P. 1
Ljubisa Koturovic & Desanka Jericevic - Korektivna Gimnastika

Ljubisa Koturovic & Desanka Jericevic - Korektivna Gimnastika

4.5

|Views: 10,374|Likes:
Published by YugoslovenkaBL

More info:

Published by: YugoslovenkaBL on Sep 29, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

09/26/2015

pdf

text

original

Dr L j . KOTUROVIC i D.

JERICEVIC KOREKTIVNA GIMNASTIKA

Za izdavača Slavica Kovačević

Urednik Miroslava Jaćimović

Stručna redakcija Dr Ljubi.ša Milićević

Naslovna strana Miloš Majstorović

Ilustracije Pavle Buđa

Tiraž: 1.000

Izdavač: IGP "MiS SPORT", Beograd, Tel. 011 444-11-55 Štampa: " G R A F I P R O F ' , Beograd

Dr LJUBIŠA K O T U R O V I C DESANKA JERICEVIC

KOREKTIVNA GIMNASTIKA
II izdanje

1996

S A D R Ž A J: Strana PREDGOVOR — _ — — UVOD — _ _ Osnovno sredstvo — — — — — — — — — Pomoćna sredstva — — — — — — — — — Primena fizičkih vežbi u cilju profilakse i lečenja — Metodi primene vežbi u svrhu korekcije ili lečenja — Indikacije i kontraindikacije za primenu vežbi — — Mogućnosti i oblici primene korektivnog rada — — DRŽANJE TELA I ODSTUPANJA OD NORMALNOG STAVA O držanju tela — — — — — — — — — — Ocenjivanje držanja tela — — — — — — — Odstupanja od normalnog stava — — — — — — Oblici poremećaja, lokalizacije i njihova korekcija — — — — — — — — — — — — — — 5 6 7 11 12 20 22 23 27 27 29 32 34

a) Kičmeni stub
Lordoza — — — — — — — Kifoza _ _ _ _ _ _ _ Ravna leđa — — — — — — Skolioza — — — — — — — — _ — — — _ — — — _ — — — _ — — 38 53 77 82

b) Grudni koš
Ispupčene grudi — — — — — — — — — Izdubljene grudi — — — — — — — — — Ravne grudi — — — — — — — — — — 110 115 120

c) Donji ekstremiteti
»X« — noge — — — — — — — — »O« — noge — — — — — — __ Ravno stopalo — — — — — — — Rasplinuto stopalo — — — — — — POGOVOR LITERATURA _ _ _ _ — _ — _ _ _ _ _ _ — _ _ _ — — — — — — — — 123 127 130 151 157 158

— _ _ — _ _ _ _

PREDGOVOR
Zahvaljujući novom izdavaču pojavljuje se danas riova edicija ovog, još uvek, aktuelnog priručnika. Razlog za to je postojanje istih potreba za njegovu pojavu kao i u vreme prethodnog izdanja. Naime, još uvek nema šireg stručnog rada na sprečavanju i korekciji poremečaja u držanju tela, kako u školskim ambulantama, školama, tako ni u većini polikliničkih ustanova javne zdravstvene službe. Naša je želja da ova knjiga i dalje bude neophodni priručnik svakom pedagogu fizičke kuhure koji se sa ovom problematikom susreće u svom svakodnevnom profesionalnom radu. Tu se podrazumeva rad u predškolskim ustanovama, osnovnim i srednjim školama, kao i na prvim godinama fakuhetskih studija, jer su to institucije u kojima se sprovode organizovane fizičke aktivnosti. No, s obzirom na današnje opšte i materijalne uslove i u izdavaštvu, moramo napomenuti da nije moglo doći do izmena na samom tekstu. Međutim, ostaje nam mogućnost da u okviru ovog predgovora ukažemo čitaocima na neke značajne momente. Naime, postoje neka nova saznanja u odnosu na klasifikaciju, dijagnostiku i prognozu pojedinih poremećaja kao što su lordoza, kifoza, skohoza, ravna stopala i dr. No, s obzirom na to da ovaj priručnik ima prvenstveno praktični značaj za školsku praksu, tj. da se radi o runkcionalnim stadijumima pomenutih poremećaja u držanju tela, u č i j o j prevenciji i korekciji osnovnu ulogu imaju pedagozi fizičke kuhure, smatramo da stručni kvahtet neće biti umanjen. U svakom slučaju, smatrah smo za potrebno da čitaocima i stručnoj javnosti ovo predočimo i tako ublažimo eventualne kritike. Verujemo ipak da će ovo biti doprinos naporlma da se ne zapusti rad na prevenciji i korekciji posturalnih poremećaja školske dece i omladine uopšte, sve dok se ne stvore uslovi za organizovan stručni rad u ovoj oblasti.

Beograd, 19. 02. 1993. god.

Autori

\

U V O D Kineziterapiija je, jedna od veoma važnih karika u procesu potpunog fun'kcionalnog osposobljavanja osoba, nakon povreda, oboljenja ili nekog drugog stanja koje je dovelo do poremećaja normalne ravnoteže pojedinih funkdija u organizmu. Jedan od njenih vidova koji se najčešće koristi u cilju otklanjanja poremećaja u držanju tela naziva se koreiktivna gimnastiika. Ona predstavlja jednu od osnovnih metoda koja se primenjuje u cilju prevencije i korekcije. Pošto 'se u korektlivnoj gimnasticii koristi isto sredstvo kao i u fiizičkom vaspitanju, tj. pokreit, fizička vežba, odnosno gimnastilca, sasvim je razumljivo što su nastavnici fizičkog vaspitanja u mloigućnosti da se ovoim problemartiikom barve. Noviim zakons'kim pix>pi'Siima predviđena je i nova oblast rada profesora fizičkog vaspitanja u oblilku tziv. speoijalne na&tave fizičkog vaspitanja, koija u nelkim školama već funkoioniiše. Tako se za decu sa određenim odistupanjima od normalnog držanja organizuije pomenuta nastava fizačklog vaspiltanja sa jediniim oiiljem korekdije postojećeg sitanja. U praiksi se, posle selekoije na sistematskim pregledima, u jednoj šikoili organiziulje ova nastavia za decu iiz nekoliko okolnih škola, a vodi je profesor fiiiziičkog vasipitanjia kome je to jedini zadatak na radnam mestu. Ovi učenioi ne posećuju nastavu fizičkog vaispiitanja u svojoim školama, već im ova nastava predstavlja obavezu, tako da ne postoji osilobađanije od nastave fizičkog vaspitanja zbog ove vnste iporemečaja. Ova niaisifava se odiržava po posebno formiranim gnuipama sličnih poreimećajja, a uvek se vodi računa o liaboru i karaikteiru vežbi, početnih pOložaja, o doziranju vežbi, te na taj način eliminišu eventualni štetni uticaji. Cilj ove nasitave fiziičikog vaisipitanja u šfcoli ne treba siamo lokalno da ipiopravlja neike sJabosti mišića, — već ona treba da ima širi karakter kako bi delovala preventivno. Treba dobro odabranim vežbama, koje će se davati tokom redovne nastave fizičkog vaspdtanja u školi za svu decu, nastojati da.ise tonizira baš ona muskulatura za koju je utvrđeno da je &la!ba, insuficijentna. Ove vežbe će dobiti još veći značaj, aiko se uzmu u obzir viisoki procenti pojedinih odstupanja od normalnog stava, tj. loših držanja tela, odnosno posturalnih poremećaja. Etobro organizovanim fizičkim aktivnostima u školskom dobu, smanjiće se broj onih osoba koje zbog posturalnih poremećaja ili telesnih deformacija bivaju oslobođene vojne obaveze. To dobija posebnu važnost ako se posmatra sa aspekta osnovnih principa opšte narodne odbrane, zbog njenog velikog društvenog i politiičkog značaja za zajednicu u celini.

VOD

7

SlabcKst pojedinih mišićniih grupa ili muskulatUTe u celini kod nežnih, asteničnih osoba može da izazove pojavu različiitih poremećaja na kičmenom stubu, gnidnom košu, gomjim ili donjiim ekstremitetiima, a posebno na stopalu. To dovodi do otežavanja normalmh, svakodnevnih fun'kcija, kao što su kretanje, rad itd., što povlači za sobom nedovoljnu aktivnost čitavog organizma. To se sa svoje strane odražava na dalji razvoj pomenutih slabosti, na pojavu slabije lishrane tkiva, degenerativnih stanja, atrofije i razMčdtih telesnih deformaoija koje se mogu — ukoliko se ništa ne učdni na njihovom sprečavanju — raizviti čak do trajnih invaliditeta. Naistavpife fizičkog vaspitanja, pored ostalih faktora, može svojim i ^ o m . mnogo učdnitS na jačanju dečijeg organizma u celini, te samm tiijr dopriineti smanjenju piiocenta .posturalnih no'remečaija u tioglednoittt-fpeitjodT^. Svaikako dia se ne trefe^^zadiržati^mo na ovom, već itrete pmi šfofekiim i-sipoiitSkto^tl^pinzei^^ i oentrima za rekreaoiju građana otvarati odeljenja za korektivhu gLmnđ^ stdiku, treba zainteresovati školske i sportske lekiare za upoznavainlje ove oMastd, te safltnim tdm zadiobitti njhovu pomoć i podršku u organdzovanom kompleiksnom rešavanju ovih problema. Shvativši ovo, jasno je da fizičko vežbanje, sprovedeno na odgovarajućd način, uz sve preduzete mere predostrožnosti, može biti jedna od najefikasnijih i naj'koriisniijih mera u popravljanju ovakvih stanja. Dalkle, fizičku vežbu treba shvatiti kao osnovno sredstvo kineziterapije, te samim tim i korektivne ^imnastiike kao njenog saistavnog dela. No, pored ovog osnovnog sredstva, ne treiba zanemariti ni druga sredstva koja u rešavanju ove problematike mogu biti od koristi. To su takozvani prirodni i veštačkli fizdkalni agensi, kao što su: sunce, voda, vazduh, zatim veštačka svetlost, električna struja u raznim svojim oblicima itd. Svi oni doprinose usipešnijoj borbd protiv deformiteta iili bilo kojih dooiigih odstupanja od normalnog stanja.

Osnovna sredstva
Izvođenje pokreta nije jednostavna već vrlo složena radnja u kojoj učestvuje čitav niz sistema i organa, a prvenstveno takozvani aparat za kretanje i nervni sistem, na čemu se treba posebno zadržati. U sastav aparata za kretanje ulaze mišićd, kosti i zglobovi sa svojim vezama. Mišići predstavljaju aktivni deo aparata za kretanje, dok ostali pomenuti delovi čine njegov pasivni deo. U

UVOD čovečjem organizmu se nalaze glatki inižići, koji su smešteni u vmutrašnjosti organizma i funkcionišu bez uticaja čovečje volje i skeletni mišići, čija je građa poprečnoHprugasta, koji svojini kontrakoijama vrše odgovarajuće kretnje pod uticajem čovečje volje. Ireba još imati na umu da se prema fuaikciji u organizmu razlikfuju miišići pokreta, koji su visoko spK^sobni za kontrakcije i dekontrakcije, ali 'su male i kratkotrajne snage, i tonični miišići čiji je zadatak da održavaju poiožaj tela, te su njihove kon'trakcije duge i snažne. Za izvođenje bllo jednih, biio drugih kontrakcija, neophodna je energija. Međutim, priUkom aktifvnog angažovanja ovih mišića treba uvek voditi računa o faktoru zamora, koji je redovni pratilac svih aktivnosti, a čiji uzroci niisu još u potpuno.s^ti pixxičeni. Kao ne manje važne delove aparata za kretanje treba pomenuti kosti i zglobove. Dok su kosd, s jedne strane, oslonac oi^anizma, one su, s druge strane, poluge koje, pokretane mišićnim kootrakciijama vrše odgovarajuće kretnje, a zglobovi mesta koja ovo omogućavaju. Nisu svi zglobovi podjednako pokretni niti svi dozvoljavaju 'izvođenje svih vrsta pokreta, no ipak smatramo da treba ovde 'navesti pokrete koji se najčešće susreou, ne upuštajući se u njihovu analizu (Sl. 1—5).

l>regib!uile (flexlo) opružanje (extenslo)

Prlmlcaiije (adductlo) odmlcanje (abductlo)

Okretanje (rotatlo): spoIjaSnje; unutra£nje

VOD

Izvrtanje (supinatio) — neutralni položaj — uvrtanje (pronatio) Dakle, da bi se svi ovi pokreLi moglii vršiti potrebna je koordinacija funkdje centralnog nervnog sistema i aparata za kretanje kao celine. U oilju izvođenja pokreta moraju se angažovati ne samo oni mišići koji neposredno učestvuju ili potpomažu izvođenju pokreta, mišići protagonisti, odnosno sinergisti, već i oni koji fikisiraju odgovarajuće deiove tela, mišići fiksatori. Istovremeno dolazi i do promena u statusu mišića čija je funkcija upravo suprotna, a koji se nazivaju antagoniistima (Slika br. 6).

Kruženje (circumductio)
a ) K o n c e n t r i č n u — kod koje se mišićni pripoji približavaju savladavajući dejstvo neike sile. Primer ova'kve kontrakcije bilo bi opružanje u zglobu kolena u sedećem položaju na stolici, pri čemu dolazi do približavanja pripoja četvoroglavog mišića buta (Slika br. 'l)

Sve pomenute grupe mišiča obavljaju svoje zadatke zahvaljujući mišićnoj kontrakciji, pri kojoj se menja napetost i dužina niišića. Prema tim kvalitetima se i mišićne kontrakcije dele na;

10 b) E k s c e n t r i č n u - kod koje se mišićni pripoji udaljavaju, jer se mišić suprostav'lja dejistvu neke sile usmeravajući njen uticaj. Primer akvakve koaitrakcije bilo bi savijanje opružene noge u zglobu kolena u sedećem položaju, pri čemu se pripoji četvoroglavog mišlića buta udaljavaju, usporavajućd dejstvo sile gravitacije (Slika br. 8).

UVOD

c) S t a t i č k u — kod koje se udaljenost mišićnih iprifpoja ne menja. Primer oviakve kontrakcije je kada se pri opruženom kolenu zategne četvoroglavi mišdć buta bez pomeranja potkolenice, što će se ogledati u povlačenju čaSice prema gore (slika br. 9).

Prema stepenu učešća pojedinih delova centralnog nervnog sistema u izvođenju određeniii poikreta razlikuju se: — voljni ipo'kreti u čijim formiranjima učestvuju najviši nervni centri. Preko osećajnih (senzitivnih) nervnih vlakana ovi centri dobijaju nadražaje sa periferije, pa se na osnovu iijih dopunjuju nalozi muskulaturi, koja treba da izvede pokret. — automatsifci pokreti u čijem izvođenju po pravilu svest ne učestvuje, mada se njena intervendija pojavljuje u onim slučajevima kada je automatizam poremećen. Ovi pokretd mogu da potaču iz nižih centara, kada su dužim izvođenjem uvežbani, automatizovani. — refleksni( pokreti, u ksjima ne učestvuje kora velikog mozga, ile prema tome ni svest, pa zato oni i nemaju veću ulogu i značaj za primenu korektivne gimnastike.

VOD

11

Pomoćna sredstva
Ne uimanjujući ni na koji način značaj prdrodnih, a naročito veštačkih fizikalnih agenasa, oni će ovde biti opiisani samo sa aspekta njihovog udela za što uspešniju primenu vežbi u cilju maksimalno mogućeg funkcionalnog osposobljavanja. Od prirodiniii fizikalnih agena'sa najširu primenu ima voda. Naime, voda se korfsti kao veoma pogodna sredina u kojoj se, zabvaljujuoi prividnom gubitku telesne težine, mogu pojedini pokreti daleko lakše izvoditi. Osim ovoga, gu'stina vode, pritisak i potisaik izlis'kuju određeni napor te se tako dobija i željeni otpor koji nije preteran i koji se može slobodno prfmenjiivati. Poznato je da se plivanje veoma mnogo koristi za koTekciju pojedirah telesnih deformacija, a naTOČito onih na Momenom stubu i grudnom košu. Naravno da voda, primenjena u ove s.vrhe. mora biti određene temperature, jer ne bi smela da izaziva grčenje mišića, što bi se dogodilo ako bi bila suvliše hladna. Sunce, a naročito vazduh, u ovom sluičaju imaju daleko manju primenu od vode, iako su poznati uticaji vazduha na povećanje otpomosti organizma, posebno kada se pnimenjuju takozvane vazdušne kuipke. Iz tog razloga preporučujemo primenu vežbš na vazduhu, kad god to vremenske priMke dozvoljavaju, ali u svakom slučaju to ovde nema presudni značaj. Sunoane zrake koristiti takođe 'kad god je to moguće, jer su poznaiti povoljni uticaji njegovog sipektra. a naročito ultravioletnih znaka. Ovi zraoi su nevidljivii za čovečje oko, ali su od ogromnog zna'čaja za normalni pmmet viitaTnina »D«, koji je necnphodan dečjem organizmu. Pored ovog uticaja, sunce svojim infracrvenim delom spektira deluje na zagrevanje izloženih delova tela, što takođe predstavJja karisni učinak, jer će se tako smanjiti grčevitost (spasticitet). Od veštačkih fiizikal-nih agCTasa mogu biti od koristi svi veštački izvori svetlosne energije (SoIux, kvarclampe i dr.). koji postaju posebno važni u vreme kada se zbog klimatskih uslova više ne mogu koristiti p r i T O d n i agensi. Na drugo mesto svakako dolazi električna struja sa svojiim široikim mogućnostima, MIo da se rađi o niskofrekventnim ili visdkofre'kventniim strujama. Prve se, između ostailog, koriste i za elektroforezu pojedinih lekova, a druge za izaiziivanje toplotnog efekta u duihini tkiva. N'ajizad, ne treba odbaciti ni primenu toplog blata ili parafina, koji, apliikovani na predeo u kome je pokretljivost smanjena, mogu vrlo korisno poslužitii kao priprema za vežbe, jer takođe otklanjaju postojeću grčevitost i bolove.

12

UVOD

Primena fizičkih vežbi u cilju preventive i lečenja
Da bi se i'ežba mogla primeniti kao preventivno odnosno torapeutsko sredstvo, neophodno je voditi računa o mnogiim faktorima od kojih su najvažniji: karakter vežbi, početni položaj, ocenjivanje mišićne snage, doziranje itd. Tek na osnovT.i svega toga i svestranog upoznavanja analize poremećaja može se napraviti odgovarajući program rada. KARAKTER VEZBI Po karakteru vežbe mogu biti: pasivme, potpomognute, aktivne, protiv otpora i vežbe disanja. Pasivine vežbe — piliimenjuju se kada osoba nije u stanju da izvede traženi ,pokret snagom svoje sopstvene muskulature. Pomoou njih treba pokušati obnavljanje izbiusainih putanja kojima se prenose impiulsi ipoitrebni za izvođenje pokreta. Pored toga treba ovim vežbama odiržavati cirkulaciijiu krvi i pokretljiivost zglobova u oštećeiiim delovima. Pni paisivnim vežbama treba zaihtevaiti potpunu koncenitraciju priiliikom izvođeoja pokreta, tako da se taj, pasiv.ni poikret doživljava kao svoj, jer će samo ondia imati svoju svrhu. Potpomognu'te vežbe — iprimenjuju se u slučajevima .kada je mišićna snaga sačuvana ali ne toliko da se bez tuđe pomoći može izvršiti paferet. To se najviše oseća kada povređeni deo dola'Zii u položaj u kome sila zemljine teže ima najveći efekat. Zadatak je ili da se potpomogne izvođenje pofcreta, ili da se otklone negativni uticaji, sile zemljine teže, otpora podloge itd., tako da se koristeći zdrave delove tela delimično učestvuje u i2Vo- • đenju pokreta, što već predstaVlja izvestan stepen više u odnosu na pasivan pokret. Aktivne vežbe — izvodc se snagom odgovarajuće muskulature bez ičije pomoći, ali se ne sme tolerisati »zamah«, jer-je u tom slučaju samo početak pokreta aktiivan, dok se oistali deo kretnje izvodi zahvaljujući sili inercije, što u terapiij«kom smislu nije korisno. Ove vežbe sadi-že u sebi i elemente emocionalnosti, zahvaljujući širokom izboru, tako da to u većoj meri aktiviira osobu u celini i doprinosi bržem ozdravljenju. Neobično je važan izbor početnog položaja kako bi se iskljuoili svi faktori koji bii mogli da utiiču na otežavanje izvođenja pokreta, odnosno koji bi predstavljali dodatni otpor. Vcžbe protiv otpora — primenjuju se tek kada je prethodnom primenom odgovarajućih aktivnosti došlo do potpunog oporavljanja muskiilaturc. Njihov cilj je što brže vraćanje

l'VOD

13

muskulature u stanje u kome je bila pre bolesti odnosno povrecle. Ove vežbe treba da doprinesu angažovanju što većeg broja motornih jedinica u mišiću. Otpor se može davati manuelno ili pomoću različitih rekvizita, kao na priimer: džakčići sa peskom, medicinke, tegovi i sL, a prema usloviima mogu se primenitl i specijalni aparati. Vežbe disanja — funkoija diisanja se razvija tokom života, naporedo sa razvitkom svih ostalih sistema čovečijeg organizma. Među'tim, različiti negativni uticaji mogu se nepovoljno odraziti na razvitak ove, neospomo veoma važne funkciije. Iz tih razloga potrebno je voditi posebnu brigu o stanju disajnog sistema i kod normalnog organizma, a naročito ako postoje izvesne deformacije grudnog koša, odniosno kičmenog stuba, koje se mogu iiegativno odraziti na disajnu funkciju. Zato u ovoj svetlosti sagledane vežbe, kojima se može suprostavifti pomenutim negativniim uticajem, vežbe disanja dobijaju poseban značaj. Ove vežbe utiču na razvitak vitalnog kapaciteta, na aeraciju krva itd., ali mogu i lokalno vrlo povoljno uticati na poipravIjanje izvesnih deformacija koje se lokaliizuju u predelu grudnog koša, odnosno grudnog dela bičmenog stuba. Sve ove vežbe treba izvoditi umerenim ritmom, jer su to u stvari disajni pokreti, te ih treba što više približiti normalnoj Irokvenciji disanja. POCETNI POLOŽAJ — da se ne bi tunkcionalno stanje pogoršavalo priimenjenim vežbaraa, veoma je važno dobro odabrati početni položaj, što će zavisiti od morfoloških osobina same osobe, njenog opšteg stanja, cilja koji treba postići, itd. Poznato je da postoji više početn/ih položaja. Pored izvedenih i dopuns'kih početnih položaja, postoje osnovni početni položaji kojih ima šest. To su: Ležeći početni položaj (SI. 10a, lUb, 10c) — Razlikujemo tri varijante ovog ipoložaja:

lOc

1 4

UVOD

Ovo je najsigurniji položaj jer iziskuje minimalnu energctsku potrošnju, te se najčešće daje od samog početka. Uvok treba zahtevati da se delovi tela održavaju ti listom položaju kao i u stojećem stavu. Položaj na leđima se koristi kod deformacija grudnog koša, spuštenih ti^bušnih organa, iitd. Položaj na ti'buhu — kod kifoze (pogrbljenostd) u grudnom delu kičmenog stuba ili kod skolioze (iskrivljenje kiomenog stuba u frontalnoj ravni). Položaj na boku — kod nekih oštećenja funkcdje zglobova kuJca ili kolena i kod nekih faza u lečenju skdlioze.

Sedeći početni položaj (SI. 11)
— Kao klaisičatn sedeoi položaj uzima se takoizvani turski sed, kod koga je glavni oslonac ispupčenje sedalne kosti a spdljna ivica stopala isporedni. Ovaj pK)Iožaj ne može se davati ako postoje ankiloze zglobova kuka ili kolena. Klečeći početni položaj (SI. 12) — Oslonac se nalazi na kvrgi golenjačne kosti i gomjoj, dorzalnoj strani stopala i p-rstiju sa malo razmaknutim kolenima, paralelnim potikolenicama koje sa natkolenicama zaklapaju ugao od 90''.

Ovde je ismanjen energetski utrošak, staMIniost je veća, ali je disanje nešto teže. Koristii se kod vežbi za poboljšanje pokretljdvosti ki'čmenog stuba bez sudelovanja ikarlice, kod nekih vežbi otpora, a ne daje se ako postoje oboljenja kolena lili neka druga patološJka stanja.

VOD

15

Stojeći početni položaj (Sl. 13) — Stopala su paralelna, neznatno razmatonuta, kolena op.ružeflaa, karlica u srednjeim položaju, t:rb<uh lako uvučen, ramena neusiljeno povučena unatrag, ruike slobodno TOse niz telo sa dlanovima okrenutim ika telu, a glava je uspravno ipo&tavljena, sa pogledom upravljeniim pravo isipred sebe.

Ovaj Sitav ne treba davati onima koji tek .potčinju sa vežbama, odnosno onima fcoji imaju izvesne deformacije tela pa bi ovaj stav predstavljao za njih kontraindiikaciju. U ovom ipK>ložaju ne treba davatli ni vežbe sa otporom, jer možemo, zbog nestabilnosti pacijenta, dobiifci i druge neželjene efekte. Pošto ovaj položaj zahteva priličan energetski utnošaik, treba ubacivati česte pauze da bi se izbegao zamor.

Početni položaj u visu (Sl. 14)
— Stabilan je, šake su na odgovarajućoj prečfci šveds.kih lestvi (ni'pstola), što omogućuje potpuni vis, a to je istovremeno i glavna tačka oslonca. Osoba može biti okrenuta spravi licem ili leđima, zavisno od toga šta dziskuje njeno stanje.

16

UVOD

Daje se kod vežbi za rameni pojas, kod nekih deformacija kičmenog stuba, naročito u d l j u istezanja (redresacije). Ne daje se kod povreda ramenog pojasa, spuštenih organa trbušne duplje, razniih hernija (kila) itd.

Poćetni položaj u uporu (Si.
15) —• Glavni teret nose rameoi pojas i mke. Opterećenje se povećava ako se povećava oagib tela prema spravi (švedske lestve). Primena je uglavnom ista kao i kod početnog položaja u visu.

Izvedene i dopunske početne položaje ne treba nabrajati, jer ih praktično .ima bezbroj. Svaki nastavnik će, koristeći stečeno znanje i iskustva, moći da pronađe početni položaj koji mu u datom slučaju najviše odgovara. Zato to i prepuštamo njemu i nećemo opisivati ove brojne položaje. Međutim, nekoliko izvedenih, odnosno dopunskih položaja se vooma često koristi pri davanju vežbi za otklanjanje pojedinih deformacija, naročito onih koje su lokalizovane na kičmenom stubu. Zato treba u najkiraćim crtama oipisati četvaronožni početni položaj, stojeći na ripstolu i stojeći pored ripstola i sed sa opru ženim i sa savijeinim nogama.

VOD

17

četvoronožni početni položaj (Sl. 16) — U ovom položaju tclo se oslanja na šake koje su tačno u širini i ispod ramenog pojasa, na kiolena koja su ispod bokova i na gamju stranu stoinila. Kiomeni stub zauzima horizointalain položaj, a glava je u njejiovoni produžetku.

Ovaj položaj može se koristiti kod svih deformacija kiomenog stuba, kako u cilju jačanja određenih miišićnih gmiipa, tako i u oilju listezanja, rediresaoije. Takođe ovaj položaj služi za davanje vežbi za poboljšanje pokretIjivosti kičmenog stuba.

Početni položaj stojeći na ripslolu (Sl. 17) — Ovaj položaj je iistvaTi dopunjen osnovni stojeći položaj, samo oslonac nije na celiin stopalima, već samo na njiliovim prednjim delovima. Osirn toga, šakama se hvata za prečku 11 onoj visini koju vežba odnosno ik'fbrmacija iziskuje. U ovom početnom položaju, u jodnom slučaju, prema ripstolu iiiože biti okrenuio liice, a u dni«(>in, leđa. Pogodan je za vežbe čiji je I ilj jačanje određenih raišića, kao I mišioa ramenog pojasa. Osim loga, može se koristiti i u vežbama dstezanja.

18

UVOD

Ovo dsto uglavniom važi i za početnl položaj stojeći pored ripstola, (Sl. 18) samo su u ovom slučaju stopala na tlu, bliže ili daIje od same sprave.

Početni položaj seđećl sa opruženim nogama (Sl. 19) — Položaj tela je isti kao u turskom sedu, kaiO osnoviiam sedeoem položaju, samo su noge opružene, ruke su takođe opružene nešto iza tela, a pomooni oskmac je na čitavoj površiiii šaika. Kičmeni stub mora da bude iabo zabačan unazad. Veoma je pogodan kod deformacija kičmenog stuba, naročito za otklanjanje lordoze.

Druga varijanta ovog p>oložaja, početni položaj seđeći sa savijcnim nogama (SI. 20) razlikuje se samo u tome što su noge savijene u kolenama, a oslanjaju se či'tavim stopalima na tlo.

1 \ 0D

19

ISPITIVANJE MIŠIĆNE SNAGE — Upoznavši mogudiu)si primene vežbi u cilju popravljanja postojećih cieformacija, iicba u najkraćim crtama objasniti i jednu od najjednostavnijih iiK'loda is'pitivanja mišićne snage. Sasvim je razumljdvo da se ne treba upuštati u ispitlvanje -\iii niišića već samo onih koji su vezani za postojeći deforniitet, ili bolje rečeno za loše držanje. rreba dakle utvrditi najpovoljniji položaj za izvođenje žeIjenog pokreta, objasniti šta se želi i vodeći računa o svim ostaIIin postojećim faktorima, pristupiiti isipitivanju. Najčešće primenjivano ispitivanje mišićne snage, u najširoj l>iaksi, je takozvano m a n u e l n o ispitivanje. Tom prilikom M' traži odgovarajući pokret, a posmatranjem ili rukom (palpa> ijom) utvrđuje se snaga mdšića. Ispitivanje treba da vrši uvek ista osoba, radi izbegavanja Miiijoktivnih grešaka, a ocenjivanje se vrši ocenama od 0—5 kao 1 različitim međuocenama po sledećem kriteri/jumu: — Ocena 0 — nema nikakvog po'kreta, čak se i palpacijom nc oseća postojanje bar minimalne kontrakcije. — Ocena 1 — ova ocena se daje kad je moguće primetiti ili palpirati zatezanje (kontrakciju) mišića. — Ocona 2 — poikret se vrši po glatkoj podlozii, ne odižući >l>ilivaini deo. — Ocena 3 — dobija se kad je moguće izvođenje pokreta piol lv dejiStva sile zemljine teže. — Ocena 4 — za ovu ocenu treba da se savlada i zemljina • •/.i i umerena otpof. — Ocena 5 — moraju se izvesti pokreti protiv sile teže i \ii!', olpora koji se daje. I'oslc ovakvog upoznavanja mogućnosti testdrane osobe lakše .. M' piatiti fTinkdionalni oporavak, odnosno kontrolisati isprav• 1 rada. Istovremeno ovo ispitivanje pomaže da se izvrši ) Mipl,sanje prema stepenu deformacija, te da se na taj način • •»lii-ilf griipe sa kojdma će se posebno vežbati ild se pak odlučdti / • iiulividualno'vežbanje. I n d i V i d u a I n i ,r a d je preporučljiv i nesumnjdvo korisI iii. ali će u praksi doći u obzir samo kod izvesnih, siiptdlnih • liu'.ijeva. On se inače široko koristi u radu fizioterapeuta sa boIfMiu Inia, jor daje veoma dobre rezultate. Međutim, u primeni i-kiIviiih vežbd preovladavaće u velikoj meri grupne vežbe.

20

UVOD

G r u p n e v e ž b e — Korisne su kada se svi pokreti izvode snagom sopstvene muskulature i kada je moguće pravilno izvođenje. Grupe ne treba da broje više od 8—10 članova, a obrazuju se nakon lispitivanja mišićne snage i ostalih kvaliteta svakog pojedinca. Veći broj u grupi nije poželjan, jer se smanjuje mogućnost kontrole. DOZIRANJE VEZBI — Doziranje dobija poseban značaj zbog opasnosti da osnovno terapeutsko sredstvo — fizička vežba — postane najveća smetnja funkcionalnom oporavku ako se primenjuje nekontroMsano. Osnovni pniecip u dozinainju je pirogresivno, postupno, opterećenje i na njemu počiva pnimena svih ostalih. Najpre treba u ove svrhe koristiti p o č e t n i p o l o ž a j , jer se dobrim izborom položaja mogu određene kretnje olakšavati u početiku, odnosno otežavati kasnije, kada ne postoji opasnost od posledica. A m p l i t u d a p o k r e t a može često u početku bitJi i manja od one koja može da se ostvari, ako to olakšava intenzitet vežbi. T e m p o i z v o đ e n j a vežbi mora biti pravilno podešen — u početku vrk) lagan, a zatim brži, uporedo sa popravljanjem mišiča. B r o j p o n a v l j a n j a ordiniirane vežbe će takođe u početku biti manji, da bi se tokom rada postepeno povećavao. Dužina poluge će biti od značaja u smislu veličine napora koji treba uložiti prilikom izvođenja vežbe. V r e m e t r a j a n j a vežbi biće u početku rada vrlo kratko, a zatiim će se progresivno povećavati paralelno sa svim ostalim već pomenutim elementima. Kao zajedničko za sve ove faktore bilo bi o 1 a b a v 1 j e n j e — relaksaoija — između pK>jedinih vežbi, odnosno posle kraćeg kompleksa vežbi, jer će tako efekat biti daleko veći.

Metode primene vežbi u svrhu korekcije ili lečenja
Nakon izvršenja svih prethodnih radnji i upoznavanja sa sredstvima koja se koriste treba pomenuti i metode pomoću kojih se može sve to sprovoditi u delo. Naime, poznato je da se fizička vežba može koristiti u različite svirhe i jia različite naoine:

VOD

21

— kroz gimnastičke vcž.be, — kroz razne elementarne, sportske ili druge igre, — kroz sprovođenje pojediniih sportskih delatnosti, — kroz rad. To isto važi za primenu vežbi i kada se posmatraju sa aspekta — korekcije, a zatim i lečenja. Samo ona je sada elemenlima doziranja, o kojima je ranije bilo reči, podređena ovom osnovnom motiivu. G i m n a s t i k a , kao metoda primene odgovarajućih vežbi u cilju preventive, poznata je još od ranije. Još su naši davni preci /.nali za različite oblike njone primene. Do danas se održala takozvana h i g i j e n s k a g i m n a s t i k a , kao kompleks određeitonih \'ežbi usmerenlih na održavanje fizičkih kvaliteta na višem nivou. Ah, s druge stranc, postoji čitav niz oblika gimnastičkih vcžbi, različito nazvanih, koje služe za čis>to terapeutske svrhe, s obzirom da postoji izvanredna moguonost tačnog lokaliziranja učinka na željeni deo tela d relativne preciznosti doziranja. Prfema tome da li se želi delovati na čitav organizam ili samo na njegove pojedine delove, gimnastika se deli na opštu i lokalmi. U opštu gimnast'iku bi uglavnom spadala svaka vrsta gimn;ist.ičkiih vežbi koja lima ža cilj da održi na određenom nivoii, odnosno da poipravi status pojedinih večih mišičnih grapa. Ovo (iobija po'seban značaj kad se radi o miišiaima koji su važni za održavanje normalnog, uspravnog stava, odnosno dobrog držanja irla. K o r e k t i v n a girnnastika spada u ovu grupu, ali isto tako i sve one vežbe koje se pozitivrto odražavaju na stav tela, a ne |)rimenjuju se isključivo kod osoba kod kojih su zapažcni bar tuiznačerti defekti, odnosno odstupanja od normalnog stava. Korektivna gimnastiika treba da obuhvati čitavu muskulaluru, dajuoi p'rioritet onoj koja je najviše oslabljena, ali, razume M-, bez pretorivanja koja bi se mogla štetno odraziiti. Ona treba <i;i predstavlja sintezu svih pozitivnih kretnji koje bi u datom ininnentu bile od koriisti za odstranjenje postojećih deformacija, odnosno negativniih uticaja. Ona mora da .sadrži u sebi elemente knji če joj omogučiti da se suprotstavi raznim spoljašnjim i iinulrašnjim faktoirima koji negativno deluju, kao što su, na prinii-r, različiita oboljenja, način i uslovi života, navike, itd. Ona se, međutim, može svojim dejstvom lokaliizovati i na o.lii-dcni deo tela, ukoliko su i odstupanja na tom delu tela najjAi-;i/onija. Kod lokalizovanih deformacija više dolazi u obzir primena [I i-I a p eu t s k e gimnastiike, pošto su takva stanja obično već rliiiinijog karaktera kojem je potreban kompleksmji tretman.

22

UVOD

S druge strane, ne treba korektivni racl sa clecom shvatiti samo kao primenu gimnastike. Neospomo je da je gimnast-ika jedan od početnih oblika rada zbog njenih pozitivniih osobina koje su već ranije pomenute, ali postoji mogućnost primene i dmgih metoda sa istim ciljem; razne igre, sport, itd. Lokalne gimnastioke vežbe su dakle, u većinii slučajeva, terapeutskog karaktera i primenjuju se u već odmaklijim slučajevima u razvoju pojcdinih deformacija i)i oboljenja. Naročiti značaj dobija o r t o p e d s k a gimnastika koja pripada prvenstveno domenu rada terapeiuta. Međutiim, to ne znači da nastavnici nisu sposobm da i ovu vrstu vežbi primenjuju, pogotovu, što se sam izbo-r vežbi u osnovi ne razlikuje mnogo od onih koje se daju u korektivne svrhe, kod nazinačenih deformacija odnosno kod posturalnih poremećaja. I g r e i s p o r t o v i , kao metode korektivnog rada, mogu biti veoma bliski deci, što uveliko olakšava njihovu primenu. Razumljivo je da će korektivne vežbe, sprovedone u okviru gimnastičkiih vežbi, dati određene rezultate u toku jednog vremenskog periioda, ali će one istovremeno biti i prilično monotone za decu. Zato se posle izvesnog vremena mogu koiristiti elementi igara ili sportova, u intermecu između pojediiniih kompleksa korektivnih vežbi, sa ciljem razonode. Ali to ne znači da i ove iigre ili sportovi, ili bolje rečeno njihovi elementi, neće biti kori'S'nii. Naprotiiv, oni će biti piosebno odabrani za svaku grupu shodno deformaciji i njenom stepenu razvoja. Kasniije, kada svi elementi budu već uspešno primenjeni i kada poistdgnuto poboljšanje bude garantovalo da neće doći do negativnih uticaja, mogu ovi elenienti da preovladaju u toku jednog časa korektivnog rada. Sasvim je razumljiivo da je nastavniku ostavljena najšira mogućnost modifikaoije igara odnosno sportova u pogledu izmene pravila, diraenzija terena, izbora re'kvizita i dmgih promena, koje bi imale za cilj da što više pojačaju korektivni akcenat svih ovih aktivnosti. Najzad i određeni o b l i c i r a d a, koji se mogu primeniti unutar školske aktivnostii mogu, ako se do'bro odaberu, da budii od velikog uticaja na poboljšanje statusa muskulature i održavanje normalnog držanja tela.

Indikacije i kontraindikacije za primenu vežbi
Pošto fizičke aktlivriosti nesiimnjivo izrskuju određene napore od organizma pacijenata, veoma je važno naglasiti da one nisu bezopasne, naročito ako se primenjuju na svoju ruku, bez konsultacije sa lekarom.

'VOD

23

N:ije preporu'čljiivo primenjivanje bilo koje vrste aktivne Irrapije, pa prema tome ni fiziičkih vežbi, čak i ako one imaju isključiivo korektivni karakter, u određenkn fazama razvoja oboIjcnja. Ova oboljenja ne moraju imati nikakve veze sa deformafijom zbog koje se iprimenjuju vežbe, aM već samo njihovo poslojanje predstavlja razlog da se vežbe za određeno vreme, dok li-^lvar ponovo ne odobri, prekinu. Isto tako ako postoji neko oboljenje, na iprimer, srca, pluća, hubrega itd., zbog kojeg je lekar zabranio svaku fizičku aktivnost, ne sme se upuštati u odstranjivanje eventualno postojeće tolesne deformacije, odnosno korakcije držanja tela. Naročito je važno da nas'tavnik konsultuje lekara ako pritneti, tokom sprovođenja vežbi, da se stanje pogoršava ili da se pojavilo neko oboljenje. Ca:k i ako se primete neki simptorhi oboI jenja treba osobu uputiti lekaru da bi se utvrdilo da li je oboIjenje infektiivno, jer u tom slučaju može da dođe do prošdrenja bolesiti na svu decu koja sii vežbala u istoj grupi. Dakle, uloga nastavnika fizičkog vaspitanja nije nimalo laka, ali je zato veoma zahvalna, jer nastavnik može svojim angažovanjem u mnogome da doprinese popravljanju situacije u poglodu procenta posturalnih poremećaja u školske dece. Zato je veoma važno oz:biljno shvatii'ti ovaj zadatak i dobro upoznati sve navedene kontraindikacije, da bi se paravovremeno moglo intervenisati. Sva ostala stanja, na primer, kasne rekonvalescencije posle oboljenja, kao i sve deformacije kod osoba koje su linače zdrave i kojima je lekar odobrio rad, predstavljaju brojne indikacije za pnimenu korektivnih vežbi i pružaju široke mogućnosti za izbor načina na koji će se tretirati.

Mogućnosti i oblici primene korektivnog rada
Kao što je poznato, fizičke vežbe imaju uticaj na čovečji organizam i to ne samo na razvoj njegovih spoljašnjdh, morfoloških oblika, već i na razvoj unutrašnjih organa ili, bolje rečeno, II a razvoj organizma u eelinii. Zato je sasvim razumljivo što se vežbe'koi-iste i u prevenl.ivno-terapeutske svrhe, ali ne treba ovaj naziv »vežbe« shvatiiti suviše usko, pa da se .pri ovom radu koristi isiključivo samo gimnastička metoda. Pojam korekcije mora biti shvaćen daleko šire. Sve aktivnosti koje se nalaze u domenu nastavnika fizičkog vaspitanja mogu se pnimoniti i u ailju preventive, odnosno korekcije posto-

24

UVOD

jećih odstupanja od normalnog stava. Zato, možda, ne bii n,i trebalo rad na ovoj problematici nazivati korektivnom gimnastikom ili korelkitd'viiim vežbama — već prevemtivnoHkiareklivnlim akitivnioistima. Ovaj termin je pogodniji zato što ne ograničava problem korekcije samo na gimnasitički metod, odnosno još uže na korektdvnu gimnastiku, već dozvoljava primenu i ostalih metoda, pogodno modificiranih, a kojima se inače nastavnici koriste u svom svakodnevnom radu na časovima fizičkog vaspitanja. Međutim, ne sme se dozvoliti da se čitav ovaj rad odv.ija stihijski. Citavom problematikom korekaije deformacija trebalo bi da rukovodi zdravstvena služba, odnosno nadležni školski lekari, školske ambulante ili dispanzeri. U tim okvirima mogli bi se pri šJcolskim dispanzerima otvarati centri za korektivni rad sa školskom decom, gde bii uz lekara radio na ovom polju i kvalifikovani nastavnik fiziičkog vaspitanja. Druga mogućnost bi bila stvaranje i'sturcniih punktova za koreiktivni rad u većim školama koje raspolažu potrebnom opremom i pogodnim prostorijama, kao i ostalim usloviima za ovakav rad. Stručni, medicinski nadzor nad ovim punktovima vodili bi nadležni školski dispanzeri, a u njima bii sa decom radili takođe kvalifikovani stručnjaoi — nastavnici fizičkog vaspitanja. Najzad, ne bi se trebalo zadržati samo na ovome. Trebalo bi aktivirati sve nastavnike fizičkog vaspitanja da u toku redovnih časova fizičkog vaspitanja u svojim školama u svaki deo časa unesu odgovarajuće korektivne elemente. Tako bi, na primer, u drugom deiu časa moglo da se par minuta posveti vežbama oblikovanja sa izrazito naglašenim jačanjem najslahije muskulature kod sve dece. To tsu leđnii, trbušni mišići i muskulatura donjih ekstremiteta, a posebno stopala. U sledećem, trećem delu časa, kada se često koriste i razne elementarne ili sportsike igre treba nastojati da se Više potenciraju oni, elementi tih aktivnosti, odnosno oni pokreti koji bi takođe mogh da iimaju korektivni uticaj. Na primer, bacanje lopte obema iiikama, kao priprema za odgovarajuća bacanja u košarci ili rukometu, pa čak i izvesni elementi koji bi odgovarali i pripremii za odbojku, fudbal itd. Ako se pri tom još obrati pažnja svakom učeniku na držanje tela pri izvođenju ovih pokreta, onda će i to svakako imati svog pozitivnog odraza na pravilan razvoj dečjeg organizma. Najzad, i vančasovna, takozvana slobodna aktivnost učenika, koja se odvija pod kontrolom nastavnika, može se iskoristiti za jačanje odgovarajućih mišićnih grupa. Svakii trening za bilo

VOD

25

koju sekciju školskog sportskog dmštva može da sadrži u jednom svom delu i odgovarajući broj vežbi idi drugih aktivnosti koje bi imale izrazito korektivnii karakter. Svakako da ovim nisu iscrpljene sve mogućnosti koje nastavniku fizičkog vaspitanja stoje na raspolaganju, ali ovo verovatno može biiti neki putokaz nastavnioima u ostvarivanju još boljeg i kompleksnijeg irada. Na taj način bi postigli da sva ona deca koja od školskog lekara budu određena za koirektivni rad imaju odgovarajuće mesto gde će dobiti sve ono što im je potrebno da se ustanovljeni poremećaji poprave. S druge strane, veće angažovanje nastavniika fizičkog vaspitanja u toku redovne nastave nesumnjivo će korisno preventivno delovati, tako da će se procentualno smanjiti broj one dece koja bi morala kasnije biti upiićena u pomenute centre. To će opet omoguoiti bolji i solidniji rad sa onima kojima je to zaista ncophodno. Najzad, za sve one teže slučajeve, kod kojih je proces razvoja deformaciije daleko napredovao tako da nije dovoljno samo pnimenrti odgovarajuće vežbe, već je polrebna i još neka druga terapija, postoje zdravstvene ustacnove specijalno opremljene, kao što su centri za rehabilitaciju, odnosno klinička ili bolnička odeIjenja za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju. Međutim, u ovom slučaju bi ove ustanove tretirale zaista prave bolesnike — što jc konačno i njihov domen i zadatak, a sve ono što ne spada u pravu patoilogiju 'bilo bi tretirano na način koji smo ranije izložiili. Ne upuštajući se u rad posebnih centara za korektivni rad, kao ni u rad odgovarajućih zdravstvenih ustanova, tireba istaći još nek'oliko najosnovnijiih tačaka korisnih za rad nastavnika lizičkog vaspitanja. Prvo i najosnovTiije je da nastavnici moraju kroz razne oblike postdiplomakog usavršavanja povećati nivo svog znanja iz ove oblasti, jer će se samo tada moći od nastavnika da traži da se ozbiljno posveti ovoj problematici. Ako se korektivni rad sprovodi posebno, na poisebniim časovima, onda treba voditi računa da kompleks korektivnih aktivnosti ne treba da obuhvata mnogo elemenata odnosno vežbi. Sve ove aktivnosti mioiraju biti odabrane tako da deluju na svaki deo lela, ako se radi o opštoj priimeni, ili samo na određeni deo, ako •se radi o lokalnoj primeni. Sve ove afctiivnosti ne smeju biti velikog intenziteta i ne sineju dovoditi do pojave jačeg zamora. Zato u najvećem broju slučajeva, a naročito u početku i'ada treba, koristitii ležeći počet-

26

UVOD

ni položaj, dakle položaj za koji smo već utvrdili da iziskuje najmanju energetsku potrošnju i najmanje naprezanje. Ovaj položaj je doljar i zato što elimindše silu zemljiine teže, unutrašnji organi zauzimaju praivilan položaj, a donjii ekstremiteti su oslobođeni držanja gomjih delova tcla. Treba voditi račtma da glava uvek bude postavljena tako da bude u produžetku lindje kičmenog stuba, dok zakloni trupa ne treba da se izvode u slabinskom, već u grudnom delu. Pri vežbama za jačanje trbušne muskuiature treba koristiti kraće p>oIuge, postižući to, na primer, savijanjem kolena, da bi se izbeglo povećanje krivine kičmenog stuba u slabi-nskom delu. Kada se kasnije, pored ostalih, pređe i na stojeći početni položaj, treba voditi račiina da stopala budu paralelna, tako da se ne preopterećuje jedan svod stopala više od drugoga. Ne treba lakođe dozvoliti da se linija teže pomera prema unutrašnjoj iviici svoda stopaia, jer u tom slučaju veće oipterećenje pada na unutrašnju stranu, što može štetno da deluje na otklanjanje deformacije, čemu se teži. Shvativši dakle Ziiačaj celokupne ove problematike i sve pomenute momente koji omogućuju poboljšanje rada na ovom polju, može se očekivati da nastavnici fiizičkog vaspitanja budu veoma važni saradnici lekara. Samo daljim produbljivanjem metoda ovog rada, moći će da se izvrše svi zadaci koje u pogledu pravilnog razvoja naše dece i omladine nalaže naša društvena zajednica. Istovremeno ćc se u mnogome doprineti poboljšanju situacije na ovom plami kao i smanjenju postojećeg procenta dece sa utvrđenim deformaoiijama, što, između ostalog, takođe treba da bude jedan od važnih zadataka fizičkog vaspitanja.

DRŽANJE TELA I ODSTUPANJE DD NDRMALNDC STAVA
O držanju tela
U održarvanju iuspravnog, narmalnog stava čovečjeg tela učestvuju aktivne i pasivne snage organizma i sila zemljine teže. Aktivne snage ongaTiizma predstavljaju mišići, a paslvne — ligamenti, kosti i zglobovi. Pri svim aktivnostima organizma, ove snage moraju biti u ravnoteži i svaki njen poremećaj dovodi do narušavanja normalnog stava. Najlakše se ova ravnoteža remeti na raoun aktivinih snaga orgaoizma, tj. mišića koji popuštaju iz raznaraznih razloga, a najčešće su u pdtanju zamor, razna oboljenja odnosno patološka šitanja. Kao posledica njihovog slabljenja nastaje veće optereoenje pasivnog aparata, te vremenom i on počinje da slabi i da gubi svoju ulogu. Najčešće ove promene pogađaju kičmeni stub, što je sasvim razumljiivo, kada se zna koliko je njegovo opterećenje pri održavanju uspravnog stava tela. Da bi se lakše shvatio značaj korektivnog rada najbolje je najpre opisati normalan stav tela, koji je od većine autora prihvaćen. Teško je tačno odred'iti šta je normalan stav, ali ako se pode od činjenice da on ne sme ni na kojii način da potpomaže formiranje lošeg držanja, onda je lakše odluoiti se za ono mišljenje koje kažc da je najbolji takozvani ležeran uspravan stav. Bilo je, naiime, i takvih m'išljenja, po kojima izraziito aktivan uspravan stav iziskuje veliku energetsku potrošnju, tc uslcd toga brže dovod'i do zamora. Zato, ne treba preterivati ni u jcdnom smiislu. Naimc, zalažemo se za ležeran uspravan stav, pri kojem je tcži.na tcla rasporcđena ravnamerno na obe nogc. Enorgetska potrošnja jc, zahva-

28

DRŽANJE TELA

Ijujući u osnovi ležemom uspravnom s'tavu, neznatna, te je i'stovremeno i mogućinost pojave zamora manja. Treba pri tome voditi računa i o uticaju sile zemljiiine teže, jer mišićna napetost mora biti dovoljna da je nadvlada. To će biti moguće samo onda ako su pojedini telesni segmenti u takvom odnosu da linija teže svakog od njiih pada na površinu oslonca koji predstavlja deo tela na kojem ovaj segment počiva. Na primer, ako težišna linija glave ne pada unutar oslonca koji joj čiini vrat, onda će glava padati tmapred, te se sad moraju angažavatd odgovarajući mišići kojii svojim zatezanjem tp sprečavaju. Da bi stav čitavog tela bio stabilan, maraju dakle i svi njegovi delovi, jedan u odnosu na drugi, da budu u stabilnoj ravnoteži. Iz svega do sada iznesenog se može zaključitii da se uspravni stav najlakše održava ako vertikalna osa koja pralazii kroz težište čitavog tela prolazi i kroz najvažnije zglobove. Poznata je klaisiična postaVka po kojoj linija težišita čovečjeg tela treba da spaja 'Siredinu uha sa sredinom ramenog zgloba, zatim, dodirujući zglob kuka, da prođe fcroz koleni zglob na spoju njegove prednje i srednje trećine i da se najzad završi na oko 3—4 cm. ispred osovine skočnog z^Ioba. Posmatrajući iz profila, ilii, bolje rečeno u sagitalnoj ravni put ove Hnije, primetiće se istovremano da kičmeni stub ne predstavlja jednu vertikalnu Hniju, već da se primećuju izvesne kri^ vine. Ove knivine se nazivaju fiziološkim jer se razvijaju nakon rođenja, u toku pi-ve i đruge godine života. One nastaju pod uticajem težine gornjiih delova tela, a sa ciljem bolje amortizacije pni izvođenju mnogih pokreta, kao i pri uticajima razlioitih drugih opterećenja na kičmeni stub. Kičmeni stub je sastavljen iz pršljenova kojih ukupno ima 33 ild 34. Prema pojedinim specifičnostima građe i oblika dele se na: — — — — — sedam (7) vratnih, koji čine vratni deo kiome, dvanaest (12) gnidnih ili leđnih, koji čine leđni deo kičme, pet (5) slabinskih koji sačinjavaju slabinski deo kičme, pet (5) krsnih, koji su srasli u jednu, krsnu kost, i četiri (4) ili pet (5) trtičnih, koji takođe predstavljaju jednu celinu kao trtična kost.

Ova dva zadnja dela ^su samim tim i praktično nepokretna i nisu od bitnog značaja za nastajanje deformacija koje bi bile domen rada nastavnika fizičkog vaspitanja

DRŽANJE TELA Pomenute fiziološke krivine kićme nazivaju se: — vratna lordotična krivina sa konveksitetom okrenutim unapred, — leđna kifotična krivina oijd je konveksitet okrenut unazad, — slabinska lordotična krivima koja u svemu odgovara vratnoj samo je više naglašena. Međutim, postojanje ovih fizioloških krivina u sagitalnoj ravni ne zn^či da se one ne mogu javiti i u patološkim razmerama. Naime, najveće udaljenje od zamiišljene vertikaLne linije fcoja bi dodirivala najisturenije delove tela sa zadnje strane, ne sme biti u vratnom delu veće od 3—4, a u slabinsfkom delu veće od 4—5 cm. Ako se osoba posmatra sa zadnje strane, iz takozvane frontalne ravni, onda kičmeni stub mora bdti potpuno prav, bez i najmanjih odstupanja. Ramena moraju biti na istom nivou, uglovi lopatica takođe, a one same moraju biti podjednako udaljene od kičme i priljubljene uz gmdni koš. Dalje, takozvani Lorencov trougao (trougao rasta), koji čine ruke spuštene niz telo i sama ivica grudnog koša odnosno deo karličnog pojasa, mora biti oblika ravnostranog trougla. Da bi došli do svih ovih podataka treba najpre oceniti držanje tela i obeležiti pri tom sve taoke koje mogu poslužiti kao orijentaoija.

Ocenjivanje držanja tela
Ocenjivanje držanja tela pooinje posmatranjem osobe u celini sa odstojanja od 2—3 m. kako bi se dobila opšta slika njenog držanja, konstitucije i odnosa pojedinih delova tela. To posmatranje se vrši sa bočne strane (sagitalna ravan) i sa zadnje odnosno prednje strane (frontalna ravan). Osoba koja se posmatra treba da je bosa i skinuta do ispod kukova, tako da je sa zadnje straine vddljiv sedalm urez. Posle dobijanja opšte slike o sitanju tela, pristupa se merenju pojedinih fizioloških krivina. Dobijeni rezultati će poslužiti ocenjivanju držamja tela i utvrđivanju eventualnih deformacija. Za — — — ovo merenje potrebni su: visak (sa što tanjom vrpcom), lenjir (što tanji i uži), dermograf (olovka za kožu, krejon za obrve ili slično).

30

DRŽANJE TELA

P o s m a t r a n j e s a b o č n e s t r a n e (sagitalna ravan) Sl. 21 — Sa bočne strane osobe koju merimo visak se polako primiče sa zadnje strane prema kičmenom stubu sve dok vrpca viiska ne dotakne neki deo tela. U tom položaju viisak se umiiri i lenjirom meri odistojanje od vrpce viska do pojedmih delova tela duž kičmenog stuba. UkoMko v.rpca viska dodiruje grudni deo kičmetnog stuba i naleže u sedalni urez, prvo se meri odstojanje u vratnom i siabinskom delu, dakle postojeće fiziološke krivi'ne. Normalno je da ta odstojanja budiu u vratnom delu, kao što je več rečeno, 3—4 cm. Ukoliko su ona veća od navedenih vrednosti radi se o odstupanju od normale. Ako je slabinska kriviina jače izražena — odstojanje veće od 4—5 cm. — radi se o lordotičnom lošem držaeju. U slučajiu da je leđna krivina jače izražena, onda se radd o kifotičnom lošem držainju. Cest je slučaj da su i jedna i druga krivina ja^e izražene i tada se radi o kifo-lordotionom lošbm držanju. U ovom položaju se utvrđuje još i da li postoji rotacija trupa, u koju s'tranu i u kojoj je menii izražeoa. Izvesna odstupanja od normale se mogu utvrditii posmatranjem u frontalnoj iravni, ali će se meriti u ovom položaju. Tu se misli prvenstveno na: — kirilaste Jopatice (lenjiiTom se meni udaljenoist donjeg vrha lopatice od grudnog koša), — izdubljene grudi (meri se udubljenje do nivoa grudnog koša), — ispupčene grudi (meri se visina izbočine u odnosu na nivo grudnog koša). P o s m a t r a n j e s a z a d n j e s t r a n e (frontalna ravan) — 81. 22 — U ovom položaju osoba je okrenuta leđima, sa malo razmaknutim ali paralelnim stopalima, u svom uobičajcnom stavu. Prvo treba dermografom obeležiti rtne nastavke kičmenog stuba celom njegovom dužinom. Dermografom se još obeležava unutrašnja ivica lopatica, kao i njihov donji ugao.

DRŽANJE TELA Tek tada se pomoću viska, koji slobodno visi i kojii je svojim gornjim kirajem fiksiran u nivou sedmog vratnog pršljcna određuje stanje kiomenog S'tuba. Kod narmalnog uispravnog stava vrpca viiska treba da ide od sedmog vratnog pršljena kroz sedalni urez do sredine podložne površine (polovina razmaka iizmeđu dva stopala). Ukoliko postoje bočna is'krivljenja kičmenog situba, bilo u levu ili desnu stranu, u odnosu na vrpcu viska, radi se o skoliotičnom lošem držanju. U tom slučaju, meri se odstojanje od vrpce viska do najudaljenijiih delova samog iskrivljenja kičmeniog stuba (iteme krivine). U ovam položaju dalje se posmatra visina ramena i lopatica. Gleda se da li su ramena opuštena, povijena unapred, zatim da li je muskulatura simetrično razvijena i da li postoji pojačani tonus pojedinih imišićniih grupa. Kod lopatica se gleda da li su u istoj viisini, zatim da li su donji uglovi (vrhovi) ipodjednako udaljeni od kičmenog stuba, kao i pravac njihovih unutrašnjih ivica u odnosu na kičmeni stub »^lopatice u »valgus« položaju). Gleda se taikođe i priljubljenost lopatica uz grudini koš (fcrilaste lopatice).

Takođe, u ovom položaju mora se posmatrati i prostor koji zatvaraju ruke i bočne strane tela, a koji se naziva Lorencov trougao. Ti iprostori s jedne i s dnige strane tela treba da su simetrični. UkoMko postoji asimetrija, laj podatak govora o iskrivljenju kičmenog stuba u frontalnoj raviii.

32

DRŽANJE TELA

Treba obratiti pažnju i na simetričmost leđa i leđne muskulature. Da bi se U/tvrdila eventualna odstupanja od normale, zahteva se od ispdtivanog da gO(mjd deo tela povije unapred, jer u tom položaju moguća odstupanja dolaze jače do izražaja (rebarna grba itd.) (Sl. 23).

Važno je takođe odrediti da li je karlica u vodoravnom položaju, što se postiže obeležavanjem zadnjih bedrenih bodljd, a zatim se običnim posmatranjem ili libelom određoije položaj karlice, preima njihovom nivou.

P o s m a t r a n j e s a p r e d n j e s t r a n e (frontalna ravan). U ovom- položaju posmatra se musikulatura, simetri'onost, razvijenost i oblik grudnog koša i to najpre pri normalnom, a zatim i pri dubokom udahu (ravne grudi, izdubljene grudi itd.). U ovom stavu treba obratiti pažnju i na ramena, njihov poiožaj i njihovu muskulaturu, kao i na položaj vrata. Položaj karlice može i u ovom slučaju da se utvrdi samo treb.i prethodno dermografom obeležiti prednje gornje bedrene bodljc.

Odstupanie od normalnog stava
Veliki je broj uzroka kojd mogu dovesti do poremečaja u držanju tela. Svakako da se oni najviše odražavaju na mišićnoni i ligamentoznom aparatu i koštano-zglobnom siistemu, te će (k1 toga zavisiti i kasnija podela na stepene u razvoju tih defoi ina cija. I pored velikog broja postojećih uzročniika, oni se mogu grupisati u dve osnovne gnipe: a) unutrašnji (enidogeni), i b) spoljašnjd (egzogeni).

DRŽANJE TELA U endogene uziroonike možemo ubrojati različite konstitucionalne anomalije, poremećaje sistema žlezda sa unutrašnjim lučenjem, hipoitonična istanja muskulature u celini, različita oboljenja uniutrašnjih organa koja se odražavaju i na perifea-iji, odnosMo poviršini teđa, itd. Međutim, ako se na ove vizročnike ne može uticati — daleko jc veći broj egzogenih, apoljašnjih uzročmka ovih odstupanja od iiormalnog stava, na koje se može često vrlo uspešno delovati. Prema vrsti uzročnika, postoje i odgovarajuće deformacije, tako da se razlikuju: — urođene i — stečene defoirmaoije. Urođene deformacije mogu imati osnovni uzrok u samom /.ametku, embrionu, kada se nazivaju primairnim, ili uzroci moigu Iriti u bližoj okoMni embriona, u kom slučaju se nazivaju sekunclarnim. Stečene deformaoije mogu biti različitog porekla. Međutim, kod dece je u najvećem broju slučajeva u pitanju rahiitis. To je t>boljenje koje nastaje usled nedostatka vitamina »D«, a kao jetlna od glavniih posledioa je slabost koštanog sistema i mogućnost IH>jave deformadije. Ovo oboljenje nastaje naročito kod dece koia žive u skućenim gradskim uslovima, bez dovoljno mogućnosti /a izlaganje dejstvu sunca. Poznato je da sunćani s;pektar sadrži u I traljubičaste zrake koji su neophodnd za aktiviranje provitamilut »D«, koji se nalazi u koži u neaktivnom stanju. Naravno, pon'd ovoga, od velikog je značaja i pravilna i celishodna ishrana. Pored rahiitisa postoji i oitav niz drugih uzroka kojii su u sianju da dovedu do nastajanja deformacija. Tako, to moigu biti I razlioite pov.rede, najčešće prelomi, kod kojih nastaju pomeranja, dislokaoije koštanih okrajaka, te može dooi do skraćivanja . kstremiteta. Zatim, razna hronična oboljenja koja iziskuju dui-rolirajno mirovanje, što takođe dovodi dio slabosti muskulature II ccLini, teška isorpljujuća stanja, anemije težeg stepena, astenija (••itavog osrganizma, itd. Posebnu ulogu u nastajanju deformaoija mogu igrati i poi tnnećaji statike i razne loše navike, koje deca vrlo lako usvajaju I protiv kojiih se treba odlučno boriti. To je, na primer loše setlfiije u školskoj klupi, nošenje školske torbe stalno u istoj ruci, |x>fz;rbljen položaj prd stajanju i sedenju itd. Prema tome jasno je da svi do sada navedeni uticaji mogu il.i se jave kao uzročnici nastajanja različitih telesnih deformacija, < . su ani mnogobrojni i raznoMki, te da je potrebno obratiti ve11 likii pažnju pmiikom pregleča i isp'itivanja dece. Samo pravovre-

34

KICMENI STUB

meno otkrivanje ovih odstupainja predstavlja garanciju uspeha. Ovde se rana dijagnoza postavlja kao najvažniji elemonat uspešnog lečenja, a zatim uiporaai i predan rad svih faktora, uklju6ujući posebno nastavnika fizićkog vaspitanja i samu decu. Bez njihove najprisniije i najtoplije saradnje, pune međusobnog poverenja i veire u uspeh svih onih mera koje se zajednički preduzimaju, sigurno neće biti onakvih rezultata kakvi se normalno mogu očekivati'.

Oblici poremećaja, lokalizacija i njihova korekcija a) KIČMENI STUB
Poznato je da je kičmen'i stub oisnovni nosdlac uspravnog stava, te prema tome i težine svih gornjih delova tela. Baš zato, on predstavlja veoma čostu lokalizaciju razlioiitih deformacija, koje mogu zahvatiti ili oitav kičraeni stub iM samo njegove pojedine delove. Osim toga, ove defoirmaoije se mogu pojaviti u dve, već pomenute, osnovne ravni: u sagitalnoj i u frontalnoj. Nekad se mogu naći deformacije samo u jedcnoj od ovih ravni, ali nekad deformacije mogu bitd u obe ravna istovremeno, što svakaiko predstavlja komplikovaniji siučaj za korekciju. U razvoju defoirmacija fcičmenog stuba mogu se uglavnom razlikovati više stadijuma, kojd se određuju odgovarajućim pirobama, jer su uslovljeni oštećenjem pojedinih elemenata lokomotornog aparata koji uaimaju učešća u održavanju uspravnog stava. Kao što je poznato u ovome učestvuju aktivne snage organizma — mišioi i pasivne snage — ligamenti, zglobne veze i koštani delovi. Zavisno od toga kojd su elementi više oštećeni razlikuju se i pomenuti stadijumi u razvoju deformacija kičmenog stuba. Ako je oštećena jedino muskulatura onda je to početna, funkcionalna deformacija. Ako pored muskulature dođe i do promena na ligamentoznom ili Icoštanom sistemu onda je to stadijum strukturalne ili fiiksirane deformacije. Pošto je u prvom slučaju oslabljena isključivo muskulatura, to se pre svega može lako utvrditi, a samim tim i za relativno kratko vreme redovnog i upornog vežbanja u potpunosti korigovati. Da bi se utvrdilo da je zaista u pitanju fun'kcionalnii stadijum, treba tražiti da ispitivana osoba aktivno napregne muskulaturu, da zauzme uspravam stav. Ukioliko se tom prdlikom pi'imećena deformaoija izgubi, onda je to važno i za dijagnozu i ža pro- . gnozu, jer to znaoi da nema težih promena na drugim elementima, te se može odmah pristuipiti koreikciji postojećeg stanja.

KICMENI STUB Ukoliko pri aktiwxom zatezanjti muskulature ne dođe do poLpunog iščezavanja defofrmacrje, onda se može sa siguimošću kon'itatovati da se ne radaj o počeitnom •s.tadijumu, već da je u pitanju teži, fiksiraini stadijum. U cilju tačnog određivanja stadijuma treba zauzeti stav viseai, tj. da se obema rukama uhvati za jednu od viših prečki na švedskim lestvajnm i da se potpuno pasivno opusti, viseći na rukama. Ako tada dođe do nestajanja ili izirazitog popravljanja deformacije, onda je to nepotpuno fiksiraiii stadijum, što zinači da pored mišića postoje promene i na ligamemtoznom aparatu. I u ovom slučaju može se pristupiti sistematskom radu na korekciji postojeće deformaoije uz prethodno istezanje — redresman (Sl. 24).

Najzad, ako se ni prili'kom primenji-vanja ovog poslednjeg ispitivanja ne primete nikakve promene onda se svakako radi o (lofinitivnom, strukturalnom stadijumu u kome dolazi do promena iia kostima, te uisled toga i do nemogućnosti zauzimanja normalMog stava, odnosno do nemogućnosti polpunog ili delimićnog popravljanja deformacije. U ovim slučajevima je došlo do promene oblika kičmenih pršljenova, u smislu zaostajanja njihovog razvoja iia jednoj strani, na kojoj su oni usled postojeće deformacije priIjubljeni i normalnog razvoja na onoj strani na 'kojoj su oni nor-

36

KICMENI STUB

malno udaljeni jedan od drugog. Krajnji efekat ovakvog procesa je nastanak kiinastog oblika samih pršljenova, pri čemu vrh klina odnosno njegova baza bivaju na raizličitu stranu okrenuti. To će zavisiti od vrste same deformacije, odnosno u kojoj se ravni ona rćizvija. Pre nego što se upustimo u opisivanje pojediniL deformacija kičmenog stuba bilo kojeg stadijuma, moramo naglasiti da je, bez obzira o kojem se stadijumu deformacije radi, obaveTmo konsultovati lekara. To je potrebno da se ne bi potkralo neko drugo oboljenje kojeg ni sama osoba niti njeni roditelji nisu svesni. Postojanje takvog skrivenog oboljenja diktiralo bi i određeni tretman same deformacije. Prema tome, nekontrolisani rad bi doneo veoma teške posledice, s obzirom da fizičke vežbe, ma koliko one bile upotrebljene u terapeutske odnosno korektivne svrhe, predstavljaju opterećenje izvesnih važnih siistema u čovečjem organizmu. Tako dakle konsultacija sa lekarom može da pomogne da se pravilno usmeri u radu, pošto će bez obzira na gore pomenute momente, nalaz lekara biti od veMkog značaja i u određivanju samog stadijuma deformacije. On može putem rentgenskog snimka i drugih metoda koje se danas koriste da pruži potrebne podatke o opštem i lokalnom stanju, što će biti od neocenjive vrednosti za praktičan rad. Na taj način, bez obzira da li se radi o urođenim ili stečeniiim deformacijama, mooi će tretman da se započne što pre — a zna se da je rana dijagnoza i rani početak rada na odstranjenju deformacija jedan od osnovnih faktora za uspeh čitavog kompleksa primenjenih korekoionih mera. Osim toga, često će bitd važna i primena talkozvane opšte medikamentne ili neke dmge teorapije, kojom će se ubirzati popravljanje stanja. Nekad će za uspeh korektivnog rada biti važna i neka hirurška ortopedska intervencija koja će imati za cilj da olakša primenu vežbi, jer će se deformisani deo dovesti u povoljniji položaj. To isto će važiti i za deformacije koje su u fifcsiranom stadijumu, kod kojih će se primenjivati opšte vežbe za jačanje muskulature kao uslov da eventualna hirurška intervencija spreči uspcšno dalje pogoršanje stanja. To ne znači da će sc u školi pnimarno tretirati ovakvi skičajevi, To su najčcšće osobe koje posle određenog pertioda bolničkog lečenja i izvcsniih uspeha u rehabilitaoiji, dolaze u školu radi nastavka redovnog školovanja. Tada se ne sme ostati po

KICMENI STUB strani već na prativ — uz pomoć i konsultacdjia lekara — nastaviti i dalje rad u okviru redovne nastave ili posebnih časova jer će se na taj način dioprineti ako ništa drugo, bar zaustavljanju procosa. Najzad, završavajući ovaj uvod u opisiVanju pojedinih deformacija, želimo da skrenemo pažnju da glavni domen nastavnika fiziokog vaspitanja na korektivnom radiu ostaju uglavnom početni stadijumi deformacija (posttiralni poremećaji) i na njih treba obratiti najveću pažnju. To međutim ne znači da se izvestan broj navedenih vežbi ne može koristiti i u ostalim stadijumima samo uz prethodno sprovedeno istezanje ili redresaciju. U fifcsiranom stadijumiu, kao što je već rečeno, ovaj lokalni uticaj dolazi mamje do izražaja. Ovde daleko veći značaj dobijaju vežbe opšteg karaTctera, koje će imati zadatak da doprinesu održavanju postojećeg 'statusa. One treba da doprinesu čaik i jačanju snage i sposobnosti svih većih mišićnih gmpa, važnih za održavanje uspravnog stava, kako bi se sprečilo pogoršanje same deformacije. U oilju otklanjanja bilo kojeg stadiijuma u razvoju deformaciija, koristi se više početnih položaja, kako oisnovnih, tako i izvedenih. Međutim, pri opisivanju pojedinih deformacija i primera vežbi za njihovo otklanjanje iznećemo samo najkarakterističnije položaje koji najviše doprinose popiravljanju oviih deformaaija. To, naravno, ne znači da se u O'dređenim slučajevima ne mogu primeniti i druigi početni položaji. Takođe, u datim vežbama niiismo insistiirali na upotrebi razniih sitnih rekvizita (loptice, lopte, čunjevi, palice itd.), jer smairamo da će svaki nastavnik moći da ih koristi u datom momentu, kako bi njdma dopimio dznete vežbe, naravno tamo gde je to moguće. Posebno treba naglasiti da smo kod svakog kompleksa vežbi izneli i vežbe istezamja (redresacije), koje se primenjuju kod nešto težih stadijuma u razvoju deformacija, sa ciljem prethodnog istezanja skraćenih elemenata. Posle ovih vežbi mogu se dati sve vežbe koje se primenjuju u početnom stadijumu, tj. koje imaju za cilj isključivio jačanje oslabljenih mišićmih grupa. Vežbe treba izvodifi svakodnevno. U početku, svaku vežbu ponoviti 5—6 puta, a zatim postepeno povećavati broj ponavIjanja .na 10—15 puta, pa i više u skladu sa mogućnostima osobe koja ih i'ZVodi. Intenzitet i vreme trajanja vežbi tireba takođe progresivno povećavati, pazeći na odmore između pojedinih vežbi. Pridržavajući se svega iznesenoga, smatramo da će nastavIIik moći da zadovolji u svom radu na preventi'vi ali i na korekoiji irtvrđenih posturalnih poremećaja.

LORDOZA—LORDOSIS
Loi-dozom se naziva krivina kičmenog stuiba u sagitalnoj ravni čijii je komveksitet obrenut unapred. Lardotiona kriivina se može i fiziološki konstatovati u vratnom i slabinskom delu — dok 5[>ovečanje preko određenih granica predstavlja octetupanje od normale. Već je napomenuto da ferivi'na ne sme u vratnom delu biti ve<3a od 3—4 odnosno u slabinskom od 4—5 cm. Lordom može po svom načiinu postanka biti urođena ili stečena. Od uzročnika stečemh tokom života dolaze najčešče u obzir: rahitis, zatdm urođeno iščašenje kuka (obostirano), specifiično zapaljenje zgloba kuka (coxitis), razlioite oduzetosti, nairočito mlitavog tipa. Zat/im se nalazi kod deblje dece, kod koje dolazi do popuštanja tonusa trbušne mus'kulature, a iz istih razloga nastaje i kod graviditeta, večih tumora u trbušnoj dupljii itd. Razumljivo je da je za nas posebno važna ona lordoza koja nastaje u dečje doba kao posledica rahitisa ili slabosti pojeđindh mišionih gruf>a. Po nefcim autorima, više se susreče kod ženske dece. U razvoju lordoze, kao i kod svih ostalih deformacija kičmeinog stuba, postoje več pomenuti stadijurai, na koje rnožemo riadći tokom razvoja same deformaoije: — funkcionalni stadijum, ilii l o r d o t i č n o l o š e d r ž a n je, — strukturalni — fiksirani stadijum ili prava lordoza. Pošto su promene koje nastaju tokom ovog stadijuma kompliikovanije i pošto ieuiskuju daleko veču medicinsku brigu, to se ovde nečemo upuštati u njihovo opisivanje niti terapeutski tretman, jer smatraroo da ne spadaju iskljuoivo u domen rada nastavnika fizičkog vaspitanja. Zato ćemo najveću pažnju ipak posvetiti funikcianainom stadij.umu ili, kako je to več irečeno, lordotičnom lošem držanju.

I.ORDOZA

39

Poistoji veliiki baroj različitih štetnih faktora koji mogu uticat)i na pojavu i razvoj pojedinih deformaciija. To mogu biti i izvesni biološkii i filogeinetski momenti, zaitim razni konstitucionalni poiremećaji, a kasnije i loše navike. Baš zahvaljujući ovim innogobrojniim negativnim faktorima može se kanstatovati relativno visok procemat postojanja (različitih deformacija, pa među njima i lordoze, odnosno lordotičnog lošeg držanja. Vrlo je tešiko utvrditi da se radd iskljiučdivo o jednoj vrsti simptoma koji su karakteristični za jedan oblik lošeg držanja, jer su oni vrlo često kombinovami. Tako se mogu naći znaci kdfo-Iordotičnog držanja ili kifo^skoHotičnog držanja. Ali pojedini autori, kao, na primer, Smout i Mac DowaI pokušali su da uoče najkarakterističnije simptome pa su zatim i predložili podelu laših držanja koja je u stvari odgovarala, po simptomima, funkcionalnim stadijumima već poznatih defomnacija kiomenog stuba. Ovde smo prihvatili njihovu podelu kao najpogodniju, s tim što smo dodali i zapažanja naših autora, tako da će kasnije uz deformacije koje će biti spomenute, biti govora o kiifotičnom i skoliotičnom lošem držanju. U slučajevima lordotičnog lošeg držanja dolazi do slabosti i popuštanja tonusa aJktivnih snaga organizma, tj. mišića i to prvenstveno tribušnih, što zbog nastalog položaja trupa, odnosno tela u celini dovodi do izvesnog skiaćenja leđniih mišića u slabinskom predelu. Osnovne karakteristike lordotičnog lošeg držanja su: — glava nešto zabačena unazad od linije vertikale, — grudnii koš ravan ili ispupčen, — fiziološka lordotična krivina u slabiaiskom delu pojačana, — karlica u celini pomerena unapred i nadole, — trbuh ispupčen, mek, — kukovd neštopomereni unapred, — kolena u pojaoanoj ekstenziji (hiperek&tenzija), — stopala najčešće insufici_ jentna (SI. 25). Ovakva stanja nesumnjivo mogu ostaviti izvesne posledice iic samo na fizičkoj, već i na psihičkoj sferi deteta. Dolazi do

40

LORDOZA

poremećaja u različitim sistemima, što naravno napreduje, ukoliiko se ne primeti baš u ovom stadijumu kada naša intervencija može biti skocro u potpuiiosti uspešna. Lečenj e U ovom stadijumu razvoja lordoze, kada je u pitanju samo slabost O'dređenih mišdćniih grupa, korektivne vežbe dobijaju prvorazredan značaj. To, razumljivo, ne isikljuouje ulogu lekara u određivanju opšte terapije, koja treba da ima za cilj odstranjenje osnovnog uzroka. Cilj vežbl pirimenjeoiih u ovom slučaju je da, odaibirajući najpogodnije početne položaje, aktiviraju i ojačaju oslabljenu muskulatum, naročiito trbušnog predela, te da na taj način posle izvesnog vremena dođe do vraćanja karlice u normalln'i položaj. Pogirešno bi bilo lišiti se vežbi na račum takozvanih pasivnih pomagala, kao što su, na primer, različiti korzeti itd., mada ih ne treba ni defiinitivno odbaoiti. U sasvim početnim slučajevima ndje potrebno vršiti istezanje skraćenih mdšića konkavne strane, jer se uispeh može postići samo primemom odgovarajućih vežbi za jačanje konveksne strane. Vežbe istezanja (iredresacije) daju se samo kada je razvoj deformacije došao već do težeg stadijuma sa skraćenjem mišićno — ligamentarnih elemenata. Pošto nastavniik može naići i na ove slučajeve, daćemo i izivestan broj vežbi koje će služiti istezainju, a kaisnije, u cilju jačanja muskulatuire, mogu se primeniiiti sve one vežbe koje su date za funkcionalni stadijum.

Vežbe za otklanjanje lordoze /. LORDOTIČNO LOSE DRŽANJE (FUNKCIONALNI STADIJUM) Početni položaj ležeći na leđima sa nogama savijenim u kolenima (Sl. 26—40}
Ovaj položaj se preporučuje, jer ne dozvoljava da karldca zauzme nepravilan položaj i na taj način poveća slabinsku lordozu. Da bi se ovaj položaj karlice zadržao i pri izvođenju pofcreta, pre svaike vežbe nauoiti osobu da prvo zategne tirbušnu muskulatujru i da tako priljubi slabinski deo kiome uz podlogu. Prethodno zategnuta trbušna muskulatiira će i pri pokretima kontrolisati položaj karlice što je kod ovih slučajeva, narooito kada se izvode pokretd sa donjim ekstremitetima, veoma važno.

ORDOZA

41

Cvaj položaj ne treba primenjivati kod osoba sa povećanim krvnim pritiskom, sa izvesnim pltićniin i srčaoim oboljenjima, jer bi mogao izazvati pogoršanje samog oboljenja.

Vežba 1 Iz početnog položaja naizmenično jedno pa drugo koleno privlačiti što bliže gmdnom košu. U kasnijem periodu vežbanja, raditi obema nogama zajedno.

Vežba 2 Iz p. p.*) ne oslamjajući se na ruke, podizati glavu licem prema tavanici ili gmdnom košu.

Vežba 3 Iz p. p. apružene abe mke dizati prema kolenima, odižući glavu i rameei pojas. Stopala na tlu.

Vežba 4 Iz p. p. oba stopala odvojiti od tla i koleeima kmžiti u jednu pa u dmgu stranu, nastojeći pri tome da se nerazdvojena stopala što manje pomeraju.

Vežba 5 Iz p. p. odvojiiti stopala od tla i zatim oba kolena zajedno pomerati prema tlu u jednu, pa u dmf^ stranu. -u '

•) U daljem tekstu početni položaj

p. p.

f

42

LORDOZA Vežba 6 Iz p. p. opružiti levu nogu uvis povlačeći je što vdše pr-ema trupu. Istovremeno odizati samo desno rame i glavu i dohvatiti desnom ruikom stapalo opružene noge. Zatim leva noga, desna ruka.

Vežba 7 P. p. sa rukama ukrštenim na potiljkiu. Podizali glavu pa rameni pojas, odvajajuai lopatice od tla.

Vežba 8 P. p. sa ruikama na potiljku, prsti prepleteaii. Kolenom desne noge dohvati laikat leve jmke, pri čemu se levo rame sa glavom oddže od podloge. Zatim levo koleno i desni laikat.

Vežba 9 Iz p. p. sa-viti noge u kolenima pa opružati potkolenice.

V e ž b a 10 Iz p. p. kružiti opruženim nogama iznad karlice. Nastojati da se karlica što manje pomera.

ORDOZA V e ž i b a 11 Iz p.p. botine prhnčd prema grudnoon košu, zatim odići karlicu, tako da kolena budu iznad brade. Ruike pružene pored tela.

43

V e ž b a 12 U p. p. prsti prepleteni na potiljku, laktovi pozadi. Odioi glavu i rameni pojas 1 rotirati ih u jednu pa u drugu stranu.

V e ž b a 13 Iz p. p. snažnim zatezanjem trbušne mus'kiulatuire, polako opružali nioge sa stopalima iznad samog tla. Karlica i slabins-ki deo kićme se ne smeju odvojiti od tla.

V e ž b a 14 Iz p. p. snažnim zatezanjem trbušne muskulature ruike pored tela kroz odru'čenje dovesti u položaj uzručenja (iznad glave). Karlica i slabiinslki deo kičme se ne smeju odvajaCi od podloge.

V e ž b a 15 Iz p. p. istovremeno sa podizanjem glave i ramoniog pojasa, do (xlvajanja lopatica od podloge, opružati kolena Irudeoi se da ona ostanu na istoij visini kao i u p. p.

44

LORDOZA

Početni položaj sed sa opruženim nogama (SL 41—50)
Pri) konišćenju ovoga položaja treba šake osloniti na podlogu prstima upereni'm prema nazad. Ovo će omogućiti lakše odTŽavatije grudnog dela kičme praTOm, kao i manje angažovanje vel'ifcog grudinog mišića. Pri ovakvom položaju šaka neće doći do povijanja ramenog pojasa prema napred.

Vežba 1 Iz p. p. dizati naizmeniono jednu pa drugu nogu opruženu u kolenu.

Vežba 2 Iz p. p. podizati obe noge istovrememo, opružene u kolenu.

Vežba 3 Iz p.p. opruženim nogama kružiti u jednu pa u drugu stranu.

Vežba 4 Iz p. p. opružene noge ukrštati naizmeniično levu preko desne — desnu preko leve.

ORDOZA

45

Vežba 5 Iz p.p. opmžeaie noge raznožiti, sa&taviti pa smistdti u p. p.

Vežba 6 Iz p. p. saviti kiolena sa stopalima podignutim nezaiatno iznad tla, pa ih opružiti i lagano spustiti u p.p. Vežba 7 Iz p. p. dići opružene noge uz istovremeno privlačenje grudnog koša i ruku dodiimuvšii šakama stopala podignutih nogu.

Iz p. p. lom tela dođe do binskom

Vežba 8 opruženim gomjim deići unazad. Paziti da ne pojačane krivine u sladelu.

Vežba 9 Iz p. p. podići opružene noge u kolenima, saviti ih, opmžiti i lagano spustiti u p. p.

V e ž b a 10 Raditi nogama kao u prothodnim vežbama, sa rukama postavljenim o bok, laktovi nazad, a nagib tela zadržati kao pri osloncu rukama iza tela.

46 Početni položaj vis leđima prema ripstolu, nim na podlogu ili klupicu (Sl. 51—56) stopalima

LORDOZA oslonje-

Kako se ove vežbe rade pretežno u čistam visu, izbegavati ih kod dece najmlađeg uzrasta, atoniične muiskulatjuire i sl.

Vežba 1 Iz p.p. diooi u viseći položaj, pa istovremeno podiizati obe noge do hopizontale sa-viijajući ih u kolenima.

Vežba 2 Iz p. p. naizmeniano jednu pa drugu opmženu nogu u kolenu dizati do horizootale.

IORDOZA

47

Vežba 3 Kao i u vežbii 2 samo sada obe noge zajedno dići do horizontale.

Vež.ba 4 Iz p. p. savijajući butine prema j'jiiudnom košu odvojiti karldcu od ripstola, koleniiima prema braili.

Vežba 5 Iz p. p. savijene noge u kolenima dići do horizontale, opružiti ih i polako spustiiti do početnog položaja.

48

LORDOZA

Vežba 6 Iz ,p. p. opružene noge istovremeno podizati do honizontalnc^ položaja, zaitim ih saviti u kolenima i vratiti u početni položaj.

56
Početni položaj leieći na ledima sa opruzenim 57—66) nogama (Sl.
Ovaj početni položaj primenjuje se tek kada je postignuta izvesna korekcija i kada su ojačali odgovarajući mišići. Vežba 1 U p. p. zatezanjem trbušne muskulature pripojiti slabinski deo kiomenog stuba uz podlogu. U početku dozvoliti savijainje kolena, a kajsmje vežbu raditi uz njihovo mabsiimalno opružanje. Vežba 2 Iz p. p. podioi desnu ruku, rame i glavu i dohvatiti levu šaku koja je na tlu sa leve sfarane tela. Naizmeniično jedina pa druga ruka idu preko tela. Vežba 3 Iz p. p. savijajući noge u kolenima vuoi stopala po podlozi do pume savijenos<ti kolena. Istovremeino podizati i glavu ^sve dok se bradom ne dodirne grudini koš.

I.ORDOZA Vežba 4 P. p. početi sa rukama na trbuhu. Podizati glavu i rameni pojas od tla. Kasnije sa rukama prepletenih pnstiju na potiljku.

49

50

Vcžba 5 Iz p. p. opružene noge podići malo od podloge i puštati ih naizmeniono prema jednoj pa drugoj stranii.

Vežba 6 Iz p. p. obe noge istovremeno dići od tla ufcrštajući ih — leva preko desne i obratno.

Vežba 7 P. p. sa rukama ukrštenim na potiljku. Podizati gornji deo tela do ugla od 45".

Vežba 8 Iz p. p. iistovremeno ne^natTio odi/.ati od t!a noge, glavu i rameni pojas. U kasmijem periodu ruke savijetne sa prepletenim prstima na pofiilj'ku.

50

LORDOZA

65
V e ž b a 10 Iz p. p. dizati desnu ruku, rame i glavu. Obe noge podioi od podloge i pomeriti ih na suiprotnu strarni od rotacije tru.pom. Vratiti se u početni položaj pa to isto ponoviti pirema suprotnoj strani.

Vežba 9 Iz p.p. istovremeno odizati glavu, ramenii pojas ,i oipružene noge, sa rotacijom trupa u jednu pa u drugu S'tranu.

66

TEŽI

STADIJUM

LORDOZE (Sl. 67—72)

Početni poloiaj četvoronožni

Primenjujući ovaj početni pdložaj treba paziti da se slabinska krivina još više ne poveća, stoga bokovi u početnom položaju treba da su iza oslonca kolena. U toiku vežbanja potrebno je češće kontrolisati osobu i ukaziivati joj na pravilan položaj. Vežba 1 Iz p.ip. bokove povlačiti Lmazad sve do seda ma pete. Ruke ispružiti što više napred i opustiti se. Vežba 2 Iz p.p. napravitii pokret kao u vežbi 1. Glavu savijati dok se čelom ne dodimu kolena.

Vežba 3 Iz p. p. naizmeniono odizati jedno pa drugo koleno ka grudnom košu. Pri ikraju pokreta oslomiti se na tlo vrhovima prstiju.

I.ORDOZA V e ž ib a 4 I/. p.p. naizmeniiano provlaičdti potkolenicu između šaka kao u prethodnoj vežbi, do potpunog opmžanja kolena. Sake na tlu oslonjene celim dlanovima.

51

Vežba 5 P.ip. sa osloncem na prste obeju nogu. Dizati bokove do potpunog opružanja kolena. Zatim nai^amemonim povlačemjem šaka u pravcu stopala dooi do momenta oslanjanja celim stopalom na tlo.

Vežba 6 Iz p. p. uz pomoć ruku doći do čučnja osloncem na celo stopalo. šake ostaju na tlu.

I'očetni položaj stojeći pored ripstola licem prema ripstolu iSl. 73—77)

Vež'ba 1 l'. p. sa ru'kama oslonjenim na l>i ečku ripstola u visiini ramonog l>()jasa. Spustiti se polako do čućinja.

52

LORDOZA Vežba 2 P.p. kao u vežbi 1, samo su stopala udaljeoija od ripstola. Povlačeći bokove unazad, savijati trup (pretklon) do vodoravnog iij položaja. Ruke opružene. j

7A
Vežba 3 P. p. sa nukama na prečki ripstola u visini ramena. Podižući jednu nogu savijenu u kolenu, osloniti je stopalom na prečku što TOŠlje. Istovrememo primdcati grudni koš butinii podignute noge. Naizmenično raditi jednom pa dmgom inogom. Vežba 4 P. p. kao u vežbi 3. Naizmenično podizati levu pa desnu nogu savijene u kdleoiima. Osloniti stopalo na prečiku u visiinii kolena noge na kojoj se stoji. Istovremeno piovlaiaiti bokove unazad do punog opnužatnja podignute noge i trujpom joj prdći što bliže. Vežba 5 P.ip. sa stopalima oslanjeaiim na ripstol. Povlačiti bokove unazad do punog opružanja ruku i nogu. Vratiiti se u početni ix>ložaj i uhvatiti se obema rUkama za nižu prečku i ponoviti gornji pokret. U tdku vežbe'mkama postepono ići što niže po mogućstvu sve do seda sa opruženim nogama.

ORDOZA

Početni položaj u sedu sa opruženim nogama (Sl. 78—82)

Vežba 1 Iz p. p. saviti oba kolena i mikama ih privuai ka grudinom košu. Glavu spustiti na privučena kolena.

Vežba 2 U p.p. obiuhvatiitd šakama kolena odozdo. Privilaaiti gomjd deo tela, tako da se stomaJcom dodirnu butine. Kolena su opružena.

Vežba 3 P. p. sa rukama na butinama. Pomičući obe šake istovremeno dohvatiti stopala. Ne savijati noge u kolenima. Vežlba 4 P. p. sa ruikama na leđima. šakom jedne ruke obuhvatiiti lakat dmge. Gomji deo tela savijati što v!iše unapred, ne puštajući mke. Noge opimžene. Vežba 5 P. p. sa rastavljemm nogama. Prsti mku prepletemi sa dlanovima (^kirenuitim unapred. Savijajući gornji deo tela unapred i u stranu clohvatiti prste prvo jedne, pa(li'uge noge.

K I F O Z A

— K Y P H O S I S

. Kifozam se nazi-va pojačanje fiziološke krivine kičmenog stuba u sagitalnoj ravnii, oiji je konvdksitet okironut unazad, To je dakle pogrbljenost i ona je najčešće lokalizovana u gmdnom (leđnom) delu kičmenog stuba, ali se izuzetno može javiti i u dmgim delovima. Već je rečeno da se vrlo često javlja u kombinaoiiji sa Iordo2x>m, jer odstuipanja u jednom pravou obavezno povlače za sobom i odstupanja u dmgom pravcu. Kifoza takođe može biti urođena ili stečema po svom poraklu. Kod steičenih deformacija najčešći uzirok je opet rahitiis, zat)im razne povrede u predelu kiomenog stuba itd. Postoje kao posebno opisaiie juvenilna, zatim zapaljiva kifoza kao posledica različiitiih zapaljivih procesa koji nastaju u predelu kičmenog stuba (tuberkiuioiaia, reumatska itd.) i idiopatska fcifoza, karakiteristična po tome što se raizvija sa irastom dečjeg organizma. Za nas je svakako najinteresaaitnija kifoza koja kao osnovni uziročniik ima rahitis i pomentrta juvenillna kifioza. Tek posle toga Im došle traumatskai i zapaljiiva odniosno adolescentna iidiopatsika kifoza, jer one već predstavljaju odmaklije isitadijume i ne spadaijiu direiktno lu domein rada nastavmika fiaiokog vaspiitainja, mada to ne znači da taikviu deou — a k o se već nalaze u šfcoli — treba pustdtii lisključivD da mimju i ne sprovode nikakve akitivnosti. Sa maJo više uduibljivanja u svaki pojedini slučaj u konsultaciji sa lekarom, može se odrediti poseban kompleks vežbi koje će imati izrazitu korđktiivnu notu, a koje takvo dete može izvoditi za vreme redovne lilii posebne, speoijalne nastave. Takvo dete se može ukIjučiivati u opšti rad kad god elemeinti koje sva deca izvode ne budu koinitradindikacija njegovom stanju. Juvenilne kafoze su naročito zapažene kod omladine u pojediruim stiručnim školama sa praMč'nom nastavom, gde sam sadržaj redovnog rada u školi često može da utiče na pojavu ovih deformacija.

IOZA

S?!

I ovoga puta ćemo se zadržati na opisivanju simptoma k i f ot i ć n o g l o š e g d r ž a n j a , koje se karakteriše sledećim znacima: (Slika 83). glava savijena uinapred ispred liini'je vertiikdle, ramena pomerena unapred, pojačana pogrbljenost u leđnom piredeliu, grudi uvučene, lopatice istaJcnute i odvojeme od kičmenog stuba, trbuh mlitav, ispuipčen, kolena lako savijema i pomerena u celini unapred, stopala vrlo često insuCicijentna.

Adolescentna kifoza (M. bcheuerman)
Ovde rana dijagnostika takođe ima posebnu važnc«t, jer će se tako sprečiiti razvitak daljdh, težih stadujuima. Na kraju treba pomenuti i o k r u g l a l e đ a — (dorsum kyphoticum) koja su vflo slična već opisanoj kifozi, jer dolazi do ispupčenosti leđnog dela kičmenog stuba, tako da se nazivaju i ispupčenim leđima. Međutim ovde je krivina kičmenog stuba blaža u celini, nego što je to kod kifoze (Slika 84).

Sreće se relativno često, nekad je vezana za izvesne nasledne momenite, ali uzrok može biti u negativnom uticaju pojedinih spK)ljinih faktora. Verovatno je da neodgovairajuće školske klupe imaju svog udela u nastanku ove deformacije. Većina autora smatra da se više viđa u muške nego u ženske dece.

56

KIFOZA

Da ne bi došlo do negatiivnog uticaja na razvoj koštanog 'sistema, pošto su u ovom, školskom dobu, dečji organizmii uglavnom u punom razvoju, i u ovom slučaju veojna je važna raoia dijagnoza i preduzimanje korektivnih vežbi. L e čenj e Kao i u svim drugini slučajevima, saradnja sa lekarom treba da se ogleda u otkrivanju osnovnog oboljenja, odnosoo uzročnika same defprmacije. Istoviremcno zadatak će bitii primena odgovarajučih korektivnih vežbi koje treba da imaju kao gla'v'im oilj jačanje i taniziranje oslabljenih mišiča leđa, uz prethodno stvaranje uslova za primenu ovih vežbi istezanjem mišiča prednje strane grudnog koša, ako se radi o težem stadijumu. No, pogrešno bi bi!o ako bismo se zadržali samo na pomenutim mišićima. Najčešće je potrebno aktivirati najveći deo muiskuilature trupa, jer će se tako postići i popravljanje opšteg statusa organizma u celini. Poseban zmačaj u ovim slučajevima dobijaju ranije već opisane vežbe disanja. U primeni korektivniih vežbi kod okruglih leđa nema bitnih razlika u odnosu na priimenu vežbi za otklanjanje kifoze, tako da smatramo da je dovoljno reći da se ovde mogu koristiti ug'iavnom sve vežbe koje će biti opisane kod kifoze. Treba samo dati izraziti naglasak na jačanje leđne muskulatua^e i na primenu vežbi disanja u cilju održavanja normalne disajne funkcije.
\

,

Vežbe za otklanjanje kifoze I. KIFOTICNO LOŠE DRIANJE (FUNKCIONALNI STADIJUM) Početni položaj ležeći na trbtihu (Sl. 85—99)
U ovom položaju glava se pri dizanju zadržava licem prema tlu — u produžetku kičmenog stuba. Nadlaktice i u početnom položaju i pri izvođenju vežbi, kao uostalom i kod drugih početnih položaja, tsreba uvrtati u smislu spoljašnje rotacije. Da bi se sprečilo neželjeno pojačavanje slabinske krivinc, stavlja se pod trbušnii predeo jedno okruglo jastuče. Međutim, svakako je efikasnije obučiti osobu da prvo voljino zategne trbušnu muskiiiaturu, pa da to zadrži tokom izvođenja pokreta.

IOZA Vežba 1 Iz početnog položaja (ruke poi cd tela) dizanjem ramena priipajali lopatice uz kičmend stub. Tslovremeno dizati glavu od tla.

57

86

Vežba 2 Iz p. p., kao u vežbi 1. Dizati laike sa dlaiiovima okrenutim prema tlu i glavu licem prema podlozii.

Vežba S U p. p. prsti ruku su prepleteni tia leđima sa dlanovima okrenutiim umazad. Dizanjem opruženih i^iiku i ramanog pojasa pripajati lopat'ice uz kičmeni stub. Vežba 4 U p.p. ruke su u odručenju dlanjovima okrenute prema tlu. Dizanje ruku i ramenog pojasa sa pripajainjem lopatica uz kičmeni stub. Glava u produžetku kiomenog stuba. Vežba 5 U p. p. nuke su na podu, savijeine u laktovima, tako da podlaktica I nadlalktica čine ugao od 90". Laktovi su u visini ramenog pojasa. Dizati glavu, grudni deo kiome i ruke do primicanja lopatiica uz kičmeni stub. Vežba 6 U p. p. mke su savijene u laktovima pa-epletendh prstiju na poti'ljiku. Dizati laJctove što više od tla, glavu i grudni deo kičme.

58 Vežba 7 U p. p. ruke su savijene u laktovima, a šake su na tlu pored ramena (potpor ležeći za mkama). Istovremeno podlizati rameni pojas i ru^ke, a šake uvrtati dlanovima prema gore. Pokiret glavom kao u vežbi broj 4.

KIFOZA

Vežba 8 Iz p. p. diizatli glavu što više gore. Lice okrenuto prema tlu. Rukama iprepletenih prstiju na patiljku davati snažan otpor. Vežba 9 P. p. sa ruikama opruženim na tlu ispred glave. Dizati ruke istovremeno oikrećući dlanove nagore i priibližavati lopatice kičmenom stubu. V c ž b a 10 Početni položaj je kao u vežbi 9, ruke su opružene ispred glave — na tlu, sa prstima prepletenim i dlaniovima ofcrenutim unapired. Dizati obe ruke istovremeno. Glava prati pokiret licem okrenuta prema tlu. V e ž b a 1] Iz p. p. kao u vežbi 10, opružene ruke podigniuti od tla, saviti ih u laktovima i šake osloniti na potiIjak. Zatim ih opružiti i spustiti u p.p. V e ž b a 12 Iz p. p. mke pored tela, dlanovi prema podlozi. Odižuoi ruke, dovesti ih kroz odručenje do uzručenja. Ceo pofcret se odvija -iznad nivoa ramenog pojasa uz dizanje grudnog dela kičme i glave. Istim putem vratiti se u p. p.

KIFOZA V e ž b a 13 Iz p. p. ruke u uzručenju. Dižući grudni deo kičmenog stuba i glavu, ruke saviti u laktovima kao, u vežbi 5, opružiti ih pa se vratiti u p.p.

S9

y7

V e ž b a 14 U p. p. snažno zategnuti trbušnu i sedalnu mustalaturu. Rukama prepletemh prstiju na potiljku davati otpo-r dizanju glave. V e ž b a 15 U p. p. ruke savijene u laktovima malo udaljene od trupa. Dižući glavu podlaiktiice pomerati u stranu, a lafctovi ostaju čvrsto pritisnuti na podlogu.

Početni položaj u sedu sa opruženim kolenima (Sl. 100—109)
Prl izvođenju vežbi u ovom položaju paziiti da ne dođe do savijanja u zglobu kolena. Zadnja loža buta, koja je kod kifotične deoe neelastijčna, otežava ispiravijanje grudoog dela kičmenog stuba. Njena neelastičnost potencirana opraženim kolenom predstavlja snagu kojiu treba iskoristiti za jačanje oipružača leđa u ovom položaju. U kaBnijem peniodu uz opružanje bolena tražiti i povlačenje stopala prema potkolenici.

Vežba 1 Iz p. p. sa ruikama oslonjenim na kairlicu istegniutii kičmeni stub odupiruči se ruikama. Pri tome glava ostaje u produžetku kičmenog stuba, a ramemi pojas povlačiti prema dole.

60

KIFOZA

Vežba 2 U p.p. ru'ke su dza tela sa preipletenlim prstima. Opružati ruke povlačeći ih što vrše unazad i gore sa astovremeniim okretanjem dlanova unazad i pripajanjem lopatica uz kdčmenii stub.

Vežba 3 U p. p. ruke su opružene u zaručenju. Povlačeći nadlaikticu prema gore savijaiti laktove.

Vežba 4 U p. p. nulke su padiigruute do visine ramena (odiručenje). Nadlaktica i podlaktica čine ugao od 90" i u vodoravnom su položaju. Dlanovi su okrenuti prema tlu. U tom položaju povlačiti ruke što više unazad, pokrečući ih samo u ramenom zglobu i pazeći da se laktovi ne spuštaju ispod nivoa ramena. Vežba 5 Iz p. p. ruike savitd, laktovi u visini ramena. Nadla'ktioa i podlaktica p>od uglom od 90®. Uz opružanje gradnog dela kičmenog stuba (eloogacija) povlaoili podlakticu što više u nazad. Vežba 6 U p. p. ruke su savijene u laktovima, prsiti prepleteni, dlanovi na potilj'ku. Povlačii'tii laktove što više unazad ne od'vajajući dlanove od potiljika, grudni koš isturiti unapred.

KIFOZA Vežba 7 U p. p. ruke su oslonjene dlanovima na potiljku sa laktovima povućenim imazad. Opružati ruke u odručenje što više iza tela, sa dlanovima okrenutim unapred i gore.

Vež'ba 8 U p. p. ruke su saviijene, prsti preipleteni sa dlanovima na potiljku. Oporužati ruke iznad glave, otoreouoi dlanove na gore. Ne rasiplićući prste povlačiiti ruke što više unazad.

Vežba 9 U p. p. ruke su u odručenju sa dlanovima okrenutim unapred. Povlačiti ruke unazad, pripajajući lopatice uz kiićmeni stub. Pri izvođenju ovog pokreta paziti da ruke ne idu ispod nivoa ramena.

V e ž b a 10 U p.p, doći u sed sa savijenim kolenima taban prema tabanu. Ruke staviti između butina, podlaktice provučene ispod kolena šakama sa spoljne strane obuhvataju skočne zgloibove. Uz elongaciju kičme povlalčiti rameni pojas preana nazad, stopala se ne pomeraju.

62

KIFOZA

Sve vežbe u sedećem položaju kada to pokiret ruikama dozvoljava mnogo su efektodje kada se rade uza z:id, pa isitovremeno sa ellongacijom kičme vršiti snažan pritisak glavom o zid (ea primor vežba i, 6, 7, 8, 9, 10).

Početni položaj četvoronožni

(Sl. 110—119)

Pri vežbanju u ovorn položaju treba u počeCku grudni deo kiičmenog stuba spustiti nisko sa osloncem na podlaktiou udaljenu od tela, a bokove pomeriti unazad.. U kasinijem pei-iodu može se dati i pravilan četvoronožni položaj ali uvek sa oisloncem kolemma ispred kiikova, kako bi se sprečilo neželjeno kiiivljenje kičme u slahiiniskoim delu. Ovo je neophodno i radi održavanja ravnotež'nog pdložaja pri izvođenju pokireta. Glava kao i fcod ostalih položaja treba da bude u produžetku kiomeinog stilba, licem okreimta preima podlozi. Pri opružanju kičmenog stuba donji deo leđa ne opružati, što se po'Stiže time što trbušni zid ostaje uz, ili što bliže butinama. Kod dece u pubertetu, sa izraziito asteničnim habitusom, treba izbegavati dugo zadržavanje u ovom položaju, zbog slabosti muslkulatiure i nemogučnosti duge koncenitraoije pažnje. Vežba 1 Iz p. p. oslotncem na podlaktice. odizati grudm deo kičme do horizontale, licem prema podlozi. Ruike opružiti nazad i podizati ih gore, dlanovima prema podlozi.

Vežba 2 Iz p. p. (ikao u vežbi 1), čvrsto O'slanjati laktove na podlogu nešto unazad od nivoa ramena i udaljene od tela. Uz pokušaj odvajanja, podlaktica od tla odvoditi ih u stranu. Pokret je vrlo naporan.

KIFOZA Vežba 3 Iz p.p. (ikao u vežbi 1), podiza i gmdni deo kičme do horizontale. Ruke su savijene u laktovi.ma, nadlaktica i podlaktica pod uglom od 90°, laJcat u visini ramena. Povlačeći ruke prema gore i u stranu podliiktica treba da ide višlje od nadlaktice. Vežba 4 Iz p. p. (kao u vežbi 1) podižući gnudni deo kičme do horiizontale, preplesti pcrsite na ,poti'Ijiku sa laktovima izmad nivoa ramenog pojasa. Vežba 5 Iz p. p. (kao u vežbi 1), podižući grudni deo kičnie do horizontale, ruke opružene u laktovima dizati u stranu i gore. U odručenju uvrnuti dlanove prema goore. Vežba 6 Iz p. p. (kao u vežbi 1), podižući grudni deo kičme do horizontale, opružeaie riuke u lalk'tovima ispružati napired i gore. Vežba je vrlo naporna pa je u početku raditi pooavljajućd je manjli biroj puta.

Vežba 7 Iz pravilnog četvoronožnog polo/aja sa kolenima nešto ispired k-ukova, održavati tokom vežbe horizon'talan položaj gnudnog dela kičme. Odižući ruJce od podloge preplesti prste na potiljku i pritisifcom na glavu spirečiti njeno pomeranje prema nazad.

64 Vežba 8 Iz p. p. (kao u vežbi 7), praviti palukružind pokret opružeiiim rukama — nazad, u stiranu i gore. Ceo pokret tireba da se izvede iznad nivoa ramenog pojasa.

KIFOZA

Vežba 9 Iz p. p. (ikao u vežbii 7), jedmi omču vezanu za noki čvrsitO fiksiran predimet, staviti na potiljak. PovlaCeći ceo trup ma!lo unazad zadržati njegpv horizontalan položaj. Pomeraiti glavu prema nazad savlađujuči otjx>r. Paziti da omča 118 ne spadne na vratni deo kiičme.

V e ž b a 10 Vežbe će biti još napomije u ovom položaju ako se rade uz pomoć suvežbača. U p.p. sa kukoviirAa izsnad kolena osloniti se na laktove sa ipreipletenim prstima na potiljku. Piodizaiti grudni deo kičme do horizontale uz povlače-' nje la'fctova iznad nivoa ramenog pojasa.

119

Stojeći početni polozaj (Sl. 120—129)
U ovom položaju je pokireitljiivost tela najveća i treba ga primeiniti tek na hraju vežbanja kada se u drLigiim položa|ima ulsikladila jaoina kako oslabljenih tako i zategnutih mišića, čija je neusklađeonost česito uzroik nastanika deformacije. U prvo vreme mogu se pnimenjivati vežbe u sitavu kod kojeg re noge biti razmaknute u pravcu napred—nazad kako bi se bar unekoliko spreoilo obrtanje karlice i neželjena pokretljivost u slabinskom delu.

KIOZA

65

Vežba 1 U p. p. ruke su iza tela preplete11 ih prstiju i uvirnutih dlanova prema nazad. Uz elongaciju kičme u oelini, savijajući laktove vući gamjii deo šaka po leđima .što više gore. Tirbušine mišiće za vreme celog pOkreta držati snažno zategniutim.

Vežba 2 U p. p. ru'ke su iza tela sa prstima prepletenim i dlanovima okrenutim unazad. Opružene ruke povlaoitii što više nazad i gore uz pripajanje lopatica kičmenom stubu. Trbuh uvući. Vežba 3 U p. p m'ke pored tela. Uz istezanje kičmenog stuba ruke odručiti. Poifciret iz\'oditi što više iza tela. U odručenju dlanove oferenuti prema gore. Ruke istim putem vratiti do p. p.

Vežb a 4 Iz p. p. ruke ispružene pored tela dizati kroz odručenje do uzručenja, okrećući dianove prema nazad. Tribušnu muskulaturu snažno zategnuti.

66 Vežba 5 Iz p. p. dizati ruke u odručenje savijajući ih u laktovima. U visini ramenog pojasa lakat povlačiti unazad sa naglašenim povlačenjem podlaktice. Trbušne mišiće snažno zategnuti i kao kod svih vežbi u ovom položaju kičmeni stub elongirati i zadržati u okomitom položaju.

KIFOZA

12A

Vežba 6 Iz p.p. dizati opružene uzručenja. U uzručenju no zategnutu trbušoiu luru, što viiše povlačiiti ruke unazad.

ruke do uz snažmuskulaopružene

Vežba 7 U p. p. savijati gomji deo tela do vodoravnog položaja licem okrenutim dole. Ruke povlačiti u zaručenje sa dlanovima okrenutim prema tlu.

Vežba 8 U p..p. ruke su na potiljiku. Savijati zatim gornji deo tela sve do vodoravnog položaja, a istovremeno laktove povlačitd što više una^ad.

K 1 i'OZA

67

Iz slededah primera može se videti da paliou, biičdce i dnige siine sprave treba koristiti, kada god to početni položaj i poki-et dozvoljavaju. U početku kada se koriste bučice, početi sa hikšim (0,5 kg) pa vežbajuoi duži period vremena postepeno povcćavati njihovu težinu i do 5—6 kg.

Vežba 9 I/, p. p. uhvaćenu palicu ispred lcla, dlanovima prema napred l>odizati dio uzručenja. Savijati i Like u laktovinja i dovesti palicu i/.a lopatičnog pojasa. Pri pokrelu glava mora ostati u produžetku kičmenog stuba.

V e ž b a 10 Držati bučdce u ša,kama, ruke pored tela. Iz p.p. savijati ruke u laktovima tako da laktovi ostanu u istoj visini. Podlaktlice sa bučicama poVlačiti napred i gore tako da podlaktica dodime nadlaktiou. Zatim ih povlačiti nazad i to više podlakticu nego nadlakticu.

II TEII

STAJIUM

KIFOZE (Sl. 130—136)

l'očetni položaj četvoronolni

Vežba 1 U p. p. privlačiti lopatice kičmenom slubu. Paziti da ne dođe do |X)jačania krivtine u slabinskom predelu. Ukoliko se slabinska kri\ iiia povećava, karličnli pojas povući malo unazad prema petama. (Ilava je u produžetku kičmenog stuba.

130

r
68

KIFOZA

Vežba 2 Iz p. p. sa prstima ruku okrenutim unutra i u širini ramena, spuštati g o m j i deo tela dok brada ne dodime tlo. Laktovi idu u poIje dok se bokovi minimalno pomeraju unapred. Vratiti se u početni položaj kroz sed na pete.

Vežba 3 Iz p. p. neznatno povlačiti bokove unazad, a ruke u visini ramenog pojasa širiti do odmčenja, klizeći po podu. Istovremeno spuštati gomji deo tmpa, dok brada ne dodime tlo. Vratiti se u početni položaj bez pomoći ruku.

Vežba 4 Iz p. p. povlačiti bokove unazad. Istovremeno ruke istezati što više unapred, pri čemu ramena treba da su što bliža podlozii.

Vežba 5 Iz p.p. oslanjajuoi se na prste nogu, dizati bokove sve do pK>tpunog oipmžanja nogu. Pomeranjem bokova unazad stati celim stopalom. Tada gmdni koš približiti što više kolenima. Ruke ostaju na tlu, ne pomerajući se.

K I !• OZA

69

Vežba 6 I/. p. p. spustiti grudni deo kičme prema tlu do oslonca o podlaklice. U tom položaju potiskivati Ki udni deo kičme do dodira bra(iom o podlogu.

135

Vežba 7 U p. p. osloniti šake savijenih, ili opružemh ruku na neki predmet. U tom položaju potiiskivati grudni deo kičme prema dole, uz povlačenje laktova gore, kada su ruke savijene u p. p.

Početni položaj stoječi pored ripstola licem prema ripstolu (Sl. 137—141)

Vežba 1 lluke su u visini ramenog pojasa oslonjene šakama na prečku — inalo šdre od ramenog pojasa. •Stopala su neznatno udaljena od ripstola. Ići u čučanj sa pribli/avanjem gomjeg dela tela ripstolu.

70 Vežba 2 U p. p. ruke su kao u vežbi 1. Stopala su udaljena unazad. Savijati gornji deo tela do vodoravnog pretklona sa glavom u produžetku kičmemog stuba, potiskujući ramena što više nadole. Kolena su pri tome potpuno opruiena.

KIFOZA

Vežba 3 P. p. kao i u vežbi 2. Savijajući laktove u polje i održavajući ih u visini ramenog pojasa, celim telom ići pretma riipstolu dok brada ne dodirne preoku. Cdo telo je tokom vežbe opniženo.

Vežba 4 U p. p. ruke su postavljene kao u vežbama 1, 2 i 3. Naizmenično, savdjajuoi jednu nogu u kolenu doai do čučnja, — drugu nogu pružiti unazad.

IFOZA

71

Vežba 5 Pomeriti se što više od ripstola osloniti šake na najvišu dostupnu prečku i kao u vežbi 4 sa pruženim telom, osloncem na oba stopala, grudni deo kičme pomerati prema ripstolu.

Početni položaj stojeći na ripstolu licem prema ripstolu — leđima prema ripstolu (Sl. 142—149)
Ove vežbe u čistom visu ne forsirati kod slabe muskulature ramenog pojasa. U kasnijem periodu vežbanja, mogu se davati vežbe i s leđima okreinutim prema ripstolu. U ovom položaju paziti da ne dođe do pojačavanja slahinske krivine.

Vežba 1 U p. p. ruke su oslonjene o prečku iznad glave nešto šiire od ramenog pojasa, maksimalno opružene. Stopalo je oslonjeno samo prstima o prečkiu. Spuštati pete što više nadole istežuči ceo kičmeini stiub.

72

KIFOZA

Vežba 2 Iz p. p. doći u vis skidanjem nogu s preoke ripstola. Celo telo potpumo olabaviti. U p. p. se vratiti oslanjanjeni stopala na najbližu prečku i to podižući stopala, a ne povlačenjem celog tela rukama.

Vežba 3 U p.p. pokreti su isiti kao u vežbi 2, samo što u visu treba glavu (osovinska ekstenzija glave i vrata) povući što više unazad, zajedno sa vratnim delom.

Vežba 4 Iz p. p. doći u vis kao u vežbi 2. Obe noge udaljiti što više od ripstola (zanoženje). Vratitli se u početni položaj bez povlačenja tela rukama.

KFOZA Kako je položaj, okrenuti leđima prema ripistolu težak kod istruikturalnih Ikifoza, u cilju isitezanja veiikog gmdnog miišića, spoljnih rotatora ramenog pojasa, kao i ligameaiata kičmenog stuba u počdtku ga davatii u sedu, u stojećem položaju na ripstdliu, pa tek onda /u čistom visu.

Vežba 5 Iz p.p. sed na slolici pored ripstola leđima ofcrenuti. Uhvatiti riipstol u visini koja odgovara osobi koja vežba. Hvat šakama, kada to stanje dozvoli treba da bude sa potpuno opruženim rukama. Iza tela poistaviti neki manji pa veći predmet. U sedu se treba olabaviti.

Vežba 6 Sed, na tlu, leđima Okrenuti ripstolu, sedalni deo odvojen od ripstola. Rukama uhvatiti za najvišu dostuipnu preičku. Snažno zategoutii trbušnu i sedalnu muskulatuiru, a gornji deo tdla isturiti napred. Kolena moraju biti opružena, kako bi se vežbom delovalo i na istezanje zadoje lože buta.

Kod kuće gde nema ripstola ili suvežbaća treba ugao sobe ili ragastov od vrata isikoristiiti više puta u tokiu dana da se po''iiKne isti cilj — istezanja neelastičnih elemenata.

74

KIFOZA

Vežba 7 U uglu sobe savijene ruke osloniti podlakticom na zid (nadlakat i podlakat čiine ugao od 90"). Stopala su udaljena, a celo telo malo nagnuto prema uglu. Potežući grudini koš prema uglu ne povećavati slabinsku krivinu. Pokret se vrši celim telom iz skočnih zglobova. U ragastovu od vrata može se isto postići, samo sa rukama u odručenju.

Kod težih stanja kifoze niisu dati primeri vežbi u sedu sa .opruženiim kiolenima. Međutim, kako je ovo vrlo dobar položaj za pasitizanje elastičniosti svih navedenih elemenata daćemo primer samo jedne vežbe.

Vežba 8 P. p. sed sa opruženim kolenima, prsti prepleteni na potiiljku. Suvežbač koji mora uvek da asistira kod težih stanja kifoze, hvata nadlakticu vežbača, a kolenorn vrši pritiisak baš na onaj deo grudnog dela kiome koji je najistureniji. Priti&kom kolena na kičmu, suvežbač povlači nadlakticu nazad.

KIFOZA Vežbe za otklanjanje kifo-lordoze Ako postoji takva defo>rmacija kičmenog stuba gde su zahvaćeni i siabimski i leđni deo i to jedan u smiislu lordoze, a drugi u smiislu fcifoze, onda vežbe treba tako odabrati i kombiinovati da se korigovanjem jednog deformiteta ne pogoršava drugi. Odabirajući pogodne vežbe iz komipleksa koji su dati za otklanjanje lordoze, odnosno kifoze, usipešno ćemo se boriti i protiiv ovog kom'binovanog deformiteta. Ako je pojačana lordoza, a kifoza postoji kao primarni defoirmitet, te je jače izražena, može se prijmeniiti i ležeći položaj na trbuhu koii u stvari nije pogodan za ispravljanje lordoze.

U takvim slučajevima, da ne bi poferetima gornjih delova tela pogoršavali slabinsku krivinu, treba podmetnuti jedno tvrđe jastuče ispod slabinskog predela i tako bar do-nekle sprečiti pogoršavanje krivine (sl. 150). Međutim, sigurno je da će vežba biti bolja ako se snažnim zatezanjem trbušne muskulature izazove isti rfekat.

Ako je lordoza jače izražena, tj. ako je ona primarni deformiilct, onda položajima ruku treba spreoiti odnosno umanjiti pogoršavanje leđne kifoze. To sc možc sprovesti, na primer, prepLitanji-Tn prstiju ruku na potiljku (.Slika 151).

76

KIFOZA

Izbor početnih položaja za ove deformacije, kao i kombinacija odabrajnih vežbi treba da su takvi, kao što je već napomenuto, da na oba ova iskriivljenja deluju u 'smislu popravljanja (SMka 152— -155).

RAVNA

LEĐA

DORSUM

PLANUM

Kod ove deformacije iz različitih uziroka, ne dolazi do formiranja normalnih, fizioloških krivina kičmenog stuba u sagitalnoj ravni, o kojima je već ranije bilo govora. Ovo ne treba poistovetiti sa ravnim leđima novorođenčeta kod koga se fiziološke kiriivine formiraju oko prve godine ždivota. (Sllika 156). Uzroci su nekad urođeni, ali je vrlo često rahitis jedan od važnih momenata u nastajanju ove deformacije, koja naročiti značaj dobija zbog toga što može biti pogodno tlo za kasniji razvitak skolioze.

Ovakvim osobama treba zabraniti dugotrajna statička naprezanja, naročito u periodu ubrzanog rasta, treba vrlo obilato korisitiiti vežbe disanja, a od ostalib vežbi najviše koreiktivne vežbe opšteg dejistva, sa cdljem popravljanja pakretljivosti Mčmenog S'tuba i oblikovanja fizioloških brivina. Naročita pažnja se poklanja vežbama za predeo leđa i trbuha, a prepomčuje se još i plivanje, pri čemu poikreiti moraju biti posebno određenli (Delfinov stil).

78

RAVNA LEĐA

Vežbe za otklanjanje ravnih leđa
Za otklanjanje ove deformacije mogu se koristiti nekoliko početnih položaja. Odabrali smo tri koja se najčešće kordste i dali samo po nekoliko primera vežbi, tako da nastavnik shvati prinoipe kojih treba da se pridržava u radu sa decom kod koje se nade ova deformaaija.

Početni položaj lezeći na trbuhu (Sl. 157—161)
(ispod grudnog dela kičme staviti okrugao jastučić, okrenut u pravcu glava — karlica).

Vežba 1 U p. p. ruke su pored tela. Noge opružeiie naizmeniono podizati što više goire.

Vežba 2 U p. p. ruke su savijene u laktovima i oslonjene o tlo ispod ramenog pojasa. Opiranjem šaka o podlogu dizati gornji deo t^la do opružanja ruku.

Vežba 3 U p. p. ruke su u odručenju s dlanovima okrenutim prema podlo-zi. Opiranjem šaka o podlogu, dizati rameni pojas. Glava prali pokret savijanjem prema grudiima.

RAVNA LEĐA Vežba 4 n p. p ruike su ispred glavc oslonjenc dlanovima o podlogu. Obc noge odizati od podloge.

160

Vežba 5 P. p. kao u vežbl 4, samo dodati po'kret širenja nogu u stranu (ra161 znoženje).

Početni položaj ležeći na leđirna (Sl. 162—166)
Vežba 1 U p. p. ruke su pored tela. Slabinski deo kiome odizati od podloge.

Vežba 2 U p. p. ruike su kao u vežbi 1. Oslanjajući se na pete dizati bokove od podloge. Glavu podići dok bradom ne dodime grudi.

Vežba 3 U p. p. ruke su pored tela. Saviti noge u kolenima. Odići bokove što više gore.

Vežba 4 Iz p. p. opružene noge dizati gore. Isto-viremeno slabinski deo kičme odizati od podloge. Mogu se dati još kruženja i odnoženja, kao i savijanje i opružanje u kolenima.

80

RAVNA LEĐA Vežba 5 P.p. noge savijeine u kiolenima, ruke opružene iznad glave. Odizati slabinski deo kičme od podloge sa istovremeaiim podizanjem 7 55 glave licem prema tavanici.

Početni poloiaj četvoronoini

(Sl. 167—171)

Vežba 1 Iz p. p. isturati leđa što više nagore.

Vežba 2 Iz p. p. opružene noge naizmenićno dizati gore. Glavu potiskivati nadole.

Vežba 3 U p. p. uvijati se u slabinskom predelu, a glavu potiskivati prema grudima.

AVNA LEĐA Vežba 4 1/ p. p. pomerati bokove unapred, ilok ne dodiiirnemo podlogu. Ruke i>>vlaju opružene i ne pomeraju SL' lokom vežbe.

170

Vežba 5 P. p. boko-Mima oslonjeinih na podlogu kao u vežbi 4 podizati naizmenično opružene noge u kolenima.

SKOLIOZA

SCOLIOSIS

Krivina kičmenog stuba koja se naziva skoliozoan, nastaje u frontalnoj ravni, za razliku od do sada pomenutih, koje su bile u sagitalnoj ravni. Kod skolioze devijacija može biti u levu ili u desnu stranu, međutim može postojati i tzv. kompenzatorno iskrivljonje kod koga je u jednom ddlu kiomeni stub iskriv'ljen na primer u levu, a u susednom u desnu straaiu. Skolioza je jedna od najčešćih deformacđja krčmenog stuba. Vrlo retko se javlja kao urođetna ali je zato veMki broj raziličitih negativnih uticaja koji dovode do nastanka stečenih skolioza. Pravi uzrok skolioza nije ni do danas u potpunosti rešen, mada se veliki broj autora bavio ovom problematikom. Skolioza se može javiti kao posledica čitavog niza oboljenja ili biti samo njihov propratni simptom. Izuzetno ona sama može biti osnovno oboljenje. Ne treba svaku lateralnu devijaciju kičme smatrati skoliozom u pravom smiski, jer ona to postaje tek tada kada primenom uobičajenih testova ne dolazi do korekcije. Prema savremenim shvatanjima skoMoze se dele na:

funkcionalne i stnikturalne.

Funkcionalne skoMoze su uglavnom reduktibilne, jer nema promena na koštanim delovima kičmerLog stuba. Ako je uzrok poznat i ako se može otkloiniti, onda se takve skoMoze mogu korigovati u potpunosti. Ove vrste skolioza nastaju najčešće kao posledica lošeg držanja tela, odnosno loših navika (neadekvatno nošenje školske torbe, loš položaj pri sedenju u školskoj klupi, neodgovarajuća postelja itd.). (SMka 172, 173). Pored toga uzrok skolioze može biti poremećaj statike, zatim različite periferne oduzetosti pojedinih mišićnih grupa što dovodi do asimetrije njihove zategnutosti, zatim neuromišićni bol, itd.

• KOI.IOZA

H 3

Strukturalne skolioze predstavljaju teža oštećenja, jer nisu više reduktibilne, zbog postojećih promena na koštanim delovima. Tela pršljenova se na konkavnoj strani krivine približavaju, /aostaju u razvoju, deformišu i uvrću oko uzdužne osovine. Javlja se i deformacija rebra, tzv. »rebarna grba« sa zadnje strane na konveksnoj, a sa prednje na konkavnoj strani. Obično na mestu iivrtanja nastaje primarna krivina, dok se konipenzatorno javljaju krivine na susedinrm delovima kiičmenog stuba, uglavnom na supr'otnu stranu. U ovoj grupi su najčešće tzv. i d i o p a t s k e skdlioze, čiji uzrak nije poznat, a karaikteristično je da se javljaju, u inače /jdrave dece i napreduju zajedno sa raistom organizma ili se spontiMio poiviiiku još u najranijem dobu života. Zhog toga ova vrsta skolioze zaskižuije posebnu pažnju d može se donekle ublažiti, saimo ako se na vreme prdmeti 1 započne sa korekcijom od Siamog početka, pa sve do momenta kada dodie do potpunog završetka okoštavanja i rasta. Sledeće po brojnosti u ovoj grupi su tzv. p a r a l a t i č k e skolioze, koje su uglavnom posledica preležane dečje paralize (PoIiomyeIitis) ili cerebralne (sipastične) paralize. One obično nastaju u mlađem životnom dobu, ali mogu da se pogoršavaju i daIje i posle završetka rasta. U grupu struktiiralnih skolioza spadaju još i urođene, kongonitalne skolioze i najzad tzv. torakogene skoJioze, koje nasitaju kao posledica različitih oboljenja plućne maramice, rebara, evenlualnih operativnih zahvata na grudnom košu itd. Tok kada se sa sigumošću utvrdi koja jc vrsta skolioze u pitanju onda se može pristupiiti daljem ispitivanju samili kliničkih manifestaoija, odmosno njihovoj korekciji.

SKOLOZA Prema svojoj lokalizaciji, odnosno prema veličini zahvaćenih dclova kičmenog stuba mogu se razlikovati: — totalna skolioza, kod koje dolazi do iskrivljenja čitavog lcičmanog stuba u levu ili desnu stranu. Da li će se skolioza okaraktarisati kao leva ili desna zavisiće od toga u koju je stranu okronut konveksitet krivine. — parcijalna skolioza, koja zahvata samo pojedine delove kičmenog stuba, tako da se razlikuje, na primer, vratna, leđna ili slabinska skolioza. Međutim, ona može biti proširena i na dva susedna dela kičmenog stuba, ali krivljenje je samo u jednu stranu. U ovim sliičajevima može se uočiti leva ili desna vratna, leđna ili slabinska sko'lioza. — kompenzatoma skolioza, kod koje se u jednom delu kičmemi stub krivi u desnu, a u susednom delu u levu stranu. Ona u tom slučaju ima oblik slova »S«, te se naziva još i »S-skolioza«. Neki je autori nazivaju »dupplex«, kao što onu, koja se istovremeno javlja u sva tri dela kičmenog stiiba — ali uvek u suprotnu stranu, nazivaju »itripplex«. Kao i kod ostalih deformacija fcičmenog stuba, razMkuju se i u ovom slučaju već pomenuti stadijumi u njenom razvoju, od kojih će za nas biti najvažniji funkoionalni stadijum, ili s k o l i otiično loše držanje. Potrebno je napomenuti da u klasifikacijama pojedinih autora, pa i onih čije smo mišljenje prihvatili, ovaj tip lošeg držanja nije pomenut. Međutim, postojanje skoliotičnog držanja je danas činjenica pa će, kao i kod ranije opisanih deformacija, biti date oisnovne karaikteristike i ovog tipa lošeg držanja: — glava je istorivljena u jednu stramu (što zavisi od kliničke manifestacije skolioze), — rame je nešto povišeno na konveksnoj strani, — istaknutija i bliža lopatica kičmenom stubu na konveksnoj stirani, — iprostori ograničeni linijom unutrašnje strane ruku i grudnim košem i bokovima (takozvani Lorencovi trougli) nejednaki, — trbuh mlitav i ispupčen, — jače izražena glutealna muskulatura na jednoj strani, — jedna noga u lako savijenom položaju (fleksiji) ili u hiperekstenziji (Slika 174).

KOLIOZA

Ukoliko se radi o funkcioiialnom stadijumu, odinosno o loši>in držanju, svd ovi znaci dobrim delom nestaju prilikom zauziinanja aktivnog stava zatezanjem muskulature leđa ili trupa u celini. To isto se može konstatovati pr'iilikom podizanja ruke na konkavnoj strani ili pretklonom trupa (Slika 175). Razumljivo je da se sve ove promene pogoršavaju ukoliko sc dozvoli da se ovo stanje i dalje razvija. I, e č e n j e Primena odgovarajućih vežbi, kao i kod prethodno opisanih tloformacija, zavisiće od uzrasta, loikalizacije i stopena već izra/onih promena. Kod skoliotičnog lošeg držanja, o'snovno je vršiti korekciju statike, i to kako pri mirovanju, tako i pri hodanju. Tom prilikom se mogu koristiti različita pomagala koja će, pasivno, sa svoje strane doprinositi izvesnoj korekciji i koja neće dozvoliti tla se umanjuje efekat primenjenih vežbi. Kao pomagala najčešće se koriste različite vrste podmetača, korzeta, itd. Istoviremeno treba nastojati da se osnovni uzročnik otkloni. Ako su to loše navike, ili, na primer kratkovidnost više izražena na jednom oku, onda treba uputiti decu, odnosno njihove roditelje, da van škole preduzmu sve što je potrebno da se ovi uzroonioi odstrane.

SKOLIOZA Tek tada se počinje sa aktivnim vežbama i kompletnim angažovamjem osobe, shodno njenim mogućnostima. Osnovmi zadatak koji će se primenjivati biće toniziranje, jačanje istegnutih mišića, ispupčene, konveksne strane. Treba koris'titi sve početne položaje koji mogu bitd od koristi, vodeći računa da se u početku i-ada orijoBtiše na takve položaje koji će zahtevati miinimum napora i utrošika energije. Tek kasnije, paralelno sa popravljanjem objektivnog i subjektivnog stanja, mogu se koristiti i drugi, naporniji početni položaji. Cesto će biti veoma teško da se izabere pravi početni položaj, jer će, naročiito kod komplikovanrjih slučajeva, dolaziti do popraviljainja stanja u jednom delu, a do pogoršanja u drugom delu kičmeinog stiiba. Ovo se posebno odnosi na takozvane kompenzatoirne ili »S-iskoMoze« te će se u praktičnom prikazu vežbi o ovome posebno voditi raoLma (Slika 176).

Osim pomenutih gimnastičkih vežbi, kod skolioze se u određenom momentu može vrlo korisno primeniti plivanje, zahvaljujiući već pometnutim pozitivnim osobinama i uticajima vode. Ovde je posebno važno »ikorektivno plivanje«, jor nije dovoljno samo detetu dati da pliva, već treba plivanje taono iskoristiti samo u posebnom obliku koji omogućava popravljanje dePormacije. Zato je neobiono važno strpljivo uitvrditi koje vrste pokreta u vodi detetu korisite, pa nastojati da ono usvoji i redovno pnimenjuje samo one pokrete koji su opravdani sa aspekta korekcije.

SKDI.IO/A

87

I'oscban značaj kod nastajanja ovc dcformacijc irna prcMMiiiva, gdc u'loga na/slavnika fizičkog vaspitanja dolazi do izra/,ii;i. 'Io nc mora da sc sprovodi kroz nokc spccijalnc formc rada, ncgo naproliiv, kroz rcdovnu školsku nastavu fizičkog vaspitanja. Ako sc ovo nc sprovodi, onda možc doći do napredovanja skoiiozc, što možc da dovede do tešk'ih deformacija grudnog kuša i negativnih uticaja na normalan razvoj umitrašnjih organa j'i'ndnc duplje. Pošto su u grudnoj duplji smešteni srce i pluća, () čijcm mačaju za opstanak organizma ne treba ni govoribi, mislimo da se dovoljno jasno uočava važnost preduzimanja pomeluitih mara. Rad sa decom koja imaju skoliotično držanje ili čak teži stadijum skolioze mnogo je delikatnijii nego kod ostalih deformac ija kičmenog stuba. Neophodno je pri radu obavezno zahtevati da deca budu skinuta do pojasa, kako bi se svako negativno odražavanje datih vcžbi na susedne delove kičmenog stuba korigovalo na odgovarajući način. Zbog raznoliikosbi kliničkih manifestacija u datim primerima opisane su vežbe za desnu grudnti i levu slabinsku skoliozu, s tim da oni koji se budu služili ovim priničnikom mogu svaku od ovih vežbi sami adaptirati prema određonom slučaju.

Vežbe za otklanjanje skolioze /. SKOLIOTIČNO LOŠE DRŽANJE (FUNKCIONALNI STADIJUM) D e s n a gr udna skolioza

Početni položaj ležeći na trbuhu (Sl. 177—188)
Prilikom davanja vežbi za ovu vrstu skolioze, uostalom kao i kod drugih oblika, treba uvek imati na umu da pakreti ruku delluju više na goTnje partije, dok pokreti nogu više deluju n,a donje partije kičmenog stuba. Ovo ne isključuje mogućnost i kombinovanja pokreta oba ekstremiteta prema lokalizaciji deformaoije na kičmenom stubu, o čemu i ovde treba voditi računa.

SKOLIOZA Vežba 1 U p. p. osioeiti se rukama na karlicu. Snažnim istezanjem kičme, sa glavom liicem prema podlozi, povlačiti rameni pojas dole. Ovo istezanje treba da prethođi svakoj vežbi kod deformaoija kiome, a' posebno onih koje su lokalizovane u grudniom dellu.

Vežba 2 U p.p. leva rulka je iznad glave, ^ a desna pored tela. Dizati glavu i rameni pojas zajedno sa mkama, uz 9to jače istezanje kičmenog stuba.

Vežba 3 Iz p. p. raditi isto kao u vežbi 1 sa otklonam u gradnom delu fcičme.

Vežba 4 Iz p. p. leva ruka opmžena iznad glave, desna savijena u laktu pored tela. Uz elongaoiju kičme podizati glavu i levu ruku, a des-nom vršiti snažan pritisak podlakticom na podlogu. U kasnijem periodu može se kombinovati sa otklonom prema desnoj strani, što pa-itiskom desne podlakticc treba sprečiti.

SKOLIOZA Vežba 5 Iz p.p. leva ruka opružena, desna savijena u laktu i šakom oslonjena na obraz. Odižući glavu od IKvdloge pomerati je prema desnoj sitrani, što se pritiskom des-ne šake u potpunosti sprečava. fstovremeno levu ruku savijajuci malo u laktu, šakom povlačiti |irema dole.

Vežba 6 Iz p. p. desnom rukom u odručenju sa malo savijenam laktom osloniti ša'ku na zid, prstima okrenutim prema gore. Leva ruka je u uzručeiiju. Kao u svim ve žbama snažno ©longirati kičmeni stub, odižući glavu i levu ruku Opružajuoi lakat dđsne šake, vu či šakom prema gore po zidu uz pokušaj otklona prema desnoj strani.

Vežba 7 l' p.p. leva ruka je pored tela, dlan okrenut nadole. Suvežbač daje odgovarajući otpor na pod-. laktici, a pacijent pokušava ispruženu levu ruiku da digne una/.ad (u zaručenje).

SKOLIOZA Vežba 8 U p. p. leva ruka je iznad glave, a desna opružena u stranu u visini ramenog pojasa. Suvežbač daje odgovarajući otpor, a pacijent pokušava opruženu desnu ruiku da privuče telu.

Da bi se pojačala efikasnost vežbi, početni položaj se može nešto izmeniti, tako da je gornji deo tela izvan švedske klupe koja služi kao podloga. Glavni oslonac je na trbuhu, a pomagati se još i oslanjafnjem laktovima na mediciiniku ili nobi drugi pogodan predmet koji je nešto niži. Noge su fiiksirame.

Vežba 9 Iz pomenutog p.p. dizati gomji deo tela malo iznad horizontale. Leva ruka je opružena, a desna je u visini ramena sa savijenim laktom, tako da nadlaktica i podlaktica čine ugao od 90°. Dlan je okrenut nadole.

V e ž b a 10 Iz p. p. dižuči rameni pojas staviti prepletene šake na potiljak. Desni lakat zatim povlačiti što; više nagore zasulkom trupa, a levi lakat se pri tome povlači do' sredine oslonca.

V e ž b a 11 Iz p. p. diizati gornji deo tela sa prstima prepletenim na potiljku. Uvroući dlanove uinapred, ne razdvajajući prste, opružati ruke. Istovremeaio praviti otklon udesno.

SKOLIOZA V e ž ' b a 12 U p.p. preplesti prste na leđima i dizati gomji deo tela. Zatim praviti atkloii udesno, sa dstoviremeniim opružanjem i dizanjem ru'ku, ne raizdvajajući ih.

Početni položaj ležeći na levom boku (Sl. 189—193)
Vežbe na boku kod skolioze su veoma naporne, te se daju tek kad je pacijent u stanjii da ih podnese bez teškoća. U prvo vreme mogu se oHakšati tako što bi samo rameoi pojas bio van podloge, oslonjen na pogodan predmet. Kasnije, pomerajući se sve više na gore oslobađa se ceo gomji deo tela. Noge kod ovog položaja moraju biti fiksirane ili rukom suvežbača ili pomoću neke sipirave. Tireba obratiti pažnju da sitolica na kojiu se paoijent O'Slanja laktom ne bude previše ni«ka, taiko da se deformacija ne bi položajem više potencirala.

Vežba 2 U p. p. desna ruka je oslonjena ispred trbuha na podlogu. Leva ruka je oslonjena šakom ispod desmog pazuha. Ne odupirući se ru'kom odići glavu i ramena. Vežba 3 U p. p. leva ruika je iznad glave opružena na podlozi. Zatim savijajaići levu ruku u laktu osloniti glavu na nju. Dizanjem glave podići i lakat od podloge. Noge su fiksirane.

SKOLIOZA Vežba 4 Iz p. p. dižući gornji deo tela od podloge, levu ruku opružati iznad glave, a desnu mku povući u zamčenje nazad i dole. Noge su fifcsirane.

192

Vežba 5 Iz p. p. odižući gomji deo tela od podloge preplesti prste na poliljku. Laktove postaviti što više unazad. Dđsnom šakom davati otpar pokretu.

Početni položaj četvoronožni
Vežba 1 Iz p. p. sa bokovima na potkolenicama osloniti se ispruženom levom mkom. Desna ruka oslonjena podlaktioom o podlogu sa laktom udaljenim od tela. Podizati gmdni deo kičme sa opruženom levom rukom uz elongaciju kičme. Desna ruika ostaje na podlozi.

(Sl. 194—203)

Vežba 2 Iz p. p., kao u vežbi 1, desnu podlakticu odignuti od podloge i odvoditi u stranu. Leva ruka ostaje na podlozi. Kasnije se može kombinovati sa podizanjem i leve ruke.

SKOLIOZA Vežba 3 Iz p. p., kao u vežbi 1. Odizati grudni deo kičme, uz elongaciju, sa rukama kao u početnom položaju. Vežba 4 U p. p. oslondti se na čelo, ruke prepletenih prstiju na potiljku. Opružajući grudni deo kičme do horizontale davati otpor šakama.

Vežba 5 U p. p. leva ruka opružena iznad glave, desna koso gore. Elongiran kičmeni stub dizati sa rukama do horizontale.

Vežba o Iz p. p. povlačeći bokove unazad, ruke preplesti na potiljku. Napraviti otklon u grudnom ddu kičme udesno dajući istovremeno otpor desnom rukom pokretu.

Napomena: Sed sa opruženim kolenima se može takođe koristiti kod funkcionalnih skolioza lakalizovanih u gruidnom delu kičme. Uz nekoliko primera (slika 200—-203) mogu se samoinicijativno odabirati položaji ruku dati u prethodnim položajiima.

SKOLIOZA

II. TEŽI Početni npstolu

STADIJUM

SKOLIOZE pored ripstola licem i bokom prema

položaj stojeći (Sl. 204—208)

Vežba 1 U p. p. levu rukiu osloniti o prečku u visini glave, a desnu u visini ramenog pojasa. Stopala razmaknuta. Pomerati gornjii deo tela ulevo, ne pomerajuoi noge do opružanja leve ruke.

Vežba 2 U p. p. leva iiuka je dznad desne, obe oslonjone o prečke ripstola u viisini rameinog pojasa. Stopala su udaljena od ripstola. Cučnuti do os'lonca cclim stopa'lima o podlogu.

SKOLIOZA

Vežba 3 U p.p. leva ru'ka je oslonjena o prečku ripstola u viisini ramenog pojasa, a desna za prečku niže. Povlačenjem boikova unazad, ra mena potiskivatl nadole.

Vežb a 4 U p. p. bokom prema ripstolu desna rulka je pored tela naslonjena o prečku koja je u visini šake. Levu ruku preko glave istezati što više nagore i prema ripstolu.

Vežba 5 U p. p. desna ruka je postavljena kao u vežbi 4, a leva je iznad glave oslonjena o prečku. Odvajati gomji deo tela od ripstola. Stopala razmaknuta.

SKOLOZA

Početni polozaj četvoronoini

{Sl. 209—215)

Vežba 1 Iz p. p. lemi mku saviti u laktu, dohvatitii desno rame preko glave.

Vežba 2 Iz p.p. doći u sed na pete, istegnuti obe ruke što više unapred i prebaciti levu preko desne.

Vežba 3 Iz p. p. desno koleno povlačiti što više napred između šaka. Gor-njim delom tela se osloniti na butinu desne noge, uz istovremeno istezaoje leve ruke napred i gore.

Vežba 4 Iz p. p. obe ruke postaviti nešto ispred ramenog pojasa prstima okrenutim prema unutra. Savijajući trup preana podiozi, laktove zadržati što višlje. Pomerati se prema napred, bradom iznad same podloge.

SKOLIOZA

Vežba 5 fz p. p. sawti pr&te nogu i podići bokove do potpimog opružanja > oslonca na cela sitopala. Grudni deo kičme povlaoiti prema butinama. Kasnije staviti levu mkii ispred desne.

213

Vežba 6 Iz p. p, pomeriti bokove prema napred i osloniti se šakama ispred ramenog pojasa. Spuštati grudni deo kiome do punog opružanja ramenog pojasa. Vežba 7 U p. p. desnu šaku postaviti pored desnog kolena, levu ispred ramenog pojasa. Gornjim deloin tela ići u otklon prema desnoj. ruei, ievu ruku pomerati unapred i odići je do horizontalnog položaja.

_

/. SKOLIOTICNO LOSE DRŽANJE (FUNKCIONALNI STADIJUM) L ev a slahinska skolioza

Početni položaj leleći na trbuhu (Sl. 216—225)
Vežba 1

U p. p. levu nogu izvrćući u polje odvoditi u stranu. Desnu nogu gurati unazad i nadole, ne odvajajući je od podloge.

')8

SKOLIOZA

Vežba 2 1/ p. p. napiraviiiti otlclon čitavim gornjim delom tela ulevo. Levoan Sakom dohvatiti levo koleno. Vežba 3 U p. p. gomji deo tela i opružcnu levu nogu povlačiti ulevo. Otklon treba da je u predelu pojasa. Desna noga ostaje na tlu.

Vežba 4 Iz p. p. levu nogu savijajući u kolenu i izvrćući u polje natkoleni- • cu, odnožiti. Pokret se odvija iznad same podloge. Desnu nogu opruženu odići od podloge. Vežba 5 U p. p. saViti obe noge u kolenu. Natkolenica i potkolenica čine ugao od 90°. Obe butine odići od podloge, ne menjajiući odnos butine-potkolenice. Vežba 6 U p. p. savijene noge u kolenima kao u vežbi 5. Celom površinom potkolenica i unutrašnjim ivicama stopala snažno pritiskati nogu o nogu.

Vežba 7 U p. p. obe noge opružene podići od podloge. Aiko se skolioza ne koriguje, levu nogu malo odnožiti.

SKOLIOZA

Vežba 8 U p. p. elongirati kičmeni stub, (jdići glavu, rameni pojas od podloge, licem prema podlozi. Levu iiogu savijenu u kolenu odići od podloge, pa opružiti. Spuštajući gornji deo trupa, spustiti opružeiiu nogu u p. p. V ežba 9 U p. p. levu nogu potiskivati u stranu, a suvežbač daje otpor. Gornji deo tela je fiksiran desnom stranom o neki čvrst predmet. Može i sa ukrštenim stopalima (desno preko levog). Bez suvežbača osoba pokušava da izvede pokret sa čvrsto fiksiranim stopalima.

V e ž b a 10 Iz p. p. obe noge malo podići ođ podloge i povlaoiti ih ulevo.

Četvoronožni

početni položaj (Sl. 226—230)

Vežba 1 U p. p. levu nogu opružati u levu stranu. Stopalo je okrenuto unutTašnjom iviicom ka podlozi, a prsti napred. Goirnji deo tela treba da bude što više u miru.

SKOLIOZA

Vežba 2 Iz p. p. savijenu levu nogu povlačiti prema grudnom košu. Stopa]o ne dodiruje podlogu.

227

Vežba 3 Iz p. p. dizati bokove do potpunog opružanja kolena i osloncem celim stopalima o podlogu. Iz tog položaja levu nogu dići u stranu. Vežba 4 U p. p. levo kdleno ispred desnog. Desnu nogu opružiti u kolenu i podići je do horizontalnog položaja.

Vežba 5 Iz p.p. levu nogu opruženu odnožiti, podići je od tla do visine boka.

Početni položaj 231—233)

na ripstolu

licem

prema

ripstolu

(Sl.

Vežba 1 Iz p. p. doći u vis. Levu nogu opruženu u kolenu odnožiti što više u stranu.

SKOLIOZA Vežba 2 1/ p. p. obe noge istovremeno poV lačiti ulevo.

Vežba 3 Iz p. p. desnu nogu olabavljenu prebaaiti preko leve, pa je zatim levom nogom pomerati ulevo.

Početni položaj 234—236)

na

ripstolu

leđima

prema

ripstolu

(Sl.

Vežba 1 U p. p. odvojiti obe noge od prečke ripstola i dlabaviti ih. Levu nogu saviti u kolenu i povlačiti }>rema grudnom košu. Koleno desne noge opružiti.

SKOLIOZA Vežba 2 Iz p.p. u visu, obe noge saviti u kolenima i butine podići do grudnog koša. U tom položaju karlicu pomeriti prema levoj strani.

Vežba 3 Iz p. p. savijajući kolena podići butine do horizontalnog položaja. U toj visini praviti deo luika kolenima prema levoj strani. Desmu polovinu karlice odvajati od ripstola samo kOliiko pokret nogama zahteva. II TEII STADIJUM SKOLIOZE pored ripstola licem prema ripstolu

Početni položaj (Sl. 237—241)

stojeći

Vežba 1 Iz p. p. doći u čučanj na desnoj nozi, levu odvoditi u stranu (odnožiti).

SKOLIOZA Vežba 2 \Iz p. p. povlačiti bokove unazad, iz istovremeno povlačenje i desne fioge ne odižuoi je od tla.

Vežba 3 U p. p. levu nogu saviti u kolenu i podići do visine boka i osloniti prste na prečku ripstola. Oslanjajući se zatim na levu nogu i obe ruke, opmžati desnu nogu unazad, povlačeći je ulevo.

Vežba 4 U p. p. povlačiti bokove unazad i istovremeno savijati gomji deo tela do vodooravnog položaja. Levu nogu zatim dioi u stranu do visine boka. Telo je za to vreme u miru.

SKOLIOZA

Vežb a 5 U p. p. nastojeći da gornji deo tela bude u miru, bokove povlačiti u desnu stranu.

Početni položaj četvoronožni (Sl. 242—246)

Vežba 1 Iz p. p. neznatno povući bo-kovc prema napred. U tom položajii slabinski deo kiome što više uviti pa ga zatim maksimalno podići prema gore.

Vežba 2 Iz p. p. oslonivši se na prste nogu podići bokove do opružanja kolena. Zatim levo stopalo pomerati napred za jednu dužinu stopala. Koleno leve noge mora ostati opmženo. Vežba 3 Iz p. p. provlačeći levu nogu savijenu između šaka opružiti potkolenicu. Ruke su ispružene u laktovima, oslonjene celim dlanom na podlogu.

SKOLIOZA Vežba 4 Iz p. p. desnu nogu opružati po podu i odvoditi je prema levoj strani uz istovremeno sedanje na lcvu petu.

ins

Vežba 5 Iz p. p. preći u sed pored desne potkolenice pomerajući bokove što više unazad.

Početni položaj sedeći sa opruženim kolenima (Sl. 247—-251 j

Vežba 1 U p. p. osloniti se dlanovima na karličnu kost. Potiskujući šakama karlione kosti, vući ramena nadole. Kićmu snažno istezatiKolena moraju ostati opružena.

Vežba 2 U p. p. šakama obuhvatiti butine sa donje strane. Opružiti kičmeni stub, privlačiti se mkama savijajući laktove. Kolena ostaju opnižena.

Vežba 3 I' p. 'p. savitii noge u kolenima i okrenuti taban prema tabanu. Opružiti kiomeni stub a rukama potiskivati butine prema van.

SKOLIOZA

Vežba 4 U p. p. levu nogu savijati u kolenu odvodeći je u stranu uz unutrašnju rotaciju buta. Doći do prepoins'kog iseda.

Vežba 5 U p. p. prvo desnu pa levu nogu saviti u kolenu tako da peta savijene noge bude što bMže sedalnoj površini. Suiprotnu nogu opruženu u kolenu odnožiti. Vršiti otklon i zasuk trupa prema opruženoj nozi.

I. SKOLIOTIČNO LOŠE DRŽANJE (FUNKCIONALNI STADIJUM) L ev a totalnaskolioza
Pošto se relativno često može sresti i totalna sJsolioza u jednu ili u drugu stranu, mi ćemo u sledećih nekoliko vežbi dati primere korišćenja različitih početnih položaja za levu totalnu skoliozu, s tim što će svaka od opisanih vežbi poslužiti kao osnov od kojeg će švaki nastavnilc odabrati onaj položaj i one vežbe koje mu budu odgovarale prema svakom pojedinom slućaju.

Početni poloiaj stojeći pored ripstola licem prema ripstolu (Sl. 252)

Vežba 1 U p. p. desnom rukom se uhvatiti za preoku više od leve. Skinuti zatim noge sa prečke ripstola i doći u viseći položaj. Odvoditi obe noge u levu stranu.

SKOLIOZA Početni položaj lezeći na desnom boku (SI. 253)

Vežba

1

U p. p. leva ruka je oslonjena na tlo ispred gmdi, a desna ispod levog pazuha. Podizati gornji deo tela, što više od tla.

Početni položaj tiljku (Sl. 254)

ležeći

na trbuhu

sa rukama

savijenim

na po-

Vežba 1 Iz p. p. podići glavu, laktove i rameni pojas od tla, raditi otklon u levu stranu istovremeno sa levom nogom. Početni položaj četvoronožni (Sl. 255)

Vežba 1 Iz p. p. levo koleno povlačiti ispred mku. Istovremeno ispmženu desnu rnku i podići do horizontale. Početni položaj ležeći na ledima (Sl. 256)

Vežba 1 Iz p. p. levu nogu savijati u kolcnu i butinu privlačiti desnom rukom prema grudnom košu. Pri tome desna noga ostaje opružena u kolenu celom površinom na pod'lozi.

SKOLIOZA D e sna grudna— kompenzatorna lev a slab in s k a skolioza

Najzad, završavajući izlaganje o vežbama za skoldozu, evo kao i u pirethodnom slučaju, nekoliko primera korišćenja različitih početnih položaja i za kompenzatomu skoliozu. Vežbe koje će biti opisane odnosiće se na desnu grudnu u kombinaciji sa levom slabiniskom skoliozom, ali svaki nastavnik, shvativši ovo kao princip, moći će da odabere i odgo^'arajući položaj i korisne vežbe i za drugi oblik kompenzatorne skoMoze.

Početni 257)

položaj

stojeći

na ripstolu

licem

prema

ripstolu

(Sl.

Vežba 1 U p. p. levom rukom se uhvatiti za jednu prečku više nego desnom. Doći u viseći pOložaj. Odvoditi obe noge u levu stranu.

Početni položaj četvoronožni

(Sl. 258)

Vežba 1 U p. p. istovremeno podizati levu rufcu napred i udesno, a desmi nogu nazad i ulevo. Oba ekstremiteta podizatd do visine trupa.

SKOLIOZA Početni položaj ležeći na trbuhu (Sl. 259) Vežba 1 U p. p. ruike su na potiljku sa prepletenim prstima. Podizati laktove i gornji deo tela uz otklon u desnu stranu. Obe noge opružene u kolemi pomerati u levu stranu.

Početni položaj (Sl. 260)

stojeći

pored

ripstola

licem

prema

ripstolu

Vežba 1 U p. p. leva ruika je u visini ramena, a desna za jednu prečlku niže. Stopala su udaljena od ripstola. Povlačiti bokove unazad gurajući ramena nadoLe. Desnu nogu opruženu u kolenu pomerati ulevo ne oslanjajući je na tlo.

h) GRUDNI

KOS

ISPUPCENE G R U D I — PECTUS CARRINATUM Ispupčene grudi se još nazivaju i »kokošje grudi« jer je grudni koš spljošten tako da je preonik u frontailnoj ravni iaraizito manji od preonika u sagitalnoj ravni, a'grudna kost svojim donjim delom podignuta unapred i nagore (Slika 261). Ove promene oblika grudnog koša često negativno utiču na eksikurzije grudnog koša i unutrašnje organe čija se funkcija vremenom oštećuje.

Uzrok ove deformacije u najvećem 'hroju slučajeva je rahitis, mada može biti i urođena kada je ohiono uidružena sa ostalim deformacijama, pošto se urođene deformacije ređe javljaju kao pojedinačne.

Lokalizacija je najčešće ohostrana, mada nekad može hitl i jednostrana tako da se ovakvi slučajevi nazivaju asimetričnim, za raziliku od obostranih koji su s.imetrični.

I E N E l. e č e n j e

GRUD

Pored terapije u oilju otklanjanja osnovinog uzročnika, koju ireba prepiiistiti lekaru, zadatak korelotivnih vežbi će biti angažovanje muskulature čitavog tela. Posebnu pažnju treba obratiti mišićima grudnog koša i trbuha, uključujući odgovarajući oblik vežbi disanja i korektivno plivanjc, opet sa taono određenim oblicima pokreta u vodi.

Vežbe za otklanjanje ispupčenih grudi Početni položaj leieći na leđima sa savijenitn
262—268)

nogama (Sl.

Vežba 1 U p. p. udahniiti, šireći koš. Trbuh ispupčiti.

grudni

Vežba 2 U p. p. ruke osloniti na rebarue lukove. Udahnuti, Jireći grudni koš. Zatim izdahnutii i olabaviti se. Ruke stoje na rebamim lukovima, da bi se kontrolisalo širenje grudnog koša u poprečnom pravcu.

Vežba 3 U p. p. udahnuti. Najipre ispupčiti trbuh, a zatim grudni koš. Pri izdisaju prvo se spušta grudni koš a zatim se uvlaći trbuh. Vežba 4 Iz p. p. iruke cxivodiiti u stranu i nagore. Udahnuti, a zatim izdisati do vraćanja ruku u početni poioža j.

112

ISPUPCENE GRUDI

Vežba 5 U p. p. ruke osloniti na rebarne lukove sa prstima okrenutim iJinapred. Udahnuti dajući otpor rukama. Izdišući lagano rukama potis'kivati rebame lukove.

266

Vežba 6 U p. p. ruke savitii u laktovima u visini ramenog pojasa. Podlaktice i nadlaktice čine ugao od 90", Udahnuti, pritiskujući celom površinom ruku, podlogu. Izdahnuti olabavljujući ruke.

Vežba 7 U p. p. ruike su raširene u stranu sa dlanovima nagore. Udahnuti. Zatim obe noge podići od podloge i pri tom izdisati. Ponovo udahnuti i spuštajući noge u poćetni D o l o ž a j lagano izdisati.

Početni položaj sedeći na švedskoj klupi (Sl. 269—271}

U p. p. ruke osloniti na bokove. Udahnuti podižući ramena. Pri izdisaju spuštati rameni pojas.

Vežba 1

ISPUPCENE GRUDI Vežba 2 U p. p. prsti abejti ruku su prepleteni na potiljku. Udahnuti dižući laktove nagore. Pri izdahu spuistiti laktove do visine ramenog pojasa.

Vežba 3 U p. p. suvežbač svojim rukama ftksira skočne zglobove. Pomerajući telo unazad, udahnuti. Vraćajući se u početai položaj izdahnuti.

Početni pololaj stojeći u hodu (Sl. 272—276)

Vežba 1 U p. p. opružiti ruke i povlačiti ih zajedno sa ramenima unazad. Dlainovi su okrenuiti napred. Udahnuti, a zatim vračajući se u početni položaj olabaviti ruke i izdahnuti.

114

I U E N E

GRUDI

Vežba 2 U p. p. raširiti obe ruke u stranu sa dlanovima ofcrenutim napred. Povlačiti ruke što više unazad, udahnuti. Vraćajući ruke u početni položaj izdahnuti.

Vežba 3 U p. p. prsti obeju mku su prepleteni na potiljiku. Povlačeći laktove imazad u visini ramenog pojasa, udahnuti. Olabavljujući zatim laktove izdahaiuti.

Vežba 4 U p. p. obe mke istegnuti iznad glave i udahnuti. Zatim olabavljujući mke lizdahnuti.

Vežba 5 U p. p. udahnuti, a ramena i glavu zabaciti imazad. Vraćajućd se u početni položaj izdahnuti.

rZDUBLJENE GRUDI— PECTUS EXCAVATUM
Ova deformacija se naziva »šuBterske gi'udi« jeir se smatoralo da se i kod odraslih osoba jaVlja kao posledica profesije. Gru.djni koš je sipljošten u suproitnom smisiu nego kod ispupčenih grudi, ovde je izrazito smanjen prečnik u sagitalnoj ravni, tako da je čiitav grudni koš izmenjen: širok, zdepast i kratak (Slika 277).

U predelu takozvanog maonog nastavka u donjem delu grudne kosti, može se naći udubljenje, nekad tako veliko da se u njega može smestiti čovečja pesnica. Poseban problem predstavlja negativan uticaj dubokih udisaja zbog postojećeg pripoja dijafragme na mačnoni nastavku grudne kosti. Prilikom maifcsimalnog udaha dijafragma, koja tcži da se spušta naniže, povlači za sobom i mačni naistavak grudnc

116

IZDUBUENE GRUDI

kosti, te na taj naičin pogoršava postojeću deformaciju. Progrediranje ove deformacije ugrožava normalnu funkoiju dasajnog i srčano-'sudovnog sistema, što treba imati na umu prilikom korektivnog rada. Uzroci ove deformacije su ređe urođeni, a najčešći uzroonik je rahitis. Lečenj e Pored opšte, uzročne teirapije, u obzir dolaze korektivne vežbe opšteg dejstva, a posebno vežbe disanja. Kod primene oviii vežbi treba koristiti pogodne početne položaje, tako da se spreči dalje uvlačenje grudnog koša prilikom udaha, simanjenjem ekskurzija dijafragme, a forsiranjem izdaha na razne načine.

V^ežbe za otklanjanje izdubljenih grudi
Kod ove deformacije, kao i kod prethodno opisanih ispupčenih gmdi, pored pojedinačno opisanih vežbi, mogu se koristiti i vežbe' za jačanje veliikih grudnih mišiča koje če biti opisane uz ravne grudi.

Početni položaj ležeći na leđima sa savijenim nogama (SL 278—285)

Vežba 1 U p. p. ruke su pored tela. Udahnuti kroz nos, a zatim izdisati lagano brojeći ili zviždeći.

Vežba 2 U ip. p. ruke osloniiti na rebame lukove. Udahnuti, a zatim pri izdisanju pritisikivati mkama rebarne lukove sve do potpunog izdaha.

118 Vežba 8 U p. p. ruke su u odručenju. Udahnuti. Pii kraju izdaha primičati nadlaktice prema tmpu uz otpor suvežbača.

IZDUBLJENE GRUDI

285
Početni položaj sedeći na stolici (Sl. 286—287)

Vežba 1 U p. p. osioniti se rokama o bokove. Udahom povlačiiti laktove i ramema unaizad, a zatim olabavIjujući laktove lagano izdisati zviždeči ili broječi.

Vežba 2 U p. p. preplesti prste na potiljku. Naizmemično okretati telo u jednu pa u drugu sLranu. Pri okretanju tela izdahnuti, a pri vračanju u početai položaj udahnuti.

Početni položaj stojeći u hodu (Sl. 288—292)

Vežba 1 U hodu šiiriti ruke do odručenja sa dlanovima okrenutim imapired. Udahnufti, a zatim izdiisati lagano vračajuči ruike ispa-ed tela i prltiskujuči dlan o dlain.

I Z D U B E N E GRUDI Vežba 2 U p. p. pružanim rukama kružiti pored teia (booni krugovi). Udahnuti dižući ruke napred, a zatim izdahnuti olabavljujući gornji deo tela i ruke.

Vežba 3 U p. p. dižući ruke iznad glave okrenuti dlan prema dlanu. Udahnuti, a zatim pritiskivajući dlan o dlan duboko izdahnuti.

Vežba 4 Naizmemično savijati gornji deo tela u levu i desnu sitranu. Za vreme otklona udahnuti, a vraćajući se u početni položaj lagano i duboko izdisati.

Vežba 5 Uz korišćenje sitnih spravica otežavati izdah savlađujući otpor koji one pružaju (balon, cevčice, gašeaije sveća, itd.).

RAVNE

GRUDI —

PECTUS

PLANUM

Ovo, po nekim autorima, ne treba uveik ubrajati u stanja koja u velikoj meri odstupaju od normale, ali je čiaijenica da postoje izvesni defekti u razvoju muskulature grudinog koša. Ovde je, sasvim suprotno od prethodne dve deformacije osoovna promena u muslkuJaturi. Aii, pored slabije razvijene muskulature mogu se konstatovati i izvesne anomalije na samom grudnom košu, koje se ugiavnom ogledaju u odsustvu fizioloških i'spupčenja gmdnog koša. Taikva osoba izgleda uska, tanka, ne razlikuje se uobičajeni reljef muskulaiture, jer je ona obično u celini hipotrofična (Sl. 293).

Uzrok nastanka ove deformacije obiono ima koren u pojavi laliitičnih znakova tako da su to slabo razvijena, astenična deca.

RAVNE GRUDI Lečenj e

11 2

I ovde je veoma važno preduzeti lečenje u smislu otklanjanja osnovnog uzroka, ali istovremeno treba početi i sa primenom korektivnih vežbi. One treba da imaju za cilj razvijanje čitave muisfculaituire, a posebno mišića grudnog koša. Osim toga, veoma važnu ulogu dobijaju i vežbe disaoja — o kojima je ve<3 ranije bilo reči.

Vežbe za otklanjanje ravnih grudi
Kod ove deformacije, pored datih primera vežbd, neaphodmo je koristiti i vežbe disanja koje su opisane uz ispupčene i izdubll'jene grudi, pošto se njima razvija disajna muslkulatura i poboljšava pokretljivost grudnog koša. Isto taiko, ovde date vežbe za jačanje grudne muskulatuTe mogu se pramenjivati, kao što je već naglašeno, kod izdubljenih grudi.

Početni poloiaj ležeći na trbuhu (Sl. 294—295)

Vežba 1 U p. p. ruke šakama osloniti ispod ramenog pojasa. Opruženo telo podići od podloge oslanjajući se na prste nogu i šaka (sklekovi).

Vežba 2 U p. p. nike su opružene u stranu, dlamovi okrenuti nadole. Dižući rameni pojas i glavu, dlanovima upiirati o podlogu.

122 Početni položaj u visu na ripstolu

RAVNE GRUDI ili na krugovima (Sl. 296)

Vežba 1 U p. p. prMačenjem doći do zgiba. Glava je između šaka, a laktovi savijeni.

Početni poloiaj (Sl. 297—298)

stojeći

Vežba 1 U p. p. dlanovi su oslanjeni jedan o drugi ispred grudne kosti. Laktovi su okrenuti upolje. Potiskivati dlanave što jače jedan o diTugi, a laktove zadržati u visini ramenog pojasa.

Vežba 2 U p. p. ruke oipružiti ispred tela. Dlariovi su okrenuti jedan prema drugom. Potisikivati obadve opružene mke, jednu prema dmgoj, (Klupiruči dlan o dlan.

c) DONJI
»X« —

EKSTREMITETI
NOGE — GENU VALGUM

Naziv koji je naveden u naslovu je istovremeno i najčešće upotrebljavani naziiv u domaćoj literatori za ovu vrstu deformacije, aija je lokalizacija u predelu zgloba kolena (Slika 299).

U najvećem broju slučajeva to je obostrana deformacija, a samo izuzetno jednositrana. Kod ovakvih osoba može se konstatovati lučno iskrivljenje natkolenice i potkolenice čiji je konveksitet okrenut unutra. Vrh ili teme luka je u predelu zgloba kolena. U izvesnim skičajevlima ovo iskrivljenje može biti u toj meri izraženo da koleno jedne noge delimično prellazi preiko kolena diruge noge. Uzirak ove deformacije je uglavnom rahitis, zatim izuzetno nepravilino 'repK>nirani prelomi spoljašnjeg okrajka butne kcjsti i razliičiti zapaljivi procesi u ovom predelu. Duže stajanje, prcko

124

»X« NOGE

merna debljina itd. potenciraju ovo iskrivljenje, naročito u doba razvoja organizma, tj. u doba pretpuberteta, ili samog puberteta. Kod osoba kod kojih je izražena ova deformacdja postoje bolovi u nogama. Hod je unekoliko otežam, a naročito ako se radi o jednostranoj deformacijd. Usled ovakvog načina hoda i stajanja može doći do nastanka skolioze u slabinskom predelu. Konveksitet ove kompenzatome skolioze je okrenut u >^bolesmi« stranu. Rolona se kod ovakvih osoba tam jedno o drugo, a i stopala se nalaze u nepovoljnom položaju, tako da se pasebno neprijatne tegobe javljaju pri bržem hodanju ili trčanju. Vrlo često se usled toga na ovu deformaciju nadovezuje ravno stopalo. Kao posledica promena oivih odnosa nastaje istezanje mekih delova, prvenstveno mišića unutrašnje strane natkolenice i potkalenice, a i sfkraćenje mus'kulatUTe spo'ljašnje strane. Samo iskrivljenje (valgiditet) može nekad biti izraženo u većoj mari u natkolenici, a nekad u potkolemci. To se tačnije može utvrditi jednostavnim opitom. Zatražiti od osobe da stane na jednu nogu, a da drugu savije maksimalno u kolenu. U normalnom slučaju zadnja strana petne kosti treba da dotakne kvrgu sedallne kosti. Ova proba se može izvoditi i u ležećem položaju na tribuhu. Ukoliko postoji izražem valgiditet u natkolenici, onda će petna kost da dota<kne predeo koji se nalaai medijalno od kvrge sedalne kosti, a ako je više iaražen u potkolenici, onda će peta dodimuti predeo lateralno od fcvrge sedaLne kosti. To je takozvana proba makisimalne fleksije.

Sam valgiditet može se odrediti mercnjem razdaljine unutrašnjih gležnjeva obe noge pomoću santimetarskc pantljike (Slika 300)..

»X« NOGE Lečenj e Po otklanjanju osnovnih uzroka, može se pristupiti korektivnim vežbama, ali u ovom siučaju je nužan neposiredan kontakt sa lekarom, jer je često potrebno aktivnu terapiju dopunLti i izvesnim pasivnim pomagalima. To su, na primer, razni aparati koji će imati za cilj da održavaju nogu u položaju koji je najbliži normalnom. Najbolje je ako se povežu upotreba ovih aparata i aktivne vežbe, tako da aparati dopunjuju i održavaju učinak datih vežbd. Ova pomagala mogu nekad biti i korekcione šine, koje se stavljaju samo noću, ili tokom mirovainja. Jedna od najjednostavnijih mogućnosti korekcije je stavljanje tampona od vate između kolena i istovremeno bandažiranje skoonih zglobova približavajući ih što je moguće više (Slika 301). Neobično je važno poboljšati lokalnu cirkulaciju krvi, mobilisati zglobove, itd. Najčešče se upotrebljavaju, prilikom davanja vežbi, ležeči ili sedeći početni položaj.

Vežbe za otklanjanje »X« — nogti Početni položaj ležeći na leđima (Sl. 302-—305)
Vežba 1 U p. p. sk'očni zglobovi su jedan preiko drugog, čvrsto spojeni. Odvojiti kolena ne savijajući ih. Umesto ovog načima fifcsirainja skočnih zglobova može i suvežbač da aaistira.

Vežba 2 U p. p. osloiniti kolena jedino o drugo. Zatim privlačiti skočne zglobove jedam prema drugom, nastojeći da se potpuno sastave. Kolena moraju ostati opružena.

126

»X« NOGE Vežba 3 Iz p. p. naizmenično dizati jednu pa dimgu nogu opruženu u koleof)/ nu. Stopalo je u pronaciji (prsti okrenuiti upolje).

Vežba 4 U p. p. pamagalam korigava'ti položaj kolena i potkolenica. StavIjanjem nekog predmeta ispod ko'lena, a kasnije u predelu skočnih zglobova atežavati progresivno podizanje nogu. Pri tome snažno zategnuti trbušniu muskulaturu.

Početni položaj turski sed (Sl. 306)

Vežba 1 U p. p. šakama potisikivati kolena prema tlu. Pokušati sa ustajanjem.

Početni položaj stojeći i hodajući (Sl. 307)

Vežba 1 U p. p. oslamjati se na spoljine ivice stopa'la, rastarvljati kolena.

Početni položaj ležeći na boku (Sl. 308) Vežba 1
U p. p. korigovati položaj kolena kao na slici 308. Odizati gornji deo trupa od podloge. Vežbu raditi i na levom i na desnom baku.

»O« — N O G E — G E N U

VARUM

Kod ove deformacije, suprotinG prethodnoj, naitkolenica i potkolenica čine lučno iskrivljenje čiji je konveksitet o'krenut upolje (Slika 309).

Ova se deformacija najčešće susreče kao obostrana i vrlo su retko zabeležene jeidnostrane deformacije ovog tipa. Uziroonik je i ovde, u največem broju slučajeva, rahitis, sa svim posledicama koje sobom nosi, te je i razumljivo da ova deformacija naistaje mnogo pre poiberteta. Pored rahitiisa, lazirok mogu biti i druga stanja, oboljenja, ili povirede u predelu zigloba kolena. IskriVljenje se obično nalazi u donje dve trećine nalkolenice i u gomjim dvema trećinama potkoilenice, tako da je teme iiskrivljenja u predelu zgloba kolana. U svakom slučaju treba dobro obratiti pažnju i ne dozvoliti preveliko opterećenje iHi duže statičke aktivnosti mišića.

128

»O« NOGE

L eč e n j e Lokalnu, aktivnu terapiju treba sprovoditi paralelno sa opštom teraipijoim, za odstranjeaKje osno'vmog uzroon,ika. Koriste se osim toga i pasivna pomagala u vidu raznih aparata ili korekcionih šina, kao i bandažiranje predela oba kolena sa cilljem njihovog primicanja uz istovremeno stavljanje tampona od vate između unutrašnjih gležnjeva (Slika 310).

U primeini vežbi najčešće se koriste ležeći, sedeći ili stojeći početni položaj, što će zavisiti od moguonosti same osobe.

Vežbe za otklanjanje »O« — nogu Početni položaj lezeći ili sedeći sa opruženim 311—313) nogama (Sl.

Vežba 1 Iz p. p. obe noge istovremeno odioi od podloge. Stopala se uvrću tabam prema tabanu.

Vežba 2 U p. p. fiksiraiti čvrsto skočne zglobove jedan uz drugi. Privlačiti kolena jedno prema dmgom.

»O« NOGE

129

Vežb a 3 U p. p. staviti medicinku između skočnih zglobova. Obe noge istovremeno dizati od podloge, držeći čvrsto medicinku, približavati koIcna jedno drugom.

Početni položaj stojeći (Sl. 314—316)
Vežba 1 U p. p. zahtevati od paoijenta da što više približi kolana jedno drugom uz snažno pritiiskanie stopala o tlo.

Vežba 2 U p. p. hodati sa opterećenjem na unutrašnjoj ivici stopala, koleno stajaće noge notiskivati unutra.

316

Vežba 3 P. p. noga omčom fiksirana za neki predmet. Odvajati nogu u stranu naazmenično savlađujuči otpor. Koleno se mora tokoni i/vođenja pokreta ispmžiti.

RAVNO

STOPALO

PES

PLANUS

Ravno stopalo je deformaoija koja se najčešće nalazi u školske dece. Svakako da nastajanje ove deformacije prouzrokuje, ili bar doprinosd njenom irazvitku, sadašnji način života. Konišćenje prevoznih i&redstava dovodi do sve manje aktivnosti muskulatuire stopala koja se kod dece naiazi u razvoju. Kretanje dobija poisebnu važnost zbog t'oga što muskulatuira ne ostaje na jednom istom nivou, već, naprotiv, dolazi do progredijencije opadanja imišionih kvaliteta. Kod inormalnog stopala razlikuju .se dva svoda: uzdužni i poprečini. Obično najpre popušta uzdužni isvod, mada nije AsiMjučeno da dođe do popuštanja oba isvoda iistovremeno. Mada prioriteit imaju stečeriii faktoiri koji se pojavljuju kao usaročniioi nastajanja ravmog istopala, nije isključeno da se ono javi i kao uirođeno. Ovo ne treba izjednačiti sa ravnim stopalom sa kojim se rađa svako dete, jer je poznato da se ono gubi čim dete aktivno počne da se oslanja na svoje noge i samim tim angažuje svoju sopstvenu muskulatum, koja postepeno dovodi do uobličavanja svoda stopala. Od akviriranih ili stečenih uzročnika najčešće se susreću rahitične pojave, zatim mllitave ili atomčne oduzetosti nekih mišdća nogu i stopala razzličitog porekla, kao i razne povrede i ohoIjenja. Jedan od faktora koji doprinosi bržem spuštanju stopala može biti i preterana gojaznost u periodu irazvoja. Tada ostali elementi organizma nisu u stanju da izdrže preikomernu težinu bez posledica. Opisano je i istatičko ravno stopalo koje se javlja kao posledica insuficijencije imusbulatuire i liigamentoznog aparata, koje izvesne profesije potenciiraju. Naravno, do ovoga dolazi tek u kasnijem, zrelom dobu života, tako da te uzroonike ne naiazimo u školske dece, koja su glavni predmet našeg interesovanja.

RAVN

STOPAL

Kada je potpoano izražena, ova deformacija može da bude veoma neprijatna, jer ne samo da otežava hodanje i stajamje, već stvara i suibjelktivne tegobe. Javljaju se bolovli ne samo u preddu stopalla i nogu, već i ti predelu krsta, pa dolazi i do opštih tegoba. Ova deformacija se viđa većinom u početnom stadijumu, ti veliikom broju kod školske om'ladine. Po nekim domaaim statistikama taj procenat iznosi oko 65%, a u -poneikim školama, koje imaju (specifične uslove pri izvođenju naistavnih zadataka, taj pirocenat je još i veći. Iz ovih raziloga je i posvećena tdlika pažnja opdsivanju ove deformacije, jer ukoliko se ništa ne uičini u periodu koji je još dostupan korektivnim uticajima, posledice mogu biti, kako je već rečeno, teške i dalekosežne. U razvoju ove deformaaije vida se nekoliko stadijuma. Naravno, ova podela zavisi i od kraterijuma, ali za potrebe nastavnika fizičkog vaspitanja biće dovoljno ako budu opisani samo oni stadijumi koji se uglavnom sreću u škođiske omladine u širem smislu. Razume se, kao i kod deformaaija kičmenog stuba, i ovde je funkcionalni stadijum najviše zastupljen. Najlakši oMik ravnog stopala karakteriše se slabljenjem i popuštanjem mišića stopala j to prvenstveno onih koji održavaju uzdužni svod. Ovaj stepen se naziva »pes valgus«. Njegove karaktenistike su: — vrlo malo lučno iskriVljenije Ahiilovih tetiva, pri čemiu je konveksitet okrenut unutra, — stopalo je u izvesnoj meri ipostavljeno u »valgus« položaj, tj. pretežno se pokazuje tendencija opterećenja unutrašnje strane svoda stopala (Slika 317—318).

317 318

132

RAVNO STOPALO

Svod je međutim očuvan, mada je možda nešto niži nego normalno. Ovo se može utvđnditi ako se od osobe zartraži da stane samo na tu nogu koju treba ispdtati. Piri tome se ipasmatra s boka kako bi ise moglo videti da li se uzdužini svod stopala u ovom položaju popravlja, odnosno podiže. Dalji stadijum u razvoju ravnog stopala naziva se »pes plano-valgus« i on se karakteiriše popuštanjem muiskulature u nešto većem obimu, a dola^i i do promena na iligamentima. Ahilove tetiive se još više lučno isikri'viljuju put unutra i još je više izražen oslonac takvih osoba na unutrašnju stranu svoda stopala (Sl. 319).

Utvrđivanje ovog stadijuma vrši se na isti način ikao i u prethodnom islučaju, samo se vddi da se isvod istopaila ili uopšte ne popravlja, ili se za ikratko vreme popravi, pa ubrzo ponovo popusti i istopalo dođe u raniji položaj. Najteži stadijum spada u domen fizioterapeutskih odnosno rehabilitacionih ustainova, pa če ovde toiti irečii saimo o njegovim osnovnim karaJkteristikama. Ovaj stadijum se odliikuje več i lizvesniim ipomeranjem kostiju, odnoisno promenom odnosa medu kostijma stopala. U ovim islučajevima ise 'spušta čunasta kost prema unutrašnjoj istrani istopala, tj. potenciira se pomenuti »valgus« ipoložaij. Kasmije može doći i do spuStanja skočne kosti, tako da ise javljaju dva Sspupčenja na unutrašnjoj ivici stopala, pri čemu svod stopala praktično ne pastoji (Slika 320). Takve osobe gaze či'tavom širinom stopala, što izaziva »patkasti« hod, a osim toga usled pojave bola nastaju i subjefctivne tegobe. Konstrulkcija isamog istopala je

RAVNO STOPALO još uvek lu celini očuvana. Ahilove itetive su jalko iskrivljene i izrazitonaglašen njihov konveksitet unutra. Postoje i teži stepeni ove defoirmacije, pri čemu dolazi do promena u samoj konstruikcdji istopala, mastaju spazmi mišića i skraćenje ligamenata. To izaziva pojavu kontraiktura, te samim

tim i promene u izgledu stopala. Kasnije može doći i do koštanili promena na z^obovima, tako da oni postaju aaepobretni, što se nazi'va ankiioza. Dakle, ova deformaeija može dovesti do vrlo meprijatnih posledica, te je veoma važno preventivno delovanje u smislu jačanja muskulature donjih ekstremiteta i stopala posebno. Najiranije popuštaju mišići prednje strane potkolenace, tako da dolazi do prevage njihovih antagonista pod ičijira 'se dejstvom linija teže pomera unutra. Ukoliko se ne preduzme ništa u cilju spireičavanja ovih slabosti, doći će zatim do popuštanja i zadnje girupe mišića potkolenice i kraitkih mišića iStopalla tafco da će ova deformacija rapidno napredovati. U cilju utvrđivanja stepena defoirmacije koTisti se najpre metoda inispekcije. Osobu treba posmatrati sa isvih strana i primeniiti sve položaje koji bi moigli biti od koristi. Međutim, da bi sc preciznije odredio stepen razvoja deformacije uaima se otisak stopala tzv. plantogram. Postoje utvrđene norme koje odgovaraju normalnom (Stopalu, tako da svako odstuipanije kojc sc lako registruje može da bude važan dijagnostički znak.

134

RAVNO STOPALO

Otisak stopala dobija &e tako što se uzme jedna posuda pravouigaonog oblika isa vrlo malim bočinim zidovima. Njena veMčina treba da bude 60—70 om X 30—40 cm, a visiina boonlh strana 3 om. Najbolje da to bude načinjeno od metaHa, tako da se izbegne prolivanje tečnosti koja se upotrebljava za dobijanje otisaka. U ovu posudu, na dno, staVlja ise gaza u nekoliko slojeva, tako da služi kao jastuče za pečate, a zatim se, oajbolje premazujući je jednom četkom, natopi nokom neutralnom bojom koja se lako briše. Najviše se upotrebljava u praksi plavo ili crveno mastilo

Ispred te posude staviti dva štosa grubog papira koji se upotrebljava za geštetner. Ovaj papir itreba da je postavtljen na taikvom rastojanju da odgovara normalnom iiskoraiku deteta. Kad 'se sve ipripremi, onda osoba najpre sitane obema nogama u posudu, tako da se tabani navlaže bojom, a zatim normalno iskoralči jednom nogom na 'bliži štos papira, pa zatim drugom nogom na drugi štos papira (Slika 321). Prilikom iskoračivanja preko papira ostaje otisak stopala na gomjem listu, na -kome odmah treba napisati ime i prezime osobe da :se otdsci ne bi pomešali. Na tako dobijenom otisku ili plamtogramu videče se, uikoliiko postojd, odstupanje od normale. Ali da bi se moglo zapaziti odstupanje potrebno je najpre objasniti izgled normalnog otiska: — peta je kruškastog oblika, — postoji uska spojnica pete i prodnjeg dela stopala, — na prelazu iz spojnice u prošireni prednji dco stopala postoji jcdan naznačeni ugao,

RAVNO STOPALO — postoje otisci svih pet prstiju koji su lako irazmakinuti jedan od dmgog. Palac se nalazi u produžetkiu liniije koja spaja unutrašnju ivicu peta i prednjeg dela stopala (Slika 322). U cilju utvirđivanja istepena spuštanja svoda stapala u praksi se najviše koriste Thomisenova i Čižin-ova metoda. Kod težih stepena ravnog stopala na plantogramu će se duž unutrašnje ivice ocrtavati i otisci oim.jiste i skOčne kositi u vidu manjih ili većih lućnih izbočenja prema unutrašnjoj strani

Metodom inspekcije i itumačenjem plantograma odrediti stepen spuštenosti stopala i tako postavdti osnov za najbolji korektivni Iretman u svakom ,pojedinom slučaj.u. Thomsen-ovom metodom se dobija procenat spuštenosti stopala. Na otisčku, najisturenije delove pate i metatarzusa spojiti linijom AB na unutrašnjoj strani. Zatim ifcroz idealnu sredinu pete povući liniju koja dotiče lateralnu ivicu I I I prsta '(Mayer-ova linija). Od Mayerove linije do najužeg dela uzdužnog svoda na plantogramu, povući inormalu i is5meri)ti njenu vrednost (»a«). Iz temena normale »a« povući drugu noimiaLu prema liniji AB i izmeriti i njenu vrednost (»b«). Indebs sipuštenosti stopjila će sidohiti kada se ove dve vrednosti postave u odnos:

136

RAVNO STOPALO

I = —. 100 = % ispuštenoisti stopala (Slika 323) b Za ocenu spuštenosti stopala prema Cižinu povuče ge linija AB, koja spaja najistuirenija mesta na plantogramu sa unutrašnje strane stopala i linija CD koja spaja sredinu II prsta sa sredinom najisturenijeg dcla zadnjeg luka pete. Linija CD se na palovini podeli jednoim upravmo povučenoan linijom EF na 'kojoj se obeleže tačke »a« (na spoljnoj ivici istopala), »b« (na unutrašnjoj strani spojnice otiska stopala) i »e« (na preseku sa linijom AB). Izmere se dužine »ab« i »be« i postave u odnos: ab I = . (Sl. 324) be L e čenj e Već je napomenuto da je preventiva u ovom slučaju veoma važna i da, ukoliko se sve potrehne mere na vreme preduzmu, obiono do težih formii i ne dolazi. To je idealna prilika da nastavnik fizičkog vaspitanja, čak i u viio iskromnim p'rostoimim uslovima za sprovođenje nastave u školi, može da pireduzme izvođenje izvesnih vežbi u ležečem ili sedečem položaju ikoje će imati za cilj jačanje miiskulature stopala.

RAVNA STOPALA

137

U normalnim školskim uslovima kod najvećeg broja dece mogu se veoma pozitivno odraziti vežbe koje će se primanjivati toikom redovnih časova fizičkog vaspitanja. Pošto su ove promene na stopalu uglavnom početnog stepena, to oe se posebno odabiranim kon^pleksom vežbi veoma uspešno moći da suprotstavi ovoj dei?ormaciji i u najvećem bro[ju slučajeva da sprefči njen ddlji irazvoj. Posđbno bi bilo 'korisno da nastavnik pozove roditeilje i da im objasni značaj primenjivanja vežbi za koirekciju ovog početnog spuštanja isvoda istopala kod dece. Osim toga, treba da zahteva da dete i kod kuće svakodnevno izvodi pohazane vežbe, jer je sigurno da će tada učinak biti još veći. Pored ovoga, uloga nastavnika može još više doći do izražaja tokom zajedničkih izleta, logorovanja. letovanja itd. Nužno je da isam nastavnik shvati kolike su njegove imogućnosti i uticaj na pravilan razvoj dece sa kojom radi, pa će uvek naći odgovarajuću foirmu ikroz koju će moći poziitivno da delluje. Ukohko se radi o izraženijem stepenu spuštanja svoda stopala, onda je svatkaiko ipotirebna ikansulitacija leikara, a zatim i primena pojedinih pomagala. Najčešće su u upotrebi ullošci ili specijalne oipele. Ovi ulošci isu od pogodnog materijala — danas je to sve češće neka laika plastiona masa, tako da se može sitaviti u obuću koj;u dete nosi, a da mu ne smeta pri nonmalnom hodu. Mnogo se greši ako se fomsira nošenje ovih uiložaika bez postepenoig navikavanja. Naime, alko ih je potrebno nositi to još uvak ne znači da dete treba od prvog imomenta da nosi ulošike neprekidno. Treba da se navikne na novi položaj svoida s'topala koiji zahteva uložalk, te je dobro da ga prvog dana nosi samo izvesno kraće vreme. Zatim se to vreme ipostepeno, tokom odredenog vremeais'kog parioda, produžava. Ovaj vremenski period neće biti isti za isvaku osobu, jer će ise jedna brže inavići na ulož^k, a druiga sporije, te treba ostaviti to iindividuallnoj proceni. Ali, ,s druge strane, ne bi trebalo suvdše veliki značaj pridavati ovim ulošcima, jer oni sami, bez aiktivnih vežbi, ineće dati željene irezultate. Najefikasnija je kompleksna primena uložaka i vežbi, jer će ullošći u toj situacija imati zadataik da očuvaju ono stanje koje je vežbanjem postignu/to. Osim ovoga, preporuDiije se da deca hođaju bosa po neravnom tarenu, šljunilcu, itd., jer se na taj naičin alktiviraju mišići svoda stopala. To vrlo dobro može poslužiti i u preventivne svrhe za svu decu, bez obzira imaju li izraženo ravno stopalo ili ne. Tako se u školi može napraviti šljunčana staza po kojoj će deca u itoku časa fizičkog vaspitamja preći bosa, nekoliko puta te na taj način podstaći muskulaturu na aktivnost.

138

RAVN

STOPAL

f

Naravno, da i higijena stopala umnogonie može doprineti popravljanju stanja. Vežbe se pir.imenjuju ikorišćenjeirn više početnih položaja, aili je svalkaiko sedeći položaj u prvoj fazi najpogodniji, zatim stojeći na ripstolu, pored ripstola ili u hodu. Stojeći početni položaj može se i pireventivno primenjivati, tj. kada promene niisu izražene do te mere da će stajanje i opterećenje negativno uticati na samu defomiaoiju.

Vežbe za otklanjanje ravnog stopala Početni poloiaj sedeći sa savijenim kolenima (Sl. 325—336)

Vežba 1 U p. p. stopala odvojiti od podloge, pnsite zgrčiti. Pete ostaju na ti'U.

Vežba 2 Iz p.p. naiizmenično odizati pete i prednje delove stopala od podloge. Pri tom tabane oikrenuti jedan iprema dmgom. Koleoa spojena.

Vežba 3 U p. p. prste zgrčiti, okretnuti taban prema tabanu. Povlačiti stopala prema potkolenici.

RAVNA STOPALA

139

Vežba 4 U p. p. pružene prste priVlačiti petama, a isredinu stopala podići.

Vežba 5 U p. p. grčeći prste nabirati maramicu. Vežba 6 U p. p. manji sunđer staviti ispod prstiju jedne noge. Zatim ga obuhvatiti, odići od tla i pirebaoiti pod prste druge noge, uvrćući taban prema tabanu.

Vežba 7 U p.p. ispod prstiju staviti duži štap. Savijati prste i gurati .štap unazad pa unapred.

Vežba 8 U p.p. rukama se a.sloniti o podlogu fiešto iza tela. Dizati bokove i premeti težinu na pete. -Prednji deo stopala podići od tla.

140

RAVN

STOPAL

Vežba 9 U p.p. stopalo staviti preko stopala. Podizati prednji deo jednog stopala, a drugim davati otpor.

333

V e ž b a 10 Iz p. p. dizati bokove i osloniti se na pete. Valjajiući stopalo duž spoljne ivice, idući od pete k.a prstima, vratiti se u sed.

V e ž b a 11 Iz p.p. kolena odvojiti a tabane spojiti. Držeći rukama noge iznad iskočnih zglobova ne odvajati pete. Prste odvajati što više u polje tako da mali prst bude u kontaktu sa podlogom

V e ž b a 12 Iz p. p. kao u vežbi 11 samo sada odvajati što više pete. Prsti ostaju oslonjeni jedni na druge.

RAVNA STOPALA

141

Početni položaj sedeći sa opruženim nogama (Sl. 337—346)

Vežba 1 U p. p. povlačiti stopaila prema potkolenicama (dorzalna fleksija) sa grčenjem prstiju.

337

Vežba 2 U p. p. raditi isto što i u vežbi 1, samo sa širenjem prstiju.

Vežba 3 U p. p. neznatno poVlačiti stopala prema potkolenicama, okrećući jedan taban prema drugom. Kolena opružena.

Vežba 4 U p. p. stopala malo odvojiti. Povlačiti zatim istopala jedno prema dmgom dok se oba pailca ne dodirnu, ne pomerajući pete. Pri tome stopala privlačiti potkolenicama.

RAVN

STOPAL

Vežba 5 U p. p., isto kao u vežbi 4, povući stopala prema potikolenicama (dorzalna fleksija), a zatim ih olabaviti.

34 1

Vežba 6 U p. p. tabane okrenuti jedan prema drugom i sastaviti ih petama. Sada pokušati sa približavanjem oba tabana duž njihovih unutrašnjih ivica — od peta ka prstima.

Vežba 7 U p. p. naizmeniono savijati jednu pa drugu nogu u kolenu odvodeći ga u stranu, a stopalo okrenuti unutra i pogledati taban. Vežba 8 Iz p. p. iprebaciti jedno stopalo preko drugog. Zatim tabanom jednog, savijajući prste, pM>kušati obuhvatiti drugo stopalo. Može da se 'daje i otpor povlačeći donje stopalo prema potkolenici.

Vežba 9 Iz p. p. sa malo razmaknutim nogama privući stopala potkolenicama. Zatim prstima i prednjim delom istopala vršiti pokrete kruženja prema unutra.

RAVNA STOPALA V e ž b a 10 Iz p. p. osloniti jedino stopalo tabanom na gornju stranu drugog. Povlačeći donje stopalo davati otpor gornjem. Zatim ss stopala izmenjaju. Osim ovog načina, može i suvežbač isvoj.im rukama da daje otpor na oba prednja dela stopala istoviremeno.

143

Početni poloiaj stojeći porecl ripstola licem prema ripstolu (Sl. 347—349)

Vežba 1 U p. p. stopala su udaljena od ripstola za dužiiiu ruku. Pruženo telo naginjati prema ripstolu prihvatajući se za prečku u visini ramenog pojasa. Stopala ostaju celom površimom na podlozd.

Vežba 2 Iz p.p. držeći se za prečku ripstola u "visini ramenog pojasa, čuonuti pri čemu stopala ostaju oslonjema celom površinom o pK>dlogu.

14 4

RAVN

STOPAL

Vežba 3 U p. p. ruke su pored tela. Vrhove prstiju podvući pod najnižu prečku riipstola. Pruženo telo pomerati unazad, odupirući se čvrsto istopalima o prečku.

Početni položaj stojeći na ripstolu (Sl. 350—351)

licem

prema

ripstolu

Vežba 1 U p. p. oslanjajući se na najnižu prečku ripstola prednjim delom stopala, povlačiti pete nadole. Istovremeno savijati prste p»ritiskajući prečku.

Vežba 2 P. p. je i'Sti kao u vežbi 1. Ići u čučanj sa ipovlačenjem peta što više prema tlu.

RAVNA STOPALA

145

Početni položaj u hodu (Sl. 352—361)

Vežba 1 U p. p. hodati aia spoljašnjoj ivici stopala, prsti zgrčeni.

352

Vežba 2 U p. p. hodati na petama. Predn ji deo stopala je podignut, a prsti zgrčeni.

Vežba 3 U p. p. stopalo se osloni najpre na petu, pa se zatim oslonac prenosi duž spoljašnje ivice sve do prstio'u.

146

RAVN

STOPAL

Vežba 4 U p.p. hodati bosim nogama po šljunku.

355

Vežba 5 U p. p. hodati po kosoj ravni. Sredinji deo stopcila podići visoko gore.

Vežba 6 U p. p. bosim nogama hodati po konopcu, pružeoom po podu, tako da je spoljna ivica stopala pored konopca, a palac na konopcu. Odići što više svod stopala.

RAVNA STOPALA

147

Vežba 7 U p. p. nožnim prstima hvatati maramu, poneti je, a zatim pustiti. To isto ponoviiti i sa drugom nogom.

Vežba 8 U p. p. hodati bočno po švedskoj khipi. Prsti su van podloge i obuhvataju ivicu klupe.

Vežba 9 U p. p. oslanjaj'UĆi se na spoljnu ivicu stopala dizati visoko unutrašnji svod stopala.

V e ž b a 10 U p. p. u hodu oslonivši se ,na celo stopalo privlačiti prste petama.

148

RAVN

STOPAL

Početni položaj sedeći u klupama (Sl. 362—371)

Vežba 1 U p. p. osloniti stopala na tlo — ispod kolena. Dizati stopala nagore sa savijenim prstima. Pete ostaju na tlu.

Vežba 2 Isti p. p. kao u vežbi 1. Ne razdvajajući mnogo kolena okrenuti tabane jedan prema drugom.

Vežba 3 Isti p. p. kao u vežbi 2. Osloniti se na pete, pa duž spoljane ivice stopala, gurajući ih upolje, osloniti se najzad na celo stopalo.

Vežba 4 U p. p. privlačiti prste petama sa odizanjem svoda stopala, opirući se o podlogu.

RAVNA STOPALA

149

Vežba 5 Iz p. p. prebaciti potkoleniou jedne noge preko kolena druge i pogledati u taban okrećući ga što više prema licu.

Vežba 6 Iz p. p. podizati potkolenice naizmenično od podloge sa povlačenjem stopala prema gore i savijajući prste.

Vežba 7 Iz p. p. podizati neznatno rastavIjena stopala prema potkolenicama. Zatim privlačiti prednje delove stopala jedan prema drugom dok se oba palca ne dodimu.

Vežba 8 U p. p. ukrstiti potkolenice tako da se spoljašnje ivice stopala dodiruju. Potiskujući stopala jedno prema drugom grčiti prste. Tabani su okrenuti prema tlu.

150

RAVN

STOPAL

Vežba 9 U p. p. stopala su oslonjeina unutrašnjim ivicama jedno o drugo. Potiskujući potkolenicu i stopala jedno prema drugom izdizati svod stopala što više nagore.

V e ž b a 10 U p. p. prednji deo stopala fiksirati o neiki predmet. Zatim guirati taj predmet unapired ne odižući tabane od podloge.

RASPLINUTO STOPALO — PES T R A N S V E R S O —

PLANUS

Sve što je do sada rečeno o ra'vnom istopalu odnosilo se uglavnom na spuštanje uzdiižnog svoda stopala. Ali, ikako je već napomenuto, postoji i drugi takozvani poprečni svod stopala. N-ormaltno je da ise prednji deo stopala oslanja na tio glavicom prve i pete kosti donožja (metatarzalne kosti).

Međutim, nije retka pojava da dođe do promena u ovom osloncu spuštanjem poprečnog svoda, koji grade druga, treća i oetvrta kost donožja, tako da se stopalo sada oslanja svim ovim kostima na tlo. Vremenom dolazi do popuštanja najpre mišića, pa zatim ligamenata u ^pomemitom predelu, te kao posledica toga dolazi kasnije dio skretanja palca prema spoljnoj strani, tj. prema drugom prstu. (SI. 372). Cesto se palac okreće oko svoje uzdužne osovine, tako da nokat biva okrenut unutra i napred, a ne nagore. Pošto spuštanjem poprečnog svoda stopala dolazi do razmicanja kostiju donožja, prsti se šire lepezasto a u kasnijem periodu dobijaju još i čekićast oblik. (SI. 373). Palac se često podvlači pod drugi prst. Usled ovog podvlačenja paloa na plantogramu sc nc može da primeti otisak dnigog prsta.

152

RASPLINUTO STOPALO

(

Uzroike ovoj deformaciji treba tražiti u slabosti muS'kulature stopala, zatim različitim delimičnim ili potpunim oduzetostima pojedinih mišića stopala (pareze ili paralize), eventualnim povredama nožja i donožja (tarsus i metatarsus), ili insuficijenciji muskulature porneinutog predela koja može nastati iz bilo kojeg dmgog razloga. Subjektivni simptomi se javljaju u vidu bolova u prednjem delu stopala, naročito pri dužem stajanju, zatim se veoma teško podnose makakva opterećenja, tako da biva funikcija oštećena u pri'ličnoj meri. Plaintogram se u ovom slučaju odlikuje širinom prednjeg dela stopala, zbog postojećeg žulja u predelu druge, treće i četvrte kosti donožja. Boja na otisku tog predela izgleda kao irazlivena, usled izrazitog pritiska. Prsti ostavljaju neznatne otiske, a otisak drugog prsta, kao što je već rečeno, ponekad nedostaje. Lečenj e Ovde je osnovno da se spuštanje poprečnog svoda što ranije primeti i na otisku stopala utvrdi. Zatim treba dete uputiti specijalisti radi propisivanja posebnog uloška. Ovaj uložak treba da potpomogne izdizanje srednjeg dela popreonog svoda, tj. pre dela I I I i IV kosti donožja. Ukoliko je početni stadijum, korisno je i preporučuje se da se prstom jedne ruke potisne sredina prednjeg dela stopala naviše, a zatim da se taj predeo stopala obmota zavojem, kako bi se postignuti položaj zadržao. U torn cilju može se još u sredini udubljenja koje je dobijeno potiskivanjem pomenutog predela staviti tampon vate. U cilju sprečavanja pomeranja palca ka drugom prstu dobro je takođe staviti jedan tamipon od vate ili sunđera između palca i drugog prsta. Na taj način će se postići njihovo razmicanje i samim tim i popraviti postojeće stanje. Pored korišćenja pasivnih pomagala, maporedo se počinje i sa primenom pasivnih i aktivnih vežbi u cilju jačanja muskulature koja održava oba svoda stopala. Paralelno treba davati i vežbe za toniziranje mišića čitavog ekstremiteta. Naravno, i ovde će najpogodniji početni položaj biti sedeći, a samo izuzetno — u kasnijoj fazi — i stojeći, naročito kada se daju vežbe u hodu.

RASPLINUTO STOPALO Vežbe za otklanjanje rasplinutog stopala (sa palcem u abdukciji) Kod ove deformacije, kao i kod ranije opisanog spuštamja uzdiižnog svoda stopala, koje se naziva ravno stoipalo, osim navodcnih početnih položaja može se koristiti i ležeći položaj. Međutim, nc treba insistirati ni u jednom ni u drugom slučaju na ležećem položaju zato da bi mogla da postoji vizuelna kontrola vežbi koje se primenjuju, kaiko bi se one lakše zapamitile i mogle i kasnije, kod kuće da sprovode. Početni pololaj sedeći sa opruženim nogama (Sl. 374—375)

Vežba 1 U p. p. savijati prste što je moguce vise.

Vežba 2 U p p. stopala su pribijena jedno uz drugo. Približavati palčeve, ne odmičući pete.

Početni

položaj

sedeći

sa savijenim

nogama

(Sl.

376—380)

Vežba 1 U p. p. stopala su razmaknuta. Privlačiti po podu prednje delove stopala pritiskujući podlogu. Pete pri tom ne odmicati.

RASPLINUTO STOPALO

Vežba 2 U p. p. opružene prste celom površinom osloniti o podlogu, uz pokušaj odizanja srednjih delova stopala.

Vežba 3 U p. p. predn'je delove stopala odizati od tla oslanjajući se pri tom na prvi pa'na peti prst.

Vežba 4 U p.p palac uz palac, pete sastavljene. Povlačiti palcem tkaninu, koja je zalkačena ispod nekog predmeta, taOco da daje ofcpor.

Vežba 5 U p. p. osloniti stopala na fcnjigu, tako da pnsti budu izvan njene površine. Omčom od lastiša sastaviti palčeve. Savijajući ih snažno gurati kmjigu, a istoviremeno pritiskati i petom, kako se knjiga ne bi pomerila.

POGOVOR
Završavajući ovo izllaganje, moramo podviući da je izbor materije koja je izložena bio uglavnom podešen tako da odgovara kompetencijama nastavnika fizičkog vaspitanja, te da ovaj priručniik treba tako i posmatrati. Međutim, sigumo je da će biti od korTisti i fizioterapeutima, mladim lekarima-^pecijalizantima fizikalne medicine i rehabiMitacije i sportske medioine, pa i fizijatnima, posebno ako rade u dečjim ustanovama i bave se poremecajdma u držanju. Nesumnjivo, još mnogo bi se moglo reći, kako o navedenim, tako i o onim deformacijama koje ovde nisu izložene. Takođe korisno bi bilo da je i više praktičnih vežbi uz korišćenje najiraznovrsnijih početnih položaja. Međutim, cilj nam je bio, kao što je to već na samom početku rečeno, da damo jedan praktični prirućnik, kao vodič u prakitičnom svakodnevnom radu sa osinovnim ciljem da pomognemo prvenstveno nastavniku fizičkog vaspdtanja. Takođe simatramo da će svaikd nastavnik ild oeko od pomenuitdh struonjaka moći iz navedeniih položaja i vežbi da shvatd osnovne ptdnoipe korektivnog rada kod pojedindh deformacija, pa da ih i sam 'fcasniije komponuje i proširuje tokom svog nada. Ovaj primčnik dakle treba da koristi nastavniku fizičfcog vaspitanja u svim situacijama u kojima je ix>zvan da pomogne svojim učenicima, ne samo da se harmonično razvijaju, već i da odstrane sve one uticaje i poremećaje koji bi se mogli negativno odraziti na njihov razvoj. Na taj način nastavnik će moći u dobroj meri da spreči niz komplikacija koje bi kasnije mogle da daju veoma teške posledice i tako da bude jedan od prvih saradnika školskog lekara.

I.l t e r a t u r a 1. Gatri—Smith, O.: Rehabilltacija povređenih i obolelih, Medicinsko izdavačJso preduzeće »Medicinska knjiga«, Beograd — Zagreb, 1952. 2. Konc, E.: Ravno stopalo i njegovo lečenje, Fizička kultura br. 3—4, Beograd,, 1953. 3. Janković, M.: O rđavom držanju tela kod školske omladine, Fizička kultura, br. 1—2, 1953. 4. Polić, B., Opavski, P., Vitas, M.: Vežbe oblikovanja, »Partizan«, Beograd, 1954. 5. Konc, E.: O insuficijentnoj nozi sa povišenim svodom, Fizička kultura, br. 3—4, 1955. 6. Zec, Ž., Konforti, N.: Ispitivanje snage mišića, Centar za osposobljavanje invalida, Beograd, 1956. 7. Smodlaka, V.: O deformitetima tela u jednoj beogradskoj osmoIjetki, Fizička kulltura, br. I polugode, 1956. 8. Radojčić—Finkelštajn, Lj.: Početni položaj i njegov značaj u kineziterapiji i posebno u korektivnoj gimnastici, Fizička kultura, br. 7—8, 1957. 9. Lyons, D., Kelly, R., Chaffee, E.: Corrective Physical Education, Los Angeles City School, 1958. 10. Rasch, T. J., Burke, R.: Kinesiology and Applied Anatomy, Henry Kimpte, London, 1959. II. Wells, K.: Kinesiology, W. Saunders Company, Philadelphia, London, 1960—1968. 12. Lindemann, R., Teirich—Leube, H., Heipertz, W.: Lehrbuch der Krankengymnastik in vier Banden), G. Thieme Verlag Stuttgart, 1963. 13. Mančeva, M., Sokolov, B., Markova, G.: Ispravitelna gimnastika, Medicina i fizkultura, Sofija, 1964. 14. Klisić, P.: Skolioze i mogućnost njihovog lečenja »Povratak u život«, broj 3, Beograd, 1965. 15. Zec, Ž.: Kineziterapija, Skripta, Viša medicinska škola, Beogratl, 1965. 16. Hohman, G., Stumpf, L.: Ortopadische Gymnastik, G. Thieme Vn lag, Stuttgart, 1967. 17. Bošković, M.: Anatomija čoveka, Medicinska knjiga, Bfogiiul Zagreb, 1967.

18. Keros, P. i suradnici: Funkcionalna anatomija, Medicinska naKlada, Zagreb, 1968. 19. Gergieva, E., Lilov, L V.: Podvižni igri s izpravdtelen karakter, Narodna prosveta, Sofija, 1968. 20. Zec, 2.: Osnovi kineziologije, Institut za fizikalnu medicinu i rehahilitaoiju, Zavod za rehabilitaciju, Beograd, 1969. 21. Stanić, Ž., Solarić, S.: Osnovi kineziterapije i Idneziterapija lokomotomog aparata (I deo), Skripta, Visoka škola za fizičku kulturu, Zagreb, 1972. 22. Koturović, Lj., Jeričević, D.: Kineziterapija, Skripta, Fakultet za fizičko vaspitanje, Beograd, 1973.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->