P. 1
Andric_Ivo_-_Znakovi_pored_puta

Andric_Ivo_-_Znakovi_pored_puta

|Views: 4,906|Likes:
Published by dknis

More info:

Published by: dknis on Sep 02, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as RTF, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

10/04/2014

pdf

text

original

IVO ANDRIĆ ZNAKOVI PORED PUTA

UDRUŽENI IZDAVAČI

Državna zalo

Svjetlost/Sarajevo Prosveta/Beograd Mladost / Zagreb žba Slovenije/Ljubljana Misla/Skopje Pobjeda/Titograd
Sabrana djela Ive Andrića

Redakcioni odbor

Miodrag Bogićević Ivan Bratko Petarr Džadžić Vladimir Nić Erih Koš Kajetan Kovič Božin Pavlovski Vera Stojić

Oto Šojc Priredili Vera Stojić Petar Džadžić Muharem Pervić Risto Trifković Sabrana djela Ive Andrića Knjiga Šesnaesta Dopunjeno izdanje Odgovorni urednik Mirko marjanović

ZNAKOVI PORED PUTA

.

ZNAKOVI PORED PUTA

SvaM ti ie vrao u moj. Ubro zapUan^ jovG Markov Diinovič nekad zaposlen kao radnik na gradnii Sueckog kanala

1. NEMIRI OD VIJEKA

i

Ima narodnih priča koje su toliko opštečovečan-ske da zaboravimo kad i gde smo ih čuli ili čitali, pa žive u nama kao uspomena na naš lični doživljaj. Takva je i priča o mladiću koji je, lutajući svetom i tražeći sreću, zašao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladić je u debla drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji će mu docnije pokazati put za povratak. Taj mladić je oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i snađe, i da ostavi za sobom traga. Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko: prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini.

11

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži. * Ono što je najlepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna naša mana ne dolazi do izraza. Mnogo šta što je zlo u nama iščezava a ono što je dobro ustostruči se. Video sam otkopane grobove iz V veka pre Hrista. U njima su bili još uvek vidljivi tragovi glavnih kostiju i naslućivale se osnovne linije ljudskog lika. U meni se javilo nezadovoljstvo, kao nad ne-uspelim delom ili nedovršenim poslom. Covek treba da nestane bez traga. * Ima žena koje su neugledne i opore na oči, kao seoski hlebac, ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti spoljašnjošću nego gleda i oseća dublje i stvarnije. 13

U strogosti koju pokazuju nekadašnji razvratnici prema mladeži. Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu i malodušnost. kao jeza. Covek u kome ima živa duša ne bi. jer telo naše želi svoju sopstvenu smrt.da ćemo se probuduTleS^S^t Sačuvaj nas. ni ustupanja! A pre svega. Ali kad se i docnije kao gospodar svoje sebičnosti. U noći ima uvek straha. kao prirodno na-hcje nedostojna života. Udalji od nas ono što je predmet naših želja. teško bolestan. koliko je za mene napor bio živeti. rob čula i igračka mašte. razumljive i lakše. Strah od ljudi možda i potiče otud što smo se nekad ogrešili o božiji princip. sveSa nada ne trajnija od bleska munje. Dok je čovek plen svojih strasti. a ponekad mu otvorimo sami dušu i puštamo ga da gazi i hara kako hoće. Ostaje. oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim. ima nečeg naročito ružnog. dotle su i svaka tajna muka i gorčina 14 15 . uvidi da je ta ista gorčina na kraju Ivakoe puta. Bojati se ljudi. Kod unutarnjih borba koje čovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi. znači činiti krivo Bogu. da sve ovo nife Sava stvarnost. a već idućeg časa čovek je ili na putu da prezdravi ili mrtav. važi više nego igde pravilo: ne predaj se nikad! — Ni predaje. logički. od ostvarenja snova. Ponekad imamo snage da mu se potpuno otmemo. Njegov uticaj na nas sasvim je nejednak. Bože. kao vlage. jer zaslužene. što kažu u Bosni: ne veži tugu za srce! Biti uvređen nepravdom ljudi manje je nego biti u bedi. onda zaista čovek ne zna šta da mish i nemf čemu da se nada. radosno rođenje po naročitoj milosti viših sila. * Ponekad čovek preživljuje takve stvari. sav predan radu zveči 11 druge. ne treba. Poznavao sam jednog čoveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nađe poneku zlu reč. jedno ponovno. Oni kažnjavaju mladež i za svoje bivše prestupe. A smrt je najveći i najsigurniji osvetnik. i još bi im ostalo malo osećanja da me požale.I Čini mi se kad bi ljudi znali. ti'ebalo da se boji ljudi ni ičega ljudskog. možda se čak i svete za svoju sadašnju nemoć. tek tada ne treba da »da pusti rđi na se«. nekad više nekad manje. Ali i kad je čovek uvređen nepravdom. Misao . ponekad nas samo trenutno prođe. biti bolestan još nije: umreti. pa i na samrti. da sama činjenica da ih je preživeo znači ne samo pobedu i izbavljenje nego i čudo. ponekad. a biti u bedi manje je nego biti bolestan. Izdržati trenutak.

dugo. U stvari. Zaborav. 16 Ne smrt. mestimično i na mahove. video sam im u očima. Gledajući vojnike i žandarme koji su do malo-pre bili i ubijali. javljajući se retko. Zaborav. Ovako. patimo svi i mučimo se često. samo su uloge podeljene. U vasioni. smrt sa pravom na nadu. ona je isto što i orkan. da bi se moglo predahnuti i živeti dalje u telu bez sećanja. otvori se odjednom Biblija na njenim najtamnijim stranicama i naš užas ili naše nerazumevanje nađu drevne i poznate reci kao jedini izraz. mereno vasionskom merom a kazano našim ljudskim recima: juče smo dovedeni a sutra nas neće više biti. jer sve se to dešava u granicama smrti na koju smo osuđeni i zbog koje smo na zemlju bačeni. to je uvek stoga što smo ovakvi kakvi jesmo. Kad naiđu teška. Onda bi se pod silnim. jedva primetno kolebanje u kom je bilo i životinjskog straha i neke želje da se ne bude na tom mestu ni u tom obliku. duboko ispod spoljnjeg besa i drskosti. 2 — Znakovi pored puta 17 . svirepo i besmisleno. reci i lica. I to je sreća za ovaj svet. U velikim bolnicama ima po jedna soba u koju prenose one bolesnike za koje se vidi da će žived još nekoliko sati. ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućnim i podnošljivim. kataklizma i tragedija. Možda će još trava rasti i minerali sazre-vati. dođe mi misao o pravoj nameni ovoga sveta. to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo mi želeli da su. Kad žene pate zbog nas. i žene i muškarci. to je gnev bogova. ograđeno posrnulom ogradom. što je glavno. mutna vremena i učestaju sukobi i uzbune među ljudima. ah samo za sebe. Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred. * Gledajući jedno ljudsko naselje na nekoj vlažnoj strmini. U ovom društvu podjednako patimo svi. Zaborav. i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena.Bozi ja pravda se retko javlja. Ali. U tom drhtanju u dnu ženica pročitao sam odjednom jasan i nesumnjiv jadni. sa duhom bez imena. to je samo iluzija. jer ona dolazi kao eksplozija i raznese sve zajedno: krivca i njegovu žrtvu i sve živo što se slučajno našlo u njihovoj blizini. Ostvarenje apsolutne pravde na zemlji moralo bi biti odjednom. zaborav rešava sve. A to što se plodimo. sa jedinom svrhom da tu pomre. U stvari. strašni i detinjski Kainov odgovor: — Zar sam ja čuvar brata svoga? Zavist ljudi. potpuno i posvudašnje. Zaborav tela i zaborav vremena. i to ne samo pojmova. nego svega što postoji i živi. ova naša zemlja je takva soba za umiranje. ova planeta je možda jedan obor u koji je saterano i zatvoreno sve što je u vasioni živelo i gamizalo. ravno-mernim i istovremenim pritiskom sve čestice držale u ravnoteži.

I duh koji živi veoma malo svesno i voljno ne može da ih ne primeti. da umiremo. a mi. toliko ga ima u dubini. sa istom onom nagonskom bezobzir-nošću i stihijskom žestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje i grabež. predmet ili živo ljudsko biće — on daje nešlo od sebe i spreman je da daje i gubi još više. Vero-vatno da ste je primetili i vi. svet vene i umire pred našim očima. uporedo sa promenama na zemlji. Ovako. Da li između bola i poroka. da ne bi bilo mogućno živeti kad bi život bio onakav kakav na mahove izgleda. to smo oduvek znali. u ovom trenutku. smenjuju se u čoveku gotovo kalendarskom stalno-šću i javljaju se neminovno. iako smo se sporo navikavali na tu misao i teško mirili sa njom. I to je do sada jedini poznati način kako jedan čovek može da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono što ne mora i onda kad ne mora. To je: jasno i neumoljivo saznanje da u onom što je plodno. pored sve ogromne razlike i mesta koje im dajemo u hijerarhiji ljudskih stradanja. Najveći napon volje uzaludni su ili pomažu vrlo malo. kad bi sve stvari u životu bile samo ono što njihovo ime kazuje i ništa više. Najoprećmja duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir. bez mere i računa. postoji veza.Odavno mi je postalo jasno da ne bi imalo smisla. znam da koliko god je prostranstvo života na površini. niti ima bežanja niti može biti zaborava. Jedino tako je mogućno podneti život i misao o smrti. i to pre smrti i pre samog starenja. evo se javljaju u nama. da u stvari. nove misli sa kojima se čovek ne može da pomiri i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja. i koji je gotovo isto-vetan sa izrazom lica kod ljudi kojima je potpuno ovladao jedan porok i muči ih bez prestanka. Cim neko nešto voli i za nešto se veže — misao neku. tako da su nevidljive i skrivene mogućnosti života bezbroj miliona puta veće od onih koje vidimo na površini. Da starimo. još živi ali izvan života. astronomskom računicom u kojoj je sve nejasno. * Odavno sam primetio na licima ljudi koje je zadesila velika nesreća neki naročito mučan i ružan izraz koji iznenađuje i odbija. posma-tramo ga nemoćni. radosno i napredno u svetu mi sve manje i sve rede učestvujemo. za nas. da je sve više zanosa koje ne osećamo i podviga u kojima nemamo udela. jasan i razumljiv. bez reci i pokreta. Ne znam. Tako čovek gleda svoj život unapred. * S godinama počinju i u najburnijem čovečjem životu da se ustaljuju i primećuju izvesne pojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju. Ali sa godinama. ali čiji je krajnji zbir kratak. sa potpuno antipodnom. I tu ne pomaže nikakva higijena duha 18 ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!). Zna se šta nosi oktobar: sluti se mart i pređosećaju letnji meseci. u širini. gde treba tražiti objašnjenje ovoj činjenici i da li bi se ono moglo naći. Tako to što se zove ljubav stvara jedno nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo međusobnih davanja i primanja. ali činjenicu sam utvrdio nesumnjivo. ili možda oni imaju zajednički koren negde u dubini? Ili je lice ljudsko tako 2* 19 .

gde se ne urla i ne peva. nego daj — pošto od Tvoje volje sve zavisi — da uvek želimo i da se nadamo. vreme je da potražim treće mesto. Daj nam prav put. sav od tišine. A moja misao proteže tih pet minuta u beskonačnost. sve su to za mene prave zagonetke. I daj nam mudrosti i hrabrosti. i ja živim svetlim. Blokovi tišine. dubokim životom misli i ne mogu ni jednom jedinom od tih pet trenutaka da dogledam kraja. blag i koristan ili štetan i razoran.siromašno da se izrazi svih mogućih duševnih stanja svode na nekoliko utvrđenih grimasa? Ili je naše oko slabo i moć našeg rasuđivanja o stvarima koje gledamo tako malena? Bože. neopisivo strašnim. i ne pomišljam ni kad je počelo ni kad će svršiti. mirnoćom biljke. ne daj da na kraju ostanemo izvan Tvoje sveobimne harmonije. osećam vreme kao elemenat. čuo. kao što čovek oseća vazduh. I ja koristim radosno i snažno to vreme. I ma kuda išli i lutali. osetio i upoznao i jedno i drugo. senke i prosijanja na zgradama i u dnu vidika. Poimanje vremena. Nad svim onim što su ljudi radili i govorili. božiji grad. Sada. zuma i dobrote i kad sve reci i grimase izražavaju samo zle i pogrešno upućene nagone. jer je veći od sveta i dublji od sreće. koje se postavljaju preda mnom svakodnevno. tada ja jednim očajničkim pokretom misli. ili plivam u njemu sa osećanjem božanske lakoće. I u svakom 21 20 . kao munjom. Skrovito a uzvišeno mesto. zaustavi ili zagrabi. nego velika vasiona tišina. u snu i na javi. lukovi i uglovi od tišine. bez želje i pomisli da se obuhvati. uništim ceo svet. jer to svake sekunde. kad se pomrače i poslednji tragovi ra- Vreme je za mene najveće čudo. ali iščezlim i pokopanim zauvek. sa prolaznim posrtanjima a sa mirom i slavom na kraju. iznad svih pokreta. i da to što želimo bude dobro i stvarno i da naša nada ne bude isprazna. vodu. gde se ne želi i ne čeka. svakim delićem bića želimo. kad je graja oko mene na vrhuncu. nego se sedi nad nađenim i dočekanim. do po-slednjeg traga postojanja. vatru. Daj da predmet naših želja bude viši i lepši od našeg života i da se dobroj nadi nikad ne izneverimo zbog kratkih i varljivih ostvarenja koja zaklanjaju vidik i lažno obećavaju odmor. Gušim se od nedostatka vremena ili osećam kako me žeže i satire. ne dopusti da srce naše ostane prazno. poklonjeno pet minuta života na belom hlebu. gde se stiču konci i uzlovi života i smrti. divni Jerusalim. * Na mahove imam punu iluziju da mi je u strahovitoj lomljavi i prolaznosti svega oko mene dato pet minuta. raj koji ostaje pošto se izbesni materija u njenom obliku koji vidimo i dodirujemo svakog dana i koji nas truje i satire svakog minuta. kad sam video. ne mrtva i bezlična tišina ljudskih naselja. zbrišem i survam u ništavilo sve. kad nam daješ iskušenja. na svakom mestu. osećanje vremena. jedan nov život onih koji su izgubili igru u svetu. nem. zacari se tišina. celog života. veličanstven i neprolazan. jedan nov svet. da slobodno i mirno dišem i mislim. upotreba vremena. u razmišljanju. sukoba i bura. U najgorim trenucima. U svako doba dana i noći. nad nepreglednom i neprolaznom rekom života.

to su bile proste i jasne misli koje su osveti ja vale put na daleko ispred mene i iza mene i time mi davale i tačnu sliku i pravu meru moga položaja. ja plovim na santi koja se zove prolaznost. dakle na stranu onoga što umire i nestaje. Reč je o vremenu uopšte. sa svakim krvnim zrncem. Pre prvog otkucaja. da je sve povezano i osi23 . Iznutra me obasja. broj suđenih otkucaja našega bila i da drugačije i ne postoji. to je vihorno kruženje bezbrojnih sunaca. A u tom opštem potopu koji predstavljaju naš život. zašto da je ne nađem ja koji sam gledao i koji ću opet videti sjaj drugog. truju i jedu. ni opstanka stvorenog sveta oko mene. neosvetljena. a pošto je sve ovo u najužoj uzročnoj vezi sa našom misli o Bogu i našim osećanjem lepote. to je brujanje miliona vasionskih zvona u kojima su planete klatna. Tada se vraćam svojoj samoći. sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute protiču. proteže se u nedogled večnost našeg nepostojanja. kao stožer. što prolazi. I to nije više pitanje mojih rođenih godina. ti bolovi postaju s godinama redi i imaju sve manje vlasti nada mnom. mač od svetlosti — moja svest. da je. nemerljiva. naše vreme i ovaj svet. osetim odjednom kako sve odlazi. Na mahove. Ali zato osećanje prolaznosti sve više prožima ćelo moje biće. Jedna sekunda mira. ja sam. stao na stranu vremena. sa osmejkom. pravom zavičaju moje svesti. reci i zalogaju. na mahove. i umine. Ne. neshvatljiva i neizreciva a prisutna u svakoj našoj misli. usred aktivnog života. prema kojima je ovo što nas greje samo igračka. srećna svest o nepostojanju. Bolovi koji potiču od urođene osetljivosti. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad će kanuti poslednja minuta i kad će izvor vremena presušiti zauvek. lepšeg života za koji nijedna žrtva nije prevelika i nijedna cena previsoka? ^ Tako se u meni utvrđivalo saznanje da je svaki niži život u službi višega. kako stvari napuštaju svet i čovek čoveka. nalaze u sebi snage. od nerazmrsive igre mašte i stvarnosti. I kad oni koji me tlače. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim suđenim vremenom 22 Kad god mi se dešavalo da me ljudi i prilike oko mene prisile na animalan život i biološku borbu. kao i iza poslednjeg. i koji za drugi život i ne znaju. U najgorim trenucima mislio sam ovako: ovaj užas od niskog života cena je kojom se plaća i iskupljuje sve visoko i lepo što smo znali i osećali.trenutku znam da je vreme jedna bolna iluzija. to je vapaj i kliktaj svih ljudskih sudbina i životnih zahteva. od nesklada između moga unutarnjeg života i svega oko mene. od postanka sveta do danas. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otiče njegovo vreme kao krv. o vremenu kao takvom. treba naći snage da se i ovo primi i zavoli isto kao što se vole Bog i lepota sami. kad se sve što se u meni ukrštava. hara u meni kao zaraza. u stvari. kao prebeg. sukobljava i lomi zaustavilo i stišalo u svetli trenutak ravnoteže. od vrha do dna. i sa svakom minutom koja iskuca. U stvari. Obasja. to veliko telo stari i slabi. A moja samoća. Sa strahom. uvek sam uspevao da nađem neslućene i neočekivane utehe i pomoći koje su ličile na prava čuda. izdržljivosti i veštine za borbu. mrak i besvest. to nije tišina i nepomičnost. u dahu. poboden je. I kroz tu vasionu bez kraja i imena. neprimetno ali stalno.

Zato. a protiv verovanja u raj buni se sve u meni i sve što vidim i znam oko sebe oduvek. javi se zvuk. otprilike kao što su velike geološke kataklizme za zemlju. Jer. nereda i nepravde. to je za duhovni svet ogroman poremećaj. nepotrebno. nered i nepravda ispravlja i poravnava negde. Ali najgore što ga čeka u tom novom životu. dok ispod mojih tvrdih i krivih puteva teče voda božjeg spasa i dok mogu da joj čujem glas koji me čisti. u stalnom strahu od straha. i krenem dalje. Nema i ne može ga biti. Covek po svome biću i pozivu nije predmet spasenja i blaženstva. I najviše što se za nas moglo učiniti. što je gore. I tu nije 25 24 . Zastanem samo za trenutak. mi jedan drugog sudimo. Ni sam Stvoritelj sa svojom beskrajnom dobrotom ni dragocena krv najveće žrtve. nego stvar koja pada i propada. možda je tolika da se i to šLo nama izgleda kao bol. pređe — avec armes et ba-gages — u protivni tabor. utešen saznanjem da nisam bez nade zalutao i da još ima povratka i izlaza. to je ovo: Takav čovek unese u nestalni i besmisleni spoljni život sva merila i svu logiku duhovnog života i poretka. i pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati. u svet isključivo spoljnjeg i materijalnog života. Ničega u nama nema što bi moglo opravdati postojanje raja. to je da nam je dat san o raju. ništa nije u stanju platiti cenu koja bi trebalo da se samo i jedna četa odabranih uvede u raj. kao moćna a nevidljiva poplava. u kom je svaki sat jedan sasvim zaseban pakao. duboko. spašava i odnosi sve oko mene. bezdušno i besmisleno. jedva čujno. a to je kao da i ne postoji. u kajanju. to znači za ljude kao ja živeti i uspevati među svetom. U ljubavi ima mnogo bola. * Ispod strašnog života koji vodim. ne moći oka sklopiti i ne moći dušom danuti. on je prazan i ostaće doveka prazan. mi rođenu krv prolivamo i.gurano i da je čovek svuda i u svako doba na svom pravom mestu i — samo prolazno. Sa tim skupim saznanjem čovek može sve podneti. čak ni po snazi božje milosti i ljubavi. i to stalno. Nema delića jednog na nama koji bi bio moguć i sposoban za večno blaženstvo i smirenje u Božanstvu. kao romon vode koja se naslućuje. tvrdim srcem i kratkim raziomom. Kad čovek koji je predodređen za duhovni život i već posvećen u njega. Ali ljubav je tako tajanstvena stvar da i to možda samo tako izgleda pred našim površnim i nesavršenim sudom. ako raj treba da bude ono što se kaže da jeste. Protiv verovanja u pakao buni se osećanje. koju nikad dovoljno ne poznajemo. jer je svaka bitka unapred dobivena samim postojanjem neuništive i prave misli. To je velika šteta za oba sveta i najcrnja propast za čoveka samog. poznam ga. ni posle svih ispaštan ja i očišćenja. Snaga i veličina ljubavi. na nekom višem planu koji mi ne vidimo. Ziveti u strahu. U dnevniku mojih pomračenja svako se od njih takmiči za prvo mesto po snazi i trajanju. ako postoji raj namenjen nama ljudima.

On može samo da neizmemo pati. u sebi. na kraju krajeva. potpuno jednak epileptičaru koji je pao nasred nekog trga i oko koga se iskupio radoznao svet. nema više nigde traga ni glasa. Tako ostaju kao jedina stvarnost muke koje on podnosi. možda. kad opsednuti oseti da je slobodan. taj trenutak odmora ne da se opisati. Ali ima jedan divan trenutak koji poznaju ljudi mučeni fiksnim idejama. Njegova svest postaje živa rana.teško zamisliti paklenu disharmoniju takvog života. Neizvesnost je za razumne i ponosne ljude ono što je gatara za budale. ili usred nekog posla. Poslednja stranica je za neizvesnost. da je sve samo uobraženje. ne može se ničim platiti ni nadoknaditi. ispravi i zakorači veselo u svet u kom od njegove »ideje«. i ponovo zaviti u crno ćelu vasionu. odjednom digne. Zaborav je jedan od elemenata neophodnih u razvitku života. 27 . . Ah. nego ga treba preskočiti. On je tada. bezglasna raketa. posle jela ili spavanja. koja mu je na njenih milion 26 načina do malopre krv pila. Poslednja stranica sveske. Neizvesnost je imanje onih koji nemaju ništa i velika nada onih koji nisu navikli na dobro u životu. Težak čas koji nije mogućno preživeti. a neki iskusan čovek metnuo mu u zgrčenu ruku hladan ključ Ui neki drugi predmet od gvožđa. jer ona sve u njemu i oko njega porobi. dići kao tamna. ali zato dopušta sve. Za srećno neznanje s kojim se legne pod teretom mraka i ustaje na poziv sunčeve svetlosti. pogađa retko. Ali iz te prevelike sreće već vreba sekunda jedna u kojoj će se ponovo pojaviti »ideja«. kao što kaže španski pesnik. Od celog jednog mračnog i zamršenog sveta nigde ni senke. kao između dva ispolinska žrvnja. mogućnosti. krije u sebi naš spas i izbavljenje. i tada čovek nije više svoj gospodar. uvidi da uobraženi svet zla i opasnosti ne postoji. v>ne vidi sunca ni ruža«. razapet između grozne stvarnosti koju stvara njegova >->ideja« i žive svesti da to ipak nije tako. čovek dobro zna da boluje od »ideje«. . kad ona. Fiksna ideja od koje mnogi ljudi pate.: -. između onoga što više nije i onoga što ne može i ne treba da postane. taj trenutak. i najopreznije. ne priznavajući to nikad nikom. Nesvest i u isto vreme svest o sramoti i jadu. Kao i kod epilepsije. neodređenim povodom. Kako da ne budemo ispunjeni poštovanjem prema neizvesnosti koja se stere pred nama. jeste vrsta duševne epilepsije. Ja se ne bojim nevidljivih svetova. A v^ideja« se javlja naglo. slabiće i sebičnjake: nagoveštava dobro i zlo. Covek lebdi i gine na mukama. pokori onome što mora biti. da može slobodno odahnuti i mirno živeti. Ono što može i biti i ne biti uvek se. ali dok se ona ne javi on je potpuno zdrav. A za njegovu muku nema ključa ni drugog hladnog gvožđa koje bi ga dozvalo sebi. On trenutno obnevidi za sve oko sebe i odjednom. neočekivano. To je trenutak kad se čovek.

Pa sve i da je tako. to je imsao koja nas ka grobu vuče. Sve tada biva lako. neprelaznim jazom koji je godinama. ili bar nazire stidljivo. ništa ne može da me spreči da u ovim trenucima dišem strasno i slobodno. suvih usta. dok mu se ceo život ne pretvori u to. Zaboravlja odakle je pošao. tj. Strah je svuda i nesanica opšta. a i koga da zove? Ne seća se pravo ni svoga imena. kako bi mogao da nas. teške i nepomične kao planine. isto kao što ga u mračnim časovima sve tako lako smućuje i »do smrti« rastužuje. suze ne pomažu. Tada vidi čovek da na zemlji postoji samo jedno istinsko stradanje. i sve tegobe koje su ga još od maločas okružavale. Možda je to smisao ovakvih jutara. Javlja mu se doduše misao: kad su tolike strahote tako lako i brzo nestale. Tako. « Ima dana kada se namučenom i otrovanom So-veku osmehne vedro jutro. Malo ko zna čega se zapravo boji. one se još lakše mogu ponovno javiti.Plod poremećenog ili dotrajalog tela. sa jaukom i sa ose-ćanjem da su sa obe noge u klopci. ali pored svega toga ljudi idu sa unezverenim pogledom. Ostaje mu samo da otkriva sve nove šavove i pukotine i da im daje sve nova tumačenja i objašnjenja. On tada niti može da zaboravi ono što je jednom sagledao niti može iz onog što vidi da izvede neki plodonosan zaključak. poliva nas hladnom vodom i doziva k svesti. Ne želi ništa. polagano i nesvesno. pokušajima da se popravi ili bar zataška ono što se radilo u prvoj. Napred ne može. na vazdušnim visinama. Reci nestalo. crne. 29 28 . ne pita se kuda ide. I da neće. kad počnemo da gubimo svest. Ostaju samo kajanje i stid. Tako se na kraju sve potire i svodi na nulu. a u većini slučajeva taj strah je neopravdan ili preteran. sramota ga da jaukne. pre vremena. ne boji se ničega. Dođe vreme kad se čovek nađe pred mračnim. on prestane sa mučenjem. sam sebi kopao. to je: muka nemirne savesti. ponovno muči. svesne. dobro i jednostavno. Iz razgovora sa ljudima vidi se jasno. * Otadžbina . Ali ništa ne može u ovakvim trenucima da zbuni i poremeti čoveka. kao pored studenih izvora. birajući sporedne ulice. brinu i strahuju. znači da za njega više nema sreće ni pravog mesta u ovom svetu.krug sunčeve svetlosti. koliko svi pate. natrag nema kud. odjednom nestanu kao maglovita priviđenja. čovek mora da se raduje. a druga polovina mu prođe u uzaludnim. Diše lako kao na visokoj planini. » U prvoj polovini života čovek želi i radi ono čega će se u drugoj polovini stideti i odricati. a noću drhte pre nego što zaspu i bude se u tami. Ništa! Može biti da je duh što nas muči sličan rafino-vanom krvniku. Cim čovek počne da primećuje šavove i sastavke na životu kojim živi.

A ono što je sveto. Fizičke patnje svake vrste i jad laganog oronja-vanja. ali ja nisam pobeđen. to mišljenje je živelo u njemu kao što živi u nama naš krvotok i stalno lučenje žlezda. i svima protivrečnostima svog života — traži tamo gde oni nisu i ne mogu biti. O svima stvarima iz mog života ja sam navikao da govorim kao o tuđim i dalekim. Ko u ovom svetu ne ume da organizuje sam svoj život.M ilif r f ir n r iiiiim i Tome odgovaraju: potpuni nered u duhovima i zabuna u mišljenju. Ima ovakvih slučajeva: ono što je jednog čoveka zauvek osramotilo u očima ljudi i pred njegovom rođenom savešću. oborena pogleda. i pri tome kazuju besmislice koje nisu ništa manje od onih koje su čuli. i to u onom dubljem. Daleko veća. Ljudi. Nikad. To je čoveka zavodilo na hiljade krivih puteva i pogrešnih zaključaka u životu. čiste sreće što dolazi od misli koja gori u meni kao plovak u kandilu. čude se i zgranjavaju. I. uglavnom. njihova dela i reci. neviđeno i neznano. sve su to kao senke predmeta koje su. kao munja u dubokoj noći. U svakom svom i najsitnijem postepku on Je ceo prisutan. bez zračka utehe. a izvesno je da ničega više ne može biti što bi se nerazdvojno vezalo za njega. 30 * . drugi ih slušaju. budi se u meni osećanje bogatstva. bez plana. izgubi pri tome toliko snage i svežine da mu i ne vredi nmogo što živi. sve se svodilo na jedno: pravo prokletstvo njegovog života dolazilo je od visokog mišljenja koje je imao o sebi. kad svi spavaju. nego nadigran. a mi ga nismo svesni. ne znamo ga. čestito i uzvišeno bilo u njemu ostalo je. I što je najgore. on toga nije bio svestan. Učimo se da živimo stegnuta srca. pravom značenju te reci. a o ćelom životu uopšte kao o nečem što je prošlo ili što je samo moglo biti. ne osećamo i ne vidimo drugačije do po njegovim krajnjim posledicama. SI Ja sam podlegao u životu. u sličnim trenucima. u trenutku kad je sunce na zenitu. nije vredan da živi. jer se javljalo samo u blesku. I to oduvek. čak i kod onih kod kojih moralne vred-nosti nisu nekad mnogo važile. ušle u svoj predmet. nekad. svi računi i sve ispitivanje. vidno je i pristupno svima. a ko ga sa uspehom organizuje. kao i ranije. Sve što je bilo otpalo je od njega. Pametni ljudi govore stvari zbog kojih se nekad išlo u ludnicu. Ali moralna beda je veća i teža od fizičke. gotovo i bez nade. na mahove. Tako je čovek stranac. Na kraju. nikad još nisam to ovako osetio. nagonilo ga da uzroke svim svojim mnogobrojnim nedaćama i nezadovoljstvima.

da narodi posle pobede često teže stradaju nego posle poraza. izgleda da je smak sveta i da će umesto svega što postoji. počinjemo da naginjemo. ali mržnja i gnev otklanjaju zlo i nepravdu. i sami sebi lakši. Dok besne. veselosti. Tek. gnev klone.Jednom mu je neko — u zao čas! — rekao da je pametan. S vremena na vreme dešava se ljudskom društvu da se mržnja i gnev izliju iz svog korita. ovo drugo ih ispvmjava mučnom odvratnošću. kreće se i govori. da poruše sve. I otada je taj inače mirni i bezazleni čovek postao nemoguć. zasene razum i ućutkaju sve bolje na32 gone u čoveku. on je poverovao u to. Tek dublji i pažljiviji pogled pokazuje da nije tako i da mržnja i gnev ne uništavaju život. Cim osetite opštu zlovolju prema svetu i ne-poverenje prema ljudima. više nego što je to razumno opravdano i potrebno. odmah budite na oprezu. Protiv prvoga se bore. težak sebi i drugima. kao upravo ta želja za lakoćom. svojim oseća-njima i raspoloženjima. Budite nepoverljivi prema sebi pa nećete imati potrebe da budete preterano nepoverljivi prema ćelom ostalom svetu. vide samo mržnju i gnev. jer to je najbolji znak da nešto u vama nije u redu. sam sebi svrha do veka. Sa našim razvojem je vezano da dok smo mlađi volimo ozbiljne teme razgovora. vrlo često lakoći. živi. i to onim najboljim. pravedniji. Jer mržnja daje snagu a gnev izaziva pokret. ništa nije tako odvratno kod starijih ljudi. svima prijatniji. Posle. vedrijem i blaženi tonu u svemu. mržnja se ugasi. ostati samo mrtvi okean od mržnje i gneva. neko pre a neko posle. samo plodove snage i pokreta. da se nadziru i ispravljaju. Samo mržnja i gnev mogu da zbrišu granice trulih carevina. Tu su stariji ljudi isto tako nesvesna žrtva svoje zrelosti kao što su mladići žrtva svoje moćne i nepromišljene mladosti. ali prema samom sebi. nego i stoga što ljudi i narodi obično 3 — Znakovi pored puta 33 . To nije samo stoga što je posle uspona lakši pad a posle pada ve-rovatniji uspon. nego njihovu sumnjivu i nedostojnu veselost. i obratite pažnju na svoju unutrašnjost. pomere temelje trošnih ustanova i brzo i sigurno obore krivdu koja preti da se zacari i ovekoveči. Stoga se i dešava da savre-menici. Po njima oni mogu da prate još neprimetno slabljenje svojih unutarnjih snaga. sja. nego ga preobražavaju. Oni mnogo lakše praštaju »starcima« zaostalost njihovih gledišta i njihovu strogost i uporstvo u mišljenju. Kako i zašto. šalom ili čak dvosmislenošću tona. ograničenim predmetima razgovora. kao apokaliptičke zveri. visoke uzore. u takvim istorijskim trenucima. negujemo sa oduševljenjem tugu i stalno imamo pred očima tragične. koji u njihovim očima izgledaju uvek bliže grobu nego što stvarno jesu. pa i lascivnosti u konverzaciji. naprotiv. A time ćete biti bolji. a potomstvo. a plodovi snage i pokreta ostaju. Ljudi koji ulaze u godine trebalo bi da pripaze na svoje razgovore i na te svoje sklonosti vedrini i lakoći. stvarnim. treba znati da mladićima. A kad zađemo u godine. Jer. Budite nepoverljivi prema sebi. Tako je sazdan ovaj svet da nas ljubav i razum vode u stvaranju boljeg reda. to sam bog zna. Drevna je istina koju svi znamo a o kojoj nikad ne vodimo dovoljno računa.

podseče noge. Oni nisu ni sposobni za tu pažnju i takav napor. Oni mogu da prime život samo kao niz čuda. u sebi i oko sebe. snage i razuma koliko i oni prvi. čak ni onda kad žive i rade kao i svi ostali. načini od njega šlepu i nemoćnu žrtvu za nepoznatu silu koja treba da ga proždre. tu redovno nastupa katastrofa koju ništa ne može zaustaviti i na kojoj se ništa ne da udesiti. zamagli vid. iz većine. i najduži. a njihovo rešenje ostavlja vremenima koja nastupaju posle sklapanja mira. dosta napora i mnogo dobre volje. i tako padaju u sudbonosnu grešku da svoje osećanje pobede protežu i na nove događaje i nove opasnosti. U očima ljudi koji vole život ovakav kakav je. u najužoj vezi sa njihovom ličnošću. pa ni po cenu života samog.ne ispituju stvarne uzroke svojih pobeđa. Sa malo razuma. koje zahtevaju nove napore. možda. — Samo jedno mudro vodstvo i zdrava kolektivna svest mogu obezbediti narodu plodove pobede i sačuvati ga od opasnosti koje vrebaju na svakog pobednika. i sve mi se čini da se ljudi i ne boje zbog onoga zbog čega kažu i misle da se boje. a njegovo pobedničko osećanje koje ga još drži. na kraju krajeva. Zašto se bojimo svojih uvek više ili manje pogrešnih predstava o svetu i o zbivanjima i odnosima u njemu. to oduzima stvarima svaku pravu vrednost i više značenje. tj. malobrojnih. Ali to i jeste najgora strana života da se sve u njemu mora stalno udešavati. jer za njih sve stvari u svetu i postoje samo utoliko ukoliko ih oni svojom aktivnošću mogu da udese i prilagode svojim potrebama. Posmatram strah pod raznim vidovima. da nekako udesiti. pomuti mu misli. Ako čovek toga puta ne podlegne. to je dobro i prirodno. nego zbog svoga rođenog straha. Tako se može kazati da je jedan narod najteže ugrožen u trenutku kad je ceo prožet svešću o svojoj pobedi. i čeka novi povod. Ali po shvatanju drugih. Strah leži u njima i vreba i čeka. U tom trenutku on se diže i slepo baca na svaki i najneznatniji povod. zavodi ga na shvatanja i postupke koji traže i jedno i drugo. da ma šta zatrese mrežu čovekovih živaca. nego leži ođuvek u nama i nastoji da obuhvati i prožme sve što nam stane pred oči i dođe u svest. ne što ne bi imali 34 Ne prodire strah spolja u naše misli. strah se opet uvuče u njega. napravi se malen i nevidljiv. On je kao 35 . Oslabljen naprezanjima koja je od njega tražila stečena pobeda. lako zaboravljaju prilike i uslove pod kojima su pobedili. sve se u životu. i to samo jedna od naših pogrešnih predstava? Strah je u službi nepoznate sile koja ide za njim kao lovac za hrtom. kao gladan pauk. nego što nisu u stanju da prihvate takvo shvatanje života. kad se ne bojimo smrti i potpunog nestanka? Ili je. samo protrese pitanja zbog kojih se zaratilo. Za njih sve ono što se mora sa trajnom pažnjom i stalnim naporom dote-rivati i udešavati i ne znači život. a gde izostane čudo. Rat. Strah tada ispuni celog čoveka. jer njemu je svaki dobrodošao. narod je tada najmanje sposoban za nove žrtve i napore. u očima velike većine. Oni se sa tim ne mogu nikad pomiriti.

ali njemu ne treba naše priznanje. * Ko nema više snage da se drži u matici života (a taj trenutak nastupa neminovno. i onda nastoji da se ukloni i zaštiti — ukoliko mu je to mogućno i moralno dopušteno. rođenog egoiste kad ga neko izneveri. m 1944. iako bedan. sve dok ih ne osete na svojoj koži. ništa mu ne koristi da viče i da se propinje na prste. kao i u vremenima teških političkih progona. Ova želja za vrhuncima. (Beograd. On^ slabi a ne jača čoveka. B.' * Tražeći ono što mi treba. išao sam od čoveka do čoveka. A najžalosnije je da svak to radi i da ćemo. Jedino razborit čovek trudi se da sve promene u društvu i javnom životu posmatra hladnokrvno i tumači pravilno. i da prvo uoči i oceni njihovo opšte značenje. zaluđuje a ne vodi. svi to raditi. ne misle o tim događajima uopšte. držanje većine ljudi je slično. II 1944. kad se nađemo u takvom položaju. to naše vajkanje još je jedini. ja ne valjam ništa. B. ali poletan. TT 1944. 1944) Teško je zamisliti a kamoli opisati bol i ogorčeno iznenađenje velikog. kao i oni koji su po prirodi lakomisleni i bezbrižni. taj umire od svog rođenog otrova. a što ni sam ne znam tačno šta je. Beograd. a tek posle toga ispituje u kojoj meri ti događaji mogu i njega lično da pogode. Tako ogorčeno rikne na svoje ubice ranjen tigar koji je celoga veka živeo od toga što je ranjavo i ubijao sve oko sebe. i da sam kod svakoga ostavio ponešto od onoga što nemam i što tražim. J 28.vulkanski pepeo: mrtav. Svi datumi i sve napomene štampane Ispod tRksta nađeni su u prvobitnoj beleSci u pojedinim sveskama Iz zaostavštine. za savršenstvom u svemu dijabolična je. — Ostaćeš potpuno sam i neće ti biti potrebno da umreš !^ * Da je ćutanje snaga a govorenje slabost.^ » 1. napusti ih mu učini ma šta od onoga što je on vazda drugima činio. * Većina ljudi ne zna i ne oseća da život nema dna ni kraja: u tom neznanju treba tražiti razlog tolikih naših pogrešnih shvatanja i uzaludnih.' • 7. vidi se i po tome što starci i deca vole da pričaju. Mi ga ne priznajemo. kod nekog pre. Plitkoumni ljudi. Kad nisam očajan. U izuzetnim i sudbonosnim događajima kao što su ova bombardovanja iz vazduha. Još manje vredi žaliti se na ljude i na njihovu zaboravnost i neblagodarnost. 2 23. Ko ipak uspe da se savlada i da zadrži u sebi svaku žalbu i svaki prekor. IV 1944. vidljivih i nevidljivih katastrofa. brz i smrtonosan. St 36 . Jer. dokaz da smo živi i još na površini. kod nekog posle). Plašljivima i samoživima se čini da je sve što se dešava — svaka pojedinost — upereno protiv njih lično. IV 1944. i video sam da svi zajedno imaju manje nego što imam ja koji ništa nemam. » 7. i stvara grobnu humku od svega na što padne. sestra gordosti koja upropašćuje.

39 . izmirim i poistovetim ili sukobim i razi-đem sa svim što se pred mojim duhovnim ili tele-snim očima pojavi. Ne mogu drugačije. Ona je u meni kao bolest koja se krije. ni hrabrosti da podnese posledice njihovog ostvarenja. » 17. Zarekao sam se da ću braniti sebe i svoje i mesto na kojem živim od nereda i nečistoće. 38 « 14. Neprestano su vapili za slobodom a zaboravili su da. Ona se pretvorila u trajno stanje moga duha i. ja u ovom teškom trenutku ne nalazim ništa drugo u sebi do ovih nekoliko reci bez pravog smisla i vidne veze sa životom.^ Cesto mi se čini da sam gori i slabiji od posled-njeg među ljudima. Oni merom večnosti mere prolazne i promenljive pojave oko sebe. » 21.Teška. zarekao sam se da ću raditi. potiskujući sve ostalo. on je isto što i samouništenje. bezumna misao koja dugo muči i najpo-sle ubija. oslobođeni najvećeg ljudskog zla.« Posle toliko godina i iskustva koja su mogla da me prosvetle i obogate. za sebe i za druge. V 1944. pre toga.' On nije imao ni potrebnu snagu volje da savlada i suzbije svoje nezdrave želje. To je bezuman napor koji traži stotinu ovakvih snaga kao što je moja. zapisao sam: »Bez oproštaja se sa Gledajući oko sebe očajnu rugobu i mnogostruke i teške posledice nerada i nehata. ali koje sam svestan u svakom budnom minutu. VTI 1944. To je ona nezdrava potreba da se odmah raz-račtaiam.^ Pre više od trideset godina. a ponajmanje sam predmet njihove ljubavi. umrtvila moju volju i zavladala svima radnjama za koje još nalazim snage. Rumunska ul. A vi sad zamishte kakav je to život. VrU 1944. * Ljudi koji čisto i bezgranično vole ne pomišljaju lako da se ma šta oko njih menja. « 2. užasa od prolaznosti. traže snagu da tu slobodu dostojno nose. Tako da trajno živim u plodnom pokretu i korisnim promenama. VI 1944. smrtno bolestan čovek. zastoja i nemaštine. A njihova smelost biva nagrađena. mišlju i rukama. uvek i svuda. Vm 1941. i tako sa tom divnom iluzijom provode i svršavaju svoj vek. ali raditi. jer im sve oko njih izgleda večno i nepromenljivo. U mom slučaju. ' JS.^ * sveta odlazi. kao mlad. Samo one trepere u meni kao žalosno bajanje/ * Neko je rekao da jedan narod može da očuva SVOJU slobodu samo po cenu večite budnosti.

Treba priznati da i nesposobni. kao onom junaku iz narodne pesme vila. taj je osvojio svet. od koje je čovek pobegao. U 40 Kako bi svet izgledao lepše i koliko bi život bio lakši kad bi se oni koji su sposobniji. živ čovek ne može pobeći od promene. « Naše mane i naši nedostaci. ona poznaje promene' i suprotnosti. taj je postigao najviše što smrtan čovek može postići. lakomi i nevaljali ljudi čine. strašljivi. Ko uspe da pronikne tišinu i dozove je njenim pravim imenom. čas slatka i opojna kao na-goveštaj neke druge. to je ponavljanje jednog istog biološkog fenomena. na žalost. golom i mračnom prostoru provodi mnogi od nas svoj vek. Duga i duboka samoća nije tako mrtva i jednolična kao što može da izgleda onima koji je ne poznaju. stiče nove snage. ne-sebičniji i čestitiji zadovoljili time što su takvi i u tome našli nagradu za svoje vrline! Ali. Ko uspe da zagreje i oživi samoću. ali je pošteđen od mnogih sitnih briga i nedaća koje muče većinu ostalih ljudi celog veka i svakog dana pomalo. stalno i neumitno jednolično. od onih najčešćih. Istorija jednog naroda. koji se već bliže krajnjim granicama njegovim. ni pusta ni strašna. stvari. malo nam škode dok smo mladi. još veće i zanosnije slasti koju samo slutimo. naoko. koju on uhvati za kose i posestrimi i obaveže zauvek. a vidljiva propast dolazi tako brzo i. sve da ih na to nateraju. Na tom uskom. a štetu i nered koje izazivaju u nama mi pokrivamo izuzetnim naporima volje i ludim trošenjem energija koje izgledaju neiscrpne. i sami naši porod. Tako. od kojeg ne biva bolje. Veliki deficit obelodanjuje se tek kad smo bliže kraju. zaboravljeni. hrabriji. Ona nije više za njega ni hladna ni nema. neočekivano. čas bljutava i otužna kao svagdašnjica.Svi su pokojnici. idući na-pred. To ponavljanje je praćeno raznim i različnim moralnim i socijalnim promena-ma na površini. bar naizgled. u svojoj suštini. taj je ne-srećan i mučen više nego stotina drugih ljudi zajedno. a naši nedostaci šire i naši poroci rastu. istinsku strast. sa svoje strane. svagdašnjih. Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće. Tada odjednom sagledamo nepopravljivu stvarnost: da se naše snage naglo smanjuju i naše mogućnosti sužavaju. tvrdom. jer promena je glavna oznaka ljudskog života u svim njegovim oblicima. u stvari. pa do najneobičnijih. Kao i aktivni život. nego mu služi i nalazi mu se u svakoj nevolji. ima više prostora nego što se misli. oni crpe od kapitala koji smo doneli na svet. Zato ta kobna iluzija traje tako dugo. ii . ima nešto u ljudima što ih uvek goni da idu dalje od tog cilja. * Ko nosi u sebi veliku. i kad je dockan. Čas je gorka kao lek. jer mladost.

Budi strpljiv i dobar hrišćanin. Sve što su izmislile religije i stvorili vekovi društvenog života u vezi sa smrću i nestankom onih koje volimo i cenimo. ko ne može da ne razmišlja o stvarima i ljudima. Prema ličnosti do koje nam je u ma kom pogledu i ma iz kojih obzira stalo. ili bar važnosti koju joj dajemo u našem životu i našim interesima. 42 . Mislim 0 tome kako su svi oni koji su poginuli mladi. gde su svi čisti i beli.« »Ti sada patiš«.f SV. * Po drevnom srednjovekovnom ritualu u Francuskoj (Reims) je gubav čovek bivao isključen iz društva tako da bi ga sveštenik opojao na groblju kao pravog pokojnika. ali onog dana kad u toj borbi pobedimo. laki. ko ne ume da govori i ne voli da piše. mi smo obično tačni. oni zadocnjavaju protiv svoje volje i na svoju štetu. maleno je i slabo da zatrpa ili premosti ogromnu i strašnu prazninu koja zjapi između smrti i života. nedovoljno ožaljeni i kako zbog njih smrt duguje životu i nepoznati svetovi ovom našem svetu u kom po nuždi živimo. — taj je osuđen unapred i izgubljen sigurno. a duhom si ostao u vezi sa Crkvom i imaćeš dela u svima njenim molitvama. I mi smo tada uvek više skloni da veru-jemo da neće nego da ne mogu. 43 U teškim i nemirnim vremenima mogu još nekako da se održe brzi. Izuzetak čine samo oni ljudi koji su^po prirodi svojoj netačni. bez smrada i ljage. ono postaje opasnost po nas same i po stvar za koju smo se borili. ko se stidi i ko okleva da kaže dobro o sebi i rđavo o drugima.-« Tačnost (ili netačnost) sa kojom odlazimo nekome na sastanak ili u posetu redovno može da posluži kao mera poštovanja koje toj ličnosti ukazujemo. kao da si sa njima. Ti se od svojih rastaješ samo telom. Slušajući česte razgovore o poginulim mladim ljudima iz poslednjih ratovanja protiv Nemaca. * Veliki nedostaci i poroci jednog društva izazivaju u nama najpre prezir i negodovanje. govorio mu je dalje sveštenik. posuo bi mu čelo zemljom i rekao: »Prijatelju. pomislio sam ovo. zato budi strpljiv. gađenjem od suviše bliskog i čestog dodira sa ljudima. a u raj ćeš stići ako budeš Bogu po volji. nasrtljivi ljudi. gde nema bolesti. Tvoje neznatne potrebe podmirivaće dobri ljudi. tj. sjajniji od sunca. ali si se rodio u Gospodu. »ali ćeš doći u raj. Kod njih sve dobre namere i sva zainteresovanost ne pomažu ništa. : Za nas je uvek neprijatno razočaranje kad oni koje volimo i cenimo neće ili ne mogu da učestvuju u našim intelektualnim ili političkim mržnjama ili ljubavima. to ti je znak da si umro za svet. To osećanje je dobro i korisno dok vodimo borbu protiv rđavog društva i njegovih poroka. ali onaj ko je opterećen osetljivom savešću. ko nije brz na poricanju ni vest i drzak u tvrđenju. koji boluju od hro-ničnog neosećanja vremena. koga mašta vodi i zavodi na dokone puteve. pa ogorčenje. pa opasno osećanje sopstvenog savršenstva. Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetlji-vih ljudi prema osetljivosti njihovih bližnjih.

i znajte da će ta strana podleći. Misao iz Berlina 1939. stvarnu ili uobraženu.« (Piscu knjige »Kriva Drina« na knjizi »Na Drini ćuprija«. posle svakog uspešno položenog ispita.* Ljudi koji imaju neku duševnu muku koja duže traje. često se dešava obrnuto: opijeni svojim uspehom. da znam istinu o njemu. To opet uvećava njihovu muku. a ponajmanje tome čoveku samom. Igra slučaja stane. mi verujemo da nema pitanja na koje ne bismo mogli odgovoriti. i to po mnogo težim merilima. sve ono što je protiv nas. pomoći čoveku u njegovoj težnji za usponom. postanu aljkavi i nečisti na sebi. zamršenim kamatama. sve~ obuhvatna. a svi ljudi se pretvore u hladne.) * Kad pratite borbu između dve političke grupe i želite da znate koja je više u pravu i ima bolje izglede na pobedu. teško mi je da to kažem ma kome. sa drugarskom porukom: 1) sve su Drine ovog sveta krive. U tom treba tražiti kriterij. ni ispita koji ne bismo položili. 45 44 . Ali zato postoje vlade i države koje se. da bi mogli da žive. »•Marku Markoviću. i druge koje u istu svrhu apeliraju na ono što je više i bolje. svi oni koji misle da im je naša propast potrebna. vi obratite pažnju na to koja od te dve strane u većoj meri upotrebljava laž kao sredstvo borbe. * Nema naročito dobrih ni naročito rđavih vlada ni država. A tu nas čeka.' Dođe vreme kad se svi dugovi traže. ili da bi postigle svoje ciljeve. I ne samo to nego sve ono što je čovek ikad u životu kupio plaća sad ponovo. služe onim što je niže i gore u čoveku. Utoliko manje što redovno osećam da moja istina nije ćela. propada zauvek. IX 1944. odlučujući i stvarni ispit trebalo bi zapravo da se spremaju i pojedinci i društvene grupe i države. i konačna. Za taj drugi. i po tome treba prosuđivati njihove izglede za budućnost. ali kod drugog — ničeg od svega toga. Ko ne položi. Cesto mi se čini da sam potpuno prozreo. što još ne znači najviše i najbolje. ocenio i izmerio jednog čoveka ili jedno njegovo delo. neće moći svekolike ni potpuno ispraviti. Pa ipak. * Nema lepšeg zadatka nego što je: omogućiti nekom razvitak. i to po novoj. višoj ceni. 3) nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo. da bi se održale. neku brigu. 2) nikad se one < 29. Svi se položeni ispiti po drugi put polažu. bezobzirne sudi je ili neumoljive svedoke. mogu i ljudi kroz prste da pogledaju. Kod prvog polaganja može i sreća da pomogne. a nepažljivi prema ljudima. za presudnu bitku i poslednji obračun. Međutim. zapuste se vrlo često i fizički. Prosto ne nalazim u sebi snaga za to. i to odjednom i sa strašnim. čak često i potpuno zaboravljamo da postoji drugi ispit.

(Turci i raja. Ja sam video u čemu je takozvana borbenost nekih »borbenih-« ljudi. Mladost treba produžiti. bore se — samo da ne bi morali misliti i raditL Nije najgore što sve prolazi. nego i posle smrti njihove! Stoga često decenij ama tražimo i slažemo sitne podatke pomoću kojih bismo objasnili i »opravdali-K izuzetnost njihovih odlika. Mi izuzetnim ljudima tako teško priznajemo njihovu darovitost. nego što vredi. to znači da smo mu uvredu oprostili ili smo spremni da to učinimo. mi uvek imamo pred očima isti konačni. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočaranjem. Retko se dešava da naŠa radost gori zaista svojim plamenom. duže nego što život ima cilja i smisla. na silu joj nađu razloge. nađenu ime. daleki cilj. pa ma kako teško ono bilo. Muka je dok uvredu nosimo ćutke u sebi. bez rizika i rezultata. što je gotovo pravilo. samo njegova shvatanja života i samo oni koji ih dele — on ne može voditi punom snagom borbu za uređenje života po svojim shvatanjima i za svoje održanje u tom svetu. Sto ne boli — to nije život. ali nas borba sama menja. Prevariti se u jednoj velikoj nađi nije sramota. 47 Ako se čovek ne drži i ne postupa tako kao da na svetu postoji samo on. 46 . Oni izmisle svoju »borbu«.Muka i jeste u tome što u dugim istorijskim borbama niko ne može da ostane neizmenjen. i to ne samo za života. to je samo mera one životne snage sa kojom nam drugi suprotstavljaju svoja shvatanja života i odupiru se da usvoje naša.) To što mi osuđujemo kod drugih kao bezobzirnost. beskorisno je i apsurdno raditi na produženju života uvek i po svaku cenu. Vrlo često se dešava da ljudi žive duže nego što treba. Boreći se. mladost ili bar snagu zrelih godina. Prema tome. nego što mi ne možemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbežnom činjenicom. naš protivnik i sredstva borbe koja nam on nameće menjaju nas neprimetno i često upućuju pravcem kojim nikad nismo mislili da idemo. što ne prolazi to nije sreća. i bore se. Cim možemo nekom čoveku da kažemo jasno i otvoreno da nas je uvredio i da navedemo posve određeno čime je to i kada učinio.

Takav čovek dobije s vremenom nešto kruto i neprirodno u držanju. Ako je takav čovek miroljubiva i pasivna priroda. Njima se stalno čini da niko ne ume da vidi i neće pravo da oceni značaj i veličinu njihovih strahovanja i stoga im svaki savet izgleda uvredljivo površan. I nikad potpuno. A što je najgore. Samo. Ali ako je takav muž sujetan i borben čovek. on se stalno i neprirodno prsi i kočoperi i propinje i svojim pravim držanjem nastoji da izgleda bar malo viši nego što je ili bar malo manje niži od svoje žene. to obično utiče na njegovo držanje. oni počinju da vas gledaju s nepovere-njem. što ima i može. 48 čoveka. Ja sam od onih ljudi koji vrlo dockan bivaju pametni. i nedovoljan. Pa je preraslo i to. često i tuđe poniženje. a te veličine nikad im nije 4 — Znakovi pored puta 49 . kao jednog od svojih mnogobrojnih gonilaca. Starim koliko moram. to se ne primećuje na prvi pogled. Nešto slično je i sa veslačem na barci. sujetu. jer se pre ili posle nađe neko ko takvog čoveka opljačka ili ubije. i postalo izraz čoveka koji ga nosi i svega onoga što on jeste.Kad je muž dosta niži rastom od žene. — tako u izvesnim sredinama nije dobro uživati glas mnogo pametna ili darovita «3uu i9sa. bez maske ponosa. što želi i oseća. istinski ponos je redak. neumesan. Da bi se potpuno ispoljili i »izživeli«. čak sa mržnjom. i postalo samo sebi svrha. oni su za onoliko veći za koliko drugog imianjuju. Ljudi mučeni strahom traže često pomoći i saveta i levo i desno. oni vas smatraju naivnim i nedoraslim čovekom. pa i u pogledu i u svim svojim pokretima. nekad su pod njegovim vidom i imenom. Mnogo češće susrećemo oholost. Covek koji pliva vraća se delimično u davno prevaziđeni stadij četveronošca. njima treba tuđe divljenje i priznanje. jer će še uvek naći ljudi koji će sve učiniti da toga čoveka obore ili bar da mu život što je više moguće zagorčaju. ali uvek i u svemu slušaju samo svoj strah. Kad im preporučujete neki fizički ili psihički način kako da suzbiju ili razagnaju svoj strah. a nekad goli. a ako pokušate da im dokažete da njihova strahovanja nemaju uopšte osnova i da treba da ih odbace kao plod igre nezdravih živaca. Kao što u rđavom selu nije dobro važiti kao bogat. pođmlađujem se koliko mogu. Samo ne uvek jednako. pa i na njegov karakter. on se s godinama i po nekoj teško objašnjivoj logici malo pogne i još više smanji. Oni nikad nisu dovoljni sami sebi. tako da mu njegova pamet i njegov dar na nos udare. Istinski ponos dovoljan je sam sebi.' Odelo je davno preraslo potrebu koja ga je stvorila. uobraženje.

u pokretu. zadovol jan onim što je i tu gde je. stoga su stalno nemirni .*imšm mum dosta. jer sujeta se. često stradaju zbog svog ponosa. prirodn o. kao ćudljiva žena iz rđavog društva. ali im njihov ponos pomaže da podnesu svako stradanj e. naravno . A oholost je šlepa. nju nije . Po nosni ljudi. sujetni ljudi se i ponižav aju da bi zadovol jili svoju sujetu i. bezdana . Naproti v. odjedno m okreće i prebacu je im ono što su zbog nje učinili. tražeći na što bi mogli da se popnu i izdignu. i samo ne da nikom na sebe. ne uspevaj u u tome. dok je ponos uvek miran.

Po nos drži.nikad niko nahrani o. i. zajedno sa njegovi m darovim a i uspesim a. nezasićena i nezasitn a. i ona zna samo da kaže: »Još. ona samo odlučnij e i glasnije traži još više. može se videti koliku im muku zadaju ponekad ovi sitni . hrabri i pomaže čoveka na njegovo m putu. a oholost na koncu pojede celog čoveka. ometa rad i kvari odnos sa ljudima. sujeta mu truje život. još!«. što joj više daješ i žrtvuješ .' Po preteran oj usrdnost i kojom nas neuraste nici mole da im učinimo neku malu uslugu (na primer da im bacimo pismo u poštans ko sanduče ). traži odmah novu žrtvu.

nasrtljiv o. policijs ki. a zatim što je moguće . O sebi govori samo ono što smatra da je povoljn o po njega i njegove poslovn e i porodič ne interese . ali drugog zapitkuj e o svemu. indirekt no. U svojoj stalnoj i glavnoj. M alograđ anin želi da bude obavešt en.i beznača jni poslovi. stvarno jedinoj težnji da sebe i svoje pravo održi i osigura.

više društve no podigne i obogati. ili što mu izgleda da nije. ogovara . Na drugom polu toga njegovo g zaintere sovano g Ijubopit stva nalazi se njegovo neintere sovanje za sve što nije. i to naročit o onih koji nisu svima poznati i koji njemu mogu da posluže u poslova nju sa ljudima . ličnim i porodič nim interesi ma. već obogać enim i osigura nim naraštaj ima. u vezi sa njegovi m neposre dnim. A često vidimo kako se kod njega to sredstv o borbe s vremen om izrodilo i kako je u daljim. dobilo oblik nezdrav og Ijubopit stva. on ima potrebu da sakupi što više podatak a o svemu što ga okružuj e.

sadržan je i sav onaj manjak koji stalno prati . nego što ono što rekne ne kazuje ništa. > Bgd.nja. 10 XI 1947 . postalo naviko m koja je izgubil a razlog opstank a i prvobit ni smisao i postala sama sebi svrhom . ne sanut o njemu nego ni o čem drugom na svetu. tj.o i u ljubavi i pažnji koje svi pokazuj emo prema deci. U poštova nju koje imamo za pokojni ke. . kr. * St var nije u tom što on malo govori. preprič avan]a. naše poštova nje. našu ljubav i našu pažnju prema živim i odrasli m ljudima koji nas okružuj u.

od svakog čoveka pomalo. za veliki utrošak snage i izuzetni napor koji su učinili.Ce sto kod ljudi koji mnogo i teško rade nalazimo naročitu vrstu oštrine i nabusito sti prema svima oko sebe. 5 . To je kao neka vrsta doplatk a i moralno g zadovol jenja koje oni uzimaju kao danak.

shvatanjima i ukusima. Naše ogorčenje i naša povika na predrasude i rđava nasleđa imaju svoju punu vrednost samo onda ako u isto vreme činimo sve što možemo da te pogrešne ideje i dotrajale ustanove oborimo i zamenimo ih novim i boljim. i samo onakvi. Tim odnosom mi ponajčešće i ponajviše merimo celog čoveka i određujemo mu karakter i vrednost. Utoliko teže što je samovoljan čovek i sam rob svoje samovolje. onom isto tako neprijatnom i mrgodnom ćutanju mladića u kritičnim godinama puberteta. jer ne imieju da razgovaraju. nepovoljno. dosadna je pomalo staračka govorljivost. a zatim i srčan i srdačan i zauzimljiv i nesebičan. pre svega. 52 I Pri razgovoru sa tim čovekom gotovo svaka njegova rečenica pokretala je zavesu sa nekog novog vidika. bio je. pronicljiv. a on sam o sebi drugo. biti zbrisano drugim priviđenjem. suprotno. To staračko ćutanje je vrlo blisko. zbog velike žalosti što ljudi mogu biti takvi. 53 . Od takvog načina mišljenja teško se brani i najbolji i najrazumniji među nama. vedrija i zdravija ta slabost od onog mrgodnog staračkog ćutanja koje nalazimo kod ponekih staraca. Teško čoveku koji ne zna za šalu i društvu koje ne ume. Pa ipak. tako da se nije moglo razabrati da li je taj vidik što ga za tren oka sagledate deo stvarnog sveta ili samo igra mašte. * Imao je mnogo lepih svojstava. Tako su ljudi koji sa njim žive imali o njemu jedno mišljenje. pa se u nama bol od poniženja koje podnosimo uvećava zbog sažaljenja koje osećamo gledajući njegovo robovanje samovolji. osim u trenutku kad je trebalo da ih pokaže prema ljudima sa kojima živi. priviđenje koje će već idućeg sekunda. ali u tom trenutku on je prema ljudima bio hladan i odbojan i nasrtljiv. Sve je te osobine imao uvek. Tako je nastao velik i težak paradoks njegovog ličnog života i njegovog odnosa prema ljudima. da na kraju. ne sme ili ne može da se bezazleno srne je. posle svega. Od svih ljudskih poroka. A veličina toga paradoksa bila je prava mera one stalne muke koju je on imao sa ljudima i ljudi sa njim. koliko je bolja. mana i slabosti samovolja je najbliža životinjskom svetu neprobuđena srca i šlepa razuma. kakvi se pokazuju u odnosu prema nama i našim interesima. ali ćudljivo i kratko. smešna je i pomalo žalosna njihova potreba za pričanjem anegdota i sklonost ka ponavljanju.* Jeste. i Najteže je podnositi ljudsku samovolju. Šapuću da ne bi vikali jedan na drugog. Uistini je bio takav i pre i posle toga. ponekad može da bude i teška. Mi obično mislimo — ili smo bar skloni takvom načinu mišljenja — da su ljudi onakvi. kao naličje licu medalje. ostanu ćutanje i praznina kao jedino što je stvarno i postojano.

—Pa ja se i ne bojim ljudi. jer im život sve manje pruža i sve više za to malo traži. jer ih nema. onda su kivni ne na sebe i na svoju grešku. mogu da imaju tako malo zadovoljstava od ljudi i stvari da im sve mora izgledati strahovito skupo i da se stalno moraju osećati prevarenim. i ne sluti. kad zađu u godine. kad se sastanu (a moraju se sastajati iz društvenih obzira. nego onog što je neljudsko u njima. ili pojačava već postojeću. tako su sazdani. i slično — izgledaju takva osećanja kod drugih ljudi lažna i neiskrena. Oni iza takvih osećanja traže uvek lični interes i račun. I kad nisu zajedno. kad su zagazili u starost. * —Ne treba se bojati ljudi. Svaka misao dodaje protivniku po jednu crtu koja je dostojna mržnje ili prezira. kad razmislim. Onima koji nisu sposobni da osete odanost nekoj stvari ili nekom licu. Ni toliko! * Posmatrao sam ljude između kojih postoje sukobi interesa ili oštra nepodudarnost temperamenata ili netrpeljivost zbog razlike u pogledima i mišljenjima. kakav će san usnuti. možda to shvatanje i nije tako pogrešno kao što bi moglo izgledati. meni uvek izgleda smešno i nerazumljivo da čoveku koji u mladosti nije znao za reč »skupo« i kome je još od pre desetak godina sve u životu izgledalo ne jevtino nego poklonjeno. on ne zna. pa i iz neke nerazumljive potrebe). Nepodnošljivost između njih raste i pretvara se vrlo često u duboku mržnju ili nešto što je tome sasvim slično. oni misle jedni na druge. naivnim i glupim. Pa ipak. a sada. na što se čovek može jednom zauvek osloniti i iza čega se u svom od postanka do nestanka ugroženom postojanju može zakloniti. a u govoru zamuckuju. nešto što traje i ostaje. jer (opet iz društvenih obzira) ne mogu da kažu jedan drugom ni stoti deo onoga što su u mislima već toliko puta izgovorili. da nisu ni mislili o ceni.* ■ Eto šta je čovek! Kad ustane. a kad im ne pođe za rukom da ih nađu. u vremenu kao što je naše. niti kad legne. niže pobude. — I od svog mišljenja ne odstupaju nikad. 55 . ujutru. sad odjednom nalazi svaku cenu previsokom i svaku uslugu preskupom. Nekad im je sve oko njih pružalo toliko zadovoljstva da ništa nije moglo izgledati skupo i preplaćeno. osećaju se nelagodno i drže se neprirodno. nezainteresovan 54 Poznato je da mnogi ljudi. postaju tvrdi na pari. Svetiti se životu — zaboravom. zanos. i skloni su da ih smatraju ili pretvornim i podmuklim ili. Postoji za to i poznato fiziološko i psihološko objašnjenje. u boljem slučaju. Ne gledaju jedan drugom pravo u oči. Jer. Ali. nije mogao nikad potpuno osloboditi neiskorenljive a naivne i opasne iluzije da se u životu može naći stalna tačka. Samo što kod njih misli idu u obrnutom pravcu. isto kao i oni koji se vole. šta će mu se toga dana desiti. Zbog toga takvi ljudi. Njegova nesreća je bila da se. zahvalnost. nego na takve ljude.

njihova muka ne bi za dlaku manja bila. A bez toga nikad mira ni prave sreće. ali ponekad i mučeni sumnjom. Ono što je najgore kod tih malih kućnih tirana — malih samo po prostranstvu njihove vlasti a nikako po težini i oštrini njihove tiranije — to je njihova ćudljivost i samovolja. Ali. ponekad i ne misleći i ne znajući. Neće hteti ili neće umeti. ako je i najbolji psiholog. sa ostalima. Jedino što je kod te njegove dobrote moglo da smeta. Mi idemo našim putem. Jer. Oni misle da bi. a to je kobna zabluda i jalov posao. on to sam ne može proniknuti. mogli olakšati svoju muku. jer su za njih vezana sećanja na bolest. * Rano leganje i rano ustajanje imali su za mene uvek nečeg bolnog. onda tek vidimo da je mnogo manje neophodna nego što smo mi to mislili dok je još trajala i dok nam je polako nestajala iz očiju. potišteni. Bio je dobar. dramatične preolo-ete i teške događaje u životu. mučeći druge. To je kvarilo. Kad neke stvari nema i ne može da se dobije u prodaji (nekog leka ili čaja na primer).' Biti nešto. ponekad i radosno. ali jednom zauvek. I kad god sam. nesrećnik. to oni ne mogu nikad uvideti. 57 . osećao sam se kao bolesnik.'mmjt Nisu svi ljudi tako rđavi kao što to rđav čovek misli. osuđenik. ma s kog razloga. To je bio jedan od onih ljudi što ne zauzimaju mnogo mesta u svetu. to je njegova stalna težnja da bude i izgleda bolji nego što je. bez ikakve mogućnosti da se ikad bude išta drugo. Nepredvidljivost njihovih ćudi muči nas isto toliko koliko i te ćudi same. Kad god posmatramo neki nov oblik života u njegovom nastajanju. čak ni u mislima — to je za njega nemoguće i toga se on boji više nego smrti. A tek docnije uspevamo da uočimo sve ono što je razumno i korisno i što tu novost čini opravdanom i neizbežnom. obeshrabreni i • Varijanta (Sveske — Šarena knjiga): Ne volim rano leganje ni rano ustajanie. zajedno sa ljudima i svima živim stvorovima. ni prividno ni privremeno. tamnicu. jer sve i da polovinu zemlje popale. A najgori i najteži su oni tirani koji su i sami. u sebi. Niko od nas nikad ne može znati kako izgleda u očima drugog čoveka. bližeg životinjskom nego ljudskom životu. mučeni i nesrećni. Covek koji mora da legne sa mrakom a ustane sa svitanjem izgleda mi uvek kao unazađen i ne-srećan stvor. ono što nas odbija i sa čim ne možemo da se složimo. i sam morao tako da živim. ijkusom i 56 shvatanjima. nama pada u oči najpre ono što je u suprotnosti sa našim navikama. iskreno kazati. a onaj drugi neće mu to nikad u celosti.

Niko nije hteo da me sluša. * a u Mislim o jednom zločinu koji bi stajao pred ljudima go i strašan. želeo sam da razgovaram sa ljudima. Kad izađete na govornicu. naročito onog što bismo želeli da budemo ili što se bojimo da ne budemo. Ja ću vam dati dobar savet. &8 59 . ili bar iznad prošeka. Ali tada vidimo — čudno! — da naš put ide dalje. Danas. da je ono isključivo i jedino naša stvar. rastrzan različitim.' I tuga je jedna vrsta odbrane. a koji bi se u stvari sastojao od samih olakšavajućih okolnosti koje se ne mogu nikad sagledati ni dokazati. I čovek nema razloga ni opravdanja da zbog nje bude ni naročito ponosan ni preterano postiđen. a ponekad je potpuno neverna. Sad. bolje rečeno kakvi mislimo da jesmo.« I on je poslušao savet i primenio ga prvom prilikom. gonjen željama i strastima. > Napomena u rukopisu: Za Nemoe. svi me zapitkuju nešto. bez nas. Njemu je neko rekao: »Treba da se oslobodite toga osećanja manje vrednosti kad javno istupate. po zakonu koji važi za mrtve predmete. ali niko tada nije hteo da se zaustavi i da me sasluša. I to me muči. prosečne i neuke ljude pred sobom. kao mrtav predmet. I mi se dižemo i idemo dalje sa našim putem i svima živima koji su na njemu. a njegov govor bio je kao govor čoveka koji je ispod prošeka. I to njihovo Ijubopitstvo muči me isto kao što me je nekad bolela njihova ravnodušnost.' ' Varijanta (Sveske — Zelpna knjiga 1): Dok sam bio dečak i mladić. Tako mu je izgledalo. hteli bi da znaju šta mislim i nameravam. da naše ispadanje i ostajanje u mestu ne znači ništa ni za koga i ni za što na svetu. sitna. imao sam veliku potrebu da drugima govorim mnogo o sebi. često se menja. Svaka duboka i trajna mržnja nosi svoju tragiku sa sobom. Najmanje stvarnog osnova imaju i najviše nam štete nanose osećanja bilo gordosti bilo manje vred-nosti i stida zbog toga što smo takvi kakvi jesmo. A ja ne mogu reci da kažem. Samo vaša preterana osetljivost i bojažljivost smetaju vam. Dok sam bio mlad. I to me je mučilo. Ali stvar je ispala tako da su pred njim odjednom sedele sve same pametne glave. pred neki skup. često suprotnim mislima i osećanjima. To nije tako teško kao što vi mislite. svi traže od mene da lm govorima o sebi. kako gledam na svet i ljude oko sebe. kad sam star.. kad sam zaSao u godine. * ( . bez ijedne olakšavajuće okolnosti.umorni do te mere da zastanemo i ostanemo u mestu. zamislite samo da imate sve same glupake ili. Zbog toga predstava koju imamo o sebi nikad nije tačna. čak i glup. umoran i željan mnogo više mira nego razgovora. lična i ne mnogo lepa stvar. u najmanju ruku. Bolesnik koji se ne pomiri sa činjenicom da je bolestan — neće nikad ozdraviti. U onom što mi o sebi mislimo ima vrlo malo onog što stvarno jesmo a mnogo svega drugog.

Isto kao i njegovi najveći strahovi. Njegove su hrabrosti skrivene. i sve ono što služi za odbranu i održanje. oružje i novac i zemlja i zgrade. budi me. i sa priličnom verovatnošću može se kazati da će celog života biti i sebi i drugima nezgodni i teški. i stalno teži da dođe u one ruke u kojima će u najvećoj meri moći biti ono što je i najbolje služiti onom čemu treba da služi. U ovom slučaju pravi put je zaista — u sredini. Poznato je da nas u odnosu naših bližnjih prema nama najviše ljute i ogorčavaju oni njihovi postupci koje bismo i sami učinili da je nešto obrnut sticaj okolnosti. Niko ne zna odakle dolaze njegove reke. misle o tom kako izgledaju i kakav utisak ostavljaju dok govore. Kod umnih i darovitih ljudi ta moć je. čini mi se. Taj neće nikad nigde stići. ljudi koji samo na to paze i samo o tom vode računa. A kad izgubi strpljenje. a ni o čem drugom __________ nisu ništa bolji. manja. Niko im nikad nije naslutio izvore. gotovo nemoguće. * Blago onom čiji put ide uporedo sa putevima ostalih ljudi na ovoj zemlji. Naprotiv. fizičku ili moralnu. s druge strane. Imati veliku snagu. Primitivni i ograničeni ljudi imaju razvijenu sposobnost nadanja. ide iz ruke u ruku. i biće sahranjen tu. i zbog toga često. niti će im videti ušće. a ne zloupotrebiti je bar ponekad. — Sta radi tvoja žalost dok ti spavaš? ■— Bdi i čeka. j . Ljudi koji ne paze šta govore i ne vode računa kad šta govore ni pred kim govore. s •-"*« Tako. Bolje bi mu bilo da nikad nije ni krenuo. neočekivano i podmuklo napadaju. Teško onom čiji put krivuda.Zemlje velikih ostvarenja su i zemlje velikih. menja gospodara. teško je. da nikad nije ni saznao šta je to ljudski korak ni zemaljski put. Oni osećaju potrebu da se štite i brane. ukršta se i seče sa drugim putevima. a nmogo više 60 Kad su oni koji su nam bliski i koje volimo bolesni ili u nekoj drugoj nevolji. Napatiće se mnogo i na kraju će skapati na raskršću kao prosjak. nepravdi. kao razbojnik. Ali. mi učestvujemo u 61 . Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. pored druma. nisu ni prijatni ni korisni.

ja ću već sutra. da je takve stvari teško zamisliti u sadašnjosti koja znači naš život. reč koja bi im rekla da nisu baš tako stari kao što to stariji misle. Oni se više trude da umanje ugled protivnika nego da podignu svoju sopstvenu vrednost. I to naročito kad razgovaraju sa mlađima od sebe. A onda se setim da su i ta prošlost i ta budućnost sačinjene od neke i nečije sadašnjosti. ne znam zašto. izvan sveta u kome živim. Ali možda je i to jedna od neizbežnih beda starenja. i nadasve: smešnog i uzaludnog. ali ne razume. da to nije tako strašno kao što izgleda. on je rekao mnogo više nego što misli i što bi hteo da kaže. pokaže na neku stvar u izlogu i kaže tonom ćoveka koji je rešen na sve: — Uzimam ovo i plaćam koliko tražite. Oni kao da su mučeni nekim osećanjem krivice koju bi hteli da sakriju a o kojoj ne mogu da ne govore. negde u nekoj dalekoj prošlosti ili još daljoj budućnosti. »izvlačenje asure«. Ima nečeg jadnog i pomalo nedostojnog u tome. Samo u određenom društvu. da je i ova naša sadašnjost jednom bila budućnost i da će se nekad zvati prošlost — i svet mi dođe tesan i strašan kao klopka. Tu smo mi kao nevešt i nespretan čovek koji uđe u neku radnju.njihovom bolu. u kom ljudi veruju u trajnost društva i vrednost tih formi. Jer mladost ih sluša sa osmejkom. može se tome saučešću dati oblik i ime. opet misliti na prošlost ih budućnost. Samo se uzalud ponižavaju i brukaju ti razgovorni starci. sluša ih i čuje. Stariji ljudi imaju čudnu naviku i neiskoren-Ijivu potrebu da svuda i svaki čas pominju svoje ili tuđe godine. Kao da sluša dalek i potpuno nerazumljiv jezik. A posle. Izgleda mi. isključujući sadašnjost. ili mnogo manje nego što može da predvidi. pokaže se da ste ušli u pogrešnu radnju i tražili nešto što vam ne treba i što stvarno niste nikad ni želeli da imate. Oni uvek idu više u pravcu nipodaštavanja protivnika nego u pravcu sopstvenog usavršavanja. »lomljenje vrata« — ja sve to uvek zamišljam negde daleko od sebe. Mnoge velike i sudbonosne strasti naše mladosti počivaju na prostom nesporazumu. da stalno suprotstavljaju starost mladosti i da proklinju onu prvu a uzdišu za ovom drugom. sa izrađenim i utvrđenim društvenim formama. I kao da od mladih očekuju utešnu 62 Kad god čitam o podmuklom i upornom proganjanju nevinih ljudi. kad budem čitao o mračnim zlima i nepravdama koje ljudi čine ljudima. I zbog toga valjda. ali se naše saučešće i vremenski i po svom obliku retko poklapa sa njihovom potrebom za saučešćem. Kad neko kaže »revolucija«. po nagonu neke nesvesne samoodbrane. Uzdržati se od te slabosti bilo bi i lepo i pametno. tako da ga istovremeno osete i shvate i oni koji ga daju i oni kojima je namenjeno. a ako i jesu. Zavisi od toga sa koje strane barikade se nalazi onaj koji tu reč izgovara. kad je sve dockan. o tamnim spletkama i onom što se zove »podmetanje noge«. .

pred istim stvarima misle više o tom zašto su takve. još gore. Kad naiđe neka bolest na nas. Upravo to iznenađenje i to ogorčenje pokazuje najbolje da se nikad nismo izmirili sa životom ovakvim kakav je. oni odjednom ostanu sami sa svojom bolešću. kada i na kom mestu. To je oduzimalo mnogo od vrednosti tome bistrom. Možda će za nekoliko decenija ili vekova gornja karakteristika žene pripadati prošlosti ljudskog društva. kao protiv mučkog prepada i nepravde.Kolumbo priča da je prilikom otkrića Kube video biljku pamuka i na njoj stalno u isto vreme jedne čahure koje tek dozrevaju. Na svaku stvar one gledaju tako. dok muškarci. i treće koje su tek u cvetu. sa manje ili više izrazitim znacima senilnosti. i u tom iznenađenju ima neke gorčine i pobune. i najmanja. Prvo je mladićko doba. oni su veseli. i nesposobnost u isto vreme. ovde je najzanimljivije baciti pogled na ono što sam nazvao izuzecima. prolazi rđavo. 64 65 . skloni vezivanju sa ljudima. » Svašta je umeo. kakve bi mogle da budu i kakve bi trebalo da su. ukoliko je uopšte pravilo. ali tu žensku sposobnost. Sve češće se u naše vreme susreće žena koja ništa ne prima onako kako je. i u tom pogledu ne razlikuje se ni u čemu od muškarca. Jednostavni. i da negde u najdubljem dnu našem postoji i traje nada da bismo mogli nekako izbeći neumitnom toku života i uverenje da bi stvarno moralo biti tako. obnevideli. Kivni su na svoju bolest i na sve oko sebe. rečitom i dobrom čoveku. vrlo često. mi se uvek iznenadimo. ima izuzetaka i na jednoj i na drugoj strani. * Međutim. nagonski ljudi ponašaju se vrlo čudno u bolesti. odjednom ne poznaju više one koji su im dotle bili bliski i dragi i ne ume ju da prime njihove savete i utehe. Svaka stvar ima svoje lice i svoje naličje. susrećemo tako često da o njoj moramo da mislimo. ko ništa ne veruje. * Neću kazati ništa novo kad utvrdim da žene sve što se dešava posmatraju stvarno i konkretno. druge koje su već dozrele i otvorene. čak ni njihovu pomoć. Dok su zdravi. klica života nosi sa sobom i svest o trajanju i savršenstvu. S — Znakovi pored puta Ko ljudima sve veruje. a drugo staračko doba. druželjubivi. kao da namerno prekidaju sve veze. A kad se razbole. a šta ne. Naravno da u tom pravilu. Takva biljka trebalo bi da bude čovek. primajući je takvu kakva je u danom trenutku i računajući sa njom kao takvom. Dvaput u životu čovek je izložen jakom iskušenju da suviše govori o sebi. A ono što se zove slava ima — ma kako to nemoguće izgledalo — jedno lice i stotinu naličja. a naročito da lepo govori: samo jedno nije nikad naučio: šta se može kazati. Jer svaka. sa njegovom bujnošću i nemirima svake vrste. Boluju kao zverke.

izvode prave podvige i velika dela. susreće gde to ne očekujemo. za život čula. žalbe i strahovanja. dešava čudan proces. usrećavaju hiljade i milione ljudi. * Ima ljudi koji se celog svog života sve nešto izvinjavaju i sve zbog nečeg iskupljuju. stvaraju junaštva od milosrđa i ljudske dobrote. Ali ih ima mnogo više koji već na početku života bedno propadaju. skapavaju kao mušice. Izvinjavaju se pred gorima od sebe kojima ništa nisu nažao učinili i iskupljuju se od onih kojima ništa ne duguju. I plemenitija osećanja. 25. U stalnom dodiru sa ljudskim slabostima (a svi smo manje-više slabi i ništavni pred bolešću i goli pred lekarom) oni s vremenom upoznaju dobro bolesti i > Zgb. A dešava se da ti ljudi. To važi za sve: za rad. kradljivci ili ubojice. Da biste se spasli. za poročne navike kojih se stidite a kojima robujete. koji su na svet došli sa nizom netačnih predstava o sebi i o drugima. u svakom vremenu i u svima redovima. U tome je lek. idite napred. i što ga više plaćaju sve se više osećaju dužnicima. jer bolje neće biti. sa iz osnova pogrešnim shvatanjem ljudskih odnosa. oni plaćaju dug koji se isplatiti ne može. znači isplivati na površinu. nemojte stajati u mestu. Cesto mi se čini da je od svih naših ljudskih rđavih osobina najteže podnositi samovolju. i njegovom sposobnošću zaboravljanja. još manje pomišljajte na bežanje natrag. Samovoljni i osioni ljudi. Svaki se rđav nagon pre ili posle zadovolji i smiri. I 1958. a samovolja nas prati i goni stalno. pa i sami sebe. pod bičem svojih pogrešnih predstava. dok vam se ne ogadi. u njima i oko njih. i to u onim boljim. Idite do kraja dok ne dotaknete dno.* strah je u čoveku kao oduvek pritajen. steknu iskustvo i veštinu u njihovom lečenju. za muku duha. Kad jedno određeno stanje počne da vas muči. za nerad. i samo traži i nalazi prvi zgodan povod da ispliva na površinu i da se objavi i razvije u svoj svojoj strahoti. kojih samovoljni ljudi nisu potpuno lišeni. kao na krstu. To su nevini krivci. terajte do vrhunca. osloboditi se. jer se ona ne zaustavlja ni pred čim. ali izgube svako poštovanje prema čoveku pojedincu i svaki smisao za njegove male slabosti i kolebljivosti. nanose društvu više štete nego pijanci. pogađa gde se ne nadamo. unapred su otrovana i obesna-žena njihovom samovoljom koja može da stvara samo nered i pustoš. jer se od toga pobeći ne može. Lakše se branimo od svakog drugog zla nego od nepredvidljive i neuračunljive ćudljivosti. pravi mučenici. pored ostalog. Preterati. Nedužni. inteligentnijim. To je ono što ljudi nazivaju lekarskim cinizmom. Stoga žive razapeti na toj bezumnoj računici. kakvih u nas ima dosta. da postaje neizdržljivo. od osećajnog i misaonog nereda sirovih i surovih ljudi.' * Izgleda mi da se u izvesnim lekarima. * Životna snaga jednog čoveka meri se. do apsurda. 66 ef .

nego koji nam je dat kao celina. Isto tako ni bezobzirnosti mlađih prema starijima ne treba davati ohrabrenja ni podrške. * Naše melanholije i naše bolesti. a svoje društvene položaje doživotnim. do nepravednosti oštro. nerazdvojno povezano u ovom našem ljudskom životu. nikad: da!« — »Uvek. uvek sam. Na telefonu lakše i jasnije izbijaju neke karakterne crte čoveka nego u usmenom razgovoru. nerazvijene sposobnosti. * Cim je u čoveku počela da tinja iskra svesti. . tvrdo srce i grubu. čini sve kako bi nas što pre izvukla iz života. Kad god sam i gde god sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili preteranu osetljivost za ličnu čast i dostojanstvo. sude sve što dolazi od novog naraštaja i da svoja shvatanja smatraju zauvek utvrđenim i neprikosnovenim. sa njegovom pravilnom smenom dana i noći i godišnjih doba. ne uporedo i jedno drugom protivstavljeno. vuče. smrt nas celog veka drma. đo-K . nailazio i na ograničen um. kao i naši nezdravi prohtevi i poroci — sve su to samo razni načini i pokušaji da se čovek nekako prevede iz života u nepostojanje.: : 68 To što nazivamo ljubav prema životu nije. ukratko. svakom i svuda: da!« pa se onda vidi da ni to ne može da bude. jedan i jedinstven. udara i zakreće čas levo čas desno. vrednost i lepotu jednog određenog sveta i jednog utvrđenog načina života. gotovo po pravilu. ali samo onaj ko je sagledao i upoznao (ili bar naslutio) raznolikost sveta i neiscrpnu mnogovrsnost njegovih pojava sa svima 69 . Možda i vise. * Strogost starijih prema mlađima ne treba naročito podsticati. svima. ona mu je pokazala kratkovekost našeg postojanja u ovom svetu. nego da je spas i rešenje u tom što postoji istovremeno oboje. jer ona se javlja prirodno i razvija ponekad toliko da joj pre treba postavljati razumne brane.Jdelom drugo do vezanost za određene životne oblSe i na'vike. kratkovidu sebičnost.'Možda je tu negde koren i celog ljudskog straha od nepostojanja.* Kad u bojažljivom čoveku obamre strah onda se i?akvog treba pribojavati isto kao x onog koji je prirodno hrabar. Jer. jer stariji su po samoj prirodi stvari skloni da oštro. koji nismo tražili ni stvorili mi. sitne i krupne. I sa tog mesta krenula je ona zamišljena ljudska linija što iz nejasnog života svesti vodi pravo put večnosti koja ne postoji. * Nesumnjivo je srećniji i može da izgleda jači i dosledniji onaj ko iskreno i duboko oseća smisao. * Umesto nekadašnjeg: »-Nikada više. nego jedno u drugom. onako kao što čovek izvlači ekser iz daske.

po cenu duševnog mira i večitog spasenja. san kome ponajčešće nije suđeno da se ostvari. ili bar blizu sreće. dok glupi i neosećajni ljudi neprekidno šire oko sebe smrtonosan pustinjski dah. puna sloboda. -— Ako! Znače se bar da smo bili vatra. to je san. Svaka misao i svako ljudsko osećanje ima jedan jedini izraz koji je dopušten i koji se smatra pravim. I opšta mxika i nesreća. Xn 1956. treba pronaći. '31. oni ne mogu više da pribegnu veri. i s godinama bivaju sve teža. » Kao slepac koji s vremena na vreme zastaje na drumu i uzdignute glave proverava pravac. Bgđ. Posmatrajući ljude oko sebe. To obaranje stepena vred-nosti svega oko sebe. Za tu vrstu ljudi i ne postoje život i svet.* — Vi ćete sagoreti brzo i beskorisno. A sa čuđenjem primećujem da nisam ni u tome sam. kao iza puža. Putovanja su za mene bila uvek teška. U tom traženju i pogađanju prolazi im vreme koje bi trebalo da znači život. to je njihova svagdašnja hrana. Sloboda. ali to su izdvojene tragedije koje se dešavaju povremeno i retko.njihovim suprotnostima. ali jadnik je svaki onaj ko ga nikad nije sanjao. često i mnogo veće. prelazima i stapanjima. to su ljudi kratke pameti i tvrda srca. Svaka i najmanja pojava u životu ima samo jedno značenje koje treba pogoditi i jedno mesto koje. vidim da je broj onih koji se na putovanju osećaju izgubljeni — vrlo velik. A iza vas će ostati samo balav trag. nego padaju pravo u prazno ver je. 70 71 . tako se i ja pitam ponekad: da li sam ja u svom hodu okrenut prema životu ili prema smrti? Prokletstvo i pokor ovog sveta. svi putujemo. Ljudi u kojima se sretnu oba ta nedostatka. Oni uporno i dosledno svlače sve na niži plan. Istina je da nesreće. kad bismo zaista imali sve ono što zavidljivci koji nas okružuju misle da imamo. i kad bismo sve to imali onako i pod onakvim uslovima kako to njima izgleda. * Mi bismo bili potpuno srećni. to su pustinje u ljudskom društvu i od njih dolazi najveća nesreća. Iza vas će ostati sami pepeo. Kad racionalni ljudi — pod udarcima sudbine — počnu da sumnjaju u moć i vlast razuma. mogu ponekad da dođu i od ljudi jakog razuma i dobra srca. Postoji jedno shvatanje hrišćanstva koje samo po sebi stvara ne ljude nego mučenike koji pate bez jasnog cilja i pravog smisla. samo taj može biti smatran pravim i potpunim čovekom. Pa ipak.

Drugo. o bogu i satani. Otud vodi poreklo i ljudska misao o bogovima. Preci su nam davno pobegli iz planine. sa zrelim dobom i — sa mirovanjem posle smrti. u jednom ili u drugom pravcu. 7 . ili svom savršenstvu. smeška-jući se nesigurnim osmejkom koji treba da pokaže kako je se ne bojimo. oni gube iz vida da starost nije neko izdvojeno i naročito stanje. Mladi ljudi ih i ne razumeju. a ona isto tako. Potpuno smo mirni i hrabri jedino kad smo u društvu ili kad smo okruženi zidovima uređene i sigurne kuće. čas se kezi pokazujući zube i odajući krvožedne namere. anđelima i svecima. i što se usuđuju o svačem svašta da kažu.' * ili dobroti. nama pojedini ljudi mogu da izgledaju kao čudovišta i izuzeci po svojoj zloći > Borba 1. Pesimizam u službi života. i to ne samo u mladosti i u zdravlju nego sve do poslednjeg dana i minuta. i izražavaju ga svakom prilikom.' * Preterano vajkanje na starost i njene mnogobrojne nezgode i teškoće. to je slabost mnogih inače vrednih ljudi. m 1957. ' Napomena u rukopisu: (NJegoS). Njegova jedina dužnost bila je »da klima glavom u znak odobravanja na sve što sultan kaže-«. To su ljudi koji sve uče i mnogo nauče. oni misle da sve znaju. to je još gore — pustinja i smrt. čas opet bežimo od nje. Zbog ograničenog poznavanja prirodnih zakona i stvarne ljudske prirode. Ta mišljenja su obično preterana. Ali mladići i starci koji nemaju mišljenja. oni ne pomišljaju da to stvarno nikog ne zanima. Starci i mladići obično imaju mišljenje o svemu. Trebalo bi živeti i raditi tako kao da neki oblik večnog života (i u njemu neka čovekova lična odgovornost) zaista postoji. samo ne jedno i to najvažnije: kako sa što više dostojanstva ostareti i što pristojnije umreti. čas se umiljava. Ali noću i tu dopire malo straha od planine. logično povezan sa mladošću. šume i divljine. Cas je gladimo. Mi se prema planini ponašamo kao prema pripitomljenoj zveri. Zato što mogu. jer i sami isuviše dobro poznaju terete starenja i starosti. a njihovim vršnjacima je takva kuknjava odvratna.u nama živi urođen strah od planine. Kod mladeži ona idu suviše unapred. Postoji priča da je na dvoru nekog sultana bio naročit činovnik čija je titula glasila: evetefendija. nego sastavni deo našeg života. a u isto vreme znati da takvog života nema i ne može da bude. Jedno i drugo je izvor mnogih zabluda i često postaje nepodnošljivo i smešno. Nedostatak filozofije! Prvo. a kod staraca zaostaju. i još imati snage da se to saznanje stoički podnese. ali se ni do danas nismo oslobodili sećanja na nju i straha od nje.

s .

on u svojim mislima nosi saznanje o nesavršenst vu ljudskih stvari i prolaznosti svega na zemlji. Dok čovek živi sam.wrtf)ptr^mmmmr»m-f * Društv ene promene. A kad se oženi. i sa mučnom nelagodnoš ću oseća da to isto oni posmatraju na njemu. on sve to posmatra na drugom tj. na svojoj ženi i deci. . Covečanstv o mora s vremena na vreme da promeni rame na kojem nosi teret koji se zove život.

Otišao sam. S t vaš život mnogo mirniji i vi sami izgledate mnogo lepše u njemu. m .vi imate od samog početka jednom zauvek određen stav i ne osećate potrebu da se upuštate u slične borbe i obračune. Iza mene je ostalo sve što su ljudi rekli. kao zlatna magla negde iza toga brega. Zato je To je najteži način života. kao pramičak magle koji se gubi. poneo sam na dlanu jedne ruke. A sve što su uradili. nekad slabije. Treba živeti za budućnost. branite se samo koliko je neophodno. boriti se protiv onog što čovek vidi i oseća pred sobom. nekad jače. a za nešto u što treba verovati i što se samo naslućuje. tvrdo i ogromno kao granitni breg. A ne mislite na njih kad niste na to primorani. u dalekoj daljini. stvarno.

sve je to van vašeg znanja. što ga većina njih izbegava? Seti se samo šta ti misliš o njima. Vi poznajete sporedni. a za mene strašan odnos! 7 . bila je uvek daleko od mene. daleko od vašeg pogleda. ono što sam mogao da budem i značim. a sve ono što sam uistinu bio i. a šta sam o sebi. to je jedini mogući oblik dodira između nas. Zašto se čudiš što ljudi ne traže tvoje društvo. pogotovu. ravnodušnost ja nisam nikad ni želeo ni osećao. koja se zove ravnodušnost. čak ni u časovima bolesti ili potištenosti. Ta najgora vrsta smrti.Ne. sve što bi moglo nešto da vredi u meni. — Potpuno naopak. najmanji i najmanje bitni deo mene. I sve će ti ili b razgovora i sporazuma može * da bude između K vas i mene? Nesporazum.

Sve što sam uradio. kao zanimljiv. kao da nam to nije dosta. i neprestano ponavljate: »Sve što je zemaljsko. u stvari. uradio sam sa tom mišlju i tim osećanjem skrivenim u sebi. ono što treba da bude i što je tek na pomolu puno je strepnje i neizve76 snosti. i stalno nam izgleda da nam događaji daju za pravo. »otići predaleko«. i sve nam nerazumlji-viji. Mi se stalno plašimo da će oni koji su »ludi i mladi« pogrešiti. što sve oko sebe merimo svojom potrebom za mirom i nepomičnošću i svojim. 77 . Ali starost je takva. uživajući bar nešto od tih slasti i dobara. sve se više osećamo odgovornim za sve i svakog. nije pravilno radio. dobro ili zlo. snagama i sposobnostima. i prestiže. a vezani za život zauvek i nerazdvojno.starost donosi. od istinske brige za stvar. stvara kod nas iluziju nekog predviđenog i ustaljenog reda. nego od našeg straha i nemoći. I prvo i drugo zauzimaju mnogo mesta u mom životu. žedan života i željan svega. briga i kolebanja. Ono što je prošlo za mene je. ali oni sami ostaju takvi kakvi su. učiniti nešto opasno i nepopravljivo. Ono što se dešava oko nas puno je nemira. jedino jasno i jedino — moje. Čini mi se! Veći deo života proveo sam smatrajući se potpuno izgubljenim čovekom. Sto manje imamo snage da utičemo na tok stvari oko nas. kad sam. Možda mi je bilo osamnaest godina. umoran od borbe sa svojim telom. Minuli životi i događaji jedini su koji uistinu postoje. Ali. * Prividna ravnomernost prirodnih pojava oko nas. ni prvog dana kad je prohodao. možda i manje. Tome nas uče sva zemaljska dobra i uživanja!« Dobro. Čini mi se da ću umeti dočekati smrt kako sam i život primao. verujem vam na reč. mi sami pronalazimo nove povode nezadovoljstva. nepromenljivi i večiti. da smo opominjali na vreme. kažem ja. mirno i hladnokrvno. prolazno je i ništavno. to je veliki časovnik koji nikad. A ceo taj naš svet. Pri tome ne primećujemo da najveći deo tih naših briga ne potiče od stvarne ocene položaja. dobro. ali o onom što je prošlo ja mogu mirno i slobodno da razmišljam i govorim. Tada ću vero-vati još bolje i čvršće u njihovu prolaznost. sama po sebi. zapisao u svoju malu džepnu beležnicu: Vi kažete. jer imaju sve svoje dimenzije i ne mogu slagati ni prevariti. da smo sve tačno predvideli. besmisleniji i opasniji izgledaju postupci naraštaja koji nas stiže. mnogo sitnih i krupnih briga i nezgoda. koja nam omogućava da kratko živimo i još kraće zadovoljavamo svoje nagone. nesporazuma. verni i jasni. a ne mladalačkim potrebama. od toga što nismo više mladi i ludi nego stari i — ludi. ali da niko nije hteo da nas posluša. jer drukčije ne može biti. Stalno imamo utisak da će bez naših saveta i upozorenja sve krenuti nizbrdo i u propast. ali pustite me malo da se i sam u to uverim. može se samo ljudski sud o njima menjati. posvećeni smrću i nestankom. netražen poklon.

kod svih rastanaka. tako je to otkad znam za sebe. da je za pojedinca kao i za ceo naraštaj presudno i glavno: koja su pitanja sebi postavili od samog početka kao bitna. možda više i bolje podvige. odbi jaju od svega što klija. čoveku se na mahove čini da »mišljenja« i »uve-renja« grupa i pojedinaca i nisu toliko važna sama po sebi. posle smrti žali samo jedno. smela mišljenja i jaki izrazi — to su neprijatelji starosti. zdravi ljudi bore i brane kako najbolje umeju i mogu. Eto. vetar. a dosad smo uvek. naravno. novi pogledi. muka koju nosim. zbog njih sve teže podnosimo mlade ljude i nove misli oico sebe i. Tada nastupaju dva-tri dana i. Studen. ali najmanje bolan od svih rastanaka koje smo poznavali. To znači po dvatri puta dnevno. propustio ili zaboravio. A nije ni tako Iako ni jednostavno peti se ili spuštati svaki put kad je to potrebno. ali zato sposobni za dru^e. kojim putem i na koji način žele i mogu da im traže rešenje. Živeći nešto duže. oštri tonovi. Strahovito patim od stalnog i mučnog osećanja da sam nešto skrivio. dve-tri noći neopisivih muka od kojih su ljudi valjda i pozajmili svoju predstavu 0 paklu i paklenim kaznama. to je lavirint u kom živim. kako su ih postavili i. govorim još sa visine (ili iz nizine) onog posla na kome u to vreme radim. tama. a za koju niko nije kriv.Takozvani praktični ljudi bili bi vrlo korisni i zasluživali bi svaku pohvalu i poštovanje kad od te svoje praktičnosti ne bi hteli da naprave smisao života i razlog svoga opstanka. rana se odmah da na zlo i bukne kao otrovana. * Nemojte se ničemu čuditi! Treba da znate da ja često i kad govorim o realnim stvarima svakodnevnog života. Jer. zaparaju lako njegovu unutrašnjost. oni draže i zbu njuju ostareo organizam. nagli pokreti. naročito. naročito erotskim uživanjima. Veliki rastanak. Sukobi i borbe života u kojima se normalni. ' 78 n . ali sigurno je da je tako. kad ostarimo. Ah. oni nas. niče i raste oko nas. manja ili veća (priroda i dimenzije te neprijatnosti i nisu važne ni presudne!). sve nepodnošljiviji bivamo onima kojima se žuri i kojima se živi. onda mi se obično desi da stvarno nešto propustim i zaboravim. . prateći ljude i njihove sukobe. Zašto je to tako. ja valjda ponajmanje. opravdanje za podjarmljivanje i terorisanje svih onih koji su lišeni toga praktičnog smisla. Za procenu jednog čoveka i pogotovu jednog društva presudno je gde se u njemu na skali važnosti nalazi i koliko mesta zauzima potreba za čulnim. žalili udvoje. A kad učinim napor i oslobodim se toga uobraženja. za njega su postali fantastični podvizi nadljudskih razmera. Neka neprijatnost. Onda će doći smrt. ili jarka svetlost. u isto vreme. ali uvek na tvrdom tlu stvarnosti i sa živim ljudima od krvi i mesa. ili učinim nešto što ne treba. vrlo je teško objasniti.

a i kad jesu. Jer mladi ljudi. a da starost nije drugo do mladost koja je prošla. * Sve u prirodi je u stalnom grčevitom kretanju. bilo da opada i umire. nisu skloni samoposmatranju. Trebalo je živeti. i jedino i mogla biti opisana. tj. vreme opadanja ili oronulosti. nije ono pravo. i ostvari svoje težnje — neizbežno ga čeka udarac o tako blizu granicu ličnog života. ono što oni misle da ih čeka. iako u stvari samo mladost i postoji. i čine to sa zadovoljstvom. A ukoliko su stariji. on je prividan i opet u službi kretanja. Prirodno je da je čovek. zbog svog opstanka i održanja. U njihovoj potrebi za pričanjem o starenju i starosti krije se i žal zbog izgubljene snage i minule mladosti. mrzeo i mučio sam sebe. Ako mu i pođe za rukom da se probije kroz sve prepreke. po pravilu.■iiiiiiitiaii Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. zaslepljuje ih svet oko njih i zavodi ono što ih čeka. Tako se može reći da mladost nije nikad pravo ni potpuno opisana. jer zreli ljudi to mogu. savlada sve pretnje i nedaće. Njih vode nagoni. vrlo rano došao na misao o jednoj stalnoj tački koja bi bila oslobođenje od robovanja tome strahu na koji je osuđena »natura« i sve u njoj. Ne postoje žene ružne ni smešne ni odvratne po onome što im priroda oduzima ni po onome što s vremenom gube od svoje lepote. koja im uvek izgleda kratka i nerazumno iskorišćena. posredno tj. u kome je planuo zra-čak svesti i osvetilo prirodu oko njega. bilo da se rađa i nastaje. Mladost je uvek opisivana. posma-trana je i opisana u svim svojim fazama i pojavama. Mira nema nikad i nigde. po sećanju ili posmatranju opisivali mladost. po svojim manifestacijama i svom dejstvu na okolinu. nego po onom što one same žele da joj dodaju. U tom kretanju je sve što živi osuđeno. nepravde i udarce koje im je zadavao. to nije isto. * Covek je tragično biće kratka veka. 6 — Znakovi pored puta . na od-branu i na stalnu pažnju koja kod čoveka dobiva oblik sveštenog straha. A nije trebalo. lakše bi mu praštali sve uvrede. i ako ga ima. Starost. nisu sposobni da se sagledaju u celosti ni da se trajno udube u ono što vide. I Islam smatra morsku vodu nečistom i prema tome nedozvoljenom za ritualno pranje vernika pre molitve. 80 Ne znam da 11 sam spavao^ ali znam da sam sanjao. Da su ljudi mogli da znaju koliko je on prezirao. i strah od potpune oronulosti i praznine koju u njima otvara misao o neminovnoj i bliskoj smrti.

da u rođenoj kući čovek nema gde da ostavi stara pisma i stare fotografije. samo u tom što negodovanje novorođenčeta 82 Kad ljudi počnu da stare. našom krvlju i svim našim snagama za svoje nama nepoznate ciljeve. * Ima ljudi koji su — ako ih okolnosti na to primoraju — pre voljni da. poverenjem.Mi smo takvi ljudi i živimo oduvek pod takvim okolnostima da za svakog od nas. po nekom čudnom i paradoksalnom pravilu. A povremeno blesne u nama svest o svemu tome. ostavljaju nas kao praznu. osvetli naš nemoćni jad. nestanku u susret. u isto vreme. Tako se uz pratnju iste ili slične muzike i pojavljujemo na zemlji i srahranjujemo u njoj. taloži i razvija u sebi sve ono što zamračuje vidike i smanjuje životnu radost. za toplinom. sve radi protiv njih. Između te dve krajnosti. postao uži. smanjivanjem mogućnosti i sužavanjem izgleda. čistotom i oda-nošću. Nepoznate i nadmoćne sile oko nas i u nama služe se nama. upo-redo sa opadanjem svih snaga. Njihovo telo uporno. kreće se čovek stazom svoje starosti. beznadežnost i očajanje. Razlika je. * Starci stalno pate od dve pogrešne predstave. pa se opet ugasi. naprotiv. može sve doći u pitanje. gotovo u svakom trenutku. naravno. samoubilački luči sve nove otrove koji im zagorčavaju i skraćuju dane života. Vara nas ovaj svet od trenutka kad oči o+'"^o-rimo do onog kad ih jednom zauvek sklopimo. Prvo. da je svet. u ostarelom čoveku se. zlovolja. javlja odjednom preterana želja za savršenst\^om u svemu. dok starčeva mrzovolja prati poslednje dane njegovog zalaska. Po svojoj prirodi i ja spadam među njih. a naprotiv. nego sve u njima i oko njih. da je na ulicama i u vozovima mnogo više sveta. * Plač nejakog deteta u kolevci i gunđanje i »pesimizam« starca pri kraju života istog su karaktera i porekla. I kao da to nije dovoljno. Iza jednog i drugog stoje isti uzroci i slične pojave. ne samo vreme. nastojim svim silama da ne budem doveden u takav položaj i prisiljen da između ta dva zla biram. 6» 83 . njihov glavni neprijatelj. obe podjednako ne-tačne. i usponi jači. Drugo. da se do svega teško dolazi. da je sve oko njih veće nego što je nekad bilo. a u isto vreme nesposobnost da se to ostvari i potreba da se svoja nemoćna zlovolja bar recima ili samo zvukom izrazi. Zime su oštrije. Njihov duh se slepo odupire svemu što obnavlja. Nezadovoljstvo sa svetom oko sebe i želja da se on menja. a u isto vreme sve veća biva potreba za tim istim ljudima. blesne kratko i slabo. Ali ja. razdaljine duže. označava početak njegovog uspona. podmlađuje ili bar održava u snazi i svežini. sasušenu mahunu na zemlji. Rastu sumnje i hladnoća u odnosu sa ljudima. I kad nas istroše i sažegu. kao nevine žrtve. nepravdu snose nego da je drugima čine. a kao posledica te lude želje: nezadovoljstvo samim sobom i (još više) drugima. nemilosrdno nesavladljivo i neobuhvatno.

odasipa tamo gde se presipalo. Tu se pitanje ljudskog postojanja pravo postavlja i — ukoliko to zavisi od čoveka — do kraja rešava. ili reci. Cim vidiš da neko. vivite lieti! Budite radosni kad god vam se za to pruža mogućnost. u razgovoru. kazuje sve što je ostalo prećutano i nerečeno. ovde gde sada stojimo. — znaj da nije dobar čovek ni na dobrom putu. imosimo red i smisao koji u stvari ne postoje? Dvaput bivamo. To je mesto gde istina sja kao sunce koje ne zalazi. kažnjavani za naše lude i »grešne« želje. i kad god za to nalazite snage u sebi. a ostala im samo sposobnost da pate!) 85 . — Da! Budi hrabar. sa stidom i očajanjem uzalud bežimo od svoje sreće. Prvi put kad patimo što ne možemo da ih ostvarimo. » Sta su naše igre u detinjstvu? Nejasno sećanje na nešto što je bilo. iskren i postojani SovekoIjubiv. ili bi moglo da bude? Ili.I što duže traje ta igra. ili čak samo namere. bez potrebe tumači tuđe postupke. (Njihova propinjanja su ćudljiva i nezdrava. ispravlja sve što je ikad bilo naopako i krivo. i drugi put kad. da smo uz put nešto zaboravili. " ^^ Dum sinunt jata. sama sebi cilj i svrha!) A minut čiste radosti ostaje u nama zauvek. to mi sve'življe želMo njen brzi i konačni kraj. gde pravda caruje. Ali kad vidim ljude koji su nepovratno izgubili snagu i mogućnost da žive (mrtvi su. To važi naročito za slavu i novac. uvek skloni da u svemu tražimo zakonitost i logiku. njihova zadovoljenja nesigurna i kratkotrajna. vraća sve što je utajeno ili oteto. možda. kao sjaj koji ništa ne može zamračiti. 84 Najveće ljudske tragedije i najteža stradanja ne mogu do kraja da pokolebaju u meni veru da je život vredan da se živi. koji su u stvari presude. pa to je lepše od svih snivanih rajeva i utopija! Može li biti da takvo mesto zaista postoji? Ako postoji. —Ah. videći svoje želje ostvarene. dosipa onom kome je zakinuto. razuman i pravedan — i ono će biti svuda gde tvoja noga stupi i tvoja reč odjekne. Tu se saznaje i objavljuje sve što ]e među ljudima bilo skriveno i tajno. ili bar moglo biti? Ili slutnje nečeg što će biti. samo puka igra slučaja u koju mi. i izvodi samovoljne zaključke i donosi stroge sudove. Ono je među nama. —Kažu da postoji negde mesto pravog suda i pune istine. I kloni ga se kad god možeš. može li se znati gde je i kako se dolazi do njega? —Može. potrošili uludo i svoje i ono što nije naše i u što nismo smeli dirati. izgleda. ___ ?!? Cesto nas prati osećanje da smo u nedozvoljenom deficitu. jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva.

Život nas načne negde duboko u nama. U mladosti. gole i šumovite. Život mnogome od nas prolazi u borbi sa svojim rođenim čulima. ali od te nedoslednosti malo ko može da se odbrani. nepri-metno i neosetno označi mesto sa kojeg starenje treba da otpočne svoj rad. kad znamo da mu je sav smisao i sva vrednost u tom što je prolazan. A u starosti patimo od njih ne manje. nikad moje zanimanje za sve oblike ljudske delat-nosti nije bilo dublje ni svestrani je. Teško onom koji mora nekog drugog (pa ma ko taj bio) da unizi. a samo jedan trenutak i nekoliko pedalj a zemlje dovoljni su da taj isti čovek mine kao da nikad nije ni postojao. i ja duboko žalim sve što je osuđeno da se rađa. samo drukčije. drevne ljudske puteve i vekovna boravišta. nisam osećao bliži životu. I upravo ta bliskost sa suštinama pojava oko mene iz iva na mahove misao o bliskoj smrti. rodi i odraste. da bi se on sam izdigao. visoke planine. Bezimeni morski talas vezuje me brzo i neposredno sa morskim putevima u dalekoj prošlosti. isključeno iz opšte struje plodnog života i postojanja. Sve što je dobilo ime i što se može označiti brojem ili znakom. u dugom i strašnom očekivanju konca. čuvena u prolazu. zamrači se u meni i moć rasuđivanja i snaga životnog nagona. žuti cvet od šest latica sa beskrajnošću rasta i plođenja. zbog njihovog naglog opadanja i dotrajavanja. dotrajava i nestaje.kako traju dane izvan života. sa sudbinom celokupnog. i mala mesta razasuta obalom. naša čula su svojom besnom i anarhičnom aktivnošću pravi krvnici našeg života. * Sve ljudima. čini mi se. osuđeno je na jalov život i patnju. večno ugroženog čovečanstva. čovek dolazi sam sebi ne samo smrtan i prolazan nego kao da nikad nije ni postojao. Gledajući po ceo dan i dobar deo noći more. a najobičnija reč. A ta misao i sama je kao mala smrt. kad nam izgledaju svemoćna i preča od svega. a ono onda nastavlja i dovršava posao. Ludo je zamerati životu što prolazi. da traje. * Umirući (ili tačnije rečeno: misleći o svom poslednjem času). ili bolje rečeno: da bi imao iluziju da se izdigao. 87 . 86 Nikad se. je svirepo prema starijim i slafjijilp Toliko mesta i vremena treba da se čovek začne.

ma kako ih pažljivo slušali i ma šta im odgovarali. samo onaj koji ga prezre od prvog dana i sata. Dobro mi je. ona mene. ni misli koja je tu potrebu i taj izraz rodila. Ljudi koji iskreno i duboko preziru tele i sve što je telesno žive dugo i dobro a. Predmeti oko mene zadaju mi boL 88 8R . Sad.>iMiitiiMia^^ Stigao sam. a nisam bio. Koji to može. plotski ljudi i čulnici žive nezadovoljni i nezadovoljeni. pet ili deset godina. U stvari. bolje i dostojnije? Smrt će doći i tamo. Nesreća je u tome što tako često. ne kažem ništa. Kad pomislim da sam se nekad čudio zabelešci Paul Valery-a o besmislenosti putovanja. tri.jMtiažto^. ako ostane ovakav kakav je. Nije nikako i nije ništa. i što uopšte možete da mi kažete. živeću još kratko. Oni misle da se preko jedne laži može. Tako misli čovek dok vas sluša. Sve ostalo. preći kao preko mosta koji posle ostane iza njih. Takvim našim prohtevima i ćudima. a ne robuje mu. Bez objašnjenja i bez ostatka. kao vrsta. bude nestajao sa nje. ne vredi i ne znači za mene ništa. na mesto sa kojeg nikad nije trebalo polaziti.. Ma šta ljudi govorili nama ili oko nas. Završen krug. Nije ni strašno ni veličanstveno. mi kvarimo svoj kratki život više nego što nam ga truju i zagorčavaju ljudi i prilike oko nas. Covek se čudi otkad postoji na ovoj zemlji i. potpuno i zauvek. naprotiv. kao iz razasutih slova. Kad kažem »krug«. to je samo ostatak stare navike da se izražavam slikom. Kao kad se završava krug. izgleda. i umiru uvek žalosno i uvek prerano.ižiui. ali to je ne-tačna samooptužba.«t». Očigledno da sve što je bilo nije trebalo da bude. otprilike. a sad bih je i ja mogao napisati i potpisati! Izgleda mi kao da sam izneverio svoju lutalačku mladost. može se reći. Zar nije bolje ostati kod kuće. kojima ne možeš videti cilja ni smisla. bez obzira na godine starosti koje dočekaju. možda ni toliko. kraće ili duže. javno ili tajno. hoćemo da budemo ono što nismo. čudiće se tako i u trenutku kad. ili da ne budemo ono što smo. čim se rasprši zvuk te reci — »krug« — neće više biti kruga ni potrebe za izrazom. kad postojim zaista.. izgleda. zlo ne može biti. slažeš uvek isti odgovor na uvek ista pitanja. mi u stvari mislimo uvek jedno isto: tu sam u svetu. sa svim ovim što mi sada govorite. - * Putovanja? Čemu? Zašto tražiti tuđa lica i nove predele da iz njih. Ali sad je zbilja kao da nije ni bilo. a ne znam kuda idem ni zašto se mučim. sa ljudima koje nisam ja sam izabrao. sa nešto veštine i brzine. To je glavno.. Izneverava. Čuđenje je naličje naše svesti o postojanju.MMii. živim pod nametnutim uslovima. nepotreban i neupotrebljiv. Dugo sam govorio za sebe: jesam. dok oni nastave svoj put ka cilju koji je sav od stvarnosti i istine.. Jer je robovanje telu teško..

u toj tobožnjoj praznini i pustinji od koje te sve odbija i vuče natrag. ali ćutim. hteti učestvovati u svemu. Bože moj. nego zemno vreme našeg jedinog života. u jalovoj nadi da bi je tu mogli zadovoljiti. ne primećujući da to ispred nas nije nikakva ledena ni ognjena pustinja. Od svih ljudskih strahova taj ima najmanje osnova i opravdanja. često. kad se poslovi javljaju sa svih strana. — Hteo bih da kažem. To je. vi ćete bez reci i razgovora saznati o njemu više nego za mesec dana stalnog druženja. 91 90 . Čudno i samoubilačko ludilo koje na mahove kao smrtonosan plamen zahvata slaba i ograničena ljudska bića: hteti biti sve. ispreči se pred čovekom pustinja vremena. kako im se sve lako prašta! Nema dana da im čovek ne pozavidi. a sa njom prenose i svoje kratke mere i bedne račune. a ipak šlepa na najgori i najstrašniji način. bežeći od nepostojeće pustinje dugih časova i praznih dana pred nama. izgleda mu opasna i neprelazna. ono se nalazi upravo tu. Nesreća je stooka i svevideća. još u detinjstvu. karakter i ćud. Vrlo rano. a i kad dopru. poslovima koji nas ubijaju.i'iTitiiiMiiiiiiiiii« Čuvajte se ponedeljka! To je dan kad ljudi na vas najviše navaljuju. Nigde bolje i brže ne možete upoznati čoveka. jer počiva na iluziji i samoobmani. ili nedostojnim razonodama i porocima koji nas prvo sramote pa zatim uništavaju. Ljude bi trebalo zarana učiti da se ne plaše vremena. bez potrebe. Coveče — hteo bih da kažem sebi i drugima — ako postoji nešto što može imati nekog značenja i stvarne vrednosti za tvoj život. To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti prenose na opšti plan. Tako. * Njih je život naučio da se ne boje smrti. dan prenagljenih zaključaka i suviše brzih odluka. njegovu pravu narav. mi nismo skloni da ih poslušamo. Unesrećujemo se kao zaslepljene ptice. * Znatan broj nesporazuma. da ga brane od opasnosti koje samo oni vide. nego kad ga posmatrate dok sedi za volanom automobila i vozi. i spreman je da prihvati sve što ga spašava od nje. kad takve opomene i dozivanja teško dopiru do našeg sluha. kako se s puno razumevanja i obzira govori o pokojnicima. jer vidi i ono čega nema. — Takva je bila većina Vuko-vih glavnih protivnika. Od takvih duhom malih ljudi postaju često veliki gonio ci novih istina i mučitelji ljudi. mi trčimo ludo u susret zlom slučaju i tuđim ljudima koji nas iskorišćuju. Sedeći pored njega jedan sat. sukoba i nezgoda u duhovnom životu jednog naroda dolazi otud što mnogi nepozvani i nesposobni ljudi osećaju potrebu da brinu narodnu brigu. njegovu >vdu-šu«. naš nasušni deo u postojanju. A šta bi vredelo i da to kažem. da »strepe« za budućnost naroda. Ponekad i po dvaput u jednom danu.

čini im se da umire ceo svet. ali od njih primiti. Vaskrsnuo sam iz tog stanja između smrti i života i vratio se na put svoga starog i znanog postojanja. I krenuo sam napređ — još jednom: napred — ne sećajući se ničeg od onog što ostavljam iza sebe i ne misleći na ono što me čeka. tonete. što u očima onih koje ne cenimo ostajemo večno kao neblagodarni i nečasni ljudi. Opet sam osetio tešku ljudsku brigu ali i svetlu želju za pokretom. rečju i delom. jedan po jedan. samo most koji vitim belim lukom vezuje moja dva radosna dana. koji je ogluveo i živeo jedno vreme gluv. Jer. isto onako kao što su oni kretali pre četrdeset ih pedeset godina. pomišljajući neprestano da sve to jednim pokretom bacim od sebe i da svima pokažem da sam odavno izgubljen.Cesto se dešava da nas ljudi koje ne volimo i ne-cenimo obasipaju svojom pažnjom ili čak svojim poklonima i uslugama. krenu u podvig koji se zove ljudski život. Prvu. * Nekad je san bio za mene samo srebrno polje tišine. A ona je jedini pravi i savršeni lek svakom bolu i strahu. pa mu se onda odjednom vratio sluh. mi se u sebi ne osećamo ni najmanje obavezni da ih vratimo. jer ako se desi da u trenutku slabosti popustimo i primimo ih. Pri tom gube iz vida stotine i hiljade beba koje se u isto vreme rađaju i mladića koji dorastaju i spremaju se da svežim snagama 92 Mislim da mogu kazati da znam kako se oseća čovek koji je bio šlep pa progledao. pitajući se svakog trena čemu sve to činim. Probuđen mesečar koji još nije pustio jauk ni pao. drugu. učiniti neka usluga. sećanjima i predviđanjima. Ima ih u vama i oko vas. plaši vas smrću. Opet sam čuo šta govori voda svojim žubo-rom. i sa vedrijim izgledima. nerazumljivo i neočekivano. jeo i spavao. vi nailazite na dotad nepoznate bolove. Hodao sam i govorio. i da bi mogao što duže da vas drži u svojoj vlasti. na početku druge polovine noći. Videći kako se. probudite sa nepodnošljivim osećajem da padate. ima ih u vašim mislima. to nije smrt. samo postojanje kao takvo. Godine koje se množe otkrivaju nam postojanje i prisustvo bezbrojnih i raznovrsnih bolova. da je moje postojanje prividno. da posle uvek sami sebi prebacujemo što dugujemo gorem od sebe. gube njihovi vršnjaci. Takve usluge i poklone ne treba primati. spao sa mene sav teret. Neožaljen pokojnik koji svoju smrt nosi u sebi kao stidnu tajnu. Kada se u tami. to vas život boli. nikako. Opet su dani bili osvetljeni smislom i putevi radošću. i stoga primećuju mnogo bolje i više one koji umiru i odlaze nego one koji se rađaju i nastaju. i da se gušite. ali nijedan ne ubija. svaki od njih izgleda neizdržljiv i smrtonosan. Više od dva meseca živeo sam — ako se tako može reći — životom mrtvaca čija smrt nije prime-ćena i kojeg samo zbog toga nisu još sahranili. Stariji ljudi okrenuti su ka ishodu i kraju života. a od toga imamo dvostruku štetu. Njima se može još. a možda i bolje i hrabrije. to što vas budi usred noći i sučeljava sa bolom. . A onda je odjednom.

njih svi znaju koji znaju mene.Kad mislim na moja razna putovanja. da bi se proverilo u čemu je stvar i kakva je priroda toga nesporazuma. vidim da ih ima od dve vrste. svetli i laki njen deo. I stoga — ja ćutim i živim. kao organska potreba i prirodna posledica mog duhovnog i fizičkog razvoja. šta ume i zna. žudno i žedno smo primali sve što nam je pružao. jer sam ih godinama osećao na sebi. I ne kretati pre toga ni napred ni nazad. nemoguće je kazati išta o promenama i preobražajima koji te događaje prate. Nisam lud. Ako se desi da se između vas i onih koji su sa vama. i sa kojima želite i morate da budete. bez mesta. ja to ne bih nikad rekao. Neće i ne mogu da me prime. Treba odmah stati u mestu. javi nesporazum — to je signal. Verovatno ćete se nasmejati mojim racionalnim i celomudrenim sudovima. znači da sam onaj koji treba da budem. a sa ovih drugih vraćao sam se iznuren fizički i osiromašen duhovno. pošto smo lakomo iskoristili onaj prvi. Sve što se od nas sada traži to je da sa strpljenjem. To ne bi bilo pravo ni pristojno. a doskora. nego šta može i srne da kaže. Ja bih mogao kazati kakvi su ti događaji. To je bilo lako. o sebi i o drugima. Ja bih se tako lišio upravo onog od čega i zbog čega živim. Između vas i starog društva postojao je jaz — nesporazum. hrabrošću i nešto dostojanstva izdržimo i podnesemo 94 I Tako oduvek čovek u čudu i nesnalaženjti stoji pred čovekom u sebi i pred ljudima oko sebe. Tako se mnogi nesporazumi objasne i mnoge suprotnosti približe na najprirodniji mogući način. svakog dana. jer događaji koji nas udaraju. Jedna. donose i mogućnost velikih. Ona prva pričinjavala su mi radost i donosila i zadovoljstva i duhovne koristi. Nije to rđavo. * Kako da se očuvaš i održiš među ljudima kojima nije toliko važno šta je čovek po sebi. pri svakom poslu i na svakom mestu. A na kraju. ni kakav je u toku dugih godina. Smeh je zdrav i leko-vit. koja su sa mnom zajedno izrasla. Smeh pročisti i osvetli atmosferu. drugi. 95 . Druga. Iskren ljudski smeh pomaže nam da jasnije vidimo i bolje i blaže sudimo ono što nismo mi. Evo jedno jutro kad život izgleda podnošljiv. koja su se nekako uzgred i slučajno prilepila za mene. na jednoj stranici novina. I to je bilo dobro i prirodno. u jednom trenutku. A to je dobro. Ali teže je. neočekivanih unutrašnjih promena i preobražaja. to jest na svom mestu. teži i tamniji đco te igre. To bi značilo ogrešiti se o pravila igre koju smo prihvatili i priznali. dok je to još bio. koja su mi nametnuta od okoline i koja sam zbog svoje lakomosti i nepromišljenosti prihvatao. iako su stvarno iznad mojih snaga i izvan mojih želja i potreba. oni su i učinili od mene ovo što sam. Zaliti se na život? Zašto? Zaliti se sada kad nije više ni lep ni lak. pa dižu ili satiru. Uostalom. zašto da se ne nasmejete. A sve i kad bih mogao.

u svemu. upotrebljavano i zloupotrebljavano telo što brže i što lakše skloni sa lica zemlje. To je njegovo vreme. on često živi. nesrećna ili čak srećna. kao njen opozit i korektiv. » Najštetniji su i najodvratniji. Postoje onolike pravde koliko su puta tu reč izgovorili ili napisali oni koji su trpeli (ili mislili da trpe) nepravdu. * Covek je sazdan tako da i ne može uvek govoriti istinu. Kad stanemo da od ljudi i događaja oko sebe očekujemo mnogo više nego što oni mogu da nam daju. oni ljudi koji ne umeju i ne mogu da žive drukčije do lažući i varajući. Mnogi ljudi primaju i posmatraju život i svet oko sebe na jedan način koji bih ja nazvao — vulgarnim pesimizmom. Sto je još gore. roman ili film. ipak u nekom slučaju ne desi. sa malo preterivanja. a u isto vreme i najviše za žaljenje. Ako se to 96 Mi. Povodi mogu biti razni. uživao i patio.Treba izdržati do kraja. Pravda — to nema sadržine. deca. ako ih ima. kazati da svaka žena ima svoju unapred određenu dozu suza koju mora u toku svoga života da isplače. Ostaje još samo pitanje šta možeš da kažeš na to ti. A vrhunac njegove tragedije je u tome što je u njemu probuđena svest da istina postoji. i kakvi su tvoji dalji izgledi. jer su im laž i varanje sav alat i jedini zanat. Kolika je suma tvoje patnje. »ti« koji sebe zoveš »ja«. a da je bez nje život lišen smisla i dostojanstva. još manje je sposoban da je stalno i u svakoj prilici brani i da se zalaže za nju. rastao sa njim. kao što je i vreme rođenja i uzrasta bilo njegovo. sve i kad to želi. Pa onda dođe vreme da se to dugo negovano. Pravda! Koliko je puta izgovorena i napisana ta zvučna reč koja uistinu i nema svog sopstvenog smisla i značenja. radi ili čak gine za nešto što misli da je istina. koji si se pojavio sa tim telom. a sve za ljude. (Samo izuzetni događaji mogu to da izmene!) I ona će ih isplakati. ^ — Znakovi pored puta 07 . to označava želju i potrebu onih koji nemaju snage i ne vide načina da se sami brane i zaštićuju. sa osmejkom stjuardese koja zna da na avionu nije nešto u redu. živeo. Moglo bi se. da je treba tražiti i sa njom stajati i padati. Proliće ih čak i bez ikakvog određenog povoda. to je uvek početak nemira i nereda u našem životu. često i protiv ljudi. A ta žena i nije žena nego čudovište. a često i znak bliskog pada. hranjeno i branjeno. vazda. onda je to izuzetak od pravila. Ljubav. jer postoji samo u odnosu prema reci »nepravda«. ne živimo i ne delamo zbog ljudi nego mimo ljudi. i na svakom mestu. porodica. I tu nema šta da se primeti ili objasni niti može išta da se izmeni. to se zna.

protivrečni. A naša otkrića i saznanja na tom putu samo nas zbunjuju i zaslepljuju. i kad nauči da pažljivo sluša njihova pričanja — tek tada njemu se. često slučajni ili nesvesni. mi to znamo i vidimo. Tek kad čovek prestane da putuje.Najjeftinije se prodaju daroviti i sposobni ljudi. ali kako odrediti i kazati jasno i tačno šta jeste. zašto onda zbog toga neznanja bivamo tako strogo kažnjavani? Kao ispisano pred očima ili prišapnuto na uho. oni žive u njegovoj svesti. skupo plaća. opane i propadne. To ne znamo i ne umemo. delić po delić. volje. a po svojim posledicama u sudu i pamćenju drugih ljudi. blesne na suncu i. a vezano je mnogim i raznovrsnim vezama sa svim oko sebe. njegovi postupci. Pustiti se i pasti sonstvenom težinom. To 98 Niko od nas nikad ne može potpuno da upozna ovaj svet na koji smo došli bez svoga znanja i bez svoje volje. ali je bolest kojoj nema leka. pre ili posle. nesumnjivo.) Saznanje je bilo u ovom: za svaki život. čovek nije takav cvet. VI 1961. otkriva pravo značenje puteva i putovanja. svršivši svoje. različite i protivrečne vidove njegove. Co-vek nije cvet da procveta. iako se nama često čini da nije tako. treba mnogo više napora. njegove se godine prepliću među sobom. Tako smo sazdani i takav je naš položaj u ovom svetu da od njega možemo da sagledamo povremeno. jer njih lukavi kupci najviše traže. običan život običnog čoveka. Lutamo i lutaćemo. to saznanje mi se ukazalo u jednom trenutku. nije. greh u bapskom smislu te reci. služeći njima. a ono što pri tom umemo i možemo da kažemo liči na buncanje koje stvar čini samo još gorom i težom. Da. naravno. samo malobrojne. a sami nismo sposobni da otkrijemo ćelu istinu. Niko nas tome nije mogao naučiti. obično onda kad je to najteže i najnezgodnije. Teško onom ko počne da živi i đejstvuje među ljudima ne osećajući i ne uviđajući da je tako. pogreška koja se. voljni i nevoljni. a kamoli da otkrijemo dalje vidike i više ciljeve čovekovog puta i zvanja. kao prejako se van je munja. ne stižemo da upoznamo ni osnovne pogodbe ljudskog života ni prilike oko nas. ' 99 . a oni sami vrlo često nisu ni svesni svoje vrednosti. na usamljenu gomilu kamenja? Ili sam poći u susret bolu. koji se nama služe) za rasplod i održanje vrste. slušajući i gledajući druge. Covek je tamno i složeno biće koje živi dugo. tako nas vode i zavode i toliko nas troše i iscrpljuju da. Samo. kao predmet. nije. Tu treba tražiti uzrok mnogim od velikih ličnih tragedija izuzetnih ljudi. imaju svoje dej-stvo i dobivaju svoje ime. kao takvi. mnogobrojni. (Tako biva kad se ispod planinskih visova magle odjednom raskinu i pred očima pukne neslućen vidik. na mahove. strpljenja i odricanja nego što sam ja u svojoj površnosti i lakomislenosti ikad slutio.' * Pobeći od bola. Krv i sokovi koji teku u nama i koji nam služe (bolje rečeno. ćelo i jasno. protrčati kroz njega do • 22. kad se ništa ne da promeniti ni popraviti. i kad može samo da prati odlaske i povratke drugih. opasno i strahovito dugo. dopunjuju ili potiru.

Ali to je i opasno. Ali nema staze ni puta kojima nisam bar zakoračio samo ako je to bilo mogućno. dobio jevtin osme jak. đavo se u meni toliko vrti i koprca da mi ne da da spavam ili me sprečava da mirno mislim. ali ona bi se mogla nazvati i mojim junaštvom i mojim glavnim opravdanjem. snage. ona bi mogla biti i stvaran osnov moga ponosa. umora ni oklevanja. Ona je pojela najbolji deo moje 100 Progone me misli. i da ispolji sve svoje osobine i mogućnosti. gde više ne boli? Spasti se od njega. Jer. razvitak jedne ličnosti rezultat je naizmeničnog dej-stva njenog unutarnjeg nagona za širenjem i spolj-njeg otpora koji to širenje zaustavlja ili mu menja pravac.kraja i izaći na drugu stranu. U isto vreme ona nailazi. Osećam se kao nebrižljiv. ni kuda može odvesti njen neometan let. ispolji sve svoje osobine. Prva (i velika) je u tome da ličnost u svom rastu naiđe na nesavladljive prepreke i otpore i da tako bude zaustavljena ili izna-kažena. * Živi u meni neki đavo. a ukoliko još nije. da se raširi u svoj svojoj veličini i pokaže u celosti. niko ne zna i ne sluti šta sve pojedini od nas nosi u sebi. Ne razlikujem istinske i opravdane obaveze od nametnutih ili izmišljenih i uobraženih. upotrebi ga. usled nedostatka svakog otpora spolja. A kad se desi da neku od tih priča zaboravi. zatim pogladi rukom. na prepreke i otpore oko sebe. neveran sebi i dužnik celog sveta. u svom razvoju. sa slatkim osećanjem da je sve na svetu u redu. šta sve može otkriti i pokazati nesmetano širenje jedne ličnosti. Posluži se perom. i svečanim. druge počinjem 101 . smeten i nesavestan čovek. besmislenih ili nao-pakih postupaka. kao nagradu. bojazni i skrupule o dužnostima i obavezama koje leže na meni a kojima ja nisam dorastao i za koje ne nalazim snage. A opasnost je dvostruka. Prema tome. neke od njih izvršavam. Živim stalno pod terorom neizvodljivih zadataka i nemilosrdno kratkih rokova. grešaka. Čini mu se da to i jeste u stvari život: da je sve na svome mestu. * Svaka ličnost teži da razvije svoje snage. postavši jedno sa njim. Uništiti ga. da sve s vremenom dolazi i da će na kraju potpuno doći na svoje mesto. veštine ni vremena. koji pamti sve pročitane ili uz put čuvene šale i anegdote. upaljačem ili ma kojim predmetom. razumno. mirnim pokretom vrati tamo odakle ga je uzeo. predajući mu se potpuno. kad bih ja hteo da se ponosim i kad bi to njoj bilo potrebno. Ima puteva koje nisam ni video i kojima nikad neću nogom stupiti ■—■ i mnogo ih ima! — ali to je stoga što nisam nalazio snage ni vremena ni mogućnosti da to učinim. Druga (ne manja) opasnost nastupa kad ličnost. može da se razvije potpuno. Tako da je milina živeti. sitan. To je prirodno i neizbežno. korisno i prijatno. do poslednjeg kutka i najdubljeg dna. U tome nisam poznavao straha. malouman i vulgaran đavo. i koji nema mira dok te bedne stvari nekom ne ispriča da bi. sve mirno i skladno. sujetan. I ta moja luda i nezadrživa radoznalost bila je uzrok mnogih mojih lutanja.

kaže i učini pod pritiskom mnogostrukih i nejasnih nagona koji u njemu ne prestaju da se smenjuju od rođenja do smrti. * Čuvajte se onog koji živi u vama i na kojeg zaboravljate. ali što se ne kreće — to ne postoji. i sa svakim danom biva sve uža i tanja. i razmišljamo 0 tom. ali tek starost nas polagano priprema za smrt i — ako poslušamo njen nauk — olakšava nam taj tamni prelaz sa sunca u mrak. to bi značilo isto što i pretvoriti je u stvarnost. a kad bih uspeo da je do kraja produžim. i mi koji smo se rodili kao deo te celine. gospodine. u stvari. samo ćemo s vremena na vreme misliti o tome u stravičnom čuđenju. znači mnogo. to je strpljenje jednog trenutka. To je kraj svakog pokreta i početak nepostojanja u kojem se gubi sve živo.-« Ova istočnjačka poslovica nije dovoljno hrabra.pa napuštam. ali kako? Kao da smo na velikoj santi leda koja. to bolje. on neće nikad moći dobro. »Hrabrost. donosi brza re-šenja zbog kojih se. prirodno. Hrabrost je i manje i više od toga. morao bi dosta toga da zna i razume. Ni zvuka. kome i zašto. Svejedno da li se ta njegova vlast prostire nad nekim skromnim kućanstvom ili nad mnogoljudnom i prostranom državom. ležati zaboravljeno u najdubljim naslagama koje nikad ne izlaze na svetlost dana i pogled ljudskih očiju. Ali pre svega takav »vladalac« mora da zna i razume. A ipak. Sto pre. Onaj koji hoće da vlada ili koji je sticajem okolnosti doveden u položaj da mora da vlada nad ljudima i ljudskim vrednostima. ni broja ni mere ni oblika. plovi sve brže u nepoznatom pravcu. ali kako. Tišina je. a koji često. a nepostojanje je dobro i ka njemu teži sve. Hrabrost se ne Nije zabeleženo i neće nikad ni biti. živo i ćelo. I u mladosti mi znamo da moramo umreti. jednako kao u časovima odmora. smetaju pfi radu. a sve zajedno me muče. bilo je i jeste. obliveni vrelim znojem kao rastopljenim olovom. Tišina je odsustvo aktivne materije ili bar iluzija tog odsustva. samo nepomičnost materije. ni znaka. » * Zašto pretrnem od svakog i najmanjeg zvuka? Zato što znam da je iza njega materija u pokretu. 102 103 . a ja od toga strepim kao od udarca. nego će. Ona nas uči prostom nauku da sve na zemlji mora umreti pa. Produžiti tišinu znači produžiti tu iluziju. i znači nešto. sivim okeanom pod bezimenim nebom. i još više da oseća. koje su mere i granice ljudskog duha i tela. budite kao od udarca i. te iste noći. pravedno ni korisno vladati i upravljati ni sa dve mačke ili tri pileta. predveče. a kamoli manjim ili većim brojem ljudi. ni slova ni reci ni imena. to nikad mi ljudi nećemo moći da shvatimo. ili bar naslućuje i pogađa. Ako to ne zna. propadate od sramote zbog sinoćnih lakomislenih odluka. treće ostavljam da zastare i potontt u zaboravu. šta sve živ čovek može da pomisli. Živimo! Da.

Hrabrost. Mi ih znamo i pamtimo kroz život. to je pitanje kako se ko začeo i kako je zakoračio u svet pod suncem. I evo sa tih piramida ceri se prolaznost svih stvari i ništavost ljudskih zamisli. U tome. i ne samo prirodno nego i dobro. varamo o svima pojedinostima onog što smo nekad smatrali srećom. Kad nestane snage. na određenom mestu.' . načini stvorenja koja se ne boje ni promena. Bili smo. pravimo se da toga sabesednika ne poznajemo. tvrdimo da takav razgovor nismo nikad želeli. Ne treba ići daleko ni lutati svetom da bismo našli izrazite primere ljudske bede i veličine. postoje svi primerci najlepše ljudske veličine i najniže bede. kaže on. kad sve više stane da se ukazuje kraj života. « Ćelom svojom silom i svim svojim bogatstvom faraoni su kretali u očajničku borbu protiv vremena. v>da ne porazgovaramo o nečem što je bilo i što je potpuno ispunilo jedan dan naše zajedničke mladosti?« Tek dugim i složenim naporima polazi nam za rukom da toga hladnokrvnog nasrtljivca oteramo. bivaju i Isiće. ni života ni smrti. A to je prirodno. Velika.. zajedno sa njegovom pričom. a koju čovek u mladosti nije nikako predviđao i mogao pređvideti. čak i u najužem krugu porodice. IV 62. * Život je takav da niko od nas ne treba dugo da se zadržava na jednom mestu. sve na njima i oko njih govori samo o tome. ni bolesti. ni u duhovnom "i u materijalnom smislu te reci. Činjenica sa kojom u poznim i teškim godinama treba da računamo. ne postizava i ne vrši u određeno doba. Jer to nam ubedljivo pokazuje da naša bolest i naš skori odlazak zaista nisu stvari mnogo važne i da ni mi sami ne treba da se zbog njih suviše uzbuđujemo i žalostimo. Ostajući dugo • 15. slabih ljudi.uči. »Zašto«. kad pamćenje postane nesigurno. u kom se toliko toga zaboravlja. ali on ostaje još dugo uporan. i neprimetno napusti svoje mesto. a nikad ih ne pominjemo u našim razgovorima sa ljudima. U našem najbližem susedstvu. Idemo. pa ipak su bili sanjo prividni. a oči još gledaju i misao još radi — tada je ceo problem u tome kako da čovek prizemlji bez loma i bruke. ni nesreća. kao razre-đena šuma pri izlasku. Dolaze. Mi se branimo i otimamo. Ljudi koji se kupe oko naše bolesničke postelje pokazuju u većini slučajeva prividno uzbuđenje i površno učešće u našoj nevolji. Kad stigne starost i nedaće koje je prate. čovek je sličan ostalim živim bićima u prirodi. prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika. ^ . ni rastanka. Oni su prividno pobeđivali i zadavali vremenu poraze ko i su u očima svetine izgledali potpuni i konačni. tada se dešava u nejasnim noćnim časovima da odjednom sedne pored nas sve-dok naših mladalačkih uživanja i hoće da razgo104 205 . kad izda veština.

živi u istoj koži sa mnom. on nije više za život. žene imale noge. od najranijeg osakaćenu dušu. teško ga podnosi. ide samo napred. hoteći da to budem. premeri i sravni sa zemljom. Pred njegovim sudom ne može niko opstati. i bolje mu je da ga što pre na lep način odbaci. jer u svako doba znaju gde smo i gde nas mogu naći. Da bi to postigao. žaleći se na nesposobnost ljudi i nesavršenost stvari. on se nikad ne okreće da bi pogledao iza sebe. vidljivim ili nevidljivim progoniteljima. možda nije ni tačna. kad se već ne može izbrisati. >>Onda kad se čovek najede i napije« — odgovorio je Iblis. povija i smanjuje do nepostojanja. Nije lepa ova misao. tako u nas Cincari imaju. iscrpljuje i čini naš život nemirnim i iskidanim. takvo je da u većini slučajeva ne vredi mnogo. mi smo više izloženi opasnostima koje nas stalno vrebaju i olakšavamo rad svima našim znanim ili neznanim. A to vodi našoj šteti ili propasti. ali nemir je vezan sa životom. Zbog toga je Jovan Krstitelj resio da bude i ostane uzdržljiv u jelu i piću. a ko je onaj drugi koji. pred njim se sve spušta. i bolje bi bilo da nije nikad ni bilo. i meri i obara sve. Covek koji nastoji da poraste tako što u svojim. ali javila davno i vraća se stalno. Jedinica merenja je: nula. Treba menjati mesto. pobednički i sigurno. ni tu meru izdržati. * osakaćene detinjstva. onda se pobednički prošeta tom pustinjom. on to retko čini. a zatim u svačijim očima umanjuje sve oko sebe. kao me-lanholičan trijumfator. nekad. * Kao što su u staroj Kini. A iza njegovih leđa odmah se ispravlja i diže sve što je on svojim merenjem oborio i unizio i dobija ponovo svoju stvarnu meru i visinu koju je oduvek imalo. Ko sam ja koji delam i živim na svoju bruku i na svoju štetu. Tako mi se ponekad čini da je kod samog postanka mog duha i karaktera učinjena greška koju ništa više ne može popraviti. Ono što je vredelo nešto u meni i na meni bilo je redovno izvan moje volje i moga znanja i saznanja. a ponekad čak ne služi na čast ni mom karakteru ni mojoj pameti. stideći se svog nerazdvojnog parnjaka. i svog beskrajnog zadovoljstva zbog njih. Ali on.na istom mestu. Kad tako sve oceni. 107 106 . on je jedan od zakona postojanja. Pa ipak. položaj i pravce kretanja. a sam ništa ne zna do to i ničeg nema do svojih visokih merila. ona mi se ipak da je Na aerodromu. i jedno od sredstava u borbi za održanje. Covek može da živi dok ima snage da se zavarava i da tako podnosi misao o nesavršenstvu sveta i nestalnosti odnosa u njemu. ili da se bar može zaboraviti. To nas zamara. u razgovoru. kad izgubi tu sposobnost. Po islamskom verovanju Jovan Krstitelj je. ne poznavajući sebe. tako da sam morao zabeležim. Ono što sam bio. upitao Satanu (Iblisa) kad je njegova vlast nad čovekom najveća. on primenjuje nadljudski i neljudski visoka merila na svačija dela i postupke.

kako čovek. Vi biste pomislili da takav život. živeti kao čovek među ljudima. i ne primećujući. I traje do poslednjeg daha i poslednjeg pokreta. izreći i dalje preneti ono što muzika nejasno nago vesta va. jer sa prvim zrakom zemne svetlosti počinje novo i dalje. A kad se oslobodimo te tamnice. zalazi u četvrdesete. ali koji nam stalno lebdi pred očima kad sudimo o ljudima oko sebe. štetna ili neprijatna. Covek nije samo sebičan i bezobziran u postupcima. Mislim da ste i vi uvideli kako je teško sagledati i najočigledniju istinu. napori. ni plodan. ta na drugom zapažena slabost poveže sa istom ili sličnom 209 108 . Živi dvadeset. postavlja se za nas pitanje — izlaza.) Tu slabost svesno uporedimo sa odgovarajućim dobrim osobinama nekog savršenog čoveka. onda to vodi ka sigurnoj i potpunoj osudi. Nije teško zamisliti kako je kobno i opasno bilo. svakodnevno. sav od nedoslednosti i jalovog raspianja snaga. ne treba se ničemu čuditi.Sa početkom samog postojanja i prvim pokretom u majčinoj utrobi. u ma kom pogledu. kakav nigde ne postoji. kao izuzetnim i naročitim ljudskim osobinama. A kad jednom počnemo da sudimo drugog čoveka. čovek živi — iako se ne vidi pravo čemu i od čega — živi i primiče se starosti. to je samo prividno i privremeno oslobođenje. ni lep. Vidim: tu. Nije lak. koga smo izabrali za žrtvu. Kad se to zna i uzme u obzir. sporo uči i kako skupo plaća to malo što u svom kratkom veku nauči. ni o svojoj pravoj sudbini. među ljudima. živi čovek koji ne poznaje ni sebe ni sveta oko sebe. i najbolje. svak se pita: kakva će to starost biti. čovek ne bi bio ono što je sada — tamno biće u tami. Kao da iz skokova. sva naša lutanja. a na to ih nagone njihova obična ljudska svojstva. U isto vreme u nama se. uopšte. svi naši — i najneverovatniji — postupci. U pitanju je zlo koje čine obični ljudi. nego je i svirepo strog u svojim sudovima o drugim ljudima. Posmatrajući ga. pre vremena sa sveta oteralo. a svojim postupcima kao i svojim recima ne prestaje da izaziva nesporazume i sukobe. sudara i posrtanja crpe snage. Tome traženju služe sve naše misli. ali traje. (To je obično ona koja je nama lično. nesvesno. To što nam život čini nemogućnim i što je mnoge. često i ljudske vrline. i stalno je u protivrečnosti sa svojim pravim bićem. Varate se. Sa strahom (i taštim stidom) odavno sam pri-metio da ne razlikujem lako ni brzo zle ljude i postupke od dobrih. Dužan svima a u deficitu prema sebi. to nisu velike mržnje ni teški zločini. neku sitnu slabost ili nedoslednost. sve življe. Prvo otkrijemo na čoveku. Kad bi se moglo saznati. zaleti i sudari. Nije reč o nekoj zloći i podlosti. sa takvim nedostatkom. traženje izlaza. koje ne zna ništa pouzdano o sebi ni o svetu u kom živi. ne može dugo trajati. ni pametne od ludih. trideset godina.

Sto je čovek slabiji. I dok mnoge ljude muči misao da je svet pun lepota i dobara. ali samo za minut-dva. naviše. I obrnuto. ne znam koja. i da smatram da tako treba 110 . pa čak i krvnike. otkako znaš za sebe. neprestano gubiš i tražiš. bez žurbe. A može biti da nikad niko neće doći. a uz koje. To je ono što zavisi od mene i tako treba svi da radimo. budeš oklevao i pipao oko sebe. bez oklevanja i vajkanja. Ponekad ti se čini — stići će neko i daće ti jedva primetan ali jasan i siguran znak da je došao kraj onom što ti je uvek izgledalo da kraja nema. Upravo. U svetlosti tog poređenja. Sve što mogu. i da počinje ono što ti se uvek činilo da ne može biti. koje potpuno zakloni slične nedostatke u nama. rešeno. ali hteo bih da se zna da sam tako silazio ovim stepenicama. Njega je od detinjstva mučilo čudno osećanje: da je sve što je najbolje i najvrednije u životu bilo i prošlo. sve i kad bi hteo. ukoliko je jedan čovek jači utoliko pre može da predstavlja patnju i iskušenje za sve oko sebe. i izaziva u nama stanje moralne euforije. Pa i pored toga ja idem vedro. da su za njega i njegovo vreme ostali ogrisci lepe gozbe. 111 Uzalud pokušavam da se setim otkad to ja silazim ovim stepenicama koje vode samo napred i samo naniže. sve što pouzdano znam to je: da jedna od ovih stepenica. To često zaboravljaju i žene same i njihovi krojači. A to nije mnogo. pre nego što je na njega došao red da živi.slabošću koju sami imamo i. ili slično) njima nepristupno. valjda! — svesni sebe i svoje vred-nosti. večnih ljudskih snova koji se nikad ne ostvaruju i nikad ne prestaju da nas prate. uzeće te pod ruku neosetno i lako. nosimo kroz život. strašne i nemilosrdne sudije. A moralno ogorčenje zbog tih tuđih mana. koju su sami procenili i utvrdili. nečujan. Ukusno skrojenim i vesto upotrebljenim nabo-rima svoje haljine žena je osvojila više muških srdaca nego svojom razgolićenošću i svojim slobodnim ponašanjem. i stvara od nas. da se ništa neće desiti. ali i bez oklevanja. manje ili više skriveno. u manjoj ili većoj meri. zbunjen i malodušan. kakav si uvek bio. i izvešće te iz te su-mračne gužve u kojoj se. njega muči saznanje da svet ovaj nema i ne može da mu pruži ništa vredno ni dostojno divljenja. i da je sve ovo samo jedan od onih stalnih. Ne znam zašto. mimo. To je jedan od onih ljudi koji su u svakom trenutku — i u snu. tražeći put i izlaz — doći će neko nevidljiv. A ako se tada desi da. to mu više dolazi ovaj svet kao patnja i iskušenje. slabost koju smo otkrili na našoj žrtvi dođe nam još više mrska i odvratna. ali da je sve to zbog nečega (na pri-mer zbog nepravične društvene podele. koliko da kažem sebi i vama nešto o ovom mom putovanju nizbrdo. Ta euforija nas brzo i sigurno udaljuje sa puta svakog ličnog moralnog usavršavanja. omogućuje nam da zauzmemo strog i uzvišen stav sudije i žrtve u isto vreme. nema puta ni povratka. da čovek pređe ovaj svoj put. završava ambisom i da je prema tome posleđnja. to je da se s vremena na vreme zaustavim.

Tada nam se na sunčanoj svetlosti otkrije čitav jedan iznenađen i uplašen svet larvi. koje je bolest mnogih ljudi i omiljen predmet književnosti XIX veka. a ponekad mi se čini da bi takve ljude trebalo kažnjavati upravo zbog tih njihovih uobraženih greha i prestupa. ma i najmanja bila. * Služeći se malo svojim smicalicama. neknđ. a koje voli da ispoveda. mili. pohlepom ili nekim vašim drugim porokom. Sva naša ljudska istorija liči na trenutak kad čovek podigne oveći kamen. Covek u kom je nagon samoodbrane bar malo živ. čoveku živi manje ili više razvijen koji se javlja pod raznim U svakom vidovima. To. ubijaju u oni koji straha. I začudo. on vidi koliko je kuća. samo u retkim slučajevima ubilački nagon ' Bedel (arapski). gde nema svedoka ni svetlosti. To su Ijudi-ubice. bogati ljudi đa plate čoveka koji će za njih odslužiti vojni rok). te svoje stvarne grehe on mnogo teže priznaje i mnogo manje se kaje zbog njih nego zbog onih koje nikad nije počinio.»Urođeno osećanje krivice« — nezdravo oseća-nje nestvarne krivice. time bi se možda ti bolesnici izlečili i sprečili da počinjaju istinske. i živi umesto njega. Nastane situacija koja bi se na francuskom jeziku mogla nazvati »■sauve qui peutl« Zamislite to u velikim dimenzijama nastanjenog sveta i u trajanju više desetina stoleća — i vi imate 212 8 — Znakovi pored puta 113 . zamenik (u turskoj vojsci mogli su. ili se još dublje ukopava u zemlju. Vaspitanjem bi trebalo od samog početka suzbijati u detetu to bolesno osećanje krivice. zavedu vas zli ljudi daleko u pustinju. i ponekad se i dešava. odakle se ne može nikakva pomoć dovikati. Niko ne može reći za njega da je poginuo ludo i gluvo. Ali tada ima bar jednu utehu. gde čoveka ne štiti nikakva ni najosnovnija ljudska pravda. crva i bubica koji vrvi. naravno. Može. ne sprečava toga istog čoveka da u svom životu počini ceo niz stvarnih nedela i prestupa. A nastupu gneva. je u čoveku toliko razvijen da je potčinio sebi celog čoveka i sve njegove snage i sposobnosti. ne znači još da mu se ništa slično ne može desiti. Kao bedel} Zbog života odreći se života. koji je dotle godinama ležao uglavljen donjom stranom u vlažnu zemlju i polagano sve dublje tonuo u nju. To su teško predvideti. jača od čoveka pojedinca i kako ga s vremenom potpuno preraste i proguta. Tada ste u njihovoj vlasti i mogu da rade s vama šta hoće. i da je bio saučesnik svoje propasti. ljubomore. Da mi je naći nekog ko bi živeo umesto met«. Kod jednih je kod jače razvijen i javlja se pod drugih je nim određe-u prilikama koje je uslovima. nastanjenih krajeva. Bar toliko! i Tek kad čovek sazida svoju kuću i stane da je uređuje i vodi. malo vašom glupošću. nastoji da u takav položaj nikad ne dođe i zato se drži prava puta i osvetljenih. taj nagon ubilački nagon gotovo potpuno zakržljao.

krv hladni. Govoriti malo. jer su vrlo opasni. Ima jedna. kao teren u ratu. tačnije rečeno sa starošću. prividno. Bilo bi vreme da već naučimo da i u sebi ćutimo. telima i oblicima samim postoji jaka unutrašnja težnja da traju takvi kakvi su. teže za potpunom izmenom društva. ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Cesto mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute. nered. suprotstavljaju se ljudi zbog svojih utvrđenih navika. Rezultati su: uzbuna. Pa i kad snage koje teže promenama i novinama uspeju da ih potisnu i. Otkriveni smo i dospeli pod mlaz neizdržljive svetlosti ljudske svesti. * Od proste i svačije činjenice da je dva puta dva jednako četiri. iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. Neophodnim. Ali to nije dovoljno. činjenice koja nije njegovo delo ni njegova zasluga. ili sujete. ružno umremo. tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje. ličnih interesa. u tim ustanovama. na kraju. strah i — spašavanje. nagoni odumiru. nevidljivi i podmukli. nego strpljivo čekaiu i vesto iskorišćuju svaku priliku da se vrate u prvobitno stanje. * Oni koji upravljaju i iskreno žele da društvo usavrše i izmene nabolje. ili čak ne govoriti uopšte. a konzervativni ljudi svoje saveznike. a to je: unutarnje ćutanje. površno ni uzaludno. on je načinio sebi privatnu giljotinu i njome seče glavu svakom ko nije po njegovoj meri i oduzima život svemu što je duhom ili telom izuzetno ili natprosečno oko njega. upravo stoga što su spori. 114 Vreme je da se penje. A to je strašno. ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana. imati i drugih smetnji i otpora o kojima moraju da vode računa. osvajamo. misao u kojoj bi se možda moglo naći i utehe za sve i rešenja 8* 115 . Vreme je. još i svoje nevidljive protivnike. koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlji. da se napreduje za stepenicu više. one nisu stvarno mrtve. trebalo bi da imaju u vidu da će u tom poslu. Sve nas poziva na to. gubimo i ponovo osvajamo. I to je vidljivo. velikim i korisnim promenama koje. rušenjem ili ukidanjem starih ustanova. Tako oni koji se bore za novo i bolje imaju. društvenih tela i svih oblika svakodnevnog života. Sta vredi što mudro držimo jezik za zubima. savlađujemo se i obuzdavamo lakše. glupo. Međutim. potpuno izmene. i to u samoj prirodi stvari. osim vidljivih i poznatih protivnika. možda razumnije i čovečnije. ne govoriti zlo. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života. sama po sebi strašna. pored poznatih. Po pažnji koju volimo da ukazujemo svojim lekarima i zahvalnosti koju redovno osećamo prema njima — vidi se koliko volimo sebe. Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena.pred sobom skraćenu i simboličnu sliku čovekove sudbine i ljudskog društva. jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i. ali im se u pogledu ili u podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga. S godinama. Priroda sama nam pomaže u tome.

taj ne samo da dužeUjepse živi nego i lakše i boluje i umire. Mnogome od nas vek prolazi u borbi sa nečistoćom. Savfet beg. * Koliko mogu biti jadni i bespomoćni mali ljudi vidim najbolje po tome što ponekad. u nekoj neprilici. ona se krije godinama i godinama. očekujemo kao najteži udarac i svoj konačni poraz — već odavno desilo. * Teško nama kad bismo jednog dana zaista postali oni i onakvi kakvi često zamišljamo da smo ili da bismo mogh biti. klecamo pod njom godinama. mučen grizom savesti i kajanjem zbog uobraženih grešnih postupaka. i kakvi — blago nama — nikad nećemo uspeti da budemo! Samo plemeniti ljudi mogtt se n^ u takvoj zabuni i tako blizu očajanju. otežući reci. nomisao na smrt od davljenja u nečistoći. 116 117 . uzgred. stvarno počinja. često i ne primećuje one koje sam. i čoveka koji stoji pored tebe. a odaje se u jednom trenutku koji poništava sve godine vernosti i ćutanja. ali iz sažaljenja ili obzira ili ravnodušnosti neće to da nam kažu ili pokažu. čaše i cigarete. Inače. I kako da se opere. moralno. . A pri tom i ne slutimo da ljudi oko nas odavno znaju za tajnu.svega. * Postoji jedna strašna. smeška ti se u lice i govori malo. Ima i takvih slučajeva da mi nosimo u sebi neku svoju tajnu. * * Tajna se čuva najbolje onda kad smo po nečem — po čem bilo — i sami zainteresovani da se ne otkrije i ne objavi. oslone na mene. i šta im vredi takav oslonac. A to je: možda se je ono od čega strepimo i što sa strahomj stegnutog grla. Mi to i ne znamo i sad bez osnova patimo. a vrlo ljudska pomisao. fizičkom i moralnom. ' Bolestan duh. i da potraju samo malo duže i da ih ne ućutkamo zavaravajući se drugim brigama i mislima. A kako da se čovek očisti kad je i misao koja ga goni da se spašava od nečistoće sama nečista. kad su i sredstva kojima se pere — nečista. ako treba. pokušavaju da se zaklone i za moja leđa i. nikad čovek ne može biti siguran da će do kraja sačuvati ni svoju ni tuđu tajnu. Između ostalog i po tome što. koji se oseća odgovornim i za tuđe grehe i prestupe sa kojima nema i ne može imati veze. A ja znam najbolje kakav je to zaklon. Strašni su trenuci u kolima postajemo toga svesni. mi bi mo se zaista ugušili. ali da se ne odamo. * Čuvaj se nejasnog i varljivog pred večernjeg sata. a najsigurnije je čuva onaj ko to čini nesvesno. svojom i tuđom. poznaju je bolje nego mi sami. jer često potiče iz zamućenih izvora. mnogostruko je nesrećan i težak sebi i drugima. t_ Ko ima i umije. rešeni da sve podnesemo i da umremo. « . a pažljivo sluša ono što ti kažeš. kao skrivenu ranu.

nego bar za jednu podlanicu niže. stvari koje mi nazivamo mrtvim izgledaju mirne i jednostavne. U stvari. mi to činimo samo napola iskreno. kad su budni. sve će se oko nas. To je ono što sačinjava ovaj čudni i protiv-rečni ali još podnošljivi svet koji mi nazivamo svojim. u stvari. svim onim što jeste i što misli da jeste. ni iko živ da ga izgovori. 129 . S jedne strane — želja da se nađe izlaz i po svaku cenu pobegne iz ovog života u slobodu nepostojanja koje nas neprestano zove i silnom snagom privlači. nego se pitam kako je stalo sa razumom i moralom toga koji te sudove daje. i služe nam bez pogovora. Ponekad mi se čini (neodređeno. i dok spavaju krv u njima radi. Znam. ako se ikad desi da se unutarnjost takozvanih mrtvih stvari uzbuni i pokrene. zajedno s nama. zajedno sa čovekom i svim što je njegovo. nalazi na kosoj ravni i nesigurnom tlu koje polako i nepri-metno. i to neprestano. * Kad se žalimo da nam mnogi ljudi dosađuju i kradu vreme svojim posetama i razgovorima i svojim traženjem saveta ili usluga. Naprotiv. nikad ne probudimo na mestu na kom smo zanoćili. zajedno sa 118 Kad bolje posmatramo svet oko sebe. mnogo toga što je zlo. tako da se. To su dve možda samo naizgled nepomirljive i protivrečne stvari. ukoliko umemo i možemo da ih prilagodimo svojim potrebama. a zakoni ih slabo i nesigurno vezuju i obuzdavaju. to je neprestana igra tih otimanja i obuzda-vanja. ono najgore nije se još desilo sa mnom. S druge strane — nagonska ljubav za život i stalna težnja da se ovde postoji i traje ovako doveka.Kad slušam tako nekog kako daje opšte i uop-štene sudove (crno ili belo) o zemljama ili narodima. Ali. manje-više stalno nemirni. ali se dešava. jedino što mi žalimo to je: što to nisu neki drugi i drukčiji ljudi. bar u našim očima kratka vida. Ili je to samo iluzija našeg tela koje sa svakim trenutkom što prolazi stari i slabi i dotraj ava. i od ovog što zovemo našim svetom neće ostati ni ime. a to spuštanje i propadanje praćeno je. Povest ljudskog roda. jer to zaista ne vredi. ne lutaju. Tako se šulja i propada ovaj naš svet. našim osećanjima stalnosti i neprolaznosti našega života. raspasti i pretvoriti u plamen bez pepela i nestati u isparenjima i oblacima. kao varljivom muzikom. ali stalno i neumitno klizi i spušta se sve niže. I ništa drugo. a ja to i ne znam. ne traže ništa za sebe. jer se niko nije našao da izvrši zbir i da mi ga pokaže. da se svet u kome živimo. mi vidimo da su ljudi. kao i životinje. i tako je možda i mera najgoreg već odavno pređena. ja nijednog trenutka ne mislim o tačnosti ili netač-nosti tih sudova. oči ih vode na puteve i na bespuća. ali dovoljno jasno čini!). pa mu zbog toga izgleda da ceo svet stalno mre i nastaje.

kroz blatnjavo selo i čopor nevezanih pasa u njemu. možda će se u toku vremena (srećnom toku!) u nama ili oko nas nešto promeniti. I ja sam jedan ođ onih koji celog svog veka. njihova shvatanja i njihov način života. onog koji se prostire ispred našeg rođenja i onog koji nas čeka posle naše smrti. upravlja nama. u ovom našem životu. punom neizvesnosti. ornim za borbu i razgovor. bezimenom postojanju. jer od njega postaje živo ništa koje se gubi u opštem. potrebno je u nas mnogo. od prvog pokreta u majčinoj utrobi do poslednjeg predsmrtnog trzaja — traže izlaz.) Njegova privlačnost i lepota ■je u tome što ono nije završeno i što se može me-njati i oblikom i sadržinom. po dubokoj tami. u njega svoju nadu stavljati i tvrdo verovati da će biti bolje nego što je njegov stariji brat. 121 . a kod većine sa prvim pojavama starenja). jači i bolji od njUi. pa svest o sebi i s/ojim dimenzijama. ispavanim. U tom stanju. ne živimo mi život. kad bi potrajalo. da gubim bizinu i padam kao mrtav predmet. krećući se sopstvenim pogonskim sredstvima. dužnostima i potrebama. njemu. Sutra. Tada se gubi najpre sećanje. nego život upotrebljava nas. Pre svega treba proći. »Možda«. Posle toga mi još »-živimo-« neko vreme. i — biti takav kakvi su i oni i. naglo slabi volja i odliva se snaga od nas. U najmanju ruku. i strpljivo podnositi sve njegove ćudi i surovosti. Kažem »možda-«. dok nas taj isti život ne skloni sa piste. sopstvenom težinom. ali samo po inerciji. to je mlađi brat nestrpljivog. pojaviti se tamo negde među ljudima. Muški treba primati na sebe sve terete koje nam nameće Danas. ne bi se moglo živeti ni onoliko koliko čovek može izdržati bez vode ili bez hrane. po mogućnosti. Jer. naročito na putovanjima i kad ostanem duže sam. bolji i čovečniji brat. ali mišlju moramo biti okrenuti pre-delima gde nas čeka Sutra. možda i više. to je lutrija. i odbacuje nas kad više ne možemo da poslužimo njegovim nama nepoznatim ciljevima. da se može razumeti. u svim vidovima i pravcima. Ponekad mogu dobro da razumem ljude sa Istoka. kao što u svojoj slepoj egocentričnosti mislimo. proždrljivog i nemirnog štrebera koji se zove Danas.« Kad počnemo da se pitamo šta ćemo sa svojim životom (kod nekih se to pitanje postavlja i u mlađim godinama. na primer. stešnjenom između dva tamna okeana nepostojanja. kao što čoveku nestaje daha. kao smetnju svom živom saobraćaju. da mi posve nestane utvrđeno osećanje vremena. da izgubim račun o vremenu i o sebi i. pa sve ako bude isto ili još gore i teže. Tako mi se. (To ie onai 120 Da bi se nekud stiglo i nešto postiglo. što će nam omogućiti da ga lakše podnesemo. Kao i svuda u svetu. planovima. Od njega treba sve očekivati. Dešava se. to je znak da silazimo sa pravog puta i da život ne zna šta će s nama. Pa posle toga — ako šta ostane od tebe — sačekati jutro. a to nije tako slaba i nesigurna reč kao što bi se moglo suditi po mestu koje zauzima u našem jeziku. čini da zloglasno istočnjačko be-žanje u Sutra nije bez osnova i nekog opravdanja. dobrosrećna kocka koju igramo sami sa sobom.

kao jedno jedino veliko čudo koje nije smatralo dostojnim da se kao takvo objavljuje ni tražilo da ko u njega veruje. bolje. I mi se osećamo kao čovek koji je nekad znao jedan jezik i govorio tečno. 123 .Svi mi živimo od snaga koje nosimo u sebi ili stičemo uz put. kao niz neverovatnih čuda ili. i podseti ga nejasno na vremena kad je živeo u onoj zemlji i govorio taj jezik. od stvarnih dobara i vrednosti kojima raspolažemo i koje možemo u svakom trenutku da uložimo u život i da suprotstavimo svetu oko sebe. Ti njihovi minuli životi. Samo njihova svest o tome provela ih je kroz ovaj život. da im nikad nije bilo potrebno da to učine. naravno. provlače kroz iglene uši. ali je svakako jedan od uslova za njeno postizanje. valjda. i onda kad sve goni čoveka da traži drugo. i imaju srčanosti i strpljenja da ostanu na jednom mestu. pomagala im da se. a jasno je da — pored snaga i sredstava kojima se i mi služimo — imaju sigurnu podlogu i podršku negde izvan sebe. * Biti sopstvenik a ne postati mizantrop isto je tako teško kao biti siromah a ne biti ogorčen ili zavidan. koji zemlju svojim kratkim korakom merimo. ali nešto što nije ništa: nepotpuno sećanje i nesavršen zaborav. I vidi se. Na žalost. a nije to. na SVOTU mestu. koji su mu verni. * Ne. u tim trenucima se njihov često jednolični i teški život odjednom preobražava i biva raskošan. nikad mi ne zaboravimo zemlju ženskog tela i čulne ljubavi. Nešto kao vradžbina. nije ćela mudrost života. okrećemo u svoju korist. A kako su drugačiji pobedonosno završeni životi velikih ljudi o kojima. neujednačen i pun neizvesnosti i prepreka. sa grobom kao pobe-donosnim znakom na kraju. To. pa ga zaboravio s vremenom tako da mu samo retko pojedina reč iskrsne u sećanju. polazna. možda i teže. nego povezane što je više i šire mogućno sa svim ostalim što se u svetu javlja i dešava. Mudar je onaj koji pojave sveta oko sebe ne gleda nikad izdvojene i usamljene. izgledaju nama. isto tako. u potrebi. uz velike napore i teške štete duha i tela. Vidi se da mogu u svakoj prilici pouzdano računati na pomoć otud. tamo daleko u svetu koji mi ne možemo da sagledamo. posmatramo ih kako koračaju. Takvim nam se stalno ukazuje naš život. za svoje dalje napredovanje. čitamo ili slušamo! Ne usuđujući se ni da im zavidimo. a kamoli da se poredimo sa njima. ponekad i od nerazumljivog slučaja koji. imaju ovakve divne i svečane trenutke kao velike nagrade za svoju istrajnost i odanost. u nama i oko nas. da imaju čvrste svedoke na koje se uvek slobodno mogu pozvati. bogat i zanosno lep. Ostane nešto. lakše — samo oni. da opkoračuju i preskaču ponore kojima se mera ne zna i od kojih se samo jedna. koji sa svakim novim danom izgleda sve više neprohodan. kao o nedostižnim primerima. 122 Oni koji zaista vole svoj rodni grad. strana može videti — i da posle svega uvek nastave put neumanjeni i uspravni.

sa bezbroj kompleksa i opterećenja. ali ne znam da li ću uspeti da je i drugom jasno kažem. To je obično tako. To je uzrok mnogim našim neuspesima. a završava plačem ili gluvim i nemim kajanjem i žaljenjem. ali samo onaj ko je to na svojoj koži osetio može da zna i oceni svu težinu te istine. Nije glavno ko živi. Žive kao uzeti. Jedne. poniženjima i patnjama. vama i svima ljudima oko sebe. Oni su nesposobni ili samo deli-mično sposobni za obične ljudske akte ljubavi. mogli maati. Igra počinje sa smehom. retko! — naše slutnje ostvaruju. kao i zbog otiog čega nemate i nećete nikad 125 124 . razumljivo. Zavist je šlepa 1 nezasitljiva. Takvi ljudi su. i kad prividno izgledaju »normalni«. gneva. Dok postoji. lišen mira i sreće i svakog ljudskog dobra. kazana i napisana toliko puta. dve ruke. Važan je jedino život sam. Drevna istina. Velika je muka i zabuna našeg života u tome što ne znamo i ne možemo znati koje spadaju u red onih prvih. u kom obliku ni pod kojim imenom. Izgleda da ima ljudi koji su u svom psihofizičkom organizmu doneli na svet znatan broj završenih doživljaja i čitav niz pokreta i postupaka koje inače ostali ljudi doživljavaju i izvode tek docnije. To je radost naše starosti. jer svi znamo da starost obično nije bogata radostima. jer ih poznaju izranije i većinu njih nose kao već izvršene u sebi. Tako se dešava. ali slutnja ima od • Govor drugovlina Iz ginmazije. To pitamo samo mi pojedinci. To ih. da ne poverujemo onim slutnjama koje nago-veštavaju istinu. i druge. koliko živi.Da. mržnje. a ne pita se kakav. prava čudovišta. što je gore od plača. Čudesno Je gledati kako se ponekad — istina. U očima zavidna čoveka ovaj naš svet je pravi raj. prema njegovom sudu. a često i našoj propasti. Već pri prvom dodiru pri-mećuje se njihova neprijatna podvojenost u svemu. I zbog toga su vrlo često teret sebi i smetnja drugima. mi smo stariji. dvostrukost u mislima i krajnja nespretnost i slabost u delanju. Meni je ona jasna. A biva i to da uopšte nemamo sluha za njihov glas. I to je dobro. a koje u druge. Zavideće vam i zbog onog sto imate ili što biste. I tu se ništa ne da promeniti ni popraviti. a jutros mi se odjednom ukazala ćela istina. koje se ostvaruju. u toku godina. i da ne čujemo ni jedne ni druge. i pojava sa kojima se susreću. prati ih u stopu teška neodlučnost i nedoslednost u svemu.* Cesto sam o tome mislio. pa čak ni kako živi. koje lažu. on će vam zavideti. jedini on je zarobljenik pakla. i vrlo često. ali nikad jasno i do kraja. a svi mi ljudi smo blaženi rajski žitelji. Tako je sve sa čim se u životu sukobljavaju za njih u isto vreme i novina i uspomena. koči u donošenju i izvršavanju svih odluka. pod uticajem urođenih nagona i prilika. a povedemo se za onima koje lažu. sve do onog najnesrećnijeg od nesrećnih među živima. ali svet je mlađi nego što je nekad bio. I to važi za svaku igru. dobrote.

A to što takav čovek traži može nekom drugom izgledati i sporedno i izlišno. Primetio sam da ima ljudi. Stoga je svaka želja za saznanjem dobra. Ako ne nađemo ono što tražimo. 126 . a nije uspeo da joj nađe rešenja. ali ljudsko dostojanstvo se meri po onima koje su izgledale isto tako nedostižne. po»3d takvog čaaovnika. i danas ljudi vladaju njima na opštu korist. Postoje na ovoj našoj zemlji. Razume se. 2)Većina staraca vole da pričaju i da daju sa-vete mlađima. kite vas kao novogodišnju jelku sjajem i bleskom. strpljivost i upornost koje su u službi te volje. Glavno je: volja za saznanjem i otkrićem. preturajući nekoliko tuceta praznih reći kao dosadne i glupe brojanice. pa ma to izgledalo i ludo i uzaludno. Celog života razapinjala ga je ta protiv-rečnost. neće možda nikad biti ljudima otkrivene ni pristupne. bez obzira na sve promene u njihovom ličnom životu i opštim prilikama. I na nesreći vašoj vam za vide. Takvih ima dosta. hiljade i hiljade stvari koje. osnov one životne tra-gike koja je samo čovekova. A ko god traži nešto. On nije čovek bez savesti. čas opet stane. posle njega. bojama tkanina i estetskoj vrednosti sitnica kojima se okružuju. U tome je znak čovekove veličine i izvor njegovih najvećih stradanja. bez ploda i vidnog uspeha. Svet će ti je pružati dovoljno. i izvan nje. i da se ne nađe ništa. a i kad to ne bude. ali ginu i oni koji vek provedu u duhovnom nemaru i neradu. samo da bi mogli da tako pravdaju svoje osećanje gorke zavisti. * Sramotićeš se dok si živ. ti ćeš se potruditi sam da je nađeš. radili i tražili sa više sreće i uspeha. to je rede i skupocnije ono što traži. Jer. zavidljivci vam često pripisuju dobra i preimućstva kojih nemate. ali šta mu vredi kad je ta njegova savest kao pokvaren sat koji čas brza. Ljudi koji traže i istražuju često se troše i ginu na tom putu. Glavno je da on. dok god ima životne snage u njemu. i snaga. To nije važno. čas zadocnjava. mcče biti. Prilike ćeš za to imati uvek. bolje rečeno. I jedino ti su pravi mrtvaci. pa ih oštroumni i uporni istraživači otkrili i osvojili. i to nekako uvek onda kad je najvažnije i najpotrebnije znati koje je doba dana. koji se celog svog veka lepo i pažljivo odevaju i. i tiva. 3)Znači da je ono što stari govore mladima ponajčešće — ništa. I umro je. jer nisu nikad ničim i ni u čemu živeli. Zeleo je da svuda bude i sve vidi. 127 Svaki čovek nešto traži i očekuje. nikad ne zna lačno koliko je sali. I što je čovek bolji i od boljeg tkiva. i utoliko se teže nalazi. i nešto od njegovih napora i njegove nesuđene slave živi uvek u otkrićima onih koji su. može se desiti da nađemo drugu. a nije voleo da putuje. novu i korisnu stvar na koju nismo ranije ponaišljali. i to celog života ili. nesrećnici! 1)U većini slučajeva starci nemaju šta da kažu mlađima.imati. taj se upisao u knjigu živih. poklanjaju uvek veliku pažnju kroju svojih haljina. Nje se ne treba nikad plašiti. ne samo žena nego i muškaraca. pored svih naših napora.

ili nepravdi koje su morali da otrpe i koje sad. u snu kao i na javi. To je nauk koji se nikad ne može do kraja shvatiti ni naučiti. dvoje zajemčeno i osigurano: duga patnja i sigurna pobeda. čim se pridignete. To je kajanje zbog nečega što nismo mogli da ne učinimo. muče sećanja na neke davnašnje ludosti. Jedni se tada sećaju svojih podviga u mladosti. Sve to već prema tome kakve je ko naravi i kakve su mu osnovne sklonosti. uznemiruju sećanja. trgovao. sve vam preti i sve vas ugrožava. Ne traži nikog. i koji se zaustavio u jednom gradu kome do tada nije ni ime čuo. voleo i mrzeo.* Sa nastupanjem starenja sve češće nas i protiv naše volje. kao da je sve dotle samo gledao ne videći ništa i ne misleći ni na što. ostavi kosti i sa njima poslednji blesak neobičnog duha koji ga je vodio svetom. a neprestano se primiče i preti. možda. koja bi onog trenutka kad bude shvaćena i prihvaćena od svih ljudi značila izbavljenje čovečanstva. kao da samo pogledom želi da kaže ovejanu suštinu onog što je u minulim godinama susreta i obračuna jasno i nedvosmisleno shvatio. neku tešku i sudbonosnu istinu. Samo ćete celog veka. Ali u svakom od ovih slučajeva to znači samo jedno: da je čovek stupio na put mučne starosti i da počinje. svojih zasluga koje su ostale nepriznate i nenagrađene. jer u vama od začetka vašeg živi skrivena i neuništiva iskra životne radosti koja je moćnija od svega što vas okružuje. gradio i rušio. snage i dostojanstva u muževnom dobu. na javi i u snu. To je svršen cm sa kojim se ne mirimo. naprotiv. * šta je to što mi ne da da živim ni da se životu radujem. Tek posle izvesnog vremena. sve do poslednjeg daha. ili da tu. To je nada. a svakog ko mu se približi gleda pronicljivo oštro. Posmučete. neodređena i bezizgledna nada. Tako se može reći da vam je. ali vam se ne može ništa zlo i nepopravljivo desiti. njemu je postalo jasno šta se to pred njegovim oči9 — Znakovi pored puta Po stoti put moja se misao pita — kao što zalutao i zatvoren leptir po stoti put bije o staklo — 128 129 . iako su se nekad njima možda i ponosili. a koja nas nikad ne napušta. To je slika potpunog nesklada između nas onakvih kakvi jesmo i onog što živi u nama i što nas okružuje sa svih strana. Covek koji je putovao. a ako se i desi — izuzetan slučaj! — baš i da padnete. koja nas više muči i boli nego što nas teši i krepi. kroz sve mene i obrte dugog života. u manjoj ili u većoj meri. na jedan ili na drugi način. produžiti mirno i bodro svoj put. on to još ni sam tačno ne zna. Različiti ste od svega oko sebe. Jedno ili drugo. Sad živi tu kao stranac kome ništa ne treba. i strah od nečega što nikad ne dolazi i ne nastupa. sa željom da predahne i sakupi snage za dalja putovanja i iskustva. što možda nismo ni učinili. ali nećete pasti. zbog kojih sada mogu samo da se kaju. u sećanju. preterano i uzaludno. nećete se po-vrediti nego ćete. grehe i propuste. bivaju sve krupnije i mnogobrojnije. da gubi vlast i nadzor nad svojim mislima i osećanjima. patiti zbog svoga neprirodnog položaja u svetu u koji ste bačeni. Druge.

Tada je i samo naše postojanje. sagledamo ono što se nalazi iza nje. muči i satire. a većina sa osećanjem ixzaludnosti svojih najboljih težnja i napora. ali posle toga čuvamo dugo sećanje na taj trenutak. dok su čovekove snage nerazvijene. brigama i strahovanjima. Tek kad jednom i njega. pitanje granica i ne postavlja se pred nas. od trenutka kad seme padne u zemlju i posle proklija. možemo se nadati da ćemo se osloboditi prokletstva granice i ući. gađenja i ogorčenja sa kojima su ljudi pojedinci umrli. da postoje život i svest i po sle naše fizičke smrti. * Ponekad se ćela ova šarena dnevna stvarnost našeg života zanjiše kao tanka kulisa i mi. protesta. Zar to nije kao kad bi se jedno ljudsko biće začelo. Postoji nekoliko vidljivih perioda u životu jedne biljke. i uteha ljudskom duhu zauvek. jer se ozbiljno i ne sukobljavamo s njim. rodilo. uzalud dozivajući pravdu i zaštitu — kad bi tako nešto bilo mogućno — bila bi to velika snaga. u detinjstvu. A kako. ponese nas laka nesvestica koja brzo prođe. Na žalost.ma stvara.. valjda u bezgranično carstvo nepostojanja. zaista. koji nas pouzdano čeka negde. zajedno sa nama. Od toga nam se zavrti u glavi. razvija i ustaljuje: lice ljudskog bola. Vredelo bi već zato što bismo se s vremena na vreme mogli slatko nasmejati svim obzirima. Od svega toga mi smo izabrali samo trenutak cvetanja i smatramo ga jedinim važnim. u zemlji ili u kamenu. zameće plod i dozreva. to je nezamišljivo i neizvodljivo. za trenutak jedan. Kako lako prihvata tu istinu onaj koji nikad ni u čemu nije osetio potrebu ni pokušao da ide daleko i tako se nije ni mogao naći na nekoj granici. Uostalom. i to svuda i u svemu. nestane u prostoru i sećanju. Odmah! ■. 9* 230 131 . Kad bi se sakupila i ujedno sabrala lična ose-ćanja gneva. možda. »Sve ima svoje granice.« — Kako je jednostavno ponoviti te reci banalne klasične istine. po svemu sudeći. a starost i smrt i nisu drugo do poslednje granice naših snaga i našeg trajanja. Vredelo bi. a naš grob. poslednja je od naših granica. upravo glavnim ciljem celog dugog procesa. lista. kao saznanje koje nas krepi i daje nam snage da izdržimo ovu stvarnost na koju smo osuđeni. kao takvo. samo zbog nekoliko osme jaka koje bi nam uputilo u vremenu svoje mladosti. tek sa mladošću i zrelim godinama počinju naši sudari i naši obračuni sa granicama. a negde tamo u zimu ona se ćela vraća u zemlju iz koje je ponikla i u bezobličje koje joj je prethodilo. odraslo i umrlo. i svemu onom što nas sada uznemiruje. koji je jednom zauvek postao to što je.:-. uminuti i nestati. Svak umire u tami i teskobi svoga očajanja. ona raste. tek obrnuto protumačene i drugim imenom nazvane. ocvetava. samo to može biti i samo kao takav jednom. ali onog velikog i pravog koji ne traži leka ni olakšanja. cveta. ne seća se ničeg i ne nada se ničemu. Ono što ponekad u svom ili tuđem životu nazivamo »vrhunac sreće« samo je jedna od tih granica. I naši najveći usponi i »uspesi« u stvari su samo granice naših moći i nastojanja. divan prizor. nerazdvojno vezano sa pojmom granice. takvog života nema i ne može ga biti — smejmo se sada.

ni kojim recima. Kad laže — to sam primetio — njegov rečnik je originalniji i bogatiji. napisao sam da je jedna od čo-vekovih slabosti njegova mala i ograničena sposobnost predviđanja.) Ali bez obzira na tu našu ograničenu sposobnost predviđanja. j^ * Trajno je samo ono što nije dobilo oblik ni ime. i spremni smo da ih prezi-?emo kao glupake i gonimo kao neprijatelje svega što je pravo. kako bi mogao spreman dočekati tu teško predvidljivu budućnost i sa što više razuma. strana planete koja se zove čovek. kao razorna unutarnja eksplozija ili kao početak sporog ali smrtonosnog trovanja našeg ljudskog bića. * + ir. i samo na mahove. žive u njemu. slobodnog. za greh koji nismo počinili. kao ludilo veličine.* otkud čoveku misao o potrebi harmonije. i odlaze iz njega. Ono što nazivamo »rođeni ubica«. nego krupne i sudbonosne stvari. koja lebdi kao stalna pretnja nad nama. bar preda mnom. sama činjenica da može da postoji takva misao. Ta misao se morala javiti negde. o grehu i kazni? Samo mogućnost postojanja takve misli u nepomirljivoj je suprotnosti sa načinom na koji ljudi dolaze na svet. Jer. mogućnost postojanja čovekove krivice pretpostavlja posve drugog čoveka. javljaju se 132 . Otkud? Ne nalazim odgovora. jer nismo ni sposobni da ga počinimo. nezdravo i opasno samozadovoljstvo i smešna sujeta. neosvetljena. isključuje svaku mogućnost potpune sreće i trajnog mira u ljudskom životu. a mrzimo one koji u tom divlieniu ne učestvuju. hrabrosti i ljudskog dostojanstva stati pred svaki zadatak i svako nepredviđeno iskušenje. i to strašna. moćnog. a on to nije i teško to biva. to je druga. Misao o postojanju krivice uselila se u čoveka kao bolest.n 11 svemu i teže da zavladaju našim mislima fSSupcima Mnogo se divimo sami sebi i svemu to pSimo ili uradimo. koje ona može da donese. Time se odaje. velikih ljudi koji su bili sposobni da svetlošću svoga duha obasjaju uža ili šira područja budućnosti. što nikad nije ni napuštalo beskrajne i večite pre-dele nepostojanja. i svaki od nas običnih ljudi treba da razvija i usavršava svoje umne i moralne snage i da savesno vrši svakodnevne dužnosti i poslove. (To ne znači da nije oduvek i svuda bivalo izuzetnih. a za koju nije stvoren i kojoj nije dorastao. ni 133 Luđa i bestidna samoživost viđa se upravo kod onih koji najviše imaju i sve mogu. Patnja koja počiva na zabludi i žalosnom nesporazumu. Pored toga. davno. lepo i istinito. biran i malo neobičan. velikog. na nekom stepenu čo-vekovog razvitka. naročito kad su u pitanju ne sitne i svakodnevne. Ta misao je nešto kao kazna. Već odavno za mene nije važno šta ko u ovoni našem društvu ume da kaže. Nekad. Izgleda da je čovek postao prva žrtva te igre koju je sam izmislio. * Misao o ljudskoj krivici.

i^ -■ i.. kad navaljujemo i kad bežimo. pa i kad na izgled bezbrižno i besciljno pevamo. kad nam se čini da je sve bezizgledno i potpuno izgubljeno. usavršava. Pri tome se ponašamo slično noćnoj leptirići koja upadne u osvetljenu nastanjenu prostoriju i odmah počne slepo i nemilice da udara sobom o zidove. nego šta zna da uradi. to jest ljudski postupci. da postane višestruk. i ako je spasenje mogućno. a kako neki drugi oblik nisu nikad ni imale. Veliki jad je u tim zrelim godinama i velika obaveza. -' —Pa onda zašto? —Ne znam ni ja. negde pri vrhuncu naše bede. mi je u stvari i ne poznajemo. kad govorimo i kad ćutimo. Svi se mi. nosi se skriveno. idući šumom ili pustinjom. procenjuje i prikazuje. to jest: da čovek ne mora da bude uvek samo ono što jeste u jednom trenutku i određenim uslovima. jer je svaki od nas na svoj način shvata. da steče sposobnost kretanja u svima pravcima. doživljaji i sudbine nemaju onaj oblik koji im mi u našim shvatanjima i sećanjima dajemo. koliko god nas od žene rođenih ima. A što se tiče suštine svega toga. i uvek. pošto nemaju ni određenog oblika ni utvrđene suštine — ne postoje. vrata i prozore. » Kad gledam kako se ljudi oko mene lome i troše u borbi sa sitnicama. nagonski tražeći — izlaz i spas. ali tako da se ni to skrivanje ne može primetiti. nego se stalno i uporno spašavamo i spasu nadamo.. bar ne za nas. kao i ono što bi po svojoj snazi 135 234 . i to od prvog trzaja u majčinoj utrobi pa do onog poslednjeg zeva kojim uzalud hvatamo još malo vazduha. u meni se javlja želja da čovek nad-raste samog sebe. gde nema uha koje bi nas moglo čuti. živih nije spašen. ne pokazuje. ili čak srećni. nego da ume i može da povremeno postaje i biva i ono što je nekad ranije bio. Svi bez izuzetka. U Bosni narod kaže za maloumnog i izgubljenog čoveka: »Taj nije spašen. Uviđam da ljudske stvari. i u snu i na javi. Veliki jad se ne kazuje. niko od nas —Ljudi se ne rađaju zato da bi živeli dugOj bili zadovoljni. Tako ni ta suština stvarno ne postoji. i kako često biva da u toj borbi i propadaju. znači da ga nemaju uopšte.« U stvari. i brani. kako to radi i kako ono što je jednom uradio ume posle da održava. ono se javlja obično kao rezultat svih naših mnogih i raznovrsnih napora.kakvim tonom. Ako poniženju (ili nekoj drugoj ljudskoj muci) uopšte ima leka. To i jeste težina takvih teških položaja. jer malo ko ima strpljenja i snage da taj trenutak dočeka. svuda. uvek. ali svakako najmanje zato. I sva naša takozvana borba za opstanak nije drugo do traženje spasa. izbavljamo i spašavamo. kad ležimo isto kao i kad hodamo. I tako se može kazati da i te stvari same.

* dica naše brzopletosti i lude potrebe da svaki čas pokušavamo da zaustavimo moćni i nezadržljivi tok života. od nedostatka čvrstine i volje da se mirno podnese sto se podneti mora. posle1. stvorio ili otkrio i nazvao imenom — ne postoji. da iz njega izdvajamo pojedinosti i da ih proglašavamo trajnim. ovakvog ili onakvog. Misao da ljudski rod. većeg ili manjeg. umire bez bolesti i smrti. ima i takvih sa kojima se družite ili viđate godinama. s druge. kao neopravdana i neshvatljiva pakost. možete slobodno uzeti kao pravilo da u svakom od ovih oko vas ima kvasac ludila. nekad primetno. manji od crva i slabiji od slamke. ili nečeg što liči na ludilo. zajedno sa svim onim što je smislio. Ili vi niste umeli da vidite. u odnosu prema drugim ljudima. To znači samo da taj nije imao prilike da se oda. krhkosti i kratkoće ovog našeg ličnog života. Kad čovek počne da zalazi u godine. Jer. Rađanje. vi tek tada pravo i potpuno sagledate ono što ste ranije samo naslućivali i o čemu ste često razmišljali. ali nikad ne izblede potpuno. Ali vi posle toga znate na čemu ste i gde da svrstate toga čoveka. ali mi se čini da ih ponajčešće napada i zanosi ludUo veličine. neizbežno i sigurno. I kod onih koje smatramo normalnim javi se povremeno blesak nekog ludila. nego se posle dužeg ili kraćeg vremena javljaju ponovo. To je nauk ranog jutra i odmornog duha. kao otkriće. potraje duže ili kraće. To jest: ukaže vam se sva ogromna i strašna nesrazmera između nestalnosti. (Razume se da to važi i za vas. Jeste li primetili koliko luđaka i manijaka ima oko vas? Obratite pažnju. jasna i munjevita. i što će jednog dana vero-vatno i biti. oboren i satrven samom činjenicom da je takva apsurdna nesrazmera mogućna. pa ćete videti. U stvari. sve više postaje osetljiv na vremenske promene i hod godišnjih doba. u ono što mi pogrešno i neopravdano smatramo i nazivamo našim životom. * Kad vam umre neko drag i blizak. i da je sve to zajedno plod zablude i igra slučaja. a nekad skriveno. muči i ubija nije drugo do naivna i sujetna igra koju nije trebalo počinjati i koju bi valjalo tiho i neprimetno prekinuti što pre. golema-štvo raznih oblika i stepena. a da nikad niste primetili ništa što bi moglo da liči na ludilo. lično.56 Opet ću morati da kažem nešto što nije ni novo ni neobično. primetili vi to ili ne. Meni se brzo i neumitno nastupanje zime čini ponekad kao izraz nečije zlobe. konačnim. svojim. shvatanja. i svih naših osećanja.i veštini mogao da bude. Ali to polazi za rukom samo izuzetnim ljudima čija dela bacaju svoju svetlost i na naš put. s jedne strane. od njih i ginemo. pothvata. kao nezaslužena kazna. jedna od onih jutarnjih misli koje ne traju dugo. Istina. to dolazi samo od slabljenja moga organizma. život i njegove promene — sve je to greška našeg vida i varka kratkog uma. I čovek se tada krši i savija. * Javi se misao. pa prođe kao da nije nikad ni postojao.) Različite su i mnogobrojne sitne ili krupne vrste duševnih poremećaja od kojih ovi ljudi pate. želja i potreba. i da je organski utkana u samu osnovu našeg postojanja. 137 . A u stvari sve što postoji i što nas pokreće i nosi. planova. Živimo od iluzija.

ne štedeći sebe ni druge. štedljivi. sa svim što na njemu živi i postoji. po skraćenom postupku. inere. Izgleda da su ogorčeni i kivni ne iz moralnih pobuda. rođeni sa malo više sreće. naučili na samom početku: Sve je to jedno. putuj. da im sude. i strogi prema takvi. vredni. ili samo naslute. zapišite slobodno da sam u poslednjem trenu žmurio. u postaju neradni.) Ciničan savet iz nevidljivih ali poznatih usta. * Poznavao sam dosta ljudi ovakvih kao što je ovaj koji je malopre izišao iz moje kuće. iskreno se kaju i silno ljute na sebe zbog nepravde koju su počinili. osuđuju i kažnjavaju sve što vide. planine. Ljudi koji su u mladosti bili anarhični. sude. po nečem. 138 Čudno je ogorčenje sa kojim neki od nas osuđuju one koji su se u svojim postupcima pokazali vesti. nasilni i preki ljudi koji se. osećaju pozvanim da posmatraju sve oko sebe. u takozvanom javnom životu. Obiđi zemlje i gradove. kao kamen. i to i u licnim odnosima i. sve je svejedno. * __ Za mene se to može znati već sada.Jeza me podiđe svega kad se samo setim kolika može da bude ravnodušnost koju često pokazujemo prema sudbini drugog čoveka. tu na licu mesta. Dačen bez namere. rude. kurtizane. oko sebe ili ma gde u svetu. čudno. jer svedoka nema. pogotovu. upo-znaj i prouči sve što svet pruža: živa bića. govore. Troši se. i pomalo sumnjivo. daji i uzimaj. da prate društvene pojave kao i postupke pojedinaca. Kad umrem. ljude. Područje njihovog posmatranja i suđenja je ceo poznati svet. leti. oni padaju u potištenost. načuju. za koje (To liči pomalo na nekadašnje se pobožne i darivale priča da su u starosti postajale crkve i manastire. dvolični i podmukli. pročitaju. — Pun i konačan sud o tome da li je neko zaista hrabar ili je strašljivac nije lako dati. * uredni. ili nije. Ali to ne traje dugo. biljke. bez mogućnosti odbrane i bez prava žalbe. često zrelim godinama i pod starost. rasipni. koji nisu onima docnije. A kad se — kao što je prirodno — pokaže da je njihov sud pogrešan i kazna nepravedna. da ih ocenjuju. isto toliko koliko je i nepopravljiva. 139 . da li je u poslednjem trenutku gledao smrti pravo u oči. međusobne odnose. plovi. Kad ne mogu da vidim. neuredni i netačni. nego što su kod drugih otkrili oruđa borbe za koja su dosad mislili da samo oni njima raspolažu. neću ni da gledam.pedantni. običaje. mora. to jest. plaho viti. U dubini svog kajanja i vatri svoje ljutnje oni nalaze nove snage da sa novom revnošću procenjuju. ljudska naselja. Za izricanje takvog suda trebalo bi znati kako se taj čovek držao na kraju života. To su nemirni. A to mi za većinu nećemo nikad znati. pogodio me je slučajno. da bi na kraju shvatio ovaj nauk koji su drugi. čuju.

pored naših lica. I tu se javi misao da je pitanje besmisleno. gledajući ga. Te posete oni primaju sa zanosom i zahvalnošću. u svojoj stalnoj težnji da ostane 140 . Pri tom i preterujemo. koja trenutno gledaju. ono što je. sve do srži. bolesnicima. i vide u njima često i ono čega nema. izvor mnogih zala i iskušenja. spas. stoga često čeznu za njima kao za lekom ili hranom. a ipak snažno i izdržljivo. izloženo stotini uli-caja. čas kao izbeglica i iseljenik. ali preduzimljivo. kakvom bismo hteli da je vidimo. Tada nismo znali što sad znamo. ali osuđena na smrt. od smrtonosne misli o samoći. Slabo. koliko može. ali i da se dodiruje neprestano sa svetom. ni zdravo. možda i 141 i Telo. spasti se! Bolje rečeno: spašavati se. i produženje života — treba joj jedan dah vazduha. jer tako mnogi od nas stvara sebi. One spašavaju od samoće. stvaramo od njih nedostižne uzore. nije ni tačno ni pravo. do njegove središnje nepomične tačke u kojoj se ukrštaju i neutrališu sve bezbrojne linije njegovih večito pokretnih snaga. pita kako se održava. Maleno. (22. koja su nekad videli tim istim očima. Tako da sve to što govorimo odgovara manje stvarnoj slici dotične zeni-Ije.To je circulus vitiosus vatre i mraka. ono teži da se održi i sačuva što duže. hvaleći ih više nego što zaslužuju i pripisujući im svojstva i odlike kojih nemaju. * Vojnicima. razume se. utiče na sve oko sebe. negde na sredini između one idealisane zemlje i svoje nesavršene. ili mnogo više od onog što postoji. da ti ostareli ljudi sa oslabelim vidom i dotrajalim pamćenjem. zatvorenicima posete su drage i uvek dobrodošle. Da. Smrt i nije drugo do to: malo vazduha. i tu leži. mi često hvalimo druge zemlje i narode. pa sahranili u zaboravu. i tu naći počinak i spasenje. a pored toga da. a više idealisanom liku naše otadžbine. a čas kao povratnik. ali ne bežeći od bola koji nas muči. tako da se čovek. U nekom čoveku takav doživljaj — obična. ni da se sete našeg imena u razgovoru. svega jedan dobar dah. do rasipnosti darežljivo. * Kao mladići uvek smo se čudili što starci iz našeg grada često ne mogu da nas poznaju kad nas sretnu na ulici. kao izgubljeno. da se sa-opštava i daje svemu što mu u susret dođe. jer »dokle« i ne postoji. to je preki sud kraja i predaha. Sve to. povratak u more. VH 1969) « Tu je ispružen čovek kao riba koju jedan jedini veliki talas izbaci daleko na peščanu obalu. neku treću nepostojeću domovinu u koju se sklanja kad god se u jednoj od one dve (ili u olae odjednom) razočara. nego hvatajući se s njim u koštac. nastojeći prodreti u nj. a za taj jedan dah potrebna joj je snaga koje ona više nema i niotkud je ne može dobiti. nose u sebi i hiljade drugih. Jer. za skok. * Nezadovoljni sobom i prilikama u svojoj zemlji. koji više ne možemo da uhvatimo. Pomalo smo im se i podsmevali zbog toga. Takav čovek živi nemirno i nekorisno. ne mrtva. I nije srećan. kao ni »odakle«. i dokle će moći tako. a ipak samo. Izbačeno u prostor.

• Ispravljeno prema prvobitnoj belešcl ISveske listovi). dve. Oni među nama. A snagu svoju crpu takve legende iz ljudske patnje i samoće. Moram da priznam da mi u prvi mah sve to izgleda zanimljivo.' * Ponekad čitam ili slušam neke stvari o našim ljudima. ljubazno. Kad ćute. to znači njegovim odnosom prema suncu i odnosom sunca prema njemu. sve zajedno uzevši. nije dobro što je tako i da. I patimo što su nam predviđanja pogrešna. izbegavajući nemir duha i tela. Nezgoda je samo što to teško čoveku polazi za rukom. kako se dočekuje smrt kojom svaki život završava. vrednost i cena čovekovog života na zemlji određuje se. a zatim se odmah vraćaju svojim poslovima u kojima se stalno rvu sa nekim pitanjem čovekove sudbine. to je naša stalna težnja i potreba da tome životu. i sve rizike i štete. kako u Bosni kažu. u svojim mislima i svojim željama. uvek neočekivano i uzbudljivo. njegovim geografskim položajem. u osnovi. * I ovde. neprestano određujemo stalne oblike i predviđamo tokove. Potvrđuje se uvek isto. pa se opet vraćaju na svoje. provode samo trenutke svoga kratkog odmora. Prava priroda. Između toga što nazivamo našim životom i između nepostojanja nema jasne ni određene granice. u stvari. i možda više. I to tako da ta zabrinutost više senči njihovo lice nego sabe-sednikovo. I to je jedna od osnovnih teškoća. kao svuda u svetu. Prva je to što rekoh.slučajna poseta — može da poraste do lepote čudesnih priča o spasonosnim vizijama u tamnici ili o poseti kraljice od Sabe caru Solomonu. zamisliš samo za trenutak ispružene. o njihovom načinu gledanja i njihovim postupcima. Teškoće su. dopuštaju mogućnost drukčijeg mišljenja. Razumeli smo se. A kad malo bolje razmislim. kako se čovek održava u tom životu. neme i nepomične u vodoravnom položaju — i ti ćeš se osloboditi teškog osećanja straha i pritiska koje ti sada dolazi od njihovih reci i postupaka. A druga. Kad sve razmislim i procenim izlazi uvek na jedno. a rezultati nepogrešno tačni. ponekad lepo. Dovoljno je da sve te ljude koji sad stoje ili prolaze gnevno ili nabusito ispred tebe. iako se nismo mogli spora-zumeti. Sale se blago. kako se podnosi bolest i svako drugo zlo i. Ne žive i ne požuruju ništa i nikog. čitav jedan U3 142 Odvojeni . Računica je nemilosrdna. stručnjaci. Nas su učili u đetinjstvu kako se dočekuje i prima život i sve ono što on donosi i nameće. kao malo zabrinuto. ljudi znalci. Dakle. pitaju pogledom. najzad. a ponajmanje u trenutku kad mu je najviše potrebno. vidim da. »ne može izdobriti-«. pravi radnici i stvaraoci razgovaraju mirno. Njišu glavom. upravo.

ispije gorki talog sa dna. U jednom spisku umrlih nalazi se i N. kad su u pitanju ljudi kao što je ovaj. To ih je naučilo da se drugima obraćaju ili ponizno i udvorički. VI 1969. više da nađu vedar izraz lica ni slobodan. ko se bije što mora. ne možemo da ih sagledamo u celosti. Ali niko nas nije učio kako se životu ide u susret. prekuži kao bolest. samo su slutnje i — naslućivanja. ne izražavam jasno. ka novim oblicima i novim mogućnostima. kome je kao zanimanje navedeno: »biv. ni da im shvatimo osnovni smisao. prirodan način pristupanja drugom čoveku. kad govore sa višim i moćnijim. Izgleda kao da ga je neki drugi svet — jedan od nepoznatih ali naslućivanih svetova — pozajmio ovom u kome mi živimo i nazivamo ga svojim. jednako za sve i svakoga. sudarima i bitkama ovog sveta. vuku još i sada za sobom te maske predaka. Kad tako kažem. penzioner«. nego kazujem opet jedno od tih naslućivanja. bez grimase i ružnog stresanja. Jer. to je neizbežno. ni da razaberemo ko tu izaziva a ko je izazvan. ko napada a ko se brani. evo. « l». a ne kako se borbom postaje jedno sa životom i kako se ljudski nestaje u njemu. a ozdravljenje nađe u smrti. tvrdim formulama koje su pravljene jednom za vazda. N. u stalnom sudaranju naše strahovite prolaznosti i naše neizlečive želje za večnošću.defanzivni sistem! I sve to u opštim. može li se išta strasnije zamisliti od te »titule« koja za jednog čoveka kazuje da je dva puta bivši. učili su nas kako da se život preboli. A njihovi potomci. jednom kao penzioner a drugi put kao pokojnik. Da. ide dalje i više. vino života je — kako bi rekli romantičari — popijeno. a ko zbog toga što je po sebi ratoboran i ubilačke ćudi. ja se. uglavnom. To bi moglo poslužiti kao najkraća i najsavršenija formula prolaznosti čoveka i svega što je njegovo. 144 10 — Znalcovi pored puta 145 . kao pomoću talasa. Ali. ostaje još da se. tome su nas učili. ili grubo i nadmeno.* » Naše najdublje i najživlje želje i njihovi susreti (ili sudari) sa svetom koji nas okružuje — to je. * Ima nas dosta koji se teško snalazimo u bezbrojnim nesporazumima. * Strah. i što ne može drukčije. nepoverenje i neiskrenost uhvatili su u nekim zemljama tako dubok koren da ljudi ne mogu Kako god uzmeš i sa koje god strane pogledaš. iako za njih već odavno nema razloga ni opravdanja. Svaka je smrt prerana. očigledno. I sve ostalo što mi ovako uz put beležimo. Njihovi stari ve-kovima su robovali ili su sami vladali nad ljudima i držali ih u potčinjenosti. i kako se pomoću njih. ili presušilo. možda igra naših zbrkanih misli i naše nemirne mašte. kad imaju posla sa nižim i slabijim od sebe. U stvari. ono što određuje našu sudbinu. kako se hvataju i obuzdavaju njegove snage.

ili bar nikad trajno ni potpuno. onako. Laž je. dotle je samo bolest i bol i strah od smrti i borba protiv nje. ne treba smetnuti s uma kako je opasno oružje to utvrđivanje čiste istine i kažnjavanje laži. Razlozi i pobude koji nagone ljude da lažu mnogobrojni su i vrlo različiti po svojoj prirodi. Ali dok živi — ne. i ciljevima. biti kraj svega. Ima ljudi koji lažu jer ne mogu drugojače. sve ve-čite i velike procese prirode. A i to su. ako dobro razmislimo i pogledamo primere oko sebe. nadajmo se. ni suviše strogo progoniti. nego više jedan otrgnut deo prirode koji. iza poslednjeg daha. kao probuđeni mesečari. a kad budu uhvaćeni u laži. mi počinjemo da delimo laž od laži i one koji lažu jedne od drugih. onda je sva samo sila i lepota ljubavi. a najmanje.* Bolest i lečenje imali su dosta nekih neočekivanih posledica za moj organizam već dosada.Još kad pomislite da mu predstoji i treća pro-mena. i ne slute da lažu. kao neki neprijatelj ' 20. mi smo vrlo strogi prema laži i onima koji se njom služe. u svojoj zamršenoj psihi. U mlađim godinama. Ona kojoj pođe za rukom da se tome otme i pokaže se kao nepripitomljiva. I tako u svemu. žrtve svoje zablude i. Tek tamo negde. može se reći. on će steći i treću titulu i nazvaće se »biv. ona je detinjstvo i sva draž detinjstva. kad zamrzi. još dublji pad u ništavilo! Jer. Tek mnogo docnije. po njihovoj prirodi. služe lažima kao ratnim varkama. jedinstveno i zauvek jedno stvorenje ljudsko. ta ostaje izvan društva i njegovih zakona. u samoodbrani. Nekad Je san bio nešto izvan mene. ima ih koji se. jer to moraju. ali ne grubo izobličavati. Samo ukroćena (ili od rođenja krotka) žena može da nađe mesta u društvu i u spletu dužnosti i obaveza koje život u društvu predstavlja. bez sećanja na sve što je bilo pre bolesti i što bi moglo biti posle ozdravljenja. Šibamo je svojom ironijom. Ima ih svakojakih. dok boluje. jer je ljude mnogo lakše prevariti i oštetiti vesto poredanim istinama. zajedno sa njegovim prahom u njemu (a taj će dan svakako morati doći!). nalazi i ona svoje mesto među svima. u malom. možda. vatru ili poplavu. A naročito ne razhkujemo laž jednu od druge. Laž i lazovi. prevarene budale. u stvari. I 62. ima i takvih koji. pa ma kakva ona inače po sebi bila. pod izgledom i imenom ličnosti. istinski pate. lažući često i mnogo. pokojnik«. svakome se može desiti da se jednog dana nađe kao utvrđen lažac i da bude osuđen u ime one istine u ime koje je do malopre sudio drugima. I tako do kraja. bolest. 146 10* 147 . pa još i kao ljudi u »punoj snazi«. i treba je suzbijati i lečiti. onda je mržnja i ne zna za druge zakone do one koji vode i pokreću lavine. ponavlja. u stvari. u jednom ratu koji su sami izmislili i koji se vodi samo u njihovoj uobrazilji. kad je ljubav. Pa. Jer. Dok je dete. kad nestane i njegovog groba. ima ih koji u takvim prilikama padaju i smrtno stradaju. kad se u nama slegnu bujnost i sila mladosti. »istine radi«. ni izvrgavati ruglu. takvih koji se svesno i sračunato služe lažima da bi izvukli neku korist za sebe. da bi prvom prilikom opet počeli da lažu. gde se ništa ne kreće i gde niko ne misli. videćemo da su i tu na pogrešnom putu. rđave račundžije i naivni prestupnici. poreklu. Priroda mog sna i spavanja izmenila se potpuno. u opštem i zajedničkom ćutanju. Pod udarcem toga oružja. Ona i nije autonomno. kratkovekom i ograničenom obliku. I to će. progonimo je i kad nikakva razloga nemamo za to.

pretiti. I. Naročito nema one dosade ni onog nestrpljenja. > 16. . ja ipak taj put ne bih nikad napustio. prirodna stvar sa kojom se prirodno sporaziunevam i snalazim. Ako je naša sudbina »marcher vers les clartžs qui reculent toujours« (V. ono čega se najčešće sećam i što bih želee. o budućima ne mislimo.' Kako je to lepo i strašno i teško kad čovek na domaku sedamdesete godine.^ * Sa živima razgovaramo. pa zatim o letenju. IV 62. U toj muci što se zove žena i želja za ženom ima stvari koje su predmet šala i razgovora. Varamo sebe i varamo druge.kog je valjalo krotiti. bez poremećaja i trzavica. Samo ponekad. mislim na prošlost. _ Mi znamo stotine slučajeva da su i teški bolesnici. ublaženo i nejasno. V 1962. svuda i u svemu. kupanja i šetnje po šumama. zatim ima drugih o kojima može samo da se šapuće sa dobrim drugovima. Čemu ubrzavati dolazak trenutka koji i tako mora doći? Uopšte se moje misli sve manje kreću u budućnosti. odjednom ugleda pred sobom svet onakav kakav jeste i kakvim ga do sada nikad nije mogao da vidi. Iznad polarnog kruga. začudo. ovako « 2. :^ * javno. moliti ga. mrtve gazimo. Strašna je sudbina uobraženog bolesnika. u četiri oka. kao o nečem dalekom i bolno nedostižnom. kljasti ljudi. pred svima. Kao smrt u obliku nekog novog života. a to znači. sve ima svoj čas i svoje mesto. uvek. koje se i ne mogu nazvati imenom. Pre sam strepeo od najmanje praznine u moru vremena. ni odrekao se časti da budem vojnik u tom pohodu. Sad te praznine i ne osećam. i ja sa njim. a ne živi ni onim delom života koji mu još ostaje. Hugo). da bi se tako ovladalo svetom i da bi čovek zauzeo bolje mesto na zemlji koju gazi i u vasioni koja ga okružuje. svaki most predstavlja jedan grub i još za zemlju vezani početak čovekovog napora da ostvari svoj san o savlađivanju zemljine teže. Iznad sevemog polutara. da vratim — to su letnji dani. pod sam kraj života. uzeti. * U stvari. laskati mu. sunčanja. 249 143 .: . na našem kratkom putu između dva tamna predela nepostojanja. Sad je on deo mene. bez naročite hrabrosti rečeno. To je čovek koji umire na rate. Sav sam u sadašnjosti. To je sve. čovek je prisiljen da traži u sebi sve ono što ne nalazi na zemlji ili na nebu oko sebe. na krajnjem severu zemlje. kao od ponora. kad bi se moglo. Ostati tu. osuđeni na nepomičnost. nego se o njima ponekad samo mašta. Ide vreme. ni želje da se skrati i ubrza vreme koje prolazi. ali ima i takvih o kojima se nikad ne govori ni sa najbližima. I moj odnos prema vremenu izmenio se.

Jer. Malo koja bolest unakazi tako čoveka iznutra i pomeri njegove odnose prema okolini kao hipohon-drija. dok je za rad i radljivost uvek ima. pa i da stvore dela od značenja i vrednosti.^ Samo se radom ili hrabrošću može postići ugled među ljudima. kakve su i koliko ih je. Naravno da je rad bolje i sigurnije sredstvo. Ali hipohonder je nesrećan i neplodan. i sam opet zaražava. posle. U svakoj bolesti čovek jednim delom svoga bića ostaje na strani života i zdravlja. takav čovek mora stalno da daje više nego što može. utehu ili saučešće. jer on pati od one koja je izvor svih bolesti i za koju ne postoji nada i nema leka. To je prokleta egzistencija. do u bračnu postelju. sam ga leci od njih. Covek. sebičnim i sujetnim. da nađu svoje mesto u životu. A ta računica nije samo bezdušna nego i __ potpuno pogrešna. težak sebi i drugima. među divljacima. I 1951. do na samrtnički log. a često i da budu korisni. kao u oklopu. žive. ne voli ljude. samo ne na malograđanski život koji nikad ni u čemu ne pokazuje ni veličine ni lepote ni prave radosti. i sav je usredsređen na svoje jadno telo i vezan za njega tucetom bolesti kojima ga sam zaražava. Na sve bih pristao. Tada njegov dug prelazi na druge. a samo ne onu od koje zaista boluje. dok u njemu traje malo životne snage. Takav čovek ne oseća život. I ne govorim ovde o unutrašnjem zadovoljstvu koje čovek ima od dobro svršenog posla i koje svakako vredi više od svih nagrada i priznanja ljudskih. ali svakako da vas cene i poštuju. ako mora tako biti.ili slepci. teži ka zdravlju. umeli da se izdignu nad svoju nevolju. Pristao bih đa živim. ljude čiji je položaj u društvu sličan njegovom. dok u hipohon-driji. Kod razboritih ljudi misli se već rađaju u svom izrazu. a osim toga za nju se rede i prilika pruža. ekstremnim slučajevima njenim. ne vidi svet. a nesposoban da primi ičiju pomoć. i do te mere sumnjičavim i nepoverljivim da postane nepodnošljiv okolini. Jer on leci sve moguće svoje (uobražene) bolesti. Svaki bolesnik. u vihoru revolucije ili u bezumnom vrtlogu rata. jer je u njemu sve otrovano predrasudama i ukaljano računicom koja se uvlači do najskrovitijih dubina ljudskog života. prisiliti ih ne da vas vole i nagrade. a hipohonde-rove misli i težnje kreću se u pravcu bolesti. a kod brzopletih i brbljivih •t. prisiljen đa živi među ljudima koji mu nisu slični (u ma kom obliku i ma pod kojim vidom to bilo) mora da se stalno otkupljuje. niko mu to ne priznaje. tst . do u osmejak sa kojim čovek čoveku kaže: 150 Dobro jutro!. A posle. a ma koliko davao. jer hrabrost nije od prirode svakom dana. čovek biva ceo prebačen na stranu bolesti. u težim. ona učini čoveka samoživim. On je večiti dužnik svoje okoline i jedino ga smrt može osloboditi dalje obaveze da se otkupljuje. sasvim je svejedno kako se zovu uobražene bolesti od kojih on »-boluje«. Veliki praznici i svečani dani najbolje mogu da pokažu koliko su nam daleki i oni koje smatramo najbližima.

on to biva na dva načina. brzoj i jadnoj propasti sveta. Istina je da u ljudskim sukobima i borbama bez gužve i mržnje nema uspeha ni pobede nad neprijateljem. pa tek onda počinju da ga traže. Ne znam zašto. podnošljivije. tako varaju sebe i nastoje da prevare druge. često i nepravedno. siromah. Odlažu otvoreno i puno priznanje za čas sveopšteg leleka i poslednjeg jauka. Čudno je samo kako ti isti rodoljupci. Tom čoveku je u izvesnim časovima dana ovaj svet.misli se javljaju odvojeno od izraza. To mi neće biti teško. i kako nemilosrdno i bezobzirno izražavaju taj svoj sud. Hteli bi da nešto i kažu ili upitaju o tome. ali potiskuju natrag pravu reč koja se diže u njima. 1S3 Mogao bih živeti onoliko koliko mi ostaje đa živim i umreti kao smiren čovek. Obeshrabruje nas kad gledamo kako malo mi ljudi činimo za drugog čoveka. Kad je mlađi čovek već ćelav. a ne u tuđini. Taj čovek je živeo dugo. kao da je to njegov pravi i jedini mogućni izgled. a i to malo što možemo i hoćemo da učinimo vršimo ponaj češće sa pola srca i. a samo se odlaže izvršenje te propasti. ćelav je ali tako da ta njegova ćelavost izgleda kao bolest Ui posledica nekog poroka. ali tako da to izgleda posve prirodno. začudo. Drugi slučaj. Činilo mu se takođe da to što on vidi i zna. sa svim što je na njemu i sa njim u vezi. kad god se povede govor o ma kom od njihovih sunarodnika. čovek je ćelav. ali čini mi se da bi tako sve bilo bolje ili bar lakše. Prvi slučaj. Video sam da mnogi rodoljubi koji slepo obo-^ žavaju svoju zemlju ne daju nikom da reč jednu nepovoljnu ili samo kritičnu kažu o njoj. U stvari. a u onim kratkim vremenskim razmacima kad se smatrao zdravim — samo je uobražavao da je zdrav. ali da to bude u mojoj zemlji i među ljudima moga jezika. ali ko prema svome neprijatelju u toku borbe ne oseća i osnovno ljudsko poštovanje — slabi tinae sam svoj položaj i teško će moći pobediti. izgledao kao propala stvar kojoj pomoći nema. samo neće o tom da govore i pretvaraju se da još nešto očekuju od sveta i da računaju sa budućnošću. Izgleda da drukčije ne može. Od danas ni jednoj svojoj misli ne bi trebalo verovati. raste i u njima to saznanje o skorašnjoj. 252 . uvek nekako posredno i zaobir lažno. sude strogo. Stoga je razumljivo da govore koješta i da se izražavaju svakojako. Nešto preko osamdeset godina i gotovo isto toliko je bolovao. znaju i mnogi drugi ljudi oko njega. jer ni do sada nisam bio često ni čvrsto uveren u njihovu apsolutnu tačnost.

254 Tamnice. bezbrižni i pusti. a isplata svih tih dugova neumitno se traži od nas u poznim godinama. a pakao i čistilište su bajke hrišćanskog ve-rovanja. Sad često biva da se setim nekog od starijih i starih ljudi sa kojima sam se u životu sretao. teškim sećanjima i kajanjima. često u očima neupućenih izgleda kao da dobrim delom i sam snosi krivicu za svoju sudbinu. tamnica paklu ili misao o paklu našoj tamnici? Coveka ubijaju često i mržnjom. održava. nego presvisne. Malo sebično (i malo naivno) sve mi se čini kao da se u njihovom sadašnjem životu i meni daje mogućnost i pravo da još jednom pokušam isti podvig. Sve im je to zajedničko. kao i koncentracioni logori. Javljaju nam se doživljaji iz de-tinjstva i mladosti. Covek-žrtva ne padne od jednog udarca. uznosita i vedra izgleda. jača i usredsređuje toliko i dotle dok se ne stvore sredstva i ne pronađu ruke koje će stvar okončati i ubistvo izvršiti. njihov govor. Tako ti stojiš uspravno u stalnoj mogućnosti svoga pada i traješ u jednom od oblika svoga nepostojanja. Prinudna vezanost za određen prostor. * Na podnožju brega stoji tvoja kuća. samo dejstvuje nešto sporije. To se zove sreća. I još. Ali čoveka je mogućno ubiti i — nerazvimevanjem. i to samo malo i jedva primetno. a mi znamo da ništa ne traje i da sve što stoji mora pre ili posle pasti. » Prema mojim sadašnjim shvatanjima i pogledima moja mladost nije bila ni dobra ni lepa. kao neprolazna. patnja raznih stepena i vidova. Sad se čovek pita: ko je kome služio kao model. 255 . Ali ti koji tu kuću zoveš svojom i stanuješ u njoj ne znaš to i ne pada ti na um takva pomisao. imaju nečeg zajedničkog sa paklom (ili čistilištem). širi. doslednim odsustvom razumevanja. sumnjama. kad nas i inače izdaje snaga i kad smo potišteni i pritisnuti raznim bolestima. upornim. tek koliko da mogu da nas muče gađenjem i kajanjem. i više izgleda na uspeh. sa više sreće i veštine. Tamnice i koncentracioni logori su jedna od stvarnosti ljudskog života. živo mi je u sećanju njihovo držanje. Tako. Sredstvo je sigurno kao i mržnja. ali sa pojedinostima koje ih karikiraju. snažni. Jo§ jednom da pritvrdimo ovu misao koja mi se stalno vraća. Možda je i to razlog da sa toliko živog interesovanja i učešća posmatram današnje mlade ljude. povrh svega. Dugim. plaćanje odlažemo dokle god možemo. bez nade na neko razumno rešenje ili spasonosnu promenu. Dugove pravimo dok smo mlađi. U jednom širem ili užem krugu ljudi mržnja se gaji. Pravi pakao to su sivi pređeli nesanice po kojima kao munje i aždaje neprestano preleću naše pogrešne predstave i jalove misli o svetu i o sebi u njemu. ali su zato muke teže i strasnije.u starosti kao da postoji neka naročita vrsta perfidnog sećanja. a da pri tom ostaju verovatni.

zaustavi u mestu.. i da bira reći. str. 157 .njihovi postupci i. Sad mi postaje jasnije šta su oni tada mogli da vide i osećaju. i nikako ne mogu prihvatiti činjenicu da o tom razgovaram uzgred.« A Vuk kaže negde da je amnestija »Opšte opro-štenje i zaborav svega što je učinjeno. Sve mi se čini da čovek treba da se izuje kad stupa na to područje. Ali to se može kazati za svakog od nas samo dotle dok se iz svojih mladih ili zrelih godina primičemo starosti. Kako je lako izgovoriti tu reč i na njoj i oko nje ispredati samodopadne lirske varijacije sa svojom dragocenom ličnošću kao središtem! A kako je teško (teško i nemogućno) stvarno zamisliti i potpuno shvatiti i do krajnjih posledica primiti tu samoću! »Sam« — tri slova. 4) 155 Činjenica. Dositej. ima i ovakvu rečenicu: ». nego. u trenutku kad sa obe noge u nju zagazimo. naprotiv. a sačinjen je od elemenata jednog i drugog. koja se izgovaraju jednim jedinim dahom. naročito. ako već ne može da ćuti. To poštovanje našeg odlaska sa sveta meni ne dolazi od onog bauka koji za nas ljude znači smrt. bez ijedne svetle tačke. Starost? To je priča bez kraja i pitanje bez rešenja. Čitajući (ili gledajući) kako neki vemici mrze i progone one koji ne veruju. olako i neobavezno. da digne misli a spusti glas. bez nade i izgleda. koji nije ni više život ni još smrt. »■Starimo!« Da.!!^""*'' (Sresfce — Crna reglstar-beležnica umesto »reSenja« »oagovora-« aU pod znakom pitanja. i šta su umeli (i morali) da prećute u razgovoru sa mlađima od sebe. odricanja i strahote svake vrste. od života samog i od moje velike ljubavi prema njemu. To što nazivamo činjenicom. Svaki razgovor o smrti mene uozbilji. Pred tom pojavom u meni se javljala pomisao da bi za one koji ne veruju bilo lakše i bolje kad bi vemici zaista verovali tvrdo i potpuno u sve ono što nazivaju svojom verom. Sam. to je samo zamišljena (i izmišljena) tačka na ivici našeg vidokruga. uzbudi. mi smo već prestali da starimo i pripadamo trećem svetu. pišući o grčkoj istoriji.« (Prva godina vojevanja na ddhije. Sta je to? Krajnji domet našeg vida. pomišljao sam da se oni tako nesvesno možda svete i za svoje slabo i nedosledno verovanje.. pustoši. bez najmanjeg predaha. da se svi zakunu na sveopštu amni-stiju to jest zaboravljenije sviju prošastih meždu sobom učinjenih obida. kojom želimo da utvrdimo i ograničimo stvarnost i trajnost našeg postojanja. svakako. To su cesto revnosni i nečo-večni fanatici. I "^^^t^ drugo. granica našeg ljudskog shvatanja i razumevanja. njihovo uporno staračko ćutanje.?. — »orir. a u stvari nebrojene godine i nedogledna prostranstva.* Naš čovek ne ume i ne može da se lako i pravovremeno zaustavi ni pri visponu ni u padanju.

Istina nam se ne »objavljuje-« nekim čudom. saznajemo — tu istinu. Oni su. i o životu. naziremo i. Veliki muž se izgubio nepovratno negde u visinama sopstve. pošli su da ga traže. u trenucima nadahnuća. i da primi svoju sudbinu kao stvar jasnu i neizbežnu.* Ništa nije zbrinuto ni utvrđeno. Njihova nesreća (nesreća zbog toga što jesu ti koji su i takvi kakvi su!) kao da nema nikakve veze sa sudbinama ljudi koji žive tu pored njih. Naprotiv. ' Dopunjeno prema beleSd (Sveska — Crna reglstar-beležnlca). a kažnjeni su tako što im se želja ostvarila. mi ne dolazimo nekim svesnim i planskim radom. ali u pogrešnom pravcu. u stvari. čovek može osetiti samo posredno i nepotpuno. da bi se održao na zemlji. Svak je nepouzdan i sve je nesigurno. ni utehe. jer je još vreo od napora koji mu je za to bio potreban. Niko nije tačan. nego u trenucima kad se odaju. bez gordosti kao i bez žaljenja. i ne nalazi nigde odjeka.' Pored tolikih drugih muka i teškoća nesrećnim ljudima naročito teško pada jasno saznanje da su u svojoj patnji usamljeni. i život. u trenutku trijumfa. gubimo. najposle. ne veličine. razumevanja ni oslonca. Veliki čovek se povukao u samoću i predao dubokom razmišljanju. ukratko: jer se čovek gubi u svojoj pobedi. kažnjeni zbog svoje oholosti: hteli su da budu samosvoji. —A ako nije sve baš tako crno kao što tebi izgleda? Sta onda? —Onda tek ne valja ništa i nije dobro po onoga kome izgleda da je tako. vraća. svoj gubitak. Svoju pobedu. Razmišljajući o onom što smo u svetu čuli i videli. ništa jasno ni izvesno. ali nisu ga našli. sve ako i ostanemo da vegetiramo na zemlji. govore ili pišu. pletući laž kojom žele da se zaklone i da obmanu nas ili sebe. Kad izgubimo strpljenje. u stvari. navike i ljude sa kojima se družiš. Mi do istine dolazimo uzgred. Covek. i ništa nije nemoguće. Živeti znači: imati strpljenja da izdržimo u tom stavu. kad su videli da se ne 158 259 . mi u srećnim trenucima naslućujemo. često slučajno. Putovati znači menjati brzo mesta. da ne liče na druge. ne nalazimo ih odjednom gotove i izljuštene kao što se nalazi samorodan dragocen metal. znači jače se naginjati nad ponor vremena. da dubinom svoga pada izmeri visinu svoga neuspelog poleta. iako samo naizgled slučajno. Do najvećih i najvažnijih istina u životu. Posle. ne po onom što ljudi rade. ne otkrivamo je ni u najiskrenijim ljudskim priznanjima. mora da zauzima neprirodan stav. i jer još drhti kao strelica koja je pogodUa cilj. slom i poraz čovek može da sagleda i oseti kao nešto zasebno i odvojeno od sebe. Od toga hvata čoveka smrtonosna vrtoglavica i zbog toga mnogi zaziru od putovanja.

*

Njegovi bi padovi bili smrtonosni da su njegovi zaleti i usponi imali onu snagu i visinu koju su po njegovom mišljenju i računanju mogli i morali da imaju. Da, milioni ljudi su, u toku vekova, očekivali spas, izbavljenje koje nije došlo. Svi su sagoreli u ognju očajnog iščekivanja. Tek kad je sa poslednjim plamičkom poslednji čovek, u svom uzaludnom naporu, odleteo put visina — postalo je vidljivo ono što je oduvek trebalo da bude jasno, da spasenja nema, da ga nije trebalo ni očekivati; ukratko: da je sve to samo jedan veliki nesporazum. Ali to više nije imao ko da vidi. Ponekad se, bez vidljivog povoda, dešavaju sa nama nagle i čudne promene, neočekivani udarci iznutra, naročito u poznijim godinama. To što mi u našem gradskom životu gledamo oko sebe i čime se stalno služimo, što nazivamo zid, kuća, krov, na-meštaj, prostirka ili pod, počne brzo i tajanstveno da se preobražava, da se menja i vraća u prvobitno stanje, i da postaje opet samo kamen, drvo, vuna, ili bezoblična, bezimena materija. Ljudi koje sada susrećemo takođe su izmenjeni likom, govorom i postupcima; pa i samo vreme i podela vremena u kom živimo i krećemo se. Tako nam se privida svet oko nas dok, u stvari, to mi ubrzo umiremo u sebi. Sve to traje svega sekund-đva, koliko čovek može da zaustavi dah, pa se opet, zajedno sa svim oko sebe, vraćamo u svagdašnjicu, koju smatramo svojim redovnim životom.
260

»Le soir de la vie apporte avec soi sa lampe«' (Joubert). Ali čovek koji je to napisao bio je jedan od onih duhova koji u svemu na svetu, za svako zlo i svaku štetu traže neku naknadu, i uobražavaju da im je život sam zaista donosi. Ukratko: izjednačenje i ravnotežu, uvek, svuda i po svaku cenu. Ko bi mogao verovati da užas može postati svakidašnji život jednog čoveka! Nema te sposobnosti ni te dobre osobine koju mi ne bismo želeli da pripišemo sebi; samo što tu želju ućutkava u nama kontrola razuma, ali ograničeni i jednostavni ljudi ne umeju da je sakriju, nego govore o njoj otvoreno i javno se brukaju i čine smešnim. Uvek sam se čudio lakoći sa kojom praštamo sebi i zaboravljamo svoje nedobre postupke, sve od sitnih grešaka prema drugim ljudima do velikih i ružnih nezahvalnosti i neverstava ili do sebične ravnodušnosti prema svemu što se dešava oko nas. Svi mi u tom grešimo, neko manje, neko više, a neki su tu sposobnost razvili u sebi do te mere da izgleda kao da imaju već unapred spremljenu indulgenciju za svaki svoj grešan postupak prema bližnjemu. I ta naša spremnost i veština da za takve svoje greške i prestupe olako nalazimo izvinjenje ili čak
' »Veče života nosi sa sobom svoju.« 11 — Znakovi pored puta 161

opravdanje mogu dobro da posluže kao mara opite ljudske vrednosti svakog od nas. j.;

Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.

Kad razmišljamo o ljudima, o onima koji se kreću oko nas kao i o onima kojih više nema, živ čovek je uvek nekako ispred mrtvoga. Pokojnici, i oni najveći i najzaslužniji, ili koji su nam najbliži, najdraži, izgledaju nam pomalo kao ljudi koji su u nečem pogrešili ili nešto propustili, promašili, čak skrivili; u najmanju ruku kao ljudi koji nisu imali sreće i koji zaslužuju naše sažaljenje.

Dešava se da čovek padne do najniže tačke telesnog i duhovnog bivstvo van ja, do tačke sa koje može ugledati kako se ruše kulise koje stvaraju iluziju našeg postojanja, a poslednji pogled njegovih duhovnih očiju gubi se u praznini što se stere iza tih kulisa koje nazivamo životom i smatramo takvim. To je više nego ugledati sopstveni kraj kao svršen čin, jer posle toga smrt nema šta da radi kod tog čoveka koji je pre smrti više nego mrtav. To je pravi i najteži pad koji čovek može da doživi, jer to znači poslednjom iskrom vida sagledati da se dešava ono što je najgore i što je uvek izgledalo neverovatno i nemoguće. A sve to ne ostavlja nigde vidnog traga niti nosi određeno ime, iako je vidljivije od svih stvari vidljivog sveta i stvarnije od svih vidova one naše ljudske varke koju nazivamo stvarnošću. * Čovek može da posmatra prirodu sa ciljem da je upozna, kako bi se odbranio od nje ili je iskoristio u svoje svrhe. Teško onom ko je posmatra sa drukčijim namerama, mislima i osećanjima. * Noć je za njih zaista teži deo življenja, vreme koje se provodi u mraku ili sa pozajmljenom svet-lošću, kad se teško zaspi, nemirno spava i ružno sanja, a lako se i često budi i brzo vraća potpunoj svesti o postojanju.

Neki ljudi izgledaju kao da su se još kod prvog pokreta u majčinoj utrobi bolno začudili pritisku prostora i teskobe oko sebe — i od tog trena nisu prestali da se čude i zbunjuju pri svakom pokretu i dodiru sa okolinom. To su mučenici, * On je govorio svojim zemljacima: »Ne volite da radite, ne umete da živite, a pogrešno mislite da smrt, sama po sebi, ima nekog smisla i da rešava nešto u sudbini čoveka.«

Po logici svoga bića, dosledno svome razvitku — oni gube prijatelje uz put. u* 163

m2

Odlazim zbunjen i postiđen, kao da sam mnogima dužan mnogo, a znam: sve sam platio, sve, i ono što sam samo poželeo a nikad nisam očima video ni rukama taknuo.'
*

Ovaj svet u kom živimo tako je sazdan da je onaj koji se plaši već izgubljen. Pred njim je vreme u svim svojim oblicima i dimenzijama i on sam u tom vremenu u svim fazama i stanjima, i još nezačet, i još živ, i mrtav u življenju, na putu ka nestanku. Vidi samo suštinu postojanja.
*

od dvojice protivnika teško može proći. Prava opasnost za pobedonosnog ratnika — to je mir. Ako i njega shvati i savlada, tj. ako umedne da nađe svoje mesto u njemu, onda se može nazvati pobednikom, tek onda. U miru se stiče puno i konačno pravo na naziv pobednika. Ratne pobede su samo neophodan uslov za radnu pobedu u miru, koja je krajnji cilj. Prirodno je da čovek nosi u sebi nešto od dana koji su prošli, prirodno je i da misli na budućnost i da mašta o njoj, ali živeti ma i delimično u prošlosti, ili u budućnosti, opasno je i nezdravo. To znači trovati trenutak u kome živimo, potkradati svoj sadašnji život, ne spašavajući ništa od prošlosti i ne radeći ništa za budućnost. Najvećim i najboljim delom svoga bića, glavninom srca i razuma čovek treba da je uvek i ceo u sadašnjem trenutku, u jedinom pravom i jedinom mogućnom svom životu. Naravno, sve je to lako kazati.*
*

Misliti, kao što vi mislite, da su svi ljudi osim vas budale i kreteni, mora da je prijatno, i da vam nekad i pozavide na tome. Pa ipak, smatrati ceo svet samo predmetom svoje nepogrešne kritike i podnožjem sopstvene veličine, to nalazim da je sasvim naopako i žalim takvog čoveka, i pogotovo one koji su prisiljeni da u njegovoj blizini žive i sa njim rade. * Dvojica oru i seju, a trideset njih jedu i troše. Jedan gradi a desetorica gledaju ili čak ruše i razgrađuju. Pa kako da se održi takvo društvo? Prava opasnost za ratnika nisu ni smrt ni rane ni napori, pa čak ni poraz bez kojeg u ratu jedan
' u rukopisu napomena: »Posleđnja beleška u Zel[enoj] završava 16. sept. 1970.-« (V. Sveshe). II koja se

U zabačenim krajevima, među nezdravim i zaostalim ljudima teško može da nikne istina, a ako nekim slučajem ipak nikne (ili zaluta odnekud u takav kraj) — ne može da se dugo održi.
*

Vrlo rano sam saznao da svaki minut života može biti težak koliko i život ceo.
• Varijanta (Sveske — Crna knjiga): Dobro Je i prirodno sećatl se prošlosti i misliti na buđaćnost, ali živeti ma 1 delimićno u Du-auenosti Ili prošlosti — nezdravo Je, čak 1 opasno. To znači kočiti 1 i no A- i ®^°^ sadašnji život, ne spašavajući nlSta od prošlosti liim ""^" "ista za budućnost. Glavnim delom svoga bića, najbo-dairiif"^^?™^ ^"^"^^ ' razuma čovek treba da je uvek 1 ceo u sa-SvlmS "^""'^". ^°n Je ledini pravi i Jedini mogući život koji

164

165

Gledajući bezbrojna tela oko sebe, pomislio sam da to, može biti, tela izložena i osuđena na život U kome treba, kao leš u zemlji, da istrule i nestanu.
SU

(Naknadno sam našao sličnu misao sv. Avgu-stina: »Si nemo et me querat, scio; si querenti explicare velim, nescio.«) »Gotovo svaki živ čovek nosi svoju tajnu.« To ne mora biti netačno, iako je malo romantično ka zano. Možda zaista svaki od nas nosi tako neku tajnu. Nečija je manja, nečija veća, dublja po smislu i važnija, nečija beznačajna, a nečija kao da i ne postoji. Neko svoju tajnu čuva bolje, neko gore, neko apsolutno i potpuno. I kad bismo umeli tuma čiti izraz ljudskog lica, stvarni a skriveni smisao čovekovih reci i pokreta, otkrili bismo dosta čudesno lepih i neverovatno strašnih stvari o kojima naša mudrost i ne sluti, o kojima nikad ne govorimo i ne pišemo. I znali bismo više, bar nešto više, nego što znamo o čoveku i njegovim putevima i bespu ćima. ,, ,' . U narodnoj mudrosti jasno je izražena želja da čovek umre bez velikih bolova i bez dugog ležanja, to jest bolovanja. U Hercegovini se može čuti ova uzrečica: »Ne daj, bože, teška bola ni duga loga«, a dve glavne reći u njoj naglašene su kao što je gore naznačeno.
*

Sve možeš, ali ne možeš onoga koji se ispeo na uzvišenije mesto sprečiti da, kad gleda one Ispod sebe, ne gleda — naniže. Sav utonuo u patnju, samo se pitam da li ću izići iz ovog mračnog vira koji ovako povremeno zavitla oko mene splet mojih rođenih misli, sećanja, slutnja, nagađanja i predviđanja. Nada kaže: da, a sve ostalo govori: ne. Između toga da i toga ne prolazi vreme koje bi trebalo da je mera mog života, a u stvari nije drugo do mera moje patnje. Tako i sada, dok se savijam između dva kamena smrtonosnog žrvnja — da i ne — želim i očekujem druge dane, za koje bih s pravom mogao kazati da su dani mog života. Ništavni ljudi se nikad ne ubijaju sami. U tome su slični plemenitim i hrabrim ljudima koji gotovo uvek nalaze snage da sve izdrže i prevaziđu. Ali to je samo prividna slika. Priznaću bez oklevanja: ne volim mnogo one koji vole mnogo da pitaju, a onima koji su mi prijatelji kazujem, često i nepitan, sve što žele da znaju o meni, mojim mislima, planovima i poslovima, kao i o osećanjima koja ih prate. 166

Svi znamo i vidimo kako često i lako ljudi propadaju, ali isto tako često i lako zaboravljamo da čovek ne propada samo i jedino stoga što se pro-padljiv rodio. . 167

*

* Žrtva Sta je pravednije i bolje, preče, dostojnije našega divljenja: rušenje ili građenje? Ko je u pravu, onaj koji gradi ili onaj koji razgrađuje? To je nemoguće presuditi i kazati. Građenje i rušenje su dva lica naše ljudske sudbine, dva oprečna vida iste nužnosti. Gradi se i ruši sa istim smislom, iako sa suprotnim ciljevima. Ali žrtva kojom plaćamo građenje ili rušenje uvek je svetinja i ostaje kao svetinja iznad svih građenja i rušenja.
*

Ko ne ume da nađe svoje mesto u svetu ovakvom kakav je i da se pomiri sa mišlju o postojanju smrti, taj je već izgubljen.
*

Valjda jedna od najvećih osobina pravog čoveka jeste njegova stalna i uporna težnja ka nedostižnom savršenstvu u svima ljudskim poslovima.
*

Svi ljudi traže sreću, sa manje ili više snage i uporstva, a najviše izgleda da je nađu i sačuvaju imaju oni koji je traže u zajedničkoj sreći što većeg broja ljudi sa kojima ih život vezuje.
*

Pravo očajanje može da obuzme čoveka kad kod onih koje smatra bliskim umesto razumevanja i usrdne pomoći naiđe na hladne, oštroumne analize svojih shvatanja i postupaka.

Mali je broj ljudi koji mogu s pravom kazati da poznaju sebe, a još manji broj onih koji iz toga poznavanja mogu da izvuku spasonosne zaključke u svom životu. U većini slučajeva oni ne vide i ne osećaju ni sami sebe ni svoje stvarne odnose prema okolini, prema vremenu u kom žive ni prema ljudima među kojima se kreću; oni ne poznaju ni svoje sposobnosti ni svoje slabosti, kao što ne vide ni granice svojih moći, pa su zbog toga često strašljivi i nedovoljno preduzimljivi, i ne uzimaju od života ni ono što bi mogli, i što bi trebalo, a još češće idu preko tih granica, naravno na svoju štetu i sramotu. Mašta ih vara i zavodi, a razum ne osvetljava dovoljno ni pravovremeno njihov put, ili tek toliko da vide svoje greške kad je već kasno, i da mogu samo da se kaju i da žale. Zbog svega toga oni su od prvog do poslednjeg koraka u životu i ugroženi i opasni ljudi koji stalno posrću, sudaraju se sa okolinom, i pre ili posle propadaju. 168

Izgledao je kao da je neko uzeo njegove raza-sjte kosti i mišiće, zašio ih u tuđu, preširoku kožu, oživeo i stavio u kružno kretanje živih bića.
*

Neverovatno je kako malo znamo o sebi, svetu, oko sebe i životu koji živimo. Tek velike i nenadane sreće ili teški udarci i veliki gubici kazuju nam da je život čovekov mnogo bogatiji i složeniji nego što slutimo, da je sve u njemu dvostruko i višestruko, dvoznačno i mnogoznačno, sve, od naslade i radosti do bola i propasti, od najmanje sitnice pa do samog postojanja kao takvog. Sve se tu menja i ponavlja: više puta se čovek rađa, naizmence raste i pada, ozdravlja i boluje; više puta mre i umire, 169

i vaskrsava; i sve to što mu se događa gotovo uvek je nepredvidljivo i stoga naizgled puno protivreč-nosti, teško shvatljivo i neobjašnjivo, a kraj mu se gubi u magli, ćutanju i zaboravu. Između nas i našeg tela postoji i uvek je postojao grdan nesporazum. »Naše telo« kažemo ne znajući šta govorimo, dok bi ono, kad bi uopšte govorilo, reklo uvek samo: »mi«. Oduvek smo se koristili njime služeći svojim nagonima i potrebama, ili misleći da im služimo, ali ono je znalo što je znalo i što mi nismo ni slutiti mogli. Bolje rečeno, ono je bilo ono što jeste i što jedino može da bude: jedan od bezbrojnih oblika u okeanu stvorenja i pojava kome ne možemo dogledati kraja, isto kao što mu ne znamo izvor ni početak. Razmišljajući o tom »svom« telu i tražeći — naravno uzaludno — smisao koji ono nema, mi smo ga čas nazivali zemnim blatom i okovom našeg duha, a čas gledali u njemu hram koji je za svoje prebivalište sagradio neki bog.

boke žalosti gledati na ljudsko stvorenje koje stupa u sunčevu arenu, na krivudav put sa znanim svršetkom. Sastavljen samo od neprocenjivih elemenata iz nepoznatih, uzvišenih svetova, čovek se rađa da bi ubrzo postao pregršt bezimenog i dugog jada, i kao takav nestao. I ne zna se ni za čiju se slavu rađa ni za čiju porugu propada. Blesne za trenutak u sudarima protivrečnosti od kojih je sastavljen, mine pored drugih ljudi, a ni pogledima ne mogu jedni drugima da kažu vaskoliki jad svojih sudbina. Tako jedni nestaju, tako se, u svirepom neznanju, drugi rađaju, i tako teče neshvatljiva ljudska istorija.'
*

Možda će sve protivrečnosti i sve teškoće koje su nas pratile i mučile celog našeg veka naći svoje rešenje negde na kraju, u poslednjim trenucima, kad nam se otkrije istina da ništa od svega toga nije bilo važno, čak da nije bilo ni stvarno. Znači: tužno rešenje.

Sta je to što u mozgovima pojedinaca budi neljudske želje i pomisli i što ih nagoni da bez vidljiva smisla i razloga izazivaju oko sebe sudare i nesreće i teška stradanja koja obično pogađaju nevine, a njima samima ne donose ni mira ni zadovoljstva ni neke vidljive koristi? Na to pitanje nema odgovora, i zato će se ono ponavljati doveka, dok god ima ljudi koji nevini pate.
*

Sagoreo je bez sjaja i plamena. * Kobno je i razorno dejstvo starosti koje nam skraćuje trajanje sna, a produžuje stanje budnosti i mučne jave. Ono troši našu snagu, umanjuje našu preduzimljivost, usporava naše radnje i poslove, od sitnih i beznačajnih do važnih i najkrupnijih; umnožava broj naših obaveza, a smanjuje vreme kojim raspolažemo.
' Berlin 7. iv 4«. g.

Kome se, ma i samo delimično i trenutno, ukazala istinska sudbina čovekova, taj ne može više imati nepomućene radosti; taj više ne može bez du170

171

da utiče na nas: nekad zamračuje i sužava a nekad osvetljava i proširuje naše duhovne vidike.O živima i o mrtvima. * Imao sam prilike da vidim nekoliko žena i nekoliko porodičnih sreća koje one daju. i protivrečno. svet u kome se ništa ne događa i u kome se ništa ne može dogoditi. u stvari. Kad biste znali šta se sve meni u snovima događa. do bezobličja. rođeni od žene. naše strasti i naši interesi smanjuju ili uveličavaju. vitlaju. Nisu oni koje nazivamo pokojnicima tako mrtvi kao što se to obično misli. bilo je očigledno da pazi o čemu će govo173 . neobjašnjivu. i da osetim. i na kakav neverovatan način se događa. A kad je govorio. kao zadah pakla. tako malo zna o sebi i tako je nesiguran u oceni svega što se dešava oko njega. osvetljavaju ili zamračuju. To je bio ćutljiv i uzđržljiv čovek. Možda je polovina odvratnih i štetnih stvari koje truju život čoveku i unakazuju lice sveta skovana u bračnoj postelji ili oko nje. šta je dobro i pravo a šta nije. da je srećan kad može iz usta dobra i pravedna čoveka da čuje sud o svojim postupcima. Govorim vam na osnovu mnogih i raznovrsnih iskustava. šlepu zloću žene koja jede samu sebe i truje sve oko sebe. uz učešće svesti ili bez nje. a tako je bilo ođuvek sa svima koji su. Isto kao što ni oni koji sebe smatraju živima nisu onako ni onoliko živi koliko bi hteli da izgledaju i kako sami sebe vide. ili neočekivano i čudesno jača i uzdiže. A šta sam ja? Tek malen plamen koji velikom Ognju u susret hita. vi biste lakše razumeli da je moja jedina želja: nepostojanje. dejstvuju u prostorima oko nas. pod ovim suncem jeli hleb ove zemlje. t72 2ena se zamori da bude čoveku prijatelj. Jer često se dešava da tek tako sagledamo svoj pravi moralni lik i stvarnu sliku naših postupaka koje nam inače naša mašta. Covek je nezadovoljan i nesrećan što se bar dvaput u jednom danu ne dešava čudo. i možete mi verovati. One žive i rade u nama. Tako je sa svakim od nas. sudaraju se. koje mi volimo da nazivamo »-slepim«. * Covek. * Smrt onih koji su nam bliski može dvojako. lome i gube. * Velike snage. to jest. nose nas. i prema tome nas ili skršuje i uništava dokraja.

u ponoru. Kad slušam neke žene kako govore i gledam koliko iskustva imaju u stvarima svagdašnjeg života.. ta sigurnost da će zaista moći mirno spavati. i što god bi uradio... ■... samo da jednog dana ne ostanem zauvek u nekom od tih ponora.. činio je to sa mnogo opreznosti i ni u jednom poslu nije išao do kraja.-« Peva jak glas poznatu melodiju.. ili od ružnih snova....... u prvoj jutarnjoj svetlosti. zdrav sam. one strpljivo čekaju da taj razgovor prođe.... .. Isto tako kad bi se. zdravim snom ljudi koji se vole. Takav čovek.. resio da nešto uradi..... kao nevreme. Neiskren i dvoličan čovek. Covekova molitva. Telo čoveka koji spava sam izgleda. * Ja sam ponekad slazio u ponore za koje ne nalazim imena ni hrabrosti da ih opišem. Znao je da sebe ne poznaje. .. U stvari.. I govorio je malo i oprezno i postupao u svakoj prilici sporo i neodlučno.. tako da je svaki njegov posao imao nepravilan i krivudav izgled. U isto vreme i odvojeni i povezani. Kome treba ovaj bol za koji ne nalazim nikakva objašnjenja? I sve neka je prosto... Obraćam se Tebi ovom molitvom bez kraja i cilja.. studen i užas.. nego što znam — i to je jedino što znam pouzdano — da je ja izgovaram...riti i šta će kazati. pa da nastave svoje kalibansko rovanje po zemlji i ispod nje. u bolovima. i ženu i decu koji me čekaju — toliki žive željni svega. oni liče na drvo života... Ja imam krov nad glavom i prostrt sto na kome pretiče. A ja se pitam otkud ovim ljudima. Ne znam zašto ni čemu sva ta patnja... snažno i dugovečno. drevne kao duhovi zemlje i da se sa svakom reci i svakim novim iskustvom sve više ukopavaju u zemlju. pravo i tanko kao sarkofag... razgranato. I patio sam — niko ne zna i ne sluti koliko — pre silaženja.... Uči na sopstveni grob. Sve je to stvaralo oko čoveka neku i tajanstvenu i nesimpatičnu atmosferu.. izbegavajući gde god se može sudare i sukobe. . i da svoje reci i postupke ne ume da predvidi.. bez cilja i strepe od večera koje je za njih samoća. tajanstveno... osuđen i sveden na svoj osnovni i poslednji oblik. Jer što god bi rekao.. i po izlasku iz njega.. pod torturom nepomičnih sati. Ja idem obasjanim putem. A dok se govori o stvarima duha. »Dormire sotto la volta nera .. izgleda posve drukče. * .. kao krtice. teško je bilo verovati da je to sve što o tome zna. pritajeno u stalnoj težnji ka novim oblicima. bez ljubavi. posle dužeg oklevanja. jer nikad nije znao šta sve može u govoru reći ili pri delanju učiniti.. učini mi se odjednom da su stare..... Ćovek koji spava u širokoj postelji sa voljenom ženom. miran i osećam kao slast i raskoš vreme koje prolazi — drugi leže sad u bedi.... koji smrt neprestano zamišljaju i nazivaju snom.. 174 275 . i da neće i tamo patiti od nesanice... ne što sam uveren da je Ti čuješ. on nije toliko bio nepoverljiv prema drugima koliko prema samom sebi.. bilo je jasno da to nije sve što može ni upravo ono što hoće..

loptom. odgovorićete mi. kao jedini stvaran znak da sam ja živeo i da si Ti mogao postojati. da izgledam samo i jedino pesnik prolaznosti. A ako me još nesvest i nebiće zaista čeka na kraju svega ovoga. (Vidi narodnu pesmu gde se momak često baca na de-vojku »zlatnom jabukom«. Drugi je: da pokažete takvu ravnodušnost prema novcu. ona nije neprijatelj života nego njegov drug. povija i smanjuje. sve se više divim mnogostrukosti ljudskih sposobnosti. a naročito valjda u ovim balkanskim zemljama. što jeste. za čas-đva. onaj koji je sprovodi i ispraća. onda neka ostane ova moja zahvalnost. bez ikakve nužde teže svemu onome što će biti razlog njihovih patnja u docnijem životu. Ali zašto onda redovno u onome što je telesno i silovito u životu starijih? pitam ja. Zla sudbina čovekova izgleda da je više usađena u čoveku. * Ljubavnici se odaju sitnicama. Vi koji volite život — a ko ga u osnovi osnove ne voli? — ne zazirite ni od ovakve moje pesme. To se najbolje vidi po deci koja. istina. Deca se igraju svega onoga od čega docnije strada i njihova duša i telo: rata. Prvi je: da stečete toliko novca i sigurnih dobara da vam niko ne srne i ne može ništa. snegom. mrvicama sa stola. A ako u prostorima koje mi naseljavamo našim slutnjama zaista nema nikog da je primi i ako si i Ti samo jedna potreba i deo moga osećanja. Muzika prolaznosti. ali nikad ne gasi — hiljade njih žive u jadnom mraku. svakog trenutka imao pred očima beskrajnu i nedoglednu raznovrsnost i mnogostrukost pojava u ljudskom životu i društvenim odnosima. svatova. da budem njen vesnik. Samo ljudi koji vole život mogu da čuju i zabeleže tihu melodiju pro12 — Znakovi pored puta 277 . onda mojoj blagodarnosti kraja nema. nego što mu je nametnuta prilikama docnijeg života. vlasti i svakom društvenom sjaju i uspehu. onog što traje u večitom nestajanju. ako nije i sam po sebi zlo. Tako. Istinski miidar bio bi onaj čovek koji bi u svakoj prilici. dok su još nejaka i nevina. šapat i muzika koja kao romorenje vode prati tok životnih sokova. to je glas onoga što je bilo. Ja je upućujem Tebi. Podražavaju starijima.) Svuda u svetu. u samom biću njegovom. da vam i opet — ne može niko ništa. To pokazuje da je život u svojoj klici vezan sa zlom. i koji bi se tim saznanjem stalno i dosledno rukovodio u svom mišljenju i svima svojim postupcima. možete na dva načina da se odbrani te i održite u struji života i da ljude prisilite da vas poštuju i — poštede. * Sto duže živim. (naročito muškarac na ženu) sitnim predmetima. i što će opet negde i za nekog biti. žandara i hajduka. cvetom. oni osećaju potrebu da se bacaju jedno na drugo 176 Pustite. Onda će kao glavno i poslednje osećanje ostati od mene ova bezgranična zahvalnost. na primer.Ja imam u duši svetlost koja se. trgovine.

ukratko. ja se pitam kako se ne zamore da stalno budu u pravu. to je jedini nama pristupni vid trajanja.. ■ ' ■ ' ■ * ' Uvek sam sa divljenjem gledao ljude brzog i lakog shvatanja. . koji nam niko nije dao. Jednu po jednu savlađujem te178 Ponekad je svet oko mene beskrajan. jer su od svog izdavača već naplatili ono što im pripada.laznosti. Gledajući neke ljude oko sebe. najjače i veliko naše osećanje toga života. nekad duže. u koji nas niko nije zvao. jedino ispravnoj strani. Samo postojanje po sebi znači i sreću bez prekida. A znam dobro da proći ne mogu.. izmere. jedan način borbe za prevlast. Gledam ih i neprestano ponavljam sebi kako je to naročito ružna vrsta ljudi. škoće koje su povezane među sobom i zavisne jedna od druge. nepo-grešni i na pravoj strani? I gledajući ih sve duže i još bolje. morao sam doći do čudne pomisli. u jednom jedinom blesku. Tako to traje. neopravdan i nezaslužen honorar. ^ i^^. savršeno lep a trajan. Kod mene je uvek bilo obrnuto. radeći neprestano tako. Možda to: biti u pravu. morati ostati u manjini. Tako taj proces saznavanja kod njih počinje sa bleskom.. pripadati dobroj strani. u stvari. li*- 179 . Kako im se ne dosadi da sve oko sebe guraju na onu drugu stranu? Kako ne pomisle da će. kolebam se. posredan i maskiran način animalne borbe za bolje mesto. Ne zazirite od te pesme! Prolaznost. oni u stvari celog veka naplaćuju honorar od svih ljudi koje sretnu. ni pokušavati da je nadvičete. prozru je.:. Teško prodirem u nju. napuštam ceo taj napor.-. jer što ne prolazi to je isto kao i mrtvo ili nerođeno. ili mojim odsustvom želja. uvek i u svemu na časnoj. Prolaznost. u povoljnom slučaju. ocene i odrede joj mesto u svetu svojih saznanja i shvatanja. a kod mene svršava.. sav u skladu sa mojim snagama i mojim željama. mračan tesnac. nekad kraće. koji u jednom blesku sagledaju poreklo. Naravno. to je život sam. Svojim izdizanjem a nipodoštavanjem svega oko sebe. Dok se jednog dana i meni ne otkrije ćela prosta i jasna istina. a posle ispituju njene pojedinosti i tako dopunjuju sliku koja im se objavila pri prvom susretu. i nije kod njih ništa drugo do jedan finiji. smisao i sadržinu svake stvari koja se pred njima pojavi. sporo upoznajem njene pojedinosti.. i iskorišćavanje svega oko sebe. ■. ne širi od iglenih ušiju. iako ne znamo kako ni kada. veći zalogaj. pa se opet vraćam njemu. Svaka pojava sa kojom se sretnem stoji preda mnom dugo kao zagonetka. Gledam ljude koji su gordi i nadmeni zbog svog dela i svoje slave i koji zato govore s visoka sa ostalim svetom. iz kojeg moramo izići pre ili posle.. bezbednije potomstvo. kroz koji mi valja proći ili tu pred njim jadno propasti.' ■■. Osluhnite je dobro! Ona je sva samo himna života kome ne znamo početka ni kraja. ali i da propasti ne smem. Ona je ono što smo. varam se u zaključcima. ispravljam svoje sudove. kao kod ukrštenih reci.. itd. zašto ni kuda. Nemojte je prekidati ni poricati. ali uvek traje. možda čak i potpuno sami? Pa šta im onda vredi što su čisti. časni. A ponekad se sav svet ispreči preda mnom kao nedogledan.

pomešana sa ironijom i gađenjem. trebalo bi uvesti još nešto. sva područja života pristupačna. umeće da proširi i ustali taj sistem odricanja. ali nam nikako ne polazi za rukom. jer ide u naopakom pravcu. Takvi smo mi ljudi. lepo. Iako znam da ni to nije lako. prodire i u naše sećanje. Covek bi bio beskrajno nesrećan kad bi morao sebi da prizna da sva lepota sveta postoji samo u sokovima naše mladosti. negde bilo nešto lepo. Nego je strahota u tome što sa nama stari sve oko nas. i ničim više i ničim drugim. Otprilike. zemlja i vode i šume i nebo i zvezde i oblaci. kao slepac. Covek koji je još za mladih godina navikao da se odriče mnogo čega. na primer. po nečem. možemo da kažemo sebi: »Ovo je. jednom merom merimo reč kad je upućujemo ljudima oko sebe. To bi značilo tražiti od mladosti da shvati i sagleda samu sebe.* Svačem učimo decu u školi. a ne to što ne možemo preskakati plotove i prevrtati devojke u seno. kao da slušamo kako nam neko priča kako je nekad. ta ravnodušnost. bez izgleda da ih zapamti. Ali možda bi ipak trebalo više govoriti već deci o starenju i starosti. Tako bi se o tom čoveku znalo mnogo više i mnogo bolje šta je i ko je i kakav je. bar u primerima. a posve drugom kad nas ta ista reč. Svaki mu je korak pogrešan. a oni prezru i odbace 181 180 . * Kad vlasti već toliko dokumenata i fotografija traže od svakog građanina. a mi se trudimo (bolan napor!) da to zamislimo. imali bar deseti deo one osetljivosti koju pokazujemo primajući tu istu reč upućenu nama. Jer doći će vreme kad će se možda setiti toga što mu je nekad rečeno o starosti. ali će mu od toga možda biti nešto malo lakše. ustanove. a u stvari on se bavi samo samim sobom i svojim mutnim ambicijama. To mu neće pomoći. A stvar bi bila u redu kad bismo. pozvan da se bavi javnim poslovima. I na štetu je i dosadu svemu i svima oko sebe. utoliko lakše što mu i priroda sama u tome pomaže. Razumem da je teško govoriti mladosti o tom šta je to mladost. i razara i ono što smo nekad sa zanosom i željom gledali. to je ono glavno i najteže. pokrete. Samo.« A što je još gore. upućujući reci drugome. on niže grešku na grešku i glupost na glupost. kažu. javne ljude i skromne neznance. kako bi trebalo da se proživi. ali ih ne učimo ništa o značenju pojedinih doba ljudskog života. Trebalo bi uz svaku molbu za nameštenje. vraćena. on to ne primećuje. pored poslednje fotografije (ne starije od šest meseci) tražiti još dve. Najzanimljiviji prizor i najlepši predeo ostavljaju nas tada ravnodušnim i ne kazuju nam gotovo ništa. Ima ljudi kojima su svi putevi otvoreni. ovo: Slabljenje fizičkih i duhovnih moći nije ni izdaleka ono što je najgore i najteže u starosti. Bolujući od fiksne ideje da je on u vezi sa svim što postoji i da se sve na svetu njega tiče. Trebalo bi da mladim ljudima neko kaže. Trebalo bi da mlad čovek neke stvari bar čuje. ubeđen i uporan. To. kako brzo prolazi i lako propada. » Postoji takav tip nesrećnog čoveka koji od rođenja do smrti živi u zabludi da je. U krug tih svojih poslova on uvlači sve: ideje. da ispravi što je krivo i izvodi na čistinu što je zamršeno. A to je nemoguće. udari u lice. Ali. jednu iz detinjstva i jednu iz dečačkih godina.

kao u beskrajni. bezuslovno i bezobzirno. žena koja stari nikad to ne uviđa potpuno i nikad sebe neće moći videti onakvom kakva uistini jeste. * sopstvenim očima. i ja vidim jasno i savršeno ose-ćam jedinstvo svih elemenata koji kruže vasionom. To što vidimo oko sebe i što nazivamo svetom. na primer. * • •• O nekim ljudskim osobinama. jer ga one suviše unižavaju u tuđim i u 182 Čitajući prepisku između Makijavelija i njegovih prijatelja. kao i o nekim društvenim stanjima zna se vrlo malo. Samo mladost je toliko »luda« i — tako velika. Samo mladost ima hrabrosti i snage da voli lepotu. kad naš pogled ne zadržavaju ova prolazna priviđenja koja nazivamo svetom oko sebe. jer su im svi drugi putevi zatvoreni i sva ostala područja nepristupačna. 183 . zagledani u večnost. posle je i u tom pogledu sve više ili manje kompromis. upravo one najteže. a to je onaj deo koji on zbog sebe samog ne može da kaže. Pa ipak. Tako. Samo tako je sve ovo mogućno i objašnjivo: i mi i život i naša volja i snaga da ga živimo. laž i lažna uteha. sveštenika.sve. naprotiv. Ostanemo. A ima. i nikad se neće sve ni znati. i izaberu ironiju kao svoje jedino područje. Posle. nedostižni uzorak. jer do samrtnog časa ostane u njoj malo nade. neke stvari. mi tkamo ovaj naš kratki zamršeni život. potpuno. lika. Ništa nema imena. A to se vreme ne može ni zvati životom. Tada potpuno nestane ovog mučnog sveta sa njegovim suprotnostima. ni oni sami ne primećuju ili ih sebi ne priznaju. * Ima trenutaka kad su za mene voda i vatra jedno isto. iskreno. i malo potrebe za ulepšavanjem strašne i nepodnošljive stvarnosti. takvih koji se isključivo i grčevito drže ironije. postoje neke mučne i ružne pojedinosti koje nijedan starac neće nikad o sebi priznati. Nikad se nije desilo da neki njihov odmetnik. na žalost — mi. osećanja i postupci. na primer kod lekara. Uvek ostane bar jedan deo nekazan. nestane i sveta oko nas. jer moraju. i tim željama i nagonima podsticane misli. To su ona neuhvatljiva i nezadržljiva magnovenja kad smo nošeni nama inače nepoznatim snagama. to su u stvari naše želje i nagoni. sve je jedno u ovom milionitom deliću sekunda koji se zove večnost. Na primer o starenju ili o docve-tavanju ženske lepote. Jer. Istina je da se starci često vajkaju i žale i do nepodnošljivih pojedinosti pričaju o svojim staračkim nedaćama. i slično. ni u najvećem ogorčenju. Još neko vreme. Po svojoj suštini i svom konačnom dejstvu. Kad se ugase naše želje i nagoni. Slično je i sa nekim profesionalnim tajnama. malo sujete. Svet ne postoji. » Misao o večnosti i životu iza groba stvorila je sve što se naziva ljudskim delom na ovom svetu. Osim toga. Ona je u isto vreme i začetnik svakog uljuđenog života i glavni uzrok njegove bede i nesavršenosti. pravca ni opravdanja. do kraja oda sve tajne i zloupotrebe reda ljudi kojem je pripadao.

izdvojen. to i nije više rečenica ili reč neka. ali nekog izlaza ni spasenja. pa i sa stvarnim izlazom za onog koji se kreće i živi. zemlje. među rekom automobila. na nepropisnom prelazu. to je igra. ne vidimo. na svetu i drugi krajevi. već prema prilikama. pokazati nam put ka izlazu i pomoći da donesemo pravu odluku i u trenutku kad sve izgleda izgubljeno. mi vidimo jedno: od samog početka svoga postojanja čovečanstvo (ili bolje rečeno čovek u njemu) stalno se oslobađa i spašava. nego mogućnost njenog postojanja u nama. pravog izlaza ni punog spasenja. kad čovek oseća da je izgubljen. I ništa više. Gušim se od zanosa pred tom činjenicom i gubim se u traženju njenog izraza. ideje ili verovanja. ne više jedan. ma kako ona izgledala očigledna. Nije ta misao sama ona koja nas izbavlja i spašava. da su njegova zla pretegnula. znak je da je društvo osuđeno. Tako je. 185 . aU jedina. Tada pritešnjenom i ugroženom stvorenju ne ostaje do jedna misao. obična i slaba. Ako pravim linijama povežemo među sobom razne filozofske sisteme. iako kazano u najboljem uverenju. a to je — naša neuništiva i neobjašnjiva ljudska potreba za čudom. I sve u tome. U takvim trenucima desi mi se da zastanem nasred prometnog trga. golu. Ali ipak ima nešto što liči na čudo. kao i društvena uređenja i velike ljudske misaone i materijalne pothvate uopšte. ili spasonosni izlaz. ma i privremeno. U čoveku postoji nepoznata ali ograničena količina čežnje koja teži da se utroši i koja se. Kad ti obziri stanu da popuštaju i postanu predmet kritike i ironije. koje dobrim vaspitanjem i dugom tradicijom postane druga narav ljudi. utisak sveta oko sebe. I čovek se hvata za nju. Jasno vidimo tu težnju. rešenje. sa drugim ljudima. Čuda se ne dešavaju. sa drugim izgledima. on i sve što je ikad njegovo bilo ili moglo biti. I misli. koji opominju piskom. dok me njihovi šoferi začuđeno — Ijutito gledaju. i koje je glavni i najbolji antidot svima neminovnim zlima društvenog života. svudašnju. a to što tražim. Postojimo. a odjednom. izgubljeno je sve i potpuno! Pa ipak postoje. to je voljno služenje obziru. Biva da naiđe u ljudskom životu trenutak kad se izlaz nigde ne vidi i ne naslućuje. divnu i strašnu.Jedna od bitnih karakteristika svakog civilizo-vanog društva. jedan zvuk koji će jasno i pouzdano moći kazati: Postojimo. nego samu sveobuhvatnu činjenicu postojanja. Postoji svet i ja u njemu. drugačijim odnosima i uslovima života. traži bolje. * Najlepši dar. Stani! Već netačno. 184 * Dođe trenutak kad osetih snažno i neobično. i da su prvi oblici novog društva na pomolu. da brže ili sporije ide svojoj propasti. vezuje za ljude ili stvari. U toj sumnji u potpunu stvarnost naše nesreće ima zračak nade koji može biti spasonosan. jedno slovo. jer mora biti da postoje. potpunu i konačnu. Znači da ne moramo prihvatiti bezizlaznost ovog položaja kao stvarnu. To znam i to je ođuvek i zauvek utvrđeno u samoj osnovi moga načina mišljenja i moga osećanja sveta. nego samo jedan jedini znak. u zanosu gotovo.

okuke i strmine života. ali ona nije dar. Tako. kad već odavno postoje. I ne nalazeći odgovor. ali ni u jednoj svesti nije sadržana ćela vasiona. i da ga dovedu ponovo do carstva nepostojanja iz kojeg je i krenulo na taj put. bio je već tada na najboljem putu da stvori igru. i nije drugo do moja svest sa njenim vidikom. sedeći na kamenoj klupi i prateći igru mnogih ruku i jedne lopte. čovek postaje obazriv u zaključcima i izbirljiv u izrazu. docnije. Posle. upravo tom svojom dužinom i težinom. u sebi. večeru. sklon je da ih. A s druge strane čovek se pita kakve su to sile koje uspevaju da jedno ljudsko stvorenje provedu kroz sva bespuća. neki dodiruju. a niko ne zna da nevidljiva žena dođe svako jutro. i višim i nižim od nje. * U Budvi. vasionu naseljenu mrtvim stvarima. — Čini mi se da je ćela živa vasiona posejana svestima. u kojoj ne živi nikakva svest. očisti i vrati na svoje mesto. Velika. kad je igra već odavno postojala i na razne načine vladala ljudima. nego postoje bezbrojne vasione bezbrojnih svesti. a imena nadevaju dokoni i domišljati pojedinci koji sami ništa ne rade. I. Gledajući širinu i raznovrsnost sveta oko sebe. ovakvim kao što je moja. Sve su svesti u vasioni. raširio prste i stao da prati igru njihove senke na beloj kamenoj ploči. bez veze sa onim kako ja inače mislim i šta radim. * Mnogo teže mogu da zamislim mrtvu vasionu. samo joj to ime nije dao. Ponekad joj sagleda skut od haljine. Stoga ona posprema i uređuje sve kad on nije prisutan i nestaje u trenutku kad se on pojavi. Možda je došla sama. kao nepregledni broj krugova. tako je uvek sve čisto i uredno u njegovoj kući. Odjednom mi se javila misao. 186 Legenda o mudracu. njenim granicama i njenim dometom. ali on 187 . Svi misle da živi sam. podne i veče. igra je najlepše što imamo. to niko ne zna — ispružio na suncu ruku. neki se od njih seku. pospremi kuću. nego se samo igraju. (Tako to uvek biva da sva dobra. Sve može biti.Jeste. Kad je prvi čovek — a koji je među ljudima postojao i bio prvi čovek. Sve se u nama buni protiv verovanja u čuda. pored tolikih rđavih: da nas spašavaju od površnih sudova i jevtinih refleksija. dobijaju ime tek docnije. I odmah se javlja pomisao da to što ja nazivam vasionom. Uslov je samo jedan: ne sme da joj vidi lice ni čuje glas. spremi ručak. ali kao tuđa. sve stvari i pojmovi. Dobra se stiču i osvajaju polagano i mučnim naporima kroz naraštaje. a ona dođe (opet nevidljiva) i sve opere. sve ostavi tako. nazove čudom. a neki i ne znaju jedan za drugog. jedan od ljudi zaista je ovladao igrom. ali dar nije. a nazvana je tim lepim imenom mnogo docnije. ne stiču i ne osvajaju. a on treba samo da uzme i stavi na sto. i ne postoji neka vasiona koja je izvan naše svesti i koja se može objektivno utvrditi.) Sve to mi možemo da slutimo i nagađamo. Desi se i da čuje tihu melodiju koju ona pevuši pri radu. sa svim onim što zamišljam u njoj. ničiji i nikome. možda su je ljudi izmislili ili osvojili. na žalu. nestalo bi je onog trena zauvek. ali odmah obara oči. duga i teška putovanja imaju bar jednu dobru stranu. jer kad bi je ugledao ćelu. tj.

189 188 . osetih jak miris vode i ribe i mokre trave. ljuska. kolebanje u svemu i bojazan od svega. Ponekad je i pomeneš u razgovoru i u pisanju. viđeno i odbačeno od svih i od svega. Ali ja sam i bez devize * U noći. Mislio si da znaš šta je to smrt zato što si umeo da napišeš nekoliko poetičnih reci o turskim grobljima. sličan mirisu mora za vreme oseke. Zato mi se dešava dosta često ovo: sanjam da igram na nekoj velikoj pozornici. nego zato što je moja greška učinjena još pre nego što sam doneo svoj sud. Tada mu se oči svakog čoveka čine nemilosrdna ogledala koja umnožavaju do u beskonačnost njegovo lice. dopuštam da me tako lako pokoleba svačiji prigovor i da me ubedi o njenoj nepotpunosti ili netačnosti? Zašto svaki plitkov i nitkov može da me uplaši tobožnjim posledicama moga suda? Ne zato što bi moj sud bio pogrešan. upustio da sudim o ljudima i njihovim delima. Uvelo. Prevarena čula klonu. žude za istinskim morem kao što se želi ljubav ili svetlost. A kad se desi ovako da udari u tvojoj najbližoj blizini i neočeki^'ano pogodi nekog koga voliš i sa čijim postojanjem si vezao svoja najlepša zadovoljstva. šetajući pored jednog jezera. i da si govorio ili pisao napamet. površno i prazno. neodređeno. u trenutku kad sam se. a sad vidiš da to nema prave veze ni sa životom ni sa smrću. samo bez joda i soli. onda tek vidiš da ne znaš i da nikad nisi pravo znao šta je to smrt.°Str-^rs-. to lice plovi niz struju stvorenja kao pleva. Takva trenutna varka zaboli kao teško razočaranje. > 14. ima dana kad čovek mrzi samog sebe do te mere. bez kraja i zaključka. često i razmišljao. Ja sam rođen i vaspitan u sredini koja je smatrala da u svakom javnom nastupanju ima nečeg nedopuštenog i stidnog. i to igram neku ulogu koju pre toga nisam ni pročitao i iz koje ne znam ni reci. neplodna larva. pred nevidljivom ali strogom i mnogobrojnom publikom. uvek mudro i mirno kao da sve znaš o njoj. i od tog trenutka počelo je da me prati osećanje nemirne savesti. U proizvoljnoj igri živaca kojoj su stalno podvr-ženi ljudi samci. čitao si o njoj. da ga boli kad ga ljudi u prolazu gledaju. Još tu sam ja pogrešio. kad takvu reč izrečem.* * Ja bih mogao da uzmem za devizu ime jedne kanađanske lađe: I 'm alone (Ja sam sžm). bez onoga što čini morski miris najzdravijim i najdražim mirisom koji zemlja daje. pokvaren i odbačen kalup. vođen sujetom ili slabošću i obzirima. poznato zemlji i nebu i svima svetovima. II 1955. Znaš da postoji.sis^r"* * Zašto sam kolebljiv u odlukama pri svakom poslu pri kojem dolaze u pitanje tuđi interesi ili tuđ ugled? Zašto zazirem od konačnog suda i presudne reci? Zašto. * Smrt je kao grom. istrošeno. kao nekoj kazni. i iz nizine u kojoj se pomišlja na smrt.

Idem i osećam se nelagodno kao u životu. gotovo svakog dana. ne drhti i ne boj se više nego što treba. * Desi mi se da odjednom osetim svu svoju udaljenost od ljudi koji me okružuju i njihovih poslova. a sve se može desiti. briga. kako se nižu. Cak i dobro. a već sutra možda neće nam trebati ni hrabrosti ni utehe. Nije teško uvideti. Jer. Ja kažem sebi: Još večeras budi hrabar. da ćemo u noćašnjem snu malko umreti. ja sam još nemiran i pre nego što zaspim još se trzam od pomisli da sada neko. bez izgleda na rešenje i smirenje. Ima divnih noći kad sve peva u nama. a stidno je plakati pored puta. ali sa kukavnom. Uvek rni je malo vazduha. prolazi ulicama i da bih ga mogao sresti i videti i s njim govoriti. mirnog i rajskog. primetih da ćelu naivnu intrigu i sve scene redom. (. nikad mi nije dosta vode ni bilja ni ljudskih lica. ispod gustih i niskih krošanja drveta. fabrikant pozorišnih komada. Sada treba leći bez utehe. nije mogao videti. Iza mene ide jedan čovek koga znam. i sa životom samim. pre ovoga života ili posle njega. Tako biva. prenosim na viši plan. * Gledajući neki plitak pozorišni komad. Ali sada nije dobro. Blaženstvo bez reci i sećanja. zadocneo i sam. Kao dva nejednaka kamena osećam u utrobi strah od minulog dana i neizvesnost sutrašnjeg. smrt re-šava sve. Sve je zamršeno. Prosto kao slutnja nekog postojanja. kad je slatko bdeti i slatko zaspati. nije lepo plakati. Drugim recima. naočigled sveta. nesigurno i nejasno. Ne mogu da gn vidim. i to bez ikakvog spoljnjeg povoda i razloga. iz nje same. Idem preko neke vode. tako da živim i postajem isto-vetan s njom. nepriznatom nadom da će sutra rešenje biti ili izgledati lakše. ja mimo i bez čuđenja vidim da je moje gledište posve drugo. Snagu trošim i mladost sam izgubio. I znam da ga znam. i posmatram ih pod uglom pod kojim ih njihov pisac. 190 San. i njihovog mišljenja o svemu na svetu. ali predviđam šta će kazati kad progovori. i kakva je patnja takav život. kad svi počivaju i kad najposle valja leći. jer ja na tu istu stvar gledam iznutra. a mira nisam poznao. dajem im značenje koje same po sebi nemaju. * Je li još iko voleo svet kao ja? Noću. Ne govori ništa. sve od ljubavi i želje za 191 . koliko se čovek tako troši. jer neću da se okrenem. A progovoriti može svakog trenutka. ali znam da glavom dopire do prvog lišća na krošnjama drveta.('«"f Nije muški. Kad čujem sva moguća mišljenja o nekoj stvari.A snivam ga dostiTesto ■"' ""=«")« ^ san.

samo rađaju nove nepravde. kao nešto odvojeno. nepravda bi prekrila svet i stvorila od njega stvarni pakao. Javlja se ono što je u nama bes-telesno. Sve šio je trebalo da bude i što smo uzalud tražili. što nas daleko prevazilazi. Na jednom ođ kalemegdanskih bedema. zaspim teško. I učini mi se da sam sagledao koren naše misli o večnom životu i uskrsnuću. Sve što smo žudili i tražili. sve je bilo kod kuće koju smo ostavili. čas ustreptalo. nema čekanja. Pokušaji da se ona ispravi ili otkloni. bilo je već pre naših pomi192 193 . kao da nikud nismo lutali. Vazduh oko mene bio je ispunjen bezbrojnim živim bićima u pokretu. nego mi smo život. Tada osetih koliko je netačna naša egocentrična predstava da gazimo po zemlji i stojimo u vaz-duhu kao nečem odvojenom. Zaklonio sam rukom oči od sunca i u širokom prostoru iznad senovitih opkopa. nema straha. Ni toliko. Zbunjivali smo se i patili. želeli. i sve je tu i tako oduvek bilo. a rano se dižem. Lično postojanje kao i lična smrt samo su prolazne varke. žao mi je što nisam ja na njemu. Pred veče. ono što danima i nedeljama izgleda nemogućno i ne-postižno. I da nema opraštanja i zaborava. Sve što je bilo kao da nikad nije postojalo. sve je tu. sva stanja i promene samo uobražene i nasleđene zablude. Mi ne živimo. sveto i bogoliko. Po kamenju pod mojim nogama pretrčavali su gušteri i pauci. Nema nade. Pa ipak. dva trenutna talasa u okeanu pokreta koji se ocrtavaju oko nas. ali ne gine i ne nestaje kao sve ostalo što se rađa. i da me oslobode i želje i nemira i tuge ispunjenja. u sveže kopanoj zemlji pored mene grčile su se larve i gliste boreći se sa vazduhom i svetlošću. punih trava. Postojali smo. sa životom. Sumnja ne može ni da se začne. paučine i ptica. Večni život je u saznanju da su sve naše granice. Srce me boli kad pomislim da postoji sad negde neka planina sa koje bih još nekoliko trenutaka mogao gledati sunce. Čini mi se da sam uvek budan. kao da nikad nismo posrtali ni gubili sebe. Ništa. i čekalo nas. sli i želja. kad umoran od svega stignem kući. čas smireno. kad ugledam visoko na nekoj kući još suncem obasjan prozor. uporedo sa našim bedama i niskostima.svetom. u sobi iz koje smo krenuli. postojimo oduvek. Sve je bilo samo veliki nesporazum koji svršava osmej-kom. Pogled na tornjeve i uznosite krovove kuća na bleštavom nebu s oblacima u pokretu izaziva bodre i stvaralačke misli. 13 — Znakovi pored puta Jedanput učinjena nepravda ne da se ni popraviti ni zbrisati. a uskrsnuće je u otkriću da nismo nikad živeli. punim sažaljenja i razumevanja. spavam malo i tankim snom. ugledao sam čitav jedan svet od buba i mušica. To je stvar« nost i to će se znati. a meni je ovde odavno zašlo. Noću. — Izvinite! Ali ni to nema kome da se kaže. želim da mi zaspu studenom i ću ti j ivom zemljom užarene oči i gorka usta. nego da. a što ipak živi u nama. kao dva suprotna zvuka u nemoj žici. Nepravda se kao sve na svetu množi i širi. To smo zaboravUi i to neće moći niko naslutiti. za čim smo išli i srtali. * Kao da nigde nismo odlazili. i kako je istina da sa svim oko sebe sačinjavamo jedno more živih bića. Sve što smo hteli.

tako da sam kao jedini vidik imao mirnu liniju brda u daljini i nebo bez boje. Iza takvih razgovora ostaje samo otrovan pepeo. skriven i bezimen. nasilja i nepravde. stigao kući. I sad — život me nosi svim svojim silama strelovito napred. Tu sam spokojno. okupao sam se i preobukao. a grubost isto što i energija. Nagoni tela rastu i gone neodoljivo ka svom zadovoljenju. Tu sam. i kad bi se sav potpuno predao suncu i sunčanju. a svaki pokušaj predviđanja — danguba. dugo i slobodno mislio o sebi i svojim godinama. Sad žive povučeno. životna borba sastoji od neprestanog i naizmeničnog laveža i rezanja Sunce može da znači i uništenje. do potpunog nestanka. seo sam na travu. od njega bi na kraju ostala samo ljuska kao od prezrele i ispražnjene mahune. Između zlokovarnih. Išao sam brzo. nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini. iz kojeg nema spasa ni izlaska. Na suncu misao postaje spora. ili od presvislog cvr-čka na borovoj kori. odjednom. ali nisam uspeo da se potpuno raskužim i dugo mi je trebalo da opet sagledam svetlost u sebi. na jednoj pustoj ledini bez lepote. skupoceni mir zemlje koju niko neće. U prirodi je našeg čoveka. bez videla i svedoka. i da mi više ni život ni smrt ne mogu ništa. Za sve drugo oni su neosetljivi i nepri-stupni. dok nisam došao na kraj varoši gde ulice gube oblik i ime. Ceo čovek se prazni i troši. Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da. ukratko: da se tzv. osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. i suviše navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih. možda. uprošćava se i bledi sve više. Kad sam. klizav i zagušljiv hodnik za koji se ne zna kuda vodi i u kome se dešavaju samo rugobe i zločini.' U nas je čest tip čoveka koji misli da je svađa akcija. Jedan neženja. drugi udovac. između dva velika kamena. Dok su oni govorili osećao sam kako se život polagano suzu je i mrači. nebo bez zvezda i boje. i kako posle nekoliko minuta zemlja ostaje bez smeha i cveta. Obojica su nekad zauzimali visoke položaje u društvu. već prema vremenima i okolnostima. posle toga razgovora. a smrt mi poravnava puteve. " kod ni jednog dela istrajno i dosiedno. Kad je ostala za mnom i poslednja kuća. 13* 195 . jer mu je kraj zatrpan leše-vima. slobodu uskog i neuglednog prostora. sekući ulice i menjajući pravac. da naneti neprijatelju uvrede znači isto što i zadati mu udarce. osetio veliku slobodu. 194 Suviše je ovaj narod patio od nereda. da je svaka uzdržljivost u govoru slabost. naročito onog dinar skog tipa. kao da zamećem trag. da ne ostaje ni kod jedne zamisli. a ceo svet postaje jedan uzak.» Razgovarao sam sa dva starca. IX 1944. ' "^^^ i da ih ne '^ » 7. Ostavio sam kola i pratnju u jednoj od posleđ-njih ulica. I video sam jasno da sam se spasao od života kao što se drugi spašavaju od opasnosti i smrti.

retko izbijaju na površinu. zeva. neke snage i teško odredljive veličine. anticipira ga. oni gotovo nikad ne misle kako bi ga najbolje i najbrže uradili. dogovora i predviđanja. Divljački način života. Zato on u većini slučajeva i ne stvara dela i ne upravlja događajima. sudi ja. jer se tako bolje pliva i lakše održava ili. nego im naprotiv pušta maha i zadovoljava ih. neostvareni i tek zamišljeni tok dela. nije još dorastao do stepena na kome čovek počinje da ima obzira prema okolini. cenom života. * Kad posmatrate našeg čoveka pri radu i razgovoru. jer on nije u njima. umesto cenom rada. muti ga mišlju i pogledom. veća nego kod većine drugih naroda. proteže se daleko i duboko u vremenu i prostoru. proteže se. bez plana i predviđanja. mi teško i neprijatno živimo danima i nedeljama. To pokazuju nedostaci u uređenju naših sela i gradova. vraća se do njegovog izvora. on i ne pomišlja da bi mogao savladati sitne i krupne 196 . da bi uticao na njih. vi možete nesumnjivo utvrditi da u njega vrlo često ima jedan suvišak mašte i doza lenjosti. Umesto toga. pa se onda opet vraća na tačku na kojoj se delo nalazi u tom trenutku svog prirodnog razvoja. nego reaguje na njih. jer i drugi tako rade. kiše. On prosto ne misli na drugog. razmišljanja. sve plaćamo najskupljom cenom. radnik i čuvar. ili jedna i druga potiču iz nekog zajedničkog nevidljivog izvora iz kojeg potiču toliki drugi nedostaci i besporeci našeg života.prati u njihovom prirodnom razvitku. stvari koje nije teško pred-videti. često sam mislio: zašto su kod našeg čoveka tako upadljivo vidne sve one fizičke funkcije koje kod istinski civilizova-nog čoveka. ne bojte se. nego iznad i pored njih. polažući mnogo više na to da bude začetnik. ne predviđamo nevreme. * Beograd je pun takvih nakratko nasađenih ljudi. Tako mi. štuca ili uzdiše. Naprotiv. posle prvog zanosa. Sa tragovima toga života borimo se još na mnogom području. prosto. Ponekad prosto izgleda da će se sav taj čovek rasuti tu pred vama. on napušta delo. bez svesti o zajednici i bez poštovanja drugog čoveka i sebe u njemu. na koncertima ili predavanjima po unutrašnjosti. * fizičke potrebe. nego stvaralac. Za neke naše ljude. naš čovek kašlje. A trebalo bi ispitati. podnosimo nepotrebne patnje i odricanja. borac i gledalac. To je stil života. Za vreme dok predavač govori ili pevač peva. 197 Gledajući naše ljude u pozorištima. nego što se može povodom njega o sebi i o drugima kazati. Ali neće. bez pomisli da li gledaju i kako na to gledaju ljudi oko njega. U njega je vidna sklonost da ne čeka razvitak stvari i ne učestvuje u njemu radom i strpljenjem. On čačka zube ili uši. on će doći i na idući koncert i — biti na njemu isti takav kakav je i danas na ovome. Ne organizujemo čišćenje. On se ne kontroliše. Ne može se kazati da u njihovom držanju i ponašanju nema nečeg slobodnog. to nije lako utvrditi. Tako se stvari razvijaju više uz njegovo učešće nego pod njegovim uticajem. čaše se kad god oseti za to potrebu i gde god ga zasvrbi. Postaju takvima i oni koji to po svojoj prirodi ne bi bili. dok je u društvu. zatim silovito preleće ceo budući. — Da li je mašta uzrok lenjosti ili obrnuto. Kad imaju jedan posao pred sobom.

U krajnjoj liniji obojica to čine sa istom namerom da bi se što bolje i što lakše obračunali sa onim što ih na životnom putu presreće i ugrožava. naročito. Jedan ima potrebu da se svemu što čuje i sretne odmah suprotstavi. ja poznajem dve vrste ljudi kod nas. bez pogovora. Obojica pate od jedne u osnovi svojoj iste. vim izrazom. Trebalo bi samo da onaj trenutak posle kupanja a pre doručka traje nepomućen dvadeset i četiri sata. I to pravilo. glatko i savršeno. ili u vezi sa njima mislim nešto sasvim drugo i potpuno novo. a ponašaju se osiono i zapoved-nički prema ljudima oko sebe. nema mnogo izuzetaka. Druga vrsta. bar u nas. pametno i odrešito. Takav je »naš čovek«. oni nisu u tome što bi se neki bogataški sin ili bivši bogataš ponašao skromno. meni se čini da je sve rečeno. kako razgovaraju sa ženama. Ali njihove misli pobuđuju i mene na razmišljanje. naravno. Ali čim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi. a drugi. ne mogu to nikad potpuno izbrisati iz svog ponašanja. a ukoliko ih ima. i sve ostaje tu gde je rečeno i kako je rečeno. nego u tome što ima ljudi koji nikad nisu bili ni blizu bogatstva. U toj borbi oni ponekad pokazuju Ijudoždersku revnost na reci i delu. Sreća je što u nas ima dosta i takvih koji su drukčiji i koji nisu pravi »naši ljudi«. nego da propadne bez njih. ali na to se kod te vrste ljudi ne treba mnogo obazirati. Kad je u pitanju razgovor. nego da svoju misao proglasi za jedinu tačnu i jedinu pravu. bez odjeka u meni. 199 . i ja ih u sebi širim i dopunjujem. Iz razgovora sa takvim ljudima čovek izlazi bogatiji i radosniji. Muče se. proverava i upoređuje kritički sa onim šio drugi ljudi o istoj stvari misle. Slušam ih sa naporom kako se zapliću i raspliću u borbi sa svojim mislima i sa njiho198 Ljudi koji su rođeni u bogatoj kući ili su bar jednom u životu bili bogati. Kad ih slušam kako govore. prva mu je briga ne da tu misao razrađuje. I meni je na mahove nelagodno. a bolje je da se vajka i žali na teret svojih zaduženja.On je bio od onih ljudi koji ne treba da žive bez određenih dužnosti i utvrđenih veza u životu. Ne misli mnogo ni istrajno. a po svom vidu potpuno suprotne strasti. On su takvi. pogleda i pokreta: kako odgovaraju na telefonu. A propao bi sigurno. i on bi bio i miran i srećan. * Za ljude kao što je on ne bi bilo teško stvoriti raj na zemlji. Celog veka svog on bi se. a odmah zatim da između nje i svake tuđe misli iskopa što dublji rov prezira. To izbija iz njihovih reci. duže pamti takav susret i prijatnije ga se seća. žalio na te svoje obaveze. kako dozivaju kelnera. i. onaj pravi. mržnje i borbe do istrage. Prva vrsta. Razgovor je završen u trenutku kad oni izgovore poslednju reč. Sve je tačno. da odmah traži zajedničke elemente i da se u najvećoj mogućnoj meri poistoveti sa tim. Nema ništa ni da se doda ni da se oduzme.

jedno pored drugog ili jedno na drugom. milioni sa nama. dohvate u letu. gorko i tamno. proširi se podbradak. Ima među našim »intelektualcima« i takvih koji u mnogome liče na neke beogradske dućane. I sva je ta roba pomešana. pa neće ni naš. sve to usled stalnog zapovedničkog stezanja vilica i neprestanog ispršavanja. u jednom minutu mladosti. kako samo u mladosti može biti. Pesma mladosti. Ta tužna slava suviše je skupo plaćena jer sve šale ovog sveta ne vrede jednog parčeta stvarnog života. do tačke. Toliki su brodovi zaplovili ovim morem. uporedo sa sumnjom i bojazni da ljudi tu njegovu veličinu ne vide kako treba i ne cene dovoljno. po nagonu sa-moodbrane. i stići ćemo. Ali za onog ko zna šta se iza toga krije. Samo da bi između sebe i stvari stavili kakav-takav zaštitni zid. misliti o njoj i doneti neki zaključak za sebe. prvom asocijacijom koju. samo da se ne bi morali suočiti sa nekom novom stvarnošću. poredana bez reda i ukusa. Onaj jedini primerak. u sebi. može vam se desiti da vam kažu da te robe nema na prodaju. sve to nije ni šaljivo ni utešno. Sta mari? Ploviće-mo sa istim smislom sa kojim su i oni plovili. često pre-terano visoka. same od sebe istu-raju se grudi. Gorko. iz izloga. poraste podvoljak. U takvom čoveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o svojoj važnosti i veličini. koja je posled-nja i koja će bar po tome imati pravo da se nazove: cilj. Sto da se kolebamo? Od čega da strepimo? Zašto da odlukom i pokretom ne razbijemo gorki i tamni minut pred sobom. Gde? Ako ne na neku suđenu obalu. na jednoj tački. A na svakom predmet piše i cena. oni odgovaraju odmah prvom šalom koja im na um padne. Nikog da nam pokaže pravac i označi cilj. ali ima — kazne. i ne krenemo dalje — put cilja? Kod našeg čoveka. 200 Možda su. To postane s vremenom navika i potpuno izopači ne samo držanje nego i način mišljenja i ceo život čovekov. Pio vičemo i stići ćemo kao milioni ljudi pre nas. milioni posle nas. ne prodaju. U tim tako prirodnim i jednostavnim a potptmo nerazumljivim ljubavnim istorijama nema pravde ni suda. 201 . nego sve odlaže za drugi put i sa svakim danom sve je više dužan svemu oko sebe. i nijedan se nije vratio. A kad uđete u radnju i zatražite da kupite neki od tih predmeta. Od svega što ima u toj radnji bar po jedan primerak nalazi se u izlogu. To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno na svakom koraku. pa možda čak i za druge. Na sve što iskrskne pred njihovim duhom i njihovim očima. kao i visled ugojenosti koja redovno ide uporedo sa vlašću. a ono do neodređene tačke na pučini. kad zaima ili kad misli da je čvrsto zaseo na vlast. Dešava se da takvi ljudi postanu čuveni zbog svoje duhovitosti i svojih uspelih šala. Takav čovek u stvari i ne misli i ne živi.Tako je to. — Gorko i tamno. ukratko: kad se osili. pričala i šaldžije. najstrašljiviji oni ljudi koji izgledaju nasmejani i vedri.

neverovatnom i strašnom: da je čovek uvek i svuda i u svemu jedan isti. to je hipertrofija ličnosti koju susrećemo na svakom koraku. vaš čovek stalno misli na stav i ulogu svoje ličnosti pri tom radu. * Jedan stranac govori. ili pored kojih smo. U snu: moj dnevni život. Umesto da ima u vidu cilj i rezultat rada. sve je manja razlika između stanja sna i stanja jave kod mene. trovača i razarača ljudskog mira i ljudske sreće. Borci koji drhteći. kazati nešto pametno. koliko da pri poslu ispo-Iji svoju volju i istakne svoju ličnost u što povoljnijoj svetlosti. Neron i Hitler. Majke koje beže sa detetom na grudima. određena temperatura. sve čistije. evo. 202 Kako godine prolaze. ali biva dublji i svetliji. Cak ni šoferu ili nosaču nije stalo toliko do toga da što racionalnije i što pravilnije izvrši pasao. malo toplog daha koji je slučajno počeo i koji svakog trena može stati. ravnodušno prolazili. Tako mi bar moja nada šapuće. gonjeni željama i nagonima. krvnika. prošli i sadašnji. Sve se čini da će sad. i čekajte da ponovo svane dan. i začudno jednostavno. strahovanja bez osnova. a sporove voli da raspravlja prepirkom ili svađom. plima pogrešnih zaključaka. ostaju da poginu. Mučenici koji umiru za jedno da ili jedno ne. To su trenuci kad se čine pogrešni koraci. Nevolja je što je njegova ambicija redovno već u samom početku pogrešno postavljena. i hiljade sitnih ubica.* * Covek koji izgleda uman i dubok duh. sjaj sunca i blesak našeg ljudskog osvetljenja. da su normalno upućene. novo i neobično. naše zadivljeno čuđenje pred pojavama oko nas biva sve dublje. mogle biti vrlo korisne. Vaš čovek ne ume da govori ni o čemu bez aluzija. Umetnici koji u dugotrajnim i raznovrsnim naporima i mukama stvaraju lepotu za druge. stojeći pred činjenicom. Izvesna količina diferenciranih tkiva. tražite spasenje u snu i ćutanju. štiteći uzmak drugima. * Čuvajte se prvih večernjih časova kad se sme-njuju dan i noć. koji ne misle na sebe nego na svoje delo. * Kako se godine množe. bez kapi krvi u obrazu. Tu se kao pijani ili mamurni često ponašaju i oni koji nikad ne piju alkoholna pića. Na javi: čitavi predeli noćnih snova. Zatvorite se kao cvet koji sklapa latice. pa čak ni da što više zaradi. Ispitivači prirodnih zakona. ovako pre počinka. ali nepokolebljivi. daleko od svake mere i logike. dok napolju huji vetar. U noći. Kada se ta razlika potpuno izbiše i kad se moje budno stanje i moj san sastanu i sklope nada mnom kao talasi. Ljudi velikih nemih odricanja koja niko ne vidi i koja će zauvek ostati nepoznata. On je pun ambicija koje bi. kad niču izdajnički osmesi i padaju pogubne reci. jednostavan u svojoj strahovitoj raznolikosti. Krug se sužava. Na ljudima i u prirodi oko nas mi vidimo pojedinosti koje ranije nismo primećivali. iako im je žao umreti jer vole život i smatraju ga vrednim življenja. Sta je sve to? Vrlo malo. do najmučnijih sitnica. onda će biti svemu kraj. Takvog ga znam četrdeset godina. Ali ništa. — Sve u osnovi isto i sve kobno 203 . ja ne mogu da se načudim. sve do ivice bezumnih postupaka. neznatna mera krvi i životnih sokova. Ono što često koči mnoge poslove kod vas. najskrivenijih pomisli i pokopanih zala i rugoba.

lude i neizlečive potrebe da živi u stalnoj i neporemećenoj harmoniji sa svim i svakim oko sebe. trebalo pokopati. kao »neugasivo kandilo«. potpuno nemogućno. vođena nemirnom maštom. Živeo je uplašen. Pronalazio je sve nove razloge svojim strahovanjima. da je svaki od njih centar jednog kruga. nasrnejani. To je bio uslov njegovog mira i njegove sreće. bolesni. od zvonceta na vratima. ali uvek peče i muči jednako. pa i svoje lične interese. Nešto što ni danas nije mogućno tačno označiti ni izraziti. Nešto što je postalo sa čovekom i prvim blescima njegove svesti.1^' različno po dejstvu i posleđicama. O životu uopšte. a oni koji na ma koji način dolaze u dodir sa njim da budu pažljivi. On sam se starao da taj oganj ne ostane bez hrane i ne ugasne. kad nikne. * Čudan je to čovek bio. I tako je i umro. negde na dalekoj planinskoj ledini. kad bi se ko nepažljivo. a zatim poravnati i dobro ugaziti zemlju nad njim. A sve zajedno: naša ljudska istorija. A to je. On bi tada gubio prisustvo duha. duboko. Tako bi se izbeglo da se njegov život pominje. to nije bila želja nego zahtev. Samo se smrti nije bojao. ali što peče i boli i ubija životnu radost i život sam. prepričava i tumači u docnijim naraštajima i da zbunjuje mlad svet i zavodi ljude u nove zablude i nove pogrešne zaključke o njegovom zlosrećnom životu. i da mogu biti zabrinuti. opterećeni na sto raznih načina koji nemaju nikakve veze sa njim. * On je najviše patio od urođene. krvava i neobjašnjiva. * fona. izjednačiti potpuno to mesto sa ostalom ledinom. U njemu je. * On je živo želeo da strani i nepoznati ljudi koje sreta na ulci imaju radosna ili bar mirna i zadovoljna lica. veličanstvena i beskrajno sitna. naravno. i o kojima on i ne sluti da postoje. I to nimalo. zajedno sa ćelom zamršenom pričom njegovog života. * Sta je to što me tišti i peče do nepodnošljivog bola? Ništa. U stvari. Ponajčešće. To je najbolje moglo da se vidi kad bi naišao na zabrinuta ili Ijutita lica. kad umre. posejati na njoj travu koja će. U životu je strepeo od svega. tinjao plamičak njegovog straha i s vremena na vreme rasplamsavao se u silan požar. od pisma i od tele204 Razlika između života ljudi koji su rođeni na obalama toplih mora i koji žive pored mora i od mo205 . Utoliko više što nije potrebno da neko rečju ili delom poremeti harmoniju oko njega. * Toga čoveka bi. to je činila njegova rođena misao. taj čovek je osuđen na stalan nemir i nezadovoljstvo. on nije nikad pomislio da drugi ljudi imaju svoje želje i potrebe. zaboravljao sve drugo i sav se pretvarao u negodovanje i ogorčenje. Nešto što dolazi i prolazi i svaki put nosi drugo ime. U svojoj ludoj potrebi da sve dovodi u vezu sa svojom ličnošću. Znači. Možda bi se na taj način moglo postići ono što je tome pokojniku najviše potrebno: zaborav. od svoje rođene pomisli. od ljudske reci i pogleda. gubeći pri tom iz vida svaki obzir. ljubazni. pre nego što je mogao i pomisliti da to nazove nekim imenom i zabeleži nekim znakom. podsmešljivo ili grubo ophodio sa njim.

Natpis na grobu. u dva razna i različita sveta. nego ni kuda da gledam. a među svojima na darežljive i popustljive i ne-darežljive i stroge. i cveće. ili se ne sećam pravo. da ponekad nisam znao ne samo šta ću sa sobom i svojim životom i vremenom. Celog života me prati to mučno osećanje i nagoni me na ustupke i zavodi na postupke koji samo proširuju broj mojih krivica i uvećavaju moje dugove. i onih koji su ugledali svet na kopnu. A zašto. kao dečaci. i da li je ikad i bilo drukčije nego što je sad. ili doprineti njihovom rešenju. i ova je samo delimično tačna. kao mladići. Primorac je čovek dovoljan sam sebi. samo na stare i mlade. ne znam i ne bih umeo da objasnim ni sebi ni drugima. nagoni ih da čitaju knjige. kako da mislim ni šta da kažem. Mnogi naši ljudi nose u sebi nasleđen kompleks odmetnika i stradalnika. oni su lišeni Ijubopitstva koje muči kontinentalce. kao sve simetrično izgrađene misli. Ništa. na lepe i ružne. Živeći u vašem svetu. i kako bi to »trebalo«. na poštene i one koji to po našem mišljenju nisu. ili bolje: desetke. sigurna.) Uvek kriv i svima dužan. manje-više srećna čoveka.ra. To su dva života. ni gde da krenem ni na što da stanem. da traže šta bilo. i po čemu. Ponekad mi se čini da nas ima takvih srazmemo više nego i u jednoj drugoj evropskoj zemlji. da putuju i da se upoznaju sa ljudima. jer je sve u meni i oko mene maglovito. isto kao što nikako ne znam. a zatim na glupe i dosadne ili pametne i zanimljive. na zdrave i bolesne. Za razliku od ljudi sa kopna. Jedino tuga i stid zbog svega toga su jasni i stvarni. Ne samo ljudi i svi živi stvorovi. koji ne. čoveka kome je učinjeno 207 206 . i tu žive — mnogo je veća nego što mi to obično mislimo. od drugih ljudi ili od nadzemaljskih sila. (Naravno. na simpatične i nesimpatične. višeznačno i protivrečno. a u starosti. i za duže vreme. ili što nije ono što je nekad bilo. a ne trude se da u sebi razviju snage koje bi same mogle rešavati ta pitanja. i da su takvi i oni koji to ne bi smeli da budu i koji na prvi pogled i ne izgledaju da jesu. to zaista ne bih umeo da kažem. tako tuđ i dalek tome istom svetu i tako izgubljen i nesrećan da sam se danima osećao niži od najnižeg i manji od najmanjeg. daleko od mora. Da. U tom svetu pred mojim očima sve pati. sve to pati od stida i tuge što nije ono i onakvo kakvo bi trebalo da je. i drveće. To nije jedan isti život sa izvesnim jačim ili slabijim razlikama. nego i mrtve stvari. U detinjstvu mi sve ljude delimo na svoje i tuđe. a vama ostavljam da ocenite koji je deo tačan. kao zreli ljudi. kakvo je to što je nekad bilo. ja sam sve do pred kraj života sačuvao izgled mirna. Ali znajte da sam u sebi bivao često. U nas nije mali broj ljudi koji rešenje svojih glavnih životnih pitanja očekuju odnekud spol ja. kako bi rasterali čamotinju koja se rađa na njima i ne napušta ih do smrti.

kao životinja koja diže glavu i njuši vetar. To je kao neki trenutak velike opasnosti. kao da i ne znaju da istina postoji. ne mogu da nađem pravu stranu. ako treba. To i jeste jedina atmosfera u kojoj čovek može da diše i živi. ta uteha se ponavljala sve češće. I zaista. a na drugoj moje svagdašnje Ja. ali ovi ovde i ne razlikuju laž od istine. i ogledam se da me ko ne vidi. i odriče. Bolna svest živeće i dalje i patiti. 208 Bivalo je tako teških trenutaka da sam tražio utehe i olakšanja i u tome što sam govorio sam sebi da to ne patim ja. kako da se pomiriš sa tim kad vidiš da ništa slično ne postoji u tebi ni oko tebe. bolan. I osećam da ni to ne vodi ničem. i ne može se ni promeniti ni opozvati. i činiti što čine. u stvari: bez kraja i rešenja. jer mi izgleda da je to dostojanstvenije. Ja želim da budem nepoznat i zaboravljen. I pored svega toga osećam da ću izići i spasti se. i zbunjen sam i smešan. Potpuna tišina u meni. zgaženo i razneseno kao larva bez smisla. mnogo mnogo čega.krivo. Krećem u jednom pravcu a sa mnom upo-redo i misao da je to pogrešan put i da na tu stranu nema izlaza. dušu?-« on je nadmoćno odgovorio: »Sta će mi duša? Nisam gaj-daš da duvam. Oni je silom okolnosti prihvataju. ipak nema leka ni izlaza. On se sviđa sebi u toj ulozi i spreman je zaista da se žrtvuje za nju. ali koji dugo traje. Potrčim. biće oboreno. a njima služi da bi mogli biti ovo što su. nego da je sve tečno i kolebljivo i sa neodređenim rešenjem na kraju. (Postoji priča kako su jednom jednog od njih uhvatili u laži i prevari na štetu jedne udovice i njene siročadi. Takvi duhovi teško podnose postojanje onog što ljudi nazivaju — činjenica. Izgleda da se svaka njihova »misao-« začinje i rađa u njima već kao laž i takva stupa u svet i vrši svoje dejstvo među ljudima. a zove se — činjenica. sa istim žarom i istom bolnom osetljivošću sa kojom drugi žele da budu glasoviti i slavni. Da li su ovo misaona bića? Stvorenja sa ljudskom dušom? Ponekad mislim da nisu. a smešno je ipak na svoj način. Kao u doba puberteta.«) I u drugim društvima ljudi se ponekad ogreše o istinu izvrćući je u laž. Onda stojim. koga progone na pravdi boga zli neprijatelji pravde i poštenja. a telo koje je uzalud nastojalo da se otme i spase. ali se dižem pre nego što bi nada mnom mogli izbrojati deset. Ni glasa ni po" — Znakovi pored puta 209 . izdvojeno. bez imena i traga. dok nije otupela i istrošila se. I kao nezdrava droga. I na kraju. i kad ga je neko upitao: »Imaš li ti. izvan moje svesti. nego moja svest o patnji. živeti kako žive. golo i tvrdo. da bi na osnovu laži mogli počinjati bezakonja u svoju korist. posrćem i padam. Okrećem se i tražim nešto. prevaziđu ili zaobiđu to što stoji pred nama. ali nastoje na sve moguće načine da po-reknu. Na jednoj strani živela je moja bolna svest. kao ni trčanje. Narojile se godine i njihova težina počinje da se oseća.

To je nešto kao ropski duh. jedna je sme-njivala drugu kao straža stražu. (Oprostite ml ovaj varvarizam. da učinim u tvoju slavu. bez drhtaja. jedno jesu: da se praštamo. suva oka. Neefikasnost čoveka dinarskog tipa. 1 strah od njega. ne polazi mi za rukom da se takvog vremena setim. ja se. Dvostruko prokletstvo jedne lepe rase. jer nemam kome da kažem. on bi bio Uto ono što je naš čovek iz moravske doline ili čak negđe sa Timoka. svetlosti. Samo da ne poginem ili da ne zaspim. Poslednje što mogu. odsustvo svakog smisla za. a svetlost još ide kao reka koja je tamo na izvoru već usahla. Bez nje. ali još teče. sve reći koje sam preko dana izgovorio. jer je zamro i zvuk. bio zaista sav u njima. mirne ruke. što je isto. Zbogom! A svetlost otiče u tišini. Ima je još samo u mom osmejku. Nastojim da se setim da li je ikad bilo vreme kad sam bio potpuno bezbrižan i slobodan. — U toj tišini. ćelom svešću prisutan. bilo je trenutaka. jer ja ne mogu da ga sam sebi oproctlm. i ti zaslužuješ svaki napor i svaku žrtvu. IV 1944. bolje reći mislim. drug koji je tako često prati. 28. Da ne bih više mučio tu muku. govorim ili slušam. kao čovek koji s vremena na vreme opipava skriveno oružje pri sebi. Nestaje. niti ima koga da me čuje. biće još očiju. i ma koliko naprezao sećanje. to je da se tako rastanem i s tobom. jer ja ne mogu da ga sam sebi oprostim. harmonično delo koje treba da se sastoji iz odluke — napora — izvršenja. dok kroz mene neprestano prolaze i ponavljaju se. ja sam gotovo vazda. ne trepćući. hrabrost 1 velika snaga samopregora u borbi. Ta briga je menjala ime i oblik i težinu. Bgđ. Moja nepomičnost i moje ćutanje to su prvi uslovi moga spasenja i jedini koji zavise od mene. kad sam učestvujući u razgovorima ili zabavama. jer u tebi su sva dobra i sve lepote. svoje skrivene muke koja me je nevidljiva tištala.' * Ako nas ništa drugo nisu naučili skupi život i burne mnoge godine.) Time hoću da kažem: njegova urođena nesposobnost da završi delo. ja zabranjujem sebi da se sećam. koja postaje nepodnošljiva. uporedo sa strahom: šta će biti kad sa njom ostanem nasamo. Bez reci. 14* 210 211 . pored onog što radim. ali kod kojeg se ne radi o robovanju ljudima ni ljudskim ustanovama. IV 1944. stalno pitam je li moja misao još živa? Toliko je moj položaj u svetu neprirodan. a kukavičluk u uspehu. tnastavak:] A s druge strane tragika te neefikasnosti (Izvinite!) je u tome što su sve dobre 1 plodne osobine dinarskog čoveka vezane sa njom i uslovljene njome.) Time hoću da kažem: njegova urođena nesposobnost da lepo i hrabro započeto delo dosledno i dostojno privede kraju. ali potpuno iščezavala nije nikad. ali nikad toliko njih da bi se mogli nazvati vremenom. samrtnoj i životodavnoj. da posle svakog dodira sa svetom padam kao pokošen i drhtim u bolu i u nesanici. Nije pravo ni voleo zemaljsku svetlost onaj ko ne ume da podnese bol rastanka! Zbogom! kažem. bio u svakom trenutku svestan svoje brige. drago ime. veran sebi. ' Varijanta (SvesJce — Crna knjiga). kao slova svetlosne reklame. u tolikoj su opreci ono što mislim kad sam sam i ono što radim i govorim kad sam sa ljudima. nego višim sUama. i * Neefikasnost čoveka dinarskog tipa! (Oprostite mi varvarizam »neefikasnost«. Da. odvratnost prema trijumfu. Zbogom! Biće svet-'"sti. A inače. 27.kreta.

Kao pesma.tmmm I J a N e To je proti vno od veći ne moji h zem ljak a. B e z i m e n e m e l o d i j e l j u .

d s k o g h o d a i g o v o r a i š u m a v e t r a . v o d e i l i š ć a .

d o p i r u d o m e n e k r o z o t v o r e n p r o z o r i k i d a j u g l .

u v u t a m u n e o d r e đ e n i h n o ć n i h s a t i . O n e s u ž i v e . .

j a s n e . k a o g l a s s a m o g d r a g o g ž i v o t a .b o g a t e . t .

J a . k o j i s a m s e b e p r e g a z i o .e b e z i m e n e m e l o d i j e .

i .d a v n o . k a o m a l u r e k u n a d a l e k o m p u t o v a n j u .

m o .z a u s t a v i o v r e m e k o j e s e m e r i s u n č e v i m h o d o m .

g u j o š s a m o d a s l u š a m b e z i m e n e m e l o d i j e z e m l j e .

č o v e k a i n j i h o v e s f e r e . P r e š a o s a m g r a n i c e p o ..

N i t r a g a o d ž e l j e d a s e v r .s t o j a n j a n e p r i m e t n o .

k a o s u v o d r v o i s t u d e n . S a m o d a m o g u .a t i m s e b i .

m e t a l . u . u s l u ž b i l j u d s k e s l a b o s t i i v e l i č i n e .

z v u k d a s e p r e t v o r i m i d a ž i v i m l j u d i m a i n j i h .

o v o j z e m l j i p o t p u n o i r a z u m l j i v o p r e n e s e m b e z i .

n a p o z a d i n i o v e n o ć i b e z .m e n e m e l o d i j e ž i v o t a .

.s n a i s v e t l o s t i .

bo O .

t / Za vreme koncerta ukazao mi se kameni most. Jeste li kad mislili na priče koje niko ne zna. na događaje koji su zakopani. i poslednjim naporom pokazuju jedino moguću liniju luka koji je nestao. Najlepše i najstrašnije stvari ipak nisu nikad kazane. a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje. najpre u ćutanju pa zatim u potpunom zaboravu? — Jer. Samo preboljene bolestt mogle su biti opisane i umetnički prikazane. 217 "»■»■■»^■'■''l'llllliMipiipilII m^mm»'mmiiim . ali je izvesno da ponekad mogu i moraju da ćute. Najveći efekat postizava se u poeziji kad pe-sniku pođe za rukom da čitaoca iznenadi nečim poznatim. presečen po polovini. istina je da ljudi vole i žele mnogo da govore.

dižem se i odlazim. I taj napor ne treba prosuđivati samo po onome što je ostvareno i uspel nego i po onome što je neuspelo i odbačeno prili kom rada i što će nama čitaocima i gledaocima za-uvek ostati nepoznato. Posle svih jadnih priča. ni beznadnije. Preda mnom iskrsavaju likovi i prizori. 218 21. kao teške pčele. Kako mu u rukama ne eksplodira oruđe kojim se služi i ne ubije njega samog umesto da stvara po njegovoj volji. Po nekoliko dana mogao sam da nosim u sećanju svaku pojedinost. Ugasite priču i fantaziju kao dimljivu lampu. ne čujemo je i ne shvatamo dok god ne učinimo protivno od onoga što ona uči. U osnovi želimo samo jedno: istinu. Kraj novembra. bivaju jasne sudbine pojedinaca i istorije vrsta.9 . Tragika lepote je u tome što ne može da ne postoji a ne može da traje i da se drži. A za to treba imati zdravu krv. ja sam uvek naviše leleo. sa' muklim ćutanjem u sebi i praznmom pred očima. Jedno jutro kad bi se moglo dugo sedeti i lepo pisati. Osloboditi se ovoga huka reci i probiti kroz ovu shemu slika i doći do istine. otkrivaju se odnosi društva i događaja. vedro nebo i jako sunce. otpoči-nuti na tvrdom i tamnom tlu. stvari govore. proste. Samo čiste i velike stvari bi trebalo pisati. čovek se pita kako pisac može izdržati takav poziv.Da bi se stvorilo jedno umetničko đelo potreban je ogroman rad mašte. Pre je to bilo isključeno. cvatu epohe. ne živeti. iza čutanja samog. u samom srcu opasnosti. Sve češće se dešava da zaboravim lepu sliku ili novu misao koje mi noću iskrsnu u svesti. ne videti. * ■ ■• • Pravo govoreći. jednodflve So vidim' mogu da opito i da sve sto osetim umem da izrazim. jedino dostojanstvo. ali tada se odmah javlja da zajedno s nama nariče nečujno nad onim što smo ludo i nepovratno izgubili. Kad se pomisli na sve to. A oko ušiju mi. pravu misao i dosie-dan život. Sviće. bezbrojne. od narodne mudrosti u drevnim izrekama i stihovima! Ona je svirepa fata morgana naše savesti. verne i tačne koje savršeno izražavaju ono što gledam i saznajem. obelodanjuju uzroci. nage. ne disati. zuje reci. Nešto kao čudno se dešava: har-tije žive. ne beležeći ništa na hartiji. pa ma i smrtonosne. ali poslednjim plamsaj em svesti obuhvatiti istinu. * Ništa lepše ni dublje. ljudi ne varaju sebe ni druge. slaba košava. T onda sve odbacujem odjednom. Ali izgleda da su oni koji rade takve opasne poslove zaštićeni upravo time što žive u unutrašnjosti događaja.

Međutim. sitni događaji i male radosti svakidašnjeg života. često i više nego što mogu i što bi smeli.* Koliko je duboko i kako drevno nepoverenje koje oduvek pokazuju svi »ljudi od posla« prema mašti i svemu što dolazi od nje! Sveštenici. ni ogorčenja ni žalosti. isto kao što jedna reč može da znači drugo i da kazuje više od onog što mi o njoj znamo. vojnici. i one rđave platiše ne učine od onog što su uštedeli ništa dobro ni razumno. ako uopšte pređe usne. Ne mrzim nikog. samo se grubi i neoset-Ijivi ljudi otimaju toj obavezi i neće da plate svoj dug. političari. Ima mislilaca koji imaju neko značenie samo u odnosu prema drugima koji su mislili pre njih 1 drukčije. i svi je iskorišćuju. štampan. humoristi po porudžbini i ne zaslužuju to ime. one koji preziru umetnost^ ' 220 2 2 1 . ništa i ne vredi. Humoristi »niz dlaku«. Ali čemu nabrajati? Nema ničeg. Humor koji ništa ne stoji. čapkunluka i maroderstva. Kroz nedogledne brige i napore izgledaju radosti života savršeno i zanosno lepe. ni tačna. računa. ima. ni približno neće poći za rukom da izrazim lepotu koju imaju obične radnje. još ne mora biti ni originalna. a drugi je tajan i prenosi se šapatom. kad brige minu i napori prestanu. a kad ja stradam. zato što je usamljena i prkosna i zanimljiva. jer samoća niie isto što 1 originalnost a prkos nema cenu hrabrosti. živi i raste moje delo. bili bismo potpimo nagrađeni za sve. trgovci. negde u mračnoj dubini i njima samim nevidljiv. Svi dugujemo lepoti. osim one koji mrze druee lin de. Činjenica đa je jedna misao usamljena i prkosna još ne znaci da je istinita 1 ljudima korisna. to ne znači da ga ona nema. ponekad. ni protesta ni rizika. mogli istim očima da ih vidimo. (6. Ili bolje.' * Ponajčešće se dešava ovo: kad ja živim i uživam u životu. tj. Ali ne možemo. posle. Oni u stvari imaju dve vrste humora. plaćaju više nego što duguju. I kad bismo. sadizma. Iza njihovog humora nema ni napora misli ni uzbune osećanja. hraneći se mojim stradanjem kao zemljom crnicom. mekši i blagorodniji po prirodi. nerazmrsiv kompleks od zavisti. Prvi je javan i glasan. Mislim da mi nikad. A stoga drugi ljudi. ne živeći. naučnici — svi su njeni neprijatelji. gledani kroz jednu veliku brigu ili žalost koja nam trenutno zaklanja svet. XI 1948) Ako ne znamo značenje neke reci ili nam ono nije jasno. X jos. Prvi je uperen 'Varijanta (Sveske — Smeđa knjiga): Čitajući jednog mislioca. * Jedna misao. moje delo spava mrtvim snom i samo ponekad bunca u snu.

Kad isključim telefon. (Pariz. U jednom od svojih dela ili u nekoj pojedinosti jednog dela. liči ponekad čudno na ruševine procve-talih i potonulih kultura. 10. Čini mi se da sam nešto propustio. i kad se o meni ne piše i ne govori. veći skok nego onaj koji je učinjen od ukočene slike na pokret i od plitkog reljefa na oslobođeni lik sa svima dimenzijama. koje se sastoji u tome da mu ljudi bez kolebanja poklanjaju svoje poverenje. da bih mogao mirno da radim. Na svakoj knjizi koja znači dobro umetničko delo moglo bi se napisati: »Oteto od života. svoj račun. Treba se čuvati rimovanih istina i s nepovere-njem primati i njih i one koji ih prave ili suviše često upotrebljavaju. nije onaj pravi i zdravi mir koji je potreban za rad. Ovo je. Onda opet uključim telefon i. ali znam (i u snu znam) da moj san nije ono što treba da je san u životu zdravog čoveka. Drugi je protiv onih za čiji račun objavljuju prvi. i nešto tužni ja. najple-mentiju i za njega najpovoljniju. čini mi se. za koje znaju da se neće ili da se ne mogu braniti ni svetiti. I moralno i materijalno.' Kazana na južnom narečju. još kako. zaraslih u grmlje ili napola utonulih u pustinjski pesak. — Tako se ekstremi dodiruju. ne osećam se sasvim dobro ni lagodno. moga i vašega. 222 Ima mnogo osetljivih. ali bolje. i slabih ljudi koji celog svog veka očekuju i žele neki svoj potpim i kona223 . Nešto slično kao kad uzmem prašak za spavanje pa spavam. ljudi uzimaju uvek onu najbolju. Kod živog umet-nika često je obrnut slučaj.-« * Mrtav umetnik ima veliko preimućstvo nad živim. radim rastrgano i na prekide. ako je tužna.protiv onih od kojih im ne preti ni najmanja opasnost. (Sarajevo. 1951) * Nered mladih sredina. svaka stvar izgleda ne samo nešto duža nego. III 1951) * Kud ide čovek sa svojom mišlju o sebi i životu. i svojim osećanjima sveta i pojava u njemu? — Tako se pitam gledajući u Parizu izložbe savremenih slikara. da sam se o nekog ogrešio i da mir do kojeg sam tako došao nije prirodan. Od svih mogućih namera koje je on mogao da ima u svom radu ili •ispravljeno prema prvobitnoj belešcl (Sveske — Crna knjiga). koje su još u rastu i razvijanju. ometan. * Za mene je najbolje kad ja pišem a ne govorim. A u svemu tome »-humoristi« nalaze.

16. jedinom i zbog nezdrave iluzije upropašćenom životu. kada sam bio prisiljen da se-dim na jednom mestu. Istina je. uostalom. kaže poslovica). Ja sam na putovanja trošio ne samo novac i vreme nego i snagu živaca i mašte. uspeva ponekad da od svog jalovog maštanja i od svog nerešljivog spora sa životom i od svoje nesposobnosti da ga resi. teško prohodnu šumu iz koje treba naći i izboriti sebi izlaz na čistinu. Ne. Doći će vreme kad neću imati šta da vam kažem. Na tom bespuću. VI 52. neće to biti nikakvo naročito vreme. neće doći nikakvo naročito »vreme«. nije bilo važno ni vreme kad sam imao šta da kažem (ili mislio da imam). naravno. nikad ne uspevaju. vidi se najbolje po tome što sam za vreme dva velika rata (1914— 1918. ja sa ove tačke na kojoj još imam nešto da vam kažem (ili bar mislim da imam) dozvoljavam sebi da pomišljam na 15 — Znakovi pored puta 224 225 . — 0 tom bih hteo da govorim/ ali već u prvoj rečenici ima nečeg egocentričnog. izišla bi suma napora dovoljna za čitav jedan život ljudski možda. maštaju o njemu mnogo i stalno. niti će naročito doći. tako se mi visoko i više--manje netačno uvek izražavamo kad govorimo o sebi i svemu onom što je u vezi sa nama. i da iz nje izađemo 6s vezeni i okrepijeni za dalje traženje. Kad prestanemo da se igramo. jer u putovanja treba uračunati i duge. postavši zbog toga smešni i svima dosadni. Ceo život nam prođe ponekad u tome. nama je utoliko lakše i lepše ukoliko je u nama još ostalo smisla za igru i sposobnosti da joj se s vremena na vreme predamo potpuno. tako drugim putevima i načinima da smisao svom. nego će prosto. kao što. napisao gotovo najveći deo svojih radova. netačnog i pre-teranog. i ćelu svoju ništavnost. koje je u stvari naš »ozbiljni« i svesni život. I tome treba dodati da je najveći deo tih putovanja bio bez naročitog smisla i da mi je retko kada donosio zadovoljstva.' » Opatija. koji je pored toga i umet-nik. i na kraju. Prosto jedna nezdrava potreba. sa društvom. Ali eto. s druge strane. Samo poneki od njih. troše u to najbolje snage i najlepše godine. tada svaki od nas zalazi u gustu. kad pod utica-jem godina zamre u nama potreba za igrom i vera u istinitost i »stvarnost-« igre (»Star pas za igru ne mari«. propuštaju sve prilike da ma šta stvarno i korisno urade. ali eto. A koliko sam se u tim putovanjima trošio. načini umetničko delo.čan obračun sa životom. u nezaustavnom toku događaja i promena doći jednom i to: da neću više imati šta da vam kažem. da sam u ono što sam napisao uneo mnogo toga što sam video i dozi veo na tim uzaludnim putovanjima. sa ljudima oko sebe. uglavnom izlišne pripreme u mašti i u stvarnosti. nestaju zajedno sa svojim uzaludnim i neprirodnim snom. :* ■ ■ » ■ U svojim napisima on je brižljivo i jasno iznosio na videlo po delić istine. svetlost i slobodan put. Kad bi neko izračunao (kad bi o tome vredelo voditi računa) koliko sam vremena i snage izgubio na svojim putovanjima za poslednjih četrdeset godina. pokušavaju često i na razne načine da ga izvrše i. to što će ostati nekazano. i. i kad sam zaista i kazivao. i 1941—1944). Ne. Neće to biti ništa krupno ni važno.

Činjenica da ih je on svesno hteo i u sebi jasno video činila mu se dovoljnim opravdanjem za njilio-vo postojanje i za njihovu umetničku vrednost. Prilazio je tome poslu sa sigurnošću i samosvešću oštroumnog bogataškog deteta. a mnogo puta sam prošao pored mnoge velike ljudske stvarnosti i ne pomišljajući šta ona znači za rnene i za ljude uopšte. Doći će vreme kad neću imati više šta da vam kažem. — Neće to biti nestanak moj sa sveta ni odlazak pod zemlju. koji je siguran kao i budućnost sama. Nizale su se pesme. 15* 226 227 . a mnogo manje ili nikako kao umetničko delo samo po sebi. Nekad je to bilo ono što ste očekivali od mene. I treba ih proučiti i opisati. A kad je.' Mnogo puta mi se dešavalo da me trenutni i prolazni utisci od pojava oko mene zbune. on dugo nije mogao da shvati ono što je i poslednji čitalac davno shvatio. tonući sve više u polemiku i ironiju. ne sumnjajući. Stoga osećam potrebu da večeras govorim o tome sa vama. jun. drugim izražajnim sredstvima. glave lako zamišljenog i brzo ostvarenog romana. nego predvorje smrti ili. Biću živ. kad to vreme zaista nastupi. kad neću imati šta da vam kažem. ja možda neću biti sve-stan toga. To su najradosniji i najzanimljiviji trenuci našeg života. ali se retko i malo zadržavamo na čudesnom fenomenu ozdravljenja. Godinama i danima ja sam vam govorio o svetu oko sebe i o tome kako ga ja vidim i osećam. koji nalazimo ^od nekih pisaca (i nepisaca) dolazi dobrim delom od nedostataka mašte i nesposobnosti tih ljudi da sebe zamisle u položaju onih koje ismevaju i karikiraju. On ih je objavljivao ne pitajući se mnogo o njihovoj umetničkoj vrednosti i o prijemu na koji nailaze kod čitaoca. Od rane mladosti pokušavao je da to i ostvari. za mene gotovo obaveza: da ja kazujem a vi da primate. i ne pomišljajući nijednog trenutka da bi mogao ne uspeti u onom što želi i preduzima. 1953. ako hoćete. pripovetke. Jer. Obdaren bistrim umom. Jak smisao za ironiju i za karikiranje raznih ljudskih postupaka. najposle. počeo i sam da uviđa da njegov rad nije stvaralački ni njegovo delo umetničko.trenutak. a ponekad je vaše očekivanje bilo i prevareno. Nije primećivao da sve što piše postoji mnogo više kao antiteza onom što drugi pisci sa drugačijim shvata-njima rade. Njemu ta potvrda nije izgledala potrebna. on je stao da beži od tog saznanja. živim i dovitljivim polemičkim duhom. neću se setiti ili neću ni moći da vam to kažem. da vam se unapred izvinim i da to već sada kažem. Svoj stav i svoja shvatanja on je smatrao gotovim umetničkim delom. izlazna stanica života. > t. Cesto govorimo i pišemo o zdravlju i o bolesti. zvati se svojim imenom. Ali svakako se time stvorila između vas i mene izvesna navika. Taj čovek je imao živu i visoku predstavu o umetničkom delu koje bi trebalo da izrazi pojave u svetu onakve kakve ih on vidi i oseća. i da sudite o onom što sam rekao. gledati sunce i jesti hleb — a neću ništa imati da vam kažem. i ne primećujući je. uplaše ili oduševe i ponesu kao da su živa stvarnost.

Ljubljana) nailazimo često na predmete iz XIX veka koji su karakteristični za tadašnja shvatanja i ljudskih potreba i života uopšte. A marka te »šolje«. u kuhinji ili drugim sporednim prostorijama. ili sa jednom ili dve koje ćeš možda još napisati. tu je čovekova građevinarska ve-ština prevazišla samu sebe i prestala da bude prosto slaganje kamena na kamen. Svodu i luku na starim građevinama oči se raduju. izrađene u obliku cvetne čaše. ■ ■ Ziveti nije lako ni mr^vu u mravinjaku ni ptici na grani. Akademija 1953. kojima ljudska nada produžuje smelo kraj u ne-dogled. Tako i u svemu ostalom. nisam od onih što gube dane u neradu. na primer. glatka i bela. savršeniji i bogatiji svet. Postoji između njih sličnost koja se i na prvi pogled može primetiti. pa ma i po cenu necelishodnosti i uz riziko da se bude prilično smešan. u očima lenjih ljudi izgledam čak i vrlo vredan čovek. Tu je počeo smeli podvig ljudskog duha. Tek od početka XX veka naovamo ljudi stiču smelost da se kod proizvodnje svih takvih predmeta rukovode jedino celishodnošću i da noćna posuda.: 228 229 . ali koje ti piju krv i za^ klanjaju vidik. pa i umetnosti. To isto se zapaža kod mnogih drugih predmeta. kao sa deset aveti.) Ne. Na primer — izvinite! — u nužniku jedne starije zgrade u Ljubljani možete videti »solju« koja je od porcelana ukrašenog secesionističkim ornamentima irisovog lišća i cveta. ali koju tek dužim i pažljivim posmatranjem i razmišljanjem otkrivamo u svoj njenoj veličini i punom značenju. ali u mom radu ima jedan težak nedostatak. Ta mesta na ruševinama starih građevina ne gledam nikad bez uzbuđenja.* Tamo gde glatka površina okomitog zida napušta ravnu liniju i savija se lagano u prvi nagoveštaj zaobljenog svoda. zove se Triton Vaše. a kamoli čoveku umetniku u ovom složenom i tvrdom svetu. ne mora ličiti na časku Cveta ni biti maskirana ružama i lalama. u život višeg reda i viših potreba. a možda i nećeš. biti samo ono što je. nego da može. i * ■ ■ ■ . Ne spadam među ljude koji ne vole da rade. Dakle. jer u njima naslućuju pokušaj oslobođenja od vlasti prirodnih zakona i početak uspona i poleta. Hod jednog čoveka i njegov način govora povezani su među sobom čudnom i nejasnom ali stvarnom vezom. To su mesta sa kojih su um čovekov i njegova veština zaplovili u novi.' Ili možda mislite da je lako i veselo živeti sa desetinom knjiga koje si nekad napisao. U kućnom uređaju starijih domaćinstava u Centralnoj Evropi (na primer Zagreb. (Iako ja sam najbolje znam kako ta stvar uistini stoji. Vidi se težnja da se fiziološke potrebe i sve ono što im služi pokriju velom »umetnosti« i »duhovnog« života. Ja ne umem da rasporedim poslove po stepenu njihove * Ljubljana. upotrebljena je i umetnost i mitologija da bi se ulepšala i maskirala stvarna upotreba toga predmeta.

Na mahove jasno vidim prostrana područja svetlih ljudskih osobina i odnosa. kao nekad. Priličan broj ljudi i zimi ide gologlav. ali za života samo ovo drugo. Žene idu bez čarapa. koja ne samo što nisu obrađena u onom što sam ja u životu napisao nego su slabije i rede posećivana od naših pisaca uopšte. (Ali da ostavimo žene i žensku modu i njene oduvek nestalne tokove!) Radnici su goli do pasa ne samo po rudnicima. drugarstva koje ne broji žrtve i ne očekuje nagrade ni priznanja. ma koliko da je bolna. uvek i svuda bilo.važnosti i neću to. i da tako mora biti. Sve je to još uglavnom ograničeno na gradsko stanovništvo. govore o njoj i slikaju nju. Svaki i najmanji događaj odvoji me od onog što je moj glavni posao. nikad ni naučiti. i koliko god je više moguće. A škodi mi mnogo sve to zajedno. jer kod ljudi kao što sam ja griza savesti. Područja velike. Posmatrajući tu pojavu. ali time stvar ne biva nimalo bolja. u meni se javlja pomisao da će to u mnogo čemu izmeniti način čove-kovog mišljenja i reagovanja na mnoge stvari oko njega. gologlave. manje ili više. u najvećoj mogućoj meri. ako ne u neprekinutim ali svakako u velikim površinama. • Opatija. Telo teži sve neposrednijem dodiru sa atmosferom koja ga okružuje. JuX 1954. često i bez mere. strpljive i nesebične ljubavi. — A sve to postoji u životu oko nas i sve to mi susrećemo i posmatramo vrlo često. samo posledica već nastalih promena u čoveku?' Posle naše smrti možete ispitivati i šta smo bili i šta smo pisali. kad god je. Vidim da to ne valja. Za jedno poslovno pismo ili kratak odgovor na neku nevažnu anketu meni je potreban isti napor. izgleda. obrnuto. mogao izmeniti i čovek sam. ne povlači za sobom tvrde odluke i stvarne promene nabolje. Covek se oslobađa odela koliko može. snage i živaca kao i za pet strana jedne pri-povetke na kojoj radim već mesecima. vodom i vazduhom. Tako svi ostajemo dužni boljim i lepšim stranama čoveka i društva. Deca se igraju golišava ne samo pored vode nego i po gradskim ulicama. Obuća je za letnjih meseca otvorena i ostavlja slobodne prste i veći deo noge izložen suncu. — Ponekad me grize savest zbog toga. s vremenom. Ali izgleda da je tako. Ljudska koža sve je češće i sve više u dodiru sa suncem. 231 . jer nemam dovoljno snage i odlučnosti da ostanem kod njega i da se oduprem onom što je sporedno. ali ponavljam uvek istu grešku i uvek se u sebi jedem zbog nje. I ne pomišlja na to. isti utrošak vremena. Područja prijateljstva. Tako se svaki čas dešava da izneverim ono što je glavno za ono što je sporedno. nagih mišica i leđa. možda! — na tom putu. a leti je šešir retkost po našim gradovima. Međutim pisci se gotovo po pravilu obraćaju onoj tamnoj strani života. nego i na građevinama i kod uličnih radova. Ili je to. sve veći broj ljudi nastoji da se oslobodi suvišnog odela. ali se širi i zahvata sve nove i sve šire slojeve. nije dovoljno uvek iskrena i duboka i. gde god je. A negde u dnu te pomisli blesne slaba i bojažljiva nada da bi se — možda. iz godine u godinu. ^ 230 Već odavno. naročito. A još pre pedeset godina svet bi se za čovekom koji ide ulicama gologlav i u sandalama okretao kao za napola ludim osobenjakom.

Jedan bismo mogli nazvati element 233 . Zatim počinjem da osećam zamor. Tako bi trebalo da svršava svako. Pre vrhunca. Otkako radim ovaj posao. sve snage počinju da me izdaju. Tako i moj život sam. i kako radim. i u beskraj produži život duhovno i fizički završenog i onemoćalog čoveka. ali verujem da je — realnost. kao put nizbrdo. Dalje čitanje ide lako i prijatno. i najmanje. svi grešimo u tome. Početak puta je bodar i veseo. nastojim da sebi i drugima objasnim koliko mogu od te beskrajne stvarnosti. 232 U nama se stalno smenjuju i upoređo dejstvuju "Va elementa. * Mislio sam živo i mnogo o svetu. Ne znam je li ovo što ja radim.On je imao osobine jednog umetnika. Javlja se pomisao da napustira dalji put i da odustanem od uspona. bilo je ovako: imao je sve mane i slabosti koje obično prate umetničke prirode. ali nije imao ni duha ni stvaralačkog dara ni sposobnosti da išta umetnički zamisli i ostvari. a još inanje da udari o nju. Upravo. Dnevnik je pokušaj da se zaobiđe smrt i nestanak. dižem se i poslednjim naporom izlazim na vrh brda. koja nas. * Brams — koncert za violinu i orkestar. Nikad nije ozbiljno ni pomišljao da vodi dnevnik. o ljudima i pitanjima koja pred njima iskrsavaju. stalno sa vidikom pred sobom. odakle se otvara širok i zanimljiv vidik. Tako je nastao čudan paradoks. Idem kao pešak koji treba da pređe brdo. i sve veću strminu brega. moje delo. Memoari §u još gori. sa svima pojavama od kamena i biljke do čoveka i do svesne misli i tamnih nagona u njemu. Pa ipak. klasičnih romana evropskih. Možda se samo nisam u dovoljnoj meri čuvao. koja je neophodna za pravilan rad duha i naše duhovno zdravlje. od nebeskih svetlila. To je kao nagrada za trud i istrajnost. držeći se nje. On je bio u isto vreme i blizak umet-nosti i bez ikakve veze sa njom. Pisac treba da se kreće tako da se nikad ne približi granici svojih moći. Pretposlednji stav svršava skladno. sasušiti. Zastajem i oklevam. Pritvrditi svoje doživljaje na hartiji. ja se držim stvarnosti i. izgubiti njihovu suštinu zauvek. Ta strmina je jedino što vidim pred sobom. realizam. kao senka svetlost. bacaju u bezizlazne zanose. Ali posle kraćih zastajkivanja i prekida. To mu je uvek ličilo na pokušaj da se veštački izigra i osujeti važna i teška funkcija zaborava. negde oko polovine knjige. Još od najranijih godina to mu je uvek izgledalo jalov i pomalo nedostojan posao. značilo je za njega uvek umanjivati ih. ali sam se dobro čuvao da sve svoje misli okivam u reci i bacam na hartiju. u D-đuru. ■ * ' ■ ■ ■ Čitajući jedan od velikih. dok ih gledamo. alt onim dubokim i skupim skladom koji je iskupljen svim onim što mu je prethodilo. od sna i mašte — do hleba koji jedemo i zakona po kojima živimo i svih potreba kojima smo podložni.

i što su sposobni da urade? Malenkost. pristupačnim i razumljivim svetu u kome živimo. To je zanosna misa'^ Ali onda se javi druga. prečistiti i ispraviti. da bi moralo biti negde u dugom razvitku čovekovom neko mesto na kome će se. nova: da je ovo naša planeta Zemlja i na njoj ova naša zemaljska. * 1 sami stanemo da se ponašamo kao oni i da tako postanemo neiskreni i smešni. kao neku novu vrstu istine. ali naša istina. U odnosu prema mladom književnom naraštaju nije za nas starije problem samo u tome što ćemo. biti prema njemu surevnjivi. Ovoliko ipak znamo: samo »nesvesno« stvara i razara. srdačni i — pravedni. Nekad je ta razlika vrlo mala. I da je naša ljudska hrabrost 235 Ne znam zašto se vi toliko uzbuđujete zbog onoga što ljudi pišu. Problem je. što je najgore. koji dorastaju pored nas. kao paistinu. ja uporedo sa čitanjem i slušanjem brojim u sebi: koliko iznosi skretanje od istinske istine do ovog što mi se kazuje. I to bez obzira na sva prolazna shvatanja i trenutna raspoloženja. Kad čitam ili slušam kako neko opisuje i prepričava ono što sam svojim očima video. isključivi i nepravedni. da uobrazimo da su njihove ideje i naše ideje i. sve to obračunati. ja uviđam jasno da je istinu. ja ono što mi se kaže primam kao istinu. elemenat nesvesnog. i na kome će gola i konačna istina zasjati punim sjajem. u tome: kako da. dok vvsvesno« samo pomaže. nego još više što postoji opasnost da iz ljudske (ljudske i staračke!) slabosti budemo malo-dušni i plašljivi. upućuje ih u određenom pravcu. jer tako bi svaki razgovor izgubio svoj smisao i pretvorio se u teorijsku raspravu o istini. Ali vrlo je verovatno da će u budućnosti kao pravi pisci ostati samo oni koji su umeli da daju najbolju sliku svoga vremena i ljudi i shvatanja u njemu. možda. nemoguće tačno utvrditi i nepromenjenu preneti dalje. daje im oblik koji ih čini vidljivim. široki. Sala! U svakom vremenu važe kao dobri i veliki pisci oni koji najbolje umeju da pišu za svoje vreme. po nominalnoj vrednosti. I što god čitam ili slušam. dakle. a ponekad je ogromna. nesavršena. Naravno da time što ćemo ih tako nazvati ne dajemo ni prirodu ni poreklo ni obim tih snaga koje dejstvuju u nama i pomoću kojih dejstvujemo mi dok god živimo. Pa ipak. i što rade. I često se javlja misao da bi moglo biti. (Primam je kao što se prima novčanica.svesnog. Sta je sve to prema onom što misle. To saznanje stalno me prati. često je poveća.) Odavno sam uvideo da protivrečiti ne bi vredelo ništa i ne bi vodilo ničemu. kao suma dugovanja koju ovaj život i mi svi sa njim imamo prema punoj istini. i da stanemo da laskamo mladosti. kad-tad. ostajući ono što smo. a drugi. ne govoreći ništa i ne pokazujući da znam što znam. vezuje pojedine delove te stvaralačke ili ubilačke aktivnosti. za ljude svoga vremena i njihova shvatanja i raspoloženja. da 234 . Ali negde duboko u meni zbrajaju se i slažu sve te razlike i sva ta odstupanja. pravu istinsku istinu. budemo prema mladima. da je hvalimo i kad to ne zaslužuje. do drugih ljudi i novih naraštaja.

put se gubi. moji planovi postaju manje jasni. Ali izgleda da naše misli i naša osećanja neosetno i neprimetno. ne slutimo. mi ostajemo nad tom rečenicom zamišljeni. * . Radim i napredujem. dešavaju se pred nama čuda. 237 . To je spasonosno. to nije slučaj. Sve teži napred i sluti na dobro. sve se zbrka i potamni. i kao da ih nisu i oni izgovarali sa oduševljenjem. svež i čio.. Sve je jasno i pregledno. Tako. Otvaraju se preda mnom perspektive i putevi kojima treba samo krenuti. jer nam je pao u deo najveći dar koji čitanje može da nam pruži: osetili smo da nismo sami nikad. ni u svojim najgorčim nedoumicama. Noć ima svoje puteve i zahteve. oni će ostati. I sve je opet poznato i razumljivo. zahvalni i srećni. počinjem da pronalazim i sređujem ono što je mrak bio prekrio. A sutradan ujutru.ma ljudi koji mogu tako dobro da prikriju hod SV031 i misli i tok svojih osećanja da niko ne može pogoditi njihovu pravu prirodu. * . čas brže čas sporije. I svak može da pročita sve ono što je izgledalo zauvek skriveno. brišem i popunjavam. iako ne tako brzo kao što bih hteo. a kamoli da vidim dalje napred. pročitavši do kraja.. Prečitavam ono što je napisano. ni u najsme-lijim zaključcima. i kad stane da se primiče starost. Sveske) dodate: Tek sada prlmećulem ? c. i iščez' u belešol u Zelenoj knlizl (V. uporna voda površinu zemlje. i bogato smislom i zvukom. čim otvorim oči. koja je prosto detinjasta. rt f ^ Zelenoj knjizi I (v.^ *■ Pre podne radim. na primer. Ona Je plod pos-matranja i zapažanja oko sebe. Ne mogu da poimam ni ono što sam toga dana do podne napisao. Sveske): »zakone«. nastavljam tamo gde sam stao. nestaće brzo na rešetu sluha i vremena. Međutim. modeliraju naše lice. naslutili pri dodiru naše svesti sa svetom oko nas. ali i u tome da živimo sa njom ovako nepotpunom i ljudski nesavršenom. I sa nevericom se pitamo: »Je li mogućno? Hoće li se to što naslućujemo zaista desiti? Je li ovo zaista ona ista misao koju smo i mi. a koje nam »naš-« pisac otkriva.* Moj rad leži preda mnom kao stvar koju prvi put gledam. I to je još zanosnije. staračka netrpeljivost prema novim recima. dok to moramo i ne možemo drukčije. kao tiha.i veličina i mudrost u tome da je ispravljamo i približavamo istini. Cesto na početku neke rečenice. odjednom se otvore na njemu neočekivane brazde i ponori. vidimo da je zaista tako. A tada se jučerašnja igra ^^onavlja. najednom. I čemu ta netrpeljivost i to ogorčeno odbijanje novih izraza? Ako su dobri. Kad se zapali sve236 Slabost i unutarnja nesigurnost starih ljudi odaju se lako i pokazuju na svakom koraku. sve do posle podne. mi zastanemo zadivljeni i uplašeni. ni u najtežim ni u najlepšim trenucima. kad vidimo kako se pomalja jedna misao. mirno i samo sa manjim oklevanjirria. ' * Čitajući dobre pisce. Ali čim prođe prva polovina dana. skrivani deo naše unutarnje stvarnosti? Zar ima još neko da je ovo ovako video i osetio?« A kad. Kao da u njihovoj mladosti nije bilo novih reci i kovanica. nego da smo povezani sa drugim ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i. ^.M "^^ misao mogla Izgledati kao pozajmljena od Oskara Vajlđa (»Mika Dorijana Greja«).■ tlost. sa oseća-njem da kazuju nešto novo i lepo. ako nisu. godinama.

to je ponajčešće jako daleko od razmišljanja i još dalje od smrti. Narevi. Blagodarna tema koloristički. Mrtva priroda. ni sa rukama koje su ih sadile. Nešto kao san o narevima. pribegava čudnom i bezizglednom poslu da izmišlja i ljude i događaje. ali nema snage da ih izdigne do visine umetničkog opisa i da ih učini tako ubedljivim da ih čitalac bez otpora i kolebanja prima kao stvarnost. da se služe neobičnim izrazima. izvan svih konfesija i verovanja — ja osećam da ona postoji i da uvek ima svoju ne mnogo jasnu i vrlo relativnu. ni sa prirodom ni sa kućom kojoj pripadaju. iz raznih uzroka koji ne zavise od njih. U takvim slučajevima mi odbacujemo njegovo delo. slikara — mislim o jednoj stalnoj osobini tih slika. Kad bi ta slika nekim slučajem preživela neku opštu kataklizmu. i potpuno smo u pravu. dobro rađena. ali izdvojeni i sami do te mere da već prestaju da budu to što su. ni sa onima koji su ih brali. još u detinjstvu). I danas. misao da u svakoj igri. kao toliko puta. To što kod pisaca nazivamo »razmišljanja o smrti«. ■^ ■'>ji u meni jedna davnašnja. # Kad sudimo o ljudima. kao što se dešava i to da pisac zapazi pojave oko sebe. što je isto ili još gore. delimično ili u celosti. njihovim postupcima i karakterima. ja govorim kao slepac o bojama i oblicima. verovatno nasleđena. Tražiti od tih ljudi ne samo da ne greše svesno i otvoreno protiv istine nego i da je ne zaobilaze i ne prećutkuju. i to nas nagna da posumnjamo u verodostojnost dela i umet239 . A oni beže od novih reci kao od promaje i susreću ih sa negodovanjem u kome ima više staračke nemoći i straha od novine nego brige za jezik i njegovu čistotu. a treći prosto nemaju snage za taj podvig. drugi je vide naopako. kao i u svakoj umet-nosti. To su samo recima izražena naša osećanja nelagodnosti i straha pri pomisli na smrt. hrišćanski (tako se prvo javila kod mene. Ali biva ponekad pa nam izgleda da se ličnosti u romanu ili pripoveci ponašaju neprirodno. o svom ličnom razvitku i o ciljevima i radovima svog života. ne mogu svuda. Kad sam prisiljen da kažem nešto o svom književnom »daru« i pozivu. Ali — to je ono što već godinama zapažam — ti narevi nisu ni sa čim vezani. islamski ili filozofski. ali nesumnjivu tačnost. znači tražiti od prosečno razvijenih ljudi da budu — atleti. i ne suviše modernog. 238 Dešava se da pisac. treba imati na umu da ljudi. ni o ljudima i društvu koje ih je sadilo i kome su imali da posluže. čovek gubi sebe. Istinska misao o smrti ne nalazi reci. Jedni je ne vide. Ma koji oblik da uzme ta misao. gledajući sliku jednog modernog. nemajući osećanja za stvarnost oko sebe.nuće bez traga kao što su iščezle tolike reci koje smo mi u mladosti gordo izgovarali i pisali i tamo gde im je mesto i tamo gde nije. Narevi. jer to za tu vrstu ljudi i jeste podvig za koji je potreban izvestan minimum snage koji njima nije dat. ni sa zemljom iz koje su rasli. uvek i o svemu govoriti istinu. po njoj se ne bi moglo ništa zaključiti o zemlji iz koje su.

prikaže kao ono što jeste. nego zato što je stvarno tako. znam naj' Bgđ. stalno brodi uz vodu. dok sam opisivao čudne i skrivene patnje jednog lica u pripoveci. Pisac mora da u sebi. nikad nećemo imati prilike da čujemo. u potpunoj ubedljivosti. n 55. svu dubinu i širinu onoga što su sposobni da urade i da kažu u granicama tih odnosa? I da li bez kolebanja možemo povodom jedne knjige da kažemo: ovo može biti. ili samo moglo da bude. Mogući su među ljudima odnosi i prizori kakve mi ni zamisliti ne možemo i padaju među njima reci koje nikad nismo čuli i. 24Q 16 — Znakovi pored puta 241 .^ Piščev rad je takav da on. još manje zbog paradoksa. 16. ali se već sutra mogu javiti u sličnoj prilici. Ima jedna činjenica koja može da me zabrine. Biti plodan i poznat pisac znači postaviti između sebe i ostalih ljudi brdašce od štampane hartije i čitavu planinu netačnosti i nesporazuma. bez mogućnosti i najmanje sumnje. Naravno da zavisi od piščevog ukusa i srećnog izbora koji će prizor od hiljadu »mogućih« i »nemogućih« prizora izneti pred nas. a ovo neprirodno i izmišljeno? Zar ske nije i vama desilo da slučajno ulovite na telefonskoj liniji odlomak razgovora nekih nevidljivih ljudi? Ili da u hotelskoj sobi. ovo je istinito i stvarno. Ne kažem to zbog ulepšavanja i precenji-vanja književnog rada.ničku iskrenost pisca. i da ga projicira kao pozitiv u čitaočevu maštu i svest. morate da slušate svađu nepoznatih supružnika u susednoj sobi? Kako vam sve izgleda novo i neobično u izmeni misli između dvoje ljudi na telefonu i kako vam se nelogičnim i neprirodnim čini ponašanje bračnih drugova koji se zaboravljaju u prepirci! Koliko čudnih izraza i smešnih reci koje su nastale između to dvoje ljudi i koje u tom obliku samo tu postoje. Stoga ne treba biti brz u suđenju i odbacivanju književnih tekstova koji nam izgledaju »neprirodni-« i »preterani« ili »neshvatljivi«. da bi sve to moglo da se ostvari u jednom jedinom živom čoveku koji bi došao i stao tu preda me. kao u mračnoj komori. On mora da potpuno uveri čitaoca u nešto u što sve dotad ni sam nije bio potpuno siguran. tražeći objašnjenje i obračun. Ja. sve mnogostruke mogućnosti njihovih odnosa. Njegov je posao da ono što je bilo pa prošlo. u noći. na drugom mestu! Takvi kratki pogledi. treba da nas pouče da ne otklanjamo olako kao neistinito i izmišljeno ono što nam u prvi mah izgleda nemoguće i neprihvatljivo. međutim. Od te misli prođe me jeza od nožnih prsta do temena. možda. Da li je uvek taj razlog dovoljan i takva sumnja opravdana? Da li su krug naših iskustava i snaga naše pronicljivosti toliki i takvi da možemo biti sigurni da znamo sve pogodbe pod kojima ljudi žive. kao što od njegove stvaralačke snage zavisi ubedljivost i »prirodnost« takvog prizora. U jednom trenutku. Cesto čujem da naši ljudi govore o meni kao o dobrom i savesnom radniku. odjednom pomislih. pišući. a ovo ne može. sa istim značenjem. bačeni slučajno u ljudske odnose. izradi negativ svoje misli ili svojih doživljaja i zapažanja. najpre slabo i bledo pa onda svom snagom i punom jasnošću. i ja se surva vam u sebe smrtonosnim padom probuđenog mesečara.

kad je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva. Jer nema tako kratke ni tako brze reci koja bi uhvatila taj tren. otpočinimo i ne pokušavajući da ga na hartiji zabeležimo. jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaiu snage u nama. Želite mnogo. iako izgleda nepomičan. ispod svake mere i opterećenosti. Radite. ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savet. da u hodu stičemo snage. ali svoj cilj postavljajte visoko. ali jedno nije nikad mogao niko da postigne: da natera ljude da sa zadovoljstvom čitaju pisca koga ne vole. nije greh. »■Samo što ne mogu od ženske da naprave muško. koliko sam poslova ostavio ne~ svršenih. ni iza sebe ni preda se. Ciljevima svojim živite. rekao bih im. kad su svi satovi otpočinuli u onom nemerljivo kratkom a ipak stvarnom deliću sekunda koji je negde između dva najkraća pokreta najmanje skazaljke. ali mnogo od sebe i svoga dela. svoj posao ne gledajući ni levo ni desno. I dan-danas ja radim ćudljivo i neredovno. koliko sam vremena u svom životu potraćio uludo. nije opasno. U tome je i njena oplemenjujuća snaga i njena najveća draž. Zabeležimo ovaj mirni trenutak kad su jezičci na svima vagama legli u najnižu tačku. Cesto pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo. op-šteg i večitog. i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti. jevtinog samozadovoljstva i tašte veličine. deo one opšte sklonosti da se o takozvanim javnim ljudima pričaju legende i netačnosti svake vrste? Mnogo (da ne kažem: sve) mogu režimi i državne vlasti i društvene ustanove u ovom našem veku. Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosečnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precenjuju.' Vrednost lepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova pod kojima nam se javlja.bolje kakav sam radnik. moram da se zabrinuto upitam: kakvo je to shvatanje rada kod nas kad i za čoveka kao što sam ja mogu da kažu da je vredan i savestan. 16* 242 243 . nije drugo do deo kretanja. govorio je jedan moj prijatelj. I znajući sve to. i da je više i bolje mogla od onoga što je želela da uradi i postigne. možda. koliko dužnosti neispunjenih. samo misao uspeva da ga ponekad stigne i u njegovoj prolaznosti prolazno sagleda. JuU 1356. samo kleveta u pozitivnom smislu. Uveren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše bliz cilj. a trošite se neštedimice na svim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Ili je to. drugo sve mogu«. težite smelo i daleko i visoko. > MUočer. Hteti daleko i želeti mnogo. Mnogo mogu. a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez siajnog vidika. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela. čak i onda kad je od njihova izvršenja zavisila šteta ili korist drugih ljudi. i da me navode kao primer dobrog radnika. Otpočinimo i mi u tom mirnom trenu koji. i tražite malo od sveta oko sebe (što manje to bolje!).

Razume se da taj »slučaj« nije uvek tako slučajan kao što nama može da izgleda. Ono što je osnovno i najvrednije gotovo uvek je čuveno uzgred i »slučajno«. Cesto i mnogo više i teže nego stvarni doživljaji. do pojedinosti za njenu izradu? Teško. da govore tiho i učtivo o stvarima koje ne bi remetile njegov mir. On bi najviše voleo da ćelo čovečanstvo može nekako da se okupi oko njegovog pisaćeg stola. Mnogo. ljudskih likova i doživljaja. Kako se dolazi do ideje za pripovetku i. željan je čovekova prisustva i nikad ne može tu želju potpuno da zadovolji. Književnik N. i obično izvode pogrešne zaključke.Pogrešno je 1 opasno udariti sebi suviše blisku metu. a opisujući njih sve će naše misli naći svoje mesto. trovanje materijama kojima rukuje. Ali želja za bliskošću sa ljudima nikad ga ne napušta. dublje proučavanje književnog dela i društvenih pokreta i preobražaja koji su sa njim u vezi. ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni. A to je: koliko pisac od onoga što piše. n SI. jer to znači izneveriti i sebe i druge. isuviše mnogo se govori o autobiografskim podacima u piščevom delu. i koje nam se tek pri pisanju i opisivanju javljaju. ne znaju jednu drugu činjenicu. zatim. o svojoj ljubavi za čoveka. mislite smelo i gledajte daleko. uvlače se kroz svaku rupu u piščev život i to njegovo delo. obično nema velike vrednosti. strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti. Budite nepoverljivi i stvarni. Teško i toliko zaobilazno i sporo da gotovo uvek izgleda kao da smo je našli slučajno. voli ćelo čovečanstvo. što posmatra i o čemu razmišlja — unosi u svoj život. ili još bolje. jer mu njegovo književno zanimanje i njegova velika osetljivost ne daju da se mnogo upušta s ljudima i bavi njihovim beskrajnim i svakojakim brigama i poslovima. ostati dužan životu. na neki način neposredno tražeći i cedeći iz ljudi. da ćute i da slušaju kako im on priča o ljudima.* • Opatija 8. Kako ga dugo posmatranje i slikanje ljudi menja i troši. Oni i ne slute kako su ponekad teške 1 strašne priče koje pisac priča sam sebi. Jer ono što saznate raspitujući. N. i koje mu zamračuju dragocene sate njegovog rođenog života. Dokoni kritičari i književni istoričari. ako ostanemo pri njoj. da svi ti bezbrojni ljudi posedaju bez buke i gurnjave. za pojedinosti može čovek i da raspituje. skromniji pri njihovoj oceni. kao profesionalna bolest. Prizori i doživljaji koje pisci iznose pred nas ljudski su a ne njihovi. čak i one kojih dotle nismo bili ni svesni. jer inače ih mi ne bismo osetili kao svoje. mnogo zanimljiviju i mnogo bliže istini. da se drže mirno i pristojno. Naša sklonost ka razmišljanju od male je koristi pri književnom stvaranju. jer ne može da ih se oslobodi. obično oni koji su nesposobni za drugo. Treba poći od ljudi. A ta činjenica nam kazuje tačno obrnuto od onoga što kazuju i dokazuju oni. zaslepljeni svojim ličnim nagonima. Malen je jedan život da bismo po njemu i kroz njega mogli objasniti sve ono što dobri pisci daju o ljudima i ljudskim odnosima. A posle. i kako nastupa često. 244 245 . Takvi analizatori književnih dela.

a nadasve — da bude plodan. odgovara sa oklevanjem i velikom uzdržljivošću. Hteli bismo da je vredan i savestan u radu.« * Na području umetnosti čovek treba da je kao mornar na moru. nerazdvojno vezan za nju. pa ćete videti kako skromno. a mi smo sami među sobom vrlo različiti po mišljenjima i ukusima. da ne bi ispao manji i luđi nego što je. ne pravi se većim i pametnijim. * Urednik jednog lista uputio je nekim ljudima sledeće pitanje: »-Sta biste najviše voleli da znate?« Pitao je i mene. Pišeš dvadeset. koje svi imamo u manjoj ili većoj meri. želeo biri da više znam i da povremeno mogu da proverim ono što mislim da znam. iskren kao dete. da živih. a onda prestaje i to. pred celim svetom moraju da žive. izvodiš zaključke. hteti i smeti. imati. i kako su njegovi odgovori nadahnuti i tim poštovanjem i osećanjem ličnog dostojanstva. A onda. ili cediš poslednje kapi svoje »-stvaralačke moći«. i da umireš njihovom smrću koju si sam zamislio i opisao. pate ili likuju. Tražimo od njega da bude čist kao anđeo. po tvojoj volji. tvrd kao stena. Ali tada. uvek nov i neobičan a nepokolebljivo dosledan sebi. najpre neprimetno i neosetno pa sve jače i očiglednije presušuje izvor tvoga pisanja. ne stideći se svoga neznanja. Želimo da je snažan i životan. Još neko vreme ponavljaš i prekrajaš stare reci i do-setke. Toj mudroj skromnosti i istinskoj sigurnosti treba se učiti od pomoraca. upravo tada. On se izražava oprezno i neodređeno. i — sve to objavljuješ i saopštavaš svetu. Naprotiv. 246 Kad bi neko sastavio spisak svega onog što mi tražimo i »očekujemo« od umetnika i javnog radnika uopšte. da ti plodovi budu bogati i da uvek i 247 . I time ne gubi ništa u našim očima. patiš i likuješ onako kako oni. ali vrlo uzdržijiv u sudovima i predviđanjima. ispala bi čudovišna slika od koje bismo se i sami uplašili.Od onog što nije bilo i što nikad neće biti prave vesti pisci najlepše priče o onom što jeste. ali sam tom prilikom mislio da bih mogao odgovoriti sledeće: >->-Sva-kako. sa pravilnošću godišnjih doba. stvaraš sudove. sve brže. i osetljiv kao list jasike. Stidimo se i ogorčavamo zbog njegovih ljudskih potreba i navika. smeli je i savršenije. da i ti lićno sada prođeš kroz sve tesnace i iskušenja kroz koje si njih provodio. Tako dug niz godina radiš prividno sa lakoćom. malo-pomalo. da nema ne samo ljudskih slabosti ni poroka nego gotovo ni ljudskih potreba. da se ne odmara. nižeš lica i prizore. mal'te ne da i ne živi. trideset godina. Hoćemo prvo da je blizak nama po shvatanjima i po načinu izražavanja. pojavljuju se pred tobom lica iz tvojih knjiga i traže od tebe da potvrdiš ono što si pisao. što u stvari znači: veran slici koju smo mi sebi o njemu stvorili. i to svaki od nas hoće. Pitajte mornara na brodu kakvo će sutra biti vreme. raznolik. Nisam odgovorio. kad ne umeš ni sam sebi ništa da kažeš ni objasniš. u jedno"n ili drugom obliku. vi vidite kako je veliko njegovo poštovanje stihije sa kojom se rve i nosi. Ali odmah moram da dodam da u poslu koji ja radim znati nije toliko važno koliko moći. posmatraš oko sebe i kopkaš u sebi. da ne uživa. da ne boluje.

u načelu. do poslednjeg časa svog života-«. veseljima i brigama. Proučavanje takvih subjekata i njihovih pobuda i postupaka može da nas ispuni pesimizmom i sumnjom u mogućnost svakog istinskog uspona i prave sreće čovekove. kao da jedino sa te strane i može da dođe. nesebičnost i požrtvovanost. svu krivicu tražimo jedino kod »našeg« umetnika. da ih kao takve priznajemo i ume-reno hvalimo. vaju Ijubopitstvo. naprotiv. mi se zabrinemo i. ispravnim i društveno korisnim Ifu-dinoa obraća se mnogo rede pažnja. Da li je to tačno? Zar se ne bi onda moglo reći da ćela književnost otkad postoji piše jednu istu knjigu o čoveku i njegovom odnosu prema svetu i postojanju. A kad bismo stali da proučavamo i one koji su normalni. Tada se u meni javila želja da krenem na put u te daleke zemlje i da vidim taj lepši i savršeniji život. uopšte izuzetnim i društveno štetnim stvorenjima. da učestvuje u svim našim razgovorima i poslovima. stvari i mesta — sve to nije nikad moglo da zadovolji moju žeđ za lepotom i savršenstvom. prestupnicima. da se pri tom ne odvaja i ne razlikuje ni u čemu od nas i naših drugova. i opisujem svoju rođenu patnju. kao bogato nasleđe njihovih velikih predaka. Pod tim uslovima mi smo. a da plodove njegovog rada primamo kao produkte naše stvarnosti. kao nešto što se samo po sebi razume. možda bi nas to ispunilo još većim pesimizmom bez leka i izlaza. ali tamo negde daleko. kad bismo zavirili duboko ispod tih vrlina. Sve što sam gledao oko sebe zamišljao sam stalno u drugom. dok on leži u zakovanom sanduku niže naših nogu. mi smo spremni da ih proglasimo remek-delima koja kao takva treba da unesemo u riznicu naše kulture i ostavimo našim potomcima. pomažu. i da ni rečju ni ponašanjem ni izrazom lica ne pokazuje ništa od svojih stvaralačkih briga i muka. uzdržljivost. možda bismo i tu učinili velika i teška otkrića. I književnost i nauka mnogo se bave načetim ili poročnim ljudima. A posle njegove smrti. Sve što sam gledao u đetinjstvu — ljudi. da se ne tuđi od nas. ne remete rad društvene mašine. razočarani i ozlojeđeni. naročito kod ljudi sklonih metafiKici. govoreći sa uzvišenja na ivici njegovog groba. nego ga. Normalnim. pa i takvih kao što su skromnost. i verovao sam da to zaista i postoji. nalazi misao »da svaki pisac. Cim nastupi i najmanji zastoj ili »pad kvaliteta«. nastranosti i povremena kratka bežanja iz naše sredine. I krenuo sam. manijacima. Tome treba dodati da mi od tog voljenog i poštovanog stvaraoca tražimo. lepšem i savršenijem obliku.kakvoćom i količinom odgovaraju našim očekivanjima. da je često u našem društvu. čak i cenjeni i prijatni zbog njihovih pozitivnih osobina i vrlina. ili to ja sam i patim. 249 248 . napiše svega jednu jedinu knjigu koju posle neprestano prerađuje i ponavlja. u stvari. spremni da mu progledamo kroz prste male rasejanosti. u hiljadama raznih vidova? Cesto se danju i noću (naročito noću!) pitam da H ja to samo pišem o nekom koji pati. ili zaista gledam i vidim onog koji pati. jer oni ne izazi- Cesto se.

Tvoje dobro nije sklonjeno ni zaštićeno. i koje čak ni njihovoj sujeti ne ugađaju. Samo ljudi bogate. mena-ma mode i ukusa. namer-niku i zlonamerniku. * Na posmrtnoj izložbi dobrog slikara. Tek docnije. 250 . trebalo bi da pre toga zna šta ga sve čeka. nije video. često mnogo docnije. stvaralačke prirode imaju sposobnost da se živo i duboko zainteresuju i za stvari za koje nemaju nikakva ličnog interesa. negde u daljini. a možda zanesen i sujetom. Takav je bio tada porobljen i poraboćen čovek svuda. odsutnim izrazom na licu osluškuje kako mu vreme crn kolač mesi. Uspravni ili zavaljeni.* Estetika je podložna promenama. (>>Brodi u portu. boriti se za »pobedu« i nadmoć jedne određene estetike isto je otprilike kao boriti se za pobedu i ustaljenje jednog od četiri godišnja doba. soldi na kontu« — govorili su stari Dubrovčani. on ima prilike da vidi u kakvu se je avanturu upustio. da sazna ono što. shvatanju i neshvatanju. Zakrećem se u stranu. ostavljen lice u lice sa svojom nesrećom. objavi i izloži pogledu i sudu javnosti. 251 Čitam istoriju religija. čini mi se. oni se ni na što ne naslanjaju. kad su njegova dela tražena i nagrađivana. nastranosti i šlepom slučaju. mržnji bez razloga. moći tako verno dati pravo stanje čovekazarobljenika u naše vreme kao što ga daje ova posmrtna izložba. od njih ti preti stalna opasnost: ili da te porobe i potči-ne. kad je umetnik dobro primljen. diže visoko i spušta nisko. ne vidi se na čemu sede. ako su u sedećem stavu. pošto te prvo ocrne i osramote zauvek. on stoji sam i sa napregnutim. ili da te slome i unište. bez straha. zavisti. pa da im služiš kao beslovesno poslušno stvorenje. Posle pohvala i priznanja dolazi neizvesna sudbina tvoga dela koje nije više u tvojoj vlasti. ono je nezbrinuto. Covek posmatra mrtve religije kao okamenjene kosture preistorijskih džinovskih životinja. Ali živih religija i njihovih organizacija treba se kloniti.) Naprotiv. kakvim se mogućnostima i opasnostima izlažu i njegovo delo i on sam. zloj volji i tupoj pameti. izloženo nepredvidljivim opasnostima. da ne bi ko primetio da pišem. a jeste u svačijoj pomalo. Ali on to ne zna i ne može da zna. Sa tih lica osmejak je iščupan zajedno sa korenom. sumnji i gluposti. jer je to nemoguće predvideti. i na prvoj praznoj stranici izložbenog kataloga beležim ove reci: »Čitavi tomovi književnih dela ili uspomena iz zarobljeničkih logora neće. sa Ijubopitstvom. Zaobilazi ih koliko god možeš. Dušana Vlajića. Bez oslonca i podrške. svakom tumačenju. Zanosi me. koji je slikao ljude iz zarobljeničkih logora u Nemačkoj. I to je zaista verno. To svi znamo i vidimo. gonjen stvaralačkim nagonom. Po tome ćete najlakše poznati pravog čoveka koji zaslužuje vašu pažnju i vaše poverenje. kao građansko imanje. Prema tome. kad ga jednom okonča. što dalje to bolje! Jer. Ljudi na ovim slikama su — sami. prepušten sam sebi.« Ko god radi na nekom umetničkom ili naučnom poslu i želi da svoje delo. i ubrzo po povratku u oslobođenu zemlju umro mlad. polaže prst na zube uginulih dinosaura i mastodonta. Uzimam najpovoljniji slučaj. svačijem pogledu i dodiru.

koja je nekad vodila ljude nekud. pa ni tvoj ugled ni tvoja lična čast. Ali to nije mogućno. tuđim ustima i tuđim perima da ga tumače prema svojim shvatanjima> svojim nagonima i interesima. Naravno. tumačiće te proizvoljno. Rusiju i Englesku da o njemu i povodom njega razgovaramo. kuditi ponekad oni do čijeg ti je mišljenja mnogo stalo. često i namerno naopako. i ja sam. kao spomenik bez čuvara. Ni izdaleka se ne mogu predviđeti ni nabrojati sve mogućnosti i svi rizici koji iz toga proizlaze. zovu me čak u Francusku. Sada. video ljude i naraštaje koji će se. pa obustavili rad. a na tvoju štetu bićeš čas gvelf čas gibelin. arheolozi su bili otpočeli iskopavanje. zvati da razgovaramo o njemu. ali kod jednog broja njih i suprotna osećanja i neočekivane reakcije. 253 . Setajući često tuda. misao se nije mogla zaustaviti. želećeš samo 252 ■i^Hno. dva i po metra ispod površine puteva kojima se mi danas krećemo. Na nos će ti udariti ono malo slave. o romanu koji sada snujem. zatvarala im ili otvarala prolaz. prevoditi nevemo. * U Donjem gradu. u blizini slavoluka princa Evgenija. i ako on bude preveden. Za tvoje delo zaklanjaće se i čestiti borci raznih pravaca i ideologija. trebalo staviti natpis: »Zabranjeno dirati«. Tvoj mir ne zavisi više od tebe. To je mala ironija sudbine da čoveka stalno pitaju nešto o onom o čemu on nema potrebe da razgovara. bar ne tako lako ni brzo. na moju veliku muku i zabunu. kad moj roman ima više od petnaest godina a ja više od šezdeset. Ni za života ni posle smrti ti nisi više zaštićen ni siguran. Hvaliće te čitaoci koje ti ne bi nikad pohvalio. opet nemam s kim da se posavetujem. nepoznatim mozgovima. Ako uspem da ga dovršim. AU to nećeš moći postići. ja sam sa uzbuđenjem posmatrao do polovine otkopanu kamenu kapiju iz keltskog vremena. pogotovu ako uživa neki glas. i koja se sada nalazi pod zemljom. sad me stalno pitaju naši novinari i književni kritičari o mom romanu i njegovom postanku. i fanatici koji sa njim nemaju nikakve veze. a na njemu ispisuju svoja imena i ostavljaju svakojake tragove dokoni i ograničeni prolaznici. zavidnici koji. Po tuđoj volji. Sve može da ti se desi. Kad sam bio mlađi i u boljoj snazi i pisao ovaj roman.da se vratiš u anonima« iz kojeg si tako ludo i nepromišljeno izišao. I na kraju. Ne tražeći nikad tvoj pristanak. Preštam-pavaće te bez pitanja. Na tebi i na tvom delu nastojaće da se iskale ikonoklasti koji nagonski žele da sve ono što je uspravno vide kako izgleda kad je oboreno. i služiti se njime bezobzirno u meri u kojoj im to koristi i na način koji im najbolje odgovara. Poštovaoci će te braniti. Pored njega bi. ne mogući da poreknu delo.Delo koje je steklo priznanje izaziva kod mnogih ljudi divljenje i poštovanje. ne jednom. možda će me posle nekoliko godina opet i naši i strani. nisam imao nikog s kim bih mogao da se porazgovorim i posavetujem. ali često i onako kako ne želiš i kako ne voliš. kao kod muzejskih eksponata. Najbolji deo sebe si otuđio i prepustio tuđim. žure da unize i uprljaju onog ko ga je stvorio. a pošto je prevođen na strane jezike. dok o onom o čemu bi hleo da čuje tuđe mišljenje — nema koga da pita. Međutim. i tvoje delo stoji kao voćka pored puta. i ne želi to. Svak ima nad njim više vlasti nego ti sam. manijaci koji vole da pijunu i prikvase upravo uz tuđe delo. Život i rad književnika puni su paradoksa.

Sta je to što bih hteo da kažem. 1 teže pišem. a ona ne vrede mnogo kad potiču od čoveka koji nije filosof. optužni materijal. zajednički zakoni njihovog života i smisao njihovog postojanja. jer znam da je ovaj umor došao od napora da što više vidim i saznam. tužni ili radosni. Bez nade. Ja i sada sa istim uzbuđenjem posmatram sve oko sebe i osluškujem glasove u sebi. trudeći se da zauvek zadrže nepomičnim ono što su rekli ili učinili. plaši. i godišnjih doba. zadržali naše prolazne razgovore i postupke? Kad posmatramo neki nov oblik u društvenom životu. Kao neki pokušaj da sebi. kratko i zadihano brzo. ono što nas odbija. koji me čuti ni razumeti ne mogu? Nekoliko reci svega. veliki umor kad čak ni za šetniu nemam snage ni volje.posle hiljadu godina. Ja mislim na sve što niče i živi u ovom malom vasionskom predelu pod vlašću siinca i stalnom sme- nom dana i noći. broj i oso-benosti ljudi i predmeta. Kad one koji su nam najdraži sahranjujemo u zemlju. oni ili drugi? Uvek mi je izgledalo da u tom nastojanju ima nečeg što nije čisto ni lepo. Sve me manje zanimaju ime. za svaki slučaj. što bolje izrazim ma u kom obliku i ma kojim povodom. a sve više njihova vrsta. Rede pišem. A tek docnije mi možemo da uočimo sve ono što je razumno i korisno u toj novini i što je čini opravdanom i neizbežnom. ali vidim da moja pažnja menja pravac i bira druge predmete. nauci ili industriji. izdvojene. kome bilo. Sve manje obraćam pažnju na pojedine likove. Primećujem to već od nekog vremena. Ne radim. zašto onda da činimo nerazumljive i detinjaste pokušaje kako bismo. kažem nešto od onog što me sada ispunja svega i nagoni da govorim. osiguraju alibi. kretati novom površinom koja će biti dva ili tri metra iznad ove naše sadašnje. nama obično pada u oči najpre ono što je u suprotnosti sa našim navikama. Plodna uzbuđenja slabo i retko nailaze pri čitanju. kao da stojim pred odlaskom ili prekim krajem. kad svoje rođeno zdravlje trošimo nemilice. u nesigurnom osvetljenju našeg trenutnog shvatanja. Sta je to što tolike ljude goni da vođe dnevnik. pa ma samo gluvoj zemlji ili visokom nebu. zlu ne trebalo. Umor. isto ovako čili ili klonuli. Nemam sebi šta da prebacim. a sad se sve više okrećem ka bezimenim suštinama. Ali dosada me ne muči niti se javljaju prekori savesti koji kod mene redovno prate dane nerada. Takvo gledanje ne daje poetska dela nego filo-sofska razmatranja. Malo čitam. Ranije su me privlačile konkretne stvarnosti. a da za drugog spreme. bez zaključka i svrhe. i 254 . i sa čim ne možemo da se složimo. ukusom i shvatanjima. u umetnosti. ali takvih reci koje bi sačuvale i dalje prenele moju nesigurnu ali živu misao i ono malo ljudske topline što sam sa mnogo napora preneo kroz život. i da to. kad budem mogao. Da to kažem bez uvoda i objašnjenja. Osećam neodoljivu potrebu da brzo.

aprila 1959. ne osećamo potrebu za njima. čvršće i lepše napisati. Ipak. Ne treba đa nas uplaše novi oblici u umetnosti. ono što sam juče i prekjuče uradio i što bi sada trebalo nastaviti. vidim đa sam napisao. Moje osnovno osećanje pri tom moglo bi se približno izraziti recima: ravnodušnost. sažaljenja ili ogorčenja. prešavši doba cvetanja i mladosti. Takav pisac bi brzo dobio vrtoglavicu i prestao da piše. i da piše tako da njegovi čitaoci počnu da vrte glavom od uzbuđenja i čuđenja. gomilajući nove slabosti. Kad se okrenem i pogledam iza sebe. To je samo dokaz da još živimo i da drugi dorastaju oko nas. da li idući ka novim suštinama i mogućnostima. sedam ili osam tomova proze razne vrste i različite vrednosti. Sastavni deo moga rada. Jutro. da mirno procenimo prirodu i vrednost njihovu. a onih drugih dvadeset od sto moglo je i trebalo je bolje. on treba da nastoji da za što veći broj ljudi bude što više bar odsutan. Sedim i sa snebivanjem i teškim stidom očekujem neizbežni trenutak kad će se otkriti moja pre" — Znakovi pored puta Ž56 257 .I Tako je ovaj moj umor jedno sa onim što sam mogao da uradim kao i sa onim što ću. ja i danas produžujem da pišem. A dok ne može da bude mrtav. pogrešio ili propustio. i pokušavajući da sve to izrazi i opiše. tačnije rečeno: nepomičan. i onda kad više ne niču > 5. Te novine niču oko nas svuda i u svemu. ili trčeći za novim oblicima samo zato što su novi. još uraditi. Zato je nestanak njegova prava meta. i dok živi. simptom nemoći. Seđim i gledam pred sobom svoj rukopis. pisac ne treba da se ponaša kao nervozni pijanisti koji pri svakom uzbudljivom stavu i jačem udaru vrte glavom i prevrću očima. greške i nesavršenosti. Pri tom igra ulogu verovatno i moje nesvesno osećanje da bih ovim što sad radim mogao popraviti. Kao da je neko drugi pod mojim imenom sve to napisao. ne smemo dopustiti sebi da budemo netrpeljivi prema njima samo zato što su novi. pa zatim umro ili otputovao bez povratka. ne služi nikome i ničemu. Kao da je ovo preda mnom pisano na jeziku koji ne znam i koji nisam nikad dobro znao. kad bi se sve sabralo. Sta mari ako nas ti novi oblici ponekad odbijaju i zbunjuju? Naše je da ih prove-rimo i ispitamo (u tome i jeste preimućstvo naše zrelosti!). pišući olako. popuniti ili okajati ono što sam. on treba da bude miran. ne mnogo ali stalno. kad budem mogao.' Samo mrtav pesnik dobiva svoj pravi i konačni lik. bojazan i nezadovoljstvo. u nama i kad. možda bi i bolje bilo (za mene) da zaista nikad nije ugledalo sveta. U stvari. Gledajući svet oko sebe i sve njegove nedostatke i protivrečnosti. Sa bolnim čuđenjem vidim da nisam sposoban za taj posao. To nipošto ne mora da znači da se svet izopačio i da je sve krenulo sunovrat. Osamdeset od sto tih tekstova moglo je da ostane nenapisano. — I tako možda činim stvar gorom i težom. A staračka ljutnja. a retko se dešava da ga savremenici još pre smrti potpuno sagledaju i pravo ocene. i da utvrdimo na koji način su ti mladi ljudi došli do njih.

Slepci mora da znaju mnogo više o toj vezi. evo. neka govore beline! * U ljudskoj zajednici u kojoj umetnost ne zauzima svoje mesto i ne vrši svoj uticaj — mora da nešto nije u redu. Ili oslobođenje? » Ne mora čovek baš svakog dana da kaže nešto. ali oni. a to je početak kraja. drugo. bar koliko ja znam. Možda je obrnuto tačno. drukčije slušam i bolje čujem i lakše razumem nego nekad. posle godina. što sam se izdavao za pisca i što su me svi ljudi takvim smatrali i tako zvali. Muzika je bolest. čini mi se. Prvo. One nas nose i pobeđuju za nas. A glas i u potpunoj tami obasjava neodređenim sjajem izvor iz kojeg dolazi. Možda je i za nas bolje da pustimo da se u nama vrši to uzajamno dejstvo sluha i vida. a da ga dublje i pobliže ne ispitujemo.) bile takve da se recima nisu dale izraziti ni slovima zabeležiti. pa ni sami sebi. to bi Saul odahnuo i bilo bi mu bolje. * Muzika zauzima poslednjih godina novo i naročito mesto u mom životu. svakako. Sve to mi samo nejasno naslućujemo. ili takve da nisu imale ni potrebu za tim.« (Prva knjiga Samuilova koja se zove i Prva knjiga o carevima. Jer. Pa onda.vara i dvostruka sramota. jer bi zli duh otišao od njega. XVI. da sastavim dve pametne reci. » Nagoni su nemi: čim puste glas od sebe. ali nas s vremena na vreme izdaju i odaju. Kad biste znali šta je na ovom mestu trebalo da stoji zapisano. pa čak ni samom sebi. o tome ne govore. David uzevši gusle udarao bi rukom svojom. * Na programu jednog koncerta koji sam slušao pre više godina našao sam zapisane nekolike reći. Obasjani predmeti — to je izvesno! — jasnije i razgovetnije govore. vi biste mi bili zahvalni što sam odustao od pisanja i što nisam hteo da tugom i kajanjem ovog jutra zagorčavam vaše dane i posle moje smrti možda. može lako biti da je moja tuga bezrazložna kao što je. moje kajanje uzaludno! Pa čemu onda? Reci su za pisca kao vatra i vođa u onoj poslovici: dobre sluge. One su naša radost i naša slava. znači da su prešli vrhunac. Ona mi sve više postaje nasušnom potrebom. A onaj ko bi. ali postaju naša muka i bruka kad god se desi (a dešava se!) da napišemo i potpišemo neke reci kao čekove bez pokrića. ne treba da misli da su dani sa belih i neispisanih stranica bili prazni. Vrlo je verovatno da u takvom društvu život i u ostalim granama zaostaje ili napreduje u pogrešnom pravcu. »I kad bi duh Božji napao Saula. i ja je. da se njime služimo. Možda su naše bujne misli tih dana 258 Kakva je veza između našeg viđa i sluha? Složena i nejasna. Zvuk je slabost. 259 17* . što ne umem. svakako da o njemu ne govorimo nikom. ali zli gospodari. listao ovaj kalendar. ali očigledna. da slabe. 23.

pišući pesme. romane i svakojake druge sastave bez određenog imena i oblika.Zabeležio sam ih u velikom zanosu. Nikad nisam umeo da govorim o sebi i svom delu. Sa nekom sigurnošću ja ne bih mogao govoriti čak ni o onom što je otkucano u čisto i predano u štampu. a kamoli govoriti. ali u mom slučaju ono ima svoju važnost i svoje opravdanje. i sa svim drugim pitanjima.) Nisam odgovorio ništa. mogla bi da nose kao naslov jednu jedinu reč. pa i na izve-snom planiranju. i zapisao sledeće: Na jasna pitanja volim tačne odgovore. a ljudi ih utoliko manje vole što više u tome uspevaju. treba da je zasnovan na disciplini. ali je utoliko manje zavidna sudbina onoga koji je to morao da učini. Tako je uvek kad se nađem pred pitanjem: šta radite i šta spremate za štampu? Ali tako je. Uostalom. sabrana ujedno. One stoje sada kao crna parčad okamenjene lave koju putnik donese sa putovanja po vulkanskim predelima. o tome nema potrebe da se govori. Znam da radim i veruj em i nadam se da ću raditi dok god gledam svet oko sebe i dok god u meni žive misao. i to ne mogu i ne umem ni sada. da o njemu ne treba mnogo ni razmišljati. Ponekad. Ali pouzdano kazati kakvo će po vrsti. Na j posle sam sve pročitao. I to je ono što me zbunjuje kad god se nađem pred jasnim 260 pitanjem na koje ne mogu da odgovorim. ako može. pozajmljenu iz skupštinskog rečnika: Upadice. Dobro se sećam svoga oduševljenja.oglo bi se reći da nikad nije vreme ni mesto za takve razgovore. mogu nešto i da kažem. tokom koncerta ili odmah posle njega. volja i snaga. Ja drukčije ne mogu i ne umem. 261 . na žalost. To znam iz iskustva. u slobodnoj konverzaciji. ali u ovim recima ga nema nigde. U čemu je glavna slabost La Rošfukoa i drugih moralista? U tome što ne mogu da odole iskušenju i da ne kažu ono što ljudi uglavnom znaju ali ne žele sami sebi da priznaju. ali ta disciplina i to planiranje mogu biti samo unutarnje prirode. — Oni se trude da budu što bliže istini. kao i svaki drugi. Ima pisaca koji celog života rade. Ja ovo ne kazujem kao pravilo koje važi za sve pisce. A kad sam došao kući. a sva njihova dela. Dopuštam da književnikov rad. Možda je bilo neophodno da neko među ljudima sve to kaže. obimu i imenu biti književno delo koje će u određenom roku izaći kao rezultat toga rada — to nisam nikad mogao ni umeo. i koliko može. potrebne za svaki rad. Ali kad mi se postave pitanja o tome. seo sam da sam sebi dam računa o tom pitanju i mom neodgo-varanju. oni se ne mogu odnositi na vreme i trajanje stvaralačkog procesa. To je i ovde slučaj. Jedva sam uspeo da deši-f ruj em taj nečitki tekst. Tu treba da govori delo. ni na kvantitet ni oblik dela koje nastaje. članke. Svaka naša reč može tada samo da poplaši i otera onu bojažljivu pticu koja peva negde nad našom glavom dok mi tražimo svoj izraz. m. Novinar me je pitao: »Sta radite sada i šta spremo ^ za štampu u toku ove godine?« (To nije prvi put Ja mi postavljaju takva i slična pitanja. još manje da to čuju od drugih. Prema tome. Ali smisla i soka nisam mogao da nađem u tim redovima. Još manje ima smisla i opravdanja da pisac ma šta govori u trenutku kada njegovo delo nastaje. To je proces tako nejasan. da ne kažem tajanstven.

maloumno ili zlonamerno. A u delu nismo važni ni mi koji ga pišemo ni naši metodi i stilovi. a ljudi koji vole i cene život. otkrije tu Ameriku (ne onu istu koju je Kolumbo otkrio!). pre ili posle. misli. skokova i zagrcavanja. nesavršena ili nepotpuna. A nije. i ne ume da nađe druge veze sa publikom. taj pri pisanju mora stalno da nailazi na smetnje i prepreke koje otežavaju posao i zamućuju tokove dela. Svi to moramo da činimo. postaju smetnja. svaki za sebe. Parafrazirajući jednu rečenicu Andre Zida {»Je ne vax que devant le papier blanc«) ja bih mogao slobodno reći da postojim samo utoliko ukoliko sam umeo da saopštim nešto čistoj hartiji pred sobom. Kolumbo nije mogao otkriti Ameriku za sve nas ni uštedeti nam napor da mi. Moraju biti kraći. U ustima iskrenih i darovitih ljudi one zvuče kao da su zaista u tom trenutku rođene i prvi put izgovorene. sva se pažnja čitaočeva usredsredi na njih. a tvoji mladalački zanosi i poleti laž i varka? Zašto bi umorni i razočarani crnogledi bili u pravu. ćudljiv. Zar nije tako? Ko suviše zna. Izgleda da je u mom slučaju zaista tako da jedan pisac nema ništa drugo da kaže osim ono što je već rekao u svom delu. Prema tome: ili dužina ili nov način kazivanja. i potpunog sklada između cilja i oblika. prima kao obavezu i zadatak. to je prava beda i — najveća blagodat. ne uspevaju da prikriju ni laž ni glupost (naprotiv!) a same izgledaju žalosne. kad ga je već dobio. Toliki ih upotrebljavaju. I ja ga primam kao takav: I tako se mogu kazati velike i istinite stvari. i nastoji da se snađe i odredi u životu koji nije tražio. a veliki umetnici su oni koji u ta svoja dela ume ju da unesu toliko snage i ubedljivosti da ona na svakog ostavljaju utisak voljne i svesne celishodnosti. plitke i otrcane. Zašto? Sam đavo bi znao zašto. ili ko nije dovoljno toga zaboravio. Ah. savršenstva. kratkih spojeva. 263 . Izuzetni efekti.onda zanemim potpuno. i smatraju da vredi boriti se za određene oblike toga života — neuračunljivi fantasti? I zašto da »stradanja« i vajkanja treba da budu dostojni predmeti visoke umetnosti i duboke filosofije nego umovanje i delanje običnog čoveka koji diše. nego delo samo. na starinski i osveštan način. ako se suviše ponavljaju. pun bleskova. « Zašto bi tvoja staračka klonulost bila neka sveta istina. gleda. ali koji. Ali onda ritam i dužina Vašeg pričanja ne mogu biti isti kao i u onih koji svoje stvari kazuju mirno i sporo. one gube svaku vred-nost. A izgovorene od gulapaka ili lazova. Morate birati. a mnogom od nas ne pođe to nikad za rukom. Razlika je samo u tom što poneki od nas. Među takvima je i nastala valjda reč da je besmislica otkrivati »otkrivenu« Ameriku. sušta i ovejana istina progovara iz njih. 262 U osnovi sva su umetnička dela i »ostvarenja« slučajna. Kad god pokušate da se koristite i jednim i drugim. to je na štetu dela. te dre\Tie narodne izreke i poslovice. način kazivanja!) iskričav. otkrivamo svoje Amerike. ali sa tako različitim namerama i sa potpuno suprotnim dejstvom. Vaš je stil (bolje rečeno. talasast.

za svoju dušu i sebi na zadovoljstvo. predele ili raspoloženja. čak i stidno. tj. za mene je to naivna igra i mala bezazlena razonoda. Na kraju. I kad poluglasno sam sebi prečitavam svoj rukopis. Najposle popustim i stavim je usred srede teksta koji pišem. jer ona odgovara onom što hoću ovde da izrazim!) i što sam često uspevao i da postignem i ostvarim — ne uvredi ništa. one su hvatale svako moje raspoloženje i svaku misao. svaki je stil dobar i svaka forma prihvatljiva. i utoliko ozbiljnija ukoliko više Uči na igru. sav taj naopaki društveni uspon vodio je stalno naniže. ja vidim da sam oduvek želeo da pišem i osećao potrebu za tim. Ta želja i ta potreba postojale su u meni pre nego što sam čestito umeo da pišem i znao o čemu bih mogao pisati. Ali se ponekad dešava da opisujući nešto čujem u sebi. a spašavalo me je ono što mi se dešavalo mimo mojih želja i protivno mojoj volji i mojim planovima. kao privlačnu melodiju. a koja me uporno prati i koje ne mogu (i neću) da se oslobodim. U svakom slučaju. čak ni šta znači ono što sam napisao. bez veze i razloga. trudim se da kažem samo ono što je neophodno i onoliko koliko je najnužnije. Bar tako se meni čini. Ali znam — uvek sam naslućivao a danas znam! — da sve ono što sam u »-praktičnom« životu želeo. * Ne znam šta vredi. Njegov stil je sav ođ akrobatija i vatrometa. planirao (namerno upotrebljavam tu ružnu i nemoguću reč. ponaj češće bez uspeha i bez rezultata uopšte. i pokušavale da od njih načine četiri stiha ili parče proze. a u stvari je đavolski ozbiljna stvar. ako su u službi nečeg što nije samo stil ni samo forma. svet moje mašte i igra moga duha. bedno. Šteta što to nije bivalo i češće! Jer. 264 Kad mislim unazad. nekad sa manje a nekad sa više uspeha. Umetnost je i u tom slična životu: izgleda kao igra. Sva je sreća što se moje želje nisu uvek ostvarivale i što su moji planovi često propadali. ja se uvek kod te umetnute rečenice malko zaustavim i pročitam je nešto izme-njenim glasom. jednu rečenicu koja nema mnogo veze sa onim što pišem. Opisujući ljude. Jednu reč — tako sam usnio — svega jednu reč mogu da kažem ljudima i svemu oko sebe. One su me i dovele ovde gde sam. To treba 265 . Možda sve ovo i nije ovako kako meni izgleda i možda nikad nijedan čitalac neće primetiti da je ta rečenica izlišna i nezakonitim putem ušla u moj tekst. I da na to odgovore osmehom. Teškoće i opasnosti kod ovakvih darovitih i razigranih stilista kriju se u tom što je njima lako sa uspehom izvesti i najsmeliji salto-mortale a teško ili nemoguće uzdržati se i — ne izvoditi ga kad mu nije vreme i gde mu nije mesto. a ponekad opet uobražavam da možda postoje tako budni i pronicljivi čitaoci koji su sposobni da tu moju igru i varku primete. da je apsurdno.Mlad pisac.

ne tražeći dugo i ne birajući mnogo. ili iz takozvane stvarnosti. ne traju dugo. Učini to brzo. kad ne mogu da zaspim. Uvek sam kod njih. Svakojakih se čuda nagledam tu. nepopravljivo. za koji sat ili za koji minut samo. i od nje će zavisiti sve ostalo. da po svetu traži svog nesrećnog prijatelja koji se bio izgubio. razdaljina biva sve veća. ona je prepustila presto drugome. Kad je reč o recima. bile one iz ose-ćajnog ili misaonog sveta. neće od 266 . a što nikad ni približno nećemo uspeti da kažemo. žalosti i bolova. Ničim se toliko ne bavim kao — recima. sa njihovim golim. prepustim mislima o zvuku. gledaj da odmah daš neko ime. i menjaju se lako. i koja me uzbudi. sama kao što izgledam. ili u trenucima sporog buđenja. pa i od tebe samog. što pre. obliku i poreklu reci — ne onih kojima se služim da nešto određeno izrazim. kroz neke mračne šume i žedne pustinje. Jer. A kad se ipak. prelaznim ili prolaznim značenjem — tada me te misli odvedu daleko. mirno i poslušno sredstvo izražavanja svega onog što treba da bude kazano. i sam vidiš da ljudske stvari. zato što nije bila prava. Glavno je. a ni o čem rede i manje ne razmišljam. Davno sam to pročitao. ja sam rekao tu reč — da li je bila moja? — i ona je. imam ja veliku pratnju briga. izgubljeno i to nepovratno. ali nesve-sno osećam da je dangubno i da bi mi bilo štetno da često mislim o njima. stvarniju od svega što si video. mutne glave i praznih ruku. a sama otišla. i da od njih načinim ono što bih hteo da budu. kneginja joj odgovori: — Nisam ja. požuri i ne oklevaj. Pošto sam osetio svu težinu toga sudbonosnog trenutka. Tada je nastupio drugi trenutak — jednak več-noj večnosti — trenutak jasnog saznanja da je sve svršeno. siromašnu i napuštenu. trajniju od onog što si lično doživeo. To se dešava obično noću. okružen njima kao pčelar pčelama. preobučena kao seoska devojka. Tako ćeš bar od svojih taštih i prolaznih reci stvoriti sebi riznicu. ali iz tog lova redovno se vraćam iznuren. čuo. ponekad. na moj užas. Na putu je sretne neka starica i pozna. izdvojenih reci »kao takvih«. Posle treba mi vremena i napora da uspostavim pravi odnos prema uznemirenim i raštraknim recima. zadovolji se približno najboljom reci koja ti dođe pod pero. dobra majčice. kad se teško izvla267 Svemu što se javi u tvojoj svesti ili iskrsne pred tvojim očima. a još nisam zaspao.reći odmah. ili u onim polubudnim časovima kad nisam više budan. Davno sam pročitao ovu bajku. i njenog pisanog izraza. trajnim. teško je kazati šta sve može čovek da doživi sa njima. ostala bez odgovora i odjeka. pa kad je došao red na nju da bude kraljica. ali i danas mi se desi da sretnem čoveka ili ženu čiji me izraz lica podseti na tu bajku. mislio i osetio. nego prostih. pa kad se starica začudi što je vidi takvu. Bila neka kneginja. jer već za koji dan. Između pojave koju zapazim. ja i moja sudbina. Zanesem se i izgubim u poteri za smislom i poreklom reci. * toga ostati ništa do imena.

Ni za šta se prihvatiti nemaš. >vReč je postala telo. kratkotrajna ali teška pometnja i zabuna. da ni sam sebi ne možeš vero-vati. niko više neće verovati.« Da. svaka u ono što je dotad samo označavala. Tada se. ništa primiti za gotovo i pouzdano. i pri tom se. kao iz mlake. Palim svetlost. uhvati me istinski strah. kao što valjda ni tebi. sa svojim smislom. jednom sve izneverilo. obim i sve osobine živih bića i poznatih stvari. Sporo se pribiram i snalazim. demaskiraju. Jedino se još tešim da je sve to samo obično laskanje. dragi i »večiti-« smisao koji je imala. sa strahom. to ne znači da se prvom prilikom neće opet odmetnuti u neki noćni karneval. Gubim se. jedna po jedna. kao da je potpuno nestalo u svetu svega što se zvalo mera i razum. izdaju se za ono što nisu. Odjednom sam postao 269 Posle izvesnog vremena nailazi slična. čudeći se što su sve stvari u sobi na svom mestu i što sve nije ispreturano i polomljeno. Teško hvatajući dah. da se ni na šta više osloniti ne mogu. zauvek. ali tako proizvoljno i ćudljivo izmenjeno da ga ni naslutiti ne možeš. dok sam ja spavao. Malo--pomalo. kao kad sviće. ali niko ne može zamisliti kako to izgleda kad se stvarno desi. Te reci ne znače čak ni protivno od onog što su nekad značile. u dugim redovima poredane. ovaplo-tile se i dobile težinu. trzam i budim iz tog košmara. Posle dobro prospavane noći neko naopako svitanje i buđenje. i tražim put povratka u svoj svet. a valja ići dalje kao i u najboljim vremenima. a ovo je potpun haos i živa muka. ludog đipanja i bučne terevenke. tako da se na kraju ne zna ni šta je šta ni ko je ko. jedna za drugom. I. otvore u njoj svoj bal pod maskama i izvode tu svoje igre. Reći šuštale da se pretvaraju. u neko doba. s pravom. vraćaju u svoja stara utvrđena značenja i pojavljuju na ivici moga vidokruga. Stoga još dugo posle takvih razgovora ja u sećanju izazivam glas tih hvalilaca. životinje i predmete oko mene. ispreturalo se i izrodilo. smrtonosne močvare. u ljude. kad se išlo po vedrom danu i sigurnom putu. teraju šegu sa mnom kao što se ja inače igram sa njima. kao da je propala u svom rođenom nesmislu. i kao da je bezumlje (ali neko plansko i zlonamerno bezumlje!) postalo opštim zakonom. da je. kao hajduk u planinu. * Kad slušam kako neki ljudi nevelike paraeti i nesigurna ukusa hvale moje pojedine knjige. Naravno. one su odjednom zastale. čak i zvuči lepo. to se kaže lako. Polagano i oprezno tražim reci koje se. red i pravilo. od268 . Još do malopre tiše od senki i pro-laznije od vetra. od krutih menueta i avetinjskih kadirila do prostog bezočnog kreveljenja. sve su one tu. Maskiraju se. i svaka ima i sada svoje značenje. širi se u meni saznanje da nijedna reč nema više onaj osveštani. Mrak i kli-zavica. i tražim u njemu prizvuk neiskrenosti. da je bar potpuno nestalo reci! Ali ne. u svom starom obliku. pipam otupelim prstima tvrdinu zida i meko tu postelje. i rasporedile se po prostorijama oko mene. kao u reč-niku. ćela i neokrnjena.cimo iz zamršenog sna. Tada se dešava da reci nasele moju svest. Poneka od onih noćašnjih reci ne javlja se nikako. pitam. a šta ako zaista misle i osećaju kako govore? A prošle noći desilo se pravo čudo. Ali ja znam da će se pre ili posle vratiti i ona. jer i to bi bio neki red i putokaz.

i šta ću još u toj beskrajnoj igri reci morati biti i značiti. ja ipak nalazim da su ljudi suviše okrenuti ka prošlosti. Mislim na hiljade kopača. 271 I sam pisac istorijskih pripovedaka i romana. On treba da natera ljude da čitaju njegove knjige. Kad sam već mislio da me nema. zidara i prostih argata koji su ovde ostavili svoje živote. i dodaj ovoj velikoj pokopanoj tajni i ti svoj skromni obol ćutanja!« Egipat. * Pisac treba da je ćutljiv kao što je ćutljiva njegova knjiga na polici. većina ljudi nema dovoljno snage ni istrajnosti da ispita i sagleda budućnost. drugo. nisam zamišljao ni želeo. Pretrpan bogatstvom. sažal-nom divljenju — sav sa njima i za njih — ja im podižem u sebi skroman. jer nisu ništa saznali od onog što su želeli da znaju. A ja sam ostao sam. Ali ja osećam da to nije dobro ni pravo. padale oko mene i — odmah se pretvarale u ono što su dotad označavale. kratkovečan spomenik koji nije od zemlje ni kamena. Ali to bi značilo isto što i ostvariti novog čoveka. a koji će trajati koliko budem ja još trajao. prisno vezan sa minulim vremenima. Kako ću se održati? Oko mene potpuna tišina. ni u snu. u zaborav. A posle — treba da ih ostavi obma-nute i razočarane. Ne razumem ništa. pogleda. ako žele da saznaju nešto o njegovoj ličnosti. Ni sam sebi ne reci ništa! Uzdrži se ovde od misli i suda a pogotovu od svakog znaka i traga. ali stvarno sve je imalo mene.bogat. strasti i kajanja. To neka im bude kazna za njihovo nezdravo Ijubopitstvo. jer budućnost je njegovo područje. sadašnjost je sva 270 . bilo bi nedovoljno ili netačno. odjednom se desilo drugo čudo. * Bez reci. * u pokretu. neka praznina koja nema imena. A sve nove i nove reci su doletale. ili 0 uspomenu onih za čiji je pomen sve ovo građeno. tamo gde odlaze reći kad to prestanu da budu. protivrecnostima i promenama. Jedino je prošlost bar prividno utvrđena i nepomična. time obilno koristimo. Toliko. Možda i koju godinu duže: u ovim redovima. Trebalo bi da čvršće stojimo na tlu sadašnjosti i da se češće i sme-lije zalećemo u budućnost. i ja bih se ogrešio ili o duše onih koji su pomrli u mukama gradeći ovo. lakše od senke nevidljivih ptica — odletele daleko od mene. novo i čudnije. pitajući se ko sam sada — ja. Hiljaditi deo toga bio je dovoljan da me obori i pokopa. i to onako kako nikad. Grobovi. klesano i pisano. u tišinu. što god bih zapisao. kad izgube značenje i ispadnu iz upotrebe. u nepostojanje. da prekine i uguši ovako slab i kratak dah kao što je moj. I mi se. i dopušta nam da na njenim polimiračnim predelima sme-stimo veći deo svojih želja. i znam samo jedno: svi koji su ovde umrli i sasušili se i izgubili u vreloj pustinjskoj zemlji — ne ostavivši traga ni imena — postideli su faraone i njihovu taštu želju za slavom i trajanjem. po nuždi. Uzroci? Prvo. ni dan ni noć. U teren oka sve se oko mene volšebno pretvorilo opet u reci koje su kao igra nečujnih zvukova. Trebalo je da imam svega. U nemom. U jednom hramu u Luksoru govorio sam neprestano sam sebi: »Samo da ovde ništa ne zabeležim — samo ne ovde! Jer znam. Imena faraona i njihovi likovi.

pogledaj sebe sama! Gde su tu red i čistota? Gde je mirna tačka. puna zelenila. Nikakve protivrečnosti! »-Protivrečnost-« je samo reč. Sve ovo ja govorim na osnovu iskustva. A osvmi se oko sebe. ali ne znam zašto. priča. To je lepota koja ne pirlita i ne nadvikuje nego prosto postoji. ali iz učtivosti neću to da pokažem. Neko tu laže. gromku i nezanimljivu priču. Ko? Ne. Nema praznine. Na kraju drugog dela trenutak čudne tišine koja nije od tkiva naših običnih tišina. ove naše fotelje takve su da je dovoljno da im izvadiš dve nožice. I mi smo njeni. gde siguran pogled i nesporna misao? Umetnost i život. Sve to za tri nepuna sata te iste večeri. Račun ne izlazi nikako bez ostatka. do plitkog i dosadnog đavola sujete.Ponekad se čudan razgovor povede između onog što. I sve ode kako je i pošlo. hladovine. Ne priča.. ali je siguran da će je izgovoriti. sve bučnije i mučnije. To je kao beskrajan niz kutija. To je lepše od svake lepote. Jeste. ljudi počinju da kašlju-caju i da se pomeraju u mestu. Priča čiča. 272 Mocartov koncert za klavir i orkestar A-dur K. Slušao sam Mocarta kao uvek: uviđam da je lepo. privremen radni naslov za sve ono što još ne možemo da sagledamo ni shvatimo. sve do uvira svog u istoj takvoj duši onog koji bude hteo da je sasluša i primi.. 488. A današnje. I to neću nikad moći znati. * . pa sam ljut. Spasao nas je Brams koji sve i vazda spašava. nego kao neka bogata i divna zbunjenost čitave jedne vasione. kao da su se vratili 18 — Znakovi pored puta 273 . A onda. Igra od koje čoveka izdaje dah. jer u toj muzici ima nešto što mi ne dopušta da mislim. a pri kraju svake rečenice vidi se da ne zna kako će glasiti iduća. Sve je ispunjeno. Neka moja reč bude čista. odjednom — oaza. čovek i njegovo delo. pa još lepše. prosto odsustvo zvuka.. ljudi i žubora dobre vode. Od jedne fotelje starinskog stila teško je napraviti bezobličnu masu: i kad je izlomiš na komade. nego ubija. dođavola. a ne zato što smatram da je staro bilo bolje od novoga. pišem i onog što u istom trenutku sžm mislim. a ostalo polomiš i baciš u neki ugao i — sve će to izgledati kao gomila krteži i otpadaka nepoznatog porekla. V. Ni najmanjeg nesporazuma. Listov koncert za klavir i orkestar A-dur. sa namerom da mi ispriča dugu. od izvorišta svog u skrivenom i meni samom nepoznatom delu duše. Klavir govori sam. Cara i dočarava. Ali tada. A onda je došao List. sve jedna manja od druge i sve jedna u drugoj. tek što sam to pomislio a već vidim da je čiča počeo neku svoju rečenicu kao da gluvima govori. .■■ ■ . lepota bez kraja. Lepo u lepom. Bramsov koncert za klavir i orkestar B-dur. uvek će svako parče njeno govoriti i kazivati da je to bila fotelja toga i toga stila. . jedan po jedan.. jer je ona naša. nema tu laži i ne treba tražiti lazova. ali dođavola. kao po unutarnjem diktatu.. Oaza. da me vuče za dugme od kaputa. Kao da me neko probudio iz najlepšeg nejasnog sna. voća.

Bramsov i Mocartov koncert su se slili u jedno. jasna i tačna u sebi. tako da moraš da je ponoviš. * Tako reci žive. dok se sve ne slože u pravu i jedino moguću sliku onog što čovek želi da kaže. nije to nikako jalova igra ćudi ni slučaja. * 274 Kao dečak u cirkusu. Tu ne postoji nikakav jezik. kruži nevidljiv životni sok. Gori u meni i prži me — jer to gorim ja! — ner podnošljiva potreba za lepotom i savršenstvom. I sve bi se to podnelo kad nas ne bi mučila misao. nema reci. po-meraju i premeštaju. i on je taj koji ih. koje ljude dele. kao i naši uzaludni pokušaji bežanja od nje i naše vraćanje njoj — sve su to sastavni delovi velike ljudske stvarnosti.odnekud iz daleka. Tu vlada samo igra. on samo pažljivo prati i manje ili više vesto. dvostrukim životom: i same za sebe. U recima. ' Anđriaeva napomena: (Na programu 19/2 1963) Naše življenje u najprisnijoj vezi sa stvarnošću. * . kao takve. tu govori 18* 275 . za mene nečujne lepote drugi čuju. manje ili više srećno iskorišćuje pojedinosti te neshvatljive i neuhvatljive igre. pisci su ljudi kojima je i samima često i preko potrebna takva reč koja bi im pomogla da se održe i snađu u lavirintima mašte i procepima moralnih nesnalaženja u koje tako često zapadaju. po svojoj volji i svojoj prirodi.* Nekad je i kod mene ne samo svaku reč nego i svaki zvuk pratila ćela povorka osećajnih i misaonih asocijacija. samo ih ja ne osećam i ne čujem. u stvari. svaki u svoje telo koje su bili napustili. ili potpuno brišu. pa i to ne pomaže ništa. Sad više toga nema. nema čekanja. Kod mnogih se odnekud uvrežila misao da je čovek koji je napisao nekoliko romana ili nekoliko knjiga pripovedaka taj koji o svakom pitanju i u svakoj prilici zna i može da stvori tačan sud i kaže pravu reč. izgleda kao da nema ni napora. Zauvek je usamljen a reč slaba. tačnu i merodavnu. nije tako. daje im boju i oblik. i beru ih i nose kući kao pune naramke cveća. snagu i izraz. da sve te asocijacije i sada postoje i žive oko mene. i kao izražajni znakovi u sklopu čovekove misli koja traži svoj izraz. od kojih neki izgledaju potpuno nestvarno. novu. m Pri pisanju — u srećnim trenucima. vezuju se i odbijaju. A čovek koji piše. Iz osnova pogrešna misao! Cak i svirepa! Naprotiv. kao neko unutarnje sunce. nema promašaja. kao dva mora kad se sastave iznad pustinje koja ih je dugo rastavljala. I nije teško zamisliti kako je takvom čoveku-piscu kad mu upravo u takvim trenucima traže reč snalaženja i ruku pomoći umesto da mu je pruže. kreće i okreće. naravno! — reci se nižu same od sebe. Sve izgleda kao laka i automatska igra koju reci. Međutim. ograničavaju i zbunjuju. A sve te. koja krije u sebi raznolike i bezbrojne mogućnosti i uzima na sebe stotinu vidova. A na svršetku. same po sebi i samo za sebe igraju. kao u drvetima i biljkama i svemu što je živo.

ne što je tako hteo. to je oria. slaba a neuništiva. večita i spasonosna poezija. da što brže i što savršenije stvori svet koji ne postoji i da njime zakloni onaj stvarni. nego u onom što one stvarno kazuju ili što bi htele da kažu. u nesvesnoj želji da tu umetnost sa kojom se na svakom koraku susreću. nestalni i prolazni prividi toga sveta imaće nad njim punu vlast. oni ipak svojim oštrim umom vide koliko je velika njena uloga u svetu i bar naslućuju njenu snagu. To su prirodni neprijatelji umetnosti i rođeni protivnici umet-nika. nego jer drukčije nije mogao. napolju. da se govori i sudi o umetnosti. i on se te sjajne večeri obrekao i zaverio tome duhu igre i njenih zanosa i promena. Sve su poezije sveta. * Da. nevidljiva i nepriznavana. koji igra i titra nad rekom. znači — u na277 . a koja za njih ostaje »hortus clausus«. kao slutnja. Tako će. oni se bacaju na umetnost kao na »predmet« svojih studija. ma koliko različite izgledale. javlja ponajčešće kod ljudi koji umetnost ne razumeju i ne vole. i sve i svak moći će lako da ga obenđija. svih jezika i naroda. u predvečernjoj svetlosti. imaju i znaju. a često i umetnike same. čudio otkud to da se ta velika i stalna želja. važniji i trajniji od svega što ljudi grade. Do kraja života ostaće podložan svakom blesku svake veštine.samo savladana materija. Tu se već javilo. treba možda tražiti poreklo mnogih bahatih eseja i zamršenih teorija. Svašta sam slušao i čitao o stvaralaštvu i stvaraocima u umetnosti i uvek sam se. da uzmu njeno tumačenje u svoje ruke. u dubinama crne zavisti i teškog ose-ćanja manje vrednosti. pravo da kažem. ćelo i određeno. povede za sobom. Sve one imaju isti izvor i isti uvir. koji ne valja (baš ništa ne valja!) a koji smo ostavili tamo negde daleko iza sebe. propisuju zakone i postavljaju ciljeve. ali je postojalo. a u isto vreme uviđaju jasno da su nesposobni da do kraja prodru na to područje. razlikuju se samo po svojim tokovima. zaboravljajući onu prošlu i ne misleći na buduću. dok ga traje. i tako se brzo i naizmenično opijati — trezniti — opijati. oni zamračuju i zapliću puteve do umetnosti i zbunjuju čitaoce (slušaoce ili gledaoce). do poslednje varke i njegovog poslednjeg dana. Nju nije teško poznati. a varka će ga dodavati varci. i svaki put će svaku igru primati kao svetu i večitu istinu. da joj oni određuju prirodu. On prirode lišeni shvatanja umetnosti i ljubavi za nju. Slučajno viđen roj mušica. kao nemiran veo. i sve teži samo ka jednom cilju. Kako neće i ne mogu da se pomire s tim da postoji nešto što je njihovom umu i shvatanju nepristupno. Nemoć se sveti a povređena sujeta želi po svaku cenu da vlada i zapoveda. sve je u službi iluzije i igre. za njega će biti Često veći. Tu negde. Bleštavi. i napusti kad mu se ushtedne. da je opravdaju pred sobom i pred drugima. Osetio je da će to što gleda biti i ostati za njega jedini pravi svet. a svudašnja i svagdašnja. savladaju bar spolja. u osnovi iste. ruši i postavlja. Nije to bilo tada još tako smišljeno ni sročeno. vole i smatraju svetlim i trajnim. u njemu ono što će tek docnije postati jasno i nesporno. Ve-rovatno da to dolazi od potrebe tih ljudi da sebi i 276 drugima objasne svoju nemogućnost da vole i nesposobnost da razumeju. posrtati na tom putu. * Nije stvar u recima.

Spektakl će ostati ljudska potreba dok god je ljudi ili bolje rečeno.merama koje imamo upotrebljavajući ih. koji odole iskušenju ili pritisku i ne progovore nikad. Sta osećaju i šta misle ljudi u izuzetnim i sudbonosnim trenucima? Kako se ponašaju. Ili: zaverenik koji. otisnuo se niz liticu i sad pada pravo i nezaustavno u duboki ponor. gde treba da nađe drugove sa kojima će izvršiti državni udar i oboriti omraženog tiranina. i oni ga sada vezuju. državnici. neki luđe i ne-umesnije. mladić koji je otišao sa devojkom koju voli u planinu. ljudi koji su se istakli ličnim podvigom i nečim zadužili svet — svi oni pre ili posle izađu iz sebe. hteo je da uzabere cvet i da joj ga pokloni (a i da pokaže svoju spretnost. Neki to čine opširno. i njihovog razumevanja i pljeska. snagu 278 Ono što je glavno u životu. uz psovke i udarce. to nije umetnost. ah ljudi neće nikad prestati da traže igru koja im govori o sudbinskim putevima pojedinaca ili zajednica onakvim kavi su ili kakvi bi trebalo da budu. ali umeto drugova zaverenika nalazi tu tiraninove žbire. progovore. Pri tome on može da vidi kako je to težak. ostavljajući dokonoj masi običnih ljudi i profesionalnim komentatorima sva moguća i nemoguća tumačenja. njihovih postupaka i duševnih stanja. i onaj ko im ga nudi naći će uvek gledalaca i platiša. priznati naučnici. i odanost). dok u uglu velike sobe gleda već povezane svoje drugove. s vremenom. pojavu. neki sa-žetije. neki skromnije i pametnije. bilo da im daje prizore u kojima mogu da vide (ili misle da vide) sebe. dostojni svoga dela. igre i prizore koji govore o ljudskim sudbinama. jer nismo imali za šta drugo da se hvatamo u tom životu koji nikad nismo potpuno ni sagledali a ka279 . Ih: čovek sa trideset saputnika. izraziti i prikazati. čime se brane ili teše? Na primer. * Pisac koji pokaže izvesnu veštinu i ubedljivost u opisivanju ljudi. rukovodi i održava. i kažu javnosti nešto o svom delu. vojskovođe. sam sebi da postavlja nove i sve teže i složenije zadatke. Mi smo se samo uhvatili za književnost. Ta igra je očigledno njihova stvarna potreba. bilo da prikazuje fantastične slike i izmišljene događaje u kojima mogu da zaborave sebe i sve bede i protivreč-nosti sopstvenog života. počinje. pa ni književnost. već prema menama vremena. prema dobro izrađenom planu dolazi na ugovoreno mesto. Umetnici koji su stvorili svoje umetničko delo. ili sličnu. Menjaće se oblik prikazivanja. u avionu koji gori i pada sopstvenom težinom sa visine od tri hiljade metara. dok su ljudi ovakvi kakvi su. majčin sine! Uvek će ljudi tražiti slike i priče. To su oni pravi. ostavljajući svome delu da ono govori za njih. u obliku iza java. objašnjenja i nagađanja. To bi trebalo opisati. gotovo bezizgledan posao. ukusa i tehničkih mogućnosti. polemika ili memoara. koji se u tom delu pojave pred svetom i u njemu i nestanu. Retki su oni. umni i do kraja uzdržljivi. vi vidite u svima vremenima jednu istu. ono što nas diže i nosi. u smislu koji im dajemo kad ih izgovaramo ili pišemo. Čitajući istoriju. i kako je mali broj ljudskih misli i osećanja koja se mogu shvatiti i obuhvatiti.

i da će biti još gore i bezizlaznije. ali. s vremenom. i leže kao mrtvo kamenje. brane se od kleveta i pogrešnih tumačenja. zato ona treća govori za obe njih i kazuje još mnogo više od toga. a još manje strahovati od nekih mogućih zala i neprijatnosti. za svakim primerkom svoje knjige. One su povezane u magično kolo kroz koje struji ritam celine. Stoga ne vredi mnogo ni misliti na to. nevine i neupotrebljene. * '' " ' ■ ■ Ima pisaca koji opisuju vrlo mračne i zamršene stvari. * Teško je i zamisliti kakvi sve nesporazumi mogu da iskrsnu u vezi sa knjigama koje mi tako dobro-namerno i. one ostale je vuku. rudimentarni. nekad manje. '. avaj. Jedni književnici na to odgovaraju u štampi. Kad je reč o recima. »nur ein Gleichnis«. . . ' '. ako je neka od njih i troma. dok se broj misli nije povećavao u istom ritmu. stvarao sve veći broj jalovih. i kolo igra nepogrešno dalje. Na žalost. svakoj guski i neznalici lično i naročito objašnjavati šta jeste. ali i za svaki nedostatak misli. skupo i teško — prošli kroz njega. i to prema kraju sve više i više. ponešto da kažu. tako da se njeno zaostajanje i ne primećuje. Ne može pisac ići svuda. Čudo takvog života je u tome da smo uopšte — pa ma i ovako zaobilazno. Pa ipak moram da kažem. ni približno se ne može predvideti ni odrediti šta sve nekom sme-tenjaku ili manijaku može na um pasti pri čitanju jednog teksta. u stvari. nezdra-* vih ćelija koje su pritiskivale one zdrave i žive. nekad više. samo pokazatelj. ali čitajući ih vi imate stalno osećanje da u osnovi onog što kazuju nešto nije lepo ni dobro. Tako se u živom tkanju ljudskih jezika. jedno je sigurno. Između čovekovih misli i njegovih reci kojima te misli želi da izrazi postoji ponajčešće očigledan jaz. jer mogućna su sva. i svakom zlomisle-nom i ograničenom čoveku. tako lakomisleno puštamo u svet. 280 Bojim se da je ono što ću sada kazati ne samo nejasno nego i netačno. nevešta ili umorna. koji su iz početka morali biti jednostavni. ako jedna ili druga od njih i omane. a šta ne može. igrale ni pe-vale. a u kome i nas same nikad niko nije tačno ocenio ni pravo shvatio. čini kao da se sve nekako sređuje i razvedrava. drugi ćute i trpe. Tada one odjednom zaneme. šta nije. Još o recima. Svakako. uglavnom samo tok svagdašnjeg života. Za svoje prve i osnovne misli on je teško i sporo nalazio izraze. ohladne. ali kad ih čitate. ili njenu nemoć i ne jasnost. Za svaku misao (i pomisao) čovek je nalazio sve izraziti je i sve prikladnije reci. čovek je opet nalazio reci. dok o svima drugim ljudskim stvarima i pojavama umeju. iza281 w . Reci izgledaju tako »recite« dok stoje osamljene. vama se. A ima drugih koji i ne opisuju naročito strašne stvari. pored svih strahota.moli shvatili i savladali. s vremenom. Cak i o ćutanju. je broj tih izraza postajao sve bogatiji a ljudi sami sve složeniji. Književnost je. kao da nikad nisu govorile. reci ćute. Tako treba sve gledati i razumeti. Teži je slučaj kad recima treba kazati nešto o recima samim i njihovoj upotrebi u pričanju. Ne zna se šta je od tog dvoga gore i teže. bila povod. šta može biti.

kao podstrek na pisanje. Zbog toga u jezicima svih naroda. Tu nisu ličnosti i događaji oivičeni prema ostaloj stvarnosti. ljudi od kojih su se tako uspešno odvojili. svoju umetnost ili nauku (ili religiju). običnih. Čini mi se da mogu kazati da nisam nikad ni tražio ni nalazio svoju inspiraciju u knjigama. ili bar državu za sebe. nauci ili umetnosti. ovi ljudi nisu.zvane potrebom i oplođene mišlju. Najređi su oni iz treće vrste. Čitajući kako pisac opisuje na jedan određen način neko ostrvo u nekom dalekom arhipelagu. niti umeju da zapaze i uhvate vezu koja postoji između raznih događaja i ličnosti u vremenu. mesa se i sliva kao u košmarnom snu. Sve oni to stvore i izgrade u sebi. mogao sam da vidim da svaki pojedinac predstavlja zaista »svest za sebe-«. Živeći među intelektualcima. jer mi je izgledao težak i neshvatljiv. sve naslućuje a ništa jasno ne vidi. ja sam odbacivao knjigu i počinjao odlučno opis neke uličice u Sarajevu za koje dotle nisam nalazio hrabrosti da ga otpoč-nem. ali se u njihovim glavama sve te pojedinosti mešaju i prepliću međusobno. ali ne kao uzor po svom obliku ili svojoj sadržini. mnogo korisniji od njih. jer kazujući o svemu ponešto ne kazuju ništa jasno ni ćelo vito. Svaki ima i svoja shvatanja sveta i života. ako boja postoji između raznih događaja i ličnosti u stvaranju? Ni oni ne bi zaslužili da nam budu uzori da nisu otišli za korak dalje od svojih uzora. Sta nam vrede i najbolji uzori iz prošlosti. — Bogatiji i zanimljiviji od onih prvih. Nego svaki ima i svoju nutarnju i spoljnu politiku. na kraju. Ima i druga vrsta ljudi (oni su malobrojniji) koji u onom što doživljavaju ili što čitaju zapažaju jasno i oštroumno sve pojedinosti. a drugu polovinu utroše u traženju puta i povratka u svet ostalih. ljudi koji i dobro vide pojedinosti i pravilno ih vezuju u odnosu prema celini. Mnogi pisci. naročito južnih. U tom poslu im prođe prva polovina veka. dok se tako ne izdvoje iz ostalog sveta u potpunu autarhiju i izolaciju. raznih crta i oznaka u tim ličnostima i događajima. i svoja po-zorišta i krčme. po cenu velikih napora. lektira je na mene često uticala. X 1946. nego kao ohrabrenje. i svoju vojsku i naoružanje. I ne samo to. postoje tolike reci koje nemaju misaone podloge i cirkulišu kao lažne pare pomešane sa pravima. ili što je moguće manje.' • Bgđ 10. i tako stvaraju bogat i zanimljiv ali neplodan i nerazmrsiv haos u kome se sve nagoveštava a ništa pravo ne kazuje. Naj oštroumni ja zapažanja gube se svojim krajevima u magli tih nezdravih vezivanja i tu im se potire sva njihova početna vrednost. i javne kuće (javne ili tajne). nego sve prelazi jedno u drugo. Ti ljudi niti mogu da sagledaju jedan događaj ili jednu ličnost kao celinu. izdvojene i često beznačajne pojedinosti koje za njih znače suštinu i svu važnost toga događaja. Pa ipak. i svoja mora i pustinje. i svoje sudove i krvnike. Ti mogu da budu stvaraoci u društvu. 282 283 . naučnici i ljudi uopšte vide od svega što se dešava oko njih uvek samo pojedinosti. i svoju privredu. vode računa o drugim zakonima u svetu. To znači otprilike da svaki ima svoje unutarnje zakone koji malo.

na najbolji i najubedljiviji način saopštiti je drugima? Kad dobro razmislim. One su pisane sa osećanjem da treba raditi bez odlaganja. sve više. Odavno se pitam zašto pišemo te knjige kad sve više osećamo potrebu da se zbog njih izvinjavamo pred samim sobom i pred drugima.' uvek. * Takozvani praktični ljudi ne cene umetnost. U osnovi ćele te muke nesumnjivo je naša nezdrava potreba da sebi i drugima pokazujemo sebe i druge. otmu san i zamrače stvarnost. traži mnogo vremena i prostora. čini mi se da bi mogao biti i mnogo više od toga. U knjigama je oduvek bilo. posle svake nove knjige. jer već sutra ili možda još danas neće biti ni vremena ni mogućnosti da se ma šta uradi i kaže." to jest. dosta neistina. na račun istine. takvih mesta koja nisu ni istine ni poluistine nego šuplje i sujetno pričanje koje ne kazuje ništa. činimo to » Xn 1947. Sva se pažnja usredsredi na jednu tačku. plaćaju skupo svoje novinare i slikare za taj posao. Ponekad mi se čini da je stil. Ako vinsko bure. i to. poluistina i. zašto i naša rečenica ne bi mogla muzički nešto kazati o prisutnosti i odsutnosti misaone ili osećajne sadržine? 285 284 . a na svom putu ima često smetnja i prepreka. sporo sazreva i teško se raspoznaje. a ta tačka peče kao žeravica i čini život neizdržljivim od straha. ponajviše. Možda je i ovaj moj kratki zapis bolje skratiti i odmah ovde prekinuti. rečenica i sklop celine. zvukom kazuje da li je puno ili prazno. ili svojom nespo-sobnošću da na njega odgovorimo. Svaka istina. A to još nije pravi ni potpuni odgovor. zbrkaju mu misli. Mnoge su stvari zamišljene i napisane u takvim trenucima potpune izgubljenosti i panike. jer nećeš biti isti čovek ni sam u sebi ni u očima sveta oko sebe. govoreći kratko i sažeto. koje kucnemo savijenim kažiprostom. praznina. šta je to? Veština zaodeti svoju misao. pa ipak — začudo! — kad god imaju potrebu da saopšte nešto drugim ljudima i da tako utiču na njih. služeći se dakle upravo onim sredstvima koja u sebi ne cene i ne shvataju. čine to ve-štim stilom i privlačnim slikama. kazujući samo najglavnije i najpreče. stojimo a ne znamo da li smo više zbunjeni našom potrebom da stalno sebi postavljamo to pitanje. ali zbunjuje čitaoca i kao korov potiskuje ono što nešto znači i vredi u tom tekstu. ujedno i glavna proba istine koju ta rečenica nosi. a ipak govorimo ili pišemo.Ima nekih unutarnjih trovanja koja potpuno parališu volju čoveka. posredno ili neposredno. ne treba da joj još i mi odmažemo. Stil? Svi oduvek mnogo govorimo o tome. to jest sam zvuk reci. da bi se pojavila i objavila ljudima. kad nemamo šta da kažemo. A kako sami to ne umeju da rade. sramote i bezgraničnog gnušanja nad samim sobom. a ja se i danas pitam: stil. snage i strpljenja. ne čitaju lepu književnost i preziru poeziju. Jer. Jedno od onih pitanja pred kojima stojimo bez odgovora i bez nade na odgovor. pa ima i danas.

opet s vremenom. tražeći spas. tvrdoj i uskoj pruzi vremena između moje predstave o katastrofi i katastrofe same. razgolitiU su čoveka i oborili mnoge njegove 287 286 . te-šio sebe i druge. varkina deca i majke novih varki. hraljrio. mnogo šta mi oprostili i čak ponešto i u zaslugu priznali. da sve bolje uviđam otkud dolaze. kao što se onaj koji beži. potresa. tako izdvojeni i u letu uhvaćeni. što ni moji najveći uzleti ni najdublji padovi uglavnom nemaju svedoka. igara i uživanja. * da zapamtimo je o njemu. AU prokleta potreba za brbljanjem. i recima se izražavam i izražavaću se dok sam živ. kad bi znali da sam godinama sve što sam radio. to se razume. beležio ih i pamtio. Hvatam te reci kao slučajno bačene i srećno nađene dragocenosti. plod slučaja i nereda. a ne sve pokvari naša . od žena iz naroda kad govore u jakom uzubu-đenju. kakva im je prolazna cena a kakva stvarna vrednost i trajanje. lepše da kažem nešto da kažemo. Covek sam. posle ostaje — zaborav. Tako. nisam brz na peru ni opširan u pisanju. ali bez iluzija o snazi i važnosti reci. povodom svojih briga ili šteta. i draža mi je od stvarnih doživljaja. nije postalo jasno šta su i kakve su: dim i ništa. i davao drugima kao darove. počeo da naslućujem istinu o recima. posluži kamenom na koji stane ili granom za koju se prihvati. zaklinjao se njima. * Ljudi bi me mnogo bolje razumeli. kao i sve ostalo oko mene. u svetlim trenucima. ali o njima se može znati samo ono što sam ja sam napisao. A onda sam polagano. Mi bismo možda mogli bolje dan predeo. To su izrazi koji se mogu čuti od ljudi i. nekad kraće. i više on govori. plovim neko vreme na svakoj od njih kao na slobodnom brzom oblaku. Bune. Oni se mogu samo naslućivati. O putovanju i putopisu. primao ih sa šlepom verom i iskrenim oduševljenjem. Ima u jeziku izraza koji sami po sebi. plene i nose moj sluh i moj duh.Mi ne pronalazimo istine nego ih se. kad bismo ga pustili da da mi njemu pričamo o sebi. Bilo je vreme kad sam verovao u reci (u vred-nost reci kao takve). samo prisećamo. i ne sluti da bi mogli da postoje. ratovi i velike društvene promene koje su ih pratile. ne zadržavajući se kod njih. najposle. U toku našeg života desilo se dosta toga što je ranije smatrano da je isključeno i nemogućno. još češće. i samo se služeći njima. ■ ■■ ' ■' Dobro je bar jedno. sve dok mi. obične varke. Bar nisam to dosad bio. i dajemo im »stilski izraz«. radosti iU ogorčenja. a ja. srećom. kako nastaju i nestaju i kako menjaju oblik i značenje. i otvaraju preda mnom neke nove i ne-pristupne vidike i daljine o kojima možda ni onaj što te reci izgovara ne zna ništa. A posle. i posma-tram nove i neviđene svetove oko sebe. Ta igra traje nekad duže. radio na crnoj.

a zatim da ga naša samodopadnost i naše samozadovoljstvo upregnu u službu svojih tiranskih ćudi i prohteva. koitus.tvrđave i svetinje u raznim zemljama i na raznim područjima. Kao primer teksta u kome uvek osetim nešto toplo i poznato. i koji je. Ne sećam se da sam ikad čuo glagol koji označava akt spaljivanja (cremare). jer je davno već prešla granicu zemlje sa štampom i naukom. a izražavaćemo se neposredno postupcima. (Tako smo bar mislili!) Druge smo dugom zloupotrebom izmenili i obesnažili. to je već bolest. Neke smo pokopali zauvek. Sada kad u Beogradu postoji krematorijum i počinje sve više da se upotrebljava. spaljen. uvek vreba na nas velika opasnost da naš stil postane svrha sam sebi. sa svim našim pomislima i namerama. Aforizam je tanak led na koji nas navodi naša želja da jeftino i brzo pokažemo šta znamo i šta sve možemo i umemo. kao udarcem. Kako ulaze u jezik strane reci. On je ogledalo u koje mi hvatamo ljude i svet oko sebe. Aforizam izgleda na prvi pogled lak i prijatan izraz kojim najbolje i sa najmanje napora možemo da pokažemo naše životno iskustvo. a pri tom ne primećujemo da se u njemu ogledamo i pokazujemo i mi sami. kome ne treba objašnjenja ni reci. za mene. neviđena i skrivena. kriminal. to je neprimetna I opasna zamka za svakog od nas. čujete sve češće da je neko kte-miran. eksces. ni u govoru ni u štampi. Naše namere i naši planovi ostajaće skriveni. i slično). Redovno je tako đa imamo određenu misao i da tražimo samo određene reci kojima bismo mogli 19 — Znakovi pored puta 289 . Zanimljivo je da niko ne kaže. o kojoj imamo obično najlepše mišljenje. I kako sada da uverimo druge i sebe u vrednost reci? A kako da živimo i radimo bez te vere? Kako da kažemo sami sebi da ono što smo doživeli nije bilo. A to. sav prožet poezijom: »-Dolor mio nel sentire a trada 288 notte seguente al giorno di qualque fešta il canto notturno de villani passegeri« (G. kao doživljeno. Ne ići do kraja (ni do dna) stilskih mogućnosti. dodirnuli im dno i sagledali granice. Kako se stvari u svetu razvijaju. Leopardi). i to bolest koju primetimo tek kad je uzela suviše maha. Nipošto! Ne biti suviše revnostan ni dosledan u tom radu na stilu. i našu pamet. jer ne može biti? Kako da zaboravimo ono što znamo? A možda će čovek i tu umeti da se »pomogne i snađe«. (Na primer: pro-stituisati se. Najviše i najteže stradale su reci. Izgleda da za izvesne radnje i postupke sa negativnim i teškim značenjem naši ljudi upotrebljavaju pre strane reći nego svoje. bolest i kraj umetnosti i umetničkog stvaranja. Ali tu se i najčešće i najviše varamo. kako u njemu hvataju korena i stiču pravo građanstva? U nas je postojala reč krematorijutn i pre nego što je takva ustanova uvedena i njena zgrada sagrađena. u nama. svršenim činom. i pre nego što je ijedan mrtvac bio spaljen. Oblik aforizma. jer treba znati da. jer neće više služiti saopštavanju naših misli i razmišljanja. koje nam uvek izgleda veliko i teško. možda će nam reci biti sve manje potrebne. abortirati.

Ko to može izdržati. koji bi najbolje služili tome izrazu. sa svojim ograničenim sposobnostima. Većina dobrih i dobrim duhom nadahnutih pri-povedaka nalazi se daleko od svih postavki i pretpostavki. jer to je i u prvom i u drugom slučaju naša istinska misao koja samo različitim putevima traži svoj pun izraz. kao što ponekad more na proizvoljnoj igri talasa donosi zapečaćenu flašu sa porukom potonulog broda i spašenih bro-dolomaca negde u daljini. mi volimo da prekidamo njegov govor i da sami počinjemo da pričamo. kao što je tačno i stvarno ono što nam donose. Na žalost! Jedna od njih je: potreba za govorom i pričanjem. nego samo nastojati da oboje bude što bliže istini i savršenstvu. sve do potpune iscrpenosti ili prevremenog sloma. u suvoću i jalovost. Sva je njegova muka i teškoća u tome što uspeh treba ponoviti. kao i mnogo toga što se zove igra i razonoda. i od života samog. Jer. da se u nama jave neke reci sa svojim ritmom i poretkom. A to znači po peti i deseti put ponavljati jednom već položeni ispit pred kritičarima i čitalačkom publikom. i dokle? A sve i kad bi mogao. Pri tom. * Nikad piscu mala doza naivnosti nije bila suvišna ni štetna. a tumačenjima i »shvatanjima« sve novih kritičara nema kraja. i opet ponoviti. da li je dostojno čoveka učestvovati u toj bezizglednoj i nemilosrdnoj utakmici? Ne. Nevolja i bruka! * Dobro pozorište. Ova dva načina na koja dolazimo do misli koju izražavamo u našem delu izgledaju prividno u pro-tivrečnosti među sobom. a ne »iznad«. biva sve slađi i miliji. Umesto da sakupljamo tuđa zrna. 290 «. tražimo poredak i ritam za te reći. i ponavljati ga tako — proklet da je! — neprestano. i knjiška celomudrenost često odvode na pogrešne puteve. Uistini nije tako.da je izrazimo i saopštimo drugima. * Umetnik koji »ima uspeha« nađe se u nemogućem položaju. nije. u nepravilnim razmacima i u izmenjenom obliku. kao ni bezbrojnim i ćudljivim zahtevima publike. A zatim. sve teze im se odupiremo. A to znači da sa što više reci sve manje kazujemo. pisac nije advokat ni inženjer. koje nose živu i jasnu našu misao. oba su ona i dobra i pravilna. »ozbiljnost«. Stoga o tome i ne treba mnogo misliti ni pitati se na koji smo način došli do svoje misli i njenog izraza. Ali se dešava i obrnuto. I još nam taj naš govor. i nama se tada čini da samo jedan od njih može biti pravi i »pravilan-«. Slušajući druge izgleda nam da svaka deseta reč koju čujemo ima veze sa nekim našim mislima i sećanjima. Ponavljam: mnoge su i velike opasnosti koje na nas vrebaju kad počnemo da starimo. Stoga. dok ga preteran oprez. a što je ozbiljnije i teže od takozvane životne stvarnosti. 291 19« . kako koja godina. a u najužoj vezi sa svim stvarnim i živim objektima svake teze i svake diskusije koja se javlja medu ljudima. mi rasipamo sopstvenu plevu. umetnik je sam. a neke od njih i ne primećujemo. izvan svih teza i diskusija. Kažem »izvan«. umesto da pažljivo slušamo svoga sabesednika i da nastojimo da njegovim recima nađemo dublji smisao i pravo značenje.

Posmatrao sam je dugo. ono što kazuje i označava: več-nost. ja se manje čudim onom nastranom vladaru na Istoku koji je došao na misao da 292 Veliki ljudi su đragocen probni kamen u našim opitima i nedoumicama. mnogostruka i ubojita sadržina. U isto vreme sve veća biva u meni bojazan od običnosti i jevtine lakoće u misli i u izrazu. odjednom isuče i razvije njena dotle skrivena.Reci često lete oko nas kao pleva oko seljaka na gumnu. a onda mi je odjednom sinulo: na sliku Fridriha Ničea. sad prime-ćujem da taj jaz u meni biva širi i dublji. i ne sluteći. i da zaista bude. jer neminovno gine i propada ako ostane u mestu. obavezali kad smo je u svojoj nesmotrenosti i sujeti izgovorili. * "■■ Kad čitam u knjigama i novinama šta sve ljudi pišu. kao i u svemu drugom. »pri reci«. jer je došlo vreme da ta reč postane. a možda i sve zajedno. a zahtevi rastu. * Oduvek je postojao u meni jaz između slike koja se rađa i razvija u mojoj mašti i izraza koji ona želi da nađe u mojim recima na hartiji. kao što se i dešava. prirodnim pojavama itd. lepota.) Ali. a ne obavezuje nas niukoliko i ne troši nimalo. kojom smo stalno okruženi i kojom volimo da lakomisleno obasipamo i sebe i druge. I tu. i kako pišu. Tada se ta naša sitna i slučajna reč ispreči pred nas. ljubav. Ali kad se desi.« Nedavno se preda mnom našla vema i dobro reprodukovana fotografija Petra Kočića. možda svako pojedinačno. postoji u svakom čoveku koji piše. kao iz višestepene rakete. * spali sve što je zapisano i napisano od ljudi o ljudima i njihovim mislima i doživljajima. pa bilo to samo i u snu. Ali. ili o javnim događajima. verovatno. veličina. * Iznad »Znakova pored puta« trebalo bi napisati: »Uđite i razgledajte! Slobodno! Ovde nema afori-zama. smrt. zanosne u svojoj igri koja godi našem oku i našem duhu i odgovara našoj potrebi za lepotom i promenom.. Ne bih umeo kazati šta je bilo to što je izazvalo u meni takvo se-ćanje. ali u prvi mah nisam mogao da se setim na čiji. a ne pomaže mu ništa da beži. iz nje se. Na koga. na koga to pod-seća— pitao sam se nekoliko puta. i čini mi se da se polako pretvara u neku bolnu i nezdravu stidljivost od svakog izražavanja uopšte. Razume se da se takav postupak ne može prihvatiti ni pravdati. Podsećala me je na nečiji lik koji sam takođe viđao na fotografiji. slabog i lakomislenog bića. (On. strašna i ogromna. i preteći neumoljivo traži od nas da izvršimo ono na šta smo se ludo. jedna jedina izdvoji i zaustavi — nastaje nešto o čemu ni sanjati nismo mogli dok smo je nesmotreno izgovarali. dešava se isto: snage opadaju. poraz. da se iz te vejavice reci. Tako nam bar izgleda.. Tako nas sudbina ponekad v>hvata za reč« i od čoveka. Kosa? Brkovi? Pogled? Držanje? Možda ni jedno od svega toga. često pitam: šta bi o ovome rekao Vuk. i još češće: šta bi293 . stvara junaka tragedije kome iz tog procepa izlaza nema. borba. lake. bezazlene. na primer. kao rojevi snežnih pahuljica oko mirnog putnika koji zna kuda ide. Ja se.

Ali vama nije. Zašto onda ne pitate one koji takođe misle i osećaju. a njihovi odgovori bi bili. čas o putevima u Bosni i Hercegovini. dobljaju s vremenom obeležje realnosti. govoreći nekad preterano lično i proizvoljno. zabeležio i ovo: »Ja'i mele bien de fictions ži des choses reelles. Teši me čak i naivana misao da su mudraci i dobri majstori. do toga stalo. Kad bi svi ti pitači bili sakupljeni na jedno me-sto. ako se njihov nosilac ne izleći od sujetnih i olakih očekivanja i naivnog verovanja da ima i da može biti nezarađenih priznanja i neplaćenih uspeha. Tešim se i sam. onako mlad. Možda je veličina i tragika pravog umetnika u tome što je spreman da učini (i otpri) sve upravo za takvu vrstu uspeha. mrkne mi polagano svet pred očima. da stane da ruši i pretura naše osnovne pojmove o »-stilu i jeziku«. čas o uhapšenim sovjetskim književnicima kojima ni imena dobro ne znam. u jednom licu. i to možda pravilnije i čistije nego ja. nego pre uzgred i površno. čas o sudbini filma. I to nema kraja. Pa ipak. kroz istoriju čovečan-stva. koje m preobražava. gvoreći o svom opisivanju američkog kontinenta. 295 ./ * Petar Kočić će ostati kao primer pisca koji je na najkraći. svakako. među kojima i meni? Ja sam napisao nekoliko knjiga i u njima rekao ponešto o životu i nekim njegovim pojavama. čas o ulozi cveta i cveća i životu i umetnosti.) * Sve slabije vidim. često pod kraj života gubili vid. kako mi izgleda. rekao bih ovo kao odgovor na sva njihova pitanja odjednom: »-Zašto se obraćate samo nekolicini ljudi. qui les metamor-phose. borben i nasrtljiv. jer uspeh je voće koje kasno sazreva. Očigledno. rekao sam nešto.-«* «PomeSao sam mnoge flkclie sa realnim stvarima. najjasniji i najbolji mogući način uspeo da saopšti ono što je imao da kaže ljudima svoga jezik-a. ja verujem. avec le temps. (Tako naša sujeta nalazi hrane i u našim sopstvenim nesrećama. čas o mom ličnom životu i mojim književnim planovima. Lekari nastoje da me ohrabre i umire. Sta bismo rekli i šta bismo — učinili? * Gotovo da ne postoji u svetu pitanje koje novinari ne postavljaju »istaknutim« književnicima. sve teže čitam i pišem. a nekad opet suviše uopšteno i celomudreno. i da nam otvara neke daleke i opasne vidike. un caractere de realite. a flkclje. bliže životu i istini. et malheureusement les fictions prennent. avaj. (Jednoj glumici. Cas me pitaju šta mislim o Vijetnamu i američkom bombardovanju te zemlje. zlu sreću da se računam među takve pisce. čim mogu i kako mogu. čas o planiranju porodice i ograničenju rađanja dece.-« 294 Treba se miriti čak i sa tim da pravi 1 najveći aplauzi najboljih gledalaca dolaze onda kad ih više ne možete čuti. a ne pišu i nisu nikad u životu ništa šampali ni objavili. * Satobrijan je.smo rekli mi današnji ljudi da među nama odjednom iskrsne neki novi Vuk. Dopuštam da to nisam uvek rekao jasno ni određeno. I najveći i najlepši darovi koje umetnik nosi u sebi neće se moći potpuno razviti i biće uvek ugroženi. I ja imam. Oni bi vam svakako lakše mogli nešto kazati o tim pitanjima. zanimljiviji za vas i vaše čitaoce i slušaoce i. samouk. na nesreću. čas o rasizmu u Južnoj Africi.

Jezik kojim Vi pišete zanimljiv je. O tome kako se jezik kroz decenije i stoleća uobličavao. siromah. da bi pojačao zalet i odskok. zbunjen i izgubljen. istežu i vežbaju svoje dete već od malena za opasne igre na trapezu. sama iz sebe nikla. a naše novine prevode to i donose među uspelim aforizmima. Kao što roditelji. Tu je često govor o naučnicima ili umetnicima koji su živeli neshvaćeni i umrli nepriznati. i ovde varao. i to na svoju štetu. Ja stojim pred tom pustinjom. i drugo. otpor. Negđe na početku stvaralačkih poleta nalaze se nonkonfromizam. na hartiji. lepoti i savršenstvu. Autori tih čitulja govore tronuto i sentimentalno. koji sam čitao ovih dana. u daljem toku skoka. Međutim.-« Tako taj čovek prevodi bukvalno i nespretno nemačku reč Wiesheitszahn ili italijansku dente del giudizio. ko je video kako ste ga strogim i nemilosrdnim vežbama podvrgavali. jasna i neizmenljiva. tri ostale manđibule imaju zube mudrosti. ne vuče tu dasku za sobom. »Bez neposlušnosti nema stvaralačke aktivnosti«. u članku se nalazi i ovaj stav: »Dalje je značajno da manđibule cijelih kostura u blokovima 56. kao toliko puta u životu. Članak govori o grobovima iz neolita koji su otkopani u Dalmaciji. kao da nije nikad čuo. svoju tragikomičnu biografiju pred današnjim slušaocima radija. ali posle. i da i ovde ne uzima »fikcije« za »realnosti« i obrnuto. skakač se posluži tom daskom na početku skoka. svoj tragični stvarni život u prošlosti. Kao da nikad niko pre mene nije pisao ovim jezikom. kao pronicljivi kritičari prošlosti i hrabri osvetnici »stvaraoca« o kome je toga dana reč. dok mu na raspolaganju stoji lepa naša reč umnjak. U jednoj našoj antologiji lirike nalazi se pesma nepoznatog kaluđera iz XVIII veka u kojoj se žali na svoju asketsku sudbinu koja ga lišava svih život297 29S . Prva rečenica je tu. iiii Još o jeziku. za koju on. da biste načinili od njega ovo što je. i sad ja treba da pokažem šta umera i mogu. neposlušnost.) Neprijatan (i pomalo tužan) primer kako naši ljudi malo i površno poznaju svoj jezik pruža članak jednog zagrebačkog arheologa. cirkuski gimnastičari. Slušam ponekad na radiju redovnu emisiju »Stvaraoci i dela«. Pravo čudo od deteta! Samo. preobražavao i razvijao na putu ka sve većoj jasnosti. kao usvojeno dete. Tako ti nesrećni stvaraoci iz prošlosti imaju dve nesreće: prvo. piše jedan mlad francuski književnik. shvatio je odmah da dete nije vaše rođeno. Ali tu gde treba da dođe druga — beli se praznina. i Vi ste svoj jezik. 64 i 72 nisu imale donje zube mudrosti. ali obično s visoka. Samo. neobičan i sposoban za podvige i akrobacije. izvežbali i pripremili za smela nastupanja i bleštave parade. kao što se na početku lakoatletičarskog skoka nalazi odskočna daska. Tačno.(Pitam se da li se vicomte nije.

Otprilike ovako: dok živim i pišem.nih radosti i zadovoljstava. Posle toga ja čitam i razmišljam. a ponekad i drugom. Na primer ovaj: t Jarka sunca zlatni krug. Zašto bi u naše vreme bilo drukčije? Ovaj svet je. 298 . kad god taj stih pročitam. koji je kao neki zao Duh. što osvetljava put pred njim. za mene prestaje vreme pisanja. meni se učini da vidim.: I danas. što znači i svoj 299 Ja sam strastven čitalac starih hronika i biografija. Zanimljivije bi bilo potražiti odgovor na pitanje: zašto i kako postoje? O tome ovaj pisac ne govori. Pojedini od tih stihova zatreperi uporedo sa zavesom. ili da napiše. ili bar da kaže nešto dobro i potvrdno. Duh će meni služiti svim svojim snagama i sredstvima. ni prvog dana kad je prohodao. Sutradan. jer ceo svet je za mene tada kao predeo iz kojeg sam otputovao. sa buđenjem. da u ljudskim beskrajnim protivrečnostima i sporovima bude na strani koju smatra boljom. on je opet preda mnom i ja mogu opet da pišem. koji svojim sjajem nagoveštava kako će nekad u budućnosti naši pesnici tim istim jezikom moći i umeti da pišu. rima razroka. Ali i u toj i takvoj pesmi blesne ponegde jedan stih. čist kao kap rose na suncu. Lelujavo poslepodne. na primer. mogao je da ne uradi neko zlo. nije pravilno radio. Pa dobro. kako mlado stvorenje živo i radosno poskakuje niz nevidljive stepenice sačinjene od same svetlosti. i to ne samo u mraku nego i pri jačoj svetlosti lampe — ja ne vidim likove ni činjenice. Da.. i ne samo vidim nego i čujem. ako nije mogao ni toliko. malo muzike koja ih prati kao nemirna senka tanke zavese na vetru. U toj pesmi jezik je siromašan. da prećuti zlu reč. moglo bi se. otkad se pamti. A zašto? Ako ćemo već ispredati bajke i legende. desi se samo da se setim neke pojedinosti. Cim sunce zađe. a verujem da takvih ima i među vama. čitav jedan svet u koji verujemo tvrđe i bolje nego u svoje sopstveno postojanje. ponešto i zabeležim.) A u najgorem slučaju. E pa dobro. stih rogobatan. nešto što njemu. Mnogo stihova. pomaže da se nađe i snađe. (I on je govorio i za sve one koji nisu umeli ili. mi bar znamo da se svi ljudi u svima vremenima i prilikama. # Mislim da se ne varam kad kažem da je 99% svega što sam napisao napisano danju. sklopio faustovski pakt. a kad dostignem vrhunac savršenstva. nisu stigli da se izraze. To vidimo svi. bar ovakav kakvog ga mi vidimo. Toliku snagu i uverljivost može da ima jedan jedini mali stih od svega pet reci koje se mogu izgovoriti u jednom dahu. žale da je život neizdržljivo težak i da mu ne vide smisla ni izlaza. Posle sunčeva zalaska. pričati kako sam ja sa tim duhom našeg jezika. ali nikad mi se ne desi da sednem za sto i da pišem. oboreni od života-krvnika. evo. čovek je našao mogućnosti da uradi. Neko je negde napisao da sam ja potpuno ovladao duhom našeg jezika i da je taj jezik u mojim rukama »postao poslušno sredstvo«. pa ma samo tri koraka unapred. neka je tako! Ali u isto vreme. veliki časovnik koji nikad. uvek i u najtežim prilikama. mnoge stvari su postale i postoje. i otkrije odjednom čudesni predeo le-pote.

onda treba ići do kraja: jedna legenda više. ne vidim šta će mu ta moja duša i šta bi mogao da radi sa njom. ni mom položaju u životu.kraj — ja ću njemu predati svoju dušu. U toku našeg ličnog života otkrivaju nam se povremeno pojedini Geteovi tekstovi kao odmor. šta ako u njoj ima nešto od istine koju ja ne uspevam da sagledam. i ne mogu biti. mučeničku i samoubilačku istinoljubivost. okrepa i svečanost duha. TolstOJ. najzad. Pre ili posle. N. jedna istina manje. potpuno ili delimično.) » Primetio sam odavno da ljudi koji ne umeju da pričaju nisu sposobni ni da slušaju tuđe pričanje. * Da je umetnost »rad koji dušu ponižava-« (L. Covek se ne mora uvek složiti sa onim što Geta kaže. Tako imaju u isto vreme dva nedostatka i na dvostrukoj su šteti. u trenucima zastoja i slabosti setim ove Tolstojeve misli. Poznavajući njegovu veliku. Čudno je samo da se ponekad. jer ne odgovaraju mom poreklu ni vremenu. pitam se tada: otkud mu ova misao? Na koju se visinu morao popeti ili do koje dubine spustiti da je mogao da je sagleda? I. koji je obnevideo stvarajući ga i koji ga se plaši i gnuša sad pošto ga je stvorio. jer ga ne razumem. na jedan ili na drugi način. pa i nauke. Tome treba dodati da ti ljudi nisu svesni tih svojih nedostataka i smatraju ih svojim preimućstvima nad drugim ljudima. najjasnijem i najčovečnijem načinu na koji on kazuje to što misli i oseća. on gubi svoj put i svoje mesto u svetu. (A pravo govoreći. i to nije ništa čudno. njegova je sudbina nezavidna. Njegov način kazivanja je takav da nas pod-stiče na razmišljanje i pomaže u tome. I čini to pošteno i nesebično čak i onda kad nas naše razmišljanje vodi do zaključaka koji su u protivnosti sa onima do kojih je on došao. ali ćelo to varljivo i opojno bogatstvo i prostranstvo mnogo jasnije vide njegovi čitaoci nego on sam. na hartiji pred njim 301 . ili bar jednog njegovog dela. ali bez toga niti bi oni mogli da sagledaju ono što su videli. Istina je da mu čudna i opasna igra kojoj se predao daje i čudesne naknade i zadovoljstva. * Dok pisac ne uspe da ugasi svoj život i dok ne "Uspe da postavi između sebe i poznatog sveta neprozirnu i neprodornu zavesu. ali ne mogu da se ne divim najlepšem. možda i bezdušni i svirepi. To škodi ne samo ljudima iz njihove okoline nego i njima samima.. « Oni koji rade i stvaraju na područjima umet-nosti. Ali kad se već izmišlja i laže. Mnoga njegova mišljenja i shvatanja zaista nisu i moja. Geteovo književno delo je zaista jedno od stalnih i trajnih dobara čovečanstva. Na četiri zida njegove sobe ona mu stvara nebesa sa oblacima i vedrinama i zemlju sa morima i vidicima. 3-:i 300 Ako se čovek potpuno preda pisanju priča. da čini sa njom šta hoće. Ne slažem se sa njim. mogu i moraju ponekad da izgledaju samoživi. ni da viđeno izraze i prikažu kako treba.

Tako sam stalno neveran. ali da bi se slika izazvala potreban je potpun mrak. snage. ali živi za druge. jer posredno kažemo da želimo da bude drugačija i podstičemo u ljudima misao da bi je trebalo menjati. nije tako laka ni tako mehanički jednostavna kao gašenje i paljenje električne svetlosti u dve odvojene prostorije. otprilike onako kao kad čovek ugasi svetlost u jednoj sobi da bi je zapalio u drugoj. i drugih jezika osim onog na kojem vi pišete. ni travka ni čovek. ja se vraćam živim ljudima. sama činjenica. čoveka koji. 303 . u piščevom slučaju. istinita. čas jednima čas drugima.neće dobiti oblik ni život nijedna stvar. mi smo u najužoj vezi sa njom i zauzimamo stav prema njoj. i prvo što vidim to nije činjenica koju posmatram. naprotiv. da bi mogli da se rode i stupe u život novi ljudi. 302 Kad sednem da pišem. Svakako. treba više nego drugi ljudi. »gola kao od majke rođena«. Pišući. ili još bolje: treba da zaboravite da ima drugih tema osim one koju vi obrađujete. ali da vam je u isto vreme blizak ceo svet i da su vam svi živi ljudi kao rod rođeni. ma kojim jezikom on govorio. Naravno da to nije slučaj sa svakim zapažanjem. kao plod iz svoje opne. ja sve oko sebe gledam kao kroz neki veo. vi treba trenutno da zaboravite na sve koji su vam bliski i dragi i sa čijim životima ste tako čvrsto povezani. Tako je to što zovemo pisanje. ta onda živi trajno u pesmi ili priči. Samo što ta operacija. veo od misli. to je uvek žrtva za onoga u čijoj se svesti ta nejasna i složena operacija toliko ponavlja dok ne postane osnov njegovog svakidašnjeg rada i ne napravi od njega. A sutra se ta igra ponavlja. I. I tek kad uspem da tim novim ljudima dam nešto malo sadržine i oblika. ali ona koja dospe dotle. onima iz svoga života. prikazivanje života. Naprotiv! U stvari. Tek docnije se iz te misli izljušti. u stvari jedno gašenje toga života. svi koji su mi bliski i poznati umru za mene. napora i veličine. * Dok pišete svoju priču ne treba da mislite ni na šta drugo. Greše oni koji misle da svaki pisac brzo i lako zapaža sve oko sebe. oni koji se pomaljaju na mojoj hartiji. * Pisanje ima neke sličnosti sa izazivanjem slike na fotografskoj ploči. a pisati treba tako kao da verujete da biste svakom čoveku. ali ne i njegovo ubijanje. mnoga od njih ostanu zapretena i pokopana zauvek u tamnom spletu misli koje nikad ne dozrevaju i ne dospevaju do punog izraza. to nije moj slučaj. nego moja misao o njoj. u stvari. mogli objasniti ono što hoćete da kažete. Ona postaje činjenica-tip. koju usvajaju i u koju veruju hiljade čitalaca. U stvari. Kad slikamo crnim bojama svoje nezadovoljstvo životom. Tu treba dara. njegovo prenošenje sa jednog plana na drugi. mi ne poričemo stvarnost. kroz naraštaje. Snima se na suncu. i samo pomoću sunčeve svetlosti. stvarna i jasna do u najsitnije pojedinosti koje ni najoštriji »praktični-« posmatrač ne bi uspeo da primeti. par une deformation professionelle. da bi živeo.

iza vatrometa. kad su dve trećine mesta dešifrovane. ali nikad se to. na kraju. Pisac otkriva pojedina me-sta. Umetniku je potrebno naše poverenje. kao što pčela gine sa svojim prvim i jedinim ubodom. zakida i krade nešto od života i za duže ili kraće vreme izgleda kao njegov dužnik. čas »quest'ermo coUe. O tome se govori i piše. Njemu nijedna stvar na svetu ne znači mnogo. ali se stalno vraća na njih. plaćanja i bilansiranja naročite vrste zamršeniji je od svakog drugog računa i knjigovodstva. rad na njoj ima neke sličnosti sa »ukrštenim recima«. Ali svojim delom. ako mu pođe za rukom da ga ostvari.* -i * Ne znam šta bih dao da se nisam nikad ispeo na tu osvetljenu pozornicu. i to neočekivano kao što čovek nađe u travi izgubljenu dragocenost čiji je gubitak već bio prežalio. a posle se zamislim i uplašim i. Tu sam nalazio i ja svoj brežuljak. dovoljno ne zna i ne uviđa. ako se o njoj ne može nešto kazati. privremeno i prividno. došao sam na ovu misao: pripovetka leži u meni gotova i ćela. i znati ga dobro i pametno raditi-K. rad postaje sve lakši. nejasna mesta se otkrivaju sama. gde se to najmanje moglo očekivati. Tako dođemo do trenutka kad se ćela priča sklopi i dobije svoj pun smisao. ali neodgonetnuta. 1 to kazati drukčije i »lepše« nego što je to Ikad ranije rečeno. I to kazati drukčije i neobičnije nego što je to ikad iko ranije rekao.. 304 20 — Znakovi pored puta 305 . Cas je to bio davno sanjani »mirni i rosni brežuljak« koji Koran obećava svojim vernicima. da bi je mogao ponovo tražiti. inače.* iz Leopardijevih snova i stihova. kako je spor i dugotrajan umetnikov rad. preskače ona koja ne može odmah da pogodi i ostavlja ih za docniji. Na ovoj našoj zemlji to je uvek bivalo negde u daljini i divljini pustih i zabačenih krajeva. čini mi se. negde u travi. on to vraća životu. ja se naj-pre obrađujem sujetnom radošću. ako on o njoj ne može odmah nešto kazati. ne znači ništa. I u onom što sam čitao i. i to sa obilnim kamatama. A ceo proces toga kreditiranja.) Kad čitam one koji na osnovu mojih tekstova pišu o meni kao o mudracu i moralisti. ne znači ništa. (Za sve vrste junaštva i podviga duha. a koju će opet izgubiti. postidim pred sobom. ja sam uvek nailazio na ideju o bregu snova na kom nalazimo ostvarenja svojih najlepših zamisli. . Cesto se govori o tom koliko je složen.* Ponekad mi se čini da bi takav čovek trebalo da nestane u svom velikom podvigu. u svojim maštanjima. ili da me sad neki milo' Varijanta {Sveske — Crna registar-beležnlca): Njemu nijedna svtar na svetu ne znači mnogo. Taj rad je takav da redovno izgleda da umetnik na neki način i u izvesnoj meri. Tada vidim koliko je bio u pravu Vuk kad je pisao «-da je to sasvim različito: znati o nekom poslu lijepo govoriti. često naša pomoć wna poček«. Radeći na jednoj maloj pripoveci. srećniji trenutak. Najposle. a ne da ostane posle u životu kao ispaljena raketa.

zatim: pisane..>iraju svi gubimo. vidim da se priroda toga mog bavljenja recima s vremenom menja. u Rimu. bar ako je suditi po ovim mojim zabeleškama u kojima je često reč o recima. ako bolje sagledam. i izvođenja »zanimljivih zaključaka«. Ali to su retki i uzvišeni trenuci. nastojeći da oštrinom i novinom izraza privuku pažnju čitalaca i slušalaca. Iz biblioteke svi mogu da pozajmljuju. i zato bi trebalo svi da joj i prilažu. Dakle. Naravno da to nisam nikad ostvario i da je i ta knjiga ostala u svetu »snova i pomisli«. Svaka javna biblioteka je riznica našeg zajedničkog dobra koje se zove: knjiga.=' . na radiju i televiziji ima ideja. oni ne žele da pouče i presvete. oni ne izdižu i ne osvetljavaju teme i ličnosti o kojima govore. Nekad sam pomišljao da bih mogao izdati naročitu knjigu pod naslovom »Snovi i pomisli«. U većini članaka. Ali. A danas se naj'' 'še bavim recima koje nisu otišle dalje od mojib. teza. ni štampanp . Razlog je prost: krenuli ste pogrešnim putem koji ne vodi nikud i ničem. odmah i naslov. 20» 307 . i to bez knjige. U toj knjizi bio bi objavljen bar deo onog sveta koji živi u nama. nećete saznati ništa korisno ni pametno. ali koje neće v-i^-:^'-:iiti ni izgovorene ni napisane. nego ih bacaju sebi pod noge i prave od njih pijedestal svojoj ličnosti. Među Geteovim zabeleškama iz godine 1787. pa se samo pitam zašto je medu onih deset sivih tomova mojih Sabranih dela — nema. koga je sreća uzela pod svoje. našao sam ovu rečenicu: »Da li bi se moglo naći sredstvo da se sa belog kararskog mramora odstrane sive pege?« Zastao sam i zamislio se nad ovom istrgnutom rečenicom i učinilo mi se da u njoj vidim tajnu izuzetne i izuzetno srećne prirode ovog velikog čoveka. .::^!misli i razmišljanja i koje obasjavaju ili zarn>:>:-?$i. štampane reci. napustite tu lektiru.. * o svemu.-ii"jih je valjda i sačinjeno ćutanje u kome . Većina tih pisaca i govornika biraju krupne teme i daju oštre sudove 306 Oduvek sam se mnogo bavio recima. Iz tog čeprkanja po biografiji.>:y-. a koji nikad ne iznosimo u našim knjigama ni u našim razgovorima sa bližnjima. u dobrim i visokim trenucima. Ali ponekad. mišljenja i sudova. dok iz nje ne bi smeo nikad niko ništa uzeti ni otuđiti. za vreme karnevala. ali vrlo malo činjenica i podataka. Prvo su moju pažnju i moje intereso-vanje privlačile reci koje sam ja sam izgovorio ili koje sam čuo od drugih. napisa i govora. iz kritičarevih »poređenja« autorovog života i autorovog dela. kad se ono što je bilo počne nerazdvojno da naeša sa onim što je možda moglo i trebalo da bude. čini mi se kao da sam i tu knjigu stvarno napisao i objavio. moju javu ili moje snove. nego da ubede ili razuvere. Cim vidite da se neki kritičar ili istoričar književnosti kreće više oko biografije pisca nego oko njegovog dela. u štampi.srdan oblak zakloni i sakrije od očiju koje me gledaju.

svakom od njih izgleda kao da nigde nisu bile ni mogle biti tako opravdane. ćutke i neprimetno napredovati. Ona se sastoji u tome da se između umetnika i stvarnog života.) Kod pesnika i književnika. I sve ovo nije neka romantičarska jadikovka. on ostvaruje svoj prozni izraz u kome nema praznine ni reči-ćoraka. želje. slušaju. ili: »Aforizam. — U stvari to ne postoji. ali kad god ih ljudi čitaju. služe kao korisna i neophodna »ambalaža« za reci bogate smislom. onog koji smatramo i nazivamo stvarnim. dok se od njih ne stvori neprelazan i neprobojan zid. to može da postoji. iluzije. nasilje. glad i oskudicu. postoje mnoge istorije.« U književnosti svih zemalja. nego živa i sušta istina. bogatog iskustva i budne pažnje. kroz vekove. priče i pesme u kojima se ljudi žale na robovanje. uspesi i neuspesi. siromaštvo. Uostalom. Ali. na primer v^Aforizam — kratak spoj«. Na žalost. kao u želji za kompenzacijom. ga je priroda njegovog rada odvojila potpuno i zauvek. ili razmišljaju o njima. Negde pored toga zida presvisne i umre »istaknuti umetnik« zbog gubitka dodira sa tom stvarnošću koja mu je tu. na dohvat ruke. Svuda takvih priča i pesama ima. usmenoj ili pismenoj. stvarne. Volim da čitam aforizme. ali od koje 308 Razgovor sa jednim pokojnikom. a stilske opširnosti. a valjda i kod umet-nika uopšte. Sve drugo znači: sam sebi plesti zamku. postoji često teška i kobna profesionalna deformacija. na svima jezicima sveta. 309 . pravdi. Kad bi živi manje govorili. jer s pokojnikom se ne može razgovarati. na kraju. slažu s vremenom napori. zar se piše samo o onom što postoji. čovek mašta o miru. ne bi naš život bio ovo što je. a pokojnici bar nešto mogli da kažu. slobodi. nego jedna srećna večnost. Uz pomoć jake koncentracije. To je istina. i u pravi čas se zaustaviti. to jest: nesmotren pokret — zaslepljujući blesak — večita tama. nesporazumi i bojazni. isto kao da kažete kratak spoj. a ima i takvih u kojima. spremati svoj sopstveni pad. (Čitajući To-masa Mana. malo bi se pisalo. ali mi se nekoliko puta desilo da na ivicama takvih tekstova zapišem nešto kao aforizam. pokojnici ne govore. ni tako ubed-Ijivo izražene kao u zemlji u kojoj se on rodio i na jeziku kojim on govori i piše. Kad bi tako bilo. ako ne drukčije a ono kao književna fikcija. ukoliko ih ima. Samo živi to čine i u većini slučajeva samo to čine. ili »Pisac aforizama — potencijalni palikuća«. redu i izobilju.Ovih dana sam mnogo Čitao i mnogo razgovarao sa ljudima — više nego što je zdravo i dobro za mene — a nauk koji se može izvući iz svega toga uvek je isti: Iznutra treba rasti.

Linija španske civilizacije ukazuje se putniku izlomljena grubo i tužno. golim. opkoljeni uvek nekom jalijom. tako da se može reći da ona stvarno i ne postoji. Lepota — to je varka i zamka na čovekovom putu. teško se i nesigurno prati dok traje. Kad ga želimo ili žalimo. ja ne mogu da se setim ni jednog spomenika španske civilizacije koji nije ili nedovršen ili počeo da se ruši. pra-šnim ili zakrčenim prostorom koji je sam po sebi negacija onoga što treba da predstavlja ta zgrada ili taj spomenik. . Sve je u španskoj civilizaciji isprekidano. ali privid koji uništava i briše sve. . pečeni suncem i bijeni ve-trom. Ovu je zemlju otrovao Istok svojim kultom sile i gospodovanja i zarazila Afrika svojim beznade-žnim nihilizmom sladostrašća. Dok ga živimo i uživamo. ispod prastare. ne vidimo ga. Svaka crkva. na tlu pustinje koju je sam stvorio. a živimo zbog nje i ginemo za njom. jedno od neobjašnjivih prokletstava njegovog postojanja. »-Nema je«. Između njenog postanka i nestanka i nema ničeg. SU 310 . krvi i lenjosti. krive i natrule smokve. a svoje dvorce-pri viđen ja zida na ničem i od ničega. a uzalud se žali i doziva kad nestane. ali sve je u njoj govorilo o ljubavi prema životu. A kad si rekao da je nema. Jer u svome savršenstvu. Ne vidi se gde niče ni kako nastaje. kažeš. Ali uzalud utrošena. Bila je pusta i zapuštena. Tako je sve što nazivamo lepotom samo privid. i kvare sliku. osamljeno i nepovezano. to je ujedno i najviše i sve što se o njoj može reći. Vrtoglava virtuoznost španskih mislilaca sva je utrošena na to da se veštački povezu ti krnji i tužni ulomci koji su trebalo i jedino mogli da budu ispunjeni stolećima rada i odricanja. ali ni tada ne možemo posve verno i čisto da ga opišemo. o divnom smislu za viši. kao neki nezarastao pupak na koji ga je hranila i pre vremena napustila majka Civilizacija. »-nema smisla ni svrhe«. ta retorika otvara samo nove pustoši i goleti. kao da si rekao: »nema ničeg-«. U Egiptu sam video staru gospodsku kuću. ili još tačnije. jer se u naše delo stalno uvlače naša želja ili naše žaljenje. beži ispod našeg pera. Ma koliko da nastojim. palata ili muzej ima neko ran javo mesto. Takav je život. Najlepši spomenici i građevine stoje izdvojeni. Ne znamo je i nemamo. »nema kraja«. Ijud-skiji red onih koji su ovo podigli i ovde nekad ži-veli. a isto je kao da si rekao »nema spasa ni izlaza«. Neka snažna a skromna velelepnost! — U jednom malom dvorištu. i posle nje. I ako je slobodno suditi po ovom što se vidi. pa i to si rekao samo zato da bi mogao da govoriš o njoj. pa i najviše i najsnažnije stvarnosti.Uz jednu muziku. u toj civlizaciji su praznina i negacija jači od dela i stvaranja. mi ga vidimo jasno. još je stajao oluk od mermera kojim je nekad proticala voda — dragocena tečnost! — na-menjena pticama iz okolnih bašta.

da li moje zabeleške u ovoj »zelenoj-« knjizi. Oni koji nisu takvi. ličnih zapisa i uspomena iz raznih vremena i naroda. što se privida ju pijanim seljacima ili malokrvnim babama. Nisu aveti vukodlaci. od kojeg 312 . i u drugim. da su. kad ih zahvati zavitlani i poludeli točak niše fantazije i načini od njih tajne i čudovišta koja nam razaraju san. duboku i gotovo su-jevernu odvratnost prema tom poslu. Samo je kod jednih to mišljenje izraženo otvoreno. čo-vek tada želi samo još smrt. da je sve jednom zauvek na-^ zvano jednim imenom. kao neizvestan ali jedini izlaz. podsečenih kolena. Strahom ga je ispunjavala pomisao da bi njegov život mogao ne biti i drugo nego što jeste. ti ne pišu dnevnike i ne objavljuju memoare. Svaki pokušaj da zauvek utvrdi i neopozivo zabeleži neki doživljaj izgledao mu je kao osiromašenje sopstvenog života. nisu nesvesno pisane u istom duhu i sa istim ciljem. na raskrsnicama i pored grobalja. On je osećao naročitu. u stvari.Ja sam strastven i pažljiv čitalac dnevnika. plemenitiji ili pametniji od svoje okoline. truju misli i kidaju dah. koja je i dugovečna i korisna i lepa. Plitki pseudorenesansni balkoni na kojima raste malokrvni asparagus. vilenjaci ni bele utvare. ili je maskirano načelnim razlozima. Jedna velika građevina. pričinjava mi stvaran bol. Pitam se samo. i da su uvek bili bolji. a kod drugih prećutno. se krv ledi i pogled koči munjevito i trenutno. Pročitao sam ih možda na stotine. da su sva vrata zatvorena. dok ovo pišem. Uvek sam sa bolom i nelagodnošću stajao pre^ zgradama podizanim u vreme kad ljudi nisu jof poznavali luka ni svoda u građevinarstvu. uvek je po svom postanku i svojoj sudbini. Jednom fantastičnom permutacijom poznatih i do maločas bliskih lica i odnosa stvara se užasan mozaik. Uski i mračni »haustori« koji vas dočekuju zadahom memle i mirisima tanke kuhinje i pomija. iako mi je to zazorno i neprijatno. noću. Ni kao mlađ čovek. nego aveti su živi ljudi pored kojih vek provodimo. kao da je nešto moje izgubljeno ili oteto. Njihovi pisci redovno smatraju da su uvek u pravu. ali na kojima nikad niko ne sedi. Ne sećam se izuzetka u tom pogledu. Ne. Žena koja prođe brzo i nepovratno pored miene i svojim licem privuče moju pažnju. da bih video kako se beznadno i zauvek gubi u uličnoj gužvi. samo da me nije stid. Pilastri sa betonskim divovima koji se lažno i izveštačeno savijaju i grče pod teretom balkona koje samo prividno nose. Moram da se okrenem za njom. smućene misli. To je razumljivo. Arhitektura toga austrijskog Sarajeva iz koje bije žalost i praznina. jedna složena i tajna drama U: kojoj se u nerazmrsivom klupku ukrštavaju ljudske 313 Ja sam tako željan ljudi i toliko žedan pokreta i oblika da bih satima stajao na ulici i zagledao prolaznicima u lice i odelo. Opuštenih ruku. » On nije nikad vodio dnevnik. i plaše ih mrtvačkim likom i fosfornim očima.

zemlja. Jer nema slučajnih građevina. ili ovako prolaziti pored nje a znati da mu je nepri-stupna zauvek i da mu ostaje jedino njena najtamnija strana: želja koja boli. bitno i večno u njegovim težnjama i ostvareniima. bilo je i ostalo osnov moga duhovnog bića. izdvojenih iz ljudskog društva i njegovog razvitka. preko podviga svojih pojedinaca stvara građevine na sliku i priliku svojih najdubljih. nego ima duboke biološke veze sa narodom koji se njome služi. Zbog toga. jer iz svake crte i svakog retka zjapi njihovo neplodno. utka se. i stalno uzimaju svoj nevidljivi i gorki arač. Slučaj postoji. 315 Homo balcanicus. Takva građevina ne menja samo izgled i značaj kraja u kome se nalazi. bez obzira na prolazna raspoloženja i trenutna mišljenja koja sam mogao da imam i uspeo da izrazim. isto kao što ni njen postanak na tom mestu nije samo igra slučaja ni isključiv sticaj materijalnih potreba i okolnosti. Ali ti ljudi nisu sposobni ni za to. Posmatram ljude koji počinju svoj put u nauci. Mašta ne poznaje drugih zakona osim svojih. s vremenom. Narod. ali osobenu i neprolaznu. u toku stoleća. sirote lepote. ali samo kao beznačajna igra u granicama velikih zakonitosti. a te građevine polagano i stalno utiču na karakter i navike naroda. čovek se često pita da li je bolje biti mrtav i ne znati za nju. postoji prisna i nevidljiva veza. nad kojom uvek ćutke stoje strah i nužda. u poeziji ili u filmu. slično kao vazduh. to ne može da se održi kao umetnost ili nauka. i prolazno na čoveku. ona utiče na razvitak naraštaja. veštinom i znanjem stvore. Živeći pored tolike lepote u svetu a znajući dobro da nam je uskraćena zauvek. Ni u kom slučaju postojanje takve građevine ne može da ostane bez uticaja na čoveka i društvo. što god svojim darom. Između građevine i ljudskog naselja u kome se ona nalazi. kao što nema proizvoljnih linija ni bezrazložnih oblika u arhitekturi. i kod većine zapažam isto prokletstvo. zbog kratkoće i nemoći ljudskog veka. ne priznaje druge svrhe osim svoje sopstvene igre. a zatim svim ostalim na svetu. a ta zakonitost onoga što je osnovno. i čovekov san o lepoti. 314 . u život i ostavi u njemu svoju crtu i svoju boju. a trajnije je i jače od njega. Jer. u prvom redu. manje ili više vidnu i jaku. često nesvesnih težnja i osobina. neophodno je za trenutak ne samo potisnuti u pozadinu nego i sam zaboraviti svoju ličnost i svoje Učne interese. zbog lepote u njemu. (Zabeleška Iz vremena kada je pisana »Na Drini ćuprija*!. Bolno.mnogostruke želje i potrebe. gotovo smrtonosno osećanje zanosa zbog veličine sveta. manje značajno. nepredvidljiva igra događaja. Nezadovoljstvo samim sobom. jedna složena i nejasna ali stalna raz-mena međusobnih uticaja. To je samo trenutno i prolazno. gladno i nezajažljivo ja.) * Za svako i najmanje ostvarenje u umetnosti ili nauci potreban je jedan minimum samoodricanja. jedan akt volje pri kojem samo prividno gubimo. golo. Ta igra slučaja je izraz samo onoga što je slabo. sve što je u našem životu od dubljeg značaja igra izvesnu ulogu. piće i hrana.

a mrtvi ćute. A te šale su tako bliske nimalo šaljivoj istini da ih je teško ra-spoznati i prihvatiti kao šale. ni svog pravog odnosa prema ljudima. Tako je on. Mašta nema pamćenja ni mere. Treba biti živ i zdrav da bi se u pisanju moglo biti tužan i očajan. U njima ima dosta proste igre reci u kojoj nema ni tačnosti ni značenja. Pesničke slike i poređenja slični su zemlji bogatoj rudnim blagom. Čudnovata i naročita vrsta humora koju često susrećete kod ljudi u Bosni i Hercegovini. ne priznaje gospodara. u uzbuđenju ili u mraku zapisao pre nekog vremena.ne zna za doslednost ni odgovornost. » 1 951. Ali zar je to jedina i poslednja protivrečnost i nepomirljivost u čovekovom životu?* Poređenje treba da je oštro kao sečivo brijača. ne može se zadovoljiti ni smiriti dok se ne zamori. jer bolesnici o tom ne govore. ali ima dosta dragocenog smisla koji nam je potreban i koji tražimo svuda uzalud. Ovo tvrđenje izgleda protivrečno i sastavljeno od dve nepomirljive stvari. kad nije na tlu delovanja svojih izuzetnih sposobnosti. koja će uvek biti slobodna. •■ "• '' ■ ' . predmet isključivo piščevih sklonosti. ni obima ni kakvoće ni dometa svojih sposobnosti. 316 Ništa ne podstiče u nama rad naše mašte i ništa nije uzbudljivije nego gledati stare civilizacije na njihovom izvoru koji je odavno presahnuo. Oni svoje šale kazuju ozbiljna. * Jasno uviđam: trebalo je biti tvrđi prema sebi i prema drugima. često više nego što vrede. kao da ih neko drugi iz nas govori. I jeste. njegovog porekla i razvitka i njegovog odnosa prema svetu promenljivih pojava. a nalazimo ga samo u poeziji. Prokletstvo mnogog izuzetno obdarenog čoveka često je u tome što nije svestan ni svojih snaga ni svojih slabosti. Sve se češće dešava da ne mogu da pročitam ono što sam u brzini. U pozivu pisca postoji jedna strana. Druga strana pripada opštoj društvenoj i kulturnoj aktivnosti zajednice u kojoj pisac živi i radi. društvu i ostalim pojavama u svetu. Sva su njegova iskustva plaćena skupo. nepomična lica. jer takav čovek se osvešćuje i urazum-Ijuje samo u sukobima i sudarima. i naročito nepoverljiv i strog prema recima koje tako često naviru na usta. često manji i slabiji od prosečnog čoveka. ponekad. •■ 317 . Povremeni bleskovi svesti nastupaju kod njega redovno post festum. lična i stvaralačka. ne iscrpe i ne klone.

na primer. kao i finansijska inflacija u kakvoj državi. slavljenja i razbijanja idola.— kod nje je najmanje bolno i grubo. povezanih neprekidnim lancem čovekove potrebe za iluzijom. Nesiguran u ono što hoće da kaže. kad joj po svom unutarnjem ose-ćanju nađe oblik koji nju najtačnije prikazuje i objašnjava drugima. u filmovima.u umetnosti ima ljubavi i zanosa. da se njena unutarnja podloga smanjuje.-«* Eto. da kontrola popušta. Na pozornici. kao patogeno množenje ćelija u telu kod izvesnih bolesti. nešto kao večnost koja to nije nijednog trenutka. zanosom. od ljudske zlobe i nasilja. ona lepo zvuči. Eto. što oštriju reč. 319 328 . i inače. Ali kako se stvar ponavlja nepravilnom smenom zanosa i zaborava. posredno. brzo se shvata i lako pamti. i to ne samo kad nezasluženo stradaju. izneverava i ona. predati se jednoj istini koja je sva od kratkovekih laži. i kad to na najjednostavniji i naj-savršeniji mogući način kaže ili napiše — to je stil kojim se taj čovek služi i kojim je ta određena stvarnost najbolje kazana. a pitanje se ipak ponavlja. Ta rečenica kazuje jasno sve što treba i što se može reći o jednoj odre> Crvenilo 1 otok sa vrućicom 1 bolom. slabe i nedovoljne. slabe kao i ona prva. varkom i bežanjem od onog što nije i ne može biti. nered u osećanjima. Sta je stil? Kad neko uvidi ili oseti jednu činjenicu kao istinitu i stvarnu. nego i kad su žrtve svoje zaslepljenosti ili svojih rođenih strasti. Stari lekari su. čovek oseća da su reći devalvLrane. na primar. da onu koja mu se čini slaba podupire sa dve nove reci. A uz to. Samo trenutno i prolazno. nezdrava je pojava: ona pokazuje da kod njih vlada nesigurnost i zabuna u mislima. koji uvek i u svakom slučaju izgledaju neprolazni. buđenje i trežnjenje — to strašno buđenje koje u stopu prati svaku iluziju . pod maskom sveopšteg i večitog. obožavanja i odvratnosti. ili još slabije od nje. A osim toga. da volja slabi. prema tome. ali nema reda ni stalnosti. Inflacija reci u pojedincu i društvenom krugu kome on pripada. razume se. Bez kraja i konca. niti ih može biti. Bolje rečeno. Ona je u tom pogledu iznad svih drugih umetnosti. to je primer dobrog stila. Takva definicija stoji pred nama kao rezultat dugog razmišljanja i strpljivog posmatranja i rešetanja i odabriranja činjenica. i to je jedan primer dobrog kazivanja i. raznim povodima. I tada počinje gomilanje reci. i počinje da bira što izrazitiju. đefinisali zapaljen je pojedinih organa ovim recima: »-Rubor et tumor cum calore et dolore. to opet na kraju izlazi kao neka vrsta trajnosti. svaki izgleda tačan. jedan od mogućih odgovora na pitanje: šta je stil? Muzika zaustavlja vreme. Na kraju. da izgovorena reč gubi od vrednosti. đenoj pojavi. pesnici i njihovi razni tumači izazivaju simpatije i sažaljenje gledalaca i slušalaca za svoje junake. Služiti umetnosti značilo bi. Osim toga. ona je ta koja u najvišem stepenu daje iluziju zaustavljenog vremena. pitanje se postavlja: šta je stil? Stotinu odgovora postoji. ona je kazana u jednoj rečenici od svega sedam reci.

Ja sam morao da sam sebe dozivam i opominjem i budim iz zanosa. negde u noći. To su presude donesene bez saslušanja i sve-doka. simptom sigurnog pada i propasti. Stvaralac! To je teška. često sam slušao više kao osude nego kao dobronamerne savete i upute za život. Da sam muzičar komponovao bih. To je početak demijurškog ludila i neronizma. na slabo osvetljenom trgu. Poslovice. na kraj dalekog sveta. često kobna reč. nepromišljena. bez olakšavajućih okolnosti i bez prava priziva i mogućnosti odlaganja izvršenja. stvorenjem iznad ljudi i njihovih moralnih normi. sastavljen na brzinu. na primer. da se treba čuvati od nje kao od uroka. Pisca koji je čitan. zanimljivu stvar u kojoj bi zvukom bila uporedo izražena igra naše doveka detinje fantazije i mirnih uvek istih prirodnih zakona. govorio sam sebi. bezazleno i besciljno pucketanje parketa u tami. uskoro će me opkoliti drugi vidici i svet koji ne štedi nikog a ponajmanje onog koji se potpuno preda lepoti jednog trenutka. ali i zavodi i kvari. Ponekad su mi zvučale tako kao da ih je izrekao neki preki sud. i to podmuklo i neosetno i na sve moguće načine. a još je teži slučaj ako pisac i sam poveruje u to i oseti se zaista stvaraocem. čini mi se. »•a lepota će ostati tu gde je. Pisci i umetnici. i štampane i govorene. tj. iako često razmišljam o njemu. Pisac treba da piše i priča. sa prvim noćnim časovima počne da škripi i pucketa parket na značajan način. od koje me dele otvorena vrata. nazivaju često stvaraocem. Jedna od njih je ovo. 21 — Znakovi pored puta 321 . Ovaj svet nas nosi i diže. koji prikazuju i opisuju promene i pojave ovog sveta i njihovo dejstvo na ljude. tako da na mahove ostavlja potpimi utisak kao da neko tamo hoda. ako ne i više.-« Svi mi koji živimo i delamo u ovom svetu izloženi smo raznim opasnostima. i te ljude i njihove zakone samo posmatra i prikazuje. »Ja ću otići«. priznat i koji se tako izdigao do uspeha. a ponajviše prema istini. izloženi su tim opasnostima koliko i svi drugi. dok iz daleka dopiru pevanje i osvetnički povici pobunjenika. nevidljiv i neprimetan. Oni koji to čine greše i prema sebi i prema čitaocima.Čudno je to sredstvo u rukama pesnika. I svake noći ja slušam te šumove sa dubokim uzbuđenjem od kojeg me jeza prolazi i u isto vreme sa jasnom mišlju o jednostavnim i večitim fizičkim zakonima i o uticaju studeni i toplote na stezanje i rastezanje materije. ja mu teško nalazim objašnjenje. I što noć više odmiče i biva studeni ja. Ovako začaranog i oslabljenog. ali ne da od svog života stvara priču. u želji da se približi ili udalji neopažen. pucketanje biva sve jače. ali kojeg može da podigne najmanji šum u noći. na mračnoj osnovi straha koji živi negde u nama. da sam sebi dovikujem da život nije sačinjen od lepote. koje je pozvano da 320 U sobi pored moje spavaće sobe. Zapisano na stepeništu jednog hrama u blizini Palate careva u Pekingu.

književnim pitanjima. ceo svoj život. Niko od nas ne ma šta je od onog što doživlju-jemo i zapažamo stvarno i stalno.Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta. red.' Sećanje na Eskorijal kao na dubok lični doživljaj. njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode. ni 1953. i to bezuslovnog i doslednog poštovanja. I onda kad sam malo pisao. Samo u Spaniji i na Balkanu mogu da se vide takvi nemilosrdno rastrgani i nagrizeni predeli u kojima svaki. O tome bi trebalo govoriti i na tome raditi. možda. Naprotiv. Rad na umetno-sti izgledao mi je uvek lakši i lepši od najlakše i najlepše igre. iznevereni od stvari koje smo voleli. uzimajući tu reč u najširem smislu. bez lepote. Na stranu što ne vredi ispitivati šta bi bilo da je bilo nešto što nije bilo. ja sam bio sa obe noge u književnosti. II 1944. sticajem prilika. pomešan sa nekom i zlom i posnom zemljom jalovicom iz koje niče samo uboga i nevesela šikara bez boje. čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. A posled-njih dvadesetak godina to je moja prva briga i moj glavni posao. 5. Otkako znam za sebe. ljudski napor izgleda nemoćan. bez koristi. Ali to se ne bi moglo nikad sigurno utvrditi. A pomisao na ljupke i pitome zemlje koje sarađuju sa čovekom i pridružuju se njegovom naporu a ne leže ovako kao večita kazna i nemo prokletstvo. praviji i dosledniji da se nisam od mladićkih godina predao književnosti. ostanemo sami sa sobom. To je naša velika slabost i u tom pogledu svi mi često i nesvesno grešimo. posle toliko godina. moj život bio ne samo lakši i prirodniji nego i mirniji. tada naša svest o životu postane za nas jedina stvarnost i njena igra. Ja se na to ne žalim. nikad se u meni nije javila pomisao da to ja njemu nešto žrtvujem. šta bledi i nestaje zauvek. Taj nedostatak mi svuda nosimo sa sobom kao neki istočni greh našeg porekla i pečat manje vrednosti koji se ne da sakriti. Tu školu nismo još prošli ni taj nauk potpuno izučili. Ali čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka. bogatstvo i smišljen čovečiji napor. Zidovi i tornjevi pokazuju viši ukus. napušteni od ljudi. Hiljade ovakvih dela kao što je ovaj dvorac-mana-stir Filipa II ne bi mogle prekriti i oplemeniti beskrajnu pustinju koja se stere u nedogled. i najveći i najplemenitiji. Ja bih mogao s pravom kazati da sam vek svoj proveo u književnom poslu. kad čitam ili slušam o tome kako je neko svojoj umetno-sti žrtvovao svoj mir. neumorno tražeći književni izraz za svaki svoj doživljaj i svaku svoju misao. plačući i dozivajući ni sami ne znamo koga u pomoć. meni to zvuči kao romantična priča bez svakog stvarnog osnova. uvek sam razmišljao o književnim temama. iako zaboravljeno i pokopano u dnu naše svesti. ' 7. A neki dan sam.1* 322 323 . a šta ostaje živo. zgađeni nad svim tim. uzaludan i unapred osuđen na neu-speh. a šta sporedno i prolazno.^ ' 30. izaziva u nama želju da bežimo glavom bez obzira. svoju sreću. kao deca u bajkama. Bgd. prvi put pomislio da bi. Samo kad nam se desi da po nuždi. Jer meni se uvek činilo obrnuto. ili kad nas izuzetni udarci bace odjednom IZ struje života na ivicu smrti. A sto koraka dalje diže se kamenjar. Možda. da mene umetnost dariva i obogaćuje.

Likovi su iz našeg sećanja. i otpočnu da žive i delaju.kao tok krvi naše. osećanja i pomisli. ali ceo sklop je zamršen i nejasan do besmisla. Grči se i savijaj. ali život i igra kojima oni žive i kreću se pred nama njihovi su. Ja i sada primećujem i posmatram stvari i likove oko sebe. i što mi je izgledalo vredno da se zabeleži. oni me još privlače. stvarnu vrednost tih »-misli« i u slučaju kad su zaista moje. A sada osećam kako se u meni diže odvratnost pri samoj pomisli da nešto o tome zapišem. ali na drugi način: ne stoga što ih želim i što su mi potrebni. u svakom slučaju nesve-sno pozajmljenu. U tim slikama. i ćuti! Pre nego što sam seo da zabeležim to što mi je u tom trenutku na um palo. nego po tome kakva osećanja u meni izazivaju i šta o njima mogu da mislim. koja bi mu davala snagu i dostojanstvo pred svetom i u njegovim rođenim očima. Tada se jave likovi iz dubine mutnih bezimenih voda te naše svesti. i bolno želeći da izbrišem ono što se izbrisati ne da. Umesto toga zapalio sam cigaretu i sa prvim dimovima oduvao i posleđnje tragove svoje malopređašnje želje da nešto zabeležim. Izlaze iz tame i gube se u magli. dalje. i niču i razvijaju se nezavisno od nas. Misleći 0 svemu tome. i da budem onakav kakav nisam i ne mogu biti. U meni se. a zatim nova sumnja u važnost takvih zabeležaka uopšte. I pre sam patio. naročito u tom slučaju. jedini život. zaboravio sam na svoju »misao«. kao u snovima. a njene uspavane i pokopane slike — jedini doživljaji. pametnije i poštenije bilo zadržati takvu pomisao ili zapažanje za sebe. javila sumnja u 324 325 . Učinilo mi se odjednom da bi lepše. svaka pojedinost je logična i stvarna. I pre je toga bilo. pomislio sam koliko godina već pišem tako svoja zapažanja. kao neka nevidljiva zlatna podloga njegovih običnih reci i svakodnevnih postupaka. I pre sam se noću budio prokli-njući svoje nagone i postupke. kroz vekove i naraštaje. ali tada sam bar mogao da pišem. kako mi je to prešlo već u naviku i kako nisam uvek siguran da li beležim zaista svoju misao ili neku davnopročitanu ili čuvenu. i da bi se od takvih prećutnih misli mogla stvoriti u čoveku mala riznica.

SLIKE. RASPOLOŽENJA . PRIZORI..1 3.

i svako oko traži svetlosti i svaka glava skloništa. miran kao da sam pregledao carevinu koja je po mojoj volji. Nekoliko oblačaka. dok čovek sedi sam. (Brisel. Zapalio sam sve sijalice u svim sobama. Izvesno. čitam. rasvetljenih iznutra. gledam ili jedem. Gledam. mirno. ne očekujući odgovora. 1929) 329 . Nebo je svetio i lepo kao sve noćas. Tada zapitah sam sebe.'l'L" Veče kad se brzo smrkava i kad svako živo stvorenje obuzima strah. Sve su stvari oživele. Nije ništa. jer ništa nije stvarnije i istiniti je od takve slutnje koja bez povoda i neočekivano proleti mozgom. Osluškujem. Stanem i dugo slušam šum u svojim rođenim ušima. i vama je dobro poznat taj beskrajni i nejasni razgovor između samca čoveka i tišine oko njega. i ne izaziva ni sećanja ni misli koje rastužuju. dobro i lako. kao od zahvalnosti. postale prijatne i recite. Sve što radim. Noć odmiče brzo i neosetno. u noći. sve je prijatno. Vraćam se i sedam. U neko doba trgnu me jači huk koji dolazi spo-Ija. bez uzbuđenja: — Pred kakve je oluje ovo zatišje? Kakve opasnosti sprema? Oklevam da tu svoju pomisao napišem i utvrdim. Kiša? Ili tutanj kola koja jure u daljini? Idem polako do balkona.

lepše i sjajnije po boji i obliku. želeći i bojeći se u isto vreme da vidim toga brata koga ne izvode i kriju od sveta. hotelijeri i seljaci. i nemirnim ušima striže proletnje nebo. kao otrovni gasovi. a ukoliko se družim. privija se uz čobansku vatru. ponovo setio i čuo glas kojim je nekad rečena.Kao sve krajnosti u prirodi. * Ide proleće. zaražena. Pred unezverenim i upornim govečetom koje vode na klanje. Kad je kišovito leto. jeste li primetili kakvo je cveće za kišovitog leta? Krupnije. Ja ga posmatram kao slavu koja ćuti. zaklapa oči. a pred njim se otvara rastrgana balkanska ravnica i na njoj čovek. Žale se građani i dokona gospoda. * Anita. mi trljamo ruke. posle toliko godina. U to vreme. sa dubokim tragovima samara na olinjaloj koži. a ono diže veliku čupavu glavu kao da je više željno vazduha i vidika nego trave. I kad. ovako krajem oktobra. Pustili su ga na prvu travu. maleno ali staro i bolesno. A jesenja magla širi se po livadama. Ali. i zagledao u njihove prozore. a biju ga vetar i svaka nevolja. ali juče sam je se. ja sam prolazio sa velikim uzbuđenjem pored kuće u kojoj je živela ta porodica. podmuklo i napadački. Nigde na svetu nisam video predeo sa manje živih stvorenja u njemu. seljak nosi rukovet sena. U okolini Zeneve rastužuje čoveka veče vlagom i odsustvom ljudi i životinja. Ja mislim na jedno cigansko magare. rana studen koja je naišla naglo budi u nama atavističke navike. jer im je pokvareno letovanje. la Mejicana. izludela od alkohola i od droga. Idući za tim senom koje mu se neprestano izmiče. uđemo u kuću i osetimo da su sobe prvi put zagrejane. naročito po boji. Ja se tako malo družim s ljudima. u detinjstvu. tako se malo iskreno razgovaram i od srca smejem da patim kao od neke nezadovoljene fizičke potrebe od želje za smehom. Tu sliku iz mog višegradskog detinjstva donelo mi je proleće. Ugojena i uvela pre vremena. O nedostižnu šaku sena otaru krvav nož kojim živinče zakolju. I čovek se prislanja uz radijator. Posle sam potpuno zaboravio na tu stvar sa bratom koga ne pokazuju. goveče brzo stigne na klanicu gde već čekaju kasapske ruke i konopci. Žale se prodavci povrća. čuo sam gde odrasli govoreći o jednoj porodici kažu: — Imaju jednog brata koga ne pokazuju. moglo mi je biti osam ili devet godina. ceo se svet žali. umotan i zgrčen. 330 331 . Nekad. zaboravljene i duboko pokopane pod boljim pogodbama života. vatrica. — Gle. s pravom.

o Mehiku. Pita može li se ovde malko odmoriti. koliko treba za povratak u Mehiko. u tišini i čamotinji seoskog popodneva. Tada se ipak gazda rešava i odgovara. oni se samo cerekaju: Quelle blague! To je sve što znaju. Kalfa koji brije gosta gleda u gazdu. smeli. Sve to uzastopce. jer sam dobro video — oči rasrđene i rasplakane devojke. Istina. I nemam dve hiljade franaka. a u kojima se zivi dugo'i prijatno kao malo gde. i izlazi zbunjeno. Ne može. U jednoj maloj berbernici. pored mene je iznenada proleteo roj pčela i izgubio se u daljini. kaže. tužan i pust. Raskoš u neočekivanim stvarima koje inače nigde i nikom nisu predmet raskoši. gandijevska golotinja i zapuštenost. Dolazi čovek srednjih godina. Svi mi kažu da sam luda i blesava. noge vitke. I priča. nevine. rđavo odeven i slab. O Gvadalahari. o nekom Hoselitu s kojim je došla u Pariz i koji se posle izgubio i napustio je. A ja sam samo nesrećna. srećna je. Tada se smeje i plače. jer ne znam da govorim kao oni. stran naglasak. Dok sam lutao pustim poljem. — Ovde sam izgubljena. sa malim zavežljajem u ruci. To je samo stoga. Najhladnija i najzdravija voda na svetu. Kad može da razgovara španski. između šljivika. Zna svega dvadesetak francuskih reci. prosto i za mene istinski lepo. Pokreti glave. kao dronjak. i živo srebro. Pitam se. koie otkako su postale izgledaju ruševne i sklone padu koje izgledaju nezdrave. Pokretom ruku i izrazom lica koji su dostojni najveće tragedije: — Kao budalu me gone. nesrećna. A odmoriti se mora. i nije u stanju da učini ni najmanje zlo ili ružno delo. gde živi njena majka {»ma-macita«). ali koji se opisati ne da. Sto god ja kažem. * Svaj carski predeo. osećajne devojke koja veruje u Boga. na sve strane. gde će se odmoriti onaj čovek.sačekuje prolaznike u jednom mračnom i nečistom budžaku stare varoši. od kojih govor dečaka i devojčica izgleda kao nehajno gukanje. Sve to zatrpano tišinom. Pogrešan izgovor. Gazda sedi za kasom i ćuti. Mučna tišina u kojoj se čuje ne samo zveket makaza nego i pucketanje vatre u peći. 322 * Sarajevo. tražeći nečiji pogled svojim pogledom koji vredi videti i zapamtiti. kao sterilizovan. izgubljena među tuđim svetom. Trgnuo sam se i uzbudio duboko u sebi. tužno ostarelo pre vremena. Najčudnije kuće. sad je odjednom sveže i oživelo. I gleda oko sebe. izražavaju uzvišena osećanja. nije ovo mesto za odmaranje. priča bez kraja i konca. U govoru ljudi i žena karakteristični samoglasnici bez boje i jasne granice. A oči. — ne varam se. dobre. bez veze i smisla. 333 . kao veo nošen i kidan vetrom. Orijentalska. voli sve ljude. ali voda slobodno pada sop-stvenom težinom i razbija se o kamenje u belu penu. Jedino što je ovde živo. ruke plemenite. Stranac izgovara tiho: »molim«. Sa krajnjim i uzvišenim gnušanjem: — Buah! Flata! Y siempre esa plata! (Phu! No vac! I uvek samo taj novac!) Njeno telo. i oni su često malko podšišani i ukroćeni. to su slapovi. nezdravo. sav predeo je dobio nov izgled i moje misli sasvim drugi pravac. širi ruke u oduševljenju i ujeda se za prste od očaja.

skup ljudi koji se nešto objašnjavaju. gasi se kao žeravka u vodi. Sunce je davno zašlo. bezmerni jad kratkog života bez cilja i smisla i misao na smrt kao izbavljenje. noću kad se natpis ne vidi. Ravnica se mrači i postaje kruta. sa odsečenom crtom na horizontu. oštra i živa. Potone zajedno sa suncem i modra gorska kosa u daljini. ali sve ih nadvikuje glas jedne žene. i češće. na izgled devojka. Samo i tu je bio jedan trenutak straha i plača. »■J'aime le brusgue plongeon dans une vie in-connue qu'est la phrase entendue au vol. Cas prkosno i kratko. Malo postrani dva proseda. da se savija kao naslikano platno. ali voda čuje i oseća. i sagnuo se i pio slatko. zadivljeno. akrobacija i šala. ali odlučan i rešen da se brani. žedan. počeli da savijaju ćilim i pripremaju mesto za iduću scenu. slabije odevena građanina. kao nerazumljiva jeza uz kičmu.Na jednom od najlepših slapova koji pada i otiče pored samoga druma postavljen je nadaleko vidan natpis koji kazuje da ta voda nije za piće: L'eau malsaine. Svršena predstava. Ona nadvikuje i zaglušuje sve ostale neprestano jednom istom rečenicom: »Svanulo. žut i crn u licu. te iste reci. Vitka i bela. Ta nezdrava kaskada nije ništa manje lepa od ostalih. U mom ranom detinjstvu jedna od najvećih i najlepših senzacija bila je prva cirkuska predstava na koju su me odveli. ali svaki put drugim glasom i sa posve novom intonacijom. * Nad Beogradom sunce sja kao da nikad neće zaci. Beograd pali svoje svetlosti do u beskraj i izgleda kao igračka za divove. Molilo je starije da ne dozvole da se smotava lepi veliki ćilim koji mu 334 je izgledao prostran i šaren kao rajska livada i da se ne prekida divna igra akrobata i klovna. nešto zbunjen. nego i zemlja s njim. Trenutna iluzija iščezla. prokažena i žigosana. Dete je plakalo gorko i glasno i umirilo se tek kad su se pojavili konji i bele mazge sa praporcima i plavim vrpcama upletenim u grivu. Jedan krupan čovek u tridesetim godinama. sa crnom zalizanom kosom. Uzalud su ga umirivali da je to samo prva tačka. dete je udarilo u plač. Pored njega jedna žena. ćuveaavoHm na^o zagnjuilvanje u neki nepoznati život: to Je rečenica 335 . Trenutna iluzija koja prođe ne ostavljajući tfa-ga. Ali kad stane da zalazi. nešto starija od njega. ponovo smejalo. Jedna mlada žena. unoseći se u lice ' u 16tu. Kad su posle prve scene. u ove jesenje dane. Izgleda mi kao da ne zalazi sunce samo. I dok se. * Tek što je zašlo sunce i izbledeo jedan od najlepših zalazaka na svetu. da se igra nastavlja i da ima još mnogo lepših stvari koje dolaze. Savijaju ćilim. lice mu kao u vojnika od drveta. suze su mu se same sušile na licu. pade neka noć.«' Andre Maurois Na jednoj raskrsnici gradske periferije. ona je među ostalima kao žena na zlu glasu. a zatim počne da se gubi i sremska ravnica. dok potpuno ne ugasi žeđ. pod grlom limenim broj 283. Opet se pojavljuju znani. nepomični vidici. a lampa gori!« Ona izgovara svako pola minuta. u rano jutro. puna ne-izvesnosti i drhtavice i sa njom bezimeni. uz njega žandarm kao senka. Mislim o nekom putniku koji bi prošao ovuda. Policijski pisar.

i da ne razlikuju dan od noći ni lampu od sunca i meseca. uz učešće policije i ove žene koja je izvan sebe zbog muževljeve tuče. nego zaostaje iza stada i zato ga čobanin nosi u naručju. od jedne beznačajne sitnice može napraviti ogroman doživljaj. Ovo sada je epilog na dnevnoj svetlosti. Ve-rovatno će se tada razjasniti sve što se te noći desilo i uvideti ko je kriv za sve što se desilo. kao što postoje i bezbrojne druge koje mi ne padaju na pamet. Prolazim. Gledajući je. teško da ću ikad više naići i ovom ulicom. policajac u želji da razmrsi to klupko. istina manje jasnu i pouzdanu. Glavni smisao ovoga maštanja u prolazu nije u tome što nam ono daje uverenje. čekala. donese neko rešenje i iziđe iz te graje koja mu nije ni laka ni prijatna.onom krupnom čoveku i bacajući mu tu rečenicu kao glavni dokaz neke njegove krivice. obraćajući se policijskom pisaru kao žrtva te lampe i toga svitanja. Ali ja. prolaznik. da stvaram u mašti neku noćnu dramu iz dalekog predgrađa. na samoj postelji. hajče i doziva ostale ovce i jagnjad. Ali svaki i svačiji takav pokušaj prekida sredovečna žena sa crnom zalizanom kosom: »Svanulo! Lampa gori!« Ako je zaista poludela ili ako dobije srčani napad i umre. Verovatnc će još neko i pored one žene uspeti da dođe do reci i da kaže još nešto osim one nerazumljive rečenice koju ona ponavlja kao lozinku ili ratni poklič. i suviše. otupeli toliko da ne mare za jelo ni za piće. u dvostrukoj krivici: da su izvršili preljub i da su zaboravili ugasiti lampu? Krupni čovek je proveo noć negde na zlu putu a ova besna žena ga je uzalud tražila. da može biti i obrnuto. goneći ih pred sobom i pazeći da koja ne zaluta u stranu. čini mi se. Ostaje mi da nagađam šta se moglo desiti ove noći. Šta je moglo biti? Preljubnici neki koje je zamorila ljubav i prevario san i koji su uhvaćeni u zoru. ali koje su isto toliko mogućne i nestvarne. da objasne stvar u svoju korist ve-rovatno. čas lelečući kao narikača. tačno i sigurno. a kamoli da ću sresti ove iste ljude. Jedni. jer joj je mozak stao i jer druge ne ume da nađe. novca koji je izgubio ili zbog obadvoga? Da nije zavera neka? Ili mračan posao koji su otkrili nepoverljivi susedi? Da nije prosto mašta-nija i potreba za skandalom histerične žene kojoj je dosta. da od nje napravi svako čudo i pokor? Postoji svaka od tih mogućnosti. sakupljene u istom uzbuđenju. čas vrišteći prosto i izgovarajući vriskom samo te reci. čovek je pomišljao na ono malo Jagnje što ne može da hoda. drugi prosto kao svedoci. nego što nas ono dovodi na misao. jedna lampa koju je neko zaboravio ugasiti. Bolesna devojčica u parku. ali za sobom čujem u nejednakim i kratkim razmacima i neočekivanim intonacijama: — Svanulo. Treba videti mlade parove sa 336 22 — Znakovi pored pvrta 337 . a lampa gori! Dugo nosim u razdraženom sluhu te reci i raznovrsne zvukove kojima su izgovorene. obnevideli od strasti. opet tražila i sad ga je najposle našla? Kockari. dok hrabri. dok u meni još odjekuje i drhti glas izbezumljene žene. da se. Svi ostali zajedno uzalud nastoje da i oni kažu neku reč. ona će sići s pameti ili se rastati sa svetom noseći samo tu sliku i te reci. » Nigđe na svetu. proveli su noć u toj kući. za žene ni za policiju. ne rastaje se s toliko bola i ne grli s toliko žara pri rastanku kao na pariškim stanicama. čas plačevno i tužno.

a naslonjen o stub. biće na onoj strani na kojoj je većina čove-čanstva. nego samo naslućuje po sjaju na tornjevima i krovovima. obasjan i preobražen. I u svemu tome nema ničeg ni stidnog ni pre-teranog ni smešnog. Ali ništa se ne dešava. slatkim snom koji me ispuni svega tečnim srebrom bez težine. stid od egzibicionizma osećanja. Zaustavlja se.. Dao sam mu nešto malo novca. Kad čujem ruske ciganske romanse i naše »sevdalinke«. Uvek u ovakvim časovima predaha očekuje se nešto sa neba ili iz dubina. I još iduće noći. pre nego se potpuno izgubila iz moga sluha. Proleće. pomislio sam: Danas ili najdalje sutra ovaj čovek će biti mrtav. Sve se čini kao da pupi. nisam se osećao tako daleko od sveta i ljudi.koliko paganske iskrenosti udišu dah jedno drugom i prelaze prstima poslednji put preko čela. kako nestaje u slavi koja se zove nepostojanje. I za trenutak mi se ukazao njegov sitni lik.. u mislima. planuti. Ne prosi. Posle. slušao sam za sobom njegovu jeku i. Kišovito veče sa vedrinom koja se ne vidi. i svaki čas pogledam u njega. na obrvama i trepavkama. sav pomodreo. U tankom odelu. dremuckao kelner. usta i grla. Osećam se kao zavejan. Nigde na zemlji. ali se brže nego što čovek očekuje zabeli u zavesama svetlost dana koja rasteruje strahove. kao da ga ono održava na zemlji. i da će svojim vrškom odjednom prokinuti i pocepati tišinu. preko celog dana. kao završetak i rešenje svega. kao u obasjano mesto na planini. ali koje je u stvari uvek jedno isto. nosim sećanje na taj sat spavanja kao dragocenost. ili je uopšte nema i ne treba je očekivati? Ni to nije izvesno. Izgleda mi neverovatno da ću moći ćelu noć provesti tako. u koju sam dolazio jedne zime i u kojoj su prosedi građani igrali piketa. Samo žalovito gleda u prolaznike i tiho ječi. — Samo tišina. i svega što znam i poznajem. u pariškom predgrađu. sipi. U blizini bolnice sreo sam jednog starca. 338 osetim onaj bolni i potresni stid koji sam poznavao u detinjstvu. kad legnem. Sve se čini kao da će ta reč otkrovenja zazvoniti. Odlazeći. osećam u sebi ostatak toga jutar22* 339 . ali koja bi bila kao vatra ili svetlost. Svak sa poštovanjem gleda i zaobilazi takav par i svak nastoji da ukaže pažnju ženi koja crvenih očiju i poluotvorenih usta ostaje na peronu i nemoćno još maše rukom koja je kao slomljena. kao u jednoj maloj kavani. raste nevidljiva. sa mrakom. Neverovatna tišina. . očiju. Nije zahvalio. Desi se noć pa ne mogu oka da sklopim od nekog osećanja koje svaki put nosi drugo ime i ima nov povod. Možda samo jedna jedina reč. teško vukući noge po snegu. samo njegovi sedi brkovi i kosa nečim neodređenim kazuju da je video nekad bolje dane. ni u kakvoj Sumi ni u kakvoj pustinji. kao sneg. zane-melog i obnemoglog od studeni i sirotinje. Zadržao je novac u obamrloj ruci i nastavio dalje svoje tiho jecanje. podići nebesa i obasjati zemlju i nas koji smo sa zemljom vezani. onakve kakve ih pevaju ovde po kafanama. Da H samo sporo raste. Tada se dešava da u tišini i polusvetlosti prevarim svoju muku i da zaspim kratkim. tj. gori od stida od fizičke golotinje.

Strahovito miran. izlizan. Danas sam na putu između Zemuna i Batajnice naišao na strašnu sliku. Znam i pamtim čoveka i njegov izgled i njegove pokrete i pojedine reci. govoreći o svojoj mrtvoj ženi. ali želi da pokaže da je potpuno svestan nja »La fuite et le sejour en Egypte sont un mystžre qui m'est tržs cher: il me soutient. To je bio neki mali čovek iz unutrašnjosti koji je došao verovatno da traži nameštenje u prestonici. rekao nešto u sadašnjem vremenu (»)-Moja žena je.njeg sna kao kvasac za duboko i tvrđo spavanje od kojeg se sutradan diže i oporavlja u meni sve što je poharano i oboreno za vreme nesanice minule noći. ali imena ne mogu da mu se setim. kosa pokvašena i u njoj pokušano nešto kao razdeljak. kao da nešto važno i spasonosno očekuje. u parku Karol. gledao sam kako jedan od onih jevtinih uličnih fotografa namešta svoj smešni starinski aparat na tankim visokim noga-rama. koji zbog poslova živi već od duže vremena u Beogradu. moj bezimeni nekadašnji poznanik i ja. Covek je gledao u sočivo aparata nekim pogledom koji nije mogućno recima opisati. sagledao nagu dušu ovog rumunskog poluseljaka i sav krotki. se-dimo. bespomoćni i bezimeni narod uopšte. Tek malo docnije pogledao sam čoveka koji treba da se slika.-«).. iskrpljen. Ima više od dvadesetak godina da u likovima čoveka. Na pitanja je odgovarao prisebno. Covek je bio u pedesetim godinama. Na njemu dugačak crn kaput. Čekali su komisiju i mrtvačka kola. U Biikureštu. I tako evo i sada. U automobilskoj nesreći poginula je jedna žena. u njemu sam. javljao mi se taj pogled. I to je činio savesno kao da vrši neku dužnost prema svojoj nesreći na koju se još nije mogao naviknuti. a muž joj je lakše povređen. mirnim. Ćelo božije veče prolazi taj čovek mojim sećanjem. Bio je krvav po čelu i rukama.-«' Ch. činilo mi se.. 340 342 . sa tragovima jela i putovanja. brkovi slabo ufiti-Ijeni. Ali lice radnikovo bilo je sveže obrijano. a žena ispružena na asfaltu. ali ne mogu da mu se setim imena. de Foucauld Još jedan od »susreta« koji daju veliku i iskrenu radost koju ni živi ljudi ni dragi predmeti ne mogu da pričine. brzo se popravljao i menjao glagol u prošlo vreme (»Moja žena je bila. sa svakim trenutkom iskrsne poneka pojedinost. kao dva pokojnika. Da zabeležim veče kad nisam mogao da se setim jednog imena.«). Svet se iskupljao i objašnjavao. lepo odeven bečki Jevrejin. Samo svaki put kad bi. otia je moj uzor u putovanjima 1 udaljavanju. Još noću. pre spavanja. sve mi bliži i jasniji biva. posle ponoći. zgnječen i razmrskan. bojažljivim pogledom koji se i snebiva i hralDri i moli i strpljivo čeka kao da od onoga što se krije u toj spravi očekuje neko rešenje svih svojih pitanja i nevolja. seđ.. majke i deteta koji beže sa svojim • Bekstvo 1 bornvHk u Fglptu su misterija koia ml Je veoma praga: ona me podržava. il est mon modele dans les voyages et l'ćloignement. Automobil je ležao pored puta.. pokrivena kišnom kabanicom. strpljivi. na nogama iste takve teške sirotinjske cokule bez oblika i boje.

a ne prose. U neko doba osetih da ta struja studenog 342 Teško je naći na Orijentu građevinu koja je ćela lepa. briga. postoji priča o starom pristaništu koje je za jedne bure zauvek potonulo u more. žuta daščica sa imenom cveća. — Molim vas. umreti još strasnijom smrću od koje nema bekstva i za koju nema Misira. preda mnom se otvaraju površine zasejane zumbulima i lalama. I svakom kaže istu stvar. postelju i mene. Sto je više odmicala noć i navirao svež vazduh iz daleka. kao Boga. i nada u daleku bolju zemlju Misir. Ne znam pravo da li me ta studen probudila ili mi nije dala da zaspim. gde su oluje česte i neobično žestoke. bled čovek. od svoga laganja kao od istinske gladi. Možda sam nekad video takav vrt pa zaboravio. nema bar pedalj zelene bašte. sve sam jače i jasnije osećao miris cveća. Ne znam po čemu prosuđuje ljude. Verovatno da sakupi prilično novca bogoradeći tako. Tako večeras bdim u cveću kojeg nema i ne može da bude nigde u mojoj blizini. nestalna pogleda. pošto odraste i ispuni svoje pozvan je. on je doterao dotle da izgleda kao leš i da oni koji stvarno gladuju. Mornari pričaju da se za letnjih tišina mogu videti na dnu mora ulice i kuće i ljudi kako sede pred kapijama. iza kojeg se naslućuje sneg. Studen. to nije varka. ili samo jednu jedinu saksiju sa pažljivo negovanim cvećem minđušice ili ruže mesečarke. Toga građevine na Zapadu nemaju. Jasno vidim crne leje sa pravilno posađenim cvećem raznih boja. On boluje od svoje uloge i umreće. pored para. strpljenje i dosada. vazduha donosi i — miris zumbula. A to dete će. Kroz otvoren ali zastrst prozor dolazi svežina i osvaja sobu. Od juče nisam ništa jeo. ne postoji na Istoku građevina koja. Sve to da bi se produžio život time što će se dete spasti od strašne smrti. U sredini svake boje. izgledaju malo bolje od njega. neznanja i neizlečive lenosti zapustili jednu zgradu do ovog stepena. čista. slabo odeven. Jedan mršav. Tu su zamori i odmori. gospodine. U varoši Kalao. s druge strane.magaretom tražim dublje značenje i gledam oličenje ljudske sudbine. Tu je neizvesnost koja prati svaki naš pokret i pogled i sa njom misao o anđelu zaštitniku. Ne. ali vidim da bira one kojima prilazi. posle tridesetak godina. Ali stalnim ponavljanjem reci o svome gladovanju i neprestanom glumom lica. i kojoj se ništa ne bi moglo prigovoriti. A čim sklopim oči. To mesto je duša te trošne zgrade. Ali. prljav. sa tragovima neodređenog ali vidljivog poroka na licu. ona bi zaudarala kao leš i trovala sve oko sebe. 343 . na obali Pacifika. ili česmu žive vode. tanak decembarski vetrić. mladost i starost. sreta ulicama prolaznike i prosi. A ko ima fino uho može da čuje i kukurikanje petlova koji dole naveštavaju promenu vremena. Kad bi u zapadnoj Evropi sa ovoliko nebrige. detinjstvo. celoga tela i svih mišića. ma kako oronula i zapuštena bila. Tu je jedna od životinja za koje je naš život vezan tužnom simbiozom. Tu su u tri ljudska lika predstavljena oba pola i sva tri doba ljudskog života.

vezujem se sa svim i zavolim sve oko sebe. Na uskom balkonu. vazduh oštar. Prolaznici retki. imaju stalno pred očima te oblake kao bele svilene carske čadore koji u njihovoj mašti izazivaju pojave i prizore nejasnih pohoda i ratovanja i slike čudne. Za vreme šetnje od dva sata. pošto porastu do neke mere. Zimska noć sa tankim velom snega na zemlji. snagama i otrovima. osen-čenih uglova između gradskih platna. na predmetima ili u očima ljudi. pune saksije rascvalog cveća u raznim bojama. pojave se nad Bakljama i oko Trebevića beli oblaci. onom viđenom i znanom kao i onom koji nikad niko ni naslutio nije i onom koji je uzaludno prošao ili naglo prekinut. sa svim svojim još nesasušenim sokovima. ovi cvetovi stalno strepe i podrhtavaju na vetriću koji povazdan pirka dolinom reke. nego krivuda i treperi. neumerene sUe i raskoši. Ni u julskim danima Sarajevo nije bez svežine Osvane vedro i sunčano jutro. Ali čim odani i sunce odskoči. kao deo sebe. studenim mesecom. guste bele. Teško je u ovoj zemlji biti i kamen i drvo. To vreme počinje prvih dana aprila i traje otpriUke do početka oktobra. sa nevidljivo sitnim zvezdama i punim. je teško rastati se sa njim kad se primaknem varoši i kad moram da ga bacim. Zemlja je za-mrzla. To stalno drhtanje postaje mučno i bolno očima. tako upoznam svaki prevoj i svaki čvor na njemu i tako ga zavolim. koji je jedan i jedinstven pod raznovrsnošću oblika i pojava. da mi 344 Na Istoku je zemlja još presna. nepomični i teški iznad varoši. Dokoni ljudi po baščama i čardacima. I ti oblaci. i sami obasjani suncem. dignem granu pored puta. i zaziru jedan od drugog. živa. pred prozorima. sav od belih površina mesečine i snega i tamnih. Kalemegdan je bez drugog osvetljenja. sveobuhvatne. dobra polovina godine. koja je u punom suncu. Neverovatnom brzinom se privikavam na ljude i stvari. Misli su munjevite. Kad dođe vreme da se u šest sati posle podne može čitati bez druge svetlosti sem dnevne — za mene počinje pravi život. To je čitav doživljaj i mali bol za mene. ali ne mogu da odvojim pogleda od njega. o borbi 345 . Idući kroz šumu. Iako je letnji dan i sunce šija. Lepa svetlost! Kad nestane mene i ovo malo moje svesti o sebi. O postanku i pokretima života. na visoku mestu. pijući kafu i pušeći duhan. o rastu i stvaranju. a kamoli sitan cvet u saksiji. srebrnaste i sive mase. vedrim nebom koje je sve od zelene svetlosti. hteo bih da postojim — ukoliko je neophodno da se postoji — bar jednim delom sebe kao malo dnevne svetlosti u vazduhu. okrešem je i napravim od nje štap.Orijent je divno čudo i najveći užas. stoje tako povazdan. jer ti njemu granica između smrti i života nije jasno određena. teško se raspoznaju.

a oblici tela odaju još bolje njihovu mladost.. ali još mlada. Prvog dana opsova mi boga. kao ni bez duvana i rakije. Sto mu nisam napojila junce. čovek može da čuje nove pesme na stare melodije. Hi pesmu odskora udate mlađe žene. te glave će brzo i još jače posedeti. Kad čovek zađe u godine. pa. treba videti kako tada razmišlja. kume. o umiranju. nepopravimo. One su izdvojene potpuno iz mene. Čini mi se da vidim kako je iznad glava tih slabih stvorenja prošla ruka ovoga rata i posula ih prevremenom sedinom kroz koju još prosijava mladost. Ništa ne bi bolje i jasnije govorilo budućim naraštajima o našem vremenu nego te mla347 . Drugog dana i boga i sunce. bića i stvari.i sticanju i njihovom zamahu koji živi u svakome od nas. znoj mu izbija u graškama po čelu. pa zatim potpuno iščeznuti sa ustalasane površine živih prolaznika. izgleda mu sve što se po ulicama i kafanama peva manje-više ružno i besmisleno. Noć istinske veličine i izvesne propasti. malo pognut. koji izlaze teturajući iz krčme. to je uvek ista besmislica. jer se veća i neverovatnija čuda zbivaju u meni i oko mene. Da te ne obiđu. ili tuguje. Očigledno je da se on svakoj brizi koja na njega naiđe daje ceo i da se troši i lomi bez poštede. riđu. gotovo ovaplo-ćene. koja se ovako žali na muža: Kad sam pošla za dragana moga. tragičnom kidanju ili prirodnom dotrajavanju. Narod ne može da bude bez rime i kakve bilo desetke. i čini mu se da se ukus masa stalno kvari i pogoršava. dok je ne resi ili ne preboli. — Ne ide mu se? Ne ide mu se! Ni zrnu se ne ide pod žrvanj. Sve je u tim mislima veliko. U stvari. kao odraz velikog unutarnjeg talasa u zemlji. promeni oblika. kao da radi neki težak fizički posao. kakv je bio i kakav je trebalo da bude. Sedi. Od pijanih ljudi. Kad seljak ima neku tešku porodičnu brigu ili veliku štetu u imanju. vidim po ulicama znatan broj mladih žena sa prosedom. Nimalo se ne bih ni prepao ni iznenadio kad bih ugledao duhove kako bedemima šetaju. Ta se slika neće moći sačuvati za budućnost. »lomi glavu«. gleda preda se i s vremena na vreme izgovara poluglasne reci. Ali zato pre i posle toga njegov duh istinski miruje i ne poznaje naše nezdrave nemire. Teraj. pa i sasvim sedom kosom. gorenju i sagaranju vidljivog sunca kao i unutarnjih vatara u svemu što živi. o njihovom ukrštavanju. o sudbinama ljudi koje sam poznavao i o toku svog rođenog života. lomljenju. Sve to sa jednom teškom i dostojanstvenom ozbiljnošću kakvu varoški svet i školovani ljudi ne poznaju. kao i u Beogradu.. koji na malim kolima dogone iz okolnih sela mleko u Beograd. ^ 346 Ovde. sujetne pomisli i začikavanja mašte koja kvare naše dane i noći i slabe nas za važne i velike napore u životu. jasno. To je šteta. Njihova lica su izmučena.. od mladića. kao u starinskim dramama.

Jedan moli seljaka da ga primi na kola i poveze. jednu vrstu čudnog baleta koji je i jadan i uzvišen i pomalo smešan. Tako je i zašao za ugao. Pr -natrao sam španske igračice kad izvode neku tešku figuru. GJodine 1941. kako izgleda. Bled je u licu. rede se javlja. ' 194«. 14. kako iskopavaju neeksplodirane granate i odnose ih na jedno pusto mesto da ih tamo demontiraju. Seliak odbija. u prirodi. »Ima«. 3)Kraj mora nema. jer ima mesta na kolima i za trojicu. Jedina mana tih kućanstava je u tome što pomalo liče na sakristiju. kako nikad nisam video čoveka da korača. On ne zna ni za koga oko sebe. svom snagom svojih mišića i ćelom pažnjom usred-sređen samo na jedno: da ostane živ i da se što pre srećno oslobodi svoga nemilog tereta. pri-sebnošću i nekom nezainteresovanom revnošću koja im je. cveta bez mirisa. i kako bi odlazeći uzdahnuo: »-Ah. 349 . ljupkog osmejka. koji nikad nije lep. posle bombarđovanja Beograda. izgleda. one uzimaju masku lakog. Kao smrt samu. pa kakva bila da bila!-« 348 Tri misli na morskoj obali. On vrši opasnu dužnost koja mu je pala u deo. oborenih očiju. i samo igra svoju igru sa smrću. najlepša je svoja kućica. god. nudi i da plati.de sede glave. i zavaraju oči publike.« Slovenaćka kućanstva su redovno čista. Hoću da te vidim kako ideš pešice. juna 1946. Neka u ovoj zabelešci ostane bar pomen o njimav (Sarajevo. a slovenačke žene ih vode sa mirom. kaže seljak »ah neću da te primim. 1)Na morskoj obali misao je sporija. 2)Samo se sa stihijom snega može uporediti stihija mora. Jedan posve mlađ vojnik nosi na ramenu jednu takvu granatu od tridesetak kila. be-žali su mnogi građani drumom ka Avah. Sva mu je krv oko srca i sva pažnja i sva snaga usredsređena samo na to da se neopreznim pokretom ne probudi smrt na ramenu. on nosi čudan teret na desnom ramenu i pri tome gazi što može tiše i lakše. niti pomišlja kako izgleda u očima drugih ljudi. Nedostaje im onaj topli individualni dah koji oživljuje naša kućanstva. na peščanoj obali. uredna i svetla.> * Video sam. stupajući kao po žici. ili na one modele u etnografskim muzejima. kojima je potpuno ili delimično ukradena bezbrižnost i radost mladih godina. Tako savladaju i svoju zebnju i teški napor. Ovaj moli dalje. i korača sitno. ali koji je i uzrok svih nemira i nereda u njima. ah zato je finija i oštrija kad se javi. čudno. ali je očigledno zbunjen i uplašen. » Uvek mi se vraća pitanje: zašto su javne zgrade na Istoku tako neprijatne i redovno zapuštene? U tim zemljama kao da su hoteli tako udešeni kako bi svaki koji u njima prenoći imao prilike da razmišlja i dođe do uverenja da je lepše i bolje sedeti u svojoj varošici nego putovati po svetu. Da bi prikrile svoj strah od uvek mo-» gućeg neuspeha i odvratile pažnju gledalaca od napora.

» Na bačkoj ravnici nebo i oblaci gutaju pređeo. slična bledom prvom sjaju svitanja na prolećnom nebu. —Sto ne bi ti tražio da te postave? — pitaju jednog crnomanjastog mladog . kako su punili i palili lulu kad bi im se ugasila.* Na vreloj pržini. A na severoistoku. smolav i mrk. Taj crveni šal vezan je i tradicionalno. Kad čovek stigne s mrakom u Mostar. sept. na njegovoj površini najpre se javi pri dnu bledozelena a pri vrhu slabo rumenkasta razgalina. Ručao sam sa jednim našim čovekom i jednim Svajcarcem. A ja nisam taj. ali i slobodno i lično. Ono što je na njemu naročito padalo u oči bio je njegov crveni šal ovlaš savijen u velik turban oko glave. one se u sve većem broju i sve jače javljaju i kupe tačno iznad slabo osvetljenog kamenog grada. To je mesto na kom treba raditi. Bolje nego po onom što su govorili. domaćih. mogla se videti sva razlika temperamenata i vaspitanja dva razna i različita naroda. živa. * 1. Od nje su i ljudi ovde vesti i racionalni i u isto vreme hladni i bezobzirni. obuhvataju ih i čine sastavnim delom predela. Reč je o nekom upražnjenom dobrom mestu. Šumovite padine i goli planinski visovi paraju nebo i oblake. onako kako su ga. Po načinu kako su pušiH. one u Sarajevu. u razgovoru. iskrenim osmejkom. ovog trenutka. pa se sutradan probudi ne sa prvim zrakom nego tek oko sedam sati — on tada najbolje može da oseti razliku između svetlosti u Mostaru i. kao da ga je on prvi i jedini sad. na primer. prodorna i svirepa. ona je snažna. Obojica su pušili lulu. vezivali svi njegovi. naročito su guste i izgledaju kao roj zlatnih pčela oko mrke košnice. svuda prisutna. čoveka inteligentna izraza lica sa zdravim. Putovao sam sa seljakom iz okoline Sarajeva. u nizu naraštaja. ritualno gotovo. Svetlost je u Mostaru elemenat za sebe. hoće da se otvori. —Ne.* * Kad pupoljak divljeg kestena koji je nabubreo. grupa mladića. vezao proizvoljnom igrom svojih prstiju i svoje mašte. izjednačuju ga sa sobom. U brdovitim. Kad zvezde stanu da osvajaju tamnomodro nebo. ponad okrugle gradske kule. planinskim krajevima je obrnuto. 1951.

kakve do tada niko na tom ostiTnj nije video. prva zvanična delegacija danske vlade donela je buket svežih ruža. i ona su zvonila »na jednu stranu«. Vetar je tako jak bi* da je zaljuljao zvona na zvoniku. Kad je uvođenjem avionskog saobraćaja omogućeno brzo putovanje na Grenland. To je 35T .350 Strašna oluja sa grMom. kao što se zvoni za pokojnika.

Iz razgovora sam razabrao da ne pije. jer se bojim da ne pomisli da mu laskam oponašajući ga. predsednik nije udovoljio toj želji.^ Gospođa N. Reč je bila o nekim meni nerazumljivim sporovima i omrazama u njihovom mestu. izmerivši jednoj mladoj ženi oku krom-pira. marta 19S2. bio gluv na desno uvo i svakome okretao levo pri razgovoru. jer su svi osim čoveka sa hijenskim izgledom pili crno vino. Sin gospođe N. a stav hijenski nakostrešen. lenjo. ne puši. da naredi da se poseku te lipe i na njihovo mesto posade kestenovi. nije govorio mnogo.« I pri tom je podigao i malo savio svoj dugi sivi kažiprst. on je ćutao.« U sarajevskoj čaršiji kruži uvek poneka uzrečica. koju čaršijski ljudi ponavljaju neumorno. opscen ili podrugljiv. kratka i naoko bez smisla. i nisu to krile ni najmanje. »Ja živim umereno«. i dok su svi govorili. ne čita knjige i ne ide u pozorište. je molila predsednika Opštine. u svima mogućnim tonovima: »Ne daj na se!« 23 — ZnakoTrf pored puta Gospođa N. Imala je i sina jedinca. ali ostaje činjenica da je ona zaista to tražila.^ U vagon-restoranu jednog voza video sam čo-veka sa licem koje ne poznaje osmejka. maturanta. imala je vilu na Topčiderskom brdu.) sve glavne ličnosti nagluve. uvek šaljiv. i tim povodom piše: M-Ne smem da mu kažem da je kod mene isti slučaj. igrao oko njega i plakao od uzbuđenja. Sedeo je sa svojim društvom. U junu mesecu lipe su cvetale i širile snažan miris koji je prodirao i u vilu gospođe N. Na ulici pred njihovom kućom bio je niz visokih i snažnih lipa koje je Opština tu posadila pre mnogo godina. Naročita radost vladala je među ženama i decom. upitao ima li u šta da primi krompir. Svet se iskupljao i gledao buket kao čudo. u svakoj prilici. da od njega dobija glavobolju koja ga sprečava u učenju. Samo je jednom rekao: »Ja bih takvog čoveka svojom rukom ubio. se žalio da ga miris lipe »nervira«. Docnije je razgovor za tim stolom oživeo. ' Cuo ođ Dinca u Nlcl 1B5& * 27. za susednim stolom. I tu onaj visoki čovek bez osmejka. a dan je bio vruć. prvi ministar kraljičin. kao da pritiskuje obarač. Istinu valja reći. god. Prepirali su se živo.bilo veliko iznenađenje i krupan događaj. nedarovito i razmaženo dete koje je teško učilo. kako bi njen sin bio pošteđen mirisa koji ne podnosi i kako bi mogao da uči. koga je dobro poznavala i sa kojim je bila u nekom srodstvu. Istu manu imao je i Svift. i u baštu oko vile. dajući joj smisao koji žele i koji im trenutno treba. U Sviftovim pismima vidim da je njegov šef i zaštitnik. rekao je sam. Glas mu je bio promukao. U turskom Ministarstvu inostranih poslova bile su u ono vreme (oko 1936. nego upadljivo pokazivale. koji ne pije i ne puši. Jedan maliciozan stranac uvek je tvrdio da je to samo koketerija i jedan naročit način laskanja tadanjem predsedniku vlade koji je gluv »comme un sac de charbon«. Tako se nekad dovikivalo: »Imaš u šta?« (Stvar je potekla od bezazlenog baka-lina koji je. lord Harlej. 352 353 .) Zatim je dugo vremena upotrebljavana uzrečica: »Taka zemlja!« A sada čujem kako muškarci u čaršiji dovikuju jedan drugom.

Dok blešti sneg na suncu. hoće!« — To je najnovija od tih njihovih uzrečica. — Bog nije niđe. Smogao je svega toliko da kod Jevrejina Pred imaretom »kalupira« svoj stari fes. jedan Bosanac. Ma koliko da sam ga posmatrao. nit je sprijeda nit je straga. odlazi na jednoj. Podsećaju na bombardovanje iz vazduha. bujne crne kose. visoka. bele kože i crnih očiju. ima nečeg odsutnog i mrtvog. čovek iz naroda. hramljući. mršteći se jedva primetno ođ bola pri svakom koraku. na njemu je pečat neke velike brige koja čoveka obuzima celog. pravilno i mimo. 354 23* 355 . sedi malo podalje ođ mene i privlači moj pogled. koji nosi i sitne pahuljice snega i bele latice preranog kuhara. to je čudo!«' Čudna je ova sarajevska grmljavina za vreme letnjih oluja. A kad je taj fes stavio na glavu i pogledao se u ogledalu.A nedavno sam čuo kako čovek sa jednog dućana ironično dovikuje drugom: »-Hoće od toga. Jedan siromašan musliman s Vratnika nije imao novaca da se ponovi za Bajram. On je sve. gromovi odjekuju jače i svaki ostavlja utisak prave katastrofe. kako je Bogu prezime? —Svemogući.. tako da se mesa ju međusobno i teško razhkuju jed-^-^ od drugih. posle više od pedeset godina bračnog života. Pomerio sam se kao od udarca. bre. — Kad se digla. * __ Vidiš! Kažem ja. pa . Stara muslimanka govori napamet. kao izvinjavajući se što je zadremao: »Drjemovna ova bjelina. kao što ne može umrijeti. a Haleta kaže da Bog nema prezimena.« * —Babo. On nit je rođen nit može roditi. nimalo! Ni najmanje!«.' • Pariz 1949. Markovića u Sarajevu 194S. što haljinka izmijeni čo-jeka. levoj. odgovara baba uvek sa rezigniranom iionijom na dedovu šalu. Na jednom kongresu. on je sa divljenjem i zadovoljstvom uskliknuo: »E. i na mene je naišao deo one brižnosti. Lepa žena. nisam mogao da uhvatim na njemu ni zračak onog sjaja koji se inače uvek javlja na hcima tako lepih žena. savršeno vajanoj nozi. Usled blizine i teskobe brda oko varoši. * Ciča je. ljudi. taj je već izišao iz vjere.« »A ti meni nisi dosadio. Nit je gore nit je dolje. • Cuo ođ M. kao da čita iz knjige. Ne.. govorio babi: »Pedeset godina. April. pa bi mi dosadila. video sam da joj je desna noga amputirana i da hoda odupirući se o kratku štaku. I gledajući je kako. pedeset godina! Sve da si mi pevala kao ona u Operu što peva. nit je lijevo nit je desno. Nema lika ni izgleda. Ali to lepo lice. Posle gotovo vrelih dana neočekivana studen sa oblačnim nebom i hladnim vetrom. Ko izgovori: »Bože moj!« i pri tom samo pokaže rukom put neba. kaže.

Ne ubij! Ne ukradi! — to ide još nekako. Pozdravila nas je. Njen pozdrav je odavao vedrinu i nevinu zbunjenost. ona je pozdravila staricu koja je sedela iza mene. posle dužeg kolebanja između života i smrti. te njene još malko blede usne nisu gotovo nikad sastavljene. Upravo.« Obratite pažnju kako građanin. i padajući još uvek sam mogao da pratim i nadzirem svoju misao. dragoceno nasmejanoj zbunjenosti bila je sva nenačeta radost koju ona i ne sluteći pruža svakom ko je vidi. Izgubio sam ravnotežu i otisnuo se. Jovanović. viče: »Ko je to?«. Izgleda da peva tuđim glasom pesmu tuđe ljubavi i radosti. malo nespretnog i dobro vaspitanog dečaka. i da sam za vrelog letnjeg dana ušao u neku seosku ostavu koja je sva od smrčeva drveta. tako da sporo i nepotpuno moduliraju glasove. mlekom. Taj čovek boluje od srčatte mane i tako je uplašen i u svakom trenutku svestan svoje mane. te usne se neprestano suše i ona ih često vlazi grizući ih sjajnim zubima ili prelazeći preko njih jezikom. a sin zlovoljno i sanjivo ponavlja za njom. koje je vrlo obično i često. Ona peva. otac sedi i radi. Mislio sam: žao mi je što ovaj trenutak neću nikad moći u se-ćanju ponovo doživeti. razu-mete li vi srpski!-« * bio namenjen. kako na telefonu izgovara: »Ama. koji je širok i jak kao crven mesnat tučak među laticama čudnog tropskog cveta. raznim voćem i sasušenim travama. ali kad dođe: »Ne poželi žene bližnjega svoga!«. Gornja i donja usna gotovo jednake po obliku i veličini. oči oborene. osmejak ih razdvaja i između njih se pokazuju beli snažni zubi. kako izgovara svoje prezime. o kojoj ni njen izgled ni njen glas ne kazuju ništa. Ćelo telo nepomično. a u drugoj sobi majka sprema sina za prvu pričest i za ispit koji mora pre pričesti da položi. I to je bilo jedino što sam žalio i što mi je u celoj stvari izgledalo kao nepovoljno i neprijatno. Ali sam u tom žalio i sve ostalo. plačevnim glasom: »Ne treba mi žena! Neću! Ne treba mi!« Navršava petnaestu godinu. pa tek onda po onome kome je 356 . Padao sam. da 357 Uveče. Deset božjih zapovedi. sa krova nekog oblakodera. U snu. kada se glas zamagli malo pre nego što će se sasvim prekinuti. radosno napućena i teška. Majka izgovara reč po reč. glas je ujednačen i zaobljen. U toj lakoj. jer tek što jedna drugu dotakne. dečak viče ogorčeno. Ali na kraju pesme. koga vi tražite?« i. Činilo mi se da sam odjednom prenesen u daleko planinsko selo na prisojnoj i pokošenoj strani proplanka. tu se odaje: i tu se vidi da peva sa skrivenom unutarnjom slašću. ali njen pozdrav je pao najpre po meni. »Ovde Jovanović. poklonom zbunljivog. naj-posle. koji čuje šum na stepeništu a ne vidi nikog. Usta divno nepravilna. ispunjena medom. lice mirno. ali je razvijena i snažna. Previla se u samom pasu. očiju krupnih i modrocrnih kao trnina i uvek vlažnih i nasmejanih.

. koji malo ili ništa ne kupuju. ali ima i takvih koji i sami piju. ajde. Ljudi dolaze sa flašama i kupuju piće. Uz samu ogradu. bokor sabljice ili tamnocrvenih ge-orgina. »-Ajde. objašnjava: »-Idi pravo i čini dobro. nekako srećno-slučajno. Svi su oni napola ili potpuno pijani. Izraz lica mu je napregnut a odsutan. latifom i šebojem. na veliko i na malo. sastavljenih tako da se ni proviriti ne može između njih. prigušenih a silnih osećanja koja su iznad svakidašnjih. Jedan debeo i podaduo čovek bez zimskog kaputa. ispiću ti oči kao turgulje. Ali tu se stalno kreće velik broj pijanica. obično eliptična. narode. ali uvek nepravilna oblika. zbijene u osojno mesto između naličja kuće i susednog zida ili ograde od viških dasaka. iznad nužde i stege ličnog i zajedničkog života. Staze između tih leja nisu šire od dobrog pedlja. a ne pred njom. po veličini nejednake leje. Kod jednog bureta vina vodi se dug razgovor između polupijanih građana i isto takvog prodavca. ali mnogo probaju.« Jedan seljak viče: »-Ide radnja kao voda ladna. stegnute i pri-tuljene svim onim što u životu nije lepota. punu vesele vike i duhovitih dobacivanja. koja je uvek malko nagnuta kao da ni prvog dana nije bila prava ni ravna. zato za njih ima tako malo mesta i zato su sa toliko ljubavi sađeni i gajeni da se to na prvi pogled oseti. uvek istim čedno jednostavnim cvećem niska rasta i žive boje: nevenom.* Na periferiji malih bosanskih varoši zapazićete karakteristične baštice koje su ponajčešće iza kuće. ljudi i žena. Sve to zasejano tako gusto i nepravilno. narode. Među seljacima koji piće nude ima domaćina koji trezveno i oprezno gledaju da svoju robu što bolje prodaju. Cuo strašnu reč. Sve to stvara pijanu graju. popovom kapicom i zijevkom. da takva leja liči na šaren uzorak za ćilim koji nikad neće biti otkan. Ti vrtići su kao skrovit oltar u slavu kratko-vekih. I Turgulje — rane šljive. U njihovoj zagonetnoj jednostavnosti i prostoti složenog porekla ima nečeg od rituala i vradž-bine. a ima i nečeg zavetnog i grobljanskog. One su obično nepravilna oblika i minijaturno malene. ima preobilja životne radosti. . Na pijaci Zeleni venac seljaci prodaju vino i rakiju. zasađene domaćim. ili možda i namerno.« 359 358 . kao kod čoveka koji prinese uhu sat i osluškuje da li radi. od ljudi koji su negde iz zapadne Bosne. neophodnih potreba. a novembar je mesec. o okolini Sarajeva. Svaki od njih proba kod nekoliko njih pre nego što robu kupi.a hoda kao senka i govori kao bolesnik. prljav i neobri-jan seljak lukava izgleda. dok sadi i okopava cveće. rastu zeleni kaloper. Sastoje se od dve-tri povisoke. koliko da čovek može jednim stopalom na njih stati. narode!-« viče jedan bedno odeven. — Ako te uhvatim. igra ni bezbriga. samo što to kod čoveka sa satom traje trenutak-dva. a posle i one zarastu sitnom travom sa ponekim cvetom od rasutog se-mena. Ajde. navali. dok ima! Roba govori — gazda laje.. Izgubljene i pomalo tajanstvene izgledaju te baštice. pa se ne boj nikog. a kod njega je to stalan izraz.

a mene rasporedili u. Posle četrdeset i pet godina došao je opet u Trebinje... opštih i nepovredljivih načela. A danas? Gde je on. kao okamenjene. jednospratna osnovna škola činila mu se tako malena da bi je »mogao preskočiti«. otišao je kao dete sa roditeljima u Tursku. često puta naoko sitni povodi. ali to je kao da u njemu neko spava. U toj vodi lebdele su. to je 360 druga stvar. Znam ga. a kad je u nju išao kao đak prvog razreda.. Pričao je kako mu se sve u Trebinju učinilo poznato.. čast talentu! Ali. a drugim. ja snivam da spavam. Bile su iste kao one u detinjstvu. ribe osrednje veličine. i kao boljim delom sebe on je budan i oseća onaj deo koji spava. koji dolazi od njih. Jedan građanin za slavnog vajara N. on je umetnik. Pustimo sad talenat! Nego uzmi njega i mene. širila i stvarala malu zatoku mirne bistre vode. I sve ostair je bilo isto tako. nekoliko puta veći od mene. ostavimo na stranu talenat. Najčudnije je bilo sa zelenom rekom Trebišnji-com. ali sav od lake i prozirne materije. pa ma bila i najbezazlenija. kao da ih je maločas ostavio. Samo. on je zauzimao odlučan stav i istrajavao u njemu bez obzira na po-sledice. tako da mu je »fes sa glave spadao. a on ne mogade dalje od trećeg razreda gimnazije. Ali u retkim i potpuno neočekivanim i nerazumljivim slučajevima. pa reci je li pravo da se ja ovako mučim. Iznad mene i oko mene stvori se kao neki moj dvojnik. rodom iz Trebinja. On retko uzima sredstva za spavanje. To sam ja i sa mnom sve moje stare misli i drhtavice koje mi ne daju da zaspim i koje me bude posle kratkog prvog sna. Dakle. a gde sam ja? On zarađuje milione i svetska štampa. * Taj čovek je izgledao kao da ne veruje ni u šta i kao da mu ni do čega nije iskreno i duboko stalo. starinskim trebinjskim govorom. kao da nikad nije ni odlazio. Kad spavam uz pomoć pilule. treperi. pa. Ziveo je kao stvor bez pravca i načela. ipak ne spava.. na kraju građa. evo. uđavola. Dobro... To su bili čudni. Sotga više volim da se mučim bez sna nego da uzimam sredstva za spavanje. koje je on svojim uporstvom podizao do velikih. izgledala mu je do neba visoka. o njemu piše. ali lepo.* Jedan naš zemljak. diže se i spušta u ritmu sna. pa talenat. Stara. Zato se sa lakoćom prilagođavao svemu i svakom. ja zavi-šio i gimnaziju i posle fakultet. a ispod njega nazire se malen i taman i budan čovek. kazivao je svoje utiske. sve je bilo manje i niže. blisko i »obično«. on ne oseća kao pravi san. žaleći se na svoju sudbinu: — Evo. Zajedno smo rasli i u školu išli. Ka-zaćeš ti. većim. a on . uzmi N. Covek zaspi odmah. koja se pored mosta. bez svog pogleda i stava. jer takav san. kad je hteo da joj sagleda sljeme«. Izgledalo je da odonda rekom nije protekla ni kap vode i da ribe ne samo da nisu porasle nego se nisu ni s mesta maknule. Pričajući sa malim zastajanjem i traženjem reci. Bilo mu je osam godina. 362 . fala bogu! I to.

—Daklem i daklem.' Na Zelenom vencu gomile lubenica. otkud ja dužan? —A. Belina i odmor. nikako ili vrlo malo. oštrim zamasima. izvan njega i izvan sredine u kojoj je živeo. Jedan od prodavača. i uvek. U prvim noćnim satima nebo je bilo puno zvezda. —Dakle . nekako pred zoru. dok naš seljak izgleda da se zakopava u zemlju i da prvi put preduzima svoj mučni i bezizgledni napor. nego me podstiče da mirno mislim i da bolje vidim i ljude i svet. Samo su sredinom neba sjale dve krupne. To je mali. malko dobre samoće koja me ne odvaja od ljudi i sveta. u svako doba dana i godine. Video sam mnoge velike građevine sveta i visoke planine sa snežnim vrhovima u daljini na nebu i. Svi viču. to nisi ti! Onda je onaj drugi. ali kad im čovek priđe i pogleda ih izbliza. kao zadocnele na povratku posle čiste i svetle zvezdane orgije u modrini neba. koji su povijeni tako da se prosto gube u zemlji koju obrađuju. —Gle. sporedni hodnik koji vodi iz ove kuće u vrt i služi kao ostava. a leti sveza hladovina. Nije mi se spavalo. sa tih planina daljna prostranstva kopna • Bleđ. u sebi sve računa. to su trideset i dva dinara. vidi se da su okupani u znoju i da posrću od napora. ima svoju boju na nebu ili na predelu. Tu je uvek suvo i tiho. Činilo mi se da vredi bdeti i pratiti hod i razgaranje zvezda u modroj visini. od najmanjeg daška do severca sa dugim. I dužan si mi četiri dinara od ranije. meri. 10 Vin 1953. kupci i prodavci.Tada se moglo videti da je taj čovek celog života bio veran nečem nepoznatom. Daj pare pa idi. govori. Ziv razgovor svaki čas prelazi u svađu koja opet brzo zamire.. nebo je bilo izbledelo. A kad sam se. Vidiš ti ovaj narod što je navalio! * Na jezeru. smeje se. Oko ponoći negde ipak sam zaspao. Oni se izdvajaju celim likom od posla koji vrše. U ovom kraju Slovenije seljaci na poljima. ni oni ni njihova zaprega. a u tom poslu izgleda sve od početka do kraja predviđeno i utvrđeno. —Eto. 362 363 . u grozdovima. I to veran verom koja se nikad ne koleba i zbog koje se lako podnosi svaka žrtva. obrnuto.. tanak me-sec je dogarao u dnu vidika. ne ostavljaju utisak napora i mučnog rada. žđa kao čarolijom. a očima lukavo strelja i. otežale zvezde. Protivno od zemljoradnika u našim krajevima. Zimi toplo. Izgledalo je da im se žar sve više raspaljuje. svega trideset i šest. građanin. probudio i izišao na terasu. očigledno. posmatrani izdaleka. ali zvuka nema. mlad živ čovek. pet kila i dvesta grama. Zidovi bez prozora. daklem to je triput da-klem. Tako lak izgleda posao ovih ljudi da pomišljamo na igru i zabavu. Zatvoren prostor. nestalo bogatih sazve- Sklonio sam se od naglog letnjeg pljuska u hodnik seoske kuće. . Na Bledskom jezeru svaki vetar. Ceo zid ispred mene sačinjavaju velika vrata koja se otvaraju na baštu.

ali sve to zajedno. značke. U prostranom krompirištu usamjen suncokret pod oblačnim nebom. ne mogu da se zaustave.i mora. zastavice. I nikad ništa više. često i sa decom od 5—6 godina. 364 365 . Gde god ne nađu mesta u hotelu ili gde hoće da uštede. sa svojom posled-njom ljudskom rečju. ni mrtve stvari ni žive svesti na njoj. voljno i nevoljno. Tri bela zida i velika vrata koja su i četvrti zid i prozor i izlaz u svet. Sve se pretvorilo u padanje i postojalo samo kao takvo. Mlađi ljudi. i sad. Ništa. Okrenut je ka istoku. sa radosnom zahvalnošću. Nečeg ratničkog i drevnog i primitivnog ima svakako u svemu ovom. po dvo-jicatrojica. kao ratničkim povicima Žena se oblači i doteruje. čeka doručak iz konzerve. Surva-vanje svega što postoji i što bi ikad više moglo ma u kom vidu i obliku postojati. svojim rukama i za svoju potrebu. ili bar kroz neku omladinsku organizaciju koja nije mnogo daleko od svega toga. i trajala je. muž se brije. dok se dete igra na travi. malo podbuli i raščupani. iza oblaka. da savlađuju prostor i teškoće koje on pruža. U toj opštoj kataklizmi padao je i on. i više od toga. ali sa smehom i veselim. Kao svaka novina. još od jutros i očekuje sunce. ne mogu da odbace od sebe naviku da ulaze u tuđe zemlje. najbolje što mogu biti. kao tihi jauk. U njihovim kolima vlada slikovit nered: prazna flaša kjantija. ilu-strovan časopis sa stripovima. Zatvoren prostor.' Svuda sretate ove turiste. izgleda. za čoveka. i najviše ono što sam. Ali on je očigledno izgubio orijentaciju i tako stoji. iako sunce celog dana nije izašlo i sad je tamo negde > Ponoć Između 6. A sve to naizgled nije mnogo. žmirkajući na sunce. 1953. po svetu. a sve što sam ikad video gledao sam uvek sa velikim Ijubopitstvom. pust i bezimen prostor. ili mladi parovi. i mužjaka kako nešto popravlja i utvrđuje na šatoru. amerikanska konzerva. U dva velika poslednja rata milioni ljudi krenuli su. ja kao nigde razumem i volim čoveka i sve što je njegovo.* na zapadu. sazdan od čoveka. da se »snalaze«. oni rasklapaju svoj šator i —■ kampiraju. Malo povrtlarskog alata uza zidove i nekoliko praznih saksija i slučajna daska koja može da posluži kao sedište. nalazim često u misli: da je čoveku dat omeđen i zatvoren prostor. izbezumljen. kutija jugoslovenskih cigareta. koliko i to padanje bez dna i kraja. Predveče možete videti modri dim njihove vatre oko koje posluje žena. a dete. dobro koje je sam stvorio po svojoj zamisli. reklame i prospekti za turizam zemalja kroz koje su prošli. Nije više bilo zemlje. i 7. A onda je nastala opšta propast. okt. radio koji svira uvek » Bled. putuju svojim automobilom iz jedne zemlje u drugu. i u njemu uvek verno ose-ćanje da sam i sklonjen i zaštićen 1 svemu blizak i znan. Svi su ti ljudi prošli ili kroz rat i kasarnu ili logor. leto 1951 San. pa makar i sa pasošem. Kad me taj prostor ovako obuhvati i zakloni. a ta reč je bila: »duša«. Gledao sam ih u rano jutro kad ustaju. Ne može drukčije. sve ovo malo zbunjuje čoveka koji nije navikao na ovakav način putovanja. pričvrstivši ogledalo na krilo šatora. a nije osuđena da se tako zove i da uvek to bude.

pribor za jelo od crvene ili žute plastike. U restoranu. zle. ili su razgovori koji se vode oko mene isto tako čudni kao i sve ovo što se dešava u meni. i ja sam vam zahvalan. ali baš zato ružnih aluzija. to nije bio besciljan. u kljunu je nosio vlat sasušene trave. on je zatrpavao sve novim recima koje su bile utoliko ružnije što je trebalo da izgledaju pune obzira i pristojnosti. Na ivici jedne od tih njiva sitan čovek kopa. Neke rastrgane njive. mračnim i klizavim ravnima. A imam pravo da vam dajem bakšiš? —Bakšiš je zato što vas služim — kaže kelner mirno. tek na-goveštenu. i podmladak. Sve je još svetio. mirno i zeleno oko mene. — Nemate pravo. veseli letnji let. —E. Sve je spremno za povratak. sive i posne. —Jeste. A čovek radi kao da ima zadatak da uskopa ćelu površinu zemlje. Početak razgovora sa tim čovekom izgledao je uvek prijatan i obećavao mnogo. Jednu asocijaciju. Osećao se sav njegov napor da govori kao pristojan čovek i sva nemogućnost da tako misli. Svim što je na njima i oko njih oni podsećaju na visok industrijski potencijal svoje zemlje. ali ne pristajem ni po koju cenu da me grdite. razbija ušicama od motike krupne suve grude zemlje. U Marseju. Ili se meni čini. ali isto tako brzo je izneveravao sva obećanja i na kraju davao sve samo ne zadovoljstvo i prijatnost. Beznadežan napor. U njegovom govoru sve je vrvelo od nezdravih asocijacija. Njegov govor je bio dvostruk kao zmijski jezik. sa još mnogo manjom travkom u kljunu. a ne-poverenje i oprez kod roditelja. od neočekivanih i slabo prikrivenih. Na oluk na terasi sleteo je vrabac. Svakojake sitne. bacio je veliku senku na ceo predeo i na ovaj trenutak moga polaska. —Dajete. 367 . Pola sata pre polaska na stanicu. smenjivala je druga još čudnija i — niža. i to brže nego što je njemu polazilo za rukom da ih sve i potpuno zaodene dobrim recima. Slušam kako se jedan čovek sa primetnim engleskim naglaskom. da me grdite ■— kaže kelner sa hladnom bezobzirnošću za koju samo na francuskom može da se nađe učtiv oblik. S vremenom je postajalo pravo mučenje slušati ga.istu istrganu crnačku igru. i više. ali ja vama dajem dvadeset. malo nastran po izgledu i sigurno pijan. objašnjava s kelnerom. i sav je malen i jadan pred svojim nepostižnim i nesrazmernim zadatkom. gospodine. onda — kaže gost tako mirno da je već čudno — onda moram da promenim restoran. deset posto je za to. Svaku aluziju. ružne i nečiste pomisli i aluzije 366 navirale su iz njega. a on sam gomilao je ispod sebe i oko sebe toliko ružnih stvari da je ličio na one životinje koje žive na gomilama svog rođenog izmeta. a sve su se kretale na niskim. I tako malen.' • u Marseju 1927. ali u isto vreme i na Cigane čergare koji su u mom de-tinjstvu dizali svoje čerge u blizini naše kuće i izazivali uzbuđenje i Ijubopitstvo kod nas dece. Znači da se vreme ljubavi i igre primaklo kraju i da treba spremati gnezdo za jesen.

I tako se ja. Moglo bi se reći čak i to da je sujeta bila glavni pokretač većine njegovih odluka i postupaka i celokupnog njegovog držanja u društvu u kome je živeo. prilično izlišno. I tako talasi neistrošenog i nezadovoljenog smeha. VTT 54. I prema tome bi osuda toga čoveka kao sujetnog. a već posle devet sat^ I Opatila U. Da. zar je tebi Hemingvej zanimljiviji nego ja? —To nije nikakvo poređenje — kaže žena suvo i čita dalje. osmehnem se tiho i nepri-metno. muž i žena. Malo posle on opet počinje. i to glasno i nepoštedno. VU 54. A dok trčim put skloništa. Tada bežim pod prvu kapiju ili gusto drvo. Kaže to bez uzbuđenja i jetkosti. što je još veće. ali skupoceno olakšanje i zadovoljstvo. Osvane sunčano jutro. i imam iluziju da sam zasmejao drugog. čas prosijava sunce. ali znači ipak da te on više zanima. da toga čoveka treba žaliti a ne osuditi. Ona ga moli da je pusti da mirno čita. A kad pljusak prevari mene.6<'R : ' 24 — Znakovi pored puta 369 .l . kad ne bi bilo i ovde. nađu neki ma i zaobilazni put da se preliju i prospu.* Na plaži mlad par. bila bi. Pored njih dete od dve godine. bila prava i osnovana. ■— Kažem ti: to-se-ne-može-porediti! Cutanje. nepotpuna i bedna zadovoljenja svojih sujeta plaćao nesrazmerno skupo. Cas prevarim ja njih. Posle kraćeg ćutanja on opet počinje razgovor. A olakšavajuća okolnost je ovde takva i tolika da iz osnova menja i našu osudu i lik toga čoveka u našim očima.To je bio jedan od onih ljudi koji mnogo revnosni je zagledaju šta ima u tuđem loncu nego što brinu da njihov ne bude prazan. tačno je da je to bio sujetan čovek. Na prstima burme. mi vidimo da je osuda nepravedna i neosnovana. Oboje su zdravi i lepi i po svemu izgledaju srećni. najboljim i najplemenitijim delom sebe. ali odjednom stane da se koleba i mrači i za tren oka ceo zaliv sa okolnim brdima nađe se pod oblačnim zvonom iz kojeg naizmenično čas pada gusta kiša. —Dobro. iako sam potpuno sam. pređveče se oblaci malo raziđu i nebo zarumeni. po nekoj organskoj zaslepljenosti kojom je bio udaren. i nasmejem. onda nastane veseo grohot krupnih kapi po širokom lišću i limenim krovovima. pljusak se sme-je meni. a to znači nižeg i slabijeg bića. — Dobro. Tako se igram žmurke sa neuračunljivim kvarnerskim pljuskovima. Jeste. Kišni dani u potpunoj samoći. A ja osećam neveliko.^ Preko dana je sivo i oblačno. što je veliko zadovoljstvo. čas oni mene. I kad dobro uočimo tu njegovu zaslepljnost i tačno procenimo tešku samoobmanu čija je bio stalna žrtva. koji su nagomilani u meni. da stojimo pred teškim nesporazumom i tragičnom zabludom čitavog jednog života. Taj čovek je. On je dokon i svaki čas započinje razgovor. Kad uspem da promaknem kroz zatišje iz368 među dva luda pljuska. Ona čita. kao kod svih suđenja i osuda — olakšavajućih okolnosti. 'Opatija 24. Tako se varakamo i nadmudrujemo po vas dan. ■ ■ ^ 3^^'.

kao zastavu. grehota je. na . Stoji oborenih očiju i malko spuštene ruke. kao jesenje. Kad se malo utišaju. —Ako se drugarica složi? : ■— A. —E. koja drži dete u naručju. raskošno. • Bleđ 1954. pa sada valja da terate. on prvi nalazi reci. nema šta.ono je vedro. desno. * ' "' Razgovaraju dvojica radnika na Cukarici.. on nije zmija.. Jedan je sa ženom. i puno zvezda što izgledaju kao lepotice koje izlaze samo noću. neprestano su u pokretu. (To je onaj koji.? 370 24* 37$ . prepiru se glasno. —Moraćemo. a ne u onom što se kaže ili učini. izgubili polovinu krljušti. gonjeni još živim nagonima gladi ili množenja. Mlađi šarani. čak možda i korisna životinja koju ne treba ubijati.. kao ćelavi. jer je kod njih sve samo igra koja ima svoj smisao u samoj sebi. kad su sva mesta zauzeta. —Bolje bi bilo da je ovo drugo sin. Nastaje potpuna tišina među dečacima. jedva miču perajima i brkovima. zauzima njegovo mesto. — Pažnja! Umoljava se uslovni putnik za Sa rajevo da se javi na šalter br. malen i drzak. na sredini strme. tamnomodro. pa da stopiram. što 'no se kaže. Pa ipak. Na aerodromu u Beogradu postoji nešto što se zove »uslovni putnik«.^ i Varošica koja podseća na ustajao ribnjak sa šaranima koji sam video negde u Francuskoj. drugi pita: —Je li i ovo drugo devojčiča? —Jeste. •— Sto ne liči na . godine u početku avgusta. — Malo vode. preduzimljivi i snažni. Nedaleko od njega. Teško. jedno otegnuto i prkosno: —Stooo? —Pa tako.. to se zna! '' '' '^ Žena se smeška i ćuti. A ostareli su olinjali. Na posrnulu ogradu starinskog groblja naslonio se stariji. # Razgovori na periferiji Sarajeva. Poslepodne nekako otegnuto i bezvoljno. Zastali kao četica u pohodu. A jutro je opet sivo. Odmah mu priskače u pomoć drugi dečak. —A . izlokane ulice nekoliko dečaka. Teški od godina i mudri onom uzaludnom. on im kaže slabim ali prekornim glasom da je slepić bezazlena. Onaj što drži prut sa slepićem najviše je zbunjen. a niko nikog ne sluša i ne čuje. pa ako se slučajno desi da neko od putnika ne dođe do polaska aviona. I zemlja i nebo imaju neodređenu boju pustoši i dosade. Covek pored ograde gleda dugo dečiju igru. račvasti prut na kome visi ubijen slepić. drže se blizu površine. leže na samom dnu. »do praseta«. nošeni snagom koja raste u njima. što onda liči na zmiju? — kaže dečak ša kolebanjem u glasu. Oni posve mladi jure levo. Svak je svakom beskrajno dosadan i uvek na smetnji. kiselom mudrošću koja dolazi kad snaga nestane. Jedan od njih drži visoko. zagušljivo. •— Treće će biti sin — teši ga drugi. »ljudi u najboljim godinama«.) Čuje kako službenik objavljuje preko zvučnika. slab čovek. 2.. pođe na sreću na aerodrom. i neprestano zevaju..

ono što treba da bude naš pravi svet i da to ostane zauvek. I konju bi rep iščupali. odvojeno od uspeha i neuspeha. Popodne duže i pustoš veća. koji izgleda kao da leđima podupire grobljansku ogradu. * nutim dućanima. Opet je bilo sve tiho.Nije umeo da kaže na što i zaćutao je. podrugljivo. četa crvenokožaca. Svi zagrajaše u jedan glas. a kako se na prvim razgaljenim mestima već naslućuje savršena i divna suština. Ovo važi za svaki sport. ne u košarku. Savršenstvo i lepota! Prosijava i nazire se kao slutnja.. a koju verovatno nikad neću videti. Mladići koji igraju igru. i to lakše i brže od suvog lišća. nastojeći da postignu što više i čineći sve da njihov protivnik postigne što manje. dragoceno jezgro svega što živi i postoji. na konja? —. A svaki pojedinac teži da se ceo pretvori ne u igru. jer proguta čoveka i sve što se ljudsko u njemu i oko njega.. kao jeste-nije-jeste. I ma koliko da su predani igri. Covek. sa trofejem visoko iznad glava.. nego u koš. rumeno.. u pogodak. krenuše dalje. prašinom i balegom — kako se sve to odjednom tanji i razilazi kao magla. ja sam zamišljao kako se sve što sad vidim i svakodnevno gledam. zlatno. ja sam sve pojave žive i mrtve prirode. rakite. pa i za svako ljudsko delanje uopšte. I kuću bi razorili. I. u bezobziran. zemaljskog postojanja. Satima i danima varala me ta slutnja. kao neophodan uvod u nešto što treba da bude glavno i pravo. I sve pada. Posmatrajući dve ekipe košarke. kao sa ratnim pokličima. da se svet koji vidim. a ukazuje se suština planete koju zovemo Zemlja i stvorenja koje se zove čovek. mačku? To odjednom rastera svaku zabunu i prekide ćutanje među dečacima. sa potpunom prirodnošću izlišnih i sitnih stvari. kakvi ste. Pri tom ćela ekipa i svaki pojedinac u njoj ostaju za ćelo vreme igre ono što su: ljudi i ličnosti. gledao je za njima. i da se ispod njega sve jasnije ukazuje skriveno a stvarno lice našeg pravog ljudskog. Sedeći na obali Drine. To ima u najboljim trenucima pred očima i od toga živi ono što se zove: ja. nag372 . pesak. Sve se gubi u razgranatoj i dobro izgrađenoj specijalizaciji. bezvremena radost koja mi izgleda pouzdano obećana. dosade i bezobličja oko mene odjednom pojavi opšta. ljudima i stokom. ali se odmah javi treći. kasaba sa krivim ulicama. jer to je bilo samo nečujno mrmljanje. samo žvakanje bezubim ustima. 373 Detinjstvo u kasabi. posmatrao kao nešto sporedno i privremeno. pusta jalija od nanesenog kamenja. Prva ekipa. oni u svakom trenutku postoje kao ljudi. kao dečak od dvanaest godina. Uvek sam očekivao da se iz nereda.... —Sto ne liči na kravu? —. okrećući podrugljivo nasmejana lica prema starom čoveku. a koji nije drugo do maska i naličje i prela-zan oblik.. Otkad postoji u meni svest o sebi i o svetu koji me okružuje. rasipa i nestaje. g6 uspeh koji na kraju krajeva gubi svaki smisao. veselo: — Sto ne liči na . na kuću? I sa tim recima. i sve što se sa njima i između njih dešava. Druga ekipa. — Ubili bi vi i mačku. Nije se mogao čuti kraj njegovog govora. Hiljadu puta mi je izgledalo da se ostvaruje.

italijanski i dočekuje strance ljubazno. Tekst je govorio o nekim ljudskim ljubavima i sukobima. On zna engleski. I utoliko teža što je nevidljiva i nepriznavana. 574 575 . držeći se pažljivo puta. Ali šta je sa klasom koji je otkinut i smrvljen a zrnje mu rasuto po stazi i zgaženo? Ko će njegovu sudbinu objasniti i opravdati? Ima li objašnjenja i treba li nekog opravdanja? Treba li uopšte misliti na to? I treba li mishti tako? > Iz 1950. Radosti. uprkos ljudima i toku stvari oko sebe. s. On. često i grub. A predveče. » N.* Čitali su zajedno iz velike knjige. On je prema njima u isto vreme i ropski ponizan i preterano intiman. — Bitte die Tiire zu schliessen! — Zatvaraj vrata!«* Na strmom okrajku mlade šume.Majski dan. On je ćutao u teškoj neprilici i zbunjen. sa domaćim gostima. izgleda. rekao nešto glasno a nerazumljivo o budućoj žetvi. • - U jednom od boljih beogradskih restorana ima »šef sale«. školovan. upotrebljavajući i zloupotrebljavajući svoje vajno znanje stranih jezika. bitkama i porazima od pre 2000 godina. On se odmah pokaja što je otvorio tu knjigu i na tom mestu. Suza je polako klizila niz nagnutu stranicu. Tada je ona brzo zakrenula glavu. on je krt. a samo po svojim posledicama potpuno moja. Pored nje ide staza. kao pod lupom. bistru i sjajem prožetu suzu na štampanoj hartiji. bez nade na viđenje. on se obrecava. i sa nelagodnošću i nekim tupim čuđenjem gledao u onu krupnu. razgovora i osmejaka. — I sve se u meni izmeni i preobrazi i stade da živi životom jedne tragedije koja mi je po svom poreklu tuđa. znalački pogledavši oslobođena zrna. sav zelen i zlatan. jedan od onih što nisu imali uspeha u životu ni sreće sa ljudima. kraja nema. Išli su samom ivicom njive. Jedan vojnik otkinuo je napola zreo klas. njiva ječma u dozrevanju. rastro ga među dlanovima i. U velikom birou za propagandu turizma koji se i zove »Turist« piše na vratima: »Fermez la porte. Nisu uvek laki ni prijatni putevi na koje nas dovodi naša mašta. Za scenario. useliše se odnekud nečiji jad i nečije stradanje u mene. i slova koja su bila ispod nje videla su se uveličana. ali ipak je jedna krupna suza pala na stranicu otvorene knjige. Sad. da su ljubaznost i čovečno ophođenje osobine stranih ljudi i tuđih jezika. a kad govori sa mlađim osobljem. čini mi se. Po naglom pokretu vrata i glave on poznade da će žena zaplakati. Mnogo ljudi. Stazom se otegla četa pešadije na manevrima. nemački. i prosto ne ume da bude ljubazan. i ja počeh da živim životom drugog čoveka koji je viši i bolji od mene. Žena je zaću-tala i sve više zakretala lice u stranu. Ona je sve više obarala i sve više zakretala glavu. Ali kad govori srpski. preti i gadno psuje. misli da se ljubazan i ne može biti na našem jeziku.p.v. ma] 1955. u sumračan čas. Tako su prošli pored njive bez ikakve štete i kvara. o rastancima bez suza i reci. svež i radostan. predratni kelner. i što su skupo i teško platili svoju upornu težnju da budu i ostanu ono što su. i nametljiv i dosadan. na novoj krčevini.

izgledala su kao snažni koreni belih krila na likovima anđela-vesnika sa renesansnih »Blagoveštenja-«. * Ječam na planini. Seoski put ide pored njive. nekud iza vas. razgovor između muškarca i žene u nas kreće se otprilike ovako. približno istih godina. Privlači me belina postelje. Njena ramena. pa tek onda primetite da je to pogled koji ide kroz vas. bez mnogo obzira na okolinu i ne prateći naročito pažljivo misao svoga sabesednika. 376 . mlečne večere i toplog kupatila — spremam se da legnem. povezane na potiljku. Vozi bezbrižno. Pa opet preovlada crvenkasta svetlost. pomoću koje inače hoda. Po jednoj sumarnoj i vrlo relativnoj proceni. kao prigušen fenjer svecu. govore glasno. javljaju prelivi zelene i modre boje. Dok su mladi i dok između njih putuju i tkaju erotski talasi. Ali u njoj ne prestaju da se javljaju nemirni i jedva primetni zelenkasti i modri prelivi. On levom nogom vozi. u Sloveniji. i da ću moći zaspati i spavati sa tim osećanjem i sa svojim velikim umorom. Ceo čovek i njegov napor ne izgledaju nimalo ni ružno ni žalosno. samom sebi i samo o sebi. ali se neprestano naslućuje. sa lakom senkom koja puni udolinu duž ćele kičme. odsutan pogled čoveka koji se gleda u ogledalu i neprestano. Tako iz svega izbija nešto kao slutnja duge koja je stalno u nastajanju. presavijena. a svoju štaku. oni razgovaraju tiho. Kosmati prezreli klasovi na modrom nebu vrelog dana. Sredovečan čovek i žena. isturena u stranu. drži u desnoj i njome pritiskuje i okreće desnu pedalu. 377 Biciklist na drumu. ruku stegnutih među kolenima i na njih spuštene glave. Kad je reč o razgovoru između muškarca i žene. ona je seđela na krevetu. govori nešto u sebi. dok spo-Ija dopiru glasovi šetača i zvuči limenih instrumenata neke palanačke muzike i dalek zvižduk lokomotive. od koje se videla samo gusta masa crne kose. ali desna noga mu je amputirana od kuka. ali isto tako znam da će noćas sve još izdržati i ostati na svom mestu. stasit. zdrav i lep. pored onog što vama kazuje. Osećam prisustvo velikog noćnog sveta napolju. Svaki nosi u sebi malo sjaja. za sebe. kao nestalni odblesci. Jasno mi je da je u tom svetu sve nesigurno i privremeno. Naprotiv. U starijim godinama — ponajviše ćute. Ne ostvari se nikad. Njena leđa sa zagasitim sjajem srebra. ali je nešto niži od nje. Taj čovek ima čudan i neprijatan pogled. a svi zajedno stvaraju iznad ćele ravne površine njive lak i titrav nimbus bakrenastocrvene svetlosti u kojoj se. tako da je moj pogled stalno u visini ječmenog klasja.Naga do pasa. Naročito muškarac. Prvo pomislite da vas gleda pravo i uporno. Posle velikog letnjeg napora i znojenja u dugom hodu po brdima i šumama. Na mahove izgleda kao da će ćela površina njive zasjati oreolom duginih boja. pro-sečnom brzinom. Mlađi čovek.

držeći se jednako za ruke i praveći se kao da tek dolaze. R. manje ili više. ušli u povorku pridošlica i obišli odar ponovo. « U cirkusu koji je nekad gostovao u Beogradu bila je. A ima dana. a svaka žena koja putem prođe kao boginja koja je za trenutak uvukla krila. Tako su učinili nekoliko puta. Pa ipak. — Gledaju vas i prave se. ponekad čovek mora da govori. — Od svega toga njima je mučno. svega sa tankom ružičastom majicom na grudima.. Tada svaki najmanji pravoj na brdima oko nas izgleda kao pokret milovanja upućenog samo nama. kod teških alkoholika. U pauzi između takve dve grupe uneli bi ženi--ribi njeno dete od pet meseci da ga podoji. Oko odra je u ćutanju prolazio mnogobrojan svet. možete primetiti jednu naročitu vrstu rasejanosti. Posmatrajući tu povorku. koja se u međuvremenu sakupila. iako nastojite da to sakrijete. uvodili su novu grupu. jako dekoltovana. iako to ne pokazuju. izlazio. pošto je učinio krug oko odra i tako odao poštu pokojniku. kao da prate ono što im govorite. * Kod ljudi koji su potpuno i nepovratno predani jednoj strasti. A zatim bi. pored drugih čuda. a kad bi izišao i poslednji od njih. i ja ne govorim. puna radosnog Ijubopitstva.. i šatra sa čudovištem Polaribapolažena. Zbog toga im vaša pitanja smetaju. pa i kod erotomana. Ima dana kad je sve u nama tako svetio i skladno da ne osećamo ni potrebu za srećom. poznati i nepoznati ljudi svih mogućih zvanja i zanimanja. a lice im ima izraz kao da pažljivo i zabrinuto osluškuju nešto u sebi. a od pasa naniže bila je to »riba« sa veštačkim krlj ustima. Ali zaista je bolje ne govoriti o toj strahoti. ispod kojih idemo. Za to vreme noge su joj ostajale zatvorene u onoj ribljoj 379 . sašaptavajući se i bacajući bojažljive poglede oko sebe. koja se tako ne zove a koja očekuje sve ljude. uokvirena zelenim vunenim kapama. Gornjom polovinom to je bila još mlada i prilično lepa žena. pa bi ih onda uvodili. 378 Njihova rumena bucmasta lica. ' U velikoj dvorani starog »Oficirskog doma« bio je izložen V. i zbog toga na njih odgovaraju kratko i rasejano. kokainista. Čudovište je ležalo u nekoj vrsti staklenog sanduka. samo su im oči sa osećanjem krivice nemirno šarale po našim licima. zur Erde nieder«) Toliko je poznata stvar i toliko teška a neizmen-Ijiva da je možda najbolje i ne govoriti o njoj. nešto do čega im je mnogo stalo i što samo oni čuju. svaki oblačak na nebu kao slovo iz tajne azbuke o sreći. Čekalo se dok se sakupi desetak gledalaca. svaki šum lišća na jablanovima. u strahu da ko ne primeti njihovu »podvalu«. ali vidite da su odsutni mislima. bila su zanesena. Po svršenom obilasku odra oni nisu izlazili nego bi stali po strani i tu čekali nekoliko trenutaka. a vama neprijatno.Sta da se kaže o toj ludoj ampUtudi naših raspoloženja? (»Zum Himmel hoch. pali su mi u oči dečak i devojčica od sedam do osam godina. I svaki bi. kao muzika sfera i romon vode u mraku kao njena pratnja: svaka pomisao u nama kao radosno otkriće. toliko smo iznad svega što ljudi nazivaju tim imenom. na mrtvačkom odru utonulom u vence. ljute ih. Svet je ulazio u šatru u grupama.

Tako po njemu možemo jednom i da vidimo puteve košave koju inače samo osećamo. dugo živi i jako se množi. kurva!« A njemu. a žena je opet zauzimala svoj položaj. ubijen. gde nosi ugalj i drva po kućama. samo bi se lako pridigla i onim jedinstvenim. Ali neće. nepovratno i nepopravljivo mesi čoveka i doteruje ga sve prema nekom svom nepoznatom modelu. * Jaka studen i sitan. Ne ona vesela. nego traje iz naraštaja u naraštaj. kad rastoči i prožme čoveka do poslednje ćelije i tako osvoji i porobi ne samo njega nego i one koji se još nisu rodili. usporava korak. u shva-tanja i običaje. Žena samuje i vene. slikovita. hvata se čoveku za oči kao nevidljiva. žaleći se. i tada i ono što je ostalo od snage i života u njima počinje da sahne i čili u neosetnom. Ima odraslu decu koja su se poženila i poudala i razišla po svetu. oko šezdeset mu je godina. (Jer ono što je najbolnije u sudbini čoveka za koga se kaže da ga je beda ubila. to je činjenica da on takav. čas praši visoko iznad krovova. Sad je došla u Beograd. sa ljudstvom i svim živim stvorovima i mrtvim stvarima na njemu. nego teška sirotinja koja rađa bedu kao trajno stanje i endemičnu bolest čitavih ljudskih grupa. Tako ostavi čovek ženu kod kuće da pazi decu. i priča drugim ženama. Nahranjeno dete bi zatim odnosili. ni novac ni najpovoljnija promena životnih uslova. jer nije više sposoban da ih primi. i pretvorila ga u svoje carstvo koje joj nikad više niko ne može oteti 381 380 . Sneg kruži i veje u stotinu kovitlaca i čevrntija.polovini. Žena mu je vek provela na selu. i svak se pomiri sa njom kao sa stalnim i pravim oblikom postojanja. gasi glas. Tako je i ona živela. a njega nema po pet-šest godina. O toj bedi mislim ovih dana. 1958. Ne sme da pogleda drugog muškarca u selu. kad postane navika. sirotinja Cigana čergara ili mladih ljudi koji svoju nemaštinu ulepšavaju pesmom i nestašnim podvizima. pa stiže starost. tako da mu docnije ništa ne može pomoći. gust sneg. jer će svet odmah na nju: »Kurva. O bedi koja savija kičmu. puna života i pokreta. pa prođe mladost. čas udara u oči. završava žena. mužu ne kaže niko ništa i ne pita ga šta radi tamo u svetu. kaže. Sirotinja. Nekad su. na kratko. u postojanju koje je naličje života. naselja i zemalja. pa danas bih platila da neko hoće da mi kaže: »Kurva!«. Od trideset i pet godina braka muž joj nije bio više od pet-šest godina u selu. čas briše po zemlji. sporom procesu od kojeg se ipak ne umire. steže oko njega svoje granice kao nevidljivu omču. Star i oronuo čovek iz okoline Tetova. čednim pokretom svih majki i dojilja na svetu malo spustila ružičastu majicu i pri vinula dete na grudi. Dockan. u govor. i zavoli ga kao što se inače život voli. febr. i uvođena je nova grupa gledalaca. ponos i neka vrsta jadne i naopake religije. zajedno sa rastrganim krpama dima. životni sokovi prestaju da pritiču do njihovih tela. svi ljudi odlazili u pečalbu. Tada se može reći da je beda potpuno i zauvek osvojila jedan kraj.) Kad beda prodre u misli.* • 2. sestro moja. čas sipa za vrat. Kada ljudi jednog kraja ili jedne klase ogreznu u toj bedi. odvaja ga zauvek od blagostanja i radosti. lepljiva paučina. Odavno je u Beogradu. E. a uz to — košava.

sivom asfaltu plovi i poigrava senka lista koji je opao sa visokog platana. jer u sebi ponese ćelo to carstvo bede u malom. moj telefon ćuti svojim crnim. ali se nije mogao najesti ni zajaziti.) Sa ljudima sam i ljudskom mišlju. A 383 Mrkne vidik i uši gluhnu od tišine. dolazi na njegovo mesto. naročito oprezno. Taj čovek hoda. I kao čudo se kazuje da je kriomice. nisam ja sam. ukočen njegov pogled. Istina. i sad pada. To je samo teški deo moga nestajanja. nisam ja sam. I umro je od suvišnog i preteranog jela i pića. kao i sa postojanjem svega onog što. sam nisam. to mu ne pomaže mnogo. Iz tog kraja nema bežanja ni spasa. I nestaću nestankom svega što živi i što se neprestano rađa. tome bolu i tome strahu. (Tako ja mislim i tom se mišlju branim u ovom teškom trenutku. kad bi se svi gosti razišli. Samoća koja zadaje bol. Ali sam. Gledam s prozora na praznu ulicu. sa životom svega što živi i postoji. gleda i govori nekako naročito odmereno. glatkim ćutanjem. kažem u lice: 382 . Priređivao je bučne i sjajne gozbe. sa kojih su stotine ljudi odlazili siti i pijani. Gledam je kako. I ne mogu to biti nikada. jer je beda njegovog porekla jela i pila iz njega. donosi strah. Ali nisam ja sam. unutrašnju bedu nije mogao zaseniti ni zaglušiti. i glasa tuđeg govora biti željan kao radosnog događaja i čuda koje ne dolazi. i stekao glas bogata i darežljiva domaćina. Ne. ali na njima se oseća da su — i pokret i pogled i reč — u svoni postanku i u svom toku vezani za neke obzire koji sa onim što se u društvu obično i uvek negativno naziva obzirom nemaju nikakve veze. i parčetom hleba čistio sahane u kojima je ostalo nešto jela iza presitih gostiju. Pisama nema. Tako se priča o onom mladiću koji je uspeo da iz bednog kraja Bosne ode u Stambol i s vremenom postane vezir. i sa njegovim nestankom sam. kad on nestane. Nema izgleda da se pojavi živ čovek ili da se desi išta što se živom čoveku dešava. još sakupljao preostale komade kolača i kore od voća. i nesigurna njegova reč. I kad pojedinac uspe da pobegne na drugi kraj sveta. moćan i bogat. oprez koji je stvarna i velika služba onom zbog čega se čovek kreće. biva sve veća. najpre malena kao tačka. Na uglačanom. da je ovde pred nama oprez bez računa i bez straha. moja se vrata retko otvaraju. toliko bogat da nije znao gde šta ima. ali svoju skrivenu. oprezno bez bojazni. To ne znači da je spor njegov pokret. A ja im.i koje ne živi ljudskim životom nego bedom i njenim mrtvim i dugim. dok postoji. onom što gleda ili govori. a sve mu se činilo malo i uvek mu je bilo hladno. U Ohridu ima ovakav natpis na jednoj limar-skoj radnji u čaršiji: TENEKED2INICA >^T I S IN A* Ne. i sam sit i pijan do nesvesti. Prema tome. Možda dolazi vreme kad ću i samog ljudskog prisustva i pogleda. dugim trajanjem. ne. stalna i teška dužnost i obaveza prema životu samom. u život koji za bedu ne zna. Plivao je u blesku i raskoši odela i nameštaja.

—Dobro — govorio je nestrpljivo onaj koji je raspoređivao dečake za igru — ti se ne igraš. odo25 — Znakovi pored puta 385 . leže u nju kao u svoj grob. igrali smo se vrlo često »žandara i lopova«. umirući od straha i kajanja. U toj igri sa njim je uvek bilo muke i neprilike. Kad bi došao red na njega: žandar. Kad god sam bio u društvu jednostavnih ljudi. smešan i jadan. Ali on bi se ubrzo pomešao sa ostalima. A on bi stajao jedno vreme i zbunjeno i tiho ali uporno govorio: »Igram. pik! Ovaj se ne igra. a ona neuništiva moćna iskra iz njega krenula je živa dalje. stršavom i na sve strane poletelom kosom. zbunjen. što je ponajčešće i bivao slučaj. on je zbunjeno slegao ramenima.onda u moje vidno polje ulazi i list sam. U tora stalnom rvanju čas je pobeđivao sitni. ja sam se osećao dobro i. * Kad smo bili deca. čas ona odvodila njega na neslućene i neželjene puteve na kojima. ličila je na jednu od onih čudnih hrizantema koje su plod mnogih ukrštan ja i koje su dobile prvu nagradu na nekoj međunarodnoj izložbi odgajivača cveća. Taj u svemu i po svemu mali čovek. čas bežeći pred žandarima. potrčao bi i on za njima. a kad bi mu posle duže prepirke dopustili da bude lopov. I do smrti je ostao takav. On je predveče odlazio u kafane. i brzo poklapa svoju senku. čas goneći lopove. čudak i šeprtlja. tragičnih i komičnih. on se branio da neće. podvizima duha i tela. pun neuhvatljivih protivrečnosti. sedeo sa nekim malim ljudima. Igra bi otpočela. njena glava sa sitnim licem ali ogromnom žutom. Stoga mogu da razumem mog poznanika M. A jednog dana mali je čovek umro. idući čas za žandarima čas za lopovima i kvareći igru jednima i drugima. on je i to odbijao. čas je on obuzdavao i skrivao nju. Između čoveka i te iskre u njemu dolazilo je neprestano do neverovatnih nesporazuma i sukoba. obavijenom zelenom haljinom od cica. A neobično je na njemu bilo samo ovo. činovnicima bez karijere. Svi su ga gonih i svaki čas se moglo čuti kao neki dečak viče: — Pik. propaUm ili napola uspelim umetnicima. obazrivi čovek. da ni jedna od te dve suprotne snage ne preovlada — on je ostajao u mestu. otpao kao sitna ljuska koja trune i nestaje. A kad bi se desilo. Najstariji drug je raspoređivao. bivao i sam bolji. dvoličan i nepouzdan. težak sebi i neprijatan drugima. čini mi se. sitničav i račundžija. nosio je u krvi iskru dragocene. ukočen. igram!« I čim bi se igra nastavila. ja hoću da se igram. i to više zbog svoje neobičnosti nego zbog lepote. čudan čovek. oprezan. jednog levo: žandar. —Ne. Na tankom telu. drugog desno: lopov. koji imaju u životu jedan određen posao i koji ga rade sa ljubavlju ili bar sa strpljenjem. retke i moćne materije koja teži i neodoljivo goni visinama i smelostima svake vrste. —Pa šta hoćeš da budeš? Oborenih očiju. razgovarao sa njima. 384 To je bio neobičan čovek. čas iskra u njegovoj krvi. sposoban za neočekivane postupke. plašljiv. Onda bi ga gurnuli ustranu. udubljivao se u njihove često izmišljene žalbe. sam sebe nije mogao da pozna ni smeo da prizna. novim putevima u nepoznatom pravcu.

* Ja volim more. i proći i kroz tako nevero vatno težak prolaz. i u onima koje imaju lep i otvoren vidik na jednu stranu. ravno i svetio. Išli su često na Senu i šetali kejovima sa obe strane reke. da ih gledam samo. moralo posredno ili neposredno da se naslanja na neku uzvisinu. ali da ne živim njima ni u njima. ry. usred suncem obasjane bašte — osetih da život kojim živim nije moj. neobavešten i nepozvan. kad čovek sniva da se provlači između nekih zidova. Otud neodređeno osećanje potištenosti. ''■'^^. . Naravno da sam već sutradan otputovao.. na suncu i vazduhu. 6 1913) * Ziveo sam mirno i lepo kao malo kad. oseća kako mu nestaje daha. izgleda. ali more.. on je odgovorio: »Neka bude jedna kruna. On nije umeo da im objasni. ušao na neku svečanost sa koje će ga pre ili posle oterati. kako bi hteo da udahne ali ne može. Ti su gradovi većinom nastajali u vremenima u kojima je svako naselje. ne voli više mene kao nekad. Tu su tonuli u sumrak ormani. ne pomišljati na vazduh i disanje za koji trenutak. davao savete. i drži se dok ne naiđe bolji trenutak u kome nađe snage i prisebnosti da nekako izroni i stane na svoje noge i postane opet ono što je. jer nije^ mogao o tom da govori. kroz pukotinu ne širu od podlanice. Njegovi poznanici su se čudili tome. on se hvata za te ljude i njihova pričanja. godine. ima uvek neko brdo koje vam smeta i koje osećate na svom raspoloženju kao senku. u novom kraju. među nepoznatim ljudima. da su mir. kad stane tako da pada poneko veče. zbog odbrane i bezbed-nosti. Zagledali su neupadljivo i uzgred kroz otvorene prozore u prizemlju kuća. ako niko drugi a ono njegov rođeni stid. jer su i drugi već tuda prošli. Kada mu je odgovoreno da će biti šest sek-sera. Osećaj sličan noćnim gušenjima. Dođoh sam sebi kao čovek koji je. nadnica. oprezu i strahovanjima davno nestalih naraštaja.-« • (Iz diskusije VII sindikalnog kongresa Glavnog radničkog saveza BiH str. lepota i bogatstvo ovog kraja za mene isto kao da i ne postoje. među cvećem. »U Jajcu dolazi jedan radnik u fabriku da pita za posao i pita pošto će mu biti " 1956. .' Oko 1900. Odjednom — četrnaestog dana. i pri tom misli kako se treba strpiti. Otud osećanje zahvalnosti i nekog naročitog poštovanja prema tim ljudima. ali blizina onog brda koje se nadnelo nad kasabu govori još i sada o brizi. Sve je preda mnom izgledalo otvoreno. slike 387 386 25* . sa prolaznim ali teškim osećanjem potpune izgubljenosti i bezizlaznosti. tako da im sastavljeni lukovi sačinjavaju savršene elipse kod kojih je gornja polovina stvarna a donja njen odsjaj u vodi. da mi je lakše računati. U svakoj bosanskoj varoši. Jer. Oni ne znaju da je druženje s tim ljudima često za njega jedini spas. i zastajali na mostovima koji se jasno ogledaju u mirnoj vodi.bravao im saučesno. Vremena su se izmenila i ti razlozi su otpali.

I odmah se javi pomisao da ovo i nije kiša nego neka teška elementarna nesreća. pokušavate da se setite tačno i da sami sebi kažete glasno: ko ste. odmoriti i poći dalje za svojim ljudskim poslovima. Gusta šuma kišne godine. kao ono pucketanje koje dolazi od jata skakavaca koji brste i uništavaju ceo jedan predeo. gazili po njoj. Na mahove. a sada bleda. Od toga oživeše i moje oči i sad mi misao ide za čovekom u šumi. svesno izazivan i sa ciljem pothranjivan. Strah od neprohodnosti i gluvog života koji ima lice smrti. a vi se više ne sećate kad je počela i ne možete da zamislite da će prestati. neprimetno vas je odelila od sveta i priko-vala tu. Stvar počinje da biva ozbiljna. nemi i nepomični. ispunile je. Da hoće bar da dođe noć! Ali neće. Ova prokletnica odavno je pretvorila dan u nešto što nema imena i što je samo — vreme za kišu. buava pečurka koja se rodila sa ovom kišom i nema izgleda da je nadživi. negde u daljini. Tako vi sada živite izvan vremena. Uplašeni. kad malo ojača. a teška kao planina. Gluvo i nečujno pada. jer su bez veze sa stvarnošću u vama i oko vas. puštene u tu dolinu. To je znak vatre raspirene čovekovim dahom u ritmu tople krvi. Tada se. kao na letnjim proplan-cima kad život pokazuje svoju dobru stranu. 388 * Kad u slovenačkoj šumi stane da pada kiša. to u početku izgleda kao nevina šala. da bude tu pored njega kao orijenta389 . * ^me čoveku bilo je potrebno živo (i snošliivo) ljudsko biće. Uhvaćen ljudski pogled luta tim mrkim prostranstvom ispod sivog neba. ili se pri već zapaljenoj svetlosti pušila zdela sa večerom na stolu. kako ste došli ovamo. i kad ćete napustiti ovu planinu. očajni.. a oni su tu tišinu brali kao planinsko cveće. u divljem kraju bez naselja i vidnih puteva ispunjava duboku dolinu i penje se brdima do pod gole vrhove. još do malopre čovek. ljudi i predmeti. u raznim nijansama zelene boje. Laka i fina kao vilinski veo. čuje se posve tih romon.^j^tafto« i stari predmeti porodičnog života. glasovi. Neki čovek će se tamo najesti. Gledate na sat. iz obesti. Sve se smirivalo. ali oni su zakisli i ugašeni. a oni mehanički pokazuju neke cifre koje vam ništa ne kazuju. poškropi malo i vas. odakle ste. udisali je sa vazduhom. prošarane nepravilnim ostr-vima belogorice. Kiša je gotovo nevidljiva. taj oganj u šumi. I vi stojite pored ponora. To nije više bezimeni život šume. Neko zaliva ovu veliku zelenu baštu i. svoj glas. i prema njoj podešavali svoje držanje. i smisao im je ostao negde iza zidova ove kiše. pojavio stub dima. ali sa ciljem u sebi. među zidovima od kiše protiv kojih se ne može ništa. gde je život moguć samo kad sunce šija. ogrejati. Ali dan prolazi i veče se približava. kratkovekog dima. Coveka ispuni radost na taj prvi razumljiv znak u daljini. kuckate u barometar. i svoje misli. a zatim se stvrdnule na površini. širio i pretvarao sve više u rastresit beo barjak nad mrtvom površinom šume. dizao se. a kiša ne prestaje. Kao da su reke rastopljenog metala. nastojeći da nasluti njegov cilj i otkrije krivudave puteve kojima gazi. jer ne pružaju otpora i nemaju oblika. a zatvaraju bolje od svake tamnice. Sirila se predvečernja tišina. Ceo kraj je izmenio lice otkako se zakitio vitom perjanicom živog. Gusto zbijene mase tamnozelenih jela. Nalazite u svesti neka imena i brojeve. sivomodrikast i tanak u početku. Cutljivi ljubavnici išli su sporo.

Jedan Beograđanin. oštar drhat koji je polazio sa dna utrobe i širio se celim telom. Zbog toga se povlače u zabačene. Izgleda da izludele ptice biju kamenim kljunovima u neku tanku ploču od nepoznatog metala. ti šetači podsećaju na pričanje o ostarelim slonovima koji više ne mogu da drže korak sa mlađima i bezobzirnijima. sa obaveznim kišobranom pod miškom. da bi izlečili ili bar zaustavili astmu. Posle zamornog dana. 391 . Sa kaljačama na nogama i smešnim šeširima na glavi. ja i pored huke i lomljave talasa čujem i glasove galebova. da bi tako mogli da produže vek ili bar u miru provedu kraj života. kao ljudska mera svega što ga okružuje i što s vremenom nailazi. i šta hoće od mene? Sto me budi? A udarci su padali. U potpunom neskladu sa mekotom mora i ptičjeg perja i leta. Pa ipak su počeli da slabe. a izgledalo je kao da bi svakog trena mogla izići »-aždaja iz mora«. postajali su sve širi. pogledao zvezde na nebu i njihov odsjaj na površini široke reke. nepomičan. kao u pričama. isečena iz kruga sunčeva sjaja.ciona tačka i. A ovo sada što bije o obalu ispod mojih prozora. naročito. ali i sve jači. * Opatija. u to nije moglo biti sumnje. Očigledno. koji je za svoj uzrast neobično pametan: — Ovaj se rodio sa malom maturom! Na dva načina stare žene iz naših građanskih ^»ugova. Dok sam ja spavao. mirnije krajeve gde žive daleko od svog krda i kao usamljeni pojedinci čekaju smrt. To su bili jaki avetinjski talasi inače mirnog mora bez vetrića. razliveniji. sa njim se budila i moja svest i ja sam bio osuđen da ga primim. I čim sam se našao na ulici. u krdu kome su celog života pripadali i u kome su dočekali starost. Stari ljudi i žene. krenuo sam najposle kući. na pučini je prošao neki veliki brod i nestao iza golog i steno-vitog rta. vlažni. kao sa nečim što je jedino zaista moje. u zimskim kaputima staromodnog kroja koji su izgubili sposobnost da greju prestarela tela. onako sam. za dečaka od šest godina. čas uveličavao i precenjivao. Sad kad sam probuđen. 390 Ko je to. Počinjao je stvarni život. Kad ih čovek gleda. prođe me hladan. I predznak i sećanje! Stao sam nasred vlažnog keja i ostao minut-dva. on se lako gubio u lavirintu rođenih pogrešnih predstava i zbrci događaja koje je. Bez toga. i da živim kao svoj život sve ono što on donese od jutarnjeg do večernjeg mraka. sve redi. zagrljen sa svojim rođenim drhtajem kao sa svojim jedinim udelom i jedinim nasleđem. čas umanjivao i potcenjivao. Otpočinjao je neki dan bez imena. to je odjek njegove snage i brzine. tako da sam u tišini između jednog i drugog mogao mirno da mislim: idući će biti još jači. prosta kriška tmule i mlečne svetlosti. teški. ti glasovi su brižni i zloslutni. svakojakih doživljaja i mutnih razgovora sa ljudima sve do ponoći. činovničke ili trgovačke kćeri ili supruge. meseca februara. obešenu u nevidljivim visinama. tešku neurasteniju ili ko zna kakvu drugu bolest. koji nisu odavde nego su se preselili ovamo sa Severa da bi povećali broj sunčanih sati u svom danu. zaista iskreno i stvarno.

kao i mladi. One dobiju žmirkave oči i oštar pogled. pretvara u grčevitu grimasu plača bez suza. briga. zetove i unučad. ne žive toliko. u stvorenje dovoljno samom sebi i prijatno svima oko sebe. Ćelo vreme reže na sve oko sebe. Tim osmej kom kao da hoće da kažu sabesedniku i sebi samoj u njegovim očima: »Oh. Mrze sve što ima veze sa maštom. boji i mirisu. Žena se pretvara. Tako povazdan. idući ćutke vlažnom i sumračnom ivicom šume. kad ostanu same u svojoj sobi. na sreću. udavače i bojažljive početnike u umetnosti. ne boli to i nije strašno kao što se misli i ponekad govori! Uostalom. pomalo tužan i bojažljiv osmejak kojim mašu i lepršaju i kad treba i kad ne treba. Tako do pedesetih godina otprilike. bez osmeha. daju karakter nakitu koji je na ženi. a tih reci imaju toliko da bi im doteklo sve da žive i sto godina. oštre crte lica. nikad. Ali. verenike. a ljudi su tako dobri i tako zanimljivi. (Taj proces njihovog starenja vrši se negde između četrdesete i pedesete godine. ironično ili lascivno i dvosmisleno. nego pažljivo i oprezno. Sklone su optimizmu i skladnim oblicima u svemu. nikad. pozajmljuju mu nešto od svoje boje i svog sjaja. Otrovane su nepoverenjem i njime truju život drugima. Nekad mi je negde jedna žena bujne fantazije rekla da u mirisu ciklama ima uvek nešto od otužnog i teškog zadaha lešine. A posle toga spada sa njih i onaj setno-veseli osmejak. vrlo davno. i da negde ispod finog mirisa divno skrojenog cveta ne osetim i naročit zadah koji izaziva sećanje na sobu u kojoj je mrtvac i u isto vreme na onu ženu nezdrave mašte koja mi je ispričala priču o ciklami i njenom mirisu. ali on se često. niko im nije dobar ni pošten. nikad im nije prijatno. Druge dobijaju ćoškaste oblike. Bože moj. 393 . brzo i sve vidnije.koje su ponešto čitale i nešto sveta videle. igrom ili umetnošću. ne vole nikog. steknu odjednom neko šiparičko cvrkutanje u govoru i živost u pokretima. žutu i tvrdu kožu.) Jedne posle prvih oštrih kriza u duhu i telu. u sitnu staricu sa dobrim očima i finim osmejkom. poslova i razonoda ima na svetu. Odelo i nakit dopunjavaju ili sakrivaju obUke tela koje počinje da stari. a na licu ljubazan. toliko drugih zanimanja. onda se dešava obrnuto. još pre nego što stignu da ga skinu. Vole da upotrebljavaju deminutive u govoru. ali i to kratko i nedosledno. tonu u njemu kao u mračnom bunaru bez dna. Kod mlade žene oblici tela modeliraju nepri-metno haljinu. a koja ne. * Ciklame su čudno cveće po obliku. ne. nije ni važno! Ima sreće i zadovoljstva i bez toga. tvrde pokrete i opore reći. ne praštaju nikom ništa. stari. zuba i njene kože — oživljuju (»-otvaraju«) boje te haljine. nestaje užurbanih pokreta i gukanja. i terorišu ih — koliko mogu. gledaju samo 392 na spoljnu korist i formalni ugled. To je bilo davno. a zaziru od svega što je grubo iskreno. svi!« One vole mlade parove. nego ga brišu i sa drugih lica gde god se pojave. ali ja ni danas ne mogu otkinuti ni pomirisati ciklamu a da se toga ne setim. Ne samo što same nemaju osmejka na licu. Ne beremo ih veselo i bezbrižno kao krupno poljsko cveće. ne poštuju ništa. A uveče. Tek u tim godinama pravo se vidi koja žena ume da se odeva. svi. A kad žena uđe u godine. one skidaju svoj dnevni osmejak kao šminku. Za sve i za svakog nađu odbojnu ili pogrdnu reč. a sjaj njenih očiju. Strogo sude o svemu i svakom. Pomažu snahe.

utonuli u toplu rumen jezika. i kad dorastu do zrele lepote. Predajući se. pojedu ga velike. pre svakog obe395 Zrmanja. samrtni koji liči na zanos i nesvest. Lica slovenačkih devojaka i dečaka imaju sve-žinu i nevinu lepotu njihovih predela. ja ispuštam sebe i predajem se tupom snu bez sećanja i bez izgleda. koji se samo naslućuje. sitno i pokretno. kad bih umeo toj reci da dam za jednu nijansu mekše i finije značenje!) I to nije nikako najmanja draž njihove lepote. ne onaj slatki. koji se više oseća nego što se sluhom čuje ili okom vidi. Na mahove me savlađuje san. Stišala se postepeno ulica na prohladnom vetru. Na tim ramenima mala glava neobične ljupkosti i svežine. 394 . i ne za-uvek. Mlada Slovenka. Mala reka. kao izvor u šumi. Snažno telo koje dobro počiva na vitkim nogama. i povratak u svet misli i rada. neštedimice. sigurna da će videti more. jer čovek ne može oči da odvoji od nje. gola i divlja. a lice. jer se nikad ne zna dokle i sa kakvim posledicama može da živi svaka naša reč u drugom čoveku. kao znak da tu postoji umorna ali živa duša koja. moj san kojim sam nekad spavao sve do jutra i vedrog buđenja. ne mogu da se setim ko sam bio ni šta sam radio. koje se lako zarumeni. sva gorska. Cak je i susedov radio umukao. njeno lice postane još sitnije. To je ona lepota što je i velika radost i velika muka. probija se kroz pustoš i lomi o stenje i šipražje. kao što su nekadašnji isposnici tvrdo verovali da će na kraju videti boga i nebesko carstvo. zadrže malko od one šiparičke. nego daje sve što može dati i što treba davati. u vazduhu. Ma koliko se naprezao i mučio. pokopana.Svi bismo mi. Ali ne bez nade. Nigde. Njihov osmejak ne »pleni« i ne obećava. ni sadašnje ni. neupadljiva. ali juri nizbrdo. i ljudi i žene. Ove slovenačke devojke. ni sebe ni svoje misli. nisam video takvu sličnost i takvo jedinstvo ljudskih lica sa krajem u kome se rađaju i žive. (Rekao bih »nespretnosti«. bistra i čila. Zar je večernji umor dovoljan da ovo učini od čoveka? I videći da se sa svim ovim ne mogu poneti ni nositi. Naprotiv. prošle. Prošlo je deset sati noći. Prilegla kosa kao kod grčkih statua. Njihova lepota uopšte je skromna. na njemu najviše mesta zauzimaju krupne oči i jake usnice dobrih. uboga. raširene oči i sjajni zubi. što je još gore. zdravih usta. a u isto vreme snebiva se da je suviše dugo gleda. na lišću. ja kažem: »Imam poverenja u jutro koje će doći neminovno. nego neki teški. ali svuda: po zemlji. ćoškaste zbunjenosti. zlata vredi. ne mogu da se poznam. čini mi se. kao što ne vidim cilja pred sobom ni svog sadašnjeg postojanja. čeka zrake jutra i znak vaskrsenja. a smeje se često i srdačno. A kad se oslobodim toga i dođem k sebi. kao hladovita prostrana tuđa bašta kojoj kroz ogradu naziremo samo jedan mali deo. nepca i usana. Kad se ta devojka nasrne je. Ramena nešto šira nego što traže inače skladne i pravilne razmere toga tela. Grudi prave i čvrste. ali je i u tom dehću ćela njena lepota. morali više da pazimo šta govorimo.« I te reci ostavljam kao signal iznad gomile pod kojom ću ležati zavejan snom. viđena iz voza.

VH 57. kule i brežuljke. A one ga ponavljaju sve odreda. ozari vas u prolazu. Senke su biede i razli396 To je nesrećan čovek. A kako je broj takvih žena malen. a izgleda kao da noćna tišina nije ni napuštala ovaj kraj. 597 . jer ne može drukčije. odjednom proviri iz mrkih naslaga vlažnog opalog lišća kraj vaših nogu. Još pre nego što sunce dođe do polovine neba. meka i sveza narančasta pečurka koja.' . kao vidik koji se iznenada ukaže kroz borove grane. šljunak i onaj nanos od sitnih komadića drveta. vene. kazuje da ste tu sigurni: možete se zadržati koliko hoćete i otići kad htednete. njime se iskupljuju. sa čudnim ornamentima i slovima nerazumljivog pisma. A kad se povuče. to je beznadno pokvaren mehanizam. Slat. gotovo ritualno. osećanje neiz-vesnosti i straha od onog što bi se ipak moglo desiti. plaćaju svoj mali greh i vraćaju se u redovni tok svog jednostavnog života koji je sav od reda i doslednosti. bar u mislima i snovima. jer je ovo nesreća bez dostojanstva. ali odmah pada natrag. a šija isto tako i kad nikog nema. praznih školjki. Ali upravo kod njih taj pokret. jer toliko je puta preskočio ili polomio ili podmuklo obišao sve pregrade ljudskih zakona i obzira. Šija. toliko puta.ćanja. zabace glavu. samo sebe radi. algi i lišća. zbrisao sve etape od želje do željenog cilja. tamo negde u dnu vidika. i pravi od toga svoje fantastične bedeme. a tišina potpuna. Taj pokret tela uspeva potpuno samo ženama obdarenim prirodnom Ijupkošću ili urođenim glumačkim darom. On iznenađuje kao gorski izvor bez šuma i glasa na koji slučajno naiđete.. bojazan da se neće desiti. i kad ih čovek uhvati u toj sitnoj grešci. možete ponekad videti jedan karakterističan izraz lica i pokret tela. ostanu iza nje tragovi kao da su se neka džinovska deca satima igrala duž celog žala. U njemu ništa nije stalno. osvetljena siimporastim sjajem. Zvuk ne može da se prenosi ovim' teškim vazduhom. a zatim nestala netragom negde u morskim dubinama. Morska plima satima plavi i slaže pesak. Opterećen poreklom. na pred večernjem suncu. brodskih otpadaka. od čoveka do čoveka. i kod onih najjednostavnijih. Čudan je kao divna. Kod slovenačkih žena. slabosti volje i slepila za stvarne odnose. On vam. a pogled upru u nebo kao svetice sa baroknih slika po katoličkim crkvama. nedaleko od mesta sa kojeg je poleteo. sve one ostale izgledaju pri tom pomalo neprirodno i neubedljivo. takav kakav je. kao neizrečena a pouzdana reč. Dešava se u ovom planinskom kraju da osvane neko mlečno jutro sa prigušenom svetlošću sunca iza tankih. svakom prilikom. Kad slučajno zaborave ili propuste da urade ono što su obećale ili po dužnosti morale da urade. tom istom svojom neiscrpnom svetlošću. Njegova unutrašnjost. 27. Dan je i svetio je. ali gore i teže nego drugi nesrećni ljudi. taj čovek pati od hipertrofije mašte. naoblačiće se i grunuće oluja. On je neprolazna mladost predela kojim se krećete. da • B. da se nešto desi. ima svoju naročitu draž i vrednost. Javlja se želja da neko vikne ili zapeva. čak i ta njegova nestalnost može ponekad da porekne samu sebe. visokih oblaka. one lako rašire ruke. Pojavi se i krene.

tako ja izdajem svakog dana po jedan od tih svojih zlatnika. I svi će oni isto tako. vi ga upoznajete polagano i na vrlo čudan način. prema svemu živom i mrtvom. grubo ili pažljivo. smušenih. (Otprilike ovako: što zaslužim ne tražim da mi se plati. opet siromah i praznih ruku. gde se pred vama otvaraju crne. u svoje grobove. često mnogo više nego što vredi. društvom i zakonima. A prvih dana oktobra meseca nađem se. u hiljadama. da mu se život sastoji od nespretnih. ali. bezazlene igle. On je strpljiv i skroman zanatlija koji izrađuje igle. I sva pažnja i sve nade. * Prolaze ljudi koji se vraćaju s posla. I to dvoje. Razume se da nije isključeno da i on vas upo znaje na isti način. 398 . pa leto. negđe na putovanju ili na nekom poslu gde morate da provedete nekoliko dana ili nedelja u neprestanom dodiru. stvarima i ustanovama. izgriženo. Čekam proleće i njegov poklon. izubijano pri dnu. ali ne od korena prema vrhu nego u obrnutom smeru.j. > B. Takav čovek se sudara sa svim oko sebe i najposle lomi. Svi će oni. . još ove noći potražiti svoje postelje i. leći u njih da spavaju dokle mogu i kako mogu. sitne. zatim deblo. to su jedine dve neminovne i pouzdane stvari koje se za ove gomile ljudi što žure mogu kazati. svučeni. Dok drugi koji dobijaju imaju mnogo više. žive mirno. i prema sebi samom. biti spušteni. i žure na sve strane. i prinosim dlanove plamenu kao rastopljenom zlatu. a za ono što otmem ne odgovaram i ne plaćam!) Zbog toga je bio u stalnom sukobu sa ljudima. neko pre neko posle. čistih i sjajnih. 399 Negde krajem aprila meseca nevidljiva ruka mi pokloni oko sto sedamdeset dukata. on to malo nije dobijao nego otimao. u skladu sa društvom i ljudima. Upoznajete ga polako i postepeno kao da vam pred očima izrasta neko visoko drvo. lake. sve to prelazi u prve dane Nove godine. Takvim se kazuje i pokazuje. prosto baci kao mrvice iz torbe. a ispucalo. naježen i ogrnut. Kako nastupa proleće. zračne i osve-tljene delove. Voze se i pešače. vn 1957. čovek ih troši i traci lako i nemilice kao da to nisu dani njegovog života. pa početak jeseni. Slat. I najzad korenje. ali ne kaže da te igle služe posle svirepim. glatko pri vrhu. salivenih od neprolaznog zlata. neko ranije neko docnije. pred maglom i kišom. 24. sve granu po granu. Vaš poznanik prolazi kroz neobične metamorfoze pred vama.sad više nema pravog ni jasnog odnosa ni prema čemu. Prvo upoznajete treptave. On je imao malo od života. pred Novu godinu.' Kad se upoznate sa nekim čovekom. nekad žalosnih pogrešnih postupaka prema ljudima. U drugoj polovini decembra meseca dani stanu naglo i sve brže da se osipaju. po nekoj čudnoj svojoj sklonosti. podzemne dubine. u stotinama. nekad smešnih. A onih nekoliko poslednjih dana. i skupo plaćao to malo što je imao.

uvlači se u kuće. redom i svetlošću. uz mukle povike i šumove. drvarskih šupa. Idući dalje. svetio i uglačano. tihim. od registra do registra i od telefona do telefona. Pokladna šala u belini. počivaju. Gotovo u istom trenu mora da su oba dečaka osetila umor i glad i uzaludnost svojih napora. ona su često razlivena. I tu pronalazi. firmu nekog lekara sa trećeg sprata. skrasi kod mene i. ona i u poslednjem trenutku svesti misli još na to parče mesinga koje će. u noći. neodržana reč. kad san ne dolazi na oči. zadimljene krčme i pretrpane stanove. ali ne nalazeći pokoja. Krenuli su ćutke i zlovoljno — kući. brzo i revnosno. prepirah do besmisla čija je meta dalja i čiji način bacanja savršeniji. daščara i čatrlja. I svuda nosi sa sobom svoju nemoćnu želju za čistoćom. od stola do stola. kreće ponovo na put. odaju stvarno godišnje doba.* Cesto se dešava noću. ispravlja i briše sve što je laž. Ne mogu da se smirim na jednom mestu. Provlače se kroz ćelu godinu. zagleda se u po-tamnelu pločicu od mesinga. drvo. gde zadocneli kočijaši. Posle dugog lutanja moja misao se. u koje danju retko zalazi. lunja i baulja čitav jedan svet koji traži tamu a sklanja se od svetlosti. sa tankim. 26 — Znakovi pored puta 400 401 . štala. U šljunku na obali birali su oblutke i iz sve snage bacali ih samom površinom vode. greška i podvala. a onda stane svojim dahom i parčetom sukna da briše i čisti taj mesing. Ona posećuje predgrađa puna zapuštenih i blatnih mesta. od tezge do tezge. gde teturaju pijani samci. i prelaze jedno u drugo. proteruju svoja teretna kola s avetinjskom zapregom kroz glib koji gotovo nikad ne presušuje. sitna prevara. ostava. koje svi zagađuju đubretom i otpacima svake vrste. vlažnog snega i more raščešljano i kudravo od jake bure. i odgovoriti mu sjajem ljudske čistoće. metal i kamen. Ide gradskim ulicama. modrim morem i neuništivim zelenilom šume i vrtova. « Video sam dva dečaka na obali reke.sadističkim policajcima da ih zabijaju pod nokte vezanim ljudima. Kad se naj posle vrati. nego idem od prozora do prozora i posmatram Dubrovnik pod iznenadnom navalom teškog. radnje i kancelarije. Usred februara meseca naiđe zalutao topal dan sa jakim suncem. planova. reka je potamnela u senci strmog kamenjara. Bar ono! Bar toliko! Ova obala gotovo i nema jasno odvojenih godišnjih doba. pogrešna mera. kroz gustiš ljudskih interesa. gde se pojavljuje i promiče. i 4. U to je i sunce zašlo. A zatim se. umorna i obeshrabrena. Naprezali su se do umora. počne da tone u san. mračni parovi. a niko ne čisti i ne raskužuje. sa osećanjem uzaludnog napora i velikog umora. da bi im iznudili priznanje svakojakih krivica. ona obilazi ledine i jahje na periferiji. mešaju. pre* morena. I 1958. neodređena. vraća opet meni. kovačnica i bezimenih kafanica. Samo stvari i predmeti. pri studenom dodiru. da moja misao ide najzabačenijim krajevima našeg grada. I još na ulazu u kuću zastane na kapiji. brzim talasima koji su po oštrim vršcima takođe beli kao da nose sneg na sebi. Pomisliš: letoi Osetiš želju da svučeš i to malo odela sa sebe. razgovora i poslova koji sad. vraća u moju nesanicu. dočekati prvi jutarnji zrak.

Prošlo je i pored mene ne pogledavši na moju stranu. Tada je moje očajanje bilo potpuno. pa i onda kad su nam za života bili tako bliski i dragi! —Svi smo mi već za života zaboravljeni. bogata zrelim plodovima. a javlja se i danas. Naprotiv. Jedna pomorandža. Nemoć da ma šta izmenim ili popravim. Pust predeo bez lepote. potpuno su slobodne.. Svi smo zaćutali. Posle podne sneg je iščezao. Ona otvara vrata na balkonu i nevešto. vidljiva povoda. ali tu i tamo pokazuje svoje voće sa vernom sunčevom bojom. Gledao sam za njim dok se nije izgubilo u beloj crti prašnog. Sunce je sjalo sa vedra neba. pred kojim sedim kao jedini gost i putnik. a svaki pojedini trenutak bol za sebe. To su bila dečakova i mladićeva letovanja. Neko neodređeno doba dana. čovek bi mislio da je sanjao nevreme. gde drum uvire u sivo letnje nebo. sa čuđenjem i lakim strahom baca velike krpe mokrog snega sa ograde na ulicu. letnjeg druma. Onog si noćnjeg nemira potpuno je nestalo. Najčudnije izgledaju parkovi i bašte oko kuća. Jedina zgrada na toj ravni. po dubrovačku. . 402 Govoreći o jednom našem dobrom prijatelju koji je umro pre tri godine. na retkim krovovima. gde ga je bilo još dosta. Oko deset bio sam u gradu. živo i veselo ali skladno i »šestno«. neko se žali: —Kako brzo zaboravljamo one koji umru. a one visoke. niski i neugledni han. jer im jak vetar. Veliki letnji raspusti u gimnaziji nisu ostali u mom sećanju kao nešto lepo i prijatno. pomaže da se oslobode snega. što samo na vrhu nose bokor lišća. I kao da goni rojeve skakavaca. i olakšam sebi i drugima. Čamotinja i teške misli. Osećanje da je život sa svim svojim varkama i promenama samo put u potpuno očajanje. Iz tih vremena ostala je u meni jedna slika koja je kao neki simbol tadašnjih mojih raspoloženja. iznenada i bez određena. a po obroncima Srđa i krovovima gradskih kuća leži debeo pokrov snega kao na božičnim čestitkama. Sve je poremećeno i zbunjeno kao da se u toku noći spustila iz vazduha neka čudna bela vojska i preplavila grad i okolinu. Sobarica u hotelu se smeje i diže ruke put neba pred tom egzotičnom napasti koja je jutros osvanula. Niske palme sa lepezastim lišćem prosto su zatrpane i izgledaju kao humke snega. Na jedan sat hoda od Višegrada. mehanički bacajući nogu pred nogu. 26* 493 . Ručao sam na Lapadu. bez vrta i voćnjaka. Po osojnim mestima. samo se to jasno vidi tek kad umremo — kaže M. Sneg se uveliko topio. sasvim je zasuta snegom. Zapara i tišina. Tada se putem ukaza maleno žuto pseto koje je. grudvali su se dečaci i devojčice. . s vremena na vreme. nasme-jano. Duga linija prašnog druma preko spe-čene goleti po kojoj su razasuti usamljeni i raščupani stari borovi. koji ih neprestano povija.Lokrum je naprašen snegom kao perika vladika i gospara. Ljuto i oštro nezadovoljstvo sa samim sobom i svim oko sebe. Pinije i druga cmogorička drveta opuštaju grane pod snegom i sasvim liče na svoju gorštačku braću u Bosni. I da nije bilo svežeg i lakog severoistočnog vetra. žurilo jednomer-nim hodom prema dalekoj tački na vidiku. kao navijena sablasna igračka. Zadržao se samo još ponegde. ona neprestano uzvikuje: »Ih! Pih!« Sve ovo napred pisano je oko osam sati izjutra.

ume-sto sveta koji zovem svojim. slušao radio. Pa i on ide veselo i šaljivo svome nestanku u susret. 25. da već. kao mehanička igračka jednomerna hoda. da kažu nešto o ljudima. * Na stadionu. a ja da ne pri vučem pažnju na sebe (toga se pribojavam!) i da me prolaznici ne posmatraju ovako čudno. >>Dobar dan. saznajem jednog jutra da u jednom našem sreskom mestu ima jedna mesarska radnja (nadam se da možete zamisliti šta znači i kako izgleda mesarska radnja u jednom balkanskom gradiću!) koja nosi naziv »Belo jagnje«. gotovo iz vedra neba. je li? »4 Sa Kinezom možete lakše i prijatnije sedeti i ćutati nego i sa jednim drugim čovekom na zemlji. a nisam u neprilici zbog svoga. tako nekako da svi to shvate i prime. ispod nje pravac pustog druma. kao na crtanom filmu. čist dečački glas: r. a samo od sebe se javi žuto seosko pseto. sa uzbuđenjem posma-tram sa svog balkona tanku stazu koja vijugajući opasuje brežuljak. dane!-« Čini mi se da ću poleteti. sada ćemo dugu da vidimo. ali trijumfalno. ljudi! Srećan vam posao!« — nešto tako ili slično hteo bih da kažem svima oko sebe. udari plah proletnji pljusak. Od svega što sam čuo i video nije ovog puta ništa u meni ostavilo traga. lak i vedar.Tata. od nje je ostao svega onaj oblačak u dnu neba. Sve što gledam ispunjava me zadovoljstvom koje na mahove prelazi u oduševljenje. sklanjaju se gde mogu. avgust 1955. * Ima u životu užasa koje. odjednom vesta ruka. Tako. Probudio sam se u svitanje ovog majskog dana. kupolu neba. dešava se da preda mnom. Ima već jedan sat da šetam ulicama i trgovima. razapinju kišobrane. Da. I sada. predveče. Mnogo dece.000 ljudi. pogledaju zabrinuto u nebo. u trenucima mojih velikih i potpunih pomračenja. Ohrid—Gorica. Odjednom jedan veseo. Iznenada. Dugo gledam tu stazu i njene krivine i zavoje. samo ja i samo u određenom trenutku mogu da osetim. čuo i pročitao mnogo toga preko dana. »Dobar dan. evo. Stariji ogrću kišne kabanice. * Jedan dan u kome sam razgovarao sa dosta ljudi. počinju da kazuju. jer jasno osećam da on i ne očekuje od mene da progovorim. Preko 50.I dan-danas. ne bi sada ova nema i prosta stazica hitu to^ liko zanimljiva i u svojoj nemosti tako rečita. ali da nisam video. kako mi se čini. Topi se na velikom plavom nebu. psuju. gledao prolaznike.. U narodu nastade žagor i uzbuna. zamoran i jalov bio je dan koji je prošao. o svetu i životu. kao da čitam nejasan rukopis. pre početka atletskih vežbi. Sva zlovolja što se bila nakupila između mene i života raspršena je. i sve mi se čini da bi njene linije trebalo nešto da znače. maj 1958. Pa i pored svega toga — neki jalov dan.. gunđaju. prizor sve većeg razgolićavanja nažeg gradskog čoveka iskrsava pred 405 . Njegovo ćutanje mi nimalo ne smeta. * Kao svakog leta što biva. ni izazvalo novu misao ili neko živo osećanje. na primer. godine. Sunce sja. čitao knjige i novine. ali kratko i tiho. povuče nekoliko linija.

) I taj vaš vrtoglavi »pad« sa rodnog stabla samo je optička varka. a naročito u obrnutom pravcu. njihove grubosti isto kao i njihove podmuklosti. Odlazim dalje. pod uticajem »turističke groznice«. muče. i što je bivao stariji. uvek. iz njega nema izlaza ni pada ni uspona. učtive i čiste. Kad putujete vozom ili autobusom iz Beograda na more. U tu svrhu podigli su i hotel koji nosi lepo ime »Hotel busija«. čestite. došli do zaključka da bi se i kod njih mogao »razviti turizam«. Postoji samo život. Od detinjstva je svojim očima gledao i svojim ušima slušao kako ljudi jedan drugog gone. Stalno je mislio i često govorio o tome. a svako »umiranje« prividno je. grudi. Zbog toga je najviše voleo da čita knjige koje čoveka prikazuju takvim i da razgovara sa ljudima koji su istog mišljenja. kratkotrajnim pljuskovima i neočekivanim prodorima još jakog sunca. Ono me tišti i zbunjuje. pa makar to i ne bilo uvek potpuno iskreno. mi to ne bismo mogli primetiti ni oceniti ni nazvati nekim imenom. maljave i pretanke ili predebele butine. ali ja se trudim da i tome ćutanju nađem mesta u životu. Vrlo ih je malo koji umeju u tome da se zaustave nešto pre granice neukusa. a u opštenju sa svetom obazrivi i meki. dosledne. pa i onda kad izgleda da ginemo i nestajemo. smrti nema. nagon sa-moodbrane terao ga je da ulepšava druge ljude drugih krajeva i da bar tamo zamišlja čoveka dobrim i lepim. ciko . — Jeste da je tako. i suprotstavljao ih kao protivotrov ovima oko sebe. duševni i blagi.imTi' nama na svakom koraku. U Glamoču. ruši ga i nosi ovaj jesenji dan što po mnogome podseća na proleće. (Priroda »umire« kao glumac na pozornici. sve moguće delove ubogog ljudskog tela. Izgubljen među lišćem na zemlji. Naročito su žene nepametne. Mi ti verujemo. ljudi su. »jedu« i upropašćuju. Svi smo mi ispunjeni i okruženi životom.. zabačenoj kasabi zapadne Bosne. a u sebi nosim njegovo ćutanje. čine na svoju veliku štetu. Ali sve i kad bi postojalo nešto što nije život i što bi. Ljudi pokazuju ono što se ne pokazuje i što niko ne želi da vidi: bangave noge.. čovečne. po mlakom vetru. On se bojao ljudi. Gledajući oko sebe i osećajući na sebi grubost i niskost ljudi sa kojima je prisiljen da živi. — Tužno? Tugovati znači takođe živeti. on je zamišljao druge sredine i drukčije ljude. postoji i jedino može da postoji — život. Prema tome. jer vas zemlja kojoj idete u susret prima kao da se vi to uspinjete do nje. Ali tužno je. okruženi ste ružnim prizorima. 407 . leđa ili pupak. a ne pitaju se ni to: da li im je i lice za pokazivanje. čvornovita kolena. svi smo pokretni i nošeni njime. bilo zaista smrt. Ukratko. Razgovaram sa lišćem koje me zasipa sa visina. Zbog toga je želeo da svi ljudi budu dobri. — kaže jedan opali list. osećao se slab i nejak da se brani i da vraća udarce. prema tome. da bi se i tako branio od straha i gnušanja kojim su ga ispunjavali ovi oko njega. i u isto vreme 406 U drvoredu divljih kestenova vejavica od po-žutelog lišća koje naglo opada. opali list ne odgovara ništa. jer sve što čine. sve mu se više dešavalo da je te svoje želje uzimao za stvarnost. Smrti nema.

po svom držanju pri jelu i piću bio potpun i savršen građanin. imućan. Stalno se javlja želja da bežim iz tog lažnog položaja. ali jasno je da vide drugo ili možda ne vide ništa. Živ. napravio je za svoje vreme dobru karijeru koju je završio kao činovnik Ministarstva finansija u Beogradu. pošto je bio još sit od svog građanskog 409 . Sad radi neki rutinski posao u kancelariji. A probudim se kao drugi čovek. A skupoceni jutarnji sati prolaze i teku kao mutna voda. bez smisla. sve žensku. jer o gladi nije moglo biti reci. A pomalo me i strah. živi životom višeg građanskog društva. s druge strane. Kako je bio iz dobre kuće a bistar i uredan. 408 Advokat Sava Janković bio je primer kako se u Srbiji čovek lako i brzo rastaje sa svojim rodnim selom i kako još brže i lakše prekida sve veze sa njim. Niko ne bi umeo da kaže neku strast. Opremim se. Ali oko deset sati pre podne i oko četiri posle podne javljala se kod njega. Nesvesno. uporedo sa tim radnjama i postupcima. porok ili bolest koja ga muči. Ne samo da su ga drugi napustili — žena. zadržale su se u njemu sitne potrebe i duboko ukorenjene navike seljačkog nasleđa. Tako. na njegovu veliku žalost. Ima odraslu decu. Ne mogu nikako da »uhvatim vezu« sa tim čovekom koji sad sedi za stolom ni da nastavim tamo gde sam juče stao. inače prima francuske knjige i listove. ma kuda. za onog koji ga je bliže poznavao bio živ dokaz kako selo sa svojim navikama dugo živi u čoveku koji ga napusti. dobro oženjen. među ljude. Krupan i prilično ugojen. ručavao i večeravao kad i svi ostali građani njegovog položaja. Poznavao sam čoveka koji je bio zaista napušten. Sva su ta obećanja izne-verila. na univerzitetu. Okrećem se oko sebe sa osećanjem da sam pogre-šio. doručkuj em i razastrem svoje hartije. deca i prijatelji — nego je napustio i on sam sebe. Nekad. on je doručko-vao. ugledan. na ulicu. Tu u Beogradu rodio mu se i sin Sava. ušao u tuđu kuću. Ali još nesvesnije. kao seljačko dete. a njegovim recima i pokretima niko ne pridaje neku važnost. bogatim mislima i zaspim radujući se sutrašnjem danu i radu koji me čeka. bez vidljiva razloga. ali ne mogu da otpočnem posao. negde u dubini stomaka. Pokreti su mu nesigurni i spori kao u čoveka koji naglo gubi vid. Otac mu je. U isto vreme on je. bio je to mlad čovek koji je mnogo obećavao. Dešava se da legnem sa dobrim. a mnogo bliže smrti nego životu. To je uglađen čovek koji bar jednom godišnje putuje u inostranstvo. u svemu i potpuno. svršio četiri razreda gimnazije. Sad je u pedesetim godinama. on je vršio sve one sitne radnje i pokrete koje mehanizam gradskog života nameće čoveku. a zatim otišao u državnu službu. Tako je izgledao taj napušteni čovek. kreće se sporo i govori malo. upravo neka neodoljiva potreba za seljačkim držanjem i pokretima pri doručku i užini. Njegove oči gledaju onog s kim razgovara. Ukratko. najmanje on sam. Na prvi pogled on je po svom ophođenju i ođe-vanju. na primer. Uzalud se trudim da se saborem i da pohvatam prekinute niti svojih sinoćnih misli.Čudno je kako naši dani ne liče jedan na drugi. I umro je posle nekoliko meseci. neka naročita drevna glad. dolazi u Džokej-klub na partiju preferansa. Tu je učio gimnaziju i završio Pravni fakultet. bez snobizma i preteranosti. i da preda mnom leže tuđe zabeleške u kojima se ne snalazim.

A kad bi završili ručak. Ali ako popustim ovom toplom i prijatnom teretu 410 Južno primorje. seo bi u fotelju. sabijene su i nadnesene jedna nad drugu. Sve to još zavisi ođ mene i znam da bih sve to Izveo u ovom trenutku sa lakoćom. ali sporo. To je bio samo jedan trenutak. a svojom živošću i cvrkutanjem podsećaju na govor i držanje stanovnika. Sad bih to mogao da uradim. da upalim svetlost i. pre popodnevnog sna. ' Varijanta: Počinjem da se buđlm Iz dubokog sna. 411 . pregoteti 1 pocrneti kao fotografska hartija za kopiranje. — Još sve zavisi od mene.* Zbunjen i poražen. Stranica o kojoj mislim nije napisana i. pretvara u žalost za tobom. JoS spavam. gledam kako se sva lepota sveta.doručka u osam sati izjutra ili ručka u dva sata posle podne. Kad bi se u taj mah desio u nekom poslu. I to bi trajalo svega nekoliko trenutaka. i znam da bih sve to izvršio sa lakoćom. taj trenutak probuđene atavističke gladi prolazio bi i ne došavši do površine njegove svesti. onda znam da tu stranicu neću nikad više napisati i da će. pod kruškom. Nikad i nigde. onda. stavio kapu na glavu. Eto. ako ne učinim napor i ne dignem se. i sekući džepnom britvicom tanke kriščice. napišem jednu stranicu telcsta. Tu bi. Još spavam. ali se naziru problesci jave. očekujući jelo koje će mu doneti. Lastavice grade gnezda na zidu ispod krova jedne visoke kuće. napišem jednu zabelešku. ali sporo i teško. o čemu će govoriti 1 kome će biti upućena. Tako izgleda da lastavice grade po istom građevinskom načelu. onda. Sve to još zavisi od mene. predaje odmoru. potpuno probuđen. vesela. neće je nikad ni biti. i ako ponovo utonem u nesvest i san. i to tri odjednom. onda znam da tu stranicu neću nikad više napisati i da će pri ponovnom buđenju pregoreti i pocrneti kao fotografska hartija za kopiranje. Ali ako popustim ovom toplom i prijatnom teretu koji me prikiva za postelju i zadržava u tami. — JoS sve zavisi od mene. Sve to uz živ cvrkut i uzbuđenu pisku. * " Budim se iz dubokog sna. a noć prolazi. potpuno razbuđen. po čudnoj i svirepoj alhemiji ljubavi. uzimajući raspored i arhitekturu tih kuća kao uzorak. I mislim. ni u čemu i ni po čemu drugom nisu se mogli primetiti tragovi njegovog seljačkog porekla. jednu od onlli Icoje sam još juče hteo da stavim na hartiju. i ponovo utonem u nesvest i san. I mogao bih sam đa odlučim o tora kakva će ta stranica biti: tužna. u bogatoj trpezariji ne baš najboljeg ukusa. sad bi trebalo da se dignem. podnimio se na desnu ruku kao seljak koji se. I mislim. Dignem glavu "iznad njegove površine. ravnodušna. a noć prolazi. žvakao još nekoliko trenutaka kao seljak koji završava užinu na njivi. jednu od onih koje sam još juče hteo da stavim na hartiju. Kod kuće je ručavao sa ženom i kćerkama. sa ponovnim buđenjem. Još bih to mogao da uradim — jer se svega sećam. prilepljene uz strmi krš. pa opet sa fizičkom slašću potonem u njemu. ali se naziru konture jave. izvadio koricu hleba koju je krišom sa stola uzeo. sad bi trebalo da se dignem. Iz meni nerazumljivih razloga mešaju se i druge lastavice koje zbog nečeg doleću i odleću zajedno sa onima koje grade. upalim svetlost i. on se povlačio u svoj kabinet da malo prilegne. seo u fotelju. Ali kad je bio sam i slobodan. o čemu će govoriti i kome će biti upućena. (Godine 1934) koji me prikiva za postelju i zadržava u tami. opružio dobro noge. ali ja oklevam. Eto. Advokat bi prešao jezikom preko usana i nastavio poslovni razgovor. I mogao bih sam da odlučim koja će to misao biti. A okolne kuće. ali ja oklevam.

bez vidljiva povoda. ali u tom trenutku dovoljno jaka i ubedljiva da mu svu krv sa-tera oko srca i sve misli uputi u pogrešnom pravcu. Gradi se jednako i rađa i živi slično. a drugi na groblju. ne-osetno bi ušla u njega nova. počinje ponor i mrak života bez vas. apsurdna misao. To je fantastična. Ziveo je i radio mirno i obično. S druge strane. neusiljena jednakost. čim je svanulo i javio se prvi zračak svesti. — I nigde žalbe ni vajkanja. čovek u svemu kao i ostali ljudi. I kraj i ljudi vas svakog časa izneiiade beskrajnom promenljivošću i bogatim varijacijama u osnovi uvek istih oblika. nigde nereda ni otpora neminovnim promenama koje život sam od njih traži. čas odupire. i on nema snage da je se oslobodi. boji i mirisu. I sada mislim sa čežnjom na taj gluvi mračni prostor od nekoliko sati potpune nesvesti. čini mi se. Od tog trenutka on sve deli sa njom. sve je dockan. a od njih su jedni u gradu. ova na kojoj je prostrto za mene. Kad on to primeti. kažem sam sebi: »Tako malen i slab. da se neki oblik izrodi. da postoje samo rođeni. težak i neprijatan. Tako se duž ćele obale. i do oštrog kosijera u njenoj ruci. starenja i nestajanja u svim stepenima i oblicima. po njegovom telu. godine. On se toj napasti čas sklanja s puta. Tu bi se malo pritajila. video ili pročitao (povod je sporedan). ali i u jednom i u drugom slučaju drhti u sebi od ogorčenja i nerazumljivog gađenja i straha. 413 * Dešava se da usred blagog i mirnog letnjeg jutra. * Otkako zna za sebe. jer samo kad ne znam za svoje postojanje mogu da zaboravim na vašu odsutnost. sudara se sa njim ili se pravi da ga ne primećuje.-« * Prespavao sam noć kako se spava ođ velikog umora. U vezi sa nekom beznačajnom pojedinošću koju bi čuo. Kad se dobro pogleda: samo jedan jedini nerazmrsiv splet od naizmenič-nog rađanja. bez svesti i snova). pogrešna misao. koji svi zajedno sačinjavaju jedan jedini dosledan život. zajedno sa krvlju i sokovima. Jedino u snu još mogu da ne patim (i to u dubokom snu 412 . Mlini. patio je od toga kao ođ povremenog ludila. drzak uljez. kao jato zbunjenih i preplašenih ptica. Ali sada. avgusta 1947. da se odnos između njegovog unutarnjeg sveta i njegove okoline odjednom poremeti i zbrka. Izgleda kao da ima samo mladih i onih koji to više nisu. ti nemaš izgleda da iziđeš iz ovog vrtloga razlivenih okeana koji se sklapaju nad ognjenim kontinentom. sa svakim mestom i zaseokom ponavlja uvek isti predeo — po obliku. gde bi vi trebalo da sedite. ona tada već kruži.Uopšte. ali oseća da je priteran uza zid i da se nema kuda bežati. nasrtljiv i bezobziran. Pored toga ponora valja mi sada živeti i sa njim sve deliti. od kuća i brodića do seljanke koja lako korača. Kao da mu se u kuću uselio stran čovek. ali ni traga od dosadne jednoličnosti. a onda bi stala da buja i da se širi. Sve je isto. pada u oči i zadivljuje čoveka srodnost oblika i istovetnost načina u svemu. od masline i čempresa do ptice u vazduhu i ribe u moru. A onda bi se desilo. samo polovina. tako da ga na svakom koraku susreće. Nema mogućnosti ni verovatnoće da ta istovetnost negde izneveri. U svemu slobodna. vidim šta je sa mnom: ostao sam bez vas kao bez daha i videla. pogrešna. iznenada i neočekivanim povodom. Od stola za kojim doručkujem postoji.

predveče ili pri buđenju u zoru. doduše. Čitajući u novinama ili slušajući razgovor o raznim prestupima i zločinima. Jedno vreme bi uspevao da se održi u tom jasnom i logičnom saznanju. okovratnik postao tesan. dve ili tri. nestane potpuno. sam ne zna po čemu. sve je počinjalo iznova. on je želeo da ga skrati. ili kad bi o tome čuo od neprijatnih ljudi koji u glasu imaju nečeg prekornog i izazivačkog. i da on to nije mogao biti. Tada bi mu odjednom krv udarila u glavu. Jedino još u radu može donekle da zaboravi na njega. I on bi tada uzalud nastojao da se seti svog »jasnog i logičnog saznanja«. i da pomoću njega potisne svoja luda strahovanja. ili mutnog sećanja koje bi neočekivano iskrslo u njemu. a činilo mu se nepodnošljivo dugo. neka nova pogrešna predstava. To je bilo vreme nerada i besmislenog mučenja. Takve misli i takve bojazni kočile bi mu dugo svaki rad. Sve što bi video. drugim povodom. To se dešavalo naročito kad bi o zločinu saznao iz večernjih novina koje je. mrači mu misli. toliko zna i uviđa. sličan »slučaj«. Od tog trenutka počinjala je njegova »veza« sa zločinom za koji do tada nije znao ni da postoji. Najposle. Samo da se sazna i utvrdi ko je počinitelj. Pa ipak. zanesu ga ulični prizori za trenutak. Još se ponekad javi. ali ne zaboravlja nikad da ga onaj čeka kod kuće i da se od njega. Tek posle nedelju-dve »stvar« bi izbledela sama od sebe i ostala zaboravljena i pokopana u njemu kao potpuno nemogućna i apsurdna. Nije krivac ni sukrivac. ali po nečem. Posle izvesnog vremena javljao se nov. dovodi ga do pomisli na samoubistvo. Čega? To ni on sam nije znao. da bude saslušavan. a onda — stane da bledi i iščezava. bar kao svedok. isto toliko živa i mučna. Nestrpljiv. mutile svaku radost. Ali takvi časovi su retki i kratki. I snivao bi o tome. mogao bi to i biti. i znoj orosio čelo.Iziđe iz kuće. Ali već sutradan. čitao u nekoj neveseloj kafani. desiti da i njegovo ime bude u toku istrage pomenuto. Tada su nastupali trenuci velikog olakšanja. Taj poremećaj traje po nedelju. To mu leži u dnu svesti kao crn talog i mrtvi teret. pobeći ne može. živo se zaputi gradom. to je uvek bio samo predah. sva je njegova unutrašnjost bila uznemirena i sve misli zamračene. na primer. koje se i ne može nazvati vremenom njegovog života. Zbriše ga spasonosni zaborav ili ga smeni. usamljen i nezadovoljan. sa istim 415 . Život je izgledao lep i bezbrižan. oduzima mu velik deo životnog veselja i radne sposobnosti. odjednom i bez ikakva razumna osnova i razloga. neke reci koju bi čuo u prolazu. Postepeno. on je sada primao i ispitivao samo sa te tačke gledišta: da nije na neki 414 dalek i posredan način i on upleten u tu ružnu i tešku stvar? On je dobro znao i često ponavljao sam sebi da tu nikakve veze nema i ne može biti. ili od misli o njemu. sa manjim ili većim zatišjima bez kojih bi bio neizdržljiv. povodom neke vesti u štampi. Nekim glupim i zamršenim sticajem okolnosti moglo bi se. znao da nema i ne može biti ni senke od neke njegove krivice. Ali. A novine je otvarao sa strahovanjem i sa strepnjom se odazivao na telefonske pozive. ili još istog dana. i isto toliko nestvarna i prolazna. dovodio u vezu sa svojom ličnošću. A za ćelo to vreme on živi kao i svaki drugi čovek. on ne oseća njegovo prisustvo. on ih je vrlo često. I u tom trenutku on je. da ubrza »tok događaja« i da požuri u susret raspletu i rešenju. kad mu pođe za rukom da se istinski zadubi u posao. vršeći svoje dužnosti i krećući se među ljudima. slobodan je i srećan. čuo ili čitao.

Sve kazuje da bi tako zaista bilo. Iz tišine koja je tada nastala digao se. Svet živi i postoji. Kroz onaj uski otvor na prozoru strujao je prohladan. imao je izgleda da svoje imanje i svoj novac sačuva i umnoži. I nikad tu iskustvo nije ništa koristilo niti su zdrav razum i logika pomagali. To joj je osnov. a kamena građevina najviša mera ugleda. jer je dovodio majstore koji bi mu podigli kule i zidove. * Soba mi se činila tesna i zagušljiva. ne odmah i vrlo tiho. čist planinski vazduh. a možda i uzrok njenog postojanja. bar prolazno. A ja se pitam šta bi bilo kad bi se onaj već na prvi poziv odazvao. 9. Glas je bivao snažniji i uporniji. kreće se i menja. slab pa sve jači glas. jer on počiva na antinomiji tih dozivanja. sve bi potonulo u gluvom nepostojanju koje mi ne možemo zamisliti. Sve što se ikad dozivalo i želelo. sav ispunjen i potpuno okružen svežinom kao muzikom. ispunilo se. ali dockan i uzalud kao i onaj što je maločas zaćutao. došlo. Nestalo bi sveta. I muzika ne prestaje. marta 1959) Ravnica od bogatog nanosa plodne zemlje crnice sa rodnim njivama i dobrim šumama. Ostavio sam malko odškrinut prozor. Nestalo bi i naše svesti o svetu i o našem postojanju u njemu. <Na koncertu u Edinburgu. A kad sam se probudio. Ništa na svetu od svega onog što ljudi hoće i preduzimaju nije mi u tom trenutku izgledalo tako važno. učinilo mi se da letim. To se ipak javljao onaj koji treba da se odazove. — Da. to je taj. i najposle umuknuo. Onog ko se odazove. a njihovi se dozivi nikad ne susreću. sile i bogatstva. nikad ne sretnu. ali ni po čemu ne izgleda da je takva kataklizma bliska. i svoju vlast odbrani i učvrsti. A najbolja muzika ovog sveta izraz je toga uzaludnog dozivanja. posuta bezbrojnim selima. razorila sve. nošen brzim. Sad je on dozivao. legao i zaspao teškim snom. bistrim tala-sima. nosi ga večita smena i igra snaga koje se večito žele i uzalud dozivaju. Od krsta na groblju do slemena na kući sve je drveno. jedino moje dobro i sve do čega mi je trenutno stalo. — Ti? Ti! Zvao je dugo. Zato je tu kamen — car. U njemu je pritajena živela bolesna sklonost da može da se pomeša i poistoveti. Samo onaj ko je imao vlast i novac mogao je da navuče kamen izdaleka. Koji to učini. ja sam ga pio kao mleko. da! Ja! 416 417 . ili uopšte mogućna. odazvalo bi se. Po deseti. sa licima i događajima sa kojima nema i ne može da ima veze.nerazumljivim i bezrazložnim strepnjama i mučenjima. A to bi bio i kraj svega. i zvao. Tako se ta dva glasa. tako 27 — Znakovi pored puta Koga je dozivao otegnuti glas pored Drine? (»Ti! Ti! Taj!«) Nikog. jednom zauvek. onaj koji zove i zvani. a ko je imao kamena. »Ti!« — »Ja!*« Od toga sudara nastala bi eksplozija koja bi onemogućila svaku muziku. i da se u odgovornosti koje su mu potpuno strane i daleke zaplete kao u svoje i stvarne. počiva na ravnoteži svojih nemira. negde posle ponoći. i trideseti put u životu on bi se uhvatio kako grozničavo traži alibi za prestup koji nije mogao počiniti. blisko i potrebno kao taj tanki mlaz zdravog vazduha.

Isto tako. zabunu i nezadovoljstvo. » Poznavao sam čoveka koji je svuda izazivao nered. izdvojenu i belu. Strpljivo 418 27* Glas mi je dubok i hrapav. Njegova unutrašnjost bila je kao niz zagrejanih. Desnom rukom odvrćem ventilaciju i puštam da mi pravo u lice struji mlaz svežeg visinskog vazduha. Sad vidim kako je malo potrebno pa da čovek nestane sa ovog sveta na kome sunce u svom kruženju određuje uslove i zakon života. koji je mnogo ljudi unizio i uvredio bez potrebe i opravdanja. Ja sam ga dobro poznavao. Bronhi je su mi zapaljene. vi biste mogli pomisliti da je u njemu bilo sve mračno i ispreturano. bez razmišljanja i mehanički. Bojim se noćnog gušenja kao more. ali me misao jednako odvodi u gradove. čak i ne puši. koji je mnogima mnogo naškodio. ruke vrele. čeka da mi uzme sve što se čoveku bez krvi i vidljivog nasilja može uzeti. svojoj deci u nasleđe. pa da nastavi svoj put ka drugim kućama i drugim ljudima ovakvim kao što sam ja. okruženu zelenilom i pojasom mira i lepote. Ta neznatna promc a u mom organizmu izme-nila je potpuno tok mojih misli i prirodu mojih predstava. budući da je kamen jači i otporniji od zemlje i drveta. na nesavršenstvo ovoga sveta i svega u njemu. U nožnim mišićima slabost koju s vremena na vreme propara kratak. posle kraćeg leta. Isto kao kad u knjizi koju čitaš. nastojim da izazovem u sebi druge slike. Ne. ugledao sam svoju kuću na bregu. svetlih i urednih kancelarija u kojima su sva njegova nepočinstva bila poredana i registrovana po najboljem sistemu. namrštenog i neurednog osobenjaka. oštar bol. okreneš stranicu što je govorila o životu. To je bio svetski čovek. Već sam pogled na kamenu građevinu ulivao je ljudima spolja strah i poštovanje. zajedno sa kamenim zgradama. Ali svaki moj avion. aterira u polumračnoj prostoriji sa niskom tavanicom i teškim zadahom lekarija. kroz predvečernje ulice. dok su oni koji su u njoj živeli nosili u sebi od rođenja osećanje moći i sigurnosti. a čelo hladno. sa teškim dahom nekih lekova i lekovitih trava. glava teška. dah otežan. *' Vraćajući se sa kratkog ali lepog putovanja. Ponajčešća je ova: sedim zavaljen duboko u fotelji aviona koji leti na visini od preko dve hiljade metara. ili meni sličnim. sa kanarincem u kavezu i nepomičnim mačkom u uglu provaljenog divana. Umro je žaleći se na nezahvalnost i neuviđavnost ljudi. Da bih se odbranio od tih predstava. dižem se naglo i uplašeno sa ležaja. trajna privrženost ili osnovna ljudska pristojnost i obzir prema drugom čoveku. Vi sigurno zamišljate tog čoveka kao zlovoljnog. tamnozelene vrhove gora i večernje svetio nebo u daljini. u niske polumračne i zagušljive stanove kućnih na-stojnika. 419 . otresit i samouveren. Moglo bi se sa prilično tačnosti tvrditi da on nije znao šta je to zahvalnost.da mu niko ništa nije smeo ni mogao. a po smrti ostavljali ga. A znam i ovo. U tom trenutku znao sam da pred njom sedi sudski pozi-var. prijatne spoljašnjosti i privlačan za mnoge. Naprotiv. Gledam cveće oko sebe. a iduća stranica opisuje smrt i nestanak. Usredsređen je i miran. Ali to ne bi bilo tačno.

Kad se predveče vraćaju kući. više ideja grmljavine. a još manji koji uspevaju da se odbrane. stenja i planina. starački malokrvno. mogu i umeju da se brane. dobro sračunatim udarcima čekića. dok ovde umiru prirodnom smrću. uz dobro održavanje mnogobrojne i savesne posluge. Sav je čovek jedno sa svojim delom. kao na pozornici. a ne oštra. Takvo stanje. Među skrštenim nogama mali nakovanj. slavine u kupatilu isto tako. Brave na ormanima i na vratima još su u redu. Dole. Stariti znači postepeno gubiti sposobnost da se prima i posmatra život u njegovom nezadržljivom i nepredvidljivom toku. sa punim zembiljem na leđima. Ceo nameštaj i svi uređaji po kući ostareli su i dotrajali. Džep. isto onako kao što donose fizičko slabljenje. prozori se zatvaraju ali nepotpuno. Ljude koji su dosta mlađi od nas mi redovno i ne umemo da posmatramo. uz breg. To je nezgoda koju kod velike većine ljudi donose godine i starenje. teški su od misli i briga ali mirni i dostojanstveni. Ali onaj ko to bar u izvesnoj meri postigne. oči i ruke se gube u sitnim. jer se sve u njima drži u ravnoteži. ali oslabile i istančale. stvari se zloupotrebljavaju i slabo održavaju. Tamo negde iza brda zatutnji samo nagoveštaj o tom svetu suve. Ali za vreme čitanja javljala se 421 Grmljavina u Dubrovniku. istrošeni. 420 . znači sve više sužavati krug svoga interesovanja. tvrde zemlje. Stoga se i danas dešava da pogrešno skrojeni ili nevešto postavljeni džepovi pokazuju svoje poreklo i podsećaju na torbe koje nisu uspele da se uklope u kroj i izgled našeg odela Sećam se da sam. Ona je mukla i daleka. stoga se ponajčešće lome i nestaju pre vremena. U starim. ovako u letnjim mesecima. taj ublažava zle strane starosti. znači živeti od gotovine čija vrednost svakim danom opada. ali na nekoj ogromnoj i savršenoj. u našim krajevima. Onaj što pokiva neki sahan. strasno (sladostrasno!) čitao romane. a ispod njihove niklovane površine proviruje žuta legura od koje su pravljene. Mali je broj ljudi koji od takvog načina starenja hoće. gde stvarni gromovi stvarno biju. Senilne brave. to je jedini oblik umiranja i smrti kojeg se treba bojati. pa prema tome ne možemo ni da ih razumemo ni pravilno ocenimo. Mirno starenje i postepeno nestajanje zgrada i predmeta. I dah je podešen prema udarcu. Džepovi na našem odelu nemaju veze sa prvobitnom namenom odela. ali blagom upotrebom mirnih i zadovoljnih ljudi. dok ovde od svega toga dopire samo ublažena. to je u stvari torba koja je s vremenom srasla sa našom odecom. boljim hotelima u Opatiji. postala njen sastavni deo i našla svoje mesto u estetici ode-vanja. veličanstvena jeka.Sarajevski majstori. koji su građeni devedesetih godina prošlog veka. sve se više usamljivati i podlegati robovanju navikama. gruba i nagla kao na kopnu. može se videti nešto što se retko viđa u našim krajevima. kad mi je bilo dvadeset godina.

štap aparat za pojačanje sluha. Na tom telu koje se zove njegovo sve je manje njegovog. Osvanuo je jutros izvijajući se polagano iz rumene izmaglice. neženja. kao kristal bez greške. objavljene i još neobjavljene. važni i puni smisla. stari. a sav naš dečački život samo nevešta petljavina. dan bez oblačka 423 422 . ali što je dužnost: pisanje. ali ostali ipak neuki i nevešti dečaci. jedna ribica iz kraških jezera nosi u zoologiji njegovo ime. I sad često bežim od pisanja kao od hladne sobe ili mučne samoće. pa i oštareli. ja u nama ne mogu nikako da vidim te važne i ozbiljne ljude kakvi su bili naši očevi i dedovi. slabi. živi za svoje teze i teme. zauzeli položaje i osnovali porodicu. Prohladan. i pored toga mnogo stvari i sprava od stakla. krnji se. sa suncem u sebi. evo.u meni stalno griza sa vesti da činim ono što mi je prijatnije i lakše. čajevi. Kad danas-sutra profesor umre. učestvuje na kongresima u inostranstvu i svim velikim svečanostima u zemlji. njegovo telo. koje nikad nije bilo posve zdravo ni mnogo snažno. kad smo moji vršnjaci i ja odavno odrasli. možda. ružnja. ali sad je on sluga toga ćudljivog i gotovo nepostojećeg tela. nečujno i sporo kao cvet. iščezava. što igraju neku ulogu u životu i što od svakog od njih ponešto ili poneko zavisi. ili doktor. da u našim radovima i postupcima nema ni onog smisla ni one samosvesti ni sigurnosti. a ne čitati. U isto vreme. samoživ. zvanjima i poslovima. ugled i slava jednako mu se šire svetom. drveta i kože pomoću kojih se to telo kretalo i održavalo na površini. jedno oko je stakleno. i za svoje telo koje je u dotraj avan ju. I onda je počeo da raste sam iz sebe. što njihova imena niko ne izgovara bez neke titule: gazda. Danas. Njihovi pokreti i postupci izgledali su mi značajni. smanjuje. diploma. ostaće iza njega. što ih svi uzimaju ozbiljno. Ono mu je služilo kako--tako pedesetak godina. pripitkuju ih ili mole za nešto. a najviše na tome što su odrasli i zreli. sve manje rumen a sve više zlatan i proziran. lekovi i lekari oduzimaju mnogo energije i skupocenog vremena. On je počasni doktor nekih stranih univerziteta. odlikovanja i njegove biblioteke. imali u svoje vreme i naši očevi. Covek koji stari. « Savršen dan. metala. samo nešto malo tela. Sve mi se čini da smo ostareli i poružnjali doduše. uloške u cipelama. on prima na tuceta stranih časopisa u kojima se često i on po-minje. Pa. Tome treba dodati suspenzorium. gospodin. beskrajno malenim pokretnim žarištem. Cesto mi pred unutrašnjim pogledom iskrsnu lica odraslih onakva kakva su ostala u mom sećanju iz ranog detinjstva. Obe vilice su sada ve-štačke. Profesor univerziteta. banje. i da taj ozbiljni i dostojanstveni život i postoji samo u očima dečaka koji ga gledaju i priželjkuju. član nekoliko akademija. ambiciozan. ali što je preče: pisati. a zanemarujem ono što je teže. Cesto mislim da su to isto osećanje. praćena željom da porastemo i postanemo »-veliki«. i sad mi letnju lektiru muti stalan pre-kor samom sebi da bi trebalo izabrati ono što je manje prijatno. naočare i lupe razne boje i jačine. otupeo je za priznanja i odlikovanja. Dijete. To su ponajviše brkata i teška lica ozbiljnih ljudi kojima sam tada toliko zavideo na njihovim godinama. pored njegovih dela.

prvi Da li sam to osećanje očekivanja poneo iz snova — iz mojih neverovatno zamršenih a često strašnih snova — ili se ono razvilo pod uticajem svega što 424 Pre spavanja. diže se lagano. Zeki-efendija. video. evo. iz šume se diže senka i nagoveštava suton. moćan i pouzdan. I sad. Ima nešto drugo. U podne je izgledao kao osvajač. Pre Rima i pre svake pisane reći i zapamćene istorije desilo se nešto sud425 . Zbog toga je kao predstavnik Jevreja izabran u deputaciju koja će ići u Beč da caru Franji Josifu čestita srebrnu svadbu.i vetrića. Tada je tako jako da mi se čini da se mora ispuniti. živahan. neočekivano a nejasno značenje. Sunce. govorio je o Heloizi i Abelaru. jer odjednom ne znače više ono što su do maločas značile. saznanju da je sve zlo ne samo objašnjeno i otklonjeno nego i zauvek zbrisano i predano zaboravu. naizgled posve drukčije. Pa ipak je u neuhvatljivom trenutku počeo da se menja. * sam u životu dozi veo. kao što izgleda. Strah me je tolikog savršenstva. neko miran. koji je čvrsto zaseo pod modrom kupolom. krug mirnog oktobarskog dana iznad svakog imena i smisla. ambiciozan Jevrejin. i javiti da ništa od svega nije istina. studen koja je celog dana ležala nisko pri zemlji. Reč gube smisao. Knjiga se izmiče iz ruku. nebo sve više bledi. Razgovaraju njih trojica. Tada ga je pozvao general Jovanović. Ima trenutaka kad potisne sva druga osećanja u meni. Zeki-efendija. tačnije rečeno: menjaju smisao. tek to osećanje teskobnog očekivanja razvijeno je u meni do najveće mere. velika i teška nesreća nego slučajni i prolazni nesporazum. ninogo dublje i važnije. sin sarajevskog trgovca Žutog Rafe. i u njima. i to sasvim određeno o agrarnim nemirima iz drugog veka pre naše ere. hvatajući se čoveku za listove. Zeki-efendija se zbog te počasti toliko poneo da je pričao svuda po Sarajevu kako će igrati valcer i kadril sa caricom JeU-savetom. I tada se sav prepuštam. —Bezdan. na kome ne možeš otkriti ni najmanju slabost. slova se mrse i mešaju. i rekao mu: — Bojim se. opet počinju da se rumene ivice vidika. i to sam od sebe i ostajući uvek dosledan sebi. da će zaista neko doći. znao je ponešto nemački. tadašnji guverner zemlje. tope se. a ne da mi da zaspim. ali dobivaju neko novo. a sad odjednom kao da čitam nešto o starom Rimu. kao brušena i glačana! — i spremaju se da zatvore. šire i pretvaraju u mrke i srebrne suze koje klize niz stranicu. i zato vaš put u Beč ne dolazi u obzir. niti mu ko može naslutiti kraj. što remeti moje misli pri čitanju. Odgovorila su druga dvojica u isti mah. da biste se suviše zamorili igrajući sa visokim ličnostima na dvoru. kao savršeno delo. —Sta se krije na dnu poljupca? — upitao je —Novi život. silazi sa nebeskog svoda čije krajeve već rubi sumrak. kao trenutku odmora. Ali uviđam da ni to nije bitno ni glavno što treba znati i o čemu treba razmisliti. da to nije. čuo? Ne znam. Poslaćemo nekog drugog člana Jevrejske opštine umesto vas. da su sva strahovanja neosnovana. Tekst koji se istopio pred mojim očima. Smenjuju se sjaj sunca i tama — i ona hladna i čista.

a kad stigne do mojih prozora. Otprilike kao što deca ne mogu da ne povuku prstom preko zamagljenog prozorskog stakla. otima časove počinka. u brzim pokretima i krtim recima prolaznika. ledena volina dahom glečera i snežnih ravnica. Sam šlep i gluh. turista koji traže sobe i domaćeg sveta koji ide za poslovima. da se nakašlju. dirajući ga u najosetljivije mesto.bonosno po čoveka. ulazi u sve ulice. neka velika nezgoda. Kako mu ne otvaraju. pratio talasanje mora i njihanje broda na kome putujem. granajući se kao osvajačka vojska. U toj želji ispeo sam se na zeleni brežuljak blizu morske obale. neki težak nesporazum sa nedoglednim posledicama. One ne podnose tu devičansku. ili bar da uzdahnu. brzom rukovanju sa njim. čuje 426 . Pri tome pisti i cvili tako neobično da rasanjen čo-vek. moraju da učine neki pokret. Kad sam se iskrcao u dalmatinski gradić. I da li je to vetar? Muče ta siva. opkoljava gradove i. Naprežem se da pružim ruku i da ugasim svetlost. u njemu beskrajnu žalost svih nemira i lutanja. Zanimljivo je posmatrati ljude na koncertima. za vreme stanke kad ćela dvorana uzdržana daha očekuje idući udar. tajanstveni pečat košave. Ceo dan sam na brodu gledao pokrete i slušao razgovore putnika. samo nekoliko nedelja u godini. A ono što mu jedanput odoli i ostane ćelo i uspravno. i svom silom nastoji da čoveka pretvori u bespomoćno klupko jada. ima žena (to su obično punačke i zrelije dame) koje na klavirskom koncertu. njegova studena rika prelazi prostranstva. pretvara u tanak mlaz i uvlači se kroz najmanju pukotinu. on spavačima silom otvara oči i do bezumlja nadražuje sluh. To treba da se svrši što pre. sa teškim sećanjem. ili pri ovlašnom. živi posle narovašeno. kad se sve sabere. prodire kroz zatvorene prozore i vrata. Kidajući se i lomeći kao mamen. on tutnji i šumi kao da se nepregledan niz lokomotiva približava idući uporedo. To i nije vetar nego prokletstvo i morija. Ona duva. čistu tišinu i sve u njima ih neodoljivo goni da na njoj ostave svoj. kad se primakne. jer dotle ja neću moći ni tvrdo zaspati ni išta mirno čitati. da se utvrde odgovornosti i ispravi krivica. u zloslutnom očekivanju. udvo-stručava umor i bol dana. objasni i raščisti. i u najlepše doba godine. na neki svoj način. iako znam da mi u tami neće biti ništa drukčije ni lakše. on lupa kao pijan. uvek. To je moja briga i moj posao. on se odjednom. uvlači se pod pokrivače. svih osama i napuštenosti. kao u strašnoj priči. i nagonski zaželeo da po-begnem od njega. opet sam kao vrtoglavicu osetio nemir. U pognutoj silueti nekog drveta koje se ocrtava u dnu vidika. Sad je sve to izbilo na svetlost dana (ili noći) i treba da se raspravi. nemoćan. I svi predeli u prostranom području hladnog vetra nose na sebi. prosipa jezu po koži i razgara nesanicu u čoveku. ma i najmanji trag. izbezumljen prolaznik. ali prisutna je. Izgleda kao da se tu pomalja 427 Kakav je to vetar? U daljini grmi kao nago-veštaj zemljotresa. Na primer. jer tu oni pokazuju neke svoje i dobre i slabe strane koje inače nemamo prilike da vidimo. pun kupača. u naročito hladnoj suvoći koja se odjednom oseti u glasu čoveka sa područja košave. a ja sam umoran. Na samom vrhu sivkasta velika stena. imoseći svoju diišu u ludu i pustu stihiju. on lomi i trga sve ispred sebe. sposoban samo da patim od te neodređene i teške misli koja mi leži kao kamen u grudima.

Stojite i ćutite. jer nemate šta da kažete. isto kao što mu se ne vidi početak. samo po sebi. To je sve. kao podmukla snaga koja ume samo da razara. Ćutim! — To nije radnja. Onda da vidimo šta znači to prezrivo 429 428 . ali čujno i uporno): Tako dakle! Preko mene i svega onog što ja kažem prelazi se bez reci. Pa onda da prosuđujemo i ocenjujemo i vaše ćutanje i vašu gordu nepomičnost. bilo mnogo. uljez bez lica i imena. nego osobine kojima robujete. Vlaga (šapuće. čak i ovde na uzvišici.ogolela okosnica toga inače svuda obraslog brežuljka. samo je odjek opšteg nemira koji se iz nepoznatog središta širi svuda i prenosi na sve. niko nije dostojan pogleda ni odgovora! — O. Stojite u mestu! Pa šta? Kao da stojati i postojati. znači i nešto biti i značiti. odmah vidimo da to ne kazuje i ne objašnjava ništa. niko se nije sam ni popeo ni spiostio do tačke postojanja. svemu svetu na vidiku. Ali ko pronikne. A sve ono dole što sam ostavio iza sebe. idu ili lete. To da utvrdimo pre svega. Jesam! — Pa šta? Svi mi jesmo. to bi. A od toga »ništa« vi ste napravili naročitu vrstu savršenstva. znam ja sve vas koji ste gospodski usredsređeni na svoju ličnost. sačinjen od samog nemira. jer inače se nigde ne priznaje i ne kotira. da se maknu. jer to ja za vas izgovaram. ni za koga! Vaše samozadovoljstvo važi nešto samo za vas. ne-osetljivi i nepokretni! Ne poznajete i ne priznajete nikog oko sebe. O tom biste se lako uverili kad biste uopšte mogli ma šta da uvidite i priznate kao objektivnu istinu. onda zaista ništa drugo ne postoji. Kad biste bili ono što mislite da ste i vredeli onoliko koliko se sami cenite. osluhne i sagleda tu »tišinu«. nego što ne možete drukčije. I mi treba već jednom da vam kažemo istinu: vi ne ćutite što hoćete. I vaše duboko i značajno ćutanje ne bi imalo ni imena da nema nas koji ne preziremo govor. kad je neko kamen. to je najlakše: jesam i ćutim. kako voli da ga nazivaju. Pokraj kamena raste smokva i dodiruje ga lišćem sa najnižih grana. a kad je još ovako navrh brežuljka. i kad nema oka ni razumevanja ni za kog drugog. u gradiću. na brodu. kruti. Stena: (ćuti) Vlaga (svađalački i pedantno): Takvi kao vi nemaju šta da kažu i ne mogu. — Tako i vaša nemost i vaša nepomičnost nisu plodovi nekih vaših slobodnih odluka ni svojstava kojima se voljno služite. na moru. Sa mnom se razgovara otporom i ćutanjem. kratko i slučajno. cvatom i plodom na svetlosti predvečernjeg sunca — sve je to lanac složenih odnosa. nije čak ni reč. Stena: (ćuti) Vlaga: Dabome. I to je — ništa. u izuzetnom trenutku. Ali vaše mere i ocene važe samo na prostoru koji vi pritiskujete svojim obimom i svojom težinom. A kad malo analiziramo takav stav. neko kameno dostojanstvo. ne kazujete nikom ništa o sebi. i u tome nema ni zasluge ni krivice. vlaga i biljka sa svojim listom. Vlaga koje u ovo doba godine ima još dosta. i stalno ratuje sa kamenom. Kamen i zemlja. Tu svoju trenutnu iluziju mi nazivamo tišinom. svima teško a ni na čem zasnovano. Dabome. Ja sam niko i ništa. naravno. i niko od vas ništa nema. Vi niste smogli ni toliko. jer samo to: biti. hrani tu smokvu. ne znači ništa. Opet! I ovde! Mnogo puta za mnogog od nas taj nemir ostaje nevidljiv i nečujan. Dovoljno je da sednete na ovu kupolu od kamena krečnjaka. Zato što se ne krećete s mesta. kao živ žubor bezbrojnih sudara da čujete govor svega oko sebe. ja »podilazim« i »podrivam«. vi mislite da ste savršeniji od onih koji gamižu. I ni milimetra dalje i nigde više. »sta-nac kamen«. on vidi samo toliko da taj lančani prenos nemira nema kraja. da se naslonite laktom na najnižu smokvinu granu koja se spušta sve do kamena. a da se oduprete nogama o zelen busen dobre zemlje — i vi možete. i kad bi hteli.

a ne da od mene traže odgovore i rešenja koja ja ne dajem i ne mogu dati. naravno. — Tako je. ne slušati ih. Svi mi i uzimamo i dajemo. iskorišćujući sve oko sebe. A samo poremećen svet meri i broji ta uzimanja i davanja i stvara od toga obaveze i zaduženja. naravno na tuđu štetu a na svoju korist. vi ga i nemate. Ja sam samo jedan od tolikih listova. Ja imam svoju peteljku i svoju granu. A kako stoji sa vašim oblikom? On je vezan za vaše postojanje. Znači. sa korenom da razgovara. ćutati. Obletaju nas i bockaju neopravdanim i besmislenim pitanjima. a i ne pomišljaju da oni nama objasne zašto neprestano šapuću. Meni hoćete da kažete da nemam oblika? Ali ja imam mnogo više od toga. J da smo svi odgovorni za sve i svakog. i dajem ih drugima. da bi sada neko imao prava da me pita zašto se naslanjam na kamen i šta imam da razgovaram sa suncem. traži zaklona u vašim pukotinama. taj treba sa protivne strane da pristupi. nego uvek podmuklo. uvređeno. 431 . Samo budale mogu da misle da svi treba da znamo sve. Njihovo ponizno (i zainteresovano!) ćutanje podržava vas u vašem stavu i mišljenju. ćutke mileći po vama. A vi? Vi ste svoju nepomičnost proglasili (naravno ćutke!) stavom. Ima Stena pravo. bolje bi uradili da potraže sebi sabesednike na drugom mestu. ali lukavo krijući svoje veze sa tamnim dubinama. A što vi to ne uviđate. to spada u moj redovni posao. a moja grana ima svoje deblo i svoj koren. Meni nije do toga. i to nikad u lice. I zato je zaista najmudrije ne odgovarati na njihova zajedanja. Vi mu robujete. Dabome! Stena: (ćuti) List (pošto je dugo ćutao. gde nije lako biti ni drvo ni kamen. zatreperi i sa nela-godnošću odgovara. i borbene snage« bez lica i lika? Nisam ja valjda izmislio ovu veliku stenu. ne možete da uvidite. Od njih. i sve novim oblicima bogatim život i pronosim ga preko krutih granica prividno utvrđenih stanja. Glas mu je. mi se krećemo i dejstvujemo i svaki naš pokret ima svoj stav. Ko želi nešto da pita i sazna. ni dao mu položaj ni silu koju ima. ali ne pravo i neposredno. ne treba očekivati da vam kažu istinu ni da nađu bar toliko hrabrosti pa da potvrde ovo što ja kažem i što i sami uviđaju. izdaleka. Ja menjam oblik svima stvarima sa kojima uspem da se povezem. to ne menja ništa na stvari i ne smeta istini da bude istina. to je drskost posuvraćenih i nezdravih priroda. »Zašto ćutite?« pitaju nas. naprotiv. a kamoli laki list na vetrovitu mestu? U stvari. ali prikriveno uzbuđen i očigledno zajedljiv): Oni kojima je do raz430 govora i prepirke. umesto da mi njih pitamo zašto i kojim pravom nam postavljaju takva pitanja. imam ih u izobilju. a u stvari vi nemate stava nego vaš stav »ima« vas. svetao i lak. kao ni to što se neki i neki uvijaju oko Vaše Nepo-mičnosti ili naslanjaju na nju. nego u stranu. blebeću. ja to i predajem dalje. Sto god od koga uzmem. šta hoće od mene te »preduzim-Ijive. A što se tiče moga »treperenja-«. To neće učiniti ni ta bubica što. i da mi nešto zamera i prigovara.gledanje s visoka na nas koji se krećemo kao na bića koja nemaju svog stava ni određenog oblika. Vi niti ste ga stvorili niti možete bez tuđe pomoći da ga promenite. ne samo sunce i vas nego i prezrenu vlagu iz zemlje. pravo. Prema tome nije tačno da ja nemam svog oblika. kao ni vesti dovitljivi gospodin Smokvin List što se sunča naslonjen na vas. naslanjan ja na kamen i razgovora sa suncem. kao da govori nekom trećem. ili viču u sav glas. Nisam ja pronašao sunce. za razliku od teškog glasa Vlage i dubokog ćutanja Stene. I samo pakostan ili lud čovek može svemu tome da daje neka druga objašnjenja. a prave se da ne čuju i ne shvataju glas iz tamnih dubina. (2ivlje): Uostalom. isturio ga na visoko nebo. Pa valjda i ja koji sam izložen na ovom čelopeku. Sto se nas tiče. A to sa »uzimanjem vlage iz dubina« i to je samo priča dokonih i zavidljivih suseda.

A kako i da bude kad nikog ne možete do kraja da saslušate. i onaj koji ga gleda. zajedno sa ovim unesrećenim bračnim parom. i ljudi u njemu. a ipak znamo (znamo po sebi!) da one postoje i da su življe. Cak i na samom tom prozoru cvatu u saksijama dva savršeno lepa cveta. List: (ćuti kao i Stena). da. Priznajem da bežim. ništa ne saznaje. i sreća i nesreća. na kraju. Nikad do tog trenutka nisam pomislio na tu prostu činjenicu: da su sreća i nesreća. Ili samo nemušti nagoveštaj nečeg trećeg. ne bih li tu našao malo tišine. ali zašto postojati? I kako živeti? To vas ja pitam. dug i pedantan govor. samoživu hedonističku muziku. sreć-nim prolaznicima. Muči me i nemirom šiba i jedno i drugo. Vlaga (likujući): Dabome. nego samo mali deo večnog i opšteg razgovora. I vaša je pesma jedno te jedno: Postojati! Živeti! — Da. taj mora da beži zbunjen.Vlaga (ne mogavši više da izdrži. u tome je vaša taktika. i teško umire. vidi kuda ciljate. prekida ga): Da. mislim jednako o onom što sam čuo na brežuljku. A vi opet odgovarate samo recima i recima. To je vaše područje. znamo dobro tu staru. Pred tom slikom javi se u meni moja davnašnja misao da bi sve to — i grad. brzo stari. A bežim i zbunjen sam i zato što sam čuo ono što se obično ne čuje. kao odvojeni svetovi. ali se ne mešaju. a nama nejasnog i nedostupnog. Na nekom filmu. Vlaga (upada): Amin! List: Tako je: amin i krst! Sa takvima nema razgovora. A kroz prozor se vidi: u daljini planine snežnih vrhova. Plašim se i svoga dara i svoje nesavršenosti. Jer ko mnogo čuje (i mnogo vidi) taj. tako blizu jedno drugom. u pravu? Ja se pitam kako vam se ne dosadi biti uvek u pravu od pamtiveka pa do sada. bežite od razgovora i sudara. u životu. sna i odmora. pa široka zelena ulica sa zdravim. gospodine Zeleni Henriče! Ničeg novog tamo u vas! Kao uvek pod suncem! List: Naravno. I kome se desi da taj nemušti govor stvari 432 jednom čuje. sve bliže. bračni par. Ali šta to znači? Mi ne čujemo ni tok neizrečenih misli koje biju i plamsaju ispod onog što se vidi i čuje na nama i oko nas. kao i zato što znam da nisam čuo sve. sklanjate se u ćutanje i preziranje drugih. živeti!« Vidi se. Bežim. Spuštajući se. Mi obično ne čujemo govor nemih snaga i »mrtvih-« stvari ispod ovog tla. a tek ponešto od onog što govori njihov trenutni sabesed-nik. Idem da u samom središtu ljudskog nemira potražim nepomičnu tačku. ili još bolje: gotovo samo i jedino sebe. jer sam napustio svoj položaj na stani i spuštam se natrag u gradić na obali. Blago onima koji čuju samo sebe i onog sa kim razgovaraju. zatim. ovako kao ja večeras. taj i ne živi i ne postoji. Vlaga otpočinje nov. naravno! Za takve nema i ne može biti ničeg novog. Sa tim mislima već se primičem bučnom gradiću na obali. izvan dohvata naših čula. osramoćeni. dodiruju se gotovo. mnogo važnijeg. iskrenije nego sve što se izražava čujnim recima i vidljivim pokretima. Pored prozora dvoje ljudi. upropašćeni. ali ja ga više ne čujem. pa mirna modra reka. kad ste od samog početka vi. »Postojati. iz osnova greši ko ga prihvati. i film o njima. nego traju i žive. Ko nije svestan postojanja i ko aktivno ne učestvuje u životu. a mnogo pati. svako za sebe. samo je vi još i falš svirate. jače. 28 — Znakovi pored ptita 433 . zauvek rastavljeni. prostrani parkovi. i postojanje i nepostojanje ■— da bi sve to moglo biti obmana. i samo vi. i od sada do vjeki vjekov. znamo.

Nikad niko nije pomislio da uzme ozbiljno ono što on kaže. neznanja. i mrtav — dobro živi. Da. ali mrtvac koji se sa dostojanstvom kreće i govori (govori!). mišljenom ljudskom mišlju. on zaista stoji preda mnom kao slika. zbog reci i — od reci. prvi tenor u pevačkom horu. jer je u stvari bio potpun glupak i 434 Nije Iako ni jednostavno opisati kako u Firenci toga vremena kleveću i ruše ljude. pa sud i osuda. ili da ga pozove na odgovornost za ono što je obećao a nije izvršio. slušajući ga u ponoć. On nije recima izražavao ono što misli. on se probijao kroz život kao što se drugi probijaju umnom snagom. ravnodušan ili čak prijatan. gotovo mrtvac. A sva pažnja. i tako pomoću apsurda dokazati apsurdnost svih strahota i snova. i želja da se već jednom zamukne i pusti to nemerljivo i nerazumljivo vreme da teče kako teče. Za njega se s pravom može kazati da je živeo recima. ali rođen kao činovničke dete u nekoj bosanskoj varošici.) Sati koje iskucavaju časovnici na dubrovačkim tornjevima zvuče uvek kao noćni sati. prosto ne verujete da će 28* 435 . Svakome je bio lak. kao što lažni biser liči na pravi. ne zamori i nekom svojom neopreznom rečju ili nepromišljenim postupkom ne potvrdi tačnost bar jednog od hiljadu grehova koji mu se pripisuju. takođe strašnim. Bar na recima. tako reći. pa sumnjičenje. zavisiti. i to tako kao da je ona i prva i poslednja. sa promuklim glasom. bio je sve ono o čemu je smeo i umeo nešto da kaže. aranžer balova i svih dobrotvornih priredaba. kao sokovi u bilju i krv u ljudima i životinjama. bezumno. Ukratko. Oni jedva nekako stižu da sa-opšte građanima čas. kao more. ali hajka ogovaranja raste. govorom mislio. računa i. iz noći u noć. bez imena i računa. već prema temperamentu. naročito. pohode strašni snovi. istinskom. Poreklom iz Dalmacije. op-šte i neprestano ogovaranje u kome ima u podjednakim dozama zlobe. kažem »ličio«. bio je službenik u Trgovinskoj komori. Prvo dođe ogovaranje. nalaze kod hiljada drugih ljudi. sportista. Već sam se tako navikao na to da ponekad snivam kako bih strahotu jednog sna mogao preva-zići i suzbiti drugim snom. pre ili posle. (Dvorište Pala te Medici. histerično. raštrkane. A umeo je mnogo i smeo sve. nego je. kolebanje. i još strasnijim. Tom svojom lakoćom i potpunom nevažnošću svega što je govorio. ali vrlo retko ovako udružene i povezane u jednom jedinom čoveku. fotograf-amater. Tada dolazi prljanje. kao svetlost. a ispod njihovog zvuka oseća se zamor. kao redak primerak i prototip raznih osobina koje se. nije imalo nikakve veze. i postoje samo utoliko ukoliko uništavaju. a zatim uklanjanje i. bezveznik. nejednakim u pojedinim otkucajima. darom i radom. Portret. Ličio je na ne mnogo pametna. ali to sa mišlju. zazebli i ne-podmazani. ubrzo — potpun zaborav.* Bez prestanka me. A ono što bi uspeo da kaže samo je ličilo na neku misao. sve dok se gonjeni. i jer uništavaju. energija i ceo ogovaračko-ubilački arsenal okreće se prema novoj žrtvi. kao povetarac. Mnogi je od tih časovnika tako star i dotrajao da. sumnja u brojanje i brojeve uopšte. Žrtva se brani hladnokrvno ili ogorčeno. ali prijatna i na svoj način korisna čoveka. Tako redom i bez kraja: uništavaju dok postoje.

Ili. igra priviđenja koja me prati celog života? Da. ali da ni to ne pomaže. ne postoji. kao dalek odjek i ublažena slika nekadašnjih ratova i stradanja. Crna misao zamračila je svetio jutro. Ovi južnjaci svojim neodmerenim i nepametnim pričanjem umanjuju lepotu i stvarnu veličinu ovih predela. ali pošto je najpre popila svu svetlost jednog od mojih izbrojanih i nepovratnih jutara. ranjenike i poginule. prodre do naše svesti. A na jedno od narednih jutara pašće opet crna misao. Pa će i ona nestati kao priviđenje. bar za Gledao sam kako grupa korčulanskih mladića izvodi Morešku pred stotinak engleskih turista. Ali kad se desi da njihov zvuk. koji je bio početak i smisao moje crne misli.. Znam. da će. Šteta što ne umeju da ćute. utvrđenih i osvešta437 438 . i to tako kao da nikad nije ni postojao. uz dobru ulazninu i buran aplauz. komandnih uzvika i odgovora.moći svojim sipljivim glasom do kraja iskucati svih dvanaest udaraca. Izgleda vam da će se kod sedmog ili osmog zagrcnuti samrtničkim ropcem i izdahnuti. Većinom stariji ljudi. mene. i ne razmišljamo o njima. da će se ubrzo pokazati da je ta misao neosnovana. mi vidimo koliko je nesiguran i stravičan. petnaest. Kad brod pristaje ili kad napušta luku.. nikad stvarno i ne čujemo. ali važnih radnja i postupaka. I mislio sam: strada se i gine stvarno i nemilosrdno. i sve svode na malu i smešnu meru svoje hipertrofirane a nejake ličnosti. što ih pravo ne slušamo. i produžiti da iskucava dalje: trinaest. Ti su otkucani sati podnošljivi samo zato što smo navikli na njih kao na svoj dah. I odjednom sam pomislio da li će ikad doći vre-me kad će ratovi i patnje našeg naraštaja biti prikazivani bezbrižnim turistima kao naivne ritmičke igre. znam iz iskustva. da ipak treba živeti po diktatu časovnika sa tornja. i. devetnaest. i ono će biti. četrdeset i dva. da je dockan. daleko od očiju sveta. da stoga treba biti tvrd i oprezan. ponaj češće bez slave. a priznanje i aplauz dolaze sto i više godina docnije. tek kad sve postane igra i umetnost. uskoro će se pokazati da razlog strahovanju. Ali dotle će proći i svetio jutro.. naprotiv. pobednike i pobeđene.. najposle. Posmatrao sam u toj igri patnje zarobljene de-vojke i nemilosrdne udarce ratnika. kad im je sudbina dala da se u ovakvoj lepoti rađaju i u njoj žive. i kako u svako doba kazuje isto: da je otkucani broj lažan. sa drugim razlogom i drugom sadržinom. praveći se da veruješ u njihovu računicu. i ostati kao prazna ljuštura školjke na pustom žalu bezmernog vremena. kao da nikad nije ni bilo. jer je smrt već postavljena negde tamo ispred naših od-brojanih sati. odjednom sišavši s uma. tako sve dok neko ne istrči i ne ućutka ga kao luđaka koji se neprimećen popeo na toranj.. da je sve što čovek može znati i pred uzeti teško i neizvesno. ponavlja se stalno niz sitnih. u noći.. ali ko mi jamči da i sjaj ovog jutra nije takode »neosnovan« i samo varka čula... stranci su posmatrali tu naivnu igru koja se stolećima održava i prenosi sa naraštaja na naraštaj. obična varka 1 trenutno slepilo duha. zaboraviti i izneveriti svaki račun i sve zakone mehanike. i ničim se ne odati i ne pokazati svetu oko sebe ono što znaš i stvarno osećaš dok iskucavaju sati.

A danas je osvanulo sunčano ali sveže jutro. osećam svoje dve ruke kao dva živa sidra. ma šta. a mi bismo odlazili u neku kafanu koja se dockan zatvara i gde se još moglo posedeti i porazgovarati. Pa ipak. Prozori su stali da se tresu. ali ono što je lepo bilo u njima. To bi za trenutak unelo hladnu notu u naše oduševljenje. rastajali na već opusteloj ulici. Nisu ti razgovori. uvek bi se tada našao poneki od tih mladića koji bi hladno i odlučno izjavio da on ide pravo kući. još uzbuđeni od živih razgovora. lepo. Putovao bih i govorio. slaba ali dovoljna da me zadrže da ne krenem za varljivim glasovima svoje krvi. i da je čujem u isto vreme na svim jezicima koji su ikad govoreni na ovom primorju. ma sa kim. A neki dan mi se desilo ovo. odjednom bi neko rekao: »Hajdemo negde da popijemo kafu i posedimo još malo!« Svi bismo tada oživeh kao da nas je odjednom ogrejalo neko dobro noćno sunce. Posle jednog zamornog poslovnog sastanka koji je trajao do jeda439 U noći se iznenada promenilo vreme. ne zato što hoću. to je naš zanos. nikad đoneli ono što su obećavali. kao neko toplo i svetio treperenje u krvi. a koja svaka prava mladost traži i mora da traži. Pevušim stalno istu pesmu. Pridržavam se za stolicu i 438 . posle večernjih sastanaka. ili jer mu valja rano ustati zbog nekog posla. Krv u meni poziva na pokret. gonjena nekim veselim nemirom. neke velike i presudne odluke ili krupna otkrića. sa svim onim što oni kriju i pružaju.nih drevnim iskustvom i hiljadugodišnjim običajima. Kad sam sa naporom otvorio prozor. Vetar nije opao. čini mi se da je stara kao i ljudska plovidba sama. življe od života. i naša silna potreba da budemo zajedno. htela bi da me napusti. jer je pospan. naša naivna vera. Krv u meni. video sam u tami da je more puno visokih talasa sa belim krestama. Pred nama se naglo otvarala neslućena perspektiva i javljala nada da ćemo još ove noći imati prilike i da čujemo i da kažemo nešto veliko. Sa jedne i sa druge strane lete opomene. nego što ne mogu drukčije. znanu i uzbudljivu kao večiti razgovor kopna i mora. Dunuo je vetar sa severa. Pomisao da se još ne moramo rastajati. I danas mogu da osetim te noćne časove davno prošlih godina mladosti. Pokreti i glasovi su drevni i kroz naraštaje uobičajeni. Kad bismo se. opojno novo i izuzetno. Dan se otvara preda mnom kao zlatna i modra kapija. ali onaj trezveni drug bi obično bio zaboravljen čim bi nas napustio. sve to teče kao da se danas dešava prvi put da brod ovde pristaje i da u ovom trenu i na ovom mestu treba pronaći najbolji i najlakši način da se to bez štete i dangubljenja izvrši. Istina. kao da nije moja. ozarila bi nas kao veliko iznenađenje. I svaki put se između posade sa broda i onih koji mu pomažu da pristane i da se veže i ukotvi razvija živa. belo-modrim talasima i vedrim vidikom. naravno. i da zajednički tražimo rešenja koja se ne nalaze. sipaju prekori i psovke koje su dugom upotrebom izgubile svaku oštrinu i liče više na melodiju koja prati i olakšava rad. glasnih maštanja i sme-hh planova. vratnice da škripe i predmeti u kući da pucketaju kao da pred nečim opominju. i da će još biti razgovora. manje ili više glasna prepirka. Sećanje. Slušajući tu večito istu i uvek pomalo drukčiju prepirku onih sa broda sa onima na obali. da ide svojim pu-tevima i da se pomeša i sjedini sa nemirnim.

i koje sam slušao kako ih drugi oko mene pevaju. ali sam osećao da me. Utornik. Taj dobar dan prati te do u noćne sate i. I to mu je polazilo za rukom. pravi i ispravni. Većina je dočekala predlog kao šalu. A one koje bi mi se mogle svideti (osećao sam da takve postoje. iz godine u godinu sve 441 . melodije koje sam znao. pa ma to bilo poluglasno i samo za sebe. Nas dvojica smo šetali još dobar sat gotovo pustim ulicama na kojima se osećao miris lipa. * Smatrajući se od rane mladosti nesposobnim da ikog istinski voli. a znaš unapred kakvi te poslovi. I tako i umine. bez podnevne svečanosti i dostojnog zalaska. Kako su nejednaki dani i nedelje. nakazan. i moru i kršu svojom samodopadnom gordošću. šezdesetogodiš-njak.naest sati noću. i ja zaćutim. stalno prati prizrak moje mladosti koia je nekad rasipala snagu po tim istim ulicama. posedala u kola i otišla kući. mada ne bih umeo kazati ni pokazati kakve su!) ja nisam poznavao. pa i sam suton ne rastu-žuje i ne obeshrabruje čoveka. i samo uvis!-« I to ponavljaju neprestano. Jutro je sveže i bodro. da popijemo kafu i posedimo i porazgovaramo? Iz njega je neočekivano progovorila naša davno prošla mladost. A sada. crni i tanki. tako da su zaista dodijali i travki i drvetu. i bežeći od ljubavi kao od suviše teške obaveze. podne jasno i veliko. Kako nejednaki izgledaju! Osvane tako neki razrok. Ali. fine svetlosti. ni ti njemu ni on tebi. kažeš sam sebi. on je i nehotice sve činio kako i njega ne bi niko trajno i potpuno zavoleo. ozbiljan čovek na odgovornom položaju. 440 A ima i drugih i drukčijih dana koji osviću kao radosno dozivanje. i ustaješ i spremaš se. Zbog njih sam ćutao. slepi za sve što se oko njih dešava. nepokolebljivi i dosledni! Uvek pravo. Ali to ne traje nikad dugo. Nismo otišli nikud. Ne zbog toga što mi se nije pevalo. gluvi za sve što drugi govore. Sve je drveće manje-više nagnuto u pravcu u kome zimi duva bura. dahnuo duboko dah letnje noći i odjednom rekao meko: — Kako bi bilo da odemo negde. nestane kao da nije ni bio deo tvog života. jedan od učesnika. a znaš i da se nikad ne može sve posvršavati. Nemate šta da kažete. nešto što ne cenim kao savršenstvo. I sve se dešava i izvršava onako kako je predviđeno i utvrđeno. Znaš da se sve završava i mora jednom završiti. u poznim godinama. kao krug tanke. ne znaš mu imena i nisi siguran da li je to uopšte pravi dan. desi mi se da uhvatim sam sebe kako tiho pevušim neku melodiju iz kafana ili sa ulice. govore ćelom svojom pojavom i stavom: »Vidite kakvi smo mi. iako me je u grlu kao bol pekla potreba za pevanjem. Cutali smo ili razgovarali o beznačajnim stvarima. sklapajući oči na san. Jedino čempresi. Ja sam prihvatio. Neprestano žmirka i okleva. stao je za trenutak na ulicu. moj nepovratni utorniče! Hvala!« Kao dečak i kao mladić ja sam retko pevao sam pri jutarnjem oblačenju ili pri nekom mehaničkom poslu. Brzo se u meni prene uspavana ali živa gordost moje mladosti. nisu mi se sviđale. kakvi susreti i zadovoljstva čekaju od jutra do mraka. samo bolje i prijatnije. Nije bilo ni kafe ni seđenja. Izgledalo mi je nedostojno pevati. odbila ga. kažeš još: »Laku noć. nesposobni da išta drugo smisle i kažu. Na obali mora.

Zapušten i on i sve oko njega. samo po sebi neobično. kad su sve pesme bile lepe! * ' Čuvar kupatila. Herceg-Novi. i naročito njene oči. ili koje gledaju kud niko ne gleda i vide što drugi ne vide. čini mi se. pričati. postalo mu je jasno da čovek treba i može da voli nešto izvan sebe i da sa nekim ljubav deli.. Ne govori ni sa kim. Mršav. Ali. I mrtvima ću. Snop prigušene mlečne svetlosti pada kroz visoki prozor sudnice pravo na nju i osvetljava je nekoliko trenutaka. on nosi u sebi tešku bolest i sav je opčinjen i para-lisan strahom. Umro je ne izme-nivši ljudske reći sa živim čovekom. preda mnom grad pun strmih izukr-štanih stepenica kojima se zaista valja penjati i spuštati. Tada. u poneđeljak oko devet sati izjutra. rtepenice. u snu.. * To što snivam nije. jer veruje da će ga ona uhvatiti i zadaviti ako samo za sekund jedan uspe da mu zavara pogled. sad je bilo sve dockan. Po svemu bi se reklo da je to neki namćor povučen u sebe i dovoljan sam sebi. hod mesečarke. A kad je u tome uspeo potpuno. siv. Jedna stara devojka: — To je bilo nekad. a Beli mi priđe. Crni odstupi. Svet iz sudnice razilazi se polako. kad se probudim.više i bolje. Dešava mi se to i sa muškarcima i sa ženama. nepopravljivo i nepovratno izgubljeno. Pred činjenicom da je moguć takav nesporazum. Mladog čoveka. on je. i — presvisnuo. nerazumljivo i neobjašnjivo. ili pri ne443 . već star i sam. To je sve. ono što kaže izgovara nabustio. Moju pažnju privlači njen hod. Pri tome osećam ne samo stvarni umor nego i jezu teškog sna iz minule noći. Ispod stare i natrule daske viri jednom trećinom tela sakriven pauk. u vozu u kom smo se slučajno sreli. kratko ošišane šiljaste glave. Ćelu bogovetnu noć brojim. On to gleda smrti svojoj u oči i nastoji samo da ne odvoji svoj pogled od njenog. Sedimo i razgovaramo ne-gde. A u svitanje. Poslednja izlazi jedna sredovečna žena. Krupan. a pogled po mogućnosti ne odvaja od tačke u koju pilji na zidu. višestrukog ubicu. Uvek gleda u jednu tačku. odjednom uvideo da se prevario na samom početku mladosti i varao celog veka. Ne radi ništa. i jak. Presuda će biti izrečena prekosutra. odvode natrag u ćeliju. ali naročito sa ženama. i nikad da ih izbrojim. ukoliko baš ne mora. zastao je kao pred ponorom koji se ne da ni preći ni zaobići. koje ne gledaju nikud. mrko. Sedi po ceo dan u senci i pomiče se sa njom. 442 U sudnici. * Jedna žena iz Obrenovca: — Ne možete zamisliti kako sam se napatila. I jedno i drugo potpuno neočekivano. neobrijan. U stvari. Ali ništa se strasnije ni luđe ne može zamisliti. Suđenje je završeno.

pa pre vremena pušten sa robije. niko ne zna s kim ni od čega. jer ona u svakom slučaju govori. Nigde vidika ni izlaza.. Žena priča ili postavlja pitanja.? Ne! Kako je mogućno? Otac im je lekar. more i njegova obala. znate. isuviše se dobro zna. Snivao sam da me boli najbolnije mesto u menL T)uboko. a koja živi u Svajcarskoj. to je svejedno. A ja sam srećan što neko ispunjava čamotinju oko mene romonom ljudskog govora. To jest.. Sa prvim talasima dnevne svetlosti stala je da prodire u mene svest o stvarnosti i da sporo ali stalno potiskuje tlapnje i bauke iz noćnih snova. punokrvna i dobro obučena. Nebo.govoru sa ljudima. jer njen govor počinje od čamotinje da stvara pustinju. Sumi i pucketa talas njenog govora kao krcka-nje lišća u čeljustima čitave najezde skakavaca. Trgovački pomoćnik u Višegrađu. a još nije ništa završio. Sitna neugašena žeravka koja me peče i tišti dok veseo stojim na suncu.. pro-"tegljast. Najposle sam se probudio. « Pod zamasima vetra i čitavim slapovima obilne kiše čempresi. dugo. —Ama. ali žena me uverava da mora biti da ga poznajem. mrvi i — biva sve viša i šira i moćnija. —Ne. A žena. ne zove se nikako. kolje. ujeda. I tako redom. Cim izgovori novo ime. i da bi pomogla mome sećanju. sve dok me nije ispunila potpuno. i pretvaraju u prah i pustoš. Uzalud nastojim da se setim nekog dragog. pljuje. palme i tu je cvile i povijaju se kao deca koja se sa vriskom otimaju kad majke hoće da ih kupaju. grudi joj se nadimaju i oči sjaju kao da peva veliku ariju iz opere. I onda dolaze podrugljivi i uvredljivi nadimci i skandalozne istorije o mitu. laje. bez glasa i pokreta. govori. negovana. Stojim pritajena daha. kako ne! Onaj . proneverama ili preljubi. Oko mene se sve više mrači vidik i sužava prostor. Sitan. Njene reci doleću i nasrću u jatima.. nije oskrnavljen imenom. cenjenog 444 i čistog ljudskog stvorenja. pominje neku grbavu kćerku ili sina koji je prešao tridesetu. Samo kamen. ne znam — branim se ja očajnički. sedi na svom sedištu kao na prestolu. ni na drugi kamen se ne naslanjam. — Vi poznajete Petroviceve iz K..... jedna je udata za Jankovića u Beogradu. i brste i uništavaju sve što je živo i zeleno. ja počinjem da vičem kako ga sada prvi put čujem. ne služi ničemu. Počinjem da zaboravljam ko sam i šta sam i odakle sam došao. Mračno i nepodnošljivo biva oko mene. onaj što ga zovu. ali samo nekoliko prvih trenutaka. Vidik mi zaklanjaju gomile izmeta i pepela. i na njoj kamen. Bez ptice ili vlati trave. Kamen sam. kao skakavci. Ali negde ispod te svesti — ne znam gde ni kako — ostalo je malo onog sni-vanog bola. Srećan.kom nepredviđenom čekanju. Dolaze priče sa ružnim pojedinostima o sinu homoseksualcu i kćerki koja nije ni devojka ni udata ni razvedena. nezdravo rumenih obraza i tamnih očiju 445 . brata koji je osuđen zbog privrednog kriminala. i jako. u smehu i raz-. ali sad nek stoji. sva drhti od neke slasti i govori. —. njega znate .

krotka i nestalna pogleda. Po ceo dan radi, a uveče je tako umoran da odmah zaspi. Umoran je i sutradan ujutru kad, pre šest sati, ustaje da otvori i posprema dućan. I tako umornog još ga muče i troše njegove misli. Ali, sve bi još i dobro bilo da nema nedelje i praznika, kad je slobodan. On ne puši, ne pije, ne mari za igru, ne gleda devojke. Ostaje mu da misli, čita i razmišlja. Osim osnovne škole u svom mestu, završio je i dva razreda trgovačke škole u Sarajevu. Čita popularno-naučna izdanja i novine, a u novinama ponajviše rubriku »■Život i nauka«. O svemu što čita razmišlja pomalo, ali stvarno u svemu traži samo potvrdu za svoju osnovnu misao. A ta je, kratko i sažeto kazana, u ovom: kako bi se sve štete, neredi, povrede, nepravde i gubici u društvu i prirodi mogli otkloniti, ili bar kanalisati, tako da život postane uredan i pregledan kao ravno i obrađeno polje, da se sve u njemu može predvideti, proračunati i okrenuti u korist društva. Ta njegova misao kretala se stalno oko toga kako bi se moglo izbeći ili bar ublažiti sve što je u životu neskladno, škodljivo ili izlišno. More, koje je sada stihija, da se »reguliše« i da ostane bez naglih promena i oluja, a njegova voda da se učini ne samo uvek plovnom i sigurnom nego i pitkom; reke da se ukrote i iskoriste; kamenjari i peščane pustinje da se učine plodnim i zaseju korisnim biljem; nagoni u ljudima da se isto tako savladaju, stave pod nadzor razuma i upute u pravcu stvaranja, umesto rasipanja i rušenja. — Da bi se sve to postiglo, potrebno je organizovati ljudski rad, umni i fizički, mobilisati velika finansijska sredstva, a to znači opet savladati mnoge otpore, ispraviti krivine i poravnati neravni. O svemu tome treba razmisliti i sve to razraditi i pripremiti, a zatim pristupiti ostvarenju. Obuzdati sve, u prvom redu čoveka. Stegnuti ljude i njihove strasti i prohteve zakonima, 446

ograničavati ih nemilosrdno, kažnjavati ako treba, pretvoriti svet u radnu koloniju ili koncentracioni logor, samo da bi se priroda ukrotila i ljudi upregli i iskoristili za postizanje viših ciljeva, i tako ih usrećiti i protiv njihove volje. Ne prepustiti ništa slučaju, predvideti sve unapred, odrediti svakom njegov put; ćela je stvar u tome. Eto, zbog toga se trgovački pomoćnik izdvajao iz društva i, pogružen i iznuren, živeo usamljenički, kao osobenjak. A kad bi se našao sa najbližim prijateljima, on im je strasno, dugo i opširno izlagao i objašnjavao svoje ideje i svoje planove o njihovom ostvarenju u budućnosti. Izgledalo je da će ga ta njegova misao odvesti u sukob sa okolinom, ili da će ga iznutra izgristi i do kraja istrošiti, ali samo izgledalo. Ubrzo se pokazalo da to nije misao sa dubokim korenom; ni razorna ni stvaralačka, ona će uvenuti i umreti u njemu mnogo pre njega samog. Tačnije bi bilo reći da je to bila bolest. Javi se tako u nekim ljudima, pod određenim prilikama i u određenim godinama, neka »zabrinutost-« zbog toka kojim teče slobodni život, neka nezdrava potreba i luda želja da sve žive snage i pojave oko sebe svedu u granice svojih sopstvenih sposobnosti i na meru svojih snaga. Javi se, potraje neko vreme, a onda, sa godinama i fiziološkim promenama u tom čoveku — nestane neprimetno i neobjašnjivo kao što je i došla. Preboli čovek svoju »misao« kao vrstu mladalačkog ludila, a posle živi dugo, mirno, tupo, kao i svi ostali oko njega. Cuk je umukao. Spava? U tami, sav se pređeo tišinom odmara. Tišina me je valjda i probudila. Tišina, i moja misao koja više nije mogla da bdi sama. 447

1,- j 1° ^^' ^^° ^ "^^^' "^ istom mestu, isto. Kako bi dobro bilo ne biti ništa, ne zvati se nikako, ne odazivati se nikad, nikom, a postojati, znati da po stojiš, 1 trajati. ^

Cesto, noću, kad krv u mojim ušima nemirno kuca, ja slušam bat tamničarskih ili stražarskih teških cokula po betonskim hodnicima mariborskog zatvora. On je svaki put različit po tonu i ritmu, ali uvek isti po svom jednoličnom uporstvu. Tada mi se javi misao iz ćelije broj 38. Čini mi se da su ti koraci u stvari udarci mnogih i raznolikih čekića koji, svi složno, biju po istoj bravi jedinstvene, velike ljudske robijašnice. Iako mnogobrojni i stalni, njihovi su udarci bez dejstva, ali oni se ponavljaju i ponavljače se sve dok jednog dana i ta nesalomljiva brava ne popusti i ne prsne. Tada će se otvoriti sva vrata svih tamnica na svetu i kao vosak odjednom istopiti svi čuvarski ključevi, jer će biti razbijen i uništen pojam tamnice među ljudima. Dalek je taj dan, i ko zna kad će i da li će ikad nastupiti, nsumesno izgleda i misliti o njemu, ali u noćnim snovima zatvorenika on sviće često i zanosno, iako kratko i varljivo. Opasni su i pogubni za nas samo koraci glavnog nadzornika, mršavog, visokog čoveka sa crnom bradom, kad noću obilazi sve spratove, u čizmama od sukna sa nečujnim donovima.

u kategorijama svojih neposrednih interesa, izražava se opštim mestima, u oskudnim klišeima sa kojima je uvek potpuno zadovoljan. Uglavnom: gnev, psovka i nadmenost. Od ustanova, najviših kao i najnižih, vesto i bezobzirno stvara busije, a od svega oko sebe pijedestal koji mu ipak ne pomaže da se uzdigne; u sopstvenim očima možda nešto malo, u tuđim nimalo. Pustoš na ivici ljudskog postojanja.

U jednoj radnji, u kojoj se prodaju ptice, stoji u izlogu kreletka i u njoj kanarinac. Na kreletci karton sa natpisom: »Sanger mit Kafig 60,80 Fr.-« Viđeno u Cirihu.

Njegov san u budnom stanju, u devet sati uve-če, na ulici kojom žure promrzli ljudi. Osećanje strašnog gubitka i velike sramote. Potpuna beziz-laznost. I buđenje — posle jednog sata. Sve zajedno — neverovatno i strašno.

Covek koji je prestao da bude ono nešto malo što je po rođenju i poreklu bio, a nije postao ništa drugo. Naš čovek. Ali u njemu i na njemu nema mnogo našeg, još manje čovečnog. Na žalost, dosta čest tip. Gleda vas kao da se posmatra u ogledalu, a govori kao da diktira u telefon. Misli uprošćeno, 448

Težak san. Svet (sve što za nas postoji i što svetom zovemo) pretvorio se noćas za mene u — stepenice. A moja je dužnost da gazim tim stepenicama bez prestanka, do umora, do besvesti. I ja to činim sa punom predanošću i svom snagom za koju sam sposoban, sa odlučnošću koju čovek samo u snu nalazi. Znoj me obliva, dah me izdaje, i vid mi se mrači, dok savlađujem beskrajne i raznovrsne stepenice. A ima ih na hiljade hiljada, svakojakih, različitih po obliku, po materijalu od kojeg su građene: niskih i visokih, drevnih, kamenih i metalnih, izglodanih, na trulih, izlizanih, kao i celovitih i novih
29 — Znakovi pored puta

449

'^^^

ili maločas popravljenih. I sve se one na čudan i neobjašnjiv način premeštaju, savijaju, seku i ukrštaju, pojavljuju i nestaju. Čim savladam jedne, druge se propinju preda mnom, i ja, iako sam pri kraju snage, otpočinjem borbu sa njima i penjem se dalje, jer drukčije mi ne može biti. A što je najgore, svi su moji napori bezizgledni i uzaludni, jer u stvari niti se uspinjem niti spuštam, samo se trošim i topim, tu u mestu, na stepenicama koje se smenjuju ispod mojih nogu. Sedim na zelenoj klupi koja je utonula u bujno rastinje. Ne znam kako se tačno zove kraj u kome teče ovo moje poslepodne. Ni o samom sebi ne nalazim ničeg određenog i pouzdanog u svojim mislima i sećanjima. Jesam, i tu sam. To je sve. Ni strane sveta ne bih mogao odrediti tačno. Osećam samo da negde sunce zalazi, ali ne znam da postoje predeli izvan ovih koje vidim. Znam samo da život, kad već postoji, mora biti večan, i gubim se u tom saznanju. Sedeo sam sa još dvojicom ljudi pored kreveta teško bolesnog čoveka. Razgovor je tekao prirodno. Bilo je i smeha. U svemu je učestvovao i bolesnik, ali na svoj naročit način. U njegovom govoru bilo je zastajkivanja i neočekivanih prekida, a njegov smeh bio je bez težine. Znao je da će umreti, i umro je tri nedelje docnije. Toga njegovog naročitog načina govora i lakog E-Tieha sećam se često i mislim: kad bi se ono što je polujasno, a neizrecivo, moglo recima izraziti, saznali bismo velike i za čovekovu sudbinu važne stvari.'
• 20. m 1962.

Kratki snovi, ali strašni i odvratni, kao da su svirepo probrani — to je ono što me po nekoliko puta budi u toku jedne noći i što je čini tako neizdržljivo teškom.

Zimi, usred bosanske šume zavejane snegom, nije čovek tako sam i jadan kao u martu mesecu, u sumračnoj sobi kojoj u prozorima cvili hladni dubrovački šilok, satire čoveku živce, razara mir, i donosi nesanicu i teške misli i neželjena sećanja.

Znam ja tu vrstu žena. One su tanke i visoke, dugo mlade i lepe, a umne, praktične, uvek nasme-jane, zvučne kao violina. Imaju sasvim jasne pojmove i određen poziv u životu. Srećne su u porodici, a kad to, slučajno, nisu — ne žale se. Njihove sposobnosti su iznad prosečnih, njihova osećanja mogu da izdrže svaku probu. Njihova prirodna ljupkost stalno plamsa i, kad izgleda da će buknuti u neki veliki, izuzetni plamen, ona se stišava po nekom unutarnjem pravilu; a kad se čini da bi mogla uga-snuti, nalazi sama u sebi nove snage i plamena. To su žene kraj kojih je svima dobro, nikom hladno, nikom prevruće, žene koje muškarci vole i traže, koje niko ne »obožava«, ali niko i ne proklinje; za života svakom nešto znače, a potomstvo ih blagosilja. Ja tu vrstu žena poznajem na prvi pogled, po strukturi tela i po hodu, a naročito po njihovom stalnom androginskom osmejku koji sam po sebi predstavlja neuništivu dragocenost. 451

450

29*

*

Iz jednog razgovora. Vi nama, kao najteži prekor, kažete da radimo i živimo po načelu; »Pomoz bog, čaršijo, na obadve strane!« To je prigovor koji kod našeg sveta uvek pali, jer naši ljudi su, u većini, ljudi jedne strane. A ja vam kažem da mi i jesmo ti i takvi kakvim nas vi prikazujete, i da smatramo kao posve ljudski i prirodno da celoj čaršiji treba kazati: »pomozbog!«, jer je to zakon osnovne učtivosti i pravilo zajedničkog civilizovanog življenja. Ali to nas, naravno, ne sprečava ni najmanje da o svemu i svakome u toj čaršiji imamo svoje mišljenje i da ga, kad je to potrebno, i kažemo. A vi, vi ste za ponašanje prekih ljudi i prostaka koji svađu i rezanje hoće da izdignu do životnog principa, i da ljudske odnose vrate za mi-lione godina unazad. A deleći tako grubo i proizvoljno čaršiju na dve strane, jednu dobru i čestitu i drugu rđavu i nevaljalu, vi sami sebe oslobađate dužnosti da mislite, i tako nanosite i sebi štetu i drugima nepravdu. Malo nakrivljene glave, sa obe ruke zađenute za pojas, starac gleda kolo pred mehanom. U sredini Ciganin sa svojom zurlom, a oko njega se vrti venac od deset mladića i šest devo jaka. Po strani stoje varoška deca i poneki prolaznik koji se zaustavio za trenutak. Starac gleda kao da je probuđen iz čudnog sna, i već je dobro rasanjen, a san još traje. I starac se pita: Je li mogućno da ljudi ovo čine od sebe, da poskakuju, u stalnoj borbi sa zemljinom težom, čas pobednici čas poraženi, da se čas lome i savijaju,
452

čas koče i prse, kao van sebe? Jeste, jer starac sve to gleda pred sobom. A čemu im to služi? E, to ne bi niko mogao reći, jer sve to nema vidljiva razloga ni opravdanja. Neko ili nešto ih podiže od zemlje, trese njima, pa ih opet baca na zemlju, dok oni uživaju u tom kao u neopisivom blaženstvu. To je sve. A sa strane stoje dečaci i devojčice, raširenih očiju i otvorenih usta od čuda i divljenja. Za koju godinu, kad se ovi što sad igraju zamore i smire, ta deca će stupiti na njihovo mesto i sa istim žarom igrati istu ili sličnu igru, verujući, kao i ovi, da to čine po svojoj volji, isključivo zbog svog zadovoljstva. A njih će isto ovako zadivljeno posmatrati drugi dečaci i devojčice, sa željom da što brže odrastu i da dođe njihov red. I sve će to tako ići dalje, sve igra za igrom, kolo do kola, odavde do na kraj zemlje, od zemlje do zvezda, vlajda i dalje. Bez kraja i prestanka. Razmišljajući o tome starac je stajao ukočen i bled, slabiji i tiši od senke na zemlji po kojoj topću i gaze razigrane noge bezbrojnih naraštaja, u nera zumljivoj igri. •;
*

Taj čovek četrdeset godina, i više, priča jednu istu priču u stvari samom sebi, i samo o sebi. Vi mislite da on priča zbog priče i njenog smisla i značenja. Ne. Ili možda zbog onih koji ga slušaju. Ne, ne. To samo izgleda tako, a slušači su njemu potrebni kao dekoracija i kulise. Vi primećujete da on govori o raznim ljudima i predmetima, ali i to samo izgleda da je tako. Uistinu, on priča samo o sebi, a sve drugo je povod i podloga. Ta njegova priča je sama po sebi prosta, štura i kratka, ali on je rasteže i prerađuje, obrće, boji i osvetljava, a pri tom nema snage ni mogućnosti
455

da joj doda ni jedan gram stvarne težine, ni jedan karat prave vrednosti. Ta njegova priča ide od čo-veka do čoveka i sva je već otrcana i nečista.

Pre mnogo godina, kao dečak u osmoj ili devetoj godini, bio sam sa roditeljima u gostima na selu. Za naše prilike veliko imanje u plodnoj i osojnoj uvali, u pregibu koji se javlja kao nabor na planinskom masivu iznad Drine. Ono je išlo od močvarne ravni pored potoka, preko strmih voćnjaka i dobrih njiva na zaravancima, do prošarane šume gde se po-slednji plot završava živim borićem. U gustim gomilama drveća crneli su se krovovi kuća i pušnica, nad kojima se oreol dima gubio na ujednačeno vedrom nebu. Nad celim krajem osećala se neka slutnja zrenja i izobilja. I svuda je bilo vode koja se više čula nego videla. Ručali smo na zelenoj ravni, neobrađenoj ali izukrštanoj potocima, odvodima i jazovima. Tu su rasle samo topole i vrbe, neobične veličine. Po travi oko nas i na iramima na kojima smo sedeli bio je svuda popadao gust mašak, beo kao inje. Tada sam primetio da su topole pod kojima sedimo u ocve-tavanju i da sa njih pada ta laka bela maca kao sneg bez težine. Spuštala se i padala nečujno, ali stalno, po licu, po rukama, po odelu i prostirci, po sudovima, hrani i piću. Za nas koji nismo navikli na to bilo je nečeg i veselog i nezgodnog u tom stalnom padanju gotovo bestelesnih pahuljica. Nismo pravo znali da li da se zaklanjamo od njih ili da ih pustimo da padaju i da se držimo kao da ih ne primećujemo. Domaćini su nas s vremena na vreme branili, kao od muha, i poklapali jela u zdelama pred nama. Žalili su se na svoje topole, čija im maca uvek u ovo doba godine dosađuje, i grdili ih, ali bez mnogo ubeđenja, više iz učtivosti i pažnje prema nama, ona454

ko prisno i toplo kao što se roditelji žale na svoju nestašnu decu. Zamoren od jela, igre i razgovora koje su vodili stariji, ja sam neprimećen zaspao na okrajku neke ogromne seoske kabanice koja je mirisala na kišu, vunu i mlečar. Probudio me pucanj. To je neko tukao yilu-bove grivnjaše po kamenitim stranama. Društvo je još jednako sedelo na istom mestu, pri kafi i piću, u razgovorima koji deci izgledaju beskonačni a potpuno besmisleni i izlišni. Po meni se bile uhvatile mace topolinog cveta kao sitan sneg, svuda, po odelu, po rukama i po crnoj kabanici na kojoj sam ležao. I u ustima sam ih osećao. Video sam ih, uveličane, na svojim trepavkama. Oči sam morao da tarem od njih. A nada mnom, u vazduhu bez vetra i pokreta, spuštala se jednako spora kiša od mace, više lebdeći nego padajući. Bilo je bolno to dečije buđenje na neobičnom logu, u nepoznatoj sredini. Nije mi bilo potpuno jasno gde sam ni kako sam došao ovamo, ni da li je to stvarno buđenje ili samo deo nekog dugog i zamršenog sna u kome se sniva i buđenje. Naročito mi je bilo neobično i uzbudljivo to čudno, toplo inje po meni i oko mene. I nisam bio načisto da li to ono pada sa visine na mene koji ležim, ili samo lebdi u vazduhu kroz koji ja padam u nepoznatu dubinu. Iluzija je bila tolika da sam u grudima imao onaj bolni i slatki osećaj čoveka koji pada sa visine. Posle smo pucali iz puške i jeli teške seoske slatkiše, prelivene gustim pekmezom od jabuka. Vodili su me u vodenicu i u valjaru. Sve su to bili jaki utisci pod kojima su buđenje u snegu od maca i kratka iluzija padanja, u vezi s tim, potpuno iščezli i zaboravljeni zauvek. Posle gotovo dvadeset godina desila mi se teška nezgoda na jednom izletu u Alpima. Okliznuo sam se pri uspinjanju i otisnuo niz strminu; padao sam 455

od stene do stene, od grma do grma, i najposle se srećno zaustavio na jednoj zaravni koja je bila obrasla planinskom travom, tankom, glatkom, i poleglom. Za ćelo to vreme ja sam imao osećaj ne da padam, ne da bijem sobom o grebene, nego da, nepomičan, ležim na udarcima koji se smenjuju. Ma kako čudan izgledao ovaj izraz, on je za mene jasan i potpuno veran, jer mi je ostao iz tih nezaboravnih trenutaka. Da, ležao sam na udarcima, nepomičan, prikovan svojim bolom za svoj bol, a po meni je polagano, bolno i uzbudljivo padala, kao inje, sitna maca sa nevidljivih ogromnih topola u visinama. Ista ona od pre dvadesetak godina.

Kaira. Sve je neizvesno i daleko. Samo je bliza i izvesna smrt keja se javlja u meni sitnim kucanjem negde nasred grudi.

U Delfima. Bogovi i boginje, koji nikad niste postojali, ja više ne mogu da hodam, teško gledam i sporo mislim, a znam da mi pomoći ne može niko. Pustite me da sednem na bezimen kamen i zaklonite me vašim sveštenim oblakom nevidljivosti i ćutanja!

Moj krevet kao da je izbačen iz niza bolničkih kreveta i ove bele sobe. Kao da ležim sam, usred pustinje, sa sivim nebom kao drugom pustinjom iznad sebe. Nema me, a gorim. Sagoreo sam, a još peče. Pustinja groznice, bez živa stvora i vidljiva znaka. Ali pred mojim očima koje plamte ispružena naga ženska ruka koja nešto popravlja iznad moje glave. Da, ženska ruka, ali oko nje nema onog ore-ola koji je ranije redovno titrao oko svake ženske ruke koju bih ugledao. Nema ničeg. Gola činjenica: ženska ruka. Bez veze sa mnom i mojim doživljajem. Nikad nisam verovao da čovek može toliko izgubiti od sebe, a još postojati.

Moglo mi je biti pet ili šest godina kad sam čuo kako stariji razgovaraju o nekom čoveku. Neko je rekao: »On je sumnjiv.« — Čini mi se da nikad više nisam smetnuo s uma tu reč. Kao da sam stekao naročit sluh za nju. Svuda sam je sretao. Sto dalje, sve više i češće sam nailazio na ljude koji su sumnjičili druge, ili na takve koji su nekom i zbog nečeg bili — sumnjivi. Nisam ni primetio kad sam postao i sSm sumnjiv, sebi i drugima. * Gledajući semenku koja na svojim opnastim krilima plovi vazduhom, dižući se i spuštajući na mlakom jesenjem vetru, rekao sam, više sebi nego njoj: »Leti, kratkoveki stvore, dok te slaba krila nose! Volim što neću videti gde ćeš pasti, ni šta će s tobom dalje biti.-«

U Luksoru. Kao što je toliko puta u životu bivalo, sedim pred hotelom, u stanju koje nema imena, i čekam dugo i strpljivo vesti o avionu koji zbog peščane oluje već drugi dan ne saobraća, ili bar o vozu koji bi me, ovako grozničavog, prebacio do 456

Niko nije bez mane. To je sigurno istina, jer svi to kažu i život to potvrđuje, ali ja sa nelagod-nošću izgovaram tu istinu, jer negde u dnu duše gajim ludu i nejasnu, ali jaku želju da se ipak nađe 457

ali koja raste s nama uporedo i jača sa našim godinama. a opasnosti stvarne i velike. ima i postigne. i tako svi kažu. pripijen Uz ogradu na doksatu. iako ne znam otkud ni kako. opus 83. Ona 458 je bila za uho isto ono što tama za oko. bogatstva i — opasnosti. slušajući jauk austrijske vojne trube koja je pozivala tužnog vojnika na počinak. eto. od jela. strah od silnog mraka i nemoćne svetlosti. sa licem pripijenim do bola između dva drvena stupca. Tada se obično javljala i vojnička truba iz neviriliive kasarne sa brega. ja sam bio prožet tim mrakom i tim zvukom i tugom koju oni nose. 2. da strahujem. Tako su nas učili. žara i snage. 459 . zbunjivan i nošen igrom rođenih čula i nasleđenih nagona. Umor me je fizički boleo. A te mane treba otkrivati. ali da živim u nadi da ću mom strahu naći rešenje i sagledati kraj. da bdim. * Doziv home na početku Bramsovog koncerta za klavir i orkestar br. sve sam to naslućivao u tim noćima.izuzetak koji bi tu istinu uterao u laž. Strah od senke koju petroleumska lampa ostavlja na plafonu. pun lepote. ja bih dizao glavu i širio oči. i da su pod tim zvucima koji se kidaju od ridanja. Osećao sam da se za svakog od nas. Ali još je sigurnije da ja ne bih nikad i ni u kom slučaju hteo da budem onaj koji taj neophodni i društveno korisni posao vrši. Još jednom kažem — savlađujući urođenu neprijatnost: niko nije bez mane. bežeći od sna i od svega oko sebe. Sve što sam docnije u životu saznao i što. To je. u samom trenutku našeg rođenja. ja sam nejasno slutio da mi ta tama pokriva sav svet. Naslućivao sam po nečem da je taj svet. premro i izgubljen. da se najvećim delom života kroz tamu putuje. Neuko dete. pokopani raznorodni i divni glasovi zemlje i sve reci i sva imena i sve poruke sveta. I taj isti strah me je nagonio da se otimam snu i postelji. * Moglo mi je biti sedam godina. B-dur. a ja tu poruku prevodim odmah na običan ljudski govor i pretvaram u jednostavan prizor. i da su lepote prolazne i bogatstva nesigurna. Strah od onog što stariji govore. i branio se uporno i od same pomisli na leganje. jer nemam snage ni sposobnosti za njega. od dnevne igre i umora. niti sam ikad docnije u životu čuo — tužniju. a da nam je strep-nja poputnina i u tami i na suncu. koji mi zaklanjaju ova tama i ova truba. dva fenjera na mostu. Odmah posle večere hvatao me san. kao dve nemoćne žiške na neprelaznom moru tame pod kojom leži varošica među brdima. i neophodno. malena i tanka. počinje da plete zamka. a što ja ne razumem i iza čega naslućujem nepoznate teškoće i nerešena i nerešljiva pitanja. Da me ne bi savladao san za stolom. Držeći se za drvenu ogradu. nikad nisam mogao pravo ni potpuno sagledati. sve što čovek može da vidi. pomera se za nama kao naša senka i čeka nas svuda. Nikad nisam uspeo da zaboravim tu melodiju. osuđivati i popravljati. Iz daleka je dopirao isprekidan lavež pasa. izvesnija od groba. Ali čim bi mi pomenuli postelju i spavanje. jedna od mojih mnogih mana. umoran. nego juri kroz mračnu šumu i studenu noć u nadi da će naći put i izlaz. Strah me mučio. To je očigledno. usta jao sam i odlazio na doksat koji je tonuo u tami i sa kojeg su se videle samo dve daleke slabe svetlosti. moja mana. Znao sam. kao što zalutao i umoran čovek ne sme da sedne. I to je sigurno. Dvoranom prođe taj glas kao svečana poruka.

kao i imena koja on svemu tome daje. pa zašto da se još i sami opijamo? Ne opijajte se nikad. a sve može da se dobije. On stoji nepomičan i gleda za njom. Tako se rastaju bez pomisli na rastanak. Ona lepa. a njeno sjajnim osmehom odgovara. Ne opijajte se — to je pitanje ljudskog dostojanstva. Sa doručkom ista stvar. Jedni žure nekud — na uživanje? na posao? — drugi idu sporije. čovek i njegov hod. nego da je samo hodanje glavno. u meni i oko mene. objašnjava smisao tragedije »Otelo«. ničim. a nije važno ni koji su ti što još hodaju. a dok živimo sve oko nas teži da nas opije. ozareno smehom. Rastali su se kraj malog mosta na rečici njihovog rodnog grada. * Jedan obrazovan. Za većinu naših osećanja može se već od prvog trenutka videti da su neosnovana i tašta. Jutro. a njemu dvadeset godina. 461 . ah svega u dve-tri reci. kafa mlaka. sa nepokolebljivim uporstvom. ni čulnošću. ali malo ciničan čovek. Ovako gledano ne primećuje se ko je izostao. predmeti ispadaju iz ruku. dok se drugi. manji. taj legne. a svi drugi produže da vrve i hodaju. ni takozvanim osećanjima. i toga odnesu i zakopaju. Ali ja znam šta znači — opijati se. po njegovom mišljenju. Ogledalo karikira. ali »grehova naših radi«. zaustavile u igri. Njoj sedamnaest. češalj je naelektrisan i pucketa u kosi. Mirisi iskrsavaju iz sećanja. Zavesa poigrava na prozoru. Hleb se mrvi. prohladno i maglovito. izgovaram reci koje su preterane i »osećajne«. na periferiji grada. ni verom ni mistikom. Sporo osvaja dan. Sve ostalo je sporedno i slučajno. Tada nisam odgovorio na pitanje. a u ovom trenutku odgovor mi se sam nameće. zbunjene. Ko više ne može da korača. Poruka bi glasila: >->Ne opijajte se!« Opijeni se rađamo. neka vrsta iskupitelja ženskog roda. pita nešto.Dvoje mladih ljudi. ko zna šta. samo ona zna šta. Na tom putu ništa nema da se izgubi. da pokret traje i da se ne prekida. Ona se zaputila preko mosta. S vremena na vreme ona se okrene samo za trenutak. lekar po zanimanju. Izgleda da čak ni to nije važno. pa ni ovom parolom. Bilo ga je svuda. pa se pri mom ulasku. to je nema. Bojim se da i ja. Ona gine nevina. mleko je neočekivano vrelo. deo pokaže kao takav već na prvoj prepreci i teškoći. samo ne bih umeo kazati kakav ni otkud dolazi. on vitak. 460 U neprovetrenoj krčmi. Nemir me je i probudio. ne opijajmo se! Ničim na svetu. Dakle. možda. nevidljiva i nepoznata vasionska snaga koja taj pokret izaziva i održava da bi se kroz njega ostvarila i objavila. Putem prolaze ljudi. Njegovo lice. Voda se rasprskava u kapljice. ni idejama ni brojkama. kao da su se do maločas igrale sakrivanja. Se-ćam se da me je nekad neko zapitao šta bih imao da kažem kao poruku našim ljudima. Dezdemona je. zatrepere. Pokušajmo stoga da tražimo spasa u protivnom pravcu. sapun klizi i leti u luku. evo. ali cilj im se ne vidi. kao što je Hristos razapet bez krivice. U kupatilu stvari razbacane. Gledaš kako čovek-đvonožac hoda kao navijen sat. ni alkoholom ni drogama. a iza stakla drhte i njišu se grane u svim pravcima. plod pijanstva ili sredstvo opijanja. A naj-glavnije. Glavno je da su ljudi.

i nestaju. Novine koje držim raširene, šušte, stranice im se same okreću, a od vetra ni traga. Radio grca i praska, stanice se sukobljavaju i potiskuju, predavanja se mesa ju sa pevanjem koje se gubi u nerazumljivom šištanju. Sve izgleda kao nelepa šala.

na sebe i tako se održavam na površini. Živim upo-redo sa svojim bolovima. Čekam, čekam i, više nego napola mrtav, verujem da ću izdržati, da će i ovo proći, a ja ostati. Trpeti, živeti, i nadživeti — to znači pobediti samog sebe i svet oko sebe.

»
Jutro sa zlim buđenjem, u sam osvit dana. Od nesanice i, još više, od snova u malobrojnim časovima spavanja, ovo je jutro otrovano i u njemu nema mesta ni za misao ni za posao, ni za odmor ni za razonodu. O čitanju ne može da bude reci, jer su mi oči pune trn ja i pepela, a misao otporna prema svemu što su drugi ikad mislili. Samo za trenutak otvaram radio, ali ga odmah ogorčeno zatvaram. Sve vesti mi izgledaju kao plod neznanja ili kao svesne laži. (Činjenica da se govornik i ne trudi mnogo da svoje laži zaodene bar malo nekim ruhom istine, vređa me kao namerno nipodaštavanje.) Muzika neke nepoznate stanice — neki stari italijanski majstor — čini mi se najpre kao detinjarija, i to ne lepa i ne naivna, a zatim kao prava i odvratna, slabo prikrivena sramota. Gasim radio. Doručak je pravi kuluk. (Gledam sebe kako žvačem i srcem, i izgleda mi smešno i nedostojno to ponavljanje istih pokreta; naslućujem poreklo svake hrane i izvor neutažive čovekove potrebe za njom; sve mi dolazi teško i strašno; ustajem od stola i ostavljam tek načeto jelo.) Sta bi me moglo spasti, podići, vratiti sebi i izvesti iz ovog zlo jutra? Možda iznenadni dolazak dobrog čoveka i njegova reč, ili samo osmejak. Ali njega nema da dođe. Nema ničeg. Najbolje bi bilo da ni nas nema. Tako kaže ovo jutro. Ne. Ništa mi ne treba i nikog ne očekujem. Kao uvek u ovakvim trenucima, oslanjam se sam Taj dan je bio nedelja, prazničan i pun neke bele praznine, ako se tako može uopšte kazati. Sočno zelenilo i svež — a tačnije bi bilo reći: hladan — vetar. Moje misli su se neočekivano dizale, plovile, sudarale se i odmah naglo tonule u nemu belu prazninu u meni i oko mene. To što sam čitao stalno mi je izgledalo kao da je u najužoj vezi sa snom koji sam prošle noći snivao i sa svim po sebi tako različitim događajima o kojima sam u jutarnjim novinama čitao. Jedna i uvek ista misao me prati ovog jutra, kao slika koja se ne miče ispred mene. Ne mogu je opisati. Neću je nikom kazati. Zaboraviću je i sam još pre kraja ovog čudnog dana. Ostaće ova za-beleška, kao prazna školjka.

Kopenhagen. Stanujem već nekoliko dana u »Hotel Europa-«, na dvanaestom spratu. Izgled je izvanredan. Ispod nas prostire se ceo grad. Tornjevi sa kupolama od bakra i zelenom patinom na njima. Starinski krovovi kuća, između kojih se izdiže nekoliko oblakodera kao džinovske košnice. Sredinom teče bulevar H. K. Andersena i njime, kao koritom sa-sušene reke, jure u talasima automobili, izazivajući oštar metalan šum kao jedan jedini veliki projektil. Iznad svega toga kopenhagenski vidik na kome se boja sivomodrog neba mesa sa zagasitijim tonovima tamnosivih oblaka, kao na danskom porcelanu. 463

462

Huji i tutnji neprekidna povorka automobila kao vodopad. U ovom gradu mogao bi čovek da pozivi neko vreme u izobilju, udobnosti i lepoti. To se po svemu naslućuje i oseća. I to je dovoljno. Za jedan sat putujem avionom dalje. * Obilazim zemlje i gradove. Nijedno mesto ne napuštam sa žaljenjem, nigde me ne dočekuje radost. Ali izgleda da moram do kraja života putovati tako, da bih video, i da bi se videlo i znalo, kakav sam bio, a kakav sam hteo da budem, da se svet iščuđava i njiše glavom, i na tuđem primeru uči šta treba činiti, a šta ne, kako živeti, a kako ne.

Sve činim samo da ne ostanem lice u lice sa nekim od tih trenutaka od kojih svaki može da izazove presudnu eksploziju u mom životu, a može isto tako da prođe nezapažen kao što su prošli toliki do sada.

Karakteristika miislimanskih kuća. Cim pređeš turski prag, nađeš se odjednom — ali odjednom! — u posve novoj sredini koja u najmanjoj mogućoj meri zavisi od spoljnjeg sveta, okružen mirom i samopouzdanjem utvrđenog, odvojenog i izdvojenog porodičnog života koji nam svojom tišinom govori da se sve zna (sve što treba znati!) i da nema potrebe da se išta pita, kazuje i tumači.

U Gliptoteci u Kopenhagenu ima velik broj grčkih i rimskih glava od kamena ili mramora; među njima i jedna za koju se kaže da je portret cara Dioklecijana. Brahikefal sa faunskim licem. To je pravi i potpuni čovek iz okoline Splita, neki Duje ili Jure, kakvog, bar po spoljnjem izgledu, možete i danas u tom kraju naći.

Dug letnji dan na obali mora razvija se kao beskrajno platno. Nedogledno dug niz trenutaka. Svaki od njih je značajan i svečan, i mogao bi se, ako se zaustavim kod njega, pretvoriti u doživljaj, jedan od onih doživljaja koji mogu da ispune ostatak mog života i okrenu ga u drugom pravcu. Zbog toga neprestano razgovaram sa ljudima koje slabo poznajem, o stvarima do kojih mi uistinu nije stalo, ili čitam knjigu koja mi je potpuno tuđa, ili svršavam sitne poslove oko kuće, bez kojih bi moglo biti. 464

Kad sam čuo da je umro Z. rekao sam u sebi: »-Oslobodio se!« Jer, ja sam ga dobro poznavao. Kod onih koji su ga poznavali slabo ili nikako važio je kao vest i snalažljiv čovek, licemer i mudrica, a u stvari je bio neveža, smetenjak, koji zastaje na svakom koraku i okleva pred svakom odlukom, a kad se jednom odluči na nešto, izabere obično najgore rešenje, i izvodi ga sporo i nespretno. Stvar je bila u tome što se on pred ljudima pravio hladnokrvnim i oštroumnim, isto kao što se zaista pametni i odlučni ljudi često prave nepraktičnim sanjalicama. Ko bi ga video onako sabrana, mirna i zamišljena, pomislio bi da on hladno i svesno sada smišlja najkraći i najbolji put do cilja, a u stvari, on je u takvim trenucima obično mislio o zadovoljenju svojih grubih čulnih prohteva ili sitnih i samoživih ambicija i sujeta, a vrlo često samo o besmislu i bezvrednosti svih ljudskih ciljeva i napora. Frivolan duh i slab čovek, koji nije poznavao ni sebe ni svet oko sebe i koji je organski bio nesposoban za ma kakav napredak u tom pogledu. Ziveo je u zabludi o sebi i
30 — Znakovi pored puta

465

nesvesno je varao i izneveravao sve one koji bi pokušali da se oslone na njega. I to ne zbog neke svoje lažljivosti ili zloće, nego jer se i sam varao. Bio je doživotni rob seksa i sujete, a bojao se i stideo svega što bi za zadovoljenje tih svojih strasti pre-duzimao. Ukratko, bio je čovek koji mira ne nalazi dok god je živ, nego valjda tek posle smrti. Valjda. A to što je često izgledao drukčije, činilo je stvar samo još težom i gorom po njega i po ljude oko njega.

Kad se setim nekih pojedinosti iz svojih školskih godina u gimnaziji, čini mi se da se jedan ćelav čovek, kome lica ne vidim, naginje negde nada mnom i govori mi suvo, mehanički: — Sve će se to raščistiti i ispraviti na onom svetu koji ne postoji: Tada ćemo svi primiti svak svoje — ko kaznu, a ko nagradu.

Usamljeničko veče u šturom i hladnom hotelu bosanske varošice. Uzalud nastojim da se setim čega bilo što bi mi pomoglo da premostim ovu noć i živ dočekam svitanje novog dana. Ni u meni ni oko mene nigde traga od lepote ni savršenstva, ni nade da će ih igda biti. To je, naravno, iluzija, ali jedna od onih koje ubijaju čoveka ako mu neko na vreme ne pritekne u pomoć, ili ako ne nađe u sebi snage da je izdrži i savlada.

Na Petrovaradinskoj tvrđavi, posle crvenog zalaska letnjeg sunca, negde u daljini, nastaje u prvi mah neki siv sumrak i izgleda kao da će se brzo pretvoriti u potpunu tamu. Ali tada odjednom, sa neodređenog mesta, počinje da raste i da se širi /uda uokrug nas najpre slab pa sve jači sjaj, kao leki novi ali bogatiji i duži sunčev zalazak. A upo-redo sa njim javi se u dotle nepomičnom vazduhu i slab vetar, vetrić-dašak koji raste zajedno sa novim crvenilom kao da je vezan za njega. Svečan trenutak kad se u čoveku javljaju ime na mrtvih prijatelja i nagone ga da ih, sam ne zna zašto, glasno izgovara. v .; ,.

Četiri tanka i malo drhtava udarca, koji ne kazuju još ništa, a za njima jedan, dublji, težak i svečan. Znači: jedan sat posle ponoći Sav sam vreo i radostan još od večernje šetnje. Ne spava mi se, ali nisam mučen nesanicom. Miran sam i siguran, svakoj pomisli nalazim izraz, svakom pitanju odgovor. Ne želim ništa, jer u meni je sve tako čvrsto i mirno da želja ne može ni da se javi. Metalnim udarcem, od kojeg još drhti vazduh u mojim ušima, rečeno mi je da je mom životu oduzet jedan sat vremena i da mi ostaje za toliko manje da dišem, gledam, mislim, ali da je isto tako mom životu dodat jedan sat u kojem sam disao, gledao, mislio. To izgleda paradoksalno i nemoguće, a ipak je tako. Moja posleponoćna računica jasna je i čista. Život nema mere, i svaki naš pokušaj da ga izmerimo besmislen je, a rezultat merenja uvek varka. Ta misao me drži budnim u dubokoj zimskoj noći i greje me kao junsko sunce na morskom pesku.'

Ovo mi je pričao lekar iz H. koji je lečio mnoge Ciganeskitnice, i bio vrlo omiljen među njima.
• 23. n 1964. *

466

30*

467

Jednog dana je, u pustom i krševitom predelu, naišao na grupu Cigana koja je tu logorovala. Pozvali su ga jednoj starici koja je umirala pod čer-gom. Poveo se razgovor o svemu i mnogo čemu, pa i o umiranju, o sahranama i grobljima. A kad je lekar upitao jednog starca gde se sahranjuju Cigani, on je odgovorio posve prirodno: — Tamo gde ima zemlje. Miris koji se javi u sećanju, miris nepoznatog cveta, slabiji od slabog pokreta vazduha koji je ostajao iza Eve Morat i njene široke haljine, tanji od tanke svetlosti najslabije zvezde u visini. Ne kaže ništa, nagoveštava sve. Tišina. Borovi, crni posle kiše. Sunce ugašeno pre vremena u crvenom mraku od oblaka. Nikoje doba dana. Žive duše nema. Ni glasnika, ni svedoka. A sve treba da se još danas resi i — svrši. Pre nego što potpuno padne mrak na zemlju. To znači da ćemo sa danom, sa iluzijom dana, nestati sa zemlje; bolje rečeno: prestati učestvovati u iluziji dana i noći. Sa vlažnom i toplom noći počeću da trunem. I ovako već trunem. Počeću možda i neki život da živim. I ovako, već odavno ne živim. I sve će biti kao i sada (kao i do sada!) kad ne znamo da li smo ni šta smo, ni šta drugi misle da smo. Ali postoji još i nada da bismo mogli da prestanemo da mislimo. Pre mnogo godina. '" O velikom raspustu. Radim za ispite koje nisam na vreme položio i koje treba polagati o jesenjem roku. 468

Mi i ne slutimo koliko mašte, nemira i strepnje živi u nekim ljudima. Evo, dovoljno je da ugledaš kako se tamo u daljini, na prepodnevnom suncu i prvoj pripeci avgustovskog dana, sa šumovitog obronka planine, visoko diže neobičan, siv i obilan dim — pa da se u tebi javi Ijubopitstvo, da stane da kuca, kao neko zasebno malo srce (šta je to? šta je to?) i da, kao odgovor, počnu da se rađaju dotad neslućene predstave i slike, bez reda i mere. — Sta je to? Gori nečija kuća na osami. Odrasla čeljad su bila na radu kad je pfamen zahvatio tavanske grede a zatim i krov. Sad je sve dockan. Voda oskudna i daleko. Nikog nema da pomogne pri gašenju, a dan vreo, i mlak vetar raspiruje svaku iskru u plamen. Ukućani nisu mogli da spasu ni najpotrebnije stvari, i sad su tu, iskupljeni oko velike zgrade koja dogoreva i ruši se i slaže u sebe, koja je još jutros bila njihova kuća, a to znači ne samo sklonište i prebivalište nego i deo njihovog bića i postojanja, i to otkad znaju za sebe. (Ukućani su: otac, majka, tri odrasla sina sa ženama i sitnom decom.) Svojim držanjem oni pružaju neobičan prizor. Stariji članovi, i muško i žensko, obilaze neprestano oko kuće i uzaludno pokušavaju s vremena na vreme da spasu još nešto iz plamena, ali se vraćaju praznih ruku, osmuđeni i čađavi. A mlađi ponajviše sede po strani, okreću glavu prkosno od požara, cupkaju mehanički travu oko sebe, i krto odgovaraju svima i svakome, ili kivno ćute. Najdalje od kuće u plamenu stoji najstarija snaha, lagano se klati gornjim delom tela, kao u molitvi, desnom rukom se pokajnički bije u grudi i neprestano nariče. Kad se zamori, ona prestane nekoliko trenutaka, a odmah zatim nastavlja automatizmom luđaka svoje pokrete i svoje tiho naricanje. ^69

bolovima, bar se naći kraj nje. Nije to uradio, ali ga je ta misao držala u mestu. Tako je stajao, neodlučan i nepomičan, oseća-jući celim telom nered i štetu, prebacujući sebi što je poveo zbabnu ženu u planinu, na posao koji je dosad uvek svršavao sam, i kajući se što je sa tim stvorenjem, zimus, u ono nekoliko februarskih noći posle ženidbe, onako izbezumljeno mešao noge, zaboravljajući sve ostalo na svetu. Pa sad evo: jao i kuku! Osećaš se kao da si odjednom porastao, da se udvostručavaš, ali upravo zbog toga ne možeš da se makneš, stojiš kao panj i ne znaš šta ćeš ni kuda ćeš. — Ne mogući da izdržim misao o tom bespomoćnom seljaku i ne nalazeći nekog izlaza, ja sam opet napustio položaj kraj prozora i vratio se svojim knjigama, ostavljajući sve neprilike i zabune ovog sveta da se rešavaju same od sebe. Ali, već malo docnije počeo sam sve češće da dižem glavu i pogledom tražim prozor koji otvara vidik na planinu sa tragovima požara. — Sta je to? Ne, nije to smeteni i naivni ćumurdžija, neodlučan i razapet između svoje peći što preti da pregori i žene u porođajnim bolovima koji se javljaju neočekivano i pre vremena. To gori šuma, gori »sama od sebe«, kao što često biva u ovo doba godine, kad je sušanj od lanjskog lišća suv kao barut, kad svako drvo gori kao lučevina i kad od iskre nepoznatog porekla najlakše nastaju šumski požari. Naj-pre pucketa i žubori još nevidljiv oganj, a zatim stane da se brzo širi na sve strane u zmijastim potočićima, preko suvog lišća i mrtvih grančica; tamo gde se ti potočići sjedinjuju i pretvaraju u vidljiv plamen i penju uz šiblje ili drveta, rađa se gust dim i kovitla i diže uvis kao tamnosiv stub sa crvenim postoljem. To je početak požara kome uzrok samo nagađamo (čobanska vatra, slabo zapretana, ili bače472

na cigareta rasejanog lovca, ili prosto slučaj koji niko ne može pogoditi?), a kome se kraj ne da pred-videti, jer zavisi od vazdušnih struja, od materija koje gore i zemljišta kojim se kreće; ukratko: od bezbrojnih pojedinosti i slučajnosti koje nikad nećemo moći saznati ni proceniti. Po varošici sad ide razgovor: gori šuma! Nastojim da ne čujem ništa, da zaboravim daleki oganj kome ne znam porekla i protiv kojeg ne mogu ništa. Vratio sam se poslu, ali osećam kako u meni stalno drhti neka žilica kao sitno oštro zvonce na uzbunu: gori šuma! I znam da neću izdržati i da ću pre ili posle opet ustati, otići do prozora da posmatram dim u planini, puštajući mašti maha i tražeći uzrok i značenje bezimenoj ludoj stihiji. Rano jutro. Iz staničnog restorana vidi se trg i nasred njega, na železnom stubu, veliki okrugao časovnik sa jasnim crnim brojkama i skazaljkama. Dvadeset minuta do devet. A na vrh časovnika maze se i miluju dva goluba u ljubavnom zanosu. Ispod njih, kao bujica, prolazi i vuku svoj prtljag neispavani ljudi iz noćnog voza koji je tek stigao. Dve crne, krupne skazaljke na belom brojčaniku velikog časovnika kreću se neprimetno ali neumitno, mile, mereći i život ljudi koji vrve ispod njih, i ljubavne trenutke zanesenih golubova, i suđene sate onoga koji ovo piše. Dođe trenutak kad osetim snažno i neobično," a odjednom, ne više jedan, izdvojen, utisak od sveta oko sebe, nego samu sveobimnu činjenicu postojanja, golu, divnu i strašnu. Postoji svet i ja u njemu. Postojimo. Gušim se od zanosa pred tom činjeni473

com i gubim se u traženju njenog izraza; a to što tražim, to i nije više rečenica ili reč neka, nego samo jedan jedini znak, jedno slovo, jedan zvuk koji će jasno i pouzdano moći kazati: Postojimo. I ništa više. I sve u tome. U takvim trenucima desi mi se da zastanem nasred prometnog trga, na nepropisnom prelazu, među rekom automobila koji me opominju piskom, dok me njihovi šoferi začuđeno-Ijutito gledaju. * U najgorim svojim časovima nalazio sam neobičnu i neočekivanu utehu u tome što sam zamišljao jedan drugi život, isti kao moj po datumima, imenima i događajima, ali prav, svetao, čist; mučan, naravno, koliko svaki život na zemlji mora takav da bude, ali bez ičega mračnog i ružnog u toj muci; život koji počinje sa blagoslovom i gubi se u visinama i gasi u svetlosti. I stojeći zamišljen nad likom toga svoga dvojnika, kao što drvo stoji nad svojom slikom u mirnoj vodi, ja sam, tražeći spasenje u nesećanju, zaboravljao za trenutak svoj stvarni život, dok je on drhtao od moga bola.
(27. IX 1939)

Nisu najgore one noći koje su zabeležene, ili samo nagoveštene, sa njihovim jadom i njihovim sramom. Najgore su možda one koje nisu nigde po-menute ni opisane. To su noći velikog umora, noći u kojima sam čak i spavao, ali ne zdravim snom kome se ja više i ne nadam. Ležao sam oboren i onesvešćen, ali sam jasno osećao tanku vatru koju moje telo svuda prostire poda se, i svakog trenutka znao, znao jasno, da sam bedan i nedostojan i da nemam snage ni hrabrosti ni da to kažem sebi, a kamoli da se saberem i promenim i izdignem. * Kad naiđe čas teške potištenosti i u mom životu — a u čijem ne nailazi? — ja sklopim oči i zamišljam da je leto, i u tom letu vedro jutro, i da putujem. Odmakao sam dobro od mesta iz kojeg sam krenuo, a još dalje je do onog u koje putujem. Valja mi još ručati, večerati i prenoćiti, i opet doručkovati i ručati na ovom putovanju; to su nepuna dva dana; a za to vreme mogu se moje misli izme-niti, kao i predeli oko mene. Može i ništa da se ne desi, može se i obrnuto od onog zbog čega strepim desiti. Još danas i sutra! Ima ih koji neće još ni toliko živeti. Znam, znam dobro, da sedim u mestu i da toplo leto kao i svoje putovanje samo zamišljam, ali možda je i povod moje potištenosti samo zamišljen.

Ko je taj čovek? Sta je njegova sadržina? Koja mu je osnovna osobina i glavna karakteristika? Ništa. Kao čovek, ništa. U duhovnom životu praznina, i gore i manje od toga, aktivna praznina koja je štetna i razorna za sve što je duh i proizvod duha. U društvenom pogledu to je čovek koji u svakom trenu može, ume i srne da stavi drsku i uvek zainteresovanu primedbu na sve što drugi ljudi ne-zainteresovanim naporom duha smisle i ostvare. Samo to može i samo u tome i kao takav postoji. 474

U sarajevskom okružnom zatvoru 1942. godine među uhapšenim komunistkinjama, ilegalkama, rodila je jedna od njih zdravo žensko dete. Kad je devojčici trebalo dati ime, >->krstili« su je Lejla, jer je jedna od njih tvrdila da to na arapskom jeziku 475

Jedan slab. ali ja samo pokrivam lice rukama. Najpre kucaju. ustao je. Neke prirodne sile — ko zna koje i kakve? — dejstvuju u nama povremeno i sa nejednakom snagom. imaju muke sa mnom. obući se i krenuti na posao. a drugi me šamara. a to je bilo ono što im je toliko nedostajalo u njihovoj mračnoj ćeliji. jedanaest sati spavam. a onaj prvi tek snivant 476 . To ime i to dete predstavljali su dugo vremena malo stvarne svet-losti u zatvoru. a plove ka otvorenoj pučini. I to je sve. pola pod senkom sivih oblaka. Dve starije žene idu stazom koja vodi od Umetničkog paviljona do one dve crkvice na kraju samog Kalemegdana. a pola suncem obasjan. a ja primam tu vlagu kao prolećnu kišicu koja uspavljuje. zatim upadaju u sobu i svlače sa mene ćebe. potrebna je uvek ista doza zanosa. Najzad me dižu dvojica. čini mi se. jedan me drži da pravo stojim. strasno i ubeđeno. sve mi se čini da bi se i na šamarima moglo spavati kao na stepenicama obasjanim jakim suncem. saznale su da su bile u zabludi. upotrebljavaju nas. Najvidniji znak moje slabosti je. Nemojte se žaliti. Obale su tamnozelene od šuma. Deset. postariji čovek. Početak proleća. naprotiv. U tim jutarnjim trenucima kao da postoje u meni dva čoveka. Svet je uvek podjednako »odvratan«. Gledam primorski predeo pred sobom. Tek mnogo docnije. sa dva--tri manja broda koji izgledaju kao zaleđeni u mirnoj površini mora. »umio se i bogu molio«. sasvim uz more. mrak ili mračna noć. jer je tu morska so iz jela zelenilo i nazire se gola kamena okosnica brega. samo su pri dnu. a kad me bude. to me najzad razbudi. a kad ostarimo i zanosa nestane. ali uvek u istom pravcu. i zloupotrebljavaju za uvek iste ciljeve koji nemaju ničeg zajedničkog s nama i kojih se mi u sebi stidimo i pred ljudima. koji se 477 Bio sam slabunjav dečak. samo što mi u mladosti nalazimo dovoljno svega toga u sebi i zato nam život izgleda lep i podnošljiv. Sva je nezgoda u tome što je samo ovaj drugi stvarni čovek. I to izdržavam iz početka. jer reč »lejla« ne znači na arapskom svetlost nego. i da bismo živeli u njemu. A onaj drugi — spava. snage i strpljivosti. odričemo. Jedan lepo čuje kako kucaju i kako ga dozivaju. i odlazi na posao koji ga čeka. Prskaju me vodom. i ne samo da zna šta treba nego je to već i učinio. i zna da treba ustati. svet nam izgleda onakav kakav jeste. ali je teško i nemoguće ma i približno kazati nešto o mislima koje se u ovom trenu vezuju za njega. nevidljive sitne mušice što zuje na beskrajnim mirisnim prerijama i prostranim tihim okeanima sna. oseća kako ga drmusaju. nameću nam uvek iste ili slične stavove i postupke. snaga izda i strpljivost nas napusti. dok god možemo.znači: svetlost. uspravljaju me. i nikako ne razume te dosadne. doručkovao. u mojoj stalnoj pospanosti. Nije teško opisati ovaj predeo. Pa ipak. bele kao da su čipkom opervažene. kad je rat svršen i one izišle na slobodu. i bude ga protivno zdravom smislu i prirodnom nagonu čovekovom. bar ovako površno. i spavam dalje.

i pita me: »A ti se baš zalepio za zemljinu koru kao taksena marka za hartiju. » Kogo (Ital. I oborena pogleda odlučno produžuje put. nekoliko vrsta biljaka svega. Prilazi mi sporo. sa podrugljivim osmehom na licu. a dok spustiš tu nogu i digneš desnu za drugi korak. Ne. I ništa više.) = CuvaJ se posleđnjeg (Sasa). bog vam pomogao! —Mi idemo da se pomolimo svetoj Petki — kaže mlađa od dve žene. biti botaničar! (Kad čovek već mora nešto da bude. A?« Drugi opet samo prolaze i gledaju me ćutke. iako je bio mlađi od mene. pa ispituje svjedoke. A vršnjaci koji su odavno pomrli vuku nas neosetno ali stalno pod zemlju. Ništa su naše sekunde. Na zidu sunčani časovnik. ni toliko đavolu ne treba! * Jedan od onih mirnih i ćutljivih ljudi koji. pa određuje dan rasprave. i već si u paklu vječnom. prosi na putu. gledajući hladnokrvno svet oko sebe. pruža ruku. kad zakoračiš lijevom nogom. ali koji to što vide ne ume ju da saopšte drugima. —Udelite. Zaoglavi te đavo. pa ti šalje pozivku. možda još bolje.pravi još slabijim i starijim.) Ili. kaže. Ne znam da li se ovo isto dešava i drugim ljudima. 479 478 . Covek koji je navršio devedeset prvu godinu života priča mirno i sa lakom zbunjenošću. oko sebe. Eto.) = kuvar. nit ovaj naš zemaljski sat ima mjere kojom bi se mogla mjeriti brzina kojom čovjek prelazi iz stanja bozi je milosti u stanje smrtnog grijeha i oblast vječnog paklenskog prokletstva. sve shvataju brzo i tačno. ispod kojeg piše deviza: Ultima time} Mornar iz Boke Kotorske. Kad pogledam. ne vidim nikog od moga naraštaja. da je to kao neki sud. Iza rešetke u ispovedaonici fratar je govorio svome grešniku: — Nemoj misliti da paklu treba mno^o vremena. Dešava mi se da u snu vidim nekog veselog druga iz mladosti koji je odavno umro. Možda bismo se time približili onoj zaista čudnoj želji koja je izražena u stihovima malo poznatog dalmatinskog pesnika: i Zač ne učini narav ljudi Kako stabla da se plode? te saslušava. U svakoj mojoj želji. nego kako brod taj plaća i kakav je kogo^ na njemu. utrošiti život na jednu jedinu granu botanike. Ah. sam ne znaš kako ni kada. u blizini Varšave. ti možeš izgubiti milost božiju. ti si još u milosti. tvrdo. Vilanov. Mi ne pitamo kakva se zastava vije na krmi. To nas starce odbija od života i sveta živih. barokni dvorac iz XVIII veka. Ama. i ne pomišljaju na to. i onoj najnesebičnijoj. to ide kao munja. Obasjano dvorište u kome cvate magnolija. niti pak sami znaju šta da učine sa svojim saznanjima. pa • tritima time (lat.

sačinjen od nedogledne pučine mora i nebeske vedrine bez oblačka i talasa. na kom moja mašta izvodi povazdan svoje nevidljive i nečujne igre i pelivanluke. naročito onim najzaostalijim. I trava je pretežno zelena. Sve oko mene vlažno. skupljaju snagu za nova cvetanja. zaklanja za 480 nešto. Misli i reci ovih ljudi ostaju nedovršene. ja imam pred sobom vidik koji izgleda kao da ga je birao neki ljubitelj prirodnih lepota. kiša i studen vladaju nad tom prazninom kao ružni pobednici koji ne znaju šta bi sa svojom pobedom. Ovako izgledaju predeli kad se zamore da budu lepi i kad. jer se rađaju i umiru u istom trenu. Pojavljuju se i nestaju u jednom istom blesku. a ništa mu neće pomoći što zna da tamo iza ovih planina teče i blešti drukčiji život njegovog sveta. Tada vidimo da je tu sačuvan život. Hladno je. a sad je nikakav. tako da između njihovog postanka i nestanka nema ni najmanjeg razmaka i da vreme ne može između njih ubaciti svoju razornu klicu. tu se dešavaju neočekivane promene i ne-verovatni prizori koje samo ja vidim i nad kojima prolaznost nema vlasti. jer su u korenu za-sečene. Blato je. a ne mogu da žive. ali po cenu koja je skuplja od vrednosti života samog. Gusta kiša. obavija selo i stvara atmosferu jeze i drhtavice. u punoj svojoj težini. ali karikatura one letošnje. Naprotiv. Sve je izmenjeno. u zametku je zatrovano i ojađeno. tragovi robovanja vide se nekad manje. a pojam o dimenzijama sop-stvenog tela izvitoperen. nošena studenim vetrom. Sve živo se sakriva negde. A za mene. rad njegovih čula je poremećen i zbrkan. pa čak i u mojoj želji da ostanem zauvek nepoznat ili da se odrečem svakog uživanja.*v5j^ krije se negde na nevidljivom dnu težnja za slavom ili uživanjem. 31 — Znakovi pored puta 482 . * Kad sedim pred kućom. jer se snaga za odbranu i održanje pozajmljivala od budućih naraštaja. kao natrulo. Ne može da da sebi računa o tome kakav je u sebi ni kako izgleda u očima ljudi. Covek je osuđen da kroz mali prozor gleda nebo i zemlju. bez broda na vidiku. nekad više. koji su se rađali zaduženi i opterećeni. Vidim široki otvor Boke i ćelom njegovom neprekidnom dužinom oštru ivicu mora. a što se rađa i nastaje. A vetar. pokriva nečim. ne traju. Svisnuće i skapati možda u ovoj seljačkoj sobici. To je osvetljen čudesni izlog. a ne igra slučaja. i večni su. Vraćam se u primorski predeo koji sam napustio jednog raskošnog septembarskog jutra. snu lepote. dok je život sam izgubio toliko da mu nije ostalo mnogo više od samog imena. Zaboravio je već kakav je nekad bio. Teški tamni oblaci umesto modrog neba. jer se večno menjaju i tako ne podležu prolazj-nosti. u zimskom. tuđa i nemila. a ima trenutaka kad pred nama iskrsnu svi odjednom. I čovek oseća da se gubi. kao zategnut konopac tamnosafime boje. Avetinjski izgledaju cvetovi koji neće da umru. U našim krajevima koji su bili pod Turcima. U toj borbi preživeo je goli nagon za odbra-nom života. Oseća da je iznutra poharan. imajući pred očima ovaj vidik koji ubija. Sto stoji i traje. od rta Ljuštice do Punta oštra. svest o sebi zamračena. okrnjeno je ili iskrivljeno. To je svetla pustinja i svim mogućnostima bogata praznina. Posleđnji dan decembra meseca.

s godinama se sve teže snalazim.To su projekcije koje nastaju u određenom trenutku. I tako večno nastavlja svoj prokleti sizi-fovski posao. pod određenim uslovima. koje je samo sebi svrha. Tada mora da razara i ruši ponovo. da ostanem pri jednoj misli. i to obično u vezi sa neprijatnim snom. Te slike se ne pamte. i što god zamislim. ni nagona u krvi. Malo-po-malo se pribiraš dok se potpuno ne rasaniš. To zna mnogi od nas. Ne umem da živim. ni da se skrasim na jednom mestu. negde duže negde kraće. nije stalno ni zasnovano na nekim utvrđenim shvatanjima i pogledima. a sam ne biva od toga ni za dlaku viši. Zaobilazno napreduju u životu. sa ćelom svojom snagom i smislom. Nemam uzora pred sobom. sa nasleđenom sposobnošću preziranja i potcenjivanja drugih ljudi i tuđih misli. Probudi te zaptiven dah. nerazumljivo ovo što sada biva. čovek se žali. kažem ili učinim. i potpuno nedogledno ono što bi moglo biti i što će biti. a s godinama ona biva sve manja. kad iskra našeg pogleda plane u dodiru sa vasionskim ognjem vidika koji zemlja i more prostiru pred nama. ni ustaljenog pravila u svesti. Zbog toga ja i ne mogu ništa da uradim. U tim prizorima sve je od ognja. To njegovo nipodaštavanje. Nisam toga nikad imao. on nalazi sve opet uspravno. Ne. Retke su srećne noći kad spavaš pet sati bez prekida i buđenja. sa dozom urođene osionosti. nego kako ua se ne budi. ono klizi. . jer kad se taj razorni mlaz svetlosti vrati na mesto na kome je juče sve poharao. ispada na nesreću moju i na nezadovoljstvo ljudi oko mene. Zbog toga ja nikad una-pred i sigurno ne znam šta ću odgovoriti na neko pitanje. kao svetlost nekog reflektora. Između mojih snova i mojih misli i postupaka na javi — nikad nije bilo mnogo razlike. zajedno sa svojom iskrom. jer je svaka pojedina od njih sadržana u onoj koja dolazi posle nje. ono što se u hodu kaže. odakle dolazim ni kuda idem. naprotiv. Nejasno mi je ono što je bilo. nije važan sam napredak koliko način hoda. pri čemu. ni kako postupiti u slučaju kad se mora delati. Bojim se — i to je moja velika muka — da će me nesmisao i sramota preplaviti i odneti sa sveta pre nego što me zemlja pokrije i zakloni od očiju ljudi. izgleda. ali ognja raznovrsnog po svom poreklu i svojoj prirodi. karikira i svlači naniže sve ono što u tom trenutku osvet-Ijava. Ljudi na Istoku. ili ime koje se daje predelima kroz koje se prolazi. Sve se mesa. Oni posredno žive. Govoreći o sebi. sa sadizmom razmaženog dečaka bez osnovnog vaspitanja. unakazio i polomio. a zovem se čovek. i sposobnog za hiljadu hiljada promena i preobražaja. dela i postupaka. tako da će na kraju sve biti. 482 Teškoća nije u tome kako da čovek zaspi. i onda kad ugasne naše oko. unižava. Redovno se dešava da se oko tri sata po ponoći preneš iz prvog sna. Živi od obaran3a. sve manje znam. preko svih pojava savremenog sveta i zadržava se ćudljivo i bez opravdanja. Ja ne znam šta sam ja. I tada otpočne vreme ponoćnog bdenja u trajanju od dva do tri sata. sačuvane u posled-njoj. Ranije si palio svetlost i pokušavao da 31* 483 . niti to u životu naučio. * Covek u četrdesetim godinama. Ali to je jalov i uzaludan trud. ni primera u se-ćanju. čisto i netaknuto.

Ne dvostruk nego trostruk čovek. odupirem se. a sve to nosi on u sebi. To je bilo čudovište. i ništa nije dobro ni bezopasno. ja pratim jedno vreme tok radnje i ponekad se oduševljavam i hteo bih da podvučem neko mesto u tekstu. pitao sam se. Jedan živi i dela i odlučuje u presudnim trenucima i nedoumicama. a ponekad opet osećam prazninu i dosadu. I — sad mi se čini da bolje shvatam primer iz latinske čitanke moga detinjstva. o kojima nismo nikad do sada mislili. i na jednoj savestL Povodom smrti jednog suseđa. U čoveku se otvaraju mračne dvorane i pale teskobne ili nedogledne pozornice. i zanosi u san. pažnja da slabi. gotovo srećan što mogu da popustim svemoćnom pritisku meke bele stihije sna. koja nas polako obavija i greje kao rukavica ruku. treći ocenjuje i prosuđuje prirodu i posledice onog što je učinjeno. Sa poslednjim naporima strpljenja. na primer roman. posle izvesnog vremena. kao čovek kojeg kamenuju. nepoznate. U tim časovima vladaju zakoni noći i merila tame pred kojima niko nije nevin ni pravedan. i mi ne sklopimo oka sve do jutra. To je najgore. ali i u jednom i u drugom slučaju počinje. To su na izgled obični 485 . A san je kao smrt.) Tako je glasila jedna od rečenica-primera u našem udžbeniku latinskog jezika. i najposle ispuštam knjigu iz ruke. miran ni priseban. Zašto i po čemu je san slika smrti. ali mi kao dečaku nikad to nije bilo potpuno jasno. praćen lepim vizijama ili slatkom nesvešću. * Somnus imago mortis. a javljaju se i nove. Uostalom. i sa njom život svih lica iz knjige. na njima nalaze svoj rasplet i vrhunac drame koje su nekad u našim mislima i slutnjama nagoveštavale svoj dolazak. Ostane samo toplina postelje. Odupirem se svemoćnoj plimi sna koja preti da poplavi sve ono što se preda mnom događalo na stranicama knjige.čitaš i tako. ali sve češće mi izmiče nit radnje i same od sebe nailaize neke druge slike koje nemaju veze sa onim što u knjizi piše i koje sve tonu u magli sna. tako izmučeni i umorni. bez odbrane. možda. Sad to već odavno ne činiš. ležiš u postelji sklupčan. Stranice se okreću same. Smrt — nešto crno i potresno. A sada se kod mene na svoj način potvrđuje tačnost poređenja u onoj latinskoj rečenici. drugi izvršava te odluke. trzam i činim napore da produžim čitanje. Ima među ljudima i takvih primera koje bismo mogli nazvati: čovek-promašaj. u sarajevskoj gimnaziji. menjajući položaj. ali sve slabije. vid da mi se zamara. Tek u neko doba noći polazi nam za rukom da smirimo krvotok. pogasimo priviđenja i ućutkamo naopake misli. kad se dižemo i. kao ni većina latinskih sentencija iz udžbenika. ali nisu stigle da se pojave ni ostvare. kao i moj rođeni. Ne znam zašto. ulazimo pravo u novi dan našeg stvarnog života. Kad 484 legnem i počnem da čitam neku knjigu. sastavni deo našeg života. Pogrešno začeto i naopako sazdane stvorenje. mirim se sa činjenicom da će sve potonuti u moru zaborava i nesvesti. Smrt i san stajali su za mene daleko jedno od drugog. A ponekad izneveri i to. kao udarac ili zemljotres. (San je slika smrti. iza jednog lika i imena. I činim to bez mnogo žaljenja. svedeš san na oči. bar što se njegovog moralnog lika tiče. i oči da se sklapaju. Borim se. niko ne može biti čist. pod jednom odgovornošću. a san — nešto mirno i prijatno.

netražena samoća nije dobra ni prijatna. I pas koji prolazi pored tebe kazuje ti ne- 486 487 .ljudi. i samo u postupcima koji liče na postupke istinskog čoveka. Jurll pii Tržieu. tako jedno vreme samo vidimo vetar. vide i gledaju. Jedanput su to padovi naniže. kao što ni njemu niko nije bio mrzak ni neophodan. ulice i kuće. to niko ne bi umeo kazati. ali padovi su uvek. Živi s ljudima: posluje. \ sad ga drugi. U ravnici se sve to nikad u pojedinostima ne vidi. jer si došljak i neznanac. a odmah zatim i prve kapi koje on nosi. a drugi put naviše. A u stvari takav čovek je u ovom svetu isto što prazan klas na njivi. Nikad nije ni u pomi-slima otišao ni za milimetar dalje od onog što svi osećaju i kako svi misle. Izgleda da je sve tu tako stvoreno i uređeno. Najpre se javlja u obhku sive pokretne zavese na planinama u daljini. daje. ali biti sam u tom gradu. Njegov se život sastoji od bezbrojnih i nevidljivih katrastrofa i padova. ništa što liči na uspomenu. Takav je bio i ovaj. da se putnik čovek nekako oseća više strancem nego u drugim mestima. ne bi zasluživao da se naziva životom. ali ceo život. negde iz daljine. I on začudo liči na normalna čoveka. ali on se brzo spusti i mi ga osetimo na sebi. Ziveo i umro tu među nama. ali da nas upitate: kako. i ljudi i priroda.' U alpskim predelima ima jedno naročito zadovoljstvo: posmatrati kako kiša nailazi. daleko na Severu. Izvesno vreme sve je dobro. bilo bi možda više reda i mira na svetu. I nigde kao ovde ne može tako odbojno da ćuti drvo kraj puta ili kamen u zidu pored kojeg prolaziš. niko ne bi umeo ništa da kaže. samo recima. isto tako nikad nije nikom ni u čemu bio ni od koristi ni od štete. kako se održava u redu normalnih ljudi i u životu uopšte. * čim da nema i ne želi da ima ničeg zajedničkog s tobom. tamo kiša dolazi s neba kao gotova scena. očekuje nešto i sam obećava « Dopune unesene prem« prvobitnom zapisu iSveskt Jeni listovi).* i Kako taj čovek živi. ni bolno blizak. nije ostavio iza sebe ni najmanju prazninu. Nigde ovakva studena. i to opštim. onda stanu da se javljaju pokretima i tanke grane. ni da kazuje šta o sebi ni da brine o drugima. a znao je sve što mu je bilo potrebno za taj njegov prividni život. nije voleo ni da prima ni da daje. Nikad se valjda dve misli nisu ukrstile ni dva osećanja sudarila u njemu. prima. Nikad nikom nije bio ni drag ni odvratan. ili bar izgleda tako. Ništa ga nije uzbuđivalo ni zagrejavalo. A sad kad je nestao sa lica zemlje. mirni i prijatni. brda. i jedno vreme se ne zna da li će uopšte doći do nas ili će u svom hodu krenuti nekom od uskih nevidljivih dolina. Nije se plašio ni oduševljavao. a ponajmanje on sam. Sivi veo je stigao i do nas. Živeo je prividno. fizički dobro razvijeni i duhovno »-normalni«. ponekad. levo ili desno. u nedelju posle podne nekog zimskog dana teška je stvar zaista. nebo. I gledajući ga. dok ovde možemo da bacimo pogled i iza kulisa te pred stave. a po sadržini i vi'ednosti nemaju sa njima druge veze osim te sličnosti. zajedno sa tim mirom i redom. Odvo- Grad. Jula 1950. Zatim zadrhti na neki značajan (gotovo ljudski) način lišće u vrhovima drveća. ' Sv. mislio sam: kad bi ljudi u većini bili ovakvi. ni zatrčavao ni poricao.

To je znak potpunog pristajanja na sve što nosi svojim brzim tokom ovaj letnji dan. kao derviši opijeni sopstvenim dahtanjem i halakanjem. Možda je to (teško njima!) davno ugušeni kliktaj devojaštva. život se posle toga. pregažena točkovima i umrljana prašinom. ljubavna pesma koju nikad nisu mogle. a ne možemo da uvidimo kako je svako bežanje uzaludno i besmisleno. razgovara i rukuje se sa svakim. i to sve četiri u jedan glas. ne slušajući jedna drugu. ali i ne živi. Nepodnošljivo nam se čini uvek mesto na kome smo. Vedre su i treperave i nežive stvari. U stvari. odjednom. 488 Letnji dan. Svemu znam ime i mesto i ničem ne tražim razlog ni opravdanje. nad njim treperi letnja jara. smeška se. a tim recima nema kraja ni računa. jedne ljudske reci ili pogleda — on se pretvara u novu ruševinu. jer što brže bežimo. uz smeh. to ćemo se pre naći na mestu od kojeg smo pobegli. izubijana i mrtva. sav u mreži jakog sunca i dubokih senki. mrtav nije. smele ni umele da zapevaju. dugačka zmija šarka. a na njemu je. ne misleći ni na šta na svetu do na prvu iduću reč koju treba da izgovore. ali tu. I tada. ili se od strmog brega odroni grumen zemlje koji izaziva opšte šuljanje i rušenje celog predela. i koja sada navire iz njih. sobnim vazduhom otrovana papagaja. one više pevaju nego što govore. Kao kad iz zida ispadne jedan jedini kamen koji povlači za sobom ostale. sa svim što jeste. prividno nastavlja. vedrina prožima sve što čovek samo pomisli i svaku reč koju izgovori. Slušam kako četiri žene srednjih godina »razgovaraju«. a gde god bismo se putem zaustavili. 489 . u čoveku se dešava isto: od jedne pomisli. čudovišnog brbljanja. i iza spuštenih očnih kapaka. suludih nerazumevanja. jednog prolaznog utiska. postoji samo tim svojim padovima koji se ponavljaju u nepravilnim i sve kraćim razmacima. pođmi-givanja i uspijanja. Sa mora dopire radosna i ujednačena melodija dečijeg kupanja i poigrava u ritmu letnje jare. Za tim gotovo nečujnim zvukom sav taj čovek. Tako on traje u katastrofama. Sve to teče. da se ruši i survava u sebe. Možda u silnoj potrebi ovakvih žena za brbljanjem ima — pored kratke pameti i suva srca — nekih ostataka neiživljene erotike. Samo uzalud gubimo snagu koju bi trebalo utrošiti u napor da mesto na kome smo učinimo podnošljivim. već poznat a uvek nov zvuk. bilo bi isto. zagrcavanja. ciku i povike dece koja se kupaju. javi se kratak i zloslutan. što je bio i mogao da bude. ili gore. Taj razgovor se kreće na niskom planu malih ogovaranja. to nije kraj ni smrt. prozirnih aluzija. u neodređenom trenutku. Ali. Cesto taj zvuk nije jači od onog kojim mali časovnik na noćnom stočiću otkucava jedan jedini sekund. i pun je zmijskog siktanja. vidik mi je odjednom ispunio beo bosanski drum iz mojih de-čačkih godina. u vidu besmislenog.dosta. Na žalost. ali kao jedna karikatura onog što je nekad htela da bude. A već idućeg dana ili iduće nedelje. spolja nevidljivog pada i rušenja. počinje ubrzanim ritmom. — Četiri stara i bolesna. ali taj sekund je sudbonosan. a isto tako nečujno. i izgleda kao da nema zastoja ni kraja. Vedro je na nebu i na moru. prolazi brzo. i to kad treba i kad ne treba. kao najlepša igra. Sklapam oči.

Nije mogao ni hteo da veruje u istinitost takvog sna. padajući na kameno dno korita. kao pod dejstvom kapljica koje donose kratko olakšanje. Pobesnela krava nasrnula je na jednog starca. — Svrati da vidiš gdje ja vatru pirim! — poziva me jedan Bokelj da ga posetim. laka i jednostavna na izgled. kao što se gube zaista dragocene stvari. Branio se tako što je zamišljao da je neko drugi to usnio. sačekao sam da se gomila napoji i raziđe.Kad sam naišao putem. i nju je voda sa sobom odnela. Tek kad sam ostao sam pored česme. Rashladio sam čelo. izbledela i istančala tako da je od nje ostala samo tonska osnova koja još jedino mom sluhu nešto kazuje. gde bilo. nemirne vratne žile. Otprilike. Nije smeo da po veru je ni za trenutak u mogućnost da tako nešto postoji. kao da je na pro-lećnom suncu. palio je svetlost. Njegov sin se posle žalio ovako: — Dao bih ne znam šta da je bio — vo! Ovi sujetni Južnjaci dok razgovaraju s vama gledaju vam pravo u oči. Tek ovde to uviđam. šta bilo. Stojeći. sa suncem toga dana. * sukobljavali sa prizorima iz njegovog malopređaš-njeg sna. — Kamen da sam rodio. Prizori iz knjige mešali su se i 490 . imao bih na šta sjesti. živo i drugo. sama sebi peva sve istu melodiju bez kraja. Zauvek. i vreme. ne rečni vali ni olujno more. probijalo nepodnošljivo saznanje da je on sam sve to u snu video i čuo. kao srebrni bič. ali nejasno i kratko sećanje. Teče. i to samo na mahove. pa posle njemu. rasipa imanje i zlostavlja ostale članove porodice. ni mutni potoci pri dnu ovih planina. a zatim s godinama. moglo se jasno videti i čuti kako se voda izvija tankim ali oštrim mlazom. Da. A zatim bi opet. Voda. kao probuđen bol. Da. i razorna misao. ali neuhvatljiva. česma se nije videla od gomile ljudi. i peva. iznad druma kojim smo išli i reke koja ga je pratila. šumi. Sećanje na jedno putovanje. a zatim sedeo neko vreme na postelji. i kako. i izgubila se tek predveče. zaboravljena. pričao. oči i vrele. Gubitak bez leka i nade. dugo i strpljivo po strani. dugo plovila čudesna melodija. Crna Gora. Otac se žali na sina koji je neradnik i nevaljao i pošao zlim putem. a zatim legao na zeleno uzvišeno mesto iznad vodenog mlaza. izmrcvarila ga i polomila svega. nego nepresušna česma što teče i peva srebrnim mlazom. Ovako. ali ne stoga što žele da491 Budeći se iz najstrašnijeg sna. i to talasanje odgovaralo je ritmu jecanja tek probuđenog bolesnog deteta. izgubio sam je ludo i nepovratno. doživeo. opet u snu. ništa. konja i stoke oko njenog kamenog korita koje se prelivalo i vlažilo drum. pa i oca samog. kraj bosanskog druma. pa ma samo kao san. Tako mu je bilo za nekoliko trenutaka lakše. Tada bi obično prihvatao prvu knjigu i čitao. pa tek onda ugasio žeđ kratkim požudnim gutljajima.

umesto njih. i da se onaj koji tako ode u Travnik može lako i ne vratiti više svojoj kući.) nakaza. obična. Jedan stariji čovek. ali mi je kao nikad jasno da.. 493 . Jedan mlad čovek. zajedno sa svim što cveta i zri i gotovo vidno raste oko mene. ali ne ona od prolaznog mraka. Danas je peti dan kako je njen muž Muharem otputovao u Travnik. dođu crni glasovi o njima. izgovarajući se da su na putu ili da su sprečeni bolešću. zbog svog javno ispoljenog neposluha. Iz Sarajeva je bilo pozvano jedanaest najuglednijih ljudi.. a trojica nisu. oni koji su otišli i koji se možda neće nikad vratiti. gleda ih mutnim zlim pogledom i kaže drugom. on im ne može naškoditi i vrlo je verovatno da im neće nikad ni moći ništa. * Koračam napred i ovog leta. što deli dan od dana i traje od sutona do svitanja. (Sve je ovo tačno..) Jedan Užičanin govori sasvim ozbiljno: — Kad se bogu omakne (to jednom u sto godina!) pa stvori ovakvu budalu kao što je ovaj Kuz-man. dozreva i drama čoveka koji stazom bola i lutanja ide u susret smrti kao jedinom izvesnom cilju. prolazi preko Te-razija sa isto tako mladom. noć sva od tame neprohodnih šuma ili mračnih špilja. — Sta ćeš ti kad je danas došlo vrijeme pa drvo ne može da odleži i da se osuši kao nekad. Osam se odazvalo pozivu i otputovalo u Travnik. zajedno sa ostalim prvacima koje je novi vezir pozvao na dogovor i većanje sa begovima i pijanima iz ćele Bosne. Nagađaju ljudi i prepiru se. Ne daju mu stati. mogu pre ili posle još lakše izgubiti glavu. jer ne mogu drukčije. Zna se da su takvi vezirski pozivi bili oduvek opasni. nego — što no kažu — još ptica na njemu pjeva. sličnom. Dobro su odeveni i veseli da ih je milina pogledati. lepom i stasitom devoj-kom. onda . ali ko je ovog puta u pravu.shvate vas i vašu misao. Sad po svima uglednim kućama. Zasad. ali žena ne pali svetlost.. i onima koje sebe takvima smatraju. samo se pitam da i meni ovu misao nije diktirala moja sujeta. da ne bi privukla pažnju zla oka ili slučajnog prolaznika. sećajući se sličnih slučajeva u prošlosti. (I sam vidim kako je ovo visokoparno i neubed-Ijivo kazano. *' * Drvodelja iz Novog žali se kako nema dobro osušenog drveta za gradnju nameštaja. U toj tami leži budna Bakarevićeva mlada žena. lep i visok. ili oni koji su ostali i koji. nego zato što je za njih vaš pogled ogledalo u kome traže potvrdu svoga mišljenja i sliku sopstvene veličine. duševni bogalj i fizička 492 Noć. Teška je tama. ovi koji su ostali izgledaju sigurniji. a pored nje njen šestogodišnji sin jedinac koji boluje od groznice nepoznatog porekla. do sebe: »I ovome bi klipanu trebalo malko potkratiti noge da ne paradira ovako po ulicama!-« Ovakav kakav je. svi misle i šapatom govore o tome ko je postupio mudrije. a ono se već upotrebljuje za gradu. ali moUm vas da mi verujete da je u suštini sve tačno. moći će se videti tek kad se vrate oni koji su otišH ili kad. ali kad bi mogao .

Spavaj! Očigledno. ispravlja se na dušeku i pita glasom od kojeg majku trnci podilaze: — Ko to stoji pred vratima? To pitanje nije prigušeno ni plačevno nego oštro i nestrpljivo. Ali njega nema. vraćajući se pre mraka. kad svaki pojedini trenutak prolazi samo u očekivanju idućeg. Izgleda da bi i san mogao doći. koja je postala veća od najveće poljane. na zemlji ili ma gde u crnom prostranstvu između neba i zemlje. Kao san izgledaju sada te godine. pa da prekine ovu tamu i obasja sve što sada skriva. Ali dečak se trza. iskupili svi koji su pogođeni kao i ona. U ženi se javlja slaba i nejasna ali bolna želja da se nešto desi. kad iz onih deset drugih kuća koje su ožalošćene kao i njena izvire nevidljiva struja straha i zlih slutnja i širi se po gradu kao zaraza. ali tonom koji traži poslušnost i očekuje odgovor. Dečak ćuti. i da se to pretvori u malo svetlosti. reč jedna. zna da je živa. Gledajući jednog penzionera. Ona ga sa radosnim nestrpljenjem očekuje preko dana.Kad bi samo mogla da ne misli o tome! Ali kako može. čini ti se. osmejak. i u tami vidi. po nečem. a sam po sebi nijedan nema ni smisla ni sadržine. i po bolu koji ona zadaje. —Majko. To ne govori bolesni dečak nego — muško. jedino muško iz ove kuće koja je sada bez domaćina. Posle nepunih sedam godina zajedničkog života. ili je budi njen dečak prigušenim glasom: —Majko. A ta smrt nastupa sporo. a noću ispuni slašću njenu postelju. obraduje ćelu kuću. oči sa dugim. I oni koji su otišli u Travnik. svi. ovo im je prvi rastanak. —Ne zovu. Spavaj. rastresitim i kao iskrzanim trepavkama koje majka. više od umora nego od sna. dušo! Tišina. kod nje. A kad uspe da ih izbriše iz svesti i zadrema za nekoliko trenutaka. sine. Čini joj se da su se tu. izgovoreno još dečačkim glasom. opet se javlja dečak. Mir i tama polako pune prostranu sobu i sve se više zbijaju u njoj. sine. 495 . čini joj se. i prekida je naglo. Pri sećanju na njega htela bi da pomiluje dušek pod sobom. san joj iznosi pred oči ono što bi htela da zaboravi. zovu! Čuješ li? Zovu. Trebalo bi odgovoriti nešto — ma šta — i sa dve bezazlene reci razbiti njegova priviđenja i strahove. i oni koji su ostali u Sarajevu. — Ko je to? Dečak ponavlja svoje pitanje. on se naglo diže. neki susret. U tom glasu žena. sa svim svojim brigama i strepnjama. i sad sede i ćute u mračnim uglovima ove sobe. oči sklopljene. ali je mrak tako gust i težak i njena nemoć tolika da joj se ruka gubi u praznini i tle ispod nje tone u bezdan. Crna nit tišine teče i napreduje kao da će očvr-snuti i potrajati. a on. ne bi ga mogla izgovoriti od grča koji joj steže jezik u korenu i ledi lice u nepokretnu grimasu. bez otpora prodire kroz zidove i mesa se sa njenim strahom i slutnjama. Tako prolaze dugi minuti pete noći bez voljenog čoveka. i ne može ga biti. sva mu je pažnja prešla na sluh. Sedam godina! Svako jutro on odlazi u grad. ja sam to. i pticu u kavezu. čuje glas svog čoveka Muharema. kucaju! —Ne kucaju. a i da ga nađe. zajedno sa porodicama i bližim i daljim rođacima. Kao da 494 nije ni spavao. Najgori od svih mogućih načina života. To želi i jedino još po toj želji. sna nema. Nepodnošljivo je to taloženje praznine i s vremenom postaje smrtonosno kao nedostatak kiseonika. ako ne dođe odnekud kao čudo. šta bilo. ali žena ne nalazi ni najobičniji izraz utehe. Evo.

u svemu. naslonjen na železnu ogradu. stojim na uzdignutom mestu. pa u nešto još jače i finije. Kad ljudi zađu u godine i vidno i osetno stanu da gube snagu. zvani Ramo Svraka. evo. — Ramo! — ponavlja glas. I tako sve dalje i više. malo izmenjen: —Ramizaga! —Idi vidi šta hoće! — kaže Ramo svome šegrtu. Stari. koji te komadiće hartije veselo odnosi. Utvrđen red poslova i događaja za duže vreme unapred daje iluziju čvrstine i trajanja života. a još jači ogromni talasi zapljuskuju nisku obalu od krupnog šljunka.Nekadašnji Višegrađ. Vazduh je zasićen morskom prašinom koju uđi-šem sa nasladom. onda za tu rečenicu on ima jasan pojam i određenu sliku. Sa šumom talasa mesa se moćan grohot šljunka koji valovi neprestano pokreću i rešetaju. Golo-glav. nego da mora sačinjavati neku ma i prividnu celinu. pretvoriti u morsku vodu. Jednom je. Ne vole odlaganja. do potpunog nepostojanja. Ovako bi se čovek mogao. tačni i strogi. Pa i to je često bila samo iluzija. koja opet ne voli da unapred utvrđuje rokove. pa u jod. sitan šegrt. Tišina. U svom širom otvorenom dućanu sedi Ramiz. 32 — Znakovi ix>ređ puta Posle razgovora sa jednim starcem. kao nepomičan trijumfator. što mogu dublje. izgleda im ne samo lakomislena i luda nego i opasna. Bezbrižnost mladosti. zadocnja-vanja ni propuste. iskusni i ugledni čovek u primorskom gradiću. Talasi se sa velikom hukom razbijaju u belu penu oko mojih nogu. Pored njega stoji. čas napred čas nazad. oni se brane kako najbolje mogu 496 497 . što je na skali razvitka i savršenstva za nekoliko stepena iznad joda. od onoga od čega se odbraniti ne može. Inače. gledao vojnika kako na niskoj terasi. Ramo ne pokazuje ni najmanjim pokretom da je čuo. pri svom dolasku i povratku. i gubi se u rešetkama kanala. Dućandžija ne okreće glave. misli starac. ponekad me poškrope do temena. U tom dosta dugom životu retki su bili časovi u kojima sam se osećao kao čovek koji je na svom mestu i koji radi svoj posao. Starom čoveku izgleda da tako ne može i ne srne biti: da nešto može biti ili ne biti. Sad to vidim. inače. ■' * Jak jugoistočni vetar. oni postaju uredni. ne pomiče se s mesta. i sklon raspadanju i nestanku. čita pismo. A svako neodržavanje ili odlaganje onog što je unapred utvrđeno dovodi ih do gneva i očajanja. da ga prva jača struja života odnese dođa-vola. prema sebi i prema drugima. ostajući na svom mestu. njemu se čini da se život ne sme razbijati u parčad. kako ga zatim čepa na sitne komadiće i ravnodušno baca u mutan i brz potočić kišnice. cene ni obaveze. na grudima skrštenih ruku. zajedno sa njima. Živeo sam. koji im inače izgleda sve više neusidren. nezaštićen. može se desiti. a zatim isti glas. ako hoće uopšte da bude. — Ramo! To poziva seljački glas spolja. stojeći na kiši u kasarnskom dvorištu. A život je pun svakojakih nepredvidljivih struja i strujica. ali nešto tiše i manje odlučno. možda. Između ostalog. A kad on kaže »odnese dođavola«. preko sedamdeset godina.

u bilo koje doba dana. Jer krv. svoju stalnu težnju: da probije zidove svoje tamnice i otvori sebi stazu na sunce. kad uvek nešto drugo želim. odgovarajući. U isto vreme u tebi se javlja sećanje na gluve ljude sa kojima si nekad razgovarao. To se neće čuti ni znati dalje od mesta na kome se desilo. obrađuješ se neočekivano i preterano i. čak ti se čini da dobro čuješ. kako tebi izgleda. kao uopšte svaka tečnost. To će biti činjenica među činjenicama. mnogih ludih slika u snu i još luđih pomisli na javi. a uvek neodoljivo i neod-ložno. sasušiti se i nestati potpuno. najposle.. razdražen si i ljutiš se što govore. kao ona o kojoj je reč u Jevan-đelju. ma gde. ima težnju da se kreće. ne bi li kako našao put u život ovog dana koji je pred njim. suviše brzo i što ne govore glasnije. kostur će se rastaviti i raspasti u sastavne delove. i ponaj-češće iznad ljudskog dohvata uopšte. izgubiti oblik i boju i sva tvoja mnogobrojna svojstva koja su nekad. i to na mestima gde se nikad za života nisu dodirnuli. koji se zove sreda. Pokvario mi se sluh. konci i rskavice. sastavni deo oboljenja. i sve se više kvari. i mnogo brže. lako izaziva u tebi sumnju da te sabesednik potcenjuje ili da ti se ruga. Krv iz tvojih vena ostvariće. Po navici i potrebi slušaš šta ljudi govore. A kako je naše telo pretežnim delom od vlage i tečnosti. jer si ponosan što si ga čuo. pa šta? —Kad budeš mrtav. ponavljaš i to pitanje. Kako da shvatim ko sam i otkud da znam šta stvarno hoću i šta treba da činim. (I to je. Sluzaste veze između kostiju i mišića. vidiš da nisi razabrao ništa. Tada te obuzima neka vrsta srdžbe. pa da se izgubi u zemlji ili ispari u vazduhu. Pomešaće se i dodirnuti pojedini delovi tela. ili kad primetiš da očekuju tvoj odgovor. i povišenim glasom i grimasama izražavaš svoje ogorčenje i nezadovoljstvo. Tek tada će se videti — ako koga bude da gleda i misli o tome — kako ^ Mladić se pita. Pomisao da sada i sam izgledaš tako. Kad ogoli. i koji donosi sa sobom određene dužnosti i obaveze od kojih svaka izgleda teška kao planina. a krivo ti je što moraš to da činiš. A još pre toga. Tražiš da ponove rečeno. da putuje i osvaja prostor ispunjavajući svaku prazninu. ceo događaj neće imati naročit oblik ni neko ime. je telo slabo građeno i od koliko je delova sastavljeno. Počinješ da detinjiš. i tu će najpre i početi da trunu. a put preda mnom zatvoren. Poginućeš od metka ili od hladnog oružja. valjda. a svejedno kada i kako. netrpeljiv i osoran. na njihov uznemiren i nepoverljiv pogled i na savijen dlan oko usne školjke. i da ostavljaš takav isti utisak. sasuši i pretvori u malo crne prašine koja može krenuti sa prvim podesnim vetrom u kom bilo pravcu. a kad se zapitaš šta su rekli. —Da. zvezde neće popadati sa noćnog neba i zavesa u hramu se razderati nadvoje s vrha do na dno. i ' 498 32* 499 .) A kad odmah razabereš nekoliko reci ili ćelu rečenicu kojom te nešto pitaju. nešto što je pre ili posle moralo da bude. nego šapuću i mrmore. negde. prestaće da dejstvuju i ubrzo će izvetriti. kad mi je poreklo nemo i mračno. — Kad budeš mrtav. i uvek nešto što je iznad moje snage. brzo će početi da vetri i nestaje. Postaješ nestrpljiv. sedi čovek i pokušava da se pribere i dozove pameti.Posle nemirne noći.. nekom mogla izgledati čudesna i večna.

između mesta koje smo napustili i onog u koje treba da stignemo. sa svojim neobjašnjivim stidom i kajanjem i bezrazložnim strahom od izobličenja i kazne. znojan. učini da bi još najmanje teško i bolno bilo — naći se pod točkovima ovog istog vagona kojim putujete. ili što ti promakne i čitava rečenica. Mnogo sam puta u životu stajao ovako pred polaskom i beležio amplitude onog uzbuđenja koje nas u takvim trenucima obuzima. na kraju. izgleda mu nekako prirodno da vid s godinama slabi. Jedno buđenje. Ili: da u gradu u koji ste stigli ne umete da nađete ulicu koju tražite. datum — nepodnošljivo je. a i od onog što kaže polovinu ne razumeš. Kad čuješ neku njegovu reč. Nema te uopšte. pa opet gubiš. pribireš se. da ne možete ni misliti ni zaspati. ličnost. ođmerenog držanja. pod vladom nepoznatih zakona. kratka daha i pomućene misli. kao trenutno. Prvo. Za šta da se prihvatiš i gde da se skloniš? Kako da prebrodiš taj trenutak koji si već počeo da živiš. bez sloma i bruke. Tada vam se može desiti da u avionu koji se diže i hvata visinu osetite. i zatim ne prestaje da ga uznemiruje i nagoni u strah. Putovati znači nači se odjednom u naročitom svetu. Unezveren. kao preteča katastrofa i nezaslužena kazna. i posle se javlja kao potištenost i melanholija pre svakog novog polaska na put.' u celoj stvari i nije možda najveće zlo u tome što ti se dešava da ne možeš da uhvatiš svaku reč. Sve što jeste: činjenica. pa čuješ i ono što nije rečeno i shvatiš onako kako nije mišljeno. On malo govori. dolazak ludila i smrti i želju da zovete u pomoć. iako ste je nekad dobro poznavali. tako po nekoliko puta dolaziš k sebi i sam ne znaš koji je od tih nekoliko »ja« stvarno — ti. i da žališ što ti priroda nije dala njegovu darovitost i što nisi imao prilike da učiš one škole koje je on učio. 502 . Sve se to uvek nekako dobro svrši. Ili: da ostanete sami i umorni. Drugo. a da on ne bude i tvoj poslednji? To je čovek ozbiljan i opšte uvažen. ni čitati ni gledati ljude oko sebe ili pre-dele napolju. ostalom svetu neprimetno pomračenje. Ali ostane trag negde u nama. Malen i siromašan duhom i dotada. i kad ga ta iluzija napusti. u vagonu treće klase za pušače. Uzalud nastojiš da sabereš sitnu parčad razbijenog sveta i da sklopiš ponovo neku stvarnost u kojoj se može živeti. nego što te često tvoja mašta i tvoja sumnjičava priroda zavode. osećaš se još manjim i siromašnijim. a od haosa se gubi dah i tle pod nogama. Ali ga otkriće da dobro ne čuje grubo udari i porazi. i da vam se. ostaje ti samo da ideš zbunjen i postiđen kući. budiš se usred noći. Toliko su njegove misli iznad onog što mi obični ljudi znamo i možemo da shvatimo. Covek se relativno lako miri sa činjenicom da dobro ne vidi. i da odjednom 500 zaboravite ime onog koga tražite i zbog koga ste i krenuli na put. dugo ga prati urođena ljudska iluzija da je svet onakav kakvim ga mi vidimo. suočiti se sa događajima kojima nismo dorasli. kao hladan talas između moždane opne i temene kosti. sabran i ćutljiv.

i nije bilo nikakva izgleda da ih stignem. U to vreme naš voz je već kretao. prevazilazi sebe. trijumfu svoga tela i u isto vreme pobedi nad njim. Hvatajući ili bacajući loptu. Samo. meni su se na mahove otkrivale tajne tela i igre. odemo na izlet u okolinu grada. Kako se sunce spušta. a da ne čujete ptičji cvrkut. Te noći dugo nisam mogao da zaspim od uzbuđenja i od slika koje su u meni iskrsavale u vezi sa sutrašnjim danom. Nas petnaestak dobrih drugova iz istog razreda sarajevske gimnazije dogovorih smo se da jedne nedelje. a nešto zbog glupog nesporazuma sa mojim ukućanima. ja kažem sebi da raste drugo. ja bih se osećao srećnim i besmrtnim kad bih znao da tela kao što je vaše ne propadaju. Putova-ćemo vozom.Topčiderski park. Sve je bilo spremno. nije u njemu suviše sveta. odbojku ili rukomet. i da se ne obrađujete prolazniku. u negovanom zelenilu. po jednoj beskrajno sitnoj pojedinosti zvuka. cvetne leje. Taj 502 Među onih nekoliko teških i bolnih doživljaja--košmara koji prate (i opterećuju) moj život od de-tinjstva. čovek se ne samo produžuje i raste nego i preobražava. ima dobre veze sa gradom. Ovako potišten i kratkovečan. bujnu travu i velika. ni praznine koja zjapi iza njega. bilo je sedam sati prošlo. Ne bojim se ja samrtnog trena koji me čeka na kraju života. Nešto zbog toga. i nikad. dovodi me do očajanja. dalje bacaju. pa ma samo za sekund jedan. praćena nesanicom i njenim bezumno svirepim mučenjem. Ali pomisao da između venjenja jednog i dozrevanja drugog tela može biti razmaka. a za njim ne dolazi nikakav znak života ni pokreta. biva drukčiji. senovita drveta. sa istom sumom novih i potpuno istih slasti. Tu možete dugo sedeti na osunčanoj klupi. jer mu ništa nije prethodilo. kakve želje. kakve radosti i zanosi koji gone dečaka ili devojčiču da trče za loptom. da ne ugledate leptira u vazduhu. Nešto gluvo i pritajeno. 503 . Spremili smo i potrebni novac za pod-voz i trošak. Bilo mi je valjda jedanaest ili dvanaest godina. i ponovo dočekuju i hvataju? Gledajući ih kako igraju košarku. Polazak voza — u sedam sati izjutra. Sastanak na železničkoj stanici pola sata ranije. Mnogo sam se unapred radovao tome izletu. Isti takav užas izaziva u meni pomisao da bih u tom potpuno isto-vetnom telu. približava se bestežinskom stanju i visinskom letu. i moji drugovi s njim. jednostavno ali lepo uređen. ali nekog zatišja koje nema pravo na to ime. linije ili mirisa. Da bih se utešio. mene prolazi čudna jeza. nego ovog večerašnjeg sumraka i noći koja nailazi za njim. lakši i lepši. nemerljivo mali hiatus vremena ima za mene več-nost i beskrajnost hrišćanskog pakla. * Kakve su to potrebe. ja sam sutradan prespavao vreme polaska. da je sustižu. ni praznikom. Kad sam se probudio. poznao da nije vaše. Mesto pod senkora u svako doba dana i godine. nad celim predelom leži neka mukla i nemila atmosfera mrtvila i zatišja. u proleće. * . gustu. ni mrava ni guštera pored nogu. postoji i jedan ovakav. u jednom sekundu.

Kad provedemo sunčan i lep dan u prirodi. nemoguće je da ti snovi. u ćutanju. Zatim su stala da se redom dižu u meni osećanja čuđenja. na svet u kome je takav nered mogućan. To je trenutak čudne veličine i jakog zanosa. Stoga u takvim večernjim časovima. posle lepog izleta. Posle čuda i pokora u snu minule noći. Negde ispod no?ju mu šumi nevidljiva reka. Tako je: i neverovatno je i nemoguće. pod uticajem vina i naše želje za nemogućim. ne kreće se. ali ojađen i nesrećan koliko čovek u tim godinama može biti. ogorčenja. i snu. čitanju. Izgleda zaista neverovatno da ima takvih snova. sam sebi postavljam i za koja u mukama i velikim. Predveče se vratimo u svoj grad. Jutro. kao mirni pobednici. ali koji osvežava čoveka i bistri misli. iznad svega što nas vezuje sa poznatim stvarima. sposoban jedino da se kaje i da pati. da kažemo nešto što se ne govori. Sunce je tek krenulo vidikom U vazđuhu lak pokret koji se još ne može nazvati vetrićem. osećamo se jaki i slobodni. ne preduzima ništa. osramoćenim vremenom. Valjda sam već tada počeo da se navikavam na ono što me je čekalo u docnijem životu. gneva na sebe. Ne. a u meni su se živo redale slike radosne vožnje. kao ošamućen. ne pokazujući to ničim i ne kazujući nikom ništa. i zbog čega ćemo se posle dugo stideti i kajati. Retki i dobri časovi dana kad nisam »-van sebe«. sedi tako. na te prazne i duge pustinje kad čovek koji je izneverio sebe i druge. daljine. Na drvenoj terasi. Pust i siv praznični dan prostirao se preda mnom. razočaranja. a i kad bi ih bilo. nem i nepomičan. prevaren i nadigran od vremena i događaja. jer smo teške ruke i oštre reci. obrasloj ladoležom i drugim cvećem i biljkama penjačicama. Uporedo s njima rasli su u meni tuga i kajanje. šetnja i pesama u zelenilu. unapred upropašćenim. mi primimo u sebe vidike. a sa izgledima na dug i trajan mir pred sobom. a potpuno uzaludnim naporima tražim odgovore koji se ne 505 . a uistini sam sedeo suva oka. ili da učinimo nešto što ne valja. deo sunčeva puta i misli koje donosi smiraj dana. a ja nisam znao šta da počnem sa tim dugim. teški kao pčela natovarena cvetnim sokom i pelu-dom. da vičem. a svi obziri uspavani u nama. I iznad svega osećanje velikog žaljenja zbog onog što je ludo i nepovratno izgubljeno. ne misli ni na što do na svoj promašaj. a što je trebalo da bude moje uživanje i moja radost. Sedeo sam neodeven na ivici postelje. sami ili u društvu. bez pravog smisla i osnova. I obično se tada dešava da počinimo neku nesmotrenost. bez rana. bez gorčine u sebi. ljudima i prilikama. dolazilo mi je da zaplačem.u prvom trenutku nisam hteo da po veru j em u stvarnost onog što mi se desilo. a već potpuno nemoguće da je on bio taj koji je u svemu tako živo učestvovao. vetar. da se bijem šakama u glavu. Misli? Izgleda neverovatno đa se moglo desiti — pa ma i samo u snu — to što se sinoć u toj kući deša504 valo. a bilo je. treba izbegavati društvo i ljude i tražiti pri-bežište u samoći. postanu ma i za trenutak java živih ljudi. kad ne smišljam odgovor na pitanja koja. ali i trenutak kad treba pripaziti na sebe. obogaćeni. na ukućane. kad se ne tražim tamo gde me nema i gde me ne može biti.

i sam izmišljen. ali šta znače obe zajedno i čemu treba da nas pouče (jer sve što je u čitanci mora nešto da znači i nečem da nas uči). Kako da se upoznam? I zašto? I. sam sebe ne bi mogao poznati. kad već ne može da se useče u metal ili mramor. Praznični dani su sada prošli i u novinama kao i na radiju objavljena je juče sledeća vest: »Primirje koje je vladalo povodom vijetnamske Nove godine ističe noćas. izmišlja sada i svoja pitanja. Povodom vijetnamske Nove godine vladalo je primirje između Vijetkonga i Amerikanaca u Južnom kao i u Severnom Vijetnamu: obustavljeno je i amerikansko bombardovanje Severnog Vijetnama. Ni oni koje sam pitao nisu znali da mi kažu pravo njihovo značenje. ja sam. Prvo. kao opomenu. mais il n'appartient qu'a Dieu de le mettre en pratique: quel autre que lui peut connaitre son essence?«' Odlaknulo mi je. Rodila je sedamnaestoro dece.« A danas sam u Volterovom »Dictionnaire philosophique« našao ovaj stav: »Connais-toi meme est un excellent precepte. Ali sam i dalje svuda oko sebe sretao. ja nisam mogao da znam koje od mojih bezbrojnih želja i nagona treba da smatram »strastima« i »slabostima«. niti bih to umeo ni mogao. i sve manje liči na sebe. ' * Minime quisque sihi notus est jedno: da svoje želje i nagone što pre i što potpunije ostvarim. i svoje brige i strahove. to nisam znao. ništa nisam razumeo.) Te grčke reci umeo sam da prevedem svaku za sebe. To on i čini.« Možda će nekad ovakva vest biti ljudima neshvatljiva i izgledati neverovatna. sve i kad bi se jednog dana našao. a sve i kad bi postojali i bili nađeni. sve i kad bih hteo. ili ja nisam mogao da shvatim njihova objašnjenja. Tako je bilo i tako je ostalo i u docnijem životu. ovaj čovek koji je sam sebe izmislio. Rat u Vijetnamu nastaviće se sutra ujutro u 7 časova. želeo samo 506 Starica iz Prokuplja. I odmah im. razume se. izvrsno Je uputstvo. izgleda. da se zna. to je bol. kao preterano strog zahtev. Tada se ' Poznaj sebe. šta znači sebe? Koji je to »ja« koga treba da upoznam? Objašnjavali su mi da su u pitanju naše strasti i naše slabosti protiv kojih moramo da se borimo i koje možemo lakše da savladamo ako ih upaznamo. Zbog toga je dobro da se izdvoji iz gomile novinskih vesti i zapiše bar u ovu trošnu beležnicu. Drugo. sam ne izmisli. posle toliko godina. po-najmanje meni samom. Godine 1936. uzalud traži rešenja i lekove koje. Tako. a koje ne. kao osveštano pravilo koje. aM jedino Bc^ pristoji da ga izvrSl: ko drugi do on mo2e da poznaj: svoju bit? 507 . a jedino što je u njima stvarno. neće nikad naći. I sve se ta velika i bolna lutanja vrše u jednoj zamišljenoj tački. a nisam ni pomišljao da se protiv njih borim. (Poznaj sebe. Pravo da kažem. i opet. niko tačno ne razume. imala je dva tuceta imučadi i praunučadi. ne bi nikom bili potrebni ni korisni. ako ih. * U četvrtom razredu gimnazije našao sam u čitanci grčkog jezika prvi put rečenicu: Gnoti seauton. Tek. ali protiv kojeg se niko ne buni: »Poznaj sebe. jer ne postoje. u mladosti. Jer. pa ma samo ovde i ovoliko. Zivela je sto i jednu godinu.mogu naći. i tako se sve više zapliće i gubi i troši snagu.

da umrem. moli se usrdno i duboko metaniše. toliko veza ni poznanstva. U snu i na javi. je sav prožet 508 Zenica. Svome unuku. nesposobnih za vojsku i vojničku službu. •— Zašto ne. žali se svome meštaninu da su mu najgore dodijali drveni donovi na cokulama ratne fabrikacije. a ona na noćnom stoliću pored kreveta — prejaka. Kao da se rastajem sa samim sobom. i kad mu se klanja. Na povratku sa rada Dienstpflichtiger Mile Km-dija. rasanjen i nesrećan. mesec februar 1916. Ogroman logor od sivih drvenih baraka. — Njivu blata. Nemojte da me. i koji je brinuo o njoj. sa jevtinim nameštajem i olinjalom prostirkom. đete. a noću ponekad strepim i patim. Žensko. u njemu preko šest stotina vojnih obaveznika poslednjeg poziva BH regimente broj tri.prvi put u životu ozbiljno razbolela. Studen i mrzovolja. Sve ove dane preživljujem samo neke rastanke. gradovima i predelima. Sve drugo mu je.. Praštam se ili odlazim bez oproštaja. U tom trenutku on. tako da bije u glavu i zamara pri čitanju. čini mi se. stavljate u novine. govorila je neposredno pre smrti: — Ja ću. ni bio u toliko mesta. nego prema lakomosti. babo? — Ama. Hotelska soba negde u Jugoslaviji. Teče treća godina (prvog) svetskog rata. danju siva. koji je u opštoj klonulosti sačuvao još nešto vedrine i dobre volje. uverenjem da je u tom bogu sa ikone izvor.. Pa i to sa rađanjem! Ne treba ni da se pominje. godine. ali zadržanih na radu. Sa licima. ni mogao imati. a kamoli u novine. Sve je tuđe i hladno i izaziva želju za bežanjem. Domaćin stoji pred ikonom sa ozbiljnim likom Boga Oca. Stvari nisu nabavljene ni raspoređene prema putnikovoj meri i potrebi. lakše — kako tako! — ali ovi drveni donovi što se ne savijaju. malena i slabo zagrejana. sramota je.. Naročito u snu. a u noći slabo i nepravilno osvetljena. nehatu i sirovosti sopstve-nika ovog hotela i onih koji njime upravljaju. Sijalice u nekoj vrsti lustera mutne i nejake. tvorca i svedržitelja sveta. jer oseća da se klanja sebi i svemu što naziva svojim. e to ga ubi. i već i sam imao dvoje dece. temelj i jemstvo blagostanja. pa toliko živelo.. puna nekog mrtvog vremena. * /-V". koji je u to vreme bio član redakcije jednog beogradskog dnevnika. Nisam nikad imao. Napuštaju me ili ja napuštam druge. koliko sada snivam deljenja i rastanaka. Da mi je samo zrno jedno one prirodne ravnodušnosti koju ispoljavaju ovi ljudi oko mene prema tolikim stvarima zbog kojih ja danju često ne mogu da se radujem ni da mirno radim. kaže. onizak i živahan čovek.. slabačak i prozebao seljak već u godinama. ugleda i trajanja njegove porodice. uvek je do suza dirnut. i uvek nekako uspeva da na509 . Sad opravljaju puteve ili sade repu na njivama oko Zenice. vučem za sobom. Teši ga jedan polugrađanin. slu čajno. U logoru hronična glad i opšta oskudica u svemu.

popij jednu ljutu. vi . ne pu štajući tvoju ruku. Očigledno je da naslućuje podvalu i da u mislima ispituje neke moje zadnje namere. Igra sa samim sobom. ni znak nejasnog značenja. Ja i onaj što živi u meni. gledajući kako stranci dobro vode i uređuju svoje poslove. To je njegova lična drama. pozorje kome je on glavno lice i jedini gledalac. savršeno. . naivno govorim mu o važnosti i potrebi higijene. iz. poznaješ ga iz detinjstva. ne znaš ko sam — kaže on sa osmejkom. Sto me gledaš? Mekšaju. Udarac je bio nevidljiv. možda. kao da je izrastao iz njega samog. Razgovaram sa bosanskim seljakom (istočna Bosna). 1 sa Kopna. On se osmehuje i gleda ti pravo u oči. a ne beži da ponudi i druga do sebe. Od tog njegovog pogleda i moja dobra volja malaksava i reč mi se mrzne na usnama. ni dva slova imena. i bezočno ogojatno mdid p^ni . Neće ostati ni priča iza njega. Trebalo bi nešto učiniti. i »skladno«. sa kuća i ulica. kako ne bih znao! — otežeš ti zbunjen. j redovno varanje svega i svakoga. XH 67. nije to. Bogami! * Oborila ga je strašna sila. kaže: — Sve mogu i umeju. 520 . pozdraviš se sa njim i rukuješ. ljudima osetim ponajčešće nešto .' Jedan naš čovek. A pn xom. a krv mu je popila zemlja. — Naj. Pomislite da pokojnici nemaju drugog stana ni zavičaja do našeg sećanja. — Sećaš li se ti mene? Ne. pravi odgovor se ipak ne bi našao. bez imena i svedoka. jevtina ironija. od nje mekšaju donovi. ali ne možeš da se setiš ko je ni kako se zove.^f^^^« .^^f P" 4tno — mala pamet. Ali ne vredi mnogo ni pitati se. Kao kad ugledaš nekog na ulici. ne ume-mo ni ono što možemo. a mi baš ništa. Dobronamerno i. sa ironijom u glasu. Nije ništa do svoja slika u svojim rođenim očima. Ali ne. — Eh. u vezi sa kojim istorijskim događajima i društvenim promenama? Moglo bi se mnogo nagađati i nabrajati. um oc 511 Pred votivnim slikama postradalih mornara. kad ti kažem. i sad leži tu. Kad god dođem u ovaj grad zapahne me s mora i sa kopnf iz vrtova. ^ razgovoru sa dovršeno. Važnije bi bilo pitati se: kad će se ta nezdrava sumnja iseliti iz njegovog duha i kad će taj čovek postati vedriji i slobodniji u mišljenju i u postupcima. nešto umiveno. pomalo prekorno. > 18. izdužen i prostrt zauvek. Sretnemo se ponekad lice u lice. -^^ ^ . koja će ubrzo pokriti telo. Pali anđeo.bavi malo duvana ili flašu sumnjive rakije. onako kako je bačen. a da manje sluša ono što mu govorim. A stvarno ne znaš i osećaš se nelagodno. . dok brojiš mučne sekunde koji sporo prolaze. On me gleda sumnjičavo. Kad se uselilo to bolesno nepoverenje u dušu bosanskog čoveka. kao što je bez vidljivog smisla.

na primer. ali na mahove još širi od sebe tanak dah. izražavaju smelije. Toga popodneva majka ga je uzela za ruku i povela sa sobom. rukom mogu dohvatiti isturene najbliže grane. sa kojeg se kroz lipo-vo lišće nazire svetio nebo. Ponašaju se kao ljudi na karnevalu koji se u kostimima i pod maskama kreću slobodnije. Dobar deo toga prozora zaklanja granata krošnja visoke lipe koja je zasađena pre četrdesetak godina i već narasla do drugog sprata bolničke zgrade. Nekoliko velikih paviljona rasturenih po gustom prostranom parku. Nije mogao da razume sve što se govorilo. A od toga i taj njihov. i govore i rade ono što se bez maske i kostima ne bi nikad usudili da kažu i učine. ide se u čaršiju. ali bUo mu je jasno da njegova majka svaki put nešto moli i da oni drugi. svaki na svoj način. negde kraće. tričavo i pakosno što žele da kažu o svom bližnjem.' • Dopimjeno prema prvobitoom zapisu (Sveske — Odvojeni listovi). Putem je. i kada. izgleda čak kao i da misli tim pokretima. a video je i to da je svuda doček hladan. pokušao da to i kaže majci. odbijaju da joj to učine. sa nekim ljudima i ženama. dobij a nešto nisko i nečisto. Išli su dugo i dospeli daleko. Evo. u dva maha. tako maskirani i kostimirani. lakše i slobodnije mogli da izraze sve ono zavidljivo. atletskom stasu i smirenom izrazu lica. Grčevito se drže svog dijalekta. Stoga su mu ti razgovori bili mrski i neprijatni. u ritmu jedva osetnog jugoistočnog vetra. i da se njišem zajedno s njom. U jednom od njih. negde duže. i zbog čega iskrsavaju na površinu naše svesti i posle toliko godina zaborava? Ne znam ko je taj ko bi mogao razmrsiti konce toga složenog proscesa i dati bar neke približno tačne i verovatne odgovore na ta pitanja. i da je pita zašto oni moraju da idu tako daleko. glavu je povezala crnom svilenom maramom. gde je majka razgovarala. to i nisu samo površni utisci i prolazna raspoloženja nego čitavi mali sveto vi koji žive pokopani u nama. Kad otvorim prozor. na njemu je bio najbolji kaput. od kuće do kuće. Pod je ceo prekriven tamnozelenim linoleumom na kom se crveni nevelik fabrički čilim. i mi ga slušamo sa nepoverenjem. Lipa je u ocvetavanju. da bi.služe svojini lokalnim govorom. Jer. sa odvratnošću. gde 33 — Znakovi pored puta Gradska očna klinika. čekajući svoje vaskrsenje. sa velikim prozorom koji zauzima veći deo zida na užoj strani sobe. noge su mu bile okovane u tesne i tvrde cipele koje obuva samo praznikom. Svraćali su u neke kuće i dućane. Bila je pažljivije obučena. »-čovek u najboljim godinama«. a ispraćaj još hladniji. sav je u ovom trenutku obuzet sećanjem iz detinjstva. 522 513 . na drugom spratu svetla soba. Sve mi se čini da im zaudara iz usta dok govore. Soba je jednostavno nameštena i bolnički čista. više kao neko sećanje na miris lipa u cvatu. od dućana do dućana. sedam koraka dugačka a nepuna četiri široka. Znači. inače zvučni i zanimljivi govor. ne govoreći ništa. Opružen na visokom krevetu kraj prozora. Mršav i uočljiv čovek koji svoja mišljenja izražava više usplahirenim i neodmerenim pokretima ruku nego recima. imam utisak da ležim u samoj krošnji velike lipe. prolaznik koga upravo posmatramo diveći se njegovom pravom hodu. Zašto neka sećanja iz detinjstva tako dugo i uporno traju u nama? Kako.

ih. i tražio odgovor na njih. 33* 515 . ispresecana i ispregrađivana gredama i direcima za koje se pazarnim danom vezuje stoka. utonula u sebe. bez broja. 514 Gologlav i pognut. Cuo se slab šum reke. pitao se neprestano: kako smo dospeli ovamo. Zalio se i na tesnu obuću. kao i ovaj predeo ispred njega: plitka reka. ponaj-manje od majke. Traje samo i u beskonačnost se proteže popodnevni čas. nekog manje. i oboriće me možda već na idućem koraku. a šta okvir? U tom građu malo ko od prolaznika da nije uvređen. bez reda. Sada sedi i miruje. Tada su bili već na kraju grada. Sta je tu slika. Čini mi se da i vidim i čujem onog bosanskog seljaka kako razgovara sa partizanima koji su naišli u njegovu kuću (»Ja sam isprepadan čovjek. javlja se u nama bezbroj pitanja. I dok se u nama roje sve nova pitanja. koja sedi pored njega. unižen. Došao je kraj mučnom potucanju od vrata do vrata i tim za njega neshvatljivim razgovorima sa Ijudimia i ženama. kao i sve u njemu: ista pitanja bez odgovora i uvek isto osećanje bezizlaznosti. kao smanjena. koja je toga dana bila pusta i prazna ledina. Tu je majka najposle popustila. Pred njima se ukazala marvena pijaca. ali samo neznatno i kratkotrajno. trčim. gde više nema kuća ni dućana. pa eto! Sta da ti dalje kazujem? Posmatrajući odnos između mora i kopna. a nazad se nema kud. biju do krvi. sklopljenih očiju. a njemu se čini da će tako večno trajati. ja se plašim svakog živa. izlizane prljave klupe. Ali sad. drugovi!«). trčim kroz gradobitnu oluju. mi uzalud tražimo odgovor na prvo koje smo sebi postavili u trenutku kad smo sa gorskog visa ugledali dotle neviđeno more. Na-pred se ne može. sve takvim sitnim. ali majka je odgovarala jetkim i kratkim recima koje ništa ne kazuju i ništa ne objašnjavaju. Ne umemo da odgovorimo ni na jedno. do nesvesti. ranjen ili oštećen. Ispod tek olistalih topola bile su neke drvene klupe. niko ne očekuje i ne želi. a u isto vreme uviđao je da odgovora nema i da ga ne treba ni očekivati. U glasu se naslućivao plač. udaraju me po ćelom telu. ali ne miruje misao u njemu. vukući ga nemilosrdno sve za istu ruku. Pitanja su bivala sve češća. uglavljene u zemlju. uz svađu ili viku. i seli su na jednu od tih klupa. svako za sebe. i kako produžuje. šta tražimo i koga čekamo ovde? Jesmo li to zaista mi? I jesmo li samo to? — živo je osećao u sebi ta pitanja. kao sva zla svetska. krupna zrna grada. mnogo i teško. Počeo je da zastajkuje i da se opire odlučnije. kako izgleda. pod olujnim i smračenim nebom. Ali nikad se to nije dešavalo javno i glasno. To je donelo neko olakšanje. To smo. brate. nego sve šapatom i potajice. ponekog možda nimalo. Gledajući predeo sa plitkom rekom i bled sjaj sunca na sivim topolama. pored nje topole obasjane bledim sjajem nevidljivog sunca. možda samo u mislima: — Pošteno da vam kažem. protiv vetra Mokar sam do kože i zadihan. prasak ili zveket oružja. bez reci. i samo ga je dalje vodila. mi. očigledno. dvoznačnim i na izgled bezazlenim ali otrovnim recima. iskrivljene i izlizane od duge upotrebe i mnogih pazarnih dana u toku godina. nekog više. ali svih zajedno — plašim se. iz ulice u ulicu. More i kopno. Plašim se. oko mene se roje.

mi navijemo radio. kraj starog i razgrađenog muslimanskog groblja. ___ !? — Nigdje nema salameta kao na radiju. dok nas najposle ne otera sa morske obale i ne prisili da se vratimo svom tvrdom i oskudnom životu na kopnu. Taj je život slobodniji. Cutke gledaju izgažene grobove i posrnule ili oborene kamene nišane. Nismo mi stvoreni da putujemo daleko od svog kućnog praga. pobogu? I baš tako veliš? Ko bi to rekao? o bolestima i lečenju. Ložač Camil Kurtović. Već pri najkraćem susretu sa njim na-slućujute čoveka koji je prestao da neguje ne samo svoju unutrašnjost nego i svoju spoljašnjost. S vremenom. Kaže novinaru: — Kad god hoćemo da čujemo kako nam je dobro. krivice i stida. u ovo ratno vreme. to osećanje raste i biva sve življe i sve muč-nije. Nije nikad ni imao pravog znanja za svoj posao i brzo ga je zanemario. politici. Kod ljudi na Istoku život tela. pokaže da je za nas život na moru u stvari iskušenje kome nismo dorasli ni duhom ni telom. iako i sada živi od njega. a ja za te pare kod 'države* vadim panj od stoletnog hrasta. godine. pre ili posle. nekad partizan. ali tu razliku treba platiti skupom cenom koja je iznad naše moći. Seljak. osećamo stalno kao rđave platiše. Zbog toga se. pa možda i lakši od ovog našeg. kako nalaze snage da budu to što su i što izgleda da su. Upravo to. na zboru birača: »Meni vađenje zuba naplate hiljadu dinara. A ispod svake te reći naslućuje se upravo ono što bi hteo da prikri je: osećanje nesi-giirnosti. živeći na moru. živi sa ženom Šahom i dve kćeri učenice u malom stanu i sanja o boljem i većem.— Vidi! Cuj! Ama. 517 516 . suviše je otkriven i javan. gledam ljude k. Tišinu prekida mlađi od njih. kako smeju. uljezi. samo kad se povede govor Prateći i posmatrajući sve oko sebe. ko se ponašaju i šta rade. Srbija. slušam šta govore. ali se uvek.« Karan. Slana voda nije za piće. lepši. Lekar u bogatom gradu. telo i odelo. U Sarajevu. a sav se predao sticanju. dobrom jelu i piću. po kojem. u provinciji. sa svim njegovim procesima. njihov duhovni život i njegove manifestacije isuviše su povučeni i maskirani. Naprotiv. i sttlno se pitam kako mogu. pasu krave. i samo to! I — najzad — kako ih ne mrzi? Sede dvojica pijanaca i propalica. Ibro i Huso. 1969. i služi se preterano mnogo stručnim izrazima i latinskim terminima. nemoj! Otkud sad to? Za-pto. i na morskoj obali nema za nas stalnog boravišta. O svim stvarima govori istim šaljivim i lako-alkoholičarskim tonom. ni da živimo na moru. More nas privlači i očarava. varalice. malovaroškim spletkama. on postaje oprezan i uzdržan. Huso.

ima ga kad treba. Samo onaj ko ima prilike da ih vidi ovako za sofrom može kazati da ih poznaje. Tu 528 nije samo širina i sloboda vazduha i prostora nego i snaga vremena i svega što je oko nas i što nam život čini bogatijim.—Sta je. A jedu brzo i halapljivo. Sve zajedno dobrih deset koraka po dužini. navaljuje kao bujica blag vazduh lepog severnjačkog leta. Po nečem se oseti blizina mora i širina većih prostranstava. čine svoje — reći ću samo: »Isti istovetni onaj Huso kakav je uvjek bio!« Peti sprat vitke osmospratne zgrade od crvene cigle. U daljini. gde se živi kao uz put. na obzorju. A onda se javlja Ibro. u nepomičnoj vodi. kao rasečena jednim jedinim. ali ne zna gde će omrknuti ni šta će 529 . A ja sjedim isto ovako i pijuckam. nošene vetrom. a sve je nenametljivo. ali povezane medu sobom. kao da su iz gladi pobegli. ali sam.80 m). raznolike. a ponekad poteku obe daleko na jednu stranu kao rumen mlaz preko belih zuba. gotovo nestvarno. Misli su brze i prodorne. kao horda koja je jutros ovde osvanula i sad za dobar ručak sela. besprekorno i čisto. tanki profil gradskih krovova i sive ili zelene kupole. kao i hrane i pića. Desetina ljudi sede oko sinije koja je pretrpana raznim vrstama mesa. šest širine) sa malim predsobljem u kome se nalaze lava-bo i uzidan plakar za stvari. ni dao Bog!« Ćute jedno vreme obojica.40 sa 1. U sklopu sa desetinom sličnih blokova povezanih parkovima i pomoćnim zgradama. kako se Ibro promijenio. Gotovo kvadratna soba (7 koraka dužine. San nekakav lak. U gornjim spratovima moga bloka smeštena je Klinika za uši. Tu je čovek kao na osmatračnici. čistoj i sa minimumom nameštaja. Jaka usta. Pogledam kako iznad tebe pase krava i balega po tvom grobu. Nas och Halskliniken«) profesora Hambergera. ali snažnim udarcem noža. Ponekad izgleda: zaustaviće se i odleteti kao dve rumene latice. Savršena celishodnost name-štaja i bolnička čistoća svega stvaraju vrstu nove lepote. oni se pri jelu potpuno izmene. Njene oči podsećaju na skrivene šumske izvore u kojima se. tako su lake. ni onaj čovjek. grlo i nos (»Oren. Tu beležim i sve ovo. — A ja kad budem sjedio ovdje i gledao tvoj zapušten grob i iste ovakve krave kako pasu po nje mu i. lagano i neosetno dolazi i odlazi. Ručak u pašinom konaku. što si se zamislio i šta li tako duboko misliš? —Mislim nešto: kao ti umro. uzdržljivi u pokretima i recima. Kad se podigne krilo velikog prozora. Gleda polovinom na bledo letnje nebo. polovinom na zelenilo parkova koji nas okružuju. Covek se oseća kao da je u lakom ali čvrstom kavezu koji je obešen na ivici planinskog vrha. ko krave. pa ću tada reći sam u sebi: »Bože. pita i kolača. ona sačinjava veliko naselje koje se zove KAROLINŠKA SJUKHUSET. To je takozvana »prva sofra« namenjena uglednijim službenicima koji s pravom nose naziv »pašalije«. lome i prelivaju senke tamnog lišća sa brzim i jakim odsevima čiste sunčeve svetlosti. Jedan. ali ogroman prozor (2. pa te pokopali u ovo isto groblje. Inače kruti i nepristupačni. Te rumene usne prate njene spore reci velikim mirnim pokretima.

oprezno i sporo kreću po zemljinoj površini.tamo naći za večeru. Posle. kao što čine fudbaleri sa drugom koji je upravo u tom trenutku dao gol. koja i nije tvoje stalno boravište. krčkajući. među prve lekare Evrope. struk mo-rača. povij en nad njihovim »istorijama bolesti«. iako pred njima leži izobilje mesa. Na nečujnoj obući on promiče između bolesnika. Zasada. Tome će se sami od sebe pridružiti: grančica ružmarina. Profesor i šef klinike spada. na dve noge. ali glavno je da on svakog stegne za mišicu. ti sredi svoje stvari u neveliki kovčeg. bledi od ambicije. Osećam se bodar i čio. ali sve mi se čini da su tako morali izgledati prvi ljudi koji su se. i oslobađa ih se tako jednog po jednog. kao da ih greje i kao da se u isto vreme odmara nad njima. on samo sedi. I tako. puna lica i teškog hoda. on će svaki od tih pojedinih »slučajeva-« razraditi sa svojim saradnicima i doneti odluke o lečenju svakog pojedinca. on ispituje i teši i smiruje. dva-tri lista lovorike. krene živo put svoje male kancelarije. stvarno plivajući između njih. kao borbeni odred koji svakog trena može dobiti naređenje da sve to što je pred njim odmah napusti i dalje krene. načetim dobrim hlebom i dobroćudnim nožem kraj njega. i malo morske soli od koje si se zagrcnuo prilikom poslednjeg kupanja. sve dok ne dođe vreme da. sve ono što uvek s tobom ide i što je neophodno za tvoj jednostavni život. terasu sa tri stuba i kameni sto sa zelenim rosnim smokvama. U meni gori neka vatra jarkim plamenom koji bi hteo da što više osvetu prostor oko mene. u danom trenutku svoga razvitka. bez žaljenja. Neka ti to bude uspomena koja će te pratiti nekoliko dana ili meseci. to ne bih mogao reći. još mršavi. svi ga nevešto oponašaju u njegovoj jedinstvenoj i stvaralačkoj trapavosti. Poznati fotos koji prikazuje dva čoveka iz kos-mičke letilice »Apolo 12« kao da podseća na nešto. ali ona postoji i javlja se u meni kad god pogledam fotos o kome je reč. Ne boj se onoga što te tamo negde čeka. Na što. Tu se sruči na belu stolicu i raširenih ruku obgrli bolesnička dokumenta koja leže na stolu lepo složena u providnim »košuljicama« od celofana. u neizvesnost. i odmah se raduje što su dobro. i ne žali suviše za onim što ostavljaš tu na morskoj obali. mljaskajući. A sa sobom ponesi još. 522 . ali očigledno zdrav i snažan. uspravili i počeli da se. Kad i poslednjeg od njih odgurne veselo i lako. 520 Kad dođe vreme povratka. Ne bih mogao da kažem otkud mi ta pomisao. ustupi mesto nekom drugom sećanju nekog novog i drukčijeg sveta. Plav i prilično ugojen. saginje se malo nad svakim od njih sa veselim nerazumljivim gunđanjem. brižno i mrgodno. Oni mladi lekari koji ga prate prilikom obilaženja pojedinih soba. odupirući se širokim dlanovima o njih i otiskujući se od jednog do drugog. držeći komad sa obe ruke. * Ponoć je prošla a ja sam daleko od svake pomisli na san i spavanje. rakijom lozovačom. hleba i belog mrsa. Pita ih kako su. kao dečaci odrasle. bacajući nepoverljive poglede oko sebe. kako svi kažu. Jedu ćutke. kao nevidljiv prtljag bez težine i obima: parče neba među granama pinija. potapše po ramenu ili obuhvati oko pasa.

i koje se nikad neće moći ostvariti. Prišapnite to sebi pre spavanja i videćete da se i na tom jastuku od varke može zaspati stvarnim snom. Vrapci su. brzo nas bude iz tog sna. Jedan se u tom naročito ističe. živi. bilo izvor mnogih nesporazuma.) Kako se zvala? Kako se zvala? — Uzalud šibam svoje pamćenje. Svi oni žure. zeleni i narandžasti svetlosni signali. U stvari. nego se nepotrebno mučimo njima i danas. ali ga nosim živo u sećanju. To je za ljude oko njega. Kad se prolaz otvori. i oni koji plove morima«. neko na dužnost i posao. Takav je bio i ostao. dahom i toplo tom. Ali ja. neizlečiv i nepopravljiv. to su sva ta pitanja koja nas budne muče i sprečavaju da mislimo o drugim. i prilaze hrani sa dosta poverenja. U pred večernji čas hitaju gomile milionskog grada u kome ne poznajem nikog živa i ne razumem ni jedne jedine ljudske reci. i vole da otimaju hranu ispred svojih ptićijih drugova. magarcu brat. Da. ja ne. On udara i na jače i veće od sebe. svakim pogledom i pokretom izazivao varljive nade u sabesedniku i otvarao pred njim mogućnosti za koje do malopre ni sam nije slutio da bi mogle postojati. samo što mi ljudi kratka vida i skučena duha ne primećujemo to. »■Dobar čovjek. koji gleda u Pionirski park. kao i za njega samog. svaki svom cilju. i sigtirno sam naj strpljiviji 523 522 . U malom improvizovanom pomorskom muzeju u mestu Turke ima natpis: »-Postoje tri vrste ljudi. Na velikoj raskrsnici dveju najprometni]ih ulica vrve ljudi. a kad ipak uspemo da zaspimo. pa čak i na sopstvenu senku koju ugleda na mokroj površini lima. rešena. neko od kuće. naprotiv. * To je bio čovek koji je svakom rečju svojom. « Bastad. * Na ogradu mog balkona. ja stanem sa ljudima i čekam. a kad se zatvori. još pre nego što su i postavljena. Naše glavne muke. doleću vrapci i gugutke i zoblju proso koje im ja ostavljam na limenoj površini te ograde. ali oprezni. ja znam njeno ime. ali se toga nije mogao osloboditi. Bilo je nečeg animalnog u njenoj sporosti. god. neko kući. pretaču se reke automobila. živahni i brzi. sad zamislite da su sva ta pitanja — odavno rešena. i doživeti svetlost dana i radost buđenja. za nas važnijim stvarima. i svim onim što kao zraci i talasi ide uokrug oko njega. Krećem se prema signalima. razočaranja i nezgoda. i to na čudesan način rešena. prebroditi u tom snu noć. Ne umem sebi da ga kažem. i menjaju se na mahove crveni. ja pojurim sa masom sveta.« ($uo na pu%3Vft»nju po Boki Kotorskoj.Pre spavanja. nespretne u hodu. mrtvi. Gugutke su malo poteške u letu. mirisima. Sa putovanja po Švedskoj 1962. neko na odmor ili zadovoljstvo. sa bojama. E.

Ni mačke.) Psovao je gadno i naročito. kao što to danas ja ne mogu zbog trenutnog kvara na mom radioaparatu. »•Zaludu su bile proklamacije o jednoj krvi. Dokle god zajednička prosveta i izobraženje naroda raznih sekta ne dođe. slabo školovan čo-vek. plove. (Tišina i nepomičnost ne postoje. raznih sekta. priča da na njega u trogodišnjem ratovanju ništa nije učinilo takav utisak kao razorena i pusta varošica Kupres. jer nema nikog ko bi ih mogao utvrditi i meriti. o jednom jeziku. već izgubile oštrinu i konkretan smisao. jer meni se ne žuri. niske kulture. a bez mogućnosti da ih hvataju i čuju. (Policajac Sarić. te nijesu mogle dogledati u istinu i zajedničku budućnost. Ja misLm u ovom trenutku samo jedno i hteo bih da negde na miru. ne tražim ništa. o jednim običajima. • Anđrii^ev prevod. 525 524 .^ Jedan partizan. ' H. jer je vjerski fanatizam zaslepljivao oči bratske. kazuje mnogo o prirodi i navikama ovdašnjeg čoveka. jake. i koje su. kao što su lebdeli i kružili oko onih koji su ovde sedeli pre sto ili pre hiljadu godina. sednem i da se odmorim. godine.-«' Leonardo da Vinci Razmišljanje dok seđim pored pokvarenog radija i osluškujem tišinu oko sebe. posredno. ne čeka me niko. Lak igra važnu i veliku ulogu u životu ovih ljudi na dalekom severu. ni nepokretna čestica u svemiru. Sama činjenica da postojimo i sama naša sposobnost da primamo utiske i donosimo sudove pretpostavljaju prethodno postojanje pokreta i zvuka. Sve mislim da ću se tada setiti kako joj je bilo ime. U potpunoj tišini. vn 1964. Očigledno. čuje se njihov šum kao potmula grmljavina izdaleka. »E come l'onda della voće va per l'aria. naročito noću. nekako sa predumišljajem. Novi.« Gavro Vučković o hercegovačkom ustanku 1875—76. nikad se neće doći do solidarnosti između jednog naroda. Jer tišina ne postoji. ma kako ružne. mnogobrojne česme. 21. On daje karakterističan izgled mnogim stvarima kojima se oni služe i.pešak u ovoj gužvi. sudaraju se i seku bezbrojni zvučni talasi. T kao Sto val glasa prolazi vazđubom. u tišini. Nema cijele kuće i nigdje živa stvora. kao što ne postoji ni prazan prostor. Tišina. Ali u svim ulicama teku netaknute. kako bi pogodio čoveka u najosetljivije mesto i ukaljao i po-slednje što je ostalo čisto u njemu. On je psovao hladno birajući reci. jednostavan. — Sve popaljeno. To nisu bile one već uobičajene psovke koje naši ljudi upotrebljavaju u afektu i nedostatku boljeg i pristojnijeg argumenta. Sablasno. imao je iluziju da psovka dodaje nešto njegovom niskom rastu i nejakoj i nesigurnoj snazi. to sam u ovom slučaju — ja.) U ovoj »tišini« koja sada okružuje mene i moj pregoreli radio lebde.

ali je tako. Sestra sa pincetom u ruci radi nešto oko njegovog nosa. IUT kavo i bezdušno iskorišćavane stihije. gde su oni jedna od pet prvih porodica i gde nikom ne odgovaraju na pitanja. taj ponos postoji. i ne samo kao hleb nego i kao meso i kao kolač. u porodične svrhe upregnute. a ta sposobnost ima snagu stihije. i ako pri tom uspe da ostane neotkriven. beznadnog nastojanja. jer oni tu svoju urođenu sposobnost da se nametnu drskom silom uobražene veličine udišu sa prvim dahom. tako da im je prešla u narav i da određuje njihove postupke i utiče na postupke drugih prema njima.* Slušajući ga. nesnalaženja. punačak čovek u bolničkoj pidžami na pruge. Ako dopustimo za trenutak da čovek koji leži bolestan ima besmrtnu dušu — a zašto da to ne 527 526 . a danas apsurdna. dok ima. Na pijaci Zeleni venac dovikuje jedan ugojen. iako dobro znam da bi njegov odgovor mogao biti samo nova potvrda te samosvesti i njegove uzvišenosti nad svim i svačim. U ambulanti klinike za uši-grlo-nos. On je činjenica. da njome primaju i ocenjuju sve oko sebe i da kroz nju svet gleda njih. da i dan -danas u stvari od nje žive. Sve zajedno: slika nemoći. i rutinskog. rumen čovek zapuštena izgleda (neobrijan. onda bi moglo dobiti samo jedan odgovor: ni na čemu nije zasnovan. troše je i uživaju kao raskoš i otmenost koju im svak bez pogovora priznaje. Aganagići žive od svog ndma} To izgleda smešno i neverovatno. čas samosvesno i osiono. umašćeno odelo): — Takav ti je Srbin. šta je on u stvari i na čemu je zasnovan. na kraju. I ta činjenica — aganagićevski ponos — uticala je iz naraštaja u naraštaj na njihovo mišljenje i osećanje. tako je. tako i sa onih ostalih nekoliko njima bliskih i sličnih velikih porodica. jer ponos i nije nego šuplja predrasuda. kuda vodi — ali da ih to pita ne ovde u Sarajevu. i tako im ona postaje drugom prirodom. postoji samo njihova urođena sposobnost da se nametnu. • Nam (turski) = ponos. nov dokaz da je on uvek i u svemu u pravu. Da. jedu celog života kao hleb. Pa ipak. naopaka. jer ne postoji u stvari. Čuje se njegovo teško disanje. Dođe mi ponekad da i njega to zapitam. od lažnog novca živi se isto kao i od pravog. ali postoji i naziva se. Jer. on trpi dok ne crkne. šta je upravo taj njihov ponos. nadmena oholost i drska varka. ukroćene. Ali kad bi se društvo setilo i usudilo da samo jednom postavi pitanje njihovog ponosa. i to će vam kazati svak u Sarajevu. on jede dok ne pukne. ali — činjenica. Da čovek stane da ispituje ovog Aganagića i njemu slične. oduvek besmislena. I to »stopostotno«! Kako se ne zamori da to neprestano ponavlja. ne bi trebalo da postoji ni da se naziva ponosom. a kad nema. na čemu je zasnovan. laži ni uvijanja — niko od njih ne bi mogao dati odgovora. štetna. samo ako čovek uspe da taj lažan novac proturi kao pravi. Tako je s Aganagićima. čas gnevno. žive. stalno se pitam kako mu ne dosadi da uvek i u svemu — »ima pravo«. a uvek bez poštovanja i ljubavi ne samo za svog protivnika nego i za svoju istinu. nego da ih pita na nekom sudnjem danu gde nema obmane ni samoobmane. Na metalnom stolu leži postariji.

vezanu za neki stvarni događaj u ovom gradu Ui pozajmljenu od drugih zemalja i vekova. 528 U Herceg-Novom postoje na nekoliko mesta starinske česme ili samo tragovi česama. njen postanak i tok do ovog mesta i oblika. obnovljena 1738. a možda i ranije. doveo na ovaj metalni ležaj. Neke su utvrđivane cementom našeg vremena.. i javljao se kad god mu se za to ukazala prilika. Kod nekih je još sačuvana karakteristična turska lula od kamena. inženjer po zanimanju. on kaže: »Probudili su me toga dana u cik zore same. Ali kad priča o svom detinjstvu. Po izgrađenim prilazima. Neke još teku jakim. šapat kojim zahvaljuju bogu na njegovom 34 — Znakovi pored puta 529 . po dubokoj unutarnjoj potrebi. cedi se i probija. a često i bez veze sa njegovim sadašnjim životom. Slušajući šapat česme pored koje sedim. kamena i spletove žila i koren ja. upotrebljava konvencionalne reci iz tekućeg govora. nošen dugo i pažljivo u njenom živom i toplom telu. a gde su svrha i smisao svega? Jedan snažan i trezven čovek. čini mi se. njegov rečnik se menja. kroz bezbrojne naslage humusa. kao kroz filtere. Ovaj čovek je začet u majci sudarom dva čudesna orgazma. a ovde na domak mora izbija iz mraka na videlo dana. već izlizana od ruku i nagrizena od vremena. Neke od tih česama već su presahle ili zapuštene. Kad govori o ratu. mutili. još u tursko vreme. Ona ima svoje ime u jeziku ljudi ovog kraja. pokva-sim ruke i ovlažim čelo. svetlim mlazom. i tako propale da im se jedva naslućuje trag. i nestade. često i svoju legendu. zasukanih rukava i bosi. godine. revoluciji ili spoljnoj trgovini. Ume lepo da priča. da se kreće i snalazi kako zna i ume. sa ravnodušnom i tupom bolničarkom pored sebe. u doba dužda .« Cesto sednem pored neke od tih česama. a u njegovom pričanju primetio sam ovo.. u ovaj prostrani neorga-nizovani svet. pruža sliku napuštenosti i beznađa. Tu. kao zračak sakrivenog sjaja i treptaj prigušenog zvuka. za tren jedan samo. Ova voda potiče od kiša i snegova sa strmih planina koje su se nadnele nad gradom. Vidim tvrde Turke Novljane kako. a kod nekih je potpuno nestala i zamenjena železnom cevi docnije austrijske epohe.. na putu iz sveta živih u neslućeno carstvo nepostojanja. Tako. ja zamišljam njeno poreklo. A taj put ga je. uobličavan i doterivan »-rukom prirode« ili »božijom rukom«. često i klišetirane izraze iz štampe ili javnog života.« I kod tih reci lice mu za sekund preli neobičan sjaj. Gledam naraštaje onih koji su se na njoj napajali ili njenom vodom prali. Čujem. u njemu je negđe duboko. učestvovao u ratovima i revolucijama. gde početak. a vest je i trgovinskim poslovima i video je sveta. sve do najfinijih sitnica. posle pedesetak godina i dosta udesa i promena. kvarili je. a iznad njih su još vidljivi tragovi turskog natpisa koji više niko neće nikad pročitati. na primer. po zidu ili podzidama vidi se da su tu neke česme bile oduvek. Očigledno.. iznad jedne piše još samo delimično čitljivo da je »-.. čistili i obnavljali kroz razna vremena.učinimo kad ih ima mnogo za koje takvo mišljenje predstavlja tvrdo i trajno verovanje? — onda je ovaj obični bolnički prizor pun tragičnog značenja.. a priča se nastavi. čuče na ovim pločama i uzimaju avdest. kazujući neki događaj iz rane mladosti. Gde je tu kraj. živeo taj cik zore same. koji se bavio politikom. a neke cure ili samo kaplju kao rakijski kazan. i tada izbačen. sve po istim zakonima. poreklom iz Crne Gore. i slušam romon vode i gledam slabe tragove gradske civilizacije za nekoliko vekova unazad.

« Izgovaram to. I vojnike neke često gledam. evo. tražeći od skromne česme okrepe i odmora. Sad leži u jednoj seoskoj kući i leci se. kako se prašni i ožedneli nestrpljivo guraju oko sporog mlaza ove vode. Cuđna priča o čoveku strancu koji je. koža zagasite boje i malo naježena. čas smeškajući se zbunjeno. Vidim i redove gradske dece koja pune svoje krčage ili bakrene sudove. kao da tu pored njega čeka smrt koja će mu prekinuti tanku i dragocenu nit života čim on prestane da govori. sipa reci do promuklosti. kao tečnost ili kao led. završava. do iznemoglosti. ne leci se nego umire. A lakše bi se smirio i rastavio sa dušom kad bi umeo da razgovara sa 34* 531 . teško ranjen i opljačkan. ali nikako ne može da umre. jednog od hiljada koji su se u prolazu ovde zaustavljali. tako da izgleda kao da će ipak završiti. na putu kroz Bosnu. misli u glavi. on reda prazne redi. Kad nema više nijedne 530 Njeno telo je sitno ali skladno. nego govori dalje.daru i moie pokoj i za dušu onog ko je ovu česmu uhvatio. kako je izbegava. krajem XVIII veka. u stvari. A možda ponaj češće mislim o čovekovoj potrebi za vodom i o načinima na koje dolazi do nje. Ponekad i zastane u govoru. ratnike prošlih vekova i nestalih carevina. o kružnom putu koji ona stalno prelazi između neba i zemlje. o vodi uopšte. Ali on ne prestaje. kako se sa njom bori. čas mršteći se kao da pati od jakog unutarnjeg bola. kao para. u to vreme čudo od tehnike. sjaj mladog sunca navire i brizga na sve strane. kao u divlje golubice koju čovek drži u šaci i na koju piri svojim dahom da bi razduvao paperje na njoj. kako bi zavarao protivnika i produžio život. sedi u dragoj hladovini koju će već idućeg časa napustiti zauvek. I putnika ponekad vidim. i što će već sutra možda biti očigledna laž? »Et tamen dies oritur!« To je moralo biti rečeno jednog dana kao što je ovaj. On govori čas živo i toplo. samo mislim o vodi. Letnja noć potisnulo svitanje. U neprilici su ne samo oni koji ga slušaju nego kao da i njemu samom sve to postaje neprijatno. Njegova beseda kao da nema kraja. ponekad i sam kaže da neće da dulji i da ovim. a čini mi se da je u onoj jednoj jedinoj rečci — ipak! — i u naglasku koji leži na njoj sadržana sva težina ljudskog života. nemilosrdno nastupa dan. ozidao i učinio je pristupačnom svojim sa-vremenicima i onima koji će doći posle njega. * Jedan govornik. napadnut od razbojnika. snažno i toplo. kao da se izvinjava. Mladiću koji čita novine. između ostalog i dragoceni džepni sat. I samo zato govori. kako je kroti i kako se njome služi i koristi. ne misleći ni na šta drugo do na svoju igru i graju. Vrlo često zaboravljam gđe sam i ko sam. priseti se nečeg i — produži da govori. »A dan se ipak rađa. Prive-zavši konja malo podalje. čas muklo i klonulo. Govori očajnički. Uzeli su mu sve stvari od vrednosti. ali posle uvek nađe neku asocijaciju. — Sto gubite vid i traćite vreme čitajući to što nikad nije bilo istina niti je na putu da to postane.

oslobađa nas straha i poraza i dovodi u srećni položaj u kome hrabrost nije ni potrebna. a stalno mi se vraća misao na ranjenog. Sa putovanja po Kini. naglih i spasonosnih pro-mena u životu ljudi ili ljudskih zajednica. To je ona nepojmljiva sila koja u izuzetnim svetlim trenucima otvara vrata i najtvrđih. najbez-nadnijih tamnica upravo tada kad za to ima najmanje izgleda i nade. On me je i prikovao za zemlju i podigao u visine. Taj zvuk-sjaj. unosi svetlost u međuljudske odnose i nigde ne gubi svoju snagu. On se javlja povremeno i neredovito. . To je onaj spasonosni udarac koji ponekad od jednom rešava najteže ljudske zaplete i sporove. tako da sve ostaje iza njega. u zabačenom kraju. da bi tu skapao i istrunuo. tako da možemo samo po promenama koje izaziva da ga vidimo i procenjujemo. Krećem se u svom vremenu. jača i obasjava. 533 . u nepravilnim vremenskim razmacima od nekoliko dana. iako nevidljivog i neobjašnjivog porekla. isto kao što nije mogućno izmeriti dužinu trajanja toga beskrajno dugog magnovenja. On prodire ponekad u našu krv. a protiv kojih smo slabo naoružani ili potpuno nemoćni. koje primamo sa nevericom. da bismo mogli podneti sve ono što izgleda neverovatno u našem ljudskom životu. Ciste stanice. kad mi je u susret doplovio vasionski talas i zaustavio me u hodu. tu vrši svoje spasonosno dejstvo i može da nas odbrani od iskušenja kojima smo tako često izlo ženi u našim mislima i snovima. na peščanom ušću pored mutne Drine. spasonosno izmenjeno i očišćeno. priča ili peva. a bez greha i krivice. ne znam koji je od ta dva utiska bio tačan. uputi i ohrabri. čisto i lepo odeveni mladici prodaju hlepčiće u obliku pletenice i ražnjiće od pačijih bubaca. Išao sam potišten i sam. on ide i dalje i dublje. podigne. To je bio zvuksjaj koji se ne javlja gromovito. koji je stvarna snaga. među svojim ljudima. Prolazimo provinci]U Santung. jer nas štiti od svega što je tamno i nisko u nama i oko nas. ali u koje svi moramo da verujemo. u trenucima koji označavaju zrelost naše vasione.ukućanima i kad bi znao koji je danas dan i koliko je sati. Mislim da sam trenutak velikog uzbuđenja i saznanja doživeo u svojoj osamnaestoj godini. nerazdvojno povezanih u jednu snagu i jedan zamah. ja time samo označavam trenutak kad je taj glas stigao do mene. ali putem raste. Sudeći prema mom sećanju i mojim utiscima — a njima ne mogu poklanjati mnogo vere — sve je to počelo kao zvuk. opljačkanog stranca i na sve ono što ga muči dok beznadno boluje u seoskoj kući. To kraljeva lepa kći dolazi sa svojim devojkama da raskuje i oslobodi plemenitog zatočenika koga je bezdušni kralj zatvorio. budi. Trenuci o kojima čovečanstvo oduvek sanja. I kad kažem »počelo je«. On može slabog i nesnalažljivog čoveka da urazumi. Bilo je olujno letnje predveče. podiže i nosi sve što dođe u dodir sa njegovim kružnim talasima. ali ne kao jedan od poznatih. tj njemu je bilo i zvuka i svetlosti. pa ma kako neobičnih ljudskih zvukova. u naše misli ili snove. godina ili vekova. nudeći beskrvna rešenja na osnovu ljubavi i razuma tamo gde prete najteži sudari i bezumni neredi. ne otvara samo najbeznadnije tamnice. potpuno iznad naših čula sluha i vida i mogućnosti naših shvatanja. i obavljam svakodnevne poslove. 532 To su trenuci velikih. a snažniji je od svega i po svom poreklu dalek i neobičan.

Najpre je to samo kao slutnja svitanja. a uvek isto: pitanje odnosa zemlje i vode. Nema više mesta igri ni dvoumljenju. tek koliko da prikrije rasejanost. "'" Ovaj veliki grad bio je. sve. prožetu sjajem. stalan izraz zanesene pažnje. Neko 1 radosno i bojažljivo svitanje. upravo kao da nikad ne postoji nego večno nastaje. nego o nečem drugom i suprotnom. i nastane pod svetlim nebom lepa tišina koja namučenom čoveku dopušta da se smiri i odahne. čini mi se. na visokom mestu. lakim i svetlim povesmima tišine koja se ponekad saviju na rumenom nebu iznad iskidanih padina ovog grada. onda je beda. kao da se gube i utvrđene granice godišnjih doba. teško bi bilo kazati ma šta određeno o njoj: ko je i šta je. Uopšte. Procvetale rane šljive i breskve. a sa drugog vene i propada. Dok razgovara. kao bestežinski. Suša. ja imam stalno jedno isto osećanje: Ne znam ništa. ponajviše jednosložnim recima. Beskrajni predeli. Plačemo. koje na mahove još liči i sumraku. ništa. a već oko podne počne da 535 . I vidimo ga i sumnjamo u njegovo postojanje. sa lica joj ne silazi tanak osmejak. prosut. oslobođenje. i čim se stvarno bave njene misli. U svakom razgovoru učestvuje kratkim. Tako je bilo oduvek i tako će biti dok god ljudi ne ovladaju tim odnosom između vode i zemlje i ne okrenu ga u svoju korist. Osvane sunčan dan. odsustvo zvuka kao naj-lepša muzika! Tako biva i sada da se neskladna beogradska vreva i buka u septembarsko predvečerje odjednom slegnu i stišaju. odakle dolazi. ali srazmemo vajanih oblika tela. Oniska. dok sunce menja lice predela i svuda širi iluziju uspona. ali kao što plače novorođenče na ulasku u svet. Samo živimo i rastemo. kome cilju ide. Uvek se kreće i talasa. Ali. Tako se i kreće. drži se pravo i glavu 534 diže visoko. dograđuje se i opravlja. nikad ne miruje i ne zna šta je pokoj i tišina. kao da osluškuje neku samo njoj čujnu muziku izdaleka i sa visoka. žalost i umiranje. Grad na dve reke. o dragocenim. Ponekad podseća na pahuljicu. S jednog kraja niče i raste. a razumem. kao srećniji brat manje srećnom. rasta i trajanja bez kraja. oduvek ovakav: istrgan. Svićemo. toj velikoj igri »Jestnije-jest-« brzo dolazi kraj. izgleda. Najposle. Kao sve mlade žene niska rasta. što se diže i lebdi na dašku vetra koji mi ne osećamo. naslućujem mnogo. Bez-brižnošću i prirodnim mirom nagog dečaka sunce iskače iznad crnog reda borova u dnu vidika. Ali ja nisam ni krenuo da govorim o tome. sa povremenim zahlađenjima i varljivim nagoveštajima kiše. i sa mnogo vetrova. Sudaraju se i mešaju pojave u prirodi. i da ne uvredi sabe-sednika. onda je sve u redu. i da u tom trenutku nađe odmora i zaštite od svega što je bilo i što još može biti. a kad se taj odnos između dva elementa poremeti. Sviće. * Kraj marta meseca. Od jakog i naglog sunčevog bleska oči nam se pune suzama. ali ne toliko da je i odnese.Gledajući ovu zemlju. Kad vode ima toliko da navlaži zemlju. Nestaje i po-slednjeg hladnog daha i najtanjeg pramena tame. o zatišjima koje taj i takav grad poznaje. samo to možemo da vidimo i jedino o tome umemo da mislimo. o tišinama. pokaže neku pažnju.

probudio ga je svetao san. i pred kojim moramo da se zapitamo: šta smo mi ljudi. Posmatrajući sve to. god. izloženo nevidljivim opasnostima i iznenađenjima nereda koji ga okružuje spolja i ispunjava iznutra.^ « 25. tvrdim.) To je bio izrazit melanholik. Ostalo je u meni samo jedno neveliko prazno mesto. pre bi mu istresao dva oka iz glave nego dva dinara iz džepova. kako kaže narod u Bosni. Jednog jutra. on je video samo negativnu stranu i predosećao mogućnost neuspeha. nesreće. Tu mu je. a gde nam uistinu prolazi taj naš kratki vek? * i da je sećanje na nju to što ga prati kroz ovaj život i svaki čas pada kao senka na put ispred njega. 536 557 . nešto od onog nejasnog velikog straha koji nas povremeno ispuni od glave do pete i zaustavi u mestu. zajedno sa svim njihovim postupcima. kao mala pustinja koja me ponekad podseti na to vreme i te ljude. V 1972. u cik zore. postalo jasno da se nesreća koju on nazire svuda oko sebe i očekuje kao udarac već desila. takoreći prirodno bezdušnim ljudima. ja sam toga dana. Pri svakom rešenju. Pokopao sam ih u zaborav. »zloslut« čovek. tamnocrvene krvi. digoše se poput lakih velova predeli koje smo smatrali nepokretnim svetovima. zakopčava sva dugmeta na kaputu i oseća se kao slabo. iznad Sokobanje. A kad za trenutak otvori oči. u magnovenju. Covek sklapa oči. gubitka. raste i cvate božur. splasnuše oblaci. ugroženo stvorenje. i to davno nekad i negde.■Hiiitiii se javlja neki oštar i tanak vetrić koji nosi bele i rumene latice behara. Treba kazati i to da je sva ova igra svetlosti i boja na sivoj pozadini martovskog predela praćena i tihim ali oštrim cviljenjem studenog vetra u granama retkih četinara. katastrofe. Sa cvetnim laticama mešaju se i retke pahulje snega. »Da ga uzmeš za noge i izvmeš naopako. ali ga se nije mogao osloboditi. i spašava se grčevitim udarcima slabih krila koji liče na samrtne trzaje. Otkri nebo odjednom svoje modre razgaline i svet svoje najdublje vidike. jedan od onih snova u kojima nam se čudesno objavljuje sama ovejana istina o našem stvarnom životu. gde uobražavamo da živimo. susretu ili postupku. ali očigledno je da dolazi iz nekih predela gde još vladaju zima i led.-« (Cuo u Sokobanji 1972. * Bez zvuka i najmanjeg šuma. osetih tanak ali dubok drhtaj celog tela. i to koristeći se upravo tim njihovim osobinama. To osećanje ga je mučilo i smetalo mu u druženju i poslovanju sa ljudima. pred veče. Jedno vreme sam živeo među suvim. * Iščeznuše planine. njegovi cvetovi liče zaista na krupne rane i imaju boju teške. a onda sam se oslobodio njihovog društva. Na visoravnima Ozrena. vidi da je u ovaj kovitlac od snežnih pahuljica i cvetnih latica upao i mali beli leptir. krenuo na neobičan put. Patio sam dugo i dosta. visoko i daleko. a kao nošen muzikom koja podiže lako i nosi dugo.

Otpočinjem dva-tri razna posla. Seljaci sa širokim šeširima i kratkim ogrtačima od pirinčane slame. što mu vi dugujete. a drugom držeći nad njima kišobran. i govorimo jedno drugom ono što nismo stigli da kažemo. VIII 1945) Još jedan zapis sa puta po Kini. Uzalud pokušavam da radim. Ne. nego ga iskorišćuje. Ali. 7. ono je veličanstveno i predstavlja veliku tekovinu u čovekovoj borbi protiv varvarstva. Ovdašnje žene nose svoju decu ne kao teret nego kao dragocenost. naročito ljude iz Centralne Evrope. plemenskim uređenjem i starinskim načinom putovanja. izbeći niz ružnih i teških nesporazuma. ali njihovo gostoprimstvo i ne pominje. koji se još održava ponegde na selu. Ako ste prema njemu pažljivi. Biti uslužan i gostoljubiv prema takvima znači povrediti osnovno načelo gostoljublja: jednakost i uzajamnost. i ne samo Nemce. kao što su mi nekad smetale i gonile me iz kuće žive i stvarne strasti. znači grešiti i prema sebi i prema njima. Predeli kakvi se viđaju na starim kineskim slikama. a za bolji položaj čoveka u svetu i bolje odnose među ljudima. jer naravno da su i ovde svi izuzeci mogućni — ne prima gostoljublje kao dar i obavezu. Prilaze mi ljudi sa svojim najlepšim osmejcima i znanim pokretima. Žene i starci pod žutim kišobranima. šire se preda mnom predeli sa rečitim izrazom svoje lepote. naprotiv! Moja misao ide brzo i moja mašta tka jasno. I sa svakim aktom pažnje i gostoljublja. obeležene visokim kamenom. samo po sebi. čitav život jedan koji nije prošlost. blagoslo-veno blato od kojeg se živi i u koje se leže kad život dođe kraju. A devojke ili mladići prate starog oca ili majku obgrlivši ih jednom rukom oko ramena. A korektnim i uzdržljivim stavom razbiti tu njihovu zabludu o prirodi našeg gostoljublja — znači učiniti uslugu i sebi i njima. kao što je ovaj. To je dragocen lanac ljudskih usluga i obaveza koji je zaista grehota bilo prekinuti. (Sarajevo.Ima čudnih dana. Plete se niz prizora. vrstom prirodnog danka koji njemu i njegovima duguju niže i slabije rase. govori o manama i vrlinama Srba. oni koje sam voleo i izgubio. osuđena na propast zajedno sa patrijarhalnim društvom. Ne sve. Prosečan Nemac — kažem «-prosečan«. računa sa njim kao sa vašom slabošću. ali posle prvih redaka svaki zapinje. on tu pažnju prima kao nešto što mu s pravom pripada. pa čak i u varošima. kao što biva ponekad. i još ponegde živi. ali nije ni sadašnjost. pretvara se u tragičan nesporazum kad ga naši ljudi pogrešno primene na neke strance. predela i predmeta. A putem između njiva prolaze žene sa detetom na grudima. Vašu gostoljubivost on smatra vašom urođenom slabošću. a on — snažniji. kao da ih neprestano grle. stvar je nesumnjivo nesavremena i zastarela. učtivosti i srdačnosti. Ali umesto zamišljenih lica. iako je jutro sveže i ja zdrav i raspoložen. Gledamo se kao što nismo umeli da se vidimo. I svuda vlaga i sivocrno. Ali taj čovečni običaj. javljaju se samo poznati ljudi i krajevi. gustom kišom. vi u njegovim očima bivate manji. u svom delu iz XVIII veka. šteta i poniženja. nego pomalo i jedno i drugo. nego 539 . I to mi smeta da radim. Humke pokojnika nalaze se uvek na ivici pirinčanih polja. i naročito Nemce. hranljivo. i to ne zbog mrtvila duha i suvoće mašte. (Karakteristično je da Nemac Taube. 538 Istinsko gostoljublje koje je dugo živelo u našem narodu. Pirinčana polja pod sitnom.

Ponavljali su nam često i ovu priču. pred sam zalazak sunca. a nisu istrajni ni dosledni u naporima. kao zategnut konopac tamnosafirne boje na kome njegova mašta izvodi svoje nevidljive i nečujne igre. Bela lađa naglo nestaje. čas pojedinačno. čas svi. ako treba. kao vrstu duga prema strancu putniku. To su ljudi živa duha. na obali reke. da je sve ovo neki skok i poremećaj u prirodi. 541 . ja imam uvek u rukama. 540 Gledajući lepotu njihove mladosti. Njihova misao izgleda originalna i smela. Modra površina mirnog mora prima brzo boju večeri. Pevali su.) Poznato je da je Drina opasna i podmukla reka u kojoj se često i dobri plivači dave. tako neve-rovatnu a tako stvarnu. Rekla jednom Drina: »Da je meni namamiti i uhvatiti opreznog i plašljivog momka. To je svetla pustinja i svim mogućnostima bogata praznina. na smenu. i ginu za nju. Za čoveka koji gleda. i brza je. teško objašnjiva zabuna. To je osvet-Ijeni čudesni predeo. a da je ceo ovaj susret izuzetan slučaj.ga uzima kao prirodnu stvar. N. bez broda na vidiku. Slučajno sam se susreo sa grupom mladića i devo jaka. kao pramen dima bez vidljive vatre. Odnekud pesma. bela lađa koja se naglo uda-Ijuje i sve više biva kao magla. posle sjajnog i lepog dana. slabo razvijeni telesno i ne naročito spretni i okretni. a u neskladu sa stvarnošću koja ih okružuje. tu se dešavaju neočekivane promene i neverovatni prizori koje samo on vidi i nad kojima nema vlasti. a onog smelog. tako da između njihovog postanka i nestanka nema ni najmanjeg razmaka i da vreme ne može između njih ubaciti svoju razornu klicu. Jednolični šum otančale reke tekao je kao stalna zvučna osnova i pesme i svirke. Još koji trenutak i biće samo kao misao o njoj. Nas su u de-tinjstvu time plašili i opominjali nas da se čuvamo njenih brzaca i virova. 1964. Pomislio sam tada da smo svi mi koji smo mnogo pre njih došli na svet — ne stari nego mrtvi. i da je bliže području snova nego svetu naših stvarnih misli i doživljaja. Bili su lako odeveni i svi preplanuli od sunca. jer se rađaju i umiru u istom trenu. čovek ima pred sobom polukružni otvor širokog morskog zaliva i ćelom njegovom dužinom oštru ivicu mora. Za njega mi je lako. Uzdržljivi su i nepoverljivi u srazmeri sa svojim slabostima. pa kao slutnja samo. sve bez oblačka i talasa. ali često pogrešna već u samom korenu. Pojavljuju se i nestaju u jed' H. a na gitari ih je pratio mladić sa izrazom nerazumljivog mirnog zanosa na licu. a u dnu vidika velika.* Kad se ispne na stenu. skloni čulnim uživanjima svake vrste.« Mislim da ih poznajem dosta dobro. i što je taj nesklad veći. koji se pouzdaje u svoju snagu i veštinu i ne zazire od opasnosti. učinilo mi se da se dešava nešto neobično. a često i kad ne treba. željni novosti. to oni više drže do te svoje misli i umeju od nje da naprave osnov i smisao svoga postojanja. i slušajući teško razumljiv zvuk njihove pesme. sačinjen od nedogledne pučine mora i nebeskih vedrina. kao sećanje.

Ali. Kad se obraća jednom od prisutnih. ali kao nešto što nit je bilo niti može biti. jer se večno menjaju i tako ne podleže zakonu opšteg umiranja. Devojka iz Pakistana. Ta misao je potonula u snu koji me je savladao u toku noći. Ubrzo se ukazuje pustoš stvarnosti. jedan kamen iz temelja roditeljske kuće. Odmah sam ga poznao. Doneo je i jednu ružu koja je rasla pored te kuće u Krajini i posadio je ovde u bašti. ružno nalakćen. profesionalan prevodilac u jednoj međunarodnoj ustanovi. Priča kako je prošlog leta obišao rodni kraj i doneo. Slepi. ali ognja raznovrsnog po svom poreklu i svojoj prirodi. svakom pokretu i pogledu. A to je isto kao da ne postoji. oduvek. I uvek izgleda kao da će sad. Lice koje zrači svetlošću. * kazati na nekom novom jeziku nešto potpuno novo i dotle nepoznato. « Posle dugo vremena. jer ga pamtim i znam. A Jelene nema. izgubila nepovratno. iznenada. Nigde i ni u kom vidu. iako ne bih umeo 543 . jer osećam zadovoljstvo i olakšanje. U Sokobanji. i živeti i onda kad ugasne naše oko. Miran sam jutros i ja. čini mi se. ne traju i večni su. devojčica zaboravila svoje uzbuđenje. Te slike se ne pamte pojedinačno. otkad znam i pamtim sebe. to je nevina varka naših čula. Ptice su odletele. kaže. ali nije iščezla u njemu. razorni i ubilački — rat. sa ćelom svojom snagom i punim smislom. neočekivana pomisao na Jelenu. kad iskra čovekovog pogleda plane u dodiru sa vasionskim ognjem vidika koji zemlja i more prostiru pred nama. ima ženu i sina od šest godina. zajedno sa svojom iskrom. Sve to podseća na Sopena i Slovačkog. i obnavlja se pri svakoj njenoj reci. Brisano iz sveta mogućnosti. govorljiv i hvalisav kelner Bosanac. 542 Sa prvim mrakom ušunjala se u mene misao o blizini nekog zla i nesreće. Ona postoji samo u nesmelom letu mojih želja. U stvari. rodom iz jednog sela u Bosanskoj krajini. ali sa velikom potrebom da nešto bude. Izgubljeno. ona to ne kaže i ne desi se ništa. U tim prizorima sve je od ognja. Neobični zvuči oko mene (lepet ptičijih krila i ubrzan dah uzbuđene devojke) kao da nagoveštavaju njen dolazak. Kaže da je zaliva svaki dan i da lepo napreduje. U svitanje novog dana. a ovo je jednostavan i trezven Krajišnik. ili će se čak i desiti nešto neobično. nečovečni. ali mogućnost ostaje da postoji i dalje. pod određenim uslovima. Iz rodnog sela su ga odveli nekad kao ratno siroče i otad živi ovde. i sposobnog za hiljadu hiljada promena i preobražaja. i pomešala se sa ostalim svetom. To su slike koje nastaju u određenom trenutku. ona se obraća svima i svakom. ovog trena. Mnogostruka i bogata ličnost. sa prvom svetlošću. ili bar da nešto izgleda u očima sagovornika. dočekao me je tamni lik rata. tako da će na kraju sve biti sačuvano u poslednjoj. samo teže i gore od toga. jer svaka od njih prelazi u onu koja dolazi posle nje. koja je za vreme rata izgorela i porušena. ugledao sam ovaploćenje te misli: na ivici mog vidika. kao što se i sve ostalo brzo zaboravlja u njenim godinama. kao krvožedan pijanac. Zaboravljeno. * Mirno letnje jutro.nom istom blesku.

ne prestaje da uporno i stalno traži svoje pravo mesto i poslednje ušće.' reći zašto ni zbog čega. Tu sam u jednom trenutku pomislio da su sve vode ove naše planete Zemlje u stalnom dodiru i dosluhu među sobom. Posle toga meni se sve više činilo da se ta želja i težnja može razabrati u šumovima i pokretima svih voda. A ja sam tada. kao dva mala slapa. Činilo mi se da voda. ili bar naslutio. prvi put u životu shvatio. a što će me. brzala i romorila niz strminu dva potoka. pa do sitnih kapi koje nas zasipaju dok se brzo sklanjamo negde od kiše. i zajedno potražiti drugo mesto. što me danas više ne boli. Šumovi njihovih voda sudarali su se i mešali i tako trenutno stvarali zvučni haos koji je ipak završavao neočekivanom harmonijom njUiovog zajedničkog ušća dole u ravnici ispod nas. znam samo da je to bilo u ovom kraju. možda već sutra. od moćnih vodopada i gnevnih bujica. spasonosnog zaborava. kao i smisao ćutanja onih koje prividno miruju. boleti ponovo. Ne bih mogao kazati kada se javila u meni ta pomisao. pri dnu strmog. Znam samo: bolelo me je nešto juče i noćas. govor voda u pokretu. Onaj ko me je možda posmatrao na tim mla-dićkim šetnjama među potocima ispod zelenog brega ne bi lako pogodio šta sam ja tu gledao i slušao> i šta sve čuo i video. Tu su i onda. zelenog brega. ono koje prirodi vode najbolje odgovara. da kroz sva vremena i sve daljine struji taj njihov šapat i dogovaranje o tome kako bi se jednog dana sve mogle dići i pokrenuti. od srebrnih vodoskoka do ponornica koje sunca ne vide. ispod starih drvenih vodenica. Jer — mislio sam dalje — nije isključeno da . bar tako mi se čini. ma gde bila i u ma kom obliku se javljala. Svetli čas svemoćnog.

bled i zadihan. potpuno napustiti svoje tokove. svoja korita i ležišta i. Svuda je voda svojim nemuštim jezikom. jezera. kad bi samo mogla. Vrativši se kući. jazovi i vodovodi mogli jednog dana. gonjeni silnom težnjom. Ide ivičnjakom trotoara. ali se javlja ponovo. ili u kratko-vekim baricama i lokvama koje ostaju posle letnjeg pljuska i izazovno blešte na trgovima primorskih mesta. Slavuj govori uzbuđeno: — Idem Knez-Mihailovom. u kapima rose na nepokošenim bosanskim livadama. plaveći prostranstva. izgubi se povremeno. u noćnim satima mojih nesanica. iz vodovodnih cevi i dotrajalih slavina jevtinih hotela po gradovima Evrope i sveta. Kod Pelivanove radnje. i što čini sastavn i deo i našeg života: svi izvori. da S5 — Znakovi pored p'rta 545 . svi bunari. pravo prema m. reke i 544 rečice.bi sve oko nas što se zove voda. kao da je iz zemlje nikao — Jelenkić. a nikad se ti nagoveštaji nisu obistinili i nikad nisu vode napustile svoje položaje. cviljenjem. sve česme. rđa. I ta me misao nije nikad više napustila. i ja sam mogao da ga čujem ili naslutim svuda i u svim prilikama. pojuriti nekud u daljinu. potoci. i ne da se odagnati ni objasniti. I ame.eni. ali isto tako nikad nije prestala da se u meni javlja misao o tome da takva težnja negde postoji i da ja s vremena na vreme mogu da je razaberem u svakoj vodi i svakom njenom glasu i pokretu S vremenom kao da se još izoštrio moj siua za taj govor vode. krenula dalje. ako se za to stvore ušlo vi. on mi se javljao iz uličnih slivnika i limenih oluka za vreme pljuska. ka svom zajedničkom ušću. Godine su prolazile. tutnjem Ili jedva čujnim piskom i muklim uzdahom ili oštrim rezanjem govorila o tome da se ne oseća na svom mestu i da bi. kao ni laka jeza koja je uvek prati.

Ta kuća nije davala znake života. kako samo ja umem: ne gledam ga a vidim ga. —Sta ćeš raditi u tim godinama? i — Ih. Ima neke pravde i za one koji pogriješe.-« » mart 1974. tako su je nazvali susedi. a ono »bez odziva« nisu bile zvučne reci njihovog jezika koje obično zveče i ječe. da prođem! '.me pogleda. taj je gotov. Bezimeni predeo bez sjaja. ni čuo ljudski glas ni zvuk nevine muzike. svašta pomalo. :— Prođite. pretrčavao brisan prostor između dve barikade. Oluje. lič- U okolini Tutina. a to znači da je na putu koji vodi 35* 546 547 . i on vidi da ga vidim. iz nje se nije izvijao dim. Olovno poslepodne kišovitog letnjeg dana prelazi u sumr^. nije se javljao ni zračak svetlosti. ni ptičji cvrkut ni lavež psa. —Pravo bi bilo da mi dragi bog da koju godinu života u penziji — kaže. kao i mnoge nosti i njihovi složeni i raznovrsni odnosi. po zanimanju noćni čuvar maga-cina.* „. Poštar nije zalazio u nju. međuvremena. a najviše spavati. tišine. u trenutku kad je. Na jednom uskom prolazu. nego su siktale i širile osećanje zebnje i nelagodnosti. »Poginuo je ne samo bez slave i sjaja nego. pa ma to bili najskromnija i naj-neuglednija stvar. »Kuća bez odziva«. traži da uzme posečeno stablo. Ali. bez drugog ukrasa do onog koji ponekad naše oči mogu da daju svemu što vide oko sebe. ličnost ili predeo. I ko da mu ga podigne? Velika studen ledenih predela na dalekom Se-veru. . Navršio je sedamdesetu godinu. Retki posetioci su se posle uzaludnog zvonjenja vraćali ispred zatvorenih vrata. kad ga je već platio i preplatio visokom globom. Zauvek! Bolje mu je da ga Bog s neba prezre. » ■■ To bi mogao biti natpis na nadgrobnom spomeniku nesnalažljivog čoveka koji je poginuo negde na ivici jedne revolucije. i bez potrebe i smisla. i s pravom. ■— Pravo je da ga uzmem. kao uplašen zec. Ali. i to onako krvnički. teška i mučna kao jezik koji ne razumete. dok u sebi mislim: đubre! A koga ja tako prezrem. Seljak koji je bespravno posekao jelovo stablo kažnjen je zbog toga visokom novčanom kaznom. ja samo oborim pogled. može se slobodno kazati. neoprezno i zbunjeno. Sad odlazi u penziju i razgovara o tome sa mlađim radnicima u kafani. dignut pucnjavom sa loga. » Avetinjski sed i iznuren čovek u bosanskoj rudarskoj varošici. Telefon nije odgovarao na poziv. on nema ni spomenika ni natpisa.

gleda i sluša oko sebe šta se radi i govori.. na kamenoj ploči. stvarna. ona peva ne glasno. a sve misli da negde iznad ili iza prizora koji mu se ukazuje postoji. Tu seljaci u prolazu napajaju konje i čobani stoku. Moraće se tako nešto desiti. njima treba muzika da bi mogli da razgovaraju. budalo. Ostaje ti žena. brate. drukčijim mislima i postupcima. i kameno korito. * Kad publika grdi pikadora što je nepropisno ranio bika. u kojoj ćemo se na kraju puta naći i probuditi. koji »radi« dobro i sa dosta stila i smelosti. sa svim ovim odlascima i dolascima. i to ne od danas nego odavno. 549 Pri svom vrhu. bez prava.« kažu sa negodovanjem Spanci za Vilatu. nada se tome i veruje da ne može ostati na ovome. ali razgovetno: Nejđi. Ej! Spanci vole muziku. Ce-deći peškir. neki drugi svet sa drugim ljudima. vidi i čuje.u predele mraka. u noć bez sna. sa kosom povezanom šarenom. a druga ima dve lule iz kojih izbijaju dva jaka mlaza. Kraj toga korita 548 . visokog i snažnog torera. Između ostaloga. koje snivamo na dugom putovanju u jednu posve drugu i drukčiju stvarnost. više ljudska. tankom maramom. Platićemo za te bedela! i Posmatra. Upravo. Prva je sa jednom lulom i drvenim koritom. izgledaju luđi za njom. To je ujedno jedan od mnogobrojnih primera koliko ima osećanja mere i urođene plemenitosti u španskoj rasi. * »Domina mucho. u soldate. povorka. tu žene. da je sve ovo. samo san. Sve živo oseća njegov nerazumljivi pritisak od kojeg se teško diše i sa strepnjom očekuje dalji hod neumitnog vremena. —Bože moj. snažna devojka u svetlim dimijama. lepa žena! Kao da mi je to nešto. niz ružnih snova. Aragon-ca. ali ni jednog trenutka ne ostavlja kod gledaoca utisak opasnosti ili nekog rizika. da ne bi smelo ostati. To mu je mana. Tu se ceo taj kraj snabdeva vodom. jer sve što u čoveku ima od čoveka i čove-kovog reda i razuma to želi. jedan mladić viče iz sve snage: — Senor animal! Senor animal! (Gospodine životinjo!) Jedan obešenjak nagovara nekog dobričinu da se ženi i hvali mu naročito udavačinu lepotu. ali čovek veruje da sve to nije tako. mora da postoji. a manje zverska i bezumna. —Pa dobro. u protivnosti sa svim što se zna. nego moraju da učestvuju u njoj. Bez određenog osnova. Lice joj šija na jutarnjem suncu. propi-raju rublje. Pekuša ulica se širi i stvara strm i kaldrmisan trg sa dve česme bistre i hladne planinske vode. Ženina lepota brzo prolazi — vajka se dobričina. rukavi zasukani do lakata. uzburkana i nesavršena i ona. ono tanje i sitnije. dovikuje mu neverovatne pogrde. ali im njihova preterana ekspanzivnost ne da da je mirno slušaju. Lepota prođe. ali mirnija i čistija. Sve mu nešto govori da će se mrka pozadina od istrganog bosanskog predela najednom osvetliti iznutra i razgaliti i da će se na tom parčetu pave-drine ukazati druga.. Teško mu je da veruje u postojanje ove povorke u kojoj i sam učestvuje.

u parku Retiro. * Po svima madridskim kafanama vrve čistači obuće. lunjajući sa svojim alatom od stola do stola. Žive obično sa prostitutkama i od njih. a iza nje. na sličnoj uzvisini kao što je Plaža de Lealtad. na kasti-Ijanskom nebu koje ima neku tamniju i nežniju mo-drinu nego nebo ostalih južnih zemalja. Publika protestu je. Igra Custodia Romero. Samo u Parizu i Krakovu video sam slične trgove. jer ne čuje šta se govori i peva na pozornici. počinje oko 11 i po sati program. a nedeljom posle podne oblače se po poslednjoj modi. I vrlo često uspevaju. koji počinje Berzom a završava Hotel Ricom. i svojim protestima samo povećava haos glasova. To je jedan polukrug zgrada. ili se gura oko šatra. one zatvaraju samo prvo polje vidika. iz kafane. to se iznad njih vide vrhovi svih crkava i palata koje su u centru varoši. To su većinom mladi ljudi odvratna i nečista izgleda. Te dve zgrade. pod otvorenim nebom. a koji je večeras naročito iskićen fenjerima.u madridskim bioskopima. program se završava. Ovaj polukrug zatvara. Pevanje. 550 U svežini parka koji se inače zatvara noću. Upravo. A u isto vreme dok se odigrava program na pozornici. novih i bez naročite lepote i zanimljivosti. široka i lepa avenia Prado. oni nastavljaju svoje vesele razgovore. Sredina polukruga ispunjena je malim gustim parkom od pinija i drugih drveta tamnog i dubokog zelenila. iz podignutih šatra sviraju tri vojne muzike i dva automatska klavira. i sa mladim mesecom koji je ovde naročito svečan i tajanstven. Usred parka se diže visok obelisk od crvenog kamena. diže se ogromni Hotel Palas na koji se nastavljaju Banco Aleman i Banco de Espafia. jednostavne i skladne. Vrlo često su policijski špijuni ili posrednici u skrovitim i nečistim poslovima. u prečniku. počinje oko 11 sati da se sakuplja svet. — Sve to. mnoge sa visokim češljem u kosi. koji svojim položajem i izgledom spada među najlepše što sam video hodajući po svetu. Svet se okuplja oko muzika i igra. jula 1929. u subotu 27. g. Verbena por el Montepio đel Sinđicato de los actores. iz restorana. pije i jede. ili i jedno i drugo. neučtivim pogledom pitaju: — Limpiam (Da čistimo?) i pri tom drsko pokazuju na vaše cipele. kao simbol. jer kako se teren iza njih diže. Prve glumice prodaju vruće tanke kolače koji se zovu churos ili toče anda- 551 . Konačno. Scene iz opereta i komedija. čim prestane muzika. otima za stolove i stolice. ovećem i španskim šalovima. dostojno zatvaraju ovakav vidik. prilaze svakom gostu sasvim blizu i grubim glasom. pred veče. U Madridu koji nije bogat lepotama ima jedan mali trg Plaža de Lealtad. odmah počne da lupa nestrpljivo nogama i da viče: — Mušica! Maestro! Mušica! i da pravi glasne i duhovite primedbe na račun dirigenta i svirača. Žene su u većini bez šešira. publika koja se dotle smejala i razgovarala (Spanac nije nikad sam!). Tako hoće da sugerišu gostima da im obuća nije čista i da im nametnu svoje usluge. U pozorištu. A čim muzika opet otpočne. ogrnute vezenim mantonima.

tome treba dodati gužvu španske svetine. Pojavljuju se sve novi mantoni na ženama. odjednom se pokaže neki novi. bacanjem drvenih prstenova na grliće flaša. kao pred oluju. 552 Padaju šale iz publike. i želja za snom. sve lepši i skupoceniji. Svetina beži i vrišti kao da je goni pravi bik 553 . Šatre sa gađanjem u figure. Četiri mladića trčećim korakom nose drvenog bika na čijim su leđima zapaljene naročite raketle koje se okreću i bacaju oko sebe pljusak od crvenih i srebrnih var-nica. jednu vrstu jabukovca koji se prodaje u flašama od šampanjca. kao da je sve cveće i voće Valencije preslikano na njemu. Brda od lubenica. One ih nose i uvijaju se u njih sa gracijom kakve nigde nema. vi se resite da je ne puštate iz vida. I svi govore i viču u isti mah. dok primaju novac ili dodaju lozove. i vama izgleda jasno kao dan da se samo još o toj ženi može voditi računa. sa decom koja se hvataju za skutove majkama. avgusta 1929. u predgrađu Madrida Quatro Caminos. Ona zvecka novcem u torbici koja joj visi o struku i kaže mi sa ceremonioznim poklonom. Sve to gamiže. glumice ih strelovitom brzinom vraćaju kao svetle lopte koje izazivaju nove eksplozije smeha. osvetljena jarkim lampama. U jednom trenutku u narodu nastaje frenetična vriska i trka koja liči na paniku. Ljuljaške i ringlšpili. u subotu 3. sa zelenim očima u preplanulom licu. sa decom u naručju. Vazduh je pun prašine koja oko bezbrojnih sijalica stvara uzvitlanu atmosferu. Pri tome. njihovo držanje je manje prirodno nego kad su na pozornici. I sve se to lepi jedno za drugo. pola žena. Služi nas lepa i mlada glumica koja bi po izgledu mogla biti i Ruskinja. Kad mislite da ste videli najzanimljiviji šal. crven. neki drevni izahelino koji prelazi već sto godina od majke na kćer (beo vez na beloj svili koja je s vremenom dobila boju slonovače). lepotice.lusku rakiju. ali me ovako lepa krčmarica nije nikad još služila. Pola riba. Ali kad se čovek dobro zagleda. dozivanjem ili jedva primetnom koketerijom. Kad ugledate savršenu ženu sa smeškom drago-cene lutke. Sva su čula zamorena. I gore. proricanjem sudbine. Prve mađriđske glumice. Verhena. zora nije više daleko. sirovu i iskonsku kao mravinjak. Pijemo sidru. vidi se u visini vedro noćno nebo sa letnjim zvezdama. Dockan počinje lutrija. samo neuredniju i manje radinu. prodaju lozove iza jedne balustrade. kolači koje narod žvaće ćelu noć. lepša. ali izgleda kao da mnogo krije i mnogo obećava. sa žarkim pogledom koji ništa ne kazuje. Neke jev-tine raketle cepaju nebo. Osmej-cima. ali odjednom se pojavi druga. sa potpuno suprotnim efektima. Međutim. umor. svaka od njih nastoji da proda što više. iznad toga oblaka prašine. Javlja se svežina zore. Kažem joj: — Mnogo sam pića popio i mnogo kafana video. bez mnogo izgleda da jedno drugo čuje i razume. Kod mnoge od tih žena. iznad nas. Vašarske boje i vašarska vika kao svuda u svetu. Dok nju ne zameni neka treća. izbije odjednom i nehotice na površinu ono nešto hladno i bezočno što glumice redovno kriju u sebi. manzanillu. Jer. jedva im se čuje praskanje. Guši i peče u grlu oštar miris zejtina u kome se peku churos. vitkija. sa bezbrojnom decom na sve strane. Na toj terasi igra se desetak komedija i nekoliko melodrama u isti mah. posve ozbiljno: — Veliko vam hvala. To je naličje one verbene u Retiro. zelen i žut.

sav olinjao i pohaban. Svečani. oko 1 sat posle pola noći. ' U »Crnoj knjizi« označena godina 1921. sa skupim nakitom. Verovatno misao iz 1921. na primer. i produžuju vreme slobode i »nerada«.) Samo što ova švedska mladež čini to sa više uzdržljivosti i manje žestine. mladići natovare bika na kola u koja je upregnut mršav konj. on izvesno ne razume kako živ čovek može da napusti u najlepšem trenutku. drevna zavetna crkvica.^ Kako da budu čisti. juri što ga noge nose. Uznemireno sivo more. čas šumna i raskošna. možete tu nelepu naviku posmatrati svuda. ovu lepotu i sreću od verbene. moglo otploviti daleko. da bi se na njemu moglo. Žene sa osmejkom kao u snu. negde gde je vreme isto ovako lepo. žene fine i negovane. izgleda vam da bi se na njemu. nečistoće.i prži istinska vatra. Ali šta mari! Za njega je glavno da se kreće najvećom mogućnom brzinom. pa onda zaostaje nemoćno. Teško krče put kroz svetinu. * I ovde mladići i devojke (ne svi) vole malo da »očepe« travnjake na skverovima i u parkovima. samo joj menjaju izgled. i ono što skinu sa sebe peru u prljavštini? Oni u stvari ne mogu nikako da se odvoje od svoje ' Varijanta (Sveske — Odvojeni listovi) glasi: Sve do JuCe bilo je mrgodno 1 kišovito vreme. A osim toga. Balet. dobro hranjeni i raskošno odeveni. svež i sunčan. kad je u muzici vladao pianissimo i kad je ceo balet igrao samo talasastim pokretimia ruku i glave. Suše je i kvase. kao na vazdušnoj lađi. dok se na kolima smešno klati drven bik. Kad se raketle ispraskaju i do-gore. I iščezava. do nekih predela gde je vreme Isto ovako lepo. nazivaju raznim imenima. Dan je bio tako lep. prenose s jednog mesta na drugo. Tramvaji neprestano dovlače nov svet iz varoši. Vidim ga samo još kao tačku koja se kreće. u otvorenom tornjiću nad njenim ulazom oglasi se ponekad zvono. zakašlja se jedna od onih otmenih Jevrejki iza mene. Mlad i pust.' Pored brzog voza trči drumom seoski pas. Polegla u kamenjaru. tužnim 555 554 m . Svečana predstava u pozorištu. kad se kupaju u zagađenoj vodi. kucne sitno. štede napor. a vraćaju se potpuno prazni. Martovski dan. Muškarci teški i ozbiljni. kao na čudesnoj vazduS-noj lađi. ali trajno. Pozadi mene sede neki bogati Jevreji. i odlaze. I bivaju sve manje čisti. a u glasu mu se sudaraju i mešaju jauk mora i gluva tišina krša. oblik ili položaj. Gledaju vas kao čoveka koji je bolestan ili ne zna šta radi. ali trajno. sa velikim rogovima od tvrde hartije kroz koju proviruje žica. Svak čini što može. postojano. dve žene i dva čoveka. Muzika. čas tiha i svečana. lake u lakom belom tilu. U jednom trenutku. a danas je osvanuo lep. Tako nekoliko sekunda. i da tako skraćuju sebi put. I kad vas onaj svet ugleda u tim praznim kolima koja napuštaju Quatro Caminos. (U Beogradu. svež 1 sunčan dan. ovde je broj onih koji te travnjake neguju i zalivaju znatno veći nego u nas. duva vlažno i ćudljivo jugo. otploviti daleko. Gledao sam ih i slušao pre početka predstave. kratko i krto.

razgovaraju medu sobom sa malo reci i još manje pokreta. na samoj ivici obale koja se strmo ruši. otvori preda mnom jednu sasvim drugu pozornicu. u isto vreme blag i težak. pojavljuje se između njih kao neki glavni dokaz. Kad mi je bilo devet godina. Tada osetih kao da i sam putujem ka tome moru tišine koje me očekuje na dnu strme ravni niz koju klizim lagano ali nezadržljivo. Taj zvuk vode slušam dugo. I kad god sam ušao u njegov dućan. Sutra već. polagano a stalno. Krupan čovek sa širokom bradom. Iz tog davnašnjeg sećanja trgnuli su me poslednji akordi orkestra i aplauz svuda oko mene. Nagonski zaželeh da se uhvatim za nešto. sa nekoliko krajcara stisnutih u dečijoj šaci. Ležim pored reke. I u isto vreme mislim: taj zvuk koji mi je odmah postao drag i prisan.^ > u Crno] knjizi (v. U mom detinjstvu živeo je u našoj varoši. ptice i sad se više ne sećam kakve sve slasti i lepote zemaljske. da svi zajedno tonemo. On je jedini u našoj varošici držao pomorandže i nemačke bombone. raskošnu viziju koju su preda mnom otvarale pomorandže iz korpe. To je proletnja voda. nego i obala i reka i ceo vidik sa bregovima. Napolju je sunce. Bolno mi je bilo odreći se radosti koje dozivaju spolja. I taj jevrejski kašalj. mutna. a način na koji se to dvoje miri i dovodi u skladnu celinu ja nisam mogao da sagledam i shvatim. 1951.* Sad mi je šezdeseta godina. žustra i pomamna. neće na ovom mestu biti ni vodene matice ni ovoga zvuka. poljski Jevrejin po imenu Jankil Gutenplan. ali bolno i ne završiti zadatak. U tom sobičku ležala je u bedi i prnjama majka starog Jankila i tu umirala godinama.sirotinjskim kašljem. kao zaboravljena melodija koje se čovek odjednom živo i jasno seti. ispunjen sam njim i ponavljam ga u sebi. I sve je isto. kad reka splasne. Samo svaki čas stavljaju između sebe i sabesednika svoju veliku crnu ruku. « Ljudi iz naroda. čas jednu čas drugu. Vrbe ispod mene poplavljene. Na mestu gde se odbija od obale i gusto posađenih vrba stvara se nova. jesenje. Zvuk u prirodi. Ali sa užasom uviđam da to ne klizim samo ja. 656 . čuo sam iz malog sobička pored radnje isti ovakav krt i kratak kašalj koji je kvario zlatnu. voda im je do pasa. jača matica i zuji kao zategnuta žica. ono najdraže. nebom i oblacima. nosači. opterećen velikom porodicom. težaci. nestaje i nestaće brzo u moru tišine koje se nalazi na protivnoj strani mora zvukova. mornari. Bi tada al docnlje. pored kasarne. Ta ruka sa malko raširenim prstima. a preda mnom je zadatak. Sećam se da je to za mene bila bolna i svirepa priča. da se oduprem ćelom snagom ispruženog tela. uzbuđen. birajući pomorandže. naročito oni koji rade sasvim teške poslove. Ja sam veoma lako ranjiv. čitao sam priču o de-čaku koji je morao da završava zadatak dok su ga spolja dozivali i mamili sunce. Sveske) đođato: Nucad. ali besmrtan glavni — kaže * junak. kao kantiner i bakalin. » oktobar. da ceo vidljivi i glasni 557 Nikad čovek da se izleči i oslobodi detinjstva. sa podlanicom okrenutom naviše.

da se gasi. Ali. kao sve voljeno i znano. jer brzo dogo-reva. Pretposlednju stranicu posvećujem sreći i radosti. ne na mom licu.svet tone. treba zaboraviti. ^ njoj. ali nisam mogao razabrati zvuka. dodajte ga odmah drugom. Ja ne žalim. jedna vrsta čulne želje koju ništa ne može ugasiti. Posegnuo sam za malim časovnikom koji se nalazio na stočiću pored kreveta i gledao sam u njega jedan trenutak kao u jedinu sliku sveta. donose vrtoglavicu i užasan strah. i to poređenje u meni javilo. treptava reka jarkocrvenog vina. Pretposlednja stranica sveske u koju ovo be^ ležim. nešto docnije. prošla su tri-četiri sekunda i to su dragoceni i nepovratni sekundi moga života koji će mi možda nekad trebati kao spas. pomislio sam da je možda mnogo kasnije i da časovnik stoji. Želim vam svima da prođete kroz taj osmejak kao kroz dugu koja se vidi samo kad čovek nije u 558 Jutros rano. i ja sam mu okrenuo leda. koja nećeš nikad više nikom živu svanuti! 559 . a nikad ne daju dovoljno vazduha. zoro. kad čovek živi dobar deo dana nag. Ali ovako leti. Da bih se uverio. bliskih a nedokučivih. ceo veličanstveni prizor izgubio je svoj smisao. naročito ako su katolici. A kad se. javlja se i muči nas iluzija o prisustvu bezbrojnih tela. Ali tada mi se javi odjednom ova misao: dok sam ja uspeo da utvrdim da časovnik ne stoji. zagledao sam se u malu skazaljku koja pokazuje sekunde. i tada sam video da se skazaljka kreće i prema tome da časovnik radi. Prineo sam ga uhu. koji nestaje. Probudio sam se sa osećajem da je vrlo dockan i da sam nešto prespavao i propustio. sačekao sam trenutak-dva. mirni sjaj. Još u naše vreme. Tih i blag. mnoga shvatanja koja svoje poreklo vuku neposredno iz srednjeg veka. Zdravo. čini mi se. Na krv nisam ni jednog jedinog trenutka pomislio. na suncu i vodi. Još u nesnalaženju i zabuni. To je osme jak. Homerovo poređenje »kao vino crveno more-«. Časovnik je pokazivao nešto preko devet sati. ali nespokojan čovek. * Sta ti koristi saznanje da postoje beskrajna vaz-dušna prostranstva kad je tvoj dušnik zapaljen i tako tesan da ne možeš da udahneš koliko ti treba i kad ti svi napori da to učiniš zadaju bol. I ne žalite. Tako živiš i umireš gušeći se. i potpuno se uverio u njegovu večitu tačnost. Sredinom Kvarnerskog zaliva tekla je široka. nego na divnim licima koja prolaze pored mene. * Uzdah pred prvim zrakom blede svetlosti na nevidljivom zidu. Zima donosi iluzije usamljenosti i oskudice. shvatio sam. u samo svitanje. * Svako doba godine ima svoje iluzije. i da i ovaj zvuk vode. Bosanci primaju u sebe.

Sedim kao čovek koji očekuje udarac. Ali. bez veze sa svim što je bilo.« Ja sam kao sunčani časovnik. Od te nemogućnosti sačinjen je sav moj današnji život i svet. ali sa pola glasa i ne celim notama. a lađa na moru privremena. negde oko 6 sati posle podne. to ne bih mogao tačno kazati. More je neverno tle. Opet je jedanaest sati noću. Ne dolazi i neće doći. suvo i zanatski. * Oko jedanaest sati u noći. ali znam da ga oduvek očekujem. kad sam ga malo jače otvorio. kad je mutno i oblačno vreme — ne vredim ništa. planuše u meni neke radosne svetlosti. jedna po jedna. Druga noć. Ali večeras. me teši. javljaju se u gustom zelenilu oko gradića neki raštrkani i bojažljivi slavuji. prigušeno uvežbavaju »komad« koji će večeras prvi put svirati pred hotelskim gostima. iz njega je tekla krvava pena. Po tome podsećaju na muzikante u bašti obližnjeg hotela koji u to doba dana. Ne znam zašto pogledam na sat. da je poslednji voz otišao. dobronamerno i diskretno. da se vreme ne može vratiti. kao što se pale svetiljke u nekim alejama. Pri kraju smo života. i kaže: »Uvek je najbolje onako kako jeste. Tu je stajala godinama. S. nekako bez poleta.* u novom obliku. Istog dana zatvorio sam svoju zlosrećnu pušku u orman. U maju mesecu. da dolazi i da će doći i da mu neću odoleti. za nevolju kuća. kljun joj je bio otvoren. markirajući samo. Jednom sam u detinjstvu. ne veselom kraju. ubio drozda skrivenog u grmu smreke. Nemogućno je da dođe. i nesigurna zaštita. opet je čitav jedan svet između mene i sna i spavanja. preko svega i iznad svega širi se ta neočekivana radost — sjaj iz nepoznatog izvora — kao snaga koja postoji po sebi. još za dana. već pred spavanje. Kad sam joj prišao. a da se svest o tome ne da zbrisati ni za trenutak ukloniti. ptica je bila u poslednjim trzajima. Ništa se nije promenilo. I sad gore sve i rasipaju sjaj. lutajući šumarcima sa puškom-ptičarkom o ramenu. što jeste i što još može biti. kakav i odakle. dok je nisam poklonio dečaku iz susedstva. video sam da je ubijenom drozdu u ustima zastala smrekova boba koju je u tom trenutku hteo da proguta. i znamo to i vidimo. Tu je samo 36 — Znakovi pored puta 560 561 . Sine sole sileo} • Andrićev prevod: Bez sunca ne i'adim. Nezdrava iluzija. staro i dobro poznato osećanje u trenutku buđenja: da je dockan. Sedim pokraj raspremljene postelje. večeras to nije radost iz nepoznatog izvora. To je bio munjevito zaustavljen život. nego moja stara i crna strepnja i osećanje bezizlaznosti. Vrsta pakla. da je stvar izgubljena. redom. C.

Nekoliko prvih taktova sam slušao i čuo kao ja koji sam. neki napor. Noć.. Mučno je. pa stvar nije uspela. (Tako ptica beži od čoveka. Slaba svetlost nekog fenjera. Možda i jesam. da ne može. Dovoljno vam je bilo da to objasnite mojom plašljivošću. običnim recima. Hladno je. I nije je do kraja života izgovorio. Kao da su u radionici gde se ljudi prave počeli da mese ne učitelja K. iako se pravim da čitam program. usporeno i — teatralno. Engleska trupa. Kako je knez oterao kćerku što je volela čoveka koji ne odgovara njenom poreklu i društvenom položaju i kako je. Sve se oko mene pretvorilo u nepoznatu raskrsnicu na izlazu iz grada. od koje odudaraju crna kosa i crne oči. a oko usta stalno se javlja. Mlađa priča starijoj sadržinu poslednje sveske petparačkog romana »Crni gusar«.. naslonjen na sto. Predstava je ostavila dubok utisak na gledaoce i svi oni govore samo o njoj. ali ja ne mogu da se maknem s mesta i. Izgleda kao da će sad izgovoriti neku naročitu. samo tu reč. retke i sitne od žestine velike studeni. Vi to zaključujete iz činjenice što vas izbegavam i sklanjam se kad god mogu. Izgleda tako: sada će. umnu reč zbog koje će i njemu i onima koji su oko njega odjednom i za vazda biti lakše i prijatnije. A u tom grešite. Jedino. Čudno izgleda taj učitelj K. Priča sve redom kao istinsku porodičnu dramu. možda je to bar delimično tačno. nego nešto drugo. uvek nekoliko koraka dalje!) A niste se nikad upitali zašto je tako. ali ta reč ne pada. moram da ga slušam. slušam i ja. Tako živim na ivici nepostojanja.još u prošlosti. ali ubrzo su tonovi muzike počeli da me odvode iz moje sadašnje stvarnosti. koju sve nagoveštava i svak očekuje. sav pretrnuo od studeni. I to jecanje utoliko je strasnije što je lišeno ubedljivosti i onog dostojanstva koje ima svaka istinska i velika žalost. * U Narodnom pozorištu. sad. I tu ste stali. 36* * Bele kože. U očima uvek malko osmejka. ali se ne mičem s mesta. To bi trebalo kazati kao pesmu koja bi ostala posle svega i umesto svega. A u isto vreme razmišljam o upo-rednom postojanju mnogih i različitih svetova. toplim glasom opšte stvari. da neće nikada doći. * Na koncertu. to jest u prošlosti. iako sve jasnije čujem kako iza mene neko jeca. Ne okrećem glave. a ništa. Okrenut leđima. kao jedva pri-metljiv grč. Za vreme odmora sva je publika dole u foajeu. tiho. do broja svoga sedišta u koncertnoj dvorani. svestan sebe i svega oko sebe. Bio bih zaista potpun i pravi mrtvac da prošlost ne postoji. i kako je . sabrano i ozbiljno. Lice prijatno nepravilno. i u pustinji mog punog saznanja da ona ne dolazi. a njena starija drugarica je isto tako sluša. ne izgovara nikako. Covek govori dubokim. 562 563 . Kao var-nice promiču pahulje snega. Ostao sam kraj garderobe na prvoj galeriji i. i onda se resili da naprave šta bilo. slušam kako tiho razgovaraju dve garderoberke. * Vi tvrdite da sam plašljiv. I evo — napravili učitelja K. Počela je simfonija. Daje se Sekspirov »Tit Andronik«.

da rastavi na dva sloga i stvori tako dve reci koje su u suprotnosti jedna s drugom i koje se pobijaju međusobno.Zabeleženo za vreme predstave Magheta. NESANICA S64 . a zatim je. On je bio tako vest i lukav da je i najjednostavniju ljudsku reč »da« umeo. budi pametan. na pozorišnom programu. kad mu to zatreba. sve dok ne dobije iz nje »ne« koje mu treba. da ne čuješ šta sve govore po raskršćima veštice. Goveče. ako bi se predomislio. stavljao u pokret svoju veštinu i počinjao da tu reč čepa na dvoje. (Tolika i tako vesta nije bila njegova veština!) Zbog toga je na sva pitanja uvek odgovarao sa »da«. Ali to isto nije mogao da učini i sa rečju »ne«. i budi gluv. 4.

Uvijam se u pokrivač. u petom činu. (Pa ipak. poslednje snage u čoveku pretvore se u strah. u gnev. ili bar slutnja smisla. trese prozorima i oseća se u sobi kao nečiji stalan i hladan dah. sa predosećanjem patnje bez imena i granica. tako da zvonce u telefonu podrhtava i kucka i zagrcava se. snaga i smisao. neizvesnosti i tegoba. ne javlja se. a negde pod krovom šišti. ali čujno. kad ubijaju glavnog junaka. Telefonske žice se povijaju. u duboku odvratnost — i razbiju se i razveju u sudaru sa bezmernom silom. bez mogućnosti sećanja. Posle jedne teške nesanice. i ništa drugo do to dvoje. to se vreme računa u život) Peti dan kako duva košava. naravno. I to bez cilja i smisla. Tako ono što je došlo u život kao nada. Plinius Sec. cvili i s vremena na vreme fijuče i jeca kao veštačka oluja na palanačkim pozornicama. Kao dostojan završetak svih mučenja. niko. odlazi iz njega kao bestijalan šlep strah i neopisiv užas. mrse i dodiruju. lagano. 567 . Kad dignem sliišalicu. Strašan vetar. bez svedoka i bez traga.Et tamen vitae haec tempus annumeratur C. Sad mislim da znam kako se umire. kao dete u snu. šlep i bezuman.

I kad bi u ovakvim noćima čovek mogao bar za trenutak ostati sam. koji znače stvarni bol i konačnu smrt. jer je ljubav strašna snaga koja nikad i nigde ne gubi svoju moć. Znam da za to nema mere ni računa i da čovek još najmanje glupo radi kad se sakriva i kad pokopava svoje najosnovnije bojazni i guta svoje gorčine jednu za drugom. ali im sa lica ne slazi jedan osmejak. kruže kao planete i. i onda nema više sna ni spasa od misli.* Ja znam da niko ne meri dužinu naših nesanica ni noćnih drhtanja. ubrzo posle ponoći. radim i govorim. kao i svi ljudi oko mene. na pravdi boga napadnut i izranjen čovek. Nikakav vašar. tih i lelujav. opuštenih mišića. Ide. a moja muka biva veća. Ako nekom srećom zaspim odmah. 569 568 . Ali ne. nijedna crkva. i ja se sećam da sam davno primetio kako se nesrećnim ljudima ne žuri. u tami. moje bdenje gubi ime nesanice i ja se svrstavam sa ostalim ljudima i držim korak sa njima. kao maska od svetlosti. kreću se mnogo brže. pored druma. nemih usta. bežeći pred zimom. nijedno pozorište nisu tako živi i mnogoljudni kao ti mračni sati u kojima bi trebalo spavati. — Tek sa svetlošću dana. zapečaćenih ušiju. nego zbog buđenja i života. koja briše noćne misli. pre-zreo. zbog svojih i tuđih nedaća. Jedni prolaze. krećem se. Pa ipak. sa prvom toplinom postelje. naiđe odjednom veliko olakšanje od same činjenice da bol ne može više da pritiče. Neki još nose u ruci pismo na koje im nisam odgovorio. kad se savija i lomi i poslednje vlakno u čoveku. jer me kao nevidljive bukagije sputavaju sati noćne nesanice. Najposle jedna noć kad sam ne samo zasp»o nego i spavao. sklopljenih očiju. ni pravog mesta u svetu. strašni osmejak od kojeg njima nije lakše. posrćući u sebi od umora minule noći i strepeći od pomisli na noć koja dolazi. i tada zaspim sa mislima na livade ili neka nasrnejana lica. izgubi svaka i najmanja sposobnost za bol i stradanje. i izgube se opet u tami. a sa osećanjem da je ceo svet i sve do Boga moj dužnik. Probudilo me moje rođeno jecanje. a ostavljeno mesto ustupe drugom. I pomisao da neću nikad naći sna. kad se posle četrdeset osam sati patnje. Kroz otvoren prozor dopirao je studen noćni vazduh. Tu vrvi i gamiže ceo jedan narod. neprestane i stalne patnje i u samom kratkom snu. probudi me moja nesanica. Ali satn spavao kao što spava. Bol. I tako. samo što je meni potreban veći napor. da mi je učinjena krivda. Oni koje sam obmanuo i izneverio od straha. jecanje ne zbog snivanog bola i smrti. Ćulo se sa visina kliktanje ždralova koji sele na jug. kad prođu ispred mene. ni odmora. zadrhte još jednom od udarca koji sam im nekad zadao. porugom ili zaboravom. i da je u tome sva moja nesigurna i kratkotrajna veličina. kojima sam bez prava i potrebe učinio nažao ili kojima nisam učinio dobro kad sam mogao i morao. kao nečija ruka. Uspeo sam i ja da snom premostiin ponor vremena i vežem dve obale života. Oni na čiju ljubav sam odgovorio sebičnim čutanjem. niskosti i rugoba. neumoljivo polagano. ali ne odmiče beskrajna povorka onih koje sam uvredio. strah i nesnalaženje. pod oštrom svetlošću savesti i sećanja. iz nižih obzira ili zbog svoje gordosti ili udobnosti ne kazuju ništa ni recima ni pokretom. obasjani.

i da se odoli ako mora da se pati. isto ovako uzaludno kao i ja. pa da se sav rasprodam ili da deset života živim. bez imena. i to dve suprotne patnje koje bi u stvari trebalo da isključuju jedna drugu. ljubav. na samim ivicama obzorja. A san ili buđenje rasturaju nas i brišu zauvek kao tajanstvenu i retku igru svetlosti i mraka koju niko nije video i koja nije znala sebe. zavičaj i hleb. ima najtvrđe. ni između sebe. od straha od samoga sebe. a nesanica naša vera. sa nemirnim srcem kao bezobzirnim susedom. polovinom lika na zemlji a polovinom na nebu. I tako. radim i zarađujem. Najtanje i naj-neodređenije od svih stanja. 570 Ko još ne spava? Pošto više nema sveta ni ljudi. ne čujemo i ne vidimo. Da li stoga što je nebo sumračno ili što je moj pogled mutan. Posle tolikih nesanica od bola. bez snage da se pravdam i branim i bez mogućnosti da ma šta popravim. 571 . snaga i imetak sa svakim sekundom. a oseća kako od njega stalno otiču krv. sede prosjaci kojima nisam udelio. koje sam pomogao.I u dalekoj daljini. Svako stanje u koje čovek može da đospe ima svoju patnju. odjednom se proširi svet i ukaže se ne kao ono što jeste — jad i nemir — nego kao svirka i igra od kojih se gubi dah i svest. veza i zakona. ja se u budnoj svesti hvatam za misao na one koji u istoj ovoj tami bdeju isto bdenje i čekaju na isti san. ođ mučenja savesti. samo želja da se ne pati. I čovek koji nema više snage da bdi ni mogućnosti da zaspi nije pošteđen ni od jedne nevolje koja na ljude može da naiđe. mi smo samo patnja. Bez broja. dokle pogled seže. Prisećam se i znam da je bilo i takvih koje sam u životu dobrim zadužio. I svako ima po jednu. prekrštenih ruku. Ne znamo se. ali mi se čini da ih ima toliko da ih nikad ne bih mogao sve darivati i skinuti sa moga vidika. Nismo vezani ničim do time što nismo vezani ni sa svetom živih ni usnulih ni mrtvih. čekajući da je dan prekrije belim sjajem kao zavesom. temelje. negde na polovini puta između sveta živih i sveta pokojnika. nazreti ni dokučiti. oba podjednako blizu i daleko. ležim u noći bez zvuka. tako stvarno i tako varljivo tkivo koje se zove naš život. dvostruke. bez lika. evo jedna nesanica od radosti. znam. gledam bez prestanka i olakšanja groznu pozornicu pred sobom. stvari ni odnosa koji ih vežu i sačinjavaju ono čudno. Tako on leži i čili kao mrtvac bez pokrova i u isto vreme traži odgovora na sva pitanja kojima nas život pita i progoni. da se ne mogu dozvati. Bez igde ičega je. bez odnosa. ali njih nigde ne mogu da vidim i uzalud se naprežem da im se setim lica i imena. nesanica. I go je i nemoćan. od gnušanja. pri-digao i utešio. * Sklopljenih očiju. a zna za bol velikih gubitaka. Ova noć je naš svet. suviše velike i duge radosti. pošto je uzaludan svaki napor da izazovem u sećanju ma šta od toga. a koja se ponovno rađa svake noći. Samo nesanica ima dve. u dnu vidika. Vasiona je od fine uzdrhtale materije. Nebo treperi od jedne frule i zemlja tutnji od kola igrača. ali imamo isto boravište koje je bez imena i lika. zgrčenih nogu. * Kad počnu letnje noći sa hladovinom koja dolazi iz daleka i donosi dah i značenje nepoznatih krajeva.

i poslednjim snagama srlja. * . da mi se čini kao da nikad nisam ni pokušavao da zaspem ni patio od nesanice. slavu. ja čekam jutro. i da bdi mučen radošću. patim. Ako i tu zaista završava. I kako sunce sve jače i u sve širem krugu obasjava svet. Ona je budni ja od nesanice i pred njom svaka patnja bledi i svaki napor nemoćno zastaje. evo i jutros. da izazovem u sebi neobičan ritam onih koraka kojima sam stupao u noćašnjem snu. od koje čovek obnevidi. osnovne čovečanske misli kao nevidljive planine u tami. kao odmoran čovek koji svoje snage drži u ruci. da čovek ne pre-svisne i ne potone. Snivao sam i buđenje iz toga sna: kako mirnim. Sve sam to snivao za onih nekoliko minuta primirja u borbi sa nesanicom. pa ma i kao plen zanosa i nesanice. dišem svesno. ja mogu. ali dišem. zamišljeni ne toliko o pokretu koji će učiniti koliko o onome koji su pre toga učinili. nego da oduvek ovako ležim i mučim se uzaludno da mišlju doprem do samog izvora sirotinje. i samo je dahom kao tankim koncem vezan za beli. i da sluša pisak frule i topot nogu. kroz tanki dremež iz kojeg sam se brzo trgnuo na novo bdenje. Samo jedna misao ne da se ničim oterati. iznad misli o sreći. ispavan. podvige. do svitanja. iznad svakog zla. A ponekad se. daleko od svih ljudskih puteva. nema dela u harmoniji sveta i završava jedino smrću. Kao što ljudi u snu viđaju ono što žele i vole: ljubav. Crna udovička sirotinja koja je bolest tela i uzetost duha. 573 . To je misao na sirotinju. koja nema veze sa običnom nemaštinom ili sticanjem. a sve što mu se dešava raspoređuje pravilno u vremenu i prostoru. ali briše. zbrisati ni resiti. „ 572 Ne spavam. Blokovi od misli postavljaju se pred usplahirenu svest i ona ih snagom svoje nesanice odnosi ili rastvara. govore. Drevne. snažnim korakom idem u susret danu. Na tankoj niti svoga daha. Tako jasno vidim i snažno osećam tu nerazumljivu kaznu koju zovu sirotinjom. ne misleći ni na što drugo i u nemogućnosti da ma šta drugo uradim. u protivnom pravcu od svega onoga što želi i što mu je potrebno. tako sam i ja sanjao da sam uspeo da zaspim i da spavam slatko i duboko zdravim tvrdim snom kakav ne pamtim. Dobro je što svirka frule ima kratke prekide i što u igri ima trenutaka zastoja u kojima igrači stanu. moj ubrzan dah pretvara u nečujno radosno kliktanje.Borim se da me potpuno ne preovlada i ispuni zvuk. beznadnih rastanaka. nevidljivi svet. kako i piju svetlost i same stvaraju dan. zaluta. da ne izgubim svest i da me ne ponese šumni okean kao more premorena plivača. postojano. Dura paupertas. moja crna i gorka nesanica u opojan zanos kakav daju samo čudesna spasenja ili neočekivana radosna viđenja posle dugih. koja ne ume da primi i kojoj svet ne može da pruži ni pomogne. Kao što ljudi misle. ja dišem. ne rešava. koja se uljuijkuje i uspavljuje jedino svojim rođenim lelekom. bogatstvo. kraj otvorenog prozora. i osećam svoje rođene oči. U tim prekidima i zastojima hvata se dah i tvrdo mesto pod nogom. kao pauk. * Covek potone u nesanici kao u okeanu gustog i ustreptalog mraka. miran. koračaju. ispavane i vedre. čim sklopim oči. Usnio sam da spavam. nego da živi. Ali. tako i ja bivam sve bogatiji i vedriji.

Na javi sam toliko puta mislio o smrti. Zaričem se: neću više da gledam na mali časovnik i da tako merim svoju patnju. Znam samo da sam za trenutak sagledao i shvatio smrt tela. sa jasnim saznanjem da je čovek dok god je živ sklon da veru je kako je njegova osuda blaža i njegova muka manja nego što jeste. ali mrtvac čiji bolovi nisu prestali. prevario sam san i uspeo da malko zaspim. neočekivano posrne i padne. I u svaki sekund može da stane beskrajan niz slika. nepomičan i nesrećan. ja nastojim da zaboravim časovnik i njegovo postojanje. Osećam stid zbog nepoznatog propusta. kao i da je svaka nada koju u nama očaj rađa samo nova vrsta mučenja. nezaustavno i zauvek. ne mogu pravo da se setim ni recima da izrazim svoje noćašnje saznanje. Kao što nenaoružan čovek koji se nađe pred opasnom zveri pokušava da se spase praveći se da je ne vidi i ne primećuje. to je duboko. Isto kao što sam nekad munjevito sagledao i shvatio rastenje i starenje. Ono što mi noćas ne da da zaspim ni da nađem mirna mesta na postelji.Nema tako lude i neosnovane nade koja se ne bi mogla roditi u mislima očajnog čoveka. nedeljiv i nerešljiv račun postojanja bez svesti. Digao sam se od nesuđenog posla i legao ponovo na postelju bez sna. To su crni nevidljivi pragovi na kojima čovek. tako mi je sada u jednom trenutku postala vidljivo jasna smrt našega tela. Kao spavanje snove. Videći sinoć da san ne dolazi i da ću veću polovinu noći morati provesti budan. objavila suština života. Tako sam noćas odjednom. tako često sam je doživeo u snu. Kao da mu je suđeno da umre od nevidljiva udarca iz daleka. ne gledati. po-mešati sa sokovima i tkivima u zemlji. ne govoriti. Sedeo sam dugo nad belom hartijom dok nisam uvideo da su minuti od kojih je sastavljena nesanica jalovi i prazni kao snetljivo žito. Ali. tajne sramote koja je skrivana i zatrpavana kroz naraštaje i koja se probudila noćas u mojoj svesti i potresla moje biće do mračnog dna. i da od njih nema brašna ni hleba. ali sam je pravo i duboko osetio samo u ovim trenucima između jave i sna koji ispunjavaju moju nesanicu. da radim. zaboravljenog greha. Sna nema. pod vrbama nad jednom rekom. 575 . neočekivano i bez ikakve veze. kad sam se probudio. nego da ih valja preležati kao mrtvac. gde mi je mesto. bolno i davnašnje osećanje stida. šta vredi braniti se od saznanja dužine svoje nesanice kad je svaki njen sekund nepodnošljiv. Ne hodati. da se prihvatim posla. A sada. tako nesanica ima svoja viđenja. odričući se potpuno sna i odmora. Tako mi se prisno i nedvoumno objavi biće smrti kao što mi se nekad. kad već ne mogu da spavam: da od avetinjskih sati koji nemaju mesta u ljudskoj raspodeli dana načinim plodno i korisno vreme koje će mi ostaviti zdravo osećanje zadovoljstva posle svršenog rada. Tkiva i sokove. ugledao jedan prizor koji sam verovatno video pre mnogo godina i potpuno zaboravio. pomislio sam da ustanem i. zdravlja ni dela. 574 Noć prolazi. plođenja i trošenja. Ući u nepoznat. Posle toga sumračnog trenutka u postelji. koje smo navikli da smatramo svojima. iako je dotle srećno prelazio ponore i planine.

Violina. uzdrhtalo klupko živaca. nego kao da ništa na svetu ne postoji osim toga i kao da time ima sve i da završi. lije i buja. Prisećam se sebe. Treći je bio omalen i nakrivljen. gde Beograd prelazi u selo bez lepote i gde selo uzalud nastoji da postane grad. I dalje nema reci. tu postoji samo svetlost. I sam sam jedino deo te svetlosti. Po navici govorim o drvetima. u drugoj okolini. tankog i prozračnog. pa prozračne pre nego što se nepovratno pretvore u žitku svetlost bez granica. Ne znam za sebe ni za svet. ali ne kao jedan trenutak dana i jedna od mnogobrojnih slika. naše jave. kao da nikad nije živeo ni poznao kuće. ali bodro koračam kao čovek koji sve dublje gazi u vodu. I to njegovo poskakivanje i potrčkavanje i njegov beznadan napor da ih sustigne. sunca ni u sećanju. O kaišu preko ramena jedva je nosio veliki bubanj koji mu je otežavao hod i zanosio ga u stranu. poljupca. na drugom kraju. kome sadašnjost sve uskraćuje i budućnost ništa ne obećava. koga sećanje vara. soli ni vode. naše nesanice i naša snoviđenja. ali znam da postoji bla-godet spavanja. Sve je u svetlosti. briše sve u sećanju. Svetlost. koja nije deo sveta nego život za sebe. Gazim sve dublje u svetlost i gubim se u njoj. koji je takođe hteo nešto da kaže. ali sam u snu potpvmo odsutan. kao da nema 576 Još jedan san za vreme nesanice.Negde na kaljavoj i neurednoj periferiji. U trenutku kad se rešavam da napustim postelju i nadu na spavanje. i moj sopstveni lik i rođeno ime. ali svetlost vidim i osećam. i ja osećam da spavam. dve žute trube i bubanj. umesto ustajanja i žalosnog mirenja sa nesanicom. U stvari. 37 — Znakovi pored puta 577 . žedno sna i željno svakog dobra. nego samo postoji. da se uporedi i pomeša sa ostalima i da kaže i on svoju reč. S mukom je izvlačio iz blata kratke noge nečistih i bosih stopala u plitkim cipelama. Nesanica ne muči samo teio nego gasi. Naježeni od studeni. Tri visoka Ciganina odmicala su brže i mali sa bubnjem zaostajao je stalno iza njih. ali toplog i slatkog sna. sve je to davalo sliku krajnje bede. navire. Tako su prolazili noćas pred mojim očima ozebli i žalosni Cigani. Koračam obasjanim putem između livada i ret-kih drveta i polagano se penjem vrhuncu koji ne vidim. kao da ne živi. golo i gladno telo. mučeno. ma koliko da se lomio i nastojao da održi korak. ne poznaje svoga i ne veru je u sebe. usami i povije. video sam u zimsko pred-veče četiri Ciganina. bez zimskih kaputa. putu i livadama. nastupa dvadesetak minuta neočekivanog sna. osiromaši. Ne spavam i znam da ne spavam. da ne vidi neba i ne oseća zemlje. mira. vatre. U ovakvoj noći čovek se razboli. Osećam još samo da koračam sa lakim otporom pred sobom. sama za sebe. nemoći i uzaludnosti. sa rukama u džepovima i instrumentima pod miškom. preliveno i prožeto njome. da je ona jedino što postoji i da se u njoj gube i rešavaju sva naša pitanja. Njih trojica su vodili neku beskrajnu cigansku prepirku ne obzirući se na druga sa bubnjem. Oborene glave vidim kako mi grudi postaju sjajne. Cesto kad već jutro dobro zabeli. gacali su blatnom susnežicom. bez veze sa suncem i svetom. briše ili izopačuje misao i koči i zaustavlja sve duhovne snage. Trojica prvih bili su visoki i povijeni. obavije me odjednom mlečna i pomalo teška atmosfera svetle i mlake magle. raspameti. Svetlost kao postojanje i svet. postane mučeno.

Bilo je sve drugo i drugačije nego što je danas. Letnja noć. kao da se granica između njega i nesanice neprimetno ali stalno briše i gubi. nova. te letnje noći i osetio sam ponovo ono čudno dizanje postelje i onu naivnu i neodoljivu potrebu da se traži svedok za svoju sreću i njenu stvarnost i trajanje. I to sam osećao dugo i tako živo da sam počeo da zamenjujem nekadašnju nesanicu od sreće u letnjoj noći. značilo je iz gubiti trenutak sreće. pa planu i stvore. značilo je čuvati je i neokr njenu preneti u novi dan. — Razume se da je to bilo ujedno i jedino i poslednje dobro koje sam video od te žene i sva sreća koju je ona mogla da pruži. jer sam se bojao da mi se sreća ne pomeša sa snovima i ne iščili do jutra. ali u zanosu nesanice ja sam naslutio: da ima negde jedan život sav od svetlosti u kome je svetlost osnovni zakon i jedini oblik postojanja. kad su nesanice za mene bili teški i izuzetni nastupi. Jedna je muka što teško uspevam da zaspim ili ne mogu da spavam. ja sam svakoj svojoj neprospavanoj noći znao razlog i dugo 37* 578 579 . značilo je biti srećan. Ja sam bio zanesen i srećan onom nestalnom i varljivom srećom koju žene mogu da daju na tre nutak toj vrsti mladih ljudi. nekad uspavljivale kao stvarnost i uviđam da se moj život potpuno prevrnuo i okrenuo ka mračnoj strani. za jedno magnovenje. — Čini mi se da sam uljuljkan tom varkom i zaspao i utonuo u san u kome su se obe nesanice izjednačile. premoren od nesna. ne mogavši zaspati. dok se još nisam bio srodio sa njima i dok je noć za mene ipak značila spavanje. Te večeri mi je jedna lepa i veličanstvena žena. Tada. I u snu mi se dešava da snivam da ne mogu da zaspim. davnašnje i davno zaboravljene nesanice. koje me sada bude kao lažan san. pa ma i za trenutak. pomislim da su me te dve lepote. po sle mnogo godina. setio sam se jedne druge. gledajući svoju praznu i hladnu sobu i gole grane pred prozorima. Biti budan.Ni na javi ni u snu nije mogućno takvo saznanje. A ne bi ni vredelo. koju su mnogi želeli.. Bio sam radostan što ne mogu da zaspim. sa ovom sadašnjom nesanicom koja dolazi od velikog i tajnog jada koji samo ja znam. sa kojom nisam znao šta da započnem. dala jasan i neočekivan znak pa- žnje. čitav svet opojne i kratkotrajne sreće. željna i prigušena. I svaki čas sam se dizao. vedra i topla. najgoroj. odlazio do otvorenog prozora i u retkim zvezdama i mračnim masama džbunja i drveća tražio svedoke svoje sreće. „ . Bdeti. Gušio sam se od sreće. što i moj san sada postaje sve tanji i lakši. Ali sinoć. pre toliko godina. a druga. Sinoć. U sinoćnjoj. Jer nemam moći ni hrabrosti da kažem sve što je i kako je bilo. noći nije zabeleženo ništa. da bdim i da se mučim. bez povoda i razloga. Nekad. setio sam se. Zaspati. stopile i izgubile. To je bio jedan od onih trenutaka kad se urođena muška sujeta susretne sa ženskim lukavstvom. Činilo mi se da postelja poda mnom buja i raste. Mladost. Od zanosa i uzbuđenja nisam mogao da spavam. Dešava se da me probudi snivani miris nevidljivog cveća ili pevanje ptica. Ta me tegoba najposle probudi i tek tada vidim da sam dotle spavao i da tek sada počinje stvarna nesanica i istinsko mučenje.

ne radim ono što bi trebalo. i da me smrve bez traga. I ostaje mi samo da bez nade i misli. Nego nesanica. sam je i odvojen od celog sveta i svih ljudi i stvorenja u njemu. da je potpuno u redu i pravedno da noću ne spavam kao što danju ne volim. hez gneva i straha. i onoga što ostaje naj-bednijima i najnesrećnijima: prava da se žalim ili bunim na svoj zao udes. Postoji svet mrtvih. Pomirio sam se s tim da me san. postoji svet pospalih. ali ne postoji svet onih koji bdiju. Te reci ni toga glasa nema. Kad bi se u svetu nesanice javio zvuk. To je misao da je ona. ne misli. bez pomisli da se kome ispovedim i požalim. Cim padne noć. ne verujem. Covek koji sklupčan u tami čeka jutro koje ne okrepi i ne obrađuje. I jedno od pro-kletstava nesanice je i u tome što je čovek u toj patnji sam. ovakva kakva je. 581 . nesanica se odigrava u tišini. — Kad se danas setim ponekog od tih razloga. stvar na svom mestu. to se ne dešava. potpuno je obezglavljen i ne zna u stvari kome svetu pripada. Zato majke pevaju deci da bi zagasile nesanicu i tako ih uspavale. kazala mi je nesanica svojim nemim i mračnim govorom. Ne spava. Sme-šno mi je i stid me je pomalo. i kad bi ona progovorila ili propevala. da moja noćna muka odgovara sasvim nesreći moga dana. a zna se da najgore kolju zverke bez glasa. Covek koji ne može da spava. bez roptanja. kad su moje noći postale moje nesanice bez razloga i povoda. kao dve planine. ne radi.ga pamtio. nestalo bi je odjednom sa svima povorkama čuda i strahota koje idu sa njom. * Ima nešto što moju nesanicu čini još težom i gorčom. održavaju se. ali i da me nesanica ne satire. jedinstven i povezan. i kad dođe. kao izdvojena i razasuta ostrvca. zbog uobraženih i stvarnih strahota i opasnosti. Ali. ne krepi. ali bar briše granice između bdenja i spavanja. Bdi. Kao pustinjski pesak vode. bez pomisli na san. i ja primam mučno nespavanje kao što sam primio tolike bede u životu. ona je željna zvuka. i što se ne može ni na koga pozvati ni osloniti i ničim utešiti ni zavarati. kao bezglasan žrvanj. Bdeo sam zbog žena. Danas. koja bi me utešila. zbog sujete i uvreda koje sam nanosio ili primao. užarene postelje onih koje san neće. Onoliko ima nesanica koliko ima ljudi koji ne mogu da zaspu. Izuzetak je čulo sluha. sa nesvesnom rešenošću da sve podnesem i prevaziđem. u meni plane neka svetlost od koje sja i trepti svaki damar u meni. bez nade na olakšanje. vlada tlači i satire. Ne živi više. nije još mrtav. meni izgleda neverovatno da je čovek mogao i tome pridavati važnost i posvećivati pažnju. zbog gubitaka i neuspeha. Tako sam lišen svega. 580 Sve što nikad nisam mogao u snu naslutiti ni na javi videti. I u ovoj ogromnoj noći u kojoj pod pokrovom tame spava zdrava i srećna velika većina ljudi. Nesanica je nema. čekam da se moj dan i moja nesanica sastanu i sklope. U tom muklom i jezivom životu koji se zove nesanica. bez objašnjenja. da sam tako voćka koja trune sa dva kraja. ja sam mnogo mirniji u sebi i zadovoljniji sudbinom. Kao i san. stalno tka i treperi avetinjska igra čula. isto kao što me nikad nisu satirale misli i strasti koje su me budile noću i pratile danju.

Ni meni koji ne mirujem danju i ne spavam noću nije sakrivena potpuno ljudska sreća. 1937. Nemam je i ne vidim. lepše i vrednije nego ova zgrčena gomila mišića u nemirnoj koži koja ne može da spava. ali naslućujem jasno i znam pouzdano da postoji. 5. pri radu. živeti duže i dostojnije nego ovo telo koje sa svakim dahom. i u isto vreme biva gore. na putevima. slabije i ružnije. i u stanovima ljudskim. ali sam celog veka za njom posrtao. živeću u svakoj melodiji. čini mi se. VEČITI KALENDAR MATERNJEG JEZIKA 582 . Po tome ću. Nikad nisam uspeo da stignem i dohvatim radost. Biću svuda gde bude pesme. nešto bolje. pogledom i pokretom nestaje. I po tome sam više nego što jesam.

molim čitaoca da ovde ne traži ni lingvistike ni filosofije. i UVOD u »VECITI KALENDAR MATERNJEG JEZIKA« trebalo bi da bude otprilike ovo: Ovde će — to je moja namera — na desetinama i desetinama stranica biti govora o stotinama reci... sve ako i bude tako. Možda će se nekome ovaj moj pokušaj da izrazim ono što sam osetio ili pomislio u susretu i bližem dodiru sa nekim recima učiniti jalovim i proizvoljnim poslom dokonog pisca.' . U svakom slučaju. možda. jer od njih i tako sve najviše zavisi. Možda se čitaočeva osećanja i mišljenja o recima koje sam izabrao neće podudarati sa mojima. ja ne smatram ovaj posao potpuno izgubljenim ni uzaludnim. ali bolje da to ostavimo sreći i slučaju. ili bar ne više nego što su to ostali moji radovi. možda i više. Glavno je da se pokaže da je igra moguća... 591 $ . ništa do zapise jednog pesnika o njegovim susretima sa recima. vi možete potražiti druge reći sa kojima ćete moći igrati svoju igru. Bojim se da je to ne samo mogućno nego i verovatno. Ukoliko ove reci u vama ne izazovu ista ili slična osećanja. Možda će asocijacije koje su one izazvale u meni biti čitaocu neshvatljive i izgledati neosnovane.i\. Ali.

belouška. od »■nedelje«. Uranila Kosovka devojka. bogata i mnogostruka smislom i zvukom. svetla. u isto vreme. Sedimo u polumračnoj krčmi pored kafe i rakije. a nejasna i teško objašnjiva: heo. nečeg romantičnog. kao i mitologija. (»Ni blizu. i lepa kao i ona prva. i možda stotine takvih mesta u svetu. Ona je malko nagnuta. beli car. Ali sećanja i asocijacije idu dalje i u neočekivanom pravcu. kao meni. gubi i gasne i ova čudna reč sa svim svojim značenjima. moćna. ona kao da izbija iz celog ovog svečanog devojačkog pohoda na uzvišenu humanitarnu misiju spašavanja ranjenika. Stajala bi i dalje pred nama.BEO. Nisu beli samo rukavi. Tu se negde. Belić. Zabeleži i zapamti reč čudesnog smisla i bogatog zvuka danguba. kao na zatalasanom bioskopskom platnu. ni blizu do bele Turčije kjer v Donavo Sava se bistra izlije. * u nedelju prije jarka sunca ■ ' zasukala bijele rukave. i. Pun je narodni govor te reći u raznim značenjima. evo. zagledana u svoju čašicu.. zvučna i bleštava. Bela Crkva. zasukala do bijeli lakata na plećima nosi leba bela u rukama dva zlatna kondira.. u vezi sa ovom rečju. belo. hela.). volela sam ga kao belog boga! ' I*ukoleno3 Hero — beloruka Hera (Junona. Beli svet. gospodine! Jaooo. Bijelo Polje. Ta belina nije samo fizičke prirode. Bilo je to pre mnogo godina. Belostenec. na belom hlebu. a kao da je sada gledam pred sobom. nečeg vedrog. 587 . Ostarela je pre vremena. ni da objasni svoje višestruko značenje. Neki dan je to bila danguba. Beljanski. kako se meni čini. Bela Palanka. bele pčele. poezija. nasmejanog i prpošnog. zvučna i lepa reč danguba — dangubiti? U njoj ima. ni označi svoj krajnji domašaj. beli udovac. BELO — lepa i tajanstvena reč sa više značenja. »-jarkog sunca« i »zlatnih kondira«. uranila rano u nedelju. BELA. Belo-grlić. ćelu jednu belu stranicu i ispunila bi možda još mnogo prostora. 586 Opet sam zabeležio jednu od onih divnih i ređih reci koje nas iznenade i obraduju kao neobičan mineral ili redak cvet pored puta. beli bor. Bjelopavlić. bela magija. bela zastava. beli slez. a ne bi mogla da obuhvati ni približno sve varijante. javlja lik precvetale lepotice Ciganke sa Cubure. . »beloruka Junona«. a danas je reč: skrasiti se. — A volela sam ga. sve do ovog našeg Beograda koji je našao mesta i u Prešernovoj poeziji. Da li i vama. izgleda zanimljiva. čvrsti zubi koji povremeno blesnu. Beli Nil. geografija. nego neki beli sjaj kao da se širi od »devojke«. Po čudnoj logici našeg sećanja meni se u ovom trenutku. Ovde sve šija i blešti od belina raznih tonova i različitog porekla. beli dan. dok mi sa zanosom i suzama priča o svom prvom ljubavniku i o tragediji u kojoj ga je izgubila.' bela vrana.«) Reč višestrukog smisla i velikog domašaja ispunila je. lakti ni hlebac. to su beli. i botanika i zoologija. i nečeg morali-stički prekornog i mrgodnog i. jedino što je na njoj ostalo neokrnjeno. Belobrk.

razgalina — kod tih reci uvek ugledam površine modrog neba među razmaknutim belim oblacima. Za sparnih letnjih dana. Takve su. XI 1973) * »U Velikoj Britaniji propala akcija anti-puSeuja. kolega.Ali pored reci koje me tako povremeno ozare. VI 1973) Na izložbi odgajivača ptica u Sarajevu. Sarajevo 28. obraduju i nadahnu. — Nemojte mene. »U vrijeme kada je belgijska 'karavela' udarila u brijeg kod Tangera. učiniti svoje čestitance« (Anica sestra Ruđera Boškovića) * »Bifka može svakog časa ponovo izbiti« (»■Oslobođenje-«.. u značenju napasti koga. On se brani i moli da ga ne kreću od kuće. godine bili su izloženi i »golubovi prevrtaneri« tj. nad čitavim područjem vladalo je nevrijeme.« (»Oslobođenje«. »Provladin list Nasion objavio je . . 588 589 . •c — Sta ima od Sarajeva do ili(iže» pe(»iiast ki lometara. na vašarima u Bosni. zabrinu i rastuže. razgaljuje!« Dobra reč.-« ». orila se vika bozadžija: »Evo ladna.. Ja sam jedan isprepadan čovjek. naravno recima.. Navodim samo tri. * Od jednog novinara u Sarajevu. Sarajevo 24. prevrtači ili. ali to ne znači da ih nema još priličan broj. reci: smicalica.*< (Pročitao u tekstu jednog sinopisca u Beogradu) vatrirati — ». na primer.. histeriše. 'i * MsteTisati — »on se ljuti. .. molim vas! Ne smijem se ja u to upuštati i nisam ja za tog posla. promašaj. osuti vatru na koga. i odvedu moje misli na zla bespuća.. kako se kaže u Beogradu.) Razgaliti (se). on praska. prevrtanci. kad on skoči i vatrira na njega«. ima i takvih koje me pogode kao udarac iz tame. god. Prepišaj hoda! - tanjič — kažu za prazno zrno u Bijelom Polju hlećak — za blesava čoveka (Stolac) provladin — antivladin — dve nakazne reci kovanice iz naše štampe. koja nikom ne želim. Sarajevo 26. u novembru 1973. XII 1973) Partizani traže od seljaka da ih u zimskoj noći provede kroz zabačen kraj i da im pokaže put.« (»Oslobođenje«. (Cuo u Banja-Luci 1959.

-«) označava čoveka koji umiruje. U starom Beogradu. P. trebalo je da o veziru. Evo kako: Nisu svi naši ljudi ni gori ni bolji od ostalog sveta. a dodavati takav komadić kosti ili lošijeg mesa zvalo se »nameravati-«. Skok. izgovaraju se ili nastoje da jedni druge podgovore ili nadgovore. Mehmed Sokolović. '* Alica — prema Vukovom Rječniku zove se rana trešnja u Mostaru. sličnost. Rečnik) Automobil-dizalica za dizanje nepropisno parkira nih kola narod je u Beogradu prozvao »pauk«. da je ispituje i preispituje. podseća na neočekivanu veliku radost koja je jednog proleća. kad smo je najmanje očekivali. Samardžić. vala. itd. u predvečerje. oko 1825. Verujem da ovde nisu nabrojani svi prefiksi koji mogu da daju ili da oduzmu smisao glagolu govoriti. a posle. velikom uzaludniku. a šatrovci ga zovu »dizajneri-«. a sa našim nastavkom. ali nevolja je u tome što se u međusobnim odnosima i poslovima nedovoljno dogovaraju. za večnost zidane. što više razgovaraju nego što pregovaraju i ugovaraju. »Rodilo je. glagol razgovoriti. da . a ne kao akuzator. Postoji. a da ipak ne bude u mogućnosti da iz svega toga izvede neki stvaran i pametan zaključak. . Eto jedne reci sa kojom čovek može satima. godine. Zatim zagovarati (neku stvar. (V. str. . previše pogovaraju. »cubok« zvao se našom reci domerak.»Sirom carstva. 591 . (Ruđer Bošković) * U BiH tako označavaju veliku * Snebivati se. 527) Ni uzmi ni podaj. . svedoče ne samo njegove građevine. prigovaraju i ogovaraju. kad vide da im dogovoreni posao ne odgovara i kad među njima nastanu nesporazumi i sporovi. mirnik (»a činiću kao mirnik. tzv. istrčala pred nas na seoski put. uporedo. U Lici se to zvalo privaga. Pa onda nije čudo što o čistim i razumnim odnosima ne može biti govora.) = jarkocrven: Ova zvučna reč istočnjačkog porekla. nego i zadužbinska dobra.. danima da se druži i razgovara. u značenju: utešiti koga razgovorom u njegovoj nevolji ili žalosti. al (tur..-pers.fe uiuje^ nećei mo^:^ kaže jedan seljak iz Bosne. na primer. rodilo. a ne optužuje nikog. neku ideju) itd. da je okreće i obrće. 590 U pitanju je ovde predmetak (prefiks).•« (R.

So wundeibar ist das Leben gemlscht. dobra reč. koje označavaju proces disanja. Ona nije samo stalan rekvizit starinskih lirskih izliva nego i neizbežan pratilac svih koji žale za nečim što je bilo pa nepovratno prošlo. Du dnnke Gott. što za mene vrlo često označava zelenu i zlatnu a osvetljenu površinu za odmor između dva pojasa tame. Ili čudesni dvopreg od reći: udahnuti — izdahnuti. ili nije nikad bilo ni moglo biti. sudbonosno izdahnuti. ' Goethe. sich ihter entladen. [Dachhaus-wurz]. koja se sadi na ulazu u kuću. Na pri-mer predahnuti. wenn er đicii wleder entlSssbo REGISTAR POJMOVA.^ A zatim ono drugo. u Bosni i u drugim našim krajevima narod naziva cuvarkuća — čuvakuća. pradeda Todor Mladenović. predvidimo.) Odahnuti. Jenes bedr&ngt. znamo ili naslutimo. Buch đes Sdngers: »Im Athemholen sinđ zweierlei Gnađen: Die Luft einziehen. »■.* Cuvarkuća.. jer se veruje da čuva tu kuću od svakog zla. možemo da osetimo. sa tragičnim značenjem. vidimo. poodavno zamakao u osmu deceniju i zato određen za čuvarkuću. bogata višestrukim značenjem kao i sve slične složenice istog korena..« (Biljku Sempervivum tectorum L. Und dank' iiim. dieses eiirischt. neobična i neodređena. na krovu ili na kapiji. Ili uzdahnuti. kao takvi. West-6sillcher Divan. osnov i pogonsku snagu našeg i svakog drugog života živih bića. a ipak je predmet želja pojedinaca i naraštaja. koje menja sve iz osnova i označava kraj svega što sada jesmo i što. wenn er dlch presst. BELESKA I NAPOMENE 592 38 — Znakovi pored puta . a tako dobro poznata funkcija ljudskih pluća u vezi sa nestalnim tokom naših osećanja i promenljivom sudbinom koja nas prati.

130. 104. 387. autobiografije 244. 196. 363. 380 Brbljivost. 19. 559 Botanika (bilje. 454 Brak. 334. balkanske zemlje. 296. 382. 64. 20. 457. 492. borbenost 15. 140. 437—438. 502. 561 lU Cirkus 275. 314. 22. 511. 559 Borbo (i sa samim sobom). 345. 105. sirotinja 30. 46. Bosanci 317. balkanski narodi. 407. 352—353. jad. 440. biografije Balkan. 355 Brod. 488. 179 Bosna. 306 Bog božje 14. 544. 17. 386. 384. 358. 16. 406. 379. 38. 393. 309 Arhitektura v. 526. 370. 371. 147. 317. bolesnik. 136. 542. brzopletost 151—152. balkanski (dinarski) čovek 177. 489 Briga. 515. 527. 211. 528 38« 595 . bračno 48. 358. 456. 450. 534 Bilje V. 541. 356. 337. 379 Crno Gora 491. 359. 58. bolest. 451. 350. 16. 518. 45. 130. bolnica 15. 512. 374. 508—509 Bol. 531—532. 134. 149—150. 334. 65. botanilta Biografije. 322 Beđa (i moralna). 61. 153. 355. 217. 15. građevina Autobiografije v. 69. 445. 292. rastinje) 64. 377. 99— 100. 152. 375.REGISTAR POJMOVA Aforizmi 288. 253. lođo 200. 354. 357— 358. 205. brižnost 91. 88. 23. 419. 381—382 Beograd 197. 296. 73. 195. 375. 298. 364. 173. 211—212.

bližnji (bliski). 53. 60. 435. 351. 385. 440. 559. 118. 341—342. grah. 337. zavist. 125. 275. 71. 59. 558. 556. egoizam. 161. 221—222. 278 Detinjstvo. 299. 314. 290 Istina. 208. 206. 64. 89. 91. praštanje. 348. 114. 195. 53. grešno. 420. 506. 446. kuća. 80. 109. 423. 142. 399. 222. 441. 177. neistina 45. 63. 150. 205. 95. 65. 377. 400. 536. 203—204. dečaci 110. 361. sklad. 312. 239. 14. 78. 45. 58. 482. 139. 377. 49. 208. ravnoteža 20. 178. 132. 204. 187. 225. danju 28. 66. 117. 60. 59. 479. 121. govornici 51. ljudski rod. 322. 62. 208. 96. 178 Građevina. 136—137. 448. uvreda) 13. 239. 378. 47. 57. . 153. 233. 71. 345. duhovni život. 50. Sala 52. 132.Casovnik 435—436. 207. 255 Fotografija 181. 501 Dani. 353. 313—314. 125—126. 373. 173. 513. 68. 225. 52. 97. 338. 16. 181. 452—453. 107. 479 598 597 . 138. 101. 456—457 Erotika. 200. 560 Intervju v. 343. 474 . 70. 554 Delo 251. 418. 254. danas. 208. 237. 295 Filosofsko razmatranje (sistemi) 185. vođa Čežnja v. trebalo biti 13. biti što smo (nismo). Egipat 105. 306. 405. kleveta. 398. dužnosti i obaveze. 307. 530 Gordost 58. 162. nagrada. 177. kritika. 112. održanje) 37. 196. 278. 185 Đavo 100. 196. mržnja Govor. 159. 236. 68. 284 Istofc. 67. 229— 230. 164. 284. 516 Istorija 40. 96. 386 Izlaz 108. 223. 371. 295. 269 Čudovište 124. 118. 228. 340 Gete (Goethe) 300. 185. 191. biti sve. 80. k . 97. 61. 151. Orijent 343. 103—104. ćutljivost 36. dobrota. 184 Dubrovnik 401—402. 135. 451 Dugovi 44. 485. 129. 89. junaštvo. 547 Harmonija. 483. 249. 499 Cutanje. duša 14. 146. 61* 63. 218. kazna. 103. 78. 134— 135. 165. 111. 198. 200. 113. 478. 154. 56. 562. govorljivost. 76. 202. 52. 482. 473. 417. 87. 165. 185—186. 164. 81. laž. 421—422 Covek. greške. 201. 522. 61. 201. novine Ironija 182. 372. 208. 164. 464. 93. 400. 540 Društvo. 108. 88. 48. 181. 355. 435. 465. 35. 379. 487. 105. 195. 245. 479. 217. 115. 441. 158. 404. 163. 85. 107 Ispiti 44. 164. 120—121. 349. 139. 408. 348. 56. 311. 92. krivica. čulno 14.43. 239. 154. 467. 270. 158. 243. naš čovek 157. 51. 227 Islam 80. 313 Drina 44—45. 124. 53. 389. 279. 204 Herceg-Novi 442. 54. 271. vlada. 397. podvig 20. 263. 228. 363. 32. 200. arhitektura 112. 184. 198. 71. 161. 197. 489. 210. 374. 235. 65. 306 Čitanje 232. 364. 529 Hrabrost. 258. 151. 172. čovečanstvo. 366—367. erotsko 80.. 77. 87. 86. 202. 181. 16. 82. 557. 413. 379 Etika (ambicija. 408. 198. 404. 302. 501. 31. 304 Humor. 531. 378. 138. 510 Čudo 15. 42. 265. fikcija 26. 263. 143. 558 Dnevnici 24. 406. 37. 426. 540. 202. 317 Igra 85. 251 • Izgubljenost 77. 560 Česma v. 199. uprava (ugled. 474 Dvojnik 102. ljudi (i osobine). 546. 207 Duh. 78. 78. 474. 408. 69. 434. 510 Iluzije 55. 516—517 Fiksna ideja. govorenje. 532. nada Činjenica 157. 259. 66. 113. 173. 106. 14. 238. 112. 184. 485 ^ Ćula. 502. 384. 173. 306 Cnev V. 384. 117. griza savesti. 136. 182. 15. 152.

književnik. 540. 152. 254. Petar 293. mladost 14. 353. propast Kina. 352. 195 Neprijatelj. 237. 443. 273—274. 389. 516— 517 Legenda v. 468 Misao. 378.M. 183. mišljenje 31. 426. 324—325. biblioteka 230. 513 Mladi. 295 Kolebanje. 40. 275. nesigurnost 178. morsko. 400—401. 555 Moral V. 62. 280. 541. pevanie) 109. 218. 356 —357. 247 Nečistoća 117. . 503. 413—414 Nesanica 155. 441. 516. ^3. 188. 492. 520. 491—492 Kajanje 28. 184. 210. 439—440. 192. Ml. 315 Nipodaštavanje 62. Istok Osmejak. 393. 374*' 387**-*^. 310.99 . 95. gnev 32—33. 559 Nepoverljivost 174. 437 Ljubav. 237. 200. 220. Brams. 154. hrabrost Južnjaei. 515. 219. 75. 436. 498. 241. 87. 490. 386. pričanje Lek. 437. 256—257 Obzir 196—197. 296. 297. 19. etika More. 403 Odelo 48. novinari. 522 Nesreća. književnost. 63. mudar. 219. 155. 249. 475. 242. 248. 418 Očajanje. Kinez 320. 42. 262. 541. 462. razočaranje 37. 74. 150 Mana. 370 Muzika. 307. 280. 259—260.^ '. 493. 74. 441—442 Ljubopitstvo 249. 315. 177. 368. 299 Junaštvo V. 72. 96. 237. 559. 483 Ništavost. nespokojstvo. 152. 337—338. 118. 413. 487 Knjiga. 246. pesma. 123. 20. 138. 192. 293—^294. 503—594 Karadžić Stefanović. 405—406. 368 Opatija 368—369. 284. 106 Nesporazum 62. 234. 97. mudrac 20. porok 13. 330. 457—458 Mašta 14. 169. 217 Mržnja. 496. 127. 339—340. 192. štampa. 109—110. 243. 478. 141. 405. 247. 548 Olakšavajuče okolnosti 59. 234. 129. 390. 237. 373 Nerad. 306. 275. 462. 117. 400. 67. 294. 319. 151. čovek 18. 334. 144. 401. ništavni 166. 225 Noć 14. 520 Lepota 219. 73. 220. 39. 209. 204. 317. 397. 412. 202. smeh 95. 163. 421 Odnos (more—kopno. 260. 352. 393. 538 Kiša 331. prema sebi i drugima) 60. 531 Malograđanin 51. 258. 208. 320. muzikanti (koncert. 14. 347. 46. 560 Novine. 354. 208. 258. 563 Nada. 440. 411 Ličnost 101. očekivanje. 220. 58. 153. 461. 310. lekar 66—67. 59. 245. 558 598 5. 323 Kočić. 196. nesrećnik 19. 501 Jezik 14. 420 Opre2 291. 561 > Oblik 134. 81. 315—316. 305 Katastrofa v. 425. 180. čežnja 15. 200. poremećaj 222. 139. 38. 576 Nesavršenstvo 74.j'' • . 282. 63. 554—555 Nemir.Ja 315. 285. oluja—tišina. 187. 65. 258. protivnik 62. 533. 357. 60. 383 Orijent v. 483—484. •. . mornar 80. 220 Mudrost. 172. 499. 379 Ljudi V. 132. 417. Mocart. 90 Nezadovoljstvo 31. 316. 129. 343. 154. 427— 428. 243. mladež. 491 Nered. 111. Vuk 91. južno narečje 222. 292. 464. 349. 516—517. 62. neizvesnost 27. neradnik 39. 231. 55. 511 Nepravda 15. 115. 222. 178. intervju 246. 308. 191. 233. 135. • Most 149. 79. 198—199. 75. 306. 349. 374 Miris 189. 25. ljubavnici 13. 459. 286. 390.

75. 303. 376. 265. . odlazak 38—39. 378. 238. 560 Paradoks 53. 245. 184. 98. 449. 288. 163. snovi 15. 305. 84 San. 155. 138. 277. 278. 56. 448. 350. 376. 224. 411—412. 423—424 Sećanja 128. 390. 321 ■"'' . 241. 491. 292. 100. 490. 371. 106. 249 Pesma. 267—268. 304. suze. 22. 47. 349. 42. očajanje Reći. 371—372. 209. 407. 144. 49T Priroda 80. 269—270. 257. 300. 221. slutnja Pričanje. 516. pripovetka. 277. 287. književnik Pobeda 33—34. 333. 288. 349. 46. 304. 256. neprijatelj Prošlost 77. plač 96. 189. izraz 14. knjiga. 163. 306. 287. 287. poezija 218. 334. 513. pesnik. 80^ ?07. 357. 536. 111. 157. 511. 362. 86. 96. 361. 504—505. 445. 171. mana -' = Poslovice 263. 172. 477 Prolaznost 20. 322. razaranje. 114. 159. 'i Posmatranje 324. 487. 412—413. 209 Sramota 31. 503 Snaga 61. 61. 69. 172. 508 Razgovori 53. 475. 198 Raspoloženje. 374. 521. 236. 536 Rastajanje. 485-^86. 339—340. 301. 484. 317 i . 89. čast 49—50. ratnik 34. pisac. 117. 464. 515. 151. 272. hrabrost Pokojnici v. 511. pevanje v. 542 Spas 25.: Poređenje 316. 324. 409^-410. 236. 395. 316. 287. 286. 173. 291. 495. 337. 93. 477—478 Protivnik v.:-'•. 164—165. 130 546 Predrasude 52 Predviđanje v. 174. 137. 317. 394. 238 Sloboda 38. 396 Slutnja. predviđanje 124—125. 500—501. 453 Prijatelji 163. 439. 307. 368. 92. 264. 122. 359. 348. 164—165 Podvig y. 522. opisivanje. 506—507 Pravda 16. 517-^18. 194. 77. 159. 94. 480. 75. 192. 442. 133. 420. 543 Ravnodušnost 59. 227. katastrofa 36. 68. 517. 270—271. 498. 223. 301 302. putopisi 20. 434. 129. 127. 93. 168. 496 Soko Banja 537. 190. 509 Rat. 548 . 160 Propast. 526 Poraz 33. 84. 492. 320. 338 Samoća 22. 378 Raj 24—25. 174. 238. 562 : ■ Protivrečnosti 127. 209. 174. 351.•• Ponos. 476. primorci 205—206. 153. 57—58. Putevi. 70. 354. 91. 477. l'?9. 372. smrt . 377. 127 600 mi . 185.• . 410—411. 241 Patnja 16. 260.:"-••■ . 498. 418. 17. 40. 308. 484. 36. 212. 270. 302. 443. 462. 274. 340. 189. muzika Pisanje. 280. 353. 451. 198. 167. 168. 166. 460. 102. 77. 309. 169. 289—290. 510 Pakao 79. 41. 190. 478^79. 475. 79. 281. 66. 240. 521. 213. 421. 270. 70 Slovenačka 349. 255. 177—178. 535 Smrt. 67. 274. 164 i. 87—88. 197. 362. Rad 122. 127 Savršenstvo 37. 71. 416. 488 Samovolja 53. 50. 239. 491. 241. 162. 168. 111. 234. 316. 536 Prosjak 342. 483. 537. 158. 364. v. 140. 236. 165. 188. 173. 140. 562 Razaranje v. 538 Radost 19. 166 Primorje. 74. pokojnici 15. 81. 389. 134—135. 317 Porok V. 229. 443. 145. 424. 517 ' Postojanje 164. 158. 344. 191. 523 Seljak 346. 219. 509. $49—9411. 348.Padovi 160. 291. 242 Promene 74. 231. 308. 496. 467. 220. 378. 546 Slepac 71. putovanja. 241. 390. 156. 185. 181. 293. 548 Sarajevo 313. 517 Savest 28. 422. 219. 191. 309. 181—182. 186. 367. 272. 374. propast Razočaranje v. 59. 438. 128. legenda 187. 210. 419. 167. 74. 296. 206. 473—474 ' Poznavanje (sebe) 15. 390. 319. 320. 232.

81. 481. 245. 596 Voda. 442. 531—532 Strast 14. česma. 35. darovitost. 276. 475. 182. 210. 300. 72. 474. 232. 137. 157. 126. 376. 176. 70. 291. 481. 384. 174. 209—210. 531. 32. 538 Strogost 68. 526 Svet 16. 103. 133. 265. 557 Tragedija 85. 154. 372. 69. 469—473. 164. 222. v. 379—380. 397. 182. 91. 502—503. 58. uspon 160. 406. 234. 191. 311. 275. 148. bojazan 14. 102. 258 Turisti. 170. 376. 287 Vžas 161. 490. samosvest. 163. 104. 479. turizam 365. znati 169. 138. 115—116. 315. 295. 90. 17. 443. 525. 219. 282. 68. 377. 163. 40. 27. 361—362 Vetar (šilok. 323. 40. 425 Znanje. 393. 451. 549 Salo V. 480 Ubica. 61. 128. 80. 317 Zlo. 603 602 . 108. 301. 164. 362—363. 505 Zdravlje. novine Svajcarska 333—334 Švedska 523. 219. 338. 452. 72. 166. 437 Tursko 353. 48. 83. 284. 66. 232. 380. 29. najniža. 282. 140—141. 555 i. 82. 118. 172. 225—226. 291. 436. 492—493. 96— 97. 406. 145. 315. 167. stvaraoci (talenat. 386. 534—535. 191. 246 Zvezde 3u0. 113. žalost 58. 80. ozdravljenje 219. 38. 102. umetnost 218. obdarenost. zločin 14. 515. 559 Stranac 30. 192—193. ubilački nagon 112—113. 226. 541 Vera. 322. 115. 519. 396—397. 388. 170. 27. 477. 19. 144. 168. 496—497. 264. humor Sekspir 563. 170. 147. 111. 247. košava. 449. 491 Sunce 195. 66. 212. 173. 350. 206. 515. 496. 262. 289. 28. 212. 86. 148. 558 Tirani 56. 155— 156. 64—65. 442. 423. 60. 59. penzioner 145. 156. Tačka (stalna. 374. 92. 477. 355. 65. 316 Stvaralaštvo. 148. 304. 228. 183 Talenat. 548 Svetlost 210. 476 Stid 13.■ . 559 Svest. 414 Zanos 262. 505. 535. 272. 369—370 Zvuk 25. 109. 279 Sujeta 49—50. 279 Tišina 21. 198. stvaralaštvo. inspiracija) 47. 109. starost 19. 560 Svanuće. 416. 62. 239 Sudbina 84. 557 Zelja 15. 73. 316. 78. 315. 360—361 Stvarnost 131. 380. 49. 71. 229. 308. 99. 438. 42. 334. 78. 118. 547—548 Zaborav 17. 259. 35. 39. 458. 443 Umetnik.Sreća 47. 354. 507—508. 74. 285. 172. špansko 310. 175. svitanje 335—336. 83. 237. 145. 391—392. 133. 201. požar 71. 123. 182. vlaga 14. 468. 318. 475 Uteha 62—63. 339. 201. 362. 537. 171. 233. 321. 323—324. 330. 62. 140. 529. 548 Sud (o drugima) 84. 69. 227. 24. 368. 111. 209. 176. 109. 109. 382. 103. 379. 532. stvaraoci . 414. 541 Višegrađ 403. svesni 22. 415. 426. 182. 466. 97. 303. 544 Vreme 22—23. 559. 182. 422. 316. 549—554 Štampa v. 390. 16. 445. oganj. 323 Vmor 255. 488. 76. 296. 308—309. 445. 356. 495 Stepenice 110. 40. 20. 217. 378 Starenje. 547 Vidik 20. 173. 517 Stil 262—263. 374 Tuga. 309. 161. mirna) 55. 110. 276. 560 Tele 28. 428— 427. 349. 202. 226. 427—433. 119. 347. 561 Uzlet. 524. 229. 137. 444. 503. 451. 272 Tajna 116. 239. vernici 64. 234. 84. verovanje. oluja) 218. 54. 405 Vatra. 351. 54. 443. 479—480 Žena 13. 290. 115—116. 318 Strah. 124. 464—465. 564 Spanija. 312.

Život (živ, živeti, životna pitanja, borba, prilagođavanje) 13, 14 15 18 —19, 20, 21, 23, 24, 25—26, 29, 30, 31, 34, 36, 41 46, 47 68 69 73, 74, 80, 85, 86, 88, 92, 93, 98, 100, 112, 118, ' 120 122 125, 131, 135, 137. 142, 143, 148, 159, 165, 166, 169, 173' 175 183 194, 195, 197, 205—206, 207, 219, 220, 221, 222' 279— 280'291, 311, 317, 344, 361, 374, 387, 399, 403, 407, 433^ 445— 447, 450, 465, 467, 468, 474, 477, 480, 487-488, 503', 516, 531, 532—533, 538, 558, 561

BELESKA O OVOM IZDANJU

iy<

CM

! •■; , ! <!« « ', .fi iVi

I

ai'"'

?;

K ako je uvid u zaost avšti nu koja se čuva u SAN U u Beog radu poka zao. Znak ove pore d puta Ivo Andri ć piše gotovo čitav

og život a i stvar alačk og veka . Po sopst veno m kazi vanj u, Andr ić je u svoj u džep nu belež njcu poče o da upis uje utisk e i

opažanja još dok je imao osamnaest godina. Prve zapise ove vrste, pod naslovom Znakovi pored puta, Andrić je objavio u Glasr^lku Saveza trezvene omladine krajem 1924. godine.' Mali deo obimnih i izuzetno zanimljivih Znakova pored puta objavljen je u dnevnim listovima i časopisima. Prevashodno, Andrić Znakove nije objavljivao po

red osle du zapi siva nja, već u ma nji m ili veći m tem atsk im cikl usi ma za koj e je pret post avlj ao da odg

ovaraju prilikama i okolnostima u kojima se pojavljuju. U Izabrana dela Ive Andrića u četiri knjige' Znakovi pored puta nisu uvršteni, kao ni u izdanju Sabranih dela u deset tomova Udruženih izdavača, uređena i objavljena sedam godina kasnije, za života piščeva, uz njegovo učešće i saglasnost'. Razvrstani u tri tematska područja. Znakovi pored puta se u knjizi prvi put pojavljuju kao četrnaesti tom u prvom posthumnom izdanju Andrićevih, u šesnaest knjiga. Sabranih dela.* Znakovi pored puta su u Sabrana dela uneseni prema daktilografisanom rukopisu. Na kraju ovog rukopisa od 315 strana stoji: »Ovde završava knjiga Znakovi pored puta. Poslednja zabeleška unesena je 17. marta 196C«. Rukom (Vere Stojić) dopisana je reč prva, pa ovako dopunjena re' Ree je o zapisu na početku knjige: »Ima narodnih prlCa koje su toliko opStečovečanske .. .*, Ud. 2 »Prosveta. Beograd, Svjetlost, Sarajevo, 1956. godine. ' Prosveta, Beograd, Svjetlost, Sarajevo, Mladost, Zagreb, Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1963. ♦ prosveta. Beograd, Svjetlost, Sarajevo, Mladost, Zagreb, Državna založba Slovenije, Ljubljana, Misla, Skopje, 1976.

60S

čenica glasi: »-Ovde završava prva knjiga Znakovi pored puta...« itd. Na prvoj strani fascikle u kojoj stoji daktilo-grafisani rukopis Andrić je napisao: „Prva knjiga. Znakovi pored puta, original«. Na zadnoj stranici fascikle stoji samo Znakovi (ćirilica), original. Poslednja zabeleška u ovom rukopisu glasi: »Nekad davno napisao sam da je jedna od čovekovih slabosti njegova mala i ograničena moć predviđanja...-« itd. Naravno, kao i drugi zapisi, i ovaj je u pre-kucani rukopis prenet iz neke od Andrićevih beležnica. Da je Andriću bilo stalo do hronologije, on izvesno ne bi zapis koji počinje rečenicom »Nekad davno napisao sam...« — stavio na kraj knjige, jer, očito ovom zapisu bi, onda, mesto bilo negde u njenom početku. U toku 1974. godine Andrić je prekucani tekst, uz pomoć i saradnju Vere Stojić, verifikovao, unoseći u njega manje ispravke, napomene, dopune. Izvesne ispravke su tada u tekst, uz saglasnost pisca, unesene rukom Vere Stojić. Andrićeve beležnice, radne sveske i notesi u koje je unosio svoja razmišljanja o životu i umetnosti, opažanja o ljudima, kulturnim i društvenim pojavama i zbivanjima, slike sa puta, prizore iz života, pripovedačke skice, ispise iz knjiga koje je čitao, najvećim delom su sačuvani. Uporedimo 11 zapise u beležnicama i one u knjizi, uočićemo da je pisac, po pravilu, i kada je diktirao svoje zabeleške, i kada je izvesne celine izdvajao da bi ih objavio u listovima i časopisima — vršio, manje ili veće, izmene. Novom, prerađenom i dopunjenom izdanju Sabranih đela priključili smo tom sedamnaesti pod naslovom Sveske, u kojima donosimo izbor iz beležnica iz kojih je Andrić veći broj zapisa uneo u Znakove pored puta. Po završetku prve knjige Znakova, Andrić ne prestaje da lista svoje sveske i da diktira: započeo je i drugu knjigu Znakova pored puta, ali je nije dovršio. I ovaj rukopis, obima 87 strana, je đaktilografisan, i čuva se u SANU u Beogradu. Važno je da imamo u vidu da oba dela jedne završene, i druge započete knjige, nastaju iz istog polaznog, primarnog teksta, i da je, prema tome, reč o jednom delu koje nastaje iz istog izvora, od istog tkiva, a raspoređeno je u dva toma. U daktilografisanom tekstu knjiga Znakovi pored puta nije tematizovana, mada napomene u Andrićevim sveskama, pi i na marginama mašinom kucanog teksta, ukazuju da je pisac nameravao da to učini, da Znakove, bude li vremena, sistematizuje i razvrsta u celine kao što su na primer one pod obiedinjujućim naslovom Beleške za pisca ili Reći, Jezik, Stil, itd. U Andrićevoj zaostavštini nađene su ovakve celine, pa su ih prerađivači pod piščevim naslovima (Nesanica, Večiti kalendar maternjeg jezika), kao četvrti, odnosno peti deo knjige, u ovoj formi uvrstili u Znakove pored

puta, sa kojima pokazuju stilsku i tematsku srodnost i sa zapisima koji su uneseni u Znakove čine deo iste književne građe. Nesanica je daktilografisana. datirana i potiče iz 1937. godine. Očigledno je ovaj rukopis bio pripremljen za štampu, ali nije objavljen. Flober je sačinio za francusku književnu kulturu značajan rečnik banalnosti; Andrić je nameravao da sačini večiti kalendar maternjeg jezika, ali je ova zanimljiva i plodna zamisao ostala u začetku. Najstariji datirani zapis u večitom kalendaru je iz 1950, a najveći deo je iz 1973. godine. U daktilografisanom tekstu Znakovi pored puta su veoma retko datirani. Upoređivanjem sa Andrićevim radnim sveskama ustanovili smo da je pisac prilikom diktirani a ne samo vršio izmene, dopune, ili skraćenja, već da je, po pravilu, izostavljao datume,' suvišna lociran ja, i nastojao da svojim zapisima da opštiji karakter, da izbegne forme dnevnika i aforizma, da svoje misli i raspoloženje prenese iz prvog lica, to jest, da svoje ja nadomesti drugim zameni-cama. I to nas uverava da Andriću nije bilo stalo do hronologije. Između pojedinih zapisa stoje ponekad sati, ponekad dani ili nedelje, ponekad meseci i godine. Svaki zapis je, u ovom smislu, celina za sebe. U daktilografisani rukopis Andrić svoje zapise, beleške i opažanja nije prenosio hro-nološki, niti u celosti po beležnicama, iako je na ovima, najče.šće, upisan datum kada počinju i kada se završavaju. Izvesno je: kontekst u kome su tekstovi nastali ne poklapa se sa kontekstom u kome su se pojedini naslovi našli u daktilografisanom tekstu Znakova pored puta. Upoređivanjem na različitim osnovama, blagodareći, pre svega, činjenici da je većina Andrićevih svezaka sačuvana i datirana, bilo bi moguće, okvirno, sa manje ili više sigurnosti, utvrditi vreme nastanka pojedinih zapisa. Ponovimo, međutim, još jedanput, da to ni po piščevom, ni po našem uve-renju, nije presudno za većinu zapisa u Znakovima pored puta. U ovom popularnom izdanju priređivači su se, u želji da čitaocima olakšaju pristup Andrićevom delu, opredelili za tematski princip, na kome su, uz saglasnost pisca, uređena čitava Sabrana dela. Kako bi odveć striktno, usitnjeno tematizovanje moglo kod čitaoca da izazove osećanje ponavljanja i jednoličnosti, priređivači su zapise razvrstali u tri veća dela. U prvi deo,
' Datume koje smo naSU u pišJevlm beležnicama, a koje Je Andrić prilikom diktlranja izostavio, stavUi smo u fusnote. I druge manje izmene, dopune 1 razilaženja između daktilogralisane verzije zapisa 1 autografa predočene su fusnotama, u fusnotama su naznačeni i oni z'apisl u Znakovima čije varijante srećemo u Sveskama, tom sedamnaesti ovog izdanja. Prevode u fusnotama, ukoliko nije označeno da su Andrlćevi, dali su priređlvačL

606

607

Nemir ođ vijeka (naslov jednog ciklusa u Nemirima, vidi knjigu jedanaestu), sabrana su Andrićeva razmišljanja o filozofskim i društvenim temama i sve što glagol živeti pod-razumeva i priziva kada je reč o umetniku. U drugi deo, pod odrednicom Za pisca, inače čestom u piščevim radnim sveskama, uvršteni su tekstovi o umetnosti, književnosti, arhitekturi, muzici, slikarstvu, opažanja o jeziku, stilu, recima, književnim formama i pravcima. Kada Andrić piše o umetnosti, o pisanju, on retke izlaže načela; radije piše i razmišlja o soptsvenoro načinu rada, ili o stvaralačkom metodu pisaca čija je dela voleo i izučavao. Kada piše o sopstvenom delu, o onom što je stvorio, čini to bez namet-Ijivosti, ali sa gordošću. Ono što je ostvario, Andrić sagledava i prosuđuje prema onome što je ostalo neurađeno, i što se još, možda, moglo ostvariti, ili naspram onoga što mu je oduvek izgledalo neostvarljivo. U nesavršenstvu on, poput Vovenarga, vidi glavni podsticaj književnog stvaranja. Ako drugi deo knjige predstavlja Andrićevu poetiku, prvi obeio-danjuje piščevu filozofiju, shvatanja i osećanje postojanja. U treći deo. Slike, prizori, raspoloženja (naslov naš), sabrane su prozne skice, slike sa puta, opažanja o ljudima i naravima, prizori, likovi, >^snovi i pomisli«. Izvestan, ne veliki broj zapisa, uvršten je u Znakove pored puta u dve verzije. U ovakvim slučajevima jedna verzija je stavljena u fusnotu. Kako bismo čitaocu pomogli da se lakše služi knjigom, ovom izdanju pridodali smo i registar pojmova. U ovom izdanju došlo je i do pomeranja izvesnih zapisa kako bi im se našlo adekvatnije mesto unutar tematski organizovanih celina. U daktilografisani rukopis Znakova pored puta Andrić je uvrstio i izvesne tekstove čija prvobitna namera nije bila takva. Otud u Znakovima pored puta nalazimo i gradu za pripovetke, romane, eseje. Dodiri, veze, zapisa u Znakovima i drugih Andrićevih radova raznoobrazni su i mnogobrojni i nije ih moguće ovde nabrajati. Navodimo samo nekoliko primera. U Znakovima pored puta, deo treći. Slike, prizori, raspoloženja, čitamo: »Posmatra, i to ne od danas već odavno, gleda i sluša oko sebe, šta se radi i govori, a sve misli da negde iznad ili iza prizora koji mu se ukazuje postoji, mora da postoji, neki drugi svet, sa drugim ljudima, drukčijim mislima i postupcima. Teško mu je da veruje u postojanje ove povorke u kojoj i sam učestvuje. Sve mu nešto govori da će se mrka pozadina od istrganog bosanskog predela najednom osvetliti iznutra i razgaliti i da će se na tom par-četu prave Drine ukazati druga, stvarna, povorka, uzburkana

I nesavršena i ona, ali mirnija i čistija, više ljudska a manje zverska i bezumna. Moraće se tako nešto desiti, jer sve što ima u čoveku od čoveka i čovekovog reda i razuma, to želi, nada se tome i veruje da ne može ostati na ovome, da ne bi smelo ostati. Bez određenog osnova, bez prava, u protivnosti sa svim što zna, vidi i čuje, ali čovek veruje da sve to nije tako, da je sve ovo, sa svim ovim odlascima i dolascima, samo san, niz ružnih snova, koje snivamo na dugom putovanju u jednu posve drugu i drukčiju stvarnost, u kojoj ćemo se na kraju puta naći i probuditi.« Navedeni odlomak pripada rukopisima nedovršenog ro-rnana OmerpoJa Latas. Reč je, po svemu sudeći, o razmišljanju konzula Atanackovića, tj. o nastavku poglavlja Leto (vidi Sabrana dela, tom petnaesti. Napomene). U istom delu Znakova nalazimo i ovaj tekst: »Čudna priča o čoveku strancu koji je, krajem osamnaestog veka, na putu kroz Bosnu, napadnut od razbojnika, teško ranjen i opljačkan. Uzeli su mu sve stvari od vrednosti, između ostalog i dragoceni džepni sat, u to vreme čudo tehnike. Sad leži u jednoj seoskoj kući i leci se; u stvari, ne leći se nego umire, ali nikako da umre. Ali lakše bi se smirio i rastavio sa dušom kad bi umeo da razgovara sa ukućanima i kad bi znao koji je danas dan i koliko je sati.« Ovaj motiv Andrić je razradio u priči Ranjenik na selu (vidi tom četranaesti, Kuća no osami i druge pripovetke). Andrićeva razmišljanja o igri, o ljudskom pokretu uopšte, ili o recima, razaznaće se u pripovetkama Igra, Panorama. Reci Manje ili veće odlomke iz Znakova pored puta, osobito tipično andrićevske početke rečenica, naći ćete u pripovetkama Na obali, Corkan i Svabica i drugde. Andri-ćeve misli o pesniku i pesništvu u Znakovima prepoznaćete i u tekstovima o pojedinačnim pesnicima, o Branku Radiče-Viću na primer.* U Sokobanji, 1942. godine Andrić je u Pepita veliku svesku upisao sledeći tekst: »-Đacima bi se uvek pridružio poneki od njihovih drugova iz detinjstva, koji je zajedno sa njima učio osnovnu školu (ovde), pa posle ostao u kasabi kao šegrt ili sitan pisar u op.štini ili nekom preduzeću. Ti su se mladići obično odvajali od tog društva, bilo svojonx grubom ironijom bilo neprijatnim ćutanjem. Oni su čas preterano i neiskreno podvlačili u govoru svoju prostotu i neukost u poređenju sa srećnijim drugovima, čas ih opet jetko ismejavali sa visine svog neznanja. I u jednom i u « TJpoređl str. 256 ove knjige i Spomenik pesniku životne rado' Sli i mladalačke tuge, tom X1U ovog izdanja. 39 — Znakovi pored puta

SOS

609

drugom slučaju zavist je odisala Iz njih kao gotovo vidna i osetna snaga. Ali mladost još lako podnosi prisustvo i najgorih nagona i živi i kreće se bezbrižno i slobodno pored njih.« Ispod ovog teksta piščeva napomena: »-Od ovoga je nastala Na Drini ćuprija«. U Svetlozelenu malu svesku Andrić je zapisao: »Ja, u stvari, nisam nikad pisao knjige nego rašivene i razbacane tekstove koji su se vremenom, sa više ili manje logike, povezivali u knjige, romane ili zbirke pripovedaka.« U vremenima sklonim senzacionalizmu, ja pa ja retorici, lenjoj skepsi i lošoj osećajnostl, knjige poput Znakova pored puta kao da nam dolaze iz druge duhovnosti, koja jednovremeno ostavlja utisak utemeljenosti i novine, vred-nosti do koje moramo da se probijamo. Povezanost Andri-ćevog shvatanja i osećanja života, njegove metafizike i poetike, napor da se glagoli živeti i pisati približe, uslove, ili možda, tačnije, da se među njima uspostave veze u kojima smisao umetničkog, utemeljuje ljudsko postojanje — neće izmaći pažnji radoznalog čitaoca Znakova pored puta. Još na ulasku u život Andrić je, kako sam kaže, shvatio da za njega živeti znači pisati, da bi kasnije uvideo da je pisati što i živeti. Ali Između života i pisanja ne postoji gotovo jednostavno, a još manje jednosmerno nadopunjavanje i slaganje. Pisanje je u neku ruku »smeštanje« u opasni, izazovni deo života, i neophodno je veliko umeće da bi u igri na sve ili ništa »dobio onaj ko gubi« (Sartr). Ako Andrić i kaže ponekad i ponegde, ako i pomisli, da je pisanje pomalo i otimanje od života, ovakvo zakidanje pretpostavlja lepu žrtvu, piščevu spremnost da daje, da se odriče, bogateći se na drugoj srani i na drugi način. Pisanje stoji prema životu kao majstor pred nevidljivim klavirom čije žice čas opušta, čas zateže, sa željom da iz instrumenta izvuče željeni ton. Svaki put to, naravno, nije moguće postići. Nedovoljno elastično, ili naglo i nespretno zategnute žice — pucaju; nit se gubi, zvuk rasipa, i umesto muzike odjekne prasak, eksplozija. Pisanje je oblik postojanja koji ne prestaje da se podešava, istražuje, dokazuje, a da nikad nije dokraja uobličeno, izvesno, neporecivo. U ovom stavu stvaralačke slobode mi nismo nikada posve slobodni, i stalno smo u traženju veza koje život dopuštaju, proširuju, i u prisustvu neprekidne opasnosti da ga u ovom preteranom i neodmerenom naginjanju kroz prozor pisanja — zagubimo. Odista je opasno naginjati se izvan života, ali nema sumnje da nas pisanje izlaže ovoj opasnosti.

Otimanje od života je u ovom smislu i davanje i dodavanje postojanju, osećanju prisustva, njegovom utemelji-vanju. Ovakvo davanje nas u srećnim okolnostima i slučajevima obogaćuje. Umetničko delo je netražena nadoknada nerešivosti ovog spora između pisanja i života. Ono je izraz nastojanja da se oslobodimo »tamnice zakona«, težnja da uspostavimo višu prirodnost, stalna nada da se delom i ono što se odlaže, pa i nedogled, uvode u ljudski horizont. Spor o kome je reč uvodi pisca u život, nudi mu, ali uskraćuje, primorava ga da živi na jedan i ne na drugi način, upućuje ga da vidi što drugi ne vide, i da previdi mnogo od onoga što svi vide. U pisanju u kome se nalazi, pisac se i gubi; u komadu u kome pozorište priziva život, a život pozorište, pisac i čovek menjaju uloge. Život piše romane, romani uobličavaju život. Dakako, u život i u književni rad vode mnogi i različiti putevi; nije svejedno koje smo kapije prošli, a koje za-obišli, putujući lagano i teško ka vratima koja će se baŠ nama otvoriti. Nije svejedno da li smo u odlasku sedeli u razredu prve, druge ili treće klase, da li smo u torbi nosili pečeno pile, lepo složen sendvič, ili smo na papuči jutarnjeg radničkog voza grickali semeniće. Znakovi pored puta nisu ispovedanje, ni hronologija jednog života, već fragmenti životne i duhovne borbe što je rano probuđeno, i sebe svesno ja, vodi sa sobom, sa ljudima i svetom oko sebe, sa svim što je iz života, u dugim godinama rada, traganja, nemira i stvaranja, valjalo savladati i uneti u dobro sročene rečenice. U sveskama u Andrićevoj zaostavštini, u koje pisac od najranijih dana pa do kraja života upisuje svoja razmišljanja, utislče o ljudima i sa putovanja, pojedine rečenice, reci i izraze koje nalazi u knjigama ili ih čuje u prolazu, na fudbalskoj utakmici ili na koncertu, u svetskim metoropolama, palankama i zabitim planinskim selima — nalazimo tragove ove borbe, raspinjanja između spontanosti i izraza. U Andrićevjm razmišljanjima o životu, o pitanjima koja se u svakom naraštaju postavljaju ponovo, ali na drugi način, nećete naći formulu kako da uspete u životu, kalco da postanete pisac. Autor Znakova pored puta pribojava se »rimovanih istina«, svega što po pravilu nalazite u sentimentalnim dnevnicima i feljtonistici. Znakovi pored puta nisu suma načela, uputa, već prostran predeo u koji su prizvana raznolika životna i stvaralačka iskustva. Primetićete kako se pojedine misli, pomisli, utisci, slike i raspoloženja načas javljaju, nestaju, da bi opet, poput ponornice, izronili, pojavili se u formi koja obnavlja i proširuje prvobitni oblik što su ga isto, ili slično, životno osećanje ili prizor, jednom. 39*

610

611

đrugde, prizvali. Sklad ili predah, časovi nemira, dvojenje, skepse, bola, pa opet trenuci isplivavanja, ozarenja, sreće. Terazije života naginju se čas na tamnu, čas na svetlu polovinu; pokreće ih i san i nesanica, i dan i noć, i sećanje na mladost i briga za starost, i reci i tišina kao izvor govora i jezika, i želja za ljudima i pokretima, i strah od njih, i žena koje nema, i reč ko:a otvara vidike, i čaša rujna vina i igra »svjetla i sjene«, sve to i mnogo još od onoga što se ne može nabrajati. Iskušenja, ali i luk snage koja ih savladava. Ko je među ljudima koji su stvarali bio pošteđen sumnji i posrtanja. Trenuci koji život znače. Znakovi pored puta su knjiga lutanja i belega. U more neizvesnosti upisani su toliki znaci pre i posle ovih što ih Andrić ostavlja za sobom. Avanture se ne ponavljaju, i niko više neće proći njegovim putem. »Budućeg književnika, veli Jan Parandovski, ipak niko ne uvodi u tajne njegovog zanata. Prisiljen je da ih sam upozna, da ih otkrije sopstvenim domišljanjem i instinktom, da traži svoj put, pipajući po mraku i lutajući.. .•«' Pa ipak, Andrićevi Znaci, iako ne svaki od njih, i ne za svakoga isti, upućuju i nas, padaju i na stazice kojima sami idemo, pod drugim belegom, i pod drugom zvezdom. Svetlost iz ovih izvora, razgrevana radošću , patnjom, dospe-vanjem i nedoumicama, ne pada na put samo onome ko je okrenut natrag, koji se vraća ili silazi sa neizvesnog puta, već i na staze onih koji svoje puteve krče ili ih još bojažljivo traže. Protagonista ove knjige je mladić iz narodne priče koja stoji na ulazu u Znakove kao »oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i nađe, i da ostavi za sobom traga-«.* Cutanje nije zlato zato što u njemu leži sigurnost. A ako je, i ukoliko je zlato, onda je ćutanje to kao način kazivanja, ili bar uvažavanja reci koja nedostaje. U ovom smislu bismo mogli da kažemo da Andrić govori o životu i ljudima sa goricom istinoljubivošću, podrazumevajući da »najlepše i najstrašnije stvari, ipak, nikad nisu kazane«. Život dok o sebi još daje glasa, i onaj »zakopan« u ćutanju i zaboravu, i onaj što tek kuca na vrata, sve su to delovi rečenice, izraz teškoće da se ona dovrši i da se stavi tačka. Istorija i prošlost su za Anđrića velika knjiga znakova, koju i on čita i odgoneta, upisujući u nju tragove sopstvenog postonjanja i delanja. Otvorenost vremena i prostora može se izražavati različitim književnim postupcima. Unutarnja napetost andri' J. Parandovski, Alhemlja reći, Kultura, 1964, str. 143. • Znakovi pored puta.

ćevske rečenice proizlazi iz nastojanja da se ljudi, zbivanja, pojave — sagledaju u prepletu protivstavljenih sila, dok su tu, i dok prolaze, kad prođu, ili tek nadolaze, pošto su bile i još nisu prošle, ili su bile i ostaju. Kad kažemo Sada, to nam izgleda jasno, lako pristupačno, nezamućeno i na dohvatu. Anđriću je ovo Sada neposredno, teško čitljivo; on ga odgoneta znacima utisnutim u prošla vremena, ili možda, tačnije, u vremena među vremenima, u vreme bez vremena. Otuda utisak obuhvatnosti njegove rečenice koja očituje prisustvo, ali ne ukida mogućnosti. Proces nastajanja Znakova pored puta, koji se može pratiti upoređivanjem različitih varijanti u kojima se razvijaju polazna misao, raspoloženje ili slika — ukazuje na piščevu nespremnost da tvrdi, da se služi iskazima u prvom licu. U većini slučajeva, u razrađenijim verzijama svojih zapisa, Andrić je nastojao da prevlada prvo lice tako što će svoju misao pripisati Goji, na primer (Razgovor sa Co-jom), ili što će je staviti u usta junacima pripovedaka i romana. I ono duboko lično, i ono što je iz lektire ulazilo u njegove zapise, Andrić nastoji da izvede na široko polje opšteg, narodskog iskustva i mudrosti. U narodnim kazivanjima, pričama, legendama, izrekama, poslovicama, u običajima, građevinama, utvrdama, putevima, mostovima, molitvama, psovkama, grobljima, hanovima i sarajima, video je znakove života, i više od toga: model knjige mudrosti, svega što se o zemlji i postojanju na njoj uopšte može kazati, kao i meru i cenu ovog saznanja. Uopštavanje, međutim, nije isto što i obezličavanje. Znakovi su strasno pisana knjiga koja se, i te kako, tiče kože njenog autora. Zatičemo ga usred žestokih i plodnih nemira, bez kojih ne može, a sa kojima tešlvo izlazi na kraj. I ono iz čega izvire, i ono na šta se naslanja Andrićevo delo. smisao čitavog njegovog književnog poduhvata, manje iii više direktno, očituju se u ovoj knjizi koja je dnevnik protiv dnevnika, ali pre svega, portret umetnika, njegova etika i poetika, delo i drama dela u nastajanju. Ova knjiga otkriva Andrića, uvodi nas u njegovu stvaralačku radionicu, ali ide i dalje: upućuje nas na sudbinu čoveka kao pesnika, na filozofiju života kao stvaranje. I kad neposrednije govori o sebi i sopstvenim iskustvima, i kad sudi o drugima, Andrić razlikuje lično i privatno, iskrenost ne mesa sa banalnošću, istinoljubivost odvaia od bezobzirnosti. Hteti mnogo i daleko ljudski je, ali ni pisac ni čovek, po Andrićevom osećanju, ne bi smeli u stvaranju da zloupotrebe svoje moći. Kao da je u tome tajna sklada i lepote, kruna napora u kojima se čovek-stvaralac kao most održava nad provalijom. »... Sta smo bili i šta smo pisali« (I. Andrić, podvukli priređivači) o tome svedoče Znakovi pored puta.

612

613

.... 1978...Večiti kalendar maternjeg jezika REGISTAR POJMOVA........ BELEgKA I NAPOMENE Registar pojmova . Mi-sla.. Ljubljana......izd. Prosveta...izd. 1978....Nemiri od vijeka ...... god...... Mladost... 1977... Svjetlost........ Beograd..... ZNAKOVI PORED PTJTA 1. Državna založba Slovenije... t< Beleška o ovom izdanju l » i .... Sarajevo.. Zagreb..^.... Beograd. — Savremenld — proza... 5...Slike.......... Prosveta. 4.......... god. 3.•«••••••• 5 9 5 6 0 5 6 1 4 11 2 1 5 3 2 7 5 6 5 5 8 3 ...... 3. 1977... Skopje......Za pisca.. » * t Napomene ..... Svjetlost. — Beograd..NAPOMENE SADRŽAJ ZNAKOVI PORED PUTA Sabrana dela Ive Andrića. Prosveta. 1976.... i .....Nesanica.... .. 1978... — Štampano čirilicom i latiniconi... 2.. knjiga četrnaesta: Znakovi pored puta..• . prizori... 2. raspoloženja .... Sarajevo.........

614 .

izdavačka radna organizacija. Izdavačka djelatnost Sarajevo .Za Izdavača Seađ Trhui} Štampa BO štamparija »Budućnost«. Novi Sad Sumadijska 12 Štampano u 6000 primjeraka 1986.IVO ANDRIC ZNAKOVI PORED PUTA Ttehnički urednik Hilmo Hadžić Korektor Emira Tanović Izdavač SOOUR »Svjeflost«. .

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->