Desanka Maksimović POEZIJA I PROZA ZA DJECU

(izbor)

BUĐENJE PROLEĆA

DEČJE PESME Ove dečje pesme, neka deca znaju, čula sam od česme u rodnome kraju; od livadskih trava pred noć kad šumore. od bića što cvrkuću, ćute, zuje, zbore; od zemljaka mrava kad s milion unuka, sitne dece žute, krene se na pute; i od mačka stara, unučiće svoje kada iza peći tiho razgovara; od starica žaba u suton kad žabice na spavanje zovu; od deda i baba;
1

od roda na krovu; od sunčanog zraka; bauka i mraka; i od poderanih, starih igračaka.

KNJIGE RAZBIBRIGE Prodala je baka daleko u gradu pet kila krušaka. Pa se misli stara što bi deci kupila za to malo para. Da li igračaka? Igračke se lome, zažalila baka. A šećernog leda? Što će deci šećer kad imaju meda. Da li opanaka? Omalo je novaca, pomislila baka. – Kupicu im knjiga odlučila stara, za to malo para. Može kraj praščića knjigu svoju čitati moj čobanin Mića. Može moja Mara, kad poslove sredi,
2

da se razgovara. Nedeljom i baki moći će iz knjige pročitati unuci razne razbibrige.

ŠARENA TORBICA Ide đačić u školu, o ramenu torbu svaki čas zagleda: tu je boja zelena kao mlada pšenica da bujaju dečica uz nju nikla crvena, da detetu škola sva na radost bude; pa modra kô šljiva, da se šari čude; pa kô dunja žuta, da se đačić zvezda i sunašca seti koliko god u nju pogledao puta.

BUĐENJE PROLEĆA Govorila stara Matica svim pčelama kraljica: "Pogledajte, kćeri, napolje, kreće li se vreme nabolje, jesu li se noći skratile, jesu li se laste vratile, jesu li s reka pali okovi, čuju li se gorski tokovi,
3

rumeni li pruće živice, zelene li mlade njivice, kukureci da li stasaše, – da vas pustim jutros na paše."

MALI JAHAČI Rasla su dva ždrebeta, dva ždrebeta zelenka, pokraj šuma i vrela, uživala u sjaju leta, u slasti biljnog mleka; oko njih mora cela livada i pašnjaka od jutra pa do mraka. Jahala dva dečaka, unuci deda-Veljka, do dva mlada zelenka, tutnjalo od njinih koraka, brdo, polje i reka, od vetra jurili brže; tek čuješ izdaleka pevaju naglas dečaci a ždrebad radosno rže.

U GOSTIMA Pozvao je maj sve bube na čaj, od ose do pčele, da se provesele, tihe bubamare, leptire, bumbare, i livadske popce, i rudare rovce.
4

peruniku plavu. u hajdučku travu. Vi. Sipao je maj svakom med u čaj u crvene lale. do cvetnih krušaka! 5 . izneo u polje raznobojne šolje. na livade. gde bagrenje raste! A vi. Mazice. valja kuću kućiti opet iz početka. i leptirić lak. iz obližnjeg žbuna zapevala žuna. začula se truba sviračica buba. Popio je svak. čaja pola litre. da zasladi piće. u žute ljutiće. Mlade. na stazice. Osice. i rumene zdele.Spremio je maj sudove za čaj. u zvončiće male. zasvirale citre. do kosice. čuturice skupe. pozlaćene kupe. i krčage bele. JUTARNJA PESMA PČELA Valja meda skupiti. travicu popaste! Vi.

šta će biti.Vi. zaplaka uglas: – Šta će. pobirajte slasti sa šljivaka! Valja meda skupiti. Gledali ga mravi u zelenoj travi pa ih bilo strah. ako prsnu niti. 6 . a paučić – tras! LIVADSKO ZVONCE Bim-bam. a on u šumu – klis! Ljuljašku istiha splete pa se njiha: uvis. uvis! Gledale ga ptice tako na vrh žice. Opazi ga cveće kako kroz zrak šeće. ŠUMSKA LJULJAŠKA Zaspala je malo paukova mama. zastao im dah. valja kuću kućiti opet iz početka. Krilate.

bliži leto. 7 . da trepavice dremljivice bude sram. Mrav pošao na put ran: pčela poljem traži stan. već je dan. Bim-bam. udaram. udaram." Bliži se. Zrikavci su mi rekli koje u putu sretoh: "Bliži se. udaram. već je dan. Bim-bam. Pomalja zlatnu kosu u zrelim njivama žutim. da se budi cvet i kam. bliži leto. BLIŽI SE.udaram. bliži leto. i miš slepi. bunovan. u duši već ga slutim. Pomalja usne rujne u bulkama crvenim. mili već i pužić sam. pobegao na tavan. BLIŽI LETO Bliži se. Bim-bam.

žute. raspleći kike. dokle ovako snežno pada. rastočite se. Kao sjajna carska kruna zlatna mu svetluca kosa rumenih svitaca puna. bele rade. ivanjska travo. govori livada kćerima redom. krune drveću. dok pljusak ovako iz neba lije. po celom polju. perite bele rukave. govorila livada deci-cveću. i polja i šumarci koja u putu sretoh: "Bliži se." Bliži se.Mirišu livade bujne. skute." KIŠA NA LIVADI Umijte. dok kiša ovako iz neba toči i pere krovove. dok još kiša plaha ne susta. kosa je u tebe duga i gusta. ih u putu sretoh: "Bliži se. umijte dobro oči. Perite rupce šarene. da budu još rumenije. bliži leto. bliži leto. nedogledom. 8 . da se okupa sto livada. bliži leto. Umijte. Svi su mi oni rekli kad. Umijte se. umijte dobro lice. umijte rumene trepavice. Ima danas kišice mlade. perunike.

žive zgode: kiša je tako bujna i mlada. Pokraj puta razasuta sela leže. – Dobro veče. NAMERNIK Vraćao se mrav sa puta. namerniče premio. Umijte se! Da. – Kad bi sama guja ljuta omrknula nasred puta. Uđi samo.Ima danas na nebu vode. možeš li ga primiti. VOŽNJA Vozimo se. Putnik neznan izdaleka. beže. lete. Ko potoci posle bure konji jure. 9 . noć prespavaj. da se okupa sto pašnjaka. ja bih i nju primio. pred vratima tvojim čeka. mravak reče. pa omrko na stazi kraj maslačka žuta u tom kolibicu starog puža opazi.

Gle. kao strele tek prolete. lete. seoske kuće bele. Pokraj puta razasuta sela leže. Ko potoci posle bure konji jure. lete. mekom. počinju i svetlaci. Pored puta stabla vita. Gle. šiblje. lete zraci. lete. Po beskrajno nežnom. Vozimo se. i dalekom nebu plavu nasmejani mesec bludi što na ljudi liči glavu. da se pale. Sanja cveće: miris sleće sa livada. i iz magle trepte sive kao žive zvezde male. BELA VRANA Neka vrana samohrana 10 . Vozimo se. beže. žita. blaga večer pada.Vrh potoka i šipraga topla.

razbole se sred planine. poskida joj crno ruho i obuče čisto. otišlo joj u mornare i monahe. More. golubije. Sretnete li u planini na proplanku. u belome ruhu hoda. da ih pije. ukuva joj gorke trave. Potraži ga. pronađi je! A more se zlatnim zaogrne plaštom. to je vrana samohrana. milosrdna. položi je u postelju. nigde sina. – nije htela da ga skine i kada je ozdravila posle nege seničine. što imala od rodbine. nigde snahe. ili stazi. Lečila je seničica. belo. 11 . Uveče se gora iza magle skrije. mala ptica. ŽMURA Igraju se žmure more i planina od davnih davnina. belu vranu kako gazi. goro. lišće suho.

čučala strašna dva vuka stara. deco draga. Pojuri ga. iza bunara. svojim detetom. dokle ne potone. – Jarence. goro.ako vladaš maštom! Ponekad planina do oblaka segne. burence. jarence. JARE I VUCI Igrala se koza s belim jaretom. da ti ne pobegne. pa se zakleše: – Glave nam stare. ukrašćemo joj belo jare. pobegli u noć bez glasa i traga. burence. To čuli lovci negde iz mraka pa pripucali iz pušaka. baš si debelo! Da ne dođu samo vuci u selo. vodo. Trči za njom. A u blizini. 12 . A vuci od straha. A nekad se more šćućuri i šljone.

razbegli se zečevi na stotinu strana. Drugi rekô: – Majka da me živa ne gleda. JESEN Ide. ne bojim se vuka. Jadne lipe mlade. ne bojim se lisice. Uto nešto šušnulo negde ispod grana. Jedan rekô: – Tako mi ne otpala ruka. šta li će da rade! Šta li će da rade srebrnastosive kraj potoka ive! 13 . Treći rekô: – Tako mi kupusova struka. popca ni bauka.HVALISAVI ZEČEVI Hvalili se zečevi u zelenoj travi. ne bojim se medveda. ide jesen.

račić reci do kamena. guska s guskom podjednaka. 14 .Šta li će da rade visoke topole kad ostanu gole! Čim će da se brane hrastovi u gori kad jesen zahori! Kad jesen zahori. mišić maci do brkova. prase jagi sve do runa. jagnjad ovci do srdaca. do obale njivi reka. žabac bari do okreka. mravak cvrčku do gudala. čim će da se brane stare bukve grane! Čim će da se brane od jeseni stroge šumice uboge! KO JE VEĆI Pače patki do članaka. svraka vrani do kovije. a do njuške kuci maca. cvrčak pužu do rogova. čvorak svraki do kolena. vrabac čvorku ispod kljuna. petô ćurki sve do uha. patka koki do pazuha. tele kravi do vimena. koka petlu do grudnjaka. ždrebe konju do stremena. jela zvezdi do očiju.

– Pokraj Drima skače strinka gatalinka. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Drim. SNEŽNI GOLUBOVI Spazila dva goluba prava: u vrtu. u jutro rano. – A u Limu ptica štrk ribicama masti brk. – A u Limu ima dom mali som. dete majci do krioca. LIM I DRIM Tekle reke Lim i Drim. 15 . – Pa šta s tim? Neka samo dalje teku Lim i Drim. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim. mama tati do ramena. jedan drugom pobratim. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Drim. A u Limu živi rak i s njim sitni mrmorak. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim.mesec suncu do plamena. – Pokraj Drima vazdan šuška belouška.

na grani nisu ptičice već bele grudve snega. bez svećice neke. dvesta. golubice Belke. kao na jelkama što imaju deca.jato snežnih golubica spava kao omađijano. Kad eto ti čuda. I poletjeli s krovova ničice do jata golubjega. ne može nijedan da se nadivi šta li će to da bude. I noć utom pade. a senice Senke i gugutke Sive. PTIČIJA NOVA GODINA Godina će nova. ne miču se s mesta. A na vrhu svake stoji srp meseca. šumom divne jelke zasijaše svuda. čudom se samo čude. bez srebra i zlata i bez igračaka kojim jelke kite deci mama. pravih su ih zvezda okitila jata. nijedna krila da bi se digla od njih stotinjak. Prošlo i podne. i noć stigla. spavaju. ali bez ukrasa. kad tamo. živi. Imaju u šumi i jele i smreke. ostale bez jelke. 16 . Ne od lažnog srebra i lažnoga zlata. Gledaju: golubovi pravi. baka.

Iz neba vedroga domamio nežno srebrnasto inje i pahulje snežne. taljige voća pune. pužje kuće prazne. automobili. automobili. Lakše. pod njihovom jelkom. u veseloj. 17 . i gugutkom Sivom. ne idi galopom! Sad će iz školskog dvorišta na ulicu jurnuti đaci kao izbačeni topom. Povešao ptičje igračkice razne: šišarke. da se radosna vrate. ujak i stric i bake i mama i brižne tate. golubicom Belkom.Čarobnjak je valjda to u šumi bio i za ptice mesec jasni umnožio. konje smiri! Tramvaju. dajite tačne znake. brzi tramvaji. automobili. ludoj graji. Stojte. SKRETNIČAR Stojte. stojte. žirove. deca ulicom trče kao poljem leptiri! Vozaru. I ja sam vam bila sa senicom Senkom. kod kuće decu čeka. sad će iz škole da grune đačića nadošla reka.

Ti britvom kosiš sada busenje ukraj jarka. stojiš hrabar na meti. Ti sada zabadaš pruće po dvorištu. šljive. ti sada gradiš domove od kocaka. a jednog leta žarka prava čelična kosa zablistaće ti u ruci. korov čupaš po luci. Jednoga dana ti ćeš sesti za kosilicu blistavu od jutarnje rose.DETINJSTVO Dečače. orahe i lesku. pašće otkosi ravni tu gde sad travu gaze detinje noge bose. prave brodove i kuće dizaće tvoja ruka jaka posle desetak godina. u pesku rasadnik dižeš mladi. U igri ti štitiš sada druga svoga nejaka. malene puštaš niz vodu čamčiće od novina. a kad dođe doba detinjstva i igračaka. za pravdu ti ćeš se prvi vatreno zauzeti. Ti sada čitaš samo 18 . a jednom ćeš saditi prave voćke okolo kuće.

sve govore i imaju ljudske oči prave. nema razgovora. I ja u pravdu imam poverenja i volim onog koji je proriče. Pobediće dobri. Kad dobri samo stigne u carstvo mraka. Ne prevrći unapred listove. priznajem ti. kamenje hoda i pevaju trave. niti zlatne ključe. a za ljubav tebi. sve će početi tamo da se sija. uvrstiti se u one što povesnicu grade. čitaj mirno: dobri će stići na vreme. kako ne bi. ne mora imati ni prut čudotvorni. NAD KNJIGOM BAJKI Dečače. pun stvorenja o kojima govore priče. I ja verujem pobediti mora dobri što pođe sa zlim da se tuče. i goleme. i ponosom se pune tvoje dečije grudi mlade. ni za mene nema u svetu stvari ni mrtve ni neme. izleteće ptice svud iz krletaka carstvo mraka nestaće svakako. a jednog dana ćeš i ti čovek odrastao biti. i oslobodiće tri sužnja nejaka. ni čizme krilate. oduvek sam verovala i ja. smoždiće ga dobri. 19 .istorije naše strane. Kad svi pomisle: pobedi car mraka. sve stvari su u svetu žive. I meni svet se čini pun stvorenja.

Čupajući korov morao je iščupati i poneku pitomu stabljiku. Šta će. što ti je i otac 20 . svakom dogodi. istina. kako vetar nije bio ljudski stvor. iako je najviše voleo da se s decom zabavlja. on se razdra: Moj nevešti brale. pa kad vetar zatraži nadnicu. zli gazda podviknu: Moj dragi prijane. on pokuša da radi i druge poslove: pogodi se kod nekog gazde tvrdice da mu razvije lišće na voćnjaku. Kako je to tek treći put u životu radio. To se. ni zloga dela gdegod započeta. Kupi se na vrata! Kod drugog se seljaka pogodi da mu plevi baštu. Za ljubav tebi biće srećna svaka zemlja odavde – pa do na kraj sveta. ti ne znaš zanata! Prstom nisi taknuo mnoge donje grane. ne razumeš ti se oko baštenskoga ni posla ni bilja. pa budi dadilja. ne pođe mu za rukom da sve pupoljke razvije i kad po svršenom poslu ode da primi nadnicu. ali i ovaj je gazda bio zao. kud će. ne hte dete poveriti. Idući kroz selo. nudio se seljacima da im čuva decu. ali mu niko.Za ljubav tebi neće biti skoro nigde u svetu čoveka opaka. BAJKA O LABUDU VETAR DADILJA Pođe neki siromah vetar da traži službu.

malo da se strese? Zbog njega ti. kad bi granje slomljeno i suvo malo ti oduvo? Gde ugleda samog zečića. pri kraju dana. U zlo doba. Drveće je odgovaralo bez volje.a i deda bio. rekne: Kako li bi bilo. teto. rekne: Da li staro lišće treba. moj prijane mio! Prepao se siromah vetar pa i ne sačeka kraj seljakove pridike. odneli su deku – ne dam svoga zeku. novi list ne raste. stane da ga ljuška pevušeći: Malome bukvaku odneli su baku. Razvigorca. da ti decu niham. već zaždi niz selo u šumu i uze se tamo nuditi bilju i zverinju za pomoćnika. Gde ugleda na bukvi staro granje. da im pevam tiho? 21 . Malome šljiviku odneli su čiku u goru daleku – ne dam svoga zeku. neko da čeka starog poznanika. ne ukazuje se. Kad ugleda hrast na kome stoji još lanjsko suvo lišće. koji mu svake godine u proleće pomaže prilikom listanja. čiko. ponudi se on hrastu na obronku jaruge: Da li imaš dece. neko da voli samo da obavlja svoje poslove. a zečije majke su se izgovarale da su sirote i da ne mogu da uzimaju dadilje. čika hraste.

Duja onda poče nešto što je još od svoje bake bio čuo: Ukraj vode. Duja to priča. 22 . kako se medved ženio pa nije mogao da nađe devojku prema sebi. otac hrast je sve to slušao da vidi hoće li Duja dobro obavljati svoju dužnost. Najzad je bio našao posao koji voli. Onda on poče nešto smešno. dobri brale. Čineći se da je tobož zanet nekim poslom. kraj potoka. Tako je Duja pričao pruću smešne priče. Pokuša vetar da izvrda. Nema više ukraj vode beloboke naše rode. Vetar se obradova što mu prijateljski mašu i ostade kod njih. treba da se gaje: ostali su siroti. hoda roda beloboka. malo pa će tek koja bukva doviknuti: Dujo. beloboka. jer je više voleo da peva. koga nazvaše Dujom. Malo. Puče negde puška puna. ovčicama moram izatkati hlad. Treba da se ljuškaju. reši da ga zadrži u službi dok god deca ne odrastu. a pruće uglas plače. ujutro mu retkim češljem raščešljavao kosu da je ne bi čupao. Deca kao svaka deca. nemam jadna kad. Uskoro ga upoznaše sva šumska deca i njihovi roditelji. poljuškaj mi dete. uveče mu pevao uspavanku da zaspi. Hrastovi sinčići stadoše izvirivati na svog budućeg čuvara i mahati mu umiljato zelenim šapicama. ali deca hrastova hoće pošto-poto priču. pa su i hrastići hteli da im vetar. obesi je o zalomljenu suvu granu pa sede uz pruće smišljajući čime da ga zabavi. i hrastići se odmah razveseliše. štogod priča. treba u zaranke da im pevaš blage šumske uspavanke. bez bake i naje. rujna kljuna. žao mu rode. Čuvši kako se hrastići slatko smeju i osetiv da su Duju već zavoleli. Skide odmah kabanicu.Razmisli hrast nekoliko časaka pa mu reče: Imam tri sinčića.

Tada hrastići budu ljubomorni pa udare u plač. ljuška. On priskoči i tamo pevušeći: Ljulja. ljulja. Tek što on uspava male bukve. ni zvezde. nija. pokrije krajičkom svoje dolame pa uljuška. sve do same noći. poviče ispod hrastovog debla: Ko hoće da bude najviši u gaju prvi mora spaziti sunce na rođaju. nija. daleko u gori strašni medved njuška: ne dam dece ja za prolećna dana obasjana dva. ni meseca dva. ljuška. a eto ti zove breza da uspava njenu decu dok ona ne završi vezeni zastirač za panj na kome su joj deca ručavala. I da bi pokazao da su mu oni miliji od breza i bukava. a on brzo ostavi breze pa potrča njima. A kad bude zora. daleko u gori kurjak se šulja: ne dam dece ja za sunce. Tada ih umije svežim mirisima. daleko kroz goru prikrada se lija: ne dam dece ja ni za letnja dva lepa večera. Ko hoće sve leto da lista i buja 23 . ljulja. još izdaleka ih umirujući: Nija. odmah na ovu nadoveže druge uspavanke.Duja priskoči bukvinoj deci pa je uspava uz pesmu kojom je obično i hrastiće uspavljivao: Ljuška.

sve više su pevačica na stan primali. a za njim ih pobeže još nekoliko. Kad je već torba bila puna. primete oni kako iz nje jedan beo veliki orah iskoči i otkotrlja se čak do jarka. zašto vas je strah? Pustite nas da vam očistimo grah. drugi su ložili vatru i udešavali mesto gde će postaviti lonac. Čobani se radoznalo okupe oko torbe. ali su se orasi u njoj premetali. glasovi su postajali sve jači: Pastiri. Ali što su se oni više izmicali. tiskali. Taj orah nije dotle rađao i čobani su u čudu posmatrali kako mu je prvi rod krupan i težak. Jedni su čistili pasulj da sprave od njega čorbu za ručak. Drugi se našali: – Možda je zemljotres. skidali sa njih gornju zelenu košuljicu i skupljali ih u torbu. te se pastiri. uplašiše. dogovarajući se šta da čine sa tim neobičnim orasima. Najmlađi pastir posluša druga i zaveza je. Utom su se iz torbe čuli glasovi: Pastiri. Jedan reče: – Sigurno smo prepunili. pastiri. Mi ćemo vam pomoći da skuvate čorbu. pa se presipaju. Hrastići se probude i stanu se peti na prste da prvi vide rađanje sunca. A što su više rasli. pa da vidimo šta će biti. granate krune kome nije trebalo više pevati uspavanke. a dvojica su tresli orahe. – Treći predloži: – Zavežite torbu. zveckali. Tek sad se dečaci prepadnu pa se poizmaknu dalje. pa ih izgoni iz torbe. Uskoro su postali snažno hrašće zelene. ORAŠČIĆI-PALČIĆI Sedelo je jednom nekoliko pastira pod orahom. koji se često ni vukova ne plaše. i tako svakog jutra pomalo porastu. 24 .mora na stan primiti drozda i slavuja. pastiri. odrešite torbu. ali su Duju iz zahvalnosti što ih je odgojio ostavili i dalje kod sebe te se na njihovim rukama u starosti odmarao.

oraščići-palčići. pa neka su u njima i sami đavoli. iz oklopa kleta. smešna stvorenja kriju u orasima i oni se dadu na posao. bojali su se da iz oraha ne izađe kakva napast. reče hrabreći ostale: – Šta ste se prepali! Ja sam je zavezao. veselo podvriskujući. Oganj je začas opet buknuo i počela čorba da se kuva. kako ste utonuli u zemlju? Opet je hor mališana sa grane odgovorio: Zemljotres je proguto naš maleni grad. jer su jedino tako umeli da govore: Pod zemljom smo lutali već vekova pet. Tada ih pastirče. naša sela i šume 25 . A oni se stanu kotrljati i skakutati. pa je dalje pitalo: – Recite mi. Ali malo pastirče. gde ste bili pre nego što ste se našli u svojim kavezima? Mališani se i sad pesmom odazvaše. Pomislite kako bi nama bilo da nas neko zatvori u ljusku od oraha. stavili u lonac da se kuva. i pope se pastiru na rame. i nama se po polju i planini šeta. ogrnut zelenom dolamicom. ispreskakali se i isprevrtali preko glave. Kad su drugi videli kako se nevina. Posedali su brzo oko šačice graha. Ali pastirčetu ni ovo nije bilo dovoljno. Začas je cela torba oraha bila razbijena i izašlo iz nje čitavo kolo oraščića-palčića. Ne mogu nam ništa. Ostali su samo ćutali. oraščići-palčići. Svršivši posao. pa se setili i svoga obećanja.Onda najmlađe pastirče. i vrati se svaki sa po dve iverčice. Prvo su se poigrali po travi. pevajući glasno: Pustite nas iz ljuske. pre nego što opet smo ugledali svet. reče drugovima: – Moramo ih pustiti jadnike. ne pitajući ih više. očistili je. koje je zavezalo torbu. Videći da se vatra utišala. ja ću je i odrešiti. upita: – Recite mi. a iz njega iskoči čovečuljak mali kao palac. Najzad su kao vrapci poskakali na grane oraha da se malo odmore. pa ko su da su. mališani su nastavili igru. želeći da sazna ko ih je zatvorio u ljuske od oraha. odreši torbu i prosu orahe na travu. Kad to ču najmlađe pastirče. uze prvi orah koji mu dođe pod ruku i razbi ga kamenom. Rekavši to. sto oraščića-palčića pojuri u šumu da donese iverja.

A kad je mali čobanin ostario i stekao unučice. Ali nikoga nije mogao da pronađe. – A posle šta je bilo? – nestrpljivo upade pastirče. A taman je srećno prosekao taj glavni mravlji drum. Kad mu treba da naloži vatru. pa ne bi primetio kad koza dohvati lisku kukuruza ili se uputi vinogradu. da ne plaču. dečko. Kroz stablo smo oraha staze prokopali. vikne samo: "Gde ste. O svom životu i poreklu nisu hteli više ništa da kažu. gušteri. S jedne strane su rasli kukuruzi. Ali ponekad bi se zaneo u igri. žabe. On je odmah vrati i zađe u kukuruze da vidi ko je pevao. obrstiće lozu. A ono je tako i činilo. ni tanko ni debelo: Čuvaj. oraščići-palčići su ih zabavljali: ljuljali ih i pevali im. a oni. oraščići-palčići poskaču sa grana i uredivši se kao vojska.i naš cvetni sad. svaki sa iverkom ispod pazuha. kozu. oraščići-palčići?" A oni dolete sa prutovima i začas pronađu pogubljeno stado. i do ploda doprli jer smo tako mali. kad ču iz kukuruza neko pevuši. Bilo je mnogo stvari koje su mamile njegovu pažnju: veliki mravlji dvorci. Vetar je lako šumio u dugom sjajnom lišću kukuruza i njihao im svilenu bradu. ni glasno ni tiho. ako bude u nuždi. Kad mu se zagube ovce. samo su polazeći rekli pastirčetu da ih uvek. odmarširaju veselo u planinu. Tako se jednom bio zaneo gradeći putanju od mravinjaka do reke: prutom je povlačio crtu u zemlji. Tako se mali narod odužio pastirčetu što se nekad prvo smilovalo na njega i pustilo ga iz ljuske na slobodu. dotrče i nalože. Dečak se okrete i zbilja vide da je jedna koza preskočila ogradu i počela da brsti čokot loze. njih se samo seti. a 26 . zove. da se mravi ne bi mučili kad pođu na vodu i putovali dugo preko busenja. s druge vinograd i morao je mnogo da pazi da koze ne bi otišle u štetu. Otpevavši poslednji stih. i biće batina ko na svadbi vina. osim toga je voleo da delja sviralice od vrbe i pravi u reci virove. PATULJAK KUKURUZOVIĆ Na nekoj strnjici kraj reke obrasle šibljem čuvao je dečak koze.

Dobro bi bilo da je sutra uzgred potražiš. Seoske gatare su joj savetovale da previja razno lišće. Svilene brade kukuruza su blistale na suncu. seoska vezilja. ni tiho ni glasno. što su među njima vijugale. Vrati se tada na njivu. Sedajući pod krušku. pa je tako već počela i vid da gubi. 27 . odlomi vrbov prut i zanese se u deljanje sviralice. poviče dečak. I danju i noću je vezla na platnu rukave i ogrlice za seljanke. Dečak je sutradan uzalud obišao celu okolinu i tek pred podne došao na strnjiku kraj reke. pa iako je i sama mislila da je duh. i ništa više. ja ne znam da u blizini ima ikakva česma. čija je voda lekovita za oči. ni tanko ni debelo: U pećini gore. ni glasno ni tiho. ali joj to nije pomoglo. kad su joj oči mnogo suzile. ni tanko ni debelo: Kad bi dečak znao. – Slušala sam pre od starih ljudi da u našoj okolini ima neka skrivena česma. znati. reče: – To je žubor vode bio. Ali dečak nije mogao da ne misli i prokrstario je sutradan opet kukuruze. zavirivao ispod vreža bundeva i duleka. ona reče dečaku. Dečkova je mati bila sirota udovica. dečak ispriča majci šta se dogodilo. A ona se bojala da se dečak ne prepadne. a ispod kamena doista izađe guja šarka i ode u trnje kraj reke. – Mora da je neki duh u kukuruzima – reče on majci. Ali je ponovo zavladala potpuna tišina. nemoj više o tome da misliš. a onaj isti glas iz kukuruza stade pevušiti. nemoj više o tome da misliš. sav zadihan.nikakav se ljudski glas nije ponovo čuo. Kad je došao kući. osim tvoja mati. dete. reče: – Gde li će biti ta lekovita česma da mi je znati! – Kako on to izusti. eno takve česme. vrativši se kući. Sunce je peklo kako samo može biti i potpuna tišina je vladala svud okolo. ljuta šarka živi. ne bi onde stao: gde je kamen sivi. naći ću ga. kljucala u koru kruške ptica. i ništa. a ona mu reče: – Sigurno ti se to od vetra učinilo. – Da je igla. Dete uplašeno skoči s kamena na kome je stajalo i odgurnu ga izdaleka motkom. samo niko ne sme za nju. Najednom dečak opet začu gde neko u kukuruzima pevuši. i pođe opet da ga traži. Jednog dana tako.

jer znam da si dobro dete. hoj. – Ja sam patuljak Kukuruzović – odgovori mali čovek. A rekavši to.Ode dečak do pećine u steni. MEDVEDOVA ŽENIDBA Ustade jednog jutra medved Dundo vrlo rano. a dečak radosno otrča po pljusku kući da sve ispriča majci. U kojim se kukuruzima ja nastanim. Hčće da te počasti što si mene spasao zmije. brada bi mi smesta sva otpala. ruke i noge majušne. u koju ranije nije nikad ulazio. Ali kako stiže na njivu. želeći da nahrani nepoznatog stvora u kukuruzima: – Razmotri. Dečko ovog puta pođe bez koza. Zato reče sinu. da bi na miru mogao tražiti nepoznatog pevača iz kukuruza. jer je vrlo mračna i duboka bila. Oči mu sitne kao u vrapca. tanku. Otrča brzo na potok i ogleda se u viru. I kako se zbilja tamo umila. Čuvaću te uvek. sad kukuruz moj raste na toj vodi. I kroz radosni šum letnje kiše dečak začu opet gde pevuši poznati prijatni glas: Oj. ne prestajući da igra. koju su čak i stari ljudi zaobilazili. – Ko si ti? – upita ga dečak začuđeno. da brada na jednom kukuruzu često poskakuje i da je mnogo bolja od ostalih. pa ga pozovi u goste. a vazduhom hranim. opet nastavi svoju igru i pesmu. hoj. dobro će da rodi. Zato su i ovi tako dobri. sine. Odjuri tada radostan majci i javi joj. Pljusak je bio snažan i voda lila niz liske kukuruza kao niz oluke. Pritrči on tamo te zaviri. pa opet nastavi svoju pesmu. te morade da se skloni pod krušku. Ali patuljak Kukuruzović odgovori: – Ja ne mogu nigde odavde: kad bih izašao. oči su joj postale bistrije. jedva čujnu. možda ćeš pronaći gde se skriva naš dobrotvor. A tebe sam zavoleo. dok je motrio pažljivo odakle glas dolazi. gde obično stoji klip kukuruza. – Majka mi je kazala da te pozovem k nama u goste. 28 . sutra opet po njivi. Tad se učini dečaku. dok ovde budeš koze napasao. videlo se da je pevač bio veseo. a njoj pomogao da izleči oči – reče opet dečak. stoji čovečić i igra u mestu. rastu kao iz vode. A imam svega što mi treba: kišom se pojim. samo brada velika koliko ceo on. I tako nekoliko puta: poćuti malo. i nađe u samom njenom dnu česmu. Kad ono čudo neviđeno: u onom zelenom fišeku od lišća. kiša udari.

a Dundo se pokloni do zemlje. pa reče: Pametnice. Sva će čarna šuma sići za njim s uma: veverica lepa. Sirotom medi bilo je u prvom trenutku vrlo teško. u času ću smrviti svakog ko je vređa. ja sam najsnažnija u planini zver: ruka mi je buzdovan. nisam valjda lud da se ženim takvom dugorepatom zverkom. a čizme duboke teške do tri oke. lijo. hiljadu dukata. Četiri šubare vrede silne pare. sve je krasno. ali se brzo uteši misleći: "I bolje što se već udala. brdo su mi leđa. Izađe pred njega stara lija pa ga zapita što je tako veseo i otkud je zalutao u njen kraj. jer se glasno nasmejao i otrčao u šumu pevajući: U medveda Dunda povelika bunda." I na um mu pade 29 . al' si. staje suvog zlata. daj mi svoju kćer. medo. A stara lija se lukavo nasmeši pa odgovori: Sve je lepo. Tako pevajući nađe se u kraju gde su živele lisice.Verovatno je bio zadovoljan svojom slikom. stigô kasno: kćerka mi se mala prekjuče udala za suseda svoga lisca repatoga. lija dugog repa.

pa bih mogao uz nju negde vrat slomiti. Vuka zateče gde se pred kućom sunča pa ga oslovi: Striče-vuče. a zečevu kćerku prosiš. začuđeno upita kojim dobrom je došao. kćer mi daj! Ako nećeš. čuj me sad: s tvojom kćerkom ja sam rad da se oženim. i ona sigurno voli mnogo da trči. Medved zimi spava otekne mu glava. Ugledavši ga onako veselog. stvor: sav si truntav. kao da sto kila nosiš. A mi smo vuci-halauci. napašće te sav naš rod. medo. zuba ljuta. govoreći sam sebi: "Lud sam i bio što sam prosio kćer brzonogog starca. ali se opet brzo uteši. svako nam se sklanja s puta. hrabra srca. Zec je okopavao kupus i nije ni primetio medveda kad je naišao. ne pijemo nikad meda. 30 . medovinu pije od mraza se krije. Zec baci motiku kojom je okopavao kupus pa pljesnu rukama: Baš si čudan." Pa se seti da krezubi vuk ima jedinicu. te pođe da nju zatraži. sav si spor. A vuk nemarno zevnu pa odgovori: Moja kćerka ne gleda veseljaka medveda. s tobom orodim.da njegov sused zec ima vrlo umiljatu kćer pa pođe da nju prosi. Uzdahnu Dundo kad ovo ču. dobro znaj. Medo se i pred njim pokloni i reče: Sused-zeče.

Lasica ga pogleda začuđeno pa mu odvrati: Ti si. trapav imaš stas. Morao bih svaki dan da slušam priče o vučjem junaštvu. Bila je sjajne dlake i okretna.niti se bojimo snega. bićemo lep par. lešnikom se hrane sa zelene grane. pođe medved dalje gunđajući u sebi: "Nisam ni lud da se ženim vevericom. Dundu je najteže bilo što ga je vuk odbio. Šta će. udaj se za mene. morao bih ovako veliki po ceo dan skakati po drveću. Ali ona gotovo i ne zaslade." Utom naiđe na lasicu pa joj reče što je mogao umiljatije: Lasice malena. veverice ne jedu medenih krušaka. te je zaustavi: Veverice lepa. a lasu malenu hteo bi za ženu. dragi medo. samo mu u prolazu dobaci: Pođi zbogom. niti se bojimo leda. Uzbraću ti cvet još neuzabran. budi moja žena! nosiću te na dlanu kroz zelenu poljanu. pa se medi mnogo svide. 31 . ali steže srce i pomisli: "Šta će meni vukova jedinica." Utom skoči s drveta veverica. medvede. kud će. Igraću ti kolo svaki božji dan. slep: hrapav imaš glas. kruščice medene daću ti na dar.

a starac ložio vatru. I posao su u svojoj kućici bratski delili. mačak mu uvlači konac u iglu. MACAN-BRACAN Živeli su na kraju šume samohrani starac i mačak. Njegova suseda nije ništa bolje ni očekivala. pevajući: U medveda Dunda povelika bunda. Macan je repom čistio sobu. sad će noć da nastane. Stvorićemo sebi ispod bukve krov. Macane.Pomisli medved postiđeno: "Tako mi i treba. pa je zato još više voleo svog jedinog druga mačka. Dundo joj se obrati laskajući: Susedice medvedice. a kad starac nešto šije. obojica su ujutro mnogo kašljala i obojica su volela da piju mleko i dugo spavaju. I posle su dugo živeli srećni i zadovoljni. kad starac stavi ručak da se kuva. mačak pazi da ne iskipi. Umesto da zaprosim svoju susedu medvedicu. starac mu peva uspavanku: Buji-paji. Starac nije imao ni dece ni unučadi. pa brzo ostavi posao i potrča mu u susret. Samo nikad nisu spavali u isto vreme: bili su plašljivi kao i svi starci te je uvek jedan stražario kad se drugom pridrema. i naže natrag kući koliko ga noge nose. Legne li Macan-Bracan prvi da spava. Macan-Bracan. staje suvog zlata hiljadu dukata. Kad tamo. vetar će da duva. stražu će da čuva: 32 . Ići ćemo svuda zajedno u lov. Obojica su bila nezapamćeno stara. udaj se za mene! Slušaćemo ptice sred gore zelene. obraćam se raznim uobraženim palčicama". a medvedica sedi pred svojom pećinom i cedi med.

kokoš. kravu. i ne sruše krov. da ne svrate vukovi kad pođu u lov. Macane. zapovediv mu da ne izlazi ma ko ga mamio. Samo mu je još nedostajao mačak. ali ipak odole srcu i 33 . da mesec ne smeta kad kraj kuće šeta. znao je da mu se nikakvo zlo ne može dogoditi. A kada se on dobro ispava. Doneo sam mleka tebi izdaleka. da povečeramo. Slušajući starčevo pevušenje. deda. spava starac. Zato se mnogo obraduje ugledavši starčevog mačka na prozoru. Macan tebe ne da. Mačak se obično nije plašio da ostane sam. očekivao ga je spokojno na prozoru do u mrklu noć. iz daleke daljine doneo sam slanine. Bio je u selu ukrao petla. Ali jednog dana tako naiđe kraj njegove kuće lopov. uspavaće miša na našemu tavanu pa će mišić Macanu dopadnuti šaka pre prvoga mraka. taman toliko da zakući. istina. mačak je spokojno spavao. sad će noć da nastane. Macan legne kraj njegovih nogu. izađi ovamo. Pređicu ti prede od poda do grede.da ne padnu gromovi. pa ga stane mamiti: Macane-Bracane. ostavi mačka da čuva kuću. jer starca nije bilo kod kuće ceo dan. i psa. gleda ga netremice i prede: Spavaj mirno. Kad starac pođe u šumu da kupi drva. Buji-paji. sad će pasti kiša. ovcu. da te dobro čuva pauka i muva. Macan je. bio gladan.

ali starac ipak stiže da ga dobro opauči po leđima. Razbojnici grunu u podrum. pa se sakri duboko iza grede i poče maukati iz sveg glasa. izađi ovamo. on je tu. on je tu. sakrio se u podrumu.pobeže sa prozora. ali starca ni tamo ne nađu. sedeći na prozoru. to se i desilo. još izdaleka opazi gde dolaze te starac brzo pobegne u šumu. praveći se nevešt. paprike i soli – sve što gladan voli. te navale ljutito na mačka da im odmah kaže istinu. stanu da viču na mačka što ih je prevario. nećeš ni na luk". izađi ovamo. Lopov u taj čas šmugnu kroz mrak. da povečeramo. A čega su se bojali. Utom se baš starac vraćao iz šume. Mačak se poboja da lopov ne provali vrata pa pobeže na tavan. doneo sam meda i masla sa leda. Doneo sam luka. Razbojnici jurnu na tavan i kad starca tamo ne nađu. Srećom. dočeka na vratima i na pitanje gde mu je starac. jer su se bojali da lopov opet ne dođe. A mačak pomisli: "Kad me nisi namamio na mleko i slaninu. Posle ovoga su se mačak i starac još više voleli. Lopov onda dođe kod vrata pa ga kroz ključaonicu stade zvati: Macane-Bracane. Doneo sam šećera. Nigde nisu išli jedan bez drugog. pa čuvši da mačak zapomaže. mačak ih. seti se da ga je neko napao i stade tražiti oko kuće. odgovori lukavo: Mijau. a on nastavi svoju šalu: 34 . sakrio se na tavanu. biće slatka večera. a on ih. da povečeramo. Lopov nije mogao da zaboravi batinu koju je dobio po leđima i nagovori tri razbojnika da ubiju starca. zovući u pomoć. Tad lopov poče kroz dimnjak da ga mami: Macane-Bracane. ali on nastavi da zavarava trag: Mijau.

A Macan-Bracan i njegov gazda od radosti se napiju mleka i legnu da spavaju. vrtić ore. pusti. a on će opet: Moj je starac još pre zore iza kuće. padnu na kamen u blizini dve ptice pa stanu pričati jedna s drugom. pusti nas. prskale okolnu mahovinu. Pričale su one tako od jutra do podne o lepotama zemlje. kapljice su skakale. a Izvorove kćeri. on beži u šumu za starcem i nađe ga u nekoj pećini. povade kolje pa drži za mačkom. gutale su im svaku reč. Ali bez dopuštenja starog Izvora nisu smele da krenu. pobeg'o je iza peći. Tamo više nije bilo razbojnika. ne želeći da imaju ikad više s njima posla. dok starac daleko ne odmakne. Oni tada tamo. kapljice. Kad su ptice odletele. tamo nas čeka velika reka u nepoznati dalek kraj da s nama krene. kad se starom Izvoru rodilo stotinu najmlađih kćeri. PRIČA O RECI Još pre hiljadu i više godina. zato starije nagovore onu stotinu najmlađih da salete oca da ih pusti. on im pokaza bunar: Poslušajte mačka stara.Sada ću vam pravo reći. dobri oče. Prožive tu nekoliko dana a posle se opet vrate kući. Da bi ih još malo zadržao. To su se Izvorove kćeri dogovarale da i one odu u svet i vide lepote o kojima su ptice pričale. ali ne našavši ni tamo starca. nastao je kraj Izvora veliki metež. do dolje zelene. Navrat-nanos uskoče razbojnici u vrt. činilo se da je voda prosto provrela od neke radosti. kroz čestar gusti. 35 . pa kad ni tamo ne nađu koga su tražili. potrče na mačka da ga tuku. Ove mu se obese o vrat kao ogrlica pa umiljato zažubore: Oj. digli su ruke i od starca i od mačka. starac je na dnu bunara. A kad razbojnici siđu u bunar.

Jedva se Izvor oslobodi zagrljaja svojih kćeri pa se povuče pod žile da o njihovoj molbi razmišlja. mora i reke. 36 . krenete li u kraje daleke. Upoznaćete vrlo brzo kako je zemlja tvrda i ljuta. i gnevna oluja povetarce. čak u tamne bunare u zemlji. kćeri malene. duboko. Tek pred veče se pomoli ispod žila njegova srebrna brada i ču se glas: Kapljice kćeri. Blaži je od tebe i vuk sami. čudio bi se što je tako zanemeo večno razgovorni. neće vam lako dati puta. pušta da vučići svet upoznaju. oče. ljudi krote. U svetu kud žurite. Pusti nas. Promišljao je tako do uveče kad se začu njegov ozbiljni glas: Ne ludujte. svet nas mami! Izvor se sad još dublje povuče. stavljaju im uzde i okov. ne odlazite u svet od mene! Isprečiće se pred vas brda. a njegove kćeri skoro nepomično čekahu kakvu će odluku doneti. Da je putnik tada naišao. Kajaćete se gorko. i medved pušta svoje meče da strči u dolju kud potok teče. Sada je sa dna izronilo stotinu njegovih najstarijih kćeri mazno mu se obraćajući: Pusti nas. i ovde u šumi ima lepote. krša i kamena cela krda. stari Izvor. Ali se kapljice nisu dale urazumiti. oče. i guje stare puštaju mlade u čestare. i ptica pušta poletarce.

žuborimo. iskrade se prvo sto najmlađih kapljica pa kroz šljunak otisne niz brdo. ali ona osta nepomična. sestrice. žuborimo. Ispred sto najmlađih ispreči se ogromna neprobojna stena. pećine stvarajmo. Planina se horila od njihovog obesnog podvikivanja: Mrmorimo. sjure u podnožje prve kose. dok je starac još spavao. Kikoćimo se. One se uhvate za ruke i stanu jurišati. 37 . Tada jedna od njih uze da se žali svojim starijim sestrama: Oj. put naporan je vrlo. trubimo. oj! Na putu nam stoji tvrd kamena sloj. stene plačimo. šumimo dok gore ne zagluvimo. svu me kupa znoj. hej! Na mom putu brdo.Samo mudri saveti očevi nisu mnogo pomogli. rovimo. hrašće obarajmo. Po njihovom srebrnom tragu spusti se sto drugih. S treće strane se čulo isto takvo dovikivanje: Hej. dok još nisu bile istrošile snagu. Igrajmo. sestrice. livade rubimo. kršile su sve što im se našlo na putu. U početku. Tamo je modrim koritom derala nekakva neobuzdana reka i Izvorove kćeri joj se zajedno sa ostalim kapljicama bace u naručje. Hujimo. Na nekoliko stotina metara susrete se sa drugim malim potokom pa zagrlivši se. praskajmo. šumimo. sestre. Kao odgovor na njihovu molbu ču se još očajniji glas jedne od starijih Izvorovih kćeri: I moj. Trajalo je to više nedelja i onda se Izvorove kćeri zamoriše i na putu im se stadoše javljati sve veće prepreke. skačimo. dok grlo ne umorimo. Idućeg jutra. vajajmo. ćaskajmo. I tako sto po sto pa se načini potočić i potrča koliko ga noge nose.

U dalji se ukaza nekoliko brodova i obesne kaplje planinke pristigle iz drugih reka stanu da se dogovaraju kako da ih prevrnu. prenesimo ih čak do širine morske plave. U kamenu se uskoro nađoše pukotine. Ali još istog sata sunce užasno pripeče na široku površinu mora podižući kaplje planinke pod oblake. kratko trajala. Samo priroda je bila tako čudesna da su kapljice begunice što su ih oblaci opet vraćali šumi zaboravljale svoj raniji život i ponovo žudele na put. nova smo stvorile. nošeni mladim rukama Izvorovih kćeri. te se posle nekoliko dana nađu na morskoj pučini zajedno s njima. a i starije iskusnije kapljice su pričale da se još nijedan potočić nije vratio u detinjstvo. Nikada tako brzo brodovi nisu išli kao toga jutra. Izvorove kćeri su pomišljale da se vrate kući. spuste ih na nju i po okolnom drveću i mahovini. postide pa opet zapnu iz sve snage da jurišaju na stene pred sobom. Međutim. zelene rukave. dok ih Izvorove kćeri ne ućutkaše pesmom punom poleta: Dolazi brod uglja pun. Ali hoćeš! Po sto puta su učinile korak napred i po sto puta se vratile dva natrag. Vir je ležao u poljani. I kao nekim čudom. one se uhvate za ruke da bi pošle uz potok.presede nam smej. To je bio valjda najradosniji dan u životu kapljica begunica. srećom. baš pred ušćem u veliku plovnu reku. sirotice. dremajmo. te potok uskoro odvali nekoliko manjih stena i prodre na drugu stranu u dolinu. najzad smo stigle umorne u vir. sestre zaborave napore svoga dugog putovanja i veselo se izmešaju sa širokom vodom na koju su naišle. Tako se to ponavlja otkad je šuma. reka 38 . spavajmo. Zasučimo. Odmorivši se u njemu. One se. Kako su se prepreke iz dana u dan množile. Kad druge kapljice pridremaju. ti oblaci u svom lutanju nad zemljom zastanu upravo nad bukvom starog Izvora i kako su bili mnogo umorni. putnička lađa i za njom čun. stene smo digle. sad se odmarajmo. Protežući se lenjo na suncu zažubore: Sestrice kapljice. sanjajmo mir. Ova malodušnost je. Brda smo oborile. još nije bio kraj naporima naših putnica. sestre. Ona je bila mutna i troma i nekoliko milijardi bistrih kapljica razbistri je i ožive.

i oblaka. i kad Snežana sede na njega. pa ponovo upita: – Čamčiću moj crni. Okolo je sve bilo belo: belele se grane i stabla drveća. lagano. golišava se valjala po smetovima. čamčiću. divlje patke i guske. ali se čvrsto u sebi odluči da dozna tajnu crne ptice. reci mi što si tužan. ali one su bile isuviše male da bi mogle maloj kraljici zime služiti umesto čamčića. kad te na obali ugledam. pa ćeš mi onda reći svoju tajnu. Stalno je krišom posmatrala iz svog snežnog gnezda da vidi šta radi kad je sama. Samo kad nekoliko trenutaka Snežana okrene pogled na drugu stranu i opet ga vrati na jezero. gde je crna ptica već čekala. BAJKA O LABUDU Živela je na vrhu planine mala Snežana. rekao bi čovek ne miče se. vozila se na jezeru na nekoj crnoj ptici tužno oborene glave. beleli se oblaci na nebu. Snežana toga dana nije više htela da navaljuje pitanjima. odveć sam uzbuđena i ne mogu ti reći sve šta me tišti – prozbori najzad ptica – ali doveče dođi opet na obalu pa ćeš čuti. Reci mi šta te to mori. kraljica zime. – Tužan si. ispovedala se tiho kraljici 39 . uvek ti radosno mahnem krilom – odgovori ptica okolišeći. Često je Snežana mislila zašto je crna ptica tužna. mala kraljice. samo još više pognu glavu i zaplovi brže. provozaj me jezerom. Na nožicama je imala cipele od srebra. Spavala je u snežnom gnezdu. mogla je sasvim udobno da joj sedne na krilo. kao da se zagledala u svoju sliku u vodi. blistala se od beline Snežana kraljica zime. Ptica tiho doplovi glatkom površinom vode ne dižući na njoj nijednog talasića. tužan. Celog dana je Snežana bila nemirna i jedva čekala da padne noć. uvek sumorno obaraš glavu i gledaš u vodu. na glavi je nosila ledenu krunu koja se presijavala u bezbroj boja kad sunčev zrak na nju padne. Ali ptica ne odgovori ništa. i jednom je upita: – Moj crni čamčiću. Tako posle nekoliko dana opazi da je ptica još više pogla glavu. i plovi lagano. Ja sam kraljica sve ove beline. loptala se po ceo dan pahuljicama. Brzo se iz svog gnezda spusti do jezera. znaš da sam tužan? Tiho pevušim ploveći jezerom. kraljica sam zime i snežnih pahuljica. pruži svoje krilo. zašto si uvek toliko tužan? – Kako. zašto uvek obori glavu. Kad se smrklo. – Mala kraljice. Padale su na to jezero i druge ptice. otisnu se polako sredini jezera. otišla je na obalu jezera. bila je ogrnuta belim plastom poprskanim snežnim zvezdama. Kraljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. Zar ne veruješ u moju moć? Hajde. Kako je Snežana bila vrlo mala. Skrivena u noći. opazi da se ptica malo odmakla sa mesta gde je bila. belele se veverice što su katkad skočile s grane na granu. možda ću ti pomoći – reče Snežana opet.

pa kod jaruge levo zaobiđite šumarevu kuću. Bube. pauci načine začas ljuljaške. a ptice letele kraj nje obalom. samo sam ja od noći crnja. Snežna Zvezdo. a crna ptica uzdrhtalo čekala nasred jezera. A istog časa pade jato pahuljica i svu je zaveja. Plovila je tako ona. pauci. gde je živela Srebrna Zvezda. i ti. ali Srebrna Zvezda je bila veoma. Kad padne mrak. onda skrenite desno. Sve je bilo ne može biti lepše. ona položi glavu na krilo i ostade nepomična. svici dolete da joj svetle. nikad nisu videli tako male devojčice. i mala kći vilinog konjica se njiše na njoj po čitav dan. Ali se jednog jutra mala nestašnica iskrade od svojih drugova i sama pobeže na reku. Tako je molila Snežana. mala kraljice. obese ih o kakvu grančicu. Kad zadrema. komarci. Htelo joj se da se malo po vodi provoza. Ako zaželi da se ljulja. drugi su se posle toga rađali i umirali. Učini da se sutra probudi sva bela kao sneg mog prestola. KĆI VILINOG KONJICA Pođite kroza šumu stazom pravo. i zveri.zime: – Sve je oko mene belo: i drveće. Posle ovog kraljica je otišla do ledene kule. pa je Snežana zbog toga umiljato zamoli: – Dobra. Snežana radosno reče: – Kad ti je to jedina nevolja. u pravcu stare bukve. mala devojčica. i opet krenite desno. Zato me mori tuga. Kad bi oko ponoći. mravi od čašica žira naprave kolica pa se po njih dvadeset upregne. majka svih pahuljica. pošalji noćas na pticu što stoji sred jezera jato pahuljica i njima zauvek pokrij njeno crno perje. i bila mnogo vesela. kraljicu zime. mravi i patuljci rado se s njom igraju. Čuvši to. među stenje. tamo je panj gde živi kći vilinog konjica. Ako joj se voza. vesela i prozračna kao vilin konjic. ti što si još mojoj majci odeću tkala. posmatrajući krajeve kroz koje je tekla reka. da je što pre uspavaju. Svi do poslednjeg stvora u njenoj okolini vole je i maze. plovila. Naišavši na nekakvu 40 . Ujutro Snežana opazi da vodom plovi beli labud. da bi mogli juriti kao strela. Mogla joj je i zapovediti. pa kad najzad udarite još jednom ulevo. ali taj prvi još i sad živi i po tom istom jezeru vozi Snežanu. zaplovi noćas na sredinu jezera i čekaj. ne brini! Učiniću da postaneš i ti beo. veoma stara. ali nesreća se uvek iznenada dogodi. te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime. patuljci je čuvaju da se ne uplaši vuka ili medveda. prvi na svetu. Sedne na list bukve što je stajao u vodi kraj obale i otisne se na njemu kao na čamčiću niz talase. Ona je mala. i nebo. Zečevi sa obale su je zadivljeno gledali. Kad pođe daleko u šumu. san pticu savlada. čamčiću . Patke što ih je sretala duboko su joj se klanjale. svici. komarci i pčele zuje.

Uto on još jednom iz sve snage dunu. Ovi mališani su pravili sviralice od vrbova pruća. stanu plakati neutešno. jer će skoro noć – doviknu mu patuljci.maticu. Njihove igre nisu bile slične igrama varoške dece. čamac joj se prevrne i ona upadne u reku te se udavi. molim ti se. nađu ga u jaruzi. kao za pakost. pojure patuljci i svi njeni drugi prijatelji da traže istočni vetar. Oživi mi je. oživela! – poviču radosno njeni prijatelji patuljci. kad se sunce stalo kloniti zalasku. jer je već bilo prevalilo podne. vilin konjic ga zagrli preklinjući: – Oživi moju malu kćer. vilin konjic pojuri na livadu gde je ležalo njeno telo. I vetar je mnogo voleo ljubimicu patuljaka i buba. jer ako ga pre večeri ne nađu i devojčica zanoći obamrla. Tuda slučajno naiđe vrabac. nađe se na livadi. tiho. za tren oka. deca. dva manja dečaka. – Oživela je. potom šumica oko livade. zavukao se i ćuti. vilinom konjicu. da bi svoju decu ishranili. ali se patuljcima činilo da ne leti dovoljno brzo. kopali i želi kod drugoga. – Vilin konjic je nemilosrdan reče prvi patuljak glasno plačući – on ne žali svoju kćer. Za to vreme. Tako se glas o njenoj smrti raširi brzo po šumi. oči joj se začuđeno otvore kao kod dece probuđene iz dubokog sna. Roditelji su po ceo dan orali. a njena krilca se lagano pokrenu. misleći da je ni vetar ne može oživeti. i patuljci brzo otrče da odnesu glas njenom ocu. Ugledavši ga. A posle nekog vremena talasi izbace na obalu telo male kćeri vilinog konjica. A istočni vetar stade prvo tiho. ali. Zanjiha se od njegova daha okolna trava. prhnu odmah da javi njenim prijateljima. oživi što pre. pravili vodenice na 41 . – On sada razmišlja o načinu kako će je oživeti – primeti drugi. a vilin konjic je uze u naručje i obasu je poljupcima. pa se odmah digne iz jaruge i brzo. Kraj kola pođu svici sa svojim svećicama. Čuvši ovo. njen sused. – Mala kći vilinog konjica je umrla. jer će za koji čas zaći sunce i biće kasno. Jedva u zlo doba. ti jedini to možeš učiniti. Kad se istočni vetar opet vratio u jarugu. pa kad vidi da je sirota mala devojčica umrla. posade mravi svoju ljubimicu u kolica načinjena od žirove čašice i povezu je njenoj kući. od njega ni traga ni glasa. niko joj više ne može pomoći. TRI PATULJKA Daleko negde u planini živela je siromašna seoska porodica. zamolio je patuljke da odmah pronađu istočni vetar i dovedu ga na livadu. ostajala su kod kuće sama i igrala se. pa onda sve jače duvati u krioca obamrle devojčice. a vilin konjic se vrati na potok kraj koga je obično noćivao. Čim ču šta se dogodilo njegovoj devojčici. ne bi li ih pokrenuo. a krila male devojčice još ležahu nepomična. bube udese najlepšu svirku. Čim su stigli na livadu kraj reke i čim je vilin konjic oslušnuo srce male utopljenice. Njeni drugari. Trčali su što su igda mogli i nađu ga kraj nekog potoka. pleli kotarice. hajde brzo do nje. jer je već padao mrak.

Pod slap što je padao sa brane stave podužu motku na čijoj su sredini bila lepezasto pozabadana mala drvca kao pauci na točkovima. ali on se nije dao izvaditi iz račava kao daje prikovan. Kad imaju šta videti: na onom mestu gde su je sagradili ničega nema. mislili su da se sva trojica u njoj nastane. i deca se vrate kući kad je već uveliko pao mrak. Uveče. 42 .potoku što je tekao pored kuće. Crnobradi patuljak pristade odmah. koji su virili iza žbuna. tako su se zvala deca seljaka. jer vi znate: vidi li nas na zlom poslu ma koje ljudsko oko. i oko nje isti plot i ista staza od šljunka. Za nekoliko dana deca naprave na obali kamenu malu kuću. Pokušaju deca da je vrate na staro mesto. Tako idući niz vodu. Prvo naprave branu nagomilavajući kamenje i pesak sa muljem. I tako. pa samelju na njoj vreću brašna za sutradan. kao da su prikovani. patuljci slobodno iziđu na reku i premeste dečiju vodenicu. Potok samo teče kao što je i pre tekao. patuljci. Deca se plačući vrate kući i reše se da idući put čuvaju stražu pored svoje rukotvorine. Kako te noći nije bilo mesečine. I zbilja je nađu među žbunjem. Tako je voda padajući okretala točak. A evo šta se dogodilo. i kroz dvorište proseku stazu ređajući šljunak do šljunka. Zato se Milan i Stojan tužni vrate kući. Mogli bismo na njoj brašno mleti. Deca prosto nisu mogla da dođu sebi. samo časkom svrate kući. Jednog dana rano ujutro odu Stojan i Milan. ali Riđobradi primeti: – Pristajem na to samo ako noćas ne bude mesečine. patuljci su virili iza grma. te da vide ko to prenosi na drugo mesto ono što ona nameste kraj potoka. na potok i počnu graditi vodenicu. Kako su bili vrlo mali. daleko naiđu na svoju vodenicu. kad posle nekoliko dana sazidaju malu hlebarnicu. zabodene s obe strane reke. Dok su deca pravila svoju vodenicu. a čim su otišli kući. Ovaj posao bio je gotov tek uveče. ali se ni kamen ni drvce ne daju s mesta maći. kad su bili gotovi. i odmah opet kradom dođu da vrebaju lopove. i nije ga mogla odneti. Pokušaju da opet vrate točak na staro mesto. odu kući jedva čekajući jutro da opet idu na igru. da bi zavarala trag. Sedobradi reče: – Hajde da dečiju vodenicu premestimo na drugo mesto. Motku naslone na drvene račve. a Crnobradi u grumen uglja. iziđu na obalu reke i kućicu prenesu daleko u šumu i sakriju je među žbunje. Ali čim su deca otišla kući. ograde je prućem. Izjutra rano otrčaše da ispitaju da li vodenica i dalje radi. čudeći se šta će to biti. odmah ću se ja pretvoriti u grumen zlata. stanu je tražiti po okolini. stoji ista onakva kakvu su je ona sazidala. Crnobradi i Riđobradi. Kad ujutru deca dođu na obalu i vide da im nema kućice. udesivši je isto onako kako su je deca bila udesila. Potrče deca niz vodu da vide da se nije točak gdegod zaustavio. zakačio za kamen. ali ne mogući da se dosete. Sedobradi u grumen srebra. stoji ista istovetna. Kraj seljakove kuće u najgušćoj šumi živela su tri patuljka: Sedobradi. samo na sasvim drugom kraju potoka. Ponekad su zidali kućice kraj obale ili krčili staze kroza žbunje.

Pazi. učini se mami kao da u detinjem disanju čuje uzdahe: 43 . Ali tek što su oni počeli da prenose hlebarnicu. Noću kad se umorna iza sna trgne. Video si kako je lepa mala hlebarnica. Deca sve to blago odnesu kući i posle su sa svojim roditeljima živeli spokojno i imala čime da se školuju. treba da je prenesemo kraj kućice. Tako i Riđobradi pristade. Crnobradi u grumen uglja. pa se Riđobradi pretvori u grumen zlata. LEPO JE BITI DETE Po ceo dan Mara viri kroz plot svoga dvorišta u obližnji park. Opazivši mesečinu. pazi! A kante zveckaju: Lepo se je brčkati po česmenoj vodi. A Mara nema ni brata ni sestre niti kakve male susede da bi se s njima poigrala. nije to naučila. hodi! Kad se mama vrati kući. po pesku se brljati. Riđobradi nije isprva hteo da ide u krađu. da dete ne bi moglo samo izaći na ulicu. Maro. Čuje se kako zvone limene kantice na svojim drškama. ali ne ume. mama polazeći zaključa kapiju. te pođu u krađu. deca ih ugledaše. Sedobradi u grumen srebra. po travi se valjati. I što je najgore.Te večeri mesečina je sijala kao dan i napolju se sve videlo. Hodi. Ponekad pokuša s detetom da se igra. Do Mare dopiru zvonki razdragani glasovi. Kad je bila mala. Ne znaju to sve mame. pucketaju točkovi kolica na pesku i skaču lopte negde na utabanoj stazi. jedva odvoji Maru od plota. Viri tako Mara kroz pukotinu plota i čini joj se da čuje kako lopte skakućući deklamuju: Lepo li je skakati po uzanoj stazi. jer ni nju nije imao ko da vodi na dečje igralište niti joj je ko kupovao igračke. Maro. plašeći se da ga kakvo ljudsko oko ne opazi. Daleko u krugu gde stoji pesak deca se igraju. ali ga druga dvojica nagovore: – Deca sad uveliko spavaju – rekoše oni – pa možemo spokojno u krađu. pa da u njoj pečemo hleb.

mama nađe poneku staru stvar. te mama jedne nedelje ustane rano. Kad bi inače okrpila i oprala Marino rublje. i imati lopte nove i konjiće i točkove. Mama uze dete za ruku i povede ga u park. Okolo su trčali drveni konjići. Kad se Mara probudi. Svetla lica gumenih lopti poskakivala i valjala se po travi. koja je i u šetnji brzo koračala. Zajapurene devojčice punile su peskom svoje kante. Ali ta je radost bila kratka. Goneći. Mara se zagleda u belu devojčicu što je u naručju držala ogromnu loptu i vozila u kolicima lutku. istina. mama. plot ili prag i preturi se. dan u igri provoditi. i uze da umotava neke krpe od Marine stare haljine u čvrsto klupče. Jurile su sve vrste točkova i kolica i kola. i siromašne i zaposlene majke vode svoju decu u park. Bela devojčica se ustremi i ote joj svoju igračku. bila velika. Bilo bi tako lepo poigrati se loptom koja ume da odskače. istina. I Mari se činilo da se sve te igračke i deca u horu vesele: Lepo li je dete biti. ali kako nema dovoljno prostora. pa smišlja kako bi to mogla učiniti. već je dvorište bilo počišćeno i sušila se na jasnom suncu iza kuće Marina košulja i čarape. s decom bi se poigrala. Bela devojčica utom svoju loptu ispusti i Mara potrča da se njome malo poigra. kraj nje je stajala krpena. žuti. nesavitljive šake detinja šačica je svaki čas klizila i sitni detinji koraci su jedva stizali mamu. rano. Ali je dete svaki dan molilo da ga izvede u igru među drugu decu. Mama sede na prvu klupu bojeći se da Mara ne poželi sjajne i zvonke kupovne igračke dece što su se u velikom krugu igrala. Na stazi su stajala bez gospodara 44 . između cveća na slobodi. Nedeljom. Pesak u krugu je ličio na ogroman šaren mravinjak. crveni. činila se nekako bolesna i umorna. Pod ručicama oseti glatku elastičnu gumu i učini joj se da drži neko živo biće koje diše. kad bi izvetrila i isunčala kuću. svoj veliki obruč dete se brzo nađe tamo i stade očarano. i plavi. Iz njene koštunjave. ali gde bi pala. da detetu bude igračka: pruži mu probušeni lonac ili siđe u podrum da iznese zarđali obruč sa bureta. da sve to mora nedeljom da posvršava.Ja sam jošte sasvim mala. Sem toga. koja preko nedelje kod drugog radi toliko nagomila posla u svojoj kući. Mara drvenim patrljkom goni neko vreme obruč po pokaldrmljenom dvorištu. vodi! Pre nego pođe na rad. počistila i popravila sve što se preko nedelje uprlja. a obruč od bureta bio je izriban i svetlio se kao nov i kraj njega stojala nova novcata palica odeljana od mladog pruta. tu bi se i zaustavila. crvena lopta. obruč svaki čas udari u zid. međutim. A u parku je već vrilo od dece. A mami se svaku noć čini kako uzdiše i moli je da je odvede u park među decu. ali se Marinoj mami. U igru me. Zato se ona brzo zadovolji svojom igračkom pa se kao čičak opet uhvati za plot i ostane tako dok se mama ne vrati. Marina je.

čega god bi se dotakla. Bilo je neobično slatko držati porculansku. razne boje i oblika đinđuve. međutim. dan u igri provoditi. Podjednako plodna i stvaralački nadahnuta i kada stvara za odrasle i kada piše za djecu. slomljene mašice i viljuške. a štipaljkom se moglo vrlo dobro čeprkati po zemlji. romana za djecu. a krpane lopte kao da dobiše mala krila u rukama veselih devojčica. Uskoro se njima dvema pridružiše i druga deca sa svojim krnjavim igračkama i načini se veseo žagor kao i u velikom krugu. BILJEŠKA O PISCU Pjesnikinja DESANKA MAKSIMOVIĆ ima iza sebe čitavu biblioteku knjiga koje je napisala: više knjiga poezije i proze za odrasle i velik broj knjiga pjesama. Devojčica što se igrala štipaljkom za rublje i šoljom bez drške pruži Mari šolju pozvavši je da stružu pesak iz jarka pokraj staze. To Maru uteši. zatim joj pokaza kako i njen obruč može daleko da se kotrlja a da ne padne. bajki. Ali samo što je tri koraka koračila. uze je na ruke i odnese na klupu daleko od glavnog kruga. Želeći da je razveseli ona joj pokazivaše kako se i njenom loptom može lepo igrati bacajući uvis i dočekujući je u ruke. I tako. Čak je i poneko dete iz velikog kruga ostavljalo svoje lakovane igračke prilazilo deci što su se igrala oko Mare. Mari se sve to toliko tužno učini da udari u glasan. A mama je osluškivala kako nedaleko iza granja zveckaju limene kantice: Lepo li je dete biti. a okolo su igračke u horu zveckale: Lepo li je biti dete: što želite. u svilu obučenu lutku. Dečaci kopajući starim kutlačama načine čitavu kulu od peska. raznizane. nečije je ruke istrgoše iz Marinih ruku: čuvarica devojčice se bojala da je Mara ne pokvari. gorak plač. i Mara htede da ih malo povoza. To su bile šolje bez drške i okrnjene tacne. baka svakog dana igračaka. Mama dotrča. otimali su joj. Ona onda ugleda na klupi lutku koju je merila do sada jer se njena sopstvenica prljala građenjem kuće od peska. pojavi se rumeni dečak i uze joj ih. to i smete: kupuju vam mama.kolica natovarena peskom. U blizini su se igrala još neka deca čije igračke su kao i Marine bile domaća rukotvorina i stare u podrumu bačene stvari. ova pjesnikinja spada u red naših najpopularnijih pisaca i najplodnijih 45 . krpene lutke i lopte. i imati lopte nove i konjiće i točkove. jer se na šolji smejala neka beba. priča.

"Bela vrana". "Bajka o kratkovečnoj". "Pradevojčica". a velik dio života provela je pišući svoja djela. zatim u zbornicima. i antologijama jugoslovenske i svjetske poezije. "Đačko srce". izborima. do onih najvećih književnih koje se dodjeljuju u našoj zemlji: Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu. povelje. nagrade. Desanka Maksimović rođena je u Rabrovici (Srbija). "Oraščići-palčići"! "Zlatokrili leptir". To su knjige: "Buntovni razred". 46 . kao i na mnoge svjetske jezike. čitankama koje izlaze u našoj zemlji i svijetu. godine. maja 1898. 16. plakete. Po završenom Filozofskom fakultetu u Beogradu radila je u mnogim mjestima kao prosvjetni radnik. Poezija Desanke Maksimović zastupljena je u brojnim pregledima. Za svoje djelo dobila je brojna jugoslovenska i svjetska književna i druga priznanja. panoramama.stvaralaca. Djela Desanke Maksimović prevođena su u svim našim republikama i pokrajinama na sve jezike naroda i narodnosti koji žive u Jugoslaviji. od kojih izdvajamo samo neke naslove njenih djela koje je posvetila djeci. Napisala je velik broj knjiga i za odrasle i za djecu. "Šumska ljuljaška" i druga djela koja se već godinama nalaze u školskim lektirama u čitavoj našoj zemlji.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful