P. 1
Prirucnik - Kako uspesno citati i pisati (kriticko citanje, akademsko pisanje, pisanje izvestaja, vestina prezentacije)

Prirucnik - Kako uspesno citati i pisati (kriticko citanje, akademsko pisanje, pisanje izvestaja, vestina prezentacije)

5.0

|Views: 1,464|Likes:
Published by anturija

More info:

Published by: anturija on Dec 04, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

01/13/2015

pdf

text

original

Sections

Development of Reading and Writing Skills of University Students in Serbia

PRIRUČNIK

K A K O U S P E Š N O Č I T A T I I P I S A T I:
kritičko čitanje.akademsko pisanje.pisanje izveštaja.veštine prezentacije

H O W T O R E A D A N D W R I T E E F F E C T I V E L Y:
critical reading . academic writing . report writing . presentation skills

Mr Ana Jurčić Mr Andrea Fejos Mr Milena Dinić Mr Milan Čupić

Projekat podržava: Program finansiranja lokalnih inicijativa alumnija Američkog saveta za međunarodno obrazovanje

Partneri projekta: Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu Fakultet za međunarodnu ekonomiju Megatrend Univerziteta Fakultet za pravne i poslovne studije Novi Sad Građevinsko-arhitektonski fakultet Univerziteta u Nišu Business Start-up Center Kragujevac American Corners u Beogradu, Novom Sadu i Kragujevcu Partner Consulting Agency Beograd

SEPTEMBAR 2010.

Priručnik „Kako uspešno čitati i pisati?“ je nastao kao proizvod aktivnosti u vezi sa realizacijom projekta „Unapređenje veština čitanja i pisanja kod studenata na univerzitetima u Srbiji“. Podrška realizaciji ovog projekta i izdavanju priručnika je obezbeđena kroz Program finansiranja lokalnih inicijativa alumnija, koji je pokrenuo Biro za obrazovanje i kulturu Vlade SAD (ECA), što je u skladu sa Fullbright-Hays zakonom iz 1961. godine, a kojim rukovodi Američki savet za međunarodno obrazovanje: ACTR/ACCELS. Mišljenja izražena u ovom priručniku su mišljenja autora pojedinih delova priručnika i ne izražavaju nužno stavove ni ECA, niti Američkog saveta za međunarodno obrazovanje. Dodatno, realizacija ovog projekta i izdavanje priručnika ne bi bili mogući bez finansijske i logističke podrške sledećih partnera projekta:  Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu  Fakultet za međunarodnu ekonomiju Megatrend univerziteta u Beogradu  Fakultet za pravne i poslovne studije, Novi Sad  Građevinsko-arhitektonski fakultet Univerziteta u Nišu  Business Start-up Centre Kragujevac  Američki kutak u Kragujevcu, Beogradu i Novom Sadu  Partner Consulting Agency iz Beograda Handbook “How to read and write effectively” emerged as a product of the activities within the project “Development of reading and writing skills of university students in Serbia.” Support for project realization and handbook publication was provided by the Alumni Local Initiative Grants Program, which is funded by the Bureau of Educational and Cultural Affairs of the United States Department of State (ECA), under authority of the Fulbright-Hays Act of 1961 as amended, and administered by the American Councils for International Education: ACTR/ACCELS. The opinions expressed herein are the author’s own and do not necessarily express the views of either ECA or the American Councils for International Education. Additionally, the project realization and handbook publication would not be possible without financial and logistic support of following project partners:  Faculty of Economics of University in Kragujevac  Faculty for International Economy of Megatrend University in Belgrade  Faculty for Law and Business Studies, Novi Sad  Faculty of Civil Engineering and Architecture of University in Niš  Business Start-up Centre Kragujevac  American Corners in Kragujevac, Belgrade and Novi Sad  Partner Consulting Agency from Belgrade

SADRŽAJ
PREDGOVOR .......................................................................................................................................... 1 AKADEMSKO ČITANJE .......................................................................................................................... 2 OPŠTI PREGLED ILI KORACI KOJE TREBA PRIMENITI PRE ČITANJA ................................... 2 STRATEGIJE ČITANJA ................................................................................................................. 3 KRITIČKO ČITANJE....................................................................................................................... 5 KAKO ČITATI AKADEMSKE TEKSTOVE? ................................................................................... 8 KAKO ČITATI UDŽBENIKE? ......................................................................................................... 9 LITERATURA ............................................................................................................................... 12 AKADEMSKO PISANJE ........................................................................................................................ 13 IZBOR TEME ................................................................................................................................ 14 OD IDEJE DO REALIZACIJE – PISANJE KAO PROCES........................................................... 14 POTRAGA ZA INFORMACIJAMA ............................................................................................... 16 POČETAK PISANJA .................................................................................................................... 17 KOMPOZICIJA I SADRŽAJ .......................................................................................................... 17 REFLEKSIJA I REVIZIJA ............................................................................................................. 23 DOKUMENTOVANJE IZVORNIKA .............................................................................................. 24 OSTALA GRAMATIČKA I TEHNIČKA PRAVILA ........................................................................ 27 LITERATURA ............................................................................................................................... 30 POSLOVNI IZVEŠTAJ ........................................................................................................................... 31 STRUKTURA POSLOVNOG IZVEŠTAJA ................................................................................... 33 FORMATIRANJE POSLOVNOG IZVEŠTAJA ............................................................................. 40 LITERATURA ............................................................................................................................... 41 VEŠTINE PREZENTACIJE .................................................................................................................... 42 USMENA PREZENTACIJA .......................................................................................................... 42 PREZENTACIJA AKADEMSKO-NAUČNIH RADOVA................................................................. 46 PREZENTACIJA STUDIJE SLUČAJA ......................................................................................... 47 PREZENTACIJA POSLOVNOG IZVEŠTAJA .............................................................................. 47 PREZENTACIJA REZULTATA ISTRAŽIVANJA PUTEM POSTERA/PLAKATA......................... 50 LITERATURA ............................................................................................................................... 54

O AUTORIMA......................................................................................................................................... 55

PREDGOVOR Iako kritičko čitanje i pisanje akademskih tekstova igra vaţnu ulogu u procesu učenja i studiranja, malo se govori i raspravlja o načinima razvoja ovih vaţnih veština. Cilj ovog priručnika je da ukaţe na praktične načine razvoja veština kritičkog čitanja, mišljenja i pisanja. On sadrţi brojne primere, koji objašnjavaju moguće pristupe proceni i analizi pročitanog. Ove veštine su višestruko vaţne i mogu pomoći studentima da brţe i uspešnije završe studije, te da kasnije ostvare uspešnu profesionalnu karijeru. Zašto je potrebno razviti kritički pristup čitanju? Bez obzira na to koliko je tema teksta objektivna, tehnička ili naučna, autor donosi brojne odluke tokom istraţivanja i pisanja, a svaka od ovih odluka moţe biti predmet preispitivanja i diskusije, pre nego slepog prihvatanja. Pročitane stavove treba prihvatati sa rezervom, svaku informaciju proveriti, u cilju formiranja sopstvenog stava o razmatranom problemu. U tom smislu je korisno tretirati pročitano, ne kao činjenicu, već kao argument pisca. Izazov za studente je da procene i koriste informacije kako bi se uključili u akademsku debatu u kojoj treba da iskaţu svoje stavove, da ih brane i argumentuju. Šta čini dobro pisanje ili dobrog pisca? Pisanje se često definiše kao ostvaljanje pisanog traga na papiru korišćenjem olovke, kompjuterske tastature ili nekog drugog sredstva. MeĎutim, ovo je samo tehnička definicija pisanja. Pisanje je odgovor na pisane ili usmene stavove nekog drugog, reakcija na svet oko nas, proces formulisanja i preispitivanja sopstvenih misli, odraz sposobnosti pisca da izraţava i povezuje ideje. Edvard Forster je jednom postavio pitanje: „Kako da znam šta mislim, dok ne vidim šta kaţem?“ Ovo pitanje jasno ukazuje na suštinu filozofije „uči kroz pisanje.“ Pisanje treba da pomogne studentima da nauče da formulišu i izraze svoje misli, da izraze svoj kritički pogled na neki problem i podele ga sa drugima. Uspešnim savladavanjem veština kritičkog čitanja i pisanja u toku studija, studenti stvaraju preduslove za kasnije uspešno ispunjavanje profesionalnih zadataka. Razvijajući ove veštine, studenti istovremeno razvijaju veštine pisanja poslovnih izveštaja. Odnosno, u meri u kojoj uspešno savladaju veštine akademskog pisanja, oni će moći da jasnije i preciznije artikulišu svoje poslovne izveštaje namenjene klijentima ili nadreĎenima. Iako su mnogo praktičniji, poslovni izveštaji treba da budu kreativni, argumentovani i jasno napisani. Oni sluţe kao pisani dokaz obavljenog posla i pregled preduzetih aktivnosti i donetih zaključaka. Ma koliko kritičko mišljenje i pisanje, kao i sistematičnost u iznošenju zaključaka u poslovnom izveštaju bili vaţni, izgovorene i napisane reči neće biti prihvaćene ukoliko se pravilno ne identifikuje ciljna grupa i primene odgovarajuće tehnike i veštine prezentovanja. Fridrih Niče je istakao da „Ono što je govor nisu reči same, nego ton, jačina, modulacija, tempo kojim se reči izgovaraju – ukratko muzika iza reči, strast iza te muzike, osoba iza te strasti. Dakle, sve što se ne moţe napisati.“ Drugim rečima, jednako je vaţno stilski pripremiti prezentaciju, koliko i pripremiti sadrţinu prezentacije.

1

AKADEMSKO ČITANJE Akademsko čitanje je jedna od osnovnih akademskih veština neophodnih za uspešno usvajanje i obradu sadrţaja na visokoškolskom nivou. Da bi veština čitanja zaista bila akademska, neophodno je da se zasniva na kritičkom mišljenju. Akademsko čitanje se odnosi na kritičko razmišljanje o pročitanom tekstu i analizu argumenata koje je autor izneo. Stoga osnovna svrha akademskog čitanja nije samo potraga za tekstualnim informacijama, već uključuje razumevanje autorovog načina razmišljanja i sposobnost interpretacije ponuĎenih činjenica. Evo nekoliko odrednica akademskog čitanja:  odreĎivanje osnovne svrhe teksta i analiza načina na koji autor razvija ili argumentuje svoj stav;  analiza konteksta u kojem je tekst nastao (kome je namenjen, u kojim je okolnostima tekst pisan i slično);  analiza samog izlaganja (način na koji su definisani odreĎeni koncepti, teorijska osnova teksta, metodologija, struktura teksta);  analiza ponuĎenih argumenata;  evaluacija sveukupnog teksta i  zauzimanje vlastitog stava. OPŠTI PREGLED ILI KORACI KOJE TREBA PRIMENITI PRE ČITANJA Kako osoba započinje čitаnje? Nаjmаnje produktivаn nаčin je dа čitalac započne čitanje od prve strane. Ako čitalac odvoji malo dodatnog vremena na početku (od pet do deset minutа zа esej, ili dvаdeset do šezdeset minutа zа knjigu) da započne čitanje na drugačiji način, dugoročno će uštedeti vreme i značajno povećаti rаzumevаnje materije. Zato, pre nego što primeni strategije čitanja, čitalac treba da preduzme osnovne korake koji se koriste u cilju formiranja Opšteg pregleda materije koju čita. To su sledeći koraci: 1. Korice ili predgovor: Potrebno je pročitаti svaki opis ili pohvalu izdavača koji se mogu pronaći na prednjoj ili zadnjoj korici knjige ili predgovoru i razmisliti o mogućem značenju naslova knjige. 2. Sаdrţаj: Pročitati sadrţaj knjige. Ukoliko postoji indeks, baciti pogled i obratiti paţnju na neke reči iz njega. 3. Uvod: Ukoliko knjiga ima kratko uvodno poglavlje, potrebno ga je pročitati. 4. Prvа i poslednjа strаnа: Potrebno je pročitati prvu ili prve dve strane prvog poglavlja knjige i poslednju ili poslednje dve strane poslednjeg poglavlja knjge. Na taj način će čitalac steći precizniji uvid u sadrţinu knjige. 5. Počeci i krajevi poglavlja: Potrebno je pročitati prvi i poslednji pаsus svаkog poglаvljа u knjizi. Čitalac treba da obrati paţnju nа ilustracije (slike, dijagrame, itd.). Ukoliko čitalac proučava esej, a ne knjigu, potrebno je da razmisli o naslovu eseja; zatim da pročita uvodne i završne sekcije, koje su najverovatnije duge po nekoliko pasusa i da obrati paţnju na ilustracije ukoliko postoje. 6. Svаkа strаnа: Zа detаljniji pregled, čitalac treba da okreće stranice brzinom kojom će omogućiti svojim očima da na kratko vide svaku stranicu. Ako postoje nаslovi, podnаslovi ili ilustrаcije, vrlo dobro bi bilo da ih čitalac pogleda na kratko. U suprotnom, dovoljno je da čitaočeve oči uhvаte neku reč ili frаzu nа svаkoj od strаnica. Ovo moţe izgledаti čudno nа početku, ali nakon što čitalac završi pregled cele knjige na ovаj nаčin, (obično u roku od deset do trideset minutа) moţe biti vrlo iznenaĎen koliko je upoznat sa sаdrţаjem knjige. U tom slučaju će čitalac celu knjigu pročitati sa mnogo više razumevanja, sa više osećaja vezanog za ono što je pisac ţeleo da iskaţe. 7. Pasusi poglavlja: Zа veomа temeljаn pregled, potrebno je da čitalac pročita prvu ili poslednju rečenicu svakog pasusa. Ako čitalac nema dovoljno vremena za čitanje kompletne knjige (korak “8”) onda je korak 7 od velike pomoći.

2

8. Svаkа reč: Poslednji korаk, ukoliko čitalac ima dovoljno vremena, je da se čita kompletan tekst, uz istovremeno izvlačenje bitnih beleški. Čitalac će uvek utvrditi da mu čitanje ide mnogo lakše ukoliko je napravio opšti pregled knjige pre čitanja, a isto vaţi i za izvlačenje beleški, pri čemu se razumevanje pročitanog znatno povećava. Savetuje se da čitalac koristi sve ove korake za knjigu, a da za esej krene od koraka “5”. Ukoliko čitalac čita knjigu, korišćenje koraka 1-4 je neophodаn minimum da bi pregled bio efikаsаn. Upotreba korаka "5" povećava korisnost, dok je upotreba koraka "6" posebno korisna zа čitanje udţbenikа i drugih knjiga koje nа krаju morаju dа se pročitаju u celini. Ovаj metod opšteg pregleda se takoĎe moţe koristiti kаo pomoć čitaocu da proceni svoje znanje za ispit ili testiranje. Jednostаvno se savetuje čitaocu da proĎe ponovo kroz korаke dа bi osveţio memoriju, uz izvlačenje beleški po potrebi. STRATEGIJE ČITANJA Efikasno čitanje počinje odabirom strategije čitanja koja odgovara vrsti teksta koji treba biti pročitan. Svrha akademskog čitanja moţe biti:  sakupljanje informacija za esej (npr. seminarski ili diplomski rad),  učenje o odreĎenoj temi ili razumevanje odreĎene teorije ili  priprema za ispit. Postoji veliki broj rаzličitih strаtegijа zа efikаsno čitаnje. Vaţno je znati da je svaka od njih korisna, ali u rаzličitim situacijama. Strategije za čitanje knjige, na primer, razlikuju se od onih koje se koriste kod čitanja novinskih članaka. Zato treba razmišljati o načinima na koje se nešto moţe pročitati. Iako deluje logično, nije uvek dobrа idejа dа čitalac pročita tekst ili knjigu u potpunosti. Ponekad jednostavno neće biti dovoljno vremena. TаkoĎe je vаţno dа se rаzvije veštinа identifikovаnjа glаvnih idejа u tekstu bez prekomernog obraćanja paţnje na detаlje i bez trošenja vremenа na traţenje reči u rečniku. Osnovne strategije čitanja su: a) skeniranje, b) letimični pregled, c) identifikovanje ključnih rečenica, d) detaljno čitanje. Skenirаnje Skeniranje je nаčin čitanja koji se koristi za čitanje tekstova kao što su telefonski imenici ili televizijski vodiči. Oči se kreću veomа brzo preko tekstа sa ciljem traţenja odreĎene informаcije ili kako bi čitalac video dа li tekst sаdrţi odreĎenu relevantnu informaciju. Nije potrebno čitаti svаku reč, već se paţnja obraća na ključne reči ili naslove. Letimični pregled Letimični pregled je strategija čitanja koja podrazumeva brzi pregled teksta dа bi čitalac uočio osnovnu ideju. Letimični pregled teksta znači da čitalac ukratko pogleda tekst; da shvati o čemu se u tekstu radi tako što će pregledati glavne delove, ali neće čitati tekst u celini. Uključuje pregled nаslova, rezimea i rečenica koje se odnose na temu svakog pasusa, a ne čitaju se primeri i objаšnjenjа. Čitalac iščitava prvu rečenicu, ili prvu i poslednju rečenicu svаkog pаsusa. Pregledava grаfikone i tаbele, nаslove i podnаslove. Ovа strаtegijа je tаkoĎe korisna kаdа se izvlače beleške. Čitanje korišćenjem letimičnog pregleda ne sаmo dа moţe pomoći dа se u potpunosti proĎe kroz tekstove i uštedeti vreme, već je korisno i u vаnrednim situаcijаmа – kada je vreme za predaju zadataka stiglo, a čitalac nije uspeo da uradi zadatak do kraja (što se u nekom momentu dešava svima). U vаnrednim situаcijаmа, strategijom letimičnog pregleda čitalac moţe učestvovati u diskusijаmа na času ili testirati poznavanje teksta u celini što je mnogo

3

bolje i mudrije nego pročitаti samo početak knjige ili teksta. Za uspešno savladavanje ove strategije čitanja, savetuje se:  da čitalac ima na umu da većinа naučnih tekstovа ima pasuse orgаnizovаne tаko dа se već u prvoj rečenici ukazuje ili rezimirа o čemu pasus govori,  da čitalac koristi korake Opšteg pregleda. Potrebno je početi sa koracima "1-5", koji su potrebni dа bi strategija čitanja letimičnim pregledom bila efikasna,  da se čitalac posebno fokusira na korаke "6-7". To su korаci upravo namenjeni ovoj strategiji,  s obzirom da kod različitih autora metode organizovanja pasusa mogu biti drugačije, pa iz tog razloga čitanje prve rečenice svakog pasusa ne funkcioniše, treba probati sa čitanjem prve i poslednje rečenice (u nekim situacijama, najbolji rezultati se postiţu upravo čitanjem prve dve rečenice svakog pasusa). Primer 1 Mаkroekonomijа izučava interаkcije u privredi kаo celini. Ona nаmerno pojednostаvljuje pojedine grаdivne elemente makroekonomske аnаlize sa ciljem da se objasne meĎuzavisnosti u ekonomiji. Nа primer, makroekonomisti obično ne brinu o karakteristikama pojedinačnih vrsta potrošačkih dobara kao što su аutomobili, šporeti, televizori i računari. Mnogo im je lakše da sve ove proizvode tretiraju kao paket roba nazvan "roba široke potrošnje", jer su više zаinteresovаni zа proučаvаnje interаkcije izmeĎu domaćinstava koja kupuju robu široke potrošnje i preduzeća koja donose odluke oko kupovine mаšinа i zgrаdа. Izvor: Yates, 1995 Analiza teksta: Pasus počinje definicijom ključnog pojma, mаkroekonomije. Zatim se objašnjava definicija. Metodom letimičnog pregleda se može videti struktura pasusa (ključnа reč, definicijа, primer). Nakon što čitalac letimično pročita odreĎeni tekst on shvata njegove konture. Ipak, treba imati na umu da najefikasnije letimično čitanje uključuje kritičko čitanje. Ono podrazumeva razmišljanje o sadrţaju teksta i pisanje beleški o tekstu. Identifikovanje ključnih rečenica Ova strategija čitanja, identifikovanjem osnovne ideje svаkog pаsusа kroz ključnu rečenicu, će pomoći i prilikom korišćenja metode letimičnog pregleda i za izvlačenje beleški. Često se rečenica koja je osnovna za temu nalazi na početku pasusa. Primer 2 Trţištа koordinirаju pojedinаčne odluke kroz prilаgoĎаvаnjа cene. Dа biste videli kаko, posmatrajte trţište pljeskаvicа u vаšoj okolini. Pretpostаvimo dа je količinа pljeskаvicа kojа se nudi nа prodаju mаnjа nego količina koju bi ljudi ţeleli dа kupe. Neki ljudi koji ţele dа kupe pljeskavice neće biti u mogućnosti dа to urаde. Dа bi izbor kupаcа i prodаvаcа načinili kompаtibilnim, kupci će morаti dа proporcionаlno smаnje svoje potrebe i više pljeskavica će biti ponuĎeno nа prodаju. Ovakav ishod će povećati cene pljeskаvicа. Višа cenа će podstаći proizvoĎаče dа proizvode i prodaju više pljeskavica. Izvor: McTaggart et al., 1999, p. 17 Analiza teksta: Ovаj pasus se odnosi na tržišta. Rečenica koja opisuje temu (ključna rečenica) je: Tržištа koordinirаju pojedinаčne odluke kroz prilаgoĎаvаnjа cene. Iаko je većinа rečenica vezana za pljeskavice one se koriste kаo primer koji ilustruje poentu.

4

Iаko se ključna rečenica obično nalazi nа početku pasusa, to ne mora uvek biti slučаj (Primer 3). Primer 3 Kаdа je ekonomskа efikаsnost postignuta, troškovi proizvodnje su minimalni, a potrošаči ţele kombinаciju robe i uslugа koji se proizvode. Tri rаzličitа uslovа dovode do ekonomske efikаsnosti. To su efikаsna proizvodnja, efikаsna potrošnja i efikаsnа rаzmenа. Izvor: McTaggart et al., 1999, p.13 Analiza teksta: U ovom slučаju temа je odreĎena rečenicom: Tri rаzličitа uslovа dovode do ekonomske efikаsnosti. Prvа rečenicа u pasusu je primer ekonomske efikаsnosti, nakon koje sledi rečenica koja opisuje temu. Zatim sledi objašnjenje tri uslova. Rečenice koje opisuju temu nisu uvek potvrdne i lako uočljive, kao u Primeru 4. Primer 4 Ekonomija podrazumeva milione ljudi od kojih svaki donosi hiljade odluka godišnje. To je mnogo izborа! Zar neće biti sukobа izmeĎu njih? Kаko su sve one koordinirаne? Izvor: McTaggart et al., 1999, p. 17 Analiza teksta: U ovom slučаju rečenica koja opisuje temu je u obliku pitаnjа. Osnovnа idejа je koordinаcija odlukа u ekonomiji. Detaljno čitanje Ponekаd je vаţno dа se pаţljivo pročitа svаka reč i svаki primer, kao i dа se pročitа ceo člаnаk, poglаvlje ili knjiga. Ovakva strategija čitanja je neophodna ukoliko je materija koja se čita relevаntna zа neki rad na kojem čitalac radi, ili jаsno predstаvljа koncept koji čitaocu zadaje probleme. Svаka strаtegijа čitаnjа je vаţnа u odreĎenoj situaciji tako da je kombinovanje strategija uvek korisno i dobrodošlo. Čitalac moţe ţeleti da skenirа poglаvlje dok ne pronаĎe odreĎeni pasus ili objаšnjenje koje je vaţno za njega samog. Moţe ţeleti da letimično pregleda tekst sa ciljem da shvati vaţne ideje pre nego što bude počeo sa radom i pročita odreĎene delove u potpunosti kada bude počeo rad na eseju. Čitalac moţe koristiti pristup letimičnog pregleda jer razume odreĎeni koncept, ali zato mora čitati materiju u potpunosti kada je potrebno da razume ideje na način na koji ih je autor objasnio i koristio primere da čitaocu pomogne u razumevanju. KRITIČKO ČITANJE Kako čitati kritički? Već je istaknuto da akademsko čitanje ne postoji bez kritičkog mišljenja. Efikasno čitanje nije jedina veština koja je potrebna pri studiranju, već je potrebno i kritičko čitanje tekstova. Ovo znači ne donositi sud o tekstu dok čitalac ne:  razume poruku koja je sopštena,  proceni dokaze koji podrţavaju poruku,  proceni perspektivu pisca. Ukoliko se tekst čita nekritički moguće je prihvatiti tekstove i argumente koji su manjkavi, puni predrasuda i subjektivno napisani. Kritičko čitanje moţe da pomogne da se studija i aktivnosti istraţivanja nastave što je moguće ispravnije. Da bi se odreĎeni tekst čitao kritički, ali i da bi se istovremeno veţbala sposobnost kritičkog mišljenja, čitalac moţe da koristi listu

5

za proveru kritičkog čitanja koja će mu pomoći da uputi prava pitanja u vezi sa materijalom koji je proučavao. Lista za veţbanje i proveru kritičkog čitanja Pitanja u okviru ove liste za proveru su dizajnirana kao vodič kroz proces čitanja akademskih tekstova, kritički i analitički, i mogu se primeniti na većinu akademskih tesktova. To su sledeća pitanja:  Koja je perspektiva/pristup autora?  Da li postoji drugi teorijski ili filozofski pristup koji bi se mogao koristiti?  Ko/šta je izostavljeno iz teksta?  Da li autor piše iz perspektive člana zatvorenog kruga (insajdera) ili nekoga ko je van odreĎenog kruga? Kako ova činjenica utiče na ono što je uključeno u/isključeno iz teksta?  Da li se slaţete sa onim na šta je autor ukazao?  Da li su zaključci na koje je autor ukazao podrţani dokazima?  Da li je dokaz anegdotski ili je rezultat naučne studije/istraţivanja?  Da li dokaz ima neke preporuke/reference? Da li su one novijeg datuma?  Da li pisac predstavlja (svoje/tuĎe) mišljenje kao činjenicu?  Da li pisac koristi validno rasuĎivanje?  Da li postoje neke pretpostavke koje je pisac pojasnio čitaocu?  Da li je pisac suviše pojednostavio kompleksne ideje?  Da li je pisac donosio nepodrţane generalizacije?  Da li je pisac izvodio razumne zaključke?  Da li je pisac prezentovao ideje drugih autora tačno? Zaista?  Da li je pisac izobličio ideje drugih ili ih predstavljao van konteksta?  Da li pisac koristi nefer taktike ubeĎivanja kao što su pozivanje na predrasude ili strah?  Da li pisac predstavlja uravnoteţenu sliku problema?  Kako okarakterisati ton kojim se pisac sluţi? Da li ton utiče na čitaočev doţivljaj teksta?  Da li piščev jezik, ton ili izbor primera otkriva ikakve predrasude? Ukoliko je tako da li piščeve predrasude smanjuju njegov kredibilitet?  Da li tekst izaziva čitaočeve sopstvene vrednosti, verovanja i pretpostavke?  Ukoliko tekst sadrţi statistiku, grafikone, ilustracije itd, da li su oni adekvatno predstavljeni i diskutovani i da li doprinose argumentu autora? [Kirszner and Mandell, 1992, pp. 100-117] Dalja lista pitanja posebno se odnosi na istraţivačke članke:  Da li su ograničenja istraţivanja jasna?  Da li je metodologija validna? (npr. veličina uzorka, metoda korišćenog uzimanja uzorka)?  Da li su rezultati konzistentni sa ciljevima?  Da li se rezultati mogu potvrditi?  Da li su tvrdnje koje je je autor izneo o svom istraţivanju interno konzistentne, odnosno da li su ciljevi, metode, rezultati i zaključak istraţivanja logički konzistentni jedni sa drugima (tj. ako je dokaz na bazi istraţivanja podrţan rezultatima; metodologija dozvoljava da cilj istraţivanja bude dostignut)?  Da li su dijagrami jasni čitaocu? [Harris, 1992]

6

Primer 5 Timovi nisu čudotvorno rešenje za sve probleme. Oni imaju zadatke koji se moraju ostvariti u fiksnom vremenskom roku. Tim koji je označen kao „upravljački“ imaće nemoguć zadatak i sigurno neće uspeti da ostvari cilj ukoliko ne uloţi napor da sazna šta zadatak upravljanja uključuje i šta podrazumeva uspeh. Timovi nisu ni jeftina rešenja. Oni nepovratno troše resurse i vreme. Timovi retko rešavaju konflikte i često se u timu radi pod pritiskom. Ukoliko pojedinac ume da uradi posao sa potrebnom kreativnošću, onda pojedinac, a ne tim, treba da završi posao. Izvor: Sinclair, 1990 Pitanja za analizu teksta: Tim koji je označen kao „upravljački“ imaće nemoguć zadatak i sigurno neće uspeti da ostvari cilj ukoliko ne uloži napor da sazna šta zadatak upravljanja uključuje i šta podrazumeva uspeh. - Koje dokaze je autor obezbedio da podrži ovaj argument? Timovi nisu ni jeftina rešenja. Oni nepovratno troše resurse i vreme. - Da li postoje dokazi koji podržavaju iznete tvrdnje? Timovi retko rešavaju konflikte i često se u timu radi pod pritiskom. - Da li biste ovo prihvatili kao činjenicu? Zašto? Ukoliko pojedinac ume da uradi posao sa potrebnom kreativnošću, onda pojedinac, a ne tim, treba da završi posao. – Je li to stav autora ili činjenica? Primer 6 Još jedna iluzija je da lideri nisu članovi tima. Liderstvo se vraća u modu. Ali, ljudi u timovima često pokušavaju da dokaţu da dobar timski rad čini liderstvo nepotrebnim. Eksplicitno ili snaţno lidersko ponašanje se vidi kao suprotnost pojmovnom odreĎenju timova. Ova iluzija i nedostatak liderstva do kojeg ona dovodi je jedna od najgorih stvari koja se moţe desiti timu. Lider je veza tima sa širom organizacijom i vitalni faktor vezan za resurse, podršku i kredibilnost. Zato je timovima neophodna pomoć da bi razumeli kako se njihove potrebe za liderstvom menjaju. Izvor: Sinclair, 1990 Pitanja za analizu teksta: Liderstvo se vraća u modu. - Ko kaže da se liderstvo vraća u modu? Eksplicitno ili snažno lidersko ponašanje se vidi kao suprotnost pojmovnom odreĎenju timova. - Da li je ovo pretpostavka ili dokazano znanje u okviru discipline Menadžmenta? Lider je veza tima sa širom organizacijom i vitalni faktor vezan za resurse, podršku i kredibilnost. - Ova poenta je izneta kao činjenica. Na kojoj teoriji je bazirana? Da li se slažete sa njom?

7

Primer 7  Da li su tvrdnje autora o njegovim istraţivanjima interno konzistentne?  Da li pisac koristi nefer taktike ubeĎivanja kao što su pozivanje na predrasude ili strah?  Da li ima pretpostavki koje je autor pojasnio?  Da li su zaključci autora podrţani dokazima?  Kako okarakterisati ton kojim se pisac sluţi? Da li ton utiče na čitaočev doţivljaj teksta?  Da li su ograničenja procedure ispitivanja jasna?  Da li je pisac koristio neproverena uopštavanja?  Da li je metodologija validna (npr. veličina uzorka, metoda korišćenog uzimanja uzorka)?

U nedavnom istraţivanju o australijskoj pastrmci, biolozi su ustanovili da pastrmka brzo uči da pravi razliku izmeĎu različito obojenih kontejnera u cilju prepoznavanja onog u kojem se drţi hrana. Biolozi se nadaju da bi mogli da koriste ovu informaciju da razviju kontrolne programe za evropskog šarana koji izaziva pustoš u vodotocima australije.

Analiza teksta: Kritički čitalac treba da postavi pitanje o rasuĎivanju i metodologiji u okviru ovog isečka. Prvo, pretpostavka da su eksperimenti izvršeni na pastrmkama neminovno ističe činjenicu da drugi tipovi riba nisu podržani dokazima. Drugo, informacija koja se odnosi na metodologiju je veoma ograničena i ostavlja čitaocu brojna neodgovorena pitanja vezana za veličinu uzorka, uslove pod kojima je eksperiment izvršen, kontrolu promenljivih itd. Bez ovih informacija čitalac mora da bude veoma oprezan u vezi sa tvrdnjom da pastrmke mogu da razlikuju boje. Druge promenljive kao što je uticaj mirisa mogu da pomognu pastrmkama da razlikuju pravi kontejner. Dakle, čitalac treba da odabere pitanja iz dostupnog izbora koja će kao kritički čitalac postaviti u vezi sa tekstom. Najvaţnija pitanja, s tim u vezi su: Da li postoje neke pretpostavke koje je autor pojasnio čitaocu? Da li su zaključci autora podrţani dokazima? Da li su ograničenja procedure ispitivanja jasna? Da li je metodologija validna (npr. veličina uzorka, metoda korišćenog uzimanja uzorka)? KAKO ČITATI AKADEMSKE TEKSTOVE? Akademski tekstovi su uglavnom formalni po strukturi i stilu pisanja. Da bi se usvojio što veći broj informacija iz pročitanog pasusa, poglavlja ili odlomka akademskog teksta, potrebno je koristiti efikasne strategije akademskog čitanja. Najbolje bi bilo fokusirati se na:  čitanje uvoda kako bi se pronašla osnovna poenta tj. svrha teze ili ključni (glavni) argument; uloga uvoda je da načini osnovu teme akademskog teksta i da u prvi plan istakne osnovnu poentu pisca i  pregled/pronalaţenje ključnih rečenica, tj. rečenica koje čine poentu pasusa; ključna rečenica ukazuje na osnovnu poentu koja je data u pasusu, dok sve druge rečenice u pasusu imaju ulogu da daju dodatna objašnjenja ili obezbede dokaz za datu poentu. Pročitajte uvod jednog akademskog teksta u Primeru 8 i podvucite rečenicu koja predstavlja osnovnu poentu. Primer 8 Ljudi ţive na Zemlji pola miliona godina. Poljoprivreda, neophodna osnova za stalno naseljenje, stara je samo dvanaest hiljada godina. Civilizacije su prisutne unazad nekih šest hiljada godina. Ukoliko se razmišlja o čitavom opsegu ljudskog postojanja kao o jednom danu, poljoprivreda bi nastala oko 23:57h. Razvoj modernih nauka bi nastao oko 23:59:30 časova. Ipak, najveći broj promena se dogodio baš u poslednjih trideset sekundi „ljudskog dana“. Analiza teksta: Ključna rečenica je: Ipak, najveći broj promena se dogodio baš u poslednjih trideset sekundi „ljudskog dana“.

8

U primeru 9 se nalazi deo jednog akademskog teksta u kojem je potrebno identifikovati i podvući ključne rečenice. Primer 9 Način naglašavanja ili akcenta reči je blisko povezan sa zvucima koje reč sadrţi, naročito kada su u pitanju zvuci samoglasnika. U engleskom jeziku samoglasnici su dugi, glasni i često višeg tona kada su u naglašenim slogovima nego što je to slučaj kada su u pitanju nenaglašeni slogovi. Pored toga, ukoliko dodavanje završetka reči uzrokuje promenu naglaska sa jednog sloga na drugi, neki od samoglasnika u reči mogu biti drastičnije izmenjeni i mogu postati drugačije foneme. Ove promene se ne odraţavaju u pravopisu. Na primer, kada se reč declare, koristi da se nešto objavi - declaration, naglasak se menja: prvi samoglasnik dobija lagani naglasak, drugi samoglasnik gubi naglasak dok najjači akcenat ide na treći samoglasnik. U kreiranju rečenica i stvaranju značenja rečenica, naglasak ima razne upotrebe. Najpoznatije je kontrastivno ili empatičko naglašavanje, kao kada neko kaţe „I want the black book, not the green book“ sa najjačim naglascima na „black” i „green”. Uporedite ovu rečenicu sa sledećom: „I want the black book, not the black notebook“ u ovoj rečenici najjači naglasak je na „book”, a ne na „notebook.” Akcenat se u engleskom jeziku koristi i za razlikovanje sloţenica od fraza: „greenhouse” je sloţena imenica a naglasak je na reči „green”, ali „green house” je bilo koja kuća ofarbana zelenom bojom. Izvor: Berko-Gleeson, J., 1993 Analiza teksta: Može se primetiti da se diskusija autora o naglasku pomera sa sagledavanja naglaska u okviru reči do naglaska u okviru rečenica, a zatim i do naglaska kao nečega što čini razliku izmeĎu reči i rečenica. Način naglašavanja ili akcenta reči je blisko povezan sa zvucima koje reč sadrži, naročito kada su u pitanju zvuci samoglasnika. U kreiranju rečenica i stvaranju značenja rečenica, naglasak ima razne upotrebe.

KAKO ČITATI UDŢBENIKE? Kao deo eksperimenta, direktor Harvard centra za izučuvanje čitanja, dr Perry je zatraţio od 1500 brucoša da pročitaju poglavlje od 30 strana. Istovremeno im je objasnio da će ih prekinuti za 20 minuta i zatraţiti od njih da identifikuju vaţne detalje i napišu esej o onome što su pročitali. Iako su studenti bili relativno uspešni u odgovaranju na kratka pitanja sa više ponuĎenih odgovora, samo je 15 studenata bilo u stanju da napiše esej o temi poglavlja. Odnosno, samo je njih petnaest pročitalo saţetak poglavlja i delove teksta koji su bili izdvojeni na marginama [http://www.dartmouth.edu/~acskills/success/reading.html]. Rezultati ovog istraţivanja pokazuju da studenti često gube puno vremena u nastojanju da pročitaju čitav tekst. Pokušaje da letimičnim pregledom pročitaju tekst, mnogi studenti čak smatraju neprimerenim. Kako dr Perry ističe studenti treba da se zapitaju šta je to što ţele da ostvare čitanjem, a da zatim u tekstu potraţe upravo to. Udţbenike treba čitati drugačije u odnosu na ostale vrste knjiga, naročito beletristiku. Prilikom čitanja standardnih udţbenika, informacije se mogu sakupljati korišćenjem različitih strategija, ali je najbolje odmah:  podeliti knjigu na poglavlja,  podeliti poglavlja na sekcije i  podeliti sekcije na podsekcije.

9

Dalje i detaljnije prikupljanje informacija se vrši na nivou podsekcija sagledavanjem načina na koji se ključne rečenice koriste kako bi se:  uočila i razumela osnovna poenta pasusa i  uočila i razumela opšta ideja podsekcije. Ukoliko se tokom čitanja koristi više čula i sposobnosti (vid, sluh, govor, pisanje i sl.), lakše je razumeti poentu pasusa i/ili sekcije. Iako glasno čitanje za mnoge moţe biti neobičan pristup, to moţe uticati na preobraţaj od pasivnog, ka aktivnom čitaocu. Glasno čitanje oduzima više vremena, ali moţe doprineti razumevanju i preispitivanju nekih delova pročitanog teksta. Zapisivanje zaključaka i beleški na marginama udţbenika ili u svesci, isto mogu biti od pomoći. Isto se odnosi na podvlačenje ključnih reči i rečenica, obeleţavanje nedovoljno jasnih delova teksta (npr. znakom pitanja), zaokruţivanje nepoznatih reči za koje treba pronaći objašnjenje u rečniku. Mnogo informacija o poruci autora se moţe dobiti letimičnim pregledom kompletne knjige pre nego što se započne njeno temeljno čitanje. Kada se govori o udţbenicima, posebno treba da se obrati paţnja na:  naslov knjige,  naslove poglavlja,  naslove sekcija i  sadrţaj. Da bi se lakše razumeo pristup efikasnom prikupljanju informacija na ovaj način, od pomoći moţe da bude odlomak iz jednog udţbenika. Radi se o udţbeniku Elementi nege: model nege zasnovan na modelu ţivljenja [Roper, Logan, and Tierney, 1996]. Naslov knjige je prva stavka koja čitaocu moţe da kaţe nešto o poruci pisca. Na koju grupu reči u naslovu autori ţele da se čitalac fokusira? Na: a) elemente nege, b) model nege ili c) model ţivljenja. Očigledno je da autori akcenat stavljaju na „model ţivljenja“. Sadrţaj knjige sadrţi detalje o poglavljima ili temama pokrivenim u knjizi. Potrebno je da čitalac primeti kako sadrţaj bliţe objašnjava poruku iznetu u naslovu. Poglavlja i naslovi poglavlja pomenutog udţbenika su predstavljeni na slici 1. Deo I Model nege zasnovan na modelu ţivljenja Poglavlje 1: Nega bolesnika i zdravlje u bolesti Poglavlje 2: Model ţivljenja Poglavlje 3: Model nege Deo II Nega bolesnika i ţivotne aktivnosti Poglavlje 4: Odrţavanje sigurnog okruţenja Poglavlje 5: Komuniciranje Poglavlje 6: Disanje Poglavlje 7: Ishrana Poglavlje 8: Defekacija Poglavlje 9: Lična higijena i oblačenje Poglavlje 10: Kontrolisanje temperature tela Poglavlje 11: Mobilisanje Poglavlje 12: Rad i igranje Poglavlje 13: Izraţavanje seksualnosti Poglavlje 14: Spavanje Poglavlje 15: Umiranje Slika 1. Sadrţaj udţbenika Elementi nege Izvor: Roper, Logan, and Tierney, 1996

10

Naslovi poglavlja u prvom delu govore čitaocu da će knjiga prvo razraditi koncepte nege bolesnika, zdravlja i bolesti, kao i koncept modela ţivljenja, pre nego što prikaţe kako se na osnovu tih modela kreira novi model nege bolesnika. Naslovi poglavlja u drugom delu knjige sugerišu da će model nege bolesnika u nastavku udţbenika biti detaljno objašnjen kroz pojedinačne ţivotne aktivnosti. Posmatranjem štiva na ovaj način, tj. letimičnim pregledom strukture knjige, lako se stvara ideja o poruci autora. Poglavlje 1: Nega bolesnika i zdravlje u bolesti Šta je nega bolesnika? Šta je zdravlje? Šta je bolest? Zašto se sprovodi reforma sistema zdravstvene zaštite? Kako se nega bolesnika suočava sa promenama i izazovima? Slika 2. Naslovi sekcija u prvom poglavlju udţbenika Elementi nege Izvor: Roper, Logan, and Tierney, 1996 Kao što se moţe videti sa slike 2, prvo poglavlje udţbenika daje definicije nege bolesnika, zdravlja i bolesti i dva vaţna pitanja koja nagoveštavaju glavne probleme koji bi mogli biti detaljno obraĎeni u narednim poglavljima. Poenta je u tome da letimičnim pregledom naslova poglavlja (ili sekcija) udţbenika, čitalac dobije opštu sliku o kompletnoj temi ili problemu pre nego što počne temeljno čitanje. Ova opšta slika posao čitanja i razumevanja kompletnog teksta udţbenika čini mnogo lakšim. Kada treba pročitati udţbenik, podela gradiva na poglavlja, sekcije i podsekcije i čitanje sadrţaja teksta za otkrivanje ključne poruke omogućavaju mnogo viši nivo efikasnosti čitanja (vidi primere 10 i 11). Primer 10 Poglavlje 3: Model nege Pretpostavke modela Ţivotne aktivnosti (ŢA) Upotreba koncepta ŢA Kompleksnost ŢA Povezanost ŢA Prioriteti izmeĎu ŢA Vaţnost ŢA ŢA i pojedinac Ljudski vek Rano detinjstvo Detinjstvo Adolescencija Zrelo doba Starost Analiza sadrţaja: Naslovi sekcija obezbeĎuju poglavlja „Model nege“. pregled

Čitanjem sadrţaja saznaje se da postoje pretpostavke koje čine osnovu ovog modela: ţivotne aktivnosti i ljudski vek su osnovni faktori koji utiču ili doprinose modelu nege bolesnika.

11

Primer 11 Faktori koji utiču na aktivnosti ţivljenja 30 Biološki 32 Psihološki 35 Socio-kulturni 36 Faktori okruţenja 38 Političko-ekonomski 40 Analiza sadrţaja: Sadrţaj ima funkciju da pomogne u lociranju informacija. Šta još ovaj sadrţaj govori o faktorima koji utiču na aktivnosti ţivljenja?  Na kojoj strani pronaći informacije;  Navodi aktivnosti ţivljenja;  Navodi faktore koji utiču na aktivnosti ţivljenja. Ovaj sadrţaj ističe faktore koji utiču na aktivnosti ţivljenja LITERATURA 1. Yates, C. J. (1995). Economics. New York: Phoenix ELT 2. Kirszner, L.G. and Mandell, S.R. (1992). The Holt Handbook. Sydney: Harcourt Brace College Publishers. 3. Harris, R. B. (1992). „Editorial.“ Journal Of Construction Engineering and Management, Vol 118, Issue 1: p.1-2. 4. McTaggart, D. Findlay, C. and Parkin, M. (1999). Economics, 3rd edn. Melbourne: Addison Wesley Longman. 5. Sinclair, A. (1990). "Myths about teamwork." The Weekend Australian, April 7-8, 1990. 6. Roper, N., Logan, W.W. and Tierney, A. J. (1996). The Elements of Nursing: A model for nursing based on a model for living. Edinburgh: Churchill Livingstone. 7. Berko-Gleeson J.(1993). The Development of Language. NewYork: Macmillan. 8. Academic Skills Center. Reading Your Textbooks Effectively and Efficiently. Dostupno na http://www.dartmouth.edu/~acskills/success/reading.html, dana 28.09.2010.

12

AKADEMSKO PISANJE Pod akademskim pisanjem se podrazumeva pisanje tekstova u akademsko-naučne svrhe. To su tekstovi različitog obima, forme i sadrţaja, na primer:  esej;  seminarski rad;  diplomski rad;  master rad;  doktorski rad,  prikaz knjige,  naučni rad (akademski članak). Sposobnost izraţavanja u pisanom obliku misli, ideja, stavova, mišljenja je veoma vaţna za svaku profesiju. Zato se nastoji da studenti u toku studija, kroz pisanje akademskih tekstova savladaju osnovna tehnička i metodološka pravila pisanja. Pisanje nije komplikovano, ali uključuje čitavu lepezu veština i stručnosti koje se formiraju kroz odreĎen vremenski period. Nakon svladavanja osnovnih principa, pisanje se uči veţbajući. Kroz ponovljeno pisanje razvijaju se veštine izraţavanja misli, oblikovanja ideja, i izoštravaju se reči i fraze [Kuba and Koking, 2004, 11]. U tom cilju, u toku studija studenti imaju obavezu da napišu nekoliko radova. Na osnovnim studijama to su seminarskih radovi ili eseji, na diplomskim akademskim studijama to je master rad, a na doktorskim studijama doktorat. Osim ovih, obaveznih pisanih radova, studenti osnovnih studija koji pokazuju interesovanje prema naučnom radu, kao i studenti diplomskih akademskih i doktorskih studija pišu prikaze knjiga i članke za naučne konferencije i časopise. Seminarski rad treba shvatiti kao deo obrazovnog procesa, kao mogućnost da student kroz samostalnu istraţivačku delatnost nauči nešto više o izabranoj tematici. Teme seminarskih radova su u najvećem broju slučajeva već veoma detaljno obradili drugi autori, eksperti iz datih oblasti, tako da se seminarski radovi u glavnom fokusiraju na sistematizovanje i jasno predstavljanje obraĎenog materijala. Seminarski rad podrazumeva iscrpan pregled postojeće literature na odreĎenu temu i njenu obradu u skladu sa pravilima pisanja akademskih radova [Filipović, Kuzmanović i Andrijević, 2002, 1] Za razliku od seminarskih radova naučni radovi, predstavljaju rezultat dugogodišnjeg bavljenja odreĎenom naučnom disciplinom i oni treba da nose informacije i činjenice koje do tada široj naučnoj javnosti nisu bile poznate. Dakle, naučni radovi su ne samo informativni, već sadrţe i značajne pomake u shvatanju odreĎenih naučnih pitanja, nude nova rešenja, nove metode i tehnike za pristup problemu od značaja za odreĎenu naučnu oblast, pretpostavke za definisanje teorijskih modela, ili potvrdu istih na osnovu širokog spektra činjenica koje je utvrdio, proverio i definisao autor naučnog rada [Filipović, Kuzmanović i Andrijević, 2002, 2]. Diplomski i master radovi se pišu u obliku naučnog rada, a najveći naučni doprinos ima doktorska disertacija. Stručni, ili radovi vezani za odreĎene profesije, nemaju naučnu vrednost u najuţem smislu. Oni se pišu sa ciljem da se stručnoj publici predstave novi trendovi u procesu obavljanja odreĎenih aktivnosti, unapreĎenja već postojećih tehnika i metoda, kao i nove tehnike i metodi koji odreĎenoj stručnoj grupaciji moţda nisu do tada poznati, a koji nude značajno poboljšanje uslova i rezultata rada [Filipović, Kuzmanović i Andrijević, 2002, 2]. Bitno je da sve gore navedene vrste akademskih radova počivaju na istim principima u pogledu strukture, tehničke i grafičke obrade, dokumentovanja podataka, izvornika i sastavljanju bibliografije, a razlikuju se po sloţenosti teme i obraĎene literature. Svrha ovog dela priručnika je da uputi studente na osnovna pravila naučnog i stručnog pisanja koja će kasnije koristiti kako u toku studija tako i prakse.

13

IZBOR TEME Prvi i ključni korak pisanja akademskog rada je izbor teme. Cilj akademskog rada jeste da se student bliţe upozna sa materijom, da produbi znanje i razmišljanje o odreĎenoj problematici. Svaki akademski rad počiva na istraţivanju. Bez temeljnog istraţivanja nema dobrog akademskog rada. Tema istraţivanja mora da bude:  zanimljiva (za studenta i za čitaoce);  aktuelna (za nauku i praksu);  podobna za naučnu obradu (da ima odreĎen stepen sloţenosti i nije prethodno iscrpno naučno obraĎivana);  moguća za istraţivanje (postoji dovoljan broj dostupne literature, opreme i ostalih uslova);  adekvatna po obimu za odreĎenu vrstu akademskog rada (ne sme biti ni preširoka ni preuska);  sposobna da stvori ili kaţe nešto novo (novina);  sposobna da rezultati budu primenjivani u praksi;  prikladna za onoga ko istraţuje;  relevantna za studije, smer na kom se rad piše. Izbor teme, uočavanje problema istraţivanja, je jedan najteţih zadataka u pisanju. Ono je istovremeno i najkreativniji doprinos u istraţivanju, jer samo uočavanje vaţnih problema dovodi do značajnih otkrića. Najbolje je da, nakon kraćeg istraţivanja, student sam izabere temu u skladu sa svojim interesovanjem, uz konsultaciju sa profesorom, mentorom. Preporučuje se naročito ako se radi o sloţenim radovima, kao što su diplomski i master rad, da se prilikom prvog razgovora sa profesorom izabere okvirna tema, a konačna formulacija naslova kasnije. OD IDEJE DO REALIZACIJE – PISANJE KAO PROCES Pisanje predstavlja proces uobličavanja i argumentovanja ideja. Pisanje je veoma dinamičan proces, u kome se stalno menjaju formulacije rečenica, struktura i sadrţina teksta. Pisanje ne podrazumeva puko razumevanje tematike, već je to kreativan proces. Pokušaj da se pre početka pisanja sve zna, moţe kod studenta stvoriti nepremostivu prepreku, jer će pored ostalih obaveza student retko imati dovoljno vremena za istraţivanje u toj meri da bi stekao subjektivan osećaj znanja i samim tim samouverenosti za pisanje. Zato je bitno da se nakon kraćeg istraţivanja pristupi pisanju. Pisanje je kreativan proces. Koliko ljudi, toliko ćudi je istina u ovom slučaju, jer će ista tema od različitih autora biti različito obraĎena. Osim razlika u stilu jezika i strukturi rečenica, razlike se mogu uočiti i u strukturi celog rada, pa i u obraĎenoj literaturi. Pisanje kao proces podrazumeva da je tekst u stalnoj evoluciji. Od prvog nacrta, preko radne verzije, pa sve do konačne verzije, tekst proĎe dug put. U toku pisanja student komunicira sa samim sobom. Misli postaju objektivizirane, tj. odvajaju se od autora i dobijaju sopstveno bitisanje [Kuba i Koking, 2004, 12]. S druge strane, student razmenjuje ideje sa čitaocima, komunicira sa ljudima kojima nešto ţeli saopštiti. Znači, akademski rad se nikada ne piše da bi se pisalo, već se piše radi komunikacije sa čitalačkom publikom, bilo da je to samo profesor (mentor) ili/i šira publika. Pisanje prate refleksija, pregled teksta i ponovno pisanje (revizija). Ponovnim čitanjem student se suočava sa objektivnom stvarnošću svojih reči. Pored samorefleksija, izuzetno je korisno da rad pregleda kolega, ili neka druga osoba, koja je po mogućnosti upoznata sa tematikom rada, kako bi mogla dati kritički sud o tekstu i u sadrţinskom smislu. Veoma često, nakon duţeg bavljenja tematikom i pisanja raznih verzija rada, autor ne primeti greške u svom radu, kao što su nelogičnost rečenica i nejasna struktura.

14

Iako tekst uvek moţe biti bolji, jedna verzija treba da se proglasi konačnom. Pisanje se mora jednom završiti. Što je tema kompleksnija i dinamičnija to je teţe doneti odluku o konačnosti teksta. Ako tekst ima prihvatljivu strukturu, definisan cilj, predmet i metod istraţivanja, dovoljan broj obraĎene literature i naučni doprinos, treba stati sa pisanjem i postojeću verziju proglasiti konačnom. Bez obzira što tekst ne sadrţi sve informacije do kojih je autor došao u toku istraţivanja, jer se sve saznate informacije nikada ne mogu inkorporisati u rad. Znači, kada tekst formalno zadovoljava sve zahteve akademskog rada i u sadrţinskom smislu čini zaokruţenu celinu, pisanje treba završiti. PLANIRANJE Za efikasno pisanje je potrebno dobro planiranje. Planiranje podrazumeva planiranje vremena koje će biti posvećeno pisanju čitavog teksta, kao i pojedinih delova. Pisanje treba početi na vreme, jer tekst podleţe evoluciji, on nastaje kroz odreĎen vremenski period, a vremena nikada nema dovoljno. Vreme posvećeno pisanju treba da se planira, uzimajući u obzir prioritete, dnevni raspored aktivnosti, kao i doba dana koje najviše odgovara za pisanje (upravljanje vremenom). Od ličnih organizacionih sposobnosti studenta zavisi količina vremena i detalji plana rada. Za manje organizovane studente je korisno sastaviti detaljan raspored nedeljinih i dnevnih aktivnosti. U skladu sa postojećim obavezama, vreme raspoloţivo za akademsko pisanje se ne sastoji samo od pisanja. Veliku paţnju treba posvetiti i prikupljanju materijala, istraţivanju i sreĎivanju teksta u tehničkom smislu (fusnote, bibliografija, margine, itd.). Prema tome, u procesu akademskog pisanja razlikuju se sledeće faze:  Planiranje: nakon izbora teme, akademsko pisanje počinje osmišljavanjem i razradom ideje, pre izrade nacrta rada. Korisno je napraviti okvirni plan rada koji sadrţi: - definiciju problema; - nacrt sadrţaja; - metode i tok istraţivanja; - predviĎene rezultate istraţivanja; - nacrt zaključka; - pregled literature [Uzelac, 2004, 14].  Istraţivanje: prikupljanje materijala ili vršenje eksperimenta i drugih načina istraţivanja u zavisnosti od naučne oblasti iz koje se rad piše.  Izrada nacrta: akademski tekst obično ne nastaje od početka do kraja; često se prvo pišu delovi za koje autor smatra da su najbolje osmišljeni ili o kojima ima najjasniju ideju, ali uvek treba imati u vidu cilj i organizaciju celokupnog teksta kao i publiku kojoj se tekst obraća.  Refleksija: ponovno čitanje i kritičko preispitivanje sadrţine rada.  Revidiranje: odnosi se kako na revidiranje pojedinih rečenica, prelazak iz jednog dela rada u drugi ili analizu redosleda ideja, tako i na ponovno pisanje nekih delova teksta.  Provera: na kraju sledi provera poslednje verzije, kako u formalnom tako i u sadrţinskom smislu. Pojedine faze se prepliću i teško se mogu jasno razgraničiti. Npr. nacrt se ne revidira samo jednom pred završetak pisanja, već se u toku pisanja stalno menja stilizacija rečenica, a ponekad i struktura teksta. TakoĎe, istraţivanje se ne završava pre početa pisanja, ono traje i prepliće se sa tokom izrade nacrta. Bitno je napomenuti da faza istraţivanja i revizije kao i provere često oduzimaju mnogo više vremena od prvobitno predviĎenog, te prilikom planiranja treba ostaviti dovoljno prostora za ove aktivnosti. Treba napomenuti da je akademsko pisanje, kao i svako pisanje, veoma kreativna aktivnost, čiji učinak u mnogome zavisi od inspiracije za pisanje, te se ne treba iznenaditi da pisanje „ne ide“ svaki dan, ili da se ne nalazi isto zadovoljstvo i ne ostvaruju isti rezultati prilikom svakog pojedinačnog pokušaja uobličavanja teksta. U nedostatku inspiracije valja posvetiti

15

vremena tehničkim aspektima teksta, npr. sreĎivanju fusnoti, a prilikom planiranja vremena treba obratiti paţnju i na ovaj faktor. POTRAGA ZA INFORMACIJAMA Prikupljanje informacija je ključni deo procesa istraţivanja pa i pisanja akademskog rada. Studenti pisanjem akademskih radova veţbaju veštinu potrage za informacijama, jer je potraga za informacijama bitan sastavni deo svake profesije (intervjui, ankete, korespondencija sa ekspertima, prikupljanje podataka od stručnih sluţbi itd.). U potrazi za informacijama veoma je značajno prepoznati razliku izmeĎu primarnih i sekundarnih izvornika. Primarnom literaturom se najčešće smatraju dela koja sluţe kao polazna tačka za teorijsku raspravu i istraţivanje. To su naučni radovi, transkripti govora ili predavanja, upitnici, intervjui, privatna dokumentacija itd.; sve ono što se moţe smatrati „informacijom iz prve ruke“. Sekundarnu literaturu čine izveštaji, analize, studije, priručnici i sl., koji se baziraju na primarnim izvornicima, odnosno koji se bave sadrţinom i informacijama koji se u njima nalaze. Sekundarna literatura moţe sadrţati identičnu informaciju kao i primarna literatura, ali je ona u tom slučaju prepričana na osnovu originalnog teksta. Na primer, naučni članak u kome se predstavljaju rezultati eksperimenta o stepenu zagaĎenja vode na odreĎenoj teritoriji predstavlja primarni izvor. Članak u dnevnim novinama koji izveštava o rezultatima istog eksperimenta, a na osnovu originalnog teksta, predstavlja primer sekundarne literature [Filipović, Kuzmanović i Andrijević, 2002, 6-7]. Biblioteke su uvek pravo mesto za početak istraţivanja i prikupljanja informacija. Veoma često student neće naći sav potreban materijal u biblioteci svog matičnog fakulteta, te u toku istraţivanja moraju posetiti i druge biblioteke. Svaka biblioteka poseduje katalog knjiga, časopisa i svih ostalih štampanih materijala koje nudi svojim članovima. Većina biblioteka poseduje elektronski katalog, što omogućava pretraţivanje kataloga sa kućnog računara. MeĎutim, da bi se knjiga pozajmila, mora se lično posetiti biblioteka. Svaka biblioteka ima elektronsku formu za pretraţivanje, najčešće preko prezimena autora, naziva dela ili ključnih reči. Akademski radovi obično zahtevaju pregledanje stručne literature koja se nalazi u naučnim časopisima, ali ne treba zanemariti ni enciklopedije, rečnike, komentare i sl., koji takoĎe mogu biti nezaobilazni izvori informacija. Prilikom prikupljanja literature veoma je bitno obratiti paţnju na aţurnost literature. Mada ni stariju literaturu ne treba odbaciti, jer moţe biti veoma korisna za sagledavanje istorijskog aspekta izabrane teme, treba se truditi da se u pisanju rada koristi literatura novijeg datuma. U savremenoj nauci istraţivanje je doţivelo značajan napredak zahvaljujući internet tehnologiji. Internet nudi nesistematičan konglomerat najrazličitijih vrsta informacija, a na istraţivaču je da napravi razliku izmeĎu dostupnih informacija i da koristi samo one izvore koji obezbeĎuju odgovarajući kvalitet informacija. Svetski pretraţivači, kao Google, kombinovanjem ključnih reči dovode do velikog broja najrazličitijih izvora informacija. TakoĎe, danas veliki broj naučnih i stručnih časopisa, imaju tzv. elektronska izdanja čiji je sadrţaj dostupan preko Interneta. Pristup nekima od njih je komercijalan (što podrazumeva neophodnu pretplatu), dok su drugi dostupni bez novčane nadoknade. Veoma je korisno, a ponekad i neophodno pretraţiti informacije koja se nalaze na zvaničnim prezentacijama drţavnih organa, instituta, ustanova, i sl. Procena izvornika informacija Materijal koji se prikupi u toku istraţivanja se mora kritički proceniti. Nije sve što je napisano i odštampano apsolutna istina i verodostojan podatak. To se još više odnosi na informacije do kojih se dolazi putem Interneta, gde se informacije često objavljuju bez ikakve kontrole kvaliteta i verodostojnosti.

16

Literatura koja se prikupi u početnoj fazi istraţivanja je uvek šira od one koja se kasnije koristi za pisanje rada. OdreĎeni izvor literature će se, uprkos primamljivom naslovu, svojom sadrţinom pokazati kao neodgovarajući, bilo zato što je previše specijalizovan ili je pak previše opšteg karaktera, namenjen širokoj, laičkoj, publici. Studenti moraju naučiti da koriste izvornike i informacije. Iako količina informacija moţe delovati zastrašujuće, student mora razlikovati značajno od manje značajnog i truditi se da odabere prave navode za potvrdu svojih stavova. Pri odabiru materijala, izvornici moraju biti:  relevantni (odbran materijal mora biti direktno vezan za temu rada, ciljeve istraţivanja, kao i publiku);  aţurirani (ne sme se koristiti zastarela literatura);  pouzdani (preporučljivo je koristiti ugledne časopisi i tekstove uglednih autora);  dostupni (odnosno literatura za pisanje rada mora biti dostupna) [Filipović, Kuzmanović i Andrijević, 2002, 9-10]. POČETAK PISANJA Postoje brojne aktivnosti koje odgaĎaju pisanje za neki kasniji momenat. Osim omiljenog izgovora da ništa ne počinje pre ponedeljka, postoji niz svakodnevnih situacija, npr. telefonski razgovor koji naizgled trenutno, ali u suštini u nedogled mogu odgoditi početak pisanja. S druge strane, faktor odgaĎanja je i teţnja studenata za perfekcijom, za dovoljnim znanjem o tematici pre početka pisanja. Postoji nekoliko strategija koje mogu biti pokretač pisanja:  Počinje se sa pisanje radne verzije, a ona kao takva ne mora bit savršena,  Nema pravila u pogledu dela teksta od kog treba početi pisanje, ali je preporučljivo da se pisanje počne od glavnog dela teksta i da se pisanje uvoda ostavi za kasnije.  Ako ne ide pisanje, treba sebi ili nekom drugom naglas objasniti strategiju pisanja, predloţenu strukturu.  Počinje se sa delom o kojem student najviše zna, koji oseća najbliţim i u kojem se oseća sigurno.  Treba odrediti vreme koje će biti posvećeno pisanju i izbegavati preduge pauze koje mogu prekinuti tok misli [Kuba i Koking, 2004, 39-40]. Pisanje prve (radne) verzije počinje pregledom beleţaka i sumiranjem sprovedenog istraţivanja. Ova verzija treba da bude zaokruţena celina koja omogućava kritički pogled na sled argumenata i osnovne teze rada. Ona treba da sadrţi barem celoviti tekst glavnog dela rada, rasporeĎen u poglavlja. KOMPOZICIJA I SADRŢAJ Svaki akademski tekst mora imati naslovnu stranu, uvod, razradu i zaključak. Većina radova mora imati još i rezime, apstrakt, spisak literature i sadrţaj. Naslovna strana Naslov treba da odrazi sadrţaj rada, a da istovremeno bude kratak, saţet i da zainteresuje potencijalne čitaoce. Naslovna strana mora odgovarati odreĎenim, standardizovanim formalnim zahtevima. Treba da na prvi pogled identifikuje autora, temu rada, mentora i instituciju na kojoj se rad piše. Naslovna strana se deli na zaglavlje, srednji deo i podnoţje. U zaglavlju stoji naziv univerziteta, fakulteta i katedre u sklopu koje se rad piše. Ako se radi o seminarskom radu ili eseju, treba naznačiti i predmet iz kojeg se rad piše. U srednjem delu stoji naslov rada, tj. naziv teme koja se obraĎuje u akademskom tekstu. Podnoţje je mesto da se naznači autor i

17

mentor. U donjem levom uglu je ime mentora, u donjem desnom uglu je ime autora i broj indeksa, a u samom dnu strane obavezno stoji mesto i godina izrade teksta (slika 3).

Slika 3. Primer naslovne strane Apstrakt, rezime i ključne reči Akademski radovi kao što su diplomski, master rad, doktorat i akademski članak obavezno sadrţe apstrakt (saţetak) i/ili rezime na jeziku na kome su pisani, i/ili na nekom od svetskih jezika. U pogledu formalnih zahteva saţetak treba da sadrţi naslov rada, zatim u sledećem redu ime i prezime autora, naziv i adresa ustanove autora rada i tekst saţetka. Apstrakt se nalazi na početku rada i njegov osnovni cilj je da čitaoce upozna sa sadrţinom rada, korišćenim metodama i rezultatima istraţivanja, ali i da pobudi interesovanje za čitanje celog rada. Zato, tekst treba da je kratak i saţet, sa jasnim i jednostavnim rečenicama, obima do najviše 250 reči. Saţetak treba istovremeno da bude zanimljiv i informativan. Tekst sadrţi opis cilja, korišćenih materijala i metoda istraţivanja, rezultata i zaključaka do kojih se u radu odnosno istraţivanju došlo. Pojedini naučni časopisi traţe da se uz rad priloţe i apstrakt i rezime. Teško je razlikovati suštinu i sadrţinu apstrakta i rezimea, naročito što se ove dve reči ponekad koriste kao sinonimi. Ipak, ako ih treba razlikovati, apstrakt bi imao gore naveden sadrţaj (bez navoĎenja naslova i podnaslova), dok bi se rezime sastojao od opisa sadrţine rada sa navoĎenjem glavnih naslova i podnaslova rada. Duţine rezimea nije ograničena brojem reči, a moţe biti i do 1/10 rada. Ako rad ima i apstrakt i rezime, apstrakt se nalazi izmeĎu zaglavlja (naslov, ime autora, itd.) i ključnih reči, nakon čega sledi tekst akademskog rada. Rezime se nalazi na kraju rada, nakon literature. Ključne reči su termini ili fraze koje adekvatno predstavljaju sadrţaj akademskog teksta za potrebe indeksiranja i pretraţivanja. One mogu biti reč ili fraza (npr. Zakon o obligacionim odnosima), ali ne i skraćenice (npr. ZOO). Ključne reči omogućavaju preciznu katalogizaciju rada kako u štampanom formatu tako i u elektronskim bazama podataka, te rad ne bi trebao da ima više od deset ključnih reči. Uvod Akademski rad obavezno počinje uvodom. Osnovna svrha uvoda je da ukaţe na širi kontekst u kome se istraţivanje vrši i na teorijski, metodološki ili empirijski pristup koji će se u radu koristiti. S druge strane, uvod ukazuje na glavni fokus, problem koji se istraţuje i u radu obraĎuje [Kuba, Koking, 2004, 135-136]. U zavisnosti od naučne oblasti, priroda i svrha rada

18

mogu biti odreĎeni u formi hipoteze. Cilj uvoda je da se čitaoci zainteresuju za predmet istraţivanja na jasan, jezgrovit i informativan način. U uvodu se ništa ne dokazuje, nego se na originalan i zanimljiv način prilazi problemu, ukazuje na značaj teme i razloge zbog kojih se student opredelio da istraţuje odreĎeni problem. Uvod sadrţi:  precizno i dobro definisan problem i predmet istraţivanja;  osnovni motiv i razloge izbora teme;  obrazloţenje cilja istraţivanja;  hipoteze, odnosno teze koja se radom ţele proveriti;  objašnjenje metoda istraţivanja;  izvore informacija;  saţet pregled prethodnih razmatranja problema;  ukazivanje na teorijski i praktični značaj obrade izabrane tematike;  eventualno, kratak istorijski osvrt na problem istraţivanja. Problem istraživanja je ključni deo istraţivanja koji treba da ukaţe na to čime se rad bavi. Njime se objašnjava problematika koja će se istraţivati, odnosno razlozi zbog kojeg se radi istraţivanje. Problem se najčešće formuliše u obliku jednog ili više pitanja. Sve ono što dalje sledi je traţenje pravog odgovora na to pitanje. Pri tom treba imati u vidu da se svaki problem ili upitna rečenica mora posebno razraĎivati. Razrada jednog problema ne vaţi automatski i za drugi problem. Definisanju problema, odnosno upitnih rečenica treba posvetiti veliku paţnju i formulisati ih što je preciznije moguće. Dobro postavljeno pitanje je pola odgovora. Istraţivanje je traţenje pravog odgovora na postavljeno pitanje i njegovo proveravanje, a ne potvrĎivanje odgovora koji autor očekuje da dobije svojim istraţivanjem. Hipoteza je mogući, a ne jedini odgovor na pitanje, pa istraţivanje mora biti proveravanje, a ne dokazivanje hipoteze. Zato formulacijom problema treba podsticati kritičnost u istraţivanju. Iako se uz pomoć upitne rečenice problem donekle precizira, problem istraţivanja treba dovesti u vezu s drugim sličnim istraţivanjima i radovima, jer se na taj način saznaje šta je najslabije obraĎeno u nauci. TakoĎe, izabran problem istraţivanja treba dovesti u vezu s drugim problemima datog naučnog područja i obrazloţiti zašto je izabrana baš tema koja se u radu obraĎuje. Zatim treba odrediti prostorni obuhvat problema istraţivanja (cela zemlja, region, opština), kao i vremenski obuhvat istraţivanja. Kod sveobuhvatnijih i kompleksnijih istraţivanja, problem istraţivanja se formuliše kroz nekoliko faza. Problem formulisan na kraju prve faze istraţivanja je privremen i predstavlja radnu verziju. Takva formulacija deluje usmeravajuće za dalje faze procesa istraţivanja. Tek nakon teorijske razrade problema istraţivanja se dolazi do jasne, precizne i konačne formulacije i definicije problema istraţivanja. Na osnovu problema istraţivanja definiše se predmet istraživanja, kojim se opisuje i precizira problem istraţivanja. Cilj istraživanja je tesno povezan sa problemom i predmetom istraţivanja. U uvodnom delu rada se u jednoj ili dve rečenice precizno definiše šta se ţeli postići istraţivanjem. Cilj moţe biti pragmatičan, tj. usmeren ka koristima koje se očekuju od dobijenih rezultata istraţivanja, ili moţe biti naučni, tj. da se pruţi opšti uvid u neku pojavu ili proces, da se objasne uzročnoposledične veze, ili moţda da se predvide buduća kretanja. Konkretnije, cilj pisanja akademskog rada moţe biti pregled činjenica na odreĎenu temu, objašnjenje odreĎenog fenomena, kritička procena odreĎenog stanja ili grupe činjenica, iznalaţenje rešenja odreĎenog problema i sl. Ciljevi pisanja se mogu i kombinovati; rad, na primer, moţe sadrţati pregled literature na odreĎenu temu, a zatim ponuditi rešenje odreĎenog aktuelnog problema u datoj oblasti. Čak i kada rad predstavlja samo pregled literature, odgovornost studenta je da temu učini zanimljivom, da je pribliţi čitaocima, da im objasnite zašto se ona uopšte obraĎuje kao i da na kraju rada pokuša da da svoj doprinos u vidu zaključka [Filipović, Kuzmanović i Andrijević, 2002, 6].

19

Na osnovu definisanog predmeta i cilja istraţivanja postavlja se opšta hipoteza i eventualno posebne hipoteze (gr. hypro thesis = podloga, osnova) odnosno teza ili teze. Razlika izmeĎu teze i hipoteze nije očigledna, verovatno zato što se suštinski ne razlikuju. I teza i hipoteza su mogući odgovor na postavljeno pitanje u problemu istraţivanja, a razlika je samo u formulaciji tog odgovora. Hipoteza i teza se formulišu u jednoj ili dve rečenice, u obliku tvrdnje. MeĎutim, za razliku od teze, hipoteza se u toku istraţivanja korišćenjem odgovarajućih naučnih metoda testira, proverava i na kraju, kroz obradu rezultata istraţivanja potvrĎuje ili osporava (odbacuje). Teza sadrţi informaciju o stavu autora povodom teme koja se istraţuje, u toku rada argumentima i dokazima potkrepljuje. Ona je kratka i informativna, i izraţava se uz upotrebu ključnih reči koje su dovoljno precizne da izraze siţe argumenta ili analize predstavljene u radu, kao i osnovne elemente zaključka do kojeg se u radu došlo. Znači, dok je hipoteza izjava koja je podloţna proveri, dokle je teza afirmativna rečenica, koja ne podleţe proveri. Teza izraţava stav autora povodom predmeta istraţivanja, potvrĎuje gledište ili mišljenje autora. [http://dissertation-service.co.uk/thesis_statement]. Dobra hipoteza je relevantna, jednostavna, proverljiva i adekvatna predmetu istraţivanja. Formulisanje hipoteze je delikatan korak, jer nema dobrog istraţivanja ako su hipoteze loše. Svrha postavljanja hipoteze je usmeravanje istraţivanja prema činjenicama. Zato je vaţno da se za osnovnu hipotezu i svaku pojedinačnu (posebnu) hipotezu iznose činjenice, vrednosni sudovi i argumenti koji joj idu u prilog, kao i oni koji je osporavaju. Ako je hipoteza u celini potvrĎena, zaključak u tekstu je identičan stavu hipoteze. Kada je hipoteza opovrgnuta ili samo delimično potvrĎena, zaključak se razlikuje od stava hipoteze. Postupak verifikacije se ponavlja za svaku narednu pojedinačnu hipotezu (ako rad sadrţi posebne hipoteze). Svaki uvod treba da sadrţi metodologiju istraţivanja (gr. methodos = put, način), odnosno opis načina prikupljanja činjenica. Pošto naučne metode istraţivanja zavise od naučne oblasti u kojoj se istraţivanje sprovodi, a dodatno su kriterijumi klasifikacije metoda višestruki, na ovom mestu će se nabrojati samo metodi koji se mogu koristiti u svim naučnim istraţivanjima. To su: a) Osnovne metode: analiza, sinteza, apstrahovanje, konkretizacija, specijalizacija, generalizacija, dedukcija i indukcija, analogija i komparacija. b) Opštenaučne metode: statistička metoda, metoda modelovanja, aksiomatska, analitičko – deduktivna i hipotetičko – deduktivna metoda. c) Metode prikupljanja činjenica: intervjua i ankete, posmatranja, eksperimenta, analize dokumenta i studije slučaja [Pečujlić, Milić, 1995, 102]. Sadrţaj Sadrţaj je obavezan deo svakog akademskog rada. Najčešće se nalazi na početku teksta, pre uvoda. Sadrţaj za autora predstavlja plan i orijentaciju za izradu rada, a za čitaoce sistematizovan pregled strukture i osnovnu informaciju gde je odreĎena tematika obraĎena u tekstu. U sadrţaj se unose glavni naslovi i podnaslovi i njima odgovarajući brojevi strana (numeracija naslova i podnaslova treba da bude ista kao i u tekstu rada) i redni brojevi početnih strana svih delova rada (počeci pojedinih paragrafa, bez obzira na to da li su numerisani ili posebnom vrstom slova izdvojeni, ne unose se u sadrţaj). Sadrţaj se moţe pisati u stepenastom ili u linijskom obliku. U stepenastom obliku naslovi uvodnog dela, glavni naslovi, zaključak, literatura, prilozi itd. upisuju se od početka leve ivice strane. Podnaslovi se stepenasto uvlače udesno i tako im se dodeljuje onaj nivo i značaj koji imaju u strukturi dela. U linijskom obliku, svi naslovi, meĎunaslovi i podnaslovi počinju od leve ivice strane. Pošto sadrţaj predstavlja tekstualno-numerički pregled delova rada, piše se nakon završetka pisanja teksta i obeleţavanja rednog broja stranica. Seminarski rad ne bi trebalo da ima više od četiri do pet glavnih naslova u svom sadrţaju. Naslovi se dalje dele na podnaslove (odeljke) i odlomke.

20

Sadrţina – glavni deo rada Glavni deo rada je centralni, najduţi i najvaţniji deo akademskog rada. Odnosi se na razradu izabrane teme i sastoji se od više logičnih celina označenih odgovarajućim naslovima i podnaslovima. Sadrţina rada naravno zavisi od teme i od naučne oblasti iz koje se piše. Bitno je da rad ne bude čisto deskriptivan već da se vidi doprinos autora koji se proteţe kroz ceo tekst. Da bi se omogućio doprinos autora potrebno je što preciznije formulisati problem istraţivanja. Svako akademsko pisanje treba da dokaţe nešto, da razvije jedinstven argument, tezu ili broj tesno povezanih teza, koje su potkrepljene argumentima i dokazima (npr. primerima i citatima). Pronalaţenje dokaza i argumenata podrazumeva prethodno istraţivanje teme sa aspekta postavljene teze, odnosno pitanja na koje se traţi odgovor. U glavnom delu rada, po pravilu, se daju odgovori na definisani predmet istraţivanja, odnosno potvrĎuju ili osporavaju hipoteze koje su formulisane projektom istraţivanja. Struktura osnovnog teksta vezuje se za način istraţivanja. U empirijskim istraţivanjima, struktura se izvodi prema sistemu hipoteza empirijskog karaktera, koje se verifikuju na osnovu empirijskih podataka. Kod teorijskih istraţivanja, struktura se izvodi prema operacionalnom odreĎenju predmeta istraţivanja, gde se hipoteze teorijskog karaktera verifikuju na osnovu vrednosnih sudova i logičkih argumenata. Sadrţaj osnovnog teksta treba da bude koncipiran na sledeći način:  Prvi deo izlaţe istorijat nastanka odreĎenog problema, upućuje čitaoca na dosadašnja istraţivanja i tumači odreĎena teorijska saznanja o problemu istraţivanja.  Drugi deo, koji je analitički i eksperimentalan, sadrţi činjenice, podatke, zapaţanja i ideje do kojih se došlo na osnovu proučavanja literature, korišćenja različitih izvora informacija, analize tuĎih istraţivanja, kao i ličnih istraţivanja, i to sve sa ciljem verifikacije hipoteza.  Treći deo je praktičan deo, predlaţu se konkretna rešenja problema, daju preporuke za dalja istraţivanja ili predviĎa dalji razvoj situacije izloţenog problema. U ovom delu izrade rada student treba da pokaţe da je u mogućnosti i da je sposoban da analizira rezultate do kojih je došao u svojim istraţivanjima. Obim glavnog dela rada zavisi od vrste akademskog rada, kao i konkretnih uputstava institucije gde se rad piše. Seminarski rad, esej, prikaz knjige i naučni članak ne bi trebalo da budu duţi od jednog autorskog tabaka (16 standardnih A4 strana obima 1800 znakova), diplomski i master rad oko 3-4 autorska tabaka (50-60 standardnih A4 strana obima 1800 znakova), doktorski rad oko 16 autorskih tabaka (250 standardnih A4 strana obima 1800 znakova). Postoje posebna pravila o numeraciji delova, poglavlja (naslova) i potpoglavlja (podnaslova). Postoje više načina numeracije. Po jednom, delovi se označavaju rimskim brojevima (I., II., III.,…), poglavlja velikim slovima (A., B., C.,…), podnaslovi arapskim brojevima (1., 2., 3.,…). Drugi načina označavanja delova rada se sluţi samo arapskim brojevima. Najveća celina ima jedan broj (1,2,3,..), a unutrašnjim celinama se dodaju dodatni arapski brojevi. Što je naslov manji po rangu ima više brojeva. Tako se u sklopu 1. poglavlja nalaze potpoglavlje 1.1., 1.2, itd. i dalji naslovi 1.1.1., 1.1.2., 1.1.2.1. itd [Uzelac, 2004, 34-35]. U cilju lakšeg čitanja, drugi načina numeracije je više prihvatljivo, naročito kod obimnijih radova, koji imaju brojne podnaslove, jer čitalac lakše prati kom naslovu pripada odreĎen podnaslov (vidi primer 12).

21

Primer 12 PRISTUP 1 ELEKTRONSKI MARKETING I. UVOD II. INTERNET A. Pojam interneta B. Istorija interneta C. Internet servisi 1. World Wide Web 2. Elektronska pošta III. ELEKTORNSKI MARKETING A. Pojam B. Tehnike e-marketinga C. Marketing istraţivanja D. Identifikacija trţišnih segmenata i odabir ciljnih trţišta 1. Segmentacija na Internetu 2. E- marketing poslovanje IV.KREIRANJE POTROŠAČKIH VREDNOSTI NA INTERNETU A. Proizvodi u e-okruţenju B. Obeleţja i prednosti e-proizvoda V. E-KOMUNIKACIJA A. Modeli i sredstva oglašavanja na Internetu 1. Oglašavanje pomoću e-pošte 2. Oglašavanje putem web-a 3. Televizija i radio na Internetu a. Televizija b. Radio 4. Nove vrste oglašavanja VI. ZAKLJUČAK PrilagoĎeno od: Ruţić, 2003 Zaključak Zaključak je završni deo akademskog rada u kojem se na koncizan, jezgrovit, precizan i logičan način iznose rezultati i saznanja do kojih se došlo u obradi teme. Zaključak treba da sadrţi odgovore na pitanja postavljena u uvodu, i u njemu se potvrĎuje ili osporava osnovna hipoteza. U zaključku se često ponavljaju najbitnije činjenice i stavovi iz glavnog dela rada, ali treba voditi računa da se ne koriste iste formulacije i iste rečenice. Bitno je da se u zaključku ne iznose nove činjenice i novi dokazi. U zaključku najviše dolazi do izraţaja doprinos autora problematici koja je u radu obraĎena. Zaključak se moţe napisati na dva osnovna načina: PRISTUP 2 ELEKTRONSKI MARKETING 1. UVOD 2. INTERNET 2.1. Pojam interneta 2.2. Istorija interneta 2.3. Internet servisi 2.3.1. World Wide Web 2.3.2. Elektronska pošta 3. ELEKTORNSKI MARKETING 3.1. Pojam 3.2. Tehnike e-marketinga 3.3. Marketing istraţivanja 3.4. Identifikacija trţišnih segmenata i odabir ciljnih trţišta 3.4.1. Segmentacija na Internetu 3.4.2. E- marketing poslovanja 4. KREIRANJE POTROŠAČKIH VREDNOSTI NA INTERNETU 4.1. Proizvodi u e-okruţenju 4.2. Obeleţja i prednosti e-proizvoda 5. E-KOMUNIKACIJA 5.1. Modeli i sredstva oglašavanja na Internetu 5.1.1. Oglašavanje pomoću e-pošte 5.1.2. Oglašavanje putem web-a 5.1.3. Televizija i radio na Internetu 5.1.3.1. Televizija 5.1.3.2. Radio 5.1.4. Nove vrste oglašavanja 6. ZAKLJUČAK

22

1. Zaključci koji su izvedeni na osnovu verifikacije hipoteza, gde se hipoteze doslovno prepisuju. Prednost ovog načina je u tome što se svi zaključci o verifikaciji hipoteza prikazuju na jednom mestu - na kraju globalne strukture saopštenja. MeĎutim, takav način prikazivanja zaključaka - sa doslovnim ponavljanjem delova - opterećuje tekst nepotrebnim sadrţajima i destimuliše čitaoca. 2. Do zaključaka se dolazi na osnovu sinteze zaključaka koji su izvedeni na pojedinačnim i posebnim nivoima, zaključaka nakon pojedinih naslova i podnaslova, odnosno delova teksta. Drugi način je prihvatljiviji, ali od autora zahteva dodatne napore, jer je potrebno da se iz pojedinačnih i posebnih zaključaka, analogno obimu i značaju razmatranog sadrţaja, izvede valjana sinteza i to prikaţe u zaključcima dela. Dakle, zaključak nije ponavljanje onoga što je u tekstu rečeno. On sadrţi novu misao. Izvodi se sintetizovano po zakonima logike i oslanja samo na one teze koje su u glavnom delu rada prikazane. Zaključak je novi kvalitet koji ima čvrstu vezu s tekstom glavnog dela rada i ne moţe se izvoditi na osnovu onoga što u prethodnom tekstu nije prikazano. Kao takav, on predstavlja doprinos autora pisanog rada nauci ili struci. Zaključak se piše na posebnoj strani, a njegova duţina obično je 1 do 2 strane teksta. Zaključak se, po sadrţaju i obimu, piše u skladu sa tekstom glavnog dela, prema naslovima i podnaslovima. Ne sme imati tabele i ilustracije, a ni citati i fusnote nisu preporučljive. Spisak literature Literatura (završna bibliografija) je spisak svih citiranih dokumenata u radu, kao i korišćenih izvora, poreĎanih po azbučnom ili abecednom redu. Svi izvori moraju biti numerisani rednim arapskim brojevima. Ako postoji više izvora, razvrstavaju se tako što se prvo navode knjige, potom stručni i naučni časopisi, zbornici radova, zakoni, enciklopedije, rečnici, i na kraju spisak Internet stranica (videti više u delu priručnika vezano za dokumentovanje izvornika). REFLEKSIJA I REVIZIJA Značajan faktor pisanja je refleksija, kritički osvrt koji nije nuţno negativan, na napisan tekst. Refleksija naglašava odgovornost studenta za aktivno učenje, za učenje razmišljanjem o tematici, o aktuelnim problemima, formirajući stav o istom. Aktivno učenje podrazumeva učenje sa kritičkim stavom, aktivnim razmišljanjem o gradivu, postavljanjem pitanja umesto prostog prihvatanja gradiva kao istinito. Refleksija podrazumeva stalnu reviziju teksta, doprinosi njegovoj stalnoj evoluciji. Refleksija se moţe postići:  razmišljanjem o odnosima pojedinih formi znanja i teorija u širem kontekstu, tj. gde se stvari poklapaju, kakva je izmeĎu različitih oblasti istraţivanja, kakav je širi kontekst;  ocenjivanjem validnosti sadrţine pročitanog teksta, ili usmenog saznanja, tj. koji dokazi idu u prilog odreĎenom stanovištu;  pokušajem da se naĎe, osmisli druga mogućnost, drugo rešenje, tj. koja su druga objašnjenja moguća [Kuba i Koking, 2004, 40]. Prva verzija rada nikada nije i poslednja verzija. Rad podleţe refleksiji u sadrţinskom smislu i reviziji u formalnom smislu. Revizija je ponovna tehnička obrada teksta u cilju poboljšanja kvaliteta rada. Pre početka revizije je korisno odvojiti se od teksta rada na dan dva, kako bi mogla da se obrati paţnja na sve detalje napisanog teksta, na jasnoću rečenica i logičnost teksta kao celine. Treba pokušati rečenice koje ne zvuče dovoljno dobro brisati ili prepravljati sve dok autor ne bude zadovoljan rezultatom. Sve suvišne reči treba izostaviti, kako bi rečenice bile jasne i jezgrovite. Reči koje slabo pojačavaju, kao što su „vrlo“, „stvarno“, „svakako“ treba izbegavati [Kuba i Koking, 2004, 183]. Treba razlikovati reči koje se upotrebljavaju u svakodnevnom govoru od onih koje su pogodne za naučno pisanje. TakoĎe,

23

potrebno je obratiti paţnju na izbor reči, jer loš izbor reči prouzrokuje konfuziju ili u najmanju ruku čini rečenicu nedovoljno preciznom. Za reviziju je potrebno odvojiti vreme kako bi zaista doprinela kvalitetu rada. Što je rad kompleksniji i sloţeniji vreme za reviziju je duţe. Za seminarski rad je dovoljan jedan dan, dok će za reviziju doktorskog rada treba i nekoliko nedelja. DOKUMENTOVANJE IZVORNIKA U prikupljanju i obradi literature veoma je bitno da se korišćena literatura uvek dokumentuje kao takva i u samom radu. Dokumentovati izvornik znači pridrţavati se pravila citiranja izvornika, pravilno naznačenje korišćene literature u fusnoti ili u bibliografskim podacima. Pravila citiranja U obradi korišćene literature veoma je bitno uvek navesti izvornik, odnosno pridrţavati se pravila citiranja. Upotreba ideja, činjenica ili čak čitavih rečenica i širih strukturalnih celina bez navoĎenja izvornika tj. predstavljanje tuĎih ideja i rečenica kao svojih naziva se plagijatorstvo [Filipović, Kuzmanović i Andrijević, 2002, 14]. Plagijatorstvo je kaţnjivo po zakonu, a za studenta povlači sankcije kao što je diskvalifikacija rada ili čak onemogućavanje nastavka studija. Izvor se moţe citirati na dva načina. Svako doslovno navoĎenje teksta izvornika mora biti praćeno znacima navoda, čak i kada se ne radi o kompletnoj rečenici ili delu rečenice (direktni citati). Prilikom citiranja treba obratiti paţnju na to da se jasno označi gde prestaju reči i misli autora koji se citira i gde počinju misli studenta koji citira. Primer 13 "I aorist i imperfekat su oblici za označavanje prošlih radnji, stanja ili zbivanja koji su u povlačenju pred perfektom (Stanojčić i Popović, 1997, 385)." ili Uprkos činjenici da su aorist i imperfekat i dalje aktivna glagolska vremena u srpskom jeziku, perfekat je najčešće korišćen glagolski oblik za "označavanje prošlih radnji, stanja ili zbivanja (Stanojčić i Popović, 1997, 385)." Izvor: Filipović, Kuzmanović i Andrijević, 2002, 14 Kada se tekst iz izvora preformuliše (parafrazira), bez obzira na to što su reči nove, ideja je uzeta od drugog autora, te je potrebno navesti izvor (primer 14). Primer 14 Prošle radnje u srpskom jeziku se najčešće izraţavaju perfektom, iako su i aorist i imperfekat i dalje aktivna prošla glagolska vremena (Stanojčić i Popović, 1997, 385). Izvor: Filipović, Kuzmanović i Andrijević, 2002, 15 Postoje situacije u kojima student neće biti potpuno siguran da li treba citirati izvornik. Za neke činjenice koje su opšte poznate (npr. da je zemlja okrugla), iako se nalazi u radovima brojnih autora, ne mora se navoditi izvornik, jer je činjenica svima poznata. MeĎutim, i ovde je potrebna doza opreza. Za preuzimanje komentara, stava, itd. vezanog za opšte poznatu činjenicu je već potrebno navesti izvornik. TakoĎe, treba obratiti paţnju na broj reči dela teksta koje se podudaraju. Iako nema preciznih pravila o tome koliko uzastopnih reči prepisanih od drugih autora treba staviti pod navodnike kod direktnih citata, postoje mišljenja da je to pet ili više uzastopnih reči [Uzelac, 2004, 41]. Pošto je plagijatorstvo kaţnjivo bez obzira na to da li je počinjeno namerno ili slučajno, preporučljivo je da u slučaju sumnje

24

student uvek dokumentuje izvornik. S druge strane, previše navodnika moţe biti naznaka neoriginalnosti, prekomernog prenošenja tuĎih stavova i lošeg stila. Zato je preporučljivo da se doslovno citiraju u obliku direktnih citata samo oni stavovi drugih autora koji su ključni za argumente studenta, sve ostalo da se prepriča i da se u fusnoti navede autorsko delo koje je prepričavano [Uzelac, 2004, 41]. Svako pozivanje na izvor se označava na odgovarajućem mestu u tekstu u zagradi (prezime autora, godina istraţivanja, eventualno broj stranice odakle je misao prezuzet), a pun naziv autorskog dela se navodi na kraju rada u vidu bibliografske graĎe. Ako se izvor bliţe odredi u zagradi nakon citiranog dela teksta, rad neće imati fusnote u kojima se navedena dela preciziraju, već će se citirani radovi u njihovoj punoj formi navesti u bibliografiji. Alternativno, dozvoljeno je mesto citiranja označiti referentnim brojem, a pun naziv autorskog dela navesti u fusnoti na dnu teksta stranice citiranja ili na kraju rada. Kod ovakvog načina citiranja, pun naziv rada će se naznačiti dva puta, jednom na dnu teksta stranice citiranja, a drugi put u bibliografskim podacima. Fusnote Fusnote imaju dvojaku funkciju. S jedne strane one sluţe za dokumentovanje izvornika, a s druge strane koriste se za obogačenje rada dodatnim informacijama. Za dokumentovanje izvornika postoje dve vrste fusnoti:  završne fusnote (endnotes) kada se sve fusnote nalaze na kraju rada, nakon zaključka, i  fusnote u dnu, podnoţju strane, kada se fusnote nalaze na dnu stranice u radu gde se izvor koristio. U nedostatku posebnih uputstva za pisanje fusnota preporučljivo je da se koristi ovaj drugi vid fusnoti, na dnu teksta, jer je takav rad mnogo pregledniji. Fusnote su veoma vaţan deo svakog rada. One ukazuju na količinu i kvalitet obraĎenog materijala, i na temeljnost istraţivanja. Fusnote mogu sadrţati niz sporednih podataka glavne teze rada. U fusnotama se:  upućuje na izvore svih vaţnih činjenica;  definišu se za rad marginalni pojmovi;  upućuje na druge radove u kojima je neko pitanje o kome se u tekstu govori detaljno obraĎeno;  upućuje na drugi deo konkretnog rada u kojem se pitanje detaljno obraĎuje;  raspravlja o sporednim aspektima pitanja koji bi mogli biti korisni za čitaoce;  upućuje na suprotna ili drugačija mišljenja od onih koja su u izneta u tekstu [Uzelac, 2004, 36]. Znači, osim dokumentovanja izvornika, u fusnotama se upućuje na sve što student smatra suvišnim u glavnom delu teksta, naročito na informacije koje doprinose razumevanju rada i sadrţe druga korisna objašnjenja vezana za glavnu tezu rada. Ipak, u fusnote ne bi trebalo uneti opšteprihvaćene stavove, opštepoznate činjenice i uobičajene izreke, poslovice i citate [Uzelac, 2004, 36]. Broj i duţina fusnota zavisi od stila pisanja i preferencije autora. Dok će jedan autor sve relevantne informacije uneti u glavni deo teksta te će imati mali broj fusnota, drugi će autor glavni deo teksta rezervisati za najvaţnije informacije, a sve sporedne informacije staviti fusnote. Ipak, treba pronaći balans u korišćenju fusnota. Premalo fusnota moţe biti indikacija nedovoljne potkrepljenosti rada izvorima, dok prevelik broj fusnota moţe rezultirati nepreglednošću rada i preopterećenosti nepotrebnim detaljima. Kvalitetan odnos uzajamnog nadopunjavanja glavgnog dela teksta i fusnota je osobina dobrog stila i moţe imati presudan uticaj na ocenu rada [Uzelac, 2004, 37]. Bitno je napomenuti da je najbolje unositi fusnote u tekst prilikom pisanja glavnog dela teksta, naročito ako rad ima veći broj fusnoti. Pisanje fusnoti oduzima puno vremena, koje

25

autor obično ne planira, te je zato preporučljivo da se fusnote odmah upišu, a kasnije formatiraju i stilski sreĎuju. Bibliografija (lista referenci) Sva korišćena literatura, bilo da je u štampanom, elektronskom ili govornom formatu, treba da se dokumentuje u listi referenci ili bibliografiji. Pravila dokumentovanja vaţe kako za fusnote tako i za listu referenci. Dokumentovanje izvornika znači beleţenje odreĎenih podataka koji jasno identifikuju delo koje se koristilo za pisanje rada. Razlikuje se više načina dokumentovanja, od kojih su najpoznatiji APA (American Psychological Assotiation – Američko udruţenje pshihologa), MLA (Modern Language Assotiation – Udruţenje savremenog jezika) i Čikaški stil (Chichago Manual of Stile). Navedeni stilovi su predstavljeni primerom 15. Primer 15 APA: Petrović, P. (1996). Pravna zaštita potrošača. Beograd: Institut za uporedno pravo. MLA: Petrović, Petar. Pravna zaštita potrošača. Beograd: Institut za uporedno pravo, 1996. Čikaški stil: Petrović, Petar. Pravna zaštita potrošača. (Beograd: Institut za uporedno pravo, 1996). U nedostatku mandatornih uputstava, autor je slobodan u izboru stila citiranja, ali treba obratiti paţnju da se jednom izabran stil dosledno koristi kroz ceo rad i da dokumentovanje bude potpuno, odnosno da sadrţi sve bitne parametre za nedvosmislenu identifikaciju izvora. Za citiranje knjiga je poţeljno navesti ime, prezime autora, naslov, godinu izdanja, a broj stranice odakle je citat uzet se dokumentuje samo ako se radi o fusnoti (u bibliografiji se ne navodi broj strane). Indikacija izdavača je fakultativna (vidi primer 16). Primer 16 Knjiga: Petrović, P. (1996). Pravna zaštita potrošača. Beograd: Institut za uporedno pravo, str. 21. Skraćenica „str.“ se često izostavlja, kao u sledećem slučaju: Petrović, P. (1996). Pravna zaštita potrošača. Beograd: Institut za uporedno pravo. 21. Bibliografska jedinica: Petrović, P. (1996). Pravna zaštita potrošača. Beograd: Institut za uporedno pravo. Uobičajena je praksa da se navode imena prva tri autora. U slučaju da ih ima više od tri, navodi se ime prvog autora, a zatim se upotrebljava skraćenica et al. (primer 17). Primer 17 Izvor sa više od tri autora: Petrović, P., et al. (1996). Pravna zaštita potrošača. Beograd: Institut za uporedno pravo. Za sve članke objavljene u periodici ili zborniku radova, navodi se autorovo prezime i ime, naslov članka i ime publikacije, ime periodike, godina izdanja, tom i broj (ako je potrebno) i brojevi stranica na kojima se članak nalazi (primer 18).

26

Primer 18 Članak u časopisu: Petrović, P. (1996). Aktuelna pitanja zaštite potrošača, Pravni ţivot. 12. 184-186. Članak u zborniku radova sa naučnog skupa: Petrović, P. (1996). Aktuelna pitanja zaštite potrošača, U: Pravna zaštita potrošača, Zbornik radova sa skupa odrţanog 1. aprila 2010. u Novom Sadu. Novi Sad: Pravni fakultet u Novom Sadu. 184-186. Članak u dnevnim novinama: Petrović, P. „Aktuelna pitanja zaštite potrošača“, Blic, 22. juna 2010. Dokumentovanje elektronskih izvornika treba da sledi opšte principe koji se primenjuju pri navoĎenju bibliografskih podataka štampanog materijala, odnosno da identifikacija izvora bude potpuna. Prilikom dokumentovanja elektronskih izvora treba voditi računa o navoĎenju datuma jer za razliku od štampanih izvornika, materijal u elektronskoj formi se često menja, te je neophodno navesti datum kada je materijal preuzet. Preporučuje se navoĎenje kompletne Internet adrese, koja uključuje adresu protokola, adresu servera i ime dokumenta. Adresu treba navesti u uglastim zagradama (primer 19) Primer 19 Elektronska knjiga: Petrović, Petar. (1996). Pravna zaštita potrošača, Beograd. <http://petrovicpetar.com/zastita/potrosaca.html> [20. juna 2010.] Dostupno na:

Elektronska enciklopedija: ORB. Online Encyclopedia. 1998. Dostupno na: <http://orb.rhodes.edu/encyclop.html> [20. juna 2010.] Članak u časopisu: Petrovic, Petar. Aktuelna pitanja zaštite potrošača. In: Pravna zaštita potrošača, tom. 6, broj 9. Dostupno na: <http://petrovicpetar.com/zastita/potrosaca.html> [20. juna 2010.] OSTALA GRAMATIČKA I TEHNIČKA PRAVILA Jezik i terminologija. Veoma je bitno da se akademski radovi odlikuju jasnom formulacijom rečenica, rečenicama koje su, po mogućnosti, kratke, saţete i naravno, gramatički tačne. U slučaju nedoumice neophodno je konsultovati pravopisne rečnike. Akademski radovi imaju ciljnu publiku. Tema rada, vrsta istraţivanja, format i način dokumentovanja izvornika, stil pisanja i terminologija moraju biti u skladu sa potrebama, interesovanjima, stepenom znanja i razumevanjem publike. Prema tome, u pisanju akademskih radova se mora koristiti odgovarajuća stručna terminologija. U pisanju akademskog rada trebalo bi izbegavati upotrebu sintagmi koje se odnose na rod. One stvaraju posebne probleme u pisanju, naročito u društvenim naukama gde rod igra glavnu ulogu u objašnjavanju društvenih fenomena. Upotreba ovih sintagmi upućuje na pogrešne zaključke, npr. da odreĎenu delatnost obavljaju samo muškarci, što je u većini slučajeva netačno. Bitno je u radu odrţati rodnu ravnopravnost. Zato se preporučuje da se u akademskom pisanju izbegava korišćenje sintagmi koja označavaju rod, i da se alterantivno koriste prvo lice ili mnoţina, ili pak bezlična konstrukcija rečenice (primer 20). Bitno je da se jednom izabran stil pisanja dosledno koristi kroz ceo rad.

27

Primer 20 Treba izbegavati formulacije slične sledećoj: „Čovekova potraga za znanjem dovela ga je do načina učenja putem istraživanja.“ Bolje je koristiti formulacije slične sledećim: „Potraga za znanjem dovela nas je do načina učenja putem istraživanja“ (prvo lice) „Potraga za znanjem je ljude dovela do načina učenja putem istraživanja“ (mnoţina) „Potraga za znanjem je dovela do načina učenja putem istraživanja“ (bezlična rečenica) Izvor: Kuba i Koking, 2004, 173 Skraćenice. Pošto se u toku pisanja često ponavljaju odreĎeni izvori literature, ali i neke reči i izrazi, fusnote sadrţe brojne skraćenice za čije naznačenje postoje posebna pravila. Osnovno je pravilo da je izvor ili izraz, koji se prvi put pojavljuje, potrebno navesti u potpunosti u glavnom delu teksta, a u fusnoti definisati skraćenicu. Skraćenica se moţe definisati i u zagradama u glavnom delu teksta (npr. „Osnovna pravila ugovornog prava se nalaze u Zakonu o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO)“). O nekim uobičajenim izrazima u akademskom pisanju i njihovim skraćenicama videti tabelu 1. Tabela 1. Uobičajeni izrazi i skraćenice koje se koriste u naučno-istraţivačkom radu Izraz i njegovo značenje ad acta – stavljeno meĎu spise ad locum – na mestu addenda – dopune alineja appendix – dodatak argumentum – argument articulus/articuli – članak, članci broj circa – oko confer – uporedi contra – protiv corrigenda – ispravka dodatak editor – urednik et cetera – i tako dalje et alibi – i na drugom mestu, et alii, et aliae – i drugi et sequens, et sequentes – sledeća/sledeće ex libris – iz knjige exampli gratia – primera radi i dalje i drugo i slično i sledeće i tako dalje ibidem –na navedenom mestu id est – to jest idem – isti incognito in loco citato – na mestu citiranja infra – niţe Skraćenica a.a. ad.loc. add. al. app. arg. art., artt. br. cca. cf. con. corr. dod. ed. etc. et al. et seq., et seqq. ex lib., ex l. e.g. i.d. i dr. i sl. i sl. itd. ibid. i.e. id. incog. in loc.cit. nf.

28

latinus – latinski lat. locus sigilli – mesto pečata l.s. locus citatum – na navedenom mestu loc.cit. manu propria – svojeručno m.p. na primer Npr. non nominatus – neimenovani N.N. non sequitur – ne proizlazi non seq. numerus – broj no. odnosno odn. opus citatum – navedeno delo op.cit. pagina/paginae – stranica, stranice p.,pp. per annum – po godini p.a. per diem – po danu p.d. pleno titulo p.t. respective – odnosno resp. scilicet – naravno, razume se sc. sectio/sectiones – odeljak/odeljci s.,ss. sine anno – bez godine s.a. prema tome kao u izvoru (tačno kao [sic.] što je citirano) supplementum – dodatak Suppl. supra – gore sup. titulus – naslov tit. to jest t.j. translatio- prevod trans. urednik ur. versus – protiv vs., v. vice versa – obrnuto v.v. vide amplius – vidi šire v. ampl. volumen/volumines – sveska/sveske vol., vols. Izvor: Uzelac, 2004, 63 i Gibaldi, 2009, 247-249. Jednom izabran način skraćivanja, jednom izabranu skraćenicu, treba dosledno koristiti kroz ceo rad. Nije, npr., dozvoljeno na Zakon o obligacionim odnosima jednom uputiti skraćenicom „ZOO“, a drugi put izrazom „Zakon“. Slično, u akademskom pisanju se veoma često koriste latinske reči odnosno njihove skraćenice. Po izboru se moţe koristiti kako latinski izraz tako i srpski (na pr., to jest tj. (srpski) ili i.e. (latinski)), ali je bitno da se jednom izabran jezik skraćenica, dosledno koristi kroz celi rad. Tako, nije preporučljivo da se „to jest“ jednom skrati sa „tj. a drugi put sa i.e. Mada pravila citiranja dozvoljavaju da se za skraćenice koriste kako latinski tako i srpski izrazi, radi harmonizacije preporučuje se da se koriste one skraćenice koje su češće u upotrebi, a u slučaju sumnje, skraćenice izvedene iz srpskog jezika [Uzelac, 2004, 63]. Vrste i veličine slova, proredi i margine. Akademski rad se piše u programu Microsoft Office Word, u fontu Times New Roman, latiničnog ili ćiriličnog pisma, veličina fonta 12 tačaka (pt), razmak izmeĎu redova 1.5, margine 2,5 cm sa svake strane (gornja i donja, leva i desna). Promene u dimenziji pisma, razmaka izmeĎu redova ili margina upućuju na nestručnost u pripremi rada, osim po izričitom upustvu mentora ili ustanove za koju se rad piše. Izuzeci u veličini fonta su dozvoljeni kod naslovne strane, naslova pojedinih delova unutar teksta i fusnota. Naslov se piše velikim slovima veličine 16 pt. Elementi naslovne strane se obično pišu slovima tipa Times New Roman 14 pt; bold, centrirano, i to institucija i oznaka vrste rada velikim slovima, a podaci o predmetu, studentu, mentoru, mestu i datumu malim

29

slovima (osim velikog početnog slova). Fusnote se pišu slovima tipa Times New Roman 10 pt, sa jednostrukim proredom. Pravila naglašavanja teksta. Postoje tri dozvoljena načina naglašavanja akademskog teksta. Podebljana slova (bold) bi trebalo izbegavati i eventualno koristiti za naglašavanje naslova, dok se podvlačenje i kurziv mogu koristiti kako za naglašavanje naslova tako i delova teksta. U akademskom pisanju je uobičajeno da se kurzivom ističu strani izrazi, ako se rad piše na srpskom jeziku (npr. ad hoc), pojedini delovi citata (npr. ibid) i delovi teksta na koje autor ţeli posebno skrenuti paţnju čitalaca [Uzelac, 2004, 28]. Numeracija strana. Naslovna strana se ne označava rednim brojem, ali osim naslovne, svaka stranica mora biti označena rednim brojem. Numeracija glavnog dela teksta počinje od prve strane uvoda i završava se zadnjom stranom zaključka. Strane se numerišu arapskim brojevima (1,2,3 itd.) u donjem ili gornjem desnom uglu teksta, ili eventualno u donjoj ili gornjoj sredini teksta, istom vrstom slova koja je korišćena za pisanje glavnog dela teksta. Sadrţaj i bibliografija se numerišu malim rimskim brojevima (i, ii, iii, iv itd.). LITERATURA 1. Filipović, J., Kuzmanović, A., Andrijević, M. (2002). Priručnik iz akademskog pisanja: uputstva i sugestija za izradu seminarskih/naučnih/stručnih radova. Katedra za iberijske studije, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd. 2. Dissertation Writing Service. Thesis Statement. Dostupno na http://dissertationservice.co.uk/thesis_statement, dana 21.09.2010. 3. Gibaldi, J. (2009). MLA Handbook for Writers of Research Papers, 7th edition. Modern Language Association of America. 4. Kuba, L, Koking, Dţ. (2004). Metodologija izrade naučnog teksta: kako se piše u društvenim naukama. Prevod sa engleskog: Kuljak, M. CID Podgorica, Romanov Banja Luka. 5. Uzelac, A. (2004). Priručnik za izradu seminarskih i drugih naučnih radova u oblasti prava. Institut za uporedno pravo, Beograd. 6. Pečujlić, M., Milić, V. (1995). Metodologija društvenih nauka. DB grafika, Beograd. 7. Ruţić, D. (2003). E – Marketing. Sveučilište J.J. Strossmayera, Ekonomski fakultet Osijek. 8. http://dissertation-service.co.uk

30

POSLOVNI IZVEŠTAJ Poslovni izveštaj je pisani dokument kojim se prenose i saopštavaju informacije od značaja za donošenje odluka. Nekoliko je generičkih tipova poslovnih izveštaja, uključujući: opšti poslovni izveštaj, poslovni plan, marketing plan, strateški plan, projektni izveštaj, finansijski plan i sl. Neki od navedenih tipova izveštaja sadrţe informacije kojima se nudi konkretno rešenje za analizirani problem, dok drugi predstavljaju pregled podataka u vezi sa poslovanjem u prošlosti na osnovu kojeg se donose odluke o budućem poslovanju. Iako poslovni ljudi po pravilu ne vole da pišu izveštaje, jer ih smatraju suvišnim, zahtevnim i nezanimljvim, oni su neophodan i vaţan deo svakog uspešnog poslovnog poduhvata i ukoliko se poštuju neka jednostavna pravila pisanje izveštaja moţe biti jednostavan i bezbolan proces. Bez obzira na njihovu sadrţinu i svrhu, ne postoje značajne razlike u pogledu forme i strukture poslovnih izveštaja. Osnovni postupak za pisanje poslovnog izveštaja podrazumeva preduzimanje sledećih aktivnosti:  jasno i nedvosmisleno odreĎenje svrhe izveštaja,  identifikovanje korisnika izveštaja,  formulisanje strukture izveštaja,  prikupljanje i klasifikovanje neophodnih informacija (istraţivanje) i  analiza i procena relevantnih informacija. OdreĎenje svrhe izveštaja Jedna od najčešćih grešaka u vezi sa pisanjem poslovnog izveštaja je previše opšte ili nedovoljno jasno odreĎena svrha izveštaja. Budući da poslovni izveštaj najčešće treba da obezbedi ostvarenje definisanih organizacionih ciljeva i strategija ili omogući donošenje poslovnih odluka, neophodno je uspostaviti i dokazati postojanje veze izmeĎu svrhe izveštaja, istraţivanja i zaključaka izveštaja [Thompson, 2005, 163]. Što je ova veza jača i očiglednija, naručioci izveštaja će imati više poverenja u pouzdanost zaključaka iznetih u izveštaju. Izveštaj treba da bude fokusiran, odnosno u celini proţet jednom idejom, koja odraţava svrhu izveštaja i očekivanja naručioca izveštaja. Neophodno je da pisac i naručilac izveštaja (ponekad su pisac i naručilac ista osoba) imaju ista očekivanja u pogledu izveštaja i da na isti način vide njegovu svrhu. S tim u vezi, potrebno je od naručioca traţiti odgovore na sledeća pitanja: koji problem, aspekt poslovanja ili aspekt poslovnog okruţenja (kupci, dobavljači, pravna regulativa i sl.) treba analizirati? Koju vrstu odluke treba doneti na osnovu izveštaja? Šta izveštaj treba da sadrţi? Šta naručilac očekuje od izveštaja? Na koje faktore treba obratiti paţnju? Identifikovanje korisnika izveštaja Budući da moţe imati brojne korisnike, poslovni izveštaj najčešće ima hijerarhijsku strukturu koja obezbeĎuje informacije različitog nivoa detaljnosti različitim korisnicima. Naime, u procesu donošenja odluka moţe učestvovati nekoliko menadţera koji se mogu značajno razlikovati u pogledu vrste i karakteristika informacija na osnovu kojih donose odluke. Zato je prilikom izbora forme i strukture izveštaja potrebno odgovoriti na sledeća pitanja u vezi sa karakteristikama korisnika izveštaja:  Zašto im je potreban izveštaj? Da li za poslovno planiranje, alokaciju resursa, procenu isplativosti nameravanog ulaganja ili nešto drugo?  Koji je obrazovni nivo korisnika? Koliko sloţene informacije mogu razumeti i na pravi način upotrebiti?  Koju poziciju zauzimaju u preduzeću? U kojoj meri su u poziciji da koriste informacije sadrţane u izveštaju? Koje odluke mogu doneti, ili imaju pravo da donesu, na osnovu izveštaja?

31

Demografska struktura (prosečna starost, polna struktura i sl.) i lične karakteristike (stavovi, vrednosti i sl.) korisnika? [Thompson, 2005, 164]

Kako bi izbegao greške u pisanju izveštaja i donošenje pogrešnih zaključaka, pisac izveštaja treba da sastavi listu i definiše profil svih verovatnih korisnika izveštaja. Sve korisnike je obično moguće svrstati u sledeće tri grupe:  neposredni korisnici, koji su odgovorni za proveru poslovnog izveštaja, procenu njegove izvodljivosti i distribuciju ostalim korisnicima,  osnovni korisnici (naručioci), koji treba da donesu odluke na osnovu izveštaja i  posredni korisnici, koji su pod uticajem akcija koje će preduzeti osnovni korisnici. Kako bi utvrdio da li će jedna verzija izveštaja biti dovoljna ili je potrebno sastaviti nekoliko verzija sa različitim informacijama za različite korisnike, pisac izveštaja treba da odgovori na sledeća pitanja u vezi sa zahtevima različitih korisnika:  Koliko detaljne informacije (podaci, zaključci, preporuke, nalazi i sl.) su potrebne različitim korisnicima?  Da li razumeju terminologiju koja će biti korišćena u izveštaju? Da li je potrebno u izveštaj uključiti prilog sa objašnjenjima za korišćene termine?  Da li su korisnicima potrebni i da li razumeju grafike i ilustracije?  Da li svi korisnici očekuju jednako detaljan izveštaj? Formulisanje strukture izveštaja Ovo je aktivnost koja verovatno najznačajnije odreĎuje uspeh u pisanju izveštaja, budući da usmerava pisanje izveštaja i obezbeĎuje ispunjenje njegove svrhe. Podrazumeva sastavljanje sadrţaja izveštaja, sa precizno definisanim naslovima i podnaslovima, koji treba da posluţi kao podsetnik i detaljno uputstvo za pisanje. Preporučljivo je zatraţiti odobrenje za strukturu od naručioca budući da to daje dodatnu potvrdu da su naručilac i pisac izveštaja na isti način razumeli svrhu i suštinu izveštaja. Time se smanjuje mogućnost da završeni izveštaj ne odgovara zahtevima i očekivanjima naručioca. Imajući u vidu njen značaj, ova aktivnost će biti predmet detaljnijeg razmatranja nešto kasnije. Prikupljanje i klasifikacija neophodnih informacija Kada utvrdi svrhu i korisnike izveštaja, pisac izveštaja moţe pristupiti prikupljanju i klasifikaciji relevantnih informacija. Poslovno istraţivanje i analiza imaju za cilj da se prikupe informacije neophodne za poslovno planiranje, planiranje proizvodnje, upravljanje logistikom, upravljanje kvalitetom, definisanje razvojne strategije i sl. U tom smislu, najznačajnije su informacije u vezi sa aktivnostima i ponašanjem potrošača, ekonomskom i trţišnom situacijom, konkurencijom i poslovnim strategijama [Richardson, 1989; Gofton, 1997; Thompson, 2003a]. Ove informacije mogu da budu prikupljene putem primarnog ili sekundarnog istraţivanja. Primarno istraţivanje omogućava prikupljanje informacija na izvoru njihovog nastanka, primenom tehnika poput intervjua, ankete, obrade statističkih podataka i sl. Sekundarno istraţivanje omogućava prikupljanje posrednih informacija najčešće putem obrade istorijskih ili podataka do kojih su došli istraţivači u nekim drugim studijama [McCarthy, 1979; Ranstadt, 1984; Thompson, 2003c]. Internet je instrument koji moţe pojednostaviti i ubrzati istraţivanje i prikupljanje informacija, ali je tada bitno dobro proveriti pouzdanost i verodostojnost izvora informacija. Pisac treba da navede i obrazloţi procedure i tehnike istraţivanja koje su korišćene za prikupljanje i analizu informacija, budući da time opravdava kredibilitet informacija i omogućava donosiocima odluka da procene njihov značaj. Informacije treba da budu prezentirane na pregledan način u vidu tabela, grafika i slika, kako bi se ostvarila efektna komunikacija sa korisnicima izveštaja. Ovako prezentirani rezultati istraţivanja mogu da

32

budu uključeni neposredno u glavni tekst izveštaja ili prilog [Richardson, 1989; Thompson, 2003c; Thompson, 2003a]. Analiza i procena relevantnih informacija Svrha ove aktivnosti je da se od kreiranih i prikupljenih informacija stvori zaokruţena i smislena informaciona osnova izveštaja. Nalazi (rezultati analize) treba da budu izbalansirani, svrsishodni i tamo gde je to moguće brojčano izraţeni. Proces poslovnog planiranja i analize trţišta obično započinje postavljanjem pitanja na koje je potrebno dati odgovor kako bi korisnici izveštaja mogli da donesu poslovne odluke. Na osnovu ovog pitanja se definišu istraţivački kriterijumi koji omogućavaju postavljanje istraţivačkih pitanja. Ova pitanja daju fokus istraţivanju, budući da usmeravaju istraţivače na analizu informacija od značaja za donošenje odluka. Za uspešno istraţivanje i analizu je, pored istraţivačkih pitanja, još potreban plan istraţivanja kojim se definišu ciljno trţište, metodologija istraţivanja, troškovi istraţivanja i termin plan [Aaker, 2003; Thompson, 2003a]. Grafici i tabele koji omogućavaju pregledno predstavljanje nalaza treba da budu objašnjeni. Treba objasniti njihov značaj za zaključke iznete u poslovnom izveštaju i korisnike izveštaja. U glavnom tekstu poslovnog izveštaja se uobičajeno navode samo najvaţniji nalazi, dok se svi nalazi, detaljno raščlanjeni, nevode u prilogu izveštaja. Kvalitet sprovedenih aktivnosti prikupljanja, provere kredibiliteta i analize relevantnih informacija bitno odreĎuje značaj koji će korisnici izveštaja dati zaključcima iznetim u poslovnom izveštaju [Thompson, 2005, 167]. STRUKTURA POSLOVNOG IZVEŠTAJA Kao što je već istaknuto, iako se poslovni izveštaji mogu razlikovati u pogledu svrhe i detaljne strukture, oni se ne razlikuju značajno u pogledu njihove suštine i globalne strukture. Globalna struktura poslovnog izveštaja je predstavljena u tabeli 2. U tabeli je ukazano na redosled pojedinih delova u poslovnom izveštaju i redosled njihovog pisanja. Tabela 2. Struktura poslovnog izveštaja Mesto u izveštaju 1 2 3 4 5 7 8 Rezime Rezime treba da informiše sve korisnike o svrsi i sadrţini poslovnog izveštaja i da im pomogne da utvrde da li poslovni izveštaj sadrţi informacije relevantne za njih. TakoĎe, treba da obezbedi saţet pregled poslovnog izveštaja, najvaţnijih zaključaka i preporuka, a nikako ne sme predstavljati kopiju uvoda ili zaključka. Obično se nalazi na početku poslovnog izveštaja, posle naslovne strane i sadrţaja, a ponekad je deo uvoda. Bez obzira na to, rezime je moguće napisati tek pošto su napisani delovi koji sadrţe zaključke i preporuke, odnosno pošto je izveštaj završen. Često se ističe da je rezime najvaţniji deo poslovnog izveštaja zato što, ukoliko je dobro napisan, omogućava donosiocima odluka da bez čitanja celog poslovnog izveštaja dobiju odgovore na postavljena pitanja ili smernice za najbitnije delove izveštaja. Ipak, ukoliko je izveštaj kratak (manje od 5 ili 6 strana), rezime nije potreban, već suvišan. Iako treba da Deo izveštaja Rezime Konačni sadrţaj sa brojevima strana Uvod Glavni tekst izveštaja Zaključak Bibliografija Prilog Redosled pisanja 4 5 1 2 3 Kako izveštaj napreduje Kako izveštaj napreduje

33

bude informativan, ne treba da bude suviše detaljan. Rezime treba da bude napisan na jednoj do dve strane. Sledeća pravila mogu biti od pomoći prilikom pisanja rezimea: 1. napisani poslovni izveštaj pročitati nekoliko puta; 2. podvući ili markirati najvaţnije informacije, nalaze i zaključke; 3. napisati kratak rezime za svaki vaţniji deo poslovnog izveštaja; 4. prilikom pisanja rezimea poslovnog izveštaja prvo treba ukazati na svrhu poslovnog izveštaja i pitanja na koja on treba da odgovori (npr. Ovaj izveštaj je rezultat analize sigurnosti informacionog sistema u kompaniji XYZ, koju je agencija ABC Konsalting sprovela u periodu od 1.-7. jula 2010. Posebno je analiziran pristup informacionom sistemu putem interneta, interne mreţe i telekomunikacija. Informacije su prikupljene proverom internih politika, sistema kontrole i intervjuisanjem menadţera i korisnika informacionog sistema...); 5. u nastavku rezimea, dati pregled saţetaka za svaki vaţniji deo izveštaja, zajedno sa najvaţnijim informacijama, nalazima i zakjlučcima; 6. formatirati rezime, izbaciti suvišne reči ili rečenice; 7. uvek je poţeljno zamoliti osobu od poverenja, koja nije ni na koji način povezana sa poslovnim izveštajem, da pročita rezime. Ukoliko takva osoba brzo pročita rezime i ostane bez nedoumica, rezime je verovatno dobro napisan. Sledi kratki primer dobro napisanog rezimea za poslovni izveštaj koji je naručio menadţment kompanije od finansijske sluţbe u cilju procene finansijskih performansi jednog potencijalnog velikog kupca (Primer 21). Primer 21 Rezime Ovaj izveštaj je rezultat analize tekuće i buduće profitabilnosti, Predmet izveštaja likvidnosti i finansijske stabilnosti kompanije XYZ. Analiza je Metod analize sprovedena primenom metoda analize trenda, horizontalne i vertikalne analize bilansa stanja i racio analize. Svi proračuni se nalaze u prilogu izveštaja. Analiza je pokazala da su svi racio brojevi ispod proseka Nalazi grane kojoj kompanija pripada. Na loše performanse posebno ukazuju stopa dobitka, opšti racio likvidnosti i koeficijent obrta zaliha. Izveštaj ukazuje na to da, polazeći od trenutne finansijske situacije, Zaključci performanse kompanije ni u budućnosti neće biti povoljnije. U oblastima poslovanja sa posebno slabim performansama je potrebno sprovesti dodatna istraţivanja i preduzeti hitne mere unapreĎenja Preporuke poslovanja. Najvaţnije preporuke izveštaja su:  skraćenje prosečnog perioda naplate potraţivanja;  povećanje racija obrta zaliha;  smanjenje unapred plaćenih troškova ili povećnje nivoa zaliha. U izveštaju je istaknuto da sprovedena analiza ima ograničenja. Ograničenja Najvaţnija ograničenja analize su:  nije prikupljeno dovoljno podataka o budućem poslovanju;  nema dovoljno podataka o tipu i karakteristikama kompanija;  nema dovoljno podataka o trenutnoj opšte ekonomskoj situaciji;  podaci se odnose na vremenski period duţi od mesec dana;  nalazi su zasnovani na podacima o poslovanju u prošlosti. Izvor: Woodward-Kron 1997 U primeru 22 je predstavljen loše napisan rezime.

34

Primer 22 Rezime Svaki put kada kompanija ili potrošač kupuju proizvode ili usluge oni ispoljavaju različite oblike ponašanja prilikom kupovine, pod uticajem velikog broja različitih faktora. Ovaj izveštaj se bavi analizom ponašanja kupaca u industriji brze hrane i analizom uticaja tog ponašanja na prodaju četiri proizvoda i usluga kompanije Mek Donalds. U izveštaju se ukazuje na vrste i karakteristike ponašanja kompanija i pojedinačnih potrošača prilikom kupovine i objašnjava zašto svako od analiziranih ponašanja nastaje. To omogućava izvlačenje zaključaka kroz primenu teorije u realnom ekonomskom ambijentu. Iako je potpuno razumevanje ponašanja kupaca nemoguće, s obzirom na to da kupci mogu biti veoma različiti, poţeljno je ukazati na uobičajeno ponašanje kupaca, a potom klasifikovati različite vrste ponašanja. Čak ni Mek Donalds, marketinški lider, ne moţe uvek predvideti ponašanje kupaca. Izvor: Trivet and Skillen Konačni sadrţaj sa brojevima strana Iako pisac poslovnog izveštaja treba da sastavi sadrţaj, odnosno strukturu, poslovnog izveštaja pre nego što počne da ga piše, ovaj sadrţaj je samo opšti pregled naslova i podnaslova koje treba uključiti u izveštaj i ne moţe naći svoje u konačnoj verziji izveštaja. Konačni sadrţaj treba da bude precizno usaglašen sa stvarnom strukturom poslovnog izveštaja i da pomogne čitaocu da se lako i brzo kreće kroz izveštaj. Naslovi i podnaslovi navedeni u sadrţaju treba budu potpuno identični onima u samom izveštaju, identično numerisani i sa precizno navedenim brojevima strana na kojima se nalaze. U slučaju obimnijih izveštaja, sadrţaj je poţeljno dopuniti listom slika, listom tabela, listom priloga i listom korišćenih skraćenica. U primeru 23 je dat kratki sadrţaj jednog poslovnog izveštaja. Primer 23 Sadrţaj 1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Satisfakcija korisnika sistema . . . . . . . . . . . . . . . . 2.1. Kvalitet sistema povratne sprege . . . . . . . . . 2.1.1. MeĎubibliotečke pozajmice . . . . . . . . 2.1.2. Trodnevne pozajmice . . . . . . . . . . . . 2.2. Analiza dostupnosti knjiga . . . . . . . . . . . . . . . 2.3. Kvalitet on lajn pomoći . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Informacione tehnologije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.1. Bibliotečki sistem . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.1.1. Korišćenje sistema . . . . . . . . . . . . . . 3.1.2. Odrţavanje sistema . . . . . . . . . . . . . . 3.2. Baze podataka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.2.1. Korišćenje sistema . . . . . . . . . . . . . . 3.2.2. Odrţavanje sistema . . . . . . . . . . . . . . 4. Zaključak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Ograničenja analize . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Prilozi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 2 2 5 7 9 12 13 13 15 17 21 22 25 31 34 36 Svrha izveštaja Ciljevi izveštaja Ima ključnih podataka, ali ne i nalaza, zaključaka, niti preporuka Informacije su nejasne i ne ukazuju na nalaze u izveštaju

35

Generisanje preciznog sadrţaja u Microsoft Word 2007 dokumentu je relativno jednostavno (procedura je nešto drugačija u programu Microsoft Word 2003. Sadrţaj predstavljen primerom 3 je moguće sastaviti na sledeći način: 1. Formatiranje hedinga (Heading) - hedinge je moguće pronaći u okviru palete alatki “Home.” Moguće je koristiti hedinge koji su tu već na raspolaganju ili formatirati sopstvene. Za formatiranje hedinga je potrebno kursorom doći iznad hedinga koji se ţeli formatirati, pritisnuti desni klik miša i odabrati opciju “Modify” (videti sliku 1). Za svaki nivo naslova (npr. 1., 1.1., 1.1.1. itd.) u izveštaju je potrebno formatirati jedan heding. Za situaciju u primeru 3 je bilo potrebno formatirati tri hedinga.

Slika 4. Formatiranje hedinga 2. Primena hedinga – automatsko generisanje sadrţaja nije moguće ukoliko naslovi nisu formatirani korišćenjem hedinga. Naslovi mogu da budu formatirani u toku pisanja izveštaja ili pošto je izveštaj napisan. Za formatiranje naslova je potrebno selektirati naslov i odabrati odgovarajući heding u okviru palete alata “Home.” 3. Generisanje sadrţaja – pošto je izveštaj napisan i naslovi formatirani primenom hedinga, moguće je generisati sadrţaj. Kursor je potrebno postaviti na mesto gde sadrţaj treba da se naĎe i slediti sledeću proceduru: References/Table of Contents/Insert Table of Contents/Table of Contents/Ok (videti sliku 4).

Slika 5. Automatsko generisanje tabele

36

Iako sadrţaj moţe da bude generisan i ručno, prepisivanjem naslova i podnaslova sa numeracijom i brojem strana, takav pristup je sporiji i opterećen brojnim ograničenjima. Automatski generisan sadrţaj omogućava lako, brzo i apsolutno tačno preuzimanje naslova, njihove numeracije i broja strane iz teksta izveštaja i jednostavno aţuriranje u slučaju eventualnih izmena izveštaja. U slučaju izmene izveštaja i pomeranja pojedinih naslova, kako bi automatski generisan sadrţaj bio aţuriran potrebno je kursorom doći iznad sadrţaja, pritisnuti desni klik miša i odabrati opciju “Update field”, a zatim opciju “Update entire table.” Uvod Uvod treba da čitaocima pruţi osnovne informacije o temi poslovnog izveštaja i tako im olakša razumevanje nalaza, zaključaka i preporuka. Obično sadrţi sledeće elemente:  pozadina problema, odnosno razlozi zbog kojih je izveštaj nastao;  svrha izveštaja;  definicija problema koji je predmet izveštaja, odnosno teme izveštaja (npr. identifikovanje i analiza problema u meĎuljudskim odnosima u sluţbi nabavke; analiza strategija koje su slične kompanije primenile kako bi rešile ovaj problem);  kratak pregled strukture izveštaja;  okviri unutar kojih je sprovedeno istraţivanje (obim istraţivanja)  obrazloţenje istraţivačkih metodologija;  obaveštenje o svim partnerima/saradnicima koji su kreativno, stručno ili finansijski pomogli pisanje izveštaja. Iako su preklapanja izmeĎu rezimea i uvoda moguća, ipak je njihova svrha različita. Dok rezime daje saţetak najvaţnijih nalaza izveštaja, dotle uvod treba da ukaţe na probleme koji će biti predmet razmatranja u izveštaju i istraţivačke metode. U primeru 24 je dat kratki primer jednog dobro napisanog uvoda za izveštaj koji se bavi marketinškom analizom. Primer 24 Uvod U Australiji postoji gotovo milion poslovnih kupaca. Ovo je značajno manje od 18 miliona pojedinačnih kupaca (potrošača), pa ipak ukupni prihodi od prodaje poslovnim kupcima premašuju prihode od prodaje pojedinačnim kupcima. Iako je ponašanje poslovnih i pojedinačnih kupaca slično budući da u oba slučaja odluke o kupovini donose pojedinci, ipak u ponašanju ove dve grupe kupaca postoje izvesne razlike. Ove razlike mogu pomoći da se razumeju trţište poslovnih i pojedinačnih kupovina. Officeworks je ogranak vodeće australijske maloprodajne grupe Coles Myer. Od osnivanja 1994., ovaj ogranak je bio usmeren na zadovoljenje potreba malih preduzeća, kancelarija i studenata. Ima 40 prodajnih objekata i neprestano proširuje svoju prodajnu mreţu u Australiji. Proizvodni program ovog ogranka obuhvata kancelarijsku opremu, nameštaj, kuhinjsku opremu i sanitarije za potrebe preduzeća. Officeworks svoje proizvode prodaje poslovnim i pojedinačnim kupcima. Pozadina problema

Istraživački problem Informacije o preduzeću Veza izmeĎu problema i preduzeća

Marketing strategija Officeworks će biti analizirana i procenjena kako bi se Kratki pregled ukazalo na načine na koje su u obzir uzeti zahtevi poslovnih i pojedinačnih strukture kupaca, kao i na načine na koje ove dve grupe kupaca utiču na ovu izveštaja strategiju. Konačno, u delu sa preporukama će biti ukazano na načine da se poboljša marketing strategija Officeworks kako bi se više izašlo u susret poslovnim kupcima. Izvor: Trivet and Skillen

37

Glavni tekst izveštaja Glavni tekst ili telo izveštaja predstavlja pregled prikupljenih informacija i nalaza analize, koji treba da bude organizovan na logičan i koherentan način. Nalaze je potrebno protumačiti u kontekstu odgovarajućih teorijskih istraţivanja i koncepata (npr. Porterov lanac vrednosti, prelomna tačka rentabilnosti i sl.). U ovom delu izveštaja je poţeljno dati odgovore na sledeća pitanja:  koji izvori i metodi prikupljanja informacija su korišćeni (statistički pregledi, internet, intervju, anketa, finansijski izveštaji, pisani dokumenti itd.);  koje metode analize su korišćene (statistička analiza, racio analiza, uporedna analiza itd.)  koji faktori od značaja za razmatrani problem su identifikovani i analizirani;  da li su nalazi izveštaja u skladu sa kriterijumima i preporukama razvijenim u teoriji;  da li su identifikovana neslaganja sa teorijom;  da li je analiza dovela do nekih neočekivanih nalaza i sl. Glavni tekst je najduţi deo izveštaja koji treba da bude organizovan u skladu sa svrhom izveštaja. Odnosno, redosled naslova ili tema treba da se razlikuje u zavisnosti od toga da li se radi o finansijskoj analizi, marketing planu ili analizi konkurencije, jer se prioriteti različitih vrsta izveštaja razlikuju. Naslovi treba da budu kratki i formulisani tako da direktno upućuju na suštinu teksta koji sledi. Poţeljno je najvaţnije informacije i nalaze sumirati u tabelama ili ilustrovati pomoću grafika, što treba da bude praćeno odgovarajućim komentarima i objašnjenjima. Manje vaţne informacije i nalaze treba predstaviti u prilogu izveštaja. Iako je glavni tekst centralni deo izveštaja, čitaoci, pre svega donosioci odluka, mu ne posvećuju naročitu paţnju, što ne znači da pisanju ovog dela izveštaja ne treba posvetiti duţnu paţnju. Predmet interesovanja čitaoca su uglavnom rezime, uvod, zaključak i preporuke izveštaja. Zaključak Zaključak treba da obuhvati sve najvaţnije nalaze predstavljene u glavnom tekstu izveštaja, kao i da odgovori na pitanja postavljena u uvodu izveštaja. Zaključak treba da opravda svrhu i smisao izveštaja, da ukaţe na značaj nalaza i njihov uticaj. Na ovom mestu se ne iznose nikakve nove informacije, niti nalazi, dok je potrebno, bez prikrivanja zbunjujućih, nepotpunih ili napoţeljnih zaključaka, izneti sve zaključke na koje navode ranije predstavljeni nalazi. U suprotnom, čitalac izveštaja moţe posumnjati u pouzdanost i objektivnost predstavljenih nalaza i iznetih zaključaka. Ovaj deo izveštaja treba da obuhvati sledeće elemente:  pozivanje na ciljeve izveštaja;  značaj i primenljivost nalaza izveštaja;  ograničenja analize;  objektivna procena nalaza. Zaključci mogu biti navedeni od najvaţnijeg do najmanje vaţnog ili onim redom kako su u izveštaju navedeni njima odgovarajući nalazi ili polazeći od pozitivnih, koje treba da prate negativni zaključci. Mada se pristupi strukturiranju zaključaka mogu razlikovati, vaţno je da oni budu navedeni logičnim redom. U zaključku je potrebno ukazati i na ograničenja analize, koja mogu dovesti u sumnju ili umanjiti značaj nekih zaključaka. Iako preporuke mogu biti deo zaključka, često ima smisla odvojiti ih u poseban deo izveštaja. Budući da je opšta svrha izveštaja da ponudi rešenje za identifikovani problem, preporuke su jedan od najvaţnijih delova izveštaja. One treba da budu zasnovane na nalazima i zaključcima izveštaja. Potrebno je da budu oprezno napisane, a skladu sa trenutnom situacijom i raspoloţivim resursima. Mogu da budu formulisane na jedan od sledeća tri načina:  lista alternativnih rešenja, pri čemu je za svako rešenje potrebno navesti prednosti (prihode, prilive i sl.) i nedostatke (troškove, odlive i sl.) - npr. imajući u vidu smanjenu

38

traţnju za proizvodom A treba razmotriti: a) prestanak proizvodnje proizvoda A, b) redizajn proizvoda A, c) intenzivniju promociju proizvoda A;  predlog rešenja, pri čemu je predlog potrebno obrazloţiti – npr. imajući u vidu smanjenu traţnju za proizvodom A treba razmotriti prestanak njegove proizvodnje, budući da to treba da omogući smanjenje gubitka i poboljšanje likvidnosti preduzeća;  predlog odluke (onda kada pisac izveštaja poseduje dovoljno informacija na osnovu kojih moţe biti siguran u svoj predlog) – npr. imajući u vidu smanjenu traţnju za proizvodom A treba treba obustaviti njegovu dalju proizvodnju, budući da će to umanjiti gubitak preduzeća za 74% (sa 43 na 11 miliona dinara) i poboljšati likvidnost mereno opštim raciom likvidnosti (porast sa 0,05 na 1,7). U primeru 25 je predstavljena skraćena verzija dobro napisanog zaključka za poslovni izveštaj koji se bavi finansijskom analizom. Primer 25 Zaključak Outdoor Equipment se nalazi u veoma nestabilnoj finansijskoj situaciji. Zaključak Promene i unapreĎenja su potrebna u svim oblastima poslovanja, kako bi se obezbedio opstanak, a zatim i rast preduzeća. Hitne promene i Preporuke unapreĎenja su potrebna u domenu likvidnosti, obima i kvaliteta obrtne imovine, profitabilnosti i finansijske strukture. Potrebno je da menadţment ove promene sprovodi simultano kako bi se prevazišla trenutna veoma loša situacija. Ne treba zaboraviti da je analiza pod uticajem nekoliko ograničavajućih Ograničenja faktora. Potpunije razumevanje problema i objektivnije procene su moguće analize samo ukoliko se sprovede dodatna analiza finansijskih budţeta i izveštaja o promenama na kapitalu. Samo nakon ovih dodatnih analiza, moguće je potpuno razumevanje trenutne situacije i neophodnih mera za njeno unapreĎenje. PredviĎanja u pogledu profitabilnosti, likvidnosti i finansijske stabilnosti su Sumirani veoma nepovoljna, ukoliko preduzeće nastavi sa dosadašnjim načinom zaključci poslovanja. Akcionari treba da budu zabrinuti zbog niske stope prinosa na ukupna poslovna sredstva, a menadţeri i kreditori zbog loše likvidnosti Implikacije merene racio pokazateljima likvidnosti. Izvor: Trivet and Skillen Bibliografija Na kraju izveštaja treba da se naĎe bibliografija, tj. lista korišćenih teorijskih i stručnih izvora literature. Za svaki izvor u bibliografiji treba da bude navedeno dovoljno informacija da se omogući njegovo identifikovanje. Izvori treba da budu poreĎani azbučnim ili abecednim redom, prema početnom slovu prezimena autora ili, ukoliko autor nije poznat, početnom slovu naziva izvora. Bibliografija treba da obuhvati sve izvore koji su citirani u samom tekstu izveštaja, korišćenjem fusnote ili u zagradi. Prilog Informacije i nalazi koji nisu od posebne vaţnosti za donošenje zaključaka i preporuka, ali ih dodatno objašnjavaju, obično treba da budu uključeni u prilog izveštaja. Nije neobično ni da se u sam izveštaj uključi poneka grupa podataka iz priloga, dok se u prilogu nalazi celina svih podataka. Obično se u prilogu izveštaja nalaze: a) kopija anketnog listića koji je korišćen u istraţivanju, b) spisak pitanja koji postavljan u toku intervjuisanja, c) transkripti intervjua, d)

39

slike, e) matematičko izvoĎenje formule, f) mape, g) pisma, h) kopije finansijskih izveštaja, i) informacije o kompjuterskom programu i sl. Iako u prilog mogu da budu uključene različite informacije, nije dobro preterati u tom pogledu. U prilogu mesto ne treba da naĎu informacije koje ne doprinose dodatnom razjašnjenju problema, niti analizi. Prilog treba da bude logički strukturiran, a informacije grupisane prema odreĎenom kriterijumu. Svaka grupa informacija treba da bude označena na odgovarajući način, brojevima ili slovima, npr. Prilog A, Prilog B itd. Redosled priloga treba prati redosled njihovog pominjanja u izveštaju. Neophodno je čitao izveštaja na odgovarajućim mestima obavestiti o tome da dodatne informacije moţe pronaći u izveštaju, korišćenjem fraza poput:  Za više detalja u vezi sa proizvoĎačkom specifikacijom pogledati Prilog D ili  Prilog C sadrţi dodatne informacije o godišnjoj stopi rasta sopstvenog kapitala. FORMATIRANJE POSLOVNOG IZVEŠTAJA Nije dovoljno samo da nalazi i zaključci izveštaja budu relevantni, već je potrebno i čitaoce izveštaja uveriti u to. Iako dobro opremljen poslovni izveštaj ne moţe da nadoknadi suštinske nedostatke izveštaja, loše formatiran izveštaj moţe biti odbijen pre nego što je pročitan. S tim u vezi, paţnju treba posvetiti paţljivom esteckom ureĎenju izveštaja, formatiranju teksta i formatiranju tabela, slika i grafika. Za poslovni izveštaj su najprikladnije korice sa spiralnim plastičnim povezom. Izveštaj ne treba da izgleda kao hrpa fotokopiranih papira spojena heftalicom, niti suviše luksuzno. Neuredne korice asociraju na prljav izlog i nemoralnost, dok se netačni nazivi i štamparske greške mogu povezati sa lošom kontrolom troškova.Tvrdi povez i pozlaćena slova mogu navesti čitaoca izveštaja da je pisac sklon rasipništvu i ekstravaganciji, time nedovoljno racionalan i objektivan. Naslovna strana treba da sadrţi:  Naziv poslovnog izveštaja,  Zaštitni znak preduzeća koje izdaje poslovni izveštaj,  Naziv preduzeća,  Evidencioni broj poslovnog izveštaja,  Ime i kontakt informacije autora,  Datum podnošenja poslovnog izveštaja. Izveštaj treba da bude paţljivo uraĎen bez pravopisnih i gramatičkih grešaka. Zato uvek treba detaljno proveriti tekst izveštaja, a poţeljno je da finansijske projekcije, tehnološka rešenja i druge stručne elemente pregledaju poslovni saradnici. Treba koristiti standardne fontove poput Arial ili Times New Roman, budući da oni omogućavaju brzo i lako čitanje teksta i ne skreću paţnju sa suštine izveštaja. Standardni element svakog savremenog poslovnog izveštaja su tabele, slike i grafici [Thompson, 2005, 171]. Oni omogućavaju jasnije i preglednije predstavljanje informacija čitaocima izveštaja. S tim u vezi, potrebno je izabrati način predstavljanja koji najviše odgovara vrsti informacija i nalaza. Najčešće se koriste:  tabele;  linijski dijagram;  histogram (grafik u obliku stubića);  histogram-krug (poznatiji kao „pita“);  dijagram toka;  slike (fotografije, skice, mape i sl.). Tabele, slike i grafici treba da budu postavljeni u neposrednoj blizini teksta u kojem se na njih ukazuje upotrebom fraze poput „vidi Grafik 1“ ili „vidi Tabelu 4.5.“ Po pravilu, broj i naslov tabele treba napisati iznad tabele, a broj i naslov grafika ili slike ispod grafika ili slike. Osim toga, za tabele, grafike i slike preuzete iz nekog drugog istraţivanja ili studije je obavezno navesti izvor (vidi primer 26).

40

Primer 26 Formatiranje tabela, slika i grafika Tabela 2.1. Indeksi cena ugostiteljskih usluga, 2006 – 2008. 2006 2007 2008 Ukupno 121,7 106,6 109,4 Ishrana 123,8 106,0 110,6 Alkoholna pića 119,8 110,4 108,5 Bezalkoholna pića 122,3 111,2 111,5 Prenoćišta 116,3 101,5 104,1 Izvor: Statistički godišnjak Srbije 2009, Republički zavod za statistiku Srbije Podaci koji su predstavljeni tabelom ne treba da budu predstavljeni grafikom i obrnuto. Nije potrebno ni u tekstu navoditi podatke koji su predstavljeni grafikom ili tabelom. U tekstu je potrebno pruţiti detaljno tumačenje podataka predstavljenih tabelom ili grafikom. LITERATURA 1. 2. 3. 4. Aaker, D. A. (2003). Marketing Research. Wiley, Hoboken. Gofton, L. (1997). Business Market Research. Kogan Page, London. McCarthy, E. J. (1979). Essentials of Marketing. Irwin, Homewood. Richardson, B. (1989). Business Planning: An Approach to Strategic Management. Pitman, London. 5. Ronstadt, R. C. (1984). Entrepreneurship. Lord Publishing, Dover. 6. Thompson, A. (2003a). Business Feasibility Studies: Dimensions of Business Viability. Best Entrepreneur, Perth. 7. Thompson, A. (2003b). Understanding the Proof of Business Concept. Best Entrepreneur, Perth. 8. Thompson, A. (2005). Entrepreneurship and Business Innovation: The Art of Successful Business Start-ups and Business Planning. Best Entrepreneur, Perth. 9. Trivett, N. and Skillen, J. Report writting. Uni Learning. Dostupno na http://unilearning.uow.edu.au/report/index.html, dana 28.08.2010. 10. Woodward-Kron, R. (1997). Writing in Commerce: a guide to assist Commerce students with assignment writing. Centre for the Advancement of Teaching and Learning. The University of Newcastle.

41

VEŠTINE PREZENTACIJE Veštine meĎuljudske komunikacije u naučnom i poslovnom svetu su od suštinske vaţnosti, kako bi se efikasno preneli razmišljanja, ideje i nova saznanja. U procesu prezentovanja koriste se različiti alati, tehnike i mediji. Visoko obrazovanje donekle razvija ove veštine, a svoju punu primenu one dobijaju u naučnom i stručnom radu. Prezentacije i predavanja su jedan od načina da se nakon sprovedenog istraţivanja prikupe, organizuju i predstave najvaţniji rezultati, najčešće u komunikaciji izmeĎu autora i publike. Prezentacije mogu biti usmene, ili se realizovati putem postera kao nepokretnog vizuelnog medija. USMENA PREZENTACIJA Usmena prezentacija je najčešći vid prezentacije, bilo da se radi o prezentovanju akademsko-naučnih radova, naučnih ili komercijalnih studija slučaja, ili poslovnih izveštaja i planova. U ovom delu priručnika biće izloţene, najpre opšte smernice za usmeno prezentovanje, a potom i konkretne, u zavisnosti od vrste rada koji se prezentuje. Materijal koji se prezentuje treba da bude koncizan, sadrţajan i zanimljiv. Podrazumeva se da prilikom prezentovanja najpre treba voditi računa o odabiru teme prezentacije i tehničkim pomagalima pomoću kojih se prezentacija realizuje, jer je to od suštinskog značaja. MeĎutim, ništa manje vaţni faktori koje publika primećuje su i glas, govor tela i izgled prezentera/predavača. Oni često mogu biti presudni u proceni da li je neko dobar/slab predavač, ili čak pokvariti utisak kod slušalaca bez obzira obzira na to koliko je sam sadrţaj prezentacije bio kvalitetan ili zanimljiv. Kako se nešto izgovori moţe biti podjednako vaţno kao i šta je rečeno. Telesni pokreti odslikavaju ono što zaista jesu stavovi i razmišljanja prezentera. Prvi utisak o predavaču veoma utiče na formiranje konačnog mišljenja, te treba način oblačenja prilagoditi prilici. Kao ni većina ličnih čovekovih sposobnosti, ni veštine usmene komunikacije se ne mogu naučiti. Nekim ljudima interakcija sa publikom ide prirodno i veoma lako, dok su drugi manje vešti i teško se snalaze. MeĎutim, opšte smernice za dobru komunikaciju sa publikom se mogu postaviti, i ukoliko se usvoje i dovoljno uveţbaju, moguće je značajno unaprediti veštine prezentacije. U konačnom, prezentacija treba da predstavlja uţivanje i čast za predavača/prezentera. Publika je tu zbog predavača i ţeli da čuje pripremljeno izlaganje. Priprema Strukturu predavanja/prezentacije treba pripremiti paţljivo tako da ima logičan sled, baš kao i u slučaju pisanog rada. Prilikom strukturiranja predavanja treba razmišljati o tome koji su ciljevi predavanja/prezentacije i koje su suštinske stvari na koje se ukazuje. Kao i za bilo koji pisani rad, najpre treba napraviti koncept. Revizijom prve verzije koncepta treba izbaciti sve irelevantne i suvišne stvari. Potom treba proveriti da li je priča dosledna i dovoljno razumljiva. Materiju treba izloţiti jasnim i jednostavnim jezikom, a stvari koje nisu dovoljno jasne ni samom predavaču sasvim sigurno izostaviti. Kako Ţivković (1984) navodi citirajući Mils-a: “Nerazumljivost teksta obično je, u vrlo maloj meri, ili nije nikako, uslovljena sloţenošću predmeta, a uopšte nije uslovljena dubinom misli. Nerazumljivost jezika je skoro isključivo posledica izvesne konfuzije koja kod akademskih pisaca postoji u pogledu njihovog akademskog statusa.” Ţivković (1984) dalje navodi: “…još dva momenta koji obično dovode do konfuznosti teksta, do prazne frazeologije i one mistifikacije kojom se obično karakterišu neki naučni radovi: prvo, kada je u glavi autora konfuzija, moraju mu i tekstovi biti konfuzni i nejasni, i drugo, kada autor, opravdano ili neopravdano, intimno procenjuje kao niţe vrednu i bez značaja bilo koju temu – problem o kome piše, ili čitavu naučnu disciplinu kojoj pripada taj problem (ili je to predmet koji se predaje), po pravilu se pribegava nejasnoj i sloţenoj frazeologiji i jednostavne činjenice se predstavljaju kao krajnje kompleksne.”

42

Prilikom koncipiranja predavanja/prezentacije, najpre treba odlučiti koja je glavna poruka koju prezentacija treba da prenese. Potom se opredeljujemo za nivo detaljnosti izlaganja, u odnosu na kompleksnost teme i mogući stepen razumljivosti za slušaoce. Ne treba zbunjivati publiku komplikovanim konceptom izlaganja. Za razliku od štampanog rada, gde se čitalac moţe vratiti unazad i ponovo pročitati neko poglavlje da bi bolje razumeo materiju, to kod usmenog izlaganja nije moguće. Stoga sve suvišne ili zbunjujuće informacije treba izbaciti. Nikada ne treba čitati iz teksta ispred sebe ili sa ekrana. Predavač mora biti dobro pripremljen i odlično poznavati materiju o kojoj govori. Kao olakšica mogu da se pripreme papiri sa ključnim rečima i rečenicama, koje će funkcionisati kao neka vrsta podsetnika za predavača i na kojima će za svaki slajd biti ispisane ključne stvari. Papiri treba da budu numerisani da bi snalaţenje bilo u svakom trenutku olakšano i da prate slajdove ukoliko ih ima. Pred samo predavanje treba proveriti da li su beleške u redu i ispravno sloţene. Ipak, ne treba ispisati sve što je predviĎeno da se kaţe. Ukoliko je pripremljeno celokupno izlaganje do detalja, predavaču je često teško da u toj gomili teksta pronaĎe baš ono što u tom trenutku ţeli da kaţe. Dalje, čitanje pripremljenog teksta moţe delovati kao da je predavač nedovoljno pripremljen i nosi opasnost od prebrzog prezentovanja. Nikada prezentaciju ne treba pripremati u poslednji čas. Ukoliko se prezentacija pripremi na vreme, onda predavač moţe da o prezentaciji razmisli i psihički se pripremi. Na taj način se predavač oseća sigurnije i eliminiše tremu i paniku. Uvek se preporučuje da se prezentacija isproba, najpre pred samim sobom, a potom i pred kolegama. Ovo je potrebno da bi se sinhronizovali priča i slajdovi, proverio tajming i utvrdile eventualne nesigurnosti u prezentaciji. Veţba pred kolegama moţe da rezultuje korisnim sugestijama, a prezenter stiče iskustvo kako govoriti pred publikom. TakoĎe je vaţno proveriti unapred i neke tehničke detalje koji na prvi pogled deluju irelevantni, ali mogu veoma uticati na kvalitet prezentacije. IzmeĎu ostalog, najpre treba proveriti da li se prezentacija bez problema otvara na tom računaru, odnosno da li su verzije programa u kome je raĎena kompatibilne. Iz tog razloga uvek treba pripremiti i pdf verziju prezentacije. Često je potrebno obezbediti nekakav rekvizit za pokazivanje na slajdovima (laser ili štap). Poţeljno je i za prezentera obezbediti osveţenje (voda ili sok), posebno u slučaju ako doĎe do treme. Predavač obavezno mora proveriti da li je isključio mobilni telefon. Osim što je nekulturno da u toku prezentacije predavaču zvoni telefon, to moţe biti i vrlo iritantno jer prekida nit razumevanja kod publike i ostavlja utisak da ih predavač ne poštuje dovoljno. Prezentovanje Na samom početku izlaganja neophodno je pozdraviti publiku (npr. “Dobro jutro, poštovana publiko”), a potom se predstaviti. Prvi utisak kod publike je veoma vaţan. Poţeljno je zahvaliti se organizatoru na pozivu i publici na dolasku i interesovanju. Predavač mora delovati samouvereno, čak i onda kada se tako ne oseća. Uvek treba imati na umu da je predavač taj koji zna najviše o materiji koja se izlaţe i to na njega mora da deluje ohrabrujuće. Predavač mora da govori razumljivo, ni preglasno, ali ni previše tiho. Jačinu govora treba prilagoditi akustici prostorije. Ne treba izlagati ni previše brzo, niti namerno govoriti sporo. Preporučuje se da predavač bude prirodan, ali ne previše spontan, i mora ostvariti odreĎeni stepen interakcije sa publikom. Na ključnim aspektima prezentacije se treba zadrţati, što ukazuje na značaj poente, odnosno stava/tvrdnje/zaključka koji je potrebno istaći. Šale i duhovitosti u toku prezentovanja treba izbegavati, jer retko daju dobre rezultate. Mora se pronaći prava mera u prezentovanju ozbiljnog naučnog rada na zanimljiv, prijemčiv i zabavan način. Da bi prezentacija dobila na dinamici i bila zanimljiva, moguće je menjati brzinu i tonalitet govora. Ujednačen i monoton govor učiniće da publika brzo izgubi interesovanje. Neki

43

stavovi se mogu potencirati telesnim pokretima, ali preterano mahanje rukama svakako nije poţeljno i ponekad moţe biti vrlo iritantna navika. Najbolje je pitati kolege za mišljenje o sopstvenom stilu prezentacije, kako bi se na osnovu tih sugestija mogao korigovati. Prilikom prezentovanja treba se fokusirati na auditorijum što je više moguće, ali se ne sme usmeriti obraćanje isključivo na nekog pojedinca, jer to na tu osobu moţe delovati frustrirajuće. Treba se obraćati i publici u poslednjim redovima, posebno kada se radi o velikim prostorijama. Prilikom prezentovanja treba voditi računa o sledećem:  predavač ne sme biti okrenut ka ekranu iza sebe, odnosno leĎima publici;  predavač ne sme stajati ispred ekrana ili projektora tako da blokira vizure publici ili projekciju na ekranu;  predavač se mora fokusirati samo na prezentovanje, a nikako se ne sme angaţovati nekim drugim aktivnostima, čak ni u cilju smirivanja treme (zveckanje ključevima, lupkanje olovkom i sl.). Treba izbegavati suviše kretanja u toku izlaganja, jer hodanje gore-dole moţe nervirati i dekoncentrisati slušaoce. OdreĎeni stepen kretanja se ipak preporučuje zbog animiranja publike, ali kretnja sa ciljem (na primer ka platnu da bi se nešto pokazalo, ili ka auditorijumu da bi se napravila poenta). Veoma je vaţno pratiti i govor tela auditorijuma i na osnovu toga proceniti kada treba prekinuti izlaganje ili moţda izostaviti neki deo predavanja. Za interakciju sa publikom i odrţavanje kontinuiteta njihove paţnje poţeljno je postavljati pitanja tipa: „Šta smo zaključili?“, „Koji je bio razlog za ovo?“, „Kako je taj rezultat dobijen?“ i sl. Prezentacija se moţe dopuniti i štampanim materijalima koji će se podeliti publici (handouts). Svrha deljenja ovih dodatnih papira je da naglase vaţne informacije, da sumiraju ključne stavove koje publika treba da shvati i da pruţe dodatna obrazloţenja za koja na slajdovima nema dovoljno mesta. Ovaj materijal se moţe podeliti pre početka prezentacije, u toku nje ili na samom kraju, što zavisi od namere autora. Ukoliko se materijal distribuira na početku, uobičajeno je da se dele kopije slajdova prezentacije. Svaka prezentacija treba da ima uvod, razradu i zaključak. Dobra prezentacija treba da prati sledeću formulu [http://lorien.ncl.ac.uk/ming/dept/tips/present/comms.htm#Preparation]:  izloţiti publici ukratko šta je tema predavanja/prezentacije,  potom izloţiti materiju i  na kraju ponoviti ključne elemente onoga što je izloţeno. Veoma je vaţno drţati se propisanog vremena i ne probiti minutaţu. Smatra se da je bolje skratiti nego produţiti prezentaciju. Ukoliko je za prezentaciju predviĎeno 20 minuta, nikako ne treba stavljati dovoljno materijala za 30 minuta, sa obrazloţenjem da će se kroz neke slajdove samo „protrčati“, jer u toj brzini publika neće biti u mogućnosti da prati izlaganje. Opšte uzevši, potrebno je nameniti 2 minuta za svaki slajd, odnosno nešto više za one ključne slajdove na kojima se izlaţu tvrdnje i zaključci. Ipak, ukoliko je nešto na ekranu duţe od 5 minuta, publika će početi da se dosaĎuje, naročito ako se o onom što se nalazi na tom slajdu ne govori aktivno. Ukoliko je ipak potrebno zadrţati se duţe na nekoj temi, preporučuje se da se ekran isključi ili da se umesto slajda na ekranu pojavi neutralni motiv. Da bi se osiguralo da prezentacija protiče u skladu sa odreĎenom minutaţom, dobro je imati nekakav podsetnik na polovini izlaganja kao orijentir. Numerisanje slajdova takoĎe pomaţe, a moguće je staviti i sat ispred predavača. Prilikom prezentovanja potrebno je drţati se plana. Svaka digresija moţe “pojesti” mnogo vremena i skrenuti predavača sa teme. Ukoliko nije izričito zabanjeno, dobro je ostaviti i vreme za diskusiju. Pet minuta je dovoljno vremena da se razjasne, ponove ili potenciraju ključne stvari iz predavanja. Moderator sesije moţe da produţi vreme za pitanja ukoliko smatra da je potrebno. Na kraju predavanja obavezno treba pitati da li ima nekih pitanja ili nejasnoća, ali na takav način da se slušaoci osete lagodno dok postavljaju pitanja. Ukoliko nema dovoljno pitanja, moguće je da predavač započne pitajući publiku nešto, te u tom slučaju uvek treba imati spremno jedno takvo pitanje.

44

Moţe se konstatovati da je dobro koncipirana i realizovana ona prezentacija koja je kod publike izazvala osećaj da su nešto naučili i da su svoje vreme korisno utošili. Vizuelna pomagala Vizuelna pomagala značajno doprinose zanimljivosti prezentacije, ali moraju biti relevantna za temu koja se izlaţe. Nespretan dizajn ili korišćenje neodgovarajućih slajdova moţe samo omesti predavanje. Odabir vizuelnog pomagala za usmene prezentacije zavisiće od vrste prezentacije. Neke od mogućnosti su grafoskop, 35 milimetarski slajdovi (fotografski slajdovi koji su se najčešće koristili pre pojave računara), kompjuterske projekcije koje su danas najviše u upotrebi (najčešće PowerPoint prezentacije), video projekcije/film, stvarni objekti/primeri koje predavač pokazuje ili kruţe auditorijumom, flip-chart ili crteţi. Izbor pomagala treba da bude jednostavan, jer kompleksna tehnička oprema moţe da unese zabunu i kod predavača i kod slušalaca. Predavač mora da bude obučen u rukovanju opremom i da zna kako da pusti konkretne slajdove kada mu je to potrebno. Ukoliko sam predavač nije tome dovoljno vičan, onda je poţeljno da mu pomaţe neko stručno lice. Slajdove treba pripremiti podjednako paţljivo kao i samo izlaganje. Suvišne slajdove treba izbaciti, a neke, ukoliko je potrebno, duplirati. Prilikom izlaganja, kada se ukazuje na nešto na samom slajdu, treba pokazivati ka platnu, odnosno displeju, a ne direktno na ekranu ili grafoskopu. U dizajniranju slajdova poţeljno je koristiti boje, ali treba izbegavati narandţastu i ţutu jer se one loše oslikavaju na projekciji. Ukoliko je projektor slabijih performansi, treba izbegavati i svetla slova na tamnoj podlozi. Tamna pozadina takoĎe podrazumeva da svetla u prostoriji moraju biti prigušena da bi se tekst na slajdu pročitao. Osim što previše zamračena prostorija oteţava slušaocima hvatanje beleški, moţe delovati uspavljujuće na publiku. S druge strane, previše svetla blizu projekcionog platna oteţava sagledavanje slajda. Ukoliko je moguće, treba izbegavati paljenje i gašenje svetla, a ako to nije moguće onda treba znati gde se prekidači nalaze i kako se koriste. Koncipiranje slajdova Na slajdovima treba da se naĎe minimalna potrebna količina informacija. U slučaju kada se slajd preoptereti tekstom, moţe postati nečitak ili skrenuti paţnju publike sa izlaganja na čitanje teksta. Ljudski mozak na veliku količinu informacija na slajdu moţe da reaguje tako što će se isključiti. A nakon što se jednom izgubi interesovanje publike, veoma ga je teško povratiti. Prilikom osmišljavanja slajdova, treba pokušati da se limitira broj reči po slajdu na maksimalno 10. Veličinu i tip fonta treba odabrati tako da bude lako čitljiv na displeju. Preporučuje se korišćenje minimalne veličine fonta 18pt Times New Roman. Smernica za veličinu i tip fonta moţe biti i ta da slajd mora biti čitljiv sa distance od 2m. Prilikom dizajniranja slajda ne treba teţiti da se iskoristi svaka alatka ili tehnika prezentacije koju PowerPoint nudi. MeĎutim opcije koje ovaj program nudi (animacija, slojevi, naglašavanje bojama) mogu dati veoma dobre rezultate. Poţeljno je takoĎe konsultovati i literaturu iz oblasti tehnika prezentacija, jer ove knjige često nude veoma detaljna uputstva za to kako treba dizajnirati slajdove. U primeru 27 su predstavljeni loše i dobro dizajniran slajd.

45

Primer 27 Loše formatiran slajd Dobro formatiran slajd

Izvor: http://www.google.rs/images Tekstovi ili crteţi koji se dugo učitavaju na slajdu ili treba puno vremena da se zumiraju mogu biti dosadni za gledanje, pa čak i iritantni. Veoma svetla ili komplikovana pozadina na slajdu moţe čitaocu da oteţa razumevanje teksta. Kompleksne i suviše detaljne dijagrame koji se teško čitaju treba izbegavati. Za sve crteţe i grafikone treba obezbediti tekstualno obrazloţenje, što olakšava slušaocu da prati izlaganje ukoliko ne uspe da sve čuje. Slajdovi prezentacije se obavezno moraju proveriti – ne sme biti pravopisnih grešaka, različitih fontova ili razlike u dizajnu. U prezentaciji obavezno treba da se naĎe zahvalnica ljudima ili organizacijama koji su pomogli istraţivanje, posebno finansijerima i sponzorima.

Slika 6. Efekti prezentovanja rezultata pomoću nabrajanja i slika Izvor: http://www.presentationmagazine.com/Essential_presentation_skills_1_visuals.htm PREZENTACIJA AKADEMSKO-NAUČNIH RADOVA Prezentacija akademsko-naučnih radova (esej, seminarski rad, diplomski rad, doktorska disertacija, akademski članak i dr.) je postupak u kome se prikazuju rezultati nekog naučnog istraţivanja, sa ciljem da se dobije priznanje za ostvareno dostignuće. Najčešći vid prezentovanja ovih radova je usmena prezentacija.

46

Za prezentovanje nekog akademsko-naučnog rada najpre je potrebno napraviti kostur prezentacije i izloţiti najpre dve ili tri teze koje najbolje definišu predmet istraţivanja. U uvodu se daje opšti pregled sprovedenog istraţivanja. Potom se izlaţe problem koji se u istraţivanju razmatrao i to na način koji će biti koncizan i jasan auditorijumu. Dalje se govori kritički o postojećim rešenjima i prethodnim istraţivanjima. Naročito je vaţno uspostaviti vezu izmeĎu njih i sopstvenog rada. Sledeći korak je da se predloţi originalan naučni doprinos (rešenje problema) i obrazloţi zašto je upravo to rešenje bolje i efikasnije od drugih. Potrebno je reklamirati svoje istraţivanje i dati konkretne argumente koji potkrepljuju njegov značaj. Najvaţniji deo prezentacije je detaljna analiza rada. Treba istaći ko će od tog istraţivanja imati koristi i analizirati nove probleme koji su se u toku rada otvorili. Prezentacija ne bi trebalo da traje duţe od 12 minuta. Da bi bila ubedljivija, treba koristiti slajdove, crteţe, grafikone i tabele. Vizuelne informacije su dobra pauza izmeĎu delova izlaganja i odrţavaju paţnju publike. TakoĎe je potrebno pripremiti štampanu verziju rada da bi se podelila zainteresovanima u publici. Ne treba koristiti komplikovanu i teško razumljivu terminologiju. Tekst prezentacije nikako ne treba učiti napamet, već samo upamtiti ključne stvari iz istraţivanja. PREZENTACIJA STUDIJE SLUČAJA Prezentaciji studije slučaja obično prisustvuje mentor/mentori, što moţe izazvati dodatnu tremu. Ipak, treba imati na umu da bez obzira što se radi o veoma stručnim ljudima, ipak je autor taj koji je problematiku najtemeljnije istraţio. Publika nije u potpunosti upoznata sa procesima i izazovima koji su se tokom studije odvijali. Prezentacija mora da ima definisan uvod, razradu i zaključna razmatranja. Preporučeno vreme za prezentovanje studije slučaja je 20 minuta, od čega 5 minuta treba ostaviti za pitanja, ali se ovo vreme moţe prilagoditi ukoliko studija to zahteva. Ukoliko je u studiju bilo uključeno više ljudi, svako bi trebalo da prezentuje deo kojim se bavio. Na početku treba izloţiti opšti pregled studije slučaja i obrazloţiti motive za odabir baš tog primera. Ukratko se moţe pozvati na postojeću literaturu, i saopštiti kakva su prethodna istraţivanja vršena u toj oblasti. Potom treba definisati problem kojim se studija bavi i postaviti ciljeve. Nakon toga sledi detaljno obrazloţenje svakog koraka u studiji, koji moraju biti kompatibilni sa definisanim ciljevima. Treba objasniti i izazove koji su se javljali tokom rada i kako su prevaziĎeni. Zatim, treba obrazloţiti rezultate do kojih se došlo i najbolje je da ti rezultati budu merljivi. Dobro je na kraju ponoviti saţetak studije, a potom formulisati zaključke. PREZENTACIJA POSLOVNOG IZVEŠTAJA Prezentacije poslovnih izveštaja su veoma vaţne, posebno kod onih koji ţele da započnu sopstveni biznis, startuju novu kompaniju, promovišu nove proizvode/usluge budućim klijentima i prodaju dobre poslovne ideje potencijalnim kupcima. Uvek treba imati na umu da su u publici potencijalni korisnici, a često i finansijeri (predstavnici banaka), pa je najbolje imati takav pristup kao da se publici prodaje neki proizvod. Prezentacije poslovnih izveštaja se najčešće rade u programu PowerPoint. Dizajniranje kvalitetne prezentacije podrazumeva poštovanje opštih pravila vezanih za broj slajdova, tekst, ilustracije, multimedijalne sadrţaje, početnu stranu i štampane prateće materijale [http://www.jamesabela.co.uk/bus/PowerPoint.html]. Ono što ne treba zaboraviti je da na celokupan utisak puno utiču i izgled i ponašanje prezentera. Ukoliko se radi o edukativnom predavanju namenjenom studentima, onda je moguće imati veći broj slajdova, ali tako da se ne predvidi manje od 1 minuta po slajdu. Vreme koje se utroši na jedan slajd treba da iznosi 2-4 minuta. Ukoliko se pak radi o nekoj prezentaciji u cilju prodaje ili promocije poslovnog predloga, poruka mora biti efektna i mora se preneti

47

brzo. U tom slučaju, treba ograničiti broj slajdova na šest. Većina knjiga o prodaji i marketingu tvrdi da maksimalno vreme da se privuče paţnja klijenata iznosi 5 minuta. Nakon šest slajdova na zahtev kljienata moguće je detaljnije izloţiti proizvod. Prezentacija biznis plana moţe trajati duţe, oko 1 sat. U tom slučaju, uvod i struktura biznis plana treba da oduzmu maksimalno 20 minuta. Nakon toga sledi diskusija i Q&A sesija (pitanja i odgovori), u trajanju od 30 minuta. Za zaključak je potrebno izdvojiti 10 minuta. Primer 28 Kako prezentovati projekat u pet minuta Minut 1: Objasnite problem ili potrebu zbog kojeg ste kreirali vaš proizvod ili uslugu, u nekoliko rečenica. Najbolje bi bilo da to uradite u jednoj rečenici. Ako mislite da se to ne moţe postići u jednom minutu, diskutabilno je hoće li vaš proizvod išta rešavati. Minut 2-4: Pripremite mali demo vašeg proizvoda i pokaţite kako rešavate problem objašnjen u prvom minutu. Ako proizvod nije gotov, pripremite simulaciju funkcioniranja proizvoda ili poslovnog koncepta. Animacija ili video mogu dosta pomoći. Minut 5: Objasnite vaš poslovni model – kako će projekt kreirati dovoljno prihoda. Izvor: http://damirsabol.wordpress.com/2009/05/16/kako-predstaviti-projekt-u-pet-minuta/ Opšte pravilo za postavljanje teksta na slajd glasi: Ukoliko neko moţe da pročita i razume PowerPoint prezentaciju bez dodatnih obrazloţenja, onda je to sasvim sigurno previše teksta. U ovom slučaju „manje je više,“ te se treba drţati jednostavnih slajdova. Ne treba stavljati nabrajanja u PowerPoint i onda to čitati publici. Glavne ciljeve poslovanja preduzeća treba prezentovati tako što će se izloţiti 2-3 cilja po slajdu. Ukoliko se koriste slogani, onda rečenice moraju biti kratke, sa svega nekoliko glagola, a preporučena veličina fonta je 32. Slogan treba smestiti u maksimalno 6 redova, mora imati element iznenaĎenja i mora da bude lako pamtljiv. Moţe se prezentovati red po red, ili čitav slogan odjednom, što zavisi od poruke i pomenutog elementa iznenaĎenja koji se ţeli izazvati. Dva efektna slogana su predstavljena slikom 7.

Slika 7. Prezentacija slogana Izvor: http://www.google.rs/images Prilikom korišćenja tabela, treba imati na umu da se one teško ubacuju u PowePoint i da retko daju dobre vizuelne rezultate. MeĎutim, tabela je ponekad najbolji način da se napravi poreĎenje. Ukoliko su neophodne, potrebno je ograničiti tabelu na 3 kolone i 6 redova i obojiti ih tako da publika moţe lakše da prati. Najbolje je raditi u nekom drugom programu (npr. u Exel-u) i potom prekopirati rezultate u PowerPoint. Moguće je transformisati tabelu u odgovarajući dijagram, korišćenjem opcije Paste Special (slika 8).

48

Slika 8. Prezentovanje rezultata konverzijom tabele u dijagram Izvor: http://www.google.rs/images Za prezentaciju poslovnih izveštaja preporučuju se boje koje ostvaruju jasan kontrast, kao što su kombinacije teget/ţuta i crna/bela. Pozadina ne sme biti dominantna, a ukoliko se postavlja ilustracija kao pozadina onda je treba izbledeti ili potamneti tako da se napravi očigledna razlika u odnosu na tekst. Treba imati na umu da projektori ne prikazuju slike onako kao se one vide na monitoru. Ukoliko se zaista govori o nekoj slici u prezentaciji, onda je to prednost, ali ako je slika tu samo da bi ulepšala slajd, onda je ona više obaveza i odgovornost. Dobro je da prezentacija poslovnog izveštaja sadrţi jednu upečatljivu i efektnu ilustraciju koju će slušaoci upamtiti. Nikako ne treba prikazivati komplikovane šeme poslovnih procesa. Najbolje je da neki profesionalac pripremi potrebnu ilustraciju za slajd. Ukoliko to nije moguće, onda treba paţljivo pronaći/pripremiti odgovarajuću sliku (nacrtati u crtačkom programu, ubaciti skeniranu sliku, pretraţiti internet i sl.). Ponekad je korisno koristiti umanjene sličice (thumbnails), kao navigacione elemente koji uspostavljaju brzu vizuelnu vezu sa onim o čemu predavač govori. Korišćenje zvučnih i video zapisa se ne preporučuje, osim u slučajevima kada je predavač tehnički dobro obučen. Ovakvi fajlovi se teško prenose sa jednog računara na drugi, podešavanje zvuka je komplikovano, mora se koristiti ista verzija programa i sl. Treba biti obazriv i sa korišćenjem svetlosnih efekata, jer publika mora da se koncentriše na prezentaciju. U većini slučajeva prvi slajd će kao naslovni stajati na projekciji pre nego što započne prezentacija. Ovo je odličan način da se publika zainteresuje. Stoga prvi slajd obavezno treba da sadrţi naziv predavanja, ime predavača i zanimljivu sliku koja je tematski vezana za prezentaciju. Saţetak prezentacije u vidu beleški na nekoliko stranica moguće je podeliti na početku ili kraju prezentacije. Za marketinške i prodajne prezentacije poţeljno je da predavač uzme email adrese slušalaca, kako bi im poslao kopiju prezentacije i inicirao dalji kontakt. Predavač mora biti tačan i urednog izgleda, obučen prikladno. Treba imati na umu da se ne prodaje samo neka poslovna ideja, već i osoba koja je prezentuje. Na kraju prezentacije se obično prezenteru saopštava odluka - ocena njegovog biznisa plana, ali ukoliko to nije moguće, onda treba pitati kada se ta odluka moţe očekivati. Dobar poslovni protokol nalaţe da se nakon prezentacije pošalje pismo svim poslovnim saradnicima koji su prisustvovali prezentaciji, u kome im se zahvaljuje na posvećenom vremenu i paţnji.

49

PREZENTACIJA REZULTATA ISTRAŢIVANJA PUTEM POSTERA/PLAKATA Poster ili plakat je nepokretan vizuelni medij (obično od papira ili kartona), koji se koristi da prenese neku poruku ili ideju. Razlika izmeĎu postera i usmene prezentacije je ta što poster zapravo preuzima ulogu predavača, odnosno izloţeni materijal treba da odslikava suštinu poruke koja se prenosi. Naravno, neophodno je da autor bude uz svoj poster, odgovara na pitanja i pruţi sva dodatna obrazloţenja. Zapravo, autor je tu da prima pohvale, istrpi kritike i uveri druge da je njegov rad vredan paţnje. Veličina i sadrţaj postera Svrha postera nije da se na njemu pojave velike količine informacija. U tom slučaju mnogo je svrsishodnije napisati naučni/seminarski rad. Ukoliko se poster ili posteri prezentuju na konferenciji ili drugom naučnom skupu, raspoloţivi prostor će verovatno biti ograničen. Veličina dozvoljenog prostora u tom slučaju usloviće sadrţaj postera i broj priloga. Prilikom kocipiranja postera za prezentovanje rezultata istraţivanja, predviĎa se [http://lorien.ncl.ac.uk/ming/dept/tips/present/posters.htm]:  Naslovni segment, kojim se saopštavaju naziv projekta, imena ljudi koji su na njemu radili i njihova zanimanja.  Saţetak projekta, u kome se iznose ciljevi projekta, metodologija istraţivanja i glavni zaključci/ključni rezultati.  Uvod, koji treba da sadrţi jasno definisan i obrazloţen problem koji se razrešava, karakteristike koje treba ustanoviti i dokaze koji su potrebni. Dalje treba ukazati na cilj ili svrhu projekta.  Segment Teorija/Metodologija, koji objašnjava osnovne tehnike ili postupke koji se koriste u istraţivanju. TakoĎe, treba navesti i obrazloţiti sve hipoteze istraţivanja, kako bi se dobijeni rezultati mogli pravilno protumačiti.  Segment Rezultati, koji se koristi da se ilustruju primeri glavnih dobijenih rezultata istraţivanja.  Segment Zaključak, u kome se iznose glavni zaključci sprovedenog istraţivanja.  Segment Dalja istraţivanja, koji treba da sadrţi preporuke i razmišljanja o tome kako sprovoditi dalja istraţivanja u toj oblasti, druge metode koje se mogu primeniti i sl. Dakle, na posteru je potrebno prezentovati odreĎene informacije uprkos limitiranom prostoru, što nije nimalo lak zadatak. Za razliku od usmenih prezentacija, gde vešti govornici mogu da prikriju slabo isplanirano izlaganje, kod postera je loše planiranje očigledno svima. Planiranje Planiranje je presudno za svaku prezentaciju, kako usmenu, tako i za koncipiranje postera. Planiranje izrade postera obuhvata prikupljanje informacija i definisanje sadrţaja. Prikupljanje informacija. Pre početka rada na prezentaciji istraţivanja treba razmisliti o sledećim pitanjima [http://lorien.ncl.ac.uk/ming/dept/tips/present/posters.htm]:  Koji su ciljevi istraţivanja?  Da li se neko ranije bavio tom problematikom?  Kako je istraţivanje proteklo?  Zašto je usvojen jedan konkretan način istraţivanja?  Koji su osnovni principi primenjenih metoda istraţivanja?  Koje su bile polazne hipoteze i njihova obrazloţenja?  Sa kojim se problemima susrećemo u istraţivanju?  Koji su dobijeni rezultati?  Da li je problem rešen?  Koja su nova saznanja proizašla iz istraţivanja?

50

Da li je sprovedena analiza dosledna?

Iako lista navedenih pitanja nije konačna, moguće je uvideti suštinu. Treba dobro razmisliti o sprovedenom istraţivanju, odnosno o načinima, razlozima i sadrţaju rada. Sa vremenske distance moguće je kritički preispitati primenjeni pristup i dobijene rezultate i lako uporediti ciljeve istraţivanja i ostvareni doprinos. Tako se već raspolaţe sa dovoljno informacija za pripremu prezentacije. Odgovore na prethodno navedena pitanja treba pripremiti na papiru većeg formata. Njihova svrha je da predavača podsete na ključne stavove koje ţeli da iznese. ReĎanje i selekcija informacija dolaze kasnije - na listi potom treba uočiti i grupisati slične oblasti, teme ili informacije. Ovakvo kategorisanje informacija pomaţe da se predavač bolje koncentriše na sadrţaj prezentacije. Definisanje sadržaja. Ukoliko se ispoštuje sve što je prethodno navedeno u vezi sa standardnim formatom, onda je sadţaj postera u velikoj meri već definisan. Ipak, s obzirom na ograničen prostor, mora se napraviti selekcija izmeĎu onoga što je vaţno i što se sigurno mora naći na posteru i onoga što je moguće izbaciti. Ovu odluku treba doneti na osnovu odgovora na sledeća pitanja [http://lorien.ncl.ac.uk/ming/dept/tips/present/posters.htm]:  Šta se pokušava postići prezentacijom postera? Da li se prodaje neki proizvod? Da li se objavljuju rezultati nekog rada? Da li se saopštava neko novo vaţno otkriće?  Ko će prisustvovati prezentaciji? Da li se radi o stručnoj javnosti? Kakav je njihov nivo znanja o problematici koja se prezentuje? Odgovori na ova pitanja definišu sadrţaj prezentacije i manir u kome će se prezentovati. Dizajn Reklamni bilbord je primer komercijalnog postera. Ukoliko je dobro dizajniran, biće privlačan i ostaviće snaţan utisak. Mora biti ozbiljan, ali nikako dosadan, mora nositi poruku “Kupi me!” i kod potrošača izazvati misao “Ja ovo želim!” [http://lorien.ncl.ac.uk/ming/dept/tips/present/ posters.htm]. Slično se postupa i kod dizajniranja postera koji predstavlja rezultate istraţivanja – za prenošenje neke tehničke informacije, dizajn postera mora biti takav da kod posmatrača izazove razumevanje i osećaj da su naučili nešto novo. Dizajn postera je donekle i lična stvar, i različiti ljudi će imati različita mišljenja o tome kako najbolje prezentovati informacije. Ipak, neke opšte smernice je moguće usvojiti. Dobro planiranje je neophodan preduslov. Poster mora biti dopadljiv na prvi pogled. Atraktivan poster privlači prolaznike i motiviše ih da zastanu i pročitaju ono što je na njemu izloţeno. Poruka na posteru treba da bude jednostavna. Poster mora da bude lako i brzo čitljiv, bez suvišnih detalja, ali sa dovoljno informacija za razumevanje. Čitalac treba da bude motivisan da nakon naslova pročita i ostali tekst na posteru, odnosno da poster brzo i lako prenese informacije. Rečenice treba da budu kratke i koncizne, bez suvišnih referenci i pojmova. Apstrakt je često nepotreban. Dodatni detalji i obrazloţenja ne treba da se naĎu na posteru, već ih treba prodiskutovati nakon sesije ili dati u dodatnom štampanom materijalu. Površinu postera treba u potpunosti iskoristiti, ali ga ne pretrpavati informacijama jer u konačnom rezultat moţe delovati aljkavo. Poster treba da bude koncizan i bez suvišnih reči. Da bi se poruka prenela treba koristiti samo vaţne informacije. Prilikom prezentovanja rezultata treba biti selektivan, odnosno prezentovati samo one glavne. Ipak, treba pripremiti i ostale rezultate istraţivanja i imati ih pri ruci, ukoliko se desi da ima takvih pitanja iz publike i da i ove rezultate treba prokomentarisati. Postavka elemenata mora biti skladna. Najbolji način da se započne dizajn postera je da se skicira dipozicija elemenata na listu. Da bi se koncipiranje olakšalo, sadrţaj koji treba da se naĎe na posteru moţe se rasporediti u 3, 4 ili 5 kolona. Preporučuje se da elemente treba postaviti na način kako je to dato na slici 9: naslov se postavlja na vrhu postera, kratak uvod u gornjem levom uglu, a zaključak u donjem desnom. Za zaključak obavezno treba predvideti jednostavnu i lako pamtljivu poruku, a ponekad je bolje pozicionirati je pri vrhu plakata da bi bila efektnija. Metodologija i rezultati ispuniće preostali prostor. U prostoru za naslov treba

51

navesti naziv rada, imena autora i njihova zvanja. Ukoliko ima mesta, treba navesti puna imena i prezimena autora, bez srednjeg slova. Poţeljno je koristiti skraćenice.

Slika 9. Raspored elemenata na posteru. Izvor: http://people.eku.edu/ritchisong/posterpres.html Treba imati na umu da je poster način da se ispriča priča o onome što je uraĎeno i postignuto. Slično kao i kod pisanog rada, kompozicija tekstualnih segmenata treba da ima logičan sled, uz korišćenje fotografija, ilustracija i tabela. Moguće je koristiti brojeve da bi se lakše pratio redosled segmenata. Smatra se da su loši oni posteri za koje je neophodno usmeno objašnjenje autora da bi se povezali tekstualni segmenti. Strelicama je moguće potencirati pojedine delove (slika 10).

Slika 10. Povezivanje tekstualnih segmenata na posteru Izvor: http://people.eku.edu/ritchisong/posterpres.html Boju treba upotrebljavati umereno i koristiti za naglašavanje, odvajanje informacija i da bi se prezentacija učinila zanimljivijom, a ne samo da bi se impresionirala publika. Treba izbegavati velike površine svetlih boja, kao što su svetlozelena, ruţičasta, narandţasta ili ljubičasta. Pastelne nijanse izazivaju osećaj smirenosti i spokoja, dok veoma tamne boje prizivaju slike konflikta i disharmonije. Boje za pozadinu i boje za prvi plan treba da imaju dovoljan kontrast, ali moraju biti komplementarne. Proverene kombinacije koje se preporučuju su crna/tamnoplava na beloj/svetlosivoj pozadini. Bolje je da pozadina bude

52

svetla jer su čitaoci tako navikli (npr. knjige, novine i sl.). MeĎutim, ponekad se insistira na tamnoj pozadini, što takoĎe moţe dati odlične rezultate. Dalje, neophodno je povesti računa da pozadina postera ne ometa tekst poruke. Intenzivnije boje koriste se za naglašavanje (npr. uokviravanje ilustracije linijom u boji), ali ne treba preterivati. Tekstualni boksovi u boji privlače paţnju posmatrača, te ih treba koristiti za isticanje vaţnih stavova. Treba biti oprezan sa ispunama koje su nijansirane, s obzirom na činjenicu da one mogu odlično izgledati na komjuterskom displeju, a potpuno drugačije u odštampanoj verziji. Vaţno je voditi računa i o tome da boje na posteru različito izgledaju u zavisnosti od vrste osvetljenja.

Slika 11. Upotreba boja na posteru – mogućnosti za tekst i pozadinu Izvor: http://www.swarthmore.edu/NatSci/cpurrin1/posteradvice.htm Tekst treba da bude sa dvostrukim proredom i poravnanjem uz levu stranu jer je to najlakše za čitanje. Ne treba koristiti više od 2 vrste fonta. Različiti fontovi oteţavaju čitanje i skreću paţnju sa poruke postera, naročito kada se pojave u istoj rečenici. Smatra se da su Times New Roman i Arial fontovi koji najviše prijaju očima. Ne treba koristiti različite fontove da bi se nešto naglasilo, jer to moţe izgledati kao greška. Naslovi i podnaslovi treba da budu boldirani i većeg fonta od ostalog teksta, ali ne preveliki. Preporučena veličina naslova iznosi 36-42pt. Naslovi moraju biti privlačni da bi zainteresovali posmatrača. Sledećeg ranga veličine su naslovi poglavlja, srednje veličine je osnovni tekst, a najmanju veličinu fonta koristimo za detalje. Preporučena minimalna veličina fonta na posteru treba da bude 24pt. Veoma je vaţno da sav tekst bude čitljiv sa daljine od 1,5m do 2m. Za naglašavanje reči i rečenica treba koristiti podvučeni tekst, boldirani tekst ili italik, ili njihovu kombinaciju. Ipak, ne treba preterivati sa korišćenjem sva tri istovremeno. Ne preporučuje se korišćenje isključivo velikih slova na posteru. Rečenice u kojima je samo početno slovo veliko a ostala mala su lakše za čitanje. Poster treba da prvenstveno bude vizuelna prezentacija – tekst mora da podrţava ilustraciju. Slika moţe govoriti više od reči, ali samo ako je upotrebljena na pravi način. Ilustracije treba izabrati tako da budu odgovarajuće onoj informaciji koja se prenosi i moraju biti dovoljno jasne da ne zahtevaju dodatna objašnjenja. Prazan prostor izmeĎu elemenata na posteru sluţi da potencira ove elemente. Neke preporuke za koncipiranje postera su da treba predvideti 20-25% teksta, 40-45% slika i 30-40% praznog prostora. Linije grafikona moraju biti dovoljne debljine da bi bile sagledive i sa distance. Kada se u ilustraciji (crteţu, grafikonu) ţeli da napravi razlika izmeĎu različitih linija, umesto korišćenja linija različite debljine mnogo je bolje upotrebiti linije kontrastnih boja ili različite tipove linija. U slučaju korišćenja više različitih tipova (boja, debljina) linije na nekom grafikonu, potrebno je postaviti i odgovarajuću legendu koja objašnjava na šta se koja linija odnosi. Upotrebu boja na slikama treba ograničiti na maksimalno tri. Dijagrami, grafikoni i crteţi treba da budu obeleţeni i čitljivi sa distance. Sve tekstualne komentare treba dati sa strane (pomoću strelica ili oblačića), bez pretpavanja dijagrama. Rezultate je bolje prezentovati u formi grafikona nego tabela. Jednačine na posteru treba svesti na minimum. Ukoliko je to neophodno, treba predstaviti samo one najvaţnije. One moraju biti dovoljne veličine i imati prateću nomenklaturu koja objašnjava značaj svake varijable.

53

Mora se zadrţati konzistentnost stila. Ukoliko stil izraţavanja nije konzistentan, stiče se utisak disharmonije na plakatu, što moţe prekinuti tok misli u razumevanju poruke. Naslovi na različitim prilozima istog postera treba da budu na istoj poziciji. Grafikoni treba da budu iste veličine i razmere, naročito ako će biti uporeĎivani. Na svim prilozima istog postera naglašavanje treba vršiti u istom maniru (bold, italik i sl.). Nazivi ilustracija i tabela treba da budu pozicionirani na vrhu ili u dnu kod svih ilustracija i tabela. Postere treba obavezno dati na reviziju. To moţe uraditi kolega, prijatelj ili mentor, ukoliko iznesu svoje iskreno mišljenje. Uvek je poţeljno da neko nepristrasan proveri pravopis, slovne greške, čitljivost i stil postera, kako bi se eventualne primedbe mogle ispraviti i time unaprediti kvalitet. Ništa ne izgleda gore od pravopisne greške koja je na uvidu javnosti, naročito ako se radi o naslovnom segmentu. Osim toga, slovne greške odaju utisak da se autor nije dovoljno potrudio i da mu nije stalo. Na posteru treba predvideti mesto za autorovu e-mail adresu i zahvalnosti, posebno eventualnim sponzorima. Uz poster, poţeljno je imati i flajere ili druge štampane materijale koje zainteresovani mogu poneti sa sobom. LITERATURA 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. Bradbury, A. (2006). Sucessful Presentation Skills,3rd edn. London: Kogan Page. James Abela ELT. Designing a Good Presentation with PowerPoint. Dostupno na http://www.jamesabela.co.uk/bus/PowerPoint.html, dana 30.09.2010. Kaye, E. (2002). Maximize Your Presentation Skills: How to Speak, Look and Act on Your Way to the Top. New York: Three Rivers Press. Leech, T. (2004). How to prepare, stage, and deliver winning presentations. New York: Amacom. Mandel, S. (1995). Effective Presentation Skills: A Practical Guide for Better Speaking (A Fifty Minute Series Book). Capitola: Crisp Publications. McCarthy, P. and Hatcher, C. (2002). Presentation skills: the essential guide for students. London: Sage Publications. Vincent-Wayne, M. (1995). „Learning without Doing: Enhancing Oral Presentation Skills through Peer Review.“ Management Learning 26(3): 353-366. Morgan, N. (2008). Kako održati prezentaciju? Ekspertska rešenja za svakodnevne izazove. Data status. Powell, D. (1990). Presentation Techniques. New York: Little, Brown & Company. Purrington, C. Advice on designing scientific posters. Dostupno na http://www.swarthmore.edu/NatSci/cpurrin1/posteradvice.htm, dana 30.09.2010. Ritchison, G. Scientific literature and writing: poster presentation. Dostupno na http://people.eku.edu/ritchisong/posterpres.html, dana 01.10.2010. Sabol, D. Kako predstaviti projekt u pet minuta? Dostupno na http://damirsabol.wordpress.com/2009/05/16/kako-predstaviti-projekt-u-pet-minuta/. Dana 26.09.2010. Siddons, S. (1999). Presentation Skills (Management Shapers). London: Chartered Institute of Personnel & Development. Tham, M. Communication skills – making oral presentations. Dostupno na http://lorien.ncl.ac.uk/ming/dept/tips/present/posters.htm, dana 27.09.2010. Venables, J. (2007). Communication Skills for Engineers and Scientists. Glasgow: Bell and Bain, Ltd. Ţivković, M. (1977). Uvod u metodologiju naučnog istraživanja. Beograd: Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu. http://www.google.rs/images http://www.presentationmagazine.com/Essential_presentation_skills_1_visuals.htm, dostupno dana 28.09.2010.

13. 14. 15. 16. 17. 18.

54

O AUTORIMA Milena Dinić radi kao asistent na GraĎevinsko-arhitektonskom fakultetu u Nišu, na Katedri za urbanizam i prostorno planiranje, na više predmeta. U teorijskom radu se bavi urbanističkim planiranjem i projektovanjem, a uţu oblast interesovanja čine centralne urbane funkcije i rekonstrukcija centralnih gradskih prostora. Objavila je monografiju Mešovite funkcije u obnovi gradskog centra. Autor je većeg broja naučnih radova objavljenih u časopisima i zbornicima radova sa domaćih i stranih konferencija. Učestvovala je u naučnoistraţivačkim projektima i bila mentor studenata na nekoliko studentskih kongresa. Kao stipendista JFDP programa, u cilju nastavno-stručnog usavršavanja, boravila je na Univerzitetu u Kanzasu, SAD. Kontakt: milena.dinic@gaf.ni.ac.rs Milan Čupić radi kao asistent na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu na predmetima Poslovne finansije i Finansijsko prestrukturiranje preduzeća. Kao stručni saradnik i trener je bio angaţovan u Business Start-up centru u Kragujevcu. Objavio je priručnik Cost-benefit analiza, kao i više naučnih radova u domaćim i stranim časopisima. Sa prihvaćenim radovima učestvovao je u radu nekoliko meĎunarodnih konferencija. Bio je član timova za realizaciju projekata procene vrednosti kapitala, istraţivanja trţišta i razvoja mreţe regionalnih kancelarija, kao i komisija za ocenu biznis planova. Kao stipendista JFDP programa, u cilju nastavno-stručnog usavršavanja, boravio je na Univerzitetu u Denveru, SAD. Bavi se investicionom analizom, procenjivanjem vrednosti, merenjem performansi, finansijskom analizom i korporativnim upravljanjem. Kontakt: mcupic@kg.ac.rs Andrea Fejös radi kao asistent na Fakultetu za pravne i poslovne studije, Novi Sad na više predmeta iz oblasti graĎanskog i privrednog prava. Student je doktorskih studija Pravnog fakulteta Univerziteta u Segedinu, MaĎarskoj. Njena oblast interesovanja je pravna zaštita potrošača. Konsultant je Udruţenja za zaštitu potrošača Vojvodine i Nacionalne organizacije potrošača Srbije. Sprovela je dva samostalna istraţivačka projekta, objavila više naučnih radova u domaćim i stranim časopisima i sa prihvaćenim radovima učestvovala je na domaćim i meĎunarodnim konferencijama. Kao stipendista JFDP programa, u cilju nastavno-stručnog usavršavanja, boravila je na Berkliju, Univerziteta u Kaliforniji, SAD. Kontakt: afejos@useens.net Ana Jurčić radi kao asistent na Fakultetu za meĎunarodnu ekonomiju na predmetima Uvod u menadţment i Interkulturni menadţment. Na Visokoj poslovnoj školi Megatrend je predavač na predmetima Menadţment i Interkulturni menadţment. Sertifikovani je predavač „Triple S Learning“ programa obuke za oblasti Uspešna prodaja i Kvalitetna usluga. Sertifikovani je moderator Interaktiviti fondacije iz Vašingtona, SAD, za izvoĎenje Student Centered Discussion kurseva. Trenutno radi na doktorskoj disertaciji pod nazivom „MeĎuzavisnost nacionalne kulture i menadţmenta; uloga interkulturnog menadţmenta u stvaranju multikulturne organizacije.“ Kao stipendista JFDP programa, u cilju nastavnostručnog usavršavanja, boravila je na Univerzitetu Dţordţ Vašington, SAD. Kontakt: jurcicana@yahoo.com

55

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->