P. 1
U safe mode se obično ulazi ako mora da se uradi

U safe mode se obično ulazi ako mora da se uradi

|Views: 538|Likes:
Published by desaparecido92

More info:

Published by: desaparecido92 on Sep 17, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

11/02/2012

pdf

text

original

U safe mode se obično ulazi ako mora da se uradi ,popravi nešto što ne može u "normalnom" windowsu .

Kako ući , obično se radi ovako startujete komp sačekate par sekundi pritisnuti tipku F8 sačekati trebalo bi da se pojavi crna podloga na kojoj piše ovako Windows Advanced Option Menu : Please select an option: Safe mode Safe mode with Networking Safe mode with Command Prompt Enable Boot Logging Enable VGA mode Last Known Good Configuration(your most recent settings that worked) Directory Services Restore mode (windowsdomains controllers only) Debugging Mode Disable automatic Restart on system failure Start Windows normally Reboot Return to OS choice Menu Use the Up and Down arrow keys to move the higlight to your choice znači služite se strelicama da biste pomjerali gore dole do vašeg izbora . Način broj 2 Ovo je drugačiji način ulaska u Safe mode od ovog gore napisanog ,da li je bolji ili ne zaključite sami .Ipak ja se više služim ovim nekako mi lakše ,nego da stiskam tipku F8 često mi se dešava da windows startuje normalno .Valjda promašim vrijeme šta li ,evo kako ide Kliknete Start pa idete na Run kucate msconfig Otvoriće vam se prozor na kojem piše System Configuration UtilityKliknite na BOOT.INI,pod Boot options čekirajte Safe boot kliknite ,Apply ,Ok I onda vam se otvara mali prozorčić u kojemu se od vas traži restart da bi odabrane radnje uzele efekta . Kliknite restart i ulazite u Safe mode kada uradite ono što ste htjeli znači idete isto Run- msconfig -ovaj put dečekirate safe boot i opet restart

Read more: Ulazak u safe mode XP na dva načina http://www.kakodo.co.cc/2009/12/ulazak-u-safe-mode-xp-na-dva-nacina.html#ixzz0xQPzeuhZ

Veliki su (bili su i veći) po dimenzijama, spori su, greju se, do skora su bili jako bučni, nikada nisu bili dovoljnog kapaciteta, svaki kompjuter mora imati jedan, ali smo im mi sve te mane opraštali, jer jednostavno nikako ne možemo bez njih... Šalu na stranu, stvarno su nam potrebni i stvarno ništa ne možemo bez njih, jer se na njima zadržavaju sve 1 i 0, koje su nam preko potrebne, nakon gašenja kompjutera. Nekad i sad WD Caviar 2540 (540MB - 1995.), Caviar 22500 (2,5GB - 2000.), Caviar WD800 (80GB - 2003.) Koliko god da su nam potrebni, toliko ih i ne volimo, jer su oni jedno V E L I K O usko grlo svakog kompjuterskog sitema. Hard diskovi ( HDD – Hard Disk Drive ) su unapređivani godinama unazad, kao i sve ostale komponente kompjuterskog sistema, ali je sam princip njihovog rada ostao isti, a to je najveći ograničavajući faktor. Rad svih komponenti je ubrzan najmanje 10 puta, da ne pričamo o procesorima i grafičkim karticama, a performanse hard diskova su povećane, pa možda, 3-4 puta... Sada ćemo zaviriti u unutrašnjost hard diska da biste videli šta se unutra nalazi i objasnićemo princip na kome oni rade. Osnove hard diskova Izumljeni su '50ih godina prošlog veka, kada im je kapacitet bio svega nekoliko megabajta (eng. megabyte), a veličina oko 50cm u prečniku. Prvobitni naziv im je bio “fiksni diskovi” ( eng. fixed disks ) ili “Vinčesteri” (eng. Winchesters – kodno ime za popularni IBM-ov proizvod). Kasnije su dobili ime “čvrsti diskovi” (eng. hard disks), kako bi se razlikovali od “mekih diskova” (eng. floppy disk). Za razliku od flopi diskova, koji imaju plastični film unutar sebe na koji zapisuju podakte, hard diskovi imaju tvrdu ploču (eng. platter). Kapacitet i performanse Prosečan, nov, kompjuter ima hard disk veličine 40-120GB (GB – GigaByte; Gb – Gigabit). Podaci se čuvaju na hard disk u obliku fajlova. Fajl (eng. file) je imenovana kolekcija bajtova (eng. byte), tj. niz bajtova koji mogu da imaju oblik teksta, slike... Postoje dva načine da se izmere performanse hard diska:

• Protok podataka (eng. data rate) – je broj bajtova po sekundi koje hard disk može da isporuči procesoru u sekundi. Brzine između 5 i 40MB po sekundi su standardne, iako proizvođači označavaju na svojim hard diskovima da ostvaruju brzine od 100-133-150MB/s. • Vreme traženja (eng. seek time) – je vreme koje potrebno hard disku da pošalje prvi bajt procesoru, od trenutka kada ga je procesor zatražio. Tipično vreme pristupa je oko 10-15ms, a ima hard diskova sa vremenima pristupa manjim od 10ms. Spoljašnjost Da bi ste najbolje shvatili kako radi hard disk potrebno je da ga otvorite, ali vam to nikako ne preporučujemo, jer gubite garanciju (ako je pod njom), a takođe ga i uništavate, jer unutra ne sme da ima prašine. Zaključujemo dakle sledeće – NE OTVARATI HARD DISK, ako želite da nastavite da ga koristite. Uvek možete da otvorite hard disk koji je otišao u večna lovišta, njemu to neće smetati. Evo kako izgleda hard disk: To je zatvorena kutija od aluminijuma sa kontrolerskom elektronikom zakačenom sa jedne strane. Elektronika kontroliše piši-briši mehanizam i motor koji okreće ploče. Ona takođe sastavlja magnetne domene na disku u bajtove (čitanje) i pretvara bajtove u magnetne domene (pisanje). Cela elektronika se nalazi na pločici koja može da se odvoji od ostatka diska. Spindle (eng. osovina) Rotirajući deo koji ide od motora do sredine disk ploča i obezbeđuje okretanje ploča velikim brzinama. Motor Minijaturni motor koji je dizajniran da se okreće zajedno sa pločama. Osovina ide direktno od motora i okreće se zajedno sa pločama. • BB Motor (Ball Bearing Motor – srp. Motor sa kuglicnim ležajevima) Motor koji koristi podmazane gvozdene kuglične ležajeve. Mane: jako bučan, mogući problemi sa trešenjem i ograničen život ležajeva. • HD Motor (Hydro Dynamic Motor – srp. Hidrodinamicni motor) ili FDB Motor (Fluid Dynamic Motor) Umesto kugličnih ležajeva koriste se gusta ulja ili neka vrsta tečnosti. Gvozdeni kuglični ležajevi se međusobno ne dodiruju, pa se time život, preciznost i gustina podataka povećavaju i produžavaju. Znatno su tiši su od BB Motora, a i manje vibriraju pri radu. Platters (srp. ploče) Magnetni disk (medij) koji se rotira unutar diska, a dizajniran je za upis podataka. Nove tehnologije su omogućile veću gustinu podataka na istoj površini ploča (80-100GB...). Prave se od aluminijuma, a od skora i od raznih kombinacija plastike, stakla i keramike. Na kraju proizvodnog procesa ploče se premazuju slojem magnetnog materijala, koji se pravi se od oksida gvožđa (FeO), kod starijih hard diskova, a kod novijih se koristi magnetna podloga koja se thinfilm (srp. tanki sloj ). Zatim se ploča polira do izgleda ogledala. Kvalitete materijala i nove napredne tehnologije utiču na količinu podataka koje možete smestiti na jednu ploču ( eng. platter ). Potrebno je napomenuti da se podaci čuvaju sa obe strane ploče, gornji i donji deo, kao i da se u jednom disku može koristiti više ploča. One se vrte na 5400, 7200, a sada i na 10000RPM (RPM – Rotation Per Minute – srp. Obrtaja Po Minuti) za IDE diskove. Noviji SCSI diskovi se vrte na 10000 i 15000RPM. Ove ploče su proizvede sa visokim nivoom tolerancije, a na slici primećujete koliko su ispolirane... Kako bi se povećao kapacitet hard diskova, većina njih se sastoji od više ploča (eng. platter). Interesantno je to da ploča može da dostigne brzinu rotacije od 270km/h pri glavi hard diska. Evo ideje kako da iskoristite pokvareni hard disk

Magnetic Heads (srp. Magnetne glave) Ferrite Heads – koristile su ih prve vrste diskova koji su imali kapacitet do 40MB. • TFI – ThinFilm Inducitve Heads – diskovi sa veličinom od 100 do 1000MB • AMR – Anisotropic Magneto Resistive Heads – diskovi od 1GB do 20GB u veličini • GMH – Giant Magneto Resistive Heads – diskovi veci od 20GB -------------------------------------------------------------------------------Servo Mehanizam koji zadužen za pokretanje magnetnih glava preko diska. On pomera pokretačke ruke (eng. actuator arm) preko celih površina ploča. • Voice Coil ( srp. Glasovni kalem (?)) Koristi snagu električne struje da napravi različita magnetna polja i u skladu sa njihovim veličinama pomera se do prave staze (eng. track). Njegove prednosti se ogledaju u visokoj preciznosti i automatskom parkiranju glava pri isključenju kompjutera (za ovu svrhu postoji povratni mehanizam sa oprugom). Servo sa Voice Coil se dalje deli na namenski (eng.dedicated) i umetnut (eng. embedded). (• Dedicated Servo (srp. Namenski servo) - jedan deo na ploči je rezervisan za servo-informacije koji određuje položaj glava (taj deo služi samo za servo-informacije). Prednosti: trenutna detekcija položaja glava. Mane: gubitak površine ploča. • Embedded Servo (srp. Umetnut servo) – informacije o mogućem položaju glava snima se pre svakog sektora. Najčešće korišćeno rešenje, veoma brza detekcija položaja glava. Casing (srp. kućište) Hermetički zatvoreno kućište čuva od ulaska prašine. Najsitnija čestica prašine znači da može doći do kontakta sa glavom i verovatnog oštećenja hard diska i podataka (čestica prašine je veća od razmaka između glava i površine ploča). Na hard disku postoji otvor koji služi za izjednačavanje pritiska između spoljašnosti i unutrašnjosti. Taj otvor zaštićen je filterom kroz koji čestice prašine ne mogu da prođu. Čuvanje podataka Podaci se čivaju na površini ploče u sektorima (eng. sectors) i stazama (eng. tracks). Na ilustraciji su crvenom bojom obelezen izgled staza, a plavom izgled sektora. Sektor sadrži nepromenljiv broj bajtova (npr. 256 ili 512). Sektori su često grupisani u klastere (eng. cluster), ili na nivou samog diska ili na nivou operativnog sistema. Pojmovi Format (srp.formatiranje) – Pripremiti medij za skladištenje, obično hard disk, za čitanje i pisanje. Kada formatirate disk, operativni sistem briše sve čuvane informacije na disku, testira disk da proveri da su svi sektori pouzdani i da se mogu koristiti, označava loše (pokvarene, koji se ne mogu koristiti) sektore i stvara male interne adresne tabele koje kasnije koristi da bi pronašao informacije. Svaki disk se mora formatirati pre upotrebe. Napomena – Reformatiranje (ili preformatiranje) hard diska ne briše sve podatke sa njega, samo adresne tablice. U slučaju da vam se desi tako nešto, slučajno, nema razloga za panikom. Na Internetu se može naći dosta programa koji su u stanju da povrate podatke, npr. GetDataBack ili EasyRecovery . Takođe možete odneti hard disk kod nekog ko se razume bolje od vas ili ako je kvar teži (npr. hard disk vam je ispao) postoje ljudi koji se bave povraćajem podataka i sa oštećenih hard diskova. Gore navedena vrsta formatiranja naziva se high-level format (srp. formatiranje visokog nivoa) , i taj način formatiranja najviše korisnika koristi. Postoji još jedna vrsta formatiranja koja se naziva low-level format , ona podešava određene

aspekte diska, kao što je faktor prošaravanja. Low-level format takođe određuje koji tip disk kontrolera može da pristupi disku (npr. RLM ili MFM).

U ovom tekstu ćemo postaviti nekoliko pitanja i pokušati da damo što sadržajnije odgovore razumljive svima, odnosno onoliko koliko je to moguće, a da se ne ode preduboko u teoriju. Poznato je da pojam matične ploče nija baš najjasniji svima, ne samo zbog nedostatka želje da se nešto sazna, nego i zbog njene specifičnosti. Često se pokušava povući paralela sa nekim drugim komponentama, što u principu nije moguće iz nekoliko razloga, koje ćemo objasniti kasnije. Sama kao komponenta je često zanemarena ili postaje predmet kalkulacija onih koji sklapaju računar, a nemaju dovoljno znanja, ne bitno da li ti ljudi to rade čisto amaterski ili im je to nekakav osnov za zaradu. Prvo ćemo postaviti pitanja: - Šta je to matična ploča? - Od čega se sastoji? - Koja joj je osnovna funkcija? A sada ćemo pokušati da damo odgovore Iako važeće računarsko „učenje“ kaže da je procesor najvažnija komponenta celog sistema, biću slobodan da to malo preformulišem. Naime dinamika razvoja diskretnih komponenti je tako velika u današnje doba da je praktično nemoguće održati korak. Procesori se menjaju „kao na traci“; povećava se njihova sirova snaga, broj jezgara, performanse rastu eksponencijalno, ali performase celog sistema mogu biti jako degradirane ako samo jedna komponenta predstavlja „usko grlo“. Tako da nećemo dobiti ni deo onoga sto bismo trebali imati, bez obzira koliko „jak“ CPU imali. Pravilan izbor matične ploče danas je od krucijalne važnosti. Ona čini osnovu svega, temelj mašine kao takve i niukakvoj situaciji ona ne sme da bude smetnja ili ograničenje, već mora biti čvrst oslonac za izabranu platformu u trenutku kada se uzima, ali i u nekoj doglednoj budućnosti, ne samo po performansama nego i po stabilnosti i pouzdanosti. Investicija u zamenu matične ploče je najskuplja investicija, jer za sobom obično povlači još mnoštvno stvari i komponenata. Iz svega ovog rečenog do sada, možemo slobodno izaći sa stavom da je u modernom računarskom svetu matična ploča, najbitnija komponenta, ako ne najvažnija. No da krenemo ...

Osnovna greška koja se pravi kod odgovora na pitanje „Šta je matična ploča“ jeste da je to komponenta, što ona nije, čisto tehnički govoreći. Matična ploča je skup komponenata i kontrolera spegnutih u jednu celinu, odnosno fizičko-logički skup delova različite namene kontrolisanih iz jedne tačke ili kontrolisanih kroz jednu tačku preciznije govoreći. Ona jeste sistem, ali je u isto vreme i deo jednog većeg dela, računarskog sistema, celina je za sebe samu, pa se zato i poistovećuje sa komponentom. Svrha joj je da poveže sve ostale komponente, sve se montiraju na nju tj. ponaša se kao nosač i sprega celog sistema. Izradjuje se u vise veličina, tačnije dimenzija, naravno standardizacija postoji i u ovom segmentu. Tako da se sada mogu podeliti u tri glavna segmenta: a) ATX format je naslednik AT full formata ( često nazivanog i baby ), deli se na četiri podgrupe, svaka prilagodjena odredjenom segmentu tržišta, odnosno prilagodjena specifičnostima zahtevane grupe. Deli se dalje na: 1) ATX standard ili samo ATX, to je puni format ploča dimenzija 305x244mm po specifikaciji treba da sadrži jedan grafički konektor i još 6 dodatnih. U novije vreme, za ovaj faktor ploča, su tu obično još bar jedan dodatni grafički konektor, naravno broj ostalih se smanjuje. 2) ATX micro ili microATX je standard koji je nastao kao derivat full ATX standarda,

jednostavno se nema uvek potreba za pločama te veličine ( što znatno utiče i na cenu ), njegove dimenzije su 244x244mm i treba da ima jedan grafički konektor i još tri dodatna. Vrlo je čest, možda i najčešći danas, odnosno najviše se matičnih ploča izradjuje u ovom standardu. 3) ATX felx je sve prisutniji standard pošto proizvodjačima daje dosta mesta za uštede i prilagodjavanje prema svojim potrebama i mogućnostima. Sačinjavaju ga jedan grafički konektor i još dva za proširenje. 4) ATX mini ili miniATX je prilagodjen microATX standard. Pošto je površina ploča ista kao i kod micro pa je i cena izrade ploča slična, ali pošto su dimenzije različite, 284x208mm, ima jedan konektor za proširenje više nego microATX, zbog toga je dosta zastupljen kod velikih kompanija koje se bave sklapanjem i prodajom računara, jer vise komponenata mogu da spakuju u jednu mašinu, a da im to ne podigne cenu matične ploče, odnosno da ne moraju posezati za većim i skupljim formatom. b) . Takodje se deli u vise grupa ( tri ):ϑ BTX format, je standard koji je pokušao da progura Intel, ovim formatom se trebalo popraviti hladjenje u odnosu na ATX. Naime BTX format je suprotan ATX i sve je okrenutno naopačke. Soket i memorijski slotovi se nalaze na donjem delu ploče, tačno u visini ventilatora tako je time popravljeno hladjenje. Format nije nesto posebno zaživeo, posebno jer je dosta veliko prilagodjenje proizvodjača trebalo da bude, a pošto to dosta košta, onda je jasno 1) BTX ili BTX standard čije su dimenzije 325x267mm 2) MicroBTX dimenzija 264x267mm 3) PicoBTX dimenzija 203x267mm c) Treći format izrade ploča je ITX format. To je VIA pokušala da progura pre par godina kao mali i kompaktan format idealan za male računare, nije nešto specijalno zaživeo sve do pojave Atoma. Deli se u dve grupe: 1) ITX mini dimenzija 170x170mm i sa jednim slotom za proširenje. 2) ITX nano, najmanji od svih formata, samo 120x120mm obično nema slotova za proširenje. Matične ploče se izradjuju od fibreglasa u kombinaciji sa termorezistentnim i ne provodnim smolama, kao što su Bakelit i epoksi smole. Vodovi se izradjuju od bakra, dok se konektori i lemovi izradjuju od kalaja, antimona i srebra. Postoji još čitava serija dodatnih materijala, ali u znatno manjoj meri, tako da oni u ovoj priči nisu ni bitni. Naravno ovo ne važi za komponente na samoj ploči, one se izradjuju manje – više od nekih drugih materijala, ali to nije tema ove priče. Od čega se sastoji matična ploča? Na slici vidimo jednu prosečnu modernu ploču, pa ćemo sa nje pokušati da objasnimo šta je šta

Kao što se vidi to je fullATX ploča koja se sastoji od jednog PCI express slota, grafičkog i šest dodatnih za proširenje, tri PCI i tri PCI exp x1. Ovo je ploča namenjena za Intel platformu, sa P35 čipsetom. Radi lakšeg snalaženja, svaki važniji uredjaj je označen brojem ( nadam se da nije mnogo konfuzno ) 1 i 3 Čipset, zasigurno najvažniji deo ploče. Od njega počinje sve i kroz njega prolazi sve. Podeljen je u dva odvojena dela. Prvi je Severni most ( northbridge ) i predstavlja centralni deo, posle procesora i najvažniji i najkompleksniji deo računara uopšte. Drugi je Južni most ( southbridge ) i sa severnim mostom čini celinu, koju, kao što rekoh zovemo čipset. Kako radi i koja mu je funkcija najlakse ćemo objasniti sa slike:

Severni most ( 1 ) služi kao sprega izmedju procesora i ostatka mašine. Povezan je sa procesorom preko voda koji zovemo magistrala ili sabirnica. Obično u sebi sadrži memorijski kontroler ( novije generacije nemaju, nego je on prebačen u sam procesor ). Takodje preko njega se obavalja direktna komunikacija izmedju grafičke karte i procesora, kao i izmedju procesora i južnog mosta, pa samim tim i ostatka mašine. Rečeno prostim rečima, procesor ništa drugo ne „vidi“ niti poznaje osim severnog mosta. On je praktično port za procesor. Od njega zavisi i koji tip procesor, memorije, grafike sistem uopšte moze da podrži, odnosno on je taj koji nešto podržava ili ne podržava. Često u sebi sadrži i integrisan grafički kontroler, pa tada služi i kao grafika. Pri kupovini matične ploče predstavlja krucijalni uredjaj. Ako se uzme ploča sa zastarelim ili nekim oslabljenim čipsetom, performanse čitavnog sistema mogu da budu znatno degradirane ili pak sistem kao takav na duže staze može da ostane praktično ne nadogradiv. Čipset je takodje i uredjaj koji odredjuje vrstu i tip platforme uopšte. Znači čipset moze da bude napravljen da podržava AMD ili Intel procesore, prema tome na ploču se može montirati ili jedan ili drugi nikako oba, čak u okviru platforme čipset može da podržava samo odredjene vrste i generacije procesora. Naravno za AMD i Intel platformu su jos neke komponente različite, kao što je procesorsko podnožje, ali je ostatak ploče ( 75 – 80% ) isti. Važi pravilo da najbolje čipsetove prave proizvodjaci procesora, odnosno oni ih rade sami za

sebe. Pored AMD-a ( tačnije ATI-ja ), Intela čipsetove rade još i nVidia, koje ima modele za oba proizvodjača, VIA koja isto tako pravi za obe platforme, interesantno je reći da kod VIA-e za obe platforme se koristi praktično isti čipset samo sa malim modifikacijama, ali njihovi čipsetovi baš iz tog razloga nisu neki šampioni po performansama, jednostavno oni rade i to je to. Dalje od proizvodjača bi trebali pomenuti još i SiS-a, koji takodje prave za obe platforme. Ostali proizvodjači kojih je bilo kroz istoriju polako, ali sigurno nestaju sa scene i nisu vredni pomena. Drugi deo čipseta je južni most. On je zadužen za upravljanje svim ostalim uredjajima koje imamo u mašini. Preko njega se odvija kontrola svih Ulazno/ Izlaznih uredjaja ( I/O ), onda kontrola mass storage uredjaja ( hard diskovi, Optički uredjaji ), mreža, zvuk ili nekih dodatnih uredjaja, kao što su firewire, wlan ( ako je integrisan na ploči ) i slično. Onda svi slotovi za proširenje su „njegovoj nadležnosti“, znači svi uredjaji koji se dodaju na ploču ( kao PCI ili PCI express x1, 2 ) komunikaciju obavljaju kroz njega. On je praktično tačka gde svi oni slivaju. Takodje bios čip preko njega obavlja direktnu komunikaciju sa ostatkom uredjaja. Izuzetno je važna komponenta, jer od njega zavisi kakvu podršku ploča ima za proširenje. Na slici gore je prikazan kao ICH9, a na velikoj slici ploče broj 3. Nalazi se ispod hladnjaka, pa se ne vidi sam čip. Inače postoje izvedbe čipseta kod kojih nije ovako razbijeno na dva zasebna uredjaja, recimo nVidia ima rešenja gde je sve sastavljeno u jednom čipu. Pokazalo se jako dobro za lowcost mašine, prvenstveno zbog uštede u izradi, pa samim tim i manje cene. 5 je dodatni SATA kontroler kojeg nema na svim plocama, vec dolazi kao proširenje na onima kod kojih se podrazumeva da je to potrebno ( mahom ploče više klase ). Direktno je vezan za southbridge i bukvalno je njegova nadogradnja. 6 su sami SATA konektori. Na njih se vezuju novi optički uredjaji i hard diskovi. Za razliku od starog ATA standrada kod koga se prenos podataka obavljao paraleno ( konektor 7 ) kod SATA se prenos podataka obavlja serijski, znatno je brži i može da „isporuči“ znatno vecu „količinu“ podatak u jedinici vremena. Isto tako na jedan SATA konektor se može vezati samo jedan uredjaj, tako ne postoji, kao kod ATA standarda, master i slave uredjaj, jer se na jedan ATA konektor moglo vezati dva uredjaja. 2 je procesorsko podnožje. To i nije komponeta u pravom smislu reci, već je samo mesto gde se i na koje se procesor montira. Njegova funkcija je da obezbedi komunikaciju procesora sa ostatkom mašine. Preko podnožja procesor dobija napajanje energijom, veže se na magistrale, preko kojih komunicira sa northbridge-om. Takodje samo podnožje treba da ima odredjen mehanizam za montiranje hladnjaka čija je funkcija disipacija toplote koja nastaje prilikom obrade informacija u samom procesoru. Mora da bude izradjeno tako da može trpeti kako visoka termalna opterećenja tako i grubu fizičku silu, do nekih granica naravno. Samo podnožje se pravi mahom od plastika, dok se konektori ili ležista, u zavisnosti od tipa podnožja, izradju od bakra legiranog sa malo zlata. Menja se respektivno sa tehnologijom procesora, odnosno raste veličina. Obično broj koji ga prati označava broj pinova ( konektora ) koji sadrži. Postoje dve osnovne izvedbe PGA i LGA. PGA ili pin grid array je vrsta podnožja koja na sebi ima rupe u koje naležu pinovi koji se nalaze na samom procesoru, to su svi AMD soketi ( osim jednog ) i svi soketi za Intel platformu do pojave 775. Postoji još nekoliko verzija, tačnije derivata PGA podnožja, recimo kao sto je PPGA odnosno FC-PGA, ali su svi oni samo varijacija na temu i predstavljaju tehnoloski napredak PGA tehnologije. Ova vrsta podnožja i samog procesora za njega izgledaju ovako:

LGA ili land grid arrey je vrsta podnožja kod kojeg su konektori na samom podnožju, dok se na procesoru nalaze samo izdvojena mesta za kontakt. Ovaj način izrade je znatno lakši u proizvodnji procesora, ali zato poskupljuje izradu same ploče. Isto tako, veća površina kontakta i bolje naleganje, nego kod PGA omogućuje znatno lakši protok signala, kao i stabilnije napajanje cipa. Takodje skidanje i montiranje procesora je kud i kamo lakše, posebno skidanje, jer je znatno manja verovatnoća da nastanu nekakva oštećenja, posebno se to odnosi na lomljenje ili otpadanje pinova na samom procesoru prilikom nestručnog skidanja. LGA za sada koriste Intelovi 775 i novi 1366 soket, kao i AMD-ov soket F ( 1207 ), za servere. Ali se u budućnosti može očekivati da postane standard kod svih. Izleda ovako:

Na ovom mestu bi trebalo reći da je postojao još jedan sistem, a to je tzv. Slot. Iako on nije bio poseban soket, na njega su se montirali PGA procesori, sam sistem montiranja na plocu je bio više sličan montiranju današnjih PCI kartica. Davno je prevazidjen, ali eto čisto da se zna i za to , izgledao je ovako:

Naravno to nije sve, postojali su i neki drugi kroz istoriju, ali to sada nije ni bitno.

Vezano za procesorsko podnožje je i ono sto je označeno kao 17 i 19. Prvo ( 17 ) je naponska jedinica ( u ovom slucaju šestostepena ), čija je funkcija da obezbedi napon za procesor. Ovaj napon mora biti u tačnim granicama, kao i vrlo stabilan. Vrlo je važan deo ploče. Ona praktično odredjuje sam kvalitet rada procesora. Nedovoljno isfiltiran napon, nestabilan i slično, vrlo brzo moze da napravi probleme u samom radu, kao i da ošteti procesor. Izradjuje se od najkvalitnijih komponenata, ona u stvari predstavlja DC-DC konverter. Kako radi DC – DC konverter nećemo objašnjavati, ali ćemo samo reći da je u pitanju pulldown ili stepdown DC – DC konverter. Na nju se napon dovodi i sa ploče, ali i sa konektora 19. On je u našem slučaju 4-ovoro pinski ( 2x12V i 2xGround ), veći potrošači traže i više energije, tako da imamo ploče koje na ovom mestu imaju i 8-mo pinski konektor ( 4x12V i 4xGround ). Najuočljivija komponenta je ono što je označeno sa R50, to je zavojnica ( kalem ) u našem slučaju je potpuno zatopljena, ovo je izvedba sa grafitnim jezgrom. Odlika je dobrih i kvalitetnih ploca ( govorim o zatopljenoj grafitnoj, pošto zavojnice moraju da imaju sve ploče ). Posto one nisu baš tako jefitne, ne ugradjuju se na sve ploce. Ako su sve naponske jedinice izradjene ovako, odnosno imaju ovakve zavojnice to je jedan od sigurnih znakova da je ploča dobra. Na to treba obratiti pažnju. Baš kao i na to koliko stepeni ima naponska jedinica, što više to bolje, jer je i filtriranje napona kvalitetnije. Broj 4 na slici je mesto za memoriju ili DIMM slot (dual in-line memory module slot ). Predstavlja isto tako vrstu konektora na koji se montira jedna nezavisna komponenta, memorija. Preko njega se obezbedjuje napajanje memorije, kao i komunikacija sa memorijskom sabirnicom, pa preko nje dalje sa mašinom. Kao i slot za procesor, izradjuje se od plastike, dok su vodovi od bakra. Postoji vise verzija, kako kroz istorijski razvoj, tako i prema nameni. Za desktop računare se koristi DIMM slot, dok se recimo za laptopove koristi manja varijanta SO-DIMM (small outline dual in-line memory module ) koja ima 200 pinova ( novi SO-DIMM ce imati 204 pina ). Slot sa slike je „klasičan“ desktop konektor sa 240 pinova, deklarisan na rad sa DDR2 memorijama. Na njemu se lako uočavaju dve celine. Donja gde memorija naleže sa svojim vodovima, ima na jednom mestu žleb, koji služi da se modul pravilno monitra, odnosno da se ne okrene naopako i drzači sa strane na kojima se vide drzači za modul da bi on stajao pravilno i da se ne bi klimao u slotu. Trebali bi pomenuti i neke ranije verzije koje su postojale ili pak još uvek postoje. Prvo SD RAM ( synchronous dynamic random access memory ) je imao 144 pina iako je fizički bio veći, zbog manje gustine njihovog pakovanja. Imao je karakteristicna dva žleba, ne proizvodi se godinama u nazad:

Naslednik SDRAM memorija je bio DDR (Double Data Rate ) imao je 184 pina, koristi se jos uvek. Trenutno najaktuelnija je DDR2 (Double Data Rate 2 ) to je ono prikazano na našoj slici. Ima

240 pinova, nadolazeća DDR3 (Double Data Rate 3 ) ima isto tako 240 pinova, ali je ležište drugačije, odnosno te dve vrste memorija nisu kompatibilne po ležištima. Odmah levo od slotova je 21 to je u stvari naponska jedica za memoriju. Namena je ista kao i kod naponske jedinice za procesor. Nije toliko kompleksna, ali jednostavno i nema potrebe za tim. Odmah ispod memorijskih ležišta se nalazi flopi konektor, oznacen kao 8. On služi da se na njega montira flopi uredjaj. Iako ga ima skoro svaka ploča, njegovo vreme je prošlo. Već se pojavljuju ploče koje ga nemaju. Praktično jedina svrha danas mu je oporavak BIOS-a u slucaju nepravilnog flešovanja ili dodavanja drajvera prilikom instalacije sistema. Odnosno broj preostalih funkcija je jako mali, kao što rekoh iz dana u dan sve manji, neće ga uskoro biti. Odmah desno od njega se nalazi 24-oro pinski naponski konektor koji obezbedjuje napajanje ploči, potrebno za njen rad. Iznad južnog mosta na našoj slici se nalazi baterija, ona je označena kao 22, njena je funkcija da obezbedi napajanje CMOS-a u kojem se nalaze sva ona naša podesavanja koja pravimo u BIOS-u, kao i za obezbedjivanje nekih osnovnih funkcija, koje moraju da imaju kontinuitet bez obzira na napajanje, recimo kao što je vreme. Iznad baterije oznaceno kao 13 se nalazi klok generator sa pripadajucom elektronikom ( i kvarcnim oscilatorom ). Izuzetno važan uredjaj. Njegova funkcija je sinhronizacija svega. Bez njega bi rad racunara bio nemoguć, bukvalno. Generiše impulse koji odredjuju „ritam“ signala na sabirnici, najprostije rečeno. Desno od toga označeno kao 14 je PCI express 16x slot. To je konektor za grafiku. Predstavlja noviji sistem veze grafike i ploče, stariji je bio AGP ( Accelerated Graphics Port ) i u odnosu na njega može da isporuči znatno veću količinu podataka u jedinci vremena, kao i da obezbedi značajno veće energije potrebne za rad modernih grafičkih kartica. Desno i levo od njega označeno kao 15 su mali PCI express 1x slotovi. Njihova namena je proširenje računarskog sistema dodatnim karticama ( uredjajima ) koji nisu deo osnovne opreme, ali su klorisnicima potrebni. Obično se na njih stavljaju dodatne zvucne karte, TV kartice, modemi i slicno. Ista je stvar i sa PCI slotovima, na slici označeni kao 16. Oni su nešto starijeg datuma, ali se i danas „dobro drže“, odnosno najveći broj dodatnih uredjaja i dalje je projektovano za ovu vrstu konektora. Takodje lepeza uredjaja koji se mogu na njih priključiti je ogromna. Bukvalno da i nema uredjaja koji ne postoji i u PCI izvedbi, baš iz razloga njihove dugovečnosti i postojanosti. Skroz levo uz ivicu oznaceno brojem 20 je više različitih konektora, iako su njihove funkcije dosta raznolike, oni ipak čine jednu celinu. Prvo dole na dnu je panel za povezivanje ploče sa tasterima i signalizatorima na samom kućištu. Znaci tu su PWR ( power ) taster, RST ( reset ) taster, onda veze led dioda koje signaliziraju rad hard diska ili uključenost računara. Sistem veze nije isti na svakoj ploči i kod svih proizvodjača, tako da se ne može objasnjavati kako šta da se poveže, odnosno može, ali bi to važilo samo za ovu ploču ili njoj slične. Odmah iznad su dva USB porta, na njih se vezuju prednji USB konektori na kućištu. Nemaju sva kućišta prednje USB portove, zato su oni ostavljeni kao opcija. Iznad je konektor za LPT ( Line Print Terminal ), nije izveden pozadi, ali je ostavljen kao mogućnost dodatka za one koji imaju stare štampače koji su koristili ovu vrstu veze. Tu je odmah i COM port, serijski port ( belo obojen na ploci ), kao i CD Audio In, za optičke uredjaje koji imaju mogućnost direktne reprodukcije, takodje je stari konektor, malo se koristi.

Polako dolazimo u „gornji“ deo ploče. Prvi na redu nam je uredjaj označen kao 9. To je u stvari logika za obradu senzorike i delom I/O kontroler. Njegova osnovna namena, kao što rekoh je da sabere i obradi informacije koje senzori prikupljaju na ploči i prosledi dalje. Izuzetno je važan uredjaj, jer ako on „pogreši“ neki od uredjaja mogu da se recimo pregreju pa samim tim i da pregore. Predstavlja standardnu opremu ploče i bez njega je nemoguć rad i na najjeftinijim pločama. Desno do njega u našem slučaju je integrisana zvučna karta, 10. Kao što se vidi to je Realtek-ov čip ( 7.1 HD ) i takodje predstavlja standardnu opremu svake moderne ploče, izlazni portovi se nalaze pozadi na zadnjem panelu ploče. Bez njega se može, odnosno ako se pokvari neće bitnije uticati na sam rad, može se i bez njega ( samo što nećemo imati zvuk ), ali uvek može da se doda neka PCI kartica koja obavlja taj posao. Dalje ka desnoj strani je mrežna karta, 11, takodje u Realtek izvedbi. Njena funcija je povezivanje računara i nekog od uredjaja koji ima tu mogućnost ili pak drugog računara. Obično su to danas GB Lan ( local area network ) veze koje su sposobne da isporuče ogromne količine podataka u jedinici vremena. Takodje je uredjaj bez koga se može, znači ne predstavlja esenciju za rad. Isto kao i za zvuk, konektor se nalazi pozadi na zadnjem panelu. Na kraju ono sto je oznaceno kao 12 je u stvari zadnji panel ploče. Kako on izgleda sa druge strane vidimo na slici:

Prvo na levoj stanije ( zeleno ) je PS/2 port za miša, odmah ispod njega je i port za tastaturu ( ljubičasto ), ove boje su standardne na svim pločama. Odmah do njih je jedan veliki priključak, crven, to je LTP port ( u ovom slučaju on je diretno izveden, za razliku od naše ploče na slici 1 gde je samo opciono ostavljen ) za povezivanje štampača. Ispod njega su dva priljučka, prvi je COM port, odnosno serijiski port za vezu sa uredjajima koji zahtevaju takav vid veze. Do njega je VGA izlaz ( ako ploča ima integrisanu grafiku ), lako je uočljiv i ako je sam uvek je obojen plavo, takodje on je uvek „ženski“, dok je COM port uvek „muški“. Posle toga nam dolaze dva reda priključaka. U prvom redu, prvi odozgo je IEEE 1394 ili poznatiji kao firewire, služi mahom za vezu kamera, fotoaparata i sličnih uredjaja sa računarom, može da propusti dosta veliku količinu podataka u jedinici vremena. Odmah ispod njega su dva ista priključka, to je svima nama najpoznatiji USB priključak, na našoj slici ih ima četiri, dok je gornji u drugom redu ( veći ) LAN konektor, odnosno mreža, kako se popularno zove. Na samom kraju, skroz desno, je „zvučni“ panel. Isto tako manje – više svima poznat. To bi otprilike bilo sve sto se tice sastava matične ploče. Samo moram da napomenem, da raspored koji je ovde prikazan ne mora da bude na svakoj ploči, čak šta više praktično svaki model ploče ima svoj raspored komponenti na sebi. Osim položaja čipseta ( 1 – 3 ), soketa 2, memorijskih konektora ( 4 ) i priključaka za proširivanje ( PCI, PCI express ), nista ne mora da bude na istom mestu. Ali je sve mahom isto i lako za prepoznavanje. Upravo taj raspored komponenti na ploči je bitan i zovemo ga layout. To je relativno važna stvar, posebno za one koji imaju malo više entuzijazma, jer često zna da dodje do problema kada montiramo neke veće komponente ili pak dodatne stvari. Recimo dual slot grafika zna da smeta drugim PCI uredjajima ili pak veliki hladnjak za procesor ne može da se montira ako stavimo memorije sa hladnjacima, smeta jedno drugom i slično. Ploča treba da bude prostrana i lepo uredjena. Kao sto smo mogli i zaključiti iz cele ove price, funkcija matične ploče je da poveže,

sinhronizuje i omogući rad računarskog sistema kao takvog i njegovih pojedinačnih funkcija. Predstavlja osnovu celog sistema i bazu za dalje nadogradjivanje. Izbor matične ploče je najvažniji izbor parčeta hardware-a uopšte, to je uredjaj na kojem se ne štedi ni se sme štedeti. Odredi se ono sto je nama potrebno i prema tome se uzima što je moguće bolje. Naravno neke ploče imaju još dosta komponenti koje ovde nismo pomenuli, kao što je wlan ( wireless ), firewire, velike heatpipe-ove za hladjenje kako naponskih jedinica tako i za dodatno hladjenje čipseta, ove i ovakve ploče su ipak highend ( i po ceni ) i često je pitanje da li se uopčte isplati za ono za čta nama treba uobičajeno treba, obično su to ipak ploče za entizijaste. Čipset, kvalitet izrade, layout i delimično opremeljenost bi trebali biti vodiči pri kupovini i izboru. Eto ne znam koliko je zamorno bilo čitati sve ovo ( ko je uopste izdržao ), ali se iskreno nadam da sam nekome pomogao, ako nista ono bar u nekom elementarnom razjašnjavanju pojmova . Cela ova priča je prekratka da bi smo se uopšte malo dublje upoznali sa čitavim sistemom matične ploče i njenom problematikom. Nekih pojmova se čak uopšte nismo ni dotakli, kao što je BIOS, nego ćemo to ostaviti za neku drugu priču .

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->