P. 1
Predavanja Pantic Istorija Knj.

Predavanja Pantic Istorija Knj.

|Views: 7,053|Likes:
Published by Milos

More info:

Published by: Milos on Sep 03, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

07/07/2014

pdf

text

original

Srbi postaju srednjeevropski narod od 1690. posle seobe pa i književni sistem postaje centralnoevropski.

Istoriografija – nauka koja se bavi književnom istorijom. Mora se vladati jezikom analize i interpretacije književnog dela. ______________________________________________________________________ PERIODIZACIJA I SISTEMATIZACIJA 29.10.02. Sistem jedne nacionalne književnosti, pitanje istorije, tradicije, povezanost sa opštom kulturom. I semestar uz istoriju srpske književnosti novog doba ide i kulturološki kontekst. Period novog doba je razdoblje gde se književnost javlja kao medijator svih kulturnih pravaca. Književnost intenzivno prati kultrunu transformaciju u našem društvu tako da je književnost slika duha naroda koji se ispoljava u jeziku. (narodna književnost + srednjevekovna+ istorija književnosti novog doba) NARODNA – nepoznat autor, “dopisivanje”, sve do Vuka, nekodifikovana (nezapisana) SREDNJEVEKOVNA – suprotni elementi od narodne, na staroslovenskom jeziku srpske redakcije koje je bilo eltino i sakralno (sveštenstvo je jedino bilo pismeno). Imala poetiku koja je radikalno drugačija od narodne (profana jer obrađuje svakodnevni život uz epske detalje), srednjevekovna knj. je sakralna, izdvaja poseban svet –svet svetih ljudi, bogougodna kniževnost. Ima liturgijsku funkciju u crkvenim obredima i ritualima. Ima kanalisanu i kodifikovanu funkciju. Ova literatura je dovršena je dovršena ali je prisutna u tradiciji savremene književnosti. III celina – istorija srpske književnosti novog doba, početak je velika seoba Srba od Arsom Čarnojevićem 1690. I premeštanje Srbalja u Južnu Ugarsku gde crkveni kler prvih 100200 godina igra ulogu sve dok ne jača laicizam tj. svetovna dimenzija – 30000 srpskih porodica naseljava teritoriju današnje Vojvodine. Tad se srpska kultura iz konteksta istrošenog i orijentalnog načina mišljenja preseljenjem 1690. Srpska kultura će promenti svoj kulturni model. U celom 18.v formira i prati evropsku kulturnu fizionomiju. Srpska književnost menja svoj suštinski kvalitet. Nije više vezana za crkvu – laicizuje se. U 18. Veku formiraju obrazovano društvo – građanski stalež koji formira posebnu kulturu pa i književnost sa odlikama evropskih država.To je period preispodobljavanja – saobražavanja evropskom kulturnom modelu. Ovo što Pantić predaje traje 300 godina. Nije protivurečan. Srpska književnost u svom razvoju zbog asimetričnosti svog razvoja (opštih socijalnih istorijskih izvora)hronično trči za evropskom književnošću i za kratko vreme nadoknađuje zaostatke.primer: roman je najvažnija književna vrsta od 16-17.veka kao rubna i nedominantna knnjiževna forma još od antičke Grčke, ali tad bitniji bio ep. Od “Don Kihota”, evropska književnost postaje romancentrična. Evropska literatura lepa romansijerska dela u 16. I 17 veku. Naš prvi roman, 1801., kao poseban književni žanr kod nas star je samo 200 godina, za vreme kojih je srpski roman morao da nadoknadi veliku razliku tj. Zadocnjenje u odnosu na evropsku kulturu, 1961, I.Andrić dobio Nobelovu nagradu za roman. Od 1801. Još 60 godina, puno neuspešnih pokušaja, a prvi pravi romasijer je J. Ignjatović, a pri pravi roman 1860, a do Iva Andrića 1961 tek za 100 godina. Roman kao forma došao dotle i na goloj ledini nastao kao građevina. Onda ide dug period od 1690-1860 gde Srbi nemaju državu pa ni kulturnu instituciju pa ni mesta difuzije kulture pa nema mogućnosti kultivacije (unapređenja). Ta književnost nema ni normiran jezik do 1868. Kad srpske prosvetne institucije prihvataju reformu Vuka. Kulture se međusobno takmiče, jedna od druge uzimaju, prepliću se, ali se i mere jedna sa drugom. Šta učiniti sa tih 300 godina? Kako ih podeliti? Književnost čak i kad nije nauka teži da bude nauka, tj. Da sistematizuje književnu istoriju. Periodizacija i sistematizacija – šata sa tih 300 godina da bi se isparcelisale da ih bolje razumemo. Kojom metodologijom da ih isparcelišemo da bi se lakše kretali? To je pitanje sa više aspekata. Postoji unutrašnji proces (koji nije baš zakonitost). Postoji neka dubinska zakonomernost, književnost je skup individualnih doprinosa. Mi želimo da se pitamo šta sve utiče na tu logiku promene književnosti. Jedan od takvih činova je periodizacija, da bismo sistematizacijom raznedrili, a kad ovladamo tim karakteristikama, onda će nam kretanje kroz književne tekstove biti dosta lakše. Kad znam opšte karakteristike epohe. Kad uđem u sistem neke epohe (romantizam ili realizam) lakše ću interpretirati neki književni tekst. Dedukcija od opšteg ka posebnom – interes za neposrednu lokalnu stvarnost je realizam. Pop Ćira i pop Spira. Opšta karakteristika
1

svih realista (S.Matavulj napisao korpus pripovedaka sa crnogorskom tematikom sa svim karakterističnim svojstvima tog društva tog vremena i lokacije). Ali i indukcija od pojedinačnog ka opštem. Od “Život i priključenija” – na osnovu koga idemo da objasnimo opšta svojstva racionalizma. Sistematizacija i periodizacija ni do danas nije dobro rešena. Nije a opšte prihvaćen način urađena sistematizacja književnosti XX veka, nema instanci na taj vek, puno turbulencija, nagle i hirovite promene književne scene. 1900-1914. – tad se Srbija dosta osamostalila i društveno i kulturno napreduje. To je jasno i odelito formulisan književni period – moderna 1918. počinju rasprave je li to modernizam ili avangarda ili međuratna književnost. Hronično-međuratna književnost. Romani sa temama od hiperinteresovanja do rata u BiH tematski se književnost saobražavala tekućoj stvarnosti. Pitanje sistematizacije je uslovno, ali upravo zatio bitno. Ne može se reći od tad-do tad. 50 godina pre pojave realizma, ima realističkih tekstova, neke Sterijine drame ( a on je bio klasicista ) su realistične kao i II deo “Život i priključenija”. Sledećeg časa karakteristike svih ovih stilskih perioda. Skerlićeva podela i podela Dragiše Živkovića i Deretićeva podela. 1690-1783 – D. Obradović objavljuje I deo “Život i priključenija”, “Pismo Haralampiju”. Kad Srbi formiraju novo lice svoje kulture. 1783. U Lajpcigu I izdanje I-og dela naše knjige koja će najaviti epohu prosvetiteljstva=prosvećenosti sa racionalističkim elementima koji će smeniti barok. 1814 javlja se Vuk i onda period predromantizma= književnost Vukovog doba. Tu je Sterija (najobrazovanijii Srbin sbog vremena i pradstavnik vojvođanske građenske elite, ali sa drugačijom fizionomijom od Vuka, poliglota, univerzalni čovek) koji negira Vukove reforme pa ipak je najveći klasicistički srpski pisac. Ali i Vukova …P.P.Njegoš. Dositej umire 1818. I propada srpski ustanak. 1848. Evropska revolucija kojom se definitivno skida feudalni poredak, proces u kom Srbi dobijaju teriotrijalnu autonomiju, srpsko vojvodstvo ukida je 1916. 1848. Se javljaju književna dela pisana na književnom jeziku: ”Gorski vijenac”, “Vukov rat za srpski jezik i pravopis” – Đ. Daničića, “Pesme” – B. Radičevića, “Prijevod Novog zaveta”- Vuka Karadžića. Srpski pokret=sa svojom književnošću koja liči na romantičarsku je buđenje nacionalne svesti jer je nacionalni identitet neraskidivo vezan za maternji jezik. Romantizam 1848-1870 – tad se težište kulturnog života seli u užu Srbiju. Knez Mihajlo dobio od Turaka ključeve od gradova 1868. Tu imamo gradove (bolje reći palanke) gde i sama kultura dobija urbanu fizionomiju: u gradu: b-e, škole, štamparije, čitaonice i sve institucije kulture. 1868. se ta promena oseća, srpska građanska klasa , sreski kapetani, učitelji (opisuju ih realisti) svi deo 1898 – Bora Stanković objavio I svoje priče. Izlazi I srpski književni časopis – krajem veka. Navažniji srpski književni časopis: “Srpski književni glasnik” sa I polovine 19. veka 1901. Izlazio u kontinuitetu sve do II s.r. sem 1914-1918. Od 1901. Do II s.r. je moderna 1918 do 1968_ period modernizma. 1968 o danas je postmodernizam (Pantić) period savremene književnosti. Skerlić je do njegovog doba podelio književnost na 5 delova 1900 – do njegovog vremena ( ono što danas zovemo moderna) on je taj period zvao “današnjim dobom”. ______________________________________________________________________ 5.XI 02. Korpus srpske književnosti čine 3 celine: narodna, srednjevekovna i srpska književnost novog doba. J. Skerlić pa istoričari koji se bave parcijalnom (pojedinim periodima) istorijom srpske književnosti Nema opšte priznate periodizacije prošlog stoleća. Moderna = uvod u modernizam do 1968. SRPSKA KNJIŽEVNOST 18. VEKA SLEDEĆI ČAS: Dositej Obradović i autobiografsko štivo “Život i priključenija” Književnost= kod Srba u 18 veku – ovo nisu problemi trenutka već se mogu sagledati kroz dijahronijsku perspektivu (pogled uzduž vremena) da bismo uvideli uztoke (etiologija=uzročno posledična veza). U srpskoj kulturi vidimo iz tipa narodne i srednjevekovne da nisu sintetičke kao doanašnja književnost. U njima dominira samo po nekoliko duhovnih aspekata. Srednjevekovna književnost je funkcionalna- usredsređena je na jedan aspekt: glorifikaciju boga. Narodna književnost –svakidašnjica i heroizovana prošlost je
2

sav iskustveni horizont ove 2 književnosti. Književnosti ovde ima specifičnu ulogu: narodna memoriše bitne sadržaje za narodni život i prenosi poruke bitne za kolektiv u formi estetski prihvatljivim za dati kolektiv. Sadržaj u stihu da se bolje pamti i da se kaže na određen način. Književnost (danas)= posebna umetnost reči/jezika koja po pravilu fikcije imaginira čovekovo iskustvo- sintetička umetnost (sve karakteristike ispoljavanja ljudske duhovnosti i pokriva svekoliki prostor čovekove misli). Sve iz života, psotoji u književnosti, ali svedoči o ljudskom iskustvu na alegorijsli, posredan način. Tu je antropologija, metafizika, politika, religija, mitologija. Pisci nisu isto što i istoriografi u bukvalnom znanju već iz tog izvode univerzalni smisao radi pobuđivanja estetičkog efekta ("“Lepo"”) kad svedoči o istoriji književnik to ne čini kao i istoriograf već po principu jezičke transpozicije (proniče u dublji smisao istorije) Mora se zasnovati studija za koju mora postojati naučna institucija= filološki fakultet. 1690. Srbi menjaju kulturni model unutar zajednice u kojoj je crkva jedina institucija kroz koju srbi prepoznaju posebnost svog identiteta. Svest o jeziku još nije na pomolu. 1690. Iz jednog kulturnog areala Srbi se sele u II – bliži zapadnoevropskom kulturnom modelu i tako sami transformišu svoju kuluru. Evropa u 18 veku se alazi u feudalizmu. Feudalna klasa =elitna klasa sa specifičnom elitnom kulturom, a Srbi nemaju razvijenu feudalnu klasu – ostala u sećanju a srpski srednji vek, ali nemamo plemićku elitu koja može konstituisati određeni kultrni milje (svetovnu)već samo crkvenu. Toga u 18. Veku nema više. Srbi se identifikuju kroz crkvu i svoju kulturu u usmenoj književnosti gaje u crkvenim institucijama i to ceo 18.vek. svi pisci tog veka su crkvena lica – bili prinuđeni kroz isti model obrazovanja + malonešto memeoaristike kod Srba koji su živeli u drugim sredinama; npr.: memoari generela Simeona Pišćevića (proveo život u Rusiji –važna knjiga kao i početak srpske memoaristike. Ta knjiga se produžava i kroz “Seobe” M. Crnjanskog (II i III knjiga) . tu se oslanja na memoare S.Piščevića. U konfesionalnom znaku je srpska kultura (crkva je bila jedina profilisana kulturna instutucija)školstvo, škole ne postoje u užoj Srbiji. One se otvaraju pri crkvama. SremskoKarlovačka gimnazija – to su buduća sveštena lica, učitelj=pop: “Pop-Ćira i Pop-Spira”. Književnost tokom prve polovine 18 veka je u čvrstoj vezi sa crkvom. Sve liberalne ideje (umetnički individualizam) se javlja upravo ovde, ali i književnost ne postoji kao fikcionalna odelita umetnost. Ima poezije, memoara, religioznih spisa koji nisu književnost u čistom vidu. Pod književnošću se u 18. veku podrazumevaju svi oblici pismovnosti – sve manifestacije pisanog vida se tretiraju kao književnost: htonike, pravni spisis, “Veseli podrumar”=priručnik za uspešno pravljenje vina. Pismenost -znak kulturne emancipacije. Svako ko piše –može se smatrati književnikom. !!!1. ne postoji svetovna/građanska književnost koja sve do Dositeja i nekih memoarista nije individualizovana. !!!2. pojam književnosti je daleko širi tj. relativnije od današnjeg pojma. Smatraju da je sve što je napisano – književnost. Nije estetički izdiferencirana. Da mora pobuditi lepotu. Važno je da je kulturni dokument o tom vremenu. Srbi prešavši u Evropu (nov kulturni model daleko ispred nas posle naših Osmanlija što je II tip kulture jer su nas Turci naučili da se kupamo, kulturna jela (mnoga jela su turska: sarma i pasulj). Srbi u Vojvodini menjaju ustrojstvo svakodnevnog života. Crkva sve do 18 i 19. veka zadržava nesporan autoritet u organizaciji svakodnevnog života. Stojan Novaković 365 – skoro pola dana Srbi praznuju kao svece-svaki 2,3 dan je svetac. Prelaskom Srba na teritoriju Vojvodine pa sve do Rusije i uspostavljanjem kulturne ekspoziture: kolonija bogatih Srba u Beču, Trstu (srpski trgovci – elitne građanske porodice sa elitnim kulturnim prohtevima – odatle je Dositej) III aspekt važan za srpsku književnostu u 18. Veku. Književnost postepeno počinje da se laicizuje postaje sve više građanska. Mi smo granični narod –tampon između tuskog i austrogugarskog carstva. Od Zadra – dotle Turci najdublje došli, Lika, Slavonija – tu je srpski živalj. 1861. Ukinuta vojna krajina, a tad i srpsko vojvodstvo ukinuto. Tu islam grčki -islam turski - Vladan Desnica . To je veoma važna geo-strateška pozicija Srba pa dobijaju prava na veroispovesti i školovanje (jozefinizam=prosvećeni apsolutizam). Vojni stalež (“Seobe”) veoma razvijen (Krleža):”Lički Srbi su dali preko 200 generala austrijskom dvoru”. Srbi počinju da konstituišu svetovnu elitu, general, lekar, advokat= svetovna elita. Tu je i prostor za
3

formiranje umetničke književnosti. Da nema srpske građanske klase u Vojvodini (prečanskoj) i klasicističkog obrazovanja ne bi bilo Sterije. IV aspekt za konstituisanje tog perioda prve polovine 18. Veka je nepostojanje normiranog književnog jezika. Srbi imaju pismenost – ali nemaju u okviru svojih crkvenih institucija – sakralne knjige (uz manastir Raču zanimljiv krug i neki od njih u seobi prelaze i pomažu izgradnju fruškogorskih manastira). Nemamo jezik – kao jedinstvenu osnovu u lementarnom pedagoškom smislu i nemamo u smislu konstituisanja književnosti kao umetnosti. Prešavši u Vojvodinu Srbi pišu jezikom koji je verzija staroslovenskog (koji je pretrpeo neke izmene) to je staroslovenski jezik srpske redakcije – pomalo blizu narodnom, ali prostom umu još nerazumljiv. Crkva oseća korpus srednjeevropske kulture opasnost od intenzivne germanizacije i mađarizacije srpskog etosa ( tu sus svi katolici i nešto malo protestanata, a samo Srbi i Rumuni pravoslavci). Crkva oseća da je njen etos tako ugrožen pokušajima unijaćenja (prividni kompromis pravoslavnog i katoličkog učenja) ččime se ingerencije vraćaju papi čemu se naša crkva odupire, ali nam mali intelektualni potencijal, i zato se obraćamo majci - branitelji srpskog pravoslavlja- Rusiji da obnovi i popravi našu pedagošku praksu i 30-ih godina dolaze ruski učitelji: Maksim Suvorov i Emanuil Kozačinski i konose nam rusku metodiku (prosvetnu praksu i koriguju naš jezik u pravcu ruske redakcije staroslovenskog jezika toliko snažno da književnost prelazi u ruskoslovenski, ali naš jezik utiče na literaturu: Gavril Stefanović Venclović, Jovan Rajić. Uplivi narodnog jezika u tu rusku redakciju, a pritom ova leita (svetovna elita: pravnici, lekari, apotekari) počinju da govore jezikom koji nije ni ruskoslovenski ni narodni ni ruralni već se zove slavenoserbski jezik – jezik elite 18 veka. To je poliglosija – nema normiranog književnog jezika. Dositej protivnik ruskoslovenskog kao neprikladnog za nastanak našeg . kristališe se potreba normiranja knjiženog jezika najrazumljivijeg širokim slojevima. Do pojave “Život i prikljčenija”= barok= stilski pravac dominira u Evropi, zastupljen usvim aspektima srpskog kulturnog života (evropeizujemo se). Dejan Medaković – najbolji istoričar srpskog baroka. Razvija se i slikarstvo – koje je isto barokno , predstave biblijskih scena, ali i književnost je takođe u baroknom stilu. Karakteristike baroka: Biblijska tematika (htišćanski život) a ključni žanr odnosno književna forma je beseda/ propoved koju vrši propovednik po kraju obreda (slomi se slavski kolač, posle krštenja). Ta beseda može i ne mora biti unapred pripremljena pa je taj govor uvek etički predimenzioniran, skreće se pažnja šta se u društvu radi a šta ne – etičko lociranje. Odvaja se zlo od dobra, upozorava se narod kako treba. Uvek se nalazi neki svetli primer iz Biblije ili hagiografije – tim odlomkom se potvrdi ono što se za tu priliku želi reći. Besede su pored tog što su prenaglašene, i jezički dosta kitnjaste – na ceni su ljudi koji dobro govore. Tu govor mora biti slikovit i kitnjast što je u vezi sa staro literarnom konvencijom =pletenije slove. Tu je i sinonimičnost (jedna stvar na više različitih načina). Sve ove karakteristike odlikuju najvažžnijeg srpskog baroknog pisca: Gavril Stefanović Venclović bio jeromonah – pisao besede i poeziju sa sviovim prethodno pomenutim elementima: sinonimičnost, retoričnost, bibličnost. O G. Stefanoviću Vencloviću u “Crni bivo srcu” – izbor iz dela – Pavić – njegov stil je sa baroknim elementima, on je i pisac istorije književnosti. U 18. Veku su začeci svih književnih žanrova, najvažnijih književnih formi – osim romana. Emanuil Kozačinski je napravio I srpsku dramu: “Traedokomedija o Urošu V”-1896. Godine je postavljena na scenu i smatra se prvom dramom a ona je dramatizovana istorija srpskog naroda sa međučinovima sa komičnim elementima. Prvu verziju izvela đačka družina na jednoj priredbi . dosta u pesmama B. Radičevića. (srpska književnost baroknog doba – ispitno pitanje). U međučinovima se ta tragiča istorija da bismo se relaksirali se igra u formi skečeva ili pevanja pa se drama zove. Ona je pisana u poljskom 13-ercu, stihovima. I to je najvažniji stih naše književnosti 18. Veka. Pisana je na ruskoslovenskom zbog Kozačinskog. Tu je i pojava još 2 pisca: Hristifor Žefarović (pesnik i stematograf – divni bakropis); bavio se heraldikom, grbovi u baroknom stilu koje prate objašnjenja u stihu=heraldička poezija i u modi je tada ( er nemamo svoje plemstvo). Branković je izmislio svoje poreklo. Jovan Rajić
4

“Istorija raznih slovenskih naroda”, istoriograf 1795. Izašla ali pisana u baroknom stilu. Ove godina štampala je M. S. on je rekapitulirao sve slovenske knjige do tada napisane, ali tu ima i fikcionalnih delova, istorijski neverifikovanih tvrdnji i mitologije. Rekapitulirala istoriografske spise od pre. Ovu istoriografiju je Vuk uzimao kao zvaničnu i od nje je on počeo da piše svoju “Istoriju svog vremena”. Hteo istoriju svih važnih događaja kojima je neposredno učestvovao ili slušao od neposrednih učesnika. Za početak drame u 18. Veku Emanuil Kozačinski. ______________________________________________________________________ 12.XI 02. DOSITEJ OBRADOVIĆ Jedan ključni problem književnosti 18. Veka je nepostojanje normiranog književnog jezika. To pisanje na narodnom jeziku, a nema svesti (jasne) o potrebi pisanja na narodnom jeziku. Crkva vodi glavnu reč i u obrazovnim sistemima koji se nije odvojio od crkvenih institucija- cilj te pedagogije je usvajanje pravoslavnog zakona. Pojava I velike figure cele srpske književne istorije sa delom D. Obradovića u formulisanju osnovnih stvaralačkih postulata – cela književnost je takva kakva jeste. Srpska književnost se iz baroknih stilskih karakteristika zove racionalizam ili prosvetiteljstvo. D. Obradović – kulturni promoter, napustio religijsku osnovu književnog stvaranja u pravcu laicizacije književnog izraza (sekularizacija – religijski momenat se smenjuje pitanjima profanosti). Ljudska individualnost polako postaje centralna tačka svih književnih interesovanja. Nema više te opšte kolektivističke perspektive. Nema autoriteta božanske instance u književnosti. Simbolička analogija- srpske umetničke književnosti kao celina počela tako i sinom (gestom) – odlaskom Sv. Save u manastir i tako i srpska književnost novog doba u simboličkom smislu počela onog trenutka kad je Dositej “ubegao” iz manastira. Sv. Sava : stvaranje posebne književnosti koja potvrđuje srpski kulturni i nacionalni identitet Srba u sr. veku. Sa odlaskom Arsenija Čarnojevića se energija preusmerila ka duhovnom modelu koji vlada u zapadnoj Evropi. Tad je srpska književnost počela da formira svoju fizionomiju. Estetički nivo pisanja – za nas najvažniji što je književnost diskonitunalnih kontinuiteta. U 18 i 19 veku (celim). Kod 50 i 60 kod nas romatizam, on je u Evropi gotov. Kad kod nas Glišić u svetu je Tolstoj tj. nema estetskog simultaniteta. Proglasi Svetozara Markovića sa Hegelovom filozofijom. Ova kultura počinje postepeno da dobija evropsku fizionomiju. Danas se čuje da nam je cilj da budem Evropa. Dositej uočio preveliki uticaj crkve da se pretvara u manipulaciju svakodnevicom. To mu nije oprošteno. On nije bio ateist, već iskren htišćanin. Ali u njegovoj poziciji je izražen antiklerikalni stav. Brojni crkveni krugovi (desna koncepcije tumačenje istorije i crkve)- on proglašen masonom što je nebitno za njegovu kulturnu misiju. U 19. Veku je već uspostavljena pedagoška institucija, iako se i tad spaljuju Dositejevi spisi jer mu se za zlo uzima kad je oštro osudio religijsku zatucanost kojom su manipulisali tadašnji monasi i više sveštenstvo. Osnovne karakteristike prosvetiteljstva: bog treba da bude lična istina, a život treba da bude pod pojmom prosvetljenja, tj. mislite svojom glavom, postanite gospodar svog života i uma-kategorija zdravog razuma. I Deo u knjizi koji najviše smara je osuda mraka nerazmišljanja, povođenja sujeverja i praznoverice kao i predrasuda tj. model života koji ljudima promoviše da budu ovce kao i monahe koji prose. Govori i o moralu (govor episkopa koji sluša i divi mu se). Dositejeva biografija: rođen 1739-1811. Ne zna se tačno kad je rođen. Bio je veliki putnik, a to je metaforička težina. Rođen u Čakovu, zavoleo da čita i da putuje. Beži iz Temišvara gde su ga staratelji dali da uči kapamadžijski zanat i ide u Hopovo gde ostaje tri godine. Iz Hopova pobegao sa 18-20 godina 1760. kad umire njegov dobrotvor Teodor Milutinović i jer je bio loš tretman i loš nivo znanja ljudi a Jagić ovo poredi sa bekstvom Muhameda iz Meke u Medinu. Mislio je da se posveti jer je oduševljen hagiografijama, on čita igumanu koji mu kaže da bi se posramio čitati pred Dositejem. Ide u Dalmaciju (prvo u Zagreb gde uči latinski). I dalmatinska faza, piše par spisa= kompilacija crkvenih beseda koje su mu tada neka vrsta udžbenika.(«Ižica»-neobjavljena, «Bukvica», «Adaptirane besede Jovan Zlatoustog» i sve ih piše u Kninu gde podučava tri godine, 1761-1763 naučivši i italijanski. II faza- ide na školovanje 1764. on je zadržan da učitejuje u Boki Kotorskoj gde će ga vladika Vasilije Petrović (pisac “Istorije Crne Gore”) rukopoložiti za sveštenika. I onda on putuje po Evropi kojekude, vraća se blizu Knina, ide na Kosovo dalmatinsko kad ozdravi ide preko Krfa i konačno dođe u Svetu Goru ali pošto ne nađe nijednog grčkog učitelja on 1766.
5

ode u Smirnu. Tad istok nema visoko obrazovnu instituciju jer je crkva zamena za sve II kulturne institucije. Pa nema univerziteta na istoku (Licej od 1839.) a prvi univerzitet u Oxfordu u 13. veku, na istoku pak samo škole pri manastirima. On je u Smirni kao 25godišnjak izučavao školu Jeroteja Dendrina (grečeski Sokrat) – to je bilo najznačajnije i najmodernizovanija škola tog vremena koju je on završio za tri godinea u umetničkom pravcu baroka. Onda posećuje Albaniju, ponovo Krf, a u Dalmaciju se vraća preko Venecije. Na tom prvom helenskom putovanju on je naučio starogrčki i novogrački, čime je svoje crkvenoslovenki jezik i literaturu zaokružio helenskim obrazovanjem. Naučio latinski i italijanski i narodni jezik, život i običaje za vreme boravka u Dalmaciji - tad su nastali tzv dalmatinski spisi. Početkom 70-ih on je bio odbegli kaluđer koji je mislio i pisao u pravoslavnoj duhovnoj tradiciji i onda kreće ka zapadu: u Beč gde provodi 6 godina, pa po drugim mestima Habsburške monarhije, i u Sremskim Karlovcima, i do tada već naučio francuski i nemački, počeo drukčije misliti. U Beču se priprema reforma srpskog društva sa kojom je on upoznat a čiji e propagator postati i on. Ovo razdoblje Dositejevog života koje je priprema za njegovu ponovnu pojavu kao pisca se završava putem iz Slovačke,preko Italije, Sredozemnog mora, grčkog arhipelaga, Carigrada, Crnog mora, Moldavije, Vlaške i Poljsek odakle stiže u Hale u Prusku 1782. kada baca mantiju On putuje i trči ka znanju i obreo se u Nemačkoj, u Haleu upisao pravni univerziteti danas jaka slavistička katedra tamo. Učio kod profesora Eberharda – simbolička težina: tu skinuo mantiju pravoslavnog sveštenika. Onda otišao u Lajpcig, grad štamparija i knjiga gde štampa prve knjige: «Pismo Haralampiju» 1783. gde iznosi nameru da piše knjige na narodnom jeziku, a iste godine «Život i priključenija», sledeće traktati i eseji «Sovjeti zdravago razume», «Basne» i drugi deo «Života i priključenija» u dodatku 1788., traktati i eseji «Sobranije raznih naravoučitelnih vešćej»1793., «Etika»1803. «Pjesna na insurekciju Serbijanov» 1804. i posthumno objavljen drugi deo Sobranija pod naslovom «Mezimac». Tu je i bogata prepiska koja je kao nastavak njegove autobiografije (treći deo) i kreće na zapad u Pariz i London(6 meseci) koji je njegova krajnja zapadnja tačka i za njega je Engleska obećana zemlja duhovnih sloboda.U prosvetiteljstvu se smanjuje uticaj crkve na život čoveka, pa Dositej prihvata i podržava te reforme: «Bolje je jednu knjigu izdati nego 100 zvonara sagraditi». Da bi se na samom kraju 18. Veka skrasio u Beču (11-12 godina). Tu živi oskudno kao učitelj jezika i to je najsumorniji period njegovog života. Kuva se srpska buna, pa on prelazi u Trst, enklavu bogatih trgovaca – mecenatsko pokroviteljstvo. Tu bio 4 godine(1802-1806)i to je najspokoniji period gde je bio materijalno obezbeđen, među prijateljima i poštovaocima. Obigrao Evropu i Malu Aziju. 1804. osetio važnost I srpskog ustanka i napisao esej o književnom jeziku koji je i prvo poglavlje u njegovoj poslednjoj knjizi «Mezimac», a ubrzo potom i himu Srbiji koja se rađa u plamenu borbe hvativši da u oslobođenju kultura igra veliku ulogu. 1806. napusta Trst i ide u Srbiju,(Srem) a onda u oslobođeni Beograd 1807. gde je savetodavac i sekretar Karađorđu, , učitelj karađorđevog sina, Alekse, organizator i upravitelj srpskih škola 1808., iste godine stvara Veliku školu, 1810. stvara Bogosloviju, postaje član praviteljstvujušćeg sovjeta srpskog 1810, a 1811. postaje i ministar prosvete gde je i umro 1811. Tu Vuk Stefanović Karadžić pohađa neke časove, ali se javlja animozitet Vuka prema Dositeju. Vuk nastavlja ono što počinje Dositej. Pomaže pri pisanju zakona, poteže veze od Rusa za ustanak, oboleva i sahranjen 1811. Kod Saborne crkve gde i Vuk. Crkveni kler je neprijateljski prema obojici, tek kad umru daju im priznanje koje su zaslužili. «Život i priključenija» izlazi umesto oglašenih «Sovjeta» 1783. nepotpuno i oskudno u pojedinostima iz njegove spoljašnje i unutrašnje istorije. U prvom delu, filozofskom i pedagoškom delu o prosvećivanju naroda (detinjstvo i rana mladost do bega iz Hopova). Tu se samo ovlaš zadržava na sebi i svojim doživljajima, a u formi filozofskog dijaloga i naravoučitenija-eseja izložio svoju ideološku kritiku manastira praznoverja srpskog naroda i razvio ideje o slobodnom mišljenju, vaspitanju pojedinaca iprosvećivanju naroda. Drugi deo (knjiga o prijateljstvu i ljubavi meu ljudima i to u narativnom obliku) su Dositejeva putovanja u epistolarnoj formi karakterističnoj za roman osećanja druge polovine 18.veka. 12 pisama izmišljenom prijatelju, puna putničkih zgoda u sentimentalnom ili humorističkom stilu, susreti sa zemljama i ljudima, portreti ličnosti, oduševljene pohvale prijateljima i doborčiniteljima posebno u Dalmaciji, Grčkoj i Engleskoj.
6

«Sovjeti zdravago razuma»-1784. U Lajpcigu izlazi zbirka od pet članaka, tir traktata iz etike, o ljubavi, vrlini i poroku, i dva autobiografski zasnovana eseja sa zanivmljivim podacima o svom književnom radu i praktičnoj strani svog prosvetiteljskog učenja.. «Basne»-1788. kad se vraća u Lajpcig, izlazi zbirka s raznih jezika i autora a on se javlja pre kao prerađivač nego kao prevodilac: dao Ezoove i Lesingove basne. Narativno ih proširuje, karakteristikama likova i dijaloizacijom radnje pa prerastaju u manje pripovetke. I tako je uz njih i postao i popularan i glavni nacionalni predstavnik tog žanra. Posebno ih izdvaja zbog naravoučitenija- koja su esejistički komentari basana gde on polazeći od basne raspravljao svim temama iz prosvetiteljskog programa uz mnoštvo primera iz života,mitologije, književnosti, narodnih poslovica. «Pesma na vjatie Belgrada»- 1789 u Beču «Sobranije»- u Beču 1793. prvo izdanje, a drugo u Budimu 1808. To su razni žanrovi prema mahom engleskim originalima: alegorijske entimentalno-moralne pripovetke, komediju (od Lesinga), biografije Sokrata i Aristotela, anegdote i sentencije, eseji o praktičnoj filozofiji, o ukusu kao prve raspreave o estetici i teoriji književnosti. «Etika» u Mlecima 1803. najmanje originalno, a II deo «Sobranija» tj. «Mezimac» u Budimu 1808. je pak, plod njegove pune duhovne zrelosti-zbirka esej i to originalnihgde je produbio i završio teorijski okvir glavnih filozofskih tema o slobodnom, kritičkom mišljenju, odnosu razuma i volje, razuma i morala,razuma i zadovoljstva, o bogu i prirodi, o vaspitanju Po smrti su štampana i «Pisma» koja je sakupio Đorđe Magarašević, «Prvenac.Ižica ili Dositejeva bukvica» iz odlomaka Jovana Zlatoustog, a najraniji njegovi prvi pokušaji su «Venac ot alfavita» i «Hristoitija» koji su slobodniprevodi sa grčkog koja je doživela tir bugarska prevoda u četiri izdanja i on je tako prvi naš pisac čije knjige prelaze granice srpskog naroda. Svojim činom obilaženja evropskih zemalja gde je prihvatao nešto od kulture ideja- pa mu uloga ima i dimenziju permanentnog obrazovanja (bio i učitelj i učenik – njegovi zbornici puni prevoda, citata). Otvoren prema ideju znanja uz pojam racija=klučni pojam za razumevanje prosvećenosti. Zasniva se na zdravom razumu. Trijade: religijska misao: zdrav razum: naučna misao. Etapa misaone emancipacije gde se zdrav razum ne zasniva na religijskom apriorizmu (religija nudi gotova pitanja) ontološko, eshatološko (kad se odstupi od religijskog koncepta mišljenja= jeres jer se sumnj)a u ono što je od razuma= prosuđujemo po prirodnim zakonitostima, ali još dosta do egzaktnog dozivanja. Dositej opisuje proces:”počinjemo sumnjati; ovo dovodi k istraživanju, a istraživanje k poznavanju i istini”. Ovo je duboko racionalistička koncepcija 18. Veka. (racionalističko-prosvetiteljski kredo je proglas). A najviši oblik slobodnog mišljenja jeste naučno-kritičko mišljenje zasnovano na principu uzročnosti. Otuda razvijapriču o svom životu, zabludama i osvešćivanju, . dao je filozofsku kritiku običaja, naravi i institucija našeg društva (posebno manastira kao zaostale srednjevekovne ustanove). Shvatio je da je jezik osbova kulture pa otud najpre zahtevoa jezičku reformu (knjige na narodnom jeziku da ih i seljaci i pastiri razumeju, ali i oni druge vere koje je do tada ograničavao crkvenoslovenski jezik- čime se zalagao za bratstvo i slogu svih naših konfesija). A narodni jezik u književnosti je shvatao kao most u verskoj, kulturnoj i političkoj razjedinjenosti naših naroda i put ka zajedničkoj budućnosti. Dositej prošao kroz nekoliko faza. Zbornik “Dositej i njegovo delo “- zavod za izdavanje udžbenika, 2001. Ključno pitanje o Dositeju: “Da li je bio čovek istoka ili čovek zapada?” obrazovao se na zapadu, ali ostao sklon grčko-istočnoj, pravoslavnoj religiji. Usvojio zapadnoevropske ideje i primenio ih na naše područje. Pa nije izneverio duh srpskog pravoslavlja. Pošto je bio promoter tolerancije (“Pismo Haralampiju”). Jedna od ključnih ideja prosvetiteljstva. Otud je on izvršio sintezu zapadnih i istočnih životnih koncepcija, kulturnih oznaka. 1783. počinje književni rad i tada objavio «Pismo Haralampiju» i «I deo Život i priključenija» u Lajpcigu ( u skinuo mantiju kad upisuje studije filozofije kod Eberharda). Njegovo delo je i nauka i filozofija, i besedništvo a u sebi nosi: kritiku, didaktiku i zabavu, i esejistika i pripovedna proza. Bitno!!! Književno delo Dositeja – opus. Pojam književnosti u 18. Veku nije isti pojam književnosti kao današnjice. Dositej bio eklektičan, kompilatorni pisac koji se zanima brojnim fenomenima ljudske prirode, ali ne ulazi u prostor književnog fikcionaliteta, sem u žanru basni. Odličan za prosvetiteljstvo zbog “naravoučenija”. Prevodi Ezopove basne (“Ižica”,”Hrestoitije”
7

“Besede Jovana Zlatoustog”) koje on koristi kao čitanku. Ti spisi spadaju u konvenciju barokne književnosti jer su vezane za sakralne . Besede važne zbog kitnjastosti, viška retoričnosti pa ti spisi prirodno spadaju u period baroka. 1783. Kao završna godina baroka i početak prosvetiteljstva. U “Pismu Haralampiju” – proglas, gde on prijatelju Haralampiju Mamoli u Trstu, izlaže niz ideja: potreba da se jezik zasnuje na svima razumljivom narodnom jeziku. “latinski nije propao iako se priča narodnim”. Rusi njige štampaju građanskim slovima. On je progresivan jer misli da je stari jezik nerazumljiv te ga treba zameniti novim vidom jezika. Književnost treba zameniti novim vidom jezika. Književnost treba da ima funkciju – da prosvetli, da učini ljude boljim, da im napravi poboljšanje (“poljezno”) a to misli da je moguće da se domaća kultura stvori prema internacionanim modelima. Deo metodike (uči profesore kakao da predaju). Podrazumeva ovu dimenziju prosvetiteljstva. U smislu kultivacije ljudskog bića. Tolerancija – ne isključuje Bošnjake, Hercegovce, Turčine= po zakonu se zove po redu i jeziku- posvećuje ovo svim ljudima koji govore istim jezikom. Ni jedna religija ne uči ljude zlu. I deo “Život i priključenija” – kao vrsta obrazovnog romana. II deo zanimljiviji i objavljen 1888. 5 godina kasnije u formi “epistolarnog romana” 12 pisama prijatelju (danas mislimo na fikcionalni žanr) gde govori o zemljama, ljudima koje je sretao na putu, i o njihovoj dobroti, kako je učio jezike ali kod njega nema posmatranja pejzaža, veduta već sve daje kroz likove ljudi s kojima dolazi u dodir, ali je ovde ta knjiga autobiografska proza, sa romanesknim nagoveštajima. Pojava pojednica koji postaje glavni junak, a da nije visokog roda (iz hagiografije- gde običan čovek ne može dobiti žitije). U književnosti novog doba centralnu ulogu u fikcionalitetu, ali i u non-fiction dobija pojedinac i to je novitet. “Životopisanije Save Tekelije”, “Životopisanije Simeona Piščevića” – to nisu pravi romani sve do Jakova Ignjatovića. Tad se proces individuacije odvija preko autobiografskog žanra, ali to je i lepote ove knjige, zato i čitamo jedinu književnost iz 18.veka je upravo “Život i priključenija”. Predislovije – na početku autobiografije, onda ide roman odrastanja (opisuje poreklo, kod kog je otišao, kako je otišao u manastir), onda dve besede velike, antiklerikalno intonirane. II deo podseća na epistolarni roman. To je jedna od najvažnijih romanesknih formi 18.veka. Ovde se Dositej obraća napoznatom adresatu, izlažući uspomene sa svojih putovaja(puno lepih opisa, plastičnih, dinamičkih dijaloga). Ta posvetiteljska doktriniranost je u II delu zamenjena zanimljivim nizom i propovednom dinamikom i ritmom. On je čovek čije delo je prizma u kojoj se razlažu sve najvažnije ideje racionalističke epohe pa srpska književnost se približava idealu evropeizacije i ide na viši nivo. Njegovo delo sadrži niz knjiga koje je sadržinski teško odrediti. Uveo je formu eseja kao književnu formu (od Montenja, Dž. Loka, F. Bekona – esej nije postojao u srpskoj književnosti. Neki Dositejevi eseji nisu baš originalni (eklektički reprezentirani). Srbi jedu krompir od kad je Dositej izneo jedan džak krompira i jedan džak knjiga u Karađorđevo vreme. A zbog antropomorfnog oblika krompira i naše sklonosti totemizmu – nismo ga jeli. Vepar na grbu Karađorđa (jeli smo, zato, svinjetinu). Konak Kneginje Ljubice – u to vreme to je bila prva zidanica posle sredenjevekovnih građevina. U 18.veku nam je krenulo nabolje. Petar Džadžić Prvi srpski roman_ Dositej Obradović: Život i priključenija, tog tipskog čoveka 18. veka, kako ga je nazvao Jovan Skerlić, delo koje sada još jednom dolazi u ruke čitalaca i to u modernizovanoj jezičkoj varijanti, da li se baš tako smerno svrstava u skromni rod autobiografije, gde ga klasifikuju i postavljaju decenije naše inercije, ili se ta povest, ta ispovest, sa konradovskim ukusom avanture, sa asketskom odanošću saznavanju i znanju, sa tezom pedagoškom i prosvetiteljskom, sa porukom i poukom u duhu filantropskih i racionalističkih ideja svog vremenam, otima stešnjenim okvirima neambicioznog «opisa sopstvenog žživota»? Recimo najpre da Dositejeva istinoljubivost ne zataškava istinu: jednom rešen da svede bilans svog života, da malobrojnom čitalačkom klanu nepismene Srbije dodeli ulogu ispovednika, on se držao obaveze iskrenosti i pravila igre otvorenosti. Ali recimo i to da verni odraz njegovog ogledala priču o sebi nastoji da čini pričom za druge, i to u onom smislu koji ruši zablude, pridobija za veru prosvećenih, kritikuje zapuštenost navika, veliča vrlinu, nameće pouku. «Uzdam se da ću opisujući razne običaje naroda i ljudi s kojima sam živeo, moje
8

čitaoce čemu naučiti. Dobre običaje pohvaljujući, rado ću ih svakom preporučiti, a zle pokuđujući, u mržnju dovesti.» Ovaj profet «zdravog razuma», kao da je shvatio koliko istine temljenijim bivaju, koliko ideje spontanije odjekuju kada se zahvate sa korenom života, kada se odenu u ruho pripovedačkog doživljaja, kada se nametnu ubedljivošću realnog događaja. Ideje o svetu, ljudima, moralu, insitucijama, običajima, zaostalosti i napretku, svejedno koliko duboke i nesumnjivo veoma eklektične. Dositej rastvara u romanu svog života, u verizmu preobilne autobiografije, poput većine pisaca koji su odsustvo konstruktivne mašte nadoknađivali sopštenjima iz privatne istorije. Život i priključenija, to najliterarnije delo ovog razmonašenog strasnika nauke i znanja, ovog zaverenika umnog napora protiv koprena i obmana zzaostalosti, Dimitrija narečenog Dositejem, zaista nije podređeno pukom nizanju faktografije doživljenog, zaista nije samo spis za sebe, radi istine o sebi. Da se, kojim slučajem, glavni junak knjige ne zove imenom njenog potpisnika, bio bi nam bez spora zveštan roman o junaku jednog vremena kojiubedljivošću svoje građe prevazilazi detinjaste heroje i heroine kasnijeg Milovana Vidakovića, «oca srpskog romana». Ali nema dubljeg rauloga da i ovako, sa glavnim junakom i piscem u istoj ličnosti, Život i priključenija ne prihvatimo kao roman o «junaku jednog doba». Don Kihot i Sančo Pansa kao da se se borili za dušu mladog Dimitrija. U veku Voltera i Rusoa, mladić, čudnom ambicijom srca islvoljublja, sanja o isposničkoj ćeliji, o monaškom samovanju, o neprilaznim pećinama gde se milošću božjom kale čudotvorci, o dobrovoljnom pustinjskom izgnanstvu odakle dolaze sveci. Starozavetna iluzija hrani njegovu volju, manastir Hopovo stvara mu čak slavu lokalnog čudotvorca. Ali duh trezvenosti brzo će se nametnuti mladićevom pogledu, osećajni daltonizam, koji preživelu manastirsku ruinu pretvara u dvorac posveženih blagoslovenih, napustiće ga; lektira Života svetaca, koja mu je predlagala vaskrs srednjovekovlja, biće zamenjena. Ekstremni monah postaje ekstremni antimonah: manastiri i kaluđeri, simboli svetosti i svetlosti, postaće, istom žestinom, simbol tame, neznanja i primitivne zatucanosti. Odiseja velikog namernika, željnog sveznanja, žednog prosvećenosti, netom je počela. Ljudi i krajevi, zemlje i narodi, čine drugi, pedagoško-misleći i opisni deo ovog autobiografskog romana čija šarolikost daje nove akcente i prelive duhoborstvu prvog dela. Istinu svog života Dositej koristi ne samo da pouči već i da zabavi:»Toliko mogu još primetiti – veli on u predgovoru – da ako ko bude samo zabavu tražio u ovoj knjižici neće bez nje biti. Šta je zabavnije nego znati kako žive ljudi u različitim mestima sveta i kakvi su njihovi običaji? Dvadeset petogodišnje moje rebivanje i putovanje po Dalmaciji i Crnoj Gori, Albaniji, Grčkoj, različnim ostrvima Sredozemlja, Smirni, Italiji, Moldaviji i sad u Nemačkoj, daće dovoljno materijala zabavi i razgovorima». Život i priključenija (objavljeni prvobitno u Lajpcigu u dve knjige 1783. i 1788. godine, u vremenu kada su već bile poznate Ispovesti Rusoove) u svom drugim delu prezentiraju nam se kao zbirka pisama, upućenih iz raznih krajeva raznim ljudima, građeni su, dakle, peistolarnom tehnikom, rado negovanom u romansijerskoj tradiciji osamnaestog veka (Ričardson, Ruso, Laklo). U drugom delu životipisa postaje i putopis, od onih putopisa koji vernost idejama i vrlinu savetodavca pretpostavljaju pejzažima prostora, poeziji mašte. U velikom belom svetu, kome je pristupao sa divljenjem i samoučkim strahopoštovanjem, Dositej nije imao snage, a možda ni želje, da podvigom mašte stvaralačkije obeleži svoj doživljaj; on je bio onaj koji uči da bi primenio, koji shvata da bi poučio, koji saznaje da bi preneo. Svoj prvi spisateljski ispit položio je prevodeći i ovlaš prekrajajući «besede Zlatoustoga na dela apostolska», na molbu Jelene, ćerke popa Avrama. «Ovo je prvi povod i uzrok da se u meni velika želja začne i rodi da mi samo dotle Bog daruje život dok što srpski na štampu izdam i prekrasnim kćerima i sinovima roda mojega saopštim.» i kada mu je uslišena «velika želja», Dositejeva inspiracija odveć je poštovala revnost priklanjanja idejama u opticaju, smerno se ograničavala na manja ili veća prekrajanja, na jedno izuzetno dragoceno, od neocenjivog značaja kulturgregerstvo. Ali život i priključenija, tema koja ga je vukla nad ogledalo gde će sebe suočiti sa sobom, rasprava u kojoj je našto oduške za intimu svog bića, tako nesebično predanog akumulaciji znanja na «polzu» rodu, fabula koja je imala da dramatizuje tokove njegove sopstvene životne avanture, ako nisu deblokirali Dositejevu tvoračku maštu, provocirali su njegovu plodnu memoarsku evokaciju. Naravno da u ovom delu ima stranica i stranica konvencionalnog,prosvetiteljskog misionarstva, naivne pedagoške retorike, vaspitnih zaključaka što ostaju u vitrinama jednog određenog vremena i njegovih potreba. Moždad Život
9

i priključenija, ukupno uzevši, svojim vrednostimai porukama, ne čine umetnički aktuelan organizam u savremenim relacijama. Ali ovo autentično svedočanstvo, ovaj roman jednog života (u čitkom i namenskom prevodu sa starosrpskog) zaslužuje i nove čitaoce sa istorijsim razumevanjem; nameće i pitanje: hoće li ga literarno iskustvo našeg vremena, koje je toliko relativizovalo i proširilo okvire pojma romana, minimalnom prekvalifikacijom učiniti začetnikom jednog već dugo oskudnog roda sprske književnosti? 19.XI 02. Vuk umro 1864. godine KNJIŽEVNOST VUKOVOG DOBA Prva polovina 19. Veka u srpskoj književnosti – procesi i dela koja su od ogromnog značaja i za savremenu književnost =književnost Vukovog doba i traje od smrti Dositeja, od propasti Prvog srpskog ustanka (početak Ii decenija 19 veka), pojava Vuka. Za vrh tog procesa je 1847. Godina. Kad Vukova reforma i “praktično” pobeđuje. Srbi ne pišu po predlozima Vuka, književnost ide u tom smeru (Đ.Daničić “Rat za srpski jezik i pravopis”, Vukov prevod “Novog zaveta”, Pesme Branka Radičevića) svega nekoliko(4) od stotinak te godine napisano Vukovom reformom, “Gorski vijenac” je starom ortografijom. 1847. Kulminatorna godina Vukove reforme. 1848. Revolucija u Evropi i tad počinje romantizam tj. nacionalnih emancipacija. Počinje da se formuliše moderna fizionomija južnoslovenskih naroda. Cela srpska kultura od 1847. I dalje se cepa na dve strane (ima veze sa šizofrenijom u našem osećanju identiteta: to za i protiv Vuka). Da li smo dovoljno Srbi ako se evropeizujemo i da li će nas evropeizacija poništiti. Osnovna stilska i poetička ( što odlikuje principe književnog stvaralaštva u Vukovom razdoblju) je stilska heteronomija=postepeno se podiže jedan složeni književni sistem, kniževnog razmišljanja i stvaranja. To je prvi trenutak kad počinje polako da se uočavaju konfiguracije specifične za evropsku književnost, ali dominira jedan princip koji oblikuje svet umetnosti (barok: reformizam: prosvetiteljstvo). U Vukovom dobu je stilska heteronomija. Tu se ne može izdvojiti jedna jedina poetika. Srpska književnost je prirodno decentrirana. Srpska kultura je decentrirana zbog različite tradicije koju ona apsorbuje. Sterija (5 jezika), pravnik, ima klasicistički tip obrazovanja. Njegoš – nije iz građanske porodice, nema sistematsko obrazovanje, kulturno nasleđe mu je epos, usmena tradicija. Sterija – važan – ne neko podgrejano dvanaesto kopile (“epigončić”). Književnost Vukovog doba imenovan sa spoljnih stanovišta (kroz Vuka srpska književnost dobija svoj normirani jezik. Stilsko-formativni pojmovi-na kraju časa. Koji su elementi sitlske heteronomije? Šta se na mapi srpske književnosti dešava? Koji su stilski pravci? U 19. Još trčimo za Evropom, ali početkom 19.veka ima elemenata u našoj kulturi: u početku imamo ostatke prosvetiteljskih racionalističkih i baroknih ideja. tu je podloga za Vuka (ali je danas u naučnom smislu pogrešno govoriti kao o nekoj mitskoj ličnosti). Gavril Stefanović Venclović je tvorac ideje o jeziku kao svima razumljivom. Ideje se artikulišu, a prepoznajemo više nivoa artikulacije ideje. Kad Dositej kaže, ta ideja dobija na težini jer on ima povlašćeno mesto. Kad dolazzi na I srpski ustanak, narod ga oduševljeno pozdravlja uz doček. Ideja pravopisno ortografskih reformi nije samo Vukova, već i Herdera, identitet naroda je u jeziku da se razlikuje od II naroda (to je romantičarski pristup). Početkom, tokom prve polovine 19.veka, vlada princip jezikog identiteta nacije. Tu Vukovu ideju kad osmotrimo vidimo je kao deo veće evropske priče. Ideja da ćemo obrazovati narod pisanjem knjiga koje su im razumljive, da ćemo mišljenje unaprediti – sve su to prosvetiteljske ideje – koje prati srpska književnost sve do karaja moderne 1914. Kad umire Skerlić –kritičar književnosti ima prosvetiteljsko-emancipacijsku ulogu ( profiliše i kultiviše se ono najbolje u nama). Crnjanski kaže:”Mi socijalizam ne bismo šririli lirskim pesmama”. I tako prosvetiteljska priča ostaje deo priče. U trenucima Vuka, književnost će biti unapređena. Tu su elementi sentimentalizma –koji podrazumeva najbolju koncepciju književnog stvaranja koji, za razliku od racionalizma, prednost daje emocijama u odnosu na razum. Sentimentalizam je prisutan u srpskoj književnosti Vukovog doba i to u žanru romana. (Milovana Vidakovića – u znaku sentimentalističke poetike). Ona i kod nas se shvata da je taj model stvaranja prevaziđen. Kad Vuk krene raspravu oko romana Milovana Vidakovića i otvori polemiku io jezičkim pitanjima sa Vidakovićem on i prepoznaje da je na sentimentalizam u Evropi stavljena tačka iako kod nas ima vidnu poziciju. Vidaković je bio
10

popularan, ali u toj polemici Vidaković shvata da gubi, jer ima sve manje prenumerananata. Spisak prenumeranata ima arheološku vrednost tj. informiše nas ko su interesenti, koji su se pisci čitali itd. Klasicizam –STERIJA bio saputnik Vuka. Pripadnik građanske klase iz Vojvodine. Imao jasan nacionalni identiete, kulturološki profil iznedrio je prirodu umetnosti koju ta klasa proizvodi i ta ista klasa i konzumira. Mnogo su radili na unapređenju kulturnog života, a ono što su pisali bilo je u znaku klasicističke poetike. Ti stilski elementi klasicizma čine deo te stislke heteronomije kovog doba. Uz sve ove ideje i stilsko formativne elemente, moramo priključiti i PROTOROMANTIZAM. – nerazvijen oblik, ako pripremna faza korespondentan sa najnižom fazom romantizma ( mitski i herojski romantizam). To je proces individuacije, a tek pojavom romatnizma pojam ljudske individualnosti posatje centralna tačka, a do tada ide se kroz kolektivnu viziju sveta. Ta karakteristika kolektivizma, za sebe jasno tek toliko koliko pripadamo i drugima – dominira u protoromatnizmu gde postoji divinizacija narodnog stvaralaštva (kolektivnog stvaralačkog genija). Romantizam nastaje tako što se oslanja na folklorne korene. To su stilske karakteristike književnosti Vukovog doba. Zato bitan pojam stilske heteronomije. Govorimo iz 3 perspektive (3 najznačajnija imena tog vremena): Vuk, Njegoš, Sterija. Prosvetiteljski elementi na primeru dela Dositeja, barokni elementi ima u prvoj polovini 19.veka ali mahom iza mas. Sentimentalizam nije porodio estetički, ne samo književno-istorijski dokument koji bi pobudio našu estetsku pažnju. Iako i dalje postoji (španske serije) on je prešao u književni suteren (“Usamljeni junoša”, “Vladimir i Kosara”). Zato tumačimo iz I klasicističke perspektive, II iz perspektive na razmeđi klasicizma i Njegoša, III iz perspektive Vuka koja omogućava da se pripreme uslovi da se konstituiše književna politika evropske književnosti. I perspektiva , kakve korenske posledice ima Vukova reforma za srpsku knjževnost tj. njenu estetičku komponentu. On je MAINSTREAM. Centralni stub od kog je sve počelo, on je reperna tačka srpske knjževnosti i kulture 19. Veka. Taj model se delovanjem različitog sociokulturno-političkog konteksta tu prosto uspostavio kao takav, ali danas možemo da ga opravdano kritikujemo. Na osnovu toga što mu je kasnije razvoj naše književnosti dao za pravo, svi pisci 19. i 20.veka forirali su se, između ostalog, i kroz svoj odnos prema Vuku. Vuk im je bio reperna tačka. Srpski realizam je nemoguć bez Vuka ne samo zbog reforme, već i kad pročitamo “Žitije Hajduk-Veljaka Petrovića” vidimo kako svojim radom Vuk omogućava pojavu realizma. To je reverzibilan proces. Ivo Andrić nije moguć bez srpskog realizma i on se odredio u odnosu na Vuka, a to posebno važi za poeziju (V.Popa “Od zlata jabuka”). U drugoj polovini 20. Veka je on najmodernističkiji pesnik. Taj humor V.Pope se porepoznavao u Vukovoj usmenoj književnosti. Vuk je bio utemeljivač – razvio niz stvaralačkih kulturnih i duhovnih disciplina. 1. jezička reforma (orografija) – “piši kao što govoriš” 2. kodifikator nacionalne tradicije. On je fokus/ prizma, on je sistematizovao i kodifikovao našu nacionalnu tradiciju (imali smo puno svoje usmene književnosti) i Srbi imaju pesmu za svaku priliku: ritual pevanja prati svaku radnju. Srbi imaju razvijeno folklorno stvaralaštvo iz razloga kulturološke prirode. To folklorno stvaralaštvo pre Vuka nije sistematizovano on je delio pesme na ženske i muške (različita sistematizacija), napravio zaokružen, gotov estetički princip, i sistem i kroz njegov rad se sistematizovala naša usmena tradicija. On je usmenu tradiciju preveo u konvenciju pisane književnosti i tako stvorio osnov za konvenciju pisane književnosti. 3. Leksikografski rad (hteo da napiše knjigu kja govori o prirodi naroda koji sebe zovu Srbi i tu dao puno etno-pslliholoških spisa; tu se i porepoznaje rudimentarno shvaćen rad jer je on počeo da rado ono što su počeli francuski enciklopedisti),. Kulturno pokazuje zrelost kad teži da samu sebe sistematizuje i stvori sistem uz načina na koji on funkcioniše. U njegovom delu postoji jedna latentna enciklopedijska crta (on je bio sakupljač). Za enciklopedju moramo imati instituciju. (Leksikografski zavod) Vuk počeo da radi, kao što je rudimentarno radio na enciklopeiji pa je radio i na riječniku – to je jedna od najvažijih knjiga kaoje su Srbi ikad napisali (obavezno ga prelistati pred ispit) on je po prozi, tu je zabeleženo puno
11

lapidarnih formi. Vukov riječnik je književno delo koje vrvi od interesantnih priča, on je prikupio jezički fundus na kojojje nastala cela jedna knjiga(“Riječnik”). 4. Istoriograf – imao ideju da napiše srpsku istoriju, ali e od početka (dolaskom Srba na Balkan), već kojoj bi sam bio savremenik. Hteo da se nadoveže na baroknu istoriju Jovana Rajića – bio reprint ove godine (1794-1795). Ostavio niz istoriografskih skica, ali je tu građu prepustio Leopoldu Rankeu koji je napisao super knjigu “Srpska revolucija”. 5. Osnivač književne kritike kod Srba. Ovo baš i nije tako (po Pantiću), napisao nekoliko recenzija jezičkog ripa (polemika Vidaković-Vuk). Hteo da uništi Vidakovića. Vuk je to svoje jezičko popljuvavanje tj. svoje recenzije za Vidakovića ostavio bez potpisa. Ali je Vidaković svoje potpisao. Tu je filološka komponenta. Govori o romanima Vidakovića sa stanovišta jezika kojim su napisani. Piše po pravilu “Baba Smiljane” ergo “ne valja ni književnost”. Vuk zasnovao filološku kritiku (iako Vuk ništa ne govori o Vidakovićevoj slici sveta koju ovaj predočava, već o samom jeziku). U 20.veku se ovakva vrsta kritike pokazala krajnje manjkavom. Da bismo bili pisci moramo biti malo izvan norme. Piščev odnos prema jeziku ne sme slepo da prati jezičke norme (Momčilo Nastasijević, Milorad Pavić – dosta barokan). Otud ispada da je Vidaković i moderniji od Vuka jer se drži estetičkog – ne filološkog gesla. Vuk iskoristio formu književne kritike da bi proturao svoje lingvističke ideje. Samo jedna rečenica o književnom stilu Vidakovića:… ˝istina Vidakovićevih knjiga je podobna istini stvari=stvarnosti”. Kako odrediti status Vuka kao pisca? To je teško pitanje. On nije bio pisac, nije pisao nijednu pesmu/priču. Vidimo da kod njega ima nečeg intrigantnog (pisac na drukčijem nivou razumevanja književnosti ) . on piše već napisane tekstove, ali uz svest koja te tekstove obogaćuje za jednu dimenziju više. On dobija materijal bez ikakve estetičke organizacije, a on ga oblikuje- kako pesme tako i pripovetke (portreti ustaničkih vođa – narativna forma korespondira sa poetikom usmenog stvaralaštva, ali nema ničeg što je fikcionalni element tj. postoji krajnji racionalni element bez mašte i invencije.). On od 7 verzija uzima umetnički najbolju pri čemu ih popravlja on pa, konsekventno tome on ipak i jeste pisac – zavisi sa koje tačke osmatramo njegovu književnu pojavu. Vukovo doba obeleženo je borbom i otporom. Ta bitka za narodni jezik, fonološki pravopis i knjiiževnost se čessto zove kulturnom revolucijom. Počinje završetkom francuske revolucije i Napoleonovih ratova, Karađorđevog ustanka a vrhunac dostiže u predvečerje revolucije 1848. od pojave Vuka do prve pobede njegovih idea 1814-1847. osnivaju se škole, štamparije, učena društva (Matica srpska 1826. Društvo srpske slovesnosti 1841 a kasnije SAANU, pozorišta. Procvat političkei knjieževne periodike:»Novine serbske», kasnije prenesene u Srbiju (1834), «Serbski letopis» tj. Letopis Matice srpske (pokrenut 1825), Podunavka- prvi književni list(1843-1848), a od almanaha najvažniji Davidovićev «Zabavnik», Vukova «Danica», «Golubica». Sentimentalizam dostejevsko-vidakovićevskog tipa je u oadanju iako baš on odgovara popularnom ukusu naroda., a klasicizam čiji je utemeljivač Muicki je sve dinamičniji. Njegovi učenici su pored klasicističkih negovali i pesničke modele Horacija, Getea i Šiera ali i narodnu poeziju. Najbolji među njima su: Sterija (sentimentalista, klasicista, predromantiar ali i preteča realizma), Vuk (borbom za narodni jezik je otvorio put srpskom romantizmu), Njegoš, Milutinović (spojili su ustaničku heroiku i duh narodne poezije sa mitskimi metafizičkim preokupacijama, klasicizam sa romantizmom. Ovo dinamičko razdoblje koje nije ni klasicizam ni romantizam zove se PROTOROMANTIZAM, kao prelaz od»racionalizma ka romantizmu»- Skerlić. Ovo razdoblje je predromantičarsko u odnosu na romantizam zbog svog hronološkog prethođenja romantizmu i zbog toga što se u stvaranju javljaju stilske tendencije koje prethode romantizmu a koje će se tek u romantizmu umetnički izraziti na pravi način. Vuk, u literaturi tog doba zauzima centralni položaj, ali ne kao filolog i borac za narodni jezik već i kao pokretač procesa preobraženja u našoj književnosti koja dovodi do romantizma. Posebno u poeziji je: buđenje imaginacije, oživljavanje interesovanja prema prošlosti, stvaralačko prihvatanje narodne pesme kao originalne poezije,

12

iracionalizam, težnja ka mitologizaciji, postojanje originalnih genija koji se nijednom pravcu ne daju prikloniti. VUK KARADŽIĆ Kao književnik je opisivao narodni život, običaje i istoriju. Rođen u Tršiću 17871864.posle sloma kao pismen 26-godišnjak krenuo u svet bez ijedne škole u Beču sreo Jerneja Kopitara koji je poznavao Dositeja. Jernej mu je dao osnovna filološka znanja pa je 1814. izdao zbirku pesama Pjesnaricu, i iste godine i prvu gramatiku, a 1818. drugo bolje izdanje pod naslovom «Srpska gramatika» tad i «Riječnik»-Vuk tako postao prvi srpski leksikograf uz pomoć Kopitara(26.000reči). drugo izdanje pripremio uz pomoć Đure Daničića 1852. sa 47.000 reči sa šireg jezičkog područja uz članke sa podrobnim opisima pojava koje reč označava pa je prerastao u pravu enciklopediju našeg narodnog života gde je opisivao i narodna verovanja, običaje, nošnju, krajevima, društvenim odnosima i političkim prilikama, flori i fauni, prosveti i školama, oružju i oruđu. Sve je to ilustrovano primerima iz lirskih , epskih pesama, poslovicama, zagonetkama, pa je ovaj rečnik u stvari sinteza celog njegovog rada: filološkog, etnografskog, . mrzeo ga Miloš i mitropolit Stratimirović, a voleo Jakob Grim, Gete, Leopold Ranke (istoričar). Ovim delima on je dao čvrstuosnovu za rešavanje pitanja koje mu je ostavio Dositej i sledbenici , a to su pitanja zasnivanja književnog jezika na narodnom govoru i prilagođavanje slovenske azbuke fonološkim svojstvima srpskog jezik. U azbučnoj reformi on je dovršio što je počeo Sava Mrkalj i Luka Milovanov stvorivši savremenu srpsku azbuku od 30 slova na fonološkom principu. Sukobivši se sa slavenoserbskim piscima koji su proizvoljno mešali elemente narodnog i crkvenoslovenskog jezika rekao je da treba da se piše samo ono što postoji u narodnom govoru, iako je to pogazio unevši u «Novi zavjet» 1847. dosta crkvenoslovenizama. Od kritika su mu najvažnije dve recenzije na romane Vidakovića «Usamljeni junoša» «Ljubomir u Jelisijumu koji su i temelj srpske književne kritike. Polemiku je vodio od 10 godina sa Jovanom Hadžićem: «Primječanija na prevode g. Tome Ljubibratića i na primječanija na njih g. Stanimira Živkovića», i «Prvi uzrok i početak skupljanja našijeh narodnijeh pjesama». Kriterijum za kritike mu je gramatička i leksička pravilnost jezika, a ne stila. «U gramatici nema vkusa, kao ni u aritmetici, nego to treba naučiti i znati». Tada je svoju kritiku proširio na kritiku logike pisaca razvijajući Dositejevu ideju slobodnog, kritičkog mišljenja. Haos u jeziku=haos u mislima. Bio je kritičan i prema sebi, pa je idruge pozivao na kritiku sebe ne bi li s njima došao do istine, a oslobiodio se zablude.svako treba da ima zajemčenu slobodu da iznosi mišljenje.kritički racionalizam mu je optimističan i vidi izlaz u mladima koji nas mogu izbaviti od ove sramote i jezik naš sačuvati od propasti što se i desilo: Branko Radičević, Đura Daničić. Kritiku je ograničio na jezik, a «Stvar» (sadržinu) je ostavljao vetijima da sude. On Vidakoviću zamera pored njegovog «nikakvog» jezika, i ogrešenja o istinu, nepoznavanje narodnog života, naravi i karaktera, istorije i geografije. Njegova nauka je nauka konkretnog jer hoće što podrobnije i tačnije da opiše čninjenice (objektivna deskripcija stvari)tj. u svojim kritikama i polemikaa gomila činjeničku građu da bi na osnovu nje izeno svoja zapažanja, ocene i sudove o pitanjima književnosti ijezika. A snaga mu je u zaključcima u sintezi, indukciji a ne analizi činjenica. Ima zdrav razum, jasnost, narodnsku sentencioznost, ali ne i analitički aparat. Težio je celovitosti pa je i etnolog, geograf i istoričar. U etnologiji je pionir. Racionalisti 18.veka su u običajima videli izraz primitivizma, a o n obeležje narodnog bića kod koje su najsvetije tri stvari «zakon (tj.vera), jezik i običaji po kojima se narodi rođakaju ili razlikuju». «Geografičesko-statističesko opisanije Srbije» je geografsko-istorijski spis. O prvom ustanku dao je više spisa:»Prva/druga godina srpskog vojevanja da dahije», «praviteljstvujušći sovjet srbski». Drugi ustanak je prikazao u monografiji «Miloš Obrenović» 1828, a o prilikama u Srbiji posle ustanka govori u Pismu knezu Milošu 1832. od biografija mu je najbolja «Žitije Hajduk-Veljka Petrovića» 1826. dok su drugi više skice, a neke je objavio u svom almanahu «Danica». Najcelovitije Vukovo istoriografskodelo je knjiga o Crnoj Gori objavlena na nemačkom 1837.»Montenegro»opis zemlje, naravi običaja, istorije, slika državne uprave i o duhovnoj kulturi zemlje.skupljao je spiseiz istorije Ssrbije i objavljivao ih po naslovom «Građa za srpsku
13

istoriju našega vreemna» da nastavi gde je Jovan Rajić stao, a to nije uspeo, već je za njega to uradio Leopold Ranke u delu «Di serbiše revolucion» 1829. On sam je nastojao pisati bez kitnjastog suviše patetičnog i sentimentalnog stila, već mirnim, epskim, nezainteresovanim tonom, kako bi istinito svedočio budućim pokoljenima pri čemu majstorski bira pojedinosti uz mnoštvo anegdota i dijaloga. Po žanrovima se deli na hronike(događaji u određenom vremenskom odseku) i biografije. U najopširnijem spisu o prvom ustanku «Praviteljstvujušćemsovjetu» glavna tema nije izgradnja državne vlasti u doba ustanka niti neprekidne borbe s Turcima već otimanje ondašnjih velikaša oko vlasti. Političkai vojna isstorija ustankasu pozadina jedne šire ljudske drame u kojoj se sukobljavaju lični interesi pojedinaca. Posebno lepo opisuje portrete i karaktere (Hajduk-Veljko i knez Miloš posebno druga tajna knjiga monografije o Milošu. On u opisu ljudske naravi odstupa od stav nezainteresovanoghroničara, oj e i svedok i posmatrač ali i moralista. Ali ti sudovi se zasnivaju na posmatranju stvarnih ljudskih odnosa i karaktera istorijskih ličnosti u konkretnim okolnostima a ne od idealen predstaveo čoveku (kao kod Dositeja). Njegovi istorijski spisis deluju fragmentarno, formalno nedograđeno i imaju amorfnost svojstvenu usmenom kazivanju. Najbolje delo istorijske proze Vuka je «Žitije Hajduk-Veljka» ali je delo malog obima. Od hronika je najbolja «Prva godina vojevanja na daije». Nedostajao mu je smisao za sintezu kako bi se svrstao u red velikih istoričara, (Miloš mu je zabranio da piše o Karađorđu) kao što je Ranke i njegova «Srpska revolucija» ukojoj je Vuk imao najviše učešća, ako i mnogi koji su anonimno izjednačavani u narod a čija dela je sakupio Vuk, pa se autorstvo izgubilo. Najlepše su mu pak u stilizaciji «Srpske narodne pripovetke» i prevod «Novog zaveta»- izraz proznog stila zasnovanog na tradiciji. ______________________________________________________________________ 26. XI 02. JOVAN STERIJA POPOVIĆ Stvaralačke karakteristike, opus, šta je bitno za celu jednu epohu u srpskoj književnosti. Vuk (prva decenija 19.veka zaključno sa 1848. Predromantizam – karakteriše je stilska heteronomija) tj. paralelno postojanje poetičih modela (različiti tipovi književnog stvaranja). Ima 4-5 komponenti (prethodna lekcija). I posebno element klasicizma kojeg najbolje reprezentuje prva polovina 19.veka. (danas neoklasicistički elementi modernog književnog stvaranja:Mihajlo Lalić, Jovan Hristić – kod njih je neoklasicizam u elementima). Sterija – nulta tačka klasicizma, polazna tačka. Klasicizam = književna škola (stilski pravac u literaturi) koji karakteriše evropsku književnost u 18.veku. on u 17.i 18.veku orijentacija nastaje kao odgovor književnosti Evrope na ono što se zove klasično nasleđe. Počiva na uzorima iz perioda antičke književnosti (književni obrasci). Naš klasicizam kasni u odnosu na evropski. Šta rade klasicisti? Književnost shvataju kao kretanje prema dostizanju tih uzora. Idealna dela već postoje. Postoji poetički obrazac po kom se stvaraju književna dela 17. 18. 19 veka. Žele da postignu visoko postavljen književni obrazac(najbolje grčke tragedije, Aristofanove i Plautove komedije). Kako u tom vrednosnom smislu…zaključak je skoro zakonodavan –klasicizam – misli se na normativnu poetiku tj. ustanovljen je vrlo striktan sistem pravila/normi pomoću kojih se u književnosti dolazi do vrednosti tj. estetičkog sadržaja. Pošto su pravila stroga, klasicistička poetika je normativna, po prirodi je racionalna (cerebralna). Minimum ili maksimum skup pravila na osnovu kog nastaje umetničko delo. Ispravna su dva velika Homerova speva i tako je postavljen model epa, a oni misle da je nemoguće pisanje izvan tog modela (predsednik SANU, Dejan Medaković je bio đak Sremsko-Karlovačke gimnazije kao i Vida Ognjenović). Klasicisti reprodukuju model književnog stvaranja koji je umnogome normativan. Gde je tu mesto za individualni talenat? Ima ih pa je klasicistima važna i ozbiljna umetnost. Svi stard pa i oni od buntovnika postaju konzervativci. Sterija – reprezentativan srpski klasicista i to sticajem okolnosti; model obrazovanja srpske građanske klase u Austrougarskoj tj. Vojvodini koja se zasniva na klasicističkom obrazovanju (Sremsko-Karlovačka je klasicistička gimnazija) 1839. Osniva se srpski licej u čemu učestvuje i Sterija, učestvovao i u osnivanju Društva srbske slovesnosti, pomogao reformu školstva u obrenovićevskoj Srbiji, pisao udžbenike, začetnik komedije, osnovao
14

institucionalno pozorište. Počeo školovanje u Vršcu 1806. ali ga mati daje natrgovinu pa jedva nastavljaškolu. U Temišvaru od 1824.-1826 učio gimnaziju i onda u Pešti. Učio prava vratio se u Vršac i predavao u privatnoj srednjoj školi latinski, i onda 1836. postao advokat. I kad je osnovan Licej u Kragujevcu on pozvan za profesora. A 1842. postaje ministar prosvete. Učestvovao na osnivanju Društva srbske slovesnosti, Narodnog pozorišta i Narodnog muzeja, pisao udžbenike. Kada 1849. mašarska vojska zauzima Vršac, sklanja se u Beograd i onda nazad u Vršac gde nezadovoljan u oskudici i umire jer mu nisu zaboravili što je crkvenim pravopisom a ne čistim narodnim jezikom 1854. štampao knjigu pesama «Davorje». Klasicističko obrazovanje=temelj obrazovanja prve učene klase u našoj sredini (srpske građanske klase). Prvi ljudi mimo popova koji su prošli kroz propedeutiku tj. katehizis. Sterija je bio sin bogatog trgovca iz Vršca, grčko-cincarskog porekla. Vuk kaže:” Među Srbima gotovo uopšte nema građana. Otud malo Srba koji žive po gradovima nose se po turskom iako su pravoslavni nose fesove. ”deda mu je pisao stihove. Pa kao đak u Temišvaru pisao 1825.Slezi imiže Bolgarija. Prevodiosa grčkog 8 patriotskih pesama i 3 od Rige od Fere. Na njega naročito utiče Ovidije u klasičnoj poeziji 1868. kad Mihajlo dobija ključeve od naših grdova i Turci odlaze. Kad srpske zemlje počinju da se oslobađaju od srpske dominacije, u gradove dolaze ljudi raznih fela: Grci, Cincari (sa juga). ( o tome “Zlatno runo” – fantazmagorija Borislava Pekića koji je bio cincar po majci. Cincari su bili zanimljiva etnička grupacija, ali asimilovani u 19.veku u Srbe. Arumeni, govorili vrstu romskog – njih Pekić naziva “Crnovunci” jer se oblače u crne čohane odore. Bili su pravoslavni (pa nema konfesionalne razlike kao kod Jevreja). Izgleda da je Sterija imao kompleks bogatog oca i daje nešto poslovičke cincarske škrtosti- o tom priča Stevan Sremac i nadovezuje se a “Kir-Janju” – škrtičluk, sebičnost veziju se asocijativno za tu profesiju (trgovca), od Zereka nekada išla Dubrovačka ulica ( tu elementi sefardske arhitekture- nešto kod pumpe u Francuskoj ulici). Sterija je bio poliglota, poligraf (bavio se svim književnim rodovima i vrstama)1806-1856. Pisao je sve: spevove, lirsku poeziju, satiričnu, epsku, romane i istorijske romane a o jednom ćemo posebno pričati. Uređivao je satirične spise (Vinsko Lozić- mu je bio pseudonim). Anakreontika – u slavu boga Bahusa. Pisao drame (tragedije, komedije idrame u užem smislu). Otac srpske drame. Naša književnost i pozorišna tj. dramaturška tradicija je pre sveg komediografska: Sterija, B. Nušić, Aleksandar Popović, Duško Kovačević, danas Siniša Kovačević –svi dramski pisci pretežno komediografski – tu imamo ipak “Rodoljupce”, “Profesionalac”, “Razvojni put Bore Šnajdera”, razlog za to je “zbog onog ko je udario kamen-temeljac, Sterija: “Nahod Simeon” – Dejan Mijač ga postavio u BDP-u.”Zla žena”, “Pokondirena tikva”. Najveća pozorišna manifestacija je upravo “Sterijino pozorje” u Novom Sadu. Pisao polemike, satirične spise. Pisao puno, a ni do danas, nema ni izabranih, a kamoli sabranih dela Sterije – knjiga pesama “Davorje” u kom ga je smrt omela. I period je period školovanja 1825-1830 tzv. «đačko razdoblje»(«Svetilav ili Mileva» veličanje istorijskih ličnosti , a pisao i o balkanskim narodima «Slezi bulgariji». Pisao i o Albancima (Dušan je bio car svih Srba, Grka i Arbanasa pa napisao «Istriju Skender-bega» prvog albanskog kralja. 1827. «Nevinost ili Svetislav i Mileva» 1828., Junačko pozorište «Miloš Obilić», 1839. «Naod Simeon» pun romantike, suza, tirada ljubavi. Naslanja se na tradiciju, Mušickog , Dositeja II period 30-e godine, povaratak sa studija u Vršac, a teme su iz savremenog života (ne više istorijske i sentimentalističke) pune humora, satire, realizma i kritike. To je prvo vršačko razdoblje kad piše komedije «Laža i paralaža»1830, «Tvrdica» 1837., «Pokondirena tikva»1838., «Zla žena» iste godine. «Roman bez romana» (I deo pisan 1832. a II deo ostao u rukopisu). Kod njega u komediji nema srećnih završetaka i tako se leče negativnci obično par varalica: Sara i Ružičić, jedan obično prost, grubijan, a drugi varalica višeg stila, učevan, otmenih manira. Tu su i rezoneri čija je funkcijaisceliteljska zbog njihovog zdravog razuma i praktičnog slimla – Mitar. Dramu shvata didaktički – ugleda se na Molijera kog je prevodio (rane drame «Svetislav i Mileva», «Naod Simeon», «Miloš Obilić». III period tzv. Beogradsko razdoblje 1840-1840. : Kad je sazreo pisao tragediju gde se vraća književnim idealima iz prvog razdoblja i ponovo istorijske tragedije «Smrt Stefana Dečanskog», «Ajduci»-rašeni prema pesmi Predrag i Nenad koji se sukobljavaju zbog
15

zarobljene Turkinje uz slike nevolja hajdučkog života protkanim realizmom i humorom., «Vladislav» «Lahan» iz bugarske i srpske istorije gde unosi borbu za vlast našim srednjevekovnim zemljama uz sliku političkih trvenja svog vremena, i sumorno, melanholično raspoloženje zrelog iiskusnog čoveka, stara legenda o Vladimiru i Kosari. I «Skenderbeg» (ostala u rukopisu) sve 1842. i piše jednočinke tzv. «lakrdije» za potrebe pozorišta: «Džandriljivi muž», «Volšebni magarac» IV razdoblje tj. drugo vršačko: vraća se književnim težnjama iz 30-ih i piše: «Beograd nekad i sad», «Rodoljupci» (u rukopisu) gde unosi nove elemente: gorku satiru, pesimizam, melanholično razmišljanje a ponovi radi i na društvenoj komediji, a onda se povlači u rodno mesto i piše poeziju «Davorje» 1854. On je utkao sebe u red nekoliko najznačajnijih institucija: formiranje liceja u Kragujevcu – taj period u Sterijinom životu zove se “beogradska” tj.”srbijanska” faza. On piše udžbenike za te škole (botanike) i to 1839. (tad ima 33, 34 godine –izobražen i pun energije). 1841. Društvo srpske slovesnosti postaje1864-5. Srpsko učeno društvo, pa Srpska kraljevska akademija, nauka i danas SANU. o On je: o Osnovao institucionalno prozorište o Osnovao društvo srpske slovesnosti o Pomogao reformu školstva u obrenovićevskoj Srbiji o Pisao udžbenike o Osnovao tj. začetnik komedije Narodno pozorište tj. postojanje institucije kao krune svih kulturnih institucija, angažuje sve tipove umetnosti. Ono je ogledalo kulture jedne sredine, jednog naroda. Tad su pozorišta vezana za diletantske amatzerske družine. U kafanama, (teatar na Đumruku = savskom pristaništu- tamo gde su se izvozile suve šljive – tu je bio magacin i tu počeo beogradski kulturni život. Počeo da piše romane pod uticajem Vidakovića kao uzora «Boj na Kosovu» tj. (Milan toplica i Zoraida». Mladi, naivni romantični pokušaji dok se traži kao pisca. Preokret je 1830 kad se duhovno razvio čitajući dobre strane pisce, ostavlja romantiku i predaje se stvarnom životu u pismu Vuku povodom «Laže i paralaže» 1830. kaže da se sam sebi ismejava zbog pravca kog se držao, a uzor mu je Stern, Viland i Le Saž. U ovoj komediji karaktera ismeva lažno i površno tuđinsko vaspitanje i o je u neku ruku prvo realističko delo u nas. 1837. piše «Tvrdicu» (Kir-Janja) – šaljivo pozorište Pa već 1838. U Novom Sadu izlazi «Roman bez romana» gde udara na viteške romane ismejava fantastične i sentimentalne romane. Glavne su digresije i refleksije gde se neusiljeno podsmeva romanima starog kalupa pa je ovo prvi satirični roman. On je prvi dao pravo pozorišno delo položivši temelj za srpsku dramu i komediju. On piše ili da slika slavnu prošlost kako bi nacionalno okrepio ili da ismeva one sitne sadašnjosti učinivši Srbe razumnijim i boljim.on čak daje i komediju naravi u kojoj us popisani e pojdeinci no pojedine društvene sredine. Oštar je posmatrač, trezven duh, sa retkom sposobnošću da vidi slabe i smešne strane kod ljudi. (slika braka iz računa u «Romanu bez romana»), «Beograd nekad i sad» 1853. veran prikaz patrijarhalnog naraštaja i novog naraštaja koji je ušao u zapadnju kulturu. Veoma su važni «Rodoljupci» snažni i razumni kao plodnjegove duhovne i književne zrelosti, gorka satira lažnog patriotizma čime se pokazuje u našem društvu kao neozbiljno, površno i ružno. Dramu počinje vrlo mlad sa manje od 20. bacio se na istorijsku dramu i dramatizovanje pojedinih trenutaka iz srpske nacionalne istorije pa je izašla 1827. «Nevinost ili Svetislav i Mileva» 1828., Junačko pozorište «Miloš Obilić», 1839. «Naod Simeon» pun romantike, suza, tirada ljubavi. Sterija pisao “jednočinke” na nivou proširenih skečeva sa jakim moralnim akcentom što je u duhu klasicizma ( «Volšebni magarac 1842, «Džandrljivi muž» 1847.). Tu počela priča o srpskom pozorištu i Mihajlo Obranović nije stigao da otvori Narodno pozorište jer su ga ubili.

16

Sterijina uloga je velika kultur-tregerska uloga. Imao ogromnu energiju koja ga je posle povukla u pesimizam iosamu (naličje komike – kao antička maska). U Sterijinom individualno nesvesnom se ovo i kristalizuje. Komedije: prvi pisac komedija u nas; preveo Molijera, u komediji je realist, iako je u tragediji i drami romantičar koji jedini ima toliko obrazovanje i to književno u to vreme, ali i jaku pamet i vedru glavu i govori prirodnim jezikom. On je i otac srpske komediografije – naučio nas kulturi smeha –najsuperiorniiji vid kulture kad se sami sebi smejemo – krajnja emancipovanost. Srpska kultura je mrtva ozbiljna kultura pa i etika: kosovski mit, Majka Jugovića, Ženidba Maksima Crnojevića – sve crno i sumorno, tek u “Ženidbi Dušanovoj” – nešto duha. Kult svetosavlja, ali uz naumesno podsmevanje Sv.Savi, ali je bez komičkog užitka. Prvi trenutak kulturne zrelosti je kad dobijamo “Veselo pozorje”(dramski komadi sa komičkim sadržajem) 40-ih godina 19.veka. S druge strane Sterija koji je pesimista svekolike srpske poezije, nihilista, ništavilo kao životna filozofija, što je dosegao još možda samo Dis – ta teška čemerna melanholija –najveći pesimista. Epitaf-nadgroblja (žanr klasicističke književnosti). Ceo život se sabere u 2-3 reči = epitaf. On ga napisao samom sebi. Najradikalniji nihilistički proglas u srpskoj književnosti. Lirski pesnici pišu testamentarnu pesmu. Knjiga sabranih pesama Jovana Hristića koji je sledbenik Sterije i ostavio 3 testamenta, pesme o nihilizmu tj. ništavilu. “Davorje” – u rečniku srpske akademije znači bugarenje, žalno pevanje (“davor, doro moje” – obraćanje junaka konju – nejasno). Prve pesme su jako klasicističke, i po uzoru na Lukijana Mušickog i bolikom i rečnikom i jezikom i stihovima. Tek pod stare dane se vraća stihovima. 1854. Zbirka «Davorje» sa predgovorom gde se osuđuje građanska azbuka i traži povratak crkvenoj azbuci stihovi su mu refleksivni peva o opštečovečanskim temama obraćajući se duhu i razumu da ubedi ne da oduševi. Prezire laž, samoobmanu sujetu, frazu,.Uskoro iz štampe izlazi II deo njegovih pesama “Davorje”. Pod kraj je protivan novim ljudima, novim mislima pa je «Davorje loše prihvaćeno jer je štampano 7 godina posle «Rata za srpski jezik i pravopis» Đure Daničića, starom crkvenom azbukom. Dao je pesničko viđenje nacionalne istorije i prilika Srba ui 19. veku: «Spomen vidova dana», «Na smrt jednog zlikovca» «Godina 1848.» «Despot Đurađ Branković» «Srpski narod i njegova sudbina «poslednja. Ovo je kompoziciono jedinstvena knjiga i pored skoro svih prisutnih oblika tradicionalne sprske poezije (oda, spomena, plač, davojre, nadgrobije, balada, razgovor, natpis, epigram) i kao takva ona je žanrovski , tematski i motivski rezime dotadašnjeg srpskog tradicionalnog pesništva. Uvodna pesma «Mojim pesmama» gde sluti da mu poezija i njegov uvid nesreće 1848. i 1849. i da neće biti lepo primljena, ali je on zabrinut za svoj rod, posle ove ide ...»Na smrt s uma sišavšeg» u kojoj direktno pominje 1848. i 1849. («dve grozne pune godine beda»), a onda u pesmi «Groblje» metež i bunu («nesreće punu») i gorko grobom poništava parolu o slobodi i jednakosti koja zaslepljuje Ecropu (Priređivač Miodraga Maticki). Klasicistička poezija Sterije je pesimizam, melanholija, topos prolaznosti – sve prolazi, nestaje: “Plamen kratko traje, dugo gasi se”. Ali to nije svetski bol (weltshmertsz) tj. pomodni romantičarski pesimizam. Nesrećan u očinskom domu, braku, loše prošavši u činovničkoj karijeri, odbačen u malo mesto, siromašan, bolestan gubi veru u ljude, život rad i ideje.čovek je zla životinja koja se ne da ukrotiti i popraviti a život je prljava reka u kojoj se čovek poji bedom i jadom. Sve je sujeta, senka i dim. Ovaj svet je dolina suza a ako se i ne rodimo nesrećni, onda je najbolje umrtviti svoja čula ništa ne videti i ne osećati i čekati grob da se odmorimo. Nekoliko najvećih pesama “Čovek”, “Spomen putovanja po brojim predelima Dunava” – živeo blizu Đerdapske klusure tu je iz Beograda putovao brodom i to opisuje kao odlazak na II svet. Seća se svega što je minulo od tih civilizacija čije tragove nalazimo uz Duav i sve do Crnog mora. («Groblje», «Nadgrobija», «Nadgrobije samom sebi») “Čovek” – pesma, pesimistički proglas o prirodi čoveka tj. šta je čovek po svojoj prirodi de profundis (iz najvećih dubina). Po Pantiću je ovo uz Njegoša najvažnije iz prve polovine 19.veka u srpskoj književnosti. Najdublja pesma a sudbina svakog pojedinca je skopčana sa stalnom i neizbežnom bedom i samo onaj ko izgubi razum miže izbeći nevolje koje snalaze čoveka u svetu – ta pohvala ludila ovog racionaliste je izrečena u njegovoj najmračnijoj pesmi: «Na smrt jednog s uma sišavšeg».

17

Slično peva i o iščezlim carstvima i njihovoj veličini sada oličenoj u ruševinama. («Spomen putovanja po dolnjim predelima Dunava»), o nedaćama srpskog naroda u prošlosti a i sadašnjosti («Davorje na polju Kosovu», «Srpski narod i njegova sudbina»). U pesmi «Godina 1848.» i «Rodolljupcima» izlaže svoje razočaranje u revolucije čarobne reči sloboda, jednakost su pokliči za nemilosrdno obračunavanje među narodima. Nacionalizam je suprotstavljen kosmopolitizmu 18.veka. i kao takav je zalutao u svoje vreme. 1838. “Roman bez romana” – tad sviće u našem romanopisanju. On u našoj književnoj istoriografiji zauzima mesto kao Don Kihot u svetskoj književnosti (parodijski se detronizuje model viteškog romana. Tu smeh dolazi na kraju. Preusmerava on roman gde individua više nije epski junak – koji je srušen sa vitezom od Manče. Ova knjiga je preusmerila ceo žanr). Roman polako smenjuje dominaciju epa. Puno je literarnih reminiscencija: Sterna, Vilanda, Lesaža i Servantesa (Sančov magarac, Rosinanta) Stern od romana pravi centralnu vrstu. Roman je ostao liderska književna forma i u književnosti modernih vremena. Evolutivni značaj “Romana bez romana” – književne vrednosti su to samo ako su trajno aktuelne, vrede za ljude svih epoha, knjževne arhevanije – imaju evolutivni značaj, ali više nemaju iskustveni značaj tj. prevazišli smo taj način razmišljanja. Kiš je osetio potrebu da napiše “Mansardu” gde se obračunava sa mitovima savremenosti. Mit fabule , misli da nam je fabula nametnuta spolja i zato piše “Mansardu” (“Roman bez romana” na Kišov način) na drugačiji način. Sterija ruši Vidakovićev sentimentalni roman i kad to shvatimo shvatićemo i naslov “Roman bez romana”. “Ovde nećete naći ništa što nalazimo u drugim romanima.”- Sterija. Kao drugo, glavni junak ovog romana zove se Roman, a on nema roman smislu ljubavne storije koji je CONDITIO SINE QUA NON u sentimentalnom romanu (sentimentalni siže – “volelo se dvoje mladih ali ih je neko omeo, a istina vek pobeđuje”). Roman kreće u potregu za svojom dragom i nalazi je u nekoj dalekoj zemlji kod nekog emira i ona ima 140 kg i potrebno je “6 hvati vrpce da joj se obuhvati struk”. Roman proživeo svoj život a da nije doživeo romansku komička verzija . istoriografski roman- ima siže iz istorije i to imaju svi evropski narodi (A.Šenoa, Valter Skot). Kod nas: Sterija, Jakov Ignjatović – ali to se kod nas nije primilo. Oglas za “Roman bez romana” koji je Sterija pisao poziva prenumerante “eda bi skupio dovoljno para da ga izda”. Tu pominje Velimir i Bosiljka – proziva Vidakovićeve romane:”ovo nije roman po starom kalupu. Ovo delo je književnog roda koje kod nas jošte uvek nemamo”ovo je u predisloviju gde pisac uvodi autoreferencijalnost – jasnu svest o tome kakvu knjigu nudi publici i sa tim prestaje faza naivnog pripovedanja. «Pokondirena tikva» - komedija karaktera; «On je realista pre srpskog realizma». Prvi je opisao život običnog čoveka sa satiričnom intonacijom (podsmeva se i preuveličava Femine osobine radi komičkog efekta čak i kada je smeh neumesan. O ima uvek kontra odnos, negativan, on ne afirmiše svet oko sebe (to se i vidi u romanu tj. sa formom romana, on je kritičan prema svetu koji promišlja i to je i u «Romanu bez romana» uočljivo, jer parodira Vidakovićev model sentimentalnih romana a glavni lik upoređuje sa Servantesovim magarcem. Vreme uznemirenosti, haotičnih sanja kretanja bez smera i bez smisla one usplahirene «serbske» mase koja se još ni polovinom XVII veka nije bila ukorenila u močvarama sremskim i bačkim, nego se u robuđenom nomadskom atavizmu predavala «mračnom nagonu bežanja, seljenja, nezaustavljanja» - bilo je već davno prošlo kad je Sterija počeo da komedografski daje svoju sliku srpskog sveta na periferiji Panonije. Epsko – herojsko bilo je istutnjalo u ratovima za drugog, u maglama i snovima, u ličnim i kolektivnim vizijama sveta i fikcijama koje se nikada neće ostvariti. Ostalo je ono suprotno epsko-herojskom i nomadskom, ono što je zadržavalo, utvrđivalo, puštalo korenje, sređivalo, stabilizovalo sudbine. Ostalo jei stvorilo svoje okvire života, patrijarhalne, s jedne, ali već do izvesne vere urbanizovane i esnafske, s druge strane. Dobivši bar sva spoljašnja srenjeevropska malovaroška o beležja, život tog srpskog živalja na severu od Save i Dunava prestao je s vremenom da bude «tragično besciljno povlačenje po belom svetu», stradanje, patnja i smrt u bitkama pod uđim zastavama uz istovremeno snivanje o Rusiji i pravoslavlju kao dvema fikcijama sigurnosti opstanka i slobode postojanja. Iz tih masa iščupanih u jednom uza vrelom istorijskom trenutku iz tla «Stare Srabije» za jedan vek su nastali «počtenorodni kupci», «tergovci» i esnaflije. I dok će Miloš
18

Crnjanski sto godina posle Sterije dati lirizmom ipijenu sliku iz korena iščupanih srpskih masa kako se gube u beskrajnim maglama po savskim i dunavskim ritovima i na nedoglednim marševima pod stegovima austrijskim, dotle je Sterija sto godina pre Crnjanskog adao svoju komediografsku sliku stabilizovanih , ukorenjenih u regule malovaroškog srednjeevropskog života uvedenih i svedenih srpskih masa. Rođen 1806. godine u Vršcu, nazvan po ocu kasnije Sterija, čuo svirku berberskih tamburica ili seljačkih gajdi u varoši koja je bila zatvorena u svoje malovaroške okvire, i sitne intrige . tu je bio teže uočljiv i sukob između dve građanske grupe, one patrijarhalno-primitivno –esnafske i one suprotne snjoj koja je htela da se ekonomski stabilizovana i uverena u dobru perspektivu svog daljeg razvitka, jer je život sagledala u granicama ove austrijske periferne provincije – probije iz dotadašnjih okvira života u jedan udobniji, evropskihi, noblese.tu je i sukob građanskog u stvari sitnograđanskog shvatanja života i životnih ideala, s jedne, i umetnički nastzrojenog dela inteligencije i njegovih nacionalnih, kulturnih i životnih koncepcija, s druge strane. Taj deo ibteligencije bio je istina, vezan prilično jakim nitima za crkvene krugove, a kroz to, svojim, u druđtveno m pogledu dosta konzervatvnim shvatanjima i za ono sirovo, patrijarhalno-esbnafsko građanstvo i malograđanstvo. Tom delu inteligencije bilo je, dakle, zbog njegove druđtvene konzervativnosti, bliže ovo patrijarhalno-esnafsko građanstvo i malograđanstvo nego ono drugo koje je iako uskih kulturnih vidika niskog kulturnog nivoa, bilo pretenciozno i u svojoj pretencioznosti – smešno. Umetničkom ukusu ovog dela inteligencije , ako često i dosta arhaičnom nije mogla izmaži iz vida smešna pretencioznosst. Sukob tih smešnih pretenciozbosti dubokoprovincijskog ssitnog građanstva na rubu Panobnoje, a očiju uprtih u život aristokratskih krugova Beča u Pešte i kospopolitske manire grofova i barona – sa umetničkim ukusom i instinktom tog delasrpske inteligencije koi je dodirom sa umetnošću osetio bar dah kulture, i čijem je ukusu zbog toga prcioznost morala biti smešna, doživeo je Sterija vrlo ranoa. Majka mu je bila udovica slikara Vasilija Nedeljkovića, kći prilično pozbatog rpskog slikara XVIII veka Nikole Neškovića, jedne i slikarskim radom i životnim putem zanimljive i karakteristične ličnosti iz tog umetnički nastrojenog dela srpske inteligencije. Tada je u XVII a i XIX veku slikarstvo jedino imalo jače i intenzivnije veze s evrosskom kulturom i estetskim roblemima umetničkog stvaranja. Kukltura ostgalog dela srpske inteligencije bila je u znatnoj meri ograničena na okvire koje su davale srednjeevropske škole. Živeći od ranog detinjstva pa do svoje druge udaje stalno u sredini neprekidno okupiranohj umetnošću i njnim problemima morala je Sterijina majka imati udelau buđenju umetničkih sklonosti u svome sinu, u razvijanju osećanja za kulturne vrednosti, a maožda i za osećanje prema malograđanskim društvenim ambicijama kao prema farsi. Prijemčivost za utiske, razvijeno osećanje za smešno i neobično razvijen dar za posmatranje i uočavanje života oko sebe pomogli su mu , opet, ada u tom učmalom životu meternihovske Austrije, u kome je i ono malo kulturnog kretanja i strujanja bilo bez šririne, oseti ispod površine sukobljavanje društvenih suprotnosti, da prodre iza zavesa porodičnog života i pokaže antagonizme i sukobe i u porodici, da osvetli društvene ili lične moralne i karakterne deformacije i nedostatak osećanja za meru i ukusa za lepo i kulturno. Iz tih druđtvenih odnosa i tih elemenata pišćeva talenta nastale su Sterijine komedije.
Početak Sterijinog komediografskog rada pada u godinu 1830, u vreme kada se posle završenih studija prava vratio iz kulturno dinamičnijih sredina, gde je imao prilike da posmatra i možda i sam učestvuje u snažnijim kulturnim nastojanjima. Zrelijim očima posmatrao je on sada život u svom rodnom mestu, koji se nije mnogo razlikovao od života u većini drugih srpskh varoši i gradova preko SAVE i Dunava. Ovaj talentovani posmatrač života morao je tada jasnije uočiti taj malovaroški svet i život i razne pojave u njemu, likove i tipove, nastranosti i megalomanije, krupne i sitne neprilike, sukobe, mentalitet i karaktere koje stvara ta sredina, njen način i bnjeni uslovi život. Komediografu Steriji nametali su se kao teme za komedije sukobu između životnih ideala i stilova života dveju osnovnih grupa tog malograđanskog sveta. A kada je to jedno uzeo za teme, morao je zauzeti i stav. Sterijine sipatije su očigledno na strani patrijarhalnog esnafskog malograđanstva, apa su zato predmetom njegovih komedija postali oni koji su iz tog društvenog kruga hteli napolje, dalje više. U sudaru težnji i mogućnosti tog dela građanstva koje je pošlo dalje od esnafsko-crkvarskih okvira i normi života ka imitovanju kosmopolitskog aristokratskog mondenskog stila života nalazio je Sterija neiscrpno vrelo komičnih elemenata. Bez veće ekonomske moći, bez snažnije i dublje line i opšte kulture, bez razvijenog intelektualnog i kulturnog života, taj deo građanstva i malograđanstva, prožet plitikm i povrđnim prohtevima za većom

19

ulogom u društvenom, životu, nije za Steriju, mogao imati prednosti pred našim sirovi, patrijarhalnim, malovaroškim, esnafskim normama ograničenim svetom. Sterija će, kao i tridesetak godina posle njega Jakov Ignjatović biti na strani tog primitivnijeg, ali u svom konzervativizmu nacionalno čvršćeg dela srpskog malograđanstva preko Save i Dunava. Jer treba imati u vidu da su ovi naši rani realisti videli u nastojanju tog konzervativnijeg dela malograđanstva srpskog u tim krajevima da očuva stare forme društvenog života i odnosa istovremeno i nastojanje da se sačuva nacionalna samobitnost prema ostalim, a pogotovu prema vladajućim nacijama u Austriji, pa da su i čuvanjem vere u tadašnjim uslovima čuvali i svoju nacionalnost. A onaj drugi deo malograđanstva uz ispoljavanje težnje da preraste esnafskocrkvarske okvire života pokazivao je istovremeno i prilično izrazite tendencije ka slabljenju nacionalnih osobenosti, ak nekom austrijskom bidermajerskom konformizmu. Zato će nam biti razumljivo što se ovaj prethodnik realizma u srpskoj književnosti koja je nastajala u krajevima preko Save i Dunava rađao iz kritike društva i pojava u njemu sapozivija onog primitivijeg, patrijarhalnog i esnafskog dela tamošnjeg srpskog trađanstva,. Ali time ne bismo ukazali na sve izvore Sterijinih komedija, jer njih ne možemo videti samo u njegovim društvenim i nacionalnim pogledima. Razvijenom smislu za umetnički lepo, jednom istančanom estetskom osećanju moralo je izgledati smešno to propinjanje na prste da se bude viši nego što je to priroda dala to groteskno guranje u «više društvene slojeve». Snobovski duh i ukus tih naših skorojevića morao je izazvati porugu unuka Nikole Neškovića i sina jedie žene u Vršcu koja je čitala knjige na slavenoserbskom i nalazila uživanje u slikama tadašnjih naših umetnika.. kir Janja je izrazit primer da je Sterija prelazio i na kritiku tog primitivijeg i sirovijeg dela malograđanstva preko Save i Dunava. Ali je tu ipak u pitanju poseban slučaj još nepotpuno asimilovanog Gerka. Uočivši svojim snažnim posmatračkim darom mnoge osobine malograđanstva koje je htelo da izuđe iz jednog načina života i pređe na drugi, Steija je odabirao karateristične vidove tih pokušaja, tipičnih ne samo za njegovo rodno mesto, i iznosio ih u svojim komedijama. Najčešće slika onte svoje malograđane u porodičnom krgu i u sukobu suprotnih životnih ideala među članovima porodice. Takva je i Pokondirena tikva. Kao i U laži i paralaži , žensko čeljade je nosilac težnji za probijanjem iz patrijarhalnih i esnafskih nizina društvene hijerarhihje u gornji sloj, u noblesu. Samo što je ta težnja ovde reljefnije i štire ocrtana, data uviše scena i slikanja odnosa, a pored tog a ova komedija je ibogatija likovima. Ocrtavši već u početku Feminu duhovnu fizionomiju i karakter, sterija svoju glavnu ličnost dovodi na svakom koraku u sukob sa njenom jučerašnjicom sa bliskom prošlošću na koju je podsećaju i kći Evica i Evičin verenik Vasilije, i šegrt Jpvan i brat Mitare. To njeno lebdenje između iluzija i stvarnosti, ti sudari njenom ambicija, koje raspaljuju Sara i Ružičić, sa realnošću svakidašnjice, snažna su osnova za komiku u ovoj komediji za stvaranje komičnim situacija. Sa jednim opredeljenim stanovištem prema savremenoj stvarnosti oko sebe Sterija je u liku Feme dao ličnosti iz obogaćenog, ekonomski tretutno osiguranog dela zanatlijskog staleže koji nije više zadovoljan svjim mestom na društvenoj lestvici i teži da se izdvoji iz svoje esnafske sredine i uđe u red «noblese». U nastojanju da se oterese svog dotadašnjeg života i doskorašnjeg polo0žaja opančareve žene, da ga zbriše kao da nikada nije ni postojao, da ga zaboravi kao ružan san, ona hože i svoju okolinu, ljude iz svoje kuće da preobrazi u smislu nove perspektive svog aživota. One koji neće da se tome povinuju Fema je spremna i da istera iz kuće. Sjajno izabravši karakterističnu ličnost, koja je istovremeno nosila u sebi veoma mnogo tipičnog , Sterija nije iu razvijanju dramske radnje pokazao istu komediografsku inventivnost. Fema o svemu mnogo više priča nego što radi. Ona samo hoće da ima dva salona, da kupi karuce i konje i ima mnogo planova, ali je akcija u tom pogledu malo i ona se svodi na pozivanje čankolize Sare na ručak, na to da je sluškinja i šegrt nazivaju milostivom gospođom a ćerka mamichen. Fema ne dolazi u dodir sa pravim predstavncima društvene elite nego sa varalicama i hohštaplerima, koji se za predstavnike gornjeg društva samo predstavljaju koristeći se primitivističkom naivnošću Feminom.

______________________________________________________________________ 3.XII 02. Petar Petrović Njegoš (1813-1851) On je epski pesnik. U njegovim pesmama se nalazi ovaploćenje drštvenog i kulturnog modela; oličenje životne (kolektiv se nalazi ispred pojedinca) i umetničke koncepcije. Do pojave romantizma u književnosti preovlađuje kolektivistička vizija sveta, koja se vrlo sporo konstituiše. Progovorila je ljudska individalnost, ali još ostaje u sferi koja je memoarijska, faktografska. Kod Laze Kostića prvi put imamo funkcionalni osamostaljeni ljudskilik koji govori iz sebe, a u poeziji to imamo tek kod Laze Kostića. Kod P.P.Njegoša prevlađuje kolektivisitička osnova tj. paradigma (logički sklop koji je neraščlanjiv – sastoji se od 2 dela ili više delova). Prve njegove pesme su kao tradicionalne hroničarske pesme o lokalnim sukobima crnogorskih plemena s Turcima, a (5 pesama uz gusle) za njima pesme «na narodnu» ispevane u narodnom duhu, ali sa više samosvojnosti i prelaz su ka umetničkoj poeziji.
20

Na sledećoj etapi on napušta narodno pevanje i počinje da piše pesme u klasicističkom maniru gde su mu učitelji Deržavin i Mušicki (Pustinjak cetinjski1834. gde su prigodne ode). Preko klasicizma on dolazi u dodir sa antičkom literaturom a poseban uzor su mu eheleni: Homer, Pindar.zatim se okreće nemačkom klasicizmu kao svi Lukijanovi sledbenici, «objektivni liričari» čita francuske romantičare Igoa i Lamartina, obožava Puškina kome posvećuje svoju zbirku narodnih pesma «Ogledalo srpsko»1846. i tek tada u punoj zrelosti stvara Luču 1845., Vijenac 1847. i Lanog cara Šćepana malog iste godine ali objavljenog tek 1951. Njegoš je pisac koji se nalazi na razmeđi klasicističkih elemenata prema romantičarskim elementima. U prosvetiteljstvu i baroku ima kanon, a posle dolazi period poetičke heteronomije ( u igri su najrazličitije književne koncepcije). U toj heteronomiji može da se odredi koji je najznačajniji pisac jer imamo distancu - za savremene pisce to ne možemo da uradimo. U Njegoševom stvaralaštvu postoji vidni uticaj usmene baštine, narodne književnosti. Počeo je tako što je uz gusle ispevao u desetercu pet pesama. Njegošev “klasicizam” nije učeni klasicizam kojem pripada Sterija (pisao je drame karaktera – duguju mnogo klasičnoj drami, pisao je i pesme u lirskom osmercu, ali pretežno je pisao pesme u stihu koji ne pripada našem stihu). Njegoš je čovek sinteze. On ne piše ni drame ni prozu. Napisao je samo jedan prozni spis “Žitije Mrđana Nesretnikovića”. Kada upotrebljava stih najčešće koristi deseterac ili osmerac. Lirska pesma :”Noć skuplja vijeka”. Njegošev klasicizam se naslanja na antičku tradiciju i to ne romansku već-Homera. Da li je autodidakt ili je bio jedan od najobrazovanijih ljudi svog doba? Književnost zavisi od znanja? Njegoš nije imao sistematsko znanje. Pripadao je teokratskoj vladalačkoj tradiciji Petrovića. Crna Gora u vreme vladavine Petrovića, od kraja XVII veka (169_) do abdicije kralja Nikole, do pojave prve Jugoslavije 1918., kada dinastičku ulogu preuzima loza Karađorđevića. Petrovići kroz tih nekoliko stoleća formulišu Crnu Goru kao državu. Njegoš počinje Crnoj Gori da daje ovlašćenje, kompetencije državi, centralizuje vlast, smanjuje vlast nepisanog plemenskog zakonika, počinje da formuliše državu po principu ustrojeog aparata, udara osnove konstituisanja države. Živeo je 38 godina i nema previše doslovno shvaćene škole, već je kao najbliži muški srodnik (sin brata prethodnog) postao v ladika (ne žene se). Njegov prvi učitelj je Sima Milutinović Sarajlija (zvali su ga Čubro Čajković – čubro – ovek koji ima male uši, čajković- ljudina, ali od milja. Koji je mnogo uticao na Njegoševo formiranje jer ga je upoznao sa klasičnim antičkim spevovima, uvešće ga u svet književnosti i podstaći će Njegošev pesnički genije. Njegoševe pesme govore o lokalnim podvizima (pljačkama – jedno pleme od drugog otme dve neveste i sto ovaca; drugo pleme stigne prvo na konjima i pobiju se; tu neko pogine, pa najbliži srodnici tog koji je poginuo odluče da se osvete onom drugom plemenu i tako u krug. Kod Njegoša pesnički dar je odneo prevagu nad znanjem. Svi veliki pesnici us pesnici sinteze (daju što obuhvatniji opis života). Homer je dao veliki katalog antičkog sveta (sve što su Grci imali da nam kažu o svetu i životu). Ranohrišćanska predstava pakla nije naša sadašnja već je to ona iz Danteovog “Pakla” – podeljen na devet krugova. Takav značaj ima Njegoš na srpsku književnost. Trilogija: Luča mikrokozma (1845), Gorski vijenac (1847) Lažni car, Šćepan mali (1851) + oko 10 lirskih pesama to je Njegoš u Njegošu (ono drugo možete da zaboravite) Gorski vijenac – kultna kanonska knjiga za Crnogorce. To je I knjiga posle Svetog pisma. Njegoš u toj svojoj trilogiji, koja je sintetička, uključuje dramski element, narativni element, aspekt fabule. Milo Lompar – “Njegoš i moderna”. Najosnovnije karakteristike: Luča mikrokozma 0 Nebo gorski vijenac Transcedencija 0 (imanencija) Zemlja lažni car, Šćepan Mali egzistencija 0 unižena zemlja ko smo, odakle smo, kuda idemo – Gogen – to su metafizička, ontološka pitanja na koja nema odgovora. Na ta pitanja egzistencija ne donosi odgovor (jedan od odgovora je odgovor religije tj. verovanja i odatle polazi Njegoš).
21

Jedina ljubavna pesma je «Noć skuplja vijeka» isto ima kosmičku i filozofsku dimenziju. Tri etape: I-narodne pesme II epski spevovi Glas kamenštaka tj. Pustinjak cetinjski 1833.napisana a štampana 1834. kad i druga zbirka stihova: «Lijek jarosti turske», sa 4 pesme u narodnom duhu o slavi junaštva Crnogoraca onda mnoge ode i poslanice ličnostima koji ih nisu zasluživale sa prigodnim karakterom ali sse pesnik koji će doći otkrivau pesmama (refleksivnim i panteističkim) «Noć skuplja vijeka», «Crnogorac k svemogućemu bogu». «Ogledalo srpsko» štampano je u Beogradu 1845. zbirkaje pesama Vuka Karadžića Milutinovića a verovatno i Njegoša i Svobodijada=cela istorija Crne Gore analogna Milutinovićevoj «Serbijanka» III "Gorski vijenac" i "Šćepan Mali" i nova pesnička forma uz inspiraciju Homerqa, romantičara. Luča mikrokozma – kosmičko-filozofsko-religiozni spev koji ima prološki deo i šest poglavlja. I svi ovi delovi su kao samostalne pesme, neke malo vezanije za druge. Tu su tri celine: «Posveta» je filozofska pesma o traženju istine, i njegova duhovna autobiografija.obraća se prirodi za odgovore, a odgovor je u njemu samom, u kog treba da ponire jer me misao iskra božanskog u čoveku, dokaz čovekovog nebeskog porekla, tj. svetlost («luča») malog čovekovog svemira kroz koji on pripada višem svetu odakle dolazi), druga je prva dva pevanja (let čovekove misli koja se oslobađa telesnih okovai preleće 6 pokretnih i 5 nepokretnih nebesa stigne na granicu materijalnog kosmosa gde je prihvata anđeo hranitelj uvodeći je u viši imaterijalni kosmos do samog tvorca gde pije vodu sećanja i seti se svega iz praiskona pre nastanka zemlje šta je bilo na nebu.- opisano kroz veličanstvenu viziju kosmosa kroz drevne mitološke predstave i modernih naučnih znanja u odeći njegovog filozofskog shvatanja čoveka) , treća su ostala četiri pevanja u kojima je razvijena priča o Sataninoj pobuni i čovekovom padu a protagonisti su: bog, satana, adam koji je isprva stao na stranu satane pa se pokajala u odsudnom času napustila ga i doprinela njegovom padu. Adam je ovde glavni jer je njegova krivica, izgnanstvo s neba na zemlju pa i sudbina njegovog ljudskog plemena. Ključno pitanje je kakva je priroda čovekova i kako se obreo na zemlji. Ovo delo piše tako što zamišlja prostor transcedencije. Hoće da nam opiše srukturu neba i provodi nas kroz sfere nabeskog prostranstva. U jednom trenutku um će se suočiti sa tim i tako dolazi do saznanja da postoji Bog tvorac koji nas je napravio. Dao nam je slobodu volje i odlučivanja, ali ipak postoji 10 božjih zapovesti tj. postoji jedna vrsta moralnog nadzora koji limitira volju. U nekoj preegzistenciji na nebu smo pogrešili i zato je bog odlučio da nas pravedno kazni i dao nam je život tj. spustio nas je na zemlju i suočili smo se sa istorijom. Suočenje sa zlom istorijom videće se u Lažnom caru Šćepanu Malom koji je napisao pod uticajem Puškina 1 (Boris Godunov) gde piše o zanimljivom pustolovu o kom je podatke našao 1847. u mletačkom arhivu. Kada Crnogorci saznaju da je došao lažni car, oni na to pristaju.čovek je shvaćen ne kao zemlajsko biće stvorenog od blata (kao što uči Biblija) nego kao biće nebeskog,božanskog porekla a zemlja mu je samo privremeno boravište jer mu je pravi zavičaj nebo odakle i potiče i gde treba da se vrati. To je duhovni povratak čoveka na izvore svog bića sa svrhom spoznaje da donese odgovor na pitanje šta je čovek, i koji mu je smisao. Uvek mu je sve kosmogonija i istorija a u makrokosmičkim vizijama on polazi od mikrokosmosa gdeje najveće dato iz perspektive najmanjeg (iskre), a prvobitni naslov Vijenca je «izvijanje iskre/izviiskra». I u poeziji i u jeziku postoji sintetički prilaz: "Gorski vijenac" ima i narodne i klasične i romantične elemente. On je objedinio sve prethodne pokušaje: Višnjićev pokušaj da na osnovu narodne pesme stvori novu pesničku formu, Lukijanov klasicistički obojeni patriotizam, da se u nacionalnu heroiku unese klasično dosotojanstvo, i Milutinovićevi pesnički eksperimenti u stvaranju nacionalne lirike, epike, drame. U «Gorskom "Gorskom vijencu"» ima dosta i stranih uzora posebno grčke drame (kolo su konkretizacija kolektivnog narodnog načela, pa lirska, epska i refleksivna usmerenost dijaloga i monologa su dokaz uticaja grčke tragedije ali koju on preuzima na romantičarski ne klasicistički način jer preuzima samo one crte za koje ima oslonca u domaćoj tradiciji naročito epici i folkloru Crne Gore.
1

Skerlić 22

Mahom pisan 10-ercem sem jedne umetnute pesme u 9-ercu, i jedne tužbalice u 12ercu. Glavari su nosioci kolektivnog iskustva a mišljenje im počiva na tradiciji i običaju i herojskim idealima kolektiva Vladika Danilo je prvi misaoni sudar sa svetaom, gorčina sumnji i iskušenja(popio par kapi iz čaše otrova), dok je iguman Stefan- spokojnost, sigurnost, mir konačnog saznanja(iskapio čašu sa otrovom). Vladikina sumnja je pokretač dramske radnje i kroz njega progovara sam Njegoš. Misao igumana Stefana predstavlja, pak, odgovor na pitanja vladike i kroz njega progovara Njegoš kao filozof. Gorski vijenac – dramski spev sastavljen od niza malih formi. Počinje kao poetska vizija, nastavlja se kao političko-istorijska drama, onda venac epskih slika iz narodnog života, a kraj je jedinstvo misli i akcije-filozofski spev. Gnomika je stilska dominanta speva i formalni ekvivalent pesnikovog osnovnog pojma «iskra». Unutar njega je mnoštvo celina koje mogu figurirati i kao samostalne (monolozi Danila i Stefana i drugih gde se naziru lirske pesme i to ljubavne, patriotske, opisne, humorističke, ode, himne, elegije, poetske fantazije i alegorije) ali i mnoštvo narativnih priča): Vojvoda Draško u Mlecima (drama u malom kao satirični dijalog), sestra Batrićeva (tragedija u malom), pop Mićo i nazovi veštica (realistička komedija iz narodnog života) , svatovi (političke komedija) uz lirske, epske i dramske elemente (sva tri roda). Objavljen je u staroj ortografiji u Beču prvi put 1847. Njegoš je bio crkveno lice i podanik i hijerarh srpske pravoslavne crkve. Mitropolit Stratimirović i crkva su napadali Vuka Karadžića. Njegoš vidi d a je neminivno da književnost progovori jezikom kojim govori narod i takođ je normalno da postoje tj. da se postave norme kada ih nema. Tako on 1847. Ne piše Vukovom ortografijom (povlađuje crkvi) tj. pravi neku vrstu kompromisa između Vuka i crkvene politike i objavljuje Gorski vijenac u pređašnjoj ortografiji, ali na Vukovom jeziku. U epskom svetu postoji striktna moralna podela između dobrog i lošeg. Mi smo dobri jer smo mi a oni su loši jer nisu mi (taj model se čuva i da danas u plemenskoj svesti);to je crno-beli model. Pitanje ko će pobediti se postavlja kroz pitanje verske opredeljenosti. Pred kraj XVII veka dsila se islamizacija i Crnogorci se boje da će ih on usisati pa odlučuju da izvrše istreblenje poturica. Njegoš kroz svoje likove u G.vijencu postavlja pitanje zašto mi radimo to što radimo. Prvi lik je vladika Danilo (istorijska ličnost). On postavlja ovo pitanje, ali na nalazi odgovor, ali zato Iguman Stefan može koji je u sferi transcedencije. To je starina od 80 godina, a je na kraju ovozemaljskog života. Slep (prorok, mudrac). Najpametniji ljudi su oni koji gledaju unutra. U epskom svetu starost=mudrost. Njegoš je u G.vijencu opisao crnogorske rituale. U njemu je opisan crnogorski život XVII veka. To je ono što razlikuje (etnografska dimenzija) Crnogorce od ostalih. Odgovor: 2296 “…je l‚istina e ovo ovako, al nas oči sopstvene varaju? Ište svijet neko djeistvije, Dužnost rađa neko opečenje, Odbrana je s životom skopčana - stari zavet Sve priroda snabdjeva oružjem . . .i cijeli ovi besporeci – haos egzistencije 2310 po poretku nekome sljeduju…” ako nam se istorija čini kao haos, gomila, neprestano bombardovanje, taj sistem neprestane borbe je problem koji je povezan za pitanje egzistencije (da biste živeli morate se boriti) i to vam se čini kao neka vrsta haosa. Ono što nam se dešava je deo jednog većeg poretka. Njegoš se javlja između epoha u borbi pisane i usmene tradicije, a on ih je sintetizovao. U njegovo delo utkana je i pisana tradicija ne samo klasicizma i romantizma njegovog doba već i davnašnja iz sredjevekovne kulture, a tu je i islamska i mediteranska (latinska) kultura on je osnova za Iva Andrića i Mihajla Lalića.
GORSKI “GORSKI VIJENAC”-NJEGOS Njegoševa poetika-Vojislav Đurić Njegoš – rođen 1813 na Njegušima. Otac tomo Markov Petrović majka Ivana Proroković. 23

1824. vladika Petar I ga dovodi u cetinjski manastir. 1825 nastavlja školovanje u Topli, kod učitelja Josipa Tropovića. 1827. opet na Cetinje gde mu je učitelj Sima Milutinović 1830. proglašen za naslednika Petra I. 1833 boravio u Rusiji gde je rukopoložen za episkopa. 1834. objavljuje prvu zbirku pesama «Pustinjak cetinjski». 1837. opet boravi u rusiji.1844. putuje za Beč da traži posredovanje Rusije i Austrije u sporu oko zauzetih ostrva koje je prethodne godine Osman-paša Skopljak osvojio dva ostrva na Skadarskom jezeru. 1845 ispevao «Luču mikrokozmu». 1846. napisao Gorski “Gorski vijenac” a u semptembru putuje za trst po žito i u Beč da štampa Gorski “Gorski vijenac”, pa u Beču ostao i 1847. napisao Lažni car Šćepan Mali. 1849. oboleo , 1850 na lečenju u kotoru Prčnju, Padovi. 1851. u Napulju na lečenju, pa putuje po italiji i u Beču u lečilištu Hicingu. Umro 19 oktobra u 10 sati pre podne na cetinju 1851. I pesnička faza – oslanja se na folklornu poeziju pa onda po uzoru na klasiciste Ruse U pesmama, u luči mikrokozma, u Gorskom vijencu, u Šćepanu Malom u prepisci je ostavio fragmente svoje poetike. Oni se tiču dvaju osnovnih pitanja, još u antici postavljenih: zadatka pesnikovog i mogućnosti pesnikovih. Skoro pune dve decenije, počev negde od svoje 20-e, Njegoš je bio obuzet mišlju koju su već evropski renesansni pisci, usvajajući preinačeno platonovo učenje o demiurgu, piroko rasrprostranili – da je pesnik na zemlji ono što je tvoračka sila u svemiru ida za njegovo delo vrede isti zakkoni kao i za njeno. Ova misao odbrane poezije od crkvenih napada Njegošu je ona bila potrebna da istakne najviše mesto pesnika i poezije u zemlajskom životu. Sasvim jasno ovu misao iskazao je Njegoš već u pesmi «Ko je na visokom brdu» čiji se postanak nedovoljno pouzdano vezuje za 1833. tu na krutoj litici na «visini strašnoj» veselim pogledom tamu prosijeca sin prirode- poet, tvorac mali najbliži božestvu» koji «može sazdati svjetove u idejam visokoletećim, kano što ih otac premogući djelom sazda». 1845. u Luči, Njegoš je potpunije razvio odnos pesnik- svemogući i dodao mu širok realistički program, kojiobuhvata i pozitivne i negativne ljude. Sam svemogući ovde je prvi put predstavljen kao pesnik: on je «tvoretelnom zanjat poezijom», neprestano njegov «um presvijetli tvoritelnom blista poezijom». I sav svet je poezija svemogućega, a glas ljudskog pesnika samo njen odjek:sve divote neba i nebesah, sve što cvjeta “Luča mikrokozma”m sveštenijem, mirovi li al, umovi bili, sve prelesti smrtne i besmrtne, što je skupa ovo svekoliko, do opštega oca poezija? Zvanije je svešteno poete, glas je njegov neba vlijanije, “Luča mikrokozma” svjetla rukovoditelj mu, dijalekt mu vličestvo tvorca. Tako je odnos pesnik-svemogući, koji je iu ranijim pesmama u istom smislu nagovešten rečima da pesnik «pogledima tamu prosijeca» i da je za njega tajanstvena knjiga prirode večno otvorenem, ovdenaročito stihom «glas je njegov neba vlijanije» - sasvim jasno odreeđn kao odnos učenika i učitelja. «svemogućstvo svetom tajnom šapti samo duši plamena poete» - kaže on na istom mestu u Luči, neposredno ispred stihova koje smo naveli i koji su ustvari samo objašnjenje ovog aforizma. Dakle i koji su u stvari samo objašnjenje ovog aforizma. Dakle, odnos pesnik-svemogući nije dat samo po srodnosti stvaranja, kao kod mnogih renesansnih pisaca, već i po dubokoj povezanosti, sa smislom da pesnik vasionsku poeziju prevodi a ljudski jezik. Prema tome, stvar se na ovo svodi kad se odbaci strogo religiozni način izražavanja, pesnik je vidoviti pronalazač, vates- kako su govorili stari, voyant- kako govore moderni. On je to i u čisto ljudskim odnosima, jer su i ljudi deo vasione. Njegovo je i i to da otkrije ko vredi a ko ne vredi. I Njegoš se upravo za to zalaže, iako ne obrazlaže, obraćajući se Simi Milutinoviću: ja od tebe jošte mnogo ištem, da postaviš u plamteće vtste pred očima srpsktva i slavjanstva Obilića, Đorđa i Dušana, i jošt koga srpskog heroja, da progrmiš hulom strahovitom na Vujucu, Vuka, Vukašina bogomrske srpstva otpadnike. U luči je Njegoš u potpunosti označio obim pesnikovog zadatka: otkrivanje vanljudskog i ljudskog sveta i ocenjivanje vrednosti- uglavnom, sve ono što je u ranijim pesmama kao pesnikov zadatak označavao. U Šćepanu Malom, koji je napisan 1847. i u pismu Franklu ponovljeno je ocenjivanje vrednosti, a otkrivanje sveta je predstavljeno kao stvaranje boljeg sveta. Ne znam na našem jeziku sugestivinije stranice o pesničkoj iluziji i fikciji. U Šćepanu Malom –koji je po Isidori Sekulić zaokret od romantizma ka realizmu i on ima više dramskog nego ostala Njegoševa dela i podeljen je na dejstvija i javljenija a tematski predstavlja pojavu cara u sredini koju razdiru i međusobni sukobi ali i sukobi s Turcima. Ima manje poezije nego u Gorskom "Gorskom vijencu" ali više konkdetne stvarnosti i realizma i kritičnosti u slikanju pojedinaca i kolektiva. Tu se ocenjivanje vrednosti nalazi u pindarovskoom smislu i obliku: «Jošt ne znamo šta smo učinili, dok čujemo od vješta guslara» - nalazi se i dražesni dijalog između Karaman- paše i Mule Hasana o pesničkom izmišljanju čovečnijeg i plemenitijeg života od onoga kojim ljudi moraju da eive. Karamanpaša s gorčinom i sumnjom pita: A da što je svijet do trpija_ mustafa mi, rad bih bio znati, za vas te ste naši književnici je l na srcu ka na jezik vama vjerujete l tome što zborite, ali smo dubaru bacate da bješite bezumnu fukaru? Mula Hasan mu na to odgovara iskreno i tužno:

24

Ta nijesmo ni mi od čelika, jer iskrica najmanja oprži, al sa sobom uredbu činomo, liječimo sebe i ostale, a bez toga što bi insan bio? Istu misao, i sa snažijim naglaskom ponavlja Njegoš još na jednom mestu u Šćepanu Malom: Ako nije mjesta za živjenje, a ono je mjesta za pričanje: pričanje je duši poslastica, ka tijelu vaše gurabije, pa jošt kakvo te kakvo pričanje iz koga če naša pokoljenja vječnu silu duševnu sisati. Dakle pesnik izvodi iz blatne zemlje klicu nebesnoga života trulinu bogotvori – zove čoveka na podvig, na čoveštvo, na večnost. A ovaj zadatak je Pindar pre dve hiljade i pet stotina godina s bolom utvrdio da pesnik mora da pogne glavu i da zaćuti pred velikom temom, a to i Njegoš ponavlja u Luči (ostaje nem pred veličinom predmeta o kome bi da peva: Mjesto očih da dva sunca niknu, I ideju jedan vijek smrtini Da po carstvu nebovlaca prate, ne bi njini svijetli pogledi veličestva nebesne prelesti svekolike mogli pregledati, ti l se slaba usuđuješ ruko, da opišeš polja nebesnijeh veličestvo i krasotu divnu i angelska vječna naslaždenja? Kratke moje obratim poglede u prostore nebesne ravnine. Pogledi se u prelesti tope, a jezik se od čudestvah mrzne. u Vijencu s jedne strane, stihovima bez muke se pjesna ne ispoja, plakanje je mati pjesne divne i vaš će prijer učiti pjevača kako treba s besmrtnošću zborit» određena je veličina predmeta kao bitna karakteristika velike poezije i sa druge strane – jasnije nego igde istaknuta je čovekova nedovoljnost u izražavanju osećanja:

Čovjek organ dosta slabi ima da izrazi svoje čuvstvovanje zato znake različite dava različita tjelodviženija umna čuvstva da objelodani. No svi naši slabi izgovori i sva naša slaba čuvstvovanja spram onog što bi šćeli kazat nijemo su spletno najrečije i klapnjanje duše pogrebene, a kad izostanu «različita tjelodviždenija» i kad se reči počnu meriti, nedovoljnost izražavanja postane još veća i zato Njegoš u «Šćepanu Malom» stavlja usmeno kazivanje iznad pisanog i konstatuje tragičnu neminovnost nedovoljne jasnosti poezije. Borio se za najvišu moguću jasnost kao za punu stvaralačku meru i zarmišljao o uslovima u kojima se takva mera najbolje može ostvariti. Prvi uslov, bez koga ništa drugo ne pomaže jeste dar – jedna viša sposobnost s kojom se čovek rađa i koju odlikuje lucidna inteligencija, izuzetna osećajnost i snaga imaginacie (voobraženija). «Budalama kad bi povjerovali poete su pokoljenje ludo»-kaže Njegoš u "Luča mikrokozma" a u drugima prilikama- više ili manje posredno ističe jaku pamet kao prirodnu oznaku pesničkog dara. Misao mu je kao i drugih pesnika i starih i modernih da pesnik tj. genije otkriva tajne neba i zemlje i saošpštava ih ljudima. On to ne čini pasivno, kao kakav božanski glasnogovornik – već aktivno, neprestano pokretan i čak šiban životom. Na to , pored ostalog uućuju i stohovi»Bez muke se pjesna ne ispoja» «Udar nađe iskru u kamenu» a stav prema inspiraciji je suprotan Platonu koji misli da inspiracija dolazi spontano, i pasivnom pesniku. Drugi uslov za uspešno pesnočko stvaranje jeste veština, majstorsko rukovanje jezikom a treći uslov je koncentracija, potpuno predavanje jednom predmetu. I to onakvo kakvo je kod slepog čoveka čiju pažnju ne odvlače drugi predmeti i koji je obesmrćen u "Gorskom vijencu" : pjesna dobra spava u slijepca, pogled smeta misli i jeziku. Mož obisti kad što hoćeš pričat. Kad pričanju tvome pokaže se stvar sasvijem protivna pred oči, slasst i silu izgubi pričanje, um se smuti a jezik zaplete češće ne znaš pto si htio reći a slijepcu oči ne smetaju, no se drži sve jednoga puta ka pjan plota kada se prihvati. Četvrti uslov je zdravlje. Koje stvara afektivno stanje nepogodno za pisanje a peti uslov je nepripadanje nijednom pravcu da bi se svakom pripadalo pomalo. Šesti i najvažniji uslov jeste da pesnik ima plemenitu dušu, jer u "Šćepan Mali" kaže «Oni što gadno dišu, još gadnije pišu». Njegoševa poetika pokazuje koliko je on bio otvoren prema najrazličitijim podsticajima od romantičarskih do antičkih. Otkrio je niz ritmičnih aliteracija i asonancija r, a u o ,e i. Mnogi su stihovi gde se svaka rač završava istim glasom: «Čevo ravno, gnijezdo junačko» «Suza moja nema roditelja». Kontrast dominira poezijom Njegoševom i ima za funkciju da naslika njegovu osnovnu koncepciju o sukobu suprotnosti u svetu i čoveku. Rimom je istaknuta neprestana borba i umiranje za daleko neko pokoljenje: maldo žito navijaj klasove, pređe roka došla ti je žnjetva. Divne žertve vidim na gomile, predoltarom crkve i plemena, čujem lelek đe gore prolama. Treba služit česti i imenu. Neka bude borba neprestana. Neka bude što biti ne može neka ad proždre, pokosi satana na groblju će iznići cvijeće za daleko neko pokoljenje. Stih: mnoga bule vaše kukajući za mnom crna kluvka razmotale, može da se čita i vetikalno: mnoga za mnom bule vaše crna kluvka kukajući razmotale. Ostvarena Njegoševa poetika je da je

25

dužnost pesnika da gradi život i da lepo piše. Kao što on kaže u "Luči mikrokozmi" – «grmljavina nebesne muzike». Njegošev deseterac sa akcentom na devetom i to kratkim i jakim uz mnoštvo asonanci i aliteracija i orkestarski raspored rima po uzoru na crnogorske narodne pesme i Simu Milutinovića, ali i Vukove pesme najpre. «Suza moja nema roditelja». Aliteracija pak ide sa s, c, ž, č, š, đ u samo jednom stihu, u dva ili više. R najčešće dočarava odjeke boja. (ponoru, kra, vri, pri, pre, prv, crkv, strč, brž, grm, prsn). Najčešći slik je uzastopni , onda ukršteni i obgrljeni a tu su i reči koje su melodijski jake (lokalizmi, arhaizmi). Njegoševa poezija: ovde je sklad predmeta i pesničkog izraza, a vrednost takve poezije određuje se prema značaju tema, misli i osećanja za jedan narod i za čovečanstvo. U kosmosu , u prirodi u svemu što je van čovekove volje, traje surovu rat između svetlosti i mraka, + i -, rušilačkih i graditeljskih sila. To je stara mitološka ali i filozofska misao a danas i naučna. U "Luči mikrokozmi" koja je religiozno- kosmičko-filozofska poezija ovo drevno objašnjenje sveta niti je razvijeno kao filozofija niti je s mršavim i bledim hrišćanskim simbolima – postalo poezija više nego što su doneli mestimični lirski izlivi. Ono što je pak nenadmašna poezija u "Gorskom vijencu" gde u rodovskim odnosima cvetaju mitološke predstave, gde se smrt svetkuje koliko i život, ljudi veruju u vile, veštice, snove, mađije i gde se nude pesnička obeležja suprotnosti u prirodi: ruža i trnje, klasje i osje, toplina i zima, more i obale, nebo i zemlja. A na zemlji su slikovitije i ubedljivije nego na nebu prikazene sve suprotnosti u samom čoveku i sve nedovoljnosti koje one prouzrokuju u ljudskom društvu i stvaranju. U "Luči mikrokozmi" upravo ove suprotnosti daju izrazito religiozno obeležjejer nisu vezane za određene ljude i istorijska zbivanja, a "Gorskom vijencu" daju realističku snagu. Njegoš je verovao kao svi humanisti u pobedu dobra o čemu svedoče ali luča i vijenac sa pesimizmom. On je saveznik pozitivnog principa i kao pesnik i kao čovek koji veliča dobro i tuguje za njim. Dobro je ugroženije ukoliko je blagorodnije zato je ljudska dužnost najsvetija a to je: stati tirjanstvu nogom za vrat, dovesti ga k poznaniju prava» i to je lajtmotiv i poezije i prepiske Njegoša. U spasonosnoj pojavi Hrista na kraju Luče nema ni trunke od neprotivljenja zlu, jer je i Hrist samoinkarnacija trijumfa svetlosti nad mrakom. Vladika je očevidno, bio mnogo manje religiozan u teološko- hrišćanskom smislu nego što su hteli neki njegovi tumači. Paganska je neposrednost u opštenju sa svetom: ljudskim i vanljudskim. Paganska je atmosfera na skupštinama i savetovanjima, i zanosi lepotom prirode a naročito ljudi: snahe Milonjića bana, dilber Fatime, mladoga Batrića i momaka. Paganska je tragična vizija sveta zbog povremenih poraza dobra i kratkotrajsnosti ljudskog života. Najveći izvor Njegoševog entuzijazma je u junaštvu pred neprijateljem u sebi i van sebe. «Šta je čovjek? A mora bit čovjek» jaki ljudi u nejakom narodu, u neravnoj borbi neprekidnoj pogibiji sačuva ime i dostojanstvo. Kod njega kao i u epu, jedina svetlost naše istorije izbija iz likova junaka, hrvatskih kao i srpskih, koji umiru za daleko neko pokoljenje, ali kod njega više nego u narodnom epu ima svesnog i oduševljenog zalaganja za jugoslovnestvo, za to da «ne pita se ko se kako krsti, no čija mu grije krvca dušu, čije ga je mleko zadojilo». Miloš Obilić sa njegovim «vatrenim očima» je do kraja Vijenca za ugled i ohrabrenje zatočnicima slobode i za prekor i strah izdajnicima, a za njegovo ime vladika Danilo vezuje najveću radost koju bi mogao doživeti kad bi Crna Gora izgub namirila, e sletio Miloš među Srbe»- vojvoda Batrić ga ističe kao predvodnika u dva trenutka: u razgovoru s Turcima o veri(«kunem ti se vjerom Obilića»), i pred sukob s Turcima: («Noćas na san Obilić proleće preko ravna polja cetinskoga. Vuk Mićunović odgovarajući serdaru Vukoti na tužbalicu nad stalnim pogibijama posle kosova, uznosi «viteško carstvo» iznad oblaka «đe Obilić nad sjenama vlada»poginulih za slobodu. Tu je i ocena Mustaj kadije da «Miloš baca u nesvijest ljude al u pjanstvo neko prećerano» i da Srbin «milošem živi» a svako prokletstvo bačeno na Brankoviće (ližisahane») zvuči kao blagoslov upućen njemu. «Čast i bruka žive dovijeka» sinteza dveju antiteza (Obilić versus Branković) poginuo braneći rišćansku veruod zakona u topuzu. Pa su svi pobednici nad turcima zagledani u njegove «vatrene oči». Kult Obilića najviše u "Gorskom vijencu" kaže da je Njegošev Miloš jedna vrsta božanstva gde obilića smatraju za svog duhovnog pretka. U prepisci «Pisma iz Italije» sa Ljubom Nenadovićem u vezi su sa događajima iz prve polovine XIX veka i ima cilj da se «na Kosovu sastanemo preko Šumadije da mi naše stare pokajemo»(gde je i Karađorđe mučki ubijen), cilj koji on nije doživeo. Vekovima je borba neprestana za slobodu bila je stvarno borba za ono « što biti ne može». Čak se i Luča, poema o nadzemlajskom svetu poneka oseća kao prototip kosovske
26

sudbine. Jedna slamka među vihorove, sirak tužni bez nigđe nikoga» - vladika Danilo, i Miloš sam u Muratovom šatoru. Vojislav Đurić, iz knjige «Kosovski boj u srpskoj književnosti». Njegošu nijedan pisac nije ravan u viziji našeg naroda a sačinjena je od tri kruga: prvi krug je vaseljenski, drugi krug je srpski i jugoslovenski, a treći krug je crnogorski i oni su tesno povezani i čak ukršteni ali ipak jedinstvena celina. U "Luči mikrokozmi" i "Gorskom vijencu" naslikana je sudbina čovečanstva, posle njegove nebeske preegzistencije, u svetu koji je tiran tiranu i gde se vodi borbaneprestana «protiv neke neobuzdane sile» u prirodi, među narodima, meu pojeidnim ljudima i u samo jednom čoveku«zadatak je smješni ljudska sudba» - luča. Čovek izgnan iz vrata čudestvah, on sam sobom čudo sočinjava. Čovek je mučitelj jedan drugome, svaki sebe poosob najveći. U ljudskoj kolevci vjenčana je glupost sa tirjanstvom, pravda plače pred nepravdom, nejačk čovek punan je krivide,retko sme da se pomoli istina pred nečistom laži, vidi čovek svoje zatočenje, pomalos e prve slave seća i poleti k nebu kao munja al ga smrtnilanac zausteže dokle ročno odstoji sužanstvo. Ima li nade za takvog sužnja. Kad zatrijumfuje svetlost tad će miri i prostori strašni slatkoglasnom grmjet armonijom vječne sreće i vječne ljubavi. A veću nadu sužnju na zemlji ne daje ni spasitelj borac, koji na kraju Luče naorućan oružijem pravde i strelama svetog prosveštenja popire zlobu i osveštava vrlinu. Sazdana na biblijskim, platonovski, prosvetiteljskim i nacionalnim istorijsko-legendarnim predstavama, njegoševa vizijaljudske sudbine ne završava se ovde, nego se osim u pesničkim slikama i aforizmima originalna produžuje tako da se u nju uklapa i na taj način dobija vaseljenske razere, vizija sudbine našeg naroda. Čoveka je da je kratkovečan, nedovoljan, protivrečan, izgubljen u sebi, u zajednici, na planeti li je ipak zato obavezan da bude aktivan i pre svega da se suprotstavi zlu i nasilju-da u sebi vodi bitku između boga i satane. I u "Gorskom vijencu" kaže da čovek na zemlji ustajući protiv zla stiče časno ime i snjime relativnu ali i jedinu moguću besmrtnost. Tako se zadobija sloboda, koja jedina nas izdvaja od proče životinje» i daje maha našoj duši njenom uzletanju iznad neveselog zemaljskog sveta pa su opravdane sve muke i čovek je dužan da ih junački podnese. «zlo činiti ko se od zla brani, tu zločinstva nije nikakvoga». Nebeskoj preegzistenciji čovečanstva odgovara istorija srpskoga naroda pre kosova, pod Nemanjićima iako su ti carevi koji su se gložili naljutili boga, i Kosovo je kraj slave jer je Srbija tad postala žertva. Kroz simbol krsta i polumeseca (lune) Njegoš slika dugotrajnu sudbinu ne samo Srba nego i njihove braće i suseda, i to je jedna od najmračnijih slika. Lunaturci- satana- sedmoglava aždaja, krst-mlečići-satanina braća-žbiri-podvale, a uz te spoljnje neprijatelje tu su i problemi koje su Srbi sami sebi zadavali, pristajući uz lunu, a drugi ostajući uz krst. U "Gorskom vijencu" smatra da je jezgro Srpstva baš Crna Gora u koju se posle kosova zbežalo sve što je preživelo a što se nije poturčilo da «junački amanet čuvamo- divno ime i svetu svobodu». Mada kaže da i u njoj ima ližisahana, potrpeznih kučki, i tamo se mnogi obuka u vjeru krvničku i bratske je krvi ožednio. U poslednjem kolu u "Gorskom vijencu" kaže junacima koji prvi udaraju na Turke: «Spomenik je vašega junaštva Gora Crna i njena svoboda». Ceo Vijenac veliča crnogorsko junaštvo: srpski junaci se javljaju u prvom kolu i natpevanju srpskih i turskih svatova zajedno sa jugoslovenskim junacima u dirljivom pomenu koji drži iguman Stefan odmah iza prvog kola i koji je dvostruk: molitva i agoveštaj da se od srpskog praza crnogorska borba za slobodu penje ka jugoslovenskoj zajednici. Skerlić Radivoj, u kaluđerstvu nazvan Petar Petrović, rodio se u Njegušima 1813. a stric vladika Petar I ga uzima sebi i školuje za svog naslednika. Učio u Boki, a od 1827-1830. učitelj mu bio Sima Milutinović. 1831. stric mu umire i on zakaluđeren postaje arhimandrit i preuzima vlast nad Crnom Gorom. Ustaje protiv plemenske anarhije i protiv krvne osvete otpočinje uređivanje zemlje i prikupljanje vlasti, ustanovljuje sudove i škole, gradi puteve. 1833. ode u Petrograd gde se zavladičio, a kad se vraća vodi borbu protiv skadarskog paše i hercegovačkih muslimana, ali i nemirnim plemenima. Ostatak života proveo na Cetinju brinući se o odbrani Crne Gore. 1849. tajni ugovor sa Serbijom o oslobođenju BiH. Razboleo se 1850 i radi leka ide u Italiju i u Napulju provodi zimu, a umire na Cetinju 1851. zakaluđerio se iz političkih razloga, jer je bio red da vladar mora biti i vladika. Ali crkveno odelo nosi samo kada služi u crkvi (retko), živi kao svetovan čovek a tako i misli.(kritički, ne ustežući se da izloži svoje ideje).. Njegoš kao i Vuk i Dositej nije prošao kroz redovne škole i sam se duhovno obrazovao, a Sima ga je učio onom što je i sam znao otvarajući mu volju k čitanju i ljubav ka književnom
27

radu za šta mu je Njegoš posle bio zahvalan posebno na mitologisanju i čestim arhaizmima. Bio jako inteligentan, čitao puno ali i pisao. Naučio ruski, francuski, italijanski čita: Dantea, Petrarku, Miltona, Bajrona, Puškina. Putuje po Austiji, Italiji, Rusiji. Počinje da peva 1832 pod uticajem Sime i Mušickog čije stihove znao napamet.1834. na Cetinju izašao Pustinjak cetinjski- zbirka prigodnih stihova u slavu Rusije i njenih vladara. Te iste godine izlazi na Cetinju i Lijek jarosti turske- pesme po ugledu na narodne opevaju junaštva Crnogoraca i njihovu pobedu nad Turcima. Slobodijada je epski spev štampan tek 1854. u deset pesama slavi razne crnogorske pobede nad Turcima i Francuzima. A po almanasima, časopisima i listovima štampa svoje manje pesme, prigodne i refleksivne. Skz 1912. izdaje sakupljene njegove Manje pjesme.. on je zavoleo narodne pesme, skupljao ih i slao vVuku a 1845 i sam izdao jednu zbirku «Ogledalo srpsko» sa nekim pesmama koje je on skupio, ali i Vuk i Sima. Peva po ugledu na narodne a znanje o njima se najbolje ogleda u "Gorskom vijencu". Od pevanja u maniru narodne poezije, gde su ga Mušicki i Milutinović podržali on prelazi na originalno stvaranje i daje krupna dela: "Luča mikrokozma" (1845), "Gorski vijenac" (1847) i lažni car "Šćepan Mali" (1851). Religiozno-alegorijski spev "Luča mikrokozma", epopeja o stvaraju sveta i čoveka, borba Satane protiv Boga, je njegov najmanje originalan veliki rad. Čitao je Miltonov «Izgubljeni raj» i to je nadahnuće za ovaj spev, inače u njemu ima duhovnog poleta i visokih ideja, a religiozno osećanje je duboko i jako. Ličnost Šćepana Malog, pustolova koji se u 18-veku izdavao za ruskog cara,, zanimala ga je i sve što se sačuvalo u narodnoj tradiciji i venecijanskom arhivu je sakupio. Od tog istorijskog materijala napisao je istorijsku dramu tj niz povezanih dramskih slika. Oblikom ali i motivom i izrazom liči na "Gorski vijenac", ali bez te snage i poezije, i tu je pre istoričar nego pesnik. Glavno delo je krupa i naoriginalnije delo srpske poezije: "Gorski vijenac". Predmet je istorijski događaj, istraga poturica u Crnoj Gori s početka 18.veka. to je za njega značilo rođenje slobode srpske i crnogorske pa mu je zato u rukopisu dao ime «Izvijanje iskre». Istorijski događaj je samo okvir, a najlešše u njemu su visoke refleksije, filozofske misli, snažno patriotsko osećanje, junački tipovi i uzvišen poetski dah kroz celo delo, stil zbijen jedar i sav u gnomama, krepki i zvonki stihovi. Tu je on izveo ono što su mnogi pre njega probali: da na osnovu narodne poezije, i iz nje iz narodnog života i duše stvori veliko i originalno umetničko delo. Odmah po izlasku «Ogledala srpskog» on piše Vijenac. Pri pisanju se služio «Dikom crnogorskom» i «Istorijom Crne Gore» od Milutinovića i nekim zapisima,ali uglavnom narodnim predanjem i poezijom. Predanja, verovanja, običaji, izreke i poslovice, poetski realizam koji daje punu i jasnu sliku neposredne stvarnosti. Bio je duboko nacinalan pa osetio jako i narodnu dušu otud je ovo delo pristupačno narodu iako je proizvod visoke književnosti ali i najpopularniji spev cele srp. Književnosti. Kad ga je pisao preživljavao je ono što i njegov predak, vladika Danilo u 18.veku, sumorna osećanja i nevesele misli o zloj sudbini i mračnoj budućnosti Srba. Po tim mestima gde je lirika otišla do velike visine, daje se odmeriti snaga Njegoša-liričara i zato je šteta što su neke njegove lirske pesme igubljene. Vijenac ima dramski oblik, ali je to u stvari niz scena i dijaloga i monologa. Mešavina drame, epa i lirike. Veoma uspešno recipirano: obrazovani su osetili njegovu poetsku vrednost, a narod duboko nacionalni karakter. Umro je mlad baš kada počinje da piše zrela i savršena dela. Najbolji je pesnik misli i lirike duha sa jakom nacionalnom dušom duboko osećajući narod čiju je dušu bolje no iko izrazio. Ivo Andrić. Vladičin sekretar, Medaković za njega (Njegoša) kaže da ga je pisanje poezije sprečilo da dovri Zakonik i uradi više dobra za crnogorce. Dok je Rovinjski (biograf Njegoša) rekao suprotno, pisao je malo jer je bio zauzet državničkim poslom. Fatalni znak kosovske sudbine je opšteprisutan u njegovom delu i čak kad o njemu ne govori (tragedina Adamova i polom srpskog naroda na Kosovu on zove istim imenom –«padenije carstva»). Slobodan duh, kom je hopokrizija nepoznata iskreno priznaje tu sklonost svetovnom načinu života. Iako su mu mnogi zamerali zbog toga, rekavši mu da je više čovek nego vladika, rekao je: «lakše je biti vladika nego čovjek». Teokratska vladavina je nesumnjivo najbolje odgovarala tadašnjem stanju Crne Gore. A jedini svoj pokušaj ljubavne poezije Njegoš je spalio sam. Ni ađutantu nije dao da prepiše, odbivši ga rečima: kakav je to vladika da piše pjesmu o

28

ljubavi. To je jedini i večni pravi proces mirenja viših duhova sa svetom i životom, preko bola, preko žrtava i ličnih odricanja. ______________________________________________________________________ 17.XII 02. Završili smo I polovinu 19.veka (Vukovo doba). Posebno smo se usredsredili na najbolja dela prve polovine 19.v.(Vuk, Njegoš, Sterija – “zlatni trolist”). Premešta se kratko na zemlje ispod Dunava. Vuk radio u kontekstu crntralnoevropske kulture (Beč). Njegoš, pak, bio povlašćena figura (vladika) pa se književnost vraća na izvorniji (usmeni) narodni aspekt. Tek za 50 godina srpski realizam (stilski odsečak srpske književne istorije 19.v i tad dolazi na područje srpske države). Izuzev poslednje četvrtine 19.veka kad realizam odnosi prevagu, središte srpske kulture je u prostoru današnje Vojvodine. JAKOV IGNJATOVIĆ Određene istorijske i književne okolnosti unutar kojih Jakov Ignjatović stvara svoj književni opus (posle Vuka najveći opus). Najplodniji srpski književnik 19.veka što utiče na poetiku Jakova Ignjatovića. Ta veza između društveno-istorijskog konteksta i književnosti (bila tada jača nego danas, i ona je bitna za razumevanje književnog dela Jakova Ignjatovića. Imao biografiju koja je i sama roman. Žanr njiževne biografije kod na s redak. Seoba Srba 1690. Pod Arsenije Čarnojevićem. Jakov Ignjatović, prečanski Srbin, potomak seljenih Srba koji su prošli iz severne Makedonije, Kosova i južne Srbije doprevši dosta visoko na sever (neki čak i u Rusiju – o tome Crnjanski u II tomu “Seoba”). To su bili oficiri, trgovci i vojnici koji su imali povlastice i neku vrstu privilegija austrijskog dvora kojim je dvor manipulisao seoskim življem iz vojno-strateških razloga. Kad se na dvoru javlja centralizam, Srbi gube tu povalasticu. Srbi počinju krajem 17.veka posle austro-turskog rata gde je srpski kler i vojnici stao na stranu Austrougrarske. Turci potisli Austrougare i nastale represalije nad Srbima koji onda bivaju primorani da se sele u opustošenu Vojvodinu – sa malo starosekelaca (nekultivisano područje, movare). Bila nesrećna sve do Beogradskog mira 1838-9. Tad se granica između Turske i Ugarske pomera na Dunav- konačno. Turci hteli da prodru u Evropu (bilo je puno pohoda na Beč). Turci su čak stigli do ispod Bufdimpešte, severne Mađarske ( tu puno toponima turskog porekla). Vojvodina je bila čas na Turskoj, čas na Austrougraskoj srani. Vojvodina je bila trusna i zapuštena zemlja sa malo stanovništva bez uslova za kulturnoekonomskim razvojem. 1690. (a i kasnije) Srbi se naseljavaju Vojvodinu, krče šume, prave kanale = verioracija, formiraju naselja i sakralne građevine i dobijaju pravo na slobodno veroispovedaje svoje grčko-pravoslavne verae, formiraju škole i kulturne tvorevine od kojih je najvažnija Matica srpska 1826. ( 6 srpskih trgovaca ju je formiralo u Novom Sadu). Dakle, školstvo, kultura, religija i polako se stvara i građanska klasa izbog postojanja razvijene građanske klase vojvodskog sistema počinje da se razvija kulturni sistem, pa se razvija i književnost. Kolektivni jezički genije kodifikuje Vuk (radi sintezu kolektivnog jezičkog genija sa onim što se radi u umetničkoj književnosti koja ima lik razvijene evropske književnosti. Ravanički kaluđer, Stefan iz 1690. Kad ljudi prelaze nekoliko kilometara od Budimpešte, i formiraju grad Sentandreju – 1720 tad je tu bilo 90% Srba, 1736. Oko 1000 srpkih domova. Sentandreja – naš severni srpski kulturni centar a jedan od potomaka učesnika seobe od 1690. Je i Jakov Ignjatović. Ovaj kaluđer pisao je jezikom kojije bio mešavina staroslovenskog sa elementima narodnog jezika i on je opisao kako je ta seoba izgledala. Tako nastaje sentandrejska kolonija sa dobrom geo-strateškom pozicijom: granice su bile ekonomski potentne (“tačka transmisije”), bescarinske zone pa cveta trgovina. Srbi se ekonomski odomaćuju, domaće stanovništvo se odliva, a feudalni sistem je još na snazi i tek se 1848. ukida (ratovi Napoleona). Srbi počinju da uvećavaju razvoj umetničkih i književnih afiniteta, naeguje se kategorije mecenatstva (zadužbinarstvo – važno u kulturnoj srpskoj svekolikoj istoriji). Bogati pojedinci stvorili takovinu zadužbinarenja (zgrade, crkve, sakralni objekti, puno umentičkih predmeta, ikonostasi, ikone, polileji=lusteri, sakralen posude, inkrustrirane stolice od slonovače – sve to daruju ovi bogataši.
29

Stvara se kontekst koji pogoduje razvoju svih umetnosti tog doba u 18.veku a posebnou 19. Veku kad je društvo bogatije (slabi uticaj crkve ). Tad se beleži porast interesovanja ttj. (opštih) tj. svih umetnosti: arhitekture, slikarstva, muzike. Književnosti kulturnog razdoblja Srba tog vremena utiče na sva ostala umetnička razdoblja. Početkom i sredinom 17.veka, srpska građanska klasa može da formuliše umetničke afinitete i plod tih kultivacionih procesa je pojava nekih od najznačajnijih pisaca tog razdoblja. Najbolje i najkarakterističnije za jednu kulturu sublimiše se u delu jednog pisca – i on je prizma odnosa te epohe. On sintetiše najvažnije iz oređenog kulturnog modela (konteksta).žnjiževno delo Jakova Ignjatovića je vrsta umetničke ekvivalencije (umetničke rezultante) onih socio-kulturno-istorijskih i životnih prilika. On je I počeo da govori sistematično o svakodnevnom životu (i Sterija je to isto radio, ali ne sistematično. On donosi “žanr-scenama” – kako izgleda društveni život). Donosio je karakteristiku svakidašnjeg života kod Sterije i ne proeovlađuju žanr scene, već je to nešto što beži od žanr-scene. On prvi ulazi u prosečni anonimni društveni život, ali ne iz perspektive aristrokratske uzvišenosti (što čini klasicizam) niti se ekstremizacije (Sterija) već interes za prosečnu svakodnevicu malih ljudi, koje teže da postanu svesni šta im se zbiva. Jakov Ignjatović je tipičan izdanak srpske građanske klase sa pomalo konzerviranim jezikom (Srbi žive u sredini gde je jezik izolovan daleko na severu) pa većina Srba postaje bilingvalna. Otud njihov maternji jezik postaje arhaičan konzerviran) jer komunikacija na srpskom ide u uskoj sredini i tako gubi elastičnost i kreativnu potentnost koju ima živi jezik ( govori se samo u jednoj enklavi). Danas tamo ni 100 ljudi ne zna srpski i malo njih zna da su poreklom srbi tj potomci seobe su se potpuno asimilovali. Petar Milošević, Pantićev kolega, predaje u Budimpešti (a uz to je i romansijer). U Mađarskoj živi manje od 10.000 ljudi potomaka seobe, ali je emigriralo više od 10.000 ljudi. U Budimpešti danas radi srpska gimnazija, a usred Budimpešte je SPC (Srpska pravoslavna crkva). Jakov Ignjatović tipičan predstavnik sentandrejskih Srba, koji govori jezikom koji se arhaizovao. U književnosti se on javlja sredinom 50-ih godina (pisao i pre toga), 1854. Kada postaje urednik “Letopisa Matice srpske” tada Letopis još uvek izlazi u Budimpešti, a on ga uređuje. Letopis se seli 1864. U Novi Sad (M.S nastala 1826.) gde i danans izlazi i jedan je od najstarijih kniževnih časopisa na svetu. 1857. Jakov Ignjatović je u trenutku kad srpska književnost stoji pred velikim i ključnim dilemama i diže svoj kulturni sistem u odnosu na centralno i zapadnoevropski model. 1857. Jakov Ignjatović objavljuje vrlo značajan tekst i tako stoji na početku jednog velikog procesa:”Pogled na knjižestvo” – tu on kreće od nečega što je dijagnoza zatečenog stanja u književnosti – šta je aktuelno dok on piše , i daje neku vrstu predloga kako književnost da se razvija i u kom pravcu. Počinje opisom književne tradicije i odmah ide radikalna kritika postojećeg stanja dok on piše taj tekstu u čemu se naziru neki elementi romantizma ( u punom značenju reču - u prvoj fazi su svi vezani sa nacionalnom emancipacijom – nacionalistički u smislu da se tad formuliše pojam nacije tj. utvrđuje se posebnost nacije ) jedan od načina za to nije samo različitost jezika (kod nas na Balkanu ima naroda koji nisu jezički izdiferencirani: Hrvati, Bošnjaci). To je sve jedan prirodni jezik (štokavski – Vuk i Daničić). U periodu romantizma dolazi do nacionalnog formulisanja modernih nacija, a jedan od načina je tradicija tj. da svaka nacija ima posebnu tradiciju (kod nas oralna tj. epska), ali ta vrsta tradicije u vreme Jakova Ignjatovića i nije prešla u proces svoje institucionalne verifikacije (M.Kraljević, Kosovski mit, lirske i običajne pesme, slavljenje slava) – sve je to u vezi Jakovom Ignjatoviće jer i Sofronije Ilić, junak “Večitog mladoženje” slavi Sv. Nikolu (19.XII). Ali u vreme Jakova Ignjatovića, ta vrsta tradicije nije sistematski predstavljena, jedina institucijakoja predstavlja i to samo religijsku tradiciju je Srpska pravoslavna crkva koja je jač i integritet i identitet Srba. Ali je taj pravac utemeljen u klasicističkom obrazovanju u germanskom ili mađarskom nivou (jer Srbi nemaju mogućnost visokog obrazovanja na svom jeziku). Najveći mađarski romantičarski pesnik je Šandor Petefi tj. Aleksandar Petrović, Srbin.

30

Srbi, da bi pobegli od asimilacije i kulturnog konvertitstva, odlaze na školovanje u slovenske zemlje (Požul =glavni grad Slovačke taj. Danas Bratislava, ili u Rusiju). Srbi iz Vojvodine idu u Beč i Budim. Jakov Ignjatović zaključuje u onom tkstu u vezi sa romantičarskom idejom da “narodni duh do punog izražaja dolazi u umetnosti i književnosti ali pošto nema……Srbi pišu po uzoru na stare Latine (klasicizam) i na Nemce (nemačka građanska lirika utiče na poezijunaših romantičara a isto tako i mađarska). Naše starogradske pesme – posebna vrsta lirike, ( tekstove za mnoge od njih pisali su i mađarski i srpski pesnici iz Vojvodine). To je bila poezija iz tog građanskog rituala. Ta vrsta poezije (B.Radičević, a pogotovo Zmaj). Ključna teza ovog članka Jakova Ignjatovića je “ da bi narodni duh došao do izražaja u našoj književnosti moramo prevazići uticaj Latina i Nemaca”. Svako mora imati svoju poetiku, prosto zato da mora pevati o nečemu što je njegovo. Pa ako pevaju kao što je kao Horacije, on misli da je to dosta veštačko. “Pogleda na knjižestvo” je nulta faza. Tu on ističe da ako hoćemo da umetnička književnost bude umetnički vredna onamora slediti nacionalni duh, jer je model pevanja po latinskim i nemačkim uzorima već iscrpljen. Ono što je vredelo sad je utrto prevelikom reproduktivnom mehanikom pa je, za nas, vreme za zaokret. Govori o metru u poeziji: …”ni latinski ni grčki metar nisu prirodni metri srpskog jezika”. Prolazi kroz esencijalnu analizu pisaca do njegovog vremena: Dositeja, Vuka, Sime Sarajlije, B. Radičevića, Sterije i hvali ih kao najbolje iz srpske književnosti. Svaka mu čast što je uvideo ključne vrednosti i figure srpske književnosti tog njegovog vremena. On pregnantno opisujući ove pisce za koje ćemo kasnije kultivisanjem naše svesti o književnosti utvrditi da je reč o najvažnijim imenima. Bez Sime Milutinovića ne bi bilo Njegoša ovakvog kakav je bio. “Sad da vidimo i druge književne struke tj. “dramatičku” struku, filozofiju, naturalne (prirodne) nauke, pravoslavne struke ( Jakov Ignjatović bio po zanimanju advokat), filologiju, istoriju” – što znači da on od pojmom književnosti ne podrazumeva samo beletristiku. Sve do sredine 19.veka pojam knjižestva na podrazumeva samo ono što mi danas pod tim podrazumevamo, več sve duhovne prinose čovekove = pismovnost, tj. sve što se piše je književnost i tako do prve polovine 19.veka. nekoliko završnih stranica Jakov Ignjatović posvećuje romanopisanju. Odatle dva poetička zaključka: 1. da je roman kao forma objedinjuje sve oblike ljudskog govora (bez obzira na njihovo poreklo – sve oblike pisanog diskursa). Danas na zapadu postoji ekološki roman. Psiholozi kažu da se čovek može odreći svega, ali ne može promeniti klub za koji navija. Jakov Ignjatović kao da sluti da je roman književna forma koja je integralistička. Zatim je izrazio da je roman hanibalistička forma jer proždire sve duhovne manifestacije. Roman=vrsta pučke filozofije (ovo su bile definicije raznih kritičara). Roman=forma koja sintetiše, integriše sve što je bitno za život određene društvene zajednice u najrazličitijim mogućim vidovima. “Srbi do M. Vidakovića nisu imali romana, i sad je konačno vreme da se piše roman, a ko će vam doneti roman -–ja, Jakov Ignjatović” .”…i dramsku umetnost jer teatra nigde nemamo, da li će se već jednom u Beogradu ta talija nuditi” –on je ovde kao i Hegel, egocentričan(“što vam ja kažem i sa čim se cela stvar završava je filozofija”). Ovu egocentričnost nalazimo i kod Jakova Ignjatovića koji ne pominje Steriju jer je tad “Roman bez romana” bio neka vrsta književnog ekscesa. Tek u modernizmu se vidi retroaktivni značaj Sterije gde je bitno samoosvešćivanje žanra (pisac obrazlaže zašto tako piše tj. govori o samom romanu a to je Sterija već uradio 1838.godine). Ovde roman ima osnovni polazni zadatak da nam ispriča jednu priču. A kroz priču se formuliše svesto o nečemu. Takst je proces formulacije znanja i uvida u nešto što se najbolje prenosi kroz priču. Tu pominje i književnu periodiku “Sedmica” – časopis u Matici srpskoj. Pominje da je kritika kod nas još u kolevci, a da bz razvijene kritike nema razvijene književnosti. Kritika kao sekundarno stvaranje – ima važnu ulogu u procesu profilisanja određene vrednosti, književna spoznaja Dakle: 1. Dijagnoza postojećeg stanja (predlog kuda se mora razvijati)
31

2. Ukazivanje na konstruktivna kretanja (najznačajnija imena, opseg knjižestva tj. nabraja discipline) 3. Ovlašćivanje romanesknog žanra (malo Hegelovski priprema teren za sebe) 4. Moto “patnica” – njegovog poslednjeg romana(izdat u 7. Deceniji prošlog veka): “Sonosim vam radost veliku: dobili ste roman!” 5. Veruje da je roman povlašćena forma, a sredinom 19.veka nije ni razvijena, a kamoli dominantna književna forma. 6. Dragiša Živković napisao “Evropski okviri srpske književnosti” u 6 tomova. 7. Roman je građanski ep (on dobijana značaju u buržovaskom – građanskom društvu). Janko Veselinović “Hajduk Veljko” stoji po činu umentičke relaizacije daleko ispod romana Jakova Ignjatovića, a jedino u čemu srpski realizam prednjači su knjige koje govore o svakodnevnom životu su “Pop Ćira i pop Spira” na koje je i uticao Jakov Ignjatović i na kog se Sterija i naslonio. “Jakov Ignjatović počinje na goloj ledini naše proze”. Književno istorijski ga pozicioniramo na sledeći način: Rođen 1822-1889. Stvara u periodu predromantizma (nacionalni duh dolazi do izražaja upravo kroz nacionalnu književnost) U romantizmu ( u njegovo omladinsko doba on je savremenik naših romantičarskih pesnika. Piše u razdoblju realizma. I svi ti elementi dolaze do izražaja u njegovom delu, on je neka vrsta prelaza iz romantizma u realizam. Tretman tematike, jezik sklon dijalozima, pripovedna dinamika, insistiranje na fabuli je upravo realistički postupak par excellance. Kao ni Sterija, ni Sremac- romani im se uzimaju kao književno istorijski podaci (nemamo pisca kao što je Valter Skot, ili Sjenkjevič, koji može da opiše istorijske događaje kao istorijske romane tj. one koje tretiraju neku priču iz istorije u pokušaju da je rekonstruišu pa su to kod nas pokušali: Sterija, Jakov Ignjatović, Vladan Đorđević, Čedomir Mijatović, a za njih je Skerlić rekao da su u tom pokušaju ispali nemaštoviti i još ponešto. Jakova Ignjatovića i ne pamtimo po istorijskim romanima, već po društvenim romanima iz svakodnevnog života. Napisao ih je ukupno 7. 1860. roman lika i odrastanja “Milan Narandžić” što je njegov prvi pravi roman, dok u to vreme Rusi uveliko pušu spektakularne romane. Zatim “Čudan svet”, “Trpen spasen”, “Vasa Rešpekt”, “Večiti mladoženja”, “Stari i novi majstori”, “Patnica”. Pripovetke “”Hiljadu forinata” i memoare. Beč je u to vreme konzervativan i reakcionaran. Ban Jelačić je predvodio srpske trupe pod pokroviteljstvom patrijarha Rajačića i Srbi su stali na stranu austrougarskog dvora, aonda krenuli svi ti nacionlani pokreti. Za razliku od većine Srba Jakov Ignjatović je bio na srani Mađara a to je da je tražio od Mađara da se vrate u svoju prapostojbinu. Posle 1848. Dobili smo srpsko vojvodstvo i tamiški Banat i sa tim visok stepen autonomije. Ali se Beč ponašao prema optimizaciji interesa tj. kad imaju interesa, daju nam privilegije – kad je preraspodela i Beč ojačava, onda mu ne odgovara srpska autonomija pa je i ukidaju 1860. Kao i Srpsko vojvodstvo, a onda i Vojnu krajinu. Nova vrsta organizacije (administrativne) je takva da Srbi gube ijavlja se reakcija, jača omladinski pokret na čelu sa svetozarom Miletićem – srpskim nacionalnim trubunom. U njemu je Laza Kostić video budućnost srpskog naroda. “Večiti mladoženja” je društveni roman koji tretira položaj i sudbinu sentandrejskih Srba posle Napoleonovih osvajanja kroz prizmu jedne srpske porodice; tu se realizuje jedan od naznačajnijih odnosa: očevi i sinovi gde su očevi sjajne figure a sinovi –dekadentni i naličje svojih očeva – društvena klackalica. Tu je po Pantiću, loše postavljen naslov jer se liku posvećuje mnogo manje prostora nego ocu, Sofroniju Kijeviću – odnos socijalnih prilika, špekulacije, putovanja, odlazak u crkvu, avanture. Pred kraj se tačka izmešta na njegovog sina, Šamiku Kijevića, ali on se opisuje kroki opisima. Da bi se Šamika na kraju prikazao kao galantom, dendi, koji je rasprodao celo očevo imanje, i, kao karikatura verzije svega pozitivnog u njegovom ocu, gde svoj život završava u blaziranoj dekadenciji isprovodadžišući sve svoje potencijalne neveste. Jednostavni su elementi strukture, puno spoljašnji opisa, puno živih dijaloga. Mana mu je ono što realizam i činim realizmom koji ne govori samo o čovekovoj soljašnjoj i društvenoj sredini u kojoj se kreće, već traži ravnotežu između unutrašnjih i
32

spoljašnjih sila koje vladaju u čoveku – uspeh je da se prodre u književni lik. E, upravo toga nema kod Jakova Ignjatovića tj. nema introjekcije. Svi likovi su dati spolja (kao marjonete, bez inicijative). Živković je za Jakova Ignjatovića rekao da je “zasnovao umetnost pisanja romana na goloj ledini”- otud je Jakov Ignjatović nezaobilazan.
JAKOV IGNJATOVIĆ Svojim književnim delom J Ignjatović zauzima izuzetno mesto u srpskoj književnosti. Sa njim započinje jedno sasvim novo razdoblje – realizam. Iako već u delima V. Karadžića i Sterije ima elemenata zbog kojih bi se ona s mnogo razloga mogla uvrstiti u realizam tek je Ignjatović stvorio dela koja potpuno ogovaraju zahtevima književnog realizma u uobičajenom smislu reči. On je prvi srpski pisac koji je počeo da piše propovedačku prozu neposredno oslonjenu na savremeni život i da prikazuje svoju neposreednu okolinu. U vreme kad je II generacija romantičara (Jakšić, Zmaj) tek počela da stvara, a najistaknutiji realistički pisci nisu još ni stasali da pišu, Ignjatović je već pisao svoje društvene romane i predstavljao nesumnjivu književnu vrednost. On je u našoj književnosti bio skoro bez preteče. Njegovi uzori i učitelji su bili srpski pisci jedne sasvim drukčije orijentacije (Dositej Obradović, Sima Milutinović Sarajlija, Sterija, Milovan Vidaković), a o stranom uticaju na njegovo delo ne može se pouzdano govoriti. Stoga je njegovo književno stvaranje i sam Svetozar Marković, čije su ideje uticale na stvaranje realizma u Srbiji, isticao za uzor srpskim piscima. J. Ignjatović je rođen 26. novembra 1824. godine u srpskoj građanskoj porodici u Serntandreji kraj Pešte. Malo posle njegovog rođenja umre mu stari otac a njegovo vaspitanje preuzima njegov tutor i rođak Sima Ignjatović. Njegovo vaspitanje je spartansko, a obrazovanje verovatno obimno. Kao dete upoznao je Simu Milutinovića Sarajliju, koji je nesumnivo imao uticaja na njegovo opredeljenje da bude pisac. Od svoje četrnaeste godine živeo je u Pešti gde je završio višu gimnaziju i studirao prava.kao student, jedno vreme proveo je u husarskoj regimenti, gde se sklonio od tortura svoga tutora. U Pešti je upoznao i Milovana Vidakovića koji je tada bio vrlo cenjen pisac pomodnih pseudoistorijskih romana. Ignjatović, koji se već tada bavio knijiževnošću, iz početka je bio oduševljen njegovim delima, ali je docnije napisao šaljivi komad u kome je ismevao nastojanje Vidakovića da predstavlja učitelja književnosti i duhovnog vođu srpske mladeži u Mađarskoj. Pošto je diplomirao u Kečkemetu u 25. godini Ignjatović otpočne s advokatskom praksom u svom rodnom mestu. Godinu dana kasnije ‚1848. godine kada je izbila mađarska građanska revolucija, suprotno ogromnoj većini Srba u Austriji, pa čak i srpskim piscima (Đura Jakšić, Bogoboj Atanacković), Ignjatović se ne stavlja na stranu Rajačića i Šupljikovca, koji su branili austrijsku monarhiju, nego na stranu ustanika, Mađara. A kada je revolucija bila ugušena, Ignjatović pobegne u Beograd gde postaje pomoćnik urednika «Srbskih novina», zatim otputuje u Pariz, a u Peštu će se vratiti tek posle pet godina stranstvovanja. Šta je Ignjatović radio za ovih pet godina u inostranstvu, ostalo je dosad nepoznato. Postoji pretpostavka da ga je njegov neobzuzdani temeperament odveo čak i u legiju stranaca, gde je izgubio jedno oko. Kada se vratio u Peštu, u prvo vreme je odbijao da sarađuje sa vlašću, ali se uskoro predomislio. Odmah po povratku iz inostranstva Ignjatović je počeo da se bavi politikom i pisanjem i brzo je stekao ugleda i kao političar i kao književnik. Bio je dve godine urednik «Letopisa Matice srpske» 1856., (onda «Srpskog letopisa»), u kojem je objavio svoje prve zapažene radove, kritičke članke u kojima ustaje protiv klasicizma, i nemačkog uticaja koji je tada plavio našu književnost tražeći originalniju, življu književnost onakvu kakvu su zamišljali Dositej i Vuk, a kakvu su radili Branko Radičević, i Sterija i naročito preporučuje rad na romanu, nacionalnom i socijlanom. Biran je i za člana peštanskog parlamenta kao predstavnik Srba. Politički i društveni stav Ignjatovića je bio na izgled vrlo protivrečan i stoga se mnogo pisalo o tom njegovom stavu. Činjenica je da je on bio protiv kontrarevolucionarnog vođstva Srba s patrijarhom Rajačićem na čelu i protiv austrijske hegemonije i bečkog apsolutizma i te svoje ideje je smelo i javno zastupao. Ali iako je 1848. godine bio na istoj borbenoj liniji s revolucionarnim mađarskim građanstvom, on je isto tako bio i na istoj liniji s mađarskom aristokratijom posle njenog sporazuma s Austrijom 1867godine. On je dakle, bio uvek s Mađarima osećejući da treba da bude odan svojoj mađarskoj domovini iako je do srži bio privržen srpstvu i pravoslavlju. Zbog takvog stava prema Mađarima, Ignjatović je pred kraj svoga života smatran mađaronom, izrodom i mađarskim plaćenikom. Uzalud se on branio tvrđenjem da sebe smatra sledbenikom Save Tekelije koji je takođe bio za savez sa Mađarima, i uzalud je dokazivao kako je sve što je napisao, napisao za uveseljenje i prosvećivanje srpske čitalačke publike, a da sa mađarskog jezika iako je učio mađarske škole nikada nije preveo nijednog retka. Mišljenje naroda je bilo jače od njegovih argumenata i on je uvro u Novom Sadu 1888. godine usamljen, omražen i skoro zaboravljen kao pisac. Tome je doprinela i književna kritika koja je na osnovu znantnih slabosti u strukturi, stilu i jeziku njegovih dela nastojala da odbaci kao beznačajno čitavo književno stvaralaštvo Ignajtovića. Ignjatović je skrenuo pažnju na svoju književnu aktivnost najpre svojim pseudoistorijskim romanima pisanim u duhu romana Milovana Vidakovića. Prvi roman ove vrste Đurađ Branković počeo je da objavljuje još 1859. godine (prva knjiga) a zatim su sledile istorijske pripovetke: Manzor i Demila, Krv za rod, Deli-Bakić, kraljevska snaha. Cilj ovih 33

romana je bio da zabavi srpske čitaoce, koje je iznad svega interesovala istorija njhovog naroda i da svoje čitaoce podstakne na borbu protiv Turaka i obnovu starog srpskog carstva. Njegovi junaci su heroji koji smelo vode borbu protiv Turaka, braneći svoj rod i oslobađajući nevine od turskog ropstva, upadajući čak i u turske hareme i uvek uspevajući da odnesu pobedu. Istorijske ličnosti i ljudi iz drugih krajeva gorovirli su i ponašali seu se kao sentandrejski građani. Pored toga, Ignjatović nije propuštao priliku da prikaže kako se srpski junaci slažu s Mađarima i s njima se bore protiv Turaka, nastojeći i na taj način da propagira svoje političke ideje, ali ovo sve nema istorijske boje i u stvari, prikazuje savremenike preobučene u istorijske gkostime, pokazivalo je da Ignjatoviću mnogo više odgovara prikazivanje savremenih likova i savremenih događaja, što će i on sam uvideti i iz osnova promeniti svoj kniževni stav i predati se pisanju savremenih društvenih romana i pripovedaka. Tek 1860 on objavljuje prvi tom romana Trideset godina iz života Milana Narandžića (drugi tom izaći će 1863) – pikarski, pustolovni tip romana iz savremenog života. Posle njega, objavljuje niz drugih društvenih seoskih romana: Čudan svet, Trpen spasen-nedovršen, Vasa Rešpekt, Večiti mladoženja1878, Stari i novi majstori-roman iz zanatlijskog života, Patnica-socijalni roman u tri dela. Većina ih je objavljena po novinama . pripovetke iz savremenog društvenog života: Jedna ženidba, Knez u kupoatilu, Najskuplja koza, Uveo listak,. Ovim delima on će započeti novi smer u srpskoj književnosti čija je karakteristika realno prikazivanje savremenih zbivanja i društvenih problema. On je za predmet svojih romana uzimao zbivanja i probleme iz svoje sredine, najviše iz svoga rodnog grada Sentandreje. Voleo je svoj grad i ponosio se njime i nastojao je da pronikne u uzroke njgovog opadanja. Hteo je da shvati zašto je relativno mlado srpsko građansko društvo u svom gradu prerano uvelo i izgubilo svoju moć i slavu. on je po svojim duhovnim preokupacijama pre svega bio moralist. A realista je postao jer je želeo da verno naslika svoje društvo i da bi ga odvratio od puteva propasti. Ako se izostavi njegov publicistički i politički rad on je sav u romanu i pripoveci na kome je radio u dva pravca: istorijskom i socijalnom.istorijski roman shvata kao svoju obavezu da podigne moral čoveka kroz krasnu prošlost, i romantičnu patriotsku frazeologiju. «Manzor i Džemila» je stoga produžetak Milovana Vidakovića. Ali on po svojoj prirodi nije bio za istorijski roman. U taj posao zanela ga je ošđta struja romantičkog doba. Socijalni romani odišu sadašnjošću pokazujući njegovo razumevanje za stvarni život. On je prvi uvideo mogućnost socijalnog romana u nas još 1857. tvrdeći da on ima budućnost a ono što je neposredni učitelj Sterija činio u komediji, on je u romanu savremeni život u Srba posmatrao je sa njegove komične i ružne strane. Delo mu je puno opisa nemoralnih zbivanja i nemoralnih ličnosti. On ih je opisivao da bi pokazao kako je slava njegovog grada i okoline propala zbog toga što su raniju moralnost, radinost i uzdržljivost zamenili nerad, rsipništvo i sklonost ka uživanjima i zabavljanju. Pokazao je kako su ljudi postali skloni da i svog oca za novac obese, ds se po cenu najtežih zločina dočepaju nasledstva ili miraza i da im je u životu najdraža stvar novac.. advokate je prikazivao kao kožodere i borio se za veću čovečnost i veću pravednost sudstva. Isticao je bračnu i prijateljsku vernost, a stideo se da ulazi u podrobnije opise ljubavi. U stvari, on se zalagao za patrijarhalni moral, poštovanje porodice i stare običaje, koje su, po njemu, napustile novije generacije. Čak i idealizovao stare običaje. U programskom članku «Pogled na knjižestvo» 1857. iznosi misao da se treba osloboditi slepog oponašanja stranih pisaca i stvarati srpsku književnost s nacionalnim temama i nacionalnim stilom. I za njega je Branko Radičević začetnik novog pravca, i on se pojavio kao «metero na nebu pesništva srpskog», njegova poezija pokazala je da se samo «svojim sopstvenim čuvstvom i krojem» mogu stvarati značajna dela». «U njemu je duh srpski kao feniks vaskrsao. Mladež srpska, njegovom lirom oduševljena, na njega se ugledala.» Značajnim piscem učinila ga je smelost i odlučnost s kojom je naslikao svoje savremenike, a pre svega njihovu tamnu stranu i u tome ima dosta autobiografskog jer slika svoje rodno mesto i propadanje nekada živog građanskog staleža i moralnu krizu u srpskom društvu.. On je stvorio čitavu jednu galeriju raznovrsnih likova: trgovaca, beležnika, advokata, zalenaša, seljaka i njihove odnose, njihov mentalitet, njihove osnovne težnje. Umeo je da oseti i prikaže karakterističnu boju svoje sredine i da nizov detalja podvuče osnovni ton života te sredine. S osobitim je uspehom slikao zanatlije i trgovce dok su mu intelektualci slabije ocrtani. Prvi je u našu književnost uveo seljaka i seoski život i to sasvim svesno, kako se vidi u uvodu njegovog romana. Prikazovao je razne društvene slojeve, naročito one koji su dotle u našoj književnosti bili sasvim zapuđteni – niže i najniže slojeve društva. A sve što je prikazovao to je činio sa ljubavlju, razumevanjem, dobrodušnošću i spremnošću da oprosti. Zbog toga kod nejga nema mržnje satire ni oštrog suprotstavljanja zlu. Glavne slabosti njegovih realističkih dela jesu posledica njegove spisateljske nebrižljivosti. Posao je bez plana i reda, pa čak i ib bez jedinstva koncepcije. Sklon uživanjima, nije se lako odlučivao da piše, pa su ga urednici časopisa zatvarali da bi napisao sledeći nastavak romana. Pisao je razliveno, razvučeno, sa mnogo napotrebnih pojedinosti. Iz nužde držao se biografskog metoda pisanja. Da bi nekako povezao mnoge epizode i odredio osnovnu nit romana, on je svoje pričanje vezivao za život jedne ličnosti (otud i ime romana po glavnom junaku). Uglavnom on pripoveda onako kako se usmeno priča: glavno je

34

ispričati anegdotu, bez dubljeg ulaženja u slikanje karaktera i psihologiju ličnosti. Nevešt u psihologiziranju, bio je, naravno, nevešt i u tome da objasni ili verno prikaže neka psihološka stanja. Otuda kod njega u realističkom romanu ima niz vrlo neubedljivih romantičnih ljubavi. Uopšte on je slab čim pokuša da ono što je čuo, video i zapazio dopuni svojom maštom. Siromašne mašte, oj je najuverljiviji kad prikazuje realne događaje. Za prototip je uzimao pozitivne ličnosti a za jezik je uzimao jezik svoga kraja. Neskladan, bez eufoničnosti, pun lokalizama. Roman Večiti mladoženja spada u najznačajnije i najbolje Ignjatovićeve romane. Skerlić kaže da je taj «sočni i snažni roman možda najbolje književno delo Ignjatovića». Izgleda da je ovo delo, najviđe od svih Ignjatovićevih dela, sačuvalo svežinu, tako da i danas predstavlja vrlo zanimljivo štivo. Ono je naravno izgubilo svoj savremeni smisao, ali ostalo je u njumu oho što je tajno i što ništa više ne može uništiti. On je tu pronašao i opisao jedan ljudski put koji je večit : tip notornog neženje. Pokazuje rasturanje sentandrejskih porodica i natrapao na neobičan i dubok lik galantne ljubavi , poze, umetnosti, putovanja ali bez snage da se odvaži na jedan životni izbogr na odluku da se oženi. U tom esteti, nalazi se duša jednog promašenog pesnika koji svoje neostvarene snove ostvaruje pretvarajući svoj život u snove i maštanja. Nesposoban da se uhvati u koštac sa grubom stvarnošću, on se ne usuđuje da iz sveta lepih običaja i uglađenih manira uđe u svet grubih navika i svakodnevne banalnosti. Ovo je roman o dve generacije. Prvi deo opisuje život uglednog trgovca. Sofra je marljiv, radan i pošten čovek. Umeo je da stiče i čuva i uvećava. Nije lep ali ima junačko srce.(mogao da ubije po tri razbojnika). Znao je da bude prijatelj i pošteno se odnosio prema prijateljima. Ali pod starost mu umire žena, jedna kći se udaje protiv njegove volje, druga se sama osuđuje na dobrovoljnu usamljenost. Stariji sin Petar ne voli da radi i zanosi se nestvarnim planovima o lakoj zaradi. Mlađi, Pamika, svršio je pravni fakultet, ali se ne bavi advokaturom, već, kao očev ljubimac, živi od njehovog bogatstva. Otac je želeo da se on oženi, ali on tome pretpostavlja putovanja u inostranstvo, glantne veze, otmene prijeme, prijateljstvo žena, ali ne pravu mušku ljubav, brak i porodicu. On pokušava da se oženi, ali neke prepreke uvek naiđu i on do kraja života ostaje večiti mladoženja, bonvivan i esteta. U toj čudnoj i neobičnoj istoriji Ignjatović nastoji da izloži svoje ideale da je porodica stožer solidnog građanskog života. Po njemu, tamo gde nema porodice kao čvrstog oslonca, nema ni morala, prave životne radosti, budućnosti. Ali ove ideje ne mogu da nas ponesu. Lik Šamike je naslikao vrlo jednostavnim, spoljašnjim sredstvima. On samo opisuje ono što Šamika i ljudi iz njegove okoline čine i govore. Ali iza te jednostavnosti krije se niz živopisnih likova; i ovde je Ignjatović uneo nešto avanturističko: uzbudljivo putovanje Sdofre s dvojicom prijatelja u Krakov. Pa ipak najveće uzbuđenje je ono koje dobijamo od osećanja koje nam on samo sugeriše. Nijednom ne ulazeći u dušu svojih junaka, pa čak ni samog Šamike, on je ipak uspeo da nam dočara sve ono što osećaju razočarani Sofra i sanjalica Šamika. Njegova naivnost i jednostavnost u pirčanju osvežavaju nas kao čitanje najbolje dečje literature. Ignjatović je uspeo da se izdigne iznad svoje sredine i svog vremena, čiji je svedok i govornik hteo da bude. U svojim delima, u kojima je hteo da usvom vremenu, slikajući ga , zastupa ideje o povratku na staro, bolje, idealnije, on se izdigao i iznad svojih ideja i iznad svoga vrmena. On je kao i Sterija, Sremac i Stanković uspeo da uprkos svojim idejama, stvori vernu sliku svoga vremena i svoje sredine. Zato Skerlić s pravom kaže da je Ignjatović jedan od najoriginalnijih i najjačih talenata u našoj književnosti». Uspevši da prevaziđe i svoje vreme i svoju sredinu ostvari jedan univerzalan lik ljudske vrste, on se uvrstio u mali broj naših pisaca koji mogu da imaju univerzalnu publiku i da budu čitani širom sveta kao bliski i dragi pisci.»Vasa Rešpekt» opis propadanja građanskog staleža, trgovačkog reda.»Stari i novi majstori» -slika kontrast onog što jenekada bilo i onog što je sad u zanatlijskom redu. U «Čudnom svetu» posmatra proces raspadanja na selu. «Patnica» je delo njegove književne zrelosti, suma njegovog iskustva, opisuje raspaddanje u društvu koje tone u sebičnost i poroke i trijumf zla u nestajanju starog solidnog društva u svim staležima i oboleo život novih naraštaja. Avanturistički romani- poznatiji po svojim pikarskim humoristično-avanturističkim romanimau stilu gogoljevih «Mrtvih duša» a takvi su «Milan Nerandžić» i «Trpen spasen». I sam neuredan, čergaš u životu, on je voleo avanturiste, beskrupolozne i borce za opstanak čiji je živopisan i zanimljiv ali vulgaran i nizak život gledao sa neskrivenom simpatijom, i pisao sa živošću mnogo boje i utiska stvarnog života. To su odsečci života kakve su radili naturalisti a on je upravo to tj. realist ali ne po uverenju već po realističkoj i naturalističkoj školi koja se tada tek stvarala u evropskoj književnosti, a on je spoljnji svet osećao u duši i tako ga i prikazivao, nimalo sentimentalan, pun krvi i jakih živaca, velikih apetita voleo je život i ljude na zemlji a ne otmen i vaspitan svet, konvencije. Voli primitivan svet, niži stalež gde je ljudska priroda otkrivena i u taj svet je ušao prvi i prvi ga i opisao osetivši lepotu gde je niko nije hteo videti, ali dok su raniji pisci svom dušom učestvovali u svom delu on je hlado pričao slike ljudi i događaje bez žestine i svog mišljenja i suda, ladan i neuzbudljiv slikar ljudske rđavštine i moralne bede sa tim utrnulim oseanjem morala pokazuje se gotovo amoralan, bez osećanja da oseti šta je dopušteno a šta nije. Stil je rogobatan, nepismen, jezik rđav ali on ide Sterijinim stopama pa ne gleda život korz tuđe knjige već ga gleda slobodnim očima i to kondenzuje u svoje knjige. Ima ljubav prema istini, nagoj, prostoj nimalo pesničkoj i prvi je pisac istinskog stvartnog života.

35

24.XII 02. KLJUČNE POETIČKE KARAKTERISTIKE EPOHE ROMANTIZMA Kao stvaralački princip, modalitet književnog stvaranja kasnije će imati punopravnukjiževnu važnost. Danas osećamoelemente prosvetiteljstva kao dovrše proces ali ne i romantizam. Sa stanovišta književne vrednosti to se uzima ko merilo odakle se kreće. NAJOPŠTIJE POETIČKE KOMPONENTE ROMANTIZMA Posebnost srpske nacionalne književnosti. Drevnopravilo: “koliko romantičara – toliko i romantizama”. Romantizam Laze Kostića je zenit, suma sume romantizma, (pre njega protoromantičarski elementi u delu Vuka (početak romantizma)). Stilske formacije – šta su i koje su im karakteristike?. Ovo je najmanje rđav pojam za književno razdoblje i periode. Istorija književnosti je bila formirana iz sistema društvenih formacija iz doktrine marksizma u vreme Pantića, tako je i književna istorija komadana na određene delove što je neprimerenom, iako i dalje postoji mišljenje o saglasnosti društvenih i književnih tokova u istoriji. Kako da zaštitimo književnost od ovoga da književnost mehanički reprodukuje razdoblja kroz koja prolazi društvo, ali, s druge strane, treba izbeći prenaglašenu književnu autonomiju – i jedno i drugo je radikalno. 60-ih i 70-ih se javlja metodološki koncept koji i književnim epohama govori kao o književnim formacijama kao o veliki m vremenskim odsecima koje karakteriše srodnost ili istovetnost određenih stilskih osobina. Tu je vćeina najvrednijih književnih ostvarenja ima određenu meru književne srodnosti. I Kostić i Zmaj, iako se razlikuju,imaju zajednički imenitelj. Stilske formacije se ssmenjuju po principu autentičnosti: književnost se menja (ne razvija se!) i to smenom stilskih formacija. Književnost u baroku nije izdiferencirana kao određena stilska formacija. Stilske formacije 18. I 19. Veka su: Barok prosvetiteljstvo klasicizam romantizam realizam + + + stilske formacije su nadindividualne i nadnacionalne. Reč je o opštim pojmovima. Nadilaze pojedinačnog pisca, a pomažu nam da i nacionalne procese prepoznamo i odredimo. Književnost se menja i to tako što se svaka naredna stilska formacija ponaša negativistički prema onom što joj prethodi. (ratni proglas – tako Italijani shvataju književnost). Prosvetiteljstvo u izvesnom smislu negira barok jer je barok elitna, umetnost najviše klase ekskluziviteta. A prosvetiteljstvo ističe da je umetnost u baroku elitna, što prosvetitelje ne zanima, već književnost koju će svi razumeti (književnost na narodnom jeziku). Klasicizam, pak, ceni da svi treba da su pismeni, a književnost na narodnom jeziku, ali hoće nešto drugo – ne takvu prenaglašenu toleranciju, već normu, hijerarhiju i čvrsta pravila. Romantizam – njemu ne trebaju klasicistički uzori; hće slobodu individualne stvaralačke volje. Da čovek zameni boga. Realizam – dosta sa neobaveznosti, ekscentričnosti. Pisac u realizmu je društveno odgovoran, zna zašto piše, želi da koriguje stvarnost. Ovo je očigledan princip antitetičnosti i tako se menja književnost. T.C.Elliot – naziva ovo “povezivanje deda i unuka”. Za razliku od principa oceubistva, eliminisati prethodnike, a glorifikovati dedove. Romantizam je počeo kao negativna stilska formacija – negiranjem klasicistikih pravila (moramo čitati knjige o Lazi Kostiću – najbitniji pisac 19.veka, a ponešto i Sterija objašnjava ključne postulate romantičarskog stvaranja. Jakov Ignjatović stvara čak u 3 književna razdoblja, a u “Pogledu na knjižestvo” on kritikuje klasicizam: “da bi nacionalni duh došao do izražaja, ne treba nam latinitet. Ne smemo se ugledati na tuđu tradiciju. Ne može se kod nas pisati heksametrom. ” – temeljna ideja romantizma. Romantizam negira klasicističke uzore. Klasicisti misle da su najbolji pisci već živeli i tu imitativnost u književnom dosezanju uzora primarna. Svaka stilska formacija ima svju književnu aksiologiju koja man pomaže da razumemo dela tog razdoblja. Estetički ideal/norma je ono šta se zna da je lepo. Klasicista hoće da dosegne estetiku koja je već uspostavljena. Romantičar negira estetiku istovetnosti i pretenduje na estetiku

36

originalnosti. Svako književno delo je originalno, neponovljivo, prvorođeno i izvorno. Nisu mu potrebni uzori jer hoće da se razlikuje. Romantizam je esencijalan pojam, a s druge strane, je tipološki pojam, jer u romantizmu, aistorično isto što i suštastveno. Te pojmove prepoznajemo i u njihovom perodizacijskom slmislu (tipološkom) – kad kažemo romantizam – to je lokalizovan istorijsko-književni pravac ograničen na jedan istorijski period. Evropski romantizam – od kraja18.veka do treće četvrtine 19. Vek (oko 70 godina). Evropski romantizam ide od poslednje decenije 18.veka do prve polovine 19. Tu pripada i srpska njiževnost, ali evropski romantizam nastavlja još 2 decenije u drugoj polovini 19.veka. Romantizam u srpskoj književnosti bi trajao od pobede Vukove reforme (1847) i pojavom naših najvažnijih romantičarskih pesnika koji većinu svog književnog stvaranja u 6.i 7. Deceniji 19.veka do pojave Svetozara Markovića (1869). Treba da nadoknadi zaostatak za Evropom. Svaki romantizam pa i srpski prolazi kroz 3 faze: I faza – protoromantizam=hajdučki=nacionalni=kolektivistički. Tu i dalje traje nacionalna komponenta (dedovi i unuci). U 19.veku i ko Srba i Hrvata i Slovenaca jasna je ta dimenzija kolektivističkog i nacionalnog. To se uočava i kod Vuka kao protoromantizam tj. najranija faza kad dolazi do jezičke emancipacije jezika (filološka faza romantizma) i tu se za zaključno stanovište nacionalnog identiteta uzima jezik i u romantizmu sve će evropske nacije kodifikovati svoje jezike, a to se u romantizmu završava. Ono što se krajem XX veka desilo na Balkanu, kad smo se profilisali kao posebne nacije koje žele da svoj jezik zove imenom svoje nacije II faza – puni, individualistički romantizam III faza – kosmološki, u sferi transcedencije i u sebi sadrži prethodne dve faze. Tu su primeri za sve 3 faze. Njegoš (epsko lice) bi uz Branka Radičevića (lirsko lice) oličavao I fazu. Zmaj i Đura Jakšić(pesnik koji se razlikuje od svih drugih) bi oličavali II fazu. Laza Kostić oličava III fazu. Top lista ključnih krakteristika svakog romatičarsko-stilskih komponenti=konfiguracija=kompleksa tj. manjih jedinica koje čine jednu stilsku formaciju: 1. Individualizam (istorija književnosti novog doba je proces odlaženja do slika kako se ljudsko ja formuliše koroz književni tekst). Moderna književnost (tj. književnost novog doba) na neki način se kreće u pravcu projekcije ljudskog ja u knjuiževnom tekstu. Sopstveno osećanje sveta –toga ja nema u srednjevekovnoj književnosti. U romantizmu se pesnik uspostavi kao centar sveta govoreći iz “ja”perspektive. Preko ¾ pesama su “ja-pesme”. Samo ¼ su pesme koje očitavaju pesničku objektivizaciju. Nema velike romantičarske pesme u kojoj to “ja” nije vaspostavljeno. Ta individualistička komponenta je istovremeno i ključno svojstvo svekolikog romantizma. Tu “ja” dobija prenaglašeni opseg. Romantizam, je stoga, dosta narcisoidan, jer se pesnik kontrastira svekolikom svetu koji ga okružuje povlašćujući sebe. 2. Poezija je u romantizmu povlašćena književna forma – nešto što je izdvojeno iz regularnog poretka sveta. To je čovek koji je mimo sveta, u vezi sa ostatkom ove stilske formacije (romantizma) gde je poezija na prvom mestu. Sve što se piše je stih: i drame i romani i svi ostali žanrovi i vrste. 3. Divinizacija prošlosti i veličanje distance- pesnik je povlašćena figura, izdvojen, prometejski i titanski i proročki; on nije čovek prosečnih dimenzija. Pesnik mora da je mimo ostalih kao bogomnadahnut, ali i da bude fizički distinktivan, nestandardan, visok, lep, vitak (mit o B.Radičeviću) i pomalo tuberkulozan. Prošlost se povlašćuje. Stilski komplet romantizma, Pantić zove “Davno i daleko”. Tek će realizam povlastiti ovo “sada i ovde”. 4. Orijent u romantizmu predstavlja polumističko mesto. Tu je uvek neka daljina o kojoj ne znamo mnogo pa onda o toj pojavi slobodno imaginira.Romantičari vole daljinu i duboku prošlost.kao i izmešten prostor i davno vreme(“ispričaću vam nešto što se desilo davno/što sam sanjao/što se nikom nije desilo”).

37

5. Interes za fantastiku, za duhove, zagrobni svet (Santa Maria della salute – tu gradi viziju kako do istinskog spajanja u ljubavi dolazi tek po smrti). Romantizam misli da ljubav na ovom svetu nije moguća, tako da nema realizovane ljubavi –moguća je tek u postegzistenciji – za romantičare, draga mora biti “mrtva”, dok božanska ljubav može postojati. 6. Topos buđenja (Laza kostić, Branko Radičević). Neprestano osciliranje između toposa jave i sna, pevaju o probuđenosti u svetu 7. Pesnik je izolovan i povlašćen i u njemu se fokusira sva patnja ovog sveta. Svet je toliko nesrećno mesto – i tu će se tek kroz smrt spasti. 8. Težnja ka skladu i harmoniji – u vezi je sa muzičkim principom u povlašćivanju poezije (najmuzikalnije stanje =muzika). Silabičko-tonski i po liniji akcentima i dužini metra oni naglašavaju muzički aspekt jezika. (“Tuga i opomena” – Branko Radičević, “Santa Maria della sallute” – Laza Kostić). Kroz poeziju se teži nekim univerzalnim sferama gde postoje neke harmonije. Moderna poezija je začeta u romantizmu. Melodiju srpskog stiha uspostavio je Branko Radičević i to je njegov ključni doprinos jer je kodifikovao melodiju srpskog stiha. Moderna književna umetnost počinje prvi put u romantizmu. 14. I 03. LIRSKA POEZIJA IZ DOBA ROMANTIZMA U romantizmu se formira koncept (nategnuto) individualizma umetnosti. Pričanje priča o autonomiji uemtnosti. Povlastio poeziju romantizam. Ona je nešto vrhunsko. Približava pesnika bogu. Sve se piše u stihu i drame i ostalo, rasprave, satirični tekstovi. Stih je odstupanje od svakodnevnog govora. Ekskluzivizovani, povlašćeni deo. Srpska moderna poezija počinje sa romantizomom. Srpski romantizam traje kratko ¾ XIX veka. Revolucija je bila bitna za kulturu vojvođanskih Srba itd. 1847-8 - 1869. Omladinski pokret i Svetozar Miletić 60-ih godina, pobeda reakcije, ukida se autonomija. Beograd se formira kao kulturna prestonica. I preovlađuje realistična situacija, ali romantizam nastavlja da živi. Laza Kostić živi dugo i piše «Santa Marija de la salute» 1909 i objavljuje je. Najzvučnija, najmelodnija itd... rezimira sva svoja osećanja, artikuliše metafizičku stranu. 20 vek počinje 1910. sa Borom Stankovićem «Nečista krv». 1869. Svetozar Miletić. Ograničena sa dve poeme. Branko i Laza - tu može da se vidi promena stiha. Književnost ima nekoliko tema: ljudski život – ljubavi sve što je sa tim u vezi socijalni deo i tema smrti. Sve ostalo su derivacija. Sve je u načinu na koji se nešto izriče – ne u temi. Kako govorimo i šta govorimo o tome. Načina i posledica. Romantizam –mlada umire i on pati i ahvata da će se s njom sjediniti tek na onom svetu. Uvek se vole dvoje mladih i nešto im smeta. To je romantičarska logika: ona je nesrećna ili osporavana ili ne postoji. «Tuga i opomena» Branka Radičevića: «Nje više nema – ostao bio je zvuk». Branko uvodi proziran jezik kod nas. Laza i «Santa Maria de la salute»ista simbolika: do čega ljubav dovodi, do misli o smrti. Ključne reči: priroda romantičarske ljubavi. Muzička svojstva romantizma, ono što govori i zvučni znak – šta sugeriše 2 aspekta. Romantizam je trenutak za pohvalu poezije da nas probudi, podigne, uzdrma do temelja. Budi emotivni trenutak koji je pesnik imao dok je pisao. Ono što je emotivno, on unosi u pesmu a čitalac to doživljava. To je tzv. Rekreativni trenutak ponovnog stvaranja. Realizam nije imao estetički vrhunac, a romantizam jeste. 4 imena: B. Radičević kao začetnik. Mit nevinosti ranog odlaska, Zmaj, Đura Jakšić (nesrećnik), Laza Kostić – najznačajniji vrhunac. Đuru ostavljamo po strani. Mit boemskog pesnika. BRANKO RADIČEVIĆ – izlazi iz Vukove književne ideologije 1847 – izlaze mu prve pesme, ortografija i tematika bio i nagažovan pesnik. Protivio se otadžbinskoj poeziji i tu prepoznajemo ključne (sledbenike) Vukove: Đura Daničić – nazaslužniji za rječnik, a Branka doveo vrlo afirmativno. Veliki pesnici na početku ne budu prepoznati. Đura kaže «do danas nijedan pesnik nije pevao kao Branko. Njegov jezik je čist kao suza u filološkom. U književnom smislu je to sterilno-čisto. To mora biti devijacija (da bi se dalo nešto estetičko). Kreativna polupismenost mora biti prisutna (nije sve u književnoj normi).
38

Krenulo se od Branka. Metrički, akcenatski deo uspostavio Branko, melodiju naših pesnika i odatle se krenulo dalje u pisanje lirske poezije. Sledbenik Brankov je Miloš Crnjanski neoromantičar i sa stanovišta metrike i tematski. I jedan i drugi su učili po nekoliko godina školu u Temišvaru zato imaju tu crtu duhovne crte starih romantičara i vukove usmene lirske pesme koja je imala uticaj na poeziju koju su pisali. Desanka Maksimović, Stevan Rajičković kod njih osvane Brankova urna. Šta je on to pokrenuo svojom pojavom «Tuga i opomena», «Bolesnikov uzdisaj», «Kad mlidijah uvrijeti» «Đački rastanak» - to su 4 najznačajnije. On je preusmerio tri stvaralačka toka i napravio svoj koncept i usaglasile se tri vrste pesničke tradicije: I lirska, narodna poezija (8erac), lirski 10-erac. Dušan Ivanić uredio 150 godina od smrti Brankove sve što je uradio (SKZ). II učio školu na nemačkom jeziku (Zemun i Karlovci), preko nemačkog romantizma – imao uticaj važan na njega. Realizam – Rusi. Simbolisti – Francuzi. Apsorbovali smo razne kulture, preradili i iznedrili ono što je naše. Romantizam ističe svoju neponovljivost i originalnost. Prepevi se smatraju prvostepenim književnim radom. Zmaj prepeve tretira kao svojim književnim radom. Uveo do tada neviđen, tj. artificijelan stih u našu književnost implementirajući heksametar. Desank Maksimović nastavila taj stih i metar Brankov, i tu melodiju narodne lirske pesme. III aspekt: srpska građanska lirika: poezija građanske sredine – diskretna erotska komponenta – koja je prisutna i to je u to vreme bilo više izraženo nego što je to danas primetno. 5,6,7 pesama da znamo. BRANKO RADIČEVIĆ
Ako mu već treba tražiti srodnike, onda to nisu ni Bajron ni Parni, već o na struja romantizma (Kits, Šeli i dr.) koja je ostala privržena klasicističkim idealima čistote i sklada, oživela ih svežim dahom prirode i obnovila novom osećajnošću. Ta tanana nit čiste lirike, koja se prostire od trubadurske i renesansne poezije pa do Elijara, bila je u nas nepoznata sve do Branka osim u retkim srednjevekovnim tekstovima i ponedge ulirskoj narodnoj poeziji. U njoj, doduše, nije ceo Branko, ali je njegov najbolji deo tu u «Tuzi i opomeni», u njegovim elegijama, u fragmentima manje lepih pesama, gde se čulnost i smernost vizionarskih duh i pritajena, rafinirana senzibilnost združuju u divan sklad. To je onaj Branko koji je produžio da živi u Disu, Crnjanskom i Dedincu, obrzujući sa njima jedan od najtrajnijih, najplemenitijih i najmelodioznijih tokova naše poezije i našeg jezika. Začetnik srpske romantičarske lirike i jedan od najznačajnijih naših pesnika 19.veka 18241853, odlučno je raskinuo dsa dotadašnjim načinom pevanja, odbacivši ne samo zastareli klacsicizam Mušickog i njegovih učenika nego i nestvaralačko podra-žavanje narodne poezije. Stoga njegova pojava, uprkos izvesnim nagoveštajima koji su joj prethodili, deluje kao nova i neočekivana. Tako su je doživeli suvremenici, a takvom se ona još više pokazujemo kad je posmatramo iz perspektive kasnijeg razvoja srpske pozije. Rođen je u Slavonskom Brodu u porodici u kojoj se uvek volela lepa knjiga. Od oca koji je i sam ponešto pisao i majke Ruže, razborite i plemenite žene mladi Branko je nasledio mnoge pozitivne osobien i sklonosti. Po završetku srpske i nemačke osnovne škole (još u gimnaziji piše stihove) ,on 1836. prelazi iz Zemuna u Karlovce u kojima kao što će to u svojim stihovima kasnije reći provodi najlepše dane svog života. Po završetku gimnazije u Temišvaru odlazi u Beč 1843. gde prvo studira pravo a onda medicinu ne završivši ni jedno ni drugo. U Beču je došao u kontakt sa evropskom, posebno nemačkom romantikom, koja će uticati na njega. Uz Bajrona, koji mu je izazov, na njega utiču poznoromantičari, posebno pesnik balada Uland. Tu u Beču, 1847. oduševljen Vukovim idealima izdaje svoju prvu zbirku «Pesama», a za vreme mađarske revolucije 1848. odlazi iz Beča u razna mesta po Sremu. Popularan među omladinom pa ga vlast progoni iz Beograda u strahu od nemira mešu velikoškolskom omladinom. On se 1849. već bolestan vraća u Beč, upisuje medicinu i dalje piše i 1951. izdaje još jednu zbirku sa 2 epske pesme, ali umire u Beču uleto na rukama Vukove žene, Ane. Posthumno mu otac objavljuje treću zbirku sa do tada neobjavljenim pesmama među kojima i dve najpoznatije elegije: «Kadmlidijah umreti» i «Tuga i opomena.Na pesničko opredeljenje presudno je uticalo zbližavanje sa Vukom i Daničićem i Vukov bečki književni krug. Vuk mu je otkrio domaće izvore, otkrivši mu bogatstvo narodne poezije. Uticaj Vuka, narodne poezije i evropske romantike se oseća u celom njegovom delu, a u dvema knjigama pesam 1847, 1851. preovlađuje vukovska orijentacija, a treća, posthumno objavljenaknjiga 1862 pokazuje jednog novog i drukčijeg Branka.

Njegovo delo je malo obimom ali raznovrsno po oblicima, metrici i stilskim težnjama. Pisao je lirske i epske pesme, lirske spevove, satire, romanse, romantične i realističke pripovetke u stihu.

39

U lirici, branko je pesnik elementarnih osećanja, blizak animističkom i panteističkom poimanju sveta. Njegove najjednostavije pesme građene su po obrascu narodne lirske pesme, u njima je data neka rudimantarna fabula, neka radnja koja se uvek zbiva u slobodnoj prirodi i čiji usprotagonisti obično dragi i draga, momak i devojka, ili jedno od dvoje koje čezne za onim drugi. U takve minijaturne lirske priče spadaju neke od njegovih najpoznatijih pesama: «DEVOJKA NA STUDENCU»(kad sam sinoć ovde bila i vodice zaitila, dođe momče crna oka i na konjicu laka skoka... - lak i melodičan ritam kao lirska narodna), «Vragolije», «PUTNIK NA URANKU» ( samošto se kadšto petli, samo klepka što se čuje, samo s onde malko svetli jer se danak približuje – i tad zablista sunce u jutro), «RIBARČETA SAN» (on hitnuo udičicu, ribicu je steko metnuo na žeravicu pa je tako peko) i druge. One su pune radosti, vedrine i naivne, dečje začuđenosti pred najobičnijim stvarima, bezazlene,umiljate i istovremeno mladalački raspusne i čulne. Pesnik u njimaliči na onog «putnika na uranku» koji obasjan suncem što se rađa, razgoni «puste noći silne tame», radosno pozdravlja svet koji se otkriva njegovom zadivljenom pogledu. Privlačnost tih pesama je tako neodoljiva da se ponekad ceo pesnik neopravdano poistovećuje s njima. Kod njega ima i pesam akoje su složenije i po konstrukciji i po osećanjima.one nisu narativne, osećanja se u njima na izražavaju posredstvom fabule nego neposredno ili korz sliku.(čisto lirske pesme- P.Popović). zanimljivo je da u većini tih pesama preovlađuju setni tonovi i sumornija, elegična raspoloženja. Branko tu više nije pesnik životne radosti nego pesnik tuge, smrti i elegičar. Smrt i predosećanje smrti nadahnuli su njegove najdublje lirske pesme: «JADNA DRAGA» (raznovrsnog stiha i ritma, u prvim strofama kao suprotnost lepotama prirode, opevana je tuga usamljene i nesrećne devojke. Refrenom iza svake od tih dvostilnih strofa pesnih postepeno intenzivira doživljaj devojačkog bola da bi mu,potom, dao najdublji izraz stihovima koji tonom i ritmom narodnih tužbalica slikaju veličinu devojačke nesreće: «Plači, travo, zapeva, slavuju, zlato moje zemljica pokriva». , «KAD MLIDIJAH UMRETI» pod uticajem nemačkog romantizma, čežnja koja završava smrću iz starijeg perioda ( jedna od najlepših elegija u čijim stihovima je on čudesno predosetio blizinu smrti koja ga za nekoliko godina i zatiče: lisje žuti veće po drveću, lisje žuto veće dole pada zelenoga više janikada videt neću. On mirno sluti blizinu smrti i svoj bol zbog rastanka kazuje tugovankom kojom se uzbuđeno i dirljivo oprašta sa životom i njegovim lepotama: o, da te tako ja ne ljublja žarko, još bi gledo tvoje sunce jarko, slušo groma, slušao oluju, čudio se tvojemu slavuju, tvojoj reci i tvome izviru- mog života vira je na uviru! Struktuirana je iz tri tematsko-kompozicione celine. U prvoj od tih celinapesnik peva o jeseni i njenom umiranu, i otm slikom on lirski i deikretnonajavljuje osnovnu temu pesme. Toj slici žutog, umirućegjesenjeg lišća on odmah suprotstavlja kontrastni detalj. U sledećim stihovima on proširuje taj motiv bolnim iskazom da ne veruje da će dočekati proleće ni zeleno lišće: klonula glava, tamno lice, ispijene oči i lomne ruke, a diskretno i sumorno zaključuje: dođe doba da idem u groba – ispevana u nesimetričnim desetercima kojima su u našoj pesničkoj tradiciji gotovo uvek pisane epske pesme, iako je motiv opraštanje nema ni ogorčenosti, kletne ni pesimizma. Bol je jedino zbog ljubavi prema životu ), «BOLESNIKOV UZDISAJ». Radosti i tuga, život i smrt, ditiramb i elegija- suprotna i istovremeno međusobnopovezana raspoloženja i time su njegovi najčešći motivi rastanak i rastajanje povezani uvek sa predosećanjem smrti, a onda put i putovanje. Iako izrazito lirski temperament, Branko je u toku celog svog rada pokazivao sklonost premavećimpesničkim kompozicija. Njegova najznačajnija ostvarenja su većeg obima, kvantitativno bliska njegovim epskim pokušajima ali različita od njih po svojim izrazito lirskim obeležjima. Tu sru lirski spevovi «ĐAČKI RASTANAK» I «TUGA I OPOMENA» i satirični spev «PUT», u kome je izvrgnuo ruglu protivnike Vukove reforme. «PUT» je ubojito uperena pesma rotiv pseudoklasičarskepoezije i starog književnog jezika. Ona je direktan napad na društvene i književne nosioce ideja pseudoklasičarske prošlosti. On ih ismeva i svoje zamiišljeno putovanje počinje prizivanjem muza i konja Pegaza –redovnih pratilaca u stihovanju starih pesnika. Tog mitskog konja on slika u duhovitoj karikaturi, činjeći time u oima čitalaca smešnim pisce koji pevaju u takvom duhu. Posebno je realističnau svojoj karikaturi slika stare književnosti i pisaca okupljenih oko Matice srpske, koji su bili jedinstveni u otporu Vukovoj reformi. Nasuprot takvoj slici stare književnosti i njenih predstavnika, u drugom delu pesme se proslavlja reformatorsko delo Vuka. U slike Vukova rada uneseno je pesnikovo topolo i iskreno oduševljenje. On je već tada shvatio istorijski značaj Vukovog
40

poduhvata kome je i sam dao častan udeo. Zato on Vuka veliča kao čoveka kojim počinje novo poglavlje naše istorije: noć nam dođe sa Vuka jednoga, danak beli, braćo, sa drugoga. Slikama koje govore o modnom prenošenju tuđinskih obiaja u Srbiju i o neživotnom sistemu klasičarskog školovanja, Branko završava ovu svoju duhovitu satiru, kojaje odigala krupnu ulogu u Vukovom obračunu sa protivnicima. «Đački rastanak», lirska biografija njegovog školovanja je najpoznatije, najpopularnije delo, sinteza cele Brankove poezije: sastoji se od 737 stihova. Osnovni stih je naizmenično rimovani deseterac, koji povremeno smenjuju kraći stihovi, osmerci, četverci i dr. Naročito u partijama kola, što doprinosti dinamičnosti ritma pesme. Pogled na groblje u Karlovcu budi u penikovoj duši setne misli o prolaznosti ljudskog života, i on setno razmišlja o ljudima koji pod tim humkama počivaju. Vezujući svoju miso za jednog od tih neznanih ljudi, pesnik je, i ne znajući, predočio tregediju sopstvene mladosti: mlogo hteo mlogo započeo, čas umrlinjega je pomeo. Opijen slikom suncana zalaskupesnik želi pre rastanka da još jednom pogledom zagrli draga i poznata mesta gde je proveo najsrećnije godine mladosti i sada ri rastanku seća se svega što ga za njih tako prisno vezuje. Oj karlovci, mesto moje drago! Ko detence došao sam amo; igra bećejedinomi blago; slatkozva ja med i smokvu samo. Dete malo – golušavo tiče. Dođe tiče pa se tu naviče. Drugim delom dominira veliko đačko kolo,koje predstavlja pesmu u pesmi, intonacionoostvarenu na osoben način, u ritmu razigrane sremske poskočice. U kolu se smenjuju ljubavne i junačke popevke, u kojima se prizivaju najslavniji junaci iz nacionalne istorije a uporedo sa tim kroz njih struji radost narodnog života. Na kraju, đačko kolo prerasta u simbolično koli bratstva u koje se pozivaju svi naši narodi. U skladu sa atmosferom berbe i raspoloženjem razigrane omladine pesnik sada menja ritam i metar svojih stihova i usklađuje ih sa ritmom pokretanogu u kolu: ta tek što se svirac čuje, već u kolu s poskakuje. Kolo, kolo, svirac svira, noga zemlju ne dodira. «Sitno, brate ijujuju»! momci čili podvikuju. Svirac svira, ne da mira, a još više devojčice,njine oči i nožice! Dede, brate, ijujuj! De poskoči, ne luduj! Zahuktalo kolo se zaustavlja, a vraća se stari ritam sa setnim raspoložđenjem rastanka: zbogom pesme, zbogom kolo! Zbogom momci naokolo! Zbogom kito moma mladi! Zbogom grožđe, zbogom vinogradi! On potom izražava želju da na Stražilovu i bude sahranjen što mu je potomstvo i ispunilo: 1883 posmrtni ostaci su preneti iz Beča i sahranjeni na Stražilovu. Tu nek mi se ladna kopa raka, tu će meni zemlja biti laka. Pesnikovo kolo je kolo nacionalnog jedinstva kojim su zbratimljeni predstavnici svih naših naroda. Duhovitim, kratkim i pogođenim karakteristikamapesnik slikapredstavnikepojedinih naših krajeva: Srbijanče, ognju živi, ko se tebi još nedivi! Rvaćane, ne od lane oduvbek siti bez mane. Ao, Sremče, gujo ljuta svakijunak po sto puta! Oj, sokole, Dalmatinče, divnamora, divni sinče! Oj Slavonče tanani! Banaćane lagani! I vi drugi duž Dunava, i vi drugi de je Drava, i svi drugi tamo, amo, amo da se poigramo. Spev nas uvodi u najuži zavičajnikrug pesnikov. Rastanak je dvostruk- zavičajni i đački. Ozareni karlovački predeo od Dunava do Stražilova ispunjava prvi deo poeme. Zagledan u njega, pesnik se oprašta od dragih mesta od kojih ga svako podseća na nešto prisno, davnađnje. Opraštanje i sećanje dve su lirske teme koje se muzički smenjuju. Sećanja, koja suili ličnaili kolektivna i nacionalna,oblikovana us u niz lirskih digresija, od kojih svaka čini pesmu za sebe. Opraštanje je provodna tema koja rasute digresije povezuje u celinu. Ono odražava osnovno,elegično raspoloženje koje samopovremeno narušavaju vedri, radosni tonovi koji dopiru iz prošlosti «Tuga i opomena» otkriva na drukčiji način, drukčiji pesnički svet. To je veća lirska kompozicija ispevana u oktavama, koje su izuzev nekoliko poslednjih deseteračkih, date u jampskom jedanaestercu prihvaćenom iz nemačke poezije. U osnovi pesme je banalna ljubavna fabula o dvoje mladih koji se rastaju, on odlazi u neki drugi kraj, tu zaboravlja dragu, a kad se vrati u zavičaj, više ne je ne nalazi među živima. Tu fabulu Branko je obradio u raznim varijantama, u desetak svojih romanski pisanih po ugledu na Ulanda i druge nemačke pesnike («Dva kamena», «Dragi», «Jadi iznenada»). U «Tugi i opomeni» fabula je lirski nadograđena motivima ljubavi,prirode i muzike. Najviše mesta dato je prirodi. Ljubavna idila na početku poeme dešava se u «lisnom gaju» koji je predstavljen kao hram o čije se «zlatne svode» odbija raskošna muzika šumskih zvukova. U stranoj pokrajini, kuda je otišao, junak se sav predaje uživanjimau prirodi izbog toga zaboravlja na dragu. Nje se seti tek
41

u jesen, umiranje prirode izazivaslutnju o njenoj smrti. Na kraju poeme draga je poistovećena sa prirodom. Ona se junaku javlja u snu u trenutku kada se priroda budi iz zimskog mrtvilai počinje nov život, a njenu pojavu prati muzika oživelog predela. Vreme koje obuhvata fabula poklapa se s godišnjim ciklusom prirode. Tako se ovaj spev od sentimentalne ljubavne priče pretvorio u mitsku poemu o prirodi, o njenom umiranju i ponovnom rađanju. Dramski tok radnje stalno prati odgovarajuća lirska, osobito pejzažna deskripcija. Priroda je ustreptala puna mirisa i boja tamo gde se opevaju susreti zaljubljenih, a siva i sumorna u opisima junakovih putovanja po svetu, mirna i uzvišena u kulminativnom delu u kom se opisuje junakovo oslobođenje od patnji i bola. «Tuga i opomena» na lirski i misaono produbljeniji način izražava mitsko, animističko doživaljavanje prirode koje je u osnovi cele Brankove poezije. Taj pristup našpao je adekvatan izraz u stihu i rutmu poeme. Ni traga od raspevanosti i razigranosti stiha «Đačkog rastanka» i manjih pesama; sve je nekako stišano, usporeno, molski prigušeno, lišeno svakog ritmičkog izazova čitaocu, tako da ceo taj svet odaje utisak gotovo epske daljine i zatvorenosti u samog sebe. Prevashodno lirik, Branko nije imao mnogo uspeha u epskoj poeziji. Njegove herojske poeme «Gojko»,»Hajdukov grob», «Uroš», «Stojan» u kojima oseća uticaj i Bajrona i naše junačke epike,značajne su samo po fragmentima lirskog karaktera. Bolje su mu lirske bajronističke pripovetke u stihu, «Utopljenica» i «Osveta», sižejno povezane, pune neobičnosti, tajanstva, mistike. Najobimnije i najznačajnije njegovo epskodelo, nezavršena poema «Bezimena», široko, romansijerski zansovana, pokušaj romana u stihovima, pruža realističkohumorističku sliku života srpskih studenata u Beču. To je Brankov zaokret od romantizma ka realizmu, koji je, zbog njegove prerane smrti, ostao samo nagoveštaj. Kao da je slutio svoj skori kraj, on je za svoje pesme rekao da ih «u traljama ostavlja». Nije manje indikativan drugi njegov isto tako proročki stih «Mnogo hteo, mnogo započeo». Osećanje nedovršenosti i istovremeno mnoštva mogućnosti koje se otvaraju- to su osnovni utisci koje ostavlja Brankovo delo. On je veliki početak naše poezije, ali nije početak u jednom pravcu nego u više različitih pravaca i to je jedan od razloga njegove večne mladosti i stalnog vraćanja kasnije srpske poezije Branku kao svom nepresušnom izvoru. Njegov rad proširio je ZMAJ Uveo je nešto novo, poezija počiva na različitim mitovima. Mit Rastka Petrovića ne postoji i Zmaja prati mit. Posebna je fizionomija. Najraširenije tapšalice njegove. Mit značajniji od poezije, i ona je značajna. Zmaj je važniji kao kulturna institucija, on je porodični pesnik, ima pamet poezije za celu porodicu u marketinškom smislu. On ima sklonost ka transformaciji . šta je sve pisao... od najelementarnije do metafičke «Đulići uveoci». Tragična sudbina, ali što žive u realnom i sve počiva na iskustvu. Laza Kostić i Lenka Dunđerski. Posle smrti pronađeno još dosta toga. 4 pesme lirske «Đulići», «Đulići uveoci», pesnički prepevi i pesme za decu. Pesnik napravi pesmu o prigodnom događaju. Kada je Tesla dolazio «Pohvala o električnoj struji» ili Laza Kostić o Šekspiru «Satirične i angažovane pesme». «Đulići» - pohvala ljubavi, «Uveoci» - metafizička lirika. JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ 1833-1904
Njegovo pesničko delo je široka i verna lsika narodnog života u jednom burnom periodu naše nacionalne istorije. Stalna aktivnost u društvenom životu i pedesetogodišnju književni rad učinili su Zmaja najvernijim književnim tumačem u težnji narodnih masa. Najmanje romantik meu svojim pesničkim drugovima, on je više nego ijedan bio vezan za domaću pesničku tradiciju i određen njome. Branko i narodna poezija su bitne pretpostavke Zmajevog dela, ne samo u početnoj fazi nego i u celom kasnijem Zmajevom stvaranju. Tu su i druge tradicije prisutne: građanska poezija, ne samo ljubava lirika nego i humorističke i satirične pesme s njihovim prizemnim realizmom i kritičkim duhom, didaktika i moralizam klasicista i objektivnih liričara, dositejevsko prosvetiteljstvo. Otvoren je i raznim uticajima sa strane. Puno toga prevodi a nije jasna granica između prevedenog i izvornog. Otvorenost prijemčivost, asimilativna moć su obeležja njegove individualnosti U Novom Sadu učio je osnovnu školu, p je tu i počeo gimnaziju, koju je nastavio u Halašu i Požunu. U doba Zmajeve mladosti Novi Sad je bio snažan ekonomski, politički i kulturni centar vojvođanskih Srba(«srpska Atina»). Posle završene gimnazije on studira prava u Pešti, Pratu i beču. Tu je došao u dodir sa Brankom, Svetozarem Miletićem i Đurom Jakšićem sa kojim postaje intiman prijatelj. Posle završenih prava, vraća se u Novi Sad 1860. i kao jedan od Miletićevih saradnika postaje činovnik u novosadaskom magistratu. Iz poznanstva sa Ružom Ličanin razbija se iskrena i nežna ljubav, koja se završava brakom. Ova ljubav i srećan porodični život nadahnuće Zmaja da napiše poznati ciklus pesama

42

«Đulići». Zmaj se vremenom sve više posvećuje književnom radu, pokreće književni časopis «Javor» i sarađuje u satiričnom listu «Komarac». 1863. on prelazi u Peštu, gde pokreće političko-satirični časopis «Zmaj» čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena, satirični list «Žiža»1871-1873., politički list «Ilustrovana ratna kronika»1877-1878, političko –satirični list «Starmali»1878-1889 i dečji list «Neven» od 1880. do smrti.. 1870. završava medicinu, vraća se u Novi Sad i započinje lekarsku praksu. Ovde ga ubrzo stiže i teška porodična nesreća: umiru mu deca, a potom i žena, Ruža. Iz ove njegove prodične drame rodio se niz potresnih elegičnihpesama, objavljenih kasnije od zajedničkim naslovm «Đulići uveoci»: posle smrti svoje dece Zmaj počinje intenzivnije da se bavi dečjom poezijom, mada je i ranije sarađivao u dečjim listovima koji su pokretani u Novom Sadu. Zmajevo književno delo je veoma obimno: za života su mu izašle sledeće zbirke pesma: «Đulići» 1964., «Sve dojakošnjje pesme» 1871., «Pevanija» 1882., «Đulići uveoci» 1888., «Druga pevanija» 1895., «Snohvatice» 1895., «Čika Jova srpskoj deci» 1899., «Devesilje» 1900., «Čika Jova srpskoj omladini» 1901. od proznih radova poznata mu je pripvetka «Vidosava Branković» i šaljiva igra «Šaran». Zauzima centralno mesto ne samo u epohi romantizma nego i u celoj književnosti druge polovine 19.veka. najmanje romantik među svojim pesničkim drugovima, on je više nego ijedan do njih bio vezan za domaću tradiciju i određen njome. Branko i narodna poezija – to su dve bitne pretpostavke njegovog pesništvakoje su se ispoljile ne samo u početnoj fazi nego i u celokupnom njegovom pesničkom radu, a naročito na kraju. Ovome treba dodati i neke druge tradicije srpske književnosti koje žive u Zmajevom delu- građanska lirika, naročito u onom njenom prizemnom, humorističko-satiričnom sloju, didaktika i moralizam klasicista, dositejevsko prosvetiteljstvo itd. No, uz to, ako retkokoji pesnik Zmaj je bio otvoren raznovrsnim uticajima sa strane.njegov obimni prevodilački rad koji je obuhvatio mnoštvo pesnika, od najvećih do sasvm beznačajnih, iz raznih literatura, pokazuje ne samo širinu njegovog interesovanja nego iznačajno prisustvo poezije drugih naroda u njegovom delu. Kao ni kod Dositeja, ni kod Zmaja se ne može povući jasna granica između prevedenogi originalnog. Otvorenost, prijemčivost, asimilativna moć – to su neka od osnovnih obeležja Zmajeve pesničke individualnosti.

Rođen u uglednoj novosadskoj porodici, prirodom svojom i shvatanjima predodređen za miran i sređen građanski život, Zmaj je u svom životu imao sve više nego to. Studirao je neredovno, najpre prava (u Beču, Pragu i Pešti), a zatim medicinu u Pešti. Po završetku studija 1870 radi je kao lekar opšte prakse, često se seleći izmestau mesto (Novi Sad, Pančevo,Karlovci, Futog, Beograd, Zagreb, Beč). Patrijarhalan i porodičan, najveći prodični pesnik u srpskoj književnosti, Zmaj je bio nesrežan u svom porodičnom životu: sva deca su mu umral u prvim godinama života, a posle desetogodišnjeg braka izgubio je i voljenu ženu 1871. otada od smrti živeo je sam. Poslednje godine proveo je u Sremskoj Kamenici gde je umro i sahranjen.
Počevši kao i ostali romantičari pemama, on je jedini od njih do kraja ostao veran tom osnovnom žanru epohe. Kod njega nema herojskih pesama kao kod Branka, Jakšića i Kostića, niti poetskih tragedija kao kod poslednje dvojice. Veće epske i dramske forme javljaju se u njegovom opusu samo među prevedenim stvarima. Ako se izuzmu jedna beznačajna jednočinaka i izvestan broj pripovedačkih pokušaja bez stvarne vrednosti, Zmajevo delo čini nepregledno mnoštvo pesama razne dužine, od kojih su, po pravilu, najbolje kratke lirske pesme.problem stvaranja većih celina Zmaj je rešio drukčije nego ostali romantičari: ciklizacijom, objedinjavanjem pesama u veće skupine. Dve njegove najpoznatije pesničke zbirke Đulići 1864. i Đulii uveoci 1882, koje obeležavaju razdoblje njegove najpunije stvaralačke zrelosti, između tridesete i pedesete godine života. Iz tog perioda su i izdanja njegovih sabranih pesama:»Sve dojakošnje pesme» 1871. i «Pevanija» 1882. svaka za sebe su tematski zaokružene celine izgrađene po mozaičkom principu, koje se uz to nadovezuju jedna na drugu. Druge njegove zbirke zasnovane su na formalno-žanrovskom principu: prva zbirka «Istični biser» 1861. na podražavanju istočnjačke poezije (istočnjačke pesme «Lem-Edim» i «Selim-beg»), a poslednje zbirke «Snohvatice»1895,1900. i «Devesilje» 1900. na podražavanju narodne poezije (lirske). U težnji za većim i obuhvatnijim celinama Zmaj ide i dalje od kompaktnih zbirki.u svojoj «Pevaniji» 1882, «Druga pevanija» 1895-60. on je obuhvatio celokupnu dosadašnju poeziju, prevedenu i originalnu, i stvorio veliki pesnički zbornik, korpus svoje poezije, pesničku enciklopediju u kojoj su opevani «svi vidovi i sva važnija zbivanja ličnog, porodičnog i nacionalnog života srpskog čoveka i srpskog naroda njegova vremena»2. Takva knjiga, haotična i nesređena po svojoj unutrašnjoj strukturi, ali u tematskom metričkoritmičkom i žanrovskom pogledu sveobuhvatna, najviše je odgovarala prirodi Zmajevog talenta i njegovoj pesničkoj orijentaciji. Više od svega, ona podseća na zbornike lirskih narodnih opesama u kojima se pojedinačna pesma gubi u mnoštvu drugih, ali istovremeno puni smisao dobija uz njih. Sam naziv pevanija, koji se najpre pojavio kod S.Milutinovića kao naslov zbirke narodnih pesama, nosi u sebi
2

Dragiša Živković 43

izvestan epski prizvuk Posle Vukove zbirke narodnih pesama, Zmajeva «Pevanija» je najveća, najraznovrsnija i najsveobuhvatnija pesnička knjiga u srpskoj književnosti XIX veka. Ona je u sferi naše građanske kulture isto ono što su Vukove narodne pesme u herojsko-patrijarhalnoj kulturi: pesnička enciklopedija, srpska građanska epopeja sastavljena od više ciklusa, pesničkih zbirki imnoštvapojedinačnih pesama. Njenu osnovu čine pesme lične inspiracije, lirika u najužem značenju reči, obično-iako ne sasvim precizno – nazvane ljubavnim pesmama. Kod Zmaja je naglašenije porodično nego ljubavno osećanje. On je jedinstven primer pesnika koji ljubavnepesmepeva samo svojoj ženi. U nju je beskrajno zaljubljen i to upravo zato što je njegova žena, što mu je dala porodicu,što rađa njegovu decu. Kao prodični pesnik, Zmaj je ponovo blizak narodnoj peoziji u kojoj je porodično osećanje jedno od najvažnijih. U osnovi Zmajeve intimne lirike nalizi se osećanje vezanosti,jedinstva, stopljenosti sa svojima, sa ženom, decom, porodicom, a u produžetku sa srpskim i celim čovečanstvom. To osećanje ima svoju evoluciju od ranih pesama, preko «Đulića» i «Đulića uvelaka» do njegovih poznih pesama. U ranim predđulićevskim pesmama prisutno je osećanje tihe sete, melanholične uslamljenosti, čežnje za ljubavlju. Melanholična, setna nota karakteristična je i za prve «Đuliće». «mračni, kratki dani/sumorno jesenje»- to je raspoloženje u čijem znaku počinje knjiga. Tek kada se pojavi ona, neimenovana draga, to raspoloženje počinje postepeno dase gubi i da s jačanjem njihove veze narasta suprotno, vedro, radosno raspoloženje, da bi se u trenutku njihovog sjedinjenja, bračnog, snažno osećanje životne redosti iz pesnikovog srca prelilo na ceo svet («Ala je lep ovaj svet»). «ĐULIĆI UVEOCI» nadovezuju se na «ĐULIĆE». Prvu knjigu inspirisala je ljubav prema najbližima posebno prema ženi, izraena osećanjima čoveka čiji je život ulepšan cvrkutom dece. Skala osećanja u ovoj zbircije veoma široka i kreće od prvih stidljivih ljubavnih izjava pa preko zanosa i ustrepatlosti do mirnog radovanja idili vlastite bračne sreće. Ova ljubav je bajronovski kobna: građanski pristojna, realistički mirna i uvek u granicama koje određuje patrijarhalni porodični kult. Zmaj svoja ljubavna osećanja opeva jednostavnim pesničkim metaforama i bez artističkog kićenja: iz njegove nemirne duše uzdisaj se otkida i hoće da poleti prema Ruži; on nema reči da iskaže svoja osećanja, pa suze moraju same da govore; on zavidi Mesecu što može čelo da joj dodirne. Svojoj dragoj pesnik daje bezbroj nežnih imena i čini mu se kao da se i slavuji nadmeću s njim u opevanju njene lepote. U ljubavnoj ushićenosti on traži najlepše ime za svoju dragu: kaži mi, kaži kako da te zovem, kaži mi kakvo ime da ti dam. Hoću li: dušo ili: moje drago- kaži mi kakvo ime da ti dam! Hoću li reći: diko, ili snago, ili ću: lane ili : moje blago-. Ali ova sreća nije dugo trajala – smrt je pokosila najbliže i zato su «Đulići uveoci» prožeti tragikom smrti kao «velika elegična poema čoveka koji je sreću zamenio tugom i živeo s njom isto tako nerazdvojno kao nekada sa srećom». Ovde on opeva bolest Ruže i svoju varljivu nadu da će je otrgnuti od hladnih krila smrti. On je «očajnik kleti» koji kraj samrtničke postelje oživljuje trenutke radosti i seća se proleća, slavuja i Sunca. A kada je Ruža umrla, on posećujenjen grob, razgovara sa njom i čini mu se da iz groba čuje njene brižne reči o Smiljki, poslednjem detetu koje takođe ubrzo umire. Najlepša elegična pesma iz ove zbirke je «OH, kako je sivo, tamno» u kojoj je pesnikova sumorna misao simbolizovana u živopisnoj slici hladnog i mutnog neba. Međutim i u tom tragičnom žvotnom udesu Zmaj nije pao u pesimizan niti se pobunio ni protiv smrti ni protiv života. On se sa smrću mirio kao sa neminovnošću i tuga je postala stalan mj saputnik, iakoje i dalje znao da se raduje tuđoj sreći i da sačuva veru u lepote života: bol neka vas diže, nek vas ne obara!, Smrt ne prekida osećanje duboke povezanosti sa svojima nego mu daje samo drugi oblik. Zbirka počinje naizmernom tugom zbog gubitka najdražih osoba a završava se stapanjem sa njima, privremenim, u snu, i potpunim u smriti: «Kroz smrt samo valja proći / pa ću i ja s njim sliti». Tuga i bol prenose se na sličan način kao radost u prvoj knjizi, na ceo svet. Iz tog spoja unutrašnjeg raspoloženjai slika spoljašnjeg sveta nastali su neki od najleših i najdubljih đulića uvelaka («Oh, kako je sivo, tamno», «Moje nebo, jer je mutno», «Mrtvo nego, mrtva zemlja»), u kojima je data iracionalna, nirvanistička vizija sveta, doživljaj ništavila, nepostojanja, gubljenje svega u mrtvilu. U poznim Zmajevim pesmama bol se stišava u rezigniranom, filozofski produbljenom mirenju sa neizbežnim («Otkide se jedna misao» , «Krila i okrilja vremena», «Jesen»).

Intimna lirika čini kvantitativno manji deo Zmajevog pesničkog opusa. U velikom delu svog stvaralaštva Zmaj je pesnik kolektivne inspiracije, duboko angažovan u nacionalnopolitičkim, društvenim i kulturnim zbivanjima svoga doba. Mnogi kritičari su dramatizovali razliku između njegove intimne i javne poezije, žaleći što je Zmaj rasipao svoj talenat na dnevne potrebe, što nije ostao do kraja lirski pesnik. Međutim, u mnoštvu Zmajevih pesama kolektivne inspiracije ima izvanrednih, kao što u njegovoj intimnoj lirici ima i manje uspelih i slabih pesama. Sam Zmaj je, pre svih svojih kritičara, osetio tu protivurečnost svoje poezije i pokazao njene stvarne uzroke. U pesmi «JA BIH BIO» 1875. koja sadrži njegov credo, on iznosi kakav bi pesnik mogao da bude da je u neko drukčije vreme pevao i kakav je morao da bude u svom vremenu. Ta suprotnost između
44

«ja bih bio i ja moram» čini najdublju etičku i estetičku osnovu Zmajevog pevanja i mišljenja. Za Zmaja poezija nije kula od slonove kosti koja pesniku služi kao utočište od svetskih meteža, bit pesme je u njenoj okrenutosti svetu i ljudima. Tu misao izneo je u programskoj «Pesmi o pesmi», ona je u osnovi njegove poezije. - pesnikova reč treba da snaži klonule, da skepticima vraća veru, da bude uteha u bolu i propovednik ljubavi među ljudima. A da bi odgovorila takvoj plemenitoj nameni, ona ne sme biti «pusta igra», već mora da potiče iz zdravog i plemenitog srca. Zmajeva najpoznatija pesma «Svetli grobovi» karakteristična je za to aktivističko shvatanje života i melodičnim i poletnim stihovima opeva vekovno prenošenje ideala iz generacije ugeneraciju i kazuje pesnikovu rodoljubivu misao u potrebi žrtva za dobro naroda. Rasuti grobovi govore pesniku o naporima bezbrojnih generacija koje su se žrtvovale za dobro čovečanstva. U mraku prošlosti grobovi velikana osvetljavaju pređene puteve, preko njih daleke generacije pružaju ruke «spajajući vek sa vekom i čoveka sa čovekom». Mučna i slavna prošlost nije zakopana u hladni zagrljaj zemlje, i «svetli grobovi» govore o beskrajnom lancu života u kome svaka generacija čini po jedan snažan beočug. Nastavljajući delo svojih prethodnika,nove generacije su kretale u život sa mesta na kome su stariji stali, pridužile započeti put, odužile svoj dug precima i pripremile životnu stazu svom potomstvu. Stasale generacije, nov, mlad izdanak velikog narodnog stabla, razumele su nemi govor gorbova i one se na primerima slavnih predaka uče lepoti ideala, veri u pobedu dobra i moralnoj snazi koja izvire iz vere u budućnost. Veličina mladosti je u snazi njenih ideala: bez njih nema više leta nad oblakom mraka gusta; bez njih bi se malaksalo, bez nih bi se brzo palo, svet bi bio grob bez cveta, život prazan – mladost pusta. U njoj su izraženi vera u progres, stvaralačka povezanost među generacijama, neuništivnost ideala, jedinstvo života i smrti, groba i kolevke, naglasak pesme je na ulozi velikih ljudi u večnoj težnji čovečanstva prema višim ciljevima: njihovi grobovi, kao i kod Njegoša, svetle kroz pomrčinu vekova. Kao pesnik kolektivne inspiracije, Zmaj je ostavio ogroman broj pesama raznih vrsta: rodoljubivih, političkih, satiričnih, didaktičkih. Rodoljubiva lirika mu je manje značajna,u toj oblasti ona je ne samo iza Kostića i Jakšića, nego i iza mnogih drugorazrednih pesnika epohe. Trezven i realan, Zmaj je bio više upućen na sadašnjost nego na prošlost, više su ga privlačila savremena politička zbivanja nego romantični snovi o nekadašnjoj slavi i veličini. Zmaj je izrazito politički pesnik, tvorac naše političke angažovane oezije. Svoj pesnički dar stavio je u službu naprednih pokreta i ideja svog doba, bio je pesnik Ujedinjene omladine i Miletićeve Narodne stranke, njegova poezija sadrži stihovanu istoriju, pesničku hroniku najvažnijih političkih zbivanja tog doba. Ona je najčešće dnevna, novinska, ponekad stranačka, bez većih dometa, više stihovani žuranalizam nego što ima samostalnu vrednost. Prve knjige koje je objavio su prevodi dva mađarska romantičarska epa «Toldija»Janoša Aranja, i «Vitez Jovan» Šandora Petefija koji je na njega uticao puno, jer je Zmaj znao mađarski i mađarsku poeziju. Preveo je i Getea, Hajena, Igoa, Puškina,Ljermontova idr. Izrazito je rodoljubivog karaktera i Zmajeva balada «Tri hajduka», koja svojom simboličkom vizijom turske tamnice poetski dočarava tešku sudbinu našeg naroda pod tuđinom Mnogo je značajnija njegova satirična poezija. (posle austrougarske nagodbe i proglasa dalizma Srbi u Vojvodini pod vođstvom Svetozara Miletića pružaju snažan otpor. Iako malobronjni, oni se bore svesni svojih nacionalnih dužnosti, upiru pogled u oslobođenu Srbiju i od nje očekuju pomoć. Zmaj sa oduševljenjem prilazi Miletićevoj stranci i svojom poezijom stalno prati ovog nacionalnog revoluconara, i opeva njegovu borbu i veličanjegovu odlučnostu uborbi sa nacionalnim neprijatelje. Kao najodaniji Miletićev pristalica i aktivan član njegove narodne stranke, Zmaj se zalagao za autonomna prava nacionalnih manjina u nagodbenjačkoj Mađarskoj, za političko osolobođenje za slobodu savesti i misli, za oslobođenje svih srpskih pokrajina i ujedinjenje jugoslovenskih i balkanskih naroda. Zmaj je umeo ljudski toplo i iskreno da se obrati bogatima i sitima zbog čijih perobilnih trpeza gladujumilioni ljudi. Zmajeva pesma «Narod» predstavlja najrečitiju optužbu eksploatacije narodnih masa. U ime pravde i jednakosti Zmaj je šibao samoživce, eksploatatore, lenjivce i tvrdice. Njegove simpatije prema međunarodnom radničkom pokretu najbolje us izražene u pesmi «Milostivoj Evropi».

45

Zmaj je ispevao mnoge satirične stihove kojima je ismevao maloduušnost zvaničnih predstavnika režima u Srbjii. Kako u to vreme u Srbiji nije bilo slobode štampe, jer je beogradks cenzura u strahu od naprednih ideja, želela da ućutka sve što je pošteno mislilo, Zmaj je kao urednik i pesnik satiričnih listova, u kojima su sarađivali i politički emigranti iz Srbije, ismevao obrenovićevsku despotiju i pojavu servilnosti među građanskom inteligencijom. Njegova satirična «Ustavno-uspavana pesma» duhovito šiba apsolutizam knjeza Mihaila i oklevanjeSrbije da nastavi oslobodilačku borbu protiv Turaka. Među najbolje satirične pesme Zmajeve spadaju one o «Jututuniji i Jututuncima», upućene monarhiji Obrenovića i srpskoj birokratiji. Takve su pesme «Jututunska juhahaha», «Jututnska naronda himna», i «Pesma jednog najlojalnijeg građanina». Po duhovitosti i ironiji to su prava remek- dela u ovoj književnoj vrsti. U njima je ismejano gušenje slobodne misli i gaženje narodnih prava od strane Obrenovića, njihova grlata obećanja da će dati narodu ustav pod uslovom da bude veran, da «vojuje o svom kruhu», da ćuti i da plaća juhuhuhu(porez). Sa svog naprednog, liberalnogi republikanskog stanovišta Zmaj je u «Jututunskoj narodnoj himni» ismejao besmisao legende o božanskom poreklu kraljeva, koji u svom narodu vide samo ponizno roblje i koji žive od rada potlačenih narodnih masa. Zmaj je ismevao i ulizice, trčilaže i čankolize, ismevao sunaridnike koji su svouu naconalnu svest prodali za novac, napadao frazerstvo lažnih rodoljuba i ponizno savijanje glave pred narogušenom silom. Antiklerikalno raspoložen, Zma je prikazao sveštenstvo svoga vremena u nacionalnoj ravnosdušnosti i samoživoj pohlepnosti. Njega je naročito bolelo što srpsko sveštenstvo u Vojvodini ostaje izvan Miletićeve borbe za nacionana prava srpskog narodfa, pa je javno i bespoštedno udarao žig sramote na sveštenike koji su se stavili u službu tuđina. Zmaj kao satirični pesnik stoji ravnorpavno sa Zmajem lirike. On je tvorac naše satirične pesme, kao što će Domanoviće biti tvorac naše satirčne pripovetke. Predmet Zmajeve satire su raznovrsne deformacije u tadašnjem srpskom političkom društvenom, naconalnom, kulturnom i književnom životu kao što su: tuđinsko vaspitanje srpske omladine «Bildung»), gušenje političkih sloboda («Pesma jednog najlojalnijeg građanina»), odnos vlasti i naroda, poltronstvo, karijerizam, političko ponašanje istaknujtih savremenika itd. Najveću dubinu i univerzalnost Zmajeva satira je dostigla u pesmama u kojima s predmet izobličavanja monarhija i svet koji je okružuje. Tu spadaju neke od njegovih najboljih satiričnih pesama: «Majušni Brcko», «Juen-Juen-Men-Juen», «Kineski car», «Pesma pri rođenju jednog princa», «Jututunska juhahaha», «Jututunska narodna himna». Jezik Zmajeve satire je osoben, različit od jezika njegove lirike. On je pun govornih obrta, sirovih izraza i fraza iz svakodnevnogi novinskog jezika. Tuje Zmaj i u temama i u izrazu najbliži onom što bismo mogli nazvati realizmom u poeziji. U prvom broju «Zmaja», on je rečito izneo program svog prostranog satiričkog rada: dok se korov ne istrebi ne može se dobro seme sejati dok se ropski duhovi ne izobliče, ne može se rodoljublje uzvisiti, dok se kukavice ne ismeju, ne mogu junaci u pravoj svetlosti sinuti. Treće veliko područje Zmajevog stvaralaštva čini dečja poezija, kojom se bavio najviše u poslednjim decenijama svoga života. 20 godina uređuje «Neven», najbolji dečji list, koji mu je «Mezimče idealnog života na zemljištu praktičnog iskustva», u kome mu je i izašao najveći broj pesama.U dečjim pesmama Zmaj je obuhvatio celo detinjstvo od kolevke do dečaštva, sa svim onim što pripada dečjem svetu: igrama i igračkama, životinjama,odnosu prema odraslima itd.; u njima je dao bogatu i raznovrsnu galeriju dečjih likova. Glavne odlike Zmajevih dečjih pesama su fini lirizam koji ih približava njegovoj ranoj ljubavnoj peoziji, ozarenom svetu «Đulića», smisao za uživaljavanje u realnost i psihu deteta, jednostavan, lak, neposredan izraz pristupačan deci i istovremeno privlačan odraslima. «u deci je sveta klica, nova moć se u njih krije. Bolji svet bi mog niči kad bi znali razviti je».Zmaj je tvorac srpske poezije za decu i njen najveći predstavnik. Njegove dečje pesme imaju, međutim, i širi značaj. One nisu samo specijalistička, namenska poezija nego i osobena forma pesničkog,lirskog jezika kojim seu na nov način izraćene osnovne peokupacije njegovog stvaralaštva. U njegovom književnom razvitku one se javljaju kao poslednja njegova pesnička obnova. Pošto je iscrpeo svoje mogućnosti u lirskoj i satiričnoj pesmi, Zmaj je u subliterarnoj, polupoetskoj –polupedagoškoj formi dečje pesme našao novu, neiscrpnu riznicu poetskih motiva i formalnih mogućnosti a ovo svoje pesničko stvaranje je shvatio kao zavetni dug prema svojoj rano umrloj deci (« sada
46

često u snu čujem dečice moje glas: ' gde god je Srpče koje, ljubi ga radi nas!'». «Oslobođen stega, koje su u u izvesnoj meri nametale ranije pesničke forme, on će pod maskom naivnosti postići maksimalnu lirsku spontanost. Nova poezija biće sveža, laka, jednostavna, bogata hitrim invencijama i slobodnim asocijacijama. Puna lirskih boja i topline, sva u čežnji za nečim čistim i svetlijim, ona će, na svoj minijaturni način, predstavljati obnovu zlatnih vremena srpske romantike šezdesetih i sedamdesetih godina».3 Po umetničkoj snazi u potpunosti životnog uopštavanja pojedini Zmajevi dečji likovi su prerasli u tipove koji su odavno izašli iz literature i kao simbol ušli u svakodnevni život. Takvi su Lenji Gaša, Materina Maza, Pura Moca i drugi. Kao pesnik pravičnosti, Zmaj nije zatvarao oči pred socijalnom nejednakošću u društvu u kom je živeo. Takvu društvenu nejednakostnajbolje je osetio mali Đuka čije detinjstvo nije znalo za radosti, već samo za patnje i nepravde: kadočisti čizme svima domaćima: kad ispraši sve kapute, crne, plave, žute, tada i svoj iščibuka mali Đuka. Posebnom se lepotom odlikuju one Zmajeve pesme u kojima je opevano dečje doživljavanje prirode. Ako dobar lekar i pedagog, Zmaj je izveo dete u prirodu, na sunce, i posmatrao ga u igri, na radu u voćnjaku ili kad u dvorištu pravi Sneška Belića. U tim pesmama on je pevao o vrtu koji zove decu da ga pleve i nudi im viće i cveće; opevao je stidljive osmehe visibaba, radovao se prvim lastama i uživao u razdraganoj pesmi slavuja. Sem toga; Zmaj je znao koliko su životinje za decu drag i mio svet, pa zato ni njih nije odvajao od deteta. Bilo da su vezane za dečje igre, ili da su opevane kao slobodne, u prirodi, životinje se uvek javljaju kao prisni i dragi prijatelji koji mogu decu nečemu da nauče. Vrednost Zmajeve dečje poezije je u njenoj nenaetljivoj didaktičnosti. Osećajući da stu to pesme o njemu i za njega, dete je znalo da odvoji lepo od ružnogpo samoj realnosti života kooja je u pesmi prikazana. Kod Zmaja nema sladunjavosti ni nametnutog moralisanja. Njegova poezijamože snažmo da ukoreni smisao za dobro i pravično, da razvije osećanje za lepo, a isto tako i da suzbije rđave nagone. Slikajući decu, Zmaj je to uvek činio sa smeškom dobronamernog vaspitača, i zato je svaka njegova pesma puna drha, vedrine, zdravog smeha i duhovite šale. Svoju ulogu pesnika, Zmaj je shvatio kao plemenitu nacionalnu i socijalnu misiju – da podiže svest i jača veru u budućnost naroda i čovečanstva, ali tek pošto nestane tiranije,eksploatacije i ropstva. Trezveno uočavajući mnogobrojne nacionalne i socijalne rane, on je nastojao da ih ublaži i izleči. Znajući ja je u pesmi «cvetak vere», Zmaj je sa iskrenim oduševljenjem opevao svetle tradicije prošlosti, imajući uvek pred očima svoj narod oslobođen ropskih lanaca i u bratskom zagraljaju sa ostalim jugoslovenksim narodima. Niko od njegovih savremenika nije umeo lepše i jasnije da izrazi opšte misli svoga vremena, a da pri tom uvek bude i doboljno nacionalan i dovoljno ošteljudski. Kroz Zmajevu poeziju progovorili su milioni ugnjetenih ljudi, koji sunjegove misli o slobodi i aluzije namoralne niskosti prihvatili kao svoju misao i svoje shvatanje. U doba kada su mnogi pesnici romantičari stvarali pomodne patriotske pesme, Zmaj je u svojim rodoljubivim, socijalnim i satričnim stihovima duboko i misaono opevao opštečovečanska osećanja: mesto topa, tigra luta, mesto mača i handžara, da duhovi krče puta, da se perom večnost stvara. Zmaj liričar, Zmaj nacionalni bard i sartirik, Čika-Jova omiljeni dečji pesnik – to je ovaj naš pesnik. Gotovo bi se moglo reći da su tri pesnikau jednoj ličnosti, od kojih svaki ima osobenu tematiku, poseban pesnički jezik i stil. A unutar svakog od njegovih osnovnih krugova izražena je ista težnja ka raznovrsnosti, koja je prustuna u svim slojevima: u temama, emocijama, pesničkoj formi, stihu, metrici, strofici, kompoziciji pesme. Pisao je lako i brzo, nikada se nije posebno trudio oko forme i izraza, pa otuda kod njega ima dosta aljkavosti i nemara, ali nema ponavljanja ni monotonijje. Najbliža narodnoj metrici i govornom jeziju (Zmaj, jedini od velikih romantičara, nije prihvatio jampski stih), Zmajeva poezija niije samo stekla veliku popularnost kod najširih slovjevačitalaca (nju prevazilazi samo popularnost Vukovih knjiga narodnih pesama), ona je, takođe, dala svoj značajan doprinos razvitku srpskog pesničkog izraza i vršila snažan uticaj na pesništvo druge polovine 19.i ranog 20.veka. Razvijao se pod nekoliko različitih uticaja. Kada je propevao, 1849. za prvi uzor su mu služili đački pesnici oko «Slavjake». Zatim je došao jak uticaj Branka Radičevića od koga je
3

M.Popović 47

uzeo najbolje: lakoću izraza, okretnost stiha, vedrinu, naročito narodni jezik i ugledanje na narodnu poeziju koja je na njega uticala mnogo više nego na druge.nju je tako podražavao da neke njegove pesme čine utisak potpuno narodnih.(«Snohvatice»- koje smatra najvažnijihm i pokušao da ih peva u čisto narodnom duhu kao što je to činio Filip Višnjić, «Devesilje») Po svojoj razboritosti, jednostavnosti u izrazu i smislu za poimanje živtne realnosti, pozdravom racionalističkom duhu, on je mnog bliži realističkom shvatanju društvene uloge književnosti. Ostaje pola časa na Lazu Kostića i realizam u drugoj polovini časa. Vojislav Ilić. 21. I 03. Laza Kostić i ... On kao pesnik, dramski pisac, mislilac u književnosti, NIJE teoretičar! Ima potrebu da «objasni» šta on to radi. Prevodilački rad – Šekspir, vazan za pozorište, kulturni promoter – urednik i dramski pisac.preko njega se formira ovde mit o Šekspiru. Svaka generacija u kulturi može da ima prevodioca klasične književnosti. Stevan Raičković – ne zna engleski, a preveo je tj. prepevao Šekspira. Pokušao da prevede i Ilijadu i to dobro vučalo. On proširuje puki romantizam. Tzv. Lazine kovanice. Nije mu stih besprekovan, nije melodiozan. Ima i narativne, nerimovane. Nije slobodan stih, on ulazi u poeziju u moderni. Prigodna pesma za 300 godina Šekspira. Bog je stvorio Šekspira. Hiperbolizacija pesničkog govora.

LAZA KOSTIĆ
Poslednji veliki pesnik među srpskim romatničarima, nesumnivo je jedna od najenobičnijih ličnosti u čitavoj srpskoj poeziji, pisac od koga je književna kritika napravila slučaj. Od svog pokoljenja više slavljen nego shvaćen, on je pod starost dočekao gotovo sveopšte osporavanje pa čak i prezir u književnoj javnosti. Biio je, kao što je 1899. pisao jedan književni list «napušten od sviju: prijatelja, kritike, pozorišta, Matice, publike». Tri najistaknutija srpska kritičara. Ljubomir Nedić, Bogdan Popović i Jovan Skerlić, različiti po književnim pogledima ikritičkom metodu, bili sujednodušni u poricanju ovog pesnika. Prava književna afirmacija , ako što se to često događa kod ličnosti koje idu ispred svog vremena, došla je tek posle smrti; nju su doneli moderni pesnici ikritičari posle prvog i još više posle drugog svetskog rata. Oni su u njemu videli svog duhovnog preteču, začetnika moderne srpske poezije.

Rođen u Kovilju kod Novog Sada, u porodici oficira; gimnaziju učio u Novom Sadu i Pešti, pravaje studirao u Pešti, gde je položio doktorat iz pravnih nauka. Obavljao je razne dužnosti; bio je profesor srpske gimnazije u Novom Sadu, veliki beležnik novosadske oštine, predstavnik varoškog suda, sekretar srpskog poslanstvau Petrogradu. Izvesno vreme živeo u Srbiji i Crnoj Gori. Na Cetinju gde je proveo 7 godina uređivao je službeni slit «Glas Crnogorca». Poslednje godine života proveo je u Somboru. Bio je česta meta policijskih progona i u Austro-Ugarskoj i u Srbiji. Neko vremeje proveo u Petrogradu kao sekretar srpskog posanstva, ali ga je naprednjačka vlada iz Beograda ubrzo smenila sa te dužnosti. U Beogradu je uređivao opozicioni list «Srpska nezavisnost» u kome je razvio živu političku aktivnost uperenu protiv apsolutizma kralja Milana, da bi u vreme terora posle timočke bune krišom napustio Srbiju. Poslednje godine života proveo je u materijalnom blagostanju, ali duhovno ogorčen i sasvim usamljen. Književni rad mu je veoma raznovrstan. Bio je pesnik, dramski pisac, esejista i kritičar, filozof, prevodilac, novinar. Počeo je da piše stihove rano, još kao đak gimnazije, krajem 40-ih 19.veka, a 60-ih je uz Zmaja i Jakšića najistaknutiji srpski pesnik. Iz tog perida otiče najviše njegovih pesama («Pesme», I, II; 1873,1874) od sredine 70-ih do smrti napisao je mali broj pesama uglavnom prigodnih i manje značajnih, ali i svoju najbolju pesmu «Santa Maria Della Salute». U jubilarnom izdanju celokupne njegove poezije («Pesme»,1909), koje je sam priredio, ona je objavljena kao poslednja pesma. Zajedno sa Đurom Jakšićem, Kostić je naznačajniji predstavnik srpske romantičarske drame. Napisao je tri drame:»Maksim Crnojević»1863- po motivima srpske narodne pesm., «Pera Segedinac»1875- sa predmetom iz novije istorije vojvođanskih Srba, i «Gordana ili Uskokova ljuba» 1890. prve dve u simetričnom jampskom desetrrce, a poslednju u poetskoj prozi. Kostić je pisao književne i pozoršne kritike, eseje o raznim književnim temama, estetiček i filozofske rasprave i oglede: «Kosovka devojka», «O junacima i ženama», «Jelisaveta» Đure Jakšića» («Osnovi lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme,1880»), «Osnovno načelo», «Kritički uvod u opštu filozofiju» 1884- predstavlja sintezu njegovog naučnog i filozofskog znanja., i veliku mnogorafiju o Zmaju 1902 – njegovom pevanju i pisanju. Kostić je značajan i kao prevodilac.

48

Preveo je prvo pevanje «Ilijade» u epskom desetercu. Najznačajniji su mu prevodi Šekspirovih drama: «Romeo i Julija», «Kralj Lir», «Hamlet», «RičardIII» i drugih. Biblijski motivi, simboli i prestave iz Starog i Novog zaveta, hrišćanska, pretežno apokrifna ikonografija, daju pečat mnogim Koatićevim pesmam. Kostić često peva o stvaranju sveta («Stvaranje sveta», «Šeati dan», «Anđelčić»)ili o postanju raznih stvari»Postanak pesme. Poznata pesnička apoteoza «Na Šekspirovu tristagodišnjicu 1864 ima u osnovi biblijsku priču o stvaranju sveta ali sa neobični, apokrifnim obrtom: bog pošto je stvorio divote sveta, rešio je da ih sve spoji u jedan lik, tako je nasto Šekspir («Šekspira stvori bog») kao novi, književni ksomos. Ali čime je novo božanstvo uzdignuto na svoj tron, pesnik je počeo da se prema njemu ponaša izazovno, podsmešljivo kao Prometej prema Zevsu, da bi mu na kraju prkosno poručio: «Posrbi se». Apoteoza pesničkom idolu romantizmadobija tako komičan završetak. Komika je sastavni deo pesničke vizij Kostiće. Misaonost se kod njega često spaja s komikom i pesničkim humorom. Nebeski svod unjegovoj viziji nosi smešne ožiljke božanske tiranije, zvezde su «štrecavi žuljevi na božjoj stopi» (Ej, ropski svete), a zemlja liči na ogromno telo žene bludnice išarano gnojavim masnicama od udaraca božjeg biča (Ej, nesrećo zemljo) I u životu i u poeziji on je stalno odstupao od svakodnevog i uobičajenog. Važio je kao primer bizarnog, escentričnog, razbaruenog, romatničara, koji u svemu što radi i više hoće da bude drukčiji od ostalih,izdvoje, u čemu su jedni videli genijalnost, a drugi šarlatanstvo. Međutm, taj pesnički fantasta boj je najobrazovaniji među pesnicima romantičarskog kruga i jedan od najučenijiih naših ljudi u 19. veku. Bio je poznavalac klasičnih i midernih jezika, naš najveći poliglota posle Dositeja, znao je grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski, mađarski, na svim tim jezicima je čitao, sa nekih prevodio na nemačkom francuskom i latinskom i pisao. Na njegovo intelektualno i pesničko obrazovanje najveći uticaj imala je helenska književnost i filozofija: Homer, Eshil, Heraklit. Jedini helenofil među romantičarima, on je bio i prvi šekspiroman među njima, pisac koji he najviše dorieno Šekspirovom kultuu srpskom romantizmu, naš najznačajniji prevodilac engleskog pesnikau 19. veku. Helenizam, Šekspir i srpska narodna poezija - to su tri osnovne pretpostavke Kostićevog dela. Obrazovan, duhovit, sa nečim aristrokratskim u izgledu i ponašanju, Kostić je delovao kao svetski čovek prema kome su njegovi pesnički drugovi izgledali pmalo provincijalno. Ali i on je u celom svom životu i radu bio presudno obeležen idejama i težnjama svoje generacije. U mladosti je bio jedan od prvaka u omladinskom pokretu, aktivan u svakodnevnom političkom životu, poslanik na srpskim saborima i u peštanskom parlamentu, hapšen zbog svoje političke aktivnosti, bunovnik, apologet srpstva. U poznim godinama doževeo je transformaciju poput one koju je pre njega doživeo Jakov Ignjatović: radzočaran u nacionalne ideale svoje generacije, on se odvojio od naprednog pokreta, svojih drugova i nekadašnjih saboraca i ušao u tabor klerikala i konzervativaca, što je, kao i kod Ignjatovića, bo jedan od razloga njegove nepopularnosti u poslednjem periodu života. Kostićeva poezija se teško može razvrstati po svojim osnovnim motivima. I kad peva o ljubavi – u njegovoj pesmi se oseća sklonost ka refleksivnosti; i kad opeva rodoljubiva osećanja i raspoloženja – pesma mu nije bez ličnih lirskih meditacija. Takva je bila priroda Kostićevog pesničkog temperamenta. U mladalačkim ljubavnim pesmama on opeva nemire svog zaljubljenog srca, i utome pokazuje više slobode i senzibiliteta nego jegovi savremenici Zmaj i Jakšić. U građenju pesničkih slika koristio se uobičajenim elementim raromantičarske poezije, ali njegov metaforika se često zasniva na izrazito refleksivnim asocijacijama. Tako na primer, jedna od najlepših pesamanjegovog ranog pesnikovanja – «Međ javom i med snom» bliža je refleksivnoj nego ljubavnoj lirici. U ovoj pesmi on opeva misaoni nemira i slutnju jednogosobenog stanja ljudske sveti koje se rađa «emđu javom i med snom». Iz neslućenih dubina svesti, negde ispod granica do kojih dopiru razum i svest, rađaju se kao iz podzemnih izvora neugvatljivi tokovi čovekovih misli i želja: «neumorna pletisanko što pletivo pletes tanko među javm i med snom. Nemoćan da obuzda te skrivene izvore u ponovima ljudske duše, čovek još manje može da ih do kraja osmisli i osvetli. Nalazeći se tako, stalno, nagranici te snene slike čovekove podsvesti samo se naslućuju i naziru. Za takvo čudesno treperenje između sna i jave pesnik nalazi sugestivno poređenje sa pletiljom koja, po drevnoj priči, preko noći opara sve što danju isplete. Nemoćan da serazbere u tom čudesnom spletu mislii osećanja, pesnik proklinje svoje
49

srce, iz čijih dubina i dopiru podsticaji za takva emocionalna stanja. Zato je za ovu pesmu i rečeno da je umilno očajna istovremeno. Klasičnau svojoj lepoti i jedostavnosti, ona je stala u red najlepših pesama celokupne srpske poezije. I ljubavna poezija zrelijih Kostićevih godina sačuvala je sklonost ka misli i meditaciji. U toj poeziji ima i snažnih tonova tuge, iznikleiz njegove beznadne ljubavi prema mladoj Lenki Dunđerski, koju je zavoleo u kasnim , sedim godinama svog života. Ta tuga, a potom i prerana Lenkina smrt, učinile su Kostićevu intimnu dramu još tragičnijom, neostvarena pesnikovaljubav «nastavila se (potom) u bolesnim snovima i halucinacijama, raspinjala ga i lomila, zapodevala u njemu beskrajne sukobe između jave i sna, između razuma i osećanja.» i upravo u tim trenucima, u kojima je najbolnije doživljavao pustoš vlastitog života, Laza Kostić je stvorio remek-delo našeg pesničkog reomantizma –svoju čudesnu i slavnu poemu «Santa Maria della Salute». Crkva Svete Marije od Spasa nalazi se na ostrvu San Đorđo, na zapadnoj strani Venecije. U temeljima te veličanstvene građevine nalaze se hrastovi i borovi posečeni na padinama naših planina. Kad je u mladosti posetio tu crkvu, pesnika jeuznemiro saznanje da su Mlečići svoja bogatstva i svoju civilizaciju najčešće stvarali sa opljačkanim dobrima. Međutim, sada, sa iskutstvom i sveću da je umetnička lepota večita i univerzalna, on se kaje zbog nekadašnje mladalačke srdnje: oprosti, majko sveta, oprosti, što naših gora požalih bor, na kom se, ustuk svakoje zlosti, blaženoj tebi, podiže dvor. Prezri, nebesnice, vrelo milosti, što ti zemaljski sagreši stvor. Kajan tiljubim prečiste skute, Santa Maria della Salute. Pesnik se potom, vraća vlastitoj sudbini i započinje potresnu ispovest o promašenosti svoga života: «trovalo me je podmuklo, gnjilo, al ipak neću nikoga klet što god je muke na mene bilo, da nikog zato ne krivi svet. Jer što je duši lomilo krilo te joj u jeku dušilo let, sve je to s ove glave sa lude, Santa Maria della Salute. I tada se u njegovom snoviđenju, kao neizlečiva rana, rađa vizija Lenke Dunđerski. On je ponesen snagom strasti, ali u njemu živi i svest o tome da je to samo zakasneli san njegovog osedelog života. Žaleći što ta ljubav nije došla kad je bio u snazi i vatri mladosti, on oseća potrebu za kajanje, pa se u očaju, uznemireno,iznova obraća lepoj venecijanskoj svetici: «Oprosti moje grešne zhalute, Santa Maria della Salute». Ova slavna poetska tvorevina prvenstveno živi sugestijom pesnikove čudesne vizije i njegovog sedog sna o neostvarenoj ljubavi. Ta vizija ima i jedno šire, opštije značenje: ona je simbol onog uznevmirenog i elegičnog vapaja kojim se konačnost čovekovog bića od iskona suprotstavlja vlastitom kraju i posletku; ona je slika neuništivnosti čovekove čežnje za lepotom, i najzad, ona je i melanholično saznanje o uzaludnosti te čežnje – uvek kada se ona ispoljava kao pojedinačan i ličan čovekov san. U mnogim svojim pesmama, on pevao nekim od večnih ljudskih tema: o čovekovom odnosu prema društvu, božanstvu i svemiru. On s nespokojstvom razmišlja o čovekovoj sudbini, izražava mržnju protiv silnika i nezadovoljstvo svemirskim i društvenim poretkom. Njegova poema «Prometej» je plemenita himna «slobodi i otporu, himna jednomnovom, boljem svetu, u kome će umesto silei samovolje zemaljskih i nebeskih bogova vladati blagoslov napretka i stvaralačko carstvo nauke». Pored prethodne, posebno je značajna i pesma «Jadranski Prometej». To je jedinstvena patriotska pesma srpskog i jugoslovenskog romantizma, ito ne toliko po motivu koliko po pesničkim simbolima osobenim u celokupnoj romantičarsoj poeziji. U toj pesmi opeva trulost i istorijsku preživelost austrijske carevine, svoju nadu u njen bliski kraj, kao i lukavu eksploataciju ogromnih ljudskih potencijala južnoslovenskih naroda, posebno Srba, po austrijskom vlašću. U obradi ove, inače česte teme u rodoljubivoj poeziji naših naroda, Kostić se koristio i nacionalnim i antičkim simbolima, kao tio su Junona, dvoglavi orao, Vidovdan,Prometej i dr. Austrija je naslikanako smežurana rimskaboginja Junona – simbol ženske sujete i ljubomore, a njena moć je predstavljena u liku oronulog i očerupanog dvoglavog orla. Neuništiva snagai slobodarski prkos srpskog naroda predstavljeni usu liku antičkog heroja Prometeja, koji je ovde zamenaza boga Vida, vrhovno božanstvo stare srpske religije. Lirska i misaona poenta pesme je u njenoj završnoj slici. U tutnjavi oduje ustremljuje se na jadranskoj Prometeja, prikovanog za stenu, iznemogli dvoglavi orao – u nameri da mu iščupa «ognjevito srce» koje je jedini lek za njegovu oronulost i nemoć, ali, u trenutku kad

50

dvokljunom dodiruje prsa diva – iz grudi jadranskog Prometeja bljesnuće varnica i zauvek spaliti krila surove grabljivice Kostić je najznačajniji pesnički mislilac srpskog romantizma, pisac koji je težio da svoja književno-istorijska, estetska i filozofks shvatanja razvije u celovit izaokružen misaoni sistem. Tom svojom osobinom on se najviše razlikuje od romantičara i približava se, s jedne strane, klasicistima, a s druge, modernim piscima. U njegovom delu tesno su povezani pesnička imaginacija i pesnička reflekcija, stvaranje poezije i razmišljanje o poeziji. Kostić je pesnik i filozof, sam je govorio da «nema pesnika bez mislioca, ni pravog mislioca bez mašte», da «svaki pesnik treba da ima nešto do filozofije». U raspravama i esejima, nastalim uglavnom u doba pesnikove zrelosti, kada je manje pisao poeziju, razvijao je uglavnom iste ideje koje je prethodno iznosio u svojim pesmama. Misao da se poezija rađa iz zanosa, koji predstavlja iracionalno stanje između sna i jave ( ta misao čini osnovu njegovog shvatanja poezije) se javlja u programskoj pesmi «Među javom i međ snom» 1863. , da bi je tek kasnije teorijski razvio u polemičkim osvrtima na estetičke ideje S. Markovića i Černiševskog i naročito u knjizi «O Zmaju» koja je u celini zasnovana na tezi o razlici «između prolaznog narodnog zanosa» i «večnog iskonskog zanosa pesničkog». Književnom kritikom u vidu književnog pamfleta se bavio, kroz zavidljive napade na Branka i Zmaja protiv koga je napisao celu jednu ružnu knjigu4 (O Zmaju, njegovu pevanju, mišljenju i pisanju i njegovu dobu). Ideja o narodnoj pesmi kao osnovi srpske poezije i estetike umetnički je izražena takođe u programskoj pesmi «Među zvezdana» 1872 koja je u jubilarnom izdanju Kostićevih «Pesama» iz 1909. zauzela mesto progovora da bi potom u njegovima «Osnovama lepote» dobila opširno teorijsko obrazloženje. Načelo ukrštaja suprotnosti koje je po Kostiću osnovni princip kosmičkog poretka stvari, polazna tačka njegove filozofije, takođe je izraže no najpre na pesnički pa tek onda na filozofski način. Prisutno u svim njegovim pesmama i dramama, ono je dobilo najpotpuniji tako reći paradigmatski izraz u «Pevačkoj imni Jovanu Damaskinu» 1865. pesmi koja je, iako posvećena pravoslavnom svecu i vizantijskom pesniku i mističaru, po svom duhu heraklitovski obeleležena večnom borbom suprotnosti. Kostićeva estetika i filozofija javlaju se u produžetku njegove poezije, kao njena neposredna naučno-teorijska eksplikacij1 Kostić je poglavito pesnik duhovne, filozofske inspriacije, što ga približava romantičarima ranije epohe – Njegošu, Milutinoviću – a udaljava od poznijih romantičara. Njegova poezija logosa, filozofična u svojoj nadubljoj osnovi. Kostić je kao što je istakla Anica Savić-Rebac, «pesnik umnog ognja i 'seljenskih studi', strasne misaonosti i nedoglednih horizonata, pesnik koji nije zatvoren u život nego ga gleda iz čudnih daljina sa faustovnskim žaljenjem». Sam Kostić govorio je o sebi kao o «hladnokovu» koji stvara ne u vatri osećanja nego tek pošto se emocije ohlade. Takav stav razorno je delovao a tradicionalnu brankovskozmajevsku neposrednu ispovednu liriku (Branko i Zmaj su, ne slučajno, bili pesnici protiv čijeg se kulta borio u zrelim godinama). Kao pesnik, Kostić je imao najmanje uspeha u lakoj, melodioznoj ljubavnoj pesmi, karakterističnoj za Branka i Zmaja; a u pokušajima te vrste kod njega ima nečeg usiljenog, izveštačenog, neozbiljnog. Svoju najbolju ljubavnu pesmu «Santa Maria della Salute», ispevao je pred smrt. Nju je godinama nosio u svojoj uobrazilji (dnevnik kojije vodio na franscuskom jeziku otkriva genezu te pesme), dok nije dobila konačni oblik, savršen, klasičan. Međutim, ljubav u «Santa Maria della Salute» nije osećanje nego princip, osnovni princip ljudskog života i kosmičkog poretka stvari, sila koja, kao ikod Dantea, pokreće svetove. Počinje pokajničkom molitvom «Oprosti, majko sveta oprosti». A ovo je greh koji je pre estetski ne moralni.lepota, jedini aspolut kojem je sve drugo podređeno pa čak i nekada neprokosnoveno srpstvo, jevlja se u pesmi u tri oblika: kao arhitektonska lepota crkve, kao telesna i duhovna lepota idealne drage i kao božanska lepota vasione. Ljubav kao osnovni način služenja lepoti omougćava pesniku da se duhovno uzdigne od nesavršenog do savršebig, od zemaljskog do nebeskog. Uzdizanje do apsolutnog je ljubavna žudnja prema lepoti. Idealna draga ima u tome ulogu posrednika. U mraku njegovih lutanja i grehova ona mu se javlja kao božanska svetlost a u pustoši sveta posle njene smrti (Kostić je za to stanje našao divnu kovanicu-beznjenica) povremeni, iznenadni snovidovni susreti s njom donose mu trenutke mistične ozarenosti. On se s umrlom dragomsjedinjuje i duhovno i telesno. Ona mu otvara put
4

Skerlić 51

k najvišoj mudrosti iz duhovnog braka s njom rađaju se njegove pesme «tih sastanaka večiti trag». Ispunjenje njihovih želja u konačnom susretu posle njegove smrti kada se na zračnim stazama nađu samo njih dvoje, dovešće u ekstatično stanje sve nebeske sfere čitavu vaseljenu. Ispevana je u specifičnoj vrsti oktave za koju Svetozar Brkić predlaže da se zove Kostićevom. I u rodoljubivu poeziju on unosi nov ton i pristup. Uz Jakšića nesumnjivo najveći patriotski pesnik srpskog romatnizma, Kostić je u svojim najboljim pesma rodoljubive inspiracije evoluirao od nacionalno- romantičnog oduševljenja ka jednom hladnijem, kritičnijem odnosu prema nacionalnim idealima. Iako je i on kao i Jakšić pesnik buntovnik njegova pesma nije pokretačka i teško bi se moglo zamisliti da se ona recituje na kakvom patriotskom skupu. U herojskoj pesmi «Na grahovu» 1858, patriotska balada «Dim» 1861. ove dve su dobile najpotpuniji izraz u tri njegove pesme nacionalne inspiracije, i u tri velike pesme: «U Sremu» 1861. («Razgovor sa uvučenom srpskom zastavom na mađistratu novosadskom, 1869,») ukojima je ironija i jeres, ili je težio da narodnu borbu izrazi u univerzalnim simbolima, da i tu kao i u drugim oblastima svog rada ostvari svoj pesnički ideal, ukrštaj domaćeg i stranog (npr. u «Jadranskom Prometeju, 1870») svojoj najsnažnijoj rodoljubivoj pesmi-filozofskoj pesmi Najosobeniji izraz Kostić je našao u misaono-filozofskim pesmama. Posle Njegoša i Milutinovišća jedini kosmički pesnik među romatničarima, on u i u pesama donosi makrokosmičke vizije i peva o vasionskim borbama i sukobima. Njegov omiljeni pesnički junak je kosmički buntovnik, Prometej koji vodi «borbu prvde, borbu ponosa/protiv sile same, prot Omimposa» («Prometej», poprište kosmičke drame je čitav univerzum. Dva nepomirljiva protivnika prometej prikovan na kavkaskoj steni i bog bogova Zevs na Olimpu, silovitu nasržu jedan na drugoga iako se nijedan ne pomera s mesta, prvi prkosnim smehom, drugi vlašću i nasiljem. U pozadini su nagovešteni uplašeni ljudi što se skrivaju u «gudure i mračne stanice». Sve je u ovoj pesmi u silnoj napetosti, u zamasima strasti što dovode vasionu u stanje uzburkanosti.1863). U nekim Kostićevim filozofskim pesmama misaonost je često spojena sa komikom i pesničkim humorom. Nebeski svod unjegovoj viziji dobija oblik deformisanog ljudskog tela («Ej, ropski svete»), a zemlja oblik ogromnog tela žene bludnice(«Ej,nesrećo zemlje»). Vrhunski izraz Kostićevog pesničkog humora i ujedno jedna od najboljih njegovih pesama jeste «Spomen na Ruvarca» 1865., kosmičko-filozofska pesma, gde je dat ukrštaj svečanog i familijarnog, misli i komike, realnosti i fantazije. U gluvom posleponoćnom trenutku novogodišnje noći pojavljuje se pesniku duh, tačnije kostur umrlog Koste Ruvarca. Između tog uvodnog, opisnog dela sa jezivom slikom ponoćne tišine i završnog dela gde je data filozofska poenta, celapesma se razvija kao razgovor između dva prijatelja ili kao nizanje slobodnih asocijacija na teme razgovora i jedno i drugo u polušaljivom poluozbiljnom tonu. Duhovite ironične opaske ne mimoilaze nita, nikakvu svetinju ni zemaljsku ni nebesku. Smeh ulazi u sve motive od «Jevanđelja» do lika idealne drage i njenog sežćanja na umrlog dragana. Međutim, cilj ragovora je duboko ozbiljan i tiče se krajnjih istina o životu i smrti. Filozofska poenta data je u duhu Kostićevog učenja o suprotnostima obeležena je biblijskim simbolima alfa i omega, shvaćenim u nešto drukčijem značenju od ongo što je dat u Otkrovenju Jovanovom na koje se pesma neposredno naslanja. Ispričana u reportersko-kozerskom tonu i u slobodnom, stihu,ova pesma predstavlja jedan od prvih ogleda modernog u istoriji srpskog pesništva. Iskazana u kozersko-reporterskom stihu, pesma već u to vreme nagoveštava moderne tokove srpske poezije. Kao pretežno objektivno nastrojeni pesik, Laza Kostić je više od ostalih romatničara bio predodređen za duže pesme izgrađene na filozofskoj ili epskoj osnovi. U epsko-lirskim žanrovima imao je više uspeha nego ijedan drugi romantičarski pesnik. Njegove pesme «Đurđevi stupovi», «Preljubnica» i naročitao najlepša od svih, «Samson i Delila» 1869. daleko prevazilaze pokušaje u istom žanru Radičevića i Jakšića. U baladi je dostigao jedan od svojih pesničkih vrhunaca. Njegov čudesni «Minadir», čednu baladu, drevna priča o ljubavi i smrti, najlepša je balada srpske umetničke poezije. Kostić je zajedno sa Jakšićem tvorac naše romantičarske drame. On je hteo da na temeljunarodne poezije, po ugledu na Grke, a uz pomoć Šekspira i Šilera, stvori našu nacionalnu dramu, sa nacionalnim temama i nacionalnim, srpskim patosom. Od tri njegove drame najznačajnija ja «Maksim Crnojević», tragedija rađena po motivima narodne pesme «Ženidba Maksima Crnojevića», dramski zasnovana na sukobu
52

ljubavi i pobratimstva. Ova drama deluje, pre svega, plahovitom silinom svoje poezije, uprkos niz neveštosti u dramskoj konstrukciji kojih se Kostić ni kasnije nije oslobiodio. «Pera Segedinac» je istorijska tregedija političke inspiracije, antiaustrijska, antiklerikalna, o heroizmu i izdaji. Obe ove drame su pisane u jampskom desetercu. «Gordana» je zanimljiv i kod nas jedinstven ogled herojskekomedije. Isana u svežoj i poetski nadahnutoj prozi, ona je ujednačenija i dramski bolje izvedena od «Maksima Crnojevića» i «Pere Segedinca», ali bez onih snažnih poetskih momenata u kojima se krije njihova lepota i vrednost. Kostić nije samo proširio tematske okvire srpske romantike, on je od svih srpskih pesnika 19.veka najveći novator forme, pesničkog jezika i stiha.unutarnju formu njegovih pesama odlikuje složena slikovitost, težnja ka alegorizaciji, fantastici, pesnički humor, udaljavanje od neposrednosti izraza ka složenom, zaobilazno, građenom pesničkom govoru. Kostić se izdvaja izrazito modernim odnosom prema jeziku ,osećanjem za samostalnu sugestivnu snagu jezika koja zrači iz fizičkih moći reči, iz zvuka,ritma i tonaliteta. U vezi s tim je njegovo eksperimentisanje sa izrazom, zvučne igre, verbalne dosetke, kovanice koje čine vidljiviju odliku njegovog pesničkog idioma. Kostić je najviše od svih romantičara novator stiha. On je lirski simetrički deseterac organizovao na jampski način i tim stihom, kojije dobio najširu primenu u romantičarskoj drami, stvorio najosobeniju metričku formu srpske romantike. Druga velika novina, slobodni stih, koji se javlja u više njegovih pesama iz 60-ih godina, jedan je od vidova Kostićevog približavanja modernoj poeziji. Odličan je poznavalac klasične i moderne evropske književnosti. Obeležio je razvojnu liniju u poeziji srpskog romantizma. Ne odbacujući estetičke vrednosti i estetske osobenosti narodne poezije, on je želeo da umetničku liriku svoga vremena odvoji od slepog podražavanja narodnom eposu. Proširio je tematiku naše poezije i stvaralačkiprodubio njene sadržaje, mada je u traženju novih jezičkih i versifikacijskihoblika često ispoljavao ekscentričnost i samovolju. U mladosti je napisao nekoliko fantastičnih pripovedaka:»Maharadža», «Čedo vilino», «Mučenica» koje odlikujeona ista neobuzdana fantazija i zvučni verbalizam. Laza Kostić nije pravi romantičar. Pored mnogih i neospornih romantičarskih crta, njegovo pesničko delo čuva u sebi i vidne tragove helenske lirike. To osobeno delo, u kome se s nejednakim uspehom ukrštala antička, romantičarska i narodna tradicija, istovremeno je nagovestila i neke od tokova naše savremene, moderne lirike. Romantizam Književni tekst ≠ svet Realizam Književni tekst= svet, objektivna predstava. Naučna dijagnoza sveta u realizmu. U romantizmu je on (pesnik) onoga što je imaginarno. Glorifikacija prošlosti i daljine – romantizam. Glorifikacija sada i ovde je princip realizma. Titanski momenat – nebesa, zvezde itd. Doseže kosmičku transcendentalnu fazu za ispis – najviše pesničke tekstove. Knjigu o Zmaju i razvode – upriličeno u svečanoj sali MS. Laza smandrlja predavanje (nepripremljen). Zmaj bio bolestan itd... pukne bruka i u njemu se probudi inat. Dragiša Živković kaže da je pričao oko ½ sata i bečio se... ono što je dragoceno u ovoj knjizi je ova____Zmaja. O poreklu pesme, jeziku itd. Distinkcija pevanja – kognitivna komponenta, emotivna komponenta. Najdublja motivaciona tačka za poeziju. On formuliše svoju pesničku koncepciju i estetiku. Pankalizam – smisao poezije je dolazak do suštinske lepote. Kako nastaje lepota? Pita se on dolazi do ukrštaja suprotica, protivrečnosti i onda dolazi do sklada... pesnički zanos. «Međ javom i međ snom» može se čitati i kao programska pesma. Svet se deli na obične ljude i na pesnike. Pesnici imaju i treće stanje – zanos, zanet, inspiracija, dok obični ljudi imaju san i javu. Zanos je duševno stanje. Zanos je čisto duševno dok su ova dva «__ivčaše» - fiziološka kaže on (nirvana), moždana pa se nalaze i u nekih životinja pa čak i cveća a zanos dolazi iznenada ______hove. Poezija je vrsta neuobičajenog govora ne prestaje svest, ne gasi se volja pesnik u neznanju govori velike istine. Bio savršen poznavalac latinskog jezika i poliglota. Zanos dolazi u budnom stanju, ali on je u stvari budan san. San prevazilazi jezik i u slikama je – zato ga i prevazilazi. I za zanos se može reći da je u slikama. On je jezik. Ljuba Simović ima «sne_____» - dnevnik snova. Razvio tehniku zapisivanja Kovanica – Lazina. Poezija bliska snovima preko zanosa. Zanos u snu unosi osobinu jave. Laza Kostić svoje knjige 70-tih objavio najveće. REALIZAM
53

Težište poetičkog pravca prešlo iz romantizma u realizam. Pada kod Srba početkom 8 decenije XIX veka sa pojavom S. Markovića i to kao programska faza realizma tj. da književnost treba da bude angažovana i da propagira ideje nove nauke, pa je realizam=slika realnosti, tj. običnog čoveka u svakodnevnom životu. Centar srpske književnosti se premešta u Beograd zbog Berlinskog kongresa 1878. na kom ulaze i novi krajevi u državu pa se novi krajevi inkorporiraju u književnost i otud raslojavanje u vidu regionalizma i dijalektizma. Lirski realizma ima svoje predstavnike u Petru Kočiću i Ivu Ćipiku, a osnivač seoske pripovetke je Milovan glišić koji ima različit odnos prema seoskoj sredini od Veselinovića kod kog je on pozitivan, a kod Svetolika Rankovića je to već satira. Tragovi realizma prosejavaju već kroz Jakova Ignjatovića i Steriju. Uticaj ruskih realista je veliki (Laza Lazarević prevodi Černiševskog, Pisareva Dobroljubova, ali i italijanski i francuski realizam). Kod nas nema faze kritičkog realizma, nemamo velikih istorijskih romana (puno ih u 19. veku ali nijedan nije reprezentativan). Sremac je počeo da piše istorijske romane, pripoveda o srpskom srednjem veku (o Nemanjićima), ali je bio nezadovoljan otkrićima moderne nauke, bio je konzervativan imao idealistički stav prema srpskoj istoriji i Sremac odlazio na Dunav da gleda likove i da kupi građu za pisanje i razgovara sa ljudima beležeći ono šta vidi i čuje.rođen u Senti 1855. u zanatlijskoj orodici. 1868.prelazi u Beograd gde 1875.svršava gimnaziju i veliku školu 1878. (istorijsko-filološki odsek) do 1898 bio profesor gimnaziju u Nišu a onda u Beogradu. Umro u Soko-Banji. Počeo da piše kao zreo čovek. Pod šifrom»Senćanin» u «Bosanskoj vili» poetske slike iz srpske istorije. 1889. izašla prva satirčnapripovetka u niškom listu «Stara Srbija», ali se proslavio pripovetkom «Ivkova slava» 1895. u «Srpskom Pregledu». «Limunacija na selu 1896., «Pop-Ćira i pop_Spira», «Vukadin», «Zona Zamfirova» 1903. Od satiričnih i humoristinih pripovedaka: «Božićnja Pečenica»,»Čiča-Jordan»,»Jeksikadžija», «Tri pripovetke», «Skice»-humoristini spev.»Čovekova tragedija ili bal u Elemiru», «Kir-Geras». Poetizacija narodne istorije «Iz knjiga starostavnih» puno pripovedaka, književnih ocena, istorijskih raspravica, polemičkih članaka.on je bio na strani starih u istorijskoj školi, na strani patriotske istorijske škole Pante Srećkovića piše ceo ciklus istorijskih slika «Iz knjiga starostavnih «(Veliki župan Časlav, Vladimir Dukljanin, Vojislav Travunjanin, Veliki župan Vlastimir....Rastko, Kralj Dragutin, Smrt cara Lazara, Zaboravljeni obilić) suve podatke iz grčkih hroničara i srpskih letopisaca i starih biografa ogrnuo je u veo poezije gotovo u slobodnom stihz opevao stare junake. Ovo je donelo osrednji uspeh. Kao satiričar povezan je sa tradicionalizmom: konzervativan u duši, pun nežnosti za staro dobro doba, i nepoverljiv prema svemu novom. Moderne ideje shvata ako izopačenost duha, bolesno fantaziranje, pa mu je reformatorski duh nove Srbije sedamdesetih i osamdesetih bio antipatičan, a na njega uticali Jovan Đorđević, ujak, i Ljuba Nedić koji ga uvodi u književnost.. u «Vukadinu» i «Limunaciji na selu» on izlazi sa svojom plahom mržnom na «narodne ljude,», radikale i socijaliste, na pfrofesore prirodnih nauka i učitelje i ne mareći mnogo ni za seoski svet. Mržnje su ga zaslepljavale, i on je iz satire prelazio u grupbe karikature, čineći nepravde i uvrede ii ljudima i idejama koji mu se nisu svideli. STEVAN SREMAC 1885-1906, tri godine mlađi od Matavulja, ali dosta se kasnije oprobao i to podšifrom «Senćanin» pisao u «Bosanskoj vili» svoje poetske slike iz srpske istorije i punu afirmaciju doživeo tek sa «Ivkovom slavom»‚1895 (imao 40 godina). Rođen u Senti, najduže živeo u Beogradu u koji je prešao 1868. a gimnaziju svršio 1875., diplomirao na Velikoj Školi iz istorije 1878. i profesorovao do smrti u gimnaziji. 10 godina proveo u Nišu koji se tek oslobodio od Turaka, pa je u svojim delima prikazivao i vojvođansku i nišku i beogradsku sredinu. «Limunacija na selu» 1896., «Pop Ćira i pop Spira»‚1898., «Vukadin»1903.», i «Zona Zamfirova» 1907., pripovetke: «Kir Geras 1907., «Čiča Jordan» 1901, «Tri pripovetke» 1904., «Čovekova tragedija ili bal u Elemiru»-humoristički spev koji je sam ilustrovao, sabrane pripovetke izašle mu posthumno. Ujak, Jovan Đorđević uticao na njega (bio osnivač Narodnog pozorišta u Beogradu i konzervativni političar) pa je Sremac bio tradicionalista, konzeravativac, i protivnik Svetozara Markovića i radikal što ga je odvajalo od ostalih realista. (voleo starovremenski, patrijarhalni rodoljubivi svet Pante Srećkovića, a ne moderni, građanski svet Ilariona Ruvarca) pa je po načinu života bio narodni čovek i privlačio ga prost svet, ali ne seljak, već palančanin, sitni trgovci i zanatlije. Iako je imao sjajnu karijeru u Beogradu, on je ipak otišao da učiteljuje u
54

Nišu (gimnazija). Neženja pa visio po malim zabačenim kafanama uz prost svet i spontane slobodne razgovore, mrzeo uglađenost, usiljenost, a voleo i promašene egzistencije (tzv. «bivše ljude»), jednostavnost u slikanju vulgarnog života malokafanskog sveta koji je najradije slikao. (u Beogradu živeo u društvu boema, pisaca, glumaca, novinara u kafani «Dardaneli»). Javio se u vreme kad je nastala zasićenost sentimentalno-idiličnom seoskom pripovetkom pa su njegovi humoristični i satirični opisi malograđanskog života došli kao osveženje posebno te 1900. kad je svojim optimizmom i vitalnošću uneo eksploziju u pesimizam u srpskoj književnosti svojom vis comica, kojim prevazilazi Ignjatovića ali je bez njegovih širih shvatanja i socijalnog značaja njegovih romana. Sremac vidi spoljno, lepo priča anegdote i crta zanimljive tipove, ali bez dubine i širine već samo radi smeha i zabave čime samo klizi po površini života ne ulazeći u njegovu suštinu, već gledajući ga samo sa jedne strane, komične.5pogrešna procena kritičara koja je Sremca ocenila kao neozbiljna pisca razbibrige donekle se ispravila izjavom Baraca da je Sremac u duši bio lirik koji ne nudi samo smeh, već i poeziju života. U književnom radu oslanjao se na Ignjatovića (obojica su Srbi iz Ugarske, rođeni na periferiji srpskog naroda, zaneseni prijatelji starog dobrog doba, patrijarhalnosti, obojica poetizuju i prepričavaju narodnu prošlost, pišu humorističke romane,) i tradicionalnu prozu i sa njim je sličan po ljubavi za konzervativnim tradicionalnim u politici, idealizaciji prošlosti, ljubavi prema običnom čoveku i prostom svetu, humor. Voleo najviše Servantesa i Gogolja koji je na njega uticao u izboru tema i književnom postupku i stilu. Znao i cenio romane Fildinga, Dikensa, Svifta. Kao stari momak divljačan surevnjiv na svoju individualnost i nazavisnost nije mario za društvene vezi i obaveze za otmen svet. Osećao je odvratnost prema ćiftama i filistrama, a voli društvo prostih i neusiljenih koje se specijalizirao u slikanju i to realističnom načinju pisanja. Pažljivim okom gleda život beležeći materijal. On nema Ignjatovićeva široka shvatanja i socijalni značaj mu nemaju romani. On nije u stanju da vidi i postavi kakav problem niti može da da književnu sintezu bilo jedne sredine ili ljudske prirode, ali ima oko za spoljnjo, ume lepo da ispriča anegdotu i ocrta zanimljiv tip ali bez dubine i širine. Ceo život je gledao sa jedne strane i to komične. Književni opus se segmentira jasno u dva odvojena područja: poetsko-istorijska i realističko-humoristička proza-opet nalik na Ignjatovića po uzoru na kog je pisao i istorijske romane, jedino delo «Iz knjiga starostavnih» ciklus istorijskih slika kao poetsko prepričavanje narodne prošlosti (zbirka ijekavske poetske ritmičke proze sa dosta retorike i legendi, ali malo poezije i još manje istorije veliča staru slavu i viteštvo srpsko kroz kitnjaste i ritmične rečenice skoro u slobodnom stihu). Humoristički žanr u kom je najviše napisao ispoljava se kroz suprotnost između prošlosti i sadašnjosti, novog i starog, istoka i zapada, što utiče i na izbor njegovih tema, odnos prema likovima i socijalnim sredinama, ali i književni postupak i stil. On simpatiše patrijarhalno i staro što nalazi u malom vojvođanskom selu i sa mnogo toplog humora i lirizma («Pop Ćira i pop Spira»)., ali i u starobalkanskom-orijentalnom ambijentu Niša netom posle oslobođenja od Turaka, uz vedar, lirski humor («Ivkova slava»- najlabavije komponovana a vredna zbog tri stvari: Kalče-orijentalnog boema koji u pesmi i veselju guši tugu, samoću i žudnju za lepotom i ljubavlju a u niškom dijalektu ihumoru, lirski intoniranom, melanholičnom punim nostalnihe za minulim vremenim, i spontanošću; «Zona Zamfirova», «Ibiš aga»pripovetka). A Srbija u koju sve više prodire zapadnjački način života sve mu je mrskija pa piše satrična dela «Vukadin», «Limunacija na selu». On na Beograd gleda sa simpatijom ali samo periferiju, gde žive ljudi, sitni trgovci i zanatlije sa starovremenskim navikama. («Čiča Jordan», «Buri i Englezi», «Kir Geras»). Ako je reč o starom humor mu je blag, lirski, poetski, dobrodušan smeh, pun ljubavi i simpatija prema čoveku, a u slučaju novog svet humor je u znaku oštre karikature i ljute satire jer je moderne ideje smatrao kao izopačenost duhova, bolesno fantaziranje pa se u njemu sačuvao tip starog «crkvara» i srpskog rodoljubca iz Vojvodine od pre 1848.. Sa sobom je nosio notes u koji je sve zanimljivo zapisivao, otud toliko šarenilo pojava sa malo unutrašnjeg jedinstva, i povezanosti među delovima. Polazio je od pozajmljenih sižea, anegdota koje je posle proširivao ovom sakupljenom građom. Sva tri njegova najbolja dela

5

Skerlić 55

imaju u osnovi šaljivu anegdotu stopljenu sa ljubavnom fabulom i te dve priče teku naporedo i međusobno kontrastiraju. Obimne su zbog brojnih digresija i sporednih epizioda. «Pop Ćira i pop Spira» je humoristički roman, pun šaljivih zgoda i smešnih likova. Okosnica je efemerna priča o svađi popadija i tuči popova date u realističnoj panorami vojvođanskog sela. Uz mnoštvo digresija gde i sam pisac šaljivo poručuje da se mogu preskočiti jer nemaju veze s «glavnim događajem». Slike seoskog ambijenta «predveče u popSpirinoj kući, nedeljni dan na selu, jesenje vreme na selu- poetski opisi gde mrtve stvari oživljavaju a životinje se personofikuju (stari sat u pop-Ćirinoj kući, pohotljivi patak popspirin, lopov mačak, stari šarov). Mnoštvo je ovakvih opisa tako da osnovna fabula deluje shematski. Ovo je i poema o malom zaboravljenom svetu, puna lirskih raspoloženja, ambijentalnih slika i poetskih opisa. Najbolji sklad između osnovne fabule i digresija je u «Zoni Zamfirovoj» uz živopisne detalje dočarana jedna ljubavna istorija uz vedrinu, mladosti, egzotiku istoka i lepotu u starom Nišu u kom je proveo oko 10 najboljih godina svog života. U Nišu provodi desetak najboljih i najvedrijih godina i slika «Ivkovu slavu»i «Zonu Zamfirovu». Voli te proste ali srdačne ljude starog kova za koje u životu nema problema ali ima životne radosti. Osetio je poeziju starog istočnjačkog i patrijarhalnog Niša i dao sliku veselih i bezbrižnih dana starog Niša. Te slike radio je sa posebnom ljubavlju unoseći u njih deo svoje mladosti. LAZA LAZAREVIĆ je uveo psihološki tip, iako ga smatraju tradicionalistom i realistom ali tu je i kritika savremenog sveta, položaj intelektualca sputanog moralom: «Školska ikona»-1880., «U dobri čas ajduci», a prva pripovetka mu je bila «Prvi put s ocem na jutrenju»-1879 izašla u časopisu «Srpska zora». koja se prvobitno zvala «Zvona na crkvi u N», koji je za nas danas bolji jer se libimo doslovnosti, i želimo neizvesnost, ali Laza je čovek svog vremena. «Vetar», «Verter», «Švabica» - ostala u rukopisima i posthumno izdata i da je roman bio bi dobar psihološki, a ta Švabica daje deo njegove autobiografije. 1979. izašla zbirka «6 pripovedaka». Posle 1889. izlazi «Vetar» i 1890. «Ona zna sve»1900. Gleda likove i spolja (lik je određen sredinom u kojoj je) i iznutra (karakterom) likovi su sputani imajući zahteve u sredini koje ne mogu da zadovolje pa su frustrirani («Prvi put s ocem na jutrenju»=frustracija između oca i sina). Laza je najmoderniji srpski realista a u svim pripovetkama ima dosta ličnog i lirskog, nežnost i srdačnost što su i cte njegove prirode on je sentimentalac iako je pisao «Vertera» a prirodnjačke studije nisu uticale na njegov duh pa je ostao idealistički realist, modernizovan romantičar. U svoje pripovetke unosio je dušu. A najčešća tema u pripovetkama je botba između jedinke koja hoće da živi svojim životo, po svojoj glavi i po svome srcu i porodice koja hoće sve da potčini sebi i utera u jedan kalup. On je u sukobu stare patrijarhalne porodice i nove individualističke kulture bio za tradiciju, staro, za praosnove što su bile njegove i pedagoške pretenzije. Optimistički i idealistički gleda na život i na ljude. Sa toplinom opisuje mačvansko selo onako kako ih je video u svom detinjstvu. Selo i zadruge i srbijansku varoš je osećao idilički a slikao ga poetski. On čini isto što i V.Ilić jer obojica početkom 80-ih unose u književnost više umetnosti i pismenosti nego što je dotad bilo i usavršavaju formu. On je pribirao podatke iz stvarnog života i umeo da vidi ono što je važno u životu ali i karakteristično kod likova, od kojih stvara da da života. Radnja je živa, prirodna i zanimljiva, vešti zapleti i raspleti, miran i siguran ton, lak, živahan dijalog. Došao je u zgodan čas posle smrti Đure Jakšića i Mitrova Ljubiše, a pre Janka Veselinovića i Sime Matavulja. Zvali su ga Srpski Turgenjev.6 Laza Lazarević je rođen u Šapcu. Otac trgovac. Umro 1890. na moj rođendan. Krenuo u Beograd 1865. a otac mu na samrti ostavio u amanet da brine o porodici a ta okrenutost porodici odredila je i njegov poziv pa u daljini tuguje za porodicom koja mu se pretvara u kult i njoj se u potpunosti posvećuje.majku (Jelku) je iznad svega poštovao i voleo i samo joj se jednom suprotstavio- da bude lekar u Beogradu-ne Šapcu. Darovit i ambiciozan ostao jedan od pokretača studentskog udruženja «Pobratimstvo» na velikoj školi i bo sekretar, prevodilac članaka o Darvinu, i Gogolja, Pisemskog, Černiševskog ali ova njegova pripadnost naprednom pokretu je samo zanos bez dubokog uverenja jer nema korena u njegovom poreklu i vaspitanju. Završio je pravni u Beogradu, i medicinski u Berlinu oba iz nužde jer u Srbiji nije bilo medicinske škole. Savestan, vredan, ne ostavlja svoj posao radi pisanja suprotno Zmaju ili
6

Skerlić 56

Ignjatoviću. Pomaže brojnu rodbinu što ga iscrpljuje pa mu prijatelji izdejstvovali viši vojni čin i službu na dvoru, ali kasno. U «prvi put s ocem na jutrenju» i «Školskoj ikoni» se pokazuje kao branilac patrijahalne porodice i seoske idile i sloge kojoj kocka preti kao i napredne socijalističke ideje pa postaje ljubimac kakokritike tako i čitalaca. Postao miljenik društva. Domaći dvorski lekar kralja Milana i samim tim i štićenik i režima. Odbijao učešće u prljavim delima svojih zaštitinika moralno čist napustivši destruktivne ideje iz mladosti i u delo unosi sebe i svoja osećanja i postaje idealist, sentimentalac, konzervativni tradicionalista i umetnik. Njemu nedostaje kritika birokratskog poretka i zelenaštva karakteristična za tvorca seoske pripovetke pa je otud idealista za patrijarhalni svet i vrednosti zadruge u porodici u kojoj vidi izlaz za sve teškoće iz poroka ili individualnog shvatanja koje se razlikuje od nepisanih normi kolektivnog morala. Pojedinci ne smeju propasti već ih na kraju stanputice neka spasonosna ruka vraća u krilo zajednice od koje su se otuđili zato je njegova patrijarhalna idila i svojevrsna utopija i slika idealnog društva gde on može ostvariti ličnu sreću. A ova slika suprotstavljena je slici savremenog građanskog morala ali ne razmatra kao Glišić društveno-ekonomske aspekte već moralne i inidvidualne aspekte krize. Mali su izloženi neprijateljskom svetu, tako je kuća porodične zadruge Đenadić iz «Na bunaru» nalik na zamak pa ni to ne može sprečiti potrese spolja. U «Prvi put s ocem na jutrenju» zaraza kreće iz krčme koja je suprotstavljena porodici. U «Vetru» je suprotnost domu- bolnica, a u «Verteru» je banja gde se okuplja dokon i besposlen svet, gde su intrige i ogovaranja. Švaba je sinonim za sve pto dolazi spolja, što je strano i tuđe u «U dobri čas ajduci» je to ono što je uvezeno iz Evrope i neprihvatljivo za patrijarhalnu Srbiju. Lazarevićev intelektualac, obično školovan u inostranstvu razapet je između težnji ka individualnim slobodama i strogih zahteva patrijarhalnog morala tako sklon zaljubljivanju tj. posebnom emocionalnom nastrojenošću koje on zove sentimentalnost a koja je pak suprotstavljena nacionalnom herojskom i to je završnica «Vertera». Rat je česta pozadinska tema. On je izrazio modernu individualističku psihologiju, i prvi dao sudbinu intelektualaca u našem društvu.gde se zabludeli sin uvek vraća u krilo zajednice, a žrtvovanje lične slobode ne donosi sreću nego nespokojstvo (Verter) ili pustoš i očajanje (Švabica- napisana u formi Geteovog Vertera u pismimagde je ljubav studenta i Nemice u Berlinu – i on žrtvuje ljubav porodičnim obzirima ali ga to dovodi do moralnog sloma, i kući se vraća poražen bez volje za život i snage da obavlja posao za koji se školovao)«Sve će to narod pozlatiti» je drugačija jer je buntovna, i ljudi nisu dobri i saosećajni kao u ostalim pripovetkama. Ali nije tako, porodica vodi računa o pojedincu ali moderna birokratska država naprotiv, ne čak ni o onima koji su je zadužili. Ona je bezličan i bezdušna prema pojedincu kog prepušta sebi i od njega pravi otuđenu ličnost. Lazarević je na prvom mestu moralist (u završecima liči na naravoučenija), ali je ipak vanredni stilista naše proze. Multiplikovanje romantizma – ponavlja seponavlja. Realizam je PROZA- dominira; pesme odlaze na marginu, menjaju se težišta. Ono što je bilo u centru romantizma u realizmu je na margini. Značajni pisci su: Lazarević, Matavulj, Sremac. Kraj I decenije 20. veka. Njih čitamo i o njima pričamo Ignjatović Jakov. Skup idologema –retrogradan u odnosu na romantizam –realizam. Nemamo epohalni standard na evropskom nivou. Naš nije elitna umetnost. Nemamo kritički, plihološki realizam. Nemamo naturalizam itd. Nije sistem, nije zaokružena poetika. Realizam što bi trebao da bude i u Evropi jeste, a kod nas niej. Top- lista osobina: Socijalno aktivan, ideologizovan, doktriniran. Znaju svrhu zbog čega pišu, a kritikuje se sve. Kod nas je sve u začetku i podiže se sistem jedne kulture. Srbija pre 139 godina je nešto drugo (patrijarhalna je). Odumire ovaj model, menja se struktura i priroda društva. Obrazuje se građanska klasa. Pomažu nam Jevreji i Cincari. 95% romana – govore o tome da neko dolazi, došljak, koji ruši harmoniju ovdašnju itd...normirani svet kao prošlost. Nemaju okruženje dobro - a inače su oni prefinjeni pisci. Svi otkrivaju da je stari svet bio bolji, očevi bili bolji a sinovi ih srozavaju. Ovo nekada je imalo čvrstinu, a ovo sada je jad i beda.

57

Ikonoklastični – sav u sadašnjosti; nema fantastike, a ako je ima – stvorio je?. Realizam povlašćuje stvarnost. Pisci pišu da bi unapredili stvarnost. Korz likove se vidi: nema pozitivnog sreskog kapetana, učiteljica diskutabilnog karaktera. Postoji tipizacija književnih ____. Duboko regionalni – piše samo o svojoj regiji. Ko je iz kog okruženja- o tome i piše takav im je i jezik. U poetičnom smislu realizam je anegdotičan. Najniže stepenice oblikovanja teksta ostao rudimentaran. Sremac i Matavulj – anegdotski romani. Laza Lazarević nadišao anegdotu u «Švabici». I Bora Stanković – koji je jednom nogom u realizmu a drugom u modernoj. Književni tekst kao uputstvo za lepo ponašanje. SIMO MATAVULJ pravi realistički pisac,. Rođen u Šibeniku 1852. školovao se neredovno i skromno. Završio je prvo četiri razreda gimnazije u državnoj školi na italijanskom i uporedo s njom srpsku, «rišćansku» školu na srpskom, onda je 4 godine proveo kao manastirski đak kod strica, Serafima, manastira Krupe, i tamo se spremao za kaluđera od čega je odustao i nastavio školovanje, učio učiteljsku školu u Zadru i učiteljevao veći deo života, po selima Dalmatinskog zagorja gde je upoznao teški život seljaka. Iz tog perioda je bitno prijateljstvo za obrazovanim grofom Jankovićem koji je uticao na obrazovanje budućeg pisca: učio ga francuskom jeziku i svetskoj književnosti (zavoleo Mopasana, Balzaka i Žorž Sand). 1874. prelazi u Hereceg Novi gde provodi 7 godina podučavajući italijanski u pomorskoj školi, radoznao živ, vedar upoznaje u toj sredini nove ljude i iskustva koja preliva u svoje pripovetke. Najbolje pripovetke obrađuju tu hercegnovsku sredinu. Nastavlja karijeru učitelja na Cetinju kad je bio učitelj i prestolonasledniku Danilu (1883-1887) do1889. kad prelazi u Beograd. O Crnogorcima je napisao puno pripovetki, spisa i veliku novelu-roman(po Deretiću)1892 iz crnogorske istorije-romantična priča o Čehu buntovniku, beguncu u Crnu Goru i njegovoj tragičnoj ljubavi prema Crnogorki, gde je uneo veliku ali umetnički slabo savladanu etnografsku i istorijsku građu: «Uskok» koji postoji u tri verzije putovao je tada za Italiju, Francusku, Srbiju preko Zagreba, Pešte i Novog Sada. 1889 prelazi konačno u Srbiju i postaje nastavnik a onda činovnik Ministarstva spoljašnjih poslova umire 1908. Te sredine koje on opisuje su njegov rodni kraj-Dalmatinsko primorje i zagorje, hercegnovska i crnogorska sredina, dok Srbija i Beograd u književnom delu znače malo jer i pripovedaka ima i to malo ih i slabije. Bitni su dodiri sa Crnom Gorom (gde je tada razvijen književni život i aktivnost: knez Nikola i svi pismeni se bavili književnošću, i to italijanskom i francuskom), put u Evropu(Pariz) i susreti sa kulturnim centrima: Novim Sadom i Beogradom. Kao pripovedač iznikao je iz stvarnog života, radoznao, perceptivan, svež, osetljjiv za karakterističan detalj, zdrav humor- obeležja su jegove snage talenta kao i orijentacija na usmeno pripovedanje, anegdotizam. Vanredno je poznavao narodni jezik., što je tada bilo retko. Nije mnogo izmišljao, ali je ato vanredno dograđivao likove i situacije realističkim detaljem i podatkom iz same stvarnosti, koje razvija i lektirom čitajući poznate realiste (francuske) i narodnu književnost gde i sam ističe značaj prevoda svetog pisma Vuka i Daničića. Matavulj se pripovetkom javio skoro u zrelim godinama, iz mnogo životnog iskustva. Prva i to slaba priča «Naši prosjaci» 1880. u kojoj je nevešto i više u obliku reportaže opisao nemilu pojavu prosjačenja kod jednog dela primorskog stanovništva. A svoj pripovedački rad u stvari počinje pripovetkom Miloša od Pocerja (1884. «Novo oružje»). Plodan kao pripovedač, napisao skoro 70 pripovedaka. U početku se povija pod opštom strujom u našoj književnosti (Pripovetka Veselinovića gde vlada idealizacija sela i ljudi u koji je romantičarski utonuo u svoj idealizovani svet.ograničen na Mačvu i tako regionalizovan, Glišić pak regionalizovan na Šumadiju), ali se ubrzo probija daroviti pripovedač sa svojom realističkom ćudi. Bio je izvanredan usmeni pripovedač i poznavalac narodne frazeologije i obilja sinonima, a to narodno demokratsko osećanje spojeno kod njega s verom u iskonsku snagu života u čoveku. Taj vizalizam kao osnova njegove životne filozofije pokazuje se u ljubavi prema svemu što nosi obeležje neposrednosti, spontanosti, životne radosti i u odvratnosti prema svim stegama, zabranama. Pa mu je i junak sitan čovek, bez intelektualnih prednosti ali i bez sputanosti koji svoju snagu koristi u borbi za opstanak i kog on prikazuje uz simpatije ali bez idealizovanja karakterističnog za srbijanske realiste od kojih ga izdvaja i samokritičnost i disciplina jer se on stalno samoizgrađivao. Samostalnim radom naučio je italijanski, francuski (Mopasan kog je i prevodio) i ruski, a s prva dva je i prevodio. Iako je nosio duboku simpatiju prema rodnoj Dalmaciji, u tematici i umetničkom postupku je uspeo da prevlada regionalizam od kog su patili naši realistički pripovedači (koji su se vezivali za jedan
58

lokalitet i jedan društveni stalež), a sa vremenom je nastojao da disciplinuje svoje primarne sklonosti (smisao a pričanje i humor)nepristrasnost i oslobođenosti od retorike) i da ih obuzda pa se vraćavo već objavljenim radovima, i prepravljao ih. Posle nekoliko pripovedaka s motivima i građom iz crnogorske sredine («Na Badnji dan», «Sveta osveta»; «Kako se latinče oženilo», «Uskok») okrenuo se svom inspiratorskom vrelu- Dalmaciji. Noseći u svojoj psihologiji, temperamentu svoje junake matavulj ih snažno umetnički i verno uobličava u širokom zahvatu. To su tipični predsatavnici svog kraja, građani svih slojeva: plemići, intelektualci, zanatlije, radnici-primorci, ali i zagorski seljak, drukčijeg mentaliteta i shvatanja, i to su mu najbolje pripovetke: «Bodulica» «Ljubav nije šala ni u Rebesinju. Posle Bakonje FraBrne, Matavulj se napisao dva autobiografska rada «Bilješke jednog pisca» (izlazila u «Letopisu Matice srpske») koja je odličan memoarski spis posvećen njegovom boravku na Cetinju i koji daje punu realističku sliku Crne Gore jer i nastaje u doba njegove pune književne zrelosti), i «Deset godina u Mavritaniji» (u kojoj nasuprot ranoj idealizaciji stoji satirična slika Crne Gore kojoj je on svoja crnogorska iskustva preneo na jezik alegorije) koji su nezavršeni i oba drame. Na Cetinju je i započeo pripovest na početku njegovog rada «Kako je pjevaica izlečio fra-Brnu» koji je zametak romana «Bakonja fra Brne»Najveće majstorstvo postigao je u kratkim pričamaiz poslednjeg razdoblja svog rada iz užeg zavijača: «Povareta»,»Pilipenda», «Oškopac i Bila», «Našljedstvo» klasične po svojoj dubini,jednostavnosti, unutrašnjem skladu, svedenosti izraza. A njima se približuju ostale dalmatinske pripovetke iz istog perioda kao i najbolje među beogradskim pričama («Frontaš, «U pomrčini», «PopAgaton», «Aranđelov udes», «Naumova slutnja», «Bogradska deca». Dalmatinske i beogradske priče se razlikuju po doživljaju stvarnosti. U prvim je sačuvao izvorno narodno doživljavanje i poimanje sveta u čijem su realizumu skrivene drevne priče i legende. Podlogu beogradskih priča čine njegovi doživljaji i utisci u gradu koji nije dobro poznavao i stigao da zavoli. Iznosi najviše negativne pojave iz beograda ali bez pronicanja u život.. imao je i mistične pripovetke a pre njega to pokušali samo Milorad Šapčanin i Dragutin Ilić. Dobraa je «Naumova slutnja»gde religiozna mistika nije piščev dodatak nego doživljaj junaka, narodnog čoveka . većinom su mu dela slobodna od moralističkih, pedagoških tendencija, a Ivo Andrić ga je nazivao «majstorom pripovedačom». Matavulj objektivno slika život i ljude, zapažajući ih kakvi jesu i vidi se kao čovek i sam kroz njih. Voli sitnog čoveka, ali mu ne prašta ni mane ni poroke iako ga sagledava i u njegovim podvizima i duhovnoj veličini. On je kao realista više okupiran čovekom nego društvenom sredinom i prirodom koja ga je takvog dala. Nije sagledao životne i društvene probleme tj. uzroke koji dovode do određenih sudbina njegovih junaka, ali je zato jasno video posledice. On prati život u njegovom toku i ljude kao produkte tog života i zato je najrečitiji slikar realist u našoj prozi. Najuspelije pripovetke: «Našljedstvo», «Pilipenda», «Bodulica». Su duboko ljudske i daju verne portrete ljudi koji zrače i bogatstvom života i životnošću i neposrednošću, dubokim razumevanjem i saosećanjem. Roman novelističke kompozicije prerastao iz pripovetke,i koji postoji u dve, (prva,časopisna nezavršena) «Bakonja fra Brne» je njegovo umetnički narzrelije delo i spada u našu najbolju umetničku prozu. Fabula je prosta:» đakonovanje i postrig glavnog junaka u jednom franjevačkm manastiru. Opisuje život u manastiru(glavna scena) kao suprotnosti životu i svetu izvan njega. Dembelski raj, izobilje, bez muke i rada- viđeno od strane rkaća (pravoslavaca) iz spoljašnjeg «prekovodnog»sveta, i tamnice, koja umrtvljuje vitalne snage u čoveku viđeno očima fratara. Slobodni i radosni život izvan manastira prodire u njega svojom snagom ih zahvata u skoro renesansnoj, rablezijaskoj radosti.. On nije gradio fabulu, već je prosto snimio svoje junake iz života, zato su tako neposredni puni svežine i jedri. Slike su istinske, životne, a on voli svoje junake, onakvi kakvi su «kakve ih bog dade i ljudi». On ih ne ulepšava i ne odvaja ih od života i sredine u kojoj žive, bez iluzija gradi realne ljude prema kojima gaji neprikrivene simpatije. Svi likovi su individualne ličnosti do te mere da svaki živi u čitaocu kao zaseban doživljaj, počev od rođaka: Krkotića, Brzokusa, Zubataca, do parazitske bratije. Plastično opisivanje čini ih sve živim autentičnim ličnostima. Ponekad ima balzakovske snage u takvom slikanju. Jerkovići se razlikuju i od doseljenika i starosedeoca. Brzokusi i Zubaci su kratki,
59

duga vrata, kotunjavi i kosmati. Krkote su mali, jedri i golopuzasti. Svi Jerkovići imaju velike zube i gotovo svaki je malo razvratstijeh usta, smeđe dlake i sirijeh očiju. Otac Bakonjin, Kušmelj: Jere Jozov je glave okrugle i tvrde da je njom mogao bukovu dasku razbiti. Riđi mu brci zatiskivahu nozdrve i dopirahu do ušiju. Zubima mogaše nagristi pletu, a šakama slomiti čvrstu suhoricu. Puno je mogao pojesti, ali popiti malo. Sažeto ali plastično opisivanje. Najviše opisuje Bakonju ali osetljiv je i za druga zbivanja u sredinama u kojim se glavni junak kreće, dramatične scene, i smešne strane. (Bakonjin izbor, u kojoj dolazi do izraza ona seljačka borba za život koja ne poštuje čak ni krvne veze kroz lik seoskog mudrice Čagljine- pohara manastira, gde naprasno izniče lik Bukarov, scena gde bolesnog fra Brba leči Pivalica) - sve je puno snage, jedrine i života datih kroz ljude, manje prejzaže i događaje. Pun oprimizma humorj je svež, zdrav, dobroćudan. Sagledao je njihove navike, sklonosti, mentalitet, psihologiju pa je dao to kroz humor koji ne zalazi u karikaturu ili stiru, već proističe iz neprikrivenih simpatija prema junacima kojima se dobroćudno podsmehne, s puno mere i ukusa. Po optimističkoj i humorističkoj crti podseća na Rablea ili Marina Deržića. Prirodni i dinamični dijalozi, sočnost, jezgrovitost i svežina jezika. Stil mu je precizan, realističan, sažet, ali i živ, dugovit, sugestivan i topao. I kao takav je moderni evropski realizam. RADMILO DIMITRIJEVIĆ 18.II 03. PESNIŠTVO I POEZIJA VOJISLAVA ILIĆA (jednog od 3 najbitnija lirska pesnika: Sterije, Laze Kostića, i epskog pesnika, Njegoša) Ko hoće da upozna, malaksao od bezizglednog hodanja po ravnoj, beskonačnoj traci glatkih i umivenih Dučićevih dvanaesteraca, pravu, suzdržanu i gospodstvenu «ipmpresinalnu» poeziju, neka se za trenutak vrati miru Vojislavlenvih jesenjih i zimskih pejzaža. Nije to više mir uglađene i ravnodušne lepote, kao na onim bledunjavim sreafimskim likovima prerafaelističkih slikara, već mir nastanjen, obuzet pritajenim slutnjama. To je ona lirika «štimunda» kojaje, pre Dučića, nagovestila simbolizam, ali, pogledom upravljenim na blatnjave seoske drumove, na ovozemaljske staze i bogaze, utrla put i realističkoj opservaciji, onom poetskom objektivizmu kome se moderna poezija tako često obraća. Tu su i onih nekoliko nežnih i tananih elegija («Tarčeva tuga») ispevanih iz čistog grla, koje spajaju Branka sa Disom i Crnjanskim. Pridružimo si ovom izboru i stavični prizor «Poslednjeg dana», u kome kao da se apokaliptična vizija Miodraga Pavlovića susreće s dalekim Sterijom, i poetske meditacije o smrti i prolaznosti, koje nagoveštavaju Rakića, upoznaćemo pravog Vojislava, oslobođenog svojih dvostrukih stega: pseudoklasičarskog manirizma i romantičarske frazeologije, velikognašeg pesnika na prelazu dveju epoha.7 U razdoblju Vojislava Ilića (1860-1894). Tada je posle četvrt 19 veka ključna je seoska pripovetka, pa roman, ali on nema punoću romana evropskog realizma. (Bakonja fra Brne, Pop Ćira i pop Spira). Naš roman nema značaj kao kod Hrvata (gde je razuđeniji). Bitna je pojava pesnika kao V.I posle Laze Kostića i paralelno sa njim uveo jedan kvalitet do tada u srpskog poeziji još neviđen. On je svoje pesničko delo učinio korespondentnim u odnosu na pesništvo u Evropi koji do kraja nije materijalno verifikovan. Možemo ga vezati za pesničke determinante: lartpurlartizam (umetnost radiumetnosti), parnasizam (uzvišenje na kome se okupljaju muze:Kaliopa, Euterpa, Erato, – muza ljubavnog pesništva Klio, Melpomena, Polimnija, Talija, Terpsihora, Uranija). U poeziji V.I. osećamo zaleđe pesničke klasicističke tradicije. Paralelno sa Lazom Kostićem, poezija V.I se shvata kao priključak sa evropskim kulturnim kontekstom. On nije bio poeta doctus, (učeni pesnik koji se školovao u inostranstvu). On je iz porodice čuvene, Ilić, beogradska kultura kod Srba zna za topos – umetničke porodice. U srpskobugarskom ratu učestvovao kao dobrovoljac. Bio učitelj u srpskoj osnovnoj školi u Rumuniji. 1892. postavljen za pisara Ministarstva unutrašnjih dela, a onda vicekonzula u Prištini. Umro je u Beogradu 894. kao đak još 1878. on piše i javlja se u časopisima, 1887. u Beogradu izlaze «Pesme». On je isključivo pesnik, ali ima i proznih radova po listovima i časopisima 80-ih: dve skice: «Nedelja sviće» i «Strašni ljubavnik», ostalo su nacionalno-politički članci od kojih su
7

antologija srpske poezije – Zoran Mišić 60

važniji «Šekspir ili Bakon», veliki političko-nacionalni govor»Zadatak ujedinjene omladine», manji književni članci o Belušu, sinu Đure Jakšića ( U «Javoru») i o Šekspirovom Koriolanu. V. Ilić je prelom i preobražaj u srpskoj poeziji. Gledao slom omladinskog romantizma u javnom životu i klonulost posle Berlinskog Kongresa, bunio se protiv izopačene romantičarske poezije na umoru, njenog usiljenog patosa, vulgarnosti i banalnosti. Ceneći velike pesnike romantizma, on ne podržava njihove jadne epigone i njihovo nakaradno podražavanje. On je satirično opevao omladinskog pessnika razbarušene kose koji je sv svoj duhovni ćivot sveo na mržnju na Turke i ljubav za alkohol: «Staro sretno doba tebe mnogi žale, liberalne tvoje bitkei skandale, kad je pesnik srpski dar božanski kaljo, i nalizan često pod stolom se valjo, kad vrlina beše ne misliti mnogo». On se vrlo brzo samostalno razvija i stvara jednu sasvim originalnu poeziju, napuštajući retoričnu, emfatičnu i subjektivnu poeziju romantičara 60-ih vraćajući se odmerenoj poluklasičarskoj objektivnoj lirici 40-ih kad je Sterija bio najbolji pesnik i njegov otac radio. Od tih predromantičarskih pesnika uči se klasicizmu, refleksivnosti pa otud i arhaizmi. Bio je diskretan duh i otmena duša, mrzi pozu retoriku, i hoće otmenu diskretnu i umetničku poeziju.voli mirnoću i diskretnost osećanja pesnika predromantičarskog doba. On je za opštu književnukulturu, za nezavisno razvijanu poeziju od narodne oezije uz više osobenosti pesnikove i više obrazovanja. Sa poezijom se upoznaje preko Rusa, posebno Puškina a sebe naziva dobrim đakom Žukovskog i Puškina, od kog mu ostaje lepa forma , ljubav za klasičnu starinu, i motivi. Od Ljermontova se uči ljubavi prema istoku. Sve njih on stilizuje, oni su mu pre podstrek no uzor, a poezija mu znači prekid sa retoričkom, neodmerenom, nacionalističkom omladinskom poezijom i vraćanje objektivnoj lirici iako i on ima političkih i nacionalnosocijalnih pesama. On pod uticajem Puškina oseća odvratanost prema «surovoj masi» «dnevnim istinama ljudskim» i «nadničarima duha»» i teži estetičnoj poeziji koja je izvan običnog života. Ali ima i pesam građanskih političkih gde se ljubav prema narodu, slobodi, pravdi i napretku pa je i politički gonjen a 1887. je bio na sudu zbog pesme «Maskenbal na Rudniku». Poezija je lična, refleksivna, melanholična melanholija zbog lošeg zdravlja, materijlne porodične nevolje. Bio je i delikatan duh i burno reagovao na spoljnje utiske. Silno oseća grubost i rugobu spoljnog sveta, nezadovoljan sadrašnjošću, pa zapada u melanholiju i «svetski bol». I u takvom raspoloženju je poezija za njega bila utočište i izvor zaborava i tada ispeva i niz elegija. U motivima se okretao «sedoj prošlosti» osetivši melanholiju mrtvih stvari pa je najradije pevao «sumornu i hladnu pesmu», «himnu vekova tavnih». Tako je pevao ruševine, groblja «Mračna minulai drevna leta» i ljude i doba kojih nema više.: mračnu borbu boga i satane, dramatične epiziode iz svetske istorije, verske i građanske ratove u Francuskoj. Posebno je voleo klasičnu starinu, grčku i rimsku, više grčku i donekle je obnovio klasicizam i bio najbolji predstavnik umetničkog paganizma bio helenista, ali dosta grešio u mitologiji, ali pokazuje veliku intuiciju, instinktivno oseća veličinu i lepotu klasičnog sveta a pesme daju utisak vedre i duboko mirene lepote antičke poezije. Imao retku osetljivost, urođenu otmenost i finoću, živ smisao za lepotu, osećanje ritma i živopisnosti. Više no ijedan raniji srpski pesnik on daje utisak umetničkog pesnika. (prethodnici mu bili pre patriote no umetnici, i pesnički posao olako uzimali zanemarujući formu, uz loše pesničke slobode i greške u metrici. U njegovoj poeziji ima nečeg nematerijalnog, prozračnog, fluidnog, uz meru, sa finim i tačnim osećanjem prirode. Opisi su često realistički i mala savršenstva. Duhovni život mu je osećajan, pa svet oseća čulima, i vidi prvo boje pa onda muziku. Veoma je važna dekoracija pa ima dosta pesama koje su napisane samo radi opisa živog i efikasnog opisa i to je sve. Epske pesme i dramski pokušaji. Zbog svoje sklonosti dekoraciji i opisu manje se okretao epici. U balade i romanske je uvek unosio opise «Julija»1884., «Pećina na Rudniku»1887., «Korintska Hetera» 1889., Mramorni ubica»18890. pokušao i rad na epu: «pripovetka» «Mileva 1882. «Ribar» koji liči na «Fausta» i komični ep «Amor na selu» 1893. Imao svečan ton i dikciju ali ne i sposobnost za epsko razvijanje i kompoziciju, pa je trom i razvučen. Voleo pozorište pa se okušao i u dramskim pokušajima u stihu: u «Srbadiji» 1882. izašao je prvi čin tragedije iz srpske istorije «Radoslav». Dramatizovao i klasične

61

motive:»Pitija»1887., «Smrt Periklova»1887. «Argonauti na Lemnosu»1889. Poslednji mu je «Pesnik»1893. ali nema dramski talenat iako ima divnih opisa i lepih stihova. Lepota i melodičnost stihova, savršenstvo metrike, nov ritam, su najglvanije spoljnje karakteristike V.Ilića. pisao vrlo mlad kad se drugi još uče i to savršene stihove- muzikalne, glatke, skladne, graciozne kao mirna i svetla široka reka. 1881. počeo da se služi 16-ercem i iznenadio publiku ali je njim vešto rukovao uz mnogo svečanosti i visine. Silno je podigao srpsku versifikaciju i označio kraj romantizma i početak novog pravca. Uticaj mu je veliki pa se govori o «vojislavizmu» iako ima i mana: mala pesnička invencija, lako potpadao pod uticaj drugih pesnika pa pozajmljivao i predmete pevanja i ideje i rečnik, epitete. Ima mnogo refleksivnog, ali su mu musli česta i opšta mesta svake pozije, pa onda i jednoličnosti i monotonije u istim izrazima, osećanjima, rečima, epitetima i slikovima. Ali on vraća ideju da je umetnička poezija jedno, a umetnička drugo. I da umetnička ne treba da ostane u podređenom i zavisnom od narodne što je stav romantičara. Posebne zasluge su u tome što je doveo do savršenstva pesničku formu, obogatio pesnički jezik do umetnosti. Doneo čiste licije, odabran rečnik, harmoničan ritam, gipkost, živopisnost, muzikalnost. U poeziji je on isto pto i Laza K. Lazarević u pripoveci: pismenost, književnost i umetnost. Srbi krajem II polovine 19 veka dobijaju gradove, kulturne institucije, dosta ih se školuje na strani i dolazi u Bgd pa književnost počinje da dobija evropsku fizionomiju, ali nema histeričnog dinamizma, još uvek kultura na kašičicu. Već pitanje građanske elite jer se tad u porodičnim salonima preslikava atmosfera evropskih gradova tih vremena.čitaju se rukopisi, debatne tribine, praspravlja se o pitanju estetike, prevodi se. Otac V.I., Jovan, preteča je (on je pesnik objektivne lirike, predromantičarski, pa onda i romantičarskog perioda). Matoš je bio par puta u Bgd-u (violončelista u Narodnom pozorištu) i opisuje taj salon Ilića. Tu raste mali V.I. – nije visokoobrazovan jer je slabog zdravlja, pa je svo znanje stekao u salonu. Čitao Puškina (natucao ruski). Nađeni citatni tragovi Puškina kod njega a na V.I doktorirao Milorad Pavić: «Život i delo V. Ilića». Sve što smo o V.Iliću uvideli nebitno je za njegovu poeziju tj., da sa njim i Lazom Kostićem ulazi momenat evropeizacije u Srbiju (kratak život, loši uslovi u kojima je živeo, bolest – skoro pseudomitska priča o napaćenom pesniku, a sa druge strane je veliki, sjajan pesnik i za kog se kaže da od njega i L.Kostića počinje moderno pesništvo (od kasnog romantizma do danas)- Začetnici modernog srpskog pesništva- to je iznenađenje jer su okolnosti protiv ovog a u korist uprosečavanja. Naš romantizam vezan je za nemački romantizam. Laza Kostić (ima uticaj Šekspira), ali pre svega nemačke književne tradicije. Kraj 19. i početak 20.veka-bitna dominacija francuske kulture, jezika, književnosti. Jovan – romantičarski pesnik. Romantičarska poezija u ovim krajevima u srbijanskoj malogranskoj varoškoj sredini ušla je u matricu reprodukcije- način na koji se peva je nepredvidljiv, a u periodu realizma počinje da domonira koncept koji duboko pritivreči pitanjima romantičarske poetike. Romantičari misle da poezijaprevazilazi ovaj svet i nema šta das se pača u stvarnost i ne bi da rešava pitanja svakodnevice, osim u prigodnom pesništvu. U realizmu dolazi do inverzije i prema poeziji nije (Svetozar Marković – osnivač realističke poetike) pozitivno raspoložen, i zove je «deklamatorstvom» - puno neproduktivnih matrica. On predstavlja protivtežu logici zdravog razuma, sociološke priče o poeziji. Polemika Laze Kostića i Svetozara Markovića – važno estetičko-poetički i ideološka polemika 19.veka. ljudi su primorani da kristalizuju svoje stavove i poetička načela svog stvaralaštva. Ova polemika je bitna za pročišćenje jedne slike književnosti u 19.veku. velika prosvetiteljska priča («mučna»). Pojam pisanja i angažovanosti se ne suprotstavljaju već nadopunjuju. Pisci imaju jednu socijalnu misiju –to se «brutalno» očitava kod Svetozara Markovića. A sa druge strane, Laza Kostić, jezikoslovac, demijurg, koji ne želi da poeziju svede na društveno biće iako joj ga ne negira, ali on ne želi da bude svedena na samo jednu društvenu funkciju – već da bude uzvišena iznad svakodnevice – kao ekstaza jezika – to kod Svetozara nema ni u tragovima jer je u poeziji video samo ono što je funkcionalno, i zato ga Laza Kostić ojadio; . Tu se usred toga javi dar, kao dar V.I. i odjednom lartpurlart. «Maskenbal na Rudniku» - pesma koja ga je oterala u zatvor. On ima kvalitet više od onog za šta ga sredina priprema i tu socijalnu predodređenost sa ocem Jovanom – kuća im je s leve strane botaničke bašte – tu gledali u Dunav (Rastko Petrović peva o Dunavu). Ivan D. Lalić «Vojislavljev vrt». V. I. Prevazilazi retroraomantičarski standard poezije (deklamatorski) kad proza počinje da
62

diktira red vrednosti. Jedan od prvih tekstova koji određuje mesto V.I. u poeziji modernog srpskog pesništva. Svi veliki pesnici su sintetični duhovi –preformulišu tradiciju od koje polaze ipokažu nam neki novi put. (primer je Vasko Popa – iskustvo nadrealizma, simbolizma, srpske religije( srednjeg veka), slovenske mitologije, iskustvo folklora, alogični humor koji dolazi iz narodne poezije – sintetiše tradiciju i tad poezija dobije neki ovi lik). V. Ilić – pesnik koi sintetizuje neke komponente u svom pesništvu – naslućuje nešto što se dešava u evropskom kulturnom pesništvu, a da o tom pojma nema (Parnas, lartpurlart, simbolizam u Evropi). !!!Tekst – V. Ilić kao bitan za genezu moderne srpske poezije a to napisao I narodni veliki pesnik Jovan Dučić čija je prva faza bila «vojislavljevska» - gde on nastavlja tamo gde je V.I. stao. Smatra da je srpsko društvo sa višestoletnom tradicijom i da živi životom velikih gradova- pesnik»Vojisla nije video zapad, ali ga je osećao. Otkrio ga je sebi ne znanjem ni vidom, već srcem i pesničkim očima. Otkrio ga je u sebi slučajno kao što su istraživači otkrivali velike okeane o kojima su samo slutili». On je čist pesnik –okrenut lartpurlartizmu (nastaje u otporu prema suviše direktnoj, zdravodiemnzionalnoj dimenziji pesništva-sve što čovek proizvede mora nečemu služiti. («lepo je bezinteresno» – Kant) a to se protivi estetici , bez interesa se nužno sviđa svima – I sud, Kritike uma) parnasizmu, simbolizmu. Kada prevlada sve antitestetičke koncepcije, onda se prirodno javlja otpor (Crnjanski da bi se širile socijalističke ideje mogu poslužiti i novine – ne poezija). «Brinite vi vašu brigu, gospodo, ali mi se bavimo poezijom». Želimo je očuvati kao čisto biće, rezervoar onog lepog što čovek proizvede. I tada se javlja lartpurlartistička komponenta (To sve vidi Dučić u «Spomenu Vojislavu»: «....u formi mu je ideja, osećaj i živa imaginacija – to je on sve izmislio, nije imao gde da vidi». Niko sem njega nije znao šta je forma i koliko je bitna). «V. I nije čak u svojoj poeziji kazao ništa. Ali jedno ništa kad se kaže posebno postaje jedno lepo». Tofil Gotje – otac parnsizma. Lartpurlartizam u dve orijentacije francuske škole: prva je parnasizam – koji počinje sa Gotjeom, a onda dolazi simbolistička škola pevanja: Verlen, Rembo, Malarme. Parnas uzdiže pesničku formu a pijedestal – poezijaje ezička forma i to savršena. I parnasizam i i simbolizam utiču na srpsko pesništvo krajem 19. i početkom 20.vek. desubjektivizacija – ja se povlači, pesme dobijaju objektivističku auru.(svaka romantičarska pesma je «ja» pesma). Hoće da ude hladna pesnička objekcija sveta izražena u savršenoj i idealnoj formi. Hoćemo lepo, nadrazložno lepoi. Tu parnas prelazi u simbolizam – melodijski aspekt jezika, poezija se uklanja od doslovnosti i kreće se prema nejasnosti tj. enigmatičnosti pesničkog značenja. Parnasizam=hladan opis- tačno se vidi predmetnost. Opisjuje do mikroskopskih detalja predmet viđen nekim sveopštim očima. Simbolizam =udaljava se od predmeta od kog smo krenuli ka višem simboličkom kvalitetu. Pesma poništava i relativizuje predmet od koga je krenula; uzdiže ga na nivo više simboličke projekcije (B.Miljković, I.B. Lalić, Jovan Hristić). Ali imamo i jasnih pesnika. Muzička komponenta postaje vrlo bitna za simbolističku poeziju. Mi biramo stil koji se razlikuje od kolokvijalnog govora i time se pokazuje da je jezik poezije ekskluzivan u odnosu na svakodnevni govor. Čuvena mu je pesma «Kleon i njegov učenik» u formi dijaloga - rimski mudrac razgovara sa učenikom o ustrojstvu sveta odnosno o prirodi poezije. Dosta je značajna jer se u njoj prvi put u srpskoj poeziji pominje reč «simbol». To je nedovršen dijalog. «Učenik Kleon učenik». Šta je suština, poreklo poezije. Učenik ima osećaj da je poezijanešto što nije od ovog sveta – Kleonova koncepcija je panteistička Kleon: «Sve je samo simbol što ti vidi oko...simbol je i nebo i zemlja... i suština je ono što on sobom znači». Simbol se ne iscrpljuje onim od čega je krenuo. Simbol je naša potreba da nadiđemo svet pojavnih predmeta da bismo našli univerzalnu komponentu. U simbolu reč nije jednaka njenom eksplicitnom značenju. Pesnik je pun oprečnosti pa je teško reći pesnička filozofija, sem, možda, kod misaonih pesnika, ali donekle (Njegoš, Dante); kod lirskih pesnika se ne može govoriti o pesničkoj filozofiji, već o – pesničkoj fizionomiji. OPUS VOJISLAVA ILIĆA Paradoks je što su ga smatrali jednoličnim (određena frekventnost istih reči, atributa, pjezaža). Nema ničeg što liči na ditirmb (pohvalu životu). Sve tama, kiša – što sugeriše njegovo
63

pesničko raspoloženje. Pesnik elegično (žal, rezignacija, pesnička kantilena) – idiličnog (statičnost. Zaleđen trenutak, tabla na kojoj često nema ljudi) modela. Neki kažu da ga sa realizmom vezuje deskriptivnost i objektivnost (ali Pantić zamera da je ta objektivnost kod V.I. klasicističkog porekla koja ne želi da se predstavi u nekoj ideološkoj objektivnosti kako bi se prokrijumčario neki ideološki stav). U V.I se malo obnovio klasicizam, tj. pseudoklasicizam. Ceo ciklusje sklopljen sa klasicističkim motivima (imena iz stare grčko-rimske mitologije), ali to je diskutabilno, i ne znači ništa jer u ime pesničke slobode i lepote to je trenutak osveženja u odnosu na romantizam. U versifikacionom smislu, njegova poezija je osveženje. Sterijina jezička fraza nije ono što mi imamo u uhu danas. Branko Radičević i Zmaj imaju versifikacijsku načistoću. Tu Laza Kostić otišao najdalje «Spomen na Ruvarca». I onda mladi Vojislav Ilić se javi imnogo uradi u formalnom smislu: obnovi heksametar, u katrenima, poemama, narativnim pesničkim strukturama – koje nisu najuspelije. Voli da priča u svojim pesmama. Tako po prirodi nije takav pesnik, ali se tu očituje veliki uticaj Puškina. «Jutro», «Grm» - pejzažne pesme. Kodifikovao poetsku matricu i uticao na svoje sledbenike (Dučića). Postoji jednoličnost, monotonost (ali prijatna), sa formalno-tematskog stanovišta je raznovrstan: 3 njige pesama (34 godine života), a po rukopisima i periodici – dosta pesama, i nekoliko vrsta poezije. Deskriptivna lirika, narativne pesme (najmanje ih ima), satirične pesme – dugo bio zvučnije ime u srpskoj poeziji. «Realista», «Srbin u raju» - satirične pesme 25.II `03. Dva pesnika moderne srpske poezije Laza Kostić (metafizički romantizam) i Vojislav Ilić (rekapitulacija srpske pesničke tradicije, simbolistička vizija srpskog pesništva). Treći element u Srba koji je nagovestio modernu u Srba su neki polurealisti a pola nešto drugo. Laza Lazarević ( realista; nekoliko priča sa introspektivnim momentima (Švabica, Vetar i Verter). Primer poetskog realizma tj. što je vidno u razdoblju moderne tj. njenog početka, sentimentalno, psihološko- introspektivno. Kraj realizma i moderne: realisti su: S.Sremac, S.Matavulj (piše beogradske priče kad dolazi u Bgd i postaje član SANU i otvori ciklus bgd-skih priča tad uvodi novu vizuru). I je Bora Stanković (obeležava epohu modernizma, najpoznatiji romansijer, pripovedač i dramski pisac). Debituje 1898. kad mu izlaze prve priče i pesme, a već 1900. se igra Koštana u Beogradu. On je jednom nogom u realizmu a drugom u modernom pripovedanju. Po nekima on je kraj realizma a po Pantiću je on kruna realizma. On je svakako graničan pisac pa ima nešto «razroko» u njegovoj književnoj pojavi. On je regionalan, u lokalnom idiolektu koje specificira njegov pripovedački glas. Borina rečenica više nije vukovska rečenica –VAŽNO!!! nije Matavulja, Lazarević, Sremac. U umetničkoj realizaciji – to je mikrodevijacija u naraciji. Psihološka perspektiva – pripovedanje – B.Stanković otvorio do domena nesvesnog (erotska podsvest dubine – Sofka, gazdaMladen – su dobri primeri za ovo. II Branislav Nušić (u dramskom stvaralaštvu, mada i pripovedač). Predstavnik moderne, ali produžava komičku paradigmu srpske dramske umetnosti. Naša tradicija je prevashodno komičke prirode, u rudimentu je dramsko-dijaloška situacija po tradiciji, ali nije drama –praosnova srpske drame (ne može bez sceničnosti, bezkaraktera). Kod nas nema antičke drame sem kroz Steriju (klasicistu), ali nemamo tragički identitet drame. Nemamo ga ni u XX veku. (D.Kovačević, ali prevashodno ima komički karakter). Najveći pisci daju ton i boju nekoj književnosti. BRANISLAV NUŠIĆPre njega je jedini značajni komediograf, tvorac seoske pripovetke, Milovan Glišić (drama «Podvala» i seoska komedija «Dva cvancika» po priči iz vukove zbirke i predstavlja laku lakrdiju, bezbrižnu ali bolju od ove prve). Nušić je rođen 1864-1938 i najveći je dramski pisac realizma, po komediografskom radu pripada klasičnom realizmu iz 80-ih, i novom socijalno angažovanom relizmu s kraja 20-ih i tokom 30-ih godina XX veka. Rođen u osiromašenoj trgovačkoj porodici grčkog porekla u Beogradu gde je učio gimnaziju, a prava studirao u Gracu (1 godinu) i Beogradu. Pripadnik Radikalne stranke, pa je prva komedija (napisao u 19-oj godini) «Narodni poslanik» čeka 13 godina da se postavi na scenu, a «Sumnjivo lice» čak 35. zbog pesme kojom je uvredio kralja bio u zatvoru, a onda ga poslali u konzularnu službu na Kosovo i Makedoniju (preko 10 godina) što ga je omekšalo pa postao čovek režima, a pero mu izgubilo oštricu i postao zabavni pisac pa mu se nijedno od ova dva ne
64

prašta. Kad izlazi iz diplomatske službe postaje dramaturg i radi najviše u pozorištu, zamenik upravnika Narodnog pozorišta, šef zanacionalnu propagandu, direktor Narodnog pozorišta u Novom Sadu. Posle I s.r. upravnik pozorišta u Sarajevu, bibliotekar Narodne skupštine. Preživeo povlačenje kroz Albaniju ali mu sin poginuo u ratu, što ga je skrahao pa od 1911. do 1929 nije dao ništa u komediji. U poslednoj deceniji života se vrati vitalizam pa se posvetio komediji. U komediji se nadovezuje na Kostu Trifkovića i Steriju, zahvaljuje im čak i preuzima i teme od njih: «Beograd nekad i sad». Tri razdoblja u Nušićevom komediografskom radu: 80-ih piše društvene komedije: «Narodni poslanik»(članovi suprotničkih stranaka žive u istoj kući, soba do sobe, tast i zet pa se elementi porodice i politike mešaju),1883, «Sumnjivo lice» 1888., «Protekcija» 1889. od koje su prve dve najbolje. U drugom periodu, najdužem od 1889-1829. on radina ozbiljnoj drami i raznim proznim žanrovima a komedije su lake ipre vodvilji: «Običan čovek»1899., «Svet» 1906, «Put oko sveta» 1910. najbolji rad je u poslednjih 10 godina kad se vraća društvenoj komediji i piše: «Gospođa ministarka» 1929 . «Ožalošćebna porodica»1834, «Pokojnik» 1937. i «Vlast» nezavršena. Tu su i vodvilji: «Mister dolar», «Boegrad nekad i sad», «Ujež», «Dr», jednočinke: «Kirija», «Muva», «Dva lopova», «Analfabeta», «Kod advokata». Za sebe on kaže da je humorista, a ne satiričar. On je dao društvenu komediju Srbije svog vremena a ta slika je analogna i suprotna onoj koju nalazimo kod realističkih pripovedača, tj. Srbija koju on daje je građanska i birokratska od koje su seoski realisti zazirali. Porrodica je u centru zbivanja ali zatvorena prema svemu što dolazi spolja, osetljiva pre za izazovepraktičnog života nego za moral tradicije, i više okrenuta sadašnjosti no prošlosti. Komična uzvitlanost nastaje kad se Nušićev svet nađe pod udarom dveju osesivnih sila savremenog društve: novca i moći. Tu se planovi neprestano mešaju a najčešće i najkomičnije je mešanje porodične i političke sfere. «Sumnjivo lice»-sreski kapetan Jerotije daje se u potragu za sumnjivim licem o kome se u dopisu ministarstva kaže da je opasan za poredak i dinastiju, a on uhapski apotekarskog pomoćnika Šoku koji je đida njegove ćerke, a kompromitujući spisi- su u stvari ljubavna pisma kapetanove kćeri. «Gospođa ministarka»- politika unosi raskol tašti i zetu a rasplet dovodi do pada vlade. Tema novca kao sredstva za dobijanje vlasti je najjača u dve poslednje komedije: «Ožalošćenoj porodici» malograđani koji se otimaju oko imovie pokojnika, i «Pokojniku»-gdeje Nušić otišao najdalje u kritici društva približvši se satiri, ali sve uz humor. U drugom periodu piše ozbiljne drame i to tragedije sa temama iz srednjeg veka «Nahod», «Kneginja od Tribala»,»Tomaida», ali su mu bile uspešne i jednočinke zbog rodoljubive sadržine: «Danak u krvi», «Knez ivo od Semberije»- i dan-danas. Pisao i društvene drame o problemima krivice i kazne, ljubavi i mržnje («Tako je moralo biti», «Greh za greh», «Pučina», «Jesenja kiša») i nekoliko drama sa fantastičnom sadržinom («Žena bez srca», «Večnost»; «Knjiga druga»)- ali uprokos ovom trudu da napiše ozbiljnu ili tragičnu dramu on je ipak ostao prevashodno komediograf. Tu su pripovetke, romani, putopisi, memeoari, feljtoni, autobiografija. «Pripovetke jednog kaplara»1886. je prva knjiga i to zbirka kratkih priča na osnovu njegovog iskustva u srpsko-bugarskom ratu, s puno saosećanja za malog čoveka i njegova ratna stradanja. Posle ove idu «Ramazanske večeri»1898, zbirka pripovedaka iz orijentalnog života dok je boravio uTurskoj, ali su mu mnogo bolje humorističke pripovetke u čemu je predstavnik ovog žanra uz Sremca i Domanovića «Ministarsko prase», «Dobrotvor», «Posmrtno slovo», «Kikindonska posla» u kojoj slično «Narodnom poslaniku» ismeva strančarske strasti i izbornu borbu u malom mestu, ali ovde je izbor govedara. Humoristički feljton: «Listići»-pripovetke –kozeija 1889, «Ben Akiba» šaljivi feljtoni koji su izlazili u Politici 1904-1907 popularni kod publike, ali Skerlić je strog jer u njima vidi plitku komiku često vulgarnu do pornografije, i ugađanje prostačkom ukusu naše publiek. Dok Matoš misli da je Nušić rođeni novinar jer uvodi u našu novu formu pismenosti (novinarstvo) zabavni vid ćaskanja, šalu i fantaziju čime približava žurnalizam i knjiženost, gde se događaj pretvara u sitnicu i obrnuto.

65

«Opštinsko dete»- šaljiv roman 1902.zgode koje izaziva rođenje jednog vanbračnog deteta. A i zabavni roman za decu «Hajduci»1933, tomsojerovsku temubeg dece iz sveta stega u pustolovinu. Najbolje memoarsko delo je «Autobiografija» 1924. životopis koji je jedini pian u humorističkom ključu u celosti, i najčitanija knjiga, gde ima takođe dosta padova u plitku komiku, ali i velikih dometa naše humoristične proze (njegovo školovanje, predmeti i profesori, način na koji uteruju znanje učenicima u glavu). Njegova humoristička proza, zaostaje za komediografijom i za humorističkom prozom naših najboljih humorista ali je ipak značajna u našoj književnosti. Putopisi «Kosovo», «Sa Kosova na sinje more» «Kraj obala Ohridskog jezera» su pre dokumentarni nego umetnički Skerlić kaže da je radio preko kolena i improvizovano, ali je lak na reči i specifičnim smislom zahumor, ali ide do pornografije. Satira je plitka iodnosi se samo na sitan svet u vidu dosetki za kafanskim stolom.8ali zato poznaje scenski zanat i veštinu, inventivan da nađe dobre scenske efekte i da uoči predmete i tipove. Razgovori su živi i prirodni B. Nušić je pripadao trima književnim epohama i dugo je živeo, plodan pisac, popularan. Ima i danas slovensku recepciju (nekoliko bugarskih studija o njemu, igrao se dugo i u Moskvi, u GB mu je prevedena knjiga njegovih izabranih drama – preživeo je svoju epohu. Počeo kao pripovedač u realizmu, a posle i kao dramski pisac, ali zenit mu pred Is.r. u razdoblju moderne. Iako je u svojoj kreativnoj zrelosti (umro 1838.) dugoj književnoj karijeri imao nerv da skenira naš kolektivni karakter. Retki pisac koji je za života doživeo slavu. Tek naredne epohe ocenjuju i kodifikuju književno delo mnogih pisaca. Puno je osporavanih pisaca. Nekima je predodređeno da budu ceo život osporavani(kao Vuk)Đ. Jakšić, L. Kostić. U periodu moderne potpuno nepriznat. Lazu Kostića poriču kao značajnog (Antologija Bogdana Popovića, 1911. Zagreb – izbacio Kostića diktatorski. Nije ni Bora Stanković dobro prihvaćen jer je ostao u Bgd-u 1914. u vreme austrijske okupacije jer nije uspeo da izbegne sa srpskom inteligencijom u Albaniju pa se vratio u Bgd što mu nisu zaboravili, iako se izdiferencirao kao dobar pisac. Isto prošao i J.Ignjatović kao mađaron. 25.III 03. Dva pesnika moderne srpske poezije Laza Kostić (metafizički romantizam) i V.Ilić (rekapitulacija srpske pesničke tradicije, simbolistička vizija srpskog pesništva) Treći element koji je nagovestio modernu su neki polurealisti a polu nešto drugo: Laza Lazarević (realističkih nekoliko priča sa introspektivnim «Švabica»,, «Vetar» i «Verter») primer je poetskog realizma što je vidno u razdoblju moderne: sentimentalno, psihološkointrospektivno. Kraj realizma i početak moderne: realisti su : S. Sremac, S.Matavulj koji piše bgd-ske priče kad u njega dolazi i postaje član SANU i otvori ciklus bgd-skih priča – uvodi novu vizuru. I Bora Stanković koji obeležava epohu modernizma, najpoznatiji romansijer, pripovedač i dramski pisac, debituje 1898, I priče i pesme, a već 1900. Koštana se igra u Bgd-u. On je jednom nogom u realizmu a drugom u modernom pripovedanju. Toje po nekima kraj (po Pantiću – kruna, vrh) realizma. Graničan pisac, ima nešto razroko u njegovoj književnoj pojavi. On je regionalan, u lokalnom idiolektu koji specificira njegov pripovedački glas. Borina rečenica više nije vukovska rečenica VAŽNO!!!nije Matavulj, Lazarević, Sremac. Umetnička realizacija je mikrodevijacija u naraciji. Psihološka perspektiva u pripovedanju, otvorio do domena nesvesnog (erotsko pdsvesna dubina – Sofka, gazda-Mladen, su dobri primeri za ovo). II Branislav Nušić (u dramskom stvaralaštvu), pripovedač, predstavnik moderne, produžava komičku paradigmu srpske dramske umetnosti. Naša tradicija je prevashodno komočke prirode, u rudimentu je dramsko-dijaloška situacija po tradiciji, ali nije drama – praosnova srpske drame (ne može bez sceničnosti, bez karaktera). Kod nas nema antičke drame sem kroz Steriju (klasicistu) ali ni tu nemamo tragički identitet drame. Nemamo ni u XX veku (Dušan Kovačević, ali prevashodno ima komički karakter). Najveći pisci daju ton i boju nekoj književnosti.

8

Skerlić 66

B.Nušić je pripadao trima književnim epohama i dugo je živeo, plodan pisac i popularan. Imai danas slovensku recepciju (nekoliko, bugarskih studija o njemu, a igra se dugo i u Moskvi, u GB prevedena knjiga njegovih izabranih drama tako da je preživeo svoju epohu. Počeo kaopripovedač u realizmu posle kao dramski pisac, ali zenit mu pred I svetski rat u razdoblju moderne. Iako je u svojoj kreativnoj zrelosti (umro 1838) dugoj književnoj karijeri, imao nerv da skenira naš kolektivni karakter. Retki pisac koji je za života doživeo slavu. Tek naredne epohe ocenjuju i kodifikuju književno delo mnogih pisaca. Puno je osporenih pisaca. Nekima je predodređeno da budu ceo život osporavani (Vuk) Đ.Jakšić, L.Kostić u periodu moderne potpuno nepriznat. Lazu Kostića poriču kao značajnog (Antlologija Bogdana Popovića 1911. Zagreb – izbacio Kostića, diktatorski). Nije ni Bora dobro prihvaćen jer je ostao u Bgd-u 1914. u vreme austrijske okupacije pa nije uspeo da izbegne sa srpskom inteligencijom u Albaniju pa se vratio u Bgd, što mu nisu zaboravili, iako se izdiferencirao kao dobar pisac. Isto bilo i sa Jakovom Ignjatovićem-prebacivali mu da je mađaron). Početak moderne je razmeđa dva veka (19. i 20.)i postoji ceo niz poetičkih što socijalnih elemenata što se zove opšti standard i etika pisanja i uspostavljen je prvi put potpun književni sistem, tj sistem zaokružene književnosti. Ima imanentnu raznovrsnost, iznutra hijerarhizovan što nije bio slučaj u 18. i 19. veku(romantizam tanak, kritika ne postoji, drame se prevode, cela književnost se svodi na autobiografsku prozu. Simeon Pišćević, Sava Tekelija. Privlači nas samo memoaristika (nešto između fikcije i književnosti fakticiteta). Onda ide predromantizam – bitno pitanje jezika te književnosti (Vukova borba za jezik) plus poezija i donekle drama (Sterija, Njegoš). Sredinom veka J.Ignjatović sa Sterijinim početkom (Roman), a onda romantizam i u njemu samo poezija – proze nema – za ceremonijalne svrhe. Realizam – tu samo pripovetke, roman nerazvijen, poezija samo kod V.Ilića. nema književne kritike i nauke o književnosti. Ovako egzaktno kako se formuliše 19.i20 veku jer nema faktora koji to osmišljava. Prva prava istorija književnosti je 1871. Stojan Novaković. Onda ide moderna u kojoj dobijamo sve ove elemente. Tj uspostavlja se prvipotpun književni sistem: svi rodovi i vrstepostaju važni i dobijamo i dramu, roman, poeziju, književnu kritiku tj. nauku o književnosti, sa reprezentativnim tekstovima. Svi i disciplina koja sve to konceptualizuje u književnom i kulturnom kontekstu. U poeziji: punopesnika, a mi radimo samo DUĆIĆ-a (naslednik V.Ilića). elitna pesnička fizionomija, ali i princ ukletih pesnika, osvaja demonsku, eshatološku figuru tj. Disa – to su dva najautentičnija lica srpske moderne. Tu je u M.Rakić, S.Pandurović, M.Bojić, Veljko Petrović. I neki pesnici koji anticipiraju buduća razdoblja: Milan Čurčin koji se parodijski odnosi prema elitističkom stavu peoeziji: Stanislav Vinaver, modernističkih, a tu su i Isidora Sekulić, Todor Manojlović, a tada debituje i Ivo Andrić(1911- pesme u prozi), M. Crnjanski – svi oni posle rata postaju vodeće figure srpske književne scene. PROZA Ceo niz pisaca koje Skerlić zove lirskim realistima: Petar Kočić, Ivo Ćipiko, Svetozar Ćorović. Ekipa novih urbanih pisaca koji menjaju globalnu perspektivu penetrativne prirode (govori se iz perspektive došljaka u grad) tj. sudbine karakteri ljudikoji da olaze u grad da uspeju/propadnu: «Vukadin»-roman S.Sremca, ali i drugačiji senzibilitet: Veljko Milićević, Milutin Uskoković – oni su pisci gradske proze. U drami – Nušić i B.Stanković (Koštana, Tašana – bitni za dramsku tradiciju. Kritika (književnost postala zaokružen sistem sa potpuno evropskim profilom kad se javljaju prvi veliki kritičari ali tekstu ne prilaze samo iz filološke strukture (Stanislav Vulović, Stojan Novaković). Potkraj 19.veka ulazi i Ljubomira Nedić – kritičar drukčije fizionomije, pokušava (bio matematičar) da književnu kritiku postavi na malo čvršće osnove. Nagovestio pojavu imanentnog metoda. Krajem veka, uređivao je «Srpski pregled» i tad se kod nas književnost čita onako kako se čita u drugih tj. da se tekst čita kao tekst po sebi (imanentni metod)tj. koja su to ključna svojstva strukture književnog dela, a onda ga čita u kontekstu spoljašnjeg pristupa, bez obzira jesu li tekstovi književnosti ili kulturi. (sve je tekst, i film, TV, politika, a tekstovi su po vrsti: publicistički, istoriografski, književni. Ljubu Nedića zanima kako je književno delo: «Ako delo nije u sebi skladno i lepo složeno tj. (književni tekst=složaj
67

reči tj. struktura) onda ni književni tekst nije dobar, tj. estetički utisak se kvari, pa delo ne može da se uvrsti u važeće». Posle Ljube, Bogdan (prvi pravi teoretičar u Srba, komparatista, estetičar, izuzetno uticajan ali malo prodan predstavnik u nas) i Pavle Popović (književno-istorijska fizionomija je pozitivističke orijentacije, i danas ima sledbenika odnosno i danas izlaze «Prilozi književnosti, nauci i folkloru». Miroslav Pantić je sledbenik P.Popovića otud termin «škola Pavla Popovića». Treće ime akademske kritike je Jovan Skerlić, učenik Bogdana Popovića, isto istoriograf, kritičarski autoritet te snage i elana neponovljiv u XX veku. Umro u 37-oj godini, a pokrio razdoblje cele nove kniiževnosti, do književnosti njegovog vremena, i prvi napravio okvirnu sistematizaciju na velike blokove, i ostalo od toga ponešto: predromatizam, romantizam i realizam, ali razdoblja (ovo danas što se priča) u kom on neposredno stvara, on naziva «sadašnjom» tj. današnjom književnošću (izlazi mi Istorija nove književnosti 1914.) Mi taj period nazivamo periodom moderne. Autobiografija Borislava Mihajlovića Mihiza – njemu Veljko Petrović pričao kako iz Sombora dolazi u Srbiju. Tad naglo jačaju integralističke ideje kod južnih Slovena, i svi prestižniji autoriteti (tri kulturna identiteta: Srbi, Hrvati, Slovenci) početkom veka samo ova tri etnicitetza koji grade sve institucije, normiraju književni jezik i kulturnu tradiciju. Tu jačaju integralističke ideje («jugoslavenstvo») – kao predstavnik J.Skerlić, pokret mlade Bosne (na Vidovdan vrši atentat na Franca Ferdinanda) – I.Andrić i utopiste. Skerlić zagovara ideju o jednoj književnosti na ekavici, ali na latinici – od tada Srbi češće pišu latinicom. Ćirilica je naše tradicijsko pismo, zao joj treba ceremonijalni, svečani prioritet. Skerlić slično slovenačkim i hrvatskim književnim krugovima, ali oni su pak, motivisani na drugi način. Srbi su hteli da faktički dovrše svoju kulturnu fizionomiju time što više njih da živi u toj državi i da ispovede svoju kulturu, ali slovenački i hrbatski hteli da se oslobode austrougarskog i mađarskog uticaja(germanizacija), a u Dalmaciji – pritisak Italije. Ideja jugoslovenstva obeležava opšti duhovni trend, a odatle se mogu izvlačiti specifične komponente: I.Andrić, Crnjanski, R.Petrović, Krleža, Tin Ujević, će taj svoj prvi period književnog rada obojiti idejom književnog ontegralizma. V. Petrović piše buntovne pesme, rodoljubive i Skerlić ga pohvalio u «Srpskom književnom glasniku» pokrenutom 1901. a uređivali ga Popović i Skerlić, pa se smatra da je moderna u srpskoj književnosti počela sa pokretanjem «Srpskog književnog glasnika» - tu se kristalizovale ideje i napravili se rigorozni kriterijumi u smislu o kome SKG objavi – on je «gospodin pisac». A Skerlić je V.Petrovića najavio kao novog rodoljubivog pesnika (bilo mu bitno biti socijalno angažovan, i to je bitno za rad Skerlića). Veljko pokušava da prebegne u Beograd (tad je carinski rat, aneksiona kriza), 1908. Austrougarska anektira Bosnu, ali i Srbipretenduju na Bosnu i Veljko prelazi u Beograd, a graničari ga zaustave i privedu i počnu da ga ispituju i kad kaže da ga je Skerlić pomenuo, oni ga sa punim poštovanjem puste. Srpska kultura ipak dobija jednu dubinsku strukturu gde funkcionišu pravila i kriterijumi bitni za naš kulturni identitet, pravila koja unekoliko deluju i limitirajuće. 1918. ulaze i modernisti i sa cinizmom gledaju na Skerlića. Imamo konstruktivni kulturni princip na kom počiva određeni kulturni sistem i sa njim se može eksperimentisati. Ali imamo aksiološki sistem i relevantna književna dela. (Dučić, Disova poezija, preče i roman B.Stankovića, drame B.Nušića. Oslobođeni književni izraz tj. da književnost mora da ima određenu funkciju književnost postaje potpuna umetnost, ima svoju unutrašnju aksiologiju. Antun Barac nazvao period moderne «zaokretom prema Evropi» srpske kulturne i književne scene. Bora Stanković nije strani đak, ali išao u Pariz iako pričao o Vranju ceo život. Dis je jedini iskreno nadahnut. S.Pandurović je do tada jedan od najobrazovanijih književnika. Književnost doboja element erudicijske prirode, ne više kao realizam i romantizam koji forsira neku dozu naivnosti. Književnost dobija komponentu znanja koja nije suviše istaknuta književnost se i proširuje i produbljuje i to se vidi na filozofiji književnik oblika i dobijamo celu paletu književnih formi: Dučić, Rakić pišu jedanaesterce, dvanaesterce elitnim stihom parnasizma, i čine ga veoma gipkim i elitnim.(Ćurčin, Vinaver). Javlja se slobodan stih. U romantizmu se znalo ko diktira (L.Kostić). U realizmu u pesništvu samo V.Ilić. raste standard, nema više naivnosti, poluumetnosti; sad je visokostandardizovana, ali ipak prisutno razglasje književnih stilova i to je znak da je ušla u modernu epohu. Skerlić se nije pojavio pa književnost XX veka nije strogo sistematizovana (Pantić dao predlog).
68

1900-1941. moderna je defakto istorizovana. Pokušaj P.Palavestre da se moderna kod Srba prepozna kao trenutak kad Srbi dobijaju simbolizam (produbljuje se književni izraz, nije više književnost doslovna (kao Pop-Ćira i pop-Spira ili Sofka, Nečista krv ili Disova Tamnica); sad se književni izraz produbljuuje i proširuje tj. nije više doslovan. Najvažnija je ta stilotvorna i stilomorfna karakteristika. Ima pokušaja da se ovo razdoblje pročita kao razdoblje da smo dobili simbolizam:Zbornik «Srpki simbolizam»- SKZ. Znak da nam je književnost konačno postala evropska, nadoknadivši nedostatak od kog je patila u 18. i 19.veku. simultano se javlja moderna u više zemalja. Parnasovsko-simbolistička influenca u Srbiji dolazi sa 10-12 godina zakašnjenja. 1901. Simi Prislon –Francuz- prvi nobelovac, inače simbolista. 1918. dolazi nova ekipa, i dobijamo moderne klasike: Desa Maksimović, Vinaver, Crnjanski, R.Petrović. smatrao književnost duhovnim zdravljem – Skerlić, idol mu Svetozar Marković, jer je politički angažovan, i zanima ga etičko zdravlje (ne neka gospođica koja ima glavobolju dok promiču vagoni sa ranjenicima), koren mu u zdravom razumu, zato ne konstatuje Isidoru Sekulić, Disa, Lazu Kostića. 4.III 03. Prošlog časa pogled na modernu (kraj 19. i početak 20. veka do kraja I svetskog rata) ona je sistematizovana, nema sporenja oko ključnih pisaca, dela ali posle 1918. je otvoren teren jer se razlikuju po razmišljanju. Nareprezentativnije ima u poeiji i prozi: B.Stanković, Dučić, Dis – predstavljaju vrednosni vrh. Simbolistički tip se naslanja na V.Ilića a posle se priključuje simbolističkoparnsističkim tendencijama u poeziji i to se vidi u Dučića. Ali tu je i drugačija tendencija (pomalo postromantičarska tj. «ukleta» - kod Disa). Ovde ne učimo istoju srpske kritike (onih pregledao zbog Stankovića) pa će nam ovo u fus-notama reći. U modernoj dobijamo književnu kritiku i nauku o knjiženosti dovršene evropske fizionomije što je celovit književni sistem: prva fundamentalno, esencijalna karakteristika moderne kod Srba je da smo u I deceniji 20. veka dobili zaokružen književnoestetički sistem. Književnost implicira ono što se događa u kulturi jednog naroda i tad mi dobijamo kulturu evropskog lika. Srpska književnost pripada matičnoj grupi evropske literature. U 18.i 19.veka srpska književnost menja svoj identitet od jednog modela kulture koji je bio zaleđen učauren, usmena tradicija je kod nas najstarija (pisana se kodifikovala tek kod Vuka). Srbi nisu imali kulturne institucije sem SPC. Promenili smo identitet i model kulture u kom je proticalo najduže vreme kulturne egzistencije našeg identiteta. Prozni opus Bore Stankovića, njegovo delo ostaje u književno-evolutivnom smislu (sa ove distance) i dovršeno izdanje «Nečiste krvi» - jedan od najboljih romana. BORA STANKOVIĆ je vrh srpskog realizma (sve opšte karakteristike srpskog realizma su prisutne kod njega – ali su one kod njega samo polazne tačke za izgradnju njegove književnosti tj. za njega su nevažne jer on zna novu komponentu tj. smer okrenutosti ka modernom izrazu. On je bio regionalista i to veći od svih elitnih realista naših: Matavulj (po sili sudbine menjao prostor propovedanja: od dalmatinske zagore do urbanog pisca i to prvi od urbanih pisaca u srpskog književnosti), Sremac, Lazarević su ipak menjali svoj regionalni identitet. Sremac je bio otvoren tj. transformativan, lepo kadrirao, fokusirao lokalni govor i idiolekt. «Zona Zamfirova»- staroštokavski, niški, «Pop Ćira i pop Spira»- lalinski- Sremac se transformiše. «Vukadin» -centralna Srbija (idiolekt). Laza je pisac najevropskije fizionomije pa nije regionalizovan. Smatrali ga predstavnikom srpske seoske pripovetke (Milovan Glišić preobučen u Lazarevića) ali su visoko intelektualne pripovetke sa evropskim načinom pripovedanja «Vetar» i «Verter», «Švabica» u zborniku s početka veka, dve pripovetke Laze Lazarevića potpisao je neko kao Čehov tj. to je učinio prevodilac. Bora je najdublje regionalno ukorenjen – nije se mrdnuo iz Vranja u svom književnom opusu. Slično je u književnom stilu tj. pripovednoj sintaksi B. Stankovića a to nije u ovoj tradiciji Vuka Karadžića. On je prvi srpski pisac (posle Vuka) koje je delom promenio književni idiom Vuka Karadžića. Jezik Borin nije jezik književne forme, kao što jesu realisti. !!!VAŽNO.u pirpovedačkom idiomu desila se devijacija tj. kreativno odstupanje od književne norme upotrebio vranjanski dijalekt i napravio od njega estetički važnu činjenicu,
69

proširio (debalansirao) pretvrdu i prečvrstu normu Vuka. Za stilski dijapazon za raspon knjiženog valera nije dobra ta čvrsta književna norma. Crnjanski i Rastko Petrović – stoje u modernizu nasuprot onom koji je u Vuku našao vrelo svoje književne inspiracije a to je Ivo Andrić. Stanković je rekapitulirao realizam i srpsku književnost (regionalizam, socijalno tipična reč, lokalni idiom, odnos starog i novog). Polazeći od ovih momenata, Bora se uputio u ono šta nas privlači (poživeo 50-ak godina, 1875. rođen u Vranju, školovao se u Vranju, Nišu i Beogradu – gde je završio ekonomski odsek pravnog fakulteta. Boravio kratko u Parizu, a prvi svetski rat proveo u Bgd-u. Mlade ljude naši slali u Evropu na školovanje za vreme rata, a oni posle 1918. rade bum na kulturnoj sceni. Bora nije imao tu sudbinu, proživeo I s.r. u Beogradu, čak sarađivao sa okupacionim listovima, pa mu opao javni građanski ugled, onda e povukao iz književnog života i prerano umro u 52-oj godini (Sremac prvo delo napisao sa 50 godina). Prozni pisci najbolje pišu od 40-50 godina usled znanja, zrelosti, iskustva, studiranja građe. Pesnici, pak, mladi ropevaju (manje od 30 godina) .
Realizam Bore Stankovića Realizam u srp. književnosti deli se u dve epohe, poslednje tri decenije 19.veka, na kojoj leži jasan pečat ruskog realizma i koja pokazuje tek blede tragove realističke stvaralačke procedure zapadnog tipa, upravo govoreći francuske realističke škole. Druga epoha je ona sa samoga kraja 19. veka i to prva dve decenije 20.veka, koja kao bismo prozu hteli da procenjujemo prema analogijama sa poezijom ima neke vrste parnasovskih znakova, pa čak i simptome one dekadencije koja je bila karakteristična za postparnasovsku liriku. I srpska proza se u to doba osetno podvrgava francuskim uticajima, koji je rafiniraju i suptiliziraju,ali nekako i objektiviziraju, oplemenjuju je onom smirenošću i uzdržanošću koje su joj dale ton izvesne otmenosti, kako se to nekad iocenjivalo, ali je načinile u priličnoj meri i bezličnijom. On je pak, najviše priznavan upravo zbog balkanskog pečata oličenog u lokalnoj patini koja njegovom delu daje naročitu egzotiku jedne uzavrele i intenzivne sredine koja probija čulima u ognjenoj vrućici strastvenosti i sladostrašća- dokaz balkanske siline naše klime. Međutim on nije slavopojac balkanskog karaktera našeg života, tj. njegove divlje pomame niti afirmator neke izuzetne životne potencije već slika deklinaciju i degeneraciju te balkanske mračne divljine sagledavajući je upravo u preostalim stanjima rastočavanja i izumiranja. Vranje sa orijentalnim senzualizmom, on je intuitivno doživeo kao živu uspomenu, čitavu čežnju za starim, onim što je prošlo sa oslobođenjem od Turaka, za prošlim, lirskim. On je izvršuo životvornu rekonstrukciju staroga Vranja i njegovog balkanski uskovitlanog života, pri čemu je to vreme shvatio kao svoje vreme ne kao istoriju i tako da je dao. Dao je staru trgovačku lozu, naše čorbadžije, hadžije kao patricijat. Patrijarhalni život okovan surovim zakonima a tu tragičnu kob zatvaranja čoveka u sopstveni pakao uslovljava društveni zakon njenog života uočljiv u trenucima njenog materijalnog, psihološkog i moralnog propadanja. Otud jedna degenerična i dekadentna psihologija koju prati i materijalno propadanje kao neminovno. Po odlasku Turaka, sluge postaju gazde a gazde prosjaci., čime je uočio društveno istorijski proces ulivanja seljačke bujice u varoši što je karakteristično za sav gradski život Srbije. U Vranju je dosta traga ostavio orijentalni senzualizam. Strast, u svim oblicima od prirodne ljubavi do bolesnih prohteva u incestu, svekra prema snaji prikazuje se kroz degeneraciju u psihološko-fiziološkom poremećenju ovog sveta u raspadanju. Borba se vodi između viših, čistijih pobuda i nagrubljih nagona. A Bora strast nigde ne daje u trijumfu, već u stalnim fatalnim preprekama. Delo mu je samo oličenje potčinjenosti žestini svoje strastvenosti i onemogućenosti pred njenim nesrazmernim prohtevima. Najteža zabrana krvnog srodstva gubi se u svatovima («Nečista krv») i vlada neograničeni praiskonski promiskuitet, dok se u kući , između dve žene javlja društveni regulativ koji Marku oduzima to pravo (rodoskrvna ljubav je i u «Jovči»), i on nema snage da pređe prag Sofkin. Razne vrste seksualnih devijacija se prikazuju kao posledica nezadovoljene strasti: autodestruktivnosti u ponašanju Markovom, sadizam Tomčin. se prikazuju kao posledica nezadovoljene. Opsi sudbine lepotice Sofke čiji otac u novim uslovima ekonomskog i društvenog života ne ume da pronađe put i održi porodicu u očajničkom pokušaju da spreči ekonomsku propast i sačuva ugled on planira udaju koja više liči naprodaju Sofke za Tomču, maloletnog sina bogatog seljaka Marka. U Sofki se ogleda pol0žaj žrtve kojarazume očeva beznadežna nastojanja ali je lično nemoćna da išta promeni. Tu se ogleda jedna opštija slika propasti jednog prežživelog i tragičnog sveta u bogatu psihološku interpretaciju koja je detaljna. Polazeći od Sofke on čini generalizaciju tako što individualnu prirodu tumači kao poseban oblik u kom se ogleda ključna odlika čitavog ljudskog roda, patologija Sofkine nečiste krvi je krv samo njenih predaka a ne nasleđe celog ljudskog roda. Sofka je na pragu da prekrši moralne norme ,(sukob vaspitanja i nečeg nagonskog neobuzdanog oslikano u epizodi sa Mutavim

70

Vankom), ali moral pati iako, «niko neće znati». Crkvu Sofka vidi kao hladnu i tamnu, a popove samo kao šuštave mantije koje zaudaraju na duvan i vosak. Prvi deo je do svadbe (opis kuće, lepota Sofkina, nagla udaja i bučna svadba) , a drugi deo je posle svadbe. U Koštani je ovo «Žal za mladost» čime je čini nesravnjivo nostalgičnom poezijom nekih neostvarenih žudnji, i jauk sagorele i potrošene strasti, za nečim što nije bilo što se promašilo a Mitke je oličenje tog osećanja (Koštana) lirski pripovvedaunutrašnju dramu čoveka razrađeni višeslojni i lirski saosećajni opisuje dajući likovima istančanu prihološku dimenziju a prodire u svet senzualnosti i erotičnosti sagledane kroz skoro elegično osećanje «žala za mladošću» (uprkos psihološkom mučenju od Tomče kad efendi Mita zatraži da se vrati ona odbija i time kažnjava onog ko joj je naneo bol time što će sebe uništiti. Time je on sebe i zvanično osudila na propast posle očevog insistiranja da se vrati, ona se žestoko oduprla rešivši da oca kazni zbog bola koji joj je naneo tako što će na njegove oči ropasti. Ta propast je izvesna posle dijaloga Tomče i Mite gde tomča saznaje sve ono zbog čega je i strepeo. Portret gazda Marka kojizbog ženinog pasivnog otpora ne produžava arhaičnu i neshvatljivu tradiciju svekrovog prava na snaju- to izaziva samoubilački poriv. Tomča menja svoj stav prema Sofki iz provređene sujete kad sazna da je Mita dao kćer za pare, a da je Tomča jedan seljak i time je Sofkina sudbina zapečaćena i Tomča pored nje više nije «bio svoj». To osećanje inferiornosti Tomča je osećao još kad je sve prividno bilo dobro jer ona je iz gospodske gradske kuće, a on iz niže i sad se prosto sveti preuzimajući položaj nadređenog i sveti se za svoje osećanje manje vrednosti. Motiv prstiju prepliće se kroz sve jako emotivno obojene situacije. Njen otac, Efenci Mita, nervozno pokreće nožne prste objašnjavajući joj neizbežnost njene udaje; Sofka na venčanju jedva drži Tomčinu preznojenu i klizavu ruku. . Sudbina Koštane je tragika viših neumitnosti, ispunjava emocijom i grčem u srcu zbog uzaludnosti mladosti i lepote. Tašana, mlada i lepa udovica, satkana od strastvene životne volje, živi svoju tragediju u pokojnikovoj kući, živa sahranjena u ista četiri zida, vezana za muža iza groba čvršće i surovije nego do groba. Sofka je oličenje uzdržanosti i gordosti, izdvojenosti i usamljenosti koje su kastinski znaci njenog sveta a iza nosi vulkan nagona i požuda ali itvrdu volju da sve to duboko zgusne i sabije u sebi. Niko nije zadovoljen. Ovakvu stvarnost je obrađivao sa punim afinitetom za jednu takvu psihologiju sa povienom temperaturom jer ju je primao nagonima i čulima. Miris ima puno udela u ovoj epopeji strasti. Sve su mu pripovetke vrele i razapete unutrašnjim naponom do prsnuća intenzivnom emocijom. Bora je psiholog jer kroz pripovetke rešava psihološke zagonetke. Iako je bio neupućen za socijalne fenomene u patrijarhalnom životu, on ih je savršeno shvatao i slikao kroz etiku i moral svoje sredine.. on je osvetljavao te teške i mračne odnose razrađujući ih uglavnom ubedljivo i psihološki ali i objektivno i to u Pokojnikovoj ženi, a onda i u Tašani on ih je postavio u središte. To su čitave psihološke bure koje on naslućuje i otkriva u tim svojim sadržajima, ali bure nevidovne, nauočljive kao što su ona gorostawsna ustalasanja u morskim dubinama: dole haos, a gore na površini jedna primetna jeza, malo magle na ogledalu, malo modro-crne senke na plavetnilu pučine. Latentni haos svoje vrste dao je u romanu Gazda Mladen iako je nedovršen. Svaki detalj je težio da osvetli i protumači i otud su mu pripovetke pretovarene, nabijene, zagušene. Time se i kompozicija zapliće, pa se često za tri koraka unapred vraća na staro retrospektivno sagledavanje koje nikad nije besciljno, pa se osećamo zadihano i umorno. Njegova rečenica se prekida, zapliće, posrće. U metaforama, vrlo živim i značajno uvek objašnjavajućim, tako da on nema svog sitlskog sistema. Ponekad je jedan psihološki razlog, koji bi se dao razviti u analitičkim opisima na dve strane, sažet u sintetičku metaforičnost od dve reči ili dve kratke rečenice, da bi se na drugom mestu primenio sasvim obratan postupak. Ima neodlučnosti kako da se misao dokrajčeno izrazi, javlja se mucanje kao kad se izgubi veza u mislima. On piše isuviše direktno što se vidi kroz upotrebu zamenica: on ona, itd. Onako kako se misli a ne kako se piše tj. koristi, «on gazda Mladen...ona, Sofka». – neko ovo zove mucavost genija. Milan Bogdanović U svojim pripovetkama, dramama i romanima on je dao sliku svog Vranja kako su to učinili Ignjatović sa Sent-Andrejom i Sremac sa Niom, ali se socijalno određena tematika kod Bore obogaćuje unutrašnjom psihološkom perspektivom i on završava proces koji je započet u Lazarevićevimpripovetkama a nastavio se u Rankovićevim romanima u kom se srpska realistička proza okreće od spoljašnjeg ka unutrašnjem, od objektivnog ka subjektivnom kazivanju. Rano ostao bez roditelja, odgojila ga baba,,talentovana usmena pripovedačica koja mu budi ljubav prema prošlosti porodice i rodnog grada. Školovao se u vranju, Nišu i Beogradu, završio ekonomiju na Pravnom.. radio dosadan činovnički posao u ministarstvu prosvete, kratko boravio u Parizu. U ratu je ostao u Beogradu i pisao pa su ga bojkotovali posle rata. Književni rad je počeo u gimnaziji i to pesmama kao Kočić. Na studijama je sam proučavao srpsku i stranu književnost, čitao ruske, poljske i francuske prozaiste a posebno Dostojevskog. On je naglo ušao u književnost i to iriginalnim talentom, 1898l se javio u «Iskri» s nekoliko pripovedaka koje su izašle u zbirci «Iz starog jevanđelja»1899. onda zbirka «Božji ljudi» 1902, «Stari dani» skz1902. «Koštana» u tri zdanja kao velika bolna i prodorna poezija derta, sevdaha i žala za mladošću. Pesma čežnje , strasti i tuge puna nostalgije bosanskih sevdalinki za nečim opojnim i

71

zanosnim što se hvaata oko duše.l «Tašana», roman «Nečista krv» izašao je 1911. u Beogradu i prikazuje fiziološku degeneraciju jedne stare bogate porodice, ali obogaćen obiljem života, bogatstvom tipova i poezijom.»Gazda Mladen» 1927. Pesnik tog novog živopisnog i zanimljivog egzotičnog sveta u Vranju iz kog ne može da makne. On opeva stare dane, patrijarhalne ljude, i njihov srdačan život. Ono što je video i osetio u jednoj poluistočnjačkoj palanci, ceo očarani vrt ljubavi, dokazujući poezijom svoga srca da banalnosti nema u životu za pravog pesnika. Uz starinsku prirodu pomešanju sa istočnjačkom čunošću i slovenskom osećajnošću lokalnog vranjskog ima i puno ličnog, lirskog jer no ne slika samo spoljnji svet, već unosi lično sebe («Đurđev dan»-više slika u prozimladež puna radosti i sreće, ljubav vesela i laka)»U vinogradima» je motiv berbe i ljubavne čežnje, «Nuška»-buđenje erosa u mladoj devojci., plahovitu strast, hostalgiju i bolnu čežnju. On je među svim srpskim piscima najpoetičniji, najsubjektivniji i takav impresionista. Istočnjački zanosan «dert», bolni «sevdah», ljubav-oluja, ljubavstradanje, ljubav-fatalnost. Celo delo mu je «jedna velika ljubavna groznica»9, tuga nad prolaznošću svega i žal za mladost koji je on silnije i lepše opevao nego iko. Svi njegovi junaci govore istim jezikom, ali osećaju tako silno, i govore lepo. Društvena hronika rodnog grada njemu nije krajnji cilj već polazna tačkaa u središtu svih zbivanja nalazi se pojedinac a težište je prikazivanje pojava unutar ličnosti, psihički lomovi i potresi u trouglu sila: novca, erosa, morala. Samo je moral otvoren i neprikriven, njemu je sve podređeno, i on u taj odnos snagom istinskog realiste demaskira jer patrijarhalni moral za njega nije kao kod ranijih realista, idelan već je shvaćen kao moral društvene sredine čiji zahtevi se ne sukobljavaju sa logikom novca, već sa onim što je najdublje u čoveku-erosom i to pojedinca a što se najbolje može opisati terminima Ferojdove psihoanalize. «Uvela ruže» je zapravo lirski elegični roman u prvom i drugom licu.surova stvarnost života drasstično kontrastra svetu snova, grubo, bezobzirno otrežnjenje posle se gubi poezija mladosti i lepota življenja («U noći» «Stanoja» - zakopanaljubav, proćerdan život i večna tuga za njim). On kroz zbirku»Božji ljudi» otkriva svet odbačenih od društva: prosjaka i umobolnih. Ali je najviše iznosio sudbinu žene koja je najviše sputana i podređena patrijarhalnom moralu koji joj brani slobodno ispoljavanje svojih osećanja što se najbolje vidi u «Pokojnikovoj ženi» koja je sestra na Ribinčinki- obezličena uvek pred strogim, ispitivačkim pogledom najbližih kao pred očima sudija-to je sudbina Anice koja gaji potisnutu ljubav o kojij drugi ništa ne znaju, ali pošto je isteklo vreme za žalost ona odbija da se uda za čoveka koga je volela. Odluka koju je sama protiv sebe donela, nemoćna se da i po smrti muža kom i dalje pripada, oslobodi okova morala koji su od sociopatoloških načinili psihološke činioce. Ovu pripovetku Bora je preradio u dramu «Tašana». «Koštana» je najslavnija i jedina nastala samostalno. Tuga za projhujalom mladošću i čulna opsesija ženskom lepotom su sublimirane u pesmi. Kafanske pesme Koštanine nose u sebi čežnju a lepotom, život je slobodan od svih stega, pun radosti, bez braka koji je tamnica. Pesnik te kafanske romnatike jesste gazda Mitke- jedna od najosobenijih likova Borinog sveta, dat u monolozima punim nostalgije za mladošću, erotskih slika, odvratnosti prema kući i porodici, ženi koja čeka. Govori o sebi kakav je bio u mladosti, ljubavnik i neustrašiv junak.

Bora je sve što je dao dao mlad, tj. da je on u dubinskoj strukturi bio pesnik koji se ostvario u prozi. Slično se tvrdi i za Crnjanskog i za Rastka Petrovića. Palavestra napisao studiju o I.Andriću da je čak i on bio skriveni pesnik. Bora je i počeo kao pesnik, ali se brzo preusmerio.1898. je objavio prve pripovetke, a godinu dana kasnije priče iz starog jevanđelja (1899). 1900. u niškom časopisu «Gradina» (Sremac učestvovao u osnivanju ovog časopisa), objavio prvu verziju pripovetke «Nečista krv». Pripovetka kao rudimentarni oblik i od nje se kreće i piše roman. (Bakonja fra Brne – nastao kao proširenje pripovetke tj. gotovo anegdote). To isto važi i za genezu «Nečiste krvi» - prvo je bila pripovetka, to je bila skica, ali se u Bori probudila energija i od te ovlaš ideje Bora piše roman, a pre toga dve knjige priča i obe iz 1902. i obe važne: «Stari dani» i «Božji ljudi». U vreme moderne se profiliše žanr na rezmeđi tj. granici između poezije i proze i omiljen: poetizovana crtica prerastau pesmu u prozi. Svi ovi pisci su negovali taj žanr (i Bora)i od njega počinje sažeto, moderno pripovedanje, za razliku od peltenja paučine (retoričko preuveličavanje, neekonomičnost upotrebe jezika) ali se sad javlja tendencija sažimanja koja se vidi još u u 19.veku kao anegdota, a u 20.veku se ona poetizuje i poenta više nije tako strukturalno istaknuta da liči na vic, već dobija dimenzijupismovnosti (nije priča koja se čuje na ulici pa se napiše kao deo usmene tradicije). Tu dolazi Bora kao pisac bez kog je nemoguće ovaj proces zamisliti i to u «Božjim ljudima» on uvodi lik outsidera. Tj. čoveka božjaka, pomračio mu bog um, socijalno ih izopštio i dao im snagu i nagonsku identičnost - pomoću njih propovedač daje sliku svog sveta i kroz njega mi sagledavamo ovaj svet.
9

Dučić 72

Cela jedna galerija u Borinom opusu je naseljena Božjim ljudima. Tu ispoljava interes koji kreira novu tradiciju pripovedanja o outsideru. Mnogi savremeni pisci su se odazvali na božje ljude. Šta je bilo do Bore? Realisti, a on je promenio i napravio nove knjige od kojih nam i danas podrhtavaju čula, na specifičan način, a posle njega dolazi i najlepša priča 20.veka «Resimir dobošar» - Dragiše Vasića (srpski vojnik koji se lomata preko albanskih gudura, moralno diskutabilna osoba, suprotno tjl kao kontrapunkt vvelikoj heroičkoj priči o I sr. ,velikoj heroičkoj slici jer je Srbija prošla preko Golgote da ostane na nogama i formira Kraljevinu SHS, otud povlačenje preko Golgote je velika heroička tema tj. perspektiva.. streljala ga sopstvena vojska jer je ukrao pile, kraj, je da dva oficira izjahuju na plato iznad mora i jedan drugog nude piletom koje je Dsesimir ukrao u nekom selu i zato bio streljan. Tada stiže i I.Andrić, vidi se da je čitao ovu pripovetku po epizodi «Ćorkan i Švabica»jedna od poslednjih scena u «Na Drini ćuprija». Dragoslav Mihajlović «Kad su cvetale tikve» - nema izvišenosti, gospodstva, salonske drame, već suvi život u liku Ljube Šampiona koji je takođe outsder. Posle 1968. književnost se ponovo setila božjih ljudi. Posle Bore stoji Bora sa svojim božjim ljudima: «koštana», «Tašana». 1910. Bora objavljuje «Nečistu krv» ito u autorskom izdanju (o svom trošku). Ispostavi se da nema dovoljno para pa mora da skrati roman za nekoliko tabaka, ali to je nasilje nad tekstom,ali on ima nerv i kasnije govori o tome, ali ne da želi er shvata da je delo dobilo na gustini i unutrašnjoj drami. (imao nerv za sažeto pripovedanje, lai i čulo za dovršenost književne forme). Tek 1910. srpska književnost dobija svoj prvi pravi moderni evropski roman za 110 godina. (prvi roman 1801, pa Milovan Vidaković, pa Sterija, J.Ignjatović – tu otišao najdalje ali nema punoću i dovršenost evropskog romana 19.veka, onda realizam koji je bolji u pripoveci, a u romanu oskudan. NEČISTA KRV-književno-istorijsko čudo jer se o njoj i danas piše nesmanjenim intenzitetom. Svaka nova generacija istraživača, čitalaca predstavi nekog svog velikog pisca. Jovan Dučić: «Stanković piše Nečistu krv tek kad posle svojih pripovedaka kreće sa opisa čednosti i nevinosti, što su mu spočitavali», da bi otišao u drugu krajnost. Dučić neće da imenuje o čemu je reč: o psihodevijantnosti kad dođe do sukoba između moralnih normi (društveni tabu) a, s druge strane, unutrašnji erotski naboj tj. to je predimenzionirano. A svekar žudi za sovjom snahom i uzimaje više zbog sebe nego za sina. Realisti su ostali u plitkim sagledavanjima o za čoveka najvažnijim erotskim i psihološkim dimenzijama i potencijalima čoveka. Jak akcenat, insistiranje na poetskom karakteru, pitanje degeneracije. Dragutin Prohaska (kritičar 1921 «Pregled hrvatske književnosti» et all.): «Nečista krv ima puno mana u stilu, kompoziciji, ali se sve to maskira lepim opisima duševnim raspoloženjima Sofkinim i burnim scenama slikanim odličnim kistom». On se interesuje za otkrivanje čovekove unutrašnje tj. psihologije (ali ne one Stevana Sremca), frojdovski rečeno, otkrivanje čovekove dubinske psihologije (nagoni koji vitlaju čovekom, a onde se društvo postavljakao kultivacija tj. brana nagonima. Čovek je hendikepiran time da ga društvo obrazuje. Gazda Mitke pa sve do nemuštog Tomčeta (sina markovog) svi koji višak nagonske energije, nemuštost –erotski motivisana. Nagonsko se zbog moralnog kodeksa ne može realizovati strahovi i želje teže da se realizuju, to važi i za nagon. Iako ih sputavamo, oni isplivavaju. Prohaska, Dučić, Skerlić – svi su različiti, sli svi vide kod Bore isto: otkriće čovekove dubinske psihologije. Sudar nagonskog i socijalne slike čoveka o samom sebi (to se vidi kod Lazarevića u «Švabici», ali fino, jer je bio realista, i lekar kralja Milana). Velibor Gligorić (predsednik SANU i profesor kod nas) književni i pozorišni kritičar. Otkriva Boru da je prvi otkrio funkciju telesno-fiziološku komponentu i njenu važnost u životu. O tome društvene regule nisu dozvoljavale da se priča, tabizuju tu temu, pa ona u našoj književnosti ni ne postoji ozbiljno (ima tačka lascivnosti kod Branka Radičevića ali i kod Njegoša ali primereno njihovom položaju). Ceo 18. i 19. veka se o telu ćuti, onda dođe Bora i scena kupanja, žena u hamamu, pre nego što će Sofka biti isprošena,, tad donosi nešto što donosi pisac koji u geopoletičkom prostoru živi na tom orijentalnom prostoru – gde je telo bitno za razliku od naše kulturne determinacije..
73

Rastko Petrović –telo postaje opsesionantna figura u njegovom književnom stvaralaštvu (od rađanja, majčinog tela, do erotskih scena – prikazuje Hrista kao erotsku fituru, i na to reaguje sinod pravoslavne crkve, jer se obesvećuje odnos prema Hristu). Miodrag Protić – kritičar iz 60-ih, muž Svetlane Vlemar-Janković, napisao lep esej o Stankoviću: «Sofka strepi od svoje čulnosti kao predznaka jedne svoje kobi. U erotskom biću zapisana je sudbina neke osobe. Sofka završava sama i stara, džara po pepelu nekim štapom, kad je život zaminuo i kad se nije sstvarilakako je želela ona se vratila sebi i džara po pepelu ( ta slika ima mitski potencijla – kao gataje tj. pepeo njenog života ), ali Bora nalazi i dalje nešto lepo u njoj. Milan Bogdanović – bio Skerlićev učenik, posle Isr. Bio jedan od najuticajnijij kritičara, pozdravio Krležu, Ujevića, Crnjanskog, I.Andrića (PutaAlije Đerzeleza). Kaže da je «za kazivanje ovakve stvarnosti Bora imao neku ingenizoznu intuitivnu sposobnost koja nije inače karakteristika proznih pisaca». (Ljiljana Habjanović-Đurović piše gluposti po svojim knjigama a patrijarh Pavle ne negira zbog toga). Psihologija sa povišenom temperaturom – nije u sferi standardnosti. On je sa svojim nagonima poimao i primao čulima, stoji blizu sa svojim junacima. Zato ima tu poetsku snagu jer pripoveda iz blizine svojih junaka. Miris ima jakog udela u toj epopeji strasti. Deretić uvia da je Bora kamerni pisac, možda zbog orijentalnog modela kulture kojoj pripada koja tabuizira privatan prostor (visoki zidovi dvorišta privatnih zgrada u orijentalnoj kulturi). Za razliku od jednog drugog tipa kao što je mediteranska kultura, sunce, otvoren prostor.to je geopoetička povlašćenost prostora na kom propoveda. Kuća je povlašćeni univerzum. Tu su 2-3 mala opisa gradske scenografije i ingenizozni opisi: kuće gazdaMitketa, sumanuto pretrčavanje ulice, inače mala scena u kojoj je više od 2-3 lika na sceni zato je kamerni pripovedač (malo ljudi na sceni). V. Jovičić – lirizam je osnovna karakteristika proznih i poetskih dela B.Stankovića, i da mmu je delo na moderan način sinkretično (troši različite vidove umetničkog tonaliteta). Kako razumeti naslov? Počinje tako kao da ulazi u hroniku gobate porodice (model dekadencije porodice vlada čitavim 19. vekom).porodična saga=istorija jedne porodice u više generacija, a počinje sa pater familijasom kao (stari bog TITAN)- to je mitska matrica, prošlost je slavna, uspešna, a onda oni posle njih ušli u dekadenciju. Naslov indicira da su Sofkini preci incestuozno zgrešili (ne samo ekonomsko već i fiziološka devijacija) koji kaže da će posle incesta potomstvo biti degenerisano, a i kao posle zbilja jesu bili potomci umobolni, ali se onda usled svega toga javlja jedna božanska lepota (o toj lepoti Desnica u «Proleća Ivana Galeba» kaže da je talenat za koji se neko rodi). Posle kvazi ulaska kao u hroniku na početku, on se ubrzo fokusira samo na Sofku, jer je ona hteli ili ne poslednji izdanak ove loze. Da li naslov protivreči smislu romana, neki to smatraju produktovnom omaškom Skerlić: «Nije dovoljno razvijena priča o incestuoznoj degeneraciji: Stanković hože da uđe dublje u tu problematiku». Dedovi su toliko daleko kao da su bogovi, očevi su malo unizili njihove očeve a mi smo skroz traljavi – to je mehanika pričanja realista. Miodrag Protić – čovekov karakter/sudbina vezana sa erotskim bićem i otud dubinsko prokletstvo što nas vraća korenu antičkog mita (predgovor Nečiste krvi –Pantić). A mit kaže da žrtve ispaštaju naizgled bezrazložno – one su nevine i nisu ništa učinile, a trpe tragičku krivicu. Gde je njeno poreklo? U sagrešenju koje čine njihovi preci. Intenzitet patnje je vći što je žrtva dalja od svog pretka, a onaj koji je toliko daleko da ni ne zna za krivicu tim pre što ne zna št amu se dešava, a uz to je još i božanskilep – ta lepota je vrsta božje kazne. Sofka nemože da racionalizuje pošto se njoj ovo i dešava. Pantić misli da priča nije realističkog porekla iako mehanika ponekad liči na realizam. U liku Sofke se preslikava shema tragičkog mišljenja odnosno obrasca antičkog mita, a božanska kazna potomke naizgled potpuno bezrazložno stiže – u pitanju je lepota kao ultimativna božja kazna. 11.III 03. POEZIJA SRPSKE MODERNE Oličena u dvama pesnicima Jovanu Dučiću i Vladislavu Petkoviću Disu koji su najzačajniji pesnici s početka XX veka. Šta on učini sa pesničkom tradicimom,ali i ono šta se
74

posle desilo u poetskim trendovimaneke književnosti određuje se vrsta i tip šta prethodi tim pesnicima, ali i vrsta i tip koja sledi posle njih. Dis i Dučić su uradili nešto sa poezijom do njihovepojave lai su anticipirali i ono što će se u poeziji dešavati posle njih. Srpska poezija XX veka bez njih ne bi imala onu fizionomiju da se oni nisu pojavili. Između Dučića (jedne pesničke koncepcije razdoblja moderne) i Disa (druga krajnost koncepcije pesničke moderne), postoje velike razlike i ovo je sreća srpske poezije (književnost postigne sovj pun opseg tek kad se dokopa pesničke različitosti). Sve je u njima različito: pesnička sudbina, poezija, recepcija i vertikale koje su sa njima počele. Njih dvojica su antipodi, ali se i dopunjuju i zaklapaju pesnički tradicijski opseg bitan za period srpske moderne. Zbornik instituta za književnost i umetnost izašao 2002. godine:»Disova poezija» predstavlja rekapitulaciju pesničkog mišljenja o poeziji Disa. Antologija perioda srpske moderne – Leona Koena je najznačajnije pesnik tog razdoblja. Ono što u romantizmu razdvaja B.Radičivića od Zmaja to je razlika na istoj liniji (romantizma). Ovde je isto, ali je to razlika unutar jedne orijentacije. Moderna nije monolitno razdoblje u poetičkom smislu. Srpska moderna oličena u Dučiću: srpska moderna oličena u Disu. To su dve različite moderne , tj. modernistička mišljenja u srpskoj književnosti 20.v. DUČIĆ – u njegovoj poeziji bezmalo da i nema slabih stihova, u onom smislu kako to re-po-redmetodazahtev da ih ne bude. Tu nigde ništa ne hramlje, sve je uglađeno i pod konac dovedeno, pedantno i priznati se mora briljantno. Podsmešljivom pogledu savremenika treba podneti na uvid poeziju koja je Fdučiću prethodila, pa i dobar deo one koja mu je usledila, sve one tužne tragove neznanja ineumešnosti koje i dan danasosavljamo za sobom, pa se lako uveriti šta je parnasovski ideal Dučića i Rakića značio u našoj sredini. Jer pisalo se u Francuskoj i pre Eredije i Albera Samena «celih lepih pesama» i parnasovnska škola bila je, u stvari, samo degeneracija onih klasičnih ideala harmonije i lepote koji, od antičkih vremena do danas, ne prestaju da zanose pesnike. Za nas, koji nismo prošli kroz blažene epohe Ronsara i Rasina, kojima se klasika prvi put objavila preko svoje slavenoserbske Lukijanove parodije, za nas je Fučićeva muza «mirna kao mramor i jladna kao sttena», preneta iz jeftinih pariskih gipsozeka, postala i još zadugo ostala bezmalo što i Praksitelova Afrodita: nenadmašni obrazac ukusa i sklada. Trebalo je da dođe Dis, i da proe jo koja godina od njegovog tragičnog nestanka, pa da uvidimo svoju veliku zabludu. Ostavivši po strani njegovu parnasovsku poeziju, blistavu i praznu, odabrao sam uglavnom onih nekoliko izvanrednih pesnikovih simbolističkih vizija, lišenih lažnog sjaja i melodramatičnog dekora,koje nam ukazuju kakav se veliki umetnik krio u Dučiću iza pomodnog ruha njegove teatralne i nadute otmenosti.10 Rođen u Trebinju završio trgovačku školu u Mostaru onda učiteljsku u Sarajevu i Somboru (preparandija) pa učiteljevao u Bijeljini i Mostaru. Književnik solidnog obrazovanja (išao u tadašnje najveće škole, pa u Ženevu ide 1899 i studira a završava 1906. i već 1910. ulazi u diplomatiju., između 2 rata posto diplomata, činovnik visokog ranga, poznavao svetske jezike, putovao po svetu, asimilovao uticaje, pa je utemeljen, obavešten, karijera mu išla uzlazno. Priznat, proglašen za princa sprski pesnik početkom 20.veka; najznačajniji kritičari, Skerlić i Bogdan Popović ga prihvatili bez rezerve. In je bio i kraljevski izaslanik (ambasadorska funkcija je ceremonijalna, protokolarna i to postaju najveći uglednici diplomatskog kora jedne zemlje i u diplomatskoj službi samo dva ambasadora, od kojih je jedan Dučić. Prvu pesmu objavio1886. a prvu zbirku «Pjesme» 1901. tri su glavne faze u razvoju: I vojislavovska do odlaska u Ženevu gde se razvija u okvirima domaće pesničke tradicije, sledbenik V.Ilića okrenut i nemačkim i ruskim pesnicima. Kao i Ilić i on voli Puškina i prevodi ga «Bahčiserajski šedrvan i golub»1900., «Cigani»1902., «Kavkaski sužanj»1905. II parnaso-simbolistička do I sr gde on prekida radikalno sa prethodnom fazom i sad je pod isključivim uticajem francuske poezije teži savršenstvu forme i izraza (druga i treća zbirka: «Pesme» gde su izmenjene pesme iz zbirke od 1901. gde kaže da mu je forma važnija no sadržina a pesnik je za njega učeni zanatlija na teškom poslu rime i ritma. Poeziju shvata kao primenjenu metafiziku pa nerado opisuje spoljnji svet, pri čemu guši sopstvena osećanja,

10

Zoran Mišić 75

pokazuje strah od iskrenosti i prirodnosti i pošto poto traenje sibola ga čini usiljenim i ukočenim. i «Pesme u prozi» obe iz 1908). III postsimbolistička faza od I sr pa nadalje gde je dostigao misaonu i umetničku zrelost. A pokreće ga težnja ka savršenstvu, stvaralačka samodisciplina, stalno prepravljao stare pesme u težnji ka zanatskoj besprekornosti, jezgrovitosti i potrazi za novim simbolima Svaka zbirka je samo nova verzija koja će u sledećem izdanju biti zamenjena novom. Pojedinačne pesme se ne pojavljuju u njoj same za sebe već se slivaju u cikluse s karakterističnim, tematskim naslovimaa ciklusi se slažu u veće celine knjige kojih ima 4: «Pesme sunca», «Pesme ljubavi i smrti» «Carski soneti», i «Plave legende. Ove četiri knjige su kao 4 pevanja jednog speva. On smatra da će liričar postati veliki samo ako bude govorio istinu o trima velikim motivima: bogu, ljubavi i smrti. I to je kroz celo njegovo delo. On stalno pokazuje napor da bude na visini zadatka koje je sebi postavio kako bi bio kao veliki pesnikzato je prenapregnut, pretenciozan(najčešći epitet mu «strašno»). Njegova ljubavna lirika mu je donela slavu, a danas je pomodna, artificijelna. Ne peva o nekom konkretnom ljubavnom doživljaju, već o nekoj ženi i ljubavi kao takvoj pa išćezava lik idealne drage, a javlja se žea «boginja ohola i preka» koja u sebi nosi više «Zakon sveta nego zakon srca», pa ona kod njega pobuđuje refleksije o ljubavi i životu a ne osećanja. Ljubav je za njega pre tema nego osećanje. «Zalazak sunca»- ima za predmet izmišljenu ljubav, dok zalazi sunce, pesnik misli na nepoznatu ženu na drugoj obali koja istovremeno je obuzeta ljubavlju prema njemu takođe nepoznatom. Težnja ka velelepnom i grandioznom ispoljila se u rodoljubivoj i nacionalno-istorijskoj lirici iz ciklusa «Carski soneti» i «Moja otadžbina» nastali u vreme balkanskih ratova i I sr. Slava, pobeda, zastave su osnovni pojmovi Dučićeve rodoljubive lire. A glavna patriotska pesma je Himna pobednika, a glavni nacionalni junak je Car Dušan. Od srednjevekovne Srbije bliži mu je renesansni i barokni Dubrovnik. Ciklus «Dubrovačke poeme» i «Jadranski soneti» su domet II, parnasovske faze. To je skup 9 narativnih pesama, svaka sa po četiri katrena, gde su događaji likovi iz starog Dubrovnika sa vanrednim osećajem za ambijent. Galantna otmenost, sjaj gospode, ali ovde ima onog što mu u ostalim pesmama nedostaje: ležernost, ironije, humor. Dubrovačke poeme pokazuju njegov smisao za objektivnu, narativnu, poeziju koja se još više vidi u pesmama drugih ciklusa posebno u pesmama u prozi «Plave legende» koje su kratke poetsko-simbolične pripovetke. Što je manje težio naknadnoj simbolizaciji a više naraciji imao je bolje pesme. Dučić je i pesnik prirode i to više nego rodoljubivi i ljubavni. Tu je deskriptivan pa ide i do misaono-simboličkog načela. Deskripcija najviše u ciklusu «Jadranski soneti» 1901.(ima ih 13) i uz svaki je obeleženo mesto iz kog je, ali on neće da ih opisuju već hoće da opiše stanje njegove duše. Tu preovlađuje melanholija: more je uvek tiho, usnulo, nebo često noćno, vedro, bez ljudi, a prostranstvo i sjaj izazivamisao o beskraju i večnosti nad kojom je on upitan, i zamišljen, ali negde ga i nema-depersonalizovan izraz koji u kasnijim pesmama sve više dolazi do izraza.i to uporedo sa dekonkretizacijom slika iz prirode, sa pojačavanjem značenja, i prerastanjem slika usimbole a izraz tog procesa su pesme-simboli i to izdvojenih detalja, prizora iz prirode kojima se ističu dublja značenja. Ovakve pesme već u prvom ciklusu, «Senke na vodi» 1900-1901 i među njima pesma «Jablanovi» ali najviše u poslednjem periodu u ciklusima «jutarnje pesme» i «Sunčane pesme» u kojima nisu važne ni slike iz prirode ni stanja duše, nego misli i simboli. Uzori Dučićevi nisu antički kao Ilićevi (čiji stil je kitnjast) nego romanski pa je stil jasan, precizan a omiljeni oblik mu je sonet- romanska tvorevina i to 11-erac, 12-erac oba iz francuske poezije ali u poslednoj fazi i 8,9,7,10-erac. Proza: «Gradovi i himere»-1940, koji su zbirka putopisa impresija iz prirode, refleksija, aforističkih uopštavanjao večnim istinama ali bez aktuelnih prilika i ljudi. «Blago cara Radovana» je zbirka filozofske proze 1932. aslična je «Jutra sa Leotara»1943 koji su zbirka eseja o moralnim temama: plesu, ljubomori isl. Pisao je i književnu kritiku Kočiću, Stankoviću, Ćipiku, Šantiću, Vojnoviću («Moji saputnici») odlično napisani iz majstorske portrete pisaca i tačnim i odmerenim ocenama. Stil je uopšte njegova najveća osobina i to se najbolje vidi na njegovoj prozi i to putopisima: «Pismo iz Ženeve», «Pismo sa Alpa», «Pismo s Jonskog mora», i književnim imprasijama o B.Stankovića, V.Iliću, i Petru Kočiću. Ti putopisi su često fantastični, a
76

književne slike su više pesničke impresije, književni vezovi, sjajna stilska razvijanja. Pisano nečuveno sjajnim blještavim stilom punim duha i gracije. DIS – engimatkse biografije, o Dučiću pisani tomovi rasprava biografskog tipa, štampana mu prepiska, a o Disu do danas nije napisan konzistentan biografski tekst, zbog nebrige samog Disa prema sopstvenoj fizionomiji, intelektualnoj, kulturnoj, pesničkoj, a onda i propusti u kritici otud lažne predstave o njemu i stereotipi pa i loša interpretacija. On je ukleti pesnik i gola sirotinja; imao različita iskušenja i potopljen okončao, u godinama kad je trebalo da da najbolja dela, nije maturirao, zlopatio se, bio poluobrazovani, somnabulni pesnik koji govori iz najčistijeg očajanja- to donekle tačno, ali ne skroz, moraju se poznavati svi važniji momenti iz istorije, pesništva koje je on dao. On je složena, enigmatina pesnička figura; dokaz da daje delo koje prevazilazi njegovo doba. Treba čitati i pesme koje nisu antologijski verifikovane: «Dosada» - Dučić. Pesma koja pokazuje neelitno, neartificijelni, necerebralno lice uobičajenog Dučića. Melanholična intonacija – ključna pesnička karakteristika svih pesnika moderne nezavisno od tematike oblika (tad se bogati versifikacija, nove pesničke stope). Melanholična intonacija ima filozofsku implikaciju jer 19 i početkom 20. veka javlja se puno mislilaca, umetnika u Evropi, a vidi se i sa Ničeom – smrt boga, religijski se vrednosti izokreću stubokom, ono što je u romantizmu bilo božansko za pesnika da zamenjuje boga, ovde je kriza tog transcendentalnog autoriteta u modernoj. Tu čovek sebe zatekao u bogoostavljenom položaju, i ne može da odgovori na ontološka i eshaltološka pitanja – otud intonacija tihog očajanja –melanholije. Smrt je u temelju svake dobre lirike. Figuru smrti Dučić će posredovati figurom dosade, kad se besmisao ukaže iz sve snage, a sve se ućuti. «Oči su joj mutne, čelične, studene» -jedna reč se opisuje multiplikacijom, najčešće triplikacijom prideva – to je u vezi sa deskriptivnom poezijom gde su pridevi neophodni da probliže odrede imenicu uz koju stoje. «I tako biva stalno» - dosada je persifikovana jer je «nalakćena», «sedi na pragu» čulno, apstraktno stanje koje je persifikovano. Ima oči «mutne, čelične, studene» - smrt kao bitna smisaona, tautološko-pleonastička konstrukcija= studeno-čelične oči. («april je najkrupniji mesec –Tomas Stern Eliot, najveći pisac XX veka, uticao na Ivana Lalića, Jovana Hristića- svi oni eliotovci). «usne su joj zamrle, a obrazi bledi» - ne diše, sleđena je i za sve to vreme ona se i ne pomakne zato je i jaka jer je intenzivno prisutna. «ne čuje se nikad da pomuti dahom ni trenutak jedan za to doba celo». Slutnja i strah – intuicija, predosećaj koji će svoj frazeološki ekvivalent imati u Vebsonu (filozofija intuicionalizma). INTUICIJA= munjevit, iracionalan dolazak do suštine nekog predmeta (nadkognitivnog i prekognitivnog) ali bez kauzalnog procesa razmišljanja tj. predstave o svetu koja nije cerebralna (pevanje: mišljenje –Kostić) intuicija počiva na senzualnom ali i racionalnom – to vole da istražuju pesnici. Tu sveet simbolično-metaforičnoalegoričnog govora. Ta intuitivna dimenzija bitna za moderniste-pesnike. STRAH –strah od smrti kao da e ukida granica između pesnika i dosade iako je on početno izdvojio (personifikovao) a ta dosada se polako seli u pesnika. U III strofi se stapa to što je pesnički subjekt i dosada – sveprožetost nema granice dosade i pesničkog subjekta. 7. Pesma «Prošli su aprili» iz ciklusa «Nedovršene reči», iz knjige «Utopljene duše» Vladislava Petkovića Disa, pesnička intonacija je melanholične prirode (drhtimo dok ih čitamo, misao na smrt u korenu pesme – i to je element koji približava ove dve pesme) «dan protiče mirno...ispunjena čudnim slutanjama i strahom...i nemo i ...osluškuje tada tamnu jesen u duši gde tako dan gasne bez tuge, bez svesti...polako i čujem u meni list za listom pada»-u duši mu kao u jeseni (metaforički približavanje smrti), elegična dimenzija, pevanje o prolaznosti=trajna opsesija svih pesnika. April je početak a već je završen, počinje bujanje života, priroda se preobražava, kipi vitalizam, stvar je tek počela, a pesnik sluti kraj. Dučiću je jesen u duši, a Disu su tek prošli aprili i već se konstatuje, ali bez metaforičnosti i drugog plana. Ima snagu pesničkog dekreta=konstatuje nešto. Nema mehanike posredovanja. Pojmovi se neprestano zamenjuju kod Dučića –personifikovano ulazi u dušu i odatle jedno osećanje –diskretne simbolizacije. Kod Disa je inverzno – nagomilava konstatacije. «sve teže i teže podnosimo dane, ovaj vidik sunca, i magle i kiše» - turobnost scenografije je projekcija onog što je u duši govorilo.

77

«tu su ruže znane i promena ista, i same naše pesme već su poabane, danas nam ne blista kao nekad pređe..»(ništa nas ne može prenuti iz te turobnosti). «...i pobeda čista. Došli smo do međe jedino još java seća nas na doba sve bleđe (završili smo šta smo imali, nema više) i bleđe nama sad ne treba zagrljaj i sreće...(radikalni pesimizam, osećanje stalnog opraštanja od sveta)...i prošli su aprili ni mi nismo sada što smo nekad bili». Dučić je na početku odmah prihvaćen kao pesnik, i u prvoj deceniji XX veka izborio visoko povlašćeno mesto u prostoru srpske poezije. Ta estetička orijentacija moderne koju preprezentuju kritičari okupljeni oko srpskog književnog glasnika u Dučiću vide princa srpskih pesnika. Posle I s.r. je brutalno negiran od strane pesnika posle njega, a to je prva generacija pesnika modernista: R.Petrović, Crnjanski, Stanislav Vinaver. Pesniičku sudbinu Dučića možemo predstaviti kao talas. Dučić je smatran hladnim, izveštačenim, koji previše poštuje kulturne forme. Hteo da je maksimalno iscizeliran – da mu ritam i metar bude besprekoran (tu on dosta učinio uz Rakića). Metar je prilagodio našoj prozodiji – pa kroz Rakića i Dučića dobili melodiju više u našem sazvežđu. Od 1900-1914. ali posle rata menja....se u sonentnu formu (11 i 12-erac). Tad se dešava jedan proces u poeziji tog razdoblja koji ide u pravcu u kom se razvija i druga evropska poezija (1900-1914). Srpska književnost tumačena kao maloumno dete pa sve što napiše došlo odnekud sa strane (ortopedska pomagala). Koliki je uticaj parnasovska poezija. SANU mislili da je veliki simbolistički uticaj. Koen se ne slaže da tu postoji simbolizam. Nezavisno od svega ovoga zaključujemo da se srpska poezija menja u pravcu evropske poezije. To je tren kada poezija biva postavljena na to mesto (podseća na romantizam), dobija elitističku auru, povlaštena u sistemu kulture jednog naroda. U Dučiću ima neki procenat kiča (za Pantića)ima «bižuterije». Poezija dobija jedno povlašteno mesto – na tome Dučić čak programski insistira. Pesma nas čini povlašćenim i ona je mera nečijeg ukusa – najbolješto od sebe morramo dati. Dučić: «Pesnik mora da peva o uzvišenim stvarima». Sve ostalo treba da radi proza. Pesnik pak, govori o bogu, ljubavi – što predstavlja tematski ekskluzivizam, kulturne pesničke forem, gde je sve srezano maksimalno jezički tj. pesma je besprekorna jezička tvorevina gde je sve proporcionlano, viši sklad jezika (to podseća na romantizam, ali nonšalantnije malo prema pesničkoj formi – ovo sve ideje koje dolaze iz parnasovske poezije –da se poezija obogotvori.»Sam jezik zauzeo poziciju boga»-Pantić na tome doktorirao. Gde ćemo se identifikovati? Pa samo u jeziku koji nam je preostao. To se javlja upravo u našoj modernoj – bitno. Za nju (odnos prema pesničkoj formi i stav da je poezija najelitniji oblik, da je ona spoj mentalnih moi – dominantni oblik umetnosti u sistemu jedne kulture. Peva o ekskluzivnim temama. Recepcija išla kao talasi. Dučić je nazaobilazni element pesnikog mišljenja, i prema njemu se moramo odrediti. I kod Disa postoji kult. Mehanizam recepcija kod Disa je drugačiji-uzlazna linija. Dis stalno raste i ode u nebo. Sve što se desilo u istoriji je u Disovom znaku. On je prvi pravi ukleti pesnik (i Zmaj ali nije pravi već liči), a to je prava bodlerovska ukletost=stanje moderne duše – Matoš. Dis otvorio ponornu dimenziju u čovekovom biću koju je malo ko pre njega otišao, ili na taj načina i u tom ospegu kao on. Kad se javio – bio nepriznat i bez obzira što je i socijalni marginalac (merio šljive na Đumruku=savskom pristaništu, tj zapisivao kontingente, popunjavao carinske deklaracije) pa nije bio dovoljno shvaćen jer jer kontekst poezije bio durukčiji od ovog koji je Dis ispovedao: Skerlićeva negativna kritika Disa (od koje Pantića boli glava), ali brzo posle on počinje da raste i jedini je od pesnika moderne prema kome mladi avangardni pesnici nisu popljuvavali. Posle Isr. Tad on čini nešto što su modernisti prepoznali. U svakoj antologiji ima najmanje 4-5 njegovih pesama. «Utopljene duše», «Mi čekamo cara» samo te dve knjige pesama dao.(kantilena- ton Dučića koji čujemo u pesmo Ivana B. Lalića).
VLADISLAV PETKOVIĆ DIS 1880-1917. U trenutku kadaje izgledalo da će se parnasovskiideal uljudne, glatkei umivene lepote zacariti za večita vremena, jedan veliki pesnik-viziiionar, Dis, pojavio se danagovesti veliki nemir novog veka i otkrije noe izvore oetskog saznanja. Tražio ih je tamo gde se njegovi savremenici nisu usuđivali da stupe: u najdubljim i najskrivenijim slojevima svog bića, gde se san i java prepliću u čudesne spojeve ponornih slutnji i munjevitihozarenja. Sabrane na samom izvoru, pohrlile su reči, tajanstvene i čedne, i spojile se u nadivniji melodijskisklad.reči koje nisuništa imale daojasne i ništa da dokažu, već samo da sugeriraju pesnikovu emociju u njenom izvornom, najautentičnijem stanju.

78

Pesnik turan i ponora, opsednut ništavilom i zagrobnim snoviđenjima, Dis je ostavio nekoliko peotskih fragmenata, poniklih u tragičnim godinama rata, punih diskretnetuge i nežnosti, saopštenih krajnje jednostavnim, čistim i smernimjezikom. Ti stihovi, koji otkrivaju drugu, svetlu stranu njegove poetske ličnosti, ne mogu se zaobići, ma koliko bili nevešti i nedorađeni: To je onaj Dis koga je voleo Radtko Petrović, u kome je Dedinac našao učitelja, koji je Brankovu umilnu kantilenu uručio najmlađem naraštaju naših liričara.11

Nesumnjivo najfascinantnija pesnička ličnost svog doba, tragični junak moderne srpske poezije koji sve do danas neodoljivo privlači i uzbuđuje kako svojim pesmama tako i svojom sudbinom. Rođen u Zablaću kod Čačka u pečalbarskoj porodici koja se doselila iz okoline Kumanova, posle završene gimnazije ali bez mature, koju nikako nije mogao položiti, on je izvesno vreme radio kao privremeni učitelj u jednom selu kraj Zaječara, a zatim po prelasku u Beograd, u opštinskoj carinarnici, gde mu je posao bio premeravanje šljiva. Vreme je najviše provodio u kafanama te je ostao u sećanju kao jedna od najneobičnijih figura slavne beogradske boemije s početka ovog veka. Evo njihove slike iz tih dana iz pera A.G.Matoša: «Kao mjesečar lutaše Dis beogradskim ulicama sa šeširom vječno u ruci, sa crnom kovrdžavom glavom i bradom, mršava lica i grozničava oka, zabavljajući nas svojim nervoznim ekscentričnostima, smijući se kao dobar, vrlo dobar dečko i sam našij dosjetkama na njegov račun». Jedno vreme, posle srećne ženidbe, ipak se smirio, ali su ubrzo došli ratovi da sve nade u lepše dane odnesu sa sobom. U prvom balkanskom ratu bio je ratni izveštač pri Vrhovnoj komandi, u prvom svetskom ratu, tragične 1915. nalazi se u masi izbeglica koje su se s vojskom povlačile preko Albanije na Krf, odakle je, ako i mnogi drugi srpski intelektualci, prešao u Francusku. Izgnanstvo i odvojenost od porodice teško je podneo, uz to se razboleo od tuberkuloze tako da su svi imali utisak da neće preživeti rat. Sudbina je htela da njegova smrt ne bude obična, banalna smrt mnogih srpskih pisaca: nije umro od tuberkuloze, već se, putujući iz Francusek na Krf, utopio u Jonskom moru kada je brod na kome se nalazio topredovala nemačka podmornica. Takav kraj kao da je naslutio naslovom svoje prve i glavne zbirke pesama «Utopljene duše» 1911. i osnovnim raspoloženjem koje veje iz te knjige i koje će Skerlića izazvati da napiše najubitačniju i najoštriju od svih svojih kritika.
DIS Za razliku od Pandurovića, koji je u svojim stihovima dao racionlanu grozu nad rasulom sveta, Dis je duboko zagazio u oblast snoviđenja, slutnji, iracionalnih vizija. Nije bio refleksivni pesnik pošut Rakića ili Pandurovića, nedostajalo mu je uz to širina znanja i dublja upućenost u evropsku poeziju, čime se može pohvaliti većinapesnikanjegova doba, pa ipak je on više od oba svoja prethodnika ili bilo kog drugog tadašnjeg našeg pesnika ušao u najbitnija pitanja čovekai sveta. Iakočist lirik, Dis u stvari pripada onom toku srpskog pesnišđtva koji čine pesnici metafizičari kao što su, da spomenemo samo neke, Njegođ, Laza Kostić, Zmaj, ovaj poslednji ne u celini, nego samo onim pesmama u kojima je dao lirski doživljaj vremen ai smrti. Ti Zmajevi iracionalni trenuci, njegova povremena lirska zagledanost u nebiće, svakako su mu bliži od veličanstvenih mito-poetskih i filozofsko-poetskih spekulacija Njegoša i Laze Kostića. Disova metafizika nema ničeg spekulativnog u sebi ona je čisto lirska. Njegova glavna pesma «Tamnica», koja je izašla kao prolog «Utopljenih duša», donosi, kao što je primetio M.Pavlović, čitavu malu kosmogoniju, sličnu onoj koju je Njegoš dao u «"Luči mikrokozmi" mikrokozma», ali bez njenih religioznih implikacija, sasvim, laičku, individualnu i lirsku. Tamnica je u njoj data kao simbol čovekove sputanosti životom, zakovanosti za zemlju. Utamničenje počinje rođenjem, koje je, ako i u svim kosmogonijama, shvaćeno kao pad iz višeg u niži svet, kao odvajanje od zvezda. Sjaj zbezda treperi još samo u očima i postepeno se gubi u sivim daljinama. Oči kao jedan od najčešćih i najosobenijih simbola nose ne samo odsjaj te maglovite preeggzistencije kojoj pripadaju zvezde, one su ispunjene lepotom stvari što okružuju pesnika. On nosi svet u svojim očima kao što oseća sebe «U pogledu trava i novći i voda», u tim pogledima koji se prelamaju jedni u drugima progovara tajanstveno sveta i očituje se duboka povezanost i jedinstvo svih bića. I ljubav, kao i zvezde, jeste nešto što se nalazi iza granica neposrednogpostojanja, što kao stara, zaboravljena pesma izranja iz prošlosti. U izvesnim momentima ona toj prošlosti daje lepotu idile, u drugima slika drage izranja iz starih dana u pesnikovom sećanju i ozarava «ovaj život grubi». U najlepšoj Disovoj pesmi «Možda spava» draga ne dolazi iz prošlosti, nego iz tajanstvenih predela sna. Ova pesma ispevana u baladičnom tonu, «u naivnoj, gotovo narodnoj melodiji», teško uhvatljivog smisla, ima u osnovi istu strukturu kao i «Tamnica». I u jednoj i u drugoj pre sadašnjeg stanja, u «Tamnici» pre rođenja a u «Možda spava» pre buđenja, postoji neko drugo stanje koje pesnik nejasno nosi u sećanju: u prvoj pesi to us zvezdane «nevine daljine» kojima je pripadao pre rođenja, a u drugoj idealna draga koja dopire iz san kao melodija zaboravljene pesme. Lik drage ostaje do kraja nejasan, eteričan,ona čas liči na mrtvu dragu iz prošlosti, čas na
11

Antologija srpske poezije – Zoran Mišić 79

uspavanu lepoticu koju tek treba da probudi, od njenog tela on samo razaznaje opči koje ga gledaju iz dubina dok se sve ostalo gubi u izmaglici sna i pesnik do kraja ostaje u nedoumici da li je ona uoopšte biće od ovog sveta. Lirskoj sugestiji te neodređenosti, u kojoj se rastapaju svi motivi i slike, doprinosi i osobena melodija stsiha, koja je od ove pesmeusporenog ritma, s trinaestercima, koje smo tako retko imali prilike slušati posle baroknih pesama 18.veka, i kvintama, u kojima se prvi stih ponavlja na kraju, učinila remek-delo Disove «kantilene» i jednim od vrhunskih izraza muzikalnosti srpskog stiha. U pesmama, «Tamnica» (prva pesma u «Utopljenim dušama» gde pevao životu kao o privremenom trajanju bez reda, smisla i bez lepota i radosti. Truljenje, raspadanje izadah smrti su najčešće okviriu kojima je tkao svoje nadahnute i nedoterane stihove. Uz to, boemski život po kafanama ostavljao je tragove i u njegovim mislimai u njegovoj poeziji: ne marim da pijem, al sam čijan često. U graji bez druga, sam kraj pune čaše zaboravim zemlju, zaboravim mesto na kome se jadi i poroci zbraše.»), «Možda spava» i mnogim drugim s ljubavnom temom crna, pesimistička vizija života optočena je na rubovima jarkom svetlošću, koja uvek dorpire spolja, iza granica unutar koji se pesnik kreće, iz preegzistencije, iz prošlosti ili iz snova. U drugim pesmama nestaje sasvim toga prozračnog sjanja, išćezavaju zvezde iz očiju i stara ljubav iz sećanja, nestaje čak i želje za nečim leppšim i svetlijim, za snovima. «Nama se spava. Nama se ne sanja», tako glasi jedan stih iz pesme «Utopljene duše», po kojoj je cela zbirka dobila ime. San bez snova, postepeno utrnuće života, prelazak bića u nebiće, smrt- to su motivi čitavog kruga Disovih peama, koji možemo nazvati nirvanističkim po glavnoj pesmi iz te skkupine «Nirvana». U nekima su oni povezani sa sumornim jesenjim slikama koje su postale stalna tema srpske poezije posle Vojislava («Jesen», «Prva zvezda», «Slutnje»). Ilićevi jesenji motivi, puni zlokobnih slutnja i predosećanja smrti, kod Dida su polazna tačka za dublja poniranja u nepostojanje. Siva jesenja atmosjera izaziva želju za potpunim mirom, koji je blizak miru smrti. Drugi izvor tog osećanja jeste vreme. Dis ga doživljava kao bezdan nebića, kao prošlost bez sadašnjosti i budućnosti. Sadašnjost je samo «mrtva prošlost sa životom pokrivena», budućnost dolazi da skine taj pokrov i da ono što postoji prenese u pravo stanje, u stanje nepostojanja, « u prošlu prošlost» («Star pesma»). Pesnik seoseća nemoćan da odoli sili vremena («nemam snage da se borim sa vremenom»), on promatra stvari kako odlaze iz života u smrt, kako tonu u vreme, mrtve stvari ostaju zauvek izgubljene i rasute u vremenu bez snage da se u njegovu sećanju ponovo sastave u celovite slike. U pesmi «Nirvana» iščezavaju svi znaci života, stvari nisu uhvaćene u toku nestajanja nego u stanju nepostojanja. Pridev «mrtvav» koji se stalno ponavlja, opominje na Zmajev đuliđ uvelak «Mrtvo nebo, mrtva zemlja» u kojem je sve mrtvo izuzev pesnikovog bola. U «Nirvani» nisu živi ni bolovi niti sećanja što su u drugim pesmamam težili da ožive iščezle stvari, pesnik se više ne seća nego mrtve stvari same izlaze preda nj, on je nepomičan pred navalom nebića, pred njegovim pogledom, koji je «bez obilka, bez sreće, bez jada/pogled mrtav i prazan duboko», jezik pogled praznine i ništavila koje sve guta, u kojem sve nestaje. Tri velike Disove pesme – «Tamnica», «Možda spava» i «Nirvana» - obuhvataju glavne momente njegove lirske metafizike: izranjanje iz nebića, rođenje kao kosmički događaj, individualnu egzistenciju kao nesigurno lelujanje između jave i sna, između onog što je bilo i što se očekuje, u čijem je središtu lik idealne drage, nestvaran, neodređen i neimenovan, i na kraju, ponovni povratak u nebiće, tonjenje u bezdan vremena, protiv koga se uzaludno bori nesigurnoljudsko sećanje, sveopšti kraj svega, nirvana. Valja istaći da Dis ima i drukčijih pesama. Njegova druga zbirka «Mi čekamo cara» 1913., doduše predstavlja pesnički danak imperativu istorije, ali i u prvoj zbirci nalaze se pesme koje su sazdane od lelemenata iz grube stvarnosti života. U pesmi «Raspadanje» on se razračunava s porocima svog doba, a u pesmi «Naši dani» daje bespoštednu kritiku savremenog društva, koja se po oštrini može meriti sa satirama R.Domanovića. u stvari i kod Disa je prisutna tradicionalna polarizacija srpske poezije između stvarnosti i ideala, snova i jave, racionalnogi iracionalnog, individualnih težnji i zahteva života. U pesmama koje je napisao u izgnanstvu («Među svojima», «Nedovršene pesme») došla je do izraza izvesna porodična nežnost i toplina koju nismo imali prilike sretati u njegovim ranijim pesmama. On je u njima duboko nesrećan ali ne zbog svojih nirvanističkih snoviđenja nego zato što je daleko od Srbije, što je odvojen od svojih, što nije dobio pismo od žene. I izraz je tu drukčiji, do ogolelosti jednstavan, elementaran, neposredan, jezik razgovoran, skoro pesnički, ritam iskidan, blizak slobodnom stihu kakav će se kod nas pojaviti godinu-dve kasnije kod pesnika koji će započeti novo razdoblje naše poezije. Poezija Disa svojim motivima umiranja, raspadanja i prolaženja umnogome podseća na Bodlera, velikg francuskog pesnika «Cveće zla». Ali ta podudarnost je samo slučajnost, bez ikakvih stvarnih veza i međusobnih uticaja. Dis je svoju poeziju gradio sam, na doživlajima sopstvene svesti i podsvesti koji su se u noj preplitali i sjedinjavali u jedan turoban ibolan meldijski zvuk. Disovi stihodi, elementarni i bez zanatskog kićenja (Što mu Skerlić zamera) neposredan su izraz jedne stvarne misaonosti i doživljenosti. Njegove metafore bile su sasvim nove, neobične, gotovo halucinantne. To je poezija krajnjeg subjektivizma, poezija potpune otvorenosti jednog ljudskog srca koje je ugaslo u želji da se domogne sreće i u sumnji da ta sreća uopšte postoji.12
12

pregled jugoslovneske književnosti 80

U stvari, parnasovski ideal poezije,kojem je Dis ostao veran do kraja, bio je suprotan njegovom pesničkom duhu, njegovim tamnim i lelujavim slutnjama i vizijama, lirskoj fragmentarnosti i neodređenosti njegovog inutitivnog poniranja u biće. Čvrsta forma koju je prihvatio bila je pretesan kalup o koji se spoticala i razbijala njegova lirska emocija. U tome treba tražiti glavne uzroke slabosti njegovih pesama, naročito u stilu i jeziku (M.Pavlović kaže da je njegov jezik «jedna od najgorih na kome se u nas poezija pisala»). Kao Bora Stanković u prozi, i Dis je u poeziji bio uklješten između tradicije i modernog doba, u tradiciju je bio urastao neraskidivim nitima, a novo je vie naslućivao nego što ga je shvatao i dao mu izraz u kojem se oseća izvesna sputanost, neveština, nedograđenost, ali u kome se ipak ogledaju tamne dubine njegovog doživljaja sveta. 18.III 03. Rekapitulacija poslednja 3-4 časa: I nedelja aprila određujemo 1 dvočas, i početkom maja odrađujemo još 2 časa. Ušli smo u XX vek, govorili smo o poetici moderne, od 1900. (kraja 19.veka) do početka odnosno kraja I s.r. zato se i zove moderna. Srpska književnost zaokružuje estetički i poetički izražajni sistem, početkom XX veka srpska književnost uhvatila korak sa Evropom. Sve je komplementarno sa evropskim duhovnim kulturnim procesima. Stilske poetičke osobine (opšte važeće za Evropu, ali i mali specifikum naše književne zajednice). Tri najznačajnija pisca: Bora Stanković(proza), Dučić&Dis (poezija), ali gde ćemo situirati Nušića – on pripada trima epohama: razvijenom realizmu (1880-ih), njegov pun stvaralački intenzitet pada u razdoblje moderne, ali i posle I s.r. Period moderne je poslednji period naše književnosti za koji kažemo da je akademski stabilizovan, proučen tj. nema dileme oko ključnih karakteristika, hronološkog raspona ili najvažnijih pisaca tog razdoblja. U svakoj antologiji je Dučić najistaknutiji liričar, a što više idemo ka sadašnjici i –Dis, tj. njegov uticaj na našu pesničku memoriju raste. Bora Stanković je autor prvog našeg velikog romana i tu naša umetnost pripovedanja ulazi u uobličenu fazu. Distanca sa koje posmatramo to razdoblje- više interpretacija od više književnih i naučnih generacija koje drugačije čitaju ta umentička dela, a interpretativno znanje raste što je slučaj i sa Dučićem i Disom (prošle godine odbranjen doktorat o Dučiću od 500-600 strana). Posle I s.r. srpska njiževnost ulazi u novu fazu za koju ni do danas nismo postigli dogovor kako ćemo je zvati (stilsko-formativni i temporalni razlozi) – kako nazvati taj period posle I s.r.? Zato što je veliki rast književne scene i promena konteksta srpske književnosti tj. dobili smo moderne klasike, i to prvi put u istoriji i to više njih za koje možemo reći da su reprezentativni u svakom mislu. Da istoriju predstavimo kao sistem, ali logička tačnost primenjiva na egzaktne nauke ne može se u potpunosti primeniti na istoriju književnosti (na konsekventan i složen način) iako je ona je ipak skup složenih uslovljenost. Pantić je probao da nam dosad pokaže kako te veze funkcionišu sa visine iz aviona gde vidimo reljef najbolje. Vidimo ključne konfiguracije (reljef jedne književnosti) sve do pojave moderne srpske književnosti prati jedan sistem analogija tj. figura gde najveći pisci reprezentuju epohe. (prosvetiteljstvo=Dositej). U modernoj se stvar širi, ali posle Is.r. srpska književnost ulazi u potpuno širi kontekst koji mnogo znači i za nju i za književnosti koje je okružuju. Posle 1918. od male književnosti (ne aksiološki već kvantitativno), mali jezik, gopolitički pozicionirana tako da je osuđena da prima uticjae, a u XX veku je drugo tj. književnost nije dovoljnojaka da sam izvrši veliki eksterni uticaj – da diktira neki poetički standard: tokom 18. i 19. veka se trudi da prvo pronađe jezik na kom će pisati, pa da napravi poetički i estetički sistem, a to teško ide. Srpska književnost tokom 18.i 19. veka mahom prima uticaje (Zoran Konstantinović – nazvao je epohom peispodobljavanja = saobražavanja tj. usvojiti duhovnu matricu koja je važeća za kontekst u evropskoj književnosti i tako apsorbuju uticaje sa strane. Na primer, prosvetiteljske ideje Dositeja nisu samo njegove. Emancipacija kroz jednog pisca, kroz jozefinizam, prosvećeni apsolutizam, kartezijanske misli 17. i 18. veka pa misli engleskih filozofa – Dositej ih kupi i donosi u Srbiju, gde se SPC izmestila u prostor današnje Vojvodine. Tu konstituiše svoju umetnost u arhitekturi, barok kao i u slikarstvu i njiževnosti što takođe predstavlja eksterni uticaj.

81

Tokom 19. veka sve ide ovako tj. uticaji se menjaju, tu nastaju germaski uticaji, Šekspir (Laza Kostić), socijalna misao. Realizam – ruski uticaji, prevodimo Ruse. Početkom XX veka u moderni jača francuski uticaj (književno-istorijska metoda Skerlića dolazi iz imresionističkih i postimpresionističke kritike Francuza)=sve uticaji dominantnih evropskih kultura. I s.r. u političkom smislu ima za rezultat Kraljevinu SHS, kao rezultat južnoslovenske integralističke ideje (sfera utopije o čemu se maštalo godinama). Ta utopija postala stvarnost, nova država, bitna za ukupnu sliku književnosti (nezavisno ko je kako tumačio pojam jugoslovenstva koji nije jugoslovenstvo durgih južnoslovneskih naroda. Ova ideja datira iz srednjeg veka i različita je od ideje drugih južnoslovenskih naroda, već se jugoslovenstvo kod nas zasnivalo na utopiji i nastojanju da se objedine svi južnoslovenski narodi (međusobno se pomažući gde je Srbija sa centralnom ulogom, pijemonta, dok kod zapadnih tj. ostalih južnih Slovena, Hrvata i Slovenaca, ova ideja je razumevana kao hegemonistička,tj. da Srbi pod jugoslovenstvom podrazumevaju naturanje svoje kulture, tradicije kako bi poništili identitet drugih naroda i objedinili sve Srbe gde god oni bili) proširena iz srpske kulturne perspektive jugoslovenstva Hrvata i Slovenaca se tumači kao ideja sa duplim dnom nego da iskoriste srpsku snagu, autoritet, istorijski dignitet da bi se uključivanjem u Kraljevinu SHS oslobodili uticaja Germanizma. Srbi misle da je ideja zloupotrebljena da se Hrvati i Slovenci emancipiraju od mađarskog i nemačkog uticaja. Slovenci nisu mogli napraviti svoju državu, tako i Hrvati nisu mogli računati na mnoge teritorije sami. Od 1918. u perodu Jugoslavije do 1991. u okviru te zajednice su nacionalno emanciovani i drugi narodi (1918. samo Srbi, Hrvati,Slovenci), od 1945. do 1991. neki drugi narodi iskoristili su da dovrše svoju kulturnu, jezičku emancipaciju. (jezik=nacionalni identitet ideja iz 19.veka). Makedonci tek 1945. normiraju jezik i gramatiku, Bošnjaci su tek na popisu 1961./971. priznat kao poseban nacionalni entitet, pa se taj jezik sada zove bošnjački. Crna Gora 1918. ima istoriju, nezavisnost i tako je jedina međunarodno priznata država, ali se do 1918. smatra srpskom državom, a 1945. crnogorski entitet teži samosvojnoj kulturi a sada traže i svoj jezik. Književnost trpi i pritisak političke stvarnosti. Srpska književnost se odjednom neverovantno proširila zračenjem i uticajem, sad ona emituje uticaje, kao razvijena u odnosu na druge, ulazi u fazu intentzivne ekspanzije a apsorbuje pisce iz drugih sredinajer se posle 1918. mislilo da se može napraviti književnost jednogjezika (ideja Skerlića i nekih pisaca). Širi se teritorija, prostor kulturne radijacije, sve kulture ulaze u periodkulturne interferencije, pa dolazi do stapanja različitih kulturna i tradicija. Elan je tada veliki pa se razmišlja da se ta nova državna zajednica (kralj Aleksandar hoće da pravi južnoslovensku naciju i sve ide u smeru jugoslovenstva, proklamuje ideju, a pomažu mu i najvažniji pisci srpski i hrvatski ali i drugih književnosti). Prvi put srpska književnost ne prima samo uticaje (to je prva demarkaciona linija u našoj književnosti) već ih i emituje pri apsorbovanju. Ne utičemo na promenu kluture u Nemačkoj, Francuskoj ili GB, ali utičemo na druge južnoslovenske zemlje, i književnost menja nešto u svom biću ikarakteru pa se pojavljuje ideja da osnovni jezik bude štokavsko narečje ekavske varijante: Hrvati počinju da pišu ekavicom, što im je lako s obzirom da je kajkavsko narečje u biti ekavsko (bela hiža=bela kuća) – najposebnije u odnosu na velikoštokavsko narečje koje postaje ključno narečje, pa ni Krleži nije teško da piše ekavicom. Niz značajnih hrvatskih pisaca (srpska književnost geopolitički je pozicionirana kao kljčna). Posle 1918. godine Krleža dolazi u Beograd i stvara u korpusu srpske književnosti i objavljuje na ćirilici, kao i Tin Ujević («Lelek srebra», «Kolajna») na ćirilici i u ekavskoj varijanti. Gustav Krklecove pesme takođe u Beogradu. Neki od njih dolaze u Beoghrad 1918. i tu je i Ivo Andrić prvi veliki srpskii uzžnoslovenski pisac XX veka. 1911. debituje u srpskoj periodici u Bosni pesmama u prozi. Pripada pokretu Mlade Bosne (integralističkom) koji je izvršio atentat na Franca Ferdinanda 1914. Prvi s.r. provodi u internaciji – bolešljiv pa ne služi vojsku. Kraj I s.r. sa Crnjanskim (Srbin iz Banata, austrougarski vojnik, simulira bolest da izbegne vojne obaveze) postaje član društva hrvatskih pisaca, a I. Andrić prelazi u Beograd pošto «ExPonto» i «Nemire» objavljuje u Zagrebu i pripada hrvatskom ekspersionizmu=školi tj. stilu koji se početkom veka razvio u germanskom kulturnom krugu pa dolazi do južnih slovena. (kod Srba predstavnici su Vinaver, rani Crnjanski). To je kulturni dinamizam, niz različitih stvalačkih orijentacija koje je teško
82

podvesti pod jedan pojam (Antologija L.Koena gde se pesnici razlikuju, ali postoji utisak jedinstvenosti estetičkog itehničkog standarda jednog modela pisanja tj. jedne epohe – katren i sonet, melanholična intonacija, lirski subjekt=introspekcija, tj. pesnik govori o sopstvenim senzacijama, čulnim stavovima) – vidimo da je to jedno razdoblje uprkos mnoštvu različitosti. Kad dođe I s.r. govor književnosti se neverovatno raslojava – otud mnoštvo stilskih stvaralačkih orijentacija koje su međusobno nesravnjive (rana Desanka Maksimović se ne može porediti sa poezijom Rastka Petrovića «najsentimentalnije o sitosti religije»-pesmakoja zadire u sferu podsvesti, enigmatičnosti i multiplikovane semantičke obojenosti – to Desankane može da piše 30-ih godina XX veka i to je ogromna razlika. Veljko Petrović je bitan u modernoj, piše retuširanu, ali ipak postrealističku prozu. Crnjanski ima svoju hipotezu – ovo dvoje se ne može povezati. Nijednom se ne može osporiti legitimitet na primer Vinaverove «Ženidba Vrapca-podunavca» i Dučića iako nema sličnosti. Tada počinju teški problemi kako napraviti prihvatljivu sistematizaciju i pod opšti naziv privesti nesravnjije različitosti mnogih tvorevina posle I s.r. To niko nije uspeo bespogovorno. UPOZORENJE!susrećemo se sa tri pojma: MEĐURATNA KNJIŽEVNOST – po Pantiću ovo ništa ne znači, jer je svaka književnost međuratna ili poratna) i treba da precrtamo ovaj pojam jer ne specificira neko poetično svojstvo tj. nije stilski formativan kao termini: barok, romantizam, realizam. Ovo je temporalni, operativnipojam koji ništa ne ograničava. Za 19. i 18. smo uveli ove stilske formativne pojmove, pa je normalno da i u XX veku tragamo za sličnim pojmovima. Zato Pantić predlaže termin MODERNIZAM (I modernizam je 1918-1930 – «modernizam srpske književnosti»), II modernizam – posle 1950- posle socijalističkog estetizma, III je «postmodernizam» (naziv mu dali stariji profesori) posle 1968. još protivrečniji. Drugi termin je EKSPRESIONIZAM, a treći – AVANGARDA(istorijska avangarda) i ona je sada najvažnija- apogeja. 3 stilsko formatirana pojma. Vodi se neizgovorena književnoistorijska rasprava kome od ovih pojmova dati prednost. Pantić je pristalica pojma Modernosti, jer joj je uvod moderna. Pojam modernizam je, po njemu, najširi pa može obuhvatiti i pojmove ekspresionizma i avangarde. Modernizam je ključna ideja= saglašavanje imanentne raznolikosti stvaralaštva. Uspeva da obuhvati («protivrečnost je samo biće umetničke prakse» - tj. da jedan stav odmah podrazumeva i svoju protivtezu.) Ono što je bitno za ekspresionizam sadrži se u modernizmu. Ono što što postoji u avangardi sadrži se u modernizmu. Ali to je diskutabilno jer na primer Radovan Vučković je u 4-5 knjiga «Srpski ekspresionizam» među kojima je i «Srpska avangardna proza izdvojio to kao ekspresionizam. Pantić napisao «Modernističko pripovedanje» ge govori o ekspresionistima. AVANGARDA= radikalizacija, tj. ekstremizacija modernističkih pretpostavki do ekstrema poricanja – ona poriče tradiciju, negativno usmerena, dok modernizam sumnja u tradiciju i nije toliko radikalan. Modernisti nisu unuci klasicista pa da u tradiciji vide uzor. «Srpska književnost posle 1918. godine» - sve ovo što smo do sada pričali. U ekspresionizmu raste osećanje o ljudskoj egzistencijizmeđu mesta gde čovek stoji i čemu stremi (Crnjanski). Modernistička tradicija –pisci koji pišu u realističkoj fakturi, Rastko Petrović, Isidora Sekulić (posle Is.r.), poezija Desanke Maksimović (ima vrlo malo ekspresionizma). U toj deceniji dobili smo naše moderne klasike: Ivo Andrić, Crnjanski, Rastko Petrović, Isidora Sekulić, Desanka Maksimović, Momčilo Nastasijević, Stanislav Vinaver, Todor Manojlović. To je razdoblje bez koga srpska književnost ne bi bila to što jeste. (poezija Rastka Petrovića: Ljudi govore, Otkrovenja). 25. III 03. Najveća i najvažnija tema: romansijer, pripovedač XX veka IVO ANDRIĆ- u najosnovnijim književno-istorijskim i poetičkim koordinatama. 1892-1975. kad je umro nešto se završilo u srpskoj književnosti. Srpska književnost se prolama kroz etape u promenama Andrićevog opusa, usrpskoj književnosti XX veka.

83

On debituje kao pisac moderne, i to u korpusu i kontekstu hrvatske književnosti iako je moderna kad se sanja o književnom intelektualizmu, a lučonoša ove ideje (književnog integralizma južnih Slovena, da oforme jedinstvenu književnostu u sklopu Kraljevine SHS). N je Hrvat rođenjem, rođen u Bosni, ali je srpski pisac jugoslovenske orijantacije. U smislu prostornosti on je južnosloven i to reprezentativni pisac koji asimiluje u svom delu nekoliko različitih književnih i kulturnih tradicija i katoličkih franjevaca u Bosni, pravoslavnu tradiciju Vukove i Njegoševe tradicije, centralne Evrope (studirao u Krakovu) otud i centralno-evropska tradicija. Objavljuje u časopisima u Bosni, pripada Mladoj Bosni kao i napredna omladina koja hoće da ujedini sve Slovene. Verske i konfesionalne razlike nisu bitne, a akcenat je ne na antagonizmu tih kultura, već na konstruktivizmu. Govori se o kulturi regiona, o meanciopovanom Balkanu i na kraju krajeva posle svega - to je jedno područje. Tragizam malih razlika (Ničeovski termin), a o tome je Andrić ceo život i pisao; trenje koje počinje iz malih razlika – aristotelovski princip: na početku mala greška – n kraju katastroga. To je i kod Andrića i rezultira sukobom civilizacije, kulture, religije. Sva njegova dela se zasnivaju na tragizmu tj. opisu stinih razlika što rezultira katastrofom. «Zbornik hrvatske mlade lirike» hrvatska moderna u Zagrebu u 1914. on je posac i tad izlazi Zbornik pesama sa 14 debitanata, mladih hrvatskih pesnika: Tin Ujević (hapšen zbog govora, prebegao u Pariz, bio projugosloven, objavljivao na srpskoj ekavici i uz njega i Ivo Andrić gde počinje kao pesnik i kao prozni pisac (uslovno) jer neguje književni žanr koji je vidljiv u modernoj – pesma u prozi tj nefabulativna priča. «Ex Ponto», «»Nemiri» - izlaze u Zagrebu pisane u maniru ekspresionističke poetizovane proze, manje se pripoveda, ne izlažu se događaji, već se raspreda o intelektualnoduševnom stanju u duhu Kjerkegorove, a donekle i Ničeove filozofije. Dominantna intonacija s početka modernizma je melenholija, jer se udaljavamo od teocentrične perspektive, a istorija je surova (sredstva masovnog uništenja sada tehnološki usavršena). XX vek kažu i filozofi istorije je: I vek posle Hrista gde se javlja da zapadnja civilizacija nije više u znaku Hristove – nema apsolutnog autoriteta boga – otud reperkusije na moral. II da je I vek u kom se javljaju logori – da civilizacija samu sebe uništava genocidom i holokastom. Stanko Korać je ocenio «Andrićeva umjetnost ili svijet bez boga» karakteristika svih modernih pisaca ali i romantičarske poezije- gde se transcendentalni autoritet sklanja i čovek ostaje zatečen. 1918. završava «Nemire» i «EX Ponto» u Zagrebu sa Crnjanskim koji je Srbin, postaje član društva hrvatskih pisaca i dramu «Maska» objavljuje u Zagrebu, a on je i austrougarski vojnik, pokrežu časopis «Književni jug». Kad se rat okončava, nastaje nova Kraljevina SHS, a oni se zapošljavaju u novoj administraciji. Mlada, najvažnija imena kulture prelaze u Beograd:Crnjanski, Andrić se tu zapošljava u ministarstvu inostranih dela i počinje karijeru, a tad je važan kulturni momenat jer ima reperkusija na književni lik koji oni pišu jer je sredina drugačija, a ta interakcija bogati srpsku književnost novim postupcima i sredstvima: Dučić, Rakić su angažovani kao diplomate, ali i Andrić, Crnjanski, Vinaver, R. Petrović. Počinje karijeru, postaje mason, (Andrić), 1926. je održan I svetski kongres masonerije u Beogradu, a masonerija je klerikalna i antijugoslovenski orijentisan. Andrić zgrešio sa ženom (Poljakinjom) Gustava Krkleca koji je bio sekretar beogradske berze i pisao na ćirilici lirske pesme. Kako varane nije bilo dozvoljeno u masoneriji izbacili su ga, i on formira književni opus prepoznat odmah kao kapitalan. 1980. «Put Alije Đerzeleza» prozni triptih 1924.1931.1936. u srpskoj književnoj zadruzi na ćirilici objavljuje tri knjige pod naslovnom pripovetke 1,2,3. na I stranici piše: «ovo su priče o našim Tucima» - to samo u prvom izdanju ali ga nema više u narednim izdanjima. Andrić se odmah vezuje za centralni deo književno istorijskog opusa kad Bosna potpada pod vlast Otomanske imperije (kraj 15. vkea) i svim istrijskim previranjima kad na ovaj prostor (koji ima jaku poagansku, prehrišćansku tradiciju, paganski obredi us hristijanizovani) dolaze Turci. Posle dolazi bogumislka kultura važna za centralnu Bosnu i Hercegovinu – maloazijski pogled na svet. Nemanjići imali problema sa bogumilima koji su ostali u toponimiji: (gost je centralni sveštenik) a staro ime Nikšića je Onogost – sakralno
84

središte; Mogošću, Živogošću, tad se balkanski prostor još nije konsolidovao da nije pripao ni zapadu ni istoku. Stefan Prvovenčani dobio krunu iz Vatikana. Onda dolaze Nemanjići i okreću se vizantijskoj tradiciji i kulturi - Stefan Nemnja je imao problema sa vizantijskim carem, ali mu dao ingerencije. Onda otomanska vladavina. 1878. berlinski kongres i stvara se nova karta Evrope, a Srbija i Crna Gora priznate kao nezavisne. 1908. je aneksiona kriza. Austrougarska 1878 dobija BiH na 30 godina – što je veoma bitno za Andrića. Turski begovat pruža slab otpor austrougarskim trupama, a za tih 30 godina Austrougari uspostavili jak administrativni aparat (priča «Žeđ») i Bosna im postaje kolonija, otvaraju rudnike uglja i gvožđa i ekspolatišu šume i razvijaju saobraćajnu strukturu i pravi se prvi ozbiljni katastar (zemljišne knjige)- koje su korišćene i u Dejtonskom sporazumu. Austrougari uveli jaku administrativnu organizaciju. Ključni naši problemi u istorijskom i političkom smislu jer građani ne prave konstruktivan dogovor sa državom – već je iskorištavaju, ali i ona njih ne pljačka. Mora postojati dobar ugovor da su građani lojalni državi koja će biti servis za njih. 1908. napravljena infrastruktura, ali pokušaji da se napravi nacionalni konglomerat, namesnik ausrougarske , ban Benjamin Kalaj hteo da isprodukuje nešto kao bošnjačku naciju (Srbi, Hrvati , Muslimani) ali problem multietniciteta: jedan etnos, ali kulturno i religijski izdiferenciran. A to Austorugarska kao prva multietnička država probala kruto i prisilom da reši što je izazvalo antagonizam i loše raspoloženje a najviše kod srpske omladine u Bosni, učesnici atentata na Franca Ferdinanda bili su Srbi, ali muslimani. 1908. je najbluplji potez Austrougarske – i to je aneksija Bosne i to bez dozvole međunarodne zajednice, pravo vlada dok je stanje sile u ravnoteži, ali kad jedna prevlada, pravo moći je samo njeno – to se vidi kroz istoriju Srba gde su oni karikaturni dodatak, gde mislimo da smo jači nego što smo pa samo zato i dobili po glavi. 1939. narušeno međunarodno pravo kao sistem moralnih regula i konvencija. Jedna od država koja diktira stanje je Austrougarska, kompleksna, multientička, sa kompleksnom administracijom. 1908. aneksiona kriza počinje carinski rat između Srbije i Austrougarske i Srbija hoće daobjedini sve svoje građane i sve južne Slovene u okvir neke zajednice. 1914. atentat, ultimatum Aaustrougarske Beogradu i menja se lice sveta, najveći rat, menja kartu Evrope i to ima preperkusija na lik srpske kulture i umetnosti. Istorija književnosti starijih naroda povezana sa nacionalnom istorijom gde se kristalizuju raspoloženja sa poreklom u istorjiji («Gorski vijenac»). Andrić u Is.r. deportovan kao član Mlade Bosne, nije uhapšen ali pod jakom prismotrom žbirova. Bio je izaslanik, kao Dučić – ne ambasador između dva svetska rata. 1918 pokreće «Književni jug», dolazi u Beograd, objavljuje «Put Alije Đerzeleza», a onda i tri knjige pripovedaka sa mahom tematikeiz Bosne i to je odmah prepoznato kao vrednost, imao odličnu recepciju bez iritacije, nerazumevanja kao Crnjanski ili R. Petrović koji isprva nisu dobro prihvašćeni. Tematika pripovedanja Andrića samo na prvi pogled je realistička: realistički su formirani likovi, zna se tema i ideja, prostorno u vremenski mimetičan, a sva pitanja koja dolaze iz dela Andrića (iako je prvi plan na prvi pogled uočljiv) su eshatološka, ontološka pitanja koja je postavila moderna («šta sa smrću bez boga»). Ta ideja prati Andrića do kraja u njegovom delu. Kritika ga tada prihvata, sa 35 godina postao Akademik SANU, prevođen, visoko je kotiran diplomata. Rat izbija, a on je u Berlinu, kao kraljevski izaslanik pri nemačkoj vladi u Berlinu, prisustvuje postisivanju trojnog pakta, koji je srušen najviše nacionalnim neredima u Beogradu. II s.r. provodi u anonimnosti u Prizrenskoj ulici i tu dovršava svoje romane «Travničku hroniku». «Na Drini ćuprija», «Gospođica», priča «Zeko» pod okupacijom gde implementira i svoje iskustvo u bombardovanju – mogao da gleda avione i rečenicom potvrdio da pripada srpskoj književnosti jer je SKZ pod okupacijom obnovila izdavačku aktivnost i tražili od Andrića da uvrsti svoju priču što nije hteo da pod okupacijom išta piše. 1945. završava se II s.r., a Andrić kao mudar čovek koji je celu svoju intelektualni karijeru podredio onom što je pisao, sklapa prećutni dogovor sa novom vlašću, što oni jedva dočekaju jer je on njima mnogo značio. I knjige u oslobođenom Beogradu koje su štampane su ova tri romana. 1954. «Prokleta avlija» - kratki roman zamišljen tokom 30-ih. U rukopisu II roman «Omer-paša Latas» posle rata još niz knjiga priča 1948. 1960. «Lica»

85

posthumno, «Kuća na osami» «Znakovi pored puta» - brevijar Andrićevih mudrosti (evropska, francuska, italijanska radicijamoralizatora, francuski enciklopedisti sa jakom moralnom refleksijom. Andrić se okušao u svim rodovima i vrstama osim drame, sebe smatrao ne dramskim pisce, sukob je kod njega preseljen u II plani još češće u unutrašnjost samog lika. Proza je monologična, nema dijaloga. Objektivni pripovedač sa ivice predstavlenog sveta, ali ume i da se spusti u književnu perspektivu samog lika – on je sveznajući pripovedač. Da se jezikom spusti u perspektivu svakog lika i da govori iz njegove3 unutrašnjosti – dijalozi su škrti i svedeni na tipične rečenice ( u «Travničkoj hronici» stalno dijalozi o prijemima). Monolog iz rudimentarne srednjevekovne tradicije da bi priča bila sa intonacijom legende ona mora biti patinizovana i izmeštena u davnu prošlost – a to je preuzeo od usmene, pripovedačke tradicije, i zato nije čudo što Andrić za svoje književne pretke uzima Vuka i Njegoša. Vuka sa stanovišta pripovedačke tehnike, kao važnu pripovedačku tačku, u narativnom modelu, a Njegoša uzeo sa stanovišta etičkog profila sveta = moralni koordinatni sistem, to pitanje od krucijalnog značaja (eshatološko, filozofsko pitanje: «što je čovjek u istoriji» (manihejska podela sveta na dobro i zlo, svetlo i tamu pa tu kod Andrića nije tako oštra podela kao kod Njegoša da je «zlo jednom zanavek dato». Kod Andrića je relativizacija- sukob svetlog i tamnog pricipa. Andrić znao šta mu je koren imaginacije i jezički poetički model pomoću kog arikuliše priču. Tu je još jedna vetikala srpskog književnog novog doba. Potreba književnosti da tradicijsko opiše, transponuje i izrazi ljudski život u istoriji. (ideja Vuka da napiše istoriju osećajući koliko je to važno za identitet i integritet jedne zajednice). Tu je i Njegoš važan. Uz Vuka i Njegoša imamo samo Jakova Ignjatovića koji je nauspeo u istorijskom romanu, ali tu su i romani iz savremenog života (kao Balzak u francuskoj književnosti=da opiše što više likova, karaktera, bitnih momenata. Naš realizam nematoliko ambicija, kao Vuk, Njegoš. U romantizmu, pak, pojedinac je izvan imimo sveta. Tek Bora Stanković delom i S.Sremac (od svih realista), uspeo da napravi panoptikum društva u kom živi a posebno Bora u predočavanju unutrašnjosti književnog lika koji time utiče na Andrića, ali je Bora ostao na kmikrokosmosu, a Andrić se na njega tu oslonio. Tipološki, Andrićev opus prolazi kroz etape kao i srpska književnost XX veka: ekspresionistički uticaji na početku, ne baš radikalni, pa onda, modernizovani realizam, najviše njemu pripada Andrić jer neprestano shvata tradiciju kao normalno, prirodnu činjenicu da svaki pisac nastavlja rad svojih prethodnika. Ali i tradiciju u kulturološkom smislu kao fundusu istorijskih znanja. On se samo delom služi preinačenim realističkim tehnikama. XX vek se ne može predočiti sredstvima XIX veka – promenjeno lice sveta i to indukuje promenu određenih tehnikai sredstava, iako je biće uvek isto, objave tog bića su uvek različite, ali i sredstva kojima se te objave lica bića onda razlikuju. Ako Andrić hoće da nam predoči prirodu čovekovu u jednom vremenu, mora se koristiti repertoarom književnih pripovedačkih sredstava i to samo njegovog vremene. Opus – sa jedne strane raznovrstan (pesme, eleji, lirsko-meditativna proza, romani, pripovetke). Sa druge strane kako se opus razvija, tako zadržava realističku matricu, ali i apsorbuje postupke, sredstva, modele umetničke prakse 20.veka zato se kaže da se poistoveti sa razvojem onog šta je kičma tj. može književni opus Crnjanskog odnosno Andrića. Ista biografija sve do 1946. kad Crnjanski hoe da ostane u emigraciji, u Londonu do 60-ih a Andrić najbitniji tada uz Krležu, a 61. dobio Nobelovu nagradu. Crnjanski žvi za to vreme u bedi i piše svoje najveće romane «Seobe» «Lament nad Beogradom». Andrić govori dosta i o istoriji srpske književnosti jer se uspostavlja neka analogija tj. homologija nijansiranih podudarnosti. Pored «Na Drini ćuprija» i «Proklete avlije» mora i niz pripovedaka, najmanje 5 za ispit i to antologijskih, najčešćih. Pripovetke: on je organski pripovedač i po prirodi svog književnog dara, on je najpre pripovedač, te je pripovetka osnovna mera njegovog književnog kazivanja 10-ak priča su ingeniozne «Porodične slike», «Letovanje na jugu», «Anikina vremena», drugi argument je priroda njegovih romana koji su takođe zbornici novela, sem Travničke hronike- svi ostali romani su nastali meliorizacijom tj. okupljanjem različitih pripovedaka. Primer je «Na Drini ćuprija» - za 400 godina, nepromenljivi su Drina, pejzaž, istorija mosta – od kad se sredi do kad je delom oštećen u Is.r. on je istegrativna tačka za okupljanje ovih novela počev od pripovetke «O nabijanju na kolac» do «Lotikinog motela» i do pojave Ćorkana a ti likovi se javljaju i u pričama «Mila i prelac», «Ćorkan i Švabica», koji je
86

lik iz «Na Drini ćuprija» što je dokaz da je ovaj roman u stvari – novelistički zbornik. Hoće da nam predoči važno u balzakovskom smislu – sve što ljudi dožive na svoje različite načine kroz različite tradicije, kulture. Kratki roman «Prokleta avlija» - kao proširenje čuvenog Andrićevog «fratarskog ciklusa» o katoličkom redu u Bosni: mali fratri, narodski, topli ljudi. Priča «čaša» iz tog ciklusa «ovde se svaki gram radosti dušim plaća». «Trup» - priča, preširoka u «Prokletoj avliji» oko koje se mučio 20 godina, da razreši njen oblik i opet bio nezadovoljan, a najviše je voleo «Gospođicu» tj. gospođa Radaković je njegov alterego, a «Gospođica» je pripovest o toj škrtoj ženi koja je tek svojim obimom zakoračila ..... . «Priča o vezirovom slonu», «Anikina vremena» su duže pripovetke ili kratki romani tj. poznata forma iz književnog realizma i zove se pripovest a danas bi ih sortirali kao romane. Kratki roman ja «Prokleta avlija» i «Gospođica». 1. IV 03. Modernizam 1918-1968 (po Pantiću) I modernizovana tradicija – Ivo Andrić je reprezentativan i on amalgamiše najbolje učinke srpske duhovne tradicije 19.veka do Bore Stankovića. II Tradicionalna književnost (mainstream). Nepodložna poetičkim aktuelnostima i novim književnim kretanjima. Desanka Maksimović – tradicionalni liričar jer peva kao što se peva 5000godina. Lirska introspekcija, ljubavna ali nema temporalni momenat. III Ekspresionizam (Miloš Crnjanski) ide u modernizovanju tradiciju, a dalekim delom i ekspresionizmu. IV Avangarda- radikalna, prepoznatiljiva po radikalnom nipodaštavanju tradicije (a to nije osporavanje, već ništenje do kraja bez rezerve destruktivno prema tradiciji. Rastko Petrović delom u modernizovanoj tradiciji, a delom (malo) u ekspresionizmu, delom i u srpskoj avangardi- najavangardniji srpski modernistički pisac, po repertoaru stiskih postupaka i izražajnih sredstava, po književnoj formi nije jasno diferencirana linearno, već samu sebe želi da poništi i preispita i to iz temelja. Rastko Petrović je jedna od najveća tri imena modernizma od 1919-1968 – po Pantiću. Rastko Petrović, bio brat Nadežde Petrović, slikarke. Postoji anegdota u delu Milovana Vitezovića «Čarape kralja Petra» kao dokumentalističko-istorijski roman: gde je slika iz povlačenja srpske vojske iz Albanije, a kralj Petar pita Rastka šta kopa: kopam grob. Odgovorio je. Jer je video nezakopane leševe. A kralj mu kaže da je mlad a kad ovaj ipak nastavlja, kralj mu kaže da ako se sutra ne probudi hoće da bude sahranjen u toj raki koju Rastko iskopa. Potiče iz ugledne beogradske građanske porodice 9-ro dece, otac mu istoričar, Mita Petrović, sestra slikarka, rano ostali bez majke, a onda i oca, a pošto je bio najmlađi podigle ga sestre.tako da se brzo emancipuju kao kulturni salon u porodici V. Ilića. Njegova mlađa sestra se dopisivala sa Tolstojem. On Školovao se a tokom prve decenije XX veka (rođen 1898. kad i Desanka Maksimović, a Crnjanski 1893. tj. godinu dana mlađi od Ive Andrića) . Svi oni se školuju i rastu u socijalno nestabilnim vremenima do balkanskih ratova koje su prosperitetne godine, stabilna demokratija, odgovarajuće institucije i prosvećeni monarh, Petar dolazi posle prevrata 1903., zemlja je u ekspanziji, ulazi u seriju ratova i južno od Beograda, Vojvodina (sever) je u sklopu Austorugarske sve do 1918. i nastanka Kraljevine SHS. Prirodni rast i obrazovanje ovih intelektualaca preusmerava Isr. Povlačenje preko Albanije je kasnije jedan od lajtmotiva i jedna od opsesivnih tema celog opusa Rastka Petrovića. 1917. on objavljuje u časopisu «Krfski zabavnik» na ostrvu gde je veći deo srpske vojske u povlačenju i na oporavku. To je podlistak vojničkih novina na Krfu koje je uređivao Marko Lazarević kasnije diplomata (učenik Skerlićev), kritičar impresionističke orijentacije. Tad objavljuju Stanislav Vinaver, Tin Ujević («Svakidašnja jadikovka» u Krfskom zabavniku). Tad debituje i RASTKO PETROVIĆ, Najviši ideal kome su adrealisti težili: da postignu punu slobodu i spontanostpoetskog govora, neomenenu bilo kakvimliterarnim konvencijama, ostvario je najpotpunije jedan pesnik van njihovih redova, Rastko Petrović, silovita, naobudana, ostrašćena do paroksizma, sva od eksklamacije, urlika i kliktaja, bespoštedno otvorena, i bestidno čulna, divlja, sirova i čedna u isti mah, njegova poezija uspevala je ne retnko da izrazi «čist oblik ekstaze neposredno»,
87

rečima koje se nikakvom drugom zakonu nisu htele povinovati doli unutrašnjem diktatu pesnikove emocije. To bezgranično pverenje u neprikosnovenost poetske inspiracije u njenom sirovom, embrionalnom stanju navelo je Rastka da ponekad zanemari svaki jezički, pa i umetnički trud; otud njegovi stihovi tako često hramaju, otuda sve one nezgrapne, čvornovate rečenice, kroz koje teško da bismo se hteli probiti, da iza njih ne osećamo jedan snažan, istinit poetski temperament. Ako se Miloš Crnjanski muetnički najcelovitija ličnost naše poezije između dva rata, Rastko je svakako nosilac njenih najsavremenijih i najoriginalnijih preokupacija. Pesme oiz «Otkrovenja» («Jedini san», «Tajna rđenja» idr.) predstavljaju jedinstven primer, možda u svekolikoj modernoj literaturi, poezije inspirisane traumom intrauterinskog života. «Putnik» je najživopisniji odjek nanašem jeziku onog lutalačnog zanosa i uzbuđenja od basnoslovnih prepleta egzotike i gradskog života, koji je sa Apolinerom prodro u modernu poeziju «Zverstva» su divlja i opojna poetska egzaltacija nagona i bolon saznanje nemoći da se kroz njih dospe do «vanmišićnih ekstaza». Tu bezmernu žudnju apročišćenjem, koja se u svoe prvobitnom, najosobenijem vidu javila u opsesiji tajnom rođenja, izrazio je Rastko u nekoliko mahova i u svojim poznijim stihovima: u ekstatičnoj himni suncu («Vuka»), u «Velikom drugu», pa i u poslenjim svojim pesmama kosmičkog nadahnuća, koje su, kao i «Priviiđenja» Miloša Crnjanskog, bolno opraštanje pesnikovo sa poezijom, pre konačnog odlaska na neslavni pokajnički put kojim su obojica otišli.13 Objavljuje tradicionalne, u fakturi rodoljubive pesme perioda moderne. Podmornica potopila brod sa Disom 1917. on prilikom povlačenja preko Krfa odlazi u Francusku, Pariz na školovanje (pravni fakultet završava i ide na psihologiju i razgleda ludnice opsednut umobolnima i uveren da i sam pati od afazije – nemogućnosti povezivanja smisla i reči pri čemu misli da mu helioterapija pomaže) i postaje francuski đak pun energije o kojoj postoje brojna svedočenja. A početkom 20-ih se vraća u Beograd i počinje svoj mnogo značajniji deo karijere. Najvažnije decenije XX vek su te 30-e godine (1918-1930) za srpsku književnost jer u tom širenju i promeni duhovne mape u simultanitetu sa evropskim duhovnim procesima, nema više odocnjenja koje se gotovo ukida u modernoj iako Dučić, donekle kasni za francuskom. Posle Isr.Evropa ostaje jedan organizam- nema jasnih kulturnih granica pa su pisci koji pišu u evropskom duhovnom horizontu. Kreativni duh R. Petrovića u Parizu se družio sa i početkom 20-ih vraća se u Beograd. 1920. je objavio zbirku pesama «Otkrovenje» 1923.1924. i on se zapošljava u ministarstvu inostranih dela ( Rakić mu bio mentor u karijeri između 2 rata). Rastko prvo u Evropi kao konzul (Rim, Španija, Turska, Francuska) a 1935. ide u Čikago i to mu je bio najveći diplomantski rang u karijeri. Nije uspeo da napravi uzdižuću karijeru (bio na nižim društvenim diplomatskim položajima). 1935. odlazi u SAD i ne vraća se više. Umro je 1949. godine i to iznenada – nije živeo dugo (51)godina. Ostavi za sobom delo koje je i danas visoko u akademskim krugovma. On je stalna tema u književnosti od 50-ih godina. Kad njegov prijatelj i najuticajniji kritičar perioda između ratova u tekstu «Tri mrtva pesnika», Marko Ristić prokazuje Rastka jer je za razliku od Rastka, Marko bio, iako i sam buržuj i salonski levičar između dva rata, posle IIsr u formi ružnoj pristupio komunističkoj partiji (a Ivo 1945. izabran za narodnog poslanika, a primljen u partiju po nagovoru Mire Alečković), i bio visoko korumpiran komunističku konformista pa dobio ambasadorsko mesto u Parizu za svoju lojalnost. Bio je ideolog nadrealizma početkom 4. decenije u kulturnim krugovima u Beogradu, uz Koču Popovića, Aleksandra Vuča, Oskara Daviča, a nadrealizam je poslednji neautohtoni pokret u Srbiji i sa njim se završava to ideološki nevino razdoblje modernizma.? Francuski avangardisti su na sahrani svojih političkih i poetičkih protivnika čitali pamflete protiv njih=avangardno nepoštovanje socijalnih konvencija, i nadrealisti od toga preuzeli prezir prem tradiciji, osim neke narodne tradicije, a igrali se jakih reči, a sebe su predstavljalo centom moći koji manipuliše kretanjima u književnosti, a dobro su bili u dilu sa vlašću. Ključni problem nedovoljne recepcije Daviča je njegov diskutabilna odnos prema pitanjima kritičke misli. Nije u pitanju kvalitet njegove poezije, nego njegovo mesto u društvu i politička konstelacija, a taj pokušaj nadrealističke ekipe da odredi lice moderne književnosti hendikepiralo je Rastka Petrovića, i to mu je u ideološkom smislu uradio upravo Marko Ristić
13

Zoran Mišić 88

na dugo (15-20 godina), dok ne sazru novi književni kritičari koji o Rastku govore na ideološki neopterećen način. 1970. od tada do danas ima 21 naslov što zbornika što studija o Rastku Petroviću a i dalje raste interesovanje pa je to dokaz da je preživeo i vaskrasao stojeći na povlašćenom mestu i polovinom XX veka kao osnivača cele jedne orijentacije u srpskoj književnosti. On samo isprva i to ne borbeno, već buntovnički kao mladalački gest, i ne negira tradiciju jezika književnost na kojoj počiva, ali radi ono što rade svi modernistički pisci: Rastka ne zanima moderna (Dučić, Rakić) odmah, a posle raste i taj konformizam tj. kad se integrišemo u splet socijalnih hijerarhija i uočavamo širi društveni dogovor. U prvom trenutku (do 1925-6) kad se završava to razdoblje najintenzivnijeg zračenja tih prvih modernističkih struja, Rastka zanima prvaslovenstvo i paganstvo, tj. kolektivno nesvesno do kog se može doći isključivo jzičkom imaginacijom. Nema mnogo dokumentarnih detalja i to su više signali – a ne formirana znanja. Tu radi jezik kojim se rekreira primordijarnost, prvotnost sveta. Tu su bitne njegove «Staroslovenske i druge priče», «Otkrovenje»- zbirka pesama u kojima je dominantan motiv materinstva «Svi su čamci prazni» - život je nedostatak odsustvo majke, ono što mu je potrebno je ponovno doživljavanje detinjstva, «Noć Pariza» -žali za bolom koji je naneo meteri pri rođenju i misli da je sreća samo pri rođenju, kad oččima novorođenčeta pogledamo svet koji se čini nov, «Tajna rođenja» - gde on predoseća smrt, a umro je od prskanja damara (šlog), «Pustolov u kavezu» - odnos prema urbanizovanoj sredini, « Spomenik putevima» - pesma u prozi zbog koje je crkva htela da ga anatemišezbog nepriličnogprikazivanja Hrista gde se on pravda da je to crnački totem. Onda «Sa svetlim poljupcem na usnama» (posle «Otkrovenja») gde podseća na Disa. «Burleska Gospodina Peruna, Boga Groma» (razbio jedinstvo radnje meste i vremena: početak je u paganskim vremenima a kraj je u budućnosti). Interesuje ga praslovenstvo i paganstvo sve dok ne prime hrišćanstvo a tad konstituišu svoje nacionalne entitete. Kad se završi ovaj period, menja mu se biografija, počinje da piše putopise i krajem 1918. se nešto desilo sa putopisom: proširila se Jugoslavija, «Opšti podaci i život pesnika» - esej u kom on priča o izgledu Srbije kako je bila mala (ubistvo Ace Obrenovića 1903., krunisanje Petra Karađorđevića, od aneksije 1908. bekstvo i smrt Lava Nikolajeviča tolstvoja). Iz tog okruženja koje je dosta skučeno, ali i njegova lična psihološka emancipacija, se poklapa sa celom njegovom generacijom tad ima 20 godina kao i Desanka. 1917. se širi Jugoslavija, i on idu u Ohrid i piše. (Aleksandar de Roko, najvažniji srpski arhitekta XX veka i dao je idejni koncept za Hram Sv. Save on opisuje putovanje sa Rastkom. I Mika Alas piše putopise iz Ohrida a tada je ot terra incognita, i pisci pišu putopise baš sa tih mesta, a posebno mora koje im je opsesija). De roko i Rastko su okrzuli i kraj u kom je u povlačenju prolazio i Rastko kao dečak. More je fascinacija tadašnjih pesnika. «Turistički bedeker» - pisao Crnjanski 20-ih godina i to nekoliko bedekera tj. putopisnog turističkog vodiča i impresija na primer po Boki, opisuje Budvu, kao potpuno nepoznat kraj.to radi i Rastko, ali putuje prvo unutar nove Jugoslavije i to staru i srednjevekovnu Srbiju (stari Ras tj. Vlah oko Novog Pazara, Kosovo i severnu Makedoniju), a onda i po Evropi i po Africi, što je posebno značajno zbog putopisa «Afrika» a posthumno i «Sicijlija»- putopis objavljen. On nije putopisac reporterskog tipa, već je to pre unutrašnji egzistencijalni proces putovanja kroz sebe i sopstvenu imaginaciju. Rastka ne privlači faktografska verodostojnost kao Milana Jovanovića Morskog -koji je srbima opisao bananu. Rastko Petrović je putopisac koji putovanje uzima kao predložak, a «Ljudi govore» sve to objašnjava najilustrativnije. Takvo pisanje će promeniti interesovanje Rastka i korus praslovenstva i paganstva menja se korpusom prvotnog čoveka, divljeg čoveka što je u potpunoj vezi (simultan sa Frojdom, Ničeom, Jungom- modernom filozofijom) tj. da izvorna spoznaja samog sebe dolazi spuštajući se do prvog primordijalnog lika u nama što prethodi našoj subjektivizaciji –arhetip- to je trajna opsesija Rastka: prvobitna, prvotna. Izlazi monografija o Rastku, a objaviće se nepoznate fotografije iz Afrike, a posle u SAD interesovao se za umetnost indijanaca i prvobitnog organizovanja ljudskih zajednica, kad je prevaziđen čopor tad je kultura stvar viš unutrašnjeg intuitivnog procesa a ne rad racija (kao što je danas – industrija kulture, tj izdavači, Holivud i razne institucije gde se kultura proizvodi). Rastko to oseća i otkriva sloj primordijalnosti i to je retrogarda da bismo spoznali šta jesmo, moramo osvetliti svaku etapu kroz koju smo prošli i da vidimo šta su naši duhovni preci sve uradili. On
89

otkrio taj kompleks (ali i Bora na jedan način), a Rastko ga je proširio posebno kroz aspekt telestnosti tj. fiziološki momenat bitan za čovekovu pojavu, antropografski, aspekt materinstva, mladišstva, čednosti, homo/bi/hetero/sexualnosti ( moderna, realizam....srednji vek, integralna pravslovenska mitologija tj. praslovenstvo i paganstvo). Sve se to vidi u delu Rastka Petrovića. Posle te prve faze sa pričama sledi velika putopisna faza: «Afrika» - najbolji putopis, a kruna rada mu nije putopis, već je to kratki roman esejističko-meditativno-poetskog tipa – a to je 1931. «Ljudi govore», objavljuje i poeziju tj. zbirku pesama «Sabinjanke» kao drama od koje je probao da napravi roman, a u rukopisu mu je ostao prvi deo njegovog romana «Dan šesti» koji se prvobitno zvao «Osam nedelja»- odakle je fragment «Smeđi Petar se probudio» objavljen u sklopu Rastkovih sabranih priča. Pisao ga u SAD. «Ponosni delija» - knjiga pesama gde je po Pantiću najlepša pesma «Sa svetlim poljupcem na usnama». On je književni ekscentrik jer istražuje neuobičajene sfere, koje su već svojom postavkom neobične, zato i funkcionoše kao OTKROVENJE, EPIFANIJA (objava boga ) ta kategorija početka XX veka zbog najava Ničeove Bergsonove filozofije intuicije i smeha i jednim relaksiranim odnosom Ničea prema bogu gde je bog detronizovan i jednak bogu, i dobija nešto od paganske snage bog nije više vizija, neka entelehija, već neko koga srećemo svaki dan. Putopisna faza se završava sa knjigom «Ljudi govore»koja je žanrovski sinkretička (nije ni putopis ni esej, ni kratki roman, ni duža novela) jer nije baš putopis iako počinje kao reportaža čoveka koji dolazi na veće ostrvo, a tu je i uvod u kom kaže da delo počinje na parčetu salvete. Ovo delo je novo po tematici: on uzima reči iz svakodnevnog života, nepoetsko, ali jezikom junaka to služi individuaciji likova i predstavlja univerzalizaciju opštečovečanskog gde se lirskikarakter dela očitava u tematskom i izražajnom pogledu). To je esej-putopis-roman, a poetski deo je u drugom i na samom kraju (rođenje detete čiji se glas u noći čuje i okupljeni ljudi koji imaju različit odnos prema životu). Čovekov govor je u tematskom i aksiološkom smislu, stavljen ispred misli, osećanja, predela i građevina i ispred lepote. On je fenomen sam po sebi, značajan i kategorijalan. Njegova vrednost je u moći govorenja, u mogućnosti čovekovoj da svoje elementarne, psihološke osobine, osećajne, misaone, čulne, saopštava drugim ljudima upravo posredstvom svoje mći govora. Dakle, ljudski govor kao takav, kao nezavisna realnost, u trenutku govorenja, u samom činu izgovaranja reči i rečenica, u svom muzičkom i pojmovnom elementu dobio je primarno značenje i mesto u ovoj knjizi. Ono što je pre svih teza, svih estetika i svake funkcionalnosti, kako kaže sam Rastko, osnovna je vrednost u ovom čovekovom svojstvu koje se literarno razmatra. Ali ako bi ostao označen samo na tom nivou, ljudski govor bi izgubio svoju univerzalnu, najošđtiju i najvažniju funkciju u životu čoveka. On mu ne oduzima to svojstvo već ga ističe na jedan posredan način. Funkcionalnost i praktičnost govota kao sredstva sprorazumevanja među ljudima, koji u prozi «Ljudi govore» dolaze posle zvuka i posle pojma, ostaju najpre epifenomenalna svojstva, ona koja se nužno podrazumevaju ali čija se neophodnost ne ističe u prvi plan. Samo mestimično ona dobijaju i neka posebna značenja. Fenomenalnost ljudskog govora ipak nije ostalajedina tema u ovoj prozi. Paralelno s njom neophodno sumorale postojati ili joj biti suprostavljene i druge slične ili oprečne teme da bi se održao prozni integritet knjige i da bi ova posedovala one osobine koje joj sada daju specifične prozne vrednosti i proznu strukturu: prostorni i vremenskikontinuitet, kompozicionu čvrstinu, postupnost u izražavanju osećanja i situacija koje se ponavljaju, narativnu formu rečenice, itd. Te osobine uočljive su naročito u prvom i drugom delu knjige, u kojima postoji i određena fabula, koja je i zahtevala takvu obradu. U trećem delu, međutim, i primarna determinanta ljudskog govora, shvaćena kao osnovni umetnički predmet ove proze-njegova fenomenalnost, njegovo postojanje, i druge,narativne ili dijaloške partije, prevladane su jednim novim umetničkim značenjem, koje je i nužnaposledica prvih dveju osobina. U prva dva dela iscrpena je tema ljudskog govora kao takvog i konkretnih fabulativnih momenata. Treći deo, nastao istovremeno iiz potrebe rekapitulacije prethodnih saznanja doneo je jedan potpuno nov kvalitet ovoj proznoj celini. To je konačno prevladavanje subjektivizma i pojedinačnosti posredstvom saznavanja i višeg, duhovnog doživljavanja izvesnih elementarnih pojmova i odnosa u stvarnosti i prirodi koji takođe egzistiraju sami po sebi, nezavisno ili paralelno sa prvom temom dela- ljudskim govorom.

90

Potrebno je istaći neke suštinske osobine poetskog karaktera ove knjige, koji je bitno određuju, da bi se istovremeno prikazali i odnosi unutar njene strukture kao i krajnja komponenta njenog značenja. Fragmentarno višenje stvarnosti, kaouslov za njeno poetsko doživojavanje i transponovanje, pristuno je i u ovoj knjizi, naročito u njena prva dva dela. Fragmentarno viđenje i literarno transponovanje ogleda se u izdvojenosti svakog susreta i razgovora, u jedinstvu svakog doživljaja sa samim sobom, u njegovoj pojedinačnosti i neuslovljenosti. Lica koja govore samo su u trenutku pred putnikom, tj. pripovedačem u delu, u drugom trenutku njihovo mesto zauzimaju druga lica i drugačiji govor. Ona izražavaju sebe samo oni čime se ne izdvajaju iz celine, onim «što je nadlično u njima», što nije deo samo njihovog života, već deo opšteg života na jezeru. Reminiscencije, digresije i asocijacije u tako strukturiranim dihjalozima ne postoje; sve što se u njima dogodi vezano je za trenutak u kojem se govori:; sve je u jednom vremenu, u jednom blesku, u jednom magnovenju, bez prizivanja uzroka i posledica<. Tako se, s jedne strane, svaki trenutak prihvata kao totalan, završen, apsolutan doživlja. S druge strane, smrt, život, priroda, rađanje, jezero, tramontana, odlazak i povratak, o kojima ljudi govore naizgled sa ravnodušnošću gube ipak čar nepoznatosti i pojedinačnosti za putnika i poprimaju «veo opštosti», koji ih štiti od banalizovanja. Oblik u kojem su zabeleženi samo je jedna, govorna varijanta tih večnih pojmova iz čovekovog života.*** Dokaz je da on nije reporterni putopisac, već ovo delo fikcionalizuje iskustvo nekog putovanja, iz folklorne imaginacije, prostor nije lokalizovan u knjizi da li je Španija ili Sicilija ljudi govore nešto elementarno, obično, ali kako se knjiga raspreda, ona dobija neki simbolički nivo i završava se III delom koji je introspektivno samoanalitičko poniranje u dom nema ničeg putopisnog i u kom pripovedački glas oseća kroz sebe sveprisustvo sveta i fasciniran je osećanjem buđenja u životu. Još jeno lepo pesma u «Ponoćnom deliji» - to čudo rađanja tj. rođenja je čudo koje ga opseda. To je najlepša pesma («Tajna rođenja» modernistička po Pantiću). III faza rada u inkubaciji Rastka Petrovića, Pantić kaže da je ovo vreme bez poezije ali ne poezije stiha, već esencije kao supstance nezavisno da li je formulisana kroz pesmu ili neku drugukulturnu supstancu. Neke rane pesme Rastka Petrovića su enigmatične i zakučaste: «Nešto što ne bi trebalo da znam...ja znam da sam i u životu i u noći sam, ja znam-3x»- ovde ima nadrealizma, ali i lirske usamljenosti melanholične kantilene tradicionalnog pesništva; tu mu nadrealisti nisu dozvoljavali domaću tradiciju koje su se stideli pa nsi ni priznali da je Rastko prvi otvorio prostor za pesničku imaginaciju nezavisno od toga šta se dešava. U Francuskoj gde je Elijan I od tri pesnika Marka Ristića. Sam Rastko je samostalno došao do te nadrealističke individualnosti što mu srpski nadrealisti nisu priznali a upravo ta individualnost je bitna za oslobođenje pesničke imaginacije. On ima folklorne slojeve, uz postupak koji Englezi zovu mitopoetizacija da nešto što je drevno i što se ne može do kraja racionalizovati, kao da je otvoreno za poetski tretma a to isto je bitno i za Momčila Nastasijevića koji je ostao umodernizovanom tradicionalizmu, sproveo je sažimanje ili elipse pesničkog jezika, spuštanje u jezičko nesvesno, a slično njemu učinio i Rastko: folklorni kompleks. Momčilo Nastasijević je usko orijentisan na nacionalnu perspektivu, dok Je Rastko okrenut narodnom stvaralaštvu ali najpre kosmopolitizmu, tj. okrenut je celokupnoj svetskoj primitivnoj umetnosti i kulturi. To se pokazuje u II modernizmu 50 i 60-ih kad Popa, najelitniji modernistički pesnik «Raskovnik», «Od zlata jabuka», «Najsentimentalnija o sitosti legenda»- pesma koju najviše vole Svetlana Velmar- Janković i Pantić, ona je elipsa iskaz u kom se dosta toga elidira: ... «dve klupe drvene i tri peći zidane...duša mi je odaja prostrana u njoj svako veče jedu pržene jegulje». Pesnikova imaginacija je u pesnikovoj duši. Motiv «3 peći» kao Ivan budalica iz ruske bajke koji smišlja laži sedeći na peći. 3.III 03. Crnjanski Međuratni period srpske književnosti, pa smo govorili o periodizaciji i tome da je najveži srpski pisac XX veka Ivo Andrić. Još nekoliko imena iz tog perioda, što se ooezije tiče: Desa, Momčilo Nastasijevićjednako veliki kao Rastko Petrović i Ivo Andrić je Miloš Crnjanski. Obeležio srpsku književnost XX veka, predstavlja tipični modernistički duh, zanimljiva mu biografija i za njegovu umetnosti i pred kraj posthumno je objavljena knjiga intervjua sa Crnjanskim: «Ispunio sam svoju sudbinu» to su svi važniji razgovori Crnjanskog sa
91

novinarima» transkript sa magnetofonske trake. Ispunio je sudbinu jer je za razliku od nekih drugih pisaca sa stabilnom biografijom, on imao težak život i morao da ispuni svoju sudbinu. Rođen je 1893. (godinu dana mlađi od Iva Andrića), bio Srbin iz Banata, iz Austrougarske (načelo velike verske, konfesionalne i pedagoške tolerancije) njihov vojnik koji je svoje obaveze kao oficir nižeg ranga u Isr izbegavao na sve moguće načine i tako preživeo Isr. Deo školovanja proveo u Temišvaru kod pijarista (sveštenički red). Debitovao u periodu moderne 1909. u prvoj deceniji XX veka u listu «Golub», slobodnijim prepevom Ljermontove pesme «Sudba» (siže je brod koji preživi oluju). Posle te škole ide u Rijeku da se tamo školuje na pomorskoj turističkoj akademiji.. U Engleskoj (gde odlazi sa vladom u izbeglištvu?) počinje aktivniju književnu karijeru. Časopis «Savremenik» čiji je urednik Julije Benešić, i tada je Crnjanski izabran za člana društva hrvatskih književnika i tada objavljuje poetičku komediju «Maska» u Zagrebu. Njegova politička biografija liči na Andrićevu, jer po formiranju Kraljevine SHS ide u Beograd i upisuje se a istoriju i počinje aktivno da se bavi književnim radom. Tu je objavio prve značajne knjige i to 1919.,1920., 1921. godine i taj period se naziva rani Crnjanski, tad je izdao: knjigu pesama «Lirika Itake», knjigu priča «Priče o muškom», i kratki poetski fragmentizovan «Roman o Čarnojeviću» - koji se izdvaja kao najreprezentativniji tekst nadrealizma u srpskoj književnosti. To je rani Crnjanski. «Književni jug» - tu pokreće časopis «Ban» i ulazi u grupu umetnika, studenata koji se skupljaju u hotelu «Moskva» gde je i Vinaver, Todor Manojlović, Andrić, Crnjanski. Onda počinje da profesorijuje u Pančevu u gimnaziji. Krajem 20-ih i on započinje diplomatsku karijeru ali ne kao Ivo Andrić već kao ataše za informisanje pri raznim poslanstvima. Tako da krajem 30- ih u Berlinu piše diplomatske izveštaje. 1929. godine objavljuje prvu knjigu «Seoba» - poetski roman koji predstavlja kraj ranog Crnjanskog. Onda mu talenat zapada u krizu (neznačajne knjige). Po kapitulaciji Jugoslavije se ne vraća u zemlju već sa vladom u izbeglištvu odlazi u London, i čak i posle II sr. Ostaje u migraciji, ali teško živi, zlopati se, supruga Vida se dovija, a on piše neke najznačajnije knjige i taj period se zove zreli Crnjanski kad dostiže apsolutni zenit. 1945-6 se vraća u Srbiju i to je kraj njegovih migratskih godina. Tu mu pripada. Tu mu pripada zaslužena slava, ali nei u svim krugovima jer nije član SANu jer nije prošao proceduru da prvo postane redovni član što neki nisu dali. On ipak uz zakašnjenje dobija potvrdu za svoj književni rad i umire 197. kao jedan od najvećih srpskih književnika XX veka. Ta druga, posleratna faza ima nekoliko ingeniizoznih knjiga: druga knjiga «Seoba», za koji je on imao nameru da bude roman reka ( u pet ili est knjiga), ali to nije stigao da dovrši a govorio o «Seobama» kao velikoj lepoj romanesknoj ruševini tu je važna knjiga roman proza «Kod Hiperborejaca» - veliki modernistički tekst, «Roman o Londonu». Pred kraj života «Embahade» (španski, ambasade) - uspomena iz diplomatskog dela njegovog života ranih 60ih, i labudovu pesmu «Lament nad Beogradom» koji je najveća poema XX veka. Tu je i nezavršena «Knjiga o Mikelanđelu» koji mu je bio estetska opsesija, čije je sonete (postpetrarkistički značaj soneta) pasionirano čitao. Miloš nije pisao sonete. Andrićev opus donekle predstavlja evoluciju srpske književnosti XX veka. A ovo se donekle može reći i za Crnjanskog koji je pak više faza prešao u stvaranju te promene od Andrića posle rane ekspresionističke faze do dolaska u Beograd- on je uhvatio jedan ton, pa priča iz 1926. i priča iz 1950. nema korenskih promena er se dokopao svoje vizije sveta. Onda je samo radio (Andrićev «Mustafa Madžar» napisan je kad je imao nepunih 30 i to je uprkos tome jedno od njegovih najboljih dela). Ova činjenicaje još indikativnija za Crnjanskogjer je ivao udare sudbine kojisu bili radikalniji od Andrića (koji je bio miran, odmeren, taktičan, nikad nije povisio glas), voleo i da se pobije, nije umeo da taktizira, a je stvarao i književne konflikte. On je u Domu omladine («Kod Orfeja u 8») na pesničkoj tribini bio zamoljen da čita pesme uz tadašnje mlade pesnikekojima je to puno značilo. U časopisu «Znak» 1974-5., objavljen je tekst magnetofonskog zapisa kad se obratio studentima Filološkog fakulteta (pitao studenta: «Da li se i vi tučete zbog devojaka?»), te zato zbog svog burnog tempreramenta nije ostvario konformističku građansku karijeru a svađao se i u migraciji. Prvi predsednik tog udruženja bio je Crnjanski (ali kratko jer se i tu svađao) i neki značajni srpski pisci. On je bio dopisnik lista «Ekonomist» iz Londona.njegov temperament mu ne smeta da bude opšte prihvaćen. (Desa se još za života obogotvoraila imala je spomenik u

92

Valjevu, pa i Kašanin, i Veljko Petrović koji su svi za života imali besprekorne građanske karijere). Prva književna faza Crnjanskog je u znaku moderne i tu se ne vidi da će se pojaviti takoveliki pisac jer tad ima punosličnih radova svojih kolega koji bi ga sa njegovom «Maskom» potisli u zaborav da je ostao samo na njoj. Napisao još dve drame: «Konak» (dvorska drama u vreme Obrenovića) i «Tesla». Onda prolazi kroz ratno iskustvo koje preobražava lik srpske književnosti. Otud tako velika razlika u onom što je pisao sa 25 i onog što je pisao sa 35 godina8tekstovi posle I sr.). u knjizi «Lirika Itake» - nekolikotipova poezije a ti preobražaji srpske poezije očitavaju se u Crnjanskom i idu od sterilne melodije Dučića, Rakića do toga da kao da je neko bacio bombu u srpsku književnost. 1919. «Lirika Itake» i prološka pesma na početku «Prolog» koja upravo nosi duh tog vremena. U periodu moderne 1900-1914. nema tekstova koji su manifestne prirode, kao proglasi kod Srba (kod Hrvata ima i najbitniji su upravi baš ti proglasi tipa «šta želimo sa književnošću» itd). Ove ideje dolaze do izražaja u primarnoj kniževnoj proizvodnji u poeziji, a onda dolazi I sr i odjek evropskog ekspresioniozma koji dodirne našu književnost (Hrvati su pod uticajem nemačkog i češkog ekspresionizma, koji i jeste nemačka tvorevina), a Srbi u modernoj su mahom francuski đaci, Francuzi su bili mahom tanki sa ekspresionizmom. Zato Srbi ne trpe prejak uticaj tj. tek Vinaver daje prvi tekst 1913. a tada je Todor Manojlović napametniji kritičar. Moderna ostaje bez povišenosti fraza, ekspresionizma, već samoključneideje šta pisati, i one su plasirane tu u vidu pesničkih ili proznih tekstova. Tad nastaje I sr i ovi pisci stvaraju pod germanskim modelom. Kao i rani Andrić i Crnjanski, i Crnjanski dolazi u Beograd, a Vinaver piše pomenuti tekst, menifest ekspresizonizma u kom je prva rečenica «Svi smo mi ekspresioniste». Sad se javlja to što se javljau delu Crnjanskog: ekspresioznizam obnavlja nešto iz romantičarske književnostiali u formi inverzije, dakle ono pto je u romantizmu predznak pozitivnog u ekspresionizmu je negativna predznak. U romantizmu je pesnik transmisija u kojoj svet komunicira sa višim sadržajima, apesnik je bolestan i otud toposi smrti i bolesti, dok u ekspresionizmu umesto boga ide odsustvo boga (Kjerkegor, Šopenhauer, Niče, bergson9 i pesimistička destruktivistička filozofija građanske koncepcije sveta. Onda ide I sr iljudi kojiprođu kroz te užase, to teško stanje koje je veliki požar za celu Evropu pa se ljudi suočavaju sa toliko zverstava tako da je pukla religiozna koncepcija («zašto bog ne interveniše kad se sve ovo zbiva?»). Ključna intonacija ekspresionizma posle I sr je malaksalost, defetizam, besperspektivnost, malodušnost – i sve ovo se oseća u ranoj prozi Cenjanskog- pisanje romana, drama, novela (kratka pripovedačka forma) u srpskoj književnosti tada se razvija i žanr manifesta, tj. proglasa. A najvažniji od tih tekstova je tekst Crnjanskog «Objašnjenje Sumatre» 1920. godine u obnovljenom Srpskom književnom glasniku gde ga Bogdan Popović, vodeći autoritet i urednik SKG poziva (Bogdan Popovi objavljuje 1911. Antologiju novije srpske lirike» gde uobličava akademsku recepciju i uspostavlja važeći estetski standard). Tada nastaje rat, i nova država pa dolaze ekstremno daroviti ljudi kao što su Rastko, Ctnjanski, Andrić, Vinaver, Isidora, Veljko Petrović a Bogdan vidi da ti mladi ljudi imaju negatorski stav prema poetici koju predstavlja upravo Bogdan u prvoj deceniji XX veka, i shvatajući to, uviđa da nastaje slobodan stih koji preuzima inicijativu nad vezanim (u romantizmu je slobodnim stihom eksperimentisao samo Laza Kostić u «Spomenu na Ruvarca»). U periodu moderne slobodni stih nije redak ali je i dalje rubna pojav. A pesnici vezanog stiha, počinju da eksperimentišu sa slobodnim stihom su Vinaver, Todor Manojlović koji je bio jedini pesnik srpke književnosti koji u prvoj polovini XX veka nije pisao u vezanom stihu, Milan Ćurčin kog Leon Kojen nije uzeo za svoju antologiju. Jedan od pesnika koji vibrira na granici između starije kantilene i oslobođene pesničke proze je Crnjanski i zato njega baš Bogdan i zove jer on akumulira iskustvo pesničkog romantizma – on je donekle neoromantičar jer čuva nešto od sećanja i nije radiklani negator tradicije koja mu prethodi, aipak jekod njega vidanduh novog vremena tj. ekpsresionizma ( usloveniji su tada Tin Ujević, Antun Branko Šimić, i Miroslav Krleža – sve ekspresionistički đaci. Ovde je u stvari oličen sukob i jaz starih i mladih koji nipodaštavaju prethodnu koncepciju i guraju se da nađu mesta sebi, dok su se stari institucionalizovali – otud trenje koje je dugoročno produktivno jer je pozitivna utakmica. (ta netrpeljivost se javlja svakih 15-20 godina. Nadrealisti ne podnose sve što je građanski institucionalizovano. Jedanod takvih sporova je bio 20-ih godina (posle I
93

sr). taj spor je pokušao da zagladi i da zagladi stari ožiljak Bogdan Popović kada je pozvao Crnjanskog da objasni «Sumatru» koja je sa stanovišta pesničkih limita tj. slobode u književnom izražavanju poetike Bogdana Popovića (gde on daje šta se sme, šta je pesničko a šta prljavo, Dučić nije smeo da uzme reč saksofon, radio a Rakić nije smeo da upotrebi stih iz slenga jer se to tadašnjom poetikom smatralo nedozvoljenim i prljavim) upravo ono šta se ne sme. Crnjanski i ovi novi pisci svi su redom socijalno marginalizovani, detaljisti i priroda njihove poetike je dosta ekscesna, pljuju u lice malograđanskoj poetskoj koncepciji. Javlja se ceo niz -izama tj. svaki pisac ima svoj pravac. Umetnik hoće da se individualizuje do kraja, hoće da je odelit, nesvrstan i autentičan. Ali i kritika mora da tu književnost sortira i sistematizje. SUMATRAIZAM-se vidi u objašnjenju «Sumatre». Osnovne ideje sumatraizma je sposobnost pesnika da u jeziku oseti sveprisustvo sveta tj. ideje koja i na univerzalnoj analogiji jer je svet u međuvremenu ostao takav tj. da je sve u vezi sa svim i to samom činjenicom da postoji, i onda i pripada nečemu, tj.kosmosu i to je ono što nas povezuje kao što se daju lako povezati Ural, Sumatra i potok koji u zavičaju teče. Otud ova pesma nije hermetična, već lepa melodija. Tad kad se ta pesma javlja, ona remeti kućni red a čika Bogdan je, pametan, znao koga da pozove i tako je izazvao baš pesnika koji je balansirao u svom odnosu prema modernizmu. Sa stanovišta pesničke forme, Crnjanski ide od vezanog ka slobodnom stihu. Napisao poeme: Stražilovo, Serbia, Lament nad Beogradom i ceo niz pesama iz «Lirike Itake» u kojoj je uvodna pesma «Prolog» u kojoj kaže «Neću da preskočim Krležu i Ćurčina» (i tu se vidi da neće da potceni ovu dvojicu jer je Krleža bio bundžija koji je ušao u književnost ednim pamfletom «hrvatksa književna laž»). U toj prološkoj formi on izlaže svoj program gde ključno mesto ima povratnik iz rata (Itaka jemesto u koje se Odisej vraća posle dugogodišnjeg potucanja po Mediteranu i tad je pobio sve udvarače Penelopine sem dva pesnika, Polinika i Teokla, uz obrazloženje da ima ko da ispriča te događaje). 1959. komentari uz «Liriku Itake» i to uz svaku od pesama, napisan je mali tekst koji tumači pesmu ali i aspekte sa biografskim potencijalom tu je i objašnjenje Sumatre (napisala Svetlana Velmar-Janković, tj. priredila ih 80-ih a izbacila problematičnu pesmu u kojoj se Crnjanski poigrava rečju «komunist»). «Lirika Itake» je jedina prava zbirka za njegovog života i to je ciklus komplementaran pripovedačkom vidovdanskom ciklusu ne onom kosovskom, već onog od 1914. kad je ubijen prestolonaslednik u Sarajevu od strane «Mlade Bosne», gde se Crnjanski igra tj destruiše taj mit. On tu peva sa antiratnim raspoloženjem. «Pesma ljubavi» («želim da posle snova ne ostane trag moj na tvom telu») i «Mizera», «Ti i ja i svi savremeni parovi»su ljubavne pesme. Tu su i pesme tzv. Lurske itntrospekcije: pesnik kopa po svojoj subjektivnosti i otud se vidi da je on pesnik neoromantičarske provenijencije. «Lament nad Beogradom», «Serbija» su najznačajnije za njegovu poeziju. «poezija Miloša Crnjanskog je najviši umetnički izraz posleratne duhovne klime razočaranja i koonuća, beznadežnog, nihilističkog nepristajanja na nepodnošljive okvire građanskog morala, ekstatičnog i panteističkog podavanja čulnim senzacijama i kosmičkim zanosim. U «Lirici Itake», a naročito u «Stražilovu», susrela suse i divno uskladila dva veka srpske poezije: ona davnašnja, elegična i meka, raspevana i nežna melodija, potekla sa Brankovih izvora, i nova, složenija i nemirnija osećajnost modernočoveka, unatčana sluha za najskrivenije unutrašnje kretnje i sveopštu povezanost bića i stvari. Pesnik jednog novog «svetskog bola», Crnjanski nije raskinuo sa tradicijama, već je svoju «sumatraističku» viziju sveta prelio dahom rodnih vinograda i otrkio prisno naše rezonance za nemire svoga veka. Zato je njegov uticaj ostao toliko snažan i opčinio čitav niz savremneih pesnika, koje glas naše epohe uzalud upućuje novim sadržajima.»14 PROZA Prozu počinje zbirkom priča «Priče o muškom» - komplementarna «Lirici Itake», čak se i motivi ponovo javljaju (osećanje poraza, defetizam, figura povratnika iz rata), priča «Raj» ima antimitskih, eksklamatorskih buntovničkih misli i ideja. Napisana je u ekspresionističkoj

14

Antologija srpske poezije –Zoran Mišić 94

fakturi, ali ije Crnjanski po prifilu pripovedač već pesnik i romansijer, ali pre svega pesnik iako ima samo jednu knjigu stihova. Miodrag Pavlović u antologiji srpskog pesništva, Crnjanskom dao veoma malo prostora, a izabrao neke marginalce kojima je posvetio mnogo više. Ali u nekom od predgovora, Miodrag kaže da se Crnjanski ponajviše ostvario kao pesnik u svojim romanima. A to se da videti u njegova dva rana romana: Prvi je «Dnevnik o Čarnojeviću» gde se opet vrti povratak iz rata, razočaranost, uzaludnost,defetiza. Maldić ima utisak daima 200 godina iako je mlad, ali je star u duši jer je otkrio besmislenost «Jesen i život bez smisla» - ovde nema izdiferenciranu formu, iz dnevne meditativne forme. Ona je imala nekoliko tabaka više, navodno ali je on to spalio. Objavljen je 1921. u jugoslovenskoj ediciji «Albatros» koju je osnovao Todor Manojlović i Vinaver da bi pomogli svoju pesničku generaciju srodnog senzibiliteta. «Burleska Gospodina Peruna, Boga Groma» - Rastka Petrovića je knjiga koj ima melanholičnu intonaciju i to jeključnakarakteristika i Crnjanskog a to je korespondentno sa tumečem Crnjanskog, Nikole Miloševića: melanholija je stanje duha koji osvedočava neku razočaranost i žal što je život takav kakav je. Drugi roman je «Podzemni klub» «Kap španske krvi», «seobe» knjiga prva koja je psihološki pa tek u trećem i četvrtom planu istorijski roman. U središtu romaneskne intrigeje ljubavni trougao između braće Vuka i Aranđela i gospože Dafine, a istorija i rat predstavljaju background tj. pozadinu za ovu priču i ovo je melanholija posebno u scenama kad se Aranđel vozi kočijama i rezignirano pušta da mu ispadaju zlatnici iz ruke. II knjiga seoba je u dva toma i to je istorijski roman jer se pomera u vremenu. Tu se on koristio kao dokumentarnom osnovom jednom od najvažnijih knjiga srpskog prosvetiteljstva, autobiografijom ruskog generala, srpskog porekla, Simeona Piščevića. Srbi su u Rusiji ili trgovci ili vojnici. On je opisao svoju vojnu karijeru a pisao u periodu prosvetiteljstva, biografski žanr je u drugoj polovini 18.veka tj. kraja 18. veka. To je Crnjanski čitao i tu sebi napravio pripovedačku scenografiju, prostorni, društveni ambijent gde su Srbi najamnici u raznim imperijama ( u Austrougarskoj za vreme Habsburga, u 17,18,19.veku lički Srbi dali preko 200 generala, ali sve to asimilovano, znali su da su poreklom Srbi i da su pravoslavni, dok su se u Mađarskoj održali upravo zbog jezičke i konfesionalne razlike nisu asimilovani). Eto tako je Crnjanski došao do scenogrfije za drugu knjigu «Seoba» koja fabulativno nije izdiferencirana kao prva knjiga gde je ljubavni trougao. U drugoj knjizi je sudbina 4 brata Isakoviča, koji nisu direktni potomci Vukovi. Ovo je više hronikalni roman dok je prva knjiga psihološki. Ono što obe ove knjige čini širom celinom je to da selidba Srba predstavlja njihovu metafizičku ukletost jer su osuđeni na lutanje, udaljenost. Različito pripovedanje u I i Ii knjizi po Pantiću upravo je razlog za konzistentnost i koherentnost ove dve različite knjige i to kroz poetsku intonaciju i način pisanja. On je poetizovao rečenice, ono što je pre njega suprotan ali opet uporediv s njim čini i Bora Stanković sa svojom rečenicom, tako što je promenio propovedačku sintaksu i time promenio strukturu rečenice čime se udaljio od Vuka kako talentom tako i sredinom u kojoj stvara, jer probija normu na kreativan način. To čini i Crnjanski: svaka rečenica muje poetski izraz. Ritmično ponavljanje nekih reči i neobična i potreba interpunkcije. Sudbna Srba da se nigde ne skrase – nema smrti ima seoba – što je ideja koja nas vraća romantizmu –vertikala na nebu («veliki plavi krug, u njemu zvezda»), transcendentalnost, koja se očitava i kod Njegoševog romantizma u «"Luči mikrokozmi" mikrozkozmi» gde čovek punoću svoje egzistencije ne ostvaruje na zemlji već na nebu. To je i kod Laze Kostića u «Santa Marija de la salute» gde pravu ljubav možemo dostići tek transcendencijom nikako pre. To je i u «Seobama» tj. «nema smrti- ima seoba», odnosno ideja da ćemo dosegnuti unutrašnji plan. 13. V 03. Poetika moderne i srpske književnosti 20.veka(tri najbitnija) i posebna pažnja Nušić i modernizam i još par njih. Razdobljeu kojem je Dučić, Dis, Bora Stanković. Onda književnost u Prvom modernizmu 20. veka od prvog svetskog rata i tada se srpska književnost uzdiže na evrospki duhovni horizont i dobija svoje najveće pisce. Iz tog perioda još Desanka, Nastasijević za razliku od ovih velikih modernih klasika, autora obimnih i velikih opusa (Rastko Petrović je najbeogradskiji pisac – u najtešnjem dosluhu sa duhom vremena i u njemu se ogledaju moderne avangarde tog doba; bio je poligraf tj. okušao se u svim rodovia i žanrovima, umro u emigraciji, pa nedovoljno štampan. Po njemu se puno pisano (Pantić je pisao koji zbornici,
95

studije, monografije pominju Rastka, ali opet je nedovoljno afirmisan). Preoblikovan, modernistički ključ, a tu je u sredini Crnjanski sa izbalansiranim odnosom prema književnoj tradiciji («Objašnjenje Sumatre) i on baštini nasleđe romantizma od svih modernista je najviiše eoromantičar otvoren prema ekspresionizmu pa pravi finu ravnotežu tradicije i duha novog vremena. Desno od njega je naš najavangardniji modernista, pisac, pesnik, esejista – Rastko (najbolji likovni kritičar) jer je školu proveo u Parizu pa upoznao najznačajniije slikare tog vremena, pa se tu estetiku preslikao u srpski duhovni kulturni prostor (pisao o Savi Šumanoviću, Lubardi kog je prepoznao). Rastkova knjievna forma je nekodifikovana književna forma za razliku od Andrića gde je forma vrlo stabilna – nema mešanja književnih žanrova što je tekovina avangardnih prosedea. To su naša tri najvažnija pisca XX veka plus Bora a početku i još neki iz drugog dela, Miodrag Pavlović: «Književni vrhovi postoje u reljefu da bismo ga uočili, jer ih same za sebe ne bismo ni primetili». (opis značaja tradicije). Danas postoji jedan aspekt/rod srpske književnosti XX veka: Na prvom mestu je poezija u svakom književnom sistemu. Stoga se pesniku mmože pristupiti dvojako: sa imanenentne vrednosti proučavanja što znači – analiza teksta opusa, ili sa stanovišta jede kulture unutar koga poezija čini jedno krilo svekolike kulture. Kulturološkom analizom se seciraju stereotipi, vidi se da ova (naša) kultura povlašćuje pesnike – to je Pantićeva omiljena teza. Srpska kultura ekskluzivira svoje pesnike, i to sa stanovišta svakodnevne operativnosti. Svako vreme ima pesnika kome povlađuje: 19. vek – Njegoš, pa je po istoj analogiji i sahranjen na najvišoj planini (najbliži je bogu po konvenciji romantizma). Zmaj (svenarodni pesnik) javno u u modernoj je Dučić- «princ pesnika», «general među pesnicima» - često se mit o jednom pesniku, priča o njemu koja ga uglavljuje u kulturu - ne podudara sa stvarnom suštinom njegove poetike. Kod Njegoša se uzdignutost, heroička perspektiva, vizija pesnika kao apsolutnog autoriteta – se podudara sa onim što Njegoš kao figura predstavlja. Ali to ne važi za Branka Miljkovića – tj. on nije isti sa onim što o njemupišu u tekstovima. I Disa opljuvavaju kao neobrazovanog. Jedan od nizizovanih pesnika je i DESANKA MAKSIMOVIĆ. Naša je kultura književnosti starijih vremena 19. i 20.v do 80-ihi 90-ih je patrijarhatska kultura žene nisu u središtu tog sveta, nisu diktatori vrednosti. 20.vek donosi promenu, dobijamo nekoliko bitnih autorki: I.Sekulić, D.Maksimović koja je izvršila kulturološku inverziju –pomerila nešto u unutrašnjim proporcijama naše kulture. Do tada mujški, autoritarni svet (19.v), Desa je postala sinonim pesnika u 20.veku i to je znak uzdizanja ove kulture do valiteta koji pre toga nije imala. DESA JE KAO MAJKA-matrijarhatska pozicija u našoj kulturi. Za život joj podignut spomenik u njenoj 90-oj godini i to preko puta spomenika Živojina Mišića u Valjevu. A zašto? Postoje dublji razlozi od školskih objašnjenja i oni se kriju u njenoj poeziji kojaje poezija očuvane naivnosti – kao ontološki čistog ljudskog stanja koje nije uprljano radom civilizacije – t je izvorna kategorija i najpretežniji deo njene lirike (koja je raznovrsna i duboka) i to je ta elementarnost i izvornost njene lirike. Kad skinem autorstvo sa njene pesme koja nije situirana ni prostorno ni vremenski, tako se oduvek pisalo, opevalo se izvorno ljudsko, antropološka situacija. Tako se pisalo u starom, srednjem a verovatno će se tako pisati i u budućnosti. Ona je pesnikinja koja nije odložna diktatu poetičkih aktuelnosti. Tu nema avangarde, ekspresionizma ona je konvencionalna, ne inovira previe, ali individualizacijom tih konvencija dolazi do takvih rezultata. 20-ih godina XX veka ona ulazi u srpsku književnost; kao gimnazijalku je otkriva Sima Pandurović – Disov pobratim. Sredinom 20-ih izlazi njegova antologija gde je nju predstavio kao mladu, pesničku snagu. I ona od naivnosti raste do matrijarhatske pozicije, pesika dubokog života kod kog se nije previše menjalo suštinski, ostavila je pečat, postala deo svakodnevice. «cilj svake poezije je da postane usmena». Počinje se od usmenosti, ali je ideal da se ona vrati iskonskom stanju, da se na nju reaguje intimno slušanjem i govorenjem. Ona sepribližila tom idealu. Kod nas tradicija usmenosti traje sve do sredine 19.veka. Status Desine poezije nije uvek bio identičan. Dugo joj je trebao da se uzdigne. Poezija joj je bilaosporavana od strane cerebralnije, intelektualnije kritike –Marka Ristića – koji je voleo da je proganja. U knjizi svojih eseja, dajući pregled «Who is who», napisao je iritantnu, poganu belešku o Desi, da ne peva glavom, plitka je, ništa ne saopštava. Dokaz je i antologija Zorana mišića koji takođe hoće da je ubije, ali i Miodrag Pavlović gde se ona gotovo prećutkuje. Ona se izborila za povlašćeno mesto, ali i otpor potkraj života, Desa je napisala pesničku trilogiju, uslovno rečeno, iz mudrosti i zrelosti njenog plodnog pesničkog staža i uspela da pomiri ove
96

dve krajnosti. I te knjige su suma njenog pesničkog rada, to je najdublji trenutak njene poezije: «Letopis Perunovih potomaka», «Tražim pomilovanje» i «Nemam više vremena». Kad bismo odbacili priču o čednosti, lementarnosti i sveli se na ove 3 knjige – uvideli bi da je ona veliki pesnik. Kako se u poeziji talože najsuštastvenija znanja o iskustvu kolektiva. Pesnik je važan za druge, ne za sebe, psenici uzeti sami za sebe ništa ne znače, na njih se mora gledati iz šireg civilizacijskog kulturnog konteksta, on je medij, razonatorska kutija u kojoj odzvanjaju impulsi spolja. Desa upravo to i radi – ukršta kolektivnu, arhetipsku, biblijsku perspektivu sa lirskim, materinskim, ljubavnim trepetom iz ranijih njenih knjiga. «Letopis Perunovih potomaka» - ona se vraća korenu praslovenstva, okretanje prema najdubljoj prošlosti i to od civilizacijskog ili bar hriišćanskog nivoa. Spuštanje u kolektivno svesno (plemensko) a neki put i u arhetipsko. (Zepter je izdao «Rečnik praslovenske mitologije»), tu je jasna tendencija jezičkog povratka prošlosti, kao da se u prošlosti nalazi vrelo za pesničku inspiraciju, kojima se lako budi pesnička imaginacija jer tu ima dovoljno egzaktnih znanja. Rastko ( otišao unatrag bogovima: Vesti, Dajbogu, Perunu). Momčilo Nastasijević, Desa, Popa (ispituje pagansko nasleđe: hromi vuk, crni slovenski prabog=Dajbog; hormast, što je posebno obeležje nečastivog) (druga polovina XX veka), Miodrag Pavlović (trenutak u kom se paganskijkontekst počinje hristijanizovati, podizanje crkve, hramova), Ivan B. Lalić (ispituje vinčansku kulturu - neolit). Nastasijević govori o maternjoj melodiji. To nije sistem slobodne konstruikcije već se skoro egzaktno može pokazati brojem određenih tema, načinomnjihove artikulacije – ovo je prva liga srpske poezije (pobrojani pesnici). To je učinila i Desa u «Letopisu Perunovih potomaka», gde ona ispituje najdublji deo kolektivne memorije, i onda ide do srednjeg veka u «Tražuim pomilovanje» - u formi dijaloga, aktivnog odnosa o jednoj od zakonodavnih knjiga srednjeg veka «Dušanovom zakoniku» - savršeni jurisdikcijski spis, ali ne samo to, već i refleks starog prava koje seže sve do vizantijskog i rimskog prava. Pravo koje nastaje u okviru srpske pravoslavne crkve (Nomokanon, Krmčija, Hilandarski tipik, Karejski tipik – ova poslednja dva više pravilnici ponašanja sveštenih lica); i konačno Dušanov zakonik se danas čita kao dobra književnost. Tu se vidi staleška hijerarhija, etika srednjeg veka. I najveće velmože pa i Car Dušan nisu izuzeti iz toga. Ona tj. Desa je uzela Zakonik kao podlogu od koje je krenula u pisanju svog pesničkog dela. Dajući caru carevo i proničući u etikčku hijerarhiju, koja je drevna tog spisa ona daje čistu biblijsku perspektivu opraštanja za sve koji su pogrešili. Knjiga je invokacija i obraćanje moćniku. «Nemoj se uzoholiti u svojoj vlasti, i ti si samo jedan od onih koji čine tvoj svet». «Nemam više vremena» - polako iskoračuje iz prostora. Provo je išao mit ( u trilogiji), praslovenstvo, pa hrišćanstvo (istorija) i konačno savremenost i time smo ispitali sve modalitete vremena pa i gramatički i po toj logici Desa je ispitala najdublju mitsku prošlost, istorijska prošlost i došla je u savremenost i napravila lep lirski dnevnik gde je ovladanost tim minulim iskustvom – znanja kolektiva rošla i lažni intelektualni, duhovni, ženski rast i iz tog putovanja (duhovnog) napisala ovu knjigu posle koje je poživela dobrih 25 godina. MOMČILO NASTASIJEVIĆ Uslovno rečeno građanska lirika. Tradicionalna književnost je ona u koju spada Desa, pesnik nulte pozicije, pesnik svevremene lirike
Rastko | Crnjanski| Andrić Momčilo Nastasijević Milosa v Tešić Vask o Popa Sloboda n Selenić Svetlana VelmarJanković Desa

Momčilo je okrenut unatrag i to potpuno. On želi da rekonstruiše prošla vremena, ne sa tematskog stanovišta, 8ne troši figure iz srednjeg veka ili prošlosti) , već na nivou jezičkog zvučanja- jezičke melodije. I on je naslednik jezičkih istraživanja koja znamo iz 19.veka tj. pokušaja da se kaže da jezik ne pokriva samos vet i da bismo osvestili svet jezikom već je u jeziku i nešto šire od svega toga. «Granice moga jezika su granice moga sveta»- Vitgenštajn. Jezik želi da obuhvati nešto što ne pripada. A jezikom je moguće dosegnuti neke predele ili ih
97

bar naslutiti u sebi predosetiti, van granica i to je prisutno u modernoj poeziji. Romantizam postepeno ukida doslovnost pesničkog teksta. Jedan element pesme je zvuk, muzika pesme i polako nadvladava i preuzima inicijativu u odnosu na doslovno značenje u pesmi i sad se ona (pesma) približava metafizičko-muzičkim kvalitetima. Pesnici hoće da jezikom dođu u neko stanje (romantičari hoće u stanje božanske ekstaze, ovaj svet je pun veltšmerca i to sve možemo samo on hoće u rajsku ekstazu jezikom stanje pesničke ekstaze «Santa Maria della Salute» rasta (L.Kostić). Momčilo je živeo kratko – bilo ih je trojica braće i između dva rata je predava u beogradskim gimanazijama. Nije bio plodan pisac, samo jedanu knjigu pesama za života izdao, dve knjige priča, i neke eseističke tekstove. Društvo prijatelja Nastasijevića na čelu sa Vinaverom je objavilo sabrana dela u 6-7 sveščica – ali je to lep trag priče o modernizmu: knjige priča: «Tamni vilajet», «Hronika moje varoši», su guste, trome, enigmatine priče, stihove je sabijao u prozu. «Pet lirskih krugova» jedina knjiga koja je objavljena, a Popa je priredio Momčilu knjigu «7 lirskih krugova», prikupio je sve iz Momčilove zaostavštine, i sve počinje iz predanosti i približava se savremenosti, ali na nivou poluhermetizovanih, ali svakako eliptičnih signala – Momčilo je eliptičan pesnik –stih je uvek okrnjen za određen deo pesničke fraze i tu čitalac mora aktivnim redom sopstvene imaginacije da tumači pesmu. Elipsa- korensko-stilsko sredstvo i osnovni postupak poezije Momčila, ali i težnja ka redukciji, svođenje na suštinsko kao preosejano kao vrlo selektovano kao dvostruko podvučeno. Prosejanost suprotno proliferisanosti (proliferaciji). a to je isto i Popa (kao da propiraju zrna iz tradicije, pesništva) poezija uvek govori o suštastvenosti. Dva bitna programska teksta: «Beleške za stvarnu reč» i «Maternja melodija» - maternjom melodijom naziva onu značajnu liniju koja dolazi iz najdubljih slojeva duha, vezuje pojmove u tajanstvenu celinu živog izraza. Poezija je oživotvoren jezik (živo vrelo koje isceljuje, i večno je mlad – i tu životvornu snagu ima poezija koja je ovaploćeni živi jezik, a poeziju poezijom čini upravo maternja poezija koja pak sve povezuje. Melodija je pradavno, korensko, identifikacijsko mesto. Maternja melodija je kategorija pradavnoasti, poebeđuje kategoriju vremena. Momčilo je psecifično krilo našeg modernizma, a Deretić ga stavio u folklorni modernizam što Pantić smatra neumesnim. 15. V 03. Dis i Dučić su antipodi ali ne i u povišenoj retoričnosti (patetika) (...»To je onaj život gde sam i ja pao». Promena stiha elitne moderne=sterilna pravilnsot Rakić, Dučić, Pandrović. Tad i niz novih mlađih pesnika sa slobodnim stihom i njim istrajno pišu. Milan Ćurčin- bitan intelektualac, Pančeva, samo jednu knjigu izdao, izbegava patetičnu frazu, pesnik parodijskih stihova je Ćurčin, Vinaver (mlad) zezički je najnadahnutiji u celom XX veku i cinično nazvao knjigu «Pantologija nove srpske pelengirike» (pelengir=primitivne pelene). Kako se srpski pesnici uneređuju. obrazac parodijskog pevanja je dobrodošao za srpsku poeziju XX veka, jer je u suštini ozbiljna lirika ne samo tematski već i zbog onog što očekuje i šta joj se kao funkcija pripisuje pesnici joj relaksirali čvrsti estetičko-šablonski oblik. Tu je i Todor Manojlović – tad tek debituje (prvi tekst je pred kraj 1913, i on iako je najstariji, otkrio je moderni stih, pa mu raste ugled jer među prima je čitao poeziju komplementarno evropskom čitanju, pa posle objavljen i «Osnove i razvoj moderne poezije» - Todor Manojlović je bio najlucidniji najevropskiji kritičarski domet tog trenutka naše književnosti kao pesnik nije dostigao prijatelje: Rastka i Crnjanskog, ali je najbolje artikulisao prvu deceniju i vrednosni poredak srpske poezije 18. a najviše 19.veka. sve antologije se na njega pozivaju. Svetislav Stefanović-kritičar, pesnik, prevodilac, streljan od strane partizana, bio prijatelj Laze Kostića, o njemu pisao Milivoj Nemin, jedan od pesnika prvog modernizma. On uzima Lazu kao velikog pesnika, a u modernoj nije prepoznat kao obelisk kod Popovića, ali su oni, koji su došli posle njih, u njemu prepoznali velikog pesnika o Lazi Vinaver piše «Zanosi i prkosi Laze Kostića»- i to delo je i sam pisao uz zanos, temperament i povišenu temperaturu. Crnjanski je prepoznao Kostića, romantizam se rehabilituje sa otvaranjem horizonta sa autohtonizmima u književnosti: dadaizam (refleks, od Tristana Cara-e), sumatraizam, zenitizam (Ljubomira Micića). Crnjanski, Rastko, Desa, Momčilo – predstavnici različitih stilova u prostoru naše poezije. Kraj 30-ih=kraj avangardnih stremljenja. Promena društveno-političke mape. Književnost se ponovo ideologizuje, književnost u čvrstoj vezi sa socijalnim
98

kontekstom. Poslednji avangardni –izam je nadrealizam. U nas je nadrealizam dosta jak jer se dosta njih školovalo u Francuskoj koja je žarište nadrealizma koja se približava automatizmu pesničkog rocesa sa ismevanjem doslovnih modela i čuva nešto socijalno i subverzivno: «Smešne gajbe smisla» - da se zna čemu poezija služi, neophodan je (i za to se nadrealisti zalažu) prostor obogotvorene pesničke slobode – nerobovanje bilo kakvim konvencijama. Naš nadrealizam je jak i u eksplicitnom, poetičkom i kreativnom i ideološkom smislu. 30-e godine: kraj nadrealizma. mladi begoradski intelektualci školovani u Parizu. Pokret sa kritičarem, koji je inteligentan, ali ne baš darovit – Marko Ristić, uvek polemičan, spreman da povredi,ideološki povređen i svojom salonskom levičarskom idejom. Pored njega i niz: Dušan Matić – romansijer, esejista, saputnik i suautor Aleksandra Vuča («Koren vida» avangardni roman). 30-ih objavljuje pravi realistički građanski roman, roman «Gluho doba» -a najveći pesnik tog kruga je Oskar Davičo, i on po Pantiću spada u jedan od 10 naših pesnika, ali mu je čudan ideološki stav. Milan Dedinac, Moli de Buli, Ljubiša Jocić- sve to nadareni srpski nadrealisti, ali su ideologizovali svoju poetiku, etablirali se na loš način: postali moćnici, ambasadori i napravili nov dil sa novim vlastima pa su tako sami izazvali ODIJUm. Bili su nekorektni nisu priznali da je Rastko autohtono najavio nadrealizam. Marko Ristić u eseju «#mrtva pesnika» ga loše pominje. 30-e godine, kraj 4 decenije ovog veka, osvit II s.r. idu u instrumentalizaciji pesničke reči. Evropa se polarizuje, jača levica, sukob na književnoj levici gde se u marksizmu javljaju ideološke rasprave o prirodi poezije- niko danas ne uzima ništa iz pokreta te tzv. Socijalne literature za svoje antologije jer seu preusko ideologizovani. Posle II s.r. kad prođe poezijakao produđen ideološki govor 50-ih godina nastaje reforma u srpskoj poeziji=drugi modernizam po Pantiću: poezija se vraća čistijem biću manje spolja određenom i tu su ključna tri pesnika sa kojima počinje nova reformacija: Vasko Popa (prvi je umro), Miodrag Pavlović, Stevan Raičković- to su tri različita pesnika. POPA je sledbenik linije koju je u poeziji zasnovao Močilo Nastasijević ali je i izdanak nadrealističke škole. PAVLOVIĆ- pesnik tradicije u najširem smislu, svi su okrenuti unazad, ali svi idu u jezički bunar kulturološko-mitološke memorije. Tu je imaginacija pesnika 20. veka okrenutost=fundiranost u dubinu tradicije pragovora i otud crpe svoju snagu. Pavlović je bio esejista druge polovine XX veka, okrenut tradiciji, i on jide od mitsko-paganskog, izvor mu je preko hrišćanske tradicije – hram je opsesivna reč u njegovom opusu. Nebo u pećini. Put do hrama, Bekstva po Srbiji, manastir, hram =civilizacijsko kulturni signal. RAIČKOVIĆ- čisti liričar, blizak po toj čistoj lirskoj intoniranosti Desanki, pripada stražilovskoj, brankovskoj liniji naše poezije. Autor desetina antologijskih pesama. Posle modernističke reformacije kao da se poezija vraća normalnim tokovima. Kad pesnički izraz nije više tako strogo funkcionalizovan. Krajem 50.-ih i početkom 60-ih dolazi važna pesnička grupa: Branko Miljkovićformiran svojevrstan mit da srpska kultura voli da katkad formira mitove o svojim pesnicima pa se otud Miljković stalno preštampava i o njemu se puno piše, u svim je antologijama, ali tu je i Ivan B. Lalić-pesnik kulturne tradicije i pamćenja kroz različite kulturne zone; «Pismo» istraživao vinčanskukulturu, «Biblijske spise» - apokrife, kompleks Vizantije «Poslednja knjiga mu je «4 kanona» (da se pesničko nasleđe srednjeg veka uposli u modernoj pesničkoj imaginaciji). Jovan Hristić je pesnik mediteranskog civilizacijskog kompleksa koji je i sveden pesnik ( nije pesnik pesničke proliferacije). Milovan Danojlić –autor za decu, ali i pesnik. Početkom 70-ih nastaje obnova interesovanja za avangardu (koja se dovršila 30-ih) i dolazi niz pesnika kojima se interesovanje vraća za vezani stih, simbolotvornost i uostalom sve što se vezuje za simbolizam – otud se ovo naziva i neosimbolizam. Pesnička neoavangarda je bogata zanimljivim likovima: Milutin Petrović i novosadski pesnički krug, Vojislav Despotov, Vujica Tucić. Ulazimo u savremenost gde je obilje poetika- ovde se još nisu stvari nataložile: opusi su još u razvoju, elementi koji utiču u živoj književnosti nisu dovoljno određeni. Postoje dve tendencija u savremenoj književnoj poeziji i živi neprestano držanje u životu najdubljih poetičkih oblika iz naše pesničke tradicije. Pesnici daju pesničku transfuziju –

99

zagovornici vezanog stiha vole zvukovnu dimenziju, Matija Bećković, Milosav Tešić, Alek Vukadinović. Drugi su pesnici koji se sad zovu postmodernistima koji nemaju kodifikovan odnos prema tradiciji jer tradiciju avangarda negira, dok ovi pesnici to ne čine, naši nadrealisti ne osećaju prema tradiciji ništa. Odbijali su da se deklarišu prema tradiciji, a kad su morali – onda su krajnje negatinvno: Ljubomir Micić je rekao «Estetika je krava muzara» - čime ismeva istematičko mišljenje o poeziji i smatra da se to mora razneti u vazduh. Onda oni posle neće moi da prepoznaju ništa od nasleđa- to je onda ideologija istoga poezija tj. estetika i poetika mora imati kontinuitet jer je poezija= sistem koncepcija (pesničke škole se dozivaju), i ovo je Mendeljejev sistem drugog lica našeg jezika. Ko se radikalno odnosi prema poeziji sam sebi jamu kopa za budućnost. Postmodernistički pesnici se nadovezuju svako na nešto, ali tu ne može tako strog sistem kao kod Bećkovića (Njegoš mu je polazna tačka i on pravi epsku humornu inverziju heroičkog sveta i tu se detronizuje ona iz 19. veka) ili Tešića. Ivan B. Lalić «Rosa kanina» - ima melodijsku matricu od «Santa Maria della Salute». 20.vek se neminovno završio produženjem osećanja poezije kao elitnog, uzvišenog govora, ali je sačuvao i potencijal za novim izražajnim poetičkim modalitetima srpskog književnog jezika. Centralni pesnik tačno na razmeđi je Vasko Popa jedini je obavezan pesnik za našu lektiru od II polovine XX veka. Prepoznat kao jako značajan- pa je najprevođeniji srpski pesnik 80-ih i 90-ih godina. Mnogo je doktorskih disertacija napisano o njemu, mnogo eseja, i poslednje godine esej o njemu u časopisu «Poezija». Postoji duboka proporcionalnost u njegovom pesničkom jeziku; ima tri knjige pesma i jedno pesničko sazvežđe. Objavio ukupno 9 knjiga –vrlo brzo su prepoznate kao značajne pesničke kritike. Početkom 50-ih prva knjiga pesama: Kora» koja strašno distonira –za to vreme je previše hermetična, i odmah se «otvara slučaj Popa»-pa su i te prve reakciju na pojavu Vaska Pope posle popisane kako bi se uočilo ko je najbolje predvideo. 80-ih je poezija nešto značilau javnom životu. Poezija danas ne menja mnogo i to u individualnom još i menja ponešto ali u socijalnom smislu postala je, nažalost, irelevantna. 80ih nastaje velika i intenzivna polemika između modernista okupljenih oko «Nolita» i tzv. Realista okupljenih oko časopisa......Dobijaju zaleđe u političko-ideološkim strukturama koje žele 8iako totalitarne po svojoj suštini) da se predstave kao demokratske. 50-ih počinje ozbiljna polemika uz političke implikacije, a tačka oko koje se spre je poezija V.Pope. književni list «Mladost» objavio je ciklus pesama V.Pope («Konj obično 8 nogu ima» iz knjige «Kora») i tad se javio značajni književni kritičar međuratnog razdoblja, inače Krležin prijatelj, Milan Bogdanović, Skerlićev dosledan učenik, koji kaže «Kakvo je ovo pesničko naklapanje?!». On inače prepoznaje prvo Andrića, pa Crnjanskog , Tina Ujevića i to kad je bio mlad ipisao o svojim vršnjacima. Milan Bogdanović piše 5 knjiga kritika «Stari i novi», ali , avaj, nijeukapirao Popu i njegovu pesmu «Konj» pa počinje duga rasprava, a Milan se zalaže za liriku tradicionalizma, za nežan i fin štimung (kao Svetislava Mišića) i to predstavlja važniju polemiku istorije srpske književnosti XX veka- ona predstavlja tektonski poremećaj u našoj književnosti. Dobre polemike su uvek na razmeđi epoha, novo-staro. Stari ukus teško prepoznaje novo i pokazuje otpor. Mišić pominje «smešne gajbe smisla» i smatra da poezija ne mora da nam bude jasna, on je dubinski čitalac, i smatra da je to neophodno biti da bi se probudili čulni potencijali koje čovek ima u sebi. Moderna poezija podstiče, provocira da radimo na sopstvenom duhu. Sloboda interpretativnog tumačenja moderne poezije. Ljudi su lenji duhom. Onda Mišić objavljuje «Antologiju srpske poezije» u kojoj Popa ima 4 pesme, Laza Kostić 8, Dučić ima 5. tu je V.Popa u trolistu sa Miodragom Pavlovićem, i tu nije pogrešio. Vasko Popa posle ove rasprave napisao još 7-8 pesničkih knjiga i stvorio pesnički simbolički književni sistem, pesnički univerzum gde je spuštenost u prošlost integrativna nit=kičmeni stub toga je «Sporedno nebo» - pita se o ontologiji sveta u kojoj još nismo bili prisutni, pa sve do ciklusa «male kutije» - koji nije završio jer je umro. Sve je to na fazon «ex nihil o nihil». On ima skoro dečiju igričnost, naivnost. Ima ciklus «Igre», gde daje skoro demonsku dimenziju od nove kosmogonije preko dalekog mita, Vasko Popa ima ekvivalent za maternji pesnički izraz: «pralipov jezik» - lipa je totemsko drvo Slovena, a hromi vuk je totem i čest simbol kod Pope. «Belutak» - savršen oblik iz drevnih vremena. Tu su i ciklusi o Kosovu
100

polju, manastirima («Kalenić») – pesma o hristijanizovanoj epohi, poslednja (ali po Pantiću najlošija jer je previše savremena i bez patine, urbana i prljava. U 9 knjiga obuhvata vreme u svom totalitetu. On je antilirski pesnik – nema melanholično-pevnu intonaciju on je hladni pesnik- mirne konstatacije nema interpunkcije uopšte od prve do poslednje nijedna pesma mu nema tačku i zarez, a sve su maksimalno 30-40 reči dugačke – što je koncepcija krajnje redukcije. O Vasku Popi ima esej Muharema Pervića, Miodraga Pavlovića u knjizi «8 pesnika», Ivana B.Lalića koji govori o stezanju jezika. Za ispit imamo 6 pesnika iz prve polovine XX veka, i jednog pesnika iz II polovine XX veka – Vaska Popu.

101

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->