Uvod

Čovekova svest o potrebi komunikacije stara je koliko i nagon za

opstankom, a snažna kao osećanje gladi ili ljubavi; neophodna kao hrana, voda ili
vazduh. Želja da se iskažu misli ili osećanja, da se kome nešto saopšti, ili reakcija
na životno okruženje i različite okolnosti, bili su sastavni deo svakodnevice
čovekovog dalekog pretka. Iskonski nagon za spoznajom sveta i napor da se
pronikne u tajne prirodnih zakona i pojava, da se o istim iskažu sopstveni stavovi,
ili da se saznaju reakcije drugih i dođe do novih saznanja, rodili su ljudski govor
koji je još od prapočetaka ljudske civilizacije, pa do danas, bio konstantna
osobenost čoveka, znak njegovog raspoznavanja i superiornosti nad svim bićima
zemaljskog sveta.

Jezik i govor su istorijska kategorija. Govor je satkan od glasova, koji

različitim kombinovanjem daju veće govorne celine. Tlas je osnovni elemenat
govora. Valja znati da "glas i govor predstavljaju celinu i jedinstvo, pa bez kulture
glasa, ne može biti prave kulture govora"1. Nastanak govora vezuje se za postanak
čoveka. Jezik i govor su stalni pratioci čoveka i društva u celini. Misao koju nala-
zimo u indijskim Upanišadama: "Govor u čoveku sabirno je mesto svih znanja",
sugeriše stav da govor nije samo osobenost čovekove individue, nego i iskustvena
vrednost ljudske civilizacije. Govor, prema tome, ima i socijalnu, kreativnu i
ideološku vrednost.

Nema govora bez jezika, niti jezika bez govora. Govor se ostvaruje
posredstvom jezika, kojije po školskoj definiciji osnovno sredstvo za
sporazumevanje među ljudima. Doduše, čovek svoje misli i osećanja može
iskazivati i bojama, zvižducima, pantomimom, mimikom, ili na neki drugi način,
ali to još uvek nije živi jezik niti govor, već samo neki od mnogo govora.

1
Matić, M.: Logopedija, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd, 1968. Str 312.

1
 1. Teorijski deo

1.1. Pojam jezika

Danas u svetu ima više od tri hiljade živih jezika i nekoliko hiljada
dijalekata. Ima jezika kojim se odavno ne govori, ali su ostali pisani tragovi koji
svedoče o njihovom postojanju. To su italski, etrurski, staroslovenski, gotski i
drugi. Valja znati da postoji i čitav niz veštačkih jezika, kao što su algol, simila,
fortran, jezik signalizacije i drugi, koji imaju različite namene u sistemu ljudske
komunikacije.

No, bez obzira da li je prirodni ili veštački, jezik je uvek u obavesnoj,

informativnoj funkciji. Jezikom se oslikavaju i prenose sva dostignuća ljudske
civilizacije i sva obeležja objektivnog i subjektivnog sveta. Osnivač srpske države,
Stefan Nemanja, govorio je da se čuvanjem jezika, mogu zaštititi interesi države i
naroda. Njegove reči iz Hilandarske povelje, najrečitije govore o tome: "Čuvajte,
čedo moje milo, jezik kao zemlju. Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu
reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i
najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznatniju reč svoga jezika".
Istorija mnogih naroda pokazala je da se gubljenjem jezika istovremeno gubi i
nacionalna samobitnost.

1.2. Pojam govora

Govor se može osvetljavati i definisati sa čisto lingvističkog, dijalektološkog

ili besedničkog aspekta, ali njegov suštinski smisao je uvek isti: govor je
višedimenzionalni jezičko-akustički fenomen, kojim čovek potvrđuje svoju
superiornost nad svim ostalim, do sada poznatim oblicima života. Sa gledišta
lingvistike, govor je komuniciranje "putem artikulisanih verbalnih signala
proizvedenih aktivnošću-govornih organa". Dijalektologija, kao što je poznato,
izučava varijetete govora u okviru istog jezika. Podsećanja radi, istaći ćemo da u
srpskom jeziku štokavski dijalekat poznaje ekavsku, ijekavsku i ikavsku varijantu

2
govora. Sa gledišta jezičkih disciplina, govor je psihofizički proces, osmišljen do
nivoa na kome se ostvaruju različiti oblici svakodnevne komunikacije.

Jezik i govor nisu samo "sredstvo ličnog izraza" i opštenja, već i sredstvo
ubeđivanja i nagovaranja, sredstvo identifikacije i prepoznavanja nečije
individualnosti; most kojim se uspostavlja veza sa neposrednim okruženjem, i
najkraći put do dubinskih slojeva čovekove ličnosti i najudaljenijih mesta širom
planete. Dakle, jezik nije samo sredstvo svakodnevne komunikacije, kako ga
obično definišu gramatičari, već i simbolička oznaka čovekove fizičke i duhovne
individualnosti.
Govor je samo jedan oblik jezika u kome se upotrebljavaju artikulisani zvuci
i reči da bi se saopštile misli i osećanja. Razvoj govora je u stvari razvoj
oblikovanja glasova, proces rašćenja koji polazi od nejasnih, neodređenih i
slučajno formiranih glasova do jasnih i kontrolisanih glasova.2

2
Nešić,B., Osnovi razvojne psihologije, Jagodina,2000, str.141-144.

3
 2. Govor i jezik u retorici
Govor u retorici označava zaokruženu tematsku, misaonu i kompozicionu
celinu koja se sagovorniku saopštava usmeno ili pisanim putem, u formi referata,
predavanja, diskusije ili kakve prigodne informacije. Pri tom se govor često
izjednačava sa rečju beseda, koja podrazumeva posebno cenjenu formu
besedničkog umeća. Beseda je najviši oblik usmenog izražavanja, u kome do
potpunog izražaja dolaze primarne vrednosti jezika. Otuda se za besedništvo
katkad upotrebljava sinonim krasnorečije, kako bi se potpunije dočarala lepota
žive, izvorne reči. Lepota govora, međutim, ne sme biti sama sebi cilj. Umeće
govorenja je produktivno samo ako je u funkciji kakve ideje ili istine za koju se
govornik zalaže. Koliko će govornik imati uspeha u tome, ne zavisi samo od
istinitosti njegovih stavova, već i od uverljivosti izlaganja i lepote stilskog izraza.
Govor mora imati i svoju melodiju, ton i boju, tako da kod slušalaca izaziva
emotivnu reakciju i maksimalno angažovanje svesti.

Živa reč deluje snažnije od pisane. Govornik koji iskazuje neki stav ili
osećanje, u nastojanju da pridobije poverenje slušalaca, pokušava da uz pomoć
gestova i mimike izrazi sve svoje znanje, nastojeći da deluje ne samo na njihov
razum i emocije, već i na ponašanje, uzdižući se, katkad, do neslućenih
besedničkih visina. Moć reči je tolika da "ništa razborito ne nastaje bez nje",
govorio je Isokrat.

I Gorgija je naglašavao da se suština retorike nalazi u rečima: "Retorika ima

posla sa govorima, i držim da je moja definicija sasvim tačna".

Jezik i stil kojim se uobličava neki govor po mišljenju Aristotela mora biti
prevashodno jasan, prikladan i otmen. Još davno je rečeno da "dobro govoriti,
znači misliti uzvišeno! "Da bi govornik ostvario svoj cilj i postigao efekte
nagovaranja, mora govoriti jasno; jezikom koji nije "ni odveć prost, ni odveć
uzvišen". Jasnost je najvažnija odlika govora; ako govornik svoje misli ne izlaže
jasno i razložno, od njega će se brzo distanicirati slušaoci. "Ono što je jasno kao
sadržina u svesti, biće jasno i kao oblik te sadržine".3 Otmenost je osobina svakog

3
Dimitrijević, R.: Teorija književnosti, Savremena škola, Beograd, 1962. Str.112

4
dobrog govora. Ovaj kvalitet besedništva ostvaruje se neobičnim rečima i izrazima,
funkcionalnom upotrebom stilskih figura i nesvakidašnjih govornih konstrukcija.
Aristotelov stav da "jeziku valja dati izgled nečeg neobičnog, jer su ljudi skloni da
se dive nečem što je udaljeno", anticipirao je, do izvesne mere, puteve i pravce
moderne stilističke ideje.

Kvintilijan je isticao da "bogovi ništa lepše nisu podarili čoveku od

veličanstva reči". Moć reči srazmerna je velični besedničkog umeća. Često se
lepom rečju ostvaruje ono što ne može silom i tiranijom. O tome najrečitije sve-
doči narodna poslovica: "Lepa reč i gvozdena vrata otvara". Veština upotrebe reči,
a naročito umeće u njihovom povezivanju i stvaranju kompleksnih govornih celina,
određuje nivo ostvarene komunikacije i kvalitet samog govora. Kultivisan i tečan
govor je sredstvo kojim se stiče poverenje slušalaca, ali i način da se spozna
kultura i obrazovanje samog govornika. Govor ima svoju socijalnu i psihološku
pozadinu; njegova osnovna funkcija je da služi čoveku i da govori o čoveku.

Hajnc Lemermen zaključuje da se govorništvo "može naći u službi dobra

kao i zla, istine kao i laži". Govor može biti opasno ili krotko oružje; njim se
podjednako efikasno mogu propagirati ljubav i mržnja, dobro i zlo, lepo i ružno; on
nije privilegija samo malog broja odabranih, već fenomen koji koriste svi ljudi, ali
samo do one mere koliko su dorasli trenutku u kome govore, i temi o kojoj govore.
No "'reč je", kaže Andre Žid, "neverna misao“. Skoro uvek izrazi ono što nismo
hteli". Nije dobro ako čovek previše govori, pogotovo ako nema besedničkog dara
i moralnih vrlina. U nastojanju da se nametne kao dobar govornik, često se desi da
kaže "ponešto što nije trebalo reći". Sama sadržina govora ne određuje njegovu
vrednost toliko, koliko način na koji se govor interpretira. U tom diskursu
diferenciraju se različiti govorni nivoi; od jezika svakodnevne komunikacije do
različitih formi funkcionalnih stilova. Najviši nivo govora ostvaruje se
posredstvom mnogobrojnih besedničkih modela, kao što su prigodne, pohvalne,
sudske, političke, vojničke, duhovne, umetničke i druge besede iz oblasti kulture i
javnog života.

5
 3. Usmeni i pisani govor
Po školskoj definiciji, jezik je sredstvo za sporazumevanje među ljudima. Pri
tom se uvek misli na određeni nivo informacija koje se primaju ili daju, posredno
ili neposredno, u različitim vidovima komunikacije. Čovek koji govori pred
slušaocima usmenim ili pismenim putem, uz pomoć gestova i mimike, nesvesno
govori i o sebi, iznosi svoja unutrašnja osećanja i na taj način vrši identifikaciju
svoje ličnosti i svoga karaktera. U govoru se oslikavaju i svi vidovi života i sva
dostignuća materijalne i duhovne kulture i istorija ljudske civilizacije.

Jezik je u velikoj meri apstraktna pojava. Međutim, samo poznavanje jednog

sistema znakova još nije dovoljno za komunikaciju. Za verbalno opštenje je
neophodno da se jezik materijalizuje, tj. učini dostupnim čulima. Zato se u svim
situacijama jezičkog komuniciranja jezički sistem stavlja u pokret i realizuje, a
realizacija jezika jeste govor. Tako je govor skup svih pojedinačnih ostvarenja
jezika. Govoreći, mi pokrećemo mehanizme jezika na kojima se zasnivaju govorni
činovi. A jezik je šema po kojoj se obrazuju rečenice koje svakodnevno izgova-
ramo.4

Moderna stilistika različite vidove komunikacije izučava u okviru

funkcionalnih stilova koji su definisani tematskim okvirom konkretne informacije.
Razgovorni, književni, pesnički, publicistički, administrativni i naučni stil često
mogu biti u funkciji besedničke veštine. Koji će od ovih stilova biti upotrebljen,
zavisi od prirode problema o kome besednik govori, ili od teze koju pred
slušaocima dokazuje.

Još od vremena stare Helade, pa sve do danas, među govornicima i

teoretičarima besedničke veštine, prisutna je stalno dilema kako govoriti pred
slušaocima: usmeno, dakle bez pripremljenog teksta, ili čitanjem napisanog
govora? U istoriji besedništva poznata su oba načina govora, ali čini se da su
teoretičari uvek davali blagu prednost usmenim formama besedničke veštine.
Primera radi, navešćemo reči Sokrata, iz kojih se vidi zašto on daje prednost
usmenom govoru:

4
Dikić, N.: Osnovi retorike, Beograd, 2004. Str. 33.

6
 "Pisana reč liči na sliku. Čini ti se da je slika živa, ali ako je što zapitaš, ona
dostojanstveno ćuti. Tako je i s pisanom reči; učini ti se da ona govori kao da nešto
razume; ali ako je što zapitaš u želji da doznaš nešto od onoga što ona tvrdi,
pokazuje se svagda jedno te isto. Drugačija je njena rođena sestra, živa reč, jer ona
se sa znanjem zapisuje u duši onoga koji se uči, a ume sama sebe da brani i ume da
govori i da ćuti s kim treba"...

Iz istorije ljudskog društva zna se da je, sve do pojave pisma, usmeni govor,
osnažen različitim vidovima gestikulacije, bio jedini i najbolji način primanja ili
prenošenja neke informacije. Od tog perioda ova dva tipa govora naporedo traju, a
gramatičari su skloni da ih definišu kao dva analogna načina ljudske komunikacije.
Međutim, sa aspekta govorničke veštine, usmeni govor ima primarni, a pisani, se-
kundarni značaj. Usmeni govor se uvek ostvaruje u neposred-noj komunikaciji, a
to govorniku pruža mogućnost da podešava jačinu, visinu i boju glasa, menja
tempo i ritam, pravi duže ili kraće pauze, služi se, manje ili više, pokretima tela i
efektima gestikulacije; da se misaono i emotivno angažuje onoliko koliko to
sadržina govora iziskuje, i koliko to u datom trenutku slušaocima odgovara.
Jednom rečju, govornik koji usmeno izlaže svoj govor, u situaciji je da neposredno
prati njihovu reakciju i prema njihovom afinitetu modifikuje svoj govor i svoje
ponašanje.
Pisani govor je stilski, strukturalno i kompoziciono uvek dobro uobličen i
doteran, tako da govorniku ostaje samo da ga pred" slušaocima korektno saopšti ili
pročita. U takvom govoru sve je urađeno prema već utvrđenom planu; jezikom koji
zadovoljava književnu normu i koji je leksički bogatiji, gramatički korektniji a
stilski otmeniji od usmenog govora. Pisani govor se može sačuvati, kao trajna
vrednost koju mogu i drugi koristiti. Intonacione vrednosti živog govora
kompenzuju se u pisanom tekstu, bar do izvesne mere, znacima interpunkcije.
Govornik koji pred slušaocima saopštava tuđi tekst, mora posvetiti posebnu pažnju
znacima interpunkcije, kako bi dočarao idejnu, tematsku i emotivnu vrednost
takvog govora.

Osnovni nedostatak govora koji se čita je u tome što govornik svoj pogled
više usmerava na tekst nego na slušaoce. Zbog toga on nikada ne može ostvariti
potpun, do kraja otvoren i prisan kontakt sa njima. Prateći elementi usmenog

7
izražavanja (pokreti tela, gest, mimika), ne mogu se pri čitanju efikasno ostvariti,
niti govornik može imati tačan uvid u ponašanje i reakciju slušalaca. Zbog toga on
ne može u pravom trenutku i na pravi način podešavati ni intonacione vrednosti
glasa i gestikulativne elemente komunikacije. Pošto je govor već napisan, a on ga
samo čita, uskraćena mu je mogućnost improvizacije i bilo kakvih stilskih i
tematskih zaokreta, ili kakvog retoričkog šoka, koji bi slušaoce pokrenuo iz
letargije i zaokupio im pažnju efektima besednič-kih akrobacija. U takvoj situaciji
slušaoci su najčešće ravnodušni i inertni; sama činjenica da im se čita nešto što je
već unapred smišljeno i napisano, otupljuje njihovu pažnju i znatiželju; oni svoje
prisustvo opravdavaju situacijom u kojoj su se našli i koja im nalaže da budu
korektni i strpljivi u iščekivanju trenutka kada će govornik završiti svoje čitanje.

Ako se pažljivo sagledaju razlozi koji su za ili protiv usmenog ili pisanog
govora, valjalo bi, pre konačnog stava, odgovoriti bar na nekoliko važnih pitanja.
Da li je bolje govoriti usmeno, ili pročitati već napisani govor? Da li bi govor,
možda, trebalo napisati, naučiti ga napamet i usmeno saopštiti slušaocima? Ili,
možda, treba govoriti sasvim slobodno, bez ikakvih priprema, ili napisanog
koncepta? Da li, možda, treba napisati jasan koncept i osnovne podatke i prema
njima improvizovati svoj govor? Ovo su samo neka od pitanja na koja bi valjalo
odgovoriti pre nego što otpočne priprema za govor. Pri tom treba imati u vidu da
su ova pitanja retorskog karaktera, jer svako od njih predstavlja i moguć-nost
različitih metodoloških pristupa u profilisanju forme, strukture, i načina izlaganja
samog govora. Istovremeno, na svako pitanje se može dati bar nekoliko odgovora,
koji nisu uslovljeni samo stavom, znanjem i elokvencijom govornika, ili
strukturom auditorijuma, već prirodom teme o kojoj se govori. O tome Ivan Ivanji
kaže: "Pravi kontakt sa publikom može se postići samo neposredno održanim
govorom koji deluje kao da je nastao na licu mesta. Govor mora da deluje kao da je
nastao baš u trenutku istupanja pred slušaocima, ne sme da ostavlja utisak dugo
pripremanog rada, ali bez pripremanja i rada on ne može biti zaista dobar i
uspešan" .

8
 4. Jezik i govor
Jezik i govor stoje u odnosu koda i poruke, sistema i procesa, govor je jezik
u akciji. Komunikacija je moguća kada se učesnici služe istim jezičkim kodom.
Kao društvena pojava, jezik postoji i menja se uglavnom nezavisno od volje
pojedinaca koji ga nasleđuju od svojih predaka i predaju u nasledstvo potomcima.

Jezik i govor su neraskidivo povezani. Niti bi mogao postojati jezik, a da se

praktično ne realizuje govorom, niti bi govornu komunikaciju bilo moguće
ostvariti bez nekog jezika. Govor i jezik su u stalnom sadejstvu i prožimanju usled
čega se menjaju i jedno i drugo.

Govor je podložan uticaju mnogih praktičnih činilaca koji su u vezi sa

psihofiziološkim osobinama čoveka. Zamuckivanje, zamor, nedostatak
koncentracije nisu idealni uslovi za komunikaciju, ali jezički obrasci opstaju i u
ovakvim uslovima.

Mogućnost da čovek komunicira, a naročito da upotrebi, i to s lakoćom,

jezičke simbole, veštinu organizovanog i prilagođenog ko-rišćenja jezičkih simbola
u različitim situacijama, zasnovana je na possbnim sposobnostima. Zbog nove
elektronske tehnike, mogućnost opštenja je porasla. Neki smatraju da je glavno
obeležje našeg doba suvišno komu niciranje. Činjenica je da čovek u sebi nosi
duboko ukorenjenu potrebu za opštenjem. Ako neka osobamalo opšti, zato postoje
duboki razlozi, koji obično proističu iz načina života i neuspelog društvenog
prilagođavanja.

U svakom od nas živi i govornik, i sagovornik, i pisac, i čitalac, i odašiljač, i

prijemnik. Govorna reč razlikuje se od pisane reči, prvo po brzini prenošenja
poruke. Za jedan minut govora može se otpremiti u proseku 100 reči, za jedan
minut običnog čitanja 250 reči, a brzim čitanjem 600 reči.5 Dobar govornik nije
uvek i dobar pisac, i obratno, dobar pisani tekst ne mora da bude podesan za govor.
Naime, logičnost je atribut mišljenja, a ne jezika, ne postoje manje ili više logični
jezici. Na svakom jeziku se može govoriti više ili manje logično, što ne zavisi od

5
Dikić, N.: Osnovi retorike, Beograd, 2004. Str. 33-38.

9
samih jezičkih sredstava, nego od načina mišljenja njihovog korisnika. Jezici u
svojim strukturama ispoljavaju razne protivrečnosti, ali to važi za sve njih i nema
veze s nekomj univerzalnom vanjezičkom logikom.

Svaki jezik ima svoju sopstvenu logiku koja proističe iz njegovog osobenog
ustrojstva i nije svodljiva na neki sveopšti vanjezički logički obrazac. Jezik kao
osnovni instrument mišljenja omogućuje logično rasuđivanje, ali on sam nije
nikakva logička šema. Drugim rečima, logičnost je atribut mišljenja, a ne jezika.
Nema jezika koji su manje ili više logični. Na svakom jeziku se može govoriti
manje ili više logično, što ne zavisi od samih jezičkih sredstava, nego od načina
mišljenja njihovog korisnika. Ono što je sa stanovipšta organizacije jednogjezika
savršeno logično, može iz ugla strukture nekog drugog jezika izgledati krajnje
nelogično.

Govorna dinamika ne može ostati jednaka u toku celoga govora, već se

menja prema prirodi pojedinih sadržajnih celina i mogućnosti njihovog poimanja u
trenutku saopštavanja.Tako će se razlikovafi važne i manje važne misli, vesela i
tužna osećanja, spori i dinamični događaji, pa će se važni delovi, tužna osećanja i
sumorne misli saopštiti u sporom, a dinamična osećanja u brzom ritmu. Znači,
usporavanjem se može naglasiti važniji deo rečenice, samo se treba čuvati da
usporavanje ne dobije deklamatorski, izveštačen, frazerski ton, a ubrzavanje da se
ne oseti kao brzopletost. Živ ritam govora osvaja, zanosi slušaoce, dok je umeren
pogodniji za ubeđivanje. Na ritam govora utiče fiziološki ritam govornika-rad srca,
disanje. Zato ga je neophodno uskladiti sa tehnikom sopstvenog disanja. Ritam u
govoru i u poeziji predstavlja povremeno ravnomerno pojavljivanje i nestajanje
nekih jezičkih elemenata.

10
 5. Odnos jezika i stvarnosti

Odnos jezika i stvarnosti je veoma složen. Jezik nam olakšava orijentisanje u

stvarnosti. Da nemamo jezik ne bismo mogli u punoj meri misliti niti saznavati
svet, pa tako ne bismo imali mnogo šta ni da izražavamo ili saopštavamo drugima.

U životu čoveka i društva jezik obavlja niz značajnih uloga koje se mogu
klasifikovati na razne načine. Prvenstvo svakako pripada komunikacijskoj funkciji
jezika kao osnovnoj i najširoj. S njom je povezana saznajna ili kognitivna funkcija
jezika. Jezik igra značajnu ulogu u procesima mišljenja i oblikovanja sveta. Jezik i
misao nisu isto, ali između njih postoji velika mera uzajamnog podrazumevanja.
Jezik pomaže u uobličavanju pojedinih vidova vanjezičke stvarnosti time što ih
izdvaja, imenuje i dovodi u međusobne odnose. On tako učestvuje u izgrađivanju
misaonih sadržaja koje prenosi - što znači i u samom saznavanju sveta, koji se
čoveku uveliko i otkriva upravo kroz jezik.6

Pored svoje primene u neposrednom opštenju među pojedinim pripadnicima

društvenih grupa, jezik ima i civilizacijski neophodnu kulturnu funkciju, jer služi
za beleženje događaja, za usmeno predanje, za istorijske zapise i hronike, za
utvrđivanje zakonika, ustava, raznih društvenih sporazuma, državnih ugovora i
drugih važnih dokumenata. U ovoj svojoj ulozi on objedinjuje pripadnike
savremenih generacija, a uz to deluje i kao veza između mnogih pokoljenja.
Ostavljajući trajna svedočanstva o prošlim zbivanjima, on petovremeno obavezuje
i buduće naraštaje na poštovanje utvrđenih društvenih normi.

6
Dikić, N.: Osnovi retorike, Beograd, 2004. Str. 33-38.

11
 6. Zaključak

Jezik je društvena i promenljiva kategorija. No promene u jeziku ne smeju

biti nasilne, već prirodne i spontane, u skladu sa evolutivnim tokovima ljudskog
društva i civilizacije. Jezik je osobenost svake individue, ali i nacije.

Kultura svake zajednice počiva na funkciji jezika. Povezujući ljude unutar i

između generacija, u savremenom životu, ali i u sklopu istorije, tradicije,
književnosti i kulture jedne društvene zajednice, njen jezik postaje i merilo
grupnog identiteta, simbol etničke, nacionalne, verske ili socijalne pripadnosti. U
tom smislu se može govoriti o simboličkoj funkciji jezika, jer jezik nije puki me-
hanizam za prenošenje informacija nego visoko vrednovan činilac društvenog
života za koji se vezuju snažne kolektivne emocije. Jezik ima i važnu estetsku
funkciju jer čini bit književnih dela koja u čitaocima izazivaju estetsko
zadovoljstvo.

Jezikom se može govoriti o svemu, što znači i o samom jeziku.

Objašnjavanje samih upotrebljenih jezičkih sredstava čini metajezičku funkciju
jezika. Toje, dakle, jezik o jeziku, ili drugostepeni jezik koji se javlja kada tražimo
i dobijamo objašnjenje neke nama nepoznate reči ili konstrukcije, bilo u našem
maternjem ili nekom drugom jeziku.

Upotrebom jezika stvara se i učvršćuje veza među ljudima koji su njome

obuhvaćeni, jedno osećanje bliskosti i zajedništva koje je bitan uslov društvenog
života. Ovo još jednom potvrđuje da prvenstvo pripada komunikacijskoj funkciji
jezika, kao najširoj i najtemeljnijoj.

Nastanak jezika nerazdvojno je povezan sa postankom čoveka i mora se

razmatrati u sklopu drugih sposobnosti ljudskih bića. Govoriti o čoveku znači
govoriti o biću koje se odlikuje govorom. Jezik se i razvio zato što su
komunikacijske potrebe prevazišle sve što se moglo izraziti gestom ili krikom.

12
 7. Literatura

1. Dikić, N.: Osnovi retorike, Beograd, 2004. Str. 33.

2. Dimitrijević, R.: Teorija književnosti, Savremena škola, Beograd,
1962. Str.112
3. Matić, M.: logopedija, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd,
1968. Str 312.
4. Nešić,B., Osnovi razvojne psihologije, Jagodina,2000, str.141-144.

13
 Sadržaj

Uvod .................................................................................................... .1

1. Teorijski deo ...............................................................................2

1.1. Pojam jezika .....................................................................2
1.2. Pojam govora ................................................................... 3
2. Govor i jezik u retorici ............................................................... 5
3. Usmeni i pisani govor ................................................................ 6
4. Jezik i govor ............................................................................... 9
5. Odnos jezika i stvarnosti ............................................................11
6. Zaključak ................................................................................... 12
7. Literatura ....................................................................................13

14