Desanka Maksimović POEZIJA I PROZA ZA DJECU

(izbor)

BUĐENJE PROLEĆA

DEČJE PESME Ove dečje pesme, neka deca znaju, čula sam od česme u rodnome kraju; od livadskih trava pred noć kad šumore. od bića što cvrkuću, ćute, zuje, zbore; od zemljaka mrava kad s milion unuka, sitne dece žute, krene se na pute; i od mačka stara, unučiće svoje kada iza peći tiho razgovara; od starica žaba u suton kad žabice na spavanje zovu; od deda i baba;
1

od roda na krovu; od sunčanog zraka; bauka i mraka; i od poderanih, starih igračaka.

KNJIGE RAZBIBRIGE Prodala je baka daleko u gradu pet kila krušaka. Pa se misli stara što bi deci kupila za to malo para. Da li igračaka? Igračke se lome, zažalila baka. A šećernog leda? Što će deci šećer kad imaju meda. Da li opanaka? Omalo je novaca, pomislila baka. – Kupicu im knjiga odlučila stara, za to malo para. Može kraj praščića knjigu svoju čitati moj čobanin Mića. Može moja Mara, kad poslove sredi,
2

da se razgovara. Nedeljom i baki moći će iz knjige pročitati unuci razne razbibrige.

ŠARENA TORBICA Ide đačić u školu, o ramenu torbu svaki čas zagleda: tu je boja zelena kao mlada pšenica da bujaju dečica uz nju nikla crvena, da detetu škola sva na radost bude; pa modra kô šljiva, da se šari čude; pa kô dunja žuta, da se đačić zvezda i sunašca seti koliko god u nju pogledao puta.

BUĐENJE PROLEĆA Govorila stara Matica svim pčelama kraljica: "Pogledajte, kćeri, napolje, kreće li se vreme nabolje, jesu li se noći skratile, jesu li se laste vratile, jesu li s reka pali okovi, čuju li se gorski tokovi,
3

rumeni li pruće živice, zelene li mlade njivice, kukureci da li stasaše, – da vas pustim jutros na paše."

MALI JAHAČI Rasla su dva ždrebeta, dva ždrebeta zelenka, pokraj šuma i vrela, uživala u sjaju leta, u slasti biljnog mleka; oko njih mora cela livada i pašnjaka od jutra pa do mraka. Jahala dva dečaka, unuci deda-Veljka, do dva mlada zelenka, tutnjalo od njinih koraka, brdo, polje i reka, od vetra jurili brže; tek čuješ izdaleka pevaju naglas dečaci a ždrebad radosno rže.

U GOSTIMA Pozvao je maj sve bube na čaj, od ose do pčele, da se provesele, tihe bubamare, leptire, bumbare, i livadske popce, i rudare rovce.
4

da zasladi piće. čaja pola litre. pozlaćene kupe. Vi. i krčage bele. Popio je svak. i leptirić lak. travicu popaste! Vi. Mazice. na stazice. Sipao je maj svakom med u čaj u crvene lale. valja kuću kućiti opet iz početka. na livade. čuturice skupe. izneo u polje raznobojne šolje. iz obližnjeg žbuna zapevala žuna. Osice. u zvončiće male. do kosice. i rumene zdele. zasvirale citre. u žute ljutiće. gde bagrenje raste! A vi. začula se truba sviračica buba. Mlade.Spremio je maj sudove za čaj. do cvetnih krušaka! 5 . u hajdučku travu. peruniku plavu. JUTARNJA PESMA PČELA Valja meda skupiti.

Krilate. uvis! Gledale ga ptice tako na vrh žice.Vi. Opazi ga cveće kako kroz zrak šeće. pobirajte slasti sa šljivaka! Valja meda skupiti. ŠUMSKA LJULJAŠKA Zaspala je malo paukova mama. Gledali ga mravi u zelenoj travi pa ih bilo strah. zaplaka uglas: – Šta će. ako prsnu niti. a on u šumu – klis! Ljuljašku istiha splete pa se njiha: uvis. a paučić – tras! LIVADSKO ZVONCE Bim-bam. valja kuću kućiti opet iz početka. šta će biti. zastao im dah. 6 .

Bim-bam. i miš slepi. 7 .udaram." Bliži se. bunovan. pobegao na tavan. udaram. da trepavice dremljivice bude sram. BLIŽI LETO Bliži se. BLIŽI SE. u duši već ga slutim. Mrav pošao na put ran: pčela poljem traži stan. već je dan. Zrikavci su mi rekli koje u putu sretoh: "Bliži se. Bim-bam. Bim-bam. udaram. Pomalja usne rujne u bulkama crvenim. mili već i pužić sam. Pomalja zlatnu kosu u zrelim njivama žutim. bliži leto. bliži leto. udaram. već je dan. bliži leto. da se budi cvet i kam.

umijte rumene trepavice. krune drveću. nedogledom. Umijte. perite bele rukave. Perite rupce šarene. Svi su mi oni rekli kad.Mirišu livade bujne. Kao sjajna carska kruna zlatna mu svetluca kosa rumenih svitaca puna. bliži leto. po celom polju." Bliži se. dok kiša ovako iz neba toči i pere krovove. 8 . govorila livada deci-cveću. žute. perunike. ivanjska travo. bliži leto. da budu još rumenije. dokle ovako snežno pada. da se okupa sto livada. bliži leto. raspleći kike. kosa je u tebe duga i gusta. bele rade. i polja i šumarci koja u putu sretoh: "Bliži se. skute. Ima danas kišice mlade. dok pljusak ovako iz neba lije. umijte dobro oči. govori livada kćerima redom. dok još kiša plaha ne susta. rastočite se. umijte dobro lice. Umijte se. ih u putu sretoh: "Bliži se." KIŠA NA LIVADI Umijte.

NAMERNIK Vraćao se mrav sa puta. noć prespavaj. Uđi samo.Ima danas na nebu vode. pred vratima tvojim čeka. možeš li ga primiti. žive zgode: kiša je tako bujna i mlada. – Dobro veče. Ko potoci posle bure konji jure. VOŽNJA Vozimo se. da se okupa sto pašnjaka. Pokraj puta razasuta sela leže. Putnik neznan izdaleka. Umijte se! Da. 9 . namerniče premio. ja bih i nju primio. lete. mravak reče. beže. pa omrko na stazi kraj maslačka žuta u tom kolibicu starog puža opazi. – Kad bi sama guja ljuta omrknula nasred puta.

Po beskrajno nežnom. žita. šiblje. Ko potoci posle bure konji jure. Sanja cveće: miris sleće sa livada. seoske kuće bele. lete. mekom. i iz magle trepte sive kao žive zvezde male. Pored puta stabla vita. Vozimo se. da se pale. blaga večer pada. beže. i dalekom nebu plavu nasmejani mesec bludi što na ljudi liči glavu. Vozimo se. Pokraj puta razasuta sela leže. lete zraci. počinju i svetlaci. Gle. lete. Gle.Vrh potoka i šipraga topla. lete. kao strele tek prolete. BELA VRANA Neka vrana samohrana 10 .

Sretnete li u planini na proplanku. Lečila je seničica. ili stazi. Potraži ga. mala ptica. ŽMURA Igraju se žmure more i planina od davnih davnina. belo. nigde sina. Uveče se gora iza magle skrije. 11 . nigde snahe. da ih pije. ukuva joj gorke trave. poskida joj crno ruho i obuče čisto. golubije. lišće suho. u belome ruhu hoda.razbole se sred planine. goro. to je vrana samohrana. otišlo joj u mornare i monahe. položi je u postelju. pronađi je! A more se zlatnim zaogrne plaštom. belu vranu kako gazi. – nije htela da ga skine i kada je ozdravila posle nege seničine. More. milosrdna. što imala od rodbine.

da ti ne pobegne. pobegli u noć bez glasa i traga. dokle ne potone. deco draga. burence. A vuci od straha. baš si debelo! Da ne dođu samo vuci u selo. JARE I VUCI Igrala se koza s belim jaretom. iza bunara. goro. Pojuri ga. ukrašćemo joj belo jare.ako vladaš maštom! Ponekad planina do oblaka segne. Trči za njom. svojim detetom. A nekad se more šćućuri i šljone. A u blizini. pa se zakleše: – Glave nam stare. To čuli lovci negde iz mraka pa pripucali iz pušaka. jarence. 12 . – Jarence. vodo. burence. čučala strašna dva vuka stara.

ide jesen. JESEN Ide. Jadne lipe mlade. Drugi rekô: – Majka da me živa ne gleda. ne bojim se lisice. šta li će da rade! Šta li će da rade srebrnastosive kraj potoka ive! 13 . ne bojim se vuka. Jedan rekô: – Tako mi ne otpala ruka. Uto nešto šušnulo negde ispod grana. Treći rekô: – Tako mi kupusova struka. ne bojim se medveda. razbegli se zečevi na stotinu strana.HVALISAVI ZEČEVI Hvalili se zečevi u zelenoj travi. popca ni bauka.

ždrebe konju do stremena. prase jagi sve do runa. mišić maci do brkova. mravak cvrčku do gudala. cvrčak pužu do rogova. čvorak svraki do kolena. vrabac čvorku ispod kljuna. 14 . patka koki do pazuha. koka petlu do grudnjaka. guska s guskom podjednaka. a do njuške kuci maca. jagnjad ovci do srdaca. do obale njivi reka.Šta li će da rade visoke topole kad ostanu gole! Čim će da se brane hrastovi u gori kad jesen zahori! Kad jesen zahori. svraka vrani do kovije. petô ćurki sve do uha. tele kravi do vimena. čim će da se brane stare bukve grane! Čim će da se brane od jeseni stroge šumice uboge! KO JE VEĆI Pače patki do članaka. jela zvezdi do očiju. račić reci do kamena. žabac bari do okreka.

– Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Drim. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim. – Pa šta s tim? Neka samo dalje teku Lim i Drim. – A u Limu ptica štrk ribicama masti brk. – A u Limu ima dom mali som. A u Limu živi rak i s njim sitni mrmorak. SNEŽNI GOLUBOVI Spazila dva goluba prava: u vrtu. – Pokraj Drima skače strinka gatalinka. mama tati do ramena. LIM I DRIM Tekle reke Lim i Drim. – Pokraj Drima vazdan šuška belouška. u jutro rano. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim. dete majci do krioca. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Drim. 15 . jedan drugom pobratim.mesec suncu do plamena.

PTIČIJA NOVA GODINA Godina će nova. ne može nijedan da se nadivi šta li će to da bude. kao na jelkama što imaju deca. Ne od lažnog srebra i lažnoga zlata. Kad eto ti čuda. bez svećice neke. I poletjeli s krovova ničice do jata golubjega. A na vrhu svake stoji srp meseca. dvesta.jato snežnih golubica spava kao omađijano. Gledaju: golubovi pravi. čudom se samo čude. bez srebra i zlata i bez igračaka kojim jelke kite deci mama. 16 . pravih su ih zvezda okitila jata. kad tamo. ne miču se s mesta. I noć utom pade. ali bez ukrasa. a senice Senke i gugutke Sive. i noć stigla. na grani nisu ptičice već bele grudve snega. nijedna krila da bi se digla od njih stotinjak. golubice Belke. ostale bez jelke. Imaju u šumi i jele i smreke. živi. spavaju. Prošlo i podne. šumom divne jelke zasijaše svuda. baka.

golubicom Belkom. I ja sam vam bila sa senicom Senkom. ne idi galopom! Sad će iz školskog dvorišta na ulicu jurnuti đaci kao izbačeni topom. brzi tramvaji. automobili. deca ulicom trče kao poljem leptiri! Vozaru. dajite tačne znake. ujak i stric i bake i mama i brižne tate. pod njihovom jelkom.Čarobnjak je valjda to u šumi bio i za ptice mesec jasni umnožio. Povešao ptičje igračkice razne: šišarke. konje smiri! Tramvaju. žirove. da se radosna vrate. pužje kuće prazne. SKRETNIČAR Stojte. kod kuće decu čeka. Lakše. sad će iz škole da grune đačića nadošla reka. 17 . i gugutkom Sivom. taljige voća pune. Stojte. automobili. Iz neba vedroga domamio nežno srebrnasto inje i pahulje snežne. stojte. automobili. ludoj graji. u veseloj.

za pravdu ti ćeš se prvi vatreno zauzeti. Jednoga dana ti ćeš sesti za kosilicu blistavu od jutarnje rose. orahe i lesku. a kad dođe doba detinjstva i igračaka. pašće otkosi ravni tu gde sad travu gaze detinje noge bose. Ti britvom kosiš sada busenje ukraj jarka. ti sada gradiš domove od kocaka. Ti sada čitaš samo 18 . prave brodove i kuće dizaće tvoja ruka jaka posle desetak godina. Ti sada zabadaš pruće po dvorištu. U igri ti štitiš sada druga svoga nejaka. u pesku rasadnik dižeš mladi.DETINJSTVO Dečače. korov čupaš po luci. stojiš hrabar na meti. a jednom ćeš saditi prave voćke okolo kuće. malene puštaš niz vodu čamčiće od novina. šljive. a jednog leta žarka prava čelična kosa zablistaće ti u ruci.

kako ne bi. sve će početi tamo da se sija. ni za mene nema u svetu stvari ni mrtve ni neme. izleteće ptice svud iz krletaka carstvo mraka nestaće svakako. I meni svet se čini pun stvorenja. priznajem ti. Pobediće dobri. smoždiće ga dobri. a za ljubav tebi. Ne prevrći unapred listove. ni čizme krilate. uvrstiti se u one što povesnicu grade. Kad dobri samo stigne u carstvo mraka. i ponosom se pune tvoje dečije grudi mlade. I ja u pravdu imam poverenja i volim onog koji je proriče. i goleme. sve stvari su u svetu žive. 19 . NAD KNJIGOM BAJKI Dečače. nema razgovora. I ja verujem pobediti mora dobri što pođe sa zlim da se tuče. i oslobodiće tri sužnja nejaka. niti zlatne ključe. čitaj mirno: dobri će stići na vreme. ne mora imati ni prut čudotvorni.istorije naše strane. oduvek sam verovala i ja. sve govore i imaju ljudske oči prave. a jednog dana ćeš i ti čovek odrastao biti. pun stvorenja o kojima govore priče. Kad svi pomisle: pobedi car mraka. kamenje hoda i pevaju trave.

ali mu niko. zli gazda podviknu: Moj dragi prijane. Za ljubav tebi biće srećna svaka zemlja odavde – pa do na kraj sveta. ti ne znaš zanata! Prstom nisi taknuo mnoge donje grane. ne hte dete poveriti. BAJKA O LABUDU VETAR DADILJA Pođe neki siromah vetar da traži službu. Kako je to tek treći put u životu radio. Kupi se na vrata! Kod drugog se seljaka pogodi da mu plevi baštu. ne razumeš ti se oko baštenskoga ni posla ni bilja. Čupajući korov morao je iščupati i poneku pitomu stabljiku. on pokuša da radi i druge poslove: pogodi se kod nekog gazde tvrdice da mu razvije lišće na voćnjaku. kako vetar nije bio ljudski stvor. pa budi dadilja. kud će. svakom dogodi. To se. ali i ovaj je gazda bio zao. on se razdra: Moj nevešti brale. ne pođe mu za rukom da sve pupoljke razvije i kad po svršenom poslu ode da primi nadnicu.Za ljubav tebi neće biti skoro nigde u svetu čoveka opaka. iako je najviše voleo da se s decom zabavlja. Šta će. Idući kroz selo. ni zloga dela gdegod započeta. nudio se seljacima da im čuva decu. pa kad vetar zatraži nadnicu. što ti je i otac 20 . istina.

a zečije majke su se izgovarale da su sirote i da ne mogu da uzimaju dadilje. moj prijane mio! Prepao se siromah vetar pa i ne sačeka kraj seljakove pridike. ponudi se on hrastu na obronku jaruge: Da li imaš dece. novi list ne raste. da im pevam tiho? 21 . rekne: Kako li bi bilo. da ti decu niham. već zaždi niz selo u šumu i uze se tamo nuditi bilju i zverinju za pomoćnika. neko da voli samo da obavlja svoje poslove. Drveće je odgovaralo bez volje. ne ukazuje se. stane da ga ljuška pevušeći: Malome bukvaku odneli su baku. kad bi granje slomljeno i suvo malo ti oduvo? Gde ugleda samog zečića. koji mu svake godine u proleće pomaže prilikom listanja.a i deda bio. pri kraju dana. rekne: Da li staro lišće treba. Gde ugleda na bukvi staro granje. neko da čeka starog poznanika. Razvigorca. U zlo doba. odneli su deku – ne dam svoga zeku. malo da se strese? Zbog njega ti. čika hraste. teto. čiko. Malome šljiviku odneli su čiku u goru daleku – ne dam svoga zeku. Kad ugleda hrast na kome stoji još lanjsko suvo lišće.

Nema više ukraj vode beloboke naše rode. Onda on poče nešto smešno. Pokuša vetar da izvrda. poljuškaj mi dete. ovčicama moram izatkati hlad. dobri brale. rujna kljuna. 22 . Malo. Skide odmah kabanicu. Tako je Duja pričao pruću smešne priče. kako se medved ženio pa nije mogao da nađe devojku prema sebi. Deca kao svaka deca. Čuvši kako se hrastići slatko smeju i osetiv da su Duju već zavoleli.Razmisli hrast nekoliko časaka pa mu reče: Imam tri sinčića. pa su i hrastići hteli da im vetar. jer je više voleo da peva. a pruće uglas plače. ujutro mu retkim češljem raščešljavao kosu da je ne bi čupao. Hrastovi sinčići stadoše izvirivati na svog budućeg čuvara i mahati mu umiljato zelenim šapicama. reši da ga zadrži u službi dok god deca ne odrastu. Puče negde puška puna. otac hrast je sve to slušao da vidi hoće li Duja dobro obavljati svoju dužnost. bez bake i naje. ali deca hrastova hoće pošto-poto priču. Treba da se ljuškaju. žao mu rode. Duja to priča. treba u zaranke da im pevaš blage šumske uspavanke. i hrastići se odmah razveseliše. nemam jadna kad. beloboka. kraj potoka. uveče mu pevao uspavanku da zaspi. štogod priča. Najzad je bio našao posao koji voli. obesi je o zalomljenu suvu granu pa sede uz pruće smišljajući čime da ga zabavi. Duja onda poče nešto što je još od svoje bake bio čuo: Ukraj vode. Uskoro ga upoznaše sva šumska deca i njihovi roditelji. treba da se gaje: ostali su siroti. Vetar se obradova što mu prijateljski mašu i ostade kod njih. Čineći se da je tobož zanet nekim poslom. hoda roda beloboka. koga nazvaše Dujom. malo pa će tek koja bukva doviknuti: Dujo.

ljulja. ljuška. Tek što on uspava male bukve. I da bi pokazao da su mu oni miliji od breza i bukava. A kad bude zora. nija. poviče ispod hrastovog debla: Ko hoće da bude najviši u gaju prvi mora spaziti sunce na rođaju. daleko kroz goru prikrada se lija: ne dam dece ja ni za letnja dva lepa večera. ljulja. Ko hoće sve leto da lista i buja 23 . daleko u gori kurjak se šulja: ne dam dece ja za sunce. a on brzo ostavi breze pa potrča njima. Tada ih umije svežim mirisima. pokrije krajičkom svoje dolame pa uljuška. ni meseca dva. još izdaleka ih umirujući: Nija.Duja priskoči bukvinoj deci pa je uspava uz pesmu kojom je obično i hrastiće uspavljivao: Ljuška. On priskoči i tamo pevušeći: Ljulja. odmah na ovu nadoveže druge uspavanke. daleko u gori strašni medved njuška: ne dam dece ja za prolećna dana obasjana dva. Tada hrastići budu ljubomorni pa udare u plač. a eto ti zove breza da uspava njenu decu dok ona ne završi vezeni zastirač za panj na kome su joj deca ručavala. sve do same noći. ljuška. nija. ni zvezde.

i tako svakog jutra pomalo porastu. Jedan reče: – Sigurno smo prepunili. Čobani se radoznalo okupe oko torbe. uplašiše. Ali što su se oni više izmicali. dogovarajući se šta da čine sa tim neobičnim orasima. Drugi se našali: – Možda je zemljotres. tiskali. Jedni su čistili pasulj da sprave od njega čorbu za ručak. pastiri. Najmlađi pastir posluša druga i zaveza je. glasovi su postajali sve jači: Pastiri. ORAŠČIĆI-PALČIĆI Sedelo je jednom nekoliko pastira pod orahom. Tek sad se dečaci prepadnu pa se poizmaknu dalje. zveckali. pa se presipaju. ali su se orasi u njoj premetali. pa ih izgoni iz torbe. – Treći predloži: – Zavežite torbu. Utom su se iz torbe čuli glasovi: Pastiri. Uskoro su postali snažno hrašće zelene. a dvojica su tresli orahe. a za njim ih pobeže još nekoliko. zašto vas je strah? Pustite nas da vam očistimo grah. skidali sa njih gornju zelenu košuljicu i skupljali ih u torbu. sve više su pevačica na stan primali.mora na stan primiti drozda i slavuja. A što su više rasli. pastiri. primete oni kako iz nje jedan beo veliki orah iskoči i otkotrlja se čak do jarka. Taj orah nije dotle rađao i čobani su u čudu posmatrali kako mu je prvi rod krupan i težak. ali su Duju iz zahvalnosti što ih je odgojio ostavili i dalje kod sebe te se na njihovim rukama u starosti odmarao. koji se često ni vukova ne plaše. odrešite torbu. Mi ćemo vam pomoći da skuvate čorbu. 24 . drugi su ložili vatru i udešavali mesto gde će postaviti lonac. Kad je već torba bila puna. Hrastići se probude i stanu se peti na prste da prvi vide rađanje sunca. pa da vidimo šta će biti. granate krune kome nije trebalo više pevati uspavanke. te se pastiri.

ne pitajući ih više. pre nego što opet smo ugledali svet. Ali malo pastirče. Začas je cela torba oraha bila razbijena i izašlo iz nje čitavo kolo oraščića-palčića. Ostali su samo ćutali. ja ću je i odrešiti. Rekavši to. Kad su drugi videli kako se nevina. oraščići-palčići. pa ko su da su. uze prvi orah koji mu dođe pod ruku i razbi ga kamenom. naša sela i šume 25 . ogrnut zelenom dolamicom. pevajući glasno: Pustite nas iz ljuske. pa je dalje pitalo: – Recite mi. Najzad su kao vrapci poskakali na grane oraha da se malo odmore. veselo podvriskujući. koje je zavezalo torbu. Oganj je začas opet buknuo i počela čorba da se kuva. jer su jedino tako umeli da govore: Pod zemljom smo lutali već vekova pet. kako ste utonuli u zemlju? Opet je hor mališana sa grane odgovorio: Zemljotres je proguto naš maleni grad. Svršivši posao. želeći da sazna ko ih je zatvorio u ljuske od oraha. Videći da se vatra utišala. pa se setili i svoga obećanja. i pope se pastiru na rame. Prvo su se poigrali po travi. gde ste bili pre nego što ste se našli u svojim kavezima? Mališani se i sad pesmom odazvaše. reče hrabreći ostale: – Šta ste se prepali! Ja sam je zavezao. Kad to ču najmlađe pastirče. ispreskakali se i isprevrtali preko glave. Ali pastirčetu ni ovo nije bilo dovoljno. pa neka su u njima i sami đavoli.Onda najmlađe pastirče. upita: – Recite mi. sto oraščića-palčića pojuri u šumu da donese iverja. stavili u lonac da se kuva. i nama se po polju i planini šeta. reče drugovima: – Moramo ih pustiti jadnike. Ne mogu nam ništa. iz oklopa kleta. Tada ih pastirče. Posedali su brzo oko šačice graha. a iz njega iskoči čovečuljak mali kao palac. odreši torbu i prosu orahe na travu. mališani su nastavili igru. A oni se stanu kotrljati i skakutati. bojali su se da iz oraha ne izađe kakva napast. i vrati se svaki sa po dve iverčice. Pomislite kako bi nama bilo da nas neko zatvori u ljusku od oraha. oraščići-palčići. očistili je. smešna stvorenja kriju u orasima i oni se dadu na posao.

Tako se jednom bio zaneo gradeći putanju od mravinjaka do reke: prutom je povlačio crtu u zemlji. zove. Ali ponekad bi se zaneo u igri. da se mravi ne bi mučili kad pođu na vodu i putovali dugo preko busenja. A kad je mali čobanin ostario i stekao unučice. S jedne strane su rasli kukuruzi. oraščići-palčići su ih zabavljali: ljuljali ih i pevali im. A taman je srećno prosekao taj glavni mravlji drum. i biće batina ko na svadbi vina. ako bude u nuždi. samo su polazeći rekli pastirčetu da ih uvek. oraščići-palčići poskaču sa grana i uredivši se kao vojska. Vetar je lako šumio u dugom sjajnom lišću kukuruza i njihao im svilenu bradu. O svom životu i poreklu nisu hteli više ništa da kažu. Ali nikoga nije mogao da pronađe. s druge vinograd i morao je mnogo da pazi da koze ne bi otišle u štetu. njih se samo seti. dotrče i nalože. kad ču iz kukuruza neko pevuši. oraščići-palčići?" A oni dolete sa prutovima i začas pronađu pogubljeno stado. A ono je tako i činilo. ni tanko ni debelo: Čuvaj. Otpevavši poslednji stih. Bilo je mnogo stvari koje su mamile njegovu pažnju: veliki mravlji dvorci. dečko. osim toga je voleo da delja sviralice od vrbe i pravi u reci virove. ni glasno ni tiho. vikne samo: "Gde ste. Dečak se okrete i zbilja vide da je jedna koza preskočila ogradu i počela da brsti čokot loze. obrstiće lozu. PATULJAK KUKURUZOVIĆ Na nekoj strnjici kraj reke obrasle šibljem čuvao je dečak koze. i do ploda doprli jer smo tako mali. odmarširaju veselo u planinu. Kad mu treba da naloži vatru. kozu. pa ne bi primetio kad koza dohvati lisku kukuruza ili se uputi vinogradu. – A posle šta je bilo? – nestrpljivo upade pastirče. Kroz stablo smo oraha staze prokopali. a oni. svaki sa iverkom ispod pazuha. Tako se mali narod odužio pastirčetu što se nekad prvo smilovalo na njega i pustilo ga iz ljuske na slobodu. žabe. a 26 . Kad mu se zagube ovce. gušteri.i naš cvetni sad. On je odmah vrati i zađe u kukuruze da vidi ko je pevao. da ne plaču.

naći ću ga. ali joj to nije pomoglo. što su među njima vijugale. samo niko ne sme za nju. ni tanko ni debelo: U pećini gore. pa iako je i sama mislila da je duh. čija je voda lekovita za oči. ne bi onde stao: gde je kamen sivi. a onaj isti glas iz kukuruza stade pevušiti. ljuta šarka živi. Sunce je peklo kako samo može biti i potpuna tišina je vladala svud okolo. reče: – To je žubor vode bio. reče: – Gde li će biti ta lekovita česma da mi je znati! – Kako on to izusti. dete. sav zadihan. eno takve česme. Dečak je sutradan uzalud obišao celu okolinu i tek pred podne došao na strnjiku kraj reke. kljucala u koru kruške ptica. 27 . – Da je igla. i pođe opet da ga traži. Sedajući pod krušku. vrativši se kući. Seoske gatare su joj savetovale da previja razno lišće. nemoj više o tome da misliš. poviče dečak. Ali dečak nije mogao da ne misli i prokrstario je sutradan opet kukuruze. Dete uplašeno skoči s kamena na kome je stajalo i odgurnu ga izdaleka motkom. Jednog dana tako. zavirivao ispod vreža bundeva i duleka. osim tvoja mati. ni tanko ni debelo: Kad bi dečak znao. i ništa više. dečak ispriča majci šta se dogodilo. ni tiho ni glasno. I danju i noću je vezla na platnu rukave i ogrlice za seljanke. Ali je ponovo zavladala potpuna tišina. Dobro bi bilo da je sutra uzgred potražiš. odlomi vrbov prut i zanese se u deljanje sviralice. Dečkova je mati bila sirota udovica. ona reče dečaku. nemoj više o tome da misliš. Vrati se tada na njivu. – Mora da je neki duh u kukuruzima – reče on majci. A ona se bojala da se dečak ne prepadne. a ona mu reče: – Sigurno ti se to od vetra učinilo. Kad je došao kući. kad su joj oči mnogo suzile. znati. ja ne znam da u blizini ima ikakva česma. i ništa. pa je tako već počela i vid da gubi. – Slušala sam pre od starih ljudi da u našoj okolini ima neka skrivena česma. Svilene brade kukuruza su blistale na suncu. seoska vezilja. a ispod kamena doista izađe guja šarka i ode u trnje kraj reke. ni glasno ni tiho.nikakav se ljudski glas nije ponovo čuo. Najednom dečak opet začu gde neko u kukuruzima pevuši.

stoji čovečić i igra u mestu. hoj. – Ja sam patuljak Kukuruzović – odgovori mali čovek. i nađe u samom njenom dnu česmu. u koju ranije nije nikad ulazio. a njoj pomogao da izleči oči – reče opet dečak. rastu kao iz vode. dok je motrio pažljivo odakle glas dolazi. pa opet nastavi svoju pesmu. brada bi mi smesta sva otpala. ne prestajući da igra. I tako nekoliko puta: poćuti malo. želeći da nahrani nepoznatog stvora u kukuruzima: – Razmotri. Tad se učini dečaku. Ali patuljak Kukuruzović odgovori: – Ja ne mogu nigde odavde: kad bih izašao. sine. jer znam da si dobro dete. MEDVEDOVA ŽENIDBA Ustade jednog jutra medved Dundo vrlo rano. Oči mu sitne kao u vrapca. samo brada velika koliko ceo on. A rekavši to. U kojim se kukuruzima ja nastanim. 28 . videlo se da je pevač bio veseo. koju su čak i stari ljudi zaobilazili. I kroz radosni šum letnje kiše dečak začu opet gde pevuši poznati prijatni glas: Oj. da bi na miru mogao tražiti nepoznatog pevača iz kukuruza. Kad ono čudo neviđeno: u onom zelenom fišeku od lišća. sad kukuruz moj raste na toj vodi. Zato reče sinu. Ali kako stiže na njivu. tanku. opet nastavi svoju igru i pesmu. možda ćeš pronaći gde se skriva naš dobrotvor. gde obično stoji klip kukuruza. Pljusak je bio snažan i voda lila niz liske kukuruza kao niz oluke. Zato su i ovi tako dobri. Čuvaću te uvek. I kako se zbilja tamo umila. Odjuri tada radostan majci i javi joj. jedva čujnu. hoj. A tebe sam zavoleo. dobro će da rodi. Otrča brzo na potok i ogleda se u viru. Dečko ovog puta pođe bez koza. kiša udari. oči su joj postale bistrije. – Majka mi je kazala da te pozovem k nama u goste. dok ovde budeš koze napasao. a vazduhom hranim. A imam svega što mi treba: kišom se pojim. ruke i noge majušne. sutra opet po njivi. a dečak radosno otrča po pljusku kući da sve ispriča majci. – Ko si ti? – upita ga dečak začuđeno. jer je vrlo mračna i duboka bila.Ode dečak do pećine u steni. te morade da se skloni pod krušku. Pritrči on tamo te zaviri. pa ga pozovi u goste. da brada na jednom kukuruzu često poskakuje i da je mnogo bolja od ostalih. Hčće da te počasti što si mene spasao zmije.

A stara lija se lukavo nasmeši pa odgovori: Sve je lepo. a Dundo se pokloni do zemlje.Verovatno je bio zadovoljan svojom slikom." I na um mu pade 29 . al' si. Tako pevajući nađe se u kraju gde su živele lisice. ali se brzo uteši misleći: "I bolje što se već udala. Četiri šubare vrede silne pare. u času ću smrviti svakog ko je vređa. ja sam najsnažnija u planini zver: ruka mi je buzdovan. staje suvog zlata. lijo. Izađe pred njega stara lija pa ga zapita što je tako veseo i otkud je zalutao u njen kraj. brdo su mi leđa. stigô kasno: kćerka mi se mala prekjuče udala za suseda svoga lisca repatoga. hiljadu dukata. sve je krasno. medo. Sva će čarna šuma sići za njim s uma: veverica lepa. Sirotom medi bilo je u prvom trenutku vrlo teško. lija dugog repa. daj mi svoju kćer. jer se glasno nasmejao i otrčao u šumu pevajući: U medveda Dunda povelika bunda. nisam valjda lud da se ženim takvom dugorepatom zverkom. pa reče: Pametnice. a čizme duboke teške do tri oke.

stvor: sav si truntav. kćer mi daj! Ako nećeš. kao da sto kila nosiš. Zec je okopavao kupus i nije ni primetio medveda kad je naišao. Zec baci motiku kojom je okopavao kupus pa pljesnu rukama: Baš si čudan. sav si spor. zuba ljuta. ne pijemo nikad meda. začuđeno upita kojim dobrom je došao. napašće te sav naš rod. Ugledavši ga onako veselog. Vuka zateče gde se pred kućom sunča pa ga oslovi: Striče-vuče. Medo se i pred njim pokloni i reče: Sused-zeče. i ona sigurno voli mnogo da trči. s tobom orodim. Medved zimi spava otekne mu glava. svako nam se sklanja s puta. te pođe da nju zatraži. dobro znaj. pa bih mogao uz nju negde vrat slomiti. medo. A vuk nemarno zevnu pa odgovori: Moja kćerka ne gleda veseljaka medveda. A mi smo vuci-halauci.da njegov sused zec ima vrlo umiljatu kćer pa pođe da nju prosi. a zečevu kćerku prosiš. hrabra srca. Uzdahnu Dundo kad ovo ču. ali se opet brzo uteši. govoreći sam sebi: "Lud sam i bio što sam prosio kćer brzonogog starca. 30 . medovinu pije od mraza se krije. čuj me sad: s tvojom kćerkom ja sam rad da se oženim." Pa se seti da krezubi vuk ima jedinicu.

pođe medved dalje gunđajući u sebi: "Nisam ni lud da se ženim vevericom. Šta će. Igraću ti kolo svaki božji dan. pa se medi mnogo svide. dragi medo. samo mu u prolazu dobaci: Pođi zbogom. veverice ne jedu medenih krušaka. slep: hrapav imaš glas. medvede." Utom skoči s drveta veverica. a lasu malenu hteo bi za ženu.niti se bojimo snega. ali steže srce i pomisli: "Šta će meni vukova jedinica. Morao bih svaki dan da slušam priče o vučjem junaštvu. 31 . budi moja žena! nosiću te na dlanu kroz zelenu poljanu. Bila je sjajne dlake i okretna. bićemo lep par. niti se bojimo leda. morao bih ovako veliki po ceo dan skakati po drveću. udaj se za mene. kruščice medene daću ti na dar." Utom naiđe na lasicu pa joj reče što je mogao umiljatije: Lasice malena. Lasica ga pogleda začuđeno pa mu odvrati: Ti si. Ali ona gotovo i ne zaslade. lešnikom se hrane sa zelene grane. te je zaustavi: Veverice lepa. Uzbraću ti cvet još neuzabran. trapav imaš stas. Dundu je najteže bilo što ga je vuk odbio. kud će.

Starac nije imao ni dece ni unučadi. udaj se za mene! Slušaćemo ptice sred gore zelene. stražu će da čuva: 32 . Macan je repom čistio sobu. a kad starac nešto šije. kad starac stavi ručak da se kuva. Ići ćemo svuda zajedno u lov. Njegova suseda nije ništa bolje ni očekivala. obraćam se raznim uobraženim palčicama". sad će noć da nastane. a medvedica sedi pred svojom pećinom i cedi med. starac mu peva uspavanku: Buji-paji. pa je zato još više voleo svog jedinog druga mačka. Obojica su bila nezapamćeno stara. Legne li Macan-Bracan prvi da spava. i naže natrag kući koliko ga noge nose. pa brzo ostavi posao i potrča mu u susret. mačak pazi da ne iskipi. Stvorićemo sebi ispod bukve krov. obojica su ujutro mnogo kašljala i obojica su volela da piju mleko i dugo spavaju.Pomisli medved postiđeno: "Tako mi i treba. mačak mu uvlači konac u iglu. Umesto da zaprosim svoju susedu medvedicu. staje suvog zlata hiljadu dukata. pevajući: U medveda Dunda povelika bunda. MACAN-BRACAN Živeli su na kraju šume samohrani starac i mačak. Dundo joj se obrati laskajući: Susedice medvedice. Kad tamo. Macan-Bracan. I posle su dugo živeli srećni i zadovoljni. a starac ložio vatru. Macane. vetar će da duva. Samo nikad nisu spavali u isto vreme: bili su plašljivi kao i svi starci te je uvek jedan stražario kad se drugom pridrema. I posao su u svojoj kućici bratski delili.

da povečeramo. Bio je u selu ukrao petla. izađi ovamo. iz daleke daljine doneo sam slanine. Slušajući starčevo pevušenje. Macan legne kraj njegovih nogu. sad će noć da nastane. znao je da mu se nikakvo zlo ne može dogoditi. i ne sruše krov. mačak je spokojno spavao. kravu. ali ipak odole srcu i 33 . uspavaće miša na našemu tavanu pa će mišić Macanu dopadnuti šaka pre prvoga mraka. taman toliko da zakući. deda. Pređicu ti prede od poda do grede. pa ga stane mamiti: Macane-Bracane. Kad starac pođe u šumu da kupi drva. bio gladan. da ne svrate vukovi kad pođu u lov. Mačak se obično nije plašio da ostane sam. istina. ovcu. Zato se mnogo obraduje ugledavši starčevog mačka na prozoru. jer starca nije bilo kod kuće ceo dan. Buji-paji. spava starac. A kada se on dobro ispava. očekivao ga je spokojno na prozoru do u mrklu noć. ostavi mačka da čuva kuću. Macan tebe ne da. Samo mu je još nedostajao mačak. Ali jednog dana tako naiđe kraj njegove kuće lopov. da mesec ne smeta kad kraj kuće šeta. gleda ga netremice i prede: Spavaj mirno. Doneo sam mleka tebi izdaleka. Macane.da ne padnu gromovi. kokoš. Macan je. zapovediv mu da ne izlazi ma ko ga mamio. i psa. sad će pasti kiša. da te dobro čuva pauka i muva.

te navale ljutito na mačka da im odmah kaže istinu. Mačak se poboja da lopov ne provali vrata pa pobeže na tavan. stanu da viču na mačka što ih je prevario. A čega su se bojali. ali starca ni tamo ne nađu. sedeći na prozoru. Doneo sam šećera. da povečeramo. pa čuvši da mačak zapomaže. Utom se baš starac vraćao iz šume. izađi ovamo. zovući u pomoć. jer su se bojali da lopov opet ne dođe. ali on nastavi da zavarava trag: Mijau. dočeka na vratima i na pitanje gde mu je starac. on je tu. izađi ovamo. Razbojnici jurnu na tavan i kad starca tamo ne nađu. da povečeramo. on je tu. biće slatka večera. Posle ovoga su se mačak i starac još više voleli. mačak ih. Razbojnici grunu u podrum. još izdaleka opazi gde dolaze te starac brzo pobegne u šumu. paprike i soli – sve što gladan voli. Lopov onda dođe kod vrata pa ga kroz ključaonicu stade zvati: Macane-Bracane. Nigde nisu išli jedan bez drugog. praveći se nevešt. Lopov u taj čas šmugnu kroz mrak. pa se sakri duboko iza grede i poče maukati iz sveg glasa. sakrio se na tavanu. Doneo sam luka. A mačak pomisli: "Kad me nisi namamio na mleko i slaninu. sakrio se u podrumu.pobeže sa prozora. a on ih. Srećom. Lopov nije mogao da zaboravi batinu koju je dobio po leđima i nagovori tri razbojnika da ubiju starca. doneo sam meda i masla sa leda. to se i desilo. seti se da ga je neko napao i stade tražiti oko kuće. a on nastavi svoju šalu: 34 . odgovori lukavo: Mijau. Tad lopov poče kroz dimnjak da ga mami: Macane-Bracane. nećeš ni na luk". ali starac ipak stiže da ga dobro opauči po leđima.

35 . povade kolje pa drži za mačkom. vrtić ore. Ove mu se obese o vrat kao ogrlica pa umiljato zažubore: Oj. kapljice su skakale.Sada ću vam pravo reći. kapljice. dobri oče. pusti nas. Oni tada tamo. gutale su im svaku reč. digli su ruke i od starca i od mačka. ali ne našavši ni tamo starca. Pričale su one tako od jutra do podne o lepotama zemlje. Ali bez dopuštenja starog Izvora nisu smele da krenu. ne želeći da imaju ikad više s njima posla. PRIČA O RECI Još pre hiljadu i više godina. on im pokaza bunar: Poslušajte mačka stara. prskale okolnu mahovinu. Prožive tu nekoliko dana a posle se opet vrate kući. pusti. činilo se da je voda prosto provrela od neke radosti. A kad razbojnici siđu u bunar. zato starije nagovore onu stotinu najmlađih da salete oca da ih pusti. nastao je kraj Izvora veliki metež. do dolje zelene. To su se Izvorove kćeri dogovarale da i one odu u svet i vide lepote o kojima su ptice pričale. pobeg'o je iza peći. A Macan-Bracan i njegov gazda od radosti se napiju mleka i legnu da spavaju. Navrat-nanos uskoče razbojnici u vrt. a Izvorove kćeri. kad se starom Izvoru rodilo stotinu najmlađih kćeri. dok starac daleko ne odmakne. kroz čestar gusti. pa kad ni tamo ne nađu koga su tražili. starac je na dnu bunara. a on će opet: Moj je starac još pre zore iza kuće. padnu na kamen u blizini dve ptice pa stanu pričati jedna s drugom. Da bi ih još malo zadržao. on beži u šumu za starcem i nađe ga u nekoj pećini. tamo nas čeka velika reka u nepoznati dalek kraj da s nama krene. potrče na mačka da ga tuku. Kad su ptice odletele. Tamo više nije bilo razbojnika.

Pusti nas. ne odlazite u svet od mene! Isprečiće se pred vas brda. i guje stare puštaju mlade u čestare. Ali se kapljice nisu dale urazumiti. krenete li u kraje daleke. i ptica pušta poletarce. čudio bi se što je tako zanemeo večno razgovorni. U svetu kud žurite. neće vam lako dati puta. stavljaju im uzde i okov. pušta da vučići svet upoznaju. mora i reke. Tek pred veče se pomoli ispod žila njegova srebrna brada i ču se glas: Kapljice kćeri. Kajaćete se gorko. i gnevna oluja povetarce. krša i kamena cela krda. duboko.Jedva se Izvor oslobodi zagrljaja svojih kćeri pa se povuče pod žile da o njihovoj molbi razmišlja. čak u tamne bunare u zemlji. i ovde u šumi ima lepote. a njegove kćeri skoro nepomično čekahu kakvu će odluku doneti. Sada je sa dna izronilo stotinu njegovih najstarijih kćeri mazno mu se obraćajući: Pusti nas. oče. Da je putnik tada naišao. i medved pušta svoje meče da strči u dolju kud potok teče. Upoznaćete vrlo brzo kako je zemlja tvrda i ljuta. kćeri malene. svet nas mami! Izvor se sad još dublje povuče. Promišljao je tako do uveče kad se začu njegov ozbiljni glas: Ne ludujte. Blaži je od tebe i vuk sami. oče. stari Izvor. ljudi krote. 36 .

rovimo. ali ona osta nepomična. Planina se horila od njihovog obesnog podvikivanja: Mrmorimo. skačimo. Po njihovom srebrnom tragu spusti se sto drugih. ćaskajmo.Samo mudri saveti očevi nisu mnogo pomogli. Na nekoliko stotina metara susrete se sa drugim malim potokom pa zagrlivši se. dok grlo ne umorimo. Idućeg jutra. žuborimo. iskrade se prvo sto najmlađih kapljica pa kroz šljunak otisne niz brdo. Tada jedna od njih uze da se žali svojim starijim sestrama: Oj. Igrajmo. One se uhvate za ruke i stanu jurišati. žuborimo. hrašće obarajmo. Hujimo. šumimo. sestre. U početku. šumimo dok gore ne zagluvimo. vajajmo. praskajmo. Kikoćimo se. stene plačimo. trubimo. svu me kupa znoj. hej! Na mom putu brdo. 37 . livade rubimo. Ispred sto najmlađih ispreči se ogromna neprobojna stena. pećine stvarajmo. kršile su sve što im se našlo na putu. Trajalo je to više nedelja i onda se Izvorove kćeri zamoriše i na putu im se stadoše javljati sve veće prepreke. Tamo je modrim koritom derala nekakva neobuzdana reka i Izvorove kćeri joj se zajedno sa ostalim kapljicama bace u naručje. put naporan je vrlo. dok još nisu bile istrošile snagu. I tako sto po sto pa se načini potočić i potrča koliko ga noge nose. oj! Na putu nam stoji tvrd kamena sloj. sjure u podnožje prve kose. sestrice. S treće strane se čulo isto takvo dovikivanje: Hej. Kao odgovor na njihovu molbu ču se još očajniji glas jedne od starijih Izvorovih kćeri: I moj. sestrice. dok je starac još spavao.

To je bio valjda najradosniji dan u životu kapljica begunica. zelene rukave. Vir je ležao u poljani. sestre. baš pred ušćem u veliku plovnu reku. spavajmo. dok ih Izvorove kćeri ne ućutkaše pesmom punom poleta: Dolazi brod uglja pun. putnička lađa i za njom čun. Nikada tako brzo brodovi nisu išli kao toga jutra. Tako se to ponavlja otkad je šuma. ti oblaci u svom lutanju nad zemljom zastanu upravo nad bukvom starog Izvora i kako su bili mnogo umorni. stene smo digle. još nije bio kraj naporima naših putnica. one se uhvate za ruke da bi pošle uz potok. dremajmo. Kad druge kapljice pridremaju. Ali još istog sata sunce užasno pripeče na široku površinu mora podižući kaplje planinke pod oblake. sestre zaborave napore svoga dugog putovanja i veselo se izmešaju sa širokom vodom na koju su naišle. spuste ih na nju i po okolnom drveću i mahovini. sanjajmo mir. U dalji se ukaza nekoliko brodova i obesne kaplje planinke pristigle iz drugih reka stanu da se dogovaraju kako da ih prevrnu. prenesimo ih čak do širine morske plave. srećom. te potok uskoro odvali nekoliko manjih stena i prodre na drugu stranu u dolinu. reka 38 . Samo priroda je bila tako čudesna da su kapljice begunice što su ih oblaci opet vraćali šumi zaboravljale svoj raniji život i ponovo žudele na put. Ona je bila mutna i troma i nekoliko milijardi bistrih kapljica razbistri je i ožive. One se. kratko trajala. nošeni mladim rukama Izvorovih kćeri. Protežući se lenjo na suncu zažubore: Sestrice kapljice. a i starije iskusnije kapljice su pričale da se još nijedan potočić nije vratio u detinjstvo. nova smo stvorile. te se posle nekoliko dana nađu na morskoj pučini zajedno s njima.presede nam smej. Brda smo oborile. sirotice. Međutim. Kako su se prepreke iz dana u dan množile. Odmorivši se u njemu. Zasučimo. Izvorove kćeri su pomišljale da se vrate kući. postide pa opet zapnu iz sve snage da jurišaju na stene pred sobom. Ali hoćeš! Po sto puta su učinile korak napred i po sto puta se vratile dva natrag. I kao nekim čudom. najzad smo stigle umorne u vir. sad se odmarajmo. U kamenu se uskoro nađoše pukotine. Ova malodušnost je.

Spavala je u snežnom gnezdu. Zar ne veruješ u moju moć? Hajde. bila je ogrnuta belim plastom poprskanim snežnim zvezdama. tužan. lagano. otišla je na obalu jezera. mogla je sasvim udobno da joj sedne na krilo. Kad se smrklo. čamčiću. – Mala kraljice. Kako je Snežana bila vrlo mala. Samo kad nekoliko trenutaka Snežana okrene pogled na drugu stranu i opet ga vrati na jezero. Reci mi šta te to mori. Ja sam kraljica sve ove beline. opazi da se ptica malo odmakla sa mesta gde je bila. provozaj me jezerom. pa ponovo upita: – Čamčiću moj crni.i oblaka. blistala se od beline Snežana kraljica zime. možda ću ti pomoći – reče Snežana opet. Okolo je sve bilo belo: belele se grane i stabla drveća. Na nožicama je imala cipele od srebra. znaš da sam tužan? Tiho pevušim ploveći jezerom. Kraljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. na glavi je nosila ledenu krunu koja se presijavala u bezbroj boja kad sunčev zrak na nju padne. Tako posle nekoliko dana opazi da je ptica još više pogla glavu. kao da se zagledala u svoju sliku u vodi. pa ćeš mi onda reći svoju tajnu. Padale su na to jezero i druge ptice. mala kraljice. gde je crna ptica već čekala. kad te na obali ugledam. ali one su bile isuviše male da bi mogle maloj kraljici zime služiti umesto čamčića. golišava se valjala po smetovima. vozila se na jezeru na nekoj crnoj ptici tužno oborene glave. belele se veverice što su katkad skočile s grane na granu. i jednom je upita: – Moj crni čamčiću. – Tužan si. reci mi što si tužan. rekao bi čovek ne miče se. uvek sumorno obaraš glavu i gledaš u vodu. samo još više pognu glavu i zaplovi brže. i kad Snežana sede na njega. ispovedala se tiho kraljici 39 . Ali ptica ne odgovori ništa. divlje patke i guske. Brzo se iz svog gnezda spusti do jezera. ali se čvrsto u sebi odluči da dozna tajnu crne ptice. kraljica sam zime i snežnih pahuljica. zašto uvek obori glavu. i plovi lagano. pruži svoje krilo. Skrivena u noći. Stalno je krišom posmatrala iz svog snežnog gnezda da vidi šta radi kad je sama. Celog dana je Snežana bila nemirna i jedva čekala da padne noć. zašto si uvek toliko tužan? – Kako. Ptica tiho doplovi glatkom površinom vode ne dižući na njoj nijednog talasića. odveć sam uzbuđena i ne mogu ti reći sve šta me tišti – prozbori najzad ptica – ali doveče dođi opet na obalu pa ćeš čuti. Često je Snežana mislila zašto je crna ptica tužna. BAJKA O LABUDU Živela je na vrhu planine mala Snežana. loptala se po ceo dan pahuljicama. otisnu se polako sredini jezera. beleli se oblaci na nebu. uvek ti radosno mahnem krilom – odgovori ptica okolišeći. Snežana toga dana nije više htela da navaljuje pitanjima. kraljica zime.

Kad zadrema. Kad padne mrak. te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime. Naišavši na nekakvu 40 . pauci. u pravcu stare bukve. među stenje. i ti. mravi od čašica žira naprave kolica pa se po njih dvadeset upregne. Snežana radosno reče: – Kad ti je to jedina nevolja. Ako zaželi da se ljulja. gde je živela Srebrna Zvezda. komarci i pčele zuje. i opet krenite desno. i nebo. ali taj prvi još i sad živi i po tom istom jezeru vozi Snežanu. Sve je bilo ne može biti lepše. ali Srebrna Zvezda je bila veoma. pošalji noćas na pticu što stoji sred jezera jato pahuljica i njima zauvek pokrij njeno crno perje. i mala kći vilinog konjica se njiše na njoj po čitav dan. ali nesreća se uvek iznenada dogodi. kraljicu zime. Zato me mori tuga. mravi i patuljci rado se s njom igraju. mala devojčica. svici. zaplovi noćas na sredinu jezera i čekaj. prvi na svetu. A istog časa pade jato pahuljica i svu je zaveja. i bila mnogo vesela. Snežna Zvezdo. samo sam ja od noći crnja. Mogla joj je i zapovediti. tamo je panj gde živi kći vilinog konjica. Čuvši to. čamčiću . Kad pođe daleko u šumu. patuljci je čuvaju da se ne uplaši vuka ili medveda. plovila. onda skrenite desno. ona položi glavu na krilo i ostade nepomična. Bube. Kad bi oko ponoći. obese ih o kakvu grančicu. pa kod jaruge levo zaobiđite šumarevu kuću. majka svih pahuljica. san pticu savlada. mala kraljice. Zečevi sa obale su je zadivljeno gledali. pa je Snežana zbog toga umiljato zamoli: – Dobra. Patke što ih je sretala duboko su joj se klanjale. komarci.zime: – Sve je oko mene belo: i drveće. Posle ovog kraljica je otišla do ledene kule. Tako je molila Snežana. Plovila je tako ona. nikad nisu videli tako male devojčice. vesela i prozračna kao vilin konjic. Ako joj se voza. Sedne na list bukve što je stajao u vodi kraj obale i otisne se na njemu kao na čamčiću niz talase. a ptice letele kraj nje obalom. svici dolete da joj svetle. i zveri. drugi su se posle toga rađali i umirali. pauci načine začas ljuljaške. a crna ptica uzdrhtalo čekala nasred jezera. Ujutro Snežana opazi da vodom plovi beli labud. Ona je mala. veoma stara. da je što pre uspavaju. Svi do poslednjeg stvora u njenoj okolini vole je i maze. da bi mogli juriti kao strela. posmatrajući krajeve kroz koje je tekla reka. Učini da se sutra probudi sva bela kao sneg mog prestola. KĆI VILINOG KONJICA Pođite kroza šumu stazom pravo. Htelo joj se da se malo po vodi provoza. Ali se jednog jutra mala nestašnica iskrade od svojih drugova i sama pobeže na reku. pa kad najzad udarite još jednom ulevo. ne brini! Učiniću da postaneš i ti beo. ti što si još mojoj majci odeću tkala.

Njihove igre nisu bile slične igrama varoške dece. tiho. pleli kotarice. Oživi mi je. TRI PATULJKA Daleko negde u planini živela je siromašna seoska porodica. a krila male devojčice još ležahu nepomična. vilinom konjicu. – Oživela je. bube udese najlepšu svirku. vilin konjic ga zagrli preklinjući: – Oživi moju malu kćer. – Vilin konjic je nemilosrdan reče prvi patuljak glasno plačući – on ne žali svoju kćer. jer ako ga pre večeri ne nađu i devojčica zanoći obamrla. Kraj kola pođu svici sa svojim svećicama. čamac joj se prevrne i ona upadne u reku te se udavi. Njeni drugari. ali se patuljcima činilo da ne leti dovoljno brzo. deca. kad se sunce stalo kloniti zalasku. ali. potom šumica oko livade. jer će skoro noć – doviknu mu patuljci. ti jedini to možeš učiniti. nađu ga u jaruzi.maticu. jer je već bilo prevalilo podne. i patuljci brzo otrče da odnesu glas njenom ocu. stanu plakati neutešno. – Mala kći vilinog konjica je umrla. Za to vreme. nađe se na livadi. pa onda sve jače duvati u krioca obamrle devojčice. oči joj se začuđeno otvore kao kod dece probuđene iz dubokog sna. kopali i želi kod drugoga. Čim su stigli na livadu kraj reke i čim je vilin konjic oslušnuo srce male utopljenice. kao za pakost. Zanjiha se od njegova daha okolna trava. misleći da je ni vetar ne može oživeti. A istočni vetar stade prvo tiho. Ugledavši ga. pa se odmah digne iz jaruge i brzo. a vilin konjic je uze u naručje i obasu je poljupcima. Uto on još jednom iz sve snage dunu. Trčali su što su igda mogli i nađu ga kraj nekog potoka. ne bi li ih pokrenuo. ostajala su kod kuće sama i igrala se. a njena krilca se lagano pokrenu. zamolio je patuljke da odmah pronađu istočni vetar i dovedu ga na livadu. a vilin konjic se vrati na potok kraj koga je obično noćivao. Čuvši ovo. za tren oka. dva manja dečaka. prhnu odmah da javi njenim prijateljima. Jedva u zlo doba. vilin konjic pojuri na livadu gde je ležalo njeno telo. oživela! – poviču radosno njeni prijatelji patuljci. posade mravi svoju ljubimicu u kolica načinjena od žirove čašice i povezu je njenoj kući. da bi svoju decu ishranili. zavukao se i ćuti. Ovi mališani su pravili sviralice od vrbova pruća. I vetar je mnogo voleo ljubimicu patuljaka i buba. Roditelji su po ceo dan orali. pojure patuljci i svi njeni drugi prijatelji da traže istočni vetar. Kad se istočni vetar opet vratio u jarugu. Tako se glas o njenoj smrti raširi brzo po šumi. molim ti se. niko joj više ne može pomoći. njen sused. A posle nekog vremena talasi izbace na obalu telo male kćeri vilinog konjica. oživi što pre. od njega ni traga ni glasa. Tuda slučajno naiđe vrabac. jer će za koji čas zaći sunce i biće kasno. hajde brzo do nje. pravili vodenice na 41 . Čim ču šta se dogodilo njegovoj devojčici. pa kad vidi da je sirota mala devojčica umrla. – On sada razmišlja o načinu kako će je oživeti – primeti drugi. jer je već padao mrak.

Potrče deca niz vodu da vide da se nije točak gdegod zaustavio. Pod slap što je padao sa brane stave podužu motku na čijoj su sredini bila lepezasto pozabadana mala drvca kao pauci na točkovima. samo na sasvim drugom kraju potoka. odu kući jedva čekajući jutro da opet idu na igru. na potok i počnu graditi vodenicu. tako su se zvala deca seljaka. Kako te noći nije bilo mesečine. pa samelju na njoj vreću brašna za sutradan. Sedobradi u grumen srebra. Tako idući niz vodu. kad posle nekoliko dana sazidaju malu hlebarnicu. ali on se nije dao izvaditi iz račava kao daje prikovan. Motku naslone na drvene račve. ali se ni kamen ni drvce ne daju s mesta maći. a Crnobradi u grumen uglja. ali ne mogući da se dosete. koji su virili iza žbuna. i deca se vrate kući kad je već uveliko pao mrak. A evo šta se dogodilo. Kako su bili vrlo mali. Ali čim su deca otišla kući. Prvo naprave branu nagomilavajući kamenje i pesak sa muljem. daleko naiđu na svoju vodenicu. Crnobradi patuljak pristade odmah. iziđu na obalu reke i kućicu prenesu daleko u šumu i sakriju je među žbunje. i kroz dvorište proseku stazu ređajući šljunak do šljunka. te da vide ko to prenosi na drugo mesto ono što ona nameste kraj potoka. i nije ga mogla odneti. 42 . i oko nje isti plot i ista staza od šljunka. stoji ista istovetna. samo časkom svrate kući. čudeći se šta će to biti. ali Riđobradi primeti: – Pristajem na to samo ako noćas ne bude mesečine. udesivši je isto onako kako su je deca bila udesila. odmah ću se ja pretvoriti u grumen zlata. patuljci. Zato se Milan i Stojan tužni vrate kući. kao da su prikovani. jer vi znate: vidi li nas na zlom poslu ma koje ljudsko oko. Dok su deca pravila svoju vodenicu. patuljci slobodno iziđu na reku i premeste dečiju vodenicu. Mogli bismo na njoj brašno mleti. Deca se plačući vrate kući i reše se da idući put čuvaju stražu pored svoje rukotvorine. kad su bili gotovi. patuljci su virili iza grma. Jednog dana rano ujutro odu Stojan i Milan. a čim su otišli kući. Uveče. Tako je voda padajući okretala točak. Crnobradi i Riđobradi. zabodene s obe strane reke. Izjutra rano otrčaše da ispitaju da li vodenica i dalje radi. mislili su da se sva trojica u njoj nastane. Za nekoliko dana deca naprave na obali kamenu malu kuću. I zbilja je nađu među žbunjem. Kraj seljakove kuće u najgušćoj šumi živela su tri patuljka: Sedobradi. Potok samo teče kao što je i pre tekao. Pokušaju deca da je vrate na staro mesto. i odmah opet kradom dođu da vrebaju lopove. Pokušaju da opet vrate točak na staro mesto. stoji ista onakva kakvu su je ona sazidala. Kad ujutru deca dođu na obalu i vide da im nema kućice. da bi zavarala trag. ograde je prućem. Ponekad su zidali kućice kraj obale ili krčili staze kroza žbunje. I tako. Ovaj posao bio je gotov tek uveče. Kad imaju šta videti: na onom mestu gde su je sagradili ničega nema. zakačio za kamen. Deca prosto nisu mogla da dođu sebi. stanu je tražiti po okolini.potoku što je tekao pored kuće. Sedobradi reče: – Hajde da dečiju vodenicu premestimo na drugo mesto.

LEPO JE BITI DETE Po ceo dan Mara viri kroz plot svoga dvorišta u obližnji park. pazi! A kante zveckaju: Lepo se je brčkati po česmenoj vodi. učini se mami kao da u detinjem disanju čuje uzdahe: 43 . pucketaju točkovi kolica na pesku i skaču lopte negde na utabanoj stazi. ali ne ume. plašeći se da ga kakvo ljudsko oko ne opazi. I što je najgore. Daleko u krugu gde stoji pesak deca se igraju. jedva odvoji Maru od plota. Pazi.Te večeri mesečina je sijala kao dan i napolju se sve videlo. mama polazeći zaključa kapiju. treba da je prenesemo kraj kućice. Maro. deca ih ugledaše. po travi se valjati. Sedobradi u grumen srebra. po pesku se brljati. A Mara nema ni brata ni sestre niti kakve male susede da bi se s njima poigrala. Hodi. Noću kad se umorna iza sna trgne. Ne znaju to sve mame. da dete ne bi moglo samo izaći na ulicu. Riđobradi nije isprva hteo da ide u krađu. Kad je bila mala. ali ga druga dvojica nagovore: – Deca sad uveliko spavaju – rekoše oni – pa možemo spokojno u krađu. Deca sve to blago odnesu kući i posle su sa svojim roditeljima živeli spokojno i imala čime da se školuju. Opazivši mesečinu. Tako i Riđobradi pristade. Čuje se kako zvone limene kantice na svojim drškama. te pođu u krađu. Video si kako je lepa mala hlebarnica. Viri tako Mara kroz pukotinu plota i čini joj se da čuje kako lopte skakućući deklamuju: Lepo li je skakati po uzanoj stazi. hodi! Kad se mama vrati kući. jer ni nju nije imao ko da vodi na dečje igralište niti joj je ko kupovao igračke. Ali tek što su oni počeli da prenose hlebarnicu. Maro. pa se Riđobradi pretvori u grumen zlata. Do Mare dopiru zvonki razdragani glasovi. Ponekad pokuša s detetom da se igra. Crnobradi u grumen uglja. pa da u njoj pečemo hleb. nije to naučila.

mama nađe poneku staru stvar. Svetla lica gumenih lopti poskakivala i valjala se po travi. Ali ta je radost bila kratka. dan u igri provoditi. činila se nekako bolesna i umorna. već je dvorište bilo počišćeno i sušila se na jasnom suncu iza kuće Marina košulja i čarape. Pesak u krugu je ličio na ogroman šaren mravinjak. da detetu bude igračka: pruži mu probušeni lonac ili siđe u podrum da iznese zarđali obruč sa bureta. crveni. Jurile su sve vrste točkova i kolica i kola. U igru me. mama. Zato se ona brzo zadovolji svojom igračkom pa se kao čičak opet uhvati za plot i ostane tako dok se mama ne vrati. plot ili prag i preturi se. vodi! Pre nego pođe na rad. rano. Mara drvenim patrljkom goni neko vreme obruč po pokaldrmljenom dvorištu. bila velika. Bilo bi tako lepo poigrati se loptom koja ume da odskače. Mama uze dete za ruku i povede ga u park. Ali je dete svaki dan molilo da ga izvede u igru među drugu decu. između cveća na slobodi. Zajapurene devojčice punile su peskom svoje kante. Bela devojčica se ustremi i ote joj svoju igračku. svoj veliki obruč dete se brzo nađe tamo i stade očarano. Iz njene koštunjave. počistila i popravila sve što se preko nedelje uprlja. obruč svaki čas udari u zid. Mara se zagleda u belu devojčicu što je u naručju držala ogromnu loptu i vozila u kolicima lutku. Mama sede na prvu klupu bojeći se da Mara ne poželi sjajne i zvonke kupovne igračke dece što su se u velikom krugu igrala. I Mari se činilo da se sve te igračke i deca u horu vesele: Lepo li je dete biti. Na stazi su stajala bez gospodara 44 . i imati lopte nove i konjiće i točkove. međutim. A mami se svaku noć čini kako uzdiše i moli je da je odvede u park među decu. crvena lopta.Ja sam jošte sasvim mala. kraj nje je stajala krpena. kad bi izvetrila i isunčala kuću. Goneći. i uze da umotava neke krpe od Marine stare haljine u čvrsto klupče. te mama jedne nedelje ustane rano. i plavi. ali kako nema dovoljno prostora. ali gde bi pala. A u parku je već vrilo od dece. ali se Marinoj mami. žuti. a obruč od bureta bio je izriban i svetlio se kao nov i kraj njega stojala nova novcata palica odeljana od mladog pruta. koja preko nedelje kod drugog radi toliko nagomila posla u svojoj kući. i siromašne i zaposlene majke vode svoju decu u park. s decom bi se poigrala. koja je i u šetnji brzo koračala. Sem toga. istina. nesavitljive šake detinja šačica je svaki čas klizila i sitni detinji koraci su jedva stizali mamu. Kad se Mara probudi. Nedeljom. pa smišlja kako bi to mogla učiniti. Kad bi inače okrpila i oprala Marino rublje. Pod ručicama oseti glatku elastičnu gumu i učini joj se da drži neko živo biće koje diše. tu bi se i zaustavila. Okolo su trčali drveni konjići. Bela devojčica utom svoju loptu ispusti i Mara potrča da se njome malo poigra. istina. da sve to mora nedeljom da posvršava. Marina je.

baka svakog dana igračaka. a okolo su igračke u horu zveckale: Lepo li je biti dete: što želite. priča. čega god bi se dotakla. raznizane. dan u igri provoditi. Ali samo što je tri koraka koračila. nečije je ruke istrgoše iz Marinih ruku: čuvarica devojčice se bojala da je Mara ne pokvari. jer se na šolji smejala neka beba. u svilu obučenu lutku. ova pjesnikinja spada u red naših najpopularnijih pisaca i najplodnijih 45 . bajki. Devojčica što se igrala štipaljkom za rublje i šoljom bez drške pruži Mari šolju pozvavši je da stružu pesak iz jarka pokraj staze. slomljene mašice i viljuške. pojavi se rumeni dečak i uze joj ih. razne boje i oblika đinđuve. I tako. i imati lopte nove i konjiće i točkove. i Mara htede da ih malo povoza. Dečaci kopajući starim kutlačama načine čitavu kulu od peska. to i smete: kupuju vam mama. BILJEŠKA O PISCU Pjesnikinja DESANKA MAKSIMOVIĆ ima iza sebe čitavu biblioteku knjiga koje je napisala: više knjiga poezije i proze za odrasle i velik broj knjiga pjesama. A mama je osluškivala kako nedaleko iza granja zveckaju limene kantice: Lepo li je dete biti. romana za djecu. Mama dotrča. krpene lutke i lopte. To Maru uteši. a štipaljkom se moglo vrlo dobro čeprkati po zemlji. uze je na ruke i odnese na klupu daleko od glavnog kruga. Želeći da je razveseli ona joj pokazivaše kako se i njenom loptom može lepo igrati bacajući uvis i dočekujući je u ruke. Čak je i poneko dete iz velikog kruga ostavljalo svoje lakovane igračke prilazilo deci što su se igrala oko Mare. Ona onda ugleda na klupi lutku koju je merila do sada jer se njena sopstvenica prljala građenjem kuće od peska. Bilo je neobično slatko držati porculansku. gorak plač. zatim joj pokaza kako i njen obruč može daleko da se kotrlja a da ne padne. Uskoro se njima dvema pridružiše i druga deca sa svojim krnjavim igračkama i načini se veseo žagor kao i u velikom krugu.kolica natovarena peskom. Podjednako plodna i stvaralački nadahnuta i kada stvara za odrasle i kada piše za djecu. međutim. otimali su joj. To su bile šolje bez drške i okrnjene tacne. a krpane lopte kao da dobiše mala krila u rukama veselih devojčica. Mari se sve to toliko tužno učini da udari u glasan. U blizini su se igrala još neka deca čije igračke su kao i Marine bile domaća rukotvorina i stare u podrumu bačene stvari.

povelje. Djela Desanke Maksimović prevođena su u svim našim republikama i pokrajinama na sve jezike naroda i narodnosti koji žive u Jugoslaviji. Za svoje djelo dobila je brojna jugoslovenska i svjetska književna i druga priznanja. plakete. maja 1898.stvaralaca. do onih najvećih književnih koje se dodjeljuju u našoj zemlji: Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu. Desanka Maksimović rođena je u Rabrovici (Srbija). "Bajka o kratkovečnoj". a velik dio života provela je pišući svoja djela. godine. "Pradevojčica". To su knjige: "Buntovni razred". zatim u zbornicima. Napisala je velik broj knjiga i za odrasle i za djecu. Po završenom Filozofskom fakultetu u Beogradu radila je u mnogim mjestima kao prosvjetni radnik. 46 . nagrade. Poezija Desanke Maksimović zastupljena je u brojnim pregledima. izborima. "Šumska ljuljaška" i druga djela koja se već godinama nalaze u školskim lektirama u čitavoj našoj zemlji. "Bela vrana". "Đačko srce". i antologijama jugoslovenske i svjetske poezije. "Oraščići-palčići"! "Zlatokrili leptir". od kojih izdvajamo samo neke naslove njenih djela koje je posvetila djeci. 16. kao i na mnoge svjetske jezike. panoramama. čitankama koje izlaze u našoj zemlji i svijetu.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful