P. 1
Ursula Legvin

Ursula Legvin

|Views: 306|Likes:
Published by Merlinkevin

More info:

Published by: Merlinkevin on Nov 07, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

11/12/2013

pdf

text

original

Ursula Legvin

ZEMLJOMORJE

Prva knjiga ČAROBNJAK ZEMLJOMORJA 1. RATNICI U MAGLI Ostrvo Gont, usamljeni planinski vrh koji se uzdiže čitavu milju iznad večito uskovitlane površine Severoistočnog mora, čuveno je po svojim čarobnjacima. Iz gradova na njegovim visoravnima i luke po mračnoim mu uvalama mnogo je Gontijaca odlazilo da stupe u službu Gospodara Arhipelaga i budu im čarobnjaci, ili, čak, magi, a oni pustolovniji među njima da lutaju od ostrva do ostrva širom Zemljomorja i prave čarolije. Najveći među njima - kažu neki; ali, svakako najveći putnik - slažu se svi - bio je čovek zvani Jastreb, koji je svojevremeno uspio da postane i Gospodar Zmajeva i Arhimag. O njegovom životu govori ep Podvizi Geda i još mnogo manjih pesama, ali ovo je priča o njemu iz vremena kad još nije postao slavan, kada još ne beše ušao u pesmu. Rodio se u usamljenom selu zvanom Deset jova, visoko u planini, na najvišoj tački Severne doline. Ispod njegovog sela spuštaju se stepenasto sve do samog mora njive i pašnjaci koji pripadaju Dolinama, i mali gradovi leže posejani duž okuka reke Ar; iznad njegovog sela uzdiže se još samo prašuma, jedan greben pun stabala za drugim, sve do stenovitih, snegom pokrivenih planinskih vrhova. Ime koje je nosio u detinjstvu dala mu je majka, i to ime, pored života samog bilo je sve što je mogla da mu podri, jer je umrla pre nego što je on napunio godinu dana. Otac, seoski kovač bronze, bio je mrgodan, ćutljiv čovek, i s obzirom da su šestorica Danijeve braće bili mnogo godina stariji od njega i jedan po jedan počeli da napuštaju roditeljski dom da bi se bavili zemljoradnjom, ili moreplovstvom, ili, takođe, kovačkim zanatom, ali u drugim naseljima Severne doline, niko se nije našao da detetu posveti pažnju i nežnost. Izdžikljao je kao korov u divljini, i postao visoki, hitri dečak, prkosan i bučan, i veoma naprasit. Sa još nekolicinom seoske dece čuvao je koze po strmim livadama iznad izvorišta reke Ar; a kada je dovoljno porastao i ojačao da može da gore-dole pritiska dugačke ručke na kovačkim mehovima otac ga je uzeo da mu pomaže u kovačnici, uz mnogo bubotaka i šibanja. Iz Danija se nije moglo mnogo izvući. Stalno je negde šalabazao; tumarao po prašumi, plivao po plićacima reke Ar koje je, kai i sve ostale reke na Gontu, veoma brza i hladna, ili pentrao po strminama i zakosima sve do onih vrhova iznad prašume sa kojih je mogao da vidi more, pučinu onog severnog okeana na kojoj više nema nijednog ostrva kada se prođe Peregal.

Sestra njegove pokojne majke živela je u istom selu. Ona se starala o njemu koliko je bilo neophodno dok je bio beba; ali, i ona je ona je imala svoja posla i potpuno je prestala da obraća pažnju na njega čim je odrastao toliko da je mogao da se sam brine o sebi. Ali jednoga dana, kad mu je bilo sedam godina i kad je još bio neuk i nije imao pojma o veštinama i moćima kojima se vlada svetom, čuo je kako tetka dovijuje nešto kozi koja je bila skočila na slamni krov njene kolibe i nikako nije htela da siđe: ali, smesta je skočila onog trenutka kada joj je tetka doviknula izvesne reči koje su se rimovale. Sutradan, čuvajući dugodlake koze na livadama iznad Visoke urvine, Dani im viknu one iste reči, ne znajući ni šta znače ni čemu služe, ni šta su, same po sebi: Noth hierth malk man hiolk han merth han! Vikao je koliko ga grlo nosi i koze su mu prišle. Hitro su se okupile oko njega, ne puštajući ni glasa. Samo su ga gledale, onim svojim žutim očima i tamnim, iskošenim dupljama. Dani se zakikota i opet viknu istu tu pjesmicu koja mu je davala moć nad kozama. One su sabiše još više, zbijajući se u gomilu oko njega. Odjednom ga uhvati strah od njihovih debelih, rebarstih rogova, čudnih očiju i još čudnijeg ćutanja. On stoga pokuša da se izvuče iz njihovog obruča i da utekne. Ali koze potrčaše zajedno s njim, čvrsto ga okružujući svojim telima kao čvor, i tako na kraju stigoše i do sela, silazeći u trku; koze tesno zbijene kao da ih sve opasuje neki nevidljivi konopac, a dečak u sredini, plačući i zapomažući. Seljaci istrčaše na ulicu da psuju koze i da se podsmevaju dečaku. Među njima se našla i dečakova tetka, ali ona se nije smejala. Samo je rekla jednu reč kozama, i životinje opet stadoše da mekeću i tumaraju unaokolo čupkajući travu, oslobođene od čini. "Hajde sa mnom", pozva ona Denija. Odvela ga je u kolibu u kojoj je živela sasvim sama. Obično nije puštala decu da joj ulaze, i deca su se pribojavala toga mesta. Koliba je bila niska i polumračna, bez prozora, ispunjena mirisima trava koje su se sušile obešene na poprečnoj gredi krova, nane i belog luka i majčine dušice, hajdučke trave i site i crnog sleza, kopitca, đavolove trave, vratike i lovora. Tetka se spusti pokraj ognjišta i ukrsti noge, pogledajući iskosa na dečaka kroz zamršene crne čvorove svoje kose i zapita ga šta je to rekao kozama i da li zna šta, u stvari, predstavlja ta pesmica. Kada je otkrila da ne zna ništa, a ipak je magijom primorao koze da mu priđu i da ga prate u stopu, bilo joj je jasno da on u sebi nosi urođenu moć.

Dok ga je smatrala samo sinom svoje sestre nije joj ništa značio, ali sada je počela da gleda na njega drugim očima. Pohvalila ga je i rekla mu da ume da ga nauči pesmicama koje će mu se možda više dopasti, kao što je reč kojom se puž može naterati da proviri iz kućice, ili ime kojim se soko može dozvati sa neba. "Aha, kaži mi to ime"! uzviknu on, jer već uveliko beše prebrodio strah od koza, i sav se naduo od gordosti zato što ga je ona pohvalila i rekla da je pametan. "Ali, kada ti kažem tu reč, nikada je ne smeš reći drugoj deci", reče mu vračara. "Obećavam." Ona se nasmeši na tu silnu spremnost što dolazi od neznanja. "Dobro, u redu. Ali, moram te vezati za to obećanje. Nećeš moći da progovoriš dokle god ja ne odlučim da ti razvežem jezik, pa i tada, iako ćeš biti u stanju da govoriš, reč koju sam te naučila nećeš moći nikada da izgovoriš tamo gde bi neko mogao da te čuje. Moramo čuvati tajne svoga zanata." "Dobro", prihvati dečak, jer ionako nije imao želje da otkrije tajnu svojim drugovima, pošto mu se dopalo što će znati i umeti nešto što oni ne znaju i ne mogu. Sedeo je nepomičan dok je tetka vezivala neočešljanu kosu i pravila čvor na pojasu svoje haljine, a potom sela ukrštenih nogu i počela da baca pune šake nekakvog lišća u ognjište, tako da se podigao veliki dim i potpuno ispunio mračnu kolibu. Počela je da peva. Glas joj se povremeno menjao i postajao dubok ili tanak, kao da kroz nju peva neko drugi, i to pevanje je trajalo i trajalo, sve dok dečak na kraju više nije znao da li je budan ili sanja, i sve to vreme njen stari crni pas koji nikada nije zalajao sedeo je pored njega, očiju pocrvenelih od dima. Napokon se čarobnica obrati Daniju jezikom koji nije razumeo i natera ga da zajedno sa njom izgovara izvesne basme i reči sve dok nije postao potpuno omađijan i nije mogao da mrdne. "Govori!" naredi mu ona, da bi iskušala jačinu čini. Dečak nije mogao da progovori, ali se glasno nasmejao. Tada mu se tetka malo prepade od njegove snage, jer to su bile čini kakve je samo ona umela da baci; pokušala je ne samo da ovlada njegovim govorom i ćutanjem, već i da ga istovremeno priveže za sebe, da joj služi kao šegrt u čarobnjačkom zanatu. Ali itako omađijan, on se ipak naglas smejao. Nije mu ništa rekla. Posula je vatru čistom vodom i kada se dim raspršio dala mu da popije malo. Kada je vazduh opet postao čist i on mogao da progovori, otkrila mu je istinsko ime sokola, ono na koje se soko mora odazvati.

Takav je bio prvi Denijev korak na putu kojim će ići čitavog života, putu magije, putu koji će ga najzad naterati da goni jednu senku i kopnom i morem, do samih mračnih obala carstva smrti. Ali, pri prvim koracima taj put je još uvek izgledao širok i svetao. Kada je ustanovio da se divlji sokoli zaista obrušavaju svom brzinom ka njemu čim ih pozove tim imenom, spuštajući se uz gromovito lepetanje krila na njegov ručni zglob poput lovačkih sokola nekakvog kralja, u njemu se javila glad za novim imenima; stoga se vratio tetki, moljakajući je da ga nauči imenima jastreba, kostoloma i orla. Da bi je privolio da mu saopšti reći što daju moć, činio je sve što je čarobnica od njega zatražila i učio od nje sve čemu bi ga podučavala, iako sve to nije baš uvek bilo prijatno da se radi ili uči. Na Gontu postoji izreka - Slab kao ženske čini; a postoji još jedna - Zao kao ženske čini. Čarobnica iz Deset jova nije bila zla veštica koja se bavi crnom magijom, niti se ikada upuštala u veštine visokog stupnja, one kojima se opšti sa Prastarim silama; ali pošto je bila neuka među prostim svetom, često je svojom veštinom služila u glupe i sumnjive svrhe. Nije pojma imala ni o Ravnotežju, niti o Ustrojstvu, za koje zna pravi čarobnjak i kojim se pokorava, i što ga obuzdava da svoje čini koristi samo kada je to zaista neophodno. Ona je za svaku priliku imala po neku basmu i bez prestanka se bavila čaranjem. Najveći dio tog njenog znanja, nasleđenog iz usmenog predanja, bio je bezvredno đubre i čista podvala, a ona nije umela da razlikuje prave bajalice od lažnih. Znala je mnoge kletve i kao da je bolje umela da izaziva tuđe bolesti nego da ih leči. Kao svaka prava seoska veštica umela je da svari ljubavni napitak, ali bilo je i drugih, ružnijih tečnosti, koje je pravila da posluže muškoj ljubomori ili mržnji. Ipak, takve stvari nije otkrila svom mladom šegrtu, i, onoliko koliko je bila u stanju, učila ga je samo poštenom zanatu. Kada je tek počeo da uči veštine čaranja, zadovoljstva su mu se, na pravi detinji način, iscrpljavala u saznanjima kako da ovlada zverinjem i pticama. To osećanje zadovoljstva zadržao je i kasnije, tokom čitavog života. Pošto su ga na planinskim pašnjacima često viđali u pratnji neke ptice grabljivice, deca mu nadenuše nadimak Jastreb, i na to ime se tako navikao da ga je i kasnije u životu zadržao za svakodnevnu upotrebu, tamo gde mu nisu znali istinsko ime. Pošto mu je veračara neprestano pričala o slavi, bogastvima i moći nad ljudima koje može da stekne prvi čarobnjak, on se napokon sasvim posveti proučavanju i korisnijih tajnih znanja. Učio je veoma brzo. Vračara ga je hvalila, a deca u selu počeše da ga se pribojavaju, dok je on sam bio siguran da će uskoro postati velik i slavan. I tako je, zajedno sa vračarom, prelazio reč po reč i bajalicu po bajalicu, sve dok nije napunio dvanaestu i naučio od nje skoro sve što je znala; to baš nije bilo mnogo, ali dovoljno za

sitnu seosku vešticu, i više nego dovoljno za dvanaestogodišnjeg dečaka. Naučila ga je svemu što je znala iz usmenih predanja o čarobnim travama i vidarstvu, i svemu što je znala o veštinama otkrivanja, bacanja čini, lečenja, oslobađanja od čini i proricanja. Otpevala mu je sve bajke putujućih pevača i sve epske Podvige koje je znala, i sve one reči Istinskog jezika kojima nju beše naučio njen učitelj-čarobnjak ona je saopštila Daniju. A od vrača-vremenaša i putujućih mađioničara, koji su išli od mesta do mesta širom Severne doline i u Istočnoj prašumi, naučio je razne trikove i zabavne stvari, i opsenarske veštine. I upravo jednom od takvih sitnih vradžbina prvi put je pokazao ogromnu moć koja mu je bila urođena. U to doba carstvo Kargard je bilo velika sila. Njega sačinjavaju četiri velike zemlje koje leže između Severnog i Istočnog Prostranstva: Karego-At, Atuan, Hur-at-Hur i Atnini. Jezik njihovih stanovnika ne liči ni na jedan kojim se govori u Arhipelagu ili nekom od drugih Prostranstava, a oni sami su divljaci, bele puti i plave kose, koji vole da vide krv i osete miris grada. Pre godinu dana bili su napali Torikle i utvrđeno ostrvo Torheven, ogromnom vojskom koja je doplovila njihovom flotom sa crvenim jedrima. Vesti o tome stigle su i na sever, do Gonta, ali Gospodari Gonta bili su isuviše zauzeti vlastitim gusarenjem i nisu se obazirali na pozive u pomoć drugih zemalja. A onda je Spivi pao u ruke Karaga i bio opljačkan i opustošen a njegovi stanovnici odvedeni u roblje, tako da je do dana današnjeg ostao ostrvo pod ruševinama. Ispunjeni osvajačkim zanosom, Karzi onda zajedriše u pravcu Gonta, i njihova vojska u trideset dugovratih brodova stiže u Istočnu luku. Boreći se ulicama grada osvojiše ga i spališe; ostavivši brodove pod stražom usidrene u ušću reke Ar, uputiše se potom uz Dolinu, rušeći pljačkajući sve pred sobom, kasapeći stoku i ljude. Uz put su se podelili u bande, i svaka banda krenu da pljačka gde god je htela. Izbeglice, međutim, upozoriše na opasnost sela na većim visinama. Uskoro stanovnici Deset jova ugledaše kako nebo na istoku tamni od dima, i oni koji su se iste noći popeli do crvenom izmaglicom i prošaranu vatrenim nitima, tamo gde su polja spremna na žetvu bila zapaljena, gde su goreli voćnjaci i voćke se pekle viseći na gorećem granju, a ambari i seoske kuće bili pretvoreni u tinjajuće gomile pepela. Neki od seljana pobegoše naviše, kroz krševite klance, i posakrivaše se po prašumi; drugi stadoše da se spremaju za borbu na život i smrt, a neki, opet, ne učiniše ni jedno ni drugo, već se stadoše okupljati unaokolo, zapomažući. Vračara je bila jedna od onih koji su pobegli, sakrivši se sasvim sama u jednu pećinu na Strmini Kaperding, čiji je ulaz zatrpala pomoću čarolije. Danijev otac, kovač bronze, bio je jedan od onih koji su ostali, jer ne bi ni za živu glavu napustio jamu za taljenje i kovačnicu u kojoj je, mučno radeći, proveo pedeset godina. Svu noć je radio iz petnih žila, iskivajući od metala koji mu se

našao pri ruci vrhove za koplja, a drugi su radili uporedo s njim, vezujući te vrhove za držalja ašova i vila, jer nije bilo više vremena da se na svakom vrhu npravi odgovarajući otvor i da se tako pričvrsti za držalje kako valja. U selu nije bilo oružja sem lovačkih lukova i strela i kratkih kama, jer goroštaci iz Gonta nisu nikada bili skloni ratovanju; nisu se oni proslavili kao ratnici, već kao kradljivci koza, gusari i čarobnjaci. U zoru se pojavi debela, bela magla, kao što često biva u jesenja jutra na visinama toga ostrva. Između svojih koliba i kuća duž krivudave ulice u Deset jova seljani su stajali na oprezu, sa svojim lovačkim lukovima i tek iskovanim kopljima, ne znajući da li su Karzi još daleko, ili možda sasvim blizu, svi ćutkei svi napeto zureći u maglu koja je od njihovih očiju skrivala oblike, rastojanja i opasnosti. S njima je bio i Dani. Radio je cele noći na mehovima, gurajući naviše i naniže dve dugačke ručke spojene kozjom kožom, iz koje su mlazevi vazduha potpirivali vatru. Sada su g ruke toliko bolele i toliko se mu podrhtavale od iznemoglosti da nije mogao dadrži uzdignuto koplje koje sam sebi beše odabrao. Nije mu bilo jasno kako će uopšte moći da se bori, ili da na bilo koji način bude od koristi i sebi i seljacima. Srce mu je razdirala strepnja da će umreti, naboden na koplje Karga, ovako mlad i zelen; da će morti da ode u carstvo mraka, i da nikada neće saznati svoje pravo ime, ono istinsko ime koje bi trebalo da dobije kada odraste... On spusti pogled nasvoje tanušne ručice, vlažne od hladne jutarnje magle, i pobesne zbog vlastite slabosti, jer je dobro znao koliko je jak.U njemu je bila moć, samo kad bi znao kako da je upotrebi, i on među bajalicama koje je znao potraži neku koja bi njemu i njegovim saborcima mogla doneti izvesnu prednost, ili, makar, priliku da se bore ravnopravno. Ali potreba nije sama po sebi dovoljna da se ta moć oslobodi; potrebno je i znanje. Magla je počela da se razilazi pod toplotom sunca koje je sijalo na vedrom nebu iznad planinskog vrha. Dok su se magle kovitlale i razdvajale u velikim oblacima i tankim pramenovima, seljaci ugledaše grupu ratnika kako im se približava, idući uzbrdo. Nosili su bronzane kacige, a stegna u grudni koš su im bili oklopljeni pločama od debele kože; u rukama su imali štitove od drveta i bronze, i behu naoružani mačevima i dugačkim kargadskim kopljima. Krivudajući naviše, duž strme obale Ara, primicali su se jedan po jedan u perjanicama okičenoj, zveketavoj, istrzanoj koloni, i već su bili toliko blizu da su im se mogla videti bela lica i čuti odlomci neobičnog narečja na kome su se dovikivali. U toj grupi osvajačke horde bilo je otprilike stotinu ljudi, što nije mnogo; ali u selu ih je čekalo samo osamnaest odraslih muškaraca i dečaka. I tek tada je potreba uspela da prizove znanje; gledajući kako se magla razvejava i postaje sve tanja

Ali još uvek nisu ulazili dublje u selo. koja kratko traju i brzo iščile. jer je poznavao svaki kutak i svaku živicu u selu. Jedan Karg pade. punu glasova. odalami ga snažno po glavi tako da se smesta srušio. međutim. Sada jeveć mogao da čuje glasove Karga na ulazu u selo. tako da je čovek na kraju jedva mogao da vidi i vlastite ruke. beše ga naučio nekim vradžbinama. tela probodenog kopljem koje je još bilo vruće od kovanja. a sve unaokolo postalo nekako razliveno i nejasno. eterična priviđenja. svetlost je posivela. i na kraju je uzviknuo onu reč kojom se vradžbina stavlja u dejstvo. "Zadržaću ovu maglu dokle god budem mogao. već su bili pored ogromnog tisovog stabla ispred kožarevog dvorišta. čiju su kuću bili zapalili. prišli sa druge strane i obasuli ratnike koji su stajali u gomili pljuskom strela i kopalja. jer ga je glava još bolela od očevog udarca. stopivši se s maglom. ako već nisu u stanju da se boriš!" Dani ustade. ali naiđoše samo na maglu. njegov otac. da saseku svoje slabašne napadače. ali je u nju ubacio i reči za skrivanje. "Sve sam nas sakrio". koji je svojevremeno pokušavao da namami dečaka da mu postane šegrt. Jedan stari vrač-vremenaš iz Doline. šunjajući se iza živice i pretrčavajući od zgrade do zgrade. a zatim izgovorio bajalicu za "tkanje magle". uzviknuDani natmureno. sjajna mrlja. da pronađe ostale i kaže im šta da urade. već su čekali na donjem njegovom kranju da se magla digne i otkrije im gde su pljačka i plen. stali da ih začikavaju i deru se. gustoj magli. to Karuzi behu zapalili jedan slamnati krov. Brzo i na sav glas nabrojao je mesta kojima je selo bilo oivičeno. i ostade da se koprca. Jasno su im se čuli glasovi i zveckanje i škripa oružja i oklopa. I baš kad je završio. Dečak nije bio toliko vešt. nečujno. Tada se kroz sivilo magle probi crvena. ali potom otrča bez oklevanja. Dani se seti bajalice koja bi mu mogla pomoći. a potom iščezli. i svi odreda pobesneše. "Miruj. ali nije ni nameravao da to uradi. Ostali su bili izranjavljeni strelama. Jurcali su za tim . budalo! Prestani da blebećeš i sakrij se. sve do Visoke urvine. prišavši mu s leđa. poslao je dva dečaka koji su se prikrali Karuzima pod nos. i ako je čovek bio vešt opsenar mogao je tu maglu da uobliči u prekrasna. Jedan od tih trikova se zvao "tkanje magle"." Kovač je buljio u svoga sina koji je stajao poput utvare u toj volšebnoj. ali nisu se mogli videti. kad ih ispruži pred sobom. Prošao je čitav minut dok otac nije shvatio šta mu Dani kaže. U međuvremenu su odrasli. Kaži ostalima da ih odvedu uzbrdo. a udvostručavanje bajalice beše ga potpuno iscrpilo.na stazi ispred Karga. Kožar. Karzi krenuše na juriš. i bila je to vezujuća basma kojom se magla mogla zgusnuti i zadržati neko vreme na jednom određenom mestu. Magla se sklopila i zgusnula nad selom. imao je moći da te čini preobrati tako da posluže njegovom cilju.

i nisu ni primetili kada su protrčali kroz selo. u kojoj su našli svoje spaljene brodove. drhtavog sivila ležao je popreko na putu koji su prešli. na Visokoj urvini. dok nisu svi izginuli. te je ratnike čekala borba do mile volje. a ne više seljake. dečaci i starci. A oni koji su pristigli za njima i nisu pali ostadoše na ivici provalije. bežeći na sve strane. lelujavim prilikama koje su im izmicale držeći se stalno van domašaja. većina daleko napred. imena dva bela božanska brata od Atuana: "Vuluah! Atvah!" Neki iz njihove bande zastadoše kada pod stopalima osetiše kako tlo postaje neravno. jer su prazne kuće i kolibe samo iskrsavale i opet nestajale u uskovitlanoj. ali ostali nastaviše da navaljuju napred. provalije iznad izvora reke Ar iprikaze koje su gonili otrčaše po oblacima i nestadoše u uzmaglici. i tog i sledećeg dana Karzi behu potisnuti sve do peščanog priobalja iznad Istočne luke. tragajući za avetinjskim selom. zaslepljujuće magle i ugledaše uvale i brežuljke ispod sela sasvim čiste i okupane jutarnjim suncem. Ali onoga jutra u selu Deset jova i iznad njega. do plitkih vrela među stenjem.sakupili su svoje momke i poslali ih da se suprostave osvajačima Gonta. Seljaci su trčali pred njima. Pesak u ušću Ara postade tamnosmeđe boje od krvi. imajući samo more iza leđa. sivoj magli. i tako su morali da se bore bez odstupnice. ćutke i spotičući se.i osvrnuše za sobom. osluškujući. kopljem ili kamom i ponovo iščezavala. Iz njega izleteše jošdva-tri borca. vrišteći. dok su im se dugačka koplja njihala na ramenima. Tek tada se zaustaviše i okupiše. skrivajući sve što je ležalo iza njih. kroz tu jezovitu i sablasnu maglu. i odjednom izleteše napolje iz sive. Nijedan Karg se više ne osvrnu. puštajući svoj ratni poklič. probadala po nekoga od njih. Jedna četa za drugom silazila je sa okolnih brda. bili su sporiji. Sada se srca Karga ispuniše strahom i oni stadoše da traže jedni druge. Neprozirni zid od uskomešanog. a gonioci se sunovratiše. perjem okićenim. od Dvarka pa sve do morske obale. i takav ostade sve do dolaska plime. Kad su odmakli nešto niže kroz Severnu dolinu. Jedna grupa Karga lovila je te utvare sve do Visoke urvine. što dalje od tog ukletog mesta. Svi pohitaše naniže. okrvavljenim kopljima. a druga takva bića pritrčavala su im iznenada s leđa. jureći za nejasnim. Karzi koji bi naleteli na njih probadali su ih kopljima ili sekli mačevima. nasumice ubadajući kroz maglu svojim ogromnim. Uspinjali su se urlajući duž ulice. Okupiše se napokon na susednoj uzbrdici. Svi Karuzi potrčaše niz brdo. kroz maglu i iznenadno sunčevo svetlo stotinu stopa u dubinu. jer su poznavali teren. Magla beše prosto oživela od tih bežećih prilika koje su ševrdale i nestajale na sve strane. Gradovi Istočne prašume. siva magla potrajala je još . gusta. teturajući se i spotičući. ali su ih još pratile prikaze i utvarna bića. ali nekolicina.glasovima.

dolinom Ara kao sav ostali svet. "Priča o njegovom podvigu s maglom stigla je u Re Albi. i izuzev one jedne kuće koja je izgorela. Dali su mu nešto malo da popije i pojede. Dečak nije bio ranjen nikakvim oružjem. Pošto je sve koji su se u kući zatekli zamolio da iziđu. gledajući oko sebe. "ovo mora da je mag od Re Albija. Ona zapaljena kuća. Seljani potrčaše da ugase vatru. priča o dečaku koji je istkao maglu i naterao ratnike Karga naouružane mačevima da pred gomilom senki od straha pobegnu glavom bez obzira. i sve što je uradio bilo je da mu samo dotakne čelo i usnu. odvedoše ga pravo u kovačevu kuću. raspletene kose.. Evo gde leži leš jednog Karga. kako stoji. išla je od usta do usta niz Severnu dolinu i po Istočnoj prašumi. U okolini nije bilo nikoga ko bi bio dovoljno veliki čarobnjak da izleči njegovu bolest. eno i seoskog kožara." "Ni ovaj dečak neće biti običan čovek". i zato ga uvedoše u očevu kuću i otiđoše da pozovu vračaru da siđe iz pećine i izleči momčića koji im beše spasao život i imovinu. ni mlad ni star. duge. ljudi su se jedan po jedan uspravljali i radoznalo osvrtali oko sebe." . "Vi niste običan čovek. jer bitka je već bila dobijena. Ubrzo je i progovorio." "Brate". i visoko u planinu i preko njenog grebena sve do Velike luke Gronta. Dani se polako ispravi u postelji. gde ja živim. sina kovača bronze. ni jeo. Na ulici. U vetrovitom. već sišao u selo iz prašume na planinskim visinama. a zatim se iznenada razvejala i iščilela. bez ijedne ogrebotine. i on opet leže. I tako se slučilo da je petoga dana posle pokolja na ušću Ara u selo Deset jova stigao stranac. kao što kažu. pune krvi. ne skidajući nemirni pogled svojih crnih očiju sa stranca. Kovač bronze najzad oslovi nepoznatog. ali nije ni govorio. onaj što je ukrotio zemljotres. Ogion ćutljivi. kao da je u šoku. visok koliko i on sam. izgledalo je kao da ne čuje kad mu se nešto kaže. vedrom jutru. kao da ne vidi one koji su dolazili da ga obiđu. objasni im tetka. ogrnut plaštom i gologlav. izuzev dečakovog oca i tetke. ako još nije prešao prag detinjstva. svima izuzev četvorici koje su pobili Karzi. nepomično zureći u tamu. ali onemeo i pometen. Seoske babice odmah u njemu prepoznadoše čarobnjaka. ali ni ona nije znala kako da mu pomogne. Došao sam da mu dam ime. stranac se nagnu nad poljskim krevetom na kome je ležao Dani. kao kakav kralj. i snaga i glad počeše da mu se vraćaju. koji beše poginuo u bici. Dok je ležao tako mračan i nem. "Isuviše je iscrpeo svoju moć". ni spavao.neko vreme. pored ogromne tise. Dobro su znali šta je uradio. dole u selu. noseći sa lakoćom veliki hrastov štap. Nije došao uzvodno. odgovori došljak. našli su Danija. a kada im je rekao da je svevidar. šapnu vračara kovaču.. još je gorela.

ili ću se postarati da dobije obrazovanje koje će odgovarati njegovom daru. ali koračajući polako i uspravno. beše šćućurilo pod okomitim stenjem iznad rečnih izvora. Bezimen i go ušao je u ledene izvore Ara. Ogion. jednoga dana raskošne rane jeseni. i osvrnuo se još samo jednom na selo koje se. koji ga je tamo čekao. uhvativši dečaka za mišicu. koji im je pevao Podvige Gospodara Zmajeva. i jovin štap koji mu je tetka uvraćala. Oprostio se od njih. raštrkano. reče kovač bronze.bila sva njegova imovina. kožni kaput koji mu je skrojila po meri kožareva udovica. i ogromne senke skliznuše i izmešaše se nad vodom u plićaku oko njega. povešću ga sa sobom kad krenem odavde. dok je sveže lišće još blistalo na drveću. Opasno je da se um onoga koji je rođen da bude mag drži u neznanju. to je."Gospodine"." "Neka dobije ime što pre". Ako vam bude odgovaralo. kroz lišće i senke sunčanog jesenjen dana. 2." Ged uze ono što je trebalo da ponese. Gozba je bila u punom jeku. i čak je i tvrdoglavi kovač klimao glavom na svaku njegovu reč. Ogion se vrati u selo sa svojih lutanja po planini Gontu. jedinih ljudi na svetu koje je poznavao. ali odlučno. ali vratiću se na dan koji vi izaberete. koji se nije dao zbuniti slavnim imenom." Ogion je govorio veoma blago. SENKA . među kamenje ispod okomitih stena. Dok je ulazio u vodu oblaci pređoše suncu preko lica. Prešao je na drugu obalu drhteći od hladnoće. Kad je stigao na drugu obalu. i tada bi proslavljen obred Prelaska. zadržaću ga kao šegrta. i uz pesmu pevača iz nižih područja doline. Ja sada imam druga posla. onako kako treba. i svi seljaci su se veselili uz obilje hrane i piva. ispruži ruku i. pored košulje i pantalona. "jer ime mu je već sada potrebno. momče. odvrti mag. Vračara od dečaka oduzme ime Dani. A zatim krenu sa svojim novim učiteljem kroz strmu. iskošenu prašumu na planinskom prevoju. šapnu mu na uvo njegovo istinsko ime: Ged. kroz tu ledenu. ime koje mu je majka dala kad se rodio. I tako je dobio ime od onoga koji je bio posvećen u sve tajne korišćenja moći. "moj sin će kroz mesec dana napuniti trinaest godina. dobar bronzani nož koji mu je otac iskovao. ali mi smo mislili da proslavimo njegov Prelazak na praznik Sunčeve povratnice. živu vodu. ove zime. Pozdravi se sa svojima i ostavi ih da i dalje blaguju. i ako se pokaže sposobnim. Na dečakov trinaesti rođendan. a onda se mag obrati Gedu svojim spokojnim glasom: "Hajdemo.

najpre niz donje delove Doline. spavao još manje. neumoran. na putu ka Re Albi. Ali. bio je tako blag u ophođenju i spokojan da je Ged ubrzo prestao da ga se plaši. kao šegrt velikog maga. No. "Hoćeš da se baviš vračanjem". dugim korakom putem koji ih je vodio prevojem između Ovarka i Visa. mršav i izdržljiv kao hrt. Imao je oštr vid i sluh. niti ga je podučio makar i jednom imenu magijskom slovuruni ili čaroliji. poput siromašnih putujućih vrača. Nastade tišina." "A ova?" "Ne znam. Ged ne odgovori. odvrati mag. Samo su lutali. ubrzo se opet oglasi Ogion. a zatim su postepeno skrenuli na jug i ka zapadu. Razumeće nemušti jezik životinja i govor lišća u prašumi. odmah biti posvećen i u tajne i u upravljanje moćima. ili prosjaka. ništa ni nalik tome. Zrelost je strpljenje. i naučiće kao da se pretvori u šta god bude hteo. na njegovu reč vetrovi će skretati sa svoga puta. Prošla su tri dana. mislio je. Nisu ušli ni u kakvu začaranu zemlju. koračajući i dalje. jeo malo. Iako veoma ćutljiv čovek. Ništa se nije događalo." . u divljini. Sačekaj malo. nadrimajstora. onda. i još četiri dana. i stoga nakon još dan ili dva prikupi dovoljno hrbrosti da se obrati svom učitelju. još ništa nisam naučio!" "Zato što još nisi otkrio čemu te podučavam". Možda će on i njegov učitelj trčati zajedno šumom pretvoreni u dva jelena. i još Ged nije čuo Ogiona da je izgovorio makar i jednu jedinu bajalicu. Nije uvek lako odgovoriti jednom magu. "Iz tog bunara si izvadio već isuviše mnogo vode. Koja je ova trva pored puta?" "Neven. Govorio je retko. preleteti preko planine na krilima orla. bakrenosmeđe boje lica. A vladanje moćima je devetorostruko strpljenje. obilazeći planinu provodeći noći po malim zaseocima ili napolju. sede kose.Ged je zamišljao da će. odgovori mu Ogion. kao da se Ged uzdržava da ne kaže nešto što mu je bilo na umu. i na licu mu je često bio onaj izraz čoveka koji nešto osluškuje. hodajući i dalje svojim ujednačenim. "Kada će moje šegrtovanje početi. Bio je tamnoput. Magov hrastov štap na koji je Ged u početku gledao sa čežnjom i strahom bio je samo malo črvšći štap za pešačenje i ništa više. kao većina Gontijaca. gospodine?" "Već je počelo". ipak reče: "Ali. ili će.

sa kaminom i dimnjakom a ne sa ." Dečak se namršti."Zovu je četvorolist. događa se da vidite kako kišni oblak polako luta s jednog kraja neba na drugi. žudeo je da sazna. Ipak. Ged bi čučao u prokislom žbunju. pred Sunčevu povratnicu stigoše u Re Albi. preko pučine. ili Otvoreno more?" Ogion nastavi da hoda još oko pola milje. Nije voleo da se pred drugima oseća kao budala. Potražio bi samo neku gustu jelu i legao ispod nje. kada su prvi veliki snegovi već počeli da padaju u visinama Gonta. uzdrža se od negodovanja i nestrpjenja i pokuša da bude poslušan. izgled. i brodova koji ulaze i izlaze kroz tesnac između Stražarskih grebena. možda. kad bi pljusnula kiša Ogion nije izgovorio čak ni onu prostu bajalicu koju zna svaki vrač-vremenaš. naglas ne izreče ni jednu takvu misao. pre nego što završi svoju misao. najistočnijeg od Unutrašnjih ostrva. "Kad budeš poznavao četvorolist u svim godišnjim dobima. i napokon je baci. miris i seme. A Ogion je puštao da kiša pada gde hoće. žaleći što nije otišao da šegrtuje kod onog starog vrača-vremenaša iz Doline. Na kraju krajeva. i to koren. U zemlji koja obiluje vračima. ako si suviše mudar da je upotrebiš. iako prostrana i temeljno sagrađena od drveta. nazirala su se plava brda Oraneje. sve više se pitao gde je veličina i magija tog Velikog maga Ogiona. a ime mu je značilo Sokolovo gnezdo. Njegov učitelj bi se samo tiho nasmešio i zaspao na kiši. Kuća velikog maga. Bio je to gradić na ivicama visokog stenja Overfela. pošto si prethodno upoznao njegovo biće: a to je više od onoga čemu služi." Ged podrža čauru sa semenjem još malo u ruci. gde bi bar spavao u suvom. list i cvet. i pitao se šta vredi imati moć. Idući tako bez zastajanja. Jer. da stekne moć. moraš ćutati. i dok su obilazili planinu u pravcu zapada i sve dublje zalazili u samotne prašume iza Visa. kako bi Ogion konačno pristao da ga nečemu nauči. tek tada možeš da mu saznaš istinsko ime. kao što su Gont ili Enlada. dok su koračali dalje. i veoma daleko na zapad. tako da je Ged mogao dobro da zagleda biljku. "Da bi mogao čuti. Onda ubra osušenu čauru sa semenom sa njenog stabla i najzad upita." Ogion se zaustavi držeći bakrom okovani vrh svoga štapa pored malog korova. Ni reč. čemu ti služiš? Ili. Iz njega se pogled pružao daleko iznad luke u dubini i kula i bedema Pristaništa Gonta. Ali. Ali. sve dok napokon ne bude odbačen nad morsku pučinu gde može na miru da se isprazni od kiše. više naučio da je krenuo sa ma kojim skupljačem lekovitih trava ili seoskim vračem. da ga mimoiđe oluja. mokar i namrgođen. sve češće je pomišljao da bi. Jer. ja? Da li planina Gont služi nečemu. pošto Ogion više ništa nije kazao: "A čemu ona služi. Učitelju?" "Ne znam. Ogionov dom.

On nije hteo da je oslovi. i jedva joj je odgovorio. Ogion je često slao Geda da skuplja lekovite trave na livadama iznad Re Albija. rekavši mu da može da se zadrži do mile volje. a kad bi Ogion progovorio. bila je. U zapadnom zidu sobe nalazila se nekakva kao niša. Volela bih da mi nešto ispričaš o vraćanju!" On spusti pogled na bele cvetove koji su dodirivali njenu belu suknju. Kad je došlo proleće. sasvim nalik na kolibe iz sela Deset jova: sastojala se od jedne jedine prostorije. sve dok mu se ponekad ne bi učinilo da je zaboravio kako zvuče reči. i izgledao tupavo. on izumeo govor. i otresavši sneg sa čizama. jer bez njih nikakvo mehaničko učenje basmi i vradžbina ne bi čoveku omogućili istinsko vladanje moćima. sledećeg dana se vratio na isto mesto. i uvek je nešto od njih donosio kući. onog jezika na kome stvari imaju svoja istinska imena: a put ka razumevanju tog govora počinje Runama. već su se odnosile na obične stvari. ispunilo bi sobu. ipak. budući posvećenik našega maga. Pa. Ged je svaki put odlazio sa oduševljenjem i ostajao sve dok ne padne mrak. učeći da piše i čita šest storina runa hardijskog jezika. a na jedan od bočnih zidova naslanjala se staja za koze. ali. puštajući ga da po vasceli dan tumara pored potoka nabujalih od kiše. ipak. bezbrižno i ljubazno. Hardijski jezik Arhipelaga. hleb i vodu. Sa zadovoljstvom je učio ova predanja iz davnina. Stalno ih je tražio pogledom dok se penjao. ali kapci su najčešće morali da budu zatvoreni zbog snažnih vetrova koji su tokom zime neprestano duvali sa zapada i sa severa. tumarao. otvoreno. slušajući kako napolju šušti kiša ili vetar. i ispunilo Gedov um. iako sam po sebi nema nikakvih magijskih moći većih od jezika drugih ljudi. obasjanih suncem. ili tiho pada sneg. a Ogion bi ušao u kuću. i pošto su ti cvetovi retki i vidari ih veoma cene. . Neko. kroz šumu i preko mokrih. beše stigao pre njega. i to ga. Iznad njegove slamarice bio je prozor koji je gledao na more. devojka koju je znao samo iz viđenja i za koju mu beše rečeno da je kći starog Gospodara Re Albija. U polumračnoj toploti te kuće Ged je proveo zimu. Jednom je došao na livadu između dva potoka. gde je biljka zvana beli svetac rasla u izobilju. međutim. I to magovo dugo ćutanje. Još uvek se nisu događala nikakva čuda. u početku se stideo. ti si Jastreb. to je bilo kao da je upravo tada. nije potpuno zaboravljao trave. vodi poreklo od Prastarog govora. Ali ona je nastavila da govori. vraćajući se sa jednog od svojih lutanja po ledom okovanoj prašumi ili nakon hranjenja koza. vetar i spavanje. u kojoj je spavao Ged. "Znam te. ćutke bi seo kraj vatre. niti čini. ali mu ona priđe i ljubazno ga pozdravi. gacao po vodi i istraživao. Zima je prošla isključivo u prvrtanju masivnih stranica Knjige runa i osluškivanju snega kako pada. živahno i sjajno. i po prvi put. koje su bile napisane kada su ostrva ovoga sveta prvi put izronila iz mora.običnim ognjištem. reči koje je izgovorio nisu bile ništa veliko. puno osluškivanja. zelenih polja.

odgovori Ged. ali nije izgovorila ni jednu pohvalnu reč. onako kao što bi radio njegov učitelj. Ipak. onako kako se priča da čarobnjaci rade?" Opet nije bio siguran da mu se ne podsmeva. bez sumnje ju je odbijalo devojčino prisustvo. nošena vetrom. ili neke takve strane zemlje. Smesta ga je stavila na još jednu probu. dugačka kosa padala joj je po ramenima kao crni vodopad." "U pravu si". gotovo potpuno bele kože. bika. rekavši da ga mag. u selu su pričali da joj je majka iz Oskila. i zajedno su. i zato opet odgovori: "Kada bih hteo. oslobodi. i sutradan nije došao na livadu. "Zar prizivanje duha nije veoma teško. kada je stala da mu se ulaguje. Oprostio se od nje.u sokola. ali nije znao kako da je odbije smesta i bez mnogo priče. "Kako se zove ta basma kojom si prizvao sokola?" "Čarolija Prizivanja. drvo. krajnje opasno?" "Teško jeste. "Umeš li da bacaš ljubavne čini?" "To nije nikakva mudrost. njegov učitelj. mogao bih". i ta želja rasla je dok su razovarali. vatru. Opasno?" On sleže ramenima. a zatim opet uzletela. prihvati ona. A znaš li basme Pretvaranja? Umeš li da se pretvoriš u nešto drugo. Ovoga puta je bio skoro siguranda u njenim očima vidi divljenje. i pozva jednu pticu po imenu. dvosmislenim rečenicama. prugastim krilima. a uz to nije bio baš sasvim siguran da i sam ne veruje u ono čime joj se hvalio. Kliktala je i lepetala po vazduhu ogromnim. On ju je odvraćao škrtim. veoma bledolika. mogao bih. Znao je da se na okomitim stenama iznad livade nalazi jedno sokolovo gnezdo." Ona onda stade da ga moljaka da se pretvori u šta god hoće . Navela ga je da joj ispriča sve o onim trikovima sa maglom kojima je pobedio ratnike Karga.malo po malo. Ali. "to može svaka seoska vračara.otišao je sledećeg dana. "Umem". ubedivši sebe da mora ubrati još one trave dok je još u cvetu. berući . Ravna. Ona ga je već čekala. "Kad bih hteo. Došla je. ali želeo je da bude ljubazan sa njom. i slušala ga je sa izrazom čuđenja i divljenja. gacali po mokroj travi." "Umeš li da prizoveš i duhove umrlih?" On pomisli da ga začikava tim pitanjem. nije hteo da dozvoli da mu se podsmeva. jer ni soko mu se nije bio potpuno pokorio. ali nije htela da mu sleti na ruku. da mu se ona divi. "Umeš li da dozoveš ptice i životinje?" upita ga. Ged je smatrao da je veoma ružna. čeka da se vrati. reče joj mirno. bosonogi. Bila je visoka i njegovih godina.

veštica?" Zaista. Dok je čitao. tako da je neopazice počeo da se pravi važan. i oprostivši se od nje. podigavši glavu. dobacila mu je jedan neobičan pogled. i slušala ga očiju široko razgoračenih od oduševljenja. uhvati ga strah." Prezrivo mu se nasmešila i dobacila: "Možda si ipak isuviše mlad. sklanjajući crnu kosu sa lica i rekavši: "Da li se bojiš?" "Ne. a hrastov štap u njegovoj ruci rasipao je blistave zrake. . Tada. ako želi. Jesi li samo zbog nje otvorio ove knjige?" "Nisam. Prišao je pravo polici i skinuo s nje dve Knjige Predanja. ali Ged je još uvek bio na smrt prepadnut. zapali lampu i vrati knjige natrag na policu. zgusnuta senka. vide da se smrklo i da je u kući mrak. i posramljeno ispriča Ogionu šta je želeo i zbog čega.Čitao je sve vreme bez svetla. i nije mogao da skrene pogled sve dok nije pročitao magijsku formulu do kraja. A onda se okrete dečaku i reče: "Ovu čaroliju nećeš nikada moći da izvedeš a da ne ugroziš vlastitu moć i život. ali. tamnija od tame. Ali strah kao da je i dalje rastao u njemu. Vrata se naglo i širom otvoriše. i da ga šapatom dozove. blistava prilika koja iznenada i bučno progovori. u mraku. promrlja dečak. Nije ništa odgovorio." E. koje Ogion još nikada ne beše otvorio u njegovom prisustvu. "Zar se ne sećaš da sam ti rekao da je majka te devojčice. nije mogao da razabere reči. veliki mag. iako je do sada već shvatio da mu Ogion nikada ništa ne kaže bez valjanih razloga. da mu šapće. ali Ged nije tada obratio pažnju. Proletnje sunce je sijalo. okružen belim. Bez ijedne reči mag prođe mimo Geda. jer onaj koji je stajao tamo na vratima bio je Ogion. Sada više nije mogao da razabere rune. prosto ga prikivajući za stolicu. i kad je odbio. Oči su mu bile kao prikovane. ugleda kao nešto čuči pored zatvorenih vrata. Strah je takođe prestao. to već nije mogao da podnese. A onda ga je opet zamolila da izvede magiju Pretvaranja. s mukom odgonetajući rune i simbole. Mrak i šaptanje smesta prestadoše i nekuda iščezoše. a ona je s njim ćaskala veselo. Opet se raspitivala o vradžbinama. Gospodareva žena. ne bojim se. Bilo mu je hladno. Rekao joj je da sutra opet dođe na livadu. ogroman. plamtećim svetlom. kao mali pastiri iz njegovog rodnog sela.teške. Uđe jedan čovek. vratio se kući pre svoga učitelja. Ogion mu je to jednom spomenuo. učitelju". okružen svetlošću. kada je opet bacio pogled na knjigu. bezoblična. Kao da je pokušavala da ga dohvati. ali je rešio da joj se dokaže. Osvrnuvši se. bele cvetove.

Ogion kleče. ali ne mogu ja izabrati umesto tebe. Ako se opredeliš za bilo koju veštinu." "E. niti si u mojoj službi. tamo gde je vazduh pun sjaja od čarolija i gde Arhimag šeta. Nisi ti došao k meni. Još si veoma mlad da biraš. Ogion koračaše pored njega niz strmi put kojim se silazilo sa Overfela. Ako želiš. naslaga drva na ognjište i zapali vatru. mladi moj sokole." Ged zaneme. ili bilo šta učiniš. nastavi." I tako. Pre nego što izgovoriš neku reč. zavoleo ga je. Beše zavoleo tog čoveka. odgovori mag. onako kao što je svetlost okružena senkom? Magija nije igrarija kojom se bavimo iz zadovoljstva ili rzmetanja. Put kojim ga je Ogion vodio ka majstorstvu izgledao je isuviše dugačak. jer ono što ja imam je upravo ono što tebi nedostaje. sav posramljen: "Ali. Ogiona. dugo i daleko. Gede. ili zlo. Veća čak i od tvog ponosa. Možda ju je baš njena majka poslala da razgovara s tobom. u jedno sunčano proletnje jutro. "Ono u mraku. ali te neću zadržati protiv tvoje volje. rastrzana srca. nekoliko dana potom. kada me ti ničemu ne učiš? Od kada živim s tobom nisam još ništa uradio. da zajedno s njim luta prašumom. naučićeš je.želja za slavom. moraš biti svestan cene!" Ged uzviknu. Zar ti nikada nije palo na pamet da je moć okružena opasnošću. i žarko požele da ostane sa Ogionom. pa sad si video nešto". nadam se. On baci pogled na hrastov štap koji je stajao naslonjen u uglu pored dimnjaka i seti se svetlosti koja je zračila iz njega i koja je sagorela zlo što je vrebalo u tami. nisi ni u kakvoj obavezi prema meni. A potom. Uvek imaj ovo na umu: svakareč. jer tvoja urođena moć je velika. Možda je baš ona otvorila knjigu na stranici koju si čitao. još uvek klečeći. ali znam da mi ne želi dobro. "hoću na Rouk. Sile kojima ona služi nisu one iste sile kojima ja služim: ne znam šta želi. učeći se ćutanju. koji ga je izlečio dodirom ruke i u kome nikada nije bilo ni trunke gneva. Ali druge su židnje takođe gorele u njemu. da stigne na Ostrvo Mudrih. kako sam mogao to da znam. Re Albi ili Rouk. ništa video. reče on. kad sam ja došao. okružen čudesima."Devojčica je i sama već upola veštica.. Tu. sve do sada. između dva . na kapiji kopna. Rado ću te zadržati kraj sebe. petnaest milja do Velike luke Gonta. već ja k tebi.. svojim uobičajenim. "Gede. gde se uči vrhunska magija. međutim prilika da zaplovi širokom pučinom i pod snažnim morskim vetrovima pravo ka Unutrašnjem moru. pružala mu se. slušaj pažljivo. a da toga nije ni bio svestan." Ged je stajao bez reči. svako delo koje pripadanašem zanatu. mirnim tonom. neugasive . "Učitelju". uska staza kojom se sporo naredovalo. pored vrata. želja da uradi nešto. jer je u kući bilo hladno. poslaću te na ostrvo Rouk. A sad izaberi. ima za posledicu ili dobro.

i sada. Vaše gospodstvo. Gotovo sa strahom pogledao je naviše. i povede ga niz pristanište do mola gde su se vršile poslednje pripreme da Senka isplovi. ali. momče". gde je upravnik luke smesta pohitao da pozdravi Ogiona i pita čime mu može biti na usluzi. kako se zove taj brod?" "Senka. Zbogom!" To je bilo sve što mu je rekao na rastanku. koji bi im kule sravnio sa zemljom i lavinom zatvorio uski prilaz u luku između Stražarnih stena. U posadi im nedostaje vrač-vremenaš. Neka ti vetar bude povoljan. "Hodi. niti sa morskim vetrovima. kao i uvek. ipak. nekakva maglovita brda što se naiziru negde nad pučinom. pa bio on zemljoradnik. stražari grada Gonta kleknuše kada ugledaše maga i pozdraviše ga isukanim mačevima. ali Ogionovo lice bilo je spokojno." Magovo lice su smrknu kada je čuo ime broda. onako kako se umiruje uplašena životinja. ni nalik na čvrsto tlo po kome on hoda. Jastrebe. plovi za grad Hort.ali. a ostrvo udaljeno svega jedan dan lovidbe od njegovog samo je bajka i rekla-kazala. može da se dogodi da dete odraste a da ne kroči nogom u čamac. Odličan brod. u selu ispod okomitih stena koje su oduvek okrenute moru. Čarobnjak se beše obratio planini Gont. Selo koje je udaljeno dva dana hoda od njegovog već je strana zemlja. Mag mu objasni. pastir. "Nemoj pokušavati nikakve trikove s morem. ali i po vlastitoj želji. i smirio padine Overfela koje su podrhtavale. Ged je slušao neke priče o tome. jer pre deset godina Ogion im je spasao grad od zemljotresa. Okrenuo se i duhim koracima krenuo ulicom koja je vodila od dokova ka planini. Ogione. uvek na okean gleda kao na slano. Poznavali su ga i ukazali mu počast po naređenju Gospodarevom. u tog čoveka koji beše ukrotio zemljotres. natovaren krznom i slonovačom. tako je. blago spustivši ruku na Gedovo rame. samo reče: "Neka bude. setio ih se. ili ne zamoči prst u slanu vodu . Jastrebe.zmaja od drveta. . iz Andrada. začudivši se kada je video kako naoružani stražari kleče pred njegovim bezazlenim učiteljem. još uvek si ti kopneni pacov. gledajući kako mu učitelj odlazi. dodade on. "ako zna taj posao. Spustili su se na dokove za pristajanje. reče mag. nesigurno područje koje s njim nema baš nikakve veze. Čovek sa kopna." "On ima iskustva u prizivanju magle. lovac ili zanatlija. Upravniče luke. "A moći će i da ga uzmu kao vetronosca". i ovaj mu odmah pokaza brod koji je trebalo da zaplovi ka Unutrašnjem moru i kojim je Ged mogao da krene kao putnik. Ged je stajao kao izgubljen. Zvuči neverovatno da na ostrvu koje nije šire od pedesetak milja. reče mu upravnik luke. umirujući je. kozar. predaj ovo pismo Upravitelju škole na Rouku. ali ne i morskih vetrova".

i samo pristajalište gde se oko pedeset brodića i galija ljuljuškalo pored mola ili ležalo sa dnom okrenutim naopako zbog popravke. a ipak je još uvek pomalo poigravao na priobalnim talasićima koji su ga zapljuskivali. ali Ged se ispe što je bolje umeo na umotani. onakvim kakve nose andradski trgovci. umotanih konopaca i vesala skupljenih u kamare. koji nikada u životu ne beše sišao sa planinskih visina. Nije nigde bilo mesta na kome ne bi smetao. išao je za upravnikom luke do širokog doka gde je bila privezana Senka. u crvenom ogrtaču oivičenom krznom pelavija. i smestivši se tamo posmatraše one koji su prolazili. koji je bio izrezbaren u obliku Stare Zmije Andrada. jer trebalo je da isplove pre mraka. Dobro sagrađeni brod beše dosta utonuo pod teretom. sa smotanim jedrima i zatvorenim prorezima za vesla.I zato se Gedu. spreman da isplovi. blistavi zaliv. Veslači počeše da pristižu na brod. Kapetan Senke je bio krupan čovek. a obalski nosači jurili povijeni pod teškim tertima između buradi. sanduka. prodavci klinova pevali a vođe paluba urlikali naredbe iz petnih žila. Onda krmanoš zauze svoje mesto s desne strane statve. iza svega toga. Veslaču su se jednim skokom peli na palubu. ili stajalo usidreno malo podalje u prilazima. Očiju. Tada kapetanov glas zatutnja: "Otvaraj . a bradati trgovci u krznom postavljenim ogrtačima tiho razgovarali dok su birali gde će zakoračiti po klizavom kamenju iznad vode. i debeo. zato što je mag to tražio.tihi. i kapetan mu na to reče da nađe sebi neko mesto gde neće biti nikome na putu i da tu ostane. i Senka bi tako odvezana od doka. Nije ni pogledao Geda. brodograditelji udarali čekićem. činilo da je luka Gont jezivo i čudesno mesto. Posle samo nekoliko izgovorenih reči kapetan pristade da poveze Geda kao putnika za Rouk. Kapetan je gromkim glasom izdavao naredbe. i upravnik luke ga odvede do kapetana. uvezani i kožnom ciradom pokriveni tovar na farmi. velike građevine i kule od kamenih blokova i pristanište i dokovi i mola i ograđeni bazeni i mesta gde se brodovi izvlače na suvo. temeljni momci sa ogromnim mišicama. i plutaju osekom do zore. gledajući na kapetana. dok su nosači uz tutnjavu kotrljali burad sa vodom preko mostića i slagali ih ispod klupa za veslače. u pozadini . dok su se mornari dovikivali na stranim jezicima. dok su je dva tegljača sa veslačima s mukom izvukla podalje od obale. i upravnik luke mu ostavi dečaka. koji je stajao na dasci na ispustu između kilja i pramca. već ga je samo upitao snažnim glasom: "Umeš li da menjaš vreme. ušiju i uma sasvim pometenog. momče?" "Umem". i. "Umeš li da dozivaš vetar po želji?" Morao je da prizna da ne ume. ribari istovarali svoj ulov a bačvari lupali.

trgovačkih i prevozničkih. šta je Gedu značila udobnost? Te noći je legao između zavežljaja krzna sa severnih ostrva i posmatrao zvezde na prolećnom nebu iznad vode u luci i sićušne. po petnaest sa svake strane. i opet ugledao Veliku Luku Hevnora. U plitkom zatonu na onoj strani južne Stražarne stene koja je bila zaštićena od vetra bacili su sidro i ostali da jašu na noćnim valovima. punih kula i gradova . velikih i malih.kao Ged. žute svetiljke Grada za krmom.iako notesano i uz mnogo viceva i bubotaka. a sledeću kod gradića na ulazu u zaliv Felkvej. ali. Tu su spustili jedra i nastavili veslajući. srce i dušu čitavog Arhipelaga. Ti momci ga pozvaše da jede i pije zajedno s njima. tovarom i brodskom opremom. od kojih su neki došli iz Spoljnih Prostranstava natovareni neobičnim tovarima i nakon višegodišnjeg putovanja. Skrenuvši na jug iz tih prometnih Moreuza. podigli su glavno jedro i zaplovili na jugozapad preko Gontskog mora. Brod je sada klizio s lakoćom. iako svi već behu obavili Prelazak u muževno doba. kao galeb nošen krilima umesto vesala. Zelena brda Hevnora gledali su potom još tri dana. Neki od ukupno sedamnaest članova posade bili su još veoma mladi. a buka i metež velikog grada naglo utišnuše iza njih. a narednog dana prođoše pored severnog rta ostrva O i uploviše u moreuze Ebavnora. središte sveta. Bio je visok i snažan kao svaki petnaestogodišnjak. Pred zoru je došla plima. ostaviše Hevnor za krmom i prođoše između dva prekrasna ostrva. Prozvali su ga Kozar. ali nisu nigde pristajali. Uplovili su u tišinu koja je vladala nad vodama zaliva. Tek mnogo kasnije Ged je prvi put stupio nogom na to kopno. Digli su sidro i tiho isplovili između naoružanih Stražarnih stena. i sledećeg dana ugledaše ispred sebe Hevnor. I samoj posadi je bilo pomalo tesno. a drugi kao vrapci preskaku od ostrva do ostrva Unutrašnjeg mora. To se dopalo i oficirima. i zaspao i probudio se sav oduševljen. Proveli su jednu noć u ušću Kembera. kao da visi nad morem. a iznad njih se uzdizao beli vrh Planine. ploveći duž njegove istočne obale. pretrpanoj ljudima. severne luke ostrva Vej. Arka i Ilijena. Veslači poviše svoja snažna pleća. jer na brodu nije bilo mesta za dokone putnike. ali mu se nisu dalje podsmevali. i brz da uzvrati bilo lepom rečju bilo pošalicom. Plovili su uz slabiji vetar između Berniska i Torhevena.proreze!" i ogromna vesla uz čangrljanje izleteše kroz otvore. i ophodili su se prema njemu prijateljski. sve vreme okruženi obalama sa obe strane broda i stalno se dovikujući sa posadama drugih brodova. jer nije bilo nikakvih udobnosti u toj galiji bez palube. naravno. i tako je uspeo da se saživi sa njima i već te prve noći počeo je da radi sve što i oni da se uči njihovom zanatu. ili Veliko ostrvo. dok je momčić pored kapetana udarcima o bubanj davao ritam. jer je bio poreklom sa Gonta. Dok je sunce iza njihovih leđa prelivalo svojim prvim crvenilom Planinu Gonta.

Jedan čovek dođe da smeni Geda za veslom. jer beše čuo da mornari pričaju kako je grad Hort mesto gde vlada bezakonje i puno gadnih stvari. i Ged je i ovog puta mora da prizna da je ne zna. znali su kuda idu. gledajući odozgo na Geda. gospodine. ali krmanoš pored dugačke ručice krme na fari gledao je stalno u kišu koja je šibala more i nije video ništa drugo. a zatim kroz kišu i sve jači vetar stadoše se probijati preko Unutrašnjeg mora ka ostrvu Rouk. poslavši ga kapetanu na pramac. i da se nahode u praznim vodama južno od Kemerija. žilavim andradskim momčićem. Vesla su skratili. Ged beše naučio da se pominju plićaci severno od Rouka i Opasne Stene istočno od njega. mora biti sada već nalazi zapadno od nas. i sutrašnji dan proveli veslajući." Gedu se to ne dopade. "E pa. Te noći. dok se vetar postepeno pretvarao u hladnu oluju. otkidajući sa grebena visokih talasa pramenove pene. a bubanj odzvanjao kroz huku oluje kao udarci nekog džinovskog srca. dok ih je ledena kiša tukla u leđa. kad je tako." "Umeš li sa gvožđem?" To je značilo da ga pita da li ume da natera iglu na kompasu da im pokazuje pravac ka Rouku. neki članovi posade tvrdili su da do tada već behu daleko dkrenuli sa kursa. Kiša se cedila niz rub kapetanovog ogrtača. Moramo ići na jug. momče?" "Ne. jer talasi su žestoko oblivali njegov trup. To je tajna veština Gospodara mora. a ne da pokazuje prema severu. slušajući ritmičko udaranje bubnja i posmatrajući fenjer . jer ih je bilo krajnje teško vući. Dugačka galija je imala dobar gaz i plovila je brzo." zaurla kapetan kroz vetar i kušu. ali ne i i kroz kakve vode. i Ged je veslao zajedno s njima. Rouk se. a oni su i dalje veslali na jugozapad. i samo bi nas neki čarobnjak mogao odvesti do njega kroz ovakvo more. odnosno da natera magnet da postupi onako kako je njima potrebno. Ali vetar je neprestano jačao. kao što uvek čini. mlađe momke su stavili po dvojicu za jedno veslo. Vrativši se svom mukotrpnom poslu za veslima nastavio je da povlači motku zajedno sa svojim suveslačem. s vetrom u leđa. mesto gde su strance često otimali i prodavali u roblje u Južnom Prostranstvu. upita: "Umeš li da smiriš ovaj vetar. spustili su i jedro i katarku. ali on je stajao čvrsto kao vinsko bure na onom parčencetu daske umesto palube i. na smenu. okruženi talasima koji su poput zamagljenih planina jurili pod naletima vetra. Kad nisu veslali izbacivali su ispolcem vodu iz broda. onako kako je radio još otkako su napustili Gont. Sudeći po magnetnoj igli plovili su na jugozapad. "onda ćeš morati da nađeš neki brod koji će te vratiti na Rouk iz grada Horta. I tako su se mučili.koji su se terasasto uzdizali jedan nad drugim.

zaurla kapetan u odgovor. zamagljene vode neku svetlost između oblaka. ali on vikanjem obavesti ostale. već da bi spasao brod od bure. Ne radi svog putnika. Iznad zapenjenih vrhova talasa ugledali su sasvim blizu visoko. okrenu glavu i doviknu: "Gospodine! Je li ono pravo kopno ili čarolija?" . Veslajući i dalje. ali mu doviknu da je to samo zalazak sunca. ritmično povlačenje vesla. ugledao je iznad crne. kao poslednji odblesak sunčevog zalaska. i između dva zaveslaja već izleteše iz oluje u mirni večernji vazduh. A dečaku reče: "Mališa. ne izrone iz vode i njivove ih motke ne pokose tako da popadaju između klupa. kad se brod podigao na jednom visokom talasu. govoriš kao da si Gospodar mora. Krmanoš se naprezao da ga ugleda pri svakom nadolaženju velikih valova. naslonjen na dugačku ručicu krme. dok je poslednji odsjaj dana na umoru blistao na nebu i na vodi. kunem ti se da ću te hitnuti s broda da sam otplivaš do Rouka!" Sada. Krmanoš.obešen o motku na fari kako poskakuje i treperi . U jednom času. zaurla prema kapetanu: "Gospodine! Ona svetlost na zapadu je ostrvo Rouk!" "Nisam vidio nikakvo svetlo". kapetan odmah viknu krmanošu da usmeri brod na zapad. odjednom kao da se probiše kroz nekakvu zavesu. a veslačima je ostajalo da paze da im vesla. tek koliko da održe pravac i tako su nastavljali mukotrpno da napreduju. ali još dok je bio u pola reči Ged ispruži ruku i pokaza mu ga. ali ako si nas naveo na pogrešan put po ovom vremenu. i svetlost ispred njih poče da se proširuje. Njegov suveslač ga ne beše primetio. izmučena svetleća mrlja sred kišom šibane pomrčine. Bez prestanka je pogledao u pravcu zapada. morali su da veslaju popreko u odnosu na vetar. oblo i zeleno brdo. zbog naginjanja broda. i opet se poče probijati ka pramcu duž pretrpanog prolaza bačen u more. Najzad i vetar nešto oslabi. a ispod njega grad sagrađen nad malim zalivom u kome su spokojno počivali ukotvljeni brodovi. i svi tada ugledaše svetlost kako jasno sjaji na zapadu. a to je bilo pogubno. iznad uzavrelog i uznemirenog mora. bacali ga tamo-amo i punili ga vodom tako da su je bez prestanka morali izbacivati preko ograde. i video ga je kad ga je i Ged ponovo ugledao.mala. talasi koji su udarali o bok broda stalno su ga gurali južno od njegovog novog kursa. ali to svetlo nije bilo crveno već belo. kad god bi mu to dozvolilo teško. ali povremeno su ipak uspevali da nazru svetlost na zapadu. Olujno nebo se već skoro sasvim smrklo. umesto da ih nosi oluja koja im je duvala u leđa. ka svetlosti. Tada Ged zamoli jednog dečaka koji je izbacivao vodu da ga za čas zameni na veslačkoj klupi.

Ged poče da se penje uz brdo sve dok nije izbio na mali trg. Na milju udaljenosti od ostrva. i samo veoma. Bilo je tako tiho da su mogli čuti glasove ljudi u gradu i zvonjavu. tupavi glupane! Veslajte. i opet se nađe napolju. zapitao je prvog Tvilana koga je sreo gde može da nađe Upravitelja škole na Rouku. odvrati mu ljubazno starac. sagrađen od ogromnih. Vratar ga je iznutra posmatrao ljubaznim pogledom. Upravitelju škole na ovom ostrvu: Hoću da nađem Upravitelja. sivih. ponekad ćeš ga naći tamo gde ga nema". umorni uplovili u zaliv. Ged im priđe i snažno pokuca. "Ja sam vratar. Učinilo mu se da je prošao kroz vrata. šištanje i prigušeno urlikanje oluje. ne znajući kuda da krene. ŠKOLA ZA ČAROBNJAKE Ged je tu noć prespavao na Senci. On koraknu još jednom. Glasom i rukom izveo je čaroliju Otvaranja. Čovek se zagledao u njega. a sa četvrte zidom jedne velike zgrade. ličila je na tvrđavu ili na zamak. vi beskičmeni robovski kopilani! To su zaliv Tvil i Okruglo brdo Rouka. veoma daleko. Grad Tvil nije bio mnogo velik. jer ovo mu je izgledalo kao još jedno podrugivanje. na pločniku."Samo ti drži kurs. Uđi." Ged koraknu napred. Ged ponovi svoje pitanje starici koja je nosila korpu sa dagnjama. baš kao što svaka budala može da vidi! Veslajte!" I tako. pita uzalud". Ali Gedu je. bila je to . stojeći pred vratima. visokim krovovima. i rano ujutro oprostio se od svojih prvih pomorskih drugova. svejedno. onaj ko je glup. na kome je nekoliko malih prozora bilo na većoj visini od dimnjaka okolnih kuća. i starcu koji mu otvori vrata reče: "Nosim pismo od maga Ogiona od Gonta. ali dosta mi je zagonetki i izrugivanja!" "Ovo je ta škola". a onda primeti: "Onaj ko je mudar ne mora da pita. svuda unaokolo ležali su gusti oblaci. ali. istoka i juga. izgledao je kao veliki grad. su uz udaranje bubnja. i ona mu odgovori: "Ne možeš uvek naći Upravitelja tamo gde je. uskih ulica. 3. i. onako kako ga je tetka davno još bila naučila. U blizini ugla jedne ogromne zgrade nalazila su se neka bedna drvena vratanca. Ged se nije toliko zbunio koliko se razbesneo. u pravcu severa. kamenih blokova. Ali iznad Rouka zvezde su jedna po jedna počinjale da se pale na čistom i mirnom nebu. ako uzmogneš. sa tri strane oivičen kućama sa veoma kosim. koji su veselo dovikivali za njim svoje najlepše želje dok je izlazio na dokove. Na trgu ispod nje bile su postavljene pijačne tezge i neki ljudi su dolazili i odlazili. još uvek je stajao napolju. onako iskosa. visoke kuće behu mu zbijene iznad svega nekoliko strmih. i produži niz ulicu. i nastavi da doziva kupce za svoje dagnje.

kažu. koji ga je posmatrao kroz mlazeve vodoskoka. Glas mu je podrhtavao u modulacijama kao glas ptice. bez ugaonih i drugih spojeva. Ged opet ostade ćutke da stoji neko vreme. koraknuvši. kao što mu se pre toga činilo. kako je kasnije saznao. i toga časa Ged razumede šta ptica peva. kada se osvrnuo. i tu je na suncu titrao vodoskok. činilo mu se da oseća kako svuda oko njega deluju neke nevidljive sile i bića. kroz koji se mutno probijala dnevna svetlost. i. Arhimag Nemerl. izuzev kada se radi o nečem važnijem od njegovog vlastitog života i smrti." "Kaži mi svoje ime". A onda taj trenutak prođe. na travnjaku ispod mladog drveća. napokon izgovori. kada je proovorio pozdravljajući Geda dobrodošlicom. Zatim. Vrata koja je starac zatvorio za njim bila su od uglačanog roga. Stajao je nepomično a srce mu je tuklo kao ludo. reče mu vratar. Takođe je video. "ako mi ti ne pomogneš. Kad su im se pogledi sreli jedna ptica glasno zapeva u krošnji drveta. "Ja sam Ged". momče". učinilo mu se da je i on sam jedna reč. ipak. Upravitelj Rouka. povede ga kroz dvorane i hodnike u dvorište duboko u srcu zgrade. bio je star čovek . i kako zaista izgledaju oblaci i gde nastaje i gde prestaje vetar koji je ćarliao kroz lišće. da dovratak kroz koji je prošao nije bio od običnog drveta. samo obična veštičja čarolija. Ipak mu se učini. i on ju je dobro izveo. zatraži vratar. od jednog zuba Velikog Zmaja. najstariji čovek na svetu. iako je iza njega sijala svetlost. "Dobro došao u ovu kuću. On stupi napred i kleče ispred Arhimaga. Nakon tog neuspeha Ged ostade još dugo napolju. i moć kojom su vrata bila zatvorena ostala je netaknuta. čovek nikada ne izgovara glasno svoje ime. već od jednog jedinog komada bele kosti. Ali. koja je bila otvorena prema nebu. Dvorište je delimično bilo popločano kamenom i pod vedrim nebom. Tu Ged malo počeknu. i on i svet oko njega opet su bili kao i pre. na njima je bilo urezano Hiljadulisnato drvo. ne prozborivši više nijednu reč. izgovorena pod sunčevim zracima. da ga neka senka prati u stopu i da je ušla zajedno s njim. brada i haljina bili su mu beli. pružajući mu Ogionovo pismo. i znao je da ta kuća nije sagrađena samo od kamena. jer. ili skoro kao i pre. priznade on preko volje. Iznenada primeti čoveka obučenog u belo. i razabra jezik vode koja je vrcala iz vodoskoka. A sa unutrašnje strane. Kosa. "Ne mogu da uđem". Stajao je u središnjoj prostoriji Kuće mudraca. jer. prođe kroz otvorena vrata. bila je to. na pločniku. i kao da su pod zubom vremena sve tamne boje i sva težina bili izbledeli . bio je isečen. Napokon podiže pogled ka starcu koji je čekao unutra.vrhunska među njenim vradžbinama. već i od magije mnogo jače od kamena.

ispruženog kljuna kao da još uvek kljuca iščezli štap. napisano hardijskim runama. stade uz rub Arhimagove haljine i ostade tako. dečače." Arhimag oštro pogleda Geda. sva crna sa kljunom poput bodeža i očima kao dva belutka buljeći iskosa u Geda. i koje je šaputala voda iz vodoskoka. gavran Oskila. "Terrenon ussbuk!" zagrakta on. Ged se okrenu da izađe iz dvorišta. okružen senkama. osim one jučerašnje oluje. završi on. Bilo je potpisano ne Ogionovim istinskim imenom. i stari čarobnjak prestade da mrmlja i nasmeši se. ne mogu sam da pročitam ono što piše tvoj učitelj". pa skrenu pogled. kada je prvi put došao sa Gonta. ako vetar bude povoljan. "idi. "Pročitaj mi to pismo. koje Ged još nije bio saznao. šaljem ti jednog koji će postati najveći od svih čarobnjaka sa Gonta. A onda gavran proovori jezikom za koji je Ged pretpostavljao da je jezik Oskila. i u trenutku mu se učini da vidi samoga sebe kako stoji u čudnoj. i poče da govori jezikom koji Ged nije razumeo. tako da je sad bio ssav izbeljen i trošan. Kljucnula je tri puta beli štap na koji je bio oslonjen Nemerl. "Oči su mi ostarele. A sada mi ispričaj kakvo je bilo more i kakva predskazanja kad si dolazio. mrmljajući kao starac kome je razum odlutao kroz godine i preko mnogih ostrva." "Mirna plovidba. Vaše gospodarstvo. sve vreme. Ispod arkada mu priđe visoki mladić koji ga . dečače. priđe im preko kamenih ploča i trave. "Terrenon ussbuk orrek!" I ukočeno odgega kao što je i došao. dečko". "Poslao te je onaj koji drži zemljotres kao psa na uzici. A ipak je. igraj se. ali u glasu mu se osećala takva moć da se Ged potpuno izbezumi. Arhimaga više nije bilo. Ged opet kleče na jedno koleno pred njim." "Čijom si voljom dospeo ovamo?" "Mojom vlastitom. u kojem je stajalo samo: Gospodaru Nemerle. Nije bacao nikakve čini. Zatvorena usta. pitajući se kuda će. već Ogionovom runom." "Kojim si brodom doputovao?" "Senkom. Ogromna crna ptica. bio u suncem obasjanom dvorištu i slušao žuborenje vodoskoka. trgovačkim brodom iz Andrada. reče on drhtavim glasom. poput komada drveta kojega je voda nosila stotinu godina. A kada je ustao. kao da se obraća malom detetu.na njemu." I tako Ged odgonetnu i glasno pročiota. Samo je gavran stajao gledajući ga. u tom njegovom mumlanju mogle su se razabrati reči koje je pevala ptica. skoro sasvim sam. i zato nam budi dvostruko dobrodošao. ogromnoj pustinji. Voleo sam malog Ogiona. Ipak.

uz laki naklon glavom.. sin Envita iz kraljevine Eolga. čuo sam da ponašanje čini čoveka." Džasper mu uputi jedan pogled koji je govorio više nego reči. "Ali. navikao ili nisam navikao?" Ali reči koje je Džasper glasno izgovorio bile su. Bio je dve i po godine stariji od Geda. "Ali. kao da se nada nekom učtivijem odgovoru. stoga kratko i nabusito: "Zovu me Jastreb.pozdravi veoma učtivo. pre što si došao. pokazujući mui otvorena dvorišta i dvorane pod krovom." Onaj drugi sačeka malo. Danas ću vam biti na usluzi. Kao ni druge ćelije za spavanje nije imala nikakav namještaj. "Ovdje se živi veoma skromno". što je Geda stalno navodilo da traži podsmeh iza njegovih ljubaznih reči. Najpre je Geda odveo u garderobu. samo: "Ovuda. zauzimajući poze (kako je Ged mislio) poput plesača. Svako se služio sam. i na gornjim spratovima. Pošto je na sebe stavio tamnosivi ogrtač koji je izabrao.." Džasper ga povede hodnicima Velikog zdanja. Ja ne poznajem kuću. već samo jdnu slamaricu u uglu. Gde ćemo sada?" "Gde god hoćeš. da vam pomognem da se snađete u Velikom zdanju i da odgovorim na vaša pitanja onoliko koliko uzmognem. on dodade: "Pretpostavljam da ti nisi. uspravi se i okrenu malo u stranu." Dok su još bili na gornjim spratovima čuli su gong. gde kao učenik škole Ged za sebe pronađe drugi takav ogrtač. Džasper mu reče: "Sada si jedan od nas. "Odelo ne čini maga"." "Navikao sam. složi se stariji dečak. sa prozorom koji je gledao preko kosih krovova Tvila na more. mrgodno mu odvrati. veoma visok. pokušavajući da odvrati ravnom merom tom učtivom i prezrivom mladiću." Džasper je uvek govorio uz blagi smešak. u kulama i u potkrovlju. "Zaista ne čini". seljačetu sa planine koje nikada nije bilo u društvu sinova bogatih trgovaca i plemića. objasni mu Džasper. Odgovori mu. molim. Nosio je sivi ogrtač sa kapul jačom na leđima. Gospodine?" Gedu. i pošto ga ne dobi. Sobu s policama gde su se čuvale knjige starostavne i tomovi s runama. te siđoše da ručaju zajedno sa preko stotinu dečaka i mladića za Dugačkim stolom u zajedničkoj trpezariji. veliku Dvoranu s ognjištem gde se o praznicima okupljala sva škola. šaleći se sa . i tim klanjanjem i prenemaganjem. i kretao se ukočeno i graciozno. A kako ću ja Vas zvati." I odmah. Gedova ćelija je bila u Južnoj kuli. "Zovem se Džasper. "A šta bi ti mogao da znaš o tome na šta sam ja. koji mu je odgovarao po veličini. male ćelije u kojima su spavali Veliki majstori i đaci. sin Gospodara kraljevstva Eolga. učini se da mu se ovaj bata ruga svojim "na usluzi" i svojim "Gospodine". na ostrvu Hevnor. i svu drugu odeću koja mu je bila potrebna. mislim da ti to neće smetati.

kuvarima kroz otvore s drvenim kapcima između kuhinje i trpezarije. Bio je to čudan grad. po dvojica ili sami. koji nije mnogo govorio. suncem obasjanim livadama cvetali su žuti cvetići. bilo je mesta i za bučne grupice dečaka koji su pričali i jeli iz sve snage. i bilo mu je drago kad je taj mladić ostao s njim i posle obeda. Ima je naglasak Istočnog Prostranstva. "Izrastao je tamo gde je vetar naneo pepeo gorućeg Ilijena. Nedaleko odatle s leva. kad je već bio pojeo. ali ovi se behu toliko naviknuli na magiju. videći ga kako netremice zuri u tom pravcu. koje je neprestano učestvovala u životu Ostrva mudraca. Džasper odvede Geda da sedne pored jednog krupnog studenta po imenu Več. objasni Džasper Gedu. kao da imaju mnogo da razmišljaju. i niko od njih ne bi ni trepnuo kad bi se neki dečak iznenada pred njim pretvorio u ribu ili neka kuća poletela u vazduh. među šume i livade. tri dečaka pređoše bistrii brzi Tvilburn preko drvenog mosta krenuše na sever." Na vrelim. Govorili su (kao što je Ged iskusio) u zagonetkama. Čak nije mogao da utvrdi ni kakva je to vrsta drveća. lepi ti se za rebra." On dunu u osušenu čašicu jednog cveta. i za starije studente.. za sada. bez obzira koliko ih sedne za njega. još ne možemo ući u njega. ulice Tvila bile su pune neočekivanih krivina i ukrštanja između kuća sa visokim zabatima. Vraćajući se kroz Zadnja vrata i zaobilazeći Veliko zdanje kroz vrtove. uprkos blistavom suncu. čiji su sivi ogrtači bili zatvoreni oko vrata srebrnom kopčom. nalazio se jedan mali gaj koji Ged nikako nije uspevao jasno da vidi. zamišljenih lica. okrenuvši se Gedu: "Bar to nije opsena.. savršeno nezainteresovano. kao mnoge stvari tu. Iako malobrojne i kratke. a onda reče. sedajući gde je ko hteo za Dugački sto. već bi. ribari. tiho reče: "To je Gaj Suštine. primeti Džasper. znajući da su to samo đačke igrarije. tako da se lako moglo zalutati. oko nas. Sišli su potom u grad. puneći tanjir iz ogromnih činija sa hranom koje su se pušile na drvenom ispustu ispod prozora. ozbiljnih. da su i sami već upola postali čarobnjaci. Prošli su kroz hrastove gajeve u kojima su unaokolo ležale debele senke." Ged nije shvatio šta hoće da kaže. i oslobođebno semenje sunu u vazdugh. Bio je ružan i neuglađenih manira. Već. ne crvenkastosmeđe kože kao Ged i Džasper i većina sveta iz Arhipelaga. kada je Eret-Akbe branio Unutrašnja ostrva od Gospodara Vatre. već crno-mrke. Staza se. a čudni su mu bili i stanovnici." I zaista. i koji su sedeli tiho. radnici i zanatlije kao i svuda. "Varnični korov". da Ged upozna i njegove ulice. "da za ovim stolom uvek ima mesta. ali je svesrdno trpao u sebe hranu. Malo se požalio na hranu. "Kažu". iako je svaki čas izgledalo da gaj tek što nije tu. Mi. . krivudajući pela uz brdo. Staza nikako nije stizala do njega. ali mu se momakdopade. i bio veoma tamnoput. mirno nastavio da popravlja cipele ili da seče ovčje meso.

Ged stavi ruku u vodu i oseti da je mokra. potpuno poražen. Džasper izgovori nekoliko nepoznatih reči i tamo gde je njegov prst pokazivao pojavi se vrelo u travi. brda koje je Ged vido sa broda dok su ulazili u omađijane vode ostrva Rouk. meseći je svojim crnim prstima i vajajući je. bila je sveža. "Kod kuće. Na jednu Džasparevu reč voda se zaustavi i nestade. Staza ih je dalje vodila i oko podnožja velikog zelenog brda. ipak. Ali. raspitivao se dalje Džasper. nalik na bumbara ili maljavu muvu. bila je to samo opsena. igre privida. čiji koreni sežu do samog središta zemlje.trikove. vrelo nabuja i uskoro se pretvori u potok. kao i uvek. nije gasila žeđ. on pokuša da pije. "Sada ti. Veču je to bilo dovoljno i on zakorači da krenu dalje. Džasper upita: "A zašto?" "Čarobnjaštvo nije igračka. Kao što je ovaj!" Uperivši prst." "Mora da poseduje ili moć ili iskustvo. pritiskajući je i milujići: odjednom se grudva pretvori u malu životinjicu. Ged je samo blenuo. Jastrebe?" "Imam i moć i iskustvo". ali. Več se počeša po glavi i napravi tupo lice. i dalje lelujala na suncu. seljačkog veštičarenja.svejedno je da li sada ili kasnije? Je li tako. Ged ne reče ni reč. Zašto nam ih ne bi prikazao sada . prenosi teret ili krpe lonci? "Ja ne izvodim nikakve trikove". jednostavno i otvoreno. ali ipak uze u šaku grudvu zemlje i započe nad njom nekakvo razdešeno pevuckanje. u Hevnoru. vradžbina kojima se okupljaju koze. "Pokaži mi na šta mislim?" "Na opsenarstvo. jer. i to uvek samo pohvalno. reče Ged. Mi Gontijci se ne bavimo njime za zabavu ili razmetanje". i stojimo na padini Okruglog brda Rouka. leče čirevi. potpuno suva. Pokaži nam svoj stil. tako da već odavno želim da je upozna. jer ga vetar inače ne bi pustio. "Sačekaj. koji poteče niz brdo. Da vidimo jedan od tvojih trikova. "Pusti ga da se malo odomaći.iskreći se na suncu kao varnica." Zbunjen i iznenađen. reče on napokon. mnogo sam slušao o magiji Gotijaca. "Zzog para?" . Šta je on imao da pokaže osim običnog. umeša se Več. Džaspere". reče on uz hladnokrvni smešak. a trava se. Evo. Jastrebe. Na jednoj strmini Džasper odjednom stade. Ovde sve vradžbine imaju snažno dejstvo. okruglog i bez drveća. Več". naravno . koja uz zujanje polete prema okruglom brdu Rouk i nestade. oholo odgovori Ged. sad imamo jednog Gontijca. "A zašto se njime bavite".

u potpunoj tišini koja beše zavladala u Velikom zdanju škole Rouk. a izgleda da nije zaboravljao ni Džasper." Međutim.. učeći Podvige . Ged to nikako nije mogao da mu zaboravi. Več je već tri godine bio u školi i uskoro je trebalo da postane Čarobnjak. Te noći. nudio je i poklanjao Gedu svoje prijateljstvo. više nije ni opažao kako izvodi niže vrste magije. plavičasta lopta avetinjske svetlosti .. kao da ih je crtao srevbrnim štapićem. samo na na Rouku. grabreći samoga sebe. On odjednom požele da se sada nalazi ma gde. dok je ležao umotan u ogrtač na slamarici u svojoj hladnoj i neosvetljenoj kamenoj ćeliji. i uvek od tada. linije koje je povlačio ostajale su još neko vreme da svetlucaju na podu. Raspitivao se o Gontu.Ged je išao za njim natmureno i povređen u duši. i nastavi da ih vodi oko Okruglog brda Rouk."Ne!. Kopiš i Sneg. u njemu strah. znajući da se poneo kao budala i okrivljujući Džaspera za to. Jer nijedan od njih.da mu osvetljava put. Džasper se samo nasmeja. koja se ne može naučiti . nije mogao da smisli još nešto čime će prikriti svoje neznanje i spasiti obraz. Ali. među kojima je Džasper bio kao neki svojevrsni vođa. i pored svih svojih veštih trikova. lekcijama i zanatima i istorijskim znanjima i veštinama koje su predavali u sivo odeveni Veliki majstori Rouka. Ifiš. Ali. Ni o jednome od njih Ogion nije napisao da će postati najveći čarobnjak na Gontu. o tome kako se dim sa seoskih ognjišta predveče kovitla nad morem između malih ostrva sa smešnim imenima: Korp. da bi pokazao Gedu kako leže. A kada je na kamenom podu stao da prstom crta mapu tih zemalja. Venvej i Vemiš. Več je bio prijatelj i sa Džasparom. Te noći. Ali. Oko njega mrak. dok mu je nad glavom poigravala mala. a zatim sa ljubavlju stade da priča o ostrvima Istočnih Prostranstava odakle je on bio. Kop i Holp. posvetio je svu svoju snažnu volju zadacima koje je dobijao.ljubaznost. nije još spasao čarolijama neko selo. ali ne bez blagonaklonosti. kolika je njegova moć. kao što ni ptica ne opaža kako leti. čudna atmosfera koja je tu vladala u pomisao na sve basme i magije koje su ga okruživale počešeda ga pritiskaju. koji mu se od tada uvek obraćao učtivim glasom i uz podrugljivi osmeh. Več mu zakuca na vrata. i zapita da li sme da uđe da malo popričaju. posedovao je jadnu još veću veštinu. I tako. koje su nazivali Velikom devetoricom. onu vrstu samouverenog i otvorenog prijateljstva na koje je Ged jedino mogao da uzvrća ravnom merom. Svakoga dana je izvesno vreme provodio na časovima kod Velikog majstora Poezije. Stoga se zakleo da će kad-tad pokazati Džasperu i ostalima. Ged nije trpeo da bude ponižavan ili da se neko prema njemu ophodi pokroviteljski. koji je od Geda napravio budalu još prvog dana na Okruglom brdu Rouka.

Opsenom Pretvaranja možeš učiniti da izgleda kao dijamant . recimo. "Ovo je običan kamen. ovaj kamičak pretvorim u dijamant. dožive neočekivano kupanje. stalno opsednut mišlju da će napokon moći da Džaspera izvrgne ruglu. počev od one najstarije. žongliranju i jednostavnim trikovima Pretvaranja. ili muva. Ali jednoga dana. Ged reče Velikom majstoru Rukoveština u Dvorištu Privida: "Gospodine. da umiruju valove. učeći se da pokreću kormilo rečima. i nije se retko događalo da Geda udari u glavu prečka na jedru.. ili oko. Veliki majstor Rukoveština bio je blag i dobrodušan starčić.i umesto dragog kamena sada je tu bio samo običan kamičak. Stvaranje Eje. U istinskom govoru zove se "Tolk". vežbao sa Velikim majstorom Vetroumeća. Ono je to što je. bilo je i mirnijih ekspedicija na kopnu. Čim prestane djestvo čini. jednom rečju i pokretom šake."Tolk" . Ged je bio prirodno obdaren za sve te nauke. na šta bi mu Veliki majstor uvek uz osmeh pokazivao ono što traži. sve te čarolije su manje-više iste. bacivši svoj blagi pogled na Geda.ili cvet. a Veliki majstor Rukoveština učio ih je raznim ujdurmama. slučajno izazvani talas. ili plamen. nestaju opsene. kad naučiš jednu. To su veoma složene veštine. reče on. Stari majstor promrlja samo jednu reč .. ili da se sudari sa drugim takvim čamcem iako su imali čitav zalim da po njemu manevrišu.. kad bi se jedrilica naglo trgla unazad pod vetrom koji je iznenada počeo da duva u suprotnom pravcu. koji se uvek iznova oduševljavao lepotom i domišljatošću veština kojima ih je podučavao. kako da ovlada vetrovima i vremenom. Naročito su mu lako išli od ruke trikovi opsenarstva. blistav kao najlepši komad u zmajevom blagu." i on to učini. kao da se beše radio s tim znanjem i da samo treba da se podseti. odlomljen sa neke stene. koliko ih je bilo u čamcu. kada bi ih potopio ogromni. onako kako ih je on imenovao. sa još desetak drugih dečaka. "Parče stene od koje je stvoreno ostrvo Rouk. "Ali.. i već posle mesec dana pokazivao je bolje rezultate nego dečaci koi su na Rouku proveli godinu dana duže od njega.šta da radim pa da taj dijamant zauvek ostane ovakav? Kako se čarolija Pretvranja može zapečatiti i učiniti trajnom?" Veliki majstor Rukoveština pogleda dragulj koji je svetlucao na Gedovom dlanu. i napokon se opet pretvorio u kamen. kao da si ih naučio sve. drugim danima. komadić kopna na kome žive ljudi. ili da sva trojica dečaka. kad bi ih Veliki majstor Travarstva podučavao svojstvima i načinu života svega što raste iz zemlje. da se obraćaju običnim zemaljskim vetrovima i da prizivaju magijski vetar." Kamičak se sve to vreme u magnovanju pretvarao u svaki od tih oblika. Opsena obmanjuje samo . Ali. Ako ja. to je samo privid. ". Veliki majstor ga uze i podrža na svom ispruženom dlanu.. Po čitave dane tokom sunčanog proleća i ranoga leta provodili su u lakim čamcima u Zalivu Rouka.heroja i Pesme starostavne. počevši da ga stalno zapitkivati za ovakvu ili onakvu čaroliju. Deo sveta. i Ged ubrzo prestade da ga se plaši.. Zatim bi.

i poniziće Džaspera. Jastrebe". "Smučilo mi se žongliranje". i udalji se. "Jesu li ti žonglerski trikovi omanuli ovoga puta?" Stalno nastojeći da bude na ravnoj nozi sa Džasperom. onaj koji je prevazišao detinjariju sa opsenarstvom i naučio istinske veštine Prizivanja i Pretvaranja.. Jedna od najopasnijih. Ged se zakle da će poraziti svog protivnika. u Ravnotežju. To ume Veliki majstor Pretvaranja. Svet je u ravnoteži.čula. Ali. "Nešto si mi natmuren. čini da čovek vidi. "ako se nađe u rukama budale. Čarobnjakova moć Pretvaranja i Prizivanja može da poremeti ravnotežu sveta. Jedina prava magija koju sam do sada naučio na Rouku jeste kako da napravim avetinjsku svetlost i kako da donekle utičem da se vreme promeni. mora da je dovoljno moćan da radi ono što mu se dopada. ali Ged se udalji. Neće više pustiti tog momka da samo stoji i gleda ga s visine. odvrati on. Pokazaće in ko je on. momče. tvrdo bi se provodili. već u ogledanju moći. Zaista može. Može i to da se uradi. klimnu mu glavom onako ukočeno i graciozno kao i uvek. prepun gneva. upita on. reče on. i uravnotežuje svet onako kako mu izgleda najbolje i suzbija mrak svetlošću koju sam stvara." "I budalaština može da postane opasna". ona ne može da promeni samu stvar." On se nasmeja. i kroči prema Džasperu. i ti ćeš to naučiti kada budeš spreman za tu vrstu znanja. čuje i oseti da se ta stvar promenila. ali ne u običnom takmičenju iz opsenarstva. ali stariji dečak se nasmeši. ni komad šljunka. znaš". Stojeći tako u hodniku i gledajući za Džasperom. ali još više sa visine. Ged odgovori praveći se da ne primećuje njegov ironičan ton. i o opasnosti. Mora uslediti nakon znanja i zadovoljiti stvarnu potrebu." On opet spusti pogled na komadić šljunka. Počni da nagovaraš maga da ti otkrije svoje tajne i uvek će. i o mraku. Ta moć je opasna. čak i ovako malom deliću sveta. već si bacio senku. A kad bi to učinio sinko. Ali pravi čarobnjak. promenio bi svet. kao da nije uopšte nameravao da ga uvredi. Sve ostalo je čista budalaština. graciozno. početi da ti priča o ravnoteži. i pusti kamen da i dalje ostane kamen. "smučili smu mi se tiopsenarski trikovi. Uživaj o opsenama. govoreći manje ozbiljno.. "Kada bi Ostrva Zemljomorja bila sva od dijamanata." Na to se Ged trže kao da je dobio šamar. koji mogu da posluže samo za razonodu dokone gospode i Gospodara u njihovim zamkovima i Kraljevstvima. nezadovoljan. ne smeš pretvoriti nijednu stvar u nešto drugo. moraš mu najpre promeniti njegovo istinsko ime. a da prethodno nisi siguran kakvo će dobro ili zlo proizići iz toga. Da bi ovaj kamen pretvorio u dragulj. U hodniku on srete Džaspera. Čim zapališ sveću. Ali. ni trunku peska. koji beše počeo da mu se obraća malo ljubaznije od kako se za Gedove uspehe raščulo po školi. "I kamen je dobra stvar. prezrivo i s . primeti Džasper. kao Ogion.

ili nije hteo da uvidi. ispisujući nizove imena koje su morali naučiti pre ponoći. ostrvceta u Pelnijskom moru. kada bi mastilo izbledelo i pergament opet postao čist.Kurremkarmerruk. ne zastade da razmisli zašto bi ga Džasper mrzeo. tako da je bilo više vremena za zabavu: trke omađijanim čamcima po vodama luke. možda. ponekad. da je u tom rivalstvu. uz jedva primetan smešak. neki sa odobravanjema neki besno. na najseverniji rt. osveženi.takmičenja u opsenarstvu u dvorištu Velikog zdanja. već bi samo. međutim. dobro je znao da se još uvek ne može meriti sa Džasperom. tinjava avetinjska svetla. zaliva. puni uzbuđenja i čudesa. U najvišoj sobi Kule. i govorili su o njemu. od mraka na koji ga je blago upozorio Veliki majstor Rukoveština. I zato je Džasper jedini bio njegov protivnik. kojega se držao i koje je pothranjivao u ime vlastitog ponosa. kazao: "Onaj ko želi da postane Gospodar mora. zatona. mora znati istinsko ime svake kapi vode u tom moru. čulo se samo škripanje Majstorovog pera i po koji uzdah đaka koji je pre ponoći mora da nauči ime svakog poluostrva. proširio spisak. smeh i dozivanje titrali između drveća. Miljama oko Kule nije bilo nijedne farme ili naseobine. nikada te neće pustiti da ga pobediš. Kurremkarmerruk je sedeo u sredini. Ali kada bes nije upravljao njime. beskonačni nizovi. ili sa ma kojim od starijih dečaka. čije vlastito ime nije imalo nikakvo značenje ni na kojem jeziku . Tu je bilo hladno. Tu je. moreuza." Jedino ga Džasper nije ni hvalio ni izbegavao. Njega i još sedmoricu dečaka poslali su na drugu stranu ostrva Rouk. Ostali čarobnjački šegrti su veoma brzo shvatili da se retko mogu porediti s Gedom. a u dugim večerima veselo igranje žmurke po gajevima. I tako su prvi meseci boravka na Rouku Gedu prošli za tren oka. Znao je samo zašto on mrzi Džaspera.mržnjom." . bilo u šali bilo u zbilji. Ged. potpuno sam. plićaka. Ako bi se đak požalio Veliki majstor ne bi rekao ni reč. ležalo nešto od one opasnosti. Sumorno se uzdizala Kula na stenama severnog rta. Pri kraju leta rad je malo propustio. U zimu je već bilo sasvim drugačije. gde su i oni koji se kriju i oni koji ih traže bili nevidljivi. "On je rođeni veštac. koji mora biti izvrgnut javnom poniženju. luke. opet prionili na posao. i zato je nastavljao da radi i živi kao i obično. redosled i grupe imena koje su morali naučiti osmorica učenika Velikog majstora Imenovanja. rta. učeći nova magijska znanja. sivi su bili zimski oblaci nad pučinom. A kada je došla jesen svi su. među njima. već ga je samo gledao s visine. tako da su samo glasovi. Nije uviđao. polumračno i tiho. podvodnog grebena i stene na obalama Lasoa. živeo Veliki majstor Imenovanja. ili bi.gde stoji Usamljena kula. kanala. prateći i izvrdavajući brza.

more. "Mnogo je moćnih maga". stvari i bića. već imena i imena svakog prostora. Ali. I tako. izvode samo ona bića koja govore hardijski jezik Zemljomorja. morate upotrebiti njeno ime na Prastarom jeziku. istovremeno stavlja i granice toj moći. Jer. naravno. a neke znaju samo zmajevi i Prastare sile Zemlje. Ali magiju. dela i delića mora u celom Arhipelagu i svim Spoljnim Prostranstvima i još dalje. i postoje moći veće od naših. To im je rekao Kurremkarmerruk. i u onom drugom u kome nema sunca. njegova basma ne bi mogla da sadrži samo reč inien. Slušajte. I zato. Ali. jer ima bezbroj mora. To je jezik kojim govore zmajevi i kojim je ovorio Segoj.jedno jedino izgubljeno ili skriveno ime. ali Ged je dobro upamtio njegove reči. i u prastaroj tišini koja bi opet zavladala izgubili bi se svi glasovi i sva imena. magija se upravo i sastoji u poznavanju istinskog imena svake stvari. jezik naših pesama iz davnina. već prve noći koju behu proveli u Kuli. ima ih još više. ako bi neki mag-Gospodar mora bio dovoljno lud da magijom pokuša da umiri li podigne oluju na čitavom okeanu. neke se sakrile. i dobro je što je tako. pravu magiju. ne možete magijom delovati na penu kad je nazovete sukien. ono koje mi zovemo Unutrašnjim morem. I. a neke ne zna niko na svetu. Penu na talasima zovemo suklen: ta reč je složenica nastala od ve reči Prastarog jezika. i neke sunastale tokom vekova. to jest essa. takođe ima svoje ime na Prastrom jeziku. More se zove inien. mnogo je toga što nema veze sa čovekom i sa njegovim govorom. čarolija i prizivanja. Njegove su reči promenjene i kriju se među našim rečima hardijskog jezika. Evo zašto. leži ona moć koju je oduvek želeo. Znao je da u tom prašnjavom i neizmetnom ambisu koji se zvao učenje istinskog imena svakoga mesta. Ali. čije ime zna tačno i potpuno. i inien. onaj koji je stvorio ostrva ovoga sveta. Perje na moru.Ged bi ponekad uzdahnuo. tu mu se značenje ne zaustavlja. U ovom svetu pod suncem." . to je pena. dobro. rekao je. i nema čoveka koji može sve da ih nauči. kao dragulj na dnu presahlog bunara. i Ravnotežje bi se narušilo. dok je sveta i veka. Da nije tako. suk. zloba moćnih ili ludilo mudrih odavno bi već pokušali da promene ono što se promeniti ne može. pero. tamo gde prestaju imena. I nizovi još uvek nisu završeni. ili Prastari jezik od koga on potiče. rekao im je to samo jedanput i nikad više. zaliva i moreuza kojisvi imaju svoja imena. Pošto ni jedna stvar ne može imati dva istinska imena. Nauravnoteženo more bi prekrilo ostrva na kojima živimo u stalnoj opasnosti.inien može da znači samo "svako more izuzev Unutrašnjeg mora". Svaka veštica zna po nekoliko reči tog Prastarog jezika. eto. upravo ono što nam daje moć da izvodimo magiju. "koji su proveli život trudeći se da otkriju ime jedne jedine stvari . i biće vam jasno zašto. naših bajalica. Jer taj jezik je jezik bez kraja. a čarobnjak zna mnogo više. ali se nikad nije požalio. I neće ni biti. Mag može da upravlja samo onim što mu je u blizini.

jer on je učio najbrže. sa mlazevima kiše umesto zidova. i zato se ne mogu pripitomiti. jer to je bila retka i čudna zverčica. kiša je bila prestala. ušavši unutra. Ged se nasmejao i rekao mu da sam pojede tog miša. ali bi mu se uvek vraćao. ali. pozva ga njegovim istinskim imenom na Prastarom jeziku: "Hoeg! Hoćeš li sa mnom?" Otak mu se smesti na dlan otvorene šake i poče da čisti svoju dlaku. ništa više. bio je dočekan dobrodošlicom od strane Velikih majstora i sadrugova. Rouku. i spava ispod ogolelih grana umesto krova. usred ledene tame ispunjene šapatom vode. u sumrak. Ged ga onda diže sebi na rame i stavi u nabore kapuljače. i ležeći pod njim. blistavih očiju. jer pomisao na Ogiona uvek ga je nekako umirivala. i kad je ta godina istekla Kurremkarmerruk mu samo kaza: "Dobro si počeo". Nemaju nikakav zov. Kad se smrklo. praznim putevima oko kojih nije bilo naselja. smeđi jezik i bele zubiće. nije se plašio. Zaspao je spokojno. Čarobnjaci uvek govore istinu. umotan u ogrtač. ujedno. ušuškanu u naborima njegovog ogrtača. Zubi su im opaki. Ali veličanstvenost samog zadatka nije umanjila teškoće i sivilo svakodnevnog rada te duge godine provedene na Kuli. jer vreme na Rouku je bilo u rukama Velikog majstora Vetroumeća i niko nije smeo da se meša u njegov posao. prozbori Ged. Ta stvorenja se mogu naći samo na četiri južna ostrva Arhipelaga. širokih njuškica i tamnosmeđeg ili crnog krznasa svetlijim prugama. u stvari. i velikih. Začudio se što je vidi. seti se svog nekadašnjeg učitelja Ogiona. zvana otak. ili krik. i one su mu se duboko urezale u um. setivši se hiljada imena životinja koje je bio naučio u Kuli. bila tek početak nečega što će os tada moratida radi čitavog života. I tako je. ali to mu je. Podiju i Vatortu. početkom zime. krenuo peške i potpuno sam natrag preko ostrva. podigao je glavu. Probudivši se u zoru. koju je Ged s mukom sticao tokom godine dana. i tada. konačno je zaobišao Okruglo brdo Rouk i ugledao avetinjska svetla kako poigravaju na kiši iznad krovova Velikog zdanja. ugledao je. Nije izgovorio nijednu bajalicu da je udalji od sebe. kojega beše ulovio. Ensmeru. nemaju glasa. I tu se Ged nasmeši. i on se probudi i zevnu. smotana u klupko. Tokom dana bi povremeno skočio na zemlju i šmugnuo u šumu. Te vlažne večeri. koji je sada možda još uvek na svojim jesenjim lutanjima po visijama Gonta. a ćud krvoločna. Stoga se sklonio pod veliko drvo. i otak tu ostade. pokazujući mali. "Otak". životinjicu koja je spavala. Bilo mu je dozvoljeno da ode sa Usamljene kule pre nego svi ostali dečaci koji behu došli s njim. I. jer on posti. pošto je te noći bio praznik Sunčeve povratnice.Ged je dugo razmišljao i tim rečima. počela je da pada kiša. pošto se bila ušunjala kod njega da se zagreje. Ged pomilova ovog otaka. jednom čak sa šumskim mišem. Male su i glatke. bila i jedina nagrada. okupljenih u vatrom osvetljenoj . i tačno je bilo da je sva ta veština vladanja Imenima.

proslavljajući praznik sa svojim prijateljima. i jednom čak ispruži ruku da ga pomiluje. bio im je te noći u gostima. "Kažu. Jastrebe. Retko se dešavalo da neka žena sedi u dvorani Velikog zdanja. koji i sam beše čuveni čarobnjak. i ova šala mu je bila neprijatna. svetlom kao uglačani bakar. i s vremena na vreme je navraćao na Rouk da proslavi Zimske praznike ili Dugačku igru u leto. Bio je sa svojom gospom. Radovao se kad je opet ugledao mnoga znana lica. šapnu Več Gedu." . da ga pozdravi. ali. reče Več. "Za ovakvu damu". "Njegovo gospodstvo. odovori Ged.dvorani.kada su seli da večeraju za dugačkim stolovima. sa širokim osmehom na tamnom licu. Ali. Več se divio i čudio malenom storenju. Več je te jeseni bio proizveden u čarobnjaka-pripravnika i više nije bio šegrt. "Pa to je samo žena i ništa više". Gospodar ostrva O. Te poslednje godine prijatelj mu je nedostajao više nego što je i sam bio toga svestan. i Ged zajedno sa njima. ima gavrana. "Princeza Alfaran je bila samo žena i ništa više". i bio sam srećan kad mu je Več pošao u susret. koji je sedeo Veču s druge strane. i poginuo je Mag-heroj Hevnora. Nekada je učio kod Arhimaga. ali njihovi odnosi nisu zbog toga postali manje srdačni. sa krunom od opala u crnoj kosi. Več se glasno nasmeja. Nemerl. Ali. sa neodobravanjem. "bio bih u stanju da izvedem ogromne vradžbine. Bila je to vesela noć i on se radovao što je u toplom i u veselju. a u pesmama stoji da je Crveni Mag od Arka vodio sa sobom divljeg vepra na zlatnom lancu. Otak mu je još uvek jahao na ramenu. "ali zbog nje je čitava Anlada bila sravnjena sazemljom. i ostrvo Solea potonulo u more. još nisam čuo da je neki čarobnjak držao pacova u kapuljači!" Na to se svi zakikotaše. da čarobnjaci sa Gonta često drže uz sebe ponekog ljubimca". da je onaj koga vole divlje zveri čovek kome će Prastare sile kamena i izvora progovoriti ljudskim glasom." "Kažu. ugnjezdivši se u nabore njegove kapuljače. kao i sve drugo što je Džasper govorio." On uzdahnu i nasmeja se. otak neprijateljski škljocnu oštrim zubićima prema njemu.. Gedu se to učinilo kao da se beše vratio kući. takođe. vitkom i mladom. umeša se Džasper.. mladići su zurili u nju iz sve snage. Odmah su se upustili u razgovor. praznično postavljenim u Dvorani sa ognjištem. i poneki stariji Veliki majstori gledali su je ispod oka. Ali. jer druge kuće više nije ni imao da se u nju vrati. i Gedu se činilo da je tokom tog prvog sata ispričao Veču više nego što je izgovorio za godinu dana provedenih u Usamljenoj kuli.

pevači. izuzev Gedu. Svake noći. i veče od tog trenutka izgubi na njega sve svoje radosti. kad je za trenutak zavladalo zatišje. "Poći s nama. u koji nijedan šegrt nije smeo da kroči. Tada Veliki majstori blagonaklno klimnuše glavom u znak pristankas. te godine je i on postao čarobnjak-pripravnik. i zlatne jabuke potamneše i pretvoriše se u semenke. OSLOBAĐANJE SENKE Tog proleća Ged se retko viđao sa Vičem i Džasperom. Grane su mu dodirivale krovne grede na visokoj tavanici dvorane.izbezumljen od zavisti. sada išli na časove kod Velikog majstora Ustrojstva u tajanstveni Gaj suštine." I tako se on svima doade. i odjednom se javi prekrasan miomiris. Gospođa se smešila. Gospodaru?" upita ona svog starog muža. gosti i Veliki majstori. i čast i zadovoljstvo da ostanem Vaš verni sluga. jer to je bilo Drvo godine. a na svakoj grančici tih grana blistala je po jedna zlatna jabuka. gospo.I tako opsena poče da bledi i napokon nestade. svevidari i travari. oni koji izvode magiju. pre nego što će se svi dići od stola. i oslovi Gospodaricu kostva O. sam u . a opali su blistali i zračili u njenoj kosi. i naklonivši svoju blistavu glavu odade priznanje mladom čarobnjaku. Ged se opštim pohvalama pridruži samo svojim glasom. slušajući ga. One popadaše sa drveta uz zvuk nalik na kišu. a na drvetu. menjanje vremena. Džasper od dečaka beše izrastao u mladića. jer oni su. Džasper ustade i priđe stolu koji je bio najbliži ognjištu."Bajke". a srebrna kopča je bila znak tog njegovog novog položaja. ali ne nose štap: prizivanje vetrova. pronalaženje i bacanje čini vezivanja. i svi zajedno otpevaše Zimsku obrednu pesmu. Ali sada i on stade da posmatra Gospodaricu ostrva O. kao mala devojčica. koje se njihalo. odgovori Ged. za kojim su sedeli Arhimag. kao i sve što znaju vrači-kovači i vrači-pisci. Veliki majstor Poezije otpeva potom Podvige mladoga kralja. izbi lišće od ružičastog plamena i rascvetaše se beli cvetovi nalik na zvezde. I tada. visokog i lepog. biće mi čast i zadovoljstvo da dođem. svaka u po jednu kapod kristala. Ged je ostao u Velikom zdanju. Iznenada kroz grane prolete jedna ptica. 4. i Džasper u njenu čast izvede jednu opsenu.sme li da pođe s nama. ali ne i srcem. kao čarobnjaci-pripravnici. učeći sve veštine koje znaju črobnjaci-pripravnici. Ali Džasper uzvrati: "Kad budem naučio veštine dostojne ovih Velikih majstora i dostojne Vaše hvale. jer. Učinio je da belo drvo iznikne iz kamenog poda. dođi da živiš s nama na O-toknu . pripovedači. pitajući se da li je takva bila i ona ubitačna lepotica o kojoj sepričalo u bajkama. potpuno bela i sa repom kao snežni vihor. sa ogrtačem koji je oko vrata bio pričvrsćen srebrnom kopčom. Gospodarica ostrva O kliktala je od zadovoljstva. reče u sebi. po jedno sunce. Ja bih mogao bolje.

da je Veliki majstor Pretvaranja. ali bez zle namere. i bez obzira da li su voleli Geda ili nisu. koje nijedan čovek ne može svojim vradžbinama da iscrpi ili im poremeti ravnotežu. da je prouči. ubrzo počeo da ga podučava odvojeno od ostalih. i objasnio mu na koji način to utiče na imena i prirodu drugih stvari koje je okružuju. u retkim prilikama. oblik. To je učinio bez znanja Arhimaga. privučen dečakovim sigurnim razumevanjem. Bilo mu je petnaest godina. i da ga uči istinskim bajalicama pretvaranja. on nije imao prijatelja među njima. i onih sila koje ljudi opažaju kao težinu. nastalih iz neizmernih.svojoj ćeliji za spavanje. Pošto Veča više nije bilo. ali on im je po prvi put pokazao zbog čega pravi čarobnjak koristi takve vradžbine samo kad je potrebno. onih koji nose štap. i neoprezno. ostareo i ogrubeo od mračne veštine koju je predavao. i sam još mlad čovek. Objasnio mu je kako jednoj stvari koja treba da bude pretvorena u nešto drugo valja promeniti ime dokle god traje magija pretvaranja. pogotovo kada čarobnjak samog sebe pretvori u nešto drugo. i držao se podalje od njih. Govorio mu je i o opasnostima pretvaranja. Ali. On se nije bavio opsenama već pravom magijom . za koga se govorilo da je prerušeni duh koji Gedu šapće u uho sve što treba da zna. ali je tako brzo i lako učio sve veštine opsenarstva.mladi Veliki majstor stade da čini i više nego da mu samo priča o tim tajnama. stale su da cvetaju i bajke o otaku. proučavao je Drugu knjigu runa i Rune Eje. i nikada mi nije palo na pamet ni da ga potraži. ponos i gnev. Bez obzira da li jesu ili nisu verovali u takve priče. ogromnih energija vaseljene. Ged je takođe radio i sa Velikim majstorom Prizivanja. Sve te veštine učio je sa lakoćom. Veštine kojima vremenaši i gospodari mora deluju na vetrove i vodu bile su dobro poznate njegovim učenicima. koje se upotrebljavaju u Visokoj magiji. i među studentima je kružila priča da je ovaj ili onaj Veliki majstor izjavio da je momak sa Gonta najvisperniji učenik u istoriji Rouka. ali ovaj je bio strog čovek. jer prizvati takve zemaljske sile znači promeniti zemlju kojoj i oni sami pripadaju. uglavnom beše sav utonuo u rad. i tako dolazi u opasnost da zauvek ostane uhvaćen u zamku vlastite vradžbine. Naučio ga je najpre jednoj a zatim i drugoj velikoj magijskoj formuli Pretvaranja. a čak se javila i rekla-kazala da je Arhimagov gavran pozdravio Geda kad se prviput pojavio u školi oslovivši ga sa "Budući Arhimaže". sa malom kuglom avetinjske svetlosti koja mu je gorela iznad knjige umesto lampe ili sveće. i sile koja privlači magnet. Malo po malo.prizivanjem energije kao što su svetlost i toplota. svi su ga spremno sledili kad bi ga. "Kiša na Rouku može značiti sušu na . zvuk: istinskih sila. i dao mu Knjigu stvaranja oblika. i kad bi im se pridružio da ih predvodi u igrama za vreme sve dužih proletnjih večeri. hvatala želja da se malo proveseli. boju. bio je još isuviše mlad da uči Vrhunsku magiju čarobnjaka i maga.

i kad dostigne punu moć i postane Čarobnjak. koje pokušavaju da ga dohvate. Određene rune. ničega na svetu. Jednom ili dvaput Ged je pokušao da ga navede da im nešto kaže o tim velikim tajnama. na krajnjem Zapadnom Prostranstvu." Ali. Za trenutak bi ga podsetile na senku u mračnoj sobi. na određenim stranicama Knjige Predanja izgledale su mu poznate. Prve noći. to će se manje plašiti. svi zajedno. Eje. ali bubnjevi su bili umukli i . govorio im je on. ako ne znate dobro u šta se upuštate. Kada se u zoru rodilo sunce Pevači sa Rouka počeše da pevaju dugački ep Podvizi Eret-Akbe. njegove kosti i razbijeni oklop leže sad izmešani sa kostima zmaja na obali usamljenog Selidora. Igrajući su krenuli pravo u more. A kada pesma beše završena. koje je nerado izgovarao. ali njegov mač. magije koje prestavaljaju vrhunac veštine Prizivara i moći maga. neće više morati ničega da se plaši. iako nije mogao da se seti u kojoj ih je knjizi negda video. Bilo je o određenih rečenica koje se moraju izgovoriti i bajalicama prizivanja. najkraće noći sa punim mesecom u godini. na ulazu u Otvoreno more. U drugom mesecu tog leta škola se opet našla na okupu u Velikom zdanju. poče Duga igra. dok se na kraju. na zatvorena vrata i na senke u uglu kraj vrata. što se događa jedanput u pedeset dve godine. Ponekad mu je zista bilo neprijatno i da se bavi onim manje važnim vradžbinama kojima ih je učio Veliki Majstor Prizivanja. Što više bude učio. i muško i žensko. Žurno bi potiskivao te misli i sećanja i nastavljao dalje. i zvuci muzike stopiše se sa hučanjem ogromnih talasa. retko im je pominjao prizivanje pravih stvari i živih ljudi i duhova umrlih.Oskilu". Stanovnici grada. a uske ulice grada Tvila bile su ispunjene bubnjevima i bakljama. nije sukobio sa ogromnim zmajem Ormom. "a tiho i vedro vreme u Istočnom Prostranstvu može značiti nepogodu i propast na Zapadu. njihovi učenici i seljaci iz okoline. koji je govorio o tome ako nekada behu sagrađeni beli tornjevi Hevnora i kako je Eret-Akbe putovao od Prastarog ostrva. frule su bez prestanka svirale napolju. tako da je Gedu postalo neprijatno i nije više progovorio ni reč. uaigrali su kroz toplu prašinu i u sumrak pohrlili svim putevima Rouka ka morskoj obali. i prizivanje Nevidljivog. koje su te godine padale jedna za drugom. obasjani svetlošću meseca koji je juče bio pun. preko čitavog Arhipelaga i svih Prostranstava. ali Veliki majstor je samo ćutao i posmtrao ga dugo i mrko. da proslavi Mesečevu noć i Dugu igru. govorio je sam sebi. Veliki majstori. Ti trenuci ispunjeni strahom i tamnom. bili su senke nastale iz njegovog vlastitog neznanja. postavljen na vrh najvišeg tornja u Hevnoru. i pevanje se razlegalo nad mesečinom obasjanim vodama zaliva Rouk. A kada se prva svetlost ukaza na istoku. uz udarce bubnjeva i pisak frula isvirala. u poljima. kao jedna proslava koja traje dve večeri uzastopce. vratiše se na obale i puteve. i danas gori crvenim plamenom kad sunce počne da zalazi iznad Unutrašnjeg mora.

smejali se. Izgubivši doneklse svoju uobičajenu hladnokrvnost. u isprepletenoj povorci između ljudi i pravih zvezda n anebu. samo se malo odmakao. ti. galame i ludiranja". spreman na sve. ker taj praznik beše izmamio napolje čaki samoga Kurremkermerruka." . Tako je bilo na svakom ostrvu u Arhipelagu te noći: jedna ista igra. i mirno nastavio da sedu u vazduhu. ista muzika kojom su se povezivale zemlje razdvojene morima. koja se pretvarala u sovu i hučeći odletala među isprepletena zvezdana svetla. progunđa on. ti. lebdeo u vazduhu i jeo pečeno pile. i sve to vreme Več je. zasvetlucaj nam malo!" Momčić koji beše napravio ona igrajuća svetla posla jedno da poigrava i svetluca Džasperu oko glave. muzikom i magijom. dragi kamen?" odvrati mu Ged kao iz puške. Jedan od mlađih dečaka pokušao je da ga svuče na zemlju. mesečinom. bio je sav opčinjen i razdragan. a Džasper. i iz čiste obesti izvodili trikove koji bi na dvoru kakvoga kralja bili čudo bez premca. dijamante sa Hevnora. i svu su umirali od smeha gledajući ga kako čas uzleće a čas pada. "O. ljudi su većinom prespavali vasceli naredni dan. o. blistavi dragulju među pripravnicima. koji ne ume da leti. i jednim pokretom ruke zbrisa svetlo i ugasi ga. rekavši: "Jastreb. lepršajući rukama. iznela je svoju večeru iz zajedničke trpezarije u dvorište Velikog zdanja. morao je da se održava mašući rukama kao krilima. van domašaja." "Zar Džaspers nije isto što i jaspis. jer posle one dve duge noći ispunjene igranjem. ukrštenih nogu kao da sedi. Kada je prošla Duga igra. Na kraju se meko spustio na noge. i još šestorica ili sedmorica drugih. i uveče se opet iskupili da se najedu i napiju. prelivale su se kao dijamanti i polovile polako. Nastavljao je da se ludira iz čistog zadovoljstva i da zabavi društvo. koji se nijednom nije glasno nasmejao.. daj. jer bi opsena prestajala da deluje. Jedan je dečak osvetlio dvorište pomoću stotinu zvezda sazdanih od avetinjske svetlosti. Džasper se namršti. dodade jedan od mlađih dečaka. ali pošto nije znao ključnu reč magijske formule. Ged je za sovama ispaljivao strele od hlebnih mrvica i obarao ih na zemlju.samo su još frule zavijale tiho i prodorno. Svi su zajedno jeli. "Muka mi je od klinaca. da tamo održi svoju malu gozbu: Več. kao i neki dečaci koji su privremeno bili pušteni iz Usamljene Kule. "tu ti je Kula. šegrta i črobnjaka-pripravnika. Džasper i Ged su bili među njima. Ged takođe pokuša da se približi Veču u vazduhu. ali Več je samo odlebdeo na malo veću visinu. S vremena na vreme bi bacio u vazduh pileću koščicu. dva momka su se kuglali kuglama od zelenog plamena. odmah pored Žaspera.smešeći se. a kegle su im odskakale u stranu ili bežale kad bi im se kugla približila. Jedna grupa mladića.. i u trenutku kad bi dodirnule tle potajale su opet samo koščice i mrvice hleba. smejao se i sam zajedno s njima. !Ako su ti potrebni tišina i turobnost". vrati se u nju. uz širok osmeh.

" "Je li to izazov?" "Jeste. ne izgovorivši nijednu reč koja bi se mogla čuti. "otkud ti znaš šta ja znam?" Istoga časa. a šegrti nemaju?" zapita on. međutim. i nad njima stade da lebdi veliki soko.ali i sada. reče Več." Ged se okrene i stade licem u lice prema Džasperu. Džasper reče. odreza Džasper. sasvim tiho: "Jastrebe. Džaspere?" dobaci mu Ged. Iznenanđeni Džasper morao je da ustukne." Ostali zažagoriše. Volim da gledam kako se uplićeš u vlastitu zamku. jedno po jedno. kao da se obraća samo Veču. Slušaj. ljutita lica. Ipak. bes im je bio samo osujećen. jer su i oni znali za taj zakon Rouka. "Šta to pripravnici imaju. kao i u Džasperovom. nestade. šegrta koji još ne zna ni Prvo pretvaranje?" "Žaspere". uz svoj hladni osmejak: "Mislim da bi trebalo da podsetiš svog prijtelja čobanina na zakon koji i njega samog štiti." Na to se Več okrete od Džaspera i obrati se Gedu. "Zaista se pretvorio u sokola. A sada. jer u njegovom tonu. "Moć". Pitam se da nije zaista poverovao da bih ja prihvatio njegov izazov? Izazov momka koji zaudara na koze. tim više se vidi kakav si zapravo. žurno spusti na zemlju i stade između njih.. a njih dvojicu mržnja. uzajamna mržnja beše izbila jasno i oštro. slegnuvši ramenima. kao mač naglo isukan iz korica. nastavi samo."A. kad Veliki majstor nije pazio. otvarajući svoj krivi kljun da krikne: to je trajalo samo trenutak. "Urdiću svojom moći sve što uradiš i ti. izgovorio je samo jednu reč: "Opsena. Što više pokušavaš da bude meni ravan. i već je opet Ged stajao pred njima u treperavoj svetlosti baklje. šta? Hajde. Ged. šta ti zapravo želiš. "Želim da budem u društvu sa sebi ravnima". Veče. Govorio je mirno ali svi dečaci se odjednom ućutaše." Več se. "Nije to bila opsena". "Hodi. Prestanite!" I Ged i Džasper su stajali ćutke. mračno gledajući u Džaspera. a znali su i da Veča pokreće ljubav. Neka se šegrti zabavljaju sa svojim igračkama. prosikta Ged. budi čovek i prestani ti . Korakuvši malo u stranu. "Dobro znate da nam je zabranjeno da se dadmećemo u magiji. Pa. čobanine. dosta. ali ne i stišan. Izgleda ljut. Džaspere." "Time je samo dokazao da je uspeo krišom da pogleda u Knjigu stvaranja oblika... odvrati Džasper.

. "Tako. pokazaću ti malo prave magije. Ali. I ostali pohitaše za njima. Padine Okruglog brda Rouk uzdizale su se kao još gušći mrak u tami letnje noći. hoću. navikli da ga vide da prasne na najmanji privid podsmeha ili uvrede. ali DŽasper mu dobaci: "Okani se. "Baš me briga. Avetinjska svetla koja su poigravala nad njim pogasiše se i popadaše. iznenađeni njegovom mirnoćom. kao da u vazduhu oko njih vlada neka omorina." "Da. "Čime ćeš pokušati da dokažeš da si bolji od mene.. nevidljivog. Čobanine. Več ga nije gledao iznenađeno. ali sve što reče bilo je: "Pričuvaj mi Hoega. Daću ti priliku da ti dokažeš sebe. hoćeš li?" I on stavi Veču u ruke malog otaka. to bih voleo da vidim". sve do prastarog. A posle toga. koji mu je. osim Geda. ne skidajući blistave okice sa svog gospodara. a bes iznenada poče da se probija kroz dotadašnji njegov prezir. . Džasper ga je netremice gledao u oči. hoću!" Svi su za trenutak stajali kao zaleđeni. odgovori Ged. tajanstvenog ognja u srcu zemlje. Džaspere?" "Ja to ne moram ničim da dokazujem. Životinjica nikada nije dozvolila da je bilo ko dodirne. tiho i bez reči. na Okruglom brdu Rouku. šćućuri mu se na ramenu. On pokuša još jednom da se umeša. učiniti da iskoristiš priliku koju ti pružam. dublje od mora. Zavist te izjeda kao crv jabuku. već sa sve većimstrahom. Čobanine? Hoćeš li nam prikazati neku opsenu.. Ged krupnim koracima pohita iz dvorišta. ako mi se bude htelo." "Nećeš"." "Kunem ti se u vlastito ime. "Nećeš. posmatrali su ga. pomisliše kako korenje toga brda seže duboko.. Pođi sada na Okruglo brdo i pokaži nam šta to oni rade." Ged pogleda u prijatelja i nasmeši se. plamenu kuglu. koji pokuša da ga zadrži.. Ne možeš. i uspuzavši mu se uz ruku. Jednom si se. Izašavši na jednu strminu. Hajde. Hajde da isteramo tog crva. uplašeni i radoznali. vradžbinu kojoj se koze leče od šuge?" "Šta bi ti hteo da ti pokažem. mirno kao i maločas. hvalisao kako črobnjaci sa Gonta ne izvode trikove za zabavu. Samo lupetaš i pupetaš. sedeo na ramenu. dakle. prizovi duh nekog pokojnika!" "Hoću. kao i obično. ne osvrćući se. Džaspere?" Stariji momak sleže ramenima. Veče. Džasper je još za trenutak oklevao. šta ćeš. hajde sa mnom. pre izlaska meseca." Ged se ponovo obrati Džasperu.ali sada pređe kod Veča. Mlađi dečaci.prvi. Otimajući se od Veča. a onda krenu za Gedom..Već i samo prisustvo toga brda na kome behu izvedena tolika čudesa delovalo je teško.

ukoliko ga je i bilo. rekavši. kad su napokon stajali na Okruglom brdu Rouka. Zašto bi on nekome zavidio? Znao je da je njegova moć. i nikada ih posle toga nije izgovorio. iznad ostalih. raširenih . Neka to bude Elfaran. zaćuta. Zvezde su nepomično visile nad vrhom brda. A onda progovori. sve dok nije stao d drhti osećanjem snage koju jedva da je uspevao da obuzda. " okrenu im leđa i ukipi se. zvezdane vatre. Najzad. Dečaci su stajali i posmatrali ga bez reči. možda. Gedove sudbine. iznad njih. veća nego ikada. Ali sada je razumevao ono što čita. valjda od besa. čiji duh hoćeš da prizovem?" "Čiji god hoćeš. samo zato da bi ga večeras doveo na ovo mesto. izgovarajući polako reč po reč. Nijedan ti se neće odazvati. a onda. nepomično." "Zar vreme i prostor znače nešto za mrtvaca? Zar Pesme lažu?" odvrati Ged. da nije nikakav protivnik. mržnja i bes behu prestali. ispunjavala ga je čitavog. još uvek sa blagim podsmehom. Sada. "Ne boj se". bio je to gest dobrodošlice. sačekao odgovor. Potom pade ničice. Ged odmače još nekoliko koraka uz brdo. Sada. i umesto njim mu se javi savršena sigurnost. a možda nikada nije ni postojala. i samo su pomalo drhtali. začaranom mestu. reče on. ali izmenjenim glasom. Tada ih je bio pročitao u mraku. Još pre više od vde godine bio je pročitao rune bajalice prizivanja u Ogionovoj knjizi. jer velike čini su počinjale da deluju. da je poslan. Ged je još uvek govorio tiho. Iznenada se podiže snažan vetar i stade da huji kroz travu. na istočnoj padini. Pod nogama je osećao korenove Brda kao se proteže duboko dole. međutim. Širokim. smešeći se. u mraku. i okrenuvši se. napokon. "Džaspere. "Prizvaću duh jedne žene. te noći. sa prizvukom nekog dubokog pojanja. i kao da je pred sobom video ocrtane linije kojima čini treba isplesti. kao da ih je ponovo čitao. Nije se osećao ni dašak vetra. laganim pokretom raskrili obe ruke. daleke. Ged pade na kolena i viknu koa da nekoga zove. A Ged mu odvrati tiho. na tome mračnom." Džasperov glas je malo podrhtavao. u tamu. a reči koje je izgovorio bile su im nepoznate. lepotica iz Podviga Enlada." "Umrla je pre hiljadu godina. kojim prizivanje počinje. podrugljivo: "Bojiš li se?" Nije. kosti joj leže duboko pod morej Eje. već prosto oruđe za ispunjenje njegove. a iznad glave je video suve. Sada je znao da je Džasper daleko ispod njega. glasom i pokretima tela i ruku. sve što postoji bilo je njemu na raspolaganju. na stranici koja se pred njim otvorila u noći.Zaustaviše se. "Gledajte u prostor između mojih ruku. A u međuprostoru. progovori snažno i razgovetno. Beše već potpuno prestao da obraća pažnju na Džaspera.

kao neki otvor u mračnoj zemlji i noći. kao da se takanje sveta odjednom rascepilo. i puno straha. Zver-senka beše nestala. pokušavajući da je otrgne od Geda. kriknu takođe i skoči. iako se sve vreme nadimala i splašnjavala. obnovljena i smirena. crna masa koju beše podigao raspuče se nadvoje. A ako su zvezde i dalje sijale. neka visoka žena. niko ih više nije primećivao. i trava na brdu obli se srebrom od mesečeve svetlosti koja se upravo pojavila. Ali pre nego što je i dotače ukoči se. i baci se Gedu pravo u lice. Nepodnošljiva svetlost poče da lebdi i razdire ivice sveta lagano se sastaviše. "Elfaran!" Bezoblična. Več zajeca od užasa. Ged je ležao na leđima. Neki glas je govorio u blizini. promukli krik. koja je gledala u njih preko ramena. Ravnoteža videla i tme opet je počivala. Dečaci koji su sve to posmatrali utekoše. već samo četiri šape sa kandžama. boreći se i koprcajući se. veličine malog deteta. okrenuta leđima. I kroz taj sjajni.ruku. Polovine popadaše.skrivajući oči od užasne svetlosti. izmiglji se nešto nalik na grudvu mraka. kao da hoće da napadne. kojim aje grebala i razdirala. a kada se opet uspravio na napetim je rukama držao nešto tamno. a ipak ispruži ruke. I kroz njega zablista strhoviti sjaj. razdirući mu telo.ljudska prilika. a Džasler se povi do zemlje. Reči magijske formule probijale su se između Gedovih usana. kao što šapće lišće i žubori vodoskok. a onda on glasno povika: "Elfaran!" I opet viknu to ime. obla svetlost koja se uzdizala od tla do visine njegovih uzdignutih ruku. Rane na telu noći namah zaccceliše. nešto toliko teško da je drhtao od napora. dok se svetleći procep u tami ovoga sveta širio i dalje iznad njega. Maleni otak. ruku raširenih kao da još uvek održava onaj gest . A onda mutni oval između Gedovih ruku postade sjajniji. i nije imala ni glave ni lica. Bila je nalik na crnu zver.tinjava. Samo Več polete ka svomprijatelju. Vreli vetar poče dazavija kroz uzburkanu travu na brdu. Ged ispusti kratki. koji sve to posmatraše sa Večevog ramena. ne mogavši da se pomakne. U toj ovalnoj svetlosti za trenutak se pokrenu nekakav obris . I zato samo on vide onu senku poput grudve koja se pripijala uz Geda. Samo za tren beše zablistao taj duh. kao da hoće da zagrli zemlju. Ged se sruči na zemlju. Počeo jeda se širi i rasprostire. Zateturavši se unazad pod težinom te spodobe. životinjica koja nema glasa. Lice joj je bilo divno i tužno. iskidani prorez. a neki vretenasti zračak zasja mu između raširenih ruku . uz siktanje i mrmljanje. Zvezde opet zasjaše. nešto hitro i jezivo. pokušavajući da stane na noge.

samo jedanput. Negde. Ged je preživeo. kao da se jedva drži na nogama. ona se krila. Arhimak je takođe ležao nepokretno. vratu i ramenima. iako nijedan ne beše tako brz kao Arhimag. ali je. ali ohlađen.Ništase ni za jezičak ne beše pomerilo na padini na kojoj je ostalo rascepljeno ustrojstvo sveta. Dodirnuo ga je nežno. i jedanput po usnama. rascepljene i opake rane. drhteći pored ramena. Sada već behu poslali po pomoć. i imali su načina da stignu za tren oka kada je to potrebno. posmatrajući kako mesečinom obasjana voda pada po uskomešanom. Nijedan čin visoke magije ne može se izvesti a da takvi ljudi ne budu potaknuti. u dvorištu pod vedrim nebom u kome je poskakivao vodoskok. i Veliki majstor Travarstva mu je stavio melem i previo rane koje je imao po licu. leden. nevidljivih čarobnih zidina kojima je ostrvo Rouk bilo okruženo i zaštićeno. Položili su ga u postelju u odaji za lečenje. Več među njima. oborene glave. Veliki majstori Prizivanja i Pretvaranja. na njemu su živele još samo oči. Več oseti da opet može da se kreće. mesečinom obasjanom lišću. u svoje carstvo. ili bi se neopazice vratila tamo odakle je došla. stavi ga vrhom na zemlju. i oslovni se svom težinom na njega. Nijedna senka ni ne pokuša da se prikrade pod mesečinom i potraži otvor kroz koji bi se povukla natrag. već je stalno izvirala. Lice mu je bilo crno od krvi i na košulji su mu se videle velike. Senka beše pobegla od Nemerla i od moćnih. ona bi možda potražila vrata koja je on otvorio. Bacivši pogled oko sebe. Ged je ležao oslepeo i onemeo od vatruštine. ugleda da behu pristigli i drugi. i pošla za njim u carstvo smrti. Ali. i usne mu se razdvojiše. Crna krv u njima se nije zgrušavala. A nad glavom mu je stajao starac čiji je ogratač bledo svetlucao pod mesečinom: Arhimag Nemerl. nadnoseći se nad Gedove grudi. odneše Geda u odaje Velikog majstora Travarstva. Da je Ged te noći preminuo. kao štap u tinjajućem ognju. uprkos bajalicama i kruškovom lišću obloženom paučinom koje je bilo stavljeno na njih. i dok je Nemerl nešto šaputao Ged se promeškolji. Oni oko njega nisu izgovarali nikakve bajalice i nisu ni pokušavali da ga leče.ma gde to bilo. Nedaleko odatle. ostala negde u svetu. a druga. na to je Veliki majstor Prizivanja čekao i bdeo na Okruglom brdu Rouk. Veliki majstor Prizivanja ostao je da bdi vascele noći na Okruglom brdu Rouka. Bile su to duboke. Srebrni vrh Nemerlovog štapa svetlucao je. I tada stari Arhimag podiže svoj štap. ipak. dok se borio da udahne vazduh. Samo bi s vremena na vreme tiho prozborili nešto . i jedna grupa pođe s Arhimagom. i nije bilo te bajalice koja bi mogla da ohladi ono što ga je sagorevalo. krvave mrlje..dobrodošlice i poziva. na mesu gde je srce. u svetu. Maleni otak mu se šćućurio.

On je ležao nepomično. visoko čelo i seda kosa beleli su mu se pod mesečevom svetlošću kao kost. beše nestao. jasno i prodorno. gluv i nem. jednog vedrog jesenjeg dana Veliki majstor Travarstva otvori kapke na prozorima sobe u kojoj je ležao Ged. Niko nije video kuda je otišao. sve dok se. Gavran Oskila. on ne hodi nasumice. dok su bdeli. ili da li to ponovo posmatra one druge zvezde. a zajedno s njima iščilela je i sva njegova telesna snaga. a orlovski nos. Još od one noći na Okruglom brdu Rouk. Da bi zaustavio razularenu magiju i oterao senku od Geda. još nije progovorio. Nije se čuo ni glasak. pokušavajući da vrati nekadašnju snagu njegovom telu i umu. Sada sakri lice puno ožiljaka u ruke. koji je bio njegov ljubimac trideset godina. "Poleteo je da mu prokrči put." reko je samo Veliki majstor Ustrojstva. i brod smesta krenu. Kao da je. iako sam. malo po malo. koji je mnogo puta u životu hodio po sparušenim. i posla ga da. tako da rane počeše da mu zaceljuju i groznica da mu opada. iako bi s vremena na vreme uzdahnuo ili kriknuo. Rodi se napokon dan. Ležoa je pune četiri nedelje tog toplog leta. Ali smrt velikog maga. da doveze novog Arhimaga na Rouk. Umirao je. kao životinja. oni pokraj njega nisu znali da li to poslednji put gleda u zvezde koje polako blede pod zracima zore. i zaplaka. strmim obroncima carstva smrti. da ni jedan čovek ili sila ne uzmognu da im se obrate dok mudu birali među magima Zemljomorja onoga ko će im biti novi Arhimag. pred podne. sa ostrva Vej.između sebe. na jednom mestu ispod senovitog drveća Gaja Suštine. topao i vedar. nisu oglasila gvozdena zvona na kuli Velikog majstora Poezije. još uvek je samo mucao. I smesta krenu brod preko Unutrašnjeg mora do Veja. slep. kada je zima nastupila. Nemerl beše iscrpio sve svoje moći. A onda. Veliko zdnje i ulice Tvila kao da se behu pritajili. i nestade sa vidika. I kada Nemerl podiže pogled kroz krošnju drveta. pre svega. opet počeo da razaznaje glasove. dečak je znao samo za tamu. iskaže svoju poštu i pokornost . već sigurno. Pa čak i na tom mestu se obaviše devetorostrukim zidom tišine. I tek u rano proleće Veliki majstor ga pusti da izađe. a zatim se opet okrenuli da bdiju nad svojim Gospodarem. koje nikada ne zalaze već večito stoje nad brdima što ne znaju za svitanje. nije obična stvar: jer. a Veliki majstor Travarstva i dlje ga je držao u odajama za lečenje. umirući. Međutim. Izabrali su Genšera. O svemu tome Ged nije pojma imao. Sledećeg dana su se okupili devetorica Velikih majstora Rouka. Najzad su spore veštine Velikog majstora Travarstva učinile svoje. Veliki majstor Vetroumeća stajao je na krmi da pokrene magijski vetar i usmeri ga na jedra. jer on zna taj put.

Više nećeš biti čovek već gebet. i bićeš opsednut njome. Da dalje učim. kao i većina ljudi iz Istočnih Prostranstava. Vaše gospodstvo?" "Da li ti želiš da odeš sa Rouka?" "Ne. i najprečim putem stigao je do Vodoskoka. zlo. Gešner je neko vreme samo ćutao. u snovima." Ged se uspravi i položi ruku na stablo mladog drveta pored vodoskoka da prikupi snagu.. "Vaše gospodstvo. sve dok ne prikupiš dovoljno snage i mudrosti da se odbraniš od nje . Vaše gospodstvo". Ali. pognute glave. sada je Genšer čekao njega. Nema imena.. Moraš ostati ovde. gde je nekada on čekao Nemerla. i nisi znao kako te sile utiču na Ravnotežje svetlosti i tame. hodao je polako i oklevajući. Zar nije sasvim prirodno što je sve to . a leva strana lica bila mu je sva u ožiljcima. i pogled ispod debelih obrva bio mu je takođe mrk. osakaćen bolešću.. nastavi Ged. Čak i u ovom trenutku. "Znači li to da treba da odem sa Rouka. Jer. Ged kleče pred njega i ponudi mu svoju vernost i poslušnost. ne želim da odeš sa Rouka." "To ne znam ni ja..." "A šta želiš?" "Da ostanem. ona te vreba. i sada. telo bez duše koje će činiti ono što poželi ta zla senka koji si ti prizvao da se pojavi na sunčevoj svetlosti. Da razvrgnem. A podstakli su te na to ponos i mržnja. Genšeru. od one noći?" "Jesam. dok je prolazio mimo njih. dobra i zla. Ne. Ne mogu prihvatiti tvoju vernost. Ako sada odeš. i ovaj novi je nosio beli ogrtač. ona zla spodoba koju su pustio na slobodu smesta će te pronaći. nakon kraće pauze. a govorio je s mukom i posramljeno. "ali još ne znam šta si ti.. Ali sada. Zaobilazio je one koji su ga znali.Arhimagu Genšeru. ući će u tebe. ono što se odjednom pojavilo i zgrabilo me." "Ni veliki Nemerl nije to mogao. ali si je loše upotrebio. koje sprečavaju zlo da mu priđe. prozbori on najzad. Još je sporo govorio.. lakog koraka i jak. i probudio sile kojima nisi mogao da vladaš. Jedina zaštita koju imaš su naši Veliki majstori. Genšer je bio crne puti. "Znam šta si učinio". Poput nekadašnjeg Arhimaga.. života i smrti. Ti si rođenjem nasledio ogromnui moć. pitali su jedni druge: "Ko je to?" Nekada je bio bodar.. Tamo.. i odbrambene čini bačene na ovo ostrvo.ako ikada uspeš. Jesi li je ugledao. a i one koji nisu. ne znam šta je to bilo. on nije bio u stanju da se pridruži ostalima kada su tu svoju dužnost obavili prilikom Genšerovog dolaska na Rouk. Nijednom od njegovih drugova nije bilo dozvoljeno da ga poseti dok je mesecima ležao bolestan.

osetio je da je i sam reč. "Jastrebe. Izašao je iz dvorišta i krenuo ka svojoj staroj ćeliji u Južnoj kuli.. tamo gde ona moć za koju je znao da se još uvek nalazi u njemu neće ničim biti izazvana da deluje. od kojeg je nekada strepeo. Ged ustade na noge kada ugleda štap čarobnjaka. misleći na Nemerla. niti bi ikada podigao lice da ga vide. pun mučnine i rastrojen. da smeš da sudiš. Nekada. teško i s mucanjem padale na jezik. jer se bojao zla koje bi i nesvesno mogao da izrekne ili uradi. u tom dvorištu. Budući da je zlo. .. jer su mu bajalice. Ged podiže pogled: pred njim je stajao Več. Dok si ovde. čak ni onima koji su ga najplemenitije pozdravljali. To je sada sve što možeš. davno. Tamo je boravio sam.. pozivajući na večeru. Kada bi gong zazvonio. I Več i Džasper behu odsutni. Dečaci koje je predvodio i kojima je godpodario bili su mu izmakli i uznapredovali." Čuvši taj glas. i odjednom nestade. I nakon dan-dva svi ga ostaviše na miru. ali retko bi razgovarao sa ostalima za Dugačkim stolom. senka tvog neznanja." I tu Genšer završi. Ima li senka ime?" Ged je stajao. a ruke su mu podrhtavale kad god je morao da ih zaposli. Kažu da si pametan. ogrnut smeđim putnim ogrtačem i noseći u ruci hrastov štap okovan gvožđem. bezbedan si. koju su mu zadržali. Otići ćeš odavde. ti .sada mu je pričinjavao zadovoljstvo. i toga proleća i leta učio je sa dečacima mlađim od sebe. izašao bi. daje mu moć da vlada nad tobom: vi ste u sprezi..imalo uništavajuće posledice? Prizvao su duh umrlog. reče napokon. "Kamo sreće da sam umro". Ali sada je progovorila i tama. budući da je osećao potrebu za tišinom. Bila je to reč koja se ne može poreći. U jesen je morao još jednom da ode u Usamljenu kulu da nastavi učenje kod Velikog Majstora imenovanja. Vodoskok je i dalje poskakivao na suncu. Taj zadatak. Samo nastavi. ono želi da kroz tebe stvara dalje zlo. A to je i želeo. i nastavićeš da učiš. Moć koju si morao da prizoveš. i dugotrajnim učenjem bez bacanja čini.sav temeljan i četvrtast kao i uvek. a Ged ga je malo posmatrao i slušao ga. ali. Nezvan je pristigao sa mesta gde imena ne postoje. A nije se isticao ni među njima. ali zajedno s njim javio se i jedan od oblika neživota. Noć uoči njegovog konačnog odlaska iz Kule došao mu je posetilac. ali on ni ne upita gde su. "A ko si ti. I to dobro.čak i najprostije bajalice opsenarstva. zbog svih onih meseci koje je bio izgubio. tvoja vlastita senka. takvi su magi. To je senka tvoje oholosti. izgovorena pod sunčevom svetlošću.za koga je Nemerl žrtvovao sebe?.

. ali pred tobom ne vidim sobe i knjige. bezizrazno crno lice bilo mu je nešto ostarilo. i sve drugo što jedan soko može da vidi kad leti visoko i dleko. Nije mislio da mu prebacuje. tako da se... već u seledećem trenutku on okrenu lice u stranu. pod avetinjskom svetlošću koja im je gorela iznad glave. prekinu ga Več. Slušaj: kad i ti budeš jednom slobodan. O. milujući otaka.. U tamošnjim gradićima čovek se može lepo proveseliti." "A iza mene . sa ipak malo više čarobnjalke pronicljivosti. Jastrebe. Čekaću te. dođi u Istočna Prostranstva. a plima je već nadošla. na nekom od tih malih ostrva. bolje mi reci kuda ćeš i šta nameravaš da radiš. Več se glasno nasmeja.. moram kući. Več ga pogleda. reče on. smeđim jezičkom nalik na listić neke biljčice. Životinjica se odmah smesti na Gedovu slamaricu i poče da se umiva suvim. nećeš zauvek ostati vezan za Rouk.šta vidiš iza mene?" upita Ged i uspravi se kad to izreče. "Ostao je sa mnom dok si ti bio bolestan. kako ne bih. ali Ged nije bio u stanju ni da se nasmeši.kako je to brzo prošlo! A onda ću se zaposliti kao čarobnjak negde. i promuca. mislio sam da bih možda mogao da ostanem da radim sa Velikim majstorom u Kuli. "Nisam mogao da te posetim. crnog krzna sa svetlijim prugama i blistavih očiju. i sam kao u zatvoru." "Idem kući. "Ne.. ali ne mogu. vatru i zmajeve." "Slobodan. Jastrebe. njegova senka pojavi i ispruži preko zida i poda. Hoeže! Pređi kod svog pravog gospodara!" Več pomilova otaka i spusti ga na pod. dođi da ." "Možda". ne onako kao nekada. Ali mi je još teže da se rastanem od tebe. i sada mi je žao da se rastanem s njim. "Ja nisam vidovit. da ali. i rado primaju čarobnjake. kad sam otišao. kad dobro već nisam. možda.. da budem jedan od onih koji u knjigama i među zvezdama tragaju za izgubljenim imenima. "Pa. i kule mnogih gradova. Veče". da se vidim sa braćom i sestrom o kojima sam ti pričao. učinio još neko zlo. Bila je beba. uz jedva primetan osmeh. ali Več se poče pravdati. ali osmeh na njemu nije se promenio.. Ali." "Pa. a sada bi već trebalo uskoro da slavi svoje Imenovanje . "Mislio sam da mi više nikada nećeš doći. Samo se sagnuo da sakrije lice. znaš. već morsku pučinu. sa istom ljubavlju. Veliki majstor Travarstva mi je to zabranio. Ali. noćaš mi kreće brod.doduše." promrlja Ged i sleže ramenima. Na ramenu mu je čučala životinjica. a odkako je počela zima stalno sm bio sa Velikim majstorom u Gaju. Nisam smeo da izlazim dok nisam zaslužio štap. ako te ikada put nanese na Istok. Hajde. tako bih rado ostao da još razgovaramo.

Zato je Gedu. Najzad. Kad i običan čovek krije svoje istinsko ime od svih sem od onih koje voli i u koje ima savršeno poverenje. opet je znao ko je i gde se nalazi. gde je vazduh bio težak od dima i vradžbina. Ged sede na svoju slamaricu i pusti d se kugla avetinjske svetlosti polako ugasi.me posetiš. po kojima je nekada plivao. Več podario ono što samo najbolji prijatelj može da podari. Od tada su prošle četiri godine. Pravo ime znaju samo onaj koji ga nosi i onaj koji muga je dao. Setio se ledenog planinskog potoka. taj praktično raspolaže životom toga čoveka i može da upravlja njime.kroz koji je prošao nag i bezimen. ispod ogromne prašume koja se pela uz planinu. Veliko zdanje beše utihnulo. zvati imenom za svakodnevnu upotrebu. pošalji mi poruku. ili prijatelju. što znači "grahorica". Pomilovao je otaka. Ged je još malo osto nepomičan. izgubljenog vremena. što znači "šišarka". ispustivši iz sebe. vatre koja se u naletima razbuktavala pod snažnim mlazevima vazduha iz mehova. mračne veštičine kolibe ispunjene mirisima. Čovek može. "Estariol". ili Ogion. "moje ime je Ged. Pred svetom će ga. koji se udobno protegao i zaspao mu na kolenu kao da nikada nije spavao na nekom drugom mestu.dao mu je da sazna njegovo pravo ime. . kao i sav taj svet.kao neko ko je upravo primio veliki novost. ove noći kad je napunio sedamnaest godina. pa sada mora i vlastiti um da proširi da bi mogao da je prihvati." A onda se tiho oprostiše." Na ovo Ged podiže svoje ožiljcima unakaženo lice i pogleda prijatelja pravo u oči. plamičak onog močvarnog gasa od kojeg potiče. pozovi me samo nojim istinskim imenom: Estariol. Sva ta mesta i sve godine njegovog krtkog i prekidanog života javiše mu se u sećanju i opet se spojiše u jedno. dokaz nepoljuljanog i večitog poverenja. senki koje je jutarnje sunce bacalo preko prašnjave seoske ulice. ko bi mogao da ga čuje. ali i oni ga neće nikada upotrebiti u prisustvu nekog drugog. kasnije u životu. Zatim je nastavio da se seća ostalih svetlucavih plićaka na reci Ar. I ako ti ikada u životu zatrebam. prođe kroz kameni hol i napusti Rouk. jer on je opasniji. nakon sveg tog gorkog. Sve mu se to vratilo sada. onoga dana kad mu je Ogion dao ime. koji je bio izgubio veru u sebe. nadimkom . Onajko zna nečije istinsko ime. da se odluči da svoje ime saopšti svome bratu.nekim imenom kao što je. ili Več. reče on. dok je bldela. Ged se seti da je upravo to bilo veče kada je on slavio svoj Prelazak. i Več se okrenu. upravljenih na kovačevu jamu za taljenje u zimska popodneva. i sela Deset jova. a takođe i izložen večoj opasnosti. recimo Jastreb. Jer ono što mu je Več poklonio bilo je zaista veliko . tim više će to morati da čini čarobnjak. ili ženi.

"Na zapovest Stene". niti . to nije mogao da vidi. Tada je bio proizveden u čarobnjaka-pripravnika. onaj ko je umoran.nalazila se i jedna stara priča o nekom Gospodaru zmajeva koji beše pao pod vlast jedne od Prastarih sila. Sutra možeš da otvoriš Knjigu Pothvta Stvralaca. učeći sve ono što je morao da savlada pre nego što dobije čarobnjački štap. stene koja govori. da stigne peške do Usamljene kule. uništavajući ljude. željom Stene. kao što se sećao. nikada više nije onako brzo učio kao pre. bez pozdrava. ili pobegla nekuda van ovoga sveta. pak. i bio je na smrt umoran kada ju je najzad ugledao iznad uzavrelog. prešavši sa opsenarstva na pravu magiju. Nastavio je da studira Vrhunske veštine i magijske formule. Ipak. Nije to bila ni avet umrlog čoveka." Alu u knjizi nije pisalo šta je to bilo. a potom u njegovom obličju nastavilo da hodi po zemlji. s otakom na ramenu kao i obično. jer više mu se nije javljala u snovima. "on je progovorio s namerom da proizvde duh umrlog iz carstva smrti. i Kurremkarmerruk je isto onako sedeo na svojoj visokoj stolici. zajedno sa duhom umrlog. i Arhimag Genšer mu tad a prihvati zakletvu na vernost. kuda će morati da krene u godinama koje dolaze. koje su najopasnije od svih. Ovoga puta trebalo mu je tri dana. Samo je podigao pogled na Geda i rekao. niti. Nijedno takvo stvorenje nije bilo opisano. u dubini srca je znao d se nada uludo. i ono ga je prožderalo iznutra." Kada je zima prošla. Ali toga je bilo veoma malo. knjizi koju je Ged veoma pažljivo pročitao. tvorevina neke od Prastarih sila zemlje. a i ruke su mu polako opet počele da bivaju sve veštije. i isto onako hladno. šištećeg mora kod severnog rta. Unutra je bilo isto onako mračno kao i što se sećao. a i strepeo je da slučajno ne sazna. a ne dva. a ipak je izgledalo da je s njima u vezi. vratio se u Veliko zdanje. ali pošto su mu čarobnjačke moći omanule.taj nije ni pametan.Ali. U prastarim knjigama bi se tek i tamo našao poneki nagoveštaj da postoje i takve stvari koje liče na senku-zver. ipak. ispisujući nizove imena. Sledećeg jutra je krenuo na put preko ostrva. došlo je ono što nije bilo prizvano. U Stvarima i pojavama zmajevskim. nikakvi zli predznaci ili susreti nisu se javljali čak i kad je izvodio Velike magije Stvaranja i Uobličavanja. pisalo je u knjizi. jer ga strah beše naučio jednoj drugoj i teškoj lekciji. Ali. Vremenom je izlečio one teškoće u govoru koje su se javljale kada je izgovarao bajalice. Od Velikih majstora i iz prastarih knjiga predanja Ged je saznao sve što je mogao o bićima poput one senke koju beše pustio na slobodu. kao da Ged nikada nije ni odlazio: "Idi u postelju. i počni da učiš odatle nova imena. Ponekad se pitao nije li ona senka koju je oslobodio vremenom onemoćala. a koja je ležala daleko u severnim zemljama. niti se o njemu neposredno govorilo.

može da znači. I ja sam nekada tako mislio. nemam pojma. Ali. pozdravljajući ga po imenu. shvati da je to isti onaj starac koji ga je pustio u školu kad je prvi put došao. koji ga je čekao na ulazu.tebe. i to možda baš moć samo jednog jedinog čoveka na svetu . a onda. ali da je magija već i samo to mesto. Poezije. u vreme kad se birao novi Arhimag." Govorio je tiho i oči su mu bile tužne dok je gledao u Geda. Ti ćeš to sam postepeno otkriti. sve duža postaje životna staza koju mora da sledi: tako da na kraju nema više izbora. opet. A Veliki majstori nisu znali odakle bi mogla poticati takva senka: iz neživota. Kažu da Veliki majstor Ustrojstva od tog drveća u Gaju u stvari sam." Veliki majstor Prizivanja je često dolazio da Gedu pravi društvo. pre pet godina. Moraćeš da otkriješ. "Ne znam." Kada je ovaj napunio osamnaest godina.. i ako to drveće ikada izumre. Prolazili su meseci i meseci. što više raste čovekova stvarna moć i što mu se više širi znanje.Verovao je da pod devetim ljudi podrazumjevaju Arhimaga.. Na vratima kroz koja se ulazi na staze što vode preko livada Okruglog brda Rouk susreo je jednog starca. Drveće toga Gaja nekada se može videti. Znam samo ovo: tako nešto može da prizove samo nečija ogromna moć.jer inače ćeš umreti. Imenovanja.tvoj. mislio si da je mag onaj ko može sve. . čarobnjaci neće o tome da govore. i tada će se vode podići i potopiti pod sobom sva ostrva Zemljomorja koja Segoj beše uzdigao iz okenana još u onim vremenima koja su postojala pre mitova. Rukoveština.umreće i njegovo znanje. ali Ged je sada video da u njemu ima milosrđa i mnogo ga je zavoleo. Arhimag posla Geda da radi sa Velikim majstorom Ustrojstva. jednog prolećnog dana. Ustrojstva. i radi isključivo ono što mora.dok je ovaj bio bolestan. Pretvaranja. i svi mi. sa pete strane sveta.ili će ti se desiti nešto još gore od smrti.kad je malo napregnuo sećanje.. devet Velikih majstora je vršilo izbor. neprestano. i napokon.. i nije više znao šta će mu bitisledeći zadatak. Prizivanja. Starac se smešio. kao i uvek. i ne nalazi se uvek na istom mestu ili u istom delu ostrva Rouk. u stvari. nekada ne može. Ged se vratio u Veliko zdanje.kako se priča završila. Ali šta to. Ali. Travarstva. i jedan jedini ljudski glas . Velike majstore Vetroumeća. Kažu da je i samo to drveće mudro. "Kad si bio mlad. a Veliki majstor Prizivanja je prosto kazao: "Ne znam. kako je kazao Arhimag. kako je kazao Veliki majstor Pretvaranja. O onome što se uči u Gaju Suštine. U početku ga Gej nije prepoznao. uči svoju vrhunsku magiju. Ali sve to je samo rekla-kazala. a da on zna smo za osmoricu. Bio je nabusit i ozbiljan. a onda ga zapita: "Znaš li ko sam ja?" Ged je već ranije razmišljao o tome da se uvek pominje Deset Velikih majstora Rouka.sve te zemlje na kojima žive ljudi i zmajevi.

Magovo ime je bolje skriveno od ribe u moru. smešeći se. nije ni mogla činiti. Ti si." "Pitaj. sve manje je uspevao da pronađe. takođe. Ged. Znao je hiljadu načina. večinom. "Tesna je kapija koju čuvaš.sve dok ne omršavim toliko d se mogu provući kroz nju. što god izaberete: sem ako mi slučajno ne odgovorite na moje pitanje. veština i sredstava kojima se može otkriti ime neke stvari ili čoveka. bolje čuvano od zmajeve pećine. silom. I što se više udubljivao u misli. Sada možeš steći slobodu i otići tako što ćeš kazati moje". Svetiljke i avetinjske svetlosti zasjaše kroz prozore Velikog zdanja. stekao pristup na Rouk tako što si kazao svoje ime. Ležao je na livadi i zaspao pod zvezdama. pustivši svog otaka da se igra u vodi i lovi po blatnjavim obalama slatkovodne račiće. jer bez nje se magija. a u podnožju brda. To reče starac. na livadi. Sove su hukale iznad krovova i slepi miševi lepršali u mraku iznad vode." "Kako hoćeš". i naravno. Zalazak sunca je bio vedar i kasno je nastupio. jer bilo je već uveliko proleće. lukavstvom ili vradžbinama. ostade da čeka. smešeći se odgovori Čuvar Kapije. ulice Tvila se ispuniše tamom. Vradžbina kojom se ono istražuje samo bi naletela na još jače čini. ispitivanja izokola bila navedena na krivi trag. i pustim. da učim da budem sluga. bez reči. a ne mogu je uzeti ni lukavstvom. najzad progovori Ged. Zato ću se zadovoljiti da ostanem tu gde sam.jer nisam dovoljno mudar. "Mislim da ću morati da sednem tu. i razmišljam. "ne mogu vam na sili uzeti tajnu vašeg imena. bilo je nešto sasvim drugo. sa otakom koji mu se beše ugnjezdio u džepu. obrati mu se Ged. reče Ged. Kada se opet na nebu podiglo sunce prišao je. "Vaše gospodstvo". Veliki majstore". Čuvar kapije mu otvori."Mislim da si ti Veliki majstor Čuvar Kapije". ta veština je uvek bila prisutna u svemu što je učio na Rouku. među svim onim veštinama čarobnjaštva. Gede. neku pomoću koje bi iščupao takvu tajnu od tako velikeog maga. I tako se Ged udalji nekoliko koraka i sede ispod jedne jove na obali Tvilberna. jer nisam dovoljno jak. a da još uvek ništa ne beše stavio u usta." "Kako Vam je ime?" . izmami ime Čuvara Kapije. a Ged je još uvek sedeo i razmišljao kako da. i ostde da čeka. a sila bi samo mogla da se uništavajući okrene protiv sebe same. lukavi izumi bi omanuli. vratima Zdanja i zakucao na njih. "Tako je. Ali otkrivanje imena jednog Maga ili čak Velikog majstora.

5. torbari glasno izvikuju svoju robu i dozivaju mušterije u ritmu zaveslaja u svome čamcu. najzapadnije malo ostrvo koje je gledalo s jedne strane na Unutrašnje more a s druge na pučinu okeana. ponovivši ga. Jedno od njih je bilo i Donji Torning. uđe u Veliko zdanje poslednji put. i on siđe ulicama Tvila do lađe koja ga je čekala na sjajnim. i tad bi nadošla plima i sve bi opet bilo drugačije. okružena poljima zelenog ječma. Sa ulaznih vrata mogli su se videtidrugi slamni krovovi. Noreuzi između ostrvca su veoma uski.ostrvo okruženo zmajevima. Uzdizala se na jednom brdašcetu. Ima malo mostova i samo nekoliko većih grdova. dižu se visoko i spuštaju nisko. dar gradskih otaca Donjeg Torninga u koji se beše uputio. a da li ih je zaista devedeset još nije utvrđeno.jutarnjim vodama.Čuvar Kapije se nasmeši. domaćice za čas preveslaju preko moreuza na po jednu šoljicu čaja od site sa komšinicom. Najbliže Rouku je Serd. puste i prazne Tu je novog gradskog čarobnjaka čekala spremna kuća. Svako ostrvce je načičkano zemljoradničkim imanjemima i ribarskim kućicama. i pregrađuju ih samo mreže. od tisovine. Kuća je bila krajnje . rzapete preko morskih rukavaca od jedne kuće do one preko puta. u koje se hvata sitna riba zvana iverak. pružalo se Devedeset ostrva. koje leži takoreći već u Pelnijskom moru. okovan bronzom. Čuvar Kapije mu požele srećan put. i deset od dvadeset takvih ostrvaca čine po jednu opštinu. a najudaljenije je Sepiš. i čije je drveće bilo obasuto crvenim cvetovima.jer ako brojite samo ostrva koja imaju izvore slatke vode bilo bi ih sedamdeset. i kaza mu ga: i Ged. otvorivši mu izlazna vrata Velikog zdanja. zaklonjena od zapadnog vetra šumarkom koji je istovremeno bio i živa ograda tog poseda. tako da tamo gde za vreme najviše plime postoje tri ostrva. a ako brojite svaku hrid što se uzdiže nad vodom izabrali biste preko sto i još uvek ne biste završili.čak i susedna ostrva sa svojim krovovima. Kada je opet izašao. vrata od roga i slonovače. i svako tek prohodalo dete ume da vesla jednim veslom. od čijek ulja živi privreda Devedeset ostrva. Ali uprkos svim opasnostima varljive plime. ZMAJ OD PENDORA Zapadno od Rouka. a iza njega vode Zapadnog Prostranstva. jer tamo su tražili da zaposle čarobnjaka. Takođe je nosio i štap visok koliko i on sam. Hoska i Esmera. gajevi i bašte. kad se voda spusti ostane samo jedno.u skupini između dva velika kopna. taj usamljeni ugao Arhipelaga u kome leži samo Pendor. Sve saobraćajnice su od slane vode. poljima i brdima. nosio je debeli tamnoplavi ogratač. i ima mali čamac. a mnogobrojni blistavi kanali ikanalići vijugali su i preplitali se između njih vodeći ka moru. i u njima nevelike plime Unutrašnjeg mora postaju stešnjene i teku udarajući o ivice tesnaca.

izvinjavali su mu se što je kuća tako bedna. "Tamo nećeš naći nikakve udobnosti". a nije bilo ni zmaja koji bi se usudio da proleti na vidiku. pričalo se. utešno. Gospodine. odnedavno je stari Zmaj od Pendora izlegao jaja. a drugo . rekao je Arhimag Gedu." Ali Gedu ta kuća nije ništa manje odgovarala od nekakve palate. i tako se njih osamnaestorica raziđoše. dok je treći. svako u svom čamcu i na svoje ostrvce. kad budu odrasli i ogladneli.ako ustreba. da je situacija bila normalna. da im obaje mreže ili nove čamce i da im životinje i čeljad poleči. Ostrvljani Donjeg Torninga. Posle one užasne noći na Okruglom brdu Rouka. ili na dohvat magije Rouka. Ovi ribari u Donjem Torningu. Ali ga je ipak grdno privukla radoznalost. "Niko vam ovde nije bogat. ali još uvek bolja od one u kojoj se Ged beše rodio. Uostalom. onoga dana kad ga je proizveo u čarobnjaka. ali kad se probudi teško ju je utoliti. ali se ne viđa u životu. Zato su ostrvljani sa Donjeg Torninga poslali u Rouk molbu da im dođe čarobnjak koji bi ih zaštitio od zla koje se pomaljalo na zapadnom obzorju. i Arhimag je prosudio da im je strah itekako oprvdan. ambari i sela. Iskreno je zahvalio opštinarima. Čarobnjaci koji su se školovali na Rouku najčešće su išli pravo u velike gradove i zamkove. ne spuštajući se već samo osmatrajući gde se nalaze torovi s ovcama.kad je čuo da se pominju zmajevi. kroz koju godinu će početi da izleću. jer ja sam se sam pobrinuo da slamni krov bude kako treba. sa podom od nabijene zemlje. Od tada je stalno sumnjao u svoju snagu i strepeo od svakog mogućeg iskušavanja svoje moći. bili su nešto o čemu se peva. tako da se i tamo o njima znalo samo iz pesama i priča. odgovorio je Ged. Ged sve što je znao o zmajevima beše naučio u školi. Ali. Četvorica su već bila primećena kako lete iznad jugozapadnih obala Hoska. u službu visoke gospode koja ih je veoma cenila i poštovala. objasnio je jedan. ali jedno je kad se o njima čita. možda čak ni opasnosti. ni bogatstva. Zmajeva glad se budu dugo i polako. ali je kaže lepo i bez oholosti. da ispričaju ribarima i svojim ženama kako je novi čarobnjak neki mlad čudak. Na Gontu već mnogo stotina godina nije bilo zmajeva.skromna. zaključio: "Biće vam bar suvo. koji jedva da kaže koju reč. devet malih zmajeva. Pošto na tom izumrlom ostrvu nije bilo hrane. "a ni slave. baš onoliko koliko je pre toga žudio za njima.mogli bi dobiti tek neku seosku vešticu ili običnog vrača. Prihvataš li?" "Prihvatam". "Nemamo kamena za gradnju". dodao je drugi. puni strahopoštovaja pred čarobnjakomsa Rouka.želeo je da bude što dalje od slave i isticanja. bez prozora. vukući svoje trbuhe sa krljuštima po mermernom stepeništu i kroz razvaljena vrata velikih odaja. i to ne samo iz poslušnosti. ako ništa drugo. sada je ležalo po svojim jazbinama u razrušenim kulama Morskih gospodara od Pendora. ali niko i ne umire od gladi". i nije bilo nekog rzloga za oholost u toj Gedovoj prvoj službi.

delom stoga što je on bio čarobnjak sa Ostrva mudrih. a delom i zato što je stalno ćutao i imao onako gadne ožiljke po licu. dok je otakdremao pored njega ili odlazio da lovi miševe u gustoj trvi poprskanoj belim radama. nisam siguran da za tebe uopšte postoji neko bezbedno mesto. zmajeva nije bilo." Genšer opet klimnu glavom.jer mi se mesto učinilo bezbedno i nekako po strani. Ipak je našao prijatelja. jedva čekaš da odeš?" "I jedno i drugo. sedeći na toplom. zar ne.. jednog graditelja čamaca koji je živio na susednom ostrvu. pak. Sada mu se takva prilika ukazala u punom sjaju. "Nisam u stanju da vidim šta je ispred tebe." Arhimag Genšer je klimnuo glavom. Pečvari je podigao pogled na čarobnjaka.kada se sretnu licem u lice. i oni su mu se retko obraćali. Nikada mi ni na pamet nije palo da za čarobnjaka može biti ponižavajuće da se bavi tako prostim stvarima. jer i sam je poreklom bio veštičje dete i to među ljudima siromašnijim od ovih. Tu je mirno živeo. gde se Ged bio zaustavio da ga posmatra kako učvršćuje katarku na malom ribarskom čamcu. ustežući se delom iz strhopoštovanja. dodade on. niti kuda će te tvoj put odvesti. Prvi put su se sreli na njegovom molu. "Kaži mi". Kada su ljudi sa Donjeg Torninga došli k meni. upita ga on na rastanku. Ne bih želeo da te pošaljem tek tako. nešto što želi da te uništi. u pravcu istoka. "bojiš li se da napustiš Rouk? Ili. tek što nisam završio jednomesečni posao." Ali Gedu se uopšte nije činilo mračnim u onoj kućici ispod rascvetalog drveća. tako da ćeš tamo možda imati vremena da prikupiš snagu. Put ti je sav obavijen tamom. No. da ne propusti hujanje krila sa krljuštima. letnjem povetarcu ispod drveća. smesta sam pomislio na tebe. Obavljao je ljudima sa Donjeg Torninga poslove vrača-vremenaša i svevidara kad god bi ga zamolili. ali pogled mu je bio zabrinut. Ged je lovio ribu u svom malom čamcu i obrađivao svoju bašticu.s osmehom na licu. i držao načuljeno svoje čarobnjačko uho. to nisam u stanju da odredim: sve je u nekakvoj senci. u mrak. oduvek bilo nečega zbog čega suse ljudi u njegovom prisustvu osećali nelagodno. koje beše doneo sa sobom sa Rouka. Provodio je čitve dane zamišljen nad nekom stranicom ili rečenicom u Knjigama Predanja. Ali. I na severu se vidi neka moć. Ali. izrekavši samo jednu reč. da li u tvojoj prošlosti ili na putu koji još leži pred tobom.. gospodine?" . U njemu je. Vi biste ga obavili za tren oka. ali šta je to i gde je. i često bacao pogled na zapadno nebo. te je žustro odgovorio: "Prihvatam. i rekao: "Evo. jedva čujnim glasom. Vaše gospodstvo. Zvao se Pečvari.iako je bio sasvim mlad. "Ne znam da li je dobro da te pošaljem odavde. jer ovde si bezbedan".

dok ne stigoše do kuće graditelja čamaca. odjednom.vidiš. ne treba! Evo. Ne kukaj. gde se ukrcaše u čamac i iz sve snage zaveslaše kroz kišu i pomrčinu. najmoćniju koju je znala.i kad biste ga vi tako uvračali. gospodine. bojeći se da ne uvredi majstora.a ua uzvrat je učio od Pečvarija kako se pravi čamac i kako se njime upravlja bez pomoći magije. Ali tada. Ged ugleda dečaka kako leži na slamarici. na jedra ili na vesla. a prijteljstvo između njega i Pečvarija se potpuno učvrstilo. a vračara kadila prostoriju dimom od korijandera i pevala Nagijansku bajalicu. dakako." Zastao je. Posle toga su često radili zajedno."Možda i bih". Ged . Ged i Pečvari i Pečvarijev mali sin Ioet često su plovili po kanalima i lagunama. i ustuknu u magnovanju. tu običnu. "Taj čamičić prvimsvom sinu. neodlučan. kazao je Ged.ali prva i poslednja lekcija mu je bila: Zaceli ranjenog i izleči bolesnog." Kleknuvši kraj deteta i položivši ruke na njega i Ged pomisli to isto.. došao je.ali Pečvarijevo lice se ozari od sreće. ukoliko ne bih nastavio da održavam snagu vradžbine. Ali ako hoćeš. to bi bilo veoma ljubazno od vas. "Vaše gospodstvo čarobnjače". te glasno zakukala od očajanja. i prijateljski. jer. ovakvim ili onakvim čamcem. da uvek ostane neoštećen. Majka beše spazila njegov nesvesni pokret i shvatila šta znači. usred jedne olujne noći. ili čini za pronalaženje.. da mu duh nesmetano ode. dok je majka ćutke klečala pored njega. Ništa mu ne fali. U poznu jesen se rzboleo sinčić graditelja čamaca. ženo. mogao bih da bacim na njega vezujuće čini. ovo ti je baš zgodan čamčić. i prvih nekoliko dana sve je bilo u redu. Pečvari dolete i stade obema pesnicama da lupa Gedu na vrata. Ged otrča zajedno s njim do obale. On to može. "ali bi. Majka je poslala po vešticu sa ostrva Tesk. Ali Pečvri se saže k njoj.Ali. ako hoćeš. ali umirućeg pusti na miru. "Šta to. svakodnevnu veštinu jedrenja na Rouku pomalo već behu zaboravili. preklinjući ga da smesta doše i spasi dete. potonuo čim trepneš. koja je bila poznta kao veštaisceliteljka." Slušajući majčino zapomaganje i gledajući koliku ogromnu veru Pečveri ima u njega." Govorio je s ustezanjem. šapnu ona Gedu. "mislim d dete ima crvenu groznicu i da će još noćas umreti. sve dok od Geda nije postao sasvim dobar mornar. da se lakše vrati kući s mora." I smesta se ispentrao na molo da se rukuje s Gedom i da mu zahvali. Poslednjih meseci njegove vlastite dugotrajne boljke Veliki majstor Travarstva naučio ga je mnogim isceliteljskim predanjima i tajnim veštinama. gospodine?" "Pa. govoreći: "Njegovo gospodstvo Jastreb će nam ga spasiti. Ged je svoju veštinu čaranja udružio s Pečvarijevim zanatom kad je gradio ili popravljao čamce.

da se opet popne natrag. U čitavom tom ogromnom carstvu tame jedino se on kretao. A s druge strane tog zida. i poče da izgovara jednu od bajalica za zaustavljanje groznice. I ona je stajala s one strane gde su živi. odjednom se obreo sasvim sam na mračnoj nizbrdici. A ipak je znao imena njihovih savzežđa: Snop. niz obronak nekog ogromnog brda. penjući se. koje nikada ne izblede pred dnevnim svetlom. Nije bilo ni daška vetra nad osušenim. Stoga posumnja u svoj vlastiti sud. on smesta posla svoj duh za duhom umirućeg deteta. sveže napadalu. Zvezde iznad brda bile su onakve kakve njegove oči još nikad nisu ugledale. a on s one gde su mrtvi. Stigao je napokon na vrh brda i ugledao niski kameni zid. Drvo. Moraće. Predaleko beše zagazio za umirućim detetom. i pružala se ka njemu. On se polako okrenu. Vratnice. I svaki korak je bio još teži od prethodnog. i obnevide. jer dana nema. da ga vrati.Pečvari". dakle. štap odjednom bljesnu belim zracima. Štap za borbu protiv sila mraka bio mu je u ruci. tamo gde je to bezoblično. . krajnje teško. Korak po korak. Zvezde se nisu kretale. oseti kako je pao. polako. Ali čarolija nije delovala. "Ioete"! Pošto mu se činilo da u svom unutrašnjemsluhu čuje slabački odaziv. uz brdo. Polako i mučno podiže nogu. iako se nijedna reč nije mogla utom šapatu rzabrati. ili da se vrati nizbrdo u pustinje i neosvetljene gradove gde su mrtvi. i pozva ga još jednom. on nastavi da prati dete.jednostavno nije imao snage da ih razočara. Bilo je teško vratiti se. Vladala je grobna tišina. I. ali mu je šaputala. Nije imala nikakav oblik i jedva se mogla videti. I tada ugleda dečačića kako hitro i daleko ispred njega trči niz neku mračnu padinu. Pozva i dečaka po imenu.na rukama. "Učiniću sve što mogu. Bile su to crne zvezde koje nikada ne zalaze. samo kad bi mu oborio temperaturu. ili da pređe zid i vrati se životu. strmim tlom. kada je načinio taj pokret.da ga dohvati. Kada je krenuo da preskoči preko niskog kamenog zida pravo ka senci. Okretač. svaki uz ogroman napor volje. kao da mu se odjednom vratiola sva snaga. zlo stvorenje čekalo na njega. i pomisli da se dete možda još može spasiti. Onda uze i okupa dete u ledenoj kišnici koju su. i njemu se odjednom učini da mu dete umire tu. Sa tim saznanjem. Nije imala oblik ni čoveka ni životinje.doneli s vrata. stajala je senka. licem u lice s njim. a za njom i drugu. a svetlost je na tom mračnom mestu bila zaslepljujuća. i on ga podiže visoko. reče on jednostavno. On skoči. Prizvavši u pomoć svu svoju moć i ne obazirući se na samog sebe.

bila svetlost dana koji se rađa. u stvari. Njegova žena glasno zaplaka.dugo i strpljivo. kao da čarobnjak drži u ruci munju.iako je ležao potpuno hladan i beživotan. Spasila ga je samo nema. bilo je sledeće: mladi čarobnjak beše prekinuo svoju bajalicu u pola reči. da vidi da li je zaspao da se probudi. Onda je nežno spustio malog Ioeta na slamaircu. Šćućurivši mu se uz glavu stao je da ga liže i po slepoočnici. Odneli su ga kući.ostavljajući staricu. po ožiljcima izbrazdanom obrazu. izgubljena duha. iz pogleda životinje. sa štapom u ruci. i koji ni najveći mag ne može učiniti bez opasnosti po sebe. Alina povratku su ga . i zato se postarala da se sa Gedom ne postupa kao sa mrtvacem. ili čovekom koji se ukočio u zanosu. i sve stvari u kući su odskočile na čudan. laganog ljuljanja krošnji drveća. i zaspao. Ged je znao da bi bio zauvek izgubljen da ga niko nije dodirnuo dok je tako ležao. a koje je. Počeo je polako da ga liže po rukama i šakama. i još je jedan trenutak nepomično držao dete u rukama. iz širokog. njegova žena i veštica. da niko nije pokušao da ga na neki način pozove da se vrati. smeđim jezičkom poput listića. več koa da bolesnikom. ni kakvo je to sivo svetlo što se spušta k njemu. ne znajući gde je. pod njegovim mekim dodirima.Ali ono što su videli Pečvari. uspravio se na noge i ostao tako stojeći. veoma polako. A onda mu se otak sklupčao na ramenu. kad god bi se setio te noći. nešto duboko kao što je čarobnjaštvo samo.a i on beše skroz izbezumljen. a ipak. svojim suvim. i ostavili jednu staricu na straži. bez reči. ili je zaspao zauvek. a upoznijim godinama se dugo trudio da shvati sve što se može naučiti. bez reči. I veoma. Probudio se. Tek tada se otak išunjao iz svog skrovišta i sišao niz grede.da drema pored ognjišta. ugledali su mladog čarobnjaka kako sklupčan leži na zemljanom podu. iz leta ptice. Odjednom je podigao štap visoko. nagonska mudrost životinje. Ged stade da se budi. a noć da bledi. nemuštih ili ne. Docnije. Ali vračara je po čuvenju znala ponešto o magiji i št se sve može desiti pravom čarobnjaku. Mali otak se skrivao u krovnim gredama kuće. kao i obično.sve dok vatra nije počela da se gasi. Pečvariju se učini da je i sam čarobnjak mrtav. i nežno po sklopljenim očima. Tu je ostao dok je kiša tukla po zidovima. Kad im se vid oporavio od zaslepljenosti. i izuzetno jasno uočljiv način. kao što je uvek činio kad su u kući ulazili nepoznati. i prišao Gedu koji je ukočeno i nepomično ležao na postelji. koja svog ranjenog sadruga liže da bi mu pomogla. u toj mudrosti Ged je video nešto srodno svojoj vlastitoj moći. Ovoga puta je neozleđen i po prvi put izvršio onaj veliki odlazak i povratak koji samo čarobnjak može izvršiti otvorenih očiju. osvetljene tom trenutnom vatrom. kojoj je glava klimala. Od tada pa do kraja života ostao je u uverenju da mudar čovek nikada neće sebe odvojiti od drugih živih bića. pored slamarice na kojoj je ležalo mrtvo dete. i ovaj je zasvetleo nekim belim plamenom. napokon.

jer. Budio se malaksao i sav leden. Činilo mu se kao da tumara oko zidova kuće. Probudio se. Bila je to ta tama koja ga je čekala. nije bilo ni duh. ali ovoga puta je senka bila unutra. nije imalo ime. i poslao najjaču avetinjsku svetlost da obleti kućom. Tražio je da se nekako zaštiti. Ali u kom obliku će doći. Zatim je ubacio nekoliko cepanica među užareni ugalj svoga ognjišta. Od sada će mu biti na tragu. van domašaja zakona sveta u kome postoji sunce. biće koje nije pripadalo ovom svetu. to bi značilo prekršiti obavezu prema . stvorio. vradžbinama oko svoje kuće i ostrva na kome je živeo onakve zaštitne bedeme kakve je umeo. osvetli svaki kutak. tako se najzad uverio da nigde nema senke. Bol zbog njegovog prijatelja Pečvarija. ili.i ostao da sedi i zuri u vatru. pošto još nije imalo nikakav svoj oblik. nije mogao tek tako da pobegne iz zamke. Neće on dozvoliti da ovako bespomoćno sedi i čeka. pored vrata. samo pomislio na nju. I najzad ga je tu i srela. i on je uskoro uvideo da neće biti ni od kakve koristi ostrvljanima ako svu svoju snagu nastavi da troši na takve odbrane. da njegovo telo stavi na sebe. kraj onog zida koji razdvaja život od smrti ona ga je čekala svih ovih godina. čak. želeći da mu se prikrade. da isisa iz njega sav život. A šta tek da učini ako se zmaj pojavi iz Pendera. i šta je zamračilo i oblacima obavilo njegovu budućnost. čak. Nekadašnji gnev opet se probudio u njemu. u kući.bila je to užasna moć.slušajući kako jesenji vetar prebire po slami na krovu i zavija visoko gore u ogolelim krošnjama. U duhu. Ti zidovi satkani magijom moraju se stalno obnavljati.čekali bol i strah.i da će nastojati da preko njeg ostvari svoju volju. Počelo je zlo vreme. Kad god bi sanjao senku. i kada će doći . nije imalo nikakav oblik bitisanja sem onoga koji mu on sam beše dao . a ožiljci na licu i ramenima su mu zatezali kožu i boleli ga. tražeći vrata. Taj san nije sanjao još od kako mu se behu zacelile rane koje mu je to biće prvi put zadalo. strah za samoga sebe.to nije znao. bez glave i lica. Postavio je. jer je bila njegovo stvorenje. kako će doći. neimenovano biće. zarobljen na ovom malom ostrvu mrmljajući beskorisne bajalice zatvaranja i zaštite. ščepao bi ga uvek isti. stoga. Sve što je o njoj znao bilo je da ju je on privukao. ali nije našao ništa: to storenje nije bilo od krvi i mesa. Ubrzo potom je sanjao neko stvorenje nalik na medveda. nije bilo živo. senka koju je on sam oslobodio. drhteći od užasa. Ipak. ledeni strah: osećanje da je iz njega iscrpljena sva moć. Sada je znao zbog čega se Arhimag bojao da ga pošalje sa Rouka. ostavljajući ga glupim zabludelim. ili. i on se tako nađe između dva neprijatelja? Opet je imao jedan san. pokušavajući da ga dohvati u mraku u šapćući mu reči koje nije razumeo. i dugo je tako razmišljao. tako da čak ni oči jednog maga nisu mogle da prodru do nje.

svi brodovi su uzimali kurs tako da ostanu što dalje od ostrva Pendor." Glavar ostrva zurio je u njega otvorenih usta. Moram ići. Sve je to Ged znao. jer je sve vreme od kako beše došao u Donji Torning stalno razmišljao i prisećao se svega što je naučio o zmajevima. Svi koji su ih slušali pomisliše da je mladi čarobnjak ilo poludeo ili da ne zna u šta se upušta." "Kako želite. U opasnosti sam. i isprtiše ga tužnih lica. u rano jutro. mislili su da je posle one noći prosto .. Zato te molim za dozvolu da otputujem i sam raskrstim sa zmajevima iz Pendora. tako da time ispunim svoju obavezu prema vama i budem slobodan da odem odavde. Nijedan mag nikada nije došao da zametne megdan sa zmajem koji je tu živeo. Neki. Tokom poslednje četiri generacije. samo jedno jedino rešenje. pa.a drugi. opljačkani od davno izginulih prinčeva sa obala Palna i Hoska. značiće to da ne bih uspio ni kada se oni pojave ovde. tamo ima devet zmajeva!" "Kažu da su osam još mladunci. i pronašavši tamo Glavara ostrva. i sve njih ostavio u sosu. Zato niko nije poželeo da osveti Gospodara Pendora. dakle. izokola nagovestiše da on to ide na Hosk samo da bi odatle pobegao na Unutrašnje more.ne koristeći ni vesla ni veštinu jedrenja kojoj ga je bio naučio Pečvari.svi skeleti. i stoga ih je mrzelo sve živo u jugoistočnim oblastima Zemljomorja. nosvećen. kule. bez imalo nade da će ikad više čuti o njemu. vrišteći. Vaše gospodstvo. Ako se desi da ne uspem. Jastrebe. pomalo ljutito odvrti ostrvljanin. Od tebe tražim samo dopuštenje da vas prethodno oslobodim opasnosti od zmajeva. i sve stanovnike grada saterao. Sutradan. nakon što se zmaj iznenada ustremio sa zapada na njega i njegove ljude dok su sedeli na jednoj gozbi u zamku. "Ali.prvo u more.ostrvljanima i ostaviti ih bespomoćne pred zmajem koji tek što se nije pojavio. i dragulji. Vaše gospodstvo". rekao mu: "Moram otputovati. među njima i Pečvari. a znao je i više do toga. Sada. mislim da je bolje da to saznate ranije nego kasnije. ja moram da odem odavde i otići ću. i ako ostanem i vi ćete biti u opasnosti. kod nas. i sagoreo ih ognjem koji mu je sukljao iz čeljusti. a njegovi nekadašnji gospodari bili su gusari. i da sada traži smrt.skrenuo. ako budem uspeo. trgovci robljem i kavgadžije. spustio se do glavnog pristajališta za ribarske brodiće i čamce u Donjem Torningu. ali onaj jedan stari. čak. Pendor bio prepušten zmaju ." "Da.... Postojalo je. Tako je." "Slušaj. već . dok je brodio svojom malom jedrilicom u pravcu zapada .jer ostrvo Pendor se nije nlazilo ni na jednom od prometnih pomorskih puteva.

Mladi zmaj. kao što zmajevi obično rade. ništa ne odgovori. mašući krilima oštro i brzo. i najzad je ugledao stene Pendora. zaljuljanom čamcu. Beli grebeni talasa hitali su preko olovnosivog mora. sa snažnim magijskim vetrom u jedrima. Žurilo mu se.plitak zaliv u obliku polumeseca . ni da stekne glas. Ubrzo se jedan podiže. pa da se sam od .pustio je da magijski vetar polako prestane sam od sebe i potpuno je umirio svoj čamac. jedva da je dostezao dužinu od četrdesetak galija. puste ulice grada. otvarajući dugačke čeljusti načičkane zubima dok se strelovito obrušavao iz vazduha. sa magijskim vetrom u jedrima i bajalicama kojoj je krmu i provu naterao da same održavaju određeni kurs . nego od onoga što ga je čekalo ispred. koja su izgledala kao da su od kože. napravivši široki polukrug da uhvati severni vetar. biti najzad slobodan. i zato je upotrebio magijski vetar. Ali kako je dan odmicao. u neku osunčanu razvaljenu sobu zamka. iz neke ruševine bez krova. Ovome srce poče naglo da tuče kad prvi put ugleda tog stovra. u ovu pustolovinu se svojevoljno beše upustio. a. crnog slepog miša. nošeni severnim vetrom.i potom odletela ostavivši Starog zmaja od Pendora da se brine o mladuncima kada se budu ispilili. bar ovog puta. Na kraju krajeva.pažljivo je osmatrao da vidi kada će se mrtvo ostrvo pojaviti iznad linije obzorja. A onda je pozvao zmaja: "Otimaču Pendora. polusrušene kule. razapete između prstastih kostiju. sa prozirnim krilima i oštro ocrtane hrbati na leđima. međutim. ni malo onog čuvenog zmajskog lukavstva. sve je sigurniji bio da će. tako da je sve što je Ged trebalo da uradi bilo samo da mu jednom oštrom bajalicom ukoči krila i udove. takođe. i bio je tanak kao crv u poređenju sa ogromnim rasponom svojih crnih krila od tanke kože. ipak. nalik na smrtonosne gmazove. kada je ženka zmaja iz Zapadnog Prostranstva položila jednu hrpu zelenih jaja. Senka se neće usuditi da uđe za njim u zmajeve razjapljne čeljusti. tako se i njegovo nestrpljenje od straha pretvaralo u radosno i ratoborno ipčekivanje bliskog sukoba. a sivi oblaci jezdili u nizu iznad njegove glave. nalik na ogromnog. ti leteći crve!" Jer.kao pravi čarobnjak. ali se. Nije spadao među krupnije. Nije još stigao da odraste. bio je to jedan od onih mladih zmajeva koji su se izlegli pre tri godine. bar u ovom jednom jedinom satu koji će proživiti pre nego što pogine. ali. i što joj se više približavao. on silovito polete prema Gedu. Hitao je na zapad. negde u gradu. zmajevi imaju oštar sluh. Na ulazu u luku . samo glasno nasmeja i povika: "Idi i kaži Matorom da iziđe. koji je za njegov narod već bio mitološko biće. tako da se samo još blago ljuljuškao u mestu. i razvaljene. iziđi i brani blago koje si napljačkao!" Glas mu se utopi u hučanju ogromnih talasa što su se razbijali o pepelom obasute obale. Jurišao je pravo na Geda u njegovom malom. jer više je strepeo od onoga što je bilo iza njega.

jer bilo je krajnje opasno ostati u obliku zmaja duže nego što beše najeophodnije. Crna krila se izmešaše. jer dvojica su dolazila sa severa a treći s juga. I sive vode se namah sklopiše nad njim. a onaj veliki ga zaobiđe i priđe mu s leđa. hitro i nečujno. i Ged i njih na isti način ulovi i baci na dno mora i udavi ih. Nijedna vezujuća basma ne bi delovala na svu trojicu.dok ih na kraju nije potpuno obavio oblak dima. nalik na onog prvog. a pričali su mi da vas ima devet: hajde. stadoše da se slivaju u more. kao i onaj prvi.Jedan od njih bio je mnogo veći i plameni jezici su mu sukljali i povijali se na sve strane oko čeljusti. . koji je ležao sklupčan i sada polako počeo da se razmotava i ustaje. pretvoren u zmaja. Zmaj sa Pendora ipak uspe da se otrgne i odleti. užarenog i crvenkastog od ognja koji im je izbijao iz usta. onako kako to čini soko. zaustavi se za trenutak u mestu i ustremi se ispruženih kandži naniže. Ruke su mu se crnile od usirene krvi zmaja. A onda se Ged iznenada vinu naviše. a onaj drugi u stopu za njim. Bojao se zmajske magije. i ogromne kapi crne. suprostavio se prvoj dvojici sučelice. Dva zmaja. Istoga časa kada mu to postade jasno Gedzazva čini Pretvaranja. Sada. izlazite već jednom!" Na ostrvu se dugo vremena ništa nije pomerilo i nije se čuo nikakav glas. Raširivši ogromna krila i ispruživši sve kanđe. malo niže do njega. i dok je samo jednom udahnuo vazduh već je uzleteo sa svoga čamca. Ono što je mislio da je kula bilo je u stvari rame Zmaja od Pendora. škljocali čeljustima. već su samo talasi glasno udarali o obalu. kao kamen. gde se sakri. a onda se okrenuo prema trećem. U sred leta zmaj-Ged iznenada podiže oba krila. Nošeni vetrom iznad sivih talasa obrtali su se u mestu. već njegovih vlastitih očiju. sagorevši ih plamenom iz usta. udarajući i obarajući onoga drugog bokom i krilima. Dvojica pođoše pravo prema njemu. trojica krenuše na njega sa ostrva. ali to ga nije brinulo. crvi. A onda Ged postade svestan da najviša kula polako menja oblik. koji je bio veći od njega i takođe naoružan vatrom. uz suvo čegrtanje krljušti na krilima. jer stari zmajevi su veoma moćni i lukavi u pravljenju vradžbina koje i jesu i nisu nalik na one što ih ljudi znaju. lepetajući. i bio je oprljen po glavi. upuzavši u neki bunar ili pećinu u razrušenom gradu. do ostrva. Ali i oni navališe pravo na Geda. kao da joj izrasta ruka. ali već u sledećem trenutku shvati da to nije bila varka zmaja. a onda opet povika: "Vidio samsamo šestoricu.sebe stropošta u more. a da. uz sve to. posle kraće pauze. zmajevske krvi. nijedanput nije morao da podigne svoj čarobnjački štap. nisko i povodeći se. Ged odmah uze na sebe svoj stari oblik i zauze mesto u čamcu. obrušavali se i opet uzdizali. Sačekao je tek toliko da mu se povrati dah. da svojim ognjenim dahom sagori i njega i njegov čamac. i da joj se na jednoj strani pravi izbočina. podigoše se sada iz podnožja najviše kule.

dosta je bilo. ali ona mala traka morske vode između njega i ogromnih kandži sve manje i manje mu se činila nekom prednošću." "Pa. ipak bih mogao da ti pomognem. Krljušti su mu bile sivocrne i prelivale su se na svetlosti dana poput nebrušenog kvarca. "Šta te to lovi? Kaži mi njegovo ime. Ali reči su ipak zvučale jednostavno i jasno. "Jesi li došao da me zamoliš da ti u nečemu pomognem.Kada je potpuno stao na noge. Uskoro će ti biti potrebna pomoć. a prednje šape sa kandžama su mu počivale na razrovanim ulicama grada."Petorica su mrtvi. ovenčana bodljama i sa trostruko rascepljenim jezikom uzdizala mu se više od napukle kule. To je njihov obični govorni jezik i mogu da lažu na njemu kako hoće." "Neću.Skrenuo je. čarobnjačiću? Vredi ga videti. pogled sa zejtinjavog. spreman da posumnja. koja čovekov um može da pripremi za ovaj prizor. sa zmajevima nije tako. protiv onoga što te lovi u tami. a jedan je na izdisaju. pišteći." . jer to je jezik kojim još uvek govore zmajevi. zmaju. zmaju se ne sme pogledati u oči. od kojih svaka odražava istinu a nijedna nikuda ne vodi. začu se moćni. i neopreznog slušaoca hvataju u lavirint reči-ogledala. "nisam znao da ljudi razvijaju svoju moć već u tim godinama. glava pokrivena krljuštima." Govorio je. Bio je mršav kao hrt i ogroman kao brdo. mali čarobnjače?" "Nisam. zelenog oka koje ga je posmatralo. Iako Prastari jezik obavezuje čoveka koji ga upotrebljava da govori istinu. da izvitoperuju istinite reči i lažne svrhe. stoga. kao grančica. kao i Ged. koji mu se sada učinio kao iver." Ged ostade bez reči. Nema te pesme ili priče. Ged je zurio u njega sa strahopoštovanjem. "Imao sam osam sinova. Nećeš oteti blago od mene ako njih budeš ubijao. zmaju. i podigao ispred sebe svoj štap. prozukli zmajev glas." "Ne treba mi tvoje blago. jer. i nerado se bore nad vodom. "Ti si još veoma mlad čarobnjak". Zamalo pa da se upilji zmaju u oči i uhvati se u zamku." Zmajevi su bića vetra i vatre. buvo čarobnjačka". Prastarim jezikom. S mukom je uspevao da ne gleda u zelene oči koje su ga vrebale. "Zar ne bi hteo da se iskrcaš i da ga samo malo razgledaš. podiže se žuti dim: tako se on smejao. nastavi zmaj. U tom pogledu Ged je za sada bio u prednosti i hteo je da je sačuva. Ged je često nailazio na takva upozorenja i zato je svaku zmajevu reč slušao sa nevericom." Kroz zmajeve nozdrve.

niti da se sa mnom igraju. Arhimag mu beše rekao da ta senka nema imena.čak i u tom slučaju. i onda se Ged.i stalno bežati od njega." "Ali. a da ti ja to ne mogu oduzeti. jedan minut. i time mu omogući da ovlada njome . često biva". kao rep škorpiona. Ali zmajevi imaju svojumudrost." Ged se preseče. Tvoju bezbednost. takođe. Došao sam da ti ponudim jednu pogodbu. biće ti uvek za petama. stojeći u onoj zaljuljanoj orahovoj ljusci od čamčića. "Ja se ne pogađam". Šta mi ti možeš ponuditi. drugačiju. odvrati zmaj. "Kada bi znao kako se zove. Malo ljudi može da pogodi šta sve zmaj zna i odkud to zna. Ako nećeš da ti priđe moraš bežati. u stvri. reče on suvo. i to su Gospodari zmajeva. tako. zar ne. ako mi se svidi?" "Bezbednost. Kolutovi žutog dima uvijali su se iznad izdužene zmajeve glave.A doći će nam blizu. Doći će. "Ti meni nudiš bezbednost! Ti meni pretiš! A čemu to?" "Tvojim imenom. Uspravio se još više. Jevode. "da se mačka igra s mišem pre nego što ga ubije. nadnoseći se nad razrušeni zamak. oko mog ostrva. čak i ako govori istinu.ali ga je izgovorio jasno i glasno.. jer svuda ide za tobom." Gedov je glas drhtao dok je izgovarao to ime. bio siguran samo u jedno: čak i ako zmaj govori istinu. Vatra je poigravala oko njegovog trostruko rascepljenog jezika. kada to ime odjeknu. Sav svoj podvig i svoj život uložio je na jednu kartu. Prođe.izlazeći iz nozdrva koje su ličile na dve jame ispunjene vatrom. i stariji su od ljudskog roda. Zar ne bi voleo da mu saznaš ime?" Ged opet ostade bez reči. "da zmaj ponudi čoveku svoju uslugu. ali pet puta duži od najdužeg mača. mali čarobnjače? A. odgovori napokon mladić. onako ogroman.. na . "Retko se događa". I. a." Oštar kao mač. Ali." "Ali. kada ga budem video izbliza. Otkudje zmaj saznao za senku koju je on pustio na slobodu. samo ako malo počekaš tu." Iz zmajevog grla dopre neki strugajući zvuk. "Ja uzimam. možda bih baš ja mogao da ti kažem to ime. ni otkud bi zmaj znao ime senke."Kad bih i ja znao kako se zove. iznad njegovih oklopljenih leđa. i bežati. nije mogao ni da nagađa. iznad kule. možda bi mogao da ga savladaš. nasmeši. ja nisam došao ovamo da se igram. Zakuni se da nećeš nikada leteti u istočnom pravcu od Pendora. stari zmaj kao da se ukoči. pa drugi.kao da se negde daleko u planinama obrušilo kamenje. i ako je zaista u stanju da Gedu kaže kakva je priroda i ime te senke. i ja ti dajem reč da te neću napasti. zmajev rep se podiže u luku. zmaj to čini isključivo zbog nekih svojih ciljeva. Ged je.

progovori on najzad. Jevode!" "Pa. I ja tebi mogu da ponudim bezbednost. Prosto je mogao da oseti praiskonsku zlobu i dobro poznavanje ljudi u zmajevom nepomičnom pogledu koji je počivao na njemu. Znam jednu stvar koja te može spasti. Teško mu je padalo i da se pomeri. kako se igraju između polusrušenih građevina i uče da lete sa okomitih stena." Gedu poskoči srce. stari zmaj. izaberi. Jevode. i on još čvršće stegnu svoj štap. dom mu je glas pištao i zavijao kroz dugačke čeljusti. od kojih svaka beše dugačka kao čovječija ruka. On opet progovori: "Jevode! Zakuni se svojim imenom da ti i tvoji sinovi nikada nećete više doći na Arhipelag. kožu tvrdu kao kremen. On potisnu tu nadu i učini što je morao. "Najlepše. dugo je spavao na suncu a da ga nije budio ni ljudski glas ni jedro. ostario je. U magnovanju se naglo.. ustuknu kad ugleda njegov štap. jer znam ono što te može spasiti. Znam šta hoćeš. i da ga je sa Oskila oterao čarobnjak Elt. čarobnjače. gde ti je ljudska pohlepa? Ljudi na Severu su nekada davno voleli sjajne kamenčiće. ja. "Sada smo jednaki. ali uzica se polako i neumitno stezala. kao da je držao to ogromno stvorenje na tankoj. pretpostavku da je taj zmaj od Pendora onaj isti koji je uništio zapadni deo Oskila u doba Elfarana i Moreda. nevidljivoj uzici. očajnički ponadao. posmatrao je svoje crne. i tinjajući oganj koji je provirivao iz zmajevog grla. "Daću ti da izabereš devet kamenova iz moga blaga". "Nisam to od tebe tražio." . gde su zlatni grudni oklopi i samaragdi ležali razbacani po prašini. tombedom od neprijatelja. Jevode. A ja znam kako se ona zove.da se suoči sa ovim žutokljunim magom. A onda idi!" "Ne želim tvoje kamenje. stojeći nepomično kao i zmaj. Mnogo godina se zmaj baškario na ostrvu. nije bio došao da se pogađa zasvoj život. gledao je čelične kandže. U međuvremenu. ciglama i ljudskim kostima. A nad zmajem se moglo ovladati samo jedanput i nikada više.." Kad god bi izgovorio zmajevo ime. Hoćeš li sada da se nagodimo?" Još uvek zmaj nije odgovarao. I pretpostavka se pokazala tačnom. i sve mu je više i više pritezao oko vrata. onaj koji je bio vešt u imenovanju. i zato Jevod. tvoje ime. Ti imaš snagu. Ali. Tebe proganja nešto užasno.pretpostavku izvedenu na osnovu starih istorija i predanja o zmajevima koje beše naučio na Rouku. stezala. gušteraste potomke.

Do večeri više nije morao da je ponavlja." "Umukni". što veslajući što trčeći. i već su na sve strane pevali Pesmu o Jastrebu. ali. ima li svedoka tome čudu ubijanja zmajeva i zbunjivanja zmajeva? Šta ako on. Oni su to već mogli bolje od njega. a na istoku se videla samo mala bela mrlja na valovima. i izmajnu krilima koja su mogla da obuhvate sav prostor na kome je ležao razrušeni grad. Ali. a zatim. kuda? Na Rouk. osetivši se oslobođenim od straha. i možda bi mu neki od tamošnjih mudraca dao dobar savet. ali jedan od njih upita: "Ali. da ponekad istinu prećuti. Ribari su dovikivali jedan drugom novost sa čamca na čamac. mora se vratiti u Donji Torning i ispričati opštinskim glavarima šta je uradio. Još gušće su se zbili oko svog mladog čarobnjaka i zamolili ga da im još jednom ispriča svoju priču. jer tamo je bar bio zaštićen. da se okupe oko njega. da slušaju. Pustio je da magijski vetar utihne i nastavio da jedri samo uz bočan. da čarobnjak ponekad istinu kaže uvijeno. grubo ga prekide glavar ostrvske opštine. razlamajući kulu pokretima svoga tela. nije bilo lako ostaviti jasnu i svetlu opasnost zmajeva i iznova se posvetiti tom bezobličnom užasu. okrenut istoku. jer u njemu više nije bilo želje za brzinom. i oni u polovina stanovnika ostrvske opštine došli su. ovozemaljski vetar. Nije još tačno isplanirao ni šta će dalje. pomisli. baš u tome i leži njegova moć. onda je zaista takva kakvom je on kaže. jer on je znao.. Ged. i većina njih. Ispričao im je šta je bilo. Mora bežati. samo pet dana nakon što je otišao. Jer. Kada se proneo glas da se vratio.. 6. stali da se vesele i proslavljaju. pre svega. draguljima posutih ostrva Unutrašnjih mora. I tako su se oni najpre divili priči. ali. da bulje u njega. Tada se razbesneli stari zmaj od Pendora podiže. uostalom.Vatre su se palile ne samo na ostrvcima Donjeg Torninga. i Jevod polako obori svoju ogromnu glavu.Jarki plameni jezici iznenada izbiše iz zmajevog grla i on reče: "Kunem se svojim imenom!" Nad ostrvom zavlada muk. u pravcu Arhipelaga. čarobnjaka više nije bilo. LOVINA Čim je Pendor utonuo pod liniju obzorja što se protezala iza njegovih leđa. kao. Seoski pevači su priču već pretočili u stihove i uskladili ih sa jednom melodijom od davnine. oseti strah da će senka opet doći i uvući mu se u srce. već i po opštinama istočno i južno od njih. protiv kojeg kao da nije bilo nade u pobedu. Zatim je pristiglo još ostrvljana. pa su i oni opet tražili da je ponovi. kružila . kao što je zmaj rekao. ni tada niti ikada kasnije. Kada je opet podigao i pogledao.ako je kaže. koja je hitala u pravcu bogatih. Ali bio je vezan zakletvom i nije poleteo.

jer zimsko nebo beše vedro i vreme toga jutra izgedalo je stabilno i blago. zmajevi sa Pendora neće nikada doći! Te noći. imala po jedno visoko jedro na pramcu i krmi. preklinjali ga da svrati i prenoći kod njih i ispriča im priču o sebi i zmajevima. "Zadovoljstvo mi je. obrati se kapetan mladiću. dok su veslali među plovilima kojima su bili ispunjeni istočni kanali Devedeset ostrva. Oblaci i kiša stigoše zajedno s vetrom. jer se bio usudio da sa Gedom postupa kao sa drugarom. kišovitih pašnjaka Dromgana. a mogao je da pobije zmajeve. Sutradan se sreo sa Pečvarijem. koga beše smestio pored sebe na počasno mesto na pramcu. I sve vreme. iako bi ga oni sa zadovoljstvo zadržali celog života. Posle toga Ged opet. kroz kola nasmejanih igrača koja su ga okruživala i pevala mu pesme pohvalnice. kao većina trgovačkih i prevozničkih brodova Unutrašnjeg mora. zajedno sa dva mlada ribara iz Donjeg Torninga. Oni pored kojih su prolazili već su zviždali Pesmu o Jastrebu. mimo dokova Neša. koji su se osećali počašćenim da mu budu veslači. štap i otka. Nikakva senka nije mogla da muse približi kroz sjaj svih onih vatri zahvalnosti koje su gorele na svakom brdu i obali. i ta jedra su mogla da se okreću tako da uhvate povoljan vetar. "Vaše gospodstvo Jastrebe". iako baš nisu mogli da održe bogzna kako dostojanstvo pod tom olujom i na pljusku koji ih je prokvasio kroz . mašući bakljama u vetrovitoj jesenjoj noći. koji mu reče: "Nisam znao da ste tako moćni. koji se ponosio svojim znanjem. koji mu je jahao na ramenu. da ga hvale i da se njime hvale. I već sledećeg dana. svom jačinom. te jedne jedine noći. Ged je bio srećan i miran. kapetan broda koga je zamolio da ga preveze do Rouka pokloni mu se duboko. I tako. ali čim je lađa isplovila iz Unutrašnjih pristaništa Serda i razvila jedra. Ged nije spasao mališana. Kada je najzad prispeo u Serd. sve vreme je ispred njih putovala vest o njegovom podvigu. Vaše gospodstvo. malo na jug. tako da su se gusti oblaci varnica dizali i smesta nestajali na vetru. plovili su ka istoku. istočni vetar silno udari u njih. osećao se i prekor." I tako Ged ostavi Devedeset ostrva za sobom.je od jednog ostrva do drugog: Zlo je pobeđeno. Bilo je to neobično. povodeći se malo na sever. ali. koji je naglo menjao pravac i u naletima duvao tako snažno da je postojala opasnost da se lađica jednostavno preturi. a njen kapetan je bio vešt moreplovac. Od Serda do Rouka je bilo samo trideset milja. oseti onu nelagodnost i nestrpljenje koje ga behu nagnali na Pendor. Vaše gospodstvo čarobnjače. napustio je kuću na brdu." U glasu mu se osećao strah. Lađica je. i velika čast što ste izabrali baš moj brod. a i sada su ga gonili da što pre ode sa Donjeg Torninga. i oni nastaviše da plove. nosećisa sobom samo knjige. smrdljivih uljara Geta. Krenuo je čamcem na vesla. ispod prozora i balkona kuća koje su se nadnosile nad vodu.

i kapetan besno zaurla: "Taj blesavi vetar duva u svim pravcima istovremeno! Samo magijski vetar bi mogao da nas spase po ovom vremenu. Gedova nelagodnost uvek se pojačavala u mraku. kapetane?" "Da. kapetane!" Kapetan opsova i dreknu da mu to ni na pamet ne pada. Ali. u poslednjih sat vremena nismo uznapredovali ni mrve. i Ged mu reče: "Ostavi me u Serdu i idi posle gde hoćeš. obešenog jedra. i zaurla: "Vrati kurs ka Serdu. sučelivši se s njima. Ali onda se opet iznenada snažni naleti oboriše na njih sa juga. jer brod je skoro ležao na boku. Ali. ukrotitelju zmajeva?" "To znamo samo ja i moja senka". usred sveg onog kovitlanja oluje i kiše. tako da se ubrzo smrklo. ali brod i njegova posada behu dospeli u opasnost zbog njega. gospodaru." Ged ga mrko pogleda. već protiv mene. buknu nalet vetra u suprotnom pravcu. uz prasak groma. kao pravi čarobnjak. U srcu je osećao neku težinu i strepnju. Ovaj nešto popusti. te je stalno morao da sebe . Ovaj vetar ne duva protiv tvog broda." Ged se onda obrati vetru. poput prestrašene mačke. Ali. iako se Ged trudio da održi snagu vradžbine. pa i sada mu je svaki zavijutak na ulici ličio na zamku. čarobnjaka sa Rouka?" "Jesi li ikada čuo za vetar s Rouka. Ged ščepa motku na pramcu. malo po malo. i on se uhvati za motku na pramcu da ne bi sleteo u more. dok se opet uspinjao ka kopnu. Zima se približavala i dani i već behui počeli da kraćaju." "Zar protiv tebe. a njegovom kapetanu se vrati dobro raspoloženje. i jedno vreme su lepo nastavili. najbolji brod na kome sam ikada polovio . kratko odseče Ged. kao da joj krma beše uhvatio neki podvodni vir. "Vaše gospodstvo. ja najbolji moreplovac trgovačke flote. A onda. "Čarobnjak na brodu. sve dok brod za trenutak kao da ostade nepomično na vodi. pošto se lađa naglo okrenula oko same sebe. Jastrebe. njime se zle sile drže na odstojanju od Ostrva mudraca. Oblaci su se prelamali i ključali po nebu. i lađa poskoči i polete ka severu. dok su hitali natrag ka Serdu. magijski vetar stade da jenjava. kakve to ima veze s tobom.ogrtače do gole kože i priljubio im ih uz telo. po dokovima Serda. i više nije progovorio ni reč. da li biste možda rekli koju reč ovom vetru?" "Koliko smo udaljeni od Rouka?" "Više smo nego na pola puta. brod stade da seče talase pravo ka istoku. i. i zato on podiže magijski vetar u upravi ga u brodsko jedro. uz umereni vetar i nebo koje se počelo razvedravati. Istoga časa. njihova lađa bi odbačena natrag na zapad.i još da se vratim?" A zatim.

Jedino ka Rouku je nije bilo. čak će mu oduzeti i telesnu masu. on nije mogoa da stigne na Rouk. Još u njoj nije bilo niokakve materije niti bića da bi ga sunčeva svetlost mogla osvetliti. takvo gostoprimstvo pružaju ostrva Unutrašnjeg mora. Niko ga tamo nije prepoznao. da se sakrije." Ali. Ta stvar je bila bez tela. dugačkoj dvorani sa gredama na tavbanici. Gde god bi krenuo. stvorenje iz carstva u kome ne postoje svetlost. možda išlo za petama.. koja žive u izobilju i napretku. znao je da mu je progonitelj negde u blizini. izvlači oblike iz senke. iscrpiće mu svu moć. milujući ga i šapćući mu: "Hoeže. i dobijalo je vidljive obrise samo u snu i u mraku.primorava da se ne osvrne i pogleda iza sebe. To što se vetar sa Rouka digao protiv njega bio je još jedan dokaz da ono što pokušava da ga ulovi nije daleko. ako ta senka jednom sustigne Geda. Sačuvao je parčence mesa od večere. ali i samom izgledu senke u mračnim uglovima prostorije. progoni snove u carstvo mraka". ali. Napokon je izabrao slamaricu i legao. pored ognjišta. Ali. na kraju svakoga puta. ušavši utelo nekog nepoznatog čoveka. koji spavaju u nekom od uglova ove dvorane sa gredama na tavanici . prostor i vreme. svi putevi. ali svu noć je probdeo ležeći ispod greda na visokoj tavanici. da napravi planove kako da krene. Otišao je u Prenoćište za pomorce u Serdu. jer senka. ćutljivi moj. u kojima je drhturio čitavog dana. Hoeže. za obilatom trpezom koju im je obezbeđivala opština grada Serda. slepa za sunčevu svetlost. i samu volju koja to telo pokreće.. malecki moj. toplotu i život.da mu pokaže lažne predznake. po vlastitom neodređenom osećanju nesigurnosti. i docnije. šta da uradi. tako se. otak odbi da jede i zavuče mu se u džep. i gde su mogli da prenoće u zajedničkoj. I znao je da može i prevarom biti namamljen da mu se sam približi. Svu noć je pokušavao da izabere neki put. Što se njega tiče. Moralo je da se probija za njim kroz dnevnu svetlost i preko okeana jednog suncem obasjanog sveta. pokušao blago da nagovori otaka da proviri iz nabora njegove kapuljače. na putu bi mu se preprečila senka. koja je uvek u njegovoj blizini postajala jača. gde su trgovci i namernici jeli zajedno. svi planovi bili su onemogućeni predviđanjem nečeg sudbonosnog. okružen pospalim neznancima. jer su mu branile prastare neraskidive basme koje su to opasno ostrvo štitile od nepoželjnih uljeza. i da pojede to parče. ali. ili da mu se sama obrati. možda upravo sada. Po tome. Niko od njih mu se nije obratio. bili su to putnici sa druhih ostrva. uostalom peva i u Podvizima Hodovim: "Svetlost dana stvara zemlji i more. To je bio taj sudbonosi događaj koji je video pred sobom. u ono što mu je. u jednom od tih ljudi. već sada je mogla imati dovoljno moći da se posluži zlim moćima zlih ljudi . koji još ne behu čuli Pesmu o Jastrebu.

i bezciljno i zamišljeno poče da tumara strmim ulicama pristanišnog grada. "Kuda ste se uputili. niti kuda će dalje da beži. u glavi nije imao ni jednu misao. i more i kopno izgledali su mu nekako zamućeni i nemi. Ali. iza koje su ležali praznina i tama. tako daleko da će mu senka izgubiti trag i možda odustati od lova. Uplovili su u luku Orimi na istočnoj obali velikog ostrva Hosk. Ged iziđe na obalu. a ritmični udarci bubnja zvučali su mu kao borbena muzika. Samo da što pre pobegne. bili su već sto pedeset milja udaljeni od Serda. te ogromne građevine bile su poput paučine. motri na Geda i već se hrani. Okrenuvši se. Ili će. čarobnjače?" Tako ga je neko iznenada oslovio s leđa. jer te trgovačke galije Unutrašnjeg mora uglavnom se drže blizu obala i nastoje da svaku noć provedu u nekoj od luka. ovoga časa. a ljudi koji su ga mimoilazili. jer je još bilo svetlo.. dok je lutao ulicama grada. ugledao je čoveka u sivom. Kad je sunce zašlo. ličili su mu ne na ljude. njegovom slabošću. Gedovo rasploženje se povrati u času kad se podigoše četrdeset dugačkih vesala. i brod je krenuo već kroz jedan sat. baš noćas. Mora se poveriti slučajnosti. i možda će se opet susreti sa Ogionom. trebalo je da isplovi kad izađe sunce. sledećeg dana. Sever je. možda će naći neki brod da ga sa Hevnora preveze na Gont. Ged zamoli kapetana da ga poveze. i uveče. Čarobnjački štap je dovoljan na većini brodova da bi se čovek ukrcao i platio prevoz. na putu za Veliku luku Hevnora. To je bilo nepodnošljivo. možda. a kuće trgovaca imale su kule i bedeme. hladne predznake pradskozorja on se podiže sa ležaja i pohita pod zvezdama koje su bledele ka dokovima Serda.u Prenoćištu za pomorce. Onih četrdeset vesala teralo je lađu preko vetrovitog mora. spreman da se ukrca na prvi brod koji ga bude primio. koji je nosio u ruci težak štap koji nije bio čarobnjački štap. naići na neki brod koji kreće daleko u Spoljna Prostranstva. još uvek nije pojma imao šta će u Hevnoru. i čak i tu. vreba ona mračna stvar. pod širokom crvenom svetlošću i vetrom koji se dizao u smiraj dana. idući za svojim poslom. Izuzev tako maglovitih ideja. Orimi je bio star grad. Ali u Gedovim očima. našavši uporište u mračnoj duši. i pobeći gde god ga puki slučaj odvede. Najzad. stovarišta na dokovima ličila su na tvrđave. Rado su ga primili. već na njihove bezglasne senke. Vaše gospodstvo.. nesigurnošću i strahom. Na prve. Strančevo lice je bilo kapuljačom zaklonjeno od crvene . najzad bio isto tako dobar pravac kao i svi ostali. i tu sada čeka. zar i on sam nije bio poreklom sa severa. koji ne priznaju ničije zakone. i nije imao u planu nikakav određeni pravac. vratio se na dokove. sa temeljnim građevinama od kamena i cigle. okružen bedemima da bi se zaštitio od gospodara u unutrašnjosti ostrva Hosk. Jedna galija uprvo je utovarivala ulje od iveraka.

Iako mu se u glasu nije osećala starost. ja nisam tvoja senka. Glava mu je bila čudna. "Ime te zemlje ima neki mračni prizvuk". ne mogavši da se odluči da li da posluša to predskazanje ili ne. Ustuknuvši. ovde sam poslovno". ali. "Ti si sa Rouka". odgovori on. čak i na čarobnjaka. "ali mislim da se ipak nismo slučajno sreli. sa dubokim borama. proučavajući pogledom čoveka u sivom i pokušavajući da pogodi šta je. i govorio. čak je postao i kralj." "A. . A onda strnac zabaci svoju kapuljaču. on podiže svoj štap od tisovine i postavi ga između sebe i stranca. okom nalik na uglačani kamenčić. "U kojoj zemlji je Dvor Terenona?" "Na Oskilu." Ged je stajo ćutke. U njegovom ponašanju bilo je nečega što je podsećalo na vrača. delovao je nekako čudno pogruženo." "Šta si ti?" "Putnik. Slušao sam nekada da se priča o mladiću koji se kroz tamu izborio do ogromne vlasti. ali Ged ipak oseti kada su mu se nevidljive oči srele s njegovima. ako ti treba mač za borbu protiv senki. Ali. ni duh. Ne znam da li se ta priča odnosi na tebe. Čarobnjak uvek brzonauči da u njegovom životu nema mnogo slučajnih susreta. tako? Ali. zadržao je glas i čak određenu čvrstinu pojave. oglasi se napokon Ged. kao bolesnik ili zatvorenik.svetlosti. Ged se okrenu." Ged je slušao. lice. U sred tišine i rasplinutosti koja je za trenutak ovladala svetom. iako je razgovarao sa Gedom jasno i odrešito." Na zvuk tog imena Gedu se u sećanju za trenutak pojavislika crnog gavrana na zelenoj travi. ili rob. i pogleda na sever. on mirno požele mladiću laku noć i krenu uz uzanu ulicu sa stepeništem. "Ne poznajem te". Znao je da taj čovek. kvrgava i ćelava. predstavnik jednog trgovca sa Oskila. a ipak. reči je bio zaboravio. po izgledu je bio starodrevan. ni gebet. ma ko da je. Čovek ga upita blagim glasom: "Čega se plašiš?" "Onoga što me prati. nije bio ni senka. bilo da vode dobru ili zlu. zaista nije bio ono čega se bojao. Štap od tisovine ti neće pomoći. izjavi u dahu čovek u sivom. reče čovek u sivom. reći ću ti ovo: pođi na Dvor Terenona. "Čarobnjaci sa Rouka uvek pripisuju mračne stvri čarobnjaštvu koje se razlikuje od njihovog. koja je vodila sa dokovima u grad. nakrivivši glavu. koji ga je gledao iskosa. razdiran nadom i nevericom. Pošto mu Ged više nije postavio nijedno pitanje.

galiji sa šesdeset vesala. nećemo te ukrcati. i spremna da isplovi. i povlači. Članovi posade na brodovima sa Andrda i Gonta bili su ortaci u trgovačkom poduhvatu i radili za . dugalku motku vesla na galiji. zbog starih rana na rmenu." "A-ha. Zar nemaš ništa da mi daš? Čak ni novac?" U Donjem Torningu ljudi behu platili Gedu najviše što su mogli pločicama od slonovače kojima su se služili trgovci Arhipelaga. Ged potraži kapetana i zamoli ga da ga preveze na Oskil." "I ja znam sve o vetroumeću. i tog prvog jutra Ged je mislio da neće izdržati. ali odmor kao da je trajao taman toliko da se svi Gedovi mišići ukrute. pristao je da uzmesamo deset komada. I tako. i dalje je bilo sasvim dobro. i već je bio natrag za veslom. Ako je tako. Naprasno se odlučivši. i povlači. duguljastoj i vitkoj poput zmije. i sa crnim crtežom rune Sifl na svakome od njih. Možda će usput stati na Enladama. a onda bi druga semna veslača preuzela njihova mesta na klupama. Drugoga dana bilo je još gore. iako su mu oni davali više. Ged pohita duž kejova ka ribaru koji je upravo savijao svoju mrežu i slagao je u čamac. nedostaju nam dva čoveka. uz neumitne otkucaje doboša. "Čime ćeš platiti?" "Razumem se pomalo u vetrove. a noć u stopu za njim. posada se već bila ukrcala. Izgledala je kao opaka. pošto je svoj štap i torbu sa knjigama položio pod klupu. Sada ih ponudi Oskiljaninu. i pozdravi ga: "Znaš li neki brod u ovoj luci koji kreće na sever . ili na Enlade?" "Onaj dugački brod tamo je sa Oskila. kapcima na otvorima za vesla obojenim u crveno. Radilo se za veslima dva do tri sata. brza lađa. odvrati kapetan i prestade da obraća pažnju na njega. "Ovo nije kod nas u opticaju. Nastupio je sivi sumrak.na Semel. Leva ruka mu je bila nešto slabija.Crvena svetlost je brzo nestajala sa brda i vetrovite pučine. kad je prvi put putovao na Rouk. Napustili su Orimi u cik zore. nađi sebi mesto na klupi"." "Da li su vam potrebne ruke? Ja sam već bio veslač na galiji. ali ovaj samo zavrte glavom. Ako nemaš čime da mi platiš." Istim žurnim korakom Ged se uputi ka velikom brodu na koji mu ribar beše pokazao prstom. i uprkos veslanju po moreuzima oko Donjeg Torninga nije bio izvežban da bez kraja i konca povlači. Među tom posadom nije bilo onog drugarstva za kakvo je znao sa Senke. ali od tada se privikao na teški posao. Ged deset ljutih zimskih dana provede kao veslač na tom severnjačkom brodu. sa visokom povijenom provom izrezbarenom i prekrivenom okruglim sedefastim školjkama.

kao da ga je u magnovanju nešto promenilo. Znali su da je čarobnjak. kao. sivu vodu. tako da Ged ubedi sebe da je ono što mu se učinilo bilo posledica njegovog vlastitog straha. koji nisu govorili hardijskim jezikom Arhipelaga već vlastitim dijalektom. plaćajući im malim zlatnicima. opet je sanjao." "Zašto onda ne nosiš nož? Bojiš se da se pobiješ. brodski oficiri su istovremeno bili i goniči robova. ni zmajevima. i reče nešto na oskilskom. crveni. Ali. ali mu nisu ukazivali nikakvo poštovanje. Ali te noći. jedan od njih zapita Geda: "Jesi li ti rob. koji je slušao. a nikada s njim. "Ne. dok su ležali u luci Esena. pa zaspao ponovo i opet sanjao. Kelube?" "Ni jedno ni drugo. Pošto se pola posade sastojalo od kmetova. Uglavnom su to bili ljudisa Oskila. dok je njegova veslačka smena ručala.zajedničku korist. ubaci drugi čovek. na klupi. koji ga takođe visoke cene. Kelub. Posle toga je počeo tog čoveka da izbegava. kako su mu se crte na licu nekako rasplinule i izmenile. budio se. i više nisu izmenili nijednu reč. ono tamošnjim ljudima nije pružalo povod za prijateljstvo. A ni on nije bio naročito raspoložen da sklapa prijateljstva. Nikada nisu ošinuli preko leđa nekoga od onih veslača koji su radili za platu ili prevoz. njegovim očimaposmatra Geda. ali trgovci sa Sskila koristili su snagu robova ili kmetova. bilo je ime koje su nadenuli Gedu. ali kao da su i dalje ostajali da vise u vazduhu negde oko broda. ili su unajmljivali ljude da im veslaju. i u snu je video Skiorha. koji su bili silom naterani da rade. Svi slobodnjaci sa Oskila nosili su duge noževe za pojasom. po imenu Skiorh. i ono je izgledalo kao i uvek. ušlo u njega i sada iskosa. tako da je bio sumnjičav prema svakome. a kao da je i Skiorh počeo da se drži podlje od njega. obešenih brkova. upotrebilo. kao jedan od šezdeset veslača na brodu koji je leteo kroz pustu. "Nije kuče. i oko ljudi na brodu. u posadi u kojoj jedne šibaju a druge ne. Zlato je imalo veliku cenu na Oskilu. a?" podrugljivo nastavi taj čovek. . Ali več u sledećem trenutku Ged mu opet vide lice. ne može vladati neko prijateljstvo. U trenutku kad se okretao Gedu ugleda kao mu se lice promenilo. na što se Skiorh samo namršti i okrenu glavu. Gedovi drugovi su retko razgovarali međusobno. nekakav oprezni prezir. Čak i okvako. osećao se nekako ranjiv. ili verolomac. i bili su mrzovoljni. iako premoren. stalno je nešto sanjao." "Da li se ovo kučence bori za tebe?" "Otak". ali. blede kože i dugačkih. i to surovi. Kada bi uveče uplovili u neku od nepoznatih luka i on se umotao u ogrtač da spava. što jeviše mogao. već. i jednog dana. to je otak". sa masnom kosom. bez odbrane. bili su to ružni snovi kojih nije mogao da se seti kada se probudi. pre. uostalom. strepnja koja se odrazila u očima onog drugog.

sve do tada ga je nepoverenje prema svima njima sprečavalo da kaže kuda se uputio. nije mogao da bira. pomislio je. Lice mu je bilo ružno. Hodali su ćutke. navlačeći kapuljač.zlato. on ionako nije došao po vlastitoj volji. Skiorh za trenutak okrenu glavu u stranu.Uspeli su da bez opasnosti pronesu svoj tovar kroz to opako more. pošto behu odmakli već nekoliko milja a da nisu ugledali ni selo ni seosko imanje. Kad se opet podiglo crveno jutarnje sunce uveslali su u more Oskila. posada je morala da ostane na brodu. obavijene izmaglicom rane zime. podiže štap i torbu i krenu za Oskiljaninom kroz gradske ulice i uzbrdo. dokle je oko dopiralo. Proveslali su mimo ulaza u more Eje. i dva dana nakon što su napustili Berilu uplovili su u luku Nešam. a u pozadini gola brda ispod neba otežalog od snega. nakit. "Dokle ideš?" zapita Ged. ali Ged se nije bojao nijednog čoveka. govoreći mu da ne zna. svilu i tapiserije sa Juga. Nosači iz esnafa pomoraca Nešama dođoše na brod da iskrcaju tovar . Grada Slonovače. morao je da se raspita za put kojim je trebalo da krene. ali pošto nije znao ni jezik ni put. koji je nosio ispod ogrtača. koji su u stvari bili njegova luka. na suvom i sam u nepoznatoj zemlji. dragocenosti koje rado kupuju i čuvaju kraljevi Oskila . Brda su se protezala u vidu jednoličnih. dobaci mu: "Dvor Terenona? Na pustarama Keksemta. što je bilo neophodno po tom hladnom vremenu. ka snegom pokrivenim planinama. koji je bio u blizini i čuo o čemu se radi. a zatim pored Enlada. grubih crta i svirepog izraza. Ged ugleda dugačku obalu šibanu olujnim vetrom i kišom. bledo. sivi grad. a mukla zimska tišina vladala je zemljom. Dva dana su proveli ukotvljeni u pristaništu Berila. valovitih pustara." Ged nikada ne bi izabrao Skiorhovo društvo. I ja ću tim putem. trgovački grad u Istočnom Oskilu. Čovek pokuša nestrpljivo da ga se optarasi.Snegom ovenčane planine Hevnora utonule su u more južno iza njih.i slobodnjaci među posadom sada su smeli da napuste brod. Bio je naveden. Kad god su pristali u neku luku. odreza Skiorh. Daleko su za njima ostala sunčana ostrva Unutrašnjeg mora. Ged zaustavi jednoga od njih da se raspita za put. a nisu bili poneli ni hranu. na severoistočnom vetru. ali Skiorh. i sakrio se u džep njegovog kratkog kožuha. srebro. On klimnu glavom. i oni . ali sada. koji je nesmetano duvao sa pustih pučina Severnog Prostranstva. On navuče kapuljaču na glavu. iako se s pravom mogao uplašiti od pomisli kuda ga takav čovek može odvesti. Napokon. i svako iskrcavanje je bilo zabranjeno. a sada je vođen i dalje. nije mnogo ni važno. gde se nekada davno utopio Elfaran. "Neću daleko". šćućuren iza dugačkih kamenih bedema za zaštitu od plime. Mali otak beše odbio da mu sedi na ramenu. koji se beleo iznad svoga zaliva u mitskoj Enladi.

On najzad natera sebe da progovori. Pre nego što je Ged uspeo da izgovori neku basmu ili prizove svoju moć. Stajo je tako potpuno sam. a neka slaba. Otak mu se promeškolji u džepu. "Idemo li onamo?" upita on. umotan u svoj grubi ogrtač sa šiljatom. ili bilo šta drugo .ne okrećući glavu. "Ne mnogo. Ged stade. daleko u brdima na severozapadu. grube i bez usana. i onaj drugi se zaustavi i okrenu prema njemu. drvo. S vremena na vreme ukrštao sesa drugim stazama ili su se one račvale od njega. Koliko još. Opreznost i pažnja mu popustiše. kada su brda u predvečerje sakrila dimove iz nešamskih kuća.Ged je koračao pored njega.produžiše. i bez odbrane morade da se suoči sa gebetom. gebet progovori svojim promuklim glasom: "Gede!" I tako mladić više nije mogao da se pretvori ni u šta drugo. i između njega i njegovog dušmanina nije bilo ničega osim štapa od tisovine koji je držao u desnoj ruci. poigravajući. "Skiorše!" pozva on. Ono što je prožderalo Skiorhov um i uselilo mu se u telo natera to telo da sada korakne napred i ispruži ruke prema Gedu.Gedu se učinilo da je video. beo.već zveri. dugom snu. pokušavajući da ga se dočepa. nije to zazvučalo kao glas čoveka . a i sneg.kulu. Svuda unaokolo protezala su se pusta brda u poznom večernjem sumraku. Koračao je kao u dugom. A nije mogao ni da prizove u pomoć bilo šta u ovoj stranoj zemlji. Put im je bio kao ožiljak u glatkom prostranstvu tanko napadalog snega i ogolelog žbunja. koja se muči da progovori. Samo je vetar stalno duvao sa istoka. Skiorh ne odgovori ni reč.onaj drugi odgovori. i kada su tako hodali nekoliko sati. Bes. nije bilo nikakvog znaka ni kuda idu. već samo nastavi da korača krupnim koracima. ni od kuda dolaze. nalik na zub. već ostade zarobljen u svom istinskom biću. u kojoj nije poznavao nikoga i ništa što bi mu se moglo odazvati. od svih onih napornih dana i noći provedenih na brodu.ništa jasnije nego ranije. pokazujući prstom. Retke pahuljice promicale su oko njih. kuda kao da je vodio i njihov put. putem koji nikuda ne vodi. nejasna strepnja takođe se probudi i poče da mu se kreće u umu. Počelo je da mu se pričinjava kao da oduvek hoda i da će zauvek nastaviti tako da hoda pored tog nemog bića kroz nemu. Ispod šiljate kapuljače nije bilo lica. tanani obris na mračnom nebu. Ali svetlost kratkoga dana je brzo jenjavala i na sledećoj uzbrdici već više nije mogao da razazna ono što beše video . nastao iz užasa. ispuni Geda. koji . kao i duboki zamor. krznom obrubljenom oskilijanskom kapuljačom. mračnu zemlju. "Pada noć. Sada. Skiorše?" Poćutavši nekoliko trenutaka." Ali. Behu već prešli poveće parče puta i njega je pomalo omamio ravnomerni ritam koraka.

onako kako ga je bila ščepala na Okruglom brdu Rouka: i da je uspela. a gebet ga zgrabi za ogrtač i stade kroz njega da ga hvata za bokove. i oseti kako ga nešto pridržava u padu. kroz sumračne pustopoljine. kao da se u njima nalazio samo prazan vazduh. ali nije imao glasa. nije mogao da vidi zidove. za tren. kroz vrata. uz fijuk. više nije ni trčao već se povodio i teturao napred. ta senka raširi ruke i pođe na Geda. ipak je i dalje s mukom odmicao. i ušla bi u Geda. ali iako mu je time oduzeo čarobnjačku moć. Poslednjom snagom Ged se baci u slabu svetlost.a onda se. potpuno iscrpljen. i pekao mu ruku. Bleda svetlost je u međuvremenu postala jasnija. a gebet ga je pratio u stopu. pokušavajući da ga konačno zgrabi s leđa. a vetar je raznosio sitni sneg po stazi. dozivajući ga.i sjala je kroz vratnice pravo ispred njega. šištavim glasom. sve dog ga potpuno ne bi prisvojila. Trčao je i trčao. Gebet ga još jednom pozva po imenu. Bežao je. bila bi odbacila praznu ljusku koja je nekada bila Skiorh. nastojeći da ga zgrabi. svojim promuklim. pokušavajući da se uhvati za nešto. spotičući se uz dugačku. da mora da popusti. nije imao vlas nad snagom njegovog tela. njegov neumorni progonitelj kao da nikako nije bio u stanju da ga sustigne. što joj je i bila jedina želja. a onda se naglo okrenu i potrča. mašući rukama. ponovo uspraviše. kako ga doziva: "Dođi! Dođi!" On pokuša da odgovori. nemoćan d ga dostigne. Kapuljača i ogrtač pod tim strahotnim udarcem klonuše skoro do zemlje. ili pramen pare u obliku čoveka. bilo šta. I tako. uvijajući se i lepršajući rukavima i skutima. u tamu. trzajući se i nadimajući kao da je nošena vetrom. nestvarno telo koje u sebi skriva senku koja je stvarna. zadimljenim štapom. ali ne zaostajući ni koraka za njim.Ged se nijednom ne osvrnu. ali video je kapiju. skliznu mu nekuda. koju Ged više nije mogao da vidi. On oseti kako pada. Ged je i dalje trčao. . ali sada ga je čuo. Bilo mu je tuklo u očima. odbijajući je udarcima od sebe. proždirući ga i spolja i iznutra. dah mu goreo u grlu. a ipak. da negde iznad sebe vidi tračak svetlosti. već mu je stalno bio za petama. na onu kapuljaču koja je skrivala lice-senku. On potom pokuša i da se okrene i da iz zalupi za sobom. Svetlost pred njegovim očima stade da se razliva i da seva. Učinilo mu se. i Ged je znao da mu je taj šapat čitavog života bio u uhu. Počeo je da mrmlja i da mu šapće nešto. Gebet je telo iz kojeg je iščilela sva materija i podseća na praznu ljusku. zastao je. Ged opet izmajnu na nju svojim masivnim. ali um. On ustuknu jedan korak. gde nije bilo mesta na kome bi se mogao sakriti. i činilo se da mora da se preda. zamagljenu uzbrdicu. i nije mogao da ga zaustavi. Ugledavši je. tik ispod praga čujnosti. Zatetura se. ali noge ga više nisu držale. Noć se zgušnjavala oko lovca i njegove lovine. i da ispred sebe čuje neki glas. No. da mora da stane.zamahnu štapom i iz sve snage ga sruči. a onda ispusti iz ruke štap koji se beše zapalio i tinjao. negde odozgo.

Zavese baldahina bile su razmaknute i privezane s obe strane. smešeći se. obasjanim slabim. sa zidovima od kamena i kamenim podom. Kroz tri visoka prozora vidio je pustaru. trčanje. Vrata iza njega se otvoriše. sa belim mrljama snega tu i tamo. postavljen krznom od pelavija. alu u takvoj u kakvoj nikada do tada nije spavao.. šaputanje. svestan samo da je veliko zadovoljstvo biti budan. SOKOLOV LET Ged se probudi i dugo ostade da leži. pomućena uma kao čovek koji je omađijan. Da li je sve vreme bila uz njega sinoć. kapija. ujednačenu dnevnu svetlost svuda oko sebe. iako namazana melemima i previjena. Najzad razabra da se nalazi u postelji. ali ovoga puta gotovo bez ikakve nade. a onda ustade i posegnu da štapom. Čak ni u ovom času nije mu još ništa bilo jasno pred očima. izrezbarene noge. ne suviše glasno. koja je padala pravo niz ramena. nije bilo ni tog krvoločnog i vernog stvorenjca. Ničega se više nije jasno sećao. budući da se nije nadao da će se ikada više probuditi. On ostade još malo da sedi. dok je bežao? I da li je to bilo sinoć. ogolelu i smeđu. i oči mu se ispuniše suzama. Bila je postavljena na okvir sa četiri visoke. . ne mičući se. i da je divno što vidi blistavu prostranu. i Ged je mogao da vidi sobu. zimskim suncem. Onda prošapta. Soba mora da se nalazila visoko iznad zemlje. Jastrebe". Bila je mlada i visoka. Negde u daljini začu se nekakavo malo zvonce. štapa nije bilo. On još jednom prošapta ime svog ljubimca. bila je puna opekotina i na dlanu i po prstima. Ali. i bez mnogo nade: "Hoeže.. obučena u belo i ukrašena srebrom. Na stolici pored postelje ležale su čizme od ševroa i ogrtač. gorući štap. On opet malo postoja. nemušte dušice koja ga je svojevremeno vratila sa granice carstva smrti. pozdravi ga ona. i da je sav kao izlomljen." Jer. ile pre mnogo noći? Um mu je još uvek bio zamagljen i sve se u njemu izmešalo. i on vide da je odeven u tuniku od svile i lamea. a dušeci su bili ogromni svileni džakovi ispunjeni paperjem. spremni da ih obuče. ili da pluta u čamcu po veoma tihim vodama.7. na drugoj strani sobe. i baš zato mu se učinilo da lebdi. odmah pred vratima njegove sobe. Drugo mu se umilno odazva. kao kralj. Tek tada oseti da ga ruka boli. gebet. kao crni vodopad. A iznad svega ovoga visio je grimizni baldahin. Hoeže. "Dobrodošao.. i uđe neka žena. Desna ruka. da ga zaštiti od promaje. Pokrivač od satena ispunjen paperjem skliznu u stranu kada se Ged najzad uspravi u krevetu. i srebrna mreža koj je kao kruna ležala na kosi. Osećao je kao da lebdi kroz tu svetlost. jer je pogled iz nje dopirao daleko preko pustare..

Ovde se možeš odmoriti i opet prikupiti snagu. koja sa svojim mužem beše došla na proslavu Sunčeve povratnice na Rouik. nekada zvali Jastreb. sve do planinskog lanca Os. prijatelju. mimo visokoh prozora koji su gledali na sever.kamene ploče na kojima je stajao nepoznate. onaj isti koji je nekada bio. kao da nije više bio on sam." "Ne! Nisi je izgubio. Ovde. bezbedan od onoga što te je ovamo dognalo. preko smeđih brda koja su se protezala. da ti pokažem naš posed. Jedino su daleko na . Soba mu je zaista bila visoko u kuli. Ova kula je opasana moćnim zidovima. i nisu svi napravljeni od kamena." Govorila je tako umilno da je Ged jedva slušao šta kaže. bez i jedne jedine kuće ili drveta. ovde u Oskilu me zovu Seret. A što se mene tiče. i čuvar dragocenog kamena koji se zove Terenon. Krenuo je prateći Sert niz spiralno mermerno stepenište." Ged obori pogled na svoju ispečenu šaku i odmah odvrati: "Ni sam ne znam šta sam. što na njihovom jeziku znači Srebrna. "Tako sam i mislila". I on poslušno pođe za njom. Nekada sam imao moć. ili jesi samo privremeno. iako si zaboravan. Moj muž i gospodar. još ukočen i teško izgovarajući reči. ali ova žena je bila poput blistavog punog meseca. jug i istok. i proizveden si u čarobnjaka na ostrvu mudraca. smešeći se i dalje. znam." "Gde sam ja?" upita Ged. sad sam je izgubio. A tebe su. koja se proteže od ivica pustare Keksemt na sever. "Rekla bih da si me zaboravio. i štap koji ti u ruci neće sagoreti u pepeo. takođe možeš steći i jednu drugačiju snagu. da bi ti se vratila desetostruko jača. zapad. pa kroz raskošne odaje i dvorane. Ovde si. Bila je kao nežni. Hajde sa mnom. Kraljevsko odelo koje je imao na sebi bilo mu je neobično. "Ali.Ged se ukočeno pokloni.zimskog neba. "Ova tvrđava se zove Dvor Terenona. čak je i vazduh koji je udisao delovao nekako strano. a bilo mu je teško i da skine pogled s nje.Ali. dirnut obećanjem koje se naslućivalo u samom njenom glasu." "Zaboravio vas. reče ona. Bilo mu je teško da razgovara s njom. budi pozdravljen kao stari prijatelj. Loš put može se na kraju ipak dobro završiti. vladar je ove zemlje. čini mi se. koja se poput oštrog zuba uzdizala na samom vrhu brda. po imenu Benderesk. jednolično i oštro ocrtana. svetlucavi plamičak sveće. Gospo?" Samo jednom u životu bio je video lepu ženu obučenu kako dolikuje njenoj lepoti: onu gospu ostrva O. sve do sunčanog.

Koliko se od svega toga dogodilo voljom senke koja ga je lovila? Ili. sve od kako se probudio u kuli. a ulazna vrata joj behu okrenuta na suprotnu stranu od Nešama. prodirala do srži. Kasnije istoga dana dovela ga je pred svoga muža. Kroz te prozore je gledao Ged. U umu je video okupljene sve Velike majstore Rouka. od njenog vrebajućeg prisustva. niti opasnost. a on je znao da je izigrao njihovo . ni o neprijatelju koji ga je dognao dovde. Krenuo je na sever. mutnih očiju. beo kao kost. a u sredini namrštenog Arhimaga Genšera. jer ga je stalno opsedala misao kako se suočio sa svojim neprijateljem. bili privučeni na ovo mesto nekom drugom moći. uprkos svim tepisima. A posle toga kao da više nije imao šta da kaže. nije ništa. a u pravcu juga moglo se nazreti svetlucanje mora. obojica. Pukim slučajem je dospeo u ovu utvrđenu kulu. dovelo ovamo? Jer.ali slučaj. on idući za tim mamcem a senka idući za njim. dan da danom. da li su to on i njegov lovac. i kako je pobegao. A prozori su mu gledali odozgo na pustaru. ali plan se odvijao kao slučajno. kralj Benderesk pozdravi Geda učtivo i hladno. U kuli je stalno vladala hladnoća. jer senka. Bendereska. Gedov um kao da se za sve to vreme nije razbistrio. svi do jednog bili su bledunjavi. Nijedan drugi namernik nije se pojavio na kapiji. Niko nije dolazio u utvrđenje. tapiserijama. nepoznati u Ormiju mu je kazao da ovde potraži pomoć. Kula je stajala visoka i odvojena od sveta. kako se Gedu činilo. ipak. tanak kao kost. jedna lađa iz Oskila kao da je čekala na njega. a s njima su bili i Nemerl. sa naglaskom Gonta. kao što reče Seret.čak. Skiorh ga je doveo. raskošnoj krznenoj odeći i ogromnim mermernim ognjištima. a nije ga o tome ništa pitala ni gospođa Seret. Ali šta ga je. onda. nije imala pristup u Dvor Terenona. dosađujući se. ili je dospeo po nekakvom planu. Sluge raskriliše vrata i stadoše s obe strane da prođu Ged i gospa. kao da je bio isplanira. ali za razliku od njih dobro je govorila hardijski. ovo nije bilo mesto na koje se može slučajno natrapiti. možda.severu neki mali. onda je to bilo samo jedno od čuda kojima je obilovalo i to mesto. Nije oseetio nikakav nagoveštaj. s bolom u srcu i večito smrznut. Nije jasno mogao da vidi stvari oko sebe. Bila je to hladnoća koja se uvlačila u kosti. kao i sam njegov boravak u njemu. zamolivši ga da im ostane u gostima dokle god bude želeo. iako su mu misli bile pomućene. kako je bio pobeđen. hladnokrvni Oskiljani. Tri puta stariji od nje. Ako je u tome bilo nečega čudnog. beli šiljci štrčali u plavetnilu. nije pitao Geda ni o njegovim putovanjima. i upotrebivši Skiorha kao oružje kad je nastupio odlučujući trenutak? Mora da je tako bilo. niti je iko odlazio iz njega. toliko je mogao i sam da uvidi. i Ogion i vračara koja ga je naučila prvoj bajalici: svi su gledali u njega. i nikako se nije dala otkloniti. Ona je takođe imala belu kožu. koji joj je bio najbliži grad.dok je samotno boravio u svojoj sobi u kuli. kralja Terenona.

kraj kamina ili kraj prozora u jednoj od soba visoko u kuli. a kada više nije mogao da podnese vlastite misli i da posmatra sneg kako pada. Stari kralj je uglavnom boravio u svojim odajama. i nisam mogao da je nadjačam. I tako je boravio sasvim sam mnogo dana. senka bi me zaposela. niko od njih koji su ga slušali u njegovom umu. U njenom društvu bi prestajao da bude ukočen i da se stidi. Bila je samo jedan od predmeta u Bendereskovoj riznici s blagom. pokušavajući da je razvedri u njenoj usamljenosti onako kao što je ona pokušavala da razvedri njega. poput nekog starog vrača koji je prethodnu noć proveo kuvajući ćarobne trave. Ostavljali su ga samog kad god je hteo da bude sam. Bila je kao beli jelen zatečen u kavezu. malo podalje od dvorkinja koje su stalno prtile Seret. Kad bi silazio iz sobe bivao je ćutljiv i ukočen. izlazeći samo ujutro da prošeta gore-dole po zavejanim unutrašnjim dvorištima zamka. kao i delom moje." . bez prestanka i oskudno. Morao sam da pobegnem. kao bela ptičica kojoj su podsekli krila. ali se nikada nije glasno nasmejala. usmjerena na zlo i uništavanje. ukusno nameštenom. Uskoro su se sastajali i rzgovarali svakoga dana." Ali. Pobegao sam. ali je ipak umela da razgali Geda često i jednim jedinim osmehom. dugo i spokojno. Kada bi zajedno sa Seret i Gedom sedeo za večeru ćutao je. Gebet-čarobnjak bila bi stravična moć. Tada bi Ged osetio sažaljenje prema njoj. kao srebrni prsten na ruci nekog starkelje. znala je i moje ime. ophrvan mučninom. "Kakav je to dragi kamen po komese zove vaš zamak?" upitao je jednom. sređenom i čudnom Dvoru. i tu bi sedeli i razgovarali.poverenje. sve dok nije prestao da oseća sve drugo osim mučnine i zamora. "Zar nisu čuo za njega? Veoma je čuven. već je raspolagala svom Skiorhovom snagom. i on bi onda uzeo da posmatra sneg kako pada. natenane. Ged je ostajao s njom. na nekom od nižih spratova kule. Kad bi ih gospodar zamka napustio. sve vreme osećajući neumitnu hladnoću kako raste u njemu. i u tom raskošnom. u trpezariji koja je podsećala na pećinu osvetljenu svećama. Seret bi se često sastajala s njim u nekoj od zasvođenih dvorana sa zidovima prekrivenim tapiserijama i osvetljenoj vatrom iz kamina. Pokušao je da se odbrani. osećao je u punoj meri da beše rođen i odrastao kao čobanin. U Gospodarici zamka nije bilo veselosti. često se smešila. na zemlji ispod njegovih prozora. podižući katkad krišom svoj surovi pogled na mladu ženu. nije mu odgovarao. Lepota gospodarice zamka ga je zbunjivala. dok su sedeli razgovarajući nad svojim ispražnjenim zlatnim tanjirima i zlatnim pehrima. govoreći: "Da nisam pobegao.

Predskazao je i tvoj dolazak. Bila je to zaista prastara stvar. sve od neugačane stene. kao da ga čika da uđe za njom. "Nastao je pre nego što je Segoj uzdigao ostrva ovoga sveta iz Prapučine. čim može o njemu tako lako da priča. ali on pomisli ipak da nije svesna kakav je to kamen. i zato ga se nije bojala. a onda još niže. hoćeš li da ga vidiš?" Nasmešila se. Nije ga dovoljno poznavala. niz stepenice do jednih zaključanih vrata u podzemlju. kao tamnička ćelija: pod. a zatim još jedna vrata. odgovoriće ti. Hajdemo."Nisam. ispruži ruku i pokaza mu ga "Evo." .dleko pre no šti si kročio nogom na ovu zemlju. Znam samo da kraljevi Oskila imaju čuvene riznice. već prema moći koja ju u tebi." "Ah. ako umeš da ga čuješ. kakve su njegove moći". što jeste i što će doći. prazna. koje je otključala zlatnim ključem. radoznali pogled na njegovo lice. Dah mu zastade u grlu i u trenutku kao da sav onemoća.Iza vrata je bio kratak prolaz. Vreme za njega ne znači ništa. Bilo je to srce svega u njoj. u svetlosti njene sveće pred njima se ukaza mala prostorija. Ona kao da ga iskušavala. malo ga začikavajući. Zar te čudi što tako dragoceni kamen držimo zaključan u najdubljoj odaji naše riznice?" Ged ništa ne odgovori: stajao je i dalje nemo i na oprezu. strahovito ledeno: ničim se ta sobica ne bi mogla zagrejati. "Vidiš li ga?" upita Seret. kao da se i sma pomalo plaši. Bio je grub i bez sjaja kao i svi ostali . Iza tih poslednjih vrata. već je samo stajao nepomično. ali on ipak oseti njegovu moć.težak. Ima glas. Otključala ih je srebrnim ključem. koje nikada do tada ne beše vidio. bezobličan kamen iz kaldrme. taj dragi kamen je blistaviji od svih njih. malo podrugljivo. kao da mu se glasno obratio. bez nameštaja. Nije odgovorio Seret ni da ni ne. Nastao je onda kad i sam svet. i povela mladića iz trpezarije kroz prazne hodnike do podruma kule. upita on najzad. njegovo čarobnjačko oko zaustavi se na jednom od kamnenova kojima je bio popločan pod. to je Terenon. treća vrata. tavanica. i trajaće do kraja sveta. zidovi. koja je otključala pomoću jedne od Velikih reči za skidanje čini." "Odgovoriće ti. jedan grozni i starodrevni duh bio je zarobljen u tom komadu stene. a iza njih. Dok se Ged osvrtao po sobici. i ona ubrzo. gledajući pri tom naviše u Geda. To je bio kamen-temeljac kule. opte. Hoćeš li sada da mu postaviš neko pitanje?" "Neću. Govoriće ti o svemu što je bilo. "Kaži mi. Ako na njega položiš ruku i postaviš mu neko pitanje. i ono je bilo ledeno. bacivši hitri. s istim onim smeškom.

i gledajući je pravo u oči. magi ne . koja si mlada i dobrodušna. a on odgovori: "Da. Nije mi naneo nikakvo zlo." "Ja mogu da ti ga kažem". reče mu. opasane zidom od vradžbine i kamena." Naredi potom dvorkinjama da odu. Seret ga pogleda opet. uvredio sam vas.reče Seret. nastavi ozbiljno i hrabro: "Gospo moja. Ali se ne uče sva magijska znanja." Ged je stajao ćutke. Pitaj ga kako da pobediš svog neprijatelja. i vradžbinama katanca i čuvara i trostrukim zidovima utvrđenja i pustinjom. gde je često provodila popodneva u društvu svojih dvorikinja. "Jastrebe". uče se vrhunska magijska znanja. "veoma si vidovit.slika Kamena na kome počiva ta kula i Seretinog lica u svetlosti sveća. ovoga puta. odgovori ona zamišljeno. taj duh je zapečećen u steni." "Već sam ga dodirivala. okrenutog k njemu. Stalno je iznova osećao njen pogled na sebi i pokušavao da odredi kakav je bio njegov izraz u trenutku kad je odbio da dodirne kamen. Ovo je Oskil. "Dragi goste. Te noći Ged je malo spavao. pa ponovi: "Ne. prijatelju moj". reče ona. odvrati Ged." "Ali. sedeči za razbojem ili igrajući se raznih igara. i slušala šta mi kaže. već zato što iz njega može da potekne veliko zlo. i stalno se trzao iz sna u mraku. na Rouku. Već sam mu se obraćala." "Ne"."Nemam pitanje koje bih mu postavio. i kada je ostala nasamo s Gedom okrete se k njemu. tu pomisao je. nikada ne smeš dotaći tu stvar. Ne znam šta su ti kazali o njemu kada si došla. Kada je napokon legao da spava. očima koje su blistale. osvetljenoj. bojim se. i svetlosti one jedine sveće koju je držala u ruci.. suncem na zalasku. Gavranzemlja. a stena zatvorena činima vezivanja i činima oslepljenja. potpuno potisnula iz njegovog uma jedna slika koja je stalno opsedala. šta više. misleći na Kamen i na Sertine oči. Nisu mnogo govorili na rastanku. ne smeš je čak ni pogledati. Na Gontu. "ne. da li je to bio izraz prezira ili bola. Sutradan ju je pronašao u zasvođenoj dvorani od sivog mermera. Oprostite mi.. Ali ti. pod svetlošću baklji na širokom stepeništu kule.On joj se obrati: "Gospodarice Seret. ovo nije zemlja u kojoj se govori hardijski. ne zato što je dragocen. ne bojiš se. Ali nije bdeo zbog pomisli na senku. ali možda ne vidiš sve što bi trebalo. Neće ti doneti dobra. svileni prekrivači njegove postelje bili su hladni kao led. blistavog i osenčenog. "Zar se bojiš kamena?" upita ona koa da ni sama u to ne veruje." Ona se okrenu i onda se vratiše kroz vrata i prolaze. svojim blagim glasom." U mrtvačkoj hladnoći i muku ćelije. sve dok nije dunula u sveću. neću da ovorim s tim duhom".

i sila koja me je dognala radi mi o glavi. oblivajući ih bleštavilom bez topline. i ako budemo raspolagali njima. ponekad stiče moć koja je daleko veća"." Još jedanput je podigla svoje sjajne oči na njega. ne ti.odbacio sam čak i onu koju sam imao. "Benderesk je kralj i naslednik Teranona. koje su već tonule u senku. već kao daje tražila pomoć od njega. znanje. Ja ću biti otvorena. Čekao je na tebe još pre nego što si se rodio. sinoćni sneg je ležao neotopljen. već doteran." On se spusti pored nje u duboki. zli ciljevi. Neko salabiji bi se zaista i bojao. Ali ti nemaš čega da se bojiš ovde. Ono što ne znamo. Dok je govorila. Ne mogu ti pomoći. u njegovoj snažnoj. Ni on ni ja nemamo ta znanja i tu moć. u nama budi strah. Ali nije bilo straha na njenom licu.uzana i bleda. Zraci sunca na umoru sjali su pravo u prozor. Zla sredstva. kao od zime. Ti si se rodio sa moći da upravljaš onim što je u zapečećenoj sobi." "Otkud to znaš:" "Kamen mi je to sam kazao! Zar ti nisam rekla da je predskazao tvoj dolazak? On poznaje svog gospodara. On molećivo reče: "Seret! Nemam ja toliku moć kao što ti misliš . a ni ne znaju mnogo o njoj. A onaj ko može da natera Teranona da odgovori na njegova pitanja i da učini ono što od njega traži. samo ako ushtedneš. ti imaš i jedno i drugo." "Onaj koji odbaci svoju moć. u Dvoru Terenona. Ali. Ali ovo dobro znam: Prastare Sile zemlje nisu za ljude. Ovde se događaju stvri o kojima ne govore Veliki majstori Predanja sa juga. mada isuviše ponosita da to i prizna. Ne mogu ti pomoći. Nikada nam nisu bile date da njima raspolažemo. vlast i magijska znanja kojima može postideti i samoga Arhimaga! Sve to ili ništa. položila je svoju ruku na njegovu. odgovori ona smešeći se. Sada je govorila veoma tiho. ni sama ni zajedno s njim.na onoga ko će vladati njime. i ovdašnje stvari imaju imena kojih nema u nizovima Imenovanja. Čekao je na tebe. taj ima vlast i nad svojim vlastitom sudbinom: snagu da smrvi svakog neprijatelja.upravljaju njome. Ja nisam bio ovamo privučen. Dođi. dodor joj je bio lak. i njen ga pogled prostreli tako da je sav zadrhtao. vidovitost. bogatstvo. tvoje je." "Ne razumem. nisam ti ni od kakve koristi. ne može da ga natera da ga u svemu sluša. delovaće pogubno. smrtnog ili sa drugog svet. sedi tu pored mene. kao mutna bela skrama preko lica zemlje. ali on ne može da ga upotrebi. jastucima obloženi okvir prozora. Ne mogu ni ja." "Zato što moj gospodar Benderesk nije sasvim otvoreno razgovarao sa tobom. i počivala je. Zato se sada i nalaziš ovde. na pustarama ispod njih. Ged je bio zaprepašćen.kao d .tamnoputoj šaci. Ali.

mucajući. Kažem ti da će te slušati." "Potrebno mi je ono što ne mogu da saznam.. Slušaj. Sada mu je uzela ruku u obe svoje. ali ne sasvim. smejuljeći se po malo. I ti si došao na Oskil. "Jedino svetlost može da pobedi tamu".. jer to što te prati mnogo je lukavije nego što smo mislili. Vladaćeš. a ja ću vladati zajedno s tobom." "A po koju cenu?" "Nema nikakve cene. koja vreba na tebe ispred ovih zidina.kako je. držali zatočenog. tik iza ugla na zidu dugačke odaje. koji zna sva rođenja i smrti.ne sasvim. Da je samo jednom dodirnuo Kamen. Samo tama može da pobedi tamu. Jastrebe! Šta ti je. Ali.odmah uz vrata.. i kako bi ga. ali njeno lice se sve više zarilo od oduševljenja i trijumfa dok ga je posmatrala i videla kako mu volja popušta. zaista bio privučen na to mesto. Gedu se smesta razbistriše i vid i um. i sva bića pre i posle msrti. da nadjačaš tu senku. kao što senka nije bila u stanju da ga sasvim sustigne i ščepa. Spasli su ga od senke.su njegova strahovanja i obziri obična detinjarija." Potresen i rastrzan dvoumicom. i on spusti pogled na Seret. koji je tu stajao i prisluškivao. ali je odbacio svoj štap da bi postao sluga jednoj moći većoj od moći bilo kojeg maga. kako su upotrebili njegov strah da bi ga vodili." "Teranon." I dok je još govorio. Kad bi moć Kamena zarobila njegovu volju. ili mu se obratio. domamljen. Gotovo se bio predao. Sunce je zašlo u maglama što su skrivale liniju obzorja. Nije prihvatio. starog gospodara Teranona. A zlo nikada ne može potpuno da ovlada dušom koja ne ." .ugleda. "Ja možda bolje od tebe znam šta te je ovamo dovelo.kada bi ga se jednom dokopali. tako ni Kamen nije bio u stanju da ga zavede . jasno kako da su te njegove reči bile svetlost koja mu je podarila videlo. ali samo zato što nisu hteli da dospe u njen posed pre nego što postane rob Kamena. da će ti služiti kao rob. dakle potrebno. I sam je nekada bio čarobnjak. jer gebet bi bio još bolji rob od čoveka. i iskočivši unapred jednim jedinim korakom nađe se na mestu odakle je mogao da vidi. Samo senka može da pobedi senku. Svetlost. on će ti reći to ime. bio bi potpuno izgubljen. u stvari. i već je preuzelo mnogo tvoje snage.. Njeno ime.. gledajući ga pravo u lice. nerođena i neumiruća. tada bi oni pustili senku da uđe." Ged iznenada skoči. Tiho je prošaptala: "Bićeš najmoćniji među ljudima. izgovori on. i osvetljeni i mračni svet. Zar nije jedan čovek govorio s tobom na ulici Ormija? On je bio glasnik. i jedva smo uspeli da te smasemo. nije joj ništa odgovorio. kraljevaćeš nad svima. a i sam vazduh je postao nekako gust.sluga Teranona.. i u pustari si pokušao da se suprostaviš senci svojim drvenim štapom.

Izleteli su u dvorište. umreće od toga. i gledao čas u jedno čas u drugo. ali on uspori. poslušaj me. a ja ne mogu da pronađem kapiju velike čini su na njoj. Ali ja sam Gospodar Kamena. Zgrabivši Geda za ruku Seret potrča zajedno s njim kroz prolaze i hodnike. Gospo". i ovako ja postupam sa nevernom ženom: Ekavroe ai oelvantar. Benderesk ostade nepomičan. niz dugačko.suvo se obrati gospodar Terenona svojoj gospi. "Rekao sam ti." I kao da se u odjek začu nekakav šapat. a drugi dodade: "Ne možete izjahati u ovo doba. pre nego što prizove Sluge Kamena. "Hodi"." "Sklanjaj mi se sa puta. Ljudi ustuknuše i sagnuše se do zemlje. Ali Ged priskoči i udarcem svoje ruke obori kraljeve ruke nadole. "Ubacila ga je za ruku." Bila je to bajalica Pretvaranja. On će pustiti na nas Sluge Kamena. I premda nije imao štap. kao da je sama zemlja progovorila. uvijajući se. srebrnasti odsjaj dana počivao nad utabanim. Brzo!" Ged nije razumevao šta mu govori. hodi brzo. i da nas zarobiš svojom lepotom. "Jastrebe. Na . izgovorivši pri tom samo jednu jedinu reč. njegova volja ipak nadjača. "Kakve si čini bacila na njih?" "Ubacila sam im rastopljeno olovo u koštanu srž. On provede Seret kroz njega. Brzo. i upotrebiš Teranon u svoje ciljeve. jer pred njegovim očima začarana kopija beše jasno vidljiva. provede je i kroz kapiju na magijskom bedemu. a zamućene oči su mu i dalje s mržnjom zurile u Seret. i mada je bio u stranoj i zloj zemlji. namrgođeni i postavljajući pitanja. Seret". ako si mislila da ćeš moći da prevariš i njega i mene. kao da su unapred posumnjali u neku zaveru protiv svoga gospodara. gde je poseldnji. ženo sa Gonta. reče ona drhtavim glasom. i Benderesk podiže obe svoje dugačke ruke da ženu koja je drhtala od straha pretvori u neku ogavnu stvar" u svinju ili kučku ili blebetavu babuskeru. pa preko neugaženog snega u prednjem dvorištu. ološu jedan!" dreknu Seret. suvi drhtavi šapat. kao i kameni svod na ulazu u dvorište kroz koje je gledao. kojom je vladala moć mračnih sila. spiralno stepenište. koji stade brzo strujati kroz kulu. dok Bendereks najzad nije prišao. iako ništa više nije video. i progovori odesečnim oskilskim jezikom. A i ti su budala. koji su prihvatili.pristane na njega. izgovorivši reč Otvaranja. "da će ti se izmigoljiti iz ruku.. Stajao je između dvoje ljudi koji su se predali. reče jedan. a jedan od njih glasno kriknu od bola. Ti tvoji vrači sa Gonta su lukave budale. Ali kada su prošli kroz ta vrata i izašli iz srebrnastog sumraka Dvora Terenona. kroz njene kamene zidove i podove. "Smrkava se.. i zatim. prljavim snegom. Trojica slugu iz zamka im preprečiše put.. Seret se promeni..

ali je nije video. štap čarobnjaka. i odlete. po kojima je on mlatio svojim štapom? sijao je samo belom magijskom vatrom. neke crne prilike. kći veštice sa Oskila. upola zatrpano snegom. hvatali u zamkui. stajali na padini brda. Zaokupila su Geda. da deblja? i kad je završio. da ga zgrabi i svoju bezobličnost stopi s njegovim živim telom. Čegrtavi šapat koji behu čuli u kuli postajao je sve glasniji? to je zemlja ispod njihovih nogu podrhtavala i uzdisala. lepršajući krilima. već samo razgoni tminu. i kad stade da joj se obraća Istinskim govorom. Osećao je njenu blizinu. "Pretvori se!" vrisnu na njega Seret. šibaju vazduh oko njega. opazi nešto malo i crno. nije se više mnogo obazirao na to. jer se beše potupno posvetio osmatranju okoline? svako čulo bilo mu je na oprezu. a ona sama nakon brze i zadihane bajalice. veštičiji izgled: i tako je Ged najzad prepoznade kći gospodara Re Albija.sumornoj svetlosti u pustari nije bila manje lepa. nalik na srpove. hladno i tako reći bez težine u njegovoj ruci. u ruci mu se nalazio ogroman štap. Ali Ged se samo saže i ubra osušenu. nezaklonjeni. koja ga je čekala negde tu. Stvorenja se prestrojiše i navališe ponovo: nakazna čudovišta. Ali. Bio je to otak. obučen u mrtvog Skiorha. krhku travku koja je provirivala iz snega na mestu gde je pre toga počivao mrtvi otak. koji su. oni nas sustižui!" vrisnu Seret. Gedovo srce stade da se nadima od gneva. Možda je to još bio gebet. vrebajući na njega. koja su pripadala dobu starijem od nastanka ptica. polako uzletale i počinjale da kruže iznad zidova. koja ne sagoreva. Ali. i poslala ga da pročita onu basmu kojom je oslobodio senku. obrušavajući se na njega iz visina. "Pretvori se u nešto! Pretvori se. puzajući. i pozli mu od njihovog . Iz puškarnica u njenom prozemlju izlazile su. Tu travku on podiže u vazduh. dok je tako osmatrao. odavno zaboravljena u osvetljenom svetu. ali se toj lepoti pridružio nekakav svirepi. senkom. zlokobnom i svepamtećom moći Kamena. ili se možda sama senka skriva u sve gušćoj tami. koja se našalila s njime na zelenoj livadi iznad Ogionove kuće. smanji se i preobrazi u sivog galeba. ubilačkih stvorova koji se ga varali. Osećao je kako im kandže. i. samo nekoliko koraka od kapije. Nikakva ubilačka vatra nije se razgorela duž toga štapa kada se crna stvorenja iz Dvora Teranona oboriše na njega. lovili i proganjali. zgrabivši ga za ruku i pokazujući mu na kulu koja je štrčala u mraku kao džinovski beli zub iza njihovoh leđa. travka poče da raste. On se saže i nežno ga podiže obema rukama. štap. ali sada ponovo prizvana prastarom. tragajući za onim dušmaninom. a telašce ukočeno. surovog besa uperenog protiv svih tih svirepih. razmahujući dugačkim krilima. upućujući se ka Gedu i Seret. zmajeva i ljudi. ispred magijskih zidova. čije kratko krzno beše potpuno ulepljeno od skorene krvi.

i koga su videli . Ali Ged je produžio dalje. i odletoše. odjednom. za određeno mesto. možda zaplakako kad su se vratili. kao što su ga zvali. iako se lično popeo sve do Sokolovog gnezda da zatraži da mi mag pomogne u jednom gusarskom pohvatu u pravcu Andrade. Ged se pretvori u ogromnog sokola: ne u jastreba. Njihova ogromna krila su se na prvi pogled kretala sporo. Nije bilo galeba koji mogao dugo da prednači toj ubitačnoj brzini. izbledelo u poslednjim. u pravcu u kome je odletela Seret u obliku galeba. Prastere sile ne mogu prelaziti preko mora. a možda se i smejao. u stvari. ispusti krik sokola. Smračilo se. kao što se kapi vode razlete u svim pravcima kad se u vodu baci kamen. Poleteo je svojim prugastim. ispunjen besom sokola. pepeljastim odsjajima dana. i zvezde su sve jasnije sijale između oblaka. Ispod te crne grudve ležalo je more. Ogion. Benderesk. i ona se razleteše na sve strane kada on banu među njih. ispruživši i razjapivši čelične kljunove. krik prkosnog besa. kao strela koja ne pada. kako se obrušava naniže. Hitro. Žestoko im se odupirao i udarao po njima. a belo perje prilepljeno za kandže drugoga. a zatim jedno po jedno počeše tromo da odleću natrag. A onda se sva ta bića iznenada. jer svaka je vezana za po jedno ostrvo. kao nezaboravljena misao. kao što je jednom učinio na Rouku. koji je razgovarao sa paucima u mreži. na krilima sokola. stvorenim od njegovog besa i jedne divlje travke. tako da im se čulo samo lepetanje krila. ali su. ili vrelo. uzdižući se u polukrugu iznad njih. Soko Ged hitro sunu pravo na stvorenja Kamena. On. a onda munjevito prelete niske obale Oskila i uputi se iznad uzburkane pučine ka otvorenom moru. naletajući na njega brzo i nevešto. Ogio Ćutljivi se kasno vratio kući u Re Albi. krešteći. kao gavrani koje je nešto preplašilo dok su komadali lešinu. oštrim. ili kamen. I tako se crne spodobe vratiše u zamak. pećinu. preko Oskilskog mora. pak. ka kopnu. u gradu. Ali. već u Kraljevskog sokola koji leti kao strela. ćutke. sve dalje na istok? kroz zimski vetar i noć. ka nekoj nevidljivoj tački u vazduhu. kao misao. sa svojih jesenjih lutanja. i nikakav galeb nije leteo između njihovog jata i izbledelog mora. u kome je Gospodar Teranona. snažnim krilima goneći progonitelje. Stvorenja Kamena su još neko vreme kružila po vazduhu. nepravilnog.mrtvačkog smrada. Daleko pred sobom ugledao je crno jato. Novi gospodar Gonta. pa iznad pustare. nije uspeo da iz njega iščupa ni jednu jedinu reč. leteli veoma brzo i svaki zamah tih ogromnih krila moćno ih odbacivao kroz vazduh. Tokom godina postao je još ćutljiviji i još usamljeniji. A oni se opet okrenuše i već su navalili na Geda. uzdigoše u vazduh. dole. odbijajući ih od sebe plamenim štapom. već su se bila dokopala svoga plena. Kljun jednoga ke bio krvava.

Kad je bio mali Ogion je. snažno udarajući krilima i smesti mu se na ručni zglob. i položi ga na slamaricu. Kandže je zario Ogionu duboko u zglavak? prugasta krila su mu podrhtavala? okruglo." I. iznad njega se začu neko lepetanje krila. ne gledajajući uopšte na sokola iznad ognjišta. zlaćeno oko gledalo je tupo i divlje. Nije mu rekao nijednu reč. uzburkanog vrela bio se nahvatao led. ustao je kasno. i Ogion za trenutak zaneme.dvro ili oblak. traku ili praporac. Sledećeg jutra. Sačekavši malo. svile i srebra. gledajući preko dolina što su se spuštale ka moru. sve vreme noseći sokola korakom krenu ka svojoj kući i uđe unutra. Dok je mag tako stajao iznad izvora. čoveka ili životinju.kako učtivo pozderavlja pojedino drveće. koji je otišao nezadovoljan. ispijen i pognut. veoma polako. lovačka ptica. Kada je basma bila završena i istkana do kraja. bio je bez sunca. on tiho reče: "Gede. Ali soko ne htede da pije. "Mislim da sam ti ja nekad dao ime". uoči Sunčeve povratnice. kao i svi dečaci. Tu ga namesti da stane iznad ognjišta. Po ivicama malog.. On podiže pogled i malo uzdigne ruku. ali nije nosio oko vrata nikakvu prekinutu uzicu. istajao je tako. Ged je bio obučen u raskošnu i stranu odeću od krzna. a po vlažnoj mahovini između kamenja popadali cvetići od inja. sve vreme noseći sokola na ruci. "Pođi sa mnom. i da će tako moći da se igra hiljadama bića. povede ga do sobice-niše u kojoj je njegov šegrt nekada spavao. nije ni reč progovorio sa Gospodarem ostrva.pa promrlja neku bajalicu za spavanje i ostavi ga. preko luke i u pravcu sivih morskih daljina. on se naglo okrete. i želeći da popije šolju čaja od site. Onda Ogio poče da baca čini. jer čitavo to leto i jesen proveo je sasvim sam. Možda je i u samom Ogionovom umu bilo nezadovoljstva i nelagodnosti. i tek sada. iziđe da donese vodu sa izvora koji je tekao nešto niže na padini ispod njegove kuće. Ali kad je postao čarobnjak . ustade i priđe mladiću koji je stajao pored vatre. ali svu izderanu i ukrućenu od morske soli. Ogion mu skide sa ramena isprljani kraljevski ogrtač. bezizrazna pogleda i tresući se celim telom. sa kosom koja mu je mlitavo visila oko lica u ožiljcima. i ponudi mu vode. ispredajući magiju više rukama nego rečima. Ogromni soko se spusti. Dan je već uveliko bio odmakao. promrmlja on. gore u planini. "Jesi li ti glasnik ili glas?" nežno se obrati Ogion sokolu. a onda žurnim korakom krenu ka svojoj kući i uđe unutra. još dok je govorio. nakon svog povratka. jer je znao da Ged sada ne poseduje dar ljudskog govora. vratio se na svoje domaće ognjište.. bliže toploti vatre. mislio je samo prijatna igrarija kad se pretvori u bilo šta. utihnuo i jasno ocrtan u zimskom jutru. Držao se na njemu kao da je izvežbana. od morske obale do planinskog vrha. soko ga pogleda pravo u oči. ali sunce još čitav sat neće rasterati maglu s ogromnog planinskog grebena? sav zapadni Gront.

pa su ga zato ulovili i smakli. "Vratio sam ti se kakav sam i otišao . mudri ljudi. Sleteo je na prvo mesto. umorni." "Dobro mi došao. sve više i više . na jugoistok. I tako je preleteo Enladu. i kad je odleteo sa Oskilasamo je jedno imao na umu: da pobegne i od Kamena i od senke. Bilo ih je svega nekoliko na Rouku i samo jedno na Gontu. a brda Andrada još nejasnije ocrtavala s leva. I niko ne zna koliko sudelfina što skaču u vodama Unutrašnjeg mora nekada bili ljudi. i postali su zaista njegovi. nazvanČeljusti Enlade. nepomični val. nije iz talasa počeo da raste jedan jedini. koji je uživao da uzima na sebe oblik medveda. i činio to sve češće. Ćutao je. Kada je pala noć. sletivši samo jednomda se napije iz usamljenog šumskog vrela i smesta uzletivši ponovo.. obuzeti radostima neumornog mora.. koji su zaboravili i svoju mudrost i svoje ime. a njegova želja da odleti postala je sokolovaželja. Okupan sunčevom svetlošću i utonuo u tminu. Mag se samo osmehnu i pokretom ga pozva da sedne s druge strane ognjišta. Ged je na sebe uzeo oblik sokola kad je bio izvan sebe od panike ibesa. kad se probudio.shvatio je u čemu je opasnost te igre. i nastavio sve dalje i dalje. daleko ispred njega.beli vrh Gonta. Svaki čarobnjakov šegrt nauči priču o čarobnjaku Borgeru od Veja. odgovori Ogion. i zaboravivši vlastite misli znao samo za ono za šta i soko zna: glad. a glas mu je bio promukao i dubok. u kojoj čovek može da izgubi vlastito biće. i poče da kuvačaj za obojicu. Ogion još ne beše progovorio ni reč sa njim. a ispred njega ništa sem mora. sve dok u njemu nije izrastavo medved a čovek se ugasio. prevrtljive zemlje. vetar i pravac kojim leti. da pobegne iz te hladne. dečko". Trećega jutra prišao je ognjištu ispred kojeg je sedeo Mag.od straha da ga ne sustigne senka koja ga je pratila. njemu preko puta. to je veća opasnost da takav i ostane. i jednom je i ostao preobražen u medveda. sve dok najzad. da se vrati kući. Sneg je bio napadao. Što duže čovek ostane u obliku koji nije njegov. Divljina i bes pravog sokola bili su nalik njegovom. mrzovoljan baš kao ogromni. Tako je preleteo ogromni morski zaliv.prvi te zime na nižim obroncima Gonta. i da igra može neopaženo da se preobrati u stvarnost. nastavi mladić. zagledan u plamen. i ubio svog vlastitog malog sina u šumi. i rekao: "Učitelju. zaspao Je.obična budala". dok su mu se brda Oraneje jedva videla sa desne strane. gde su umeli da ga opet pretvore u čoveka. već mu je samo dao mesa i vode i pustio ga da pogrbljen sedi pored vatre. natmureni soko. i bio nekako sav podivljao. sve vreme tokom tog dugog leta nosio je na sebi sokolova krila i gledao sokolovim očima. Kapci na Ogionovim prozorima su bili .

.nema imena. napomenu Ogion. reče on. Ali to zlo. ostao je još dugo da sedi ćutke. a ona će se uskoro pojaviti. ta senka koja me proganja. kao što je bila ona koju je oslobodio. odgovori Ged. Kad su završili i soba bila raspremljena. Onda je ustao i stavio na sto hleb.. ni ti nisi stao i njoj kazao svoje. "Gadne ožiljke nosiš. Najzad ponovo progovori. pa su njih dvojica jeli. sa takvom sigurnošću da se Ged ne usudi da ponovi ono što mu beše rekao Arhimag Genšer . Ogion progovori. "Nisam dovoljno jak. to neće".. ponudio da mu otkrije ime senke. ali se ipak čuo vlažni sneg kako šušteći pada po krovu. ako ostanem. odvrati Ged. to je bilo samo njeno predskazanje. Učitelju. A na Pendoru si imao dovoljno snage da se suprostavić zmaju. O. Ogion zavrte glavom i opet poćuta izvesno vreme. senka senke. Imao si snage da vradžbinama nadjačaš zlog čarobnjaka u njegovom vlastitom carstvu. "A što se tiče zmaja..čvrsto zamandaljeni.ja sam bespomoćan pred njom.. Ged prekide ćutanje. "Ako senka uopšte ima ime". ima li gde neko mesto.. reče on. sedeći kraj vatre. a nije verovao ni Seretinom obećanju da će mu Kamen reći ono što mu je bilo potrebno da zna." On opet utonu u misli. baš čudno. Na pustarama Oskila pozvala te je po imenu. Ne želim da senku navedem na tebe. "Čudno". bezimene." "Ali. pre mnogo godina. Ogion mu nijedanput nije postavio neko pitanje." "Ne. utonuo u misli. Sada više ne bih mogao da je isteram.. ali on nije mnogo polagao na tu ponudu. Sada to možeš samo ti.. i kad je Ged završio." "Na Oskilu sam imao sreće." On umuknu još pre nego što je izgovorio svoje pitanje. ne mogu protiv te senke". a ne snagu". doduše. "I nikada se više nemoj . sir i vino. Čudno." "Ne. "sumnjam da će stati i kazati ga. Imao si snage da se odupreš mamcu i da odbiješ napade sluge jedne Prastare sile Zemljine. dečače". i Ged je svom nekadašnjem učitelju ispričao sve što se dogodilo od kako je otplovio sa Gonta na lađi po imenu Senka. A ipak ga je znala. Najzad. Dugo su proveli tako. Nekada si je izgonio iz ove iste sobe.da su te zle sile. reče on najzad. nežno mu odgovorio Ogion. "Došao sam da tražim savet a ne utočište." "Sve ima svoje ime". tamo na Oskilu. Zmaj od Pendora mu je. njemu sam znao ime. i svuda oko kuće osećala se duboka mirnoća snežnog dana. odgovorio Ogion. "baš čudno. "Nema mesta na kome bi bio nezbedan". i opet zadrhta pri pomisli na smrtnu hladnoću nalikna san koja je vladala na Dvoru Teranona. i to onim koje sam ti ga dao. "Ali.

Ogione. od ognjištado vrata. nastavi on. Ali ako uđe u mene i zaposedne me. "ako. a onda se naglo okrenu i. Gede. i ono što leži ispred tog izvora. ali ti si mi jedini i istinski učitelj. kao što ti kažeš. a glas mu je bio ispunjen strahom. Vratio si se na Gont. pošto je opet proteklo izvesno vreme. i potraži izvor. Moraš ti potražiti ono što tebe traži. I već je dvaput uspela u tome. "A ako me potpuno pobedi"." Ged ostade bez reči." "Ipak. Ged se ushoda po sobi gore-dole. postani ti lovac. Umesto da budeš lovina. i vratio si se meni. Da ne bi postao iver koji bujica baca i nosi tamo-amo. ono bira za tebe put kojim ćeš ići." "Okrenuti se?" "Ako nastaviš i dalje napred. od lovine postanem lovac. Ali. odvrati Ogion. A svu svoju snagu trošim na bežanje. "Moraš se okrenuti. Čovek želi da sazna kuda vodi njegov put. A sada se okreni. ali neće to nikada znati ako se ne okrene i ne vrati svojim počecima i te početke ne zadrži u svome biću. i Ogion napokon izgovori. i već me je dvaput pobedila. I teško mi je da ti kažem. .pretvarati u nešto drugo.svečano izreče: "Hodio sam rame uz rame sa velikim čarobnjacima i živeo sam na Ostrvu mudraca." "Tako je." Gedovo ćutanje je prosto vapilo za istinom. i to čitavim vodotoko. nagađam šta bi trebalo da uradiš. kad te je naterala da se pretvoriš u biće sokola." Ged je još malo hodao. Pa ona jedini i želi da se sretnemo licem u lice. zaista ne znam kuda treba da kreneš. Skoro je i uspela. i iskoristiće ih. ona će me sigurno opet pronaći. nastavi mag. Senka želi da uništi tvoje istinsko biće.. mislim da lov neće dugo trajati. jer ono te goni pred sobom. od vrata do ognjišta. Ne." Izgovorio je to s ljubavlju i pun neke svečane radosti. "preoteće moje znanje i moju moć. "Gde je to tu?" Ogion nije odgovorio.. preko mene će moći da učini ogromna zla. Tu leže tvoja nada i tvoja snaga. "Ako se okrenem". Moraš ti početi da biraš. od izvora do uvira u more. krenuvši pred maga. kud god utekneš naići ćeš na zlo i na opasnost. Za sada ona ugrožava samo mene. Učitelju?" zapita Ged. "reke koja se spušta sa planine prema moru. ako i dalje budeš bežao. prepirući se možda sa Ogionom. "Na izvoru reke Ar dao sam ti ime". a možda isa samim sobom. Gede. ako opet pobegnem." "Treći put je magijski". progovori Ged." "Tu. on mora postati bujica sama. Ako te pobedi.

tiho pevušio. Pazi na čajnik. kao da traži neki nedostatak. obesi nad nju čajnik da provri.navlačeći kožuh." 8. ja odoh u lov. Nameravao sam da od ovoga napravim luk za strele. ostao je da sedi radeći uz svetlost lampe. ipak zadržao gospodski ogrtač. Ogion mu je bio dao pristojne gontijske čakšire. LOVAC Ged beše udario niz drum koji je vodio od Re Albija još pre pozne zimske zore. prateći ga pogledom dok je odmicao niz ulicu. postavljen krznom pelavija. Tako zaogrnut. na kraju ćeš ti meni postati učitelj. Mnogo puta je rukama prevlačio preko drveta. a vojnici koji su stajali naslonjeni na drvene zmajeve nisu morali dvaput da pogledaju da bi videli da je čarobnjak. koji nije uspeo da nađe reči zahvalnosti.nekada davno. Na kejevima i u domu Pomorskog esnafa on se raspita za neki brod koji kreće na sever ili na zapad. zbog putovanja po zimi. posle večere. i kad mu se prispavalo učini mu se da je opet mali dečko u veštičjoj kolibi u selu Devet jova. držao je u ruci dugački. i ja sam ostao pri njegovom izboru. i noseći u rukama samo crni štap visok koliko i on sam. još premoren. dok sluša dugo. lanenu košulju i kožni kaputić. Ostavio je za sobom samo poruku napisanu na način čarobnjaka. i." Kada se vratio. obrađujući kolac nožem. Ali. dečko. prošao je kroz gradsku kapiju." On ustade i podloži vatru dok se nije sasvim razbuktala. kameniom plavcem i bajalicama. izjavi: "Moram napolje da se pobrinem za koze. toliko tiho da ga Ged nije mogao čuti: "Srećan ti let. sokole moj mladi!" U mrazovitu zoru. Uklonili su koplja u stranu i bez pitanja ga pustili da uđe. ali Gedje. reče Ogion i pruži mu završen štap. Do kraja tog kratkog zimskog popodneva i opet. Ogion ga je pratio pogledom i tiho rekao. Bolje ikad nego nikad. da ih obuče umesto onih gizdavih haljina sa Oskila. Često je. ali ovako je bolje."Dobro".zagušljiva od mirisa trava i dima. Laku noć. plusneno.dobro je izabrao. i pre nego što je otkucalo podne već je bio u pristaništu Gonta. Ged ga je slušao. Ged je već bio otišao. grubo otesani kolac od tisovine.srebrnim runama na kamenu ognjišta. sinko. koje su izbledele i počele da nestaju još dok ih je Ogion čitao: "Učitelju. "Evo". radeći. u . i da mu um pliva. "Sada si to shvatio. reče Ogion. nemo krenuo ka svojoj sobici-niši. tiho pevuckanje bajalica i pesama o podvizima heroja koji su se borili protiv sila mraka i pobeđivli." Kada je Ged. ili gubili. sav napudran snegom i otresajući ga topotanjem nogu sa svojih čizama od jareće kože. da je napolju snežna noć a kolibaosvetljena vatrom. kad se Ogion probudio. na dalekim ostrvima. "Arhimag ti jedao tisovinu.

za njegov čamac i njegovog sina.onda može da koliko-toliko obezbedi ribara u svakodnevnom poslovima. i kda i gde. nakon što je video da u luci neće naći nijedan brod. pokušavajući da predvidi u kom obliku će se senka sledeći put pojaviti pred njim. počela da raste na njegovom dnu. Žarko je želeo da ostane ovde. Posedeo je malo u društvu nosača. samo mora. Andrada. ribari sa Gonta se ne plaše ničega. Oraneje. na bedemima Pomorskog esnafa. niti u gradu. ali ako je ubaje neko ko zna kakvo je okolno more i kavi su čamci i koliko su moreplovci vešti. bio se već veoma umorio. i tu počeo da se raspituje kod ribara. i sišao na molo ispod Stene Katnort. Jer. dok se konačno nije javio jedan koji je imao čamac na prodaju. ne baš suviše blizu. kao što je nekada radio sa Pečvarijem na Donjem Torningu. tako blizu Sunčeve povratnice. gde je ležao njegov čamac. nečujno. bio je toliko istrošen i iskrpljen da je jedva mogao da plovi. kao običan čovek na svojoj dragoj i dobro poznatoj zemlji.naime. radeći na njoj čitave noći i sledećeg dana. dvanaest stopa dugačak i građen na preklop. čak ni čarobnjaka. Ponudili su mu da ruča. uživajući u njihovim sporim. A onda je štap koji mu Ogion beše . na Gontu. sve dok čamac nije bio potpuno zakrpljen i ceo. Ribar je bio strog i namršten starac. da se okane čarobnjačkog zanata i pustolovina. koristeći se i oruđem i vradžbinama. iako je sve vreme strepeo i misli mu lutale mračnim putevima. nikada još nikoga nije spasla od olujnih vetrova ili olujnih talasa. a u Pomorskom esnafu mu još rekoše da po ovom prevrtljivom vremenu čak ni ribarski čamci ne izlaze na more dalje od Stražarnih stena. poput mačke. brodskih dvodelja i vraća-vremenaša. da posmatraju njegove vešte ruke i slušaju tiho pevanje. za njega. ali on ipak zatraži visoku cenu za njega: bajalica za jednogodišnje obezbeđivanje od svih pomorskih opasnosti. To mu je bila želja. Krenuo je peške duž obale zaliva sve dok nije naišao na prvo seoce severno od grada Gonta. Tu noć je prespavao u kolibi jednog ribara. Ged je dobro i pošteno izveo bajalicu. u njihovom mumlavom gontijskom govoru. zaudarajući poput osušene haringe. i ustao u zoru. Uskočivši u čamac. I taj posao je obavio dobro i strpljivo do kraja.oskudnim razgovorima. Svuda su mu odgovorili da nijedan brod neće krenuti iz pristaništa u ovo vreme. koju su visoko cenili u severnim delovima Arhipelaga. Kada je bajalica bila završena i čini bačene. u visećoj mreži od kitovih creva. spokojno i strpljivo. Porinuo ga je u tiho more pored mola i voda je smesta. čarobnjak. Seljaci se ćutke okupiše. da zaboravi na moć i užase i živi u miru. ne izostavljajući ni najmanju sitnicu. Ta bajalica obezbeđenja od mora. Ged ispravi isušene daske i zarđale kuke.pravcu Enlade. retko kada mora da traži ručak. Nije se dugo zadržao u Pomorskom esnafu. ali volja mu je bila drugačija. Njegov čamac. lako.

prosto je hteo da se vrati istim putem.ugleda ih tamo. Smrt je sušno mesto. senka je možda skretala. tako držana. njoj u susret.napravio podigao umesto katarke i učvrstio pomoću vradžbina u tom položaju. čak i prednosti. Zatim. lebdeći unaokolo kao ogromni velovi tuge. ono se samo okretalo da uhvati vetar pod najpovoljnijim uglom. preko njega. osvrnuvši se za trenutak. Ged zazva blagi magijski vetar. prirodnim vetrom. ote im se uzvik divljenja. Da se nije koristio tom magijom. Kad već mora da se sretne s njom. izbrazdane gromade Stene Katnorta. na ledenom vetru koji je duvao obalom. uspevao da održi svoje magijom istkano jedro da se ne razvije. nikako nije mogla da promaši Geda. Sa te motke. Sada više nije pokretao magijski vetar. Nije bio sasvim siguran zbog čega. Kada zanemeli ribari ugledaše kako taj probušeni čamčić jezdi po moru.ko je to mogao da zna? Ali. želeo je da to bude na morskoj pučini. Iako je i samo more predstavljalo za njega opasnost u ova doba godine. kako ga bodre. ukoliko se nije opet potpuno povukla u carstvo snova. iznad koje su se snegom pokrivene padine velike Planine dizale i nestajale u oblacima. ali plašio se da se opet sretne s njom na kopnu. Jedrio je preko uzburkanog mora. ta opasnost i varljive promene vremena izgledale su mu kao neka vrsta odbrane. ispod mračne. niti strategije. u tamnu morsku dubinu. odozgo naniže. i da ga težinom svoga tela i svoje vlastite smrti odvuče dole. istakoa je na razboju od vetra magijsko jedro. postavio motku od čvrstog i zdravog drveta. nošen jedrima poput vilinog konjica koji je razvio krila. Prateći sokolov let kroz dane i vetrove Oskila. stojeći pored katarke. Brodić krenu po vodi. na izlazu iz zaliva. trupkajući promrzlim nogama. gde onda postavi kurs na severozapad da bi prošao severno od Draneje. ali ne i zle sile: potiče od zemlje. možda će napokon i on uspeti da zgrabi to čudovište onako kako je i ono zgrabilo njega. ima bi velike muke da na onako uzburkanom . već se koristio običnim. i Ged. iz koje se. koji je oštro duvao sa severozapada. vraćajući se istim putem kojim je i došao. koji je dolazio otvoreno i preko otvorenog mora. a možda je i došla pravolinijski . Iz mora su se javljale oluje i čudovišta. nad kojim su nisko visili oblaci. šapnuvši s vremena na vreme samo jednu jedinu reč. i dokle god je. i ispratiše ga vikom i osmesima. mislio je. Odjedrio je preko zaliva i izišao na Gontsko more između dve Stražarne stene. okrećući se ka Stražarnim stenama. svojom smrću. I kada se bude konačno susreo sa senkom u poslednjem činu svoga ludila. a popreko. I tako će na kraju. četvrtasto jedro belo poput snegova na vrhu Gonta iznad njihovih glava. Nije u tome bilo nikakvog plana. uništiti i zlo koje je za života oslobodio. nikada više neće moći da uzdigne. I ne postoji ni more ni bilo kakva voda. rečni potok niti izvor u onoj zemlji mraka u kojoj je Ged jednom bio.

I dalje su prolazili minuti. ruke oslonjene na katarku od tisovine. Niti je imala ono obličje zveri. promrzao i zamoren od tog neprestanog osmatranja i varirivanja u prazni sumrak. nejasna. "Hajde. ni ptice da proleti.iscrpila je nešto moći iz njega. u kojem ju je prvi put ugledao na Okruglom brdu Rouka. I tako mu se približavala preko mora. Prepoznao ju je. dolazeći sa severa. ti sam ja. istim putem kojim je sada išao na zapad. Nije bilo nijednog čamca da ga mimoiđe. iako nije bacala senku. i sada ga više nije pratila kroz vetar i preko mora u vidu gebeta. skrećući sada već malo više na zapad. sećajući se za zahvalnošću ćitljive gontijske žene od koje beše dobio hranu. Bila je potpuno iskoristila telo veslača sa Oskila. gledao sivo nebo. promrlja. loše uobličena prilika. sledeći na slepo svoj stari trag. dok je prilazila. Senko?" Nije bilo odgovora. a moguće da je i da joj je njegovo prizivanje. nije video ništa ispred sebe. čak po danu. isto kao što je sada. broz vlagu koja je sipila unaokolo i koja je na kopnu lako moga biti retka susnežica. vetar tiho zviznu u belom jedru. u grobnoj tišini koja je vladala morem čulo se samo tiho škripanje brodića. i prizivam svoju senku!" Brod zaškripa. Ali. u obličju sokola. Putovao je. ustao je. svim senkama. talasi zažamoriše. I tada. nad sobom. Prolazili su minuti. oštro motreći na sve strane. leteo na istok. Ged je još čekao. usisavši je u sebe. glasno i na dnevnoj svetlosti. među svim bićima. i tada je gledao pod sobom sivo more. najeo se i napio. Proganjajući Gedai boreći se s njim na pustari. ugleda senku kako muse približava. Pošto je bila upola zaslepljena dnevnom svetlošću. Ged. dalo ili nametnulo izvestan oblik i sličnost. kad je prvi put ugledao Greben Kembera. sada je ipak imala određeno obličje. u crnoj magli i među talasima nije se pokrenulo ništa još crnje. Ipak je postojao sve više i više siguran da nije daleko od njega. Ged je ugleda pre nego ona njega. dođi". šta čekaš. pogleda netremice uprtog u kišicu koja je u nepravilnim razmacima sipila nad morem. Skiorha. Kad je pogledao unaokolo. "dođi. i pošto je on beše prizvao. Nastavio je mimo maglovitog obrisa ostrvca. Jastreb. koja je oprezno koračala po talasima. Ribareva žena mu je bila dala dve vekne hleba i krčag vode. pošto je senka bila ona sama. a ledene kišne kapi su prolazile kroz nju. i blago žuborenje talasa oko njegovog pramca. kao što bi ona prepoznala njega. jedinog ostrvceta između Gonta i Oraneje. pod kišom. tako. u svakom slučaju sada je već donekle lilila na čoveka. oblaka kojih se sećao kao kroz maglu kada je. I odjednom povika: "Evo me. iz Čeljusti Enlada u pravcu Gonta. i koje ga je pratilo u snovima. žmureći na vetru. Ništa se nije kretalo sem večito uzburkane vode i oblaka koji su jezdili nebom.moru održi kurs svom trošnom i naherenom brodiću. i posle nekoliko sati. . daleko nad vodom.

U užasnoj samoći zimskog mora Ged je stajao kraj katarke i gledao u ono čega se bojao. čak i mimo njih. ovozemaljski vetar počinjao je . a strah je bežao pred njim. Pojurila je uz vetar. tako da je mogao da visi samo na stotinu jardi pred sobom. krenula je u potpuno suprotnom pravcu. i on dunu snažno i naglo u belo jedro. Nije bio siguran. hitra senka suprostavila se magijskoj veštini. manje nalik na čoveka a više na dim nošen vetrom. ali. ipak je stajao nepomično i čekao je. praveći polukrug. sve bliže i bliže onome što je bežalo. Sada je već i ona njega ugledala. i da mimo njega hita ka Spiviju ili Torhevenu. Sada se senka okrenula. kao što lovac podstiče svoje pse kada vuk beži svima na očigled. i čamac poskoči i jurnu kroz talase pravo na ono što je lebdelo na vetru. Lovio je. i tako on unese u svoje magijom istkano jedro vetar što bi razderao svako jedro od obične tkanine i koji ponese njegov čamac preko mora kao što bi poneo pramičak pene otrgnut sa talasa. i izgledajući istovremeno nekako zamagljena i rasplinutija. a talasi koji su jurili ispod nje varali su mu vid. tik iznad vode. ona je sve vreme i svaki put izgledala sve bliža. jurio za plenom. Obični. Plovio je još brže nego malopre. ali senka mu je pred pogledom postajala sve manje vidljiva. Ipak. jedro i vetar i talase pred sobom. on je raspevani magijski vetar i dalje održavao u jedru. crnog bola kroz koji mu je oticao deo života. Po leđima i levom obrazu tukla ga je kiša. Iako nije mislio ni na šta drugo sem na užas i straj od njenog dodira. Dugo su lovac i njegova lovina održavali isto rastojanje i pravac. U grobnoj tišini. kao da prati trag neke životinje u snegu. pomešana sa sićušnim ledenim iglicama i susnežicom. Iako je vetar sada duvao u njegovom pravcu. kao da beži u pravcu Gonta. Ged je znao da je pri ovoj ogromnoj brzini kojom plovi već nekoliko sati već odmakao južno od Gonta. Uskoro. i dan poče da se gasi. Uz vetar je krenuo i Gedov čamac za njom. niz vetar. ili možda. ona na trenutak ugleda senku sasvim blizu broda. Odjednom. senka se okrenu i pobeže.on glasno prizva magijski vetar. ali. a pahuljice pene su letele na sve strane sa zatupaste prove čamca. čim je oluja postala malo jača. koji je pljuskao po vodi od silne brzine. nije ga ni bilo briga. Ged je bio siguran u njen trag. a kišna oluja oboma. i on poskoči iz vode kao delfin i samo što se ne preturi u tom naglom zaokretu. u pravcu severa. Iznenada.senka mu se sasvim izgubi iz vida. bodreći svoj čamac. I mladić povika iz sve snage. ledenog. a ne utvarnog bića koje leti nad vodom. ka otvorenom Prostranstvu. Rukama i vradžbinama Ged okrenu svoj čamac. lelujajući se. Nije mogao da pogodi da li se kreće ili stoji. Vetar kao da ju je odnosio i gurao dalje od čamca.

Zaslepljen solju i zagušen vodom. ali je ipak imala ljudski oblik. Gotovo da je sleteo iz čamca u vodu. obmotavajući se ponovo svuda oko čamca. iako je to opet postalo praćenje na slepo. iscrpljujući ga. Još je s obe ruke stezao štap od tisovine. već je plovio po vodi uspravno. čim je progovorio prvu reč bajalice za razvedravanje Ged opet ugleda senku. Bio je zaista ogroman. zgrabi ga. ali. koji je brzo narastao ispod iskidanih oblaka magle. borio se da održi glavu iznad površine i da se odupre strahovitom kretanju mora. nikako da joj se približi.nošena olujom. okrenu krmu i polete za njom. tako da se našao u dubokoj vodi i bio spasen od udarca o stenu. Nije se slomio. kao što čovek podiže u vazduh i razbije o zemlju puževu kućicu. On se obrati sa nekoliko reči vetru i jedru. a magla se razdvojila i opet sklopila nad njim i malo kasnije poče da . udarivši u punoj brzini o stenoviti sprud. ispod njega. zaslepljujući ga. Malo postrani od stene nalazilo se parče peskovite obale. iznad njega. i povukao je mali čamac natrag u vodu da bi ga odmah zatimsilovito tresnuo natrag o stenu. koja je bežala nešto malo udesno od njegovog kursa. još s desnestrane u odnosu na njegov kurs. daveći ga. iako izobličena i stalno se menjajući. ali veoma blizu. Ali. pre nego što ga je pogodio drugi ogromni talas. Magla joj je prolazila kroz rasplinute obrise glave bez lica. iskidanim oblacima hladne magle. Kroz tu maglu spazio je za trenutak senku. koji nije stigao da vidi.da slabi. beše ustupila mesto velikim. Ged ga je još držao u rukama kad su ga talasi opet se vraćajući od plićaka. Manji talasi su ga čupkali. van domašaja sledećeg nadolazećeg talasa. Ali. ali Gedov brod nalete na zemlju. bezoblična belina koja je prigušivala i svetlost i zvuk. a hladnoća duboke vode izvlačila mu je veoma brzo toplotu iz tela. izbaci ga kao komad drvene naplavine na pesak. bar dok se talas opet ne vrati. a ledena susnežica. Veliki talas. koja je postajala sve gušća. Jedino su se vodene mase valjale oko njega. Tu je ostao da leži. Beše već izgubio iz vida i stene i peskovitu obalu. baš kao senka nekog čoveka. Nadolaženje i povlačenje ogromnih talasa bacalo ga je kao krpu dole-gore. i pošto ga je jedno vreme kotrljao. i sporu. povukli sa sobom. ipak se na vreme uhvatio za štap-katarku. i više nije ni znao u kom pravcu gleda. ovaj nestade istog trenutka. Čvrst i pun čarobne moći bio je štap koji je Ogion napravio. zbog magle. tako da na kraju više nije bio u stanju da pokreće ruke. ključajući i komešajući se na mestu gde se sukobljavala sa magijskim vetrom. kao osušeno stablo. pokušavajući da ga opet niz pesak svuku u vodu. potapajući ga. Svom svojom snagom i uz pomoć čarobne moći štapa borio se da stigne do te peskovite obale. Ged još jedanput naglo zaokrenu brod. magla se brzo zgušnjavala. misleći da je pregazio svog neprijatelja. koju je uspeo da nazre nekoliko puta dok je pokušavao da otpliva u stranu.

mokar od kiše. komadaću peska sred ogromnog okeana. pa drugo. Oni mu ništa ne odgovoriše. ali mu se ipak oteo jecaj dok je tako stajao. presamićujući se gotovo na dvoje. i kada je podigao svetleći štap. da bi pao u očajanje. već na o bičnom grebenu. ako ništa drugo. Nije mogao da se uspravi ni kada se našao unutra. oslonjen na štap. drhteći. već je i dalje puzao. da bolje vidi šta se nalazi pred njim. nije podigao glavu da se uveri. i vukući noge kroz pesak siđe niz visoku dinu. Bio je isuviše iscrpljen. ali ostadoše zatvorena. ali on nešto prošapta štapu i oko njega se pojavi avetinjska svetlost. Bila je to klibica. nalazio na ostrvu. jedno. iz gomile krpa ili odranih životinjskih koža. A jednom ili dvaput učini mu se da je strhovita buka mora ivetra zamukla. da makar zakloni glavu. vrati malo toplote u telo. i pri tom svetlu Ged ugleda čoveka dugačke bele kose. On ih malo bolje zagleda. da mu se to puzanje kroz mokri pesak i pomrčinu ispunjenu hujanjem i grmljavinom mora činilo nečim najtežim što je ikada morao da podnese. malo po malo. tragajući za nekom pećinom ili jamom među uzburkanom i zaleđenom morskom travom. ali. izlomljen i smrznut. na uzvišici jedne dine. jer je svuda oko njega bilo mračno kao u rogu. dakle. U ognjištu je tinjao ugalj. Oči su im bile beslovesne od . Toliko je sav bio izudaran. uspeo je da stane na noge. Podigao se na ruke i kolena i polako stao da puže uz peskovitu obalu. koji se grčio od straha pribijen uz suprotni zid. Prošlo je mnogo vremena pre nego što se pokrenuo. čitavu večnost. poštapajući se. Sada je već bila mrkla noć. da se pesak pod njegovim rukama pretvorio u prah. i tada. na podu. Ged zakuca štapom na niska vrata. ugledao je prigušene odbljeske na najudaljenojoj ivici domašaja njegove avetinjske svetlosti: drveni zid. ili staja. malecka i nevešto sklepana. ali ne iza sebe. izbezumljen. nastavio je da se batrga. nije se. najzad. da bi prošao kroz njih. koje je virilo. i opet osetio opaki vetar kako mu kišom šiba lice. Ged ih odgurnu i uđe. opet glasnije. već ispred. što dalje od vode. Postojano kretanje mu. otprilike još pola milje dublje u kopno. ponovo začu more. S novih nekoliko reči naterao je više svetlosti u svoj štap. S njom kao vodiljom. potom produži. nije mogao da pogodi da li muško ili žensko. i nakon izvesnog vremena čuo je vlastito dahtanje. spotičući se i zastajući. "Neću vam ništa". tako da bar okrene leđa vetru. ka peščanim dinama. kao da je beše sagradilo dete. onda se s mukom okrenuo na levo.po njemu sipi ledena susnežica. i još nešto. to su se dine počele spuštati ka drugoj obali. i kada se napokon uspuzao među dine. prošaputa Ged. gde su naleti kiše nošene vetrom postali manje snežni.

sam založio vatru. jadnici". starac mu pokaza prstom na veliku školku. na najširem mestu otprileke milju širok.ali se bolje osećao. izašavši u vetrovito. zainteresova se gde se nalazi. istočno od Gonta. imao je groznicu i bilo mu je muka. Čudno da je na ovako malo i zabačenom mestu. a onda zapita: "Kargad?" Na to starac odmah klimnu glavom. on im se obrati šapatom: "Imate li drva? Hajde. Stalno je okretao svoj ogrtač pored vatre.. ali se sad sastojalo samo od dronjaka icrne masnoće. jer nije bilo dovoljno vode da je opere. sedeći ukrštenih nogu pored vatre. Proveo je čitav taj dan i sledeću noć ležeći kao klada u kolibici pored ognjišta. "Spavajte. ali. i nešto malo duži od toga. samo jedanput. uopšte bilo ljudi. on se umota u njega i ispruži pored ognjišta. Ostrvce mora da se nalazilo negde napolju u Prostranstvima.užasa. možda su bili prognanici. koja je valjda bilaležaj . pa položi glavu na peščani pod i zaspa.nešto što je pre mnogo godina možda bilo kozja koža. a uz to je i sav goreo od žeđi. Srebrnasto krzno pelavija se brzo sušilo. . njihov razgovor bi okončan pre no što je. kad se probudio. Ged svuče svoj ogrtač. Ali kako je to ujedno bila i jedina reč koju je Ged znao na kargijskom jeziku. "Razumeš li me? Da li govoriš hardijski?" Ged za trenutak zastade. Ged se napi vode i pojede malo ribe. Ako su ga i čuli. nijedno od staraca mu ne odgovori. a onda. jer prvog jutra. još jebio ukočen i sve ga je bolelo. podloži malo.. zatraži im. boleo ga je svaki mišić. zapravo i započeo. Istrljavši se dobro i osušivši telo. i." Starac se ni ne pokrenu.čim povrati malo snage i sposobnostida misli. bio je isuviše umoran da bi i dalje o tome lupao glavu. cvileći.ukrućenu od soli. dobaci on svojim ćutljivim domaćinima. Bio je promukao i jedva je mogao da govori od cvokotanja i drhtavice koja mu je potresala čitavo telo. ono stvorenje ispod gomile krpa brzo sakri glavu. neću vam učiniti ništa nažao. Čak i uz pomoć magijskog vetra nije mogao stići sve do Kargada.. kao tužna stara lutka na konopcima. oblačno jutro. ali još uvek zapadno od Karego-Ata. i čim se vunena postava zagrejala i tek se malo prosušila. Kada se drugog jutra probudio. ali Ged ne obrati pažnju. Ono što je bilo skriveno u krpama zaječa od straha. na običnom peščanom sprudu.sav otežao od vode i leda. Bio je to stenovit i kamenit sprud. i tako. "Dajte mi nešto da se umotam". Opet se obukao u svoju odeću. On ispružiruku i uze neštosa gomile.a onda mimikom zatražio vode. Muka mu je naterala da vam dođem. Kada je spustio svoj štap. Tri noći je proveo na tom bezimenom ostrvu. stade da razgledato mesto na koje ga je senka prevarom domamila. Oprezno. i dalje gledajući u stranu.u kojoj su se nalazili komadići dimljene ribe. posmatrao ga je sav obamro od straha. naslaganog pored jednog zida. skinu se nag i zguri pored ognjišta.stari. Pronašao je gomilicu drveta. jer mu je bilo muka od one morske vode koje se beše nagutao.

od naplavljenih grana i dasaka. već od pegave foke. i zaista. Kada se uspravio u postelji da uzme od nje školjku. bolje rečeno. Kada je prošlo neko vreme. okruženi potpunom pustinjom od mora. Sada ga je posmatrala doj je radio na obali. Bila je to dečja haljinica od svilenog brokata. Kolibica je bila sagrađena. hranili su se ribom i morskim plodovima. požutela od godina. Dronjave životinjske kože u kolibi. upotrebljavajući samo starčevu nezgrapnu. Starčev natmureni strah nikako nije popuštao. Ged ih je pojeo onakve kave mu ih je davala. ne skidajući pogled s njegovog lica. i ubrzo se vratila sa poklonom: šakom dagnji koje je sakupila na stenama. istim onim žudnim pogledom. niti žbun. i upletene žile koje su služile umesto kanapa za udicu i fitiljenisu poticale od koza. Ipak. ona razmota zavežljaj i pruži mu da vidi ono što je bilo unutra. u blizini kolibice. u početku bi starica zacvilela i sakrila se ispod svoje gomile krpa kad god bi Ged učinio neki pokret. ovo je baš bilo mesto na koje bi foke dolazile leti da odgajaju mladunce. kao što je Ged u početku mislio. otšepesao bi u stranu. udaljila se. i algama koje su rasle po stenju. . Stidljivo. niko drugi sem nji. Pošto je. kad god bi mu se učinilo da mu se Ged dovoljno približio da ga može dotaći. ali dok je ležao u grozničavom polusnu u mračnoj kolibi ugledao je kako se izvlači i čuči. prosuvši svu vodu. i starac i starica živeli su u njoj potpuno sami. Starci se nisu bojali Geda zato što su mislili da je duh. i ono što mu je nodostajalo morao je nadoknaditi čistom čarolijom.tako prikupila hrabrosti. izgleda. jer nije imao dovoljno pravog drveta. Kolibica je stajala u jednoj maloj uvali u peščanimdinama. namršteno piljeći u njega preko ramena i zamršene. iznad koje je stajala kraljevska kruna. još vlažne od morske vode i sirove. ovoga puta zavežljejem. Vodu su uzimali iz male udubine u kojoj se skupljala kišnica. dvostruka strela Božanske Braće Kargada. Na sprudu nije raslo ni jedno drvo. i zahvalio joj se. što ih je more nanelo na suvo. Ali. kamenu bradvu i bajalicu za vezivanje. i obrisala oči dugačkom. ona ode u kolibicu i vrati se opet sa nečim u rukama.ona se toliko prepala da je ispustila.a onda se zaplakala. mala zaliha igala i udica od kosti. Nije to bilo ni popravljanje a ni građenje novog čamca. Zaboravili su da na svetu postoje i drugaljudska bića. praveći novi čamac od ostataka starog. ili zato što je čarobnjak.već prosto zato što je bio čovek. skrpljena. žmureću u njega čudnim. ništa osim povijene morske trave. prosedom kosom. umrljanu solju. prljabobele brade. beživotnim. ili.sa svih strana oivičen plićacima i grebenjem.svežim ili osušenim. a ipak čežnjivim pogledom.sve izvezena morskim biserima. Na malim prsima haljinice biserom je bio izvezen znak koji je Ged poznavao. umotanim u neku staru tkaninu. starica nije toliko gledala u njegov čudesni posao koliko u njega. i posle nekog vremena donela mu je malo vode.

Treći dan njegovog boravka na ostrvu započeo je bledim. i pošto staricima nije mogao drugačije da zahvali što su mu pružili malo vatre i drva. razumeo. bistra i slatka kao da potiče iz nekog planinskog izvora . pedeset godina. Njegov brodić od drveta i magije. dok je vrteo glavom i opet vrteo glavom. Bio je to dan Sunčeve povratnice. čak. divova i vrštanja. Njegove uspomene na druge zemlje sada su se svodile još samo na detinje traume. Ali. i na nekoj usamljenoj obali Karego-Ata. Ged ga pogleda i htede da joj ga vrati. Pokušao je da objasni starcima da će ih rado povesti do bilo koje naseljene zemlje. koji se bojao da prolije kraljevsku krv. Boda je smesta stala da navire kroz pesak. četrdeset godina. neki tiranin ili otimač prestola. zatim na sebe i nasmeši se. i do grobnice Atuana. slatkim smeškom. Starica kao da nije razumela šta znače njegovi pokreti ruku i tihe reči. Iz nekog skrivenog džepića. beše ih poslao još kao malu decu da budu bačeni na neko pusto ostrvce daleko do Karego-Ata. Dečak mora da je imao osam ili deset godina. Bio je to potamneli komadić metala.prežive. prljava. iako Kargijske vode nisu obećavale mnogo bezbednosti čoveku sa Arhipelaga. možda parče nekakvog polomljenog nakita.odevena u haljinicu od svile i bisera. nepouzdani izvor vode. i odbio. i nije se smirila sve dok ga nije uzeo. pa ako prežive . ušivenog na suknjici haljine. ona izvadi nešto majušno i pruži ga Gedu. bio je spreman da isplovi. naborana. tihim izlaskom sunca. i preživili su. odevena u nezgrapno sašivene fokine kože. ali mu na pokretima pokaza da ga uzme. haljinicu je opet pažljivo zamotala u masne krpe i vukući noge otšelesala natrag u kolibu da sakrije tu divnu stvarčicu. i pošto ni za staricu nije imao onakav poklon kakav bi joj rado dao. pokaza prstom na svilenu haljinicu.Starica. tako zajedno. pune krvi. ako tako žele. darivala ga je. godinama kasnije. koji bi se usudio da uplovi u njih. starac je. otpadaka i čarolija. Pogodio je da to dvoje mra da su deca neke kraljevske porodice iz kargadskog carstva. jer mu se srce ispunilo sažaljenjem. traganje za Prstenom Eret-Akbe odvelo do carstva Kargda. princ i prinzeca carstva Samoće. potpuno sami na steni usred okeana. učinio je za njih ono što je mogao i bacio čini na taj slankasti. najkraći dan u godini. a mala prinzeca je sigurno još bila lepa razvijena i otporna beba. ostaviće ih. onda klimnu glavom i opet se nasmeši. kao beba. Ged stavi prelomljeni prsten u džep svog kožnog kaputića sa gotovo isto tolikom pažnjom. Ali šta se u stvari dogodilo i koliko je njegova pretpostavka bila tačna saznao je tek kada ga je. i ostali da žive. Ged mu je to jasno video na licu. I tako Ged toga jutra napuni mešinu od fokine kože kišnicom iz bunara. polukrug nečega što je verovatno bio prelomljeni prsten. Gonta. Ali oni odbiše da napuste svoje pusto ostrvo. Spivija ili Torikla. međutim. bez ikakvog značenja.

Pustio je da zemaljski vetar. kao što je i ono njega lovilo. i nikada više nije presušila. I dok je mislio na taj dan. na sreću. Ali kolibice više nema. sem po nadi da će mu zemaljski vetar koji je duvao na jug doneti sreću. Jer. baš kao što su senku zbunjivali dnevna svetlost i opipljivost stvari. Mora.na Gontu. na slepo. onoga jutra u selu Deset jova. Mora loviti po instinktu. to mesto na kome nema ničega sem kamenja i peščanih dina sada je uneto u kartu i ima svoje ime. magle. i sećao se. i oluje mnogih zima koje su od tada protekle potpuno su raznele tragove ono dvoje koje je tu provelo čitav život u usamljenosti i usamljeno i umrlo. Prevarila ga je i smesta pobegla. Doline talasa su već bile ispunjene mrakom. moglo tog časa biti. Po tome je video da je Ogion bio u pravu: senka ne može da se hrani njegovom moći dokle god on bude okrenut protiv nje. jer. nadme njegovo jedro od magijskog tkanja. koji je ravnomerno duvao sa severa. i pomoću nje mu onemogućila da predvidi opasnost i prevarom ga namamila u smrt. ratnika sa perjanicoma. mornari ga zovu Ostrvo s izvorom. koje mora da je bilo Karego-At. on je tu bio lovac koji nije znao ni šta lovi. kao što je Ged dobro znao. Ged je bio siguran samo u jedno: da je ovoga puta zaista on taj koji je lovac. u čitavom Zemljomorju. i dlje biti protiv nje. ali. Ovo traganje po moru bilo je zaista neobično. Pre nego što je pala noć ugledao je sa leve strane daleke. da ga je senka prevarila njegovom vlastitom varkom. Zahvaljujući tome. i brzo se udaljio preko mora. kao i ona pevanja iz Podviga kraljeva . Bio je tačno na morskim saobraćajnicama tog varvarskog naroda. ne usudivši se da se opet suoči s njim. ne bi li ugledao neki dugovati kargijski brod ili galiju. Napregnuto je osmatrao. Ged glasno zapeva Zimsku obrednu pesmu. vatre. mogla je da radi s njim šta joj je volja sve vreme dok je onako ležao polumrtav na obali i zaslepljen mrakom i olujom na peščanim dinama. Zadržao je kurs ka jugoistoku. nejasne obrise nekog velikog kopna. Ostali su skriveni u kolibici. kada ga je onmomad senka prevarom nasukala na stene. kao da se boje da gledaju kada je Ged porinuo svoj brod sa peskovitog. odjednom mu puknu pred očima. da je na njega navukla onu maglu na moru kao da je dovlači iz njegove vlastite prošlosti. i po nekom nejasnom predosećanju da je najbolje da se kreće u pravcu juga ili istoka. doj je jedrio kroz večernje rumenilo. južnog kraja ostrva.dok su im se vrhovi blistali održavajući jasnu. nije iskoristila tu priliku. ni gde bi to. dakle. premda joj se trag već zameo u širokom moru. uz strahoviti mir u srcu. rumenu svetlost sa zapada. a ne onaj koga love. i kopno mu nestade s vidika kada je noć prešla preko istočne ivice sveta. goniti je. a on se nije mogao upravljati ni po čemu. dok je još bio dečak. Svako od njih dvoje bilo je slepo za ono drugo. Geda su veoma zbunjivale neopipljive senke.

možda čak i više ostrva. a . koje bi se. ali one su prikazivale uglavnom Arhipelag i unutrašnja mora. već bi se samo pretvorilo u dašak vetra. u stvari. bio nikakav čamac. koje se sve više uzdizalo nad vodom. ne bi dugo izdržalo ako on zaspi. između kojih je more teklo uzanim kanalima. Ali on se sada nalazio izvan tog područja. Pri pogledu na njega opet se u njemu javi strah. onako kako mu se približavao. Ged je svojevremeno skapavao nad mnogobrojnim kartama i mapama u Usamljenoj kuli Velikog majstora Imenovanja na Rouku. Lakše i brže bi se kretao da se pretvorio u sokola ili delfina. ali je sporo nepredovao k njemu. Ono što je izdaleka izgledao kao jedan jedini planinski lanac. I tako je jedro u pravcu juga pod zvezdama koje su se kretale ka zapadu. kao što su bili ti komadići drveta.dok se napokonprvi dan nove godine nije zasvetleo nad čitavim morem. Ubrzo nakon sunčevog izlaska ugledao je ispred sebe kopno. koje se svakog trenutka mogu ustremiti na njega iz šumskog gustiša. nije mnogo ni lupao glavu o tome. u Istočnom Prostranstvu. parališući užas. Jedro. Glas mu je bio jasan. moć koja ih održava mora stalno da se obnavlja i podstiče. tek toliko da ga dotera do kopna. Sada su se mračne i šumom okrunjene okomite stene već visoko nadnosile iznad njegovog broda. osećao je to. raspale i raštrkale po vodi.jer te se pesme pevaju na praznik Sunčeve povratnice. eto. ali kada se primene na tako malo opipljive materije. takođe. sada je bio sasvim blizu. On podiže malo magijskog vetra u svoja jedra. i odmah se trzao. Čamac kojim je plovio nije. i nije bio u stanju da pogodikoje je to ostrvo. i sve vreme ga je neumorni zimski vetar nosio ka jugu. Nije ni trenuo te najduže noći u godini. preko nevidljivog mora. Zajedno s pojavom dana nestalo je zemaljskog vetra. pred njim je ležao strah.ali Ogion mu beše savetovao da se više ne pretvara u druga obličja. vrebao je na njega ili želeo da mu umakne kroz šume i padine ostrva. ravne tragove medveđih stopala iznad kojih se vide otisci kandži.koji se mogao setiti. Uspevao je da zaspi tek s vremena na vreme. budući da je bilo istkano od vetra i magije. dok je on išao pravo k njemu. već nešto polu-vradžbina polu drveni otpaci i naplavine. Jer. ali se ipak jedva čuo u ogromnoj tišini morskog prostranstva. Noć je stigla veoma brzo. kao i sve druge male naplavine. Gedove su vradžbine bile delotvorne i snažne. a on je već naučio da ceni Ogionove savete. Ali. da pobegne. Bilo je to neobično kopno. izdelilo se postepeno na nekoliko strmih vrhova. zato nije smeo da zaspi. a duga noć je sporo proticala. koji ga je navodio da se okrene. Ali on nastavi da sledi taj strah onako kako što lovac sledi tragove divljači . posmatrajući zvezde koko ase penju nebeskim svodom dolazeći njemu sa leve strane i polako uranjaju u daleke crne vode s desne. a s njom i zimske zvezde.široke. Jer.

bez reči. i on se baci da zgrabi to što je lelujalo i podrhtavalo. svedeni na širinu običnog potočića. Znao je samo da ga raspinje strah. već samo vlastito telo. na kome se uzdizala visoka. kao mrtvo. Senka je stajala u čamcu iza njega. Tu mu više neće pomoći nikakva čarolija. Krmanio je brodom veoma oprezno. Napao je nemo. ni iznad njega. hoće li ga prevarom namamiti na nešto i po treći put? Da li je on to doterao nju ovamo. sve dok mu pramac nije ponovo gledao ka izlazu. motreći ispred sebe. reči bajalice mu zastadoše u grlu. tako da za trenutak . tako reći nadohvat ruke. poput pahuljica i lupkala. jer stene su se spuštale okomito pravo u vodu. Više nije mogao dalje. jednom. Sada se već približavao kraju morskog kanala. progoniti svoj strah sve do njegovog izvorišta. Zid od kamena se dizao više i sve više dok se približavao korenu planina iz kojeg behu iznikle. kada se osvrnuo za sobom. Ništa se nije micalo ni ispred njega. ali. ili je ona njega domamila u klopku? Nije znao. uz stene. Sve je mirovalo. da ne bi udario o podvodne stene. s obeju strana. Sputano more bilo je nemirno i stalno se komešalo oko strmih obala. bio bi izgubljen. i bord se. dok je vodenastaza postajala sve uža. Obrušeno stenje i istrulela stabla i korenje kvrgavog drveća ostavljali su mesta tek da se jedva prođe.ili se upetljao u zamršeno korenje i granje. prevarom namamila u pustare Oskila. beličasta kamena gromada. i on se našao u njoj. uzana koliko za dužinu dve galije postavljene popreko. i baš kada se spremao da podigne vetar koji će ga vratiti istim putem kojim je i došao. Ošto je motrio ispred sebe. Osvrnuo se i pogledao. Da je zakasnio samo za trenutak. i levo i desno. nije se čuo ni jedan jedini šum. u morsku stazu koja se pred njim protezala daleko u dubinu ostrva. bio je spreman. kao zaleđeno. Počeo je da okreće čamac da se vrati. zatim ga je prevarom namamila da se u magli nasuče na stenje. Nije bilo peščanih žala. uz ogromne. niz stene. usled njegovog iznenadnog okreta i bacanja u vazduhu nakrenu i utonu u vodu. A bol mu probode ruku i grudi. o jedro. Nije bilo vetra. Sve se ukočilo. sada. i bio je siguran da mora nastaviti i da mora uraditi ono što beše naumio: uloviti zlo. pažljivo radeći bajalicama i veslom. koja je bila tamnija zbog njihove senke. Otvor kojim je ušao u moreuz. živo telo protiv neživog. a srce mu se namah sledi. izbrazdana. dok ga je magijski vetar pronosio između dva ogromna rta u moreuz. Ovde je sve bilo u mraku. Klopka: mračna klopkapod korenovima neme planine. iza sebe. Senka ga je. bio je nalik kakvim osvetljenim ulaznim vratima. pećinama izbušene i lavinama obrušene padine na kojima se bilo zgurilo drveće sa korenima do pola u vazduhu. u mračni prorez. osvetljavajući otvoreno more. o koju se poslednji talasići malaksalo lupkali. Sunce novog dana beše mu ostalo iza leđa.pena talasa što su se šušteći razbijali o kreštavu obalu.

između dve stene. on se svojevoljno okrenuo prema senci. Sreli su se i dodirnuli po treći put. da ide njenim tragom. Ged klonu na kolena. lanac na kome nije bilo ni jedne lomljive karike. nispavanosti i opšte slabosti. i svetlost mu se uz eksploziju vrati u oči. Ispio je ono malo vode što mu beše preostalo u mešini od fokine kože. Ali. Ged ustade. Maleni. što je bolje mogao. ljuljuškajući se na nemirnoj vodi. skuplja u kolut i beži. borio se protiv iscrpljenosti jedva primoravši samoga sebe da podigne slabi magijski vetar u jedra i da krene niz mračni morski rukavac u pravcu u kojem beše pobegla senka. On se spusti na njegovo dno. u rukama kojima je bio zgrabio senku nije bilo ničega . bila posledica izgladnelosti.tama. Strah je bio potpuno iščezao. jer su čini koje su ga držale vezanog u celinu bile oslabile. i uz ljuljanje se postepeno sasvim umri. On požele da legne odmah tu. želeći da je uhvati svojim živim rukama. blistalo je jutro. obamro. beše iščezla isva radost. već da završi ono što je započeo. niz vodenu stazu ka sjajnoj kapiji na ulazu. a povoljan vetar je duvao sa severa. zgrabi katarku da se zadrži. Ali. istka čini vezivanja. boreći se da udahne vazduh. ili je to. do tog časa. Bio je sav smrznut i iscrpljen. Nije znao da li je to tako iscrpljen zbog neke crne magije koju je senka možda upotrebila protiv njega dok je bežala. vazduh. ruke i noge su ga ljuto bolele. na tom mračnom mestu gde se sastaju more i planina. i da spava. jednostavno. srešće se na istom mestu. i to saznanje mu je bilo teško. na kopnu ili na moru. Više nije bio ni lovac ni lovina. potpuno bezoblična. za Geda više neće biti mira ni spokoja. i u njemu nije bilo ni trunke moći. plutajući po uzburkanim talasima. spava. bez ijedne misli u glavi. plaho udaljava od njega i skuplja. na morskim prostranstvima. Više nije ni bilo potrebno da lovi senku. i tamo. Sada je najzad saznao. ili zbog ljute hladnoće njenoga dodira. poput crnog dima na vetru. po danu ili po noći. daleko iznad katarke. Nije je uhvatio. A onda kako se. i ponovo. i na drugim mestima.a onda se odjednom proteže u neizmerne visine. da njegov zadatak nikada nije bio da uništi ono što sam beše načinio. i okrenuo krmu da zaobiđe . pridržavajući se za štap-katarku. ispuni ga neka ledena groznica i oči mu izgubiše vid. čarolijama skrpljeni brod opet se uspravi. Isplovio je na pučinu između dve mračne okomitestene. Spotače se. On ugleda kako se senka drhteći. tek. posrnu. Nijedno od njih dvoje više nije moglo da pobegne. ali je zato između njih uspostavio vezu. Kada kucne čas njihovog poslednjeg sastanka. niti je njoj više vredelo da beži. ipak. iznad njega samog. Više to nije bio lov. sve dok ga hladna voda koja mu je navirala ispod šaka ne upozori da mora da se pobrine za čamac.izgubi dah.

dva usamljena ostrva koje svoje prste-planine pružaju na sever. ovaj je starac. preko mora.. samo da stigne do malo vode. iznad peskovitog žala gde se neki potok hitro uliva u more.najzapadniji deo kopna.jer je očekivao da će tim bordićem morati daleko da stigne. Prošao je između njih. i naslikaj mu dva oka na pramcu. i postelju da u njoj zaspi." Za vreme koje je proveo u tom selu ispod planinskih šuma na Šaci Ged je obavio još neke poslove. Kao većina brodića i čamaca na Severu i u Prostranstvima bio je građen na preklop. IFIŠ Ged je tri dana proveo u tom selu na Zapadnoj Šaci. izlečivši ga od katarakta od kojeg je već trebalo da oslepi. Tek tada je prepoznao mesto. na južnom primorju zapadnog ostrva. već bejah zaboravio koliko svetlosti ima u svetu. Dali su mu meso i pića do mile volje. tako da su mu se daske trupa ukrštale ivicama jedna preko druge. prisetivši se geografskih karata Istočnog Prostranstva. oporavljajući se i pripremajući sebi brod koji neće biti od vradžbina i drvenih naplavina. dok mi je ti nisi vratio. sa vlastitom. dobro učvršćenog kumama i klemama. a na kraju . ali su ipak ukazali gostoprimstvo onome koji im je došao sasvim sam. Za razliku od lukavog ribarasa Gonta. bio spreman da mu pokloni čamac. Bile su to šake . podarili mu udobnost ognjišta i radost da opet čuje ljudske glasove kako govore njegovim. i kako je popodne počelo da se smračuje zbog olujnih oblaka koju su stali da pristižusasevera. Bio je sagrađen za dva do tri čoveka. Seljani su bili neotesani i stidljivi.i to je bilo najbolje od svega dali su mu tople vode da spere sa sebe hladnoću i morsku so. ali ti mu daj ime Dalekovidi. onako kako to čarobnjaci rade. on priđe obali. iz straha i poštovanja prema čarobnjaku. Jer. 9. i moja zahvalnost će kroz njih motriti i čuvati te od stenja i grebenja. toplote ognjišta i malo sna. nije ga mnogo brinulo kako će ga tamo dočekati. a starac čije je vlasništvo bio rekao mu je da se on i njegova braća u njemu preturili dosta oluja preko glave i da ih je uvek valjano vozio. hardijskim jezikom. da konstrukcija bude što čvršća na otvorenom oru. Ged mu još više ojača drvo duboko ga proževši činima. . masivnom katarkom i jedrom. Video je da se tamo nalazi neko malo selo. već od čvrstog drveta. i još bile uglavljene jedna u drugu. tako da može i lako da plovi i da zaspi kad mu se prispava. tako da je najzad dospeo u široki morski rukavac koji je ležao između tog ostrva i jednog drugog. A onda mu presrećni starac reče: "Zvali smo ovaj čamac Peščani moljac. svaki je delić na njemu bio čvrst i dobro napravljen. zapadno od njega. sumnjičavo zagledali nepoznato lice. da se skloni od oluje. prepali su se od čarobnjakačkog štapa. Ali Ged mu je ipak platio. u pravcu zemlje Kargad.

a sledećeg dana naiđe na malo ostrvo. Nije bilo nikakve koristi da prepada ostrvljane ili da se svadi s njihovim vračem. da im peva sve što zna. hitajući k njemu. Da Ged nije nosio teret onoga što je trebalo da uradi. tkaninu za jedra.ali mislim da će bolje biti da nastavite odmah sa putovanjem i napustite ovo mesto što pre možete. Brodovi sa Arhipelaga retko su zalazili do Šaka. Kad mu je čamac Dalekovidi bio spreman i dobro natovaren zalihama sveže vode i sušene ribe. . a da se nije videloda je prispela ikakvim čamce. znao je. a umirali su od želje da slušaju junačke pesme. konopce. Ovi su ljudi bili isti kao i oni koje je poznavao dok je bio dečak u Severnoj dolini Gonta. i znao je. i ničemu se novom ne nadajući. Ljudi su unezvereni. i vetar i voda su ga nosili na jug. a runu Pirr zapisao je na njoj od požara. Jer. koji su videli tu osubu. Jer. Nije morao da baca čini nalaženja da bi znao kuda će. da bi te stvari dugo radile kako valja. okrenu se i pođe pravo na dokove Vemiša i isplovi.da velike pesme postanu poznate na još jednom ostrvu. isto onako sigurno kao da ih povezuje nevidljivi konac koji se razmotava. mora ili ostrva stajalo između njih. Čitav je dan i noć proveo jedreći usamljen na pučini. preko širokih mora Prostranstva. I tako je polako i sigurno.hranu. a onada se poklonio i rekao glasom koji je delovao i oholo i ulagivačkiu isti mah: "Vaše gospodstvo. rado bi proveo s njima još nedelju ili mesec dana. Zato je činima izlečio ili zaštitio decu koja su bila kljasta ili nežnoga zdravlja. za kojemu rekoše da se zove Vemiš. Ali. noseći par sveže ispečenih kokica . ne tako davno. a da se nijednom nije osvrnuo. i povećao oskudno seosko bogastvo u kozama i ovcama. u stavri prekjuče. i ne pitajući ih šta ih tišti. onako kako se nikada ne bi osećao na dvoru bogataša. senka je bila otišla u pravcu juga. vetra i bezumlja. da njihovog mladog pevača nauči da peva Podvige Moreda i Hevnorsku pesmu. bez obzira koliko milja. i njiov se vrač ubrzo pojavi. pesme spevane još pre stotinu godina bile su novost ovim seljacima. S njima se osećao kao kod kuće. piće. premda su ovi bili siromašniji čak i od njih. Ljudi u malom pristaništu gledali su ga podozrivo. Ispitivački je odmerio Geda.pošto mu se moć u međuvremenu vrtila. na vesla i oruđa od kamena i bronze koje su mu donosili. nije bio slobodan." Čuvši te reči Ged samo obori glavu. črobnjače! Oprostite mi za ovu smelost i ukažite nam čast da primite od nas sve što vam može u putu zatrebati . krenuo putem kojim je morao ići. moja kći je upravo na putu ovamo. viđena je jedna osoba kako peške prelazi preko našeg ostrva sa severa ka jugu. a čini mi se i da je bila bez senke. ostao je u selu još jedan dan. i sledećeg jutra razvio je jedro i krenuo pravo na jug. niti da je čamacem napustila ostrvo. kažu mi da je pomalo ličila na vas. upisao je runu Simn na vretena i razboje.

Ged krenu za jednom malom flotom ribarskih čamaca i stiže za njima do njihove luke. ima veliku sreću i neprocenjive blagodeti što u njemu živi pravi pravcati čarobnjak. razbijajući monotoniju široke pučine. i Ged ugleda kako se pravo pred njim isprečuju niski. "Kao što kaže poslovica . osvetljeni na tim varljivim zimskim suncem. ali većina sveta su bili ljudi iz grada koji behu navratili na dobro pivce i čašicu razgovora. zar nije tako. ali niko nije o tome progovorio nijednu reč.Dva štapa u istom gradu kadtad će se ukrasti. i kome je sam Arhimag dao štap. Što pre bude otišao. živoga duha i spokojni. ovde nije poželjan. Severni povetarac i dalje je nosio Dalekovidog napred. jer ona ga je grdno zbunila. obeležen prstom sudbine i da ide za jednim mračnim stvorom. a sumorna kišica šaputala je nad morem dokle god je trajao mrak. i razmisliti o ovoj novosti koju mu je vrač saopštio. a učtivo i na uvijen način iz Ismeja. Tako prođe dan. takođe modar. lebdeo nad kosim krovovima gradića posejanih među tim brdima. a i tmurna zora. prema tome.kao crna ptica-zlosutnica koju je vetar naneo iz neke neznane zemlje. jedan od onih što su se školovali na Rouku. razgalili i telo i dušu. Dim iz ognjišta je. Bio je kao hladan vetar kad dune kroz vatrom osvetljenu sobu.Radije će još jednom prespavati na moru. u kome. i taj je prizor godio oku. Ismej. živi u svojoj porodičnoj kući i poreklom je iz samog Ismeja. Nisu bili grubi i stidljivi kao ribari na Šakama. ne postoji potreba da još jednim znalcem Vrhunske magije. Kada je prevalio podne vetar i sumaglicase podigoše. ponevši sa sobom svoje proklestvo. Za stolovima u malenoj krčmi bila su i dva druga namernika. Nije ni izdaleka delovalo tako gostoprimljivo kao što mu Več beše pričao. i koji. onaj koji traži uhljebe pomoću svog zanata. izuzev što je krčmar u govoru (a bio je zaista brbljiv čovek) pomenuo da taj gradić. A ipak je video da su im lica istinski prijazna. trgovci iz Istočnog prostranstva. odvojen od njih. nasmejan i zračeći od zadovoljstva. već istinski gradski momci. I tako je Ged bio obavešten da kao putujući čarobnjak. . i penjući se ulicama grada u pozlaćeno. iako trenutno boravi van grada. pivo i pečene ovčje grudi. modri bregovi velikog ostrva. To ostrvo je bilo Ifiš. gde su mu toplo ognjište. i on se zaista zapita zbog čega su mu pričali da u Istočnim Prostranstvima živi ljubazan svet. ostrvo na kome se rodio njegov prijatelj Več. Vaše gospodstvo?" reče vlasnik krčme. pronađe jednu krčmu koja se zvala Harrekki. utoliko bolje za ove ljude.Tako su ga otvoreno oterali iz Vemiša. zimsko veče. Posredi je bilo samo to da su nekako osećali ono što je on i sam znao: da je drukčiji. i prođe i noć. Svakako da su odmah u Gedu prepoznali čarobnjka. da izmenjaju novosti.

i tad se odjednom okrete. da nisi slučajno bio na . i on je dokoličario po ulicama i sokacima gradića. Jer. sluaš je ogovarače kako brbljaju. prilazeći im s leđa u sumraku pozne večeri. Čuo je kako neki čovek i devojka veselo rzgovaraju dok su silazili niz ulicu i prolazili mimo njega ka gradskom trgu. Več za trenutak ostade neodlučan. da ćeš me poznati. Glas mu je malo podrhtavao kad reče: "Mislio sam. ali. Ja sam taj njihov čarobnjak. pumpa vazduh iz mehova u jamu za taljenje. Veče.ne odgovori mu. pa uze Geda za ruku i obgrli ga drugom oko ramena. tamo unutra.. Ged je znao da bi trebalo da prenoći u Ismeju samo jedanput.dok se pena nije prelila preko ivice. "Poznajem te."Ton mu je bio bezbrižan. bacivši pogled na ogromni štap od tisovine naslonjen u uglu. u svojim toplim domovima. pre svega da ti objasnim nešto.sav oznojen. kroz prozore. Možda sam te isuviše pažljivo tražio.. dovikujući se preko ulice. kako se igraju sa dvorcem od snega i prve Sneša Belića.toliko sam ti se nadao. Ged je sve to gledao spolja. On pođe za njima i sustiže ih. pustog mora i tišine u kojoj mu se niko nije obraćao nijednom rečju. momče. ti si taj čarobnjak kojim se hvale i Isjemju? Baš sam se pitao.odvojen i usamljen i bivalo mu je sve teže. gledao je žene za razbojima. pre tri dana. osvetljen samo odsjajem udaljenih uličnih svetiljki." "Dakle. reče on krčmaru. ali se muškarac oštro zagleda uu njega. Vlasnik krčme." "O. umotanu u krznene pelerinice. već mu samo još jednom napuni kriglu smeđim pivom. okupane rumenom svetlošću inutra. da. Mora pravo tamo kuda ga vodi put. kako se na čas okreću da kažu nešto ili se samo nasmeše mužu ili dečici. jer prepoznade čovekov glas. niti će to. povlačeći ručice gore-dole. Nisu ga s radošću dočekali ni ovde. On obeća sebi da će provesti samo jedan dan u Ismeju i otići sutra ujutro. iako nije hteo sam sebi da prizna da je tužan. prijatelju moj. a onda naglo podiže štap koji je nosio u ruci i ispreči ga između njih kao ogradu. dok mu jedan zajapureni mališa. kao da si zli duh koji mu prilazi s leđa ." Čak i tada. primicale su reteke snežne pahuljice.. posmatrajući ljude kao idu za svojim svakodnevnim poslom. Ali. da predupredi napad ili neko drugo zlo. učiniti na bilo kom drugom mestu. kad se probudio... nerado pomišljajući da se vrati u krčmu.. Neko vreme je gledao decu. dobrodošao! Kako sam te gadno dočekao. "Provešću ovde samo dan ili dva."Tražim nekoga". Tu Gedu najzad prevrši. svako na svojoj otvorenoj kapiji. jer se već počelo smračivati. Da vidiš zašto te odmah nisam poznao.a toliko sam čekao da mi dođeš. "Poznajm te! Dobro došao. bez sumnje." reče on napokon i spusti štap. Zato se ujutro nije žurio da ustane. bilo mu je muka od ledenog. posmatrao je neko vreme kovača bronze kako radi. Devojka ustuknu. Kad se sasvim smrklo i dalje je tumarao ulicama.

potrčao sam. pođi sa nama. vreme je da uđemo i sklonimo se od mraka! Ovo je moja sestra. i nije bilo odgovora. te oči su bile bistre. plahe i radoznale. Estariole. Ali ovo jesam ja. zar na Gontu nema harekija?" A onda se za trenutak zastide i pokri oči. Izvini. Bio je ispred mene. ili. kad sam te video kako ovako prilaziš iz mraka." "Vaše gospodstvo. ali veoma vitka i nežna. ili. Još je držao Geda za rame. "Ne. hrani se zoljama i crvićima i vrapčijim jajima . idemo kući.. Ged takođe odgovori veoma tiho. držeći se kandžicama. pa ipak.video sam neku vrstu predskazanja da dolaziš.nikada ne naraste više od ovoga.Ifišu pre tri dana?" "Juče sam stigao. Istinskim jezikom: "Nevolja te je meni dovela. tvoj dolazak je velika radost za mene. Čarobnjače". Živi u hrastovom drvetu. Džerou. ovo je Jastreb. brat mi je često pričao o životinjici koju ste vi imali.to ti je jedno selo malo više uzbrdo . iako je tlo bilo zaleđeno.da li ga još imate?" . da bi mogao upotrebiti prijateljstvo istinsko ime: "Ne mari. onako kako to rade žene u Istočnim Prostranstvima. Gede. Imala je otprilike četrnaest godina i bila je tamnoputa kao i njen brat. kao što vidiš. i dolaziš mi iz mraka. kad nisu bile pokrivene.i sada mu odgovori. nije mogla čuti. ali nisam više nikoga video. "U Gontu se kaže da su gontijske žene hrabre". "ali tamo još nikad nisam video curu koja nosi zmaja umesto narukvice. i veoma se radujem što te opet vidim. Oh. ovo je samo hareki. ali sasvim mali. Sve mi je to izgledalo krajnje sumnjivo. još bolje. ali ni blizu tako pametna: zove se Džerou. U stvari. o otaku . Gospodine. i sada. Pozvao sam te. divljoj. primeti Ged. čekajući. onoj maloj. Nemamo ni zmajeva. video sam neku vrstu imitacije tebe. majušni krilati zmaj. čak ni tragove. najmlađa od nas i lepša od mene. najbolji od sviju nas i moj prijatelj. i lepo uobličenim pokretima nakloni glavu i rukama pokri oči i znak poštovanja. Na rukavu joj je visio.video sam te na ulici.ne veći od njene šake." Več je u njegovom glasu naučio možda više od običnog radovanja. Zajedno se potom uputiše niz mračnu ulicu. pomislio sam da je to opet neka prevra." Na to se Džerou nasmeja. Gede. u Kvoru . i zašao je iza ugla upravo u času kad sam ga spazio. čoveka koji je ličio na tebe. i smesta mu odgovori: "Ali.." Izgovorio je Gedovo ime istinsko ime tako tiho. pozdravi ga devojka." A onda nastavi svojim hardijskim sa jakim prizvukom narečja Prostranstva: "Hajde. izlčazio je iz grada." "Pre tri dana. Zar to stvorenje nije zmaj?" "Da. da ga devojka koja je stajala malo pozadi. bolje rečeno.

i roditeljska kuća je bila prostrana i sa debelim krovnim gredama. Estariole. neko ko će moći da upozori ljude u Arhipelagu? Jer ako te se dočepa." Ged mu sve redom ispriča. hitra i ćutljiva kao ribica."Ne. "Ima i drugih. tu sumnje nema. Ne želim da se nekome zbog toga desi nešto loše. senka će dobiti grozovitu moć. tebi koji si od samog početka nastojao da mi zadržiš ruku da ne počinim zlo. odvati Več. Otac mu je bio imućni pomorski trgovac. na svoj mirni i jednostavan način. A ako ti pobediš nju. slušajući kako razgovaraju.koji je pripadao Džerou. a potom tiho nestala u pravcu svoje sobe. i Ged. mnogo kasnije. osvrnuvši se po sobi osvetljenoj vatrom iz kamina. Velika taonjanska harfa stajala je u jednom uglu dnevne sobe. tako da Podvig postane poznat i opevan? Znam . čipke i posude od mesinga i bronze." "Mislim da hoću.tiho reče: "Eto. na izrezbarenim policama i kovčezima. razmisli malo: to jeste tvoj zadatak. dečko. Dvoje starih slugu. i Džerou. kao da razgovaraju o nećem što im je obojici prilično nevažno. I tu je Več.. i kada je završio. "A sad. ako možeš. ali ako ne uspeš. koji su napredovali u životu uporedosa svojim gazdama. gradiću u kome se i rodio. Estariole. nemoj. I kaži mi na kakav si to put krenuo. šta ti je sve došlo i otišlo od tebe za ove dve godine od kako smo poslednji put razgovarali. jer mi je jasno da ovom prilikom nećeš još dugo ostati s nama.kao da želi da mu postavi pitanje." "Ponos je kod tebe uvek jači od razuma".. to je samo jedan od mnogih dobrih načina". lepo uobličene. Več se beše nastanio u Ismeju. utonuo u misli. Iako je bio glavni čarobnjak na Ifišu. a najmanje tebi. sedeći iznad kamenog ognjišta u Večovoj kući." "Ne. ževelo je u toj kući. veseli momčić. Sve je u toj kući bilo dobro uhodano." Več se okrenu prema njemu. Estariole. Več dugo ostade ćuteći. niti tvoj dušmanin. "Pa. zar opet ne bi bilo dobro da tu bude još neko ko će proneti glas o tome po Arhipelagu. više ga nemam. a svuda su se nalazili komadi koji su ukazivali na blagostanje jednog domaćinstva . tako treba živeti". koja je dvojici prijatelja poslužila večeru i sela da jede zajedno s njima. uspevao da bude i veliki Čarobnjak i glava porodice. a razboj za tapiseriju. spokojno i sigurno. nalazio se u drugom. ali se ugrize za jezik i ne upita ga ništa sve dok se nisu našli nasamo.lepa grnčarija. A sad mi ispričaj. zar ne bi bilo dobro da tu borbu još neko. Ja sam sam krenuo na ovaj put zla. zatim brat. i uzdahnu." "Ne. Niti je ovo tvoj zadatak. Napokon reče: "I ja ću s tobom Gede. i ja ću ga sam i završiti. dobaci mu prijatelj uz osmeh. i njegovi drveni delovi bili su ukrašeni inkrustacijama od slonovače. i tu je sad živeo sa najmlađim bratom i sestrom.

a i ja sam je video ovde. mislim da bi valjalo da pođem s tobom. jer to je bila detinjarija. šta je ona. Nekako ćeš već saznati njenu prirodu. i zašto to nikada nije radila u Arhipelagu?" . a ipak sam ostao. bar. dodade on. za nečim čega nema. Tamo. to se može ponoviti. Možda se sve ovo neće završiti ni smrću ni pobedom. uzaludnom nastojanju. ili. Ja sam krenuo za njom." "On nikada nije uspeo da stekne štap. "Uostalom.. i nikad se kasnije. ničim o čemu bi se moglo pevati. tragajući za senkom. Plašim se više ako ti budeš uz mene. od jednog kopna do drugog. momče". Ged najzad progovori." On stavi još drva na vatru. bila mi je na dohvat ruke i zgrabio sam je . neće biti nikakvog kraja. u nekakvom koje ti je slično. Otkuda to i zašto. ali." "Dva čarobnjaka se nikada ne sretnu slučajno." Tako ubeđivan Ged nije više mogao da se suprostavi svom prijatelju. posmatrajući vatru i uživajući (bilo je ledeno te noći) u njenoj toploti koja im se razlivala po nogama i licu dok su sedeli u širokom ispustu oko ognjišta. s nogama skoro u žeravici. "To bi bilo veoma tužno". Red je da budem uz tebe i kad se završi. okrenuvši levu šaku pokretom kojim se tera urok. u Veču je oduvek bilo nečeg od te seljačke naivnosti. nisam uhvatio ništa. a ne prvo bajanje." Opet se neko vreme ćutali. njeno biće. dok sam bio u školi nisam usudio da pitam: Džasper. napomenu Več. "Ima još jedan o kome nisam ništa čuo još od one noći na Okruglom brdu Rouka. Nad njom nemam nikakvu moć. Izgleda da ta senka sada hoda unaokolo u tvom obličju. gde se morski rukavac završavao u ćorsokakau. Ali. prodoran. Radije bih pretpostavio da ću videti kako se završava ono što sam video kako je započelo. Možda ću morati da provedem život jureći od jednog kraja mora do drugog. Iako je. možda i više puta. na Šakama. nego da sam sam. i tako uspeti da je zadržiš. ništa mi nije bilo u ruci. Ali. Pobegla mi je. da bude vrač na dvoru gospodara O-tokna. već samo reče: "Nije trebalo da danas ostajem ovde." "Ne zbilo se!" uzviknu Več.da ti ja sam ne mogu biti od koristi. Znao sam. i obojica su još malo ćutke zurili u njene plamenove. nešto me u svemu tome zabrinjava. jer su je na Vemešu videli takvu.pokušao sam. Nisam mogao da je pobedim. Uprkos sumornim mislima Ged je morao da se nasmeši. pitanje zaista teško: šta je to. i sam si kazao da sam bio uz tebe kad je ovo počelo. "i nadam se da će se ispostaviti da nije tako. Ali. Ipak. Estariole. moram priznati. bio je oštrouman. u beskrajnom. To je sve što ja znam o njemu. vežeš i uništiš. i uvek je išao pravo u suštinu stvari. "Samo se jednoga plašim. Još tog istog leta napustio je Rouk i otišao na ostrvo O. na Ifišu. jednostavno. nešto što ne razumem. ipak. okrenuo sam se senci. veoma tiho. bolje rečeno..

jer ja je uvek mogu naći. kad sam je držao svom snagom. Mogu ti posvedočiti da je tako."Pa. Ima baš dobrih vradžbina koje sam naučio na Rouku i koje ovde uopšte ne deluju. prijatelj mu odvrati: "Ima li uopšte imena u mračnim svetovima?" "Arhimag Genšer je rekao da nema. kao da iznutra. ovde ima magije kakvu nikada nisam učio na Rouku." "Da znaš. "Mislim da se to više neće desiti. Možda uopšte nije u stanju da govori kada je u svom vlastitom obličju. Sad može da uđe samo u mene. otkud bi znala moje ime? Kako je saznala moje ime? Lupao sam glavu o tome preko svih mora. kaže se. Skoro kao da govori mojim vlastitim ustima: jer. ona je moje delo. koji se ponudio da trampi to ime u zamenu za svoje . Ako ikada ponovo izgubim snagu i pokušam da pobegnem od nje. Ali. moj učitelj Ogion je rekao suprotno. uz osmejak koji je bio pomalo mrk. i obrnuto. svirepe stvari i tako će ostati zauvek." "Onda moraš dobro da paziš. a ipakne može nikad sasvim da pobegne. mislim da nisu samo one razlog što se senkasada tako izmenila. Ne znam. Ne može više toliko da se oslobodi da bi mogla da se dočepa nekog čoveka i preuzme njegovu volju i biće. ali ja na to ne dajem mnogo. samo ako ne saznam reč kojom ću moći da ovladam njome: njeno ime. od kako sam napustio Gont. Zašto to isto nije učinila i na Šakama?" "Ne znam." "Ne znam". Možda tek iz moje slabosti može da dobije dovoljno snage na progovori. pružajući šake ka užarenom uglavlju. prosto je isparila i pobegla mi." "Na Oskilu te je pozvala po imenu i tako te sprečila da upotrebiš magiju protiv nje. u sebi. Prostranstva imaju druga pravila. njoj dalo oblik. iako ju je isti taj čin moje volje sprečio da mi dalje oduzima snagu. ili deluju u pogrešnom pravcu. Svako kopno ima svoje sile. I to će opet uraditi. odgovori Ged." Utonuo u razmišljanja. kao što je učinilasa Skiorhom. bio je tu i zmaj. kao gebet. odražava se na nju. Međutim. da je ne sretneš u obličju gebeta po drugi put.. Ona je sada vezana za mene isto kao i ja za nju. A ipak. navede stru izreku Več. kada sam prestao da bežim od nje i okrenuo se protiv nje. da prekinem našu vezu. oseća neku hladnoću." "Ne mislim ni ja. "Ona koja je služila Prastaroj moći na Oskilu klela mi se da će mi Kamen reći kako se senka zove. to okretanje moje volje ka njoj. Mislim da je. i što se više udaljavaš od Unutrašnjih zemalja to manje možeš da pogodiš kakve će biti te sile i kako da ovladaš njima.. već samo pozajmljenim jezikom. i ne mogu da nađem odgovor. Postoji neraskidiva veza između mene i te zle. Međutim." "Prepirkama dva maga nikada kraja". ući će u mene. Sve što radim.

Delovao je kao sasvim običan dečak. Ged ga je posmatrao sa čuđenjem i donekle sa zavišću. i nisu je mogli pokolebati ni vreme ni okolnosti. veselom licu. koji se zove magijska moć.vlastito. Diveći se Marovom lepuškastom. da bi me se otarasio. Činilo mu se da će." . zmaaajevi možda znaju rešenje. njegovo vlastito mu se činilo ispijenim i grubim. Dva mladića su e pomalo snebivala jedan pred drugim. zajedno sa dečakom koji mu je bio šegrt. Poslovala je po kući puna dva dana. pripremajući i sušeći pogače da ponesu na put. sve doj joj Ged nije rekao da prestane. Ged je ostao sa Džerou i njenim bratom. a nije ni slutio da mu Maro zavidi čak i na onim ožiljcima. Ujutro se Ged probudio pod krovom svog prijatelja. kao ovde miševa. i. za koje je mislio da su tragovi zmajevih kandži i istinska runa i znak herojstva. "Gde je Selidor?" "Veoma daleko u Zapadnom Prostranstvu. devetnaest. a ona ga je mnogo što-šta zapitkivala. jer on nema nameru da putuje do Selidora bez zaustavljanja. kako je rekla. i premda je još bio pomalo mamuran osećao je takvo zadovoljstvo i mir.ma kako kratak bio. Pošto je morao da obavi još neke poslove pre nego što otputuje sa Ifiša. gde ima zmajeva na svakom koraku. od kad smo se poslednji put videli. već kao dar. Marom. koji je po godinama bio negde između nje iVeča." Razgovarali su tako do duboko u noć.Več je krenuo po drugim selima na ostrvu.jer njihova je ljubav bila čvrsta. a tačno je tako dečak posmatrao Geda: svakome od njih dvojice činilo se veoma neobičnim da onaj drugi. tako različit od njega. nikada nije hteo ništa da joj kaže. Toka i Holpa. pošto je bila u svojoj kući." "Znaju ga. Ged se čudio kako neko ko je proživeo devetnaeset godina može još da bude tako bezbrižan. Ged je prema njoj bio veoma blagonaklon. i on ga je primio. Nešto malo tog sanjivog spokojstva ostalo je uz njega tokom čitavog dana. napuštajući tu kuću. napustiti i poslednje utočište i sigurnu luklu u životu. i nikada nije putovao dalje od Ifiša. jer u njemu nije bilo tog dara. pakujući osušenu ribu i meso i druge slične namirnice da im budu zaliha na brodu. ja mislim da tamo gde se dva maga prepiru.jer Več. njihovo zadovoljstvo što su se opet sreli nadjačalo je sve crne misli. a uz to i njena gazdarica. i zato je rešio da uživa u tomsvom dremežu. ali ga na zlo upotrebljavaju. i život mu je bio lagodan ibez uzbuđenja. ili proklestva. kao da se nalazi negde gde je savršeno zaštićen od zla ili bilo čega rđavog. ima iste godine. Ali. kako hoćete. ali Džerou je ubrzo prestala da zazire od Geda. kakav je to bio zmaj? Nisi mi rekao da si razgovarao sa zmajevima. ne kao dobar predznak. i premda se sve uvekvraćalo na gorko pitanje šta predstoji Gedu.

i ukus. Sunčeva svetlost i zvezdana svetlost su vreme. ali uvek će to ostati samo reč. mogli bismo. svetli. koji je sedeo preko puta Geda.dakle. jer je ona govorila veoma ozbiljno. postoji život. Ali u svim drugim slučajevima. izučio je rezbarski zanat. to je velika tajna i ne sme se oalko upotrebiti. odgovori Ged. ali nije baš bio oduševljen njime. ne možeš prizvati pravu pitu sa mesom. Kada je mrak. sa suprotne strane ognjišta u kuhinji. sama po sebi. čak i njegovog šegrta. kako u mraku stvaraju svetiljku samo pomoću jedne jedine reči: i ta svetlost sija. naši zmajevi su malecki kao miševi. jer on ne priziva nikakvu moć veću od njega. ne mogu da razumem.. rezbreći poklopac za jednu kutiju od finog drveta. pozvati ga izgovarajući mu istinsko ime. neki predmet da se pojavi. Džerou nije ni primetila kako se hareki skotrljao sa tople drške čajnika iznad ognjišta. Kako to da onda ogladnite? Kada na moru dođe vreme za večeru. i nije to reč." Upijajući svaku njegovu reč i gledajući netremice u Geda. "Znači. Pita s mesom je ipak samo reč i ništa više. ipak ne razumem. kad god vidiš čarobnjaka da priziva neku stvr. dok je i dalje razmišljala o onome što joj je Ged rekao. Možemo da učinimo da dobije aromu. zašto da ne. tvoj mali zmaj je ukrao kolač. Dakle.bude tako. primeti Maro. samo mahnete rukom i promrljate nešti i . Ogromna moć. Džerou. zašto samo ne kažete Pita s mesom! i pojvi se pita s mesom i vi je pojedete?" "Paa. "Ali. "Svetlost je moć." "Čarobnjaci. na žalost". naše vlastite reči. U sunčevoj svetlosti. a vreme je svetlost. Prizvati nešto što uopšte ne postoji. Videla sam svog brata."Onda boljeostani u Istočnom. ne volimo da nam zalogaje čine. "Niti su kuvari čaarobnjaci.ali gladan čovek od nje neće dobiti snagu. ti i moj brat ste obojica moćni čarobnjaci. tako što će joj reći ime. Svakako ne zbog obične gladi.i ščepao pogaču veću od sebe samog. . već prava svetlost. dok je govorio. ozbiljno je dopuni Ged. jesi li siguran da će biti dovoljno? Slušaj. Ali. eto. čak i da nas zasiti. kako narod kaže. nisu kuvari". to je sve od mesa. u danima i godinama. a da ne poremetiš ono o čemu stalo priča moj brat kako se ono zvaše?" "Ravnotežje". Ona uze stvorenjce obraslo krljuštima na krilo i stade ga hraniti mrvicama i komadićima. Zavaraće stomak.. gde je stajao kao ptičica na grani. dobaci Džerou klečeći na kolenima i pokušavajući da vidi da li je dovoljno porumenela poslednja partija kolača koja se pekla u crepulji na ognjištu. i ono što se pojavi samo je opsena. i svi postojimo zahvaljujući njoj. vidiš po njoj kuda ideš!" "Dabome". ali ona postoji nezavisno od naših potreba. život može pozvati svetlost da mu pomogne. to nije isto. Jastrebe.

Kad bismo imali više vremena.dok je ona uzimala i žvakala vreli. to znači održati Ravnotežje". uozbiljivši se opet. i poče da ga premeće po rukama. kao da je jedna jedina. Ali uskoro potom. Maro upita: "A smrt?" Devojka je slušala. reče joj Ged. cela stvar. "Pa. Ali kada si ono pretrpeo brodolom." "Eto. "kad mi se brat vrati i ti se vratiš zajedno s njim. ili izvora vode." Onda . Zavlada kratka pauza. "mora najpre postojati tišina. hoćeš li?" "Ako budem u stanju". veoma polako izgovara zvezdani sjaj. posmatrajući harekija kako se opet penje na svoju dršku od čajnika. odgovori on ljubazno. ako nije tajna: koje još velike moći postoje osim svetlosti?" "Nije tajna. "To samo znači da sam ti nevešto objasnio. Ali čvrstina čamca nije bila nikakav opsena. ponovo se oglasi Maro. ona reče: "Volela bih da sam zaista razumela sve što si mi govorio. I pre i posle. veština čovekove ruke i mudrost u korenu drveta: sve one nastaju zajedno. voda i vetar i čarobnjaštvo.. Ni drugog imena." "Ali si zato opekao prste. polako odgovori Ged. čamac. ja ću pojesti kolač moga brata. a blistava. činima vezivanja.ako ne stvar koja ne propušta vodu?" "Ja sam itekako izbacivao vodu iz nekih koji su je propuštali". i Džerou upita. ili još nerođenog deteta.." "Imaćemo ga". "Da bi se izgovorila reč"." Zaustavivši ruku s nožem iznad rezbarije. zvezde i sveće. i ona se od toga zakikota i zagrcnu. Nema druge moći. jer ja se osećam nekako nelagodno ako moram da gledam more kroz rupe na čamcu. tako da obojica zajedno umrete od gladi. i moj bi propušta. Jer. a ni prizivanje."Da. šta je drugo čamac. Godine i rastojanja. mislim.." "Sestrice mala". setićeš se ovog kolača i kazaćeš: Ah! Kuku meni! Da nisam tada ukrao kolač. i ime sunca. nedopečeni biskvit. Evo." Ged se nagnu napred sa svog mesta u uglu i uze jedan kolačić sa cigala. i on nije puštao vodu. delimično je i bila. Moje ime i tvoje. "I ja sam ukraokolač. A kada budeš jednom umirao od gladi. sve su to slogovi jedne jedine. sada bih imao šta da pojedem. makar na kratko.. već je to bilo postignuto jednom drugačijom veštinom. Zar je i to bila opsena?" "Pa. neizmerne reči koju veoma. prosto radi utiska. i zato sam ih koliko-toliko zakrpio. Drvo je bilo vezano u jeno. Sve moći izviru iz jedne i vraćaju se u nju. otplovio si odatle na čamcu koji je bio napravljen najvećim delom od čarolije. usamljen na pučini između dalekih ostrva. Tako sam glupa. crna glavica joj je bila pognuta. zablista Džerou. da nisam neprestano obnavljao basmu. primeti Ged. "Reci mi još ovo.

NA PUČINI Luka sada već beše potpuno utonula u more i nestala. stalno ispirane talasima. onako kako se voda koja ispunjava rastojanje između njih i čamca postepeno povećava. ali ipak nastavlja. najneznatnijim i najprostijim vradžbinama. na more koje je postajalo sve šire i sve praznije. Zamorivši se od tih staraca koji su mu zanovetali. tamo na obali. a naslikane oči Dalekovidnog. i po poreklu i po običajima. čvrsto istkano jedri u pravcu severnog vetra. iako služim. Več se vratio sledećeg dana. da bi zaštitili nešto od svoje opreme od morske vode i kiše u tom čamcu bez palube. a. otprilike stotinu milja po najgorem vremenu i suprotnom vetrovima. i opet odlazio u napuštene vode. izgovorio sam pogrešno. potrebno je samo malo više magije . iako su mu prebacivali. Nisu se ranije snabdeli time. dodajući? "Ja nemam pravo da govorim o tome. nisu ništa mogli učiniti da ga zadrže. Ja sam vaš časrobnjak. i oprostio se od dostojanstvenika grada Ismeja. već samo stoje nepomično u ogrtačima sa navučenim kapuljačama. ali ne reče ni reči. a do tada zbogom. i po dužnosti koju kod vas obavljam. Tada joj u magnovenju navreše suze na oči.odjednom naglo ustade. a one ne mašu i ne dovikuju pozdrave. podigavši smeđe. gledajući za njim. Tamo su se samo na kratko zadržali u pristaništu. on napokon reče: "Ja sam vaš. dva mladića krenuše na Dalekovidom iz luke Ismeja. Bolje da ćutim. neću više govoriti. 10. gledale su napred. Za dva dana drugovi pređoše rastojanje od Ifiša do ostrva Soders. Reč koju je trebalo da samo ja izgovorim." U ranu zoru. reče bojažlljivo Mro. "i on se toga boji. Kad budem slobodan da vam se vratim. sivim ili smeđim. "Mislim da će ga ovo njegovo putovanje na koje je krenuo odvesti u smrt". kroz crvene plamene jezike na ognjištu. tek toliko da opet napune mešine s vodom i kupe katranom premazano platno za jedra. u ledenu kišicu koja je rominjala na ulicama. onako kako su žene i sestre mornara širom Zemljomorja oduvek stajale i pogledom ispraćale svoje muškarce. ne služim vama. dok je siva svetlost navirala na istoku iz morske pučine. Džerou je stajala na dokovima i gledala ih kako odlaze. Možda zaista i ne postoji istinska moć sem tame. "Uklet je"." I on napusti ognjište i toplu kuhinju." Podigla je glavu dok je posmatrala. primeti devojka. vratiću vam se. Ali krajnje je vreme da zapamtim da. ali. uzevši ogrtač i izašavši napolje sam. u stvari. jer čarobnjaci obično takve sitnice rešavaju vradžbinama. koji su ga krajnje nerado puštali da krene preko mora usred zime po smrtonosnom zadatku koji čak nije bio ni njegov vlastiti. i postaju sve manje i manje. paravac kojim je išao čamac što je sam samcit stigao do njih preko zimskog mora.

i ogromna.da se morska voda učini pitkom i tako uštedi sebi trud nošenja mešina sa slatkom vodom. jer od trenutka kad im se jedro prvi put nadulo na vetru obojica su osetila nekakvu zlu slutnju. Mornari kažu da se iz voda u okolini ostrva Er mogu videti zvezde koje se ne vide nigde na drugom mestu. posle dugog putovanja. a ostatak godine. Kornaj." "Ja ne bih". sećam se. razvukavši usta u osmeh. I pričao nam je bajke o narodu Splavara u Južnom Prostranstvu. već ide tamo kuda mora. Oni koji tako putuju. plutaju nošeni strujama okeana. pristanište." "Mi možda hoćemo". I kada se ostrvo Soders smanjilo i počelo da nestaje iza njih. Behu se okrenuli posve u drugom pravcu. i valovi stali da šume i zapljuskuju im provu. jedno od naših ostrva iz Istočnih Prostranstava. ka mestu na kome se susreću svetlost i tama. i sada uđoše u vode u koje veliki trgovački brodovi Arhipelaga nikada ne zalaze. koji izlaze na kopno samo jednom godišnje. Ged zapita: "Koje zemlje leže pravo pred nama?" "Južno od Sodersa nema nikakvog kopna." "Da. mir bezbednost. sve te dane i mesece. neka . Voleo bih da vidim ta selaŽsplavove. naići na veoma malo: Pelimer. Luka. Ged opet usmeri čamac na jugu. odvrati Več. da naseku velike trupce za svoje splavove. Na putu kojim su oni krenuli i najmanja bajalica mogla je da izmeni okolnosti i pomeri ravnotežu sile i sudbine. pun kostiju i zlih predskazanja. reče Več. dok ne uđeš u Južna Prostranstva: Rud i Tum. paze na svaku reč. a prijatelj mu nije postavio nikakvo pitanje niti se upuistio u raspravu. Rekao je samo: "Bolje nemojmo". Več nije postavljao nikakva pitanja o kursu kojim plove. ledenu kao i sam zimski vetar. kažu. sve do linije gde se spajala s nebom. sve to je ostalo za njima. jer sada su išli ka samom središtu te ravniteže. na koje ljudi ne idu. Na brodu kojim sam prvi put dospeo na Rouk bio je jedan mornar koji je pričao o tome. "To je veoma neprijatan deo sveta. Gosk i Astovel. Sada su išli putem na kome je svaki događaj morao da bude poguban. u krajnje granične vode Prostranstva. a onda opet ništa. i nešto malo ostrvca oko njega. i nikada ne ugledaju kopno. siva vodena ravnica ih obuhvatila sa svih strana. i ostrvo Er. Iza njega Ž ništa sem mora." "Šta je na jugozapadu?" "Rolemani. i koje nikada nisu dobile svoja imena. Isplovivši ponovo i nastvaljajući duž obala Sodersa. Ali Ged kao da nikako nije želeo da se koristi magijom. i ništa se nije događalo slučajno. niti je dopuštao Veču da to čini. koji se takođe zove i Poslednja zemlja. Na jugoistoku ćeš. "Daj ti meni čvrstu zemlju i svet koji na njoj živi. na kojima su se bela polja pokrivena snegom u daljini stapala sa zamagljenim bregovima. znajući da nije Ged taj koji o njemu odlučuje.

. Razlikovala se od svih ljudskih bića koja do tada beše upoznao.more samo ostane tamo gde mu je mesto. Več izvadi hranu. Neki kažu da je ta zamlja veća od celog Arhipelaga. on tiho reče: "Možda nije trebalo da mi kažeš njeno ime. i Eju. u odgovor. Več." Rumenilo na zapadu pretvori se u pepeo. "Njeno istinsko ime je Kest". koji . sve gradove velikih zemalja. daleko na zapadu. Niko ne zna. nisam ni morao da ti ga kažem. držeći palamar za okretanje jedra u ruci i posmatrajući siva prostranstva pred sobom. Ili da otplovim na sever.. osim toga." Na to ga Več pogleda pravo u oči." I tako su plovili usko omeđenim stazama preko vodene pustinje. smejući se. a i ja ću.. koji nije to učinio tek onako. A. vele da su to samo grebeni i stene sa ledom između.. ".. nastavi Ged. "Hevnor. Ged se opruži na dnu čamca da odspava." Ali Več. reče on. opet. Da preplovim celu Stazu Zmajeva. Voleo bih da vidim kitove u severnim morima.. Ali. ne mogu. a prijatelj mu. i moram okrenuti leđa lepim. Tog dana su videli samo jedno jato srebrnastih skuša koje su stremile put juga. upoznao neku mladu devojku? Ali. gde su se rodili naši mitovi. "Ona je kao ribica.. a pepeo u crni ugalj.. pa i on nazdravi Džerou. ali nijednom nije neki delfin iskočio iz vode. Ged svoje strpljenje i svoje tugovanje sroči u pesmu. More i nebo bili su crni. koja se nije odnosila samo na njega. Pomisao ma nju vrati mu i uspomene na njenu mudru i detinjastu ljupkost. umotan u svoj ogrtač od vune i krzna. za jednu senku. što je i sam Ged dobro znao? i to ga razveseli od srca. Svu sunčevu svetlost i sve gradove dalekih zemalja proćerdao sam za šačicu moći. olako. kao belica koja pliva u bistrom potoku". A i male zemlje. više zapevanje nego pevanje. podeli je i reče: "Ovo su poslednji ostaci piva. to mu nije palo na pamet). Moram tamo kuda me vodi ovaj put. niti je let nekog galeba ili morske laste prosekao sivi vazduh. osvetljenim obalama.. uzvrati rečima heroja iz Podviga Eretž Akbe: "O kada bih samo još jednom video blistavo ognjište zemlje. a drugi. Ali. kratku tužbalicu. a ipak je ne možeš uhvatiti.bespomoćna. reče on. Na prastarom jeziku kest znači belica. "Zaista si rođeni mag". A kad je istok potamnio i zapad se ozario. uopšte. takođe one čudne zemlje iz Spoljnih Prostranstava. odvrati: "Njeno je ime kod tebe isto tako sigurno kao i moje. za tamu. posle nekog vremena. u središtu sveta. zar ga nisi već i sam znao. (A da li je ikada. pravo do zemlje Hogen." "Voleo bih da mogu da posetim sve gradove Arhipelaga". dokle god je oko dopiralo." I kao što to čini svaki rođeni mag. te bele kule Hevnora. ua žedne ljude po hladnom vremenu: za moju sestru Džerou. kroz sante. i Šelijet sa čuvenim fontanama na ostrvu Vej. Pijem u zdravlje one koja se setila da ubaci ovo burence u čamac.. možda još iskrenije od Veča." Na to Ged prestade da se muči crnim mislima i da zuri preko pramca u more pred njima.

ostrvce zgureno visoko iznad debelog. bio njihov vrač. uništenja Enlade. prateći let morskih ptica i razne otpatke koji uvek plutaju u blizini kopna. ali na svoj način. kao čamac kad mu se prekine užad što ga vezuje za obalu i da će tako. svi su se začudili i užurbali oko njih. sinjeg mora. ne pevaju se Podvizi. a Več mu je samo jednom postavio pitanje koje bi se približno moglo dovesti u vezu s tim. ali ništa ne reče. i stoji tačno nasuprot. Posle tri dana plovidbe. jer on je. Mladići su tu izašli na obalu. iako je bio lud. ne oštre se mačevi niti neko oštro oruđe. U glavnom gradu toga ostrva postojao je i vrač. kada je bilo šta što čovek preduzme ne ispadne kako treba. jureći naslepo kroz noć. nazivajući ih uhodama i slugama Morske zemlje. Probudio se pred ponoć i smenio Veča. jednog dana. i pre zore tanki mesečev srp. Bez prestanka je trabunjao o džinovskoj zmijurini koja glođe temelje Pelimera. ali kad je počeo da govori o zemlji stao je da ispod oka baca poglede na Geda: i odjednom je počeo da se derei da ih vređa nasred ulice. na Pelimer. i u početku su naišli na dobar prijem. "Mesec prelazi u mladinu". Njegovi stanovnici govorili su hardijski. U početku je učtivo pozdravio mlade čarobnjake. promrmlja Več. džinovskih ledenih talasa koji su već progutali voćnjake Soleje. ipak. prolećnim voćnjacima. tiho je pevušio Podvige Enlade. nakon što je hladni vetar nešto oslabio. i došavši na ostrvo Soleu ugledao Elfaran u rascvetalim. idući stalno na jug i na istok. ne daju se zakletve. blistajući između smeđih ivica dvaju oblaka. Mesečeva mladina koja nastupi prva nakon Sunčeve povratnice zove se Ugarnica. stigli su. ali je bio lud. prosu svoju slabu svetlost preko pučine. Mesečevim danima i Dugoj igri u letnjim mesecima. nošen snažnim vetrom koji mu je duvao u jedra. nakon što su krenuli iz Sodersa. kada se probudio u zoru. Ged podiže pogled u pravcu bledog poluprstena iznad. što ih je odovodio sve delje i dalje od poznatih . deci se ne daju njihova istinska imena dok traje Ugarnica. Zato Ged i Več skratiše svoj boravak i isploviše pre mraka. Moredove smrti.je držao palamar za okretanje jedra. stići do ivice sveta i pasti na drugu stranu. Na to su Pelimerani prestali da ih gledaju ljubazno. Ali oblaci na nebu se malo razbiše. tako da će ostrvo uskoro morati da zaplovi. kad je reko (nakon što su dugo vremena održavali isti kurs. Mali čamac je žustro leteo preko uzburkanog mora. niti otvoreno o njihovom putu. da dopune zalihe sveže vode i malo predahnu od plovidbe. Nepovoljno doba godine za putnike i bolesnike. Tokom svih tih dana plovidbe Ged nikada nije zapodeo razgovor o senci. Ged je zaspao pre nego što je pesma stigla do tužnog završetka njihove ljubavi. onaj deo gde pesma govori kako je mag Mored Beli isplovio iz Hevnora u svom dugovratnom brodu bez vesala. takođe beličaste vode na istoku. To je onaj mračni pol u godini. tako da im je govor zvučao neobično čak i Večovom uhu. koji pođe na počinak.

i da se ne seća baš sasvim jasno što je to bilo. Poslednje kopno. iza kapija dana. reče Več. razgovarali su o čarolijama za nalaženje. prizivanjima i o onim Pitanjima Na Koja Se Mora Odgovoriti. činilo se kao da čitavo ostrvo nastoji da stoji uvek usmereno prema Zemljomorju.. i koja ume da postavi samo Veliki majstor Ustrojstva na Rouku. onu mračnu stvar kojom idu i kraj njihovog putovanja. Onda opet ućuta. iza praizvora. prema." I zaćutao bi i utonuo u misli. satima. Veču se ponekad činilo da mu prijatelj vidi. i tek sledećg dana su videli da su ih mimoišli kada su pravo pred sobom ugledali jedno ostrvo sa okomitim stenama nalik na tornjeve. ne ugledavši nijedno od tih ostrva zbog magle i kiše. smeštena u uskom zatonu između stenovitih visova. "Zašto to kažeš?" upita Več.. nalazila se na severnoj obali ostrva. "Ne ovde. sve vreme držeći na oku more ispred čamca. kao da se povratio od nekog napada. i kroz njega." "Ipak. odvrati Ged. i sve kućice u gradu behu licem okrenute prema severu ili zapadu. Ne na moru. jer Ged je govorio vidno uzbuđen. i kad je ponovo progovorio glas mu je zvučao kao i obično. "Sudeći po izgledu". "ovo će biti Astovel. moraš ćutati. ma koliko ono dal eko bilo. oni koji žive na njemu možda znaju za još neke zemlje". i odgovori na ovo Večovo pitanje takođe je bio isprekidan i čudan. ne. Po najgorem vremenu prošli su između Kornaja i Goska. prema čovečanstvu. . Luka Astovela. jednog jesenjeg dana na obroncima planine Gont: "Da bi mogao čuti. ali i mimo njega. Ali Ged bi često završavao razgovor mrmljajući one iste reči koje mu je Ogio rekao još davno... već na zemlji: kojoj zemlji? Ispred izvorišta otovorenog mora. odgovori Ged. "Ne ovde". preko milja valova i kroz sive dane koji će tek doći. Ne na moru. Istočno i južno od njega geografske karte su potpuno prazne.zemalja Zemljomorja): "Jesi li siguran?" Na to je Ged samo odgovorio: "A da li je gvožđe sigurno gde leži magnet?" Več je ćutke klimnuo glavom i oni nastaviše put bez ijedne reči. Ali s vremena na vreme su razgovarali o veštinama i trikovima pomoću kojih su čarobnjaci u davnim danima uspevali da otkriju skrivena imena opasnih i ubilačkih sila i stvgorenja: kao je Nereger od Palna saznao ime Crnog Maga prisluškujući razgovor dva zmaja. i kako je Mored pročitao ime svog neprijatelja koje su ispisale kapi kiše što su pale u prašinu bojnog polja na visoravnima Enlade. nad kojima su kružili galebovi čije se kreštanje razleglo nadaleko preko mora. netremice zagleedan u Astovel ispred sebe. ili vizije.

drugi ozbiljni. i svaki je u ruci držao kamenu sekiru ili nož napravljen od školjke. Nema dalje. Brodovi su im retko dolazili. vireći kroz vrata. Ged probudi svog druga još pre zore. ali više sa njim nije razgovarao. skrivajući decu iza sukanja. Žene sve behu ostale u pletarama os pruća.Dolazak stranaca bi propraćen uzbuđenjem i pometnjom. neki smešeći se. Poglavica im je bio veoma star. da bi ga se sećali kad ostare. Ged je. koštunjavi ljudi slabo obučeni i pored jake zime. prema tome. Bitisali su tu. Nikada nisu čuli za Gont. čak i sa Sodersu ili Rolamenija. za njih bio pravo čudo. "Ovo su mudri ljudi. na ivici svih geografskih karti. i teško bi se koji moreplovac usudio da takvim plovilima krene čak do Goska ili Kornaja. uplašeno se povlačeći u mrak svojih koliba kada su stranci stali da se približavaju. i izgleda da nisu prepoznali ni štapove mladih čarobnjaka. Na njihova pitanja o gradu koji ni sam nije nikada video trudio se da odgovara što bolje ume. muškarci si iznosili svoje male sinove da vide čoveka sa Arhipelaga." "Zašto sad odmah?" upita dremljivo Več. već su im se samo divili zbog dragocenog materijala od kojeg su bili napravljeni ž drveta. Prijatelji provedoše tu noć u toploj i zadimljenoj glavnoj kolibi. postajao je sve nemirniji što je veče sve dalje odmicalo. putnici. Stari poglavica najzad odgovori: "More. Ali kada su shvatili da nemaju čega da se boje. Moramo dalje. njihovog jedinog goriva: "Šta leži na istoku od vaše zemlje?" Ćutali su. Dugo je još posmatrao Geda. dolazeći sa obale. Ne možemo ostati. probudi se. Samo još voda i kraj sveta. Nisu imali ni veštice ni vrača. potpuno u samoći. Ali. Možda oni znaju kenu zemlju koju mi ne znamo. Muškarci. jer nisu imali ništa čime bi mogli trgovati u zamenu za bronzano ili još finije posuđe." "Nema nikakve zemlje istočno odavde". i on je jedini od svih njih imao priliku da jednom u životu vidi čoveka rođenog u Arhipelagu. Čamci su im bili najprimitivniji okrugli ribarski čamci ispleteni od trske. reče jedan mlađi čovek. . toplo su prihvatili strance i obasuli ih pitanjima. i mislili su da je on kralj Hevnora. šapćući: "Estariole. oče". i konačno zapita muškarce iz sela. dok su svi zajedno sedeli zbijeni oko vatre u glavnoj kolibi. u toploti ispunjenoj smradom kozjih brabonjaka i osušenog sirka. nisu čak imali ni drveta. ćutke su okružili Veča i Geda." "Nikakvog kopna na njemu?" "Ovo je Poslednja zemlja. ponovi starac. "moreplovci. jer beše doba godine kad nije bilo čamaca koji bi se usudio da plovi morima oko Astovela. već samo za Hevnor i Eju.

koji se sve vreme držimo svojih obala i pristaništa. zamagljenih. Po varljivoj i nejasnoj svetlosti zvezda našli su put niz brdo. ne skrećući i ne smanjujući brzinu. Ja sam već napunio mešine. i duvao je sa severoistoka. ili onih koji zamišljaju ogromne Arhipelage ili ogromno. Ged je samo jednom prekinio tišinu. Čamac je podrhtavao od ogromnih. do ušća. Jer. dokle god bude išla. ako je izgubim." Ged ništa ne odgovori. odgovori Več. U podne su jeli. rekavši: "Da li si ti pristalica onih koji misle da izvan Spoljnih prostranstava postoji samo more i ništa drugo. i porinuli ga u crnu vodu. Čitav dan i čitavu noć proveli su terani moćnim magijskim vetrom preko valova ogromnog okeana u . i da će onaj koji otplovi suviše daleko pasti preko njegove ivice. pre izlaska sunca. Ged je veoma štedljivo raspodelio njihove obroke. suncem obasjanih talasa koji su ga udarali dok je jurio. i jasno je bilo šta to treba da znači."Ne odmah Ž prekasno. iako ne baš sasvim lagodno. Nebo je toga dana bilo vedro. Jedrili su veoma brzo u pravcu istoka. Krenuli su tako od Astovela u Otvoreno more. Čitavo popodne sekli su talase u pravcu istoka. svi izuzev jedne bebe koja se zaplaka u mraku neke kolibe i opet ućuta." "Neki su krenuli da saznaju i nikada se nisu vratili. ili da očuva vradžbinama čvrstinu jedra. u njemu više nije bilo osećanja za šalu. sem da s vremena na vreme obnovi basmu vetra. i zato Ged podiže magijski vetar: bile su to prve čini koje je učinio od kako su napustili ostrva Šake." Ged se nije nasmejao. "ja sam pristalica onih koji kažu da svet ima samo jednu stranu. Pratio sam je suviše sporo. prvoga dana Ugarnice. Zemaljski vetar je bio olujan i hladan. ali su obojica sažvakali svoj komadić sušene ribe i pogače bez ijedne primedbe. a ja ću morati za njom. i razvezali Dalekovidnog od jednog ogromnog kamena za koji je bio privezan. a Več je." I tako napustiše kolibu dok su još svi u selu spavali. izgubljen sam i ja. A još nam nijedan brod nije stigao u pohode iz zemalja koje ne poznajemo. "Ko zna šta čovek tamo napolju može sresti? Svakako da ne znamo mi." "Kuda je pratimo?" "Na istok. Tog jutra Ged nije progovorio nijedne reči. povinjući se magijskom vetru baš kao i ma koji omađijani čamac sa Rouka. pokušavao da završi svoj prekinuti počinak u zadnjem delu čamca. Hajde. Uspela je da mi umakne. nepoznato kopno na drugoj strani sveta?" "U ovom trenutku".

možda. Na kraju izgovori: "Estariole. Estariole". Ne želim da dovodim u sumnju tvoju viziju. ili. samo. uspevao da magijski vetar održi u istom prvacu i uvek podjednako snažnim. gonile pred sobom. i svu noć održavao kurs u pravcu istoka. Nije to bila oluja. tek tada se prepade. tamnoputo lice. dobro. Te noći je opet stražario Ged. Ubrzo su sve stvari u čamcu bez zaklona bile potpuno promočene. sve dalje i dalje od zemalja na kojima je ljudima bilo mesto." . kad je tako. prevara koju je izvršilo upravo ono za čim tragaš. i Ged je drhtao u snu. reče on. prošaptao: "Održavaj magijski vetar da duva od zapada. i toliko je bio ukočen od hladnoće. i tako u nedogled. a ubrzo je i kiša počela da šiba preko pramca sa severoistoka." Sedeli su jedan pored drugog na poprečnoj dasci u čamcu. ali Ged ga je ipak gledao kao iz daljine.. po Gedovoj želji. Ged je stražario od sumraka do zore. Ipak. A senka se ne može premoriti. "jednom si govorio kao da si siguran da ćemo na kraju stići do kopna. da je Dalekovidi morao da se naginje i uspinje po njima kao po bregovima. prijatelj mu smesta shvati da govori istinu. položi ruku Gedu na rame i reče samo: "Pa. Ali. da je jedva mogao da se opruži tonući u san. i zaspao. Te večeri Več prekinu dugo ćutanje. pa na sledeći. Netremice je gledao ispred sebe. ali ogromni talasi bili su toliko visoki. umreti od gladi. U praskozorje. ako nastave ovako da plove. a i Več je osećao kao da mu kiša prodire do kostiju. uprkos nakantranisanom platnu za jedra koje su kupili da ih pokriju. a možda i prema samome sebi. Več pokuša da malo skrene taj neprestani.pravcu istoka. surovi vetar koji je nosio kišu." Čuvši te reči. da te namami da odeš preko okeana dalje nego što ljudsko biće sme. Sunce se nije podiglo na nebu. Jer naša se moć može promeniti ili oslabiti na tuđim morima. i vetar Otvorenog mora nije se povinovao njegovom glasu. već samo dugotrajni naleti hladnog zimskog vetra i kiše. Na to se u Veča potajno uvuče neka strepnja. muklo je. kao preko neke široke provalije. Sa dolaskom dana zemaljksi vetar malo popusti. Pogled mu je bio ispunjen bolom i govorio je polako i s mukom. ili udaviti u moru. približavamo se. zemaljsko vetroumeće nije mu polazilo za rukom ovde. postajale jače. i sunce se bojažljivo pojavi. "Prijatelju". mu je bilo već sasvim posivelo od umora. jer u mraku su sile što su ga privlačile. jedino se bojim da možda nije baš obmana. iako mu oči u noći bez mesečine nisu videle mnogo dalje od naslikanih očiju na čamcu. jer to ga navede da se zapita koliko će još čarobnjačke moći ostati u njemu i Gedu. da bi u trenutku zalebdeo i opet započeo svoje mučno uspinjanje na sledeći. Ali iako je. tako daleko od kopna. Iz sažaljenja prea svom prijatelju.

Možda ta basma. Več. iako ih je isti vetar nosio u istom čamcu. ravnomernom. i da će stići iza izvorišta mora i još dalje na istok. kao i obično. već oni zaista behu. sem kad bi pogledao prijatelju u lice. I premda Več nije mogao da vidi ono što je video Ged kada bi se osvrnuo između dva zaveslaja i bacio pogled na ono što je ležalo pred čamcem ž iako Več nije mogao da vidi mračne padine ispod nepomičnih zvezda. . Išli su sve dalje i dalje. čekao je. nije bila nikakva opsena. užasavajućom brzinom preko mora. ipak. uzviknu Ged u jednom trenutku. ili. i veo sve gušći. "Spusto jedro". učiniti da Otvoreno more izgleda kao kopno. iza kapija dana. Još su jurili onom istom. onda je bila nepojamno moćna. jer još nije mogao zaspati u mraku. Ništa od svega toga nije bilo vidljivo za Veča. i ta je tama bivala sve veća. stigli na kraj sveta. i Veču se na kraju poče pričinjavati da će se sve ono što je Ged govorio najzad obistiniti. Ali. ali. I išli su sve dalje i dalje. kao da ih guši pesak. kao da su u nekom zatonu odasvud zaklonjenom kopnom. A nije mogao da zaspi ni trećeg dana. dok Ged. Ako je to bila vradžbina ili opsena. iapk je svojim čarobnjačkim okom mogao da nazre tamu što je izvirivala iz dubina između dva talasa svuda oko čamca. već samo zvezda. Ali više nije posmatrao okean. ne onaj isti okean koji je video i Več. Pokušavajući da se sabere i ohrabri. povijenih leđa. i vidi kako talasi postaju sve niži i sporiji. nikako nije mogao da shvati zašto su prešli na veslanje. tada bi on u magnovenju ugledao tminu.Te noći je Ged opet stražario. nošeni samo Gedovim snažnim zaveslajima. i Več to žurno uradi. oštro motreći pri svakom izgovorenom slogu da li će se nešto promeniti ili zatreperiti u ovom opsenarskom plićaku i isušivanju okeanskog bezdana. dok na kraju nije izgledalo da se kreću površinom ravnom kao ogledalo. lakom. postavio ih u ležišta i krenuo da zamahuje njima. sve više zalazi u carstvo u kome više nema ni istoka ni zapada. koji je video samo valove kako nadolaze i vraćaju se dokle god mu je pogled dopirao. ogromno vodeno prostranstvo što se nadimalo sve do linije obzorja. U Gedovom oku bila je mračna vizija koja se preplitala i delimično zaklanjala sivo more i sivo nebo. Ged je stajao na pramcu. ni izlaska ni zalaska sunca. na Otvorenom moru. i Več se čudio Gedovoj moći kojom je uspevao da održi magijski vetar sat za satom. tu. i ubrzo oseti kako zemaljski vetar sve više slabi i valovi postaju sve manji. ovde nije imala nikakvu moć. dok je Ged razvezao vesla. iako bi uticala samo na sliku koju vidi a ne i na magiju koja je delovala oko njih. izgledalo je kao da samo Več putuje na istok preko zemaljskog mora. Čamac se uzdizao sve blaže i tonuo sve pliće. gledajući napred. sam. Več izgovori basmu Otkrovenja. bar. gde je Več osećao kako njegova vlastita moć slabi i ne deluje kako treba. Ili to.

Ne obraćajući pažnju na njega. Džasperovo izazivačko lepo. Koračao je napred. razmetljivi hod.svetlost koju je nosio Ged činila se kao ogromna zvezda koja se polako kreće kroz tamu. ni juga. Ali Pečvarijevo lice je bilo sve naduveno i puno mrlja. sivi ogrtač sa srebrnom kopčom i ukočeni. Čamac je ležao nepomičan. Crni pesak se ugibao. koji je stajao posmatrajući. Kao nekakav starac. drveta čamca. Ovde nije bilo pravca. behu pristali. Veču se učini da ga vidi kako pada i tone u dubinu mora. ostavljajući čamac za sobom. A tama oko nje se zgušnjavala. sed i namrgođen. ne zaustavi. postajali ružičasto providni. vetra. sve je to progutala neizmerna. Ged se uputi nekuda. I Ged je to video. Ništa se nije micalo ni na crnom nebu ni na tom suvom. već je išao dalje. već mladić. Ged je veslao sve sporije i sporije. ali ne u nekom određenom pravcu. samo je malo usporio korak. i hodajući stalno napred. mora koje je sigurno moralo biti tu negde. osvrćući se preko rmena. kroz svetlost. ni severa. prikupljala se. i taj zvuk je bio užasan. u razlivenoj graničnoj liniji gde se stapaju videlo i tama. neprozirne korene koja je skrivala vodu. kao da doziva. senku kako mu prilazi preko peska. put koji je samo on mogao da vidi. kao lice davljenika. stalno gledajući pravo pred sebe. udaljavajući se od čamca. ni zapada. tamo gde je dodirivao blistavo drvo. Tada se ono što mu je išlo u susret potpuno promeni. iako je sada između njih ostalo samo nekoliko jardi. nestvarnom tlu koje se protezalo sve dalje i dalje. ne avetinjskom svetlošću. i on nekako čudno ispruži ruku. Nikakav šum nije se čuo ni od vode. i tiho šaputao pod njegovim nogama. međutim. pun senki. mladalačko lice. I opet se Ged ne zaustavi. u sve gušću tminu svuda oko čamca. i ona se pretvori u Pečvarija. Bio je to Džasper.samo ka nečemu ili od nečega. nanosa i plićaka. birajući put između kanala. Nije bilo ni daška vetra. Čamac se zatrese kad mu sepramac nasuka. ali kako se približavala sve više je uzimala na sebe oblik ljudskog bića. ocrtavajući njegove stope. raširivši se na obe strane kao da širi . duboka tišina koju nikada ništa ne beše narušilo. I samo more se bilo pretvorilo u pesak. Veču. A posle izvesnog vremena ugleda u daljini. uze svoj štap i laikim skokom pređe ivici čamca. Ispod tog pramca ležale su beskrajne morske dubine. Pun mržnje je bio pogled koji je uperio u Geda kroz vazduh koji ih je razdvajao. U početku je bila bez oblika. dokle god je pogled sezao. koji je išao ka Gedu. Ali mora više nije bilo. ali istog časa kad je Ged u njemu prepoznao svog oca kovača. Ged se. samo je malo više podigao štap. koji ubrzo postade toliko jak da su mu prsti. već jasnim. vidio je da to više nije starac. postajala sve crnja. nebo i svetlost. belim sjajem. Ged ustade. nepomičan. iza te suve. Ged uz čegrtanje uvuče vesla u čamac. a ipak. jer drugog nije bilo. ni istoka. Štap zablista i u njegovom blistavilu Džasperov lik spade sa prilike koja se približavala. Njegov štap poče da svetli. jedra.

i njegov sjaj postade nepodnošljivo jak. i zgrabi svoju senku.živom moru. i potrča iz sve snage ka onom malenom svetlucanju koje tek što se nije ugasilo u praznini i mraku iznad pustinje. daleko tamo gde je nekada bio pesak. i svet se u magnovanju obnovi pred njim. on iskoči na pesak da pomogne prijatelju ili da pogine zajedno s njim. A onda se baci na klupu i iz sve snage stade da vesla ka svome prijatelju. spojiše se i postadoše jedno. kroz polumrak. da se nadima i odjednom splasnu. koji je užasnut. I u trenutku kada su stigli jedno do drugoga. sa usnicama koje su se grčile i drhtale i očima nalik na dva grotla koja vode u crnu prazninu. čovek i senka se sretoše licem u lice. obuze ga ledena zimska hladnoća i on oseti gorčinu morske soli. Ono se skupi. Ali Veču. ljudski ili lik čudovišta. koje je takođe grabilo njega. istopi i potamni. jedn stravični lik koji nije prepoznao. nepomična oka. Ged izgovori ime senke i istovremeno i senka progovori bez usana i jezika. magijskom sjaju koji je goreo svuda oko njega. cepajući taj prastari muk. Kašljući i pokušavajući da obriše vodu koja mu se slivala iz kose preko lica. i stadoše. njegovo mračno ja. Glasno i zvonko. jer je video kako se jasni sjaj muti i postaje bleđi.očajnički se osvrtao oko sebe. grebeni talasa mu zapljusnuše oči i zaslepiše ga. U potpunoj tišini. pesak mu se provali pod nogama. U toj svetlosti sve što je ličilo na čovekovo obličje spade sa onoga što se primicalo Gedu.prazan. ušiju i očiju.ogromna. Ged ispruži ruke. a potom dva zamućena. Na to Ged visoko diže svoj štap. pa poče da se uvija. učini se da je senka nadjačala Geda. opnasta krila. Svetlost i tama se sretoše. . U blizini se ljuljuškao čamac na sivim talasima . i tada se. bezobličnu njušku. a onda iznenada. i zgrabivši Geda za ruke. ono postade potpuno crno u belom. i teško se uspravi na dve noge. pomože mu i prevuče ga preko ivice čamca. bez usana. i on stade da se bori i koprca kao da je u živom pesku. u itinskom. I ta dva glasa se sliše i postadoše jedno. Ali dok je trčao.puzajući po pesku na četiri kratke noge sa kandžama. izborio se kako je znao i umeo do čamca i uspeo da se izdigne na rukama i uvuče u njega. kao da pliva kroz vodenu bujicu. praćakajući se. izgovarajući samo jednu reč: "Ged". Ali i dalje se približavalo. i gde je sada bila samo podivljala voda.izdaleka posmatrao preko peska. podižući k njemu slepu. Samo za trenutak Ged ugleda Skiorhovo lice. goreći tako belom i užasnom svetlošću da čak i ona praiskonska tama bi pobeđena i ustuknu. To je bilo sve što je Več ugledao na površini vode. odjednom prolomi buka i bljesnu dnevna svetlost. ne znajući u kom pravcu da gleda. Pošto nije bio dobar plivač. Ispunjen gnevom i čajanjem. ispustivši štap. i on se nađe. Najzad mu pođe za rukom da nazre nešto tamno među talasima.

još je grčevito držao u desnoj ruci i nije ga puštao. Ništa nije video oko sebe. moru. "zdrav sam i slobodan sam. mržnje i mračnih sila. već da je. "Estariole". gotovo je. Nije znao da li je to u čamcu sa njim zaista Ged. koje je. nazvavši senku svoje smrti svojim vlastitim imenom. i on poče. ali na njemu se nisu mogle primetiti nikakve ozlede. i ruka u je satima ležala spremna na sidru. u stvari. Ged podiže lice i zagleda se u taj daleki.kao da ne vidi ništa. da ga zarije u dno čamca i potopi ga usred pučine. ivica roga.Ged je bio kao u zanosu i zurio je nepomično pred sebe. ploveći ispred ledenog vetra zimske noći koji im je duvao u leđa iz ogromnih prostranstava Otvorenog mora. da shvata istinu. a nikada u službi uništenja. Kada im nije više ništa prostalo za jelo. čovek koji je spoznao svoje istinsko Ja i koga više neće moći da iskoristi ili opsedne bilo koja druga moć sem njega samog. "vidi. na nebu koje beše potamnelo tamo gde je sunce bilo zašlo. i lovili su ribu. koja je odbijala sunčevu svetlost što je dopirala do njega odnekud iz okeana tmine. komad crne tisovine. Sav mokar i iscrpljen i drhteći. sve sumnje namah nestadoše. držeći štap sa obe ruke. Sada. kao što ratnik drži mač dvorukac. kad je video svog prijatelja i čuo ga kako govori." Tu pesmu je Več pevao iz sveg glasa doj je održavao pravac čamca prema zapadu." On prsnu u smeh. toj najstarijoj od svih pesama. nije zablistao mlad mesec: prsten od slonovače. Plovili su osamdana. a onda se usprvi na noge. On zaokruži pogledom po nebu. Svoj štap. koji je razvio jedro i okrenuo brod da uhvti severoistočni vetar. Dugo je gledao. plavičaste svetlosti. i završi na licu svog prijatelja. plašio se. ali i uz pomoć ribolovnih basmi uspevali su dauhvate vrlo malo. osim nekoliko mrvica dimljenog . smeđem naduvenom jedru iznad svoje glave. dodade potom. jer nije znao šta se. "Rana je zarasla". U Stvranju Eje. samo u tami život. pa jošosam. Do tog trenutka Več je motrio na njega zabrinuto i uplašeno. munjevit sokola let. sklupčao se pored katarke i ne pogledavši Veča. između duguljastih oblaka usred jasne. sve dok pravo ispred njih. blistavi polumesec na zapadu." A onda se presavi i sakri lice u ruke. stoji "samo u tišini je reč. beše dogodilo tamo u onoj mračnoj zemlji. bola. i sam postao potpun. polako. jer ribe Otvorenog mora ne znaju svoja imena i ne obraćaju pažnju na magiju. radije nego da se vrati u luke Zemljomorja zajedno sa onim zlim bićem. pre nego što su naišli na prvokopno. Mnogo puta su morali da iznova pune svoje mešine morskom vodom koju su čarolijoma pretvorali u slatku. da Ged nije ni izgubio ni pobedio. Nije progovorio ni reči. i čiji će život od tada proći u službi života. možda uzelo na se Gedovo obličje. potpuno bez sjaja. plačući kao malo dete. prozbori on. Svršeno. preko pustoga neba.

koje je oluja odvela daleko u Otvoreno more. iznad ponora ogromnog okeana. usred zime. i to već odavno. Ali u Podvizima Gedovim nema ni reči o tom putovanju niti o Gedovom susretu sa senkom. U Istočnom Prostranstvu postoji priča o čamcu koji se nasukao na suvo. ili vatio prsten Eret-Akbe iz Grobova Atuana u Hevnor. Nije ih zadesila nikakva velika oluja. već su. prošavši pored Spoljnog Tolija i Snega. i to mnogo pre nego što je neokrznut prošao Stazom Zmajeva. Tako se nisu vratili na Astovel. Iznad talasa su ugledali okomite stene kako se uzdišu poput ogromne tvrđave. kružeći iznad priobalnih valova. Jedne tihe. a plavi stubovi dima iz ognjišta dizali su se u vazduh. koje se prenose sa ostrva na ostrvo kao priobalne naplavine. ili se na kraju još jednput vrtio na Rouk. Ako je Estariol od Ifiša održao reč i spevao pesmu o tom prvom velikom podvigu Gedovom. Druga knjiga GROBNICE ATUANA . Odatle nije još dugo trebalo putovati do Ifiša. vratiti njihovoj kući. osim dva mlada čarobnjaka. dok su ulazili u toplinu i svetlost domaćeg ognjišta. Geda i Estariola. Privezali su čamac Dalekovidi. u njihovom otvorenom ribarskom čamcu. Magijski vetar ih je nosio na istok samo tri dana.da će zažaliti za timšto je ukrao kada ogladni na moru. ta uspomena mu je bila draga. uzevši kurs nešto malo više na sever od onog kojim su isplovili. Niko ko je isplovio tako daleko u Otvoreno more nije se vratio. zajedno s njenim bratom. a u Holpu ta priča govori o holpskim ribarima. i da su još tamo. Jer ona je takođe kazala da će se on. pre nego što je počeo da pada sneg. mračne večeri uplovili su u luku Ismeja. onda je ta pesma izgubljena. Ged se seti šta Džerou beše kazala kada je on ono ukrao kolač sa ognjišta . a Džerou im potrčala u susret. i upravljali su se sasvim dobro pomoću kompasa i zvezde Tolbegren. koji ih je nosio do samih obala carstva smrti i vrtio natrag i popeli se uskim sokacima do čarobnjakove kuće. plačući od radosti. ali i ovako gladnom. danima udljen od bilo kakve obale. ali su zato morali da plove šesnaest dana u povratku na zapad. ali u Toku se priča da su to bila dva ribara. Srca su im zaigrala. ovoga puta kao Arhimag svih ostrva sveta. u doba Ugarnice. Morske ptice su kričale. i veli da nisu uspeli da otseču čamac sa nevidljivog peska.mesa. a da ih nisu videli. prvi put ugledali kopno kod najjužnijeg rta Kopiša. Tako je od pesme o Senci ostalo samo nekoliko odlomaka raznih legendi. U Ifišu kažu da je u tom čamcu bio Estariol.

Kakvog smisla ima vezati se uporno za nekoga koga ćeš u svakom slučaju izgubiti? Ona nam ništa ne vredi. Niz redove drveća u voćnjaku. I zato prestani da se vezuješ za nju. čisteći motiku od zemlje koja se beše na nju nahvatala. i tu će biti kraj. a ovo neće. puna radosti trčanja. i poše za svojom ženom u sobu osvetljenu svetlošću vatre. Kako to ne možeš da svatiš?" Čovek je govorio hrapavim glasom." Zatim se sagnu da dočeka u naručje dete koje je dolazilo trčeći. posmatrajući malenu priliku kako trči i poskakuje kao pahiljica maslačka koju vetar nosi preko sve tamnije trave ispod drveća. koja je odzvanjala od dečjih glasića. Čovek beše ostao da stoji napolju. Lice mu je u mraku bilo ispunjeno bolom. Da plate. po koji cvet se otvorio prerano i sada je sijao.PROLOG "Vrati se. "Imaš četvero drugih. to bi već bilo nešto! ali. bila je plava kao lan. Tenar! Kući!" U dubokoj dolini bio je sumrak. i nikada nije ni bila. Iznad visokih bregova. visokoj i vlažnoj. "pustiću je da ide. u treperavoj svetlosti vatre. kada je čula poziv nije se odmah vratila. bosim stopalima preko blatnjavog tla. belim. e. trčala je jedna devojčica. od kada su došli i kazali nam da će morati da postane Sveštenica na Grobnicama. "Ona nije naša. Oni će ostati s nama. posmatrajući dete koje beše zastalo i podiglo glavicu da posmatra nebo kroz granje. Majka je čekala na ulazu u kolibu. tu i tamo. kao daleka zvezda." Majka ne odgovori. u polumračnim krošnjama. Bolje da zamisliš da si je sahranila i da je sve gotovo. kad je odvedu. njen otac reče: "Zašto dozvoljavaš da ti tako priraste za srce? Kroz mesec dana dolaze po nju. Dok se okretala da uđe u kolibu prignula je glavu da poljubi tetence u kosu. dok se vedro prolećno nebo nad njim polako smrkavalo. veče uoči rascvetavanja jabukovog drveta. ljutitim bolom. teškim. zagrli ga i podiže da ga ponese. Doći će i odvešće je. Napokon sleže ramenima. . koji nikada neće moći d izrazi jer će mu nedostajati reči. osvetljena s leđa svetlošću vatre. Kraj jednog ugla kolibe. ružičasto i belo. već je napravila veliki luk pre nego što se opet okrenula licem ka kući. prodorno i jasno je blistala večernjača. u gustoj. tupim. od žalosti i ogorčenja. njegova stopala su takođe bila bosa i hladna na kaljavom tlu. Odvešće je zauvek. neće. sevajući malim. Pusti je. koja je bila crna. iznad voćnjaka. ali njena kosa. neka ide!" "Kad dođe vreme". sva srećna. mladoj travi. odgovori žena.

koračajući polako u redu po četiri. na stepenicama koje su vodile u Prestonu dvoranu. sem senki. Nosila je belu. i bila je bosa. platnenu košuljicu bez ikakvih ukrasa. PROGUTANA Prodorni zvuk roga zaori se visokim tonom i umuknu. Vazduh je bio nepomičan i hladan. Nije se čuo ni glas. trubači. U mukloj tišini koje je potom nastala čuli su se samo odjeci mnoštva koraka koji su odzvanjali zajedno s udarcima doboša. da li su to zaista bile zavese. po svojim razmerama kao da nije bio prvljen za ljude. A onda naiđoše dve. i nije bilo ni posmatrača. grubo otesan komad drveta. tačno u sredini i ispred prestola. na osloncima za ruke i leđa. koja se gegala dok hoda. stajao je ogroman. Kroz pukotine na krovu Prestone dvorane. U podnožju stepenica koje su vodile ka prestolu.a druga debela. obe visoke i zlokobne u svojoj crnini. kao posuda.Bio je prazan. ruke i noge su joj bili goli. Udarci bubnja su muklo odzvanjali. dve žene se zaustaviše i ovlaš gurnuše dete napred. Bili su toliko široki i visoki da je devojčica morla na svaki od njih da stane sa obe nožice. kroz velike vratnice prošle su samo žene. pre nego što će krenuti uz sledeći. kad god se očešalo o duge crne rize sveštenica. Sam presto bio je crn i na njemu su. dete se pope preko četiri od sedam stepenika od mermera sa crvenim žilicama. koje su se spuštale iz mraka što je vladao podsamim krovom. Suvo lišće raznovrsnog korova koji se probijao na spojevima između mermernih podnih ploča bilo je oivičeno injem i pucketalo je. Napolju. u ritmu sporih otkucaja srca. Dete kleče na oba kolena i stavi glavicu .1. u koloni po četiri. Baklje koje su nosile devojčice obučene u crno zračile su srvenilom kad bi se našle upolumraku između dva oštro oivičena mlza sunčeve svetlosti. stražari. Bio je tek jedn sat nakon sunčevog izlaska. niz ogromnu dvoranu između dva reda džinovskih stubova. Stupile su. gde se behu urušili čitavi delovi zida i krovne konstrukcije. i bio je ogroman. provaljene otvore između stubova. u crnim rizama do zemlje i sa navučenim kapuljačama. gde su ih ostale sada čekale postrojene u crne redove. sijali su kosi zraci još slabašnog sunca. Čovek koji sede na njega izgleda bi kao patuljak. ili samo malo gušće senke. stajali su muškarci. dobošari. Na srednjem stepeniku. tiho. Izgledala je neverovatno majušna. jedna mršava i ukrućena. Ničega nije bilo na njemu. Između njih koračala je devojčica otprilike šest godina stara. ka praznom prestolu. nije se pogledom moglo utvrditi. mutno svetlucali ukrasi od dragog kamenja i zlata. Presto na visokom postolju kao da je sa obe strane bio oivičen ogromnim tamnim zavesama. Glava. izdubljen na vrhu u šupljinu. Potpuno samo.

preko te šupljine, okrenuvši je malo u stranu. I ostde da kleči, nepomično. Jedna prilika u belom, vunenom ogrtaču pritegnutom pojasom u struku iskorači iz mraka s desne strane prestola i džinovskim korakom krenu niz stepenice prema detetu. Čovekovo lice bilo je skriveno belom maskom. Bez reči ili i najmanjeg oklevanja on zamahnu mačem, držeči ga s obe ruke, iznad detinjeg vrata. Doboš umuknu. Kada je zamahnuta oštrica stigla do svoje najviše tačke i u magnovenju zastala, jedna prilika u crnom izlete sa leve strane prestola, jednim skokom prelete niz stepenice i svojim tanjim i nežnim rukama zaustavi zamahnutu ruku čoveka koji je prinosio žrtvu. Oštro sečivo mača zablista, trepereći, ukočeno u vazduhu. Tako za trenutak ostadoše kao zamrznuti u jednom položaju - nepomičnog deteta čijaduga crna kosica beše razdeljena da bi se otkrio beli vrat. A onda, u mukloj tišini, dve prilike se rzdvojiše i pojuriše nazad uz stepenice, iščeznuvši u mraku iza ogromnog prestola. Jedna sveštenica iskoči i prosu pehar sa nekom tečnošću na stepenice, izgledala je kao mrlja crne boje. Dete ustade i pažljivo siđe niz četiri stepenika. Kada se opet našla u podnožju, dve visoke sveštenice joj obukoše crnu rizu sa kapuljačom i ogrtač, pa je zatim okrenuše opet licem prema stepenicama, crnoj mrlji i prestolu. "O, neka Bezimeni pogledaju ovu devojčicu koja im je data, i koja je odistinski jedna od onih što se rađaju zauvek neimenovani. Neka prime njen život i sve godine njenog života do smrti,koja im takođe pripada. Neka je prihvate. Neka je progutaju!" Ostali glasovi, prodorni i oštri kao trube, odgovoriše: "Progutana je! Progutana je!" Devojčica je stajal podignute glave, da bi ispod kapuljače mogla da vidi presto.Dragulji usađeni u ogromne naslone za ruke, koji su se završavali šapama sa kandžama, i u naslon za leđa, bili su zamućeni od prašine, a na izrezbarenom leđnom naslonu mogle su se videti paučina i beličaste mrlje od izmeta buljine. Preko ona tri najviša stepenika odmah ispod prestola, iznad onoga na kome je ona klečala, nikada ne behu prešla stopala smrtnika. Prekrivao ih je tako debeli sloj prašine da su ličili na nagnutu sivu ravan tla, a stepenice od memrera sa crvenim žilama bile su potpuno sakrivene ispod netaknutih nanosa na koje nije kročila ljudska noga - već koliko godina? Koliko stoleća? "Progutana je! Progutana je!" Začuše se opet otsečeni udarci doboša, ovoga puta u nešto bržem ritmu. Ćuteći, tako da se čulo samo šuštanje tabana koji su se vukli po tlu, povorka se opet obrazova i

krenu u suprotnom pravcu od prestola, na istok, ka udaljenom, jasno ocrtanom i blistavom kvadratu ulaznih vrata. Sa obe njene strane, dvostruki red debelih stubova, nalik na potkolenice nečijih džinovskih, belih nogu, uzdizao se i nestajao u polumraku ispod tavanice. Među sveštenicima, i sada sva u crnom kao i one, koračala je devojčica, svečano i polako stavljajući bose nožice preko zamrznutog korova i ledenih kamenih ploča. I čak ni kada je sunčev zrak, koji se koso probijao kroz obrušeni krov, bljesnuo u njenom pravcu, nije podigla pogled. Stražari širom raskriliše ogromne vratnice i crna povorka iziđe na svetlost i ledeni jutarnji povetarac. Sunce je zaslepljujući sjelo, ploveći nad istočnim prostranstvima. Planine na zapadu bile su obasjane njegovom žutom svetlošću, kao i fasada Prestone dvorane. Ostale zgrade, niže na nizbrdici, još su bile obavijene ljubičastom senkom, izuzev Hrama Božanske Braće, koji je ležao preko puta na malom okruglom brdu bez rastinja; sveže pozlaćeni krov mu je snažno odbijao bljesak novoga dana. Crna povorka sveštenica, četiri po četiri, vijugala je niz Brdo Grobova, i tako, koračajući, tiho su počele da poju. Melodija je imala samo tri tona, a reč koju su bez prestanka ponavljale bila je toliko stara da beše izgubila svoje značenje, kao zaboravljeni putokaz koji još stoji iako puta više nema. Izgovarale su, pojući, tu praznu reč uvek iznova, sve vreme samo nju. Čitav taj dan, posvećen Preobražaju Sveštenice, bio je ispunjen tihim pojanjem ženskih glasova, jednim suvim, monotonim zvukom. Devojčicu su vodili od hrama do hrama, iz jedne prostorije u drugu. U jednoj su joj stavili soli na jezik; u drugoj su je ošišali i namazali joj glavu uljem i namirisanim sirćetom, dok je klečala okrenuta zapadu; u trećoj je morala da legne licem prema zemlji, na nadgrobnu ploču od crnog mermera iza jednog oltara, dok su prodorni glasovi pevali tužbalicu za mrtvima. Ni ona ni sveštenice nisu ni jele ni pile čitavog dana. A kada je zašla zvezda večernjača, devojčicu smestiše da legne gola između dve ovčije kože u postelju u sobi u kojoj nikada pre toga nije spavala. Nalazila se u kući koja je godinama stajala zaključana, i bila otključana samo za taj dan. Soba je bila visoka i uska, i nije imala prozore. Vazduh je u njoj bio težak i ustajao, nekako mrtav i zagušljiv. Žena je bez reči ostavi tamo u mraku. Ležala je potpuno nepomična, tačno onako kako su je ostvili. Oči su joj bile širom otvorene. Dugo je ostala u tom položaju. Gledala je kako svetlost titra na visokom zidu. Neko je tiho dolazio hodnikom, zaklanjajući svetlost u lampici s tresetom, tako da nije bila jača od svica. A onda se začu prozukli šapat: "Hej Tenar, jesi li tu?" Dete ne odgovori. Nečija glva se promoli kroz vrata, čudna glava, bez ijedne dlake, kao oljušteni krompir, i iste takve

žućkaste boje. Oči su takođe biole nalik na krompirova okca, crne i sićušne. Nos je delovao patuljasto, između dva ogromna, otromboljena obraza,a usta su ličila na prorez bez usta. Devojčica je nepomično ibezizražajno posmatrala to lice. Oči su joj bile širom otvorene i nisu se kretale. "Hej, Tener, mali moj medenko, evo te!" Glas je bio prozvukao, visok kao ženski,ali nije pripadao ženi. "Ne bih smeoda budem ovde, meni je mesto pred vratima, tamo napolju. Ali, morao sam da vidim kako je moja mala Tener, posle ovog iscrpljujućeg dana; a, kako je moj mali medenjak?" "Ja više nisam Tenar", odvrati dete, ozbiljno gledajući u njega. Ruka mu zastade na pola puta; nije se usudio da je dodirne. "Nisi", prošapta on, nakon kraće pauze. "Znam. Znam. Sada si ti mala Progutana. Ja sm samo hteo..." Ona je ćutala. "Bio je ovo težak dan za moju malecku", ponovi čovek, premeštajući se s noge na nogu, dok je slabačka svetiljka treperila u njegovoj ogromnoj, žutoj šaci. "U ovoj Kući ne smeš da budeš, Manane." "Da. Da, znam. Ne smem da kročim u ovu kuću. Pa, dobro, laku noć, malecka... Laku noć." Dete ne odgovori, i Manan se polako okrenu i ode. Odbleska njegove svetiljke na visokim zidovima ćelije polako nestade. Devojčica koja sad nije imla drugo ime sem Arha, Progutana, ostade da leži na leđima, pogleda uprtog u tamu. 2. ZID OKO MESTA Kad je odrasla potpuno je zaboravila svoju majku; čak, nije ni bila svesna da ju je zaboravila. Pripadala je ovom mestu, Grobnicama. Oduvek je tu pripadala. Samo ponekad, u duge julske večeri, dok je posmatrala planine na zapadu,suve i po boji nalik lavovima u poslednjim odsjajima sunčevog smiraja, pomislila bi na vatru koja je, nekada davno, gorela na ognjištu istom tom jasnom, žutom svetlošću. Zajedno s tim mislima obuzela bi je isećanja kako ju je neko nosio na rukama, što je bilo veoma čudno, jer ovde su je retko kad i dodirivali; a i sećanja na prijatne mirise, na miris tek oprane kose i isprane u vodi namirisanoj kaduljom, plave, duge kose, boje sunčevog zalaska i vatre. To je bilo sve čega se još sećala. Naravno, znala je više nego što je mogla da se seti, jer su joj bili ispričali celu priču. Kada joj je bilo sedam ili osam godina, i kad je prvi put počela da se pita ko je, u stvari,ta osoba koju su zvali "Arha",

otišla je svom staratelju, Čuvaru Mananu, i obratila mu se:"Ispričaj mi kako ste baš mene izabrali, Manane." "O, malecka, pa ti već sve to znaš." I znala je; visoka sveštenica strogog glasa, po imenu Tar, pričala joj je sve dok nije naučila napamet svaku reč, i umelada izdeklamuje: "Da, znam. Kad umre Jedina Sveštenica Grobnica Atuana, obredi sahrane i očišćenja traju mesec dana po lunarnom kalendaru. Po isteku tog vremenaodređene Sveštenice i Čuvari Grobnica krenu na put preko pustinje i zađu među gradove i sela Autana, tražeći i raspitujući se. Tragaju za ženskim detetom koje se rodilo one noći kada je Sveštenica umrla. Kada ga nađu, počnu da čekaju i motre. Dete mora biti potpuno zdravog tela i duha i dok raste ne sme se razboleti od rahitisa, ili velikih boginja, ili bilo koje druge bolesti koja ostavlja trajne posledice na telu, niti sme oslepeti. Ako napuni pet godina i ostane potpuno zdravo i telesno i duhovno, onda se sigurno zna da je telo toga deteta zaista novo telo Sveštenice koja je umrla. Tada se to dete predstavi Bogokralju u Avabatu, i dovede ga ovamo u Hram, gde ga podučavaju godinu dana. Po isteku te godine, odvedu je u Prestonu Dvoranu i njeno ime vraćaju onima koji su njeni Gospodari, Bezimenima; jer je i ona bezimena, ona je Sveštenica Večna Samororoditeljica." To je bilo sve, od reči do reči, što joj Tar beše kazala, i ona se nikada nije usudila da zatraži makar ijednu reč više. Mršava sveštenica nije bila ni svirepa ni zla, ali je bila veoma hladna osoba i živela je po nekim gvozdenim prvilima, i zato je se Arha pribojavala. Ali se, zato, ni najmanje nije pribojavala Manana, i čak bi mu naređivala: "A, sad mi ispričaj kako se baš mene izabrali!" I on bi joj pričao, uvek iznova. "Otišli smo odavde na sever i zapad, trećeg dana mesečevog narastanja; jer Arha-koja-je-bila umrla je trećega dana prošđloga meseca. I najpre smo otišli u Tenahbah, koji je veliki grad, iako oni koji su videli i njega i Avabat, kažu da je on prema Avabatu kao buva prema kravi. Ali, što se mene tiče, više je nego veliki; ta, im bar deset stotina kuća u Tenahbahu! Pa smo onda otišli u Gar. Ali, niko u ta dva grada nije imao devojčicu koja se rodila trećega mesečevog dana mesec dana ranije; neki su imali mušku decu,ali dečaci nisu za to... I tako smo ušli u brdovitu zemlju severno od Gara, i krenuli kroz njene gradove i sela. To je moja zemlja. Ja sam se rodio u tim brdima, gde teku reke i gde su polja zelena. A ne u ovoj pustinji". Mananov prozukli glas zazvučao bi nekako čudno pri ovimrečima, a očice bi mu sasvim nestale iza nabora na licu; za trenutak bi ućutao, a potom nastavio. I tako smo pronašli sve one kojima su se rodila deca tokom prethodnih meseci i razgovarali s njima, i neki su nam čak i

lagali; 'O, da, naša devojčica se sasvim digurno rodila trećega mesećevog dana!' Jer, siromasi, znaš, često žele da se otarase ženske dece. A ima i tako velikih bednika koji žive po usamljenim kolibama u bespućima dubodolina, da čak ni ne broje dane i jedva da znaju kada se godina menja, tako da nisu umeli da nam kažu koliko im je dete staro. Ali mi smo se uvek toliko dugo raspitivali da smo nakraju ipak dolazili do istine. Naravno, to je išlo veoma sporo. Napokon smo pronašli jedno žensko dete, u selu koje je brojalo svega desetak kuća, u dolini voćnjaka zapadno od Entata. Bilo je staro već osam meseci eto, toliko dugo je trajalo naše raspitivanje. Ali, bilo je rođeno one noći kada je umrla Svešrtenica Grobnica, i to u isti sat. i bila je to slatka bebica, koja je sedela majci na kolenu i svetlim okicama gledala u nas dok smo u gomili punili onu jednu dedinu sobicu u kolibi, kao slepi miševi pećinu! Otac joj je bio siromašan. Njegovao je jabuke u voćnjaku jednog bogataša i nije imao ništa sem jedne koze i petero dece. Čak ni kuća u kojoj su živeli nije bila njegova. I tako smo se svi nagurali u tu izbu, i već po načinu na koji su sveštenicie posmatrale bebu i razgovarale međusobom, moglo se pogoditi da misle da su najzad pronašle Samorođenu. A moglo se to videti i po majci. Samo je držala bebu i nije progovorila ni reči. I tako, kad smo opet došli sledećeg dana - gle! bebica svetlih očiju ležala je u kolevci od ispletene trske plačući i vrišteći, a po čitavom telu je bila osuta pečatima i svrabom od groznice, a majka je kukala još glasnije od bebe: "Oh! Oh! Dete mi je dobilo Veštičije Otiske!" Tako je ona to zvala; mislila je na velike boginje. U mom su selu tu bolest takođe zvali veštičijim otiscima. Ali Kosil, ona koja je sada Velika sveštenica Bogokralja, prišla je kolevci i uzela bebu na ruke. Svi ostali su bili ustuknuli, a i ja s njima; ne cenim svoj život baš nešto naročito; ali, ko je lud da uđe u kuću gde ima velikih boginja? Ali se ona nije bojala, ona nije takva. Uzela je bebu i rekla: 'Nema groznicu'. Pljunula je sebi na prst i protrljala crvene pečate, i oni su nestali. Bio je to samo sok od kupin. Sirota, glupa majka je mislila da će nas prevariti i uspeti da zadrži dete!" Manan se zakikota od sveg srca; žuto lice mu se jedva malo promenilo,ali su mu se zato ogromni bokovi tresli od smeha. "I tako ju je njen muž istukao, jer se bojao gneva sveštenica. Ubrzo smo se vratili u pustinju, ali svake godine bi po neko od Grobnica navraćao u selo okruženo jabučjim sladom da vidi kako dete napreduuje. Tako je prošlo pet godina, a onda su Tar i Kosil krenule na put, zajedno sa stražarima Hrama i vojnicima sa crvenim šlemovima koje je Bogokralj poslao da im bude pratnja ida ih štiti na putu. Vratili su dete ovamo, jer bila je to zaista Sveštenica Grobnica koja se ponovo samorodila, i tu joj je bilo mesto. A ko je bilo to dete, a, malecka?" "Ja", odgovori Arha, upirući pogled u daljinu kao da želi da vidi nešto što ne može, što joj već beše izmaklo iz vidnog polja.

Jednom je, pak, zapitala: "Šta je... majka uradila, kad su došli da joj odnesu dete?" Ali, Manon to nije znao. On nije bio sa sveštenicama na tom završnom putovanju. A ona nije mogla dase seti. Ali, zašto bi se i sećala? Prošlo je, sve je to otišlo u nepovrat. Došla je tu gde mora da bude. Na čitavom svetu za nju je postojalo samo jedno jedino mesto; Mesto Grobnica Atuana. Prve je godine spavala u velikoj spavaonici, zajedno sa ostalim pripravnicima, devojčicama između četiri i četrnaest godina. Ali, već tada Manon beše izdvojen od ostalih Deset Čuvara da služi samo njoj, a njena postelja bila je smeštena u maloj niši i tako delimično odvojena od dugačke glavne spavaonice sa niskim krovnim gredama u Velikom Zdanju, u kojoj su se ostale devojčice tiho kikotale i šaputale pre nego što zaspe, i zevajući uplitale jedna drugoj kosu kad bi osvanulo sivo jutro. Kada joj je ime bilo oduzeto i ona postala Arha, spavala je sama u Malom Zdanju, u postelji i u sobi koja će joj pripadati do kraja života. Ta kuća je bila njena, bila je dom Jedine Sveštenice, i niko nije smeo da uđe bez njene dozvole. Dok je još bila sasvim mala, uživala je da čuje kako joj ljudi ponizno kucaju na vrata i da onda kaže: "Možete ući." I smetalo joj je što su dve Velike Sveštenice, Kosil i Tar, unapred smatrale da im je dala dozvolu bez kucanja. Prolazili su dani, prolazile su godine, jedna kao i druga. Devojčice u Mestu Grobnica provodile su vreme na časovima i vežbanjima. Nisu se nikad igrale. Učile su svete pesme i obredne igre, istoriju Kargadskih Zemalja, i misterije onih bogova kojima su bile posvećene: Bogokralja koji je vladao koji je vladao u Avabatu, ili Božanske braće, Avtaha i Vuluaha. Jedino je Arha učila obrede Bezimenih, a njima ju je podučavala jedna jedina osoba, Tar, Velika Sveštenica Božanske Braće. Sat ili nešto više vremena dnevno provodila je odvojeno od ostalih, učeći sa Tar; ali, dan je uglavnom provodila kao i one - u radu. Učile su kako da predu i tkaju vunu svojih ovaca i kako da seju i žanju i pripremaju hranu koju su stalno jele - sočivo, heljdu, koju su mlele krupno za kašu ili sitno za hleb od neuskislog testa, crni luk, kupus, kozji sir, jabuke i med. Najviše su volele kad im dozvole da idu da pecaju u mutnoj zelenoj reci koja je tekla kroz pustinju oko pola milje severoistono od Mesta; tada bi ponele jabuku ili suvu zemičku od heljde za ručak i provele čitav dan sedeći na suncu, na nekom suvljem mestašcu u ševaru, posmatrajući kako zelena voda polako teče i senke oblaka kako se polako menjaju na planinskim padinama. Ali ako bi cuknula od oduševljenja kada se nit na pecaljki iznenada zategnula i na njenom kraju se pojavila pljosnata, svetlucava riba koja će se potom trzati na obali i ugušiti se na vazduhu, Mebet bi siknula poput zmije:

"Psst, ti budalo jedna!" Mebet, koja je služila u hramu Bogokralja, bila je tamnoputa žena, još mlada, ali oštra i mrka kao obsidijan. Bila je strastven ribolovac. Morali ste uvek da joj sedite sa one dobre strane i niste smeli da pisnete, inače vas nikada više nije izvodila na pecanje; a to je značilo da nikad više niste mogli da dospete na reku, osim da leti nosite vodu kd bi bunari presušili. Bio je to mukotrpan posao, lomatati se kroz usijanu žegu pola milje do reke, zatim napuniti dve kante i staviti ih na obramicu, a zatim opet krenuti što brže možeš uzbrdo, ka Mestu. Prvih stotinu jardi je išlo lako, ali onda su kante počinjale da bivaju sve teže i teže, a obramica vam je pekla ramena kao usijana gvozdena šipka, i sunčeva svetlost je nemilice blještala po sasušenoj stazi, i svaki korak je postajao sve teži i sporiji. Najzad biste dospeli u prijatnu svežinu hladovitog zadnjeg dvorišta Velikog Zdanja, pored povrtnjaka i pljusnuli biste vodu iz kanti u veliku cisternu. Ali onda biste morali da se okrenete i sve to obavite još jedanput, i još jedanput, i još jedanput. U ograđenom prostoru Mesta - to mu je bilo jedino ime i jedino koje mu je ikada bilo potrebno dati, jer je bilo najstarije i najsvetije od svih mesta koja su postojala u sve četiri zemlje Kargadskog Carstva živelo je oko dve stotine duša i postojale su mnoge građevine: tri hrama, Veliko Zdanje i Malo Zdanje, kuća u kojoj su stanovali evnusi čuvari, a odmah ispred zidova bile su kasarne za stražare i kolibe mnogobrojnih robova, skladišta i ambari, torovi za ovce, torovi za koze i ostale zgrade za poljoprivredne poslove. Izgledalo je kao mali grad, kad se pogleda izdaleka, odozgo sa spečenih bregova na zapadu, gde nije raslo ništa osim kadulje, makije, sitnog korova i pustinjskih trava. Čak i sa velike udaljenosti, iz istočnih ravnica, ako se pogleda malo naviše, mogao se videti zlatni krov hrama Božanske braće kako treperi i svetluca ispod planinskih padina, nalik na komadić liskuna u steni. Sam taj hram bio je od kamena i u obliku kocke, belo omalterisan, bez prozora, sa niskim tremom ispred ulaza i malim vratima. Raskošniji, i stolećima mlađi, bio je hram Bogokralja nešto malo ispred njega, sa visokim tremom na stubovima debelim i belim, sa šareno obojenim kapitelima, od kojih je svaki bio jedno ogromno kedrovo stablo, uglačano i doneto brodom sa Hur-at-Hura, gde ima šuma, i dovučeno na mišicama dvadeset robova preko gole ravnice do Mesta. I tek što bi putnik koji prilazi sa istoka dobro osmotrio zlatni krov i bele stubove, uspeo bi da uoči gore na Brdu, iznad Mesta, iznad svega toga, mrke boje i načet zubom vremena kao i sama pustinja, najstariji od svih hramova svoga naroda: ogromnu, nisku Prestonu Dvoranu, sa zidovima prekrivenim mrljama buđi i zaravnjenom, urušenom kupolom. Iza Dvorane i u krug oko brda protezao se zid od kamena, izgrađen bez maltera i napola srušen na

napipati rukom. još iz vremena prvih ljudi. koliko ga je delio u dva dela: na jednoj strani su bili hramovi i zdanja u kojima su . nešto niži kameni zid. Dva puta godišnje. Odlazila je tamo samo zato što je jedina ona to smela. a niko sem nje nije krošio na tlo na kome su oni stajali.U krugu tog zida nekoliko crnih kamenih blokova visokih osamnaest do dvadeset stopa štrčalo je iz zemlje poput džinovskih prstiju. Ali. Jedan je stajao uspravno. pola u podnožje uspravnog crnog kamena. ostali manje ili više nagnuti. koji je bio potpuno go i crn. pokušavajući da razabere nejasne izbočine i urezane linije. zato što je tu bila sama. potamnelo od krvi koja se izlivala vekovima po njemu. gledajući prvo jutarnje komešanje oko Velikog Zdanja i stražarskih kasarni. mnogo starijui od svetlosti. i ona koja im je služila takođe nije imala ime. svi sem jednoga. Ponekad bi vetar malo zahujao između dva kamena koja su stajala veoma blizu i nagnuti jedan prema drugom. koje su se jasnije isticale u kosoj jutarnjoj svetlosti. a pola preko jednog od palih kamenova koji su već bili utonuli u šljunkovito tle. onih što nemaju imena. kao da ih je neko poprskao ogromnim mrljama boje. a ipak se ni po čemu nije moglo videti šta znače. ako se nisu međusobno razaznavali. govorilo se. a potom spuštala pogled na krovove i zidove Mesta. koji je u dugačkom. Bilo ih je devet. Stajali su tu. Bio je gladak na dodir. ispod lišajeva. Nije toliko štitio samo Mesto. nepravilnom polukrugu opasivao Brdo na kome je bilo Mesto. u pravcu reke. Bilo je to sumorno mesto. Nije često zalazila među njih. Bili su mnogo. Bile su to grobnice onih koji su vladali pre nego što je nastao svet u kome žive ljudska bića. ili. Stajali su tamo puni značenja. mogli su se videti urezani znaci i oblici. pogled bi im se stalno vraćao. a potom se protezao dalje. Bili su pobodeni na to mesto još kada su se prva kopna stala uzdizati u tami iz dubina praokeana. u vreme prvog punog meseca pre prolećne i jesenje ravnodnevnice pred Prestolom se prinosila žrtva. kao da razmenjuju neke tajne. punu kozje krvi koja se još pušila. Čak i usred vrelog pustinjskog letnjeg podneva na njemu je vladala nkakva hladnoća. bar.mnogo mesta. dok dvojica behu pala. Kad bi jednom pao na njih. Među Kamenovima se ništa nije ni radilo ni dešavalo. ali na onim drugima. na vrhu brda iza Prestone Dvorane. još kad je bilo stvoreno Zemljomorje. tajni nije bilo. nju je morala da izlije. na sever. ili bi sela i posmatrala planine na zapadu. Tih devet kamenova su bili Grobnice Atuana. Od zida Grobnica počinjao je drugi. i ona bi tada izlazila kroz mala zadnja vrata Dvorane noseći veliku mesinganu posudu. Ponekad je Arha izlazila rano ujutro potpuno sama i lutala između Kamenova. sijajući mutnim sjajem uglačanog kamena. i kako stada ovaca i koza izlaze na svoju oskudnu ispašu u blizini reke. između nje i kamenog zida. Bili su obrasli zelenim i narandžastim lišajevima.

imalo je onu dosadnu. žuti. kraljevi i poglavice. izvanredno prilagođene resice. pred kraj proleća. crnim vunenim nitima. volela bih da vidim nešto drugo. pre jednog i po stoleća. prilikom izuzento svetih obreda. Prosto. pouči je Arha.. tkajući crnu tkaninu za rize sveštenica. ali nikada nisu ulazili kroz portale hramova. stavljajući vrhove stopala među pukotine na spojevima kamenih blokova. reče Pent. nešto što se razlikuje. Svi oni majušni pustinjski cvetovi. Iskrale su se odatle da se napiju vode na bunaru u dvorištu. i to je bilo jedino zeleno granje miljama oko Mesta. Tlo ispod jabukovog drveća u voćnjaku bilo je prekriveno nanosima plavičastobele i ružičaste boje. čuvali stoku i prikupljali hranu i krmivo. znam. koje se u obliku sićušnog paperja i padobrana razvejalo. što su rasli nisko i brzo venuli pretvarali su se u semenje. bio je došao da uspostavi obrede u svom vlastitom hramu. čak ni on nije smeo da zađe među Kamenove. posmatrajući ravnicu koja se protezala u nedogled ka istoku i severu. deset stopa iznad tla. ne znam zašto. Krošnje su bile zelene. Ali ipak. "Dobro. čak je i on morao da obeduje i spava izvan zida koji je okruživao Mesto. trebalo je da budu za velikim razbojma. mrku boju pustinje. Nikada nisu prelazili na drugu stranu zida. Progutana i devojčica koja se zvala Pent sedele su zajedno na to zidu. stražari. njihovi dobošari i trubači prisustvovali litijama sveštenica. Osim njih. Obe su bile stare dvanaest godina. Ništa se ne događa. Pustara je upravo bila precvetala." "Sve što se bilo gde događa ima svoj početak ovde". "Volela bih da vidim more". tamo gde ih nisu više mogli videti iz Velikog zdanja. prvi Bogokralj.. belo kao pepeo. nijedan drugi muškarac nije smeo da kroči u unutrašnje dvorište Mesta. Sve ostalo. Ali. Jednog popodneva. ružičasti i beli. a na drugoj stanovi za stražu i robove koji su obrađivali zemlju. sem što su ponekad. od jedne do druge linije obzorja. rasipajući svoje povijene.boravile sveštenice i čuvari. "Oh. volela bih da bar nešto od toga vidim kad se događa!" . Četiri Zemlje dolazili su tu da učestvuju u obredima. žvaćući gorku stabljiku mlečike koju je otkinula iz jedne pukotine na zidu. Sada su sedele na vrhu zida. plavičastosrebrenim odsjajem od prvih pupoljaka kadulje u cvetu. okrenute licem prema spoljnoj strani i mlatarujući bosim nožicama. u ogromnoj kamenoj sobi u potkrovlju. Na taj se zid moglo sasvim lepo popeti. a onda je Arha rekla: "Hodi!" i povela onu drugu devojčicu nizbrdo ka zidu. zauzete radom na jednoličnim. Ranije je bilo hodočasnika. izuzev planina koje su bile prelivene blagim. "Zašto?" upita Arha. Trebalo je da budu u tkačici Velikog zdanja. Ovde je uvek sve isto.

Oni su zli. oni su samo prošli. Hej. i obe devojčice spuznuše vešto i okretno. oštro se obrecnu Arha. zamisli. Manan produži. Ali. Možda da ratuju u Karego-Atu. "Spusti se malo niže. "Ehej".. daleko na pučini. "Malecka? Arha?" Tišina.Pent se nasmeja. "Ima li koga?" . Brodovi su ličili na zmajeve sa crvenim krilima. "Ja ih ne bi pogledala. Sećam se da smo jednom ugledali neku flotu kako prolazi mimo nas. Bila je to meka. Prošli su pored Aruana. prodornim i siktavim glasom reče Arha. Zastajao bi s vremena na vreme da iščupa iz zemlje divlji praziluk. Kad se povuče plima u baricama su ostajali mali oktopodi. ali to nisu bili kargijski brodovi. začu se nesigurni glas. Protrljala je bose tabane o kamen ugrejan suncem i nastavila: "Znaš. Naše selo je bilo tik iza peščanih dina. Kako su smeli da prođu tako blizu Svete Zemlje?" "Dobro. niz spoljnu stranu zida. pokušavajući da preseče kikotanje. i ponekad smo odlazili da se igramo na plaži. prokleti čarobnjaci. imitirajući Arhu. Mislim da su se bojali da će skrenuti i pristati kod nas. Osluškivale su Mananove teške korake. i niko nije znao kuda idu. Ali. Ali. ovde. opuštena i spokojna curica. krompir-trbuh!" prošapta i Pent. traži te. Poticali su sa zapada. evo matorog Manana. kako nam je objasnio naš poglavica. "Ujaaa! Krompir-lice!" "Uja. a zatim bi se ispravio i pogledao oko sebe sićušnim. gde su svi ljudi boje zemlje i mogu da bace čini na tebe za tren oka. a žuta koža bez ijedne dlačice sijala mu je na suncu. ipak bih volela da opet vidim more. sa zmajskim glavama. iz Unutrašnjih ostrva. nadam se da će ih Bogokralj sve pobediti jednog dana i napraviti od njih robove. tiho kao što vetrić šapuće kroz travke. na mušku stranu". "Uja! Uja! Krompir-lice!" veselo je pevuckala Arha. dok je prolazio mimo njih.. nevidljive za svakoga ko bi gledao sa unutrašnje strane. tako da su se držale na njemu tik ispod gornje ivice. oklembešeni svežanj. mutnim smeđim očima. a onda se zaceni. Neki su zaista i imali vratove. kao dva mala guštera. dok je u drugog ruci već držao jedan poveći. i kad vikneš 'Ba!' odmah bi pobeleli. Teški koraci zastadoše. ipak." "Ne na mene". Bio se ugojio od starosti. bili su to brodovi koji su zaista došli sa ostrva čarobnjaka." Arhin čuvar i sluga polako im je prolazio sa unutrašnje strane zida. Svi iz sela behu izašli na obalu da ih posmatraju. kad sam bila mala živela sam pored mora.

ali je uzdisala i klatila svojim punačkim nožicama posmatrajući ispod sebe ogromnu. Ali ti ćeš tada zaista postati Velika Sveštenica. Kada je zašao za padinu. I neka prestanu da mi zapovedaju!" Pent je neko vreme ćutala. "Nema još mnogo. neka me ne diraju. ti neka ostave na miru. ogromnom obzorju. pa ćeš i ti izdavati naređenja. "oh. beličastu pustinju." "Ali. Imaćemo četrnaest godina. ti neka me ostave na miru. nejasnom. "Ne. znam da jesi. znaš". "Oni kojima služim brinu o meni." "Ja ostajem ovde. ogromnom obzorju. "Oh". uzdahnu evnuh i njegovi spori koraci stadoše da se udaljavaju. neka vam bude". a u očima ispod crnih obrva video joj se bledi. Lice joj je bilo tvrdo. Njih slušam.. devojčice se opet iskobeljaše na vrh zida." "Pa. Pent se beše zarumenela od napora i kikotanja. Ja ću otići u hram Bogokralja i za mene će otprilike sve ostati kako i jeste. "oh. Ja sam Jedina Sveštenica!" Pent se zagleda u nju. Te matore žene i polu-muškarci. nejasnom. "to mu je posao . a ti ostaješ sa mnom. Ja sam Jedina Sveštenica!" Pent se zagleda u nju. neka me ne diraju. reče Pent. ali Arha je bila besna.Tišina. "Još dve godine i više nećemo biti deca. "O. svetlucavi odsjaj neba. dobro. beličastu pustinju." Progutana ništa ne odgovori. I neka prestanu stalno da mi zapovedaju!" Pent je neko vreme ćutala. reče ona malaksalo. ali je uzdisala i klatila svojim punačkim nožicama posmatrajući ispod sebe ogromnu.. Arha. Arha. međutim. "Taj glupi matori ovan! Ne mogu da maknem bez njega!" "Šta će drugo". učiteljica tkanja će nas prijaviti kod Tar.. na svoj pitomi način. A uskoro će i Devet pojanja. reče ona malaksalo. dobro.da brine o tebi. tiho i mirno." "Oni kojima služim brinu o meni. koja se veoma blago i postepeno uzdizala ka viskokom. ali mene hoće". ne moram da slušam nikoga drugog. znam da jesi. Te matore žene i polumuškarci. ne moram da slušam nikoga drugog.. reče ona napokon. Čak će i Kosil i Tar morati da te slušaju. razložno odvrati Pent. Arha. "Moramo da se vratimo". ništa ne . koja se veoma blago i postepeno uzdizala ka visokom. Njih slušam." "Tebe neće kazniti." "Pa. "Oh". usprotivi se Pent.

odgovori. Pent samo uzdahnu i ostade. Sunce je tonulo u izmaglicu, visoko iznad ravnice. Daleko, sa drugih, blagih padina tiho je dopiralo zavonjenje ovčjih klepetuša i blejanje jagnjadi. Proletnji vetar je duvao u blagim, toplim naletima, pun slatkih mirisa. Devet pojanja se već skoro bilo završilo kad su se devojčice vratile. Mevet ih je, međutim, videla kako sede na "Muškom zidu" i prijavila ih svojoj pretpostavljenoj, Kosil, Velikoj Sveštenici Bogokralja. Kosil je imala težak korak i mračno lice. Bez ikakvog izraza na tom licu i u glasu obratila se devojčicama, rekavši im da pođu za njom, Provela ih je kroz kamene dvorane i hodnike Velikog zdanja,kroz ulazna vrata, pa uz brdo do hrama Atvaha i Valuaha. Tu je razgovarala sa Velikom Sveštenicom tog hrama, Tar, visokom, suvom i tankom kao noga jelena. "Skini haljinu", obrati se Kosil Pent. Išibala je devojčicu svežnjem trske, koja je malo zasecala u kožu. Pent je to podnela strpljivo, plačući bez glasa. Zatim su je poslali natrag u tkačnicu bez večere, pri čemu je, jo, morala da posti i sledećeg dana. "Ako te još jednom uhvatimo da si se pela na Muški zid", upozori je Kosil, "proći ćeš mnogo gore. Jesi li me razumela, Pent?" Kosil je govorila tiho, ali nimalo nežno. Pent samo promuca: "Da", i pobeže, trzajući se po malo kad bi joj teška tkanina odeće povredila brazgotine na leđima. Arha je morala da stoji pored Tar i da posmatra šibanje. Sada je posmatrala Kosil kako čisti trske na kamdžiji. "Ne pristoji se da te vide kako se pentraš i jurcaš unaokolo sa drugim devojčicama", reče joj Tar. "Ti si Arha." Ona je samo stajala, namrgođena, i nije odgovarala. "Bolje ti je da radiš samo ono što treba da radiš. Ti si Arha." Samo za trenutak devojčica podiže oči i uperi ih u lice Tar, potom Kosil, a u pogledu joj je bilo tako duboke mržnje i besa da se čovek mogao slediti. Ali, mršava sveštenica ničim ne pokaza da to vidi; samo je potvrdila, nagnuta malo napred, skoro šapatom: "Ti jesi Arha. To i ništa drugo. Sve je progutano. "Sve je progutano", ponovi devojčica, onako kako je ponavljala svakog dana, svakog dana od kad je napunila šest godina. Tar malo sagnu glavu; isto učini i Kosil, dok je sklanjala kamdžiju. Devojčica nije pognula glavu, već se samo poslušno okrenula i izašla. Kada je večera koja se sastojala od krompira i mladog luka bila pojedena u tišini u uzanoj, mračnoj

trpezariji, kada su bile otpevane večernje himne i svete reči bile postavljene na vrata, i obavio se kratki obred Neizgovorenog, radni dan je napokon bio završen. Devojčice su tada smele da se popnu u spavaonicu i da se igraju, bacajući kockice ili štapiće dokle god je gorelo noćno svetlo, a potom da se sašaptavaju u mraku, s jednog kreveta na drugi. Arha se, međutim, uputi preko dvorišta i blagih padina Mesta do Malog zdanja, u kome je spavala sama, svake noći. Blago i slatko je mirisao noćni povetarac. Gusto posejane, sujale su prolećne zvezde, kao bokori belih rada na prolećnim livadama kao svetlucanje mora u aprilu. Ali, devojčica se nije sećala ni livada ni mora. Nije ni pogledala u nebo. "Hej, malecka!" "Zdravo, Manane", odvrati ona ravnodušno. Ogromna senka je vukla noge pored nje, dok mu se svetlost zvezda odbijala o ćelu. "Jesu li te kaznili?" "Mene ne smeju kazniti." "Ne smeju... Tako je..." "Ne smeju me kazniti. Ne usuđuju se." Stajao je tako, sa opuštenim velikim rukama, bezboličan i ogroman. Ona oseti miris divljeg praziluka, i sladunjavi zadah kadulje njegove stare, crne rize, iscepane na porubima i suviše kratke za njega. "Ne smeju me ni dotaći. Ja sam Arha", ponovi ona prodornim ljutitim glasom i briznu u plač. Ogromne, spremne šake se podigoše i privukoše je, nežno je pridržavajući, gladeći je po upletenoj kosi. "Hajde, hajde. Medenko mali, curice moja..." Čula je kako u dubokoj šupljini njegovih grudi nešto prozuklo mrmlja i ona se grčevito pripi uz njega. Suze joj ubrzo presušiše, ali se i dalje držala Manona, kao da ne može da stane na noge. "Sirota mala", prošapta on, i podigavši dete ponese je do ulaza u kuću u kojoj je sama spavala. Tu je spusti na prag. "Je li ti sad dobro, malecka?" Ona klimnu glavom, odvoji se od njega i uđe u mračnu kuću. 3. ZATVORENICI Kosilini koraci su odlučno i ravnomerno odzvanjali kroz predvorje Malog zdanja. Visoka, temeljna prilika ispuni ceo dovratak na ulazu u sobu, malo se smanji u trenutku kada se sveštenica pokloni,

dodirnuvši jednim klolenom pod, opet se poveća kad se ispravi u punoj visini. "Gospodarice?" "Milim, Kosil?" "Bilo mi je dozvoljeno da se staram o izvesnim stvarima koje se odnose na carstvo Bezimenih, i to sam činila sve do sada. Ako blagoizvoliš, sada je vreme da ti saznaš, vidiš i preuzmeš na sebe te stvari, kojih se u ovom životu još nisi setila." Devojčica je sedela u svojoj sobi bez prozora, tobože meditirajući, a u stvari ne radeći ništa i gotovo ni na šta ne misleći. Ukočeni izraz lica, pun dosade i oholosti, nije odmah mogao da joj se promeni. Ali se ipak promenio,iako je nastojala da to prikrije. Upitala je, samo, uz određeni prizvuk prevejanosti: "Lavirint?" "Nećemo još u Lavirint. Ali, moraćemo da prođemo kroz Podgrobnicu." U Kosilinom glasu osećalo se nešto što je moglo biti strah, a možda i glumljenjeni strah, s namerom da uplaši Arhu. Devojčica ustade bez žurbe i reče ravnodušno: "Pa, dobro." Ali, u sebi, dok je sledila tešku priliku Bogokraljeve sveštenice, kliktala je: Najzad! Najzad! Najzad ću videti svoje carstvo! Imala je petnaest godina. Prošlo je već bilo više od godinu dana od kako je prešla u ženstvenost i istovremeno stekla svu vlast koju ima Jedina sveštenica Grobnica Atuana; beše ona što je iznad svih velikih sveštenica zemalja Kargada, ona kojoj čak ni sam Bogokralj ne sme da zapoveda. Svi su sada pred njom povijali koleno, čak i mrka Tar i Kosil. Svi su joj se obraćali sa ceremonijalnom učtivošću. Ali, ništa se drugo nije izmenilo. Ništa se nije dogodilo. Kada su se završili obredi njenog posvećenja, dani su nastavili da teku kao i pre. I dalje je prela vunu, tkala crnu tkaninu, mlela hranu, obavljala svakodnevne obrede; i dalje je svake noći morala da otpeva svih Devet pojanja, da blagoslovi ulazna vrata, da nahrani Kamenove kozjom krvlju dva puta godišnje, da igra obredne igre mladog meseca ispred Praznog Prestola. I tako je protekla čitava godina, potpuno ista kao i one prethodne; da li je to trebalo da znači da će sve godine njenog života proteći na isti način? Čamotinja bi je povremeno obuzimala takvom snagom kao da je teskoba: grabila ju je pravo za gušu. Do nedavno prosto je morala da govori o tome. Moraće da govori, mislila je, poludeće ako bude ćutala. Pričala je o tome Mananu. Bila je isuviše gorda da bi se poverila nekoj drugoj devojci, a predostrožnost joj je govorila da se ne ispoveda nekoj od starijih žena; ali Manan je bio niko i ništa, samo obični stari, verni vo; njemu je smela da ispriča šta hoće. Ali, iznenadila se kad je od njega dobila odgovor. "Nekada davno," rekao je, "znaš malecka, pre nego što su se naše četiri zemlje spojile u jednu

carevinu, pre nego što je nad svima nama vladao Bogokralj, imali smo mnogo manjih kraljeva, prinčeva i poglvica. Stalno su se svađali. I dolazili su ovamo da te svađe razreše. Ovako je to bilo: dolazili su iz naše zemlje, Atuana, i iz Karego-Ata, i iz Atninija, čak i iz Hur-at-Hura, sve te poglavice i vladari zajedno sa svojim slugama i sa vojskama. I onda su te pitali šta da rade. A ti si odlazila pred Prazni Presto i prenosila si im šta savetuju Bezimeni. Eto, tako je bilo nekada dano. Ali, posle nekog vremena, Sveštenici-Kraljevi zavladali su čitavim Karego-Atom, a ubrzo potom i Atuanom; i evo, ima več četiri ili pet ljudskih vekova oa kako Bogokraljevi vladaju nad sve četiri zemlje, napravivši od njih jednu carevinu. I tako su se stvari promenile. Bogokralj sada može da smiri sve razularene poglavice i sam presuđuje kada se posvađaju. A pošto je i sam bog, znaš, ne mora više često da se obraća Bezimenima". Arha se zaustavi da malo promisli o svemu tome. Vreme nije imalo neki veliki značaj, tu u pustinji, ispod večnih i uvek istih Kamenova, i živelo se onako kako se živelo od pamtiveka. Ona nije bila navikla da misli o menjanju stvari, o izumiranju starog i nastajanju novoga. Bilo joj je nekako neugodno da u toj svetlosti sagledava svet oko sebe. "Moć Bogokralja je daleko manja od moći onih kojima ja služim", izgovori ona napokon mršteći obrve. "Svakako... Svakako... Ali to se jednom bogu ipak ne sme reći, medenko mali. Niti njegovoj sveštenici." I uhvativši svetlucanje njegovog malog, smeđeg oka, ona se namah seti Kosil, Velike sveštenice Bogokralja, od koje se plašila još od kako beše došla u Mesto; i shvati šta je hteo da kaže. "Ali, Bogokralj i njegov narod su zanemarili svoje du žnosti i ne obožavaju više Grobnice onako kako bi trebalo. Niko više ne dolazi." "Pa, on šalje zatvorenike da se prinesu na žrtvu. To nije zanemario. A ni darove koji pripadaju Bezimenima." "Darove! Njegov hram se svake godine iznova kreči, na oltaru mu je breme zlata, u lampama mu gori ružino ulje! A pogledaj kakva je Prestona dvorana... rupe na krovu, obrušena kupola, u zidovima joj se gnjezde miševi, sove i slepi miševi.. . Ali, svejedno, ona će nadživeti i Bogokralja i sve njegove hramove, i sve kraljeve koji budu došli posle njega. Ona je bila pre njih, i nje će biti i onda kad njih više ne bude. Ona je središte svega što postoji." "Ona je središte svega što postoji." "Ima tu blaga, itekako; Tar mi ponekad govori o tome. Dovoljno da se deset puta ispuni hram

Bogokralja. Zlata i trofeja koje su vekovima poklanjale stotine pokolenja, od kako je sveta. Sve je to zatvoreno i sklonjeno pod podzemnim svodovima i po katakombama. Još neće da me tamo odvedu, primoravaju me da čekam i čekam. Ali, znam kako izgleda.Postoje podzemne prostorije ispod Dvorane, ispod celog Mesta, ispod nas, tu gde sad stojimo. Ogromni splet tunela, Lavirint. Kao ogroman, mračan grad, ispod brda. Pun zlata, i mačeva negdašnjih junaka, starih kruna, kostiju, vekova i tišine." Govorila je kao u zanosu, kao da beše pala u trans. Manan je ćutke posmatrao. Njegovo omlitavelo lice nikada nije izražavalo mnogo više od stalne tuge, ispunjene pažnjom; sada je bilo još tužnije nego obično. "Da, a ti si gospodarica svega toga", reče on. "Tišine, i mraka." "Jesam. Ali, nisu hteli ništa da mi pokažu, samo ove prostorije iznad zemlje, iza Prestola. Nisu mi pokazali čak ni gde se sve može ući u podzemlje; samo ponekad promrse po koju reč. Ne daju mi moje vlastito carstvo! Zašto me drže tako da moram večito da čekam i čekam?" "Još si mlada. A, može biti", dodade brzo Manan svojim prozuklim altom, "da se i sami plaše, malecka. Na kraju krajeva, to ipak nije njihovo područje. Tvoje je. Za njih je opasno da uzale u njega. Nema tog smrtnika koji se ne boji Bezimenih." Arha ne odgovori, ali oči joj sevnuše. Manan joj je opet prikazao stvari u drugačijoj svetlosti. Tar i Kosil su joj oduvek izledale tako strahovite, tako ledene i čvrste, da nije mogla ni zamisliti da se one nečega plaše. Ali, Manan je bio u pravu. One su se bojale tih mesta, tih sila čiji je i Arha bila jedan deo, kojima je pripadala. Bojale su se da uđu u mračna mesta, da ne budu pojedene. Sada, dok je silazila sa Kosil niz stepenice Malog Zdanja i počela da se penje s njkom uz strmu, krivudavu stazu ka Prestonoj dvorani, setila se tog razgovora sa Mananom i opet se oduševila. Ma gde je odveli, ma šta joj pokazali, neće se uplašiti. Ona će znati šta da radi. Malo zaostajući za njom na stazi, Kosil progovori. "Jedna od dužnosti moje gospodarice, kao što i sama zna, jeste žrtvovanje određenih zatvorenika, prestupnika plemenitog roda, koji su bogohulenjem ili izdajstvom zgrešili pred našim gospodom. Bogokraljem." "Ili pred Bezimenim", dopuni je Arha. "Tako je. Nije prikladno da Progutana, dok je još dete, preuzima ru dužnost. Ali moja gospodarica više nije dete. U Sobi s lancima nalaze se zatvorenici koje je pre mesed dana blagoizveleo poslati naš gospod Bogokralj iz svoga grada, Avabata." "Nisam znala da su prispeli neki zatvorenici. Zašto je ne znam ništa o tome?" "Zatvorenici se dovode po noći, i tajno, na način koji od davnina nalažu obredi Grobnica. Moja

gospodarica će sada proći na taj put, ako krene stazom koja vodi duž zida." Arha skrenu sa staze da bi nastavila pored velikog kamenog zida koji je okruživao Grobnice iza grada sa kupolom u kojoj je bila Dvorana. Bio je sagrađen od masivnih kamenih blokova; najmanji je bio teži od čoveka, a največi su bili veliki kao zaprežna kola. Iako neotesani, bili su pažljivo naslagani i uklopljeni tako da čvrsto prianjaju jedan uz drugog, Ipak, mestimično se zid beše obrušio i kamenje je ležalo u bezobličnoj gomili. To se moglo dogoditi samo tokom dugog vremenskog razdoblja, tokom stoleća vrelih pustinjskih dna i ledenih noći, hiljadugodišnjim, neprimetnim pomeranjem samih brda. "Ovaj Zid oko Grobnica može se sa lakoćom preći", reče Arha, dok su hodale ispod njega. "Nemamo dovoljno ljudi da ga popravimo", odvrati Kosil. "Imamo dovoljno ljudi da ga čuvaju." "To su samo robovi. Njima se ne može verovati." "Može, ako ih zaplašimo. Neka im kazna bude ista kao strancu ako mu dozvole da kroči na posvećeno zemljište u krugu zida." "Koja je to kazna?" Kosil nije postavila pitanje zato što nije znala odgovor. Ona ga sama, još davno, beše kazala Arhi da ga zapamti. "Odsecanje glave ispred Prestola." "Da li moja gospodarica želi da se postavi straža na Zid Grobnica?" "Da", odgovori devojka. Pesnice, skrivene dugačkim crnim rukavima, stisla je od zadovoljstva. Znala je da Kosil ne želi nijednog roba da protraći na čuvanje zida, i to je zista bio potpuno beskoristan posao; jer, koji je stranac ikada došao ovamo? Takođe, nije bilo mnogo izgleda da će neko dolutati, slučajno ili namerno, na milju od Mesta, a da ne bude primećen; i sigurno neće stići ni blizu Grobnicama. Ali straža je bila počast na koju su imale ravo, i Kosil se nije mogla usprotiviti. Moraće da posluša Arhu. "Tu smo," začu se njen ledeni glas. Arha se zaustavi. Često je šetala tom stazom oko Zidova Grobnica, i poznavala je onako kako je poznavala svaku stopu zemlje u Mestu, svaki kamičak, trn i čičak. Ogromni kameni zid uzdizao se, tri puta više od nje, s leve strane; s desne se brdo ugibalo u plitku, sušnu dolinu, koja se ubrzo opet pela ka podnožju zapadnog planinskog lanca. Pogledom je preletela preko okolnog tla, i nije ugledala ništa što već pre toga nije videla. "Ispod crvenih stena, gospodarice." Nekoliko metara niz padinu, jedna uzvišica od crvene lave delovala je kao okomiti stepenik u brda.

Kada je sišla do nje i stala licem prema stenju, Arha shvati da podseća na nekakve grube vratnice, visoke četiri stope. "Šta moda se se uradi?" Još davno je bila naučila da je na svetim mestima uzalud pokušavati da otovriš vrata ako ne znaš kako se otvaraju. "Moja gospodarica ima sve ključeve mračnih mesta.2 Od kako je prošla kroz obred punoletstva Arha je o pojasu nosila jedan gvozdeni prsten na kome su visili bodež i trinaest ključeva, neki dugački i teški, neki maleni kao udice. Podigla je prsten i raširila ključeve. "Ovaj", reče Kosil, pokazujući prstom; a onda položi svoj debeli kažiprst na rupicu između dve crvene, ispupčene kamene površine. Ključ, dugačka gvozdena šipka sa dva ukrašena jezička, uđe u otvor. Arha ga oberučke okrenu u levo, jer je bio težak za rukovanje, ali okrenu se glatko. "Sada?" "Zajedno..." Zajedno su počele da guraju neravnu kamenu površinu sa leve strane ključaonice. Teško, ali bez zapinjanja i sasvim tiho, jedan nepravilan oivičen deo crvene stene pokrenu se ka unutra, sve dok se ne stvori uzani prolaz. Unutra je bilo mračno kao u rogu. Arha se sagnu i uđe. Kosil, debela žena i debelo obučena, jedva se provukla kroz uzani otvor. Čim je ušla, oslonila se leđima na vrata i, naprežući se, gurala ih dok se nisu zatvorila. Pomrčina je bila potpuna. Ni zračka svetlosti. Činilo se da mrak, poput vlažnog filca, pritiska otvorene oči. Sagnule su se, obe, gotovo se presamitivši nadvoje, jer tu gde su stajale prostor nije bio visok ni četiri stope, i bio je toliko uzan da je Arha odmah napipala stenu i s dena i s leva. "Jesi li ponela svetiljku?" Šaputala je, kao što svi rade u mraku. "Nisam ponela nikakvu svetiljku", odgovori Kosil, iza njenih leđa. I Kosil je govorila tišim glasom, ali uz neki čudan prizvuk, kao da se smeši. Kosil se nikada nije smešila. Arhino srce poskoči; krv joj je bubnjala u grlu. Ljutito reče, u sebi: Ovo mesto je moje, njemu ja pripadam, neću se plašiti! Ali glasno nije rekla ni reč. Krenula je napred; postojao je samo jedan mogući put. Ulazio je u brdo i vodio naniže.

o koji joj se okliznu noga u sandali. ispupčenjima. površine nekih nevidljivih predmeta ili njenih vlastitih manjih odeljenja. koje su još dugo odzvanjale u uhu. tanane poput paučine. Prođi pored tri otvora. teško dišući. a šapat joj odlete u šuplju tminu i razli se u niti zvuka. šipljinama. To je jedan manji splet tunela koji se nalazi ispod Prestola. ali ga drži u rukama. i pre nego što je Kosil izgovorila te reči. a potom. koji se opet blago peo naviše. na mestu gde se tunel račvao. Snalaženje je bilo moguće isključivo pipanjem. Kosil je išla za njom. Iznenada se krov podiže: Arha je sada mogla da se uspravi. prelamali su odjek u hiljade komadića. reče Arha. mnogo odjeka. najdublje središte noći." Kosilin šapat zazvuča oštro. Ali. Produži. Ovo je Podgrobnica. upravljajući se po zidu. Drži se zida sa leve strane. Vazduh koji je bio zagušljiv i zaudarao na zemlju sada joj je dodirivao lice hladnijom vlagom. stenovitom crnilu. prošapta devojka. sudari se s drugim šljunkom i taj jedva čijni šum probudi odjek. Jer ovo je bila domovina tame. Arha je znala da je tako. a ipak nije bila prazna: nešto u njenoj tmini. "Ovde mora da smo već ispod Kamenova". pak. ili da ne primeti da se tunel račva. U tom podzemnom hodniku. čovek mora gotovo bez prestanka da ide ispruženih ruku da bi dodirivao oba bočna tunela. "Tako je. još daljih. a njegovo jedva osetno strujanje ostavljalo je utisak velikog praznopg prostora. haljine su joj se otirale i greble i stenje i zemlju. tihih. više nije napipala zidove. prošli su pored jednog otvora na levom zidu. negde hrapavim poput čipke. i kada je ispružila ruke. i u sisinu i u širinu. Kada se kreće na taj način. u mraku i savršenoj tišini podzemlja. čudeći se neobičnim oblicima u steni. i ušla. jer inače bi se moglo dogoditi da mu promakne neki otvor koji treba da ubroji. Četvrti put je pipajući potražila visinu i širinu otovra. koji je stalno dodirivbala vrhovima prstiju. Možda je čitava pećina bila delo vajara iz prastarih vremena? "Ovde je svetlost zabranjena. udaljenih." "A gde je ulaz u lavirint?" .negde.Kosil ju je pratila u stopu. Komadić šljunka. glatkim poput bronzanih skluptura: bio je to bez sumnje neki reljef urezan u stenu." "Idući put ću poneti baklju". Arha oprezno koraknu nekoliko puta u potpuni mrak. "Je li ovo Lavirint?" "Nije. Prsti joj tri puta pređoše preko otvora u složenom. Ne mogu da se zadržavam na ovom mestu. krenuvši desnim krilom: sve to samo pipajući. Pećina mora da se prostirala do ogromnih daljina. čovek ne vidi put.

Ostali se nisu ni pomerili. Zar nema stražara?" "Nisu potrebni. i vrata su se sa lakoćom otovoril. "Vrata nisu zaključana. Zatvorenici su oba članka na nozi i jedan na ruci bili lancima okovani za zid. ostala dvojica su sedela ili ćutala. niti podigli glavu. nisku prostoriju.. bili ljudi. niti da misliš na njih. pre nego što su ih poslali iz Ababata". Jedan je ležao. Ona je kamen dodirivala tek ovlaš. . zaslepljena svetlošću.niti da ih gledaš. zaplašena i zainteresovna. skrivao lice. zversi duhovi koji su kovali zaveru protiv svetinje života našega Bogokralja!" Kosiline oči su gorele u crvenkastoj svetlosti baklje. Zastala je za trenutak. i začas je osetila pod njima glatko drveno dugmence. Tvoji su. "To više nisu ljudska bića". jedna ruka mi je morala ostati podignuta." Zakoračila je u sobu. samo vrhovima prstiju.Arhi se beše dopala ova igra po mraku. Oni su kužni. kako joj se dlanovi taru o stenu. "Odsekli su im jezik. Ušli su u široku. "Kako može čovek napasti božanstvo? Kako je to moguće? Ti: Kako si se usudio da napadneš boga živoga?" Onaj čovek je i dalje zurio u nju kroz žbun crne kose. Tela su im zaudarala još jače od dima. zajedno sa drugim senkama. viseći sa veriga. Kad bi neko od njih hteo da legne. drvena vrata. Jedan od njih kao da je gledao u Arhu. oklevajući. uz blago škripanje. Pritisnula ga je. kad smo ulazili u Podgorbnicu. reče namršteno. Arha zasui i oči počeše da je peku. Kose i brade su im bile prljave i zamršene kao žbun koji im je. "Gde su zatvorenici?" "Tamo. u stvari. objasni joj Kosil. ali ne reče ni reč. napola ispružen." Arha začu kako Kosil nevešto barata rukama po zidu. ali nije bila sigurna. Prostorija je zaudarala od dima. sa zidovima od otesanih kamenih ploča i osvetljenu jednom zadimljenom bakljom koja je visela na lancu. Ona se okrenu u stranu. "Nikada nisu ni bili. htela je da počne da rešava neki teži zadatak. možda smo ih već mimoišli. učinilo joj se da vidi svetlucanje njegovih očiju. Arha ponovo pogleda u zatvorenike. "Na drugom otovru pored kojeg smo prošli. Sada potraži rukom vrata s desne strane. To su demoni. ali ne zato da im se obraćaš." Tek tada je shvatila da su tri hrpe nečega na drugoj strani sobe.. "Nemoj im se obraćati. Bili su potpuno goli. koji nije imao ozlaza. žmureći kroz sumaglicu od dima. gospodarice.

"A šta ćemo s telima. a ja i čuvari smo ih uveli kroz Vrata za zatvorenike." Arha pogleda naviše i ugleda." "Ko ih je doveo ovamo? Ko im daje hranu?" "Čuvari koji služe u mom hramu." "Biće učinjeno. Gobar. Osećala je malu vrtoglavicu. pa. ipak. reče Arha. hajdemo odavde". Ona se okrenu i pohita natrag kroz drvena vrata. Kosila je takođe hitala iza nje. a smrad od dima i ljudskih tela gonio ju je na povraćanje. baš koja i ja." "Onda. u Podgrobnici". Brzo je skrenula pogled. reče devojka. ali kad bi se odatle spustio konopac stigao bi tačno nadohvat srednjega od trojice zatvorenika. Nijedan muškarac ne sme ući u Mračna Mesta Grobnica. "Sveštenica Grobnica samo najbolje zna kako da ih umori." "Je li tako dobro." Kosil je pokloni. I neka puste da se baklja ugasi. crpeći snagu iz njenog glomaznog tela i ledenog glasa. Hranu i vodu im spuštaju kroz kapak na podu jedne od soba iza Prestola. žureći kroz nju kao plivač kroz vodu. Vojnici Nogokrlaja su ostavili vezane zatvorenike ispred spoljnog zida. "Onda neka im više ne daju hrane i vode. Tako se oduvek radilo. skoro krešteći. i ona je ta koja treba da bira. Ona zaroni u tu čistu pomrčinu. što dalje od Sobe s lancima u mrak tunela. "Moraju to učiniti u mraku. "Onda neka im kapetan garde. "Osim toga. gospodarice.. valjda moja gospodarica nije to zaboravila? Ako i uđe. Moji Gospodri će pojesti tela. drveni kvadrat ugrađen u kamen tavanice. na izgled govorila i mislila savršeno mirno." "Kako ih treba prineti na žrtvu?" Arha više nije gledala u zatvorenike. Gobar je muško. a da njeni Gospodari budu najzadovoljniji.Tvoji su samo zato da bi ih ti predala Bezimenima.. Sad joj se činilo da je tamo nekako slatko i mirno kao noć bez zvezda. ne sme izaći. pored lanca na kome je visila baklja. a govorila je sve brže i sve tanjim glasom. Dabi i Uahto. oni su evnusi i smeju da uđu ovamo kad to zahteva služenje Bezimenima. ali je. Kosil?" "Dobro je. tiho. odseče glave. zaostajući sve više. Beše se okrenula licem prema Kosil. Ima mnogo načina. Bio je isuviše mali da se čovek provuče kroz njega. bez mučnih prizora. svetlosti. I neka im se krv izlije pred Presto. bez života. dahćući. Ne . ona u crvenim stenama. Nije znala šta da kaže. kad poumiru?" "Neka ih Dabi i Uahto sahrane u velikoj pećini kroz koju smo prošli. Kosil nastavi." "Kao da se žrtvuju koze?" Izgledalo je da joj se Kosil podsmeva što ima tako malo mašte. spotičući se.

strmom skoro kao lestvice. poput psa. Tu čučnu i pipajući potraži dugački ključ na prstenu koji joj je visio sa pojasa. crven kroz proreze očnih kapaka. Moraćeš sama da ga zapamtiš.zaostajući ni za trenutak Arha ponovi isti put propuštajući sve otvore koje treba i ulazeći u one u koje treba. Gde mora da stavi ključ? Kako da izađe?" "Gospodarice!" Kosilin glas. Nema izlaza. Ovo je jedini izlaz. Pošle su napred. Nema povratka. Iznad glave joj je stajao otvoreni kapak. Vrata za zatvorenike. kroz poslednji dugački tunel do zatvorenog ulaza u steni. Ona pusti Kosilinu haljinu iz ruke i pogleda. šip ili kvbaku i nije nalazila ništa. Uskoro se pojavi zračak svetla. Pomislila je da se opet nalazi u sobi osvetljenoh bakljom i punoj dima. i taj miris joj je bio poznat i noge su joj išle po stepenštu. Ali vazduh je mirisao sladunjavo. "Arha!" "Tu sam. Debelo lice ispod crne kapuljače bilo joj je bledo i svo orošeno znojem. a ne zna ni Tar. zatvorenih očiju. pojačan odjecima. šištao je i bubnjao iza nje. stepenicama." Kosil je i dalje govorila tihim glasom." Arha je i dalje čučala uz stenu. sve do Kosilinij sukanja. presamićena. Našla ga je. i pomalo kivno. Ako postoji neki drugi. vode samu u tunel. podzemnim hodnicima. "Gospodarice. prateći Kosil. Provukla je kroz njega. i nije otvorila oči. kroz prolaz. a zatim naviše. Požuri! Ja ne smem dugo da se zadržavam. "Nadesno. Vodio je u sobu koju je dobro znala. sumnjam. ukoliko postoji. bio je suv i vonjao je na vlažnu zemlju. vrata se ne mogu otvoriti iznutra. jedan od mnogobrojnih sobičaka iza Prostorije s Prestolom u Dvorani. prateći neobično izrezbaren desni zid pećine i išle tako dosta dugo. puzajući na rukama i kolenima. Kroz njih se ne može izaći. projuri potom kroz ogromnu Podgrobnicu punu odjeka i uspuza se. U nevidljivom zidu ispred nje nije se nigde video tračak svetlosti kroz rupicu veliku kao ubod igle." . tražeći bravu. Pođi za mnom!" Arha se uspravi na noge i uhvati se za Kosiline haljine. malu kamenu ćeliju gde je ležalo nekoliko kamenih i gvozdenih škrinja. Devojka se čvrsto držala za ženinu haljinu. Bez reči. "Nisam zapamtila skretanje do ovog izlaza. "Ona druga." "Hodi!" Ona joj priđe. Ali. ovo nije moje mesto. ali nije mogla da pronađe klujučaonicu. Jedva primetna siva svetlost dana svetlucala je u dvorani ispred vrata ćelije. Prstima je grčevito pipala po steni. ja za njega ne znam.

reče Kosil. Lečili su je od groznice. često je krojila planove kako će se ponašati kada idući put bude ušla u mračna mesta ispod brda. nikada. Zato što se stidela pred njom. kroz mrak. kao da je slučajno tuda naišla. nikako nije uspevala da stigne do te osobe. jer se onesvestila. Sanjala je kako mora da skuva hranu. i sama žedna. Ali. sa bezbrižnim. stojeći nepomično. pokušavši da se okrene i ode os Kosil. Ležala je u postelji ili sedela na tremu Malog zdanja. Podigla je pogled ka licu starije žene i pomislila kako čudno izleda. ogromne kotlove pune ukusne kaše. a onda. pod mlakim jesenjim suncem i gledala ka brdima na zapadu. Tu. Svake noći se budila. "Već ćeš naučiti. nikada se više ne bi usudila da to zatraži od Kosil. ona se ne bi popela uz stepenice. ogroman. SNOVI I PRIČE Arha se nekoliko dana nije dobro osećala. Pent se duboko pokloni. Mnogo puta je. pod sunčevom svetlošću. i progovorila je. ali. ali nije odlazila da se napije." Devojka klimnu glavom. oseti kako joj kolena popuštaju i vide gde se soba oko nje vrti u krug. Ležala je budna u postelji."Reći ću ti ih. Jednog jutra Pent dođe da je poseti. nekome ko je žedan. rasejanim izrazom lica. idući put ja više neću poći s tobom. "Naučićeš". Jednom drugom prilikom. Moraćeš da ih zapamtiš. Da Arha nije progovorila. a onda . Arha je sa trema posmatrala kako se približava Malom zdanju. "Posle toga ći ići sama". posle svega. i da je do kraja izlije u rupu u zemlji. Sanjala je kako mora da nosi ogroman krčak pun vode. i dalje teško dišući. ponovi Arha. nijedan stražar nije bio postavljen na Zid Grobnice. mesingani krčag. nešto što bi bilo više u skladu sa obredima Praznog Prestola. crnu gomilicu pred noge sveštenice. u sobi bez prozora. Moraćeš sama. nešto manje jednostavno. Stalno su je opsedale jedne iste misli." 4. Osećala se malaksalo i glupo. kao da se Kosil naslađuje njenom slabošću. "Još su živi! Još umiru!" Mnogo je sanjala. Ali Arha se osećala usamljenom. onako kako treba da uradi svako ko se približi Sveštenici Grobnica. Nije više želela da vidi Kosil. Onesvešćena se složila u malu. sve bledo od straha s kojim je jedva izlazila na kraj. a ipak pobedosnosno. otvorenih očiju. takođe. vrišteći u pomrčini. razmišljala i o tome kakvu vrstu pogubljenja će tražiti za sledeću grupu zatvorenika. Budila se. To nije moje mesto. Stidela se što se onesvestila.

a osim toga. tako da se na kraju zaista zaglavila. veštih. vitlajući onim mesingalnim ibrikom na ruci i histerična. ni nalik na Kosilin izraz. Pokušavala je iz sve snage.. odnekud toliko nalik na Kosil. tako se najbolje održe.. odnekud iz svoje pozamašne crne haljine izvuče mrežu od trske u kojoj se nalazio šest ili osam savršenih. Sada je i ona već bila posvećena u službi Bogokralja. a ipak. Kuvala bih kudikamo bolje od one matore Natabe. "Lepe su. prethodno je obmotavši krpom. One koje su zaista dobre uvek odu na sušenje. žutih jabuka. Oh..se skljoka na stepenište ispred Arhe i ispusti uzdah nalik na "Phuuu!" Bila je porasla i ugojila se. A onda je stala da juri kroz spavaonice." Pent učtivo izabra najmanju i smaza je u desetak sočnih. ali još nije bila sveštenica. I mislila je da treba da ih očisti i iznutra." Iznenada. pa je istrčao iz tora da vidi šta se događa. da se Arha zagrcnu od skoro uplašenog smeha. i ja sam sklonila one najbolje. pa je ugurala ruku i jedan. a i sada je bila sva zajapurena od hodanja." "Uzmi jednu". mogla bih na kraju i da oližem šerpe. "'Šta je sad? Šta se to događa?'" rekla je Kosil. tako da joj se ruka sva nadula i nabrekla u članku. znaš. Uzmi ti. "Čula sam da si bolesna. "A onda je M-Munit . i najmanjeg napora. razgleda tanke grančice na kojima su još slabašno stajali mrki listići. reče ona. i sve koze mlekulje su izletele i jurnule u dvorište i naletele na Pantija i čuvare i male devojčice. one sa dugim rtankim vratovima i poklopcima. i još je išla na časove i radila sve poslove kao i pripravnice.. bledozlatnu koru jabuke. zadobi izraz odbojnog prezira. ali nekako mi se uvek čini da je to šteta. urlajući: 'Ne mogu da ga skinem! Ne mogu da ga skinem!' A Ponti je sada već toliko ogluveo da je pomislio da je požar. I ona je upitala: 'Šta je sad? Šta je to sad?' Pentino lepuškasto. i onda više nije mogla da je izvadi. Zar nisu lepe?" Arha opipa svilenkastu. A onda . "Ceo dan bih mogla da jedem". te je počeo da krešti iz sve snage na ostale čuvare da spasavaju pripavnice. zajapurila bi se u licu od svakog. Sačuvbala sm ti malo jabuka." Pent se sva zaceni od smeha: suze su joj potokom navirale na oči. znaš. A Uahto je upravo muzao koze. "Neću sada.. meraklijskih zalogaja. jesi li čula za Munit? Trebalo je da izglača one mesingane ibrike u kojima se čuva ružino ulje. okruglo lice. Radije bih bila kuvarica. "Nikada mi nije dosta.. s kožom kao kremen. i ostavio otvorena vrata. a za njima i Munit. Naravno. a ne sveštenica. "Popi i ja smo ove godine probirale jabuke. a onda ju je ona tamnomrka koza tresnula u stražnjicu. znaš. i svi su tako jurili kao bez glave u trenutku kaka je Kosil izišla iz hrama. ponudi je Pent.

Pent na kraju obrisa oči i nos. Treba li i ja da osećam toliko mnogo strahopoštovanja i tako dalje prema Bogokralju? Na kraju krajeva i on je ipak samo čovek. bila sm šesto žensko dete u porodici. nema vajde da želim bilo šta. i zaslužiti. zato što si ti u njihovoj službi jedina i istaknuta.. Ili su možda mislili da će od mene biti izuzetno dobra sveštenica. Nisi tek tako posvećena. koja je uvek bila ponizna i plašljiva.. verovatno su tamo imali isuviše pripravnica. Ali se od srca nadam da ću u sledećem životu biti igračica u Avabahu! Jer to ću. ili nešto slično. i to kozi. da ti pravo kažem. Dobro. kad sam napunila sedam godina doveli su mu u hram Bogokralja i posvetili me njemu. Ali.. Sada mu je oko pedeset godina i ćelav je. ti si rođena kao predodređena. Pošto se smirila. "Zar ti Hram baš ništa ne znači?" upita je. držeći se za kolena i ljuljukajući se gore-dole. Pent?" "Oh. debeljuškasta i sočna i puna života. ona upita: "Kako si ti uopšte dospela ovamo." Arha se slagala sa Pent. da je nikada nije valjano pogledala i videla je takvu kakva je. mračnim pogledom.. "Oh. pa makar i živeo u Avabatu. A vidi mene. I kladim se da mora da seče nokte na nogama. Međutim.. Ali. ovoga puta ni ne trepnu. tu su pogrešili!" Pent zagrize jabuku sa veselim. Možeš to videti na svim njegovim kipovima. Od sinog smeha Arha se osećala malaksalo. "Ti radije ne bi bila sveštenica?" "Radije ne bih! Bego šta! Radije bih se udala za svinjara i živela u jarku. Činilo joj se kao da nikada ranije nije videla Pent. i moj otac i majka prosto nisu mogli da nas sve othrane i poudaju. kao i svi mi. jer su me ubrzo potom poslali ovamo. mislim da će postati daleko božanskiji kad bude umro. i rasejano zagrize u novu jabuku. Radije bih bilo šta drugo nego da provedem život ovako. baš kao jedna od njenih prekrasnih zlaćanih jabuka.. u plati koja ima deset milja u obimu i zlatne krovove." Arha ju je netremice posmatrala odozgo. "To u krajnjoj liniji ima smisla. prilično strogo. Nije moga da razume. odgovori joj tako ravnodušno. da se Arha prenerazi. savršeno mi je jasno da je on još i bog." Kraj priče se utopi u kikotanje. Pent." Obe devojke su se previjale i grčile od smeha. jer su me posvetili i sad sam ukopana i nema mi druge. I tako. znam da za tebe tvoji Gospodari znače veoma mnogo". To je bilo u Osavi.tresnula kozu i-ibrikom. vla. "A Kosil se okrenula i upitala: 'Šta je sad ovo? Šta je sad ovo?' i to . gušeći se. jer je u potaji i sama počela da smatra samozvane Božanske Careve . živa sahranjena sa gomilom matorih baba u odvratnoj pustinji gde niko živ ne dolazi! Ali. mangupskim izrazom lica.

"Imaš pravo. A potom je došla mlada. zahtevi beskonačnih obreda Mesta nagnaše Arhu da izađe iz svoje usamljenosti. obodri je Arha. kao da svojoj prijateljici nudi bolji izbor. i trebalo ih je prineti na žrtvu Božanskoj Braći Blizancima. Ali ja. bronzanim činijama ispred Prestola. potpuno sama i odevena u crno. Uplašila ju je i čvrstina Pentinog neverovanja. Tako uplašena.. Nikada pre toga nije bila svesna koliko se ljudi međusobno razlikuju. ali je bila u sebi zadovoljna. ja po prirodi nisam takva da bih to mogla da radim kako treba. tako si jaka. Ali u Pentinim rečima bilo je još nečeg. sve do koštica. krenula je u napad. onako tiho i sanjalački kako je samo ona umela. što joj je do tada bilo potpuno nepoznato i što ju je plašilo. "Sve više ličiš na Tar". Arha je udisala narkotična isparenja trava koje su gorele u širokim. ponovo progovori Pent. Jedna koza beše ojarila dva jareta blizanca u nevreme. Ja samo volim da jedem.. ja bih mogla da te pozovem u službu Grobnicama. i nikada nisu ni bili ljudi. ležnim bogovima koji pokušavaju da uzurpiraju ono bogoštovanje koje se ukazuje istinskim i večnim Silama. "Naravno. nečeg s čim se nije slagala. Dokazala je ono što je htela. Osećala se kao da je prvi put u životu podigla pogled i ugledala potpuno novu planetu. neću to uraditi ako ti ne želiš". Zavlada dugo ćutanje." "Samo nastavi". nadmoćno i zabavljajući se. Znaš.kao i svi smrtnici.. bio je to važan obred. Pent ne mora da veruje u bogove. i igrala. reče Arha. Pent. Arha uzvikom pokaza nevericu i nipodaštavanje. Moji Gospodari su mrtvi već dugo. kao što je običaj nalagao. ogromna i puna ljudi.. Pentini rumeni obrazi odjednom pobeleše.." tiho odogovori Pent. dugo vremena.Kargada skorojevićima. Volela bih da sam i ja takva. kako joj lebdi pred prozorom. "Da"." "Zašto?" "Bojim se mraka.. i Pent polako pojede i treću jabuku. i kako različito gledaju na život. kome je morala prisustvovati i Prvosveštenica. i morali su se obaviti obredi tame ispred Praznog Prestola. ne počinješ da ličiš na Kosil! Ali. ali ipak se boji bezimenih sila mraka . "Na svu sreću. "mogla bi. savršeno nepoznat svet u kome bogovi nisu ništa značili. odgovori ona." Govorila je ljubazno. Nekoliko dana kasnije. Igrala je u čast nevidljivih duhova .

još davno. kao što je još prvi put naučila. onaj manji lavirint koji je ležao ispod Prestone Dvorane i tačno ispod vrha brda. a ne vidom i razumom. ali ona nije mogla da ih vidi. nevidljiv u mraku iza dvostrukog reda ogromnih stubova. Pevala je reči pesama koje nijedan čovek nije razumeo. dole. Mora se vratiti: Sveštenica Grobnica mora biti u stanju da bez straha ulazi u svoje područje. Ali. u mraku. i tako. onaj iz kojeg ne bi više nikada pronašla izlaz ako bi slučajno pogrešila i ušla u njega misleći da je jedan od onih koje poznaje. polusrušena prostorija bila je ispunjena žamorom glasova. toliko je bila čvrsto rešila da će ići sama i održati prisustvo duha. postojao je i jedan hodnik u koji nikada nije ulazila. Arha je imala izvežbano pamćenje. I ništa više. prateći zaokrete i uvijanja njenih nogu. izgubiti put. da upozna i Lavirint. koje i ona sama beše naučila slog po slog. Počela je da odlazi tamo svakog dana.umrlih i još nerođenih. i Arha je postepeno prestala da sanja onu trojicu koji su već odavno bili mrtvi i sahranjeni u plitke grobove u ogromnoj pećini ispod Kamenova. Prikupila je hrabrost da se vrati u tu pećinu. kao odjek je ponavljao za njom nepoznate reči. i ogromna. Nikada se nije odvajala od zidova. nije mogla ništa da vidi. i nije joj bilo nimalo teško da savlada tu neobičnu veštinu orijentacije dodirom i brojanjem. ponavljajući reč po reč. više ne bi znala gde je. kao da horde duhova poju zajedno s njom. ali je ipak bilo mnogo lakše nego što je zamišljala. Bilo je potpuno mračno. postepeno je sve više rasla. Žudnja da uđe u njega. kad bi najzad nasumice opet pogodila zid. uvek ulazeći kroz kapak u sobici iza Prestola. Tar je znala samo imena nekih od prostorija u Lavirintu i upustvo u koje otvore treba ići i koje proći . jer ako bi krenula pravo preko ogromne praznine mogla bi ubrzo. Ubrzo je napamet znala sve hodnike koji su vodili iz Podgrobnice. jer pod rukom su svi delovi jednaki. bilo je tiho. Jer. da ga dobro upozna. da je bila gotovo zbunjena kada se napokon našla tamo i otkrila da nema čega da se plaši. drugi sleva posle ulaza u crvenoj steni. s njegovim čudnim. i dok je igrala duhovi ispuniše vazduh oko nje. izrezbarenim zidovima . od Tar. u mraku. Nije joj bilo lako da prvi put prođe kroz kapak.onako dobro kako se samo može upoznati ono što se ne vidi. Tako se dobro bila pripremila za to. Bogokralj iz Avabta više nije poslao nijednog zatvorenika u Mesto. najvažnije je da čovek zna kraj kojih je otvora i skretanja prošao i na koje još treba da naiđe. Hor sveštenica. sve dok nije dobro naučila ceo krug pećine. To se mora raditi brojanjem. sigurne pokrete ruku. ali ona ju je suzbijala dok prethodno ne sazna sve što može o njemu gore na površini. i spore. Grobovi su bili tu.

dve Velike sveštenice. zato. i znajući da postoje otvori iz kojih se može gledati u Lavirint. Nalazila se na mestu koje je bilo manje svetlo. I sve je to Arha naučila napamet. nikada nije ušla u Lavirint. napamet naučila od prethodne Arhe: toliko raskrsnica treba preći. iako ih je savršeno znala i bez toga. Mreža tunela i katakombi prostirala se ispod čitavog Mesta i čak i izvan njegovih zidina. Ta upustva je govorila Arhi. i tako dalje i tako dalje. i njihovih specijalnih slugu. Svi su tuneli bili isti. ukrštali su se i ponovo se ukrštali. Nalazila se u Lavirintu. bilo crtanjem u prašini ili pokretima ruke u vazduhu. napipavši gvozdeni dovratak ugrađen u stenu. u mraku. dok je ležala budna u postelji. recitujući u sebi upustva koja je naučila od Tar. u stvari. evnuha Manana. Arha je. Noću. hodaju po njemu. Tako. koji su se nalazili u svakoj zgradi i hramu u Mestu. Neodređene glasine o tome su kružile među ostalima. ali. zasvodnjenom tavanicom i kamenim podom. Jedne noći. u tami. ali. Tar je pokazala Arhi i mnogobrojne tajne otvore za gledanje u mali lavirint. Ali. u rano proleće. Ispred i iza nje tunel je nestajao u tami. sve dok joj Tar nije pokazala. svi su znali da ispod Kamenova postoje nekakve pećine ili podzemne sobe. Nekako kao da su osećali da je bolje da što manje znaju. i pod određenim kamenovima napolju. do sada. Jer. Jer ovde je svetlo bilo dozvoljeno. čak. pokušavajući da zamisli mesta.da bi se stiglo do njih. tražila ih je. a ona sam ih nikada nije primetila. ponavljala bi ta upustva u sebi. bili su tako dobro skriveni. da nikada nije uspela nijedan da pronađe. golim bočnim zidovima. okružena hrapavim. ne bi . Pažljivo je brojala i pamtila sve zaokrete i prelaze. i. naravno. a zatim izrecitovala upustva koja je još odavno. upalila je sveću i pogledala oko sebe. često već pri prvom slušanju. Ali niko nije bio baš toliko radoznao da sazna nešto više o stvarima u vezi sa Bezimenima i njihovi svetilištima. kad bi je Arha zapitala: "Kojim putem se ide od gvozdenih vrata koja stalno stoje otvorena do Oslikane sobe? " ili: "Kako izgleda put od Sobe s kostima do tunela pored reke?" Tar bi malo poćutala. nije znao da taj splet postoji i da. prostorije. milje i milje tunela tamo dole. I niko osim nje. Uahtoa i Dabija. baš kao i Tar pre nje. bila najdalja tačka njenih podzemnih istraživanja. prošavši kroz Podgobnicu do drugog otvora s leve strane prolaza koji je vodio od vrata u crvenoj steni. u pločama podova ili u pustinjskom tlu. Vazduh je bio ustajao. Stajala je u malom krugu svetlosti sveće. zaokrete. možda i strašnije. a onda je prošla kroz neka vrata. ali je uporno odbijala da ih vizuelno prikaže. Prošavši kroz Gvozdena vrata. bila veoma radoznala. prešla je otprilike tridesetak koraka kroz prolaz. i kada je napokon počeo da skreće udesno. toliko i toliko skrenuti ulevo. Više se nije nalazila u Podgrobnici. uzela je fenjer sa neupaljenom svećom i sišla s njim. dugo je išla kroz tunel. to je.

Zamišljala je kako bi slušala mnoštvo odjeka njihovih glasova. I ona neće zalutati. probudio bi se gnev tame. samo ona. da bih ga ja zapamtila i opet ga tebi rekla kad se vratiš. Svoje sluge možeš povesti u Lavirint. mogle bi je pronaći Kosil ili Tar. mnogo puta. Naravno. Bezimeni. "Kada je napravljen Lavirint?" upital aje Tar. na smrti. Niko to ne zna". i da bi se kaznili oni koji pokušaju da pokradu to blago. ili u nekom od kratkih prolaza oko nje. a osim toga. i kako bi pokušala da se upravlja po njima." "Kaži mi put. Tako je živo zamislila tu situaciju da za časak zastade. Mogu ti reći kojim putem treba da kreneš kroz Lavirint. i svaki put sve dalje. Sama si mi rekla put. njeno područje. a i Manan bi mogao da je potraži. sa drškom u obliku zmaja. Ja znam gde se nalazi Velika riznica. kada prođeš kroz Oslikanu sobu. a stroga. a ona bila izgubljena u nekom spiralnom spletu tunela pola milje od njih. Dobro je pazila. on ne bi živ izišao iz Lavirinta. koji se odbijaju kroz svaki tunel i prolaz. Da je bila u Podgrobnici. i do šest puteva. moraćeš da ideš sama. Nije zašla daleko u njega taj prvi put. a ključ riznice je ovaj srebrni." "Niko sem tebe ne sme da uđe u Riznicu Grobnica. Da li bi htela da ga vidiš?" "Da. koje ju je potom." "Sve blago koje sam videla nalazi se u sobicama iza Prestola i u podzemnim prostorijama ispod njega. jer ga je već nekoliko puta povela dole sa sobom. a ipak prijatno osećanje potpune ubeđenosti da je sama i nezavisna. Tako je stigla i do Oslikane sobe. Sile mraka. na tvom prstenu. Ne bi joj mnogo pomoglo ni kad bi oni došli u Podgrobnicu i pokušali da je vikanjem dozovu. gorko. jer joj se učinilo da čuje kako je neko doziva izdaleka. mršava sveštenica je odgovorila: "Gospodarice. dovelo. ali ipak dovoljno daleko da u njoj snažno naraste ono čudno. isto onako kao što bi zaveli naa pogrešan put svakog dugog smrtnika koji bi se usudio da uđe u Lavirint koji pripada Grobnicama. "Zašto je napravljen?" "Da bi se sakrilo blago Grobnica. Šta se nalazi u Lavirintu?" "Daleko veće i starije blago. ali ne i u Riznicu. izgubila još više.valjalo da se izgubi u Lavirintu. i prešla dugački Spoljni tunel i ušla čak i u čudni i zamršeni splet koji je vodio do Sobe s kostima. Čak i kad bi Manan ušao u nju." . ovo je njeno mesto. pre petnaest godina. Na to mesto moraš uvek ići sama. ničega nije bilo. Ali. pošto već ionako beše zalutala. vodiće njene korake ovde. pa bi se.ne znam. Ali ovamo nijedno od njih nije nikada kročilo.

Sve je to jedno. kao što je uvek pamtila sve što ju joj kazali. niko nikada nije dolazio. a najbliži grad je bio malo mesto.I Tar joj je rekla. i pre još više generacija. imao je izgleda da prođe neprimećen koliko i crna ovca u polu pod snegom. pre nego što vidi svoje blago. i kad je Prva sveštenica Bezimenih živela u ovom Mestu i igrala ispred Praznog Prestola. svi ti životi i njen sadašnji. Ali. i ona je zapamtila. Njihovo Mesto su štitili kroz pustinju koja ga je okruživala. Sva ljudska bića se iznova rađaju u drugom vidu. Ili je. ili da trguje. već i pre pedeset godina. i pre više stotina godina. sem po naređenju. Bila je sa Tar i Kosil. zar ga nije već videla? Još se osećala nekako čudno kad bi joj Tar ili Kosil pričale o stvarima koje je videla ili rekla pre nego što je umrla. Znala je da je zaista umrla i da se ponovo rodila u novom telu onoga časa kada je njeno staro telo umrlo. Sačekaće još malo." Jednom je upitala: "Ko su bili oni ljudi što su dolazili da opljačkaju Grobnice? Da li je ikada nekome od njih to pošlo za rukom?" Pomisao na pljačkaše ju je uzbuđivala. prašnjavom ćelijom. ali joj je izgledala malo verovatna. Tek pokatkad bi im slali pripravnice ili robove iz manjih hramova Četiri Zemlje. kazala si mi. u glavi joj je bilo nekako lako. Već stotinama puta je učila pravce i skretanja kroz Lavirint i napokon stizala do skrivene sobe. ili bi došla grupica ljudi da donese nekom od hramova poklon u vidu zlata ili retkih vrsta tamjana. I to je bilo sve. još ređe nego zatvorenici. Kad je udisala narkotična isparenja da bi potom zaigrala u doba mladog meseca. a telo kao da više nije bilo njeno. Niko nije nailazio slučajno. nešto što će se s radošću iščekivati. kad god nije boravila u Malom . i znala je da ta igra večito traje. mračnim tunelima koji se uvek završavaju zidom ili prazninom. s kojima je sada provodila mnogo više vremena. pre petnaest godina. i još pre toga. Uostalom. A ipak se uvek osećala nekako čudno kad bi Tar rekla: "Pre nego što si umrla. bosonoga i u crnoj rizi.kao da nisu samo njeno područje već i njen dom. Arha čak nije znala ni koliko je udaljen najbliži grad. želela da zadrži nešto u rezervi. kada je iskopan Lavirint i kad su podignuti Kamenovi. ili da obiđe znamenitosti. čime će pridodati malo raskoši tim beskonačnim. ili da krade... i pre toga. Kako su mogli da se prikradu Mestu a da ih niko ne opazi? Hodočasnici su se pojavljivali veoma retko. Arha uvek se rađa ista. Zadržalo ju je neko osećanje da joj volja još nije dovoljno jaka. možda. niti znanje dovoljno veliko. mislila je Arha. Ponekad bi joj se činilo d se priseća. i pre mnogo godina. sve do samog početka vremena. tada je igrala kroz stoleća. i to ne samo jednom. Mračna mesta ispod brda su joj bila nekako poznata. jedino ona. nije otišla da vidi Veliko blago Grobnica. Ona je bila Prva sveštenica. dvadeset milja ili više.

Onaj Veliki sveštenik. Manan i Arha su ponekad još igrali tu igru. sila i moć zemalja Kargada stalno su u porastu. "Kako su se samo usudili?" "h. reče Tar. Jedan od njih. te loze iz koje. i često bi to činila tako da izleda kao deo Arhinog školovanj. i tu ga je ubio jedan zmaj. Večeras je izgledalo da će iz nje moći da se izmami jedna od njih. jer više nije imao moći. u unutrašnjem dvorištu Malog zdanja. Veštac se zvao Eret-Akbe. Ovaj je pobegao iz grada i iz kargadskih zemalja i nastavio da beži preko Zemljomorja. kod nas. Manan i Dabi su igrali mikado. hladna aprilska noć. i u Avabatu se pridružio izvesnim pobunjenim kargadskim plemićima. Došao je u naše zemlje. prepolovio mu amajliju u kojoj je ležala njegova moć i pobedio ga. S vremena na vreme do njih bi doprlo bubnjanje retkih naleta proletnje kiše. veoma davno. "Od vajkada su mnogi ljudi dolazili da opljačkaju grobnice. čovekova crna magija protiv munje bogova. do krajnjih granica na zapadu. Ispred vrata. u predssoblju. a preko njih i Bogokraljevi Kargada. volela je d s vremena na vreme ispriča poneku priču. takvi se usuđuju". promukli neartikulisani uzvici pobede ili poraza. nastavi Tar. Bilo je to davno. kad ih niko ne bi video. i od toga dana sila i moć zemalja Unutrašnjeg Kopna stalno su u opadanju. Svuda unaokolo. vešci iz Unutrašnjih Zemalja." "A njihovi veliki junaci dolazili su kod nas da isprobaju svoje mačeve". od vremena Intatina. Napolju je vladala olujna.se zvao Intatin.Zdanju ili sama u podzemlju. tada još nismo bili ovako jaki. tiho pucketanje vatre . i to ne samo tu. Tako ćutljiva. ali niko nije uspeo". Ti vešci su obično stizali morem sa zapada do Kareko-Ata i Atuana. Dugo su se borili. bacajući svežanj štapića i pokušavajući da ih što više nahvataju na podmetnutu nadlanicu. "Bili su to čarobnjaci.bilo je sve što se mglo čuti kada bi tri sveštenice ućutale. i tako. Na kraju je Veliki sveštenik prelomio vešcu njegov čarobni štap. i bio je prvi iz kuće Tarba. da opljačkaju priobalne gradove i opustoše seoska imanja. i borio se za prevlast nad gradom sa Velikim sveštenikom Središnjeg hrama Božanske Braće. i hram su pretvorili u prah. u Kosilinoj sobi. i bio je i kralj i čarobnjak tamona Zapadu. Sedele su pored vatrice založene kaduljom na ognjištu u sobi iza hrama Bogokralja. ali priča se još uvek pamti. "i da bacaju svoje bezbožne čini. ovde je loše prošao. posle Karego-Ata. dospevali su čak i do svetog grada Avabata. Čegrtanje popadalih štapića. najveći od svih njih. ali suostajali da opljačkaju gradove i hramove. umeša se Kosil. To se dešavalo pre nego što su Bogokraljevi zavladali zemljama Kargada. Pričali su da dolaze da ubijaju zmajeve. iza zidova. i stalno su pokušavali i pokušavali da se . moćni veštac i gospodar zmajeva. prosirala se gluva tišina pustinjske noći. Oni koji su dolazili da pljačkaju Grobnice bili su takođe vešci.

Niko ne zna šta se s njom desilo." "Da bi izazvao sukob. ta čuvena amajlija." Tar klimnu glavom. Ne znam zašto je tako postupio. "Kažu da uopšte nije izgledala kao nešto vredno. pre nego što je pobegao.. ali on ju je.domognu prelomljene amajlije Eret-Akbe. Druga polovina je ostala u ruci vešca. A sve se to događalo pre jednog ljudskog veka. Dok se to dešavalo izgubila se ona polovina amajlije koju su oni čuvali još od vremena Eret-Akbe i Intatina." "Kako to. istrebio je porodicu Hapana i porušio sve njihove dvorce. Bili su prokletog. gde ju je Veliki sveštenik poslao na čuvanje. "I uspeo je. i ovde i na Zapadu. svojim ledenim glasom. Toregovi potomci su se opet pobunili. i malo je priča koje se pamte. ispravi je Kosil. "Onu polovinu koja mu se našla u ruci Intatin je predao u Riznicu Grobnica. "Jedna polovina je tu". jednom od pobunjenika. Prsten Eret-Akbe. pa reče: "Oni što su ulazili u Grobnice mora da su bili ili veoma smeli ili veoma glupi. odvrati Kosil. "Oni nemaju bogova." "Bez sumnje su je bacili u đubre". Gospodar-Koji-Se-Podigao. dao jednom sitnom vladaocu. Ali ona je još tu. ukletog porekla. reče Kosil. Ali. osim Jedine sveštenice. Već stolećima zemlje Unutrašnjeg kopna šalju lopove i čarobnjake ne bi li se opet domogle. odbijajući da ga priznaju i za kralja i za boga. Bave se magijom i zamišljaju . gde treba zauvek da bude čuvana. "Ona je u riznici u koju niko ne sme da uđe.. a priča se još pamti i prepričava. Zar ne znaju kakve su moći Bezimenih?" "Ne znaju". Malo je takvih koje ostaju dragocene. Neka je prokleta i ona i sve što dolazi od tog veštačkog naroda!" Kosil pljunu u vatru. da Toreg počne da se pravi važan". Možda je upravo ona najveće os svih blaga koje se tamo nalaze: ne znam. Rekla bih da jeste. Mršava žena zavrte glavom. Mnoge stvari stare i nestaju dok vekovi prolaze. " Arha se malo zamisli. opet se umeša Kosil. Zajedno s njihovim kostima. za vlade kuće Tarba. ovde. "A druga se zauvek izgubila. svi su sada već mrtvi. tražeći uvek samo tu jednu stvar. "Jesi li videla tu polovinu koja je kod nas?" upita Arha Tar. i opet su se digli na oružje protiv prvog Bogokralja." Tar uperi prst prema zemlji ispod svojih nogu. "Otac našeg sadašnjeg Bogokralja. izgubila?" upita Arha. po imenu Toreg od Hapana. i oni prolaze pored otvorenih kovčega krcatih zlatom. Prošlo je već mnogo vremena od kako su živeli Eret-Akbe i Intatin.

objasni Tar. i gle! pojavile su se na njoj crvene jabuke. goreći od radoznalosti. ponovo će Kosil. ali Arha se nerado odvajala od te teme. zmajeve. Tu se svi slažu i sve su priče u tom pogledu iste. "Reči". Bila je zaboravila da jednim beše rekla da bi se okrenula i ne bi ni pogledala brodove iz zemalja Unutrašnjeg kopna. Izgovorio je još jednu reč. nisu. i više ga nikad nisu pronašli na tom ostrvu. ispravi je Tar. Tar ućuta." "Ali. da mogu da se pretvore u medvede. da. da obično kamenje pretvore u dijamante. Nikada nisam videla nijednog od njih". izbegavajući prepirku. "Odakle?" "Lagarije". odreza Kosil. To je tačno. Maga. da umeju da sagrade ogromne palate ili čitav grad u tren oka. opsene". "Kako izgledaju čarobnjaci?" upita ona. kao treptaj oka. "Da su opasni. i štap.da su oni sami bogovi. a zajedno sa njima i čarobnjak. ne rađaju se ponovo. "Kako oni to rade? Šta je ta magija?" "Obično trikovi. I gle! grana se rascvetala. Zaboravili su ga prilikom jednog pljačkaškog pohoda po Zapadu. Zato su oni veliki moreplovci. Pokazao im je osušenu granu i rekao joj jednu reč. Ali. "jesu li zaista crni po čitavom telu i imaju bele oči?" "Crni su i zli. prevare. a umeju i da utišaju oluje na moru." "Ali otkud im ta moć?" upita Arha. umeju da stvore magijski vetar i uprave ga u svoja jedra. promeškoljivši svoju . i olovo u zlato. i da ih nateraju da duvaju u pravcu u kome oni to žele. cvetovi. Na ciglo jednu reč je nestao onako kako nestaju duga. jabuke . a i mrak. "Nose štap. bar prividno. lukavi i prevaranti. i nešto više od toga". Izgovorio je još jednu reč. Čarobnjaci sa Zapada umeju da probude i da utišaju vetrove. bila je uporna Kosil. Je li to bila obična opsena?" "Budalu je lako prevariti". "ukoliko u pričama ima iole istine. "Tako mi je ispričao neko ko jejednom posmatrao jednog velikog čarobnjaka iz zemalja Unutrašnjeg kopna. Kad umru. Ali.dok ih vetar ne oduva." Tar opet zavrte glavom. Pretvaraju se u prah i mrtve kosti.sve je to nestalo. Verovatno da su na tom štapu ispisane zle rune. i tako brode gde im je volja. Priča se da takođe uemeju da stvore svetlost kad ime je volja. bez traga. ali on je samo oruđe moći koju imaju u sebi. zadovoljno izjavi Kosil. "Ali. u šta god im se prohte. namazani svim mastima to. kakva je ta magija kojom se bave? upita Arha. ribe. kažu da čarobnjak izgubi svoju moć kad mu uzmeš njegov drveni štap. sevnu Kosil. Oni nemaju besmrtnu dušu. kako ga oni zovu. a njihove aveti još malo zavijaju i cvile na vetru." "Ja u to ne verujem".

Arha je uspela da se sasvim irno suoči sa ovom poslednjom činjenicom. A vatra zapucketa i kiša zabubnja po krovu. promrlja Tar. ako bi joj ova nešto naredila. a potom je i to prestalo. Arha je patila za njom. njenoj mržnji prema svemu čime nije mogla da vlada. polovinu. A kada je više nije bilo. sada više nije otvarala usta. Grobnice Atuana crne pećine u podzemlju. Da je mogla. samo da je mogla.sve što je ova kao istaknuta sveštenica trebalo da zna. pričajući joj mnogo i delima Bogokralja i njegovog prethodnika.telesinu na niskom tronošcu i šireći šake u pravcu vatre. a ne strahu. pre nego što ju je ćutanje potpuno obuzelo." 5. Možda joj je baš Tar pomogla da je sagleda. Pošto je Car svih zemalja Kargada sada imao moć. Ali u njenim očima hramovi su bili samo pozorišta. "Nikada se više neće vratiti ovamo". Naučila je Arhu ponosu. Jedino bi pred Arhom katkad progovorila. SVETLOST POD BRDOM Dok se krug godine polako zatvarao ka zimi. Arha i Kosil su bile jedine vladarke u Mestu. uvek smrknuta. osim moći. Ako je i bila stroga. izjavi Kosil. ali što nije uvek bilo veoma laskavo za Bogokralja i njegov dvor. pa i to samo kad su bile same. Imala je na to pravo. zastrašujuće. Žena je devojku oslovljavala sa "gospodarice" i morala je da posluša. Ali Arha je dobro znala da Kosil ne može da naređuje. i stoga zaista u njenim očima bio božanski kralj. velika je snaga bila potrebna da bi se čovek suprostavio Kosilinoj zavisti prema nekome ko je od nje viši po rangu. i razgovarala s njom. i prihvatila ga kao činjenicu iako joj je ulivao strah. Ništa joj nije bilo sveto. Pričala joj je i o svom vlastitom životu. Nova Velika sveštenica iz hrama Božanske Braće u Avabatu doći će tek na proleće. Sada je preostala još samo Kosil. stekla je sposobnost da daleko mirnije gleda na Kosil i d shvati kakva je. "Neka ih Božanski Blizanici drže što dalje od nas". U Kosilinom srcu nije bilo istinskog poštovanja ni prema Bezimenim. Od kada je Arha saznala (od uvek nežne Pent) da postoji i bezbožništvo. i opisivala joj kako je izgledala ona Arha u . do tada. ona ga je verno služila. i negde napolju. ali joj je nedostajalo snage. i o običajima koji vladaju u Avanatu . Tog leta je dobila sušicu. ni prema bogovima. a sada se beše pretovrila u kostur. U prvim trenucima svoje bolesti. ali prazne. ukinula bi i obožavanje Praznog Prestola. Ubila bi i Prvosveštenicu. Kamenovi samo obično stenje. pozivala je Arhu da joj dođe svakih nekoliko dna. i inače je bila mršava. i ona je ćutke ušla u tamu. u polumračnom predvorju Manan prodorno ciknu: "Aha! Meni polovinu. Tar nikada nije bila svirepa. Tar je umrla. iako joj nikada nije rekla ništa otvoreno.

nauče put kojim se stiže do Sobe s lancima i kojim se izlazi iz Podgrobnice. Dabi i Uahto. jer ovde takve razlike nisu postojale. ali. poput ulica u nekom velikom gradu. i bio joj je dovoljan samo nagoveštaj ili promena tona. Ali Arha je već jedanaest godina bila Tarina učenica. odlazila je u svoje samačko boravište. ali ništa više od toga. uostalom. sigurno bi smesta pogodio gnev Bezimenih. kao i uvek. hodnike i potkrovlja. Arha je stala da izbegava Kosil. prašljavu šupljinu ispod kupole gde su se gnjezdile stotine slepih miševa. prizemlja i podrume koji su bili predvorja katakombi mraka. zar su muvama potrebna pravila da bi znale da ne trebada ulaze u paukovu mrežu? I tako je ona često vodila Manana sa sobom kad je odlazila u bliže delove Lavirinta. samo njoj. na sobe sa kovčezima i kutijama. Lavirint je zaista bio pravo čudo. i kad god je imala vremena. ikao veoma retko. U njega se moglo ući samo iz Podgrobnice. Htela je da samo Manan. Po danu i po noći. Ali. bio je stvoren da zamori i zbuni svakog smrtnika koji bi ušao u njega. bio je zabranjen svim osim sveštenicima i njihovim poverljivim evanusima. alise. Tokom čitave jeseni provodila je najveći broj dana hodajući kroz te beskrajne podzemne hodnike. na niše iza i ispod oltara. na oltare. zna sve tajne prolaze . ona je sistematski istaživala svoje područje. odlazila je u sobicu iza Prestola. ko bi se usudio da uđe. Nije baš goreo od želje da tamo zalazi. zauvek. Jer. Kada se završila sumorna gužva i kada behu prošli Obredi oplakivanja. ali je i dalje bilo delova do kojih nije stizala. ona je svoja istraživanja sve više usredsređivala na samu Dvoranu.prethodnom životu i šta je radila. Nije ni bilo potrebno. otvarala kapak i silazila u tamu.on i niko drugi. pa da razume i da zapamti. Ruku i rukava namirisanih opojnim sasušenim mošusom koji se beše pretvorio u prah ležeći osam . nijedno od pravila koje je naučila nije zabranjivalo ulaz u Lavirint. večito zabavljen brojanjem i zbrajanjem skretanja i prolaza kroz koje se prošlo i kroz koje je tek trebalo proći. a ponekad. pa je čak i sama njegova sveštenica na kraju počela da smatra da je on samo jedna ogromna klopka i ništa više. Bilo koga drugog. To traganje kroz bezmernu i besmislenu mrežu prolaza bilo je zamorno. noge bi malaksale a um otupio. pominjala je i ono što će možda postati teško ili opasno za Arhu u njenom sadašnjem životu. Postarala se da i Kosilini evenusi. da bi i on naučio puteve i pravce. Ni jedan jedini put nije pomenula Kosil po imenu. pokoravao njenim naređenjima. muškarca ili ženu. onako veliku svetinju. I tako. na sadržaje tih kovčega i kutija. Kad bi se naizgled beskrajni svakodnevni poslovi i obredi priveli kraju. oni su pripadali njoj. isplaniran i izveden u živom kamenu duboko pod zemljom. koji joj je bio beskrajno odan. dok su sve dublje ulazili u zimu. Ulazak u Podgrobnicu. Sada je već bila počela da istražuje Lavirint.

Ali devojke su smele da uđu i zaigraju zajedno sa Sveštenicom. onako kako ju je vešto i u plitkom duborezu prikazao u drvetu neki umetnik koji se sam u međuvremenu beše pretvorio u prah. . Umela je da provede i celu noć u sobama s blagom. Evo slike tog kralja. Ponekad bi njihove kćeri. neuništivo drago kamenje od čije se neznatne težine cepala trošna tkanina. kako udiše narkotična isparenja i savetuje kralja. provodila je po čitav sat klečeći. čela isprljanog razmazanom paučinom koja se bila uhvatila na njega. Često je odlazila u malo polupotkrovlje iznad jedne od garderoba u zadnjem delu Dvorane. Sveštenica je. bronzane. samo grubu. Iz tih kovčega je provirivao miris drugačiji od svih mošsa i tamjana po hramovima Mesta: nekako svežiji. kao ni danas. Nimalo uznemirene njenim prisustvom. ili bi sneg počinjao da sipi otuda. dok gospoda i kraljevi čekaju napolju. jer ni tada. meke materijale. od vremena istrošenom kovčegu od kedrovine. čiji se nos. oblačile te haljine od meke bele svile. u jednoj od riznica nalazile su se pločice od slonove kosti oslikane prizorima takvog igranja. slomljenu perjanicu na šlemu. već istrulele od starosti. obučene u belu svilu. volela je da dođe i opipava nežne. nežan i leden. još iz onih dana kada su kraljevi i moćni plemići dolazili da ukažu svoje bogopoštovanje Mestu Grobnica Atuana. bio slomio. pak. nosila i tada. posrebrene ili od čistog zlata. koji je pre mnogo stoleća neki kralj doneo na dar Bezimenim Silama Grobnica. nijedan muškarac nije smeo da stupi na posvećeno tle Grobnica. sove su sedele na potkrovnim gredama i otvarale i zatvarale svoje ogromne. Imala je svoja omiljena mesta u Prestonoj Dvorani. mlađi. igle i broševe. proučavajući sadržaje jednog jedinog kovčega. kao i sada.ispred Dvorane. i da li joj je bio zahvalan na tome. na toj slici. zarđali oklop.stoleća u gvozdenom kovčegu. princeze. ali Arha je zamišljala da je to njeno lice. kao što drugi imaju mesta gde rado sede u nekoj kući punoj sunca. malene krute prilike sa velikim nosom. dragulj po dragulj. samo da što bolje prouči rezbarije na prekrasnom. još ko zna pre koliko stotina godina. žute oči. priznajući na taj način da postoji carstvo veće od njihovog ili od carstva bilo kog čoveka. narukvice. ali. lice sveštenice bilo je isuviše malo da bi se na njemu jasno razaznavale crte i oblici. a evo i Prestone Dvorane sa urušenom kupolom i stubovima na ulazu. Pitala se šta je to tada bila rekla kralju sa velikim nosom. i igrale obredne igre zajedno sa sveštenicom Grobnica. nežniji. izvezene topazima i tamnim ametistima. Prastari ogrtači i raskošna odela su se čuvali na tom mestu. Evo i Jedine sveštenice. Svetlost zvezda bi se probila kroz pukotinu između dva crepa na krovu. rukom tkanu crnu odeću. baš kao te prastare svilne tkanine koje su iščezavale na ovlašni dodir ruke.

ipak uspe da nazre pokret svoje ruke. Ona se zaustavi. Na poslednjem zavijutku hodnika se zaustavi. bistrim i mrzovoljnim. ni godišnjih doba. što se često dešavalo u tom potpunoj tmini. Nikada nije videla to mesto. gasila ga je pre nego što bi se približila Podgrobnici.sasvim polako načini i taj poslednji korak. Otvori ih. i svetlucanje nestade.Ona ih zatvori. Ovo je čudo bilo tako neumno da je prevazilazilo svako osećanje straha: to jedva primetno zračenje svetlosti gde svetlosti nikada nije bilo. uvek je vladala jednaka. dunula je u sveću fenjera koji je nosila u ruci. Koračala je bosa. i ne usporavajući korak produžila kroz mrkli mrak. Zaista više nije bilo crno. u najdubljem grobu pokopane tame.Jedne noći. i premda beskrajno slabo. gde je sve moralo biti crno. Ovde nije bilo ni vetrova. koju ne behu izdubile ljudske ruke već sile Zemljine. i dok joj se približavala kroz hodnik koji je išao nadole. odevena u crno. ako je slučajno nosila u ruci fenjer. Ona načini nekoliko koraka i ispruži ruku ka tom isturenom mestu na bočnom zidu gde je tunel skretao. podigla ga. ovde nije bilo ni zime ni leta. pogleda i vide.. u dvorani je bilo isuviše hladno. mirno. Ovde nije bilo ni hladno ni toplo. a onda sasvim. pred njom se razli neko nejasno sivilo. umerena svežina. duboko u zimi. već sivo. naravno. kliznula naniže kroznjega niz stepenice i opet ga zatvorila nad sobom. Videla je što nikada još nije videla. onih koji se ne rađaju ponovo. Tamo gore su snažni. bilo je zatvoreno. lako. ili iz mrkle noći sa površine. Pošto je već ušla u hodnik. bezbedno. Volela je da ode do nje s vremena na vreme i da posmatra čudne slike po zidovima. i ono se opet pojavi. Ona je prišla kapku. Uputila se u Oslikanu sobu. Tamo. ali je ona ipak verovala da zna. nijednom u svim životima koje je provela kao sveštenica. malo vlažna. bili su to muškarci sa dugačkim krilima i ogromnim očima. koje su iskakale iz mraka kad bi ih obasjala slaba svetlost njene sveće. ledeni vetrovi šibali snegom preko pustinje. iako već beše proživela stotinu života: veliku. Oslikana soba nalazila se u Lavirintu.hodnikom koji je vodio u Podgrobnicu. tek nagoveštaj i odsjaj. U prvom trenutku pomisli da je oči varaju. Tiho se uputila u pravcu koji je već tako dobro poznavala. senka senke neke udaljene svetlosti. u Mestu više nigde nije bilo takvih slika. Kaodragim kamenjem bila je sva okićena kristalima i ukrašena šiljcima i filigranima belog krečnjaka tamo gde su podzemne vode . nepromenljiva. tako da je morala da prođe kroz pećinu ispod Kamenova da bi stigla do nje. nikada nije unosila svetlost. kao ribica u tamnim dubinama mora. Produžila je da korača. niko nije znao da joj kaže ko su oni. bez najmanjeg šuma. bili su to duhovi prokletih. zasvođenu pećinu ispod Kamenova. zato što je dolazila iz Lavirinta. i sada je stajala nepomično.. Jedva primetni odsjaj bledila tu gde ništanije smelo da se vidi.

ugleda je. neki kozar ili stražar. Zašto ga Bezimeni ne obore mrtvog na zemlju? Sada je stajao i zagledao kameniti pod. i Arha ugleda lice iza tog sjaja.dejstvovale pre mnogo eona: ogromna. vrcajući varnicama. komplikovana. Ovo je muškarac. Štap je držala čovječja ruka. bez dima.. Moglo se videti da je bio često otvoran i zatvaran. koji je bio sav izlomljen i isečen. "Odlazi. treperavih odsjaja sa briljantske tavanice i praveći hiljade uskomešanih i fantastičnih senki duž zidova pećine. Da opljačka Sile Tame. u mračnom uglu hodnika. Nestade svog onog saja.. padalo da se momiri s činjenicom da gleda nekog stranca. Svetlost je sjala na vrhu jednog drvenog štapa. ali ipak zaslepljujuća oku naviklom na tminu. rob iz Mesta. bila je svetlost koja je izvela ovo čudo. On je dugo obilazio ogromnu pećinu. Ušao je. i ćutanje. jalove grudve zemlje izbačene na površinukad su se kopali grobovi nisu bile ponovo dobro utabane.. iz koje je praiskonska tmina bila prognana raskošnim sjajem. nežna. Sveto Mesto. Stajala je kao ukopana. . paleći u prolazu hiljade sićušnih. Bio je to blagi sjaja. Odlazi! Gubi se!" iznenada se proderala iz svega glasa. jezike da progovore. tamnoputo lice: lice muškarca. zagledavajući iza čipkastih kamenih zavesa. zavirujući u nekoliko prolaza koji su vodili iz Podgrobnice. ali ne ulazeći ni u jedan. možda jedan od onih ljudi izvan zidina. Njeni Gospodari su već pojeli onu trojicu. u ovu šupljinu gde je ležalo samo srce Grobnica. kroz uskovitlani sjaj pećine. Zašto ne pjedu i ovoga? Šta čekaju? Ruke da delaju za njih. možda i da ukrade nešto iz Grobnica. Slepilo mraka. A onda svetlosti nestade.ne. A Sveštenica Grobnica je još stajala nepomično. A ipak se drznuo da zađe ovamo. kao avetinjska svetlost nad močvarom. a nijdna muška noga ne sme dotaći tlo Grobnica. Retko je viđala nepoznate ljude. Svetogrđe: reč se polako pomaljala u Arhinom umu. Kiselkaste. Snažni odjeci zapištaše i zabubnjaše kroz pećinu. svetlucavih zidova i tavanica. Da ukrade nešto.. kuća od ametista i kristala. i kao da zamagliše ismao tamnoputo. izgleda. uzduž i popreko. koji se polako kretao kroz pećinu. Najteže joj je. Ukresao je svetlost tu gde je svetlost zabranjena. čekajući. i u magnovanu. Kretao se kao da nešto traži. prepadnuto lice koje se okrenu u njenom pravcu. i došao je da vidi tajne Bezimenih. gde je nije bilo od postanka sveta. Ne mnogo jaka. Učinilo joj se da to mora biti jedan od čuvara . palata od dijamanata. ne sagorevajući.

tako blizu nje. Ništa drugo. Uhvatila je lopova. a onda opet polako krenula napred. Vrata kroz koja je prošao bila su jedina vrata koja su vodila u Lavirint i jedini izlaz iz njega. Posle nekih stotinak koraka čula ga je. tajni još većoj od tajne mraka. Napipala je put s leve strane do drugog otvora. u tom sabijenomi niskom prostoru. naviše duž gvozdene trake sve dok nije. U to je bila sasvim sigurna. a ako je bio u tunelu. bila je za nju ogromna praznina. pokušaće kroz njih i da pobegne. nesigurno. Nikakvo strujanje vazduha nije dopiralo s te strane. dakle. Tu se zaustavi. Nije ubrzala korak i išla je ćutke. čula bi mu disanje. Oslobođena magije svetlosti. Mora da je ušao kroz vrata u crvenoj steni. znači. tek ovlaš dodirjući zid vrhovima prstiju desne ruke. na ulazu u tunel. osetila toplinu tela i otkucaje samog života u njemu. i tajna je ustupila mesto ne užasu. onda mu više nema izlaza. Poznavala ju je samo kao prostor omeđensluhom. Stajala je ukočeno i osluškivala. poput sove što leti na mekim krilima. Začu se strahovito krckanje. onog koji je vodio u Lavirint. Tu je zastala i oslušnula.Sada je opet bila u stanju da misli. ali se nije tako sigrno kretao kroz tamu. Krenula je polako napred. Tu se zaustavi i krenu rukom. Odahnula je. samo nekoliko santimetara pred svojim licem grubu površinu gvozdenih vrata. Bio je tih skoro kao i ona. Čula je tiho struganje. Gde li je nestao? Tama joj je poput stegnute marame pritiskala oči. ona produži sve do kapka u Prestonoj dvorani. kao da se spotakoa na neravnom podu i odmah povratio ravnotežu. u tunelu nije bilo nikoga. Ne. . vođena intuicijom. Ona ispruži polako ruku i napipa. Zbunilo je to što je videla Podgrobnicu. Utiunuše i odjeci. našla na isturenu ručicu od grubo obrađenog gvožđa. pipajući. Vrativši se polako uz tunel ka Podgrobnici i držeći se njenog zida tako da joj bude sa desne strane. već lepoti. Vrata za zatvorenike. a mogla su da se otvore samo sa spoljne strane. iako više nije bilo potrebno da ćuti. a potom tresak. u hodnicima iza nje. povuče naniže. metalnu šipku. Ali. nije bio u tunelu. kao da se nešto melje. nije ostavio za sobom otvorena i pričvršćena vrata. ona potrča u polukrugu duž zidova pećine i ulete u niski tunel koji je vodio do vrata što su se otvarala samo spolja. tajna koja se nikada ne sme otkriti. A sada je beše ugledala. Bila su zatvorena. dodirom. A onda je iznenada. bila je izvan sebe. kao da se svađaju. Najzad pod njima oseti oblu. na ivini koju je jedva mogla da dosegne. Mlaz plavičastih varnica iskoči i utrnu. Polako i tiho krenula je opet niz podzemni hodnik. naletom svežeg vazduha u mraku. iz sve snage. Sačekala je još malo. Lakonoga i nečujna.

da je svu obuze neka toplina. čarobnjak sa Unutrašnjeg kopna. "Tako je. čak i na onom ledenom vetru. bili su mračni i tihi. nevidljive snežne pahuljice hitro su promicale nošene vgetrom.. Kojom smrću bi trebalo da ga umorim? Dobro bi bilo da ipak pustim Kosil da dođe i da ga gleda dok umire.nogo voli. On je veštac. ona se okrenu i priđe stepeništu od sedam stepenika koji su vodili do Prestola. Mora da je ušao kroz vrata u crvenoj steni. i ona stade da se smeje iz sveg glasa. u Velikom Zdanju nije gorelo ni jedno jedino svetlo. pod udarce zimskog vetra i čvršće se umotavala u svoj ogrtač. Kakvu štetu može da napravi lopov koji ne može da napusti mesto koje je pokrao? Mora da raspolaže vradžbinama i crnom magijom. Tu. ona prođe mimo Prestola i uđe u dugačku dvoranu sa dva reda stubova. Bićete osvećeni. Veštac. O. i on se nikada više neće roditi ponovo! " Ali. Ona to m..Ostao je tamo dole. Ja sam gospodarica Lavirinta. Bogokralj nema tu šta da se meša. smrt će vam ga predati. vetar je sekao sve ječe. ipak. život u obitavalištu smrti. Retke. "Šta moram da ispričam Kosil?" upita samu sebe dok je izlazila napolje." Ona naglo zastade. zagađen kostima miševa koje su ispustile sove u lovu. . "Ako je otvorio vrata u crvenoj steni pomoću čarolije. nagomilano do vrha. "Ništa Za sada. koji traži amajliju Eret-Akbe. onda može da otvori i druga. reče ona. i pustinja koja je okruživala Mesto. dole. vemoa čudno. Koračajući polako i uspravno. mislila je samo da je to čudno." I u tome je bilo tak o neočekivanog i raskošnog uzbuđenja. i nikada više neće izići. gde je u jednoj bronzanoj činiji na visokom tronošcu tinjalo ugljevlje. i nalet vetra zamalo je ne obori s nogu. Gospodari moji. i umesto da se uplaši bogohuljenja i razbesni se na lopova. Šta li je samo tražio? Mora da je neki ludak. Možda ću joj reći. Bezimeni su ga pustili da uđe. ne izgovarajući reči glasno. Kako je uspeo da uđe? Samo Kosil i ja imamo ključeve od vrata u crvenoj steni i od kapka. prašnjavi kamen. ali. bez sumnje.. "Oprosti mi što sam videla probijenu vašu tamu". "Oprostite mi što sam videla vaše grobnice oksrnavljene. kao da se ukočila. dok se još molila u sećanju je videla treperavi sjaj osvetljene pećine. Samo bi veštac mogao da ih otvori. u mračnom podzemlju. nije bila potpuno ubeđena. i to. kad lopov već bude mrtav. Mesto koje ju je okruživalo. Zašto da ne? Ionako od toga ne može biti štete.." Od te misli se za trenutak sledi. saginjući se sve dok nije čelom dodirnula hladni. Na najnižem od njih kleknu. Može da pobegne.

Da bi bila posve sigurna. kod gvozdenih vrata koja su mu onemogućavala da pobegne iz Lavirinta. ali još čudniji od reči bio mu je glas. Svetlost se promenila. ona zaviri kroz otvor. koje je činilo njegovu zimsku postelju. i ona vide kako se on okreće i odlazi od vrata. vunene. pripijene čakšire. Polako je potom podigao štap sa zemlje i njegov svetleći svrh upravio prema vratima. koju je ona gledala s visine od nekih šest stopa. Bledoljubičasta močvarna svetlost se opet pojavi. i. Tu je stajao. zatrepta. Moć koja je držala bravu tih vrata da ne popusti bila je jača od njegove magije. Nema te čini koju jedan smrtnik može baciti i njome nadjačati volju Bezimenih. u kratki. Jezik kojim se služio bio je Arhi čudan. i ona više nije mogla da ga vidi. On se osvrnu oko sebe. podbočivši se jednom rukom o kuk. tek koliko da nađe određeno mesto na podu. kao da razmišlja . ona pohita ka Malom zdanju. kao kip. postala je manja i jača i sjaj joj je postao nekako prodoran. Glavu. Komadić debele. spokojno i zamišljeno. visok koliko i on sam. i nehotice. a nož mu je bio u koricama obešenim o pojas. ušnirane kožne sandaale. Očekivala je da će ga u najboljem slučaju samo čuti kako se kreće. Zaboravila je na svetlost. ne paleći lampu. Bila je zaboravila da on nosi onu neobičnu svetlost na vrhu štapa.a šta sad? Tunel. na čijem se vrhu držala mala svetlost lutalica. Tavanica mu se . veoma oprezno. bio je nakrivio malo u stranu. Ušla je tiho. čim je uspeo ovako daleko da prodre. Stajao je tamo nepomično. Ukresala je varnicu kremenom. koja Arha nije mogla da vidi kroz svoj tajni otvor. kožnu jaknu. dubok i zvučan. pa poče da se gasi. Trenutak kasnije. Otvorila je malu. jer zrak svetlosti iznenada suknu naviše. ali zato je on bio baš tamo gde je i mislila da će ga naći. ili podzemni hodnik u kojem je stajao bio je širok nešto više od jednog metra. Čini otvaranja mu nisu uspele. prljave tkanine od svega nekoliko kvadratnih santimetara pojavi joj se pod prstima. da ga ne probudi. umotan u svoj ogrtač i olinjalo krzneno ćebe. kleknuvši. u stvari plakar u dnu predsoblja. pravo njoj u lice. zaključanu sobu. Trgla se. tačno ispod tajnog otvora za gledanje. bez treperenja. ali dalje neće moći. U jednom trenutku se ugasila potpuno. u mraku. Bio je odeven kao svaki putnik ili hodočasnik koji putuje po zimi. Ona ga bešumno ćušnu u stranu. pomerila jednu opeku. tamo dole. duhova u Grobnicama Kraljeva čiji je Presto prazan. na leđima je nosio laki zavežljaj sa koga je visila čuturica s vodom. Svetlost na štapu se pojača. a drugom držeći pod određenim uglom drveni štap. Manan je spavao na tremu.veoma jakom. On glasno progovori. debeli ogrtač.

kamenje na zidu tunela. postepeno su se naginjali jedan ka drugom. Valjda je shvatio da nema mnogo izgleda da ih opet pronađe. Jedan od koraka ga odvede izvan Arhinog vidnog polja i svetlosti nestade. nešto nalik na polumesec. Ležao je tako. pa ostade da mu lebdi iznad glave. kada se slabački zrak svetlosti opet uzdiže iz poda ispred nje. i Arhi se učini da se pod ispod nje zatresao. Upravo se spremala da vrati tkaninu i opeku na mesto. i duboki odjek se zakotrlja niz zasvođeni tunel poput grmljavine. izvadi komad suvog hleba i zagrize ga. ne otpivši ni gutljaj. držeći u šaci nešto što mu je viselo obešeno o teški lanac oko vrata. Slabo svetlucanje njegove čarolije polako zgasnu. Progovorio je opet. delovala je nekako lako u njegovoj ruci. Ležao je u tišini i tami. nepomično lice . i onda. Onda sede. Emenn! I gvozdena vrata začegrtaše u svojim spojevima. Kad je legao. tako da su stvarali svod. umesto jastuka. sasvim udobno. Izvadio je i zapušač iz grlića svoje kožne boce i protresao je. razveza svoj zavežljaj. Bio se vratio ka vratima. Zidovi su na tom mestu bili od obrađenog kamena. kao da je skoro prazna. Svetlost je polako postala prigušena. meku svetlost vatre koja ne gori.i posmatrač iznad njega napokon ugleda amajliju koju je nosio na lancu: komad grubo obrađenog metala.umota seu ogrtač i leže. metar ili dva iznad tla. Arha vrati na mesto tkaninu i opet uglavi opeku u pod. Emenn. On vrati zapušač.uzdizala pet do šest metara iznad meobrađenog. ali na spojevima tako pažljivo i čvrsto priljubljeni da bi se između njih jedva mogao uvući vrh noža. nogu prekrštenih u članicima iznad stopala. pa oprezno ustade i odšunja se u svoju sobu. opet. malo glasnije. Tu je još dugo ležala u mraku ispunjenom zavijanjem vetra.ako ih napusti i zađe u Lavirint. Stavivši potom zavežljaj iza sebe. kratko. kao čovek koji je pomislio: Baš sam ispao budala! Još jednom stade razgledavši zidove oko sebe. On pođe napred. Ali vrata ostadoše zatvorena. i kad je bacio pogled naviše Arha ugleda kako mu smešak titra na tamnoputom licu. malakuglica lutajuće svetlosti odvoji se od štapa i zaplovi naviše. stenovitog poda. Uzdižući se. Štap mu bešeostao u desnoj ruci. kazavši samo jednu reč. sagrađeni bez maltera. i to tiho. I ništa više. Levu ruku beše stavio na grudi. pogled mu je prešao preko tajnog otvora na tavanici i produžio dalje. Stisnuta šaka na grudima mu se opusti i kliznu u stranu. On se tada glasno nasmeja. neprestano gledajući pred sobom treperavo blistanje kristala u kući smrti. uzdahnuo je i zatvorio oči. Zaspao je.

Čovek je mogao da hoda. Svetlosti više nije bilo.Kada je pala noć. i u podrum ispod kuhinja.sudeći po onome što joj je pričala Tar i po njenom vlastitom iskustvu.Nijedan pravac nije bio onaj pravi.jer nije bilo ni početka ni kraja. račvajući. namotavajući ga opet kad bi se vraćala. protezali su se. Tu je. otvorila tajni otvor i provirila kroz njega. kad bi propustila samo jedan od otvora ili sretanja koje je trebalo brojati. Bio je otišao. Ali.kad bude sigurna da je mrtav. jer nije bilo upadljivih tačaka. sva vrata i otvori. jer nigde se nije ni moglo stići. Čorsokaka koji je bio najudaljeniji od Grobnica nije se nalazio dalje od jedne milje. preplitali. zamračivši sobu. i u hram Božanske Braće. Ali u podzemlju ništa nije išlo pravolinijski. i opet videla samo tamu bez zvezda u podzemlju. videla je samo gustu. Svi su tuneli skretali. sva zamrznuta i goreći od zvezda. hladnu pomrčinu. KLOPKA Sledećeg dana. otišla je i do izvesnih mesta na brdu i podigla određene kamenove. Iako su putevi i skretanja do određenih soba Arhi bili čvrsto urezani u pamćenje. Otišla je u Prestonu dvoranu.zaposlenog čoveka. A svetlost joj nije bila od pomoći. izgledali su potpuno isto. i hoda. a da se ipak nije odmakao ni za desetak metara od vrata kroz koja je ušao. Moraće da pošalje Manana u Lavirint da ga pronađe. I kad bi se vrata jednom zaključala. 6. pravili petlje. Možda je prešao već milje i milje. u pravoj liniji. pomisao na to nije mogla da . po kojima bi se mogla upravljati. ponovo se sastajali. ali to je bilo jedino mesto gde se mogla nadati da će ga videti. Ali joj je ipak umakao. raščistila zemlju. i puštalada se razmotava za njom. Mora da je tu. ponovo se sastajali. pogledala kroz svaki tajni otvor koji se tamo nalazio. u dužini od preko dvadeset milja. kada je obavila sve svoje dužnosti u raznim hramovima i završila obučavanje pripravnica svetim plesovima. Ona nije ni verovala da će tako dugo ostati pored vratakroz koja ne može proći. iskrala se do Malog zdanja i. pa opet nigde da ne stigne. završavajući ćorsokacima. čak je i ona prilikom dužih istraživanja nosila sa sobom klupće tankog kanapa. Umreće od žeđi pre nego što ga pronađe. ulučivši priliku kad je ostala sama. srca laivrinta.kada se sam izgubio? Tuneli Lavirinta. i. Svi hodnici. provirila dolje. Jer. čak bi i ona zalutala. uvijajući se. vrteći se uspiralu. račvali se. Lavirint više nije imao kraja. Nije bilo nikakvog središta. ali. složenim putevima stizali tamo odakle su i počinjali. Kako sad da ga pronađe.

Pokušao je da baci čini. Došao je da iz Grobnica ipljačka blago. Otkrila sam ga u Podgrobnici. iako sam ih do sada malo viđala. Oskrnavio je Podgrobnicu svetlošću." Kosil je računala u sebi. ali kao da se ipak koleba između dve odluke. no ona ga potisnu i on se stiša. pobegao je u pravcu ulaza u Lavirint. Sada više ne mogu da ga pronađem. skoro vičući. Kazna ne sme biti da samotnički umre negde u tunelu.kao da zna kuda ide. Krv treba dati Prestolu. Stajala je i blenula. da bih ga umorila sporijom i težom smrću. već izgorela. ispod samih Kamenova. blistali su u svetlosti zvezda. ne baš punu.podnese. "D.. u Lavirintu se nalazi jedan čovek." Glomazna i visoka sveštenca spusti pogled na devojku. Stubovi sa izrezbarenim kapitelima. rekla bih.. "Sveštenice.Kad me je primetio. Pošla je potom stazom koja je vodila niz brdo do hrama Bogokralja. pobledeli od inja.. ali nije uspeo da njima otvori vrata. a telo." "Ima li svetiljku?" "Da. hladno ioprezno.." I. iznenada i žestoko izgovori Arha. suze joj navreše na oči od besa. stranac. "Još jedno četiri do pet dana. ona dodade: "Umem da prepoznam čoveka. Dok je tako klečala pod zvezdama na zamrznutom tlu Brda. "Hoću da ga nađem dok je još živ.gospodarice? . "Zašto?" "Da bih.kako ćeš ga uhvatiti. Zaključala sam gvozdena vrata za njim. Sutradan ujutro pošao je dalje kroz Lavirint. pošto je Kosil i dalje gledala s nevericom. Koža mu je tamna." Kosil ne obrati pažnju na njenu zajadljivost." "Vode?" "Malu čuturicu. Oči kao da su joj se malo iskolačile. Možda i svih šest. Ona zakuca na zadnja vrata. "Kako je čovek dospeo tamo?" "Crnom magijom. Počinio je gogohulni čin prema Bezimenima. Došao je da opljačka Grobnice. Arhi prolete kroz glavu misao da Kosil izgleda veoma nalik na Pent kad imitira Kosil." "Sveća mu je. mora biti. kada ga vidim. prihvati Kosil. možda je sa Unutrašnjeg kopna. Posle toga možeš poslati moje čuvare dole da izvuku telo. "Ali. po prvi put se desilo nešto što nije predvidela." "Ne"." Kosil se zbuni. "Čovek? U Lavirintu?" "Čovek. i Kosil je pusti unutra. kao da su od kostiju. "Šta mi dovodi moju gospodaricu?" upita krupna žena. i spopade je ludački napad smeha.

. pa danu. ostao na tom mestu? Čak i tako daleko napolju nalazili su se tajni otvori.Nismo sigurni. Tar joj ih je bila pokazala prošle godine. Bio je tu. i gde se led nahvatao između trski. i po brdu preko kojeg je brisao vetar. ali opet nije mogla da se smiri. Ne bi to opet mogla da podnese. Sedeo je blizu jednog ugla u zidovima. Najzad se vratila u Malo zdanje da legne. i kopao po kamenu nožem. Sledeći dan joj je bio ispunjen obredima i dužnostima.. i tako idući. kasno popodne. Ne sme ga pustiti da umre od žeđi. u jednom trenutku čula kako negde. dva ili tri sata pre zore. MOgla je da mu nazre tek leđa. prvi koji se posle nekoliko stoleća odvažio da pokuša da pokrade Grobnice. najzad ugleda pod sobom prigušeno svetlucanje veštičje svetlosti. kada je navukla kaapuljaču da zakloni svetlost i kada je priljubila oko uz rupu usečenu u jednu zaravan na steni. Sigurno je da je daleko prikladnije da taj lopov. Po načinu na koji je prepoznavala neko mesto ili oblik podsećala je na kakvog slepca: više je napipavala put do svake skrivene tačke nego što ga je tražila pogledom. Setilase kako je jednom. otišla je sama u pustinju. kratkim bodežom sa drškom ukrašenom dragim kamenjem. prošavši raskrsnicu Šest Puteva. obrativši se Kosil. pogine od mača. i glupo. Nije mogla da shvati. Neka ga Mračni kazne onako kako oni znaju. teče voda. Nije uviđala da se čovek mora pronaći. On ne sme da prođe kao oni ostali. Kod nje nije mogla da se nada pomoći. ako bi se namerio tim putem. da se ponovo rodi. Odlomljeni deo ležao je tačno ispod otvora kroz koji je gledala. navlačeći kapuljaču da se zaštiti od ledenog vetra koji je fijukao unaokolo. Ona se okrenu i vrati u noć. potpuno sigurni kad je u pitanju ovo drugo." "Znam". Zar se negde u Lavirintu ne nalazi soba puna kostiju onih koji su ušli u njega i nisu više izašli?. Zar nije mogla unapred da zna? Ponela se baš detinjasto. Beše ga slomio dok je . sve dalje i dalje kroz jedan dugački hodnik u obliku luka.zašla veomadaleko u Lavirint. one koja je bila najudaljenija od Grobnica. Noć je provela obilazeći. baš. neka to bude brzo. i ona ih je sada ponovo našla bez velike muke. sam i u mraku. sve tajne otvore u svim neosvetljenim zgradama Mesta. Kad već mora da umre. Trećega dana.Kod druge. prošle jeseni. Nije čak imao ni besmrtnu dušu. moraće da ih potraži.. iza kamenog zida. delimično izvan njenog vidokruga. Oštrica mu je već bila slomljena. Te noći Arha je veoma malo spavala. Kroz otvorse mogao videti samo završetak ćosrokaka. reče devojka. ka reci u kojoj je zbog zimske suše bila još jedva nešto vode. Sama Kosil nije ništa znala. u mrakuLavirinta. Opako je i teško umreti od žeđi. Zato smo. sve što je mogla da smisli bilo je da hladno sačeka dok konačno ne nastupi smrt. Zar ne bi ožedneli čovek. sagnutu glavu i desnu mišicu. Njegov duh će cvileći lutati podzemnim hodnicima. tiho i bez svetiljke.

mogao bi da živi još duže. Onda levo. Dok ga je Arha posmatrala. "Čarobnjače!" viknu ona. veoma dobar za osmatranje. pa levo. i njen glas kliznu niz kameno grlo i hladno zašušta u podzemnom tunelu. da dopre do bistre vode koju je slušao kako teče i žubori u onom mrtvačkom muku podzemlja. Prvo skretanje udesno. nikakvog razloga da ode baš tamo. Ležeći među zaleđenom trskom na obali reke. već je morao da upotrebi svoj neupotrebljivi nož. s druge strane neprobojnog zida. Još je bio uporan. možda je to bio razlog što joj je Oslikana soba pala na pamet. a nalazio se u riznici hrama Božanske Braće. a ponekad bi je obuzela i mala vrtoglavica dok je hodala. Zašto mu se uopšte obratila? Mogla je da mu spusti malo vode kroz neki od tajnih otvora. a ponekad i . Ako se bude pridržavao njenih upustava. svetlost zatreperi. Nije znala. onoliko koliko ona bude htela.pokušavao da razdvoji dva kamena. Ona opet priljubi usta na otvor u steni i doviknu: "Vrati se duž zida pored reke do drugog skretanja. i da mu kaže gde će naći vodu. Potom ustanovi da joj se ruke tresu. kada je opet pogledala on se već bio vratio u njen vidokrug i gledao gore u otvor. Tamo nije bilo ničega. Tako bi duže ostao u životu. Ona uplašeno ustuknu. tumarajući po Lavirintu. Čak je i njegova magijska svetlost postala nekako zamagljena i prigušena. Onda ga tvrdoglavo opet podiže i pokuša da ugura slomljenu oštricu između dva kamena. bilo je napeto i radoznalo. navali kameni zatvarač na otvor i opet nabaca na njega šljunka kojim je bio sakriven. Na raskrnici šest puteva skreni opet desno. na kome je sada videla nekakve ožiljke. ali snaga ga je očigledno napuštala. Arha priljubi usta uz ledena usta stene i ogradi ih dlanovima da se sav zvuk zadrži unutra. pa pravo." Kada se pomerila da opet pogleda unutra. jedno preskoči. jer. Veoma se razlikovao. Čovek se trže i skoči na noge i tako joj izmače iz vidnog polja. Sačekaj u Oslikanoj sobi. Ako mu s vremena na vreme bude spuštala malo hrane i vode. od one vitke i snažne prilike koja je mirno stajala ispred gvozdenih vrata i smejala se svom porazu. potom se podiže i žurno krenu natrag u Mesto. prinoseći joj svetlost sve bliže i bliže. Njegove čini nisu mogle da razdvoje ta dva kemena bloka. pa opet desno. mora da je pustila da zrak dnevnog svetla prođe za trenutak kroz otvor. čovek trgnu glavom i ispusti bodež. a ona bi mogla da ga posmatra kroz tajne otvore. i tek posle toga da ga pozove na to mesto. Pokreti su mu bili grčeviti. U stvari. Njegovo lice. vratiće se u pravcu gvozdenih vrata. danima i mesecima. pa pravo. Na tavanici Oslikane sobe bio je tajni otvor. nakon tri dana i noći. ali su mu oči gorele. zaboravljajući i koje i šta čini. Podigao je štap. Usne su mu bile ispucale i pocrnele. do sobe sa slikama. Nije znala šta će dalje.

tajnih znanja koja je upotrebio da prodre u Podgrobnicu.dok tama i njega samog ne pojede. nije prizvao magijsku hranu.da ga slaže. kojom je bila opsednuta tokom poslednja tri dana. stalno je odlagala i odlagala da pređe taj put jer je pomalood njega strepela. Malo je ljudi moglo da pamti upustva od prve. otključa njegovu malu. i otkri dobro skriveni tajni otvor na podu. zbog čega je sigurno i došao ovamo. Ali neće moći da pobegne dalje od Podgrobnice. ne na njegovoj. zar je sve to bilo toliko strašno? Sile koje su vladale mračnim mestima bile su na njenoj strani. iostinski odgovor. A. ta budala. Možda je i zaboravio njena upustva i zalutao. sada pomisli . ali bi uvek morao da se uputi na označeno mesto.ali u mrklom mraku. osećajući da joj nije došlo vreme za to. Očigledno da nije raspolagao nekom naročitom moći. u stvari. skrenuvši na pogrešnom mestu. ipak. da shvati šta znači kad se neko podsmeva Bezimenima i šepuri se svojom glupom muškošću po grobnicama Besmrtnih Pokojnika! Ali dokle god on bude tamo. da mu kaže da se najede zlata.zašto ne bi on prešao taj put umesto nje? Mogao je do mile volje da razgleda sve blago Grobnica. ona se vrati do tajnog otovra u malom hramu. Bojala se njegove moći. taj stranac.. posle noći provedene sa malo spavanja ispunjenog ružnim snovima. oklevala je. bio je da se ona bojala da se sretne s njim livem u lice. To će ga naučiti pameti. grozničavoj užurbanosti.. Mnogo će mu vredeti! Mogla bi čak i da mu se podsmeva. tako da uzalud ode tamo gde mu bude rekla.Zato što će on moći da pobegne kroz gvozdena vrata. U onoj nervoznoj. koja će nmorati da ostavi otvorena za sobom. niti je uspeo da dovede sebi vodu kroz zid.. neka luta i luta. Sledećeg jutra. Ako je tako. ona neće smeti da siđe u Lavirint. Ali. Nije uspeo da otvori gvozdena vrata. Spustila . to beše smetnula s uma. Pogledala je dole i nije videla niđta: samo mrak. Ni posle tri dana lutanja nije mu pošlo za rukom da nađe put do Velike riznice. Oslikana soba se nalazila ispod nje. taj nevernik.sve ono čega se ona pribojavala. već u cik zore. A bez sumnje je bio već i malaksao i kretao se sporo. crne magije kojom je održavao onu svetlost da stalno gori. o padne mrtav na kraju negde u mraku. Sama Arha nije još nijedanput došla do te prostorije. niti je zazvao neko demonsko čudovište koje bi srušilo zidove . Neka mu duh zavija niz kamene hodnike Grobnica Atuana. Put kojim je čovek morao da prođe kroz Lavirint bio je mnogo zaobilazniji. ona otrča u hram Božanske Braće. Možda čak nije ni razumeo njen jezik. Zašto ne? upita samu sebe i odgovori . tamo u carstvu Bezimenih. možda miljama duži od njenog. zasvođenu riznicu. da se napije dragog kamenja. onako kao ona. prema upustvima koje joj je ostavila Tar..

U taj tmurni čas njenog života došla joj je Kosil. Bio je tu. Upustva su predugačka. Da li je mrtav? Zar je samo toliko snege ima u sebi? Prezrivo se osmehnula. ništa što bi trebalo da krije. srce joj je lupalo. sva glomazna u crnoj zimskoj odeći.kojima je nije mogao diveti. koji je jedino mogao da vidi. A onda doviknu u otvor koji je bio velik. smrt. neće ih zapamtiti. a. "Hoćeš li da vidiš blago Grobnica Atuana. Šta bi radije od toga dvoga. Neće mu dati vode. žmureći pri svetlosti njenog fenjera. sasušenim pećinama. u Oslikanoj sobi. U njemu više nije preostalo nimalo moći. Zalutaće. onako čučeći. Podigavši u njenom pravcu oči. da se ljulja napred-natrag. limenom fenjeru na lancu. kao cela jedna podna opeka: "Čarobnjače!" Ništa se nije pokrenulo. Kroz sjaj sveće videla mu je noge i jednu mlitavu ruku. kao lice mumije. Arha se grčevito uhvati za poklopac tajnog otvora i stade. on pokuša nešto da kaže. smrt. a ako i uspe da dopre tako daleko. uz trzaj mišića na licukoji je možda bio pokuša da se nasmeši. i zbunjeno se osvrnu naokolo. On se pomeri i polako sede. A Manan će ga pronaći i iuvući mu beživotno telo. Ona mu neće dati vode. Uostalom. ali nikakva svetlost nije se rascvetala na drvetu. Skreni u prvi hodnik u levo. smrt. Ispružio je ruku prema svom štapu koji je ležao na podu pored njega. on ionako nikada neće uspeti da nađe put do sobe s blagom. Posle nekog vremena.. teškim korakom ulazeći u riznicu. U očima nije imala suze. i na kraju će se skljokati i umreti negde u uskim. ali u sasušenom grlu više nije bilo glasa. A možda ćeš uz njega naći i vodu." Onda kao mitraljez. "Izađi iz ove sobe idući pored zida koji ti je s leve strane. smrt.. Od nje će dobiti samo svoju smrt.bez predaha izruči čitav niz upustava. Jedva primetno sleže ramenima i izađe iz Oslikane sobe. zagrizavši donju usnu kao da trpi neke užasne bolove. Bilo je strašno videti mu lice.je upaljenu sveću u malom. "Je li taj muškarac konačno mrtav?" Arha podiže glavu. . Posle kratkog vremena podiže pogled. nepred-natrag. tu je i Ponor. I to će biti kraj. oslanjajući se o svoj štap. Neće mu dati vode. zažmurivši u pravcu majušnog fenjera koji je visio sa tavanice. i dodade na kraju: "Tamo ćeš naći blago zbog kojeg si došao. čarobnjače?" On se uspravi na noge. on klimnu glavom. praznim. nateklo. čarobnjače?" On umorno pogleda naviše. dok joj je glas odzvanjao u praznoj sobi u podzemlju. Sada se nalazi u mraku. "Čarobnjače!" viknula je ponovo. potamnelo.

u Prestonu dvoranu." "Svakako. "Svetiljka mu je utrnula."Mislim da jeste". lice tužnijeg nego ikada. dva dana. uputi ka Malom zdanju i pozva Manana da joj pravi društvo. za Arhom. oči poluzatvorene.. sporo i ledeno. Arha se. "To je moje područje." "Živog?" zbunjeno upita Manan. kiselo. "Živ je". Nisu mi više potrebni časovi iz ubijanja. gospodarice. Po izrazu Kosilinog lica videla je da na njenom vlastitom mora da ima nečega čudnog." "Sačekaću još jedan dan da bih bila sigurna. Nije bez odmora mogao da pređe veliko rastojanje. čak. Uperivši zajedničkim snagama uspeli su da povuku dugačku ručicu i da otvore drvena vrata Lavirinta. poput gomile odbačenih krpa. Usta su mu bila okrvavljena. a odatle krenu ka Velikoj riznici. sveštenice. klečeći pored njega i držeći mu ogromnu žutu šaku na grlu." "Možda nam podvaljuje. mala gospodarice?" "Da bude rob Grobnicama! Prestani da brbljaš i uradi kako ti kažem!" Manan je posluša. dobro uglavljeni kamenovi koji se dižu naviše i . U Lavirintu ima mesta u koja Dabi ne sme da zalazi. Ona i Manan jedva da su prešli pet stotina koraka tim mučnim putem kad naiđoše na njega. Tako natovaren krenu. gospodarice?" "Ne. Podigni ga i ponesi za mnom.. pa su se u povratku desetak puta zaustavljali da bi Manon predahnuo. Pre nego što je pao bio je ispustio štap iz ruke. a lopov se upravo nalazi na jednom takvom mestu. Bez imalo napora prebaci mladića sebi preko ramena. Moram se brinuti o njemu onako kako to Gospodari od mene traže." Kosilino lice kao da se povuče sasvim u crnu kapuljaču. "Da li da ga zadavim. sve do Oslikane sobe." "Pa šta. Lopov nije stigao daleko. Hoću ga živog. "Ali zašto. Pri svakom zastajanju podzemni hodnik je izgledao potpuno isto: Sivkasto žuti. usprotivi se Arha. "U redu. Ti stvorovi bez duše su veoma lukavi. kao džak. pa sišla u Podgrobnicu.Nakon razgovora sa Kosil znala je šta mora da uradi." "Ali Manan je u službi Bezimenih. Snažniji je od starog Manana. A posle Dabi može da siđe i iznese ostatke. povodeći se. ležao je malo podalje od njega. ovoga puta bez žurbe. u tom slučaju već je opoganjeno. ali će ga smrt prestupnika opet pročistiti". reče Manan. Zajedno sa Mananom popeli su se uz brdo. Arha je išla napred. Upalili su svoje fenjere i ušli. ili. skljokanog u uskom hodniku. a Dabi nije." Rastale su se ispred oltara Božanske braće. da bi mu osetio bilo." "Da. kao pustinjska kornjača u oklop. odgovori ona ustajući i otresajući prašinu sa sukanja.

neravni. isuviše se naprežući i hvatajući dah da bi mogao da gunđa.. Kad su konačno ušli u Oslikanu sobu." "Oslikana soba ima vrata sa bravom i špijunku. pogledaj kako drhti. reče Manan.stvaraju luk." "Ovde dole ibn nema nikakvih moći. Pri svakom predahu Arha je čoveku u sasušena usta kapala po nekoliko kapi vode iz flaše koju je bila ponela sa sobom. i pre toga je dolazio i odlazio iz Oslikane sobe. Nije znala. Manan koji dahće i stenje. "Ne. A i Kosil bi mogla da dođe u sobu s lancima." "Tvoja odeća će biti okaljana. sav zadihan. muškarac". "Stavi ga na ovo. "On." I tako ga Manan opet odvuče pola puta natrag. mala gospodarice.. Arha skide s leđa dugački. U svetlosti njenog fenjera slike na četiri zida kao da stadoše da se kreću. . Umreće od zime.. On se gunđajući uputi niz hodnik. šišteći. Manane. smrad i prljava lica što ne govore i ne vide ništa. ona ga pusti da ode i donese lanac sa verigama iz Sobe sa lancima. da ne bi opet stekao čarobnjačke moći. da mu ne ubije život ako mu se neglo vrati u telo. stranac koji nepomićno leži. on mora da ostane u Lavirintu. "Treba da ga okujemo"." "Hoću da ostane živ. "Taj će ogrtač spaliti i daću da mi se istka drugi! Hajde. kada su se najzad obreli u hodniku koji je vodio ka gvozdenim vratima. Čovek je ležao nepomično. ustajali vazduh. koje su čučale ili stajale kao zamrznute u bezvremenoj čamotinji. "U Sobu s lancima?" upita Manan.. "Ali. Ako verujete da će vrata izdržati. kao da ga nešto boli. malo po malo.. kao mrtav ali na grlu su mu se videli teški otkucaji žile kucavice.. provali iz Manana. Odnesi ga tamo. već jednom. ali kada Manan pokaza na gvozdeni prsten usađen u kameni diz koji je služio za vezivanje zatvorenika. gospodarice. mrmljajući upustva sebi u bradu." Manan je sumorno i zaprepašćeno zurio u nju. dva fenjera što u oba pravca kroz hodnik prosipaju sve užu kupu svetlosti. Manane!" Na te reči on se poslušno saže i pusti da mu mlitavo telo zatvorenika sklizne sa ramena na crni ogrtač. zgadivši se još jednom pri pomisli na dim. ali nikada sam. nemoj tamo". debeli zimski ogrtač od vune i prostre ga po prašnjavom podu. da podrhtavaju.Da li tu negde ima soba. dok bi mu telom s vremena na vreme prostrujao grč dok je ležao. Odeća sveštenice. reče napokon. oklembešenim krilima. On je nevernik. drhteći. nezgrapne ljudske prilike sa ogromnim. "Zar izgleda opasno?" prezrivo odvrati Arha. i tu se Arha po prvi put zapita kuda da odnesu zatvorenika. kameniti pod. Manane. dok mu očice behu utonule u nabore.

Arha mu pokaza da ne može provući svoju šaku između gvozdenog prstena i čovekovih rebara. na jeziku koji nije znala. a ruke mu malaksalo posegnuše za flašom. Te noći. van domašaja. reče on. Manan se najzad vrati. plačno reče Manan. Napokon. Manane. Zatim se . kada su se pogasila sva svetla u Mestu. pođe za njom.. prestani da zanovetaš. i ovo. na mokrom licu su mu stajali razmazana prašina i krv. i hitrim pokretom ona ščepa srebrni lanac koji se video iznad okovratnika zatvorenikove tunike i skide mu ga preko glave. sakrivši visuljak ispod debelog okovratnika svoje vunene rize.Ona kleknu i pusti da voda kaplje. malecka. i on malo zastenja od bola i zatvori oči. Manan. ona se opet pope na brdo. ali ipak dovoljno razumljivo." "Mala gospodarice". svega reč ili dve. mogao bi da se izvuče". Manan ga šutnu nogom u leđa. ali. Manane? A." "A ti si matora budala." I ona prebaci lanac sebi oko glave. Napunila je flašu vodom iz bunara u sobi iza Prestola. gunđao je dok je poslednju kariku lanca pričvršćivao za prsten usađen u zid. "Nije dovoljno tesan. "Ne. i ovo ću uzeti". Hajde.Ona ga pusti da se napije. Ja ću ga uzeti. Spustila je to nadohvat zatvorenika. sama. da. "Pusti ga. malo po malo. tu je. veoma promuklmim glasom i loše izgovarajući kargijski jezik. Manane." Zatvorenik ih je posmatrao blistavim.. Ona izađe iz sobe. Arha mu otrže lanac iznad glave. vukući za sobom splet gvozdenih veriga. Zatim se ponovo spusti na pod." Ne bojeći se više toliko od svog zatvorenika. Hajdemo". zar nisi mogao nabaviti nešto bolje? Ja ću ti je čuvati na bezbednom mestu. Manan ga opet šutnu u leđa. u njemu je magijska moć. "Ti ne znaš kako da je upotrebiš". "Je li to tvoja amajlija. gunđajući. i odnela je. pogledaj. Ah. "Jedino ako bude gladovao duže od četiri dana. veliki katanac sa ključem i gvozdeni prsten koji je odgovarao obimu čovekovog struka i koji on katancem beše pričvrstio oko njega. i on nešto promrmlja. iako on pokuša da je uhvati za ruke i spreči. "Gde mu je štap. umornim pogledom. On je spavao i nije se ni pomakao. vraču? Da li ti je zaista tako dragocena? Ne izgleda bogzna šta. "ne mešam se. vredi li uopšte da bude rob Bezimenih? On je muškarac. iza vrata. u zatvorenikova usta. on se nakašlja. zajedno sa velikom raženom pogačom u Oslikanu sobu u Lavirintu.

je li to to znači?" Njegove crne oči su je pažljivo posmatrale. Bio joj je prepušten na milost i nemilost." "Pa. "Kako se zoveš?" upita ona strogo. Glas joj je. koji ju je nekako uznemirivao. "Pa.vratila u Malo zdanje. i poče ga posmatrati. Ja verujem u sile mraka! Već sam se sretao sa Bezimenima. flaša je bila ispražnjena i stranac je sedeo." "Jastreb? Je li ti to ime?" "Nije. čovek bez vere. na zapadu." On zavrte glavom. na drugim mestima. "Da. kako se. tamo gde nije mogao da je dohvati onako okovan. nije bilo ničeg naročitog za gledanje. Odakle si?" "Sa Unutrašnjeg kopna. Lice mu je još izgledalo grozno od prljavštine i ožiljaka. uglavnom me zovu Jastreb. naglo skrenu pogled. Nije." "Ali." "Kako se ti zoveš?" "Zovem se Arha. Nešto ju je sprečavalo da progovori. u stvari zoveš?" "To ti ne mogu reći. bilo razloga za to. međutim. Nemoj da me ispituješ. "Lepo je kad sija svetlost". Hleba više nije bilo. ali je bilo povratilo budnost i život. iz Hevnora." . Osmehnuo se. Jesi li ti Jedina Sveštenica Grobnica?" "Jesam. Potom. ne." "Ona koju su progutali . Rano popodne vratila se opet u Lavirint. ti si nevernik. Ali. i te je noći iona dugo i čvrsto spavala. Sveštenice. reče on tihim i dubokim glasom. bio neubičajeno visok i tanak. pomisli odmah. oslonjen leđima na zid. Srce joj je tuklo kao da je neki bezuman strah beše ščepao. Ona stade preko puta njega." "Zašto si došao ovamo?" "Grobnice Atuana su čuvene u mom narodu. "A. "Kako ti je ime?" "Ja nemam imena." "Iz Hevnora?" Bio je to jedini grad na Unutrašnjem kopnu čije je ime znala.

" "Ono što ja tražim ne pripada njima. odvrati on. koji ."Kojim drugim mestima?" "U Arhipelagu . slepim očima. odgovori on. "nisam imao nameru da te uvredim. Ja sam ovde stranac i prestupnik. nego tebi. "Ne smeš da me gledaš!" reče ona. istovremeno i ljutito i glupo. Ona se upilji u njegovo ozbiljno lice. Njegov pogled je stalno skretao u tom pravcu. on nije gledao u nju i nije video kad je porumenila. kao da je pehar s vinom. mesta poput ovog." On se smesta baci na krčag i podigavši ga lako. ali mu se pogled sukobi s njenim. "Došao sam da ih opljačkam". ali to ovlašno umivanje otkrilo mu je ožiljke na jednoj strani lica. Ali.Unutrašnjem kopnu . Ali nijedno nije toliko veliko kao ovo. "Hvalisavče!" "Znao sam da će biti teško.bog? Kralj?" Odmeravala ga je pogledom dok je sedeo onako prljav i iscrpljen. " "Znači. "Gospo". i molim te da mi oprostiš ako sam te uvredio. "Ti si običan lopov. Pokorio se i skrenuo pogled svojih crnih očiju.postoje mesta koja pripadaju Prastarim silama Zemlje. i ti si došao da ih obožavaš". povuče iz njega dug." Stajala je ćuteći i za trenutak osetila kako joj je krv jurnula u obraze. sveštenicu. u lanicima. eto šta si!" On je odgovori. Ne znam vaše običaje. podsmevajući mu se. Bila je donela kameni krčag sa vodom. Nigde na drugom mestu one nemaju hram. Neko vreme nijedno od njih nije progovaralo. dok ga je devojka posmatrala. Kad je završio izgledao je mnogo bolje. tako da ona najzad reče: "Pij." "Teško! Nemoguće! Da nisi nevernik znao bi to. Naslikane prilike unaokolo posmatrale su ih svojim tužnim. ako hoćep. stare ožiljke i davno zarasle. šta si ti . reče ona." "Ne." "Ama. osećala se. je l' da?" "Ja polažem pravo na to. Neko vreme je bio zabavljen time. Zavisim od tvoje milosti. skorokrešteći. i nigde ih ne obožavaju tako kao ovde. dug gutljaj. Bezimeni čuvaju ono što im pripada. niti kakvo se poštovanje ukazuje Sveštenici iz Grobnica. Onda nakvasi kraj rukava i opra njime kako je znao i umeo blato i zgrušanu krv i paučinus lica i ruku.

su belinom odudarali od njegove tamne kože, četiri paralelne ogrebotine od oka do vilične kosti, kao od nekihogromnih kandži. "Otkud ti to?" upita ona. "Taj ožiljak." Nije odmah odgovorio. "Zmaj?" upita ona, pokušavajući da joj reči zvuče kao šala. Zar nije sišla ovamo da se podsmeva svojoj žrtvi, da ga muči njegovom vlastitom bespomoćnošću. "Ne, nije od zmaja." "Dobro, bar si priznao da nisi gospodar zmajeva." "Ne", odgovori on, sa dosta oklevanja, "ja jesam gospodar zmajeva. Ali, ožiljke sam zadobio pre toga. Već sam ti rekao da sam se i ranije sretao sa Mračnim silama,na drugim mestima. Ovo na mom licu je ostavio jedan rođak Bezimenih. Ali, više nije bezimeni, jer sam mu na kraju ipak otkrio ime." "Šta to pričaš? Kakvo ime?" "Ne mogu da ti kažem", odgovori on i nasmeši se, iako mu je pogled ostao ozbiljan. "To je koješta, sumanuto trabunjanje, bogohuljenje. Oni su Bezimeni! Ne znaš šta pričaš..." "Znam bolje čak i od tebe, Sveštenice", odvrati on, i glas mu odjednom postade nekako dublji. "Pogledaj još jedanput! " On okrenu glavu tako da ona može lepo da vidi četiri užasna ožiljka na njegovom obrazu. "Ne verujem ti", reče ona, ali glas joj je drhtao. "Sveštenice", obrati joj se on blago, "ti nisi stara; znači, tek odskora služiš Silama Mraka." "Ne, odavno! Ja sam Prva sveštenica, samorođena. Služimsvojim gospodarima hiljadama godina i još hiljadama godina pre njih. Ja sam im sluškinja, i glas i ruka. I ja sam njihova osveta na onima koji oskrnave Grobnice i vide ono što se videti ne sme! Prestani da lažeš i da se razmećeš; zar ne vidiš da je dovoljno da kažem jednu reč pa da moj stražar dođe i skine ti glavu sa ramena? A ako odem i zaključam ova vrata, niko više kroz njih neće ući, nikada, i ti ćeš umreti ovde, u tami, a oni kojima služim poješće ti telo i dušu i ostaviće ti kosti ovde, u prašini!" On ćutke klimnu glavom. Ona zamuca, i pošto više nije mogla da nađe prikladne reči, izlete iz sobe i s treskom spusti šip preko vrata. Neka misli da se više neće vratiti! Neka se malo preznojava, tamo u mraku, neka proklinje i drhti i pokušava da izvede svoje beskorisne, lažne mađioničarske trikove! Ali u mašti ga je videla kako se opružio i spava,onako kako je videla da čini ispred gvozdenih vrata,

spokojan kao ovca u polju pod suncem. Ona pljunu na zašipljena vrata i napravi rukom znak da odagna oskrvnuće,i skoro trčeći krenu ka Podgrobnici. Dok je obilazila duž njenog zida idući ka kapku u Dvorani,prstima je povlačila duž sićušnih brazda i izbočina u steni, nalikna zamrznutu čipku. Iznenada je obuze jaka želja da upali fenjer i da još jedanput vidi, makar samo za trenutak, kamen u koji je vreme urezalo svoje šare i prekrsno svetlucanje zidova. Ali, samo čvrsto zatvori oči i pohita dalje. 7. VELIKO BLAGO Nikada joj svakodnevni obredi i poslovi nisu izgledali tako mnogobrojni, beznačajni i beskonačni. Devojčice bledih lica i bojažljivih kretnji, nemirne starije pripravnice, sveštenice čiji je izgled odavao strogost i hladnoću, ali čiji je život bio sav satkan od ogovaranja, ljubomore, bede, sitnih ambicija i uzalud protraćenih strasti - sve te žene među kojima je oduvek živela i koje su sačinjavale njen svet, sada su joj izgledale dosadne i dostojne sažaljenja. Ali ona koja je služila velikim silama, ona, sveštenica opake Noći, bila je oslobođena tih tričarija. Ona nije morala da bude samlevena prizemnošću zajedničke svakodnevnice, u kojoj je najveće oduševljenje pobuđivalo ukoliko dobiješ veći komad ovčjeg loja u porciji sočiva nego tvoja susetka u trpezariji... Bila je oslobođena čak i same dnevne svetlosti. Pod zemljom nije bilo dnevne svetlosti. Oduvek i uvek tamo je bio samo mrkli mrak. I u toj bezmernoj noći, zatvorenik, crni muškarac, znalac crne magije, okovan u gvožđe i zaključan u kamenu, čeka na nju, pitajući se da li će doći ili ne, da mu donese vode, hleba i život, ili, pak, nož, kasapsku posudu i smrt, kako joj bude volja. Nikome osim Kosil nije ispričala o tom čoveku, a Kosil nije rekla nikom drugom. Prošlo je već tri dana i tri noći od kako se stranac nalazio u Oslikanoj sobi, a ona još ni jedanput nije upitala Arhu šta je s njim. Možda je pretpostavila da je već umro i da je Arha naredila Mananu da iznese leš u Sobu s kostima. Nije ličilo na Kosil da u nešto poveruje bez pitanja; ali Arha beše samu sebe ubedila da u tom Kosilinom ćutanju nema ničeg čudnog. Kosil je volela da se sve održi u tajnosti i mrzela je da postavlja pitanja. Osim toga, Arha joj već beše rekla da joj se ne meša u posao. Kosil se, jednostavno, pokorila. Ipak, ako je taj čovek mrtav, Arha ne sme da traži hranu za njega. I tako je ona sama, izuzev jabuka i sušenog luka koji je ukrala iz podruma Velikog zdanja, živela bez hrane. Naredila je da joj se doručak i

večera donose u Malo zdanje, tobože želeći da obeduje sama, i svake noći je nosila u Oslikanu sobu Lavirinta, sve što bi dobila, osim supe. Bila je naviknuta da posti jedan do četiri dana, i nije joj smetalo. Momak u Lavirintu je gutao njene oskudne porcije hleba i sira i pasulja kao što žaba proguta muvu: am! i gotovo. Očigledno je mogao tako bar još pet do šest puta više; ali, on joj se ozbiljno zahvaljivao, kao da je njen gost, a ona domaćica za jednim od onakvih stolova o kojima je slušala u pričama o gozbama u palati Bogokralja, prepunih pečenja i hleba s buterom i vina i kristalnog posuđa. Baš je bio čudan. "Kako izgleda Unutrašnje kopno?" Bila je donelasa sobom malu stolicu narasklapanje od slonovače, tako da ne mora više da stoji dok mu postavlja pitanja, a da ipak ne mora da sedne na pod i spusti se na njegov nivo. "Pa, ima mnogo ostrva. Četiri puta četrdeset, kažu, i to samo u Arhipelagu, a onda postoje i Postrnstva; nikojoš nije uspeo da oplovi sva Prostranstva, niti da izbroji sva ostrva. I, svako je drugačije. Ali, najlepše je, rekao bih, Hevnor, veliko kopno u središtu sveta. u srcu Hevnora, u širokom zalivu punom brodova, nalazi se grad Hevnor. Njegove kule su od belog mermera. Na kući svakog plemića i trgovca ima po jedna kula i tako se one stepenasto uzdižu jedne nad drugima. Krovovi su od crvenog crepa, a svi mostovi preko kanala prekriveni su mozaicima, crvenim, plavim i zelenim. Zastave plemića su u svim bojama i lepršaju na vrhovima belih kula. Na najvišoj stoji mač Eret-Akbe, i stremi ka nebu poput tornja. Kad sunce izlazi nad Hevnorom, njegovi zraci se najpre odbiju o tu oštricu i ona zablista, a kad zalazi, Mač još neko vreme lebdi nad gradom, polazeći večernjim odsjajima." "Ko je Eret-Akbe?" upita, lukavo. On je pogleda. Nije ništa rekao, samo se osmehnuo. Zatim, kao da se naknadno nečeg setio, odgovori: "Da, ti ovde nisi mogla mnogo da saznaš o njemu. Verovatno si čula samo priču o njegovom dolasku u zemlje Kargada. A koliko od te priče znaš?" "Da je izgubio svoj veštičji štap, amajliju i svoju moć - baš kao ti", odgovori ona. "Umakoa je Velikom svešteniku i pobegao na zapad i tamo su ga ubili zmajevi. Ali da je slučajno došao ovamo, u Grobnice, zmajevi ne bi imali posla." "Imaš pravo", složi se njen zarobljenik. Ona nije više želela da razgovara o Eret-Akbe, sluteći da tu leži neka opasnost. "Bio je gospodar zmajeva, kažu. A ti kažeš da si i ti. Kaži mi, šta je to gospodar zmajeva?" Njen ton je uvek bio podsmevački, ali joj je on davao neposredne i jasne odgovore, kao da njena pitanja uzima sasvim ozbiljno.

"Onaj sa kim zmajevi hoće da govore", odgovori on, "taj je gospodar zmajeva; odnosno, u tome je suština stvari. Nije to onaj koji zna kako da upravlja zmajevima, kao što većina ljudi misli. Zmajevi ne priznaju nikakve gospodare. Odnosi sa zmajem svode se na jedno jedino pitanje: hoće li s tobom da razgovara ili će te pojesti? Ako možeš da računaš na to da će uraditi ono pravo, a ne ono drugo, e, pa tada si gospodar zmajeva." "Zar zmajevi umeju da govore?" "Nego šta! Na Prastarom jeziku, jeziku koji mi ljudi učimo sa velikom mukom i upotrebljavamo ga tek pomalo, da bismo stvorili čini magije ili ustrojstva. Nijedan čovek još nije uspeo da potpuno ovlada tim jezikom, ili makar njegovim desetim delom. Nema se za to vremena. Ali, zmajevi žive hiljadu godina. .. S njima vredi razgovarati, ako što možeš i sama da naslutiš. " "Ima li zmajeva kod nas, u Atuanu?" "Ne, i to već mnogo vekova, mislim; bar ne u Karego-Atu. Ali na vašem najsevernijem ostrvu, Hur-atHuru, kažu da u planinama još ima ogromnih zmajeva. Na Unutrašnjem kopnu oni se sada uglavnom drže krajnjeg zapada, udaljenih Zapadnih Prostranstava, ostrva na kojima ne žive ljudi i na koja ovi retko dolaze. Kad ogladne, napadaju zemlje istočno od njih, ali to se retko dešava. Video sam ostrvo na koje dolaze da zajedno igraju. Lete na svojim ogromnim krilima opisujući spiralu, sve više i više nad zapadnim morem, kao vihor žutoga lišća u jesen." Pogledom potpuno zanesenim u taj prizor prodirao je kroz crne slike na zidovima, kroz same zidove, zemlju i tamu, posmatrajući kako se morska pučina kao ogledalo prostire u smiraju sunca,kako zlatne zmajeve nosi zlaćani vetar. "Lažeš", besno uzviknu devojka, "izmišljaš." On se trže i pogleda u nju. "Zašto bih ti lagao Arha?" "Da bih se ja osećala kao budala, i glupača i da se prepadnem. Da bi ti izgledao mudar i hrabar i močan i gospodar zmajeva i ovo i ono. Video si zmajeve kako igraju, i kule Vevnora, i znaš sve o svemu. A ja ne znam ništa i nigde nisam bila. A sve što znaš su samo laži i laži! Ti si samo jedan običan lopov i zatvorenik, i nemaš dušu, i nikada više nećeš izaći odavde. I šta ti vredi što ima okeana i zmajeva i belih kula i svega toga, kad ih ti više nikada nećeš videti; nećeš više videti ni svetlost dana. Ja znam samo za tamu i za noć u podzemlju. I to je sve što zaista postoji. I sve o čemu se zna, kad nastupi kraj. Tišina i mrak. Ti sve znaš, čarobnjače. Ali ja znam jednu jedinu stvar - onu jedinu istinsku stvar!" On obori glavu. Dugačke ruke, mrke kao bakar, počivale su mu na kolenima. Ona mu ugleda četvorostruki ožiljak na obrazu. On beše zašao u tamu još dalje od nje; on je poznavao smrt bolje od nje,

čak i smrt... Mržnja odjednom nabuja u njoj, i u magnovenju joj zaguši grlo. Zašto sedi tako, bespomoćan, a tako jak? Zašto ona ne može da ga pobedi? "Zato sam te ostavila u životu", iznenada mu dobaci ne misleći uopšte šta govori. "Hoću da mi pokažeš kako se izvode veštičje čarolije. Ostaćeš živ samo onoliko dugo koliko bude imao šta da mi pokažeš. Ako ništa ne budeš imao, ako su to sve gluposti i laži, onda ću te se rešiti; jesi li razumeo?" "Jesam." "Dobro. Nastavi." On za trenutak spusti glavu u ruke i promeškolji se. Zbog gvozdenog pojasa nije moglo da mu bude udobno, sem kada legne na pod. On najzad podiže lice i progovori veoma ozbiljnim glasom. "Slušaj, Arha. Ja sam Mag, ono što ti zoveš veštac i čarobnjak. Raspolažem određenim veštinama i moćima. To je tačno. Takođe je tačno da je ovde, u Mestu Prastarih sila, moja moć veoma mala i da mi veštine koje znam ne pomažu mnogo. Mogao bih da ti izvedem opsene i prikažem ti sva moguća čuda. To je najlakši deo čarobnjaštva. Opsene sam mogao da prizivam još dok sam bio dete; to mogu čak i ovde. Ali, ako im poveruješ, uplašićeš se, i možda ćeš poželeti da me ubiješ, ako strah izazove u tebi bes. A ako im ne poveruješ, videćeš u njima samo laži i gluposti, kako i sama kažeš; i tako ću opet proigrati život. A moj cilj i želja ovoga trenutka jesu da ostanem živ." Ovo Arhu odistinski zasmeja i ona reče: "Oh, pa ostaćeš živ neko vreme, zat ti nije jasno? Baš si glup! Dobro, hajde, pokaži mi te opsene. Znam da su lažne i neću ih se bojati. Ne bih se bojala ni kad bi to bila stvarnost, da znaš. Ali, hajde. Tvoja dragocena koža još nije u opasnosti, bar ne još večeras." Na to se on nasmeja, kao što i ona beše učinila trenutak ranije. Dobacivali su jedno drugom njegov život kao loptu, igrajući se. "Šta hoćeš da ti pokažem?" "Šta možeš da mi pokažeš?" "Bilo šta." "Samo lupetaš bez veze!" "Nije tako", reče on, očigledno malo žacnut. "Ne lupetam. Nisam, bar imao tu nameru. "Pokaži mi nešto što ti misliš da vredi videti. Bilo šta!" On obori glavu i neko vreme je posmatrao svoje ruke. Ništa se nije dogodilo. Lojna sveća u njenom fenjeru gorela je prigušeno i ujednačeno. Crne slike nazidovima, prilike sa ptičjim krilima koja ne mogu

da polete i sa očima obojenim zagasito crveno i belo, kao da su se preteći nadnosile nad njega i nju. Vladala je mukla tišina. Ona najzad uzdahnu, razočarana i nekako ožalošćena. Bio je slab; reči su mu bile velike, ali dela ništavna. Bio je, znači, samo dobar lažov; čak ni dobar lopov nije bio. "Dobro", reče ona najzad i prikupi rukom suknje da bi ustala. Vuna, međutim čudno zašušta kada se pomerila. Ona, pogleda niz sebe i skoči, zaprepašćena. Debela crna riza koju je godinama nosila beše nestala; haljina joj je bila od svile tirkizne boje, svetlucava i meka, kao večernje nebo. Širila joj se kao zvono od kukova naniže, i cela suknja je bila izvezena tankim srebrnim nitima i sitnim biserima, posuta sićušnim mrvicama kristala, tako da je svetlucala meko, kao aprilska kiša. Nemo je zurila u čarobnjaka. "Da li ti se dopada?" "Gde..." "Takvu sam haljinu video na jednoj princezi, kada smo jednom proslavljali Praznik Sunčeve povratnice u Novoj palati u Hevnoru", objasni on, zadovoljno je gledajući. "Kazala si mi da ti pokažem nešto što vredi videti. Pokazujem ti tebe samu." "Učini... učini da nestane!" "Ti si meni dala svoj ogrtač", reče on, tobože prekorno. "Zar smem da ti ne uzvratim dar? Dobro, dobro, ne brini. To je samo opsena; vidiš." Nije podigao ni mali prst, a svakako nije izgovorio ni jednu jedinu reč; ali plavi sjaj svile iščeze i ona je opet ostala da stoji u svojoj gruboj crnini. Još neko vreme se nije pomakla. "Kako da budem sigurna", reče najzad, "da si zaista ono što izgleda da si?" "Nikako", reče on. "Ni ja sam ne znam kako izgledam u tvojim očima." Ona se opet zamisli. "Mogao bi da me obmaneš da te vidim kao..." Ona zastade u pola reči, jer on beše podigao prst i pokazivao joj ka tavanici, jedva primetnim pokretom. Ona pomisli da on to baca čini i ustuknu brzo prema vratima; ali prateći njegov pokret oči joj otkriše visoko u mračnom luku tavanice majušni četvrtasti otvor kroz koji se moglo gledati iz riznice u hramu Božanske braće. Iz otvora nije dopirala nikakva svetlost; ništa nije mogla da vidi, niti da čuje da se neko kreće, tamo gore; ali on joj je pokazao prstom, i njegov upitni pogled sada je bio uperen u nju. Oboje su neko vreme ostali posve nepkretni.

"Tvoja magija je samo igrarija za decu", reče ona najzad, vrlo razgovetno. "Sve su to trikovi i laži. Dovoljno sam videla. Predaću te Bezimenima da te pojedu. Više se neću vratiti." Ona uze svoj fenjer i iziđe, i pusti da gvozdeni šipovi padnu čvrsto i uz dobar odjek. Onda ostade da stoji tako, ispred vrata, zbunjena. Šta sad da radi? Koliko toga je Kosil videla ili čula? Šta su njih dvoje govorili? Nije mogla da se seti. Nekako je uvek izgledalo da kaže zatvoreniku ono što nije nameravala da mu kaže. Stalno ju je zbunjivao svojim pričama o zmajevima i kulama i davanjem imena Bezimenima, i željom da ostane živ, i zahvalnošću za njen ogrtač na kome je ležao. Nikada nije rekao ono što je ona htela da kaže. Čak nije uspela ni da ga pita o amajliji, koju je još nosila skrivenu na prsima. Možda je i bolje tako, jer Kosil je prisluškivala. Pa, šta, zar to uopšte ima neke važnosti; šta Kosil može? Još dok je postavljala sebi to pitanje znala je odgovor. Ništa nije lakše nego ubiti sokola u kavezu. Čovek je bio bespomoćan, okovan lancima u kavezu od kamena. Dovoljno je da sveštenica Bogokralja samo pošalje svog slugu Davija da ga noćas zadavi; ili, ako ona i Dabi ne znaju put tako daleko u Lavirint, sve što treba da uradi je da samo dune otrovni prah kroz tajni otvor u Oslikanu sobu. Imala je ona kutije i flašice pune tih tvari, neke da njima zatruje hranu ili vodu, i druge, da ispuni vazduh drugom koja je bila smrtonosna ako se dugo udiše. I on će ujutro biti mrtav, i sve će se završiti. Nikada više neće biti svetlosti ispod Grobnica. Arha pohita kroz uske kamene hodnike do ulaza u Podgrobnicu, gde ju je čekao Manan, čućeći kao neki stari žabac u mraku. Uvek su mu smetale njene posete zatvoreniku. Ona nije htela da mu dozvoli da je prati do kraja, pa su tu našli zajedničko rešenje. Sada joj je bilo drago što joj je tu, pri ruci. U njega je mogla imati poverenja. "Slušaj, Manane. Idi u Oslikanu sobu, i tosmesta. Kaži onom čoveku da ga vodiš da bude živ sahranjen ispod Grobnica." Mananove očice sevnuše. "To kaži glasno. Otkači lamnac sa zida i odvedi ga..." Ona zastade, jer još nije bila odlučila gde će najbolje sakriti zatvorenika. "U Podgrobnicu", uskliknu Manan oduševljeno. "Ama, ne, glupane. Rekla sam ti da to kažeš, a ne i da uradiš. Čekaj..." Koje mesto će biti najbezbednije od Kosil i njenih špijuna? Nijedno, sem onih najdubljih pod zemljom, najsvetijih i najskrovitijih mesta u carstvu Bezimenih, gde se Kosil neće usuditi da uđe.Ali, zar se Kosil neće usuditi da uradi bilo šta? Ma koliko bila uplašena od mračnih mesta, bila je ipak od onih koji će potisnuti svoj strah, samo da postignu cilj. Nije se moglo znati u kojoj meri je već obaveštena o planu

Ustaj!" Čula je kako teški lanac puca. Skreni levo od Slikane sobe i prođi pored dva otvora. Ne valja. Ali. nepomičan.. mala gospodarice. Dalje od tih stepenica ni ona nije nikada išla. ali ona bez reči dunu u sveću i uputi se kroz mrak. postojala je ona najbolja čuvana tajna. u tunelu. ili od strane same Arhe u njenom prethodnom životu. od Tar. jednoj staroj budali će odseći jezik. ona nije htela da ni jedan ni drugi nauče put. Manan i zatvorenik su išli za njom. ali tako da se može napipati i pronaći ako neko hoće da ga traži. Čula je duboki glas kako pita: "Kuda ćemo. smrknut i uznemiren. reče Manan. kaže moja gospodarica. zavojitim putem. kad te opet dovedem ovamo. oprosti. tako je! Zar se ti usuđuješ da me učiš šta je pametno.Lavirinta. Ovde ne sme da boravi muškarac! Snaći će nas kazna. Upustva je bila dobro zapamtila. "Moraš dovesti čoveka tamo gde te ja budem vodila. i to moraš uraditi u mraku. čak i ton Tarinog glasa kojim joj ih je kazivala. Arha je podozravala da Kosil zna više nego što priznaje. Ipak. Manane?! i prozukli alt kako mu mrgodno odgovara: "Bićeš živ sahranjen. i ona ču kako je duboko ispustio vazduh jer ga je Manan održao na nogama snažnim trzajem lanca). onda dugačkim. ruku vezanih na leđima Manonovim kožnim pojasom. ili iz vlastitih tajnih istraživačkih pohoda u mladosti. a šta nije? Ja postupam po naredbi Mračnih sila. ta podvala ti nije pametna. napraviti na nju kovčeg. Niz stepenice (zatvorenik iza nje se spotače u mrklom mraku. i osečao se neki oštar zadah." Vratili su se u Oslikanu sobu. vukući prstima ovlaš. klizavo i sa stepenicama mnogo užim od normalnog ljudskog stopala. Onda. i na dnu stepeništa odmah skrenu levo. Vazduh je ovde bio još ustajaliji. ali ogrlica mu je bila oko struka. "Malecka. onda . Jesi li razumeo? "Nisam". morali su kroz mrak. pa niz stepenište. i prođi pored otvora s desne strane. a vođica je bila od gvožđa.. Drži se leve strane dok ne prođu tri otvora.. držeći ga kao psa na kratkoj vođici.. na raskrsnici Četiri puta idi desno. Za mnom!" "Oprosti. postojao je jedan put koji sigurno nije mogla da zna." "Da. Smesta je prešla na lagani. iskopaćeš raku u Podgrobnici.jer. dugačko. kao bič. ravnomerni korak kojim je obično išla kad nije koristila svetlo u Lavirintu. staviti ga praznog u raku i zatrpati ga. Duboku raku. vukući noge i spotičući se. Ispod Kamenova. Zatvorenik se pojavi na izlazu. dok je Manon ušao i otkačio lanac sa prstena ugrađenog u zid. ali stalno po zidovima sa obe strane. Manan je išao iza njega. ali daleko nespretnije zbog vođice. Tu je ona sačekala napolju.On skrenu pogled ka njoj.

Vucite noge. Otvorila je vrata Velike riznice Grobnica Atuana. a zatim ključić na prstenu obešenom o pojas. ovo mesto ju je ispunjavalo nekim tupimužasom. jedva nešto širi od ljudske šake. Tu se nalazila kamena uzvišica na tlu. gospodarice. više nećeš izaći iz nje. "Manane.tu gde su se oni kretali kroz uske tunele. " "On sme.prvi otvor desno. "Gospodarice. Manane. Sačekaj pred vratima.. u stvari. Hodnik je sada već dugo išao pravo.. kiselkasti. nemoj zatvarati vrata. potražila je bravu. To je zakon koji važi na sve. crna unutrašnja praznina. ustajali vazduh kao uzdah pokulja napolje iz tame. iako je bio vezan. srebrni ključić sa drškom u obliku zmaja. Zar ovaj put nije imao kraja? Kraj je došao iznenada: zatvorena vrata. ona upali sveću. Nijedno smrtno biće osim mene nije još živo izašlo iz ove sobe.. ivica. pećina tako duboka i ogromna da bi pećina Podgrobnice bila sićušna u poređenju s njom. ti ovde ne smeš da uđeš. Kad bi prolazili pored nekih od njih koraci su im čudno odzvanjali. "a prolaz je veoma uzan. izuzev za mene. Sveća u fenjeru se jedva . Pipajući. i drži desno. uljuljkujući neopreznog prolaznika u osećanje sigurnosti. Ti su se hodnici sigurno završili provalijama nalik na onu pored koje su prošli. propade u prazninu. Ali iznad tog praiskonskog ponora.. ja sam prošla ponor. Tako. Evo. mogla je da ga okrene. a ja ne?" "Ako uđeš u ovu sobu. Ruke su joj drhtale.sagnu se i opipa jednom rukom tle oko sebe.. i. Jeste li na ispustu? On će postati još uži. Drži dobro taj lanac. Nemojte se oslanjati na pete. Tuneli su se uvijali i prelamali u okukama. a osetila je i neku strapnju od zatvorenika. "Ovde je ponor. Kad su se obreli unutra. Suvi. Okrenite se licem prema levom zidu. podzemni hodnici su postali sve uži i sve niži. priklještivši glavu i ruke. Pruži mi ruku. nekako šuplje. Zaista." Njegov je strah toliko uznemirujuće delovao na nju da je ostavila vrata poluotvorena. Odgovarao je. "Onda moraš da se provučeš pored Ponora". nijedan nije išao pravo." Tunel je išao u cik-cak." Ona uspori korak. začu se tužni glas u mraku. što je bilo još čudnije moglo se osetiti nekakvo blago strujanje vazduha. a iza ivice bio je ponor. Manane. kojom je bez prestanka pipala i prevlačila preko kamena pred sobom. ispod ovog najnižeg dela Lavirinta. onaj koji još nikad nije upotrebila. Hodajući povijenih leđa i malo brže nego obično. ogromna. kao da ga nešto usisava. Hoćeš li da uđeš?" "Čekaću napolju". ležala praznina. Arha je naletela na njih. Iznenada njena ruka. uz mnogo bočnih otvora. Možda je tu negde. reče Tarin glas u mraku njenog uma. priljubite se uz njega i idite porebarke. tako da se najzad čak i Arha morala zaustaviti. S desne strane bio je ispust kojim se moglo proći..

ništa više. Imaćeš vode." I dalje je samo ćutao. a zatim ga usredsredi na nju. Stigao si do njega. lice mu je bilo mirno.pretvoreni u prah. Neće biti mnogo. ali u očima mu se videlo nešto što ju je dirnulo: očajanje. jedino mesto za koje znam na kome ćeš moći da sačuvaš život. godine. "Ionako ne bi nikada izašao iz Grobnica. Pa. Ali. "Ne moraš više da nosiš taj lanac dok si ovde. i razveza Mananov kožni pojas. da ne smeš ni da pokušaš? Ja sam njihova osveta. a glas joj je bio čvrst.oni će se osvetiti. Prašina je bila debela. sve do srca. debela.. i svako njeno zrnce kao da je predstavljalo jedan dan koji je protekao ovde. baš ništa. On pređe pogledom oko sebepo sivim zidovima i senkama. do kraja ovog puta. Nikada nećeš moći da odeš od njega. gde nije bilo ni vremena ni svetlosti. ali ako ih prevarim . Moraš mi verovati. "Ovo je mesto koje si tražio". ali ne i dovoljno . svi ogrezli u sitnu." Ona mu priđe i otključa katanac na gvozdenom pojasu. mali beli pauci iz Lavirinta." On se spusti na jedan od velikih kovčega. zar ti to nije jasno? Nema razlike. ili će naterati mene da te ubijem. odgovori on blagim glasom." On joj ništa ne odgovori. Ništa tu nije živelo. Lanac koji se vukao za njim grubo zveknu o kamen. Nije je zanimalo kakva čudesa trunu u njima.ako ti prevariš mene . "Donosiću ti hranu i vodu kad god budem mogla. Nije bilo paučine. Ovo je Jastrebe. Ona skrenu svoj pogled i uperi ga na kamene kovčege. Delovao je iznureno. "Ovo je Veliko blago Grobnica. Ono što si tražio nalazi se ovde. Hladnoća je nekako bila nekako duboka i bez vazduha i od nje joj se prosto ledila krv. njena moć ne dopire dovde." "Uradiću onako kako kažeš". Zidovi su bili neravni. puna nemirnih senki. vazduh je bio težak i mrtav. U njoj se nalazilo šest velikih kovčega. tako što ćeš me napasti ili pokušati da me prevariš kad budem došla.rasplamsa. i sam znaš da ne možeš da odeš. "Moram zaključati vrata. sivu prašinu. "Rekao si da hoćeš da ostaneš živ. pogled čoveka koga su izdali. Kosil će te ubiti. tavanica niska. samo prašina. soba sa blagom se odjednom stvori oko nje. stoleća . oslobodivši zatočeniku ruke. Ne smeš pokušati da napustiš sobu. Pri žućkastoj treperavoj svetlosti koja joje je izgledala veoma jaka posle onolikog putovanja kroz mrak. Svi su bili od kamena. ja ispunjavam njihovu volju. meseci. reče Arha. A bar si uspeo da stigneš do.. kao hleb u buđ. ali kad budem došla imaću poverenja u tebe. dani. čak ni oni retki.

razumeš? Ali. razbilo stenu u paramparčad i probilo se na svetlost dana . ni da progovori. sigurno.hrane. sem na prašnjavi kamen. jedva primetnu u njenoj sobi bez prozora. Ona se uspravi u postelji. Ali. da bi Kosil poverovala da je lopov zaista bio kažnjen." On je pogleda u lice.. imala je ptičije. reče joj. "Čuvaj se. Budi štedljiv. i ostavila ga u tami Podgrobnice. . Poptom navuče odeću i izađe do cisterne u zidom opasanom dvorištu Malog zdanja. i ona ode pravo u Malo zdanje da legne. Evo ti flaša. U prvi mah se prepala i pokušala da se odmakne. sve dok joj se telo nije samo trglo zbog hladnoće i krv brže da struji. ali bila je isuviše umorna da bi mogla sasvim da se probudi. Stvarno probuđena ovoga puta. Tu zaroni ruke i lice. i neće imati gde da legne. Usta su joj bila zapušena ilovačom. da iskopa grob koji će morati tu da stoji kao dokaz. Sanjala je duše mrtvih na zidovima Oslikane sobe. tako da nije mogla da se pomeri. Obećavam. ona se uspravi i zagleda u jutarnje nebo. Hladni grob. ali nije mogla ni da se pomeri. drevnih naroda i nevernika. a prašina piće. a potom i celu glavu i ledenu vodu. Počela je da sanja. nogama i licem. onih koje su pojeli Bezimeni. i ubrzo je opet zaspala. hladni grob. ta spodoba. setila se da je zaboravila svoj ogrtač u Oslikanoj sobi. Moram da zavaram trag pred Kosil. Imao je čudan izraz.Onneće imati čime da se zaštiti od hladnoće u onom mokrom i ledenom zasvođenom podzemlju. Čučali su u polusenci. doći ću. Ilovača im je bila hrana. bar neko vreme. vratiću se. Tenar". A onda. izuzev svog vlastitog kratkog ogrtača. beskorisno nežno i tiho: "Tenar. Ležala je u kamenom sarkofagu pod zemljom. ali kosa joj je bila kao od zlata i izgovorila je glasom žene: "Tenar". sva iznurena i mamurna od tih snova. svuda oko nje. Očajanje u njoj beše toliko naraslo da su joj se grudi rasprsle. IMENA Vratila se s Mananom kroz isprepletane puteve u mraku. 8. neću moći brzo da se vratim. Usred noći se iznenada trže iz sna." Probudila se. nalik na ogromne. Ruke i noge su joj bile obavijene mrtvačkom tkaninom i sputane. kako čuče u prašini po mračnim mestima. nalik na škriputanje drveta ili cvrkutanje ptica. mislila je ona žalosno. Ali. a ne čovječije lice. blatnjave ptice sa ljudskim rukama.. i s vremena na vreme ispuštali nekakve tihe glasove. Bile su to duše onih koji se ne rađaju ponovo. izgladnela sam. imaćeš je dovoljno da ostanešživ. Bilo je već dockan. Jedna od njih joj je prišla sasvim blizu. i ono je. Možda neću moći da se vratim ni sutra. Nisu mogle da polete. To. zabacivši unazad kosu sa koje se cedila voda. ni prekosutra. u vidu vatrene ptice. možda ni duže.svetlost dana.

. i nestade joj iz vida. "Kako ćeš saznati?" Zatečena. ka planinama. posle doručka. moram da jedem. Baš divan dan!" Ledene..kovitlajući udalji u pravcu zapada. tu... "Tako sam gladna. strašno sam gladna.Sunce već odavno bešeodskočilo i bio je vedar zimski dan. "Ime mi se vratilo. Daleko gore u visinama. kružila je jedna ptica.. od drveta je. Biće nešto vazduha. osećala je da je savršeno u stanju da sredi Kosil. reče najzad. obasjanog suncem. tako visoko da je bila osvetljena suncem i gorela poput zlatne pahuljice. "Čini mi se da sveštenica mora da se uzdrži od svake hrane nakon prinošenja ljudske žrtve?" Bila je u pravu. navukavši kapuljaču. Kako je samo saznao? Otkud mu moje ime?." "A.. Kazala sam Mananu da kopa ispod Glatkog kamena. Oni. soko ili pustinjski orao. kovčeg nije zavaren. potrča na doručak. "Još nije umro". više se nije osećala onako podivljalom.. temeljnoj prilici koja je upravo izlazila iz trepezarije Velikog Zdanja i tiho rekla: "Dovršila sam onog pljačkaša. počeću da postim.. Posle tri dana polugladovanja hrana joj povrati osećanje snage i čvrstine.. reče ona poluglasno i strese se od hladnoće i straha i uzbuđenja." Ne sme tako brzo da odgovara. Začuše se zvonca stada ovaca. moji Gospodari će mi reći. s Kosil mora govoriti s visine. . Gde je grob?" "U Podgrobnici. davši joj potrebno opterećenje. nošen prijatnim. "Živ je sahranjen. tim glupim. "Ja sam Tenar". Oh. "Saznaću. Kad budem znala da je mrtav. i to joj se videlo i na licu. ispod crne kapuljače. Zraci jutarnjeg sunca pozlatiše zabate Malog zdanja. Sada. Miris dima od zapaljenog drveta i ražene kaše iskrade se iz kuhinjskog dimnjaka i stade se širiti. svežimpovetarcem. tamo dole u ravnici. opet je malo oklevala. Arha to beše smetnula s uma. Biće to sasvim polagano umiranje. pokušavajući da podržava onaj ravnodušni ton koji joj je do pre jednog trenutka još bi tako prirodan. ravnodušnom i uplašenom. U kovčegu.." I. umirujućim tonom. Pod Grobnicama. sive oči pogledaše u nju iskosa. Ja sam Tenar!" Zlatna pahuljicase. Nebo je bilo žućkaste boje i bez i najmanjeg oblačka. Prišla je visokoj. tako. ispod otvorenog neba.

i Kosil je to primetila. "Mene se tiče sve što se događa ovde. Niko se nije micao. Sve što se dešava u njegovom kraljevstvu tiče se Bogokralja. Ti si Prva sveštenica. kao zaleđena za zemlju. podigavši ton. reče Kosilin glas. Progutana.kad je veštac u pitanju. užasnuti i radoznali. obuvenim u sandale. Produžila je. Arha!" Ona se okrenu i ode. zavučeno u crnu kapuljaču. Pazi se. Kosil se malo zanese. "Stari su. samo Kosil. Kosil!" viknu ona glasom nalik na krik sokola."Živ. "Neka ti Mračn i pojedu dušu. baci kletvu na široka sveštenička leđa. Drugi su mogli da ih čuju. Nećeš me zbuniti. Njihovo se obožavanje izobličilo. gospodarice. čak i u srca ljudi on ima pravo da zađe i da ih pretrese.. mrveći u prah sleđeni korov svojim teškim stopalima. Ući će ti u snove. i podigavši ruku sa kruto ispruženom šakom. Jeste li se obezbedili zapušivši mu usta. brda i pustinjske ravnice i planine. u prednjem dvorištu Velikog zdanja. Veoma nesigurno. Pent i još dve druge devojke. izuzev na ovom jednom mestu.. Mrak ne može ništa da sakrije od mene. Nemoj pokušavati da me zastrašiš." Devojčine oči su gorele. tek kao nagoveštaj šištavog zvuka iz dubine kapuljače.svi su bili dovoljno blizu da čuju. pravo ka kući Bogokralja sa belim stubovima. Kosilino lice je bilo skriveno. Dabi i sveštenica Mebet . Oni su sad još samo seni. Više nemaju nikakve moći. upravo kad je ova stavila nogu na prvi stepenik svoga hrama." "Nema ničega u njegovim vradžbinama. Nemoj iz izazivati. sveštenice. Pazi kako govoriš o njima. ništa se nije kretalo. sveštenice!" Ovoga puta je preterala. gospodarice. Čak i u podzemlje. čak ikad im se odseče jezik. Moć im je iščilela. u svom tom ogromnom predelu što su ga sačinjavali dvorište i hram. Besmrtnog Čoveka. Vidim ti pravo u srce. mršava i crna. obična igrarija". odlučnim korakom. "Sahranjen je i moji Gospodari čekaju na njegovu dušu. zar to ne znači da si i poslednja?. da ti se ne osvete. tako da ne može da izgovara bajalice? Jesu li mu ruke vezane? Oni umeju da bace čini jednim prstom. i niko mu ne sme zabraniti ulaz!" "Ja smem. tiho. i ušla kroz vratnice Bogokralja. Pent i ostali su posmatrali. ući će u mračna područja tvoga uma i poludećeš. kome ja služim. . Sve ostalo vas se ne tiče. Devojka ostade da stoji. Oni su postojali pre tvog Bogokralja i postojaće i onda kad njega više ne bude. U Grobnice niko ne ulazi ako to Bezimeni zabrane. svojim teškim. ali ne zastade i ne okrenu se. "Oni su stari". Devojke se behu pretvorile u uvo. u drvenom kovčegu. odvrati devojka.

šljapkajući niz dvoranu između dva reda stubova." prošapta. ipak. i žrtve se neće prinositi. On mora umreti. i u guste kolutove dima iz bronzanog tronošca napunjenog ugljem u blizini Prestola. neće biti Sveštenice Grobnica. Začarao te je. Od sićišnih kostiju miševa pravila je šare na mermernom stepeniku.. tamo napolju. Ona i njen Gospod bi voleli da tako bude. pocepani porub otrcanog ogrtača ljuljao mu se iznad peta. Ona je Prvosveštenica Bogokralja. jer ti nećeš biti mrtva. "Mala gospodarice?" "Šta je. u zrake dnevnog svetla što su se koso spuštalikroz rule na krovu. tamo dole. Učiniće to kradom. Kao što si ti uradila s njim... u čitavom Carstvu niko ne bi imao hrabrosti da je kazni. Manan uđe. dok joj je um radio. sagnute glave.. i hladnoća se pojačala. Nemaš dovoljno snage." Manan je kršio svoje ogromne ruke.. Beše je ispunila nekakva težina i držala je tako. Ona je stara i svirepa. Nije se usuđivala da ode u Lavirint. beličastih stubova koji su se udaljavali od nje i tonmuli u mrak na drugom kraju dvorane. "Malecka. bio sav nekako zbunjen. Ko sam ja? pital je samu sebe i nije dobila odgovor. ali. ali ljubazno. a Bogokralj je onaj koji vlada." "Oni će me osloboditi. i tako će obožavanje Mračnih biti zauvek zaboravljeno. Manane. a ti si suviše mlada. I neće se roditi nova Sveštenica. jedne noći." "Onda ću se ponovo roditi. Godinama. sat za satom. nije htela ni da se pridruži drugim sveštenicama. I tako da živiš još možda godinama i godinama. kao svetlost već odavno beše prestala da proseva svojimzracima tamu u dvorani. Ukočeno je gledala u parove debelih. Ali." .. "Šta hoćeš time da kažeš?" "Ona može da te zaključa u sobu u. "Možda te neće ubiti." "Ona mi ne može ništa. malecka. i igre mladog meseca se neće igrati. Manane?" Ona ga pogleda tupo. u ledenom polumraku velike dvorane. pusti me da uradim ono što si kazala. i krv se neće izlivati." "Čak i kad bi te ubila naočigled svima.Arha je provela taj dan sedeći na najnižem stepeniku ispred Praznog prestola. A ipak. Ona će se osvetiti. Mananovo podnadulo lice bio je veoma tužno. što si kazala da je već urađeno. Zastao je malo podalje od nje i velike ruke su mu bespomočno visile. otrovom. ona te neće ubiti na otvorenom.

i vreme koje je stalo. Sove na gredama iznad Prestola se malo uskomešaše. Oh. nijedancrv u ledenoj zemlji. reče ona. 9. Polako je zatvorila šaku i lobanja se slomila i rasula. a onda pored provalija. laku noć!" On se jedva pokrenu."Neće. Nećeš morati više da brineš. i odgega se niz dugačku dvoranu ispod stubova i obrušenog krova. Ja ću doći kasnije. otirući prašinu sa dlana. "Laku noć. reče Manan. Izgubljena si. Kada je već odmakao ona se okrenu i zaobišavši podijum na komeje stajao Presto. jadni moj. baš si pobrljavio. Manane. Sutra ujutro otidi kod Kosil i kaži joj da si je oslobodila kletve. "Onmora umreti.. Začaro te je. Svetogrđa koje nije iskupljeno. hajde.. veoma tiho. i mrak. Oh. stari Manane. pa do vrata? Možeš li da otključaš ta vrata?. prošapta Manan. punoklevanja i strepnje ali poslušan. Ona te je uplašila. stara panjibno. Stene. što je držala na dlanu. malecka." Ustala je i blago počela da gura Manana u široke grudi.. nije bilo života. nijedan pauk se nije kretao po prašini. . "Nemoj noćas silaziti u Lavirint". PRSTEN ERET-AKBE U Velikoj riznici Grobnica Atuana vreme nije prolazilo. mišiju lobanju. u njoj su bili samo komadići kostiju i prašina. "Ne". hajde... bojiš se običnih baba. ludo stara. "Gnevni?" "Zbog njega. Posmatrala je nešto sićušno.." Sedela je nepomično. Kad ju je ponovo otvorila. Ona je gledala na njim. sumrak je prelazio u noć. tapšući ga rukama i gurajući ga da ode. Kako zamišljaš da ćeš doći do njegai ubiti ga i dobiti taj tvoj 'dokaz'? Da li znaš put do Velikog blaga. onaj kojim si sinoć išao za mnom po mraku? Umeš li da brojiš zaokrete i da stigneš do stepeništa. idi sd lep u Malo Zdanje i lezi da spavaš i prestani da misliš o tome. sagnute glave." "Dokaz?" "Da je veštac mrtav. nije bilo svetlosti. ako budu gnevni na tebe. I to je sve. "Idi kući i spavaj. malecka! Oni ne praštaju!" Sedela je u prašini na najnižem stepeniku. mala gospodarice". Ti si matora kukavica. Ja ću joj pokazati dokaz. Arha!" "Nije me začarao. nestade u tami iza njega. I prestani da me stalno plašiš pričama o smrti.

.Na kamenom poklopcu velikog kovčega lopov iz Unutrašnjeg kopna ležao je ispružen na leđima. Ovo je treća nož Nisam ranije mogla da dođem.. Prašina koju su njegovi pokreti uskovitlali beše mu se slegla po odeći. Bogovi su mrtvi. Smirila se da bolje čuje. " On nasumice posegnu za flašom. On kruto siđe sa kovčega i sagnu se nad nju.kao da mu ruka beše utrnula. "Koliko je vremena prošlo?" upita on. a reči na jeziku koji ona nikada nije čula. Ona spusti ogrtač pored njega i stade pažljivodaga posmatra. Brava na vratima začegrta. "Je li ti hladno? Donela sam ogrtač iz Oslikane sobe.. saže glavu i poče da plače. a lice mu je bilo upalo i pogled prazan. Čovek je i dalje ležao nepomično. poče da govori. ali on zavrte glavom. Donela sam ti vode.Tenar. a oči su joj još bile crne i razgoračene. a zenice su joj još bile raširene od dugog putovanja kroz mrak. stavi fenjer na jedan kovčeg i polako se približi nepomičnoj prilici. Nije se micao. Napokon se uspravi i sede." On ne odgovori. Evo. "Tener. "Nisam gladan.. i sveži dašak pokrenu mrtvi vazduh." On joj polako položi ruke na glavu. dubokim jecajima od kojih joj se trzalo celo telo. teško izgovarajući reči. ovo je ubistveno mesto. Ovo. Morala sam da ukradem hranu . Malo je drhtala. ali bez suza. Onda." On stavi glavu u ruke i ostade tako. On se tada promeškolji i zastenja." Ona izvuče jednu pogaču iz torbe koju je nosila.. "Jastrebe!" Ona mu dodirnu rame i još jedanput ga pozva po imenu. nepomičan. Ja sam Arha. . pa još jedanput. Svetlo rasturi mrtvačko crnilo. Vrata se otvoriše. Arha zatvori vrata i zaključa ih iznutra. "Dva dana otkako si u ovoj sobi. bogovi su mrtvi. Gledao ju je kao da je ne prepoznaje.Njihov zvuk joj pade na srce kao blaga kišica. Odjednom klonu na kolena. Arha . ali sitnim gutljajima. Glas mu je bio tih..Kretala se oprezno i široko otvorenih očiju.evo je. odgurnuvši kapuljaču. pij. poput kamene figure na sarkofagu. i uze da pije." "Ja nisam Tener. "To sam ja.

i ona je bila tamo s fenjerom. A onda uze njene ruke u svoje. Kakva prava ona ima? I ružno je govorila i Bezimenima i podsmevala im se. da bih se sklonila od nje. Kao pacov na groblju. Ali. Tener?" "Kazaću ti. pokušala je da me natera da te ubijem. u jednoj od sobica u potkrovlju. zar ne? Zato. Nisam se vratila u Malo zdanje. I svetlost je gorela na Svetom Mestu.. Ništa više nije važno. Pokušavala sam da odlučim šta da uradim. u rukama su mu još uvek bile njene ruke. Pre nego što se razdanilo sišla sam u Veliko zdanje i ukrala hranu iz kuhinje.. Ne možeš ništa. Tenar. stalno sam čula nekoga iza sebe.ona ne veruje u bogove. nije važno. Mrtvi su. Nisu je ni ublili. oni su tu. noćas sam bila tako premorena. i ja sam je proklela..što su mrtvi? Ali. i ubiće me kad zaspim. iako su mu ožiljci na obrazu bili svetlosivi. veliki. a na odećii i u kosi mu je još bilo prašine. I tako sam sišla u Podgrobnicu. ali me ona nije čula. ona će se možda bojati da dođe ovamo. oni to ne čine. Ali. mislila sam da će me moji Gospodari zaštiti i braniti. ja nisam htela. I ti umireš. onom gde mora uvek biti tama. Kosil. Prošlu noć sam provela u Dvorani." "Jesli li za njima plakala .Kada se potpuno umirila.. glava malo pognuta." Čovek je stajao i slušao je. Ispunio sam . Njena sveća je pravila više senki nego svetlosti. Nema ih više. nisu joj odeuzeli um. Kao što sam pobila i one druge. jer istina je ono što kaže Manan . Zato nisam zaspala. A noćas. Onu veliku pećinu u kojoj sam te prvi put videla. Stari su. nije važno. gde se čuvaju haljine za igru. kopala je. i onda sam se vratila u Dvoranu i ostala u njoj ceo dan. Hoće da budu zaboravljeni. Sve moje veštine sam iscrpio na to. nema ih. sveštenica Bogokralja. debeli crni pacov. Ja više nisam sveštenica. Razgrtala je grob koji je Manan iskopao. "Zašto si plakala.. da me ne primete. A Bezimeni nisu ništa učinili. Kroz sve hodnike. oduvek je bila svirepa. I od tada se stalno bojim. I. Nešto snage kao da mu se beše vratilo u lice i držanje.. "Zato što sam sve vreme od kako sam stupio u pećinu pod Kamenovima mora da se trudim da ih ne uznemirim. ovde su!" "Otkud znaš?" upita ona uzmenireno. da se uveri da li je u njemu zaista mrtvo telo. mrtvi su. Ne možeš mi pomoći. svu snagu sam potrošio. kroz Podrgrobnicu. Ali kada sam već bila u njemu. baš kao što je rekla. ma šta ti ja rekla. pa sam pomislila da bih mogla da odem na sveto mesto i tu spavam. Htela sam da uđem u Lavirint. onje podiže i kao dete postavi da sedne na veliki kovčeg na kome je onležao. stalno mi se pričinjavalo da čujem kako ide za mnom. "Prošla sam pored nje. Pomislila sam da ću ovde biti najbezbednija. I nisam znala kuda ću. Ali.

čini za uspavljivanje. može u tako nešto da poveruje. skrivanje. prošapta ona. Bila je to snaga onih ruku koje su mi je dale. zagledavši se u njen dlan. Nemaju moć stvaranja. u polusnu su.sve ove tunele beskarjnim tkanjem čini. i svirepa. zatim se okrenuo. živahne zvuke. Vaspitali su te da budeš robinja. Nisu dostojni obožavanja ni jedne jedine ljudske duše. pošao nekoliko koraka oko sobe i opet se zaustavio pred njom. samo izgubljena duša. Jedan čovek. praiskonskim i svetim Silama Zemlje pre Svetlosti. Mislim da su tvojoj sveštenici Kosil oduzeli um još odavno. oni jesu ovo mesto. ali to nije sve. ipak.. ali nije me samo voda spasla. mir i tišinu." Dok je to govorio okrenuo joj je ruku dlanom naviše i zadržao je u svojoj za trenutak. mesta potpuno prepuštena Onima koje zovemo Bezimeni. Zemlja ume biti i strašna. a oni su. iako jopj se izraz na licu nije menjao. svesni da sam tu. Mračni su i besmrtni. silama mraka." Slušala ga je dok su joj se oči sklapale. prikovane za treperavi fenjer. U moru ima ajkula. Zemlja je prelepa. svetla i prijateljska. Sva njihova moć se svodi na zamračivanje i uništavanje. Ona je ćutala. oni nisu tvoji Gospodari. snažnu svetlost naše smrtnosti.. i sada već više nije u stanju da vidi svetlost dana. i treba ga prepustiti njima. Niti su to ikada bili. a u ljudskim očima svireposti. ali to više nije bio onaj isti muk koji je vladao sobom pre nego što je ona ušla u nju. i mrze svetlost: tu kratkotrajnu. Oboje su ćutali. izgubljena za istinu. On zaćuta. polusvesni. Tenar. Tenar?" "Ništa". "Ništa ni nemaju da pruže. sam nema nikakvog izgleda da preživi. i mračna. ali ne bi trebalo ni da ih obožavamo. . u svetu ima mesta gde se skuplja tmina. Oni postoje. Umirao sam od žeđi kad si mi ti dala vode. Ne smemo poricati niti zaboraviti da postoje. Planine grčevito stežu svoje ogromne šake pune skrivene vatre. ludila. Sada se čulo njihovo disanje i kretanje života u njihovim žilama. Ne mogu da napustite ovo mesto. mislim da se šunjala kroz ove pećine isto kao što je zavirivala u lavirint po vlastitoj volji. Ti si slobodna. Oni ne umiru. ali ti si se otrgla i oslobodila. bar. a sveća koja je gorela u limenom fenjeru ispuštala je tihe. tamo se rađa zlo. I tamo gde ljudi obožavaju te stvari i ponižavaju se pred njima. I uprkos tome ja sam potpuno iscrpljen od napora da im se suprostavim. uništenja. Ovo je užasno mesto. Rekla ti je da su Bezimeni mrtvi. Zec skiči kad umire na zelenim livadama. "Da li su ti ikada nešto dali... ili. "Zar si odista mislila da su mrtvi? U dubini duše znaš da nije tako. Ali." Slušala je.

Spustiće se pravo dole i otseći će mi glavu.ponovnog saznavanja. On se namršti. I Manan će ovog puta zaista morati da mi odseče glavu." Govorila je jednolično i polako. bistrim pogledom koji je prodirao kroz senke između njih dvoje. "saznavanje imena mi je posao. Naravno. reči poređane na određeni način koje treba naučiti. trudeći se da se oslobodi umrtvljujuće hladnoće. a ne da samo podigne mač i sačeka da se pojavi Mračna prilika da mu zaustavi ruku."Otkud mi znaš ime?" On se opet poče šetati gore-dole po sobi. Ako se opet popnem gore. na samom početku vremena. protežući mišice i ramena. A i moj. glas mu je odjednom izgubio snagu i kao da je i on izgubio nit svojih misli. mnogo bolje. u imenu leži velika moć i velika opasnost. moja moć. Ali ono na čemu čarobnjak provede sav svoj život upravo je otkrivanje imena stvari. Ali. i dan-danas zavise od znanja ." "Kako si otkrio moje?" On se za trenutak zagleda u nju. obmotan takaninom i prekriven odozgo njome. dugo je vremena prošlo dok se nisi pojavila i ja sam istrošio svu svoju snagu. Ti si kao fenjer. Ali." Zastao je. reče on. malo je oklevao. postoje bajalice. I celokupna magija. "Ako dugo ostanemo ovde gde smo". znam ti i ime. mora se prethodno otkriti kakvo je istinsko ime te stvari. sam. sakriven u mraku. To je moj talenat. sitnu prašinu. Tenar. znaš. Nekada. podužući finu. Ali. Gnev Bezimenih ti teško opterećuje um. kaži mi ovo: šta ćeš sada da radiš?" "Ne znam. moraju se znati i posledice. svetlost ipak prosijava. Niko ne može da se. . Da bi se oko nečega isplele čini. Šta će ona uraditi?" "Ne znam. nisu mogli da ugase svetlost. Za sada je bolje da si ovde. Više od toga ti ne mogu reći. Nisu uspeli da te sakriju." "Kosil je do sada već otkrila da je grob prazan. ovoga puta se neće zaustaviti. To je moj zanat. Protrljao je rukama čelo i krenuo da opet otpije malo iz čuturuce. "ti ćeš sigurno poludeti.tog istinskog i prastarog jezika Stvaranja. takođe. sve stvari nosile su svoja istinska imena. Tenar. Kad Prvosveštenica slaže očekuje je smrtna kazna. Može narediti da me prinesu na žrtvu na stepenicama Prestola. U zemljama odakle potičem mi čitavog života krijemo svoja istinska imena od svih osim od onih u koje imamo potpuno poverenje. Veoma su jaki. pamćenja . jer. Jer. može dati da me pogube. Pošto ja prepoznajem svetlost i pošto poznajem tebe. sve vradžbine. i otkrivanje kako da se otkriju imena stvari. kad je Segoj uzdigao ostrva Zemljomorja iz dubine okeana. davno. dugo opire Mračnima. ako joj se prohte. dubokim. "To ti ne mogu reći.

" On joj se nasmeši kroz senike u grobnici." "Ja jesam". a bez njega je bilo kao da pališ vatru od mokrog drveta i po kuši. u stvari. i već tada je bio veoma star. Reci mi šta je. "Evo gde sedimo na najvećem blagu Carstva". Ovde to baš nije bilo lako. Šta je.. Čak i sa štapom bi teško išlo. nikada im se nije suprostavila. makar samo da pogledamo. bolje je imati i pola vekne nego biti bez hleba." Ona polako podiže glavu da bi mu videla lice. nekada davno. kao onda kad je sama dolazila kroz hodnike. Sve to moram da saznam. Prsten Eret-Akbe? Vidiš. kako kaže poslovica. nije se više plašila.." "Kod mene? Druga polovina je bila izgubljena. pritisak na svoj um." "Možda i hoćeš. reče Jastreb. osećala je težinu. Suviše je velik.. Ali. Ali." "Tako je. preko zalogaja. Niko ne zna u koju je svrhu bio napravljen.. "Kada sam ga uzela. ali za to. "prsten?" "Pola prstena. a ja tvoju. da ga pojede. Najzad se nasmeja. Lepotica Elfaran ga je nosila." "A da li ti znaš?" On potvrdi glavom. taj prsten. Ti si ga skinula i pitala me zar nisam mogao nabaviti bolju amajliju. nikada nije bila neposlušna prema Bezimenima. Druga polovina je kod tebe. i čak nije ni prsten. Ono što je govorio bilo je tačno. koji kao da joj je unosio zbrku u sve misli i osećanja. Dobro. i kako si dospeo ovamo. Ipak. ne izgleda mnogo dragocen. ti sada imaš moju polovinu." "I pronađena. i kako si našao onu izgubljenu polovinu. Jedino je grobna tišina izvan sobe delovala zastrašujuće. ti si mi rekao da ne znam kako da ga upotrebim. Avetinjsko svetlo. reče ona. i onda ću možda odlučiti šta da radim. opet. Jedina koja bi bila bolja od pola prstena Eret-Akbe bio bi ceo prsten. i zašto. A nismo još otvorili nijedan poklopac. pre nego što je ostrvo Solea utonulo u more. Nosio sam je na lancu oko vrata. ipak sam uspeo. možda. ali to je više ličilo na cviljenje. I na kraju je dospeo u ruke Eret-Akbe. izgleda isuviše mali. "U mraku?" "Napravio sam malo svetlo. Narukvica. "Reci mi. Ali. I našao sam ono što sam tražio. Tako. u stvari. "Bogokralj bi dao sve svoje žene samo da dobije makar jedan od ovih kovčega.Odlomio je parče hleba i seo na kovčeg preko puta nje. Od srebra je i . Zašto? Nikada pre toga nije se bojala tišine podzemlja.

a jedva da su govorili i onaj svoj. Bilo je to tek puko ostrvce. decenijama. znak vladavine. Nismo mogli da razgovaramo. i ostavili ih da umru. Poklonila mi je izgubljenu polovinu Prstena Eret-Akbe. Haljinicu za bebu. dagnje koje je otkidala sa stena kada se plima povuče. Jednu dečju haljinicu. a sumnjam da su i oni znali. setra i požara. izvezenu biserom. Ali kad sam odlazio. Na spoljnoj strani ima urezanu valovitu šaru. Ges. Mora da su ih tamo dovukli i bacili još dok su bili deca. koja štiti od ludila. Prelom je prošao tačno kroz jedan runski znak i uništio ga. ratovi i svađe zavladali su nad svim zemljama Zemljomorja. I zato su mudri vladari i Magi sa Arhipelaga oduvek želeli da povrate prsten Eret-Akbe. Magi znaju preostalih osam: Pir. Ali.. Ja tada još nisam znao kargijski. ona je postepeno počinjala sve više mi veruje. i nazjad mi je pokazala svoje blago. Amli su kolibicu. sitni vladari i tirani. Nisu videli ljudski lik već . . koju je Eret-Akbe svojevremeno dao jednom kargijskom kralju. ona mi je dala poklon. obrasle travom.. Bila je to Runa saveza. mislim da su bili brat i sestra. Ne znam zašto. neku vrstu hajke preko mora. Ono što sam lovio prevarilo me je. nikada ne može dobro da vlada. I polako. nosila je neuštavljenu kožu foke. taj znak se zove Izgubljena runa. Starica mi je dala hrane.probušen je na devet mesta. i ništa više. Rekli su da je ne vredi više ni tražiti. u Hevnoru više nije bilo velikih kraljeva. ja sam bio u nevolji. Kad sam bio samo malo stariji od tebe. znak mira. i prestali da šalju ljude da ga traže. Na polovini koja je kod tebe nalazese četiri rune i delić pete. Od tada. a na unutrašnjoj ugraviranih devet Runa moći. izgrađenu od naplavljenog drveta i vatru u njoj. lov. jer niko nije uspevao da iznese jednu polovinu iz Grobnica Atuana: a ona druga polovina. ne mnogo veće od pešćanog spruda. I. Ja sam. Bojala me se.. da bi mogli da obnoove izgubljenu runu. a u sredini su mu se protezale dugačke dine. Niko ne zna kako se pisala. Ona. na mojoj polovini takođe.. pošto nisam činio ništa što bi je uplašilo. sama. I ona je imalo blago. To je bilo pre mnogo stotina godina. ovako ušao u sve to. Starac i starica. osušeno meso morskih ptica koje su lovili gađajući ih kamenjem. Strašno su se prepali kada su me ugledali. a oni su se lepo poneli prema meni." Ućutao je za trenutak. i tako dalje. Kralj koji ne vlada u tom znaku. a oni nisu znali ni jedan jezik Arhipelaga. Ali na kraju su odustali. Ali dve osobe su ipak živele na njemu.ko zna koliko? Godinama. imalo je još jedan izvor slane vode. ali mi je ipak dala hranu. pošao u. koja daje izdržljivost. A razlomljena runa je bila ona koja vezuje zemlje. Od svile. bila je već davno nestala. Od kada je izgubljena. i ja sam se našao izbačen olujom odavde. za malu princezu.

a ne čovek. trgovcima. tamo gde je poginio Eret-Akbe u borbi sa zmajem koji se zvao Orm . Prividno se izmeniš. i niko sem drugog maga ne može da te prozre. kazao "Hvala! " i otplovio. Hvalili su me na sva usta. pamte Eret-Akbu. A onda su iskrsle neke nove stvari. nemate čarobnjake i mage." "Mene su učili da ne verujem. ako žele. "Zar stanovnici naših gradova nisu u tebi prepoznali Zapadnjaka. već i malo znanja. jer sam osećao zahvalnost prema starici koja mi je poklonila jedino što je mogla. o njemu govore kao da je bio zmaj. ali nikada do tada nisam bio u Hevnoru. i uradio ono što sam morao da uradim." "Ne samo vradžbine. znam da je samo magija mogla da te dovede do Grobnice i da to otvori vrata u crvenoj steni. Prognali ste svoje vrače još dvano. Ali sve vreme sam držao taj poklon uz sebe. stigao sam napokan i do Hevnora. jednim iz te porodice Orm. tako sam produžio dalje. Kroz jednu od rupa na njuemu provukao sam lanac i nosio ga oko vrata. mir nam je itekako potrebam u svetu. I on mi je otkrio šta nosim na grudima. ključ mira.. a dala ga je jadna poludela starica odevena u krzno foke jednom otkačenom skitnici koji ga je samo strpao u džep. Ispričao sam im šta posedujem. Ja sam inače rođen na GOntu. i nikad mi ni na pamet nije palo da se upitam šta to zapravo imam. i još dalje. i sada ste već skoro sasvim prestali da verujete u njih. Bilo je. Kada sam se vratio na Unutrašnje kopno. razgovarao sam sa jednim zmajem. ostrvu koje nije mnogo daleko na zapad od vaših kargijskih zemalja. i dosta sam se nalutao u životu. A onda. dakle. Video sam bele kule i razgovarao sa velikim ljudima. po načinu govora?" "Oh. najudaljenijem od svih ostrva. To je suprotno učenju Sveštenika-kraljeva.. Rekao sam im da ću. I eto."Tada još nisam znao šta je to. čini mi se više od vas koristimo pisanje i čitanje. da bih našao Izgubljenu runu. Ućutao je i zagledao se u senke ispred sebe. Jer. odgovori on rasejano. i jedan od njih mi je dao novaca da snabdem svoj brodić. misle da smo mi smešni. jednog dana na Selidoru. Ali. vreme da odem i tamo. uopšte. Čudno. vladarima i kraljevima prastarih zemalja. Zmajevi. i ja sam putovao na zapad. i zabranili bavljenje magijskim veštinama. po boji kože. ništa lakše nego prevariti ljude". znao sam koliko i ona. A vi. I tako sam naučio vaš jezik i došao u Atuan. Ali.na Selidoru. do Zmajevih staza. otići da potražim drugu polovinu prstena u Grobnicama Atuana. u zemljama Karga. dakle. Mi. Bilo mu je veoma smešno što ja o tome pojma nemam. "samo ako znaš kako. Najveći poklon na svetu koji se može dobiti u naše doba. Umeš li da čitaš?" .

bez reči. ona se ponovo oglasi. Bio sam već pod uticaj Bezimenih i um mi je bio malo pometen. Tenar. da bude jak i siguran u sebe. otišao sam do njega. Razume se. Jer. krune. Zato sam ga tamo potražio.. Bojim se. I tako sam uspeo da prodrem do velike pećine." "Ne znam šta ću. predaju je Mračnima i oni joj pojedu dušu. oni pođu po celom Atuanu i traže žensko dete koje se rodilo one noći kad je Sveštenica umrla." On klimnu glavom. Kad devojčica napuni pet godina dovedu je ovamo. ispričaj mi o zmajevima na Zapadu." "Tenar. negde dublje u Lavirintu. "Ispričaj mi.. i uputstva kako se u njih može ući. To je jedna od crnih magija. Nisu oni bogovi. mora da svoj duh stalno održava. sve dok sveća ne izgori i opet ne zavlada mrak. "Tričarije." Oboje su ućutali i dugo ostali tako. I od tada stalno postajem sve slabiji i gluplji. "Ali je korisna". "Šta si još pronašao u kovčezima s blagom?" upita ona tupo. tu sam pogrešio. "Do Podgrobnice. I od tada ona pripada njima. On mi je dozvolio da ga pročitam. Reci mi. Tenar. A kad napuni šest. mora se odupreti. ono je Sveštenica koja se ponovo rodila. u Podgrobnici. Ništa što bi pripadalo nekom živom čoveku. "Sedela je ispravljenih leđa na kamenom kovčegu. Zlato. i kada sam video tebe. kršila ruke i godorila . To sam još odavno naučio. kao što im je oduvek pripadala." "Da li veruješ u to?" "Oduvek sam verovla?" "A da li veruješ sada?" Ona ništa ne odgovori."Ne. Ali ovde je to teško. drago kamenje.." "Lopov koji je ono pisao mislio je da se tu nalazi blago. mačeve. Znao sam ulaz u veliki Lavirint. ispunjena senkama. Kako su baš tebe izabrali da budeš Sveštenica Grobnica?" "Kad Prva sveštenica umre. ovde su oni veoma jaki. "Jedan od onih davnih lopova koji nisu uspeli ostavio je za sobom neke spise Grobnica Atuana. Između njih se opet uveče tišina. reče. u Mesto. I uvek nađu neko..Čovek im se ne sme predati. šta nameravaš da uradiš? Ne možemo večito da ostanemo ovde i pričamo jedno drugom priče.. nameravajući da se sakrijem u Lavirintu i pretražim ga. ali sam nekako osećao da mora biti bolje sakriveno. pod uslovom da čovek zna Velike čini Otvaranja. od kad postoji svetlost dana.. Ali su jači od bilo kog čoveka. I nema imena. Posle dužeg vremena.

ali bez svireposti i laži u sebi. Iako je svako od nas dvoje slabo. Daću ti sada ono što imam. ja veštinu." "Da.. popeti se natrag do svojih oltara i predati me svojim Gospodarima. Nazovi to uzajamnim poverenjem. tamo gde je bio prelomljen. reče jednostavno." Oči su mu sad bile sasvim bistre i prosto su mu gorele na izrovašenom licu. "Došao sam kao lopov. u pećini ispod Kamenova." "Ne mogu. Sastavljala je dve polovine na dlanu. kao neprijatelj. napustiti Atuan. kao da je muče bolovi. Ako iziđem odavde. a ti si imala milosrđa prema meni. onako prekasno u tami." "Da bi se neko ponovo rodio. "Imamo prsten Eret-Akbe." "Možda neće. ili Tenar.veoma glasno. umreću." Duboki glas mu je bio blag i siguran. Ali. vredi da pokušamo. Tenar. On joj tiho odgovori. I to će biti početak jedne nove priče. Nije podigla glavu. "Slušaj. i verovala si mi. I ja sam tebi verovao.. Umreće Arha.. "Bojim se mraka".. 10.i tu će biti kraj priči . i prsten je opet bio ceo. Ona mu ga uze iz ruke. njega. kad to imamo jaki smo. GNEV TAME . uklopile jedna u drugu. samo za sebe. "Poći ći s tobom". a udruženi imamo.. "Moraš se odlučiti. "Ako napustimslužbu Mračnima. zatim otići do sveštenice Kosile i pomiriti se s njom . Tenar"! uzviknu odjednom. i poći sa mnom preko mora." On zastade. ubiće me. I tebi ga predajem na čuvanje. iskinu je s lanca. mislio sam na još nešto što imamo zajedno." "Nećeš ti umreti. "Neka se prsten opet sastavi". Ne možeš biti obe.. Zatim skinu s vrata srebrni lanac na kome je visila druga polovina. Moraš biti ili Arha." Ustao je i pružio joj polukrug od izbušenog i išaranog srebra. Ili ćeš me ostaviti. zaključati vrata. reče. jači čak i od Sila mraka. To je jedno od njegovih imena. naoružanda ti se suprostavim. Napustiti Grobnice." "Neće nas pustiti da iziđemo. Pogledala mu je kroz senke u lice. tvrdo i pokriveno ožiljcima. Moje istinsko ime je Ged.ili ćeš otključati vrata i izići odavde zajedno sa mnom. još od onog časa kad sam ti u magnovanju ugledao lice. mora najpre umreti. Nikada. Ti imaš znanje. dodade tužno. I to je ogromna stvar. Ali. Nije tako teško kao što se spolja čini. tako da su se ivice.

. jedva je prošla kroz njega. jedva primetno podrhtavanje na svom dlanu. Ogrn8i svoj ogrtač. Čula . zadovoljno ga posmatrajući: "Odgovara. i pođeš zajedno s amnom. Tenar. odmah iza vrata. On ih ne uze od nje. da te pustim da pobegneš. kao seoska veštica kad krpi čajnik. reče on. već samo svoj dlan položi preko njenog. moramo što pre da krenemo. malecka. leži na tankom ručnom zglobu. ili. nemojmo gubiti vreme dok ga još imamo! Pokaži ga još malo. ali na njegov zahtev ponovo ga rastvori. Osetila je neko čudno." "Zašto si ga donela?" upita on radoznalo. budi hrabra. u kamenim zidovima. "Eto. Izgovorio je. u slobodu. Nisam mogao da popravim prsten Eret-Akbe običnom vradžbinom. a čovek je pošao za njom. on reče: "Voleo bih da imam svoj štap". Kosa joj se nakostreši od straha. pri tom dve reči. a ona odgovori šapatom: "Tu je. okreni taj ključ. kao da se nešto ogromno negde stropoštalo. "Eto!" ponovi on. "Hoće.možda dečja. reče." Donela sam ga. "Nameravala sm. Kao da je negde daleko zagrmelo. Osetilo se nekakvo slabo treperenje. čovek po imenu Ged je položio svoju ruku preko njenih. Mora da je to ženska narukvica. "Niko ne može da stekne slobodu sam samcit.. mračni hodnik. koje su držale prelomljenu amajliju. Mogla si da me držiš zarobljenog i da i sama budeš robinja. Ivice prstena i dalje su se dodirivale." Bila je sklopiola dlan na kojem su se nalazila dva komada srebra." "Hoće li držati?" uznemireno promrlja ona. Hajde. Napustila je Riznicu Grobnica sa Prstenom Eret-Akbe na ruci. Ona iznenadapodiže pogld i vide kako se odjednom sav zajapurio od života i osećanja pobede. kao da se na njemu beše promeškoljila neka zaspala životinjica. osećajući kako joj srebrna traka. napetost u njemu popusti i on obrisa čelo. Hajdemo." Ona okrenu u bravi ključ sa drškom u obliku zmaja i otvori vrata koja su vodila u niski. i uzevši u ruku Prsten Eret-Akbe navuče joj ga preko desne šake. Ged uzdahnu. Ja ću poneti i čuturicu. Dok je ona petljala oko brave. da te odvedem do izlaza." "Takav izbor nisi moglada napraviš. Morao sam da upotrebim čini Ustrojstva i da opet od njega stvorim jedno.Kada je to izgovorila. ili da me oslobodiš. podu i u lukovima tavanice. i ne razmišljajući on brzo dunu u sveću svog limenog fenjera. Sada je opet kao da nikada nije ni bio prelomljen. otključavajući je. i kako se smeši. Tu ga i ostavi. "Ti si nas oboje oslobodila". ne baš nalik na zvuk. hladna i krhka. i lice mu iznenada orosi znoj.

Krenula je. uske staze u ponor. Na njegov uzvik svetlost iznnada planu. kako se nije pokrenuo. Lakim hodom. ugledao ga. Nikakav zvuk nije dopro iz crnog ambisa. Ja mogu da napravim svetlo. čini mi se da se kamenje osipa. tamo napolju?" "Već je bila davno prevalila ponoć.. da vidim na čemu smo. nalik na svetlucanje trulog drveta ili na zvezdu u magli. Dok je padao nije ispustio ni jedan jedini krik. Ged i Tenar se nisu micali. kamenje se osipa. i uz krik iznenađenja i besa. tako blizu da mu je dah osetila u kosi: "Ostavi fenjer. "Ovde je ponor". držeći se čvrsto za kamenu ivicu i klečeći pored smrznutog ispupčenja na njenom kraju. kad sam došla ovamo. Ne. Pazi dobro. stani. Ged je podigao pogled. istog časa kada je stala. Srce joj je lupalo kao ludo. nasumice se zatetura u pravcu Geda.. kao da ga steže omča. ona ugleda ogromnu crnu priliku kako se primiće u tmini ispred njega. "Ne mogu da nađem ispust. I u trenutku kada je zapalio prigušenu svetlost na kraju svog štapa. brojeći svaku stopu dok su se približavali ponoru. zamahnuo na njega štapom. Ali glas joj zape u grlu. tu je." Pomislila je kako je čudno što je zove istim imenom kojim ju je Manan oduvek zvao." Hitro se porebarke povukla na čvrsto tle u trenutku kada se kamenje pod njenim stopalama rasulo i propalo dole. njegov spokojni glas reče. Koliko je sati.. on ju je pratio u stopu. pognuta. da ga zgrabi. i koraknuo na uzani ispust iznad crne provalije. . nikakav udarac tela o dno provalije. Možda ću uspeti da ga učvrstim uz odgovarajuću reč. U redu je. promaši i pade. Ah." Ali. ona svati da čeka da ga ona povede. ako bude potrebno. gadni zadah. Čovek je zgrabi za mišicu i zadrža je. nikakav zvuk pogibije. zaustavio se i on. i on je čekao da pođe za njom. što pre. Jedino je ona znala kojim se putem izlazi iz Lavirinta." "Napraviću malo svetla. osulo se. svestan svakog njenog pokreta.. ali dosta brziom korakom. U času kada je Manan ispružio ruke da ga gurne sa nestabilne. usporila je korak. ." "Onda moramo napred. i njen beli i nepodnošljivi sjaj suknu evnuhu pravo u lice. i nije mogla da vikne. Na nevidljivim raskrsnicama do njih je dopirala hladna vazdušna struja i oštar. jer tunel je na tom mestu bio veoma nizak. malecka. mrtvački smrad ogromne praznine ispod njih. prošapta ona. ništa. ne. "Ispust više nije siguran. Manan brzo podiže jednu veliku ruku da zakloni oči..je kako je čovek iza njenih leđa napravio nagli pokret. smesta shvati da je to Manan. Kad je tunel postao malo viši i ona mogla da se uspravi. Viseći iznad provalije.

oni znaju da smo izašli iz Riznice. preklinjala ga je. "Tuneli su tako izuvijani. Moramo dalje. Ali su se ispeli do vrha. pa opet desno. primaknuvši joj se malo. Znaju i da smo prošli ponor. ona je uze i on je u tri odvažna koraka prebaci na drugu stranu." "Onda na sledećem zaokretu treba opet desno". Tenar." "Ne mogu. zajedno s tobom." "Zalutala?" "Zaboravila sam.. Osetila je kretanje i toplotu drugog ljudskog bića. Opet je pošla ispred njega. a sada je svaki stepenik bio kao ljigavo. pa desno. On potraži njenu ruku i uze je u svoju. zaboravila sam da brojim skretanja. zatim ugasi svetlost. u tami. Ništa neće. Produžili su dalje. čvrsti stisak njegove ruke počivao je na njenoj. Traže nas. oni su. jer je znala da se zavojiti hodnik sada proteže veoma dugo. ništa nisu čuli. Bila je sva obamrla i nije mislila ni na šta. kao da joj ispod svakog sledećeg koraka zjapi crni ponor. a zatim produžili malo brže. jedva se videla. reče on. Topli. reče ona. "Hodi!" reče Ged i ispruži ruku. da mu pokaže put. Pa još jedan. da ih prožderu. ona grozna praznina ispod zemlje.osluškivali su.. Prvo skretanje desno. Ranije imse nije činilo toliko strmo. On se zaustavi nekoliko koraka iza nje i tiho upita: šta je? "Zalutala sam." "Svetlost nam neće pomoći da nađemo put. Izgubljeno je. oklevajući. Tenar. Tenar. Nakon čitave večnosti stigoše najzad do stepeništa. Da ih utrnu. Moram im se odupreti. Sva mi snaga odlazi na to. traže našu volju. reče ona kao automat. plitko udubljenje u steni. Upali svetlost." Mrtva tišina se sklopi oko njenog šapata i proguta ga. ali. I mi smo izgubljeni.. pade joj na pamet: Da li sada desno ili levi? Zaustavi se. "Hajde. Njih moram da održavam.. Svetlost je ličila na sivu pahuljicu. ali ipak učini jedan korak." "Ja sam brojao". naš duh." "Nema izlaza". "Upali svetlost. Ne smem da rasipam snagu. Uz tvoju pomoć. da gore i dalje.. ali je i dalje stajala nepomično.." "Upali svetlost. tu odmah pored nje. pre nego što stigne do prvog . Tek nakon izvesnog vremena. "Skrenuli smo levo posle ponora." "Neće.

I tako su najzad stigli do govozdenih vrata. užasnuta. noseći teret. prošapta ona. već sledeći otvor s leve strane. i sada je već bilo lakše da se snađu u mraku. neću moći opet da prođem pored nje!" "Do sada je sigurno već otišla. "Ne. Ne znam više. reče spokojni glas iza nje u mraku. "Zato što tvoji Gospodari ne mogu da ih zatvore sami. A čovek pored nje je disao duboko i teško. sve bliže i bliže. Ali sve vreme su se primicali.. čudna težina koja joj je pritiskala um nije više mogla da je zbuni. izašli smo iz Lavirinta. pređoše preko otvora s leve strane. promrlja ona. ili slog. Napravili su dugački zaokret i prošli dva lana skretanja pre nego što su stigli do hodnika koji je skretao desno." "Pošli smo u Oslikanu sobu". izgledalo je da on okleva. i povuče svog pratioca kroz njih. S druge strane vrata se zaustavi. prigušen i odsečan. U Prestonoj dvorani. Ipak. Prsti leve ruke. Vrata su bila otvorena. . koje je neprestano vukla po zidu.. noge su joj bile tako premorene i otežale da je dva-tri puta zastenjala od napora da ih pokrene. jedna reč." "Sada ćemo ući. nije". jer je dobro poznavala hodnike do gvozdenih vrata. Može se izaći samo ako se prođe kroz pećinu i hodnicima se popne do kapka na podu sobe iza Prestola." Ona krenu dalje. Koliko ima puteva iz Podgrobnice?" "Samo jedan. Znam. oh. kao da je posumnjao zbog nečega u načinu na koji se kretala. "Tu je". promuca ona. moraćemo tim putem. Ponekad bi se čuo njegov glas. ka Oslikanoj sobi. u Podgrobnici. ona je t6amo". potrebna im je tvoja ruka. "Tamo.skretanja. Kopa po praznom grobu. kao neko ko se upinje iz petnih žila. Ne mogu." Pred njima se otvarao tunel kome kao da nije bilo kraja. "nije ovaj. "Kako ćemo stići do nje?" "Prvo sledeće skretanje nalevo. budući da je stotinama puta pre toga izbrojala sva skretanja. "U srce tame. Vrata na koja si ušao ne otvaraju se iznutra." Glas je izdade. onome što ju je pritiskalo i gnječilo pod sobom." "Znači. da bi osetila kuda ide. Ne smem da prođem pored nje. zbunjeno. ali. prošapta devojka. "Zašto su bila otvorena?! upita se ona naglas. samo ako bude uspela da ne misli. U pećini. "Sad pravo". Osetili su odjednom oko sebe više vazduha." "Ali. ona odjednom ispruži ruku. "Brzo!" uzviknu ona. Nema izlaza.

. popeli se uz stepenice. Da li je i neki muškarac tamo gore s njom?" "Dabi i Uahto. Hajde. možda još neki čuvari . mrtvoj.mrak kao da se beše nekako proširio. koje su zujale i podrhtavale kao da se negde duboko ispod njih odapinju tetive nekih divovskih lukova." "Nisam u stanju da istovremeno bacam čini otvaranja. vi što nemate imena. Bio je to zvuk koji je odzvanjao u krvi i osećao se u kostima. Bio je zatvoren. podrhtavali ispod njenih prstiju. Na ulazu se sudari sa tako ogromnom. "Šta je ovo. reče čovekov glas. reče ona. Ušli su u veliku pećinu ispod Kamenova. "Slomila se". Jednom me je pustila da pokušam." "Možeš li da ga otvoriš?" "Možda. Mislim da nas ona čeka tamo gore. oprostite mi.muškarci ovde ne smeju da dođu. o. ona uzviknu: "Oprostite mi." "On je obiđe i upre leđima o kapak. vi što ste od iskona. "Nije zaključan. ili se ljulja. Da li ona zna da se ne mogu iznutra otvoriti?" "Zna. tako sigurno i mirno da ga ona posluša i opet se pipajući vrati niz stepenice i kroz hodnike. već pritisnut nečim teškim odozgo." "Onda ih možda nije uzela u obzir. i uđe u onu užasnu pećinu. reče on. držim na odstojanju ljude koji gore čekaju i odupiremse tami".. Nije se otvarao. "Moraćemo da pokušamo kroz ona druga vrata. U toj ogromnoj. mračnoj vazdušnoj lopti nešto se čulo: kao da nešto podrhtava. Zidovi koje je vreme ukrasilo svojim rezbarijama podrhtavali su.. ovo podrhtav anje?" "Dođi". onako kako ga je ona uvek ostavljala. Nije ga nikada ni bilo.. "Zaključan je. kroz koja sam ušao. Stigli su do hodnika ispod Dvorane. o. "Šta je sad ovo?" promrlja odjednom. mračnom i poljuljanom kao podzemni svodovi. dođi Tenar!" Ona je bila klonula na kamene stepenice. držeći se stalno zida sa desne strane. Gospodari moji. Tenar! Dok se i dalje spoticala u svom umu. Nije se pomerio. "Napred". reče njegov mirni glas. Počeli su da je obilaze. vrata u steni. stigli do poslednjeg stepenika i glavom dodirivalikapak. kao da razmišlja. Pritisnula je oprugu kojom se otvarao. Tenar je prešla samo nekoliko koraka i zastala. nekako suv i sav napet. jedva čujno. slepom i opakom mržnjom kao da se sama zemlja sručila na . oprostite!" Odgovora nije bilo. "Požuri.

pusti me. Idi!" I stade da se koprva unazad. Jedan kao da je zatreperio i malo se uzdigao. Nalazili su se u polumračnoj dolini nedaleko od Mesta. Silazili su niz brdo.. Kamenovi koji su bili uspravni kretali su se.. Kroz otvor se videlo nebo. što dalje od njega. Ali. Nalazili su se na suprotnoj strani doline.. a onda se zadrhtao celom dužinom i pao. tihim i čvrstim glasom: "Zaklinjem te simbolom saveza koji nosiš na sebi.. dugi i bolni urlik mržnje i tuge. "Pogledaj. Kad je ugledala pred sobom mrtvo lice stene. kao u demona. "Ne"! Ne dodiruj me. Dotrčali su do niskog dovratka. ona sa očima i dalje uprtim u blagi sjaj zvijezda na svojoj ruci. Nekoliko hladnih belih zvezda lebdelo je visoko na njemu. koje je upravo bledelo u praskozorju. Sad su počeli da se penju. sve idući kroz tunel. ali. polako. bezube čeljusti Grobnica. Ne odvajajući oči od njega diže se. mračna prilika u tom polumraku praskozorja. otvorenog groba. nije ustala. iz crnih čeljusti u stenama iza njihovih leđa začu se dugi. tresnuvši . Zatim stavi svoju ruku u njegovu. da zadrhta i povika." Okrenula se. devet ogromnih monolita koji su stajali ili ležali iznad pećine sa dijamantima i grbovima. okrenu se i povuče je za ruku da ustane. kamenje je već grmelo i ljuljalo im se pod nogama. na istoj visini sa Kamenovima.. i iz njegovog štapa i ruku pokulja blistava. Njegov stisak popusti i on reče.nju. dok su im senke4 preletele preko belih šara i svetlucavih udubljenja i praznog. koja se prelamala kao što se morski talasi prelamaju. Dođi Tenar. i pođe za njim. kao da joj se ustima kreće jezik mrtvaca. pognuti. Čovek. Tu. svetlost je i dalje bila uz njih. i udari u crveni kamen zatvorenih vrata. Išli su dalje. bela svetlost. vrišteći nekim debelim glasom koji uopšte nije bio njen. a da ni sama nije bila toga svesna: "Ovde su! Ovde su!" "Onda neka znaju da smo i mi ovde". na pola puta između zemlje i neba. u osute i razjapljene. reče čovek.. u tunelu. kao katarke broda. Tenar ugleda zvezde i oseti dašak vetra na lic u." Ona ugleda svetlost zvezda u srebru prstena koji je nosila oko ruke. Ona ustuknu u strahu. čula je kako njegov glas nadjačava grmljavinu zemlje. o hiljade dragulja na zidovima i tavanici. zaslepljujuća. i on je odjednom zamoli da se okrene. čudna. Stena buknu belim sjajem kao da se zapalila i raspuče se. božanska svetlost. Tlo je podrhtavalo. kroz koju njih dvoje protrčaše pravo preko ogromne pećine. Kamenje poče da pada oko njih. Trgli bi se povremeno i polako se nakrivili. Pao je još jedan. Lice mu je bilo crno i iskeženo. Čučala je zgrčena na rukama i kolenima. izgovarajući samo jednu jedinu reč. tu. Nije mogla da trči. ona napred a on za njom. i vidjela. povodeći se.

Njih dvoje na trenutak zastadoše. kao dva sićušna pauka na velikom zidu.." On se spotače. pozlaćenu zemlju sa planinama i širokim dolinama. tako da je mogla da vidi kako joj dve bele kosti ruke svetlucaju u mraku. pozlaćenih vrhova. sve dok napokon nisu stupili na suvo tle na vrhu. Ogromna. reče on jednostavno. Bilo je hladno i savršeno tiho. Zemlja u dolini se nadimala i talasala. kao glina u tekućoj vodi. kome još nikada nije videla lice na dnevnom svetlu. zašavši izvan vidokruga Mesta Grobnica. boreći se da se oslobodi košmarnih snova i napusti mesto po kome je hodala toliko dugo da je svo meso poodpadalo sa nje. upadala u samu sebe. uz tutanj koji kao da se odbijao o samo nebo. i džinovska pukotina je odjednom zinula među Kamenovima. sve dok se nije prelilo. PLANINE NA ZAPADU Tenar se probudi. retkim senkama timijana. Kamenovi koji su još stajali sada se sunovratiše u nju i ona ih proguta." "Moramo dalje". "Ti si zadržao zemljotres. Iza njih je zadrhtala urušena kupola Prestone dvorane. beskrajnu. ali njegov otsjaj je još ispunjavao zemlju i nebo: beskrajno. "Ti si ga zadržavao". čiji se crni obris ocrtavao na žutoj svetlosti sa istoka. vukući noge. pozlaćeno zracima izlazećeg sunca i prošarano dugim. i osetila prodorni miris timijana. "Umoran sam. Otvorila je oči i ugledala zlaćanu svetlost. gnev tame. ona se pridiže i sede. protežući ruke iz crnih rukava svoje rize i osvrčući se oko sebe. 11.. Zidovi su joj se ispupčili. golu. vedro zimsko nebo. hladno mi je. Ništa se nije kretalo. puna oduševljenja. jedan talas kao da je prošao uz padinu brda. Ona skrenu pogled sa grozote zemljotresa i upravi ga u čoveka pored sebe. Dok se budila obuze je neko slatko osećanje. okrečući se na drugu stranu od izlazećeg sunca i srušenih grobnica. Lišće žbunova timijana u njenoj blizini bilo je suvo i sivo i osušene vlati pustinjskih trava bockle su joj šaku. purpornog podnožja. zjapeći u tamu podzemlja. na . ispuštajući tanku zavesu od prašine.popreko preko njega. Polako. i odoše. Sunce se spustilo iza planina koje su se uzdizale veoma blizu na zapadnoj strani. a glas joj je delovao piskutavo. reče. Bilo je veče. tiha. neravne. A zatim. mileli su uz ogromnu padinu brda. Ogromna. nakon onog moćnog urlanja i jadikovanja zemlje. crne usne pukotine se zatvoriše. nalik na sivi dim. kao vetar u trsci. Pred njima su stajale planine na zapadu. zadovoljstvo koje ju je ispunjavalo polako i potpuno. božanska svetlost blistala je na svakoj grančici i osušenom listu i peteljci. i ona ga uze za ruku. brda se zatresoše samo još jednom i umiriše. Vetar beše utihnuo. polusrušena masa kamena i cigala menjala je oblik. a zatim pređoše preko grebena. Oboje su jedva hodali. i uz gromovit urlik i pljusak kamenja i prašine odjednom kliznula u stranu i rasula se.

su pod uglom. i napokon se ukočeno podiže i priđe vatri. Šta misliš? Hoće li poći u poteru za nama?" . sad se bilo već sasvim smračilo. Pucketanje plamena probudi spavača. Nebeska svetlost se dotače njegove prašnjave kose i za trenutak pretvori čičak u zlato. i odmah dodade: "Sem ako nas ne možeš zagrejati pomoću neke čarolije. Zaustavili su se tu oko podneva.. i isto toliko jake kao i Prastare moći zemlje. Tenar ustade i poče da prikuplja osušene grančice timijana. stvarala dva kamena u zemlji. gotovo namršteno." poče sanjivo. čvrsto umotan u svoj ogrtač. misliće da vidi samo kamenje i granje. Živeti. spustivši noge gotovo u sam oganj.. ona naslaga grančice za vatru i zapali ih kresivom i čelikom. koji je mirisao na suvo grožđe.. "Znam. trljajući rukama prljavo lice. procedi on. svuda oko vatre. s rukom pod glavom. i jednom svojom rečju obuzdao zemljotres. hladnoća kao da je svakog trenutka postajala sve jača. a mali čičak mu raste pored ruke. pored malog čička koji je još bio prekriven svojim iskrzanim prekrivačem od sivih pahuljica i isturao svoje odbranbeno trnje. i nisu mogli da produže dalje. bilo je mnogo veličanstvenije i čudnije nego što je ona ikad mogla i da sanja. u vazduhu.. "Vatra je mnogo bolja od svake čarolije. Bacila je pogled na levu stranu i ugledala čoveka koji je ležao na pustinjskom tlu. On je bio taj čije su moći bile slične.. Seo je. Dok se to dešavalo. Osušene grane se razbuktaše u ružičasti oganj. Kako je sve to bilo čudno. ili njome sakriti vatru. "Pitam se. Našli su zaklon ispod dve ukočene smrznute smreke i zapadne padine brda niz koju upravo behu sišli. ali leva ruka mu je ležala opuštena u prašini. Iskopavši šakama jamu u zaklonu koji.u poređenju sa ostalim biljem te veličine ." On sede pored vatre. taj koji je razgovarao sa zmajevima. "Brrr". ali ne možemo preživeti ovu noć bez vatre.. reče ona. i obgrli rukama kolena. Ispod većeg drveća nalazile su se veće grane. Svetlost je polako bledela.brdima. dižući ih sa zemlje i lomeći preko kolena one veće. Zaspalo lice mu je bilo strogo. ako neko naiđe. popili su malo vode iz čuturice. popadale sa krošnji.kao grane hrasta. i zvezde opet počeše da se pojavljuju na neverovatno lepom nebu. pustinjski čičak. čičak i usnuli čovek. koje su rasle tako kvrgave i masivne . koje ona takođe sakupi. legli i zaspali. u dubokom snu. Tako je strašno zahladnelo". bili su premoreni. I evo ga sada gde leži u prašini i spava. Ogradio sasm nas malom opsenom. dok je još bilo toplo. Čovek i mali. Suvo lišće i grančice timijana odmah prihvatiše plamen. boraviti u svetu.

džarajući vatru povijenom granom smreke. Samo Kosil i Manan. A oduvek je želela da pobegne što dalje. Otvorilas je torbu i izvadila iz nje dve male. Neko vreme su. zar bi ti bila u stanju da ga uhvatiš. trebalo mi je dva dana i dva noći." "Mislila sam pomoću. a sama zagrizla drugu." Tenar se nasmeši. one iste. vradžbina. ćutke zajedno žvakali. znaš već. "Zečevi upravo sada izlaze iz rupa svuda oko nas." "Mislim da nisu. "Nadam se da se ostale zgrade nisu srušile. dodala je Gedu jednu. A oboje su mrtvi. kiseo. Hleb je bio suv. A ostali sigurno misle da sam ja bila uDvorani ili u Grobnicama. Ihrabra. tvoj saputnik je umoran". Sirota pent! Možda će ona morati sada da postane Prvosveštenica Bogokralja.. Mogao bih jednoga da pozovem po imenu i došao bi. bilo je suviše uskovitlane prašine." Ona obgrli rukama kolena i strese se. ja bar tako mislim. Ali. Ona je sigurno bila u Dvorani kada se srušila.. U odlasku će nam biti potrebno još više vremena. Niko osim Kosil nije znao da smo nas dvoje dole." . nekako stidljivo i neoređeno." "Ja sam jaka"." "Šta li će reći. pljosnate pogače od neuskislog testas. A u podnožju brda videle su se ljudske prilike kako beže. ne. video sam pozlaćeni krov nekog hrama. i treba imati i oružje. Ja. još je stajao." "Mogao bih da prizovem zeca". iako mislim da neće."Bojim se. tvrd. U njoj je bilo neke radosti koju nikakva misao ili strepnja nisu mogle da poremete." "Hoćemo li naići na vodu?" "Sutra kad zađemo u planien. ubiješ. odereš i skuvaš zeca koga sam prizvao na taj način? Možda. Možda će sada uspeti. preko vatre. upita ona. ako baš umireš od gladi. Svi hramovi i sve zgrade nisu popadali. i da me je smrvio zemljotres. Veliko zdanje u kome spavaju sve devojke. reče on uz osmeh. Nije se moglo dobro videti sa brda." "Hoćeš li moći da nas hraniš". reče ona. i veoma ukusan. kad smo se okretali da odemo. reče on. "Koliko smo daleko od mora?" "Kad sam dolazio. Čekala je pored kapka. "U lovu se gubi mnogo vremena. štaće misliti. Samo su Grobnice progutale same sebe. Veče ke njihovo vreme. Ali. "Jesi. mislim. one iste postojane radosti koja je navrla iz nje kad se probudila u zlatnoj svetlosti dana. "A nemamo baš mnogo hleba. Ali to bi ipak značilo da si zloupotrebila nečije poverenje.

oprezno. ne sme se upotrebljavati tek teko.. bez valjanog razloga. Mislila sam da bi možda mogao. "Izgleda da se može upotrebiti samo za velike stvari.. Ged opet progovori. kao belutak.još jedno uvo . zvezdanoj noći: "Kebo. opet krajnje dostojanstveno. mekanu i živahnu lopticu koja se ravnodušno vraćala u noć. "to imaš" znam!" U glasu joj se oseti strast.. Iako je izašao kao pobednik. Zaista je još bio iscrpljen od borbe sa Bezimenima. sasvim blizu zemlje. i zaspa. da gleda svoja posla. O kebo. reče ona." On dodade još malo drveta na vatru. "Da li zaista možeš da prizoveš zeca". Ali ono što nije tajna. to svakako. "Hoćeš li da to uradim?" Ona potvrdi glavom." "Oh". jedno uvo. Iznenada. Nepomičnost. dostojanstveno i na ravnoj nozi s njim . On je pogleda i ne reče ništa. On se okrenu u stranu i izgovori tiho. ukaza se okruglo oko. "O.. bolje rečeno.iz senke. Muk. tu majušnu. kad se životinjica okretala. kao vatromet varnica i gorućih iveraka. koji je mirisao na smreku. reče ona. koju prividni podsmeh nije mogao da sakrije. to je moć prizivanja. Uvo mahnu. što je bliže mogao uz vatru. pa i sama zadrema. a onaj ko se hrani opsenama obično je na kraju još gladniji nego na početku. odjednom mu izroni drugar . Ubrzo se opet sklupča. dugačko." Brzo zatim upita: "Da li bih i ja to mogla?" "Pa. načuljeno. ili čudo. ako želiš. to bi bila samo opsena.. krznom obrasla leđa.. "Čudna je ta tvoja magija". reče on. To ti je kao da jedeš svoje vlastite reči.Sveštenica koja se obraća Magu.. treperavog kruga. kao da se obraća ogromnoj." "Znam to je tajna". "kako je ljubak. "Ime zeca je tajna. reče ona. već pre poseban dar.. Povijena. Tenar ostade da loži vatru i zaneseno posmatra sazvežđa na zimskom nebu kako sijaju od jedne linije obzorja do druge. a onda."Da. Ali. sve dok joj u glavi nije počelo da se muti od sjaja i tišine. Na samoj ivici osvetljenog. Ili. beše istrošio svu svoju snagu u tunelima koji su se tresli. "Ah!" uzdahnu ona. . iznenada upita Tenar." Videla je kako su mu beli zubi sevnuli pri svetlosti vatre. nije više smogao u sebi poleta da se raduje. i ona buknu. Taner je u magnovenju ugleda celu." Tišina." "Da dočaram večeru". Na pozlaćenim činijama.

Krenuli su na zapad. Drva za potpalu bila su skoro potrošena. zvao ubir. senka oblaka. "na brdu Gont. Gde si se ti rodila. Stene i žbunje se crnelo na svetlosti zvezda. koje su do tada kao zid ograđivale Tenarin život. jedva čujno. Jedna ptičica u brezama pevušila je "dii. ledeno vreme. Do večeri su se već popeli visoko. "Ljudi nikada ne zalaze ovamo. reče on. spore reke. Probudila ih je hladnoća. Rekao joj je da su to breze. kržljave jablanove pored izvora reke i četrdeset jabukovih drveta u voćnjaku Mesta. između ravnog kamena i drugog." "Mesto je dobro". dii". Vatra se bila ugasila. isuviše brz da bi se zamrznuo." "Ponekad. Tenar?" . "Dopada mi se ovo mesto. Podelili su za doručak parče hleba i poslednje mrvice sira. Ulogorili su se u dolini jednog drugog potoka.. sa zlatnim. Zvezde koje je posmatrala sada su bile visoko iznad planine. Bila je naviknuta na pustinju. Ispod drveća je tekao potok. ona je od drveća poznavala samo smreku. a zatim nastavili. bučan i snažan. a nove su se pojavile na istoku. Ubrzo su se zabrejali od hodanja. primeti ona. drhtavim lišćem koje se još držalo na granama. baš kao što je ovaj. i svako drugo jezgro pružala svom saputniku.. Ja sam se rodio u planinama". koje se otkrilo kada je šuplje drvo palo na zemlju: oko dve funte najlepših oraha. ako krenemo severnim putem. uzdiže iz mora." Cvokotao je toliko da ga je jedva razumela. u kojoj je sve tiho i kreće se polako. Bilo je oblačno i vetrovito. reče Ged. gledajući niz brdo na vetrovitu dolinu između brda. čučnuli i drhtali malo. gde je bilo drveća za potpalu do mile volje. Prelepo je kad ga gledaš u zimu. "Hajde da hodamo". te su lako hodali kao po danu. Zaustavili su se u malom gaju. Tenar ga se skoro uplaši. ne znajući im naziv na kargijskom. Kad je sunce izašlo bili su na prvoj uzvišici planine na zapadu. uzan ali brz. potpuno belo. malo se odmorili i nastavili. preko stena i kaskada. Razbijala ih je jedan po jedan. složi se on. i onih glatke kore koje je Ged. retko. blagoj padini. Tenar je bila presrećna. vetar nalik na nož od leda. i ovog puta naslagali veliku lomaču od panjeva. koja je već bila utonula u sumrak. sporije. lešinari koji kruže u visinama. pored koje su mogli pristojno da se zagreju. "Volela bih da ostanemo ovde". kao ogromni talas. ona golomrazica pustinjske noći. dolazeći sa jugozapada. penjući se po dugačkoj. koji joj je služio umesto čekića.Oboje su se probudili istovremeno. "Tek što nije svanulo. Proći ćemo pored njega kad budemo plovili za Hevnor. Veo oblaka se navlačio preko neba. Pronašla je veveričino sklonište sa orasima. stali su. Moje je selo bilo pored jednog potoka. kako se.

I on ispruži ruke da bi mu ona dala šljunak. Trljao je bradu i gladao pravo pred sebe." "Čudno ga govoriš. zaista si ponovo rođena. "Da li moram da idem u Hevnor?" upita ona. hoćeš samo da se sporazumevaš sa drugim ljudima i ženama!" "Kako se zove šljunak na jeziku zmajeva?" "Tolk"." On protrlja vilicu." Ona potvrdi glavom. Ne mogu da se setim. više nego što sam mislio. nastavi on. Ti nećeš da bacaš čini. "Hevnor je prekrasan grad". "Kabat. u Entatu. Učim te jeziku koji ljudi govore u Arhipelagu. i zaista ćeš i osećati da si dobrodošla." "Bez sumnje. Ona ga je posmatrala i nikako nije mogla da odradi šta joj je to u srcu dok ga tako posmatra. "Šta ćeš raditi u Hevnoru?" upita on. ničega više. u svetlosti vatre. "I ti mu donosiš prsten."Na severu Atuana. ali je bar bila čista. a ne njoj. izgubljeno blago. A sada arkemi kabat".. smešeći se. odgovori on." "Tvoj jezik?" "Da. Ja sam morao da naučim vaš jezik pre nego što sam došao ovamo. Sećam se vatre u ognjištu i. u planinskom sumraku. Ovo je kabat".. sinbol mira." "Volela bih. "A gde bi drugde. "Ali. nije.. "Ti si. "Trebalo bi bar da naučiš jezik. zamišljeno i strogo. oboje su se umivali u planinskim potocima. kad je tako. U Hevnoru će te dočekati kao peincezu. Ukazivaće ti sve počasti zbog velikog poklona koji im nosiš.. ne.. neću da od tebe pravim svog učenika u čarobnjaštvu. Tenar?" Oklevala je." "Dobro. poželeće ti dobrodošlicu. Je li to jezik zmajeva?" "Ama." "Zar su te tako malu odveli odatle?" "Imala sam pet godina.. zaista se osećala kao da se tek sada rodila. reče on i ubaci kamičak u krilo njene crne rize. čini mi se. na Unutrašnjem kopnu. uprkos hladnoći. koja je već bila pomalo zarasla u bradu. Stanovnici tog grada su plemeniti i . kao da svoje pitanje upućuje vatri.

Tu gde sam sada. Sledećeg dana su prešli vrh mrkog planinskog lanca. Dobićeš stotinu haljina poput one koju sam ti pokazao kao opsenu. Pored nje. i ako padne sneg biće nam teško. "Šta je to?" upita devojka. bila je to zelena zemlja. noseći sneg. strme planinske padine. zasejanih polja i ugara. Nastojaću da naučim. skoro kao zaslepljujući kristalni zidovi Podgrobnice.u Atuanu?" "U planinama. veoma mršava i ukrućena u svojoj iscepanij. Čak i sred zimskog mrtvila. Pričam koješta". ali nije ugledala njega. . Ged bez reči pokaza u pravcu zapada. reče on svojim ozbiljnim. u Gedovom odelu. Ostaćemo. Stigli su do druma i pošli njime. "Sve što znam i onako mi više ne koristi". "a još nisam naučila ništa drugo. Tek kada su sišli dugačkim putem sa druge strane. Stajala je tako." "Tenar".zelena od borova." "Ne. kada je shvatila da dolaze među ljude. Tenar ugleda zemlju iza planinskog zida. ali ipak dovoljno neobično da je zbuni. a usne joj jedva primetno uzdrhtaše. da stavi nova drva na vatru. sa opalom gustišom i šumom punao sivih grana. iz snežnih oblaka iznad vrhova. Na prevoju je duvao jak vetar. mekih oblaka. Neću da idem u Hevnor. i bio obrijan. Pogledala ga je. predveče ih je doveo do sela: desetak ili dvanaestak kuća." Ged pogleda u stranu. uvek. reče ona. blatnjavoj rizi i crnom ogrtaču." Uskoro potom. zahvalnost i ljubav. i voleće te tim više što si tako mlada. I zato što si lepa." "Ovde . a ja sam ga ubila. i sa njegovom obućom na nogama. zbog boje tvoje kože. trepčući kao da ga je nešto zabolelo. Gledali su je odozgo sa visoke. ali je zato na liniji obzorja nešto treperilo. Sunce se nije videlo. veselo kao i on. Ti. zavist i mrak. koračao je neki drugi muškarac. Znam da ne možemo ostati. Hoću da ostanem ovde. Zvaće te Bela gospa. Imao je belu kožu. Nailazićeš na pohvale. gde je sunce zalazilo iza debelih. samo što će ove biti prave. Pogledao je u nju. prkosno. koja si znala samo za usamljenost. nekakvo razdragano svetlucanje na kraju sveta.. "Voleo me je i bio ljubazan prema meni. Ali dokle god budemo mogli da nalazimo hranu. "neka bude. ujedajući ih za lica i zaslepljujući im oči. livada. Nemam kod sebe svoj nož. oči su mu bile plave. Štitio me je kako je najbolje umeo. rasuvši oko sebe ljuske oraha. Neću tamo. dodade ona. Bila je sva zelena . skromna i blaga. Uplašeno je pogledala u svog saputnika. reče Tenar i ustade. smirenim glasom. a on će na to: "More.velikodušni. pao je u crnu provaliju.. videla je nešto manje čudesno. nanizanih duž puta." "Imala sam Manana".

" "Pa. Bila je obučena kao seljanka. recimo. i jednom jedinom kapijom. iz Tanakbaha. "Zašto me to pitaš?" "Učinilo mi se da si navikao da prosiš. ispod koje su goniči stoke upravo okupljali veliko stado ovaca. "Nemoj nikada izgovoriti moje pravo ime pred nekim drugim." "Šta to?" "Pa. "Oh. Neću ni ja tvoje. kad su se opet našli na drumu između zelenih polja. Oni za uzvrat urade ponešto. I mislim da ću zatražiti nešto za večeru. trenuak potom. onoj ženi u selu. ako budem video neko ljubazno lice. Kako bih? Zašto bih?" Poćutavši malo. Ali. kao što je običaj u Kargu. pred njom se opet stvori bledoliki stranac. tako je. "Oh". znaš ne poseduju mnogo toga. U stvari. reče on. Čak si to veoma dobro radio..Namignuo je. i njegove crne oči. posle prijatno prespavane noći u jednom seniku. sa grudobranima. Čarobnjaci. i nosila je veliki. uzviknu ona. Krovovi pokriveni . da. ukopavši se u mestu." "Šta im je bilo?" "Obe su imale zapaljenje vimena." "Jesi li joj rekao da si ih izlečio?" "Nisam. "Da li magi često prose?" upita Tenar." "Gostoprimstvo". nemaju ništa osim svog štapa i odeće. osmatračnicama na sva četiri ugla. bilo mi je žao koza. Naravno. može to i tako da se shvati. "Šta je to na tebi?" Pogledala je sada sebe." Tog popodneva prošli su pored velikog grada. ona primeti: "Sada vidim da tvoja magija nije samo za velike stvari. pa ti si.. "Hoću li ih prevariti?" upita je. ali. kad putuju." Uzeo ju je za ruku i tako su ušli u selo. Prosio sam čitavog života. u smeđu suknju i prsluče. Kad sam bio mali i ja sam čuvao koze. ono tamnoputo lice sa ožiljcima koje je poznavala. Bio je sagrađen od nepečenih cigala i opasan bedemima. Izašli su iz njega sledećeg jutra. crveni vuneni šal oko ramena. punih stomaka. Mi smo brat i sestra. ti si zaista Ged!" U trenutku kad mu je izgovorila ime videla ga je opet savršeno jasno. "ljubaznost ukazana nepoznatim ljudima velika je stvar. dovoljno je reći hvala. Uglavnom ih svi rado primaju i daju im hranu i prenoćište. na kojima su pasle koze i sitna. Izlečio sam joj koze. pegava stada.

on reče: "I ja sam ih video. Ima još mnogo. mnogo je ljudi tu izginulo. Nije ništa znala o šumama. u sumraku one doline pored potoka. Kako bi tvoje zemlje mogle da im se odupru. Došli su u osvajački pohod na Gont. Znala je samo za pustinju i Grobnice. "Ako zemlje Kargada pobede Arhipelag. Kada to pomenu Gedu. Ušli su u moje selo. na morskoj obali. Pa. kažu na stotine. znala je igre koje je igrala pored oltara koji više nije postojao. na ušću reke Ar.Videćeš ih. mnogo velikih gradova u Zemljomorju. kad su dolazili u Mesto da dovedu robove i donesu novac na poklon hramu Bogokralja. Ali ima mnogo. složi se Tenar. ali njena radost beše ostala iza nje. pijace na kojima se prodaje sve čega ima na svetu. Znala je da pokušava da je oraspoloži. Sve što je ležalo pred njom bilo joj je nepoznato i tuže. da sam prvi put sišao sa planine." Ona klimne glavom. bili su odbijeni. Sada je u njoj bio samo strah. dok im se tvoj brod približava. što je označavalo da su u službi Bogokralja. kad sam bio mali. "Zaista bi bilo glupa da se tako nešto nastavi". koji je rastao i rastao. prema kojima je ovaj kao selo. reče on oprezno i blago. "Oduševićeš se.vidi taj grad sa bedemima. I vodila se bitka dole. Ali. ona upita: "Hoćeš li ti ostati sa mnom.crvenim crepom na više od stotinu kuća provirivali su iznad bedema od žućkaste cigle. kada stignemo tamo?" . pogledaj kako je Carstvo moćno . možda više neće biti takvih osvajačkih pohoda i ubijanja između Carstva Kargada i Unutrašnjeg kopna. Smrknuta lica je koračala dalje. i sve te ljude. ako ih napadnu?" "Ovo nije baš veliki grad". Iznenada. mnogo zemalja. "što bi Bogokralj radio sa tolikim robljem?" Njen saputnik kao da se malo zamisli nad tim. dok su prolazili sa spoljne strane bedema. Obražena polja i šume. velike gradove sa lukama i palatama. da ga opljačkaju. hoćeš da kažeš?" Ona potvrdi glavom. u planinama. kad ih vidiš: nove zemlje koje izranjaju iz mora." Ona ništa ne odgovori. Tenar je vidjela ljude u takvim šlemovima otprilike jedanput godišnje. Na kapiji su stajala dva stražara sa crvrnim perjanicama na kacigama. "I ja bih pomislio da je ogroman. velikim gradovima i ljudskom srcu. sad kad je prsten opet sastavljen i Izgubljena runa obnovljena." "Ali. "Mislim da se to nikada neće desiti. Šta joj je to sada vredelo? Poznavala je svaki zaokret sada razrušenog Lavirinta. Tenar.

Nije ga razumela. Išli su jedno pored drugog. i nijednog trenutka nije prestajalo. pre nego što je odgovorio. i Ged je zato rekao da ne pale vatru. I Tenar je osluškivala more. Posle nekog vremena. i jedan od njih im je za večeru dao činiju riblje čorbe. Pustinja. Pri prvim zracima sivog jutarnjeg neba. 12. Digao bih se iz groba na tvoj poziv. Ali glas mu je ostao nepromenjen. I ako ti ikad budem ponovo ustrebao. ka moru. Sledim svoj poziv. peskovito tle u njoj je bilo vlažno. bio je to isti onaj glas koji joj se obratio u mraku Lavirinta. Otvor joj se mogao videti sa pučine. ja idem tamo gde sam poslat. koji je među prstima delovao tako meko. Tako su polusmrznuti legli na pesak. More je govorilo bez prestanka. bila uska pukotina koja je zalazila u stenu oko tridesetak stopa. Bićeš srećna. da ih radoznalost ne namami da dođu. Na svim obalama. ne mogu ostati stalno sa tobom." Ona klimnu glavom. a onda se opet razbija o stenje nekoliko metara ispod otvora pećine. u beloputog kargijskog seljaka. i ona nije volela da ga takvog gleda. "Tenar. Sišli su niz okomite stene na obalu u poslednji smiraj natmurenog dana. ostaću s tobom u Hevnoru. Još mi do sada nije bilo dozvoljeno da duže vremena boravim na jednom mestu. Razumeš li? Radim ono što moram. da ih ne bi videli ribari koji noću love ribu u malim čamcima oko obale. u stvari. moram ići sam. stenovitog kopna. Prošlo je dosta vremena. koje su seljaci iz obližnjeg sela zvali Rt Oblaka. Dokle god ti budem potreban." Ona ništa ne odgovori. više ti dugo neću biti potreban. planine: one su bile nepomične. Nisu bez prestanka puštale krike tim monotonim. on reče: "Kad budeš tamo. snažnim glasom. jer je ležalo tik iznad najvišeg nivoa plime. duž obale. pozovi me. ćutke. i kako grmi još miljama na istok. Doći ću. Ponavljalo je i ponavljalo iste zvuke. a bio tvrd kao kamen ispod umornog tela. prihvatajući ono što joj beše rekao. i nikad nije bilo nepomično. a ipak nikad nisu bili potpuno isti. Nijednog trenutka nije počivalo. svih zemalja u celom svetu. PUTOVANJE Sakrio je bio svoj brodić u pećini u podnožju velikog. kako huči i šišti povlačeći se. Tenar! Ali. podizalo se i razbijalo o stenje svojim neumornim valovima. kad se plima povukla. Tamo kuda odlazim. Bio je prerušen u svoj privid. Pećina je. ona se probudi iz nelagodnog sna i . ali njegov jezik joj je bio stran.Nije gledala u njega.

tražeći nešto na obali." On se zagleda u njeno natmureno lice. Sa obe strane nosa (tako je nazvala pramac čamca) bilo mu je naslikano po jedno oko. ali uporan. "Zar se ne kuvaju? Jedeš ih žive!" Nije smela da ga gleda. A ove dve su ostrige. Ged je malo preturao po čamcu pa izađe. i izgledao je opasno. koji je ležao s kljunom napred. umotavši ga kao i pre. vratio se u pečinu i prišao čamcu. dobro umotan da bi ostao suv. Mir se širio iz njega. pružajući joj punu šaku nečeg vlažnog i odvratnog. bosonogog i opasanog ogrtača. u polusnu. Njegovo čutanje nije više bilo samo odsustvo govora. kao krogovi oko kamenja bačenog u vodu. koji mu je bila pozajmila još u planinama. objasni joj. po stenju crnom i čupavom od algi. sa morskom vodom umesto preliva. "Šta je to?" "Dagnje sa stenja. otvorio je jednu školjku i pojeo narandžasto meso dagnje. Sedeo je tako. Bio je mnogo veći nego što je ona zamišljala da čamac treba da bude. okrenut prema njoj profilom. jednu po jednu. Vratio se i pećina se za trenutak zamrači. Ponudio joj je veliki komad. na ulazu u pećinu. bio je pun nekih predmeta za koje nije znala čemu služe. blistavo talasanje i nadolaženje mora bilo je u pozadini. Sedeo je nepomično. pokajnička lica. zašto sad malo ne odspavaš?" "Nisam sanjiva. dok je on. Kad je završio. Sklonio je hleb. i onako. sa one tačke u dnu pečine. "Još otprilike dva sata dok se plima ne vrati". već se beše . iza njega. ništa ne shvatajući. nastavljao da otvara i jede školjke. "Onda možemo da isplovimo. kad je ulazio.ovako ćeš. Miran kao samo kamenje. a onda sede na zemlju. uzdignut od peska i poduprt sa nekoliko panjeva koje je more nanelo na obalu. prekrštenih nogu u mračnom uglu pečine. Vidi . "Nisam gladna. Loše si provela noć. "Uzmi". reče joj on. paket tvrdog hleba. tri puta duži od njene visine. noseći nešto u rukama. Tenar je prethodne noći sumnjičavo razgledala čamac. odakle ga je ona posmatrala. Posmatrala ga je kako hoda.vide kako čarobnjak izlazi iz pečine." Malim bodežom sa njenog prstena za ključeve." On ništa ne odgovori. još ukusnije. stalno je imala osećanje da taj čamac bulji u nju. nalik na crveno kamenje i narandžaste usne.

onako kako mu je divlji pustinjski zeka prišao iz mraka.. na stenju. već oborene naniže. bila je to minijatura žrtvenog noža. i ona mu je dopuzala do ruke. Oštrica bodeža je bila dugačka samo četiri inča i naoštrena samo s jedne strane. Dok je netremice gledao u nju. kao da je sve jasnije i jasnije vidi. Redovno bi se posekla. Dok je to činila. bila je veoma brza. koji su ključali duboko dole. Okrenula se prema čoveku. Obmanuo ju je. da svaki put uhvati nož za dršku. Prihvatiće žrtv. sada će je i napustiti. I sada. Ona ispruži ruku i hitrim pokretom istrže mu iz pojasa mali čelični bodež koji mu beše dala. i samo je vlastitim topotom nogu održavala ritam. s puno poverenja. Bio je isto tako neshvatljiv kao i more. Učinio je to kao da traži utehu. držeći nož u ruci. bez muzičke pratnje. vežbajuči. Nije obratio pažnju na bodež u njenoj ruci. Nije hteo da ostane s njom. Gde se sada nalazi. i s naporom izgovori: "Vreme je. On se nije micao. Pozvao ju je po imenu. bila je koliko i opljačkanog kamenog kipa. Lice mu je bilo mirno. uostalom. Vreme da krenem. Ona spusti pogled na njegovbo lice. kojim putevima duha se trenutno kreće? Nikako joj nije polazilo za rukom da drži korak s njim. kao da je pozdravlja. Ipak će i dalje služiti svojim Gospodarima. i još neke stvari kojima nije znakla namenu. skriven iza kuka. Nikada nije upotrebila taj bodež jedino ga je prilikom jedne od igara izvođene u vreme mladog meseca bacala u vazduh i ponovo hvatala. ali ispunjeno bolom. iako su je izdali i odrekli je se. ili da preseče vratnu arteriju. kao. Kao da je izliveno od bakra .ukočeno. ispred Prestola. međutim.pretvorilo u nešto po sebi. On ju je naterao da pođe za njim." . ali crne oči nisu bile zatvorene. kao tišina u pustinji. Volela je tu igru. koja je morala da ga nosi zajedno sa prstenom s ključevima obešenim o pojas od konjskih struna. Bio je deo opreme Sveštenice Grobnica.. Njegova reakcija. i podiže ruku da dodirne izbušenu i išaranu srebrnu traku oko njene ruke. on polako podiže glavu i pogleda je. Imao je u očima izraz nekoga ko se vratio izdaleka. Oni će joj voditi ruku u poslednjem činu mraka. Posle dugog vremena Tenar ustade i priđe ulazu u pećinu. nekoga ko je video grozne stvari. Zatim skrenu pogled ka talasima. sada kad su grobnice bile u ruševinama i njihova sveštenica ostala zauvek krivokletnica. Kratko sečivo je bilo dovoljno oštro da raseče prste do kosti. sada mu više nije bila potrebna i on je odlazio tamo gde ona neće moći za njim. a usta spokojna. kad je dobio prsten. dok nije naučila. izraz na licu mu se razvedri i on najzad izgovori "Tenar".

penom natopljenog rta isplovi na otvoreno more. Put vodi naviše. stalno gledajući ispred sebe. Sunce joj . Lice mu je bilo strogo i napeto. Neka crna ruka. reče on. starao se o jedru i kormilu. sad smo već daleko. a izbor može biti težak. Tenar. već izbor koji se čini. Sloboda je bila teško breme. Plakala je od bola. reče on. postavi da sedne na dno čamca. ne izgovorivši ni jednu utešnu reč. prihvati je u trenutku kad je izgubila ravnotežu. još jednom. Popodne joj pokaza rukom na desnu stranu od sunca. Učvrstio je vesla kada već behu dobrano odmakli od plićaka. i podigao katarku. "Sada ih ostavljaš sa sobom. a more svuda oko njih. a čamac čist i doteran kako samo može biti. i stojeći uz vesla vešto prebaci brod preko stenja na jednom velikom talasu koji se povlačio. Tako! Uskači!" I uskočivši i sam za njom. sam stade čvrsto. nije progovorio ni kad je završila sa suzama i sedeći u brodu posmatrala nisko. i obrazi su joj bili slani i mokri. Tako. Počela je da saznaje težinu slobode." reče on. koja joj je čitavog života stezala srce. Spustila je glavu u ruku i zaplakala. Sva oprema je izgledala kao da je već dugo korištena i u lošim prilikama. Autan već davno beše nestao iza njihovih leđa. hitro i ćutke. Osećaš li to?" I osećala je. skočivši na noge. modro kopno Atuana kako nestaje za njom. Ovo je nezgodno mesto za porinuće . pa momo urlajućeg. ali natovareni putnik možda nikada neće stići do njegovog kraja. iako je tamnocrveno jedro bilo veoma brižljivo okrpljeno. Uplaši se. konačno je nestala. Nije to bilo lako. veliki i neobičan teret s kojim se duh morao nositi. Bili su nalik na svog vlasnika: putovali su daleko i s njima se nije uvek nežno postupalo. kao na valjke. Plakala je za izgubljenim godinama svog života u robovanju beskorisnom zlu. Ali nije osećala onakvu radost. "Pomozi mi oko čamca. Razvio je jedro. Postavljen je na panjeve. gurni. sada. Tenar. Odlaziš u slobodu". Ged ju je pusti da plače. i Tenar ugleda prateći pogledom njegovu ruku. kada je ona bila u njemu. "sad smo odmakli. Sad se spremi da uskočiš u njega kad kažem hop. zato što je bila slobodna. tako. Tako je. udaljena brda nalik na oblake i ogromno ostrvo Bogokralja. kao da je sasvim sam. "Ono je Karego-at". Čamac je izgledao veoma mali. odjednom snažno i vešto. kao u planinama.još jednom. ka kojem su upravo plovili. Proteglio se i opet čvrsto pritegao pojas svog ogrtača..Na zvuk njegovog glasa iz nje nestade sav bes. Srce joj je bolo teško kao kamen. sad smo očigledno otišli. "Sad.. Nije sloboda dar koji se poklanja. raširenih nogu. u pravcu svetlosti. dosta.

Onda ću ga pustiti da se kreće pomoću prirodnog vetra. Provela je život tako. Daleko na severu ugledali su za trenutak kako trepere neka svetla. Ona se sklupča na fari. taj moj Dalekovidi." "Znam ko je bila ona starica što ti je dala prsten. gledajući u mrak. Ger leže na pramcu." . u tami: "Da li je onoostrvce gdje si dobio amajliju u ovom moru?" "Da". i vodu iz bureta u čamcu. Možeš mu verovati. kao zlatni čekić. Nikakve zemaljske sile nisu je mogle pokrenuti. odgovori njegov glas u mraku. koje Ged beše napunio na jednom potoku još na Rtu Oblaka. čiji je ukus Tenar bio odvratan. u pravcu zapada. Bila je pre života. Nebih mogao opet da ga nažem. šapućući jer je tako činilo more. Prostirala se još dalje od zla. iako je samo slabi dašak vetra dopirao s juga. tamo gde je poginuo Eret-Akbe. ja sam u jedra ubacio magijski vetar.je tuklo u oči. međutim. nošenom magijom preko ogromnih dubina. Verovatno južno odavde. i gledala u mrak. utonuše u sumaglicu koja se dizala iznad okeana i oni nestadoše sami u noći bez zvezda. Do sutra ujutro trebalo bi da izađemo iz kargijskih voda. iza najudaljenijeg ostrva Istočnog Prostranstva. i more je ćutalo." "Da li održava kurs sam od sebe?" "Da". Mudar je to i vešt čamac. Bio je na otvorenom moru. žute svetlosti ognjišta u dalekim selima na obalama Karego-ata. pethodne večeri. ta noć na okeanu. Ne treba mu mnogo. reče Tenar. Ali. Ledena zimska noć se brzo spustila na more. ploveći nad morskim dubinama. i biće i posle njega. Nije imala kraja. Postojala je pre svetlosti. "zar to ne znači da čamac plovi na sever?" "Da. Ubrzo. Prostirala se i preko zvezda. daleko od kamenitih obala. ozbiljno odgovori Ged. a biće tu i kada svetlosti više ne bude. osim ako nam smer nije izazvan iskošenošću jedra. "Tu negde. Za večeru su imali suvog hleba i dimljene ribe. Tu. niski talasi su mu pljuskali oko bokova. "Ako vetar dolazi s juga". Nije imala krova. i nona nestadoše. "pod uslovom da dobije odgovarajuća uputstva. Čamac se ravnomerno kretao napred." Devojka je ležala u čamcu. ali ovo je bila mnogo prostranija tama. podmetnuvši pod glavu pljosnatu čuturicu umesto jastuka. na pučini. Ona progovori. najdalje na zapadu. bio je i na Selidoru. zašaputalo bi pomalo samo kad zapljusne čamac.

" "Zamoli me. pre nego što je otplovio na zapad. a drugi put i opširnije kad smo ostale nasamo. Deca. kuća Torega je postajala sve slabija i siromašnija. "Znači tako je priča dobila kraj i početak" reče on najzad. koja se borila protiv napredovanja Prvosveštenika u Avabatu. bili su kraljevske krvi. koju mu je poklonio Eret-Akbe."Znaš?" "Čula sam tu priču. među stranim svetom. u nedođinu. Prastarim silama Zemlje iz Atuana. Bogokralj u Avabatu u to vreme bio je otac sadašnjeg našeg Bogokralja. Osnivač te dinastije je bio kralj Toreg. Iskrcaj me na neko pusto ostrvo i ostavi me tamo. jedna polovina je ostala u ruci Prvosveštenika Intatina. Meni tamo nije mesto. u Hevnor. U Hapanu je postojala jedna plemićka kuća. od plemićke loze Torega.. ćerke mudroga kralja. starac i starica koje sam video. i bude miraz device. Ja ne pripadam ni jednoj zemlji. Ali. Spada u ono što Prva sveštenica treba da zna. i ona je dospela u mrak.. Plašio se da ih ubije nožem. Nije nestao." "Hoću nešto da te zamolim. i među blagom koje je ostavio naslednicima nalazila se i ta polovina prstena. a ubistvo kralja povlači za sobom prokletstvo. govoreći: "Neka ostane na svetlosti. negde usred mora. Deca su se zvala Enser i Antil. Tar mi ju je ispričala." "Ne želim da odem na Unutrašnje kopno. ostalo je samo dvoje dece. na kraju. Ali kada su Prvosveštenici sebe proglasili za Bogokraljeve. I. dečak i devojčica. Dao je da se deca ukradu iz njihove palate u Hapanu. "kao što je i prsten postao opet ceo. Sad više nemam svoj narod. to je surova priča. neka ostane u ovoj zemlji dok ne nađe svoju drugu polovinu. Tenar. I učinila sam veliko zlo. Prvosveštenik je svoju polovicu poslao Bezimenima. čak i kad to bogovi čine. Ali Eret-Akbe svoju polovinu beše stavio u ruke device Tiarat.. prvi put kad je Kosil bila prisutna. na vašem jeziku se kaže: "Kad je prsten bio prelomljen.. a druga u ruci junaka. Sve je to ispričano u Podvizima Aret-Akbe." On je dugo ćutao. ono ostrvo. omčom ili otrovom. Antil je bila ona starica koja ti je dala polovinu prstena. poslednje što mi je ispričala pre nego što je umrla. kako mi je rekla Tar. Tamo se kaže. Izdala sam svoj narod. tokom svih ovih godina. Jedva su poznavali ljudski govor. i da tamo budu ostavljena bez ičega sem svoje odeće i malo hrane. kao što su ostavili . Zato je naredio da se deca ukradu i odnesu na pusto i zabačeno ostrvo. Uplašio se od jednog proročanstva koje je kazivalo da će Carstvo propasti zbog jednog potomka Torega od Hapana." Tako je govorio junak. kao što je mislio tvoj narod. u velikim gradovima. I tako je po svoj prilici njegov prsten jedna ćerka te kuće nasleđivala od druge.

Tenar. Šake su joj bile čvrsto stegnute u crnim naborima njene rize. istina je da ti tamo nije mesto. Ja nisam slobodna.. uvek me je tešio kad sam. Umrli su od gladi i žeđi. i tamo gde je vladala mržnja sada će vladati mir." "Ne ide." "Njegova smrt ide meni na dušu. gde nema nikoga. Sahranjeno je u vlastitoj grobnici. nastavi on mirno. Kad sam bila mala. svom . posivelo od morske sumaglice. Nema nikakve veze sa mnom. daske i njegovo lice. ne meni. suviše mudra. "odvešću te od vladara i velike gospode. i bili sahranjeni u Podgrobnici. To zlo je izliveno. On je bio čovek koji mi je držao mač nad vratom." Meko svetlo.." "Neću". On pripada tebi. jer. Ona je učinila da ono što je slomljeno bude opet celo. Mislio je da će me tako zaštititi. Slušaj me dobro. Suviše si mlada. Gledao ju je pravo u oči. Odvešću te u moju zemlju. i iskrcaj me tamo. "Slušaj. dok je sedeo na pramcu i gledao je u lice. kao običnu stvar koju čovek nađe. pa posle baci. Nađi neko ostrvo gde niko ne dolazi. Nema ga. kao što zapaljena lampa sadrži i daje drugima svoju svetlost. gde sam se rodio. Zadržala se na kraju njegovog štapa. Nikada nisi bila stvorena za surovost i tamu." Ona opet ućuta jer je suze zagušiše. "Neću u Hevnor. uzviknu Tenar. čarobna svetlost koja je nastajala kad god on naredi. postepeno. Tenar?" "Naredila sam da tri čoveka budu zatvorena u sobu ispod Prestola i tako umru od gladi. ali nije više htela da plače. dodade ona. i ponesi prsten u Hevnor. titralo je između njih. Srebrnim sjajem oblila je donji deo jedra. Našao sam lampu nezapaljenu.. Odvešću te u Hevnor i reći vladarima Zemljomorja: Pogledajte! U carstvu mraka našao sam svetlost. na Gont. i bio mi odan." "Ima li još?" "Manan. otvore za vesla. u tami pred njom poče da se rađa svetlo. Ostavi me. A nema ni tvoj narod. To nije istina!" "A posle toga". Bila si kao pehar ispunjen zlom. "Nikad nisam bila dobra prema njemu". koji je držao uspravno. On je poginuo zato što me je voleo. "Kakvo si to zlo učinila. kad sam plakala. Ostavi me da budem sama!" Polako. Ne mogu. ali ipak na njeno iznenađenje. nalik na mesečinu. dušu svetlosti. u agoniji. gde nema ljudi. Kamenovi su im pali na grobove. na zabačeno i pusto ostrvo. Ona je učinila da jedno prastaro zlo bude uništeno. neću je ostaviti na pustom ostrvu.kraljevu decu. Ona me je vratila iz groba. Neću s tobom. Umrli.. i ostavi me. Zločin se mora iskupiti. bila si stvorena da nosiš u sebi svetlost.

na zimskom suncu. nisam bio dovoljno pametan. Ozbiljna lica. "Hoću". visoko iznad mora. Zovu ga 'Čutljivi'. Tamo će lampa moći neko vreme da gori u zavetrini. Hoćeš li učiniti tako?" Siva morska sumaglica im je lebdela između lica. i ušli u zaliv koji leži zatvoren u srcu Hevnora. I.. a raznobojne zastave bučno su lepršale iznad ljudi na čistom. zaleđeni. Podigla je desnu ruku i sunčevi zraci su sevnuli na srebru prstena.. Nekada sam i ja živeo tamo s njim. odgovori ona uz duboki uzdah. pa preko zaliva do Velike luke Hevnor. kroz rečne doline. koračala je pored njega uz bele ulice . Ugledali su bele kule i čitav grad sav blistav od snega. Krovovi mostova i crveni krovovi kuća bili su pokriveni snegom. Jedrili su između velikih brodova nagomilanih u moreuzima Ebavnora. Ged uvede čamac u luku. po planinskim padinama. velika gomila ljudi beše se iskupila na pristaništu pod snegom. Tamo ćeš. a i konopci sa jarbola stotina brodova u luci svetlucali su.starom učitelju Ogionu. malecka.. čovek u čijem je srcu mir. u svom iskrzanom crnom ogrtaču. Drži nekoliko koza i ima malu baštu. Tenar. On je sada veoma star i veliki je mag. Tenar je sedela na fari. Vest o njihovom dolasku beše ih pretekla. tražeći slobodu. a pod njima more. naći tišinu i dobrotu. Sjeseni krene da luta po ostrvu. Živi u kućici na okomitim stenama Re Albija. preko nemirne vode. mirnih i ledenih vetrovitih dana svog zimskog putovanja. oko njih zavlada tama. posle mnogo vremena dodade: "Volela bih da to bude što pre. tražeći mir i tišinu za izvesno vreme. Pogledala je u prsten na ruci. Čamac se lagano dizao i spuštao na blagin valovima. sam samcit. Nisam dugo ostao. crveno jedro Dalekovidog bilo je dobro poznato u tim vodama. ispravljenih leđa. Ušli su. "Hodi!" reče jednostavno. kroz prašume. smešeći se. posle mnogo sunčevih izlazaka i zalazaka. pružajući ruku da je prihvati." Svetlost polako utrnu. da odmah pođemo tamo. jer zakrpljeno." "Biće uskoro. kad sam bio još mlađi nego ti sada. nošeno vetrom. ti ćeš doći bežeći od zla. Stotine ruku se ispruži da uhvati konopac koji je nabacio na stub za vezivanje. i dože. našao ga. u Unutrašnje more. dok ne pronađešsvoj vlastiti put. tražeći zlo." "Hoćeš li ti ikada navraćati?" "Dolaziću kad god budem mogao. dabome. i ona ustade. i. On iskoči na kej i okrenu se. Oko njih je bila noć. Ali. onda na iskupljeni narod i šarenu obalu i na palate i visoke kule. ledenom vetru. Otišao sam odande. Izdaleka se čulo veselo klicanje kako se podiže i razliva..

Hevnora. S druge strane nalazile su se sobe. dvorane. Dok je dečak posmatrao fontanu. čovek u belom. stajao je jedan čovek. "Gospodaru Arhimaže". jedne razgranate oskoruše. hodnici. na nekih petnaest stopa. prolazi. Iza njega. Tamo je na jednom onižem mermernom ispupčenju prekrivenom mahovinom sedeo dečak. nadiglo je i stvorilo pukotine u mermerskim pločama. držeđi ga za ruku. prateći pogledom oticanje središnjeg mlaza fontane. kao dete koje se vraća kući. On je. Okrenu se prema čoveku i nakloni mu se. da odole svakom zemljotresu i naletu talasa. šireći se iz travnate parcele oko vodoskoka. okretno i zaprepašćeno. Čovek krenu napred. Treća knjiga NAJDALJA OBALA 1. a na kraju snažni spoljašnji zidovi Velikog zdanja Rouka. kule. bili su sagrađeni ne samo od kamena. bogato odeven. vitak. već i od neoborive magije. suncu i zvezdama. Vetar pokrenu grane oskoruše i zatalasa njene tek rastvorene listove. a središnje mesto tog zdanja je to malo dvorište u samom središtu. Bio je već gotovo muškarac. a Veliko zdanje je škola i središnje mesto čarobnjaštva. a voda se slivala i oticala kroz senku i jasnu svetlost. čovek je posmatrao njega. Jer Rouk je Ostrvo Mudrih na kome se predaje nauka magije. Lice kao da mu je bilo urađeno u zlatastoj bronzi. Dečak skoči na noge. ispod drveća na drugom kraju malog središnjeg travnjaka. stajao je nepomično. Teško je to bilo zasigurno. ali ipak još dečak. . ili se bar činilo da stoji. utvrditi usled treperavog pomeranja senke i tople svetlosti. nema sumnje. OSKORUŠA U Dvorištu Fontane martovsko sunce prosijavalo je kroz mlade listove jasena i bresta. bio tamo. koji su bili u stanju da zadrže savki ratni pohod. Pukotine je ispunila svetlo zelena mahovina. Korenje drveta najbližeg fontani. reče on. Nije se čuo nikakav zvuk niti videlo bilo kakvo kretanje osim igre lišća i vode i njihove neprestane pesme. gde žubori fontana i drveće postojano odoleva kiši. imalo je tako fine crte i bilo je sasvim spokojno. To nenatkrito dvorište okruživala su četiri kamena zida.

uspravna držanja. puštajući da mu voda curi između prstiju." "Sva imena? Samo je Segoj koji je izgovorio Prvu reč. Video sam voćnjake Enlada u proleće i zlatne krovove Berile. živ pogled. sazano bih ga. ali vesti koje sam čuo bile su loše. Šta ona znači u svakodnevnom govoru?" Dečak odvrati: "Mač. posmatrajući fontanu. reče Arhimag. govorio je blago. znao sva imena. "Vi znate." "Ta reč mora da potiče iz dijalekta tvoje zemlje. Reci mi. Slobodno sedi.. ali poput čoveka koji udovoljava dečjem nestrpljenju. Kako se zoveš?" "Zovem se Aren. Zvaću te Aren. primeti on. Ponovo nastupi tišina. nastavi: "Doputovao si izdaleka i još se nisi odmorio. "I sva imena.. Iznad nabora spuštene kapuljače videlo se tamno crveno lice. i pre bi se moglo reći da je pored dečakovih reči osluškivao još nešto. gospodaru. ali bez stida: "Mislio sam da Arhimag zna sve jezike. da je knez moj otac upućen u vračanje. "da mi je bilo potrebno da saznam tvoje pravo ime.. a na Arenovom licu zaigra bistar. pošto potiče od loze Moreda. krepak i na sebi je imao ogrtač sa kapuljačom od bele vune. Pa ipak. reče ozbiljno Arhimag. Dečak ponovo sede na ispupčene ploče i prođe trenutak pre no što ijedan od njih ponovo progovori. a ja sam Jastreb. Ali nema potrebe. i predupredivši dečakovo izvinjenje. "naslednik kneževine Mored." Čovek odmahnu glavom. a onda dečak progovori." On kleknu na belu ivicu fontane i ispruži šaku prema prstenu svetlucavih kapi koje su se rasipale iz gornje činije fontane. i pošto je . gospodaru Jastrebe. dok je Aren govorio. "Ti si sin kneza od Enlada i ostrva Enlada". kakvo ti je bilo putovanje dovde?" "Suviše dugačko. Budi siguran". orlovski nos." "Pričaj". U celom Zemljomorju nema starije niti čestitije baštine. a ne da ga nije slušao. "Prijatno je sedeti u Dvorištu Fontane"." "Nepovoljni vetrovi?" "Vetrovi su bili povoljni. a jedan obraz bio mu je izbrazdan davno zadobijenim ožiljcima.." Arhimag klimnu. Pogled mu je bio bistar i divlji. izdižući ostrva iz dubokog mora. ne baš srčano. on se ponovo zagledao u kristalnu zavesu od vodenih kapi što se prelivala iz gornjeg dela fontane u donji.Čovek koji se zaustavio pred njim bio je onizak.

na čoveka kome je rečeno da mora umreti do kraja godine. da li je narod na Narveduenu obeshrabren? A pomorski kapetan je ponovo odgovorio da nije. a one su uvek neobične. tako da je proslava mogla biti završena. pošto je zaokupljen vladavinom i upravljanjem svojom kneževinom. "Video sam neke". a poneka su..' Kada su se i ostali trgovci vratili. reče on. ovčijom kožom i kalajem.' I odista. mereći pomorske puteve. ponovili su priču da je Narveduen jako osiromašio i da se na njemu više ne upražnjava bajanje. kazao je. ali on je samo mogao da kaže: 'Zaboravio sam reči i ustrojavanje.. dok je razgovarao sa knezom. ovog proleća pastiri imaju mnogo nevolja sa stadima.' Otac poče da ga ispituje. rekao je: 'Liče na bolesnike. zabrinut i rekao mi je: 'Izgovorio sam reči. već bi se pre moglo reći da ih nije bilo briga. . a sada ga glas izdade. Bio sam tamo. 'ne obazirući se na svet oko sebe.u mladosti proveo godinu dana ovde na Rouku. Obučavali su ga civili. a mnoga jagnjad se rađaju mrtva. rekao je.' Onda je otac otišao na trg i sam izgovorio bajalice. koje se nalazi na nekih pet stotina milja zapadno od nas. Zatim nastupi pauza. u ranu zimu jedan pomorski kapetan vratio se u naš grad Berilu i doneo priču koja je stigla i do ušiju mog oca. Moj ga je otac upitao. mada retko koristi tu svoju veštinu. Rekao je.. Ali Rut se vratio u dvor sav pometen. a on sebi ponavlja kako to nije istina. da će on večno živeti." Dečak je u početku govorio s lakoćom. tako da im je samo moj otac poklonio veću pažnju. . za vreme svetkovine Jagnjeta koja se održava u Enladu. Ali sve su to bile priče vezane za Prostranstvo. Idu unaokolo' kazao je. Otac ga je upitao da nisu svi čarobnjaci i veštice napustili to ostrvo. spustio je štap i rekao: 'Gospodaru. a njima ipak kao da ni do čega nije stalo. "Pomorski kapetan je ispričao kako na ostrvu Narveduen. A onda za Novu Godinu. Čarolije tamo nemaju nikakvu moć.. dvorani. ne mogu da izgovorim bajalice. mladunci umiru odmah po rođenju. ali oni više nisu bacali nikakve čini. Poseduje izvesne moći i znanje. trgnuo se kada je izgovorio tu reč i progutao knedlu. a reči vračanja su zaboravljene. ali ne znam da li su one išta značile. tako da nije bio samouveren poput ostale mladeži. zapovedništvom u gradovima i trgovinom. a on je odgovorio da nisu: bilo je tamo još onih koji su nekada bili čarobnjaci. kada žene pastira dolaze u grad i donose prvu jagnjad iz stada. sigurno.. deformisana. bio je ozbiljan. Ali video sam ga kada se vratio u palatu te večeri. čak ni one najjednostavnije za popravak kakvog lonca ili pronalaženje izgubljene igle. jesenja žetva bila im je siromašna. više nema nikakve magije. " Dečak je govorio užurbano. Flote sa našeg ostrva odlaze na zapad čak do Zapadnog Prostranstva trgujući safirima. Vladaju boleštine. tako da je on poslao po tog čoveka i saslušao ga. moj otac je imenovao vrača Ruta da izgovori bajalice za uvećanje stada.

postao svestan razdaljina i raznolikosti i shvatio da postoji veliki svet s druge strane prijatnih enladskih brda. Pa ipak. saosećajan. Ali ne znam. o tvojoj poruci će Veliki majstori Rouk sigurno raspravljati. Jer nadao se da će se kući u Enlad vratiti sa pravim lekom. u početku. smiren." "Ali ovde na Rouku. "Iz Južnog Prostranstva. Ali one nisu prave vračare. Ovde smo zaštićeni od oluje. Ta je zemlja dugo bila stecište pobunjenika i gusara pa se stoga kaže da kada čuješ trgovca sa juga. iz Vatorta.." "Na proricanje sudbine i ljubavne napitke ne treba mnogo obraćati pažnju. tako da je prošao trenutak pre no što je shvatio. a putovanje od Enlada do Rouka nije baš kratko." Arhimag ga još jednom pogleda. ukazuje na to da u našem delu sveta deluje neko zlo. Nije znao zašto. kao i mnogo ljudi u njemu. "Ti si mu sin jedinac. . ali treba saslušati ono što te starice imaju da kažu. Još nije bio navikao da razmišlja u tako širokim razmerama. Teško je biti siguran. i ovog puta.. Kneževiću. Želi da čuje savet Mudrih. Aren odvrati pogled. bilo prvo veće putovanje. Odakle još?" upitao je. to ti je isto kao da slušaš lažova. Arene." Arenu je putovanje sa severa. priča je uvek ista: Izvori čarobnjaštva su presušili. Imaš li još šta da mi ispričaš?" "Pa samo priče nekih starica koje žive u brdima. odvrati Arhimag. Bio je nepristrasan." "Šta kažu starice?" "Da sve veštice koje proriču sudbinu iz dima i bara govore o zlu. jer pogled tih tamnih očiju nije bio nimalo neljubazan. Jer Enlad nije prva zemlja iz koje su do nas doprle slične glasine. Ljudi kažu da se u Vatortu više ne upražnjava magija. U poslednje vreme čak i nešto južnije od Arhipelaga. Tek je u ovih nekoliko poslednjih nedelja video i druge zemlje pored svoje rodne."Moj otac veruje da ovo i priča o Narvedeunu." "Ovde na Rouku ništa od toga nismo osetili. kakav bi savet oni mogli dati tvome ocu." "To što je tebe poslao dokazuje kako smatra da taj savet treba da brzo dobije". šta ćeš sada preduzeti?" "Vratiću se u Enlad kada budem u stanju ocu da odnesem neko jasno objašnjenje prirode toga zla i lek za njega. pored velikog ostrva Hevnora i kroz Unutrašnje more do Rouka. promena i svega lošeg. pomalo pometen. Možda i suviše dobro zaštićeni. uprkos svoj obuci kroz koju je prošao. E pa. i da njihovi ljubavni napici ne deluju.

Za pasom je nosio mač u koricama od nove kože koje su bile ukrašene crvenim i zlatnim umecima. već samo kao Arena. već i on sam. "što su bili kraljevi. ali sam mač bio je jednostavan. "A ti nisi ničiji sluga. Aren nespretno ustade. "To je tvoje. tako da je sada ugledao Arhimaga u pravom svetlu: najvećeg vrača u celom Zemljomorju.. glas mu je podrhtavao. tako da sada ne samo da je Enlad postao mali i nevažan. mada je sada zazvučao nekako tanko i piskutavo: "Učiniću kako mi naredite. glasom." "Važnije od toga da su ti neki od predaka bili magi je to"... Pogledao ga je. čovek tiha glasa. odvrati Arhimag. Niko ga još nije ovako pogledao. a on je bio sin svog oca. ipak bih mogao. te podigao nepski zid.Svi su u Enladu podizali pogled ka njegovom ocu. tako da dečak sada podiže oči prema njemu. ali jednostavno je morao da skrene svoj. te ga uhvativši za ruku natera da ustane. "Zahvaljujem ti na ponudi da mi služiš. kao što vitez nudi mač svome knezu. kneževića Enlada. sa izlizanom poprečnom drškom od posrebrene bronze. Arhimag nije ispružio šaku da dodirne dršku mača. onizak. krepkim korakom." On se pridiže i priđe Arenu tihim. kada se . reče on. ne prema meni". ali ubrzo potom prozbori." "Ali otac je rekao da mogu ostati na Rouku dok ne doznam o kakvom je to zlu reč i dok možda ne steknem neko znanje. a onda je podigao oči prema Arenu. čoveka koji je prekrio Crni Izvor Fundara i povratio prsten Eret-Akbe iz grobnica Atuana. poče on zamuckujući. sa očima dubokim kao veče. ne baš tako mlad. i mada je sada ne prihvatam. lice mu je bilo obliveno rumenilom. te kleknu na oba kolena. "Gospodaru". ako bih mogao da naučim da vam budem od neke koristi. te je tako u Arhimagovim očima bio mali. sasvim mali. "dozvolite da vam služim!" Njegovog samopouzdanja je nestalo. Sedeo je i čupkao živopisnu mahovinu koja je rasla iz raspucalih mermernih ploča. Klečao je tu pored fontane. mornara koji je poznavao mora od Astovela do Selidora. u velikoj panorami zemalja okruženih morem nad kojima je visila tama. ali među mojim precima bilo je maga. sina vladara. reče Arhimag.. čiji su temelji duboko u moru. koji je tek u nekoliko poslednjih godina postao dublji. Nije mu se dopadala pomisao da se uplašio Arhimagova pogleda. I dalje nije skidao pogled sa Arena.." "Ti si obavezan prema svom ocu. i to sve izvede nekako na brzinu. veštinu ne posedujem. mislim da nemam nikakavu moć. Sada ga je žurno izvukao i dršku okrenuo prema Arhimagu. Činilo se da je on još više uvećao svet oko njega. zaboravio je na sebe.. jedinog živog gospodara zmajeva. a ne moje". Dok mu se malopre podređivao. ne kao Arena.

posavetujemo o tim stvarima. Lice mu je bilo uvelo i boje slonovače. tako prisno kako to niko pre njega nije učinio." Pojavi se jedan sitan čovek neodređene starosti. a zatim podiže lice spram neba umivenog sunčevim zracima. i on je bio jedan od sedmorice ljudi na svetu koji su znali Arhimagovo ime. Sve mu je izgledalo lako i sve je s lakoćom obavljao. ali on je Arhimagov dodir doživeo kao titraj slave. dodirnuvši ga između lopatica. da je bilo ko drugi bio u pitanju mladi princ ne bi otrpeo takvo ponašanje. izgubljena runa kraljeva. Ponudu velikodušnog duha ne treba olako odbiti. neoprezno. on pohita ka vratima. niti se osvrnuvši. Ipak do sada se još ničemu nije potpuno predao. Ogion Ćutljivi. i na kraju. uputivši se prema jednim drugim vratima. majka tri devojčice koja ništa nije znala o vradžbinama. Gede?" upita on. po imenu Džerou. Zaboravivši na dvorski način pozdravljanja. Pođi". lice puno ožiljaka. voleo je igre. dva . Bio je aktivan dečak. i on blago pogura Arena. spreman da izvršava svoje ceremonijalne dužnosti i da vlada. koji je davno na planini Gont dao Gedu to ime. tako da ga je čovek morao zvati starcem. Bili su sami. "Kako uljudan glasnik za loše vesti". Još su ga znali Veliki majstor Imenovanja sa Rouka. Momak koji te je doveo ovamo pobrinuće se da dobiješ nešto za jelo. opasnost. kao da se obraća fontani . ne pogledavši ni ispred sebe. koja Aren nije video. reče on poluglasno.. i koja je malo ko i mogao da uoči bez obzira na to kako se blizu našao. na drugom kraju Zemljomorja na krajnjem zapadu. ali ta mu reč nije pristajala. Pođi sada. sve je bilo igra i on ju je igrao s ljubavlju. nesvesne svoje moći. A Ged Arhimag ostade da ga posmatra kako se udaljava. Tenar od prstena. Ged postoja još malo pored fontane ispod jasena. on reče: "Veliki majstore Čuvaru kapije. Jer Aren je prema njemu počeo da oseća veliku naklonost. "Šta je bilo. ništa ne sačuvavši u rezervi. žena graditelja kuća sa Ifiša. Niti treba nepromišljeno odgurnuti mač Moredovog sina!. mudrost. Nije ga čekala već je nastavljala da govori na nekom svom srebrnom jeziku. seoski vrač sa Ifiša po imenu Več. i on ju je izvesno vreme slušao.. I tako je on iznenada iskoračio iz detinjstva. da se okupaš i odmoriš. A sada se razbudila sama suština njegova bića. bio ponosan i uživao u telesnim i umnim veštinama. ozaren. miran glas i stisak tamnopute šake. već čast. i tome nisu doprineli igra niti kakav san. nespretan. i krasio ga je prijatan osmeh koji je stvarao duboke bore u njegovim obrazima. poslušan. Mlad nije bio. štap od tisovine na kome je blizu drške bila srebrom utisnuta u crnom drvetu. vrač sa Re Albija. što sve nije bilo nimalo lako ni jednostavno. Bela gospa sa Gonta. ali je bila mudra u drugim stvarima. A onda.

više nije gledao. Ali čak ga i šegrti. sva razdragana i nikada ne prestajući." Seljak na udaljenoj padini brda ispod vedrog neba. Ptica se stušti naniže i zaustavi se tačno na ponuđenom zglobu. da se Gaj kreće unaokolo na neki tajanstveni način. jer Gaj se ne kreće. "Neustrašivi". da odloži svoje spiskove i pusti učenike jedno veče da se odmore. Sve se ostalo kreće. odvrati Čuvar kapije. na suncu ranog proleća. ljudi iz grada i seljani. a čovek je nastavio da korača preko blatnjavih polja.. Jednom je prošle jeseni posmatrao Arhimaga i divlju pticu koja mu je sletela na zglavak. Male ptice odizale su se u vazduh i pevale. već samo dva sokola kako se penju uz vetar. ščepavši ga žutim kandžama. Njegovo korenje je korenje postojanja. a fontana je i dalje pričala sama sa sobom. Daleko u visini. već veliki enderski soko sa Rouka. jedan soko napravio je široki luk na nebu. "Pođi brate. i nestade. te se zagleda u njega sa oba okrugla svetlozlatna oka. nestade i Arhimaga. Varnični krov je upravo počeo da cveta po ugarima i pored puteljaka. a često i južno od njega. "Večeras ćemo se sastati". jer sunce je bilo u zenitu. tu šumu visokog drveća čije je zeleno lišće protkano zlatom čak i u proleće. To nije bio jastreb. svetlozlatnim okom. Skinuo je beli ogrtač. "Poći ću do velikog majstora Ustrojstva. smešeći se. Poslaću poruku Kurremkarmerruku. zureći u njega. staze koja je uvek vodila pravo i izravno bez obzira . Seljak koji je orao smeđu padinu brda podiže ruku u znak pozdrava i Ged mu otpozdravi na isti način. Veliki soko zamaha krilima i zari još jače kandže. Njega nema na kartama i do njega mogu stići samo oni koji poznaju put. Hoćeš li se pobrinuti za ostale?" "Da". makar ne i lično. šegrti. belo-smeđi soko ribolovac. Ali tu nisu u pravu.. Stigao je do staze koja je vodila u Gaj Suštine. uvek na izvesnoj udaljenosti. zatim lupnu povijenim kljunom. obično se mogao videti Gaj Suštine. Ged je koračao preko polja udaljujući se od Velikog zdanja. te dođe do nas. ljudi iz grada i seljani mogu videti. a već u narednom trenutku čoveka više nije mogao da vidi. On postrance pogleda Arhimaga jednim okruglim. I oni smatraju. Ovog puta su se rastali dok je seljak još gledao: ptica se vinula visoko u nebo.. reče Arhimag. neustrašivi.zmaja: Orm Embar i Kalesin. obrati mu se Arhimag na istinskom jeziku. Negde na zapadu od Velikog zdanja Rouka.. Ged podiže pogled na trenutak i ponovo diže ruku.

Oko njih su se . ne veće od zenice oka. jedan pažljivo okačen krug. plodno od istrulelog lišća koje je opadalo tokom svih tih godina. U središtu je čekao pauk. "Šta to tamo posmatraš?" upita Arhimag. visoke i snažne sa svetlim krošnjama i presadnicama. Ged je sreo Velikog majstora Ustrojstva." Između dve visoke vlati trave na čistini pauk je ispleo mrežu. Tle ispod drveća bilo je meko. Debla pojedinog drveća bila su ogromna. privučeni izgledima na pustolovine ili sa željom da nauče veštinu vračanja. varvari iz Kargada prestali su da vrše upade. Među tim divovima rasle su mladice. Ipak su neka od najdrevnijih oskudevala u lišću i imala su uvele grančice. Nemo su se pozdravili. koja nije imala imena na hardijskom jeziku Zemljomorja.kako se vreme i svet krivili oko nje. Kosa mu je bila žuta poput maslaca. Veliki majstor Ustrojstva Zemljomorja. reče Ged. "Šta je zlo?" upita mlađi muškarac. on nije poticao iz Arhipelaga. Kad bi ih čovek ugledao konačno je mogao da poveruje da se Gaj nikada ne pomera: ličila su na prastare kule posivele od godina. nešto sivo-crno. koj je živeo u Gaju i retko. proučavajući umetnički napravljenu mrežu. ali ako ga je i znao nikada ga još nije izgovorio. gotovo nikada nije izlazio iz njega. rekavši Čuvaru kapije na bahatom i oskudnom hardijskom: "Došao sam da učim!" A sada je stajao na zeleno-zlatnoj svetlosti ispod drveća. "I on stvara ustrojstva". koji je stigao na Gont jednog kišnog jutra. Činilo se da ih obojicu promatra ta okrugla mreža sa crnim središtem. tankim lisnatim šibljem ne višim od kakave devojke. U ovoj šumi nije pevala nijedna ptica. Ali tu i tamo kakav mladi ratnik ili trgovčev sin. taj visoki beloputi čovek svetle kose i čudnih zelenih očiju. Na čistini koju je pre mnogo godina napravilo jedno palo drvo. "Mreža koju mi ljudi tkamo". sledeći je. crveno-modar mladi divljak iz Karego-Ata. Bila je utihla na podnevnoj svetlosti i vrućini. Nisu bila besmrtna. Tu su rasle paprati i šumske biljke. a ovaj drugi odgovori: "Pauka. opasan mačem. uskoro je stigao u hlad drveća. Pod granama je vazduh bio svež i mirisao na zemlju. došli bi sami samciti na zapad. U srebrnim nitima hvatala se svetlost. Možda je i on znao Gedovo ime. pa su čak i sklopili neke trgovačke pogodbe sa Unutrašnjim kopnom. a okus u ustima nalikovao je na izvorsku vodu. ali mogla se naći samo jedna vrsta drveta. Oni nisu bili prijateljski raspoložen narod i držali su se po strani. njihovo korenje nalikovalo je korenju planina. odvrati Ged. Takav je bio i Veliki majstor Ustrojstva pre deset godina. Pošto je prsten Eret-Akbe bio vraćen.

" "Da"." Rekavši to. on sede oslonivši se leđima o jedan moćni koren.. Mislim da smo suviše dugo uživali na suncu. čarolije. svako od njih ima svoje ime. 2. semenja i latica koju je čitao svojim učenicima i reče: "Ovde sam. te udobnije ispruži noge i ne otvarajući oči uskoro zaspa na suncu prošaranom lišćem. učenici za radnim stolovima u odaji u kuli podigoše poglede prema njemu. "Bojim se". pecajući u plićacima. učili bi imena. gde se lišće velikog drveća nadnosilo nad običnim tlom. "Večeras ćemo se ovde okupiti. spustivši štap preko kolena. povuče svog glasnika. A ." "Nemam nikakav savet!" Veliki majstor Ustrojstva sada je gledao u Geda. odvrati Kurremkarmerruk. Tu bi sticali znanja iz raznih oblasti čarobnjaštva. Zatvori oči kao da se odmara. taj visoki. "Mislim da moramo zaviriti u duboke izvore. latica cveta moli ima ime. koji se zove partonat." Zatim se udubi u slušanje." Ali Arhimag Ged koji je i dalje sedeo ispod drveta i koji je znao sva molina imena. kao i sepal. ono što treba i ono što ne treba činiti i zašto. reče on u duhu a Veliki majstor Imenovanja podiže pogled sa debele knjige imena korenja i trava. Na ivici Gaja. gospodaru. zatim počeše da se zgledaju. reče Veliki majstor Ustrojstva. obavljajući samo nevažne poslove. a to je iebera." "Jug i jugozapad. te posla glasnika svog duha preko brda i polja Rouka. Sever i severozapad". on ostavi Velikog majstora Ustrojstva samog. Ovo je najbolje mesto za savetovanje. "Kurremkarmerruče". rune. reče on. sede glave pod tamnom kapuljačom. mršavi starac. ne skidajući pogled sa okrugle paučine. uljuljkujući se u miru koji je donelo spajanje prstena.. veštine. Postoji strah u korenima. rekavši: "A sad. "Postoji strah. prema severu. da i dalje zuri u pauka u suncem obasjanoj travi. a njegove zelenkaste oči su bile hladne.uzdizali drveće i senke. lišća. te ponovo pognu glavu nad knjigom. i stabljika i list i koren. "Doći ću". Večeras moramo pretražiti dubine. do rta koji je napadalo more i na kome je stajala Osamljena kula. "Stigao je glas iz Narveduena i sa Enlada: istovetan. odvrati Ged. VELIKI MAJSTORI SA ROUKA U školu na Rouku slati su dečaci koji su obećavali da bi mogli postati vračevi: dolazili su iz svih krajeva Unutrašnjeg kopna kako bi naučili najveća umeća magije.

"To oni rade samo onako. Zvao se Kocka "jer su". Pa ipak. jer čak ni kralj nije u stanju da primora jednog tako velikog maga da poštuje običajno pravo." Bio je prijatan. I tako na njega mnogo obraćao pažnju. sem kralju svih ostrva. "Zato šegrti koji još nisu naučili čarolije često prvih meseci izgube dosta na težini. Upravitelj Rouka. čak i tokom vekova bez kralja. shvatam". "Razume se da se ovde ne kuva". Pričao mu je čudne stvari o Školi. Pravi vračevi nastaju samo na Rouku." Kocka je promukao pokušavajući da kod gosta probudi nevericu. ali stalno dobija prosenu kašu. činilo se da je to mesto zaštićeno od svih nevolja. Konačno je odustao i ućutao. "moji roditelji imali šest devojčica. pa je za sedmo dete moj otac rekao da predstavlja kockanje sa sudbinom. smeh dečaka odzvanjao je dvoranama i širokim. Devet maga.onda. a Aren je na sve odgovarao: "Ah. srcem. Tako ne prljamo sudove. a čiji su svi zidovi i lučni svod bili izrezbareni prikazom Hiljadulisnatog drveta. posle duge vežbe i ako bi im se šake. Na Rouku se sve odvijalo onako kao što se odvijalo već mnogo stotina godina. znakom da više nije šegrt već dokazani čarobnjak koji se obučava da dobije štap. Juče je uz nju dobio i sušenog bakalara. i tamo svako prizove ono što želi da jede. Njihov gospodar. ili "Razumem". brza uma i jezika. Imamo jednog dečaka iz Hevnora koji stalno pokušava da prizove pečeno pile. ali nauče. usled prirodne želje da bude primećen. Arhimazi sa Rouka ostali su odani i poštovali su to običajno pravo." "Da. počeo da iskorištava odsutnost gosta. "Gde. radi predstave.. ni ne primećujući moćnu kolonadu kroz koju su prolazili. Arenov vodič u obilasku škole bio je jedan zdepasti momak čiji je ogrtač ispod brade bio zakačen srebrnom kopčom. a ljudima je magija potrebna kao hleb i smatraju je ugodnom poput muzike. Odlazimo u trpezariju. odvrati učtivo Aren. pa čudne laži o Školi. um i duh uporedo razvijali. U drugoj prilici Aren bi uživao u njegovim šalama. Velikih majstora Škole. hladnim hodnicima Velikog zdanja. ako on to ne želi. Kocka je stoga. Pošto na svim ostrvima ima čarobnjaka i veštica. sa kog kopna potiče Arhimag?" upita gost. .. reče on vodeći Arena pored ogromnih kamenih kuhinja u kojima se presijavala sva sila bakrenih kotlova i iz kojih je dopirao zveket noževa i miris luka koji je pekao oči. a i njemu je samo odan kao vazal. Arhimag nije podređen nijednom čoveku. Škola za čarobnjake je mesto vredno poštovanja. objasnio je. da". smatraju se jednakima velikim kneževima Arhipelaga. ali danas su mu druge stvari bile na pameti. tako da je Kocka na kraju zaključio da ima posla sa kraljevskim idiotom. mogli su da steknu naziv vrača i prime štap moći.

" Kocka ga tada pogleda sa izvesnim odobravanjem. "Tamo je bio seoski kozar. dodade. i da mu da iscrpniji odgovor: "Bilo je to pre tri godine. "Često ga viđaš?" "Ne. Doneo sam Arhimagu poruku od svog oca. kako drugačije?" Napustili su kolonadu kroz severna vrata. dečak sa Enlada se okrenu i s nevericom zagleda u Kocku. i luke iza njega." "Ali kako je jedan kozar mogao postati Arhimag?" "Na isti način kao što bi to mogao postati i princ? Došavši na Rouk i nadmašivši sve Velike majstore. Kasno poslepodne počivalo je toplo i sjajno po izbrazdanim brdima i krovovima Grada Tvila. odvrati oštro Kocka. uglavnom. četrdeset ili pedeset." "Star? Koliko mu je godina?" "Oh. Samo sede na Rouku i paze na Ravnotežje. Od kada je imenovan za Arhimaga nije mnogo šta učinio. te upita: "Da li si došao ovamo da učiš. ukravši prsten u Atuanu. Samuje." "Enlad je jedna od kneževina kraljevstva.. je li tako?" . "Naglasak mu je stvarno gontijski. Razume se. sem ako nisu gusari ili čarobnjaci." "Da mogu da razgovaram sa zmajevima na njihovom jeziku"."Sa Gonta"." "Danas sam tamo s njim razgovarao". Boja njegovog glasa natera Kocku da ga pogleda. Obično je to tako. pretpostavljam. "Kozar?" "Gontijci su uglavnom svi kozari. odvrati kocka. kazao da je on sada kozar. Ali video sam ga kada sam stigao na Rouk. Sećam se." Posle jednog trenutka. A on je i inače već dosta star.." "Jesi li ga vidio?" "Razume se da sam ga video". Zastadoše da porazgovaraju. savladavši Stazu zmajeva. "ne bih vodio računa o svom naglasku." Čuvši tu jednostavnu i svima poznatu činjenicu. Ali tamo je teško jasno videti stvari.Kocka reče: "Razume se. i žamora fontane. u Dvorištu Fontane. kneževiću?" "Ne. njegovog glasa. bio sam prilično mlad. to se sve dogodilo veoma davno. Bio sam toliko uplašen da ga nisam pravi ni pogledao. primeti Aren. primeti Aren. Kraljevski idiot je izgleda bio i kraljevski snob. tako što je najveći vrač od vremena Eret-Akbe. Nisam znaš.

Nekada su to bili i Hevnor i Eja. Ilijenska loza vodi poreklo od Gemala iz Mora rođenog. ali u njima se ugasila kraljevska loza. Ali na prestolu u Hevnoru nije bilo kralja još od Maharionove smrti: osam stotina godina. od kada je prsten kraljevske rune vraćen u Kulu kraljeva u Hevnoru? Stvari su tada krenule nabolje. od Moreda preko njegovog sina Seriada i Kuće Enlada. u Kuli kraljeva u Hevnoru boraviti veličanstvo." "A postoji i proročanstvo koje mora biti ispunjeno." "Da. zar ne? Maharion je kazao da naredni kralj mora biti mag. pripadamo kneževini Ilijen." "Što će reći. kneževa koji udaraju prevelike namete i sve te zbrke koja potiče od moći kojom niko ne upravlja. A šta su daleke obale dana? Ali tako glasi proročanstvo poslednjeg kralja. Čuli smo za nevolje koje su snašle druge zemlje." "U Arku." "Veliki majstor Poezije je iz Hevnora i zanimaju ga te stvari. najstarija. Ilijen i Put." Aren je odrecitovao ove genealogije sa sanjalačkim izrazom na licu." Kocka je sada govorio sa velikim zanimanjem. trgovaca koji precenjuju svoju robu. Da li bi sve te zemlje odista prihvatile kralja?" "Ako bi došao u miru i bio jak: ako Rouk i Hevnor priznaju njegovo pravo na presto. ali moć treba da bude rukama kralja. Enlad. od kada je sklopljen mir. ali kratko je potrajalo. pošto samo kakav vrač ili mag mogu otići među mrtve u zemlju tame i vratiti se iz nje. Došlo je vreme da na presto Zemljomorja ponovo zasedne kralj. zaboravivši na glupiranje. od Akambara i Kuće Šeliet. Ovde je ravnoteža. osamnaest godina. Mi sada. živ prošao kroz zemlju tame i stigao na udaljene obale dana."Enlad. odakle ja potičem. ljudi o tome razmišljaju. "Nikada se nije upuštao u slične sukobe. sedamnaest. služio bih istinskog . ali ne može da vlada. a flote. Mada je oni ne prelaze. znaš. reče on lagano. "Enlad je bogata i mirna zemlja". preko Mahariona koji je bio kralj svih ostrva. vojske i narodi će mu svi zajedno prići. poput kakvog dobro uvežbanog đaka čiji je um zaokupljen nečim drugim. Koliko je od tada prošlo. Rouk će ga prepoznati. pa će se jednog dana i roditi neko ko će ga ispuniti. Tada će ponovo u središtu sveta. Put. Ljudi su umorni od ratova. pohara. te je konačno uspeo da privuče Arenovu pažnju. mora biti mag. Maharion je kazao: Naslediće moj presto onaj koji bude. Bar uvek o njoj govore kao da ima samo jednu granicu iza koje nema kraja. "Misliš li da ćemo za svoga života ponovo videti kralja u Hevnoru?" "Nikada o tome nisam mnogo razmišljao. Rouk predvodi. da donese Znak mira. Takvome bih prišao. i sada je gore no ikada. te se tako već tri godine trudi da nam ove reči utuvi u glavu.

svaki prebirajući po vlastitim mislima. "Što znači da je bezbedno boraviti na njemu". Ostavši sam u mračnoj kamenoj ćeliji koja mu je dodeljena za spavaonicu. greškom. primeti Aren i dalje poluodsutan. ali srpasti mesec već je plovio ka zapadu preko vrha brda." Naglas reče: "Kralju bi bili potrebni ljudi kao što si ti.. to je zračenje bilo treperavo. Ali zašto su se sada sastali? Da nije zbog vesti koje si doneo?" "Može biti". cele noći. dok se u Velikom zdanju iza njih nije oglasio gong. Trava puna rose trala im se od noge.. Kocka koji je bio uzbuđen i nesiguran." "Učinilo mi se da si kazao kako se ovde ne kuva". "Večeras je na redu leća i supa od luka. da Aren ne bi pomislio kako je govorio suviše osećajno. kada počeše da se uspinju uz jedno zaobljeno brdo..kralja svim srcem i svim umećem koje posedujem". ponekad skuvaju. kažu da je isto tako plamtelo. sve dok ga padina nije zaklonila i dok nisu ostali samo mlad mesec i prolećne zvezde. a onda iznenada zastrašeno povika: "Pogledaj! Gaj!" Na tlu. reče Kocka. krenuvši za njim. pored močvarnog Tvilburna nalazio se hor malih žaba koje su pozdravljale prve tople dane i skraćenje zvezdanih noći. kao da je mesečina." "I ono će poslednje potonuti... mora da se tamo nalaze Veliki majstori. "Ovo je Okruglo brdo Knol". Hajdemo. Posle večere izišli su i uputili se preko polja kroz blago plavetnilo povečerja. pa ipak zajedno. kada su se pre pet godina sastali da izaberu Arhimaga. reče Kocka. dodade Aren. "Oh. Sve okolno tlo odisalo je nekim tajanstvom. razmišljaju ći: "On bi prema kralju osećao isto ono što ja osećam prema Arhimagu. južno od Knola pojavila se velika svetlost. kada je izgovorena Prva reč." Stajali su tako. želeo je da se vrati u Veliko zdanje da čuje glasine o tome šta je veće Velikih majstora predskazalo." Nikakva magija nije umešala svoje prste u večeru. Kocka blago reče: "Ovo brdo je prvo izronilo iz mora. reče Kocka drhteći od strahopoštovanja. "Evo!" reče Kocka. Aren je ležao otvorenih . a onda se nasmeja i slegnu ramenima. kada sve stvari budu raščlanjene".. kao da je izišao mesec. Aren pođe s njim. ali često se osvrtao da vidi to čudno zračenje. već samo dosta opipljivog. odvrati Aren. Ali Aren ga je posmatrao prijateljski. "Šta je to?" "Dolazi iz Gaja. a u podnožju brda. poput kretanja lišća na vetru.

tako da je već u narednom trenutku video sebe još jednom licem u lice sa Arhimagom u dvorištu ispod oskoruše. kada je stigao iz luke i koji je od njega zahtevao da mu kaže svoje pravo ime pre no što uđe. Ali on ništa od toga nije primećivao. nebo je bilo mračno. pokriven mekim krznima. Aren je rune hardijskog jezika naučio od oca. niko više neće učiti prava imena stvari.. oluja se stuštila na nas.. reče mladi šegrt stojeći na pragu njegove ćelije. "Veliki majstori razgovaraju na svetom mestu. ali ja ću ostati pored vas da vam služim". moj otac poseduje dar za izvođenje vradžbina. ostao je da stoji otvorenih usta. duboko urezane. a neke urađene u srebru. drvo bez lišća. sačeka trenutak i pobeže pre no što je Aren uspeo da se sabere i odgovori. možda on odista izumire sa ovog sveta. a fontana nije žuborila.. U hodniku ga srete jedan starac." Ali njegova živa mašta brzo pređe preko toga. mada mu se činilo da neke od njih sadrže značenje koje je gotovo mogao da prepozna. Celog života je spavao na krevetu. reče Veliki majstor Čuvar kapije. reče Čuvar kapije. ali ne i ja. razmišljao je. "Stigao si. Čak i ako ga nikada ne vidim. jer još nije video to tamno lice kako se smeši. Ovde se osećala velika starost zidova. Šta će učiniti? Hoće li istkati neku veliku magiju da bi spasli magiju uopšte? Da li je moguće da čarobnjaštvo odumire u svetu? Postoji li opasnost koja čak preti i Rouku? Ostaću ovde. kneževiću Arene". Radije ću čistiti njegovu sobu nego biti knežević u Enladu. "Nalazim se u središtu sveta". Ipak ću ostati u njegovoj blizini. ali sada nije mogao da ga se seti. čak i na galiji sa dvadeset vesala na kojoj je došao sa Enlada obezbedili su mladom kneževiću više udobnosti nego ovde. govorio je: "Gospodaru. u njima nije bilo gužve i vike dečaka koji su naseljavali ostale delove. smešeći se tako jako da su mu se duboke bore spuštale niz obraze od nosa do brade: bio je to onaj isti koga je juče sreo na vratima Velikog zdanja. Čarolija kojom su drevni kamenovi bili položeni i zaštićeni ovde je bila očigledna. ali tu ga mašta izdade. i Arhimag mu se osmehnuo. kroz kamene hodnike prema Dvorištu Fontane. Krenuo je niz stepenište kule. Ali kada je do toga došlo. Na zidovima su povremeno bile urezane rune. pa čak i ako izgubi svu moć i veštinu. Bio je spreman na sve. "Pođi onuda". Dvorane i prolazi u ovom delu zdanja bili su tihi.. koji nije vodio računa o titulama kao što su gospodar ili . momče". Hoće li mi dopustiti da ostanem kao šegrt? Ali možda više niko neće podučavati veštinu vračanja. ne znajući kuda da pođe. "Arhimag želi da razgovara s vama. slamaricu prostrtu na kamenom podu i iscepano filcano ćebe. a tog jutra odrastao muškaraca. Ujutro je ustao sa osećanjem da je prethodnog dana bio dečak. Čak i ako mi nikada više ne uputi nijednu reč. Neću se vratiti kući.očiju. ali nijednu od ovih nije znao. ili koje je nekada znao.

Bilo je mleka. Ako su i tražili nešto. hleba. kneževiću Arene. jednog iz Kuće Enlada. od koga je ta Kuća poticala. hajde da doručkujemo zajedno". I Arena su ostavili na miru. mnogi su raspravljali." "Bio sam u lovu u toj šumi". tako da je imao vrmena da se povrati. Aren sede sa njima i poče da jede. već samo neku vrstu straha. gorkog piva. a Veliki majstor Imenovanja nalazi se u svojoj kuli. Ja sam rođen u istočnom delu Enlada. a sa druge strane zašiljeni prozori propuštali hladnoću. bio je mrtav već dve hiljade godina. Njegova su dela ušla u legende. Kao da ga je Arhimag upravo oslovio kao sina mita. ali oko njega je ipak vladala tišina i niko mu se nije obraćao. meku svetlost magle. Ispred ognjišta stajal je skupina muškaraca. Svi oni znaju zašto si ovde. A ipak su to bili veoma moćni ljudi: Aren je i to shvatio. Ceo život proveo je među plemićima. Aren je već dosta naučio o ponašanju i prerušavanju čovečanstva. Veliki majstori Rouka". i osetio kako mu krv dobuje u ušima. . Jastreb Arhimag sedeo je na čelu stola i činilo se da sluša ono o čemu se govorilo.Gospodo. Iako je bio mlad. Veliki majstor Ustrojstva neće da napusti Gaj. naslednikom snova. a desno jedan sedokosi čovek ljubaznog lica. Svi se zagledaše u njega kada je ušao. Levo od njega sedeo je Čuvar kapije. ali sebe je video samo kao naslednika kneževa. nisku odaju. mnogi laskali. Ali nikada još nije boravio među ljudima kao što su bili ovi. reče Arhimag. koji su mnogo kupovali i prodavali.koji mu se konačno obrati: "Mi smo zemljaci. Arhimaga. "Dođi. bogatim trgovcima. "sedmorica od devetorice. Dvor njegova oca u Berili bio ih je pun: onih koji su mnogo posedovali. reče Arhimag i povede ih do stola postavljenog ispod prozora. i to ne od ovih dana. ali od svih njih on je video samo jednoga. zemljoposednicima. na čijem je jednom kraju gorela vatra u kamenom ognjištu i njeni se plamenovi odslikavali u hrastovom podu. većina tražila nešto za sebe. onih koji su bili bogati zemaljskim dobrima. Nije se usuđivao da podigne pogled prema licima osmorice maga. Zurio je u gvožđem optočen vrh Arhimagova štapa. te njih dvojica malo popričaše o šumama i gradovima ostrva Mitova. a lica su im bila spokojna. On zastade i pokloni se. Ponosio se svojim poreklom. Jeli su hleb. malo govorili. trideset milja severno odavde. te ostade nemo da stoji.knežević. Arene. svežeg maslaca i sira. pored šume Aol. "Ovo su. i Aren se malo smiri prisetivši se doma. Mored. Aren pođe za njim u neku dugačku. pili vino i glasno razgovarali." Aren ne oseti nikakav ponos kada ču tu rečenicu. Ti su jeli meso. ovo je Moredov sin. odvrati Aren. to nije bilo za sebe.

" "To što nismo došli ni do kakvog zaključka". nikakva moć. "već samo po sebi predstavlja nekakav zaključak. vesti iz Enlada. ili to pobijate. Ali ne treba izazivati kod ljudi strah koji se zasniva na tako klimavim nogama. "Nalazi bi se ovde kod kapija Rouka i smak sveta bio bi na pomolu! Dotle još nismo stigli. ali da li vlada mir? Neka na presto zasedne kralj i imaćemo mir. runa mira." "Pa ipak nešto nije u redu". mlad. nisu u stanju da zatome čarobnjaštvo ili zataškaju reči moći. a taj koji bi to mogao ne bi se nalazio ni na Vatortu ni na Narveduenu". u kojoj se nalazi presto Seriada od Akambara. Glasine sa Vatorta. sedeo je pored vatre. "Zar smo izgubili neku od naših moći? Zar je drveće u Gaju prestalo da raste i lista? Zar nebeske oluje ne slušaju naša naređenja? Ko može da strahuje za čarobnjačke sposobnosti. javi se jedan novi glas. odvrati Veliki majstor Prizivanja. od Mahariona. i svi se zagledaše u njega: uvučenih prsa. U Gaju se nalaze ustrojstva. "Malo toga znamo. ali nismo došli ni do kakvog rešenja.Kada su završili sa obedom. To je ona kula na kojoj stoji mač Eret-Akbe. pri dnevnoj svetlosti. Čudne vesti koje treba proveriti. Vraćena nam je izgubljena runa. zdepast. ponovo se okupiše oko ognjišta. primeti Veliki majstor Travarstva." "To i ja tvrdim". bio je to Veliki majstor Poezije. Želim da i sada. "nijedan čovek." "Tako je. koje su najstarije od svih čovekovih sposobnosti?" "Niko". "Prošle noći". "okupili smo se da se posavetujemo. pa će čak i u najudaljenijim Prostranstvima čarobnjaci upražnjavati svoje umeće neopterećena uma. Naša moć nije ugrožena zato što je nekolicina čarobnjaka zaboravila svoje čarolije. mogao bi i da raščini svet. poče Arhimag. kraljevska runa. krupan poput hrastovog bureta. a iz njegova grla dopre glas blag i istinit poput odjeka velikog zvona. duboka glasa i visok. neki su posedali. Dugo smo razgovarali." . Veliki majstor Vetrumeća. dodade Veliki majstor Pretvaranja. čujem od vas da li ostajete pri onome što ste rekli sinoć." "Samo zato što nismo uspeli jasno da sagledamo ustrojstvo". "Gde je kralj koji bi trebalo da se nalazi u Hevnoru? Rouk nije središte sveta. vladaće red i za sve će stvari postojati pravo vreme.Već osam stotina godina je središte sveta prazno! Imamo krunu ali ne i kralja koji bi je poneo. Veliki majstor Pretvaranja. a onda nastupi kratak muk. a neki su ostali da stoje. primeti sedokosi mag iz Enlada. javi se mršavi muškarac oštra pogleda. Jer to su reči samog Stvaranja i onaj ko bi bio u stanju da ih ućutka. ali mi tamo nismo našli ništa do rasprave. tamnog i plemenitog lica. tamnoputi čovek mirnog pogleda.

jedan slabašan. Jastrebe". "Pa". "ne smatra da se dešava nešto neuobičajeno. i da dok u nedogled vodimo razgovore iz naših vena lagano ističe krv. "mogu li sove sprečiti sokola da poleti?" "Ali kuda bi mogao da pođeš?" upita Veliki majstor Pretvaranja. Moramo se oslanjati na glasine. ali samo reče: "Poći ću tamo gde ima nevolja. Sunce slabi. "Zar ne bi bilo mudrije ostati ovde. osim ove iz Narveduena? Da brodovi odlaze i vraćaju se bezbedno kao u stara vremena. gde je magija jaka. zato što je Jug izgubljen za prijateljsku trgovinu. ali nije bio svestan njihovog značenja dok ih je izgovarao. "Znači... da su kopna Zemljomorja čvrsto povezana. ali ništa ne reče." "Na jug ili na zapad". i služeći se svojim umećem pronaći u čemu se sastoji to zlo ili nered." "I ti ćeš ustati i poći nešto da preduzmeš. na obzorju možemo primetiti samo kakav mali oblak."Tako je". Osećam. Moć slabi. gospodaru". odvrati Arhimag. Mislim da bismo preduzeli! Jer. hitar čovek. Veliki majstor Ustrojstva kaže da u korenima vlada strah i iz njega se ne može ništa više izvući: zar to nije dovoljno za uznemirenost? U početku oluje. "Ali potrebni ste ovde. gospodo. primeti Čuvar kapije. "Uz tebe sam učitelju Poezije. Kaži nam šta misliš da nije u redu. poče Čuvar kapije. smrtno ranjeni." "Ne znam. skromna držanja. hoće li naša crna ovca ostati u toru?" Čuvar kapije se na te reči nasmeja.. složi se Veliki majstor Rukoveština. Kakvo čudo što je čarobnjaštvo zastranilo. javi se Veliki majstor Vetroumeća. knez Enlada nam poručuje da je izvodeći čaroliju izgovorio reči Stvaranja. kada je i sve ostalo zastranilo? Ako celo stado odluta. znali bismo kako stvari stoje u udaljenim mestima. osećam kao da smo svi mi koji smo se ovde okupili da razgovaramo. javi se Arhimag." "Ti si sklon mračnim mislima. nego . a Veliki majstor Poezije mu odgovori: "Da pronađe našeg kralja i dovede ga na presto!" Arhimag prodorno pogleda učitelja Poezije. vlada oskudica rešenosti. "I na sever i istok ako bude potrebe"." "Hoću". ili ako se već i dešava. te su stoga sve čovekove umetnosti i veštine zapostavljene. te bismo mogli i da nešto preduzmemo. ali jasnog i pametnog pogleda. "Oduvek si bio. reče Veliki majstor Pretvaranja.. slažem se s vama. odvrati mu Čuvar kapije. onda je to stvar u tome da našim zemljama nema ko da upravlja ili da se njima loše upravlja. niko od vas". ko je dobio bilo kakvu pouzdanu vest iz Zapadnog Prostranstva. gospodo moja. Što se toga tiče.

Prošle noći je Veliki majstor Ustrojstva rekao: 'Nijedan čovek ne dospeva slučajno na obale Rouka. "Mogu li godine ili čarobnjaštvo išta ovome dodati?" Aren je osećao da ga gledaju sa odobravanjem. niti zašto. gospodaru". Odluku moram sam doneti: moram poći. Stoga te pitam. primeti Veliki majstor Pretvaranja pomalo oštro. "Knez. jer si u stanju da proceniš da li treba da tražimo pomoć od ostrva Mudrih po ovom pitanju. ako bude hteo da pođe. Ali . Vi sačinjavate veće Rouka." "Imam dovoljno godina i čarolija za obojicu"." On pogleda u Arena. tvoj otac. niti kada. Ali nije imao vremena za razmišljanje. Jasno mi je zašto želiš da pođeš. "Ja sam Upravitelj Rouka. "Juče si mi ponudio svoje usluge." "Pokoravamo se toj odluci". čije su izvijene obrve sada bile ispravljene i davale mu namršten izgled: "Ne razumem. I tako ako sam potreban. ali i sa izvesnom dozom zamišljenosti i nesigurnosti. odvrati Aren suva grla. Zbunili su ga i doveli u nepriliku ovi ozbiljni. Voleo bih da smo došli do istog zaključka. Arhimag ga je upitao: "Hoćeš li poći sa mnom?" "Pre no što me je otac poslao ovamo rekao mi je: 'Plašim se da svetu prete mračna vremena. Ipak ću nekoga povesti. sigurno ne bi dozvolio da se izložiš tolikoj opasnosti"." Tada je prvi put ugledao osmeh na Arhimagovom licu. Iako kratak. ali tome se ne možemo nadati. reče Veliki majstor Prizivanja. "Vidite?" upita on sedmoricu maga. gospodaru.' Cele noći nije imao ništa više da nam kaže." "Otkud znaš?" upita ga Veliki majstor Prizivanja. Arene. kako stvari stoje s tvojim ocem?" "Dopustio bi mi da pođem. "Arene. Niti je Moredov sin slučajno ovog puta bio glasnikm. užasni ljudi. pošteni. a zatim se obrati Arhimagu: "Momak je mlad i nije obučeni vrač.naslepo tražiti među neprijateljski raspoloženim narodima i po nepoznatim morima?" "Moja veština mi nije ni od kakve koristi". "Poći ću sam. hoćeš li poći sa mnom?" "Hoću. reče Arhimag. Aren nije znao gde to treba da pođe. zato sam i ovde. Stoga šaljem tebe radije od bilo kog drugog glasnika. vremena puna opasnosti. a veće mora ostati na okupu. odvrati Jastreb suvim glasom. Nešto u njegovom glasu natera ih sve da se potpuno sabrano i sa nelagodnošću zagledaju u njega. Prvi progovori Veliki majstor Prizivanja. ili da im ponudimo pomoć Enlada. taj je osmeh bio krajnje prijatan. ne odlazim sa Rouka laka srca. Da je imao vremena da razmisli ne bi bio u stanju ništa da odgovori. Ovde si zatvoren već pet godina.

" "Ne samo kapije Rouka. rana. Poklanjamo ti sve svoje poverenje." "To radi Čuvar kapije. nju idem da potražim. Ali sa svog sedišta podigao se Veliki majstor Travarstva." "Nisi mi rekao sve što znaš". uvek si putovao sam. na kome se bacaju sve prave čini. "i povedi momka." Sada je govorio Prastarim Govorom. to je bio jedini zvuk. možda ćeš je ti pronaći. "Pođi. odvrati Jastreb. i ostao da stoji onako golem. o kome zavise sva velika magijska dela. Zašto sada tražiš saputnika?" "Nikada ranije mi pomoć nije bila potrebna". onda neće biti dovoljno otputovati samo do Vatorta. sa izvesnom primesom pretnje ili ironije u glasu. to čine samo zmajevi. ako postoji neravnoteža i opasnost od velikog zla. ali Arhimag otvoreno odvrati: "Pravo je. "Jastrebe". "ne nameravam da dovodim u pitanje tvoju odluku.ranije si uvek bio sam. Ništa ne znam. gospodaru". tako da mu visoki Majstor Prizivanja nije postavio više nijedno pitanje. Vatra je pucketala u ognjištu. Veliki majstor Prizivanja ne nastavi raspravu niti mu uputi bilo kakvu daljnju primedbu. "A pronašao sam pristalog saputnika. jezikom Stvaranja. Ostani ovde. dok od njih sedmorice ne ostade samo Veliki majstor Prizivanja. reče on. Ako se ja izgubim. primeti majstor Prizivanja. Arhimag je zurio u plamenove. Samo ti kažem: ako si u pravu. i Veliki majstor Prizivanja govorio je tiho. "Kada bih još nešto znao. da li je to pravo prema njemu?" Stajali su malo dalje od Arena. pukotina. u Zapadno Prostranstvo ili na kraj sveta. već se s visine pokloni i Arhimagu i Arenu i ode. Postoji raspuklina. dečak je stajao na izvesnoj udaljenosti od ognjišta ne znajući da li treba da se udalji ili da sačeka da bude otpušten." Oko njega se širila neka opasnost." "Neko mora da čuva kapije. te se po dvojica ili trojica udaljiše. neodlučan i . poče on." "Dopusti da pođem s tobom. mirnih crnih očiju. mada se i dalje mrštio. Možeš li povesti ovog saputnika tamo gde ćeš možda morati da pođeš. ali njime se retko razgovara. to bih ti i rekao. Ali mnogo toga nagađam. kao da je zaboravio na Arenovo prisustvo. S druge strane prozora pritiskala je bezoblična i nejasna magla." Jedan po jedan nemo se složiše i ostali. mudrih i strpljivih kao u vola. Ali sačekaj. Torione. Naređujem ti da me sačekaš. Ostani ovde i prati izlaske sunca kako bi video da li će biti jarko i motri na kameni zid da bi video ko ga prelazi i na koju stranu su im lica okrenuta.

Umem da baratam kratkim i dugačkim mačem. i nema ničega što bih radije činio. reče on. zar ne? Ljubomoran je. poče Aren. Umem da upravljam čamcem. Umem da se rvem. Traži da mu se prizna pravo prvenstva zbog duže vernosti. Znam dvorske plesove i seoske igre.. sviram harfu i lutnju. osetivši se ponovo poput kakve sićušne prilike u mračnom. "Ne posedujem nikakav veliki dar niti veštinu. "Šta vi to tražite?" "Ne znam. beskrajnom. odvrati Arhimag. Mislim da bi trebalo da krenemo što je pre moguće. I ako mi se ukaže prilika da vam služim smatraću to najvećom prilikom i čašću u svom životu." "Čega se plašiš?" Dečakove oči se napuniše suzama. "Sedi." Glas ga na trenutak izdade. Tvoj brod još čeka u luci.pomalo tužan.." "Gospodaru." "Znači ti bi više voleo da on pođe sa mnom." On se kratko nasmeši Arenu. gospodaru. reče Jastreb. Umem da smirim svađu među dvoranima. Arene. "Nisam se prevario i pomislio da si vrač. i dečak priđe kamenom sedištu u uglu ognjišta. "Tamo se gomilaju vesti iz celog Južnog Prostranstva.. "Da vas ne izneverim"... mada . Budi kod stepeništa koje vodi u kućicu za čamce. "istina je da potičem iz loze Moreda. odvrati on. a ti da ostaneš?" "To ne! Ali plašim se." "Ah. Ne znam šta si. "Gospodaru".." "Onda. " "Kako ću onda da tražim? Ni to ne znam. Slab sam strelac. ali sam vešt u prebacivanju lopte preko mreže. Lepo pevam.zbunjujućem prostoru." "I veće veštine. I to je sve. Sutra u zoru." "Možda". ako se može slediti jedna tako stara loza. Ništa više ne znam. ratnik ili bilo šta već izgrađeno. Ali plašim se da me vi greškom smatrate vrednijim nego što jesam. okrenuvši leđa vatri. Možda će ono potražiti mene. Od kakve ću vam koristi biti? Veliki majstor Prizivanja je u pravu. Arene".. te tamo možemo naići na kakav trag. Arhimag se ponovo okrete ka vatri.. ali lice mu je i dalje bilo kao od čelika na sivoj svetlosti koja je dopirala kroz prozore. primetio si. neka odn ese poruku tvome ocu. "Prvo ćemo poći do Grada Horta". Razgovaraj sa kapetanom. a glas mu je sada bio postojan.

umesto bezbednog povratka u Enlad." Kapetan broda bio je krajnje ozbiljan. Ali Arhimag nije izgovorio njegovo ime. dati napismeno". konačno reče. jer njegovo pravo ime. Stoga ti nudim. Aren primeti da je taj čovek strašno uznemiren i to ga uplaši. Reci knezu.. i da se ponosi tom hvalom... kneževiću. "Poseduješ snagu i moraš imati prostora. gospodaru".. osvrnuvši se oko sebe pronicljivim očima koje ništa nisu videle. i list meke hartije. jer sam zahvaljujući njemu knežević. nešto na šta se čovek mora naviknuti. Ali ovo znam zasigurno: ti si Moredov i Seriadov sin." Na te reči Aren podiže zapanjeno pogled. "To je tačno. te se smesti u blizini broda i poče da piše roditeljima. Kada se setio majke držeći taj list papira i čitajući šta je . ponosim se. ali nije bio ponosan. Spustio se niz strme. drvo ostaje bez krošnje. pronašao kapetana broda kojim je doplovio. na keju. Ali strah podstiče veselost. izabrao sam da pođem sa vama. da je čovek čija je sudbina preodređena. Ubeđivao je sebe da je srećan. . Šta ćeš postati.. prostora za rast. to podrazumeva odgovornost. zatim požuri nazad prema keju." Arhimag je ćutao tako da je morao da završi rečenicu: "Ali ja nisam Mored. Smatrajući da je to pravo...." Arhimag jednom oštro klimnu. Zašto nije? Najmoćniji vrač na svetu mu je kazao: "Sutra ćemo isploviti prema ivici sudbine". Umoran sam od bezbednih mesta." Aren je ćutao. tako da je on u tren oka odgovorio: "Gospodaru. da ću se vratiti kući u Berilu kada budem otpušten iz ove službe. mome ocu. debele kao filc. Čovek ne kroji sam svoju sudbinu: on je prihvata ili poriče. osećao je da sve mora istog časa obaviti. "Ali. krovova i zidova oko mene. nesigurno putovanje sa neizvesnim krajem. "Upravo sam na to mislio. Lebanen. Aren pohita. Ispunjavalo ga je jedino čuđenje. Na tebi je da izabereš.. Ne moraš da pođeš. Ali nudim ti da biraš. reče on. a on je klimnuo i pošao: zar ne bi trebalo da se oseća ponosnim zbog toga? Ali ipak nije. znači poricati budućnost.mi je drago što sam saznao da umeš da upravljaš čamcem. Ja sam samo ja. ." "Ne ponosiš se svojim poreklom?" "Da. bilo je ime za oskorušu. Ponavaljao je sebi kako je Arhimag rekao da je snažan. Poricati prošlost. nastavi on.. zavojite ulice Grada Tvila. ali sve mu se činilo da ta reč baš nije bila najprikladnija. "Tvoje korenje je duboko". i rekao mu: "Sutra ću isploviti sa Arhimagom u pravcu Vatorta i Južnog Prostranstva. četkicu." Aren napusti Veliko zdanje sa osećanjem čuđenja u srcu i umu. Ako oskorušino korenje ne prodre duboko u zemlju. Znao je kako je knez Enlada mogao dočekati donosioca ovakvih vesti. te pronađe jednu čudnu malu prodavnicu u kojoj kupi mastionicu. to niko ne zna. "Morate mi to." On iznenada ućuta.

Čudno je ležala u njegovoj ruci i bila je hladna. te predao kapetanu broda. na težinu njegove velike starosti koja je pritiskala njegov duh. jer je bio iskovan pomoću velike čarolije.napisao. već samo nošen. Nije bilo način da je uteši zbog dugog odsustvovanja. kao da je brod već bio spreman da isplovi i otrča kaldrmisanom ulicom nazad do one male čudne prodavnice. Po njemu. njegova moć nije bila ništa manja. Pismo koje je napisao bilo je škrto i kratko. ali se ohladilo. sem kada je u pitanju spasavanje života. zapečatio s malo katrana iz obližnjeg lonca za zatvaranje rupa. Pomučio se da je pronađe. "Kupiću ovaj". a Seriad je bio sin Moreda i Elfaran. na ulicama ovog čudnog grada ostrva vračeva. Bio je ponosan na njegovu težinu koju je osećao na boku. Jer to je bio Seriadov mač. Aren je dobio svoje svakodnevno ime: dok je bio dete zvali su ga Arendek: Mačić. On još nije upotrebio taj mač. Bio je zadovoljan što se setio da majci kupi poklon. strpljiva. posmatajući dršku Arenova mača koja nije bila lepa. srebrni broš u obliku divlje ruže. ali Aren je znao da je on glavni razlog njenog zadovoljstva. obuze ga nemir. tom velikom blagu njegove porodice. Konačno je dospeo u pravu ulicu i sjurio se u radnju prošavši ispod niti sa kuglicama od crvene gline koje su ukrašavale ulazna vrata. Primio ga je svečano i nosio ga je kao da mu je dužnost da ga nosi. "Drevni rad u srebru s ostrva O. čak i na brodu. pa ipak. reče vlasnik radnje. Otac mu je dao taj mač veče uoči polaska iz Enlada. na svetu nije bilo starijeg sem mača Eret-Akbe koji je bio postavljen na vrh Kule kraljeva u Hevnoru. U njegovom istorijatu se navodi da nikada nije izvučen. uživao je i u samom činu kupovanja. vukao se za njim. A sada. vekovi na njemu nisu ostavili traga. da ona čezne za njegovim brzim povratkom. Potpisao ga je runom mača. Čuđenje koje je osećao nije ga napuštalo. Vidim da ste poznavalac starih veština". u nijednom ratu radi dobiti. Vratio se na kej i predao broš . imao je u novčaniku dosta belokosnih kovanica koje su služile kao novac na Unutrašnjem kopnu. Seriadov mač nikada nije bio odložen ili spreman. Onako težak. Bila je puna radosti. šepureći se. Jer nikakav cilj krvave požude. reče on na svoj užurbani. jer bilo je nečeg neodređenog u vezi s ulicama Tvila. niti njegov deda. Dok je kupovao mastilo i papir primetio je. "Četiri belokosna novčića. drška mača mu se učini čudna kada je dodirnu. niti se može izvući. nije ni njegov otac. A onda reče: "Stanite!". a njegova se majka zvala Ruža. gotovo da mu se činilo da su skretanja svaki put drugačija. na jednom poslužavniku sa kopčama i broševima. osvete ili žudnje. mač ga je ometao u hodu. Već dugo je u Enladu vladao mir. kneževski način. kada je izišao iz radnje spustio je šaku na balčak mača. ne bi dozvolio da se on upotrebi." Aren plati tu prilično visoku cenu ne praveći pitanje.

te pohita kroz utihle dvorane Velikog zdanja ka istočnim vratima. 3. Drveće. oproštajni poklon Velikog majstora Vetroumeća. izrezbarenim od roga i zmajevskog zuba. držalo se povučeno i zatamnjeno. Pazi momče. ta smrtonosna stvar koju je nasledio. koje se ponovi tri puta. ovim čamcem se veoma lako upravlja! Znači tako. ka utvrđenom Velikom zdanju iznad grada. nepovodljivo oružje. koje se tog časa okrenulo ka nevidljivom suncu. Samo se nad tamnim morem na istoku protezala jedna slaba. šupalj zvuk. ne žureći više. dosta iznošen ali čist." Već su bili isplovili. "Gle. koga jevideo samo kao okretnu senku na pramcu. to je. "Prihvati kormilo". nema sumnje. "Šta ja to činim?" upita sam sebe dok se peo uskim putem. Arenu se kosa diže na glavi. Okrenuvši se od njega. ništa se nije pomeralo. jedro se širilo sa jarbola poput kakvog belog krila. te mu zaželeo srećan put i bezbedan povratak kući.kapetanu broda da ga odnese njegovoj majci. Kućice za čamce su se. On krenu najgornjom ulicom grada. onako crne. sa jedva vidljivim osmehom na usnama. stojeći na kamenim stepenicama u tami. ali ipak je drhtao. gledano u odnosu na tvilske dokove. Više mu nije bilo de šepurenja. brda nabubrela od nejasnih izraslina. sve se gubilo u tami. a nalazile se poređane južno duž obale. Jedva je razaznavao put. hvatajući sve jače svetlost. krovovi. sa čovekom koga ne poznajem?" Nije umeo da odgovori na pitanja koja je sam sebi postavljao. Jedna dugačka senka kliznu tiho napolje na vodu. mračni vazduh bio je potpuno miran i veoma hladan. zapadni vetar koji će nas spasti veslanja do izlaska iz zaliva. Tamo nije bilo nikoga. mornarski ogrtač. Zapadni vetar i vedra zora za prolećnu ravnodnevnicu. a zatim stazom koja je vodila nizbrdo ka kućicama za čamce koje su pripadali školi. sve je mirovalo. "Drži ga u tom položaju dok ne razvijem jedro. Čuvar kapije ga propusti kroz njih i pokaza mu kojim putem treba da krene. a onda iznenada iz njih dopre neki prigušeni. On stiže do stepeništa koje je vodilo do kućice za čamce. čekajući. reče Arhimag. "Kako to da nisam pošao kući? Zašto tragam za nečim što ne razumem. prodorno kucanje. GRAD HORT U tami pred svitanje Aren navuče odeću koju su mu dali. Bio je to čamac koji je meko nastavio da plovi prema doku. izdizale iznad vode. jasna pruga: obzorje. u zalivu." . navukao je ogrtač preko korica mača u kome se nalazilo to staro. Aren potrča niz stepenice do doka i uskoči u čamac. Nije mu bilo hladno u glomaznom mornarskom kaputu i vunenoj kapi.

Znači stigli smo iz temera našim čamcem Delfinom. Ja sam trgovac po imenu Soko. reče njegov saputnik i nasmeja se. iščašenja. Galebovi su kreštali na vetru. Aren stisnu zube i pokuša da ga smiri. poče on. "Ali"." Arhimag klimnu. "Pusti mu na volju. bila je uloga Arhimaga. licem okrenut prema suncu koje je izlazilo. u slučaju da sretnemo nekog iz istog mesta. niti si ti knežević. a obale tvilskog zaliva promicale su levo i desno . "Potrebna ti je vežba." "Znam. ritam je bio nalik na ritam kakve koračnice. pa zastade kleknuvši na klupicu i zagledavši se u Arena. mudar je. "Samo vežba. "Ali mislim da mogu od tebe pozajmiti ono što mi je potrebno. gospodaru. kako se ono zovem?" "Soko." Arhimag se nasmeja. tog dana prolećnog ekvinocija. reče Arhimag. Znam da je na ceni u Enladu. ni Jastreb." "Može li Temer. "sada nisam ničiji gospodar. i upravo kada je podigao glavu. u kojoj sam možda bio najslabiji. po imenu Aren. već." Aren se posle jednog trenutka nasmeja. i on zapeva. poče oprezno Aren. Prave od njega talismane protiv reume. Imam gontski naglasak". Nikada nisi bio ništa drugo do knežević. ni mag. a ja nisam ni gospodar.. čamac se prope na jednom dugačkom talasu i on ugleda obod sunca naspram ivice okeana. Čuj. jezik vračeva i zmajeva. a poslednja moja uloga.. Iz kog grada? Nekog velikog. pogledavši prema istoku na kome se sve više razdanjivalo. ali je pomalo samovoljan."Je li ovo Dalekovidi?" Aren je iz pesama i priča čuo za Arhimagov čamac. na južnoj obali? Oni trguju po svim Prostranastvima. odvrati ovaj. ali osetio je da iz tih reči izbija hvala i radost. Dok sam ja bio mnogo toga. gospodaru. onom plavom bezvrednom materijom od koje prave talismane. Čamac se propinjao i ševrdao na sve jačem vetru. a ti si moj nečak. ukočenih vratova i govornih mana.. Jastreb je stajao sa šakom položenom na jarbol. Aren nije znao Prastari govor. "naglasak vam baš nije enladski. "Aha". Arene". "Njime se odista lako upravlja. Uputili smo se na jug u potrazi za alemkamenom. iznenadni zlatni blesak ispred njih." Aren se ugrize za jezik. poput smenjivanja plime i oseke ili ravnoteže dana i noći koji bez prestanka slede jedno posle drugog. dolazimo sa Enlada. poslujući oko konopaca. nećače". koji sa mnom putuje da upozna mora.. jer mali je brodić poskakivao na nemirnim talasima.

približavajući ono što je udaljeno. svaki tvoj čin. Naredne noći. kada budeš morao. Putovanje od Rouka do Grada Horta ne traje dugo. "Pokušaj pažljivo da biraš. vezuje te za sebe i za svoje posledice i tera te da stalno iznova delaš. Arhimag ili Soko pomorski trgovac. a kada bi konačno progovorio glas bi mu zazvučao nekako oštro. Čim su se našli van domašaja začarenog vremena oko Rouka. da nikome ništa ne dugujem. Ali predavao bi se vlastitim mislima i onda bi satima ćutao. i uopšte ne bi primećivao Arena iako bi mu pogled počivao na njemu. ali on ne izgovori nikakvu čaroliju da je odvrati od njih. maglovitoj tami. Da sam Soko iz Temera. dok su ležali neposredno pred ulazom u Luku Hort u mirnoj. mada savršeno dobroćudan. nošeni dugim talasima punim svetlosti. hladnoj. Arhimagu se žurilo da krene. obojica koriste moći neba i mora i pokoravaju snažne vetrove tako da im ovi služe. ne zaploviše u Unutrašnje more. On zastade pa onda posle izvesnog vremena nastavi. Arene. bilo je pomalo strašno. "Pretvarao sam se da sam slobodan. bez ikakvih obaveza i privilegija. vetar poče da duva protiv njih. Nikakva Arenova nespretnost nije mogla da ga razbesni. U tri dana plovidbe s njim Aren je naučio više nego tokom deset godina vozikanja čamcem i trkanja u Zalivu Berile.. U mladosti sam morao da biram između života koji se sastoji od postojanja i života koji se sastoji od delenja. umesto toga. bio je više nego strpljiv. kada ti je dozvoljeno da se zaustaviš i jednostavno . na moru punom stena istočno od Isela. dok na kraju. ali kada se jednom otisnuo. Tada se vrlo retko možeš naći na nekom mestu.. čak ni čarobnjak. izlazilo je uglavnom na isto. A mag i mornar su dosta bliski jedan drugom. Bio je nenadmašan mornar.od njih.. između dva čina. To nije moglo da oslabi ljubav koju je dečak osećao prema njemu. hladna martovska kiša. ali možda mu se zbog toga malo manje sviđao. bio je dobar saputnik. razmišljao je Aren. u nekom vremenu sličnom ovom. "Ne želim sutra ponovo da odem među ljude". jer je te maglovite noći nadomak obale Vatorta počeo Arenu. da priča o sebi. ovaj još nijednom nije posegao za magijom. on je mnoge časove utrošio da Arena nauči kako da upravlja čamcem pri snažnom pramčanom vetru. Bio je prilično ćutljiv čovek. Druge noći koju su proveli napolju počela je da pada kiša. Aren je razmišljao o ovome i odjednom shvatio da za ovo kratko vreme koliko poznaje Arhimaga. ali on ne dozva magijski vetar u njihovo jedro. Uskočio sam u ovaj drugi kao što žaba skače na muvu. Ali svako delo koje izvršiš. Da nisam Arhimag.. dosta isprekidano. što je mogao da učini i bilo koji vrač-vremenaš. da je u svetu sve u redu. reče on. ali oni su tri noći proveli na moru. Možda je Jastreb to osetio. boljeg ne bi mogao da nađe.

Dok se ravnoteža među stvarima ponovo uspostavlja. koji još ništa nisu učinili. cilju njihovog puta. već njeno narušavanje." "Za životom? Ali šta ima loše u tome što neko želi da živi? " "Ništa. "Mi ljudi. samog Ravnotežja. kuga. on upita: "Mislite li da ćemo u Gradu Hortu naći ono što tražimo?" Jastreb odmahnu glavom. koja se širi sa kopna na kopno. nepobitnom sigurnošću. mislim da tragamo za jednim takvim." "Ali mislio sam. beskrajnim bogatstvom. ali i da ne zna. stada i ljudski duh?" "Pošast predstavlja kretanje velike Ravnoteže.. Postoji samo jedno stvorenje sposobno za tako nešto. ka onome za čim su tragali. što je moglo da znači ne." "Čovek?" upita nagađajući Aren. te se stoga ne mogu koristiti u zle svrhe. ali ne gubimo nadu i ne odričemo se veština.. Zaudara na zlo. Čamac se ljuljuškao u velikoj. "Zato volim more". ali njegove misli hrlile su napred. javi se Jastrebov glas iz tame.postojiš. Tada dolazi do narušavanja ravnoteže u svetu. onda ta želja prerasta u pohlepu. na osnovu onoga u šta su moj otac i moji učitelji bili ubeđeni.." "Kako?" "Ako neizmerno žudimo za životom. Ravnotežju. a onda je konačno rekao: "Znači vi smatrate da tragamo za nekim čovekom?" "Za čovekom i magom. ovo je nešto drugo. da velika dela čarobnjaštva zavise o Ravnoteži. ne zaboravljamo reči Stvaranja. a na kraju postaje zlo. hladnoj tami." Aren je malo razmišljao o ovome.. Ovo nije uspostavaljanje ravnoteže. "Da nije možda posredi neka pošast. Priroda nije neprirodna. Da. besmrtnošću. I pošto je njegov saputnik konačno bio raspoložen za priču. i uništavanje odnosi prevagu. desetkujući useve. Ali kada čeznemo da ovladamo životom. kao što su to činile ova tri dana i noći. u stanju smo da osetimo posledice toga. Ili počneš da razmišljaš o tome ko si i šta si. Aren ga je razumeo." Kakav je jedan ovakav čovek mogao da sumnja u to ko je i šta je? Verovao je da su slične sumnje primerene mladima." .

teško bi ga i Eret-Akbe pobedio. Mi ljudi sanjamo. celi gradovi bi pali ničice pred njim. Gospodar vatre." "To je razlog zbog koga nam se ništa ne može odupreti. reče: "Mislim da shvatam zašto kažete da su samo ljudi u stanju da čine zlo. S njima stvari stoje kao i sa snovima. A kažu i da je Bar Ot bio mladi. čarobnjake koji koriste svoje veštine za sticanje bogatstva. Ali ima i važnijih stvari. "Nalazi se koža Bar Ota." ." Trenutak je poćutao. primeti Jastreb. Aren oseti da ne želi da ostane na tim hladnim vrhovima. prema nikom nemaju milosti. one ubijaju zato što moraju. Mudriji su od ljudi."O tome se". koji se trudio da raščini tamu i zaustavi sunce u podne. nezasitni. činimo zlo. Samo jedna stvar na svetu u stanju je da se odupre zlom čoveku. pre tri stotine godina. ona je njihova suština. Ali da li su oni zli? Ko sam ja da sudim o delima zmajeva?. nađeš samo nadu. "može raspravljati. Svako kopno Zemljomorja zna za veštice koje bacaju nečiste čini. Kad bi se on pojavio. prekrila ceo trg u Serilonu. Zubi su dugački kao moja podlaktica.. bio je veliki mag. činimo dobro.. poče Aren. oni jesu. Moredov Neprijatelj bio je još jedan od tih. ipak bih se sećao da sam jednom video zmajeve kako u sumrak plove na vetru iznad zapadnih ostrva. Ne smeš ih gledati u oči." "Krv im je hladna i otrovna. koji je sposoban na zlo.. Beskrajne su rasprave maga. Oni se ne bave magijom. Stariji su od čovečanstva. A to je drugi čovek. Posle izvesnog vremena. Teška je poput gvožđa i tako velika da bi. Video sam kožu Bar Ota." "Ali zmajevi"." Ako tamo gde očekuješ sigurnost. "da vidiš zmajeve. ako bi je raširili. knez Enlada. Arene. Oni ništa ne čine. a onda nastavio: "Kada bih zažalio zbog svega što sam ikada učinio ili sve to zaboravio. još neodrasli zmaj.. Od tog dana nijedan se zmaj više nije pojavio u Enladu. nikog ne sažaljevaju. Čak su i ajkule nevine. "Zar oni ne čine velika zla? Zar su oni nevini?" "Zmajevi su pohlepni. izdajice. U našoj sramoti nahodi se naša slava. i bio bih zadovoljan. Da li se čarobnjaštvo koje služi onome što je dobro mora uvek pokazati jačim. osećaćeš se nekako praznim. reče Aren. To su bili ljudi kojima su velika snaga i znanje služili da čine zlo i hrane se njime. sposoban je i da ga prevaziđe." "U tebi tinja želja". reče Jastreb nekako bezvoljno. Jedino naš duh. Nadajmo se da je tako. Zmajevi ne sanjaju." "U Serilonu". tako da je more progutalo ostrvo Soleu i sve na njemu. koga je ubio Keor. vojske su se borile na njegovoj strani.. njihovo biće. Oni sami su snovi. Čarolija koju je istkao protiv Moreda bila je tako moćna da se nije mogla raščiniti čak ni kada je bio pogubljen. bavimo se magijom. bar tako kažu.." "Da. to ne znamo.

izlizani balčak. "Ne liči na mač kakvog pomorskog trgovca". budno motreći da se ne sudari s nekim. belo. Osećam se kao budala zbog toga." "Što se mačeva tiče. Toliko je stariji od mene. ulice koje su se vraćale nazad od vodenog pročelja nalikovale su crnim prorezima punim senki. sa kojih se klatio opasač. "Opaši ga ako želiš. "Je li ono ratni brod?" upita Aren dok su prolazili pored jedne od galija sa dvadeset vesala. obojene crveno. Ubijao je ljude. Kuće su bile od gline. uzdizao se iz svog bučnog vodenog pročelja na padinama tri strma brda u vašaru boja." "Mislio sam da bi bilo mudro. i svuda oko njih vladao je mrak. reče on. samo ga okrznu pogledom." Aren je trenutak razmišljao o ovome. jedna velika galija sa šezdeset vesala u lošem stanju. Jastreb ništa ne reče. zatim ode do sanduka za opremu i iz njega izvadi mač koji je bio dobro umotao i odložio onog jutra kada su krenuli na put. i više se nije čuo nikakav drugi zvuk do došaptavanja mora i čamca. ponovo umota mač i gurnu ga duboko u sanduk sa opremom. a njegov mu saputnik odvrati: "Njime se prevoze robovi. neodlučno je stajao. "nije li to mač koji ne pristaje da olako bude upotrebljen?" Aren klimnu. dok nije morao da ga upita: "Bi l' se prihvatio vesala." Grad Hort. Prodaju ljude u Južnom Prostranstvu. taj je mudar". ljudi i buke. ali ja nisam. "On jeste. u prenatrpanoj luci. momče? Poći ćemo do onog tamo keja pored stepeništa. "Korice su suviše fine. prugasta platna protezala su se od krova do krova. držeći obema rukama mač u koricama. završi on. . žuto. narandžasto.. krovovi su bili od purpurno crvenih crepova. čamaca na vesla. jedna od sedam velikih luka Arhipelaga. napravljenim da hvataju vazdušne struje u višim predelima kada se nađu u toplom mrtvomorju Južnog Prostranstva." Jastreb. sudeći po alkama za lance u spremištu. i nekoliko vitkih. što usidrenih što onih koje su se spremale da isplove: ribarskih čamaca. primeti njegov saputnik. a među njima je najizraženiji bio bes. dugačkih brodica sa visokim trouglastim jedrima. rascvetano pendik drveće ispunjavalo je tamnim crvenilom gornje ulice. oni zaspaše.Tada obojica ućutaše. Na licu su mu se ogledala mnoga osećanja. Živopisna." On spusti pogled na vitki. poneću nož". Ipak je ubijao. U svetloj izmaglici jutra uploviše u Luku Hort. u kojoj je bilo blizu stotinu brodica. putničkih brodova.. trgovačkih brodova. Dokovi su bili obasjani suncem. zaklanjajući uska pijačna mesta. "Tako kažu. I onda konačno. tamo na dubokoj vodi. zaposlen oko kormila. dve galije sa po dvadeset vesala. Sada ga razmota.

Kada su privezali čamac, Jstreb priđe Arenu tobože da proveri čvor i reče: "Arene, na Vatortu ima ljudi koji me jako dobro poznaju; zato me sad dobro pogledaj, kako bi me mogao kasnije prepoznati." Kada se uspravio, lice mu više nije bilo u ožiljcima. kosa mu je bila prilično seda; nos baburast i pomalo spljošten; a umesto štapa od tisovine njegove visine, nosio je palicu od slonovače, koju je sklonio u nedra. "Upoznaj se sa mnom", reče on Arenu uz široki osmeh, a govorio je s enladskim naglaskom. "Zar nikad do sad nisi vid'o svog strica?" Aren je sretao vračeve na dvoru u Berili koji su menjali izgled kada su mimikom dočaravali Dela Moredova, i znao je da je to samo privid; ostao je priseban i uspeo da prozbori: "Svakako, striče Sokole!" Ali dok se mag pogađao sa lučkim stražarem oko cene za ostavljanje i čuvanje čamca, Aren nije skidao pogled sa njega kako bi dobro upamtio njegov sadašnji izgled. Što je duže gledao, taj ga je preobražaj sve više mučio, umesto manje.Bio je suviše savršen; ovo uopšte nije bio Arhimag, to nije bio mudri vodič i vođa... Čuvar je tražio mnogo novca, i Jastreb je gunđao dok mu je plaćao, a onda se udaljio sa Arenom, nastavivši da gunđa. "Kakav ispit za moje strpljenje", reče on. "Morao sam da platim tom debeloguzom lopovu da čuva moj čamac! A samo pola čarolije dvaput bi bolje obavilo taj posao! Eto to je cena prerušavanja... Ah, zaboravio sam na svoj naglasak, je l' tako, nećače?" Koračali su pretrpanom, smrdljivom, šarolikom ulicom prepunom radnjica tek nešto većih od tezgi, čiji su vlasnici stajali na vratima među gomilama i nizovima lončarske robe, naglas hvaleći lepotu i jeftinoću svojih lonaca, pletene robe, šešira, lopata, pribadača, novčanika, korpi, žarača, noževa, konopa, zavrtanja, krevetskih čaršava i svih mogućih metalnih predmeta i tekstilne robe. "Je li vašar?" "A?" upita čovek spljoštena nosa, povivši svoju posedelu glavu. "Je li vašar, striče?" "Vašar? Ne, ne. Ovde je tako preko cele godine. Zadržite svoje kolačiće od ribe, gospoja, već sam doručkov'o!" A Aren je pokušavao da se otrese čoveka sa poslužavnikom na kome su bile male mesingane posude, i koji ga je pratio zavijajući: "Kupi, probaj, lepi mladi gospodine, neće te izneveriti, dah će ti biti sladak kao miris ruža iz Numina, privući će ti žene, probaj, mladi gospodaru mora, mladi kneževiću..."

Sasvim iznenada Jastreb se stvori između Arena i torbara, rekavši: "Kakvi su to čarobni napici?" "Nisu to čarobni napici!" zacvile čovek i stade da se udaljava od njega. "Ne prodajem ja nikakve čarobne napitke gospodaru-mora! Samo sirupe koji osvežavaju dah posle pića ili korena-hazije... samo sirupe, veliki kneže!" Skupio se na popločanom trotoaru, a posudice na poslužavniku su čegrtale i sudarale se; kada bi se nagnule, iz nekih bi iscurela po koja kap lepljive, ružičaste ili purpurne tečnosti, i prelila se preko ivice. Jastreb se bez reči okrenu i krenu dalje sa Arenom. uskoro se gužva proredi, a radnje postaše znatno siromašnije; izbor robe koji se u njima mogao naći svodio se na šaku savijenih eksera, slomljeni tučak, i stari češalj za grebanje - izložene u nečem nalik na kućicu za pse. Arenu se to siromaštvo gadilo manje od ostalog; na bogatom kraju ulice osećao je da će se udaviti, da će ga ugušiti stvari koje su bile na prodaju i glasovi koji su mu dovikivali da kupi, kupi. Zaprepastila ga je i torbareva snishodljivost. Setio se hladnih, svetlih ulica svog severnog grada. Razmišljao je kako nijedan čovek u Berili ne bi tako puzao pred jednim strancem. "Ovo je ludi narod!" reče on. "Ovuda, nećače", bilo je sve što mu je odgovorio njegov saputnik. Skrenuše u jedan prolaz između visokih zidova kuća bez prozora, koje su se pružale duž padine brda, prođoše kroz lučni prolaz ukrašen iscepanim stegovima, iziđoše ponovo na suncem obasjan strmi trg, još jednu pijacu pretrpanu tezgama i štandovima, sa mnoštvom ljudi i muva. Oko ivica trga sedeo je i ležao nepokretno na leđima veliki broj muškaraca i žena. Usta su im imala neku neobičnu crnu boju, kao da su u modricama, a oko usana su im se rojile i skupljale muve poput grozdova sasušenih ribizla. "Koliko ih je", začu Jastrebov glas, prigušen i užurban, kao da je i on sam bio zaprepašćen; ali kada ga je Aren pogledao ugledao je zatupasto, blago lice mornara trgovca Sokola, koga to kao da se uopše nije ticalo. "Šta je tim ljudima?" "Hazija. Umiruje i omamljuje, oslobađa telo od uma. A um onda slobodno luta. Ali kada se vrati u telo traži još više hazije... Čežnja raste, a život se skraćuje, jer ta stvar je čist otrov. Prvo nastupa drhtavica, kasnije dolazi do ukočenostim, a na kraju se umire." Aren se zagleda u ženu koja je sedela leđima oslonjena o zagrejani zid; podigla je ruku kao da želi da otera muve sa licam, ali napravila je samo jedan isprekidani kružni pokret kroz vazduh kao da je u trenu potpuno zaboravila na ruku, pa je ova nastavila da se kreće jedino zahvaljujući kakvom grču ili drhtaju mišića. Taj gest je nalikovao bajanju lišenom svake svesne namerem, čaroliji bez značenja.

I Soko ju je bezizražajno posmatrao. "Hajdemo!" reče on. Povede ga zatim dalje preko pijace ka jednoj tezgi natkritoj gumiranim platnom. Pruge sunčeve svetlosti, zelene, narandžaste, limunžute, grimizne, azurnoplave, padale su preko izloženih tkanina, šaleva i pletenih opasača, i poigravale su u bezbroj sićušnih ogledala koja su krasila uzdignutu, perjem zakićenu frizuru žene koja je prodavala tu robu. Bila je krupna i zapevala je dubokim glasom: "Svila, saten, platno, krzno, filc, vuna, runofilc sa Gonta, gaza sa Soula, svila sa Lorbanerija! Hej, vi Severnjaci, skinite svoje postavljene kapute; zar ne vidite da je sunce izgrejalo? Kako bi bilo da ponesete ovako nešto kući devojci u dalekom Hevnoru? Pogledajte samo, svila sa juga, nežna poput krila vodenog konjica!"Odmotala je svojim spretnim rukama balu paučinaste svile, ružičaste sa srebrnim nitima. "Ne, gospoja, nismo mi oženjeni kraljicama", reče Sokom, a žena zavrišta: "U šta onda odevate svoje žene, u grubo platno? Tkaninu za jedra? Tvrdica koja neće da kupi ni komad svile za jednu ženu koja se smrzava na severnjačkom snegu što se nikad ne topi! A šta kažete na ovaj gontijski runofilc, da je lakše zagrejette za vreme zimskih noći!" Ona rasprostre preko pulta veliki kvadrat drap-smeđe tkanine, istkane od svilaste dlake koza sa severnoistočnih ostrva. Tobožnji trgovac ispruži šaku, opipa tkaninu, pa se nasmeši. "Aha, znači ti si Gontijac?" začu se ponovo onaj isti vrištavi glas, a kada je prodavačica nagnula glavu, hiljadu raznobojnih tačkica stade da se vrti po nadstrešnici i tkanini. "Ovo je andradeanski rad; vidiš? Samo četiri podrezane niti na širinu prsta. Na Gontu koriste šest ili više. Ali reci mi, zašto si prestala da upražnjavaš magiju i prešla na prodavanje prnja. Kada sam bio ovde pre nekoliko godina, video sam te kako ljudima iz ušiju izvlačiš plamenove koje si zatim pretvarala u ptice i zlatna zvona, što je bila unosnija trgovina od ove." "To nije bila nikakva trgovina", odvrati krupna žena, a Aren na trenutak postade svestan njenih očiju, tvrdih i nepokretnih poput ahata, koje su posmatrale njega i Sokola negde iz sjaja i neprestanog pokretanja perja i svetlucavih ogledala. "Lepo si to radila, mislim na izvlačenje plamenova iz ušiju", primeti Soko oporim, ali jednostavnim glasom. "Hteo sam da i moj nećak to vidi."

"Slušaj ti", poče žena malo manje oštro, nagnuvši svoje debele, tamne ruke i teška prsa na tezgu. "Više ne izvodimo takve trikove. Ljudi ih ne žele. Prozreli su ih. Ova ogledalca, mada mi je jasno da se sećaš mojih ogledalaca", i ona zatrese glavom tako da odbijene tačkice raznobojne svetlosti vrtoglavo zaigraše oko njih. "Pa, može se zbuniti čovekov um svetlucanjem ogledalaca, rečima i drugim stvarima koje vam neću otkriti, tako da pomisli kako vidi ono što, u stvari, ne vidi, ono čega nema. Poput plamenova i zlatnih zvona ili odela u koja sam nekada odevala mornare, u odeću od zlata sa dijamantima velikim kao kajsije, pa bi se oteturali kao da su kraljevi svih ostrva. .. ali to su bili trikovi, budalaštine. Ljude možeš namagarčiti. Oni su poput pilića koje opčini zmija, veruju u prst koji im se turi pod nos. Ljudi su poput pilića. Ali na kraju ipak postanu svesni toga da su prevareni i omamljeni, pa se naljute i više ne uživaju u takvim stvarima. Tako sam prešla na trgovinu ovim, i možda sva ova svila i nije svila, niti je sav filc sa Gonta, ali od njih se svejedno pravi odeća... pravi se odeća! Sve te tkanine su prave, a nisu samo puke laži i sanje poput odela od zlatne pređe." "Dobro, dobro", reče Soko, "znači u Gradu Hortu nema više nikoga ko bi mogao da izvlači vatru iz ušiju ili prikaže bilo šta od magije koja se tu ranije izvodila?" Čuvši njegove poslednje reči starica se namršti; ispravi se i poče pažljivo da slaže runofilc. "Oni koji žele laži i vizije žvaću haziju", reče ona. "Porazgovaraj s njima, ako hoćeš!" Ona pokaza glavom prema nepokretnim prilikama oko trga. "Ovde je bilo i čarobnjaka, onih koji su dozivali vetar mornarima i bacali basme za dobru sreću na njihov teret. Zar su se svi okrenuli nekoj drugoj vrsti trgovine?" Ali mu ona u iznenadnom naletu besa upade u reč: "Ima jedan čarobnjak, ako ti takav baš treba, veliki čarobnjak, vrač sa štapom i svim tim... eno ga tamo! Plovio je sa samim Egrom, dozivao vetrove, pronalazio blagom natovarene galije, bar tako priča, ali sve je to sigurna laž, jer ga kapetan Erg na kraju prema zasluzi nagradio; odsekao mu je desnu šaku. Eno ga gde sad tamo sedi, vidiš ga, s ustima punim hazije i stomakom punim vazduha. Vazduh i laži! Vazduh i laži! To je sve što ostaje od tvoje magije, kozji kapetane!" "Dobro, dobro, gospodarice", nastavi pomirljivo Soko, "samo sam pitao." Ona im okrete svoja široka leđa izazvavši tim pokretom vrtoglavi blesak u ogledalima-tačkicama, a on se lagano udalji, zajedno sa Arenom. Namerno je išao sporo. Tako stigoše do čoveka na koga im je ukazala. Sedeo je oslonjen leđima o zid i zurio u prazno; nekada je to tamnoputo, u bradu obraslo lice bilo veoma lepo. Naborani patrljak

sramno mu je počivao na pločniku, izložen jarkom suncu. Između tezgi iza njih došlo je do nekog komešanja, ali Aren nije mogao da odvoji od čoveka; ujedno mu se gadio i opčinjavao ga. "Zar je odista nekada bio vrač"? upita on veoma tihim glasom. "Možda je to onaj koga su zvali Zec, koji je radio kao vrač-vremenaš kod gusara Egra. Bili su to poznati lopovi... hej, skloni se, Arene!" Jedan čovek koji je u punom trku izletao između tezgi umalo nije naletio na njih dvojicu. Protrča još jedan, posrćući pod teretom poslužavnika na sklapanje punog konopca, gajtana i čipki. Jedna tezga sruši se uz tresak; užurbano su prebacivali ili skidani platneni krovovi; skupine ljudi pojaviše se na trgu i počeše da se tuku; čuli su se povici i vriska. Sve ih je nadjačavalo vrištanje žene čija je kosa bila ukrašena ogledalcima. Aren je na trenutak ugleda kako vitla nekom vrstom motke ili štapa preteći gomili muškaraca, odbijajući ih širokim zamasima poput kakvog mečevaoca sateranog uza zid. Da li je u pitanju bila svađa koja je prerasla u izgred, napad bande lopova ili tuču između dve supraničke grupe torbara, nije se moglo zaključiti. Ljudi su promicali pored njih s naručjima punim namirnica koje su mogle biti i plen, ali i njihova vlastita roba koju su spasli od pohore. Došlo je i do obračuna noževima, pesničenja u tučnjave na celom trgu. "Onuda", pokaza Aren prema jednoj sporednoj ulici u njihovoj blizini koja je vodila sa trga. on krenu prema toj ulici, jer bilo je jasno da će biti najbolje ako sesmesta izgube, ali ga njegov saputnik uhvati za ruku. Aren se osvrnu i vide da Zec pokušava da ustane. Kada se uspravio, trenutak je ostao da stoji klateći se, a onda je, ni ne osvrnuvši se oko sebe krenuo oko trga, povlačeći preostalom šakom po zidovima kuća kao da mu je ona vodič ili potpora. "Drži ga na oku", reče Jastreb i oni krenuše za njim. Niko nije presreo ni njih čoveka koga su sledili i za tili čas nađoše se van pijačnog trga, te počeše da se spuštaju niz brdo, ćutke, jednom uskom krivudavom ulicom. Tavani kuća iznad njihovih glava gotovo su se dodirivali, skrivajući svetlost; kamene ploče pod nogama bile su klizave od vode i otpadaka. Zec je dosta brzo napredovao iako je i dalje prevlačio šakom po zidovima kao da je slep. Morali su da ga prate na maloj udaljenosti kako ga ne bi izgubili na kakvoj raskrsnici. Arena iznenada obuze uzbuđenje zbog potere; sva čula bila su mu budna, kao da je u lovu na jelene u šumama Enlada; živo je zapažao svako lice pored koga bi prošli dok je udisao slatkasti msrad: miris đubreta, tamjana, crkotina i cveća. Dok su se probijali preko jedne široke, prepune ulice on začu udare bubnja i na trenutak ugleda niz nagih muškaraca i žena, međusobno okovanih lancima za zglobove i struk, zamršene kose koja im je prekrivala lica: već nerednog trenutka nije ih više bilo, jer je on krenuo dalje za Zecom koji je počeo da se spušta niz neke stepenice što su izlazile na jedan uski,

prazni trg na kome je samo nekoliko žena ćeretalo kod fontane. Tu Jastreb stiže Zeca i spusti mu šaku na rame, a ovaj se skupi kaoda ga je neko ošurio, i trzajući se povuče u zaklon jednog Masivnog ulaza. Tu ostade da stoji podrhtavajući, buljeći u njih očima progonjenog koje ništa nisu videle. "Je l' tebe zovu Zec?" upita Jastreb, svojim prirodnim, glasom koji je istovremeno bio i grub i nežan. Čovek ništa ne odgovori kao da nije mario ili možda nije čuo. "Želim nešto da čujem od tebe", reče Jastreb. Ponovo nije bilo odgovora. "Platiću ti." Slaba reakcija: "U belokosti ili zlatu?" "Zlatu." "Koliko?" "Vrač zna vrednost čarolije." Zečevo lice se iskrivi i promeni, na trenutak ožive, tako brzo kao da je samo zasvetlucalo, a onda ga opet prekori neprobojni oblik. "Toga više nema", reče on, "ničega nema." Kašalj ga natera da se presamiti; ispljuvak mu je bio crn. Kada se uspravio ostao je nepokretno da stoji, drhteći, kao da je zaboravio o čemu su razgovarali. Aren se ponovo zadivljeno zagleda u njega. Ugao u kome je stajao obrazovale su dve džinovske figure što su stajale svaka sa po jedne strane vrata, kipovi čiji su vratovi bili povijeni pod težinom zabata i čija su se mišićava tela samo delimično pomaljala iz zida, kao da su pokušali da se oslobode kamena i počnu život, ali ih je snaga izdala na pola puta. Vrata koja su oni čuvali visila su na izjedenim šarkama; kuća, nekada palata,sada je bila napuštena. Mračna, ispupčena lica divova bila su izrovašena i obrasla lišajevima. između tih nezgrapnih prilika stajao je mlitav i krhak čovek zvani Zec očiju tamih poput prozora te prazne kuće. On podiže svoju osakaćenu ruku između sebe i Jastreba i zavcile: "Udelite jadnom bogalju, gospodaru..." Mag se namršti kao da ga je prostrelio bol i sram; Aren poseti da je na trenutak ugledao njegovo pravo lice pod krinkom. On ponovo položi šaku na Zečevo rame i izgovori nekoliko blagih reči, na jeziku vračeva, koje Aren nije razumeo. Ali zato Zec jeste: On ščepa Jastreba onom preostalom šakom i promuca: "Još možeš da govoriš... govoriš... Pođi, pođi sa mnom..." Mag okrznu Arena pogledom, pa klimnu. Nastaviše da se spuštaju strmim ulicama do jedne od dolina između tri postojeća brda na kojima se

uzdizao Grad Hort. Prolazi su postojali uži, mračniji, tiši što su se više spuštali. Nebo je bilo uska traka između streha, a zidovi kuća sa obe strane bili su memljivi. Na dnu prevoja proticao je potok, koji je zaudarao kao kakav otvoreni odvodni kanal; između lučnih mostova, na obali, bile su nagomilane zgrade. U mračnom ulazu jedne od tih zgrada Zec skrenu i nestade poput ugašene sveće. Oni krenuše za njim. Neosvetljeno stepenište škripalo je i ugibalo se pod njihovim stopalima. Na vrhu stepeništa Zec gurnu jedna vrata, i oni konačno videše gde se nalaze: pred njima je bila prazna soba sa dušekom od slame u jednom uglu i sa jednim nezastakljenim klimavim prozorima koji je propuštao malo prašnjave svetlosti. Zec se okrenu prema Jastrebu i ponovo ga uhvati za ruku. Usne stadoše da mu se pomeraju. Konačno mucajući izusti: "Zmaj... zmaj..." Jastreb mu sasvim mirno uzvrati pogled ništa ne rekavši. "Ne mogu da govorim", reče Zec i pusti Jastrebovu ruku, te se šćućuri na golom podu, plačući. Mag kleknu pored njega i poče nešto nežno da mu govori na Prastarom govoru. Aren je stajao pored zatvorenih vrata, šake položene na dršku noža. Ta siva svetlost i prašnjava soba,dve prilike na kolenima,mek, čudan zvuk magova glasa, reči na jeziku zmajeva, sve je to ličilo na san koji nije imao nikakve veze sa onim što se događalo van njega ili sa vremenom koje je proticalo. Zec lagano ustde. istrese kolena onom jedinom šakom, a osakaćenu ruku sakri iza leđa. Osvrte se oko sebe, pa zagleda u Arena; sada je video ono u šta je gledao. Ubrzo se okrenuo i seo na dušek. Aren ostade da stoji, na straži; ali Jastreb, sasvim prirodno, kao da je odrastao bez nameštaja, sede prekrštenih nogu na goli pod. "Ispričaj mi kako si ostao bez svoje veštine i zaboravio jezik te veštine", reče on. Zec mu nije odmah odgovorio. Počeo je osakaćenom rukom da udara po bedru, nervozno i trzavo,ali na kraju ipak reče, istiskujući reći u naletima: "Odsekli su mi šaku. Ne mogu da izvodim čarolije. Odsekli su mi šaku. Krv je istekla, presušila." "Ali to je bilo tek pošto si izgubio moć, Zeče, jer inače to ne bi mogli da ti učine." "Moć." "Moć nad vetrovima, talasima, ljudima. Pozivao si ih po imenima i oni su te slušali." "Da. Sećam se da sam bio živ", reče čovek, mekim, promuklim glasom. "Znao sam reči i imena..." "Jesi li sada mrtav?"

Platiti. kao da je nekoliko puta pokušao da izgovori tu reč. "mogu da mi odseku šaku. trzavo pokrećući glavu. "Stanite. Poći ćeš sa mnom. Dolaze ti kao da su živi i govore razne stvari.. Živ. Mogu da mi odseku glavu. žudeći da što pre ode odatle.. čak ni nagoveštaji. Shvataš? Povešću te." Potom se namrgodi. Možeš ga pronaći ako znaš gde treba da tražiš.." Mučio se da izgovori reč. Možeš stići tamo. Postoji put. ako ne životom?" Zec se klatio napred nazad na svom dušeku." Zec je oklevao. Čim se situacija izmenila on je ispustio uzde i sada se mučio da kaže ono što je želeo. Noćas. Imam haziju.. Iz njega se ništa više nije moglo izvući." Zatim se okrete prema Arenu. Dok sanjam." "Kakva je to cena?" Jastrebov glas je lebdeo na nejasnom vazduhu poput senke lista koji pada. Povešću te. zamuca on. jednim strmim kamenim stepeništem između zidova kuća obraslih bršljanom. "Možda". u snu. "Ako rešimo da dođemo... Mogu da pronađem put nazad. bićemo ovde pre mraka.. "Ljudi od moći". baci samo jedan zlatni novćić na dušek ispred Zeca. Ponekad spavam. kao da je reč "platiti" konačno orobudila neke uspomene.. Zec ga pokupi.. Nije važno.. sve dok ga Jastreb ne prekinu: "Jer sam vrač. moraju ga se odreći. onako čvrst i zamisli se."Ne. "Noćas". koji istog časa otvori vrata. "Poluodgovor je isto što i ao kakav opsenar. pa u Jastreba i Arena..." "Da! Zato možemo. natkrivena ulica ličila mu je na vrt posle Zečeve sobe. Noćas. Znam gde treba da ga tražim... "Čekajte". Aren je udisao i izdisao vazduh kao morž.. "Život. "Ali moraju. Uputiše se najkraćim putem ka gornjem delu grada..." "Pokazaću vam.. Pokazaću ti." Jastreb ustade. jer si." "Misliš na vračeve?" "Da. na. Svako zna da je san veoma blizak smrti. s tajanstvenim sjajem u očima. nasred polumračne sobe. ponovi on. Hoćete li se vratiti tamo?" . Vlažna.. "Vidiš. "Uh!. jer si. pokazaću vam put. Samo nekada sam bio zmaj. nisam mrtav.. Zagleda se u njega. pa je shvatio da dobrovoljno pruža obaveštenja umesto da ih prodaje. pa mag stoga uskoro ustde. Tamo mogu poći samo ljudi od moći. konačno prozbori. Živ sam. reče on konačno. na put. ni mucanje o "povratku" koje je Jastreb izgleda smatrao za važne. I ako si spreman da platiš za to određenu cenu. Čitav put. poče on. možemo stići tamo. šta bi drugo moglo biti? Čime možeš da kupiš život. Mrtvi dolaze u sne i to svi znaju. ali nije uspeo. Na put. Oni iz smrti odlaze u snove." "Nije mi potrebna.

Osećao je da je drzak irzdražljiv." "Zar niste zaštićeni protiv lopova i njima sličnih?" "Zaštićen?" upita Jastreb.čiji je glas u jednom trenutku pripadao jednom čoveku. cene visoke. jer su bile pune lopova . ne razumem ga. On kaže da je nije izgubio. kako bih prikrio cilj našeg traganja. spotače se. ovaj Soko pljosnata nosa i četvrtastih.. o slabljenju svih kvaliteta. rekao je. Možemo paziti jedan na drugoga. nepouzdan. nije se radilo o prisustvu nekog kvaliteta. ljutito. loše obrijanih obraza. da ju je trampio. i to je sve. već da je se odrekao. Za šta? Život za život. ali se zadrža ogrebavši pri tom šake i kamenje. "Ima li ono što vam je rekao ikakvog smisla?" upita Aren. "Sva ta trabunjanja o životu i smrti i vraćanju sa odesečenom glavom?" "Ne znam da li ima smisla. Roba je bila siromašna. klizavom stepeništu. hoću. nikada nije ni pomislio da će ovako rzgovarati sa Arhimagom." Nešto odista nije bilo u redu sa Gradom Hortom. ali nije bilo nikakvog reda ni napretka. Čak je i toplota popodnevnog sunca bila nezdrava. nekom drugom: nepoznat.. Zec ga je zadivio. suviše jaka za mesec mart. već pre o odsustvu. Želeo sam da razgovaram sa vračem koji je izgubio moć. Narednog trenutka izgubi korak na izjedenom. Moć za moć."Pa. jer on se baš nije radovao povratku u onu mračnu sobu iznad smrdljive reke. nečem nalik na bolest koja je brzo napadala duh svakog posetioca. Ne. tako da je čovek ozbiljno mogao pomisliti kako je pod nekom kletvom. sa samim vazduhom u njemu. a pijace podjednako nesigurne i za prodavce i za kupce. kao da je pojeo nešto otrovno. ali vredi ga saslušati. Odlučio je da ćuti dok ne uspe da se savlada. A mag mu suvo odvrati: "Mislim da to nije bilo potrebno. reče Aren kruto. ali sada kada je ta zadivljenost minula osećao je gađenje. pa ipak se u njegovom glasu naziralo izvesno dobro raspoloženje što umiri Arena." Jastrebova postojanja razboritost još više posrami Arena. "Nek' je proklet ovaj prljavi grad!" opsova on besno. poput kakvog deteta. Verovatno će nam postaviti zasedu. pa ipak." "Ispada na isto". bio je i dalje uporan mag. Ali činjenica je da na ovom putovanju nećemo moći da se klonimo neprilika. a već u narednom. ako ne uspem da dobijem isto obaveštenje iz kakvog manje opasnog izvora." "Razume se da ne". Krijem lice. "Nisam to tražio. Ali ovo i jeste i nije bio Arhimag. Na trgovima i ulicama sve je ključalo od aktivnosti i poslova. povređena ponosa. "Kako to misliš? Zar misliš da hodam unaokolo umotan u čarolije poput kakve starice koja se plaši reumatizma? Nemam ja vremena za tako nešto. I sam je bio iznenađen vlastitim besom.

Razgovarajući sa ljudima. Grad više nije imao centar. spreman da prihvati i veliča svet. Oni bi. neki su podneli ostavke. Na ulicama nije bilo žena. Odatle su od grada videli samo mnoštvo krovova koji su se stepenasto spuštali ka moru. Tek se na vrhu grada gde se otišli da se malo odmore u kasno popodne. plave poput škriljca pod prolećnom izmaglicom.i lutajućih bandi. Zaliv je širio ruke. kroz tobožnje lice pomorskog trgovca mogle su se nazreti izvesna strogost i tama. s vremena na vreme. ljudi kao da nisu imali nikakvog cilja. zvuci. Zanatlijama kao da je nedostajalo volje da dobro obavljaju posao. a i onaj mali broj koji bi se pojavio išao je uglavnom u skupinama. čak su i kradljivci krali samo zato što su to jedino umeli d rade. "Ovo nije grad u kome treba tražiti sreću". niti ijednog od gospodara. a neki su bili pogubljeni. ispod lišća. mirisi. stvarajući od tog grada . lukom i punili džepove. pa čak ni lica.nikkve granice. Zatim ustade i poče da recituje stihove iz Dela Moredovih.to bolesno raspoloženje snevanja na javi na trenutak razišlo. Gotovo sasvim bi izbledeli.grad iz snova. Seli su na neobrađenu tratinu na vrhu brda. izgledalo je umoran i turoban. lučki stražari upravljali su. na primer. A ispod površine. dopirući do ivice vazduha. i tako dalje. od kojih su neki bili otvoreni. Ali zauvek blagosiljam potok ovaj. Aren i Jastreb su uskoro saznali da u Gradu Hortu nije više bilo ni veća. razni zapovednici vladali su različitim četvrtima grada. raznobojni zidovi i sva ova živost postojanja bi nestali. Neki od onih koji su nekada vladali gradom su umrli. Prugaste nadstrešnice. niti gradonačelnika. on se dobro napi i zaroni glavu u hladnu vodu. i sada posle časova i časova besciljnog lutanja i beskorisnih razgovora vođenih sa strancima. Buka i sjaj velikog lučkog grada još su bili prisutni. tamnih listova i sa gomilom crvenih pupoljaka. prazan i turoban na izmagličastoj sunčevoj svetlosti. Aren nikako nije mogao da se oslobodi jutrošnje razdražljivosti. Slavljene su fontane Šeliata. tokom tog dugog. ali suvda unaokolo sedeli su nepokretni uživaoci hazije. Bio je to grad bez zakona i uprve. stvari nisu izgledale baš potpuno stvarne. obližnjeg potoka koji je bistar proticao preko smeđeg kamenja dolazeći iz nekog izvora u kakvoj kneževskoj bašti na brdu iznad njih. Kada odoše da se napiju vode iz malog. prljava kaldrma. koji mi ugasi . Nisu bile povučene nikakve linije. Sedeli su zureći u to ogromno plavo prostranstvo. u gaju pendik drveća. rekao je Jastreb pre nekoliko sati. Njegova maska se nekako pohabala. dok su Jastreb i Aren išli ulicama i razgovarali s po kojim prolaznikom. toplog poslepodneva bledeli. Arenu se um razbistrio i otvorio. Uprkos svojoj rastrzanoj aktivnosti. srebrna harfa voda.

zar ne? Oni našeg soja i ostali. i da bi ih dobro čuvao trebalo je da se smesti ispred njih u hodniku: ali taj hodnik u kome je bilo mračno kao u rogu. Ali oni drugi.. Ljudi koji ne poseduju moć samo su napola živi. Morali su da napuste gaj i ponovo siđu među ulice. često je pogledavao prema Arenu.. Ali to se ne nalazi tamo. bilo da si spreman ili ne. reče Jastreb." Zec odmahnu glavom. a Aren upita: "Do čamca?" mada je znao da neće poći do čamca." . Mi posedujemo snagu. moćiću da te sledim. Vrata su se otvorila prema spolja. Njena tanana svetlost sve vreme je treperila u njegovoj ruci. momče". "Biće bolje da pođemo. mada se obraćao samo Jastrebu. bacajući ogromne. Ozbiljno je ubeđivao Jastreba. Zapalio je uljanu lampu kako bi se lakše popeli mračnim stepeništem. uključujući u razgovor i njega. već do kuće iznad reke i do one prazne. noć se već uveliko spustila.. Zmajevi i ostali.. Oni se ne računaju. "Znam da možeš stići do mesta. oni se ne plaše da zakorače u mrak. Tamo se stiže drugim putem. bacanje čini. Otrese glavu kao pas i blistavi oreol finih kapi razlete se unaoklo na poslednjim zlatnim zracima sunca. do mesta koje poznaješ. užasne sobe. Arenova dužnost bila je da motri kako ne bi došlo do neke podvale. isprao je usta i oprao zube. a pošto su večerali za tezgom na kojoj su se prodavali masni kolačići od ribe. jer su mu se beonjače jedva nazirale. Moramo poći istim putem. a Aren mu se pridruži. prašnjave. a želeo je i da motri na Zeca. Moraš uzeti haziju da bi mogao da me slediš. Oči su mu pri svetlosti lampe bile tako tamne da su ličile na oči kakve životinje.. Nabavio je još jednu vreću slame za svoje posetioce. u početku je govorio prilično suvislo. a možda i njegove moći biće usredsređene na ono što će Zec imati da mu kaže ili pokaže. mada uzbuđeno. Zec ih je čekao na vratima." "Ako ti pođeš." "Nisi tamo kuda ja idem. bio je više no što je on mogao da podnese. Mrak se brzo uvlačio u uske ulice. Još malo pa ću poći. "Mislim da sam u stanju da te sledim. "Slušaj: postoje dve vrste ljudi. Jastrebova pažnja. gospodari ljudi. Z. do zida. plaše se mraka. ali Aren se ipak smestio na goli pod pored vrata. Ovo nije. hitre senke po zidovima. Zec se sada držao uspravnije i manje se tresao. Njegovo nekada lepo. a sada propalo lice obli rumenilo.žeđ! Jastreb mu se nasmeja." Činilo se da nije u stanju da izgovori reči "čarobnjak" ili "čarobnjaštvo".. Oni ne znaju ni šta sanjaju.

"Sve dok znamo imenastvari. Zmajevi umiru.. Večeras sam toliko uzeo da me nikada nećeš uhvatiti.. Arhimag. u tome i jeste stvar! Nije ti potrebno ono što činiš. Kada se izgubim možeš me povesti. mora biti da je zadremao.. Ponavljam njegove reči. Nisu o tome rzgovarali. kako bi saznao o čemu to Zec govori. bio je gusar. nije govorio ništa suvislo. Čarolije nisu ni od kakve koristi. odlaziš pravo u stvarnost.. Aren je slušao. stvarno zauvek. Gde je nestao spljošten nos. ako se vrata odjednom iza njega otvore? Ali to se neće dogoditi: mogao je da osluškuje i da čuje svakog ko bi im se primakao. Ako zaspi hoće li i on moći d sledi Zeca u njegov san i stegne do tog mesta. niti će ikada više biti. Ali on je trebalo da čuva vrata. a od kakve mu koristi može biti nož. slušao. pomorski trgovac je nestao. Kad bi samo mogao da razume! Jastreb bi trebalo da učini kao što mu je rečeno. Sve to moraš zaboraviti. moraš učiniti ono što ti kažem. jer dok mag bude na tom čudnom putovanju duha. a usta se opustila. Lice mu je dobilo neki divlji izgled. Svi umiru. toga više nema. biće bespomoćan. Zec je sada ćutao. stvarno. poznavao je pljačkaše. ni trulog kovčega. šta znaš.. Mogao bih ti reći njeno ime. Mora da je prošlo nekoliko časova. tog tajnog puta? Možda bi mogao. Tamo je sada sedeo mag. Obojica . ali je ispružio ruku i dohvatio Zečevu šaku.. gospodaru. dobroćudni izgled? Soko.. sedeo je onaj drugi koji nije izustio nijednu reč. da otkrije tajnu o kojoj nije želeo ili nije mogao da govori. Taj je profil bio čvrst poput stene. provalije nepostojanja. Međutim. Nestala su imena. reči i strah. ako želiš da saznaš kuda. postojanoj svetlosti uljane lampe. Zečev glas se sada pretvorio u pevuckavo mrmljanje i on se njihao dok je sedeo skrštenih nogu. ne! nema znojavog kreveta. pustiti da nestanu oblici stvari." On nastavi.. pri slaboj. ali Aren je znao da je njegova dužnost da čuva vrata. Sećaš se u čemu je tajna? Sećaš se? Nema smrti. u tome i jeste stvar. Postojale su neke pukotine u poretku događaja. Zašto su inače došli? Ali (Aren skrenu pogledsa Zečevog lica u ekstazi u zagleda se profil ovog drugog) možda je mag već shvatio." "Ali imena tamo nisu važna. ali obojica su bili svesni da je zec imao na umu neku zasedu kada ih je nagovorio da noću ponovo dođu kod njega. povedi me. hropćući da izgovara reči koje su nalikovale na zapevanje prilikom bajanja. Sada mu je to izgledao sasvim moguće. Aren nije primetio kada je ispružio ruku. bio je zaboravljen. da uzme drogu. a opet nije bacao nikakve čini. Zmajevi tamo ne mogu poći. sigurno će uskoro ponoć. On i Jastreb jedva da su o tome progovorili koju reč. Neuhvatljiv sam. Nema smrti. Povedi me kada se izgubim.. Moraš otkriti tajnu.. Sučelice njemu. poput kakve budale on je svoj mač ostavio u čamcu. boreći se da razume. Još malo pa ću otići. ali šta je to ime? Ime nije stvarno. ostavljene na podu između njih. Moraš biti gospodar ljudi da bi postao gospodar života. celovito. samo ovaj put.

pružio ga je prema Arenu. Ali bilo je teško. Čuo je samo vlastite misli koje su mu istog časa i bez oklevanja saopštile šta mu valja činiti. a u drugoj bodež. Ne podižući glavu sa poda posmatrao je igru seniki. Kuće su ličile na crne klade naspram zvezda. još jednog kako gura zlatne novčanice u vrećicu. Taj treći čovek držao je u jednoj ruci svetiljku. Kada je Aren seo na pod. Jastreb ga je pogledao. On je bio čuvar. Aren lagano zakorači prema njemu. suvoj tami.on ihnije čuo. a ne pokušati krenuti za njima. usta su mu bila suva. govorio je.rugajući im se.. oči su im bile otvorene ali nisu videle svetlost.nekog čoveka kako kleči nad Jastrebom.su bili potpuno mirni. nisu videle ovaj svet. skočio na noge. mogao je da ih čuje iza sebe. a da ne izazove buku.stajao je neko i pozivao.. Izleteo je na ulicu i što je brže mogao nestao u tami. Svetlost zvezda jedva vidljivo je svetlucala na površini reke s njegove desne strane. već neki drugi svet snova ili smrti. nepokretni.. ne baš mnogo daleko iza sebe. nazirao je raskršća.kao da je leteo. visoki gospodar senki. Tamo. Bili . Stuštio se niz mračno stepenište ne promašivši nijedan stepenik. Jastreb bi se okrenuo i dobranio sebe i Arena svom silinom čarobnjačkog osvetoljubivog besa. i te dve se nisu pokretale. u stvari. Mogao je nešto da kaže. Video je neke velike senke koje su se kretale i saginjale. U šaci je držao sićušni plamen ne veći od bisera. Jastreba ispruženog na leđima. U uglu se nalazila još jedna senka kao i jedna na podu. sda su obojica bili nemi. promuklo vrisnuvši. MAGIJSKA SVETLOST Suva. niti primećivale prašnjavu sobu. i mada nije mogao da vidi kuda ulice vode. Dođi. trećeg kako stoji i posmatra. ako bilo šta čuje: glasno da zavuče. pa je skretao i zavaravao trag. a zatim i krenu za njim. Poče da ga boli potiljak.. u celoj kući vladao je spokoj.nudeći mu život. gledati ih. samo ga je okrznuo jednim pogledom slaganja. 4. U tom trenutku postade mu na tren jasno šta on to. ispružio munjevito levu šaku i ščepao vrećicu sa plenom. te pojurio prema stepenicama. vidi: Zeca presamićenog u uglu sa glavom na kolenima. Usne su mu bile prekrivene prašinom. Ako bude stražario ne preti im nikakva opasnost. počeo je veoma polako da puzi napred i tako prešao nekoliko stopa. u nepreglednoj. i slabije koje su žurno i glatko kružile po zidovima i tavanici.. Osećao je u njima ukus prašine. Sledili su ga. nadimale se i smanjivale. Smesta ih je poslušao. Ako su i razgovarali. slaganja i poverenja. trans bi se prekinuo. Niko nije mogao da se popne tim škripavim stepeništem.. Arenov bodež. veoma teško posmatrati ta dva lica i mali biser plamena iz svetiljke postavljene na pod između njih.

napred. pokretnom sivilu. Bili su nagomilani i spremištu. Mogao je samo da im beži. lakoj i toploj.su bosi. vrati se do obale reke i nastavi duž nje izvesno vreme. a kada se ona sklonila svetlosti više nije bilo. Postajala je sve slabija. Zatim nastavi da trči. a obe te veze bile su spojene kratkim.. tako da je čovek mogao da sedi ili puzi.. zastao je kod ležišta mosta da ih razveže. jer je znao da se sada mora probuditi. skliznu u bočnu ulicu. ali nije mogao da stoji. a u glavi mu se sve mešalo. On je iznenada baci. da ih odvuče što dalje od one prašnjave sobe. Čulo se bubnjanje. čovek na pramcu doviknu nešto mornarima iz sebe. Ljudi vezani lancima u spremištu.zajedno sa Arenom. divljač. Svetiljka mu se divlje ljuljala pred očima. Svaki je imao gvozdeni obruč oko struka i okovane zglavke. Vrećica mu je smetala. ali uzice su se zapetljale.Govorio je neki čovek koji je čudno šaputao. drvo od koga je brod bio napravljen cvilelo je i škripalo oglašavajući se stotinama glasać. tako da je sada bio samo u košulji. Kada su mu oduzeli bodež skinuli su mu i kaput. oči bi mu se našle u nivou sa palubom između spremišta i ograde.suviše zbijeni jedni uz druge pa nisu mogli da legnu. A onda iznenada ulica se završi. Da je imao vremena nasmejao bi se. ali on je trčao i trčao. To je značilo biti sam slobodan. Dugo ju je posmatrao. video bi je u širini od nekoliko stopa. bili su tihi. a ne predvodnik potere. našao se na nekom mestu što . Ne oklevajući. Borio se i bio oboren. a zlatnici se rasuše i počeše da zvekeću po kaldrmi. a onda pređe preko drugog mosta. Vesla su snažno i ujednačeno škripala. zađe za ugao. Ako bi visoko podigao glavu. bat bosih. Aren se nalazio u prednjem pramačnom uglu. on se okrete i potrča prema progoniocima. i to je bio jedini zvuk koji se čuo u gradu. Na trenutak zasvetluca svetiljka na drugoj strani reke. bol u potiljku probadao ga je pri svakom koraku.. da nastavi dalje. Svuda unaokolo more je svetlelo od izlazećeg sunca. Nije im mogao umaći. "Evo vam vaš novac!" povika on promuklo i dahćući. Bat njegovih cipela glasno je odzvanjao po kaldrmi. daleko od nje. konačno je otkrio kako to izgleda biti progonjen. Malo je žalio za njom. tako da se jače čulo njihovo dahtavo disanje nego bat nogu. On zavi nadesno i pognuvši se krenu preko jednog visokog mosta. teških stopala se nastavljao. dok konačno ispred nje ne prođe senka. ili je možda žalio sam sebe. gvozdeni obruč bio je još pričvršćen za kuku u podu. a progonioci su mu bili za petama. a ne progonitelj.dok im se primicao prkosno je vrištao. Utuljenja svetiljka i dlje se ljuljala na jarbolu za koji je bila zakačena.ta slaba tačka svetlosti u velikom. zatim podignut poput klade i nekuda odnet. Nije se baš dobro sećao prošle noći jurnjave i ulice-ćorsokaka. Pred njim se napred nazad ljuljala svetiljka.. teškim lancem sa vezama narednog čoveka.

Kada je sunce izgrejalom. Mada je to uviđao i prihvatao kao neospornu činjenicu. povesti kuć i izdati mu naređenja. lice mu je bilo široko i spljošteno. Nije mogao da ga se seti. možda bolsetan ili drogiran. trojice u njegovom redu i još četvorice odmah iza njega. tržnicu u Amrenu. ali on zatim iznenada trgnu okovanim rukama kao da nešto pokazuje. žeđ koja mu je sve više sušila usta i ponovo skupljala grlo. pak. nagnu nad otvor i prošišta: "Umuknite. ako ne želiteda postanete mamac za ajkule". Neko će ga kupiti. isceri se. Ili će ga. ali onda se čovek sa ogrlicom. te razjapi još više iscerena usta da mu pokaže kako mu je od jezika ostao samo crni patrljak. Šoul.je ličilo na kovačnicu.visoko poskakivali. "Sigurno u Šoul". a on će odbiti da ga izvrši. Piće i hranu za izvesno vreme olakšaše njegove telesne patnje i razbistriše mu um. Bio je suviše žedan.. crne daske spremišta između svojih nogu i osetio je toplinu sunca na golim ramenima. Momak se zagleda u njega. Aren pokuša da zamisli ta mesta... Stajaće tamo okovan. Jednostavno je znao da on to ne bi mogao da podnese. Isijaše prodorne zvezde. a kada ga Aren ču kako govori prepoznade njegov slabi. a glava ga je bolela. onako crveni.. Po prvi put se zagleda u lice robova sapatnika. a drugi:"Ili na trnicu u Amrunu". Tamo su prodavali robove. jedan je bio presamićen. zviždukavi glas. Negde oko podneva dobili su svaki četvrt vekne hleba i dozvolili su im da povuku po jedn dugačak gutljaj iz kožne mešine koju im je ustima prinosio neki čovek oštrog i tvrdokornog lica. čudni. bilo muje suviše muka i bio je previše zbunjen za tako nešto. Neki su sedeli glava oslonjenih o podognuta kolena. Oko vrata je imao zlatom izvezenu kožnu traku nalik na pseću ogrlicu. Telo mu je bilo kao slomljeno. koji kao da je svuda istovremeno bio. slegnu ramenima. Momak pored Arena mogao je imati dvadesetak godina. njegova svetlost stade da mu probada oči. Zagledao se u pune. Nije da mu se duša bunila pri pomisli na ropstvo. Ali znao je da je ovo brod za prevoz robova i da su ga tu doveli da bi ga prodali. na ovaj ili onaj način. reče jedan oza Arena.na kome su plamenovi vatre za talenje. između njihovih lica nije bilo ni stope slobodnog prostora. pa je prestao da razmišlja o onome šta će se dogoditi. i svi ućutaše. izvršiti i pokušati da pobegne. plašilo ga je. odjeci bubnja podsećali su na . "Kuda nas to vode?" upita ga Aren. To za njega nije imalo nekog većeg značaja.. te Aren pomisli kako želi time da mu stavi do znanja da ne zna. Ubiće ga. Spusti se jasna i hladna noć. Sunce zađe. da bi za nedelju ili dve ili umro ili bio ubijen. Verovatno bi ih postrojili pred kupcima kao što izlažu volove i ovnove na tržnici u Berili..

Magla se kondenzovala u Arenovoj kosi i curila mu u oči. Ali zubi su mu cvokotali. svinjske mu mešine". izopačenu tišinu i tamu. "Nastavi sa bubnjanjem! Šta se desilo?" grmeo je promukli.. ocrtavala im glave. Nastupila je tišina. nestade. mala svetiljka na jrabolu koja se ljuljala bacala je svetlost na njih.klizile. a levi bok od mutavca pored njega koji je sedeo pogrbljen i pevušio mrmljajući i menjajući ritam jednoj jedinoj noti. zatim ponovo skliznule na svoje mesto. Bubanj je udarao. Bubanj izgubi korak. Iza nejasne ograde nije bilo ničega: praznina.usporene otkucaje srca. zaustavi se na trenutak blizu Arenovog lica. "Održavaj ritam! Još dvadeset milja do plićaka!" Jedno otvrdlo stopalo puno ožiljaka pojavi se iz magle. "otkud magla u Južnim Prostranstvima u ovo doba godine? Kakav baksuzluk!" Čuo se bubanj. Jarbol se zatalasa i nestade. Aren je čeznuo za tamom. omrznuti glas čoveka sa ogrlicom. ponovo poskočile. Zvezde su poskakivale. začu se onaj promukli glas negde iznad Arena. "Tišina tamo!" zagrme onaj drugi čovek pored jarbola. Ta buka poče da odzvanja kroz mrtvu. Hladni metal lanca prislanjao mu se uz butine i pekao poput vatre mesto koje je dodirivao. zastale. "Gusta je kao zgrušaneo mleko". zajedno sa još jednim. umirile se. bubanj se ponovo oglasi. umirući od žeđi. pokušavajući da tako utoli žeđ. zviždukavi glas sa pramca. Kosti su ga bolele. Brod još malo nastavi da se kreće po mirnom moru. Čovek bez jezika koji je sedeo pored Arena odjednom se strese i podigavši glavu ispusti košmarni vrisak. drhteći. Arenova leđa dobijala su malo toplote od skupljenih nogu čoveka iza njega. ali sada je odzvanjao mnogo sporije. užasan. a nije mogao da promeni položaj tela. bezobličan krik. . zastajale. Nešto stade da grebe po boku broda. već samo da se ljuljaju i da vesla udraju. "Magla. pokušavao je da uhvati kapljice jezikom i udisao je vlažni vazduh otvorenim ustima. Čovek sa ogrlicom. ali sada nije mogao da zaspi. Bilo je vlažno i hladno.. Sedeo je trpeći bol. Hladno. Niko mu ne odgovori. povrati ga. Odjek bubnja bio je prigušen. začu se slabi. jer nije bilo ni daška vetra. održavajući ritam veslanja. mljackajući vilicama. Sada je hladnoća postala najveći jad. Zvezde kradimice skliznuše napred u ništavilo. a ona zakoračivši. ramena. zureću u zvezde. Mutavac ponovo zadrhta i ućuta. udarao. koje bi poskočile na nebu sa svakim zaveslajem. U mgali nisu osećali da idu napred. stajao je između skladišta i jarbola. Veslači se promeniše.sivo ćebe kao da se spustipreko Arenovih leđa. pa prestao. skliznule.

U istoj toj tišini i mrtvom miru ugasla je i svetlost. Na levoj strani broda stajao je sasvim sam jedan čovek. Nešto kasnije i magla poče da se proređujei cepa. Arhimag ga snažno uhvati za mišicu i on. momče". nestadoše. da promiče pored njih u mraku. nepokretni veslači. Arhimag dođe do njega i kleknu na palubu. Magla koja je prekrivala palubu sijala je nalik na mesec iza tankih oblaka. Gotovo istog časa galija. nejasna svetiljka na jarbolu. dopustiću sebi ovo: oduzeću ti glas dok ne nađeš reč vrednu da se čuje." On se vrati do Arena i pomože mu da se osovi na noge. samo je Aren pokušao da ustane. Magla postade svetlija kao da je negde u njoj zasijala svetlost. sa očima koje su neznatno svetlucale. već svojim dodirom pruži dečaku nežnost i uli mu . jer se ukočio od dugog mirovanja. da napola četveronoške i često padajući stigne do ograde i da se dokopa čamca koji se ljuljuškao pored broda: Dalekovidi. Arenu se učini da je čuo glasove kako se prolamaju u obliku krika. Jastreb ništa ne reče. sa jedrom nalik na krilo noćnog leptira u magli. Izvukoše se iz nje i nađoše pod zvezdama. reče on. Veslači su sedeli kao isklesani kipovi. prošaputa jedan od zatvorenika. "Hajdemo. Aren oseti dodir njegove šake i začu njegov glas. Posada je stajal na sredini broda. hladan na hladnoj magijskoj svetlosti u magli. a on se ispravi koliko su mu tolanci dozvoljavali. Oseti kako se spone oko njegov ih zglavaka i pasa raspadaju. kroz celo spremište začu se zveket lanca."Nasukali smo se". svetlost je dopirala do njega. Zastao je pored čoveka sklupčanog pored ograde na levoj strani broda. ali nije mogao. te noćni leptir Dalekovidi nastavi da juri kroz jasnu noć preko mora. od njegovog lica. Arhimag se udalji od njega. ispupčeni crni bok. Kod stopala čoveka koji je zračio čučalo je neko tamno obličje. a onaj magličasti sjaj obasja nepomična lica veslača. Jastreb je Arena prekrio ćebadima i dao mu vode. Odeven u tu veličanstvenu svetlost. ali tišina proguta njegov glas. i uz njegovu pomoć Aren uspe da hramajući zakorači. Aren je jasno mogo da raspozna glave zatvorenika okovanih oko sebe. oglasi se čvrst. ispuza iz spremišta za teret i posrćući iziđe na palubu. Egre. čamac se okrenuo i odvojio od broda. šaka i štapa koji je plameto poput otopljenog srebra. "Ja ne kažnjavam". Brod se ponovo zaljulja. hladna i zračeća. uz njegovu pomoć. kao i sićušne kapi vlage koje su sijale u njihovoj kosi. ali taj zvuk je bio veoma slab i ubrzo je utihnuo. ali nije uspeo. Aren pokuša nešto da kaže.jasan glas. Ali nijedan čovek se ne pomeri. i istegnu vrat kako bi video ima li čega na pramcu. sedeo je sa šakom položenom na dečakovo rame kada Aren iznenada zaplaka. "Ali zarad pravde.

um mu je lako skakao s jedne stvari na drugu. uzeli zlato. Kako će to objasniti.. Zar ne bi trebalo sada da spavaš?" "Dobro mi je. video sam te. Tebe su tražili. ako su čarolije samo trice i kučine. Osećam se mnogo bolje. Čamac je leteo nošen čarolijom. Tamno lice više nije obasjavalo nikakvo nezemaljsko zračenje.. "Ko je onaj čovek sa ogrlicom?" "Mirno lezi. Ali u žurbi i besu promašio sam i pretekao Egerov brod koji je skrenuo na jugoistok da bi izbegao plićake. momče. "Tada su se ušunjali i obojici zadali udarac u glavu kako da smo jagnjad na klanici." "Ne. Ali morao sam da sledim jednog pa drugog čoveka. ja sam bio. Ali ovoga puta je hteo da ukrade medveđe mladunče. Izgleda da je od gusarenja spao na trgovinu robljem." reče Jastreb nekako čudno. Prosuo sam im i plen po ulici pre . Nosi ogrlicu da sakrije ožiljke od posekotine na vratu. Uzeo sam Dalekovidog dozvao vetar u jedro po potpunoj bonaci i slepio sva vesla na brodovima u zalivu za njihove otvore. Jedva da ga je naizrao naspram zvezda. I tako sam konačno izgovorio basmu pronalaženja i nabasao na brod po mraku. U Gradu Hortu nema sreće. to je njihov problem. Volieo bih da sam mogao i dalje da ostanem prerušen. izgubio sam strpljenje. On podiže pogled prema svom saputniku." Laka groznica zamenila je Arenovu drhtavicu i on se odista dobro osećao. "Kada ste se probudili? Šta se dogodilo sa Zecom? "Probudio sam se u zoru." "Nisu me dovoljno jako udarili. Arena lagano preplavi lagodnost. toplina. imam rasečenu čvoruggu nalik na raspolućeni krastavac iza uveta.Probudio sam se. srećom imam tvrdu glavu.. Egr.." U njegovom suvom... podmićivanjem." "Izneverio sam vas tamo na straži..." "Bio si ispred mene. Gubio sam vreme. roba za prodaju i otišli. olakšanje. Talasi duž njegovih bokova iznenađeno su šaptali.." "Ali ne zbog toga što si zaspao. iako mu je telo bilo mlitavo.volju da ustraje. i kada sam na kraju saznao da je brod sa robljem isplovio pre zore. dobru odeću. Morski pljačkaš. Sve što sam danas radio radio sam naopako.." Aren je oklevao.. Pobegao sam im. Zeca sam ostavio da drogiran spava. na kratko. "Bilo je. Za tebe bi dobili lepu paru na tržnici u Amrunu. tihom glasu na trenutak zazvoni zadovoljstvo. lagano kretanje čamca. Nisam želeo da se sazna da se Arhimag i Upravnik Rouka muva oko šljama Grada Horta.. "Kako ste me pronašli?" "Bajanjem.

splasnulih osećanja. Aren nije znao šta da kaže. onaj koji je u stanju da ispravi ono što je pošlopo zlu. vrisnuo i potrčao. Bilo je gotovo." "Nisam o tome razmišljao. da nas obojicu izvučete iz nevolje.." "Možda si i ti moj". I tada shvati da Jastreb nikada neće izreći svoje mišljenje o onome što je učinio i o onome što nije učinio." Iznenađenje u Jastrebovom glasu pogodi Arenov ponos. Ja sam bio na straži i ja sam taj koji je izneverio. onda pljačkaj. koji nas može dovesti do mesta do koga moramo stići. Ali što je brže mogao došao je za Arenom preko mora. ako vam pružim priliku da se probudite..dok je zapadanje u trans u pogrešnom trenutku bilo neverovatno pametno. Jastreb je to prihvatio kao gotovu stvar. "Ja ne kažnjavam"." "Zašto?" "Zato što biste vi bili u stanju da nas odbranite. A vi ste mi spasli život." Arenove oči su svetlucale. Vi ste onaj koji je važan. ali vi ste taj koji vodi.. . Drago mi je da si sa mnom.odvrati grubo mag. upali malu peć na ćumur i stade da petlja oko nečega. Mislio je da teško može popraviti to što je zaspao ili pao u trans na straži time što će odvući lopove od Jastreba: sada se pokazalo da je ovo drugo predstavljalo glupost.no što su me saterali u ćošak.. Ili bar sebe da izvučete. Vas sam čuvao. Bio je potpuno zbunjen. izusti on konačno." "Svakako da su krenuli!" To je bilo sve što je Jastreb rekao. "Probudio si se dok su još bili tamo." "Prvo ubij. Mislio sam da imam sledbenika. Pokušao sam da se iskupim. i on vatreno dodade: "Mislio sam da vas jure. i smirenog uma koji više nije jurio s jedne stvari na drugu.sigurnije je.. Zatim prozbori: "Zar ti nije palo na pamet da sam možda već mrtav?" "Nije. Pomislio sam da bi vas mogli ubiti.. Zgrabio sam im vrećicu da bi krenuli za mnom. Nećemo više o tome." "Misliš?" upita mag. "Žao mi je. Arene. onaj koji čini ono što je potrebno. mada je izvesno vreme ostao da sedi i razmišlja. ali ja sam sledio tebe. nijedne reči pohvale. Nije nagrađivao. I krenuli su. i pobegao? Zašto?" "Da bih ih odvukao od vas. "što sam vas izneverio.prilično ukočenih usana jedva suzbijajući poriv da ponovo zaplače." On ode do njihovog sanduka sa odloženim stvarima. gospodaru".. Samosam mislio na to kako da ih odvučem od vas. reako je hladnim glasom Egru. "Ko zna? Da su posao obavili do kraja mogli su mi prerezati grkljan. "I ja sam tako mislio do prošle noći.. Ja sam samo stražar. Aren je ležao i posmatrao zvezde." Glas mu je bio hladan i možda malo ironičan. momče.

u tami.. Aren se pridiže da popije vino.kao i njegovog poverenja." "Na Dalekovidom ima mnogo više stvari nego što oko može videti".. senku koja mu pruža biser i šapće: "Dođi. "Možda će te ovo uspavati. Na njega se čovek mogao osloniti. "Ne mogu da spavam. Aren je pravilno postupio. Pazi da ne opečeš jezik..Nisam ostavio nijednog okovanog na tom brodu. niti je želeoda razume. reče Jastreb dok se ponove smeštao pored njega i Aren ga ču kako se nasmeja. da sam njih okovao? Bila su samo šestorica.." "Kuda ste išli sa Zecom?" "U tamu. Veslači su bili okovani robovi. bar ne sada. ali on se sam izgubio. poput tebe.." . a um mu istog časa odluta ka nečem drugom." "Ah." "Jesam." "Ali Egrovi ljudi su imali oružje.. on bi to ponovo učinio. gospodaru.. Uvek se gubi. Nisam ja nikakav robovlasnik." "Spavaj!" reče Jastreb pomalo razdražljivo.. Jer on je neosporno verovao Arenu. i pružio Arenu šolju vrućeg vina koje se pušilo. kratko i gotovo bezglasno. Nisam ga ni u jednom trenutku izgubio." Aren nije baš sve razumeo.Egr i njegovi ljudi su možda već mrtvi ili su ih drugi okovali da ih prodaju u roblje. Lutao je spoljašnjim granicama u beskrajnim goletima delirijuma i košmara. Bez obzira na svu njegovu čarobnjačku veštinu on nikada nije ugledao put pred sobom. ali nije želeo da je se seća. Pitao sam se zašto niste oslobodili i ostale robove." "Odakle vino? Nikada nisam video mešinu sa vinom na. On reče: "Kuda ćemo sad? "Na zapad. Bilo je odlično. Nije on nikakav vodič. reče on." "Ali znali ste da su zli. "zašto.tako da mu je osvežilo i telo i duh. da je opet ne ugleda u snu. da ne ugleda onu mračnu priliku. Bio je nakratko odvučen u tu "tamu" o kojoj su vračevi govorili.upotrebivši svoju čarobnjačku moć radi njega. to nije imalo nikakve veze sa njim. Zato nije ni želeo da zaspi." "Gospodaru". Bio je vredan ljubavi koju je Aren gajio prema njemu. poput galeba kad se nađe daleko od mora. jer je video samo sebe. Sada se vratio.Da ste njih okovali. ostavio sam ih slobodne da bi mogli da se bore ili pogađaju. Duša mu je kreštala poput kakve ptice natim užasnim mestima.

da vidi orlovski nos i obraz pun ožiljaka. ne smemo delati u neznanju. kit. To su bile boje starosti. niti dozvoljavam da oni umesto mene donose moje!" Aren ućuta i stade da razmišlja o ovome. Nastvićemo da činimo i zlo i dobro. ne stvarajući senke. Vetrovi i mora. da se poigravam ljudskim sudbinama?" "Ali". Čoveku je mnogo lakše da nešto učini da se suzdrži og toga. ali i sa strahom. to utiče na kruženje zvezda. hvale vredno ili plemenito. Ravnoteža celine zavisi od svakog pojedinačnog čina. a ja bio taj mag. mag nežno reče: "Vidiš. namrštivši se na zvezde. zemlje isvetlosti. iako posedujem moć da to učinim. i pravedno je. ono što činiš nije kamen koji podigneš i baciš. pojavljivanje sunca. već sama svetlost: jutro. a gde udari ili padne vaseljena se menja. a on pogodi cil ili ga promaši i to je kraj. i sve što čine zveri i zelenilo. Godine nisu bile ništa blaže prema Jastrebu nego prema bilo kom čoveku. pitajući se i razmišljajući. . činite samo ono što morate i ono što ne možete učiniti nikako drugačije. svaku crtu i površ čovekova lica. vatrene oči. Uskoro potom.. vetar sa svojom prirodom. ne smemo neodgovorno delati. Arene. ne činite nešto zato što vam izgleda da tako treba. Pošto nam se pruža mogućnost izbora.. Učini mu se da njegovo lice ponovo zrači svetlošću.. dokle god posedujemo moć nad svetom i jedni nad drugima. "zar ravnotežu treba održavati tako što ništa nećemo činiti? Nema sumnje da čovek mora delati. da kažnjavam ili nagrađujem. Sve se to odvoja unutar Ravnotežja. kao neko ko gleda blago čiji je jedan deo izgubljen. ako želimo bar nešto da postignemo?" "Bez brige. Postojala je moć još veća od magove.poče dečak. šaka u kojoj se nađe teža."Zar je trebalo zbog toga da im se pridružim? Da dopustim da njihovo ponašanje upravlja mojim? Neću ja za njih donositi odluke." Ali dok je zurio u njega shvatio je konačno da to nije magijska svetlost. obična dnevna svetlost. Pošto posedujemo inteligenciju. Od orkana i glasanja velikog kita do pada sasušenog lista i leta mušice. što se sve više primećivalo kako je svetlost postajala jača. kao što mladi misle. izgledao je umoran.. Ali mi. i ako bi on potražio savet maga. dobro jest.sve što one čine. nikakva hladna slava čarobnjaštva koja obasjava. zemlja postaje lakša. Aren na kraju ipak zaspa. Zevnuo je. I Aren ga pogledas ljubavlju.kao u davna vremena. Ali kada bi ponovodobili kralja koji bi nama vladao. pa čak i ako ne zna sve posledice svoga delanja. nemojete ništa činiti zato što je pravo. rekao bihmu: Gospodaru. moći vode. Kada je bačen. A Jastreb ostade da sedi pored njega i posmatra rađanje novog dana. Moramo naučiti da održavamo ravnotežu. sve što oni čine odvija se unutar ravnoteže celine." Boja njegova glasa natera Arenada se okrene i zagleda u njega.. Kada se taj kamen podigne.. Ko sam ja.. moramo učiti da činimo ono što čine list. Zureći tako.. razmišljajući: "On je toliko iznad mene.

dečak se igrao i sunčao na vodi i svetlosti dok sunce nije dodirnulo more. pa se brzo umore. reče Jastreb kada završi pesmu. nije to bila nikakva bajalica ili Delo junaka ili kraljeva. ovo plavlje more mu se učini dosta hladno. tu ribe lete i delfini pevaju. poplavevši i smanjivši se.kakav raspukli dragi kamen. na sebi je imao samo parče tkanine oko bedara i neku vrstu turbana napravljenog od platna za jedro. Aren krenu za njom.ona zaroni. Pesma koju je pevao nije imala nikakve veze sa kakvom čarolijom ili čarobnjaštvom. "Čudan deo sveta je to. plivao je muškarac. bolesno dete. Daleko sa desne strane. Ali voda je baš prijatna za plivanje. Iz mora u vazduh iskoči riba. "Nalazimo se u Južnom Prostranstvu".održavao čamac na dobrom kursu. Kapljice vode prštale su na sve strane. jer mora oko Enlada su dosta opasna. njegovi zamasi bili su mnogo čvršći. ujednačenim ritmom. nastavi da pliva kroz vazduh. Nije bio ni neki naročiti plivač. u visokim brdima Gonta." Arena je boleo svaki mišić i u početku baš nije imao volje da se pokrene. A taman i štedljiv. Zlatan i gibak. Iz mora iskoči riba i nastavi da klizi kroz vazduh još nekoliko jardi na ukrućenim. Probijao se kroz vodu uz bok Dalekovidog poput kakve mlade morske zmije. a ja dobro stojim sa ajkulama. Aren se probudi. Speri sa sebe ostatke robovanja. promakoše brda južnog Vatorta i nestadoše s vidika. Jastreb je nag sedeo na krmi. udarajući šakama po klupici kao da je bubanj. Bol istog časa kao da je rukom bio odnesen. More se sunčalo na toplom. već pevuckao mrmljanje besmislenih reči. kakvo se može čuti od dečaka koji tera koze za vreme dugih letnjih poslepodneva. Poslušan i zaštitnički. s belim krilom na svetlucavoj vodi. lakim. svetlucavim krilima nalik na krila konjica. progoneći ga. zatezao uštavljeno platno jedra. beskrajna voda pod beskrajnom svetlošću. 5. sam. MORSKI SNOVI U kasno jutro Jastreb opozva magijski vetar i pusti čamac da plovi nošen zemaljskim vetrom koji je blago duvao ka jugozapadu. . zlatnom podnevnom suncu. Tiho je pevušio. pazio na dečaka koji je plivao i ribu što je letela i sve to radio s istovetnom nežnošću. Kada je zaronio. strogo vodeći računa o pokretima i s jezgrovitom snagom koja dolazi s godinama. ali nedugo potom bio je oduševljen. bar tako kažu. ponovo iskoči. leti kroz more.te postavši slični talasima magle nad talasima mora. Jastreb mu se pridruži. tako da se plivači više bore sa talasima nego što plivaju. Dalekovidi ih je čekao.

Sanjao je kako korača kroz nanose nečeg mekog. Arenu su noge bile uvezane paučinom koja mu se povlačila preko usta i nozdrva zaustavljajući mu dah. Aren ponovo leže i nastavi da drema dok ga ne probudi novi dan. potpuno je zaboravio na postavljeno mu pitanje. dok su lenčarili ispod napetog platna koje je trebalo da ih zaštiti od nemilosrdnog sunca. pokušavajući na taj način da umakne opakom snu.nekih niti. Na istoku se još nije nazirala svetlost. Njegov saputnik je čvrsto spavao na krmi. Probudio se potpuno pometen. kada je izvukao njihov ručak. "Na Lorbaneri". zlatan i azurnoplav. srušena odaja upravo ona dvorana u kojoj je doručkovao sa Velikim majstorima. A najužasnije od svega bilo je to što je znao da je ta visoka. Posvuda je bila prašina i unaokolo su visile iskidne prašnjave mreže paučine kao kakvi venci.. Seo je. na kojima se nikada ne smrkava. U podne. Posle podne." "Svakako da ima. ružičast. a noge bile zgrčene uz klupicu. Toga dana more je bilo plavlje i mirnije no što je zamišljao da ono uopšte može biti. tako da su se njegovi prvi snovi vrteli oko nje. i osećao je budalasto zadovoljstvo. Jarbol je škripao. pred mućan kraj noći. Čemu ga je podučavao?" . jedro koje je još bilo napeto od povetarca što je duvao prema severoistoku. Posle dužeg vremena. tama samo što je počela da se razređuje. "U Enladu". bledunjavog. Aren zapita: "Šta ćemo tražiti u Lorbaneriju?" "To što tražimo"." Ali kasnije. sanjao je dase nalazi u nekoj polusrušenoj kući. primeti Aren posle izvesnog vremena. voda tako prijatna i bistra da je plivanje nalikovalo lebdenju ili kliženju kroz vazduh. kada su jesenje zvezde sijale na prolećnom nebu."postoji priča o dečaku čiji je učitelj bio kamen.svetlucalo je visoko i jedva primetno iznad njega.. odvrati pitanjem: "Zašto?" "Pitao sam se ima li u njima uopšte istine. bilo je čudno i slično snu. Pažljivo je posmatrao udicu." "Da li oni govore istinu?" Ali u tom trenutku mag je nešto upecao i deset minuta kasnije. pošto se obilato najeo usoljenog mesa i tvrdog hleba i već ponovo tonuo u san. kroz neki konac." "Stvarno?.srce mu je divlje udaralo. neko mu je rekao: "To su lorbanersijka polja svile. u Velikom zdanju Rouka. odvrati Jastreb. on upita "Da li vračevi obraćaju pažnju na snove?" Jastreb je pecao. divnog srebrnasto-plavog brancina. odvrati Jastreb."Kuda smo se uputili?" upita Aren kada su već dobrano spustio mrak. i meki samoglasnici koji su sačinjavali tu reč bili su poslednje što je Arenčuo te noći.

Zašto se u Gradu Hortu i Narveduenu. među malim ostrvima za koja znamo. gde ne postoji usmerenje. i uskoro bi ona postala slabija od naše magije na Unutrašnjem kopnu. i znači da čarobnjaštvo. postoje razlike. Ne sećaju se svuda jezika Stvaranja. I samo tkanje čarolija je isprepleteno sa zemljom i vodom. Preko provalija vremena i posle jako dugačkog razdoblja vremena. posedovati. ali to je izreka vračeva. sumnjam da će bilo koja reč koja se može izgovoriti. Tada bi do nas mogle dopreti priče o neuspesima magije na jugu.. tako daleko da više ni vetar ni voda nisu slušali moje naredbe. ali mnogo je verovatnije da sam ja bio neznalica. svuda i zauvek. U Prostranstvima vladaju drugačiji zakoni? Koriste je moreplovci. sem ako to nije ona Prva reč koju je izgovorio Segoj."Da ne postavlja pitanja.. je li tako?" "Tako je. jer. Otvoreno more se prostire tako daleko da o tome niko ništa ne zna. kako se veruje. A najmanje poznato mesto. reče on. a u stvari.. tu i tamo samo po koje reči.. I tako. jedva da je zakoračio na polja sna i već se na njima izgubio. a možda i širom svih Prostranstava niko više ne bavi magijom? To je ono što želimo da otkrijemo. Svet je veoma velik. samo po sebi. zavisi od mesta na kome se izvodi." "Da li ti je poznata ona strana izreka.. Ako je to tačno.. "Pa dobro". imaju neku svoju vrstu magije." Jastreb frknu kao da suzdržava smeh i sede. "Iako više volim da ćutim dok nisam siguran u ono što govorim.. čak i unutar ovog našeg sveta našeg Zemljomorja. i zato idemo dalje na . onda bi je lako raščinio neko ko bi se postarao da to učini. reč koja je sve stvorila. vetrovima i padanjem mraka. Zato i Zec uzima haziju i smatra da je otišao dalje od najvećih maga. Oni ne dočekuju dobrodošlicom vračeve. Ali te glasine su krajnje neodređene i lako se može desiti da oni nikada i nisu upoznali magiju. zavisi od mesta na kome se izvodi. ono za koje se vezuju najveće tajne jeste južno Prostranstvo. Jer disciplina je kanal kojim naše delanje protiče žustro i zahvatajući duboke slojeve. Istinska čarolija na Rouku može na Ifišu predstavljati prazne reči. težinu svog značenja i svoju moć. tajne i promene. Ali gde se nalazi mesto na koje on misli da odlazi? Šta je to za čim on traga? Šta je to progutalo njegovu čarobnjačku veštinu? Mislim da nam je Grada Horta bilo dosta. Tako je i ona debela žena sa ogledalcima izgubila svoje umeće i misli da ga nikada nije ni posedovala. koja ne sme biti niti će biti izgovorena dok sve stvari ne budu raščinjene. ili Poslednja reč. Jednom sam plovio daleko na istok. a postoje i svetovi pored ovog sveta. luta i uzaludno je. niti je potpuno razumeli.. čovekovo delanje protiče po površini. jer nisu znali svoja prava imena. Tek nekoliko vračeva sa Unutrašnjeg kopna otišlo je među te ljude.

mada tek s vremena na vreme po koju reč. dok se noć spuštala." "Pusti onda kamen da malo miruje!" reče mag. i u očima mu se pojaviše suze koje ga zaslepiše. a one duboke kao da je izvlačio na violi. pesmu koju je Elfaran spevala kada je saznala za Moredovu smrt i dok je čekala da i sama umre." Aren sede oslonivši se leđima o jarbol i zapeva. Pevao je Tužbalicu za Belim čarobnjakom. jak. svetlucavi hlad ispod platna i zagleda se prema pučini. pošto je završio pesmu. ali. Jastreb je slušao njegov mladićki glas. prateći ga na svojoj velikoj harfi. zatim nežno zapeva kraće i lakše stihove. zagledanih prema zapadu preko pučine. Kada je prestao da peva sve je bilo mirno. Arenov odgoj omogućavao mu je da brzo oseti lažno raspoloženje zakamuflirano učtivošću ili rezervom. Nad morem je vladao tajac. Aren je nekoliko puta odlazio na plivanje. jer nije želeo da se nađe ispred tih tamnih očiju. Sedeo je uspravan i nepokretan. ćutao. I on sede pored jarbola na žućkasti. siguran i tužan između crvenog neba i mora.jug. Prolazili su časovi. znao je da je njegovom saputniku teško na srcu. Može se videti samo u Južnom Prostranstvu. a onda reče: "MIslim da to mora biti zvezda Gobardon. ako . prodirale s druge strane plavetnila vazduha. talasi su bili mali. Aren je izvesno vreme. "Pogledajte! Zvezda vodilja!" A onda posle minute: "Zar je moguće da je to zvezda?" Jastreb se nakratko zagleda u nju. Prestao je da postavlja pitanja. da saznamo šta to moramo da otkrijemo. da vidimo šta vračevi tamo rade.. To nas je Kurremkarmerruk naučio. Glas mu više nije bio visok i sladunjav kao kada mu je učitelj muzike pre mnogo godina davao časove na dvoru u Berili. Jastreb se konačno trgnu iz tišine kojim se okružio i poče da govori. niti olako. skliznuvši nečujno u vodu sa krme. Gobardon znači Kruna. sada je više tonove izvodio promuklo. bili su tamni i jasni.. i tek uveče se odlučio na jedno: "Da li bi vam moja pesma smetala pri razmišljanju?" Jastreb pokuša da se našali: "To zavisi od pevanja.. jedva da se čulo pucketanje drveta i konopaca. razbijajući veliku monotoniju nepomičnog vazduha. Na jugu se pojavi prodorni sjaj žute svetlosti i rasu nad vodom pregršt zlatnih čestica. iza granica svetlosti. dok je čamac lagano jedrio prema jugu kroz popodne. mora koje se mreškalo i sve slabije svetlosti. ka zapadu. vetar je prestao da duva. očiju koje su izgleda videle mnogo dalje od svetle linije obzorja. a nad njim su jedna za drugom izlazile zvezde. Da li ovaj odgovor zadfovoljava tvoju znatiželju?" "Da.. Ta se pesma ne peva često. do Lorbanerija.

Smrt i život su. kao što rekoh. svaki prateći vlastiti sled misli. i video sam je. Da. čak i Aret-Akbe. Prizivao je duše junaka i maga. koje sačinjavaju jednu veliku konstelaciju. da mi ne znamo ni šta je. zlokobnu. mislio sam da se obraćam njenoj lepoti. već je otišao da samuje i sam umro.. Ali to se retko čini. Veliki majstor Prizivanja se. ta je na mene uvek ostavljala najsnažniji utisak. opasnije od bilo kakve druge magije. nalik na suprotne strane moje šake. Tvrditi da si gospodar nečega što.nastavimo dalje na jug. On proguta knedlu i ostade nemo da sedi. ni šta je smrt. U Palnu je sve krenulo po zlu i Sivi mag je bio okrivljen za to. jer ono sadrži takve čarobne formule. u stvari. on se ne koristi Predanjem o Palnu niti druge uči išta o njemu. i Seriad koji je rođen van tog očajanja. što se toga tiče. umro je bezimen. boreći se protiv zmaja Orma na obali Selidora. neki kažu da liči na čoveka koji trči. ali to nije prihvatio. jedna za drugom.." "Zato što je bio najveći?" "Zato što je mogao da vlada celim Zemljomorjem." Posmatrali su je kako rasteruje tamu na nemirnom obzorju mora i postojano sija. "kao da si u tom trenutku osećao njenu bol i naterao si i mene da je upoznam. drugi da predstavlja runu Agnen.. pojaviće se još osam zvezda. i sumnjam da je to uopšte mudro činiti. na obzorju ispod Gobardona. primeti Jastreb. a Aren posle kratkog oklevanja odvrati: "Eret-Akbe. ali istina je samo to. zagledan u predivnu. I ona. ne razumeš nije nimalo mudro." . ne obazirući se na rizik što su ga one nosile u sebi. Jer te formule su rizičnije. Runu Svršetka. Ali saveti mrtvih nisu ni od kakave koristi živima. "Pevao si Elfaraninu pesmu". tačno je da se pomoću magije mrtvi mogu vratiti među žive i naterati da se obrate živim dušama?" "Basmama Prizivanja. slaže sa mnom. "Kog junaka najviše voliš?" upita mag.. Najveću od njih stvorio je Sivi mag od Palna." "Znači. taj blagi kralj." Žmarci prođoše Arenovim leđima. topazno-žutu zvezdu. niti sluti na dobro. a onda Aren upita i dalje posmatrajući žuti Gobardon: "Znači. to je nešto loše?" "Poznavao sam samo jednog čoveka koji je te čarobne formule slobodno koristio. Od svih istorija Zemljomorja. da posavetuje Gospodare Palna u ratnim i državničkim poslovima. to je u našoj moći. pre hiljadu godina. u stvari. Kada sam počinio najveće zlo. život." Izvesno vreme su sedeli. Elfaran. Velika Moredova hrabrost nasuprot očajanju. na trenutak sam ugledao Elfaran.

i tako je svoju kuću ispunjavao nemirnim senima iz prošlih vekova. Kod tog kamenog zida ovaj se čovek šćućurio. Svoju je veštinu koristio za zgrtanje novca. Napustio je Hevnor i otišao na zapad." "Njegovog pravog imena?" .. i preko njega živ čovek može preći i ponovo se preko njega vratiti. Ali ispričao sam ti više nego što šegrt treba da zna. Već tada je trebalo da znam da sam pogrešio.. Jer on je bio veoma snažan... a ja sam žudeo da dokažem kako sam ja jači. Plašio se. na strani živih. pokazujući svakome ko bi mu platio. zbunivši ga. iz čiste dosade. reče Arhimag. "Nije važno". decu. žene. bez obzira što je njegov predmet bio tako mračan. I ta velika duša došla je na njegov poziv. od bilo kog drugog čoveka koga sam ikada upoznao. "Ne! Naterao sam ga da me sledi u zemlju mrtvih i da se iz nje sa mnom vrati. Posle smrti duh prelazi preko njega. rekavši: 'Prisiljavaš mrtve da ti dolaze u kuću: bi li ti sa mnom pošao u njihovu?' I naterao sam ga da pođe sa mnom u Suvu zemlju. ali što se tiče urođene moći bio je veliki mag. On koji je tako olako pozivao mrtve k sebi. možda u Paln. Video sam svojim očima kako je.. duhove po želji. mnogo godina kasnije čuo sam da je umro. Šta mi bi da započnem priču o njemu? Ne mogu čak ni imena da mu se setim. kada ste se vratili?" "Gunđao je i zakleo se da nikada više neće upotrebiti čarobne formule iz palnškog predanja. obojici je ovaj razgovor pružao veliku utehu. A ti čak nisi ni šegrt. Smatrali su da je običan čarobnjak. vlastite smrti.. "Živeo je u Hevnoru. "Na određenom mestu. menjao oblik i glasno plakao kada ništa nije pomoglo. psova i vrištao." "Šta je potom učinio. više se plašio smrti. tada nisam još bio Arhimag. Razbesneo sam ga i izazvao ga."Ko je bio taj čovek koji se njima koristio?" upita Aren. Kod kamenog zida. poljubio mi je ruku. mrtve muževe. mada mi se suprostavljao ovom svojom voljom.. samo ako je mag. mada je imao dugačke ruke i bio hitar poput kakvog rvača. Bio sam opsednut besom i taštinom. na potočiću. na Arenovom. prizvao iz Suve zemlje duh mog starog učitelja Nemerla koji je bio Arhimag u mojoj mladosti. a ubio bi me da se usudio. kao začaran.." Njegov oštar pogled zadrža se na trenutak u tami. i pokušao da se odupre mojoj volji. ali nije uspeo." "Znači ubili ste ga?" prošaputa Aren. poput kakvog psa svome gospodaru. Jastreb ranije baš nije bio voljan da mu ovako smireno i zamišljeno odgovara na pitanja. smučilo mi se... Šakama se hvatao za kamenje.. Nikada nisam video toliki strah. postoji jedan kameni zid.. lepim ženama iz dana Kraljeva. Imao je sedu kosu još kada sam ga ja upoznao...

koja se sada popela visoko iznad talasa i bacala preko njih izlomljeni zlatni trag tanak poput paukove niti. debla senke. Kuće su čudno izgledale. Lorbaneri je bio zelen. što su je opet muškarci. Posle duge šutnje. "U Hevnoru su ga zvali Kob". pored svega toga. bilo je zeleno: jer svaki akr zemljišta na kome ništa nije bilo izgrađeno ili po kome se nije hodilo bio je prepušten niskom hurbah drveću sa zaobljenim krošnjama na vrhu. kuće. putevi. Sedeo je sa osmoricom ili devetoricom . To je nekad bilo bogato ostrvo. odmerenim glasom. a njegovo bogatstvo se ogledalo u lepo omalanim i lepo nameštenim kućama. kao i sve ono što čini jedno naseljeno ostrvo. i ne govorimo samo u njima tobožnje besmislice zato što ne želimo da shvatimo njihovo značenje. pokrivena prašinom i paučinom rastegnutom između papućica. prašina. Kada se priđe bliže. onda neosporno na to imaju pravo i mali slepi miševi. Niti ih je ikad bilo. kažu oni. Pa ipak. LORBANERI Gledan s udaljenosti od deset milja. boja na kućama je izbledela. tako da mu Aren nije mogao videti izraz lica. a većina točkova i razboja je mirovala. čijim su se lišćem hranili mali crvi koji su preli svilu. između podloge i rama. " Zatim zastade i za vreme tri otkucaja srca uopšte se ne pomeri. zelenim od mahovine i lišajeva. ali to im se dopušta i tkači svile ih ne ubijaju jer smatraju da predstavlja krajnje loš predznak ako neko ubije sivokrilog slepog miša." "Ko bi to mogao i da pomisli?" primeti zadivljeno Jastreb. kao uglavnom i sva ostrva u tom prostranstvu. reče on promenjenim. kao i u kamenim gatovima male luke u Sosari u kojoj se moglo usidriti nekoliko trgovačkih galija. Primeti samo kako se okrenuo i zagledao u žutu zvezdu. ne suočavamo se samo u snovima o onome što je davno prošlo sa onim što će se tek desiti. jedan oniži muškarac lica otvrdlog i tamnog kao i njegovi bosi tabani. "U Lorbaneriju nema čarobnjaka. zelen kao sjajna mahovina na obodu fontane. nigde se nije mogao naći nijedan komad novog nameštaja. u velikim točkovima i razbojima u kolibama i radionicama. Mnoge pojedu. Ali sada u luci nije bilo nijedne.. iz tog zelenila počinju da se izdvajaju pojedinačni listovi.i lica i odeća ljudi. Ako mogu ljudi da žive samo od onoga što naprave crvi. žene i deca Lorbanerija prerađivali u konac i tkanine. preko vode obasjane suncem. on reče: "Vidiš. Vazduh je tamo u sumrak pun malih. "Čarobnjaci?" upita gradonačelnik sela Sosare. sa malim nasumično ugrađenim prozorima i krovovima od hurbah grančica.. sivih slepih miševa koji se hrane tim malim crvima. Suviše se smračilo." 6."Ne! njega ne mogu da se setim.

a ne mraz". Ali nijedna bala nije poticala sa Lorbanerija. "Opasna je kiša. slično kiši. Gde su brodovi? A i plava boja je lažna". a ako je Jastreb negde kod sebe i imao svoj štap. Seljani su u početku bili mrzovoljni i neprijateljski raspoloženi i mogli su svakog časa ponovo da postanu mrzovoljni i neprijateljski raspoloženi. "Zvali smo ga Voćar". reče jedan starac unjkavim. Nešto od toga je odista bila svila. da. sa tri žice. zahvaljujući Jastrebovoj veštini i njegovom autoritetu uspeli su da ih. Nešto malo dalje od njihovih bosih stopala.seljana i pio vino od bobica hurbah drveta. on više nije među živima. otvorivši na taj . ali se ni na koji način inače nije prerušio niti je to učinio sa svojim saputnikom. niko ga nije mogao videti. "Nikada ranije nije kišilo u ovo doba godine". Pošto je bio primoran na to. to su cene više". složi se još jedan. odgovori jedan mršavi čovek na kraju reda seljana. dodade mršavko. opet se javi mršavko. upravo je govorio. "dok je stari bio živ. slabo i kiselo. kao i obično. Aren je sedeo s druge strane prozora u krčmi koja se sastojala od samo jedne prostorije." Imao je nešto protiv čarobnjaka i njihove veštine. na kakvima su svirali na Ostrvu Svile i sada ju je isprobavao. Mrtav je". Niti je to iko ikada učinio. kazao im je da je došao u Južno Prostranstvo zarad alemkamenja. "Zbog nje trule čaure crva. samozadovoljnim glasom. meke kapi aprilske kiše." "Pet godna od Uoči Ugara". "Mora da ovde imate obične ljude koji se brinu o drveću". poče Jastreb. reče gradonačelnik. Zvali smo ga Voćar". a nije dostigao ni približno moju starost. Nad njih se spusti tišina." "Što je robe manje. po tlu su dobovale krupne. pokušavajući da iz nje izvuče muziku ne mnogo glasniju od dobovanja kiše po krovu od grančica." "Imali smo nekoliko siromašnih sezona". peta loša godina. ispod strehe krova od grančica. Niko nikada neće zaustaviti kišu. Na zidu je našao obešenu jednu staru lutnju dugog vrata. "Kako brane voćnjake od kasnog mraza?" "Nikako". "video sam robu za koju su tvrdili da je svila iz Lorbanerija. "od dana kada je stari Mildi umro. "Jer sada za jednu balu polufine plave svile dobijamo koliko smo ranije dobijali za tri. odvrati mršavko. reče gradonačelnik." "Ko? Stari Mildi? E pa." "Ako je dobijemo. umro je. sem što je Aren ostavio svoj mač sakriven u čamcu. makar i nerado prihvate. "Da. primeti jedan od njih. neki od ostalih su ozbiljnije razmišljali o tom problemu. Umro je Uoči Ugara. Ovo je četvrta. Sedeli su u nizu leđima oslonjeni o zid krčme. "Na tržnicama u Gradu Hortu". reče gradonačelnik.

Arene! Otpevaj nam nešto. na zemlju iz koje se dobijala boja i na prerađivače. a niko drugi je nije pronašao. koju su zvali "vatra zmajeva" i koju su davno nosile kraljice u Hevnoru. ponovo svi ućutaše. ali ako su nekada i bili vračevi. i tu se on zagleda u gradonačelnika. u stvari. crvenim i belim granama i tom neiscrpnom boli kunem se. "Ovo bi ovde moglo biti novo". momče. "Ili su krive oči". Serijade. taj tvoj ženkasti momčić?" upita gradonačelnik. progunđa gradonačelnik. "Ume li da peva. Pored belih brzaka Solee i povijenih crvenih grana čiji se cvetovi nadnose nad njenu pognutu glavu. reče on i zapeva. ume da peva. Gradonačelnik ne prihvati izazov. "Ko spravlja boje?" upita Jastreb i pokrenu novu prepirku. Tokom nje je saznao da je ceo proces bojenja nadgledala porodica koja je svoje članove. slagali da čuvene lorbanerijske nijanse plave i nedostižne grimizne. osmehujući se. kako je zlvoljno primetio mršavko. "Da. nisu više onakve kakve su nekada bile. Nešto im je nedostajalo. Šta biste želeli da čujete. "oči ljudi koji više ne razlikuju pravu azurnu boju od plavog blata". Sada se još samo čulo rominjanje kiše po nebrojenom lišću u voćnjacima u dolini. Jer svi su se oni. Lutnja malo zadrhta. sem gradonačelnika. reče mršavko. sine moje majke i Moreda. smatrala za vračeve.način polučasovnu raspravu o kvalitetu boja koje se koriste u velikim radionicama. već je uspeo da ovlada njome. šapat mora tamo dole na kraju ulice i šaputanje lutnje u mraku kuće. Retko vino kao da im je samo još više ukiselilo raspoloženje. otežalu od tuge za izgubljenim dragim." "Ne mogu iz ove lutnje da izvučem mol". tako da su izgledali natmureni. reče Aren kroz prozor. izgubili su svoju moć. domaćini?" "Nešto novo". Krivicu su svaljivali na kiše koje su padale kad im vreme nije. da nikad neću zaboraviti nepravdu . "Samo hoće da plače.

Nema više sreće. a Aren s druge strane prozora. A onda se Jastreb. Preko cele noći slepi miševi su uletali i izletali kroz nezastakljen prozor prodorno cijukajući. primeti jedan od njih nesigurno. mednom buretu vina. kada bi utonuo u san. Eto šta je. da". Sedeli su nepomični u toplom. reče mršavko. poče prvo malo da pevuši.nikada. "Zato su krivi mladi. i kao da će se zbog tog ljuljanja svet ispod njega izmaknuti i on će se iznenada probuditi. da. reče: "Muzika stranaca je uvek čudna i mračna." "Da čujemo nešto vaše". .. javi se Jastreb. prijavi se poslednji govornik." "Nije u tome stvar". ali svi su bili mrtvi. Stidljiva žena vlasnika krčme uđe i prostre im na podu postelje. reče on ljutito. puni čežnje. dok Jastreb nije ostao sam s jedne. smestivši se u obliku malih. Možda Aren nije mogao spokojno da spava zbog nemirnih slepih miševa. "I sam bih voleo da čujem nešto veselo. Ništa više nije kako treba. ucveljeni. Bili su nepokretni. ljulja. koji je izgleda bio ubeđen da je ostrvo Lorbaneri apsulutno središte kako vremena tako i prostora. Legoše. ogorčenih lica. "već u tome što ništa više nije kao što je nekad bilo. te namučenih šaka i tela." "Da. sanjao je da se nalazi okovan u spremištu broda za prevoz robova. nikada. "To je neobična muzika". osećao kao da se ljulja. kišovitom južnjačkom sumraku i slušali tu pesmu nalik na vapaj sivog labuda sa hladnih mora Eje. pronicljiva pogleda. stalno menjaju poredak stvari i ne uče stare pesme. Ali to nije bio veseo smeh. Seljani stadoše da odlaze po dvojica-trojica zajedno. telo mu se odviklo da počiva na nepokretnom tlu i zbog toga je sve vreme. Kada je konačno zaspao. Ovaj momak će pevati samo o davno mrtvim junacima. "I pevanje više nije kakvo je nekad bilo". i tako to! Ali niko ne prihvati pesmu i tako njegov glas ostade usamljen čak i dok je pevao refren. nasmeja." "Evo ja ću". i drugi su bili okovani s njim. dodajući posle svakog stiha haj i ho. a zatim se udalji. A možda i zbog toga što je posle dužeg vremena prvi put spavao na suvom. soptao je najstariji od njih." Posle toga nije ostalo više mnogo šta da se kaže. Ali visoke zabatne grede bile su pune slepih miševa. Tek u zoru su se svi vratili i primirili. konačno. Jedan drugi. urednih paketa koji su naglavačke visili sa greda. a zatim zapeva o žednom.. "iskoristili smo svu sreću. sivih.

prokleti da ste. bila je lepa. sapleo se. Iz zemlje je izbijao užas. on ih je slušao da bi saznao druge stvari. i on se nalazio u njemu. boreći se da se oslobodi tog sna. ali staza nije bilo. ali čim bi zaspao. iako je kiša prestala. Iako niko od meštana nije znao kako izgleda alemkamen." "Ima li svrhe razgovarati s njima?" upita Aren. ona se širom otvoriše. "Biće da je to ova kuća". i to mu pođe za rukom: ustade. odvrati grubo mag. kamena. sevajući zakrvavljenim očima i vičući. Nalazio se na nekoj nepreglednoj. ali i dalje je bio okovan tako da nije mogao da se pokrene. Pre no što su i stigli do vrata. beskonačno. Konačno se on i Aren uputiše putem koji im je gradonačelnik predložio. "Oslobodi se veza". suštinu straha. tražeći zvezde. zvezda nije bilo. "Oslobodi se veza. Jastreb se ozbiljno raspitivao o alemkamenju. osećao se miris raspadanja. pod natmurenim nebom." On tada pokuša da se pokrene. Svuda oko kuće. reče mu. ispod gusto zasađenog drveća. a Aren bi primoran da ga prati. a ne obrnuto. ali. neizmerna količina užasa. a tle ispod njih bilo je posuto papirnatim đubretom od mrtvih larvi i noćnih leptira. ponovo bi se obreo u njemu. svi su naširoko raspredali o tome i svađali se. kome je Zec još bio u živom sećanju. a on je bio sićušan poput deteta. Onda mu u uho progovori neki čudan. Ležao je budan i plašio se. Osećao je da ga guši crna tama sobe. bezumnici. Potreban mi je vodič do tog mesta!" I on nastavi dalje. Mora pronaći put. "Postoji mesto na kome sreća ističe. okružena vlastitim voćnjacima. osećao se u gustom vazduhu. lagani glas. Na kraju mu se činilo da je ostao potpuno sam na brodu. probudio se više no jednom. klevetnici. Ali Jastreb skrenu s tog puta. a ne nešto o alemkamenu. Sada kada je bio budan. prema kamenolomima u kojima se vadila zemlja za spravljanje plave boje. nejasnoj pustopoljini. lažovi i bezvredne . probudio. "Postoji središte iz koga izvire ta huda sreća". a mesto je bilo ogromno. a slepi miševi su izletali i uletali na svojim kožnatim krilima koja nisu stvarala buku. Osvanulo je vedro jutro i oni rano ustadoše. a kada su došli do nje. a nigde nijedne staze. reče on. poput mrava. lopovi. te je pogledao kroz kvadrat koji je obrazovao prozor. Pokušao je da korača. Neobrane čaure svilenih crva visile su između pokidanih grana. Samo ovo mesto predstavljalo je strah. "Rekoše da porodica bojadžija i vračeva koji su izgubili ugled stanuje na ovom putu. taj strah je bio u njemu. "Napolje. Kroz njih nahrupi neka sedokosa žena. Aren se iznenada seti užasa koji ga je okružavao tokom noći. Povremeno bi čuo njihove piskutave glasiće na samoj ivici čujnosti. mada nije bio ništa manji niti konačniji.Dok je to sanjao. ali i na njoj kao i na zemljištu oko nje jasno se primećivalo da već dugo niko o njima ne vodi računa. Kuća je stajala po strani.

reče ona. Pa sam je izgubila. zaudaralo joj je iz usta. odlazite! Zauvek neka vas prati nesreća!" Jastreb zastade. Jesi li to znao? Moj sin po vasceli dan sedi i zuri u mrak. Ubrzo s njenim licem poče nešto da se događa. reče ona. Njegove oči ponovo zarobiše ženine. "Ne može da se skine s kože". "Zašto si to učinio?" "Da bih otklonio tvoju kletvu. a u stvari žudi da mu priđe i klekne pred njim. "Nisam u stanju nikoga da prokunem". Bili smo lorbanerijske bojadžije.. Ko ste vi?" Jastreb ništa ne odgovori." Još malo je zurila u njih. prugastom mešavinom neverovatnih boja. želeći da mu umakne. sve reči i sva imena. poče da se menja i ona upita: "Gde ti je štap?" "Ne pokazujem ga ovde. . Bila je luda. Izišle su mi iz očiju i usta niz tanke niti nalik na paučinu. ali kada se našao blizu nje osetio je samo poniženje. zagleda se u nju pomalo zadivljeno. "Tamo odakle dolaziš još rade te stvari?" On klimnu. A reči odlaze sa svetlošću. Postoji rupa u svetu kroz koju ističe svetlost. a u očima joj se nazirao užasan bol. tražeći rupu u svetu. mršavim rukama." Ona ponovi Jastrebovu kretnju. a onda brzo podiže šaku napravivši njom čudan pokret. Nije skidao pogled s nje i ona mu ga uzvrati." Bilo je neobično videti kako se u užasu povlači pred magom. Slični se međusobno prepoznaju. posmatrao ih je s nelagodnošću.. do ramena obojenim nekom blagom. Zagleda se u njega. On ne želi da zadrži boje. Držao bi te podalje od života. Isto je bilo i sa mojom moći: ona me je delila od života. Pogledaj!" Ona pred njim zamlatara svojim mišićavim. Sasvim iznenada ona zadrhta i prošaputa: "Poznajem te. loše odevena." "I ne treba. Izgovorio je samo jednu reč: "Odbij!" Žena tada prestade da viče. Kaže da bi jasnije video da je slep. sestro.budale! Gubite se." "Da. sestro. tu staricu što vrišti na svom pragu. Izgubio je osećaj za boje. Izgubila sam sve što sam znala. U početku Aren samo što je nije ismejao. gubite. Aren koji je stajao po strani. "ali um se sasvim ispere. a onda konačno promuklo upita: "Stranci?" "Sa severa." Ona im priđe. "Ne posedujem moć.

tebi sličan." "Ti si Veliki Čovek"." "Ja ne. Jastreb dohvati to izborano. Radije bih da mi se vrate imena stvari. zamišljenim. tvoj brat. zatvorenih očiju. smrti!" Izvikivala je tu reč jecajući. Ali njih više nema. Aren ga je sledio. tako majka gleda svoje dete. moje pravo ime i više nema tajni. nema istine. još jednom je poljubi.. niz njeno prljavo lice ispresecano loknama neočešljane. upitnim pogledom. pesnice stegnuše. reče on blago. tamo u zapuštenom voćnjaku i reče: "Uzeo sam joj ime i dao joj novo.. ušla i zatvorila ih za sobom: sve je to uradila ćutke. prošaputa ona.. sede kose. da povratiš svoju veštinu. da opet vladaš imenima? Mogu ti to dati. Primakavši zatim svoje usne njenom uvetu on progovori nekoliko reči na Prastarom govoru. "Ali ipak si ti neki Veliki. Više nema tajni. Stajala je nepokretno. Akaren!" Smirila se. to je bila jedina preostala nada. Drugačije joj nisam mogao pomoći.. "Ti si Kralj Senki. Zar postoje dvojica? Kako se zoveš?" Jastrebovo ozbiljno lice na trenutak smekša. Gospodar Mračnog mesta. Želiš li da saznaš moje ime?" Oči joj se ispuniše svetlošću.. licem okrenuta prema njemu. Nisam ja nikakav kralj. s manje straha. nema smrti. veoma nežno. poljubi je u oči. "Otkriću ti jednu tajnu". a onda je pusti." "Ali vratićeš se i živeti zauvek. "Smiri se. "Da li bi volela da ponovo zadobiješ svoju moć. a sa usana joj je štrcala pljuvačka. Nije se usuđivao ništa da ga pita. Niz lice su joj se slivale suze. a u glasu i držanju naziralo se staro dostojanstvo. namrštivši se i gledajući ga malo postrance. "To ti ne mogu reći"." Zatim glasno viknu: "Akaren! Akaren! Zovem se Akaren! Sada svi znaju moje tajno ime. Tako se na neki način ponovo rodila. Uskoro mag zastade. Niti bilo koji drugi čovek. sa začuđenim izrazom lica. nisi Veliki iz Tame".. Ona otvori oči koje su sada bistro gledale i zagleda se u njega. "Ne želim da živim.. smrtnik. Sada je stajala uspravljena. Lagano se okrenula i otišla do vrata." "Ali ti nećeš umreti?" "Hoću. živim i živim zauvek. među šake i ovlaš. nastavi ona.." . ona se nagnu napred i prošaputa: "Zovem se Akaren. Imena sada nisu važna.On je uhvati za ruku i zadrža. reče ona. Tako tek rođeno dete posmatra majku." "Nisam." "Znači ti nisi. smrti. Ćutke se i mag okrenuo i pošao nazad ka putu. Ja sam čovek. suzama zamrljano lice.

čak ne prave razliku ni između zanatlije i čarobnjaka. "Šta im to nedostaje?" Aren bez razmišljanja odvrati: "Životna radost. ne više s onim romantičnim žarom i obožavanjem." "Da".. Kao da im u glavama nije sve u redu sa granicama. reče . ali se ne trude da ga poboljšaju." On se iznenada okrenu i uputi u aleje voćnjaka. Jer sada je osećao da u toj ljubavi ima samilosti: bez samilosti ljubav nije prekaljena. primeti Aren. bila je ponosna i časna žena. kao da je bio zaražen njegovim snovima. "Nije bila tek obična veštica ili spravljačica napitaka. A i inače je bilo svejedno. "Bila je žena od moći". ne prave razliku. Poslepodne su proveli u razgovoru sa ljudima koji su vadili rude za boje i u cenkanju oko nekih komadića za koje su ovi tvrdili da predstavljaju alemkamenje. koja je svoje umeće koristila za stvaranje lepote. odvrati mag zamišljeno. kiša od prošle noći nije se osušila. zaista. jer ništa nisu postigli. "Tako je i sa svim ostalim. Dok su se polako vraćali u Sosaru. Jastreb primeti: "To je plavi malahit. prihvativši Arenovu tvrdnju i malo potom razmislivši o njoj." "Čudni su ovdašnji ljudi". kao da je izvučena neka nit iz same njegove unutrašnjosti i iskovana u neraskidivu vezu. Nijedan od njih ništa ne reče i nastaviše put rame uz rame. Izvesno vreme je koračao glave uvučene u ramena. već s bolom. Ranije se Arenu taj dan činio turobnim i dosadnim. nije celovita i nije trajna. nastavi on. a kasno sunce im grejalo glavu i vratove. pravio je velike korake. "Drago mi je". ponovi Jastreb. te zastade pored jednog debla. kažu da posao slabo ide. okrenut leđima. ali ne znaju kada su ta loša vremena nastupila. Aren ga je čekao na toplom suncu koje je poigravalo po lišću. Ali njegovo je srce u tom trenutku potpuno pripadalo njegovom saputniku.' Žale se na loša vremena.Glas mu je bio napet i prigušen. već žena koja je poznavala umetnost i veštinu magije. Ubrzo se Jastreb vratio do njega kroz zeleni hlad voćnjaka.sve je sivo. između ručnog rada i veštine vračanja. nalik na sokola. ali sada je uživao u suncu koje je žarilo i olakšanju koje bi osetio u hladu. razlikama i bojama. Kao što je sinoć jedan od njih rekao glavnome: 'Ti ne bi uočio razliku između prave azurne boje i plavog blata. Već je bilo dosta toplo. Znao je da se Jastreb stidi da Arena optereti svojim osećanjima i.. tako da su stopalima podizali prašinu s puta. iako je bio nizak. Uludo utrošen život. uživao je da korača ne razmišljajući o tome kuda su se uputili. dečak ništa nije mogao ni da učini ni da kaže. ali sumnjam da će i u Sosari znati razliku." "Da". Takav je bio njen život. Njima je sve isto .

. a onda se steže u pesnicu i sve to u deliću sekunde. Trag koji sledimo je trag pukotine. "Kada je govorila o Velikom Čoveku. Još od jutros mi je srce bolesno. ali im se brzo približavao. "Bez sumnje je mogla. "da možeš umesto mene da razmišljaš. U njenom ludilu još je bilo tragova čarobnjaštva. ili šta je on?" "Više ne. Ovo što se događa na ovom ostrvu je zlo. već i do određene osobe. Taj je čovek za celu glavu bio viši od Jastreba i imao je široka ramena: dahtao je. dok je Aren pokušao da ovlada njime odlučnim. "Pronašao sam je!" nastavljao je da ponavlja. a njegova dugačka senka pomamno je poskakivala duž debala i aleja voćnjaka pored puta. Suviše je patila. "Čujte!" povika on." "Neprijatelj.on konačno. ova smrknutost. a ne neka odvratna stvar. oreole crvenila. Aren se okrenu kada začu bat na putu iza njih... odgovori mag blagim ali prilično bezbojnim glasom. tako bar mislim". njeno ludilo je i bilo njeno čarobnjaštvo. bio je još dosta daleko. ovo traćenje. sretnem se s njim. Aren se ponovo nađe ispred njega. gospodaru?" upita Aren." "Da li bi ona. On se namršti i krenu napred. te je rekao: "Šta želiš?" Čovek pokuša da ga zaobiđe i stigne do Jastreba. osećam se tako umornim i glupim. Ne želim da imam neprijatelje. ko je on i gde se nalazi. Ali nisam mogao da je zadržim da bi mi odgovorila. ludački sevao očima. besneo. odvrati on. koja čak ni ne primećuje Akaren ili Lorbaneri. Akaren mogla nešto više da vam kaže o tom neprijatelju. To je delo neke zle volje. "Mislim da nam cilj nije da stignemo do tog mesta. Odista. pri svetlosti što je dolazila sa zapada. zatim ka mestu gde se ranije nalazio sada izgubljen nož." I on nastavi da korača s glavom delimično uvučenom među ramena... ne želim da ga tražim i nađem.. ako već mora da se lovi.. Arenova šaka polete kroz vazduh prema mestu gde je trebalo da se nalazi drška njegova mača. "Da. Ali volje koja čak ni ne naginje ovamo." Jastreb ponovo klimnu. momče".. . momče. Jastreb klimnu.. pravo zlo: ovo gubljenje umešnosti i ponosa. Prašina sa puta i njegova dugačka kosa stvarale su oko njega.. "Stanite! Pronašao sam je! Pronašao sam je!" U trku stiže do njih. pretećim glasom i držanjem. nagrada bi trebalo da bude bogatstvo. Ako već moram da imam neprijatelja. Ne volim traćenje i uništavanje. Za njima je trčao neki čovek. kao da pratimo kola koja su izgubila kontrolu i survavaju se niz padinu brda i izazivaju odron. od kada smo razgovarali sa onom koja je bila Akaren. Kralju Senki. kao da i sam trpi i žudi da izbegne neku bol.

Dunuo je i ugasio ju je. odvrati bojadžija odjednom jecavim glasom i kao da mu je nelagodno. "ali sada ne mogu da bojim." "To je ono što bih voleo da znam". Umreće. "Mogu vam pomoći. Jer tih pet magovih reči bilo je dovoljno da ludak prestane da dahće i opusti velike šake stegnute u pesnice. primeti Jastreb. ali im je ipak prišao tako blizu da je čuo njegov šapat: "Pronašao sam rupu u tami. Bojadžija je. reče Jastreb. To je posledica življenja". malu sveću u ruci. "Ne. Imao je mali plamen. Tamo mora da je to mesto." "Video si je na zidu?" "Ne". a zatim priđe sasvim blizu Jastrebu." Tada iskosa pogleda Jastreba i razvuče usta u osmeh. ja. On jednostavno upita: "Gde si ti bio kada si to video?" "U krevetu." "Sanjao si?" "Ne. a ne poznaje ni ona mene." Arenu se steže srce. zatrese glavom sa prašnjavom ćubom crvenkaste kose. Onda je ponovo dunuo i ona se rasplamsala! Rasplamsala se!" Jastreb ničim nije pokazao da mu smeta što ga ovaj drži za ramena i što mi šapuće. upravljao je njome.. Pronašao sam je. udaljivši se od njega. I dalje me veoma voli. izgleda. mesto ovde jer . Zatim pusti maga i zakorači unazad. reče on. ali me je napustila. Tamo je stajao Kralj. trenutak mozgao o tome. Posmatrao ju je. "Sada je ne poznajem. Aren shvati da je ispao budala kada je pokušao da zaštiti svog saputnika. odvrati mag. pogled mu se primiri. "nije ona mrtva. "Ne. sklonivši se s puta. zato sada koraknu u stranu." "Kako?" "Imate čamac. ali primeti da je Jastreb samo neznatno odmahnuo glavom. Učinio je to tako brzo da ga Aren nije mogao sprečiti. ne". "Bio sam bojadžija". ne znam gde se nalazi. U njemu ste pristigli ovamo i u njemu ćete krenuti dalje. uhvati ga za ramena i nagnu se nad njim." "Ali biće. To je put koji vodi do mesta na kojem on izlazi. Idete li na zapad? Tamo treba poći.." "Hoće. izusti on. reče on."Ti si bojadžija iz Lorbanerija". ali ne znam gde. Mrtva je. "Oduzeo si mojoj majci ime". klimnu u znak odgovora.

nasmejaše se ostali kako bi pohvalili ovaj majstorski zadat ironičan udarac. Video sam to. trudili su se da pokažu strancima kako ne žele s njima da razgovaraju i kako su u međusobnom razgovoru veoma pametni i veseli. nema sumnje. Ali ništa ne reče i oni nastaviše zajedno dalje u tišini. nestajući u izmaglici prašine koja se još nije slegla od njegovog prvog prolaska. "Dopustite mi da pođem s vama!" Jastreb kratko klimnu. Nekada sam bio vrač. nisu u pitanju nekakve duše." "Ha. Aren duboko i s olakšanjem uzdahnu. ha". Jastreb takođe uzdahnu. Dugo su svi sedeli ćutke." Aren ljutito pomisli: i od mene takođe. a zanos na njegovom licu poče lagano da tamni dok ga ne zameni neki čudni mračni izraz. ha. Hajdemo. "Pokušavam da stignem tamo". "Na čudnim putevima čovek ima čudne vodiče. Na kraju se bez reči okrenu i potrča nazad putem. osećanja i vizija koje su ga zbunjivale. "Sopli vam je. u njemu se sad nazirala neka divlja lepota pri dugoj crvenozlatnoj svetlosti.. "Nećete ga povesti sa nama?" upita on. Vi to znate i vi ćete poći tamo. mada njegov uzdah nije bio uzdah olakšanja. Znam to. duhovi. Povedite me sa sobom. ali ono je ostalo nepromenjeno i strogo. . već telo. kao da se neka razumna misao borila da prodre kroz oluju reči." Aren uhvati korak s njim.. "Ako budeš spreman kada isplovimo". "To zavisi od njega. odvrati učtivo Jastreb. zausti on.on je živ. Ali to nije dugo potrajalo. "Znam da je prevazišao smrt. pokazao gde da ga potražite. a njegova žena se ponašala kao da ih se na smrt plaši. koji prelaze preko zida." Čovekovo lice se preobrazilo. Video sam plamen kako se izvija naviše u tami podstaknut njegovim dahom. Žrtvovao sam svoju veštinu vračanja da bih to saznao. plamen kji je prethodno bio ugašen. Bojadžija se povuče od njega još za jedan korak. reče on isto onako hladno kao i ranije." Ista svetlost zračila je i sa Jastrebovog lica. Nisu ih ljubazno primili kada su se vratili u Sosaru. to je besmrtno telo. reče on. Uveče kada su muškarci iz sela došli da posede ispred strehe krčme. Na tako malom ostrvu kao što je Lorbaneri stvari se brzo pročuju. a i nema sumnje da ih je neko video kako skreću prema Kući bojadžija i kako razgovaraju sa ludakom na putu. "E pa". Vlasnik krčme ih je osorno poslužio. dok se na kraju gradonačelnik nije obratio Jastrebu: "Jeste li pronašli to vaše plavo kamenje?" "Pronašao sam neko plavo kamenje". tako da je njihova veselost ubrzo splasnula.

odbrusi gradonačelnik. Kada njih dvojica ostaše sami. u stvari. Šta. Postepeno su se smirili. gradonačelnik je mahao pesnicom Jastrebu ispred nosa. Ovde živi pošten svet koji se bavi poštenim poslom. Jastreb ustade. ponudili bismo mu častan posao u spremištima. "I mi ovde ne želimo drugačije ljude. Vikali su jedni na druge. Ostao je da sedi i prelazi pogledima s jednog na drugog i sluša njihove pretnje. Ili zbog mlataranja rukama. a neki podvijenih repova." On spusti dva srebrna novčića kojima se trgovalo na sims prozora kao naknadu za prenoćište. Posmatrao je Jastreba očekujući da ga vidi iznenada obasjanog magijskom svetlošću. Aren je bio umoran i pospan. radite vi ovde u Lorbaneriju?" "Gledamo svoja posla". a sve prisutne da zaneme kada otkriju njegovu moć. "Dosta mi je ovoga. te se osvrnuo po sobi krčme. ali oni ne znaju da obavljaju poštene poslove. recite nam! Šta rade oni tamo u Gradu Hortu? Da nije to zbog toga što su naši radovi bili loši?" Prekinuše ga ljutiti povici." "Ljudi dolaze na Lorbaneri zbog svile". "Idemo. Počeli su da se razilaze poput pasa koji napuštaju bitku. momče". reče gradonačelnik. svi su poustajali. Jutros ste svratili do njegove majke." "Tako je. svila u skladištima je istkana još pre mnogo godina. začuše se ponovo ostali u horu. "a ne zbog kamenja. složiše se ostali. . da ih ima"."Sopli je sigurno onaj crvenokosi?" "Ludak. odvrati Jastreb. te podiže nihov laki smotuljak odeće." "Tražim vrača". kao da nisu mogli da ustraju ni u ljutnji ništa duže nego u veselju. strance koji njuškaju unaokolo i mešaju se u naše poslove. hokus-pokusa i čarobnjačkih trikova. "Zašto brodovi ne dolaze. zagušljivoj i sumornoj." "Tako je. Ali on to nije učinio. po kojoj su lepršali slepi miševi čiji je dom bio među gredama podno krova. ali se tada uzbuđeno umeša mršavko." "Mogli bi. neki kočopereći se. "Vaša spremišta su prazna. uđe u krčmu i otpi jedan poveći gutljaj vode iz krčaga pored vrata. odvrati vrač. "Da se u okolini pojavio kakav čarobnjak koji nije lud. Mršavko koji je sedeo najbliže njemu pljunu u tamu. pretnje su se pretvorile u frktanje. reče on. jedan je potegao nož. "Zbog čega?" "Mislio sam da bih mogao pronaći ono što tražim." "U čamac?" "Da. U pravu je". U pravu je". Ne dolaze zbog čarolija. o voćnjacima niko ne vodi računa. Aren smesta skoči na noge. Podivljali su. Nož je vraćen u korice.

"Rekao sam da ću vas pratiti i služiti. Idemo onamo kuda nas neće razum odvesti. on ih je već čekao na doku. Nije bio navikao da ga neko ispituje. dunu hladan i čisti vazduh sa . dok su se spuštali jednom mračnom ulicom Sosare.. Ali on nije bio dete. Ali otkako je Aren pokušao tog popodneva da ga na putu zaštiti od ovog ludaka i uverio se da je njegov čin bio uzaludan i nepotreban. Ideš li ili ne?" U Arenovim očima pojaviše se suze besa.prisetio se prošle noći provedene u toj sobi. Zašto ga vodite sa sobom?" "Da mi bude vodič." "To je dobro". Ali kada su stigli u luku. to ne znam. "Potreban si mi. stajali su. Aren se pobuni. Jer evo sada ću ti reći . Kada su napustili prazne dokove Lorbanerija koji su se sada ocrtavali u daljini. ali ja sam mislio da vi niste. sa kraja sveta gde se sada nalazimo?" "Misliš da je ovo kraj sveta? Ne." Aren klimnu i prebaci se u čamac. Jastreb se okrenu. "Ukrcavaj se ako želiš da pođeš. pre no što si kročio na Rouk. pre no što si otplovio sa Enlada. Ne možeš skrenuti s njega. kao i ja tebi. čak ni da shvati prirodu njihove potrage. Jastreb odveza konopac i dozva lagani vetar u jedro." Glas mu nije postao nimalo mekši. to se nalazi još dalje. u njegovom glasu osećao se nekakav divlji prizvuk. primeti mag smrknuto i napravi pokret kao da će se okrenuti. gospodaru". "Gospodaru!" poče on. već stoga što ti je bilo suđeno da ga slediš još pre no što si me i ugledao. Aren mu odgovori isto tako smrknuto: "Kako da se vratim.. bez čamca. put kojim moraš poći. reče mag. nije mu bilo dozvoljeno da donosi bilo kakve odluke. Takođe je pomislio. na doku iznad čamca. da će ako sada krenu umaći ludaku Sopliju... Arene." Sopli bez ijedne reči siđe u čamac i sklupča se pored jarbola poput kakvog velikog neočešljanog psa. ne zato što si poslušan ili meni odan. ali kojim putem. licem u lice. Ja ne kršim datu reč. Jednostavno ga je vukao za sobom kao kakvo dete." Aren je govorio uzbuđeno i mada mu je Jastreb tiho govorio.verujem da je ovaj put kojim ćemo poći. u još veće ludilo? U smrt davljenjem ili udarcem noža u leđa?" "U smrt. A onda se ponovo zagleda u Arena. "Na ovom su ostrvu svi ludi. te je voljno krenuo za Jastrebom. "Ali ovo." "Vodič. ovo je van pameti!" "To je van svake pameti. osećao je gorčinu i sav onaj nalet odanosti što ga je osetio jutros sada je nestao i bio izgubljen. Nije bio u stanju da zaštiti Jastreba. "Tu si". "Neću se svađati s vama. nije bio u stanju ili mu nije bilo dozvoljeno. reče on što je hladnije mogao. Možda ćemo stići i do njega.

Aren je donosio vlastite zaključke i izvršavao vlastite dužnosti. sedeo je sklupčan pored jarbola. Šuma njegove kose činila se crnom na mesečini. Trčao je po sve većoj tami. Aren postepeno utonu u san. Čamac je lagano klizio napred. presijavao se grad sa belim kulama. jer on mora da ide napred. LUDAK Ludak. a zemljište je postajalo sve strmije. Ti prizori bi se potom promenili. Posle dugo vremena shvatio je da je ići napred na tom mestu značilo ići ukrug i vraćati se na sopstveni trag. Jastreb se umotao u ćebe i zaspao na krmi. Arene?" To mu se obraćao Jastreb sa krme. jednog ogromnog vrtloga čije je dno nestajalo u tami: u trenutku kada je postao toga svestan. daleko napred. Na mestu gde se nalazio jarbol Dalekovidog raslo je drvo. okliznuo se i pao. Ako je mag odlučio da veruje kako njihov ludi putnik neće tokom noći napasti ni njega ni Arena. Jednom se naglo trgnuo i video da se mesec neznatno podigao na nebu. zamahujući snažno krilima. Nijedan od njih dvojice nije se ni pomerio. zatim prerasli u druge. Ponovo su ga pohodili sni. Sivo svitanje. mirno nebo i more. ponovo vratili. našao bi se u zastrašujućem. u početku su opet na trenutke bili neobično prijatni i umirujući. "Šta je. labudovi su plivali ispred čamca. "Ništa. dok na kraju više nije mogao da diše. Sklupčan kod jarbola. preko berilnozelenog mora. te poče da se diže s njihove leve strana kada su krenuli prema jugu kako bi obišli ostrvo. Ali noć je bila veoma duga i veoma mirna. on mora uteći." . obuhvativši rukama kolena i glave uvučene u ramena. međutim. tada odustade od samonametnutog stražarenja. oko strme unutrašnje ivice jame. Ali nastavio je da se kreće napred. koji bi se opet gubili bez traga. u redu. 7. mora izići. polako i duboko. Zatim se našao u jednoj od tih kula. brže i brže. trčao je uz njih s lakoćom i požudno. Sopli je hrkao. neprozirnom sumraku pustopoljine. Počeo je da trči. peo se stepenicama koje su zavojito vodile naviše. zakleo se sam sebi da će cele noći ostati na straži. udobno se smesti i zaspa. Mesečina ih je obasjavala bez prestanka. užas u njemu postajao je sve jači. I to što hitnije. kao i svake noći na ovom putovanju. bojadžija iz Lorbanerija.mračnog severa i pojavi se srebrni mesec iz glatkog mora pred njima. Aren je sedeo na pramcu. Dok je trčao krugovi su se sužavali. a onda odjednom. sa bogatom krošnjom. Pa ipak.

da se budim ujutru sa jednim jedinim ciljem. Mogao je povesti vojsku ratnika. Do sada sam već mogao da stignem kući. Ko je od nas dvojice luđi što je pošao s njim. kući na berilski dvor. Ako postoji ijedno mesto kuda moram poći. rekao je Sopli. Predveče su prošli pored poslednjeg dugačkog rta. neću dalje s njim. povevši samo mene? Mogao je povesti još kog maga da mu pomogne. On zatvori oči pred sve jačom svetlošću i pomisli: "Nagoveštaj ili dva s vremena na vreme. koji je strpljivo odgovarao i na najgluplja njegova pitanja. Iza njih. flotu brodova. upotrebljavajući značajne reči kako bi same stvari učinili značajnim. sada su vračevi ti koji su ludi.. Tada promuklo upita: "Idemo li na zapad?" Sunce koje je zalazilo udaralo mu je pravo u lice. a desna ruka na kojoj je ležao ga je bolela."Košmar?" "Ništa. taj ludak ili ja? Njih dvojica bi se možda razumela. I on je lud. ostavivši za sobom ostrvo svile. pošalju joj se u susret jedan starac i jedan dečak u čamcu? Ovo je prava ludost. ali tako govore vračevi. crvenim tepisima na podu i vatrom u ognjištu. neću da umrem. Sopli bojadžija proveo je ceo dan na istom mestu. . očigledno se plašeći čamca i mora.. Kasnije toga dana izgrejalo je sunce. Ako odista smatra da postoji neki neprijatelj koji želi da uništi čarobnjaštvo. Zar se ovako suočava sa velikom opasnošću. da budem u svojoj sobi sa izrezbarenim zidovima. Jastreb dozva magični vetar u jedro i Dalekovidi. On traži smrt i želi mene da povede sa sobom. ali Jastreb. Povetarac zamre. da pođem sa ocem u lov sa sokolima. Zašto sam pošao s njim? Zašto li me je poveo? Zato što je to put koji moram prevaliti. tako bar kaže. ali dan je bio neznatno i bolesno tmuran. Ali ja niti sam lud niti sam star. tako da je sijalo bez sjaja. pomaljao se bled i bezbojan dan. Blagi vetar duvao je s kopna i napinjao im jedra. stotine njih. samo klimnu. Nije bilo oblaka. na istoku." On se podignu na lakat i zagleda ispred sebe. a ne besciljno lutanje po Prostranstvima. ali on mi nikada jasno neće reći kuda smo se to uputili i zašto. kao ni to zašto ja treba tamo da pođem. upravo je onako kao što je kazao. poput sokola puštenog sa zglavka. pateći od morske bolesti i tuge. on traži smrt. zašto je pošao sam. A sada je još poveo i ovog ludaka. Ali pravo značenje tih reči uvek je drugačije. niskog i zelenog koji im se protezao s desne strane." Arenu je bilo hladno. Celog dana obilazili su oko Lorbanerija. žurno pojuri napred. Zanemario sam obaveze koje me čekaju kod kuće. Mesec koji se pred njima uzdizao dok su napuštali zaliv Sosare. onda je to moj dom. ali je sada zaranjao. ali od njega ih je štitila koprena. još je bio tu.

okrenu glavu od njega s gađenjem. Sačeka dok ne pronađem to mesto. a moja majka je sišla s uma. Aren. s leve strane jedna bela zvezda. dugačkom osamnaest stopa? To je bilo kao da deliš telo sa obolelom dušom. Možda se to mesto tamo nalazi. Jastreb piđe Arenu koji se nalazio na krmi i kleknu. tako da su sve tri obrazovale trougao. mada mu glas ostade nežan: "Tragaš li ti to. četiri. Zaboravila je čarolije koje smo koristili pri bojenju i to je uticalo na njen um. Samo hladno upita: "Šta je to Obehol? Nikada nisam čuo za to ime. gledajući postrance u Jastreba. a sa desne jedna plavičastobela. Ali postoji mesto na koje se može stići po danu i obasjano je suncem. Ako mrtvi mogu da ožive i vrate se na ovaj svet. Mesto mora postojati. odvrati Sopli posle izvesne pauze. ali ja nisam mogao da dođem."U Obehol?" "Obehol leži zapadno od Lorbanerija. Mag mu iznenada uputi jedan direktan. ne bi govorio. Sopli.. Pogledaj tamo: Gobardonovi sadruzi!" Velika topazna zvezda sada je bila više na jugu. noću. za načinom da večno živiš?" Sopli mu na trenutak uzvrati pogled. obasjavajući nejasnu površinu mora. smeđecrvenu glavu. "Tragam za njima. danima ili nedeljama.. te se zagleda u žućkasto veče. Kako da nastave ovako da putuju. a on je stalno prisutan i dozivao me Dođi." "Daleko na zapadu. nalazile su se." "Zar se mrtvi vrćaju u život?" "Mislio sam da su vam poznate takve stvari". Nastavili su da traže po mraku.. Nisam nikakav gospodar vračeva koji ume da razaznaje put po mraku. To je ono što Mildi i moja majka nisu hteli da shvate. a onda obuhvati rukama svoju čupavu." Sopli ništa ne reče. . očaj an. Želela je da umre. iznuđujući pogled. ali sam joj ja kazao da sačeka. ništa više. po mraku. niti obraćao pažnju na ono što se govori. te poče da se blago ljulja napred-nazad. zatvorenih očiju. oslonivši se jednim kolenom o klupicu. pet godina. a ispod nje." "Poznato mi je njegovo ime i položaj na kartama. onda u svetu mora postojati mesto na kome se to događa. Izgleda da je svaki put kada se uplašio zauzimao taj položaj. a kada je bio u njemu. Zatim reče: "Taj čovek ima dobru dušu.." "Kakvo je to mesto?" "Otkud znam? Kako sam mogao da ga vidim? Ne nalazi se na Lorbaneriju! Godinama sam hodao za njim. dođi. A onda je stari Mildi umro. sa Soplijem u čamcu." Aren ništa na to ne odgovori.

na vodi je počela da se oseća toplota osobena za proleća na jugu. A kada bi zaspao počeo bi da sanja: i to uvek isti san o pustopoljini ili jami ili o dolini okruženoj stenama ili o dugačkom putu koji se spušta ispod uske trake neba. ali koje su predstavljale samo obične trikove. a Jastreb koga je uvek trebalo naterati da progovori. pa čak ni da ga sačuva. kad god su to mogli. More je bilo mlako dok je u njemu plivao i nije pružalo neko naročito osveženje. Kao da pada iskosa kroz staklo.. Njihova usoljena hrana bila je bezukusna. Na čarobnjaštvo nije trebalo računati ni kada su u pitanju bile sitnice. uvek ista nejasna svetlost. niti je ono imalo ma kakvu moć nad smrću. ni o čemu drugom do o sitnim dnevnim dogodovštinama s njihovog puta. a to je bilo stoga. a nebo je bilo vedro. promena oblika. sada je sve vreme ćutao što je bilo osobeno za njega. koristili su svetski vetar. kakav nikada nije ni sanjao da postoji. Ni o čemu važnom nije razgovarao s njim. već nastavi sa izvesnom mržnjom da promatra sjajne. mislio je Aren.. Ležao bi i posmatrao ih dok ne bi zaspao. Pa ipak se Arenu činilo da je svetlost nekako prigušena. Ne znam. bezimene zvezde iznad beskrajne vode. Možda ljudi sa Obehola i Velogija imaju za njih imena. Nikada nije Jastrebu ispričao o ovome. U čarobnjaštvu nije bilo ničega što je čoveku davalo pravu moć nad ljudima. kojima su mogli da zaplaše neznalice. poznavanju lekovitih trava i veštom prikazivanju iluzija kao što su magla. sem noću. jer se nije usuđivao da se suoči sa vlastitim neuspehom. užas koji ga ispunjava i beznadežni napor da pobegne. svetlo. Sva ta veština sastojala se u korišćenju vetrova i vremena. Jastreb je uvek škrtario kada je trebalo da se posluži svojim umećem. neuspehom čarobnjaštva kao velike sile koja upravlja životima ljudi. nije bilo mnogo tajni u toj veštini magije iz koje su Jastreb i sva pređašnja pokolenja čarobnjaka i vračeva crpila veliku slavu i moć. Ni u čemu nije mogao da nađe makar malo svežine niti sjaja."Imaju li imena?" "Veliki Majstor Imenovanja ih nije znao. u neobično jakom sjaju zvezda. Aren je sada shvatio kakva je budala bio kada se telom i dušom predao tom nemirnom i tajanstvenom čoveku koji je dozvoljavao da ga pokreću nagoni i koji se uopšte nije trudio da upravlja svojim životom. Stvarnost je ostala nepromenjena." Dečak ništa ne reče. Arene. Jer sada je zapao u takvo raspoloženje da je jedino želeo da umre. Pošto su iz dana u dan plovili sve dalje na zapad. mora pod Znakom Svršetka. Sada ulazimo u čudna mora. lovili ribu kako bi . Sada je bilo jasno da za one koji su poznavali tajne.

iako je bio nekih deset-petnaest godina stariji od Arena. kaza Sopli isturivši malo donju vilicu prema Jastrebu. a kada Jastreb odmahnu glavom. stalno je držao pognutu glavu da ne bi morao da gleda vodu koja se oko njega uzdizala i poskakivala. odvrati Jastreb. zbog hirovitog vetra koji im je stalno duvao u pramac. ili bar nije bio baš jednostavno lud. Tog poslepodneva. nimalo izveštačeno. na šta je Aren morao da se nasmeje. držeći se klupa. Aren je pokušao da ne obraća pažnju na Soplija. odmah bi se hvatao za katarku." Nije bilo jasno da li je pri tome mislio na sebe ili na svetu celinu. ali to je bilo nemoguće. u obećanje. jadnik je sav bio zelen od šoka koji je doživeo. zavrtelo bi mu se u glavi. Sopli je. njegova se ludost možda najviše ogledala u tome što se užasno plašio vode.. Aren ga upita zašto ne dozove makar i slab vetar koji će napeti jedro.. On ne veruje u. "Zašto to kažeš?" Aren mu je postavio to pitanje kao da se obraća kakvom slugi. što bi se možda dalo zaključiti na osnovu njegove razbarušene kose i nepovezanog govora. pažljivo došao do Arena. a i te škrte odgovore teško je bilo razumeti. U tome je sama suština čarobnjaštva: nagovestiti moćne stvari praznim rečima i stvoriti nešto ne radeći ništa .. "Mislio sam da hoćeš da se udaviš". rekao je. Sopli je užasnuto kriknuo.došli do hrane i štedeli vodu kao svi mornari. uskoro je uhvatio sebe da je sklopio neku vrstu saveza sa tim ludakom. Ali ne znam zašto. Upitao ga je tihim glasom: "Ti ne želiš da umreš. Za njega je ulazak u čamac predstavljao čin neopisive hrabrosti i nikada nije uspeo da prebrodi taj strah. Ako bi se uspravio u čamcu. Ne želi da.izgleda da je u tome suština mudrosti. a Sopli je njegovo držanje prihvatio kao sasvim prirodnu stvar. Posle četiri dana neprekidnog menjanja smera. U stvari. dok je Jastreb meditirao i bio potpuno odsutan. kada se Aren uspeo nazad na čamac." "Kakvo obećanje?" Sopli ga oštro pogleda i u očima mu se pojavi nešto od narušene muževnosti. Odvratio je spremno i učtivo. upita: "Zašto nećete?" "Nikada ne bih od bolesnog čoveka tražio da učestvuje u trci". u svakom slučaju. "niti bih dodao još jedan kamen na već ionako pretovarena leđa. zar ne?" "Razume se da ne želim. Kada je Aren prvi put odlučio da se okupa i skoči sa pramca. Nerado je odgovarao. ali Arenova volja bila je ." "On želi". Sopli nije bio baš toliko lud.. mada na svoj isprkidani način: "Želi da dospe na to tajno mesto.

Ali teško je jer se moraš odreći moći da bi tamo stigao. "on ne želi da se odrekne svoga imena. da ih on privlači i da bi ga mogli pronaći. Želim da stignem tamo.. zavideo im je i plašio ih se i nije želeo da nijedan čovek bude veći od njega." Bojadžija privuče udove poput pauka u padu i uvuče svoju čupavu crvenokosu glavu među ramena. To je bila smrt. ponovo isturivši donju vilicu prema Jastrebu. Želim da se nađem tamo. Pri svetlu. on mora pronaći načina da joj umakne. znao je i to da mu. A kada.. Put je suviše uzak. to mesto? Većina ljudi nije u stanju da ga pronađe.. ka zapadu. Aren je to sada uvideo.. dalje od najdaljeg kopna dok se ne izgube i dok ne budu tako daleko da se više ne mogu vratiti u svet i dok tu ne umru od žeđi.. Nameravao je da plovi sve dalje i dalje na Otvoreno more.. Nema imena. nošeni povoljnim povetarcem. Život. da budem bezbedan. nikad nije video nijednu kartu. čak ni ne znaju da on postoji. Zbog ponosa. Aren po prvi put uhvati Soplijev pogled: svetlosmeđe. mrzim ovu vodu. Na strani života. umire." Arenovim telom prođe drhtaj. želim da ga vidim. To znači da više nema reči. jer nije znao ništa o moru. šta ako umrem i ne uspem da pronađem taj put. Ali posle toga Aren više nije izbegavao da razgovara sa Soplijem. jer je znao da Sopli ima ne samo iste vizije kao i on već i da ga razdire istovetni strah. u svom umu. potpuno bistre oči. plašio se da bi ga mogli i steći. plamčak besmrtnog života. To nije dovoljno. tvoj um. Šta ako. Plovili su bez prestanka." Kod te reči bi svaki put zastao. "On". Niko ne može njegovo ime da prenese na drugu stranu. Arhimag je znao da oni i drugi slični njima tragaju za večnim životom. Jer on će radije i . Ali Sopli ih nije vodio.. nikad ranije nije kročio u čamac. Večni život.. ako dođe do onog najgoreg. da im je on obećan. Mrzim. umreš. Želim da živim.. A u dovratku je stajala prilika okrunjena senkom koja je prema njemu pružala sićušnu svetlost.. Setio se svojih snova: pustopoljine. a shvatio je i njegove razloge za tako nešto. Sopli može pomoći protiv Jastreba. a vode se užasavao. kako bi odvratio pogled od mora. To je jako teško učiniti u umu. jame. reče bojadžija. vlastitim očima. lagano po zatišju. Mag je bio taj koji ih je vodio i to namerno pogrešnim putem..jača. Samo neki od nas poseduju moć. "Želim da budem siguran da ću se vratiti." "Jesi li ga video?" "U tami. ne veću od bisera. On odvrati veoma tihim glasom: "Znaš već. u njima je video da je konačno shvatio i da je Sopli s njim delio to saznanje. nejasne svetlosti. osornog ponosa koji ide uz titulu Arhimaga.. Jastreb se pretvarao da ih Sopli vodi u tom pravcu.

S vremena na vreme Jastreb bi porazgovarao s Arenom o kakvoj sitnici vezanoj za upravljanje čamcem ili bi plivao s njim u toplom moru ili mu poželeo laku noć pod prekrivačem od velikih zvezda i u tim trenucima sve te ideje bi se dečaku činile potpuno besmislenima. Jesi li siguran. Tamo moramo poći. namršten kao da ga razdire bol. Zagledao bi se u svog saputnika i pred sobom video to ozbiljno. "Da." "Mesto koje tražiš se tamo nalazi?" "Da. reče Sopli. "ne pokušavaj. A u Zapadnom Prostranstvu nalaze se ostrva koja leže još zapadnije od Velogija." "Biće da je to kopno Obehol. "Evo ga". Dalekovidi narednog dana stiže u blizinu nekog velikog ostrva. dunu slabi krmeni vetar. iznad vode koja se uzdizala i podrhtavala i reče: "Kunem se imenom. Dalje ne možemo. pa bi on i Sopli izmenjali poglede. Približili su se ostrvu nošeni severnim vetrom. Guske su letele na istok: sledeći ih. Iza njega. Jastreb pokaza uvis negde u vreme zalaska sunca i reče: "Pogledaj. a zatim stali da obilaze oko njega tražeći kakav zaliv ili ." Prosto nije mogao da poveruje da je uopšte posumnjao u to. Sopli je bio ustao i čvrsto se uhvatio za jarbol kako bi video kopno ispred njih. nebo stalno isto plavo. isto onako kao što je prvi put s njim razgovarao pre mnogo dana na Lorbaneriju. Sunce je svakog dana pržilo iako je njegov sjaj bio nekako mutan. ponovio je to mnogo puta. Moramo tamo pristati. u Južnom Prostranstvu. upozoravajući jedan drugog na njihovog zajedničkog neprijatelja." Visoko iznad jarbola niz morskih gusaka lebdeo je poput crne rune nacrtane na nebu." Bojadžija ga mrko pogleda kao da je besan ili kao da ga nešto boli. Svojim imenom". ali nastavio je da govori razumno. Ali malo kasnije ponovo bi počeo da sumnja. pomisli Aren. "Ono kopno tamo. Ovde je mesto koje tražimo. Voda je bila plava. Povetarac bi povremeno prestajao i oni bi onda okretali jedro da ga uhvate i lagano nastavljali da puze prema nepostojećem kraju. strogo. Moramo pristati.sam umreti nego da im dozvoli da postanu besmrtni. podigavši pogled prema Sopliju koji je bio viši od njega. nalazi se još jedno ostrvo. Dovoljno smo daleko otišli. Njegova svetlost počivala je poput sjaja na površini mora koje se lagano izdizalo i spuštalo. Jednog poslepodneva. Zatim se zagleda u planine plavkaste usled udaljenosti koje su se protezale ispred čamca. Velogi. konačno. Želite li da se zakunem da sam siguran? Da se zakunem svojim imenom?" "Ne možeš". Sopli?" "Bojadžija sa Lorbanerija poče da se ljuti i pogled mu ponovo postade preplašen. odvrati Jastreb kruto. bez oblaka. Sopli. strpljivo lice i pomislio bi: "Ovo je moj gospodar i prijatelj.

U unutrašnjosti su se na toj svetlosti kupale zelene planine. "Veslaj!" dahćući izgovori i nastavi da puzi četvoronoške dok se sa njega cedila voda. a zatim se prebaci preko ivice čamca koji je plutao između mora i obale. Svuda oko njih uzdizala se i svetlucala na suncu duboka voda zaliva. pramen dima. držeći se za ivicu čamca. uhvativši se za pramac. Arenu iz leđa. Aren triput snažno zamahnu veslima i Dalekovidi se s lakoćom zarije u pesak. a on pokušavao da povrati dah. Sopli. reče on Arenu i čamcu. ponovo osvrnu i ovog puta se zagleda u Jastreba koji je puzio po pramcu. ali tamo nije bilo ničeg sem mora i zaslepljujućeg . Na plaži nije bilo ni traga nekom ljudskom biću. sapleo se i gotovo pao. Odakle mu? Pojavilo se još jedno dok je Aren zbunjeno zapinjao veslima. nišane i puze. prekrivene drvećem do samih vrhova.deo kopna pogodan za pristajanje. Jastreb krme. obraslu zelenilom. Blagi povetarac utihnu čim je Dalekovidi uplovio u zaliv. Aren se prihvati vesala. Sve je bilo mirno. koplje sa bronzanim vrhom. neke prilike stadoše da se kreću. Aren se. zujanje. Drška jednog vesla udari ga u stomak. Vazduh je paralo slabo šištanje.. Iznenada je ščepao Arena za ruku tako da su vesla poletela iz vode. povi leđa i stade da vesla snažnim zamasima: dva zaveslaja da se oslobodi plićaka. Sopli je napustio sigurnost jarbola i otpuzao do pramca. Jedini zvuk koji se čuo bila je škripa vesala u ležištima. Talasi su ga lagano zapljuskivali. zureći i istežući se prema kopnu. tiho i vladala je velika vrućina. nisu ugledali niti kakav čamac. Sunce je obasjavalo vodu prugama tople bele svetlosti.. Aren iznenada pognu glavu i uvuče je između ramena. jer je njihovu snagu zadržavao rt. Među niskim stenjem iznad plaže. "Tamo". Sopli nije bio u čamcu. Aren je slušao kako mu krv tutnji u ušima. pogodilo je klupicu postrance. Jastreb iskoči da još malo pogurne čamac i iskoristi zaostalu snagu talasa. "Vrati se! Vrati se!" vikao je Sopli. krov. reče Jastreb. pa je na trenutak ostao zaslepljen i bez daha. U ruci je držao koplje. isto kao ni u šumi iznad nje. koji se nalazio na pramcu. tri da okrene čamac i potom krenuše. ali celu severnu obalu zapljuskivali su snažni talasi na toplom suncu. tako da je čamac mogao u njemu pristati. bio je besan. Kada je ispružio ruku da gurne čamac. ništa ne shvatajući. poče da viče. Jastrebovo tamno lice puno ožiljaka sijalo se od znoja kao da je premazano uljem. Iznad zaliva uzdizali su se sa svih strana zeleni vrhovi. Čamac odjednom poskoči iz vode i zaljulja se. Aren se okrenu. ispod drveća. Čim je ponovo ščepao vesla. otkinuvši komad drveta i odbivši se s jednog kraja na drugi. "Sada". Zaobišavši rt konačno su ugledali jedan duboki zaliv u obliku polumeseca sa plažama od belog peska. dugačko dve stope. pokazavši pored broda. pogled mu je sve vreme prelazio sa malih talasa na stenovitu obalu iznad njih. Jednim snažnim zamahom on povuče čamac nazad u vodu na talasu koji se povlačio.

. ali on nije umeo da pliva.. Plašio se vode!" "Da. da mi pomogneš na trenutak?" Aren tada vide da je tkanina koju je držao na ramenu bila natopljena krvlju.. nalik na vrbin list. Aren iscepa jednu lanenu košulju na trake i primače se da mu prepovije ranu. Na dnu čamca ležalo je koplje sa bronzanim vrhom.. na kojoj su nekakve sićušne prilike poskakivale i ljuljale se gledane kroz ustalasani i vreo vazduh. Sve će biti u redu. dugačku i usku. "Nemam snage za čarolije". Po površini vode polegao je dugački podnevni mir Prostranstva. zatim okrenu leđa vodi i još jednom se zagleda u Jastreba. ali ne obraćajući na to pažnju. bučno uronivši u vodu i nestalo." "Nije isplivao.. činilo se da će nešto da kaže. on ga nije držao. stršalo je iz njegovog ramena u koje se zabo šiljak. Zdušno se trudio i uskoro je. Arena?" Dečak ćutke nastavi da vesla. "Kasnije. Jastrebove šake i leva mišica bile su krvave. napravljenu od grubo iskovane bronze. Kada ga je Aren prvi put ugledao.sunca. Jastreb je sedeo pored kormila. Možeš li nas izvesti iz ovog zaliva. gipkom telu. ali posle minute od odmahnu glavom. on spusti desnu šaku na oštricu. Hoćeš li. Osmatrao je vodu između njih i bele obale.. jer bilo je snage u tom glatkom." " Ali. Slušajući Jastrebova uputstva. Jastreb ga zamoli da mu doda koplje i kada mu ga Aren položi preko kolena. Bačeno koplje je za nekoliko jardi palo iza čamca." "Je li se utopio?" s nevericom upita Aren. Želeo je da stigne na obalu. Jedro je mlitavo visilo. izveo Dalekovidog iz zaliva u obliku polumeseca. Konačno reče: "Hajdemo.. razderalo jednu od velikih vena." "Zašto su nas napali? Ko su oni?" "Sigurno su mislili da smo neprijatelji.. Užasno se plašio. "Da li ga je koplje pogodilo?" "Skočio je. Jastreb klimnu. Koplje ga je pogodilo između zgloba ramena i ključne kosti. na rame je pritiskao smotuljak od tkanine za jedra. Želeo je. Aren nastavi da vesla dok se obala nije pretvorila u belu crtu ispod šuma i visokih zelenih vrhova. tako da je jako krvario. Aren napravi nekih deset ili dvanaest snažnih zaveslaja. na otvoreno more. Sunce je sijalo kroz izmaglicu i činilo se da .. reče on. držeći smotanu tkaninu prislonjenu uz rame." "Sopli..

možda je umirao. Okrenuvši se Aren ugleda kako zaliv u obliku polumesaca još jednom svija svoje zelene ruke oko čamca. reče on. kad . isto onako iznenada i bezrazložno kao što je i Sopli umro. Aren pomisli kako bi ga trebalo skloniti sa sunca ispod nadstrešnice i napojiti ga. tako bezrazložno da mu nikako nije išlo u glavu kako ga više nema. a oči zatvorene. Okrenuo je čamac a da toga uopšte nije bio svestan. bolestan užas. To bi mogao da učini samo ako bi ga mag vodio. Arenu se nije dopadalo da zuri u njegovo lice. Stalno je mislio da se Sopli nalazi iza njega u čamcu. tako da se činilo kao da su preko neba razapeta vela paučine. okrenu Dalekovidog lagano postrance u odnosu na struju i. Čamac nastavi da se ljulja na vodi. u nepreglednosti Prostranstva. poče da usporava i jedro se ponovo opusti. glave oslonjene na klupicu pored kormila. Nikada mu ne bi pošlo za rukom da vrati čamac do nekog prijateljskog kopna. "Kuda nas to vodiš?" upita promuklo Jastreb. ali nastavljao je da vesla. Šta je trebalo da učini? Veslajući vrati čamac na Rouk? bio je izgubljen. sa mlitavim jedrom na oblici. malo po malo. prozbori umilno mag i doda još reč ili dve na Prastarom govoru. "Ne mogu više da veslam". Sve ovo vreme Arena je prožimao težak. pored jarbola. "Dalekovidi". Nije imao hrabrosti da se bori protiv tog straha.zeleni vrhovi podrhtavaju i odzvanjaju na velikoj vrućini. nepokretno je ležao. a umro je tako iznenada. Proveli su zajedno dosta dana. ali mu je sada glava malo bila zabačena nazad. stade da ga gura prema udaljenoj beloj liniji obale. Ali isto tako lagano i meko. okrenu se od zaliva i poče da klizi preko gorućeg mora sve dalje od zagrljaja zaliva. ali Jastreb je bio ranjen i bespomoćan. koja je počela da nadire u zaliv. brod se malo zaljulja. Plima. odloži vesla i ode da čučne na pramac. Ništa mu više nije bilo jasno. Lice mu se izmenilo. Ne bi trebalo da dozvoli čamcu da se na ovom mestu približi stenovitoj obali kopna čiji stanovnici napadaju strance. ali mu ništa nije značilo. Iznad vode lelujala se izmaglica koju je stvarala vrućina. jer to je značilo nedelje putovanja. potpuno i beznadežno izgubljen. malo se uspravivši. Jastreb se ispružio na dnu čamca. pa je gledao preko pramca čamca. koji je sve više rastao u njemu i onemogućavao mu da bilo šta preduzme i koji mu je telo i um pretvarao u fine niti što se upliću. to mu je bilo sasvim jasno. osećao je samo neku vrstu nejasne zlovolje vezane za usud koji ga je snašao. polurastvorenih usana i kapaka. bilo je opušteno i žućkasto. za manje od jednog sata. a planine se gomilaju u vazduhu iznad njih. Ruke su mu se tresle d umora. Aren se osvrnu i ugleda svog saputnika kako leži u istom položaju kao i ranije.

bile su žute kao i Gobardon. još dok je pohlepno pio. Bilo je veče: sunce je zašlo. ali runa se jasno videla. Dalekovidi se još više udaljio od Obehola. prigušujući sjaj poslednjih zvezda. Mirno je ležao: a kada je u tami povetarac uminuo. Magla je skrivala obale i sve ostalo sem vrhove planina. Iznemogli Jastreb ništa ne reče. Tako je video osam od devet zvezda za koje se smatralo da obrazuju priliku čoveka ili hardijsku runu Agnen. ništa ih nije moglo spasti. Prošli su časovi. Nepokretno je sedeo. ako on nije bio neobično izobličen. potištenoj vodi. poslednji potez pa da bude završeno. zapad se nejasno crveneo. Oslobodivši se razlivenih površina crnog i srebrnog. Aren se vrati na dno čamca i poče da se stara o svom saputniku. zaobilazeći strme. a stanjivala se u izmaglicu iznad ljubičastih voda juga. Tražeći je pogledom.čovek izgubi dosta krvi. sa rukom u obliku kuke i sa unakrsnim potezom. kao da ih je znao celog života. Ali planine koje su se sada ocrtavale desno od njih spram veličanstvenog neba posutog zvezdama. a njega je činila zvezda koja još nije izišla. On podiže pogled. pojaviše se još dve. Sve je to obavio užurbanim pokretima. Njihovi obrisi su mu izgledali poznati. daleko na nebu. kome je nedostajalo samo stopalo. iznad površine praznog mora. jer rana nije prestala sasvim da krvari. a tamo. bure je bilo gotovo prazno. Dalekovidi se lagano kretao nošen blagim povetarcem sa istoka. Kada je legao da spava. nije ga zamenio nikakav magijski vetar. gorela je zvezda Gobardon. namestivši mu ispod nadstrešnice slamaricu i napojivši ga. Ispod nje nalazile su se i druge dve koje su zajedno s njom obrazovale trougao. dok je noć bila na izmaku. Potrošili su svoju sreću. kao da ih je već ranije video. oči mu se sklopiše i on ponovo utonu u san. obrazujući još veći trougao. trudeći se da ne gleda u zavoj koji je već trebalo promeniti. treba mu dati da pije. pošumljene obale Obehola. Aren u tom ustrojstvu nije nazirao nikakvog čoveka. sivkasta toplina omotala se oko Arena. za kojim je osećao veću potrebu nego za vodom. Preko čela mu pređe talas svežine. Ali kakve to veze ima? Ništa više nije bilo dobro. . Kada se u zoru probudio. Aren zaspa. kao što je to uobičajeno s likovima koje tvore zvezde. tako da je čamac ponovo počeo lenjo da se ljuljuška na glatkoj. a ispod ovih pojavile su se još tri u jednoj pravoj liniji. mada slabije i naginjale su se zdesna nalevo od desne osnovice trougla. licem se okrenuo prema jugu. Ali već danima su kuburili s vodom. sunce je neumoljivo sijalo. bile su crne i Aren je dugo zurio u njih. sem.

iz koje je dopirao vetar. U njemu se ne probudiše nikakva sećanja na fontanu ispod oskoruše. mladost. a kada mu to ne uspe. Pristani tamo." Dečak se zagleda ispred sebe.. Doveo ih je u opasnost i nije ih spasao. pri tom ništa nije osećao. pokuša da dohvati štap koji je ležao pored kutije sa opremom. 8. Jastreb je neravnomerno disao. Krv opet probi natopljeni i skoreli zavoj. Aren u njemu vide čoveka koji je izgubio moć. odnoseći čamac sve dalje od kopna. bez ikakve veze sa stvarnošću. ne prekidajući ga. ka otvorenom moru. bez ikakvog razloga. Čamac je napredovao nepravilno i lagano. sposobnost vračanja. Potrebna nam je voda. samo provalija. "Na zapad ili na sever preko zapada. A u dubinama sna i mora nije bilo ničega. Kada je utolio žeđ. bled. ispunjavajući čamac toplotom. On oštro udahnu i sklopi oči. U njemu se ne probudiše čak ni ponos ni tvrdoglavost. po kome su promicali niski. Jastreb pokuša da sedne. reči mu zastadoše na suvim usnama. Velogi. dalje od sveta. reče Jastreb. veliki talasi boje bledog amatista i sve je to bilo kao san. prateći hirovito raspoloženje vetra. "Probaj da se držiš zapada. Dubina nije bilo. ali bio je van njegovog domašaja. Posmatrao je zoru kako sviće na mirnom moru.. DECA OTVORENOGA MORA Negde sredinom dana Jastreb se pomeri i zatraži vode. a kada je pokušao ponovo da progovori. I tako ga je Aren sav očajan posmatrao i ništa nije video. on sam je umirao. Aren se tek na trenutak zagleda u njega. Ponovo ništa ne odgovori. Sunce je pržilo. kao da bol koja ga je mučila izbija do ispod same površine sna. sve. niti je skrenuo koplje od sebe. a i Aren će umreti.On pogleda svog saputnika. I to zbog ovog čoveka. i to uzalud. snagu." "Hladno mi je". preko praznog mora. oblikujući grimiznu paučinu na tamnoj koži njegovih grudi. na belu magijsku svetlost na brodu sa robovima u magli ili na zapuštene voćnjake Kuće bojadžija. Nije spasao Soplija. zapadno od Obehola. Iza vrhova Obehola kvrčila se tama naspram izlazećeg sunca. Zatim je otišao na pramac i tamo . Aren ništa ne reče. Sada je Sopli bio mrtav. on upita: "Kuda idemo?" Jer jedro nad njegovom glavom bilo je napeto i čamac je uranjao poput lastavice u duge talase. praznina. Lice mu je izgledalo staro i bilo je oivičeno hladnom svetlošću bez senki.

ali on to ponovi. za Jastreba. kao večiti pobednik u trci. ako i nije razumeo reči. upitavši: "Gde je. Zatim se obazreo oko sebe i posrćući uspravio na noge. lagano. Aren je pohlepno pio. te mu spusti mršavu šaku na mišicu. suša i jarka svetlost: užasno jarka. Njemu je sva ta neizmerna. Ne shvativši šta ih pita. Arenu se jednom učinilo da je ugledao neku plavu uzvisinu na jugu koja je mogla predstavljati kopno. uopšte mu nije palo na pamet da popije makar i gutljaj. "Onaj drugi". On se saže i posisa vlažne prste. a one su bile. Jedan kleknu nad njim sa tamnom mešinom pričvršćenom za ruku i poče da sipa kap po kap vode Arenu u usta. svetlosti i okeana bila nejasna i lažna. a i plašio se da mu priđe. Spustila se tama i ponovo pojavila svetlost. ali nije moralo biti stvarno. ne za njega. mršavi poput trske. njih trojica. pogleda uprtog ispred sebe. naučivši otkad su otplovili iz Lorbanerija da sirova riba može da utoli žeđ i glad. Iznad čamca. Više nije imao vode koju bi dao Jastrebu. jer grlo mu je bilo nadraženo a usne skorene i spaljene tako da je s mukom obrazovao reči: "moj prijatelj. ali u grlu ga je peklo tek nešto malo žuči. takođe sa istoka na zapad. davio se. Na trenutak mu se učini da je oživela: njegova šaka bila je bledozelena pod živom vodom. Nije ih razumeo. ali nikada se na udice ništa nije uhvatilo. vitka čoveka. zagledaše se u njega." Jedan od njih shvati zbog čega je zabrinut. gde je on?" Jer s njim u Dalekovidom bila su samo tri čudna. uprkos vrućini. Postavio je udice. Bili su gorki i bolno su mu pekli usne. On sakri oči pred tom svetlošću. nastavljao da pije dok nije ispraznio celu mešinu. Svuda unaokolo vladali su mir. . Čamac je napredovao preko vodene pustinje.. prema Arenovom mišljenje. a drugom pokaza: "Tamo". To i nije bilo važno.ponovo čučnuo. Usta su mu bila veoma suva. već ga je pustio da i dalje plovi u tom pravcu. Imali su tanke glasiće kao kakve ptice. Vukao je šaku kroz vodu pored čamca. Stajali su u čamcu. plamena slava vetra. zakrešta on. zatim je naišla nova tama. nekako četvrtasti. U buretu im je ostalo još svega dve do tri pinte vode. kretalo se sunce. krupnooki. Onda mu je bilo muka i puzao je povraćajući. a možda i kakav oblak. reče on smirujući ga. pa opet svetlost i svo to njihovo smenjivanje nalikovalo je udarima bubnja po čvrsto zategnutom platnu neba. To kopno je moglo. nalik na čudne mračne čaplje ili ždralove. brod je već satima hitao prema severozapadu. nije bilo važno. Istočni vetar koji je sada postojano duvao preko otvorenog mora bio je suv poput kakvog pustinjskog vetra.. Ovaj je ležao drhteći. Nije pokušavao da ga skrene. pred kojim se prostiralo svo prostranstvo neba.

i tako je saznao gde se nalazi. a jedan drugi dohvati teški harpun sa zakrivljenim zubom kitoajkule na kraju i stade da privlači obližnji splav dok razmak između njih nije bio tako mali da su mogli da ga premoste u jednom jedinom koraku. "Lezi". zagledan u sunčavu svetlost između grana jabuka. izvan Arhipelaga. zamišljao je kako leži u gustoj travi Semermina. a jedan od ove trojice uhvati ga za zglavak svojom snažnom uskom šakom i povede ga iz Dalekovidog na splav za koji je čamac bio privezan. ." Kad to ču. reče on i posle toga Aren se više ničeg nije sećao. protežući se prema velikim ljubičastim i zlatnim kišnim oblacima. Posle izvesnog vremena začu pljeskanje i udaranje vode u šupljinama ispod splava i piskutave glasove ljudi sa splavova koji su govorili jednostavnim hardijskim koji se upotrebljavao u Arhipelagu. Čovek povede Arena preko njega. Posle izvesnog vremena pomisli kako bi trebalo da ustane i učini tako. pa ga je bilo teško razumeti. u kojima prinčevi Enlada provode leta. On zatim povede Arena do zaklona ili kabine na tom splavu koja je s jedne strane bila otvorena. "Tamo". smeštenih blizu sredine. ali veoma izmenjenim kako u glasovima. Voda između njih i iznad njih sijala je poput srebra. ponovi čovek. Plutali su poput lišća. Odgurnu istkani zastor koji je obrazovao zidove zaklona i iziđe napolje. a na ostale tri je imala istkane zastore. izvan Prostranstva. "Živ. sa rupama zapušenim kudeljom i smolom. bilo je poslepodne. tako i u ritmu.. izgubljen na otvorenom moru. pokazujući prema jednom velikom splavu blizu Dalekovidog. glatko izdeljena četvrtasta debla splava. Splav je bio tako veliki i stabilan da nimalo nije utonuo pod njihovom težinom. te ugleda svoje veoma mršavo i izgorelo telo i drhtave noge koje su ipak mogle da koračaju. Ali ni to ga nije brinulo i ostao je da leži udobno smešten kao da je ispružen u travi voćnjaka svoga doma. a na nekoliko su čak bili pobodeni i jarboli. uzdižući se i spuštajući veoma meko dok su pod njima promicali neizmerni talasi zapadnog okeana. u brdima iza Berile.Aren pogleda u tom pravcu. Ugledao je toliko splavova da su ga pdsetili na jesenje lišće razbacano po kakvom ribnjaku. a drugi su bili razbacani po širokom vodnom prostranstvu. Zamišljao je da se nalazi u voćnjacima jabuka u Semerminu. neki su bili zbijeni jedni uz druge. Ležao je na leđima. Na svakom od njih nalazio se jedan do dva reda koliba. priljubljena jedna uz druga. koji su zamračivali zapad. dalje od svih ostrva. "Živ?" Gledali su u njega dok konačno jedan nije shvatio. potpuno ispružen. Živ je.. Dok je spavao padala je kiša. Aren poče da plače. suvo da jeca. Velika. I ugleda severno ispred čamca splavove. zureći u grubi zeleni krov prošaran sitnim tačkama svetlosti.

kolena su mu bila strašno kruta. mada je mogao da popije desetostruko . nešto što treba ceniti. jarbol nije bio postavljen. Njegov vodič vrati se na drugi splav i ostaviše ga na miru. splavar ispusti jedan visoki. udaljen nekih četvrt milje od njih. između drugih splavova dok se nije našao uz onaj na kome je bio Aren." Čovek klimnu. ustajale. Kada je među njima bilo samo tri stope vode. spusti pomoću konopca smeđe jedro sa poprečne katarke i stade lagano da se probija. On se diže i ugleda malog čoveka kako ga posmatra. prodoran krik nalik na glasanje galeba. ne s podsmehom. sa ukusom katrana kojim je bure bilo premazano. Čudno izrezbareni drveni kipovi bili su postavljeni oko nekoliko zaklona ili ograđenih prostora na njemu. bila je vedra i oblaci su sada plovili ka krajnjem severoistoku u obliku srebrnastih gomilica. Jedra su bila napravljena od nekog smeđeg materijala. Ovaj splav bio je veći i izdignutiji iz vode od svih ostalih. ne viši od kakvog dvanaestogodišnjaka. pocrneo i uglačan od upotrebe i delovanja vremena. mada na splavu na kome su se nalazili. onako kako se pravi filc. oči su mu bile izdužene. pomažući se harpunima i motkama. Vodič ga odvede do najmanjeg zaklona i on u njemu ugleda usnulog Jastreba. Popio ju je s dužnim poštovanjem i nije zatražio još. Aren mu se obrati: "Tebi i tvom narodu dugujem život.bila su tamna od vlage. "Hoćeš li me odvesti do mog saputnika?" Okrenuvši se. napravljen od debala dugačkih po četrdeset stopa i pet-šest stopa širokih. Jedan splav. slan ali dobar. Jedra na njima su se mogla podizati i izgledala su sićušna u poređenju sa ogromnošću splava. a kosa mršavih. i malu šolju vode. Aren učini isto i dočeka se nespretno na sve četiri. ne od platna ili lana već od neke vlaknaste materije koja kao da i nije bila tkana. Aren sede unutar zaklona. polugolih ljudi bila je crna i opuštena od kiše. velike i tamne. Bio je vitak i oniži. čovek pored Arena ustade i s lakoćom preskoči taj razmak. već presovana. već s odobravanjem: očigledno ga je poštovao a tome je naročito doprineo njegov stas. Ali polovina neba na zapadu na kojoj je boravilo sunce. a u četiri ugla uzdizale su se visoke motke okićene perjem galebova. Po načinu na koji mu je pružala vodu video je da je ona za nju pravo bogatstvo. Splavovi su imali jarbole. Jedan od muškaraca oprezno priđe Arenu i zaustavi se na nekoliko stopa od njega. Zatim čučnu s osloncem na pete kao da se sprema na čekanje i Aren učini to isto. Posle otprilike jednog sata jedna žena mu donese hranu: neku vrstu hladnog ribljeg gulaša s komadićima izvesne zelene prozračne tvari. Nosio je koplje sa nazubljenom glavom od slonovače.

iznad vrata se nalazio veoma složen četvrtasti crtež. Činilo mu se da je sada ono što se dogodilo. "Ali ja služim mom gospodaru.. primeti on. Pojedine reči su bile toliko izmenjene da su bile neprepoznatljive. napali su nas. Konačno reče: "Znači. Osećao se neki strah." "Da. Jedan koji je bio s nama. a okvir vrata bio je napravljen od trupaca izrezbarenih u obliku sivih. Jedan od splavara priđe i čučnu u hlad obližnjeg zaklona. odgovori Aren. Uskoro čovekove tamne oči sretoše na trenutak njegove: "I ti si poglavica". sada mu je bila dobro došla. ali ništa nije preduzeo. ali zato je dostojanstvo bilo to koje ga je bogato krasilo. Jastrebovo rame bilo je vešto prepovijeno. daleko za njima i bio je potpuno zbunjen. taj zaklon je ličio na nekakav hram. a za imena nije znao na koga se odnose. uspravan i nepokretan. ali lice mu je bilo odlučno i na njemu su se ogledale njegove godine. reče on i Aren ostavi Jastreba te pređe kod tog čoveka. "Da". nekog ludila. pa i sama njihova potraga.. Kada smo stigli do obale. "Jesam". Poglavica ga je posmatrao crnim. kratko klimnuvši. reče Aren. Čovek je bio nizak i mršav kao i ostali. "Ti zapovedaš ovim narodom". Moj gospodar je bio ranjen. niti šta uopšte da kaže. pogled mu je bio jasan... onom tamo. ograničenim pogledom. Veoma bi voleo da je mogao da sazna otkud je to splavar znao. Pogledao je Arena i nasmešio se ljupko i veselo što je uvek delovalo zapanjujuće na njegovom strogom licu." "A ti?" "Ja nisam bio ranjen". "Ali bilo je nečeg. tokom detinjstva provedenog na dvoru. Jesmo li još u Južnom Prostranstvu?" . dečačkog tela. jecavih kitova.. odvrati čovek. odmah u njemu prepoznavši kneza. na sebi je imao samo tkaninu obmotanu oko bedara. On bez reči položi svoju šaku na Jastrebovu..više. Aren iznenada ponovo oseti želju da zaplače. a hladnokrvnost kojom je naučio da se vlada u svakoj prilici. spavao je dubokim i mirnim snom. utopio se." Poglavica splavara reče nešto što Aren uopšte nije razumeo. Aren je stajao pred njim. reče Aren. Konačno reče: "Došli smo do Obehola." On ućuta i ostade nemo da stoji. on zatim upita: "Zašto došli vi u Balatran?" "U potrazi." Ali Aren nije bio siguran da li sme da kaže. ovamo ste slučajno stigli. "Mora spavati". Kada se probudio.

"Sva ostrva. Ti se vrati na Zvezdani splav. video je ljude zaposlene tkanjem. "Mi plešemo u dubokom moru. Tamo sečemo drva i popravljamo splavove. "Mora spavati. gospodaru?" "Ni sa jednog. Poglavica ponovi tu reč po slogovima. a ispod njegovog poda nalazila se provalija. od severa preko zapada sve do juga reče: "More. venčavaju se. reče poglavica. U to doba ljudi prelaze s jednog splava na drugi. ribe. očigledno nije bio načisto sa Arenom. na otvorenom moru. održava se Dugački Ples. odvrati Aren. primeti suvo poglavica." "S kog ste kopna. tvom gospodaru?" "Jastreb"." "Vi nogama poravnavate zemlju i ona postaje bezbedna". čuvanjem beba. To su staze Balatrana. Zatim se obazre oko sebe po velikom splavu sa hramom i visokim idolima." Aren se zagleda u njegovo usko lice. bar na kratko." Poglavica napravi svojom mršavom. "Ostrva su tamo". reče Aren. kuvanjem na izdignutim platformama. Bio je to grad. . Mi smo Deca otvorenog mora. Bio je to grad: iz udaljenih kuća dizali su se tanki pramenovi dima. Moj dom se nalazi daleko odavde. Mada je bio savršeno siguran u ono što on jeste. van domašaja ptica sa kopna." "Pa to je divno. Zimi se razdvajamo i svaki splav plovi za sebe.. odavde velika struja ide na jug. Ostrva. kojih je ukupno bilo najmanje sedamdeset. "U njemu je bila smrt". ne veći od četvrtine kompasa. od kojih je svaki bio izdeljan od jednog jedinog komada drveta i predstavljao velike figure bogova koji su bili mešavina delfina. I to više od bilo čega drugog uveri Arena da je njegova priča istinita. "Nikad još nisam čuo ni za jedan narod sličan vašem. na ostrvu Enlad." Pokazavši zatim prema večernjem moru ispred njih. rezbarenjem. Leti plovimo nošeni velikom strujom ka jugu dok ne primetimo velike. Idemo na Dugačku Dinu. on upita: "Kako mu je ime. da ovi ljudi preko cele godine žive na moru. crnom šakom luk. gospodaru". Pa ipak i tamo. To pada u jesen. ili nagoveštaja kopna. Zatim krećemo za njima i konačno se vraćamo na plaže Emaha na Velikoj Dini. priređujemo Dugački Ples uoči Ivandana. reče on.. piskutave glasove dece donosio je vetar." On ustade. na otvorenom moru daleko od svakog kopna. ribarenjem. U proleće odlazimo u Balatran i tamo se okupljamo."Prostranstvu? Ne. druge splavove. čoveka i galeba. a posle toga pratimo sive kitove na sever. sive kitove. ali bilo je jasno da oni za njega nemaju nikakvo značenje. poslaću po tebe." Posle izvesnog vremena. daleko od očiju ljudi. razbacane po vodi u velikom krugu čiji je prečnik iznosio možda čak i čitavu milju. "Zar se nikada ne iskrcate na neko kopno?" upita dečak tihim glasom. sa severa na istok. koji skreću ka severu. "Jedanput godišnje.

začuo je njen kreštav vrisak i ugledao njenu crnu. "Ovako!" povika ona i zaroni poput foke u svetlucavu i uzburkanu vodu. Arenu se više dopadalo ovo drugo. glatku kosu iznad površine. tražeći žutu zvezdu i Runu Svršetka. "Kao ja!" zakrešta trogodišnjak praveći mehuriće kao da izlaze iz boce. reče dečak koji je verovatno bio Arenovih godina. Ličila je na ispoliranu statuetu od mahagonija.da li je trebalo da se prema njemu odnosi kao prema sebi ravnom ili kao prema dečaku. za vreme putovanja ili tokom celog njegovog života. Jedna malena devojčica mu reče: "Plivaš kao riba na udici. Ležeći među ostalima pod zvezdanim nebom. razgovarao i radio sa mlađima sa Zvezdanog splava. tako je i Aren morao pa je to i učinio. među sinovima i kćerima mora. pomalo smrknuto. Tek posle dužeg vremena i na neverovatnoj udaljenosti. reče on. Splavovi su se ponovo razdvojili i stotine jardi sjajne vode razdvajalo je ta dva splava. on nikako nije mogao da bude grub prema jednom tako malom ljudskom biću. I od svih događaja sa njegovih putovanja od onog jutra ekvinocija kada su on i Jastreb napustili Rouk. Aren plivao.." "Kako bi trebalo da plivam?" upita Aren. ali onda se nađe pred velikim problemom. cele noći je razmišljao: "Kao da sam umro. pa je ovo sada život posle smrti. svi zaroniše. uvek bi ugledao Gobardona i manji ili veći trougao. s druge strane ivice sveta. reče jedna lepa devojčica prijatnog osmeha i nestade u dubinama. "Kao delfin". mada po visini i građi čovek ne bi rekao da ima više od dvanaest: bio je to momak ozbiljna lica koji je preko celih leđa imao istetoviranu krabu. te prihvati način na koji ga je otpustio. pokušavši da ne podigne mlaz vode. ali učtivo. živahna. Njena hladnoća prijala je njegovoj suncem opaljenoj koži." Pre no što bi zaspao pogledao u daljinu prema jugu. jer nije imalo baš nikakve veze sa svim onim što se zbilo ranije. doplivavši do njega. reče dečak. ovde na suncu. "Kao jegulja". čak i jedan trogodišnjak. u ovoj situaciji. bila je nežna. "Plivaj".. ovo mu je na neki način izgledalo najčudnije. Tako je toga dana sve do mraka i ceo naredni dugački zlatni dan kao i naredne dane. "Hajde". On zaroni. Preplivao je tu razdaljinu i popeo se na drugi splav na kome je zatekao skupinu od petoro-šestoro dece i mladića koji su ga posmatrali sa neskrivenim zanimanjem. a još manje je imalo veze sa onim što će tek uslediti. ali sada je izlazila kasnije tako da nije mogao da ostane . Poglavica Dece otvorenog mora mu se još jednom kratko obrati. Aren se odvažno baci u vodu.

Plavakraba. sušili je i od kitovih kostiju oblikovali oruđa i obavljali sve druge poslove kojima su se bavili na splavovima. Jastreb ga je izvesno vreme posmatrao. smeđih listova. noći su sada bile zvezdane.. nije se menjalo. o moćnim talasima. ali ne uvek. a njoj dve godine manje. ali more je stalno bilo isto.budan dok se celo ustrojstvo ne bi oslobodilo obzorja. Znao je da nisu stalno živeli ovako lagodno. Starija deca brinula su se o mlađoj. Prošle zime. za vreme jednomesečne oluje. Svi su zajedno radili na pravljenju tkanina od nilgua i uplitanja grubih vlakana u konopce i mreže. miljama udaljen. Mnogo beba je puzalo i gegalo se po splavovima. I noću i danju splavovi su grabili prema jugu. iako je njemu bilo tek sedamnaest. Da li splavovi mogu da plove takvim morem? upita on. Ženili su se veoma mladi. dečak koji je na leđima imao istetoviranu životinju po kojoj je dobio ime i lepa devojčica Albatros bili su muž i žena. gospodaru.. a ono što se desilo pre njega ličilo je na još bleđi san. ogroman. a muškarci i žene zajednički su obavljali sve poslove. Isplovili smo izvan karti. Arenu se činilo da je na splavu proveo neizmerno dugo vremena. a preko celog dana sijalo je sunce. Časovi nisu postojali: samo celi dani. momče. kako se valja prema njima. kao u snu. prošle su majske kišne oluje. Ali uvek su imali vremena za plivanje i razgovor i nikada nisu postavljali rokove do kojih bi neki zadatak valjalo završiti. U proleće kada se okupljaju kod Staza Balatrana nedostajalo bi po dva. bilo je mnogo sličnih brakova među mladima na splavovima. Posle nekoliko takvih dana i noći. rekoše. tri ili šest splavova. Veoma davno čuo sam priče o Narodu sa splavova. koji plove i zaranjaju kroz sivilo i tamu nedelju za nedeljom. Obehol mu je ličio na san. ali smatrao sam da je to samo još jedna priča o Južnom Prostranstvu. sve bi upuzale u njega za vreme dnevne žege i spavale u gomilama koje su se sve vreme uvijale. Kako bi jedan talas prošao odmah bi ugledali drugi. razdvojenim. jer nikada nisu videli brda. Raspitivao se o zimama i oni mu ispričaše o kišama koje dugo padaju. a oni odgovoriše da mogu. u nekom drugom svetu živeo je na kopnu i bio princ u Enladu. jer ono koje se stalno menja.. Prija ti ovde." "Ali gde je to ovde? Mesta smo ostavili za sobom.. zajedno su lovili i ribu. videli su talase koji su bili tako veliki da su ličili na "olujne oblake". cele noći. usamljenim splavovima. da bi zatim rekao: "Sada ponovo ličiš na onog Arena koga sam ugledao u Dvorištu sa Fontanom: sjajiš se poput pečata od zlata. nilgu sa Staze. puka . Na svakoga bi došao red da sakuplja morsku travu velikih. sa rubovima kao u paprati i dugačku od osamdeset do sto stopa. zavezane dugačkim uzicama za četiri motke oko središnjeg zaklona. Kada su ga konačno pozvali na splav poglavice." "Da.

Kada sam vam konačno bio potreban. Bili ste ranjeni i bila vam je potrebna moja pomoć. jer glasno izreći istinu bilo je neizdrživo teško. topline. Bolelo vas je. Arene?" "Tamo. Sva ova ljupka igra oblika.. ništa! Mislio sam da nema smisla bilo šta preduzimati.. već sam samo pokušavao da se sakrijem od umiranja. ali nisam čak ni pokušao da okrenem čamac. Sada je shvatio zašto mu je ovaj miram život na moru i na suncem obasjanim splavovima ličio na život posle smrti ili na san. Nije zastao zbog srama.. Ali ona je postojala u svemu.". Čamac je krivudao. boje.. "Izdao sam. poče on i zastade. Da ste me prevarili." "Ništa." "Smiri se. kod Obehola. Ništa drugo. onakva kakvu ste vi zadobili. Aren to primeti i suoči se s njom. Nije bilo ni visina ni dubina. trebalo ga je samo pronaći. video sam kopno. sem o tome da postoji. Ni o čemu nisam mogao da mislim... Jastreb ga je posmatrao i on obori oči da bi izbegao taj pogled." On zastade.. Nestale su i iza njih je ostalo samo bezobličje i hladnoća. "Plašio sam vas se. Mislio sam da ste izgubili moć vračanja. Ali u Arenu se iznenada javi jedan tanani glas hrabrosti ili izrugivanja: bio je arogantan i nemilosrdan i reče mu: "Kukavice! Kukavice! Zar ćeš i ovo odbaciti?" . "Izdao sam vaše poverenje u mene. kao da se i sam prepustio tom bezvremenom lagodnom življenju tokom leta. a živote nam je spasao mit.. već iz straha... da je nikada niste ni posedovali." Govorio je osmehujući se. na nešto nestvarno.. zvuka: bez značenja. baš ništa nisam činio. momče". istog onog straha. reče mag tako odlučno da ga Aren posluša. kao da postoji neka velika rana iz koje ističe krv. Video sam kopno. a ja sam ga pustio da krivuda. Ali život je sve vreme isticao. svetlosti i boje na moru i u očima ljudi.. a ja ništa nisam za vas učinio. Pa ipak nas je ta izmišljotina spasla. ali lice mu je bilo ispijeno." Arenovo lice orosi se znojem i on je morao sam sebe da prisiljava da nastavi. Plašio sam se smrti. gospodaru.izmišljotina. I ja ništa.. ne.. Bilo je to stoga što je u srcu znao da je stvarnost prazna: bez života. da postoji način da ne umrem. nije bila ništa više od toga: poigravanje iluzija na plitkoj praznini. a u očima mu se nazirala neraskidiva tama. A zatim: "Ispričaj mi šta si u to vreme osećao." "Kako to. Ništa nisam preduzeo... Toliko sam je se plašio da nisam smeo da vas pogledam jer ste mogli umreti.

Ti si moj vodič. poput morskih talasa. Ti i tvoje umeće. zoveš se. da bi se videle zvezde mora pasti tama. Razmisli. To je veliki dar: dar ličnosti." "Ali postoji. Ne želim da primim savet očajnika. "Izneverio sam vas". Zec i Sopli.. S druge strane smrti. nerazborit i odan. da bi spasao jedan talas. jer ne želim da je čujem.. Ti si dokaz da nada postoji. Ples se uvek pleše iznad šupljine. "Da. Nećeš večno živeti. možeš se odreći smrti i živeti večno! Tu poruku ja ne čujem. morate znati u čemu se sastoji ta mogućnost.. Ti koji si nevin... ti si moj vodič. "Ne znam". Gluv sam. to ćeš i voleti. tako da se dodirnuše i pogledima i telom. On izgovori Arenovo pravo ime.. strasti svoga srca i svetlosti izlaska i zalaska sunca da bi sebi kupio sigurnost. koje mu ovaj nikada nije rekao: "Lebanene. za čim oni tragaju. večnu sigurnost? To je ono za čim tragaju na Vatortu..." "Ali ja sam išao za tim da umremo i vi i ja!" Aren podiže glavu i zagleda se u Jastreba. ne traje. Arene. Povratak u život. vi pre svih." Aren ga čvrsto uhvati za šake i stade da povija glavu dok čelom ne dodirnu Jastrebovu šaku. ali ispod nežnosti krila se ista ona strogost koja se izdigla iz dubina Arenovog vlastitog srama i rugala mu se. Arene. Menja se." Magova snažna šaka i dalje je počivala na njegovoj. Umrećeš. naše blago i naše čovečanstvo. Arene. oni koji su nekada bili vračevi. ono što smo voljni da izgubimo.. slep sam. Ali sedamnaest godina nisu baš neki naročiti štit protiv očajanja.. Kao što neće nijedan čovek niti stvar.. Tražio je sigurnost: mogućnost da se oslobodi straha. Odrekavši se života... To je ono. reče on. "Ono što voliš.." "Sopli nije tražio smrt. U život posle smrti.. To je ono za čim mi tragamo.. Da li bi dozvolio da se more umiri i nestanu plime. Jer posedujemo samo ono što znamo da moramo izgubiti. nestaje. "I ponovo ću vas izneveriti isto kao i sebe samog.. reče Jastreb. poznato mi je šta oni misle da traže.. iznad užasne provalije. "Kao i Sopli koji se utopio. život bez smrti." Zatim ga ponovi: "Lebanen.. hrabar.I tako on podiže pogled. Lorbaneriju i drugde. postoji takva mogućnst. On je tražio način da umakne i njoj i životu. Jastreb ispruži ruku i čvrsto mu stisnu šaku. s velikim naporom volje i srete oči svog saputnika.. Čuj me.. da bi spasao sebe? Da li bi se odrekao umešnosti svojih prstiju. na tebe se treba osloniti. Odbiti smrt znači odbiti život. Nema sigurnosti i nema kraja. Ali svestan sam da je to laž. Ta ličnost koja je naše mučenje. straha od smrti. Reč se mora saslušati u tišini. To je poruka koju su čuli oni koji umeju da slušaju." Glas maga bio je nežan. Vi.. Nemam dovoljno snage!" "Imaš ti dovoljno snage. Ništa nije besmrtno. dete koje šaljem da pre mene zakorači u . Sve čega ćeš se latiti to ćeš i ispuniti.

Jastrebov nemir bio je veći od njegove snage koja ga ubrzo izdade. te tragajući za tom mogućnošću zaboravljaju da odaju počast bogovima. ali nisi bio svestan koliko sam bio grub.. i to u vlastita tela. ne idemo na njihova ostrva. Moramo stići do mesta na kome more presušuje i nestaje radosti. "o stvarima o kojima ste mi govorili." Zatim obojica ućutaše. "Dosadilo mi je da sedim". Ne nadamo se da ćemo ih spasti. To je veliko zlo i velika ludost." "Gde se ono nalazi. Dok sam bio mlad. Arene." "Ne mogu vas tamo povesti. s kim se od splavara družio. kao što neko koristi sveću. Iznad njih su se visoki. izrezbareni idoli lagano ljuljali naspram plavog južnog neba: tela delfina. "Ugojiću se lenčareći. Koristim tvoju ljubav. Često . Mi živimo na moru i naši životi vezani su za more." Mag ga je posmatrao mračnim pogledom bez ljubavi. Tu ga poseti i poglavica splavara. "Razmišljao sam". tvoj bol. O tome kako ljudi misle da mogu da se vrate u život posle smrti. ne čeznemo da ih izgubimo. poče poglavica. i mag mu s istom učtivošću odvrati i sva trojica sedoše zajedno na tačkaste prostirke od fokine kože rasprostrte u zaklonu. gospodaru?" "Ne znam. Ali poći ću sa vama. Malo su razgovarali dok su koračali. Ali moramo poći dalje. ponekad smo razgovarali sa ljudima koji su čamcima dolazili na Dugačku Dinu dok smo mi tamo boravili da bi se snabdeli deblima za splavove i sagradili zaklone za zimu. smotana krila galeba. Aren je ispričao Jastrebu kako je proveo ove dane. Zaustavio se pored devojke iz Kuće Velikih koja je tkala nilgu na razboju. zapostavljaju svoja tela i na kraju polude.tamu. ne činimo i ne raščinjujemo ono što i oni. Moramo preći ceo put. Jastreb ukrućeno ustade. Moramo. "Ali šta ako ponovo zakažem i izdam vas. Sledim tvoj strah.. učtivo ga pozdravivši. reče on. Dopušta da ona sagori kako bi mu osvetlila put. ne živimo kao oni. jer još se ni izdaleka nije oporavio od zadobijene rane. zamolivši je da umesto njega potraži poglavicu. Mi se ne mešamo sa ostalim ljudima. do mesta ka kome te vuče tvoj smrtni užas. Često smo viđali jedra iz Ohola i Velvalija (tako je on nazivao Obehol i Velogi) kako s jeseni slede sive kitove. Smatrao si da sam grub prema tebi. lagano i sa učtivim poštovanjem. Ne izlazimo na kopno. a onda se vratio u svoj zaklon. Takođe sam razmišljao o tome kakve to ima veze sa nama. niti narod sa kopna dolazi kod nas. ljudska lica sa buljavim očima u obliku školjki." Zatim poče da korača gore-dole po splavu i Aren mu se pridruži. Ludost nas ne pohodi.

s njim se ukoštac moraju uhvatiti ljudi sa kopna.. primeti mag. i to će biti lepo." "Da. Pa i da je sve tako. reče Aren. kao ovi izgubljeni ljudi. Mislim da ćemo izvesno vreme ostati s njima. vitak i ukrućen kao čaplja. "Neki od nas su rekli da to nije mudro i hteli su da puste čamac da otplovi do kraja mora". reče Jastreb." "Leti vode zaista prijatan život. sada više ne dolaze. "Izgleda da ne pate od bolesti duše koju smo sretali kod ljudi iz Grada Horta i kod ljudi sa drugih ostrva. kada ste ugledali čamac čoveka sa kopna koji je skrenuo s puta vi ste mu prišli". "Ovde su svi ljubazni". i tako je bilo.. Pre dve godine na Dugačkoj Dini. "U nevinosti nema snage koja bi se oduprla zlu". Mi sledimo morske puteve. Ne možemo vam pomoći u vašoj potrazi. Ako među ljudima sa kopna vlada ludilo. nastavi Aren ni ne primetivši to. odvrati poglavica svojim piskutavim. pomalo smrknuto. te ih ostavi same." "Verovatno si u pravu. iako su sa kopna. sledeći istočnu struju koja će nas do kraja leta ponovo dovesti u mora koja okružavaju Dugačku Dinu. nikada da ne ugledam krušku u cvatu ili okusim vodu sa izvora!" . lepo. Mi sledimo put Velikih." "Nisam. Jedino sam tada viđao narode s kopna." "To je mudro". pomalo zbunjen ovim komplimentom. Mag ga pogleda. Ako hoćete da uzmete čamac i odete. Mada bi mi na kraju ipak dosadilo da celog života moram jesti hladnu ribu. posle njega vraćamo se na sever. ravnodušnim glasom.su izdaleka pratili naše splavove jer nama su poznati morski putevi i sastajališta Velikih. ipak ćemo im pomoći. Možda ne postoji ostrvo gde bi nam pomogli i gde bi nas dočekali sa takvom dobrodošlicom." Mag mu zahvali i poglavica ustade.. čvrsto je odlučio da tog čoveka štiti od njegove vlastite energije i poriva da krene dalje. "Ali zato u njoj ima snage za dobro. te se međusobno bore. Ostanite s nama koliko god želite. Ako hoćete da ostanete s nama i zalečite ranu. usmerivši poglede prema severu i Velvaliju tri dana smo gledali dim neke velike paljevine. da uporno zahteva da sačekaju sa polaskom bar dok ne prestane da ga muči bol.. šta se to nas tiče? Mi smo Deca otvorenog mora. Jastrebova fizička nemoć ga je zaprepastila i dirnula. Ali nemamo nikakve veze sa vašim poduhvatom. bar dok ne prebrodim ovu slabost. Možda su svi poludeli." "Pa ipak. Nije još mnogo dana ostalo do Dugačkog Plesa. Rekoh. "Ti nisi bio među njima.

pokušavajući da obiđu sve splavove i da na svakom igraju. Narod sa splavova je plesao. primetio je razvodnjeni sjaj u očima poglavičinih žena dok su prijatno čavrljale. radio.I tako se Aren vratio na Zvezdin splav. osetio je dugačko." Aren je slušao: čuo je pevača kako oponaša zviždukavo glasanje delfina. visoke skokove u međusobnom nadmetanju. Nije im poznato ime Eret-Akbe. mada koraci i pesma nisu istovetni. čudno prateći note. dok oni nastaviše dalje. samo toliko se sećaju gospodara ljudi. lagano poniranje splava na mirnom moru i lagano počeo da tone u san. jer Dugački Ples se održava na svakom ostrvu u Arhipelagu. Posmatrao je Jastrebov profil naspram svetlosti baklje. Aren je igrao sa njima. sedeo je pevač čiji piskutavi glas nije zadrhtao cele noći. Svaki čas bi se po neki mladić praćaknuo poput ribe i preskočio s jednog splava na drugi: pravili su dugačke. Oni ne znaju pesme o junacima i kraljevima. obasjana samo svetlošću zvezda i baklji. dajući ritam golim stopalima po velikim splavovima koji su se ljuljali. te na taj način završe obilazak pre svanuća. a piskutavi glasovi njihovih pevača žalobno su odzvanjali kroz prazninu njihovog staništa. taman i čvrst kao iz kamena isklesan. koje je pevač razvučeno i treperavo izgovarao. bez pratnje bubnjeva. 9. pletući oko toga svoju pesmu. najkraće noći u godini. Malopre je pevao o Segoju. a glasovi pevača postajali su sve promukliji. dobujući šakama po drvenoj palubi kako bi održao ritam. o tome kako je on ustanovio zemlje usred mora. tako da su tela igrača bila nejasna. Ali sve ostale su o moru. plivao i sunčao se sa ostalim mladim ljudima. razgovarao sa Jastrebom u sveža predvečerja i spavao pod zvezdama.. mora. ostajali bi da sede i posmatraju ili bi zadremali. Ali što je noć više odmicala. a veliki splavovi lagano su se kretali prema jugu nošeni strujama otvorenog mora.. sve je više igrača odustajalo. Neumorno je pevao. ORM EMBAR Preko cele noći. tako da je izgledalo kao da se na moru svetluca vatreni prsten. Između izrezbarenih kitova koji su uokvirivali ulaz. frula ili bilo kakve druge muzike. A dani su proticali i sve se više približavao Dugački Ples uoči Ivandana. "O čemu on to peva?" upita Aren maga. blizu hrama. "O sivim kitovima. Aren sa skupinom igrača koji su visoko skakali stiže do poglavičinog splava i na njemu se zaustavi. gorele su baklje na splavovima okupljenim u velikom krugu ispod neba gusto posutog zvezdama. Jastreb je sedeo sa poglavicom i poglavičine tri žene. jer nije mogao da prati reči. Te noći nije bilo mesečine. albatrosu i oluji. .

Piskutavi glasovi su zamrli poput udaljenog zviždukanja morskih ptica i zavladao je muk. "Zašto si stao?" upita poglavica pevača.. očekujući da vidi kako sviće. Nijedan plesač nije se pokrenuo. reče on.Iznenada je ustao: pevač je ućutao. "Ne mogu da pevam. o tome kako je onaj koji je izgovorio prvu reč stvorio zelena prostranstva. postajao je sve snažniji. nije čak ni svanulo. Ali ugleda samo stari mesec kako nisko plovi nebom. ali dan se još nije pomaljao na istoku. na obližnjim i udaljenim splavovima. . Arenu se tada učini da je potamneo sjaj zvezda. ali što je duže pevao. a ispod njega osam pratilaca. o ravnoteži između tame i svetlosti. Osvrnuvši se prema jugu ugleda. Glas mu je bio mek i promukao u početku. vide da se i njegovo tamno lice okrenulo ka tim istim zvezdama. Arene. Neće svanuti. ali umesto toga pogleda prema devet zvezda na jugu." Mag ustade. a poglavica je zaprepašćeno zurio u njega. visoko na nebu. Tišina okeana opkoljavala je ovo maleno komešanje života i svetlosti na sebi i progutala ga. već i svi ostali. Obuze ga užas i on pomisli: "Sunce neće izići. Zaboravio sam pesmu. upravo izlazeći. povika pevač i savi se unapred i ostade tako šćućuren na palubi. duboko uzdahnu i zapeva. o Najstarijem Gospodaru. a pevao je najstariju od svih pesama. Kada je to učinio. hitro pređe preko njegovog štapa." "Pevaj onda neku drugu!" "Nema više pesama. o Stvaranju Eje.. a glas mu postade vrištav kao da se od nečeg užasnuo. Aren pogleda preko ramena prema istoku. zapevaj. o Segoju. "niti je noć prošla." Čovek zamuca i odvrati: "Ne znam. Kraj je". "Ples još nije gotov". najjasnije zasvetlevši na srebrnoj runi koja je bila umetnuta u drvo. reče pevač. Splavovi su se ljuljali pod bakljama koje su cvrčale i na svima je vladao muk. žuti Gobardon. "Još nije dan. Ne samo onaj u čijoj su blizini sedeli." Aren je želeo da kaže: "Ne mogu. sve do jednog: Runa Svršetka videla se jasno i plamtela je iznad mora." "Nastavi! Dugački Ples još nije završen. slaba bela svetlost. gospodaru!". zlatan među letnjim zvezdama. Pogledavši Jastreba." "Ne znam reči".

a zmajeva krljušt čeličnosiva. Duž uske kičme protezao se niz nazubljenih strelica. poglavica narda sa splavova iziđe iz svog zaklona sa harpunom kakav su koristili u lovu na kitove: bio je duži od njega samog. Zmaj je lebdeo iznad njih. da ga zavitla naviše u zmajev uzak. Povrativši se iz obamrlosti. devedeset stopa i ona su sijala na tek rođenoj svetlosti sunca poput zlatastog dima. mišićavoj ruci. Aren vide šta ovaj smera i bacivši se napred uhvati . Podstaknut strahom za svoj narod i zaboravivši na vlastitu bezbednost. Imao je zelene sitne oči. kada je istočni obod mora pobeleo. krljušt zmijska." On se okrenu da pođe prema zaklonu. nije bila duža od oštrice kakvog malog noža. I dalje je stajao. tako da se ona prelivala u vazduhu kao zlato. Promer njegovih opnastih krila iznosio je.Pre no što je završio pesmu. sa visoko raširenim krilima. a glas mu je bio odlučan. jer upravo tada. na pregibu leđa njihova dužina iznosila je tri stope. nebo je postalo sivkastoplavo i na njemu su još bledo sijali samo mesec i Gobardon. Aren ućuta. Bodlje su bile sive. a na vrhu je imao veliki nazubljeni šiljak od kosti. a Aren krenu za njim. Narediću da lenje pevače išibaju nilgu bičevima. plesači koji su se okupili da ga čuju bez reči stadoše da se vraćaju na svoje splavove. poput poređanih ružinih trnova. Lice mu se tada zgrči od besa i on glasno viknu: "Nam hietha arv Ged arkvaissal!" što na Govoru stvaranja znači: "Ako Geda tražiš. Kada je završio pesmu. uprevši prstom prema njoj. Pođi sa mnom." I poput ispuštenog zlatnog viska. pa ipak sa izvesnim zlatnim odsjajem u sebi. Kada ga je doveo u ravnotežu u svojoj maloj. sa severa dolete neka velika ptica: letela je tako visoko da se u njenim krilima uhvatila svetlost sunca koja još nije obasjala svet. Baklje su cvrčale na jutarnjem vetru. kako bi stekao dodatnu snagu. ogroman. "Nijedan pevač svojevoljno ne ućuti. Ali to nije bila jedina neobičnost ovog svitanja. Aren povika. Splavari počeše da vrište. on se zalete. sa plamenim dahom koji mu je sukljao iz dugačkih nosnica. zmaj se zaustavi poput sokola na splavu koji se ljuljao. kandže kao u guštera. na vrhu repa. a zatim su se smanjivale tako da ona poslednja. dok je zora rudela na istoku. reče poglavica. našao si ga. Mag zbunjeno podiže pogled. otprilike. mada se trudio da zvuči ravnodušno. "Ne bi bilo dobro da se Dugački Ples okonča pre vremena. ni dužina tela mu nije bila ništa manja." "Bolje ih uteši". Arene. Neki su se šćućurili. Glas mu je bio nesiguran. neki poskakali u vodu. sa kandžama koje su mogle da ščepaju vola kao da je miš. a neki ostali nepomično da stoje jer su od prevelikog čuđenja zaboravili na strah. "Lepa pesma". bilo je vitko i izvijeno kao u sivog hrta. reče Jastreb. slabo oklopljen stomak koji je visio iznad splava. tutnjeći kroz vazduh.

te se obojica zajedno sa harpunom nađoše na gomili. mada se osećao samo jutarnji povetarac. video je grad splavova još samo kao sitne komade drveta i iverke razbacane po površini: zaklone i baklje. Mag se okrenu ka Arenu. laganom putu ka jugu. nije mogao da ga razume jer zmajevi se služe jedino Prastarim govorom. Mag mu nešto kratko odgovori. upravo je podizao jedro. Uskoro su i oni nestali u izmaglici rane sunčeve svetlosti koja je obasjavala površinu vode." On se okrenu da se zahvali poglavici naroda sa splavova i zaželi mu sreću. maga i zmaja. a zatim ubrzao prema severu zmajevim tragom. a onda zmaj nastavi da govori. Kada se Aren osvrnuo. momče. oko njega bi se . Ništa nije rekao. sem Geda. Glas mu je bio mek i šištav. "Zar želite da ga razljutite svojim smešnim iglama?" dahtao je on. jedro mu se nape kao da duva snažan vetar. Mag mu odgovori samo jednom rečju: "Memeas" doći ću. Lice mu je blistalo možda od radosti. jer mnogi od njih su verovali da je Jastreb jedan od Velikih. Ljudi se ispeše na slavove pomalo posramljeni. stiže do onoga za koji je bio privezan Dalekovidi. lak poput lista na vetru. tako privezan. koji je uzeo na sebe oblik čoveka umesto kita. a zatim napusti veliki splav i preko drugih. A onda zmaj progovori. koji je gotovo ostao bez daha kada ga je Aren oborio. koji je. ali puniji i odzvanjao je nekom užasnom muzikom. Kada bi pramcem udario u kakav talas. Ko god da je čuo taj glas ukočio bi se i ostao da ga sluša. ali Deca otvorenog mora napunila su njegovo prazno spremište sakupljenom kišnicom i popunila zalihe. Aren odveza konopac i skoči u čamac i u tom trenutku čamac se odvoji od splava. Nagnuo se na jednu stranu i okrenuo. ali glas mu je bio miran: "Moramo poči. pratio grad od splavova na njegovom dugom. Kada mu se Aren pridružio. Dalekovidi je grabio napred. podigavši snažan vetar koji se osećao na paljevinu: on se okrenu i istog časa nestade u pravcu severa. Niko od prisutnih. koji su i dalje bili na okupu radi plesa. njihov jezik. glupavo je zurio u Arena. želeći tako da iskažu poštovanje svojim gostima. održavajući se iznad njega laganim mahanjem krila: gotovo da liči na vilinog konjica dok tako lebdi u vazduhu. i podiže svoj štap od tisovine. Zmajeve čeljusti se razjapiše i iz njih uteče nešto dima u obliku dugačke arabeske. Na splavovima je vladao muk. a možda usled velikog besa. Zlatna krila gromovito zalepetaše. a zaboravljene baklje nastaviše da gore i pri prvim zracima sunca. pomisli Aren. Čamac je. u stvari. gotovo kao u besne mačke. ljuljuškajući se prazan iza njega. "Dopustite Gospodar-Zmaju prvo da kaže šta ima!" Poglavica.ga za ruku. Pozdravi se i dođi. čulo se samo kreštanje i zavijanje dece i glasovi žena koje su ih umirivale.

Ne krije svoje ime. "To je bio Orm Embar"." "Da li je bio u lovu. reče on. već su ga tako žustro pokretali reč i moć maga. "od ostalih!" Jastreb ga pogleda i nasmeja se: "Da". kao što to čini njegova vrsta. položivši jednu šaku preko nje i zagledao se u Arena. podario mi je život i otkrio mi veliku istinu. na Selidoru. Veoma davno. što se osetilo i u njegovom glasu kada je na kraju progovorio: "Ovo je bolji vodič". odloži ga i postara se za još neke sitnice u čamcu." Kratko se nasmeja. verovatno bi ga poklopili olujni talasi. Ovo nije bio nikakav zemaljski vetar. "Ovog puta. mislim da nećemo skrenuti s puta. kao što to zmajevi i ljudi moraju činiti. mada je veoma star. Zmajevi nađu ono što love. njemu dugujem prsten Eret-Akbe. ne bih mu poverovao: da će se jedan zmaj obratiti čoveku za pomoć.' Poslušao sam njegovu zapovest." "To je sve što znate?" "Saznaću i više. reče on. I od svih njih baš ovaj! Nije najstariji. kazao mi je kako se Runa Kraljeva može ponovo pronaći. Orm Embare?' a on je odvratio: 'Čak i od moje. "Lovio je mene. budno motreći. a vetar koji je izazivao svojim kretanjem zabacivao je Arenovu kosu unazad i terao ga da čkilji. Nijedan zemaljski vetar nije mogao tako brzo da goni taj mali čamac." . Niti vara. gospodaru?" upita Aren jer nije bio siguran da li se mag obratio zmaju dobrodošlicom ili mu je pretio. Potreban si mi: pohitaj za mnom. Ali nikada mi nije palo na pamet da ću moći vratiti dug takvom jednom darodavcu!" "Šta je tražio?" "Da mi pokaže put za kojim tragam". Došao je da zatraži moju pomoć.' Ja sam upitao: 'Čak i od tvoje. Ne boji se da bi iko mogao da ga nadvlada. rod velikog Orma koji je pogubio Eret-Akbu i sam pritom bio pogubljen.razletele kristalne kapi. ali sve vreme treperio je od uzbuđenja poput zategnutog luka. on nas uništava. A posle izvesne pauze: "Rekao je: 'Na zapadu živi još jedan Gospodar-Zmaj. a i da je mogao. Konačno je seo na svoje staro mesto pored rude kormila. reče mag još oštrije. "Da mi je to neko rekao. a njegova moć je veća od naše. reče on " Selidorov zmaj. ali je najmoćniji od svog roda." Aren smota uže za vezivanje. Dugo vremena proveo je stojeći pored katarke.

soko.. koje je otvorio i koje je bilo puno do ivice." "Ali kako to da su svi vračevi na Jugu. On i Aren bi se osmehivali od zadovoljstva. Mag bi i dalje stajao podignute ruke.. koje Aren nije mogao ni da nasluti. koje je toliko namučilo Arena.I tako nih dvojica otpočeše svoju veliku trku preko okeana. čistog uživanja u prikazivanju veština. Jednom je rekao: "Pogledaj. Uvek se mora voditi računa o Ravnoteži. Od mora kojima je plovio narod sa splavova i koja nisu bila na kartama. iskoristiću je najbolje što umem dok još traje. da dobuje po veslima koja bi isturili. bacajući purpurne senke na obzorje. a iznad svega o hitnji. Među oblacima bi poskočila munja i grom bi zarikao... Arene: pokazaću ti Gont i dao mu da pogleda površinu vode u njihovom buretu za vodu. Ali kada je sama Ravnoteža narušena." Sada je u njemu zaista bilo izvesne lake srdačnosti." "Prva i poslednja lekcija na Rouku glasi: Čini ono što je potrebno i ništa više od toga!" "Onda se lekcije između verovatno sastoje u učenju onoga što je potrebno. jer hrane su imali dovoljno. ali voda im je bila potrebna. takođe i laku igru za onoga ko je bio u stanju ne samo da po želji preoblikuje svoj lik i glas već i telo i samo svoje biće. do ostrva Selidora koj e je ležalo najdalje na zapadu od svih kopna Zemljomorja. Jastrebovo prerušavanje u Gradu Hortu. Mnogi obični čarobnjaci u stanju su . veselije dodade: "A ako uskoro treba da je izgubim.. sasvim sam na moru. a vi ste svoju zadržali?" "Jer ja ne čeznem ni za čim drugim osim za svojom umetnošću". onda se vodi računa o drugim stvarima. Ponekad bi se u daljini nagomilali letnji olujni oblaci.. mag je tvorac trikova. Aren bi tada posmatrao maga koji bi ustao i glasom i pokretima šake pozivao te oblake da dođu do njih i istresu svoju kišu na čamac. izgubili svoju veštinu. čak i pevači na splavovima. Dan za danom ruža je sijala sa jasnog obzorja i uranjala u crveni zapad i pod zlatnim lukom sunca i srebrnim okretanjem zvezda čamac je hitao na sever. predstavljalo je za njega običnu igru." "Tako je. pa je jednom primetio: "Na početku našeg putovanja niste izvodili čarolije. sve dok kiša ne bi počela da se sliva po njemu i Arenu. te postane kad zaželi riba. Oduševljavala ih je žestina divote te oluje koja je slušala magove reči. ublažujući talase svojom žestinom. imalo je više od hiljadu milja. odvrati Jastreb. Um vračeva uživa u trikovima. da puni čamac i pljušti po moru. a sada već i drugde. viđajući ga ranije uvek veoma pažljivog kada su u pitanju bile te stvari. mada ne i za razbacivanje... Arenu nije nešto bilo jasno kada je u pitanju bila moć koju je njegov saputnik sada sa lakoćom koristio. Posle izvesnog vremena. delfin.

zagledavši se u Arena nekim čudnim. nema sumnje da bih znao. I sela. A s njim i život. "To je Re Albi". "Tamo". kao uostalom i njegov glas: "Često je odlazio sam gore u šume u pozno leto i u jesen. Slika izblede i od nje ne ostade ništa sem zaslepljujućeg diska podnevnog sunca čiji se odraz video u vodi bureta. istočno ostrvo. čak ni ti nećeš moći da me pratiš." Pred njima je bilo kopno. reče Jastreb čeznutljivo. rugajućim pogledom. "Da. te strmi put kako se spušta u zelenoj. čak i sada. A onda se slika izmenila i Aren je jasno mogao da vidi jednu stenu na toj planini ostrvu. Tako je prvi put naišao i na mene. slika na trenutak zatreperi. Čuva koze. koja posmatra strme. "Je li to Selidor?" upita Aren i srce mu brže zakuca. koji lebdi na vetru dalje od obale i preko vetra posmatra tu stenu koja se nadnosi nad snažnim talasima sa dve hiljade stopa visine. ako ikada budem mogao tamo da se vratim. sada je veoma star. dok sam još bio deran u planinskom selu i dao mi moje ime. a iznad njega je visila plava i prigušena izmaglica. "i tamo živi moj gospodar Ogion. "Nema mira kao što je onaj koji vlada u tim šumama". kao da je sama stena počela da pada. izgledalo je spaljeno i crno dokle god im je pogled dopirao u unutrašnjost od obale. ali mag odgovori: "Ob. Kada je svanulo i oni se osvrnuli. suncem obasjane livade ispod stene i sneg na vrhu. Džesag. Kao da je bio ptica. reče Aren. da je Ogion umro. sakuplja trave. Nismo još ni na pola puta." Te noći su prošli kroz tesnac koji je delio ta dva ostrva. galeb ili soko. "tamo.. Visoko na njoj nalazila se jedna kućica. Već sam ranije imao prilike da udišem takav dim. koji se izdiže iz sivog mora. čuva svoj mir." U glasu mu se nije osećala sigurnost. Nisu videli nikakvu svetlost. reče Jastreb.. toliko težak da su ih pluća bolela od udisanja. ili možda Džesag. zlatom prošaranoj tami. Ali ja bih znao.da stvore sliku u vodenom ogledalu. ali u vazduhu se osećao miris dima. onaj koji je davno umirio zemljotres." "Zar ovde na zapadu žive divljaci?" Jastreb odmahnu glavom: "Seljaci." . momče." Slika u vodenom ogledalu sada je pokazivala okolinu kao da je posmatrač ptica među šumskim granama. reče Jastreb. Pitam se da li još hodi planinom. bar mislim da je to Ob. građani. nalik na obalu magle. Ubrzo se razbistrila. pa je i on to učinio: jedan visoki vrh ovenčan oblacima. nisko i plavo u popodnevnoj svetlosti. "Spalili su polja".

Ako volim život." "Niko njima ne vlada". momče. oni koji čeznu da budu ono što jesu. onoga o kome je zmaj govorio. Jedan čovek može s istom lakoćom i uništavati i upravljati: budi kralj ili antikralj. neka svet sagori. radost. a pretpostavljam da je tako i ovde. nizak. reče Jastreb.. antikralja?" "U našim umovima. Ali jednog dana za vreme časa iskoristio je trenutak kada se učitelj otkrio i gotovo ga razoružao. nadu. ali je ipak nešto. I junaci. Izgleda nemoguće. Aren ga godinama nije voleo. vojnike. Izdajnik je naša prava priroda. Tako je bilo na Jugu. U našim umovima.. u tami. tragajući za vratima koja vode kroz smrt. Ali samo ga pojedinci razumeju. pa nadalje. Ali recite mi zašto nije? Bio sam dete kada sam krenuo na ovaj put.. Vračevi i čarobnjaci.Aren je zurio u crnu razrovašenu zemlju. sebi ravna! Od tog trenutka. naučio sam da smrt postoji i da ću umreti." U glasu mu se ponovo pojavi ono poznato ismevanje ili izazivanje koje je žestilo Arena. poručnike.. učitelj mačevanja ga je izlagao nemilosrdnim vežbanjima i uvek kada su se mačevali. "Svaki kralj ima sluge. neprimerenu sreću koja je odjednom obasjala hladno lice učitelja. lice mu se smrknu. "Nemaju kralja.." "Zašto? Da postoji kralj svih ostrva. dete koje nije verovalo u smrt. Vi me i dalje smatrate detetom. i ljudi kraljevskog roda i čarobnjaci. stvaraoci. ovih je dana retkost i vrlina. da dobrodošlicom pozdravljam svoju ili vašu smrt. mada je znao da je ovaj neobično dobar mačevalac. nikada nije zaboravio neverovatnu. I on bi vladao. "Zar moraju travu da kažnjavaju za vlastite greške? Čovek je divljak. svi su se povukli u vlastite umove. ko bi drugi zapalio zemlju samo zato što se posvađao s drugim čovekom. Isti takav osmeh ugledao je sada na . ali nešto sam naučio. On se obraća svima nama. "Vi biste rekli da nije. Ali nisam naučio da se radujem zbog tog saznanja. Biti ono što jesi zauvek: zar to nije ipak bolje? Aren pogleda Jastreba u oči.. samo da ja ostanem živ! Taj mali izdajnik rovari u nama. "Kakvo zlo im je drveće nanelo?" upita on. konačno sam naišao na sebi ravna. Gde su sluge ovog. glasnike. ćelav i hladan. On vlada kroz svoje sluge. Pevači. osušena stabla po voćnjacima koja su se ocrtavala spram neba. to bi bio jedan čovek. isti onaj nemilosredan osmeh zatreperio bi na starčevom licu. prava priroda koja vapi Želim da živim. možda to nije mnogo." I to sve je delo jednog čoveka. Biti onakav kakav si. postajući sve sjajniji što bi ga Aren više potiskivao. poput crva u jabuci. neću li mrzeti njegov kraj? Zašto ne treba da čeznem za besmrtnošću?" Arenov učitelj mačevanja u Berili bio je jedan šezdesetogodišnjak.

.. pripadao je njemu. onaj koji u sebi ne krije mračna mesta? Razmisli ponovo. to ne bi dozvolili. A sa njima ponovo se rađa i sve drugo. cvet jabukova drveta. rađaju jedno drugo i večito se iznova rađaju. momče. da bih pokazao kako sam jači od same smrti." "Zašto? Zato što sam ja dobar?" U Jastrebovim očima ponovo se pojavi ona čelična hladnoća osobena za pogled sokola.. bio sam mlad i nisam se suočio sa smrću .. mislio sam da taj glas pripada. potrebna je snaga. smrt bez ponovnog rađanja?" "Ako se toliko toga vrti oko nje. ako život jednog čoveka može uništiti Ravnotežje Celine. to nije moguće.. Život se izdiže iz smrti. vrata između svetlosti i tame mogu se otvoriti." "A onda?" "Onda bi se dogodilo ovo: vladao bi lažni kralj.. bljesak čelika na suncu. do . to o čemu govorite sigurno se po mnogo čemu razlikuje od ovog. preko tolikih mora. Ali i tebi. Ali da bi se ona zatvorila. večni život koji ne prestaje da traje. njemu.Jastrebovom licu.. Arene. biće ti potrebno ono što naučiš da pođeš tamo kuda moraš poći. ali njega je ubila." On zbunjen zastade.. dvojstvo. Da bi se ta vrata zatvorila. gospodaru.. Pođi malo dalje. čeznu da postanu jedno. ti si onaj koji bi mogao da ostvari svoju želju. Prepoznaješ znak koji je ta noć ostavila na meni. samo sam ih odškrinuo.. Šta je onda život bez smrti? Nepromenljiv.. Suviše dobro to znam. tu ranu tražimo kako bismo je zatvorili. slepi." "Ne znam ni ja. to jest. pošto su u suprtnosti. šta je on drugo do smrt.. pevači bi ostali bez reči. ali može se izvesti. "Zašto ne bi čeznuo za besmrtnošću? Kako da ne čezneš za njom? Za njom žudi svaka duša. Arene? Da li je dobar uvek onaj koji neće počiniti nikakvo zlo. samo malo.. Ali budi pažljiv.. Izazvao sam isto takvo zlo. smrt se izdiže iz života." "Da.. na mom licu. Ali zato znam koliko zla može da počini jedan čovek. "Kakav je to dobar čovek." "Ali gospodaru.. Otvorio sam vrata između svetova. Ovo! Taj korov i tu kugu na zemlji. zbog ludog ponosa... zanati ljudi bili bi zaboravljeni.poput tebe. jedan život. Zaviri u sebe! Zar nisi čuo glas koji te poziva: Dođi? Zar ga nisi sledio?" "Jesam. a njeno zdravlje je u jačini želje. Znam jer sam i sam tako nešto i učinio. "Ko dozvoljava? Ko zabranjuje?" "Ne znam. Nisam. Dva pola Ravnotežja. Kako je drugačije mogao da ti se obrati. Arene.. njegova veština i njegov život. Oh. svetlost zvezda. koji neće otvoriti vrata koja vode u tamu. bili su potrebni snaga Arhimaga Nemerela.. Postoji.. to je već druga priča. nisam zaboravio.. Ali mislio sam. koje sačinjava celinu: svet i senka. svetlost i tama.

ja znam da postoji samo jedna stvarna moć vredna posedovanja. a svetlost meko poteče iz njegovih prstiju." "Zar vam nisu rekli da je taj čovek mrtav?" "Da".tvojim vlastitim glasom? Kako to da se obraća samo onima koji znaju da slušaju. "i ja sam vrač.. Znao je i Velike Čarolije Predanja Palna.. u kraljevstvu snova i ćuješ glas kako te doziva: Dođi. "jesu". primeti Aren. "kad sretnemo našeg neprijatelja. Ali ako se njime koristi jedan star i jak čovek. Ali ja. Britki talasi koje je zabacivao pramac Dalekovidog kao i kretanje svih riba koje su promicale tik ispod površine bili su oivičeni svetlošću koja ih je činila živima." "Ali ko je onda on? Šta je on?" "Mislim da je čovek.. na zemlji senki. Mlad si. odvrati Jastreb. A ja sam tvoj. ja koji stojim na dnevnoj svetlosti suočen sa vlastitom smrću. reče Aren. Rođen si da poseduješ moć. Zatim zaćutaše.. posmatrajući te zavijutke i spirale srebrnastog zračenja. te je ponovo izvukao. čak sličan tebi i meni. onima koji mare za unutrašnji glas? Kako to da se nije obratio meni? Zato što ga ja ne bih poslušao. reče njegov saputnik. Mrlja." Džesag je sada već bio daleko za njima. nalaziš se na granicama mogućeg. ja neću ponovo čuti taj glas. isto kao i ja. Kada sam upotrebio to predanje. stvaraocima. "Onda sam ja njegov sluga". "Pogledajte"." "Taj dar ne poseduješ".. zagledan u nemirno svetlucanje talasa. vrač iz Hevnora. i to baš samo . nad ljudskim dušama. magima. "Baš ću vam biti od neke pomoći bez njega". koju je koristio uglavnom za poricanje smrti. bio sam mlad i blesav i uništio sam samog sebe. mogao bi uništiti sve nas. Posedovao je veliku moć." "Čovek o kome ste mi jednom govorili. a to nije ništa drugo do moć nad životom i smrću. od samog početka se nadao. ja koji činim ono što moram.. ne vodeći računa o posledicama. Spustio je šaku u vodu. ja koji sam star. koji je prizivao mrtve? Je li to on?" "Mogao bi biti. da je razlog što ga je Arhimag izabrao.. tragačima. "Jesi. Arene. tek jedna plava tinjajuća vatra na moru." Jer on se nadao. To je moć prihvatanja. reče on. krajem svake mogućnosti. Aren je sedeo ruke položene na rub čamca i glave oslonjene o ruku. a ne uzimanja.. Te noći celo more je gorelo. moć nad ljudima.

aparatima za destilaciju. mehovima.njega za ovo putovanje. te plakao kad su mu zabranili. čovek je mora odneti na neko mračno mesto. Nekih sedam stotina milja od ovih u maglu zaodenutih voda kojima je plovio Dalekovidi. Lagano je obavila ceo čamac tako da nisu mogli nadaleko da vide i njima se učini da se posle mnogo nedelja nalaze u poznatoj sobi. radnoj sobi vračeva. Nikad ih ni neće posedovati. cevima. dočekali su maglu dobrodošlicom. kao da se sećao epizoda iz vremena kad je bio jako mali i kad je strašno želeo da proba očevu krunu. te krčazima zapušenim staklenim zapušačima obeleženih hardijskim ili nekim još tajnijim runama i drugim . kakvi su bili Aren od Enlada i Jastreb od Gonta. Takođe je spoznao i vlastite slabosti i naučio da prema njima određuje svoju snagu. pretrpanoj retortama. Ali od kakve koristi mu je i mogla biti ta snaga kada nije posedovao dar." Aren pokuša da u tome nađe utehu. Nije posedovao nijednu od osobina potrebnih vračevima. žarko sunce obasjavalo je lišće drveća u Gaju Suštine. ali ipak nije smatrao da je to stvarno utešno. a koja će se u krajnjoj nuždi i u najcrnjem času otkriti: i tako će on spasiti sebe i svog gospodara i ceo svet od neprijatelja. kleštima za žicu. Vreme je odista moglo doći kada bi mogao. držačima. Njegova je odanost samo porasla. to što poseduje neku urođenu moć koja potiče od njegovog pretka Moreda. Severnjaci. Ali nedavno je još jednom razmislio o toj nadi i učinilo mu se da sad na nju gleda iz velike udaljenosti. mašicama. Kada su se narednog jutra probudili i vazduh i voda bili su sivi. posle mnogo nedelja sjajnog i bleštavog prostora kojim je duvao vetar. hiljadama kutija i posuda. Vraćali su se u klimu na koju su navikli i sada su se možda nalazili na geografskoj širini Rouka. vezala se za jedan veći model i obuhvatniju nadu. jer magla je bila nisko polegla. pećima debelih zidova. To nije značilo da mu nije odan. malim lampama za zagrevanje. a na svoj dom gledao je kao na sićušno i udaljeno mesto. Iznad jarbola nebo se razvedrilo i dobilo opalno plavu boju. Ova nada rodila se u jednom isto tako neprimerenom vremenu. kao starog prijatelja. Ali sada mu je to izgledalo ništavno. a znao je da je snažan. kada će morati da ponese očevu krunu i počne da vlada kao knez Enlada. bila je isto tak detinjasta. bocama sa velikim stomacima i savijenim vratovima. na zelenom Okruglom brdu Rouka i visoke škriljcem prekrivene krovove Velikog zdanja. kada svom gospodaru nije imao ništa više da ponudi do svoje postojane ljubavi i kada je mogao samo da mu služi? Da li će to biti dovoljno tamo kuda su se uputili? Jastreb je samo rekao: "Da bi video svetlost sveće. U jednoj odaji u južnoj kuli.

ima sve manje ostrva." Sedokosi Majstor stade da krši prste. A gde su Oskil i Eboskil? Enlad je prekriven maglom i sivilom nalik na paukovu mrežu. Na kraju ga spusti i reče: "Pretvaraču. Njegovo ljubazno lice bilo je izmučeno. Pa ipak. ništa što sačinjava celinu. Ali posle Rouka nema ničeg. Ni na zapadu. Ali ta istina se menjala od čoveka do čoveka. prečišćavanje metala i vidarstvo. Vidim brodove na morskim putevima oko Iliena.. Dugo ga je obrtao." kod poslednje reči on se zagrcnu kao da ju je s mukom izgovorio. vidim sasvim malo. Stoga je Veliki majstor Pretvaranja. To je bio Šeliatov kamen. neravnu površinu u beskrajne. Delove. napetog izraza lica. svetlucave dubine. a more je na mestima gde su se ona nalazila prazno i nerastvoreno kakvo je bilo pre stvaranja. Sve je sasvim jasno. dok ga to ne bi odvelo u dubine sna kojih nije moglo da se oslobodi. držeći kamen i gledajući kroz njegovu izbočinu.sličnim delovima alhemijske opreme za duvanje stakla. čak ni ona najbliža kao šo je Pendor. već samo ravnine i dubine sve dalje i sve dublje.kristal. kao nijedno drugo ostrvo zapadnog prostranstva. kao i krvove ove kule u kojoj se sada nalazimo. On spusti kamen na držač od belokosti i odmaknu se od njega. a ponekad se upotrebljavao u korisnije svrhe: oni koji bi suviše dugo i bez razumevanja gledali u tu neizmernu dubinu kristala mogli su da polude. Ne vidim Vatort tamo gde bi trebalo da bude. Svaki put kada pogledam. bledo obojene. Bio je to dragi kamen . kada bi se oko zagledalo u tu bistrinu. "Vidim zemlju. Reče: "Reci mi šta ti vidiš?" Veliki majstr Prizivanja uze kristal i lagano ga okrenu kao da traži na njegovoj gruboj staklastoj površini ulaz u viziju. ponekad je služio kao talisman za san. ognjišta Torhevena. Dugo je pripadao Kneževima od Puta. Na jugu nema nijednog kopna. pa čak i dalje. kao da stojim na brdu On u središtu sveta i vidim sve ispod sebe. ponekad je bio samo jedan kamen više u njihovoj riznici. Sedokosi Veliki majstor Pretvaranja držao je u rukama veliki kamen nalik na nebrušeni dijamant. "Nije li to čudno?" "Kako to misliš?" . nagoveštaje. u toj odaji između pretrpanih stolova i klupa stajali su Veliki majstor Pretvaranja i Veliki majstor Prizivanja sa Rouka. Arhimag Genšer od Puta doneo je sa sobom Šeliatov kamen kada je došao na Rouk. uočilo bi da ona i nije tako čista i u njemu ne bi videlo ni odraz niti sliku okolne stvarnosti. čije se središte blago prelivalo u boju amatista i ruže. čak tamo do najudaljenijeg ostrva u najudaljenijim delovima Prostranstva. jer u rukama maga on je pokazivao istinu. a inače je bio bistar poput vode.. naglas govorio ono što vidi.

. a ja sam video. pećine sa srebrnim zavesama od kapljica u kojima raste paprat na obalama prekrivenim mahovinom. podiže kristal pred svoje lice i zagleda se u njegovo zračenje. tajanstvo i dražest izvora. reče on blago. Senki više nije bilo. "Jezerca. Odaja se zamrači. vrela.. Ispod je sve bilo crno i suvo. majstore. Veliki kamen ležao je neoštećen u prašini i pilevini ispod stola. majstore. on sklopi šake. ponašamo se kao dečaci pred medveđim brlogom? Zar smo deca?" "Jesmo! Pred onim što vidim u Šeliatovom kamenu ja sam dete. zaplašeno dete. zato što te ja to molim. a onda progovori: "Vidim fontane Šeliata". "Zašto?" "Zato.. Video sam kako se gase. Konačno ustade. sakrivši šakama lice. a izvore kako se povlače nazad u zemlju. a kamen počeo jako da svetli. poskakivanje i proticanje vode. Zatim raširi ruke i u velikom stilu započe basmu koristeći se svojom veštinom. . ono što dolazi na kraju. "Voleo bih da je Arhimag ovde".." On ponovo ućuta i izvesno vreme ostade nemo da stoji. Pretvaraču. potoke kako presušuju.. Prizovi Prisustvo Kamena. Zatim duboko udahnu.." "Šta si to video Torione?" "Video sam fontane. Prizivač naslepo ispruži ruku.. hvatajući se za šaku drugog muškarca poput kakvog deteta. ne čikaj me. lica bledog poput srebra obasjanog svetlošću kamena. reče pretvarač."Da li te često hvata slepilo?" Povikao je kao podivljao Pretvarač." On ovlaži usne. Izvesno vreme je ćutao. "Zar ne vidiš da tamo. ja sam video Raščinjavanje. izviranje vode iz dubine zemlje. Kada su senke postale veoma mračne... Dok je govorio. Ti si video more pre Stvaranja. nagomilaše se senke. Zatim nemušto kriknu. Letnja sunčava svetlost ispunjavala je pretrpanu odaju. ali se namršti i okrenu leđa starijem čoveku. zatim podiže glavu i jasno izgovori slogove prizivanja.. ali govor mu je bio nekako ukrućen. reče on." i on nekoliko puta zamuca pre nego što uspe da izgovori: "Zar ne vidiš da ti neka ruka prekriva oči isto kao što meni prekriva usta?" Prizivač reče: "Premoren si." "Prizovi mi Prisustvo Kamena". te reče nesigurnim glasom pokušaši čak da se osmehne: "Drugi put neću dozvoliti da me izazoveš. ribnjake i vodopade.. unutar Šeliatovog kamena pojavi se svetlost. pomalo se oslanjajući na Pretvarača. pade na kolena. odvrati visoki Majstor. namreškani pesak.. majstore?" "Ne moraš". Moram li da te preklinjem. savladavši se." "Ma hajde.

On je tamo negde gde si ti video prazno more. a pluća se jedva primetno nadimala. primorao sam te da pogledaš u Kamen." "Gde? Nema toga ko bi sada mogao da ga pronađe. on je i dalje ostao nepomično da leži. izgovorivši njegovo ime Torino. "Ali ja moram poći i razmisliti o tome. Nikakvo prizivanje ne može ga naći." Pretvarač je izvesno vreme zurio u njega zabrinutog izraza lica. Torione". Ja sam za ovo kriv!" A onda žurno napusti sobu i svima koje je sreo. ali u njemu je bilo samo toliko života da mu je srce usporeno kucalo. kao da ga je unazad odbacio neki snažni udarac." "Neke od njih odvode žive među mrtve. pomalo ukručenog koraka i držeći visoko uzdignutu svoju plemenitu crnokosu glavu. da ga nešto privlači k njoj.. "Pogledajte Velikog majstora Prizivanja". Za njega je svet sličan ovom Šeliatovom kamenu: on gleda i vidi ono što jeste i ono što mora biti. neke od onih iz Predanja o Palnu." "Ne misliš valjda da je mrtav?" "Mislim da ide ka smrti. "Ko će prizvati njegov duh da se vrati. a otvorene oči ništa nisu videle. a najopasnije od svih su one iz Predanja koje si pomenuo. i to tri puta. možda još i sada ima čarolija koje bi mogle dopreti do njega.. na dobro branjeni Rouk i napao je samo središte naše snage!" Iako je bio nežan čovek. Ponestaje nam moći i sage. reče on konačno. glasno je govorio: "Neprijatelj je stigao među nas. šake hladne. Vrela presušuju. Pošto je ušao u njegovu sobu posle uzaludnog kucanja." Prizivač podiže pogled ka prozorima kroz koje se videlo plavo. "On je davno pre nas znao šta traži." "A to su basne kojima se mrtvi dovode među žive.." I on napusti odaju u kuli. Ne možemo mu pomoći. "Nikakva poruka na može stići do njega. Torione. vedro nebo. kad više nema njega koji je najbolje vladao tom veštinom?" . Ruke su mu bile širom razmaknute kao za vreme prizivanja.. Učiteljima i đacima. Pa ipak. "Nemoj težiti da odeš k njemu. Ujutru ga potraži Veliki majstor Pretvaranja. Nalazi se tamo gde naše veštine nisu ni od kakve koristi. izgledao je kao da je na samrti i bio je tako hladan da su se oni koji su ga videli uplašili.Velike čarolije postale su vrlo opasne. Nije bio mrtav."Ja bih voleo da smo mi sada tamo s njim. reče on." "Da". Kao i nas sve. Veliki majstor Pretvaranja uhvati ga za šake i prošaputa: "O. Iako je Veliki majstor Pretvaranja kleknuo pored njega i obratio mu se autoritetom maga. odvrati Prizivač. nađe ga ispruženog na kamenom podu. nade i sreće. Moramo biti čvrsti kao što je to on od nas tražio i čuvati zidine Rouka i pamtiti Imena. Ide prema mestu na kome izvori presušuju.

ili možda u maglu. Dečaci su šaputali između sebe. ili bar kome podarila dug život? Nema sumnje da bi magi. neki su čak pominjali da će napustiti Rouk jer ih ne uče onome zbog čega su došli. te priče o tajnom umeću i moćima. a Pretvarač se nije vraćao. a svi su se povukli da ga propuste. pametno lice. i tako utekao sa Rouka. te iako izgovaram reči naših čarolija. Zastao je usred pesme koju nas je učio i rekao: 'Ne znam šta ta pesma znači. "Možda". momče. a zatim spusti pogled na lice Velikog majstora Prizivanja. čiste iluzije. Dani su prolazili. možda da potraži Arhimaga. pa čak i vetar. reče jedan. Neki od dečaka su se smejali. ali ja sam se osećao kao da mi se tlo izmaklo pod nogama. Naredio im je da polože Toriona Prizivača na krevet i dobro ga utople. reče. to nam je svima poznato. jer nijedan oblik niti tvar nisu bili nedostižni njegovoj veštini. mladić koji još nije postao vrač." Veliki majstor Travarstva pogleda prvo u dečakovo otvoreno. i on ga upita: "Gospodaru.Uputio se ka vlastitoj odaji. Neki. a oni su." Te noći je Veliki majstor Pretvaranja napustio Rouk. "su to sve od samog početka bile laži. Spavao je u svojoj sobi sa prozorom koji gleda na baštu. ako ga izda veština ili volja. Ostali se kriju i odbjaju bilo šta da čine jer su njihovi trikovi otkriveni. šta je to čarobnjaštvo? U čemu se sastoji ta magijska veština. zar se za njega ne može ništa učiniti?" "Ne sa ove strane zida". hladno i ukočeno. Od svih Veliki majstora jedino još Veliki majstor Rukoveštine izvodi svoje trikove. strahovali su za njega. Pozvan je Veliki majstor Travarstva. "Vratiće nam se on". ali koji se iskazao u travarstvu. niti je otpevao ijednu od pesama koje pomažu bolesnom telu ili napaćenom umu. Niko nije video na koji način je to učinio. kada . ujutru je prozor bi otvoren. "Pesme neće biti zaboravljene. on dodade: "Nije on bolestan. one nemaju nikakvu vrednost. ali čak i da je bila u pitanju groznica ili kakva druga bolest tela." "To isto rekao je juče i Veliki majstor Poezije. Mislili su da se vastitim umećem pretvorio u neku pticu ili životinju. Setivši se zatim s kim razgovara.' Potom je izašao iz prostorije. Veliki majstor Prizivanja i dalje je ležao kao mrtav. tako da su u velikom zdanju sve više maha uzimale jeza i mračno raspoloženje. Sa njim je bio jedan od njegovih učenika. Izgleda da u poslednje vreme moje trave ne deluju. sem što je prikazivanje prividnosti? Da li je ona ikada spasla kog čoveka od smrti. ne znam da li bi mu naše umeće bio od kakve koristi. nije mu pripravio nikakve trave za ozdravljenje." Jedan od nih koji su ga slušali upita: "Pa dobro. znajući kako se onaj ko menja oblik može uhvatiti u kolo vlastitih čarolija. ali nikom nisu pominjali svoje bojazni. a njega nije bilo. od Arhimaga nije bilo nikakvih vesti. odgovori Veliki majstor Travarstva. Tako je Veće Mudrih ostalo bez tri Majstora.

koje je ličilo na bol. odvrati mag. željni sklad. Aren je gledao zmajeve kako lebde i kruže na jutarnjem vetru i njegovo srce stade snažno da kuca od radosti. krajnje neobuzdanosti i kreposti razuma. Mag se nasmeja. odvrati Aren pošto je protrljao oči i pogledom pretražio celo plavosivo obzorje ispred čamca. Jer ovo su bila stvorenja koja misle. pospano se zagledavši preko mora. ali ništa ne uspe da vidi. reče Aren. gospodaru"." "Imate oko sokolovo. U tom letu video je svu slavu smrtnosti. vidiš li ih? Na krajnjem jugu. 10. EretAkbu zmaj. U očima mu se nije nazirala senka. seo i zevnuo. "Može li soko videti galebove na udaljenosti od dvadeset milja?" Kada je sunce jače zasijalo iznad magli na istoku. kao da je odbacio opreznost i zle slutnje. s darom govora i koja su posedovala drevnu mudrost: u ustrojstvima njihova leta nazirao se divlji. kako je Neregera ubio Sivi mag. živeli večno!" I tada on i onaj drugi dečak počeše da prepričavaju smrti velikih maga. Dok se Dalekovidi približavao ostrvima. poslednjeg Arhimaga. Njihova lepota poticala je od užasne snage.bi posedovali moć za koju tvrde da poseduju. mada su ga retko viđali. bili su to oni čija su srca zavidna. poput zlatnog praha pretresenog u vodi. Smešio se i bio spreman da otvori vrata Velikog zdanja kada se njegov gospodar vrati. ili poput čestica prašine na sunčevom zraku. i dalje je bio veseo. savladala je obična bolest i smrt ga je zatekla u krevetu kao svakog drugog čoveka. on reče svom saputniku koji je zevao: "Tamo! Dva ostrva. Posle jednog trenutka. "Zato me i zovu Jastreb". sićušne tačke koje su se vrtele u vazduhu i koje je Aren posmatrao. radosti ispunjenja. . pokazavši prema severu. nije se izmenio. na moru na krajnjim granicama Zapadnog Prostranstva. Ali Veliki majstor Čuvar kapije. kako je Mored bio ubijen u bici. Aren tada shvati da su to zmajevi. Sve to vreme Veliki majstor Ustrojstva nije izlazio iz Gaja Suštine. "Zar ih ne vidiš?" "Vidim galebove". niti je kome dozvoljavao da uđe u njega. ostrva Staze zmajeva. STAZA ZMAJEVA Gospodar Ostrva Mudrih probudio se zgrčen i ukočen u malom čamcu u hladno. kao da su zasvetlucale. ostali su slušali s tugom u srcima. vedro jutro. Neki od dečaka su sa zadovoljstvom ovo slušali. a Genšera.

na žestokim udarima vetra. Jastreb se ponovo okrete na drugu stranu i stojeći tako pored jarbola. pravo prema čamcu. Ostali se zaustaviše i ostadoše da lebde sa ispruženim kandžama na prednjim nogama. Zatim se vrati. pored očiju. dok su talasi postajali sve veći i brojniji. mada su mu oči bile uprte u lepet tih krila. Zatim podiže svoj štap i glasno progovori. ali ne želim da se . Zmaj se udalji. krugovi se raskidali i često bi koji zmaj u toku leta ispustio kroz nozdrve dugački zavojiti mlaz vatre koji bi ostao trenutak da visi u vazduhu oponašajući zavojite linije i jasnoću zmajevog dugačkog. osim ako koplje za napad nije moćno začarano. nezaštićeno meso u predelu unutrašnjeg dela ramenog zgloba i prsa koje je.Aren ništa ne reče. nalik na mačeve. Aren zadrža dah i obrisa čelo koje je bilo prekriveno hladnim znojem. Povremeno bi ta ustrojstva bila narušena. video sam zmajeve na jutarnjem vetru. lučnog tela. leteći isto onako nisko kao i ranije i ovog puta Aren oseti njegov ognjeni dah pre dima. Dečak ga je držao čvrsto. gospodaru. Mag pogleda u Arena koji je sedeo kod kormila. Oklopljeni stomak nalazio mu se tik iznad jarbola. pa su prvo jedan. Kad mu začuše glas i reči Prastarog govora." Jastreb iznenađeno prođe šakom preko kose. okrenuše se usred leta. Zatim svi odoše uputivši se prema ostrvima nalik na užareno ugljevlje. jasan i besan. a zatim i drugi napustili vrtoglavi ples i krenuli ispruženi u vazduhu i mašući krilima. A debela tkanina jedra je duž jedne strane potamnela od njegove vreline. to je bilo drsko." "Kao i vaša. neki od zmajeva. ali obuzdavajući se. Pogledavši svog saputnika vide da mu je kosa pobelela: zmajev dah spalio mu je i oprljio krajeve. Začu Jastrebov glas.." Posle kraćeg vremena nastavi: "Sada se nalazimo u stršljenovom gnezdu. Igrom na vetru iskazuju svoj bes. Kao da je nečim zadovoljan. Aren je video naborano. mag reče: "Ljuti su. momče. ali je mislio: nije me briga šta će biti posle. "Znači tako!. a sa njim je izišao i smrad raspadanja od koga se trgao i pripala mu muka.. raštrkaše se i vratiše na ostrva. Jedan se spustio nisko nad vodu i lagano poleteo prema njima: pošto je samo dva puta zamahnuo krilima našao se nad čamcem. Gušio ga je dim što je izbijao iz dugačkih nazubljenih usta. mirne ruke." Jer zmajevi su primetili malo jedro na talasima. oduze jedru magijski vetar. predstavljalo zmajevo jedino ranjivo mesto. Videvši to. "Glava ti je malo osmuđena. Senka se udalji.

pun grebena. Poludeli su. Povremeno su se dozivali. Jedno crno krilo ležalo je savijeno pod njim. Zadrži ovaj pravac.. nemirni kanal Staze zmajeva. a drugo je bilo ispruženo u svoj svojoj veličini preko peska sve do vode. Zelenozlatne oči bile su otvorene i dok je čamac promicao. Ne više od nas. Izgleda da su besni ili zbunjeni. Nikada još nisam sreo zmaja koji nije ništa rekao pre no što je napao. bio crn od otrovne crne zmajevske krvi. Ona su se uzdizala iz mora svojim niskim stenama i svo to čvrsto kamenje bilo je belo od izmeta zmajeva i malih. međusobno proždiru?" "Ne. tako da su ga talasi koji su nadolazili i povlačili se pomalo pomerali napred-nazad u tobožnjem letu. ako ni zbog čega drugog a ono da bi mučio svoj ulov. Ne gledaj ih u oči. Sada moramo dalje. Stvorenje je ipak još bilo živo. Dalje ćemo ploviti koristeći zemaljski vetar. nekoliko jardi u prečniku. Oni koji su govorili još pre ljudi. stomak rasporen. Zmajevi su odleteli daleko u visinu i sada su kružili u gornjim slojevima vazduha kao što to čine lešinari. Oduzet im je dar govora. "Zar se oni. Arene. uska. Nijedan se nije ponovo obrušio na čamac.. Plaža između umirućeg zmaja i ivice mora bila je puna tragova stopala i teških telesa njegove vrste. kričavim i promuklim glasovima preko struja vazduha. Nedostajala mu je jedna prednja noga. Dugačko zmijsko telo opružilo se preko stena i peska u svoj svojoj veličini. vrhova i raznolikih stena. Ako ne možeš drugačije. Aren nije mogao da ih razabere. dolazi sa dalekog juga. Bio je to zmaj. Čamac zaobiđe jedan manji rt i on na obali ugleda nešto za šta je na trenutak pomislio da je razrušena tvrđava. tako da je okolni pesak.svađam sa tim stvorenjima. Zmajevi su u toj meri puni života da im ga jedino isto tako jaka magija može oduzeti. oni koji su . a njegova utroba bila je ugažena u pesak. crnoglavih čigri koje su bez straha svijale gnezda između njih.." Dalekovidi krenu napred i uskoro se s njegove leve strane nađe jedno udaljeno ostrvo. prema severnim ostrvima koja su se prostirala u duplom nizu. Ni Aren ni Jastreb ne progovoriše ni reči dok se nisu dobro odmakli od tog ostrva i uputili se kroz uzburkan. veliki komad oklopa i mesa bio mu je otrgnut sa rebara. okreni glavu. Tada Jastreb reče: "To je bio grozan prizor".. ogromna glava se malo pomeri i uz krkljavo šištanje iz nozdrva pokulja puno pare izmešane sa kapima krvi. glas mu je bio bezbojan i hladan. Ništa nisu rekli. ali ako su ti krici i krili neke reči. a moja veština mi može zatrebati za druge stvari. a sa desne ostrva blizanci koja su prva ugledali.

slog. a onda se zagleda u visinu. gorkih kapi. izvesno vreme bili su zabavljeni krmanjenjem. U jednoj od tih stena. pa onda opet pećinu. . Ostali su se uzdizali kao stene ili uspravni vrhovi iz mora i to u obliku lukova. u fantastičnim životinjskim oblicima." "Na Prastarom govoru to znači početak ili davno prošlo vreme. zaveslajima. on ju je prešao po dužini.stariji od bilo kog živog bića. rečju i s najvećom pažnjom. kao da se život napola svesno uvijao u steni. Sem Arhimaga nije postojao nijedan živ čovek koji je prešao Stazu zmajeva ili je bar video.. Gledaj napred!" on naglo pređe na nešto drugo. Segojeva deca. sa istoka na zapad i nazad.... mogla su se jasno raspoznati pogrbljena ramena i krupna. luparima i trakastom morskom paprati. polulukova. Ali ja ga čujem kao ohb. upravo u trenutku kada ga Aren upozori: "Plićak!" Mada se Dalekovidi kretao poput mačke. Neki od njih ležali su u dubini. pognutog i zamišljenog nad morem. Pre više od dvadeset godina. poput vodenih čudovišta. Za mornara je to istovremeno bio i košmar i čudo. Taj zvuk podsećao je na neku reč. svedeni su na nemi užas zveri. pogleda Arena. ali kada je čamac prošao pored nje i kada su je pogledali sa severa. izbegavajući opasnosti. a između njih. Kada su se odmakli od nje. sada su kružili na maloj visini iznad stenovitih ostrva i plaže poprskane krvlju. izrezbarenih kula. Ah! Kalesine! Gde su te tvoja krila odnela? Da li si poživeo da vidiš svoju vrstu posramljenu?" Njegov glas je odzvanjao kao udari čekića po nakovnju. nalik na medveđa leđa i zmijske glave. on i Aren su određivali put kojim će proći njihov čamac između stenja i grebana. kada bi se posmatrala sa juga. tako da Aren upita: "Kakav se to glas čuje iz te pećine?" "To je glas mora. Ali zmajevi su ostali za njima. te je stena koja stalno tutnjeći izgovara svoju zagonetnu reč. ostala iza njih. a iznad njihovih glava nije bilo ničeg drugog sem plavog neba i podnevnog sunca. Morski talasi su ih zapljuskivali uz zvuke koji su podsećali na disanje i oni su bili mokri od sjajnih. Voda je bila lavirint sastavljen od plavih kanala. što je jedna od reči koja označava kraj. ispod talasa ili su ih oni ostavljali delimično otkrivene kada bi prešli preko njih. rasuti. bili su prekriveni anemonama. u njoj više nisu mogli razabrati nikakvog čoveka. deformisani. zelenih plićaka. zaklonjeni ili ispupčeni. pretražujući nebo. "Šta čuješ?" "Kao da izgovara ahm . svi ogromni." Jastreb poče pažljivo da osluškuje." "Ali on izgovara reč. plemenita glava čoveka. iskrivljeni odjeci su oslabili i slog se čuo jasnije. a veliko kamenje im je otkrilo pećinu u kojoj se nivo mora podizao i spuštao potmulo tutnjeći.

Pa ipak. Jer zmaj je mogao otrgnuti čoveku glavu sa ramena jednim udarcem svog stopala sa kandžama. Niti koliko je on star. kada je video kako je čovek mali. razmišljajući o tome kako bi se zmaj mogao stuštiti sa te daleke. Preplovili su Stazu zmajeva. kao što je to u stanju da učini i najnežniji dodir sa velikim zvonom. Aren je upravljao čamcem. A ti i ja lokvanji. "Tako su mi zmajevi rekli da se zove. bio je istovremeno i dubok i rezak ili nalik na siktavo zveckanje cimbala. pa i Aren nevoljko podiže pogled ka njima. "To je Kalesinova Tvrđava". Voda je ovde bila duboka i u njoj nije bilo ni grebena ni stenja. ali nikakav zaključak nije mogao da izvede iz onoga što mu je zmaj odgovorio. a Jastreb je stajao na pramcu pogledom pretražujući stene i vedro nebo ispod njih. Lagano su prošli mirnim vodama zaklonjenim stenom. krhak. Ne znam ni da li je sagrađeno. Ispred njih uzdizalo se jedno ostrvo nalik na kulu. sve se to okomito uzdizalo tri stotine stopa iz vode. Aren je posmatrao svog saputnika kako stoji na uskom pramcu i razgovara sa čudovišnim stvorenjem koje je lebdelo iznad njega ispunjavajući pola neba i dečakovo srce ispuni se nekom vrstom veselog ponosa. Aren ču kako mu Jastreb dovikuje: Aro Kalesin ? Pretpostavio je šta to znači. Kada je mag govorio tim jezikom. pravih ivica i glatkih površi. čuo se samo šapat i udari talasa po bazaltnim stubovima u senci. Ali zmajev glas je odzvanjao kao udari gonga. reče mag. a ipak užasan." "Je li on sagradio ovo mesto?" "Ne znam.. uvek kada bi čuo reči Prastarog govora osećao je da je na pragu razumevanja. Ali nije se pojavio nikakav zmaj. glas mu je bio mnogo jasniji nego kada je govorio hardijski i činilo se kao da stišava sve oko sebe. Njegove su stene bile crne i sastojale su se od mnogobrojnih cilindara i velikih stubova zbijenih jedan uz drugi.Sada je voda postala dublja i oni konačno iziđoše iz opsene od stena. Kažem 'on' ali čak ne znam ni da li.. Čamac konačno napusti senku Kalesinove Tvrđave i izbi na kasno popodnevno sunce. Mag podiže glavu. kada sam davno ovde bio.. a ne jedan od onih koje nikada nije znao.." On osmotri te užasne klisure. kao neko ko je ugledao ono što je pogledom tražio i preko tog ogromnog zlatnog prostora pred njih stiže na zlatnim krilima zmaj Orm Embar." "Ko je Kalesin?" "Najstariji. mogao je razbiti i potopiti čamac . da ga gotovo već sad razume: kao da je to bio jezik koji je zaboravio. Za Kalesina je Orm Embar poput kakvog jednogodišnjaka. crne ivice i naći se iznad njih gotovo istog časa kada i njegova senka.

osmehnu. Jastreb mu ništa ne reče već samo položi šaku na njegovo rame i ponovo se nakratko obrati zmaju. Možda. mnogo toga rekao. momče". Njihovi umovi nisu otvoreni. bez straha. "Orm Embar mi je. tamo su Orm i Eret-Akbe poginuli deleći megdan. razgovarati sa zmajevima. mada se. on ne zna kako ta istina izgleda čoveku.kao što kamen potapa list koji pliva na vodi. reče on jasno. usled čega se čamac nagnuo i odleteo.. jer iako je mrtav. stisak magove šake podseti ga i on izbegnu pogled zelenozlatnih očiju. "Agni Lebanen !" On podiže pogled.. Zatim nastupi tišina. poče on konačno. Naći ćeš ga na Selidoru. a oči su mu sijale kada se okrenuo ka Arenu. a Jastreb mu odgovori. Stoga ga se i boje jer misle da to stvorenje ne pripada . Čak i kada neki od njih govori čoveku istinu. začu se snažan glas bez strasi. ali nije bio glup. Aren pogleda u sunce i vide da ono gotovo ni za dlaku nije niže nego ranije. Posle toga zmaj ponovo progovori. po svojoj navici. "Lebanen". sve je to Arenu izgledalo jako dugo." Aren donese malo hrane.. Onda sam ga pitao za ostale zmajeve. Nije znao Prastari govor. Konačno se završilo. kao što jedan knez pozdravlja drugog. Mag okrenu glavu. Ali se Jastreb. Ali Jastreb je bio isto onako opasan kao i Orm Embar i zmaj je to znao. Rekao je da je taj čovek otišao među njih. što se retko dešava. noć kasno i lagano spušta. koji je stajao pored njega. u stvari. Tada je sunce već bilo dosta nisko na obzorju. "Možda je hteo da kaže da iako taj čovek nije na Selidoru. mada nije želeo ni za stopu da se približi tim čeljustima od petnaest stopa i izduženim žutozelenim očima u obliku proreza sa zenicom. ako bi bila u pitanju samo veličina. Zmaju gospodare". Ali magovo lice je imalo boju mokrog pepela. A on mi je odgovorio: 'I jeste i nije." Jastreb je zastao i zamislio se. ali ne na Selidoru. "Odlično si to obavio. nije prošlo dugo vremena. na ovim severnim geografskim širinama. jer celog dana nisu ništa jeli. žvaćući koricu tvrdog hleba. "Pa". Zatim je seo na klupicu. Stoga sam ga upitao: 'Da li je otac Orm na Selidoru?' Jer kao što ti je poznato. iznenada zmaj je poskočio uvis samo jednom mahnuvši krilima. mag je ćutao sve dok nisu završili da jedu i piju... a Arenovo srce stade užurbano i s mukom da kuca. reče on i dečak ustade i priđe. "Lebanene". živ. u vreme kada je tek prošla sredina leta. "Pozdravljam te Orm Embare.. koje su ga iz vazduha vatreno posmatrale. reče on promuklo: "Nije lako. Zmaju je teško da se jasno izražava. Prvo da se onaj koga tražimo i nalazi i ne nalazi na Selidoru. on se vraća iz mrtvih u svom telu. ipak moram poći tamo da bih stigao do njega.

Bio je veoma umoran. a on im onda oduzima dar Govora Stvaranja. Njihov strah daje njegovom čarobnjaštvu moć nad njima. da. i zagleda se u Arena. izgovorili ste svoje ime... a i bio je strašno zabrinut." On podiže pgled. Gede. Šta misliš. onda će se okrenuti jedni protiv drugih i uništavati se međusobno: ako je sve to bilo tačno. ali on mi se nije rugao.prirodi. uranjajući u more. Zmaj ga se ipak bojao. momče?" Nije vredelo da okoliša. Onda ja upitah: 'Gde je gospodar Kalesin?' A on je odgovorio samo: 'Na zapadu'. Onda sam prestao da mu postavljam pitanja. Zaboravio sam da to još nisam učinio. žvaćući. Jastreb je izgovorio vlastito pravo ime. posedele kose oprljene vatrom." Aren nije shvatio. a na Ingatu sam video kako građani kamenuju svog čarobnjaka. "Zar si pomislio da sam posenilio i počeo unaokolo da brbljam svoje ime poput kakva stara krmeljiva čoveka koji je izgubio i razum i sram? Nisam još. dan je bio .' Tada sam konačno shvatio šta mi je govorio. prvo je glasilo: 'Preleteo sam preko Kaltuela leteći na sever a i iznad Toringejta. hoće li pojesti bebu? Hoće li se čarobnjak vratiti iz mrtvih i kamenovati svoje građane?' Mislio sam da mi se ruga i upravo sam se spremao da mu ljutito odgovorim. Na Kaltuelu sam video kako seljani ubijaju bebu na kamenom oltaru. Ponavljajući zmajeve reči. Biće ti potrebno moje pravo ime ako pođemo tamo gde moramo poći. Svetlost se gasi. hoće li njegov gospodar moći to da izbegne? Da li je bio toliko jak? Nije izgledao jak dok je pogrbljen sedeo nad svojom večerom što se sastojala od hleba i dimljene ribe. Ostaćemo na suvoj zemlji. momče!" "Ne". U svetu postoji rupa kroz koju ističe more." "Ah. Tako oni proždiru jedni druge ili sami sebi oduzimaju život. što je grozna smrt za vatrenu zmiju. "Gospodaru. ili to možda uopšte to ne znači. "Šta te jedi. tako da su poput zmajeva gubili razum. To je Arena podsetilo na mučnu scenu sa poremećenom ženom sa Lorbanerija koja je vikala: "Zovem se Akaren!" Ako su čarobnjaštvo. zver vetra i vatre. vitkih ruku i umorna lica. za koje zmajevi kažu da leže dalje no što je ijedan brod ikad doplovio. a on je počeo da iznosi svoja. Dodao je: 'Stvari su izgubile smisao. muzika. Niko više neće govoriti i niko više neće umreti. u to nije bilo sumnje. odvrati Aren toliko zbunjen da ništa više nije mogao da kaže. ako se u njih uvlačio ludi strah. govor i poverenje gubili moć i venuli među ljudima. ostavljajući ih da varaju svoju vlastitu divlju prirodu. što je moglo da znači da je Kalesin odleteo u druge zemlje.

Lezi i spavaj." "Mrtve ne možete povrediti". Aren se sklupčao na pramcu i san ga je istog časa savladao. kao i sve ostalo. reče glasno Ged. samo za izvesno vreme. primeti mračno Aren. Tenar i ja. uzevši nit kojom se upravljalo jarbolom u ruke i spustivši se na stražnju klupicu. i tamo ima zvezda.. Jer ja sam te prvi prepoznao. Neumorni Dalekovidi pohita ka severu. A ti moraš poći svojim putem. nestao je. tvrđe i mnogo jače.dugačak i pun zmajeva. Ipak će ta kraljevska počast biti delimično i moja. oni najranjiviji: oni koji su dali svoju ljubav i nisu je uzeli natrag. Čuo je maga kako počinje nežno. momče. gotovo šapatom da peva." U glasu mu se očitavala neizmerna nežnost.. Tamo sve nosi svoje pravo ime. iz mračnih grobnica. "Ne. Oni odana srca. prinčevski izgled dečaka koji je sedeo pored fontane velikog zdanja pre nekoliko meseci. Čak i tamo. Nežan. Lebanene: tamo gde idemo nema skrivanja.. Dečakovo usnulo lice bilo je obasjano zlatnim rumenilom kasnog zalaska sunca. pre no što si bio rođen!" On se tada nasmeja i okrenu lice prema severu. oni se oslovljavaju svojim imenima. Ako ja padnem i ti padaš. oslovi ga mag. "Arene". Sada se ništa ne može učiniti već samo cele noći održavati pravac. Mag tiho skloni hleb i meso. Ako bude tog posle.. ne samo u smrti. tek trenutak pre no što će u potpunosti shvatiti taj jezik. dozva jak magijski vetar u jedro. on zaspa. upravo kada je konačno počeo da razabire značenje reči i da se priseća njihovog značenja. sam oslonac sveta. Prvi sam te prepoznao! Više će me zbog toga poštovati onda kada me više ne bude nego zbog bilo čega što sam kao mag uradio. ovo lice bilo je mršavije. Oni koji mogu najviše biti povređeni. ne na hardijskom jeziku već na jeziku Stvaranja.. A put pred njima se smračio.. Ali ništa manje lepo. "Ali ne koriste se ljudi svojim imenima samo tamo. oni koji daruju život. ali ja bih voleo da te vidim s krunom na glavi u Hevnoru i kako sunce obasjava Kulu Mača i Prsten koji smo za tebe doneli iz Atuana. Arhimag. izvrši sve pripreme u čamcu i onda. Iscrpljen si. te reče sam sebi. na običnom jeziku: "Čuvar koza postavlja Moredovog naslednika na presto! Zar nikad ništa neću naučiti?" . Za izvesno vreme. Pogleda u Arena. Oh. "Nikoga sem tebe.. a valovitu kosu mrsio mu je vetar. "Nisam našao nikog ko bi me pratio na mom putu".. a ne nastavljati mojim. Negde pred jutro ugledaćemo poslednje ostrvo sveta. usnulom dečaku ili ispraznom vetru. Nikakva tama ne traje večno. poput strele odapete preko mora. Jer nas dvojica prvo moramo stati na tačku ravnoteže.

a muškarac bdeo. kroz šume. nalazio se Nerveduen. već su sada krmanili prema dubokom malom zalivu na najjužnijem rtu ostrva i tamo su se. sve do same ivice zida i ivice karte gde se nalazio Selidor a iza njega praznina. kada je lišće sjajno. Vreme je da pođem tamo. Onda se opet prostiralo prazno more unedogled. ono što nikad nisam naučio. a iza njega tri manja ostrva. izrađena u mozaiku. U Dvorani u Berili nalazile su se stare karte napravljene u danima Kraljeva. gontskoj planini. 11. ponovo tiho progovori: "Neću poći ni u Hevnor. na samom kraju. iskcali na kopno. dok je sedeo sa konopcem za navođenje u ruci i gledao napeto jedro obasjano rumenilom poslednjih tragova svetlosti na zapadu." Ceo zapad plamteo je u besu i slavi rumenila. u kući na steni Re Albi. SELIDOR Probudivši se ujutru Aren ispred čamca. u jesen. Arenu se ona pojavi pred očima isto onako jasno kao što ju je hiljadama puta gledao u detinjstvu. Zvezda nije bilo. A onda. a južno od ovoga Semel i Paln. . Cele te noći dečak je spavao. zapadno oed njega Eboskil.Ubrzo potom. Otići ću da posetim Ogiona i porazgovaram s njim pre no što umre. Oni još nisu otišli toliko na sever. Tako se završilo njihovo veliko putovanje od Puteva Balatrana do ovog zapadnog ostrva. tako da je more bilo grimizno. kada su se trgovci i istraživači otiskivali dalje od Unutrašnjeg kopna i kada su Prostranstva bila poznatija. Jedna velika karta Severa i Zapada. umetnost niti mač ne mogu naučiti. Mogao je zorno da ga dozove u sećanje. a jedro iznad njega svetlo kao krv. a onda se tiho spustila noć. iza ugla u kome su se sretali severni i zapadni zid. njegov zakrivljen oblik i veliki zaliv u samom središtu koji se jednim uskim prolazom otvarao prema istoku. prekrivala je dva zida kneževske dvorane sa prestolom iznad koga je bilo prikazano ostrvo Enlad u zlatnim i sivim tonovima. S njima se završavalo Unutrašnje kopno i posle njih se prostirao samo bled plavozeleni mozaik koji je dočaravao prazno more iz koga je tu i tamo izvirivao kakav delfin ili kit. ugleda nejasne i niske obale Selidora. I možda ću tamo konačno i naučiti ovo što me nikakav čin. u miru i sam. Sastaći se sa Tenar. a neću otići ni na Rouk. dok je sunce još bilo nisko pri jutarnjoj izmaglici. Nema kraljevstva do kraljevstva šuma. našavši se posle toliko vremena na čvrstom tlu. duž plavetnila na zapadu. Nepokretnost kopna učinila im se jako čudnom kada su izvukli Dalekovidog na plažu i počeli po njoj da koračaju. Severno od Enlada nalazio se Oskil. Čeznem da hodam po planini. sve vreme uporno zagledan ispred sebe.

Nigde nije bilo ni traga od čoveka. a u blizini jezera ispunjenih trskom nije bilo jata galebova. za njima su nastupale lagune. reče on. Prvo je kružio. te reče zmaju: "Moj gospodar . Nije se čuo nikakav zvuk osim prigušenog mrmorenja talasa i ponekog naleta vetra koji bi malo uskovitlao pesak uz tihi šapat. njegovog rada ili nastambine. a iza njih ležala su niska žutosmeđa i prazna brda dokle god je pogled dosezao. ali to ipak nije bio orao. ali Aren ga nije razumeo." On leže na sunce pošto je u hladovini bilo dosta sveže. Selidor je bio divan i pust. rukom pokri oči. noćas nisam mogao da spavam. zaklonjena. Sečivo je sasvim lako. izdeljenu u vence čvrstim korenjem trave. Kada je stigao na vrh. uopšte se ovog puta ne zapitavši da li treba to da čini ili ne. Dine su se prostirale u unutrašnjost kopna otprilike pola milje. Spustiše se niz dinu onom stranom koja je vodila u kopno i ta padina peska zakloni ih od buke snažnih talasa i hučanja vetra tako da namah nastupi tišina. Dočekao se na ogromne kandže na vrhu dine. bile su niske i prekrivene travom. te ga opasa. on zastade i poče da se osvrće na zapad i sever. Aren sede pored njega. Zatim se pope do Geda da razgleda kopno. Naspram sunca mu je ogromna glava izgledala crna i bila prošarana divljim odsjajima." U ruci je držao mač. Ostani sa mnom i stražari. a njen greben nastavljao se u strmu padinu. Nisu ugledali ni zveri. koga nije probudio ovaj iznenadni dolazak zmaja i grmljavina koja ga je propratila. izlizana drška udobno se smestila u njegovoj šaci. Glatka. Zmaj se puzeći spusti malo niz padinu dine i progovori: "Agni Lebanen ". Aren odvrati: "Orm Embare. čak željno izišlo iz korica. uzdahnu i zaspa. pa moram sada. jer on je sada znao da ga iskoristi. divljih gusaka niti bilo kojih drugih ptica. a jutarnje sunce obasjavalo je svojim tolim zracima njenu zapadnu padinu. To je bio njegov mač. Aren se zaustavi kod čamca da izvadi cipele koje nije nosio dosta dugo. kao da je za nju bila napravljena. On se osvrnu na svog usnulog saputnika. oslovi Arena mag njegovim pravim imenom što je sada stalno činio. a onda se strelovito obrušio i spustio uz grmljavinu i prodorni lepet raširenih zlatnih krila. bogate šašom i morskom trskom. "Lebanene". Između ove pogranične dine i naredne nalazila se udolina od čistog peska. Ništa drugo nije video do bele padine udoline i trave na dinama koja se pojavila na vrhu naspram maglovitog plavetnila neba i žutog sunca. Aren ugleda u visini nešto što je mogao biti orao. Zmaj se ponovo oglasi. Njegova moć i starost bili su na Arenovoj strani.Ged se pope na jednu nisku dinu čiji je vrh bio obrastao travom. pa iz spremišta izvadi svoj mač. Sada mu nije bio težak. Stojeći između njega i Geda.

Sunce koje se pelo po nebu obasja bokove Orm Embara i on zaplamte poput kakvog zmaja napravljenog od gvožđa i zlata. Aren je gledao prema pregibu dine iza magove glave. okupan jarkim suncem. Ali činilo se da mu je pogled upravljen negde preko njih. crveni. ne primećujući zmaja kao što ni usnuli seljak ne primećuje svog psa. Postao si velik. "Orm Embara poznajem". a to je bio prizor koji je malo ljudi doživelo i mogao da ga se seća: nizovi žutobelih zuba dugačkih i oštrih poput mačeva. Orm Embar nešto reče i Ged se upravo spremao da mu odgovori. "a znam i tebe. Aren se odjednom trže i vide maga kako sedi pored njega. slagao se sa slabim mirisima mora i slanog peska. i slabog mirisa paljevine koji ga je obavijao. ali u tom sporom spuštanju velikih stopala sa kandžama i uvijanju bodljikavog repa bilo je izvesne zlokobne gracioznosti. ni deset stopa udaljenog. šuplji šapat čelika koji se tare o korice. rašljasti. Šta ćete vas dvojica ovde. a možda radi takmičenja. mada si ostario od kada sam te poslednji put video." Orm Embar tada spuza niz dinu i sklupča se na dnu udoline. sem što su mu lepršali porub i kapuljača na lakom ogrtaču. crnu kosu. bio je visok i snažan. možda usled pospanosti. reče on.. jasno u tišini. spava. To nije bio smrad raspadanja. bio je to čist divlji miris. Na tlu je izgledao nezgrapan i težak.. Pre no što je Orm Embar odgovorio i on zevnu. a mač mu je već bio spreman u ruci. imao je široka ramena. Aren je bio svestan njegovog žutog oka. Prošao je jedan sat. bez sumnje jedan od onih koji se uče mudrosti na Ostrvu Mudrih. Ustavši. Kada je stigao na dno podigao je noge pod sebe.je umoran. Smešio se. koja je padala u gustim.. neki čovek kome je povetarac zanosio ogrtač.. tako daleko od Rouka i nesavladivih zidina koje štite Majstore od svih zala?" . ali i star. suv i metalni. prema moru. Tamo je stajao. Imao je dugačku. Stajao je nepomično kao isklesam. ne onako okretan i slobodan kao kad je leteo. "Zar si se toliko navikao na zmajeve da im spavaš između šapa?" upita ga Ged i nasmeja se zevnuvši. kad se obojica okrenuše i zagledaše u Arena. sjajnim kovrdžama. Sa tobom je mladi sluga: mag šegrt. plameni jezik dvaput duži od visine čovečijeg tela. obrati se Orm Embaru na zmajevskom jeziku. jednom rečju zgodan čovek. Čuli su. pećina grla iz koje se pušilo. Jastrebe. Kažu mi da si sada Arhimag. podigao svoju ogromnu glavu i umirio se: ličio je na zmaja urezanog na šlemu kakvog ratnika. Ged je i dalje spavao.

Pronaći ću Rastvoritelja i odvesti vas k njemu da ga zajedno dokrajčimo. "Dobro. a njegove velike oči zasvetlucaše. reče Ged i pogledavši štap malo ga pomeri u pravcu visokog čoveka. toliko važno za dva maga? Nije. Momče.. "Zar je puko meso. i . Kao da je plamen sveće koju je neko ugasio. a onda se okrenu ka Arenu. i čoveka nestade. odloži mač. U stanju je da govori i da čuje. "A gde to treba da dođemo da bismo te našli i kada?" "U moje kraljevstvo i na moje zadovoljstvo. oklop mu zazveča. On je na Selidoru. kao što vitez klekne pred kralja. Pretpostavljam da nismo videli kako on sada u stvari izgleda.. zvali su te Kob."Pojavila se pukotina u većim zidinama od tih". "Bio je to samo glasnik. kao da nije mogao da se pomeri. ipak je okrenuo glavu od tog čoveka i šćućurio se na istom mestu na kome je prethodno ležao. "Ovo izjavljuje Gospodar Selidora: 'Vratio sam se u svoju zemlju i neću je napustiti. nije pravi čovek. Ovo je samo poslanik. obuhvativši svoj štap obema šakama i zagledavši se u tog čoveka." "U redu". U Hevnoru. Mogli bismo dugo da ga tražimo. Mag se ponovo osloni na svoj štap. Ged ga sasluša. prikaza. reče Ged. sem ako to onaj ko je šalje ne želi.' Nisam li ti već rekao da zmaj uvek pronađe ono šta traži?" Tada se Ged spusti na jedno koleno ispred tog velikog stvorenja. kasapsko meso. a usne se povukoše i ogoliše zube. Prikaza ili slika tog čoveka. Ali Selidor je veliko ostrvo: šire je od Rouka ili Gonta i gotovo isto onako dugačko kao Enlad. osim one koju joj daje naš strah. Kako da te sada oslovljavamo kada te sretnemo?" "Oslovljavaćete me sa Gospodaru". odvrati visoka prilika na ivici dine. je li blizu?" "Glasnici ne prelaze preko vode." Na to Orm Embar zašišta. telo. kada ti je kosa bila seda." "Šta mislite. Takođe preseci sečivom vetar. glasno i preteći. Ne mora čak ni da bude istinita." "Mislim da to ne možemo učiniti. Arhimaže. hajde da se sretnemo umovima. Aren je zurio. moćni zmaj se podiže na sve četiri svinute noge." Tada se oglasi zmaj. "Ali zar nećeš stati pred nas kao stvorenje od krvi i mesa kako bismo mogli da pozdravimo onoga koga već dugo tražimo?" "Krvi i mesa?" ponovi čovek i ponovo se osmehnu. i kako još?" "Kralju i Majstore. Ali to je bilo samo ime kojim si se koristio. ali ne poseduje nikakvu moć.

istovetnu odeću. Zatim krenuše ka unutrašnjosti kopna. vi koji ste živeli. ali je mesec koji se kretao prema zapadu osvetljavao tlo sivom. Lica im se nisu jasno videla pri slaboj svetlosti. Svi su bili odeveni u tamnu. upitavši: "Šta je bilo?" Krenuo je za Arenovim pogledom i ugledao neme ljude. Omar Embar izvuče još jednom svoju krljušastu telesinu do vrha dine. Mag se promeškolji i sede. već je samo spustio šaku na Gedovu mišicu. prema severu. Dah zmaja koji se nalazio tako blizu zapahnuo je toplotom njegovu pognutu glavu. s druge strane malog potoka. ali ne baci nikakve čini niti izgovori bilo koju reč. duvao je ledeni vetar. nalaze i neki koje je poznavao. Možda ćeš me pre kraja još jednom videti kako klečim. a uveče su se ulogorili pored jednog potoka koji je krivudao naniže prema jezerima i močvarama bogatim trskom. U dolini kroz koju je proticao potok i na padini brda oko nje stajalo je mnoštvo ljudi. Aren se probudio kada je zavladala potpuna tama. magličastom svetlošću. a zatim glasno reče: "O. Ponovo pređoše preko dine do obale da provere da li je čamac van dometa plime ili oluje i da iz njega uzmu ogrtače kojima će se ogrnuti po noći. i muškarci i žene." Aren nije zatražio da mu objasni te svoje reči. a ogrtač spade sa njega. položi šaku na njega. Zatim su se lagano okrenuli i kao da . Ged na trenutak zastade kod vitkog pramca koji ga je tako dugo nosio preko čudnih mora i odneo tako daleko. Lice. Aren se nije usuđivao da progovori. Njihova mala vatra se ugasila. kao i ostatke hrane. koji je dolazio sa zapada. Ged očetka pesak sa svoje odeće i reče Arenu: "Video si me kako klečim. nepomičnih. sa beskrajnih. Hodali su čitavog dana. Ged ustade. zamahnu krilima i polete. On ispruži ruku i napravi njome jedan široki pokret. tokom njihovog dugog druženja naučio je da mag ima razloga za svoju suzdržanost. Nebo je sakrila magla i nijedna zvezda nije sijala iznad brda na kojima nikad nije bila zapaljena nijedna vatra na kakvom ognjištu niti je zasijala svetlost kroz kakav prozor. U njihovim očima nije se zadržavala mesečeva svetlost. ali se Arenu učini da se među onima koji su stajali najbliže njima u dolini.zahvali mu se na njegovom jeziku. Pa ipak mu se učinilo da se u tim rečima krije neki loš predznak. kao da se sva mesečina slila ka njemu. beskrajnih morskih prostranstava. mada nije mogao da izgovori njihova imena. budite slobodni! Raskidam veze koje vas sapinju! Anvassa mane harv pennodathe!" To mnoštvo nemih ljudi još je trenutak ostalo ukočeno da stoji. nemih. kosa i košulja svetleli su mu bledosrebrnim sjajem. ponovo prema brdima. Iako je bilo leto. lica okrenutih prema Gedu i Arenu.

Ged ga je razumeo. među njih. "Nema mesta strahu. je li onda i on mrtav?" Ged odmahnu glavom." "Ne znam zašto ih se plašim". Mogu se vratiti kada on to kaže. Ne. Lebanene". pomalo se izrugujući. dodade Ged. To je ono što obećava: večni život.." "Vratiću se s vama. "i čovek ga se mora plašiti i ceniti ga." "Ali ako budem poražen. neću moći da te odvedem nazad. umotavši se u ogrtače. On svoju moć čuva za sebe. Jer čini mi se da sam naišao na sebi ravnog. Pogleda u Arena i spusti šaku na dečakovo rame." "Je li. sam se ne možeš vratiti." Obojica ponovo sedoše.. "To su bili samo mrtvi. a on osećao kako ga jeza prožima do samih kostiju.. priznade posramljeno Aren. "I život je užasna stvar"." "U zemlju tame. Ali ovo su bile samo seni. i ne samo mrtvaca. ako mi ponestane moći ili izgubim život.su počeli da odlaze u sivu tamu. on ga je nadmudrio. ali ne i u moju snagu. a onda su nestali.." "Sada sam ih video. "Kako su". "Došli su na njegov poziv. Poći ću s vama. i to s pravom: jer smrt je užasna i treba je se plašiti".. Ali poznato ti je kuda će na kraju poći." Aren klimnu.. prepustivši se mračnim mislima." "Da li te pokreće vera u mene? Možeš imati poverenja u moju ljubav. "Jedan mrtvac ne može da pozove drugog mrtvaca u svet. mada nisu u stanju da zalelujaju ni vlat trave. Igra se Kralja Mrtvaca." . Tada Ged krajnje smrknuto progovori: "Lebanene. reče on nežno. Na njegovu zapovest moraju hoditi po brdima života. Ged sede. "Plašiš ih se zato što se plašiš smrti. On dodade na vatru nove grane i stade da duva u male komade ugljena ispod pepela." "Da. i više od toga. poče on. ne znam kako dugo nas može izazivati šaljući glasnike i seni. ali ga vilice i usne izdadoše. a dodir mu je bio topao i čvrst. ako je neko i pomislio da ga sledi." "Poći ću s vama. on poseduje moć živog čoveka. iako su mu zubi cvokotali. Izvesno vreme su ćutali. Mali svetli plamen zaigra po grančicama šipražja i Aren mu bi zahvalan na toj svetlosti. Duboko udahnu. odvrati mag.

" Nisu žurili jer nisu imali nikakav cilj. momče. "Ne umem da iskažem ono što mislim". Celog tog dana nisu videli nijedno drugo stvorenje što diše. a zatim promenjenim glasom nastavio: "Pogledaj ovu zemlju. Posle nekoliko časova ćutanja. On pogleda svog saputnika i reče: "Ja sam svoju ljubav podario onome što je vredno ljubavi. U celom svetu. te legoše pored male i kratkotrajne vatre. Narednog jutra krenuše dalje na severozapad.. od smrti. Ovo je tvoja besmrtnost.Na to Ged reče: "Na kapiji smrti postaćeš muškarac. nema potoka kao što su ovi. Nastaviše put ćutke. pustoj zemlji. Jednom su videli labudove u letu. a u očima mu se. a primetivši to sagledao je njega. nazirala velika. od čekanja da se dogodi ono najgore. čoveka koji je klečao pored vode što je žuborila u fontani. tako je odlučio Aren. Agni Lebanen. što hladni izviru iz zemlje tamo gde ih ničije oko ne vidi. neiskazana ljubav puna tuge. momče". već su čekali da im Omar Embar uputi neki znak. on reče: "Ova zemlja je mrtva isto koliko i zemlja mrtvih!" "Ne govori tako". u svoj ogromnosti vremena. smrtna brda. Obuzimali su ga nestrpljenje i prijatni bes. i radost. Zar to nije kraljevstvo i nepresušni izvor?" "Da. po prvi put ga je sagledao celog. Ona neće trajati večno. odvrati blago i s bolom Ged." Posle toga ne rekoše više ništa i uskoro osetiše da su ponovo pospani. Trava je bila sasušena i kratka i sve vreme se povijala na vetru. daleko na jugu. Sledili su najniži i najistureniji lanac brda i sve vreme im je okean uglavnom bio na vidiku. i to veoma tiho: "Agni. opomenu ga oštro mag. na svim svetovima. Aren to primeti. a sa leve su ležale slane močvare i zapadno more. uzavre u njemu. a za to kao da je bila zaslužna moć magije . Nastavio je izvesno vreme da korača." A onda izgovori onu reč ili ime kojim je zmaj dva puta nazvao Arena. osvrni se oko sebe. Izvori bića su duboki." On zastade.. a ne Ged koji mu je kazao: "Izaberi put kojim ćemo ići. reče nesrećno Ged. bistra poput te vode koje se sećao. Ali Aren je sada svet gledao očima svoga saputnika.. dublji od života. protiču kroz suncem obasjane predele i one prekrivene tamom na svom putu do mora. dok je gledao u Arena i u suncem obasjana brda. Aren se priseti prvog časa koji je proveo u Dvorištu sa fontanom.. meni su svi putevi nalik jedan na drugi. Sa njihove desne strane uzdizala su se zlatna i osamljena brda.. Ta brda prekrivena živom travom i potocima koji kroz njih protiču.. Tokom dana Aren je bivao sve umorniji od užasa. te je primećivao divotu života koja mu se otkrivala unaokolo u toj tihoj. Pogledaj ta brda. onakvim kakav odista jeste.

Ali ništa ne reče. ostavljen je da bitiše kao zmija. zagledani u jednu tačku. pa još jednu. on sve vidi kao celinu. Crte čovekova lica bile su neodređene i čudne. tužna lica. Uporno se trudio da ih ne sluša i ponovo tonuo u san. Ostao je da stoji zagledan u njih. Stavio ju je zajedno sa ostalima. onakvo kakvo jeste. Kada su pojeli svoj skromni jutarnji obrok. Znači. krenuše na . "Ne može da govori! Oduzete su mu reči Stvaranja. ali Aren nije mogao da čuje reči. a onda je ponovo vratio pogled na Soplija. koje su naduvali snažni vetrovi sa mora i koji su sada žarko goreli ispred sunca. kada se budio iz trzavog sna. reče on. Iz čeljusti mu je sukljala vatra. potom im je okrenuo leđa. svakom kamenu. samo neki šapat koji je sa sobom odnosio zapadni vetar. Veče se spustilo na gusto zbijene nizove oblaka pristigle sa zapada. u maglovitoj tami te zemlje kojoj su nedostajale žive duše. ali Aren ga je prepoznao. Vratio se do Geda i spustio naramak grančica za vatru. parajući vazduh kandžama oštrim poput žileta. a mi možemo da ga sledimo!" Prebacivši svoje lake zavežljaje preko ramena. Orm Embare?" Zmaj zabaci glavu i čudno izvi telom. kada je sunce već za širinu šake odskočilo iznad brda. oko sebe je čuo šaputanje mrtvih duša. Neki od njih polako krenuše prema njemu. Zatim odlete brzo prema zapadu. Cele te noći. svakoj senci. kružeći iznad njih u vazduhu. zubi su mu sijali na tom plamenom sjaju poput belokosnih sečiva. ali nije ni pomenuo ono što je video. onako kako stvari nikada ranije nije video i kako ih nikada ponovo neće videti. te obasjavši hladnu zemlju. konačno se oslobodivši magle. koji je bio mrtav. Ged ščepa svoj štap i udari njime po tlu. a onda podigao još jednu. I on i Ged su se kasno probudili. prekrivajući ga crvenilom dok je zalazilo. U dolini nije bilo nikoga. gledajući ih dok se udaljavao. u svakoj vlati trave povijene na vetru. "Ne može da govori". Iza njega stajali su drugi. iako su mu se šake tresle. Dok je sakupljao grančice za vatru u jednoj dolini sa rečnim rukavcem. Ali može da nas vodi. kao crv bez jezika. iako ga je Ged pozvao i upitao. samo je crvena svetlost gorela u travi. vičući na njegovom jeziku: "Jesi li ga pronašao. Činilo se da nešto govore. sagnuo se i podigao još jednu grančicu. kada se neko nađe na kakvom poštovanja vrednom mestu poslednji put pred putovanje bez povratka. pojavio se zmaj. njemu drago. pri toj crvenoj svetlosti. bezglasnog uma. Aren je podigao pogled i ugledao čoveka koji je stajao na manje od deset koraka od njega. Tada s uspravio i osvrnuo. a iz crvenih nozdrva izlazio je dim i vrcale varnice. Bio je to bojadžija sa Lorbanerija Sopli.koja je premašivala sve druge.

bio je rascepljen kao da je neko po njemu udarao sekirom. "Čak i ti. Prešli su osam. Na sebi je imao starinski oklop od pozlaćene bronze. stajalo je nešto nalik na kolibu ili izbledeo zaklon koji kao da je bio sagrađen od davno izbledelog naplavljenog drveta. Sunčava svetlost sa mora svetlucala je kroz pukotine između kostiju. a korice za mač optočene draguljima. Stajao je uspravan i miran i posmatrao ih. više nije bilo ni čoveka u oklopu i samo je još sunce treperilo na pesku tamo gde je on prethodno stajao. . između njega i dugačkih morskih talasa. počivaj u časnoj smrti!" Podigavši ruke. ponovo izgovarajući reči koje je uputio i prethodnom mnoštvu mrtvaca. reče Ged. kroz vrata ispod nje. ne usporavajući. Ništa od nje nije ostalo do jednog velikog rebra koje je iskočilo iz peska. "Ti si Eret-Akbe"." U Gedovom glasu osećao se bes. kada su se ovako našli licem u lice. više nisu krvarile. Ovaj drugi nije skidao pogleda sa njega i jednom je klimnuo. Bili su pomalo slični. Gornja greda dovratka bila je od bedrene kosti čija je dužina premašivala čovekovu visinu. Sada se i levo i desno od njih nalazilo more i oni nastaviše niz dugačku padinu grebena koja se na kraju spuštala kroz sasušenu trsku i preko krivudavih korita potoka do peščane plaže boje slonovače koja je zadirala daleko u more. u pravcu u kome je odleteo Orm Embar. Zaustaviše se. možda i više milja. najbolji i najhrabriji među nama. na trenutak. ali to su bile smrtne rane. Ged ih spusti opisavši veliki polukrug. Orm Embar je čučao na beličastom pesku. u prv mah je pomislio da su to kitove kosti. svetli trag. široki. ali nije progovorio. a iz usta je rigao plameni dah. Kada su prišli bliže Aren uvide da su trošni zidovi bili podignuti od velikih kostiju. "O moj gospodaru. Kada je nestao. nisko spuštene glave.zapad preko brda. oči tamne. čak i ti moraš izvršavati njegova naređenja. Lice mu je bilo strogo sa izvijenim crnim obrvama i uskim nosem. Ged koraknu prema njemu. dok su posmatrali lobanju. Ruke su mu bile izranjavljene kao i grlo i bok. nalik na kakvu besnu mačku. Ged udari po kući od kostiju svojim štapom i ona se sruši i nestade. Nedaleko ispred njega. iziđe neki čovek. Njegove šake ostaviše za sobom u vazduhu. Ali na ovoj obali nije bilo naplavljenog drveta jer ona nije bila okrenuta prema nijednom drugom kopnu. prodorne i pune tuge. Na njoj je stajala ljudska lobanja koja je zurila praznim dupljama u brda Selidora. a onda je ugledao bele trouglove oštrih ivica kao da su oštrice noževa i bi mu jasno da su to zmajevske kosti. bile su mu prazne. To je bio najzapadniji rt svih ostrva. kraj kopna. Stigli su na pravo mesto.

našlo se veliko telo zmaja. I dosta mi je poigravanja s tobom. koji je stajao kao da ne može ni da se pomeri ni da bilo šta kaže. Pokušao je da poleti. počevši da maše krilima. Iz nje iznenada iziđe čovek.On se vrati Orm Embaru. jer ono ima moć nad svime što postoji: "A sada prizivam tebe da dođeš ovamo. Živ sam. neposredno ispred Geda postalo je veoma mračno i teško je bilo videti šta se tamo nalazi. Majstora moje veštine. i to u jednom izvijenom skoku. gibak i visok. Ali sada sam ja Gospodar. Ponovo se podigavši sa peska. sama bezobličnost. "Je li to ovde. ali nije mogao ni da se promeškolji. Aren se nalazio korak iza njega i svu raspoloživu volju ulagao je u to da se pomeri. kao da ih je zaslepilo sunce. mada je stajalo visoko na vedrom nebu. na vlastiti način. ali nije mogao. ostao slomljen i ugljenisan. tako da se začarana čelična oštrica celom dužinom zarila u zmajeva oklopljena prsa: čovek je pao pod njegovom težinom. on iznenada ispruži čeličnu oštricu da dodirne Geda. Iako je govorio jezikom Stvaranja. Samo sam ja živ! Ti misliš da si ti živ. . Bio je to onaj isti čovek koga su videli na dini. Ali bilo je nečeg čudnog u pogledu njegovih očiju. kao što ga svi koji čuju prizivanje moraju razumeti. kao da se utišalo i hučanje mora. pa ne mogu da vide. crne kose i dugih ruku. Ged je samo rekao: Moj neprijatelju. Sada je držao dugačku šipku ili sečivo od čelika. Činilo se kao da nema ničega. "Ovde na poslednjoj obali sveta. Ali iznad Geda i Arena. a glas mu je zastajao u grlu. ogromno i besno. "po vlastitoj volji. Orm Embar stade da bljuje vatru i vrišti. sečivo je nagnuo prema njemu. ničega na šta bi svetlost mogla pasti. pred moje oči i u svom telesnom odličju i naređujem ti rečju koja neće biti izgovorena do svršetka vremena. reče on. To je dobro!" Držeći svoj crni štap od tisovine u levoj ruci. Arenu se učinilo da je sunce oslabilo i postalo nejasno. dođi!" Ali na mestu na kome je trebalo da izgovori ime onog koga priziva. onog koji je ućutkao Neregera. Aren ga je ipak razumeo. Poguban i hladan metal bio mu je zariven u srce. "Došao sam". Znaš li šta je ovo što držim u ruci? To je štap Sivog maga. izvivši leđa u luk. Ged raširi ruke u gestu prizivanja i progovori. umireš. a kada se licem okrenuo prema Gedu. Konačno ga je razumeo. Plažu prekri tama kao da čovek gleda kroz staklo boje dima. moj neprijatelju." Rekavši to. Orm Embare? Je li to ono mesto?" Zmaj otvori usta i snažno dahćući zašišta. ali ti umireš. nije čak mogao ni da spusti šaku na dršku mača. Usledila je tišina. a onda se obrušilo punom snagom na ovog drugog. iznad njihovih glava. celom dužinom izgravirano runama.

i to odavno prazne. Ali izgledalo mu je kao da je zašao dublje. U njemu nije ostalo nimalo one prethodne pristalosti. mnogo dublje. no što je to ikada činio u svojim snovima. zagušljiv. svoj mač. I tako su Ged i Aren konačno ugledali živo lice njihovog neprijatelja. već dugačka padina tame koja je ponirala u tamu. dok ga je Aren promatrao. Prema njima se podiže lice. ipak je bio živa senka i u ruci je držao senku svoga mača. A ovde. Usta su mu bila sasušena. isukao je. spustivši desnu šaku na dečakovu mišicu i oni se uputiše u suvu zemlju. Pa ipak. mada nejasnu i bezobličnu i kroz njih nije nestajao ni bledi pesak niti okean. Aren je prepoznao to mesto. Tamo je otišla i slomljena. starost koja je nadživela starost. "Hajdemo. a smlavilo njegovo stopalo sa kandžama. Otpuzalo je malo dalje od zmaja. na trenutak im se učinilo da se podigla i počela hitro da se kreće. ali se nije videlo jasno i ne daleko ispred sebe. iz usta mu je pokuljala crna. Ruke Rastvoritelja podsećale su na lučni prolaz ili kapiju. a vazduh gust. otrovna krv koja se pušila. reče Ged. sada je ono bilo samo ruševina. pustopoljine i goleti iz njegovih beznadežnih snova. tamo na obali Selidora. Aren zapazi još neki blago svetlucavi pokret: treptaj svetlosti duž oštrice mača koji je isukan držao u ruci. Ali na mestu gde je Orm zalepio svog neprijatelja na zemlju ležalo je nešto ružno što se grčilo.Zgurio se. Spaljene. hladan. a u nozdrvama mu je zamrla vatra tako da su sada ličile na jame pepela. Kada su zmajev čin i njegova smrt raskinuli čaroliju koja ih je sputavala. 12. Očne duplje prazne. Okrenulo se u stranu. nad Ormovim kostima zakopanim u pesak. sem da se on i njegov saputnik nalaze na padini . nebo oblačno. puzava prilika. nalik na telo velikog pauka sasušenog u svojoj mreži. Nigde drugde nije se pomaljao nikakav drugi sjaj. Lebanene". Nije ništa oko sebe mogao jasno da razabere. SUVA ZEMLJA Štap od tisovine u magovoj ruci sijao je srebrnim sjajem u neprobojnoj tami koja se spuštala. Kao da je bio kasni sumrak negde pri kraju novembra. ona ista bezoblična tama koja je zaklonila i smanjila sunčevu svetlost. a kada je ušla u tamu. kroz koji se moglo gledati. iako nije bio ništa više do senka. pocrnele ruke se ispružiše i u njima se skupi tama. Zatim je položio svoju veliku glavu na pesak. a onda je iščezla. to nešto se pomerilo. I tako je umro Orm Embar tamo gde je umro i njegov predak Orm. Spalio ga je zmajev dah.

ali ta zemlja je prostrana. Bile su to zvezde koje niti izlaze niti zalaze. niko nije zarađivao. a Aren za njim. dugačka padina pred njima prešla je u tamu koja se spuštala naniže. nebo je bilo crno i videle su se zvezde. iako su mrtvi mnogobrojni. da strah nije vladao njime. Male i nepomične one obasjavaju suvu zemlju.. Aren je tada primetio da je ta prilika neka žena koja se sporo kretala i nije bežala pred njima. Bili su celi i izlečeni. jer tu gde vetar nije duvao i zvezde se nisu kretale. Obuzimao ga je užas. sijale su. . Izgleda da su se dugo spuštali niz padinu toga brda. mada su nekoliko puta ugledali neku priliku na kakvom skretanju. niti je iko trošio. Ništa se nije koristilo. a s njim je uporedo koračao i Aren. Te zvezde još nikada nije video. stajali su nepomično ili su se sporo i besciljno kretali. Lica su im bila spokojna. a možda je put bio i sasvim kratak. Svi oni koje su videli.brda i da se ispred njih nalazi nizak kameni zid koji je čoveku dopirao do kolena. a volja toliko nepokolebljiva. Na njima nije bilo ni tragova bolesti. zvezde koje nikada ne zaklanja nikakav oblak.. Aren je hitro podigao mač spreman da ubode. Sada je krenuo napred. a u njihovim očima koje je prekrivala senka nije se mogla nazreti nada. preskočiše kameni zid. Kada je ugledao prvu od njih.. On se zagleda u njih i učini mu se da mu se srce odjednom smanjilo i sledilo u grudima. osećao se poput životinje zatvorene u sobi i okovane lancima. na mestu na kome je Aren mislio da vidi težak pokrov od oblaka. Ged i Aren su sami prolazili uskim ulicama. ali nisu treperile. ali Ged je odmahnuo rukom i nastavio dalje. Izgledalo mu je samo kao da je nešto duboko u njemu žalosno. Svi trgovi bili su prazni. vreme nije proticalo. Bili su izlečeni od bola i života. Bile su nepomične. udaljenu i jedva vidljivu u mraku.. Ged se uputi niz suprotnu stranu brda Postojanja.. Ovde se ništa nije ni prodavalo ni kupovalo. Onda izbiše na ulicu jednog od tamošnjih gradova i Aren vide kuće sa prozorima koje nikada ne obasjava svetlost i mrtve kako nepomičnih lica i praznih šaka stoje u pojedinim ulazima. Ged je i dalje držao svoju desnu šaku na Arenovoj mišici. Nijedno od njih nije bilo izranjavljeno. a nisu ih videli mnogo. niti ih pomračuje izlazak bilo kojeg sunca. oslobođena besa i želje. kao što je to bilo sa prikazom Eret-Akbe pozvanog da iziđe na dnevnu svetlost na mestu svoje pogibije.. Ali iznad njihovih glava. ništa se nije pravilo. ali srce mu je bilo toliko odlučno. niti ga je on jasno bio svestan. nisu izgledali zastrašujuće na način na koji je on mislio da će izgledati. Nisu bili onako odvratni kao što se Aren plašio da će biti. Bezoblična.

iza njega. prijatelju. izazvavši u njima mali odblesak ili možda se susrevši s njim. peć hladna. koji je ovde istovremeno predstavljao i njegovo telo. pomisli on i koraci mu malo otežaše. ukazujući na put kojim su on i Aren stigli dotle. pa su i u ovoj zemlji tame bili zajedno. da nije bilo puta kojim bi trebalo poći. samo ovo dete nije trčalo. Arenu se sve više činilo da u ovom bezvremenom mraku.Strah u Arenu tada zameni jako sažaljenje. a ako ga je strah samo još pojačavao. Da li je postojao izlaz? Razmišljao je o njihovom silasku niz brdo. Aren pomisli kako ga je negde već sreo. reče Ged. mračnu ulicu koja se spuštala naniže. "Gore: prema zidu". kao da se u njega zarila nada. Bio je vitak i visok. već sve ljude. Izgubio sam se. Ged mu se obrati. Bio je veoma umoran. Grnčarski točak je mirovao. Što su dalje odmicali. Ged iznenada stade i okrenu se kako bi se suočio sa čovekom koji je stajao na raskršću dve ulice. to je značilo da on više ne sažaljeva sebe. kao u čoveka koji govori u snu. Čak i oni koji su umirali zbog ljubavi." Glas Velikog majstora Prizivanja bio je mek i prigušen. Zvuk njihovih stopala bio je jedini zvuk koji se čuo. nepokretna lica." "Možda hoćeš". tkalački razboj bio je prazan. ni istočno ni zapadno. niti je plakalo. ne mogu da pronađem put. Stajao je nepokretno. Vrati se!" "Pošao sam za neumirućim. Torione? Još ne pripadaš ovom kraljevstvu. na dugačku. reče on. zagrli ga i pođe dalje. Torion ostade nepomično da stoji na raskršću. Bilo je hladno. U tom trenutku drhtaj pređe preko Torionovog lica. odvrati Ged. Zašto da idu dalje. a majka ga nije držala u naručju. Mora da su daleko odmakli. a videvši mu lice. prolazili su jedni pored drugih na ulici kao da se ne primećuju. Jer video je majku i dete koji su umrli zajedno. i to je bio prvi glas koji se čuo od kada su prešli preko kamenog zida: "O Torione. "Gospodaru. ali hladnoća mu se uvukla u duh. Mračne ulice između mračnih kuća protezale su se unedogled. uistinu nije postojalo ni napred ni nazad. Aren u početku nije primetio koliko je hladno. nepodnošljiva poput oštrice mača. "Ne mogu pronaći put". mada nije mogao da se seti gde. niz koje su se uvek spuštali bez obzira u kom su pravcu . a oni su prolazili njima. ali srebrnasta svetlost sa Gedovog štapa prodrla je duboko u njegove oči u kojima nije bilo senke. Ged ga uhvati za šaku koju mu ovaj nije ponudio i ponovi: "Šta ćeš ovde. Nikada tu nijedan glas nije zapevao. niti bi ga ikada pogledala. kako si dospeo ovamo?" Torion ne napravi nikakav pokret kojim bi im odgovorio.

niti trnja. ponovo su mu privukli pogled. na kome ništa nije raslo. prepoznao ih je. Predeo u kome su obitavali nebrojeni mrtvi bio je prazan. nijedna vlat trave nije rasla iz kamenitog tla pod zvezdama koje nikada nisu zalazile.. ali ispred njih. Svaki put kada bi pogledao u te vrhove osetio bi u grudima neki hladan teret. što su večno počivale na istom mestu iznad njih. Nije bilo drveća." "Žedam sam". Kada bi izišli iz grada. Je li on sledio Geda? Ili ga je vodio? Izišli su iz grada. Ali bili su mu poznati. a njegov mu saputnik odgovori: "Ovde piju prašinu. Zovu ih jednostavno Bol. ovaj predeo bez zvezda bio je izrovašen i valovit tako da je podsećao na lanc planina." On upre prst u planine. šta su. Arena spopade usamljenost. tako da je trebalo samo stalno da se penju ako su želeli da se vrate do kamenog zida koji će naći kada dospeju do vrha brda. uzdižući se pred njima. ali mag odmahnu glavom: "Ne znam. Na kraju reče: "Gospodaru. "Odvajaju ovaj svet od sveta svetlosti". na nebu nije bilo malih. Mrtvima je zabranjeno da njime hode. nepokretnih zvezda. Išli su sve dalje i Aren više nije pomišljao na to da se . Na njima nije bilo snega koji bi svetlucao na svetlosti zvezda. Tle pod njihovim nogama jako je škripalo. ali je gorak. Ali nisu krenuli nazad. reče Aren. u kome su tamni krovovi iskošeno stajali spram zvezda.krenuli. kao da hodaju po prašini od lave. ponovo bi se našli u praznom prostoru. nad velikim delom tla. jer je uspeo da povrati sposobnost govora." U pravcu u kome su se kretali činilo se da padina postaje sve blaža i blaža. odvrati Ged. S vremena na vreme prošli bi kroz grad mrtvih. Mogao bi biti i put bez kraja. a živci ga umalo nisu izdali. Ipak je nastavio da korača i dalje se spuštajući. grlo mu je bilo suvo. "Šta se nalazi u onom pravcu?" promrmlja Aren upitavši Geda. Kada su krenuli dalje. moraju poći dalje. On sam više nije osećao potrebu da okleva. "isto kao i onaj kameni zid. Skrenu pogled na drugu stranu. silazeći ka podnožju planina. Nastavili su dalje. I pošli su. Čim bi napustili koji grad. S njihove desne strane bezoblična padina je i dalje ponirala kao i pre koliko ono vremena kada su prešli preko kamenog zida. obrisi postadoše određeniji: visoki vrhovi koje nije šibao vetar niti ih je prala kiša." Nastaviše dalje. Nije dugačak. jer tle je poniralo. a i u gradu tame ulice su se stalno spuštale. sem planina koje su se stalno sve više približavale. jedan pored drugoga.. Nije bilo obzorja. jer ništa više nije mogao da kaže. jer pogled nije mogao da prodre tako daleko u tamu. Ugledavši ih. Arenu se učini da je njegov saputnik usporio i da ponekad okleva. Preko njih vodi put. mada je bivao sve umorniji i umorniji. Ništa se nije moglo razabrati. on bi nestajao u tami. Bili su crni. bilo ispod ili iza njih. Moraju sići dole.

ovo je bio kraj. Aren malo povratio iz mračnog raspoloženja. "Ovde smo se sreli kao jednaki. Ne možete se vratiti u život. Čega se bojiš?" ." Odgovora nije bilo. dalje nije bilo puta. Ti si. da rastera umor i ublaži užas u sebi misleći na dom. Aren je mislio. Kobe. Ged naglas izreče Arenovu misao: "Suviše smo daleko otišli da bismo se sada vratili. pomalo strahujući. Aren ga je jedva video. U jednom trenutku pokušao je da malo osvetli neprobojnu tamu. Pod nogama im je bilo kamenje." To kao da uopšte nije bilo važno." "Došli ste do Suve reke". niti je razmišljao o tome kako će se vratiti. Zar nisu ovamo došli da pronađu onoga koga traže?" Jedan glas iz tame reče: "Dospeli ste suviše daleko. Dugo silaženje se okončalo. mada su stajali jedan pored drugog. Zatim je i on stao. Nalazili su se u dolini neposredno ispod Planina Bola. I nastavio je. bez reči. a mi smo u mraku. mračna ispraznost oko njih. nemilosrdni vrhovi uzdizali iznad nje. reče glas. zureći u prazno. slep. jer su planine ispod kojih su se nalazile zaklanjale pola svetlost zvezda i činilo se kao da je tok Suve reke i sam tama. što se odavno ohladila. ne možemo te ubiti. Stajao je nepomično. izlivši se iz vulkana čiji su se crni. niti je mogao da se priseti majčinog lika. "Ne možete se vratiti do kamenog zida." Glas mu je bio mek." "Ne tim putem". a čitave gromade nalazile su se razbacane unaokolo. tako da se. ali nije mogao da se seti kako izgleda sunčeva svetlost. reče Ged. začuvši ga. Nije pomišljao ni da se zaustavi. "Ovde te ne možemo povrediti. " Aren mu odvrati: "Samo je suviše daleko dovoljno daleko. nije bilo potrebe da idu dalje. "Ali saznaćemo kojim ti putem izlaziš. ali ne preterano: "Otišli smo suviše daleko. ali njegov odjek nije sasvim uspela da priguši velika. tamo u uskoj dolini u mraku. obrativši se tami. Ged koji je bio pored njega trenutak je oklevao." Odgovora nije bilo. Stajali su tako nalik na one besciljne mrtve. mada je bio strašno umoran. Kao da je ova uska dolina bila presahlo korito neke vodene reke koja je nekada ovuda proticala ili put kojim je prošla vatrena reka. Osetio je kako se tle izravnalo pod njegovim stopalima. Preostalo mu je samo da nastavi dalje.vrati. grube na dodir poput šljake. a Ged je nepomično stajao pored njega.

kao što su sluh i vid onih glasnika i predstava: nešto što ga je činilo svesnim njihovog prisustva. sličan onoj prilici koja im se ukazala na dini na obali Selidora. ali stariji. ravnoteži. kamenoj udolini ispod planina. Za koga me to smatraš? Misliš da sam obični seoski čarobnjak samo zato što tebe zovu Arhimagom? Mene. javi se glas iz tame. u kraljevstvu smrti. Arhimaže?" "Zanima. da Arena na trenutak izdade dah." Kob mu priđe jedan korak. nije kretao kao pravi slepac. "Iluzija može da prikrije godine."Ničega se ja ne bojim". iako nije imao očiju. obrati se on Gedu. "Tražili ste ga. pa ste zato izmislili mudre reči o prihvatanju. i ti to znaš. mada to nije morao biti pravi vid. . koje nisu puke iluzije. mladosti. čini mi se da je se ti plašiš? Iako si pronašao način da je izbegavaš. stajao je malo uzvodno od Geda i Arena. Možda je posedovao neki čarobnjački drugi vid. Aren primeti da se taj čovek. pojavi se čovek. širokih ramena i dugačkih ruku. Živim: moje telo živi. ali Orm Embar nije bio baš nežan s tim telom. "Čega bi to trebalo da se plaši mrtav čovek?" On se nasmeja.. kao da je bio svestan obojice. koji sam jedini od svih maga pronašao Put Besmrtnosti što ga niko ranije nije otkrio!" "Možda ga nismo tražili".. laži kojima ste prikrivali svoj neuspeh. kosa mu je bila seda i gusto mu je padala na visoko čelo. Smeh je tako lažno i neugodno odzvanjao. primeti suvo mag. pomalo svetlucajući kao da ga prati svetlost slična onoj koja ponekad obasjava Gedov štap. svoj strah od smrti! Koji čovek ne bi odabrao večno da živi ako mu se ukaže prilika? A meni se ukazala. Zanima li te da saznaš kako sam to postigao. Tražili ste ga. između velikih gromada nejasnih ivica. Učinio sam ono što vi niste mogli i stoga sam ja vaš gospodar." "Ne baš najugodnije.. Besmrtan sam. "Bio sam u Palnu". kao da ga nije osakatio. Očne duplje bile su mu prazne. ali niste mogli da ga pronađete. "Ničega se ne bojim". Tako im se on prikazao kao duša. Svi vi. "posle onog s tobom kada je do izražaja došao tvoj ponos. Poznate su mi tajne isceljenja. primeti Ged. Ali to su bile samo reči. ali ipak nije bio ceo. A onda lagano. kao da je tačno znao gde se Ged i Aren nalaze. ponovi on. "Sigurno ne smrti? Pa ipak. kao da ga nije sagoreo zmaj svojim dahom." "Mogu ga popraviti. tu u toj uskoj. odgovori Ged. Ravnotežju života i smrti. Ali ščepao je mač i nastavio da sluša.." "Jesam. mada nikada nije okrenuo glavu u Arenovom pravcu. "Ne znam čega bi mrtav čovek trebalo da se plaši". Bio je visok.

svi. na kojima smo svi sjedinjeni u tami. ja sam Gospodar Obe Zemlje. Kobe?" "Moć. sve duše.. ali ja sam čovek. Neka sva glupava priroda ide svojim glupim putem. moraju prelaziti iz života u smrt na moju zapovest. Stoga sam ga ponovo istkao i prepravio i napravio čaroliju. ponovo sam posegnuo u palnško predanje. Otvorio sam vrata koja su bila zatvorena od samog početka vremena. ali ne onu koju si nameravao! Tamo. bolji sam od prirode.." "Reci mi onda svoje!" "Dobio sam ime Ged. a ti?" . Oh. magi. umro si. najveću čaroliju ikada stvorenu. put nazad i smrt. ali pronašao sam samo nagoveštaje i oskudno znanje o onome što mi je bilo potrebno." "Sve u ovoj zemlji ima pravo ime. rekoh sebi: sada sam video šta je to smrt i neću se nikad pomiriti s njom." "Ali to nije ni život ni smrt. ponovi polagano slepac. k meni koji sam umro i oživeo!" "Kuda to oni dolaze. I sada slobodno dolazim na ovo mesto i slobodno se vraćam u svet živih. Svi moraju doći k meni.. povivši ramena. živi i mrtvi. I mrtvi moraju doći k meni. svi gospodari. dobru si mi lekciju očitao." "Da! Umro sam. u dubinama i nepoznatim mestima njihovog bića. da pronađem ono što vi kukavice ne možete da pronađete.. Bio sam dovoljno hrabar da umrem. ponosite žene. Ja jedini od svih ljudi postojim u celokupnom vremenu. da. jer sam zadržao sposobnost da baratam vradžbinama živih: moraju preći preko kamenog zida kada im ja to naredim. Neću poći tim putem. neću prestati da budem ono što jesam! Odlučivši to.mislio si da si me ponizio i očitao mi lekciju. "Šta je to svetlost?" "Tama!" "Kako se zoveš?" "Nemam imena. Kobe? Gde je to mesto na kome se nalaziš?" "Između svetova. ja sam iznad prirode. Šta je život." "Šta je ljubav?" "Moć". Oni to znaju i dolaze k meni. Najveću i poslednju!" "Radeći na toj čaroliji. A vrata koja sam otvorio nisu otvrena samo ovde već i u umovima živih.

u obliku senke. Samo ja postojim.." "Postojiš: bez imena. jedino po imenu. Kako se ja zovem?" "Ti nisi stvaran. Tamo je on zemlja i sunčeva svetlost. Ali ti nemaš sebe. I svi koji su ikada umrli. ne možeš videti tamu. lišće drveća. sunce ga greje. Prodao si zelenu zemlju. ti koji si pozvao svo mnoštvo onih koji su odavna urli. Ali ono se ne može ispuniti. sav onaj život i svetlost koje si izgubio da bi ispunio svoje ništavilo. ponovo se rađaju do u beskraj. Sve ono što si prodo. Kobe. On je tamo. tamo." "Ja je neću platiti! Mogu umreti i u istom trenutku ponovo oživeti! Niko me ne može ubiti. umire. Nemaš imena. čak ni on. "Nada mnom nemaš nikakvu moć. Ja sam živ. bez oblika. a tom beskraju nikada neće doći kraj. Gede Arhimaže. ti koji si prizvao toliko mrtvih duša. I stoga sada težiš da privučeš svet k sebi. žive. Svi.Slepac je malo oklevao." "To je ime koje si upotrebljavao. pa čak i mog gospodara Eret-Akbe." "Kralj. najmudrijeg među nama? Zar nisi shvati da ni on. Niti sve pesme na svetu. ne ovde! Ovde nema ničega do prašine i senki. Zaboravio si svetlost i ljubav i svoje vlastito ime. O. ali to nije tvoje pravo ime. gde je tvoje ime? Gde je istina o tebi? Jesi li je ostavio u Palnu gde si umro? Mnogo toga si zaboravio. izgubio si život da bi spasao sebe.. niti sve . Zar ne razumeš? Zar nikada nisi shvatio. sem tebe.." "Ja sada imam tvoje ime i moć nad tobom. sunce i zvezde da bi spasao sebe. Trampio si sve za ništa. Niti je umanjila njega." "Živo telo trpi bol. Moje telo se neće raspasti i umreti. Ne možeš videti dnevnu svetlost.. A kada to telo umre. Sebe! Svoje besmrtno ja! Šta je? Ko si ti?" "Ja sam ja. živo telo stari. Gospodaru Dvaju Zemalja. ja sam besmrtan. nije ništa drugo do senka i ime? Njihova smrt nije umanjila vrednost životu. to si bio ti sam. naći ću se ovde: ali samo po imenu. reče Ged. Smrt je cena koju plaćamo za svoj život i za celokupni život." "Ponovi kako je meni ime.." "Reci mi svoje ime. Ged koji je bio Arhimag dok je bio živ!" "Moje ti ime nije ni od kakve koristi". Ti si izgubio smrt. Jer ti nećeš iskusiti smrt. Rekao sam ti ga pre samo jedan tranutak.. a onda reče: "Kob. let orla. moje telo leži na obali Selidora. na zemlji koja se okreće. Samo ću ja zauvek ostati ono što jesam!" "Ko si onda ti?" "Besmrtnik. Živ je.

Moram proći kroz njih i vratiti se ovamo u prašinu. Možeš tamo otići. Ti si mrtav. Povedi nas do tog mesta." "Ne!" zavrišta slepac. Ali mogu ti dati smrt.zvezde sa neba ne bi mogle da ispune tvoje ništavilo. Ne mogu ih zatvoriti. A onda reče. puna tame. Nikada neće ponovo biti zatvorena. Privlače me." "Možda". ni to ne bi bilo dovoljno. privlače. Okruži ih ledena tišina i tama kraljevstva mrtvih." Slepac se ukoči.. Sve će reke biti nalik na Suvu reku. ne" i sklupča se na tlu jecajući. reče on. Moram se vratiti. a ne i voda. treperava svetlost oko njega poče da nestaje i . "Ko si ti?" "Zovem se Lebanen. Ne postoji takva moć koja bi mogla zatvoriti vrata koja sam ja otvorio!" Bila je veoma čudna ta mešavina očajanja i osvetoljubivosti. odvrati Ged. Tada Aren koraknu napred i reče: "Hoćeš. hladnoću i tišinu. Niko ne može da ih zatvori. Usisaće na kraju svu svetlost sa sveta. Nisu daleko. Da utrošiš i svu svoju moć na samo taj jedan čin. okruži i njih i njihove reči. samo mrmljanje. Uhvaćeni ste ovde!" Dok je govorio. i to jedva je oblikujući svojim iskrivljenim usnama. mada su mu obrazi bili suvi poput kamenog korita reke kojom je tekla samo noć." Gedov glas je odzvanjao poput udaraca čekića po nakovnju." Ged progovori: "Ti koji sebe nazivaš Kraljem. a zatim ponovi: "Ne. Nema izlaza. Ali ne mogu. Niko me nikada ne može osloboditi. ali nemoj zaboraviti da mi još nismo. a slepac se skupio i počeo da udaljava od njega. izgledalo je kao da je plakao. Ne možete se vratiti. Ali ništa ne možeš učiniti. u njegovim rečima i glasu. Ged samo upita: "Gde se nalaze?" "U onom pravcu. pomalo dahtavo: "Ali on je mrtav. da mogu. Nadvladala je mržnja. "Ne možeš. Kobe. Ne možeš ih zatvriti.. "Podario bih ti život. Konačno je uspeo da izgovori samo jednu reč." Slepac podiže lice na kome se jasno videlo kakvu borbu u njemu vode strah i mržnja. užasa i taštine. vuku. Ti si mrtav. Usta mu se otvoriše i zatvoriše. "Neću". ali on nije imao suza ni očiju. tamo u hladnoj dolini pod planinama. Ništa nije dovoljno. ali iz njih ne iziđe nijedna reč. Vuku me ka sebi. zar ne znaš ko je ovo?" Kob se ponovo ukoči. a ta reč je bila "Život". Otvorio sam vrata između dva sveta i ne mogu da ih zatvorim. ne mogu ih se osloboditi. "Ti si izabrao očajanje. Podigao je glavu i njegovo lice obasja prigušena svetlost zvezda.

Treba samo da krenete za mnom. uzvodno od njih. Pomoću celokupne veštine koju je sticao tokom celog života i pomoću sve snage koju je posedovalo . koja je bila sve uža što su se više približavali njenom izvoru. slepim. On to lice okrnu ka Arenu. U njemu nije bilo ničega na šta bi svetlost pala. ponovo mrtva rađala: njemu je to izgledalo izopačeno i on reče oštrim glasom.oni začuše kako se okreće u tami i udaljava od njih. "Ovo je mesto koje tražite. njegovo prisustvo pred njim koje je osećao. Aren se lagano sve više primicao što je put postajao strmiji. Bio je prazan. prišavši mu: sada iz njegovih ruku i lica suknu svetlost kao da je on zvezda što je te beskrajne noći pala na zemlju. Predstavljao je ništa. Suva reka. tako da je svetlost bila veoma slaba i često je sasvim nestajala kada bi je zaklonila kakva gromada ili zavoj rečnog korita. dok mu se oko usana obrazovao izvestan osmeh. koji je nekada mogao biti ribnjak ako je ovuda voda ikada proticala. Bio je širok i prazan. mesto gde se mrtva duša. izvor Suve reke. Pred njim je zjapio suvi izvor. Predstavljao je put koji nikud nije vodio. Aren pođe za njim. puštajući belu svetlost da razbije tu staru tamu. a iznad njega nalazila se jedna prevrnuta stena i vulkanska lava. Kamenje je odzvanjalo pod njihovim nogama i šakama. žurno nestajući u njoj. dok se on približavao. krivudala je između uspravnih obala. što bi oko videlo. uhvaćeni u mrežu moćne čarolije." Aren pogleda u to suvo. Stajao je sasvim miran. sigurnim korakom. boreći se protiv smrtonosnog gađenja: "Neka bude zatvoren!" "Biće zatvoren". Ged podiže ruke i progovori. Aren je i dalje držao Koba za ruku. pogurena prilika slepca hitala i uzmicala. Zajedno ćemo kraljevati. upuzavši u zemlju i tamu. ni po čemu se nije moglo naslutiti. zaustavivši ga: zaustavio ga je u nekoj vrsti bazena od stena širokom pet do šest stopa. bili su mu dovoljni da ne zaluta. gospodaru!" povika Aren. a Ged podiže svoj štap iznad glave. s mačem u ruci. Živećete večno. nekim čudnim. tamno vrelo. jer morali su da se uspinju. Kob nije pokušao da mu se otme. slepac je položio slobodnu šaku na stenu-zid. Peli su se uz strmi prevoj zatrpan kamenjem. reče Ged. Aren oseti da će uskoro doći do potpunog sužavanja obala i bacivši se unapred stiže do Koba i uhvati ga za ruku. usta od prašine. ali da li je bio dubok ili plitak. ni života ni smrti. punu stena i senki. "Dajte mi malo svetlosti. U toj se steni nalazio crni otvor. dok mu je svetlost sa Gedovog štapa. obasjavala lice bez očiju. ali zvuk Kobovih koraka. a za njim Ged. U njemu nije bilo ni svetlosti ni tame. Aren je uskoro dosta odmakao svom saputniku. između kojih je visoka. zjapila su vrata. Vidite? Tamo se možete ponovo roditi. reče on konačno. Obojica su nepomično stajala. "Ovo je to mesto".

te svojim štapom iscrta pomoću vatrenih linija i preko kapije od stena neku šaru: runu Agnen. Ali i pri toj slaboj svetlosti Aren vide da su vrata gotovo zatvorena. Aren podiže Seriadov mač i snažno zamahnuvši spusti oštricu pravo na povijeni vrat pod zamršenom kosom.. "Neka bude cela!" reče on jasnim glasom. ovu nemogućnost da se umre. kako se potrošiše. Rana se zatvorila. povredivši Kobovu kičmu. Živi duh poseduje težinu u svetu mrtvih.. a Kob je bio mrtav. nestajući iz njegovih šaka i sa njegovog lica. Iz nje pokulja crna krv. . Ged izgovori jednu reč. osetio je kako se primiču jedna drugoj: takođe je osetio kako se veština i moć smanjuju. kako bi ga ponovo udario pre no što se rana zatvori i nastavio da udara dok ne ubije. Kob pade sa raspolovljenom lobanjom i lica umrljanog krvlju. on ponovo udari. baci se napred i ščepa Geda u svoj slepi. Slepac je pod šakom osetio da se stene pomeraju..njegovo žestoko srce. Pod dejstvom njegova glasa i naredbom njegovih podignutih ruku. Više nije bilo ni pukotine ni praznine između gromada. dok mu se lice krivilo od besa i mržnje: kao da je tek sada postao svestan ko mu je pravi neprijatelj i takmac. obuhvati mu vrat šakama u želji da ga zadavi. svetlost je sve više slabila. Ged takođe ustade. zadavši mu jedan izravan. nestajući iz njegovog štapa od tisovine. Ali istovremeno. Runu Svršetka. Iznenada on povika: "Ne!" otrže se Arenu. Oborivši ga svojm težinom. i Aren oseti kako u njemu rastu bes i gnušanje. mrtav već mnogo godina. progutavši svoju krv. okrenuo se licem prema steni. Začuvši njegov glas. Aren zastade. koja zatvara puteve i iscrtava se na poklopcima kovčega. Podigavši se na kolena pored njega. moćni zagrljaj. sve dok se nije pretvorila tek u slabo svetlucanje. te zavitlavši mačem. da se sretnu. kako se troše. Vrata su bila zatvorena. mnogo užasniju od bilo kakvog umiranja. pokušavajući da postanu jedno. a senka njegova mača ima oštricu. stene stadoše da se primiču jedna ka drugoj. a Aren se smesta nađe nad njim. Slepac koji je počeo da ustaje ostao je potpuno nepomičan. osvetljena svetlošću samog mača. da svet još jedanput objedini.. Kad je već mogao uspravno da stoji. Užasno je bilo posmatrati ovo oporavljanje posle smrtonosnog udarca. Ged se upinjao da zatvori ta vrata. malo se zanosio. užasan udarac iz velike visine. kako se pretvaraju u berserkersku pomahnitalost. Sečivo je napravilo veliku ranu. bolno. Ali nema nikakve koristi od ubijanja već mrtvog čoveka. kao da ga je neka ruka uhvatila za šaku u kojoj je držao mač. Slepac ustade onako visok i posegnu svojim dugačkim rukama prema Arenu.

Krenuo je za Arenom nazad. Kob ustade. a onda u Geda. Aren je znao da je put kojim su došli za njih zatvoren. Moramo poći. "Ničeg više nema." "Ti vodi. Ostao je da stoji u tami. Kada mu je Aren prišao. užasnim. polako i sa teškoćom zaobilazeći stene i kamene gromade. pa mu je bilo teško da u isto vreme pomaže Gedu.Tle Suve zemje zadrhta pod njihovim nogama i preko nepromenljivog. U dubokim uskim dolinama i ždrelima vladala je potpuna tama." "Gotovo je. te im uskoro nestao s vidika. Rečju koja je izgovorena pri stvaranju svega. Nije izgovorio ni jednu jedinu reč. reče Ged promuklim šapatom. ali ustade. iscrpljen. niti mržnja. Zatim se okrenuo od nje. već je samo zurio u njih svojim tamnim očima. Podigao je pogled prema crnim vrhovima. Lagano se okrenuo i otišao nizvodno prateći tok Suve reke. Lebanene?" On priđe Gedu i veoma nežno reče: "Moramo poći dalje. Hodanje je bilo . niti žaljenje. pod belom zamršenom kosom. Moramo poći kući. Pođi slobodan!" i pognuvši se nad slepcem koji se šćućurio na kolenima. i ponovo mu se neumoljivo obrati onaj ironični. Kada su obale Suve reke postale niže. "Gotovo je". a tle manje strmo. Ged mu nešto prošapta u uvo. bezobličnoj padini koja je vodila naviše u tamu. Aren je pomagao svom saputniku što je bolje umeo. prema dugačkoj. Mogli su samo da nastave dalje. Na trenutak ga protrese grč usled suvog jecaja. momče". gospodaru. pomisli on." I tako se oni uputiše uz padine prašine i okamenjene lave ka planinama." Ged je izgledao kao neko ko je zbunjen ili iscrpljen. Pogleda u Arena. Moraju preći ceo put." Ged ništa ne odvrati. hladnim i tihim naspram nepomičnih zvezda." "Da. sada te oslobađam. sledeći tok reke. on se uhvati za mladićevu mišicu kako bi ostao uspravan. dragi gospodaru. Na licu mu se nije ogledao bes. on se spusti na jednu gromadu od lave. on se okrenuo unazad u pravcu iz koga su došli. nizbrdo. Aren je stalno bio uz njega. Ged ništa ne reče. Lagano pređe pogledom oko sebe. očima koje su videle. tako da je morao da opipava put pred sobom. rugajući glas njegove volje: "Hoćeš li stati na pola puta. reče on. "Pomozi mi. golog neba pređe dugačka grmljavina koja potom uminu. "Mislim da moramo poći preko planina. "Pozivam te rečju koja neće biti izgovorena pre kraja vremena. Čim su zastali. "Čak ni suviše daleko nije dovoljno daleko". a glava mu je klonula na grudi. Svetlost više nije dopirala ni iz Gedovog štapa od tisovine ni sa njegovog lica.

I na kraju. a male zvezde visile su nepokretne u crnoj struji neba. a onda izgovori njegovo ime: "Gede. Iza njih. Tada sve prestade da postoji. iznad. Oštre stene lomile su se pod njihovim šakama i klizile pod njihovim nogama. žeđ. ugleda plažu sa peskom boje belokosti. na jednoj visokoj padini koja se uzdizala do zvezda. Sve je teže i teže disao. što je bilo još teže. Ged se često saplitao ili gubio korak od iscrpljenosti. zadahtao bi od bola. dine i brda Selidora. pa i sam iscrpljen pade pored njega trpeći bolove. Ali vazduh je stalno bio hladan i uvek mračan." Nije se ni pomerio ni odgovorio. Ovo je bio prolaz i kraj. Na njenom kraju počinjalo je ravno tle koje se prostiralo dosta u daljinu. 13. "Gospodaru". bol. Dalje nije bilo puta. sasvim malo ispod njega. Aren spusti svoj teret. Aren ga podiže u naručje i iznese ga uz tu visoku padinu. i to četvoronoške. sunčeva svetlost i huk mora. Kamenje je bilo oštro i žarilo im je šake poput otopljenog gvožđa. u trenucima kada je za to bio sposoban. Kada bi ga začuo kako diše. Bilo je hladno i postajalo sve hladnije što su se više uspinjali.naporno. On nastavi da puzi napred. a na drugoj strani mora sunce je zalazilo u zlatnoj izmaglici. Vrati se. Ispred. pao licem prema tlu i više nije ustao. Ged se okliznuo. siva magla zaklanjala je more. Iz magle su se mrmljajući . Pokušavao je da ga zadrži da ne pada. izdanci brda i ponori uzdizali su se ispred njih i propadali pored njih u crnilo. ispod njih. Zatim pogleda preko ivice tame. bez nade. KAMEN BOLA Kada se Aren probudio. podiže Geda što je bolje umeo i teškom mukom krenu napred. Aren se ponovo okrenu ka tami. noseći ga dokle god je mogao da korača. morali su da se penju četvoronoške. Kraj ravnog dela puta predstavljao je ivicu jedne stene: ispod nje se tama protezala zauvek. Pržila je kao živi ugalj: u planinama je gorela vatra. svaki čas su se saplitali. A ispod njega. Ništa se nije pokretalo čitavom dužinom i širinom tih crnih planina sem dve smrtne duše. Crni i tanki. Arenu bi se cepalo srce. pozva ga Aren kleknuvši pored njega. Nije bilo zvuka. Ovo je bio vrh prolaza između dva crna vrha do koga je želeo da stigne. Izdrživost može da nadživi nadu. Ali put je često bio suviše uzak za njih dvojicu da njime idu uporedo ili je Aren morao da pođe napred kako bi pronašao siguran prolaz. U dodiru ove zemlje osećala se patnja. a kada su padine postale strmije. beli i ćilibarni talasi kovitlali su se i udarali peneći se o nju. a kada bi šakama snažno pritisnuo o stenje. Vetar nije duvao. gubilo se kraljevstvo mrtvih. tama. vrhovi i stenje uzdizali su se naspram zvezda.

ponovo povlačili u nju. Konačno je seo. svežoj vodi. ugledao je na suprotnoj obali potoka jednog ogromnog zmaja. dosta davno. zagnjurivši lice i šake u vodu. Ništa nije mogao da učini. Ali je zato Aren. Kandže su mu bile duboko zarivene u mekani. nalik na jedra. kada se ispravio. Možda su ga talasi odvukli u dubinu. ogromno i nejasno zbog magle. oblikovan u steni.pojavljivali gromoviti talasi. Kao da je tamo čučao satima. Njegova glava. Čim je uspeo da ovlada svojm udovima. a Arenova odeća ledeno se pripijala uz njegovo telo. ali oči u koje se nije usuđivao da pogleda. Kao iskesan od gvožđa. mokri pesak na ivici potoka. a ako to ne učini. Taj potok je sada tražio jer ni o čemu drugom nije mogao da razmišlja do o vodi. duboke. isto tako mrmljajući. Sakupljena krila delimično su se nazirala. te neprozirne. poput žutog dima iza stakla. tresući se od zime. ali možda je to uzalud uradio. godinama. Ako zmaj bude hteo da ga ubje. tako da je plaža sada bila mnogo uža nego kada su stigli na nju. kada su stigli do kuće od kostiju. Odeća i kosa bili su mu mokri. ukočenosti i slabosti sa vrtoglavicom koja je posledica dugog i nepotrebnog ležanja. Posrtao je poput kakvog pijanca. nalik na srušenu kulu. Tu je pao i počeo da pije. Nigde nije bilo ni traga Kobovom mrtvom telu. Do potoka je stigao pre no što je očekivao. oni najmanji penušavi talasi koji su najdalje zalazili u kopno lizali su Gedovu ispruženu levu šaku dok je on ležao licem okrenut prema pesku. jer on se spuštao do plaže i zbunjeno je vijugao i granao se poput kakvog srebrnog drveta do ivice mora. Ponovo se podigao i pokušao da korača ne bi li vratio nešto topline u noge. uputio se ka Gedu i uspeo da ga odvuče malo dalje od vode. ali to je ujedno bilo sve što je mogao da uradi. jedva je stajao na nogama usled studeni. kada je okrenuo glavu. boje čelika. . kao da je more konačno i zauvek uspelo da se sklopi nad njima. vekovima. ubiće ga. van domašaja talasa. krenuo da pronađe njihove zavežljaje. ugledao. zahvatajući vodu ustima i napajajući njome duh.. Bio je potpuno miran. očnih duplji i čeljusti nalazile crvene mrlje koje kao da su poticale od rđe. žute oči posmatrale su Arena. drhteći i vukući noge poput kakvog starca. sivo telo Orm Embara. Činilo mu se da je Ged potpuno hladan i veoma težak. oči nalik na ulje koje vijuga po vodi. izneo iz smrti u život. bila je okrenuta prema njemu i gotovo da se nadnosula nad njim.. da bi se zatim. Bilo je vreme plime. ali se zato njegovo dugačko tamno telo gubilo u magli. stoga je ustao. preneo ga je preko granice. Aren ustade. ali nije uspeo da obuzda podrhtavanje vlastitih udova i cvokotanje zuba da bi proverio čuju li se otkucaji srca. Prislonio je uvo uz Gedove grudi. Spustili su ih pored jednog malog potoka koji se spuštao sa grebena brda. na kojoj su se oko nozdrva. te je na kraju.

Jedino mu je još to preostalo da uradi. hiljadu najbliže u Unutrašnjem moru. i mračno i veselo u isti mah. a svu hranu su potrošili. osetio je njegovu težinu i prepoznao ga. na jednoj drugoj plaži. Ležao je onako mlitav i hladan. Držao je u ruci tu nepromenljivu stvar. počeo je da oseća užasnu glad. Napojio je Geda. po prvi put u životu. mitovi. zmaj se igubio u gustoj magli. Sve je već bilo učinjeno. napuni obe mešine na potoku i preko peska se vrati do Geda. U džepu tunike napipao je neki tvrd predmet oštrih ivica. počeo je da razmišlja o tome da pokuša nešto da upeca upotrebivši pribor iz zavežljaja. držeći glavu svog saputnika u krilu. počinjali su: "Veoma. kamen bola. spoznavši. grube i spržene.. ostao im je samo jedan paket tvrdog hleba. Istočno se prostiralo more. To je nameravao da sačuva jer ga je natopljenog vodom i razmekšalog mogao dati Gedu. crn. Čak mu je i telo izgledalo nekako mršavo i spaljeno. jagodične kosti i stari ožiljak. Aren je sedeo na vlažnom pesku. jer kada je utolio žeđ. šupljikav. Tamnoputo lice sada mu je bilo sivkasto i na njemu su se jako isticali nos." On je bio princ. Sklopio je oko njega šaku i zadržao ga u njoj. veoma davno i daleko kao što je daleko Selidor. Dalje nije znao šta bi. nalazio se čamac Dalekovidi. ovako sam. kao da se prepolovio. koja je pri vrhu bila svetlija. ni od koga pohvaljen.. Izvukao ga je i zbunjeno se zagledao u njega. počeo je da opipava džepove. bez zaliha. Ustao je i krenuo uz potočić tražeći njihove zavežljaje. Upao mu je u džep dok se peo ili dok je puzao sa Gedom prema ivici. iako je žalio svog saputnika. teške glave oslonjene o Arenovu ruku. nije osećao ni najmanje gorčine niti žaljenje. Aren pronađe zavežljaje. Tada se nasmešio. Pošto se svega nekoliko koraka udaljio od potoka. ali nije mogao da ga podigne. Nepomično je čučao i posmatrao. Kada mu se snaga vratila. Nije klonuo." Stare priče za decu. Zmaj ništa ne učini. Možda nekih tri stotine milja bilo je udaljeno prvo kopno u Zapadnom Prostranstvu. živeo je princ. Iako je bio veoma umoran. ne bi li našao nešto korisno. Umalo ga nije bacio. Magla je stvorila neku neodređenu.pokušaće da pomogne Gedu. tvrd. i na kraju . ako je za njega još bilo nade. meku kuglu oko njih. Samo što ništa više nije mogao da učini. Ali u drevnim pričama to je bio početak. Dugačak put. svuda oko njega bila je magla. A s druge strane Seliora. Bio je to jedan mali kamen. Dok je sedeo onako sklupčan sa Gedom u magli. bio je to kamenčić sa Planine Bola. A onda je u šaci opipao njegove ivice. U Enladu su imali običaj da kažu: "Daleko kao Selidor. Negde u magli nalazio se mrtvi zmaj Orm Embar i živi zmaj koji je čekao pored potoka. a ovo je izgleda sada bio kraj.

poče on. na nekoliko stopa od mesta na kome je Ged ležao. on je i dalje nepomično ležao. pa se zagleda u Geda i izgovori njegovo ime. prijatna toplina i svetlost dodirivali Geda. zmaj ispruži svoje veliko oklopljeno stopalo i gotovo . pobedu. Kada je prošlo podne. opasan samo mačem. te je unaokolo šetao nag. sunčevu svetlost. Aren ustao i stao između njih dvojice. ali nije mogao. Isto je učinio i sa Gedovom odećom. okrepljujuća. Magla je opet počela da se spušta. U svemu tome kao i u njegovom sigurnom. Čeličnocrni zmaj i dalje je nepomično čučao na suprotnoj strani potoka. Tada Ged reče: "Kalesine". Glas mu je bio dubok i nežan. Aren obuče Geda i umota ga u svoj ogrtač. Aren je ugledao bore na ramenom zglobu. ali iako su jaka. zaklonivši sunce nad morem po kome je polegla. Sunce je bleštavo obasjavalo telo Orm Embara. promišljenom kretanju. Nepomično je čučao kao i ranije. daleko na pučini. Magla se proredila i razišla.sveta. Ponovo je nešto rekao. tupi zub. dugačak požuteli. Dine i brda su se pojavljivali i nestajali. Ali u trenutku kada se sagnuo da podigne Geda. te upitao na hardijskom jer nije znao Prastari govor: "Jesi li ti Kalesin?" Zmaj ništa ne odvrati. Zmaj boje čelika podigao se na svoje povijene noge. prešao preko potočića uz meki šištavi zvuk dok je vukao dugačko telo kroz pesak. okolopljene bokove izbrazdane ožiljcima kao i okop Eret-Akbe. snaga ga je izdala. Kroz njene ostatke ugledao je. sunce je postalo jasno i toplo. škripavi šapat ukrštenih mačeva. Stoga je. nazirao je znak starosti: velike starosti. kada se zmaj zaustavio. spustio je glavu na Arenovo rame i zatvorio oči. Zmaj ništa ne odvrati. spalivši iz vazduha i poslednje pramenove magle. a dah mirisao na kovačevu peć. Pokrenuo se. Plima koja se daleko povukla sada je ponovo nadolazila i on je razmišljao o tome da svog saputnika ponese do suvljeg tla na dinama. Posle izvesnog vremena pokušao je da se pridigne. "senvanssai'n ar Rouk!" Pošto je to izgovorio. jer je osetio kako mu se snaga vraća. koje je i tako mrtvo veličanstveno izgledalo. Aren je zbacio sa sebe mokru odeću i ostavio je da se suši. Aren kleknu pored njega i pridrža ga. Zatim spusti svoju ogromnu glavu i istegnu vrat. u dubokoj i zastrašujućoj mirnoći. bezbojni i uvećani velovima magle. ali kao da se nasmešio. posle trećeg pokušaja Ged otvori oči. a onda još jednom. godina koje nadmašuju sećanja. Začula se buka koja je dopirala od dodira dva metala.

Ali to ogromno stopalo sa kandžama i dalje je bilo podignuto i poput stepenika je stajalo pred njim. Ged je uspravno držao glavu i uz pomoć Arenovih ruku koje su ga podupirale i usmeravale. besno i odlučno. a tamo. "Sobriost". a iznad ovoga. mnogi vekovi: duboko u njemu nalazio se osvit sveta. Na stopalu je imao četiri kandže. tih nepravednih prednosti. izbočeno rame i muskulatura krila na mestu gde je ono izbijalo iz lopatice ramena: četiri stepenika. "Arv sobriost". To je bilo ludo. stepenište. na mestu gde su dodirivali zmajevu kožu: život je plamteo u vatri ispod čeličnog oklopa. Ako su ludi. zlatnim okom. strah ga je celog ispunjavao. bilo je mesta za jednog čoveka da ga opkorači ili možda dvojicu. I tako se Aren pridiže i pomože svom saputniku da se uspravi. osećao je suviše veliko poštovanje i strah. a pozadi ostan kao u petla. pregib zglavka u laktu. Stari zmaj Kalesin posmatrao ga je jednim izduženim. Mada se Aren nije zagledao u njega. Poštedi ga!" Tako je govorio Aren. Obojica osetiše kako u njih prelazi dobrodošla toplina kao da ih je ogrejalo sunce. užasnim. a možda dao i život. reče zmaj. Aren se nalazio pozadi spreman da podupre Geda ako se ukaže potreba. ispred krila i prve velike čelične bodlje kičmenog oklopa. tako da nikakva pretnja nije mogla da ovlada njime. Arenova ruka bila je podmetnuta pod Gedova ramena. uspeo je da se popne uz te neobične stepenice. ali to su bili čelični ostani. Bio je besan na zmaja zbog njegove sirove snage i veličine. jer se upravo spremao da ga podigne kada ga je u tome prekinulo Kalesinovo kretanje. bio je svestan da ga ono posmatra istinskim i blagim veseljem. bilo mu je muka od njega i želeo je da ga se otarasi. reče zmaj. poput januarskog vetra što duva kroz smrznuti šaš. . bez nade i skloni ludorijama. On nas je sve spasao i čineći to utrošio je svoju snagu. a iznad njega. u vratnom udubljenju. ovde se popni. "Poštedi mog gospodara. i sada oseti da se Gedova glava malo pomerila i začu njegov glas: "To znači. dugački poput sečiva kose. Obojica opkoračiše zmajev vrat i smestiše se u grubo oklopljenom udubljenju na njemu.ga dodirnu. Video je smrt. U dubinama tog oka krili su se mnogi. a zarđale nozdrve mu se raširiše tako da duboko u njima zasija omeđena i prigušena vatra." Izvesno vreme Aren je ostao nepomičan. "Penji se!" reče Kalesin na jeziku Stvaranja. okusio je smrt.

vičući: "Sakrijte se! Sakrijte se! Zmaj od Pendora je pogazio svoju reč! Arhimag je nestao. okrenu ka istoku i odlete. Kalesin se uputi ka pučini. prešao preko tesnaca Unutrašnjih mora i stigao nadohvat Rouka." Niko nije video gde se Kalesin spustio. Ali vika i pometnja zahvatile su Devedeset Ostrva. ne gledajući prema kopnu. Njegov let je stvarno bio veličanstven. kao što smo mislili. . more se šunjajući primicalo da ga dohvati. krvi ili grimizne lorbanerijske svile. kada je ovaj prošao i seljani se izvukli iz skrovišta. nije oklevao. Na tim dalekim ostrvima ima šuma i divljih brda do kojih je svega nekoliko ljudi stiglo i gde je čak i spuštanje zmaja moglo da prođe neopaženo. Krila se lagano podigoše i raširiše. Lebanene. Veslajući tim grimiznim krilima kroz večernji vazduh. oni koji su ga videli. On krenu po njega. jer su ih tamo ljudi suviše dobro poznavali. te otpuzao na vrh Okruglog brda Rouka. Tu se konačno meko spustio na zemlju. Tako je preleteo preko Geata i preko Serda. Zmaj pažljivo podiže krila kako ne bi zbacio svoje malene jahače. da je bilo koji zmaj nasrnuo na vidljive i nevidljive zidine tog dobro branjenog ostrva. veliki crv boje čelika preleteo je mala ostrva. ali ga Ged zaustavi." Kalesin se okrete i pogleda ih postrance. Pažljivo se skupio poput opruge u ogromnim bokovima. a zmaj dolazi da nas sve proguta!" Ne spuštajući se. a teško da je o tome govorila i koja legenda. podigao svoja crvena krila i priljubio ih uz telo. već je zamahujući nezgrapnim krilima. moćno preleteo preko zapadne obale Rouka. Usred leta. a krila spustio i poneo ih iznad magle koja se vukla preko Selidora. a kasnije je primećen i iznad Usidera i severno od Ontuega. šta je Kalesin mislio. nije se moglo odrediti. Iako su se zmajeva u Zapadnim Prostranstvima grdno plašili. iznad ostrva Uli. počeše da govore: "Nisu svi zmajevi mrtvi. iznad sela i polja i uputio se prema zelenom brdu koje se uzdizalo iznad Grada Tvila. Možda ni svi čarobnjaci nisu mrtvi.Aren vide da su zaboravili magov štap od tisovine napola zakopan u pesku. te skočio kao mačka u vazduh. Da li je Kalesin bio muško ili žensko. tamna poput rđe. nije se moglo saznati. Sada nisam mag. viđen je jedan veliki zmaj kako nisko leti. male gradove i male farme i nije ih udostojio ni jednog jedinog plamenog daha. pak. Muškarci su veslali prema zapadu između malih ostrva. "Ostavi ga. Ovaj. Svu svoju veštinu vračanja istrošio sam na tom presahlom izvoru. u oku mu se nazirao drevni podsmeh. tamnocrvena. Nijedan čovek nije se sećao. Nisu bila zlatna kao Orm Embarova već crvena. možda je to bio Najstariji.

koji je stajao onako visok i vitak u iznošenoj odeći i ne baš siguran na nogama shrvan umorom koji ga je savladao tokom duge vožnje i čuđenja usled svega što se dogodilo. Zmaj je čučao kao da je od kamena dok su mu se oni spuštali niz leđa i konačno stali pored njega. te Kalesin Najstariji skoči u vazduh. Oni koji su razumeli čuli su zmaja kako kaže: "Mladog kralja sam doneo u njegovo kraljevst