Sunce Se Ponovo Zeni

Srpski Muzicki Forum
KNJIZEVNOST => Usmena knjizevnost => Тему започео: Angelina Новембар 22, 2008, 04:57:28
Наслов: Srpska lirska poezija
Порука од: Angelina Новембар 22, 2008, 04:57:28
**
Lirska poezija
Lirska pozija je najstarija pesnička vrsta, nastala je "je u isto vreme kada i čovek
" (Šeli). Kao zaseban književni rod konstruisala se u staroj Grčkoj, u jeku grčke epske
tradicije. Počela je nastajati u 7. veku pre nove ere kao melos da bi kasnije dobi
la ime lirika po instrumentu liri uz koji se pevala. I u kasnijem razvoju nju pr
ati sinkretičnost - sadejstvo reči, melodije, zvuka i plesa (igre). U srednjem veku
trubadrusku poeziju takođe prati instrumentalna muzika. Bliskost lirike i muzike o
gleda se u samoj njenoj strukturi i organizaciji, u leksici, sintaksi i zvučanju.
U toj bliskosti leži jedna od njenih bitnih odlika - pevljivost. Mnogi će pesnici sa
mi pisati muziku za svoje lirske pesme, a najčešće će to činiti kompozitori. Tako su kompo
novane mnoge pesme Branka Radičevića, Đure Jakšića, Alekse Šantića, Vladislava Petkovića Di
Usmena lirika nastaje, živi i opstaje zahvaljujući pevanju.
U središtu lirskog interesovanja jeste čovekov intimni svet, koji je bogat, raznovrs
tan i protivrečan. Ali lirika ne zapostavlja ni spoljašnji svet bilo kao autonomni t
ematski krug, bilo kao refleks ličnog i intimnog ona ima za predmet univerzalna i
svevremena pitanja, htenja, raspoloženja i osećanja. Peva o ljubavi, smrti, prolazno
sti, zavičaju, pravdi, istini, lepoti, stvaranju. Usled tematskog bogatstva ali i
usled vrlo dugog istorijskog razvoja, lirika se razvila u veliki broj vrsta i ob
lika.
Lirska pesma ima specifičnu strukturu i kompoziciju. U strukturu lirske pesme ulaz
i LIRSKI SUBJEKT kao nosilac doživljaja, osećanja i raspoloženja; EMOCIJE i MISLI; JEZ
IK i jezička sredstva; PREDMETNOSTI; PESNIČKE SLIKE; RITAM i ZVUK. U spoljašnjoj kompo
ziciji lirske pesme uočavaju se STROFE, STIHOVI, POLUSTIHOVI, AKCENATSKE CELINE. S
vaki od ovih elemenata ima određene karakteristike i specifična svojstva (tipovi str
ofa i stihova, tipovi akcenatskih celina, završeci stihova, rimovanje) i od raznov
rsnosti i broja tih svojstava zavise ritam, zvučanje i značenje pesme. Unutrašnju komp
oziciju lirske pesme karakteriše tročlana motivska struktura: 1. motiv - uvod, tema
pesme; 2. motiv - razvijanje teme; 3. motiv - emotivni zaključak, poruka, poenta p
esme.
Iako je osećajnost svojstvo književnosti uopšte, dakle svih rodova i vrsta, u lirskoj
pegmi to je bitno svojstvo - ona izražava samo osećanje. Osećajnost je u suštini lirske
pesme, u sadejstvu svih njenih strukturnih elemenata, u jeziku i ritmu. Lirski s
ubjekt je okrenut sebi, svome svetu, mislima i raspoloženjima, intimnom. To ne znači
da je lirici tuđa stvarnost izvan subjektiviteta ličnog. Lirika je okrenuta i svetu
ali je taj svet viđen i doživljen subjektivno.
Lirska pesma, kao i poezija i književnost uopšte, ne deluje na čitaoca samo kazivanjem
i opisivanjem već i sugestijom (sugestivan = koji utiče na volju, misao i osećanja) a
sugestija je proizvod sadejstva ritma, zvuka i smisla, odnosno totaliteta pesme
. Snaga lirike je u njenoj moći da pleni pažnju, aktivira misao, uzbuđuje.
Osećanja i raspoloženja iskazuju se u lirskoj pesmi neposredno: nema događaja ili liko
va kao posrednika. Osećanja i raspoloženja iskazuje lirski subjekt koji je u samoj p
esmi - on je taj koji kazuje, doživljava, misli, raduje se, pati, strepi. Iskazuje
se u prvom licu pa je po tome blizak naratoru iz pripovedne proze. Pesnik i lir
ski subjekt ne mogu se poistovećivati: poezija nije pesnikova biografija (mada dos
ta govori o pesniku), nego je kristalizacija pesnikovog subjektivnog duhovnog is
kustva, njegove samospoznaje i njegove svesti o istinama sveta i života.
Sažetost, emocionalna kondenzacija, misaona zbijenost i kratka forma - osobenost j
e lirskog pevanja. Jezgrovitost ne ide na štetu sadržajnog bogatstva i smisaonog zrače
nja: pesma je puna smisla, krcata iskustvom i saznanjima, sažima u sebi prošlost, sa
dašnjost i budućnost: "Iza jedne moderne pesme stoje problemi vremena, umetnosti, un
utrašnjih osnova naše egzistencije daleko zbijenije i radikalnije nego iza jednog ro
mana ili pak pozorišnog komada" (Gotfrid Ben). Na dnu najkraće lirske pesme nalazi s
e čitava filozofija života, zapisao je Ipolit Ten. Uzore sažetosti dala je japanska ha
iku poezija.
Kratka forma i jezgrovito kazivanje zahtevaju poseban odnos prema jeziku: lirska
pesma ne trpi suvišne reči, razmetanje rečima. Jezik lirike je odabran, svaka reč ima s
voje jasno mesto u iskazu, reči nose pomereno (preneseno) značenje, iskaz je slikovi
t i simboličan. Zato lirska pesma nije otvorena za direktnu i brzu komunikaciju: o
na traži pažljivo čitanje, pažljivo i strpljivo ulaženje u tajne jezika i smisao izrečenog.
Njeno značenje nije na površini, nego u dubinama do kojih se dospeva emocijama i int
elektom.
Lirska pesma ima bogatu ritmičku organizaciju koja je rezultat bogatstva i raznovr
snostn osećanja i raspoloženja koja su predmet lirskog pevanja. U lirskoj pesmi ostv
aruje se apsolutni sklad osećanja, misli, zvuka, značenja i ritma. Lirsku pesmu kara
kteriše pre svega posebna zvukovna organizacija (glasovna struktura reči, red reči u r
ečenici, sintaksički obrti). Značenje reči direktno je uslovljeno ritmičkom organizacijom,
iskazanim osećanjima i funkcijom koju imaju u celini (totalitetu) pesme. U lirsko
j pesmi reči imaju naročiti raspored, nesvakidašnji i neobičan, i baš tim rasporedom dobij
aju smisao i estetsku funkciju.
Osećanja i raspoloženja koja se iskazuju lirskom pesmom, životna pitanja koje lirika p
okreće, odnos prema svetu i životu - opšteljudski su, svačiji i svevremeni. Zato je liri
ka uvek aktuelna, sveža i mlada, bliska ljudima svih vremena i svih podneblja. Ona
nikada ne zastareva, nikada ne gubi na aktuelnosti i vrednosti: "Poezija je bes
mrtna koliko je i ljudsko srce" (Vordsvort) i "neprekidna svežina sveta" (Dušan Matić)
.
Lirska poezija, kao i njiževnost uopšte, imala je u toku svoga razvoja plime i oseke
. Stalno se bogatila i usavršavala, dobijala je novu tematiku koja je inicirala no
ve lirske vrste i nove lirske oblike. U istorijskom razvoju lirske poezije uočena
su tri perioda kada je ona doživljavala ekspanziju i dala vrhunska pesnička ostvaren
ja: antičko doba, romantizam i epoha moderne. Svaka književna epoha stvara i neguje
neku vrstu ili oblik. Neke vrste se gase, nastaju nove. Moderna lirika pravi nov
i iskorak u sadržini i formi. Zato je vrlo teško izvršiti tematsko-sadržinsku klasifikac
iju lirskog opusa ili pojedinačne pesme. U starovekovnoj književnosti nastale su ode
, himne, ditirambi, elegije. Srednji vek stvara pohvalnu, religioznu liriku i sp
ecifičnu trubadursku poeziju. Renesansa će uvesti sonet, kanconu, madrigal. Romantiz
am će negovati ljubavnu i rodoljubivu liriku. Realizam, kada inače doalzi do oseke p
oezije pa i lirike, neguje deskriptivnu i misaonu pesmu. Moderna će doneti nove vr
ste i uskrsuti stare unevši u njih duh i dah modernog vremena 20. veka.
Staniša Veličković
Interpretacije I
REKLI SU
I za svakog čoveka, za svakog čitaoca važi zakon po kome treba reči pesme da zasluži, ako ž
li da te reči postanu njegove. Inače može da stoji koliko god mu je volja nad pesmom,
sama mu se pesma nikad neće otvoriti. Zatvoreno kolo čine reči u pesmi. Vidi se da igr
aju u kolu, ali se ne vidi oko čega to one igraju. To reči u pesmi sastavljaju sliku
izvora iz koga su potekle i kome teže. Reči su, kazalo bi se, okrenute leđima čoveku na
gnutom nad pesmom. I čovek im može videti lice samo ako pristane da se sam, bez prat
nje svojih zadnjih misli kojima se ponosi, uhvati u to kolo reči da ne pita kuda će
ga odvesti i da se ne osvrće unazad. Jedino će mu se tako pesma otvoriti: otvoriće mu
se iznutra. Drugih ulaza u pesmu nema.
Vasko Popa
Наслов: Srpske lirske narodne pesme
*
Vojislav M. Jovanović
Lirske narodne pesme
Lirsko i epsko narodno pesništvo srpsko ima tu zajedničku crtu da su i jedno i drugo
postali u narodu, da je i u jednom i u drugom narodna duša srpska našla svoga izraz
a: i kao opšte čovečanska duša, istovetna svima narodima, i kao posebna srpska duša, različ
a u nečemu od drugih, - kao što je to slučaj sa dušom svakoga naroda. I u jednoj i u dru
goj vrsti svoga pesništva, srpski narod iskazao je svoje poglede na svet i na život,
svoj sud o onome što mu je vidljivo i dokučno, svoje misli i svoja osećanja o onome što
mu je skriveno i nedokučno; obeležio je svoja shvatanja razlike između dobra i zla, i
zmeđu lepog i ružnog, izrazio svoje težnje, svoje radosti i svoje tuge života. Pa ipak,
u te dve vrste svoga pesništva, on je to učinio na dva posebna načina, koji i postavlj
aju razliku koja među njima postoji.
Lirsko pesništvo narodno razlikuje se od epskog i po sadržini i po obliku. U pogledu
sadržine, u prvome je narod izrazio pre svega svoja osećanja; u drugome, on je pre
svega opevao svoje doživljaje, stvarne i umišljene. Lirsko pesništvo, prema tome, pris
an je i neposredan izliv duševnoga osećanja narodnog; epsko pesništvo izraz je njegova
sećanja i ponovnog duševnog proživljavanja svojih doživljaja. U pogledu oblika, kao što j
e sasvim prirodno, on se u prvome nije hteo odvajati od predmeta koji su, trenut
no, izazivali ili stvarali raspoloženja pod kojima je ono postalo; u drugome, on j
e u njega unosio sve svoje stvaralačke pesničke moći, sva svojstva svoga uma i svoga d
uha. Lirsko pesništvo, prema tome, daje samo kratke, bez umovanja izražene ispovesti
duše o njenim uzbuđenjima povodom raznih doživljaja, čak i onih najsitnijih i najličnijih
; epsko pesništvo izlaže same događaje, ali obično samo one važnije i krupnije, one koji s
e ne tiču isključivo jedne ličnosti, već jedne veće, opšte celine, pa i čitavog naroda. Iz
a razloga, lirske pesme po obliku mnogo su nerazvijenije, kraće, ali zato mnogo ra
znovrsnije; epske pesme su razvijenije, duže, ponekad veoma duge, ali i oblikom mn
ogo jednolikije.
Lirskih narodnih pesama ima u vrlo velikom broju; u XIX veku, kada ih je najviše i
skupljeno, iako nisu zabeležene sve, zabeleženo ih je na desetak hiljada; one još i d
anas žive na usnama narodnim: ne samo mnoge od onih starih, već i nove, koje se svak
odnevno pojavljuju. - Kao što je broj njihov velik, tako je velika i njihova razno
vrsnost, ne samo po obliku, već i po sadržini. Sve one potiču iz svakidašnjega života naro
dnog, i taj se život ogleda u njima u svima svojim vidovima, jer je ceo on "duboko
protkan pesmom." Svuda odjekuje pesma: "i kraj ognjišta oko koga žene predu, i na p
otoku na kojem devojke rublje peru, i po proplancima po kojima su čobani isterali
svoja stada, po njivama koje žeteoci žanju, u kolu gde seoska mladež igra, u planini k
ojom usamljen putnik putuje, o slavi, na svadbi, kraj detinje kolevke, kraj grob
a."
Te pesme pevaju većinom žene i devojke (ali neke i ljudi, osobito momčad); gotovo svak
a lirska narodna pesma ima svoju melodiju (glas ili napev) kojom se peva; i te m
elodije vrlo su lepe, i takođe narodne u svojoj osnovi. Sa sadržinom pesme stoji u j
akoj vezi, u isto vreme, i razmer kojim je pesma ispevana, i melodija kojom se o
na peva. Stih njen nema jednu određenu dužinu, već je sastavljen, prema slučaju, iz većeg
ili manjeg broja slogova (od pet do četrnaest; po čemu se i zovu: peterac, šesterac, s
edmerac, osmerac, itd.) povezanih u dve, tri ili četiri stope. Mnoge narodne lirsk
e pesme imaju pripeve, tj. dodatke od jedne ili od više reči, od jednoga ili od više s
logova, koji najčešće nemaju nekog osobitog značenja.
Po sadržini lirske pesme mogu se podeliti u više vrsta, ali se neke od obeležajnih crt
a po kojima se one dele, javljaju ne samo kod pesama jedne određene vrste, već (iako
u nejednakoj meri) i kod pesama drugih vrsta. Potrebno je, stoga, primetiti da
se jedna i ista pesma često puta može staviti u dve, tri, pa i u više tih vrsta, kao i
to da se ona stavlja u jednu ili drugu vrstu prema obeležajnoj crti koja je u njo
j pretežna.
Kao najstarije po predmetu koji se u njima opeva, smatraju se pesme mitološke, koj
e potiču iz starih narodnih verovanja o vilama, o suncu i mesecu, o raznim prirodn
im pojavama, kojima se pripisuju božanske ili natčovečanske osobine; tragovi tih verov
anja nalaze se i u drugim lirskim pesmama, a vrlo često i u epskim; tih pesama nem
a mnogo, i ukoliko ih ima, u sadržinu njihovu uvukle su se i druge, novije pojedin
osti, iz hrišćanskih verovanja ili iz dnevnoga života, tako da one danas imaju gotovo
isključivo zabavno obeležje. - Posle njih dolaze pesme pobožne, koje su postale iz hrišćan
skih verovanja i crkvenih predanja o Bogorodici, Hristu, apostolima, svetiteljim
a. U njima ima verskog osećanja, hrišćanske duševnosti, živopisnog slikanja Gospodnjih čuda
umišljenih bića i prizora; mnoge od njih pevaju slepi prosjaci po saborima, bogorad
eći milostinju. - Isto se tako pevaju i pesme slepačke, u kojima slepci i slepice di
rljivim izrazima izlažu svoje paćeništvo, ili zahvaljuju darodavcima za učinjenu milosti
nju. - Veoma su mnogobrojne pesme običajne, koje se pevaju uz razne narodne običaje
zaostale iz starih vremena, i u vezi sa starim verovanjima o onome što nosi sreću i
zdravlje, napredak u kući i u polju, i o onome što treba činiti da se nesreća otkloni; n
jih pevaju devojke ili mladići u izvesnim uobičajenim prilikama: uz časni post, o Đurđevu-
dne (pesme đurđevske), o Spasovu-dne (pesme spasovske), o Trojicama (pesme kraljičke),
o letnjoj suši (pesme dodolske i prporuške), o Božiću (pesme od kolede). - Još su mnogobr
ojnije pesme domaće, koje se pevaju o svetkovanju značajnih događaja domaćeg ili porodično
g života, u veselju ili žalosti, ili inače opevaju radosti ili tuge toga života; one se
pevaju o božićnim praznicima (pesme božićne), o slavi ili krsnom imenu (pesme svečarske),
uz čašu (pesme počašnice), o svadbi (pesme svatovske, koje su naročito lepe); u nekima od
njih, i vrlo dirljivo, peva se ljubav porodična: materinska prema detetu, sestrins
ka prema bratu, tuga onih koji matere, brata ili sestre nemaju, naricanje nad iz
gubljenim bratom ili roditeljem (tužbalice); srpsko obeležje naročito je jako u ovim p
esmama. - U velikom se broju nalaze i pesme ljubavne, nežne i sveže, nekad pune tuge
i čežnje, nekad pune vedrine, veselosti, duha, pa i đavolstva, nekad istočnjački žalostive
i strasne (muslimanske sevdalinke). - Veoma su lepe, iako manje brojem pesme pos
leničke, koje su vezane za poljske ratarske ili domaće radove, za čobanska zanimanja,
za pojedine zanate; one se pevaju o žetvi ili berbi (pesme žetelačke i beračke), na prel
ima i selima, kod ovaca ili pri radu uopšte. - Veoma su značajne i veoma lepe pesme
o prirodi, u kojima se ogleda razvijeno osećanje narodno prema prirodi i njenim le
potama: suncu, mesecu, zvezdama, nebu, vodi, planini, drveću, cveću, pticama; u lepi
m pesničkim slikama cela priroda živi i oseća sa čovekom kao razumno biće; tragovi i znaci
te ljubavi prema prirodi nalaze se, u ostalom, u svekolikom lirskom pesništvu nar
odnom, pa, u manjoj meri, i u epskom. - U velikom broju poniču svakodnevno, ali se
veoma brzo gube, pesme prigodne, u kojima narod daje izraza svome osećanju povodo
m znatnijih savremenih događaja, onih o kojima inače i naročito peva epsko pesništvo: može
se uzeti da te pesme često puta prethode stvaranju većih, epskih pesama. - Isto se
tako u obilju javljaju, i isto tako mnoge vrlo brzo zaboravljaju, pesme šaljive i
podrugljive, u kojima se (obično na način pozajmljen iz ozbiljnih pesama) opevaju sm
ešni događaji, izmišljeni ili stvarni, ili se ismevaju ili kude smešne ili ružne crte u po
jedincima ili u celom narodu; ove su pesme pune duha i vedre šale, i pod vidom neo
zbiljne zabave sadrže vrlo često duboke narodne mudrosti; ponekad se u njima predmet
i prenose na životinje, kao u basnama.
Lirske narodne pesme nejednake su starine. Ima ih koje su postale u najnovije vr
eme, a ima ih i koje su veoma stare, naročito među mitološkim i običajnim pesmama (kralj
ičke, dodolske). Već iz prvih pomena o postojanju narodnog pesništva u Srba, zabeleženih
u XV i XVI veku, kao što je navedeno, vidi se da su neke vrste lirskih pesama (lj
ubavne, svatovske, tužbalice) postojale još tada, a jamačno i ranije; one su morale im
ati sličnosti sa onima koje su docnije zabeležene i koje poznajemo; dosadašnja književno
-istorijska istraživanja još nisu u stanju da odrede tačnu vezu između toga starog pesništ
va i onoga poznijeg, i da sa pouzdanošću utvrde u koje se vreme počela razvijati svaka
pojedina vrsta ovog poslednjeg.
Izvor: http://www.rastko.org.yu
*
Srpska usmena lirika
Srpsko usmeno stvaralaštvo predstavlja književnost za sebe, koja je u vremenima vlad

avine Osmanlija bila gotovo jedina vrsta književnosti koja je stvarana i nepatvore
ni izraz narodnog bića. Ustaničke pobjede Srba na početku 19. vijeka proslavila je upr
avo narodna epska poezija, koja je u ovom periodu postala poznata i izvan okruženj
a u kojima je nastajala. Usmena lirska poezija, s druge strane , uglavnom je bil
a vezana za narodne običaje i obrede ili za ljubavne doživljaje i žalosti zbog izgublj
enih ljubljenih i srodnika. Prvi koji je zabilježio u pisanoj formi veliki broj na
rodnih pjesama bio je Vuk Stefanović Karadžić, učesnik Prvog ustanka i čovjek iz naroda br
iljantnog uma
Nakon Prvog i Drugog srpskog ustanka došlo je do koherentnijeg povezivanja srpskog
naroda i njegovog otvaranja prema drugim zemljama. Oslobađanje od vijekovnog turs
kog ropstva na početku 19. vijeka i sticanje nezavisnosti države Srbije dovelo je do
niza promjena u narodu. Na početku tih promjena u domenu književnosti i jezika stoj
i ličnost Vuka Stefanovića Karadžića, učesnika Prvog ustanka i čovjeka iz naroda briljantno
uma. Ustaničke pobjede proslavila je srpska narodna poezija, koja je u ovom perio
du postala poznata i izvan okruženja u kojima je nastajala. Prvi koji je zabilježio
u pisanoj formi veliki broj narodnih pjesama bio je upravo Vuk Karadžić i time je pr
oširio njihovu popularnost i u druge evropske države.
U različitim vrstama folklornih umotvorina našli su se svi elementi narodnog života: d
ruštveno uređenje, materijalna kultura, etika i odnos prema drugim ljudima, patnja i
bol, junaštva, borba za slobodu, stradanja, praznovanja i radosni događaji rođenja dj
ece, vjenčanja itd. Uopšte, u istoriji čovječanstva kolektivni usmeni izraz jednog nacio
na imao je fundamentalni značaj za razvoj civilizacija, počevši od onih najstarijih, i
ndijske, sumersko-vavilonske, grčke i drugih. Iz usmene književnosti razvila se i pi
sana sa pojavom prvih pisama, ali je nastavila i pored nje da postoji kao vrsta
književnosti za sebe. Najopštija podjela usmene književnosti je na poeziju i prozu i t
o na osnovu njene funkcije i jezičke organizacije.
Vukovi zapisi o narodnoj poeziji

Sakupivši veliki broj srpskih narodnih pjesama, Vuk Karadžić ih je u više navrata objavl
jivao i animirao i druge ljude da ih sakupljaju i bilježe, a uz izdanja ovih pjesa
ma ostavljao i zabilješke o njihovom porijeklu, načinu izvođenja i starosti. Sve su naše
narodne pjesme, pisao je Vuk, razdijeljene na pjesme junačke, koje ljudi pjevaju
uz gusle, i na ženske, koje pjevaju ne samo žene i đevojke nego i muškarci, osobito momčad
, i to najviše po dvoje u jedan glas. Ženske pjesme pjeva i jedno ili dvoje samo rad
i svoga razgovora, a junačke se pjesme najviše pjevaju da drugi slušaju; i zato se u p
jevanju ženskih pjesama više gleda na pjevanje nego na pjesmu, a u pjevanju junačkijeh
najviše na pjesmu. Pišući o ženskim pjesmama, Vuk je pod njima podrazumijevao mahom lir
ske pjesme, suptilnijih osjećanja i vezane za doživljaje prirode, obrede, običaje, za
rodbinske ili ljubavne veze. Muške pjesme su junačke, epske pjesme koje su opijevale
uglavnom bojeve i događaje iz života narodnih junaka, kraljeva i careva, i bile su
kao i lirske pjevane od starina. Epska poezija nije karakteristična za sve narode,
nego se javljaju samo kod nekih i to pod određenim okolnostima. Danas se svjetsko
m klasikom smatraju antički grčki epovi Ilijada i Odiseja , a od svih potonjih eposa
mnogi kao najznačajnije izdvajaju srpske epske pjesme. Ove pjesme su po narodu na
jviše raznosili slijepci, putnici i hajduci. Slijepci radi prošnje idu jednako po sv
emu narodu, bilježi Vuk , od kuće do kuće, i pred svakom kućom ispjevaju po jednu pjesmu
, pa onda ištu da im se udijeli, a đe ih ko ponudi onđe pjevaju i više; a o praznicima i
du k manastirima i k crkvama na sabore i na panađure, pa pjevaju po čitav dan. Putni
ku, kad dođe u neku kuću na konak, obično uveče ponude gusle da pjeva uz njih, a u svrat
ištima uz puteve, u hanovima i konacima, imaju gusle za iste svrhe. Hajduci pak zi
mi na jataku danju leže u potaji, a po svu noć piju i pjevaju uz gusle, i to najviše p
jesme od hajduka. Od mjesta do mjesta zavisi koja će vrsta poezije biti dominantni
ja, muška ili ženska , a na sjeveru zemlje, u gradovima, pjevale su se kojekakve nov
e što prave kalfe trgovačke i učeni ljudi. Starost srpske narodne poezije nije utvrđena,
ali je vjerovatno stara koliko i sam narod. Vuk je smatrao da ima sačuvanih stari
jih lirskih pjesama nego epskih. Najstarije epske datiraju iz doba Nemanjića, mada
su vrlo rijetke one prije Kosovske bitke 1389. godine. Ženskih pjesama ima koje d
atiraju i prije više od hiljadu godina. Ja mislim da su Srblji, veli Vuk, i prije
Kosova imali i junačkijeh pjesama od starine, no budući da je ona promjena tako siln
o udarila u narod da su gotovo sve zaboravili što je bilo donde, pa smo odande počel
i nanovo pripovjedati i pjevati.
Lirska poezija
Lirska narodna poezija uglavnom je vezana za narodne običaje i obrede ili za ljuba
vne doživljaje i žalosti zbog izgubljenih ljubljenih i srodnika. Nisu imale ujednačen
broj stihova, a raznorodan je bio i spektar napjeva i melodija koji su ih pratil
i. Obredi uz koje su se pjevale ove pjesme su hrišćanskog porijekla i dio su proslav
ljanja praznika Đurđevdana, Preobraženja, Spasovdana i drugih. U samom njihovom izvođenj
u ipak ima ponešto i od pređašnjeg paganskog karaktera slovenskih naroda. Jedna od spa
sovskih pjesama glasi: Viša je gora od gore, /najviša Lovćen planina. /U njoj je trnje
i grablje, /u njoj su sn'jezi i mrazi /u svako doba godišta; vilinski u njoj stan
ovi, /sveđ vile tance izvode. /Junak mi konja jezdaše, /predragu sreću iskaše. /Vile mi
njega viđeše, /junaka staše dozivat: /''Ovamo svraćaj, junače! /Tvoja se sreća rodila, /sun
om ždrakom povila, /mjesecom sjajnim gojila, /zv'jezdama sjajnim rosila''. Pjesme
su se pjevale i povodom rođenja djece, tu su i svatovske pjesme, tužbalice i uspavan
ke, kao i pjesme pjevane uz rad. Čest motiv je žalost sestre za bratom, kao u pjesmi
Najveća je žalost za bratom : Sunce zađe za Neven za goru, /junaci se iz mora izvoze.
/Brojila ih mlada Đurđevica, /sve junake na broj izbrojila, /do tri njena dobra ne
nabroji: /prvo dobro – Đurđa gospodara, /drugo dobro – ručnoga đevera, /treće dobro – brata
ga. /Za Đurđem je kosu odrezala, /za đeverom lice izgrdila, /a za bratom oči izvadila. /
Kosu reže, kosa opet raste; /lice grdi, a lice izrasta; /ali oči ne mogu izrasti, /n
iti srce za bratom rođenim. Naziv i sadržaj ove pjesme imaju i realno utemeljenje u
narodnom životu – ispitivanja na prostoru bivše SFRJ pokazala su da je u domenu porodičn
og zločina bivalo različitih slučajeva ubistava, ali nikada nijedna sestra nije ubila
svoga brata.
Ljubavne pjesme
Ljubavne pjesme čine najveći dio narodne lirike. Karakteriše ih raznolikost tema i mot
iva, koji su obično dat i u vidu kratke pričice. Pričica je samo osnova na koju se nad
ograđuje emotivna građa pjesme, zapravo osjećanje koje pjesnik hoće da indirektno opjeva
. Kaže se u jednoj od njih: Što sam mlada da sam voda ladna, /ja bi ' znala đe bi' izv
irala - /kraj dućana Jove bazarđana; ne bi l' Jovi žeđa dodijala, /ne bi li se vodice na
pio, /ne bi l' mene u vodi popio, /ne bi' li mu na srce panula / i na srcu ranu
načinila. I ljubavne pjesme se razlikuju od kraja do kraja, pa su tako za južnu Srbi
ju, recimo, karakteristične čulnije pjesme, za Bosnu pjesme sa dosta orijentalnih cr
ta, a za većinu srpskih ljubavnih pjesama u ostalim krajevima čednost i stidljivost
u iznošenju osjećanja i odnos prema ljubavi kao prema svetinji. U jednoj od najpozna
tijih pjesama – Srpska djevojka – momak hoće da nagovori djevojku Milicu dugih trepavi
ca da podigne pogled i pogleda ga u lice. Ali, iako okuplja kolo oko nje, iako s
e oblači nebo u tom trenutku i svi gledaju uvis da vide šta će se zbiti, Milica ne diže
svoje trepavice, te joj on kaže: Oj Milice, naša drugarice, /il' si luda il' odviše mu
dra, /te sve gledaš u zelenu travu, /a ne gledaš s nama u oblake, đe se munje viju po
oblaku?' /Al' govori Milica đevojka: ''Nit' sam luda, nit' odviše mudra, /nit' sam v
ila – da zbijam oblake, /već đevojka – da gledam preda se".
piše: Anja Jeftić
*
Narodna književnost
Lirika
Lirska narodna poezija predstavlja veoma složenu, usmenu umetnost reči. Tek pažljivim
razlistavanjem otkrivaju se skriveni slojevi veoma starih pogleda na svet koji s
u predstavljajući survivale, urastali u umetničko oblikovanje i produžili da žive upored
o s novijim motivima.
Za srpsku usmenu lirsku poeziju karakteristično je da iskazuje osećanja putem spoljn
ih zbivanja, mahom posredno, u najstarijim vremenima, izražavajući želje, molbe, rados
ti i tuge kolektiva, kasnije i individualne emocije. Uvek u sprezi s nekom drugo
m umetnošću - muzikom, igrom, pokretom, mimikom, ali sa svim tim umetnostima zajedno
, narodna lirska pesma deo je svakodnevnog života.
Nastala je u funkciji stočarske i agrarne magije, povezivanja sa svetom stihije i
božanstva, bila je spona s precima; ona je i emotivni izraz životnog toka svakog poj
edinca, od rođenja do smrti, iskaz erotske i ljubavne čežnje, i zato se pojavljuje u t
oliko različitih oblika: obrednih i porodičnih, mitoloških i hrišćanskih, pesničkih i ljuba
nih.
Obredne pesme, danas mahom odumrle, ravnaju se prema zemljoradničkom kalendaru, pr
ema vremenu setve i ubiranja plodova, slede prirodni ciklus i vezuju se za položaj
Sunca, njegovo rađanje, jačanje i umiranje.
Porodične obredne pesme prema savremenoj podeli, sa svoje strane, prate isti, sada
čovečji životni krug - rođenja (uspavanke), sazrevanja (svadbene pesme) i smrti (tužbalic
e), a unutar toga kruga najrazličitija zbivanja koja su ga se doticala u svakodnev
ici uslovljenoj i istorijskim i društvenim događajima.
Klasična srpska narodna lirika u obliku u kome je do nas došla prevashodno je lirika
sela, pre svega izraz različitih vidova patrijarhalne kulture, koja je vekovima o
pstajala pod našim podnebljem.
Patrijarhalna zdruga, u čijem se okviru zbiva sadržina većine lirskih pesama, ograničava
mogućnosti ženinog bitisanja. "Ženske pesme" iskazuju u poslovičnoj konciznosti zahteve
koji se pred nju postavljaju. Ti su zahtevi, međutim, uvek isključivo etičke, nikada
materijalne prirode. Nevesta treba u mladoženjinu kuću da donese svako dobro "a najv
iše bilja od umilja/da je mirna kuća u koju će". "Budi, snaho, sobom dobra, /to su dar
ovi", zahtev je koji mladoženjina porodica ponavlja u svadbenim pesmama, a on se,
s druge strane, usklađuje s uverenjem siromašen neveste: "ako budu roda gospodskoga
/ primiće mi cvijet za darove".
Iako neke od pesama progovaraju o siromaštvu, nekad s tugom, nekad s duhovnim sark
azmom, u njim nema ni traga o staleškoj, klasnoj podjarmljenosti, o zavisnosti od
gospodara. Čak ni prisilan, mukotrpan kolektivni rad, o kome ima podataka u srpski
m srednjovekovnim spomenicima, nije našao mesta u narodnoj lirskoj poeziji. Opevan
je kao težak samo ukoliko je reč o prisilnom radu pod turskim gospodarima. Socijaln
e nevolje u potpunosti su prekriljene nacionalnim.
Posleničke pesme zadržavaju se na druženju, na mobi kao zadružnoj, dobrovoljnoj pomoći u k
orist svih i kolektivni rad pretvara se u duhovito takmičenje, u nadžnjevanje momka
i devojke, u pohvalu devojačkoj vrednoći i izdržljivosti (Nadžnjeva se momak i devojka,/
momak nažnje dvadeset i tri snopa,/ a devojka dvadest i četiri/ Kad ujutru beo dan
osvanu,/ momak leži, ni glavu ne diže,/ a devojka sitan vezak veze!).
Posredni, distancirani način iskazivanja srpske lirske pesme, kako je to već više puta
zapaženo, ispoljio se u potpunom prožimanju i jedinstvu sadržine i forme. Dešavanje, ko
je je u lirskoj poeziji samo sredstvo za oblikovanje emocije, zahtevalo je traga
nja pevača sa najpogodnijim uporednim zbivanjem ili opisom koji će tu emociju izrazi
ti.
U pesmi iz rukopisa nepoznatog Peraštanina "Đevočica pelen bere... mimohodi drobnu ružu"
i dvostrukom simbolikom - radnje i značenja - otkriva svoje duševno stanje. Izgubivši
u ratu dragog prinuđena je da se uda za nedragog.
Čak i monolog, koji bi trebalo da bude najpogodniji oblik za neposredno iznošenje os
ećanja, u narodnoj lirskoj pesmi vrlo često predstavlja samo iskazivanje zamišljenog z
bivanja u čijem se okviru osećanja objektivizuju ("Volim s dragim po gori oditi,/ gl
og zobati, s lista vodu piti/ studen kamen pod glavu metati,/ neg' s nedragim po
dvoru šetati,/ šećer jesti, u svili spavati").
U obilju motiva srpske narodne lirike treba istaći često ponavljani motiv beskrajne
ljubavi sestre prema bratu, nežni odnos snahe i devera, uzdizanje devojačke časti, što o
svetljava vedriju stranu patrijarhalne kulture.
Iako preteže poezija sete, ima i pesama o bujnoj zadovoljenoj strasti, o duhovnom
nadigravanju i prkosnom izazivanju momka i devojke, o pobuni protiv konvencija.
U mnogim pesmama preovlađuje radosno osećanje života. Pesme zavise ne samo od vremena
već i od kraja gde su nastale (senzualnije su u južnoj i istočnoj Srbiji, smelijeg izr
aza u gradovima).
Izuzetno raznovrsnost stiha, od četverca do šesnaesterca, srpska lirika ima tri osno
vna strukturna tipa: monološki, dijaloški i narativno-opisni, koji se smenjuje ili u
potpunjavaju, te od toga zavisi da li će lirska pesma biti jednočlane, dvočlane ili tr
očlane kompozicije. Poseban vid čine lirske pesme, takozvani bećarci, koje se sastoje
od samo dva deseteračka stiha vedrog, obesnog i podsmešljivog tona ("Ide lola i podi
g'o glavu/ zap'o nosom o dudovu granu").
Nedeljive od prirode i podneblja, ali i kulture, religije i istorije srpskog nar
oda, opstalog na međi različitih civilizacija, srpske lirske pesme, kako je Grim zap
azio, "sjedinjuju prednosti orijentalne i zapadne lirike". "Njihovo biće je", kaže G
rim, "potpuno evropsko, i samo po tananosti i bogatstvu misaonih veza... podsećaju
na orijent, ali ne omamljuju. One imaju miris ruže, a nikako ružinog ulja".
Nada Milošević-Đorđević
Deo teksta preuzet sa: http://www.rastko.org.yu/isk/isk_11.html
**
LIRSKA NARODNA PESMA
Lirska narodna pesma starija je od umetničke lirske pesme. U njoj su izražena osećanja
darovitih pojedinaca, pogledi i shvatanja narodnog koletkiva, opisane životne sit
uacije, predočena htenja i potrebe. Veoma bogata po broju pesama, narodna lirika j
e siromašna po tematici, jednostavna je po formi i izrazu. Osećanja se izražavaju posr
edno i u nagoveštajima, subjektivnost je manje prisutna. Međutim, po snazi osećanja, p
o bogatstvu stila i jezika, narodna lirika ima značajno mesto u razvitku književnost
i. Ona je uticala na razvitak pisane poezije od humanizma i renesanse do romanti
zma. Narodna lirska pesma je nastala iz potrebe da se peva o nekoj životnoj situac
iji, o osećanjima i raspoloženjima, željama i snovima, idealima i nadanjima. Osobenost
svake lirske pesme je melodičnost (pevljivost), koja je doprinela njenom širenju i
prenošenju, ali i spašavanju od zaborava. Česte su životne situacije u kojima se peva li
rska pesma (sedeljke, slave, svadbe, mobe) i to je jedan od razloga da nastane v
eliki broj lirskih pesama, da se one dugo zadržavaju u pamćenju generacija i veoma b
rzo šire u druge krajeve. S obzriom na veliku "skalu osećanja i raspoloženja, na velik
i broj životnih situacija u kojima se peva, nastao je veliki broj vrsta i podvrsta
lirske narodne poezije: mitološke pesme, ljubavne pesme, običajne pesme (svatovske,
počašnice ili zravice, uspavanke, tužbalice), posleničke pesme (pastirske, žetelačke pesme
pesme o vršidbi), obredne pesme (dodolske, krstonoške, kraljičke, koledarske, slavske
), religiozne, porodične, šaljive.
Mitološke pesme spadaju u najstarije narodne lirske pesme. Javljaju se u periodu r
odovske zajednice kada je čovek sve pojave u prirodi i životu objašnjavao mitološkim pre
dstavama. Sve ono što se zbiva oko njega, a što je bilo neshvatljivo, čovek je objašnjav
ao poznatim činjenicama iz svakodnevnog života dajući pojavama u prirodi ljudski oblik
i uvodeći ih u svakodnevni život ljudske zajednice. Najviše se peva o Suncu, Mesecu,
vilama: pripisuju im ljudske osobine i stavljaju se u*različite situacije ljudskog
življenja. Mitološka pesma izražava čovekovu želju da se umili silama koje ne može da doku
i objasni i koje su za njega svemoćna božanstva. Kada hrišćanstvo potiskuje mnogobožačku re
igiju, potiskuje i čovekova verovanja u mitološkd bića, a samim tim i podsticaje za na
stanak mitoloških pesama (Sunce se devojkom ženi, Dvije su se zv'jezde zavadile, Gra
d gradila bj'ela vila).
Ljubavna pesma je stara koliko je staro i osećanje ljubavi prema osobi suprotnog p
ola. Kako je ljubav osnovno i najjače ljudsko osećanje, ova lirska vrsta je ne samo
najstarija, nastala još u primitivnom društvu, nego je i najbrojnija, najraznovrsnij
a po tematici i najlepša po iskazanim osećanjima i melodiji. Narodna ljubavna pesma
ima nekoliko motiva koji se ponavljaju iz pesme u pesmu: telesna lepota (posebna
lepota žene), duševna lepota (Srpska devojka), izjavljivanje ljubavi, ljubavna čežnja (
Paun pase), nesrećna ljubav, fatalnost ženske lepote. Ljubavna pesma je nastala u ko
nkretnim okolnostima pa je zato izraz vremena, društvenih i porodičnih odnosa. Prepl
itanje motiva, karakteristično skoro za sve vrste narodne lirike, uočava se i u ljub
avnim pesmama. Osećanje se iskazuje posredno i diskretno, u slikama, alegorijski.
Nema čulnosti, ljubav je samo nagoveštena, samo se naslućuje. Ovde malo ima ljubavne s
reće i radosti, više ima čežnje i tuge zbog rastanka, bola zbog neostvarene ljubavi. Jez
ik je jednostavan kao što jednostavno i kazivanje o ljubavi.
Običajne pesme opevaju svakodnevne životne situacije i tematski su vezane za određeni
običaj uz koji se pevaju: svatovske (Kad polaze s devojkom), počašnice ili zdravice (B
iserna brada), uspavanke (Spavaj, čedo, rodila te majka), tužbalice (Tužbalica jedne R
isanke). Izražavaju najraznovrsnija osećanja - radost, ljubav, nežnost, tugu, bol. Veo
ma su stare po postanku pa se kroz njih mogu pratiti različiti običaji i promene do
kojih je dolazilo u tim običajima tokom vremena.
Posleničke pesme ili pesme o radu pevaju o čovekovom radu, različitim poslovima, osećanj
ima radosti koje izaziva rad i njegovi rezultati, mobama, nadmetanjima, teškom nad
ničarskom radu. Kako su nastajale u samom procesu rada, ove pesme na najbolji način
ukazuju na razvitak sredstava za rad i smenjivanje pojedinih zanimanja tokom vre
mena. Ljudski rad se u početku svodio na tri osnovna zanimanja: zemljoradnju, stočar
stvo i domaću radinost - pletenje i tkanje kao isključivo zanimanje žena i devojaka. O
vo tematsko siromaštvo odraz je skučenog života i nerazvijenosti proizvodnih sredstava
, Kako se život bogatio novim zanimanjima, u posleničke pesme uzlazi nova tematika.
Na osnovu dominantnih tema posleničkih pesama može se izvesti zaključak o njihovoj sta
rosti. U ove pesme se često interpoliraju ljubavni motivi što je uslovljeno samom si
tuacijom u kojoj nastaje i peva se poslenička pesma. Kako se sve više javlja imovins
ka nejednakost, posleničke pesme poprimaju socijalno obeležje. U posleničke pesme spad
aju pastirske pesme (Prokleta da je devojka), žetelačke (Nadžnjeva se momak i devojka)
, pesme o vršidbi.
Obredne pesme nastale su u onom periodu društvenog razvitka kada je čovek pojave oko
sebe tumačio voljom bogova. U težnji da umilostivi bogove, čovek je priređivao različite
obredne rituale koji su uvek praćeni odgovarajućim pesmama. Tako su nastale dodolske
pesme (Mi idemo preko sela), krstonoške, kraljičke, (Oj višnjo, višnjice), koledarske,
slaveke pesme.
Porodične pesme pevaju o, porodici i porodičnim odnosima. U njima se opevaju različite
situacije iz porodičnog života: odnosi u porodici, ljubav majke prema sinu, ljubav
brata prema sestri, sestrinska ljubav, položaj snahe u porodici, odnosi snahe i sv
ekrve, snahe i zaove, snahe i devera. U njima je prikazan idiličan život u porodici,
sloga i ljubav, uzajamno poštovanje, ali i sukobi, posebno težak položaj neveste u muže
vljevoj kući. Sestrinska ljubav je opevana kao najjača i najtoplija i to u najvećem br
oju pesama (Dvije seje brata ne imale). I roditeljska ljubav, posebno materinska
, čest je motiv lirske narodne pesme (Mlad se Ivo na vojsku otpravlja). U ovim pes
mama data je široka skala osećanja i raspoloženja: od radosti i ljubavi, do bola i mržnj
e.
Struktura lirske pesme

Lirska pesma se odlikuje specifičnom sadržinom, strukturom i kompozicijom. Njena sad
ržina je čisto osećanje, nosilac tog osećanja je lirski subjekt, on se iskazuje u prvom
licu. U lirskoj pesmi nema radnje, nema fabule, nema likova koji bi bili nosioci
radnje u razvoju, ili posrednici između sveta pesme i čitaoca: kazivanje u lirskoj
pesmi je neposredno, subjektivno, emotivno obojeno.
Spoljašnju kompoziciju lirske pesme čine strofa, stih, polustih, akcenatska celina.
Svaki od ovih elemenata ima određene karakteristike i specifična svojstva. Od raznov
rsnosti i broja tih svojstava, zavisi ritam, zvučanje i značenje pesme. Sva ova svoj
stva proučava versifikacija.
Unutrašnju kompoziciju lirske pesme karakteriše tročlana motivska struktura:
I motiv - uvod, tema pesme, obraćanje;
II motiv - razvijanje teme novim detaljima;
III motiv - emotivni i misaoni zaključak, poenta, poruka.
Elementi (motivi) u drugom strukturnom elementu pesme mogu imati različit raspored
i međusobni položaj:
a) naporedni raspored: nizanje detalja i elementarnih slika, koji stoje naporedo
jedan prema drugome;
b) gradacijski raspored ide u dva smera:
- uzlazni smer: nizanje pojedinosti od slabijeg ka jačem, od apstraktnog ka ko
nkretnom,
od manjeg ka većem;
- silazni smer: nizanje pojedinosti od jačeg ka slabijem, od konkretnog ka aps
traktnom,
od većeg ka manjem;
v) kontrastni raspored koji ima nekoliko položaja:
- jedan detalj isključuje drugi (isključni položaj);
- jedna slika proizilazi iz druge (zaključni položaj);
- jedna sLika kontrastira drugoj (suprotni položaj).
Analiza pesme bavi se onim strukturnim elementima koji u određenoj pesmi. imaju zn
ačajnu umetničku funkciju.
Interpretacije I
Vuk Stefanović Karadžić je zbirku 'različnih ženskih pjesama' podelio na 20 poglavlja:
01. Pjesme svatovske;
02. Paštrovski pripjevi uza zdravice;
03. Peraške počasnice;
04. Paštrovsko naricanje za mrtvima;
05. Pjesme svečarske;
06. Pjesme kraljičke;
07. Pjesme dodolske;
08. Pjesme od kolede;
09. Pjesme božićne;
10. Pjesme, koje se pjevaju uz časni post;
11. Pjesme onako pobožne;
12. Pjesme sljepačke;
13. Pjesme osobito mitološke;
14. Pjesme, koje se pjevaju na prelu;
15. Pjesme žetelačke;
16. Pjesme igračke;
17. Pjesme, koje su se u Budvi pevale na Spasovdan;
18. Pjesme, koje se pjevaju deci, kad se uspavljuju (iz gornjega primorja);
19. Ljubavne i druge različne ženske pjesme;
20. Pjesme bačvanske našega vremena.

**
SUNCE SE DEVOJKOM ŽENI
Zemaljsko i mitološko
Lirska priča pesme Sunce se devojkom ženi sjedinjuje u sebi realno i mitološko, zemalj
sko i kosmičko. Realnu osnovu čine situacije iz ljudskog života:
1. zadirkivanje (čikanje) devojke i momka,
2. sastanak momka i devojke,
3. voda (izvor) kao mesto sastanka,
4. ženidba-udaja.
Mitsko je u tome što je sve ovo primenjeno na nezemaljski i kosmički svet: Sunce i z
vezdu Danicu. 4
Tako je čovek rodovske zajednice, mnogobožac po shvatanjima, pojavu zvezde Danice ob
jasnio mitološkim predstavama. Na isti, način on objašnjava i mnoge druge pojave: Mese
c, zvezde, kišu, grad, vetar - i one dobijaju ljudskso obličje i osobine, žive i ponašaj
u se kao ljudi, hrane se, spavaju, vole i žene se, rađaju decu. Iz te mitološke svesti
nastale su mnoge pesme o Suncu, Mesecu, vilama, zmajevima, aždajama i sličnim bićima,
koje je stvorila primitvna mašta čoveka prvobitne zajednice.
Mitološka sadržina književnog dela ima više umetničkih funkcija:
- govori o starosti pesme i promenama u sadržini tokom vremena (mitološki i hrišćanski s
loj u istoj pesmi, na primer),
- ukazuje na stepen razvoja društvene svesti: pesma kao način da se umilostive nepoz
nate sile,
- to znači da je pesmi pripisivana magična moć,
- na posredan način, metaforom ili simbolom, iskazuju se neke istine do kojh je čove
k došao kroz svoje milenijumsko bitisanje.
Mitološko je u objašnjenju porekla zvezde Danice:
Pa uvuče lijepu dejvojku,
daje uzme sebi za ljubovcu,
od nje posta zvijezda Danica.
Međutim, ovo nije samo objašnjenje porekla zvezde Danice. U dubini toga objašnjenja, o
dnosno informacije (šta je dalje bilo s devojkom), nalazi se, još jednom, novom slik
om, naglašena lepota devojke: lepota devojka kao zvezda Danica. Još nešto: lepota zvez
de Danice (nekadašnje devojke sa zemlje) stalno sija; devojačka lepota na zemlji je
prolazna i kratkoveka.
Lirska priča
Čitanje pesme Sunce se devojkom ženi odmah ukazuje na glavni motiv, motiv lepote. Al
i odmah se zapaža da je prisutan i iz njega izveden motiv večite ljudske žudnje za lep
otom (kao u Pripoveci Devojka brža od konja). Čovek teži savršenoj i trajnoj lepoti, uve
ren je da ona stanuje u nekim nepoznatim i nedokučivim prostorima (raj, nebesa, ko
smos). Zato će stvoriti pesničke vizije kojima spaja zemaljsko i kosmičko, stvarno i f
iktivno, moguće i nemoguće. Tako je i stvorio ovu lirsku priču o devojci i suncu; devo
jka izaziva sunce rečima da je lepša od njega pozivajući ga na sastanak kod vode. Sunc
e je izašlo, ugledalo je kroz granje, iznenadila ga je izuzetna devojčina lepota. Pr
osto zaigra od radosti ("triput se je sunce zaigralo"), u toj igri je zgrabilo d
evojku, odvelo je i uzelo "sebi za ljubovcu" - " od nje posta zvijezda Danica",
završava ova lirska priča.
Upotrebili smo izraz "lirska priča". Znamo da je lirska pesma neposredno iskazivan
je osećanja i raspoloženja, da u njoj nema događaja ili likova kao posrednika između sve
ta pesme i čitaoca/slušaoca. O osećanjima i raspoloženjima govori lirski subjekt i to di
rektno. Zašto onda izraz "lirska priča? Zato što pesma stvara privid događaja (ljubavni
sastanak i odvođenje devojke) i likova (Sunce i devojka/Danica). Taj privid podupi
re i dijaloška forma. Zbog svega toga pesma poprima narativni ton. Narativnost pes
mi je delovanje, akteri delovanja i dijalog. Narativnost kao karakteristika pris
utna je u većini narodnih lirskih pesama: Srpska devojka, Paun pase, Ovčar i devojka
.
Dve lepote
Ljubav je osnovno, najjače, najtoplije, najnežnije i najčešće ljudsko bsećanje. I eto, tome
osećanju ne mogu da odole ni nebeske zvezde - Sunce i Danica. A da bi to bilo moguće
(ljubav između Sunca i Danice), ljudski, objašnjeno je poreklo zvezde Danice - neka
da je bila zemaljska devojka, pa se Sunce, pošto je bila prelepa zaljubilo u nju i
odvelo je na nebo. Tako, je postala nebeska nevesta pod imenom Danica.
Ova pesma peva o dve lepote - devojačkoj i Sunčevoj. Devojka je sigurna u svoju lepo
tu pa zato Izaziva Sunce da dođe na vodu i uveri se. Devojačka lepota ima estetsko z
načenje i vrednost. Ova lepota je individualna, pripada samo devojci, njeno je obe
ležje. Lepota Sunca je opšta, to je opšte dobro i blagostanje svih ljudi. To je polazišt
e - podazni motiv utemeljen na iskustvu. Iz njega je proistekao izvedeni motiv,
utemeljen na doživljaju i pesničkoj viziji — Sunce je viđeno kao mladić.
Devojka i Sunce imaju jednu zajedničku osobinu: sjaj. To je za Sunce prirodna i st
alna osobina, drugačije ne može biti - ne može biti Sunce bez sjaja. Za devojku to je
izuzetna osobina, prednost. Može biti i drugačije, bez sjaja: to bi bila obična devojk
a obične lepote, kao i svaka druga devojka. I pored toga što je primitivna svest lir
skog subjekta Sunce doživljavala kao božanstvo, primećuje se da prednost daje čoveku - d
evojci:
Ugleda je lijepo sunašce,
ugleda je kroz jelovo granje:
kol'ko se je ašik učinilo,
triput je se Sunce zaigralo.
Sunce je i dalje "lijepo", o njemu se govori nežno i toplo ("sunašce"), ali je ono t
oliko iznenađeno i zbunjeno devojačkom lepotom da je triput zaigralo od radosti i sr
eće. Devojačka lepota opisana je posredno: nema direktnog opisa detalja devojčine lepo
te, o toj lepoti se uopšte ne kazuje, ali se ona predočava na posredan način - opisom
Sunčeve začaranosti devojkom. Tom personifikacijom i hiperboličnom slikom opisana je i
zuzetna devojačka lepota.
Personifikacija Sunca ima mitsko a ne umetničko poreklo. Moderni pesnik personifik
uje predmete i pojave da bi ostvario određene umetničke efekte (dinamizam, slikovito
st, živost, upečatljivost). U ovoj pesmi to nije slučaj. Primitivni čovek je stvorio pre
dstavu Sunca kao živog bića koje se ponaša kao čovek (govori, ženi se) i oseća kao čovek (v
). U pozadini ove slike, u njenom poreklu, jeste mitološko sagledavanje sunca u sv
esti primitivnog čoveka - ono je nešto daleko, tajanstveno, nedokučivo i neobjašnjivo.
Interpretacije I
Sunce se djevojkom oženi

Djevojka je suncu govorila:
"Jarko sunce, ljepša sam od tebe!
Ako li se tome ne vjeruješ,
ti izađi na to ravno nebo,
ja ću izić za goru na vodu."
Kada jutro vedro osvanulo,
izlazilo na nebo sunašce,
a djevojka za goru na vodu.
Ugleda je lijepo sunašce,
ugleda je kroz jelovo granje:
kol'ko se je ašik učinilo,
triput je se sunce zaigralo,
pa odvuče lijepu djevojku,
da je uzme sebi za ljubovcu, -
od nje posta zvijezda Danica.

**
SRPSKA DEVOJKA
Sadržina i značenje
Devojka i devojačka lepota (lepota tela i lepota duše) čest je predmet pevanja u narod
noj lirskoj poeziji. Pesma Srpska devojka je jedna od takvih pesama: na telesnu
lepotu se ukazuje odmah, već u prvoj strofi. Međutim, telesna lepota samo je povod d
a se skrene pažnja na duševne osobine, koje se izuzetno cene, više od telesnih.
Osobenost ove lirske pesme je pričanje (naracija): u njoj postoje likovi (Milica,
devojke, mladić), događaj (kolo, grmljavina, gledanje u nebo), dijalog, kazivanje. O
vde se ne iznosi samo utisak i zapažanja o Milici, nego se ona stavlja u situaciju
kroz koju se sama iskazuje rečima i postupcima.
1. Ukazivanje na predmet (temu) pevanja (devojka Milica) i uvođenje motiva koji će p
okrenuti lirsku priču - trepavice: one su duge, toliko duge da su prekrile rumen j
agodice i belo lice. Ovde se primećuje izvesna nelogičnost: trepavice su prekrile ru
mene jagedice, crne oči i belo lice pa ih lirski subjekt (mladić) nije mogao sagleda
ti. Postavljamo sebi pitanje: ako ih nije mogao gledati, kako može da zna da su ja
godice rumene, oči crne a lice belo? Ovde je nelogičnost prividna - sve je ovde logičn
o. U narodnoj pesmi se za lice devojke uvek upotrebi atribut belo, a za oči crne,
za jagodice crvene, za struk tanak, itd,
2. Druga strofa sadrži dve slike:
a) ispovest lirskog subjekta da tri godine nije uspeo da sagleda Miličice "crne oči,
ni bijelo lice";
b) on sakuplja kolo devojaka i u njemu Milicu devojku ne bi li joj oči sagledao. Z
a mladića, dakle, nije problem u tome da sagleda boju lica ili očiju - on zna kakvi
su. Stalo mu je da sagleda njeno lice (koje je stalno smerno sagnuto jer devojka
gleda preda se) i njene oči koje su sakrivene trepavicama (baš zato što je pogled obo
ren ka zemlji!) da bi otkrio šta devojka misli o njemu, da li ga je primetila među m
omcima. Poznata je u narodu činjenica da se sa lica može mnogo da sazna, a da oči mnog
o govore o čoveku i njegovim osećanjima i raspoloženjima. Eto, to je lirski subjekt žele
o da sazna, zato mu je bilo stalo da sagleda devojčine oči i lice. I pošto tri godine
nije uspeo da sazna istinu iz devojčinih očiju i sa njenog lica, poslužio se lukavstvo
m - sakupio je kolo devojaka. Zašto je baš to učInio? Kad se igra, glava je podignuta,
cogled je prav i otvoren, mogu se jasno sagledati i lice i oči.
3. Dok kolo igra, vreme se naoblači, iz oblaka "zas'jevaše munje": Devojke su iznenađe
ne, pogledaju u nebo
al'ne gleda Milica devojka,
već preda se u zelenu travu.
Mladiću je i vreme išlo na ruku: iznenađuje devojke, podižu pogled ka nebu i potpuno otk
rivaju i lice i pogled (oči su raširene od uzbuđenja). Ali Milica i dalje gleda "u zel
enu travu". Ova slika otkriva jednu osobinu Miličine ličnosti: ona je mirna i staložen
a, iznenadna dešavanja (munje) prima kao nešto prirodno.
4. Ovakvo Miličino ponašanje ne mrže niko da shvati, pa ni devojke:
il' si luda, il' odviše mudra,
te sve gledaš u zelenu travu,
a ne gledpš s nama u oblake, -
đe se munje viju po oblaku.
Ovakvo Miličino držanje je neuobičajeno i neshvatljivo. Kao da nije ljudsko biće, ili ni
je zdrava. Neuobičajeno ponašanje se objašnjava ili kao ludost ili kao prevelika mudro
st.
5. Miličin odgovor je jednostavan:
nit' sam luda, nit' previše mudra,
nit' sam vila — da zbijam oblake,
već devojka — da gledam preda se.
Ona želi da razbije pogrešnu sliku koju je sredina stekla o njoj:
- nije osobenjak (nit' sam luda),
- nije uobražena (nit' odviše mudra),
- nije izvan ovoga sveta (nit' sam vila).
Ona je samo devojka, a devojka mora da gleda preda se - da bude smerna i skromna
. -
Jezik
Opis izgleda devojke Milice ostvaren je brojnim opisnim pridevima koji stoje uz
imenice:
DUGE + TREPAVICE
RUMENE + JAGODICE
BIJELO + LICE
OČI + CRNE
U stihovima
Ne mogoh joj oči sagledati
crne oči ni bijelo lice
oseća se nelogičnost: nije mogao da ih sagleda (oči i lice) a kaže da su "crne oči" i "bij
elo lice". Nelogičnost je prividna jer narodni pevač će uvek, kada peva o devojci ili že
ni, reći da su jagodice rumene, lice belo, oči crne, belo grlo, tanak struk, itd. To
su ustaljeni opisi, a ovako upotrebljeni pridevi nazivaju se stalni epiteti, ep
iteti koje pevač ima gotove i koristi ih po navici. Zato će se dogoditi da se za crn
og Arapina kaže da "poviče iz bijela grla".
Stih
Pesma je ispevana u deseteračkom stihu, stih od deset glasova. Ovakav stih je kara
kterističan za epske pesme u kojima se peva o junacima i njihovim podvizima, ali i
za lirske pesme u kojima se peva o ljudskim osećanjima i raspoloženjima. -
Nije teško da se na osnovu vrste stiha zaključi da su i ovakve lirske pesme pevane u
z gusle, odnosno da ih je spevao pesnik koji je spevao i veliki broj epskih pesa
ma - po navici je i lirske pesme odevao u ruho epskog deseterca.
Interpretacije I
Srpska đevojka
U Milice duge trepavice
U Milice duge trepavice,
prekrile joj rumen' jagodice,
jagodice i bijelo lice;
ja je gledah tri godine dana,
ne mogah joj oci sagledati,
crne oci na bijelo lice,
vec sakupih kolo đevojaka,
i u kolu Milicu đevojku,
ne bih li joj oci sagledao.
Kada kolo na travi igrase,
bjese vedro, pa se naoblaci,
po oblaku zasjevse munje,
sve djevojke k nebu pogledase,
al ne gleda Milica đevojka,
vec preda se u zelenu travu.
Djevojke joj tiho govorise:
"Oj Milice, nasa drugarice!
Il' si luda, il' odvec mudra?
Te sve gledas u zelenu travu,
a ne gledas s nama u oblake,
đe se munje viju po oblaku."
Al govori Milica đevojka:
"Nit' sam luda, nit' odvise mudra,
nit' sam vila, da zbijam oblake,
vec đevojka da gledam preda se."
Pesme iz Vukove zbirke Narodne srpske pjesme / 1824.
str. 223 i 224. / pesma br. 323.

**
PAUN PASE
Paun pase je ljubavna narodna pesma. Ali ona nije samo izraz ljubavnih osećanja (l
jubavi, čežnje, patnje), nego je i izraz spleta mnogih okolnosti koje su izvan ove o
sećajne sfere. Naime, skoro u svakoj ljubavnoj narodnoj pesmi mogu da se uoče dva sl
oja: socijalni i individualni. Može se sa sigurnošću pretpostaviti da je prvo nastao s
ocijalni sloj (događaj i okolnosti), a potom je na njega nadograđen i individualni s
loj (sudbina pojedinca u tim okolnostima). Otuda potiče narativna osnova i intonac
ija skoro svake ljubavne pesme: i ljubav, i rastanak, i čežnja javljaju se u izvesni
m okolnostima ili su izazvani tim okolnostima. Retke su pesme u kojima nema ove
narativne osnove.
Narativna osnova pesme Paun pase donela je još jednu osobenost: kazivanje u prvom
licu ("a ja nemam s kim") čime je devojci data uloga, lirskog subjekta - onoga koj
i kazuje o svojim osećanjima i raspoloženjima. Lirski subjekat dominira pesmom pa on
a dobija ispovedni ton. Kazivanje u prvom licu, kazivač kao lirski subjekt i ispov
edni ton pojačavaju utisak neposrednosti i bliskosti lirskog subjekta i slušaoca/čitao
ca. Kazivanje u prvom licu i ostvarena lirska situacija (ljubavni rastanak) uslo
vili su dijalošku formu koja još više doprinosi nepbsrednosti lirskog kazivanja.
Pesma Paun pase nastala je iz motiva ljubavnog rastanka (središnji motiv svekolike
narodne ljubavne poezije), iz njega je proistekao motiv sprečene ljubavi: jedan i
drugi pobudjuju motiv čežnje. U stihovima
Paun pase, trava raste,
gora zeleni,
predočena je slika života koji teče uobičajenim tokom: sve buja, ostvaruje se, dobija sv
oj konačni smisao. U tom nesputanom i nezadrživom toku života i jeste svrha i smisao -
kretanje ka cilju, ostvarenju i ispunjenju. U toj sveopštoj ostvarenosti javlja s
e jedan disonantan ton - osećanje neostvarenosti i usamljenosti:
i gora se slistom sasta,
a ja nemam s kim.
Ovi stihovi, na prvi prgled, govore o usamljenosti i patnji devojke. Usamljenost
je teža a patnja naglašenija u neposrednom dodiru sa slikom sveopšteg kretanja i ispu
njenja svrhe. Ovi stihovi, međutim, kazuju još nešto: usamljenost i patnja traju dugo
- od jeseni, kad se gora s lietom rastaje, do proleća, kad se gora s listom sastaj
e.
Ono "a ja nemam s kim" dobilo je objašnjenje u sledećoj smisaonoj celini pesme: uzro
k usamljenosti je u tome što je dragi daleko, u tuđoj zemlji. Iz usamljenosti se jav
lja ojađenost, ljubavna čežnja i želja za sastankom, što proizvodi poziv "Dođi, dragane!".
vaj poziv ima intezitet vapaja i krika: intenzitet se podrazumeva iz situacije (
konteksta) i iz sadržine poziva. Odmah posle ovog snažnog krika sledi snižavanje napet
osti i emotivnog naboja, smireni ton ispovesti:
U bašti mi zumbul cvati,
ja gane berem;
na zumbulu bulbul pjeva,
ja ga ne čujem.
Ovde je lepo predočeno psihološko stanje mlade devojke. Ovi stihovi emituju dva moguća
saznanja - značenja: (1) sve je nevažno kada nema dragog, život je nezanimljiv, praza
n i besmislen; (2) draga je toliko obuzeta tugom i bolom da je obnevidela i oglu
hnula za sve što se oko nje događa - niti vidi lepotu zumbula, niti čuje umilnu pesmu
bulbula (slavuja). Ovo je manifestacija potpune blokade čula: ni vida, ni sluha, n
i mirisa.
Vapaj devojke "Dođi, dragane!" ispunjen je nadom u pozitivan odgovor, očekivanjem, s
trepnjom. U odgovoru dragog nema utehe:
Ne mogu ti, draga, doći,
još, za godinu!
Vapaj je bio tako snažan da je iziskivao neodložan odgovor; nije trpeo priču, objašnjenj
a, odugovlačenje. To će doći pošto je napetost očekivanja i čežnje olabavljena usled naglog
ara negativnog odgovora. Tek sada dolaze objašnjenja. Devojku muči ljubavna čežnja i želja
za sastankom, a mladićeve muke su dvostruke: zbog neslobode i zbog sprečene ljubavi
.
Pusti puti zatvoreni
od Rumelije,
Skender-beg ih zatvorio
hoće da robi!
Izraz "pusti puti" emituje najmanje dva značenja. Doslovno: putevi su opusteli jer
su zatvoreni i na njima nema putnika. Preneseno: emocionalna napetost dragog, i
zazvana sprečavanjem ljubavi i robovanjem, u putevima vidi zlo: pusti puti = prokl
eti puti.
U završnom distihu bol je dostigao vrhunac;
Tuga mori, paša robi -
tuga golema!
Asindetskim nizanjem izraza (rečenica) ostvaruje se jezgrovitost, ali i zgusnutost
emocija, prenapregnutost: tuga mori zbog sprečene ljubavi, tuga mori i zato što paša
robi — dve tuge su se slile u "tugu godemu". Koncentracija reči sa negativnim emotiv
nim predznakom (tuga, tuga, mori, robi) iziskuje sintezu koja je iskazana pridev
om golema. Ovaj izraz oblikom i glasovnom strukturom (zvučanjem) naglašava težinu doživl
jene situacije i iskazanih osećanja.
Draganov odgovor ima psihološki izvor: snaga ljubavi usamljene devojke je tako vel
ika da ona ulazi u dušu odsutnog dragana i tamo nalazi istovetna osećanja (ljubav) i
raspoloženje (tuga). Usled duhovnog poistovećivanja u ljubavi i bolu, devojka, u pr
etpostavljenom odgovoru draganovom, prenosi svoja osećanja i raspoloženja videći ih ka
o mladićeva. Stopljenost duša i osećanja omogućava devojci da shvati realnost pa da, mes
to dragog, sama uobliči odgovor. Takav pretpostavljeni odgovor izražava razumevanje
za draganovu odsutnost, ali istovremeno izražava i nadu u povratak.
Pesma je komponovana na principu antiteze (kontrasta). Ovaj princip je dosledno
sproveden na nivou pesme kao celine (1), na nivou kompoziciono-smisaonih celina
(2) i na nivou sintaksičko-intonacionih celina (3).
(1) Na nivou pesme ostvarena su dva kontrasta.
a) - Kontrast okvira pesme:
1 Paun pase, trava raste,
2 gora zeleni,
19 Tuga mori, paša robi
20 tuga golema!
Dok je početak izraz dinamike života i sveopšteg buđenja u prirodi, završetak je obeležen t
gom i bolom; dok je početak nagoveštavao kretanje i ostvarenje, završetak označava zatva
ranje vidika, gubljenje nade i poraz ljubavi. - b) Kontrast kompoziciono-sm
isaonih celina:
- prvi slučaj: na granici prve i druge kompoziciono-smisaone celine ostvaren j
e kontrast:
I—2 a ja nemam s kim
II—1 imam dragog na daleko.
Ovo "nemam - imam" ostvaruje više umetničkih funkcija. Naglim obrtom izneverava emot
ivno-misonu inerciju, obrt prelama ritam kazivanja, ali istovremeno ublažava tvrdoću
negacije i privremeno podiže tenziju očekivanja promene.
- drugi slučaj:
1—2 Dođi, dragane!
II—1 Ne mogu ti, draga, doći.
Devojčin vapaj je ispunjen čežnjom i snažnim osećanjima želje i očekivanja; draganov odgovo
aglo odzvanja svojom negacijom "ne mogu" i ruši nadu u mogućnost sastajanja. Ovaj od
govor, međutim, nije ostao tvrd i odsečan (što mu pridaje oštro "ne mogu") nego je topao
i snažan. Toplinu i nežnost unosi u odgovor enklitički oblik "ti" (od "tebi" u značenju
"tvoj") i vokativ "draga".
(2) Na nivou kompoziciono-smisaonih celina kontrast je ostvaren u prvoj celini:
gora zeleni;
i gora se s listom sasta
a ja nemam s kim.
Na jednoj strani je rast, bujanje, kretanje, život; na drugoj strani je usamljenos
t, melanholija, tuga, praznina. To je kontrast između prirode i lirskog subjekta,
stanja u prirodi i duševnog stanja lirskog subjekta. U ovoj kontrastnoj slici je e
motivno i misaono središte pesme.
(3) Na nivou sintaksičko-intonacionih celina (a to su distisi u ovoj pesmi) ostvar
en je kontrast u dva završna motiva druge celine:
U bašti mi zumbul cvati
a ja ga ne berem;
ja ga ne čujem.
To je kontrast između zumbula koji cvati i devojke koja vene od tuge, ne bere cveće
jer nema kome da ga da; to je i kontrast između bulbula (slavuja), koji je glasan,
koji peva, i devojke koja ne samo da ćuti u svome bolu nego, zanesena tugom, i ne
čuje slavujevu pesmu.
Antitetično postavljanje slika, motiva i iskaza naglašava suprotnosti između devojčinog
duševnog stanja i svega onoga što je okružuje; ono istovremeno, baš osvetljavanjem supro
tnosti, naglašava usamljenost, melanholiju i tugu.
Oblikovanje pesme
Narodna lirska pesma je po pravilu astrofična, bez podele na strofe. Ali u njenoj
sadržini mogu da se uoče određene smisaone celine. Ova pesma ima tri kompoziciono-smis
aone celine:
od 1. do 4. stiha
od 5. do 12. stiha
od 13. do 20. stiha.
Ove celine čitalac doživljava kao zaokružene i samostalne jedinice koje su međusobno lab
avo povezane pa mogu da opstanu kao samostalne pesme (pesme u pesmi). Priroda ov
ih celina je različita:
I lirska naracija
II lirska naracija + dijaloška replika
III dijaloška replika.
Svaka smisaona celina oblikovana je od sintaksičko-intonacionih celina koje predst
avljaju sadržinsko jedinstvo (potpuna rečenica) i intonaciono jedinstvo. Obično su odv
ojene znakovima interpunkcije (. , ; ). (Prva smisaona celina sastoji se iz dve
sintaksičko-intonacione celine:
I 1 Paun pase, trava raste
I 1 gora zeleni;
I 2 i gora se s listom sasta
I 2 a ja nemam s kim.
Sintaksičko-intonacione celine ove pesme sastoje se iz dva stiha različite dužine (raz
ličitog broja slogova):
1 2 3 4 5 6 7 8
Paun pase, trava raste, 8 slogova
1-1
1 2 3 4 5
gora zeleni. 5 slogova
Cela pesma je ispevana u dva stiha - osmercu i petercu. Izmene osmerca i peterca
čine ritam pesme neujednačenim. Stih je, dakle, organizovano silabičkom (syllaba=slog
) principu - ritam je uslovljen brojem slogova u stihu i utvrđenim mestom cezure (
= granice polustiha, ritmičke pauze). U osmercu je cezura posle četvrtog sloga: 4//4
; u epskom desetercu cezura je posle četvrtog sloga: ,4//6; u lirskom desetercu ce
zura je posle petog sloga: 5//5.
Zvučanje
Lirska pesma se peva uz eventualnu instrumentalnu pratnju. Ona se najčešće izvodi u ho
ru u određenim radnim, običajnim ili verskim situacijama. Pevanje pesme moguće je zbog
njenih zvučnih (eufonijskih) svojstava - obilje različitih jezičko-stilskih sredstava
. U ovoj pesmi je velika učestalost nekih vokala i suglasnika u pojedinim segmenti
ma:
I A = 12 / S = 8 / U = 1
II A = 14 / U= 12 / B= 6
A = 35 / U =20 / S = 10 / B = 9
III A = 9 / U = 7 / S = 2 / B = 3
Zvučna figura koja nastaje čestim ponavljanjem vokala naziva se ASONANCA:
pAun pAse, trAvA rAste.
Zvučna figura koja nastaje čestim ponavljanjem istog suglasnika ili suglasničkih skupo
va naziva se ALITERACIJA:
i gora Se S liStom SaSta
na zumBulu BulBul pjeva.
Zvučne figure imaju eufonijsku (ostvaruje semilozvučnost, prijatan zvuk), ritmičku (di
namizuju lirsko kazivanje) i značenjsku vrednost (prvi stih gore: živost, bujanje živo
ta; drugi stih gore: dinamizam; oglašavanje, pesma - nasuprot utučenosti i povučenosti
u sebe lirskog subjekta).
_____________
ASINDETON (nepovezano, bez veznika) je nizanje izraza bez veznika.
Interpretacije I
Paun pase...
gora zeleni;
i gora se s listom sasta,
a ja nemam s kim.
Imam dragog na daleko,
u tuđoj zemlji,
pa mu jadna poručujem:
"Dođi, dragane!
ja ga ne berem;
ja ga ne čujem!"
"Ne mogu ti, draga, doći,
još za godinu!
od Rumelije,
Skender-beg ih zatvorio,
hoće da robi!
Tuga mori, paša robi,
tuga golema!"
bulbul – slavuj
Rumelija – u tursko vreme južna Bugarska

Порука од: Angelina Фебруар 12, 2009, 04:20:52
**
KLETVA ZA KLETVOM
Kletva spada u kraće narodne umotvorine u prozi ili stihu. Osnovne karakteristike
kletve su jezgrovitost, slikovitost i dinamičnost.
O vremenu nastanka kletve zaključuje se na osnovu njene sadržine: pošto je osnovni pod
sticaj za nastanak kletve proklinjanje nekoga sa željom da mu se nešto neprijatno de
si, jasno je da je nastala u davnini kada se verovalo u magičnu moć reči (i pesme). O
starosti kletve govori i njena sadržina: po tome šta ovčaru priželjkuje Drenovka devojka
, jasno je da je osnovno zanimanje bilo stočarstvo i zemljoradnja.
Zato su kletve verna slika života u određenom vremenu i određenoj sredini. Kletve takođe
odražavaju verovanje i shvatanja ne samo opevanih pojedinaca nego i pevača i sredin
e iz koje potiče. Kletve nastaju i opstaju kao samostalni književni oblici (u stihu
ili u prozi), ali se najčešće javljaju u sklopu drugih književnih dela - Vukašinova kletva
u pesmi Uroš i Mrnjavčevići.
Kletva za kletvom je kratka i jezgrovita pesma, razvijena u četiri lirske situacij
e:
1. Devojka se u Drenovcu kupa;
2. Prikrade se ovčar od ovaca;
3. Ljuto kune Drenovka devojka;
4. To začula ovčareva majka.
Prvi i drugi segment opisuju ljubavnu igru dvoje mladih. Devojka se kupa u reci
a suknju i košulju je ostavila kraj vode. Ovčar ee prikrada i odnosi devojačku košulju.
Devojka ljuto kune:
Ko to moju košulju ukrade?
Triput mu se iljadile ovce!
A konji mu polje prekrilili!
Pšenica mu po dolu polegla,
a po bregu na srp navalila!
Šta je u sadržini devojčine kletve? Šta to ona želi da ga snađe zato što joj je ukrao košul
njenoj kletvi - želji nema ničeg neprijatnog: da se mnogo jagnje ovce, da se umnože k
onji i "prekrile" polje, da pšenica prerodi. To bi sve sebi poželeo i ovčar i njegova
majka. Zato će se na devojčinu kletvi oglasiti ovčareva majka:
Ko to kune mojega ovčara?
Do jeseni u mom dvoru bila,
a do druge i čedo rodila!
Ja mu baba košulju spravila!
Kletva na kletvu, dobra želja na dobru želju: ovi stihovi bi po povodu (krađa košulje i
"ljuta" kletva) i po obliku trebalo da budu kletva, ali su po sadržini blagoslovi
- devojka ovčaru želi sve ono što i on sam (berićetnu godinu), a ovčareva majka ono što sam
priželjkuje - da dobije snahu i unuče. Očigledno je da "ljuto kune Drenovka devojka"
nije u skladu sa sadržinom kletve, kao što ni kletva ovčareve majke nije kletva.
Tema pesme je ljubav i ljubavne želje. Ljubav je skrivena, neiskazana. Ovčar igrom k
rađe košulje hoće da iskuša devojku da li ga voli. Da je "ljuta" kletva odista bila to,
njemu bi bilo jasno da ga ne voli. Sadržinom kletve devojka ovčaru (zna da je to on
uradio) želi sve najbolje. To je zapravo njena poruka da ga voli i da želi da bude n
jegova. Da je devojčina kletva bila ljuta i neprijatna, i majčina bi bila takva - oštr
a i neprijatna, kletva u prvom smislu. Njena kletva u stvari je poruka devojci d
a je želi za snahu i da je dobro došla u kuću.
Ovčar se pojavljuje samo u narativnom segmentu pesme, dakle pasivno. Njegov čin (krađa
devojčine košulje) samo podstiče iskazivanje devojke i njegove majke, ali njega u tom
e nema. To je vreme matrijarhata kada su žene vodile glavnu reč u porodici i odlučival
e o svemu.
Ova pesma, pričom, sadržinom i iskazanim mislima i oseđanjima ima sve osobine porodične
pesme. Ono što se odvaja u ovoj pesmi, što opušta i oduševljava, jeste vedrina života, lep
ota rada i lepota ljubavi. Naslov Kletva za kletvom može da odbije pretpostavljeno
m sadržinom jer je kletva teška, mučna i neprijatna za slušanje jer izražava bol, bes i mrž
ju. Posle takvog naslova dolazi sadržina obasjana svežinom i vedrinom u sagledavanju
života, ljubavlju i plemenitošću u ljudskim odnosima.[/color]
Interpretacije I
Kletva za kletvom.
Devojka se u Drenovcu kupa;
Baci suknju u zelenu travu,
A košulju kraj vode Drenovca;
Prikrade se ovčar od ovana,
Te ukrade košulju devojci.
Ljuto kune Drenovka devojka:
Ko to moju košulju ukrade?
Tripuš mu se iljadile ovce!
A konji mu polje prekrilili!
Pšenica mu po dolu polegla,
A po bregu na srp navalila!"
To začula ovčareva majka:
"Ko to kune mojega ovčara?
Do jeseni u mom dvoru bila!
A do druge i čedo rodila!
Ja mu baba košulju spravila!
str. 185. / pesma br. 275.

Порука од: Angelina Март 13, 2009, 03:26:31
**
OVČAR I DEVOJKA
Naslov pesme i njena sadržina upućuju na osnovni motiv i temu: rad i lepota rada. Čove
kov svakodnevni život praćen je radom koji se u vreme nastanka pesme svodio na tri o
snovna zanimanja: zemljoradnju, stočarsto i domaću radinost - pletenje i tkanje. Pes
me o radu, ili posleničke pesme, najčešće pevaju o onim poslovima koji su bili jedini (i
li dominantni) na toj fazi razvoja društva. To omogućava da se utvrdi starost svake
pojedine pesme ili čitavog kruga pesama. Naravno, u prvobitnu strukturu pesme, tok
om vremena, ulaze novi motivi i sadržine. Najčešće se motiv ljubavi unosi u sve vrste na
rodnih lirskih pesama. To je slučaj i sa ovom pesmom: ona je pesma o radu ali i pe
sma o ljubavi.
Svet pesme sagledan je sa aspekta naracije u trećem licu - lirski subjekt je fikti
van i nije imenovan. On kazuje lirsku priču o "lepoti devojci" koja žanje "zlatnom r
ukom" i "srebrnim srpom". Već u ovim početnim stihovima pesme naznačen je devojčin fizički
i duhovni portret: fizički portret inicira sama sintagma "lepota devojka" i ništa v
iše. Tu odmah je naznačen i duhovni portret metaforičkim slikama zlatnih ruku i srebrn
og srpa: vrednoća, marljivost, upornost. Tek "kad je bilo oko pola dana" začula se n
jena pesma:
Ko bi mene snoplje povezao,
dala bi mu moje belo lice.
Ko li bi mi vodice doneo,
dala bi mu moje čarne oči.
Ako bi miladak načinio,-
ja bi njemu verna ljuba bila.
Njena pesma dopunjava i fizički i duhovni portret: krasi je belo, lice i čarne oči; od
likuje je vernost. Ovde se prepliću motiv rada i motiv ljubavi vezivanje snoplja,
davanje lica i očiju, davanje ljubavi. Zanimljivo je gradacijsko rangiranje vredno
sti koje su predočene. Ono što devojka traži jeste vezivanje snoplja, hladna voda i hl
adovina. Ono što nudi jesu lice, oči i ljubav. Na prvi pogled se čini da se ide od težeg
ka lakšem, od vrednijeg ka manje vrednom. Međutim, ovde je vrednost u samom činu, i t
ome kakva osećanja taj čin može da izazove: lađana vodica ima životvornu moć, simbol je sve
e, lekovitosti i zdravlja; hladovina je mir, spokojstvo, sigurnost i zaštita. Zato
za vezivanje snoplja (najteži rad) daje belo lice (lepota, mladost), za lađanu vodi
cu crne oči (svežina, lepota, toplina, dubina, ljubav: "ispiti joj oči"; dragocenost:
dati oči za nekog), za hladovinu ljubav (sebe, celu sebe, svoj život).
Devojčina pesma ima višestruko umetničko značenje. Pesma "oko pola dana" je predah i odm
or od teškoga rada, ali ako se zna još od Vuka da se pesma peva uz rad, istovremeno
sa radom, ova funkcija pesme otpada. Iz konteksta pesme (devojčine, ne Ovčar i devoj
ka) jasno je da je devojka usamljena, da je željna društva, pesmom uspostavlja konta
kt sa okolinom, sa ljudima. Ipak, najvažnija funkcija devojčine pesme je izražavanje i
ntimnih, pritajenih želja da neko misli na nju, da neko bude uz nju, da neko bude
zaštita i oslonac, da je neko voli. Pesma je izraz čežnje za ljubavlju.
Pesmu je čuo "ovčar od ovaca" pa je sve devojčine želje ispunio: povezao snoplje, ladak
načinio, doneo lađane vodice. Ako devojčine želje označimo sa 1, 2 i 3, ispunjenje je dobi
lo drugačiji redosled: 1, 3, 2. Slučajno? Nije. Taj redosled govori o ovčaru i istovre
meno objašnjava devojčin postupak - uskraćivanje obećanih nagrada. Ovčar je izvršio sve pos
ove prirodnim redosledom: povezao snoplje, načinio ladak da devojka pod njim sedi
i odmara dok on donese hladne vode.
Ovčar odmah traži obećano i to dosta neprikladno i grubo: "Daj, devojko, što si obećala".
Devojka ga odbija razlozima koji su osnovani:
Id' odatle, mladi čobanine!
Ako si mi snoplje povezao, -
tvoje ovce po strnjiki pasu.
Ako si mi vodice doneo, -
i ti si se lađane napio.
Ako si mi lada načinio,-
i ti si se pod njim odmorio.
Ovim odgovorom dovršen je devojčin duhovni portret: ona je otresita, domišljata, mudra
, duhovita, lukava - ovaj pridev nema negativno značenje.
Zašto devojka naglo čini zaokret i odbija da ispuni obećanje, da nagradi ovčara za ono što
je uradio? Da li je ovde reč o šeretluku devojke (njenom "šeretskom liku") i lakomisl
enosti ovčarevoj? Odgovor na, ova pitanja dobija se analizom nekih detalja iz pesm
e.
1. Pesma je bila "unutrašnja misao", intimna želja dugo nošena u sebi, neizgovorena. A
li silina želje probila je branu intime i oglasila se kao pesma; to je bilo samo n
jeno razmišljanje, ali ne i namera ("otelo se iz nje", provalilo). Do te provale d
ošlo je nesvesno. Otuda i stih "ona misli niko je ne sluša", što bi se reklo - niko je
ne čuje. Sa ove tačke gledišta ovčar je slučajno i nepotrebno, nepozvan, došao i obavio po
love koje od njega niko nije tražio. Devojka zato i daje onakav odgovor.
2. Pesma i pevanje su jedno (razmišljanje i izmišljanje) a stvarnost je drugo. Pesma
je uživanje u lepoti pevanja i lirekog kazivanja, iskazivanje pevačkih sposobnosti
i umeća. Ona nikako nije stvarni razlog, stvarni smisao i doslovna poruka. Pogrešno
je pesmu (umetnost) shvatiti doslovno. Zato devojka otrežnjava samozavaranog (usle
d nerazumevanja pesme) ovčara.
3. Postoji emotivna veza između ovčara i devojke ( njegova sloboda da dođe i završi sve
poslove, još više sloboda da izgovori ono "daj, devojko, što si obećala"). Sa ovog stano
višta, a to je unutrašnje stanovište lirske sadržine i lirske situacije, kod devojke je
još prisutno oklevanje da se konačno izjasni i prihvati ljubav. Sa ovog stanovišta se
cela ova lirska situacija sagledava kao prijateljska mladalačka igra dvoje mladih,
pa i ovaj zahtev "daj, devojko, što si obećala" je samo deo te duhovite ali čiste i čes
tite igre. Lukavstvo se sa ovog aspekta sagledava ne kao podmuklost i pokvarenos
t, nego kao domišljata i duhovita igra.
4. I najzad, jedno razumevanje pesme i njenog smisla na osnovu spomenutog različit
og redosleda u devojčinoj želji i ovčarevom ispunjenju te želje. Ona je svoje zahteve po
ređala 1, 2, 3 - hladovina kao najvrednija želja, a ovčar ih je ispunjavao redosledom
1, 3, 2 - čime je hladovini data manja vrednost. Ovde se otvara pitanje značenja dev
ojčinih želja, odnosno njihove simbolike. Odgovor treba potražiti u dvostihu:
Ako bi mi ladak načinio, -
ja bi njemu verna ljuba bila.
Najveća nagrada za hladovinu (mir, spokojstvo, sigurnost i zaštita) jeste ljubav, pr
edavanje i poveravanje sebe i svoga života. Otkud najveća nagrada za hladovinu? Zato
što pravljenje hladovine predstavlja najviši čin bliskosti i dodira posle čega nema ni
nedoumica ni oklevanja. A taj čin je: ladak načiti telom pri zagrljaju i poljupcu. O
včar nije razumeo smisao poruke, doslovno je shvatio reči pesme:
Ako si mi lada načinio, -
i ti si se pod njim odmorio.
Tako je u devojčinim očima delovao još nezrelo i nesigurno. Zato je došlo odbijanje, ali
je to odbijanje bilo duhovitb i razborito.
Da li su navedena tumačenja tačna, nije najbitnije pitanje. Važno je da pesma (ne samo
ova) zrači smislovima i porukama, ostaje otvorena za nova razumevanja. Svako razu
mevanje i tumačenje je odgovor na izazov pesme. Ono može biti i pogrešno, ali je podst
aklo na razmišljanje i na razgovor sa pesmom. U tome je vrednost svakog razumevanj
a i tumačenja - u nastavljanju stvaralačkog čina pesnikovog.
Interpretacije I
Opet ovčar i devojka.

Žetvu žela lepota devojka
zlatnom rukom i srebrnim srpom.
Kad je bilo oko pola dana,
zapevala lenota devojka:
"Ko bi mene snoplje povezao,
dala bi mu moje belo lice;
ko li bi mi vodice doneo,
dala bi mu moje čarne oči;
a ko bi mi ladak načinio,
ja bi njemu verna ljuba bila."
Ona misli, niko je ne sluša,
slušao je ovčar od ovaca;
rogozom joj snoplje povezao,
od leske joj ladak načinio,
i doneo lađane vodice,
pak besedi lepoti devojci:
"Daj, devojko, što si obećala."
Al devojka polukava bila,
pak se ona mlada odgovara:
"Id' odatle, mladi čobanine!
Ako si mi snoplje povezao,
tvoje ovce po strnjiki pasu;
ako si mi vodice doneo,
i ti si se lađane napio;
ako si mi ladak načinio,
i ti si se pod njim odmorio."
str. 46 i 47. / pesma br. 83.

**
ZAO GOSPODAR
Pesma Zao gospodar pripada krugu pesama o radu. Ako se u drugim pesmama ove skup
ine rad doživljava kao lepota i radost, kao prilika za druženje, razgovor pa i ljuba
v, ova kratka pesma snažno odudara od naviknute sadržine i emotivnog tona pesama o r
adu. U naslovu je sugerisano negativno iskustvo iz rada i negativno osećanje koje
takav rad pobuđuje. Snažnom socijalnom notom (težina rada, teški uslovi rada, neljudski
odnos gospodara prema radnicima) ova pesma se približava krugu socijalnih pesama m
ada takav krug u narodnom lirskom pesništvu nije konstituisan - socijalni motivi n
alaze se u svim lirskim vrstama narodnog pesništva.
Tema pesme je zao gospodar, a sadržina pesme, svi stihovi pesme, obrazlažu i dokumen
tuju temu pevanja.
U pesmi je predočen svet gospodara (bogatih) i svet sirotinje - nadničara. Prvi svet
je u pozadini, oličen je u zlu gospodaru koji ne da sesti niti počinuti, škrt je na h
rani - sastavio ručak i večeru. Drugi svet, svet nadničara, izranja iz lirske priče o zl
u gospodaru i teškom radu. On je žrtva zlog gospodara i teškog rada. Ovaj svet su zase
nčen teškom mukom i patnjom, osećanjem nemoći i nepravde. Beda sirotinjska i obest bogat
ih sudaraju se u ovoj pesmi.
Lirski subjekt je, prema sadržini i intonaciji pesme, sirotinjska masa. Zato se i
stiče utisak da o mukama sirotinjskim govori subjekt u trećem licu, nosilac neutraln
e lirske naracije. Međutim, poslednji stih otkriva pravog kazivača lirske priče - on j
e u prvom licu. Ovo prvo lice otkriva se posredno, stihom "a uvrati - ne mo'š pogl
edati". Iz oblika "mo'š" otkriva se onaj koji to izgovara obraćajući se sa ti: "ne mo'š
pogledati. Ovo prvo lice, koje se samo sluti u prethodnim stihovima, a tek malo
se pojavljuje u poslednjem stihu, čini da ovo kazivanje o mukama i tegobama nadničar
skog rada dobije ispovedni ton.
Pesma je kratka, jezgrovita, zgusnuta. U njoj su dva glavna motiva: motiv zlog g
ospodara (1 - 3. stih) i motiv teškoga rada (4 - 6. stih). Između gospodara i predme
ta rada (njive) kao da postoji potpuna istovetnost: gospodar je tvrd (uskraćuje pr
edah, odmor, hranu), tvrda je i zemlja.
Kazivanje o gospodaru je lagano, sa zastajkivanjem i dužim pauzama. Svaki stih je
samostalna sintaksičko-intonaciona celina. Svaki stih iskazuje novu gospodarevu os
obinu. Ti zastanci, intonacija rečenice, lirsko kazivanje - zvuče kao neverica, čuđenje.
Prvi stih je sinteza vekovnog nadničarskog iskustva pa zvuči kao konstatacija, posl
ovica: "Duga dana u zla gospodara!". Jedini uzvičnik u ovoj pesmi nalazi se na pra
vom mestu, na početku pesme - prvi stih snažno odzvanja i taj zvuk natkriljuje celu
pesmu. Snažna intonacija prvog stiha skrenula je pažnju na neverovatno čudo - zla gosp
odara. Drugi, stih već ima smireniju intonaciju, on navodi dokaz prethodnom čuđenju "n
e da šjesti, niti počinuti". Pa opet čuđenje, ali za njega nema vremena jer dolazi još jed
an argument: "Sastavio ručak i večeru". Toliko o gospodaru. Takav gospodar je čudo u s
vetu. Čudo od čoveka među ljudima. Čovek bez duše.
Drugi segment pesme oblikovan je na motivu teškog i napornog rada. Ova dva segment
a se docunjuju: posle slike zlog gospodara, slika napornog rada je logična. Rad po
staje mučenje. Izmučenog i oslabljenog nadničara sada muče
Duga luka, a motika tupa;
tvrda brazda, široki razori,
a uvrati - ne mo'š dogledati.
Prvo je predočena slika ogromne njive (luka, njiva u dolini, pored reke) i slika t
upe motike - ogroman rad a nemoć radnika. Suprotnosti su jako izražene, iz njih proi
stiče saznanje o nemoći. Drugi stih predočava detalj široke, nepregledne njive - brazda
je tvrda a razori široki: nova muka, veliki napor istrošenog tela. Kao da se i zemlj
a (njiva) zaverila protiv siromaha koji treba da zaradi da bi prehranio porodicu
. Teško je dospeti do kraja tvrde brazde a još teže vratiti se kopajući - uzvrat je nedo
gledan.
Narodni pesnik je tegoban rad i patnju nadničara predočio eliptičnim izrazima koji još v
iše ističu težinu položaja nadničara. Suprostavljanjem dveju nevolja, dveju teškoća, naglaš
e beznadežnost siromaha: luka - motika, brazda - razori. Tada dan izgleda predug i
pretežak.
Interpretacije I
Zao gospodar
Duga dana u zla gospodara!
Ne da sjesti, niti počinuti;
sastavio ručak i večeru.
Duga luka, a motika tupa;
tvrda brazda, široki razori,
a uvrati - ne mo'š dogledati.
duga luka – duga njiva
široki razori – široki slogovi oranja
uvrati – deo njive s krajeva gde orač okreće, najtvrđa zemlja

**
STOJAN I LJILJANA
Ljubavna priča najčešće je tema narodne i umetničke romanse, a kazivanje o ljubavi puno je
dinamike, vedrine i duhovitosti. Stojan i Ljiljana (epsko-lirska pesma) je roma
nsa o ljubavi dvoje mladih, priča o sepcifičnoj ljubavnoj igri. Na jednoj strani je
Stojan i njegova ljubav prema Ljiljani, a na drugoj strani je Ljiljana koja se p
retvara da ne mari za Stojanovu ljubav. Narodni pevač je redukovao kazivanje: izos
tavio je uvod (ekspoziciju) u kome bi upoznao svoje slušaoce sa Stojanom i Ljiljan
om, predočio njihovu ljubav i time pripremio slušaoce za ljubavnu igru koja sledi. O
dmah se ulazi u središte zbivanja, na sceni je majka koja savetuje sina na koji nači
n da primami Ljiljanu. Izostavljanje ekspozi
cije nije nanelo štetu celovitosti kazivanja već je doprinelo jezgrovitosti i uvelo
slušaoca u suštinu Stojanove muke i njegovo nastojanje da na sebe skrene pažnju ponosn
e Ljiljane.
U strukturi pesme uočava se pet slika. U prve četiri akteri su Stojan i njegova majk
a. Po majčinim savetima Stojan čini tri pokušaja da privuče Ljiljaninu pažnju: kupi mobu,
pravi česmu, gradi crkvu - sve devojke dolaze, ali Ljiljane nema. Majka daje i četvr
ti savet:
Stojane, sine Stojane!
poslušaj majku što zbori:
polegni, sine, te umri,
majka će prostre pokrovi,
majka će sveće upali,
pa će da vikne da plače;
i tag će Ljiljaca da dođe!
I dok Ljiljana nije reagovala u prethodne tri situacije, sada, kada čuje za Stojan
ovu smrt, odmah reaguje: baca metlu, saopštava majci tužnu vest i
Nabra si cveće šareno,
usuka sveću voštanu,
odnese momku Stojanu,
zapali sveću Stojanu,
turi mu kitku na grudi.
Ono što se sada događa puno je mladalačke igrarije, duha i vedrine. Ljiljana zapaža neke
neobičnosti: mrtvom Stojanu su usta na podsmeh, oči na pogled, ruka na pohvat, noge
na poskok. I dok se Ljiljana čudi jer "ovakog mrca ne videh", Stojan skoči i uhvati
Ljiljanu. Ona pokušava da se izvuče obećanjima, ali Stojan, poučen iskustvom, ne pušta Lj
iljanu: ne želi da izgubi on što je velikom mukom i dosetljivom igrom stekao. Slika
"mrtvog" Stojana i Ljiljaninog čuđenja deluje jednostavno, neposredno, mladalački naiv
no i razigrano, toplo.
Ovde je reč o ljubavi dvoje mladih, ali se o toj ljubavi kazuje na nov i neobičan nači
n. Nema kazivanja o snažnoj ljubavi, o čežnji, o lepoti mladića i devojke, a opet, o tom
e se veoma uverljivo kazuje, ali na posredan način. Time je ostvarena jednostavnos
t kazivanja ali i izvanredan umetnički efekat. O snazi Stojanove ljubavi govori nj
egova upornost da svrati na sebe Ljiljaninu pažnju. I dok se opisuju Stojanovi pok
ušaji, stiče se utisak da je Ljiljana ravnodušna i da je sav njegov trud uzaludan. Ali
kada do Ljiljane dospe glas o Stojanovoj smrti, njeno reagovanje pokazuje da ni
je bila ravnodušna prema Stojanu, već da je prema njemu osećala snažnu ljubav jer
Pusti se glasi raznosiv
da mi je Stojan umreja!
Oblikom mi iskazano je osećanje prisnosti i ljubavi prema Stojanu: nije bila hladn
a prema njemu, osećala je ljubav, ali je nije pokazivala. Patrijarhalno vaspitanje
nalaže devojci da bude smerna i skromna, da izbegava pojavljivanje na javnim mest
ima, da pokazuje svoju ljubav. Patrijarhalni lik devojke iz naroda prikazan je u
svim oblicima narodnog stvaranja, a veoma su retki primeri odstupanja od uobičaje
nog ponašanja. Što se Ljiljana ponaša uzdržano razlog je u njenom devojačkom ponosu koji j
e delom rezultat patrijarhalnih običaja i navika, ali je delom i lično svojstvo. Dev
ojački ponos je teško osvojivi bedem koji momcima zadaje muke i još više razgoreva i učvršć
ljubav prema željenoj devojci: ono što se teško osvaja, više privlači i postaje draže. I n
jzad, Ljiljanina uzdržljivost može se objasniti njenom željom da proveri iskrenost i s
nagu Stojanove ljubavi: ne reaguje na prve znakove njegove ljubavi, želi da vidi šta
sve Stojan može da učini za nju. Kada se ima u vidu ono njeno "da mi je Stojac umre
ja", iz koga izbija snažna i zrela ljubav, onda lik devojke Ljiljane dobija još jedn
u dimenziju: odlikuje je jaka volja koja joj pomaže da savlada sva iskušenja, da bud
e strpljiva i da se uveri u iskrenost Stojanove ljubavi.
Jezik
Pesma je ispevana jezikom u kome ima mnogo dijalekatskih osobina južnomoravskog kr
aja. Ovaj jezik odlikuju leksička i sintaksička odstupanja od književnog (normativnog)
jezika.
DIJALEKTIZMI unose svežinu i neobičnost u lirsko kazivanje. Oni su rezultat porekla
pesme — nastala je u krajevima Južne Srbije (Vranje), ali ostvaruju značajnu umetničku f
unkciju — ekspresivnost jezičkog iskaza.
PONAVLJANJE je vrlo često u ovoj pesmi. Javlja se kao ponavljanje stihova (ovih pr
imera ima mnogo):
Poori njivu golemu,
posej si belu pčenicu,
--------------------
poora njivu golemu,
poseja belu pčenicu.
Manji je broj primera ponavljanja u stihu:
Oj, majke, majke, majčice!
-------------------
Oj, bože, bože, božice!
Ponavljanje stihova ima retardacionu funkciju (usporavanje radnje), ali u ovom s
lučaju ima i značenjsku funkciju: naglašava uzaludnost pokušaja da se Ljiljana privuče. Po
navljanja u stihu su izraz velike zbunjenosti i pometenosti Ljiljanine kada je d
o nje došao glas o Stojanovoj smrti. To više kazuje o njenoj ljubavi prema Stojanu n
ego sam čin dolaska na "odar". Drugi primer je izraz neverice i čuđenja jer "ovakog mr
ca ne videh".
Značajnu ritmičku vrednost ima stih OSMERAC sa asimetričnom strukturom - cezura se nal
azi iza trećeg sloga:
1 2 3 4 5 6 7 8
Stojane,//sine Stojane
3//5
Ovaj stih, dosledno sproveden u celoj pesmi, ima dramatičan ritam koji se prenosi
na celu pesmu: tempo je ubrzan, intonacija promenjiva.
Interpretacije I
Stojan i Ljiljana
Poslušaj majku što zbori:
kupi si sivi vilovi,
poori njivu golemu,
posej si belu pčenicu,
namoli mobu golemu, -
sve ćev devojke da dođev,
Ljiljana moma će dođe!
Stojan si majku posluša:
kupi si sivi volovi,
poora njivu golemu,
poseja belu pčenicu,
namoli mobu golemu;
sve mu devojke dođoše,
Ljiljana moma ne dođe!
napravi češmu šarenu, -
napravi češmu šarenu;
sve si devojke dođoše,
napravi crkvu u selu, -
napravi crkvu u selo,
sve si devojke dođoše,
Stojane, sinko Stojane!
polegni, sine, te umri,
majka će prostre pokrovi,
majka će sveće da upali,
pa će da vikne da plače:
tag' će Ljiljana da dođe!
poleže stojan te umre,
majka si prostre pokrovi,
upali sveću voštanu,
poviknu majka da kuka.
Ljiljana dvori meteše;
frli si metlu iz ruke,
pa si uleze u kuću;
"Oj majke, majke, majčice!
Pusti se glasi raznosav:
da mi je Stojan umreja!"
Uđe u baštu zelenu,
nabra si cveće šareno,
usuka sveću voštanu,
odnese momku Stojanu,
zapali sveću Stojanu,
turi mu kitu na grudi:
"Oj bože, bože, božice,
ovakog mrca ne videh,
što su mu usta na podsmeh,
što su mu oči na pogled,
što su mu ruke na pothvat,
što su mu noge na poskok!"
Tada si Stojan ripnaja,
pa si uhvati Ljiljanu:
"Pušti me, pušti, Stojane,
da si otidem kod majke,
da ti donesem darove,
da ti darujem svatove!"
Stojan Ljiljanu ne pušta!

*
SRPSKE NARODNE PESME
TO JE BLAGO, ŠTO JE KOME DRAGO

Snijeg pade na behar na voće,
Da Bog dade svakom, tko što hoće!
A i meni, što je meni drago.
Volim drago, neg' carevo blago!
Što je meni sve carevo blago,
Kad ja nemam što je meni drago?
MOMAK I DJEVOJKA
"Oj djevojko, pitoma ružice,
kad si rasla, na što si gledala?
Il' si rasla na bor gledajući,
il' na jelu tanku ponositu,
il' na moga brata najmlađega?"
"Oj junače, moje jarko sunce,
nit' sam rasla na bor gledajući,
ni na jelu tanku ponositu,
nit' na tvoga brata najmlađega, -
već sam mlada prema tebe rasla."
BELI LICE PRIZRENKA DEVOJKA

Beli lice Prizrenka devojka,
Otišla je na nove bunare.
Ozdo ide mladi biligbasa.
"Dobro jutro, Prizrenko devojko,
Za kim beliš tvoje belo lice,
Da l' za mene, il' za mog sevdaja."
"Nit' za tebe, nit' za tvog sevdaja,
No ga belim za moga dragana,
Koga čekam tri godine dana."
NADŽNJEVA SE MOMAK I DJEVOJKA

Nadžnjeva se momak i djevojka:
momak nažnje dvades't i tri snopa,
a devojka dvadeset i četiri.
Kad uveče o večeri bilo,
momak pije dvades't i tri čaše,
a devojka dvadeset i četiri.
Kad ujutru beo dan osvanu,
momak leži, ni glave ne diže,
a djevojka sitan vezak veze!
OVOJ MOMČE ĐAVOLITO

Ovoj momče đavolito,
đavolske si mome vara.
Mori momo dušo moja,
daj mi jedno oko tvoje.
Ona jadna sramežljiva,
odma mu gi oba dala.
daj mi jednu ruku tvoju.
obe mu gi odma dala.
daj mi ravnu snagu tvoju.
odma si je s njega pošla.
RELJI I JELI
Relja konja sedla,
Jela odsedlava,
Maša joj se Relja
Preko bojna sedla
U svilena nedra;
Al' govori Jela:
"Ne mašaj se, Relja,
"Preko bojna sedla
''U svilena nedra;
''Ja sam isprošena
"Davno, na daleko,
"U Veliko selo."
**
LJUBAVNE PESME
Vojislav Đurić
P O G O V O R
Ljubavne pesme su - kako je rekao Vuk Karadzic - "razdijeljene na pjesme junacke
koje ljudi pjevaju uz gusle, i na zenske, koje pjevaju ne samo zene i djevojke
nego i muskarci, osobito momcad, i to najvise po dvoje u jedan glas. Zenske pjes
me pjeva i jedno ili dvoje samo radi svoga razgovora, a junacke se pjesme najvis
e pjevaju da drugi slusaju; i zato se u pjevanju zenski pjesama vise gleda na pj
evanje nego na pjesmu, a u pjevanju junackije najvise na pjesmu." Sem toga, juna
cke ili epske pesme opevaju bojeve i druge 'znatne dogadjaje' dok zenske ili lir
ske slikaju pretezno obicni, svakodnevni zivot; i epske pesme su ili u desetercu
ili u drugom stihu, od 14 do 16 slogova (bugarstice), dok su lirske pesme u raz
nolikim stihovima.
Nesto vise o nasim lirskim pesmama znamo tek od kraja XV veka. U narednim vekovi
ma bilo je sve vise - u pisanoj knjizevnosti - ne samo vesti o njima nego i njih
ovih tekstova. Prvi ih je sistematski zapisivao i objavljivao Vuk Karadzic u prv
oj polovini XIX veka. Posle toga nasa narodna knjizevnost uopste i lirika posebn
o prestale su da postoje u svom klasicnom vidu.
Vec 1823. godine zabelezio je Vuk Karadzic: "Zenske se pjesme danas slabo spjeva
vaju, osim sto djevojke kadsto pripijevaju momcadma i momcad devojkama." To znac
i da su se tada vecinom pevale stare pesme i tamo gde je lirika bila najzivlja,
tj. 'po dojim krajevima Srbije (oko Save i Dunava)' i 'u Bosni po varosima'. A u
sremskim, banatskim i backim varosima - kako je Vuk zapisao iste godine - nisu
se nikako ni pevale narodne lirske pesme, 'nego kojekakve nove', koje su pravili
'uceni ljudi i djaci i kalfe trgovacke'. U toku, a narocito od polovine XIX vek
a - uporedo sa nestajanjem starinskih oblika zivota prodiranjem pismenosti - nar
odna lirika, ukoliko se nije gasila, znatno se menjala i deformisala.
Do XIX veka narodni zivot u sustini nije se menjao. U toku nekoliko vekova (IX -
XV) pod domacim feudalcima - kad je hriscanska pismenost bila ogranicena na sve
stenstvo i plemstvo i kad je gradski zivot bio nerazvijen - narod je umnogom sac
uvao starinski (zemljoradnicki i pastirski) nacin zivota i u vezi s tim mnoge el
emente rodovskog drustva i mnoge paganske obicaje i shvatanja. Pod Turcima, od V
X do pocetka XIX veka, kad su u gradovima sedeli samo tudjinci i kad su i mnogi
svestenici bili nepismeni, kod hriscanske raje (kod pastira i zemljoradnika) zna
tno je ozivela rodovska organizacija, u zadruzi narocito) i s tim u vezi mitolos
ka misao, koju je marks oznacio kao rodno tlo usmenog stvaralastva.
U toku te hiljade godina, kada se narodni zivot malo menjao, nije velike promene
trpela ni narodna lirika: mnoge pesme (narocito one koje su bile u vezi sa obre
dom) prenosene su s kolena na koleno onakve kakve su bile u irevnosti ili nesto
preinacene, a u skladu s njima nastajale su i mnoge nove. Medju svima njima mnog
e nisu zapisane i nepovratno su izgubljene, a vecina onih koje su do nas dosle n
osi snazan pecat perioda turske vladavine.
Po momentu i nacinu pevanja, a katkad i po sadrzini narodne lirske pesme dele se
na razne vrste: ljubavne (o ljubavi momka i devojke, roditelja i dece, brace i
sestara, snahe i zaove, snahe i devera itd.), uspavanke (koje se pevau deci kad
se uspavljuju) i razne decije pesme (koje se pevaju kad se deca cupkaju na kolen
u i u vezi sa raznim decijim igrama), svatovske pesme (koje se pevaju uoci svadb
e, na dan svadbe i posle toga kod devojacke i momacke kuce i na putu), tuzbalice
(koje se improvizuju nad pokojnikom, na grobu, nad pokojnikovim haljinama i oru
zjem itd.), koledarske pesme (koje se pevaju o Bozicu), kraljicke pesme (o Troji
cinu danu) i druge pesme u vezi s raznim praznicima (bozicne, lazaricke, djurdje
vske, spasovdanske), poslenicke pesme (zetelacke, na prelu i o raznim drugim rad
ovima), pocasnice (ili pripevi uza zdravice), verske pesme (koje se dele na pesm
e o poganskim bozanstvima, na pesme o hriscanskim svecima i na slepacke pesme),
igracke pesme (koje se pevaju u kolu), saljive i satiricne pesme (u kojima su is
mejani nevoljni muzevi, neprikladne devojke, punice varalice, zetovi smetenjaci,
svekrve karacice, snahe svadjalice, hvalisavci, lenjivci, starci, mladozenje i
starice udavace) i rodoljubive pesme (koje su, kasnije, preuzele ulogu junackih
pesama i kao takve dozivele veliku obnovu zavreme narodnooslobodilacke borbe).
Kad se nasa narodna lirika posmatra kao celina, u njenoj sadrzini jasno se razli
kuju dva dela: prvi deo cini stvarni zivot sa malo srece i sa mnogo patnje; drug
i deo cini zivot za kojim se zudi i koji, najvecim delom, postoji samo u narodno
j fantaziji.
Mnoge pesme kazuju da je laksi i ugodniji zivot u onim prilikama bio moguc samo
pre zenidbe i udadbe. Nevesta cesto zali za devovanjem - svojim carovanjem: "Car
ti bijah dok djevojka bijah." Tada je ona bila kod majke i oca, medju bracom i
sestrama, bezbrizna i slobodna koliko se to onda moglo biti. Manje razloga nego
ona ima muskarac da zali za svojim momackim vremenom, ali ipak ima, jer je steka
vsi porodicu stekao i brige kako da je odbarani od nestasice, golotinje, bolesti
. No i pre zenidbe i udadbe zivot nije bio bez gorcine. Mladost je cesto vredjan
a i ponizavana. Ona je htela da se vezuje prema stasu i obrazu, prema tome kolik
o je u srcu drago, a roditelji su isli prema blagu, prema bogatom rodu, i, okore
li u svojoj nesreci i trazeci po svaku cenu izlaz iz bede, davali su lepotu za r
ugobu, mlado za staro, drago za nedrago. Sem toga, cesto, voljeni mladic morao j
e da ide u rat, na duze vreme, mozda i da se ne vrati. Otuda su tuzni rastanci j
edan od najglavnijih motiva nase narodne ljubavne lirike.
A posle zenidbe i udadbe, najcesce, nastajali su odista mracni dani, narocito za
nevestu. U stranoj sredini, ona je uvek stavljena na tesku probu, izlagana najv
ecim naporima, a cesto je i zlostavljana. ponajvise je trpela od svekrve, mnogo
puta i od muza i jetrva, a ponajbolje je prolazila kod devera i zaova. Sem toga,
cesto, ostavsi bez muza, morala je sama da se stara o deci, da ih podize 'na pr
eslicu i desnicu ruku'. U nasim lirskim pesmama najcesce - u ovakvom ili onakvom
odnosu prema deci - pominje se majka, otac retko kad. To nije slucajno i nije s
amo zato sto je majka bliza deci i sto se ona vise voli. Ne treba gubiti iz vida
da je to vreme borbe s Turcima, vreme cestih pogibija. deca su, cesto, rano ost
ajala bez oca. Majka ih je sama podizala. Ima i takvih pesama koje govore o tome
kako se mlada majka udovica preudaje, tuguje za decom i umire od zalosti. Te pe
sme imaju realnu osnovu. Ali je mnogo vise takvih pesama u kojima je rec o majci
koja zivi pored dece, s mukom ih podize i cesto ih gubi u opstim pomorima. Te p
esme takodje imaju realnu osnovu. Kao sto su ocevi ginuli, i morija je cesto uda
rala na decu. Mnogo naselje u nasoj zemlji moglo bi da kaze isto ono sto u pesmi
govori Sarajevo - da ga je 'kuga pomorila, pomorila i staro i mlado, rastavila
i milo i drago'.
Koliko stege u kojima su se ljudi mucili i nekako ziveli, isto toliko verno prik
azana je i pobuna protiv skucenosti. Ta crta je karakteristicna i veom znacajna.
Kad govorimo o otpornom duhu naseg naroda u proslosti, obicno mislimo na junack
e pesme, na megdane, na bitke. Medjutim - sasvim logicno - otporni duh ispoljava
o se i u sitnijim prilikama svakidasnjeg zivota. Mnogo puta kroz kletvu i podsme
h, a katkad i kroz gotovost da se radije umre nego primi neprihvatljiv zivot - k
ao, na primer, u pesmi Smrt Omera i Merime.
No pobuna protiv ruzne stvarnosti dostize vrhunac u stvaranju novog, lepseg, pun
ijeg, covecnijeg zivota - u onim prilikama, najvecim delom, samo u uobraziji. Ne
srecni ljudi vole da ulepsavaju i zemlju i sebe. To je idealizacija narocite vrs
te. Ono sto se zeli, sto tek treba da dodje, i ko zna kad, prikazano je tako kao
da je vec tu, kao da ga ljudi vec imaju i uzivaju u punoj meri. Sklonjeo je sve
sto je ruzno i bedno, istaknuto je sve sto je lepo i raskosno, sve sto se da za
misliti. I kad covek shvati stvarni znacaj ovog nestvarnog sjaja u tami ljudskog
zivota, onda su mu potpuno jasni i cisto mitoloski motivi iz oblasti vilinskog
carstva i cvrsto drzani i svecano izvodjeni obredi.
Ali nije samo u tome lepota nase narodne lirike. Njena je lepota i u snazi i kva
litetu emocija, i u jedrini i zvucnosti jezika, i u slikovitom, raznolikom i pol
etnom umetnickom izrazu.
Str. 121, 122, 123 i 124.
**
LJUBAVNE PESME
Priredio: Vojislav Đurić
JELEN I KOŠUTA
Jelenak mi goru lomi,
putak da mu je;
za njim ide košutica;
tek drug da mu je.
Str. 5
ANĐA KAPIĐIJA
Visoko se soko vije,
još su viša gradu vrata;
Anđa im je kapidžija:
suncem glavu povezala,
mesecom se opasala,
a zvezdama nakitila.
Str. 6
VILA SVE ZNA

Sinje more i dubine tvoje!
Niko tebe preplivat ne more,
veće vila na konju ljeljenu.
Konjic vili tio progovara:
"A ti, vilo, po bogu sestrice,
đe su moru najviše dubljine?
Đe li nebu najviše visine?
Đe li, vilo, najšire širine?
Na kom polju najviše bojište?
Đe su, vilo, najbolji junaci?"
Vila konju tio progovara:
"Konjic ljeljen, moj po bogu brate,
nasred mora najdublje dubine,
nasred neba najviše visine,
nasred polja najšire širine,
na Kosovu najviše bojište,
Ercegovci najbolji junaci,
Sarajevke najbolje djevojke."
Str. 6 i 7
VOZILA SE
Vozila se po moru galija,
u njoj sjedi okovan delija,
u ruci mu siv-zelen sokole,
u kljunu mu dva zrna bisera.
Gledala ga sa grada divojka,
al' govori okovan delija:
"Što me gledaš, sa grada divojko?
Okovan sam, ljubit te ne mogu;
oženjen sam, uzet te ne mogu."
Al' govori sa grada divojka:
"Ja ne gledam da ti mene ljubiš,
nit' te gledam da me mladu uzmeš,
već te gledam da te nešto pitam:
čim ti svoje sokolove hraniš,
čim li hraniš, čim li ih napajaš?"
Al' govori okovan delija:
"Ne pitaj me, sa grada divojko!
Biser trunim, sokolove hranim;
suze ronim, sokolove pojim."
Str. 7
KOLO I SOKO
Ibar voda nema broda,
samo kamen do kamena;
po kamenu bosilj raste,
po bosilju kolo igra.
Iz kola se magla digla,
u magli se soko vije.
Mamiše ga mlađi momci
na njihove britke nože;
što ga oni više mame,
to se soko više vije.
Mamiše ga nevjestice
na svilene maramice;
što ga one više mame,
Mamiše ga udovice
na srebrne tkaničice;
Mamiše ga devojčiče
na zlaćene ogrlice;
to se soko niže svija,
te im pada na ramena,
krilima im hlad činjaše.
Str. 7 i 8
IZGLEDANJE DRAGOGA
Vjetar piri, rožmarin miriše,
čini mi se da moj ide dragi!
Da ja znadem otkuda će doći,
putem bi mu bosiljak sijala,
stranputice rumene ružice,
nek mi dragi po mirisu dođe,
po mirisu više neg' po suncu.
Str. 8
**
LJUBAVNE PESME
Priredio: Vojislav Đurić
ČIJA JE ONO ĐEVOJKA

Čija je ono đevojka
što rano rani na vodu,
te plete kosu široko,
a nosi fesak nad oko,
a brodi vodu duboko,
uzdiže skute visoko?
Str. 21
STIDNO MOMČE
I MILOSTIVO DEVOJČE
Višnjičica rod rodila,
od roda se podlomila;
nejaka niko da je bere,
nego momče i devojče.
Stidnje momče neg' devojče,
ispod stida progovara:
"Daj, devojko, jedno oko!"
Devojka mu odgovara:
"Stan, pričekaj, mlado momče,
dok mi majka za breg zađe:
biće tvoja oba oka,
oba oka i — devojka."
Str. 37
PAUN PASE...
gora zeleni;
i gora se s listom sasta,
a ja nemam s kim.
Imam dragog na daleko,
u tuđoj zemlji,
pa mu jadna poručujem:
"Dođi, dragane!
ja ga ne berem;
ja ga ne čujem!"
"Ne mogu ti, draga, doći,
još za godinu!
od Rumelije,
Skender-beg ih zatvorio,
hoće da robi!
Tuga mori, paša robi,
tuga golema!"
bulbul – slavuj
Rumelija – u tursko vreme južna Bugarska
Str. 35
DJEVOJČINA KLETVA
Ljubilo se momče i đevojka
pod granama i perjem od borja;
gledala ih tica lastavica
savrh grane borja zelenoga,
poviđela boru zelenome,
bor zeleni onoj zemlji crnoj,
crna zemlja travi đeteljini,
đeteljina ovcam' bijelijem,
b'jele ovce svojim čobanicam',
čobanice konj'ma i volov'ma,
vrani konji turskoj đeci maloj,
turska đeca đevojčinoj majci,
stara majka svojoj ćeri dragoj.
Stade kleti lijepa đevojka:
"Lastavice, oro te izio!
Zelen bore, oganj t' izgorio!
Crna zemljo, voda t' odnijela!
Đeteljino, suša t' umorila!
B'jele ovce, zaklali vas vuci!
Čobanicu obljubili Turci!
Vrani konji da bi pocrkali!
Tursku đecu kuga umorila,
moju majku s njim' ne ostavila,
mene s mojim dragim sastavila!"
Str. 37
JOVAN I MAJKA MU
Budila majka Jovana:
"Ustaj se gore, Jovane!
Tvoje se drago udaje,
na tvome konju alatu,
na tvoju tešku sramotu."
A Jovan majci govori:
"Neka se, majko, udaje!
Duge su noći jesenje,
ne bilo njojzi veselje!
A dulji danci ljetosnji,
bili joj časi žalosni!"
Str. 37 i 38
ALASIMA (RIBARIMA)
Sve se njive zelene, a alaske crne;
alas kapu nakrivio, u meanu gledi.
Čunovi mu vodom plove, a ispolci zveče;
kesege mu kolo vode a grgeči glede;
kečige mu njivu oru, a morune vlače;
somovi mu žito seju, a jesetre žanju,
linjaci mu slamu dele, a štuke mu vršu.
Kada oni sve ovršu, a alasi jedu.
Str. 113
KARLOVČANIN I KARLOVKINJA
A što su mi Karlovkinje bele, rumene?
Vino piju, papar zoblju, te su rumene.
Kad muž ide na oranje, žena u krčmu;
kad muž ide sa oranja, žena u krevet:
"Jao, mužu, lele, mužu, umreti oću!"
"Jao, ženo, živa željo, a što mi ti je?"
"Jao, mužu, lele, mužu, glava me boli!"
"Jao, ženo, živa željo, da što ću ti ja?"
"Jao, mužu, lele, mužu, traži mi leka:
dozovi mi nerotkinju, koja ne rodi,
da umesi pogačicu triput sejanu;
ispeci mi šarku koku, koja ne nosi,
i petlića bez repica, koji ne peva;
donesi mi kondir vina od tri godine!"
Str. 113
PJESMA UŽIČKA
O, Uzice, mali Carigrade,
dok bijaše, dobro ti bijaše!
Kroza te se proći ne mogaše
od ćošaka i od ćepenaka,
od dućana i od bazerđana,
od momaka i od devo jaka,
od zumbula i od karanfila;
a otkad te beše osvojiše,
sve se pušiš — kan' da šljive sušiš.
Str. 118
**
Javor
Novi Sad,
Godina 1862-1863.
Izdaje i uređuje:
Jovan Jovanović Zmaj
N A R O D N E P E S M E
4.
Bor sadila lijepa devojka,
Bor sadila, boru govorila,
Rasti bolje moj zeleni bore,
Ne rasti mi visom u visinu,
Već mi rasti širom u širinu!
Pod tebe će čudni svati doći:
Sedam kralja sa sedam zemalja.
I carica od Prizrena grada!
Ona misli niko je ne sluša,
Al je sluša prokleta maćija:
"Bog t' ubio, prokleta devojko,
Ko će tebi svate dočekati?
Ko će tebi konjma zopcu dati?
A ko li ti svate darivati?"
— Moj će babo svate dočekati,
Moja sestra zopcu konjma dati
Ja devojka svate darivati,
Kada tužna mile majke nemam.
6.
Sreto dragu u šećer-sokaku,
govori joj i dva i tri puta:
šećer-draga, ukloni se s puta!
Al' se draga ukloniti ne će!
Ko je mene s tobom zavadio,
dušica mu raja ne vidila,
zemljica mu kosti izmetala,
kroz kosti mu pelen trava rasla
a kroz usta gorka čemerika
za šta mene i tebe zavadi.
Ej, da Bog da, te se pomamio,
od pomame u goru otiš'o,
goru jeo s lista vodu pio,
u leskov se listak zavejao,
studen kamen pod glavu metao!!
7.
Vezeni, šareni anđini rukavi,
sadaću joj reći ko će na nji leći.
Leći će leći Niko momče mldo,
Niko s kraja, Anđa do duvara,
kraj ga pita ko tu Anđu štipa.
8.
Vezla Mara, kitila rukave,
iznosila na drum pred jarana;
Mara vezla, a mati je klela,
kun' ga mati i ja ću ga kleti,
tamnica mu moj nedra bila,
moja nedra a tvoji rukavi.
9.
Ide dragi doljinom,
ide Jela prtinom,
itaju se trnjinom.
Ne misle se ubiti,
već se misle uzeti,
muško čedo roditi,
za ručicu voditi.
4.*
Draga moja, jesi l' se udala,
jesam dragi ali za nedraga,
za nedragim i čedo rodila,
od milosti tvoje ime dala,
od žalosti zvati ga ne mogu
već ga zovem janje umiljato,
a to janje ostalo bez babe
kao i ja bez tebe jarana.
(* Pesmu "poslao Živoin Radonjić učitelj u Štitaru u Mačvi")
Napomena: Stihovi pesama objavljeni su u Javoru, listu za zabavu i nauku, u okvi
ru teme:
Narodne pesme. (Još neštampane.), bez naslova, pod rednim brojevima.
**
N A R O D N E P E S M E
BISERNA BRADA
Biserna brada,
srebrna čaša,
biser se roni,
u čašu pada,
svako ga zrno
po dukat valja,
a s'jeda brada
tri b'jela grada.
Objašnjenje. - Ova pesma se nalazi u I Vukovoj knjizi, pod br. 113, među Paštrovskčm pri
pjevima uz zdravice. Uz ove pripjeve Vuk je zapisao sledeće: "U Paštrovićima je običaj d
a se na svadbama, a i o krsnijem imenima i na ostalijem velikim gozbama, pije up
ravo i samo po sedam zdravica, i to:
I u slavu božju,
II u slavu svijeh svetijeh;
III u zdravlje domaćinovo;
IV u zdravlje crkovno ili svešteničko;
V u zdravlje svojijeh starješina ili poglavica;
VI u zdravlje carsko;
VII u zdravlje sofre (cijeloga društva).
Osim napijanja ili molitve, uza svaku zdravicu imaju mali pripjevi, koje svi ugl
as pjevaju".
Vuk je u Srpskom rječniku zabeležio: "Srbi napijaju kad god piju rakiju ili vino, a
osobito kad su u društvu, kao npr. na krsnom imenu, na svadbi, na krštenju itd. U go
rnje čelo ne smije (od sramote) sjesti koji ne zna napijati."
Ljiljana Nikolić • Bosiljka Milić
Powered by SMF 1.1.11 | SMF © 2006-2007, Simple Machines LLC | Српски превод: Јован Турањан

Sunce Se Ponovo Zeni

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Sunce Se Ponovo Zeni

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Srpski Muzicki Forum

Srpsko usmeno stvaralaštvo predstavlja književnost za sebe, koja je u vremenima vlad

Vukovi zapisi o narodnoj poeziji

Struktura lirske pesme

Наслов: Srpske lirske narodne pesme

Sunce se djevojkom oženi

Наслов: Srpske lirske narodne pesme

Наслов: Srpske lirske narodne pesme

Наслов: Srpske lirske narodne pesme

Наслов: Srpska lirska poezija

Opet ovčar i devojka.

Наслов: Srpska lirska poezija

Наслов: Srpska lirska poezija

Наслов: Srpska lirska poezija

TO JE BLAGO, ŠTO JE KOME DRAGO

BELI LICE PRIZRENKA DEVOJKA

NADŽNJEVA SE MOMAK I DJEVOJKA

OVOJ MOMČE ĐAVOLITO

VILA SVE ZNA

ČIJA JE ONO ĐEVOJKA

You might also like