život i njegove promene — sve je to greška našeg vida i varka kratkog uma. Rađanje. sve više postaje osetljiv na vremenske promene i hod godišnjih doba. jasna i munjevita. 137 .) Različite su i mnogobrojne sitne ili krupne vrste duševnih poremećaja od kojih ovi ljudi pate.

govore. u takozvanom javnom životu. ne štedeći sebe ni druge. pročitaju. U dubini svog kajanja i vatri svoje ljutnje oni nalaze nove snage da sa novom revnošću procenjuju. To su nemirni. Za izricanje takvog suda trebalo bi znati kako se taj čovek držao na kraju života. međusobne odnose. Obiđi zemlje i gradove. upo-znaj i prouči sve što svet pruža: živa bića. tu na licu mesta. jer svedoka nema. oni padaju u potištenost. planine. da prate društvene pojave kao i postupke pojedinaca. rođeni sa malo više sreće. * Poznavao sam dosta ljudi ovakvih kao što je ovaj koji je malopre izišao iz moje kuće. vredni. kurtizane. leti. ljudska naselja.pedantni. za koje (To liči pomalo na nekadašnje se pobožne i darivale priča da su u starosti postajale crkve i manastire. Izgleda da su ogorčeni i kivni ne iz moralnih pobuda. i strogi prema takvi. nego što su kod drugih otkrili oruđa borbe za koja su dosad mislili da samo oni njima raspolažu. putuj. neću ni da gledam. biljke. to jest. zapišite slobodno da sam u poslednjem trenu žmurio. 139 . sve je svejedno. sude. plovi. naučili na samom početku: Sve je to jedno. da im sude. često zrelim godinama i pod starost. i pomalo sumnjivo. da ih ocenjuju. koji nisu onima docnije. Ali to ne traje dugo. pogodio me je slučajno. čuju. dvolični i podmukli. nasilni i preki ljudi koji se. i to i u licnim odnosima i. rasipni. A kad se — kao što je prirodno — pokaže da je njihov sud pogrešan i kazna nepravedna. Kad umrem.Jeza me podiđe svega kad se samo setim kolika može da bude ravnodušnost koju često pokazujemo prema sudbini drugog čoveka. oko sebe ili ma gde u svetu. da li je u poslednjem trenutku gledao smrti pravo u oči. Ljudi koji su u mladosti bili anarhični. načuju. plaho viti. * __ Za mene se to može znati već sada. da bi na kraju shvatio ovaj nauk koji su drugi. osećaju pozvanim da posmatraju sve oko sebe. — Pun i konačan sud o tome da li je neko zaista hrabar ili je strašljivac nije lako dati. sa svim što na njemu živi i postoji. iskreno se kaju i silno ljute na sebe zbog nepravde koju su počinili. ljude. ili nije. ili samo naslute. bez mogućnosti odbrane i bez prava žalbe. pogotovu. isto toliko koliko je i nepopravljiva. osuđuju i kažnjavaju sve što vide.) Ciničan savet iz nevidljivih ali poznatih usta. u postaju neradni. A to mi za većinu nećemo nikad znati. 138 Čudno je ogorčenje sa kojim neki od nas osuđuju one koji su se u svojim postupcima pokazali vesti. kao kamen. Dačen bez namere. štedljivi. Područje njihovog posmatranja i suđenja je ceo poznati svet. po skraćenom postupku. po nečem. inere. rude. Kad ne mogu da vidim. čudno. mora. običaje. daji i uzimaj. Troši se. * uredni. neuredni i netačni.

razume se. da ti ostareli ljudi sa oslabelim vidom i dotrajalim pamćenjem. do njegove središnje nepomične tačke u kojoj se ukrštaju i neutrališu sve bezbrojne linije njegovih večito pokretnih snaga. mi često hvalimo druge zemlje i narode. Da. Smrt i nije drugo do to: malo vazduha. utiče na sve oko sebe. a ipak snažno i izdržljivo. Maleno. a čas kao povratnik. kao izgubljeno. koji više ne možemo da uhvatimo. nego hvatajući se s njim u koštac. tako da se čovek. izloženo stotini uli-caja. jer tako mnogi od nas stvara sebi. da se sa-opštava i daje svemu što mu u susret dođe. Pri tom i preterujemo. nije ni tačno ni pravo. ali ne bežeći od bola koji nas muči. I tu se javi misao da je pitanje besmisleno. i dokle će moći tako. ni zdravo. do rasipnosti darežljivo. i produženje života — treba joj jedan dah vazduha. Takav čovek živi nemirno i nekorisno. neku treću nepostojeću domovinu u koju se sklanja kad god se u jednoj od one dve (ili u olae odjednom) razočara. kao ni »odakle«. Tada nismo znali što sad znamo. i vide u njima često i ono čega nema. i tu naći počinak i spasenje. koja trenutno gledaju. svega jedan dobar dah.To je circulus vitiosus vatre i mraka. (22. ali i da se dodiruje neprestano sa svetom. Tako da sve to što govorimo odgovara manje stvarnoj slici dotične zeni-Ije. a ipak samo. ali preduzimljivo. Sve to. spasti se! Bolje rečeno: spašavati se. sve do srži. čas kao izbeglica i iseljenik. spas. a pored toga da. VH 1969) « Tu je ispružen čovek kao riba koju jedan jedini veliki talas izbaci daleko na peščanu obalu. kakvom bismo hteli da je vidimo. koja su nekad videli tim istim očima. ono što je. negde na sredini između one idealisane zemlje i svoje nesavršene. jer »dokle« i ne postoji. u svojoj stalnoj težnji da ostane 140 . Te posete oni primaju sa zanosom i zahvalnošću. to je preki sud kraja i predaha. ono teži da se održi i sačuva što duže. Slabo. pa sahranili u zaboravu. nastojeći prodreti u nj. ali osuđena na smrt. stoga često čeznu za njima kao za lekom ili hranom. za skok. hvaleći ih više nego što zaslužuju i pripisujući im svojstva i odlike kojih nemaju. koliko može. pita kako se održava. I nije srećan. U nekom čoveku takav doživljaj — obična. bolesnicima. izvor mnogih zala i iskušenja. i tu leži. * Nezadovoljni sobom i prilikama u svojoj zemlji. a više idealisanom liku naše otadžbine. povratak u more. ili mnogo više od onog što postoji. One spašavaju od samoće. Izbačeno u prostor. * Vojnicima. zatvorenicima posete su drage i uvek dobrodošle. a za taj jedan dah potrebna joj je snaga koje ona više nema i niotkud je ne može dobiti. ni da se sete našeg imena u razgovoru. * Kao mladići uvek smo se čudili što starci iz našeg grada često ne mogu da nas poznaju kad nas sretnu na ulici. ne mrtva. Jer. možda i 141 i Telo. gledajući ga. pored naših lica. od smrtonosne misli o samoći. nose u sebi i hiljade drugih. Pomalo smo im se i podsmevali zbog toga. stvaramo od njih nedostižne uzore.

upravo. Njišu glavom. Prava priroda. Dakle. ponekad lepo. Dovoljno je da sve te ljude koji sad stoje ili prolaze gnevno ili nabusito ispred tebe. Prva je to što rekoh. pitaju pogledom. u osnovi. • Ispravljeno prema prvobitnoj belešcl ISveske listovi). kako se dočekuje smrt kojom svaki život završava. sve zajedno uzevši. o njihovom načinu gledanja i njihovim postupcima. provode samo trenutke svoga kratkog odmora. A druga. ljubazno. kako se čovek održava u tom životu. u stvari. Potvrđuje se uvek isto. Nas su učili u đetinjstvu kako se dočekuje i prima život i sve ono što on donosi i nameće. Računica je nemilosrdna. »ne može izdobriti-«. Kad ćute. kako se podnosi bolest i svako drugo zlo i. najzad. kako u Bosni kažu. Sale se blago. dopuštaju mogućnost drukčijeg mišljenja. ljudi znalci. Moram da priznam da mi u prvi mah sve to izgleda zanimljivo. dve. čitav jedan U3 142 Odvojeni . Teškoće su. uvek neočekivano i uzbudljivo.' * Ponekad čitam ili slušam neke stvari o našim ljudima. i sve rizike i štete. Kad sve razmislim i procenim izlazi uvek na jedno. A snagu svoju crpu takve legende iz ljudske patnje i samoće. Nezgoda je samo što to teško čoveku polazi za rukom. stručnjaci. njegovim geografskim položajem. to je naša stalna težnja i potreba da tome životu. neprestano određujemo stalne oblike i predviđamo tokove. a zatim se odmah vraćaju svojim poslovima u kojima se stalno rvu sa nekim pitanjem čovekove sudbine. * I ovde. A kad malo bolje razmislim. pa se opet vraćaju na svoje. Ne žive i ne požuruju ništa i nikog. a ponajmanje u trenutku kad mu je najviše potrebno. I to tako da ta zabrinutost više senči njihovo lice nego sabe-sednikovo. kao malo zabrinuto. Razumeli smo se. a rezultati nepogrešno tačni. Oni među nama. nije dobro što je tako i da. pravi radnici i stvaraoci razgovaraju mirno. zamisliš samo za trenutak ispružene. izbegavajući nemir duha i tela. Između toga što nazivamo našim životom i između nepostojanja nema jasne ni određene granice. vrednost i cena čovekovog života na zemlji određuje se. iako se nismo mogli spora-zumeti. vidim da. kao svuda u svetu. to znači njegovim odnosom prema suncu i odnosom sunca prema njemu. neme i nepomične u vodoravnom položaju — i ti ćeš se osloboditi teškog osećanja straha i pritiska koje ti sada dolazi od njihovih reci i postupaka. u svojim mislima i svojim željama. I to je jedna od osnovnih teškoća. i možda više. I patimo što su nam predviđanja pogrešna.slučajna poseta — može da poraste do lepote čudesnih priča o spasonosnim vizijama u tamnici ili o poseti kraljice od Sabe caru Solomonu.

možda igra naših zbrkanih misli i naše nemirne mašte. kad su u pitanju ljudi kao što je ovaj. tome su nas učili. kad govore sa višim i moćnijim. to je neizbežno. Ali niko nas nije učio kako se životu ide u susret. Ali. i što ne može drukčije. u stalnom sudaranju naše strahovite prolaznosti i naše neizlečive želje za večnošću. prekuži kao bolest. a ko zbog toga što je po sebi ratoboran i ubilačke ćudi. a ne kako se borbom postaje jedno sa životom i kako se ljudski nestaje u njemu. To bi moglo poslužiti kao najkraća i najsavršenija formula prolaznosti čoveka i svega što je njegovo. U stvari. nepoverenje i neiskrenost uhvatili su u nekim zemljama tako dubok koren da ljudi ne mogu Kako god uzmeš i sa koje god strane pogledaš. nego kazujem opet jedno od tih naslućivanja. N. ili presušilo. Njihovi stari ve-kovima su robovali ili su sami vladali nad ljudima i držali ih u potčinjenosti. vuku još i sada za sobom te maske predaka. Svaka je smrt prerana. ni da razaberemo ko tu izaziva a ko je izazvan. i kako se pomoću njih. samo su slutnje i — naslućivanja. ni da im shvatimo osnovni smisao. Jer. kome je kao zanimanje navedeno: »biv. ne izražavam jasno. ka novim oblicima i novim mogućnostima. A njihovi potomci. iako za njih već odavno nema razloga ni opravdanja. više da nađu vedar izraz lica ni slobodan. I sve ostalo što mi ovako uz put beležimo. uglavnom. vino života je — kako bi rekli romantičari — popijeno. a ozdravljenje nađe u smrti. kad imaju posla sa nižim i slabijim od sebe. ispije gorki talog sa dna. 144 10 — Znalcovi pored puta 145 . tvrdim formulama koje su pravljene jednom za vazda. ide dalje i više. kao pomoću talasa. Da.* » Naše najdublje i najživlje želje i njihovi susreti (ili sudari) sa svetom koji nas okružuje — to je. ko napada a ko se brani. kako se hvataju i obuzdavaju njegove snage. Izgleda kao da ga je neki drugi svet — jedan od nepoznatih ali naslućivanih svetova — pozajmio ovom u kome mi živimo i nazivamo ga svojim. VI 1969. prirodan način pristupanja drugom čoveku. ono što određuje našu sudbinu. ili grubo i nadmeno. * Ima nas dosta koji se teško snalazimo u bezbrojnim nesporazumima. ne možemo da ih sagledamo u celosti. * Strah. učili su nas kako da se život preboli. bez grimase i ružnog stresanja. ja se. sudarima i bitkama ovog sveta. ko se bije što mora.defanzivni sistem! I sve to u opštim. jednako za sve i svakoga. penzioner«. jednom kao penzioner a drugi put kao pokojnik. Kad tako kažem. može li se išta strasnije zamisliti od te »titule« koja za jednog čoveka kazuje da je dva puta bivši. To ih je naučilo da se drugima obraćaju ili ponizno i udvorički. evo. « l». očigledno. ostaje još da se. U jednom spisku umrlih nalazi se i N.

pa još i kao ljudi u »punoj snazi«. I 62. dok boluje. nalazi i ona svoje mesto među svima. u opštem i zajedničkom ćutanju. ponavlja. kad je ljubav.* Bolest i lečenje imali su dosta nekih neočekivanih posledica za moj organizam već dosada. mi počinjemo da delimo laž od laži i one koji lažu jedne od drugih.Još kad pomislite da mu predstoji i treća pro-mena. I to će. u stvari. videćemo da su i tu na pogrešnom putu. Pa. u samoodbrani. po njihovoj prirodi. pod izgledom i imenom ličnosti. Dok je dete. jer to moraju. onda je sva samo sila i lepota ljubavi. i treba je suzbijati i lečiti. ona je detinjstvo i sva draž detinjstva. Nekad Je san bio nešto izvan mene. kao neki neprijatelj ' 20. ali ne grubo izobličavati. Razlozi i pobude koji nagone ljude da lažu mnogobrojni su i vrlo različiti po svojoj prirodi. Šibamo je svojom ironijom. onda je mržnja i ne zna za druge zakone do one koji vode i pokreću lavine. Ona i nije autonomno. A i to su. u malom. Ima ih svakojakih. ne treba smetnuti s uma kako je opasno oružje to utvrđivanje čiste istine i kažnjavanje laži. svakome se može desiti da se jednog dana nađe kao utvrđen lažac i da bude osuđen u ime one istine u ime koje je do malopre sudio drugima. u svojoj zamršenoj psihi. da bi prvom prilikom opet počeli da lažu. i ciljevima. ima ih koji u takvim prilikama padaju i smrtno stradaju. Samo ukroćena (ili od rođenja krotka) žena može da nađe mesta u društvu i u spletu dužnosti i obaveza koje život u društvu predstavlja. kratkovekom i ograničenom obliku. lažući često i mnogo. bez sećanja na sve što je bilo pre bolesti i što bi moglo biti posle ozdravljenja. a kad budu uhvaćeni u laži. vatru ili poplavu. nadajmo se. on će steći i treću titulu i nazvaće se »biv. Laž i lazovi. Ima ljudi koji lažu jer ne mogu drugojače. 146 10* 147 . Pod udarcem toga oružja. dotle je samo bolest i bol i strah od smrti i borba protiv nje. prevarene budale. bolest. jer je ljude mnogo lakše prevariti i oštetiti vesto poredanim istinama. U mlađim godinama. Laž je. poreklu. sve ve-čite i velike procese prirode. I tako u svemu. ili bar nikad trajno ni potpuno. može se reći. a najmanje. možda. mi smo vrlo strogi prema laži i onima koji se njom služe. Ona kojoj pođe za rukom da se tome otme i pokaže se kao nepripitomljiva. onako. pokojnik«. Priroda mog sna i spavanja izmenila se potpuno. žrtve svoje zablude i. ni suviše strogo progoniti. u jednom ratu koji su sami izmislili i koji se vodi samo u njihovoj uobrazilji. pa ma kakva ona inače po sebi bila. Ali dok živi — ne. ima i takvih koji. Tek tamo negde. ako dobro razmislimo i pogledamo primere oko sebe. A naročito ne razhkujemo laž jednu od druge. I tako do kraja. nego više jedan otrgnut deo prirode koji. još dublji pad u ništavilo! Jer. jedinstveno i zauvek jedno stvorenje ljudsko. u stvari. kad nestane i njegovog groba. i ne slute da lažu. Jer. rđave račundžije i naivni prestupnici. ima ih koji se. takvih koji se svesno i sračunato služe lažima da bi izvukli neku korist za sebe. iza poslednjeg daha. biti kraj svega. Tek mnogo docnije. gde se ništa ne kreće i gde niko ne misli. zajedno sa njegovim prahom u njemu (a taj će dan svakako morati doći!). istinski pate. ta ostaje izvan društva i njegovih zakona. »istine radi«. progonimo je i kad nikakva razloga nemamo za to. kao probuđeni mesečari. kad zamrzi. služe lažima kao ratnim varkama. ni izvrgavati ruglu. kad se u nama slegnu bujnost i sila mladosti.

Samo ponekad. Hugo). svuda i u svemu. IV 62. uvek. Čemu ubrzavati dolazak trenutka koji i tako mora doći? Uopšte se moje misli sve manje kreću u budućnosti. bez poremećaja i trzavica. koje se i ne mogu nazvati imenom. začudo. Iznad sevemog polutara. pod sam kraj života. To je čovek koji umire na rate. I moj odnos prema vremenu izmenio se. sve ima svoj čas i svoje mesto. prirodna stvar sa kojom se prirodno sporaziunevam i snalazim. Pre sam strepeo od najmanje praznine u moru vremena. sunčanja. Sad je on deo mene. nego se o njima ponekad samo mašta. na krajnjem severu zemlje. bez naročite hrabrosti rečeno. * U stvari. . Sad te praznine i ne osećam. da vratim — to su letnji dani. ni želje da se skrati i ubrza vreme koje prolazi. I. a to znači. Strašna je sudbina uobraženog bolesnika. i ja sa njim. uzeti. u četiri oka. na našem kratkom putu između dva tamna predela nepostojanja. zatim ima drugih o kojima može samo da se šapuće sa dobrim drugovima. laskati mu. Kao smrt u obliku nekog novog života. ublaženo i nejasno. o budućima ne mislimo. ali ima i takvih o kojima se nikad ne govori ni sa najbližima. To je sve. ovako « 2. mrtve gazimo. U toj muci što se zove žena i želja za ženom ima stvari koje su predmet šala i razgovora. osuđeni na nepomičnost. Ostati tu. Ako je naša sudbina »marcher vers les clartžs qui reculent toujours« (V. mislim na prošlost. da bi se tako ovladalo svetom i da bi čovek zauzeo bolje mesto na zemlji koju gazi i u vasioni koja ga okružuje. pred svima. V 1962. kao od ponora. kupanja i šetnje po šumama. moliti ga.: . kao o nečem dalekom i bolno nedostižnom. odjednom ugleda pred sobom svet onakav kakav jeste i kakvim ga do sada nikad nije mogao da vidi. ono čega se najčešće sećam i što bih želee. > 16.kog je valjalo krotiti. Sav sam u sadašnjosti. Naročito nema one dosade ni onog nestrpljenja. :^ * javno. čovek je prisiljen da traži u sebi sve ono što ne nalazi na zemlji ili na nebu oko sebe. kljasti ljudi. pretiti. Iznad polarnog kruga. 249 143 . svaki most predstavlja jedan grub i još za zemlju vezani početak čovekovog napora da ostvari svoj san o savlađivanju zemljine teže. kad bi se moglo.^ * Sa živima razgovaramo. pa zatim o letenju. _ Mi znamo stotine slučajeva da su i teški bolesnici. ni odrekao se časti da budem vojnik u tom pohodu. Ide vreme. a ne živi ni onim delom života koji mu još ostaje.' Kako je to lepo i strašno i teško kad čovek na domaku sedamdesete godine. Varamo sebe i varamo druge. ja ipak taj put ne bih nikad napustio.

I ne govorim ovde o unutrašnjem zadovoljstvu koje čovek ima od dobro svršenog posla i koje svakako vredi više od svih nagrada i priznanja ljudskih. do na samrtnički log. samo ne na malograđanski život koji nikad ni u čemu ne pokazuje ni veličine ni lepote ni prave radosti. da nađu svoje mesto u životu. I 1951. On je večiti dužnik svoje okoline i jedino ga smrt može osloboditi dalje obaveze da se otkupljuje. do u osmejak sa kojim čovek čoveku kaže: 150 Dobro jutro!. dok u njemu traje malo životne snage. sebičnim i sujetnim.ili slepci. u težim. žive. Kod razboritih ljudi misli se već rađaju u svom izrazu. čovek biva ceo prebačen na stranu bolesti. utehu ili saučešće. A posle. umeli da se izdignu nad svoju nevolju. prisiliti ih ne da vas vole i nagrade. Takav čovek ne oseća život. Jer on leci sve moguće svoje (uobražene) bolesti. Jer. jer on pati od one koja je izvor svih bolesti i za koju ne postoji nada i nema leka. niko mu to ne priznaje. a samo ne onu od koje zaista boluje. do u bračnu postelju. i sam opet zaražava.^ Samo se radom ili hrabrošću može postići ugled među ljudima. jer je u njemu sve otrovano predrasudama i ukaljano računicom koja se uvlači do najskrovitijih dubina ljudskog života. dok u hipohon-driji. teži ka zdravlju. Ali hipohonder je nesrećan i neplodan. ako mora tako biti. a hipohonde-rove misli i težnje kreću se u pravcu bolesti. Tada njegov dug prelazi na druge. pa i da stvore dela od značenja i vrednosti. Na sve bih pristao. tst . a često i da budu korisni. dok je za rad i radljivost uvek ima. ekstremnim slučajevima njenim. ljude čiji je položaj u društvu sličan njegovom. To je prokleta egzistencija. Malo koja bolest unakazi tako čoveka iznutra i pomeri njegove odnose prema okolini kao hipohon-drija. A ta računica nije samo bezdušna nego i __ potpuno pogrešna. među divljacima. posle. Covek. ne vidi svet. a ma koliko davao. i do te mere sumnjičavim i nepoverljivim da postane nepodnošljiv okolini. sasvim je svejedno kako se zovu uobražene bolesti od kojih on »-boluje«. sam ga leci od njih. U svakoj bolesti čovek jednim delom svoga bića ostaje na strani života i zdravlja. kakve su i koliko ih je. Veliki praznici i svečani dani najbolje mogu da pokažu koliko su nam daleki i oni koje smatramo najbližima. a kod brzopletih i brbljivih •t. Pristao bih đa živim. prisiljen đa živi među ljudima koji mu nisu slični (u ma kom obliku i ma pod kojim vidom to bilo) mora da se stalno otkupljuje. kao u oklopu. ali svakako da vas cene i poštuju. Svaki bolesnik. a nesposoban da primi ičiju pomoć. jer hrabrost nije od prirode svakom dana. u vihoru revolucije ili u bezumnom vrtlogu rata. težak sebi i drugima. Naravno da je rad bolje i sigurnije sredstvo. i sav je usredsređen na svoje jadno telo i vezan za njega tucetom bolesti kojima ga sam zaražava. takav čovek mora stalno da daje više nego što može. ne voli ljude. a osim toga za nju se rede i prilika pruža. ona učini čoveka samoživim.

Činilo mu se takođe da to što on vidi i zna. Prvi slučaj. tako varaju sebe i nastoje da prevare druge. samo neće o tom da govore i pretvaraju se da još nešto očekuju od sveta i da računaju sa budućnošću.misli se javljaju odvojeno od izraza. a samo se odlaže izvršenje te propasti. znaju i mnogi drugi ljudi oko njega. podnošljivije. a ne u tuđini. on to biva na dva načina. Izgleda da drukčije ne može. ćelav je ali tako da ta njegova ćelavost izgleda kao bolest Ui posledica nekog poroka. kad god se povede govor o ma kom od njihovih sunarodnika. Video sam da mnogi rodoljubi koji slepo obo-^ žavaju svoju zemlju ne daju nikom da reč jednu nepovoljnu ili samo kritičnu kažu o njoj. uvek nekako posredno i zaobir lažno. ali da to bude u mojoj zemlji i među ljudima moga jezika. pa tek onda počinju da ga traže. siromah. Istina je da u ljudskim sukobima i borbama bez gužve i mržnje nema uspeha ni pobede nad neprijateljem. Odlažu otvoreno i puno priznanje za čas sveopšteg leleka i poslednjeg jauka. jer ni do sada nisam bio često ni čvrsto uveren u njihovu apsolutnu tačnost. U stvari. Ne znam zašto. i kako nemilosrdno i bezobzirno izražavaju taj svoj sud. Nešto preko osamdeset godina i gotovo isto toliko je bolovao. kao da je to njegov pravi i jedini mogućni izgled. sude strogo. izgledao kao propala stvar kojoj pomoći nema. Od danas ni jednoj svojoj misli ne bi trebalo verovati. ali potiskuju natrag pravu reč koja se diže u njima. a i to malo što možemo i hoćemo da učinimo vršimo ponaj češće sa pola srca i. često i nepravedno. čovek je ćelav. 252 . ali ko prema svome neprijatelju u toku borbe ne oseća i osnovno ljudsko poštovanje — slabi tinae sam svoj položaj i teško će moći pobediti. Stoga je razumljivo da govore koješta i da se izražavaju svakojako. a u onim kratkim vremenskim razmacima kad se smatrao zdravim — samo je uobražavao da je zdrav. brzoj i jadnoj propasti sveta. To mi neće biti teško. Hteli bi da nešto i kažu ili upitaju o tome. Taj čovek je živeo dugo. ali čini mi se da bi tako sve bilo bolje ili bar lakše. raste i u njima to saznanje o skorašnjoj. ali tako da to izgleda posve prirodno. Kad je mlađi čovek već ćelav. Drugi slučaj. Obeshrabruje nas kad gledamo kako malo mi ljudi činimo za drugog čoveka. Čudno je samo kako ti isti rodoljupci. Tom čoveku je u izvesnim časovima dana ovaj svet. začudo. 1S3 Mogao bih živeti onoliko koliko mi ostaje đa živim i umreti kao smiren čovek. sa svim što je na njemu i sa njim u vezi.

u starosti kao da postoji neka naročita vrsta perfidnog sećanja. bez nade na neko razumno rešenje ili spasonosnu promenu. kao i koncentracioni logori. Tako ti stojiš uspravno u stalnoj mogućnosti svoga pada i traješ u jednom od oblika svoga nepostojanja. živo mi je u sećanju njihovo držanje. Sve im je to zajedničko. Prinudna vezanost za određen prostor. teškim sećanjima i kajanjima. Ali ti koji tu kuću zoveš svojom i stanuješ u njoj ne znaš to i ne pada ti na um takva pomisao. sa više sreće i veštine. i više izgleda na uspeh. U jednom širem ili užem krugu ljudi mržnja se gaji. Tamnice i koncentracioni logori su jedna od stvarnosti ljudskog života. I još. a isplata svih tih dugova neumitno se traži od nas u poznim godinama. kao neprolazna. bezbrižni i pusti. a pakao i čistilište su bajke hrišćanskog ve-rovanja. upornim. Dugim. Pravi pakao to su sivi pređeli nesanice po kojima kao munje i aždaje neprestano preleću naše pogrešne predstave i jalove misli o svetu i o sebi u njemu. Sad često biva da se setim nekog od starijih i starih ljudi sa kojima sam se u životu sretao. Jo§ jednom da pritvrdimo ovu misao koja mi se stalno vraća. jača i usredsređuje toliko i dotle dok se ne stvore sredstva i ne pronađu ruke koje će stvar okončati i ubistvo izvršiti. plaćanje odlažemo dokle god možemo. Sredstvo je sigurno kao i mržnja. Dugove pravimo dok smo mlađi. Covek-žrtva ne padne od jednog udarca. njihov govor. a da pri tom ostaju verovatni. Sad se čovek pita: ko je kome služio kao model. samo dejstvuje nešto sporije. održava. Možda je i to razlog da sa toliko živog interesovanja i učešća posmatram današnje mlade ljude. nego presvisne. sumnjama. doslednim odsustvom razumevanja. Javljaju nam se doživljaji iz de-tinjstva i mladosti. a mi znamo da ništa ne traje i da sve što stoji mora pre ili posle pasti. širi. patnja raznih stepena i vidova. 254 Tamnice. Ali čoveka je mogućno ubiti i — nerazvimevanjem. » Prema mojim sadašnjim shvatanjima i pogledima moja mladost nije bila ni dobra ni lepa. snažni. tamnica paklu ili misao o paklu našoj tamnici? Coveka ubijaju često i mržnjom. ali su zato muke teže i strasnije. ali sa pojedinostima koje ih karikiraju. uznosita i vedra izgleda. kad nas i inače izdaje snaga i kad smo potišteni i pritisnuti raznim bolestima. često u očima neupućenih izgleda kao da dobrim delom i sam snosi krivicu za svoju sudbinu. 255 . Malo sebično (i malo naivno) sve mi se čini kao da se u njihovom sadašnjem životu i meni daje mogućnost i pravo da još jednom pokušam isti podvig. i to samo malo i jedva primetno. imaju nečeg zajedničkog sa paklom (ili čistilištem). * Na podnožju brega stoji tvoja kuća. To se zove sreća. povrh svega. Tako. tek koliko da mogu da nas muče gađenjem i kajanjem.

Sta je to? Krajnji domet našeg vida.* Naš čovek ne ume i ne može da se lako i pravovremeno zaustavi ni pri visponu ni u padanju. da digne misli a spusti glas. a sačinjen je od elemenata jednog i drugog. da se svi zakunu na sveopštu amni-stiju to jest zaboravljenije sviju prošastih meždu sobom učinjenih obida.« (Prva godina vojevanja na ddhije.« A Vuk kaže negde da je amnestija »Opšte opro-štenje i zaborav svega što je učinjeno. odricanja i strahote svake vrste. — »orir. Sve mi se čini da čovek treba da se izuje kad stupa na to područje. koja se izgovaraju jednim jedinim dahom. To što nazivamo činjenicom. naprotiv. bez nade i izgleda. a u stvari nebrojene godine i nedogledna prostranstva. zaustavi u mestu. Čitajući (ili gledajući) kako neki vemici mrze i progone one koji ne veruju. naročito. u trenutku kad sa obe noge u nju zagazimo. i šta su umeli (i morali) da prećute u razgovoru sa mlađima od sebe. 4) 155 Činjenica. ako već ne može da ćuti. mi smo već prestali da starimo i pripadamo trećem svetu.. I "^^^t^ drugo.njihovi postupci i. olako i neobavezno. uzbudi. ima i ovakvu rečenicu: ». To poštovanje našeg odlaska sa sveta meni ne dolazi od onog bauka koji za nas ljude znači smrt. 157 . pustoši. koji nije ni više život ni još smrt. Dositej. granica našeg ljudskog shvatanja i razumevanja. Ali to se može kazati za svakog od nas samo dotle dok se iz svojih mladih ili zrelih godina primičemo starosti. bez ijedne svetle tačke. kojom želimo da utvrdimo i ograničimo stvarnost i trajnost našeg postojanja. str. Sad mi postaje jasnije šta su oni tada mogli da vide i osećaju. To su cesto revnosni i nečo-večni fanatici. Kako je lako izgovoriti tu reč i na njoj i oko nje ispredati samodopadne lirske varijacije sa svojom dragocenom ličnošću kao središtem! A kako je teško (teško i nemogućno) stvarno zamisliti i potpuno shvatiti i do krajnjih posledica primiti tu samoću! »Sam« — tri slova. »■Starimo!« Da. pišući o grčkoj istoriji. Svaki razgovor o smrti mene uozbilji. Sam. Starost? To je priča bez kraja i pitanje bez rešenja. od života samog i od moje velike ljubavi prema njemu.?. i nikako ne mogu prihvatiti činjenicu da o tom razgovaram uzgred. nego. njihovo uporno staračko ćutanje. bez najmanjeg predaha. svakako.!!^""*'' (Sresfce — Crna reglstar-beležnica umesto »reSenja« »oagovora-« aU pod znakom pitanja. to je samo zamišljena (i izmišljena) tačka na ivici našeg vidokruga.. pomišljao sam da se oni tako nesvesno možda svete i za svoje slabo i nedosledno verovanje. i da bira reći. Pred tom pojavom u meni se javljala pomisao da bi za one koji ne veruju bilo lakše i bolje kad bi vemici zaista verovali tvrdo i potpuno u sve ono što nazivaju svojom verom.

znači jače se naginjati nad ponor vremena. u stvari. slom i poraz čovek može da sagleda i oseti kao nešto zasebno i odvojeno od sebe. Niko nije tačan. Naprotiv. Svoju pobedu. i da primi svoju sudbinu kao stvar jasnu i neizbežnu. Veliki muž se izgubio nepovratno negde u visinama sopstve. najposle. svoj gubitak. mi u srećnim trenucima naslućujemo.' Pored tolikih drugih muka i teškoća nesrećnim ljudima naročito teško pada jasno saznanje da su u svojoj patnji usamljeni. u trenucima nadahnuća. a kažnjeni su tako što im se želja ostvarila. mora da zauzima neprirodan stav. često slučajno. pošli su da ga traže. i o životu. ne nalazimo ih odjednom gotove i izljuštene kao što se nalazi samorodan dragocen metal. mi ne dolazimo nekim svesnim i planskim radom. navike i ljude sa kojima se družiš. i život. saznajemo — tu istinu. nego u trenucima kad se odaju. iako samo naizgled slučajno. ne veličine. govore ili pišu. kažnjeni zbog svoje oholosti: hteli su da budu samosvoji. da bi se održao na zemlji. Veliki čovek se povukao u samoću i predao dubokom razmišljanju. Kad izgubimo strpljenje. Istina nam se ne »objavljuje-« nekim čudom. kad su videli da se ne 158 259 . ne otkrivamo je ni u najiskrenijim ljudskim priznanjima. u trenutku trijumfa. Od toga hvata čoveka smrtonosna vrtoglavica i zbog toga mnogi zaziru od putovanja. bez gordosti kao i bez žaljenja.* Ništa nije zbrinuto ni utvrđeno. da ne liče na druge. ali u pogrešnom pravcu. Živeti znači: imati strpljenja da izdržimo u tom stavu. Razmišljajući o onom što smo u svetu čuli i videli. Mi do istine dolazimo uzgred. Putovati znači menjati brzo mesta. vraća. Covek. gubimo. pletući laž kojom žele da se zaklone i da obmanu nas ili sebe. Posle. ništa jasno ni izvesno. naziremo i. sve ako i ostanemo da vegetiramo na zemlji. i ništa nije nemoguće. Do najvećih i najvažnijih istina u životu. Njihova nesreća (nesreća zbog toga što jesu ti koji su i takvi kakvi su!) kao da nema nikakve veze sa sudbinama ljudi koji žive tu pored njih. u stvari. Oni su. čovek može osetiti samo posredno i nepotpuno. ' Dopunjeno prema beleSd (Sveska — Crna reglstar-beležnlca). ukratko: jer se čovek gubi u svojoj pobedi. Svak je nepouzdan i sve je nesigurno. i ne nalazi nigde odjeka. i jer još drhti kao strelica koja je pogodUa cilj. —A ako nije sve baš tako crno kao što tebi izgleda? Sta onda? —Onda tek ne valja ništa i nije dobro po onoga kome izgleda da je tako. ali nisu ga našli. jer je još vreo od napora koji mu je za to bio potreban. razumevanja ni oslonca. ne po onom što ljudi rade. da dubinom svoga pada izmeri visinu svoga neuspelog poleta. ni utehe.

*

Njegovi bi padovi bili smrtonosni da su njegovi zaleti i usponi imali onu snagu i visinu koju su po njegovom mišljenju i računanju mogli i morali da imaju. Da, milioni ljudi su, u toku vekova, očekivali spas, izbavljenje koje nije došlo. Svi su sagoreli u ognju očajnog iščekivanja. Tek kad je sa poslednjim plamičkom poslednji čovek, u svom uzaludnom naporu, odleteo put visina — postalo je vidljivo ono što je oduvek trebalo da bude jasno, da spasenja nema, da ga nije trebalo ni očekivati; ukratko: da je sve to samo jedan veliki nesporazum. Ali to više nije imao ko da vidi. Ponekad se, bez vidljivog povoda, dešavaju sa nama nagle i čudne promene, neočekivani udarci iznutra, naročito u poznijim godinama. To što mi u našem gradskom životu gledamo oko sebe i čime se stalno služimo, što nazivamo zid, kuća, krov, na-meštaj, prostirka ili pod, počne brzo i tajanstveno da se preobražava, da se menja i vraća u prvobitno stanje, i da postaje opet samo kamen, drvo, vuna, ili bezoblična, bezimena materija. Ljudi koje sada susrećemo takođe su izmenjeni likom, govorom i postupcima; pa i samo vreme i podela vremena u kom živimo i krećemo se. Tako nam se privida svet oko nas dok, u stvari, to mi ubrzo umiremo u sebi. Sve to traje svega sekund-đva, koliko čovek može da zaustavi dah, pa se opet, zajedno sa svim oko sebe, vraćamo u svagdašnjicu, koju smatramo svojim redovnim životom.
260

»Le soir de la vie apporte avec soi sa lampe«' (Joubert). Ali čovek koji je to napisao bio je jedan od onih duhova koji u svemu na svetu, za svako zlo i svaku štetu traže neku naknadu, i uobražavaju da im je život sam zaista donosi. Ukratko: izjednačenje i ravnotežu, uvek, svuda i po svaku cenu. Ko bi mogao verovati da užas može postati svakidašnji život jednog čoveka! Nema te sposobnosti ni te dobre osobine koju mi ne bismo želeli da pripišemo sebi; samo što tu želju ućutkava u nama kontrola razuma, ali ograničeni i jednostavni ljudi ne umeju da je sakriju, nego govore o njoj otvoreno i javno se brukaju i čine smešnim. Uvek sam se čudio lakoći sa kojom praštamo sebi i zaboravljamo svoje nedobre postupke, sve od sitnih grešaka prema drugim ljudima do velikih i ružnih nezahvalnosti i neverstava ili do sebične ravnodušnosti prema svemu što se dešava oko nas. Svi mi u tom grešimo, neko manje, neko više, a neki su tu sposobnost razvili u sebi do te mere da izgleda kao da imaju već unapred spremljenu indulgenciju za svaki svoj grešan postupak prema bližnjemu. I ta naša spremnost i veština da za takve svoje greške i prestupe olako nalazimo izvinjenje ili čak
' »Veče života nosi sa sobom svoju.« 11 — Znakovi pored puta 161

opravdanje mogu dobro da posluže kao mara opite ljudske vrednosti svakog od nas. j.;

Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.

Kad razmišljamo o ljudima, o onima koji se kreću oko nas kao i o onima kojih više nema, živ čovek je uvek nekako ispred mrtvoga. Pokojnici, i oni najveći i najzaslužniji, ili koji su nam najbliži, najdraži, izgledaju nam pomalo kao ljudi koji su u nečem pogrešili ili nešto propustili, promašili, čak skrivili; u najmanju ruku kao ljudi koji nisu imali sreće i koji zaslužuju naše sažaljenje.

Dešava se da čovek padne do najniže tačke telesnog i duhovnog bivstvo van ja, do tačke sa koje može ugledati kako se ruše kulise koje stvaraju iluziju našeg postojanja, a poslednji pogled njegovih duhovnih očiju gubi se u praznini što se stere iza tih kulisa koje nazivamo životom i smatramo takvim. To je više nego ugledati sopstveni kraj kao svršen čin, jer posle toga smrt nema šta da radi kod tog čoveka koji je pre smrti više nego mrtav. To je pravi i najteži pad koji čovek može da doživi, jer to znači poslednjom iskrom vida sagledati da se dešava ono što je najgore i što je uvek izgledalo neverovatno i nemoguće. A sve to ne ostavlja nigde vidnog traga niti nosi određeno ime, iako je vidljivije od svih stvari vidljivog sveta i stvarnije od svih vidova one naše ljudske varke koju nazivamo stvarnošću. * Čovek može da posmatra prirodu sa ciljem da je upozna, kako bi se odbranio od nje ili je iskoristio u svoje svrhe. Teško onom ko je posmatra sa drukčijim namerama, mislima i osećanjima. * Noć je za njih zaista teži deo življenja, vreme koje se provodi u mraku ili sa pozajmljenom svet-lošću, kad se teško zaspi, nemirno spava i ružno sanja, a lako se i često budi i brzo vraća potpunoj svesti o postojanju.

Neki ljudi izgledaju kao da su se još kod prvog pokreta u majčinoj utrobi bolno začudili pritisku prostora i teskobe oko sebe — i od tog trena nisu prestali da se čude i zbunjuju pri svakom pokretu i dodiru sa okolinom. To su mučenici, * On je govorio svojim zemljacima: »Ne volite da radite, ne umete da živite, a pogrešno mislite da smrt, sama po sebi, ima nekog smisla i da rešava nešto u sudbini čoveka.«

Po logici svoga bića, dosledno svome razvitku — oni gube prijatelje uz put. u* 163

m2

Odlazim zbunjen i postiđen, kao da sam mnogima dužan mnogo, a znam: sve sam platio, sve, i ono što sam samo poželeo a nikad nisam očima video ni rukama taknuo.'
*

Ovaj svet u kom živimo tako je sazdan da je onaj koji se plaši već izgubljen. Pred njim je vreme u svim svojim oblicima i dimenzijama i on sam u tom vremenu u svim fazama i stanjima, i još nezačet, i još živ, i mrtav u življenju, na putu ka nestanku. Vidi samo suštinu postojanja.
*

od dvojice protivnika teško može proći. Prava opasnost za pobedonosnog ratnika — to je mir. Ako i njega shvati i savlada, tj. ako umedne da nađe svoje mesto u njemu, onda se može nazvati pobednikom, tek onda. U miru se stiče puno i konačno pravo na naziv pobednika. Ratne pobede su samo neophodan uslov za radnu pobedu u miru, koja je krajnji cilj. Prirodno je da čovek nosi u sebi nešto od dana koji su prošli, prirodno je i da misli na budućnost i da mašta o njoj, ali živeti ma i delimično u prošlosti, ili u budućnosti, opasno je i nezdravo. To znači trovati trenutak u kome živimo, potkradati svoj sadašnji život, ne spašavajući ništa od prošlosti i ne radeći ništa za budućnost. Najvećim i najboljim delom svoga bića, glavninom srca i razuma čovek treba da je uvek i ceo u sadašnjem trenutku, u jedinom pravom i jedinom mogućnom svom životu. Naravno, sve je to lako kazati.*
*

Misliti, kao što vi mislite, da su svi ljudi osim vas budale i kreteni, mora da je prijatno, i da vam nekad i pozavide na tome. Pa ipak, smatrati ceo svet samo predmetom svoje nepogrešne kritike i podnožjem sopstvene veličine, to nalazim da je sasvim naopako i žalim takvog čoveka, i pogotovo one koji su prisiljeni da u njegovoj blizini žive i sa njim rade. * Dvojica oru i seju, a trideset njih jedu i troše. Jedan gradi a desetorica gledaju ili čak ruše i razgrađuju. Pa kako da se održi takvo društvo? Prava opasnost za ratnika nisu ni smrt ni rane ni napori, pa čak ni poraz bez kojeg u ratu jedan
' u rukopisu napomena: »Posleđnja beleška u Zel[enoj] završava 16. sept. 1970.-« (V. Sveshe). II koja se

U zabačenim krajevima, među nezdravim i zaostalim ljudima teško može da nikne istina, a ako nekim slučajem ipak nikne (ili zaluta odnekud u takav kraj) — ne može da se dugo održi.
*

Vrlo rano sam saznao da svaki minut života može biti težak koliko i život ceo.
• Varijanta (Sveske — Crna knjiga): Dobro Je i prirodno sećatl se prošlosti i misliti na buđaćnost, ali živeti ma 1 delimićno u Du-auenosti Ili prošlosti — nezdravo Je, čak 1 opasno. To znači kočiti 1 i no A- i ®^°^ sadašnji život, ne spašavajući nlSta od prošlosti liim ""^" "ista za budućnost. Glavnim delom svoga bića, najbo-dairiif"^^?™^ ^"^"^^ ' razuma čovek treba da je uvek 1 ceo u sa-SvlmS "^""'^". ^°n Je ledini pravi i Jedini mogući život koji

164

165

Gledajući bezbrojna tela oko sebe, pomislio sam da to, može biti, tela izložena i osuđena na život U kome treba, kao leš u zemlji, da istrule i nestanu.
SU

(Naknadno sam našao sličnu misao sv. Avgu-stina: »Si nemo et me querat, scio; si querenti explicare velim, nescio.«) »Gotovo svaki živ čovek nosi svoju tajnu.« To ne mora biti netačno, iako je malo romantično ka zano. Možda zaista svaki od nas nosi tako neku tajnu. Nečija je manja, nečija veća, dublja po smislu i važnija, nečija beznačajna, a nečija kao da i ne postoji. Neko svoju tajnu čuva bolje, neko gore, neko apsolutno i potpuno. I kad bismo umeli tuma čiti izraz ljudskog lica, stvarni a skriveni smisao čovekovih reci i pokreta, otkrili bismo dosta čudesno lepih i neverovatno strašnih stvari o kojima naša mudrost i ne sluti, o kojima nikad ne govorimo i ne pišemo. I znali bismo više, bar nešto više, nego što znamo o čoveku i njegovim putevima i bespu ćima. ,, ,' . U narodnoj mudrosti jasno je izražena želja da čovek umre bez velikih bolova i bez dugog ležanja, to jest bolovanja. U Hercegovini se može čuti ova uzrečica: »Ne daj, bože, teška bola ni duga loga«, a dve glavne reći u njoj naglašene su kao što je gore naznačeno.
*

Sve možeš, ali ne možeš onoga koji se ispeo na uzvišenije mesto sprečiti da, kad gleda one Ispod sebe, ne gleda — naniže. Sav utonuo u patnju, samo se pitam da li ću izići iz ovog mračnog vira koji ovako povremeno zavitla oko mene splet mojih rođenih misli, sećanja, slutnja, nagađanja i predviđanja. Nada kaže: da, a sve ostalo govori: ne. Između toga da i toga ne prolazi vreme koje bi trebalo da je mera mog života, a u stvari nije drugo do mera moje patnje. Tako i sada, dok se savijam između dva kamena smrtonosnog žrvnja — da i ne — želim i očekujem druge dane, za koje bih s pravom mogao kazati da su dani mog života. Ništavni ljudi se nikad ne ubijaju sami. U tome su slični plemenitim i hrabrim ljudima koji gotovo uvek nalaze snage da sve izdrže i prevaziđu. Ali to je samo prividna slika. Priznaću bez oklevanja: ne volim mnogo one koji vole mnogo da pitaju, a onima koji su mi prijatelji kazujem, često i nepitan, sve što žele da znaju o meni, mojim mislima, planovima i poslovima, kao i o osećanjima koja ih prate. 166

Svi znamo i vidimo kako često i lako ljudi propadaju, ali isto tako često i lako zaboravljamo da čovek ne propada samo i jedino stoga što se pro-padljiv rodio. . 167

*

* Žrtva Sta je pravednije i bolje, preče, dostojnije našega divljenja: rušenje ili građenje? Ko je u pravu, onaj koji gradi ili onaj koji razgrađuje? To je nemoguće presuditi i kazati. Građenje i rušenje su dva lica naše ljudske sudbine, dva oprečna vida iste nužnosti. Gradi se i ruši sa istim smislom, iako sa suprotnim ciljevima. Ali žrtva kojom plaćamo građenje ili rušenje uvek je svetinja i ostaje kao svetinja iznad svih građenja i rušenja.
*

Ko ne ume da nađe svoje mesto u svetu ovakvom kakav je i da se pomiri sa mišlju o postojanju smrti, taj je već izgubljen.
*

Valjda jedna od najvećih osobina pravog čoveka jeste njegova stalna i uporna težnja ka nedostižnom savršenstvu u svima ljudskim poslovima.
*

Svi ljudi traže sreću, sa manje ili više snage i uporstva, a najviše izgleda da je nađu i sačuvaju imaju oni koji je traže u zajedničkoj sreći što većeg broja ljudi sa kojima ih život vezuje.
*

Pravo očajanje može da obuzme čoveka kad kod onih koje smatra bliskim umesto razumevanja i usrdne pomoći naiđe na hladne, oštroumne analize svojih shvatanja i postupaka.

Mali je broj ljudi koji mogu s pravom kazati da poznaju sebe, a još manji broj onih koji iz toga poznavanja mogu da izvuku spasonosne zaključke u svom životu. U većini slučajeva oni ne vide i ne osećaju ni sami sebe ni svoje stvarne odnose prema okolini, prema vremenu u kom žive ni prema ljudima među kojima se kreću; oni ne poznaju ni svoje sposobnosti ni svoje slabosti, kao što ne vide ni granice svojih moći, pa su zbog toga često strašljivi i nedovoljno preduzimljivi, i ne uzimaju od života ni ono što bi mogli, i što bi trebalo, a još češće idu preko tih granica, naravno na svoju štetu i sramotu. Mašta ih vara i zavodi, a razum ne osvetljava dovoljno ni pravovremeno njihov put, ili tek toliko da vide svoje greške kad je već kasno, i da mogu samo da se kaju i da žale. Zbog svega toga oni su od prvog do poslednjeg koraka u životu i ugroženi i opasni ljudi koji stalno posrću, sudaraju se sa okolinom, i pre ili posle propadaju. 168

Izgledao je kao da je neko uzeo njegove raza-sjte kosti i mišiće, zašio ih u tuđu, preširoku kožu, oživeo i stavio u kružno kretanje živih bića.
*

Neverovatno je kako malo znamo o sebi, svetu, oko sebe i životu koji živimo. Tek velike i nenadane sreće ili teški udarci i veliki gubici kazuju nam da je život čovekov mnogo bogatiji i složeniji nego što slutimo, da je sve u njemu dvostruko i višestruko, dvoznačno i mnogoznačno, sve, od naslade i radosti do bola i propasti, od najmanje sitnice pa do samog postojanja kao takvog. Sve se tu menja i ponavlja: više puta se čovek rađa, naizmence raste i pada, ozdravlja i boluje; više puta mre i umire, 169

i vaskrsava; i sve to što mu se događa gotovo uvek je nepredvidljivo i stoga naizgled puno protivreč-nosti, teško shvatljivo i neobjašnjivo, a kraj mu se gubi u magli, ćutanju i zaboravu. Između nas i našeg tela postoji i uvek je postojao grdan nesporazum. »Naše telo« kažemo ne znajući šta govorimo, dok bi ono, kad bi uopšte govorilo, reklo uvek samo: »mi«. Oduvek smo se koristili njime služeći svojim nagonima i potrebama, ili misleći da im služimo, ali ono je znalo što je znalo i što mi nismo ni slutiti mogli. Bolje rečeno, ono je bilo ono što jeste i što jedino može da bude: jedan od bezbrojnih oblika u okeanu stvorenja i pojava kome ne možemo dogledati kraja, isto kao što mu ne znamo izvor ni početak. Razmišljajući o tom »svom« telu i tražeći — naravno uzaludno — smisao koji ono nema, mi smo ga čas nazivali zemnim blatom i okovom našeg duha, a čas gledali u njemu hram koji je za svoje prebivalište sagradio neki bog.

boke žalosti gledati na ljudsko stvorenje koje stupa u sunčevu arenu, na krivudav put sa znanim svršetkom. Sastavljen samo od neprocenjivih elemenata iz nepoznatih, uzvišenih svetova, čovek se rađa da bi ubrzo postao pregršt bezimenog i dugog jada, i kao takav nestao. I ne zna se ni za čiju se slavu rađa ni za čiju porugu propada. Blesne za trenutak u sudarima protivrečnosti od kojih je sastavljen, mine pored drugih ljudi, a ni pogledima ne mogu jedni drugima da kažu vaskoliki jad svojih sudbina. Tako jedni nestaju, tako se, u svirepom neznanju, drugi rađaju, i tako teče neshvatljiva ljudska istorija.'
*

Možda će sve protivrečnosti i sve teškoće koje su nas pratile i mučile celog našeg veka naći svoje rešenje negde na kraju, u poslednjim trenucima, kad nam se otkrije istina da ništa od svega toga nije bilo važno, čak da nije bilo ni stvarno. Znači: tužno rešenje.

Sta je to što u mozgovima pojedinaca budi neljudske želje i pomisli i što ih nagoni da bez vidljiva smisla i razloga izazivaju oko sebe sudare i nesreće i teška stradanja koja obično pogađaju nevine, a njima samima ne donose ni mira ni zadovoljstva ni neke vidljive koristi? Na to pitanje nema odgovora, i zato će se ono ponavljati doveka, dok god ima ljudi koji nevini pate.
*

Sagoreo je bez sjaja i plamena. * Kobno je i razorno dejstvo starosti koje nam skraćuje trajanje sna, a produžuje stanje budnosti i mučne jave. Ono troši našu snagu, umanjuje našu preduzimljivost, usporava naše radnje i poslove, od sitnih i beznačajnih do važnih i najkrupnijih; umnožava broj naših obaveza, a smanjuje vreme kojim raspolažemo.
' Berlin 7. iv 4«. g.

Kome se, ma i samo delimično i trenutno, ukazala istinska sudbina čovekova, taj ne može više imati nepomućene radosti; taj više ne može bez du170

171

to jest. t72 2ena se zamori da bude čoveku prijatelj. i protivrečno. nose nas. koje mi volimo da nazivamo »-slepim«. bilo je očigledno da pazi o čemu će govo173 . šta je dobro i pravo a šta nije. To je bio ćutljiv i uzđržljiv čovek. i da osetim. Tako je sa svakim od nas. A kad je govorio. i na kakav neverovatan način se događa. * Smrt onih koji su nam bliski može dvojako. naše strasti i naši interesi smanjuju ili uveličavaju. Govorim vam na osnovu mnogih i raznovrsnih iskustava. i prema tome nas ili skršuje i uništava dokraja. * Imao sam prilike da vidim nekoliko žena i nekoliko porodičnih sreća koje one daju. * Velike snage. rođeni od žene. Nisu oni koje nazivamo pokojnicima tako mrtvi kao što se to obično misli. da utiče na nas: nekad zamračuje i sužava a nekad osvetljava i proširuje naše duhovne vidike. do bezobličja. * Covek. uz učešće svesti ili bez nje. Možda je polovina odvratnih i štetnih stvari koje truju život čoveku i unakazuju lice sveta skovana u bračnoj postelji ili oko nje. Isto kao što ni oni koji sebe smatraju živima nisu onako ni onoliko živi koliko bi hteli da izgledaju i kako sami sebe vide. Covek je nezadovoljan i nesrećan što se bar dvaput u jednom danu ne dešava čudo. šlepu zloću žene koja jede samu sebe i truje sve oko sebe. sudaraju se. ili neočekivano i čudesno jača i uzdiže. tako malo zna o sebi i tako je nesiguran u oceni svega što se dešava oko njega. Kad biste znali šta se sve meni u snovima događa. neobjašnjivu. osvetljavaju ili zamračuju. vi biste lakše razumeli da je moja jedina želja: nepostojanje. i možete mi verovati. kao zadah pakla. pod ovim suncem jeli hleb ove zemlje. lome i gube. Jer često se dešava da tek tako sagledamo svoj pravi moralni lik i stvarnu sliku naših postupaka koje nam inače naša mašta. One žive i rade u nama. A šta sam ja? Tek malen plamen koji velikom Ognju u susret hita. svet u kome se ništa ne događa i u kome se ništa ne može dogoditi. da je srećan kad može iz usta dobra i pravedna čoveka da čuje sud o svojim postupcima.O živima i o mrtvima. vitlaju. a tako je bilo ođuvek sa svima koji su. dejstvuju u prostorima oko nas. u stvari.

zdrav sam. izgleda posve drukče. Kome treba ovaj bol za koji ne nalazim nikakva objašnjenja? I sve neka je prosto... Obraćam se Tebi ovom molitvom bez kraja i cilja. Isto tako kad bi se. jer nikad nije znao šta sve može u govoru reći ili pri delanju učiniti. u bolovima. bez ljubavi. i što god bi uradio. Ne znam zašto ni čemu sva ta patnja.. 174 275 .. Uči na sopstveni grob.... Telo čoveka koji spava sam izgleda. oni liče na drvo života. Sve je to stvaralo oko čoveka neku i tajanstvenu i nesimpatičnu atmosferu.... ... miran i osećam kao slast i raskoš vreme koje prolazi — drugi leže sad u bedi.riti i šta će kazati.. pod torturom nepomičnih sati.. u prvoj jutarnjoj svetlosti.. ■. Takav čovek.... snažno i dugovečno.... * Ja sam ponekad slazio u ponore za koje ne nalazim imena ni hrabrosti da ih opišem. koji smrt neprestano zamišljaju i nazivaju snom.. tajanstveno. . bilo je jasno da to nije sve što može ni upravo ono što hoće. zdravim snom ljudi koji se vole. pa da nastave svoje kalibansko rovanje po zemlji i ispod nje. i po izlasku iz njega. bez cilja i strepe od večera koje je za njih samoća. Neiskren i dvoličan čovek... U isto vreme i odvojeni i povezani. posle dužeg oklevanja.. Kad slušam neke žene kako govore i gledam koliko iskustva imaju u stvarima svagdašnjeg života... A ja se pitam otkud ovim ljudima.. razgranato. kao krtice.. teško je bilo verovati da je to sve što o tome zna.... i ženu i decu koji me čekaju — toliki žive željni svega.... Ja idem obasjanim putem. * ..... samo da jednog dana ne ostanem zauvek u nekom od tih ponora. izbegavajući gde god se može sudare i sukobe.... Covekova molitva. »Dormire sotto la volta nera . nego što znam — i to je jedino što znam pouzdano — da je ja izgovaram.. pravo i tanko kao sarkofag. pritajeno u stalnoj težnji ka novim oblicima. ta sigurnost da će zaista moći mirno spavati. u ponoru. Znao je da sebe ne poznaje.. ili od ružnih snova. I govorio je malo i oprezno i postupao u svakoj prilici sporo i neodlučno.. činio je to sa mnogo opreznosti i ni u jednom poslu nije išao do kraja. Ja imam krov nad glavom i prostrt sto na kome pretiče. i da neće i tamo patiti od nesanice....-« Peva jak glas poznatu melodiju.... A dok se govori o stvarima duha.. .. resio da nešto uradi. i da svoje reci i postupke ne ume da predvidi... drevne kao duhovi zemlje i da se sa svakom reci i svakim novim iskustvom sve više ukopavaju u zemlju.. studen i užas. učini mi se odjednom da su stare. one strpljivo čekaju da taj razgovor prođe.. ne što sam uveren da je Ti čuješ. I patio sam — niko ne zna i ne sluti koliko — pre silaženja. Jer što god bi rekao. U stvari. osuđen i sveden na svoj osnovni i poslednji oblik. on nije toliko bio nepoverljiv prema drugima koliko prema samom sebi. tako da je svaki njegov posao imao nepravilan i krivudav izgled.. Ćovek koji spava u širokoj postelji sa voljenom ženom. kao nevreme....

onda mojoj blagodarnosti kraja nema. ona nije neprijatelj života nego njegov drug. (Vidi narodnu pesmu gde se momak često baca na de-vojku »zlatnom jabukom«. A ako me još nesvest i nebiće zaista čeka na kraju svega ovoga. a naročito valjda u ovim balkanskim zemljama. ali nikad ne gasi — hiljade njih žive u jadnom mraku. svakog trenutka imao pred očima beskrajnu i nedoglednu raznovrsnost i mnogostrukost pojava u ljudskom životu i društvenim odnosima. da izgledam samo i jedino pesnik prolaznosti. dok su još nejaka i nevina. na primer.Ja imam u duši svetlost koja se. ako nije i sam po sebi zlo. onaj koji je sprovodi i ispraća. Onda će kao glavno i poslednje osećanje ostati od mene ova bezgranična zahvalnost. oni osećaju potrebu da se bacaju jedno na drugo 176 Pustite. kao jedini stvaran znak da sam ja živeo i da si Ti mogao postojati. Vi koji volite život — a ko ga u osnovi osnove ne voli? — ne zazirite ni od ovakve moje pesme. Ja je upućujem Tebi. možete na dva načina da se odbrani te i održite u struji života i da ljude prisilite da vas poštuju i — poštede. u samom biću njegovom. Deca se igraju svega onoga od čega docnije strada i njihova duša i telo: rata. Ali zašto onda redovno u onome što je telesno i silovito u životu starijih? pitam ja. To se najbolje vidi po deci koja. loptom. i koji bi se tim saznanjem stalno i dosledno rukovodio u svom mišljenju i svima svojim postupcima. da budem njen vesnik. da vam i opet — ne može niko ništa. * Sto duže živim. mrvicama sa stola. Tako. Muzika prolaznosti.) Svuda u svetu. i što će opet negde i za nekog biti. što jeste. Zla sudbina čovekova izgleda da je više usađena u čoveku. (naročito muškarac na ženu) sitnim predmetima. šapat i muzika koja kao romorenje vode prati tok životnih sokova. Samo ljudi koji vole život mogu da čuju i zabeleže tihu melodiju pro12 — Znakovi pored puta 277 . nego što mu je nametnuta prilikama docnijeg života. Prvi je: da stečete toliko novca i sigurnih dobara da vam niko ne srne i ne može ništa. cvetom. onda neka ostane ova moja zahvalnost. Drugi je: da pokažete takvu ravnodušnost prema novcu. bez ikakve nužde teže svemu onome što će biti razlog njihovih patnja u docnijem životu. snegom. žandara i hajduka. istina. A ako u prostorima koje mi naseljavamo našim slutnjama zaista nema nikog da je primi i ako si i Ti samo jedna potreba i deo moga osećanja. onog što traje u večitom nestajanju. trgovine. za čas-đva. * Ljubavnici se odaju sitnicama. Podražavaju starijima. to je glas onoga što je bilo. vlasti i svakom društvenom sjaju i uspehu. odgovorićete mi. povija i smanjuje. svatova. To pokazuje da je život u svojoj klici vezan sa zlom. sve se više divim mnogostrukosti ljudskih sposobnosti. Istinski miidar bio bi onaj čovek koji bi u svakoj prilici.

možda čak i potpuno sami? Pa šta im onda vredi što su čisti. ni pokušavati da je nadvičete. u jednom jedinom blesku. Samo postojanje po sebi znači i sreću bez prekida. jedan način borbe za prevlast. Prolaznost. napuštam ceo taj napor. A znam dobro da proći ne mogu. to je život sam. morati ostati u manjini.laznosti. najjače i veliko naše osećanje toga života.. iako ne znamo kako ni kada.' ■■. Dok se jednog dana i meni ne otkrije ćela prosta i jasna istina. sav u skladu sa mojim snagama i mojim željama. ^ i^^. koji u jednom blesku sagledaju poreklo. nekad kraće. . mračan tesnac. Jednu po jednu savlađujem te178 Ponekad je svet oko mene beskrajan. ali i da propasti ne smem. ispravljam svoje sudove. nepo-grešni i na pravoj strani? I gledajući ih sve duže i još bolje. a posle ispituju njene pojedinosti i tako dopunjuju sliku koja im se objavila pri prvom susretu.. itd.. Tako to traje. sporo upoznajem njene pojedinosti. Svojim izdizanjem a nipodoštavanjem svega oko sebe. oni u stvari celog veka naplaćuju honorar od svih ljudi koje sretnu. jedino ispravnoj strani.. Ona je ono što smo. u povoljnom slučaju. pa se opet vraćam njemu. morao sam doći do čudne pomisli. Gledajući neke ljude oko sebe. Naravno. Gledam ih i neprestano ponavljam sebi kako je to naročito ružna vrsta ljudi. ne širi od iglenih ušiju. savršeno lep a trajan. Gledam ljude koji su gordi i nadmeni zbog svog dela i svoje slave i koji zato govore s visoka sa ostalim svetom. iz kojeg moramo izići pre ili posle.. Svaka pojava sa kojom se sretnem stoji preda mnom dugo kao zagonetka. kolebam se. Tako taj proces saznavanja kod njih počinje sa bleskom. radeći neprestano tako.-. kroz koji mi valja proći ili tu pred njim jadno propasti. a kod mene svršava. ili mojim odsustvom želja. nekad duže. uvek i u svemu na časnoj. ocene i odrede joj mesto u svetu svojih saznanja i shvatanja. posredan i maskiran način animalne borbe za bolje mesto. koji nam niko nije dao. smisao i sadržinu svake stvari koja se pred njima pojavi. u koji nas niko nije zvao. ja se pitam kako se ne zamore da stalno budu u pravu. ukratko. Možda to: biti u pravu. Teško prodirem u nju.:. Nemojte je prekidati ni poricati. varam se u zaključcima. ■. zašto ni kuda. u stvari. kao kod ukrštenih reci. Kako im se ne dosadi da sve oko sebe guraju na onu drugu stranu? Kako ne pomisle da će. i iskorišćavanje svega oko sebe. Osluhnite je dobro! Ona je sva samo himna života kome ne znamo početka ni kraja. Ne zazirite od te pesme! Prolaznost. neopravdan i nezaslužen honorar. škoće koje su povezane među sobom i zavisne jedna od druge. jer što ne prolazi to je isto kao i mrtvo ili nerođeno. jer su od svog izdavača već naplatili ono što im pripada. izmere. li*- 179 . ali uvek traje. to je jedini nama pristupni vid trajanja. časni. Kod mene je uvek bilo obrnuto. i nije kod njih ništa drugo do jedan finiji. ■ ' ■ ' ■ * ' Uvek sam sa divljenjem gledao ljude brzog i lakog shvatanja.. bezbednije potomstvo.. A ponekad se sav svet ispreči preda mnom kao nedogledan. prozru je. veći zalogaj. pripadati dobroj strani.

udari u lice. ali će mu od toga možda biti nešto malo lakše. po nečem. Svaki mu je korak pogrešan. ali ih ne učimo ništa o značenju pojedinih doba ljudskog života. * Kad vlasti već toliko dokumenata i fotografija traže od svakog građanina. pomešana sa ironijom i gađenjem. Ali. možemo da kažemo sebi: »Ovo je. i ničim više i ničim drugim. Otprilike. Samo. zemlja i vode i šume i nebo i zvezde i oblaci. To. Trebalo bi uz svaku molbu za nameštenje. U krug tih svojih poslova on uvlači sve: ideje. on to ne primećuje. a mi se trudimo (bolan napor!) da to zamislimo. pokrete. umeće da proširi i ustali taj sistem odricanja. a ne to što ne možemo preskakati plotove i prevrtati devojke u seno. ovo: Slabljenje fizičkih i duhovnih moći nije ni izdaleka ono što je najgore i najteže u starosti. on niže grešku na grešku i glupost na glupost. sva područja života pristupačna. Jer doći će vreme kad će se možda setiti toga što mu je nekad rečeno o starosti. bez izgleda da ih zapamti. Covek koji je još za mladih godina navikao da se odriče mnogo čega. na primer. kao slepac. trebalo bi uvesti još nešto. pored poslednje fotografije (ne starije od šest meseci) tražiti još dve. Ima ljudi kojima su svi putevi otvoreni. bar u primerima. Bolujući od fiksne ideje da je on u vezi sa svim što postoji i da se sve na svetu njega tiče. utoliko lakše što mu i priroda sama u tome pomaže. Nego je strahota u tome što sa nama stari sve oko nas. javne ljude i skromne neznance. Iako znam da ni to nije lako. to je ono glavno i najteže. I na štetu je i dosadu svemu i svima oko sebe. » Postoji takav tip nesrećnog čoveka koji od rođenja do smrti živi u zabludi da je. A to je nemoguće. a u stvari on se bavi samo samim sobom i svojim mutnim ambicijama. Ali možda bi ipak trebalo više govoriti već deci o starenju i starosti. Takvi smo mi ljudi. a posve drugom kad nas ta ista reč. Razumem da je teško govoriti mladosti o tom šta je to mladost. A stvar bi bila u redu kad bismo. vraćena. jednom merom merimo reč kad je upućujemo ljudima oko sebe. kažu. pozvan da se bavi javnim poslovima. a oni prezru i odbace 181 180 . Trebalo bi da mladim ljudima neko kaže. Tako bi se o tom čoveku znalo mnogo više i mnogo bolje šta je i ko je i kakav je. i razara i ono što smo nekad sa zanosom i željom gledali. prodire i u naše sećanje. ubeđen i uporan. upućujući reci drugome. kako bi trebalo da se proživi. To mu neće pomoći. lepo. ustanove.* Svačem učimo decu u školi. imali bar deseti deo one osetljivosti koju pokazujemo primajući tu istu reč upućenu nama. da ispravi što je krivo i izvodi na čistinu što je zamršeno.« A što je još gore. kako brzo prolazi i lako propada. ali nam nikako ne polazi za rukom. Covek bi bio beskrajno nesrećan kad bi morao sebi da prizna da sva lepota sveta postoji samo u sokovima naše mladosti. kao da slušamo kako nam neko priča kako je nekad. Najzanimljiviji prizor i najlepši predeo ostavljaju nas tada ravnodušnim i ne kazuju nam gotovo ništa. To bi značilo tražiti od mladosti da shvati i sagleda samu sebe. Trebalo bi da mlad čovek neke stvari bar čuje. negde bilo nešto lepo. jednu iz detinjstva i jednu iz dečačkih godina. ta ravnodušnost. jer ide u naopakom pravcu.

Jer. * Ima trenutaka kad su za mene voda i vatra jedno isto. pravca ni opravdanja.sve. postoje neke mučne i ružne pojedinosti koje nijedan starac neće nikad o sebi priznati. jer moraju. do kraja oda sve tajne i zloupotrebe reda ljudi kojem je pripadao. Istina je da se starci često vajkaju i žale i do nepodnošljivih pojedinosti pričaju o svojim staračkim nedaćama. Uvek ostane bar jedan deo nekazan. žena koja stari nikad to ne uviđa potpuno i nikad sebe neće moći videti onakvom kakva uistini jeste. Samo mladost je toliko »luda« i — tako velika. osećanja i postupci. Pa ipak. kad naš pogled ne zadržavaju ova prolazna priviđenja koja nazivamo svetom oko sebe. jer ga one suviše unižavaju u tuđim i u 182 Čitajući prepisku između Makijavelija i njegovih prijatelja. Još neko vreme. Tako. lika. to su u stvari naše želje i nagoni. i slično. Tada potpuno nestane ovog mučnog sveta sa njegovim suprotnostima. na primer kod lekara. Ostanemo. i tim željama i nagonima podsticane misli. Slično je i sa nekim profesionalnim tajnama. nedostižni uzorak. 183 . Posle. i nikad se neće sve ni znati. naprotiv. laž i lažna uteha. i izaberu ironiju kao svoje jedino područje. Po svojoj suštini i svom konačnom dejstvu. na primer. a to je onaj deo koji on zbog sebe samog ne može da kaže. potpuno. Ništa nema imena. » Misao o večnosti i životu iza groba stvorila je sve što se naziva ljudskim delom na ovom svetu. i ja vidim jasno i savršeno ose-ćam jedinstvo svih elemenata koji kruže vasionom. upravo one najteže. kao u beskrajni. i malo potrebe za ulepšavanjem strašne i nepodnošljive stvarnosti. mi tkamo ovaj naš kratki zamršeni život. Samo tako je sve ovo mogućno i objašnjivo: i mi i život i naša volja i snaga da ga živimo. Samo mladost ima hrabrosti i snage da voli lepotu. * • •• O nekim ljudskim osobinama. malo sujete. sve je jedno u ovom milionitom deliću sekunda koji se zove večnost. jer do samrtnog časa ostane u njoj malo nade. Kad se ugase naše želje i nagoni. Osim toga. neke stvari. Svet ne postoji. A ima. Ona je u isto vreme i začetnik svakog uljuđenog života i glavni uzrok njegove bede i nesavršenosti. To su ona neuhvatljiva i nezadržljiva magnovenja kad smo nošeni nama inače nepoznatim snagama. kao i o nekim društvenim stanjima zna se vrlo malo. zagledani u večnost. posle je i u tom pogledu sve više ili manje kompromis. ni oni sami ne primećuju ili ih sebi ne priznaju. A to se vreme ne može ni zvati životom. jer su im svi drugi putevi zatvoreni i sva ostala područja nepristupačna. * sopstvenim očima. Nikad se nije desilo da neki njihov odmetnik. sveštenika. Na primer o starenju ili o docve-tavanju ženske lepote. iskreno. ni u najvećem ogorčenju. nestane i sveta oko nas. na žalost — mi. To što vidimo oko sebe i što nazivamo svetom. takvih koji se isključivo i grčevito drže ironije. bezuslovno i bezobzirno.

iako kazano u najboljem uverenju. To znam i to je ođuvek i zauvek utvrđeno u samoj osnovi moga načina mišljenja i moga osećanja sveta. Gušim se od zanosa pred tom činjenicom i gubim se u traženju njenog izraza. drugačijim odnosima i uslovima života. a to je — naša neuništiva i neobjašnjiva ljudska potreba za čudom. potpunu i konačnu. golu. Stani! Već netačno. jedan zvuk koji će jasno i pouzdano moći kazati: Postojimo. ideje ili verovanja. ne više jedan. to je voljno služenje obziru. jer mora biti da postoje. u zanosu gotovo. I ništa više. nego samu sveobuhvatnu činjenicu postojanja. znak je da je društvo osuđeno. jedno slovo. Postojimo. pokazati nam put ka izlazu i pomoći da donesemo pravu odluku i u trenutku kad sve izgleda izgubljeno. I misli. sa drugim izgledima. Znači da ne moramo prihvatiti bezizlaznost ovog položaja kao stvarnu. I sve u tome. kad čovek oseća da je izgubljen. * Najlepši dar. Kad ti obziri stanu da popuštaju i postanu predmet kritike i ironije. traži bolje. zemlje. U čoveku postoji nepoznata ali ograničena količina čežnje koja teži da se utroši i koja se. da su njegova zla pretegnula. ma i privremeno. koji opominju piskom. dok me njihovi šoferi začuđeno — Ijutito gledaju. nego mogućnost njenog postojanja u nama. Postoji svet i ja u njemu. Čuda se ne dešavaju. aU jedina. Ali ipak ima nešto što liči na čudo. pravog izlaza ni punog spasenja. U takvim trenucima desi mi se da zastanem nasred prometnog trga. Tada pritešnjenom i ugroženom stvorenju ne ostaje do jedna misao. obična i slaba. na nepropisnom prelazu. na svetu i drugi krajevi. koje dobrim vaspitanjem i dugom tradicijom postane druga narav ljudi. Biva da naiđe u ljudskom životu trenutak kad se izlaz nigde ne vidi i ne naslućuje. nego samo jedan jedini znak. ali nekog izlaza ni spasenja. kao i društvena uređenja i velike ljudske misaone i materijalne pothvate uopšte. već prema prilikama. a odjednom. Tako je. ili spasonosni izlaz. i koje je glavni i najbolji antidot svima neminovnim zlima društvenog života. to je igra. Nije ta misao sama ona koja nas izbavlja i spašava. divnu i strašnu. ne vidimo.Jedna od bitnih karakteristika svakog civilizo-vanog društva. ma kako ona izgledala očigledna. mi vidimo jedno: od samog početka svoga postojanja čovečanstvo (ili bolje rečeno čovek u njemu) stalno se oslobađa i spašava. Jasno vidimo tu težnju. pa i sa stvarnim izlazom za onog koji se kreće i živi. on i sve što je ikad njegovo bilo ili moglo biti. sa drugim ljudima. utisak sveta oko sebe. vezuje za ljude ili stvari. a to što tražim. i da su prvi oblici novog društva na pomolu. da brže ili sporije ide svojoj propasti. 184 * Dođe trenutak kad osetih snažno i neobično. izdvojen. Ako pravim linijama povežemo među sobom razne filozofske sisteme. među rekom automobila. 185 . izgubljeno je sve i potpuno! Pa ipak postoje. to i nije više rečenica ili reč neka. I čovek se hvata za nju. rešenje. svudašnju. U toj sumnji u potpunu stvarnost naše nesreće ima zračak nade koji može biti spasonosan.

a neki i ne znaju jedan za drugog. Svi misle da živi sam. bio je već tada na najboljem putu da stvori igru. njenim granicama i njenim dometom. docnije. nego postoje bezbrojne vasione bezbrojnih svesti. A s druge strane čovek se pita kakve su to sile koje uspevaju da jedno ljudsko stvorenje provedu kroz sva bespuća. Sve može biti. sve stvari i pojmovi. i nije drugo do moja svest sa njenim vidikom. sve ostavi tako. dobijaju ime tek docnije. ovakvim kao što je moja. a imena nadevaju dokoni i domišljati pojedinci koji sami ništa ne rade. možda su je ljudi izmislili ili osvojili. tako je uvek sve čisto i uredno u njegovoj kući. tj. neki se od njih seku. kao nepregledni broj krugova. ali ni u jednoj svesti nije sadržana ćela vasiona. spremi ručak. I. a niko ne zna da nevidljiva žena dođe svako jutro. (Tako to uvek biva da sva dobra. okuke i strmine života. čovek postaje obazriv u zaključcima i izbirljiv u izrazu. kad već odavno postoje. ali dar nije. pored tolikih rđavih: da nas spašavaju od površnih sudova i jevtinih refleksija. bez veze sa onim kako ja inače mislim i šta radim. Sve su svesti u vasioni. duga i teška putovanja imaju bar jednu dobru stranu. Desi se i da čuje tihu melodiju koju ona pevuši pri radu. a ona dođe (opet nevidljiva) i sve opere. jer kad bi je ugledao ćelu.Jeste. podne i veče.) Sve to mi možemo da slutimo i nagađamo. * Mnogo teže mogu da zamislim mrtvu vasionu. kad je igra već odavno postojala i na razne načine vladala ljudima. nazove čudom. Sve se u nama buni protiv verovanja u čuda. 186 Legenda o mudracu. sa svim onim što zamišljam u njoj. i višim i nižim od nje. ali kao tuđa. igra je najlepše što imamo. Stoga ona posprema i uređuje sve kad on nije prisutan i nestaje u trenutku kad se on pojavi. raširio prste i stao da prati igru njihove senke na beloj kamenoj ploči. ne stiču i ne osvajaju. to niko ne zna — ispružio na suncu ruku. u sebi. — Čini mi se da je ćela živa vasiona posejana svestima. Posle. sklon je da ih. * U Budvi. jedan od ljudi zaista je ovladao igrom. ali ona nije dar. I odmah se javlja pomisao da to što ja nazivam vasionom. upravo tom svojom dužinom i težinom. očisti i vrati na svoje mesto. Uslov je samo jedan: ne sme da joj vidi lice ni čuje glas. Velika. I ne nalazeći odgovor. ali odmah obara oči. samo joj to ime nije dao. nego se samo igraju. Dobra se stiču i osvajaju polagano i mučnim naporima kroz naraštaje. a on treba samo da uzme i stavi na sto. u kojoj ne živi nikakva svest. nestalo bi je onog trena zauvek. ničiji i nikome. i da ga dovedu ponovo do carstva nepostojanja iz kojeg je i krenulo na taj put. na žalu. vasionu naseljenu mrtvim stvarima. neki dodiruju. Gledajući širinu i raznovrsnost sveta oko sebe. i ne postoji neka vasiona koja je izvan naše svesti i koja se može objektivno utvrditi. sedeći na kamenoj klupi i prateći igru mnogih ruku i jedne lopte. Tako. večeru. Odjednom mi se javila misao. pospremi kuću. a nazvana je tim lepim imenom mnogo docnije. Ponekad joj sagleda skut od haljine. Kad je prvi čovek — a koji je među ljudima postojao i bio prvi čovek. ali on 187 . Možda je došla sama.

često i razmišljao.* * Ja bih mogao da uzmem za devizu ime jedne kanađanske lađe: I 'm alone (Ja sam sžm). osetih jak miris vode i ribe i mokre trave. samo bez joda i soli. Tada mu se oči svakog čoveka čine nemilosrdna ogledala koja umnožavaju do u beskonačnost njegovo lice. da ga boli kad ga ljudi u prolazu gledaju. pokvaren i odbačen kalup. poznato zemlji i nebu i svima svetovima. 189 188 . Prevarena čula klonu. II 1955. * Smrt je kao grom. čitao si o njoj. a sad vidiš da to nema prave veze ni sa životom ni sa smrću. nego zato što je moja greška učinjena još pre nego što sam doneo svoj sud. upustio da sudim o ljudima i njihovim delima. kad takvu reč izrečem.sis^r"* * Zašto sam kolebljiv u odlukama pri svakom poslu pri kojem dolaze u pitanje tuđi interesi ili tuđ ugled? Zašto zazirem od konačnog suda i presudne reci? Zašto. i to igram neku ulogu koju pre toga nisam ni pročitao i iz koje ne znam ni reci. A kad se desi ovako da udari u tvojoj najbližoj blizini i neočeki^'ano pogodi nekog koga voliš i sa čijim postojanjem si vezao svoja najlepša zadovoljstva. U proizvoljnoj igri živaca kojoj su stalno podvr-ženi ljudi samci. pred nevidljivom ali strogom i mnogobrojnom publikom. bez onoga što čini morski miris najzdravijim i najdražim mirisom koji zemlja daje. viđeno i odbačeno od svih i od svega. Zato mi se dešava dosta često ovo: sanjam da igram na nekoj velikoj pozornici. neplodna larva. neodređeno. u trenutku kad sam se. Ali ja sam i bez devize * U noći. Mislio si da znaš šta je to smrt zato što si umeo da napišeš nekoliko poetičnih reci o turskim grobljima. Takva trenutna varka zaboli kao teško razočaranje. sličan mirisu mora za vreme oseke. i da si govorio ili pisao napamet. kao nekoj kazni. Još tu sam ja pogrešio. vođen sujetom ili slabošću i obzirima. Ja sam rođen i vaspitan u sredini koja je smatrala da u svakom javnom nastupanju ima nečeg nedopuštenog i stidnog. Ponekad je i pomeneš u razgovoru i u pisanju. uvek mudro i mirno kao da sve znaš o njoj. površno i prazno. istrošeno. bez kraja i zaključka. to lice plovi niz struju stvorenja kao pleva. ljuska. i od tog trenutka počelo je da me prati osećanje nemirne savesti. šetajući pored jednog jezera. onda tek vidiš da ne znaš i da nikad nisi pravo znao šta je to smrt. dopuštam da me tako lako pokoleba svačiji prigovor i da me ubedi o njenoj nepotpunosti ili netačnosti? Zašto svaki plitkov i nitkov može da me uplaši tobožnjim posledicama moga suda? Ne zato što bi moj sud bio pogrešan. > 14. žude za istinskim morem kao što se želi ljubav ili svetlost. kolebanje u svemu i bojazan od svega. i iz nizine u kojoj se pomišlja na smrt. Znaš da postoji. Uvelo.°Str-^rs-. ima dana kad čovek mrzi samog sebe do te mere.

Ne mogu da gn vidim. Ima divnih noći kad sve peva u nama. nikad mi nije dosta vode ni bilja ni ljudskih lica. prolazi ulicama i da bih ga mogao sresti i videti i s njim govoriti. Cak i dobro. bez izgleda na rešenje i smirenje. i to bez ikakvog spoljnjeg povoda i razloga. Nije teško uvideti. 190 San. ali predviđam šta će kazati kad progovori. nesigurno i nejasno. iz nje same. nije mogao videti. Blaženstvo bez reci i sećanja. A progovoriti može svakog trenutka. ali sa kukavnom. * Gledajući neki plitak pozorišni komad. briga. Ja kažem sebi: Još večeras budi hrabar. fabrikant pozorišnih komada. Uvek rni je malo vazduha.('«"f Nije muški. Idem i osećam se nelagodno kao u životu. ja mimo i bez čuđenja vidim da je moje gledište posve drugo. smrt re-šava sve. nije lepo plakati. Jer. Prosto kao slutnja nekog postojanja.A snivam ga dostiTesto ■"' ""=«")« ^ san. Drugim recima. koliko se čovek tako troši. a stidno je plakati pored puta. Sada treba leći bez utehe. i sa životom samim. a već sutra možda neće nam trebati ni hrabrosti ni utehe. i kakva je patnja takav život. ja sam još nemiran i pre nego što zaspim još se trzam od pomisli da sada neko. pre ovoga života ili posle njega. i njihovog mišljenja o svemu na svetu. i posmatram ih pod uglom pod kojim ih njihov pisac. kad je slatko bdeti i slatko zaspati. ne drhti i ne boj se više nego što treba. a sve se može desiti. dajem im značenje koje same po sebi nemaju. ispod gustih i niskih krošanja drveta. prenosim na viši plan. primetih da ćelu naivnu intrigu i sve scene redom. zadocneo i sam. tako da živim i postajem isto-vetan s njom. gotovo svakog dana. * Desi mi se da odjednom osetim svu svoju udaljenost od ljudi koji me okružuju i njihovih poslova. sve od ljubavi i želje za 191 . mirnog i rajskog. kad svi počivaju i kad najposle valja leći. Ne govori ništa. Ali sada nije dobro. Kao dva nejednaka kamena osećam u utrobi strah od minulog dana i neizvesnost sutrašnjeg. Iza mene ide jedan čovek koga znam. Snagu trošim i mladost sam izgubio. jer ja na tu istu stvar gledam iznutra. da ćemo u noćašnjem snu malko umreti. jer neću da se okrenem. Sve je zamršeno. (. nepriznatom nadom da će sutra rešenje biti ili izgledati lakše. naočigled sveta. Tako biva. a mira nisam poznao. I znam da ga znam. kako se nižu. * Je li još iko voleo svet kao ja? Noću. Idem preko neke vode. ali znam da glavom dopire do prvog lišća na krošnjama drveta. Kad čujem sva moguća mišljenja o nekoj stvari.

Zaklonio sam rukom oči od sunca i u širokom prostoru iznad senovitih opkopa. ali ne gine i ne nestaje kao sve ostalo što se rađa. 13 — Znakovi pored puta Jedanput učinjena nepravda ne da se ni popraviti ni zbrisati.svetom. Ni toliko. I da nema opraštanja i zaborava. u sobi iz koje smo krenuli. za čim smo išli i srtali. Vazduh oko mene bio je ispunjen bezbrojnim živim bićima u pokretu. Sumnja ne može ni da se začne. uporedo sa našim bedama i niskostima. samo rađaju nove nepravde. Zbunjivali smo se i patili. i čekalo nas. Tada osetih koliko je netačna naša egocentrična predstava da gazimo po zemlji i stojimo u vaz-duhu kao nečem odvojenom. Noću. kao da nikud nismo lutali. bilo je već pre naših pomi192 193 . čas smireno. * Kao da nigde nismo odlazili. Sve što smo žudili i tražili. sva stanja i promene samo uobražene i nasleđene zablude. Sve što smo hteli. kao da nikad nismo posrtali ni gubili sebe. sa životom. sve je bilo kod kuće koju smo ostavili. a rano se dižem. kao dva suprotna zvuka u nemoj žici. Ništa. nema straha. nego mi smo život. Pa ipak. nema čekanja. To je stvar« nost i to će se znati. ono što danima i nedeljama izgleda nemogućno i ne-postižno. a meni je ovde odavno zašlo. Lično postojanje kao i lična smrt samo su prolazne varke. paučine i ptica. a što ipak živi u nama. Javlja se ono što je u nama bes-telesno. i sve je tu i tako oduvek bilo. a uskrsnuće je u otkriću da nismo nikad živeli. čas ustreptalo. što nas daleko prevazilazi. spavam malo i tankim snom. I učini mi se da sam sagledao koren naše misli o večnom životu i uskrsnuću. Sve šio je trebalo da bude i što smo uzalud tražili. To smo zaboravUi i to neće moći niko naslutiti. Sve je bilo samo veliki nesporazum koji svršava osmej-kom. nepravda bi prekrila svet i stvorila od njega stvarni pakao. nego da. Pokušaji da se ona ispravi ili otkloni. i da me oslobode i želje i nemira i tuge ispunjenja. — Izvinite! Ali ni to nema kome da se kaže. kao nešto odvojeno. postojimo oduvek. želeli. punim sažaljenja i razumevanja. kad umoran od svega stignem kući. Pred veče. Po kamenju pod mojim nogama pretrčavali su gušteri i pauci. Sve što je bilo kao da nikad nije postojalo. sve je tu. Postojali smo. kad ugledam visoko na nekoj kući još suncem obasjan prozor. u sveže kopanoj zemlji pored mene grčile su se larve i gliste boreći se sa vazduhom i svetlošću. Nema nade. dva trenutna talasa u okeanu pokreta koji se ocrtavaju oko nas. žao mi je što nisam ja na njemu. Na jednom ođ kalemegdanskih bedema. Nepravda se kao sve na svetu množi i širi. Pogled na tornjeve i uznosite krovove kuća na bleštavom nebu s oblacima u pokretu izaziva bodre i stvaralačke misli. Večni život je u saznanju da su sve naše granice. želim da mi zaspu studenom i ću ti j ivom zemljom užarene oči i gorka usta. sveto i bogoliko. punih trava. sli i želja. Mi ne živimo. zaspim teško. Čini mi se da sam uvek budan. ugledao sam čitav jedan svet od buba i mušica. Srce me boli kad pomislim da postoji sad negde neka planina sa koje bih još nekoliko trenutaka mogao gledati sunce. i kako je istina da sa svim oko sebe sačinjavamo jedno more živih bića.

Išao sam brzo. Kad sam. Iza takvih razgovora ostaje samo otrovan pepeo. osetio veliku slobodu. a smrt mi poravnava puteve. naročito onog dinar skog tipa. ili od presvislog cvr-čka na borovoj kori. Sad žive povučeno. između dva velika kamena. seo sam na travu. Na suncu misao postaje spora. Tu sam spokojno. odjednom. posle toga razgovora. skriven i bezimen. nasilja i nepravde. U prirodi je našeg čoveka. drugi udovac.» Razgovarao sam sa dva starca. a ceo svet postaje jedan uzak. bez videla i svedoka. i da mi više ni život ni smrt ne mogu ništa.' U nas je čest tip čoveka koji misli da je svađa akcija. Nagoni tela rastu i gone neodoljivo ka svom zadovoljenju. od njega bi na kraju ostala samo ljuska kao od prezrele i ispražnjene mahune. kao da zamećem trag. jer mu je kraj zatrpan leše-vima. da je svaka uzdržljivost u govoru slabost. Tu sam. ali nisam uspeo da se potpuno raskužim i dugo mi je trebalo da opet sagledam svetlost u sebi. Za sve drugo oni su neosetljivi i nepri-stupni. Ceo čovek se prazni i troši. ' "^^^ i da ih ne '^ » 7. Jedan neženja. sekući ulice i menjajući pravac. dugo i slobodno mislio o sebi i svojim godinama. I sad — život me nosi svim svojim silama strelovito napred. i kako posle nekoliko minuta zemlja ostaje bez smeha i cveta. na jednoj pustoj ledini bez lepote. osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. životna borba sastoji od neprestanog i naizmeničnog laveža i rezanja Sunce može da znači i uništenje. iz kojeg nema spasa ni izlaska. 13* 195 . Kad je ostala za mnom i poslednja kuća. ukratko: da se tzv. 194 Suviše je ovaj narod patio od nereda. već prema vremenima i okolnostima. tako da sam kao jedini vidik imao mirnu liniju brda u daljini i nebo bez boje. IX 1944. Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da. da naneti neprijatelju uvrede znači isto što i zadati mu udarce. " kod ni jednog dela istrajno i dosiedno. klizav i zagušljiv hodnik za koji se ne zna kuda vodi i u kome se dešavaju samo rugobe i zločini. da ne ostaje ni kod jedne zamisli. do potpunog nestanka. možda. i suviše navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih. Ostavio sam kola i pratnju u jednoj od posleđ-njih ulica. a grubost isto što i energija. stigao kući. slobodu uskog i neuglednog prostora. Obojica su nekad zauzimali visoke položaje u društvu. I video sam jasno da sam se spasao od života kao što se drugi spašavaju od opasnosti i smrti. Dok su oni govorili osećao sam kako se život polagano suzu je i mrači. Između zlokovarnih. nebo bez zvezda i boje. i kad bi se sav potpuno predao suncu i sunčanju. dok nisam došao na kraj varoši gde ulice gube oblik i ime. uprošćava se i bledi sve više. okupao sam se i preobukao. nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini. a svaki pokušaj predviđanja — danguba. skupoceni mir zemlje koju niko neće.

muti ga mišlju i pogledom. Divljački način života. Ponekad prosto izgleda da će se sav taj čovek rasuti tu pred vama. — Da li je mašta uzrok lenjosti ili obrnuto. prosto. dok je u društvu. jer i drugi tako rade. umesto cenom rada. da bi uticao na njih. štuca ili uzdiše. nego reaguje na njih. nego iznad i pored njih. 197 Gledajući naše ljude u pozorištima. Zato on u većini slučajeva i ne stvara dela i ne upravlja događajima. cenom života. oni gotovo nikad ne misle kako bi ga najbolje i najbrže uradili. bez plana i predviđanja. Postaju takvima i oni koji to po svojoj prirodi ne bi bili. proteže se daleko i duboko u vremenu i prostoru. dogovora i predviđanja. ne predviđamo nevreme. nego stvaralac. naš čovek kašlje. Za vreme dok predavač govori ili pevač peva. Tako mi. nego što se može povodom njega o sebi i o drugima kazati. Ali neće. on napušta delo. ne bojte se. ili jedna i druga potiču iz nekog zajedničkog nevidljivog izvora iz kojeg potiču toliki drugi nedostaci i besporeci našeg života. Ne organizujemo čišćenje. on će doći i na idući koncert i — biti na njemu isti takav kakav je i danas na ovome. borac i gledalac. jer se tako bolje pliva i lakše održava ili. podnosimo nepotrebne patnje i odricanja. čaše se kad god oseti za to potrebu i gde god ga zasvrbi. kiše. nego im naprotiv pušta maha i zadovoljava ih. vi možete nesumnjivo utvrditi da u njega vrlo često ima jedan suvišak mašte i doza lenjosti. Ne može se kazati da u njihovom držanju i ponašanju nema nečeg slobodnog. On prosto ne misli na drugog. Umesto toga. proteže se. mi teško i neprijatno živimo danima i nedeljama. Kad imaju jedan posao pred sobom. jer on nije u njima. to nije lako utvrditi. retko izbijaju na površinu. pa se onda opet vraća na tačku na kojoj se delo nalazi u tom trenutku svog prirodnog razvoja. On se ne kontroliše. neke snage i teško odredljive veličine. polažući mnogo više na to da bude začetnik. stvari koje nije teško pred-videti. U njega je vidna sklonost da ne čeka razvitak stvari i ne učestvuje u njemu radom i strpljenjem. anticipira ga. To je stil života. zeva. * Kad posmatrate našeg čoveka pri radu i razgovoru. Naprotiv.prati u njihovom prirodnom razvitku. sudi ja. On čačka zube ili uši. Sa tragovima toga života borimo se još na mnogom području. nije još dorastao do stepena na kome čovek počinje da ima obzira prema okolini. na koncertima ili predavanjima po unutrašnjosti. * Beograd je pun takvih nakratko nasađenih ljudi. posle prvog zanosa. bez pomisli da li gledaju i kako na to gledaju ljudi oko njega. vraća se do njegovog izvora. on i ne pomišlja da bi mogao savladati sitne i krupne 196 . A trebalo bi ispitati. neostvareni i tek zamišljeni tok dela. radnik i čuvar. * fizičke potrebe. bez svesti o zajednici i bez poštovanja drugog čoveka i sebe u njemu. razmišljanja. sve plaćamo najskupljom cenom. Za neke naše ljude. često sam mislio: zašto su kod našeg čoveka tako upadljivo vidne sve one fizičke funkcije koje kod istinski civilizova-nog čoveka. Tako se stvari razvijaju više uz njegovo učešće nego pod njegovim uticajem. To pokazuju nedostaci u uređenju naših sela i gradova. zatim silovito preleće ceo budući. veća nego kod većine drugih naroda.

da odmah traži zajedničke elemente i da se u najvećoj mogućnoj meri poistoveti sa tim. nego da svoju misao proglasi za jedinu tačnu i jedinu pravu. A propao bi sigurno. Sve je tačno. onaj pravi. ali na to se kod te vrste ljudi ne treba mnogo obazirati. meni se čini da je sve rečeno. * Za ljude kao što je on ne bi bilo teško stvoriti raj na zemlji. prva mu je briga ne da tu misao razrađuje. bez pogovora. a ponašaju se osiono i zapoved-nički prema ljudima oko sebe. vim izrazom. Ali čim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi. a odmah zatim da između nje i svake tuđe misli iskopa što dublji rov prezira. a ukoliko ih ima. ja poznajem dve vrste ljudi kod nas. i sve ostaje tu gde je rečeno i kako je rečeno. Kad je u pitanju razgovor. nego da propadne bez njih. pametno i odrešito. Prva vrsta. Ne misli mnogo ni istrajno. nego u tome što ima ljudi koji nikad nisu bili ni blizu bogatstva. nema mnogo izuzetaka.On je bio od onih ljudi koji ne treba da žive bez određenih dužnosti i utvrđenih veza u životu. Obojica pate od jedne u osnovi svojoj iste. glatko i savršeno. žalio na te svoje obaveze. Razgovor je završen u trenutku kad oni izgovore poslednju reč. 199 . Kad ih slušam kako govore. i ja ih u sebi širim i dopunjujem. bar u nas. pogleda i pokreta: kako odgovaraju na telefonu. i on bi bio i miran i srećan. duže pamti takav susret i prijatnije ga se seća. I to pravilo. Ali njihove misli pobuđuju i mene na razmišljanje. naravno. Slušam ih sa naporom kako se zapliću i raspliću u borbi sa svojim mislima i sa njiho198 Ljudi koji su rođeni u bogatoj kući ili su bar jednom u životu bili bogati. Druga vrsta. Takav je »naš čovek«. naročito. kako dozivaju kelnera. a bolje je da se vajka i žali na teret svojih zaduženja. ne mogu to nikad potpuno izbrisati iz svog ponašanja. On su takvi. Trebalo bi samo da onaj trenutak posle kupanja a pre doručka traje nepomućen dvadeset i četiri sata. Iz razgovora sa takvim ljudima čovek izlazi bogatiji i radosniji. To izbija iz njihovih reci. Nema ništa ni da se doda ni da se oduzme. oni nisu u tome što bi se neki bogataški sin ili bivši bogataš ponašao skromno. Muče se. U toj borbi oni ponekad pokazuju Ijudoždersku revnost na reci i delu. U krajnjoj liniji obojica to čine sa istom namerom da bi se što bolje i što lakše obračunali sa onim što ih na životnom putu presreće i ugrožava. Sreća je što u nas ima dosta i takvih koji su drukčiji i koji nisu pravi »naši ljudi«. Celog veka svog on bi se. bez odjeka u meni. mržnje i borbe do istrage. ili u vezi sa njima mislim nešto sasvim drugo i potpuno novo. a po svom vidu potpuno suprotne strasti. Jedan ima potrebu da se svemu što čuje i sretne odmah suprotstavi. kako razgovaraju sa ženama. i. I meni je na mahove nelagodno. proverava i upoređuje kritički sa onim šio drugi ljudi o istoj stvari misle. a drugi.

može vam se desiti da vam kažu da te robe nema na prodaju. ali ima — kazne. A kad uđete u radnju i zatražite da kupite neki od tih predmeta. milioni sa nama. a ono do neodređene tačke na pučini. Na sve što iskrskne pred njihovim duhom i njihovim očima. Toliki su brodovi zaplovili ovim morem. ne prodaju. proširi se podbradak. milioni posle nas. i ne krenemo dalje — put cilja? Kod našeg čoveka. misliti o njoj i doneti neki zaključak za sebe. sve to usled stalnog zapovedničkog stezanja vilica i neprestanog ispršavanja. u jednom minutu mladosti. često pre-terano visoka. Gde? Ako ne na neku suđenu obalu. A na svakom predmet piše i cena. pa možda čak i za druge. Ali za onog ko zna šta se iza toga krije. — Gorko i tamno. ukratko: kad se osili.Tako je to. Pesma mladosti. Onaj jedini primerak. na jednoj tački. 200 Možda su. Samo da bi između sebe i stvari stavili kakav-takav zaštitni zid. u sebi. To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno na svakom koraku. poraste podvoljak. prvom asocijacijom koju. uporedo sa sumnjom i bojazni da ljudi tu njegovu veličinu ne vide kako treba i ne cene dovoljno. oni odgovaraju odmah prvom šalom koja im na um padne. kad zaima ili kad misli da je čvrsto zaseo na vlast. po nagonu sa-moodbrane. kako samo u mladosti može biti. Ima među našim »intelektualcima« i takvih koji u mnogome liče na neke beogradske dućane. i nijedan se nije vratio. Sto da se kolebamo? Od čega da strepimo? Zašto da odlukom i pokretom ne razbijemo gorki i tamni minut pred sobom. 201 . Dešava se da takvi ljudi postanu čuveni zbog svoje duhovitosti i svojih uspelih šala. jedno pored drugog ili jedno na drugom. same od sebe istu-raju se grudi. Takav čovek u stvari i ne misli i ne živi. Ta tužna slava suviše je skupo plaćena jer sve šale ovog sveta ne vrede jednog parčeta stvarnog života. pa neće ni naš. iz izloga. Od svega što ima u toj radnji bar po jedan primerak nalazi se u izlogu. Nikog da nam pokaže pravac i označi cilj. koja je posled-nja i koja će bar po tome imati pravo da se nazove: cilj. U takvom čoveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o svojoj važnosti i veličini. i stići ćemo. I sva je ta roba pomešana. U tim tako prirodnim i jednostavnim a potptmo nerazumljivim ljubavnim istorijama nema pravde ni suda. gorko i tamno. kao i visled ugojenosti koja redovno ide uporedo sa vlašću. dohvate u letu. pričala i šaldžije. Gorko. najstrašljiviji oni ljudi koji izgledaju nasmejani i vedri. sve to nije ni šaljivo ni utešno. samo da se ne bi morali suočiti sa nekom novom stvarnošću. nego sve odlaže za drugi put i sa svakim danom sve je više dužan svemu oko sebe. poredana bez reda i ukusa. To postane s vremenom navika i potpuno izopači ne samo držanje nego i način mišljenja i ceo život čovekov. do tačke. Sta mari? Ploviće-mo sa istim smislom sa kojim su i oni plovili. Pio vičemo i stići ćemo kao milioni ljudi pre nas.

i začudno jednostavno. ostaju da poginu. sve čistije. Sta je sve to? Vrlo malo. ovako pre počinka. Ljudi velikih nemih odricanja koja niko ne vidi i koja će zauvek ostati nepoznata. Sve se čini da će sad.* * Covek koji izgleda uman i dubok duh. * Jedan stranac govori. Neron i Hitler. mogle biti vrlo korisne. 202 Kako godine prolaze. krvnika. ja ne mogu da se načudim. kad niču izdajnički osmesi i padaju pogubne reci. i hiljade sitnih ubica. To su trenuci kad se čine pogrešni koraci. Vaš čovek ne ume da govori ni o čemu bez aluzija. evo. Ispitivači prirodnih zakona. ali nepokolebljivi. Zatvorite se kao cvet koji sklapa latice. strahovanja bez osnova. koliko da pri poslu ispo-Iji svoju volju i istakne svoju ličnost u što povoljnijoj svetlosti. iako im je žao umreti jer vole život i smatraju ga vrednim življenja. Borci koji drhteći. * Čuvajte se prvih večernjih časova kad se sme-njuju dan i noć. vaš čovek stalno misli na stav i ulogu svoje ličnosti pri tom radu. prošli i sadašnji. ravnodušno prolazili. gonjeni željama i nagonima. da su normalno upućene. jednostavan u svojoj strahovitoj raznolikosti. Mučenici koji umiru za jedno da ili jedno ne. Izvesna količina diferenciranih tkiva. Umesto da ima u vidu cilj i rezultat rada. sve je manja razlika između stanja sna i stanja jave kod mene. daleko od svake mere i logike. sjaj sunca i blesak našeg ljudskog osvetljenja. Ono što često koči mnoge poslove kod vas. On je pun ambicija koje bi. i čekajte da ponovo svane dan. Ali ništa. pa čak ni da što više zaradi. Cak ni šoferu ili nosaču nije stalo toliko do toga da što racionalnije i što pravilnije izvrši pasao. malo toplog daha koji je slučajno počeo i koji svakog trena može stati. dok napolju huji vetar. * Kako se godine množe. kazati nešto pametno. koji ne misle na sebe nego na svoje delo. Na javi: čitavi predeli noćnih snova. neverovatnom i strašnom: da je čovek uvek i svuda i u svemu jedan isti. Majke koje beže sa detetom na grudima. Takvog ga znam četrdeset godina. neznatna mera krvi i životnih sokova. ali biva dublji i svetliji. Krug se sužava. U noći. do najmučnijih sitnica. štiteći uzmak drugima. Umetnici koji u dugotrajnim i raznovrsnim naporima i mukama stvaraju lepotu za druge. Na ljudima i u prirodi oko nas mi vidimo pojedinosti koje ranije nismo primećivali. ili pored kojih smo. Nevolja je što je njegova ambicija redovno već u samom početku pogrešno postavljena. stojeći pred činjenicom. sve do ivice bezumnih postupaka. Tu se kao pijani ili mamurni često ponašaju i oni koji nikad ne piju alkoholna pića. najskrivenijih pomisli i pokopanih zala i rugoba. novo i neobično. određena temperatura. Tako mi bar moja nada šapuće. tražite spasenje u snu i ćutanju. U snu: moj dnevni život. onda će biti svemu kraj. to je hipertrofija ličnosti koju susrećemo na svakom koraku. naše zadivljeno čuđenje pred pojavama oko nas biva sve dublje. Kada se ta razlika potpuno izbiše i kad se moje budno stanje i moj san sastanu i sklope nada mnom kao talasi. trovača i razarača ljudskog mira i ljudske sreće. a sporove voli da raspravlja prepirkom ili svađom. bez kapi krvi u obrazu. plima pogrešnih zaključaka. — Sve u osnovi isto i sve kobno 203 .

Znači. vođena nemirnom maštom. * Sta je to što me tišti i peče do nepodnošljivog bola? Ništa. I tako je i umro. * On je živo želeo da strani i nepoznati ljudi koje sreta na ulci imaju radosna ili bar mirna i zadovoljna lica. ali što peče i boli i ubija životnu radost i život sam. Utoliko više što nije potrebno da neko rečju ili delom poremeti harmoniju oko njega. Nešto što ni danas nije mogućno tačno označiti ni izraziti. zajedno sa ćelom zamršenom pričom njegovog života. krvava i neobjašnjiva. a zatim poravnati i dobro ugaziti zemlju nad njim. * Toga čoveka bi. Pronalazio je sve nove razloge svojim strahovanjima. opterećeni na sto raznih načina koji nemaju nikakve veze sa njim. ljubazni. nasrnejani. * On je najviše patio od urođene. gubeći pri tom iz vida svaki obzir. potpuno nemogućno. A sve zajedno: naša ljudska istorija. posejati na njoj travu koja će. To je najbolje moglo da se vidi kad bi naišao na zabrinuta ili Ijutita lica. taj čovek je osuđen na stalan nemir i nezadovoljstvo. bolesni. pre nego što je mogao i pomisliti da to nazove nekim imenom i zabeleži nekim znakom. U stvari. veličanstvena i beskrajno sitna. On sam se starao da taj oganj ne ostane bez hrane i ne ugasne. Možda bi se na taj način moglo postići ono što je tome pokojniku najviše potrebno: zaborav. tinjao plamičak njegovog straha i s vremena na vreme rasplamsavao se u silan požar. U svojoj ludoj potrebi da sve dovodi u vezu sa svojom ličnošću. negde na dalekoj planinskoj ledini. A to je. podsmešljivo ili grubo ophodio sa njim. to je činila njegova rođena misao. U životu je strepeo od svega. trebalo pokopati. Tako bi se izbeglo da se njegov život pominje. i o kojima on i ne sluti da postoje. da je svaki od njih centar jednog kruga. od svoje rođene pomisli. Samo se smrti nije bojao. i da mogu biti zabrinuti. Ponajčešće.1^' različno po dejstvu i posleđicama. lude i neizlečive potrebe da živi u stalnoj i neporemećenoj harmoniji sa svim i svakim oko sebe. od pisma i od tele204 Razlika između života ljudi koji su rođeni na obalama toplih mora i koji žive pored mora i od mo205 . kad umre. Nešto što dolazi i prolazi i svaki put nosi drugo ime. od zvonceta na vratima. kad bi se ko nepažljivo. prepričava i tumači u docnijim naraštajima i da zbunjuje mlad svet i zavodi ljude u nove zablude i nove pogrešne zaključke o njegovom zlosrećnom životu. O životu uopšte. U njemu je. to nije bila želja nego zahtev. pa i svoje lične interese. duboko. izjednačiti potpuno to mesto sa ostalom ledinom. I to nimalo. on nije nikad pomislio da drugi ljudi imaju svoje želje i potrebe. Nešto što je postalo sa čovekom i prvim blescima njegove svesti. od ljudske reci i pogleda. ali uvek peče i muči jednako. * fona. kad nikne. Živeo je uplašen. naravno. kao »neugasivo kandilo«. To je bio uslov njegovog mira i njegove sreće. a oni koji na ma koji način dolaze u dodir sa njim da budu pažljivi. zaboravljao sve drugo i sav se pretvarao u negodovanje i ogorčenje. On bi tada gubio prisustvo duha. * Čudan je to čovek bio.

i da su takvi i oni koji to ne bi smeli da budu i koji na prvi pogled i ne izgledaju da jesu. na lepe i ružne. u dva razna i različita sveta. kakvo je to što je nekad bilo. kao sve simetrično izgrađene misli. ili se ne sećam pravo. da putuju i da se upoznaju sa ljudima. ili doprineti njihovom rešenju. ili što nije ono što je nekad bilo. kao mladići. i za duže vreme. A zašto. višeznačno i protivrečno. Ne samo ljudi i svi živi stvorovi. ni gde da krenem ni na što da stanem. ne znam i ne bih umeo da objasnim ni sebi ni drugima. sve to pati od stida i tuge što nije ono i onakvo kakvo bi trebalo da je. to zaista ne bih umeo da kažem. čoveka kome je učinjeno 207 206 .ra. od drugih ljudi ili od nadzemaljskih sila. koji ne. Jedino tuga i stid zbog svega toga su jasni i stvarni. Mnogi naši ljudi nose u sebi nasleđen kompleks odmetnika i stradalnika. Primorac je čovek dovoljan sam sebi. da ponekad nisam znao ne samo šta ću sa sobom i svojim životom i vremenom. daleko od mora. oni su lišeni Ijubopitstva koje muči kontinentalce. a ne trude se da u sebi razviju snage koje bi same mogle rešavati ta pitanja. na zdrave i bolesne. a u starosti. Za razliku od ljudi sa kopna. i drveće. Ponekad mi se čini da nas ima takvih srazmemo više nego i u jednoj drugoj evropskoj zemlji. a vama ostavljam da ocenite koji je deo tačan. U tom svetu pred mojim očima sve pati. Da. Natpis na grobu. kao zreli ljudi. i da li je ikad i bilo drukčije nego što je sad. kako da mislim ni šta da kažem. tako tuđ i dalek tome istom svetu i tako izgubljen i nesrećan da sam se danima osećao niži od najnižeg i manji od najmanjeg. i kako bi to »trebalo«. jer je sve u meni i oko mene maglovito. U detinjstvu mi sve ljude delimo na svoje i tuđe. manje-više srećna čoveka. kako bi rasterali čamotinju koja se rađa na njima i ne napušta ih do smrti. i cveće. i onih koji su ugledali svet na kopnu. ili bolje: desetke. nagoni ih da čitaju knjige. (Naravno. a zatim na glupe i dosadne ili pametne i zanimljive. nego ni kuda da gledam. Živeći u vašem svetu. da traže šta bilo. samo na stare i mlade. i ova je samo delimično tačna. To nije jedan isti život sa izvesnim jačim ili slabijim razlikama. To su dva života. Celog života me prati to mučno osećanje i nagoni me na ustupke i zavodi na postupke koji samo proširuju broj mojih krivica i uvećavaju moje dugove. Ništa. i tu žive — mnogo je veća nego što mi to obično mislimo. sigurna. U nas nije mali broj ljudi koji rešenje svojih glavnih životnih pitanja očekuju odnekud spol ja. na simpatične i nesimpatične. ja sam sve do pred kraj života sačuvao izgled mirna. nego i mrtve stvari. i po čemu.) Uvek kriv i svima dužan. kao dečaci. a među svojima na darežljive i popustljive i ne-darežljive i stroge. isto kao što nikako ne znam. na poštene i one koji to po našem mišljenju nisu. Ali znajte da sam u sebi bivao često.

kao da i ne znaju da istina postoji. I zaista.krivo. ali se dižem pre nego što bi nada mnom mogli izbrojati deset.«) I u drugim društvima ljudi se ponekad ogreše o istinu izvrćući je u laž. bolan. i odriče. kao životinja koja diže glavu i njuši vetar. a njima služi da bi mogli biti ovo što su. Izgleda da se svaka njihova »misao-« začinje i rađa u njima već kao laž i takva stupa u svet i vrši svoje dejstvo među ljudima. To je kao neki trenutak velike opasnosti. On se sviđa sebi u toj ulozi i spreman je zaista da se žrtvuje za nju. Takvi duhovi teško podnose postojanje onog što ljudi nazivaju — činjenica. a na drugoj moje svagdašnje Ja. izvan moje svesti. a smešno je ipak na svoj način. izdvojeno. Ja želim da budem nepoznat i zaboravljen. ako treba. koga progone na pravdi boga zli neprijatelji pravde i poštenja. Potrčim. Na jednoj strani živela je moja bolna svest. To i jeste jedina atmosfera u kojoj čovek može da diše i živi. i činiti što čine. a telo koje je uzalud nastojalo da se otme i spase. Kao u doba puberteta. jer mi izgleda da je to dostojanstvenije. ne mogu da nađem pravu stranu. Oni je silom okolnosti prihvataju. biće oboreno. nego moja svest o patnji. sa istim žarom i istom bolnom osetljivošću sa kojom drugi žele da budu glasoviti i slavni. ta uteha se ponavljala sve češće. I kao nezdrava droga. a zove se — činjenica. Narojile se godine i njihova težina počinje da se oseća. i ogledam se da me ko ne vidi. i ne može se ni promeniti ni opozvati. ipak nema leka ni izlaza. i zbunjen sam i smešan. živeti kako žive. posrćem i padam. Krećem u jednom pravcu a sa mnom upo-redo i misao da je to pogrešan put i da na tu stranu nema izlaza. ali koji dugo traje. Ni glasa ni po" — Znakovi pored puta 209 . Potpuna tišina u meni. i kad ga je neko upitao: »Imaš li ti. bez imena i traga. kao ni trčanje. golo i tvrdo. (Postoji priča kako su jednom jednog od njih uhvatili u laži i prevari na štetu jedne udovice i njene siročadi. I na kraju. zgaženo i razneseno kao larva bez smisla. 208 Bivalo je tako teških trenutaka da sam tražio utehe i olakšanja i u tome što sam govorio sam sebi da to ne patim ja. prevaziđu ili zaobiđu to što stoji pred nama. kako da se pomiriš sa tim kad vidiš da ništa slično ne postoji u tebi ni oko tebe. u stvari: bez kraja i rešenja. Onda stojim. Bolna svest živeće i dalje i patiti. nego da je sve tečno i kolebljivo i sa neodređenim rešenjem na kraju. dok nije otupela i istrošila se. da bi na osnovu laži mogli počinjati bezakonja u svoju korist. I osećam da ni to ne vodi ničem. I pored svega toga osećam da ću izići i spasti se. Okrećem se i tražim nešto. mnogo mnogo čega. ali nastoje na sve moguće načine da po-reknu. dušu?-« on je nadmoćno odgovorio: »Sta će mi duša? Nisam gaj-daš da duvam. ali ovi ovde i ne razlikuju laž od istine. Da li su ovo misaona bića? Stvorenja sa ljudskom dušom? Ponekad mislim da nisu.

Nastojim da se setim da li je ikad bilo vreme kad sam bio potpuno bezbrižan i slobodan. to je da se tako rastanem i s tobom. da posle svakog dodira sa svetom padam kao pokošen i drhtim u bolu i u nesanici. a svetlost još ide kao reka koja je tamo na izvoru već usahla. A inače. Nije pravo ni voleo zemaljsku svetlost onaj ko ne ume da podnese bol rastanka! Zbogom! kažem. 27. Bez reci. svetlosti. kao čovek koji s vremena na vreme opipava skriveno oružje pri sebi. svoje skrivene muke koja me je nevidljiva tištala. u tolikoj su opreci ono što mislim kad sam sam i ono što radim i govorim kad sam sa ljudima. da učinim u tvoju slavu. Bgđ. ne polazi mi za rukom da se takvog vremena setim. kad sam učestvujući u razgovorima ili zabavama. (Oprostite ml ovaj varvarizam. kao slova svetlosne reklame. 1 strah od njega. biće još očiju. jedna je sme-njivala drugu kao straža stražu. stalno pitam je li moja misao još živa? Toliko je moj položaj u svetu neprirodan. Zbogom! Biće svet-'"sti. drug koji je tako često prati. suva oka. IV 1944. pored onog što radim. ćelom svešću prisutan. ja sam gotovo vazda. što je isto. 28. tnastavak:] A s druge strane tragika te neefikasnosti (Izvinite!) je u tome što su sve dobre 1 plodne osobine dinarskog čoveka vezane sa njom i uslovljene njome. jedno jesu: da se praštamo. Dvostruko prokletstvo jedne lepe rase. bio u svakom trenutku svestan svoje brige. nego višim sUama. To je nešto kao ropski duh. dok kroz mene neprestano prolaze i ponavljaju se. ali potpuno iščezavala nije nikad.) Time hoću da kažem: njegova urođena nesposobnost da lepo i hrabro započeto delo dosledno i dostojno privede kraju. i * Neefikasnost čoveka dinarskog tipa! (Oprostite mi varvarizam »neefikasnost«. i ti zaslužuješ svaki napor i svaku žrtvu. Nestaje. — U toj tišini. jer ja ne mogu da ga sam sebi oproctlm. hrabrost 1 velika snaga samopregora u borbi. jer ja ne mogu da ga sam sebi oprostim. odvratnost prema trijumfu. bez drhtaja. on bi bio Uto ono što je naš čovek iz moravske doline ili čak negđe sa Timoka. Samo da ne poginem ili da ne zaspim. Neefikasnost čoveka dinarskog tipa. bilo je trenutaka. veran sebi. odsustvo svakog smisla za. bolje reći mislim. ' Varijanta (SvesJce — Crna knjiga). koja postaje nepodnošljiva. IV 1944. ja zabranjujem sebi da se sećam. sve reći koje sam preko dana izgovorio. harmonično delo koje treba da se sastoji iz odluke — napora — izvršenja. ja se. mirne ruke. Ima je još samo u mom osmejku. ne trepćući. drago ime. jer je zamro i zvuk. Zbogom! A svetlost otiče u tišini. Da ne bih više mučio tu muku. Ta briga je menjala ime i oblik i težinu. uporedo sa strahom: šta će biti kad sa njom ostanem nasamo.) Time hoću da kažem: njegova urođena nesposobnost da završi delo.kreta. jer u tebi su sva dobra i sve lepote.' * Ako nas ništa drugo nisu naučili skupi život i burne mnoge godine. jer nemam kome da kažem. Bez nje. ali kod kojeg se ne radi o robovanju ljudima ni ljudskim ustanovama. a kukavičluk u uspehu. ali još teče. ali nikad toliko njih da bi se mogli nazvati vremenom. govorim ili slušam. 14* 210 211 . niti ima koga da me čuje. bio zaista sav u njima. Moja nepomičnost i moje ćutanje to su prvi uslovi moga spasenja i jedini koji zavise od mene. samrtnoj i životodavnoj. Da. i ma koliko naprezao sećanje. Poslednje što mogu.

B e z i m e n e m e l o d i j e l j u .tmmm I J a N e To je proti vno od veći ne moji h zem ljak a. Kao pesma.

v o d e i l i š ć a .d s k o g h o d a i g o v o r a i š u m a v e t r a .

d o p i r u d o m e n e k r o z o t v o r e n p r o z o r i k i d a j u g l .

u v u t a m u n e o d r e đ e n i h n o ć n i h s a t i . O n e s u ž i v e . .

j a s n e .b o g a t e . k a o g l a s s a m o g d r a g o g ž i v o t a . t .

J a .e b e z i m e n e m e l o d i j e . k o j i s a m s e b e p r e g a z i o .

k a o m a l u r e k u n a d a l e k o m p u t o v a n j u . i .d a v n o .

m o .z a u s t a v i o v r e m e k o j e s e m e r i s u n č e v i m h o d o m .

g u j o š s a m o d a s l u š a m b e z i m e n e m e l o d i j e z e m l j e .

. P r e š a o s a m g r a n i c e p o . č o v e k a i n j i h o v e s f e r e .

N i t r a g a o d ž e l j e d a s e v r .s t o j a n j a n e p r i m e t n o .

S a m o d a m o g u . k a o s u v o d r v o i s t u d e n .a t i m s e b i .

m e t a l . u . u s l u ž b i l j u d s k e s l a b o s t i i v e l i č i n e .

z v u k d a s e p r e t v o r i m i d a ž i v i m l j u d i m a i n j i h .

o v o j z e m l j i p o t p u n o i r a z u m l j i v o p r e n e s e m b e z i .

n a p o z a d i n i o v e n o ć i b e z .m e n e m e l o d i j e ž i v o t a .

.s n a i s v e t l o s t i .

bo O .

Najlepše i najstrašnije stvari ipak nisu nikad kazane. Najveći efekat postizava se u poeziji kad pe-sniku pođe za rukom da čitaoca iznenadi nečim poznatim. najpre u ćutanju pa zatim u potpunom zaboravu? — Jer. ali je izvesno da ponekad mogu i moraju da ćute. Samo preboljene bolestt mogle su biti opisane i umetnički prikazane. i poslednjim naporom pokazuju jedino moguću liniju luka koji je nestao.t / Za vreme koncerta ukazao mi se kameni most. 217 "»■»■■»^■'■''l'llllliMipiipilII m^mm»'mmiiim . presečen po polovini. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje. Jeste li kad mislili na priče koje niko ne zna. a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj. na događaje koji su zakopani. istina je da ljudi vole i žele mnogo da govore.

Nešto kao čudno se dešava: har-tije žive. 218 21. Po nekoliko dana mogao sam da nosim u sećanju svaku pojedinost. Kako mu u rukama ne eksplodira oruđe kojim se služi i ne ubije njega samog umesto da stvara po njegovoj volji. zuje reci. A oko ušiju mi. Ali izgleda da su oni koji rade takve opasne poslove zaštićeni upravo time što žive u unutrašnjosti događaja. * Ništa lepše ni dublje. jedino dostojanstvo. u samom srcu opasnosti. Posle svih jadnih priča. cvatu epohe. ne videti. verne i tačne koje savršeno izražavaju ono što gledam i saznajem. nage. Osloboditi se ovoga huka reci i probiti kroz ovu shemu slika i doći do istine. Tragika lepote je u tome što ne može da ne postoji a ne može da traje i da se drži. bivaju jasne sudbine pojedinaca i istorije vrsta. A za to treba imati zdravu krv. pa ma i smrtonosne. od narodne mudrosti u drevnim izrekama i stihovima! Ona je svirepa fata morgana naše savesti. ne čujemo je i ne shvatamo dok god ne učinimo protivno od onoga što ona uči. pravu misao i dosie-dan život. proste. otkrivaju se odnosi društva i događaja. T onda sve odbacujem odjednom. Samo čiste i velike stvari bi trebalo pisati. Preda mnom iskrsavaju likovi i prizori. Kad se pomisli na sve to. sa' muklim ćutanjem u sebi i praznmom pred očima. ni beznadnije. Ugasite priču i fantaziju kao dimljivu lampu. ne disati. ali tada se odmah javlja da zajedno s nama nariče nečujno nad onim što smo ludo i nepovratno izgubili. U osnovi želimo samo jedno: istinu. Sviće.9 . bezbrojne. otpoči-nuti na tvrdom i tamnom tlu. Jedno jutro kad bi se moglo dugo sedeti i lepo pisati. ne beležeći ništa na hartiji. Kraj novembra. ljudi ne varaju sebe ni druge. I taj napor ne treba prosuđivati samo po onome što je ostvareno i uspel nego i po onome što je neuspelo i odbačeno prili kom rada i što će nama čitaocima i gledaocima za-uvek ostati nepoznato. čovek se pita kako pisac može izdržati takav poziv. ali poslednjim plamsaj em svesti obuhvatiti istinu. * ■ ■• • Pravo govoreći. Sve češće se dešava da zaboravim lepu sliku ili novu misao koje mi noću iskrsnu u svesti. dižem se i odlazim. obelodanjuju uzroci. ne živeti. slaba košava. iza čutanja samog. vedro nebo i jako sunce. jednodflve So vidim' mogu da opito i da sve sto osetim umem da izrazim. ja sam uvek naviše leleo.Da bi se stvorilo jedno umetničko đelo potreban je ogroman rad mašte. Pre je to bilo isključeno. stvari govore. kao teške pčele.

Prvi je uperen 'Varijanta (Sveske — Smeđa knjiga): Čitajući jednog mislioca. ni ogorčenja ni žalosti. kad brige minu i napori prestanu. naučnici — svi su njeni neprijatelji. bili bismo potpimo nagrađeni za sve. osim one koji mrze druee lin de. tj. Ali čemu nabrajati? Nema ničeg. Kroz nedogledne brige i napore izgledaju radosti života savršeno i zanosno lepe. ima. ni tačna. samo se grubi i neoset-Ijivi ljudi otimaju toj obavezi i neće da plate svoj dug. Mislim da mi nikad. jer samoća niie isto što 1 originalnost a prkos nema cenu hrabrosti. ako uopšte pređe usne. i svi je iskorišćuju. vojnici. hraneći se mojim stradanjem kao zemljom crnicom. I kad bismo. računa.' * Ponajčešće se dešava ovo: kad ja živim i uživam u životu. one koji preziru umetnost^ ' 220 2 2 1 . humoristi po porudžbini i ne zaslužuju to ime. negde u mračnoj dubini i njima samim nevidljiv. Ali ne možemo. Humoristi »niz dlaku«. ništa i ne vredi. Ne mrzim nikog. Oni u stvari imaju dve vrste humora. Činjenica đa je jedna misao usamljena i prkosna još ne znaci da je istinita 1 ljudima korisna. X jos. sitni događaji i male radosti svakidašnjeg života. (6. * Jedna misao. moje delo spava mrtvim snom i samo ponekad bunca u snu. ne živeći. a kad ja stradam. zato što je usamljena i prkosna i zanimljiva. živi i raste moje delo. posle. još ne mora biti ni originalna. Ima mislilaca koji imaju neko značenie samo u odnosu prema drugima koji su mislili pre njih 1 drukčije. isto kao što jedna reč može da znači drugo i da kazuje više od onog što mi o njoj znamo. trgovci. a drugi je tajan i prenosi se šapatom. štampan. ponekad. A stoga drugi ljudi. i one rđave platiše ne učine od onog što su uštedeli ništa dobro ni razumno. Prvi je javan i glasan. često i više nego što mogu i što bi smeli. Međutim. sadizma. čapkunluka i maroderstva. XI 1948) Ako ne znamo značenje neke reci ili nam ono nije jasno. plaćaju više nego što duguju. Humor koji ništa ne stoji. ni približno neće poći za rukom da izrazim lepotu koju imaju obične radnje. mogli istim očima da ih vidimo. mekši i blagorodniji po prirodi. političari.* Koliko je duboko i kako drevno nepoverenje koje oduvek pokazuju svi »ljudi od posla« prema mašti i svemu što dolazi od nje! Sveštenici. nerazmrsiv kompleks od zavisti. Svi dugujemo lepoti. ni protesta ni rizika. to ne znači da ga ona nema. Ili bolje. Iza njihovog humora nema ni napora misli ni uzbune osećanja. gledani kroz jednu veliku brigu ili žalost koja nam trenutno zaklanja svet.

protiv onih od kojih im ne preti ni najmanja opasnost.' Kazana na južnom narečju. Ovo je. čini mi se. 10. koje se sastoji u tome da mu ljudi bez kolebanja poklanjaju svoje poverenje. Od svih mogućih namera koje je on mogao da ima u svom radu ili •ispravljeno prema prvobitnoj belešcl (Sveske — Crna knjiga). (Pariz. da sam se o nekog ogrešio i da mir do kojeg sam tako došao nije prirodan. još kako. Onda opet uključim telefon i. ne osećam se sasvim dobro ni lagodno. ako je tužna. Drugi je protiv onih za čiji račun objavljuju prvi. — Tako se ekstremi dodiruju. radim rastrgano i na prekide. ali znam (i u snu znam) da moj san nije ono što treba da je san u životu zdravog čoveka. Čini mi se da sam nešto propustio. Na svakoj knjizi koja znači dobro umetničko delo moglo bi se napisati: »Oteto od života. i nešto tužni ja. moga i vašega. nije onaj pravi i zdravi mir koji je potreban za rad. (Sarajevo. Treba se čuvati rimovanih istina i s nepovere-njem primati i njih i one koji ih prave ili suviše često upotrebljavaju.-« * Mrtav umetnik ima veliko preimućstvo nad živim. Kad isključim telefon. zaraslih u grmlje ili napola utonulih u pustinjski pesak. 222 Ima mnogo osetljivih. za koje znaju da se neće ili da se ne mogu braniti ni svetiti. najple-mentiju i za njega najpovoljniju. liči ponekad čudno na ruševine procve-talih i potonulih kultura. veći skok nego onaj koji je učinjen od ukočene slike na pokret i od plitkog reljefa na oslobođeni lik sa svima dimenzijama. da bih mogao mirno da radim. svaka stvar izgleda ne samo nešto duža nego. i kad se o meni ne piše i ne govori. ljudi uzimaju uvek onu najbolju. ometan. svoj račun. III 1951) * Kud ide čovek sa svojom mišlju o sebi i životu. * Za mene je najbolje kad ja pišem a ne govorim. i slabih ljudi koji celog svog veka očekuju i žele neki svoj potpim i kona223 . I moralno i materijalno. Kod živog umet-nika često je obrnut slučaj. i svojim osećanjima sveta i pojava u njemu? — Tako se pitam gledajući u Parizu izložbe savremenih slikara. U jednom od svojih dela ili u nekoj pojedinosti jednog dela. Nešto slično kao kad uzmem prašak za spavanje pa spavam. 1951) * Nered mladih sredina. A u svemu tome »-humoristi« nalaze. ali bolje. koje su još u rastu i razvijanju.

tako se mi visoko i više--manje netačno uvek izražavamo kad govorimo o sebi i svemu onom što je u vezi sa nama. Istina je.' » Opatija. Prosto jedna nezdrava potreba. pokušavaju često i na razne načine da ga izvrše i. troše u to najbolje snage i najlepše godine. Neće to biti ništa krupno ni važno. kao što. nestaju zajedno sa svojim uzaludnim i neprirodnim snom. nije bilo važno ni vreme kad sam imao šta da kažem (ili mislio da imam). Na tom bespuću. tako drugim putevima i načinima da smisao svom. sa društvom. nikad ne uspevaju. 16. neće doći nikakvo naročito »vreme«. VI 52. Ali eto. jer u putovanja treba uračunati i duge. nego će prosto. nama je utoliko lakše i lepše ukoliko je u nama još ostalo smisla za igru i sposobnosti da joj se s vremena na vreme predamo potpuno. neće to biti nikakvo naročito vreme. vidi se najbolje po tome što sam za vreme dva velika rata (1914— 1918. Ne. — 0 tom bih hteo da govorim/ ali već u prvoj rečenici ima nečeg egocentričnog. svetlost i slobodan put. Ja sam na putovanja trošio ne samo novac i vreme nego i snagu živaca i mašte. u nezaustavnom toku događaja i promena doći jednom i to: da neću više imati šta da vam kažem. Samo poneki od njih. netačnog i pre-teranog. naravno. kada sam bio prisiljen da se-dim na jednom mestu. postavši zbog toga smešni i svima dosadni.čan obračun sa životom. i 1941—1944). i ćelu svoju ništavnost. i na kraju. uostalom. tada svaki od nas zalazi u gustu. i. Ceo život nam prođe ponekad u tome. izišla bi suma napora dovoljna za čitav jedan život ljudski možda. načini umetničko delo. Doći će vreme kad neću imati šta da vam kažem. ali eto. Kad bi neko izračunao (kad bi o tome vredelo voditi računa) koliko sam vremena i snage izgubio na svojim putovanjima za poslednjih četrdeset godina. Kad prestanemo da se igramo. niti će naročito doći. koji je pored toga i umet-nik. jedinom i zbog nezdrave iluzije upropašćenom životu. Ne. A koliko sam se u tim putovanjima trošio. kaže poslovica). ja sa ove tačke na kojoj još imam nešto da vam kažem (ili bar mislim da imam) dozvoljavam sebi da pomišljam na 15 — Znakovi pored puta 224 225 . kad pod utica-jem godina zamre u nama potreba za igrom i vera u istinitost i »stvarnost-« igre (»Star pas za igru ne mari«. koje je u stvari naš »ozbiljni« i svesni život. to što će ostati nekazano. s druge strane. maštaju o njemu mnogo i stalno. teško prohodnu šumu iz koje treba naći i izboriti sebi izlaz na čistinu. napisao gotovo najveći deo svojih radova. :* ■ ■ » ■ U svojim napisima on je brižljivo i jasno iznosio na videlo po delić istine. da sam u ono što sam napisao uneo mnogo toga što sam video i dozi veo na tim uzaludnim putovanjima. propuštaju sve prilike da ma šta stvarno i korisno urade. i kad sam zaista i kazivao. uglavnom izlišne pripreme u mašti i u stvarnosti. uspeva ponekad da od svog jalovog maštanja i od svog nerešljivog spora sa životom i od svoje nesposobnosti da ga resi. I tome treba dodati da je najveći deo tih putovanja bio bez naročitog smisla i da mi je retko kada donosio zadovoljstva. sa ljudima oko sebe. i da iz nje izađemo 6s vezeni i okrepijeni za dalje traženje.

Obdaren bistrim umom. ako hoćete. nego predvorje smrti ili. počeo i sam da uviđa da njegov rad nije stvaralački ni njegovo delo umetničko. Taj čovek je imao živu i visoku predstavu o umetničkom delu koje bi trebalo da izrazi pojave u svetu onakve kakve ih on vidi i oseća. Svoj stav i svoja shvatanja on je smatrao gotovim umetničkim delom. i ne primećujući je. i ne pomišljajući nijednog trenutka da bi mogao ne uspeti u onom što želi i preduzima.trenutak. On ih je objavljivao ne pitajući se mnogo o njihovoj umetničkoj vrednosti i o prijemu na koji nailaze kod čitaoca. Činjenica da ih je on svesno hteo i u sebi jasno video činila mu se dovoljnim opravdanjem za njilio-vo postojanje i za njihovu umetničku vrednost. on je stao da beži od tog saznanja. a mnogo puta sam prošao pored mnoge velike ljudske stvarnosti i ne pomišljajući šta ona znači za rnene i za ljude uopšte. Nije primećivao da sve što piše postoji mnogo više kao antiteza onom što drugi pisci sa drugačijim shvata-njima rade. koji je siguran kao i budućnost sama. za mene gotovo obaveza: da ja kazujem a vi da primate. Nekad je to bilo ono što ste očekivali od mene. kad neću imati šta da vam kažem.' Mnogo puta mi se dešavalo da me trenutni i prolazni utisci od pojava oko mene zbune. neću se setiti ili neću ni moći da vam to kažem. gledati sunce i jesti hleb — a neću ništa imati da vam kažem. Cesto govorimo i pišemo o zdravlju i o bolesti. Biću živ. tonući sve više u polemiku i ironiju. drugim izražajnim sredstvima. i da sudite o onom što sam rekao. Doći će vreme kad neću imati više šta da vam kažem. najposle. on dugo nije mogao da shvati ono što je i poslednji čitalac davno shvatio. pripovetke. — Neće to biti nestanak moj sa sveta ni odlazak pod zemlju. a ponekad je vaše očekivanje bilo i prevareno. uplaše ili oduševe i ponesu kao da su živa stvarnost. a mnogo manje ili nikako kao umetničko delo samo po sebi. > t. Jak smisao za ironiju i za karikiranje raznih ljudskih postupaka. 1953. kad to vreme zaista nastupi. glave lako zamišljenog i brzo ostvarenog romana. ja možda neću biti sve-stan toga. A kad je. I treba ih proučiti i opisati. Stoga osećam potrebu da večeras govorim o tome sa vama. izlazna stanica života. To su najradosniji i najzanimljiviji trenuci našeg života. jun. da vam se unapred izvinim i da to već sada kažem. Od rane mladosti pokušavao je da to i ostvari. ne sumnjajući. živim i dovitljivim polemičkim duhom. Njemu ta potvrda nije izgledala potrebna. Godinama i danima ja sam vam govorio o svetu oko sebe i o tome kako ga ja vidim i osećam. Prilazio je tome poslu sa sigurnošću i samosvešću oštroumnog bogataškog deteta. ali se retko i malo zadržavamo na čudesnom fenomenu ozdravljenja. Jer. Nizale su se pesme. zvati se svojim imenom. Ali svakako se time stvorila između vas i mene izvesna navika. koji nalazimo ^od nekih pisaca (i nepisaca) dolazi dobrim delom od nedostataka mašte i nesposobnosti tih ljudi da sebe zamisle u položaju onih koje ismevaju i karikiraju. 15* 226 227 .

* Tamo gde glatka površina okomitog zida napušta ravnu liniju i savija se lagano u prvi nagoveštaj zaobljenog svoda. Ne spadam među ljude koji ne vole da rade. izrađene u obliku cvetne čaše.: 228 229 . u život višeg reda i viših potreba. ali koje ti piju krv i za^ klanjaju vidik. kao sa deset aveti. (Iako ja sam najbolje znam kako ta stvar uistini stoji. pa ma i po cenu necelishodnosti i uz riziko da se bude prilično smešan. ne mora ličiti na časku Cveta ni biti maskirana ružama i lalama. Ljubljana) nailazimo često na predmete iz XIX veka koji su karakteristični za tadašnja shvatanja i ljudskih potreba i života uopšte. Dakle. Hod jednog čoveka i njegov način govora povezani su među sobom čudnom i nejasnom ali stvarnom vezom. Tako i u svemu ostalom. biti samo ono što je. Tek od početka XX veka naovamo ljudi stiču smelost da se kod proizvodnje svih takvih predmeta rukovode jedino celishodnošću i da noćna posuda. glatka i bela. pa i umetnosti. Ja ne umem da rasporedim poslove po stepenu njihove * Ljubljana. ■ ■ Ziveti nije lako ni mr^vu u mravinjaku ni ptici na grani. ili sa jednom ili dve koje ćeš možda još napisati. Postoji između njih sličnost koja se i na prvi pogled može primetiti. i * ■ ■ ■ . Tu je počeo smeli podvig ljudskog duha. nego da može.' Ili možda mislite da je lako i veselo živeti sa desetinom knjiga koje si nekad napisao. u očima lenjih ljudi izgledam čak i vrlo vredan čovek. Ta mesta na ruševinama starih građevina ne gledam nikad bez uzbuđenja. ali koju tek dužim i pažljivim posmatranjem i razmišljanjem otkrivamo u svoj njenoj veličini i punom značenju. a kamoli čoveku umetniku u ovom složenom i tvrdom svetu. a možda i nećeš. tu je čovekova građevinarska ve-ština prevazišla samu sebe i prestala da bude prosto slaganje kamena na kamen. Na primer — izvinite! — u nužniku jedne starije zgrade u Ljubljani možete videti »solju« koja je od porcelana ukrašenog secesionističkim ornamentima irisovog lišća i cveta. Svodu i luku na starim građevinama oči se raduju. kojima ljudska nada produžuje smelo kraj u ne-dogled.) Ne. zove se Triton Vaše. Akademija 1953. Vidi se težnja da se fiziološke potrebe i sve ono što im služi pokriju velom »umetnosti« i »duhovnog« života. na primer. savršeniji i bogatiji svet. u kuhinji ili drugim sporednim prostorijama. To su mesta sa kojih su um čovekov i njegova veština zaplovili u novi. U kućnom uređaju starijih domaćinstava u Centralnoj Evropi (na primer Zagreb. A marka te »šolje«. upotrebljena je i umetnost i mitologija da bi se ulepšala i maskirala stvarna upotreba toga predmeta. nisam od onih što gube dane u neradu. To isto se zapaža kod mnogih drugih predmeta. ali u mom radu ima jedan težak nedostatak. jer u njima naslućuju pokušaj oslobođenja od vlasti prirodnih zakona i početak uspona i poleta.

ma koliko da je bolna. Ili je to. uvek i svuda bilo. Ali izgleda da je tako. jer nemam dovoljno snage i odlučnosti da ostanem kod njega i da se oduprem onom što je sporedno. Tako se svaki čas dešava da izneverim ono što je glavno za ono što je sporedno. Područja velike. ali za života samo ovo drugo. (Ali da ostavimo žene i žensku modu i njene oduvek nestalne tokove!) Radnici su goli do pasa ne samo po rudnicima. I ne pomišlja na to. — Ponekad me grize savest zbog toga. Za jedno poslovno pismo ili kratak odgovor na neku nevažnu anketu meni je potreban isti napor. često i bez mere. sve veći broj ljudi nastoji da se oslobodi suvišnog odela. Svaki i najmanji događaj odvoji me od onog što je moj glavni posao. i da tako mora biti. nikad ni naučiti. Na mahove jasno vidim prostrana područja svetlih ljudskih osobina i odnosa. kad god je. JuX 1954. Telo teži sve neposrednijem dodiru sa atmosferom koja ga okružuje. Područja prijateljstva. — A sve to postoji u životu oko nas i sve to mi susrećemo i posmatramo vrlo često. ne povlači za sobom tvrde odluke i stvarne promene nabolje. u najvećoj mogućoj meri. naročito. i koliko god je više moguće. mogao izmeniti i čovek sam. ali se širi i zahvata sve nove i sve šire slojeve. nije dovoljno uvek iskrena i duboka i. manje ili više. strpljive i nesebične ljubavi. Deca se igraju golišava ne samo pored vode nego i po gradskim ulicama. iz godine u godinu. Međutim pisci se gotovo po pravilu obraćaju onoj tamnoj strani života. možda! — na tom putu. s vremenom. Posmatrajući tu pojavu.važnosti i neću to. snage i živaca kao i za pet strana jedne pri-povetke na kojoj radim već mesecima. kao nekad. Covek se oslobađa odela koliko može. nagih mišica i leđa. Priličan broj ljudi i zimi ide gologlav. samo posledica već nastalih promena u čoveku?' Posle naše smrti možete ispitivati i šta smo bili i šta smo pisali. gde god je. ako ne u neprekinutim ali svakako u velikim površinama. ali time stvar ne biva nimalo bolja. Sve je to još uglavnom ograničeno na gradsko stanovništvo. izgleda. gologlave. jer kod ljudi kao što sam ja griza savesti. • Opatija. a leti je šešir retkost po našim gradovima. 231 . A škodi mi mnogo sve to zajedno. Vidim da to ne valja. vodom i vazduhom. koja ne samo što nisu obrađena u onom što sam ja u životu napisao nego su slabije i rede posećivana od naših pisaca uopšte. u meni se javlja pomisao da će to u mnogo čemu izmeniti način čove-kovog mišljenja i reagovanja na mnoge stvari oko njega. drugarstva koje ne broji žrtve i ne očekuje nagrade ni priznanja. Tako svi ostajemo dužni boljim i lepšim stranama čoveka i društva. Žene idu bez čarapa. govore o njoj i slikaju nju. ali ponavljam uvek istu grešku i uvek se u sebi jedem zbog nje. A još pre pedeset godina svet bi se za čovekom koji ide ulicama gologlav i u sandalama okretao kao za napola ludim osobenjakom. Obuća je za letnjih meseca otvorena i ostavlja slobodne prste i veći deo noge izložen suncu. ^ 230 Već odavno. isti utrošak vremena. A negde u dnu te pomisli blesne slaba i bojažljiva nada da bi se — možda. obrnuto. nego i na građevinama i kod uličnih radova. Ljudska koža sve je češće i sve više u dodiru sa suncem.

kao put nizbrdo. bacaju u bezizlazne zanose. Memoari §u još gori. Javlja se pomisao da napustira dalji put i da odustanem od uspona. stalno sa vidikom pred sobom. Tako i moj život sam. Nikad nije ozbiljno ni pomišljao da vodi dnevnik.On je imao osobine jednog umetnika. Možda se samo nisam u dovoljnoj meri čuvao. ja se držim stvarnosti i. Pisac treba da se kreće tako da se nikad ne približi granici svojih moći. Zatim počinjem da osećam zamor. odakle se otvara širok i zanimljiv vidik. koja nas. ali nije imao ni duha ni stvaralačkog dara ni sposobnosti da išta umetnički zamisli i ostvari. i sve veću strminu brega. bilo je ovako: imao je sve mane i slabosti koje obično prate umetničke prirode. Dnevnik je pokušaj da se zaobiđe smrt i nestanak. Pretposlednji stav svršava skladno. i u beskraj produži život duhovno i fizički završenog i onemoćalog čoveka. Otkako radim ovaj posao. o ljudima i pitanjima koja pred njima iskrsavaju. Upravo. To je kao nagrada za trud i istrajnost. realizam. i najmanje. značilo je za njega uvek umanjivati ih. Dalje čitanje ide lako i prijatno. Tako bi trebalo da svršava svako. koja je neophodna za pravilan rad duha i naše duhovno zdravlje. Jedan bismo mogli nazvati element 233 . On je bio u isto vreme i blizak umet-nosti i bez ikakve veze sa njom. nastojim da sebi i drugima objasnim koliko mogu od te beskrajne stvarnosti. Pritvrditi svoje doživljaje na hartiji. Pre vrhunca. svi grešimo u tome. 232 U nama se stalno smenjuju i upoređo dejstvuju "Va elementa. Tako je nastao čudan paradoks. * Mislio sam živo i mnogo o svetu. moje delo. Pa ipak. i kako radim. od nebeskih svetlila. ■ * ' ■ ■ ■ Čitajući jedan od velikih. Idem kao pešak koji treba da pređe brdo. kao senka svetlost. To mu je uvek ličilo na pokušaj da se veštački izigra i osujeti važna i teška funkcija zaborava. sasušiti. dižem se i poslednjim naporom izlazim na vrh brda. Ta strmina je jedino što vidim pred sobom. Ne znam je li ovo što ja radim. ali verujem da je — realnost. * Brams — koncert za violinu i orkestar. sa svima pojavama od kamena i biljke do čoveka i do svesne misli i tamnih nagona u njemu. Još od najranijih godina to mu je uvek izgledalo jalov i pomalo nedostojan posao. od sna i mašte — do hleba koji jedemo i zakona po kojima živimo i svih potreba kojima smo podložni. sve snage počinju da me izdaju. Početak puta je bodar i veseo. izgubiti njihovu suštinu zauvek. ali sam se dobro čuvao da sve svoje misli okivam u reci i bacam na hartiju. klasičnih romana evropskih. negde oko polovine knjige. Zastajem i oklevam. dok ih gledamo. u D-đuru. a još inanje da udari o nju. alt onim dubokim i skupim skladom koji je iskupljen svim onim što mu je prethodilo. Ali posle kraćih zastajkivanja i prekida. držeći se nje.

Ali vrlo je verovatno da će u budućnosti kao pravi pisci ostati samo oni koji su umeli da daju najbolju sliku svoga vremena i ljudi i shvatanja u njemu.) Odavno sam uvideo da protivrečiti ne bi vredelo ništa i ne bi vodilo ničemu. Problem je. a ponekad je ogromna. koji dorastaju pored nas. dok vvsvesno« samo pomaže. upućuje ih u određenom pravcu. nova: da je ovo naša planeta Zemlja i na njoj ova naša zemaljska. široki. I da je naša ljudska hrabrost 235 Ne znam zašto se vi toliko uzbuđujete zbog onoga što ljudi pišu. ja uviđam jasno da je istinu. ali naša istina. I što god čitam ili slušam. * 1 sami stanemo da se ponašamo kao oni i da tako postanemo neiskreni i smešni. kao paistinu. budemo prema mladima. da 234 . U odnosu prema mladom književnom naraštaju nije za nas starije problem samo u tome što ćemo. ostajući ono što smo. možda. Kad čitam ili slušam kako neko opisuje i prepričava ono što sam svojim očima video. Ovoliko ipak znamo: samo »nesvesno« stvara i razara. da je hvalimo i kad to ne zaslužuje. do drugih ljudi i novih naraštaja. To saznanje stalno me prati. često je poveća. Naravno da time što ćemo ih tako nazvati ne dajemo ni prirodu ni poreklo ni obim tih snaga koje dejstvuju u nama i pomoću kojih dejstvujemo mi dok god živimo. sve to obračunati. nemoguće tačno utvrditi i nepromenjenu preneti dalje. kao suma dugovanja koju ovaj život i mi svi sa njim imamo prema punoj istini. Nekad je ta razlika vrlo mala. da bi moralo biti negde u dugom razvitku čovekovom neko mesto na kome će se. I često se javlja misao da bi moglo biti. u tome: kako da. ne govoreći ništa i ne pokazujući da znam što znam. dakle. kad-tad. biti prema njemu surevnjivi. I to bez obzira na sva prolazna shvatanja i trenutna raspoloženja. što je najgore. srdačni i — pravedni. Ali negde duboko u meni zbrajaju se i slažu sve te razlike i sva ta odstupanja. nego još više što postoji opasnost da iz ljudske (ljudske i staračke!) slabosti budemo malo-dušni i plašljivi. ja uporedo sa čitanjem i slušanjem brojim u sebi: koliko iznosi skretanje od istinske istine do ovog što mi se kazuje. i što su sposobni da urade? Malenkost. i na kome će gola i konačna istina zasjati punim sjajem. nesavršena. (Primam je kao što se prima novčanica. da uobrazimo da su njihove ideje i naše ideje i.svesnog. Pa ipak. Sta je sve to prema onom što misle. isključivi i nepravedni. Sala! U svakom vremenu važe kao dobri i veliki pisci oni koji najbolje umeju da pišu za svoje vreme. kao neku novu vrstu istine. prečistiti i ispraviti. jer tako bi svaki razgovor izgubio svoj smisao i pretvorio se u teorijsku raspravu o istini. elemenat nesvesnog. po nominalnoj vrednosti. To je zanosna misa'^ Ali onda se javi druga. a drugi. i što rade. i da stanemo da laskamo mladosti. pristupačnim i razumljivim svetu u kome živimo. vezuje pojedine delove te stvaralačke ili ubilačke aktivnosti. pravu istinsku istinu. ja ono što mi se kaže primam kao istinu. daje im oblik koji ih čini vidljivim. za ljude svoga vremena i njihova shvatanja i raspoloženja.

iako ne tako brzo kao što bih hteo.M "^^ misao mogla Izgledati kao pozajmljena od Oskara Vajlđa (»Mika Dorijana Greja«). počinjem da pronalazim i sređujem ono što je mrak bio prekrio. 237 . nego da smo povezani sa drugim ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i. A sutradan ujutru. ne slutimo.* Moj rad leži preda mnom kao stvar koju prvi put gledam.■ tlost. I sa nevericom se pitamo: »Je li mogućno? Hoće li se to što naslućujemo zaista desiti? Je li ovo zaista ona ista misao koju smo i mi. dešavaju se pred nama čuda. mi ostajemo nad tom rečenicom zamišljeni. Sveske): »zakone«. Prečitavam ono što je napisano. Sveske) dodate: Tek sada prlmećulem ? c. odjednom se otvore na njemu neočekivane brazde i ponori. naslutili pri dodiru naše svesti sa svetom oko nas. I to je još zanosnije. Međutim. Tako. rt f ^ Zelenoj knjizi I (v. a koje nam »naš-« pisac otkriva. Sve je jasno i pregledno. A tada se jučerašnja igra ^^onavlja. i kao da ih nisu i oni izgovarali sa oduševljenjem. vidimo da je zaista tako. Ona Je plod pos-matranja i zapažanja oko sebe. I svak može da pročita sve ono što je izgledalo zauvek skriveno. svež i čio.. nastavljam tamo gde sam stao. Ali čim prođe prva polovina dana. zahvalni i srećni.. moji planovi postaju manje jasni. skrivani deo naše unutarnje stvarnosti? Zar ima još neko da je ovo ovako video i osetio?« A kad. Radim i napredujem. jer nam je pao u deo najveći dar koji čitanje može da nam pruži: osetili smo da nismo sami nikad. kad vidimo kako se pomalja jedna misao. brišem i popunjavam. To je spasonosno. ako nisu. to nije slučaj. staračka netrpeljivost prema novim recima. ni u svojim najgorčim nedoumicama. mirno i samo sa manjim oklevanjirria. dok to moramo i ne možemo drukčije. Otvaraju se preda mnom perspektive i putevi kojima treba samo krenuti. sa oseća-njem da kazuju nešto novo i lepo. uporna voda površinu zemlje. Kao da u njihovoj mladosti nije bilo novih reci i kovanica. godinama. ^. i bogato smislom i zvukom. ali i u tome da živimo sa njom ovako nepotpunom i ljudski nesavršenom. Cesto na početku neke rečenice. nestaće brzo na rešetu sluha i vremena.^ *■ Pre podne radim. Kad se zapali sve236 Slabost i unutarnja nesigurnost starih ljudi odaju se lako i pokazuju na svakom koraku. i iščez' u belešol u Zelenoj knlizl (V. čim otvorim oči. oni će ostati. ni u najtežim ni u najlepšim trenucima. I sve je opet poznato i razumljivo. pročitavši do kraja.ma ljudi koji mogu tako dobro da prikriju hod SV031 i misli i tok svojih osećanja da niko ne može pogoditi njihovu pravu prirodu. čas brže čas sporije. a kamoli da vidim dalje napred. Ne mogu da poimam ni ono što sam toga dana do podne napisao. ' * Čitajući dobre pisce. Ali izgleda da naše misli i naša osećanja neosetno i neprimetno. * . Sve teži napred i sluti na dobro. I čemu ta netrpeljivost i to ogorčeno odbijanje novih izraza? Ako su dobri. najednom. mi zastanemo zadivljeni i uplašeni. kao tiha. koja je prosto detinjasta. modeliraju naše lice. sve do posle podne. na primer. ni u najsme-lijim zaključcima. sve se zbrka i potamni. put se gubi. * . Noć ima svoje puteve i zahteve.i veličina i mudrost u tome da je ispravljamo i približavamo istini. i kad stane da se primiče starost.

ali nema snage da ih izdigne do visine umetničkog opisa i da ih učini tako ubedljivim da ih čitalac bez otpora i kolebanja prima kao stvarnost. izvan svih konfesija i verovanja — ja osećam da ona postoji i da uvek ima svoju ne mnogo jasnu i vrlo relativnu. kao toliko puta. još u detinjstvu). o svom ličnom razvitku i o ciljevima i radovima svog života. kao i u svakoj umet-nosti. verovatno nasleđena. gledajući sliku jednog modernog. nemajući osećanja za stvarnost oko sebe. što je isto ili još gore. drugi je vide naopako. I danas. hrišćanski (tako se prvo javila kod mene. A oni beže od novih reci kao od promaje i susreću ih sa negodovanjem u kome ima više staračke nemoći i straha od novine nego brige za jezik i njegovu čistotu. Mrtva priroda. ali izdvojeni i sami do te mere da već prestaju da budu to što su. i ne suviše modernog. to je ponajčešće jako daleko od razmišljanja i još dalje od smrti. kao što se dešava i to da pisac zapazi pojave oko sebe. ni sa zemljom iz koje su rasli. Blagodarna tema koloristički. 238 Dešava se da pisac. ni sa prirodom ni sa kućom kojoj pripadaju. Ali biva ponekad pa nam izgleda da se ličnosti u romanu ili pripoveci ponašaju neprirodno. iz raznih uzroka koji ne zavise od njih. jer to za tu vrstu ljudi i jeste podvig za koji je potreban izvestan minimum snage koji njima nije dat. ni sa onima koji su ih brali.nuće bez traga kao što su iščezle tolike reci koje smo mi u mladosti gordo izgovarali i pisali i tamo gde im je mesto i tamo gde nije. # Kad sudimo o ljudima. njihovim postupcima i karakterima. delimično ili u celosti. islamski ili filozofski. Kad sam prisiljen da kažem nešto o svom književnom »daru« i pozivu. misao da u svakoj igri. ni sa rukama koje su ih sadile. ■^ ■'>ji u meni jedna davnašnja. čovek gubi sebe. Ali — to je ono što već godinama zapažam — ti narevi nisu ni sa čim vezani. i to nas nagna da posumnjamo u verodostojnost dela i umet239 . U takvim slučajevima mi odbacujemo njegovo delo. Jedni je ne vide. dobro rađena. ni o ljudima i društvu koje ih je sadilo i kome su imali da posluže. uvek i o svemu govoriti istinu. Tražiti od tih ljudi ne samo da ne greše svesno i otvoreno protiv istine nego i da je ne zaobilaze i ne prećutkuju. Ma koji oblik da uzme ta misao. ali nesumnjivu tačnost. ja govorim kao slepac o bojama i oblicima. i potpuno smo u pravu. Narevi. To su samo recima izražena naša osećanja nelagodnosti i straha pri pomisli na smrt. To što kod pisaca nazivamo »razmišljanja o smrti«. po njoj se ne bi moglo ništa zaključiti o zemlji iz koje su. slikara — mislim o jednoj stalnoj osobini tih slika. a treći prosto nemaju snage za taj podvig. ne mogu svuda. Nešto kao san o narevima. da se služe neobičnim izrazima. Narevi. Kad bi ta slika nekim slučajem preživela neku opštu kataklizmu. pribegava čudnom i bezizglednom poslu da izmišlja i ljude i događaje. znači tražiti od prosečno razvijenih ljudi da budu — atleti. Istinska misao o smrti ne nalazi reci. treba imati na umu da ljudi.

Ne kažem to zbog ulepšavanja i precenji-vanja književnog rada. u noći. možda. svu dubinu i širinu onoga što su sposobni da urade i da kažu u granicama tih odnosa? I da li bez kolebanja možemo povodom jedne knjige da kažemo: ovo može biti. prikaže kao ono što jeste. sa istim značenjem.^ Piščev rad je takav da on. bez mogućnosti i najmanje sumnje. 16. i ja se surva vam u sebe smrtonosnim padom probuđenog mesečara. 24Q 16 — Znakovi pored puta 241 . Naravno da zavisi od piščevog ukusa i srećnog izbora koji će prizor od hiljadu »mogućih« i »nemogućih« prizora izneti pred nas. Pisac mora da u sebi. stalno brodi uz vodu. Mogući su među ljudima odnosi i prizori kakve mi ni zamisliti ne možemo i padaju među njima reci koje nikad nismo čuli i. Ima jedna činjenica koja može da me zabrine. n 55. međutim. kao što od njegove stvaralačke snage zavisi ubedljivost i »prirodnost« takvog prizora. a ovo neprirodno i izmišljeno? Zar ske nije i vama desilo da slučajno ulovite na telefonskoj liniji odlomak razgovora nekih nevidljivih ljudi? Ili da u hotelskoj sobi. najpre slabo i bledo pa onda svom snagom i punom jasnošću. ili samo moglo da bude. odjednom pomislih. kao u mračnoj komori. da bi sve to moglo da se ostvari u jednom jedinom živom čoveku koji bi došao i stao tu preda me. još manje zbog paradoksa. Od te misli prođe me jeza od nožnih prsta do temena. tražeći objašnjenje i obračun. izradi negativ svoje misli ili svojih doživljaja i zapažanja. On mora da potpuno uveri čitaoca u nešto u što sve dotad ni sam nije bio potpuno siguran. znam naj' Bgđ. bačeni slučajno u ljudske odnose. sve mnogostruke mogućnosti njihovih odnosa. na drugom mestu! Takvi kratki pogledi. nikad nećemo imati prilike da čujemo. U jednom trenutku. morate da slušate svađu nepoznatih supružnika u susednoj sobi? Kako vam sve izgleda novo i neobično u izmeni misli između dvoje ljudi na telefonu i kako vam se nelogičnim i neprirodnim čini ponašanje bračnih drugova koji se zaboravljaju u prepirci! Koliko čudnih izraza i smešnih reci koje su nastale između to dvoje ljudi i koje u tom obliku samo tu postoje. Da li je uvek taj razlog dovoljan i takva sumnja opravdana? Da li su krug naših iskustava i snaga naše pronicljivosti toliki i takvi da možemo biti sigurni da znamo sve pogodbe pod kojima ljudi žive. Njegov je posao da ono što je bilo pa prošlo. ovo je istinito i stvarno. pišući. a ovo ne može.ničku iskrenost pisca. ali se već sutra mogu javiti u sličnoj prilici. Biti plodan i poznat pisac znači postaviti između sebe i ostalih ljudi brdašce od štampane hartije i čitavu planinu netačnosti i nesporazuma. i da ga projicira kao pozitiv u čitaočevu maštu i svest. dok sam opisivao čudne i skrivene patnje jednog lica u pripoveci. Stoga ne treba biti brz u suđenju i odbacivanju književnih tekstova koji nam izgledaju »neprirodni-« i »preterani« ili »neshvatljivi«. u potpunoj ubedljivosti. Cesto čujem da naši ljudi govore o meni kao o dobrom i savesnom radniku. treba da nas pouče da ne otklanjamo olako kao neistinito i izmišljeno ono što nam u prvi mah izgleda nemoguće i neprihvatljivo. nego zato što je stvarno tako. Ja.

Želite mnogo. deo one opšte sklonosti da se o takozvanim javnim ljudima pričaju legende i netačnosti svake vrste? Mnogo (da ne kažem: sve) mogu režimi i državne vlasti i društvene ustanove u ovom našem veku. težite smelo i daleko i visoko. svoj posao ne gledajući ni levo ni desno. Mnogo mogu. 16* 242 243 .bolje kakav sam radnik. Zabeležimo ovaj mirni trenutak kad su jezičci na svima vagama legli u najnižu tačku. iako izgleda nepomičan. Cesto pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo. ispod svake mere i opterećenosti. i da je više i bolje mogla od onoga što je želela da uradi i postigne. ali svoj cilj postavljajte visoko. moram da se zabrinuto upitam: kakvo je to shvatanje rada kod nas kad i za čoveka kao što sam ja mogu da kažu da je vredan i savestan. govorio je jedan moj prijatelj. ali mnogo od sebe i svoga dela. i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti. a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez siajnog vidika. ni iza sebe ni preda se. jevtinog samozadovoljstva i tašte veličine. Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosečnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precenjuju. Jer nema tako kratke ni tako brze reci koja bi uhvatila taj tren. i da me navode kao primer dobrog radnika. Uveren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše bliz cilj. > MUočer. I dan-danas ja radim ćudljivo i neredovno. da u hodu stičemo snage. ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savet. »■Samo što ne mogu od ženske da naprave muško. ali jedno nije nikad mogao niko da postigne: da natera ljude da sa zadovoljstvom čitaju pisca koga ne vole. i tražite malo od sveta oko sebe (što manje to bolje!).' Vrednost lepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova pod kojima nam se javlja. koliko sam vremena u svom životu potraćio uludo. koliko dužnosti neispunjenih. kad je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva. samo misao uspeva da ga ponekad stigne i u njegovoj prolaznosti prolazno sagleda. Otpočinimo i mi u tom mirnom trenu koji. čak i onda kad je od njihova izvršenja zavisila šteta ili korist drugih ljudi. JuU 1356. koliko sam poslova ostavio ne~ svršenih. I znajući sve to. kad su svi satovi otpočinuli u onom nemerljivo kratkom a ipak stvarnom deliću sekunda koji je negde između dva najkraća pokreta najmanje skazaljke. nije greh. op-šteg i večitog. nije drugo do deo kretanja. rekao bih im. U tome je i njena oplemenjujuća snaga i njena najveća draž. samo kleveta u pozitivnom smislu. Ili je to. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela. otpočinimo i ne pokušavajući da ga na hartiji zabeležimo. Hteti daleko i želeti mnogo. Ciljevima svojim živite. možda. Radite. jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaiu snage u nama. drugo sve mogu«. a trošite se neštedimice na svim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. nije opasno.

ostati dužan životu. Malen je jedan život da bismo po njemu i kroz njega mogli objasniti sve ono što dobri pisci daju o ljudima i ljudskim odnosima. Kako se dolazi do ideje za pripovetku i. o svojoj ljubavi za čoveka. zatim. mnogo zanimljiviju i mnogo bliže istini. A posle. isuviše mnogo se govori o autobiografskim podacima u piščevom delu. voli ćelo čovečanstvo. jer ne može da ih se oslobodi. jer to znači izneveriti i sebe i druge. da se drže mirno i pristojno. za pojedinosti može čovek i da raspituje. kao profesionalna bolest. da svi ti bezbrojni ljudi posedaju bez buke i gurnjave. Budite nepoverljivi i stvarni.Pogrešno je 1 opasno udariti sebi suviše blisku metu. Književnik N. ako ostanemo pri njoj. Teško i toliko zaobilazno i sporo da gotovo uvek izgleda kao da smo je našli slučajno. a opisujući njih sve će naše misli naći svoje mesto. On bi najviše voleo da ćelo čovečanstvo može nekako da se okupi oko njegovog pisaćeg stola. i koje nam se tek pri pisanju i opisivanju javljaju. dublje proučavanje književnog dela i društvenih pokreta i preobražaja koji su sa njim u vezi. uvlače se kroz svaku rupu u piščev život i to njegovo delo. N. Treba poći od ljudi. i obično izvode pogrešne zaključke. obično nema velike vrednosti. n SI. Dokoni kritičari i književni istoričari. Naša sklonost ka razmišljanju od male je koristi pri književnom stvaranju. željan je čovekova prisustva i nikad ne može tu želju potpuno da zadovolji. ljudskih likova i doživljaja. A ta činjenica nam kazuje tačno obrnuto od onoga što kazuju i dokazuju oni. 244 245 . Ali želja za bliskošću sa ljudima nikad ga ne napušta. na neki način neposredno tražeći i cedeći iz ljudi. do pojedinosti za njenu izradu? Teško.* • Opatija 8. trovanje materijama kojima rukuje. strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti. zaslepljeni svojim ličnim nagonima. obično oni koji su nesposobni za drugo. jer mu njegovo književno zanimanje i njegova velika osetljivost ne daju da se mnogo upušta s ljudima i bavi njihovim beskrajnim i svakojakim brigama i poslovima. Razume se da taj »slučaj« nije uvek tako slučajan kao što nama može da izgleda. Mnogo. skromniji pri njihovoj oceni. ne znaju jednu drugu činjenicu. da ćute i da slušaju kako im on priča o ljudima. mislite smelo i gledajte daleko. Kako ga dugo posmatranje i slikanje ljudi menja i troši. čak i one kojih dotle nismo bili ni svesni. Ono što je osnovno i najvrednije gotovo uvek je čuveno uzgred i »slučajno«. Takvi analizatori književnih dela. Cesto i mnogo više i teže nego stvarni doživljaji. i kako nastupa često. ili još bolje. da govore tiho i učtivo o stvarima koje ne bi remetile njegov mir. i koje mu zamračuju dragocene sate njegovog rođenog života. Prizori i doživljaji koje pisci iznose pred nas ljudski su a ne njihovi. A to je: koliko pisac od onoga što piše. Jer ono što saznate raspitujući. jer inače ih mi ne bismo osetili kao svoje. Oni i ne slute kako su ponekad teške 1 strašne priče koje pisac priča sam sebi. što posmatra i o čemu razmišlja — unosi u svoj život. ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni.

upravo tada. i to svaki od nas hoće. pred celim svetom moraju da žive. iskren kao dete. Ali odmah moram da dodam da u poslu koji ja radim znati nije toliko važno koliko moći. tvrd kao stena. pojavljuju se pred tobom lica iz tvojih knjiga i traže od tebe da potvrdiš ono što si pisao. smeli je i savršenije. raznolik. ali vrlo uzdržijiv u sudovima i predviđanjima. Tražimo od njega da bude čist kao anđeo. ali sam tom prilikom mislio da bih mogao odgovoriti sledeće: >->-Sva-kako. da ne uživa. patiš i likuješ onako kako oni. što u stvari znači: veran slici koju smo mi sebi o njemu stvorili. da živih. Hteli bismo da je vredan i savestan u radu. Pitajte mornara na brodu kakvo će sutra biti vreme. odgovara sa oklevanjem i velikom uzdržljivošću. Pišeš dvadeset. da i ti lićno sada prođeš kroz sve tesnace i iskušenja kroz koje si njih provodio. sve brže. Želimo da je snažan i životan. a nadasve — da bude plodan. želeo biri da više znam i da povremeno mogu da proverim ono što mislim da znam. sa pravilnošću godišnjih doba. izvodiš zaključke. ne stideći se svoga neznanja. nerazdvojno vezan za nju. ili cediš poslednje kapi svoje »-stvaralačke moći«. pa ćete videti kako skromno. trideset godina. pate ili likuju. Još neko vreme ponavljaš i prekrajaš stare reci i do-setke. imati. ne pravi se većim i pametnijim. A onda. u jedno"n ili drugom obliku. kad ne umeš ni sam sebi ništa da kažeš ni objasniš. da ne bi ispao manji i luđi nego što je.« * Na području umetnosti čovek treba da je kao mornar na moru. i da umireš njihovom smrću koju si sam zamislio i opisao. nižeš lica i prizore. vi vidite kako je veliko njegovo poštovanje stihije sa kojom se rve i nosi.Od onog što nije bilo i što nikad neće biti prave vesti pisci najlepše priče o onom što jeste. da ti plodovi budu bogati i da uvek i 247 . da ne boluje. po tvojoj volji. Stidimo se i ogorčavamo zbog njegovih ljudskih potreba i navika. i — sve to objavljuješ i saopštavaš svetu. da se ne odmara. ispala bi čudovišna slika od koje bismo se i sami uplašili. malo-pomalo. mal'te ne da i ne živi. najpre neprimetno i neosetno pa sve jače i očiglednije presušuje izvor tvoga pisanja. a onda prestaje i to. On se izražava oprezno i neodređeno. stvaraš sudove. hteti i smeti. Toj mudroj skromnosti i istinskoj sigurnosti treba se učiti od pomoraca. Tako dug niz godina radiš prividno sa lakoćom. i kako su njegovi odgovori nadahnuti i tim poštovanjem i osećanjem ličnog dostojanstva. * Urednik jednog lista uputio je nekim ljudima sledeće pitanje: »-Sta biste najviše voleli da znate?« Pitao je i mene. i osetljiv kao list jasike. posmatraš oko sebe i kopkaš u sebi. Hoćemo prvo da je blizak nama po shvatanjima i po načinu izražavanja. da nema ne samo ljudskih slabosti ni poroka nego gotovo ni ljudskih potreba. Nisam odgovorio. koje svi imamo u manjoj ili većoj meri. a mi smo sami među sobom vrlo različiti po mišljenjima i ukusima. Naprotiv. Ali tada. I time ne gubi ništa u našim očima. 246 Kad bi neko sastavio spisak svega onog što mi tražimo i »očekujemo« od umetnika i javnog radnika uopšte. uvek nov i neobičan a nepokolebljivo dosledan sebi.

da se pri tom ne odvaja i ne razlikuje ni u čemu od nas i naših drugova. Tome treba dodati da mi od tog voljenog i poštovanog stvaraoca tražimo. čak i cenjeni i prijatni zbog njihovih pozitivnih osobina i vrlina. i da ni rečju ni ponašanjem ni izrazom lica ne pokazuje ništa od svojih stvaralačkih briga i muka. spremni da mu progledamo kroz prste male rasejanosti. da se ne tuđi od nas. pa i takvih kao što su skromnost. jer oni ne izazi- Cesto se. Sve što sam gledao oko sebe zamišljao sam stalno u drugom. razočarani i ozlojeđeni. prestupnicima. naročito kod ljudi sklonih metafiKici. dok on leži u zakovanom sanduku niže naših nogu. pomažu. u načelu. manijacima. naprotiv. Proučavanje takvih subjekata i njihovih pobuda i postupaka može da nas ispuni pesimizmom i sumnjom u mogućnost svakog istinskog uspona i prave sreće čovekove. Cim nastupi i najmanji zastoj ili »pad kvaliteta«. možda bi nas to ispunilo još većim pesimizmom bez leka i izlaza. ili to ja sam i patim. A posle njegove smrti. 249 248 . možda bismo i tu učinili velika i teška otkrića. u hiljadama raznih vidova? Cesto se danju i noću (naročito noću!) pitam da H ja to samo pišem o nekom koji pati. govoreći sa uzvišenja na ivici njegovog groba. Pod tim uslovima mi smo. da ih kao takve priznajemo i ume-reno hvalimo. nesebičnost i požrtvovanost. ispravnim i društveno korisnim Ifu-dinoa obraća se mnogo rede pažnja. do poslednjeg časa svog života-«. Sve što sam gledao u đetinjstvu — ljudi. i verovao sam da to zaista i postoji. ne remete rad društvene mašine. I krenuo sam. u stvari. ili zaista gledam i vidim onog koji pati. napiše svega jednu jedinu knjigu koju posle neprestano prerađuje i ponavlja. kao nešto što se samo po sebi razume. kao bogato nasleđe njihovih velikih predaka. stvari i mesta — sve to nije nikad moglo da zadovolji moju žeđ za lepotom i savršenstvom. I književnost i nauka mnogo se bave načetim ili poročnim ljudima. mi smo spremni da ih proglasimo remek-delima koja kao takva treba da unesemo u riznicu naše kulture i ostavimo našim potomcima. nego ga. kad bismo zavirili duboko ispod tih vrlina. A kad bismo stali da proučavamo i one koji su normalni. kao da jedino sa te strane i može da dođe. nastranosti i povremena kratka bežanja iz naše sredine. da je često u našem društvu. da učestvuje u svim našim razgovorima i poslovima.kakvoćom i količinom odgovaraju našim očekivanjima. ali tamo negde daleko. uopšte izuzetnim i društveno štetnim stvorenjima. Tada se u meni javila želja da krenem na put u te daleke zemlje i da vidim taj lepši i savršeniji život. nalazi misao »da svaki pisac. veseljima i brigama. Normalnim. mi se zabrinemo i. Da li je to tačno? Zar se ne bi onda moglo reći da ćela književnost otkad postoji piše jednu istu knjigu o čoveku i njegovom odnosu prema svetu i postojanju. a da plodove njegovog rada primamo kao produkte naše stvarnosti. svu krivicu tražimo jedino kod »našeg« umetnika. uzdržljivost. lepšem i savršenijem obliku. vaju Ijubopitstvo. i opisujem svoju rođenu patnju.

on stoji sam i sa napregnutim. Bez oslonca i podrške. kao građansko imanje. ne vidi se na čemu sede. Uspravni ili zavaljeni. mržnji bez razloga. čini mi se. moći tako verno dati pravo stanje čovekazarobljenika u naše vreme kao što ga daje ova posmrtna izložba. soldi na kontu« — govorili su stari Dubrovčani. Prema tome. Covek posmatra mrtve religije kao okamenjene kosture preistorijskih džinovskih životinja. trebalo bi da pre toga zna šta ga sve čeka. ili da te slome i unište. zloj volji i tupoj pameti. često mnogo docnije. izloženo nepredvidljivim opasnostima.* Estetika je podložna promenama. pošto te prvo ocrne i osramote zauvek. Po tome ćete najlakše poznati pravog čoveka koji zaslužuje vašu pažnju i vaše poverenje. kakvim se mogućnostima i opasnostima izlažu i njegovo delo i on sam. Takav je bio tada porobljen i poraboćen čovek svuda. i ubrzo po povratku u oslobođenu zemlju umro mlad. bez straha. Zakrećem se u stranu. stvaralačke prirode imaju sposobnost da se živo i duboko zainteresuju i za stvari za koje nemaju nikakva ličnog interesa. To svi znamo i vidimo. Dušana Vlajića. nastranosti i šlepom slučaju. objavi i izloži pogledu i sudu javnosti. * Na posmrtnoj izložbi dobrog slikara. gonjen stvaralačkim nagonom. a možda zanesen i sujetom. i koje čak ni njihovoj sujeti ne ugađaju. Ali on to ne zna i ne može da zna. od njih ti preti stalna opasnost: ili da te porobe i potči-ne. da ne bi ko primetio da pišem. 251 Čitam istoriju religija. sa Ijubopitstvom. ostavljen lice u lice sa svojom nesrećom. jer je to nemoguće predvideti.« Ko god radi na nekom umetničkom ili naučnom poslu i želi da svoje delo. Ljudi na ovim slikama su — sami. Uzimam najpovoljniji slučaj. on ima prilike da vidi u kakvu se je avanturu upustio. Ali živih religija i njihovih organizacija treba se kloniti. pa da im služiš kao beslovesno poslušno stvorenje. kad su njegova dela tražena i nagrađivana. sumnji i gluposti. Zaobilazi ih koliko god možeš. nije video. odsutnim izrazom na licu osluškuje kako mu vreme crn kolač mesi. Samo ljudi bogate. negde u daljini. koji je slikao ljude iz zarobljeničkih logora u Nemačkoj. što dalje to bolje! Jer. kad ga jednom okonča. i na prvoj praznoj stranici izložbenog kataloga beležim ove reci: »Čitavi tomovi književnih dela ili uspomena iz zarobljeničkih logora neće. zavisti. boriti se za »pobedu« i nadmoć jedne određene estetike isto je otprilike kao boriti se za pobedu i ustaljenje jednog od četiri godišnja doba. da sazna ono što. prepušten sam sebi. (>>Brodi u portu. Tvoje dobro nije sklonjeno ni zaštićeno. I to je zaista verno. a jeste u svačijoj pomalo. shvatanju i neshvatanju. namer-niku i zlonamerniku. Zanosi me. ono je nezbrinuto. svakom tumačenju. Tek docnije. kad je umetnik dobro primljen. Posle pohvala i priznanja dolazi neizvesna sudbina tvoga dela koje nije više u tvojoj vlasti. 250 . svačijem pogledu i dodiru. ako su u sedećem stavu. polaže prst na zube uginulih dinosaura i mastodonta. diže visoko i spušta nisko. oni se ni na što ne naslanjaju. mena-ma mode i ukusa. Sa tih lica osmejak je iščupan zajedno sa korenom.) Naprotiv.

Svak ima nad njim više vlasti nego ti sam. ali kod jednog broja njih i suprotna osećanja i neočekivane reakcije. kad moj roman ima više od petnaest godina a ja više od šezdeset. a pošto je prevođen na strane jezike. Tvoj mir ne zavisi više od tebe. a na tvoju štetu bićeš čas gvelf čas gibelin. i fanatici koji sa njim nemaju nikakve veze. i ne želi to. zatvarala im ili otvarala prolaz. kao kod muzejskih eksponata. pa obustavili rad. To je mala ironija sudbine da čoveka stalno pitaju nešto o onom o čemu on nema potrebe da razgovara. nisam imao nikog s kim bih mogao da se porazgovorim i posavetujem. koja je nekad vodila ljude nekud. ne jednom. manijaci koji vole da pijunu i prikvase upravo uz tuđe delo. kao spomenik bez čuvara. Na tebi i na tvom delu nastojaće da se iskale ikonoklasti koji nagonski žele da sve ono što je uspravno vide kako izgleda kad je oboreno. video ljude i naraštaje koji će se. Međutim. i koja se sada nalazi pod zemljom. a na njemu ispisuju svoja imena i ostavljaju svakojake tragove dokoni i ograničeni prolaznici. trebalo staviti natpis: »Zabranjeno dirati«. Kad sam bio mlađi i u boljoj snazi i pisao ovaj roman. želećeš samo 252 ■i^Hno. ali često i onako kako ne želiš i kako ne voliš. Rusiju i Englesku da o njemu i povodom njega razgovaramo. Život i rad književnika puni su paradoksa. pa ni tvoj ugled ni tvoja lična čast. Po tuđoj volji. Poštovaoci će te braniti. misao se nije mogla zaustaviti. * U Donjem gradu. možda će me posle nekoliko godina opet i naši i strani. ja sam sa uzbuđenjem posmatrao do polovine otkopanu kamenu kapiju iz keltskog vremena. pogotovu ako uživa neki glas. tumačiće te proizvoljno. Ako uspem da ga dovršim. i ja sam. bar ne tako lako ni brzo. sad me stalno pitaju naši novinari i književni kritičari o mom romanu i njegovom postanku. i ako on bude preveden. Pored njega bi. AU to nećeš moći postići. Ni izdaleka se ne mogu predviđeti ni nabrojati sve mogućnosti i svi rizici koji iz toga proizlaze. zovu me čak u Francusku. Ni za života ni posle smrti ti nisi više zaštićen ni siguran. Najbolji deo sebe si otuđio i prepustio tuđim. nepoznatim mozgovima. na moju veliku muku i zabunu. I na kraju. tuđim ustima i tuđim perima da ga tumače prema svojim shvatanjima> svojim nagonima i interesima. i služiti se njime bezobzirno u meri u kojoj im to koristi i na način koji im najbolje odgovara. arheolozi su bili otpočeli iskopavanje.da se vratiš u anonima« iz kojeg si tako ludo i nepromišljeno izišao. zvati da razgovaramo o njemu. Ne tražeći nikad tvoj pristanak. dok o onom o čemu bi hleo da čuje tuđe mišljenje — nema koga da pita.Delo koje je steklo priznanje izaziva kod mnogih ljudi divljenje i poštovanje. Sada. u blizini slavoluka princa Evgenija. o romanu koji sada snujem. često i namerno naopako. zavidnici koji. Setajući često tuda. prevoditi nevemo. Ali to nije mogućno. Na nos će ti udariti ono malo slave. ne mogući da poreknu delo. Sve može da ti se desi. Hvaliće te čitaoci koje ti ne bi nikad pohvalio. Za tvoje delo zaklanjaće se i čestiti borci raznih pravaca i ideologija. Preštam-pavaće te bez pitanja. 253 . Naravno. kuditi ponekad oni do čijeg ti je mišljenja mnogo stalo. žure da unize i uprljaju onog ko ga je stvorio. dva i po metra ispod površine puteva kojima se mi danas krećemo. i tvoje delo stoji kao voćka pored puta. opet nemam s kim da se posavetujem.

osiguraju alibi. isto ovako čili ili klonuli. Ne radim. ali takvih reci koje bi sačuvale i dalje prenele moju nesigurnu ali živu misao i ono malo ljudske topline što sam sa mnogo napora preneo kroz život. zadržali naše prolazne razgovore i postupke? Kad posmatramo neki nov oblik u društvenom životu. Ali dosada me ne muči niti se javljaju prekori savesti koji kod mene redovno prate dane nerada. oni ili drugi? Uvek mi je izgledalo da u tom nastojanju ima nečeg što nije čisto ni lepo. optužni materijal. Plodna uzbuđenja slabo i retko nailaze pri čitanju. Kao neki pokušaj da sebi. kad budem mogao. nama obično pada u oči najpre ono što je u suprotnosti sa našim navikama. kažem nešto od onog što me sada ispunja svega i nagoni da govorim. kretati novom površinom koja će biti dva ili tri metra iznad ove naše sadašnje. Sve me manje zanimaju ime. Ranije su me privlačile konkretne stvarnosti. zlu ne trebalo. kad svoje rođeno zdravlje trošimo nemilice. plaši. i 254 . a ona ne vrede mnogo kad potiču od čoveka koji nije filosof. Malo čitam. tužni ili radosni. zajednički zakoni njihovog života i smisao njihovog postojanja. broj i oso-benosti ljudi i predmeta. Takvo gledanje ne daje poetska dela nego filo-sofska razmatranja. nauci ili industriji. Sta je to što bih hteo da kažem. izdvojene. Ja i sada sa istim uzbuđenjem posmatram sve oko sebe i osluškujem glasove u sebi. i sa čim ne možemo da se složimo. i da to. kratko i zadihano brzo. Rede pišem. a sve više njihova vrsta. Sta je to što tolike ljude goni da vođe dnevnik. koji me čuti ni razumeti ne mogu? Nekoliko reci svega. pa ma samo gluvoj zemlji ili visokom nebu. Da to kažem bez uvoda i objašnjenja. jer znam da je ovaj umor došao od napora da što više vidim i saznam. i godišnjih doba. zašto onda da činimo nerazumljive i detinjaste pokušaje kako bismo. ukusom i shvatanjima. 1 teže pišem. Ja mislim na sve što niče i živi u ovom malom vasionskom predelu pod vlašću siinca i stalnom sme- nom dana i noći.posle hiljadu godina. Kad one koji su nam najdraži sahranjujemo u zemlju. kome bilo. što bolje izrazim ma u kom obliku i ma kojim povodom. bez zaključka i svrhe. Umor. veliki umor kad čak ni za šetniu nemam snage ni volje. A tek docnije mi možemo da uočimo sve ono što je razumno i korisno u toj novini i što je čini opravdanom i neizbežnom. Bez nade. za svaki slučaj. u nesigurnom osvetljenju našeg trenutnog shvatanja. u umetnosti. trudeći se da zauvek zadrže nepomičnim ono što su rekli ili učinili. ono što nas odbija. kao da stojim pred odlaskom ili prekim krajem. Sve manje obraćam pažnju na pojedine likove. a da za drugog spreme. Primećujem to već od nekog vremena. Osećam neodoljivu potrebu da brzo. ali vidim da moja pažnja menja pravac i bira druge predmete. Nemam sebi šta da prebacim. a sad se sve više okrećem ka bezimenim suštinama.

Seđim i gledam pred sobom svoj rukopis. Moje osnovno osećanje pri tom moglo bi se približno izraziti recima: ravnodušnost. ne osećamo potrebu za njima. popuniti ili okajati ono što sam.I Tako je ovaj moj umor jedno sa onim što sam mogao da uradim kao i sa onim što ću. — I tako možda činim stvar gorom i težom. ne služi nikome i ničemu. Gledajući svet oko sebe i sve njegove nedostatke i protivrečnosti. pišući olako. čvršće i lepše napisati. i onda kad više ne niču > 5. To nipošto ne mora da znači da se svet izopačio i da je sve krenulo sunovrat. Sastavni deo moga rada. Ipak. pisac ne treba da se ponaša kao nervozni pijanisti koji pri svakom uzbudljivom stavu i jačem udaru vrte glavom i prevrću očima. i da piše tako da njegovi čitaoci počnu da vrte glavom od uzbuđenja i čuđenja. simptom nemoći. još uraditi. sažaljenja ili ogorčenja. A staračka ljutnja. tačnije rečeno: nepomičan. Sta mari ako nas ti novi oblici ponekad odbijaju i zbunjuju? Naše je da ih prove-rimo i ispitamo (u tome i jeste preimućstvo naše zrelosti!). Kad se okrenem i pogledam iza sebe. pa zatim umro ili otputovao bez povratka. u nama i kad. Osamdeset od sto tih tekstova moglo je da ostane nenapisano. A dok ne može da bude mrtav. Kao da je neko drugi pod mojim imenom sve to napisao. vidim đa sam napisao. gomilajući nove slabosti. ne smemo dopustiti sebi da budemo netrpeljivi prema njima samo zato što su novi.' Samo mrtav pesnik dobiva svoj pravi i konačni lik. To je samo dokaz da još živimo i da drugi dorastaju oko nas. i da utvrdimo na koji način su ti mladi ljudi došli do njih. greške i nesavršenosti. Jutro. Sa bolnim čuđenjem vidim da nisam sposoban za taj posao. ja i danas produžujem da pišem. on treba da bude miran. i dok živi. aprila 1959. Ne treba đa nas uplaše novi oblici u umetnosti. U stvari. ne mnogo ali stalno. pogrešio ili propustio. možda bi i bolje bilo (za mene) da zaista nikad nije ugledalo sveta. on treba da nastoji da za što veći broj ljudi bude što više bar odsutan. Te novine niču oko nas svuda i u svemu. Takav pisac bi brzo dobio vrtoglavicu i prestao da piše. i pokušavajući da sve to izrazi i opiše. Sedim i sa snebivanjem i teškim stidom očekujem neizbežni trenutak kad će se otkriti moja pre" — Znakovi pored puta Ž56 257 . da mirno procenimo prirodu i vrednost njihovu. sedam ili osam tomova proze razne vrste i različite vrednosti. bojazan i nezadovoljstvo. a onih drugih dvadeset od sto moglo je i trebalo je bolje. a retko se dešava da ga savremenici još pre smrti potpuno sagledaju i pravo ocene. Zato je nestanak njegova prava meta. ili trčeći za novim oblicima samo zato što su novi. Kao da je ovo preda mnom pisano na jeziku koji ne znam i koji nisam nikad dobro znao. prešavši doba cvetanja i mladosti. ono što sam juče i prekjuče uradio i što bi sada trebalo nastaviti. kad bi se sve sabralo. kad budem mogao. Pri tom igra ulogu verovatno i moje nesvesno osećanje da bih ovim što sad radim mogao popraviti. da li idući ka novim suštinama i mogućnostima.

Kad biste znali šta je na ovom mestu trebalo da stoji zapisano. Možda su naše bujne misli tih dana 258 Kakva je veza između našeg viđa i sluha? Složena i nejasna. i ja je. XVI. može lako biti da je moja tuga bezrazložna kao što je. što ne umem. jer bi zli duh otišao od njega. * Muzika zauzima poslednjih godina novo i naročito mesto u mom životu. evo. 259 17* . One su naša radost i naša slava. da sastavim dve pametne reci. posle godina. Možda je i za nas bolje da pustimo da se u nama vrši to uzajamno dejstvo sluha i vida. a da ga dublje i pobliže ne ispitujemo. da slabe. Zvuk je slabost. a to je početak kraja. ne treba da misli da su dani sa belih i neispisanih stranica bili prazni. 23. A glas i u potpunoj tami obasjava neodređenim sjajem izvor iz kojeg dolazi. pa čak ni samom sebi. Muzika je bolest. Sve to mi samo nejasno naslućujemo. ali zli gospodari. »I kad bi duh Božji napao Saula. drukčije slušam i bolje čujem i lakše razumem nego nekad. David uzevši gusle udarao bi rukom svojom. neka govore beline! * U ljudskoj zajednici u kojoj umetnost ne zauzima svoje mesto i ne vrši svoj uticaj — mora da nešto nije u redu. ali postaju naša muka i bruka kad god se desi (a dešava se!) da napišemo i potpišemo neke reci kao čekove bez pokrića. pa ni sami sebi. ali oni. * Na programu jednog koncerta koji sam slušao pre više godina našao sam zapisane nekolike reći. ili takve da nisu imale ni potrebu za tim. Ili oslobođenje? » Ne mora čovek baš svakog dana da kaže nešto. o tome ne govore. moje kajanje uzaludno! Pa čemu onda? Reci su za pisca kao vatra i vođa u onoj poslovici: dobre sluge. One nas nose i pobeđuju za nas. Obasjani predmeti — to je izvesno! — jasnije i razgovetnije govore. to bi Saul odahnuo i bilo bi mu bolje. A onaj ko bi. što sam se izdavao za pisca i što su me svi ljudi takvim smatrali i tako zvali. listao ovaj kalendar. Prvo. Jer. znači da su prešli vrhunac. Ona mi sve više postaje nasušnom potrebom. čini mi se. vi biste mi bili zahvalni što sam odustao od pisanja i što nisam hteo da tugom i kajanjem ovog jutra zagorčavam vaše dane i posle moje smrti možda. » Nagoni su nemi: čim puste glas od sebe. drugo. da se njime služimo. Slepci mora da znaju mnogo više o toj vezi. ali nas s vremena na vreme izdaju i odaju.vara i dvostruka sramota. svakako.) bile takve da se recima nisu dale izraziti ni slovima zabeležiti. svakako da o njemu ne govorimo nikom. bar koliko ja znam. Vrlo je verovatno da u takvom društvu život i u ostalim granama zaostaje ili napreduje u pogrešnom pravcu.« (Prva knjiga Samuilova koja se zove i Prva knjiga o carevima. Možda je obrnuto tačno. Pa onda. ali očigledna.

pa i na izve-snom planiranju. još manje da to čuju od drugih. Znam da radim i veruj em i nadam se da ću raditi dok god gledam svet oko sebe i dok god u meni žive misao. u slobodnoj konverzaciji.Zabeležio sam ih u velikom zanosu. da o njemu ne treba mnogo ni razmišljati.oglo bi se reći da nikad nije vreme ni mesto za takve razgovore. pozajmljenu iz skupštinskog rečnika: Upadice. Ali pouzdano kazati kakvo će po vrsti. na žalost. Svaka naša reč može tada samo da poplaši i otera onu bojažljivu pticu koja peva negde nad našom glavom dok mi tražimo svoj izraz. mogla bi da nose kao naslov jednu jedinu reč. — Oni se trude da budu što bliže istini. potrebne za svaki rad. Jedva sam uspeo da deši-f ruj em taj nečitki tekst. tokom koncerta ili odmah posle njega. ali je utoliko manje zavidna sudbina onoga koji je to morao da učini. oni se ne mogu odnositi na vreme i trajanje stvaralačkog procesa. volja i snaga. ako može. To je proces tako nejasan. i koliko može. Ali kad mi se postave pitanja o tome. Novinar me je pitao: »Sta radite sada i šta spremo ^ za štampu u toku ove godine?« (To nije prvi put Ja mi postavljaju takva i slična pitanja. One stoje sada kao crna parčad okamenjene lave koju putnik donese sa putovanja po vulkanskim predelima. i to ne mogu i ne umem ni sada. seo sam da sam sebi dam računa o tom pitanju i mom neodgo-varanju. 261 . ali u mom slučaju ono ima svoju važnost i svoje opravdanje. Tu treba da govori delo. i zapisao sledeće: Na jasna pitanja volim tačne odgovore. Još manje ima smisla i opravdanja da pisac ma šta govori u trenutku kada njegovo delo nastaje. mogu nešto i da kažem. romane i svakojake druge sastave bez određenog imena i oblika. ni na kvantitet ni oblik dela koje nastaje. I to je ono što me zbunjuje kad god se nađem pred jasnim 260 pitanjem na koje ne mogu da odgovorim. ali ta disciplina i to planiranje mogu biti samo unutarnje prirode. obimu i imenu biti književno delo koje će u određenom roku izaći kao rezultat toga rada — to nisam nikad mogao ni umeo. To znam iz iskustva. a kamoli govoriti. a sva njihova dela. Na j posle sam sve pročitao. o tome nema potrebe da se govori. Ja ovo ne kazujem kao pravilo koje važi za sve pisce. U čemu je glavna slabost La Rošfukoa i drugih moralista? U tome što ne mogu da odole iskušenju i da ne kažu ono što ljudi uglavnom znaju ali ne žele sami sebi da priznaju. da ne kažem tajanstven. Ja drukčije ne mogu i ne umem. Nikad nisam umeo da govorim o sebi i svom delu. Ponekad. Dopuštam da književnikov rad. treba da je zasnovan na disciplini. Tako je uvek kad se nađem pred pitanjem: šta radite i šta spremate za štampu? Ali tako je. pišući pesme. Sa nekom sigurnošću ja ne bih mogao govoriti čak ni o onom što je otkucano u čisto i predano u štampu. sabrana ujedno. Možda je bilo neophodno da neko među ljudima sve to kaže. i sa svim drugim pitanjima. m. Dobro se sećam svoga oduševljenja. Prema tome. Ima pisaca koji celog života rade. Ali smisla i soka nisam mogao da nađem u tim redovima. kao i svaki drugi. a ljudi ih utoliko manje vole što više u tome uspevaju. A kad sam došao kući. To je i ovde slučaj. ali u ovim recima ga nema nigde.) Nisam odgovorio ništa. članke. Uostalom.

262 U osnovi sva su umetnička dela i »ostvarenja« slučajna. Svi to moramo da činimo. Zašto? Sam đavo bi znao zašto. i nastoji da se snađe i odredi u životu koji nije tražio. sušta i ovejana istina progovara iz njih. Ah. plitke i otrcane. te dre\Tie narodne izreke i poslovice. nego delo samo. Toliki ih upotrebljavaju. ali sa tako različitim namerama i sa potpuno suprotnim dejstvom. ali koji. i smatraju da vredi boriti se za određene oblike toga života — neuračunljivi fantasti? I zašto da »stradanja« i vajkanja treba da budu dostojni predmeti visoke umetnosti i duboke filosofije nego umovanje i delanje običnog čoveka koji diše. Parafrazirajući jednu rečenicu Andre Zida {»Je ne vax que devant le papier blanc«) ja bih mogao slobodno reći da postojim samo utoliko ukoliko sam umeo da saopštim nešto čistoj hartiji pred sobom. Kad god pokušate da se koristite i jednim i drugim. a ljudi koji vole i cene život. postaju smetnja. a mnogom od nas ne pođe to nikad za rukom. Morate birati. A nije. sva se pažnja čitaočeva usredsredi na njih. a veliki umetnici su oni koji u ta svoja dela ume ju da unesu toliko snage i ubedljivosti da ona na svakog ostavljaju utisak voljne i svesne celishodnosti. način kazivanja!) iskričav. otkrije tu Ameriku (ne onu istu koju je Kolumbo otkrio!). to je na štetu dela. i ne ume da nađe druge veze sa publikom. nesavršena ili nepotpuna. ćudljiv. one gube svaku vred-nost. i potpunog sklada između cilja i oblika. kratkih spojeva. ako se suviše ponavljaju. U ustima iskrenih i darovitih ljudi one zvuče kao da su zaista u tom trenutku rođene i prvi put izgovorene.onda zanemim potpuno. Prema tome: ili dužina ili nov način kazivanja. prima kao obavezu i zadatak. Izuzetni efekti. « Zašto bi tvoja staračka klonulost bila neka sveta istina. na starinski i osveštan način. svaki za sebe. misli. Vaš je stil (bolje rečeno. Zar nije tako? Ko suviše zna. pun bleskova. A u delu nismo važni ni mi koji ga pišemo ni naši metodi i stilovi. kad ga je već dobio. Izgleda da je u mom slučaju zaista tako da jedan pisac nema ništa drugo da kaže osim ono što je već rekao u svom delu. ne uspevaju da prikriju ni laž ni glupost (naprotiv!) a same izgledaju žalosne. I ja ga primam kao takav: I tako se mogu kazati velike i istinite stvari. talasast. a tvoji mladalački zanosi i poleti laž i varka? Zašto bi umorni i razočarani crnogledi bili u pravu. A izgovorene od gulapaka ili lazova. 263 . taj pri pisanju mora stalno da nailazi na smetnje i prepreke koje otežavaju posao i zamućuju tokove dela. Moraju biti kraći. otkrivamo svoje Amerike. to je prava beda i — najveća blagodat. Među takvima je i nastala valjda reč da je besmislica otkrivati »otkrivenu« Ameriku. skokova i zagrcavanja. Ali onda ritam i dužina Vašeg pričanja ne mogu biti isti kao i u onih koji svoje stvari kazuju mirno i sporo. ili ko nije dovoljno toga zaboravio. maloumno ili zlonamerno. Razlika je samo u tom što poneki od nas. Kolumbo nije mogao otkriti Ameriku za sve nas ni uštedeti nam napor da mi. savršenstva. pre ili posle. gleda.

One su me i dovele ovde gde sam. nekad sa manje a nekad sa više uspeha. a koja me uporno prati i koje ne mogu (i neću) da se oslobodim. za svoju dušu i sebi na zadovoljstvo. U svakom slučaju. Bar tako se meni čini. trudim se da kažem samo ono što je neophodno i onoliko koliko je najnužnije. Ali se ponekad dešava da opisujući nešto čujem u sebi. za mene je to naivna igra i mala bezazlena razonoda. svaki je stil dobar i svaka forma prihvatljiva. Možda sve ovo i nije ovako kako meni izgleda i možda nikad nijedan čitalac neće primetiti da je ta rečenica izlišna i nezakonitim putem ušla u moj tekst. Njegov stil je sav ođ akrobatija i vatrometa. da je apsurdno. ako su u službi nečeg što nije samo stil ni samo forma. i utoliko ozbiljnija ukoliko više Uči na igru. bez veze i razloga. Jednu reč — tako sam usnio — svega jednu reč mogu da kažem ljudima i svemu oko sebe. I kad poluglasno sam sebi prečitavam svoj rukopis. bedno. Na kraju. jednu rečenicu koja nema mnogo veze sa onim što pišem.Mlad pisac. Sva je sreća što se moje želje nisu uvek ostvarivale i što su moji planovi često propadali. a ponekad opet uobražavam da možda postoje tako budni i pronicljivi čitaoci koji su sposobni da tu moju igru i varku primete. ponaj češće bez uspeha i bez rezultata uopšte. čak ni šta znači ono što sam napisao. sav taj naopaki društveni uspon vodio je stalno naniže. * Ne znam šta vredi. kao privlačnu melodiju. Teškoće i opasnosti kod ovakvih darovitih i razigranih stilista kriju se u tom što je njima lako sa uspehom izvesti i najsmeliji salto-mortale a teško ili nemoguće uzdržati se i — ne izvoditi ga kad mu nije vreme i gde mu nije mesto. planirao (namerno upotrebljavam tu ružnu i nemoguću reč. To treba 265 . ja se uvek kod te umetnute rečenice malko zaustavim i pročitam je nešto izme-njenim glasom. i pokušavale da od njih načine četiri stiha ili parče proze. Ta želja i ta potreba postojale su u meni pre nego što sam čestito umeo da pišem i znao o čemu bih mogao pisati. one su hvatale svako moje raspoloženje i svaku misao. tj. Ali znam — uvek sam naslućivao a danas znam! — da sve ono što sam u »-praktičnom« životu želeo. jer ona odgovara onom što hoću ovde da izrazim!) i što sam često uspevao i da postignem i ostvarim — ne uvredi ništa. Opisujući ljude. predele ili raspoloženja. I da na to odgovore osmehom. ja vidim da sam oduvek želeo da pišem i osećao potrebu za tim. a spašavalo me je ono što mi se dešavalo mimo mojih želja i protivno mojoj volji i mojim planovima. Šteta što to nije bivalo i češće! Jer. Umetnost je i u tom slična životu: izgleda kao igra. a u stvari je đavolski ozbiljna stvar. čak i stidno. Najposle popustim i stavim je usred srede teksta koji pišem. 264 Kad mislim unazad. svet moje mašte i igra moga duha.

za koji sat ili za koji minut samo. žalosti i bolova. ali iz tog lova redovno se vraćam iznuren. * toga ostati ništa do imena. a sama otišla. ali i danas mi se desi da sretnem čoveka ili ženu čiji me izraz lica podseti na tu bajku. bile one iz ose-ćajnog ili misaonog sveta. zato što nije bila prava. i da od njih načinim ono što bih hteo da budu. jer već za koji dan. ili u onim polubudnim časovima kad nisam više budan. Između pojave koju zapazim. kroz neke mračne šume i žedne pustinje. Davno sam to pročitao. trajnim. teško je kazati šta sve može čovek da doživi sa njima. Učini to brzo. Tako ćeš bar od svojih taštih i prolaznih reci stvoriti sebi riznicu. sa njihovim golim. pa kad je došao red na nju da bude kraljica. požuri i ne oklevaj. mirno i poslušno sredstvo izražavanja svega onog što treba da bude kazano. okružen njima kao pčelar pčelama. kneginja joj odgovori: — Nisam ja. ne traju dugo. stvarniju od svega što si video. na moj užas. trajniju od onog što si lično doživeo. Kad je reč o recima. preobučena kao seoska devojka. ponekad. Posle treba mi vremena i napora da uspostavim pravi odnos prema uznemirenim i raštraknim recima. Glavno je. prelaznim ili prolaznim značenjem — tada me te misli odvedu daleko. ili iz takozvane stvarnosti. i menjaju se lako. mutne glave i praznih ruku. Bila neka kneginja. a što nikad ni približno nećemo uspeti da kažemo. Uvek sam kod njih. mislio i osetio. nepopravljivo. siromašnu i napuštenu. Jer. i sam vidiš da ljudske stvari. ali nesve-sno osećam da je dangubno i da bi mi bilo štetno da često mislim o njima. ne tražeći dugo i ne birajući mnogo. ostala bez odgovora i odjeka. razdaljina biva sve veća. izdvojenih reci »kao takvih«. a još nisam zaspao. gledaj da odmah daš neko ime. ili u trenucima sporog buđenja. Svakojakih se čuda nagledam tu. Zanesem se i izgubim u poteri za smislom i poreklom reci. neće od 266 . ja sam rekao tu reč — da li je bila moja? — i ona je. što pre. a ni o čem rede i manje ne razmišljam. kad ne mogu da zaspim. zadovolji se približno najboljom reci koja ti dođe pod pero. prepustim mislima o zvuku. Pošto sam osetio svu težinu toga sudbonosnog trenutka. i od nje će zavisiti sve ostalo. i njenog pisanog izraza. izgubljeno i to nepovratno. ja i moja sudbina. sama kao što izgledam. Na putu je sretne neka starica i pozna. nego prostih. obliku i poreklu reci — ne onih kojima se služim da nešto određeno izrazim. kad se teško izvla267 Svemu što se javi u tvojoj svesti ili iskrsne pred tvojim očima. čuo. i koja me uzbudi. pa i od tebe samog. To se dešava obično noću. ona je prepustila presto drugome. Tada je nastupio drugi trenutak — jednak več-noj večnosti — trenutak jasnog saznanja da je sve svršeno.reći odmah. pa kad se starica začudi što je vidi takvu. dobra majčice. Davno sam pročitao ovu bajku. imam ja veliku pratnju briga. A kad se ipak. da po svetu traži svog nesrećnog prijatelja koji se bio izgubio. Ničim se toliko ne bavim kao — recima.

Posle dobro prospavane noći neko naopako svitanje i buđenje. Palim svetlost. u neko doba. čudeći se što su sve stvari u sobi na svom mestu i što sve nije ispreturano i polomljeno. Reći šuštale da se pretvaraju. Sporo se pribiram i snalazim. Još do malopre tiše od senki i pro-laznije od vetra. u dugim redovima poredane. Maskiraju se. Malo--pomalo. i kao da je bezumlje (ali neko plansko i zlonamerno bezumlje!) postalo opštim zakonom. sve su one tu. svaka u ono što je dotad samo označavala. ali niko ne može zamisliti kako to izgleda kad se stvarno desi. demaskiraju. to se kaže lako. one su odjednom zastale. i tražim put povratka u svoj svet.« Da. životinje i predmete oko mene. ovaplo-tile se i dobile težinu. Tada se dešava da reci nasele moju svest. sa strahom. ali tako proizvoljno i ćudljivo izmenjeno da ga ni naslutiti ne možeš. a ovo je potpun haos i živa muka. kao da je propala u svom rođenom nesmislu. od268 . Gubim se. trzam i budim iz tog košmara. i pri tom se. pipam otupelim prstima tvrdinu zida i meko tu postelje. Ni za šta se prihvatiti nemaš. * Kad slušam kako neki ljudi nevelike paraeti i nesigurna ukusa hvale moje pojedine knjige. ćela i neokrnjena. pitam. da je bar potpuno nestalo reci! Ali ne. teraju šegu sa mnom kao što se ja inače igram sa njima. da ni sam sebi ne možeš vero-vati. jedna po jedna. Jedino se još tešim da je sve to samo obično laskanje. jedna za drugom. kao što valjda ni tebi. kad se išlo po vedrom danu i sigurnom putu. kao da je potpuno nestalo u svetu svega što se zvalo mera i razum. u ljude. Mrak i kli-zavica. a šta ako zaista misle i osećaju kako govore? A prošle noći desilo se pravo čudo. da je. Ali ja znam da će se pre ili posle vratiti i ona. tako da se na kraju ne zna ni šta je šta ni ko je ko. sa svojim smislom.cimo iz zamršenog sna. I. vraćaju u svoja stara utvrđena značenja i pojavljuju na ivici moga vidokruga. Tada se. jer i to bi bio neki red i putokaz. i rasporedile se po prostorijama oko mene. Poneka od onih noćašnjih reci ne javlja se nikako. red i pravilo. >vReč je postala telo. da se ni na šta više osloniti ne mogu. s pravom. Te reci ne znače čak ni protivno od onog što su nekad značile. čak i zvuči lepo. ludog đipanja i bučne terevenke. kratkotrajna ali teška pometnja i zabuna. otvore u njoj svoj bal pod maskama i izvode tu svoje igre. kao kad sviće. dok sam ja spavao. Polagano i oprezno tražim reci koje se. smrtonosne močvare. kao iz mlake. Teško hvatajući dah. Naravno. od krutih menueta i avetinjskih kadirila do prostog bezočnog kreveljenja. to ne znači da se prvom prilikom neće opet odmetnuti u neki noćni karneval. a valja ići dalje kao i u najboljim vremenima. u svom starom obliku. širi se u meni saznanje da nijedna reč nema više onaj osveštani. ispreturalo se i izrodilo. Stoga još dugo posle takvih razgovora ja u sećanju izazivam glas tih hvalilaca. niko više neće verovati. ništa primiti za gotovo i pouzdano. Odjednom sam postao 269 Posle izvesnog vremena nailazi slična. zauvek. dragi i »večiti-« smisao koji je imala. i svaka ima i sada svoje značenje. izdaju se za ono što nisu. i tražim u njemu prizvuk neiskrenosti. kao u reč-niku. jednom sve izneverilo. uhvati me istinski strah. obim i sve osobine živih bića i poznatih stvari. kao hajduk u planinu.

U nemom. ili 0 uspomenu onih za čiji je pomen sve ovo građeno. Imena faraona i njihovi likovi. i ja bih se ogrešio ili o duše onih koji su pomrli u mukama gradeći ovo. U jednom hramu u Luksoru govorio sam neprestano sam sebi: »Samo da ovde ništa ne zabeležim — samo ne ovde! Jer znam. pitajući se ko sam sada — ja. Ni sam sebi ne reci ništa! Uzdrži se ovde od misli i suda a pogotovu od svakog znaka i traga. drugo. ni dan ni noć. ako žele da saznaju nešto o njegovoj ličnosti. To neka im bude kazna za njihovo nezdravo Ijubopitstvo. većina ljudi nema dovoljno snage ni istrajnosti da ispita i sagleda budućnost. On treba da natera ljude da čitaju njegove knjige. kad izgube značenje i ispadnu iz upotrebe. Trebalo bi da čvršće stojimo na tlu sadašnjosti i da se češće i sme-lije zalećemo u budućnost. I mi se. što god bih zapisao. ali stvarno sve je imalo mene. lakše od senke nevidljivih ptica — odletele daleko od mene. * Bez reci. klesano i pisano. prisno vezan sa minulim vremenima. Trebalo je da imam svega. u nepostojanje. kratkovečan spomenik koji nije od zemlje ni kamena. sažal-nom divljenju — sav sa njima i za njih — ja im podižem u sebi skroman. A posle — treba da ih ostavi obma-nute i razočarane. * u pokretu. Ne razumem ništa. Hiljaditi deo toga bio je dovoljan da me obori i pokopa. Jedino je prošlost bar prividno utvrđena i nepomična. neka praznina koja nema imena. Kad sam već mislio da me nema. bilo bi nedovoljno ili netačno. Kako ću se održati? Oko mene potpuna tišina. da prekine i uguši ovako slab i kratak dah kao što je moj. jer budućnost je njegovo područje. novo i čudnije. i dopušta nam da na njenim polimiračnim predelima sme-stimo veći deo svojih želja. Ali ja osećam da to nije dobro ni pravo. ni u snu. tamo gde odlaze reći kad to prestanu da budu. A ja sam ostao sam. Toliko. po nuždi.bogat. zidara i prostih argata koji su ovde ostavili svoje živote. Uzroci? Prvo. i to onako kako nikad. pogleda. u tišinu. U teren oka sve se oko mene volšebno pretvorilo opet u reci koje su kao igra nečujnih zvukova. * Pisac treba da je ćutljiv kao što je ćutljiva njegova knjiga na polici. padale oko mene i — odmah se pretvarale u ono što su dotad označavale. strasti i kajanja. i znam samo jedno: svi koji su ovde umrli i sasušili se i izgubili u vreloj pustinjskoj zemlji — ne ostavivši traga ni imena — postideli su faraone i njihovu taštu želju za slavom i trajanjem. A sve nove i nove reci su doletale. i dodaj ovoj velikoj pokopanoj tajni i ti svoj skromni obol ćutanja!« Egipat. sadašnjost je sva 270 . protivrecnostima i promenama. Ali to bi značilo isto što i ostvariti novog čoveka. jer nisu ništa saznali od onog što su želeli da znaju. odjednom se desilo drugo čudo. Grobovi. time obilno koristimo. a koji će trajati koliko budem ja još trajao. Mislim na hiljade kopača. u zaborav. i šta ću još u toj beskrajnoj igri reci morati biti i značiti. Možda i koju godinu duže: u ovim redovima. 271 I sam pisac istorijskih pripovedaka i romana. nisam zamišljao ni želeo. ja ipak nalazim da su ljudi suviše okrenuti ka prošlosti. Pretrpan bogatstvom.

pa još lepše. Bramsov koncert za klavir i orkestar B-dur. Jeste. ali ne znam zašto. Spasao nas je Brams koji sve i vazda spašava. privremen radni naslov za sve ono što još ne možemo da sagledamo ni shvatimo. Listov koncert za klavir i orkestar A-dur. jer je ona naša. Igra od koje čoveka izdaje dah. Sve je ispunjeno. nema tu laži i ne treba tražiti lazova. A onda. uvek će svako parče njeno govoriti i kazivati da je to bila fotelja toga i toga stila. Ali tada. Neko tu laže.. Na kraju drugog dela trenutak čudne tišine koja nije od tkiva naših običnih tišina. To je kao beskrajan niz kutija. Lepo u lepom. a pri kraju svake rečenice vidi se da ne zna kako će glasiti iduća. ali dođavola. ljudi i žubora dobre vode. Sve to za tri nepuna sata te iste večeri. od izvorišta svog u skrivenom i meni samom nepoznatom delu duše.. Klavir govori sam. V. čovek i njegovo delo. Ne priča. A osvmi se oko sebe.. Ni najmanjeg nesporazuma. priča. pogledaj sebe sama! Gde su tu red i čistota? Gde je mirna tačka. I to neću nikad moći znati. dođavola. sve jedna manja od druge i sve jedna u drugoj. gromku i nezanimljivu priču. Neka moja reč bude čista. do plitkog i dosadnog đavola sujete. voća. sa namerom da mi ispriča dugu. Priča čiča. Nema praznine. puna zelenila. tek što sam to pomislio a već vidim da je čiča počeo neku svoju rečenicu kao da gluvima govori. ove naše fotelje takve su da je dovoljno da im izvadiš dve nožice. prosto odsustvo zvuka. jer u toj muzici ima nešto što mi ne dopušta da mislim. da me vuče za dugme od kaputa. hladovine. Oaza. Kao da me neko probudio iz najlepšeg nejasnog sna. A današnje. ali iz učtivosti neću to da pokažem. Od jedne fotelje starinskog stila teško je napraviti bezobličnu masu: i kad je izlomiš na komade. a ostalo polomiš i baciš u neki ugao i — sve će to izgledati kao gomila krteži i otpadaka nepoznatog porekla. a ne zato što smatram da je staro bilo bolje od novoga. Sve ovo ja govorim na osnovu iskustva. I mi smo njeni. To je lepše od svake lepote. I sve ode kako je i pošlo. gde siguran pogled i nesporna misao? Umetnost i život. . Nikakve protivrečnosti! »-Protivrečnost-« je samo reč. ljudi počinju da kašlju-caju i da se pomeraju u mestu. kao po unutarnjem diktatu. * .. 488. Slušao sam Mocarta kao uvek: uviđam da je lepo. lepota bez kraja. odjednom — oaza. kao da su se vratili 18 — Znakovi pored puta 273 .Ponekad se čudan razgovor povede između onog što. ali je siguran da će je izgovoriti. sve bučnije i mučnije. To je lepota koja ne pirlita i ne nadvikuje nego prosto postoji.. 272 Mocartov koncert za klavir i orkestar A-dur K. jedan po jedan. Ko? Ne. A onda je došao List. Cara i dočarava. nego kao neka bogata i divna zbunjenost čitave jedne vasione. pa sam ljut. . pišem i onog što u istom trenutku sžm mislim. sve do uvira svog u istoj takvoj duši onog koji bude hteo da je sasluša i primi. nego ubija. Račun ne izlazi nikako bez ostatka.■■ ■ .

svaki u svoje telo koje su bili napustili. po svojoj volji i svojoj prirodi. m Pri pisanju — u srećnim trenucima. snagu i izraz. po-meraju i premeštaju. koje ljude dele. Tu ne postoji nikakav jezik. Tu vlada samo igra. ' Anđriaeva napomena: (Na programu 19/2 1963) Naše življenje u najprisnijoj vezi sa stvarnošću. kreće i okreće. jasna i tačna u sebi. nema reci. kao neko unutarnje sunce. kruži nevidljiv životni sok. manje ili više srećno iskorišćuje pojedinosti te neshvatljive i neuhvatljive igre. Gori u meni i prži me — jer to gorim ja! — ner podnošljiva potreba za lepotom i savršenstvom.odnekud iz daleka. tu govori 18* 275 . A na svršetku. Zauvek je usamljen a reč slaba. vezuju se i odbijaju. ograničavaju i zbunjuju. I nije teško zamisliti kako je takvom čoveku-piscu kad mu upravo u takvim trenucima traže reč snalaženja i ruku pomoći umesto da mu je pruže. I sve bi se to podnelo kad nas ne bi mučila misao. tako da moraš da je ponoviš. nema čekanja. Kod mnogih se odnekud uvrežila misao da je čovek koji je napisao nekoliko romana ili nekoliko knjiga pripovedaka taj koji o svakom pitanju i u svakoj prilici zna i može da stvori tačan sud i kaže pravu reč. nije to nikako jalova igra ćudi ni slučaja. u stvari. nema promašaja. za mene nečujne lepote drugi čuju.* Nekad je i kod mene ne samo svaku reč nego i svaki zvuk pratila ćela povorka osećajnih i misaonih asocijacija. pa i to ne pomaže ništa. A čovek koji piše. izgleda kao da nema ni napora. dok se sve ne slože u pravu i jedino moguću sliku onog što čovek želi da kaže. od kojih neki izgledaju potpuno nestvarno. * 274 Kao dečak u cirkusu. i kao izražajni znakovi u sklopu čovekove misli koja traži svoj izraz. Sad više toga nema. * . Sve izgleda kao laka i automatska igra koju reci. daje im boju i oblik. kao i naši uzaludni pokušaji bežanja od nje i naše vraćanje njoj — sve su to sastavni delovi velike ljudske stvarnosti. dvostrukim životom: i same za sebe. kao u drvetima i biljkama i svemu što je živo. tačnu i merodavnu. naravno! — reci se nižu same od sebe. * Tako reci žive. i on je taj koji ih. i beru ih i nose kući kao pune naramke cveća. U recima. Bramsov i Mocartov koncert su se slili u jedno. ili potpuno brišu. da sve te asocijacije i sada postoje i žive oko mene. pisci su ljudi kojima je i samima često i preko potrebna takva reč koja bi im pomogla da se održe i snađu u lavirintima mašte i procepima moralnih nesnalaženja u koje tako često zapadaju. Međutim. samo ih ja ne osećam i ne čujem. koja krije u sebi raznolike i bezbrojne mogućnosti i uzima na sebe stotinu vidova. novu. kao takve. same po sebi i samo za sebe igraju. A sve te. Iz osnova pogrešna misao! Cak i svirepa! Naprotiv. on samo pažljivo prati i manje ili više vesto. kao dva mora kad se sastave iznad pustinje koja ih je dugo rastavljala. nije tako.

nego u onom što one stvarno kazuju ili što bi htele da kažu. oni ipak svojim oštrim umom vide koliko je velika njena uloga u svetu i bar naslućuju njenu snagu. oni se bacaju na umetnost kao na »predmet« svojih studija. Bleštavi. i sve i svak moći će lako da ga obenđija. a svudašnja i svagdašnja. posrtati na tom putu. Kako neće i ne mogu da se pomire s tim da postoji nešto što je njihovom umu i shvatanju nepristupno. nevidljiva i nepriznavana. razlikuju se samo po svojim tokovima. da što brže i što savršenije stvori svet koji ne postoji i da njime zakloni onaj stvarni. propisuju zakone i postavljaju ciljeve. u nesvesnoj želji da tu umetnost sa kojom se na svakom koraku susreću. i on se te sjajne večeri obrekao i zaverio tome duhu igre i njenih zanosa i promena. u dubinama crne zavisti i teškog ose-ćanja manje vrednosti. u predvečernjoj svetlosti. da uzmu njeno tumačenje u svoje ruke. da je opravdaju pred sobom i pred drugima. u njemu ono što će tek docnije postati jasno i nesporno. napolju. oni zamračuju i zapliću puteve do umetnosti i zbunjuju čitaoce (slušaoce ili gledaoce). u osnovi iste. ma koliko različite izgledale. * Nije stvar u recima. Slučajno viđen roj mušica. kao slutnja. to je oria. Nju nije teško poznati. javlja ponajčešće kod ljudi koji umetnost ne razumeju i ne vole. ali je postojalo. a koja za njih ostaje »hortus clausus«. večita i spasonosna poezija. ruši i postavlja. Svašta sam slušao i čitao o stvaralaštvu i stvaraocima u umetnosti i uvek sam se. a varka će ga dodavati varci. povede za sobom. dok ga traje. da se govori i sudi o umetnosti. a često i umetnike same. Tu negde. Sve one imaju isti izvor i isti uvir. Ve-rovatno da to dolazi od potrebe tih ljudi da sebi i 276 drugima objasne svoju nemogućnost da vole i nesposobnost da razumeju. a u isto vreme uviđaju jasno da su nesposobni da do kraja prodru na to područje. da joj oni određuju prirodu. vole i smatraju svetlim i trajnim. koji ne valja (baš ništa ne valja!) a koji smo ostavili tamo negde daleko iza sebe. To su prirodni neprijatelji umetnosti i rođeni protivnici umet-nika. za njega će biti Često veći. Nije to bilo tada još tako smišljeno ni sročeno. čudio otkud to da se ta velika i stalna želja. važniji i trajniji od svega što ljudi grade. Osetio je da će to što gleda biti i ostati za njega jedini pravi svet. pravo da kažem. Sve su poezije sveta. nestalni i prolazni prividi toga sveta imaće nad njim punu vlast. koji igra i titra nad rekom. nego jer drukčije nije mogao. savladaju bar spolja. Tako će. zaboravljajući onu prošlu i ne misleći na buduću. do poslednje varke i njegovog poslednjeg dana. svih jezika i naroda. * Da. ne što je tako hteo.samo savladana materija. On prirode lišeni shvatanja umetnosti i ljubavi za nju. slaba a neuništiva. Nemoć se sveti a povređena sujeta želi po svaku cenu da vlada i zapoveda. i tako se brzo i naizmenično opijati — trezniti — opijati. i svaki put će svaku igru primati kao svetu i večitu istinu. imaju i znaju. sve je u službi iluzije i igre. Do kraja života ostaće podložan svakom blesku svake veštine. i napusti kad mu se ushtedne. znači — u na277 . treba možda tražiti poreklo mnogih bahatih eseja i zamršenih teorija. i sve teži samo ka jednom cilju. Tu se već javilo. ćelo i određeno. kao nemiran veo.

majčin sine! Uvek će ljudi tražiti slike i priče. u obliku iza java. to nije umetnost. vojskovođe. u smislu koji im dajemo kad ih izgovaramo ili pišemo. bilo da prikazuje fantastične slike i izmišljene događaje u kojima mogu da zaborave sebe i sve bede i protivreč-nosti sopstvenog života. vi vidite u svima vremenima jednu istu.merama koje imamo upotrebljavajući ih. prema dobro izrađenom planu dolazi na ugovoreno mesto. neki luđe i ne-umesnije. priznati naučnici. * Pisac koji pokaže izvesnu veštinu i ubedljivost u opisivanju ljudi. ukusa i tehničkih mogućnosti. i kako je mali broj ljudskih misli i osećanja koja se mogu shvatiti i obuhvatiti. jer nismo imali za šta drugo da se hvatamo u tom životu koji nikad nismo potpuno ni sagledali a ka279 . umni i do kraja uzdržljivi. i oni ga sada vezuju. ostavljajući dokonoj masi običnih ljudi i profesionalnim komentatorima sva moguća i nemoguća tumačenja. objašnjenja i nagađanja. bilo da im daje prizore u kojima mogu da vide (ili misle da vide) sebe. ili sličnu. Neki to čine opširno. izraziti i prikazati. mladić koji je otišao sa devojkom koju voli u planinu. neki skromnije i pametnije. Spektakl će ostati ljudska potreba dok god je ljudi ili bolje rečeno. državnici. ostavljajući svome delu da ono govori za njih. otisnuo se niz liticu i sad pada pravo i nezaustavno u duboki ponor. ono što nas diže i nosi. Ta igra je očigledno njihova stvarna potreba. ah ljudi neće nikad prestati da traže igru koja im govori o sudbinskim putevima pojedinaca ili zajednica onakvim kavi su ili kakvi bi trebalo da budu. Čitajući istoriju. i kažu javnosti nešto o svom delu. Sta osećaju i šta misle ljudi u izuzetnim i sudbonosnim trenucima? Kako se ponašaju. Mi smo se samo uhvatili za književnost. progovore. dok su ljudi ovakvi kakvi su. hteo je da uzabere cvet i da joj ga pokloni (a i da pokaže svoju spretnost. dok u uglu velike sobe gleda već povezane svoje drugove. počinje. čime se brane ili teše? Na primer. pojavu. neki sa-žetije. Umetnici koji su stvorili svoje umetničko delo. već prema menama vremena. u avionu koji gori i pada sopstvenom težinom sa visine od tri hiljade metara. pa ni književnost. gotovo bezizgledan posao. rukovodi i održava. uz psovke i udarce. s vremenom. To su oni pravi. ljudi koji su se istakli ličnim podvigom i nečim zadužili svet — svi oni pre ili posle izađu iz sebe. koji se u tom delu pojave pred svetom i u njemu i nestanu. dostojni svoga dela. ali umeto drugova zaverenika nalazi tu tiraninove žbire. i njihovog razumevanja i pljeska. sam sebi da postavlja nove i sve teže i složenije zadatke. Menjaće se oblik prikazivanja. koji odole iskušenju ili pritisku i ne progovore nikad. snagu 278 Ono što je glavno u životu. njihovih postupaka i duševnih stanja. To bi trebalo opisati. polemika ili memoara. Pri tome on može da vidi kako je to težak. igre i prizore koji govore o ljudskim sudbinama. Ili: zaverenik koji. Retki su oni. i odanost). Ih: čovek sa trideset saputnika. i onaj ko im ga nudi naći će uvek gledalaca i platiša. gde treba da nađe drugove sa kojima će izvršiti državni udar i oboriti omraženog tiranina.

stvarao sve veći broj jalovih. ' '. ohladne. one ostale je vuku. 280 Bojim se da je ono što ću sada kazati ne samo nejasno nego i netačno. tako lakomisleno puštamo u svet. šta može biti. * '' " ' ■ ■ Ima pisaca koji opisuju vrlo mračne i zamršene stvari. ni približno se ne može predvideti ni odrediti šta sve nekom sme-tenjaku ili manijaku može na um pasti pri čitanju jednog teksta. . rudimentarni. reci ćute. samo pokazatelj. brane se od kleveta i pogrešnih tumačenja. s vremenom. bila povod. * Teško je i zamisliti kakvi sve nesporazumi mogu da iskrsnu u vezi sa knjigama koje mi tako dobro-namerno i. Teži je slučaj kad recima treba kazati nešto o recima samim i njihovoj upotrebi u pričanju. ali kad ih čitate. nekad više. Između čovekovih misli i njegovih reci kojima te misli želi da izrazi postoji ponajčešće očigledan jaz. . Reci izgledaju tako »recite« dok stoje osamljene. '. za svakim primerkom svoje knjige. Tada one odjednom zaneme. iza281 w . ili njenu nemoć i ne jasnost. ali čitajući ih vi imate stalno osećanje da u osnovi onog što kazuju nešto nije lepo ni dobro. i kolo igra nepogrešno dalje. dok se broj misli nije povećavao u istom ritmu. ali i za svaki nedostatak misli. Pa ipak moram da kažem. a u kome i nas same nikad niko nije tačno ocenio ni pravo shvatio. A ima drugih koji i ne opisuju naročito strašne stvari. Za svoje prve i osnovne misli on je teško i sporo nalazio izraze. Još o recima. Ne zna se šta je od tog dvoga gore i teže. Za svaku misao (i pomisao) čovek je nalazio sve izraziti je i sve prikladnije reci. ako jedna ili druga od njih i omane. s vremenom. uglavnom samo tok svagdašnjeg života. nezdra-* vih ćelija koje su pritiskivale one zdrave i žive. Cak i o ćutanju. Kad je reč o recima. koji su iz početka morali biti jednostavni. jer mogućna su sva. skupo i teško — prošli kroz njega. i da će biti još gore i bezizlaznije. čini kao da se sve nekako sređuje i razvedrava. je broj tih izraza postajao sve bogatiji a ljudi sami sve složeniji. čovek je opet nalazio reci. u stvari. i svakom zlomisle-nom i ograničenom čoveku. tako da se njeno zaostajanje i ne primećuje. igrale ni pe-vale. Tako se u živom tkanju ljudskih jezika. a šta ne može.moli shvatili i savladali. Čudo takvog života je u tome da smo uopšte — pa ma i ovako zaobilazno. Tako treba sve gledati i razumeti. ali. jedno je sigurno. i leže kao mrtvo kamenje. drugi ćute i trpe. a još manje strahovati od nekih mogućih zala i neprijatnosti. Svakako. i to prema kraju sve više i više. šta nije. dok o svima drugim ljudskim stvarima i pojavama umeju. »nur ein Gleichnis«. zato ona treća govori za obe njih i kazuje još mnogo više od toga. ponešto da kažu. One su povezane u magično kolo kroz koje struji ritam celine. vama se. Književnost je. kao da nikad nisu govorile. nekad manje. nevešta ili umorna. Jedni književnici na to odgovaraju u štampi. pored svih strahota. Na žalost. avaj. Stoga ne vredi mnogo ni misliti na to. svakoj guski i neznalici lično i naročito objašnjavati šta jeste. Ne može pisac ići svuda. ako je neka od njih i troma. nevine i neupotrebljene.

dok se tako ne izdvoje iz ostalog sveta u potpunu autarhiju i izolaciju. mogao sam da vidim da svaki pojedinac predstavlja zaista »svest za sebe-«. Ti ljudi niti mogu da sagledaju jedan događaj ili jednu ličnost kao celinu. po cenu velikih napora. Svaki ima i svoja shvatanja sveta i života. I ne samo to. i svoje sudove i krvnike. i tako stvaraju bogat i zanimljiv ali neplodan i nerazmrsiv haos u kome se sve nagoveštava a ništa pravo ne kazuje. nego sve prelazi jedno u drugo. Najređi su oni iz treće vrste. i svoju vojsku i naoružanje. raznih crta i oznaka u tim ličnostima i događajima. ako boja postoji između raznih događaja i ličnosti u stvaranju? Ni oni ne bi zaslužili da nam budu uzori da nisu otišli za korak dalje od svojih uzora. Čini mi se da mogu kazati da nisam nikad ni tražio ni nalazio svoju inspiraciju u knjigama. a drugu polovinu utroše u traženju puta i povratka u svet ostalih. ljudi koji i dobro vide pojedinosti i pravilno ih vezuju u odnosu prema celini. ali se u njihovim glavama sve te pojedinosti mešaju i prepliću međusobno. i svoja po-zorišta i krčme. i svoja mora i pustinje. Mnogi pisci. Naj oštroumni ja zapažanja gube se svojim krajevima u magli tih nezdravih vezivanja i tu im se potire sva njihova početna vrednost. svoju umetnost ili nauku (ili religiju). U tom poslu im prođe prva polovina veka. nego kao ohrabrenje. Nego svaki ima i svoju nutarnju i spoljnu politiku.zvane potrebom i oplođene mišlju. običnih. Sve oni to stvore i izgrade u sebi. i javne kuće (javne ili tajne). Čitajući kako pisac opisuje na jedan određen način neko ostrvo u nekom dalekom arhipelagu. Tu nisu ličnosti i događaji oivičeni prema ostaloj stvarnosti. — Bogatiji i zanimljiviji od onih prvih. jer kazujući o svemu ponešto ne kazuju ništa jasno ni ćelo vito. Zbog toga u jezicima svih naroda. ali ne kao uzor po svom obliku ili svojoj sadržini. Pa ipak. izdvojene i često beznačajne pojedinosti koje za njih znače suštinu i svu važnost toga događaja. Ima i druga vrsta ljudi (oni su malobrojniji) koji u onom što doživljavaju ili što čitaju zapažaju jasno i oštroumno sve pojedinosti. To znači otprilike da svaki ima svoje unutarnje zakone koji malo. ljudi od kojih su se tako uspešno odvojili. vode računa o drugim zakonima u svetu. niti umeju da zapaze i uhvate vezu koja postoji između raznih događaja i ličnosti u vremenu. nauci ili umetnosti.' • Bgđ 10. Ti mogu da budu stvaraoci u društvu. 282 283 . naročito južnih. lektira je na mene često uticala. sve naslućuje a ništa jasno ne vidi. ovi ljudi nisu. ili što je moguće manje. naučnici i ljudi uopšte vide od svega što se dešava oko njih uvek samo pojedinosti. Živeći među intelektualcima. ja sam odbacivao knjigu i počinjao odlučno opis neke uličice u Sarajevu za koje dotle nisam nalazio hrabrosti da ga otpoč-nem. i svoju privredu. jer mi je izgledao težak i neshvatljiv. mnogo korisniji od njih. postoje tolike reci koje nemaju misaone podloge i cirkulišu kao lažne pare pomešane sa pravima. kao podstrek na pisanje. ili bar državu za sebe. X 1946. mesa se i sliva kao u košmarnom snu. na kraju. Sta nam vrede i najbolji uzori iz prošlosti.

a na svom putu ima često smetnja i prepreka. zvukom kazuje da li je puno ili prazno. Svaka istina. jer već sutra ili možda još danas neće biti ni vremena ni mogućnosti da se ma šta uradi i kaže. U knjigama je oduvek bilo. takvih mesta koja nisu ni istine ni poluistine nego šuplje i sujetno pričanje koje ne kazuje ništa. ali zbunjuje čitaoca i kao korov potiskuje ono što nešto znači i vredi u tom tekstu. činimo to » Xn 1947. A to još nije pravi ni potpuni odgovor. ponajviše. sporo sazreva i teško se raspoznaje. služeći se dakle upravo onim sredstvima koja u sebi ne cene i ne shvataju. U osnovi ćele te muke nesumnjivo je naša nezdrava potreba da sebi i drugima pokazujemo sebe i druge. plaćaju skupo svoje novinare i slikare za taj posao. zbrkaju mu misli. One su pisane sa osećanjem da treba raditi bez odlaganja. sve više. pa ipak — začudo! — kad god imaju potrebu da saopšte nešto drugim ljudima i da tako utiču na njih. poluistina i. sramote i bezgraničnog gnušanja nad samim sobom. govoreći kratko i sažeto. ili svojom nespo-sobnošću da na njega odgovorimo. na najbolji i najubedljiviji način saopštiti je drugima? Kad dobro razmislim. na račun istine. praznina. jer nećeš biti isti čovek ni sam u sebi ni u očima sveta oko sebe. A kako sami to ne umeju da rade. a ja se i danas pitam: stil. koje kucnemo savijenim kažiprostom.Ima nekih unutarnjih trovanja koja potpuno parališu volju čoveka. Stil? Svi oduvek mnogo govorimo o tome. Jer. čine to ve-štim stilom i privlačnim slikama. pa ima i danas. dosta neistina.' uvek. posle svake nove knjige. i to. Jedno od onih pitanja pred kojima stojimo bez odgovora i bez nade na odgovor. otmu san i zamrače stvarnost. Odavno se pitam zašto pišemo te knjige kad sve više osećamo potrebu da se zbog njih izvinjavamo pred samim sobom i pred drugima. traži mnogo vremena i prostora. stojimo a ne znamo da li smo više zbunjeni našom potrebom da stalno sebi postavljamo to pitanje. ne čitaju lepu književnost i preziru poeziju. Možda je i ovaj moj kratki zapis bolje skratiti i odmah ovde prekinuti. Ako vinsko bure. kazujući samo najglavnije i najpreče. da bi se pojavila i objavila ljudima. snage i strpljenja. * Takozvani praktični ljudi ne cene umetnost. kad nemamo šta da kažemo. ujedno i glavna proba istine koju ta rečenica nosi. rečenica i sklop celine. Mnoge su stvari zamišljene i napisane u takvim trenucima potpune izgubljenosti i panike. čini mi se da bi mogao biti i mnogo više od toga. Ponekad mi se čini da je stil. šta je to? Veština zaodeti svoju misao. a ta tačka peče kao žeravica i čini život neizdržljivim od straha. to jest sam zvuk reci. posredno ili neposredno. zašto i naša rečenica ne bi mogla muzički nešto kazati o prisutnosti i odsutnosti misaone ili osećajne sadržine? 285 284 . a ipak govorimo ili pišemo." to jest. ne treba da joj još i mi odmažemo. Sva se pažnja usredsredi na jednu tačku.

Covek sam. nisam brz na peru ni opširan u pisanju. mnogo šta mi oprostili i čak ponešto i u zaslugu priznali. kao i sve ostalo oko mene. Oni se mogu samo naslućivati. to se razume. sve dok mi. radosti iU ogorčenja.Mi ne pronalazimo istine nego ih se. zaklinjao se njima. To su izrazi koji se mogu čuti od ljudi i. kako nastaju i nestaju i kako menjaju oblik i značenje. beležio ih i pamtio. hraljrio. od žena iz naroda kad govore u jakom uzubu-đenju. igara i uživanja. primao ih sa šlepom verom i iskrenim oduševljenjem. plod slučaja i nereda. plovim neko vreme na svakoj od njih kao na slobodnom brzom oblaku. samo prisećamo. A onda sam polagano. * da zapamtimo je o njemu. a ne sve pokvari naša . ne zadržavajući se kod njih. povodom svojih briga ili šteta. a ja. Hvatam te reci kao slučajno bačene i srećno nađene dragocenosti. posluži kamenom na koji stane ili granom za koju se prihvati. srećom. Mi bismo možda mogli bolje dan predeo. potresa. ■ ■■ ' ■' Dobro je bar jedno. varkina deca i majke novih varki. kao što se onaj koji beži. radio na crnoj. posle ostaje — zaborav. ali bez iluzija o snazi i važnosti reci. razgolitiU su čoveka i oborili mnoge njegove 287 286 . da sve bolje uviđam otkud dolaze. lepše da kažem nešto da kažemo. opet s vremenom. AU prokleta potreba za brbljanjem. i davao drugima kao darove. i više on govori. te-šio sebe i druge. obične varke. i dajemo im »stilski izraz«. i posma-tram nove i neviđene svetove oko sebe. Tako. Ima u jeziku izraza koji sami po sebi. što ni moji najveći uzleti ni najdublji padovi uglavnom nemaju svedoka. ratovi i velike društvene promene koje su ih pratile. nekad kraće. i otvaraju preda mnom neke nove i ne-pristupne vidike i daljine o kojima možda ni onaj što te reci izgovara ne zna ništa. nije postalo jasno šta su i kakve su: dim i ništa. tako izdvojeni i u letu uhvaćeni. Bilo je vreme kad sam verovao u reci (u vred-nost reci kao takve). tvrdoj i uskoj pruzi vremena između moje predstave o katastrofi i katastrofe same. Ta igra traje nekad duže. O putovanju i putopisu. i samo se služeći njima. još češće. i ne sluti da bi mogli da postoje. Bar nisam to dosad bio. i draža mi je od stvarnih doživljaja. kad bismo ga pustili da da mi njemu pričamo o sebi. i recima se izražavam i izražavaću se dok sam živ. tražeći spas. počeo da naslućujem istinu o recima. ali o njima se može znati samo ono što sam ja sam napisao. U toku našeg života desilo se dosta toga što je ranije smatrano da je isključeno i nemogućno. najposle. u svetlim trenucima. kakva im je prolazna cena a kakva stvarna vrednost i trajanje. A posle. Bune. plene i nose moj sluh i moj duh. * Ljudi bi me mnogo bolje razumeli. kad bi znali da sam godinama sve što sam radio.

Ali tu se i najčešće i najviše varamo. o kojoj imamo obično najlepše mišljenje. Oblik aforizma. Najviše i najteže stradale su reci. Kako ulaze u jezik strane reci. Nipošto! Ne biti suviše revnostan ni dosledan u tom radu na stilu. u nama. Neke smo pokopali zauvek. i koji je. jer neće više služiti saopštavanju naših misli i razmišljanja. Ne sećam se da sam ikad čuo glagol koji označava akt spaljivanja (cremare). Aforizam izgleda na prvi pogled lak i prijatan izraz kojim najbolje i sa najmanje napora možemo da pokažemo naše životno iskustvo. kome ne treba objašnjenja ni reci. uvek vreba na nas velika opasnost da naš stil postane svrha sam sebi. jer je davno već prešla granicu zemlje sa štampom i naukom. Ne ići do kraja (ni do dna) stilskih mogućnosti. I kako sada da uverimo druge i sebe u vrednost reci? A kako da živimo i radimo bez te vere? Kako da kažemo sami sebi da ono što smo doživeli nije bilo. Aforizam je tanak led na koji nas navodi naša želja da jeftino i brzo pokažemo šta znamo i šta sve možemo i umemo. abortirati. A to. sav prožet poezijom: »-Dolor mio nel sentire a trada 288 notte seguente al giorno di qualque fešta il canto notturno de villani passegeri« (G. Redovno je tako đa imamo određenu misao i da tražimo samo određene reci kojima bismo mogli 19 — Znakovi pored puta 289 . i pre nego što je ijedan mrtvac bio spaljen. a zatim da ga naša samodopadnost i naše samozadovoljstvo upregnu u službu svojih tiranskih ćudi i prohteva. a pri tom ne primećujemo da se u njemu ogledamo i pokazujemo i mi sami. Sada kad u Beogradu postoji krematorijum i počinje sve više da se upotrebljava. i našu pamet. jer ne može biti? Kako da zaboravimo ono što znamo? A možda će čovek i tu umeti da se »pomogne i snađe«. dodirnuli im dno i sagledali granice. (Tako smo bar mislili!) Druge smo dugom zloupotrebom izmenili i obesnažili. i slično). možda će nam reci biti sve manje potrebne. On je ogledalo u koje mi hvatamo ljude i svet oko sebe. Izgleda da za izvesne radnje i postupke sa negativnim i teškim značenjem naši ljudi upotrebljavaju pre strane reći nego svoje. svršenim činom. za mene. kriminal. ni u govoru ni u štampi. i to bolest koju primetimo tek kad je uzela suviše maha. a izražavaćemo se neposredno postupcima. jer treba znati da. Kao primer teksta u kome uvek osetim nešto toplo i poznato. neviđena i skrivena. (Na primer: pro-stituisati se. to je već bolest. kao udarcem. bolest i kraj umetnosti i umetničkog stvaranja.tvrđave i svetinje u raznim zemljama i na raznim područjima. čujete sve češće da je neko kte-miran. koje nam uvek izgleda veliko i teško. Leopardi). sa svim našim pomislima i namerama. Zanimljivo je da niko ne kaže. spaljen. Kako se stvari u svetu razvijaju. Naše namere i naši planovi ostajaće skriveni. to je neprimetna I opasna zamka za svakog od nas. kako u njemu hvataju korena i stiču pravo građanstva? U nas je postojala reč krematorijutn i pre nego što je takva ustanova uvedena i njena zgrada sagrađena. kao doživljeno. eksces. koitus.

Stoga. Stoga o tome i ne treba mnogo misliti ni pitati se na koji smo način došli do svoje misli i njenog izraza. a u najužoj vezi sa svim stvarnim i živim objektima svake teze i svake diskusije koja se javlja medu ljudima. mi volimo da prekidamo njegov govor i da sami počinjemo da pričamo. da li je dostojno čoveka učestvovati u toj bezizglednoj i nemilosrdnoj utakmici? Ne. umetnik je sam. i knjiška celomudrenost često odvode na pogrešne puteve. Pri tom. A zatim. pisac nije advokat ni inženjer. a što je ozbiljnije i teže od takozvane životne stvarnosti. A to znači po peti i deseti put ponavljati jednom već položeni ispit pred kritičarima i čitalačkom publikom. a ne »iznad«. Ali se dešava i obrnuto. izvan svih teza i diskusija. Slušajući druge izgleda nam da svaka deseta reč koju čujemo ima veze sa nekim našim mislima i sećanjima. oba su ona i dobra i pravilna. Kažem »izvan«. Jer. jer to je i u prvom i u drugom slučaju naša istinska misao koja samo različitim putevima traži svoj pun izraz. * Umetnik koji »ima uspeha« nađe se u nemogućem položaju. * Nikad piscu mala doza naivnosti nije bila suvišna ni štetna. u nepravilnim razmacima i u izmenjenom obliku. biva sve slađi i miliji. mi rasipamo sopstvenu plevu. dok ga preteran oprez. 290 «. a tumačenjima i »shvatanjima« sve novih kritičara nema kraja. sve teze im se odupiremo. kao što ponekad more na proizvoljnoj igri talasa donosi zapečaćenu flašu sa porukom potonulog broda i spašenih bro-dolomaca negde u daljini. I još nam taj naš govor. nego samo nastojati da oboje bude što bliže istini i savršenstvu. kao ni bezbrojnim i ćudljivim zahtevima publike. i nama se tada čini da samo jedan od njih može biti pravi i »pravilan-«. da se u nama jave neke reci sa svojim ritmom i poretkom. 291 19« . Sva je njegova muka i teškoća u tome što uspeh treba ponoviti. A to znači da sa što više reci sve manje kazujemo. a neke od njih i ne primećujemo. Nevolja i bruka! * Dobro pozorište. umesto da pažljivo slušamo svoga sabesednika i da nastojimo da njegovim recima nađemo dublji smisao i pravo značenje. Ko to može izdržati. Većina dobrih i dobrim duhom nadahnutih pri-povedaka nalazi se daleko od svih postavki i pretpostavki. Uistini nije tako. kao i mnogo toga što se zove igra i razonoda. sve do potpune iscrpenosti ili prevremenog sloma. Ova dva načina na koja dolazimo do misli koju izražavamo u našem delu izgledaju prividno u pro-tivrečnosti među sobom. Umesto da sakupljamo tuđa zrna. i dokle? A sve i kad bi mogao. kao što je tačno i stvarno ono što nam donose. tražimo poredak i ritam za te reći. i ponavljati ga tako — proklet da je! — neprestano. Ponavljam: mnoge su i velike opasnosti koje na nas vrebaju kad počnemo da starimo.da je izrazimo i saopštimo drugima. nije. i opet ponoviti. »ozbiljnost«. kako koja godina. Na žalost! Jedna od njih je: potreba za govorom i pričanjem. koje nose živu i jasnu našu misao. sa svojim ograničenim sposobnostima. koji bi najbolje služili tome izrazu. i od života samog. u suvoću i jalovost.

* Oduvek je postojao u meni jaz između slike koja se rađa i razvija u mojoj mašti i izraza koji ona želi da nađe u mojim recima na hartiji. na koga to pod-seća— pitao sam se nekoliko puta. jedna jedina izdvoji i zaustavi — nastaje nešto o čemu ni sanjati nismo mogli dok smo je nesmotreno izgovarali. »pri reci«. smrt. stvara junaka tragedije kome iz tog procepa izlaza nema. Tako nam bar izgleda.. verovatno. Ja se. obavezali kad smo je u svojoj nesmotrenosti i sujeti izgovorili. U isto vreme sve veća biva u meni bojazan od običnosti i jevtine lakoće u misli i u izrazu. (On.. i ne sluteći. kojom smo stalno okruženi i kojom volimo da lakomisleno obasipamo i sebe i druge. ili o javnim događajima. veličina. ono što kazuje i označava: več-nost. i kako pišu. kao što se i dešava. i da zaista bude. mnogostruka i ubojita sadržina. strašna i ogromna. i čini mi se da se polako pretvara u neku bolnu i nezdravu stidljivost od svakog izražavanja uopšte. prirodnim pojavama itd. Ali. Razume se da se takav postupak ne može prihvatiti ni pravdati. Tada se ta naša sitna i slučajna reč ispreči pred nas. ali u prvi mah nisam mogao da se setim na čiji. kao rojevi snežnih pahuljica oko mirnog putnika koji zna kuda ide. Tako nas sudbina ponekad v>hvata za reč« i od čoveka. odjednom isuče i razvije njena dotle skrivena. sad prime-ćujem da taj jaz u meni biva širi i dublji. i preteći neumoljivo traži od nas da izvršimo ono na šta smo se ludo. na primer. borba.« Nedavno se preda mnom našla vema i dobro reprodukovana fotografija Petra Kočića. Kosa? Brkovi? Pogled? Držanje? Možda ni jedno od svega toga. jer neminovno gine i propada ako ostane u mestu. Ne bih umeo kazati šta je bilo to što je izazvalo u meni takvo se-ćanje. kao iz višestepene rakete. a zahtevi rastu. i još češće: šta bi293 . Ali kad se desi. a možda i sve zajedno. jer je došlo vreme da ta reč postane. poraz. * "■■ Kad čitam u knjigama i novinama šta sve ljudi pišu. lepota. ja se manje čudim onom nastranom vladaru na Istoku koji je došao na misao da 292 Veliki ljudi su đragocen probni kamen u našim opitima i nedoumicama. * spali sve što je zapisano i napisano od ljudi o ljudima i njihovim mislima i doživljajima. postoji u svakom čoveku koji piše. * Iznad »Znakova pored puta« trebalo bi napisati: »Uđite i razgledajte! Slobodno! Ovde nema afori-zama.Reci često lete oko nas kao pleva oko seljaka na gumnu. kao i u svemu drugom. možda svako pojedinačno. Na koga. zanosne u svojoj igri koja godi našem oku i našem duhu i odgovara našoj potrebi za lepotom i promenom. često pitam: šta bi o ovome rekao Vuk. a ne obavezuje nas niukoliko i ne troši nimalo. a ne pomaže mu ništa da beži. Podsećala me je na nečiji lik koji sam takođe viđao na fotografiji.) Ali. Posmatrao sam je dugo. dešava se isto: snage opadaju. I tu. ljubav. pa bilo to samo i u snu. bezazlene. slabog i lakomislenog bića. da se iz te vejavice reci. iz nje se. a onda mi je odjednom sinulo: na sliku Fridriha Ničea. lake.

Pa ipak. rekao sam nešto. gvoreći o svom opisivanju američkog kontinenta. et malheureusement les fictions prennent. zlu sreću da se računam među takve pisce. Ali vama nije. a flkclje. Lekari nastoje da me ohrabre i umire. do toga stalo. Teši me čak i naivana misao da su mudraci i dobri majstori.) * Sve slabije vidim. među kojima i meni? Ja sam napisao nekoliko knjiga i u njima rekao ponešto o životu i nekim njegovim pojavama. da stane da ruši i pretura naše osnovne pojmove o »-stilu i jeziku«. govoreći nekad preterano lično i proizvoljno. kroz istoriju čovečan-stva. qui les metamor-phose. zanimljiviji za vas i vaše čitaoce i slušaoce i. Zašto onda ne pitate one koji takođe misle i osećaju. čas o uhapšenim sovjetskim književnicima kojima ni imena dobro ne znam. Tešim se i sam. kako mi izgleda. najjasniji i najbolji mogući način uspeo da saopšti ono što je imao da kaže ljudima svoga jezik-a. čas o sudbini filma. rekao bih ovo kao odgovor na sva njihova pitanja odjednom: »-Zašto se obraćate samo nekolicini ljudi. i to možda pravilnije i čistije nego ja. i da nam otvara neke daleke i opasne vidike. avaj. un caractere de realite. (Jednoj glumici. Kad bi svi ti pitači bili sakupljeni na jedno me-sto. a nekad opet suviše uopšteno i celomudreno. I to nema kraja. * Satobrijan je. ja verujem.smo rekli mi današnji ljudi da među nama odjednom iskrsne neki novi Vuk. čas o rasizmu u Južnoj Africi. mrkne mi polagano svet pred očima. u jednom licu. ako se njihov nosilac ne izleći od sujetnih i olakih očekivanja i naivnog verovanja da ima i da može biti nezarađenih priznanja i neplaćenih uspeha. sve teže čitam i pišem. Dopuštam da to nisam uvek rekao jasno ni određeno. a njihovi odgovori bi bili. (Tako naša sujeta nalazi hrane i u našim sopstvenim nesrećama. čim mogu i kako mogu. čas o mom ličnom životu i mojim književnim planovima. a ne pišu i nisu nikad u životu ništa šampali ni objavili. svakako.-«* «PomeSao sam mnoge flkclie sa realnim stvarima. Oni bi vam svakako lakše mogli nešto kazati o tim pitanjima. 295 . jer uspeh je voće koje kasno sazreva.-« 294 Treba se miriti čak i sa tim da pravi 1 najveći aplauzi najboljih gledalaca dolaze onda kad ih više ne možete čuti. koje m preobražava. onako mlad. čas o ulozi cveta i cveća i životu i umetnosti. I ja imam./ * Petar Kočić će ostati kao primer pisca koji je na najkraći. bliže životu i istini. Cas me pitaju šta mislim o Vijetnamu i američkom bombardovanju te zemlje. avec le temps. samouk. dobljaju s vremenom obeležje realnosti. često pod kraj života gubili vid. na nesreću. Sta bismo rekli i šta bismo — učinili? * Gotovo da ne postoji u svetu pitanje koje novinari ne postavljaju »istaknutim« književnicima. borben i nasrtljiv. Očigledno. zabeležio i ovo: »Ja'i mele bien de fictions ži des choses reelles. čas o putevima u Bosni i Hercegovini. nego pre uzgred i površno. I najveći i najlepši darovi koje umetnik nosi u sebi neće se moći potpuno razviti i biće uvek ugroženi. Možda je veličina i tragika pravog umetnika u tome što je spreman da učini (i otpri) sve upravo za takvu vrstu uspeha. čas o planiranju porodice i ograničenju rađanja dece.

Jezik kojim Vi pišete zanimljiv je.-« Tako taj čovek prevodi bukvalno i nespretno nemačku reč Wiesheitszahn ili italijansku dente del giudizio. Tako ti nesrećni stvaraoci iz prošlosti imaju dve nesreće: prvo. na hartiji. neobičan i sposoban za podvige i akrobacije. ko je video kako ste ga strogim i nemilosrdnim vežbama podvrgavali. i Vi ste svoj jezik. Samo. i da i ovde ne uzima »fikcije« za »realnosti« i obrnuto. U jednoj našoj antologiji lirike nalazi se pesma nepoznatog kaluđera iz XVIII veka u kojoj se žali na svoju asketsku sudbinu koja ga lišava svih život297 29S . jasna i neizmenljiva. Prva rečenica je tu. sama iz sebe nikla. piše jedan mlad francuski književnik.) Neprijatan (i pomalo tužan) primer kako naši ljudi malo i površno poznaju svoj jezik pruža članak jednog zagrebačkog arheologa. Pravo čudo od deteta! Samo. otpor. Tu je često govor o naučnicima ili umetnicima koji su živeli neshvaćeni i umrli nepriznati. i drugo. kao što se na početku lakoatletičarskog skoka nalazi odskočna daska. O tome kako se jezik kroz decenije i stoleća uobličavao. skakač se posluži tom daskom na početku skoka.(Pitam se da li se vicomte nije. i sad ja treba da pokažem šta umera i mogu. »Bez neposlušnosti nema stvaralačke aktivnosti«. iiii Još o jeziku. u članku se nalazi i ovaj stav: »Dalje je značajno da manđibule cijelih kostura u blokovima 56. kao da nije nikad čuo. svoju tragikomičnu biografiju pred današnjim slušaocima radija. za koju on. ali posle. Kao da nikad niko pre mene nije pisao ovim jezikom. Ali tu gde treba da dođe druga — beli se praznina. da biste načinili od njega ovo što je. i to na svoju štetu. Članak govori o grobovima iz neolita koji su otkopani u Dalmaciji. Tačno. Slušam ponekad na radiju redovnu emisiju »Stvaraoci i dela«. svoj tragični stvarni život u prošlosti. izvežbali i pripremili za smela nastupanja i bleštave parade. a naše novine prevode to i donose među uspelim aforizmima. i ovde varao. Ja stojim pred tom pustinjom. ne vuče tu dasku za sobom. koji sam čitao ovih dana. ali obično s visoka. siromah. Autori tih čitulja govore tronuto i sentimentalno. lepoti i savršenstvu. u daljem toku skoka. dok mu na raspolaganju stoji lepa naša reč umnjak. zbunjen i izgubljen. neposlušnost. Negđe na početku stvaralačkih poleta nalaze se nonkonfromizam. kao pronicljivi kritičari prošlosti i hrabri osvetnici »stvaraoca« o kome je toga dana reč. preobražavao i razvijao na putu ka sve većoj jasnosti. 64 i 72 nisu imale donje zube mudrosti. tri ostale manđibule imaju zube mudrosti. istežu i vežbaju svoje dete već od malena za opasne igre na trapezu. shvatio je odmah da dete nije vaše rođeno. Međutim. Kao što roditelji. kao usvojeno dete. kao toliko puta u životu. cirkuski gimnastičari. da bi pojačao zalet i odskok.

veliki časovnik koji nikad. bar ovakav kakvog ga mi vidimo. # Mislim da se ne varam kad kažem da je 99% svega što sam napisao napisano danju. Na primer ovaj: t Jarka sunca zlatni krug. Zanimljivije bi bilo potražiti odgovor na pitanje: zašto i kako postoje? O tome ovaj pisac ne govori. Cim sunce zađe.: I danas. ponešto i zabeležim. što osvetljava put pred njim.) A u najgorem slučaju. Lelujavo poslepodne. uvek i u najtežim prilikama. da u ljudskim beskrajnim protivrečnostima i sporovima bude na strani koju smatra boljom.. Toliku snagu i uverljivost može da ima jedan jedini mali stih od svega pet reci koje se mogu izgovoriti u jednom dahu. kad god taj stih pročitam. Ali i u toj i takvoj pesmi blesne ponegde jedan stih. žale da je život neizdržljivo težak i da mu ne vide smisla ni izlaza. otkad se pamti. To vidimo svi. oboreni od života-krvnika. mogao je da ne uradi neko zlo. i otkrije odjednom čudesni predeo le-pote. mnoge stvari su postale i postoje. ili da napiše. Posle sunčeva zalaska. U toj pesmi jezik je siromašan. čist kao kap rose na suncu. koji je kao neki zao Duh. Posle toga ja čitam i razmišljam. pa ma samo tri koraka unapred. Pa dobro. E pa dobro. Duh će meni služiti svim svojim snagama i sredstvima. i to ne samo u mraku nego i pri jačoj svetlosti lampe — ja ne vidim likove ni činjenice. i ne samo vidim nego i čujem. ni prvog dana kad je prohodao. rima razroka. desi se samo da se setim neke pojedinosti. on je opet preda mnom i ja mogu opet da pišem. čitav jedan svet u koji verujemo tvrđe i bolje nego u svoje sopstveno postojanje. Mnogo stihova. za mene prestaje vreme pisanja. ako nije mogao ni toliko. pričati kako sam ja sa tim duhom našeg jezika. ili bar da kaže nešto dobro i potvrdno. jer ceo svet je za mene tada kao predeo iz kojeg sam otputovao. koji svojim sjajem nagoveštava kako će nekad u budućnosti naši pesnici tim istim jezikom moći i umeti da pišu. sa buđenjem. čovek je našao mogućnosti da uradi. evo. kako mlado stvorenje živo i radosno poskakuje niz nevidljive stepenice sačinjene od same svetlosti. a ponekad i drugom. Otprilike ovako: dok živim i pišem. Da. nije pravilno radio. malo muzike koja ih prati kao nemirna senka tanke zavese na vetru. Zašto bi u naše vreme bilo drukčije? Ovaj svet je. nisu stigli da se izraze. nešto što njemu. (I on je govorio i za sve one koji nisu umeli ili. a verujem da takvih ima i među vama. meni se učini da vidim. moglo bi se. 298 . neka je tako! Ali u isto vreme. pomaže da se nađe i snađe. da prećuti zlu reč. Sutradan.nih radosti i zadovoljstava. sklopio faustovski pakt. Neko je negde napisao da sam ja potpuno ovladao duhom našeg jezika i da je taj jezik u mojim rukama »postao poslušno sredstvo«. što znači i svoj 299 Ja sam strastven čitalac starih hronika i biografija. stih rogobatan. Pojedini od tih stihova zatreperi uporedo sa zavesom. a kad dostignem vrhunac savršenstva. ali nikad mi se ne desi da sednem za sto i da pišem. na primer. mi bar znamo da se svi ljudi u svima vremenima i prilikama. A zašto? Ako ćemo već ispredati bajke i legende.

na jedan ili na drugi način. ni da viđeno izraze i prikažu kako treba. koji je obnevideo stvarajući ga i koji ga se plaši i gnuša sad pošto ga je stvorio. ali ne mogu da se ne divim najlepšem. ne vidim šta će mu ta moja duša i šta bi mogao da radi sa njom.. Tako imaju u isto vreme dva nedostatka i na dvostrukoj su šteti. i to nije ništa čudno. « Oni koji rade i stvaraju na područjima umet-nosti. Geteovo književno delo je zaista jedno od stalnih i trajnih dobara čovečanstva. Poznavajući njegovu veliku. jer ne odgovaraju mom poreklu ni vremenu. Covek se ne mora uvek složiti sa onim što Geta kaže. jer ga ne razumem. u trenucima zastoja i slabosti setim ove Tolstojeve misli. Njegov način kazivanja je takav da nas pod-stiče na razmišljanje i pomaže u tome. jedna istina manje. i ne mogu biti. Pre ili posle. mogu i moraju ponekad da izgledaju samoživi. ili bar jednog njegovog dela. on gubi svoj put i svoje mesto u svetu. pa i nauke. N. * Da je umetnost »rad koji dušu ponižava-« (L. Istina je da mu čudna i opasna igra kojoj se predao daje i čudesne naknade i zadovoljstva. Čudno je samo da se ponekad. njegova je sudbina nezavidna. ali ćelo to varljivo i opojno bogatstvo i prostranstvo mnogo jasnije vide njegovi čitaoci nego on sam. potpuno ili delimično. I čini to pošteno i nesebično čak i onda kad nas naše razmišljanje vodi do zaključaka koji su u protivnosti sa onima do kojih je on došao.) » Primetio sam odavno da ljudi koji ne umeju da pričaju nisu sposobni ni da slušaju tuđe pričanje. da čini sa njom šta hoće. ni mom položaju u životu. onda treba ići do kraja: jedna legenda više. Tome treba dodati da ti ljudi nisu svesni tih svojih nedostataka i smatraju ih svojim preimućstvima nad drugim ljudima. najzad. ali bez toga niti bi oni mogli da sagledaju ono što su videli. Mnoga njegova mišljenja i shvatanja zaista nisu i moja. (A pravo govoreći. To škodi ne samo ljudima iz njihove okoline nego i njima samima. šta ako u njoj ima nešto od istine koju ja ne uspevam da sagledam. Na četiri zida njegove sobe ona mu stvara nebesa sa oblacima i vedrinama i zemlju sa morima i vidicima. * Dok pisac ne uspe da ugasi svoj život i dok ne "Uspe da postavi između sebe i poznatog sveta neprozirnu i neprodornu zavesu.kraj — ja ću njemu predati svoju dušu. na hartiji pred njim 301 . najjasnijem i najčovečnijem načinu na koji on kazuje to što misli i oseća. mučeničku i samoubilačku istinoljubivost. možda i bezdušni i svirepi. okrepa i svečanost duha. U toku našeg ličnog života otkrivaju nam se povremeno pojedini Geteovi tekstovi kao odmor. Ali kad se već izmišlja i laže. 3-:i 300 Ako se čovek potpuno preda pisanju priča. Ne slažem se sa njim. pitam se tada: otkud mu ova misao? Na koju se visinu morao popeti ili do koje dubine spustiti da je mogao da je sagleda? I. TolstOJ.

Tako sam stalno neveran. 303 . I tek kad uspem da tim novim ljudima dam nešto malo sadržine i oblika. ma kojim jezikom on govorio. stvarna i jasna do u najsitnije pojedinosti koje ni najoštriji »praktični-« posmatrač ne bi uspeo da primeti. ali ne i njegovo ubijanje. Kad slikamo crnim bojama svoje nezadovoljstvo životom. sama činjenica. par une deformation professionelle. ali ona koja dospe dotle. »gola kao od majke rođena«. a pisati treba tako kao da verujete da biste svakom čoveku. i prvo što vidim to nije činjenica koju posmatram. otprilike onako kao kad čovek ugasi svetlost u jednoj sobi da bi je zapalio u drugoj. Tu treba dara. Tako je to što zovemo pisanje. ja sve oko sebe gledam kao kroz neki veo. Samo što ta operacija. Snima se na suncu. snage. ta onda živi trajno u pesmi ili priči. I. mi smo u najužoj vezi sa njom i zauzimamo stav prema njoj. Pišući. Svakako. U stvari. da bi živeo. Naravno da to nije slučaj sa svakim zapažanjem. Greše oni koji misle da svaki pisac brzo i lako zapaža sve oko sebe.neće dobiti oblik ni život nijedna stvar. onima iz svoga života. čoveka koji. istinita. A sutra se ta igra ponavlja. svi koji su mi bliski i poznati umru za mene. ali da bi se slika izazvala potreban je potpun mrak. čas jednima čas drugima. Ona postaje činjenica-tip. naprotiv. ali živi za druge. * Pisanje ima neke sličnosti sa izazivanjem slike na fotografskoj ploči. ni travka ni čovek. jer posredno kažemo da želimo da bude drugačija i podstičemo u ljudima misao da bi je trebalo menjati. u piščevom slučaju. mnoga od njih ostanu zapretena i pokopana zauvek u tamnom spletu misli koje nikad ne dozrevaju i ne dospevaju do punog izraza. Naprotiv! U stvari. ali da vam je u isto vreme blizak ceo svet i da su vam svi živi ljudi kao rod rođeni. nije tako laka ni tako mehanički jednostavna kao gašenje i paljenje električne svetlosti u dve odvojene prostorije. prikazivanje života. nego moja misao o njoj. napora i veličine. u stvari. njegovo prenošenje sa jednog plana na drugi. i drugih jezika osim onog na kojem vi pišete. to je uvek žrtva za onoga u čijoj se svesti ta nejasna i složena operacija toliko ponavlja dok ne postane osnov njegovog svakidašnjeg rada i ne napravi od njega. veo od misli. oni koji se pomaljaju na mojoj hartiji. da bi mogli da se rode i stupe u život novi ljudi. * Dok pišete svoju priču ne treba da mislite ni na šta drugo. kao plod iz svoje opne. i samo pomoću sunčeve svetlosti. Tek docnije se iz te misli izljušti. ili još bolje: treba da zaboravite da ima drugih tema osim one koju vi obrađujete. kroz naraštaje. mogli objasniti ono što hoćete da kažete. 302 Kad sednem da pišem. mi ne poričemo stvarnost. koju usvajaju i u koju veruju hiljade čitalaca. treba više nego drugi ljudi. ja se vraćam živim ljudima. to nije moj slučaj. u stvari jedno gašenje toga života. vi treba trenutno da zaboravite na sve koji su vam bliski i dragi i sa čijim životima ste tako čvrsto povezani.

nejasna mesta se otkrivaju sama. ali nikad se to. rad postaje sve lakši. inače. ako se o njoj ne može nešto kazati. Njemu nijedna stvar na svetu ne znači mnogo. plaćanja i bilansiranja naročite vrste zamršeniji je od svakog drugog računa i knjigovodstva. dovoljno ne zna i ne uviđa. Ali svojim delom. Tako dođemo do trenutka kad se ćela priča sklopi i dobije svoj pun smisao. i to sa obilnim kamatama. Umetniku je potrebno naše poverenje. ako on o njoj ne može odmah nešto kazati. Na ovoj našoj zemlji to je uvek bivalo negde u daljini i divljini pustih i zabačenih krajeva. i znati ga dobro i pametno raditi-K. on to vraća životu. Tada vidim koliko je bio u pravu Vuk kad je pisao «-da je to sasvim različito: znati o nekom poslu lijepo govoriti. zakida i krade nešto od života i za duže ili kraće vreme izgleda kao njegov dužnik. a posle se zamislim i uplašim i.* iz Leopardijevih snova i stihova. 304 20 — Znakovi pored puta 305 . na kraju. privremeno i prividno.. ili da me sad neki milo' Varijanta {Sveske — Crna registar-beležnlca): Njemu nijedna svtar na svetu ne znači mnogo. ja se naj-pre obrađujem sujetnom radošću. ne znači ništa. gde se to najmanje moglo očekivati. negde u travi. preskače ona koja ne može odmah da pogodi i ostavlja ih za docniji. a ne da ostane posle u životu kao ispaljena raketa. u svojim maštanjima. ako mu pođe za rukom da ga ostvari.) Kad čitam one koji na osnovu mojih tekstova pišu o meni kao o mudracu i moralisti. došao sam na ovu misao: pripovetka leži u meni gotova i ćela. 1 to kazati drukčije i »lepše« nego što je to Ikad ranije rečeno. kad su dve trećine mesta dešifrovane.* Ponekad mi se čini da bi takav čovek trebalo da nestane u svom velikom podvigu. čas »quest'ermo coUe. ali neodgonetnuta. da bi je mogao ponovo tražiti. A ceo proces toga kreditiranja. Radeći na jednoj maloj pripoveci. srećniji trenutak. kao što pčela gine sa svojim prvim i jedinim ubodom. postidim pred sobom. Pisac otkriva pojedina me-sta. I to kazati drukčije i neobičnije nego što je to ikad iko ranije rekao. Cesto se govori o tom koliko je složen. (Za sve vrste junaštva i podviga duha. a koju će opet izgubiti. Taj rad je takav da redovno izgleda da umetnik na neki način i u izvesnoj meri. kako je spor i dugotrajan umetnikov rad. Cas je to bio davno sanjani »mirni i rosni brežuljak« koji Koran obećava svojim vernicima. rad na njoj ima neke sličnosti sa »ukrštenim recima«. I u onom što sam čitao i. ja sam uvek nailazio na ideju o bregu snova na kom nalazimo ostvarenja svojih najlepših zamisli. Najposle. ali se stalno vraća na njih. . čini mi se. Tu sam nalazio i ja svoj brežuljak. iza vatrometa. često naša pomoć wna poček«. i to neočekivano kao što čovek nađe u travi izgubljenu dragocenost čiji je gubitak već bio prežalio. ne znači ništa.* -i * Ne znam šta bih dao da se nisam nikad ispeo na tu osvetljenu pozornicu. O tome se govori i piše.

i zato bi trebalo svi da joj i prilažu. U toj knjizi bio bi objavljen bar deo onog sveta koji živi u nama. ako bolje sagledam. napustite tu lektiru. na radiju i televiziji ima ideja. i to bez knjige. A danas se naj'' 'še bavim recima koje nisu otišle dalje od mojib. Svaka javna biblioteka je riznica našeg zajedničkog dobra koje se zove: knjiga. moju javu ili moje snove. u dobrim i visokim trenucima. iz kritičarevih »poređenja« autorovog života i autorovog dela. našao sam ovu rečenicu: »Da li bi se moglo naći sredstvo da se sa belog kararskog mramora odstrane sive pege?« Zastao sam i zamislio se nad ovom istrgnutom rečenicom i učinilo mi se da u njoj vidim tajnu izuzetne i izuzetno srećne prirode ovog velikog čoveka. čini mi se kao da sam i tu knjigu stvarno napisao i objavio. odmah i naslov. Prvo su moju pažnju i moje intereso-vanje privlačile reci koje sam ja sam izgovorio ili koje sam čuo od drugih.srdan oblak zakloni i sakrije od očiju koje me gledaju. mišljenja i sudova. dok iz nje ne bi smeo nikad niko ništa uzeti ni otuđiti.. štampane reci. * o svemu. .>iraju svi gubimo.. u Rimu. Ali. koga je sreća uzela pod svoje. nego ih bacaju sebi pod noge i prave od njih pijedestal svojoj ličnosti. ali vrlo malo činjenica i podataka. kad se ono što je bilo počne nerazdvojno da naeša sa onim što je možda moglo i trebalo da bude. nećete saznati ništa korisno ni pametno. za vreme karnevala. 20» 307 . Iz tog čeprkanja po biografiji. pa se samo pitam zašto je medu onih deset sivih tomova mojih Sabranih dela — nema. Naravno da to nisam nikad ostvario i da je i ta knjiga ostala u svetu »snova i pomisli«. oni ne žele da pouče i presvete. napisa i govora. u štampi. nego da ubede ili razuvere. a koji nikad ne iznosimo u našim knjigama ni u našim razgovorima sa bližnjima. i izvođenja »zanimljivih zaključaka«. Cim vidite da se neki kritičar ili istoričar književnosti kreće više oko biografije pisca nego oko njegovog dela. teza.=' . Među Geteovim zabeleškama iz godine 1787. zatim: pisane. Iz biblioteke svi mogu da pozajmljuju. ali koje neće v-i^-:^'-:iiti ni izgovorene ni napisane. nastojeći da oštrinom i novinom izraza privuku pažnju čitalaca i slušalaca. oni ne izdižu i ne osvetljavaju teme i ličnosti o kojima govore. Većina tih pisaca i govornika biraju krupne teme i daju oštre sudove 306 Oduvek sam se mnogo bavio recima.::^!misli i razmišljanja i koje obasjavaju ili zarn>:>:-?$i. Ali to su retki i uzvišeni trenuci. vidim da se priroda toga mog bavljenja recima s vremenom menja. ni štampanp .-ii"jih je valjda i sačinjeno ćutanje u kome . Razlog je prost: krenuli ste pogrešnim putem koji ne vodi nikud i ničem. Dakle. Nekad sam pomišljao da bih mogao izdati naročitu knjigu pod naslovom »Snovi i pomisli«. U većini članaka. Ali ponekad. bar ako je suditi po ovim mojim zabeleškama u kojima je često reč o recima.>:y-.

Ovih dana sam mnogo Čitao i mnogo razgovarao sa ljudima — više nego što je zdravo i dobro za mene — a nauk koji se može izvući iz svega toga uvek je isti: Iznutra treba rasti. Volim da čitam aforizme. na dohvat ruke. slušaju. on ostvaruje svoj prozni izraz u kome nema praznine ni reči-ćoraka. Sve drugo znači: sam sebi plesti zamku. Na žalost. zar se piše samo o onom što postoji. priče i pesme u kojima se ljudi žale na robovanje. stvarne. pravdi. slobodi. redu i izobilju. Svuda takvih priča i pesama ima. 309 . čovek mašta o miru. slažu s vremenom napori. nego živa i sušta istina. bogatog iskustva i budne pažnje. Kad bi živi manje govorili. ali kad god ih ljudi čitaju. (Čitajući To-masa Mana. usmenoj ili pismenoj. Ona se sastoji u tome da se između umetnika i stvarnog života. na svima jezicima sveta. to može da postoji. Kad bi tako bilo. želje.« U književnosti svih zemalja. To je istina. Uz pomoć jake koncentracije. nesporazumi i bojazni. iluzije. ili: »Aforizam. a stilske opširnosti. — U stvari to ne postoji. dok se od njih ne stvori neprelazan i neprobojan zid. a valjda i kod umet-nika uopšte. ali od koje 308 Razgovor sa jednim pokojnikom.) Kod pesnika i književnika. na kraju. glad i oskudicu. Uostalom. ga je priroda njegovog rada odvojila potpuno i zauvek. nasilje. svakom od njih izgleda kao da nigde nisu bile ni mogle biti tako opravdane. ćutke i neprimetno napredovati. Ali. uspesi i neuspesi. ne bi naš život bio ovo što je. malo bi se pisalo. ali mi se nekoliko puta desilo da na ivicama takvih tekstova zapišem nešto kao aforizam. ni tako ubed-Ijivo izražene kao u zemlji u kojoj se on rodio i na jeziku kojim on govori i piše. kao u želji za kompenzacijom. onog koji smatramo i nazivamo stvarnim. a ima i takvih u kojima. nego jedna srećna večnost. isto kao da kažete kratak spoj. na primer v^Aforizam — kratak spoj«. ako ne drukčije a ono kao književna fikcija. Samo živi to čine i u većini slučajeva samo to čine. pokojnici ne govore. ili »Pisac aforizama — potencijalni palikuća«. ili razmišljaju o njima. služe kao korisna i neophodna »ambalaža« za reci bogate smislom. to jest: nesmotren pokret — zaslepljujući blesak — večita tama. jer s pokojnikom se ne može razgovarati. i u pravi čas se zaustaviti. ukoliko ih ima. a pokojnici bar nešto mogli da kažu. spremati svoj sopstveni pad. kroz vekove. postoji često teška i kobna profesionalna deformacija. siromaštvo. postoje mnoge istorije. I sve ovo nije neka romantičarska jadikovka. Negde pored toga zida presvisne i umre »istaknuti umetnik« zbog gubitka dodira sa tom stvarnošću koja mu je tu.

ali privid koji uništava i briše sve. ali ni tada ne možemo posve verno i čisto da ga opišemo. I ako je slobodno suditi po ovom što se vidi. i kvare sliku. pa i to si rekao samo zato da bi mogao da govoriš o njoj. Linija španske civilizacije ukazuje se putniku izlomljena grubo i tužno. na tlu pustinje koju je sam stvorio. ne vidimo ga. Ne znamo je i nemamo. Ma koliko da nastojim. jer se u naše delo stalno uvlače naša želja ili naše žaljenje. beži ispod našeg pera. a živimo zbog nje i ginemo za njom. palata ili muzej ima neko ran javo mesto. tako da se može reći da ona stvarno i ne postoji. kao neki nezarastao pupak na koji ga je hranila i pre vremena napustila majka Civilizacija. opkoljeni uvek nekom jalijom. Bila je pusta i zapuštena. teško se i nesigurno prati dok traje. ili još tačnije. Između njenog postanka i nestanka i nema ničeg. mi ga vidimo jasno. pra-šnim ili zakrčenim prostorom koji je sam po sebi negacija onoga što treba da predstavlja ta zgrada ili taj spomenik. Lepota — to je varka i zamka na čovekovom putu. to je ujedno i najviše i sve što se o njoj može reći. Kad ga želimo ili žalimo. ali sve je u njoj govorilo o ljubavi prema životu. a uzalud se žali i doziva kad nestane. još je stajao oluk od mermera kojim je nekad proticala voda — dragocena tečnost! — na-menjena pticama iz okolnih bašta. U Egiptu sam video staru gospodsku kuću. Jer u svome savršenstvu. Dok ga živimo i uživamo. i posle nje. pečeni suncem i bijeni ve-trom. Neka snažna a skromna velelepnost! — U jednom malom dvorištu. Najlepši spomenici i građevine stoje izdvojeni. Takav je život. osamljeno i nepovezano. Ijud-skiji red onih koji su ovo podigli i ovde nekad ži-veli. A kad si rekao da je nema. ta retorika otvara samo nove pustoši i goleti. kao da si rekao: »nema ničeg-«. »-nema smisla ni svrhe«. Ne vidi se gde niče ni kako nastaje. »-Nema je«. kažeš. krvi i lenjosti. a svoje dvorce-pri viđen ja zida na ničem i od ničega. jedno od neobjašnjivih prokletstava njegovog postojanja. u toj civlizaciji su praznina i negacija jači od dela i stvaranja. Ali uzalud utrošena. SU 310 . Svaka crkva. ispod prastare.Uz jednu muziku. Ovu je zemlju otrovao Istok svojim kultom sile i gospodovanja i zarazila Afrika svojim beznade-žnim nihilizmom sladostrašća. Vrtoglava virtuoznost španskih mislilaca sva je utrošena na to da se veštački povezu ti krnji i tužni ulomci koji su trebalo i jedino mogli da budu ispunjeni stolećima rada i odricanja. pa i najviše i najsnažnije stvarnosti. . o divnom smislu za viši. »nema kraja«. Sve je u španskoj civilizaciji isprekidano. . golim. a isto je kao da si rekao »nema spasa ni izlaza«. Tako je sve što nazivamo lepotom samo privid. krive i natrule smokve. ja ne mogu da se setim ni jednog spomenika španske civilizacije koji nije ili nedovršen ili počeo da se ruši.

što se privida ju pijanim seljacima ili malokrvnim babama. kao da je nešto moje izgubljeno ili oteto. ali na kojima nikad niko ne sedi. Žena koja prođe brzo i nepovratno pored miene i svojim licem privuče moju pažnju. Njihovi pisci redovno smatraju da su uvek u pravu. Ne. ličnih zapisa i uspomena iz raznih vremena i naroda. od kojeg 312 . Strahom ga je ispunjavala pomisao da bi njegov život mogao ne biti i drugo nego što jeste. kad ih zahvati zavitlani i poludeli točak niše fantazije i načini od njih tajne i čudovišta koja nam razaraju san. vilenjaci ni bele utvare. ili je maskirano načelnim razlozima. a kod drugih prećutno. Nisu aveti vukodlaci. da je sve jednom zauvek na-^ zvano jednim imenom. čo-vek tada želi samo još smrt. Moram da se okrenem za njom. i plaše ih mrtvačkim likom i fosfornim očima. Jedna velika građevina. Plitki pseudorenesansni balkoni na kojima raste malokrvni asparagus. noću.Ja sam strastven i pažljiv čitalac dnevnika. Opuštenih ruku. na raskrsnicama i pored grobalja. i u drugim. iako mi je to zazorno i neprijatno. duboku i gotovo su-jevernu odvratnost prema tom poslu. jedna složena i tajna drama U: kojoj se u nerazmrsivom klupku ukrštavaju ljudske 313 Ja sam tako željan ljudi i toliko žedan pokreta i oblika da bih satima stajao na ulici i zagledao prolaznicima u lice i odelo. da su. nego aveti su živi ljudi pored kojih vek provodimo. nisu nesvesno pisane u istom duhu i sa istim ciljem. Pilastri sa betonskim divovima koji se lažno i izveštačeno savijaju i grče pod teretom balkona koje samo prividno nose. truju misli i kidaju dah. plemenitiji ili pametniji od svoje okoline. Ne sećam se izuzetka u tom pogledu. Jednom fantastičnom permutacijom poznatih i do maločas bliskih lica i odnosa stvara se užasan mozaik. se krv ledi i pogled koči munjevito i trenutno. i da su uvek bili bolji. podsečenih kolena. Samo je kod jednih to mišljenje izraženo otvoreno. To je razumljivo. kao neizvestan ali jedini izlaz. smućene misli. Oni koji nisu takvi. On je osećao naročitu. ti ne pišu dnevnike i ne objavljuju memoare. koja je i dugovečna i korisna i lepa. samo da me nije stid. da li moje zabeleške u ovoj »zelenoj-« knjizi. pričinjava mi stvaran bol. dok ovo pišem. Pitam se samo. uvek je po svom postanku i svojoj sudbini. Uski i mračni »haustori« koji vas dočekuju zadahom memle i mirisima tanke kuhinje i pomija. da su sva vrata zatvorena. da bih video kako se beznadno i zauvek gubi u uličnoj gužvi. » On nije nikad vodio dnevnik. u stvari. Uvek sam sa bolom i nelagodnošću stajao pre^ zgradama podizanim u vreme kad ljudi nisu jof poznavali luka ni svoda u građevinarstvu. Pročitao sam ih možda na stotine. Ni kao mlađ čovek. Svaki pokušaj da zauvek utvrdi i neopozivo zabeleži neki doživljaj izgledao mu je kao osiromašenje sopstvenog života. Arhitektura toga austrijskog Sarajeva iz koje bije žalost i praznina.

Između građevine i ljudskog naselja u kome se ona nalazi. neophodno je za trenutak ne samo potisnuti u pozadinu nego i sam zaboraviti svoju ličnost i svoje Učne interese. u toku stoleća. kao što nema proizvoljnih linija ni bezrazložnih oblika u arhitekturi.) * Za svako i najmanje ostvarenje u umetnosti ili nauci potreban je jedan minimum samoodricanja. jer iz svake crte i svakog retka zjapi njihovo neplodno. ili ovako prolaziti pored nje a znati da mu je nepri-stupna zauvek i da mu ostaje jedino njena najtamnija strana: želja koja boli. čovek se često pita da li je bolje biti mrtav i ne znati za nju. a te građevine polagano i stalno utiču na karakter i navike naroda. zbog kratkoće i nemoći ljudskog veka. preko podviga svojih pojedinaca stvara građevine na sliku i priliku svojih najdubljih. nepredvidljiva igra događaja. gotovo smrtonosno osećanje zanosa zbog veličine sveta. izdvojenih iz ljudskog društva i njegovog razvitka. Takva građevina ne menja samo izgled i značaj kraja u kome se nalazi. gladno i nezajažljivo ja. manje ili više vidnu i jaku. Ali ti ljudi nisu sposobni ni za to. Narod. Mašta ne poznaje drugih zakona osim svojih. Posmatram ljude koji počinju svoj put u nauci. bez obzira na prolazna raspoloženja i trenutna mišljenja koja sam mogao da imam i uspeo da izrazim. Ni u kom slučaju postojanje takve građevine ne može da ostane bez uticaja na čoveka i društvo. a zatim svim ostalim na svetu. ali samo kao beznačajna igra u granicama velikih zakonitosti. Ta igra slučaja je izraz samo onoga što je slabo. zemlja. isto kao što ni njen postanak na tom mestu nije samo igra slučaja ni isključiv sticaj materijalnih potreba i okolnosti. ali osobenu i neprolaznu. Nezadovoljstvo samim sobom. To je samo trenutno i prolazno. i stalno uzimaju svoj nevidljivi i gorki arač. što god svojim darom. golo. sve što je u našem životu od dubljeg značaja igra izvesnu ulogu. Bolno. sirote lepote. ne priznaje druge svrhe osim svoje sopstvene igre. piće i hrana. jedan akt volje pri kojem samo prividno gubimo. i kod većine zapažam isto prokletstvo. veštinom i znanjem stvore. ona utiče na razvitak naraštaja. a ta zakonitost onoga što je osnovno. manje značajno. jedna složena i nejasna ali stalna raz-mena međusobnih uticaja. Živeći pored tolike lepote u svetu a znajući dobro da nam je uskraćena zauvek. u prvom redu. i čovekov san o lepoti. nad kojom uvek ćutke stoje strah i nužda. bilo je i ostalo osnov moga duhovnog bića. Zbog toga. postoji prisna i nevidljiva veza. 315 Homo balcanicus. a trajnije je i jače od njega. bitno i večno u njegovim težnjama i ostvareniima. slično kao vazduh. Slučaj postoji. utka se. s vremenom. (Zabeleška Iz vremena kada je pisana »Na Drini ćuprija*!. u poeziji ili u filmu. Jer nema slučajnih građevina. često nesvesnih težnja i osobina.mnogostruke želje i potrebe. zbog lepote u njemu. 314 . to ne može da se održi kao umetnost ili nauka. nego ima duboke biološke veze sa narodom koji se njome služi. Jer. i prolazno na čoveku. u život i ostavi u njemu svoju crtu i svoju boju.

316 Ništa ne podstiče u nama rad naše mašte i ništa nije uzbudljivije nego gledati stare civilizacije na njihovom izvoru koji je odavno presahnuo. u uzbuđenju ili u mraku zapisao pre nekog vremena. •■ "• '' ■ ' . a mrtvi ćute.ne zna za doslednost ni odgovornost. A te šale su tako bliske nimalo šaljivoj istini da ih je teško ra-spoznati i prihvatiti kao šale. ne može se zadovoljiti ni smiriti dok se ne zamori. a nalazimo ga samo u poeziji. ni svog pravog odnosa prema ljudima. Druga strana pripada opštoj društvenoj i kulturnoj aktivnosti zajednice u kojoj pisac živi i radi. Tako je on. * Jasno uviđam: trebalo je biti tvrđi prema sebi i prema drugima. i naročito nepoverljiv i strog prema recima koje tako često naviru na usta. često manji i slabiji od prosečnog čoveka. Treba biti živ i zdrav da bi se u pisanju moglo biti tužan i očajan. ne iscrpe i ne klone. ni obima ni kakvoće ni dometa svojih sposobnosti. često više nego što vrede. društvu i ostalim pojavama u svetu. Prokletstvo mnogog izuzetno obdarenog čoveka često je u tome što nije svestan ni svojih snaga ni svojih slabosti. Mašta nema pamćenja ni mere. predmet isključivo piščevih sklonosti. ali ima dosta dragocenog smisla koji nam je potreban i koji tražimo svuda uzalud. Povremeni bleskovi svesti nastupaju kod njega redovno post festum. U njima ima dosta proste igre reci u kojoj nema ni tačnosti ni značenja. ponekad. kao da ih neko drugi iz nas govori. koja će uvek biti slobodna. » 1 951. Sva su njegova iskustva plaćena skupo. Čudnovata i naročita vrsta humora koju često susrećete kod ljudi u Bosni i Hercegovini. Pesničke slike i poređenja slični su zemlji bogatoj rudnim blagom. jer bolesnici o tom ne govore. Ovo tvrđenje izgleda protivrečno i sastavljeno od dve nepomirljive stvari. •■ 317 . Sve se češće dešava da ne mogu da pročitam ono što sam u brzini. Ali zar je to jedina i poslednja protivrečnost i nepomirljivost u čovekovom životu?* Poređenje treba da je oštro kao sečivo brijača. kad nije na tlu delovanja svojih izuzetnih sposobnosti. ne priznaje gospodara. I jeste. U pozivu pisca postoji jedna strana. njegovog porekla i razvitka i njegovog odnosa prema svetu promenljivih pojava. Oni svoje šale kazuju ozbiljna. jer takav čovek se osvešćuje i urazum-Ijuje samo u sukobima i sudarima. lična i stvaralačka. nepomična lica.

da izgovorena reč gubi od vrednosti. brzo se shvata i lako pamti. posredno. i kad to na najjednostavniji i naj-savršeniji mogući način kaže ili napiše — to je stil kojim se taj čovek služi i kojim je ta određena stvarnost najbolje kazana. niti ih može biti. ona je kazana u jednoj rečenici od svega sedam reci. Ta rečenica kazuje jasno sve što treba i što se može reći o jednoj odre> Crvenilo 1 otok sa vrućicom 1 bolom. Stari lekari su. pesnici i njihovi razni tumači izazivaju simpatije i sažaljenje gledalaca i slušalaca za svoje junake. to je primer dobrog stila. Nesiguran u ono što hoće da kaže. i inače. to opet na kraju izlazi kao neka vrsta trajnosti. na primer. razume se. koji uvek i u svakom slučaju izgledaju neprolazni. Osim toga. Na pozornici. obožavanja i odvratnosti. A uz to. da kontrola popušta. da se njena unutarnja podloga smanjuje. raznim povodima. pod maskom sveopšteg i večitog. da volja slabi. đenoj pojavi. slabe i nedovoljne. ona lepo zvuči.— kod nje je najmanje bolno i grubo. ili još slabije od nje. buđenje i trežnjenje — to strašno buđenje koje u stopu prati svaku iluziju . jedan od mogućih odgovora na pitanje: šta je stil? Muzika zaustavlja vreme. u filmovima. povezanih neprekidnim lancem čovekove potrebe za iluzijom. Samo trenutno i prolazno.u umetnosti ima ljubavi i zanosa. izneverava i ona. varkom i bežanjem od onog što nije i ne može biti. pitanje se postavlja: šta je stil? Stotinu odgovora postoji. od ljudske zlobe i nasilja. prema tome. što oštriju reč. čovek oseća da su reći devalvLrane. nezdrava je pojava: ona pokazuje da kod njih vlada nesigurnost i zabuna u mislima. Služiti umetnosti značilo bi. kao patogeno množenje ćelija u telu kod izvesnih bolesti. svaki izgleda tačan. i to ne samo kad nezasluženo stradaju. Takva definicija stoji pred nama kao rezultat dugog razmišljanja i strpljivog posmatranja i rešetanja i odabriranja činjenica. I tada počinje gomilanje reci. kad joj po svom unutarnjem ose-ćanju nađe oblik koji nju najtačnije prikazuje i objašnjava drugima. đefinisali zapaljen je pojedinih organa ovim recima: »-Rubor et tumor cum calore et dolore. slabe kao i ona prva. nego i kad su žrtve svoje zaslepljenosti ili svojih rođenih strasti. zanosom. na primar. ali nema reda ni stalnosti. nešto kao večnost koja to nije nijednog trenutka. Sta je stil? Kad neko uvidi ili oseti jednu činjenicu kao istinitu i stvarnu. A osim toga. Inflacija reci u pojedincu i društvenom krugu kome on pripada. ona je ta koja u najvišem stepenu daje iluziju zaustavljenog vremena. 319 328 . nered u osećanjima. da onu koja mu se čini slaba podupire sa dve nove reci. Bez kraja i konca. predati se jednoj istini koja je sva od kratkovekih laži. a pitanje se ipak ponavlja. Na kraju.-«* Eto. kao i finansijska inflacija u kakvoj državi. i to je jedan primer dobrog kazivanja i. Bolje rečeno. Ona je u tom pogledu iznad svih drugih umetnosti. i počinje da bira što izrazitiju. slavljenja i razbijanja idola. Eto. Ali kako se stvar ponavlja nepravilnom smenom zanosa i zaborava.

i to podmuklo i neosetno i na sve moguće načine. izloženi su tim opasnostima koliko i svi drugi. tako da na mahove ostavlja potpimi utisak kao da neko tamo hoda. Zapisano na stepeništu jednog hrama u blizini Palate careva u Pekingu. na kraj dalekog sveta. zanimljivu stvar u kojoj bi zvukom bila uporedo izražena igra naše doveka detinje fantazije i mirnih uvek istih prirodnih zakona. bezazleno i besciljno pucketanje parketa u tami. I što noć više odmiče i biva studeni ja. Pisac treba da piše i priča. To je početak demijurškog ludila i neronizma. Pisci i umetnici. da sam sebi dovikujem da život nije sačinjen od lepote. ali ne da od svog života stvara priču. ali kojeg može da podigne najmanji šum u noći. stvorenjem iznad ljudi i njihovih moralnih normi. a još je teži slučaj ako pisac i sam poveruje u to i oseti se zaista stvaraocem. čini mi se. dok iz daleka dopiru pevanje i osvetnički povici pobunjenika. sa prvim noćnim časovima počne da škripi i pucketa parket na značajan način. i te ljude i njihove zakone samo posmatra i prikazuje. tj. ali i zavodi i kvari. ako ne i više. u želji da se približi ili udalji neopažen. sastavljen na brzinu. Ovaj svet nas nosi i diže. priznat i koji se tako izdigao do uspeha. često kobna reč. Stvaralac! To je teška.Čudno je to sredstvo u rukama pesnika. govorio sam sebi. nazivaju često stvaraocem. Ja sam morao da sam sebe dozivam i opominjem i budim iz zanosa. koji prikazuju i opisuju promene i pojave ovog sveta i njihovo dejstvo na ljude. na mračnoj osnovi straha koji živi negde u nama. simptom sigurnog pada i propasti. koje je pozvano da 320 U sobi pored moje spavaće sobe. Ponekad su mi zvučale tako kao da ih je izrekao neki preki sud. Oni koji to čine greše i prema sebi i prema čitaocima. »Ja ću otići«. a ponajviše prema istini. pucketanje biva sve jače. Da sam muzičar komponovao bih.-« Svi mi koji živimo i delamo u ovom svetu izloženi smo raznim opasnostima. da se treba čuvati od nje kao od uroka. Jedna od njih je ovo. često sam slušao više kao osude nego kao dobronamerne savete i upute za život. nevidljiv i neprimetan. bez olakšavajućih okolnosti i bez prava priziva i mogućnosti odlaganja izvršenja. na slabo osvetljenom trgu. i štampane i govorene. 21 — Znakovi pored puta 321 . na primer. od koje me dele otvorena vrata. »•a lepota će ostati tu gde je. Ovako začaranog i oslabljenog. ja mu teško nalazim objašnjenje. negde u noći. uskoro će me opkoliti drugi vidici i svet koji ne štedi nikog a ponajmanje onog koji se potpuno preda lepoti jednog trenutka. Poslovice. iako često razmišljam o njemu. To su presude donesene bez saslušanja i sve-doka. nepromišljena. Pisca koji je čitan. I svake noći ja slušam te šumove sa dubokim uzbuđenjem od kojeg me jeza prolazi i u isto vreme sa jasnom mišlju o jednostavnim i večitim fizičkim zakonima i o uticaju studeni i toplote na stezanje i rastezanje materije.

Možda. i najveći i najplemenitiji. moj život bio ne samo lakši i prirodniji nego i mirniji. ni 1953. Hiljade ovakvih dela kao što je ovaj dvorac-mana-stir Filipa II ne bi mogle prekriti i oplemeniti beskrajnu pustinju koja se stere u nedogled. Tu školu nismo još prošli ni taj nauk potpuno izučili. bez koristi. red. Taj nedostatak mi svuda nosimo sa sobom kao neki istočni greh našeg porekla i pečat manje vrednosti koji se ne da sakriti. Samo u Spaniji i na Balkanu mogu da se vide takvi nemilosrdno rastrgani i nagrizeni predeli u kojima svaki. neumorno tražeći književni izraz za svaki svoj doživljaj i svaku svoju misao. možda.1* 322 323 . napušteni od ljudi. Otkako znam za sebe. bez lepote. pomešan sa nekom i zlom i posnom zemljom jalovicom iz koje niče samo uboga i nevesela šikara bez boje. a šta ostaje živo. uzaludan i unapred osuđen na neu-speh. praviji i dosledniji da se nisam od mladićkih godina predao književnosti. iako zaboravljeno i pokopano u dnu naše svesti. posle toliko godina. To je naša velika slabost i u tom pogledu svi mi često i nesvesno grešimo.^ ' 30. ljudski napor izgleda nemoćan. a šta sporedno i prolazno. ceo svoj život. Jer meni se uvek činilo obrnuto. zgađeni nad svim tim. II 1944. i to bezuslovnog i doslednog poštovanja. sticajem prilika. A posled-njih dvadesetak godina to je moja prva briga i moj glavni posao. kao deca u bajkama. O tome bi trebalo govoriti i na tome raditi. Ali to se ne bi moglo nikad sigurno utvrditi. Niko od nas ne ma šta je od onog što doživlju-jemo i zapažamo stvarno i stalno. ' 7. izaziva u nama želju da bežimo glavom bez obzira. svoju sreću. A sto koraka dalje diže se kamenjar. njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode. tada naša svest o životu postane za nas jedina stvarnost i njena igra. Zidovi i tornjevi pokazuju viši ukus. A neki dan sam. 5. da mene umetnost dariva i obogaćuje. šta bledi i nestaje zauvek. ili kad nas izuzetni udarci bace odjednom IZ struje života na ivicu smrti. prvi put pomislio da bi. meni to zvuči kao romantična priča bez svakog stvarnog osnova. nikad se u meni nije javila pomisao da to ja njemu nešto žrtvujem. plačući i dozivajući ni sami ne znamo koga u pomoć. ostanemo sami sa sobom. I onda kad sam malo pisao. čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. Na stranu što ne vredi ispitivati šta bi bilo da je bilo nešto što nije bilo. bogatstvo i smišljen čovečiji napor. Ali čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka. kad čitam ili slušam o tome kako je neko svojoj umetno-sti žrtvovao svoj mir. Naprotiv. Samo kad nam se desi da po nuždi. književnim pitanjima. ja sam bio sa obe noge u književnosti. Bgd. Ja bih mogao s pravom kazati da sam vek svoj proveo u književnom poslu. Ja se na to ne žalim.Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta. Rad na umetno-sti izgledao mi je uvek lakši i lepši od najlakše i najlepše igre. iznevereni od stvari koje smo voleli. A pomisao na ljupke i pitome zemlje koje sarađuju sa čovekom i pridružuju se njegovom naporu a ne leže ovako kao večita kazna i nemo prokletstvo. uzimajući tu reč u najširem smislu. uvek sam razmišljao o književnim temama.' Sećanje na Eskorijal kao na dubok lični doživljaj.

zaboravio sam na svoju »misao«. Umesto toga zapalio sam cigaretu i sa prvim dimovima oduvao i posleđnje tragove svoje malopređašnje želje da nešto zabeležim. Likovi su iz našeg sećanja. Izlaze iz tame i gube se u magli. koja bi mu davala snagu i dostojanstvo pred svetom i u njegovim rođenim očima. Ja i sada primećujem i posmatram stvari i likove oko sebe. u svakom slučaju nesve-sno pozajmljenu. i niču i razvijaju se nezavisno od nas. kao neka nevidljiva zlatna podloga njegovih običnih reci i svakodnevnih postupaka. jedini život. U meni se. i da bi se od takvih prećutnih misli mogla stvoriti u čoveku mala riznica. i ćuti! Pre nego što sam seo da zabeležim to što mi je u tom trenutku na um palo. kroz vekove i naraštaje. I pre sam patio. i da budem onakav kakav nisam i ne mogu biti. U tim slikama. ali ceo sklop je zamršen i nejasan do besmisla. i otpočnu da žive i delaju. ali na drugi način: ne stoga što ih želim i što su mi potrebni. oni me još privlače. pametnije i poštenije bilo zadržati takvu pomisao ili zapažanje za sebe. Učinilo mi se odjednom da bi lepše. pomislio sam koliko godina već pišem tako svoja zapažanja.kao tok krvi naše. dalje. svaka pojedinost je logična i stvarna. I pre sam se noću budio prokli-njući svoje nagone i postupke. i što mi je izgledalo vredno da se zabeleži. ali tada sam bar mogao da pišem. Tada se jave likovi iz dubine mutnih bezimenih voda te naše svesti. javila sumnja u 324 325 . A sada osećam kako se u meni diže odvratnost pri samoj pomisli da nešto o tome zapišem. naročito u tom slučaju. kao u snovima. ali život i igra kojima oni žive i kreću se pred nama njihovi su. osećanja i pomisli. nego po tome kakva osećanja u meni izazivaju i šta o njima mogu da mislim. a zatim nova sumnja u važnost takvih zabeležaka uopšte. kako mi je to prešlo već u naviku i kako nisam uvek siguran da li beležim zaista svoju misao ili neku davnopročitanu ili čuvenu. stvarnu vrednost tih »-misli« i u slučaju kad su zaista moje. Grči se i savijaj. Misleći 0 svemu tome. i bolno želeći da izbrišem ono što se izbrisati ne da. a njene uspavane i pokopane slike — jedini doživljaji. I pre je toga bilo.

1 3. SLIKE. RASPOLOŽENJA .. PRIZORI.

sve je prijatno. Izvesno. Sve su stvari oživele. Kiša? Ili tutanj kola koja jure u daljini? Idem polako do balkona. čitam. rasvetljenih iznutra. dok čovek sedi sam. Stanem i dugo slušam šum u svojim rođenim ušima. jer ništa nije stvarnije i istiniti je od takve slutnje koja bez povoda i neočekivano proleti mozgom. postale prijatne i recite. Nekoliko oblačaka. mirno. Nije ništa. kao od zahvalnosti. Noć odmiče brzo i neosetno. ne očekujući odgovora. 1929) 329 . Osluškujem. miran kao da sam pregledao carevinu koja je po mojoj volji. i svako oko traži svetlosti i svaka glava skloništa. i ne izaziva ni sećanja ni misli koje rastužuju. Gledam. bez uzbuđenja: — Pred kakve je oluje ovo zatišje? Kakve opasnosti sprema? Oklevam da tu svoju pomisao napišem i utvrdim. U neko doba trgnu me jači huk koji dolazi spo-Ija. i vama je dobro poznat taj beskrajni i nejasni razgovor između samca čoveka i tišine oko njega. Zapalio sam sve sijalice u svim sobama. dobro i lako. u noći. Nebo je svetio i lepo kao sve noćas. (Brisel. Tada zapitah sam sebe. Vraćam se i sedam.'l'L" Veče kad se brzo smrkava i kad svako živo stvorenje obuzima strah. Sve što radim. gledam ili jedem.

privija se uz čobansku vatru. posle toliko godina.Kao sve krajnosti u prirodi. maleno ali staro i bolesno. U to vreme. Kad je kišovito leto. zaklapa oči. ali juče sam je se. uđemo u kuću i osetimo da su sobe prvi put zagrejane. Tu sliku iz mog višegradskog detinjstva donelo mi je proleće. * Anita. ja sam prolazio sa velikim uzbuđenjem pored kuće u kojoj je živela ta porodica. hotelijeri i seljaci. Nekad. ceo se svet žali. * Ide proleće. A jesenja magla širi se po livadama. sa dubokim tragovima samara na olinjaloj koži. i nemirnim ušima striže proletnje nebo. a biju ga vetar i svaka nevolja. u detinjstvu. moglo mi je biti osam ili devet godina. Ja se tako malo družim s ljudima. podmuklo i napadački. vatrica. Ja mislim na jedno cigansko magare. i zagledao u njihove prozore. a ukoliko se družim. Pred unezverenim i upornim govečetom koje vode na klanje. — Gle. a pred njim se otvara rastrgana balkanska ravnica i na njoj čovek. Ali. a ono diže veliku čupavu glavu kao da je više željno vazduha i vidika nego trave. zaboravljene i duboko pokopane pod boljim pogodbama života. Nigde na svetu nisam video predeo sa manje živih stvorenja u njemu. mi trljamo ruke. zaražena. rana studen koja je naišla naglo budi u nama atavističke navike. Ja ga posmatram kao slavu koja ćuti. goveče brzo stigne na klanicu gde već čekaju kasapske ruke i konopci. ovako krajem oktobra. Idući za tim senom koje mu se neprestano izmiče. kao otrovni gasovi. Pustili su ga na prvu travu. izludela od alkohola i od droga. želeći i bojeći se u isto vreme da vidim toga brata koga ne izvode i kriju od sveta. čuo sam gde odrasli govoreći o jednoj porodici kažu: — Imaju jednog brata koga ne pokazuju. O nedostižnu šaku sena otaru krvav nož kojim živinče zakolju. Ugojena i uvela pre vremena. ponovo setio i čuo glas kojim je nekad rečena. I čovek se prislanja uz radijator. umotan i zgrčen. jer im je pokvareno letovanje. jeste li primetili kakvo je cveće za kišovitog leta? Krupnije. tako se malo iskreno razgovaram i od srca smejem da patim kao od neke nezadovoljene fizičke potrebe od želje za smehom. U okolini Zeneve rastužuje čoveka veče vlagom i odsustvom ljudi i životinja. Posle sam potpuno zaboravio na tu stvar sa bratom koga ne pokazuju. Žale se građani i dokona gospoda. lepše i sjajnije po boji i obliku. 330 331 . la Mejicana. I kad. Žale se prodavci povrća. seljak nosi rukovet sena. naročito po boji. s pravom.

ali voda slobodno pada sop-stvenom težinom i razbija se o kamenje u belu penu. U jednoj maloj berbernici. nevine. Sve to uzastopce. — ne varam se. širi ruke u oduševljenju i ujeda se za prste od očaja. Svi mi kažu da sam luda i blesava. i oni su često malko podšišani i ukroćeni. nije ovo mesto za odmaranje. ruke plemenite. kaže. A oči. srećna je. Stranac izgovara tiho: »molim«. Najčudnije kuće. voli sve ljude. Kad može da razgovara španski. kao veo nošen i kidan vetrom. I priča. Najhladnija i najzdravija voda na svetu. Tada se smeje i plače. Dok sam lutao pustim poljem. kao dronjak. 322 * Sarajevo. sav predeo je dobio nov izgled i moje misli sasvim drugi pravac. a u kojima se zivi dugo'i prijatno kao malo gde. Trgnuo sam se i uzbudio duboko u sebi. i živo srebro. Kalfa koji brije gosta gleda u gazdu.sačekuje prolaznike u jednom mračnom i nečistom budžaku stare varoši. izgubljena među tuđim svetom. Jedino što je ovde živo. nezdravo. na sve strane. Istina. dobre. bez veze i smisla. i nije u stanju da učini ni najmanje zlo ili ružno delo. A ja sam samo nesrećna. osećajne devojke koja veruje u Boga. o nekom Hoselitu s kojim je došla u Pariz i koji se posle izgubio i napustio je. Mučna tišina u kojoj se čuje ne samo zveket makaza nego i pucketanje vatre u peći. Pitam se. Pokretom ruku i izrazom lica koji su dostojni najveće tragedije: — Kao budalu me gone. jer sam dobro video — oči rasrđene i rasplakane devojke. sad je odjednom sveže i oživelo. U govoru ljudi i žena karakteristični samoglasnici bez boje i jasne granice. tužan i pust. Sve to zatrpano tišinom. A odmoriti se mora. sa malim zavežljajem u ruci. I nemam dve hiljade franaka. koie otkako su postale izgledaju ruševne i sklone padu koje izgledaju nezdrave. o Mehiku. Sto god ja kažem. gde živi njena majka {»ma-macita«). nesrećna. Pita može li se ovde malko odmoriti. Pogrešan izgovor. oni se samo cerekaju: Quelle blague! To je sve što znaju. koliko treba za povratak u Mehiko. smeli. ali koji se opisati ne da. jer ne znam da govorim kao oni. tražeći nečiji pogled svojim pogledom koji vredi videti i zapamtiti. tužno ostarelo pre vremena. priča bez kraja i konca. O Gvadalahari. Sa krajnjim i uzvišenim gnušanjem: — Buah! Flata! Y siempre esa plata! (Phu! No vac! I uvek samo taj novac!) Njeno telo. Pokreti glave. 333 . gandijevska golotinja i zapuštenost. stran naglasak. prosto i za mene istinski lepo. Tada se ipak gazda rešava i odgovara. kao sterilizovan. To je samo stoga. od kojih govor dečaka i devojčica izgleda kao nehajno gukanje. to su slapovi. * Svaj carski predeo. između šljivika. i izlazi zbunjeno. u tišini i čamotinji seoskog popodneva. noge vitke. gde će se odmoriti onaj čovek. Orijentalska. Zna svega dvadesetak francuskih reci. — Ovde sam izgubljena. Raskoš u neočekivanim stvarima koje inače nigde i nikom nisu predmet raskoši. rđavo odeven i slab. izražavaju uzvišena osećanja. Dolazi čovek srednjih godina. pored mene je iznenada proleteo roj pčela i izgubio se u daljini. I gleda oko sebe. Ne može. Gazda sedi za kasom i ćuti.

žut i crn u licu. te iste reci. Trenutna iluzija koja prođe ne ostavljajući tfa-ga. gasi se kao žeravka u vodi. zadivljeno. nepomični vidici. Jedan krupan čovek u tridesetim godinama. ali odlučan i rešen da se brani. sa crnom zalizanom kosom. puna ne-izvesnosti i drhtavice i sa njom bezimeni. i češće. Pored njega jedna žena. nešto starija od njega. dok potpuno ne ugasi žeđ. Trenutna iluzija iščezla. ali svaki put drugim glasom i sa posve novom intonacijom. Ta nezdrava kaskada nije ništa manje lepa od ostalih. Potone zajedno sa suncem i modra gorska kosa u daljini. Dete je plakalo gorko i glasno i umirilo se tek kad su se pojavili konji i bele mazge sa praporcima i plavim vrpcama upletenim u grivu. na izgled devojka. unoseći se u lice ' u 16tu. Cas prkosno i kratko. skup ljudi koji se nešto objašnjavaju.«' Andre Maurois Na jednoj raskrsnici gradske periferije. slabije odevena građanina. počeli da savijaju ćilim i pripremaju mesto za iduću scenu. Sunce je davno zašlo. a zatim počne da se gubi i sremska ravnica. Beograd pali svoje svetlosti do u beskraj i izgleda kao igračka za divove. pade neka noć. Opet se pojavljuju znani. Molilo je starije da ne dozvole da se smotava lepi veliki ćilim koji mu 334 je izgledao prostran i šaren kao rajska livada i da se ne prekida divna igra akrobata i klovna. ćuveaavoHm na^o zagnjuilvanje u neki nepoznati život: to Je rečenica 335 . prokažena i žigosana. akrobacija i šala. Kad su posle prve scene.Na jednom od najlepših slapova koji pada i otiče pored samoga druma postavljen je nadaleko vidan natpis koji kazuje da ta voda nije za piće: L'eau malsaine. Mislim o nekom putniku koji bi prošao ovuda. Ali kad stane da zalazi. da se igra nastavlja i da ima još mnogo lepših stvari koje dolaze. sa odsečenom crtom na horizontu. a lampa gori!« Ona izgovara svako pola minuta. u rano jutro. suze su mu se same sušile na licu. Malo postrani dva proseda. U mom ranom detinjstvu jedna od najvećih i najlepših senzacija bila je prva cirkuska predstava na koju su me odveli. Vitka i bela. I dok se. Savijaju ćilim. Ona nadvikuje i zaglušuje sve ostale neprestano jednom istom rečenicom: »Svanulo. nešto zbunjen. kao nerazumljiva jeza uz kičmu. * Nad Beogradom sunce sja kao da nikad neće zaci. da se savija kao naslikano platno. oštra i živa. u ove jesenje dane. dete je udarilo u plač. žedan. Ravnica se mrači i postaje kruta. uz njega žandarm kao senka. ona je među ostalima kao žena na zlu glasu. Svršena predstava. ponovo smejalo. i sagnuo se i pio slatko. bezmerni jad kratkog života bez cilja i smisla i misao na smrt kao izbavljenje. ali voda čuje i oseća. Samo i tu je bio jedan trenutak straha i plača. nego i zemlja s njim. ali sve ih nadvikuje glas jedne žene. lice mu kao u vojnika od drveta. Policijski pisar. pod grlom limenim broj 283. Jedna mlada žena. Uzalud su ga umirivali da je to samo prva tačka. * Tek što je zašlo sunce i izbledeo jedan od najlepših zalazaka na svetu. Izgleda mi kao da ne zalazi sunce samo. »■J'aime le brusgue plongeon dans une vie in-connue qu'est la phrase entendue au vol. noću kad se natpis ne vidi.

čekala. » Nigđe na svetu. od jedne beznačajne sitnice može napraviti ogroman doživljaj. ona će sići s pameti ili se rastati sa svetom noseći samo tu sliku i te reci. da se. policajac u želji da razmrsi to klupko. čovek je pomišljao na ono malo Jagnje što ne može da hoda.onom krupnom čoveku i bacajući mu tu rečenicu kao glavni dokaz neke njegove krivice. u dvostrukoj krivici: da su izvršili preljub i da su zaboravili ugasiti lampu? Krupni čovek je proveo noć negde na zlu putu a ova besna žena ga je uzalud tražila. dok hrabri. za žene ni za policiju. ali koje su isto toliko mogućne i nestvarne. hajče i doziva ostale ovce i jagnjad. Jedni. tačno i sigurno. istina manje jasnu i pouzdanu. Gledajući je. uz učešće policije i ove žene koja je izvan sebe zbog muževljeve tuče. ali za sobom čujem u nejednakim i kratkim razmacima i neočekivanim intonacijama: — Svanulo. Treba videti mlade parove sa 336 22 — Znakovi pored pvrta 337 . teško da ću ikad više naići i ovom ulicom. prolaznik. Ve-rovatno će se tada razjasniti sve što se te noći desilo i uvideti ko je kriv za sve što se desilo. ne rastaje se s toliko bola i ne grli s toliko žara pri rastanku kao na pariškim stanicama. nego što nas ono dovodi na misao. Glavni smisao ovoga maštanja u prolazu nije u tome što nam ono daje uverenje. sakupljene u istom uzbuđenju. proveli su noć u toj kući. goneći ih pred sobom i pazeći da koja ne zaluta u stranu. opet tražila i sad ga je najposle našla? Kockari. da može biti i obrnuto. čas plačevno i tužno. obnevideli od strasti. da od nje napravi svako čudo i pokor? Postoji svaka od tih mogućnosti. na samoj postelji. Svi ostali zajedno uzalud nastoje da i oni kažu neku reč. drugi prosto kao svedoci. Bolesna devojčica u parku. Ali ja. da objasne stvar u svoju korist ve-rovatno. jer joj je mozak stao i jer druge ne ume da nađe. jedna lampa koju je neko zaboravio ugasiti. dok u meni još odjekuje i drhti glas izbezumljene žene. Ovo sada je epilog na dnevnoj svetlosti. a lampa gori! Dugo nosim u razdraženom sluhu te reci i raznovrsne zvukove kojima su izgovorene. da stvaram u mašti neku noćnu dramu iz dalekog predgrađa. čini mi se. a kamoli da ću sresti ove iste ljude. Prolazim. i suviše. kao što postoje i bezbrojne druge koje mi ne padaju na pamet. Ali svaki i svačiji takav pokušaj prekida sredovečna žena sa crnom zalizanom kosom: »Svanulo! Lampa gori!« Ako je zaista poludela ili ako dobije srčani napad i umre. otupeli toliko da ne mare za jelo ni za piće. i da ne razlikuju dan od noći ni lampu od sunca i meseca. nego zaostaje iza stada i zato ga čobanin nosi u naručju. novca koji je izgubio ili zbog obadvoga? Da nije zavera neka? Ili mračan posao koji su otkrili nepoverljivi susedi? Da nije prosto mašta-nija i potreba za skandalom histerične žene kojoj je dosta. Šta je moglo biti? Preljubnici neki koje je zamorila ljubav i prevario san i koji su uhvaćeni u zoru. obraćajući se policijskom pisaru kao žrtva te lampe i toga svitanja. čas lelečući kao narikača. Verovatnc će još neko i pored one žene uspeti da dođe do reci i da kaže još nešto osim one nerazumljive rečenice koju ona ponavlja kao lozinku ili ratni poklič. čas vrišteći prosto i izgovarajući vriskom samo te reci. donese neko rešenje i iziđe iz te graje koja mu nije ni laka ni prijatna. Ostaje mi da nagađam šta se moglo desiti ove noći.

stid od egzibicionizma osećanja. zane-melog i obnemoglog od studeni i sirotinje. osećam u sebi ostatak toga jutar22* 339 . ni u kakvoj Sumi ni u kakvoj pustinji. Ali ništa se ne dešava. i da će svojim vrškom odjednom prokinuti i pocepati tišinu. dremuckao kelner. podići nebesa i obasjati zemlju i nas koji smo sa zemljom vezani. Zadržao je novac u obamrloj ruci i nastavio dalje svoje tiho jecanje. i svega što znam i poznajem. Nije zahvalio. kao u jednoj maloj kavani. ali se brže nego što čovek očekuje zabeli u zavesama svetlost dana koja rasteruje strahove. preko celog dana. teško vukući noge po snegu. kad legnem. kao sneg. I još iduće noći. Kišovito veče sa vedrinom koja se ne vidi. . Odlazeći. planuti. samo njegovi sedi brkovi i kosa nečim neodređenim kazuju da je video nekad bolje dane. slušao sam za sobom njegovu jeku i. onakve kakve ih pevaju ovde po kafanama. U tankom odelu. Samo žalovito gleda u prolaznike i tiho ječi. Posle. I u svemu tome nema ničeg ni stidnog ni pre-teranog ni smešnog. pomislio sam: Danas ili najdalje sutra ovaj čovek će biti mrtav. ali koje je u stvari uvek jedno isto. obasjan i preobražen. Svak sa poštovanjem gleda i zaobilazi takav par i svak nastoji da ukaže pažnju ženi koja crvenih očiju i poluotvorenih usta ostaje na peronu i nemoćno još maše rukom koja je kao slomljena. I za trenutak mi se ukazao njegov sitni lik. a naslonjen o stub. slatkim snom koji me ispuni svega tečnim srebrom bez težine. usta i grla. Ne prosi. 338 osetim onaj bolni i potresni stid koji sam poznavao u detinjstvu... ili je uopšte nema i ne treba je očekivati? Ni to nije izvesno. nosim sećanje na taj sat spavanja kao dragocenost. pre nego se potpuno izgubila iz moga sluha. sav pomodreo. sa mrakom. Sve se čini kao da će ta reč otkrovenja zazvoniti. u mislima. raste nevidljiva. Proleće. kao u obasjano mesto na planini. Sve se čini kao da pupi. Uvek u ovakvim časovima predaha očekuje se nešto sa neba ili iz dubina. u pariškom predgrađu. Da H samo sporo raste. tj. na obrvama i trepavkama. nisam se osećao tako daleko od sveta i ljudi. biće na onoj strani na kojoj je većina čove-čanstva. — Samo tišina. Dao sam mu nešto malo novca. Možda samo jedna jedina reč. sipi. gori od stida od fizičke golotinje. U blizini bolnice sreo sam jednog starca. očiju. Osećam se kao zavejan. ali koja bi bila kao vatra ili svetlost. Desi se noć pa ne mogu oka da sklopim od nekog osećanja koje svaki put nosi drugo ime i ima nov povod. i svaki čas pogledam u njega. Izgleda mi neverovatno da ću moći ćelu noć provesti tako. kao da ga ono održava na zemlji. Tada se dešava da u tišini i polusvetlosti prevarim svoju muku i da zaspim kratkim. u koju sam dolazio jedne zime i u kojoj su prosedi građani igrali piketa. Zaustavlja se. Kad čujem ruske ciganske romanse i naše »sevdalinke«. kako nestaje u slavi koja se zove nepostojanje.koliko paganske iskrenosti udišu dah jedno drugom i prelaze prstima poslednji put preko čela. Neverovatna tišina. Nigde na zemlji. kao završetak i rešenje svega. nego samo naslućuje po sjaju na tornjevima i krovovima.

Danas sam na putu između Zemuna i Batajnice naišao na strašnu sliku. a muž joj je lakše povređen. a žena ispružena na asfaltu. kosa pokvašena i u njoj pokušano nešto kao razdeljak. U automobilskoj nesreći poginula je jedna žena. brkovi slabo ufiti-Ijeni. u parku Karol. I to je činio savesno kao da vrši neku dužnost prema svojoj nesreći na koju se još nije mogao naviknuti. I tako evo i sada. lepo odeven bečki Jevrejin.. sa svakim trenutkom iskrsne poneka pojedinost. pre spavanja.-«). pokrivena kišnom kabanicom. Strahovito miran. majke i deteta koji beže sa svojim • Bekstvo 1 bornvHk u Fglptu su misterija koia ml Je veoma praga: ona me podržava.-«' Ch.. strpljivi. sagledao nagu dušu ovog rumunskog poluseljaka i sav krotki. brzo se popravljao i menjao glagol u prošlo vreme (»Moja žena je bila. Bio je krvav po čelu i rukama. Tek malo docnije pogledao sam čoveka koji treba da se slika. moj bezimeni nekadašnji poznanik i ja. kao da nešto važno i spasonosno očekuje. Ali lice radnikovo bilo je sveže obrijano. To je bio neki mali čovek iz unutrašnjosti koji je došao verovatno da traži nameštenje u prestonici. ali ne mogu da mu se setim imena. sa tragovima jela i putovanja. Ima više od dvadesetak godina da u likovima čoveka.. izlizan. Još noću. Automobil je ležao pored puta. na nogama iste takve teške sirotinjske cokule bez oblika i boje. Čekali su komisiju i mrtvačka kola. seđ. mirnim. Svet se iskupljao i objašnjavao. U Biikureštu. Ćelo božije veče prolazi taj čovek mojim sećanjem. kao dva pokojnika.«). il est mon modele dans les voyages et l'ćloignement.. javljao mi se taj pogled. Da zabeležim veče kad nisam mogao da se setim jednog imena. se-dimo. Samo svaki put kad bi. ali želi da pokaže da je potpuno svestan nja »La fuite et le sejour en Egypte sont un mystžre qui m'est tržs cher: il me soutient. Znam i pamtim čoveka i njegov izgled i njegove pokrete i pojedine reci. sve mi bliži i jasniji biva. koji zbog poslova živi već od duže vremena u Beogradu. de Foucauld Još jedan od »susreta« koji daju veliku i iskrenu radost koju ni živi ljudi ni dragi predmeti ne mogu da pričine. otia je moj uzor u putovanjima 1 udaljavanju. Na pitanja je odgovarao prisebno. rekao nešto u sadašnjem vremenu (»)-Moja žena je. bojažljivim pogledom koji se i snebiva i hralDri i moli i strpljivo čeka kao da od onoga što se krije u toj spravi očekuje neko rešenje svih svojih pitanja i nevolja. posle ponoći. Covek je bio u pedesetim godinama. iskrpljen. bespomoćni i bezimeni narod uopšte. Na njemu dugačak crn kaput. u njemu sam. govoreći o svojoj mrtvoj ženi. zgnječen i razmrskan. ali imena ne mogu da mu se setim. gledao sam kako jedan od onih jevtinih uličnih fotografa namešta svoj smešni starinski aparat na tankim visokim noga-rama. 340 342 . Covek je gledao u sočivo aparata nekim pogledom koji nije mogućno recima opisati.njeg sna kao kvasac za duboko i tvrđo spavanje od kojeg se sutradan diže i oporavlja u meni sve što je poharano i oboreno za vreme nesanice minule noći. činilo mi se.

od svoga laganja kao od istinske gladi. neznanja i neizlečive lenosti zapustili jednu zgradu do ovog stepena. ili česmu žive vode. To mesto je duša te trošne zgrade. ali vidim da bira one kojima prilazi. Toga građevine na Zapadu nemaju. sreta ulicama prolaznike i prosi. U varoši Kalao. izgledaju malo bolje od njega. Kad bi u zapadnoj Evropi sa ovoliko nebrige. Jasno vidim crne leje sa pravilno posađenim cvećem raznih boja. i nada u daleku bolju zemlju Misir. Ali stalnim ponavljanjem reci o svome gladovanju i neprestanom glumom lica. slabo odeven. s druge strane. detinjstvo. 343 . i kojoj se ništa ne bi moglo prigovoriti. ona bi zaudarala kao leš i trovala sve oko sebe. Studen. ili samo jednu jedinu saksiju sa pažljivo negovanim cvećem minđušice ili ruže mesečarke. Ali. Ne. nema bar pedalj zelene bašte. A ko ima fino uho može da čuje i kukurikanje petlova koji dole naveštavaju promenu vremena. Tako večeras bdim u cveću kojeg nema i ne može da bude nigde u mojoj blizini. A čim sklopim oči. Jedan mršav. žuta daščica sa imenom cveća. mladost i starost. sve sam jače i jasnije osećao miris cveća. Možda sam nekad video takav vrt pa zaboravio. gde su oluje česte i neobično žestoke. pored para. postoji priča o starom pristaništu koje je za jedne bure zauvek potonulo u more. Od juče nisam ništa jeo. vazduha donosi i — miris zumbula. a ne prose. ma kako oronula i zapuštena bila. strpljenje i dosada. on je doterao dotle da izgleda kao leš i da oni koji stvarno gladuju. U sredini svake boje. Verovatno da sakupi prilično novca bogoradeći tako. briga. gospodine. nestalna pogleda. Tu je neizvesnost koja prati svaki naš pokret i pogled i sa njom misao o anđelu zaštitniku. postelju i mene. kao Boga. ne postoji na Istoku građevina koja. celoga tela i svih mišića. Kroz otvoren ali zastrst prozor dolazi svežina i osvaja sobu. I svakom kaže istu stvar. pošto odraste i ispuni svoje pozvan je. Tu su zamori i odmori. posle tridesetak godina. Ne znam po čemu prosuđuje ljude. na obali Pacifika. prljav. čista. Sto je više odmicala noć i navirao svež vazduh iz daleka. A to dete će. — Molim vas. Ne znam pravo da li me ta studen probudila ili mi nije dala da zaspim. umreti još strasnijom smrću od koje nema bekstva i za koju nema Misira. Tu su u tri ljudska lika predstavljena oba pola i sva tri doba ljudskog života. sa tragovima neodređenog ali vidljivog poroka na licu. On boluje od svoje uloge i umreće. U neko doba osetih da ta struja studenog 342 Teško je naći na Orijentu građevinu koja je ćela lepa. to nije varka. Tu je jedna od životinja za koje je naš život vezan tužnom simbiozom. Mornari pričaju da se za letnjih tišina mogu videti na dnu mora ulice i kuće i ljudi kako sede pred kapijama.magaretom tražim dublje značenje i gledam oličenje ljudske sudbine. bled čovek. tanak decembarski vetrić. Sve to da bi se produžio život time što će se dete spasti od strašne smrti. preda mnom se otvaraju površine zasejane zumbulima i lalama. iza kojeg se naslućuje sneg.

Lepa svetlost! Kad nestane mene i ovo malo moje svesti o sebi. pred prozorima. i sami obasjani suncem. pošto porastu do neke mere. dobra polovina godine. hteo bih da postojim — ukoliko je neophodno da se postoji — bar jednim delom sebe kao malo dnevne svetlosti u vazduhu. I ti oblaci. Misli su munjevite. ali ne mogu da odvojim pogleda od njega. imaju stalno pred očima te oblake kao bele svilene carske čadore koji u njihovoj mašti izazivaju pojave i prizore nejasnih pohoda i ratovanja i slike čudne. Na uskom balkonu. neumerene sUe i raskoši. To vreme počinje prvih dana aprila i traje otpriUke do početka oktobra. Neverovatnom brzinom se privikavam na ljude i stvari. Za vreme šetnje od dva sata. Teško je u ovoj zemlji biti i kamen i drvo. i zaziru jedan od drugog. Prolaznici retki. okrešem je i napravim od nje štap. dignem granu pored puta. koji je jedan i jedinstven pod raznovrsnošću oblika i pojava. Dokoni ljudi po baščama i čardacima. pune saksije rascvalog cveća u raznim bojama. Zemlja je za-mrzla. koja je u punom suncu. guste bele. teško se raspoznaju. onom viđenom i znanom kao i onom koji nikad niko ni naslutio nije i onom koji je uzaludno prošao ili naglo prekinut. je teško rastati se sa njim kad se primaknem varoši i kad moram da ga bacim. sa nevidljivo sitnim zvezdama i punim.Orijent je divno čudo i najveći užas. Kad dođe vreme da se u šest sati posle podne može čitati bez druge svetlosti sem dnevne — za mene počinje pravi život. osen-čenih uglova između gradskih platna. nego krivuda i treperi. Idući kroz šumu. nepomični i teški iznad varoši. na predmetima ili u očima ljudi. srebrnaste i sive mase. vezujem se sa svim i zavolim sve oko sebe. O postanku i pokretima života. ovi cvetovi stalno strepe i podrhtavaju na vetriću koji povazdan pirka dolinom reke. a kamoli sitan cvet u saksiji. To stalno drhtanje postaje mučno i bolno očima. živa. studenim mesecom. kao deo sebe. o rastu i stvaranju. snagama i otrovima. Kalemegdan je bez drugog osvetljenja. sa svim svojim još nesasušenim sokovima. stoje tako povazdan. To je čitav doživljaj i mali bol za mene. pijući kafu i pušeći duhan. na visoku mestu. da mi 344 Na Istoku je zemlja još presna. sveobuhvatne. sav od belih površina mesečine i snega i tamnih. vazduh oštar. jer ti njemu granica između smrti i života nije jasno određena. o borbi 345 . vedrim nebom koje je sve od zelene svetlosti. Ni u julskim danima Sarajevo nije bez svežine Osvane vedro i sunčano jutro. Ali čim odani i sunce odskoči. Iako je letnji dan i sunce šija. Zimska noć sa tankim velom snega na zemlji. tako upoznam svaki prevoj i svaki čvor na njemu i tako ga zavolim. pojave se nad Bakljama i oko Trebevića beli oblaci.

To je šteta. jasno. sujetne pomisli i začikavanja mašte koja kvare naše dane i noći i slabe nas za važne i velike napore u životu. Od pijanih ljudi. Čini mi se da vidim kako je iznad glava tih slabih stvorenja prošla ruka ovoga rata i posula ih prevremenom sedinom kroz koju još prosijava mladost. koji izlaze teturajući iz krčme. U stvari. o umiranju. vidim po ulicama znatan broj mladih žena sa prosedom. pa zatim potpuno iščeznuti sa ustalasane površine živih prolaznika. One su izdvojene potpuno iz mene. kakv je bio i kakav je trebalo da bude. izgleda mu sve što se po ulicama i kafanama peva manje-više ružno i besmisleno. Nimalo se ne bih ni prepao ni iznenadio kad bih ugledao duhove kako bedemima šetaju. Ništa ne bi bolje i jasnije govorilo budućim naraštajima o našem vremenu nego te mla347 . Prvog dana opsova mi boga. a oblici tela odaju još bolje njihovu mladost. Da te ne obiđu.. kao ni bez duvana i rakije. Njihova lica su izmučena. o sudbinama ljudi koje sam poznavao i o toku svog rođenog života. jer se veća i neverovatnija čuda zbivaju u meni i oko mene. Sve to sa jednom teškom i dostojanstvenom ozbiljnošću kakvu varoški svet i školovani ljudi ne poznaju. Kad seljak ima neku tešku porodičnu brigu ili veliku štetu u imanju.. gorenju i sagaranju vidljivog sunca kao i unutarnjih vatara u svemu što živi. ali još mlada. Hi pesmu odskora udate mlađe žene. Narod ne može da bude bez rime i kakve bilo desetke. kao odraz velikog unutarnjeg talasa u zemlji. bića i stvari. koja se ovako žali na muža: Kad sam pošla za dragana moga. te glave će brzo i još jače posedeti. — Ne ide mu se? Ne ide mu se! Ni zrnu se ne ide pod žrvanj. dok je ne resi ili ne preboli.i sticanju i njihovom zamahu koji živi u svakome od nas. tragičnom kidanju ili prirodnom dotrajavanju. kao u starinskim dramama. promeni oblika. Ali zato pre i posle toga njegov duh istinski miruje i ne poznaje naše nezdrave nemire. Sve je u tim mislima veliko. pa i sasvim sedom kosom. pa. ili tuguje. Teraj.. od mladića. lomljenju. o njihovom ukrštavanju. Sto mu nisam napojila junce. Drugog dana i boga i sunce. kao i u Beogradu. to je uvek ista besmislica. Ta se slika neće moći sačuvati za budućnost. Kad čovek zađe u godine. »lomi glavu«. Očigledno je da se on svakoj brizi koja na njega naiđe daje ceo i da se troši i lomi bez poštede. treba videti kako tada razmišlja. koji na malim kolima dogone iz okolnih sela mleko u Beograd. kume. gotovo ovaplo-ćene. malo pognut. riđu. Noć istinske veličine i izvesne propasti. čovek može da čuje nove pesme na stare melodije. znoj mu izbija u graškama po čelu. nepopravimo. ^ 346 Ovde. kao da radi neki težak fizički posao. Sedi. gleda preda se i s vremena na vreme izgovara poluglasne reci. i čini mu se da se ukus masa stalno kvari i pogoršava.

Hoću da te vidim kako ideš pešice. rede se javlja. i korača sitno. ali je očigledno zbunjen i uplašen. oborenih očiju. uredna i svetla.> * Video sam. i kako bi odlazeći uzdahnuo: »-Ah. Neka u ovoj zabelešci ostane bar pomen o njimav (Sarajevo. Da bi prikrile svoj strah od uvek mo-» gućeg neuspeha i odvratile pažnju gledalaca od napora. On ne zna ni za koga oko sebe. Kao smrt samu. a slovenačke žene ih vode sa mirom. pri-sebnošću i nekom nezainteresovanom revnošću koja im je. 3)Kraj mora nema. Bled je u licu. be-žali su mnogi građani drumom ka Avah. kako izgleda. pa kakva bila da bila!-« 348 Tri misli na morskoj obali. Jedan moli seljaka da ga primi na kola i poveze. jer ima mesta na kolima i za trojicu. u prirodi. 349 . stupajući kao po žici. 2)Samo se sa stihijom snega može uporediti stihija mora. izgleda. GJodine 1941. 1)Na morskoj obali misao je sporija. Ovaj moli dalje. 14. jednu vrstu čudnog baleta koji je i jadan i uzvišen i pomalo smešan. kaže seljak »ah neću da te primim. ili na one modele u etnografskim muzejima.« Slovenaćka kućanstva su redovno čista. On vrši opasnu dužnost koja mu je pala u deo. ah zato je finija i oštrija kad se javi. nudi i da plati. on nosi čudan teret na desnom ramenu i pri tome gazi što može tiše i lakše. Sva mu je krv oko srca i sva pažnja i sva snaga usredsređena samo na to da se neopreznim pokretom ne probudi smrt na ramenu. čudno. ' 194«. ali koji je i uzrok svih nemira i nereda u njima. svom snagom svojih mišića i ćelom pažnjom usred-sređen samo na jedno: da ostane živ i da se što pre srećno oslobodi svoga nemilog tereta. one uzimaju masku lakog. cveta bez mirisa. na peščanoj obali. juna 1946. i samo igra svoju igru sa smrću. kako iskopavaju neeksplodirane granate i odnose ih na jedno pusto mesto da ih tamo demontiraju. niti pomišlja kako izgleda u očima drugih ljudi. Nedostaje im onaj topli individualni dah koji oživljuje naša kućanstva. ljupkog osmejka. » Uvek mi se vraća pitanje: zašto su javne zgrade na Istoku tako neprijatne i redovno zapuštene? U tim zemljama kao da su hoteli tako udešeni kako bi svaki koji u njima prenoći imao prilike da razmišlja i dođe do uverenja da je lepše i bolje sedeti u svojoj varošici nego putovati po svetu. god.de sede glave. najlepša je svoja kućica. i zavaraju oči publike. Seliak odbija. Tako je i zašao za ugao. Jedina mana tih kućanstava je u tome što pomalo liče na sakristiju. »Ima«. kako nikad nisam video čoveka da korača. Jedan posve mlađ vojnik nosi na ramenu jednu takvu granatu od tridesetak kila. kojima je potpuno ili delimično ukradena bezbrižnost i radost mladih godina. posle bombarđovanja Beograda. Pr -natrao sam španske igračice kad izvode neku tešku figuru. koji nikad nije lep. Tako savladaju i svoju zebnju i teški napor.

A ja nisam taj. To je mesto na kom treba raditi. Ručao sam sa jednim našim čovekom i jednim Svajcarcem. ali i slobodno i lično. Od nje su i ljudi ovde vesti i racionalni i u isto vreme hladni i bezobzirni. slična bledom prvom sjaju svitanja na prolećnom nebu. obuhvataju ih i čine sastavnim delom predela. Reč je o nekom upražnjenom dobrom mestu. Po načinu kako su pušiH. sept. u nizu naraštaja. izjednačuju ga sa sobom. U brdovitim. prodorna i svirepa. smolav i mrk. Kad čovek stigne s mrakom u Mostar.* Na vreloj pržini. grupa mladića. hoće da se otvori. na njegovoj površini najpre se javi pri dnu bledozelena a pri vrhu slabo rumenkasta razgalina. onako kako su ga. živa. iskrenim osmejkom. Putovao sam sa seljakom iz okoline Sarajeva. ritualno gotovo. kako su punili i palili lulu kad bi im se ugasila. Svetlost je u Mostaru elemenat za sebe. » Na bačkoj ravnici nebo i oblaci gutaju pređeo. one u Sarajevu.* * Kad pupoljak divljeg kestena koji je nabubreo. planinskim krajevima je obrnuto. ponad okrugle gradske kule. naročito su guste i izgledaju kao roj zlatnih pčela oko mrke košnice. kao da ga je on prvi i jedini sad. svuda prisutna. Taj crveni šal vezan je i tradicionalno. Ono što je na njemu naročito padalo u oči bio je njegov crveni šal ovlaš savijen u velik turban oko glave. mogla se videti sva razlika temperamenata i vaspitanja dva razna i različita naroda. * 1. Bolje nego po onom što su govorili. —Sto ne bi ti tražio da te postave? — pitaju jednog crnomanjastog mladog . one se u sve većem broju i sve jače javljaju i kupe tačno iznad slabo osvetljenog kamenog grada. Kad zvezde stanu da osvajaju tamnomodro nebo. —Ne. vezao proizvoljnom igrom svojih prstiju i svoje mašte. pa se sutradan probudi ne sa prvim zrakom nego tek oko sedam sati — on tada najbolje može da oseti razliku između svetlosti u Mostaru i. 1951. Obojica su pušili lulu. vezivali svi njegovi. domaćih. ona je snažna. u razgovoru. Šumovite padine i goli planinski visovi paraju nebo i oblake. na primer. čoveka inteligentna izraza lica sa zdravim. ovog trenutka. A na severoistoku.

kao što se zvoni za pokojnika. kakve do tada niko na tom ostiTnj nije video.350 Strašna oluja sa grMom. i ona su zvonila »na jednu stranu«. Kad je uvođenjem avionskog saobraćaja omogućeno brzo putovanje na Grenland. To je 35T . Vetar je tako jak bi* da je zaljuljao zvona na zvoniku. prva zvanična delegacija danske vlade donela je buket svežih ruža.

Na ulici pred njihovom kućom bio je niz visokih i snažnih lipa koje je Opština tu posadila pre mnogo godina. Iz razgovora sam razabrao da ne pije. ali ostaje činjenica da je ona zaista to tražila. prvi ministar kraljičin. jer se bojim da ne pomisli da mu laskam oponašajući ga. predsednik nije udovoljio toj želji. u svakoj prilici. nije govorio mnogo. »Ja živim umereno«. Svet se iskupljao i gledao buket kao čudo.^ U vagon-restoranu jednog voza video sam čo-veka sa licem koje ne poznaje osmejka. za susednim stolom. jer su svi osim čoveka sa hijenskim izgledom pili crno vino. se žalio da ga miris lipe »nervira«.« U sarajevskoj čaršiji kruži uvek poneka uzrečica. i tim povodom piše: M-Ne smem da mu kažem da je kod mene isti slučaj. lord Harlej. U turskom Ministarstvu inostranih poslova bile su u ono vreme (oko 1936. u svima mogućnim tonovima: »Ne daj na se!« 23 — ZnakoTrf pored puta Gospođa N. upitao ima li u šta da primi krompir. Reč je bila o nekim meni nerazumljivim sporovima i omrazama u njihovom mestu.) sve glavne ličnosti nagluve. a dan je bio vruć. bio gluv na desno uvo i svakome okretao levo pri razgovoru. i dok su svi govorili. Docnije je razgovor za tim stolom oživeo. kako bi njen sin bio pošteđen mirisa koji ne podnosi i kako bi mogao da uči. Naročita radost vladala je među ženama i decom. Tako se nekad dovikivalo: »Imaš u šta?« (Stvar je potekla od bezazlenog baka-lina koji je. maturanta. koju čaršijski ljudi ponavljaju neumorno.bilo veliko iznenađenje i krupan događaj. kao da pritiskuje obarač. Glas mu je bio promukao. I tu onaj visoki čovek bez osmejka. a stav hijenski nakostrešen. je molila predsednika Opštine. i nisu to krile ni najmanje. nedarovito i razmaženo dete koje je teško učilo. igrao oko njega i plakao od uzbuđenja. ne puši. koga je dobro poznavala i sa kojim je bila u nekom srodstvu. Sedeo je sa svojim društvom. U junu mesecu lipe su cvetale i širile snažan miris koji je prodirao i u vilu gospođe N. da od njega dobija glavobolju koja ga sprečava u učenju. Prepirali su se živo.^ Gospođa N. 352 353 .) Zatim je dugo vremena upotrebljavana uzrečica: »Taka zemlja!« A sada čujem kako muškarci u čaršiji dovikuju jedan drugom. Imala je i sina jedinca. ' Cuo ođ Dinca u Nlcl 1B5& * 27. lenjo. uvek šaljiv. kratka i naoko bez smisla. god. i u baštu oko vile. rekao je sam. Istinu valja reći. on je ćutao. koji ne pije i ne puši. marta 19S2. izmerivši jednoj mladoj ženi oku krom-pira. dajući joj smisao koji žele i koji im trenutno treba. Sin gospođe N. nego upadljivo pokazivale. imala je vilu na Topčiderskom brdu.« I pri tom je podigao i malo savio svoj dugi sivi kažiprst. U Sviftovim pismima vidim da je njegov šef i zaštitnik. da naredi da se poseku te lipe i na njihovo mesto posade kestenovi. Istu manu imao je i Svift. ne čita knjige i ne ide u pozorište. Samo je jednom rekao: »Ja bih takvog čoveka svojom rukom ubio. Jedan maliciozan stranac uvek je tvrdio da je to samo koketerija i jedan naročit način laskanja tadanjem predsedniku vlade koji je gluv »comme un sac de charbon«. opscen ili podrugljiv.

Podsećaju na bombardovanje iz vazduha. Posle gotovo vrelih dana neočekivana studen sa oblačnim nebom i hladnim vetrom. — Kad se digla. bele kože i crnih očiju. tako da se mesa ju međusobno i teško razhkuju jed-^-^ od drugih.. pravilno i mimo. video sam da joj je desna noga amputirana i da hoda odupirući se o kratku štaku.' • Pariz 1949. nit je lijevo nit je desno. Pomerio sam se kao od udarca. Stara muslimanka govori napamet. koji nosi i sitne pahuljice snega i bele latice preranog kuhara. nit je sprijeda nit je straga. bre. levoj. 354 23* 355 . On nit je rođen nit može roditi. pa . Ma koliko da sam ga posmatrao. Ko izgovori: »Bože moj!« i pri tom samo pokaže rukom put neba. pedeset godina! Sve da si mi pevala kao ona u Operu što peva. sedi malo podalje ođ mene i privlači moj pogled. I gledajući je kako. savršeno vajanoj nozi. Nit je gore nit je dolje. ima nečeg odsutnog i mrtvog. Jedan siromašan musliman s Vratnika nije imao novaca da se ponovi za Bajram. kao da čita iz knjige. odlazi na jednoj.« * —Babo. to je čudo!«' Čudna je ova sarajevska grmljavina za vreme letnjih oluja. taj je već izišao iz vjere. — Bog nije niđe. visoka. • Cuo ođ M. Smogao je svega toliko da kod Jevrejina Pred imaretom »kalupira« svoj stari fes. Ne. * Ciča je. nisam mogao da uhvatim na njemu ni zračak onog sjaja koji se inače uvek javlja na hcima tako lepih žena. Nema lika ni izgleda. Ali to lepo lice. nimalo! Ni najmanje!«. gromovi odjekuju jače i svaki ostavlja utisak prave katastrofe. on je sa divljenjem i zadovoljstvom uskliknuo: »E. kao što ne može umrijeti. A kad je taj fes stavio na glavu i pogledao se u ogledalu. kako je Bogu prezime? —Svemogući. mršteći se jedva primetno ođ bola pri svakom koraku. Dok blešti sneg na suncu. govorio babi: »Pedeset godina. što haljinka izmijeni čo-jeka. Na jednom kongresu. Markovića u Sarajevu 194S. * __ Vidiš! Kažem ja. April. odgovara baba uvek sa rezigniranom iionijom na dedovu šalu. i na mene je naišao deo one brižnosti. na njemu je pečat neke velike brige koja čoveka obuzima celog. On je sve. bujne crne kose. hoće!« — To je najnovija od tih njihovih uzrečica. Lepa žena. kao izvinjavajući se što je zadremao: »Drjemovna ova bjelina.A nedavno sam čuo kako čovek sa jednog dućana ironično dovikuje drugom: »-Hoće od toga. a Haleta kaže da Bog nema prezimena. kaže. Usled blizine i teskobe brda oko varoši. jedan Bosanac. pa bi mi dosadila.. hramljući. čovek iz naroda. posle više od pedeset godina bračnog života.« »A ti meni nisi dosadio. ljudi.

jer tek što jedna drugu dotakne. naj-posle. te usne se neprestano suše i ona ih često vlazi grizući ih sjajnim zubima ili prelazeći preko njih jezikom. plačevnim glasom: »Ne treba mi žena! Neću! Ne treba mi!« Navršava petnaestu godinu. dragoceno nasmejanoj zbunjenosti bila je sva nenačeta radost koju ona i ne sluteći pruža svakom ko je vidi. Previla se u samom pasu. Izgleda da peva tuđim glasom pesmu tuđe ljubavi i radosti. Izgubio sam ravnotežu i otisnuo se. radosno napućena i teška. kako izgovara svoje prezime. tu se odaje: i tu se vidi da peva sa skrivenom unutarnjom slašću. glas je ujednačen i zaobljen. Taj čovek boluje od srčatte mane i tako je uplašen i u svakom trenutku svestan svoje mane. i padajući još uvek sam mogao da pratim i nadzirem svoju misao. »Ovde Jovanović. viče: »Ko je to?«. ali njen pozdrav je pao najpre po meni. Upravo. koga vi tražite?« i. sa krova nekog oblakodera. Majka izgovara reč po reč. Ćelo telo nepomično. Pozdravila nas je. Ona peva. osmejak ih razdvaja i između njih se pokazuju beli snažni zubi. dečak viče ogorčeno. kako na telefonu izgovara: »Ama. raznim voćem i sasušenim travama. ali je razvijena i snažna. Ne ubij! Ne ukradi! — to ide još nekako. da 357 Uveče. koji je širok i jak kao crven mesnat tučak među laticama čudnog tropskog cveta. razu-mete li vi srpski!-« * bio namenjen. U toj lakoj. tako da sporo i nepotpuno moduliraju glasove. Njen pozdrav je odavao vedrinu i nevinu zbunjenost. pa tek onda po onome kome je 356 . o kojoj ni njen izgled ni njen glas ne kazuju ništa. kada se glas zamagli malo pre nego što će se sasvim prekinuti. ona je pozdravila staricu koja je sedela iza mene. otac sedi i radi. posle dužeg kolebanja između života i smrti. malo nespretnog i dobro vaspitanog dečaka. a sin zlovoljno i sanjivo ponavlja za njom. poklonom zbunljivog. U snu. ali kad dođe: »Ne poželi žene bližnjega svoga!«. mlekom.« Obratite pažnju kako građanin. Jovanović. Ali sam u tom žalio i sve ostalo. Činilo mi se da sam odjednom prenesen u daleko planinsko selo na prisojnoj i pokošenoj strani proplanka. koje je vrlo obično i često. te njene još malko blede usne nisu gotovo nikad sastavljene. a u drugoj sobi majka sprema sina za prvu pričest i za ispit koji mora pre pričesti da položi. i da sam za vrelog letnjeg dana ušao u neku seosku ostavu koja je sva od smrčeva drveta. ispunjena medom. I to je bilo jedino što sam žalio i što mi je u celoj stvari izgledalo kao nepovoljno i neprijatno. očiju krupnih i modrocrnih kao trnina i uvek vlažnih i nasmejanih. Deset božjih zapovedi. Mislio sam: žao mi je što ovaj trenutak neću nikad moći u se-ćanju ponovo doživeti. koji čuje šum na stepeništu a ne vidi nikog. Usta divno nepravilna. Padao sam. Ali na kraju pesme. Gornja i donja usna gotovo jednake po obliku i veličini. lice mirno. oči oborene.

navali. a ne pred njom. Svi su oni napola ili potpuno pijani. Među seljacima koji piće nude ima domaćina koji trezveno i oprezno gledaju da svoju robu što bolje prodaju. koji malo ili ništa ne kupuju. Ti vrtići su kao skrovit oltar u slavu kratko-vekih. Staze između tih leja nisu šire od dobrog pedlja. zbijene u osojno mesto između naličja kuće i susednog zida ili ograde od viških dasaka. zato za njih ima tako malo mesta i zato su sa toliko ljubavi sađeni i gajeni da se to na prvi pogled oseti. koja je uvek malko nagnuta kao da ni prvog dana nije bila prava ni ravna. ali ima i takvih koji i sami piju. kao kod čoveka koji prinese uhu sat i osluškuje da li radi. uvek istim čedno jednostavnim cvećem niska rasta i žive boje: nevenom.. Sve to stvara pijanu graju. a posle i one zarastu sitnom travom sa ponekim cvetom od rasutog se-mena.a hoda kao senka i govori kao bolesnik. »-Ajde. Cuo strašnu reč. sastavljenih tako da se ni proviriti ne može između njih. prigušenih a silnih osećanja koja su iznad svakidašnjih. ljudi i žena. od ljudi koji su negde iz zapadne Bosne. pa se ne boj nikog. ajde. Ajde.* Na periferiji malih bosanskih varoši zapazićete karakteristične baštice koje su ponajčešće iza kuće. objašnjava: »-Idi pravo i čini dobro.« Jedan seljak viče: »-Ide radnja kao voda ladna. latifom i šebojem. ispiću ti oči kao turgulje. popovom kapicom i zijevkom. I Turgulje — rane šljive. narode. narode!-« viče jedan bedno odeven. Ljudi dolaze sa flašama i kupuju piće. One su obično nepravilna oblika i minijaturno malene. neophodnih potreba. rastu zeleni kaloper. Na pijaci Zeleni venac seljaci prodaju vino i rakiju. Sve to zasejano tako gusto i nepravilno. na veliko i na malo. U njihovoj zagonetnoj jednostavnosti i prostoti složenog porekla ima nečeg od rituala i vradž-bine.. a ima i nečeg zavetnog i grobljanskog. obično eliptična. . Svaki od njih proba kod nekoliko njih pre nego što robu kupi. iznad nužde i stege ličnog i zajedničkog života. dok ima! Roba govori — gazda laje. koliko da čovek može jednim stopalom na njih stati. narode. stegnute i pri-tuljene svim onim što u životu nije lepota. ili možda i namerno.« 359 358 . da takva leja liči na šaren uzorak za ćilim koji nikad neće biti otkan. Jedan debeo i podaduo čovek bez zimskog kaputa. ali mnogo probaju. dok sadi i okopava cveće. Izraz lica mu je napregnut a odsutan. bokor sabljice ili tamnocrvenih ge-orgina. a kod njega je to stalan izraz. po veličini nejednake leje. ima preobilja životne radosti. Ali tu se stalno kreće velik broj pijanica. Kod jednog bureta vina vodi se dug razgovor između polupijanih građana i isto takvog prodavca. Sastoje se od dve-tri povisoke. punu vesele vike i duhovitih dobacivanja. prljav i neobri-jan seljak lukava izgleda. zasađene domaćim. Uz samu ogradu. igra ni bezbriga. nekako srećno-slučajno. samo što to kod čoveka sa satom traje trenutak-dva. o okolini Sarajeva. Izgubljene i pomalo tajanstvene izgledaju te baštice. — Ako te uhvatim. a novembar je mesec. ali uvek nepravilna oblika.

bez svog pogleda i stava. Bilo mu je osam godina. ribe osrednje veličine. većim. a ispod njega nazire se malen i taman i budan čovek. U toj vodi lebdele su. otišao je kao dete sa roditeljima u Tursku. sve je bilo manje i niže. uzmi N. jednospratna osnovna škola činila mu se tako malena da bi je »mogao preskočiti«.* Jedan naš zemljak. Znam ga. a on ne mogade dalje od trećeg razreda gimnazije. širila i stvarala malu zatoku mirne bistre vode. Ka-zaćeš ti. To sam ja i sa mnom sve moje stare misli i drhtavice koje mi ne daju da zaspim i koje me bude posle kratkog prvog sna. Zato se sa lakoćom prilagođavao svemu i svakom. I sve ostair je bilo isto tako. Najčudnije je bilo sa zelenom rekom Trebišnji-com. kao da nikad nije ni odlazio. rodom iz Trebinja. On retko uzima sredstva za spavanje. Samo... pa talenat. ipak ne spava. kad je hteo da joj sagleda sljeme«. koji dolazi od njih. pa. Pustimo sad talenat! Nego uzmi njega i mene. nekoliko puta veći od mene. koja se pored mosta. Iznad mene i oko mene stvori se kao neki moj dvojnik. kao da ih je maločas ostavio. a kad je u nju išao kao đak prvog razreda. Sotga više volim da se mučim bez sna nego da uzimam sredstva za spavanje. A danas? Gde je on. Stara.. uđavola. to je 360 druga stvar. pa ma bila i najbezazlenija. on ne oseća kao pravi san. fala bogu! I to. tako da mu je »fes sa glave spadao. ali sav od lake i prozirne materije. izgledala mu je do neba visoka. pa reci je li pravo da se ja ovako mučim. Covek zaspi odmah. blisko i »obično«. a mene rasporedili u. on je umetnik. Bile su iste kao one u detinjstvu. kazivao je svoje utiske. a on . ali to je kao da u njemu neko spava. 362 . Posle četrdeset i pet godina došao je opet u Trebinje. o njemu piše.. a drugim. Izgledalo je da odonda rekom nije protekla ni kap vode i da ribe ne samo da nisu porasle nego se nisu ni s mesta maknule. Jedan građanin za slavnog vajara N. opštih i nepovredljivih načela. Pričao je kako mu se sve u Trebinju učinilo poznato. na kraju građa. često puta naoko sitni povodi.. kao okamenjene. Dakle. starinskim trebinjskim govorom. ja snivam da spavam. * Taj čovek je izgledao kao da ne veruje ni u šta i kao da mu ni do čega nije iskreno i duboko stalo.. i kao boljim delom sebe on je budan i oseća onaj deo koji spava. Zajedno smo rasli i u školu išli. ostavimo na stranu talenat. jer takav san. To su bili čudni. Kad spavam uz pomoć pilule. Dobro. Ali u retkim i potpuno neočekivanim i nerazumljivim slučajevima. evo. čast talentu! Ali. žaleći se na svoju sudbinu: — Evo. on je zauzimao odlučan stav i istrajavao u njemu bez obzira na po-sledice. diže se i spušta u ritmu sna. Ziveo je kao stvor bez pravca i načela. treperi. koje je on svojim uporstvom podizao do velikih. ali lepo. a gde sam ja? On zarađuje milione i svetska štampa. ja zavi-šio i gimnaziju i posle fakultet.. Pričajući sa malim zastajanjem i traženjem reci.

Na Bledskom jezeru svaki vetar. izvan njega i izvan sredine u kojoj je živeo. daklem to je triput da-klem. vidi se da su okupani u znoju i da posrću od napora. u svako doba dana i godine. oštrim zamasima. Daj pare pa idi. posmatrani izdaleka. u sebi sve računa. I dužan si mi četiri dinara od ranije. 10 Vin 1953. smeje se. A kad sam se. a u tom poslu izgleda sve od početka do kraja predviđeno i utvrđeno. kupci i prodavci. nikako ili vrlo malo. Video sam mnoge velike građevine sveta i visoke planine sa snežnim vrhovima u daljini na nebu i. U ovom kraju Slovenije seljaci na poljima. ni oni ni njihova zaprega. a leti sveza hladovina. Nije mi se spavalo. to su trideset i dva dinara. meri. Činilo mi se da vredi bdeti i pratiti hod i razgaranje zvezda u modroj visini. ima svoju boju na nebu ili na predelu. nebo je bilo izbledelo. Belina i odmor. otkud ja dužan? —A. a očima lukavo strelja i. ali zvuka nema. Tu je uvek suvo i tiho. Oni se izdvajaju celim likom od posla koji vrše. nego me podstiče da mirno mislim i da bolje vidim i ljude i svet. građanin. ali kad im čovek priđe i pogleda ih izbliza. svega trideset i šest. tanak me-sec je dogarao u dnu vidika. sporedni hodnik koji vodi iz ove kuće u vrt i služi kao ostava. otežale zvezde. kao zadocnele na povratku posle čiste i svetle zvezdane orgije u modrini neba.' Na Zelenom vencu gomile lubenica. —Dakle . Jedan od prodavača. —Daklem i daklem. nekako pred zoru. Tako lak izgleda posao ovih ljudi da pomišljamo na igru i zabavu. sa tih planina daljna prostranstva kopna • Bleđ. i uvek. očigledno. Samo su sredinom neba sjale dve krupne. pet kila i dvesta grama. Izgledalo je da im se žar sve više raspaljuje.Tada se moglo videti da je taj čovek celog života bio veran nečem nepoznatom. Svi viču.. To je mali. . u grozdovima. Oko ponoći negde ipak sam zaspao. dok naš seljak izgleda da se zakopava u zemlju i da prvi put preduzima svoj mučni i bezizgledni napor. Zatvoren prostor. I to veran verom koja se nikad ne koleba i zbog koje se lako podnosi svaka žrtva. govori. Ziv razgovor svaki čas prelazi u svađu koja opet brzo zamire. ne ostavljaju utisak napora i mučnog rada. to nisi ti! Onda je onaj drugi. mlad živ čovek. malko dobre samoće koja me ne odvaja od ljudi i sveta.. —Eto. Zidovi bez prozora. koji su povijeni tako da se prosto gube u zemlji koju obrađuju. obrnuto. probudio i izišao na terasu. nestalo bogatih sazve- Sklonio sam se od naglog letnjeg pljuska u hodnik seoske kuće. Ceo zid ispred mene sačinjavaju velika vrata koja se otvaraju na baštu. U prvim noćnim satima nebo je bilo puno zvezda. —Gle. Protivno od zemljoradnika u našim krajevima. žđa kao čarolijom. od najmanjeg daška do severca sa dugim. Zimi toplo. Vidiš ti ovaj narod što je navalio! * Na jezeru. 362 363 .

voljno i nevoljno. značke. pust i bezimen prostor. ilu-strovan časopis sa stripovima. i trajala je. Tri bela zida i velika vrata koja su i četvrti zid i prozor i izlaz u svet. Mlađi ljudi. ja kao nigde razumem i volim čoveka i sve što je njegovo. Gde god ne nađu mesta u hotelu ili gde hoće da uštede. Okrenut je ka istoku. sazdan od čoveka. i sad. A sve to naizgled nije mnogo. A onda je nastala opšta propast. muž se brije. Ne može drukčije. oni rasklapaju svoj šator i —■ kampiraju. ili mladi parovi. Zatvoren prostor. ali sa smehom i veselim. Surva-vanje svega što postoji i što bi ikad više moglo ma u kom vidu i obliku postojati. Nečeg ratničkog i drevnog i primitivnog ima svakako u svemu ovom. Nije više bilo zemlje. za čoveka. da savlađuju prostor i teškoće koje on pruža. a nije osuđena da se tako zove i da uvek to bude. Kao svaka novina. najbolje što mogu biti. Ništa. koliko i to padanje bez dna i kraja. čeka doručak iz konzerve. sve ovo malo zbunjuje čoveka koji nije navikao na ovakav način putovanja. Ali on je očigledno izgubio orijentaciju i tako stoji. Sve se pretvorilo u padanje i postojalo samo kao takvo. a ta reč je bila: »duša«. sa svojom posled-njom ljudskom rečju. U njihovim kolima vlada slikovit nered: prazna flaša kjantija. Malo povrtlarskog alata uza zidove i nekoliko praznih saksija i slučajna daska koja može da posluži kao sedište. žmirkajući na sunce. Svi su ti ljudi prošli ili kroz rat i kasarnu ili logor. i najviše ono što sam. malo podbuli i raščupani. ne mogu da se zaustave. sa radosnom zahvalnošću. radio koji svira uvek » Bled. amerikanska konzerva. po svetu. svojim rukama i za svoju potrebu. pa makar i sa pasošem. U toj opštoj kataklizmi padao je i on. 1953. leto 1951 San. ili bar kroz neku omladinsku organizaciju koja nije mnogo daleko od svega toga. kao ratničkim povicima Žena se oblači i doteruje. ali sve to zajedno. iza oblaka. dobro koje je sam stvorio po svojoj zamisli. Kad me taj prostor ovako obuhvati i zakloni. i 7. dok se dete igra na travi. 364 365 . kutija jugoslovenskih cigareta. i mužjaka kako nešto popravlja i utvrđuje na šatoru. pričvrstivši ogledalo na krilo šatora. da se »snalaze«. kao tihi jauk. U dva velika poslednja rata milioni ljudi krenuli su. ni mrtve stvari ni žive svesti na njoj. i više od toga. po dvo-jicatrojica. okt. U prostranom krompirištu usamjen suncokret pod oblačnim nebom. zastavice. putuju svojim automobilom iz jedne zemlje u drugu. Gledao sam ih u rano jutro kad ustaju.* na zapadu. izbezumljen.' Svuda sretate ove turiste. Predveče možete videti modri dim njihove vatre oko koje posluje žena. nalazim često u misli: da je čoveku dat omeđen i zatvoren prostor.i mora. reklame i prospekti za turizam zemalja kroz koje su prošli. ne mogu da odbace od sebe naviku da ulaze u tuđe zemlje. a dete. a sve što sam ikad video gledao sam uvek sa velikim Ijubopitstvom. još od jutros i očekuje sunce. iako sunce celog dana nije izašlo i sad je tamo negde > Ponoć Između 6. često i sa decom od 5—6 godina. I nikad ništa više. i u njemu uvek verno ose-ćanje da sam i sklonjen i zaštićen 1 svemu blizak i znan. izgleda.

ali ne pristajem ni po koju cenu da me grdite. i ja sam vam zahvalan. ali u isto vreme i na Cigane čergare koji su u mom de-tinjstvu dizali svoje čerge u blizini naše kuće i izazivali uzbuđenje i Ijubopitstvo kod nas dece. gospodine. a on sam gomilao je ispod sebe i oko sebe toliko ružnih stvari da je ličio na one životinje koje žive na gomilama svog rođenog izmeta. ali baš zato ružnih aluzija. deset posto je za to. Jednu asocijaciju. Svakojake sitne. U restoranu. —E. Svim što je na njima i oko njih oni podsećaju na visok industrijski potencijal svoje zemlje. Na ivici jedne od tih njiva sitan čovek kopa. Beznadežan napor. razbija ušicama od motike krupne suve grude zemlje. Pola sata pre polaska na stanicu. sive i posne. Osećao se sav njegov napor da govori kao pristojan čovek i sva nemogućnost da tako misli. Neke rastrgane njive. ružne i nečiste pomisli i aluzije 366 navirale su iz njega. ili su razgovori koji se vode oko mene isto tako čudni kao i sve ovo što se dešava u meni. mračnim i klizavim ravnima. veseli letnji let. zle. —Jeste. objašnjava s kelnerom. to nije bio besciljan. tek na-goveštenu. Početak razgovora sa tim čovekom izgledao je uvek prijatan i obećavao mnogo. onda — kaže gost tako mirno da je već čudno — onda moram da promenim restoran. Znači da se vreme ljubavi i igre primaklo kraju i da treba spremati gnezdo za jesen. Ili se meni čini. I tako malen. Sve je još svetio. mirno i zeleno oko mene. Njegov govor je bio dvostruk kao zmijski jezik. Svaku aluziju. 367 . A čovek radi kao da ima zadatak da uskopa ćelu površinu zemlje.' • u Marseju 1927. i više. S vremenom je postajalo pravo mučenje slušati ga. on je zatrpavao sve novim recima koje su bile utoliko ružnije što je trebalo da izgledaju pune obzira i pristojnosti. od neočekivanih i slabo prikrivenih. u kljunu je nosio vlat sasušene trave. — Nemate pravo. sa još mnogo manjom travkom u kljunu. i to brže nego što je njemu polazilo za rukom da ih sve i potpuno zaodene dobrim recima. a ne-poverenje i oprez kod roditelja.istu istrganu crnačku igru. Na oluk na terasi sleteo je vrabac. malo nastran po izgledu i sigurno pijan. i podmladak. smenjivala je druga još čudnija i — niža. bacio je veliku senku na ceo predeo i na ovaj trenutak moga polaska. pribor za jelo od crvene ili žute plastike. —Dajete. da me grdite ■— kaže kelner sa hladnom bezobzirnošću za koju samo na francuskom može da se nađe učtiv oblik. i sav je malen i jadan pred svojim nepostižnim i nesrazmernim zadatkom. A imam pravo da vam dajem bakšiš? —Bakšiš je zato što vas služim — kaže kelner mirno. ali ja vama dajem dvadeset. ali isto tako brzo je izneveravao sva obećanja i na kraju davao sve samo ne zadovoljstvo i prijatnost. U njegovom govoru sve je vrvelo od nezdravih asocijacija. Sve je spremno za povratak. U Marseju. a sve su se kretale na niskim. Slušam kako se jedan čovek sa primetnim engleskim naglaskom.

Tako se varakamo i nadmudrujemo po vas dan. ■ ■ ^ 3^^'. — Dobro. I prema tome bi osuda toga čoveka kao sujetnog. pljusak se sme-je meni. Pored njih dete od dve godine. kao kod svih suđenja i osuda — olakšavajućih okolnosti.To je bio jedan od onih ljudi koji mnogo revnosni je zagledaju šta ima u tuđem loncu nego što brinu da njihov ne bude prazan. koji su nagomilani u meni. ali odjednom stane da se koleba i mrači i za tren oka ceo zaliv sa okolnim brdima nađe se pod oblačnim zvonom iz kojeg naizmenično čas pada gusta kiša. A dok trčim put skloništa. Kaže to bez uzbuđenja i jetkosti. On je dokon i svaki čas započinje razgovor. Ona čita. I tako se ja. A kad pljusak prevari mene. 'Opatija 24. najboljim i najplemenitijim delom sebe. osmehnem se tiho i nepri-metno. Ona ga moli da je pusti da mirno čita.l . Da. Na prstima burme. da toga čoveka treba žaliti a ne osuditi. Moglo bi se reći čak i to da je sujeta bila glavni pokretač većine njegovih odluka i postupaka i celokupnog njegovog držanja u društvu u kome je živeo. ali znači ipak da te on više zanima. Posle kraćeg ćutanja on opet počinje razgovor. Cas prevarim ja njih. bila bi. Tako se igram žmurke sa neuračunljivim kvarnerskim pljuskovima. po nekoj organskoj zaslepljenosti kojom je bio udaren. Malo posle on opet počinje. a već posle devet sat^ I Opatila U. Taj čovek je.^ Preko dana je sivo i oblačno. VTT 54. prilično izlišno. i imam iluziju da sam zasmejao drugog. kad ne bi bilo i ovde. pređveče se oblaci malo raziđu i nebo zarumeni. bila prava i osnovana. I kad dobro uočimo tu njegovu zaslepljnost i tačno procenimo tešku samoobmanu čija je bio stalna žrtva. Osvane sunčano jutro. čas oni mene. što je još veće. Kišni dani u potpunoj samoći. —Dobro. tačno je da je to bio sujetan čovek. iako sam potpuno sam. muž i žena. zar je tebi Hemingvej zanimljiviji nego ja? —To nije nikakvo poređenje — kaže žena suvo i čita dalje. Oboje su zdravi i lepi i po svemu izgledaju srećni. A ja osećam neveliko. nepotpuna i bedna zadovoljenja svojih sujeta plaćao nesrazmerno skupo. i nasmejem. što je veliko zadovoljstvo. nađu neki ma i zaobilazni put da se preliju i prospu. ali skupoceno olakšanje i zadovoljstvo. a to znači nižeg i slabijeg bića. da stojimo pred teškim nesporazumom i tragičnom zabludom čitavog jednog života.6<'R : ' 24 — Znakovi pored puta 369 . onda nastane veseo grohot krupnih kapi po širokom lišću i limenim krovovima. ■— Kažem ti: to-se-ne-može-porediti! Cutanje. Kad uspem da promaknem kroz zatišje iz368 među dva luda pljuska. čas prosijava sunce. mi vidimo da je osuda nepravedna i neosnovana. A olakšavajuća okolnost je ovde takva i tolika da iz osnova menja i našu osudu i lik toga čoveka u našim očima. VU 54.* Na plaži mlad par. Jeste. i to glasno i nepoštedno. I tako talasi neistrošenog i nezadovoljenog smeha. Tada bežim pod prvu kapiju ili gusto drvo.

2. i neprestano zevaju.ono je vedro.) Čuje kako službenik objavljuje preko zvučnika. godine u početku avgusta. što onda liči na zmiju? — kaže dečak ša kolebanjem u glasu. • Bleđ 1954. Covek pored ograde gleda dugo dečiju igru. pođe na sreću na aerodrom. grehota je. —E. Svak je svakom beskrajno dosadan i uvek na smetnji. Kad se malo utišaju. — Malo vode. izgubili polovinu krljušti. to se zna! '' '' '^ Žena se smeška i ćuti. * ' "' Razgovaraju dvojica radnika na Cukarici. Stoji oborenih očiju i malko spuštene ruke. neprestano su u pokretu. on prvi nalazi reci. Teški od godina i mudri onom uzaludnom..^ i Varošica koja podseća na ustajao ribnjak sa šaranima koji sam video negde u Francuskoj. prepiru se glasno. gonjeni još živim nagonima gladi ili množenja. jedva miču perajima i brkovima. Na posrnulu ogradu starinskog groblja naslonio se stariji. (To je onaj koji.? 370 24* 37$ . Zastali kao četica u pohodu. A jutro je opet sivo. drugi pita: —Je li i ovo drugo devojčiča? —Jeste. zauzima njegovo mesto. nema šta. —Moraćemo. kao ćelavi. preduzimljivi i snažni. pa da stopiram. nošeni snagom koja raste u njima. — Pažnja! Umoljava se uslovni putnik za Sa rajevo da se javi na šalter br. raskošno. a ne u onom što se kaže ili učini. kiselom mudrošću koja dolazi kad snaga nestane. Onaj što drži prut sa slepićem najviše je zbunjen... tamnomodro. —Ako se drugarica složi? : ■— A. Pa ipak. »do praseta«. on im kaže slabim ali prekornim glasom da je slepić bezazlena. pa ako se slučajno desi da neko od putnika ne dođe do polaska aviona. Nedaleko od njega. jedno otegnuto i prkosno: —Stooo? —Pa tako. račvasti prut na kome visi ubijen slepić. on nije zmija. leže na samom dnu. kao zastavu. izlokane ulice nekoliko dečaka. »ljudi u najboljim godinama«. # Razgovori na periferiji Sarajeva. slab čovek. malen i drzak.. —A . A ostareli su olinjali. Poslepodne nekako otegnuto i bezvoljno. Jedan je sa ženom. Na aerodromu u Beogradu postoji nešto što se zove »uslovni putnik«. na sredini strme.. zagušljivo. pa sada valja da terate. Oni posve mladi jure levo. na . •— Sto ne liči na . koja drži dete u naručju. •— Treće će biti sin — teši ga drugi. Jedan od njih drži visoko. čak možda i korisna životinja koju ne treba ubijati. što 'no se kaže. desno. Teško. jer je kod njih sve samo igra koja ima svoj smisao u samoj sebi. Mlađi šarani. Odmah mu priskače u pomoć drugi dečak. I zemlja i nebo imaju neodređenu boju pustoši i dosade. drže se blizu površine. kad su sva mesta zauzeta. i puno zvezda što izgledaju kao lepotice koje izlaze samo noću.. —Bolje bi bilo da je ovo drugo sin. kao jesenje. a niko nikog ne sluša i ne čuje. Nastaje potpuna tišina među dečacima.

a koji nije drugo do maska i naličje i prela-zan oblik. Sedeći na obali Drine. zemaljskog postojanja. zlatno. pa i za svako ljudsko delanje uopšte. samo žvakanje bezubim ustima. rumeno. kao neophodan uvod u nešto što treba da bude glavno i pravo. da se svet koji vidim. mačku? To odjednom rastera svaku zabunu i prekide ćutanje među dečacima. I. g6 uspeh koji na kraju krajeva gubi svaki smisao.. Ovo važi za svaki sport. ono što treba da bude naš pravi svet i da to ostane zauvek. i to lakše i brže od suvog lišća. kao sa ratnim pokličima. 373 Detinjstvo u kasabi. I kuću bi razorili.. rasipa i nestaje. gledao je za njima. posmatrao kao nešto sporedno i privremeno.. ali se odmah javi treći. jer to je bilo samo nečujno mrmljanje.. odvojeno od uspeha i neuspeha.Nije umeo da kaže na što i zaćutao je. Satima i danima varala me ta slutnja. na konja? —. nastojeći da postignu što više i čineći sve da njihov protivnik postigne što manje. — Ubili bi vi i mačku. Otkad postoji u meni svest o sebi i o svetu koji me okružuje. sa trofejem visoko iznad glava. Nije se mogao čuti kraj njegovog govora. Savršenstvo i lepota! Prosijava i nazire se kao slutnja. nag372 . u bezobziran. a koju verovatno nikad neću videti.. pesak. okrećući podrugljivo nasmejana lica prema starom čoveku. I konju bi rep iščupali. To ima u najboljim trenucima pred očima i od toga živi ono što se zove: ja. koji izgleda kao da leđima podupire grobljansku ogradu. Druga ekipa. i sve što se sa njima i između njih dešava. Popodne duže i pustoš veća. Opet je bilo sve tiho. ja sam zamišljao kako se sve što sad vidim i svakodnevno gledam. Sve se gubi u razgranatoj i dobro izgrađenoj specijalizaciji. Covek. kakvi ste.. * nutim dućanima. ja sam sve pojave žive i mrtve prirode. četa crvenokožaca. bezvremena radost koja mi izgleda pouzdano obećana. ljudima i stokom. —Sto ne liči na kravu? —. I sve pada. rakite. Uvek sam očekivao da se iz nereda. Hiljadu puta mi je izgledalo da se ostvaruje. Posmatrajući dve ekipe košarke. na kuću? I sa tim recima. Mladići koji igraju igru. dosade i bezobličja oko mene odjednom pojavi opšta. A svaki pojedinac teži da se ceo pretvori ne u igru. kao jeste-nije-jeste. I ma koliko da su predani igri. podrugljivo.. a ukazuje se suština planete koju zovemo Zemlja i stvorenja koje se zove čovek. Prva ekipa. oni u svakom trenutku postoje kao ljudi.. dragoceno jezgro svega što živi i postoji. pusta jalija od nanesenog kamenja. jer proguta čoveka i sve što se ljudsko u njemu i oko njega. nego u koš. veselo: — Sto ne liči na . u pogodak. Pri tom ćela ekipa i svaki pojedinac u njoj ostaju za ćelo vreme igre ono što su: ljudi i ličnosti. kasaba sa krivim ulicama. i da se ispod njega sve jasnije ukazuje skriveno a stvarno lice našeg pravog ljudskog. kao dečak od dvanaest godina. Svi zagrajaše u jedan glas. krenuše dalje. sa potpunom prirodnošću izlišnih i sitnih stvari. a kako se na prvim razgaljenim mestima već naslućuje savršena i divna suština. prašinom i balegom — kako se sve to odjednom tanji i razilazi kao magla. ne u košarku.

sa domaćim gostima. nemački. Sad. Mnogo ljudi. useliše se odnekud nečiji jad i nečije stradanje u mene. kraja nema. a samo po svojim posledicama potpuno moja. i sa nelagodnošću i nekim tupim čuđenjem gledao u onu krupnu. Pored nje ide staza. — Bitte die Tiire zu schliessen! — Zatvaraj vrata!«* Na strmom okrajku mlade šume. A predveče. » N.* Čitali su zajedno iz velike knjige. često i grub. s. držeći se pažljivo puta.Majski dan. Žena je zaću-tala i sve više zakretala lice u stranu. Tada je ona brzo zakrenula glavu. u sumračan čas. On. Išli su samom ivicom njive. Ona je sve više obarala i sve više zakretala glavu. Stazom se otegla četa pešadije na manevrima. jedan od onih što nisu imali uspeha u životu ni sreće sa ljudima. kao pod lupom. rekao nešto glasno a nerazumljivo o budućoj žetvi. bistru i sjajem prožetu suzu na štampanoj hartiji. upotrebljavajući i zloupotrebljavajući svoje vajno znanje stranih jezika. sav zelen i zlatan. I utoliko teža što je nevidljiva i nepriznavana. da su ljubaznost i čovečno ophođenje osobine stranih ljudi i tuđih jezika. Ali šta je sa klasom koji je otkinut i smrvljen a zrnje mu rasuto po stazi i zgaženo? Ko će njegovu sudbinu objasniti i opravdati? Ima li objašnjenja i treba li nekog opravdanja? Treba li uopšte misliti na to? I treba li mishti tako? > Iz 1950. On je ćutao u teškoj neprilici i zbunjen. On je prema njima u isto vreme i ropski ponizan i preterano intiman. Radosti. razgovora i osmejaka. bez nade na viđenje. on se obrecava. njiva ječma u dozrevanju. i nametljiv i dosadan. o rastancima bez suza i reci. Tako su prošli pored njive bez ikakve štete i kvara. On zna engleski. rastro ga među dlanovima i. uprkos ljudima i toku stvari oko sebe. i ja počeh da živim životom drugog čoveka koji je viši i bolji od mene. izgleda. ma] 1955. Jedan vojnik otkinuo je napola zreo klas.p. italijanski i dočekuje strance ljubazno. On se odmah pokaja što je otvorio tu knjigu i na tom mestu. i prosto ne ume da bude ljubazan. a kad govori sa mlađim osobljem. i što su skupo i teško platili svoju upornu težnju da budu i ostanu ono što su. — I sve se u meni izmeni i preobrazi i stade da živi životom jedne tragedije koja mi je po svom poreklu tuđa. Nisu uvek laki ni prijatni putevi na koje nas dovodi naša mašta. Po naglom pokretu vrata i glave on poznade da će žena zaplakati. predratni kelner. misli da se ljubazan i ne može biti na našem jeziku. 574 575 . Suza je polako klizila niz nagnutu stranicu. i slova koja su bila ispod nje videla su se uveličana. ali ipak je jedna krupna suza pala na stranicu otvorene knjige. on je krt. čini mi se. školovan. bitkama i porazima od pre 2000 godina. svež i radostan. preti i gadno psuje. U velikom birou za propagandu turizma koji se i zove »Turist« piše na vratima: »Fermez la porte. Tekst je govorio o nekim ljudskim ljubavima i sukobima. Za scenario. na novoj krčevini. Ali kad govori srpski.v. • - U jednom od boljih beogradskih restorana ima »šef sale«. znalački pogledavši oslobođena zrna.

Prvo pomislite da vas gleda pravo i uporno. pomoću koje inače hoda. isturena u stranu. povezane na potiljku. pored onog što vama kazuje. u Sloveniji. Pa opet preovlada crvenkasta svetlost. mlečne večere i toplog kupatila — spremam se da legnem. Njena ramena. a svi zajedno stvaraju iznad ćele ravne površine njive lak i titrav nimbus bakrenastocrvene svetlosti u kojoj se. a svoju štaku. ali je nešto niži od nje. Jasno mi je da je u tom svetu sve nesigurno i privremeno. Osećam prisustvo velikog noćnog sveta napolju. sa lakom senkom koja puni udolinu duž ćele kičme. zdrav i lep. 377 Biciklist na drumu. i da ću moći zaspati i spavati sa tim osećanjem i sa svojim velikim umorom. Seoski put ide pored njive. Na mahove izgleda kao da će ćela površina njive zasjati oreolom duginih boja. Kad je reč o razgovoru između muškarca i žene. 376 . Ceo čovek i njegov napor ne izgledaju nimalo ni ružno ni žalosno. drži u desnoj i njome pritiskuje i okreće desnu pedalu. Privlači me belina postelje. Posle velikog letnjeg napora i znojenja u dugom hodu po brdima i šumama. pa tek onda primetite da je to pogled koji ide kroz vas. tako da je moj pogled stalno u visini ječmenog klasja. Taj čovek ima čudan i neprijatan pogled. Ali u njoj ne prestaju da se javljaju nemirni i jedva primetni zelenkasti i modri prelivi. Po jednoj sumarnoj i vrlo relativnoj proceni. kao nestalni odblesci. izgledala su kao snažni koreni belih krila na likovima anđela-vesnika sa renesansnih »Blagoveštenja-«. ali se neprestano naslućuje. javljaju prelivi zelene i modre boje. Vozi bezbrižno. kao prigušen fenjer svecu. Mlađi čovek. Sredovečan čovek i žena. ona je seđela na krevetu. U starijim godinama — ponajviše ćute. Naročito muškarac. približno istih godina. oni razgovaraju tiho. pro-sečnom brzinom. Tako iz svega izbija nešto kao slutnja duge koja je stalno u nastajanju. Dok su mladi i dok između njih putuju i tkaju erotski talasi. ali isto tako znam da će noćas sve još izdržati i ostati na svom mestu. govori nešto u sebi. Ne ostvari se nikad. bez mnogo obzira na okolinu i ne prateći naročito pažljivo misao svoga sabesednika. Njena leđa sa zagasitim sjajem srebra. dok spo-Ija dopiru glasovi šetača i zvuči limenih instrumenata neke palanačke muzike i dalek zvižduk lokomotive. Svaki nosi u sebi malo sjaja. On levom nogom vozi. samom sebi i samo o sebi. razgovor između muškarca i žene u nas kreće se otprilike ovako. Naprotiv. ali desna noga mu je amputirana od kuka. Kosmati prezreli klasovi na modrom nebu vrelog dana. govore glasno. ruku stegnutih među kolenima i na njih spuštene glave. stasit. od koje se videla samo gusta masa crne kose. nekud iza vas. * Ječam na planini. za sebe. odsutan pogled čoveka koji se gleda u ogledalu i neprestano.Naga do pasa. presavijena.

bila su zanesena. poznati i nepoznati ljudi svih mogućih zvanja i zanimanja. pali su mi u oči dečak i devojčica od sedam do osam godina. ušli u povorku pridošlica i obišli odar ponovo. kao da prate ono što im govorite. manje ili više. svaki oblačak na nebu kao slovo iz tajne azbuke o sreći. uvodili su novu grupu. a svaka žena koja putem prođe kao boginja koja je za trenutak uvukla krila. Posmatrajući tu povorku. i zbog toga na njih odgovaraju kratko i rasejano. Gornjom polovinom to je bila još mlada i prilično lepa žena. možete primetiti jednu naročitu vrstu rasejanosti. koja se u međuvremenu sakupila. Za to vreme noge su joj ostajale zatvorene u onoj ribljoj 379 . na mrtvačkom odru utonulom u vence. ljute ih. Tada svaki najmanji pravoj na brdima oko nas izgleda kao pokret milovanja upućenog samo nama. 378 Njihova rumena bucmasta lica. « U cirkusu koji je nekad gostovao u Beogradu bila je. izlazio. nešto do čega im je mnogo stalo i što samo oni čuju. R. Po svršenom obilasku odra oni nisu izlazili nego bi stali po strani i tu čekali nekoliko trenutaka. pa i kod erotomana. jako dekoltovana. pored drugih čuda. zur Erde nieder«) Toliko je poznata stvar i toliko teška a neizmen-Ijiva da je možda najbolje i ne govoriti o njoj. Svet je ulazio u šatru u grupama. Čekalo se dok se sakupi desetak gledalaca. pa bi ih onda uvodili. iako to ne pokazuju.. i ja ne govorim. kokainista. — Gledaju vas i prave se. ispod kojih idemo. i šatra sa čudovištem Polaribapolažena. kod teških alkoholika. samo su im oči sa osećanjem krivice nemirno šarale po našim licima. svega sa tankom ružičastom majicom na grudima. toliko smo iznad svega što ljudi nazivaju tim imenom.Sta da se kaže o toj ludoj ampUtudi naših raspoloženja? (»Zum Himmel hoch. puna radosnog Ijubopitstva. Ali zaista je bolje ne govoriti o toj strahoti. A ima dana. Tako su učinili nekoliko puta. Pa ipak. Zbog toga im vaša pitanja smetaju. a vama neprijatno. sašaptavajući se i bacajući bojažljive poglede oko sebe. a kad bi izišao i poslednji od njih. uokvirena zelenim vunenim kapama. u strahu da ko ne primeti njihovu »podvalu«. U pauzi između takve dve grupe uneli bi ženi--ribi njeno dete od pet meseci da ga podoji. a od pasa naniže bila je to »riba« sa veštačkim krlj ustima. pošto je učinio krug oko odra i tako odao poštu pokojniku. svaki šum lišća na jablanovima. držeći se jednako za ruke i praveći se kao da tek dolaze. ali vidite da su odsutni mislima.. A zatim bi. ' U velikoj dvorani starog »Oficirskog doma« bio je izložen V. koja se tako ne zove a koja očekuje sve ljude. — Od svega toga njima je mučno. Čudovište je ležalo u nekoj vrsti staklenog sanduka. * Kod ljudi koji su potpuno i nepovratno predani jednoj strasti. kao muzika sfera i romon vode u mraku kao njena pratnja: svaka pomisao u nama kao radosno otkriće. a lice im ima izraz kao da pažljivo i zabrinuto osluškuju nešto u sebi. Ima dana kad je sve u nama tako svetio i skladno da ne osećamo ni potrebu za srećom. iako nastojite da to sakrijete. I svaki bi. ponekad čovek mora da govori. Oko odra je u ćutanju prolazio mnogobrojan svet.

(Jer ono što je najbolnije u sudbini čoveka za koga se kaže da ga je beda ubila. mužu ne kaže niko ništa i ne pita ga šta radi tamo u svetu. čas udara u oči. kad rastoči i prožme čoveka do poslednje ćelije i tako osvoji i porobi ne samo njega nego i one koji se još nisu rodili. i uvođena je nova grupa gledalaca. završava žena. Tako po njemu možemo jednom i da vidimo puteve košave koju inače samo osećamo. tako da mu docnije ništa ne može pomoći. nego teška sirotinja koja rađa bedu kao trajno stanje i endemičnu bolest čitavih ljudskih grupa. Nekad su. febr. Tako je i ona živela. jer će svet odmah na nju: »Kurva. Odavno je u Beogradu. slikovita. Sneg kruži i veje u stotinu kovitlaca i čevrntija. zajedno sa rastrganim krpama dima. pa prođe mladost. u govor. usporava korak. nepovratno i nepopravljivo mesi čoveka i doteruje ga sve prema nekom svom nepoznatom modelu. * Jaka studen i sitan. životni sokovi prestaju da pritiču do njihovih tela. odvaja ga zauvek od blagostanja i radosti. čednim pokretom svih majki i dojilja na svetu malo spustila ružičastu majicu i pri vinula dete na grudi. Sad je došla u Beograd. gust sneg. i pretvorila ga u svoje carstvo koje joj nikad više niko ne može oteti 381 380 . hvata se čoveku za oči kao nevidljiva. nego traje iz naraštaja u naraštaj. a njega nema po pet-šest godina. kaže. ponos i neka vrsta jadne i naopake religije. u shva-tanja i običaje. i priča drugim ženama. sestro moja. Žena mu je vek provela na selu. steže oko njega svoje granice kao nevidljivu omču. 1958. lepljiva paučina. sa ljudstvom i svim živim stvorovima i mrtvim stvarima na njemu. ni novac ni najpovoljnija promena životnih uslova. Ali neće. oko šezdeset mu je godina. kurva!« A njemu. ubijen. sirotinja Cigana čergara ili mladih ljudi koji svoju nemaštinu ulepšavaju pesmom i nestašnim podvizima. E. i zavoli ga kao što se inače život voli. čas praši visoko iznad krovova. samo bi se lako pridigla i onim jedinstvenim. dugo živi i jako se množi. a uz to — košava. gasi glas. i tada i ono što je ostalo od snage i života u njima počinje da sahne i čili u neosetnom. O bedi koja savija kičmu. Ne ona vesela. čas briše po zemlji.) Kad beda prodre u misli. Dockan. Sirotinja. Nahranjeno dete bi zatim odnosili. svi ljudi odlazili u pečalbu. puna života i pokreta. Star i oronuo čovek iz okoline Tetova. i svak se pomiri sa njom kao sa stalnim i pravim oblikom postojanja. jer nije više sposoban da ih primi. a žena je opet zauzimala svoj položaj. žaleći se. Kada ljudi jednog kraja ili jedne klase ogreznu u toj bedi. O toj bedi mislim ovih dana. naselja i zemalja. Ne sme da pogleda drugog muškarca u selu. na kratko. u postojanju koje je naličje života.* • 2. Od trideset i pet godina braka muž joj nije bio više od pet-šest godina u selu. Žena samuje i vene. Tako ostavi čovek ženu kod kuće da pazi decu. pa stiže starost. to je činjenica da on takav. čas sipa za vrat. Tada se može reći da je beda potpuno i zauvek osvojila jedan kraj.polovini. sporom procesu od kojeg se ipak ne umire. pa danas bih platila da neko hoće da mi kaže: »Kurva!«. gde nosi ugalj i drva po kućama. kad postane navika. Ima odraslu decu koja su se poženila i poudala i razišla po svetu.

kad on nestane. Iz tog kraja nema bežanja ni spasa. (Tako ja mislim i tom se mišlju branim u ovom teškom trenutku.i koje ne živi ljudskim životom nego bedom i njenim mrtvim i dugim. U Ohridu ima ovakav natpis na jednoj limar-skoj radnji u čaršiji: TENEKED2INICA >^T I S IN A* Ne. i nesigurna njegova reč. moj telefon ćuti svojim crnim. nisam ja sam. Gledam s prozora na praznu ulicu. kad bi se svi gosti razišli. kažem u lice: 382 . Samoća koja zadaje bol. ukočen njegov pogled. I nestaću nestankom svega što živi i što se neprestano rađa. Istina. Možda dolazi vreme kad ću i samog ljudskog prisustva i pogleda. i parčetom hleba čistio sahane u kojima je ostalo nešto jela iza presitih gostiju. Plivao je u blesku i raskoši odela i nameštaja. sa kojih su stotine ljudi odlazili siti i pijani. Gledam je kako. I umro je od suvišnog i preteranog jela i pića. i glasa tuđeg govora biti željan kao radosnog događaja i čuda koje ne dolazi. Ali nisam ja sam. i sam sit i pijan do nesvesti. dok postoji. Nema izgleda da se pojavi živ čovek ili da se desi išta što se živom čoveku dešava. nisam ja sam. dolazi na njegovo mesto. sa životom svega što živi i postoji. još sakupljao preostale komade kolača i kore od voća.) Sa ljudima sam i ljudskom mišlju. to mu ne pomaže mnogo. stalna i teška dužnost i obaveza prema životu samom. moćan i bogat. Ne. i sad pada. biva sve veća. Pisama nema. gleda i govori nekako naročito odmereno. Prema tome. glatkim ćutanjem. ali na njima se oseća da su — i pokret i pogled i reč — u svoni postanku i u svom toku vezani za neke obzire koji sa onim što se u društvu obično i uvek negativno naziva obzirom nemaju nikakve veze. kao i sa postojanjem svega onog što. donosi strah. jer je beda njegovog porekla jela i pila iz njega. oprezno bez bojazni. Ali sam. Tako se priča o onom mladiću koji je uspeo da iz bednog kraja Bosne ode u Stambol i s vremenom postane vezir. dugim trajanjem. sivom asfaltu plovi i poigrava senka lista koji je opao sa visokog platana. Na uglačanom. i sa njegovim nestankom sam. I ne mogu to biti nikada. naročito oprezno. ne. i stekao glas bogata i darežljiva domaćina. onom što gleda ili govori. To je samo teški deo moga nestajanja. ali svoju skrivenu. u život koji za bedu ne zna. A ja im. I kad pojedinac uspe da pobegne na drugi kraj sveta. ali se nije mogao najesti ni zajaziti. da je ovde pred nama oprez bez računa i bez straha. tome bolu i tome strahu. najpre malena kao tačka. Priređivao je bučne i sjajne gozbe. sam nisam. A 383 Mrkne vidik i uši gluhnu od tišine. To ne znači da je spor njegov pokret. Taj čovek hoda. I kao čudo se kazuje da je kriomice. moja se vrata retko otvaraju. jer u sebi ponese ćelo to carstvo bede u malom. unutrašnju bedu nije mogao zaseniti ni zaglušiti. oprez koji je stvarna i velika služba onom zbog čega se čovek kreće. toliko bogat da nije znao gde šta ima. a sve mu se činilo malo i uvek mu je bilo hladno.

I do smrti je ostao takav. njena glava sa sitnim licem ali ogromnom žutom. i brzo poklapa svoju senku. —Ne. čas je on obuzdavao i skrivao nju. Između čoveka i te iskre u njemu dolazilo je neprestano do neverovatnih nesporazuma i sukoba. otpao kao sitna ljuska koja trune i nestaje. sposoban za neočekivane postupke. ličila je na jednu od onih čudnih hrizantema koje su plod mnogih ukrštan ja i koje su dobile prvu nagradu na nekoj međunarodnoj izložbi odgajivača cveća. dvoličan i nepouzdan. retke i moćne materije koja teži i neodoljivo goni visinama i smelostima svake vrste. drugog desno: lopov. on je i to odbijao. pun neuhvatljivih protivrečnosti. A on bi stajao jedno vreme i zbunjeno i tiho ali uporno govorio: »Igram. U toj igri sa njim je uvek bilo muke i neprilike. sam sebe nije mogao da pozna ni smeo da prizna. obazrivi čovek. potrčao bi i on za njima. Igra bi otpočela. U tora stalnom rvanju čas je pobeđivao sitni. obavijenom zelenom haljinom od cica. Kad bi došao red na njega: žandar. ja hoću da se igram. činovnicima bez karijere. idući čas za žandarima čas za lopovima i kvareći igru jednima i drugima. oprezan. a ona neuništiva moćna iskra iz njega krenula je živa dalje. sedeo sa nekim malim ljudima.onda u moje vidno polje ulazi i list sam. udubljivao se u njihove često izmišljene žalbe. 384 To je bio neobičan čovek. sitničav i račundžija. Najstariji drug je raspoređivao. A jednog dana mali je čovek umro. Onda bi ga gurnuli ustranu. on je zbunjeno slegao ramenima. odo25 — Znakovi pored puta 385 . čas goneći lopove. čini mi se. čas bežeći pred žandarima. —Dobro — govorio je nestrpljivo onaj koji je raspoređivao dečake za igru — ti se ne igraš. tragičnih i komičnih. a kad bi mu posle duže prepirke dopustili da bude lopov. pik! Ovaj se ne igra. propaUm ili napola uspelim umetnicima. on se branio da neće. umirući od straha i kajanja. bivao i sam bolji. On je predveče odlazio u kafane. podvizima duha i tela. čudak i šeprtlja. Kad god sam bio u društvu jednostavnih ljudi. leže u nju kao u svoj grob. koji imaju u životu jedan određen posao i koji ga rade sa ljubavlju ili bar sa strpljenjem. težak sebi i neprijatan drugima. igram!« I čim bi se igra nastavila. Svi su ga gonih i svaki čas se moglo čuti kao neki dečak viče: — Pik. smešan i jadan. Ali on bi se ubrzo pomešao sa ostalima. čudan čovek. plašljiv. zbunjen. čas iskra u njegovoj krvi. da ni jedna od te dve suprotne snage ne preovlada — on je ostajao u mestu. nosio je u krvi iskru dragocene. ukočen. čas ona odvodila njega na neslućene i neželjene puteve na kojima. A neobično je na njemu bilo samo ovo. jednog levo: žandar. ja sam se osećao dobro i. što je ponajčešće i bivao slučaj. Stoga mogu da razumem mog poznanika M. novim putevima u nepoznatom pravcu. razgovarao sa njima. Taj u svemu i po svemu mali čovek. i to više zbog svoje neobičnosti nego zbog lepote. A kad bi se desilo. igrali smo se vrlo često »žandara i lopova«. stršavom i na sve strane poletelom kosom. Na tankom telu. * Kad smo bili deca. —Pa šta hoćeš da budeš? Oborenih očiju.

među cvećem. i u onima koje imaju lep i otvoren vidik na jednu stranu. neobavešten i nepozvan.. kroz pukotinu ne širu od podlanice. lepota i bogatstvo ovog kraja za mene isto kao da i ne postoje. Išli su često na Senu i šetali kejovima sa obe strane reke. ušao na neku svečanost sa koje će ga pre ili posle oterati. i zastajali na mostovima koji se jasno ogledaju u mirnoj vodi. Njegovi poznanici su se čudili tome. ako niko drugi a ono njegov rođeni stid. Jer. on se hvata za te ljude i njihova pričanja. Dođoh sam sebi kao čovek koji je. jer nije^ mogao o tom da govori. Vremena su se izmenila i ti razlozi su otpali. Otud neodređeno osećanje potištenosti. Odjednom — četrnaestog dana. ne voli više mene kao nekad. ali more. jer su i drugi već tuda prošli. Ti su gradovi većinom nastajali u vremenima u kojima je svako naselje. oseća kako mu nestaje daha. ne pomišljati na vazduh i disanje za koji trenutak. Naravno da sam već sutradan otputovao. godine. tako da im sastavljeni lukovi sačinjavaju savršene elipse kod kojih je gornja polovina stvarna a donja njen odsjaj u vodi. i proći i kroz tako nevero vatno težak prolaz. Kada mu je odgovoreno da će biti šest sek-sera. i pri tom misli kako se treba strpiti. Sve je preda mnom izgledalo otvoreno. slike 387 386 25* . nadnica. ry. zbog odbrane i bezbed-nosti. usred suncem obasjane bašte — osetih da život kojim živim nije moj. * Ja volim more. On nije umeo da im objasni. ravno i svetio. u novom kraju. Tu su tonuli u sumrak ormani. kad čovek sniva da se provlači između nekih zidova.' Oko 1900. oprezu i strahovanjima davno nestalih naraštaja. kad stane tako da pada poneko veče. da ih gledam samo. . i drži se dok ne naiđe bolji trenutak u kome nađe snage i prisebnosti da nekako izroni i stane na svoje noge i postane opet ono što je. ali da ne živim njima ni u njima. Osećaj sličan noćnim gušenjima. da mi je lakše računati. moralo posredno ili neposredno da se naslanja na neku uzvisinu. izgleda. ali blizina onog brda koje se nadnelo nad kasabu govori još i sada o brizi. davao savete. 6 1913) * Ziveo sam mirno i lepo kao malo kad. ''■'^^. »U Jajcu dolazi jedan radnik u fabriku da pita za posao i pita pošto će mu biti " 1956. da su mir. on je odgovorio: »Neka bude jedna kruna. među nepoznatim ljudima. Oni ne znaju da je druženje s tim ljudima često za njega jedini spas. U svakoj bosanskoj varoši. Zagledali su neupadljivo i uzgred kroz otvorene prozore u prizemlju kuća. na suncu i vazduhu. sa prolaznim ali teškim osećanjem potpune izgubljenosti i bezizlaznosti. ima uvek neko brdo koje vam smeta i koje osećate na svom raspoloženju kao senku.-« • (Iz diskusije VII sindikalnog kongresa Glavnog radničkog saveza BiH str. . Otud osećanje zahvalnosti i nekog naročitog poštovanja prema tim ljudima..bravao im saučesno. kako bi hteo da udahne ali ne može.

a teška kao planina. Kao da su reke rastopljenog metala. u divljem kraju bez naselja i vidnih puteva ispunjava duboku dolinu i penje se brdima do pod gole vrhove. buava pečurka koja se rodila sa ovom kišom i nema izgleda da je nadživi. a kiša ne prestaje. i kad ćete napustiti ovu planinu. Kiša je gotovo nevidljiva. Uhvaćen ljudski pogled luta tim mrkim prostranstvom ispod sivog neba. kuckate u barometar. kako ste došli ovamo. među zidovima od kiše protiv kojih se ne može ništa. kao na letnjim proplan-cima kad život pokazuje svoju dobru stranu. ispunile je. Da hoće bar da dođe noć! Ali neće. a vi se više ne sećate kad je počela i ne možete da zamislite da će prestati. svoj glas. da bude tu pored njega kao orijenta389 . I vi stojite pored ponora. Gusta šuma kišne godine. ili se pri već zapaljenoj svetlosti pušila zdela sa večerom na stolu. neprimetno vas je odelila od sveta i priko-vala tu. negde u daljini. jer su bez veze sa stvarnošću u vama i oko vas. dizao se. To nije više bezimeni život šume. puštene u tu dolinu. i smisao im je ostao negde iza zidova ove kiše. * ^me čoveku bilo je potrebno živo (i snošliivo) ljudsko biće. a oni mehanički pokazuju neke cifre koje vam ništa ne kazuju. ali sa ciljem u sebi.. Laka i fina kao vilinski veo. Coveka ispuni radost na taj prvi razumljiv znak u daljini. ljudi i predmeti. ali oni su zakisli i ugašeni. a sada bleda. jer ne pružaju otpora i nemaju oblika.^j^tafto« i stari predmeti porodičnog života. Sirila se predvečernja tišina. iz obesti. u raznim nijansama zelene boje. nastojeći da nasluti njegov cilj i otkrije krivudave puteve kojima gazi. odmoriti i poći dalje za svojim ljudskim poslovima. svesno izazivan i sa ciljem pothranjivan. Nalazite u svesti neka imena i brojeve. Ali dan prolazi i veče se približava. pojavio stub dima. Gusto zbijene mase tamnozelenih jela. još do malopre čovek. kratkovekog dima. Neko zaliva ovu veliku zelenu baštu i. gazili po njoj. nemi i nepomični. kad malo ojača. Od toga oživeše i moje oči i sad mi misao ide za čovekom u šumi. Gledate na sat. a zatim se stvrdnule na površini. I odmah se javi pomisao da ovo i nije kiša nego neka teška elementarna nesreća. Uplašeni. širio i pretvarao sve više u rastresit beo barjak nad mrtvom površinom šume. Cutljivi ljubavnici išli su sporo. sivomodrikast i tanak u početku. Stvar počinje da biva ozbiljna. očajni. 388 * Kad u slovenačkoj šumi stane da pada kiša. poškropi malo i vas. Na mahove. odakle ste. prošarane nepravilnim ostr-vima belogorice. Strah od neprohodnosti i gluvog života koji ima lice smrti. taj oganj u šumi. Ceo kraj je izmenio lice otkako se zakitio vitom perjanicom živog. kao ono pucketanje koje dolazi od jata skakavaca koji brste i uništavaju ceo jedan predeo. udisali je sa vazduhom. Gluvo i nečujno pada. glasovi. a zatvaraju bolje od svake tamnice. Tada se. ogrejati. a oni su tu tišinu brali kao planinsko cveće. Ova prokletnica odavno je pretvorila dan u nešto što nema imena i što je samo — vreme za kišu. Neki čovek će se tamo najesti. Sve se smirivalo. i svoje misli. i prema njoj podešavali svoje držanje. pokušavate da se setite tačno i da sami sebi kažete glasno: ko ste. To je znak vatre raspirene čovekovim dahom u ritmu tople krvi. Tako vi sada živite izvan vremena. čuje se posve tih romon. to u početku izgleda kao nevina šala. gde je život moguć samo kad sunce šija.

ali i sve jači. Bez toga. prođe me hladan. čas umanjivao i potcenjivao. meseca februara. Počinjao je stvarni život. U potpunom neskladu sa mekotom mora i ptičjeg perja i leta. da bi tako mogli da produže vek ili bar u miru provedu kraj života. isečena iz kruga sunčeva sjaja. Očigledno. vlažni. koji nisu odavde nego su se preselili ovamo sa Severa da bi povećali broj sunčanih sati u svom danu. obešenu u nevidljivim visinama. I čim sam se našao na ulici. * Opatija. Stari ljudi i žene. pogledao zvezde na nebu i njihov odsjaj na površini široke reke. u to nije moglo biti sumnje. Jedan Beograđanin. Kad ih čovek gleda. na pučini je prošao neki veliki brod i nestao iza golog i steno-vitog rta. razliveniji. kao sa nečim što je jedino zaista moje. A ovo sada što bije o obalu ispod mojih prozora. prosta kriška tmule i mlečne svetlosti. čas uveličavao i precenjivao. kao ljudska mera svega što ga okružuje i što s vremenom nailazi. on se lako gubio u lavirintu rođenih pogrešnih predstava i zbrci događaja koje je. onako sam. Dok sam ja spavao. Izgleda da izludele ptice biju kamenim kljunovima u neku tanku ploču od nepoznatog metala. to je odjek njegove snage i brzine. ti glasovi su brižni i zloslutni. mirnije krajeve gde žive daleko od svog krda i kao usamljeni pojedinci čekaju smrt. tako da sam u tišini između jednog i drugog mogao mirno da mislim: idući će biti još jači. teški. I predznak i sećanje! Stao sam nasred vlažnog keja i ostao minut-dva. a izgledalo je kao da bi svakog trena mogla izići »-aždaja iz mora«. sve redi. činovničke ili trgovačke kćeri ili supruge. sa obaveznim kišobranom pod miškom. i da živim kao svoj život sve ono što on donese od jutarnjeg do večernjeg mraka. 390 Ko je to. Otpočinjao je neki dan bez imena. sa njim se budila i moja svest i ja sam bio osuđen da ga primim. krenuo sam najposle kući. ja i pored huke i lomljave talasa čujem i glasove galebova. ti šetači podsećaju na pričanje o ostarelim slonovima koji više ne mogu da drže korak sa mlađima i bezobzirnijima.ciona tačka i. To su bili jaki avetinjski talasi inače mirnog mora bez vetrića. svakojakih doživljaja i mutnih razgovora sa ljudima sve do ponoći. Zbog toga se povlače u zabačene. nepomičan. Sa kaljačama na nogama i smešnim šeširima na glavi. Posle zamornog dana. oštar drhat koji je polazio sa dna utrobe i širio se celim telom. zagrljen sa svojim rođenim drhtajem kao sa svojim jedinim udelom i jedinim nasleđem. za dečaka od šest godina. postajali su sve širi. i šta hoće od mene? Sto me budi? A udarci su padali. zaista iskreno i stvarno. koji je za svoj uzrast neobično pametan: — Ovaj se rodio sa malom maturom! Na dva načina stare žene iz naših građanskih ^»ugova. tešku neurasteniju ili ko zna kakvu drugu bolest. da bi izlečili ili bar zaustavili astmu. u krdu kome su celog života pripadali i u kome su dočekali starost. Pa ipak su počeli da slabe. 391 . u zimskim kaputima staromodnog kroja koji su izgubili sposobnost da greju prestarela tela. Sad kad sam probuđen. naročito. kao u pričama.

Kod mlade žene oblici tela modeliraju nepri-metno haljinu. nikad. A kad žena uđe u godine. Ćelo vreme reže na sve oko sebe. Ne samo što same nemaju osmejka na licu. ironično ili lascivno i dvosmisleno. ne. poslova i razonoda ima na svetu. a na licu ljubazan. One dobiju žmirkave oči i oštar pogled. stari. A uveče. one skidaju svoj dnevni osmejak kao šminku. žutu i tvrdu kožu. ne žive toliko. daju karakter nakitu koji je na ženi.) Jedne posle prvih oštrih kriza u duhu i telu.koje su ponešto čitale i nešto sveta videle. pretvara u grčevitu grimasu plača bez suza. ne boli to i nije strašno kao što se misli i ponekad govori! Uostalom. Sklone su optimizmu i skladnim oblicima u svemu. nikad. ne poštuju ništa. Tako do pedesetih godina otprilike. svi. vrlo davno. Odelo i nakit dopunjavaju ili sakrivaju obUke tela koje počinje da stari. Tek u tim godinama pravo se vidi koja žena ume da se odeva. idući ćutke vlažnom i sumračnom ivicom šume. nije ni važno! Ima sreće i zadovoljstva i bez toga. ali ja ni danas ne mogu otkinuti ni pomirisati ciklamu a da se toga ne setim. a zaziru od svega što je grubo iskreno. 393 . tonu u njemu kao u mračnom bunaru bez dna. onda se dešava obrnuto. Bože moj. Strogo sude o svemu i svakom. briga. kad ostanu same u svojoj sobi. Pomažu snahe. toliko drugih zanimanja. Ali. u stvorenje dovoljno samom sebi i prijatno svima oko sebe. a koja ne. verenike. boji i mirisu. Nekad mi je negde jedna žena bujne fantazije rekla da u mirisu ciklama ima uvek nešto od otužnog i teškog zadaha lešine. i terorišu ih — koliko mogu. ali i to kratko i nedosledno. Žena se pretvara. niko im nije dobar ni pošten. a sjaj njenih očiju. Otrovane su nepoverenjem i njime truju život drugima. kao i mladi. Tako povazdan. Za sve i za svakog nađu odbojnu ili pogrdnu reč. Tim osmej kom kao da hoće da kažu sabesedniku i sebi samoj u njegovim očima: »Oh. pozajmljuju mu nešto od svoje boje i svog sjaja. zetove i unučad. u sitnu staricu sa dobrim očima i finim osmejkom. brzo i sve vidnije. bez osmeha. steknu odjednom neko šiparičko cvrkutanje u govoru i živost u pokretima. tvrde pokrete i opore reći. oštre crte lica. zuba i njene kože — oživljuju (»-otvaraju«) boje te haljine. svi!« One vole mlade parove. udavače i bojažljive početnike u umetnosti. ne praštaju nikom ništa. na sreću. a tih reci imaju toliko da bi im doteklo sve da žive i sto godina. a ljudi su tako dobri i tako zanimljivi. A posle toga spada sa njih i onaj setno-veseli osmejak. (Taj proces njihovog starenja vrši se negde između četrdesete i pedesete godine. i da negde ispod finog mirisa divno skrojenog cveta ne osetim i naročit zadah koji izaziva sećanje na sobu u kojoj je mrtvac i u isto vreme na onu ženu nezdrave mašte koja mi je ispričala priču o ciklami i njenom mirisu. Mrze sve što ima veze sa maštom. Ne beremo ih veselo i bezbrižno kao krupno poljsko cveće. igrom ili umetnošću. nestaje užurbanih pokreta i gukanja. * Ciklame su čudno cveće po obliku. gledaju samo 392 na spoljnu korist i formalni ugled. nikad im nije prijatno. pomalo tužan i bojažljiv osmejak kojim mašu i lepršaju i kad treba i kad ne treba. još pre nego što stignu da ga skinu. nego ga brišu i sa drugih lica gde god se pojave. To je bilo davno. Druge dobijaju ćoškaste oblike. Vole da upotrebljavaju deminutive u govoru. nego pažljivo i oprezno. ali on se često. ne vole nikog.

viđena iz voza. Snažno telo koje dobro počiva na vitkim nogama. Njihov osmejak ne »pleni« i ne obećava. 394 . Njihova lepota uopšte je skromna. ni sebe ni svoje misli. koji se više oseća nego što se sluhom čuje ili okom vidi. ne mogu da se poznam. nepca i usana. ja ispuštam sebe i predajem se tupom snu bez sećanja i bez izgleda. ćoškaste zbunjenosti. kad bih umeo toj reci da dam za jednu nijansu mekše i finije značenje!) I to nije nikako najmanja draž njihove lepote. sitno i pokretno. probija se kroz pustoš i lomi o stenje i šipražje. sva gorska. nego neki teški. pre svakog obe395 Zrmanja. zlata vredi.« I te reci ostavljam kao signal iznad gomile pod kojom ću ležati zavejan snom. Lica slovenačkih devojaka i dečaka imaju sve-žinu i nevinu lepotu njihovih predela.Svi bismo mi. a u isto vreme snebiva se da je suviše dugo gleda. Na mahove me savlađuje san. ja kažem: »Imam poverenja u jutro koje će doći neminovno. u vazduhu. i povratak u svet misli i rada. sigurna da će videti more. raširene oči i sjajni zubi. Nigde. Grudi prave i čvrste. ali juri nizbrdo. i ne za-uvek. čini mi se. što je još gore. (Rekao bih »nespretnosti«. moj san kojim sam nekad spavao sve do jutra i vedrog buđenja. ne onaj slatki. Prošlo je deset sati noći. pojedu ga velike. gola i divlja. njeno lice postane još sitnije. i kad dorastu do zrele lepote. Stišala se postepeno ulica na prohladnom vetru. čeka zrake jutra i znak vaskrsenja. utonuli u toplu rumen jezika. Kad se ta devojka nasrne je. kao što su nekadašnji isposnici tvrdo verovali da će na kraju videti boga i nebesko carstvo. uboga. Predajući se. Ove slovenačke devojke. ali svuda: po zemlji. zdravih usta. neštedimice. morali više da pazimo šta govorimo. bistra i čila. neupadljiva. Naprotiv. Zar je večernji umor dovoljan da ovo učini od čoveka? I videći da se sa svim ovim ne mogu poneti ni nositi. samrtni koji liči na zanos i nesvest. pokopana. Cak je i susedov radio umukao. zadrže malko od one šiparičke. A kad se oslobodim toga i dođem k sebi. kao hladovita prostrana tuđa bašta kojoj kroz ogradu naziremo samo jedan mali deo. jer čovek ne može oči da odvoji od nje. Na tim ramenima mala glava neobične ljupkosti i svežine. nisam video takvu sličnost i takvo jedinstvo ljudskih lica sa krajem u kome se rađaju i žive. kao što ne vidim cilja pred sobom ni svog sadašnjeg postojanja. ne mogu da se setim ko sam bio ni šta sam radio. nego daje sve što može dati i što treba davati. jer se nikad ne zna dokle i sa kakvim posledicama može da živi svaka naša reč u drugom čoveku. koji se samo naslućuje. Ramena nešto šira nego što traže inače skladne i pravilne razmere toga tela. kao izvor u šumi. Ma koliko se naprezao i mučio. ali je i u tom dehću ćela njena lepota. Ali ne bez nade. kao znak da tu postoji umorna ali živa duša koja. a smeje se često i srdačno. prošle. To je ona lepota što je i velika radost i velika muka. na njemu najviše mesta zauzimaju krupne oči i jake usnice dobrih. Prilegla kosa kao kod grčkih statua. na lišću. a lice. i ljudi i žene. koje se lako zarumeni. Mlada Slovenka. Mala reka. ni sadašnje ni.

i kod onih najjednostavnijih. kao vidik koji se iznenada ukaže kroz borove grane. svakom prilikom. ali odmah pada natrag. plaćaju svoj mali greh i vraćaju se u redovni tok svog jednostavnog života koji je sav od reda i doslednosti. vene. takav kakav je. njime se iskupljuju. bojazan da se neće desiti. a izgleda kao da noćna tišina nije ni napuštala ovaj kraj. jer ne može drukčije.ćanja. A kako je broj takvih žena malen. a tišina potpuna. VH 57. od čoveka do čoveka. samo sebe radi. Pojavi se i krene. Javlja se želja da neko vikne ili zapeva. možete ponekad videti jedan karakterističan izraz lica i pokret tela. ostanu iza nje tragovi kao da su se neka džinovska deca satima igrala duž celog žala. tom istom svojom neiscrpnom svetlošću. Još pre nego što sunce dođe do polovine neba. i kad ih čovek uhvati u toj sitnoj grešci. one lako rašire ruke. i pravi od toga svoje fantastične bedeme. taj čovek pati od hipertrofije mašte. Taj pokret tela uspeva potpuno samo ženama obdarenim prirodnom Ijupkošću ili urođenim glumačkim darom. kule i brežuljke. nedaleko od mesta sa kojeg je poleteo. A one ga ponavljaju sve odreda. slabosti volje i slepila za stvarne odnose. na pred večernjem suncu. čak i ta njegova nestalnost može ponekad da porekne samu sebe. U njemu ništa nije stalno. zbrisao sve etape od želje do željenog cilja. kao neizrečena a pouzdana reč. Senke su biede i razli396 To je nesrećan čovek. šljunak i onaj nanos od sitnih komadića drveta. osećanje neiz-vesnosti i straha od onog što bi se ipak moglo desiti.. a zatim nestala netragom negde u morskim dubinama. Dan je i svetio je. kazuje da ste tu sigurni: možete se zadržati koliko hoćete i otići kad htednete. bar u mislima i snovima. Opterećen poreklom. algi i lišća. Kad slučajno zaborave ili propuste da urade ono što su obećale ili po dužnosti morale da urade. Ali upravo kod njih taj pokret. visokih oblaka. naoblačiće se i grunuće oluja. sa čudnim ornamentima i slovima nerazumljivog pisma. gotovo ritualno. Šija. tamo negde u dnu vidika. da • B.' . zabace glavu. brodskih otpadaka. 27. jer toliko je puta preskočio ili polomio ili podmuklo obišao sve pregrade ljudskih zakona i obzira. ozari vas u prolazu. 597 . to je beznadno pokvaren mehanizam. On iznenađuje kao gorski izvor bez šuma i glasa na koji slučajno naiđete. Kod slovenačkih žena. Slat. ali gore i teže nego drugi nesrećni ljudi. toliko puta. Čudan je kao divna. meka i sveza narančasta pečurka koja. On vam. a šija isto tako i kad nikog nema. On je neprolazna mladost predela kojim se krećete. praznih školjki. A kad se povuče. sve one ostale izgledaju pri tom pomalo neprirodno i neubedljivo. Morska plima satima plavi i slaže pesak. ima svoju naročitu draž i vrednost. a pogled upru u nebo kao svetice sa baroknih slika po katoličkim crkvama. odjednom proviri iz mrkih naslaga vlažnog opalog lišća kraj vaših nogu. osvetljena siimporastim sjajem. Zvuk ne može da se prenosi ovim' teškim vazduhom. jer je ovo nesreća bez dostojanstva. Dešava se u ovom planinskom kraju da osvane neko mlečno jutro sa prigušenom svetlošću sunca iza tankih. da se nešto desi. Njegova unutrašnjost.

leći u njih da spavaju dokle mogu i kako mogu. sitne. glatko pri vrhu. pred maglom i kišom.j. da mu se život sastoji od nespretnih.' Kad se upoznate sa nekim čovekom. A onih nekoliko poslednjih dana. po nekoj čudnoj svojoj sklonosti. Razume se da nije isključeno da i on vas upo znaje na isti način. nekad smešnih. * Prolaze ljudi koji se vraćaju s posla. I to dvoje. Čekam proleće i njegov poklon. 24. zračne i osve-tljene delove. opet siromah i praznih ruku. 399 Negde krajem aprila meseca nevidljiva ruka mi pokloni oko sto sedamdeset dukata. stvarima i ustanovama. a ispucalo. Takav čovek se sudara sa svim oko sebe i najposle lomi. (Otprilike ovako: što zaslužim ne tražim da mi se plati. to su jedine dve neminovne i pouzdane stvari koje se za ove gomile ljudi što žure mogu kazati. salivenih od neprolaznog zlata. Svi će oni. čistih i sjajnih. sve granu po granu. izgriženo. često mnogo više nego što vredi. U drugoj polovini decembra meseca dani stanu naglo i sve brže da se osipaju. bezazlene igle. u skladu sa društvom i ljudima. pred Novu godinu. ali. . lake. neko pre neko posle. neko ranije neko docnije. nekad žalosnih pogrešnih postupaka prema ljudima. 398 . On je strpljiv i skroman zanatlija koji izrađuje igle. u svoje grobove. i skupo plaćao to malo što je imao. Takvim se kazuje i pokazuje. Vaš poznanik prolazi kroz neobične metamorfoze pred vama. čovek ih troši i traci lako i nemilice kao da to nisu dani njegovog života.sad više nema pravog ni jasnog odnosa ni prema čemu. A prvih dana oktobra meseca nađem se. ali ne od korena prema vrhu nego u obrnutom smeru. Prvo upoznajete treptave. I svi će oni isto tako. u stotinama. prema svemu živom i mrtvom. on to malo nije dobijao nego otimao. svučeni. negđe na putovanju ili na nekom poslu gde morate da provedete nekoliko dana ili nedelja u neprestanom dodiru. Upoznajete ga polako i postepeno kao da vam pred očima izrasta neko visoko drvo. sve to prelazi u prve dane Nove godine. ali ne kaže da te igle služe posle svirepim. podzemne dubine. u hiljadama. On je imao malo od života. pa leto. grubo ili pažljivo. izubijano pri dnu. naježen i ogrnut. vn 1957. a za ono što otmem ne odgovaram i ne plaćam!) Zbog toga je bio u stalnom sukobu sa ljudima. Slat. Voze se i pešače. gde se pred vama otvaraju crne. zatim deblo. društvom i zakonima. > B. prosto baci kao mrvice iz torbe. i žure na sve strane. još ove noći potražiti svoje postelje i. I sva pažnja i sve nade. I najzad korenje. pa početak jeseni. i prema sebi samom. tako ja izdajem svakog dana po jedan od tih svojih zlatnika. smušenih. biti spušteni. Kako nastupa proleće. i prinosim dlanove plamenu kao rastopljenom zlatu. vi ga upoznajete polagano i na vrlo čudan način. Dok drugi koji dobijaju imaju mnogo više. žive mirno.

planova. I još na ulazu u kuću zastane na kapiji. i 4. gde teturaju pijani samci. A zatim se. skrasi kod mene i. modrim morem i neuništivim zelenilom šume i vrtova. kad san ne dolazi na oči. i prelaze jedno u drugo. firmu nekog lekara sa trećeg sprata. pogrešna mera. uvlači se u kuće. u koje danju retko zalazi. brzo i revnosno. mešaju. drvo. redom i svetlošću. drvarskih šupa. kreće ponovo na put. « Video sam dva dečaka na obali reke. kroz gustiš ljudskih interesa. Idući dalje. Bar ono! Bar toliko! Ova obala gotovo i nema jasno odvojenih godišnjih doba. brzim talasima koji su po oštrim vršcima takođe beli kao da nose sneg na sebi. sa tankim. a niko ne čisti i ne raskužuje. počivaju. od registra do registra i od telefona do telefona. ostava. Samo stvari i predmeti. neodređena. tihim. štala. sitna prevara. sa osećanjem uzaludnog napora i velikog umora. pri studenom dodiru. ona obilazi ledine i jahje na periferiji. dočekati prvi jutarnji zrak. od tezge do tezge. u noći. Kad se naj posle vrati. proteruju svoja teretna kola s avetinjskom zapregom kroz glib koji gotovo nikad ne presušuje. prepirah do besmisla čija je meta dalja i čiji način bacanja savršeniji. Usred februara meseca naiđe zalutao topal dan sa jakim suncem. zagleda se u po-tamnelu pločicu od mesinga. zadimljene krčme i pretrpane stanove. gde se pojavljuje i promiče. ona su često razlivena. I svuda nosi sa sobom svoju nemoćnu želju za čistoćom. greška i podvala. da bi im iznudili priznanje svakojakih krivica. pre* morena. radnje i kancelarije.sadističkim policajcima da ih zabijaju pod nokte vezanim ljudima. Ide gradskim ulicama. ona i u poslednjem trenutku svesti misli još na to parče mesinga koje će. odaju stvarno godišnje doba. I 1958. razgovora i poslova koji sad. U to je i sunce zašlo. Gotovo u istom trenu mora da su oba dečaka osetila umor i glad i uzaludnost svojih napora. uz mukle povike i šumove. i odgovoriti mu sjajem ljudske čistoće. daščara i čatrlja. Provlače se kroz ćelu godinu. Naprezali su se do umora. gde zadocneli kočijaši. da moja misao ide najzabačenijim krajevima našeg grada. 26 — Znakovi pored puta 400 401 . a onda stane svojim dahom i parčetom sukna da briše i čisti taj mesing. umorna i obeshrabrena. lunja i baulja čitav jedan svet koji traži tamu a sklanja se od svetlosti. Posle dugog lutanja moja misao se. reka je potamnela u senci strmog kamenjara. počne da tone u san. ali ne nalazeći pokoja. svetio i uglačano.* Cesto se dešava noću. nego idem od prozora do prozora i posmatram Dubrovnik pod iznenadnom navalom teškog. ispravlja i briše sve što je laž. od stola do stola. metal i kamen. koje svi zagađuju đubretom i otpacima svake vrste. kovačnica i bezimenih kafanica. Krenuli su ćutke i zlovoljno — kući. Pomisliš: letoi Osetiš želju da svučeš i to malo odela sa sebe. Pokladna šala u belini. vraća u moju nesanicu. mračni parovi. U šljunku na obali birali su oblutke i iz sve snage bacali ih samom površinom vode. I tu pronalazi. neodržana reč. Ne mogu da se smirim na jednom mestu. Ona posećuje predgrađa puna zapuštenih i blatnih mesta. vlažnog snega i more raščešljano i kudravo od jake bure. vraća opet meni.

Neko neodređeno doba dana. niski i neugledni han. Sunce je sjalo sa vedra neba. Nemoć da ma šta izmenim ili popravim.. Po osojnim mestima. po dubrovačku. To su bila dečakova i mladićeva letovanja. Niske palme sa lepezastim lišćem prosto su zatrpane i izgledaju kao humke snega. ali tu i tamo pokazuje svoje voće sa vernom sunčevom bojom. mehanički bacajući nogu pred nogu. kao navijena sablasna igračka. Zadržao se samo još ponegde. čovek bi mislio da je sanjao nevreme. Pinije i druga cmogorička drveta opuštaju grane pod snegom i sasvim liče na svoju gorštačku braću u Bosni. pa i onda kad su nam za života bili tako bliski i dragi! —Svi smo mi već za života zaboravljeni. Sobarica u hotelu se smeje i diže ruke put neba pred tom egzotičnom napasti koja je jutros osvanula. letnjeg druma. gde ga je bilo još dosta. 26* 493 . Čamotinja i teške misli. žurilo jednomer-nim hodom prema dalekoj tački na vidiku. pred kojim sedim kao jedini gost i putnik. Tada je moje očajanje bilo potpuno. s vremena na vreme. Iz tih vremena ostala je u meni jedna slika koja je kao neki simbol tadašnjih mojih raspoloženja. Jedna pomorandža. pomaže da se oslobode snega. živo i veselo ali skladno i »šestno«. bez vrta i voćnjaka. Zapara i tišina. i olakšam sebi i drugima. bogata zrelim plodovima. Najčudnije izgledaju parkovi i bašte oko kuća. Ljuto i oštro nezadovoljstvo sa samim sobom i svim oko sebe. Svi smo zaćutali. Posle podne sneg je iščezao. ona neprestano uzvikuje: »Ih! Pih!« Sve ovo napred pisano je oko osam sati izjutra. a svaki pojedini trenutak bol za sebe. Na jedan sat hoda od Višegrada. I kao da goni rojeve skakavaca. samo se to jasno vidi tek kad umremo — kaže M. Osećanje da je život sa svim svojim varkama i promenama samo put u potpuno očajanje.Lokrum je naprašen snegom kao perika vladika i gospara. Sve je poremećeno i zbunjeno kao da se u toku noći spustila iz vazduha neka čudna bela vojska i preplavila grad i okolinu. Pust predeo bez lepote. sa čuđenjem i lakim strahom baca velike krpe mokrog snega sa ograde na ulicu. . Ručao sam na Lapadu. a one visoke. Veliki letnji raspusti u gimnaziji nisu ostali u mom sećanju kao nešto lepo i prijatno. gde drum uvire u sivo letnje nebo. koji ih neprestano povija. Onog si noćnjeg nemira potpuno je nestalo. a po obroncima Srđa i krovovima gradskih kuća leži debeo pokrov snega kao na božičnim čestitkama. iznenada i bez određena. potpuno su slobodne. sasvim je zasuta snegom. I da nije bilo svežeg i lakog severoistočnog vetra. Prošlo je i pored mene ne pogledavši na moju stranu. neko se žali: —Kako brzo zaboravljamo one koji umru. grudvali su se dečaci i devojčice. Oko deset bio sam u gradu. Jedina zgrada na toj ravni. . Duga linija prašnog druma preko spe-čene goleti po kojoj su razasuti usamljeni i raščupani stari borovi. Naprotiv. na retkim krovovima. 402 Govoreći o jednom našem dobrom prijatelju koji je umro pre tri godine. jer im jak vetar. Gledao sam za njim dok se nije izgubilo u beloj crti prašnog. Tada se putem ukaza maleno žuto pseto koje je. nasme-jano. vidljiva povoda. Sneg se uveliko topio. a javlja se i danas. Ona otvara vrata na balkonu i nevešto. što samo na vrhu nose bokor lišća.

čuo i pročitao mnogo toga preko dana. Sunce sja. gledao prolaznike. »Dobar dan. Pa i on ide veselo i šaljivo svome nestanku u susret. počinju da kazuju. u trenucima mojih velikih i potpunih pomračenja. ali trijumfalno. povuče nekoliko linija.. sklanjaju se gde mogu. 25. * Ima u životu užasa koje. Da. Iznenada. Ohrid—Gorica. sa uzbuđenjem posma-tram sa svog balkona tanku stazu koja vijugajući opasuje brežuljak. zamoran i jalov bio je dan koji je prošao. da već. da kažu nešto o ljudima. a nisam u neprilici zbog svoga. Njegovo ćutanje mi nimalo ne smeta. Mnogo dece. * Jedan dan u kome sam razgovarao sa dosta ljudi. slušao radio. razapinju kišobrane. kao da čitam nejasan rukopis. pogledaju zabrinuto u nebo. sada ćemo dugu da vidimo. psuju. Topi se na velikom plavom nebu.. ljudi! Srećan vam posao!« — nešto tako ili slično hteo bih da kažem svima oko sebe. od nje je ostao svega onaj oblačak u dnu neba. a ja da ne pri vučem pažnju na sebe (toga se pribojavam!) i da me prolaznici ne posmatraju ovako čudno. ne bi sada ova nema i prosta stazica hitu to^ liko zanimljiva i u svojoj nemosti tako rečita. ume-sto sveta koji zovem svojim. jer jasno osećam da on i ne očekuje od mene da progovorim. i sve mi se čini da bi njene linije trebalo nešto da znače. Pa i pored svega toga — neki jalov dan. kao mehanička igračka jednomerna hoda. dešava se da preda mnom. udari plah proletnji pljusak. ali da nisam video. >>Dobar dan. prizor sve većeg razgolićavanja nažeg gradskog čoveka iskrsava pred 405 . Ima već jedan sat da šetam ulicama i trgovima. Odjednom jedan veseo. U narodu nastade žagor i uzbuna. tako nekako da svi to shvate i prime. Tako.000 ljudi. Od svega što sam čuo i video nije ovog puta ništa u meni ostavilo traga. maj 1958. je li? »4 Sa Kinezom možete lakše i prijatnije sedeti i ćutati nego i sa jednim drugim čovekom na zemlji. a samo od sebe se javi žuto seosko pseto. pre početka atletskih vežbi.I dan-danas.Tata. predveče. gunđaju. kao na crtanom filmu. kupolu neba. Probudio sam se u svitanje ovog majskog dana. čitao knjige i novine. evo. gotovo iz vedra neba. godine. Sve što gledam ispunjava me zadovoljstvom koje na mahove prelazi u oduševljenje. lak i vedar. kako mi se čini. * Na stadionu. na primer. ni izazvalo novu misao ili neko živo osećanje. I sada. ispod nje pravac pustog druma. o svetu i životu. avgust 1955. čist dečački glas: r. samo ja i samo u određenom trenutku mogu da osetim. odjednom vesta ruka. Dugo gledam tu stazu i njene krivine i zavoje. Preko 50. * Kao svakog leta što biva. Stariji ogrću kišne kabanice. ali kratko i tiho. dane!-« Čini mi se da ću poleteti. Sva zlovolja što se bila nakupila između mene i života raspršena je. saznajem jednog jutra da u jednom našem sreskom mestu ima jedna mesarska radnja (nadam se da možete zamisliti šta znači i kako izgleda mesarska radnja u jednom balkanskom gradiću!) koja nosi naziv »Belo jagnje«.

On se bojao ljudi. jer sve što čine. maljave i pretanke ili predebele butine. — kaže jedan opali list. a svako »umiranje« prividno je. Svi smo mi ispunjeni i okruženi životom. a u sebi nosim njegovo ćutanje. (Priroda »umire« kao glumac na pozornici. jer vas zemlja kojoj idete u susret prima kao da se vi to uspinjete do nje. Ali tužno je. on je zamišljao druge sredine i drukčije ljude. sve mu se više dešavalo da je te svoje želje uzimao za stvarnost. a ne pitaju se ni to: da li im je i lice za pokazivanje. osećao se slab i nejak da se brani i da vraća udarce. U tu svrhu podigli su i hotel koji nosi lepo ime »Hotel busija«. i suprotstavljao ih kao protivotrov ovima oko sebe. okruženi ste ružnim prizorima. pa i onda kad izgleda da ginemo i nestajemo. nagon sa-moodbrane terao ga je da ulepšava druge ljude drugih krajeva i da bar tamo zamišlja čoveka dobrim i lepim. muče.. njihove grubosti isto kao i njihove podmuklosti. U Glamoču. Postoji samo život. smrti nema. Smrti nema. a u opštenju sa svetom obazrivi i meki. čestite.. pa makar to i ne bilo uvek potpuno iskreno. Zbog toga je želeo da svi ljudi budu dobri. pod uticajem »turističke groznice«. opali list ne odgovara ništa. — Jeste da je tako. ali ja se trudim da i tome ćutanju nađem mesta u životu. mi to ne bismo mogli primetiti ni oceniti ni nazvati nekim imenom. dosledne. Ljudi pokazuju ono što se ne pokazuje i što niko ne želi da vidi: bangave noge. kratkotrajnim pljuskovima i neočekivanim prodorima još jakog sunca. Kad putujete vozom ili autobusom iz Beograda na more. Zbog toga je najviše voleo da čita knjige koje čoveka prikazuju takvim i da razgovara sa ljudima koji su istog mišljenja. ruši ga i nosi ovaj jesenji dan što po mnogome podseća na proleće. svi smo pokretni i nošeni njime. Prema tome. došli do zaključka da bi se i kod njih mogao »razviti turizam«. Gledajući oko sebe i osećajući na sebi grubost i niskost ljudi sa kojima je prisiljen da živi. duševni i blagi. Vrlo ih je malo koji umeju u tome da se zaustave nešto pre granice neukusa. čine na svoju veliku štetu. iz njega nema izlaza ni pada ni uspona. uvek. zabačenoj kasabi zapadne Bosne. Ukratko. 407 . i u isto vreme 406 U drvoredu divljih kestenova vejavica od po-žutelog lišća koje naglo opada.imTi' nama na svakom koraku. Mi ti verujemo. »jedu« i upropašćuju. čovečne. grudi. da bi se i tako branio od straha i gnušanja kojim su ga ispunjavali ovi oko njega. prema tome. i što je bivao stariji. Naročito su žene nepametne. Ali sve i kad bi postojalo nešto što nije život i što bi. Stalno je mislio i često govorio o tome. bilo zaista smrt. ciko . a naročito u obrnutom pravcu. Razgovaram sa lišćem koje me zasipa sa visina. ljudi su. Ono me tišti i zbunjuje. leđa ili pupak. postoji i jedino može da postoji — život. Izgubljen među lišćem na zemlji. — Tužno? Tugovati znači takođe živeti. po mlakom vetru. sve moguće delove ubogog ljudskog tela.) I taj vaš vrtoglavi »pad« sa rodnog stabla samo je optička varka. čvornovita kolena. Odlazim dalje. Od detinjstva je svojim očima gledao i svojim ušima slušao kako ljudi jedan drugog gone. učtive i čiste.

uporedo sa tim radnjama i postupcima. deca i prijatelji — nego je napustio i on sam sebe. sve žensku. a mnogo bliže smrti nego životu. Ukratko. Tu u Beogradu rodio mu se i sin Sava. I umro je posle nekoliko meseci. Tako je izgledao taj napušteni čovek. Nesvesno. U isto vreme on je. Otac mu je. bio je to mlad čovek koji je mnogo obećavao. ali jasno je da vide drugo ili možda ne vide ništa. dobro oženjen. Opremim se. a njegovim recima i pokretima niko ne pridaje neku važnost. Tu je učio gimnaziju i završio Pravni fakultet. pošto je bio još sit od svog građanskog 409 . negde u dubini stomaka. ručavao i večeravao kad i svi ostali građani njegovog položaja. A pomalo me i strah. Sad radi neki rutinski posao u kancelariji. ugledan. A skupoceni jutarnji sati prolaze i teku kao mutna voda. Ima odraslu decu. bez smisla. Krupan i prilično ugojen. kao seljačko dete. A probudim se kao drugi čovek. Ne samo da su ga drugi napustili — žena. kreće se sporo i govori malo. Ne mogu nikako da »uhvatim vezu« sa tim čovekom koji sad sedi za stolom ni da nastavim tamo gde sam juče stao. Tako. Stalno se javlja želja da bežim iz tog lažnog položaja. svršio četiri razreda gimnazije. na ulicu. i da preda mnom leže tuđe zabeleške u kojima se ne snalazim. on je doručko-vao. u svemu i potpuno. ušao u tuđu kuću. bez snobizma i preteranosti. Sva su ta obećanja izne-verila. jer o gladi nije moglo biti reci. ma kuda. živi životom višeg građanskog društva. doručkuj em i razastrem svoje hartije. inače prima francuske knjige i listove. bez vidljiva razloga. imućan. napravio je za svoje vreme dobru karijeru koju je završio kao činovnik Ministarstva finansija u Beogradu.Čudno je kako naši dani ne liče jedan na drugi. To je uglađen čovek koji bar jednom godišnje putuje u inostranstvo. na univerzitetu. on je vršio sve one sitne radnje i pokrete koje mehanizam gradskog života nameće čoveku. Poznavao sam čoveka koji je bio zaista napušten. Ali još nesvesnije. bogatim mislima i zaspim radujući se sutrašnjem danu i radu koji me čeka. za onog koji ga je bliže poznavao bio živ dokaz kako selo sa svojim navikama dugo živi u čoveku koji ga napusti. upravo neka neodoljiva potreba za seljačkim držanjem i pokretima pri doručku i užini. s druge strane. Kako je bio iz dobre kuće a bistar i uredan. Niko ne bi umeo da kaže neku strast. Nekad. Uzalud se trudim da se saborem i da pohvatam prekinute niti svojih sinoćnih misli. Njegove oči gledaju onog s kim razgovara. a zatim otišao u državnu službu. Ali oko deset sati pre podne i oko četiri posle podne javljala se kod njega. dolazi u Džokej-klub na partiju preferansa. porok ili bolest koja ga muči. Okrećem se oko sebe sa osećanjem da sam pogre-šio. Pokreti su mu nesigurni i spori kao u čoveka koji naglo gubi vid. među ljude. ali ne mogu da otpočnem posao. neka naročita drevna glad. po svom držanju pri jelu i piću bio potpun i savršen građanin. Na prvi pogled on je po svom ophođenju i ođe-vanju. Sad je u pedesetim godinama. Živ. na primer. na njegovu veliku žalost. zadržale su se u njemu sitne potrebe i duboko ukorenjene navike seljačkog nasleđa. Dešava se da legnem sa dobrim. 408 Advokat Sava Janković bio je primer kako se u Srbiji čovek lako i brzo rastaje sa svojim rodnim selom i kako još brže i lakše prekida sve veze sa njim. najmanje on sam.

ravnodušna. Ali ako popustim ovom toplom i prijatnom teretu koji me prikiva za postelju i zadržava u tami. ' Varijanta: Počinjem da se buđlm Iz dubokog sna. predaje odmoru. pre popodnevnog sna. vesela. — JoS sve zavisi od mene. sad bi trebalo da se dignem. Sve to još zavisi od mene. A okolne kuće. Nikad i nigde. u bogatoj trpezariji ne baš najboljeg ukusa. taj trenutak probuđene atavističke gladi prolazio bi i ne došavši do površine njegove svesti. uzimajući raspored i arhitekturu tih kuća kao uzorak. potpuno probuđen. i sekući džepnom britvicom tanke kriščice. a svojom živošću i cvrkutanjem podsećaju na govor i držanje stanovnika. napišem jednu stranicu telcsta. ali sporo. prilepljene uz strmi krš. I mogao bih sam da odlučim koja će to misao biti. gledam kako se sva lepota sveta. da upalim svetlost i. I to bi trajalo svega nekoliko trenutaka. JoS spavam. 411 . izvadio koricu hleba koju je krišom sa stola uzeo. onda. Tu bi. upalim svetlost i. sabijene su i nadnesene jedna nad drugu. ali ja oklevam. i ponovo utonem u nesvest i san. Još bih to mogao da uradim — jer se svega sećam. (Godine 1934) koji me prikiva za postelju i zadržava u tami. Dignem glavu "iznad njegove površine. a noć prolazi. pretvara u žalost za tobom. Kod kuće je ručavao sa ženom i kćerkama. pa opet sa fizičkom slašću potonem u njemu. stavio kapu na glavu. I mogao bih sam đa odlučim o tora kakva će ta stranica biti: tužna. seo u fotelju. ako ne učinim napor i ne dignem se. onda znam da tu stranicu neću nikad više napisati i da će pri ponovnom buđenju pregoreti i pocrneti kao fotografska hartija za kopiranje. Advokat bi prešao jezikom preko usana i nastavio poslovni razgovor. Sad bih to mogao da uradim. jednu od onlli Icoje sam još juče hteo da stavim na hartiju. Sve to uz živ cvrkut i uzbuđenu pisku. po čudnoj i svirepoj alhemiji ljubavi. jednu od onih koje sam još juče hteo da stavim na hartiju. on se povlačio u svoj kabinet da malo prilegne. žvakao još nekoliko trenutaka kao seljak koji završava užinu na njivi. * " Budim se iz dubokog sna.* Zbunjen i poražen. ni u čemu i ni po čemu drugom nisu se mogli primetiti tragovi njegovog seljačkog porekla. Još spavam. Tako izgleda da lastavice grade po istom građevinskom načelu. pod kruškom. To je bio samo jedan trenutak. onda znam da tu stranicu neću nikad više napisati i da će. ali se naziru problesci jave. I mislim. o čemu će govoriti i kome će biti upućena. i to tri odjednom. Sve to još zavisi ođ mene i znam da bih sve to Izveo u ovom trenutku sa lakoćom. Kad bi se u taj mah desio u nekom poslu. Lastavice grade gnezda na zidu ispod krova jedne visoke kuće. A kad bi završili ručak. i znam da bih sve to izvršio sa lakoćom. pregoteti 1 pocrneti kao fotografska hartija za kopiranje. Eto. — Još sve zavisi od mene. sad bi trebalo da se dignem. sa ponovnim buđenjem. seo bi u fotelju. podnimio se na desnu ruku kao seljak koji se. neće je nikad ni biti. o čemu će govoriti 1 kome će biti upućena. opružio dobro noge. onda. Iz meni nerazumljivih razloga mešaju se i druge lastavice koje zbog nečeg doleću i odleću zajedno sa onima koje grade. i ako ponovo utonem u nesvest i san. ali se naziru konture jave. Eto. Ali kad je bio sam i slobodan. I mislim. napišem jednu zabelešku. očekujući jelo koje će mu doneti. Stranica o kojoj mislim nije napisana i. a noć prolazi. ali sporo i teško. potpuno razbuđen.doručka u osam sati izjutra ili ručka u dva sata posle podne. ali ja oklevam. Ali ako popustim ovom toplom i prijatnom teretu 410 Južno primorje.

I sada mislim sa čežnjom na taj gluvi mračni prostor od nekoliko sati potpune nesvesti. drzak uljez. starenja i nestajanja u svim stepenima i oblicima. Sve je isto. Od stola za kojim doručkujem postoji. boji i mirisu. Kao da mu se u kuću uselio stran čovek. koji svi zajedno sačinjavaju jedan jedini dosledan život. jer samo kad ne znam za svoje postojanje mogu da zaboravim na vašu odsutnost. Od tog trenutka on sve deli sa njom. video ili pročitao (povod je sporedan). čovek u svemu kao i ostali ljudi. ali u tom trenutku dovoljno jaka i ubedljiva da mu svu krv sa-tera oko srca i sve misli uputi u pogrešnom pravcu. On se toj napasti čas sklanja s puta. nasrtljiv i bezobziran. I kraj i ljudi vas svakog časa izneiiade beskrajnom promenljivošću i bogatim varijacijama u osnovi uvek istih oblika. i do oštrog kosijera u njenoj ruci. Kad se dobro pogleda: samo jedan jedini nerazmrsiv splet od naizmenič-nog rađanja. gde bi vi trebalo da sedite. ne-osetno bi ušla u njega nova. A onda bi se desilo. od kuća i brodića do seljanke koja lako korača. neusiljena jednakost.Uopšte. nigde nereda ni otpora neminovnim promenama koje život sam od njih traži. ali i u jednom i u drugom slučaju drhti u sebi od ogorčenja i nerazumljivog gađenja i straha. Mlini. pogrešna misao. a drugi na groblju. po njegovom telu. kažem sam sebi: »Tako malen i slab. čini mi se. Gradi se jednako i rađa i živi slično. U svemu slobodna. počinje ponor i mrak života bez vas.-« * Prespavao sam noć kako se spava ođ velikog umora. 413 * Dešava se da usred blagog i mirnog letnjeg jutra. tako da ga na svakom koraku susreće. Kad on to primeti. pogrešna. sudara se sa njim ili se pravi da ga ne primećuje. — I nigde žalbe ni vajkanja. sve je dockan. ali ni traga od dosadne jednoličnosti. ali oseća da je priteran uza zid i da se nema kuda bežati. Tu bi se malo pritajila. Ali sada. patio je od toga kao ođ povremenog ludila. vidim šta je sa mnom: ostao sam bez vas kao bez daha i videla. apsurdna misao. a onda bi stala da buja i da se širi. * Otkako zna za sebe. čas odupire. ova na kojoj je prostrto za mene. bez vidljiva povoda. bez svesti i snova). a od njih su jedni u gradu. To je fantastična. S druge strane. godine. samo polovina. Ziveo je i radio mirno i obično. da se neki oblik izrodi. Tako se duž ćele obale. kao jato zbunjenih i preplašenih ptica. Jedino u snu još mogu da ne patim (i to u dubokom snu 412 . iznenada i neočekivanim povodom. sa svakim mestom i zaseokom ponavlja uvek isti predeo — po obliku. da postoje samo rođeni. avgusta 1947. Nema mogućnosti ni verovatnoće da ta istovetnost negde izneveri. težak i neprijatan. i on nema snage da je se oslobodi. zajedno sa krvlju i sokovima. Pored toga ponora valja mi sada živeti i sa njim sve deliti. ti nemaš izgleda da iziđeš iz ovog vrtloga razlivenih okeana koji se sklapaju nad ognjenim kontinentom. U vezi sa nekom beznačajnom pojedinošću koju bi čuo. ona tada već kruži. da se odnos između njegovog unutarnjeg sveta i njegove okoline odjednom poremeti i zbrka. Izgleda kao da ima samo mladih i onih koji to više nisu. čim je svanulo i javio se prvi zračak svesti. od masline i čempresa do ptice u vazduhu i ribe u moru. pada u oči i zadivljuje čoveka srodnost oblika i istovetnost načina u svemu.

kad mu pođe za rukom da se istinski zadubi u posao. A novine je otvarao sa strahovanjem i sa strepnjom se odazivao na telefonske pozive. A za ćelo to vreme on živi kao i svaki drugi čovek. sam ne zna po čemu. nestane potpuno. on ne oseća njegovo prisustvo. To mu leži u dnu svesti kao crn talog i mrtvi teret. Takve misli i takve bojazni kočile bi mu dugo svaki rad. da bude saslušavan. ili još istog dana. dovodio u vezu sa svojom ličnošću. sličan »slučaj«. isto toliko živa i mučna. živo se zaputi gradom. Život je izgledao lep i bezbrižan. dve ili tri. ali po nečem. doduše. neke reci koju bi čuo u prolazu. Čega? To ni on sam nije znao. To je bilo vreme nerada i besmislenog mučenja. Nestrpljiv. Ali. Nije krivac ni sukrivac. Taj poremećaj traje po nedelju. Najposle. vršeći svoje dužnosti i krećući se među ljudima. predveče ili pri buđenju u zoru. sa manjim ili većim zatišjima bez kojih bi bio neizdržljiv. da ubrza »tok događaja« i da požuri u susret raspletu i rešenju. on ih je vrlo često. na primer. čitao u nekoj neveseloj kafani. pobeći ne može. Postepeno. slobodan je i srećan. mogao bi to i biti. Posle izvesnog vremena javljao se nov. povodom neke vesti u štampi. i znoj orosio čelo. on je sada primao i ispitivao samo sa te tačke gledišta: da nije na neki 414 dalek i posredan način i on upleten u tu ružnu i tešku stvar? On je dobro znao i često ponavljao sam sebi da tu nikakve veze nema i ne može biti. To se dešavalo naročito kad bi o zločinu saznao iz večernjih novina koje je. Jedino još u radu može donekle da zaboravi na njega.Iziđe iz kuće. odjednom i bez ikakva razumna osnova i razloga. ali ne zaboravlja nikad da ga onaj čeka kod kuće i da se od njega. Ali takvi časovi su retki i kratki. okovratnik postao tesan. a onda — stane da bledi i iščezava. Još se ponekad javi. Tek posle nedelju-dve »stvar« bi izbledela sama od sebe i ostala zaboravljena i pokopana u njemu kao potpuno nemogućna i apsurdna. zanesu ga ulični prizori za trenutak. i isto toliko nestvarna i prolazna. Tada su nastupali trenuci velikog olakšanja. sa istim 415 . a činilo mu se nepodnošljivo dugo. Samo da se sazna i utvrdi ko je počinitelj. Nekim glupim i zamršenim sticajem okolnosti moglo bi se. dovodi ga do pomisli na samoubistvo. ili od misli o njemu. Sve što bi video. to je uvek bio samo predah. Od tog trenutka počinjala je njegova »veza« sa zločinom za koji do tada nije znao ni da postoji. desiti da i njegovo ime bude u toku istrage pomenuto. oduzima mu velik deo životnog veselja i radne sposobnosti. mrači mu misli. Ali već sutradan. sve je počinjalo iznova. čuo ili čitao. neka nova pogrešna predstava. i da pomoću njega potisne svoja luda strahovanja. toliko zna i uviđa. I u tom trenutku on je. mutile svaku radost. Pa ipak. ili mutnog sećanja koje bi neočekivano iskrslo u njemu. I on bi tada uzalud nastojao da se seti svog »jasnog i logičnog saznanja«. I snivao bi o tome. Tada bi mu odjednom krv udarila u glavu. bar kao svedok. sva je njegova unutrašnjost bila uznemirena i sve misli zamračene. koje se i ne može nazvati vremenom njegovog života. usamljen i nezadovoljan. ili kad bi o tome čuo od neprijatnih ljudi koji u glasu imaju nečeg prekornog i izazivačkog. znao da nema i ne može biti ni senke od neke njegove krivice. Jedno vreme bi uspevao da se održi u tom jasnom i logičnom saznanju. drugim povodom. i da on to nije mogao biti. Čitajući u novinama ili slušajući razgovor o raznim prestupima i zločinima. Zbriše ga spasonosni zaborav ili ga smeni. on je želeo da ga skrati.

došlo. Ništa na svetu od svega onog što ljudi hoće i preduzimaju nije mi u tom trenutku izgledalo tako važno. Iz tišine koja je tada nastala digao se. A najbolja muzika ovog sveta izraz je toga uzaludnog dozivanja. Svet živi i postoji. — Ti? Ti! Zvao je dugo. Koji to učini. 9. Sve kazuje da bi tako zaista bilo. Nestalo bi sveta. da! Ja! 416 417 . <Na koncertu u Edinburgu. a možda i uzrok njenog postojanja. Sve što se ikad dozivalo i želelo. A to bi bio i kraj svega. Samo onaj ko je imao vlast i novac mogao je da navuče kamen izdaleka. ili uopšte mogućna. bar prolazno.nerazumljivim i bezrazložnim strepnjama i mučenjima. »Ti!« — »Ja!*« Od toga sudara nastala bi eksplozija koja bi onemogućila svaku muziku. ispunilo se. Onog ko se odazove. A kad sam se probudio. To joj je osnov. Glas je bivao snažniji i uporniji. a njihovi se dozivi nikad ne susreću. ne odmah i vrlo tiho. jer on počiva na antinomiji tih dozivanja. To se ipak javljao onaj koji treba da se odazove. i da se u odgovornosti koje su mu potpuno strane i daleke zaplete kao u svoje i stvarne. Od krsta na groblju do slemena na kući sve je drveno. sav ispunjen i potpuno okružen svežinom kao muzikom. Ostavio sam malko odškrinut prozor. a ko je imao kamena. i svoju vlast odbrani i učvrsti. i zvao. legao i zaspao teškim snom. Zato je tu kamen — car. kreće se i menja. ali dockan i uzalud kao i onaj što je maločas zaćutao. A ja se pitam šta bi bilo kad bi se onaj već na prvi poziv odazvao. razorila sve. blisko i potrebno kao taj tanki mlaz zdravog vazduha. U njemu je pritajena živela bolesna sklonost da može da se pomeša i poistoveti. onaj koji zove i zvani. i najposle umuknuo. učinilo mi se da letim. — Da. čist planinski vazduh. Nestalo bi i naše svesti o svetu i o našem postojanju u njemu. to je taj. nikad ne sretnu. sa licima i događajima sa kojima nema i ne može da ima veze. tako 27 — Znakovi pored puta Koga je dozivao otegnuti glas pored Drine? (»Ti! Ti! Taj!«) Nikog. slab pa sve jači glas. počiva na ravnoteži svojih nemira. imao je izgleda da svoje imanje i svoj novac sačuva i umnoži. Tako se ta dva glasa. * Soba mi se činila tesna i zagušljiva. Kroz onaj uski otvor na prozoru strujao je prohladan. nosi ga večita smena i igra snaga koje se večito žele i uzalud dozivaju. ali ni po čemu ne izgleda da je takva kataklizma bliska. jer je dovodio majstore koji bi mu podigli kule i zidove. jednom zauvek. jedino moje dobro i sve do čega mi je trenutno stalo. marta 1959) Ravnica od bogatog nanosa plodne zemlje crnice sa rodnim njivama i dobrim šumama. a kamena građevina najviša mera ugleda. posuta bezbrojnim selima. nošen brzim. I nikad tu iskustvo nije ništa koristilo niti su zdrav razum i logika pomagali. Sad je on dozivao. Po deseti. sve bi potonulo u gluvom nepostojanju koje mi ne možemo zamisliti. negde posle ponoći. I muzika ne prestaje. i trideseti put u životu on bi se uhvatio kako grozničavo traži alibi za prestup koji nije mogao počiniti. sile i bogatstva. odazvalo bi se. bistrim tala-sima. ja sam ga pio kao mleko.

Umro je žaleći se na nezahvalnost i neuviđavnost ljudi. To je bio svetski čovek. U tom trenutku znao sam da pred njom sedi sudski pozi-var. aterira u polumračnoj prostoriji sa niskom tavanicom i teškim zadahom lekarija. 419 . sa kanarincem u kavezu i nepomičnim mačkom u uglu provaljenog divana. Da bih se odbranio od tih predstava. koji je mnogo ljudi unizio i uvredio bez potrebe i opravdanja. Vi sigurno zamišljate tog čoveka kao zlovoljnog. a po smrti ostavljali ga. na nesavršenstvo ovoga sveta i svega u njemu. » Poznavao sam čoveka koji je svuda izazivao nered. Ja sam ga dobro poznavao. Bojim se noćnog gušenja kao more. zabunu i nezadovoljstvo. Već sam pogled na kamenu građevinu ulivao je ljudima spolja strah i poštovanje. svojoj deci u nasleđe. dah otežan. tamnozelene vrhove gora i večernje svetio nebo u daljini. Bronhi je su mi zapaljene. koji je mnogima mnogo naškodio. okreneš stranicu što je govorila o životu. pa da nastavi svoj put ka drugim kućama i drugim ljudima ovakvim kao što sam ja. A znam i ovo. Moglo bi se sa prilično tačnosti tvrditi da on nije znao šta je to zahvalnost. Isto kao kad u knjizi koju čitaš. čeka da mi uzme sve što se čoveku bez krvi i vidljivog nasilja može uzeti. Ta neznatna promc a u mom organizmu izme-nila je potpuno tok mojih misli i prirodu mojih predstava. Sad vidim kako je malo potrebno pa da čovek nestane sa ovog sveta na kome sunce u svom kruženju određuje uslove i zakon života. otresit i samouveren. vi biste mogli pomisliti da je u njemu bilo sve mračno i ispreturano. oštar bol. Ne. U nožnim mišićima slabost koju s vremena na vreme propara kratak. zajedno sa kamenim zgradama. kroz predvečernje ulice. a iduća stranica opisuje smrt i nestanak. prijatne spoljašnjosti i privlačan za mnoge. Njegova unutrašnjost bila je kao niz zagrejanih. *' Vraćajući se sa kratkog ali lepog putovanja. ili meni sličnim. a čelo hladno. Ali to ne bi bilo tačno. dižem se naglo i uplašeno sa ležaja. okruženu zelenilom i pojasom mira i lepote. Isto tako. Ali svaki moj avion.da mu niko ništa nije smeo ni mogao. Usredsređen je i miran. glava teška. dok su oni koji su u njoj živeli nosili u sebi od rođenja osećanje moći i sigurnosti. izdvojenu i belu. bez razmišljanja i mehanički. u niske polumračne i zagušljive stanove kućnih na-stojnika. trajna privrženost ili osnovna ljudska pristojnost i obzir prema drugom čoveku. sa teškim dahom nekih lekova i lekovitih trava. čak i ne puši. posle kraćeg leta. Desnom rukom odvrćem ventilaciju i puštam da mi pravo u lice struji mlaz svežeg visinskog vazduha. Ponajčešća je ova: sedim zavaljen duboko u fotelji aviona koji leti na visini od preko dve hiljade metara. Strpljivo 418 27* Glas mi je dubok i hrapav. ugledao sam svoju kuću na bregu. svetlih i urednih kancelarija u kojima su sva njegova nepočinstva bila poredana i registrovana po najboljem sistemu. Gledam cveće oko sebe. ruke vrele. ali me misao jednako odvodi u gradove. Naprotiv. nastojim da izazovem u sebi druge slike. namrštenog i neurednog osobenjaka. budući da je kamen jači i otporniji od zemlje i drveta.

veličanstvena jeka. Ali za vreme čitanja javljala se 421 Grmljavina u Dubrovniku. znači sve više sužavati krug svoga interesovanja. to je u stvari torba koja je s vremenom srasla sa našom odecom. teški su od misli i briga ali mirni i dostojanstveni. stoga se ponajčešće lome i nestaju pre vremena. više ideja grmljavine. To je nezgoda koju kod velike većine ljudi donose godine i starenje. stvari se zloupotrebljavaju i slabo održavaju. kad mi je bilo dvadeset godina. dok ovde umiru prirodnom smrću. Sav je čovek jedno sa svojim delom. istrošeni. a ispod njihove niklovane površine proviruje žuta legura od koje su pravljene. Ceo nameštaj i svi uređaji po kući ostareli su i dotrajali. strasno (sladostrasno!) čitao romane. jer se sve u njima drži u ravnoteži. Onaj što pokiva neki sahan. ali blagom upotrebom mirnih i zadovoljnih ljudi. ali oslabile i istančale. 420 . Ljude koji su dosta mlađi od nas mi redovno i ne umemo da posmatramo. gde stvarni gromovi stvarno biju. slavine u kupatilu isto tako. a još manji koji uspevaju da se odbrane. mogu i umeju da se brane. starački malokrvno. Senilne brave. to je jedini oblik umiranja i smrti kojeg se treba bojati. tvrde zemlje. Kad se predveče vraćaju kući.Sarajevski majstori. Džepovi na našem odelu nemaju veze sa prvobitnom namenom odela. znači živeti od gotovine čija vrednost svakim danom opada. Takvo stanje. Stoga se i danas dešava da pogrešno skrojeni ili nevešto postavljeni džepovi pokazuju svoje poreklo i podsećaju na torbe koje nisu uspele da se uklope u kroj i izgled našeg odela Sećam se da sam. uz breg. ali na nekoj ogromnoj i savršenoj. Među skrštenim nogama mali nakovanj. prozori se zatvaraju ali nepotpuno. oči i ruke se gube u sitnim. Mali je broj ljudi koji od takvog načina starenja hoće. pa prema tome ne možemo ni da ih razumemo ni pravilno ocenimo. isto onako kao što donose fizičko slabljenje. gruba i nagla kao na kopnu. u našim krajevima. dobro sračunatim udarcima čekića. kao na pozornici. sa punim zembiljem na leđima. Dole. uz dobro održavanje mnogobrojne i savesne posluge. stenja i planina. Ona je mukla i daleka. a ne oštra. boljim hotelima u Opatiji. taj ublažava zle strane starosti. Ali onaj ko to bar u izvesnoj meri postigne. Tamo negde iza brda zatutnji samo nagoveštaj o tom svetu suve. U starim. Džep. I dah je podešen prema udarcu. Mirno starenje i postepeno nestajanje zgrada i predmeta. Stariti znači postepeno gubiti sposobnost da se prima i posmatra život u njegovom nezadržljivom i nepredvidljivom toku. može se videti nešto što se retko viđa u našim krajevima. koji su građeni devedesetih godina prošlog veka. Brave na ormanima i na vratima još su u redu. dok ovde od svega toga dopire samo ublažena. sve se više usamljivati i podlegati robovanju navikama. ovako u letnjim mesecima. postala njen sastavni deo i našla svoje mesto u estetici ode-vanja.

Covek koji stari. slabi. njegovo telo. pored njegovih dela. Obe vilice su sada ve-štačke. drveta i kože pomoću kojih se to telo kretalo i održavalo na površini. odlikovanja i njegove biblioteke. ali ostali ipak neuki i nevešti dečaci. ali što je preče: pisati. Cesto mi pred unutrašnjim pogledom iskrsnu lica odraslih onakva kakva su ostala u mom sećanju iz ranog detinjstva. « Savršen dan. krnji se. praćena željom da porastemo i postanemo »-veliki«. neženja. beskrajno malenim pokretnim žarištem. Kad danas-sutra profesor umre. On je počasni doktor nekih stranih univerziteta. štap aparat za pojačanje sluha. Njihovi pokreti i postupci izgledali su mi značajni. otupeo je za priznanja i odlikovanja. važni i puni smisla. smanjuje. Na tom telu koje se zove njegovo sve je manje njegovog. zvanjima i poslovima. Tome treba dodati suspenzorium. Ono mu je služilo kako--tako pedesetak godina. Profesor univerziteta. što njihova imena niko ne izgovara bez neke titule: gazda. sve manje rumen a sve više zlatan i proziran. Pa. Osvanuo je jutros izvijajući se polagano iz rumene izmaglice. iščezava. on prima na tuceta stranih časopisa u kojima se često i on po-minje. što igraju neku ulogu u životu i što od svakog od njih ponešto ili poneko zavisi. ostaće iza njega. ali što je dužnost: pisanje. koje nikad nije bilo posve zdravo ni mnogo snažno. stari. ambiciozan. i sad mi letnju lektiru muti stalan pre-kor samom sebi da bi trebalo izabrati ono što je manje prijatno. pripitkuju ih ili mole za nešto. I onda je počeo da raste sam iz sebe. a najviše na tome što su odrasli i zreli. i pored toga mnogo stvari i sprava od stakla. samo nešto malo tela. ružnja. Cesto mislim da su to isto osećanje. metala. ili doktor. a zanemarujem ono što je teže. uloške u cipelama. dan bez oblačka 423 422 .u meni stalno griza sa vesti da činim ono što mi je prijatnije i lakše. i za svoje telo koje je u dotraj avan ju. a sav naš dečački život samo nevešta petljavina. objavljene i još neobjavljene. samoživ. i da taj ozbiljni i dostojanstveni život i postoji samo u očima dečaka koji ga gledaju i priželjkuju. član nekoliko akademija. ja u nama ne mogu nikako da vidim te važne i ozbiljne ljude kakvi su bili naši očevi i dedovi. kad smo moji vršnjaci i ja odavno odrasli. To su ponajviše brkata i teška lica ozbiljnih ljudi kojima sam tada toliko zavideo na njihovim godinama. Dijete. pa i oštareli. naočare i lupe razne boje i jačine. živi za svoje teze i teme. a ne čitati. nečujno i sporo kao cvet. gospodin. kao kristal bez greške. Prohladan. sa suncem u sebi. ugled i slava jednako mu se šire svetom. možda. učestvuje na kongresima u inostranstvu i svim velikim svečanostima u zemlji. imali u svoje vreme i naši očevi. diploma. što ih svi uzimaju ozbiljno. evo. ali sad je on sluga toga ćudljivog i gotovo nepostojećeg tela. da u našim radovima i postupcima nema ni onog smisla ni one samosvesti ni sigurnosti. jedna ribica iz kraških jezera nosi u zoologiji njegovo ime. lekovi i lekari oduzimaju mnogo energije i skupocenog vremena. zauzeli položaje i osnovali porodicu. I sad često bežim od pisanja kao od hladne sobe ili mučne samoće. čajevi. jedno oko je stakleno. U isto vreme. Sve mi se čini da smo ostareli i poružnjali doduše. Danas. banje.

tope se. Zeki-efendija. tačnije rečeno: menjaju smisao. Strah me je tolikog savršenstva. studen koja je celog dana ležala nisko pri zemlji. * sam u životu dozi veo. nebo sve više bledi. jer odjednom ne znače više ono što su do maločas značile. Razgovaraju njih trojica. neočekivano a nejasno značenje. šire i pretvaraju u mrke i srebrne suze koje klize niz stranicu. i zato vaš put u Beč ne dolazi u obzir. Pa ipak je u neuhvatljivom trenutku počeo da se menja. kao savršeno delo. kao trenutku odmora. Pre Rima i pre svake pisane reći i zapamćene istorije desilo se nešto sud425 . kao što izgleda. Ima nešto drugo. i rekao mu: — Bojim se. Smenjuju se sjaj sunca i tama — i ona hladna i čista. i u njima. Reč gube smisao. da će zaista neko doći. Tada ga je pozvao general Jovanović. evo. govorio je o Heloizi i Abelaru. Tada je tako jako da mi se čini da se mora ispuniti. prvi Da li sam to osećanje očekivanja poneo iz snova — iz mojih neverovatno zamršenih a često strašnih snova — ili se ono razvilo pod uticajem svega što 424 Pre spavanja. ambiciozan Jevrejin. da to nije. ninogo dublje i važnije. a sad odjednom kao da čitam nešto o starom Rimu. što remeti moje misli pri čitanju. saznanju da je sve zlo ne samo objašnjeno i otklonjeno nego i zauvek zbrisano i predano zaboravu. neko miran. velika i teška nesreća nego slučajni i prolazni nesporazum. ali dobivaju neko novo. Zeki-efendija. tek to osećanje teskobnog očekivanja razvijeno je u meni do najveće mere. opet počinju da se rumene ivice vidika. Ima trenutaka kad potisne sva druga osećanja u meni. i to sasvim određeno o agrarnim nemirima iz drugog veka pre naše ere. niti mu ko može naslutiti kraj. moćan i pouzdan. I sad. krug mirnog oktobarskog dana iznad svakog imena i smisla. naizgled posve drukčije. da biste se suviše zamorili igrajući sa visokim ličnostima na dvoru.i vetrića. —Sta se krije na dnu poljupca? — upitao je —Novi život. Zbog toga je kao predstavnik Jevreja izabran u deputaciju koja će ići u Beč da caru Franji Josifu čestita srebrnu svadbu. silazi sa nebeskog svoda čije krajeve već rubi sumrak. sin sarajevskog trgovca Žutog Rafe. na kome ne možeš otkriti ni najmanju slabost. hvatajući se čoveku za listove. koji je čvrsto zaseo pod modrom kupolom. Tekst koji se istopio pred mojim očima. video. diže se lagano. slova se mrse i mešaju. Zeki-efendija se zbog te počasti toliko poneo da je pričao svuda po Sarajevu kako će igrati valcer i kadril sa caricom JeU-savetom. Poslaćemo nekog drugog člana Jevrejske opštine umesto vas. U podne je izgledao kao osvajač. —Bezdan. tadašnji guverner zemlje. i javiti da ništa od svega nije istina. Sunce. da su sva strahovanja neosnovana. iz šume se diže senka i nagoveštava suton. čuo? Ne znam. i to sam od sebe i ostajući uvek dosledan sebi. Knjiga se izmiče iz ruku. I tada se sav prepuštam. znao je ponešto nemački. Ali uviđam da ni to nije bitno ni glavno što treba znati i o čemu treba razmisliti. živahan. a ne da mi da zaspim. Odgovorila su druga dvojica u isti mah. kao brušena i glačana! — i spremaju se da zatvore.

neka velika nezgoda. uvek. ma i najmanji trag. moraju da učine neki pokret. One ne podnose tu devičansku. Sam šlep i gluh. opet sam kao vrtoglavicu osetio nemir. Izgleda kao da se tu pomalja 427 Kakav je to vetar? U daljini grmi kao nago-veštaj zemljotresa. kad se sve sabere. na neki svoj način. Kidajući se i lomeći kao mamen. pratio talasanje mora i njihanje broda na kome putujem. ali prisutna je. U pognutoj silueti nekog drveta koje se ocrtava u dnu vidika. u njemu beskrajnu žalost svih nemira i lutanja. To je moja briga i moj posao. U toj želji ispeo sam se na zeleni brežuljak blizu morske obale. udvo-stručava umor i bol dana. sposoban samo da patim od te neodređene i teške misli koja mi leži kao kamen u grudima. prodire kroz zatvorene prozore i vrata. Pri tome pisti i cvili tako neobično da rasanjen čo-vek. za vreme stanke kad ćela dvorana uzdržana daha očekuje idući udar. on spavačima silom otvara oči i do bezumlja nadražuje sluh. Otprilike kao što deca ne mogu da ne povuku prstom preko zamagljenog prozorskog stakla. njegova studena rika prelazi prostranstva. granajući se kao osvajačka vojska. imoseći svoju diišu u ludu i pustu stihiju. ili pri ovlašnom. čuje 426 . i nagonski zaželeo da po-begnem od njega. ili bar da uzdahnu. izbezumljen prolaznik. opkoljava gradove i. on lomi i trga sve ispred sebe. samo nekoliko nedelja u godini. prosipa jezu po koži i razgara nesanicu u čoveku. nemoćan. pretvara u tanak mlaz i uvlači se kroz najmanju pukotinu. ledena volina dahom glečera i snežnih ravnica. u brzim pokretima i krtim recima prolaznika.bonosno po čoveka. Kako mu ne otvaraju. on lupa kao pijan. on tutnji i šumi kao da se nepregledan niz lokomotiva približava idući uporedo. i u najlepše doba godine. brzom rukovanju sa njim. a kad stigne do mojih prozora. pun kupača. jer dotle ja neću moći ni tvrdo zaspati ni išta mirno čitati. živi posle narovašeno. u naročito hladnoj suvoći koja se odjednom oseti u glasu čoveka sa područja košave. u zloslutnom očekivanju. Naprežem se da pružim ruku i da ugasim svetlost. Kad sam se iskrcao u dalmatinski gradić. Sad je sve to izbilo na svetlost dana (ili noći) i treba da se raspravi. dirajući ga u najosetljivije mesto. i svom silom nastoji da čoveka pretvori u bespomoćno klupko jada. Zanimljivo je posmatrati ljude na koncertima. ulazi u sve ulice. uvlači se pod pokrivače. I svi predeli u prostranom području hladnog vetra nose na sebi. To i nije vetar nego prokletstvo i morija. sa teškim sećanjem. a ja sam umoran. otima časove počinka. on se odjednom. objasni i raščisti. da se nakašlju. kao u strašnoj priči. Ceo dan sam na brodu gledao pokrete i slušao razgovore putnika. A ono što mu jedanput odoli i ostane ćelo i uspravno. kad se primakne. jer tu oni pokazuju neke svoje i dobre i slabe strane koje inače nemamo prilike da vidimo. iako znam da mi u tami neće biti ništa drukčije ni lakše. svih osama i napuštenosti. čistu tišinu i sve u njima ih neodoljivo goni da na njoj ostave svoj. Na samom vrhu sivkasta velika stena. ima žena (to su obično punačke i zrelije dame) koje na klavirskom koncertu. Na primer. neki težak nesporazum sa nedoglednim posledicama. I da li je to vetar? Muče ta siva. tajanstveni pečat košave. da se utvrde odgovornosti i ispravi krivica. turista koji traže sobe i domaćeg sveta koji ide za poslovima. To treba da se svrši što pre. Ona duva.

Opet! I ovde! Mnogo puta za mnogog od nas taj nemir ostaje nevidljiv i nečujan. Vlaga koje u ovo doba godine ima još dosta. da se naslonite laktom na najnižu smokvinu granu koja se spušta sve do kamena. Jesam! — Pa šta? Svi mi jesmo. A kad malo analiziramo takav stav. ne-osetljivi i nepokretni! Ne poznajete i ne priznajete nikog oko sebe. »sta-nac kamen«. Ćutim! — To nije radnja. jer inače se nigde ne priznaje i ne kotira. Stojite u mestu! Pa šta? Kao da stojati i postojati. Zato što se ne krećete s mesta. I ni milimetra dalje i nigde više. I to je — ništa. a da se oduprete nogama o zelen busen dobre zemlje — i vi možete. u izuzetnom trenutku. a kad je još ovako navrh brežuljka. jer samo to: biti. A od toga »ništa« vi ste napravili naročitu vrstu savršenstva.ogolela okosnica toga inače svuda obraslog brežuljka. naravno. to je najlakše: jesam i ćutim. Pokraj kamena raste smokva i dodiruje ga lišćem sa najnižih grana. na moru. kao živ žubor bezbrojnih sudara da čujete govor svega oko sebe. vi mislite da ste savršeniji od onih koji gamižu. kruti. A sve ono dole što sam ostavio iza sebe. Pa onda da prosuđujemo i ocenjujemo i vaše ćutanje i vašu gordu nepomičnost. osluhne i sagleda tu »tišinu«. čak i ovde na uzvišici. ne kazujete nikom ništa o sebi. I mi treba već jednom da vam kažemo istinu: vi ne ćutite što hoćete. Stena: (ćuti) Vlaga (svađalački i pedantno): Takvi kao vi nemaju šta da kažu i ne mogu. i kad nema oka ni razumevanja ni za kog drugog. Sa mnom se razgovara otporom i ćutanjem. onda zaista ništa drugo ne postoji. jer to ja za vas izgovaram. kad je neko kamen. ne znači ništa. Ali ko pronikne. Stena: (ćuti) Vlaga: Dabome. kao podmukla snaga koja ume samo da razara. znači i nešto biti i značiti. i stalno ratuje sa kamenom. znam ja sve vas koji ste gospodski usredsređeni na svoju ličnost. on vidi samo toliko da taj lančani prenos nemira nema kraja. Kamen i zemlja. vlaga i biljka sa svojim listom. sačinjen od samog nemira. hrani tu smokvu. O tom biste se lako uverili kad biste uopšte mogli ma šta da uvidite i priznate kao objektivnu istinu. Kad biste bili ono što mislite da ste i vredeli onoliko koliko se sami cenite. Stojite i ćutite. ni za koga! Vaše samozadovoljstvo važi nešto samo za vas. samo je odjek opšteg nemira koji se iz nepoznatog središta širi svuda i prenosi na sve. ja »podilazim« i »podrivam«. to bi. nije čak ni reč. bilo mnogo. Tu svoju trenutnu iluziju mi nazivamo tišinom. isto kao što mu se ne vidi početak. Ja sam niko i ništa. — Tako i vaša nemost i vaša nepomičnost nisu plodovi nekih vaših slobodnih odluka ni svojstava kojima se voljno služite. idu ili lete. To je sve. Vlaga (šapuće. ali čujno i uporno): Tako dakle! Preko mene i svega onog što ja kažem prelazi se bez reci. nego osobine kojima robujete. kako voli da ga nazivaju. svemu svetu na vidiku. jer nemate šta da kažete. da se maknu. Dabome. Vi niste smogli ni toliko. na brodu. uljez bez lica i imena. neko kameno dostojanstvo. i niko od vas ništa nema. niko se nije sam ni popeo ni spiostio do tačke postojanja. i u tome nema ni zasluge ni krivice. i kad bi hteli. I vaše duboko i značajno ćutanje ne bi imalo ni imena da nema nas koji ne preziremo govor. Ali vaše mere i ocene važe samo na prostoru koji vi pritiskujete svojim obimom i svojom težinom. To da utvrdimo pre svega. samo po sebi. cvatom i plodom na svetlosti predvečernjeg sunca — sve je to lanac složenih odnosa. niko nije dostojan pogleda ni odgovora! — O. Dovoljno je da sednete na ovu kupolu od kamena krečnjaka. nego što ne možete drukčije. kratko i slučajno. svima teško a ni na čem zasnovano. u gradiću. odmah vidimo da to ne kazuje i ne objašnjava ništa. Onda da vidimo šta znači to prezrivo 429 428 .

sa korenom da razgovara. kao ni to što se neki i neki uvijaju oko Vaše Nepo-mičnosti ili naslanjaju na nju. Dabome! Stena: (ćuti) List (pošto je dugo ćutao. ali ne pravo i neposredno. (2ivlje): Uostalom. naprotiv. ni dao mu položaj ni silu koju ima. — Tako je. Sto se nas tiče. ne samo sunce i vas nego i prezrenu vlagu iz zemlje. i borbene snage« bez lica i lika? Nisam ja valjda izmislio ovu veliku stenu. Pa valjda i ja koji sam izložen na ovom čelopeku. a prave se da ne čuju i ne shvataju glas iz tamnih dubina. to spada u moj redovni posao. naravno. To neće učiniti ni ta bubica što. a ne da od mene traže odgovore i rešenja koja ja ne dajem i ne mogu dati. ćutati. izdaleka. Ja menjam oblik svima stvarima sa kojima uspem da se povezem. kao da govori nekom trećem. i sve novim oblicima bogatim život i pronosim ga preko krutih granica prividno utvrđenih stanja. i da mi nešto zamera i prigovara. pravo. a moja grana ima svoje deblo i svoj koren. svetao i lak. umesto da mi njih pitamo zašto i kojim pravom nam postavljaju takva pitanja. A vi? Vi ste svoju nepomičnost proglasili (naravno ćutke!) stavom. naravno na tuđu štetu a na svoju korist. ne slušati ih. uvređeno. I zato je zaista najmudrije ne odgovarati na njihova zajedanja. Vi mu robujete. imam ih u izobilju. ja to i predajem dalje. Vi niti ste ga stvorili niti možete bez tuđe pomoći da ga promenite. ali lukavo krijući svoje veze sa tamnim dubinama. ne možete da uvidite. to je drskost posuvraćenih i nezdravih priroda. i to nikad u lice. i dajem ih drugima. iskorišćujući sve oko sebe. nego u stranu. a u stvari vi nemate stava nego vaš stav »ima« vas. I samo pakostan ili lud čovek može svemu tome da daje neka druga objašnjenja. vi ga i nemate. »Zašto ćutite?« pitaju nas. Ko želi nešto da pita i sazna. bolje bi uradili da potraže sebi sabesednike na drugom mestu. naslanjan ja na kamen i razgovora sa suncem. za razliku od teškog glasa Vlage i dubokog ćutanja Stene. Ima Stena pravo. taj treba sa protivne strane da pristupi. Svi mi i uzimamo i dajemo. a i ne pomišljaju da oni nama objasne zašto neprestano šapuću. Obletaju nas i bockaju neopravdanim i besmislenim pitanjima. Od njih. Ja sam samo jedan od tolikih listova. ćutke mileći po vama. isturio ga na visoko nebo. A samo poremećen svet meri i broji ta uzimanja i davanja i stvara od toga obaveze i zaduženja. Nisam ja pronašao sunce. zatreperi i sa nela-godnošću odgovara. ne treba očekivati da vam kažu istinu ni da nađu bar toliko hrabrosti pa da potvrde ovo što ja kažem i što i sami uviđaju. blebeću. Znači. A kako stoji sa vašim oblikom? On je vezan za vaše postojanje. Njihovo ponizno (i zainteresovano!) ćutanje podržava vas u vašem stavu i mišljenju. 431 . Ja imam svoju peteljku i svoju granu. ali prikriveno uzbuđen i očigledno zajedljiv): Oni kojima je do raz430 govora i prepirke. gde nije lako biti ni drvo ni kamen. Meni hoćete da kažete da nemam oblika? Ali ja imam mnogo više od toga. Sto god od koga uzmem. Meni nije do toga. mi se krećemo i dejstvujemo i svaki naš pokret ima svoj stav. A to sa »uzimanjem vlage iz dubina« i to je samo priča dokonih i zavidljivih suseda. A što vi to ne uviđate. A što se tiče moga »treperenja-«. Samo budale mogu da misle da svi treba da znamo sve. J da smo svi odgovorni za sve i svakog. to ne menja ništa na stvari i ne smeta istini da bude istina. Glas mu je. šta hoće od mene te »preduzim-Ijive.gledanje s visoka na nas koji se krećemo kao na bića koja nemaju svog stava ni određenog oblika. nego uvek podmuklo. kao ni vesti dovitljivi gospodin Smokvin List što se sunča naslonjen na vas. ili viču u sav glas. traži zaklona u vašim pukotinama. da bi sada neko imao prava da me pita zašto se naslanjam na kamen i šta imam da razgovaram sa suncem. a kamoli laki list na vetrovitu mestu? U stvari. Prema tome nije tačno da ja nemam svog oblika.

Muči me i nemirom šiba i jedno i drugo. dug i pedantan govor. osramoćeni. sve bliže. sreć-nim prolaznicima. i postojanje i nepostojanje ■— da bi sve to moglo biti obmana. ali ja ga više ne čujem. Ko nije svestan postojanja i ko aktivno ne učestvuje u životu. živeti!« Vidi se. sna i odmora. Ili samo nemušti nagoveštaj nečeg trećeg. sklanjate se u ćutanje i preziranje drugih. Cak i na samom tom prozoru cvatu u saksijama dva savršeno lepa cveta. u tome je vaša taktika. taj i ne živi i ne postoji. Plašim se i svoga dara i svoje nesavršenosti. a ipak znamo (znamo po sebi!) da one postoje i da su življe. To je vaše područje. jače. taj mora da beži zbunjen. 28 — Znakovi pored ptita 433 . Vlaga otpočinje nov. dodiruju se gotovo. u životu. mislim jednako o onom što sam čuo na brežuljku. bežite od razgovora i sudara.Vlaga (ne mogavši više da izdrži. ili još bolje: gotovo samo i jedino sebe. zatim. Spuštajući se. I vaša je pesma jedno te jedno: Postojati! Živeti! — Da. ništa ne saznaje. u pravu? Ja se pitam kako vam se ne dosadi biti uvek u pravu od pamtiveka pa do sada. ne bih li tu našao malo tišine. Priznajem da bežim. i film o njima. i samo vi. A kako i da bude kad nikog ne možete do kraja da saslušate. tako blizu jedno drugom. samo je vi još i falš svirate. i teško umire. prekida ga): Da. Pred tom slikom javi se u meni moja davnašnja misao da bi sve to — i grad. jer sam napustio svoj položaj na stani i spuštam se natrag u gradić na obali. ali zašto postojati? I kako živeti? To vas ja pitam. zajedno sa ovim unesrećenim bračnim parom. A bežim i zbunjen sam i zato što sam čuo ono što se obično ne čuje. i sreća i nesreća. na kraju. svako za sebe. znamo dobro tu staru. nego traju i žive. kao i zato što znam da nisam čuo sve. zauvek rastavljeni. A vi opet odgovarate samo recima i recima. a tek ponešto od onog što govori njihov trenutni sabesed-nik. Pored prozora dvoje ljudi. Sa tim mislima već se primičem bučnom gradiću na obali. i od sada do vjeki vjekov. da. brzo stari. Idem da u samom središtu ljudskog nemira potražim nepomičnu tačku. ali se ne mešaju. iz osnova greši ko ga prihvati. Mi obično ne čujemo govor nemih snaga i »mrtvih-« stvari ispod ovog tla. Na nekom filmu. upropašćeni. Blago onima koji čuju samo sebe i onog sa kim razgovaraju. naravno! Za takve nema i ne može biti ničeg novog. pa mirna modra reka. List: (ćuti kao i Stena). Bežim. iskrenije nego sve što se izražava čujnim recima i vidljivim pokretima. I kome se desi da taj nemušti govor stvari 432 jednom čuje. samoživu hedonističku muziku. pa široka zelena ulica sa zdravim. i onaj koji ga gleda. vidi kuda ciljate. znamo. Vlaga (likujući): Dabome. kao odvojeni svetovi. i ljudi u njemu. nego samo mali deo večnog i opšteg razgovora. izvan dohvata naših čula. gospodine Zeleni Henriče! Ničeg novog tamo u vas! Kao uvek pod suncem! List: Naravno. ovako kao ja večeras. a mnogo pati. kad ste od samog početka vi. Nikad do tog trenutka nisam pomislio na tu prostu činjenicu: da su sreća i nesreća. Jer ko mnogo čuje (i mnogo vidi) taj. mnogo važnijeg. Vlaga (upada): Amin! List: Tako je: amin i krst! Sa takvima nema razgovora. prostrani parkovi. a nama nejasnog i nedostupnog. A kroz prozor se vidi: u daljini planine snežnih vrhova. Ali šta to znači? Mi ne čujemo ni tok neizrečenih misli koje biju i plamsaju ispod onog što se vidi i čuje na nama i oko nas. bračni par. »Postojati.

sportista. sa promuklim glasom. ubrzo — potpun zaborav. sve dok se gonjeni. on se probijao kroz život kao što se drugi probijaju umnom snagom. a zatim uklanjanje i. i tako pomoću apsurda dokazati apsurdnost svih strahota i snova. kao redak primerak i prototip raznih osobina koje se. kolebanje. nego je. mišljenom ljudskom mišlju. i jer uništavaju. Poreklom iz Dalmacije. pa sumnjičenje. ali vrlo retko ovako udružene i povezane u jednom jedinom čoveku. pa sud i osuda. ali rođen kao činovničke dete u nekoj bosanskoj varošici. kao sokovi u bilju i krv u ljudima i životinjama. ali to sa mišlju. takođe strašnim. raštrkane. Mnogi je od tih časovnika tako star i dotrajao da.) Sati koje iskucavaju časovnici na dubrovačkim tornjevima zvuče uvek kao noćni sati. govorom mislio. naročito. A sva pažnja. i mrtav — dobro živi. energija i ceo ogovaračko-ubilački arsenal okreće se prema novoj žrtvi. istinskom. ali mrtvac koji se sa dostojanstvom kreće i govori (govori!). i još strasnijim. kao što lažni biser liči na pravi. i želja da se već jednom zamukne i pusti to nemerljivo i nerazumljivo vreme da teče kako teče. On nije recima izražavao ono što misli. Prvo dođe ogovaranje. Svakome je bio lak. prosto ne verujete da će 28* 435 . nalaze kod hiljada drugih ljudi. Portret. ili da ga pozove na odgovornost za ono što je obećao a nije izvršio. ali hajka ogovaranja raste. gotovo mrtvac. ali prijatna i na svoj način korisna čoveka. zbog reci i — od reci. bez imena i računa. histerično. Žrtva se brani hladnokrvno ili ogorčeno. zavisiti. ravnodušan ili čak prijatan. Za njega se s pravom može kazati da je živeo recima. kao povetarac. jer je u stvari bio potpun glupak i 434 Nije Iako ni jednostavno opisati kako u Firenci toga vremena kleveću i ruše ljude. Da. prvi tenor u pevačkom horu. darom i radom. on zaista stoji preda mnom kao slika. Već sam se tako navikao na to da ponekad snivam kako bih strahotu jednog sna mogao preva-zići i suzbiti drugim snom. zazebli i ne-podmazani. bio je službenik u Trgovinskoj komori. kao more. iz noći u noć. i postoje samo utoliko ukoliko uništavaju. Tada dolazi prljanje. Tako redom i bez kraja: uništavaju dok postoje. i to tako kao da je ona i prva i poslednja.* Bez prestanka me. pre ili posle. Nikad niko nije pomislio da uzme ozbiljno ono što on kaže. Ličio je na ne mnogo pametna. Oni jedva nekako stižu da sa-opšte građanima čas. bezveznik. pohode strašni snovi. Bar na recima. ne zamori i nekom svojom neopreznom rečju ili nepromišljenim postupkom ne potvrdi tačnost bar jednog od hiljadu grehova koji mu se pripisuju. već prema temperamentu. nije imalo nikakve veze. tako reći. bio je sve ono o čemu je smeo i umeo nešto da kaže. (Dvorište Pala te Medici. op-šte i neprestano ogovaranje u kome ima u podjednakim dozama zlobe. nejednakim u pojedinim otkucajima. A ono što bi uspeo da kaže samo je ličilo na neku misao. Tom svojom lakoćom i potpunom nevažnošću svega što je govorio. sumnja u brojanje i brojeve uopšte. slušajući ga u ponoć. kažem »ličio«. A umeo je mnogo i smeo sve. bezumno. kao svetlost. fotograf-amater. a ispod njihovog zvuka oseća se zamor. Ukratko. aranžer balova i svih dobrotvornih priredaba. neznanja. računa i.

da ipak treba živeti po diktatu časovnika sa tornja. a priznanje i aplauz dolaze sto i više godina docnije. prodre do naše svesti. ranjenike i poginule. Znam. i kako u svako doba kazuje isto: da je otkucani broj lažan. Crna misao zamračila je svetio jutro. Ti su otkucani sati podnošljivi samo zato što smo navikli na njih kao na svoj dah. igra priviđenja koja me prati celog života? Da. u noći.. ali ko mi jamči da i sjaj ovog jutra nije takode »neosnovan« i samo varka čula. mene. i ne razmišljamo o njima. Izgleda vam da će se kod sedmog ili osmog zagrcnuti samrtničkim ropcem i izdahnuti. ponaj češće bez slave. naprotiv. Posmatrao sam u toj igri patnje zarobljene de-vojke i nemilosrdne udarce ratnika. Ili. da će se ubrzo pokazati da je ta misao neosnovana.. i ostati kao prazna ljuštura školjke na pustom žalu bezmernog vremena. ponavlja se stalno niz sitnih. i to tako kao da nikad nije ni postojao. uskoro će se pokazati da razlog strahovanju.moći svojim sipljivim glasom do kraja iskucati svih dvanaest udaraca. kao da nikad nije ni bilo. što ih pravo ne slušamo. petnaest. stranci su posmatrali tu naivnu igru koja se stolećima održava i prenosi sa naraštaja na naraštaj. ne postoji.. i ono će biti. ali da ni to ne pomaže. koji je bio početak i smisao moje crne misli. utvrđenih i osvešta437 438 . daleko od očiju sveta. i. Pa će i ona nestati kao priviđenje. i sve svode na malu i smešnu meru svoje hipertrofirane a nejake ličnosti. zaboraviti i izneveriti svaki račun i sve zakone mehanike. Većinom stariji ljudi. I mislio sam: strada se i gine stvarno i nemilosrdno. ali pošto je najpre popila svu svetlost jednog od mojih izbrojanih i nepovratnih jutara. nikad stvarno i ne čujemo. jer je smrt već postavljena negde tamo ispred naših od-brojanih sati. da će. Kad brod pristaje ili kad napušta luku. praveći se da veruješ u njihovu računicu... obična varka 1 trenutno slepilo duha. kad im je sudbina dala da se u ovakvoj lepoti rađaju i u njoj žive. mi vidimo koliko je nesiguran i stravičan. najposle. odjednom sišavši s uma. komandnih uzvika i odgovora. pobednike i pobeđene. Ali dotle će proći i svetio jutro. A na jedno od narednih jutara pašće opet crna misao. uz dobru ulazninu i buran aplauz. i produžiti da iskucava dalje: trinaest. da je sve što čovek može znati i pred uzeti teško i neizvesno. I odjednom sam pomislio da li će ikad doći vre-me kad će ratovi i patnje našeg naraštaja biti prikazivani bezbrižnim turistima kao naivne ritmičke igre. četrdeset i dva. devetnaest... bar za Gledao sam kako grupa korčulanskih mladića izvodi Morešku pred stotinak engleskih turista. Ali kad se desi da njihov zvuk. Šteta što ne umeju da ćute. ali važnih radnja i postupaka. kao dalek odjek i ublažena slika nekadašnjih ratova i stradanja.. tako sve dok neko ne istrči i ne ućutka ga kao luđaka koji se neprimećen popeo na toranj. Ovi južnjaci svojim neodmerenim i nepametnim pričanjem umanjuju lepotu i stvarnu veličinu ovih predela. i ničim se ne odati i ne pokazati svetu oko sebe ono što znaš i stvarno osećaš dok iskucavaju sati. tek kad sve postane igra i umetnost. znam iz iskustva. da stoga treba biti tvrd i oprezan. da je dockan. sa drugim razlogom i drugom sadržinom.

A neki dan mi se desilo ovo. Dan se otvara preda mnom kao zlatna i modra kapija. Prozori su stali da se tresu. posle večernjih sastanaka. ma šta. Kad sam sa naporom otvorio prozor. jer je pospan. To bi za trenutak unelo hladnu notu u naše oduševljenje. Krv u meni. a mi bismo odlazili u neku kafanu koja se dockan zatvara i gde se još moglo posedeti i porazgovarati. Sećanje. belo-modrim talasima i vedrim vidikom. Nisu ti razgovori. ma sa kim. to je naš zanos. naša naivna vera. ozarila bi nas kao veliko iznenađenje. čini mi se da je stara kao i ljudska plovidba sama. nego što ne mogu drukčije. ali onaj trezveni drug bi obično bio zaboravljen čim bi nas napustio. znanu i uzbudljivu kao večiti razgovor kopna i mora. Vetar nije opao. ne zato što hoću. sa svim onim što oni kriju i pružaju. a koja svaka prava mladost traži i mora da traži. I svaki put se između posade sa broda i onih koji mu pomažu da pristane i da se veže i ukotvi razvija živa. Kad bismo se. Dunuo je vetar sa severa. Pokreti i glasovi su drevni i kroz naraštaje uobičajeni. rastajali na već opusteloj ulici. osećam svoje dve ruke kao dva živa sidra. gonjena nekim veselim nemirom. sipaju prekori i psovke koje su dugom upotrebom izgubile svaku oštrinu i liče više na melodiju koja prati i olakšava rad. i da zajednički tražimo rešenja koja se ne nalaze. Pred nama se naglo otvarala neslućena perspektiva i javljala nada da ćemo još ove noći imati prilike i da čujemo i da kažemo nešto veliko. video sam u tami da je more puno visokih talasa sa belim krestama. ili jer mu valja rano ustati zbog nekog posla. i da je čujem u isto vreme na svim jezicima koji su ikad govoreni na ovom primorju. naravno. Posle jednog zamornog poslovnog sastanka koji je trajao do jeda439 U noći se iznenada promenilo vreme. Sa jedne i sa druge strane lete opomene. Pomisao da se još ne moramo rastajati. slaba ali dovoljna da me zadrže da ne krenem za varljivim glasovima svoje krvi. življe od života. I danas mogu da osetim te noćne časove davno prošlih godina mladosti. i da će još biti razgovora. Pridržavam se za stolicu i 438 . i naša silna potreba da budemo zajedno. A danas je osvanulo sunčano ali sveže jutro. vratnice da škripe i predmeti u kući da pucketaju kao da pred nečim opominju. kao neko toplo i svetio treperenje u krvi. Slušajući tu večito istu i uvek pomalo drukčiju prepirku onih sa broda sa onima na obali. Putovao bih i govorio. glasnih maštanja i sme-hh planova. Istina. uvek bi se tada našao poneki od tih mladića koji bi hladno i odlučno izjavio da on ide pravo kući. nikad đoneli ono što su obećavali. još uzbuđeni od živih razgovora. Pevušim stalno istu pesmu. manje ili više glasna prepirka. Krv u meni poziva na pokret. kao da nije moja. da ide svojim pu-tevima i da se pomeša i sjedini sa nemirnim. Pa ipak. opojno novo i izuzetno. lepo. ali ono što je lepo bilo u njima. htela bi da me napusti.nih drevnim iskustvom i hiljadugodišnjim običajima. neke velike i presudne odluke ili krupna otkrića. odjednom bi neko rekao: »Hajdemo negde da popijemo kafu i posedimo još malo!« Svi bismo tada oživeh kao da nas je odjednom ogrejalo neko dobro noćno sunce. sve to teče kao da se danas dešava prvi put da brod ovde pristaje i da u ovom trenu i na ovom mestu treba pronaći najbolji i najlakši način da se to bez štete i dangubljenja izvrši.

A one koje bi mi se mogle svideti (osećao sam da takve postoje. Nas dvojica smo šetali još dobar sat gotovo pustim ulicama na kojima se osećao miris lipa. Ali. pravi i ispravni. jedan od učesnika. podne jasno i veliko. Taj dobar dan prati te do u noćne sate i. i ja zaćutim. nesposobni da išta drugo smisle i kažu. fine svetlosti. ne znaš mu imena i nisi siguran da li je to uopšte pravi dan. I sve se dešava i izvršava onako kako je predviđeno i utvrđeno. * Smatrajući se od rane mladosti nesposobnim da ikog istinski voli. Znaš da se sve završava i mora jednom završiti. Jedino čempresi. Kako su nejednaki dani i nedelje. kakvi susreti i zadovoljstva čekaju od jutra do mraka. Nemate šta da kažete. Utornik. A sada. Ali to ne traje nikad dugo. nešto što ne cenim kao savršenstvo. Jutro je sveže i bodro. i samo uvis!-« I to ponavljaju neprestano. Većina je dočekala predlog kao šalu. odbila ga. nisu mi se sviđale. on je i nehotice sve činio kako i njega ne bi niko trajno i potpuno zavoleo. posedala u kola i otišla kući. pa i sam suton ne rastu-žuje i ne obeshrabruje čoveka. gluvi za sve što drugi govore. stao je za trenutak na ulicu. nepokolebljivi i dosledni! Uvek pravo. kažeš sam sebi. da popijemo kafu i posedimo i porazgovaramo? Iz njega je neočekivano progovorila naša davno prošla mladost. Neprestano žmirka i okleva. Zbog njih sam ćutao. bez podnevne svečanosti i dostojnog zalaska. 440 A ima i drugih i drukčijih dana koji osviću kao radosno dozivanje. Cutali smo ili razgovarali o beznačajnim stvarima. Ne zbog toga što mi se nije pevalo. ali sam osećao da me. nestane kao da nije ni bio deo tvog života. sklapajući oči na san. stalno prati prizrak moje mladosti koia je nekad rasipala snagu po tim istim ulicama. tako da su zaista dodijali i travki i drvetu. ozbiljan čovek na odgovornom položaju. ni ti njemu ni on tebi. Na obali mora. Kako nejednaki izgledaju! Osvane tako neki razrok. crni i tanki.naest sati noću. Nije bilo ni kafe ni seđenja. melodije koje sam znao. I tako i umine. i moru i kršu svojom samodopadnom gordošću. desi mi se da uhvatim sam sebe kako tiho pevušim neku melodiju iz kafana ili sa ulice. Nismo otišli nikud. nakazan. moj nepovratni utorniče! Hvala!« Kao dečak i kao mladić ja sam retko pevao sam pri jutarnjem oblačenju ili pri nekom mehaničkom poslu. i koje sam slušao kako ih drugi oko mene pevaju. Ja sam prihvatio. Izgledalo mi je nedostojno pevati. kažeš još: »Laku noć. mada ne bih umeo kazati ni pokazati kakve su!) ja nisam poznavao. i ustaješ i spremaš se. pa ma to bilo poluglasno i samo za sebe. slepi za sve što se oko njih dešava. a znaš i da se nikad ne može sve posvršavati. Brzo se u meni prene uspavana ali živa gordost moje mladosti. šezdesetogodiš-njak. samo bolje i prijatnije. iz godine u godinu sve 441 . a znaš unapred kakvi te poslovi. I to mu je polazilo za rukom. i bežeći od ljubavi kao od suviše teške obaveze. u poznim godinama. Sve je drveće manje-više nagnuto u pravcu u kome zimi duva bura. govore ćelom svojom pojavom i stavom: »Vidite kakvi smo mi. dahnuo duboko dah letnje noći i odjednom rekao meko: — Kako bi bilo da odemo negde. iako me je u grlu kao bol pekla potreba za pevanjem. kao krug tanke.

već star i sam. Ispod stare i natrule daske viri jednom trećinom tela sakriven pauk. To je sve.više i bolje. odvode natrag u ćeliju. i nikad da ih izbrojim. 442 U sudnici. * Jedna žena iz Obrenovca: — Ne možete zamisliti kako sam se napatila. Krupan. Pred činjenicom da je moguć takav nesporazum. samo po sebi neobično. ono što kaže izgovara nabustio. i jak. Tada. nepopravljivo i nepovratno izgubljeno. Mladog čoveka. Poslednja izlazi jedna sredovečna žena. postalo mu je jasno da čovek treba i može da voli nešto izvan sebe i da sa nekim ljubav deli. i naročito njene oči. Herceg-Novi. čini mi se. zastao je kao pred ponorom koji se ne da ni preći ni zaobići. A kad je u tome uspeo potpuno. siv. On to gleda smrti svojoj u oči i nastoji samo da ne odvoji svoj pogled od njenog. rtepenice. kad se probudim. Ali. Ćelu bogovetnu noć brojim. Snop prigušene mlečne svetlosti pada kroz visoki prozor sudnice pravo na nju i osvetljava je nekoliko trenutaka.. Presuda će biti izrečena prekosutra. Suđenje je završeno. a Beli mi priđe. I mrtvima ću. Jedna stara devojka: — To je bilo nekad. ili pri ne443 . a pogled po mogućnosti ne odvaja od tačke u koju pilji na zidu.. I jedno i drugo potpuno neočekivano. * To što snivam nije. Ali ništa se strasnije ni luđe ne može zamisliti. Mršav. višestrukog ubicu. Moju pažnju privlači njen hod. i — presvisnuo. pričati. U stvari. preda mnom grad pun strmih izukr-štanih stepenica kojima se zaista valja penjati i spuštati. Zapušten i on i sve oko njega. neobrijan. u poneđeljak oko devet sati izjutra. Uvek gleda u jednu tačku. nerazumljivo i neobjašnjivo. kad su sve pesme bile lepe! * ' Čuvar kupatila. ili koje gledaju kud niko ne gleda i vide što drugi ne vide. Ne radi ništa. mrko. sad je bilo sve dockan. Sedimo i razgovaramo ne-gde. Ne govori ni sa kim. ukoliko baš ne mora. u snu. Sedi po ceo dan u senci i pomiče se sa njom. koje ne gledaju nikud. jer veruje da će ga ona uhvatiti i zadaviti ako samo za sekund jedan uspe da mu zavara pogled. on je. ali naročito sa ženama. on nosi u sebi tešku bolest i sav je opčinjen i para-lisan strahom. odjednom uvideo da se prevario na samom početku mladosti i varao celog veka. Dešava mi se to i sa muškarcima i sa ženama. Umro je ne izme-nivši ljudske reći sa živim čovekom. Pri tome osećam ne samo stvarni umor nego i jezu teškog sna iz minule noći. Svet iz sudnice razilazi se polako. kratko ošišane šiljaste glave. u vozu u kom smo se slučajno sreli. Crni odstupi. hod mesečarke. Po svemu bi se reklo da je to neki namćor povučen u sebe i dovoljan sam sebi. A u svitanje.

. I tako redom. onaj što ga zovu. i jako. Bez ptice ili vlati trave. negovana. laje.. niko ne zna s kim ni od čega. ni na drugi kamen se ne naslanjam. isuviše se dobro zna.. Srećan. Nebo. pominje neku grbavu kćerku ili sina koji je prešao tridesetu. Sumi i pucketa talas njenog govora kao krcka-nje lišća u čeljustima čitave najezde skakavaca. A žena. a koja živi u Svajcarskoj. znate. sva drhti od neke slasti i govori. Sitna neugašena žeravka koja me peče i tišti dok veseo stojim na suncu. Kamen sam. Sitan. jer njen govor počinje od čamotinje da stvara pustinju. dugo. ja počinjem da vičem kako ga sada prvi put čujem. —. Snivao sam da me boli najbolnije mesto u menL T)uboko. Samo kamen. Sa prvim talasima dnevne svetlosti stala je da prodire u mene svest o stvarnosti i da sporo ali stalno potiskuje tlapnje i bauke iz noćnih snova. nezdravo rumenih obraza i tamnih očiju 445 . jer ona u svakom slučaju govori.kom nepredviđenom čekanju.? Ne! Kako je mogućno? Otac im je lekar. Njene reci doleću i nasrću u jatima. Mračno i nepodnošljivo biva oko mene.. kako ne! Onaj . palme i tu je cvile i povijaju se kao deca koja se sa vriskom otimaju kad majke hoće da ih kupaju.. jedna je udata za Jankovića u Beogradu. To jest. i brste i uništavaju sve što je živo i zeleno. bez glasa i pokreta. ujeda. —Ama. pljuje. Stojim pritajena daha. ne znam — branim se ja očajnički. Uzalud nastojim da se setim nekog dragog. i da bi pomogla mome sećanju. Dolaze priče sa ružnim pojedinostima o sinu homoseksualcu i kćerki koja nije ni devojka ni udata ni razvedena. kolje. I onda dolaze podrugljivi i uvredljivi nadimci i skandalozne istorije o mitu. grudi joj se nadimaju i oči sjaju kao da peva veliku ariju iz opere. cenjenog 444 i čistog ljudskog stvorenja. Žena priča ili postavlja pitanja. u smehu i raz-. i na njoj kamen. ali samo nekoliko prvih trenutaka. mrvi i — biva sve viša i šira i moćnija. Oko mene se sve više mrači vidik i sužava prostor. Cim izgovori novo ime. A ja sam srećan što neko ispunjava čamotinju oko mene romonom ljudskog govora. govori. « Pod zamasima vetra i čitavim slapovima obilne kiše čempresi. nije oskrnavljen imenom... ali sad nek stoji.. —Ne. sve dok me nije ispunila potpuno. kao skakavci. to je svejedno. Ali negde ispod te svesti — ne znam gde ni kako — ostalo je malo onog sni-vanog bola. i pretvaraju u prah i pustoš. — Vi poznajete Petroviceve iz K. punokrvna i dobro obučena. ne zove se nikako. Nigde vidika ni izlaza. brata koji je osuđen zbog privrednog kriminala. Počinjem da zaboravljam ko sam i šta sam i odakle sam došao. Najposle sam se probudio. ali žena me uverava da mora biti da ga poznajem. Trgovački pomoćnik u Višegrađu. njega znate . more i njegova obala. Vidik mi zaklanjaju gomile izmeta i pepela. sedi na svom sedištu kao na prestolu. a još nije ništa završio. pro-"tegljast. ne služi ničemu. pa pre vremena pušten sa robije.govoru sa ljudima. proneverama ili preljubi.

krotka i nestalna pogleda. Po ceo dan radi, a uveče je tako umoran da odmah zaspi. Umoran je i sutradan ujutru kad, pre šest sati, ustaje da otvori i posprema dućan. I tako umornog još ga muče i troše njegove misli. Ali, sve bi još i dobro bilo da nema nedelje i praznika, kad je slobodan. On ne puši, ne pije, ne mari za igru, ne gleda devojke. Ostaje mu da misli, čita i razmišlja. Osim osnovne škole u svom mestu, završio je i dva razreda trgovačke škole u Sarajevu. Čita popularno-naučna izdanja i novine, a u novinama ponajviše rubriku »■Život i nauka«. O svemu što čita razmišlja pomalo, ali stvarno u svemu traži samo potvrdu za svoju osnovnu misao. A ta je, kratko i sažeto kazana, u ovom: kako bi se sve štete, neredi, povrede, nepravde i gubici u društvu i prirodi mogli otkloniti, ili bar kanalisati, tako da život postane uredan i pregledan kao ravno i obrađeno polje, da se sve u njemu može predvideti, proračunati i okrenuti u korist društva. Ta njegova misao kretala se stalno oko toga kako bi se moglo izbeći ili bar ublažiti sve što je u životu neskladno, škodljivo ili izlišno. More, koje je sada stihija, da se »reguliše« i da ostane bez naglih promena i oluja, a njegova voda da se učini ne samo uvek plovnom i sigurnom nego i pitkom; reke da se ukrote i iskoriste; kamenjari i peščane pustinje da se učine plodnim i zaseju korisnim biljem; nagoni u ljudima da se isto tako savladaju, stave pod nadzor razuma i upute u pravcu stvaranja, umesto rasipanja i rušenja. — Da bi se sve to postiglo, potrebno je organizovati ljudski rad, umni i fizički, mobilisati velika finansijska sredstva, a to znači opet savladati mnoge otpore, ispraviti krivine i poravnati neravni. O svemu tome treba razmisliti i sve to razraditi i pripremiti, a zatim pristupiti ostvarenju. Obuzdati sve, u prvom redu čoveka. Stegnuti ljude i njihove strasti i prohteve zakonima, 446

ograničavati ih nemilosrdno, kažnjavati ako treba, pretvoriti svet u radnu koloniju ili koncentracioni logor, samo da bi se priroda ukrotila i ljudi upregli i iskoristili za postizanje viših ciljeva, i tako ih usrećiti i protiv njihove volje. Ne prepustiti ništa slučaju, predvideti sve unapred, odrediti svakom njegov put; ćela je stvar u tome. Eto, zbog toga se trgovački pomoćnik izdvajao iz društva i, pogružen i iznuren, živeo usamljenički, kao osobenjak. A kad bi se našao sa najbližim prijateljima, on im je strasno, dugo i opširno izlagao i objašnjavao svoje ideje i svoje planove o njihovom ostvarenju u budućnosti. Izgledalo je da će ga ta njegova misao odvesti u sukob sa okolinom, ili da će ga iznutra izgristi i do kraja istrošiti, ali samo izgledalo. Ubrzo se pokazalo da to nije misao sa dubokim korenom; ni razorna ni stvaralačka, ona će uvenuti i umreti u njemu mnogo pre njega samog. Tačnije bi bilo reći da je to bila bolest. Javi se tako u nekim ljudima, pod određenim prilikama i u određenim godinama, neka »zabrinutost-« zbog toka kojim teče slobodni život, neka nezdrava potreba i luda želja da sve žive snage i pojave oko sebe svedu u granice svojih sopstvenih sposobnosti i na meru svojih snaga. Javi se, potraje neko vreme, a onda, sa godinama i fiziološkim promenama u tom čoveku — nestane neprimetno i neobjašnjivo kao što je i došla. Preboli čovek svoju »misao« kao vrstu mladalačkog ludila, a posle živi dugo, mirno, tupo, kao i svi ostali oko njega. Cuk je umukao. Spava? U tami, sav se pređeo tišinom odmara. Tišina me je valjda i probudila. Tišina, i moja misao koja više nije mogla da bdi sama. 447

1,- j 1° ^^' ^^° ^ "^^^' "^ istom mestu, isto. Kako bi dobro bilo ne biti ništa, ne zvati se nikako, ne odazivati se nikad, nikom, a postojati, znati da po stojiš, 1 trajati. ^

Cesto, noću, kad krv u mojim ušima nemirno kuca, ja slušam bat tamničarskih ili stražarskih teških cokula po betonskim hodnicima mariborskog zatvora. On je svaki put različit po tonu i ritmu, ali uvek isti po svom jednoličnom uporstvu. Tada mi se javi misao iz ćelije broj 38. Čini mi se da su ti koraci u stvari udarci mnogih i raznolikih čekića koji, svi složno, biju po istoj bravi jedinstvene, velike ljudske robijašnice. Iako mnogobrojni i stalni, njihovi su udarci bez dejstva, ali oni se ponavljaju i ponavljače se sve dok jednog dana i ta nesalomljiva brava ne popusti i ne prsne. Tada će se otvoriti sva vrata svih tamnica na svetu i kao vosak odjednom istopiti svi čuvarski ključevi, jer će biti razbijen i uništen pojam tamnice među ljudima. Dalek je taj dan, i ko zna kad će i da li će ikad nastupiti, nsumesno izgleda i misliti o njemu, ali u noćnim snovima zatvorenika on sviće često i zanosno, iako kratko i varljivo. Opasni su i pogubni za nas samo koraci glavnog nadzornika, mršavog, visokog čoveka sa crnom bradom, kad noću obilazi sve spratove, u čizmama od sukna sa nečujnim donovima.

u kategorijama svojih neposrednih interesa, izražava se opštim mestima, u oskudnim klišeima sa kojima je uvek potpuno zadovoljan. Uglavnom: gnev, psovka i nadmenost. Od ustanova, najviših kao i najnižih, vesto i bezobzirno stvara busije, a od svega oko sebe pijedestal koji mu ipak ne pomaže da se uzdigne; u sopstvenim očima možda nešto malo, u tuđim nimalo. Pustoš na ivici ljudskog postojanja.

U jednoj radnji, u kojoj se prodaju ptice, stoji u izlogu kreletka i u njoj kanarinac. Na kreletci karton sa natpisom: »Sanger mit Kafig 60,80 Fr.-« Viđeno u Cirihu.

Njegov san u budnom stanju, u devet sati uve-če, na ulici kojom žure promrzli ljudi. Osećanje strašnog gubitka i velike sramote. Potpuna beziz-laznost. I buđenje — posle jednog sata. Sve zajedno — neverovatno i strašno.

Covek koji je prestao da bude ono nešto malo što je po rođenju i poreklu bio, a nije postao ništa drugo. Naš čovek. Ali u njemu i na njemu nema mnogo našeg, još manje čovečnog. Na žalost, dosta čest tip. Gleda vas kao da se posmatra u ogledalu, a govori kao da diktira u telefon. Misli uprošćeno, 448

Težak san. Svet (sve što za nas postoji i što svetom zovemo) pretvorio se noćas za mene u — stepenice. A moja je dužnost da gazim tim stepenicama bez prestanka, do umora, do besvesti. I ja to činim sa punom predanošću i svom snagom za koju sam sposoban, sa odlučnošću koju čovek samo u snu nalazi. Znoj me obliva, dah me izdaje, i vid mi se mrači, dok savlađujem beskrajne i raznovrsne stepenice. A ima ih na hiljade hiljada, svakojakih, različitih po obliku, po materijalu od kojeg su građene: niskih i visokih, drevnih, kamenih i metalnih, izglodanih, na trulih, izlizanih, kao i celovitih i novih
29 — Znakovi pored puta

449

'^^^

ili maločas popravljenih. I sve se one na čudan i neobjašnjiv način premeštaju, savijaju, seku i ukrštaju, pojavljuju i nestaju. Čim savladam jedne, druge se propinju preda mnom, i ja, iako sam pri kraju snage, otpočinjem borbu sa njima i penjem se dalje, jer drukčije mi ne može biti. A što je najgore, svi su moji napori bezizgledni i uzaludni, jer u stvari niti se uspinjem niti spuštam, samo se trošim i topim, tu u mestu, na stepenicama koje se smenjuju ispod mojih nogu. Sedim na zelenoj klupi koja je utonula u bujno rastinje. Ne znam kako se tačno zove kraj u kome teče ovo moje poslepodne. Ni o samom sebi ne nalazim ničeg određenog i pouzdanog u svojim mislima i sećanjima. Jesam, i tu sam. To je sve. Ni strane sveta ne bih mogao odrediti tačno. Osećam samo da negde sunce zalazi, ali ne znam da postoje predeli izvan ovih koje vidim. Znam samo da život, kad već postoji, mora biti večan, i gubim se u tom saznanju. Sedeo sam sa još dvojicom ljudi pored kreveta teško bolesnog čoveka. Razgovor je tekao prirodno. Bilo je i smeha. U svemu je učestvovao i bolesnik, ali na svoj naročit način. U njegovom govoru bilo je zastajkivanja i neočekivanih prekida, a njegov smeh bio je bez težine. Znao je da će umreti, i umro je tri nedelje docnije. Toga njegovog naročitog načina govora i lakog E-Tieha sećam se često i mislim: kad bi se ono što je polujasno, a neizrecivo, moglo recima izraziti, saznali bismo velike i za čovekovu sudbinu važne stvari.'
• 20. m 1962.

Kratki snovi, ali strašni i odvratni, kao da su svirepo probrani — to je ono što me po nekoliko puta budi u toku jedne noći i što je čini tako neizdržljivo teškom.

Zimi, usred bosanske šume zavejane snegom, nije čovek tako sam i jadan kao u martu mesecu, u sumračnoj sobi kojoj u prozorima cvili hladni dubrovački šilok, satire čoveku živce, razara mir, i donosi nesanicu i teške misli i neželjena sećanja.

Znam ja tu vrstu žena. One su tanke i visoke, dugo mlade i lepe, a umne, praktične, uvek nasme-jane, zvučne kao violina. Imaju sasvim jasne pojmove i određen poziv u životu. Srećne su u porodici, a kad to, slučajno, nisu — ne žale se. Njihove sposobnosti su iznad prosečnih, njihova osećanja mogu da izdrže svaku probu. Njihova prirodna ljupkost stalno plamsa i, kad izgleda da će buknuti u neki veliki, izuzetni plamen, ona se stišava po nekom unutarnjem pravilu; a kad se čini da bi mogla uga-snuti, nalazi sama u sebi nove snage i plamena. To su žene kraj kojih je svima dobro, nikom hladno, nikom prevruće, žene koje muškarci vole i traže, koje niko ne »obožava«, ali niko i ne proklinje; za života svakom nešto znače, a potomstvo ih blagosilja. Ja tu vrstu žena poznajem na prvi pogled, po strukturi tela i po hodu, a naročito po njihovom stalnom androginskom osmejku koji sam po sebi predstavlja neuništivu dragocenost. 451

450

29*

*

Iz jednog razgovora. Vi nama, kao najteži prekor, kažete da radimo i živimo po načelu; »Pomoz bog, čaršijo, na obadve strane!« To je prigovor koji kod našeg sveta uvek pali, jer naši ljudi su, u većini, ljudi jedne strane. A ja vam kažem da mi i jesmo ti i takvi kakvim nas vi prikazujete, i da smatramo kao posve ljudski i prirodno da celoj čaršiji treba kazati: »pomozbog!«, jer je to zakon osnovne učtivosti i pravilo zajedničkog civilizovanog življenja. Ali to nas, naravno, ne sprečava ni najmanje da o svemu i svakome u toj čaršiji imamo svoje mišljenje i da ga, kad je to potrebno, i kažemo. A vi, vi ste za ponašanje prekih ljudi i prostaka koji svađu i rezanje hoće da izdignu do životnog principa, i da ljudske odnose vrate za mi-lione godina unazad. A deleći tako grubo i proizvoljno čaršiju na dve strane, jednu dobru i čestitu i drugu rđavu i nevaljalu, vi sami sebe oslobađate dužnosti da mislite, i tako nanosite i sebi štetu i drugima nepravdu. Malo nakrivljene glave, sa obe ruke zađenute za pojas, starac gleda kolo pred mehanom. U sredini Ciganin sa svojom zurlom, a oko njega se vrti venac od deset mladića i šest devo jaka. Po strani stoje varoška deca i poneki prolaznik koji se zaustavio za trenutak. Starac gleda kao da je probuđen iz čudnog sna, i već je dobro rasanjen, a san još traje. I starac se pita: Je li mogućno da ljudi ovo čine od sebe, da poskakuju, u stalnoj borbi sa zemljinom težom, čas pobednici čas poraženi, da se čas lome i savijaju,
452

čas koče i prse, kao van sebe? Jeste, jer starac sve to gleda pred sobom. A čemu im to služi? E, to ne bi niko mogao reći, jer sve to nema vidljiva razloga ni opravdanja. Neko ili nešto ih podiže od zemlje, trese njima, pa ih opet baca na zemlju, dok oni uživaju u tom kao u neopisivom blaženstvu. To je sve. A sa strane stoje dečaci i devojčice, raširenih očiju i otvorenih usta od čuda i divljenja. Za koju godinu, kad se ovi što sad igraju zamore i smire, ta deca će stupiti na njihovo mesto i sa istim žarom igrati istu ili sličnu igru, verujući, kao i ovi, da to čine po svojoj volji, isključivo zbog svog zadovoljstva. A njih će isto ovako zadivljeno posmatrati drugi dečaci i devojčice, sa željom da što brže odrastu i da dođe njihov red. I sve će to tako ići dalje, sve igra za igrom, kolo do kola, odavde do na kraj zemlje, od zemlje do zvezda, vlajda i dalje. Bez kraja i prestanka. Razmišljajući o tome starac je stajao ukočen i bled, slabiji i tiši od senke na zemlji po kojoj topću i gaze razigrane noge bezbrojnih naraštaja, u nera zumljivoj igri. •;
*

Taj čovek četrdeset godina, i više, priča jednu istu priču u stvari samom sebi, i samo o sebi. Vi mislite da on priča zbog priče i njenog smisla i značenja. Ne. Ili možda zbog onih koji ga slušaju. Ne, ne. To samo izgleda tako, a slušači su njemu potrebni kao dekoracija i kulise. Vi primećujete da on govori o raznim ljudima i predmetima, ali i to samo izgleda da je tako. Uistinu, on priča samo o sebi, a sve drugo je povod i podloga. Ta njegova priča je sama po sebi prosta, štura i kratka, ali on je rasteže i prerađuje, obrće, boji i osvetljava, a pri tom nema snage ni mogućnosti
455

da joj doda ni jedan gram stvarne težine, ni jedan karat prave vrednosti. Ta njegova priča ide od čo-veka do čoveka i sva je već otrcana i nečista.

Pre mnogo godina, kao dečak u osmoj ili devetoj godini, bio sam sa roditeljima u gostima na selu. Za naše prilike veliko imanje u plodnoj i osojnoj uvali, u pregibu koji se javlja kao nabor na planinskom masivu iznad Drine. Ono je išlo od močvarne ravni pored potoka, preko strmih voćnjaka i dobrih njiva na zaravancima, do prošarane šume gde se po-slednji plot završava živim borićem. U gustim gomilama drveća crneli su se krovovi kuća i pušnica, nad kojima se oreol dima gubio na ujednačeno vedrom nebu. Nad celim krajem osećala se neka slutnja zrenja i izobilja. I svuda je bilo vode koja se više čula nego videla. Ručali smo na zelenoj ravni, neobrađenoj ali izukrštanoj potocima, odvodima i jazovima. Tu su rasle samo topole i vrbe, neobične veličine. Po travi oko nas i na iramima na kojima smo sedeli bio je svuda popadao gust mašak, beo kao inje. Tada sam primetio da su topole pod kojima sedimo u ocve-tavanju i da sa njih pada ta laka bela maca kao sneg bez težine. Spuštala se i padala nečujno, ali stalno, po licu, po rukama, po odelu i prostirci, po sudovima, hrani i piću. Za nas koji nismo navikli na to bilo je nečeg i veselog i nezgodnog u tom stalnom padanju gotovo bestelesnih pahuljica. Nismo pravo znali da li da se zaklanjamo od njih ili da ih pustimo da padaju i da se držimo kao da ih ne primećujemo. Domaćini su nas s vremena na vreme branili, kao od muha, i poklapali jela u zdelama pred nama. Žalili su se na svoje topole, čija im maca uvek u ovo doba godine dosađuje, i grdili ih, ali bez mnogo ubeđenja, više iz učtivosti i pažnje prema nama, ona454

ko prisno i toplo kao što se roditelji žale na svoju nestašnu decu. Zamoren od jela, igre i razgovora koje su vodili stariji, ja sam neprimećen zaspao na okrajku neke ogromne seoske kabanice koja je mirisala na kišu, vunu i mlečar. Probudio me pucanj. To je neko tukao yilu-bove grivnjaše po kamenitim stranama. Društvo je još jednako sedelo na istom mestu, pri kafi i piću, u razgovorima koji deci izgledaju beskonačni a potpuno besmisleni i izlišni. Po meni se bile uhvatile mace topolinog cveta kao sitan sneg, svuda, po odelu, po rukama i po crnoj kabanici na kojoj sam ležao. I u ustima sam ih osećao. Video sam ih, uveličane, na svojim trepavkama. Oči sam morao da tarem od njih. A nada mnom, u vazduhu bez vetra i pokreta, spuštala se jednako spora kiša od mace, više lebdeći nego padajući. Bilo je bolno to dečije buđenje na neobičnom logu, u nepoznatoj sredini. Nije mi bilo potpuno jasno gde sam ni kako sam došao ovamo, ni da li je to stvarno buđenje ili samo deo nekog dugog i zamršenog sna u kome se sniva i buđenje. Naročito mi je bilo neobično i uzbudljivo to čudno, toplo inje po meni i oko mene. I nisam bio načisto da li to ono pada sa visine na mene koji ležim, ili samo lebdi u vazduhu kroz koji ja padam u nepoznatu dubinu. Iluzija je bila tolika da sam u grudima imao onaj bolni i slatki osećaj čoveka koji pada sa visine. Posle smo pucali iz puške i jeli teške seoske slatkiše, prelivene gustim pekmezom od jabuka. Vodili su me u vodenicu i u valjaru. Sve su to bili jaki utisci pod kojima su buđenje u snegu od maca i kratka iluzija padanja, u vezi s tim, potpuno iščezli i zaboravljeni zauvek. Posle gotovo dvadeset godina desila mi se teška nezgoda na jednom izletu u Alpima. Okliznuo sam se pri uspinjanju i otisnuo niz strminu; padao sam 455

od stene do stene, od grma do grma, i najposle se srećno zaustavio na jednoj zaravni koja je bila obrasla planinskom travom, tankom, glatkom, i poleglom. Za ćelo to vreme ja sam imao osećaj ne da padam, ne da bijem sobom o grebene, nego da, nepomičan, ležim na udarcima koji se smenjuju. Ma kako čudan izgledao ovaj izraz, on je za mene jasan i potpuno veran, jer mi je ostao iz tih nezaboravnih trenutaka. Da, ležao sam na udarcima, nepomičan, prikovan svojim bolom za svoj bol, a po meni je polagano, bolno i uzbudljivo padala, kao inje, sitna maca sa nevidljivih ogromnih topola u visinama. Ista ona od pre dvadesetak godina.

Kaira. Sve je neizvesno i daleko. Samo je bliza i izvesna smrt keja se javlja u meni sitnim kucanjem negde nasred grudi.

U Delfima. Bogovi i boginje, koji nikad niste postojali, ja više ne mogu da hodam, teško gledam i sporo mislim, a znam da mi pomoći ne može niko. Pustite me da sednem na bezimen kamen i zaklonite me vašim sveštenim oblakom nevidljivosti i ćutanja!

Moj krevet kao da je izbačen iz niza bolničkih kreveta i ove bele sobe. Kao da ležim sam, usred pustinje, sa sivim nebom kao drugom pustinjom iznad sebe. Nema me, a gorim. Sagoreo sam, a još peče. Pustinja groznice, bez živa stvora i vidljiva znaka. Ali pred mojim očima koje plamte ispružena naga ženska ruka koja nešto popravlja iznad moje glave. Da, ženska ruka, ali oko nje nema onog ore-ola koji je ranije redovno titrao oko svake ženske ruke koju bih ugledao. Nema ničeg. Gola činjenica: ženska ruka. Bez veze sa mnom i mojim doživljajem. Nikad nisam verovao da čovek može toliko izgubiti od sebe, a još postojati.

Moglo mi je biti pet ili šest godina kad sam čuo kako stariji razgovaraju o nekom čoveku. Neko je rekao: »On je sumnjiv.« — Čini mi se da nikad više nisam smetnuo s uma tu reč. Kao da sam stekao naročit sluh za nju. Svuda sam je sretao. Sto dalje, sve više i češće sam nailazio na ljude koji su sumnjičili druge, ili na takve koji su nekom i zbog nečeg bili — sumnjivi. Nisam ni primetio kad sam postao i sSm sumnjiv, sebi i drugima. * Gledajući semenku koja na svojim opnastim krilima plovi vazduhom, dižući se i spuštajući na mlakom jesenjem vetru, rekao sam, više sebi nego njoj: »Leti, kratkoveki stvore, dok te slaba krila nose! Volim što neću videti gde ćeš pasti, ni šta će s tobom dalje biti.-«

U Luksoru. Kao što je toliko puta u životu bivalo, sedim pred hotelom, u stanju koje nema imena, i čekam dugo i strpljivo vesti o avionu koji zbog peščane oluje već drugi dan ne saobraća, ili bar o vozu koji bi me, ovako grozničavog, prebacio do 456

Niko nije bez mane. To je sigurno istina, jer svi to kažu i život to potvrđuje, ali ja sa nelagod-nošću izgovaram tu istinu, jer negde u dnu duše gajim ludu i nejasnu, ali jaku želju da se ipak nađe 457

ja sam nejasno slutio da mi ta tama pokriva sav svet. niti sam ikad docnije u životu čuo — tužniju. Sve što sam docnije u životu saznao i što. i da su lepote prolazne i bogatstva nesigurna. osuđivati i popravljati. žara i snage. Tako su nas učili. Ali čim bi mi pomenuli postelju i spavanje. nego juri kroz mračnu šumu i studenu noć u nadi da će naći put i izlaz. Strah me mučio. i da su pod tim zvucima koji se kidaju od ridanja. i tako svi kažu. strah od silnog mraka i nemoćne svetlosti. iako ne znam otkud ni kako. da bdim. Umor me je fizički boleo. Odmah posle večere hvatao me san. jedna od mojih mnogih mana. da strahujem. a što ja ne razumem i iza čega naslućujem nepoznate teškoće i nerešena i nerešljiva pitanja. Dvoranom prođe taj glas kao svečana poruka. A te mane treba otkrivati. sa licem pripijenim do bola između dva drvena stupca. bežeći od sna i od svega oko sebe. Neuko dete. Strah od onog što stariji govore. a da nam je strep-nja poputnina i u tami i na suncu. malena i tanka. To je očigledno. 459 . ali da živim u nadi da ću mom strahu naći rešenje i sagledati kraj. ali koja raste s nama uporedo i jača sa našim godinama. nikad nisam mogao pravo ni potpuno sagledati. u samom trenutku našeg rođenja. 2. kao što zalutao i umoran čovek ne sme da sedne. a opasnosti stvarne i velike. Znao sam. počinje da plete zamka. Strah od senke koju petroleumska lampa ostavlja na plafonu. * Moglo mi je biti sedam godina. bogatstva i — opasnosti. I to je sigurno. Naslućivao sam po nečem da je taj svet. Osećao sam da se za svakog od nas. usta jao sam i odlazio na doksat koji je tonuo u tami i sa kojeg su se videle samo dve daleke slabe svetlosti.izuzetak koji bi tu istinu uterao u laž. eto. slušajući jauk austrijske vojne trube koja je pozivala tužnog vojnika na počinak. i neophodno. od jela. dva fenjera na mostu. Još jednom kažem — savlađujući urođenu neprijatnost: niko nije bez mane. a ja tu poruku prevodim odmah na običan ljudski govor i pretvaram u jednostavan prizor. Ona 458 je bila za uho isto ono što tama za oko. * Doziv home na početku Bramsovog koncerta za klavir i orkestar br. izvesnija od groba. koji mi zaklanjaju ova tama i ova truba. pomera se za nama kao naša senka i čeka nas svuda. umoran. pripijen Uz ogradu na doksatu. Da me ne bi savladao san za stolom. ja sam bio prožet tim mrakom i tim zvukom i tugom koju oni nose. Držeći se za drvenu ogradu. pokopani raznorodni i divni glasovi zemlje i sve reci i sva imena i sve poruke sveta. zbunjivan i nošen igrom rođenih čula i nasleđenih nagona. Tada se obično javljala i vojnička truba iz neviriliive kasarne sa brega. sve što čovek može da vidi. jer nemam snage ni sposobnosti za njega. Nikad nisam uspeo da zaboravim tu melodiju. premro i izgubljen. moja mana. i branio se uporno i od same pomisli na leganje. To je. od dnevne igre i umora. Ali još je sigurnije da ja ne bih nikad i ni u kom slučaju hteo da budem onaj koji taj neophodni i društveno korisni posao vrši. da se najvećim delom života kroz tamu putuje. kao dve nemoćne žiške na neprelaznom moru tame pod kojom leži varošica među brdima. pun lepote. ima i postigne. ja bih dizao glavu i širio oči. Iz daleka je dopirao isprekidan lavež pasa. B-dur. sve sam to naslućivao u tim noćima. opus 83. I taj isti strah me je nagonio da se otimam snu i postelji.

pa zašto da se još i sami opijamo? Ne opijajte se nikad. A naj-glavnije. kafa mlaka. Se-ćam se da me je nekad neko zapitao šta bih imao da kažem kao poruku našim ljudima. a u ovom trenutku odgovor mi se sam nameće. deo pokaže kao takav već na prvoj prepreci i teškoći. pa se pri mom ulasku. evo. Zavesa poigrava na prozoru. Bilo ga je svuda. lekar po zanimanju. zbunjene. to je nema. 461 . * Jedan obrazovan. a iza stakla drhte i njišu se grane u svim pravcima. po njegovom mišljenju. dok se drugi. Hleb se mrvi. taj legne. samo ona zna šta. Ona lepa. zaustavile u igri. predmeti ispadaju iz ruku. a sve može da se dobije. Ovako gledano ne primećuje se ko je izostao. a njemu dvadeset godina. ozareno smehom. da pokret traje i da se ne prekida. S vremena na vreme ona se okrene samo za trenutak. Tada nisam odgovorio na pitanje. U kupatilu stvari razbacane. a dok živimo sve oko nas teži da nas opije. Izgleda da čak ni to nije važno. i toga odnesu i zakopaju. Ko više ne može da korača. Jutro. Tako se rastaju bez pomisli na rastanak. neka vrsta iskupitelja ženskog roda. Glavno je da su ljudi. 460 U neprovetrenoj krčmi. ničim. Dezdemona je. Mirisi iskrsavaju iz sećanja. u meni i oko mene. ali cilj im se ne vidi. a svi drugi produže da vrve i hodaju. izgovaram reci koje su preterane i »osećajne«. Ona gine nevina. Poruka bi glasila: >->Ne opijajte se!« Opijeni se rađamo. Na tom putu ništa nema da se izgubi. ni takozvanim osećanjima. samo ne bih umeo kazati kakav ni otkud dolazi. Ne opijajte se — to je pitanje ljudskog dostojanstva. nevidljiva i nepoznata vasionska snaga koja taj pokret izaziva i održava da bi se kroz njega ostvarila i objavila. pa ni ovom parolom. čovek i njegov hod. pita nešto. Rastali su se kraj malog mosta na rečici njihovog rodnog grada. Sve ostalo je sporedno i slučajno. Sporo osvaja dan. ah svega u dve-tri reci. ni verom ni mistikom. kao što je Hristos razapet bez krivice. češalj je naelektrisan i pucketa u kosi. Ali ja znam šta znači — opijati se. objašnjava smisao tragedije »Otelo«. možda. plod pijanstva ili sredstvo opijanja. ali »grehova naših radi«. ni alkoholom ni drogama. Sa doručkom ista stvar. nego da je samo hodanje glavno. a njeno sjajnim osmehom odgovara. mleko je neočekivano vrelo. sapun klizi i leti u luku. Gledaš kako čovek-đvonožac hoda kao navijen sat. ko zna šta. on vitak. Nemir me je i probudio. Putem prolaze ljudi. manji. kao i imena koja on svemu tome daje. ni čulnošću. ali malo ciničan čovek. On stoji nepomičan i gleda za njom. Njoj sedamnaest. ni idejama ni brojkama. kao da su se do maločas igrale sakrivanja. Ona se zaputila preko mosta. ne opijajmo se! Ničim na svetu. Bojim se da i ja. Ogledalo karikira. zatrepere. Voda se rasprskava u kapljice. Dakle. a nije važno ni koji su ti što još hodaju. Pokušajmo stoga da tražimo spasa u protivnom pravcu. sa nepokolebljivim uporstvom. Njegovo lice. Za većinu naših osećanja može se već od prvog trenutka videti da su neosnovana i tašta. prohladno i maglovito. Jedni žure nekud — na uživanje? na posao? — drugi idu sporije.Dvoje mladih ljudi. na periferiji grada.

i nestaju. Novine koje držim raširene, šušte, stranice im se same okreću, a od vetra ni traga. Radio grca i praska, stanice se sukobljavaju i potiskuju, predavanja se mesa ju sa pevanjem koje se gubi u nerazumljivom šištanju. Sve izgleda kao nelepa šala.

na sebe i tako se održavam na površini. Živim upo-redo sa svojim bolovima. Čekam, čekam i, više nego napola mrtav, verujem da ću izdržati, da će i ovo proći, a ja ostati. Trpeti, živeti, i nadživeti — to znači pobediti samog sebe i svet oko sebe.

»
Jutro sa zlim buđenjem, u sam osvit dana. Od nesanice i, još više, od snova u malobrojnim časovima spavanja, ovo je jutro otrovano i u njemu nema mesta ni za misao ni za posao, ni za odmor ni za razonodu. O čitanju ne može da bude reci, jer su mi oči pune trn ja i pepela, a misao otporna prema svemu što su drugi ikad mislili. Samo za trenutak otvaram radio, ali ga odmah ogorčeno zatvaram. Sve vesti mi izgledaju kao plod neznanja ili kao svesne laži. (Činjenica da se govornik i ne trudi mnogo da svoje laži zaodene bar malo nekim ruhom istine, vređa me kao namerno nipodaštavanje.) Muzika neke nepoznate stanice — neki stari italijanski majstor — čini mi se najpre kao detinjarija, i to ne lepa i ne naivna, a zatim kao prava i odvratna, slabo prikrivena sramota. Gasim radio. Doručak je pravi kuluk. (Gledam sebe kako žvačem i srcem, i izgleda mi smešno i nedostojno to ponavljanje istih pokreta; naslućujem poreklo svake hrane i izvor neutažive čovekove potrebe za njom; sve mi dolazi teško i strašno; ustajem od stola i ostavljam tek načeto jelo.) Sta bi me moglo spasti, podići, vratiti sebi i izvesti iz ovog zlo jutra? Možda iznenadni dolazak dobrog čoveka i njegova reč, ili samo osmejak. Ali njega nema da dođe. Nema ničeg. Najbolje bi bilo da ni nas nema. Tako kaže ovo jutro. Ne. Ništa mi ne treba i nikog ne očekujem. Kao uvek u ovakvim trenucima, oslanjam se sam Taj dan je bio nedelja, prazničan i pun neke bele praznine, ako se tako može uopšte kazati. Sočno zelenilo i svež — a tačnije bi bilo reći: hladan — vetar. Moje misli su se neočekivano dizale, plovile, sudarale se i odmah naglo tonule u nemu belu prazninu u meni i oko mene. To što sam čitao stalno mi je izgledalo kao da je u najužoj vezi sa snom koji sam prošle noći snivao i sa svim po sebi tako različitim događajima o kojima sam u jutarnjim novinama čitao. Jedna i uvek ista misao me prati ovog jutra, kao slika koja se ne miče ispred mene. Ne mogu je opisati. Neću je nikom kazati. Zaboraviću je i sam još pre kraja ovog čudnog dana. Ostaće ova za-beleška, kao prazna školjka.

Kopenhagen. Stanujem već nekoliko dana u »Hotel Europa-«, na dvanaestom spratu. Izgled je izvanredan. Ispod nas prostire se ceo grad. Tornjevi sa kupolama od bakra i zelenom patinom na njima. Starinski krovovi kuća, između kojih se izdiže nekoliko oblakodera kao džinovske košnice. Sredinom teče bulevar H. K. Andersena i njime, kao koritom sa-sušene reke, jure u talasima automobili, izazivajući oštar metalan šum kao jedan jedini veliki projektil. Iznad svega toga kopenhagenski vidik na kome se boja sivomodrog neba mesa sa zagasitijim tonovima tamnosivih oblaka, kao na danskom porcelanu. 463

462

Huji i tutnji neprekidna povorka automobila kao vodopad. U ovom gradu mogao bi čovek da pozivi neko vreme u izobilju, udobnosti i lepoti. To se po svemu naslućuje i oseća. I to je dovoljno. Za jedan sat putujem avionom dalje. * Obilazim zemlje i gradove. Nijedno mesto ne napuštam sa žaljenjem, nigde me ne dočekuje radost. Ali izgleda da moram do kraja života putovati tako, da bih video, i da bi se videlo i znalo, kakav sam bio, a kakav sam hteo da budem, da se svet iščuđava i njiše glavom, i na tuđem primeru uči šta treba činiti, a šta ne, kako živeti, a kako ne.

Sve činim samo da ne ostanem lice u lice sa nekim od tih trenutaka od kojih svaki može da izazove presudnu eksploziju u mom životu, a može isto tako da prođe nezapažen kao što su prošli toliki do sada.

Karakteristika miislimanskih kuća. Cim pređeš turski prag, nađeš se odjednom — ali odjednom! — u posve novoj sredini koja u najmanjoj mogućoj meri zavisi od spoljnjeg sveta, okružen mirom i samopouzdanjem utvrđenog, odvojenog i izdvojenog porodičnog života koji nam svojom tišinom govori da se sve zna (sve što treba znati!) i da nema potrebe da se išta pita, kazuje i tumači.

U Gliptoteci u Kopenhagenu ima velik broj grčkih i rimskih glava od kamena ili mramora; među njima i jedna za koju se kaže da je portret cara Dioklecijana. Brahikefal sa faunskim licem. To je pravi i potpuni čovek iz okoline Splita, neki Duje ili Jure, kakvog, bar po spoljnjem izgledu, možete i danas u tom kraju naći.

Dug letnji dan na obali mora razvija se kao beskrajno platno. Nedogledno dug niz trenutaka. Svaki od njih je značajan i svečan, i mogao bi se, ako se zaustavim kod njega, pretvoriti u doživljaj, jedan od onih doživljaja koji mogu da ispune ostatak mog života i okrenu ga u drugom pravcu. Zbog toga neprestano razgovaram sa ljudima koje slabo poznajem, o stvarima do kojih mi uistinu nije stalo, ili čitam knjigu koja mi je potpuno tuđa, ili svršavam sitne poslove oko kuće, bez kojih bi moglo biti. 464

Kad sam čuo da je umro Z. rekao sam u sebi: »-Oslobodio se!« Jer, ja sam ga dobro poznavao. Kod onih koji su ga poznavali slabo ili nikako važio je kao vest i snalažljiv čovek, licemer i mudrica, a u stvari je bio neveža, smetenjak, koji zastaje na svakom koraku i okleva pred svakom odlukom, a kad se jednom odluči na nešto, izabere obično najgore rešenje, i izvodi ga sporo i nespretno. Stvar je bila u tome što se on pred ljudima pravio hladnokrvnim i oštroumnim, isto kao što se zaista pametni i odlučni ljudi često prave nepraktičnim sanjalicama. Ko bi ga video onako sabrana, mirna i zamišljena, pomislio bi da on hladno i svesno sada smišlja najkraći i najbolji put do cilja, a u stvari, on je u takvim trenucima obično mislio o zadovoljenju svojih grubih čulnih prohteva ili sitnih i samoživih ambicija i sujeta, a vrlo često samo o besmislu i bezvrednosti svih ljudskih ciljeva i napora. Frivolan duh i slab čovek, koji nije poznavao ni sebe ni svet oko sebe i koji je organski bio nesposoban za ma kakav napredak u tom pogledu. Ziveo je u zabludi o sebi i
30 — Znakovi pored puta

465

nesvesno je varao i izneveravao sve one koji bi pokušali da se oslone na njega. I to ne zbog neke svoje lažljivosti ili zloće, nego jer se i sam varao. Bio je doživotni rob seksa i sujete, a bojao se i stideo svega što bi za zadovoljenje tih svojih strasti pre-duzimao. Ukratko, bio je čovek koji mira ne nalazi dok god je živ, nego valjda tek posle smrti. Valjda. A to što je često izgledao drukčije, činilo je stvar samo još težom i gorom po njega i po ljude oko njega.

Kad se setim nekih pojedinosti iz svojih školskih godina u gimnaziji, čini mi se da se jedan ćelav čovek, kome lica ne vidim, naginje negde nada mnom i govori mi suvo, mehanički: — Sve će se to raščistiti i ispraviti na onom svetu koji ne postoji: Tada ćemo svi primiti svak svoje — ko kaznu, a ko nagradu.

Usamljeničko veče u šturom i hladnom hotelu bosanske varošice. Uzalud nastojim da se setim čega bilo što bi mi pomoglo da premostim ovu noć i živ dočekam svitanje novog dana. Ni u meni ni oko mene nigde traga od lepote ni savršenstva, ni nade da će ih igda biti. To je, naravno, iluzija, ali jedna od onih koje ubijaju čoveka ako mu neko na vreme ne pritekne u pomoć, ili ako ne nađe u sebi snage da je izdrži i savlada.

Na Petrovaradinskoj tvrđavi, posle crvenog zalaska letnjeg sunca, negde u daljini, nastaje u prvi mah neki siv sumrak i izgleda kao da će se brzo pretvoriti u potpunu tamu. Ali tada odjednom, sa neodređenog mesta, počinje da raste i da se širi /uda uokrug nas najpre slab pa sve jači sjaj, kao leki novi ali bogatiji i duži sunčev zalazak. A upo-redo sa njim javi se u dotle nepomičnom vazduhu i slab vetar, vetrić-dašak koji raste zajedno sa novim crvenilom kao da je vezan za njega. Svečan trenutak kad se u čoveku javljaju ime na mrtvih prijatelja i nagone ga da ih, sam ne zna zašto, glasno izgovara. v .; ,.

Četiri tanka i malo drhtava udarca, koji ne kazuju još ništa, a za njima jedan, dublji, težak i svečan. Znači: jedan sat posle ponoći Sav sam vreo i radostan još od večernje šetnje. Ne spava mi se, ali nisam mučen nesanicom. Miran sam i siguran, svakoj pomisli nalazim izraz, svakom pitanju odgovor. Ne želim ništa, jer u meni je sve tako čvrsto i mirno da želja ne može ni da se javi. Metalnim udarcem, od kojeg još drhti vazduh u mojim ušima, rečeno mi je da je mom životu oduzet jedan sat vremena i da mi ostaje za toliko manje da dišem, gledam, mislim, ali da je isto tako mom životu dodat jedan sat u kojem sam disao, gledao, mislio. To izgleda paradoksalno i nemoguće, a ipak je tako. Moja posleponoćna računica jasna je i čista. Život nema mere, i svaki naš pokušaj da ga izmerimo besmislen je, a rezultat merenja uvek varka. Ta misao me drži budnim u dubokoj zimskoj noći i greje me kao junsko sunce na morskom pesku.'

Ovo mi je pričao lekar iz H. koji je lečio mnoge Ciganeskitnice, i bio vrlo omiljen među njima.
• 23. n 1964. *

466

30*

467

Jednog dana je, u pustom i krševitom predelu, naišao na grupu Cigana koja je tu logorovala. Pozvali su ga jednoj starici koja je umirala pod čer-gom. Poveo se razgovor o svemu i mnogo čemu, pa i o umiranju, o sahranama i grobljima. A kad je lekar upitao jednog starca gde se sahranjuju Cigani, on je odgovorio posve prirodno: — Tamo gde ima zemlje. Miris koji se javi u sećanju, miris nepoznatog cveta, slabiji od slabog pokreta vazduha koji je ostajao iza Eve Morat i njene široke haljine, tanji od tanke svetlosti najslabije zvezde u visini. Ne kaže ništa, nagoveštava sve. Tišina. Borovi, crni posle kiše. Sunce ugašeno pre vremena u crvenom mraku od oblaka. Nikoje doba dana. Žive duše nema. Ni glasnika, ni svedoka. A sve treba da se još danas resi i — svrši. Pre nego što potpuno padne mrak na zemlju. To znači da ćemo sa danom, sa iluzijom dana, nestati sa zemlje; bolje rečeno: prestati učestvovati u iluziji dana i noći. Sa vlažnom i toplom noći počeću da trunem. I ovako već trunem. Počeću možda i neki život da živim. I ovako, već odavno ne živim. I sve će biti kao i sada (kao i do sada!) kad ne znamo da li smo ni šta smo, ni šta drugi misle da smo. Ali postoji još i nada da bismo mogli da prestanemo da mislimo. Pre mnogo godina. '" O velikom raspustu. Radim za ispite koje nisam na vreme položio i koje treba polagati o jesenjem roku. 468

Mi i ne slutimo koliko mašte, nemira i strepnje živi u nekim ljudima. Evo, dovoljno je da ugledaš kako se tamo u daljini, na prepodnevnom suncu i prvoj pripeci avgustovskog dana, sa šumovitog obronka planine, visoko diže neobičan, siv i obilan dim — pa da se u tebi javi Ijubopitstvo, da stane da kuca, kao neko zasebno malo srce (šta je to? šta je to?) i da, kao odgovor, počnu da se rađaju dotad neslućene predstave i slike, bez reda i mere. — Sta je to? Gori nečija kuća na osami. Odrasla čeljad su bila na radu kad je pfamen zahvatio tavanske grede a zatim i krov. Sad je sve dockan. Voda oskudna i daleko. Nikog nema da pomogne pri gašenju, a dan vreo, i mlak vetar raspiruje svaku iskru u plamen. Ukućani nisu mogli da spasu ni najpotrebnije stvari, i sad su tu, iskupljeni oko velike zgrade koja dogoreva i ruši se i slaže u sebe, koja je još jutros bila njihova kuća, a to znači ne samo sklonište i prebivalište nego i deo njihovog bića i postojanja, i to otkad znaju za sebe. (Ukućani su: otac, majka, tri odrasla sina sa ženama i sitnom decom.) Svojim držanjem oni pružaju neobičan prizor. Stariji članovi, i muško i žensko, obilaze neprestano oko kuće i uzaludno pokušavaju s vremena na vreme da spasu još nešto iz plamena, ali se vraćaju praznih ruku, osmuđeni i čađavi. A mlađi ponajviše sede po strani, okreću glavu prkosno od požara, cupkaju mehanički travu oko sebe, i krto odgovaraju svima i svakome, ili kivno ćute. Najdalje od kuće u plamenu stoji najstarija snaha, lagano se klati gornjim delom tela, kao u molitvi, desnom rukom se pokajnički bije u grudi i neprestano nariče. Kad se zamori, ona prestane nekoliko trenutaka, a odmah zatim nastavlja automatizmom luđaka svoje pokrete i svoje tiho naricanje. ^69

bolovima, bar se naći kraj nje. Nije to uradio, ali ga je ta misao držala u mestu. Tako je stajao, neodlučan i nepomičan, oseća-jući celim telom nered i štetu, prebacujući sebi što je poveo zbabnu ženu u planinu, na posao koji je dosad uvek svršavao sam, i kajući se što je sa tim stvorenjem, zimus, u ono nekoliko februarskih noći posle ženidbe, onako izbezumljeno mešao noge, zaboravljajući sve ostalo na svetu. Pa sad evo: jao i kuku! Osećaš se kao da si odjednom porastao, da se udvostručavaš, ali upravo zbog toga ne možeš da se makneš, stojiš kao panj i ne znaš šta ćeš ni kuda ćeš. — Ne mogući da izdržim misao o tom bespomoćnom seljaku i ne nalazeći nekog izlaza, ja sam opet napustio položaj kraj prozora i vratio se svojim knjigama, ostavljajući sve neprilike i zabune ovog sveta da se rešavaju same od sebe. Ali, već malo docnije počeo sam sve češće da dižem glavu i pogledom tražim prozor koji otvara vidik na planinu sa tragovima požara. — Sta je to? Ne, nije to smeteni i naivni ćumurdžija, neodlučan i razapet između svoje peći što preti da pregori i žene u porođajnim bolovima koji se javljaju neočekivano i pre vremena. To gori šuma, gori »sama od sebe«, kao što često biva u ovo doba godine, kad je sušanj od lanjskog lišća suv kao barut, kad svako drvo gori kao lučevina i kad od iskre nepoznatog porekla najlakše nastaju šumski požari. Naj-pre pucketa i žubori još nevidljiv oganj, a zatim stane da se brzo širi na sve strane u zmijastim potočićima, preko suvog lišća i mrtvih grančica; tamo gde se ti potočići sjedinjuju i pretvaraju u vidljiv plamen i penju uz šiblje ili drveta, rađa se gust dim i kovitla i diže uvis kao tamnosiv stub sa crvenim postoljem. To je početak požara kome uzrok samo nagađamo (čobanska vatra, slabo zapretana, ili bače472

na cigareta rasejanog lovca, ili prosto slučaj koji niko ne može pogoditi?), a kome se kraj ne da pred-videti, jer zavisi od vazdušnih struja, od materija koje gore i zemljišta kojim se kreće; ukratko: od bezbrojnih pojedinosti i slučajnosti koje nikad nećemo moći saznati ni proceniti. Po varošici sad ide razgovor: gori šuma! Nastojim da ne čujem ništa, da zaboravim daleki oganj kome ne znam porekla i protiv kojeg ne mogu ništa. Vratio sam se poslu, ali osećam kako u meni stalno drhti neka žilica kao sitno oštro zvonce na uzbunu: gori šuma! I znam da neću izdržati i da ću pre ili posle opet ustati, otići do prozora da posmatram dim u planini, puštajući mašti maha i tražeći uzrok i značenje bezimenoj ludoj stihiji. Rano jutro. Iz staničnog restorana vidi se trg i nasred njega, na železnom stubu, veliki okrugao časovnik sa jasnim crnim brojkama i skazaljkama. Dvadeset minuta do devet. A na vrh časovnika maze se i miluju dva goluba u ljubavnom zanosu. Ispod njih, kao bujica, prolazi i vuku svoj prtljag neispavani ljudi iz noćnog voza koji je tek stigao. Dve crne, krupne skazaljke na belom brojčaniku velikog časovnika kreću se neprimetno ali neumitno, mile, mereći i život ljudi koji vrve ispod njih, i ljubavne trenutke zanesenih golubova, i suđene sate onoga koji ovo piše. Dođe trenutak kad osetim snažno i neobično," a odjednom, ne više jedan, izdvojen, utisak od sveta oko sebe, nego samu sveobimnu činjenicu postojanja, golu, divnu i strašnu. Postoji svet i ja u njemu. Postojimo. Gušim se od zanosa pred tom činjeni473

com i gubim se u traženju njenog izraza; a to što tražim, to i nije više rečenica ili reč neka, nego samo jedan jedini znak, jedno slovo, jedan zvuk koji će jasno i pouzdano moći kazati: Postojimo. I ništa više. I sve u tome. U takvim trenucima desi mi se da zastanem nasred prometnog trga, na nepropisnom prelazu, među rekom automobila koji me opominju piskom, dok me njihovi šoferi začuđeno-Ijutito gledaju. * U najgorim svojim časovima nalazio sam neobičnu i neočekivanu utehu u tome što sam zamišljao jedan drugi život, isti kao moj po datumima, imenima i događajima, ali prav, svetao, čist; mučan, naravno, koliko svaki život na zemlji mora takav da bude, ali bez ičega mračnog i ružnog u toj muci; život koji počinje sa blagoslovom i gubi se u visinama i gasi u svetlosti. I stojeći zamišljen nad likom toga svoga dvojnika, kao što drvo stoji nad svojom slikom u mirnoj vodi, ja sam, tražeći spasenje u nesećanju, zaboravljao za trenutak svoj stvarni život, dok je on drhtao od moga bola.
(27. IX 1939)

Nisu najgore one noći koje su zabeležene, ili samo nagoveštene, sa njihovim jadom i njihovim sramom. Najgore su možda one koje nisu nigde po-menute ni opisane. To su noći velikog umora, noći u kojima sam čak i spavao, ali ne zdravim snom kome se ja više i ne nadam. Ležao sam oboren i onesvešćen, ali sam jasno osećao tanku vatru koju moje telo svuda prostire poda se, i svakog trenutka znao, znao jasno, da sam bedan i nedostojan i da nemam snage ni hrabrosti ni da to kažem sebi, a kamoli da se saberem i promenim i izdignem. * Kad naiđe čas teške potištenosti i u mom životu — a u čijem ne nailazi? — ja sklopim oči i zamišljam da je leto, i u tom letu vedro jutro, i da putujem. Odmakao sam dobro od mesta iz kojeg sam krenuo, a još dalje je do onog u koje putujem. Valja mi još ručati, večerati i prenoćiti, i opet doručkovati i ručati na ovom putovanju; to su nepuna dva dana; a za to vreme mogu se moje misli izme-niti, kao i predeli oko mene. Može i ništa da se ne desi, može se i obrnuto od onog zbog čega strepim desiti. Još danas i sutra! Ima ih koji neće još ni toliko živeti. Znam, znam dobro, da sedim u mestu i da toplo leto kao i svoje putovanje samo zamišljam, ali možda je i povod moje potištenosti samo zamišljen.

Ko je taj čovek? Sta je njegova sadržina? Koja mu je osnovna osobina i glavna karakteristika? Ništa. Kao čovek, ništa. U duhovnom životu praznina, i gore i manje od toga, aktivna praznina koja je štetna i razorna za sve što je duh i proizvod duha. U društvenom pogledu to je čovek koji u svakom trenu može, ume i srne da stavi drsku i uvek zainteresovanu primedbu na sve što drugi ljudi ne-zainteresovanim naporom duha smisle i ostvare. Samo to može i samo u tome i kao takav postoji. 474

U sarajevskom okružnom zatvoru 1942. godine među uhapšenim komunistkinjama, ilegalkama, rodila je jedna od njih zdravo žensko dete. Kad je devojčici trebalo dati ime, >->krstili« su je Lejla, jer je jedna od njih tvrdila da to na arapskom jeziku 475

Jedan slab. svet nam izgleda onakav kakav jeste. sasvim uz more. Prskaju me vodom. U tim jutarnjim trenucima kao da postoje u meni dva čoveka. saznale su da su bile u zabludi. doručkovao. ali ja samo pokrivam lice rukama. I to izdržavam iz početka. nevidljive sitne mušice što zuje na beskrajnim mirisnim prerijama i prostranim tihim okeanima sna. ali je teško i nemoguće ma i približno kazati nešto o mislima koje se u ovom trenu vezuju za njega. jedanaest sati spavam. Sva je nezgoda u tome što je samo ovaj drugi stvarni čovek. a kad me bude. Pa ipak. bar ovako površno. Početak proleća. »umio se i bogu molio«. Najzad me dižu dvojica. i ne samo da zna šta treba nego je to već i učinio. to me najzad razbudi. jedan me drži da pravo stojim. dok god možemo. Jedan lepo čuje kako kucaju i kako ga dozivaju. i nikako ne razume te dosadne. ustao je. oseća kako ga drmusaju. pola pod senkom sivih oblaka. To ime i to dete predstavljali su dugo vremena malo stvarne svet-losti u zatvoru. postariji čovek. ali uvek u istom pravcu. sve mi se čini da bi se i na šamarima moglo spavati kao na stepenicama obasjanim jakim suncem. a onaj prvi tek snivant 476 . uspravljaju me. i zna da treba ustati. odričemo. sa dva--tri manja broda koji izgledaju kao zaleđeni u mirnoj površini mora. nameću nam uvek iste ili slične stavove i postupke. i odlazi na posao koji ga čeka. a to je bilo ono što im je toliko nedostajalo u njihovoj mračnoj ćeliji. naprotiv. i da bismo živeli u njemu. čini mi se. samo što mi u mladosti nalazimo dovoljno svega toga u sebi i zato nam život izgleda lep i podnošljiv. a kad ostarimo i zanosa nestane. potrebna je uvek ista doza zanosa. Svet je uvek podjednako »odvratan«. Nije teško opisati ovaj predeo. i spavam dalje. obući se i krenuti na posao. Neke prirodne sile — ko zna koje i kakve? — dejstvuju u nama povremeno i sa nejednakom snagom. Nemojte se žaliti. Najvidniji znak moje slabosti je. Obale su tamnozelene od šuma. koji se 477 Bio sam slabunjav dečak. Dve starije žene idu stazom koja vodi od Umetničkog paviljona do one dve crkvice na kraju samog Kalemegdana. snaga izda i strpljivost nas napusti. Deset. strasno i ubeđeno. a pola suncem obasjan. a plove ka otvorenoj pučini. kad je rat svršen i one izišle na slobodu. snage i strpljivosti. A onaj drugi — spava. samo su pri dnu. u mojoj stalnoj pospanosti. Gledam primorski predeo pred sobom. zatim upadaju u sobu i svlače sa mene ćebe. a drugi me šamara. i bude ga protivno zdravom smislu i prirodnom nagonu čovekovom.znači: svetlost. i zloupotrebljavaju za uvek iste ciljeve koji nemaju ničeg zajedničkog s nama i kojih se mi u sebi stidimo i pred ljudima. I to je sve. upotrebljavaju nas. Tek mnogo docnije. jer reč »lejla« ne znači na arapskom svetlost nego. Najpre kucaju. imaju muke sa mnom. bele kao da su čipkom opervažene. jer je tu morska so iz jela zelenilo i nazire se gola kamena okosnica brega. a ja primam tu vlagu kao prolećnu kišicu koja uspavljuje. mrak ili mračna noć.

gledajući hladnokrvno svet oko sebe. pa ti šalje pozivku. možda još bolje. i pita me: »A ti se baš zalepio za zemljinu koru kao taksena marka za hartiju. I oborena pogleda odlučno produžuje put.) = CuvaJ se posleđnjeg (Sasa). i ne pomišljaju na to. 479 478 . —Udelite. I ništa više. utrošiti život na jednu jedinu granu botanike. a dok spustiš tu nogu i digneš desnu za drugi korak. Ah. nekoliko vrsta biljaka svega. u blizini Varšave. A vršnjaci koji su odavno pomrli vuku nas neosetno ali stalno pod zemlju. sam ne znaš kako ni kada. Ama. Iza rešetke u ispovedaonici fratar je govorio svome grešniku: — Nemoj misliti da paklu treba mno^o vremena. to ide kao munja. da je to kao neki sud. biti botaničar! (Kad čovek već mora nešto da bude. Ne. ti si još u milosti. niti pak sami znaju šta da učine sa svojim saznanjima. U svakoj mojoj želji. ti možeš izgubiti milost božiju. ali koji to što vide ne ume ju da saopšte drugima. nit ovaj naš zemaljski sat ima mjere kojom bi se mogla mjeriti brzina kojom čovjek prelazi iz stanja bozi je milosti u stanje smrtnog grijeha i oblast vječnog paklenskog prokletstva. tvrdo. Ništa su naše sekunde. ne vidim nikog od moga naraštaja. Vilanov. pa ispituje svjedoke. pa određuje dan rasprave.) = kuvar. pa • tritima time (lat. Covek koji je navršio devedeset prvu godinu života priča mirno i sa lakom zbunjenošću. ni toliko đavolu ne treba! * Jedan od onih mirnih i ćutljivih ljudi koji.) Ili. nego kako brod taj plaća i kakav je kogo^ na njemu. ispod kojeg piše deviza: Ultima time} Mornar iz Boke Kotorske. i onoj najnesebičnijoj. sve shvataju brzo i tačno. i već si u paklu vječnom. A?« Drugi opet samo prolaze i gledaju me ćutke. barokni dvorac iz XVIII veka. To nas starce odbija od života i sveta živih. Na zidu sunčani časovnik. Eto. » Kogo (Ital. Dešava mi se da u snu vidim nekog veselog druga iz mladosti koji je odavno umro. bog vam pomogao! —Mi idemo da se pomolimo svetoj Petki — kaže mlađa od dve žene. Ne znam da li se ovo isto dešava i drugim ljudima. prosi na putu. Zaoglavi te đavo. Možda bismo se time približili onoj zaista čudnoj želji koja je izražena u stihovima malo poznatog dalmatinskog pesnika: i Zač ne učini narav ljudi Kako stabla da se plode? te saslušava. Obasjano dvorište u kome cvate magnolija. Kad pogledam. Prilazi mi sporo. oko sebe. pruža ruku. kad zakoračiš lijevom nogom. sa podrugljivim osmehom na licu. kaže.pravi još slabijim i starijim. iako je bio mlađi od mene. Mi ne pitamo kakva se zastava vije na krmi.

jer se snaga za odbranu i održanje pozajmljivala od budućih naraštaja. u zimskom. U našim krajevima koji su bili pod Turcima. Covek je osuđen da kroz mali prozor gleda nebo i zemlju. a pojam o dimenzijama sop-stvenog tela izvitoperen. Sve je izmenjeno. A za mene. * Kad sedim pred kućom. Oseća da je iznutra poharan. I trava je pretežno zelena. Teški tamni oblaci umesto modrog neba. kiša i studen vladaju nad tom prazninom kao ružni pobednici koji ne znaju šta bi sa svojom pobedom. snu lepote. kao natrulo. u punoj svojoj težini. nekad više. od rta Ljuštice do Punta oštra. bez broda na vidiku. Hladno je. Pojavljuju se i nestaju u jednom istom blesku. ja imam pred sobom vidik koji izgleda kao da ga je birao neki ljubitelj prirodnih lepota. Svisnuće i skapati možda u ovoj seljačkoj sobici. imajući pred očima ovaj vidik koji ubija. jer se rađaju i umiru u istom trenu. na kom moja mašta izvodi povazdan svoje nevidljive i nečujne igre i pelivanluke. Naprotiv. Avetinjski izgledaju cvetovi koji neće da umru. Ne može da da sebi računa o tome kakav je u sebi ni kako izgleda u očima ljudi.*v5j^ krije se negde na nevidljivom dnu težnja za slavom ili uživanjem. ali karikatura one letošnje. Misli i reci ovih ljudi ostaju nedovršene. Vraćam se u primorski predeo koji sam napustio jednog raskošnog septembarskog jutra. skupljaju snagu za nova cvetanja. To je osvetljen čudesni izlog. a ne mogu da žive. a što se rađa i nastaje. tako da između njihovog postanka i nestanka nema ni najmanjeg razmaka i da vreme ne može između njih ubaciti svoju razornu klicu. zaklanja za 480 nešto. jer se večno menjaju i tako ne podležu prolazj-nosti. dok je život sam izgubio toliko da mu nije ostalo mnogo više od samog imena. Gusta kiša. Zaboravio je već kakav je nekad bio. Sve oko mene vlažno. a sad je nikakav. Ovako izgledaju predeli kad se zamore da budu lepi i kad. Posleđnji dan decembra meseca. pa čak i u mojoj želji da ostanem zauvek nepoznat ili da se odrečem svakog uživanja. ali po cenu koja je skuplja od vrednosti života samog. Vidim široki otvor Boke i ćelom njegovom neprekidnom dužinom oštru ivicu mora. koji su se rađali zaduženi i opterećeni. a ima trenutaka kad pred nama iskrsnu svi odjednom. naročito onim najzaostalijim. I čovek oseća da se gubi. Sve živo se sakriva negde. sačinjen od nedogledne pučine mora i nebeske vedrine bez oblačka i talasa. tu se dešavaju neočekivane promene i ne-verovatni prizori koje samo ja vidim i nad kojima prolaznost nema vlasti. jer su u korenu za-sečene. Sto stoji i traje. kao zategnut konopac tamnosafime boje. obavija selo i stvara atmosferu jeze i drhtavice. Blato je. tuđa i nemila. nošena studenim vetrom. rad njegovih čula je poremećen i zbrkan. ne traju. pokriva nečim. 31 — Znakovi pored puta 482 . i večni su. A vetar. okrnjeno je ili iskrivljeno. To je svetla pustinja i svim mogućnostima bogata praznina. Tada vidimo da je tu sačuvan život. U toj borbi preživeo je goli nagon za odbra-nom života. a ništa mu neće pomoći što zna da tamo iza ovih planina teče i blešti drukčiji život njegovog sveta. u zametku je zatrovano i ojađeno. a ne igra slučaja. tragovi robovanja vide se nekad manje. svest o sebi zamračena.

kao svetlost nekog reflektora. a sam ne biva od toga ni za dlaku viši. Bojim se — i to je moja velika muka — da će me nesmisao i sramota preplaviti i odneti sa sveta pre nego što me zemlja pokrije i zakloni od očiju ljudi. negde duže negde kraće. zajedno sa svojom iskrom. izgleda. ni ustaljenog pravila u svesti. Sve se mesa. I tako večno nastavlja svoj prokleti sizi-fovski posao. sa sadizmom razmaženog dečaka bez osnovnog vaspitanja. unižava. ispada na nesreću moju i na nezadovoljstvo ljudi oko mene. 482 Teškoća nije u tome kako da čovek zaspi. Ali to je jalov i uzaludan trud. Tada mora da razara i ruši ponovo. Ja ne znam šta sam ja. Ne. Nisam toga nikad imao. Zbog toga ja nikad una-pred i sigurno ne znam šta ću odgovoriti na neko pitanje. U tim prizorima sve je od ognja. ni kako postupiti u slučaju kad se mora delati. ili ime koje se daje predelima kroz koje se prolazi. nerazumljivo ovo što sada biva. ni primera u se-ćanju. To njegovo nipodaštavanje. * Covek u četrdesetim godinama. Između mojih snova i mojih misli i postupaka na javi — nikad nije bilo mnogo razlike. Zbog toga ja i ne mogu ništa da uradim. Redovno se dešava da se oko tri sata po ponoći preneš iz prvog sna. karikira i svlači naniže sve ono što u tom trenutku osvet-Ijava. niti to u životu naučio. sa dozom urođene osionosti. i sposobnog za hiljadu hiljada promena i preobražaja. pod određenim uslovima. da ostanem pri jednoj misli. čovek se žali. Probudi te zaptiven dah. on nalazi sve opet uspravno. nije važan sam napredak koliko način hoda. a zovem se čovek. Ne umem da živim. čisto i netaknuto. unakazio i polomio. sa ćelom svojom snagom i smislom. ni da se skrasim na jednom mestu. Ljudi na Istoku. s godinama se sve teže snalazim. preko svih pojava savremenog sveta i zadržava se ćudljivo i bez opravdanja. dela i postupaka.To su projekcije koje nastaju u određenom trenutku. naprotiv. jer je svaka pojedina od njih sadržana u onoj koja dolazi posle nje. Nejasno mi je ono što je bilo. ali ognja raznovrsnog po svom poreklu i svojoj prirodi. i što god zamislim. sačuvane u posled-njoj. Zaobilazno napreduju u životu. Govoreći o sebi. I tada otpočne vreme ponoćnog bdenja u trajanju od dva do tri sata. pri čemu. Retke su srećne noći kad spavaš pet sati bez prekida i buđenja. jer kad se taj razorni mlaz svetlosti vrati na mesto na kome je juče sve poharao. i onda kad ugasne naše oko. sve manje znam. nego kako ua se ne budi. i potpuno nedogledno ono što bi moglo biti i što će biti. ono klizi. kažem ili učinim. ono što se u hodu kaže. nije stalno ni zasnovano na nekim utvrđenim shvatanjima i pogledima. kad iskra našeg pogleda plane u dodiru sa vasionskim ognjem vidika koji zemlja i more prostiru pred nama. Živi od obaran3a. Oni posredno žive. odakle dolazim ni kuda idem. koje je samo sebi svrha. To zna mnogi od nas. tako da će na kraju sve biti. Te slike se ne pamte. Nemam uzora pred sobom. a s godinama ona biva sve manja. Ranije si palio svetlost i pokušavao da 31* 483 . sa nasleđenom sposobnošću preziranja i potcenjivanja drugih ljudi i tuđih misli. . i to obično u vezi sa neprijatnim snom. Malo-po-malo se pribiraš dok se potpuno ne rasaniš. ni nagona u krvi.

i zanosi u san. Odupirem se svemoćnoj plimi sna koja preti da poplavi sve ono što se preda mnom događalo na stranicama knjige. Ostane samo toplina postelje. U čoveku se otvaraju mračne dvorane i pale teskobne ili nedogledne pozornice. pogasimo priviđenja i ućutkamo naopake misli. na primer roman. niko ne može biti čist. A san je kao smrt. ali sve češće mi izmiče nit radnje i same od sebe nailaize neke druge slike koje nemaju veze sa onim što u knjizi piše i koje sve tonu u magli sna.čitaš i tako. Stranice se okreću same. ali nisu stigle da se pojave ni ostvare. u sarajevskoj gimnaziji. To je bilo čudovište. posle izvesnog vremena. trzam i činim napore da produžim čitanje. mirim se sa činjenicom da će sve potonuti u moru zaborava i nesvesti. i sa njom život svih lica iz knjige. Borim se.) Tako je glasila jedna od rečenica-primera u našem udžbeniku latinskog jezika. kao ni većina latinskih sentencija iz udžbenika. ali sve slabije. Ima među ljudima i takvih primera koje bismo mogli nazvati: čovek-promašaj. a san — nešto mirno i prijatno. Uostalom. To je najgore. a ponekad opet osećam prazninu i dosadu. i najposle ispuštam knjigu iz ruke. pod jednom odgovornošću. ja pratim jedno vreme tok radnje i ponekad se oduševljavam i hteo bih da podvučem neko mesto u tekstu. miran ni priseban. kad se dižemo i. menjajući položaj. bar što se njegovog moralnog lika tiče. Sad to već odavno ne činiš. A ponekad izneveri i to. U tim časovima vladaju zakoni noći i merila tame pred kojima niko nije nevin ni pravedan. pažnja da slabi. Zašto i po čemu je san slika smrti. Smrt — nešto crno i potresno. Pogrešno začeto i naopako sazdane stvorenje. ulazimo pravo u novi dan našeg stvarnog života. Sa poslednjim naporima strpljenja. i mi ne sklopimo oka sve do jutra. bez odbrane. A sada se kod mene na svoj način potvrđuje tačnost poređenja u onoj latinskoj rečenici. i ništa nije dobro ni bezopasno. ali i u jednom i u drugom slučaju počinje. na njima nalaze svoj rasplet i vrhunac drame koje su nekad u našim mislima i slutnjama nagoveštavale svoj dolazak. tako izmučeni i umorni. Smrt i san stajali su za mene daleko jedno od drugog. iza jednog lika i imena. kao udarac ili zemljotres. drugi izvršava te odluke. kao čovek kojeg kamenuju. možda. nepoznate. Tek u neko doba noći polazi nam za rukom da smirimo krvotok. pitao sam se. Ne dvostruk nego trostruk čovek. a sve to nosi on u sebi. vid da mi se zamara. svedeš san na oči. kao i moj rođeni. i oči da se sklapaju. Jedan živi i dela i odlučuje u presudnim trenucima i nedoumicama. koja nas polako obavija i greje kao rukavica ruku. ležiš u postelji sklupčan. (San je slika smrti. a javljaju se i nove. Ne znam zašto. sastavni deo našeg života. treći ocenjuje i prosuđuje prirodu i posledice onog što je učinjeno. ali mi kao dečaku nikad to nije bilo potpuno jasno. To su na izgled obični 485 . i na jednoj savestL Povodom smrti jednog suseđa. I — sad mi se čini da bolje shvatam primer iz latinske čitanke moga detinjstva. Kad 484 legnem i počnem da čitam neku knjigu. I činim to bez mnogo žaljenja. o kojima nismo nikad do sada mislili. * Somnus imago mortis. odupirem se. gotovo srećan što mogu da popustim svemoćnom pritisku meke bele stihije sna. praćen lepim vizijama ili slatkom nesvešću.

Takav je bio i ovaj. Izvesno vreme sve je dobro. ponekad. to niko ne bi umeo kazati. ne bi zasluživao da se naziva životom. bilo bi možda više reda i mira na svetu. a znao je sve što mu je bilo potrebno za taj njegov prividni život. Nigde ovakva studena. kao što ni njemu niko nije bio mrzak ni neophodan. Njegov se život sastoji od bezbrojnih i nevidljivih katrastrofa i padova. \ sad ga drugi. vide i gledaju. Nikad se valjda dve misli nisu ukrstile ni dva osećanja sudarila u njemu. da se putnik čovek nekako oseća više strancem nego u drugim mestima. ali ceo život. Jurll pii Tržieu. negde iz daljine. onda stanu da se javljaju pokretima i tanke grane. a po sadržini i vi'ednosti nemaju sa njima druge veze osim te sličnosti. U ravnici se sve to nikad u pojedinostima ne vidi. Jedanput su to padovi naniže.' U alpskim predelima ima jedno naročito zadovoljstvo: posmatrati kako kiša nailazi. I gledajući ga. niko ne bi umeo ništa da kaže. isto tako nikad nije nikom ni u čemu bio ni od koristi ni od štete. Nije se plašio ni oduševljavao. ' Sv. prima. samo recima. jer si došljak i neznanac. ni da kazuje šta o sebi ni da brine o drugima. dok ovde možemo da bacimo pogled i iza kulisa te pred stave. ni bolno blizak. i jedno vreme se ne zna da li će uopšte doći do nas ili će u svom hodu krenuti nekom od uskih nevidljivih dolina. nije ostavio iza sebe ni najmanju prazninu. nebo. I on začudo liči na normalna čoveka. I pas koji prolazi pored tebe kazuje ti ne- 486 487 . Zatim zadrhti na neki značajan (gotovo ljudski) način lišće u vrhovima drveća. u nedelju posle podne nekog zimskog dana teška je stvar zaista.ljudi. ulice i kuće. ali da nas upitate: kako. A u stvari takav čovek je u ovom svetu isto što prazan klas na njivi. i ljudi i priroda. * čim da nema i ne želi da ima ničeg zajedničkog s tobom. tako jedno vreme samo vidimo vetar. Nikad nikom nije bio ni drag ni odvratan. mislio sam: kad bi ljudi u većini bili ovakvi. ali on se brzo spusti i mi ga osetimo na sebi. a ponajmanje on sam. daleko na Severu. Najpre se javlja u obhku sive pokretne zavese na planinama u daljini. a drugi put naviše. mirni i prijatni. A sad kad je nestao sa lica zemlje. ili bar izgleda tako. kako se održava u redu normalnih ljudi i u životu uopšte. levo ili desno. daje. Izgleda da je sve tu tako stvoreno i uređeno. fizički dobro razvijeni i duhovno »-normalni«. tamo kiša dolazi s neba kao gotova scena. ali padovi su uvek. Živi s ljudima: posluje. a odmah zatim i prve kapi koje on nosi. i samo u postupcima koji liče na postupke istinskog čoveka. nije voleo ni da prima ni da daje. Živeo je prividno. zajedno sa tim mirom i redom.* i Kako taj čovek živi. I nigde kao ovde ne može tako odbojno da ćuti drvo kraj puta ili kamen u zidu pored kojeg prolaziš. očekuje nešto i sam obećava « Dopune unesene prem« prvobitnom zapisu iSveskt Jeni listovi). brda. Odvo- Grad. Ništa ga nije uzbuđivalo ni zagrejavalo. Ziveo i umro tu među nama. ali biti sam u tom gradu. Sivi veo je stigao i do nas. i to opštim. ništa što liči na uspomenu. netražena samoća nije dobra ni prijatna. Jula 1950. ni zatrčavao ni poricao. Nikad nije ni u pomi-slima otišao ni za milimetar dalje od onog što svi osećaju i kako svi misle.

one više pevaju nego što govore. razgovara i rukuje se sa svakim. javi se kratak i zloslutan. Možda u silnoj potrebi ovakvih žena za brbljanjem ima — pored kratke pameti i suva srca — nekih ostataka neiživljene erotike. ali kao jedna karikatura onog što je nekad htela da bude. 488 Letnji dan. i iza spuštenih očnih kapaka. sa svim što jeste. prozirnih aluzija. zagrcavanja. Taj razgovor se kreće na niskom planu malih ogovaranja. a na njemu je. prividno nastavlja. a tim recima nema kraja ni računa. ne misleći ni na šta na svetu do na prvu iduću reč koju treba da izgovore. dugačka zmija šarka.dosta. i izgleda kao da nema zastoja ni kraja. čudovišnog brbljanja. ili se od strmog brega odroni grumen zemlje koji izaziva opšte šuljanje i rušenje celog predela. ili gore. vidik mi je odjednom ispunio beo bosanski drum iz mojih de-čačkih godina. uz smeh. i pun je zmijskog siktanja. već poznat a uvek nov zvuk. jednog prolaznog utiska. A već idućeg dana ili iduće nedelje. smele ni umele da zapevaju. i koja sada navire iz njih. a ne možemo da uvidimo kako je svako bežanje uzaludno i besmisleno. jedne ljudske reci ili pogleda — on se pretvara u novu ruševinu. jer što brže bežimo. u vidu besmislenog. život se posle toga. prolazi brzo. Slušam kako četiri žene srednjih godina »razgovaraju«. Sklapam oči. Vedro je na nebu i na moru. i to sve četiri u jedan glas. u neodređenom trenutku. vedrina prožima sve što čovek samo pomisli i svaku reč koju izgovori. Možda je to (teško njima!) davno ugušeni kliktaj devojaštva. da se ruši i survava u sebe. počinje ubrzanim ritmom. kao derviši opijeni sopstvenim dahtanjem i halakanjem. suludih nerazumevanja. a gde god bismo se putem zaustavili. ciku i povike dece koja se kupaju. Sa mora dopire radosna i ujednačena melodija dečijeg kupanja i poigrava u ritmu letnje jare. i to kad treba i kad ne treba. pregažena točkovima i umrljana prašinom. ljubavna pesma koju nikad nisu mogle. ali i ne živi. nad njim treperi letnja jara. spolja nevidljivog pada i rušenja. sav u mreži jakog sunca i dubokih senki. to nije kraj ni smrt. I tada. Svemu znam ime i mesto i ničem ne tražim razlog ni opravdanje. smeška se. postoji samo tim svojim padovima koji se ponavljaju u nepravilnim i sve kraćim razmacima. što je bio i mogao da bude. 489 . Samo uzalud gubimo snagu koju bi trebalo utrošiti u napor da mesto na kome smo učinimo podnošljivim. ali tu. pođmi-givanja i uspijanja. ne slušajući jedna drugu. a isto tako nečujno. odjednom. Nepodnošljivo nam se čini uvek mesto na kome smo. ali taj sekund je sudbonosan. U stvari. Za tim gotovo nečujnim zvukom sav taj čovek. Cesto taj zvuk nije jači od onog kojim mali časovnik na noćnom stočiću otkucava jedan jedini sekund. sobnim vazduhom otrovana papagaja. bilo bi isto. Sve to teče. To je znak potpunog pristajanja na sve što nosi svojim brzim tokom ovaj letnji dan. Kao kad iz zida ispadne jedan jedini kamen koji povlači za sobom ostale. mrtav nije. — Četiri stara i bolesna. Na žalost. izubijana i mrtva. kao najlepša igra. Vedre su i treperave i nežive stvari. u čoveku se dešava isto: od jedne pomisli. to ćemo se pre naći na mestu od kojeg smo pobegli. Ali. Tako on traje u katastrofama.

i to samo na mahove. ali ne stoga što žele da491 Budeći se iz najstrašnijeg sna. i peva. a zatim s godinama. kao što se gube zaista dragocene stvari. Stojeći. zaboravljena.Kad sam naišao putem. izmrcvarila ga i polomila svega. dugo i strpljivo po strani. šta bilo. šumi. Teče. Zauvek. i nju je voda sa sobom odnela. Njegov sin se posle žalio ovako: — Dao bih ne znam šta da je bio — vo! Ovi sujetni Južnjaci dok razgovaraju s vama gledaju vam pravo u oči. doživeo. laka i jednostavna na izgled. pričao. Pobesnela krava nasrnula je na jednog starca. oči i vrele. Otac se žali na sina koji je neradnik i nevaljao i pošao zlim putem. * sukobljavali sa prizorima iz njegovog malopređaš-njeg sna. kao probuđen bol. ništa. sa suncem toga dana. konja i stoke oko njenog kamenog korita koje se prelivalo i vlažilo drum. nemirne vratne žile. Da. pa tek onda ugasio žeđ kratkim požudnim gutljajima. Da. a zatim sedeo neko vreme na postelji. imao bih na šta sjesti. Tek kad sam ostao sam pored česme. Gubitak bez leka i nade. Tek ovde to uviđam. rasipa imanje i zlostavlja ostale članove porodice. Ovako. — Svrati da vidiš gdje ja vatru pirim! — poziva me jedan Bokelj da ga posetim. česma se nije videla od gomile ljudi. kao srebrni bič. pa ma samo kao san. — Kamen da sam rodio. Tako mu je bilo za nekoliko trenutaka lakše. iznad druma kojim smo išli i reke koja ga je pratila. Otprilike. ali nejasno i kratko sećanje. nego nepresušna česma što teče i peva srebrnim mlazom. ali neuhvatljiva. i kako. Nije smeo da po veru je ni za trenutak u mogućnost da tako nešto postoji. opet u snu. kraj bosanskog druma. Branio se tako što je zamišljao da je neko drugi to usnio. gde bilo. i razorna misao. Tada bi obično prihvatao prvu knjigu i čitao. ni mutni potoci pri dnu ovih planina. ne rečni vali ni olujno more. Rashladio sam čelo. kao da je na pro-lećnom suncu. kao pod dejstvom kapljica koje donose kratko olakšanje. izgubio sam je ludo i nepovratno. pa posle njemu. sačekao sam da se gomila napoji i raziđe. a zatim legao na zeleno uzvišeno mesto iznad vodenog mlaza. i to talasanje odgovaralo je ritmu jecanja tek probuđenog bolesnog deteta. dugo plovila čudesna melodija. A zatim bi opet. pa i oca samog. živo i drugo. i vreme. Sećanje na jedno putovanje. sama sebi peva sve istu melodiju bez kraja. i izgubila se tek predveče. probijalo nepodnošljivo saznanje da je on sam sve to u snu video i čuo. Voda. moglo se jasno videti i čuti kako se voda izvija tankim ali oštrim mlazom. Prizori iz knjige mešali su se i 490 . Crna Gora. palio je svetlost. izbledela i istančala tako da je od nje ostala samo tonska osnova koja još jedino mom sluhu nešto kazuje. Nije mogao ni hteo da veruje u istinitost takvog sna. padajući na kameno dno korita.

izgovarajući se da su na putu ili da su sprečeni bolešću. ili oni koji su ostali i koji. do sebe: »I ovome bi klipanu trebalo malko potkratiti noge da ne paradira ovako po ulicama!-« Ovakav kakav je. Zna se da su takvi vezirski pozivi bili oduvek opasni. Sad po svima uglednim kućama. ali mi je kao nikad jasno da. i onima koje sebe takvima smatraju. 493 .) nakaza. a pored nje njen šestogodišnji sin jedinac koji boluje od groznice nepoznatog porekla. (Sve je ovo tačno. prolazi preko Te-razija sa isto tako mladom. zajedno sa ostalim prvacima koje je novi vezir pozvao na dogovor i većanje sa begovima i pijanima iz ćele Bosne. * Koračam napred i ovog leta. ali žena ne pali svetlost. — Sta ćeš ti kad je danas došlo vrijeme pa drvo ne može da odleži i da se osuši kao nekad.. lepom i stasitom devoj-kom. zbog svog javno ispoljenog neposluha. Danas je peti dan kako je njen muž Muharem otputovao u Travnik. umesto njih.. duševni bogalj i fizička 492 Noć.) Jedan Užičanin govori sasvim ozbiljno: — Kad se bogu omakne (to jednom u sto godina!) pa stvori ovakvu budalu kao što je ovaj Kuz-man. *' * Drvodelja iz Novog žali se kako nema dobro osušenog drveta za gradnju nameštaja. nego zato što je za njih vaš pogled ogledalo u kome traže potvrdu svoga mišljenja i sliku sopstvene veličine. Dobro su odeveni i veseli da ih je milina pogledati. Zasad.shvate vas i vašu misao. jer ne mogu drukčije.. što deli dan od dana i traje od sutona do svitanja. a trojica nisu. dođu crni glasovi o njima. ali moUm vas da mi verujete da je u suštini sve tačno. obična. i da se onaj koji tako ode u Travnik može lako i ne vratiti više svojoj kući. on im ne može naškoditi i vrlo je verovatno da im neće nikad ni moći ništa. ali kad bi mogao . a ono se već upotrebljuje za gradu. svi misle i šapatom govore o tome ko je postupio mudrije. oni koji su otišli i koji se možda neće nikad vratiti. Teška je tama. Jedan mlad čovek. Iz Sarajeva je bilo pozvano jedanaest najuglednijih ljudi. gleda ih mutnim zlim pogledom i kaže drugom. (I sam vidim kako je ovo visokoparno i neubed-Ijivo kazano. Nagađaju ljudi i prepiru se. ovi koji su ostali izgledaju sigurniji. samo se pitam da i meni ovu misao nije diktirala moja sujeta. moći će se videti tek kad se vrate oni koji su otišH ili kad. nego — što no kažu — još ptica na njemu pjeva. zajedno sa svim što cveta i zri i gotovo vidno raste oko mene. onda . sličnom. ali ko je ovog puta u pravu. ali ne ona od prolaznog mraka. U toj tami leži budna Bakarevićeva mlada žena. dozreva i drama čoveka koji stazom bola i lutanja ide u susret smrti kao jedinom izvesnom cilju. lep i visok.. da ne bi privukla pažnju zla oka ili slučajnog prolaznika. Ne daju mu stati. noć sva od tame neprohodnih šuma ili mračnih špilja. mogu pre ili posle još lakše izgubiti glavu. Osam se odazvalo pozivu i otputovalo u Travnik. sećajući se sličnih slučajeva u prošlosti. Jedan stariji čovek.

ispravlja se na dušeku i pita glasom od kojeg majku trnci podilaze: — Ko to stoji pred vratima? To pitanje nije prigušeno ni plačevno nego oštro i nestrpljivo. ovo im je prvi rastanak. kad iz onih deset drugih kuća koje su ožalošćene kao i njena izvire nevidljiva struja straha i zlih slutnja i širi se po gradu kao zaraza. san joj iznosi pred oči ono što bi htela da zaboravi. čuje glas svog čoveka Muharema. više od umora nego od sna. I oni koji su otišli u Travnik. on se naglo diže. kucaju! —Ne kucaju. koja je postala veća od najveće poljane. osmejak. bez otpora prodire kroz zidove i mesa se sa njenim strahom i slutnjama. A kad uspe da ih izbriše iz svesti i zadrema za nekoliko trenutaka. a sam po sebi nijedan nema ni smisla ni sadržine. i po bolu koji ona zadaje. Evo. ali tonom koji traži poslušnost i očekuje odgovor. —Majko. čini ti se. a noću ispuni slašću njenu postelju. Najgori od svih mogućih načina života. reč jedna. ja sam to. ako ne dođe odnekud kao čudo. A ta smrt nastupa sporo. izgovoreno još dečačkim glasom. Trebalo bi odgovoriti nešto — ma šta — i sa dve bezazlene reci razbiti njegova priviđenja i strahove. svi. Kao da 494 nije ni spavao. opet se javlja dečak. sine. sine. neki susret. Mir i tama polako pune prostranu sobu i sve se više zbijaju u njoj. na zemlji ili ma gde u crnom prostranstvu između neba i zemlje. Dečak ćuti. i prekida je naglo. Ona ga sa radosnim nestrpljenjem očekuje preko dana. vraćajući se pre mraka.Kad bi samo mogla da ne misli o tome! Ali kako može. čini joj se. kad svaki pojedini trenutak prolazi samo u očekivanju idućeg. To ne govori bolesni dečak nego — muško. šta bilo. i da se to pretvori u malo svetlosti. Sedam godina! Svako jutro on odlazi u grad. Ali njega nema. Ali dečak se trza. pa da prekine ovu tamu i obasja sve što sada skriva. U ženi se javlja slaba i nejasna ali bolna želja da se nešto desi. To želi i jedino još po toj želji. — Ko je to? Dečak ponavlja svoje pitanje. i sad sede i ćute u mračnim uglovima ove sobe. Tako prolaze dugi minuti pete noći bez voljenog čoveka. Izgleda da bi i san mogao doći. iskupili svi koji su pogođeni kao i ona. ne bi ga mogla izgovoriti od grča koji joj steže jezik u korenu i ledi lice u nepokretnu grimasu. Čini joj se da su se tu. po nečem. Posle nepunih sedam godina zajedničkog života. Nepodnošljivo je to taloženje praznine i s vremenom postaje smrtonosno kao nedostatak kiseonika. Pri sećanju na njega htela bi da pomiluje dušek pod sobom. i ne može ga biti. sna nema. a on. i pticu u kavezu. jedino muško iz ove kuće koja je sada bez domaćina. Crna nit tišine teče i napreduje kao da će očvr-snuti i potrajati. Spavaj! Očigledno. i u tami vidi. ili je budi njen dečak prigušenim glasom: —Majko. obraduje ćelu kuću. U tom glasu žena. i oni koji su ostali u Sarajevu. oči sa dugim. zajedno sa porodicama i bližim i daljim rođacima. sva mu je pažnja prešla na sluh. Kao san izgledaju sada te godine. a i da ga nađe. zna da je živa. Gledajući jednog penzionera. rastresitim i kao iskrzanim trepavkama koje majka. dušo! Tišina. oči sklopljene. kod nje. sa svim svojim brigama i strepnjama. 495 . Spavaj. ali žena ne nalazi ni najobičniji izraz utehe. zovu! Čuješ li? Zovu. ali je mrak tako gust i težak i njena nemoć tolika da joj se ruka gubi u praznini i tle ispod nje tone u bezdan. —Ne zovu.

ne pomiče se s mesta. Pored njega stoji. A kad on kaže »odnese dođavola«.Nekadašnji Višegrađ. onda za tu rečenicu on ima jasan pojam i određenu sliku. koji im inače izgleda sve više neusidren. izgleda im ne samo lakomislena i luda nego i opasna. malo izmenjen: —Ramizaga! —Idi vidi šta hoće! — kaže Ramo svome šegrtu. pri svom dolasku i povratku. oni se brane kako najbolje mogu 496 497 . ako hoće uopšte da bude. I tako sve dalje i više. Talasi se sa velikom hukom razbijaju u belu penu oko mojih nogu. zadocnja-vanja ni propuste. gledao vojnika kako na niskoj terasi. pa u nešto još jače i finije. sitan šegrt. što mogu dublje. Jednom je. oni postaju uredni. kako ga zatim čepa na sitne komadiće i ravnodušno baca u mutan i brz potočić kišnice. tačni i strogi. — Ramo! — ponavlja glas. čita pismo. Stari. Bezbrižnost mladosti. ostajući na svom mestu. nego da mora sačinjavati neku ma i prividnu celinu. inače. preko sedamdeset godina. Inače. stojeći na kiši u kasarnskom dvorištu. iskusni i ugledni čovek u primorskom gradiću. može se desiti. pa u jod. U svom širom otvorenom dućanu sedi Ramiz. zajedno sa njima. nezaštićen. ■' * Jak jugoistočni vetar. A život je pun svakojakih nepredvidljivih struja i strujica. naslonjen na železnu ogradu. Ramo ne pokazuje ni najmanjim pokretom da je čuo. ali nešto tiše i manje odlučno. Ne vole odlaganja. možda. stojim na uzdignutom mestu. ponekad me poškrope do temena. i gubi se u rešetkama kanala. Sa šumom talasa mesa se moćan grohot šljunka koji valovi neprestano pokreću i rešetaju. Živeo sam. i sklon raspadanju i nestanku. njemu se čini da se život ne sme razbijati u parčad. čas napred čas nazad. da ga prva jača struja života odnese dođa-vola. Između ostalog. Vazduh je zasićen morskom prašinom koju uđi-šem sa nasladom. na grudima skrštenih ruku. koja opet ne voli da unapred utvrđuje rokove. Starom čoveku izgleda da tako ne može i ne srne biti: da nešto može biti ili ne biti. U tom dosta dugom životu retki su bili časovi u kojima sam se osećao kao čovek koji je na svom mestu i koji radi svoj posao. A svako neodržavanje ili odlaganje onog što je unapred utvrđeno dovodi ih do gneva i očajanja. Kad ljudi zađu u godine i vidno i osetno stanu da gube snagu. zvani Ramo Svraka. misli starac. evo. do potpunog nepostojanja. Utvrđen red poslova i događaja za duže vreme unapred daje iluziju čvrstine i trajanja života. Golo-glav. od onoga od čega se odbraniti ne može. a još jači ogromni talasi zapljuskuju nisku obalu od krupnog šljunka. a zatim isti glas. 32 — Znakovi ix>ređ puta Posle razgovora sa jednim starcem. koji te komadiće hartije veselo odnosi. Dućandžija ne okreće glave. Pa i to je često bila samo iluzija. Ovako bi se čovek mogao. cene ni obaveze. pretvoriti u morsku vodu. Sad to vidim. što je na skali razvitka i savršenstva za nekoliko stepena iznad joda. u svemu. — Ramo! To poziva seljački glas spolja. kao nepomičan trijumfator. Tišina. prema sebi i prema drugima.

sedi čovek i pokušava da se pribere i dozove pameti. a put preda mnom zatvoren. sasušiti se i nestati potpuno. kad uvek nešto drugo želim. sastavni deo oboljenja. najposle. Postaješ nestrpljiv. To će biti činjenica među činjenicama. odgovarajući. Tada te obuzima neka vrsta srdžbe.. i da ostavljaš takav isti utisak. a kad se zapitaš šta su rekli. konci i rskavice. razdražen si i ljutiš se što govore. nešto što je pre ili posle moralo da bude. ne bi li kako našao put u život ovog dana koji je pred njim. u bilo koje doba dana. ima težnju da se kreće. jer si ponosan što si ga čuo. izgubiti oblik i boju i sva tvoja mnogobrojna svojstva koja su nekad. i mnogo brže. negde. ponavljaš i to pitanje. i tu će najpre i početi da trunu. Poginućeš od metka ili od hladnog oružja. a svejedno kada i kako. brzo će početi da vetri i nestaje. Pokvario mi se sluh. prestaće da dejstvuju i ubrzo će izvetriti. svoju stalnu težnju: da probije zidove svoje tamnice i otvori sebi stazu na sunce. (I to je. ceo događaj neće imati naročit oblik ni neko ime. ma gde. suviše brzo i što ne govore glasnije. Kad ogoli. Tek tada će se videti — ako koga bude da gleda i misli o tome — kako ^ Mladić se pita. i sve se više kvari. je telo slabo građeno i od koliko je delova sastavljeno. i uvek nešto što je iznad moje snage. da putuje i osvaja prostor ispunjavajući svaku prazninu. Pomisao da sada i sam izgledaš tako. valjda. Jer krv. Po navici i potrebi slušaš šta ljudi govore. Kako da shvatim ko sam i otkud da znam šta stvarno hoću i šta treba da činim. ili kad primetiš da očekuju tvoj odgovor. mnogih ludih slika u snu i još luđih pomisli na javi. To se neće čuti ni znati dalje od mesta na kome se desilo. —Da. zvezde neće popadati sa noćnog neba i zavesa u hramu se razderati nadvoje s vrha do na dno. — Kad budeš mrtav. Tražiš da ponove rečeno. i povišenim glasom i grimasama izražavaš svoje ogorčenje i nezadovoljstvo. i koji donosi sa sobom određene dužnosti i obaveze od kojih svaka izgleda teška kao planina. vidiš da nisi razabrao ništa. kao ona o kojoj je reč u Jevan-đelju. lako izaziva u tebi sumnju da te sabesednik potcenjuje ili da ti se ruga. a uvek neodoljivo i neod-ložno. kako tebi izgleda. na njihov uznemiren i nepoverljiv pogled i na savijen dlan oko usne školjke. obrađuješ se neočekivano i preterano i. kad mi je poreklo nemo i mračno. Krv iz tvojih vena ostvariće. sasuši i pretvori u malo crne prašine koja može krenuti sa prvim podesnim vetrom u kom bilo pravcu. Sluzaste veze između kostiju i mišića. čak ti se čini da dobro čuješ. A još pre toga.) A kad odmah razabereš nekoliko reci ili ćelu rečenicu kojom te nešto pitaju. kostur će se rastaviti i raspasti u sastavne delove. nego šapuću i mrmore. pa šta? —Kad budeš mrtav. kao uopšte svaka tečnost. U isto vreme u tebi se javlja sećanje na gluve ljude sa kojima si nekad razgovarao. A kako je naše telo pretežnim delom od vlage i tečnosti.Posle nemirne noći. a krivo ti je što moraš to da činiš. i to na mestima gde se nikad za života nisu dodirnuli. i ' 498 32* 499 . i ponaj-češće iznad ljudskog dohvata uopšte. Počinješ da detinjiš.. Pomešaće se i dodirnuti pojedini delovi tela. nekom mogla izgledati čudesna i večna. netrpeljiv i osoran. koji se zove sreda. pa da se izgubi u zemlji ili ispari u vazduhu.

i da žališ što ti priroda nije dala njegovu darovitost i što nisi imao prilike da učiš one škole koje je on učio. ili što ti promakne i čitava rečenica. i da vam se. izgleda mu nekako prirodno da vid s godinama slabi. ostaje ti samo da ideš zbunjen i postiđen kući. Ili: da u gradu u koji ste stigli ne umete da nađete ulicu koju tražite. Kad čuješ neku njegovu reč. dolazak ludila i smrti i želju da zovete u pomoć. Ali ostane trag negde u nama. sa svojim neobjašnjivim stidom i kajanjem i bezrazložnim strahom od izobličenja i kazne. iako ste je nekad dobro poznavali. bez sloma i bruke. pod vladom nepoznatih zakona. Covek se relativno lako miri sa činjenicom da dobro ne vidi. nego što te često tvoja mašta i tvoja sumnjičava priroda zavode. sabran i ćutljiv. Za šta da se prihvatiš i gde da se skloniš? Kako da prebrodiš taj trenutak koji si već počeo da živiš. i posle se javlja kao potištenost i melanholija pre svakog novog polaska na put. ođmerenog držanja. ličnost. pa opet gubiš. kratka daha i pomućene misli. na kraju. u vagonu treće klase za pušače. ni čitati ni gledati ljude oko sebe ili pre-dele napolju. Ili: da ostanete sami i umorni. a i od onog što kaže polovinu ne razumeš. Nema te uopšte. dugo ga prati urođena ljudska iluzija da je svet onakav kakvim ga mi vidimo. kao preteča katastrofa i nezaslužena kazna. i da odjednom 500 zaboravite ime onog koga tražite i zbog koga ste i krenuli na put. Toliko su njegove misli iznad onog što mi obični ljudi znamo i možemo da shvatimo. Jedno buđenje. i zatim ne prestaje da ga uznemiruje i nagoni u strah. a od haosa se gubi dah i tle pod nogama. između mesta koje smo napustili i onog u koje treba da stignemo. kao trenutno. učini da bi još najmanje teško i bolno bilo — naći se pod točkovima ovog istog vagona kojim putujete. Sve što jeste: činjenica. tako po nekoliko puta dolaziš k sebi i sam ne znaš koji je od tih nekoliko »ja« stvarno — ti. suočiti se sa događajima kojima nismo dorasli. budiš se usred noći. Sve se to uvek nekako dobro svrši. osećaš se još manjim i siromašnijim. a da on ne bude i tvoj poslednji? To je čovek ozbiljan i opšte uvažen. Ali ga otkriće da dobro ne čuje grubo udari i porazi. Tada vam se može desiti da u avionu koji se diže i hvata visinu osetite. da ne možete ni misliti ni zaspati. datum — nepodnošljivo je.' u celoj stvari i nije možda najveće zlo u tome što ti se dešava da ne možeš da uhvatiš svaku reč. Mnogo sam puta u životu stajao ovako pred polaskom i beležio amplitude onog uzbuđenja koje nas u takvim trenucima obuzima. pribireš se. kao hladan talas između moždane opne i temene kosti. Drugo. pa čuješ i ono što nije rečeno i shvatiš onako kako nije mišljeno. Malen i siromašan duhom i dotada. 502 . i kad ga ta iluzija napusti. znojan. Unezveren. ostalom svetu neprimetno pomračenje. Putovati znači nači se odjednom u naročitom svetu. Uzalud nastojiš da sabereš sitnu parčad razbijenog sveta i da sklopiš ponovo neku stvarnost u kojoj se može živeti. Prvo. On malo govori.

U to vreme naš voz je već kretao. i nikad. u proleće. bujnu travu i velika. ima dobre veze sa gradom. a za njim ne dolazi nikakav znak života ni pokreta. biva drukčiji. linije ili mirisa. Nas petnaestak dobrih drugova iz istog razreda sarajevske gimnazije dogovorih smo se da jedne nedelje. prevazilazi sebe. * . da ne ugledate leptira u vazduhu. lakši i lepši. ni mrava ni guštera pored nogu. bilo je sedam sati prošlo. Samo. kakve želje. Mnogo sam se unapred radovao tome izletu. u negovanom zelenilu. čovek se ne samo produžuje i raste nego i preobražava. Kako se sunce spušta. nemerljivo mali hiatus vremena ima za mene več-nost i beskrajnost hrišćanskog pakla. u jednom sekundu. Kad sam se probudio. da je sustižu. približava se bestežinskom stanju i visinskom letu. Ne bojim se ja samrtnog trena koji me čeka na kraju života. 503 . ali nekog zatišja koje nema pravo na to ime. i ponovo dočekuju i hvataju? Gledajući ih kako igraju košarku. nad celim predelom leži neka mukla i nemila atmosfera mrtvila i zatišja. jer mu ništa nije prethodilo. Bilo mi je valjda jedanaest ili dvanaest godina. Sastanak na železničkoj stanici pola sata ranije. sa istom sumom novih i potpuno istih slasti. i moji drugovi s njim. Polazak voza — u sedam sati izjutra. Te noći dugo nisam mogao da zaspim od uzbuđenja i od slika koje su u meni iskrsavale u vezi sa sutrašnjim danom. ja bih se osećao srećnim i besmrtnim kad bih znao da tela kao što je vaše ne propadaju. cvetne leje. ni praznine koja zjapi iza njega. praćena nesanicom i njenim bezumno svirepim mučenjem. gustu. dalje bacaju. Spremili smo i potrebni novac za pod-voz i trošak. Nešto zbog toga. Ovako potišten i kratkovečan. postoji i jedan ovakav. mene prolazi čudna jeza. Tu možete dugo sedeti na osunčanoj klupi. nego ovog večerašnjeg sumraka i noći koja nailazi za njim. i nije bilo nikakva izgleda da ih stignem. ja kažem sebi da raste drugo. i da se ne obrađujete prolazniku. a da ne čujete ptičji cvrkut. Hvatajući ili bacajući loptu. ni praznikom. Ali pomisao da između venjenja jednog i dozrevanja drugog tela može biti razmaka. Isti takav užas izaziva u meni pomisao da bih u tom potpuno isto-vetnom telu. Da bih se utešio. odbojku ili rukomet. jednostavno ali lepo uređen. meni su se na mahove otkrivale tajne tela i igre. Mesto pod senkora u svako doba dana i godine. Putova-ćemo vozom. Nešto gluvo i pritajeno. a nešto zbog glupog nesporazuma sa mojim ukućanima. senovita drveta. odemo na izlet u okolinu grada. trijumfu svoga tela i u isto vreme pobedi nad njim. pa ma samo za sekund jedan.Topčiderski park. * Kakve su to potrebe. Sve je bilo spremno. ja sam sutradan prespavao vreme polaska. kakve radosti i zanosi koji gone dečaka ili devojčiču da trče za loptom. dovodi me do očajanja. po jednoj beskrajno sitnoj pojedinosti zvuka. Taj 502 Među onih nekoliko teških i bolnih doživljaja--košmara koji prate (i opterećuju) moj život od de-tinjstva. poznao da nije vaše. nije u njemu suviše sveta.

treba izbegavati društvo i ljude i tražiti pri-bežište u samoći. iznad svega što nas vezuje sa poznatim stvarima. vetar. a uistini sam sedeo suva oka. a u meni su se živo redale slike radosne vožnje. na te prazne i duge pustinje kad čovek koji je izneverio sebe i druge. Ne. a ja nisam znao šta da počnem sa tim dugim. ili da učinimo nešto što ne valja. sposoban jedino da se kaje i da pati. razočaranja. pod uticajem vina i naše želje za nemogućim. a i kad bi ih bilo. Sunce je tek krenulo vidikom U vazđuhu lak pokret koji se još ne može nazvati vetrićem. Tako je: i neverovatno je i nemoguće. Jutro. Posle čuda i pokora u snu minule noći. ne misli ni na što do na svoj promašaj. posle lepog izleta. ne pokazujući to ničim i ne kazujući nikom ništa. da kažemo nešto što se ne govori. i zbog čega ćemo se posle dugo stideti i kajati. sami ili u društvu. a potpuno uzaludnim naporima tražim odgovore koji se ne 505 . teški kao pčela natovarena cvetnim sokom i pelu-dom. a bilo je. u ćutanju. ali koji osvežava čoveka i bistri misli. prevaren i nadigran od vremena i događaja. kad ne smišljam odgovor na pitanja koja. na ukućane. Sedeo sam neodeven na ivici postelje. a sa izgledima na dug i trajan mir pred sobom. Stoga u takvim večernjim časovima. obrasloj ladoležom i drugim cvećem i biljkama penjačicama. Predveče se vratimo u svoj grad. obogaćeni. kao mirni pobednici. jer smo teške ruke i oštre reci. ali ojađen i nesrećan koliko čovek u tim godinama može biti. bez pravog smisla i osnova. bez rana. Pust i siv praznični dan prostirao se preda mnom. postanu ma i za trenutak java živih ljudi. dolazilo mi je da zaplačem. da se bijem šakama u glavu. Uporedo s njima rasli su u meni tuga i kajanje. Izgleda zaista neverovatno da ima takvih snova. nem i nepomičan. To je trenutak čudne veličine i jakog zanosa. sam sebi postavljam i za koja u mukama i velikim. ljudima i prilikama. mi primimo u sebe vidike. osramoćenim vremenom. da vičem. i snu. nemoguće je da ti snovi. Kad provedemo sunčan i lep dan u prirodi. ne preduzima ništa. gneva na sebe. šetnja i pesama u zelenilu. Valjda sam već tada počeo da se navikavam na ono što me je čekalo u docnijem životu. daljine. Retki i dobri časovi dana kad nisam »-van sebe«. kad se ne tražim tamo gde me nema i gde me ne može biti. a već potpuno nemoguće da je on bio taj koji je u svemu tako živo učestvovao. deo sunčeva puta i misli koje donosi smiraj dana. a svi obziri uspavani u nama. osećamo se jaki i slobodni. čitanju. ali i trenutak kad treba pripaziti na sebe. unapred upropašćenim. I obično se tada dešava da počinimo neku nesmotrenost. a što je trebalo da bude moje uživanje i moja radost. kao ošamućen. na svet u kome je takav nered mogućan.u prvom trenutku nisam hteo da po veru j em u stvarnost onog što mi se desilo. sedi tako. Na drvenoj terasi. ogorčenja. Zatim su stala da se redom dižu u meni osećanja čuđenja. Negde ispod no?ju mu šumi nevidljiva reka. bez gorčine u sebi. I iznad svega osećanje velikog žaljenja zbog onog što je ludo i nepovratno izgubljeno. Misli? Izgleda neverovatno đa se moglo desiti — pa ma i samo u snu — to što se sinoć u toj kući deša504 valo. ne kreće se.

kad već ne može da se useče u metal ili mramor. a nisam ni pomišljao da se protiv njih borim. Tako je bilo i tako je ostalo i u docnijem životu. kao osveštano pravilo koje. uzalud traži rešenja i lekove koje. Kako da se upoznam? I zašto? I. Rodila je sedamnaestoro dece. Zbog toga je dobro da se izdvoji iz gomile novinskih vesti i zapiše bar u ovu trošnu beležnicu. razume se. Tek. izmišlja sada i svoja pitanja. sam sebe ne bi mogao poznati. i sam izmišljen. mais il n'appartient qu'a Dieu de le mettre en pratique: quel autre que lui peut connaitre son essence?«' Odlaknulo mi je. Pravo da kažem. ali šta znače obe zajedno i čemu treba da nas pouče (jer sve što je u čitanci mora nešto da znači i nečem da nas uči).mogu naći. ovaj čovek koji je sam sebe izmislio. u mladosti. ili ja nisam mogao da shvatim njihova objašnjenja. želeo samo 506 Starica iz Prokuplja. sam ne izmisli. To on i čini. aM jedino Bc^ pristoji da ga izvrSl: ko drugi do on mo2e da poznaj: svoju bit? 507 . Ni oni koje sam pitao nisu znali da mi kažu pravo njihovo značenje. Povodom vijetnamske Nove godine vladalo je primirje između Vijetkonga i Amerikanaca u Južnom kao i u Severnom Vijetnamu: obustavljeno je i amerikansko bombardovanje Severnog Vijetnama. imala je dva tuceta imučadi i praunučadi. Godine 1936. po-najmanje meni samom. i sve manje liči na sebe. kao preterano strog zahtev. Tada se ' Poznaj sebe. i svoje brige i strahove. Drugo. I sve se ta velika i bolna lutanja vrše u jednoj zamišljenoj tački. i tako se sve više zapliće i gubi i troši snagu. da se zna. i opet. sve i kad bih hteo. a jedino što je u njima stvarno. pa ma samo ovde i ovoliko. ne bi nikom bili potrebni ni korisni. Rat u Vijetnamu nastaviće se sutra ujutro u 7 časova. Zivela je sto i jednu godinu. ali protiv kojeg se niko ne buni: »Poznaj sebe. ako ih. I odmah im. ja sam. niko tačno ne razume. to je bol. Prvo. ništa nisam razumeo. niti bih to umeo ni mogao. ' * Minime quisque sihi notus est jedno: da svoje želje i nagone što pre i što potpunije ostvarim. (Poznaj sebe.« Možda će nekad ovakva vest biti ljudima neshvatljiva i izgledati neverovatna. šta znači sebe? Koji je to »ja« koga treba da upoznam? Objašnjavali su mi da su u pitanju naše strasti i naše slabosti protiv kojih moramo da se borimo i koje možemo lakše da savladamo ako ih upaznamo. a koje ne. izgleda. kao opomenu.« A danas sam u Volterovom »Dictionnaire philosophique« našao ovaj stav: »Connais-toi meme est un excellent precepte. to nisam znao.) Te grčke reci umeo sam da prevedem svaku za sebe. sve i kad bi se jednog dana našao. ja nisam mogao da znam koje od mojih bezbrojnih želja i nagona treba da smatram »strastima« i »slabostima«. Praznični dani su sada prošli i u novinama kao i na radiju objavljena je juče sledeća vest: »Primirje koje je vladalo povodom vijetnamske Nove godine ističe noćas. izvrsno Je uputstvo. posle toliko godina. * U četvrtom razredu gimnazije našao sam u čitanci grčkog jezika prvi put rečenicu: Gnoti seauton. jer ne postoje. neće nikad naći. a sve i kad bi postojali i bili nađeni. Jer. Ali sam i dalje svuda oko sebe sretao. Tako.

Naročito u snu. ni mogao imati.. Hotelska soba negde u Jugoslaviji. nego prema lakomosti. i uvek nekako uspeva da na509 . ugleda i trajanja njegove porodice. — Njivu blata. nehatu i sirovosti sopstve-nika ovog hotela i onih koji njime upravljaju.. gradovima i predelima. a ona na noćnom stoliću pored kreveta — prejaka. uvek je do suza dirnut. slabačak i prozebao seljak već u godinama. lakše — kako tako! — ali ovi drveni donovi što se ne savijaju. Sve drugo mu je. babo? — Ama. Stvari nisu nabavljene ni raspoređene prema putnikovoj meri i potrebi. Sad opravljaju puteve ili sade repu na njivama oko Zenice. tvorca i svedržitelja sveta.. žali se svome meštaninu da su mu najgore dodijali drveni donovi na cokulama ratne fabrikacije. slu čajno. ali zadržanih na radu.prvi put u životu ozbiljno razbolela. mesec februar 1916. čini mi se. sa jevtinim nameštajem i olinjalom prostirkom. nesposobnih za vojsku i vojničku službu. koji je u to vreme bio član redakcije jednog beogradskog dnevnika. Nisam nikad imao. malena i slabo zagrejana.. rasanjen i nesrećan. Domaćin stoji pred ikonom sa ozbiljnim likom Boga Oca. U tom trenutku on. đete. koliko sada snivam deljenja i rastanaka. Sve je tuđe i hladno i izaziva želju za bežanjem. Studen i mrzovolja. Nemojte da me. je sav prožet 508 Zenica. koji je u opštoj klonulosti sačuvao još nešto vedrine i dobre volje. Teši ga jedan polugrađanin. i već i sam imao dvoje dece.. da umrem. stavljate u novine. Sa licima. pa toliko živelo. Na povratku sa rada Dienstpflichtiger Mile Km-dija. sramota je. govorila je neposredno pre smrti: — Ja ću. e to ga ubi. Sve ove dane preživljujem samo neke rastanke. •— Zašto ne. kaže. puna nekog mrtvog vremena. * /-V". Kao da se rastajem sa samim sobom. Sijalice u nekoj vrsti lustera mutne i nejake. Praštam se ili odlazim bez oproštaja. toliko veza ni poznanstva. Ogroman logor od sivih drvenih baraka. onizak i živahan čovek. i kad mu se klanja. Teče treća godina (prvog) svetskog rata. U logoru hronična glad i opšta oskudica u svemu. Napuštaju me ili ja napuštam druge. moli se usrdno i duboko metaniše. a noću ponekad strepim i patim. U snu i na javi. temelj i jemstvo blagostanja. uverenjem da je u tom bogu sa ikone izvor. Žensko. a u noći slabo i nepravilno osvetljena. vučem za sobom. Svome unuku. tako da bije u glavu i zamara pri čitanju. i koji je brinuo o njoj. ni bio u toliko mesta. godine. Da mi je samo zrno jedno one prirodne ravnodušnosti koju ispoljavaju ovi ljudi oko mene prema tolikim stvarima zbog kojih ja danju često ne mogu da se radujem ni da mirno radim. Pa i to sa rađanjem! Ne treba ni da se pominje. a kamoli u novine. jer oseća da se klanja sebi i svemu što naziva svojim. u njemu preko šest stotina vojnih obaveznika poslednjeg poziva BH regimente broj tri. danju siva.

1 sa Kopna.' Jedan naš čovek. Kad god dođem u ovaj grad zapahne me s mora i sa kopnf iz vrtova. savršeno. a krv mu je popila zemlja. ljudima osetim ponajčešće nešto . > 18. kao da je izrastao iz njega samog. a ne beži da ponudi i druga do sebe. pomalo prekorno. ^ razgovoru sa dovršeno. XH 67. poznaješ ga iz detinjstva. ne znaš ko sam — kaže on sa osmejkom. On se osmehuje i gleda ti pravo u oči. Razgovaram sa bosanskim seljakom (istočna Bosna). — Eh. pozdraviš se sa njim i rukuješ. Kad se uselilo to bolesno nepoverenje u dušu bosanskog čoveka. od nje mekšaju donovi. kad ti kažem. Sretnemo se ponekad lice u lice. Udarac je bio nevidljiv.^^f P" 4tno — mala pamet. Ali ne vredi mnogo ni pitati se. kao što je bez vidljivog smisla. u vezi sa kojim istorijskim događajima i društvenim promenama? Moglo bi se mnogo nagađati i nabrajati. ne pu štajući tvoju ruku. možda. — Sećaš li se ti mene? Ne. koja će ubrzo pokriti telo. jevtina ironija. a da manje sluša ono što mu govorim. dok brojiš mučne sekunde koji sporo prolaze. izdužen i prostrt zauvek. ni znak nejasnog značenja. Kao kad ugledaš nekog na ulici. Bogami! * Oborila ga je strašna sila. pravi odgovor se ipak ne bi našao. gledajući kako stranci dobro vode i uređuju svoje poslove. A pn xom. Sto me gledaš? Mekšaju. onako kako je bačen. j redovno varanje svega i svakoga. pozorje kome je on glavno lice i jedini gledalac. i »skladno«. Nije ništa do svoja slika u svojim rođenim očima. a mi baš ništa. kaže: — Sve mogu i umeju. 520 . -^^ ^ . ali ne možeš da se setiš ko je ni kako se zove. To je njegova lična drama. nije to.bavi malo duvana ili flašu sumnjive rakije. Dobronamerno i. naivno govorim mu o važnosti i potrebi higijene. Važnije bi bilo pitati se: kad će se ta nezdrava sumnja iseliti iz njegovog duha i kad će taj čovek postati vedriji i slobodniji u mišljenju i u postupcima. ni dva slova imena. Neće ostati ni priča iza njega. Od tog njegovog pogleda i moja dobra volja malaksava i reč mi se mrzne na usnama. Očigledno je da naslućuje podvalu i da u mislima ispituje neke moje zadnje namere. Pali anđeo. i sad leži tu. Trebalo bi nešto učiniti. Ja i onaj što živi u meni. — Naj. sa ironijom u glasu. nešto umiveno. Ali ne. iz. A stvarno ne znaš i osećaš se nelagodno.^f^^^« . kako ne bih znao! — otežeš ti zbunjen. i bezočno ogojatno mdid p^ni . sa kuća i ulica. bez imena i svedoka. ne ume-mo ni ono što možemo. On me gleda sumnjičavo. . vi . popij jednu ljutu. um oc 511 Pred votivnim slikama postradalih mornara. . Igra sa samim sobom. Pomislite da pokojnici nemaju drugog stana ni zavičaja do našeg sećanja.

Putem je. i mi ga slušamo sa nepoverenjem. Zašto neka sećanja iz detinjstva tako dugo i uporno traju u nama? Kako. u dva maha. Bila je pažljivije obučena. ali bUo mu je jasno da njegova majka svaki put nešto moli i da oni drugi. čekajući svoje vaskrsenje. 522 513 . ide se u čaršiju. Lipa je u ocvetavanju. dobij a nešto nisko i nečisto. i da je pita zašto oni moraju da idu tako daleko. gde 33 — Znakovi pored puta Gradska očna klinika. atletskom stasu i smirenom izrazu lica. i zbog čega iskrsavaju na površinu naše svesti i posle toliko godina zaborava? Ne znam ko je taj ko bi mogao razmrsiti konce toga složenog proscesa i dati bar neke približno tačne i verovatne odgovore na ta pitanja. »-čovek u najboljim godinama«. rukom mogu dohvatiti isturene najbliže grane. i da se njišem zajedno s njom. tričavo i pakosno što žele da kažu o svom bližnjem. Svraćali su u neke kuće i dućane. u ritmu jedva osetnog jugoistočnog vetra. sa odvratnošću. i kada. Kad otvorim prozor. na drugom spratu svetla soba. Znači. Stoga su mu ti razgovori bili mrski i neprijatni.' • Dopimjeno prema prvobitoom zapisu (Sveske — Odvojeni listovi). noge su mu bile okovane u tesne i tvrde cipele koje obuva samo praznikom. Toga popodneva majka ga je uzela za ruku i povela sa sobom. Dobar deo toga prozora zaklanja granata krošnja visoke lipe koja je zasađena pre četrdesetak godina i već narasla do drugog sprata bolničke zgrade. na primer. sedam koraka dugačka a nepuna četiri široka. tako maskirani i kostimirani. A od toga i taj njihov. ali na mahove još širi od sebe tanak dah. sa kojeg se kroz lipo-vo lišće nazire svetio nebo. Soba je jednostavno nameštena i bolnički čista. negde kraće. Opružen na visokom krevetu kraj prozora. negde duže.služe svojini lokalnim govorom. odbijaju da joj to učine. to i nisu samo površni utisci i prolazna raspoloženja nego čitavi mali sveto vi koji žive pokopani u nama. izgleda čak kao i da misli tim pokretima. od dućana do dućana. Sve mi se čini da im zaudara iz usta dok govore. svaki na svoj način. Evo. na njemu je bio najbolji kaput. Nije mogao da razume sve što se govorilo. Ponašaju se kao ljudi na karnevalu koji se u kostimima i pod maskama kreću slobodnije. pokušao da to i kaže majci. sav je u ovom trenutku obuzet sećanjem iz detinjstva. više kao neko sećanje na miris lipa u cvatu. sa velikim prozorom koji zauzima veći deo zida na užoj strani sobe. Mršav i uočljiv čovek koji svoja mišljenja izražava više usplahirenim i neodmerenim pokretima ruku nego recima. a video je i to da je svuda doček hladan. sa nekim ljudima i ženama. i govore i rade ono što se bez maske i kostima ne bi nikad usudili da kažu i učine. Jer. izražavaju smelije. imam utisak da ležim u samoj krošnji velike lipe. Pod je ceo prekriven tamnozelenim linoleumom na kom se crveni nevelik fabrički čilim. U jednom od njih. od kuće do kuće. ne govoreći ništa. Grčevito se drže svog dijalekta. Nekoliko velikih paviljona rasturenih po gustom prostranom parku. Išli su dugo i dospeli daleko. glavu je povezala crnom svilenom maramom. da bi. prolaznik koga upravo posmatramo diveći se njegovom pravom hodu. a ispraćaj još hladniji. gde je majka razgovarala. inače zvučni i zanimljivi govor. lakše i slobodnije mogli da izraze sve ono zavidljivo.

Sta je tu slika. 33* 515 . kao sva zla svetska. sklopljenih očiju. utonula u sebe. izlizane prljave klupe. More i kopno. ali majka je odgovarala jetkim i kratkim recima koje ništa ne kazuju i ništa ne objašnjavaju. Traje samo i u beskonačnost se proteže popodnevni čas. mnogo i teško. uz svađu ili viku. biju do krvi. bez reci. možda samo u mislima: — Pošteno da vam kažem. i tražio odgovor na njih. Čini mi se da i vidim i čujem onog bosanskog seljaka kako razgovara sa partizanima koji su naišli u njegovu kuću (»Ja sam isprepadan čovjek. nekog više. pa eto! Sta da ti dalje kazujem? Posmatrajući odnos između mora i kopna. i samo ga je dalje vodila. svako za sebe. Tu je majka najposle popustila. a njemu se čini da će tako večno trajati. Tada su bili već na kraju grada. Pitanja su bivala sve češća. nekog manje. mi. drugovi!«). šta tražimo i koga čekamo ovde? Jesmo li to zaista mi? I jesmo li samo to? — živo je osećao u sebi ta pitanja. ali samo neznatno i kratkotrajno. ranjen ili oštećen. javlja se u nama bezbroj pitanja. kao smanjena. uglavljene u zemlju. mi uzalud tražimo odgovor na prvo koje smo sebi postavili u trenutku kad smo sa gorskog visa ugledali dotle neviđeno more. iskrivljene i izlizane od duge upotrebe i mnogih pazarnih dana u toku godina. trčim. Ne umemo da odgovorimo ni na jedno. Pred njima se ukazala marvena pijaca. ponekog možda nimalo. i kako produžuje. pitao se neprestano: kako smo dospeli ovamo. ali ne miruje misao u njemu. bez reda. Na-pred se ne može. Došao je kraj mučnom potucanju od vrata do vrata i tim za njega neshvatljivim razgovorima sa Ijudimia i ženama. ponaj-manje od majke. sve takvim sitnim.ih. ja se plašim svakog živa. ali svih zajedno — plašim se. prasak ili zveket oružja. niko ne očekuje i ne želi. kao i sve u njemu: ista pitanja bez odgovora i uvek isto osećanje bezizlaznosti. Sada sedi i miruje. Zalio se i na tesnu obuću. pod olujnim i smračenim nebom. Ispod tek olistalih topola bile su neke drvene klupe. Ali sad. protiv vetra Mokar sam do kože i zadihan. nego sve šapatom i potajice. vukući ga nemilosrdno sve za istu ruku. I dok se u nama roje sve nova pitanja. očigledno. kao i ovaj predeo ispred njega: plitka reka. dvoznačnim i na izgled bezazlenim ali otrovnim recima. a šta okvir? U tom građu malo ko od prolaznika da nije uvređen. a nazad se nema kud. kako izgleda. Plašim se. Počeo je da zastajkuje i da se opire odlučnije. a u isto vreme uviđao je da odgovora nema i da ga ne treba ni očekivati. Gledajući predeo sa plitkom rekom i bled sjaj sunca na sivim topolama. Ali nikad se to nije dešavalo javno i glasno. pored nje topole obasjane bledim sjajem nevidljivog sunca. do nesvesti. i oboriće me možda već na idućem koraku. U glasu se naslućivao plač. bez broja. gde više nema kuća ni dućana. oko mene se roje. To smo. iz ulice u ulicu. trčim kroz gradobitnu oluju. To je donelo neko olakšanje. koja je toga dana bila pusta i prazna ledina. unižen. i seli su na jednu od tih klupa. ispresecana i ispregrađivana gredama i direcima za koje se pazarnim danom vezuje stoka. 514 Gologlav i pognut. Cuo se slab šum reke. krupna zrna grada. udaraju me po ćelom telu. koja sedi pored njega. brate.

živi sa ženom Šahom i dve kćeri učenice u malom stanu i sanja o boljem i većem. ni da živimo na moru. i na morskoj obali nema za nas stalnog boravišta. ali tu razliku treba platiti skupom cenom koja je iznad naše moći. A ispod svake te reći naslućuje se upravo ono što bi hteo da prikri je: osećanje nesi-giirnosti. politici. Taj je život slobodniji. Nije nikad ni imao pravog znanja za svoj posao i brzo ga je zanemario. Upravo to. mi navijemo radio. Huso. slušam šta govore. O svim stvarima govori istim šaljivim i lako-alkoholičarskim tonom. Zbog toga se. i samo to! I — najzad — kako ih ne mrzi? Sede dvojica pijanaca i propalica. pre ili posle. ali se uvek. pobogu? I baš tako veliš? Ko bi to rekao? o bolestima i lečenju. More nas privlači i očarava. a ja za te pare kod 'države* vadim panj od stoletnog hrasta. u provinciji. telo i odelo. suviše je otkriven i javan. Tišinu prekida mlađi od njih. ko se ponašaju i šta rade. malovaroškim spletkama. pokaže da je za nas život na moru u stvari iskušenje kome nismo dorasli ni duhom ni telom. kako nalaze snage da budu to što su i što izgleda da su. uljezi. kako smeju. U Sarajevu. to osećanje raste i biva sve življe i sve muč-nije. osećamo stalno kao rđave platiše. a sav se predao sticanju. i služi se preterano mnogo stručnim izrazima i latinskim terminima. nemoj! Otkud sad to? Za-pto. krivice i stida. 517 516 . lepši. ___ !? — Nigdje nema salameta kao na radiju. pa možda i lakši od ovog našeg. Naprotiv. Srbija. S vremenom. Ibro i Huso. dobrom jelu i piću. nekad partizan.— Vidi! Cuj! Ama. Kaže novinaru: — Kad god hoćemo da čujemo kako nam je dobro. na zboru birača: »Meni vađenje zuba naplate hiljadu dinara. gledam ljude k. Nismo mi stvoreni da putujemo daleko od svog kućnog praga. u ovo ratno vreme. Lekar u bogatom gradu.« Karan. pasu krave. Cutke gledaju izgažene grobove i posrnule ili oborene kamene nišane. Seljak. dok nas najposle ne otera sa morske obale i ne prisili da se vratimo svom tvrdom i oskudnom životu na kopnu. sa svim njegovim procesima. samo kad se povede govor Prateći i posmatrajući sve oko sebe. po kojem. kraj starog i razgrađenog muslimanskog groblja. godine. varalice. on postaje oprezan i uzdržan. Slana voda nije za piće. Ložač Camil Kurtović. iako i sada živi od njega. i sttlno se pitam kako mogu. živeći na moru. njihov duhovni život i njegove manifestacije isuviše su povučeni i maskirani. 1969. Kod ljudi na Istoku život tela. Već pri najkraćem susretu sa njim na-slućujute čoveka koji je prestao da neguje ne samo svoju unutrašnjost nego i svoju spoljašnjost.

šest širine) sa malim predsobljem u kome se nalaze lava-bo i uzidan plakar za stvari. Covek se oseća kao da je u lakom ali čvrstom kavezu koji je obešen na ivici planinskog vrha. čine svoje — reći ću samo: »Isti istovetni onaj Huso kakav je uvjek bio!« Peti sprat vitke osmospratne zgrade od crvene cigle. A onda se javlja Ibro. a ponekad poteku obe daleko na jednu stranu kao rumen mlaz preko belih zuba. kako se Ibro promijenio. pita i kolača. Njene oči podsećaju na skrivene šumske izvore u kojima se. Jaka usta. uzdržljivi u pokretima i recima. ima ga kad treba. San nekakav lak. ali ne zna gde će omrknuti ni šta će 529 . Misli su brze i prodorne. nošene vetrom. Jedan. grlo i nos (»Oren. besprekorno i čisto. oni se pri jelu potpuno izmene. na obzorju. gde se živi kao uz put. U sklopu sa desetinom sličnih blokova povezanih parkovima i pomoćnim zgradama. Pogledam kako iznad tebe pase krava i balega po tvom grobu. Inače kruti i nepristupačni.80 m). polovinom na zelenilo parkova koji nas okružuju. raznolike. kao rasečena jednim jedinim. kao da su iz gladi pobegli. lome i prelivaju senke tamnog lišća sa brzim i jakim odsevima čiste sunčeve svetlosti. gotovo nestvarno. Sve zajedno dobrih deset koraka po dužini. Kad se podigne krilo velikog prozora. Gleda polovinom na bledo letnje nebo. A jedu brzo i halapljivo. ali povezane medu sobom. čistoj i sa minimumom nameštaja. Samo onaj ko ima prilike da ih vidi ovako za sofrom može kazati da ih poznaje. Ponekad izgleda: zaustaviće se i odleteti kao dve rumene latice. ali sam. ona sačinjava veliko naselje koje se zove KAROLINŠKA SJUKHUSET. ni dao Bog!« Ćute jedno vreme obojica. kao horda koja je jutros ovde osvanula i sad za dobar ručak sela. pa te pokopali u ovo isto groblje. Desetina ljudi sede oko sinije koja je pretrpana raznim vrstama mesa. tako su lake. Gotovo kvadratna soba (7 koraka dužine. Nas och Halskliniken«) profesora Hambergera. lagano i neosetno dolazi i odlazi. pa ću tada reći sam u sebi: »Bože. U daljini. Tu 528 nije samo širina i sloboda vazduha i prostora nego i snaga vremena i svega što je oko nas i što nam život čini bogatijim. ali ogroman prozor (2. navaljuje kao bujica blag vazduh lepog severnjačkog leta. a sve je nenametljivo. ali snažnim udarcem noža. Savršena celishodnost name-štaja i bolnička čistoća svega stvaraju vrstu nove lepote. kao i hrane i pića. tanki profil gradskih krovova i sive ili zelene kupole.—Sta je. Ručak u pašinom konaku. ni onaj čovjek. što si se zamislio i šta li tako duboko misliš? —Mislim nešto: kao ti umro.40 sa 1. u nepomičnoj vodi. Po nečem se oseti blizina mora i širina većih prostranstava. ko krave. Tu je čovek kao na osmatračnici. Te rumene usne prate njene spore reci velikim mirnim pokretima. U gornjim spratovima moga bloka smeštena je Klinika za uši. Tu beležim i sve ovo. — A ja kad budem sjedio ovdje i gledao tvoj zapušten grob i iste ovakve krave kako pasu po nje mu i. To je takozvana »prva sofra« namenjena uglednijim službenicima koji s pravom nose naziv »pašalije«. A ja sjedim isto ovako i pijuckam.

među prve lekare Evrope. brižno i mrgodno. Ne boj se onoga što te tamo negde čeka. I tako. 522 . ali sve mi se čini da su tako morali izgledati prvi ljudi koji su se. Plav i prilično ugojen. oprezno i sporo kreću po zemljinoj površini. koja i nije tvoje stalno boravište. puna lica i teškog hoda. ti sredi svoje stvari u neveliki kovčeg. * Ponoć je prošla a ja sam daleko od svake pomisli na san i spavanje. bledi od ambicije. Pita ih kako su. kao dečaci odrasle. hleba i belog mrsa. još mršavi. Neka ti to bude uspomena koja će te pratiti nekoliko dana ili meseci. mljaskajući. Ne bih mogao da kažem otkud mi ta pomisao. povij en nad njihovim »istorijama bolesti«. krčkajući. Tu se sruči na belu stolicu i raširenih ruku obgrli bolesnička dokumenta koja leže na stolu lepo složena u providnim »košuljicama« od celofana. kako svi kažu. krene živo put svoje male kancelarije. Poznati fotos koji prikazuje dva čoveka iz kos-mičke letilice »Apolo 12« kao da podseća na nešto. Jedu ćutke. on će svaki od tih pojedinih »slučajeva-« razraditi sa svojim saradnicima i doneti odluke o lečenju svakog pojedinca. A sa sobom ponesi još. kao da ih greje i kao da se u isto vreme odmara nad njima. bacajući nepoverljive poglede oko sebe. Na nečujnoj obući on promiče između bolesnika. bez žaljenja. kao borbeni odred koji svakog trena može dobiti naređenje da sve to što je pred njim odmah napusti i dalje krene. uspravili i počeli da se. stvarno plivajući između njih. potapše po ramenu ili obuhvati oko pasa. Zasada. i malo morske soli od koje si se zagrcnuo prilikom poslednjeg kupanja. načetim dobrim hlebom i dobroćudnim nožem kraj njega. ali glavno je da on svakog stegne za mišicu. ali očigledno zdrav i snažan. on samo sedi. on ispituje i teši i smiruje. svi ga nevešto oponašaju u njegovoj jedinstvenoj i stvaralačkoj trapavosti.tamo naći za večeru. U meni gori neka vatra jarkim plamenom koji bi hteo da što više osvetu prostor oko mene. Osećam se bodar i čio. odupirući se širokim dlanovima o njih i otiskujući se od jednog do drugog. kao nevidljiv prtljag bez težine i obima: parče neba među granama pinija. struk mo-rača. Tome će se sami od sebe pridružiti: grančica ružmarina. to ne bih mogao reći. i ne žali suviše za onim što ostavljaš tu na morskoj obali. u neizvesnost. i oslobađa ih se tako jednog po jednog. sve dok ne dođe vreme da. Profesor i šef klinike spada. rakijom lozovačom. Na što. 520 Kad dođe vreme povratka. saginje se malo nad svakim od njih sa veselim nerazumljivim gunđanjem. u danom trenutku svoga razvitka. dva-tri lista lovorike. iako pred njima leži izobilje mesa. na dve noge. ustupi mesto nekom drugom sećanju nekog novog i drukčijeg sveta. držeći komad sa obe ruke. terasu sa tri stuba i kameni sto sa zelenim rosnim smokvama. sve ono što uvek s tobom ide i što je neophodno za tvoj jednostavni život. ali ona postoji i javlja se u meni kad god pogledam fotos o kome je reč. Kad i poslednjeg od njih odgurne veselo i lako. kao što čine fudbaleri sa drugom koji je upravo u tom trenutku dao gol. Posle. i odmah se raduje što su dobro. Oni mladi lekari koji ga prate prilikom obilaženja pojedinih soba.

On udara i na jače i veće od sebe. neizlečiv i nepopravljiv. bilo izvor mnogih nesporazuma. i vole da otimaju hranu ispred svojih ptićijih drugova.) Kako se zvala? Kako se zvala? — Uzalud šibam svoje pamćenje. magarcu brat. ja pojurim sa masom sveta. koji gleda u Pionirski park. Kad se prolaz otvori. Gugutke su malo poteške u letu. * Na ogradu mog balkona. U stvari. razočaranja i nezgoda. Prišapnite to sebi pre spavanja i videćete da se i na tom jastuku od varke može zaspati stvarnim snom. Da. ali se toga nije mogao osloboditi. Krećem se prema signalima. i sigtirno sam naj strpljiviji 523 522 . To je za ljude oko njega. sa bojama. nego se nepotrebno mučimo njima i danas. ja stanem sa ljudima i čekam. ali oprezni. neko od kuće. i svim onim što kao zraci i talasi ide uokrug oko njega. mrtvi.« ($uo na pu%3Vft»nju po Boki Kotorskoj. Naše glavne muke. a kad ipak uspemo da zaspimo. pretaču se reke automobila. a kad se zatvori. mirisima. ja ne. neko na odmor ili zadovoljstvo. Vrapci su. živi. brzo nas bude iz tog sna. živahni i brzi. i menjaju se na mahove crveni. Jedan se u tom naročito ističe. sad zamislite da su sva ta pitanja — odavno rešena. Takav je bio i ostao. god. to su sva ta pitanja koja nas budne muče i sprečavaju da mislimo o drugim. prebroditi u tom snu noć. « Bastad. * To je bio čovek koji je svakom rečju svojom. kao i za njega samog. ali ga nosim živo u sećanju. doleću vrapci i gugutke i zoblju proso koje im ja ostavljam na limenoj površini te ograde. Ne umem sebi da ga kažem. i to na čudesan način rešena. Na velikoj raskrsnici dveju najprometni]ih ulica vrve ljudi. i doživeti svetlost dana i radost buđenja. i oni koji plove morima«. neko kući. pa čak i na sopstvenu senku koju ugleda na mokroj površini lima. nespretne u hodu. za nas važnijim stvarima. i koje se nikad neće moći ostvariti.Pre spavanja. naprotiv. još pre nego što su i postavljena. Ali ja. zeleni i narandžasti svetlosni signali. Svi oni žure. dahom i toplo tom. Bilo je nečeg animalnog u njenoj sporosti. neko na dužnost i posao. rešena. U pred večernji čas hitaju gomile milionskog grada u kome ne poznajem nikog živa i ne razumem ni jedne jedine ljudske reci. i prilaze hrani sa dosta poverenja. E. ja znam njeno ime. »■Dobar čovjek. samo što mi ljudi kratka vida i skučena duha ne primećujemo to. svaki svom cilju. svakim pogledom i pokretom izazivao varljive nade u sabesedniku i otvarao pred njim mogućnosti za koje do malopre ni sam nije slutio da bi mogle postojati. Sa putovanja po Švedskoj 1962. U malom improvizovanom pomorskom muzeju u mestu Turke ima natpis: »-Postoje tri vrste ljudi.

a bez mogućnosti da ih hvataju i čuju. čuje se njihov šum kao potmula grmljavina izdaleka.« Gavro Vučković o hercegovačkom ustanku 1875—76. naročito noću. raznih sekta. Ni mačke. o jednom jeziku. »•Zaludu su bile proklamacije o jednoj krvi. to sam u ovom slučaju — ja. godine. On daje karakterističan izgled mnogim stvarima kojima se oni služe i. sednem i da se odmorim. o jednim običajima. sudaraju se i seku bezbrojni zvučni talasi. mnogobrojne česme.^ Jedan partizan. jer je vjerski fanatizam zaslepljivao oči bratske. Očigledno. Ali u svim ulicama teku netaknute. (Tišina i nepomičnost ne postoje. Sve mislim da ću se tada setiti kako joj je bilo ime. • Anđrii^ev prevod. i koje su. U potpunoj tišini. plove. Novi. Sama činjenica da postojimo i sama naša sposobnost da primamo utiske i donosimo sudove pretpostavljaju prethodno postojanje pokreta i zvuka. imao je iluziju da psovka dodaje nešto njegovom niskom rastu i nejakoj i nesigurnoj snazi.) Psovao je gadno i naročito. T kao Sto val glasa prolazi vazđubom. jer nema nikog ko bi ih mogao utvrditi i meriti. Nema cijele kuće i nigdje živa stvora. nikad se neće doći do solidarnosti između jednog naroda. Sablasno. u tišini. kako bi pogodio čoveka u najosetljivije mesto i ukaljao i po-slednje što je ostalo čisto u njemu. ni nepokretna čestica u svemiru. vn 1964. posredno. — Sve popaljeno.) U ovoj »tišini« koja sada okružuje mene i moj pregoreli radio lebde. ne čeka me niko. Jer tišina ne postoji. (Policajac Sarić. ma kako ružne. Dokle god zajednička prosveta i izobraženje naroda raznih sekta ne dođe. On je psovao hladno birajući reci. kao što to danas ja ne mogu zbog trenutnog kvara na mom radioaparatu. 525 524 . ne tražim ništa. 21. već izgubile oštrinu i konkretan smisao. jednostavan. niske kulture. jer meni se ne žuri. priča da na njega u trogodišnjem ratovanju ništa nije učinilo takav utisak kao razorena i pusta varošica Kupres. To nisu bile one već uobičajene psovke koje naši ljudi upotrebljavaju u afektu i nedostatku boljeg i pristojnijeg argumenta. nekako sa predumišljajem. ' H. slabo školovan čo-vek. te nijesu mogle dogledati u istinu i zajedničku budućnost.-«' Leonardo da Vinci Razmišljanje dok seđim pored pokvarenog radija i osluškujem tišinu oko sebe. kao što su lebdeli i kružili oko onih koji su ovde sedeli pre sto ili pre hiljadu godina. Tišina. jake. Lak igra važnu i veliku ulogu u životu ovih ljudi na dalekom severu. Ja misLm u ovom trenutku samo jedno i hteo bih da negde na miru.pešak u ovoj gužvi. kao što ne postoji ni prazan prostor. »E come l'onda della voće va per l'aria. kazuje mnogo o prirodi i navikama ovdašnjeg čoveka.

Dođe mi ponekad da i njega to zapitam. nego da ih pita na nekom sudnjem danu gde nema obmane ni samoobmane. Ali kad bi se društvo setilo i usudilo da samo jednom postavi pitanje njihovog ponosa. a ta sposobnost ima snagu stihije. Jer. jer oni tu svoju urođenu sposobnost da se nametnu drskom silom uobražene veličine udišu sa prvim dahom. da njome primaju i ocenjuju sve oko sebe i da kroz nju svet gleda njih. kuda vodi — ali da ih to pita ne ovde u Sarajevu. samo ako čovek uspe da taj lažan novac proturi kao pravi. taj ponos postoji. Pa ipak. Sestra sa pincetom u ruci radi nešto oko njegovog nosa. nov dokaz da je on uvek i u svemu u pravu. ali — činjenica. troše je i uživaju kao raskoš i otmenost koju im svak bez pogovora priznaje. žive. Da. jedu celog života kao hleb. jer ne postoji u stvari. a kad nema. nadmena oholost i drska varka. čas samosvesno i osiono. i ne samo kao hleb nego i kao meso i kao kolač. ukroćene. • Nam (turski) = ponos. nesnalaženja. štetna. postoji samo njihova urođena sposobnost da se nametnu. umašćeno odelo): — Takav ti je Srbin. On je činjenica. Na metalnom stolu leži postariji. oduvek besmislena. on trpi dok ne crkne. tako i sa onih ostalih nekoliko njima bliskih i sličnih velikih porodica. da i dan -danas u stvari od nje žive. stalno se pitam kako mu ne dosadi da uvek i u svemu — »ima pravo«. ne bi trebalo da postoji ni da se naziva ponosom. punačak čovek u bolničkoj pidžami na pruge. rumen čovek zapuštena izgleda (neobrijan. Ako dopustimo za trenutak da čovek koji leži bolestan ima besmrtnu dušu — a zašto da to ne 527 526 . šta je on u stvari i na čemu je zasnovan. od lažnog novca živi se isto kao i od pravog. tako da im je prešla u narav i da određuje njihove postupke i utiče na postupke drugih prema njima. Aganagići žive od svog ndma} To izgleda smešno i neverovatno. čas gnevno. i tako im ona postaje drugom prirodom.* Slušajući ga. onda bi moglo dobiti samo jedan odgovor: ni na čemu nije zasnovan. i ako pri tom uspe da ostane neotkriven. jer ponos i nije nego šuplja predrasuda. a danas apsurdna. I ta činjenica — aganagićevski ponos — uticala je iz naraštaja u naraštaj na njihovo mišljenje i osećanje. laži ni uvijanja — niko od njih ne bi mogao dati odgovora. Da čovek stane da ispituje ovog Aganagića i njemu slične. na kraju. a uvek bez poštovanja i ljubavi ne samo za svog protivnika nego i za svoju istinu. i rutinskog. i to će vam kazati svak u Sarajevu. on jede dok ne pukne. IUT kavo i bezdušno iskorišćavane stihije. naopaka. Čuje se njegovo teško disanje. ali je tako. Tako je s Aganagićima. Sve zajedno: slika nemoći. Na pijaci Zeleni venac dovikuje jedan ugojen. U ambulanti klinike za uši-grlo-nos. ali postoji i naziva se. beznadnog nastojanja. šta je upravo taj njihov ponos. tako je. iako dobro znam da bi njegov odgovor mogao biti samo nova potvrda te samosvesti i njegove uzvišenosti nad svim i svačim. gde su oni jedna od pet prvih porodica i gde nikom ne odgovaraju na pitanja. na čemu je zasnovan. u porodične svrhe upregnute. I to »stopostotno«! Kako se ne zamori da to neprestano ponavlja. dok ima.

a možda i ranije. koji se bavio politikom. u ovaj prostrani neorga-nizovani svet.. a vest je i trgovinskim poslovima i video je sveta. upotrebljava konvencionalne reci iz tekućeg govora. i nestade. revoluciji ili spoljnoj trgovini. na primer. u doba dužda . mutili. a ovde na domak mora izbija iz mraka na videlo dana. nošen dugo i pažljivo u njenom živom i toplom telu. Ova voda potiče od kiša i snegova sa strmih planina koje su se nadnele nad gradom. a iznad njih su još vidljivi tragovi turskog natpisa koji više niko neće nikad pročitati. gde početak. Očigledno. Tu. kao kroz filtere. Ovaj čovek je začet u majci sudarom dva čudesna orgazma.učinimo kad ih ima mnogo za koje takvo mišljenje predstavlja tvrdo i trajno verovanje? — onda je ovaj obični bolnički prizor pun tragičnog značenja. da se kreće i snalazi kako zna i ume. vezanu za neki stvarni događaj u ovom gradu Ui pozajmljenu od drugih zemalja i vekova. inženjer po zanimanju. iznad jedne piše još samo delimično čitljivo da je »-. i slušam romon vode i gledam slabe tragove gradske civilizacije za nekoliko vekova unazad. kroz bezbrojne naslage humusa. uobličavan i doterivan »-rukom prirode« ili »božijom rukom«. on kaže: »Probudili su me toga dana u cik zore same. za tren jedan samo. i javljao se kad god mu se za to ukazala prilika. a gde su svrha i smisao svega? Jedan snažan i trezven čovek. često i klišetirane izraze iz štampe ili javnog života. Neke od tih česama već su presahle ili zapuštene. čini mi se. Slušajući šapat česme pored koje sedim. Ume lepo da priča. i tada izbačen. još u tursko vreme. Po izgrađenim prilazima. Kad govori o ratu. godine. a kod nekih je potpuno nestala i zamenjena železnom cevi docnije austrijske epohe. Ona ima svoje ime u jeziku ljudi ovog kraja. već izlizana od ruku i nagrizena od vremena. čuče na ovim pločama i uzimaju avdest. Gledam naraštaje onih koji su se na njoj napajali ili njenom vodom prali. posle pedesetak godina i dosta udesa i promena. Neke su utvrđivane cementom našeg vremena. Vidim tvrde Turke Novljane kako. sve po istim zakonima.. a često i bez veze sa njegovim sadašnjim životom. živeo taj cik zore same. a neke cure ili samo kaplju kao rakijski kazan. njegov rečnik se menja. A taj put ga je.. kazujući neki događaj iz rane mladosti. 528 U Herceg-Novom postoje na nekoliko mesta starinske česme ili samo tragovi česama.. Čujem.« I kod tih reci lice mu za sekund preli neobičan sjaj.. Tako. cedi se i probija. svetlim mlazom. u njemu je negđe duboko. a u njegovom pričanju primetio sam ovo. pokva-sim ruke i ovlažim čelo. na putu iz sveta živih u neslućeno carstvo nepostojanja. i tako propale da im se jedva naslućuje trag. obnovljena 1738. učestvovao u ratovima i revolucijama. doveo na ovaj metalni ležaj. šapat kojim zahvaljuju bogu na njegovom 34 — Znakovi pored puta 529 . često i svoju legendu.. pruža sliku napuštenosti i beznađa. po zidu ili podzidama vidi se da su tu neke česme bile oduvek. kvarili je. kamena i spletove žila i koren ja. sve do najfinijih sitnica. zasukanih rukava i bosi. a priča se nastavi. ja zamišljam njeno poreklo. čistili i obnavljali kroz razna vremena. njen postanak i tok do ovog mesta i oblika. sa ravnodušnom i tupom bolničarkom pored sebe. Ali kad priča o svom detinjstvu. Neke još teku jakim. po dubokoj unutarnjoj potrebi. poreklom iz Crne Gore. Kod nekih je još sačuvana karakteristična turska lula od kamena. Gde je tu kraj. kao zračak sakrivenog sjaja i treptaj prigušenog zvuka.« Cesto sednem pored neke od tih česama.

krajem XVIII veka. — Sto gubite vid i traćite vreme čitajući to što nikad nije bilo istina niti je na putu da to postane. ne leci se nego umire. kao da tu pored njega čeka smrt koja će mu prekinuti tanku i dragocenu nit života čim on prestane da govori. priseti se nečeg i — produži da govori. ne misleći ni na šta drugo do na svoju igru i graju. A lakše bi se smirio i rastavio sa dušom kad bi umeo da razgovara sa 34* 531 . čas muklo i klonulo. koža zagasite boje i malo naježena. kao para. Vidim i redove gradske dece koja pune svoje krčage ili bakrene sudove. snažno i toplo. kao tečnost ili kao led. ratnike prošlih vekova i nestalih carevina. Ali on ne prestaje. Letnja noć potisnulo svitanje. između ostalog i dragoceni džepni sat. kako se prašni i ožedneli nestrpljivo guraju oko sporog mlaza ove vode. I putnika ponekad vidim. misli u glavi. teško ranjen i opljačkan. Cuđna priča o čoveku strancu koji je. čas mršteći se kao da pati od jakog unutarnjeg bola.daru i moie pokoj i za dušu onog ko je ovu česmu uhvatio. o kružnom putu koji ona stalno prelazi između neba i zemlje. ozidao i učinio je pristupačnom svojim sa-vremenicima i onima koji će doći posle njega. Kad nema više nijedne 530 Njeno telo je sitno ali skladno. I samo zato govori. Uzeli su mu sve stvari od vrednosti.« Izgovaram to. »A dan se ipak rađa. u to vreme čudo od tehnike. a čini mi se da je u onoj jednoj jedinoj rečci — ipak! — i u naglasku koji leži na njoj sadržana sva težina ljudskog života. A možda ponaj češće mislim o čovekovoj potrebi za vodom i o načinima na koje dolazi do nje. na putu kroz Bosnu. jednog od hiljada koji su se u prolazu ovde zaustavljali. do iznemoglosti. kao da se izvinjava. sipa reci do promuklosti. i što će već sutra možda biti očigledna laž? »Et tamen dies oritur!« To je moralo biti rečeno jednog dana kao što je ovaj. samo mislim o vodi. kako bi zavarao protivnika i produžio život. * Jedan govornik. ali nikako ne može da umre. Prive-zavši konja malo podalje. U neprilici su ne samo oni koji ga slušaju nego kao da i njemu samom sve to postaje neprijatno. on reda prazne redi. tako da izgleda kao da će ipak završiti. I vojnike neke često gledam. o vodi uopšte. Njegova beseda kao da nema kraja. završava. Vrlo često zaboravljam gđe sam i ko sam. ali posle uvek nađe neku asocijaciju. Mladiću koji čita novine. kao u divlje golubice koju čovek drži u šaci i na koju piri svojim dahom da bi razduvao paperje na njoj. Govori očajnički. napadnut od razbojnika. kako se sa njom bori. sedi u dragoj hladovini koju će već idućeg časa napustiti zauvek. kako je kroti i kako se njome služi i koristi. čas smeškajući se zbunjeno. sjaj mladog sunca navire i brizga na sve strane. Sad leži u jednoj seoskoj kući i leci se. tražeći od skromne česme okrepe i odmora. Ponekad i zastane u govoru. On govori čas živo i toplo. nemilosrdno nastupa dan. evo. u stvari. nego govori dalje. kako je izbegava. ponekad i sam kaže da neće da dulji i da ovim.

da bismo mogli podneti sve ono što izgleda neverovatno u našem ljudskom životu. kad mi je u susret doplovio vasionski talas i zaustavio me u hodu. u nepravilnim vremenskim razmacima od nekoliko dana. na peščanom ušću pored mutne Drine. a stalno mi se vraća misao na ranjenog. pa ma kako neobičnih ljudskih zvukova. To je onaj spasonosni udarac koji ponekad od jednom rešava najteže ljudske zaplete i sporove. priča ili peva. unosi svetlost u međuljudske odnose i nigde ne gubi svoju snagu. među svojim ljudima. Bilo je olujno letnje predveče. koje primamo sa nevericom. iako nevidljivog i neobjašnjivog porekla. jača i obasjava. 532 To su trenuci velikih. tako da možemo samo po promenama koje izaziva da ga vidimo i procenjujemo. 533 . Prolazimo provinci]U Santung. Sa putovanja po Kini. a snažniji je od svega i po svom poreklu dalek i neobičan. Mislim da sam trenutak velikog uzbuđenja i saznanja doživeo u svojoj osamnaestoj godini. Išao sam potišten i sam. Taj zvuk-sjaj. a bez greha i krivice. ali u koje svi moramo da verujemo. a protiv kojih smo slabo naoružani ili potpuno nemoćni. On se javlja povremeno i neredovito. tj njemu je bilo i zvuka i svetlosti. Krećem se u svom vremenu. . Sudeći prema mom sećanju i mojim utiscima — a njima ne mogu poklanjati mnogo vere — sve je to počelo kao zvuk. u trenucima koji označavaju zrelost naše vasione. ali ne kao jedan od poznatih. ali putem raste. podigne. isto kao što nije mogućno izmeriti dužinu trajanja toga beskrajno dugog magnovenja. on ide i dalje i dublje. To kraljeva lepa kći dolazi sa svojim devojkama da raskuje i oslobodi plemenitog zatočenika koga je bezdušni kralj zatvorio. u zabačenom kraju. To je ona nepojmljiva sila koja u izuzetnim svetlim trenucima otvara vrata i najtvrđih. tako da sve ostaje iza njega. ne znam koji je od ta dva utiska bio tačan. podiže i nosi sve što dođe u dodir sa njegovim kružnim talasima.ukućanima i kad bi znao koji je danas dan i koliko je sati. godina ili vekova. Ciste stanice. nerazdvojno povezanih u jednu snagu i jedan zamah. u naše misli ili snove. I kad kažem »počelo je«. ne otvara samo najbeznadnije tamnice. opljačkanog stranca i na sve ono što ga muči dok beznadno boluje u seoskoj kući. spasonosno izmenjeno i očišćeno. oslobađa nas straha i poraza i dovodi u srećni položaj u kome hrabrost nije ni potrebna. jer nas štiti od svega što je tamno i nisko u nama i oko nas. uputi i ohrabri. ja time samo označavam trenutak kad je taj glas stigao do mene. budi. nudeći beskrvna rešenja na osnovu ljubavi i razuma tamo gde prete najteži sudari i bezumni neredi. On može slabog i nesnalažljivog čoveka da urazumi. čisto i lepo odeveni mladici prodaju hlepčiće u obliku pletenice i ražnjiće od pačijih bubaca. potpuno iznad naših čula sluha i vida i mogućnosti naših shvatanja. koji je stvarna snaga. najbez-nadnijih tamnica upravo tada kad za to ima najmanje izgleda i nade. On me je i prikovao za zemlju i podigao u visine. Trenuci o kojima čovečanstvo oduvek sanja. naglih i spasonosnih pro-mena u životu ljudi ili ljudskih zajednica. To je bio zvuksjaj koji se ne javlja gromovito. i obavljam svakodnevne poslove. tu vrši svoje spasonosno dejstvo i može da nas odbrani od iskušenja kojima smo tako često izlo ženi u našim mislima i snovima. On prodire ponekad u našu krv. da bi tu skapao i istrunuo.

samo to možemo da vidimo i jedino o tome umemo da mislimo. a već oko podne počne da 535 . a razumem. ja imam stalno jedno isto osećanje: Ne znam ništa. ponajviše jednosložnim recima. Grad na dve reke. I vidimo ga i sumnjamo u njegovo postojanje. Neko 1 radosno i bojažljivo svitanje. naslućujem mnogo. Suša. odakle dolazi. U svakom razgovoru učestvuje kratkim. drži se pravo i glavu 534 diže visoko. lakim i svetlim povesmima tišine koja se ponekad saviju na rumenom nebu iznad iskidanih padina ovog grada. Tako se i kreće. dok sunce menja lice predela i svuda širi iluziju uspona. Nestaje i po-slednjeg hladnog daha i najtanjeg pramena tame. Najpre je to samo kao slutnja svitanja. kao da osluškuje neku samo njoj čujnu muziku izdaleka i sa visoka. Ali ja nisam ni krenuo da govorim o tome. Samo živimo i rastemo. ali srazmemo vajanih oblika tela. ali ne toliko da je i odnese. Bez-brižnošću i prirodnim mirom nagog dečaka sunce iskače iznad crnog reda borova u dnu vidika. o tišinama. Svićemo. ništa. Oniska. kao srećniji brat manje srećnom. oduvek ovakav: istrgan. a kad se taj odnos između dva elementa poremeti.Gledajući ovu zemlju. Uopšte. onda je sve u redu. kome cilju ide. Sviće. prosut. kao bestežinski. i nastane pod svetlim nebom lepa tišina koja namučenom čoveku dopušta da se smiri i odahne. i da u tom trenutku nađe odmora i zaštite od svega što je bilo i što još može biti. sa lica joj ne silazi tanak osmejak. Plačemo. S jednog kraja niče i raste. Beskrajni predeli. upravo kao da nikad ne postoji nego večno nastaje. * Kraj marta meseca. rasta i trajanja bez kraja. Najposle. i sa mnogo vetrova. tek koliko da prikrije rasejanost. a sa drugog vene i propada. odsustvo zvuka kao naj-lepša muzika! Tako biva i sada da se neskladna beogradska vreva i buka u septembarsko predvečerje odjednom slegnu i stišaju. stalan izraz zanesene pažnje. Sudaraju se i mešaju pojave u prirodi. izgleda. što se diže i lebdi na dašku vetra koji mi ne osećamo. oslobođenje. o dragocenim. Uvek se kreće i talasa. Osvane sunčan dan. Ponekad podseća na pahuljicu. teško bi bilo kazati ma šta određeno o njoj: ko je i šta je. i čim se stvarno bave njene misli. Procvetale rane šljive i breskve. o zatišjima koje taj i takav grad poznaje. i da ne uvredi sabe-sednika. toj velikoj igri »Jestnije-jest-« brzo dolazi kraj. "'" Ovaj veliki grad bio je. na visokom mestu. a uvek isto: pitanje odnosa zemlje i vode. prožetu sjajem. nego o nečem drugom i suprotnom. Nema više mesta igri ni dvoumljenju. žalost i umiranje. čini mi se. Dok razgovara. Kao sve mlade žene niska rasta. koje na mahove još liči i sumraku. Ali. Kad vode ima toliko da navlaži zemlju. Tako je bilo oduvek i tako će biti dok god ljudi ne ovladaju tim odnosom između vode i zemlje i ne okrenu ga u svoju korist. sve. nikad ne miruje i ne zna šta je pokoj i tišina. Od jakog i naglog sunčevog bleska oči nam se pune suzama. sa povremenim zahlađenjima i varljivim nagoveštajima kiše. pokaže neku pažnju. ali kao što plače novorođenče na ulasku u svet. kao da se gube i utvrđene granice godišnjih doba. onda je beda. dograđuje se i opravlja.

god. susretu ili postupku. Na visoravnima Ozrena. gubitka. ja sam toga dana. 536 557 . gde uobražavamo da živimo. Ostalo je u meni samo jedno neveliko prazno mesto. zajedno sa svim njihovim postupcima. visoko i daleko.■Hiiitiii se javlja neki oštar i tanak vetrić koji nosi bele i rumene latice behara. Pri svakom rešenju. vidi da je u ovaj kovitlac od snežnih pahuljica i cvetnih latica upao i mali beli leptir. To osećanje ga je mučilo i smetalo mu u druženju i poslovanju sa ljudima. V 1972. ali ga se nije mogao osloboditi. i to davno nekad i negde. a gde nam uistinu prolazi taj naš kratki vek? * i da je sećanje na nju to što ga prati kroz ovaj život i svaki čas pada kao senka na put ispred njega. »zloslut« čovek. pred veče. Patio sam dugo i dosta. iznad Sokobanje. i spašava se grčevitim udarcima slabih krila koji liče na samrtne trzaje. i to koristeći se upravo tim njihovim osobinama. tamnocrvene krvi. Tu mu je. Covek sklapa oči. Otkri nebo odjednom svoje modre razgaline i svet svoje najdublje vidike. * Iščeznuše planine. zakopčava sva dugmeta na kaputu i oseća se kao slabo. Jednog jutra. katastrofe. Sa cvetnim laticama mešaju se i retke pahulje snega. takoreći prirodno bezdušnim ljudima. Jedno vreme sam živeo među suvim. krenuo na neobičan put. osetih tanak ali dubok drhtaj celog tela. njegovi cvetovi liče zaista na krupne rane i imaju boju teške.) To je bio izrazit melanholik. u magnovenju. postalo jasno da se nesreća koju on nazire svuda oko sebe i očekuje kao udarac već desila. ugroženo stvorenje. i pred kojim moramo da se zapitamo: šta smo mi ljudi. on je video samo negativnu stranu i predosećao mogućnost neuspeha.^ « 25. nesreće. jedan od onih snova u kojima nam se čudesno objavljuje sama ovejana istina o našem stvarnom životu. A kad za trenutak otvori oči. izloženo nevidljivim opasnostima i iznenađenjima nereda koji ga okružuje spolja i ispunjava iznutra. kao mala pustinja koja me ponekad podseti na to vreme i te ljude. raste i cvate božur. digoše se poput lakih velova predeli koje smo smatrali nepokretnim svetovima. a kao nošen muzikom koja podiže lako i nosi dugo. splasnuše oblaci. pre bi mu istresao dva oka iz glave nego dva dinara iz džepova. Pokopao sam ih u zaborav. »Da ga uzmeš za noge i izvmeš naopako. tvrdim. * Bez zvuka i najmanjeg šuma.-« (Cuo u Sokobanji 1972. ali očigledno je da dolazi iz nekih predela gde još vladaju zima i led. kako kaže narod u Bosni. nešto od onog nejasnog velikog straha koji nas povremeno ispuni od glave do pete i zaustavi u mestu. probudio ga je svetao san. a onda sam se oslobodio njihovog društva. Posmatrajući sve to. u cik zore. Treba kazati i to da je sva ova igra svetlosti i boja na sivoj pozadini martovskog predela praćena i tihim ali oštrim cviljenjem studenog vetra u granama retkih četinara.

stvar je nesumnjivo nesavremena i zastarela. A putem između njiva prolaze žene sa detetom na grudima. šteta i poniženja. Ako ste prema njemu pažljivi. u svom delu iz XVIII veka. kao što su mi nekad smetale i gonile me iz kuće žive i stvarne strasti. nego 539 . ali njihovo gostoprimstvo i ne pominje. kao što je ovaj. 7. I svuda vlaga i sivocrno. a drugom držeći nad njima kišobran. Ne. pretvara se u tragičan nesporazum kad ga naši ljudi pogrešno primene na neke strance. kao da ih neprestano grle. samo po sebi. Prilaze mi ljudi sa svojim najlepšim osmejcima i znanim pokretima. govori o manama i vrlinama Srba. naprotiv! Moja misao ide brzo i moja mašta tka jasno. To je dragocen lanac ljudskih usluga i obaveza koji je zaista grehota bilo prekinuti. što mu vi dugujete. Ovdašnje žene nose svoju decu ne kao teret nego kao dragocenost. ali posle prvih redaka svaki zapinje. i to ne zbog mrtvila duha i suvoće mašte. Seljaci sa širokim šeširima i kratkim ogrtačima od pirinčane slame. izbeći niz ružnih i teških nesporazuma. predela i predmeta. računa sa njim kao sa vašom slabošću. (Karakteristično je da Nemac Taube. Predeli kakvi se viđaju na starim kineskim slikama. kao što biva ponekad. vrstom prirodnog danka koji njemu i njegovima duguju niže i slabije rase. i naročito Nemce. VIII 1945) Još jedan zapis sa puta po Kini. A korektnim i uzdržljivim stavom razbiti tu njihovu zabludu o prirodi našeg gostoljublja — znači učiniti uslugu i sebi i njima. šire se preda mnom predeli sa rečitim izrazom svoje lepote. Otpočinjem dva-tri razna posla. oni koje sam voleo i izgubio. iako je jutro sveže i ja zdrav i raspoložen. čitav život jedan koji nije prošlost. a za bolji položaj čoveka u svetu i bolje odnose među ljudima. i govorimo jedno drugom ono što nismo stigli da kažemo. jer naravno da su i ovde svi izuzeci mogućni — ne prima gostoljublje kao dar i obavezu. učtivosti i srdačnosti. naročito ljude iz Centralne Evrope. Žene i starci pod žutim kišobranima. a on — snažniji. I to mi smeta da radim. vi u njegovim očima bivate manji. Biti uslužan i gostoljubiv prema takvima znači povrediti osnovno načelo gostoljublja: jednakost i uzajamnost. plemenskim uređenjem i starinskim načinom putovanja. Ali umesto zamišljenih lica. Vašu gostoljubivost on smatra vašom urođenom slabošću. nego pomalo i jedno i drugo. osuđena na propast zajedno sa patrijarhalnim društvom. hranljivo. (Sarajevo. 538 Istinsko gostoljublje koje je dugo živelo u našem narodu. gustom kišom. Humke pokojnika nalaze se uvek na ivici pirinčanih polja. Prosečan Nemac — kažem «-prosečan«. i još ponegde živi. nego ga iskorišćuje. blagoslo-veno blato od kojeg se živi i u koje se leže kad život dođe kraju.Ima čudnih dana. Ne sve. Ali taj čovečni običaj. Gledamo se kao što nismo umeli da se vidimo. Pirinčana polja pod sitnom. A devojke ili mladići prate starog oca ili majku obgrlivši ih jednom rukom oko ramena. Uzalud pokušavam da radim. ali nije ni sadašnjost. obeležene visokim kamenom. javljaju se samo poznati ljudi i krajevi. koji se još održava ponegde na selu. pa čak i u varošima. Ali. znači grešiti i prema sebi i prema njima. ono je veličanstveno i predstavlja veliku tekovinu u čovekovoj borbi protiv varvarstva. i ne samo Nemce. on tu pažnju prima kao nešto što mu s pravom pripada. I sa svakim aktom pažnje i gostoljublja. Plete se niz prizora.

čas svi. a nisu istrajni ni dosledni u naporima. tako neve-rovatnu a tako stvarnu.) Poznato je da je Drina opasna i podmukla reka u kojoj se često i dobri plivači dave. To je svetla pustinja i svim mogućnostima bogata praznina. i što je taj nesklad veći. a u dnu vidika velika. na obali reke. skloni čulnim uživanjima svake vrste. Pevali su. a da je ceo ovaj susret izuzetan slučaj. i brza je. Za njega mi je lako. i ginu za nju. a na gitari ih je pratio mladić sa izrazom nerazumljivog mirnog zanosa na licu. 541 . sve bez oblačka i talasa. kao sećanje. N. Ponavljali su nam često i ovu priču. tu se dešavaju neočekivane promene i neverovatni prizori koje samo on vidi i nad kojima nema vlasti. željni novosti. čas pojedinačno. kao vrstu duga prema strancu putniku. Bela lađa naglo nestaje. pa kao slutnja samo. a u neskladu sa stvarnošću koja ih okružuje. Slučajno sam se susreo sa grupom mladića i devo jaka.* Kad se ispne na stenu. slabo razvijeni telesno i ne naročito spretni i okretni. Nas su u de-tinjstvu time plašili i opominjali nas da se čuvamo njenih brzaca i virova.ga uzima kao prirodnu stvar. jer se rađaju i umiru u istom trenu. Pomislio sam tada da smo svi mi koji smo mnogo pre njih došli na svet — ne stari nego mrtvi. Odnekud pesma. Bili su lako odeveni i svi preplanuli od sunca. pred sam zalazak sunca. To je osvet-Ijeni čudesni predeo. Rekla jednom Drina: »Da je meni namamiti i uhvatiti opreznog i plašljivog momka. posle sjajnog i lepog dana. i slušajući teško razumljiv zvuk njihove pesme. bez broda na vidiku. kao pramen dima bez vidljive vatre. Pojavljuju se i nestaju u jed' H. Modra površina mirnog mora prima brzo boju večeri. čovek ima pred sobom polukružni otvor širokog morskog zaliva i ćelom njegovom dužinom oštru ivicu mora. koji se pouzdaje u svoju snagu i veštinu i ne zazire od opasnosti. učinilo mi se da se dešava nešto neobično. tako da između njihovog postanka i nestanka nema ni najmanjeg razmaka i da vreme ne može između njih ubaciti svoju razornu klicu. kao zategnut konopac tamnosafirne boje na kome njegova mašta izvodi svoje nevidljive i nečujne igre. Njihova misao izgleda originalna i smela. Za čoveka koji gleda. a često i kad ne treba. ako treba. 1964. sačinjen od nedogledne pučine mora i nebeskih vedrina.« Mislim da ih poznajem dosta dobro. teško objašnjiva zabuna. To su ljudi živa duha. Jednolični šum otančale reke tekao je kao stalna zvučna osnova i pesme i svirke. i da je bliže području snova nego svetu naših stvarnih misli i doživljaja. a onog smelog. bela lađa koja se naglo uda-Ijuje i sve više biva kao magla. da je sve ovo neki skok i poremećaj u prirodi. ja imam uvek u rukama. 540 Gledajući lepotu njihove mladosti. ali često pogrešna već u samom korenu. Uzdržljivi su i nepoverljivi u srazmeri sa svojim slabostima. to oni više drže do te svoje misli i umeju od nje da naprave osnov i smisao svoga postojanja. Još koji trenutak i biće samo kao misao o njoj. na smenu.

Sve to podseća na Sopena i Slovačkog. Kaže da je zaliva svaki dan i da lepo napreduje. iako ne bih umeo 543 . Kad se obraća jednom od prisutnih. i pomešala se sa ostalim svetom. ružno nalakćen. jedan kamen iz temelja roditeljske kuće. Mnogostruka i bogata ličnost. neočekivana pomisao na Jelenu. jer se večno menjaju i tako ne podleže zakonu opšteg umiranja. Odmah sam ga poznao. U stvari. čini mi se. jer osećam zadovoljstvo i olakšanje. Miran sam jutros i ja. to je nevina varka naših čula. Te slike se ne pamte pojedinačno. ali nije iščezla u njemu. ali sa velikom potrebom da nešto bude. pod određenim uslovima. A Jelene nema. zajedno sa svojom iskrom. ne traju i večni su. Ptice su odletele. A to je isto kao da ne postoji. ima ženu i sina od šest godina. * Mirno letnje jutro. Ta misao je potonula u snu koji me je savladao u toku noći. rodom iz jednog sela u Bosanskoj krajini. tako da će na kraju sve biti sačuvano u poslednjoj. otkad znam i pamtim sebe. Neobični zvuči oko mene (lepet ptičijih krila i ubrzan dah uzbuđene devojke) kao da nagoveštavaju njen dolazak. i živeti i onda kad ugasne naše oko. a ovo je jednostavan i trezven Krajišnik. dočekao me je tamni lik rata. Ona postoji samo u nesmelom letu mojih želja. izgubila nepovratno. ili bar da nešto izgleda u očima sagovornika. kao što se i sve ostalo brzo zaboravlja u njenim godinama. oduvek. ali kao nešto što nit je bilo niti može biti. svakom pokretu i pogledu. Zaboravljeno. I uvek izgleda kao da će sad. Ubrzo se ukazuje pustoš stvarnosti. ali mogućnost ostaje da postoji i dalje. Priča kako je prošlog leta obišao rodni kraj i doneo. nečovečni. samo teže i gore od toga. jer svaka od njih prelazi u onu koja dolazi posle nje. Brisano iz sveta mogućnosti. 542 Sa prvim mrakom ušunjala se u mene misao o blizini nekog zla i nesreće. ovog trena. koja je za vreme rata izgorela i porušena. Nigde i ni u kom vidu. ali ognja raznovrsnog po svom poreklu i svojoj prirodi. ona se obraća svima i svakom. Ali. jer ga pamtim i znam. To su slike koje nastaju u određenom trenutku. Slepi. kao krvožedan pijanac. U svitanje novog dana.nom istom blesku. razorni i ubilački — rat. Devojka iz Pakistana. « Posle dugo vremena. kad iskra čovekovog pogleda plane u dodiru sa vasionskim ognjem vidika koji zemlja i more prostiru pred nama. profesionalan prevodilac u jednoj međunarodnoj ustanovi. Doneo je i jednu ružu koja je rasla pored te kuće u Krajini i posadio je ovde u bašti. sa prvom svetlošću. Iz rodnog sela su ga odveli nekad kao ratno siroče i otad živi ovde. i obnavlja se pri svakoj njenoj reci. ili će se čak i desiti nešto neobično. sa ćelom svojom snagom i punim smislom. ugledao sam ovaploćenje te misli: na ivici mog vidika. govorljiv i hvalisav kelner Bosanac. i sposobnog za hiljadu hiljada promena i preobražaja. kaže. Izgubljeno. * kazati na nekom novom jeziku nešto potpuno novo i dotle nepoznato. ona to ne kaže i ne desi se ništa. iznenada. Lice koje zrači svetlošću. U tim prizorima sve je od ognja. U Sokobanji. devojčica zaboravila svoje uzbuđenje.

kao dva mala slapa. možda već sutra. od moćnih vodopada i gnevnih bujica. prvi put u životu shvatio. govor voda u pokretu. da kroz sva vremena i sve daljine struji taj njihov šapat i dogovaranje o tome kako bi se jednog dana sve mogle dići i pokrenuti. Jer — mislio sam dalje — nije isključeno da . brzala i romorila niz strminu dva potoka. kao i smisao ćutanja onih koje prividno miruju. Onaj ko me je možda posmatrao na tim mla-dićkim šetnjama među potocima ispod zelenog brega ne bi lako pogodio šta sam ja tu gledao i slušao> i šta sve čuo i video. Šumovi njihovih voda sudarali su se i mešali i tako trenutno stvarali zvučni haos koji je ipak završavao neočekivanom harmonijom njUiovog zajedničkog ušća dole u ravnici ispod nas. zelenog brega. ispod starih drvenih vodenica. a što će me. A ja sam tada. što me danas više ne boli. od srebrnih vodoskoka do ponornica koje sunca ne vide. pri dnu strmog. Ne bih mogao kazati kada se javila u meni ta pomisao.' reći zašto ni zbog čega. i zajedno potražiti drugo mesto. pa do sitnih kapi koje nas zasipaju dok se brzo sklanjamo negde od kiše. ne prestaje da uporno i stalno traži svoje pravo mesto i poslednje ušće. Znam samo: bolelo me je nešto juče i noćas. Činilo mi se da voda. Tu sam u jednom trenutku pomislio da su sve vode ove naše planete Zemlje u stalnom dodiru i dosluhu među sobom. Svetli čas svemoćnog. Posle toga meni se sve više činilo da se ta želja i težnja može razabrati u šumovima i pokretima svih voda. bar tako mi se čini. znam samo da je to bilo u ovom kraju. ma gde bila i u ma kom obliku se javljala. boleti ponovo. Tu su i onda. ili bar naslutio. spasonosnog zaborava. ono koje prirodi vode najbolje odgovara.

i ne da se odagnati ni objasniti. reke i 544 rečice. tutnjem Ili jedva čujnim piskom i muklim uzdahom ili oštrim rezanjem govorila o tome da se ne oseća na svom mestu i da bi. svi bunari. jazovi i vodovodi mogli jednog dana. I ame. plaveći prostranstva. gonjeni silnom težnjom. cviljenjem. kao da je iz zemlje nikao — Jelenkić. ka svom zajedničkom ušću. potpuno napustiti svoje tokove. kao ni laka jeza koja je uvek prati. ili u kratko-vekim baricama i lokvama koje ostaju posle letnjeg pljuska i izazovno blešte na trgovima primorskih mesta. I ta me misao nije nikad više napustila. Kod Pelivanove radnje. Godine su prolazile. izgubi se povremeno. jezera. bled i zadihan. ako se za to stvore ušlo vi. Vrativši se kući. pojuriti nekud u daljinu. pravo prema m. u kapima rose na nepokošenim bosanskim livadama. ali isto tako nikad nije prestala da se u meni javlja misao o tome da takva težnja negde postoji i da ja s vremena na vreme mogu da je razaberem u svakoj vodi i svakom njenom glasu i pokretu S vremenom kao da se još izoštrio moj siua za taj govor vode. svoja korita i ležišta i. i što čini sastavn i deo i našeg života: svi izvori. kad bi samo mogla. u noćnim satima mojih nesanica. Svuda je voda svojim nemuštim jezikom.eni. Ide ivičnjakom trotoara. ali se javlja ponovo. a nikad se ti nagoveštaji nisu obistinili i nikad nisu vode napustile svoje položaje. Slavuj govori uzbuđeno: — Idem Knez-Mihailovom.bi sve oko nas što se zove voda. rđa. da S5 — Znakovi pored p'rta 545 . i ja sam mogao da ga čujem ili naslutim svuda i u svim prilikama. iz vodovodnih cevi i dotrajalih slavina jevtinih hotela po gradovima Evrope i sveta. sve česme. potoci. krenula dalje. on mi se javljao iz uličnih slivnika i limenih oluka za vreme pljuska.

me pogleda. on nema ni spomenika ni natpisa. pretrčavao brisan prostor između dve barikade. da prođem! '. Zauvek! Bolje mu je da ga Bog s neba prezre. svašta pomalo. nego su siktale i širile osećanje zebnje i nelagodnosti. nije se javljao ni zračak svetlosti. bez drugog ukrasa do onog koji ponekad naše oči mogu da daju svemu što vide oko sebe. a to znači da je na putu koji vodi 35* 546 547 . »Kuća bez odziva«. tako su je nazvali susedi. Sad odlazi u penziju i razgovara o tome sa mlađim radnicima u kafani. Ima neke pravde i za one koji pogriješe. i s pravom. Olovno poslepodne kišovitog letnjeg dana prelazi u sumr^. dok u sebi mislim: đubre! A koga ja tako prezrem. kao uplašen zec. a ono »bez odziva« nisu bile zvučne reci njihovog jezika koje obično zveče i ječe. ni ptičji cvrkut ni lavež psa. i bez potrebe i smisla. Ta kuća nije davala znake života. Bezimeni predeo bez sjaja. ja samo oborim pogled.-« » mart 1974.* „. Telefon nije odgovarao na poziv. kako samo ja umem: ne gledam ga a vidim ga. kad ga je već platio i preplatio visokom globom. lič- U okolini Tutina. » ■■ To bi mogao biti natpis na nadgrobnom spomeniku nesnalažljivog čoveka koji je poginuo negde na ivici jedne revolucije. Ali. a najviše spavati. Navršio je sedamdesetu godinu. dignut pucnjavom sa loga. neoprezno i zbunjeno. —Pravo bi bilo da mi dragi bog da koju godinu života u penziji — kaže. ■— Pravo je da ga uzmem. »Poginuo je ne samo bez slave i sjaja nego. po zanimanju noćni čuvar maga-cina. i on vidi da ga vidim. » Avetinjski sed i iznuren čovek u bosanskoj rudarskoj varošici. Oluje. Poštar nije zalazio u nju. :— Prođite. kao i mnoge nosti i njihovi složeni i raznovrsni odnosi. pa ma to bili najskromnija i naj-neuglednija stvar. I ko da mu ga podigne? Velika studen ledenih predela na dalekom Se-veru. taj je gotov. . ni čuo ljudski glas ni zvuk nevine muzike. Seljak koji je bespravno posekao jelovo stablo kažnjen je zbog toga visokom novčanom kaznom. međuvremena. iz nje se nije izvijao dim. teška i mučna kao jezik koji ne razumete. može se slobodno kazati. —Sta ćeš raditi u tim godinama? i — Ih. Retki posetioci su se posle uzaludnog zvonjenja vraćali ispred zatvorenih vrata. Na jednom uskom prolazu. i to onako krvnički. traži da uzme posečeno stablo. u trenutku kad je. tišine. ličnost ili predeo. Ali.

uzburkana i nesavršena i ona. tankom maramom. koji »radi« dobro i sa dosta stila i smelosti.« kažu sa negodovanjem Spanci za Vilatu. Sve mu nešto govori da će se mrka pozadina od istrganog bosanskog predela najednom osvetliti iznutra i razgaliti i da će se na tom parčetu pave-drine ukazati druga. To mu je mana. bez prava. Pekuša ulica se širi i stvara strm i kaldrmisan trg sa dve česme bistre i hladne planinske vode. visokog i snažnog torera. Ostaje ti žena. ali im njihova preterana ekspanzivnost ne da da je mirno slušaju. Lice joj šija na jutarnjem suncu. budalo. u soldate. izgledaju luđi za njom. vidi i čuje. brate. na kamenoj ploči. Ce-deći peškir. Moraće se tako nešto desiti. da ne bi smelo ostati. niz ružnih snova. jer sve što u čoveku ima od čoveka i čove-kovog reda i razuma to želi. ali razgovetno: Nejđi. Lepota prođe. —Pa dobro. Između ostaloga. Sve živo oseća njegov nerazumljivi pritisak od kojeg se teško diše i sa strepnjom očekuje dalji hod neumitnog vremena. rukavi zasukani do lakata. ona peva ne glasno. propi-raju rublje. drukčijim mislima i postupcima. Bez određenog osnova. * Kad publika grdi pikadora što je nepropisno ranio bika. u protivnosti sa svim što se zna. njima treba muzika da bi mogli da razgovaraju. ali mirnija i čistija. Aragon-ca. i kameno korito. nego moraju da učestvuju u njoj.. koje snivamo na dugom putovanju u jednu posve drugu i drukčiju stvarnost. a sve misli da negde iznad ili iza prizora koji mu se ukazuje postoji. ali ni jednog trenutka ne ostavlja kod gledaoca utisak opasnosti ili nekog rizika. Prva je sa jednom lulom i drvenim koritom. Teško mu je da veruje u postojanje ove povorke u kojoj i sam učestvuje.. Tu seljaci u prolazu napajaju konje i čobani stoku.u predele mraka. Ej! Spanci vole muziku. jedan mladić viče iz sve snage: — Senor animal! Senor animal! (Gospodine životinjo!) Jedan obešenjak nagovara nekog dobričinu da se ženi i hvali mu naročito udavačinu lepotu. sa kosom povezanom šarenom. mora da postoji. samo san. neki drugi svet sa drugim ljudima. * »Domina mucho. snažna devojka u svetlim dimijama. i to ne od danas nego odavno. tu žene. u kojoj ćemo se na kraju puta naći i probuditi. —Bože moj. 549 Pri svom vrhu. Ženina lepota brzo prolazi — vajka se dobričina. da je sve ovo. dovikuje mu neverovatne pogrde. u noć bez sna. gleda i sluša oko sebe šta se radi i govori. Kraj toga korita 548 . stvarna. lepa žena! Kao da mi je to nešto. nada se tome i veruje da ne može ostati na ovome. Upravo. više ljudska. ono tanje i sitnije. povorka. a druga ima dve lule iz kojih izbijaju dva jaka mlaza. Platićemo za te bedela! i Posmatra. a manje zverska i bezumna. Tu se ceo taj kraj snabdeva vodom. sa svim ovim odlascima i dolascima. ali čovek veruje da sve to nije tako. To je ujedno jedan od mnogobrojnih primera koliko ima osećanja mere i urođene plemenitosti u španskoj rasi.

I vrlo često uspevaju. otima za stolove i stolice. g.u madridskim bioskopima. U pozorištu. Pevanje. Verbena por el Montepio đel Sinđicato de los actores. u parku Retiro. Usred parka se diže visok obelisk od crvenog kamena. jer kako se teren iza njih diže. čim prestane muzika. To je jedan polukrug zgrada. pred veče. To su većinom mladi ljudi odvratna i nečista izgleda. mnoge sa visokim češljem u kosi. U Madridu koji nije bogat lepotama ima jedan mali trg Plaža de Lealtad. lunjajući sa svojim alatom od stola do stola. 550 U svežini parka koji se inače zatvara noću. jer ne čuje šta se govori i peva na pozornici. iz restorana. ovećem i španskim šalovima. Vrlo često su policijski špijuni ili posrednici u skrovitim i nečistim poslovima. novih i bez naročite lepote i zanimljivosti. ogrnute vezenim mantonima. to se iznad njih vide vrhovi svih crkava i palata koje su u centru varoši. na sličnoj uzvisini kao što je Plaža de Lealtad. * Po svima madridskim kafanama vrve čistači obuće. A u isto vreme dok se odigrava program na pozornici. Publika protestu je. A čim muzika opet otpočne. oni nastavljaju svoje vesele razgovore. Žene su u većini bez šešira. koji počinje Berzom a završava Hotel Ricom. dostojno zatvaraju ovakav vidik. široka i lepa avenia Prado. na kasti-Ijanskom nebu koje ima neku tamniju i nežniju mo-drinu nego nebo ostalih južnih zemalja. Igra Custodia Romero. ili i jedno i drugo. — Sve to. Žive obično sa prostitutkama i od njih. diže se ogromni Hotel Palas na koji se nastavljaju Banco Aleman i Banco de Espafia. Sredina polukruga ispunjena je malim gustim parkom od pinija i drugih drveta tamnog i dubokog zelenila. i svojim protestima samo povećava haos glasova. Ovaj polukrug zatvara. ili se gura oko šatra. Samo u Parizu i Krakovu video sam slične trgove. Tako hoće da sugerišu gostima da im obuća nije čista i da im nametnu svoje usluge. a iza nje. počinje oko 11 sati da se sakuplja svet. i sa mladim mesecom koji je ovde naročito svečan i tajanstven. jednostavne i skladne. Upravo. program se završava. iz podignutih šatra sviraju tri vojne muzike i dva automatska klavira. u subotu 27. Prve glumice prodaju vruće tanke kolače koji se zovu churos ili toče anda- 551 . prilaze svakom gostu sasvim blizu i grubim glasom. pod otvorenim nebom. kao simbol. iz kafane. neučtivim pogledom pitaju: — Limpiam (Da čistimo?) i pri tom drsko pokazuju na vaše cipele. Konačno. počinje oko 11 i po sati program. Te dve zgrade. odmah počne da lupa nestrpljivo nogama i da viče: — Mušica! Maestro! Mušica! i da pravi glasne i duhovite primedbe na račun dirigenta i svirača. jula 1929. publika koja se dotle smejala i razgovarala (Spanac nije nikad sam!). a nedeljom posle podne oblače se po poslednjoj modi. one zatvaraju samo prvo polje vidika. koji svojim položajem i izgledom spada među najlepše što sam video hodajući po svetu. a koji je večeras naročito iskićen fenjerima. pije i jede. Svet se okuplja oko muzika i igra. Scene iz opereta i komedija. u prečniku.

tome treba dodati gužvu španske svetine. lepotice. Ona zvecka novcem u torbici koja joj visi o struku i kaže mi sa ceremonioznim poklonom. u subotu 3. njihovo držanje je manje prirodno nego kad su na pozornici. Vazduh je pun prašine koja oko bezbrojnih sijalica stvara uzvitlanu atmosferu. Vašarske boje i vašarska vika kao svuda u svetu. Pijemo sidru. zelen i žut. Na toj terasi igra se desetak komedija i nekoliko melodrama u isti mah. Ljuljaške i ringlšpili. Brda od lubenica. sve lepši i skupoceniji. I gore. izbije odjednom i nehotice na površinu ono nešto hladno i bezočno što glumice redovno kriju u sebi. pola žena. kao pred oluju. Kod mnoge od tih žena. zora nije više daleko. Pri tome. bez mnogo izgleda da jedno drugo čuje i razume. dok primaju novac ili dodaju lozove. sirovu i iskonsku kao mravinjak. sa zelenim očima u preplanulom licu. Osmej-cima. Javlja se svežina zore. vidi se u visini vedro noćno nebo sa letnjim zvezdama. osvetljena jarkim lampama. prodaju lozove iza jedne balustrade. To je naličje one verbene u Retiro. Sve to gamiže. odjednom se pokaže neki novi. samo neuredniju i manje radinu. i želja za snom. lepša. I sve se to lepi jedno za drugo. I svi govore i viču u isti mah. Šatre sa gađanjem u figure. i vama izgleda jasno kao dan da se samo još o toj ženi može voditi računa. Dok nju ne zameni neka treća. Guši i peče u grlu oštar miris zejtina u kome se peku churos. sa bezbrojnom decom na sve strane. jedva im se čuje praskanje. Verhena. ali me ovako lepa krčmarica nije nikad još služila. manzanillu. ali izgleda kao da mnogo krije i mnogo obećava. jednu vrstu jabukovca koji se prodaje u flašama od šampanjca. avgusta 1929. proricanjem sudbine. Svetina beži i vrišti kao da je goni pravi bik 553 . Kad mislite da ste videli najzanimljiviji šal. sa decom u naručju. One ih nose i uvijaju se u njih sa gracijom kakve nigde nema. dozivanjem ili jedva primetnom koketerijom. neki drevni izahelino koji prelazi već sto godina od majke na kćer (beo vez na beloj svili koja je s vremenom dobila boju slonovače). U jednom trenutku u narodu nastaje frenetična vriska i trka koja liči na paniku. vi se resite da je ne puštate iz vida. Ali kad se čovek dobro zagleda. Dockan počinje lutrija. kolači koje narod žvaće ćelu noć. Jer. Kažem joj: — Mnogo sam pića popio i mnogo kafana video. svaka od njih nastoji da proda što više. Sva su čula zamorena. iznad nas. sa decom koja se hvataju za skutove majkama. 552 Padaju šale iz publike. glumice ih strelovitom brzinom vraćaju kao svetle lopte koje izazivaju nove eksplozije smeha. Služi nas lepa i mlada glumica koja bi po izgledu mogla biti i Ruskinja. Neke jev-tine raketle cepaju nebo. Pola riba. Kad ugledate savršenu ženu sa smeškom drago-cene lutke.lusku rakiju. Međutim. kao da je sve cveće i voće Valencije preslikano na njemu. Pojavljuju se sve novi mantoni na ženama. umor. Prve mađriđske glumice. iznad toga oblaka prašine. sa žarkim pogledom koji ništa ne kazuje. posve ozbiljno: — Veliko vam hvala. ali odjednom se pojavi druga. Četiri mladića trčećim korakom nose drvenog bika na čijim su leđima zapaljene naročite raketle koje se okreću i bacaju oko sebe pljusak od crvenih i srebrnih var-nica. crven. bacanjem drvenih prstenova na grliće flaša. vitkija. u predgrađu Madrida Quatro Caminos. sa potpuno suprotnim efektima.

Martovski dan. Pozadi mene sede neki bogati Jevreji. u otvorenom tornjiću nad njenim ulazom oglasi se ponekad zvono. juri što ga noge nose. sa skupim nakitom. a danas je osvanuo lep. lake u lakom belom tilu. kad se kupaju u zagađenoj vodi. Balet. dok se na kolima smešno klati drven bik. do nekih predela gde je vreme Isto ovako lepo. samo joj menjaju izgled. Muškarci teški i ozbiljni. Muzika. oblik ili položaj. sav olinjao i pohaban. Svečani. postojano. i ono što skinu sa sebe peru u prljavštini? Oni u stvari ne mogu nikako da se odvoje od svoje ' Varijanta (Sveske — Odvojeni listovi) glasi: Sve do JuCe bilo je mrgodno 1 kišovito vreme. Tako nekoliko sekunda.i prži istinska vatra. Suše je i kvase. Uznemireno sivo more. ovu lepotu i sreću od verbene. Mlad i pust. Žene sa osmejkom kao u snu. nazivaju raznim imenima. i da tako skraćuju sebi put.) Samo što ova švedska mladež čini to sa više uzdržljivosti i manje žestine. pa onda zaostaje nemoćno. čas šumna i raskošna. drevna zavetna crkvica. i odlaze. sa velikim rogovima od tvrde hartije kroz koju proviruje žica. Svak čini što može. a u glasu mu se sudaraju i mešaju jauk mora i gluva tišina krša. da bi se na njemu moglo. Verovatno misao iz 1921. Teško krče put kroz svetinu. Dan je bio tako lep. otploviti daleko. Polegla u kamenjaru. I kad vas onaj svet ugleda u tim praznim kolima koja napuštaju Quatro Caminos. ' U »Crnoj knjizi« označena godina 1921. svež 1 sunčan dan. mladići natovare bika na kola u koja je upregnut mršav konj. kucne sitno. Svečana predstava u pozorištu. * I ovde mladići i devojke (ne svi) vole malo da »očepe« travnjake na skverovima i u parkovima. A osim toga. izgleda vam da bi se na njemu. a vraćaju se potpuno prazni. on izvesno ne razume kako živ čovek može da napusti u najlepšem trenutku.' Pored brzog voza trči drumom seoski pas. kad je u muzici vladao pianissimo i kad je ceo balet igrao samo talasastim pokretimia ruku i glave. čas tiha i svečana. nečistoće. kratko i krto. negde gde je vreme isto ovako lepo. prenose s jednog mesta na drugo. dve žene i dva čoveka. kao na vazdušnoj lađi. Vidim ga samo još kao tačku koja se kreće. (U Beogradu. U jednom trenutku. ali trajno. I iščezava. Gledao sam ih i slušao pre početka predstave. na primer. ovde je broj onih koji te travnjake neguju i zalivaju znatno veći nego u nas. oko 1 sat posle pola noći. duva vlažno i ćudljivo jugo. ali trajno. Tramvaji neprestano dovlače nov svet iz varoši. štede napor. dobro hranjeni i raskošno odeveni. kao na čudesnoj vazduS-noj lađi. svež i sunčan. žene fine i negovane. Gledaju vas kao čoveka koji je bolestan ili ne zna šta radi.^ Kako da budu čisti. i produžuju vreme slobode i »nerada«. Kad se raketle ispraskaju i do-gore. Ali šta mari! Za njega je glavno da se kreće najvećom mogućnom brzinom. zakašlja se jedna od onih otmenih Jevrejki iza mene. možete tu nelepu naviku posmatrati svuda. moglo otploviti daleko. I bivaju sve manje čisti. tužnim 555 554 m .

Sećam se da je to za mene bila bolna i svirepa priča. kad reka splasne. Nagonski zaželeh da se uhvatim za nešto. voda im je do pasa. žustra i pomamna. Ležim pored reke. da svi zajedno tonemo. nestaje i nestaće brzo u moru tišine koje se nalazi na protivnoj strani mora zvukova. čas jednu čas drugu. naročito oni koji rade sasvim teške poslove. a preda mnom je zadatak. Taj zvuk vode slušam dugo. pojavljuje se između njih kao neki glavni dokaz. Kad mi je bilo devet godina. kao kantiner i bakalin. ono najdraže. kao zaboravljena melodija koje se čovek odjednom živo i jasno seti. U tom sobičku ležala je u bedi i prnjama majka starog Jankila i tu umirala godinama. da ceo vidljivi i glasni 557 Nikad čovek da se izleči i oslobodi detinjstva. neće na ovom mestu biti ni vodene matice ni ovoga zvuka. Vrbe ispod mene poplavljene. težaci. Napolju je sunce. Tada osetih kao da i sam putujem ka tome moru tišine koje me očekuje na dnu strme ravni niz koju klizim lagano ali nezadržljivo. čitao sam priču o de-čaku koji je morao da završava zadatak dok su ga spolja dozivali i mamili sunce. I kad god sam ušao u njegov dućan.^ > u Crno] knjizi (v. pored kasarne. Na mestu gde se odbija od obale i gusto posađenih vrba stvara se nova. I u isto vreme mislim: taj zvuk koji mi je odmah postao drag i prisan. da se oduprem ćelom snagom ispruženog tela. Sutra već. Sveske) đođato: Nucad. Iz tog davnašnjeg sećanja trgnuli su me poslednji akordi orkestra i aplauz svuda oko mene. I taj jevrejski kašalj. ali bolno i ne završiti zadatak. Bi tada al docnlje. nego i obala i reka i ceo vidik sa bregovima. ali besmrtan glavni — kaže * junak. polagano a stalno. « Ljudi iz naroda. Ja sam veoma lako ranjiv. poljski Jevrejin po imenu Jankil Gutenplan. jesenje. sa podlanicom okrenutom naviše. I sve je isto. Bolno mi je bilo odreći se radosti koje dozivaju spolja. On je jedini u našoj varošici držao pomorandže i nemačke bombone. ptice i sad se više ne sećam kakve sve slasti i lepote zemaljske. raskošnu viziju koju su preda mnom otvarale pomorandže iz korpe. razgovaraju medu sobom sa malo reci i još manje pokreta. mornari. a način na koji se to dvoje miri i dovodi u skladnu celinu ja nisam mogao da sagledam i shvatim. birajući pomorandže. Zvuk u prirodi. opterećen velikom porodicom. Krupan čovek sa širokom bradom. uzbuđen. 1951. To je proletnja voda. Ta ruka sa malko raširenim prstima. nosači. 656 . čuo sam iz malog sobička pored radnje isti ovakav krt i kratak kašalj koji je kvario zlatnu.sirotinjskim kašljem. » oktobar. otvori preda mnom jednu sasvim drugu pozornicu. u isto vreme blag i težak.* Sad mi je šezdeseta godina. na samoj ivici obale koja se strmo ruši. jača matica i zuji kao zategnuta žica. sa nekoliko krajcara stisnutih u dečijoj šaci. U mom detinjstvu živeo je u našoj varoši. mutna. Samo svaki čas stavljaju između sebe i sabesednika svoju veliku crnu ruku. Ali sa užasom uviđam da to ne klizim samo ja. ispunjen sam njim i ponavljam ga u sebi. nebom i oblacima.

Bosanci primaju u sebe. * Uzdah pred prvim zrakom blede svetlosti na nevidljivom zidu. javlja se i muči nas iluzija o prisustvu bezbrojnih tela. čini mi se. koji nestaje. ali nespokojan čovek. i tada sam video da se skazaljka kreće i prema tome da časovnik radi. Zima donosi iluzije usamljenosti i oskudice. Na krv nisam ni jednog jedinog trenutka pomislio. u samo svitanje. ali nisam mogao razabrati zvuka. Sredinom Kvarnerskog zaliva tekla je široka. Još u nesnalaženju i zabuni. A kad se. nešto docnije. Tih i blag. i to poređenje u meni javilo. Zdravo. Homerovo poređenje »kao vino crveno more-«. i ja sam mu okrenuo leda. Još u naše vreme. kad čovek živi dobar deo dana nag. a nikad ne daju dovoljno vazduha. i potpuno se uverio u njegovu večitu tačnost.svet tone. donose vrtoglavicu i užasan strah. i da i ovaj zvuk vode. Ja ne žalim. Ali tada mi se javi odjednom ova misao: dok sam ja uspeo da utvrdim da časovnik ne stoji. prošla su tri-četiri sekunda i to su dragoceni i nepovratni sekundi moga života koji će mi možda nekad trebati kao spas. koja nećeš nikad više nikom živu svanuti! 559 . nego na divnim licima koja prolaze pored mene. treba zaboraviti. I ne žalite. Ali ovako leti. Ali. sačekao sam trenutak-dva. na suncu i vodi. kao sve voljeno i znano. bliskih a nedokučivih. ^ njoj. Probudio sam se sa osećajem da je vrlo dockan i da sam nešto prespavao i propustio. da se gasi. * Svako doba godine ima svoje iluzije. zoro. ne na mom licu. Prineo sam ga uhu. Želim vam svima da prođete kroz taj osmejak kao kroz dugu koja se vidi samo kad čovek nije u 558 Jutros rano. naročito ako su katolici. Tako živiš i umireš gušeći se. shvatio sam. To je osme jak. * Sta ti koristi saznanje da postoje beskrajna vaz-dušna prostranstva kad je tvoj dušnik zapaljen i tako tesan da ne možeš da udahneš koliko ti treba i kad ti svi napori da to učiniš zadaju bol. ceo veličanstveni prizor izgubio je svoj smisao. Da bih se uverio. Časovnik je pokazivao nešto preko devet sati. zagledao sam se u malu skazaljku koja pokazuje sekunde. pomislio sam da je možda mnogo kasnije i da časovnik stoji. jedna vrsta čulne želje koju ništa ne može ugasiti. mnoga shvatanja koja svoje poreklo vuku neposredno iz srednjeg veka. treptava reka jarkocrvenog vina. mirni sjaj. Pretposlednju stranicu posvećujem sreći i radosti. dodajte ga odmah drugom. Pretposlednja stranica sveske u koju ovo be^ ležim. jer brzo dogo-reva. Posegnuo sam za malim časovnikom koji se nalazio na stočiću pored kreveta i gledao sam u njega jedan trenutak kao u jedinu sliku sveta.

Ništa se nije promenilo. ubio drozda skrivenog u grmu smreke. kad je mutno i oblačno vreme — ne vredim ništa. da se vreme ne može vratiti. Tu je samo 36 — Znakovi pored puta 560 561 . Po tome podsećaju na muzikante u bašti obližnjeg hotela koji u to doba dana. kad sam ga malo jače otvorio. i znamo to i vidimo. da dolazi i da će doći i da mu neću odoleti. Ne dolazi i neće doći. jedna po jedna. kao što se pale svetiljke u nekim alejama. C. za nevolju kuća. Nezdrava iluzija. Pri kraju smo života. kljun joj je bio otvoren. da je poslednji voz otišao. I sad gore sve i rasipaju sjaj. Nemogućno je da dođe. markirajući samo. Istog dana zatvorio sam svoju zlosrećnu pušku u orman. još za dana. U maju mesecu. večeras to nije radost iz nepoznatog izvora. javljaju se u gustom zelenilu oko gradića neki raštrkani i bojažljivi slavuji. Opet je jedanaest sati noću. Ali. video sam da je ubijenom drozdu u ustima zastala smrekova boba koju je u tom trenutku hteo da proguta. Tu je stajala godinama. Ali večeras. Ne znam zašto pogledam na sat. ali znam da ga oduvek očekujem. iz njega je tekla krvava pena. opet je čitav jedan svet između mene i sna i spavanja. Od te nemogućnosti sačinjen je sav moj današnji život i svet. dok je nisam poklonio dečaku iz susedstva. i kaže: »Uvek je najbolje onako kako jeste. već pred spavanje.* u novom obliku. Sedim kao čovek koji očekuje udarac. * Oko jedanaest sati u noći. Sine sole sileo} • Andrićev prevod: Bez sunca ne i'adim. dobronamerno i diskretno. More je neverno tle. lutajući šumarcima sa puškom-ptičarkom o ramenu. suvo i zanatski. a da se svest o tome ne da zbrisati ni za trenutak ukloniti. redom. preko svega i iznad svega širi se ta neočekivana radost — sjaj iz nepoznatog izvora — kao snaga koja postoji po sebi. nekako bez poleta. i nesigurna zaštita. to ne bih mogao tačno kazati. Kad sam joj prišao.« Ja sam kao sunčani časovnik. ne veselom kraju. To je bio munjevito zaustavljen život. planuše u meni neke radosne svetlosti. staro i dobro poznato osećanje u trenutku buđenja: da je dockan. ptica je bila u poslednjim trzajima. da je stvar izgubljena. prigušeno uvežbavaju »komad« koji će večeras prvi put svirati pred hotelskim gostima. me teši. bez veze sa svim što je bilo. negde oko 6 sati posle podne. što jeste i što još može biti. kakav i odakle. S. nego moja stara i crna strepnja i osećanje bezizlaznosti. Sedim pokraj raspremljene postelje. Druga noć. Vrsta pakla. Jednom sam u detinjstvu. ali sa pola glasa i ne celim notama. a lađa na moru privremena.

od koje odudaraju crna kosa i crne oči. ne izgovara nikako. Vi to zaključujete iz činjenice što vas izbegavam i sklanjam se kad god mogu. svestan sebe i svega oko sebe. ali se ne mičem s mesta. I evo — napravili učitelja K. možda je to bar delimično tačno. koju sve nagoveštava i svak očekuje. retke i sitne od žestine velike studeni. i onda se resili da naprave šta bilo. Čudno izgleda taj učitelj K. Okrenut leđima. samo tu reč. do broja svoga sedišta u koncertnoj dvorani. slušam i ja. da neće nikada doći. usporeno i — teatralno. * U Narodnom pozorištu. i u pustinji mog punog saznanja da ona ne dolazi. Počela je simfonija. i kako je . Možda i jesam. iako se pravim da čitam program.. to jest u prošlosti. ali ja ne mogu da se maknem s mesta i. A u tom grešite. sad. Mučno je. Slaba svetlost nekog fenjera. Covek govori dubokim. toplim glasom opšte stvari. I tu ste stali. umnu reč zbog koje će i njemu i onima koji su oko njega odjednom i za vazda biti lakše i prijatnije. iako sve jasnije čujem kako iza mene neko jeca. Kako je knez oterao kćerku što je volela čoveka koji ne odgovara njenom poreklu i društvenom položaju i kako je. 562 563 . A u isto vreme razmišljam o upo-rednom postojanju mnogih i različitih svetova. 36* * Bele kože. da ne može. Lice prijatno nepravilno. Priča sve redom kao istinsku porodičnu dramu. moram da ga slušam. Dovoljno vam je bilo da to objasnite mojom plašljivošću. Sve se oko mene pretvorilo u nepoznatu raskrsnicu na izlazu iz grada. pa stvar nije uspela. nego nešto drugo. Kao da su u radionici gde se ljudi prave počeli da mese ne učitelja K. Izgleda tako: sada će. Za vreme odmora sva je publika dole u foajeu. a njena starija drugarica je isto tako sluša. sav pretrnuo od studeni. Ne okrećem glave. I nije je do kraja života izgovorio. (Tako ptica beži od čoveka. tiho. ali ubrzo su tonovi muzike počeli da me odvode iz moje sadašnje stvarnosti. Engleska trupa. a oko usta stalno se javlja. Noć. kao jedva pri-metljiv grč. sabrano i ozbiljno. Jedino. * Vi tvrdite da sam plašljiv.. I to jecanje utoliko je strasnije što je lišeno ubedljivosti i onog dostojanstva koje ima svaka istinska i velika žalost. U očima uvek malko osmejka. Izgleda kao da će sad izgovoriti neku naročitu. običnim recima. Hladno je.još u prošlosti. ali ta reč ne pada. * Na koncertu. Daje se Sekspirov »Tit Andronik«. Kao var-nice promiču pahulje snega. Mlađa priča starijoj sadržinu poslednje sveske petparačkog romana »Crni gusar«. neki napor. uvek nekoliko koraka dalje!) A niste se nikad upitali zašto je tako. Tako živim na ivici nepostojanja. naslonjen na sto. Ostao sam kraj garderobe na prvoj galeriji i. a ništa. Predstava je ostavila dubok utisak na gledaoce i svi oni govore samo o njoj. To bi trebalo kazati kao pesmu koja bi ostala posle svega i umesto svega. slušam kako tiho razgovaraju dve garderoberke. Nekoliko prvih taktova sam slušao i čuo kao ja koji sam. Bio bih zaista potpun i pravi mrtvac da prošlost ne postoji.

NESANICA S64 . sve dok ne dobije iz nje »ne« koje mu treba. kad mu to zatreba. (Tolika i tako vesta nije bila njegova veština!) Zbog toga je na sva pitanja uvek odgovarao sa »da«. budi pametan. Ali to isto nije mogao da učini i sa rečju »ne«. na pozorišnom programu. stavljao u pokret svoju veštinu i počinjao da tu reč čepa na dvoje.Zabeleženo za vreme predstave Magheta. da rastavi na dva sloga i stvori tako dve reci koje su u suprotnosti jedna s drugom i koje se pobijaju međusobno. On je bio tako vest i lukav da je i najjednostavniju ljudsku reč »da« umeo. 4. Goveče. i budi gluv. ako bi se predomislio. a zatim je. da ne čuješ šta sve govore po raskršćima veštice.

naravno. Tako ono što je došlo u život kao nada. bez svedoka i bez traga. kad ubijaju glavnog junaka. Strašan vetar. sa predosećanjem patnje bez imena i granica. lagano. Kao dostojan završetak svih mučenja. mrse i dodiruju. (Pa ipak. Plinius Sec. neizvesnosti i tegoba. Uvijam se u pokrivač. Sad mislim da znam kako se umire. to se vreme računa u život) Peti dan kako duva košava. 567 . u duboku odvratnost — i razbiju se i razveju u sudaru sa bezmernom silom. ne javlja se. bez mogućnosti sećanja. snaga i smisao. tako da zvonce u telefonu podrhtava i kucka i zagrcava se. kao dete u snu. šlep i bezuman. poslednje snage u čoveku pretvore se u strah. i ništa drugo do to dvoje. cvili i s vremena na vreme fijuče i jeca kao veštačka oluja na palanačkim pozornicama. u petom činu. ali čujno. niko. odlazi iz njega kao bestijalan šlep strah i neopisiv užas. Kad dignem sliišalicu. trese prozorima i oseća se u sobi kao nečiji stalan i hladan dah. a negde pod krovom šišti.Et tamen vitae haec tempus annumeratur C. Telefonske žice se povijaju. ili bar slutnja smisla. I to bez cilja i smisla. u gnev. Posle jedne teške nesanice.

naiđe odjednom veliko olakšanje od same činjenice da bol ne može više da pritiče. Najposle jedna noć kad sam ne samo zasp»o nego i spavao. obasjani. I kad bi u ovakvim noćima čovek mogao bar za trenutak ostati sam. a moja muka biva veća. i ja se sećam da sam davno primetio kako se nesrećnim ljudima ne žuri. pod oštrom svetlošću savesti i sećanja. ubrzo posle ponoći. kao nečija ruka. radim i govorim. u tami. kad prođu ispred mene. koja briše noćne misli. a sa osećanjem da je ceo svet i sve do Boga moj dužnik. strah i nesnalaženje. Nikakav vašar. nego zbog buđenja i života. niskosti i rugoba. porugom ili zaboravom. i tada zaspim sa mislima na livade ili neka nasrnejana lica. Uspeo sam i ja da snom premostiin ponor vremena i vežem dve obale života. probudi me moja nesanica. ali ne odmiče beskrajna povorka onih koje sam uvredio. nijedna crkva. Kroz otvoren prozor dopirao je studen noćni vazduh. sa prvom toplinom postelje. kad se posle četrdeset osam sati patnje. 569 568 . krećem se. kojima sam bez prava i potrebe učinio nažao ili kojima nisam učinio dobro kad sam mogao i morao. pored druma. jer me kao nevidljive bukagije sputavaju sati noćne nesanice. zapečaćenih ušiju. Jedni prolaze. Ali ne. Znam da za to nema mere ni računa i da čovek još najmanje glupo radi kad se sakriva i kad pokopava svoje najosnovnije bojazni i guta svoje gorčine jednu za drugom. zadrhte još jednom od udarca koji sam im nekad zadao. Oni koje sam obmanuo i izneverio od straha. i izgube se opet u tami. Tu vrvi i gamiže ceo jedan narod. bežeći pred zimom. strašni osmejak od kojeg njima nije lakše. tih i lelujav. i da je u tome sva moja nesigurna i kratkotrajna veličina. Probudilo me moje rođeno jecanje. Ćulo se sa visina kliktanje ždralova koji sele na jug. kruže kao planete i. i onda nema više sna ni spasa od misli. ni pravog mesta u svetu. kad se savija i lomi i poslednje vlakno u čoveku. na pravdi boga napadnut i izranjen čovek. pre-zreo. nijedno pozorište nisu tako živi i mnogoljudni kao ti mračni sati u kojima bi trebalo spavati. jer je ljubav strašna snaga koja nikad i nigde ne gubi svoju moć. I pomisao da neću nikad naći sna. Pa ipak.* Ja znam da niko ne meri dužinu naših nesanica ni noćnih drhtanja. koji znače stvarni bol i konačnu smrt. — Tek sa svetlošću dana. neumoljivo polagano. ali im sa lica ne slazi jedan osmejak. Ako nekom srećom zaspim odmah. I tako. Bol. kreću se mnogo brže. ni odmora. posrćući u sebi od umora minule noći i strepeći od pomisli na noć koja dolazi. moje bdenje gubi ime nesanice i ja se svrstavam sa ostalim ljudima i držim korak sa njima. jecanje ne zbog snivanog bola i smrti. kao i svi ljudi oko mene. zbog svojih i tuđih nedaća. Oni na čiju ljubav sam odgovorio sebičnim čutanjem. neprestane i stalne patnje i u samom kratkom snu. Ide. samo što je meni potreban veći napor. iz nižih obzira ili zbog svoje gordosti ili udobnosti ne kazuju ništa ni recima ni pokretom. sklopljenih očiju. Neki još nose u ruci pismo na koje im nisam odgovorio. opuštenih mišića. Ali satn spavao kao što spava. kao maska od svetlosti. izgubi svaka i najmanja sposobnost za bol i stradanje. nemih usta. da mi je učinjena krivda. a ostavljeno mesto ustupe drugom.

ali mi se čini da ih ima toliko da ih nikad ne bih mogao sve darivati i skinuti sa moga vidika. ima najtvrđe. zavičaj i hleb. Samo nesanica ima dve. oba podjednako blizu i daleko. I čovek koji nema više snage da bdi ni mogućnosti da zaspi nije pošteđen ni od jedne nevolje koja na ljude može da naiđe. Nismo vezani ničim do time što nismo vezani ni sa svetom živih ni usnulih ni mrtvih. Najtanje i naj-neodređenije od svih stanja. 571 . znam. nazreti ni dokučiti. A san ili buđenje rasturaju nas i brišu zauvek kao tajanstvenu i retku igru svetlosti i mraka koju niko nije video i koja nije znala sebe. gledam bez prestanka i olakšanja groznu pozornicu pred sobom. i to dve suprotne patnje koje bi u stvari trebalo da isključuju jedna drugu.I u dalekoj daljini. Ne znamo se. na samim ivicama obzorja. veza i zakona. zgrčenih nogu. 570 Ko još ne spava? Pošto više nema sveta ni ljudi. Bez igde ičega je. evo jedna nesanica od radosti. Ova noć je naš svet. dvostruke. nesanica. samo želja da se ne pati. negde na polovini puta između sveta živih i sveta pokojnika. radim i zarađujem. I svako ima po jednu. Tako on leži i čili kao mrtvac bez pokrova i u isto vreme traži odgovora na sva pitanja kojima nas život pita i progoni. Nebo treperi od jedne frule i zemlja tutnji od kola igrača. Posle tolikih nesanica od bola. Prisećam se i znam da je bilo i takvih koje sam u životu dobrim zadužio. ljubav. tako stvarno i tako varljivo tkivo koje se zove naš život. temelje. koje sam pomogao. I tako. Vasiona je od fine uzdrhtale materije. bez imena. pa da se sav rasprodam ili da deset života živim. od gnušanja. isto ovako uzaludno kao i ja. * Kad počnu letnje noći sa hladovinom koja dolazi iz daleka i donosi dah i značenje nepoznatih krajeva. ležim u noći bez zvuka. prekrštenih ruku. ali njih nigde ne mogu da vidim i uzalud se naprežem da im se setim lica i imena. a oseća kako od njega stalno otiču krv. suviše velike i duge radosti. sede prosjaci kojima nisam udelio. a zna za bol velikih gubitaka. mi smo samo patnja. Svako stanje u koje čovek može da đospe ima svoju patnju. polovinom lika na zemlji a polovinom na nebu. sa nemirnim srcem kao bezobzirnim susedom. bez snage da se pravdam i branim i bez mogućnosti da ma šta popravim. Da li stoga što je nebo sumračno ili što je moj pogled mutan. I go je i nemoćan. u dnu vidika. snaga i imetak sa svakim sekundom. Bez broja. pošto je uzaludan svaki napor da izazovem u sećanju ma šta od toga. ali imamo isto boravište koje je bez imena i lika. ne čujemo i ne vidimo. * Sklopljenih očiju. dokle pogled seže. od straha od samoga sebe. ođ mučenja savesti. čekajući da je dan prekrije belim sjajem kao zavesom. da se ne mogu dozvati. pri-digao i utešio. ja se u budnoj svesti hvatam za misao na one koji u istoj ovoj tami bdeju isto bdenje i čekaju na isti san. bez lika. ni između sebe. i da se odoli ako mora da se pati. a koja se ponovno rađa svake noći. a nesanica naša vera. odjednom se proširi svet i ukaže se ne kao ono što jeste — jad i nemir — nego kao svirka i igra od kojih se gubi dah i svest. bez odnosa. stvari ni odnosa koji ih vežu i sačinjavaju ono čudno.

koja ne ume da primi i kojoj svet ne može da pruži ni pomogne. ali briše. ja mogu. i osećam svoje rođene oči. kako i piju svetlost i same stvaraju dan. čim sklopim oči. kao odmoran čovek koji svoje snage drži u ruci. Ona je budni ja od nesanice i pred njom svaka patnja bledi i svaki napor nemoćno zastaje. moja crna i gorka nesanica u opojan zanos kakav daju samo čudesna spasenja ili neočekivana radosna viđenja posle dugih. A ponekad se.Borim se da me potpuno ne preovlada i ispuni zvuk. Tako jasno vidim i snažno osećam tu nerazumljivu kaznu koju zovu sirotinjom. a sve što mu se dešava raspoređuje pravilno u vremenu i prostoru. beznadnih rastanaka. daleko od svih ljudskih puteva. da ne izgubim svest i da me ne ponese šumni okean kao more premorena plivača. koja se uljuijkuje i uspavljuje jedino svojim rođenim lelekom. Dobro je što svirka frule ima kratke prekide i što u igri ima trenutaka zastoja u kojima igrači stanu. tako i ja bivam sve bogatiji i vedriji. i da bdi mučen radošću. podvige. nema dela u harmoniji sveta i završava jedino smrću. moj ubrzan dah pretvara u nečujno radosno kliktanje. nevidljivi svet. ispavane i vedre. Samo jedna misao ne da se ničim oterati. Snivao sam i buđenje iz toga sna: kako mirnim. da mi se čini kao da nikad nisam ni pokušavao da zaspem ni patio od nesanice. iznad misli o sreći. slavu. nego da oduvek ovako ležim i mučim se uzaludno da mišlju doprem do samog izvora sirotinje. da izazovem u sebi neobičan ritam onih koraka kojima sam stupao u noćašnjem snu. ispavan. ja čekam jutro. Drevne. Usnio sam da spavam. * Covek potone u nesanici kao u okeanu gustog i ustreptalog mraka. 573 . ne rešava. Sve sam to snivao za onih nekoliko minuta primirja u borbi sa nesanicom. i samo je dahom kao tankim koncem vezan za beli. To je misao na sirotinju. Crna udovička sirotinja koja je bolest tela i uzetost duha. nego da živi. Ako i tu zaista završava. Na tankoj niti svoga daha. tako sam i ja sanjao da sam uspeo da zaspim i da spavam slatko i duboko zdravim tvrdim snom kakav ne pamtim. evo i jutros. govore. zbrisati ni resiti. kroz tanki dremež iz kojeg sam se brzo trgnuo na novo bdenje. patim. postojano. Kao što ljudi u snu viđaju ono što žele i vole: ljubav. dišem svesno. I kako sunce sve jače i u sve širem krugu obasjava svet. kao pauk. * . snažnim korakom idem u susret danu. Ali. zaluta. koračaju. do svitanja. i da sluša pisak frule i topot nogu. osnovne čovečanske misli kao nevidljive planine u tami. Blokovi od misli postavljaju se pred usplahirenu svest i ona ih snagom svoje nesanice odnosi ili rastvara. Kao što ljudi misle. kraj otvorenog prozora. „ 572 Ne spavam. u protivnom pravcu od svega onoga što želi i što mu je potrebno. koja nema veze sa običnom nemaštinom ili sticanjem. ali dišem. pa ma i kao plen zanosa i nesanice. i poslednjim snagama srlja. da čovek ne pre-svisne i ne potone. ja dišem. iznad svakog zla. zamišljeni ne toliko o pokretu koji će učiniti koliko o onome koji su pre toga učinili. od koje čovek obnevidi. miran. U tim prekidima i zastojima hvata se dah i tvrdo mesto pod nogom. ne misleći ni na što drugo i u nemogućnosti da ma šta drugo uradim. bogatstvo. Dura paupertas.

Isto kao što sam nekad munjevito sagledao i shvatio rastenje i starenje. kad već ne mogu da spavam: da od avetinjskih sati koji nemaju mesta u ljudskoj raspodeli dana načinim plodno i korisno vreme koje će mi ostaviti zdravo osećanje zadovoljstva posle svršenog rada. neočekivano i bez ikakve veze. Ne hodati. kad sam se probudio. To su crni nevidljivi pragovi na kojima čovek. Ono što mi noćas ne da da zaspim ni da nađem mirna mesta na postelji. ali mrtvac čiji bolovi nisu prestali. iako je dotle srećno prelazio ponore i planine. po-mešati sa sokovima i tkivima u zemlji. Osećam stid zbog nepoznatog propusta. Videći sinoć da san ne dolazi i da ću veću polovinu noći morati provesti budan. Zaričem se: neću više da gledam na mali časovnik i da tako merim svoju patnju. bolno i davnašnje osećanje stida. ne mogu pravo da se setim ni recima da izrazim svoje noćašnje saznanje. Tkiva i sokove. Sna nema. A sada. prevario sam san i uspeo da malko zaspim. I u svaki sekund može da stane beskrajan niz slika. Kao spavanje snove. Znam samo da sam za trenutak sagledao i shvatio smrt tela. i da od njih nema brašna ni hleba. zaboravljenog greha. tako često sam je doživeo u snu. da se prihvatim posla. koje smo navikli da smatramo svojima. 575 . sa jasnim saznanjem da je čovek dok god je živ sklon da veru je kako je njegova osuda blaža i njegova muka manja nego što jeste. to je duboko. tako mi je sada u jednom trenutku postala vidljivo jasna smrt našega tela. Digao sam se od nesuđenog posla i legao ponovo na postelju bez sna. plođenja i trošenja. Tako sam noćas odjednom. objavila suština života.Nema tako lude i neosnovane nade koja se ne bi mogla roditi u mislima očajnog čoveka. pomislio sam da ustanem i. gde mi je mesto. pod vrbama nad jednom rekom. Na javi sam toliko puta mislio o smrti. zdravlja ni dela. tako nesanica ima svoja viđenja. ali sam je pravo i duboko osetio samo u ovim trenucima između jave i sna koji ispunjavaju moju nesanicu. Kao da mu je suđeno da umre od nevidljiva udarca iz daleka. neočekivano posrne i padne. nepomičan i nesrećan. ne govoriti. nedeljiv i nerešljiv račun postojanja bez svesti. nezaustavno i zauvek. Sedeo sam dugo nad belom hartijom dok nisam uvideo da su minuti od kojih je sastavljena nesanica jalovi i prazni kao snetljivo žito. tajne sramote koja je skrivana i zatrpavana kroz naraštaje i koja se probudila noćas u mojoj svesti i potresla moje biće do mračnog dna. ne gledati. Kao što nenaoružan čovek koji se nađe pred opasnom zveri pokušava da se spase praveći se da je ne vidi i ne primećuje. 574 Noć prolazi. ja nastojim da zaboravim časovnik i njegovo postojanje. šta vredi braniti se od saznanja dužine svoje nesanice kad je svaki njen sekund nepodnošljiv. Ući u nepoznat. Tako mi se prisno i nedvoumno objavi biće smrti kao što mi se nekad. odričući se potpuno sna i odmora. Ali. ugledao jedan prizor koji sam verovatno video pre mnogo godina i potpuno zaboravio. da radim. Posle toga sumračnog trenutka u postelji. nego da ih valja preležati kao mrtvac. kao i da je svaka nada koju u nama očaj rađa samo nova vrsta mučenja.

u drugoj okolini. mučeno. Svetlost. O kaišu preko ramena jedva je nosio veliki bubanj koji mu je otežavao hod i zanosio ga u stranu. briše ili izopačuje misao i koči i zaustavlja sve duhovne snage. naše jave. gacali su blatnom susnežicom. na drugom kraju. Tri visoka Ciganina odmicala su brže i mali sa bubnjem zaostajao je stalno iza njih. ne poznaje svoga i ne veru je u sebe. video sam u zimsko pred-veče četiri Ciganina.Negde na kaljavoj i neurednoj periferiji. soli ni vode. bez zimskih kaputa. koga sećanje vara. Oborene glave vidim kako mi grudi postaju sjajne. briše sve u sećanju. putu i livadama. pa prozračne pre nego što se nepovratno pretvore u žitku svetlost bez granica. Svetlost kao postojanje i svet. mira. i moj sopstveni lik i rođeno ime. tu postoji samo svetlost. da se uporedi i pomeša sa ostalima i da kaže i on svoju reč. ali sam u snu potpvmo odsutan. Koračam obasjanim putem između livada i ret-kih drveta i polagano se penjem vrhuncu koji ne vidim. Prisećam se sebe. da ne vidi neba i ne oseća zemlje. I to njegovo poskakivanje i potrčkavanje i njegov beznadan napor da ih sustigne. nego kao da ništa na svetu ne postoji osim toga i kao da time ima sve i da završi. uzdrhtalo klupko živaca. umesto ustajanja i žalosnog mirenja sa nesanicom. raspameti. U ovakvoj noći čovek se razboli. preliveno i prožeto njome. sunca ni u sećanju. koji je takođe hteo nešto da kaže. Sve je u svetlosti. osiromaši. poljupca. Tako su prolazili noćas pred mojim očima ozebli i žalosni Cigani. ma koliko da se lomio i nastojao da održi korak. nemoći i uzaludnosti. sve je to davalo sliku krajnje bede. Ne znam za sebe ni za svet. ali bodro koračam kao čovek koji sve dublje gazi u vodu. Trojica prvih bili su visoki i povijeni. I sam sam jedino deo te svetlosti. sama za sebe. Ne spavam i znam da ne spavam. Osećam još samo da koračam sa lakim otporom pred sobom. kao da ne živi. ali ne kao jedan trenutak dana i jedna od mnogobrojnih slika. 37 — Znakovi pored puta 577 . usami i povije. Naježeni od studeni. kao da nikad nije živeo ni poznao kuće. U trenutku kad se rešavam da napustim postelju i nadu na spavanje. kao da nema 576 Još jedan san za vreme nesanice. obavije me odjednom mlečna i pomalo teška atmosfera svetle i mlake magle. lije i buja. Po navici govorim o drvetima. gde Beograd prelazi u selo bez lepote i gde selo uzalud nastoji da postane grad. Nesanica ne muči samo teio nego gasi. nego samo postoji. Violina. dve žute trube i bubanj. žedno sna i željno svakog dobra. U stvari. tankog i prozračnog. postane mučeno. nastupa dvadesetak minuta neočekivanog sna. i ja osećam da spavam. naše nesanice i naša snoviđenja. sa rukama u džepovima i instrumentima pod miškom. ali znam da postoji bla-godet spavanja. navire. golo i gladno telo. S mukom je izvlačio iz blata kratke noge nečistih i bosih stopala u plitkim cipelama. I dalje nema reci. kome sadašnjost sve uskraćuje i budućnost ništa ne obećava. da je ona jedino što postoji i da se u njoj gube i rešavaju sva naša pitanja. Cesto kad već jutro dobro zabeli. Treći je bio omalen i nakrivljen. bez veze sa suncem i svetom. vatre. Gazim sve dublje u svetlost i gubim se u njoj. Njih trojica su vodili neku beskrajnu cigansku prepirku ne obzirući se na druga sa bubnjem. koja nije deo sveta nego život za sebe. ali svetlost vidim i osećam. ali toplog i slatkog sna.

Bilo je sve drugo i drugačije nego što je danas. Biti budan. A ne bi ni vredelo. pa ma i za trenutak. — Čini mi se da sam uljuljkan tom varkom i zaspao i utonuo u san u kome su se obe nesanice izjednačile. To je bio jedan od onih trenutaka kad se urođena muška sujeta susretne sa ženskim lukavstvom. Letnja noć. I to sam osećao dugo i tako živo da sam počeo da zamenjujem nekadašnju nesanicu od sreće u letnjoj noći. za jedno magnovenje. Jer nemam moći ni hrabrosti da kažem sve što je i kako je bilo. nekad uspavljivale kao stvarnost i uviđam da se moj život potpuno prevrnuo i okrenuo ka mračnoj strani. ne mogavši zaspati. I u snu mi se dešava da snivam da ne mogu da zaspim. Gušio sam se od sreće. Dešava se da me probudi snivani miris nevidljivog cveća ili pevanje ptica. jer sam se bojao da mi se sreća ne pomeša sa snovima i ne iščili do jutra. željna i prigušena. te letnje noći i osetio sam ponovo ono čudno dizanje postelje i onu naivnu i neodoljivu potrebu da se traži svedok za svoju sreću i njenu stvarnost i trajanje. bez povoda i razloga. gledajući svoju praznu i hladnu sobu i gole grane pred prozorima. Bio sam radostan što ne mogu da zaspim. značilo je čuvati je i neokr njenu preneti u novi dan. pa planu i stvore. ali u zanosu nesanice ja sam naslutio: da ima negde jedan život sav od svetlosti u kome je svetlost osnovni zakon i jedini oblik postojanja. a druga. premoren od nesna. nova. sa ovom sadašnjom nesanicom koja dolazi od velikog i tajnog jada koji samo ja znam. setio sam se. Ta me tegoba najposle probudi i tek tada vidim da sam dotle spavao i da tek sada počinje stvarna nesanica i istinsko mučenje. pre toliko godina. U sinoćnjoj. dala jasan i neočekivan znak pa- žnje.. Tada. značilo je biti srećan. koje me sada bude kao lažan san. Zaspati. dok se još nisam bio srodio sa njima i dok je noć za mene ipak značila spavanje. I svaki čas sam se dizao. Činilo mi se da postelja poda mnom buja i raste. kad su nesanice za mene bili teški i izuzetni nastupi. Od zanosa i uzbuđenja nisam mogao da spavam. stopile i izgubile. Nekad. Mladost. po sle mnogo godina.Ni na javi ni u snu nije mogućno takvo saznanje. Jedna je muka što teško uspevam da zaspim ili ne mogu da spavam. Sinoć. čitav svet opojne i kratkotrajne sreće. koju su mnogi želeli. — Razume se da je to bilo ujedno i jedino i poslednje dobro koje sam video od te žene i sva sreća koju je ona mogla da pruži. vedra i topla. značilo je iz gubiti trenutak sreće. Bdeti. pomislim da su me te dve lepote. što i moj san sada postaje sve tanji i lakši. Ali sinoć. ja sam svakoj svojoj neprospavanoj noći znao razlog i dugo 37* 578 579 . najgoroj. da bdim i da se mučim. „ . sa kojom nisam znao šta da započnem. Te večeri mi je jedna lepa i veličanstvena žena. kao da se granica između njega i nesanice neprimetno ali stalno briše i gubi. Ja sam bio zanesen i srećan onom nestalnom i varljivom srećom koju žene mogu da daju na tre nutak toj vrsti mladih ljudi. davnašnje i davno zaboravljene nesanice. odlazio do otvorenog prozora i u retkim zvezdama i mračnim masama džbunja i drveća tražio svedoke svoje sreće. noći nije zabeleženo ništa. setio sam se jedne druge.

kao bezglasan žrvanj. nestalo bi je odjednom sa svima povorkama čuda i strahota koje idu sa njom. Te reci ni toga glasa nema. Izuzetak je čulo sluha. Bdeo sam zbog žena. zbog sujete i uvreda koje sam nanosio ili primao. * Ima nešto što moju nesanicu čini još težom i gorčom. bez pomisli da se kome ispovedim i požalim. ne verujem. meni izgleda neverovatno da je čovek mogao i tome pridavati važnost i posvećivati pažnju. i ja primam mučno nespavanje kao što sam primio tolike bede u životu. ali i da me nesanica ne satire. i onoga što ostaje naj-bednijima i najnesrećnijima: prava da se žalim ili bunim na svoj zao udes. Covek koji ne može da spava. hez gneva i straha. U tom muklom i jezivom životu koji se zove nesanica. bez roptanja. sam je i odvojen od celog sveta i svih ljudi i stvorenja u njemu. ali bar briše granice između bdenja i spavanja. Kao i san. Cim padne noć. Ne spava. to se ne dešava. Sme-šno mi je i stid me je pomalo. nesanica se odigrava u tišini. I ostaje mi samo da bez nade i misli. Ali. zbog uobraženih i stvarnih strahota i opasnosti. stalno tka i treperi avetinjska igra čula. užarene postelje onih koje san neće. Nego nesanica. a zna se da najgore kolju zverke bez glasa. ja sam mnogo mirniji u sebi i zadovoljniji sudbinom. To je misao da je ona. potpuno je obezglavljen i ne zna u stvari kome svetu pripada. isto kao što me nikad nisu satirale misli i strasti koje su me budile noću i pratile danju.ga pamtio. Nesanica je nema. ne radim ono što bi trebalo. kao izdvojena i razasuta ostrvca. da sam tako voćka koja trune sa dva kraja. vlada tlači i satire. stvar na svom mestu. kad su moje noći postale moje nesanice bez razloga i povoda. održavaju se. Covek koji sklupčan u tami čeka jutro koje ne okrepi i ne obrađuje. da moja noćna muka odgovara sasvim nesreći moga dana. jedinstven i povezan. sa nesvesnom rešenošću da sve podnesem i prevaziđem. Ne živi više. koja bi me utešila. kao dve planine. Zato majke pevaju deci da bi zagasile nesanicu i tako ih uspavale. ovakva kakva je. I jedno od pro-kletstava nesanice je i u tome što je čovek u toj patnji sam. — Kad se danas setim ponekog od tih razloga. nije još mrtav. 580 Sve što nikad nisam mogao u snu naslutiti ni na javi videti. bez nade na olakšanje. i kad dođe. ne krepi. i da me smrve bez traga. i što se ne može ni na koga pozvati ni osloniti i ničim utešiti ni zavarati. ona je željna zvuka. čekam da se moj dan i moja nesanica sastanu i sklope. bez objašnjenja. zbog gubitaka i neuspeha. ne misli. kazala mi je nesanica svojim nemim i mračnim govorom. Postoji svet mrtvih. 581 . da je potpuno u redu i pravedno da noću ne spavam kao što danju ne volim. postoji svet pospalih. ali ne postoji svet onih koji bdiju. Kao pustinjski pesak vode. Tako sam lišen svega. Bdi. I u ovoj ogromnoj noći u kojoj pod pokrovom tame spava zdrava i srećna velika većina ljudi. Pomirio sam se s tim da me san. ne radi. bez pomisli na san. Danas. Kad bi se u svetu nesanice javio zvuk. i kad bi ona progovorila ili propevala. u meni plane neka svetlost od koje sja i trepti svaki damar u meni. Onoliko ima nesanica koliko ima ljudi koji ne mogu da zaspu.

Nikad nisam uspeo da stignem i dohvatim radost. čini mi se. pri radu. pogledom i pokretom nestaje. ali sam celog veka za njom posrtao. I po tome sam više nego što jesam. nešto bolje. lepše i vrednije nego ova zgrčena gomila mišića u nemirnoj koži koja ne može da spava. i u isto vreme biva gore. živeću u svakoj melodiji. i u stanovima ljudskim. VEČITI KALENDAR MATERNJEG JEZIKA 582 . 1937. Nemam je i ne vidim. ali naslućujem jasno i znam pouzdano da postoji.Ni meni koji ne mirujem danju i ne spavam noću nije sakrivena potpuno ljudska sreća. slabije i ružnije. Po tome ću. 5. Biću svuda gde bude pesme. živeti duže i dostojnije nego ovo telo koje sa svakim dahom. na putevima.

U svakom slučaju. i UVOD u »VECITI KALENDAR MATERNJEG JEZIKA« trebalo bi da bude otprilike ovo: Ovde će — to je moja namera — na desetinama i desetinama stranica biti govora o stotinama reci.. Glavno je da se pokaže da je igra moguća. jer od njih i tako sve najviše zavisi. Ali.' . možda i više. molim čitaoca da ovde ne traži ni lingvistike ni filosofije.. vi možete potražiti druge reći sa kojima ćete moći igrati svoju igru. ništa do zapise jednog pesnika o njegovim susretima sa recima. Ukoliko ove reci u vama ne izazovu ista ili slična osećanja. možda.i\. 591 $ . ali bolje da to ostavimo sreći i slučaju. ili bar ne više nego što su to ostali moji radovi. Bojim se da je to ne samo mogućno nego i verovatno. Možda će asocijacije koje su one izazvale u meni biti čitaocu neshvatljive i izgledati neosnovane. sve ako i bude tako. Možda se čitaočeva osećanja i mišljenja o recima koje sam izabrao neće podudarati sa mojima. ja ne smatram ovaj posao potpuno izgubljenim ni uzaludnim.. Možda će se nekome ovaj moj pokušaj da izrazim ono što sam osetio ili pomislio u susretu i bližem dodiru sa nekim recima učiniti jalovim i proizvoljnim poslom dokonog pisca..

a kao da je sada gledam pred sobom. Beli svet. belo. »-jarkog sunca« i »zlatnih kondira«.' bela vrana. . Belo-grlić. uranila rano u nedelju. Bjelopavlić. zagledana u svoju čašicu. zasukala do bijeli lakata na plećima nosi leba bela u rukama dva zlatna kondira. a nejasna i teško objašnjiva: heo. poezija. beli slez.«) Reč višestrukog smisla i velikog domašaja ispunila je. ni da objasni svoje višestruko značenje. sve do ovog našeg Beograda koji je našao mesta i u Prešernovoj poeziji. kao meni. Sedimo u polumračnoj krčmi pored kafe i rakije. * u nedelju prije jarka sunca ■ ' zasukala bijele rukave. Bela Palanka. »beloruka Junona«. bele pčele. BELA. beli car. u isto vreme. Bijelo Polje. volela sam ga kao belog boga! ' I*ukoleno3 Hero — beloruka Hera (Junona. bela zastava. ćelu jednu belu stranicu i ispunila bi možda još mnogo prostora. Tu se negde. — A volela sam ga. lakti ni hlebac. 587 . javlja lik precvetale lepotice Ciganke sa Cubure. i botanika i zoologija. nečeg vedrog. zvučna i lepa reč danguba — dangubiti? U njoj ima. Nisu beli samo rukavi. beli bor. čvrsti zubi koji povremeno blesnu. izgleda zanimljiva. Ostarela je pre vremena. i lepa kao i ona prva.BEO. na belom hlebu. Ta belina nije samo fizičke prirode. Ovde sve šija i blešti od belina raznih tonova i različitog porekla. Stajala bi i dalje pred nama.). Po čudnoj logici našeg sećanja meni se u ovom trenutku. a danas je reč: skrasiti se. Beli Nil. BELO — lepa i tajanstvena reč sa više značenja. i. zvučna i bleštava. geografija. Belić. Beljanski. a ne bi mogla da obuhvati ni približno sve varijante. Zabeleži i zapamti reč čudesnog smisla i bogatog zvuka danguba. gospodine! Jaooo. i nečeg morali-stički prekornog i mrgodnog i. bela magija. Ona je malko nagnuta. kao na zatalasanom bioskopskom platnu. od »■nedelje«. belouška. Da li i vama. beli dan. Bilo je to pre mnogo godina. jedino što je na njoj ostalo neokrnjeno. nego neki beli sjaj kao da se širi od »devojke«. 586 Opet sam zabeležio jednu od onih divnih i ređih reci koje nas iznenade i obraduju kao neobičan mineral ili redak cvet pored puta. Neki dan je to bila danguba. ona kao da izbija iz celog ovog svečanog devojačkog pohoda na uzvišenu humanitarnu misiju spašavanja ranjenika. nasmejanog i prpošnog. evo. ni blizu do bele Turčije kjer v Donavo Sava se bistra izlije. kako se meni čini. (»Ni blizu. beli udovac. Bela Crkva. moćna. Belobrk. Belostenec. dok mi sa zanosom i suzama priča o svom prvom ljubavniku i o tragediji u kojoj ga je izgubila. ni označi svoj krajnji domašaj. Ali sećanja i asocijacije idu dalje i u neočekivanom pravcu. nečeg romantičnog. hela. Pun je narodni govor te reći u raznim značenjima. u vezi sa ovom rečju. to su beli.. kao i mitologija. Uranila Kosovka devojka. gubi i gasne i ova čudna reč sa svim svojim značenjima.. bogata i mnogostruka smislom i zvukom. i možda stotine takvih mesta u svetu. svetla.

« (»Oslobođenje«. •c — Sta ima od Sarajeva do ili(iže» pe(»iiast ki lometara. histeriše. na primer. XI 1973) * »U Velikoj Britaniji propala akcija anti-puSeuja. nad čitavim područjem vladalo je nevrijeme.. na vašarima u Bosni.) Razgaliti (se).. prevrtači ili. ima i takvih koje me pogode kao udarac iz tame. Takve su. On se brani i moli da ga ne kreću od kuće. god. XII 1973) Partizani traže od seljaka da ih u zimskoj noći provede kroz zabačen kraj i da im pokaže put.-« ». kad on skoči i vatrira na njega«. u značenju napasti koga. učiniti svoje čestitance« (Anica sestra Ruđera Boškovića) * »Bifka može svakog časa ponovo izbiti« (»■Oslobođenje-«. . koja nikom ne želim. Za sparnih letnjih dana. Sarajevo 26. orila se vika bozadžija: »Evo ladna. Sarajevo 28. * Od jednog novinara u Sarajevu. naravno recima. .« (»Oslobođenje«. zabrinu i rastuže.*< (Pročitao u tekstu jednog sinopisca u Beogradu) vatrirati — ». ali to ne znači da ih nema još priličan broj. razgalina — kod tih reci uvek ugledam površine modrog neba među razmaknutim belim oblacima. 588 589 .Ali pored reci koje me tako povremeno ozare. obraduju i nadahnu. u novembru 1973.. osuti vatru na koga. molim vas! Ne smijem se ja u to upuštati i nisam ja za tog posla. reci: smicalica. razgaljuje!« Dobra reč. Navodim samo tri.. 'i * MsteTisati — »on se ljuti. Sarajevo 24. Ja sam jedan isprepadan čovjek.. on praska. VI 1973) Na izložbi odgajivača ptica u Sarajevu. promašaj. kako se kaže u Beogradu.. — Nemojte mene. prevrtanci. godine bili su izloženi i »golubovi prevrtaneri« tj. kolega. i odvedu moje misli na zla bespuća. »U vrijeme kada je belgijska 'karavela' udarila u brijeg kod Tangera. »Provladin list Nasion objavio je . Prepišaj hoda! - tanjič — kažu za prazno zrno u Bijelom Polju hlećak — za blesava čoveka (Stolac) provladin — antivladin — dve nakazne reci kovanice iz naše štampe. (Cuo u Banja-Luci 1959.

P. Rečnik) Automobil-dizalica za dizanje nepropisno parkira nih kola narod je u Beogradu prozvao »pauk«. a ne kao akuzator. »Rodilo je. (V. Eto jedne reci sa kojom čovek može satima. .-«) označava čoveka koji umiruje. da je ispituje i preispituje. u značenju: utešiti koga razgovorom u njegovoj nevolji ili žalosti. sličnost. previše pogovaraju. a da ipak ne bude u mogućnosti da iz svega toga izvede neki stvaran i pametan zaključak. Skok. »cubok« zvao se našom reci domerak. a posle. a dodavati takav komadić kosti ili lošijeg mesa zvalo se »nameravati-«.. 591 . Verujem da ovde nisu nabrojani svi prefiksi koji mogu da daju ili da oduzmu smisao glagolu govoriti. svedoče ne samo njegove građevine. velikom uzaludniku. a šatrovci ga zovu »dizajneri-«. (Ruđer Bošković) * U BiH tako označavaju veliku * Snebivati se. a ne optužuje nikog. za večnost zidane. itd.fe uiuje^ nećei mo^:^ kaže jedan seljak iz Bosne. kad smo je najmanje očekivali. U starom Beogradu. . Evo kako: Nisu svi naši ljudi ni gori ni bolji od ostalog sveta. U Lici se to zvalo privaga. mirnik (»a činiću kao mirnik. rodilo. al (tur. glagol razgovoriti. trebalo je da o veziru. prigovaraju i ogovaraju. ali nevolja je u tome što se u međusobnim odnosima i poslovima nedovoljno dogovaraju.) = jarkocrven: Ova zvučna reč istočnjačkog porekla.. Pa onda nije čudo što o čistim i razumnim odnosima ne može biti govora. nego i zadužbinska dobra. kad vide da im dogovoreni posao ne odgovara i kad među njima nastanu nesporazumi i sporovi. podseća na neočekivanu veliku radost koja je jednog proleća. neku ideju) itd. što više razgovaraju nego što pregovaraju i ugovaraju. istrčala pred nas na seoski put. u predvečerje. tzv.•« (R. oko 1825.»Sirom carstva. vala. Mehmed Sokolović. 590 U pitanju je ovde predmetak (prefiks). 527) Ni uzmi ni podaj. '* Alica — prema Vukovom Rječniku zove se rana trešnja u Mostaru. godine. danima da se druži i razgovara. na primer. da . Postoji. Samardžić. uporedo. da je okreće i obrće. str. izgovaraju se ili nastoje da jedni druge podgovore ili nadgovore. a sa našim nastavkom. . Zatim zagovarati (neku stvar.-pers.

« (Biljku Sempervivum tectorum L.* Cuvarkuća. sa tragičnim značenjem. koja se sadi na ulazu u kuću. So wundeibar ist das Leben gemlscht. Und dank' iiim. pradeda Todor Mladenović. ili nije nikad bilo ni moglo biti. sudbonosno izdahnuti. koje označavaju proces disanja. vidimo. [Dachhaus-wurz].^ A zatim ono drugo. Ona nije samo stalan rekvizit starinskih lirskih izliva nego i neizbežan pratilac svih koji žale za nečim što je bilo pa nepovratno prošlo. dobra reč. koje menja sve iz osnova i označava kraj svega što sada jesmo i što. »■. bogata višestrukim značenjem kao i sve slične složenice istog korena. jer se veruje da čuva tu kuću od svakog zla. osnov i pogonsku snagu našeg i svakog drugog života živih bića. Jenes bedr&ngt. sich ihter entladen. Ili čudesni dvopreg od reći: udahnuti — izdahnuti. ' Goethe. znamo ili naslutimo.. možemo da osetimo. a tako dobro poznata funkcija ljudskih pluća u vezi sa nestalnim tokom naših osećanja i promenljivom sudbinom koja nas prati.. dieses eiirischt. što za mene vrlo često označava zelenu i zlatnu a osvetljenu površinu za odmor između dva pojasa tame. Na pri-mer predahnuti. wenn er đicii wleder entlSssbo REGISTAR POJMOVA. kao takvi. neobična i neodređena. West-6sillcher Divan.) Odahnuti. predvidimo. Du dnnke Gott. Ili uzdahnuti. na krovu ili na kapiji. a ipak je predmet želja pojedinaca i naraštaja. Buch đes Sdngers: »Im Athemholen sinđ zweierlei Gnađen: Die Luft einziehen. BELESKA I NAPOMENE 592 38 — Znakovi pored puta . poodavno zamakao u osmu deceniju i zato određen za čuvarkuću. wenn er dlch presst. u Bosni i u drugim našim krajevima narod naziva cuvarkuća — čuvakuća.

356. 15. 337. 559 Botanika (bilje. 16. 380 Brbljivost. 382. 73. 352—353. 456. 334. 364. 358. 384. 515. 345. 298. 65. 19. bračno 48. 45. 387. 375. 355. 292. 152. 541. balkanske zemlje. bolest. bolesnik. 375. 502. 196. 407. 370. 350. 561 lU Cirkus 275. 140. 211—212. rastinje) 64. 393. 88. 528 38« 595 . 542. 457. 534 Bilje V. 153. 406. 16. 134. 147. sirotinja 30. 531—532. 526. 363. 419. 559 Borbo (i sa samim sobom). 314. 355 Brod. 104.REGISTAR POJMOVA Aforizmi 288. 492. balkanski (dinarski) čovek 177. 518. 38. botanilta Biografije. 23. 99— 100. 440. 253. autobiografije 244. 179 Bosna. biografije Balkan. 64. 437—438. 22. 322 Beđa (i moralna). 69. 544. lođo 200. 357— 358. 105. 451. 217. 58. 379 Crno Gora 491. 488. 136. 489 Briga. 371. 354. brzopletost 151—152. 149—150. 379. 130. 296. 527. 358. 445. 359. građevina Autobiografije v. jad. 46. brižnost 91. 377. 130. 306 Bog božje 14. 381—382 Beograd 197. 511. 20. 508—509 Bol. 61. 386. 374. borbenost 15. 450. 454 Brak. 173. Bosanci 317. 512. balkanski narodi. 17. 205. bolnica 15. 195. 309 Arhitektura v. 334. 317. 211. 296.

208. 351. 96. 184. 16. 236. 59. danju 28. 205. 311. 479 598 597 . 158. 506. 278. 478. 239. 302. 284. 306. 165. 48. 185—186. 136—137. 502. 337. sklad. 196. 172. nagrada. 516 Istorija 40. 290 Istina. 348. 87. 93. 142. 386 Izlaz 108. 200. 278 Detinjstvo. 448. 78. 237. 31. 243. duhovni život. 510 Iluzije 55. 389. 451 Dugovi 44. 113. 340 Gete (Goethe) 300. 164. 103—104. govorljivost. 178 Građevina. 120—121. 52. 146. 467. 349. 221—222. 56. 35. 208. 557. ljudski rod. 69. 138. 89. 32. 207. 53. 464. 60. 408. 371. 345. 60. 279. ravnoteža 20. 152. 203—204. 554 Delo 251. 198. 85. erotsko 80. nada Činjenica 157. 426. 227 Islam 80. 198. 378. 373. 222. čovečanstvo. 64. 540 Društvo. 398. 489. 151. 374. 229— 230. kleveta. 88. biti sve. 50. dobrota. 530 Gordost 58. 299. 361. 353. 63. grešno. 184. 420. 408. 198. 313—314. 441. ćutljivost 36. 235. 474 Dvojnik 102. 196. egoizam. čulno 14. 379. 522. 77. 312. 49. 111. 510 Čudo 15. ljudi (i osobine). 103. 134— 135. Sala 52. mržnja Govor. 191. 162. 129. 65. 138. 536. 304 Humor. 546. 446. bližnji (bliski). 124. 355. 531. 363. 154. 423. 181. 547 Harmonija. 107. k . 117. 65. 228. neistina 45. 89. 384. 307. 223. uvreda) 13. Orijent 343. 68. danas. 164. 306 Čitanje 232. 62. biti što smo (nismo). 485 ^ Ćula. 208. 143. 117. 313 Drina 44—45. 314. 165. 173. 208. 161. 263. 479. 501 Dani. 210. 178. 52. 384. 207 Duh. 202. 225. dečaci 110. 80. 151. 53. 499 Cutanje. 435. naš čovek 157. dužnosti i obaveze. 76. 399. 516—517 Fiksna ideja. 372. 135. 47. 501. 121. 108. 96. 70. 317 Igra 85. 265. 540. 275. 154. 182. 559. 204. 112. greške. 379 Etika (ambicija. 473. 184 Dubrovnik 401—402. 435. 404. 153. kuća. praštanje. 78. 58. 341—342. 53. 245. kazna. 109. 200. 164. 16. 114. 118. 364. 185 Đavo 100. 61* 63. 400. 217. govorenje. 378. 37. 195. 560 Intervju v. 474. 201. 465.. 177. 208. 482. 513. 150. vođa Čežnja v. 87. 269 Čudovište 124. 78. 377. 105. laž. 249. 239. 255 Fotografija 181. 440. junaštvo. 159. 14. 408. 413. 97. 136. 479. 418. 405. 95. 187. 263. 270. 14. vlada. 487. 80. 115. uprava (ugled. 91. 259. 56. 404. 556. kritika. 295. 558. 181. 532. 195. 112. podvig 20. 483. 338. 71. 377. 254. 421—422 Covek. 385. 92. 228. 406. 434. duša 14. 68. 71. 343. 271. 417. fikcija 26. 562. 57. 199. griza savesti. 78. 233. 71. 51. 366—367. 86. 125. 181. zavist. 258. 284 Istofc. 139. 197. održanje) 37. 400. 202. 161. 238. 173. 295 Filosofsko razmatranje (sistemi) 185. 239. grah. 164. 107 Ispiti 44. 397. 482. 206. krivica. 125—126. 139. 45. Egipat 105. 15. 173. 42. 348. 177.43. trebalo biti 13. 218. 61. 529 Hrabrost. 558 Dnevnici 24. 251 • Izgubljenost 77. 456—457 Erotika. 163. 66. 82. 81. 67. 306 Cnev V. 97. 59. 113. 201. 118. 101. 132. 200. 560 Česma v. govornici 51. arhitektura 112. 54. novine Ironija 182. 452—453. 106. 202. 474 . . 322. 158. 204 Herceg-Novi 442. 485. 66. 185. 225. 441. 61. 132.Casovnik 435—436.

200. intervju 246. 555 Moral V. 412. 294. 231. 310. muzikanti (koncert. 503—594 Karadžić Stefanović. 63. Ml. 242. oluja—tišina. Vuk 91. . 548 Olakšavajuče okolnosti 59. 286. 204. 315 Nipodaštavanje 62. očekivanje. 106 Nesporazum 62. 258. 520. 258. 491 Nered. 109—110. 67. smeh 95. 129. 437 Ljubav. 413. 516—517. 296. 150 Mana. 418 Očajanje. 208. 427— 428. 440. mladost 14. 356 —357. 317. pesma. 234. 347. 243. neradnik 39. Kinez 320. 420 Opre2 291. 373 Nerad. mladež. 285. 403 Odelo 48. 127. 405. 75. 187. 483—484. 188. 220. 383 Orijent v. 259—260. 425. 499. 343. 558 598 5. •. 319. 491—492 Kajanje 28. 441. 352. 468 Misao. 280. 370 Muzika. 246. 90 Nezadovoljstvo 31. 183. 151. 533. neizvesnost 27. • Most 149. 389. 14. 386. 144. 522 Nesreća. 320. 129. pričanje Lek. 334. 417. 374 Miris 189. 139. 58. 97. novinari. 339—340. 280. 138. 62. 222. prema sebi i drugima) 60. Brams. 490. 501 Jezik 14. biblioteka 230. 237. 55. južno narečje 222. štampa. 19. 39.j'' • . mudrac 20. 62. 169. . 308. 357. 40. lekar 66—67. 405—406.M. 299 Junaštvo V. 315. 492. 59. 220 Mudrost. 316. 390. 208. 576 Nesavršenstvo 74. 233. 184. Istok Osmejak. 154. književnost. 515. 237. nesrećnik 19. 498. 60. 79. mudar. 225 Noć 14. mišljenje 31. 172. 478. 38. 496. 541. 180. 393. 192. 330. 487 Knjiga. 516— 517 Legenda v. 323 Kočić. 248. 198—199. čovek 18. 243. 560 Novine. 390. Petar 293. ^3. 209. 400—401. 75. hrabrost Južnjaei. 457—458 Mašta 14. 462. nespokojstvo. 516. propast Kina. 74. 282. 443. 306. morsko. 117. 436. 439—440. 192. 559. 200. 237. 249. 483 Ništavost. 352. 132. 256—257 Obzir 196—197. nesigurnost 178. 305 Katastrofa v. 520 Lepota 219. 219. 153. 310. 81. mornar 80. 115. 354.Ja 315. 237. čežnja 15. 152. 554—555 Nemir. 245. 401. 25. književnik. 397. 141. 20. 374*' 387**-*^. 196. 218. 273—274. 258. 118. 368. 426. 378. 531 Malograđanin 51. 324—325. 234. 163. 135. 292. 511 Nepravda 15. 413—414 Nesanica 155. 73. 393. 155. 411 Ličnost 101. 123. 192. etika More. 191. 220. 72. 441—442 Ljubopitstvo 249. razočaranje 37. 42. 540. 202. 464. 538 Kiša 331. 306. 284. 219. 315—316. 63. 561 > Oblik 134.^ '. 217 Mržnja. gnev 32—33. 349. 247 Nečistoća 117. 96. 307. 152. 462. 493. 293—^294. 275. 65. 74. poremećaj 222. 111. 241. 353. 195 Neprijatelj. 421 Odnos (more—kopno. 297. 437. 513 Mladi. 262. 178. 349. ljubavnici 13. Mocart. 368 Opatija 368—369. 46. 563 Nada. 475. 559 Nepoverljivost 174. ništavni 166. 503. 461. 260. 87. 95. 177. 459. 275. 400. 295 Kolebanje.99 . 337—338. 541. pevanie) 109. 379 Ljudi V. 210. 254. 220. 154. 247. porok 13. protivnik 62.

smrt . 114. 412—413. 209 Sramota 31. 376. 423—424 Sećanja 128. 492. 159. 59. propast Razočaranje v. 219. 94. 320. Putevi. 517 ' Postojanje 164. 245. 157. 443. 229. 198. 504—505. 305. 371—372. 288. 506—507 Pravda 16. 75. očajanje Reći. 562 Razaranje v. 49T Priroda 80. 491. književnik Pobeda 33—34. 281. 287. 213. 538 Radost 19. 61. 371. 165. 483. 257. 307. 80^ ?07. 86. 374. 210. 100. 354. 537. 339—340. 475. 158. 448.:"-••■ . 234. 287. 198 Raspoloženje. 344. slutnja Pričanje. 304. 240. 127 600 mi . 357. 181. 191. 477—478 Protivnik v. 316. plač 96. 93. 523 Seljak 346. 67. 490. 302. 485-^86. 517-^18. 236. 475. primorci 205—206. 168. 372. 209. 484. 171. 256. suze. 349. 69. 394. 46. 495. 350. predviđanje 124—125. 238. 484. 462. 464. 57—58. 515. 503 Snaga 61. 353. 411—412. 127 Savršenstvo 37. 98. 238 Sloboda 38. 277. 190. 517. opisivanje. 536 Rastajanje. 361. 396 Slutnja. 111. 96. 407. 280. 41. 174. 79. 522. 477. 546 Slepac 71. 535 Smrt. 337. 451. pesnik. muzika Pisanje. 272. 127. 173. 42. 478^79. 378 Raj 24—25. 232. 510 Pakao 79. 267—268. 138. 70 Slovenačka 349. 167. 122. 517 Savest 28. 442. 367. 177—178. 92. 220. v. 324. 460. 321 ■"'' . 390. 219. 274. 362. odlazak 38—39.•• Ponos. 395. 500—501. 548 Sarajevo 313. 209. 521. 162. 75. 364. 265. 390. 306. 140. . 169. 348. 260. 129. 296. 160 Propast. 36. $49—9411. 249 Pesma. 303. 516. 322. 317 i . 134—135. 543 Ravnodušnost 59. 467. 206. 317 Porok V. 422. 242 Promene 74. 71. 443. 156. 186. 410—411. pripovetka. 513. pisac. 420. 473—474 ' Poznavanje (sebe) 15. 278. 212. 419. putopisi 20. 239. 270. 304. 488 Samovolja 53. 236. 184. 308. 338 Samoća 22. čast 49—50. 291. 241. 300. 111. 562 : ■ Protivrečnosti 127. poezija 218. 197. 374. 449. 140. 231. 227.Padovi 160.: Poređenje 316. 91. 164—165 Podvig y. pevanje v. 40. l'?9. 66. pokojnici 15. 496. 376. 418. snovi 15. 334. 293. 17. 287. 301 302. 536. putovanja. 166 Primorje. 164 i. 190. 224. 309. hrabrost Pokojnici v. 166. 434. 163. 155. 333. 272. mana -' = Poslovice 263. 348. 151. 319. 22. 536 Prosjak 342. 362. 68. 511. 445. Rad 122. 188. 144. 84. 409^-410. 172. 172. 77. 390. 378. 241 Patnja 16. 291. 453 Prijatelji 163. 480. razaranje. 421. 158. 487. 185. 241. 153. 292. 81. 269—270. 498. 309. 491. 223. 163. 173. 378. 130 546 Predrasude 52 Predviđanje v. 87—88. 368. 542 Spas 25. 191. 560 Paradoks 53. 424. 270—271. 89. 496 Soko Banja 537. izraz 14. 308. 509. 236. 159. 137. 264. 102. 255. 277. 106. 498. 521. 93. 509 Rat. 359. 286. 288. 70. 287. 289—290. 185. neprijatelj Prošlost 77. katastrofa 36. 320. 168. 77. 189. 174. 221. 508 Razgovori 53. 174. 301. 'i Posmatranje 324. 181—182. 476. 349. 238.:-'•. 340. 145. ratnik 34. 377. knjiga. 351. 84 San. 389. 270. 317. 274. 192. 526 Poraz 33. 117. 438. 416. legenda 187. 167.• . 128. 439. 241. 168. 74. 511. 74. 133. 189. 477 Prolaznost 20. 548 . 56. 316. 47. 164—165. 194. 50.

379. oluja) 218. 603 602 . 443 Umetnik. 16. 27. 191. 259. 27. 62. 428— 427. 264. 111. 355. 128. 468. 62. 406. 175. 376. 315. 182. 323. 323 Vmor 255. 374 Tuga. 458. 113. vernici 64. 287 Vžas 161. 406. 103. 59. 321. 350. 202. 232. 524. 443. turizam 365. 176. 354. 102. oganj. 507—508. 531. 84. 481. 290. 372. 291. 66. 170. 438. 279 Tišina 21. 109. 68. 356. 548 Svetlost 210. 182.■ . 339. 560 Tele 28. 82. obdarenost. 227. 96— 97. 391—392. 78. 360—361 Stvarnost 131. 476 Stid 13. 405 Vatra. 308. 442. 148. 444. 479—480 Žena 13. 316. 35. 239. 596 Voda. 69. 219. 301. novine Svajcarska 333—334 Švedska 523. 276. 425 Znanje. 48. 172. 174. 163. 351. 555 i. 445. 102. 86. 549—554 Štampa v. samosvest. 464—465. 78. inspiracija) 47. 374. 436. 81. košava. 376. 126. 318. 32. 201. 503. 173. 541 Vera. 61. najniža. darovitost. 547—548 Zaborav 17. 388. 481. 361—362 Vetar (šilok. 49. 137. znati 169. 65. 226. 423. 70. 167. 54. 24. 309. 323—324. 198. 182. 80. 422. 505 Zdravlje. 228. 315. 104. 28. 284. svitanje 335—336. mirna) 55. 154. 155— 156. 209. 109. 479. 212. 303. ozdravljenje 219. 347. 145. 380. 171. 19. 64—65. 549 Salo V. 295. 480 Ubica. 115—116. 505. 477. 138. 311. 475 Uteha 62—63. 380. 515. 164. 564 Spanija. 140—141. penzioner 145. bojazan 14. 390. 29. 209—210. 133. 17. 318 Strah. uspon 160. 109. 145. 66. 91. 396—397. 502—503. 272 Tajna 116.Sreća 47. 247. špansko 310. 525. 526 Svet 16. 443. 322. 42. 529. humor Sekspir 563. 72. 182. 74. 474. 466. 219. 262. 285. 276. 495 Stepenice 110. 232. 369—370 Zvuk 25. 156. 168. 147. 312. 379—380. 176. svesni 22. 201. 393. 172. 137. 35. 191. 490. 535. 449. žalost 58. 559 Svest. 92. 386. 83. 234. 377. 164. 206. 316. 362—363. 291. požar 71. 229. vlaga 14. 378 Starenje. 557 Zelja 15. 279 Sujeta 49—50. starost 19. 397. 71. 99. 118. 90. stvaraoci (talenat. 275. 133. 437 Tursko 353. 246 Zvezde 3u0. 60. 115—116. 475. 289. 109. 222. 496. 537. 108. česma. 296. 173. stvaralaštvo. 58. 452. 282. 229. 534—535. 382. 69. 157. 362. 316 Stvaralaštvo. 40. 226. 477. 161. 233. 488. 547 Vidik 20. 72. 544 Vreme 22—23. 97. 166. 118. 416. 170. 54. 182. 492—493. 414 Zanos 262. 73. 517 Stil 262—263. 144. 237. umetnost 218. 282. 245. 491 Sunce 195. 38. verovanje. 451. 40. 515. 334. 442. 304. 308—309. 426. 445. 110. 451. 560 Svanuće. v. 217. 103. 368. 531—532 Strast 14. 170. 330. 538 Strogost 68. 496—497. 212. zločin 14. 163. 557 Tragedija 85. 519. Tačka (stalna. 558 Tirani 56. 427—433. 414. 559 Stranac 30. 300. 541 Višegrađ 403. 83. ubilački nagon 112—113. 192—193. 315. 559. 561 Uzlet. 258 Turisti. 469—473. 349. 265. 384. 20. 183 Talenat. 115. 124. stvaraoci . 39. 548 Sud (o drugima) 84. 80. 272. 225—226. 140. 234. 148. 76. 415. 123. 111. 210. 239 Sudbina 84. 40. 317 Zlo. 532. 148. 338. 119.

Život (živ, živeti, životna pitanja, borba, prilagođavanje) 13, 14 15 18 —19, 20, 21, 23, 24, 25—26, 29, 30, 31, 34, 36, 41 46, 47 68 69 73, 74, 80, 85, 86, 88, 92, 93, 98, 100, 112, 118, ' 120 122 125, 131, 135, 137. 142, 143, 148, 159, 165, 166, 169, 173' 175 183 194, 195, 197, 205—206, 207, 219, 220, 221, 222' 279— 280'291, 311, 317, 344, 361, 374, 387, 399, 403, 407, 433^ 445— 447, 450, 465, 467, 468, 474, 477, 480, 487-488, 503', 516, 531, 532—533, 538, 558, 561

BELESKA O OVOM IZDANJU

iy<

CM

! •■; , ! <!« « ', .fi iVi

I

ai'"'

?;

K ako je uvid u zaost avšti nu koja se čuva u SAN U u Beog radu poka zao. Znak ove pore d puta Ivo Andri ć piše gotovo čitav

og život a i stvar alačk og veka . Po sopst veno m kazi vanj u, Andr ić je u svoj u džep nu belež njcu poče o da upis uje utisk e i

opažanja još dok je imao osamnaest godina. Prve zapise ove vrste, pod naslovom Znakovi pored puta, Andrić je objavio u Glasr^lku Saveza trezvene omladine krajem 1924. godine.' Mali deo obimnih i izuzetno zanimljivih Znakova pored puta objavljen je u dnevnim listovima i časopisima. Prevashodno, Andrić Znakove nije objavljivao po

red osle du zapi siva nja, već u ma nji m ili veći m tem atsk im cikl usi ma za koj e je pret post avlj ao da odg

ovaraju prilikama i okolnostima u kojima se pojavljuju. U Izabrana dela Ive Andrića u četiri knjige' Znakovi pored puta nisu uvršteni, kao ni u izdanju Sabranih dela u deset tomova Udruženih izdavača, uređena i objavljena sedam godina kasnije, za života piščeva, uz njegovo učešće i saglasnost'. Razvrstani u tri tematska područja. Znakovi pored puta se u knjizi prvi put pojavljuju kao četrnaesti tom u prvom posthumnom izdanju Andrićevih, u šesnaest knjiga. Sabranih dela.* Znakovi pored puta su u Sabrana dela uneseni prema daktilografisanom rukopisu. Na kraju ovog rukopisa od 315 strana stoji: »Ovde završava knjiga Znakovi pored puta. Poslednja zabeleška unesena je 17. marta 196C«. Rukom (Vere Stojić) dopisana je reč prva, pa ovako dopunjena re' Ree je o zapisu na početku knjige: »Ima narodnih prlCa koje su toliko opStečovečanske .. .*, Ud. 2 »Prosveta. Beograd, Svjetlost, Sarajevo, 1956. godine. ' Prosveta, Beograd, Svjetlost, Sarajevo, Mladost, Zagreb, Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1963. ♦ prosveta. Beograd, Svjetlost, Sarajevo, Mladost, Zagreb, Državna založba Slovenije, Ljubljana, Misla, Skopje, 1976.

60S

čenica glasi: »-Ovde završava prva knjiga Znakovi pored puta...« itd. Na prvoj strani fascikle u kojoj stoji daktilo-grafisani rukopis Andrić je napisao: „Prva knjiga. Znakovi pored puta, original«. Na zadnoj stranici fascikle stoji samo Znakovi (ćirilica), original. Poslednja zabeleška u ovom rukopisu glasi: »Nekad davno napisao sam da je jedna od čovekovih slabosti njegova mala i ograničena moć predviđanja...-« itd. Naravno, kao i drugi zapisi, i ovaj je u pre-kucani rukopis prenet iz neke od Andrićevih beležnica. Da je Andriću bilo stalo do hronologije, on izvesno ne bi zapis koji počinje rečenicom »Nekad davno napisao sam...« — stavio na kraj knjige, jer, očito ovom zapisu bi, onda, mesto bilo negde u njenom početku. U toku 1974. godine Andrić je prekucani tekst, uz pomoć i saradnju Vere Stojić, verifikovao, unoseći u njega manje ispravke, napomene, dopune. Izvesne ispravke su tada u tekst, uz saglasnost pisca, unesene rukom Vere Stojić. Andrićeve beležnice, radne sveske i notesi u koje je unosio svoja razmišljanja o životu i umetnosti, opažanja o ljudima, kulturnim i društvenim pojavama i zbivanjima, slike sa puta, prizore iz života, pripovedačke skice, ispise iz knjiga koje je čitao, najvećim delom su sačuvani. Uporedimo 11 zapise u beležnicama i one u knjizi, uočićemo da je pisac, po pravilu, i kada je diktirao svoje zabeleške, i kada je izvesne celine izdvajao da bi ih objavio u listovima i časopisima — vršio, manje ili veće, izmene. Novom, prerađenom i dopunjenom izdanju Sabranih đela priključili smo tom sedamnaesti pod naslovom Sveske, u kojima donosimo izbor iz beležnica iz kojih je Andrić veći broj zapisa uneo u Znakove pored puta. Po završetku prve knjige Znakova, Andrić ne prestaje da lista svoje sveske i da diktira: započeo je i drugu knjigu Znakova pored puta, ali je nije dovršio. I ovaj rukopis, obima 87 strana, je đaktilografisan, i čuva se u SANU u Beogradu. Važno je da imamo u vidu da oba dela jedne završene, i druge započete knjige, nastaju iz istog polaznog, primarnog teksta, i da je, prema tome, reč o jednom delu koje nastaje iz istog izvora, od istog tkiva, a raspoređeno je u dva toma. U daktilografisanom tekstu knjiga Znakovi pored puta nije tematizovana, mada napomene u Andrićevim sveskama, pi i na marginama mašinom kucanog teksta, ukazuju da je pisac nameravao da to učini, da Znakove, bude li vremena, sistematizuje i razvrsta u celine kao što su na primer one pod obiedinjujućim naslovom Beleške za pisca ili Reći, Jezik, Stil, itd. U Andrićevoj zaostavštini nađene su ovakve celine, pa su ih prerađivači pod piščevim naslovima (Nesanica, Večiti kalendar maternjeg jezika), kao četvrti, odnosno peti deo knjige, u ovoj formi uvrstili u Znakove pored

puta, sa kojima pokazuju stilsku i tematsku srodnost i sa zapisima koji su uneseni u Znakove čine deo iste književne građe. Nesanica je daktilografisana. datirana i potiče iz 1937. godine. Očigledno je ovaj rukopis bio pripremljen za štampu, ali nije objavljen. Flober je sačinio za francusku književnu kulturu značajan rečnik banalnosti; Andrić je nameravao da sačini večiti kalendar maternjeg jezika, ali je ova zanimljiva i plodna zamisao ostala u začetku. Najstariji datirani zapis u večitom kalendaru je iz 1950, a najveći deo je iz 1973. godine. U daktilografisanom tekstu Znakovi pored puta su veoma retko datirani. Upoređivanjem sa Andrićevim radnim sveskama ustanovili smo da je pisac prilikom diktirani a ne samo vršio izmene, dopune, ili skraćenja, već da je, po pravilu, izostavljao datume,' suvišna lociran ja, i nastojao da svojim zapisima da opštiji karakter, da izbegne forme dnevnika i aforizma, da svoje misli i raspoloženje prenese iz prvog lica, to jest, da svoje ja nadomesti drugim zameni-cama. I to nas uverava da Andriću nije bilo stalo do hronologije. Između pojedinih zapisa stoje ponekad sati, ponekad dani ili nedelje, ponekad meseci i godine. Svaki zapis je, u ovom smislu, celina za sebe. U daktilografisani rukopis Andrić svoje zapise, beleške i opažanja nije prenosio hro-nološki, niti u celosti po beležnicama, iako je na ovima, najče.šće, upisan datum kada počinju i kada se završavaju. Izvesno je: kontekst u kome su tekstovi nastali ne poklapa se sa kontekstom u kome su se pojedini naslovi našli u daktilografisanom tekstu Znakova pored puta. Upoređivanjem na različitim osnovama, blagodareći, pre svega, činjenici da je većina Andrićevih svezaka sačuvana i datirana, bilo bi moguće, okvirno, sa manje ili više sigurnosti, utvrditi vreme nastanka pojedinih zapisa. Ponovimo, međutim, još jedanput, da to ni po piščevom, ni po našem uve-renju, nije presudno za većinu zapisa u Znakovima pored puta. U ovom popularnom izdanju priređivači su se, u želji da čitaocima olakšaju pristup Andrićevom delu, opredelili za tematski princip, na kome su, uz saglasnost pisca, uređena čitava Sabrana dela. Kako bi odveć striktno, usitnjeno tematizovanje moglo kod čitaoca da izazove osećanje ponavljanja i jednoličnosti, priređivači su zapise razvrstali u tri veća dela. U prvi deo,
' Datume koje smo naSU u pišJevlm beležnicama, a koje Je Andrić prilikom diktlranja izostavio, stavUi smo u fusnote. I druge manje izmene, dopune 1 razilaženja između daktilogralisane verzije zapisa 1 autografa predočene su fusnotama, u fusnotama su naznačeni i oni z'apisl u Znakovima čije varijante srećemo u Sveskama, tom sedamnaesti ovog izdanja. Prevode u fusnotama, ukoliko nije označeno da su Andrlćevi, dali su priređlvačL

606

607

Nemir ođ vijeka (naslov jednog ciklusa u Nemirima, vidi knjigu jedanaestu), sabrana su Andrićeva razmišljanja o filozofskim i društvenim temama i sve što glagol živeti pod-razumeva i priziva kada je reč o umetniku. U drugi deo, pod odrednicom Za pisca, inače čestom u piščevim radnim sveskama, uvršteni su tekstovi o umetnosti, književnosti, arhitekturi, muzici, slikarstvu, opažanja o jeziku, stilu, recima, književnim formama i pravcima. Kada Andrić piše o umetnosti, o pisanju, on retke izlaže načela; radije piše i razmišlja o soptsvenoro načinu rada, ili o stvaralačkom metodu pisaca čija je dela voleo i izučavao. Kada piše o sopstvenom delu, o onom što je stvorio, čini to bez namet-Ijivosti, ali sa gordošću. Ono što je ostvario, Andrić sagledava i prosuđuje prema onome što je ostalo neurađeno, i što se još, možda, moglo ostvariti, ili naspram onoga što mu je oduvek izgledalo neostvarljivo. U nesavršenstvu on, poput Vovenarga, vidi glavni podsticaj književnog stvaranja. Ako drugi deo knjige predstavlja Andrićevu poetiku, prvi obeio-danjuje piščevu filozofiju, shvatanja i osećanje postojanja. U treći deo. Slike, prizori, raspoloženja (naslov naš), sabrane su prozne skice, slike sa puta, opažanja o ljudima i naravima, prizori, likovi, >^snovi i pomisli«. Izvestan, ne veliki broj zapisa, uvršten je u Znakove pored puta u dve verzije. U ovakvim slučajevima jedna verzija je stavljena u fusnotu. Kako bismo čitaocu pomogli da se lakše služi knjigom, ovom izdanju pridodali smo i registar pojmova. U ovom izdanju došlo je i do pomeranja izvesnih zapisa kako bi im se našlo adekvatnije mesto unutar tematski organizovanih celina. U daktilografisani rukopis Znakova pored puta Andrić je uvrstio i izvesne tekstove čija prvobitna namera nije bila takva. Otud u Znakovima pored puta nalazimo i gradu za pripovetke, romane, eseje. Dodiri, veze, zapisa u Znakovima i drugih Andrićevih radova raznoobrazni su i mnogobrojni i nije ih moguće ovde nabrajati. Navodimo samo nekoliko primera. U Znakovima pored puta, deo treći. Slike, prizori, raspoloženja, čitamo: »Posmatra, i to ne od danas već odavno, gleda i sluša oko sebe, šta se radi i govori, a sve misli da negde iznad ili iza prizora koji mu se ukazuje postoji, mora da postoji, neki drugi svet, sa drugim ljudima, drukčijim mislima i postupcima. Teško mu je da veruje u postojanje ove povorke u kojoj i sam učestvuje. Sve mu nešto govori da će se mrka pozadina od istrganog bosanskog predela najednom osvetliti iznutra i razgaliti i da će se na tom par-četu prave Drine ukazati druga, stvarna, povorka, uzburkana

I nesavršena i ona, ali mirnija i čistija, više ljudska a manje zverska i bezumna. Moraće se tako nešto desiti, jer sve što ima u čoveku od čoveka i čovekovog reda i razuma, to želi, nada se tome i veruje da ne može ostati na ovome, da ne bi smelo ostati. Bez određenog osnova, bez prava, u protivnosti sa svim što zna, vidi i čuje, ali čovek veruje da sve to nije tako, da je sve ovo, sa svim ovim odlascima i dolascima, samo san, niz ružnih snova, koje snivamo na dugom putovanju u jednu posve drugu i drukčiju stvarnost, u kojoj ćemo se na kraju puta naći i probuditi.« Navedeni odlomak pripada rukopisima nedovršenog ro-rnana OmerpoJa Latas. Reč je, po svemu sudeći, o razmišljanju konzula Atanackovića, tj. o nastavku poglavlja Leto (vidi Sabrana dela, tom petnaesti. Napomene). U istom delu Znakova nalazimo i ovaj tekst: »Čudna priča o čoveku strancu koji je, krajem osamnaestog veka, na putu kroz Bosnu, napadnut od razbojnika, teško ranjen i opljačkan. Uzeli su mu sve stvari od vrednosti, između ostalog i dragoceni džepni sat, u to vreme čudo tehnike. Sad leži u jednoj seoskoj kući i leci se; u stvari, ne leći se nego umire, ali nikako da umre. Ali lakše bi se smirio i rastavio sa dušom kad bi umeo da razgovara sa ukućanima i kad bi znao koji je danas dan i koliko je sati.« Ovaj motiv Andrić je razradio u priči Ranjenik na selu (vidi tom četranaesti, Kuća no osami i druge pripovetke). Andrićeva razmišljanja o igri, o ljudskom pokretu uopšte, ili o recima, razaznaće se u pripovetkama Igra, Panorama. Reci Manje ili veće odlomke iz Znakova pored puta, osobito tipično andrićevske početke rečenica, naći ćete u pripovetkama Na obali, Corkan i Svabica i drugde. Andri-ćeve misli o pesniku i pesništvu u Znakovima prepoznaćete i u tekstovima o pojedinačnim pesnicima, o Branku Radiče-Viću na primer.* U Sokobanji, 1942. godine Andrić je u Pepita veliku svesku upisao sledeći tekst: »-Đacima bi se uvek pridružio poneki od njihovih drugova iz detinjstva, koji je zajedno sa njima učio osnovnu školu (ovde), pa posle ostao u kasabi kao šegrt ili sitan pisar u op.štini ili nekom preduzeću. Ti su se mladići obično odvajali od tog društva, bilo svojonx grubom ironijom bilo neprijatnim ćutanjem. Oni su čas preterano i neiskreno podvlačili u govoru svoju prostotu i neukost u poređenju sa srećnijim drugovima, čas ih opet jetko ismejavali sa visine svog neznanja. I u jednom i u « TJpoređl str. 256 ove knjige i Spomenik pesniku životne rado' Sli i mladalačke tuge, tom X1U ovog izdanja. 39 — Znakovi pored puta

SOS

609

drugom slučaju zavist je odisala Iz njih kao gotovo vidna i osetna snaga. Ali mladost još lako podnosi prisustvo i najgorih nagona i živi i kreće se bezbrižno i slobodno pored njih.« Ispod ovog teksta piščeva napomena: »-Od ovoga je nastala Na Drini ćuprija«. U Svetlozelenu malu svesku Andrić je zapisao: »Ja, u stvari, nisam nikad pisao knjige nego rašivene i razbacane tekstove koji su se vremenom, sa više ili manje logike, povezivali u knjige, romane ili zbirke pripovedaka.« U vremenima sklonim senzacionalizmu, ja pa ja retorici, lenjoj skepsi i lošoj osećajnostl, knjige poput Znakova pored puta kao da nam dolaze iz druge duhovnosti, koja jednovremeno ostavlja utisak utemeljenosti i novine, vred-nosti do koje moramo da se probijamo. Povezanost Andri-ćevog shvatanja i osećanja života, njegove metafizike i poetike, napor da se glagoli živeti i pisati približe, uslove, ili možda, tačnije, da se među njima uspostave veze u kojima smisao umetničkog, utemeljuje ljudsko postojanje — neće izmaći pažnji radoznalog čitaoca Znakova pored puta. Još na ulasku u život Andrić je, kako sam kaže, shvatio da za njega živeti znači pisati, da bi kasnije uvideo da je pisati što i živeti. Ali Između života i pisanja ne postoji gotovo jednostavno, a još manje jednosmerno nadopunjavanje i slaganje. Pisanje je u neku ruku »smeštanje« u opasni, izazovni deo života, i neophodno je veliko umeće da bi u igri na sve ili ništa »dobio onaj ko gubi« (Sartr). Ako Andrić i kaže ponekad i ponegde, ako i pomisli, da je pisanje pomalo i otimanje od života, ovakvo zakidanje pretpostavlja lepu žrtvu, piščevu spremnost da daje, da se odriče, bogateći se na drugoj srani i na drugi način. Pisanje stoji prema životu kao majstor pred nevidljivim klavirom čije žice čas opušta, čas zateže, sa željom da iz instrumenta izvuče željeni ton. Svaki put to, naravno, nije moguće postići. Nedovoljno elastično, ili naglo i nespretno zategnute žice — pucaju; nit se gubi, zvuk rasipa, i umesto muzike odjekne prasak, eksplozija. Pisanje je oblik postojanja koji ne prestaje da se podešava, istražuje, dokazuje, a da nikad nije dokraja uobličeno, izvesno, neporecivo. U ovom stavu stvaralačke slobode mi nismo nikada posve slobodni, i stalno smo u traženju veza koje život dopuštaju, proširuju, i u prisustvu neprekidne opasnosti da ga u ovom preteranom i neodmerenom naginjanju kroz prozor pisanja — zagubimo. Odista je opasno naginjati se izvan života, ali nema sumnje da nas pisanje izlaže ovoj opasnosti.

Otimanje od života je u ovom smislu i davanje i dodavanje postojanju, osećanju prisustva, njegovom utemelji-vanju. Ovakvo davanje nas u srećnim okolnostima i slučajevima obogaćuje. Umetničko delo je netražena nadoknada nerešivosti ovog spora između pisanja i života. Ono je izraz nastojanja da se oslobodimo »tamnice zakona«, težnja da uspostavimo višu prirodnost, stalna nada da se delom i ono što se odlaže, pa i nedogled, uvode u ljudski horizont. Spor o kome je reč uvodi pisca u život, nudi mu, ali uskraćuje, primorava ga da živi na jedan i ne na drugi način, upućuje ga da vidi što drugi ne vide, i da previdi mnogo od onoga što svi vide. U pisanju u kome se nalazi, pisac se i gubi; u komadu u kome pozorište priziva život, a život pozorište, pisac i čovek menjaju uloge. Život piše romane, romani uobličavaju život. Dakako, u život i u književni rad vode mnogi i različiti putevi; nije svejedno koje smo kapije prošli, a koje za-obišli, putujući lagano i teško ka vratima koja će se baŠ nama otvoriti. Nije svejedno da li smo u odlasku sedeli u razredu prve, druge ili treće klase, da li smo u torbi nosili pečeno pile, lepo složen sendvič, ili smo na papuči jutarnjeg radničkog voza grickali semeniće. Znakovi pored puta nisu ispovedanje, ni hronologija jednog života, već fragmenti životne i duhovne borbe što je rano probuđeno, i sebe svesno ja, vodi sa sobom, sa ljudima i svetom oko sebe, sa svim što je iz života, u dugim godinama rada, traganja, nemira i stvaranja, valjalo savladati i uneti u dobro sročene rečenice. U sveskama u Andrićevoj zaostavštini, u koje pisac od najranijih dana pa do kraja života upisuje svoja razmišljanja, utislče o ljudima i sa putovanja, pojedine rečenice, reci i izraze koje nalazi u knjigama ili ih čuje u prolazu, na fudbalskoj utakmici ili na koncertu, u svetskim metoropolama, palankama i zabitim planinskim selima — nalazimo tragove ove borbe, raspinjanja između spontanosti i izraza. U Andrićevjm razmišljanjima o životu, o pitanjima koja se u svakom naraštaju postavljaju ponovo, ali na drugi način, nećete naći formulu kako da uspete u životu, kalco da postanete pisac. Autor Znakova pored puta pribojava se »rimovanih istina«, svega što po pravilu nalazite u sentimentalnim dnevnicima i feljtonistici. Znakovi pored puta nisu suma načela, uputa, već prostran predeo u koji su prizvana raznolika životna i stvaralačka iskustva. Primetićete kako se pojedine misli, pomisli, utisci, slike i raspoloženja načas javljaju, nestaju, da bi opet, poput ponornice, izronili, pojavili se u formi koja obnavlja i proširuje prvobitni oblik što su ga isto, ili slično, životno osećanje ili prizor, jednom. 39*

610

611

đrugde, prizvali. Sklad ili predah, časovi nemira, dvojenje, skepse, bola, pa opet trenuci isplivavanja, ozarenja, sreće. Terazije života naginju se čas na tamnu, čas na svetlu polovinu; pokreće ih i san i nesanica, i dan i noć, i sećanje na mladost i briga za starost, i reci i tišina kao izvor govora i jezika, i želja za ljudima i pokretima, i strah od njih, i žena koje nema, i reč ko:a otvara vidike, i čaša rujna vina i igra »svjetla i sjene«, sve to i mnogo još od onoga što se ne može nabrajati. Iskušenja, ali i luk snage koja ih savladava. Ko je među ljudima koji su stvarali bio pošteđen sumnji i posrtanja. Trenuci koji život znače. Znakovi pored puta su knjiga lutanja i belega. U more neizvesnosti upisani su toliki znaci pre i posle ovih što ih Andrić ostavlja za sobom. Avanture se ne ponavljaju, i niko više neće proći njegovim putem. »Budućeg književnika, veli Jan Parandovski, ipak niko ne uvodi u tajne njegovog zanata. Prisiljen je da ih sam upozna, da ih otkrije sopstvenim domišljanjem i instinktom, da traži svoj put, pipajući po mraku i lutajući.. .•«' Pa ipak, Andrićevi Znaci, iako ne svaki od njih, i ne za svakoga isti, upućuju i nas, padaju i na stazice kojima sami idemo, pod drugim belegom, i pod drugom zvezdom. Svetlost iz ovih izvora, razgrevana radošću , patnjom, dospe-vanjem i nedoumicama, ne pada na put samo onome ko je okrenut natrag, koji se vraća ili silazi sa neizvesnog puta, već i na staze onih koji svoje puteve krče ili ih još bojažljivo traže. Protagonista ove knjige je mladić iz narodne priče koja stoji na ulazu u Znakove kao »oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i nađe, i da ostavi za sobom traga-«.* Cutanje nije zlato zato što u njemu leži sigurnost. A ako je, i ukoliko je zlato, onda je ćutanje to kao način kazivanja, ili bar uvažavanja reci koja nedostaje. U ovom smislu bismo mogli da kažemo da Andrić govori o životu i ljudima sa goricom istinoljubivošću, podrazumevajući da »najlepše i najstrašnije stvari, ipak, nikad nisu kazane«. Život dok o sebi još daje glasa, i onaj »zakopan« u ćutanju i zaboravu, i onaj što tek kuca na vrata, sve su to delovi rečenice, izraz teškoće da se ona dovrši i da se stavi tačka. Istorija i prošlost su za Anđrića velika knjiga znakova, koju i on čita i odgoneta, upisujući u nju tragove sopstvenog postonjanja i delanja. Otvorenost vremena i prostora može se izražavati različitim književnim postupcima. Unutarnja napetost andri' J. Parandovski, Alhemlja reći, Kultura, 1964, str. 143. • Znakovi pored puta.

ćevske rečenice proizlazi iz nastojanja da se ljudi, zbivanja, pojave — sagledaju u prepletu protivstavljenih sila, dok su tu, i dok prolaze, kad prođu, ili tek nadolaze, pošto su bile i još nisu prošle, ili su bile i ostaju. Kad kažemo Sada, to nam izgleda jasno, lako pristupačno, nezamućeno i na dohvatu. Anđriću je ovo Sada neposredno, teško čitljivo; on ga odgoneta znacima utisnutim u prošla vremena, ili možda, tačnije, u vremena među vremenima, u vreme bez vremena. Otuda utisak obuhvatnosti njegove rečenice koja očituje prisustvo, ali ne ukida mogućnosti. Proces nastajanja Znakova pored puta, koji se može pratiti upoređivanjem različitih varijanti u kojima se razvijaju polazna misao, raspoloženje ili slika — ukazuje na piščevu nespremnost da tvrdi, da se služi iskazima u prvom licu. U većini slučajeva, u razrađenijim verzijama svojih zapisa, Andrić je nastojao da prevlada prvo lice tako što će svoju misao pripisati Goji, na primer (Razgovor sa Co-jom), ili što će je staviti u usta junacima pripovedaka i romana. I ono duboko lično, i ono što je iz lektire ulazilo u njegove zapise, Andrić nastoji da izvede na široko polje opšteg, narodskog iskustva i mudrosti. U narodnim kazivanjima, pričama, legendama, izrekama, poslovicama, u običajima, građevinama, utvrdama, putevima, mostovima, molitvama, psovkama, grobljima, hanovima i sarajima, video je znakove života, i više od toga: model knjige mudrosti, svega što se o zemlji i postojanju na njoj uopšte može kazati, kao i meru i cenu ovog saznanja. Uopštavanje, međutim, nije isto što i obezličavanje. Znakovi su strasno pisana knjiga koja se, i te kako, tiče kože njenog autora. Zatičemo ga usred žestokih i plodnih nemira, bez kojih ne može, a sa kojima tešlvo izlazi na kraj. I ono iz čega izvire, i ono na šta se naslanja Andrićevo delo. smisao čitavog njegovog književnog poduhvata, manje iii više direktno, očituju se u ovoj knjizi koja je dnevnik protiv dnevnika, ali pre svega, portret umetnika, njegova etika i poetika, delo i drama dela u nastajanju. Ova knjiga otkriva Andrića, uvodi nas u njegovu stvaralačku radionicu, ali ide i dalje: upućuje nas na sudbinu čoveka kao pesnika, na filozofiju života kao stvaranje. I kad neposrednije govori o sebi i sopstvenim iskustvima, i kad sudi o drugima, Andrić razlikuje lično i privatno, iskrenost ne mesa sa banalnošću, istinoljubivost odvaia od bezobzirnosti. Hteti mnogo i daleko ljudski je, ali ni pisac ni čovek, po Andrićevom osećanju, ne bi smeli u stvaranju da zloupotrebe svoje moći. Kao da je u tome tajna sklada i lepote, kruna napora u kojima se čovek-stvaralac kao most održava nad provalijom. »... Sta smo bili i šta smo pisali« (I. Andrić, podvukli priređivači) o tome svedoče Znakovi pored puta.

612

613

Svjetlost. — Savremenld — proza.. knjiga četrnaesta: Znakovi pored puta... Skopje............ — Beograd.... 4.....Večiti kalendar maternjeg jezika REGISTAR POJMOVA........... Sarajevo.. 1977.. 5.... t< Beleška o ovom izdanju l » i .......izd. — Štampano čirilicom i latiniconi..Za pisca...... 3.... Ljubljana..... . 1977.NAPOMENE SADRŽAJ ZNAKOVI PORED PUTA Sabrana dela Ive Andrića....... god. Državna založba Slovenije..•«••••••• 5 9 5 6 0 5 6 1 4 11 2 1 5 3 2 7 5 6 5 5 8 3 .. Mi-sla. 2....... ZNAKOVI PORED PTJTA 1. 1978...........izd... BELEgKA I NAPOMENE Registar pojmova .......... prizori. Zagreb.Nesanica..... Sarajevo. Prosveta..Nemiri od vijeka .. Prosveta.... raspoloženja . » * t Napomene . 2... i . Mladost..• ............. 1976.^.. Beograd.. Beograd. god. Prosveta. 1978.. 1978...Slike.. 3.... Svjetlost.......

614 .

Za Izdavača Seađ Trhui} Štampa BO štamparija »Budućnost«. Izdavačka djelatnost Sarajevo . Novi Sad Sumadijska 12 Štampano u 6000 primjeraka 1986. izdavačka radna organizacija. .IVO ANDRIC ZNAKOVI PORED PUTA Ttehnički urednik Hilmo Hadžić Korektor Emira Tanović Izdavač SOOUR »Svjeflost«.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful