Desanka Maksimović POEZIJA I PROZA ZA DJECU

(izbor)

BUĐENJE PROLEĆA

DEČJE PESME Ove dečje pesme, neka deca znaju, čula sam od česme u rodnome kraju; od livadskih trava pred noć kad šumore. od bića što cvrkuću, ćute, zuje, zbore; od zemljaka mrava kad s milion unuka, sitne dece žute, krene se na pute; i od mačka stara, unučiće svoje kada iza peći tiho razgovara; od starica žaba u suton kad žabice na spavanje zovu; od deda i baba;
1

od roda na krovu; od sunčanog zraka; bauka i mraka; i od poderanih, starih igračaka.

KNJIGE RAZBIBRIGE Prodala je baka daleko u gradu pet kila krušaka. Pa se misli stara što bi deci kupila za to malo para. Da li igračaka? Igračke se lome, zažalila baka. A šećernog leda? Što će deci šećer kad imaju meda. Da li opanaka? Omalo je novaca, pomislila baka. – Kupicu im knjiga odlučila stara, za to malo para. Može kraj praščića knjigu svoju čitati moj čobanin Mića. Može moja Mara, kad poslove sredi,
2

da se razgovara. Nedeljom i baki moći će iz knjige pročitati unuci razne razbibrige.

ŠARENA TORBICA Ide đačić u školu, o ramenu torbu svaki čas zagleda: tu je boja zelena kao mlada pšenica da bujaju dečica uz nju nikla crvena, da detetu škola sva na radost bude; pa modra kô šljiva, da se šari čude; pa kô dunja žuta, da se đačić zvezda i sunašca seti koliko god u nju pogledao puta.

BUĐENJE PROLEĆA Govorila stara Matica svim pčelama kraljica: "Pogledajte, kćeri, napolje, kreće li se vreme nabolje, jesu li se noći skratile, jesu li se laste vratile, jesu li s reka pali okovi, čuju li se gorski tokovi,
3

rumeni li pruće živice, zelene li mlade njivice, kukureci da li stasaše, – da vas pustim jutros na paše."

MALI JAHAČI Rasla su dva ždrebeta, dva ždrebeta zelenka, pokraj šuma i vrela, uživala u sjaju leta, u slasti biljnog mleka; oko njih mora cela livada i pašnjaka od jutra pa do mraka. Jahala dva dečaka, unuci deda-Veljka, do dva mlada zelenka, tutnjalo od njinih koraka, brdo, polje i reka, od vetra jurili brže; tek čuješ izdaleka pevaju naglas dečaci a ždrebad radosno rže.

U GOSTIMA Pozvao je maj sve bube na čaj, od ose do pčele, da se provesele, tihe bubamare, leptire, bumbare, i livadske popce, i rudare rovce.
4

na livade. na stazice. i krčage bele. čaja pola litre. valja kuću kućiti opet iz početka. začula se truba sviračica buba. Mlade. iz obližnjeg žbuna zapevala žuna. gde bagrenje raste! A vi. i leptirić lak. Mazice. u zvončiće male. zasvirale citre. Popio je svak. Vi. do cvetnih krušaka! 5 . Osice. do kosice. da zasladi piće. u hajdučku travu. travicu popaste! Vi. u žute ljutiće. pozlaćene kupe.Spremio je maj sudove za čaj. peruniku plavu. čuturice skupe. Sipao je maj svakom med u čaj u crvene lale. JUTARNJA PESMA PČELA Valja meda skupiti. i rumene zdele. izneo u polje raznobojne šolje.

zaplaka uglas: – Šta će. uvis! Gledale ga ptice tako na vrh žice. zastao im dah.Vi. ŠUMSKA LJULJAŠKA Zaspala je malo paukova mama. valja kuću kućiti opet iz početka. šta će biti. Krilate. Opazi ga cveće kako kroz zrak šeće. ako prsnu niti. a on u šumu – klis! Ljuljašku istiha splete pa se njiha: uvis. Gledali ga mravi u zelenoj travi pa ih bilo strah. 6 . a paučić – tras! LIVADSKO ZVONCE Bim-bam. pobirajte slasti sa šljivaka! Valja meda skupiti.

i miš slepi. Pomalja zlatnu kosu u zrelim njivama žutim. bliži leto. da trepavice dremljivice bude sram. Zrikavci su mi rekli koje u putu sretoh: "Bliži se. Bim-bam. Pomalja usne rujne u bulkama crvenim. bunovan. Bim-bam. već je dan. već je dan. udaram. pobegao na tavan. da se budi cvet i kam. BLIŽI SE. bliži leto. mili već i pužić sam. bliži leto. u duši već ga slutim." Bliži se. Bim-bam. 7 . BLIŽI LETO Bliži se. Mrav pošao na put ran: pčela poljem traži stan.udaram. udaram. udaram.

krune drveću. Kao sjajna carska kruna zlatna mu svetluca kosa rumenih svitaca puna. žute. bliži leto. i polja i šumarci koja u putu sretoh: "Bliži se. bliži leto. da budu još rumenije. umijte rumene trepavice. dok pljusak ovako iz neba lije. ivanjska travo. rastočite se.Mirišu livade bujne." KIŠA NA LIVADI Umijte. skute. da se okupa sto livada. Svi su mi oni rekli kad. dok kiša ovako iz neba toči i pere krovove. perite bele rukave. govorila livada deci-cveću. perunike. nedogledom. dok još kiša plaha ne susta. bliži leto. Perite rupce šarene." Bliži se. Ima danas kišice mlade. raspleći kike. umijte dobro lice. Umijte. kosa je u tebe duga i gusta. ih u putu sretoh: "Bliži se. bele rade. dokle ovako snežno pada. govori livada kćerima redom. umijte dobro oči. 8 . po celom polju. Umijte se.

pa omrko na stazi kraj maslačka žuta u tom kolibicu starog puža opazi. beže. – Kad bi sama guja ljuta omrknula nasred puta. namerniče premio. ja bih i nju primio. mravak reče. Umijte se! Da.Ima danas na nebu vode. NAMERNIK Vraćao se mrav sa puta. Putnik neznan izdaleka. lete. – Dobro veče. Ko potoci posle bure konji jure. VOŽNJA Vozimo se. da se okupa sto pašnjaka. noć prespavaj. Uđi samo. pred vratima tvojim čeka. žive zgode: kiša je tako bujna i mlada. Pokraj puta razasuta sela leže. možeš li ga primiti. 9 .

žita. blaga večer pada. lete. lete zraci. Po beskrajno nežnom. Vozimo se. Pored puta stabla vita. lete.Vrh potoka i šipraga topla. Sanja cveće: miris sleće sa livada. Gle. seoske kuće bele. i iz magle trepte sive kao žive zvezde male. Pokraj puta razasuta sela leže. Gle. Vozimo se. beže. mekom. lete. da se pale. BELA VRANA Neka vrana samohrana 10 . kao strele tek prolete. šiblje. počinju i svetlaci. i dalekom nebu plavu nasmejani mesec bludi što na ljudi liči glavu. Ko potoci posle bure konji jure.

goro. Sretnete li u planini na proplanku. to je vrana samohrana. belo. što imala od rodbine. Uveče se gora iza magle skrije. nigde snahe. More. ukuva joj gorke trave. Lečila je seničica. – nije htela da ga skine i kada je ozdravila posle nege seničine. milosrdna. poskida joj crno ruho i obuče čisto. ili stazi.razbole se sred planine. nigde sina. mala ptica. da ih pije. Potraži ga. u belome ruhu hoda. pronađi je! A more se zlatnim zaogrne plaštom. lišće suho. ŽMURA Igraju se žmure more i planina od davnih davnina. otišlo joj u mornare i monahe. belu vranu kako gazi. golubije. 11 . položi je u postelju.

da ti ne pobegne. A u blizini. dokle ne potone.ako vladaš maštom! Ponekad planina do oblaka segne. – Jarence. goro. vodo. jarence. 12 . deco draga. Pojuri ga. To čuli lovci negde iz mraka pa pripucali iz pušaka. iza bunara. Trči za njom. svojim detetom. burence. pa se zakleše: – Glave nam stare. A vuci od straha. čučala strašna dva vuka stara. ukrašćemo joj belo jare. baš si debelo! Da ne dođu samo vuci u selo. JARE I VUCI Igrala se koza s belim jaretom. burence. pobegli u noć bez glasa i traga. A nekad se more šćućuri i šljone.

HVALISAVI ZEČEVI Hvalili se zečevi u zelenoj travi. ne bojim se lisice. popca ni bauka. razbegli se zečevi na stotinu strana. Treći rekô: – Tako mi kupusova struka. Uto nešto šušnulo negde ispod grana. Jedan rekô: – Tako mi ne otpala ruka. ne bojim se medveda. ne bojim se vuka. Drugi rekô: – Majka da me živa ne gleda. Jadne lipe mlade. ide jesen. JESEN Ide. šta li će da rade! Šta li će da rade srebrnastosive kraj potoka ive! 13 .

cvrčak pužu do rogova. 14 . svraka vrani do kovije. jela zvezdi do očiju.Šta li će da rade visoke topole kad ostanu gole! Čim će da se brane hrastovi u gori kad jesen zahori! Kad jesen zahori. jagnjad ovci do srdaca. mravak cvrčku do gudala. do obale njivi reka. vrabac čvorku ispod kljuna. guska s guskom podjednaka. patka koki do pazuha. mišić maci do brkova. ždrebe konju do stremena. prase jagi sve do runa. račić reci do kamena. tele kravi do vimena. petô ćurki sve do uha. čvorak svraki do kolena. a do njuške kuci maca. čim će da se brane stare bukve grane! Čim će da se brane od jeseni stroge šumice uboge! KO JE VEĆI Pače patki do članaka. žabac bari do okreka. koka petlu do grudnjaka.

– Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim. u jutro rano.mesec suncu do plamena. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Drim. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Drim. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim. SNEŽNI GOLUBOVI Spazila dva goluba prava: u vrtu. dete majci do krioca. – Pokraj Drima vazdan šuška belouška. – A u Limu ptica štrk ribicama masti brk. jedan drugom pobratim. mama tati do ramena. A u Limu živi rak i s njim sitni mrmorak. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim. – A u Limu ima dom mali som. 15 . – Pa šta s tim? Neka samo dalje teku Lim i Drim. LIM I DRIM Tekle reke Lim i Drim. – Pokraj Drima skače strinka gatalinka.

a senice Senke i gugutke Sive. kao na jelkama što imaju deca. živi. ostale bez jelke. kad tamo. ne može nijedan da se nadivi šta li će to da bude. nijedna krila da bi se digla od njih stotinjak. 16 . ne miču se s mesta. Prošlo i podne. I noć utom pade. I poletjeli s krovova ničice do jata golubjega. Ne od lažnog srebra i lažnoga zlata. baka. Gledaju: golubovi pravi. šumom divne jelke zasijaše svuda. čudom se samo čude. Kad eto ti čuda. golubice Belke. A na vrhu svake stoji srp meseca. bez srebra i zlata i bez igračaka kojim jelke kite deci mama. spavaju. ali bez ukrasa. i noć stigla. dvesta. Imaju u šumi i jele i smreke. na grani nisu ptičice već bele grudve snega. PTIČIJA NOVA GODINA Godina će nova.jato snežnih golubica spava kao omađijano. pravih su ih zvezda okitila jata. bez svećice neke.

Povešao ptičje igračkice razne: šišarke. u veseloj.Čarobnjak je valjda to u šumi bio i za ptice mesec jasni umnožio. SKRETNIČAR Stojte. Iz neba vedroga domamio nežno srebrnasto inje i pahulje snežne. automobili. automobili. pod njihovom jelkom. Stojte. automobili. ujak i stric i bake i mama i brižne tate. žirove. deca ulicom trče kao poljem leptiri! Vozaru. i gugutkom Sivom. pužje kuće prazne. I ja sam vam bila sa senicom Senkom. 17 . da se radosna vrate. Lakše. brzi tramvaji. ludoj graji. sad će iz škole da grune đačića nadošla reka. konje smiri! Tramvaju. ne idi galopom! Sad će iz školskog dvorišta na ulicu jurnuti đaci kao izbačeni topom. dajite tačne znake. taljige voća pune. golubicom Belkom. stojte. kod kuće decu čeka.

za pravdu ti ćeš se prvi vatreno zauzeti. a jednog leta žarka prava čelična kosa zablistaće ti u ruci. stojiš hrabar na meti.DETINJSTVO Dečače. malene puštaš niz vodu čamčiće od novina. a jednom ćeš saditi prave voćke okolo kuće. u pesku rasadnik dižeš mladi. orahe i lesku. Ti sada zabadaš pruće po dvorištu. Jednoga dana ti ćeš sesti za kosilicu blistavu od jutarnje rose. Ti sada čitaš samo 18 . korov čupaš po luci. prave brodove i kuće dizaće tvoja ruka jaka posle desetak godina. a kad dođe doba detinjstva i igračaka. Ti britvom kosiš sada busenje ukraj jarka. ti sada gradiš domove od kocaka. pašće otkosi ravni tu gde sad travu gaze detinje noge bose. šljive. U igri ti štitiš sada druga svoga nejaka.

sve govore i imaju ljudske oči prave. ni čizme krilate.istorije naše strane. Kad dobri samo stigne u carstvo mraka. niti zlatne ključe. Kad svi pomisle: pobedi car mraka. i goleme. priznajem ti. a za ljubav tebi. I ja verujem pobediti mora dobri što pođe sa zlim da se tuče. I meni svet se čini pun stvorenja. i ponosom se pune tvoje dečije grudi mlade. a jednog dana ćeš i ti čovek odrastao biti. sve će početi tamo da se sija. ni za mene nema u svetu stvari ni mrtve ni neme. Ne prevrći unapred listove. pun stvorenja o kojima govore priče. smoždiće ga dobri. sve stvari su u svetu žive. I ja u pravdu imam poverenja i volim onog koji je proriče. oduvek sam verovala i ja. i oslobodiće tri sužnja nejaka. čitaj mirno: dobri će stići na vreme. ne mora imati ni prut čudotvorni. nema razgovora. uvrstiti se u one što povesnicu grade. kamenje hoda i pevaju trave. NAD KNJIGOM BAJKI Dečače. kako ne bi. izleteće ptice svud iz krletaka carstvo mraka nestaće svakako. Pobediće dobri. 19 .

Za ljubav tebi neće biti skoro nigde u svetu čoveka opaka. kako vetar nije bio ljudski stvor. nudio se seljacima da im čuva decu. ali i ovaj je gazda bio zao. pa budi dadilja. iako je najviše voleo da se s decom zabavlja. Šta će. Za ljubav tebi biće srećna svaka zemlja odavde – pa do na kraj sveta. ti ne znaš zanata! Prstom nisi taknuo mnoge donje grane. Kupi se na vrata! Kod drugog se seljaka pogodi da mu plevi baštu. ne pođe mu za rukom da sve pupoljke razvije i kad po svršenom poslu ode da primi nadnicu. ne razumeš ti se oko baštenskoga ni posla ni bilja. Kako je to tek treći put u životu radio. on se razdra: Moj nevešti brale. BAJKA O LABUDU VETAR DADILJA Pođe neki siromah vetar da traži službu. Idući kroz selo. ali mu niko. ne hte dete poveriti. svakom dogodi. ni zloga dela gdegod započeta. što ti je i otac 20 . on pokuša da radi i druge poslove: pogodi se kod nekog gazde tvrdice da mu razvije lišće na voćnjaku. zli gazda podviknu: Moj dragi prijane. istina. To se. kud će. pa kad vetar zatraži nadnicu. Čupajući korov morao je iščupati i poneku pitomu stabljiku.

a zečije majke su se izgovarale da su sirote i da ne mogu da uzimaju dadilje. U zlo doba. odneli su deku – ne dam svoga zeku. čiko. Razvigorca. kad bi granje slomljeno i suvo malo ti oduvo? Gde ugleda samog zečića. Gde ugleda na bukvi staro granje. stane da ga ljuška pevušeći: Malome bukvaku odneli su baku. Drveće je odgovaralo bez volje. rekne: Kako li bi bilo. teto. rekne: Da li staro lišće treba. ne ukazuje se. ponudi se on hrastu na obronku jaruge: Da li imaš dece. malo da se strese? Zbog njega ti. da ti decu niham. već zaždi niz selo u šumu i uze se tamo nuditi bilju i zverinju za pomoćnika. neko da čeka starog poznanika. neko da voli samo da obavlja svoje poslove. moj prijane mio! Prepao se siromah vetar pa i ne sačeka kraj seljakove pridike. novi list ne raste. koji mu svake godine u proleće pomaže prilikom listanja.a i deda bio. pri kraju dana. Kad ugleda hrast na kome stoji još lanjsko suvo lišće. Malome šljiviku odneli su čiku u goru daleku – ne dam svoga zeku. čika hraste. da im pevam tiho? 21 .

Malo. malo pa će tek koja bukva doviknuti: Dujo. poljuškaj mi dete. ujutro mu retkim češljem raščešljavao kosu da je ne bi čupao. reši da ga zadrži u službi dok god deca ne odrastu. 22 . kraj potoka. kako se medved ženio pa nije mogao da nađe devojku prema sebi. jer je više voleo da peva. Nema više ukraj vode beloboke naše rode. štogod priča. Čineći se da je tobož zanet nekim poslom. ovčicama moram izatkati hlad. pa su i hrastići hteli da im vetar. Vetar se obradova što mu prijateljski mašu i ostade kod njih. rujna kljuna. žao mu rode. Uskoro ga upoznaše sva šumska deca i njihovi roditelji. Onda on poče nešto smešno. Deca kao svaka deca. Puče negde puška puna. hoda roda beloboka. treba da se gaje: ostali su siroti. beloboka. a pruće uglas plače. Najzad je bio našao posao koji voli. Pokuša vetar da izvrda. Skide odmah kabanicu. i hrastići se odmah razveseliše. dobri brale. bez bake i naje. Čuvši kako se hrastići slatko smeju i osetiv da su Duju već zavoleli. ali deca hrastova hoće pošto-poto priču. nemam jadna kad. otac hrast je sve to slušao da vidi hoće li Duja dobro obavljati svoju dužnost. Duja onda poče nešto što je još od svoje bake bio čuo: Ukraj vode. koga nazvaše Dujom. Hrastovi sinčići stadoše izvirivati na svog budućeg čuvara i mahati mu umiljato zelenim šapicama. Duja to priča. obesi je o zalomljenu suvu granu pa sede uz pruće smišljajući čime da ga zabavi. treba u zaranke da im pevaš blage šumske uspavanke. Treba da se ljuškaju.Razmisli hrast nekoliko časaka pa mu reče: Imam tri sinčića. Tako je Duja pričao pruću smešne priče. uveče mu pevao uspavanku da zaspi.

nija. a on brzo ostavi breze pa potrča njima. ni zvezde. nija. daleko u gori kurjak se šulja: ne dam dece ja za sunce. ljuška. Ko hoće sve leto da lista i buja 23 . A kad bude zora. odmah na ovu nadoveže druge uspavanke. a eto ti zove breza da uspava njenu decu dok ona ne završi vezeni zastirač za panj na kome su joj deca ručavala.Duja priskoči bukvinoj deci pa je uspava uz pesmu kojom je obično i hrastiće uspavljivao: Ljuška. ljuška. Tada ih umije svežim mirisima. ni meseca dva. poviče ispod hrastovog debla: Ko hoće da bude najviši u gaju prvi mora spaziti sunce na rođaju. On priskoči i tamo pevušeći: Ljulja. još izdaleka ih umirujući: Nija. Tada hrastići budu ljubomorni pa udare u plač. pokrije krajičkom svoje dolame pa uljuška. daleko u gori strašni medved njuška: ne dam dece ja za prolećna dana obasjana dva. I da bi pokazao da su mu oni miliji od breza i bukava. Tek što on uspava male bukve. sve do same noći. ljulja. daleko kroz goru prikrada se lija: ne dam dece ja ni za letnja dva lepa večera. ljulja.

ali su Duju iz zahvalnosti što ih je odgojio ostavili i dalje kod sebe te se na njihovim rukama u starosti odmarao. primete oni kako iz nje jedan beo veliki orah iskoči i otkotrlja se čak do jarka. te se pastiri. Hrastići se probude i stanu se peti na prste da prvi vide rađanje sunca. – Treći predloži: – Zavežite torbu. a dvojica su tresli orahe. pastiri. pa da vidimo šta će biti. glasovi su postajali sve jači: Pastiri. Jedan reče: – Sigurno smo prepunili. i tako svakog jutra pomalo porastu. zveckali. Tek sad se dečaci prepadnu pa se poizmaknu dalje. skidali sa njih gornju zelenu košuljicu i skupljali ih u torbu. koji se često ni vukova ne plaše. Kad je već torba bila puna. pastiri. Čobani se radoznalo okupe oko torbe.mora na stan primiti drozda i slavuja. tiskali. 24 . Mi ćemo vam pomoći da skuvate čorbu. odrešite torbu. Jedni su čistili pasulj da sprave od njega čorbu za ručak. dogovarajući se šta da čine sa tim neobičnim orasima. Ali što su se oni više izmicali. Drugi se našali: – Možda je zemljotres. Najmlađi pastir posluša druga i zaveza je. granate krune kome nije trebalo više pevati uspavanke. drugi su ložili vatru i udešavali mesto gde će postaviti lonac. sve više su pevačica na stan primali. Uskoro su postali snažno hrašće zelene. A što su više rasli. pa se presipaju. uplašiše. ORAŠČIĆI-PALČIĆI Sedelo je jednom nekoliko pastira pod orahom. pa ih izgoni iz torbe. Utom su se iz torbe čuli glasovi: Pastiri. a za njim ih pobeže još nekoliko. ali su se orasi u njoj premetali. Taj orah nije dotle rađao i čobani su u čudu posmatrali kako mu je prvi rod krupan i težak. zašto vas je strah? Pustite nas da vam očistimo grah.

reče drugovima: – Moramo ih pustiti jadnike. Kad to ču najmlađe pastirče.Onda najmlađe pastirče. Začas je cela torba oraha bila razbijena i izašlo iz nje čitavo kolo oraščića-palčića. A oni se stanu kotrljati i skakutati. pa je dalje pitalo: – Recite mi. mališani su nastavili igru. jer su jedino tako umeli da govore: Pod zemljom smo lutali već vekova pet. gde ste bili pre nego što ste se našli u svojim kavezima? Mališani se i sad pesmom odazvaše. očistili je. reče hrabreći ostale: – Šta ste se prepali! Ja sam je zavezao. pa se setili i svoga obećanja. koje je zavezalo torbu. Ostali su samo ćutali. odreši torbu i prosu orahe na travu. oraščići-palčići. bojali su se da iz oraha ne izađe kakva napast. Najzad su kao vrapci poskakali na grane oraha da se malo odmore. Videći da se vatra utišala. iz oklopa kleta. Ali malo pastirče. i vrati se svaki sa po dve iverčice. Pomislite kako bi nama bilo da nas neko zatvori u ljusku od oraha. i nama se po polju i planini šeta. upita: – Recite mi. ja ću je i odrešiti. oraščići-palčići. sto oraščića-palčića pojuri u šumu da donese iverja. pevajući glasno: Pustite nas iz ljuske. pre nego što opet smo ugledali svet. Svršivši posao. želeći da sazna ko ih je zatvorio u ljuske od oraha. a iz njega iskoči čovečuljak mali kao palac. uze prvi orah koji mu dođe pod ruku i razbi ga kamenom. Tada ih pastirče. veselo podvriskujući. Ali pastirčetu ni ovo nije bilo dovoljno. pa neka su u njima i sami đavoli. smešna stvorenja kriju u orasima i oni se dadu na posao. Kad su drugi videli kako se nevina. Rekavši to. Posedali su brzo oko šačice graha. naša sela i šume 25 . Ne mogu nam ništa. i pope se pastiru na rame. ne pitajući ih više. kako ste utonuli u zemlju? Opet je hor mališana sa grane odgovorio: Zemljotres je proguto naš maleni grad. Prvo su se poigrali po travi. ispreskakali se i isprevrtali preko glave. ogrnut zelenom dolamicom. pa ko su da su. stavili u lonac da se kuva. Oganj je začas opet buknuo i počela čorba da se kuva.

Kad mu treba da naloži vatru. vikne samo: "Gde ste. Tako se jednom bio zaneo gradeći putanju od mravinjaka do reke: prutom je povlačio crtu u zemlji. gušteri. Vetar je lako šumio u dugom sjajnom lišću kukuruza i njihao im svilenu bradu. Tako se mali narod odužio pastirčetu što se nekad prvo smilovalo na njega i pustilo ga iz ljuske na slobodu. A ono je tako i činilo. dečko. – A posle šta je bilo? – nestrpljivo upade pastirče. obrstiće lozu. pa ne bi primetio kad koza dohvati lisku kukuruza ili se uputi vinogradu. oraščići-palčići su ih zabavljali: ljuljali ih i pevali im. ako bude u nuždi. kozu. PATULJAK KUKURUZOVIĆ Na nekoj strnjici kraj reke obrasle šibljem čuvao je dečak koze.i naš cvetni sad. da se mravi ne bi mučili kad pođu na vodu i putovali dugo preko busenja. a 26 . ni glasno ni tiho. svaki sa iverkom ispod pazuha. i biće batina ko na svadbi vina. Otpevavši poslednji stih. kad ču iz kukuruza neko pevuši. Kad mu se zagube ovce. osim toga je voleo da delja sviralice od vrbe i pravi u reci virove. s druge vinograd i morao je mnogo da pazi da koze ne bi otišle u štetu. On je odmah vrati i zađe u kukuruze da vidi ko je pevao. odmarširaju veselo u planinu. Ali nikoga nije mogao da pronađe. oraščići-palčići poskaču sa grana i uredivši se kao vojska. a oni. samo su polazeći rekli pastirčetu da ih uvek. S jedne strane su rasli kukuruzi. A taman je srećno prosekao taj glavni mravlji drum. Ali ponekad bi se zaneo u igri. Bilo je mnogo stvari koje su mamile njegovu pažnju: veliki mravlji dvorci. O svom životu i poreklu nisu hteli više ništa da kažu. Dečak se okrete i zbilja vide da je jedna koza preskočila ogradu i počela da brsti čokot loze. oraščići-palčići?" A oni dolete sa prutovima i začas pronađu pogubljeno stado. njih se samo seti. A kad je mali čobanin ostario i stekao unučice. dotrče i nalože. i do ploda doprli jer smo tako mali. zove. ni tanko ni debelo: Čuvaj. Kroz stablo smo oraha staze prokopali. da ne plaču. žabe.

Jednog dana tako. ni tiho ni glasno. 27 . ljuta šarka živi. čija je voda lekovita za oči. Seoske gatare su joj savetovale da previja razno lišće. ja ne znam da u blizini ima ikakva česma. naći ću ga. kad su joj oči mnogo suzile. reče: – To je žubor vode bio. a onaj isti glas iz kukuruza stade pevušiti. Sunce je peklo kako samo može biti i potpuna tišina je vladala svud okolo. dečak ispriča majci šta se dogodilo. dete. – Mora da je neki duh u kukuruzima – reče on majci.nikakav se ljudski glas nije ponovo čuo. ona reče dečaku. Dobro bi bilo da je sutra uzgred potražiš. I danju i noću je vezla na platnu rukave i ogrlice za seljanke. pa iako je i sama mislila da je duh. ali joj to nije pomoglo. ni glasno ni tiho. kljucala u koru kruške ptica. ne bi onde stao: gde je kamen sivi. seoska vezilja. A ona se bojala da se dečak ne prepadne. nemoj više o tome da misliš. Sedajući pod krušku. vrativši se kući. nemoj više o tome da misliš. reče: – Gde li će biti ta lekovita česma da mi je znati! – Kako on to izusti. – Da je igla. Dečkova je mati bila sirota udovica. samo niko ne sme za nju. Svilene brade kukuruza su blistale na suncu. odlomi vrbov prut i zanese se u deljanje sviralice. i ništa. Dečak je sutradan uzalud obišao celu okolinu i tek pred podne došao na strnjiku kraj reke. Vrati se tada na njivu. Najednom dečak opet začu gde neko u kukuruzima pevuši. ni tanko ni debelo: Kad bi dečak znao. – Slušala sam pre od starih ljudi da u našoj okolini ima neka skrivena česma. eno takve česme. zavirivao ispod vreža bundeva i duleka. i pođe opet da ga traži. ni tanko ni debelo: U pećini gore. što su među njima vijugale. a ona mu reče: – Sigurno ti se to od vetra učinilo. Dete uplašeno skoči s kamena na kome je stajalo i odgurnu ga izdaleka motkom. znati. sav zadihan. a ispod kamena doista izađe guja šarka i ode u trnje kraj reke. Kad je došao kući. osim tvoja mati. pa je tako već počela i vid da gubi. Ali dečak nije mogao da ne misli i prokrstario je sutradan opet kukuruze. poviče dečak. Ali je ponovo zavladala potpuna tišina. i ništa više.

koju su čak i stari ljudi zaobilazili. – Ko si ti? – upita ga dečak začuđeno. 28 . ne prestajući da igra. I tako nekoliko puta: poćuti malo. kiša udari. a vazduhom hranim. Kad ono čudo neviđeno: u onom zelenom fišeku od lišća. a dečak radosno otrča po pljusku kući da sve ispriča majci. Hčće da te počasti što si mene spasao zmije. rastu kao iz vode. jer je vrlo mračna i duboka bila. Tad se učini dečaku. I kroz radosni šum letnje kiše dečak začu opet gde pevuši poznati prijatni glas: Oj. sutra opet po njivi. gde obično stoji klip kukuruza. Otrča brzo na potok i ogleda se u viru. pa ga pozovi u goste. Pljusak je bio snažan i voda lila niz liske kukuruza kao niz oluke. jedva čujnu. Ali patuljak Kukuruzović odgovori: – Ja ne mogu nigde odavde: kad bih izašao. ruke i noge majušne. možda ćeš pronaći gde se skriva naš dobrotvor. videlo se da je pevač bio veseo. samo brada velika koliko ceo on. brada bi mi smesta sva otpala. – Majka mi je kazala da te pozovem k nama u goste. Zato su i ovi tako dobri. Pritrči on tamo te zaviri. jer znam da si dobro dete. A tebe sam zavoleo. Dečko ovog puta pođe bez koza. oči su joj postale bistrije. opet nastavi svoju igru i pesmu. – Ja sam patuljak Kukuruzović – odgovori mali čovek. dok ovde budeš koze napasao. Odjuri tada radostan majci i javi joj. da brada na jednom kukuruzu često poskakuje i da je mnogo bolja od ostalih. i nađe u samom njenom dnu česmu. da bi na miru mogao tražiti nepoznatog pevača iz kukuruza. stoji čovečić i igra u mestu. I kako se zbilja tamo umila. tanku. u koju ranije nije nikad ulazio. A rekavši to. Oči mu sitne kao u vrapca. sad kukuruz moj raste na toj vodi. dobro će da rodi. hoj. sine. Ali kako stiže na njivu. pa opet nastavi svoju pesmu.Ode dečak do pećine u steni. MEDVEDOVA ŽENIDBA Ustade jednog jutra medved Dundo vrlo rano. hoj. dok je motrio pažljivo odakle glas dolazi. U kojim se kukuruzima ja nastanim. A imam svega što mi treba: kišom se pojim. te morade da se skloni pod krušku. a njoj pomogao da izleči oči – reče opet dečak. Čuvaću te uvek. želeći da nahrani nepoznatog stvora u kukuruzima: – Razmotri. Zato reče sinu.

daj mi svoju kćer. A stara lija se lukavo nasmeši pa odgovori: Sve je lepo.Verovatno je bio zadovoljan svojom slikom. al' si. staje suvog zlata. jer se glasno nasmejao i otrčao u šumu pevajući: U medveda Dunda povelika bunda. Sva će čarna šuma sići za njim s uma: veverica lepa. Sirotom medi bilo je u prvom trenutku vrlo teško. stigô kasno: kćerka mi se mala prekjuče udala za suseda svoga lisca repatoga. lija dugog repa. sve je krasno. a Dundo se pokloni do zemlje. Izađe pred njega stara lija pa ga zapita što je tako veseo i otkud je zalutao u njen kraj. pa reče: Pametnice. brdo su mi leđa. Tako pevajući nađe se u kraju gde su živele lisice. hiljadu dukata. ali se brzo uteši misleći: "I bolje što se već udala. ja sam najsnažnija u planini zver: ruka mi je buzdovan. nisam valjda lud da se ženim takvom dugorepatom zverkom. medo. u času ću smrviti svakog ko je vređa. Četiri šubare vrede silne pare. a čizme duboke teške do tri oke. lijo." I na um mu pade 29 .

govoreći sam sebi: "Lud sam i bio što sam prosio kćer brzonogog starca. dobro znaj. Medved zimi spava otekne mu glava. te pođe da nju zatraži. svako nam se sklanja s puta. Vuka zateče gde se pred kućom sunča pa ga oslovi: Striče-vuče. sav si spor. zuba ljuta. začuđeno upita kojim dobrom je došao. hrabra srca. A vuk nemarno zevnu pa odgovori: Moja kćerka ne gleda veseljaka medveda. stvor: sav si truntav. ne pijemo nikad meda. čuj me sad: s tvojom kćerkom ja sam rad da se oženim. A mi smo vuci-halauci. kao da sto kila nosiš. Uzdahnu Dundo kad ovo ču. Medo se i pred njim pokloni i reče: Sused-zeče. Zec baci motiku kojom je okopavao kupus pa pljesnu rukama: Baš si čudan. napašće te sav naš rod. 30 . Ugledavši ga onako veselog. Zec je okopavao kupus i nije ni primetio medveda kad je naišao. medovinu pije od mraza se krije. kćer mi daj! Ako nećeš.da njegov sused zec ima vrlo umiljatu kćer pa pođe da nju prosi. medo. pa bih mogao uz nju negde vrat slomiti. s tobom orodim. i ona sigurno voli mnogo da trči. ali se opet brzo uteši." Pa se seti da krezubi vuk ima jedinicu. a zečevu kćerku prosiš.

samo mu u prolazu dobaci: Pođi zbogom. Morao bih svaki dan da slušam priče o vučjem junaštvu." Utom skoči s drveta veverica. veverice ne jedu medenih krušaka. Lasica ga pogleda začuđeno pa mu odvrati: Ti si. trapav imaš stas. dragi medo. udaj se za mene. Bila je sjajne dlake i okretna. morao bih ovako veliki po ceo dan skakati po drveću. pa se medi mnogo svide. kud će. niti se bojimo leda. a lasu malenu hteo bi za ženu. ali steže srce i pomisli: "Šta će meni vukova jedinica. budi moja žena! nosiću te na dlanu kroz zelenu poljanu. 31 . kruščice medene daću ti na dar. Šta će. pođe medved dalje gunđajući u sebi: "Nisam ni lud da se ženim vevericom." Utom naiđe na lasicu pa joj reče što je mogao umiljatije: Lasice malena. medvede. te je zaustavi: Veverice lepa. lešnikom se hrane sa zelene grane. Uzbraću ti cvet još neuzabran. Igraću ti kolo svaki božji dan. bićemo lep par. Dundu je najteže bilo što ga je vuk odbio. slep: hrapav imaš glas. Ali ona gotovo i ne zaslade.niti se bojimo snega.

mačak mu uvlači konac u iglu. I posle su dugo živeli srećni i zadovoljni. sad će noć da nastane. starac mu peva uspavanku: Buji-paji. obojica su ujutro mnogo kašljala i obojica su volela da piju mleko i dugo spavaju. i naže natrag kući koliko ga noge nose. udaj se za mene! Slušaćemo ptice sred gore zelene. Obojica su bila nezapamćeno stara. Macan je repom čistio sobu. stražu će da čuva: 32 . Umesto da zaprosim svoju susedu medvedicu. Kad tamo. pevajući: U medveda Dunda povelika bunda. kad starac stavi ručak da se kuva. I posao su u svojoj kućici bratski delili. pa je zato još više voleo svog jedinog druga mačka. Samo nikad nisu spavali u isto vreme: bili su plašljivi kao i svi starci te je uvek jedan stražario kad se drugom pridrema. Macane. obraćam se raznim uobraženim palčicama". a medvedica sedi pred svojom pećinom i cedi med. Njegova suseda nije ništa bolje ni očekivala. Legne li Macan-Bracan prvi da spava. mačak pazi da ne iskipi.Pomisli medved postiđeno: "Tako mi i treba. Starac nije imao ni dece ni unučadi. staje suvog zlata hiljadu dukata. Dundo joj se obrati laskajući: Susedice medvedice. a kad starac nešto šije. vetar će da duva. Stvorićemo sebi ispod bukve krov. a starac ložio vatru. Macan-Bracan. MACAN-BRACAN Živeli su na kraju šume samohrani starac i mačak. Ići ćemo svuda zajedno u lov. pa brzo ostavi posao i potrča mu u susret.

Slušajući starčevo pevušenje. da povečeramo. deda. Ali jednog dana tako naiđe kraj njegove kuće lopov. i ne sruše krov. izađi ovamo. istina. Doneo sam mleka tebi izdaleka. Pređicu ti prede od poda do grede. ovcu. da ne svrate vukovi kad pođu u lov. Bio je u selu ukrao petla. gleda ga netremice i prede: Spavaj mirno. kravu. A kada se on dobro ispava. iz daleke daljine doneo sam slanine. bio gladan. Macan je. Macan tebe ne da. da te dobro čuva pauka i muva. spava starac. znao je da mu se nikakvo zlo ne može dogoditi. Samo mu je još nedostajao mačak. očekivao ga je spokojno na prozoru do u mrklu noć. Zato se mnogo obraduje ugledavši starčevog mačka na prozoru. jer starca nije bilo kod kuće ceo dan. kokoš. ostavi mačka da čuva kuću.da ne padnu gromovi. Kad starac pođe u šumu da kupi drva. sad će pasti kiša. Macane. pa ga stane mamiti: Macane-Bracane. zapovediv mu da ne izlazi ma ko ga mamio. Mačak se obično nije plašio da ostane sam. Macan legne kraj njegovih nogu. uspavaće miša na našemu tavanu pa će mišić Macanu dopadnuti šaka pre prvoga mraka. taman toliko da zakući. mačak je spokojno spavao. sad će noć da nastane. Buji-paji. i psa. da mesec ne smeta kad kraj kuće šeta. ali ipak odole srcu i 33 .

Lopov nije mogao da zaboravi batinu koju je dobio po leđima i nagovori tri razbojnika da ubiju starca. seti se da ga je neko napao i stade tražiti oko kuće. on je tu. mačak ih. odgovori lukavo: Mijau. Posle ovoga su se mačak i starac još više voleli. Srećom. ali starca ni tamo ne nađu. paprike i soli – sve što gladan voli. sakrio se na tavanu. zovući u pomoć. još izdaleka opazi gde dolaze te starac brzo pobegne u šumu. A mačak pomisli: "Kad me nisi namamio na mleko i slaninu. Utom se baš starac vraćao iz šume. jer su se bojali da lopov opet ne dođe. te navale ljutito na mačka da im odmah kaže istinu. pa se sakri duboko iza grede i poče maukati iz sveg glasa. Razbojnici grunu u podrum. dočeka na vratima i na pitanje gde mu je starac. da povečeramo. biće slatka večera. izađi ovamo. a on ih. on je tu. Doneo sam luka. Nigde nisu išli jedan bez drugog. izađi ovamo. pa čuvši da mačak zapomaže. stanu da viču na mačka što ih je prevario. a on nastavi svoju šalu: 34 . Tad lopov poče kroz dimnjak da ga mami: Macane-Bracane. Mačak se poboja da lopov ne provali vrata pa pobeže na tavan. sakrio se u podrumu. A čega su se bojali. to se i desilo. sedeći na prozoru. Doneo sam šećera.pobeže sa prozora. doneo sam meda i masla sa leda. Lopov onda dođe kod vrata pa ga kroz ključaonicu stade zvati: Macane-Bracane. Razbojnici jurnu na tavan i kad starca tamo ne nađu. nećeš ni na luk". praveći se nevešt. Lopov u taj čas šmugnu kroz mrak. da povečeramo. ali on nastavi da zavarava trag: Mijau. ali starac ipak stiže da ga dobro opauči po leđima.

prskale okolnu mahovinu. To su se Izvorove kćeri dogovarale da i one odu u svet i vide lepote o kojima su ptice pričale. do dolje zelene. ne želeći da imaju ikad više s njima posla. padnu na kamen u blizini dve ptice pa stanu pričati jedna s drugom. kroz čestar gusti. pa kad ni tamo ne nađu koga su tražili.Sada ću vam pravo reći. A Macan-Bracan i njegov gazda od radosti se napiju mleka i legnu da spavaju. 35 . Ali bez dopuštenja starog Izvora nisu smele da krenu. pusti. Navrat-nanos uskoče razbojnici u vrt. Tamo više nije bilo razbojnika. on im pokaza bunar: Poslušajte mačka stara. Da bi ih još malo zadržao. PRIČA O RECI Još pre hiljadu i više godina. kad se starom Izvoru rodilo stotinu najmlađih kćeri. Ove mu se obese o vrat kao ogrlica pa umiljato zažubore: Oj. dok starac daleko ne odmakne. gutale su im svaku reč. povade kolje pa drži za mačkom. nastao je kraj Izvora veliki metež. A kad razbojnici siđu u bunar. digli su ruke i od starca i od mačka. starac je na dnu bunara. vrtić ore. pobeg'o je iza peći. Prožive tu nekoliko dana a posle se opet vrate kući. a on će opet: Moj je starac još pre zore iza kuće. a Izvorove kćeri. Pričale su one tako od jutra do podne o lepotama zemlje. kapljice. pusti nas. on beži u šumu za starcem i nađe ga u nekoj pećini. dobri oče. Kad su ptice odletele. zato starije nagovore onu stotinu najmlađih da salete oca da ih pusti. tamo nas čeka velika reka u nepoznati dalek kraj da s nama krene. Oni tada tamo. kapljice su skakale. potrče na mačka da ga tuku. ali ne našavši ni tamo starca. činilo se da je voda prosto provrela od neke radosti.

Sada je sa dna izronilo stotinu njegovih najstarijih kćeri mazno mu se obraćajući: Pusti nas. i medved pušta svoje meče da strči u dolju kud potok teče. Upoznaćete vrlo brzo kako je zemlja tvrda i ljuta. duboko. Blaži je od tebe i vuk sami. Pusti nas. 36 . stavljaju im uzde i okov. Promišljao je tako do uveče kad se začu njegov ozbiljni glas: Ne ludujte. i ptica pušta poletarce. Ali se kapljice nisu dale urazumiti. U svetu kud žurite. krša i kamena cela krda. mora i reke. Kajaćete se gorko. oče. pušta da vučići svet upoznaju.Jedva se Izvor oslobodi zagrljaja svojih kćeri pa se povuče pod žile da o njihovoj molbi razmišlja. kćeri malene. ljudi krote. čudio bi se što je tako zanemeo večno razgovorni. i guje stare puštaju mlade u čestare. oče. krenete li u kraje daleke. stari Izvor. i gnevna oluja povetarce. ne odlazite u svet od mene! Isprečiće se pred vas brda. Tek pred veče se pomoli ispod žila njegova srebrna brada i ču se glas: Kapljice kćeri. i ovde u šumi ima lepote. svet nas mami! Izvor se sad još dublje povuče. a njegove kćeri skoro nepomično čekahu kakvu će odluku doneti. Da je putnik tada naišao. čak u tamne bunare u zemlji. neće vam lako dati puta.

šumimo dok gore ne zagluvimo. pećine stvarajmo. skačimo. S treće strane se čulo isto takvo dovikivanje: Hej. Ispred sto najmlađih ispreči se ogromna neprobojna stena. iskrade se prvo sto najmlađih kapljica pa kroz šljunak otisne niz brdo. U početku. ćaskajmo. Tamo je modrim koritom derala nekakva neobuzdana reka i Izvorove kćeri joj se zajedno sa ostalim kapljicama bace u naručje. Tada jedna od njih uze da se žali svojim starijim sestrama: Oj. rovimo. 37 . stene plačimo. Trajalo je to više nedelja i onda se Izvorove kćeri zamoriše i na putu im se stadoše javljati sve veće prepreke. sestrice. sjure u podnožje prve kose. Po njihovom srebrnom tragu spusti se sto drugih. Kikoćimo se. Hujimo. sestrice. dok još nisu bile istrošile snagu. praskajmo. žuborimo. žuborimo. hej! Na mom putu brdo. svu me kupa znoj. trubimo. One se uhvate za ruke i stanu jurišati. livade rubimo.Samo mudri saveti očevi nisu mnogo pomogli. Igrajmo. sestre. Planina se horila od njihovog obesnog podvikivanja: Mrmorimo. I tako sto po sto pa se načini potočić i potrča koliko ga noge nose. Na nekoliko stotina metara susrete se sa drugim malim potokom pa zagrlivši se. dok grlo ne umorimo. Kao odgovor na njihovu molbu ču se još očajniji glas jedne od starijih Izvorovih kćeri: I moj. kršile su sve što im se našlo na putu. ali ona osta nepomična. Idućeg jutra. šumimo. dok je starac još spavao. put naporan je vrlo. hrašće obarajmo. oj! Na putu nam stoji tvrd kamena sloj. vajajmo.

spavajmo. Međutim. sanjajmo mir. nošeni mladim rukama Izvorovih kćeri. reka 38 . Kako su se prepreke iz dana u dan množile. sestre. ti oblaci u svom lutanju nad zemljom zastanu upravo nad bukvom starog Izvora i kako su bili mnogo umorni. Brda smo oborile. Kad druge kapljice pridremaju. dok ih Izvorove kćeri ne ućutkaše pesmom punom poleta: Dolazi brod uglja pun. sestre zaborave napore svoga dugog putovanja i veselo se izmešaju sa širokom vodom na koju su naišle. postide pa opet zapnu iz sve snage da jurišaju na stene pred sobom. one se uhvate za ruke da bi pošle uz potok. Protežući se lenjo na suncu zažubore: Sestrice kapljice. srećom. te potok uskoro odvali nekoliko manjih stena i prodre na drugu stranu u dolinu. nova smo stvorile. putnička lađa i za njom čun. zelene rukave. Samo priroda je bila tako čudesna da su kapljice begunice što su ih oblaci opet vraćali šumi zaboravljale svoj raniji život i ponovo žudele na put. baš pred ušćem u veliku plovnu reku. sirotice. sad se odmarajmo. To je bio valjda najradosniji dan u životu kapljica begunica. Ona je bila mutna i troma i nekoliko milijardi bistrih kapljica razbistri je i ožive. spuste ih na nju i po okolnom drveću i mahovini. Odmorivši se u njemu. I kao nekim čudom. prenesimo ih čak do širine morske plave. te se posle nekoliko dana nađu na morskoj pučini zajedno s njima. Izvorove kćeri su pomišljale da se vrate kući. Ova malodušnost je. Vir je ležao u poljani. Zasučimo. Ali još istog sata sunce užasno pripeče na široku površinu mora podižući kaplje planinke pod oblake. Tako se to ponavlja otkad je šuma. One se. U dalji se ukaza nekoliko brodova i obesne kaplje planinke pristigle iz drugih reka stanu da se dogovaraju kako da ih prevrnu. najzad smo stigle umorne u vir. U kamenu se uskoro nađoše pukotine. Nikada tako brzo brodovi nisu išli kao toga jutra. a i starije iskusnije kapljice su pričale da se još nijedan potočić nije vratio u detinjstvo. još nije bio kraj naporima naših putnica. kratko trajala.presede nam smej. Ali hoćeš! Po sto puta su učinile korak napred i po sto puta se vratile dva natrag. dremajmo. stene smo digle.

na glavi je nosila ledenu krunu koja se presijavala u bezbroj boja kad sunčev zrak na nju padne. uvek ti radosno mahnem krilom – odgovori ptica okolišeći. čamčiću. Stalno je krišom posmatrala iz svog snežnog gnezda da vidi šta radi kad je sama. opazi da se ptica malo odmakla sa mesta gde je bila. tužan.i oblaka. ali one su bile isuviše male da bi mogle maloj kraljici zime služiti umesto čamčića. provozaj me jezerom. bila je ogrnuta belim plastom poprskanim snežnim zvezdama. pa ćeš mi onda reći svoju tajnu. mala kraljice. Reci mi šta te to mori. blistala se od beline Snežana kraljica zime. Ja sam kraljica sve ove beline. Ali ptica ne odgovori ništa. i jednom je upita: – Moj crni čamčiću. pa ponovo upita: – Čamčiću moj crni. Spavala je u snežnom gnezdu. Često je Snežana mislila zašto je crna ptica tužna. kraljica sam zime i snežnih pahuljica. Snežana toga dana nije više htela da navaljuje pitanjima. Ptica tiho doplovi glatkom površinom vode ne dižući na njoj nijednog talasića. – Tužan si. golišava se valjala po smetovima. beleli se oblaci na nebu. rekao bi čovek ne miče se. možda ću ti pomoći – reče Snežana opet. lagano. mogla je sasvim udobno da joj sedne na krilo. Padale su na to jezero i druge ptice. pruži svoje krilo. kao da se zagledala u svoju sliku u vodi. Kad se smrklo. Celog dana je Snežana bila nemirna i jedva čekala da padne noć. – Mala kraljice. Brzo se iz svog gnezda spusti do jezera. ispovedala se tiho kraljici 39 . vozila se na jezeru na nekoj crnoj ptici tužno oborene glave. Na nožicama je imala cipele od srebra. loptala se po ceo dan pahuljicama. samo još više pognu glavu i zaplovi brže. Okolo je sve bilo belo: belele se grane i stabla drveća. gde je crna ptica već čekala. otisnu se polako sredini jezera. kad te na obali ugledam. i kad Snežana sede na njega. i plovi lagano. BAJKA O LABUDU Živela je na vrhu planine mala Snežana. divlje patke i guske. Zar ne veruješ u moju moć? Hajde. Samo kad nekoliko trenutaka Snežana okrene pogled na drugu stranu i opet ga vrati na jezero. Tako posle nekoliko dana opazi da je ptica još više pogla glavu. Skrivena u noći. uvek sumorno obaraš glavu i gledaš u vodu. Kraljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. Kako je Snežana bila vrlo mala. belele se veverice što su katkad skočile s grane na granu. zašto si uvek toliko tužan? – Kako. otišla je na obalu jezera. ali se čvrsto u sebi odluči da dozna tajnu crne ptice. odveć sam uzbuđena i ne mogu ti reći sve šta me tišti – prozbori najzad ptica – ali doveče dođi opet na obalu pa ćeš čuti. zašto uvek obori glavu. kraljica zime. reci mi što si tužan. znaš da sam tužan? Tiho pevušim ploveći jezerom.

da bi mogli juriti kao strela. mravi i patuljci rado se s njom igraju. Posle ovog kraljica je otišla do ledene kule. i opet krenite desno. pauci načine začas ljuljaške. Ali se jednog jutra mala nestašnica iskrade od svojih drugova i sama pobeže na reku. Sedne na list bukve što je stajao u vodi kraj obale i otisne se na njemu kao na čamčiću niz talase.zime: – Sve je oko mene belo: i drveće. posmatrajući krajeve kroz koje je tekla reka. ali nesreća se uvek iznenada dogodi. mala kraljice. pa je Snežana zbog toga umiljato zamoli: – Dobra. majka svih pahuljica. pošalji noćas na pticu što stoji sred jezera jato pahuljica i njima zauvek pokrij njeno crno perje. zaplovi noćas na sredinu jezera i čekaj. Svi do poslednjeg stvora u njenoj okolini vole je i maze. Naišavši na nekakvu 40 . svici. obese ih o kakvu grančicu. mala devojčica. pa kod jaruge levo zaobiđite šumarevu kuću. mravi od čašica žira naprave kolica pa se po njih dvadeset upregne. i zveri. Tako je molila Snežana. ona položi glavu na krilo i ostade nepomična. Mogla joj je i zapovediti. i ti. Snežna Zvezdo. svici dolete da joj svetle. patuljci je čuvaju da se ne uplaši vuka ili medveda. Kad bi oko ponoći. Htelo joj se da se malo po vodi provoza. Kad pođe daleko u šumu. Kad zadrema. i bila mnogo vesela. kraljicu zime. a ptice letele kraj nje obalom. san pticu savlada. te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime. Učini da se sutra probudi sva bela kao sneg mog prestola. nikad nisu videli tako male devojčice. Zato me mori tuga. ne brini! Učiniću da postaneš i ti beo. Ona je mala. Ako joj se voza. veoma stara. a crna ptica uzdrhtalo čekala nasred jezera. Zečevi sa obale su je zadivljeno gledali. Kad padne mrak. gde je živela Srebrna Zvezda. vesela i prozračna kao vilin konjic. u pravcu stare bukve. među stenje. ali taj prvi još i sad živi i po tom istom jezeru vozi Snežanu. samo sam ja od noći crnja. Čuvši to. onda skrenite desno. Snežana radosno reče: – Kad ti je to jedina nevolja. Ako zaželi da se ljulja. ali Srebrna Zvezda je bila veoma. KĆI VILINOG KONJICA Pođite kroza šumu stazom pravo. tamo je panj gde živi kći vilinog konjica. Sve je bilo ne može biti lepše. ti što si još mojoj majci odeću tkala. komarci. prvi na svetu. Plovila je tako ona. čamčiću . komarci i pčele zuje. plovila. pauci. Bube. drugi su se posle toga rađali i umirali. Ujutro Snežana opazi da vodom plovi beli labud. i mala kći vilinog konjica se njiše na njoj po čitav dan. pa kad najzad udarite još jednom ulevo. i nebo. A istog časa pade jato pahuljica i svu je zaveja. da je što pre uspavaju. Patke što ih je sretala duboko su joj se klanjale.

kao za pakost. a vilin konjic se vrati na potok kraj koga je obično noćivao. kad se sunce stalo kloniti zalasku. njen sused. zavukao se i ćuti. Za to vreme. vilinom konjicu. i patuljci brzo otrče da odnesu glas njenom ocu. Tuda slučajno naiđe vrabac. Trčali su što su igda mogli i nađu ga kraj nekog potoka. Uto on još jednom iz sve snage dunu. oči joj se začuđeno otvore kao kod dece probuđene iz dubokog sna. A istočni vetar stade prvo tiho. pa kad vidi da je sirota mala devojčica umrla. vilin konjic pojuri na livadu gde je ležalo njeno telo. nađu ga u jaruzi. dva manja dečaka. A posle nekog vremena talasi izbace na obalu telo male kćeri vilinog konjica. Kraj kola pođu svici sa svojim svećicama. Roditelji su po ceo dan orali. molim ti se. Čim su stigli na livadu kraj reke i čim je vilin konjic oslušnuo srce male utopljenice. ti jedini to možeš učiniti. TRI PATULJKA Daleko negde u planini živela je siromašna seoska porodica. pravili vodenice na 41 . a vilin konjic je uze u naručje i obasu je poljupcima. za tren oka. Kad se istočni vetar opet vratio u jarugu. Njihove igre nisu bile slične igrama varoške dece. Ovi mališani su pravili sviralice od vrbova pruća. prhnu odmah da javi njenim prijateljima. Jedva u zlo doba. a njena krilca se lagano pokrenu. pa onda sve jače duvati u krioca obamrle devojčice. potom šumica oko livade. – Vilin konjic je nemilosrdan reče prvi patuljak glasno plačući – on ne žali svoju kćer. ne bi li ih pokrenuo. od njega ni traga ni glasa. tiho. ostajala su kod kuće sama i igrala se. da bi svoju decu ishranili. – On sada razmišlja o načinu kako će je oživeti – primeti drugi. ali. pleli kotarice. – Oživela je. Ugledavši ga. misleći da je ni vetar ne može oživeti. nađe se na livadi. jer je već bilo prevalilo podne. pojure patuljci i svi njeni drugi prijatelji da traže istočni vetar. deca. Oživi mi je. Tako se glas o njenoj smrti raširi brzo po šumi. hajde brzo do nje. jer ako ga pre večeri ne nađu i devojčica zanoći obamrla. Čim ču šta se dogodilo njegovoj devojčici. – Mala kći vilinog konjica je umrla. stanu plakati neutešno. Njeni drugari. niko joj više ne može pomoći. jer će za koji čas zaći sunce i biće kasno. jer je već padao mrak. zamolio je patuljke da odmah pronađu istočni vetar i dovedu ga na livadu.maticu. Zanjiha se od njegova daha okolna trava. a krila male devojčice još ležahu nepomična. čamac joj se prevrne i ona upadne u reku te se udavi. ali se patuljcima činilo da ne leti dovoljno brzo. Čuvši ovo. pa se odmah digne iz jaruge i brzo. kopali i želi kod drugoga. jer će skoro noć – doviknu mu patuljci. oživela! – poviču radosno njeni prijatelji patuljci. vilin konjic ga zagrli preklinjući: – Oživi moju malu kćer. bube udese najlepšu svirku. I vetar je mnogo voleo ljubimicu patuljaka i buba. oživi što pre. posade mravi svoju ljubimicu u kolica načinjena od žirove čašice i povezu je njenoj kući.

ali se ni kamen ni drvce ne daju s mesta maći. odu kući jedva čekajući jutro da opet idu na igru. mislili su da se sva trojica u njoj nastane. a čim su otišli kući. i odmah opet kradom dođu da vrebaju lopove. iziđu na obalu reke i kućicu prenesu daleko u šumu i sakriju je među žbunje. zabodene s obe strane reke. Dok su deca pravila svoju vodenicu. ograde je prućem. Tako idući niz vodu. da bi zavarala trag. Motku naslone na drvene račve. Potok samo teče kao što je i pre tekao. koji su virili iza žbuna. Kako te noći nije bilo mesečine. stoji ista istovetna. 42 . kao da su prikovani. Kraj seljakove kuće u najgušćoj šumi živela su tri patuljka: Sedobradi. i deca se vrate kući kad je već uveliko pao mrak. Ponekad su zidali kućice kraj obale ili krčili staze kroza žbunje. patuljci su virili iza grma. Deca prosto nisu mogla da dođu sebi. Crnobradi i Riđobradi. Kad ujutru deca dođu na obalu i vide da im nema kućice. Jednog dana rano ujutro odu Stojan i Milan. na potok i počnu graditi vodenicu. Pod slap što je padao sa brane stave podužu motku na čijoj su sredini bila lepezasto pozabadana mala drvca kao pauci na točkovima. kad su bili gotovi. ali on se nije dao izvaditi iz račava kao daje prikovan. i kroz dvorište proseku stazu ređajući šljunak do šljunka. i oko nje isti plot i ista staza od šljunka. Mogli bismo na njoj brašno mleti. ali ne mogući da se dosete. Kako su bili vrlo mali. Crnobradi patuljak pristade odmah. I zbilja je nađu među žbunjem.potoku što je tekao pored kuće. Za nekoliko dana deca naprave na obali kamenu malu kuću. samo na sasvim drugom kraju potoka. odmah ću se ja pretvoriti u grumen zlata. Tako je voda padajući okretala točak. te da vide ko to prenosi na drugo mesto ono što ona nameste kraj potoka. Ali čim su deca otišla kući. daleko naiđu na svoju vodenicu. Kad imaju šta videti: na onom mestu gde su je sagradili ničega nema. patuljci. tako su se zvala deca seljaka. pa samelju na njoj vreću brašna za sutradan. i nije ga mogla odneti. Sedobradi u grumen srebra. udesivši je isto onako kako su je deca bila udesila. zakačio za kamen. Izjutra rano otrčaše da ispitaju da li vodenica i dalje radi. ali Riđobradi primeti: – Pristajem na to samo ako noćas ne bude mesečine. Potrče deca niz vodu da vide da se nije točak gdegod zaustavio. stoji ista onakva kakvu su je ona sazidala. patuljci slobodno iziđu na reku i premeste dečiju vodenicu. Zato se Milan i Stojan tužni vrate kući. a Crnobradi u grumen uglja. Deca se plačući vrate kući i reše se da idući put čuvaju stražu pored svoje rukotvorine. Prvo naprave branu nagomilavajući kamenje i pesak sa muljem. Pokušaju da opet vrate točak na staro mesto. Sedobradi reče: – Hajde da dečiju vodenicu premestimo na drugo mesto. samo časkom svrate kući. čudeći se šta će to biti. stanu je tražiti po okolini. Pokušaju deca da je vrate na staro mesto. A evo šta se dogodilo. Uveče. jer vi znate: vidi li nas na zlom poslu ma koje ljudsko oko. Ovaj posao bio je gotov tek uveče. kad posle nekoliko dana sazidaju malu hlebarnicu. I tako.

Te večeri mesečina je sijala kao dan i napolju se sve videlo. Do Mare dopiru zvonki razdragani glasovi. mama polazeći zaključa kapiju. Noću kad se umorna iza sna trgne. te pođu u krađu. pazi! A kante zveckaju: Lepo se je brčkati po česmenoj vodi. Deca sve to blago odnesu kući i posle su sa svojim roditeljima živeli spokojno i imala čime da se školuju. Daleko u krugu gde stoji pesak deca se igraju. po travi se valjati. treba da je prenesemo kraj kućice. Opazivši mesečinu. jedva odvoji Maru od plota. Čuje se kako zvone limene kantice na svojim drškama. Ali tek što su oni počeli da prenose hlebarnicu. Video si kako je lepa mala hlebarnica. Pazi. LEPO JE BITI DETE Po ceo dan Mara viri kroz plot svoga dvorišta u obližnji park. ali ne ume. Ne znaju to sve mame. plašeći se da ga kakvo ljudsko oko ne opazi. pa da u njoj pečemo hleb. deca ih ugledaše. po pesku se brljati. pucketaju točkovi kolica na pesku i skaču lopte negde na utabanoj stazi. Ponekad pokuša s detetom da se igra. ali ga druga dvojica nagovore: – Deca sad uveliko spavaju – rekoše oni – pa možemo spokojno u krađu. I što je najgore. Riđobradi nije isprva hteo da ide u krađu. učini se mami kao da u detinjem disanju čuje uzdahe: 43 . nije to naučila. Crnobradi u grumen uglja. pa se Riđobradi pretvori u grumen zlata. Hodi. Tako i Riđobradi pristade. Viri tako Mara kroz pukotinu plota i čini joj se da čuje kako lopte skakućući deklamuju: Lepo li je skakati po uzanoj stazi. Maro. A Mara nema ni brata ni sestre niti kakve male susede da bi se s njima poigrala. da dete ne bi moglo samo izaći na ulicu. jer ni nju nije imao ko da vodi na dečje igralište niti joj je ko kupovao igračke. Kad je bila mala. Sedobradi u grumen srebra. hodi! Kad se mama vrati kući. Maro.

crveni. U igru me. svoj veliki obruč dete se brzo nađe tamo i stade očarano. ali kako nema dovoljno prostora. Okolo su trčali drveni konjići. mama. između cveća na slobodi. da sve to mora nedeljom da posvršava. i siromašne i zaposlene majke vode svoju decu u park. Mama uze dete za ruku i povede ga u park. Pod ručicama oseti glatku elastičnu gumu i učini joj se da drži neko živo biće koje diše. obruč svaki čas udari u zid. vodi! Pre nego pođe na rad. kad bi izvetrila i isunčala kuću. Nedeljom. Mama sede na prvu klupu bojeći se da Mara ne poželi sjajne i zvonke kupovne igračke dece što su se u velikom krugu igrala. s decom bi se poigrala. A u parku je već vrilo od dece. ali gde bi pala. činila se nekako bolesna i umorna. Ali je dete svaki dan molilo da ga izvede u igru među drugu decu. Sem toga. i uze da umotava neke krpe od Marine stare haljine u čvrsto klupče. dan u igri provoditi. koja je i u šetnji brzo koračala. pa smišlja kako bi to mogla učiniti. a obruč od bureta bio je izriban i svetlio se kao nov i kraj njega stojala nova novcata palica odeljana od mladog pruta. kraj nje je stajala krpena. Mara se zagleda u belu devojčicu što je u naručju držala ogromnu loptu i vozila u kolicima lutku. plot ili prag i preturi se. Bela devojčica se ustremi i ote joj svoju igračku. Marina je. Zajapurene devojčice punile su peskom svoje kante. I Mari se činilo da se sve te igračke i deca u horu vesele: Lepo li je dete biti. Bela devojčica utom svoju loptu ispusti i Mara potrča da se njome malo poigra. A mami se svaku noć čini kako uzdiše i moli je da je odvede u park među decu. i plavi. Zato se ona brzo zadovolji svojom igračkom pa se kao čičak opet uhvati za plot i ostane tako dok se mama ne vrati. Mara drvenim patrljkom goni neko vreme obruč po pokaldrmljenom dvorištu.Ja sam jošte sasvim mala. Jurile su sve vrste točkova i kolica i kola. Goneći. Na stazi su stajala bez gospodara 44 . počistila i popravila sve što se preko nedelje uprlja. već je dvorište bilo počišćeno i sušila se na jasnom suncu iza kuće Marina košulja i čarape. koja preko nedelje kod drugog radi toliko nagomila posla u svojoj kući. crvena lopta. žuti. te mama jedne nedelje ustane rano. ali se Marinoj mami. istina. rano. bila velika. Kad se Mara probudi. Iz njene koštunjave. da detetu bude igračka: pruži mu probušeni lonac ili siđe u podrum da iznese zarđali obruč sa bureta. Ali ta je radost bila kratka. istina. Kad bi inače okrpila i oprala Marino rublje. Svetla lica gumenih lopti poskakivala i valjala se po travi. tu bi se i zaustavila. nesavitljive šake detinja šačica je svaki čas klizila i sitni detinji koraci su jedva stizali mamu. Bilo bi tako lepo poigrati se loptom koja ume da odskače. međutim. Pesak u krugu je ličio na ogroman šaren mravinjak. i imati lopte nove i konjiće i točkove. mama nađe poneku staru stvar.

Čak je i poneko dete iz velikog kruga ostavljalo svoje lakovane igračke prilazilo deci što su se igrala oko Mare. Bilo je neobično slatko držati porculansku. i imati lopte nove i konjiće i točkove. a krpane lopte kao da dobiše mala krila u rukama veselih devojčica. raznizane. Dečaci kopajući starim kutlačama načine čitavu kulu od peska. romana za djecu. To su bile šolje bez drške i okrnjene tacne. pojavi se rumeni dečak i uze joj ih. Mama dotrča. uze je na ruke i odnese na klupu daleko od glavnog kruga. a okolo su igračke u horu zveckale: Lepo li je biti dete: što želite. to i smete: kupuju vam mama. a štipaljkom se moglo vrlo dobro čeprkati po zemlji. jer se na šolji smejala neka beba. razne boje i oblika đinđuve. Ali samo što je tri koraka koračila. krpene lutke i lopte. dan u igri provoditi. priča. zatim joj pokaza kako i njen obruč može daleko da se kotrlja a da ne padne. Podjednako plodna i stvaralački nadahnuta i kada stvara za odrasle i kada piše za djecu. u svilu obučenu lutku. gorak plač. baka svakog dana igračaka. međutim. čega god bi se dotakla. slomljene mašice i viljuške. I tako. U blizini su se igrala još neka deca čije igračke su kao i Marine bile domaća rukotvorina i stare u podrumu bačene stvari. Devojčica što se igrala štipaljkom za rublje i šoljom bez drške pruži Mari šolju pozvavši je da stružu pesak iz jarka pokraj staze. To Maru uteši. Mari se sve to toliko tužno učini da udari u glasan. Ona onda ugleda na klupi lutku koju je merila do sada jer se njena sopstvenica prljala građenjem kuće od peska. ova pjesnikinja spada u red naših najpopularnijih pisaca i najplodnijih 45 . BILJEŠKA O PISCU Pjesnikinja DESANKA MAKSIMOVIĆ ima iza sebe čitavu biblioteku knjiga koje je napisala: više knjiga poezije i proze za odrasle i velik broj knjiga pjesama. Uskoro se njima dvema pridružiše i druga deca sa svojim krnjavim igračkama i načini se veseo žagor kao i u velikom krugu. Želeći da je razveseli ona joj pokazivaše kako se i njenom loptom može lepo igrati bacajući uvis i dočekujući je u ruke.kolica natovarena peskom. bajki. i Mara htede da ih malo povoza. nečije je ruke istrgoše iz Marinih ruku: čuvarica devojčice se bojala da je Mara ne pokvari. A mama je osluškivala kako nedaleko iza granja zveckaju limene kantice: Lepo li je dete biti. otimali su joj.

Desanka Maksimović rođena je u Rabrovici (Srbija). panoramama. "Bela vrana". nagrade. Napisala je velik broj knjiga i za odrasle i za djecu. Djela Desanke Maksimović prevođena su u svim našim republikama i pokrajinama na sve jezike naroda i narodnosti koji žive u Jugoslaviji. Za svoje djelo dobila je brojna jugoslovenska i svjetska književna i druga priznanja. "Đačko srce". Po završenom Filozofskom fakultetu u Beogradu radila je u mnogim mjestima kao prosvjetni radnik. zatim u zbornicima. 16. 46 . maja 1898. do onih najvećih književnih koje se dodjeljuju u našoj zemlji: Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu. "Šumska ljuljaška" i druga djela koja se već godinama nalaze u školskim lektirama u čitavoj našoj zemlji. "Pradevojčica". godine.stvaralaca. i antologijama jugoslovenske i svjetske poezije. kao i na mnoge svjetske jezike. Poezija Desanke Maksimović zastupljena je u brojnim pregledima. "Oraščići-palčići"! "Zlatokrili leptir". a velik dio života provela je pišući svoja djela. čitankama koje izlaze u našoj zemlji i svijetu. izborima. povelje. od kojih izdvajamo samo neke naslove njenih djela koje je posvetila djeci. To su knjige: "Buntovni razred". plakete. "Bajka o kratkovečnoj".

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful