Desanka Maksimović POEZIJA I PROZA ZA DJECU

(izbor)

BUĐENJE PROLEĆA

DEČJE PESME Ove dečje pesme, neka deca znaju, čula sam od česme u rodnome kraju; od livadskih trava pred noć kad šumore. od bića što cvrkuću, ćute, zuje, zbore; od zemljaka mrava kad s milion unuka, sitne dece žute, krene se na pute; i od mačka stara, unučiće svoje kada iza peći tiho razgovara; od starica žaba u suton kad žabice na spavanje zovu; od deda i baba;
1

od roda na krovu; od sunčanog zraka; bauka i mraka; i od poderanih, starih igračaka.

KNJIGE RAZBIBRIGE Prodala je baka daleko u gradu pet kila krušaka. Pa se misli stara što bi deci kupila za to malo para. Da li igračaka? Igračke se lome, zažalila baka. A šećernog leda? Što će deci šećer kad imaju meda. Da li opanaka? Omalo je novaca, pomislila baka. – Kupicu im knjiga odlučila stara, za to malo para. Može kraj praščića knjigu svoju čitati moj čobanin Mića. Može moja Mara, kad poslove sredi,
2

da se razgovara. Nedeljom i baki moći će iz knjige pročitati unuci razne razbibrige.

ŠARENA TORBICA Ide đačić u školu, o ramenu torbu svaki čas zagleda: tu je boja zelena kao mlada pšenica da bujaju dečica uz nju nikla crvena, da detetu škola sva na radost bude; pa modra kô šljiva, da se šari čude; pa kô dunja žuta, da se đačić zvezda i sunašca seti koliko god u nju pogledao puta.

BUĐENJE PROLEĆA Govorila stara Matica svim pčelama kraljica: "Pogledajte, kćeri, napolje, kreće li se vreme nabolje, jesu li se noći skratile, jesu li se laste vratile, jesu li s reka pali okovi, čuju li se gorski tokovi,
3

rumeni li pruće živice, zelene li mlade njivice, kukureci da li stasaše, – da vas pustim jutros na paše."

MALI JAHAČI Rasla su dva ždrebeta, dva ždrebeta zelenka, pokraj šuma i vrela, uživala u sjaju leta, u slasti biljnog mleka; oko njih mora cela livada i pašnjaka od jutra pa do mraka. Jahala dva dečaka, unuci deda-Veljka, do dva mlada zelenka, tutnjalo od njinih koraka, brdo, polje i reka, od vetra jurili brže; tek čuješ izdaleka pevaju naglas dečaci a ždrebad radosno rže.

U GOSTIMA Pozvao je maj sve bube na čaj, od ose do pčele, da se provesele, tihe bubamare, leptire, bumbare, i livadske popce, i rudare rovce.
4

Mazice. izneo u polje raznobojne šolje. iz obližnjeg žbuna zapevala žuna. Vi. Popio je svak. Osice. na stazice. gde bagrenje raste! A vi. valja kuću kućiti opet iz početka. i leptirić lak. u žute ljutiće. i krčage bele. JUTARNJA PESMA PČELA Valja meda skupiti. travicu popaste! Vi. peruniku plavu. do cvetnih krušaka! 5 . u zvončiće male.Spremio je maj sudove za čaj. Mlade. začula se truba sviračica buba. zasvirale citre. do kosice. Sipao je maj svakom med u čaj u crvene lale. čuturice skupe. i rumene zdele. na livade. čaja pola litre. u hajdučku travu. da zasladi piće. pozlaćene kupe.

valja kuću kućiti opet iz početka. šta će biti. zaplaka uglas: – Šta će.Vi. zastao im dah. a on u šumu – klis! Ljuljašku istiha splete pa se njiha: uvis. Krilate. 6 . ŠUMSKA LJULJAŠKA Zaspala je malo paukova mama. ako prsnu niti. uvis! Gledale ga ptice tako na vrh žice. pobirajte slasti sa šljivaka! Valja meda skupiti. a paučić – tras! LIVADSKO ZVONCE Bim-bam. Gledali ga mravi u zelenoj travi pa ih bilo strah. Opazi ga cveće kako kroz zrak šeće.

bliži leto. mili već i pužić sam. bliži leto. Pomalja zlatnu kosu u zrelim njivama žutim. 7 . BLIŽI SE. udaram. i miš slepi.udaram. BLIŽI LETO Bliži se. Pomalja usne rujne u bulkama crvenim. bunovan. bliži leto. udaram. u duši već ga slutim. već je dan. Mrav pošao na put ran: pčela poljem traži stan. pobegao na tavan. udaram. da se budi cvet i kam. Bim-bam. Bim-bam. Bim-bam." Bliži se. da trepavice dremljivice bude sram. Zrikavci su mi rekli koje u putu sretoh: "Bliži se. već je dan.

govorila livada deci-cveću. umijte rumene trepavice. nedogledom. Umijte. po celom polju. dok kiša ovako iz neba toči i pere krovove. da se okupa sto livada. bliži leto." KIŠA NA LIVADI Umijte. Umijte se. umijte dobro oči. umijte dobro lice. 8 . dokle ovako snežno pada. ivanjska travo. Svi su mi oni rekli kad. raspleći kike. Ima danas kišice mlade. ih u putu sretoh: "Bliži se. bliži leto.Mirišu livade bujne. perite bele rukave. kosa je u tebe duga i gusta. rastočite se. govori livada kćerima redom. perunike. žute. bele rade. da budu još rumenije. dok još kiša plaha ne susta. krune drveću. dok pljusak ovako iz neba lije. Kao sjajna carska kruna zlatna mu svetluca kosa rumenih svitaca puna." Bliži se. Perite rupce šarene. i polja i šumarci koja u putu sretoh: "Bliži se. skute. bliži leto.

Umijte se! Da. Uđi samo. lete. mravak reče. namerniče premio. pa omrko na stazi kraj maslačka žuta u tom kolibicu starog puža opazi. NAMERNIK Vraćao se mrav sa puta. Putnik neznan izdaleka. – Kad bi sama guja ljuta omrknula nasred puta. da se okupa sto pašnjaka.Ima danas na nebu vode. – Dobro veče. beže. žive zgode: kiša je tako bujna i mlada. pred vratima tvojim čeka. Pokraj puta razasuta sela leže. VOŽNJA Vozimo se. ja bih i nju primio. možeš li ga primiti. noć prespavaj. Ko potoci posle bure konji jure. 9 .

lete. Pokraj puta razasuta sela leže. Gle. mekom. da se pale. BELA VRANA Neka vrana samohrana 10 . šiblje. Vozimo se. Ko potoci posle bure konji jure. Gle. žita. lete zraci. Po beskrajno nežnom. Pored puta stabla vita. počinju i svetlaci. i dalekom nebu plavu nasmejani mesec bludi što na ljudi liči glavu. Sanja cveće: miris sleće sa livada. Vozimo se. seoske kuće bele. blaga večer pada. lete.Vrh potoka i šipraga topla. beže. lete. kao strele tek prolete. i iz magle trepte sive kao žive zvezde male.

More. Uveče se gora iza magle skrije. u belome ruhu hoda. Potraži ga. pronađi je! A more se zlatnim zaogrne plaštom. nigde snahe. belu vranu kako gazi.razbole se sred planine. ili stazi. Sretnete li u planini na proplanku. Lečila je seničica. da ih pije. nigde sina. mala ptica. otišlo joj u mornare i monahe. što imala od rodbine. milosrdna. lišće suho. ukuva joj gorke trave. – nije htela da ga skine i kada je ozdravila posle nege seničine. golubije. 11 . goro. ŽMURA Igraju se žmure more i planina od davnih davnina. poskida joj crno ruho i obuče čisto. to je vrana samohrana. položi je u postelju. belo.

jarence. pa se zakleše: – Glave nam stare. svojim detetom. deco draga. ukrašćemo joj belo jare. goro. dokle ne potone. burence. A vuci od straha. A nekad se more šćućuri i šljone. da ti ne pobegne. vodo. pobegli u noć bez glasa i traga. 12 . čučala strašna dva vuka stara. Trči za njom. A u blizini. baš si debelo! Da ne dođu samo vuci u selo. iza bunara. Pojuri ga. JARE I VUCI Igrala se koza s belim jaretom. burence. To čuli lovci negde iz mraka pa pripucali iz pušaka.ako vladaš maštom! Ponekad planina do oblaka segne. – Jarence.

ne bojim se lisice. JESEN Ide. ide jesen. Treći rekô: – Tako mi kupusova struka. ne bojim se medveda. Jadne lipe mlade. razbegli se zečevi na stotinu strana. šta li će da rade! Šta li će da rade srebrnastosive kraj potoka ive! 13 .HVALISAVI ZEČEVI Hvalili se zečevi u zelenoj travi. Drugi rekô: – Majka da me živa ne gleda. ne bojim se vuka. Jedan rekô: – Tako mi ne otpala ruka. Uto nešto šušnulo negde ispod grana. popca ni bauka.

mravak cvrčku do gudala.Šta li će da rade visoke topole kad ostanu gole! Čim će da se brane hrastovi u gori kad jesen zahori! Kad jesen zahori. koka petlu do grudnjaka. račić reci do kamena. tele kravi do vimena. svraka vrani do kovije. prase jagi sve do runa. 14 . mišić maci do brkova. cvrčak pužu do rogova. vrabac čvorku ispod kljuna. a do njuške kuci maca. čvorak svraki do kolena. čim će da se brane stare bukve grane! Čim će da se brane od jeseni stroge šumice uboge! KO JE VEĆI Pače patki do članaka. ždrebe konju do stremena. petô ćurki sve do uha. do obale njivi reka. patka koki do pazuha. guska s guskom podjednaka. žabac bari do okreka. jagnjad ovci do srdaca. jela zvezdi do očiju.

u jutro rano.mesec suncu do plamena. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Drim. – Pokraj Drima skače strinka gatalinka. jedan drugom pobratim. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim. dete majci do krioca. – A u Limu ima dom mali som. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim. SNEŽNI GOLUBOVI Spazila dva goluba prava: u vrtu. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim. LIM I DRIM Tekle reke Lim i Drim. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Drim. – A u Limu ptica štrk ribicama masti brk. mama tati do ramena. – Pokraj Drima vazdan šuška belouška. – Pa šta s tim? Neka samo dalje teku Lim i Drim. 15 . A u Limu živi rak i s njim sitni mrmorak.

dvesta. Gledaju: golubovi pravi. baka. kao na jelkama što imaju deca. na grani nisu ptičice već bele grudve snega. ali bez ukrasa. A na vrhu svake stoji srp meseca. 16 . kad tamo. ne može nijedan da se nadivi šta li će to da bude. Imaju u šumi i jele i smreke. I noć utom pade. bez srebra i zlata i bez igračaka kojim jelke kite deci mama. I poletjeli s krovova ničice do jata golubjega. ostale bez jelke. Kad eto ti čuda. živi. i noć stigla. šumom divne jelke zasijaše svuda. PTIČIJA NOVA GODINA Godina će nova. pravih su ih zvezda okitila jata. a senice Senke i gugutke Sive. bez svećice neke. Ne od lažnog srebra i lažnoga zlata. Prošlo i podne. nijedna krila da bi se digla od njih stotinjak.jato snežnih golubica spava kao omađijano. ne miču se s mesta. golubice Belke. spavaju. čudom se samo čude.

ne idi galopom! Sad će iz školskog dvorišta na ulicu jurnuti đaci kao izbačeni topom. Povešao ptičje igračkice razne: šišarke. I ja sam vam bila sa senicom Senkom. u veseloj. automobili. stojte. brzi tramvaji. ujak i stric i bake i mama i brižne tate. automobili. taljige voća pune. konje smiri! Tramvaju. golubicom Belkom. 17 . i gugutkom Sivom. ludoj graji. SKRETNIČAR Stojte. sad će iz škole da grune đačića nadošla reka. dajite tačne znake. deca ulicom trče kao poljem leptiri! Vozaru. automobili. Iz neba vedroga domamio nežno srebrnasto inje i pahulje snežne. da se radosna vrate. kod kuće decu čeka. pod njihovom jelkom.Čarobnjak je valjda to u šumi bio i za ptice mesec jasni umnožio. Stojte. Lakše. pužje kuće prazne. žirove.

ti sada gradiš domove od kocaka. orahe i lesku. šljive. stojiš hrabar na meti. a kad dođe doba detinjstva i igračaka. a jednom ćeš saditi prave voćke okolo kuće. u pesku rasadnik dižeš mladi. malene puštaš niz vodu čamčiće od novina. pašće otkosi ravni tu gde sad travu gaze detinje noge bose. prave brodove i kuće dizaće tvoja ruka jaka posle desetak godina. a jednog leta žarka prava čelična kosa zablistaće ti u ruci. za pravdu ti ćeš se prvi vatreno zauzeti. Ti sada čitaš samo 18 .DETINJSTVO Dečače. U igri ti štitiš sada druga svoga nejaka. Jednoga dana ti ćeš sesti za kosilicu blistavu od jutarnje rose. Ti britvom kosiš sada busenje ukraj jarka. Ti sada zabadaš pruće po dvorištu. korov čupaš po luci.

sve će početi tamo da se sija. I ja verujem pobediti mora dobri što pođe sa zlim da se tuče. i ponosom se pune tvoje dečije grudi mlade. i goleme. a jednog dana ćeš i ti čovek odrastao biti. izleteće ptice svud iz krletaka carstvo mraka nestaće svakako. NAD KNJIGOM BAJKI Dečače. nema razgovora. Ne prevrći unapred listove. čitaj mirno: dobri će stići na vreme. 19 . uvrstiti se u one što povesnicu grade. ni za mene nema u svetu stvari ni mrtve ni neme. Kad svi pomisle: pobedi car mraka. a za ljubav tebi. kako ne bi. priznajem ti. pun stvorenja o kojima govore priče. sve govore i imaju ljudske oči prave. Kad dobri samo stigne u carstvo mraka. oduvek sam verovala i ja. Pobediće dobri. kamenje hoda i pevaju trave. smoždiće ga dobri.istorije naše strane. ni čizme krilate. niti zlatne ključe. ne mora imati ni prut čudotvorni. sve stvari su u svetu žive. I ja u pravdu imam poverenja i volim onog koji je proriče. I meni svet se čini pun stvorenja. i oslobodiće tri sužnja nejaka.

Čupajući korov morao je iščupati i poneku pitomu stabljiku. Za ljubav tebi biće srećna svaka zemlja odavde – pa do na kraj sveta. svakom dogodi. ni zloga dela gdegod započeta. ali i ovaj je gazda bio zao. istina. kako vetar nije bio ljudski stvor. Idući kroz selo. ne razumeš ti se oko baštenskoga ni posla ni bilja. što ti je i otac 20 . iako je najviše voleo da se s decom zabavlja. ti ne znaš zanata! Prstom nisi taknuo mnoge donje grane. zli gazda podviknu: Moj dragi prijane. on se razdra: Moj nevešti brale. Šta će. Kupi se na vrata! Kod drugog se seljaka pogodi da mu plevi baštu. on pokuša da radi i druge poslove: pogodi se kod nekog gazde tvrdice da mu razvije lišće na voćnjaku. ne hte dete poveriti. To se.Za ljubav tebi neće biti skoro nigde u svetu čoveka opaka. Kako je to tek treći put u životu radio. pa kad vetar zatraži nadnicu. pa budi dadilja. nudio se seljacima da im čuva decu. ali mu niko. BAJKA O LABUDU VETAR DADILJA Pođe neki siromah vetar da traži službu. ne pođe mu za rukom da sve pupoljke razvije i kad po svršenom poslu ode da primi nadnicu. kud će.

neko da voli samo da obavlja svoje poslove. Malome šljiviku odneli su čiku u goru daleku – ne dam svoga zeku. već zaždi niz selo u šumu i uze se tamo nuditi bilju i zverinju za pomoćnika. a zečije majke su se izgovarale da su sirote i da ne mogu da uzimaju dadilje. koji mu svake godine u proleće pomaže prilikom listanja. rekne: Da li staro lišće treba. da ti decu niham. malo da se strese? Zbog njega ti. Drveće je odgovaralo bez volje. pri kraju dana. odneli su deku – ne dam svoga zeku. ponudi se on hrastu na obronku jaruge: Da li imaš dece. ne ukazuje se. Gde ugleda na bukvi staro granje. novi list ne raste. čiko. da im pevam tiho? 21 . Kad ugleda hrast na kome stoji još lanjsko suvo lišće. U zlo doba. čika hraste. neko da čeka starog poznanika.a i deda bio. rekne: Kako li bi bilo. teto. Razvigorca. moj prijane mio! Prepao se siromah vetar pa i ne sačeka kraj seljakove pridike. stane da ga ljuška pevušeći: Malome bukvaku odneli su baku. kad bi granje slomljeno i suvo malo ti oduvo? Gde ugleda samog zečića.

poljuškaj mi dete. uveče mu pevao uspavanku da zaspi. Puče negde puška puna. treba da se gaje: ostali su siroti. Čineći se da je tobož zanet nekim poslom. Skide odmah kabanicu. treba u zaranke da im pevaš blage šumske uspavanke. malo pa će tek koja bukva doviknuti: Dujo. Hrastovi sinčići stadoše izvirivati na svog budućeg čuvara i mahati mu umiljato zelenim šapicama. kraj potoka. Treba da se ljuškaju. Onda on poče nešto smešno. bez bake i naje. i hrastići se odmah razveseliše. Najzad je bio našao posao koji voli. beloboka. 22 . obesi je o zalomljenu suvu granu pa sede uz pruće smišljajući čime da ga zabavi. nemam jadna kad. Tako je Duja pričao pruću smešne priče. ali deca hrastova hoće pošto-poto priču. otac hrast je sve to slušao da vidi hoće li Duja dobro obavljati svoju dužnost. Duja to priča. Pokuša vetar da izvrda. štogod priča. hoda roda beloboka. žao mu rode. pa su i hrastići hteli da im vetar. jer je više voleo da peva. Deca kao svaka deca. rujna kljuna. koga nazvaše Dujom. ovčicama moram izatkati hlad. a pruće uglas plače.Razmisli hrast nekoliko časaka pa mu reče: Imam tri sinčića. kako se medved ženio pa nije mogao da nađe devojku prema sebi. dobri brale. ujutro mu retkim češljem raščešljavao kosu da je ne bi čupao. Nema više ukraj vode beloboke naše rode. Uskoro ga upoznaše sva šumska deca i njihovi roditelji. Duja onda poče nešto što je još od svoje bake bio čuo: Ukraj vode. Čuvši kako se hrastići slatko smeju i osetiv da su Duju već zavoleli. Malo. reši da ga zadrži u službi dok god deca ne odrastu. Vetar se obradova što mu prijateljski mašu i ostade kod njih.

Tada ih umije svežim mirisima. ljulja. nija. ljuška. Tek što on uspava male bukve. daleko u gori strašni medved njuška: ne dam dece ja za prolećna dana obasjana dva. I da bi pokazao da su mu oni miliji od breza i bukava. a on brzo ostavi breze pa potrča njima. ljuška. a eto ti zove breza da uspava njenu decu dok ona ne završi vezeni zastirač za panj na kome su joj deca ručavala. ni zvezde. ljulja. daleko u gori kurjak se šulja: ne dam dece ja za sunce. Ko hoće sve leto da lista i buja 23 . On priskoči i tamo pevušeći: Ljulja. A kad bude zora.Duja priskoči bukvinoj deci pa je uspava uz pesmu kojom je obično i hrastiće uspavljivao: Ljuška. daleko kroz goru prikrada se lija: ne dam dece ja ni za letnja dva lepa večera. sve do same noći. još izdaleka ih umirujući: Nija. ni meseca dva. nija. Tada hrastići budu ljubomorni pa udare u plač. poviče ispod hrastovog debla: Ko hoće da bude najviši u gaju prvi mora spaziti sunce na rođaju. pokrije krajičkom svoje dolame pa uljuška. odmah na ovu nadoveže druge uspavanke.

ORAŠČIĆI-PALČIĆI Sedelo je jednom nekoliko pastira pod orahom. dogovarajući se šta da čine sa tim neobičnim orasima. pa da vidimo šta će biti. sve više su pevačica na stan primali. Ali što su se oni više izmicali. odrešite torbu. uplašiše. pa ih izgoni iz torbe. te se pastiri. Utom su se iz torbe čuli glasovi: Pastiri. pa se presipaju. skidali sa njih gornju zelenu košuljicu i skupljali ih u torbu. zveckali. granate krune kome nije trebalo više pevati uspavanke. i tako svakog jutra pomalo porastu. A što su više rasli. Mi ćemo vam pomoći da skuvate čorbu. pastiri. 24 . Kad je već torba bila puna. Tek sad se dečaci prepadnu pa se poizmaknu dalje. glasovi su postajali sve jači: Pastiri. ali su se orasi u njoj premetali. Čobani se radoznalo okupe oko torbe. tiskali. – Treći predloži: – Zavežite torbu. koji se često ni vukova ne plaše. Drugi se našali: – Možda je zemljotres. pastiri. Najmlađi pastir posluša druga i zaveza je. zašto vas je strah? Pustite nas da vam očistimo grah. Jedan reče: – Sigurno smo prepunili. a za njim ih pobeže još nekoliko. primete oni kako iz nje jedan beo veliki orah iskoči i otkotrlja se čak do jarka.mora na stan primiti drozda i slavuja. Taj orah nije dotle rađao i čobani su u čudu posmatrali kako mu je prvi rod krupan i težak. Jedni su čistili pasulj da sprave od njega čorbu za ručak. Hrastići se probude i stanu se peti na prste da prvi vide rađanje sunca. drugi su ložili vatru i udešavali mesto gde će postaviti lonac. ali su Duju iz zahvalnosti što ih je odgojio ostavili i dalje kod sebe te se na njihovim rukama u starosti odmarao. a dvojica su tresli orahe. Uskoro su postali snažno hrašće zelene.

upita: – Recite mi. iz oklopa kleta. Tada ih pastirče. kako ste utonuli u zemlju? Opet je hor mališana sa grane odgovorio: Zemljotres je proguto naš maleni grad. Videći da se vatra utišala. smešna stvorenja kriju u orasima i oni se dadu na posao. oraščići-palčići. i vrati se svaki sa po dve iverčice.Onda najmlađe pastirče. pevajući glasno: Pustite nas iz ljuske. Ali pastirčetu ni ovo nije bilo dovoljno. Rekavši to. Svršivši posao. Prvo su se poigrali po travi. ogrnut zelenom dolamicom. reče drugovima: – Moramo ih pustiti jadnike. pa ko su da su. Kad su drugi videli kako se nevina. i pope se pastiru na rame. ispreskakali se i isprevrtali preko glave. ja ću je i odrešiti. oraščići-palčići. pa se setili i svoga obećanja. pre nego što opet smo ugledali svet. pa je dalje pitalo: – Recite mi. i nama se po polju i planini šeta. pa neka su u njima i sami đavoli. Kad to ču najmlađe pastirče. uze prvi orah koji mu dođe pod ruku i razbi ga kamenom. očistili je. Ne mogu nam ništa. naša sela i šume 25 . A oni se stanu kotrljati i skakutati. Oganj je začas opet buknuo i počela čorba da se kuva. mališani su nastavili igru. sto oraščića-palčića pojuri u šumu da donese iverja. veselo podvriskujući. ne pitajući ih više. a iz njega iskoči čovečuljak mali kao palac. bojali su se da iz oraha ne izađe kakva napast. Najzad su kao vrapci poskakali na grane oraha da se malo odmore. Posedali su brzo oko šačice graha. reče hrabreći ostale: – Šta ste se prepali! Ja sam je zavezao. Ostali su samo ćutali. Začas je cela torba oraha bila razbijena i izašlo iz nje čitavo kolo oraščića-palčića. gde ste bili pre nego što ste se našli u svojim kavezima? Mališani se i sad pesmom odazvaše. Ali malo pastirče. stavili u lonac da se kuva. koje je zavezalo torbu. želeći da sazna ko ih je zatvorio u ljuske od oraha. jer su jedino tako umeli da govore: Pod zemljom smo lutali već vekova pet. odreši torbu i prosu orahe na travu. Pomislite kako bi nama bilo da nas neko zatvori u ljusku od oraha.

pa ne bi primetio kad koza dohvati lisku kukuruza ili se uputi vinogradu. ni glasno ni tiho. odmarširaju veselo u planinu. da ne plaču. kad ču iz kukuruza neko pevuši. da se mravi ne bi mučili kad pođu na vodu i putovali dugo preko busenja.i naš cvetni sad. A taman je srećno prosekao taj glavni mravlji drum. dotrče i nalože. dečko. osim toga je voleo da delja sviralice od vrbe i pravi u reci virove. Kad mu se zagube ovce. Dečak se okrete i zbilja vide da je jedna koza preskočila ogradu i počela da brsti čokot loze. ako bude u nuždi. oraščići-palčići?" A oni dolete sa prutovima i začas pronađu pogubljeno stado. obrstiće lozu. s druge vinograd i morao je mnogo da pazi da koze ne bi otišle u štetu. ni tanko ni debelo: Čuvaj. oraščići-palčići su ih zabavljali: ljuljali ih i pevali im. zove. S jedne strane su rasli kukuruzi. i do ploda doprli jer smo tako mali. Tako se jednom bio zaneo gradeći putanju od mravinjaka do reke: prutom je povlačio crtu u zemlji. gušteri. A ono je tako i činilo. samo su polazeći rekli pastirčetu da ih uvek. A kad je mali čobanin ostario i stekao unučice. Kad mu treba da naloži vatru. PATULJAK KUKURUZOVIĆ Na nekoj strnjici kraj reke obrasle šibljem čuvao je dečak koze. Kroz stablo smo oraha staze prokopali. Otpevavši poslednji stih. Ali nikoga nije mogao da pronađe. žabe. Vetar je lako šumio u dugom sjajnom lišću kukuruza i njihao im svilenu bradu. O svom životu i poreklu nisu hteli više ništa da kažu. Ali ponekad bi se zaneo u igri. On je odmah vrati i zađe u kukuruze da vidi ko je pevao. vikne samo: "Gde ste. Tako se mali narod odužio pastirčetu što se nekad prvo smilovalo na njega i pustilo ga iz ljuske na slobodu. njih se samo seti. svaki sa iverkom ispod pazuha. a oni. kozu. Bilo je mnogo stvari koje su mamile njegovu pažnju: veliki mravlji dvorci. a 26 . oraščići-palčići poskaču sa grana i uredivši se kao vojska. i biće batina ko na svadbi vina. – A posle šta je bilo? – nestrpljivo upade pastirče.

Vrati se tada na njivu. zavirivao ispod vreža bundeva i duleka. poviče dečak. čija je voda lekovita za oči. i ništa više.nikakav se ljudski glas nije ponovo čuo. Najednom dečak opet začu gde neko u kukuruzima pevuši. Ali je ponovo zavladala potpuna tišina. ja ne znam da u blizini ima ikakva česma. a ispod kamena doista izađe guja šarka i ode u trnje kraj reke. ne bi onde stao: gde je kamen sivi. naći ću ga. ni tiho ni glasno. znati. ljuta šarka živi. Dobro bi bilo da je sutra uzgred potražiš. i ništa. pa je tako već počela i vid da gubi. osim tvoja mati. kad su joj oči mnogo suzile. a onaj isti glas iz kukuruza stade pevušiti. Dete uplašeno skoči s kamena na kome je stajalo i odgurnu ga izdaleka motkom. nemoj više o tome da misliš. vrativši se kući. ni tanko ni debelo: Kad bi dečak znao. a ona mu reče: – Sigurno ti se to od vetra učinilo. dete. eno takve česme. reče: – Gde li će biti ta lekovita česma da mi je znati! – Kako on to izusti. 27 . samo niko ne sme za nju. – Da je igla. nemoj više o tome da misliš. kljucala u koru kruške ptica. ni glasno ni tiho. Dečkova je mati bila sirota udovica. ona reče dečaku. Jednog dana tako. Sunce je peklo kako samo može biti i potpuna tišina je vladala svud okolo. dečak ispriča majci šta se dogodilo. Sedajući pod krušku. – Slušala sam pre od starih ljudi da u našoj okolini ima neka skrivena česma. što su među njima vijugale. Dečak je sutradan uzalud obišao celu okolinu i tek pred podne došao na strnjiku kraj reke. A ona se bojala da se dečak ne prepadne. Seoske gatare su joj savetovale da previja razno lišće. seoska vezilja. pa iako je i sama mislila da je duh. Svilene brade kukuruza su blistale na suncu. sav zadihan. ali joj to nije pomoglo. odlomi vrbov prut i zanese se u deljanje sviralice. Kad je došao kući. reče: – To je žubor vode bio. – Mora da je neki duh u kukuruzima – reče on majci. Ali dečak nije mogao da ne misli i prokrstario je sutradan opet kukuruze. I danju i noću je vezla na platnu rukave i ogrlice za seljanke. i pođe opet da ga traži. ni tanko ni debelo: U pećini gore.

I kako se zbilja tamo umila. I kroz radosni šum letnje kiše dečak začu opet gde pevuši poznati prijatni glas: Oj. Hčće da te počasti što si mene spasao zmije. opet nastavi svoju igru i pesmu. I tako nekoliko puta: poćuti malo. i nađe u samom njenom dnu česmu. videlo se da je pevač bio veseo. gde obično stoji klip kukuruza. ne prestajući da igra. sad kukuruz moj raste na toj vodi. koju su čak i stari ljudi zaobilazili. Pljusak je bio snažan i voda lila niz liske kukuruza kao niz oluke. jedva čujnu. da brada na jednom kukuruzu često poskakuje i da je mnogo bolja od ostalih. te morade da se skloni pod krušku. Čuvaću te uvek. pa ga pozovi u goste. Ali patuljak Kukuruzović odgovori: – Ja ne mogu nigde odavde: kad bih izašao. tanku. – Ko si ti? – upita ga dečak začuđeno.Ode dečak do pećine u steni. – Ja sam patuljak Kukuruzović – odgovori mali čovek. u koju ranije nije nikad ulazio. MEDVEDOVA ŽENIDBA Ustade jednog jutra medved Dundo vrlo rano. – Majka mi je kazala da te pozovem k nama u goste. kiša udari. A tebe sam zavoleo. dobro će da rodi. Ali kako stiže na njivu. hoj. Otrča brzo na potok i ogleda se u viru. Oči mu sitne kao u vrapca. sine. U kojim se kukuruzima ja nastanim. želeći da nahrani nepoznatog stvora u kukuruzima: – Razmotri. a dečak radosno otrča po pljusku kući da sve ispriča majci. sutra opet po njivi. ruke i noge majušne. Tad se učini dečaku. dok je motrio pažljivo odakle glas dolazi. pa opet nastavi svoju pesmu. da bi na miru mogao tražiti nepoznatog pevača iz kukuruza. stoji čovečić i igra u mestu. Pritrči on tamo te zaviri. jer znam da si dobro dete. možda ćeš pronaći gde se skriva naš dobrotvor. Kad ono čudo neviđeno: u onom zelenom fišeku od lišća. A rekavši to. Zato su i ovi tako dobri. a vazduhom hranim. Odjuri tada radostan majci i javi joj. Dečko ovog puta pođe bez koza. samo brada velika koliko ceo on. jer je vrlo mračna i duboka bila. brada bi mi smesta sva otpala. a njoj pomogao da izleči oči – reče opet dečak. hoj. A imam svega što mi treba: kišom se pojim. 28 . dok ovde budeš koze napasao. oči su joj postale bistrije. rastu kao iz vode. Zato reče sinu.

Tako pevajući nađe se u kraju gde su živele lisice. hiljadu dukata. daj mi svoju kćer. lija dugog repa. Sva će čarna šuma sići za njim s uma: veverica lepa. al' si. medo. ali se brzo uteši misleći: "I bolje što se već udala." I na um mu pade 29 . sve je krasno. Izađe pred njega stara lija pa ga zapita što je tako veseo i otkud je zalutao u njen kraj. Sirotom medi bilo je u prvom trenutku vrlo teško. u času ću smrviti svakog ko je vređa. staje suvog zlata. stigô kasno: kćerka mi se mala prekjuče udala za suseda svoga lisca repatoga. ja sam najsnažnija u planini zver: ruka mi je buzdovan. brdo su mi leđa. pa reče: Pametnice. nisam valjda lud da se ženim takvom dugorepatom zverkom. lijo. a Dundo se pokloni do zemlje. Četiri šubare vrede silne pare. A stara lija se lukavo nasmeši pa odgovori: Sve je lepo. jer se glasno nasmejao i otrčao u šumu pevajući: U medveda Dunda povelika bunda. a čizme duboke teške do tri oke.Verovatno je bio zadovoljan svojom slikom.

Medved zimi spava otekne mu glava. kćer mi daj! Ako nećeš. Zec baci motiku kojom je okopavao kupus pa pljesnu rukama: Baš si čudan. stvor: sav si truntav. govoreći sam sebi: "Lud sam i bio što sam prosio kćer brzonogog starca. a zečevu kćerku prosiš. hrabra srca. Vuka zateče gde se pred kućom sunča pa ga oslovi: Striče-vuče. čuj me sad: s tvojom kćerkom ja sam rad da se oženim. Medo se i pred njim pokloni i reče: Sused-zeče. ne pijemo nikad meda. pa bih mogao uz nju negde vrat slomiti. začuđeno upita kojim dobrom je došao. napašće te sav naš rod. A vuk nemarno zevnu pa odgovori: Moja kćerka ne gleda veseljaka medveda. zuba ljuta. Zec je okopavao kupus i nije ni primetio medveda kad je naišao. sav si spor. Ugledavši ga onako veselog. A mi smo vuci-halauci." Pa se seti da krezubi vuk ima jedinicu. Uzdahnu Dundo kad ovo ču. 30 . svako nam se sklanja s puta. ali se opet brzo uteši. dobro znaj.da njegov sused zec ima vrlo umiljatu kćer pa pođe da nju prosi. s tobom orodim. i ona sigurno voli mnogo da trči. medovinu pije od mraza se krije. te pođe da nju zatraži. medo. kao da sto kila nosiš.

dragi medo. budi moja žena! nosiću te na dlanu kroz zelenu poljanu. Bila je sjajne dlake i okretna. medvede. Dundu je najteže bilo što ga je vuk odbio. Lasica ga pogleda začuđeno pa mu odvrati: Ti si. samo mu u prolazu dobaci: Pođi zbogom. kruščice medene daću ti na dar. ali steže srce i pomisli: "Šta će meni vukova jedinica." Utom skoči s drveta veverica.niti se bojimo snega. udaj se za mene. Šta će. Ali ona gotovo i ne zaslade. Uzbraću ti cvet još neuzabran. Igraću ti kolo svaki božji dan. te je zaustavi: Veverice lepa. morao bih ovako veliki po ceo dan skakati po drveću." Utom naiđe na lasicu pa joj reče što je mogao umiljatije: Lasice malena. 31 . niti se bojimo leda. Morao bih svaki dan da slušam priče o vučjem junaštvu. a lasu malenu hteo bi za ženu. bićemo lep par. trapav imaš stas. pođe medved dalje gunđajući u sebi: "Nisam ni lud da se ženim vevericom. veverice ne jedu medenih krušaka. kud će. lešnikom se hrane sa zelene grane. slep: hrapav imaš glas. pa se medi mnogo svide.

Umesto da zaprosim svoju susedu medvedicu. I posao su u svojoj kućici bratski delili. pa brzo ostavi posao i potrča mu u susret. Macane. MACAN-BRACAN Živeli su na kraju šume samohrani starac i mačak. stražu će da čuva: 32 . staje suvog zlata hiljadu dukata. Macan-Bracan.Pomisli medved postiđeno: "Tako mi i treba. vetar će da duva. Dundo joj se obrati laskajući: Susedice medvedice. Njegova suseda nije ništa bolje ni očekivala. pevajući: U medveda Dunda povelika bunda. Legne li Macan-Bracan prvi da spava. I posle su dugo živeli srećni i zadovoljni. Starac nije imao ni dece ni unučadi. mačak pazi da ne iskipi. pa je zato još više voleo svog jedinog druga mačka. Kad tamo. Macan je repom čistio sobu. sad će noć da nastane. obraćam se raznim uobraženim palčicama". a kad starac nešto šije. udaj se za mene! Slušaćemo ptice sred gore zelene. starac mu peva uspavanku: Buji-paji. a starac ložio vatru. i naže natrag kući koliko ga noge nose. Samo nikad nisu spavali u isto vreme: bili su plašljivi kao i svi starci te je uvek jedan stražario kad se drugom pridrema. Ići ćemo svuda zajedno u lov. mačak mu uvlači konac u iglu. Stvorićemo sebi ispod bukve krov. obojica su ujutro mnogo kašljala i obojica su volela da piju mleko i dugo spavaju. kad starac stavi ručak da se kuva. a medvedica sedi pred svojom pećinom i cedi med. Obojica su bila nezapamćeno stara.

mačak je spokojno spavao. znao je da mu se nikakvo zlo ne može dogoditi. Kad starac pođe u šumu da kupi drva. Samo mu je još nedostajao mačak. istina. Ali jednog dana tako naiđe kraj njegove kuće lopov. da ne svrate vukovi kad pođu u lov.da ne padnu gromovi. kravu. jer starca nije bilo kod kuće ceo dan. i psa. izađi ovamo. zapovediv mu da ne izlazi ma ko ga mamio. Zato se mnogo obraduje ugledavši starčevog mačka na prozoru. očekivao ga je spokojno na prozoru do u mrklu noć. Bio je u selu ukrao petla. Pređicu ti prede od poda do grede. Macane. sad će noć da nastane. Doneo sam mleka tebi izdaleka. Macan je. Macan legne kraj njegovih nogu. da te dobro čuva pauka i muva. gleda ga netremice i prede: Spavaj mirno. taman toliko da zakući. Slušajući starčevo pevušenje. kokoš. ostavi mačka da čuva kuću. da mesec ne smeta kad kraj kuće šeta. bio gladan. sad će pasti kiša. da povečeramo. A kada se on dobro ispava. ovcu. pa ga stane mamiti: Macane-Bracane. spava starac. iz daleke daljine doneo sam slanine. deda. Macan tebe ne da. ali ipak odole srcu i 33 . Buji-paji. Mačak se obično nije plašio da ostane sam. i ne sruše krov. uspavaće miša na našemu tavanu pa će mišić Macanu dopadnuti šaka pre prvoga mraka.

pa se sakri duboko iza grede i poče maukati iz sveg glasa. Srećom. te navale ljutito na mačka da im odmah kaže istinu. a on nastavi svoju šalu: 34 . biće slatka večera. dočeka na vratima i na pitanje gde mu je starac. da povečeramo. sedeći na prozoru. Doneo sam luka. Lopov onda dođe kod vrata pa ga kroz ključaonicu stade zvati: Macane-Bracane. da povečeramo. Razbojnici jurnu na tavan i kad starca tamo ne nađu. paprike i soli – sve što gladan voli. zovući u pomoć. Mačak se poboja da lopov ne provali vrata pa pobeže na tavan. seti se da ga je neko napao i stade tražiti oko kuće. mačak ih. ali starac ipak stiže da ga dobro opauči po leđima. sakrio se u podrumu. praveći se nevešt. odgovori lukavo: Mijau. Doneo sam šećera. još izdaleka opazi gde dolaze te starac brzo pobegne u šumu. on je tu. Utom se baš starac vraćao iz šume. Posle ovoga su se mačak i starac još više voleli. Razbojnici grunu u podrum. doneo sam meda i masla sa leda. izađi ovamo. Tad lopov poče kroz dimnjak da ga mami: Macane-Bracane. ali starca ni tamo ne nađu. to se i desilo. A čega su se bojali. ali on nastavi da zavarava trag: Mijau. Nigde nisu išli jedan bez drugog.pobeže sa prozora. jer su se bojali da lopov opet ne dođe. nećeš ni na luk". a on ih. pa čuvši da mačak zapomaže. stanu da viču na mačka što ih je prevario. sakrio se na tavanu. A mačak pomisli: "Kad me nisi namamio na mleko i slaninu. izađi ovamo. Lopov u taj čas šmugnu kroz mrak. on je tu. Lopov nije mogao da zaboravi batinu koju je dobio po leđima i nagovori tri razbojnika da ubiju starca.

vrtić ore. digli su ruke i od starca i od mačka. činilo se da je voda prosto provrela od neke radosti. zato starije nagovore onu stotinu najmlađih da salete oca da ih pusti. a Izvorove kćeri. on beži u šumu za starcem i nađe ga u nekoj pećini. Ove mu se obese o vrat kao ogrlica pa umiljato zažubore: Oj. ne želeći da imaju ikad više s njima posla. pusti. Da bi ih još malo zadržao. prskale okolnu mahovinu. Navrat-nanos uskoče razbojnici u vrt. tamo nas čeka velika reka u nepoznati dalek kraj da s nama krene. To su se Izvorove kćeri dogovarale da i one odu u svet i vide lepote o kojima su ptice pričale. potrče na mačka da ga tuku. A kad razbojnici siđu u bunar. dok starac daleko ne odmakne. gutale su im svaku reč. a on će opet: Moj je starac još pre zore iza kuće. pobeg'o je iza peći. padnu na kamen u blizini dve ptice pa stanu pričati jedna s drugom. starac je na dnu bunara. nastao je kraj Izvora veliki metež. kad se starom Izvoru rodilo stotinu najmlađih kćeri. Tamo više nije bilo razbojnika. pa kad ni tamo ne nađu koga su tražili. Pričale su one tako od jutra do podne o lepotama zemlje. kroz čestar gusti. Ali bez dopuštenja starog Izvora nisu smele da krenu. pusti nas. kapljice. A Macan-Bracan i njegov gazda od radosti se napiju mleka i legnu da spavaju. do dolje zelene. ali ne našavši ni tamo starca.Sada ću vam pravo reći. dobri oče. Oni tada tamo. Kad su ptice odletele. kapljice su skakale. 35 . on im pokaza bunar: Poslušajte mačka stara. Prožive tu nekoliko dana a posle se opet vrate kući. PRIČA O RECI Još pre hiljadu i više godina. povade kolje pa drži za mačkom.

krša i kamena cela krda. Da je putnik tada naišao. i medved pušta svoje meče da strči u dolju kud potok teče. Upoznaćete vrlo brzo kako je zemlja tvrda i ljuta. U svetu kud žurite. a njegove kćeri skoro nepomično čekahu kakvu će odluku doneti. svet nas mami! Izvor se sad još dublje povuče. Pusti nas. i gnevna oluja povetarce. stavljaju im uzde i okov. pušta da vučići svet upoznaju. ljudi krote. čak u tamne bunare u zemlji. oče. 36 . neće vam lako dati puta. Kajaćete se gorko. Promišljao je tako do uveče kad se začu njegov ozbiljni glas: Ne ludujte. Tek pred veče se pomoli ispod žila njegova srebrna brada i ču se glas: Kapljice kćeri. čudio bi se što je tako zanemeo večno razgovorni. mora i reke.Jedva se Izvor oslobodi zagrljaja svojih kćeri pa se povuče pod žile da o njihovoj molbi razmišlja. i ovde u šumi ima lepote. ne odlazite u svet od mene! Isprečiće se pred vas brda. i ptica pušta poletarce. krenete li u kraje daleke. kćeri malene. Ali se kapljice nisu dale urazumiti. i guje stare puštaju mlade u čestare. stari Izvor. Blaži je od tebe i vuk sami. oče. Sada je sa dna izronilo stotinu njegovih najstarijih kćeri mazno mu se obraćajući: Pusti nas. duboko.

Kao odgovor na njihovu molbu ču se još očajniji glas jedne od starijih Izvorovih kćeri: I moj. dok grlo ne umorimo. žuborimo. Planina se horila od njihovog obesnog podvikivanja: Mrmorimo. S treće strane se čulo isto takvo dovikivanje: Hej. Po njihovom srebrnom tragu spusti se sto drugih. iskrade se prvo sto najmlađih kapljica pa kroz šljunak otisne niz brdo. Idućeg jutra. ćaskajmo. I tako sto po sto pa se načini potočić i potrča koliko ga noge nose. žuborimo. Na nekoliko stotina metara susrete se sa drugim malim potokom pa zagrlivši se. Tamo je modrim koritom derala nekakva neobuzdana reka i Izvorove kćeri joj se zajedno sa ostalim kapljicama bace u naručje. praskajmo. stene plačimo. sestre. vajajmo. sjure u podnožje prve kose. Ispred sto najmlađih ispreči se ogromna neprobojna stena. Hujimo. oj! Na putu nam stoji tvrd kamena sloj. kršile su sve što im se našlo na putu. šumimo dok gore ne zagluvimo. ali ona osta nepomična. dok je starac još spavao. One se uhvate za ruke i stanu jurišati. 37 . U početku. skačimo. svu me kupa znoj. pećine stvarajmo. livade rubimo. Trajalo je to više nedelja i onda se Izvorove kćeri zamoriše i na putu im se stadoše javljati sve veće prepreke. put naporan je vrlo. hej! Na mom putu brdo. dok još nisu bile istrošile snagu. Igrajmo. hrašće obarajmo. sestrice. sestrice. rovimo. šumimo. trubimo. Tada jedna od njih uze da se žali svojim starijim sestrama: Oj. Kikoćimo se.Samo mudri saveti očevi nisu mnogo pomogli.

Kako su se prepreke iz dana u dan množile. još nije bio kraj naporima naših putnica. To je bio valjda najradosniji dan u životu kapljica begunica. reka 38 . Tako se to ponavlja otkad je šuma. Izvorove kćeri su pomišljale da se vrate kući. Protežući se lenjo na suncu zažubore: Sestrice kapljice. sestre. te potok uskoro odvali nekoliko manjih stena i prodre na drugu stranu u dolinu. Brda smo oborile. ti oblaci u svom lutanju nad zemljom zastanu upravo nad bukvom starog Izvora i kako su bili mnogo umorni. Ona je bila mutna i troma i nekoliko milijardi bistrih kapljica razbistri je i ožive. Samo priroda je bila tako čudesna da su kapljice begunice što su ih oblaci opet vraćali šumi zaboravljale svoj raniji život i ponovo žudele na put. sad se odmarajmo. nošeni mladim rukama Izvorovih kćeri. dremajmo. postide pa opet zapnu iz sve snage da jurišaju na stene pred sobom. Nikada tako brzo brodovi nisu išli kao toga jutra. Odmorivši se u njemu. srećom. zelene rukave. Vir je ležao u poljani. Ova malodušnost je. kratko trajala. Kad druge kapljice pridremaju. sanjajmo mir. dok ih Izvorove kćeri ne ućutkaše pesmom punom poleta: Dolazi brod uglja pun. prenesimo ih čak do širine morske plave. U dalji se ukaza nekoliko brodova i obesne kaplje planinke pristigle iz drugih reka stanu da se dogovaraju kako da ih prevrnu. a i starije iskusnije kapljice su pričale da se još nijedan potočić nije vratio u detinjstvo. nova smo stvorile. sestre zaborave napore svoga dugog putovanja i veselo se izmešaju sa širokom vodom na koju su naišle. one se uhvate za ruke da bi pošle uz potok. stene smo digle. najzad smo stigle umorne u vir. te se posle nekoliko dana nađu na morskoj pučini zajedno s njima. spuste ih na nju i po okolnom drveću i mahovini. spavajmo. sirotice. baš pred ušćem u veliku plovnu reku.presede nam smej. Ali još istog sata sunce užasno pripeče na široku površinu mora podižući kaplje planinke pod oblake. I kao nekim čudom. U kamenu se uskoro nađoše pukotine. Ali hoćeš! Po sto puta su učinile korak napred i po sto puta se vratile dva natrag. Zasučimo. Međutim. putnička lađa i za njom čun. One se.

Samo kad nekoliko trenutaka Snežana okrene pogled na drugu stranu i opet ga vrati na jezero. i jednom je upita: – Moj crni čamčiću. pruži svoje krilo. Skrivena u noći. Ptica tiho doplovi glatkom površinom vode ne dižući na njoj nijednog talasića. Često je Snežana mislila zašto je crna ptica tužna. blistala se od beline Snežana kraljica zime. i kad Snežana sede na njega. Tako posle nekoliko dana opazi da je ptica još više pogla glavu. kraljica sam zime i snežnih pahuljica. beleli se oblaci na nebu. rekao bi čovek ne miče se. Reci mi šta te to mori. otišla je na obalu jezera.i oblaka. Na nožicama je imala cipele od srebra. čamčiću. mogla je sasvim udobno da joj sedne na krilo. uvek sumorno obaraš glavu i gledaš u vodu. Snežana toga dana nije više htela da navaljuje pitanjima. opazi da se ptica malo odmakla sa mesta gde je bila. bila je ogrnuta belim plastom poprskanim snežnim zvezdama. golišava se valjala po smetovima. odveć sam uzbuđena i ne mogu ti reći sve šta me tišti – prozbori najzad ptica – ali doveče dođi opet na obalu pa ćeš čuti. tužan. Kraljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. Ali ptica ne odgovori ništa. – Mala kraljice. reci mi što si tužan. Stalno je krišom posmatrala iz svog snežnog gnezda da vidi šta radi kad je sama. na glavi je nosila ledenu krunu koja se presijavala u bezbroj boja kad sunčev zrak na nju padne. kad te na obali ugledam. kraljica zime. lagano. vozila se na jezeru na nekoj crnoj ptici tužno oborene glave. Kad se smrklo. ispovedala se tiho kraljici 39 . otisnu se polako sredini jezera. znaš da sam tužan? Tiho pevušim ploveći jezerom. Ja sam kraljica sve ove beline. ali se čvrsto u sebi odluči da dozna tajnu crne ptice. – Tužan si. možda ću ti pomoći – reče Snežana opet. belele se veverice što su katkad skočile s grane na granu. pa ćeš mi onda reći svoju tajnu. Kako je Snežana bila vrlo mala. i plovi lagano. Spavala je u snežnom gnezdu. divlje patke i guske. Zar ne veruješ u moju moć? Hajde. BAJKA O LABUDU Živela je na vrhu planine mala Snežana. zašto si uvek toliko tužan? – Kako. gde je crna ptica već čekala. pa ponovo upita: – Čamčiću moj crni. Celog dana je Snežana bila nemirna i jedva čekala da padne noć. Padale su na to jezero i druge ptice. ali one su bile isuviše male da bi mogle maloj kraljici zime služiti umesto čamčića. kao da se zagledala u svoju sliku u vodi. provozaj me jezerom. samo još više pognu glavu i zaplovi brže. Brzo se iz svog gnezda spusti do jezera. zašto uvek obori glavu. Okolo je sve bilo belo: belele se grane i stabla drveća. uvek ti radosno mahnem krilom – odgovori ptica okolišeći. loptala se po ceo dan pahuljicama. mala kraljice.

ali Srebrna Zvezda je bila veoma. ali taj prvi još i sad živi i po tom istom jezeru vozi Snežanu. pa kad najzad udarite još jednom ulevo. i mala kći vilinog konjica se njiše na njoj po čitav dan. mala kraljice. zaplovi noćas na sredinu jezera i čekaj. komarci i pčele zuje. i zveri. u pravcu stare bukve. ona položi glavu na krilo i ostade nepomična. Snežna Zvezdo. ne brini! Učiniću da postaneš i ti beo. Sve je bilo ne može biti lepše. onda skrenite desno. obese ih o kakvu grančicu. Zečevi sa obale su je zadivljeno gledali. mravi od čašica žira naprave kolica pa se po njih dvadeset upregne. i ti. među stenje. nikad nisu videli tako male devojčice. Patke što ih je sretala duboko su joj se klanjale. gde je živela Srebrna Zvezda. samo sam ja od noći crnja. ali nesreća se uvek iznenada dogodi. Snežana radosno reče: – Kad ti je to jedina nevolja. Tako je molila Snežana. Svi do poslednjeg stvora u njenoj okolini vole je i maze.zime: – Sve je oko mene belo: i drveće. pauci. da je što pre uspavaju. Plovila je tako ona. pa je Snežana zbog toga umiljato zamoli: – Dobra. i nebo. Htelo joj se da se malo po vodi provoza. i opet krenite desno. mala devojčica. i bila mnogo vesela. pošalji noćas na pticu što stoji sred jezera jato pahuljica i njima zauvek pokrij njeno crno perje. Ako joj se voza. Mogla joj je i zapovediti. Čuvši to. pa kod jaruge levo zaobiđite šumarevu kuću. Kad zadrema. drugi su se posle toga rađali i umirali. čamčiću . Sedne na list bukve što je stajao u vodi kraj obale i otisne se na njemu kao na čamčiću niz talase. patuljci je čuvaju da se ne uplaši vuka ili medveda. ti što si još mojoj majci odeću tkala. Zato me mori tuga. Učini da se sutra probudi sva bela kao sneg mog prestola. da bi mogli juriti kao strela. majka svih pahuljica. Ako zaželi da se ljulja. Ujutro Snežana opazi da vodom plovi beli labud. Bube. san pticu savlada. prvi na svetu. plovila. te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime. KĆI VILINOG KONJICA Pođite kroza šumu stazom pravo. kraljicu zime. posmatrajući krajeve kroz koje je tekla reka. Posle ovog kraljica je otišla do ledene kule. a ptice letele kraj nje obalom. veoma stara. vesela i prozračna kao vilin konjic. Ona je mala. svici dolete da joj svetle. mravi i patuljci rado se s njom igraju. tamo je panj gde živi kći vilinog konjica. Kad bi oko ponoći. Kad padne mrak. pauci načine začas ljuljaške. Kad pođe daleko u šumu. komarci. a crna ptica uzdrhtalo čekala nasred jezera. svici. Naišavši na nekakvu 40 . A istog časa pade jato pahuljica i svu je zaveja. Ali se jednog jutra mala nestašnica iskrade od svojih drugova i sama pobeže na reku.

čamac joj se prevrne i ona upadne u reku te se udavi. ali se patuljcima činilo da ne leti dovoljno brzo. vilinom konjicu. od njega ni traga ni glasa. a vilin konjic je uze u naručje i obasu je poljupcima. a njena krilca se lagano pokrenu. zavukao se i ćuti. oživela! – poviču radosno njeni prijatelji patuljci. i patuljci brzo otrče da odnesu glas njenom ocu. pleli kotarice. pojure patuljci i svi njeni drugi prijatelji da traže istočni vetar. jer će za koji čas zaći sunce i biće kasno. Čim ču šta se dogodilo njegovoj devojčici. Njihove igre nisu bile slične igrama varoške dece. jer je već bilo prevalilo podne. prhnu odmah da javi njenim prijateljima. za tren oka.maticu. Jedva u zlo doba. potom šumica oko livade. pa kad vidi da je sirota mala devojčica umrla. oživi što pre. jer ako ga pre večeri ne nađu i devojčica zanoći obamrla. posade mravi svoju ljubimicu u kolica načinjena od žirove čašice i povezu je njenoj kući. jer je već padao mrak. jer će skoro noć – doviknu mu patuljci. vilin konjic ga zagrli preklinjući: – Oživi moju malu kćer. Trčali su što su igda mogli i nađu ga kraj nekog potoka. vilin konjic pojuri na livadu gde je ležalo njeno telo. a krila male devojčice još ležahu nepomična. Tuda slučajno naiđe vrabac. pa onda sve jače duvati u krioca obamrle devojčice. Ugledavši ga. deca. TRI PATULJKA Daleko negde u planini živela je siromašna seoska porodica. – On sada razmišlja o načinu kako će je oživeti – primeti drugi. tiho. Njeni drugari. zamolio je patuljke da odmah pronađu istočni vetar i dovedu ga na livadu. nađe se na livadi. Ovi mališani su pravili sviralice od vrbova pruća. niko joj više ne može pomoći. – Oživela je. molim ti se. njen sused. – Vilin konjic je nemilosrdan reče prvi patuljak glasno plačući – on ne žali svoju kćer. Kraj kola pođu svici sa svojim svećicama. misleći da je ni vetar ne može oživeti. kao za pakost. dva manja dečaka. a vilin konjic se vrati na potok kraj koga je obično noćivao. I vetar je mnogo voleo ljubimicu patuljaka i buba. Zanjiha se od njegova daha okolna trava. ali. ne bi li ih pokrenuo. ostajala su kod kuće sama i igrala se. da bi svoju decu ishranili. kopali i želi kod drugoga. oči joj se začuđeno otvore kao kod dece probuđene iz dubokog sna. ti jedini to možeš učiniti. pravili vodenice na 41 . Uto on još jednom iz sve snage dunu. stanu plakati neutešno. Čuvši ovo. nađu ga u jaruzi. A istočni vetar stade prvo tiho. Za to vreme. pa se odmah digne iz jaruge i brzo. A posle nekog vremena talasi izbace na obalu telo male kćeri vilinog konjica. Tako se glas o njenoj smrti raširi brzo po šumi. kad se sunce stalo kloniti zalasku. hajde brzo do nje. Čim su stigli na livadu kraj reke i čim je vilin konjic oslušnuo srce male utopljenice. – Mala kći vilinog konjica je umrla. Roditelji su po ceo dan orali. bube udese najlepšu svirku. Kad se istočni vetar opet vratio u jarugu. Oživi mi je.

i nije ga mogla odneti. Deca se plačući vrate kući i reše se da idući put čuvaju stražu pored svoje rukotvorine. Crnobradi patuljak pristade odmah. a Crnobradi u grumen uglja. Ovaj posao bio je gotov tek uveče. samo na sasvim drugom kraju potoka. Pod slap što je padao sa brane stave podužu motku na čijoj su sredini bila lepezasto pozabadana mala drvca kao pauci na točkovima. koji su virili iza žbuna.potoku što je tekao pored kuće. Jednog dana rano ujutro odu Stojan i Milan. Pokušaju da opet vrate točak na staro mesto. 42 . Prvo naprave branu nagomilavajući kamenje i pesak sa muljem. i kroz dvorište proseku stazu ređajući šljunak do šljunka. udesivši je isto onako kako su je deca bila udesila. ali Riđobradi primeti: – Pristajem na to samo ako noćas ne bude mesečine. iziđu na obalu reke i kućicu prenesu daleko u šumu i sakriju je među žbunje. Crnobradi i Riđobradi. ali se ni kamen ni drvce ne daju s mesta maći. zabodene s obe strane reke. odu kući jedva čekajući jutro da opet idu na igru. Kako te noći nije bilo mesečine. te da vide ko to prenosi na drugo mesto ono što ona nameste kraj potoka. stoji ista onakva kakvu su je ona sazidala. Mogli bismo na njoj brašno mleti. Tako idući niz vodu. patuljci su virili iza grma. i odmah opet kradom dođu da vrebaju lopove. stanu je tražiti po okolini. ali ne mogući da se dosete. zakačio za kamen. Uveče. stoji ista istovetna. da bi zavarala trag. Motku naslone na drvene račve. ograde je prućem. kad posle nekoliko dana sazidaju malu hlebarnicu. Potok samo teče kao što je i pre tekao. kad su bili gotovi. Zato se Milan i Stojan tužni vrate kući. A evo šta se dogodilo. tako su se zvala deca seljaka. jer vi znate: vidi li nas na zlom poslu ma koje ljudsko oko. Dok su deca pravila svoju vodenicu. Deca prosto nisu mogla da dođu sebi. I tako. Pokušaju deca da je vrate na staro mesto. Izjutra rano otrčaše da ispitaju da li vodenica i dalje radi. patuljci. Za nekoliko dana deca naprave na obali kamenu malu kuću. Ali čim su deca otišla kući. Kako su bili vrlo mali. odmah ću se ja pretvoriti u grumen zlata. i oko nje isti plot i ista staza od šljunka. daleko naiđu na svoju vodenicu. Kraj seljakove kuće u najgušćoj šumi živela su tri patuljka: Sedobradi. samo časkom svrate kući. Sedobradi u grumen srebra. Sedobradi reče: – Hajde da dečiju vodenicu premestimo na drugo mesto. ali on se nije dao izvaditi iz račava kao daje prikovan. patuljci slobodno iziđu na reku i premeste dečiju vodenicu. i deca se vrate kući kad je već uveliko pao mrak. Ponekad su zidali kućice kraj obale ili krčili staze kroza žbunje. Tako je voda padajući okretala točak. a čim su otišli kući. Potrče deca niz vodu da vide da se nije točak gdegod zaustavio. na potok i počnu graditi vodenicu. Kad ujutru deca dođu na obalu i vide da im nema kućice. čudeći se šta će to biti. pa samelju na njoj vreću brašna za sutradan. Kad imaju šta videti: na onom mestu gde su je sagradili ničega nema. kao da su prikovani. I zbilja je nađu među žbunjem. mislili su da se sva trojica u njoj nastane.

Riđobradi nije isprva hteo da ide u krađu. Deca sve to blago odnesu kući i posle su sa svojim roditeljima živeli spokojno i imala čime da se školuju. Ponekad pokuša s detetom da se igra. Video si kako je lepa mala hlebarnica. treba da je prenesemo kraj kućice. ali ne ume. po travi se valjati. Maro. Hodi. Čuje se kako zvone limene kantice na svojim drškama. Crnobradi u grumen uglja. pa se Riđobradi pretvori u grumen zlata. pazi! A kante zveckaju: Lepo se je brčkati po česmenoj vodi. ali ga druga dvojica nagovore: – Deca sad uveliko spavaju – rekoše oni – pa možemo spokojno u krađu. plašeći se da ga kakvo ljudsko oko ne opazi. pucketaju točkovi kolica na pesku i skaču lopte negde na utabanoj stazi. Pazi. Noću kad se umorna iza sna trgne. učini se mami kao da u detinjem disanju čuje uzdahe: 43 . Viri tako Mara kroz pukotinu plota i čini joj se da čuje kako lopte skakućući deklamuju: Lepo li je skakati po uzanoj stazi. I što je najgore. Sedobradi u grumen srebra. da dete ne bi moglo samo izaći na ulicu. te pođu u krađu. A Mara nema ni brata ni sestre niti kakve male susede da bi se s njima poigrala. Tako i Riđobradi pristade. Daleko u krugu gde stoji pesak deca se igraju. pa da u njoj pečemo hleb. Ne znaju to sve mame. nije to naučila. hodi! Kad se mama vrati kući. po pesku se brljati. LEPO JE BITI DETE Po ceo dan Mara viri kroz plot svoga dvorišta u obližnji park. jer ni nju nije imao ko da vodi na dečje igralište niti joj je ko kupovao igračke. jedva odvoji Maru od plota. Do Mare dopiru zvonki razdragani glasovi. deca ih ugledaše. mama polazeći zaključa kapiju. Ali tek što su oni počeli da prenose hlebarnicu. Opazivši mesečinu.Te večeri mesečina je sijala kao dan i napolju se sve videlo. Kad je bila mala. Maro.

Pesak u krugu je ličio na ogroman šaren mravinjak. Mara drvenim patrljkom goni neko vreme obruč po pokaldrmljenom dvorištu. svoj veliki obruč dete se brzo nađe tamo i stade očarano. koja preko nedelje kod drugog radi toliko nagomila posla u svojoj kući. A u parku je već vrilo od dece. međutim. nesavitljive šake detinja šačica je svaki čas klizila i sitni detinji koraci su jedva stizali mamu. da sve to mora nedeljom da posvršava.Ja sam jošte sasvim mala. Okolo su trčali drveni konjići. i uze da umotava neke krpe od Marine stare haljine u čvrsto klupče. bila velika. Goneći. i imati lopte nove i konjiće i točkove. U igru me. crvena lopta. Ali je dete svaki dan molilo da ga izvede u igru među drugu decu. Pod ručicama oseti glatku elastičnu gumu i učini joj se da drži neko živo biće koje diše. da detetu bude igračka: pruži mu probušeni lonac ili siđe u podrum da iznese zarđali obruč sa bureta. A mami se svaku noć čini kako uzdiše i moli je da je odvede u park među decu. Ali ta je radost bila kratka. i plavi. Zajapurene devojčice punile su peskom svoje kante. te mama jedne nedelje ustane rano. ali gde bi pala. Mama uze dete za ruku i povede ga u park. između cveća na slobodi. rano. istina. počistila i popravila sve što se preko nedelje uprlja. žuti. kad bi izvetrila i isunčala kuću. i siromašne i zaposlene majke vode svoju decu u park. Kad bi inače okrpila i oprala Marino rublje. Mama sede na prvu klupu bojeći se da Mara ne poželi sjajne i zvonke kupovne igračke dece što su se u velikom krugu igrala. crveni. Svetla lica gumenih lopti poskakivala i valjala se po travi. I Mari se činilo da se sve te igračke i deca u horu vesele: Lepo li je dete biti. s decom bi se poigrala. pa smišlja kako bi to mogla učiniti. mama. Marina je. koja je i u šetnji brzo koračala. Iz njene koštunjave. Mara se zagleda u belu devojčicu što je u naručju držala ogromnu loptu i vozila u kolicima lutku. Kad se Mara probudi. Bela devojčica se ustremi i ote joj svoju igračku. Zato se ona brzo zadovolji svojom igračkom pa se kao čičak opet uhvati za plot i ostane tako dok se mama ne vrati. Bela devojčica utom svoju loptu ispusti i Mara potrča da se njome malo poigra. ali se Marinoj mami. Na stazi su stajala bez gospodara 44 . plot ili prag i preturi se. ali kako nema dovoljno prostora. kraj nje je stajala krpena. mama nađe poneku staru stvar. već je dvorište bilo počišćeno i sušila se na jasnom suncu iza kuće Marina košulja i čarape. Bilo bi tako lepo poigrati se loptom koja ume da odskače. činila se nekako bolesna i umorna. Nedeljom. Sem toga. Jurile su sve vrste točkova i kolica i kola. vodi! Pre nego pođe na rad. a obruč od bureta bio je izriban i svetlio se kao nov i kraj njega stojala nova novcata palica odeljana od mladog pruta. istina. dan u igri provoditi. obruč svaki čas udari u zid. tu bi se i zaustavila.

bajki. Mari se sve to toliko tužno učini da udari u glasan.kolica natovarena peskom. a štipaljkom se moglo vrlo dobro čeprkati po zemlji. Bilo je neobično slatko držati porculansku. i imati lopte nove i konjiće i točkove. U blizini su se igrala još neka deca čije igračke su kao i Marine bile domaća rukotvorina i stare u podrumu bačene stvari. to i smete: kupuju vam mama. Mama dotrča. Uskoro se njima dvema pridružiše i druga deca sa svojim krnjavim igračkama i načini se veseo žagor kao i u velikom krugu. Dečaci kopajući starim kutlačama načine čitavu kulu od peska. To Maru uteši. To su bile šolje bez drške i okrnjene tacne. Ali samo što je tri koraka koračila. razne boje i oblika đinđuve. uze je na ruke i odnese na klupu daleko od glavnog kruga. priča. a okolo su igračke u horu zveckale: Lepo li je biti dete: što želite. Podjednako plodna i stvaralački nadahnuta i kada stvara za odrasle i kada piše za djecu. Devojčica što se igrala štipaljkom za rublje i šoljom bez drške pruži Mari šolju pozvavši je da stružu pesak iz jarka pokraj staze. Želeći da je razveseli ona joj pokazivaše kako se i njenom loptom može lepo igrati bacajući uvis i dočekujući je u ruke. baka svakog dana igračaka. otimali su joj. pojavi se rumeni dečak i uze joj ih. Čak je i poneko dete iz velikog kruga ostavljalo svoje lakovane igračke prilazilo deci što su se igrala oko Mare. međutim. ova pjesnikinja spada u red naših najpopularnijih pisaca i najplodnijih 45 . raznizane. I tako. BILJEŠKA O PISCU Pjesnikinja DESANKA MAKSIMOVIĆ ima iza sebe čitavu biblioteku knjiga koje je napisala: više knjiga poezije i proze za odrasle i velik broj knjiga pjesama. i Mara htede da ih malo povoza. dan u igri provoditi. gorak plač. zatim joj pokaza kako i njen obruč može daleko da se kotrlja a da ne padne. krpene lutke i lopte. Ona onda ugleda na klupi lutku koju je merila do sada jer se njena sopstvenica prljala građenjem kuće od peska. čega god bi se dotakla. jer se na šolji smejala neka beba. A mama je osluškivala kako nedaleko iza granja zveckaju limene kantice: Lepo li je dete biti. u svilu obučenu lutku. slomljene mašice i viljuške. nečije je ruke istrgoše iz Marinih ruku: čuvarica devojčice se bojala da je Mara ne pokvari. romana za djecu. a krpane lopte kao da dobiše mala krila u rukama veselih devojčica.

Desanka Maksimović rođena je u Rabrovici (Srbija). "Đačko srce". plakete. "Bela vrana". maja 1898. i antologijama jugoslovenske i svjetske poezije. "Pradevojčica". 46 . od kojih izdvajamo samo neke naslove njenih djela koje je posvetila djeci. Za svoje djelo dobila je brojna jugoslovenska i svjetska književna i druga priznanja. nagrade. "Šumska ljuljaška" i druga djela koja se već godinama nalaze u školskim lektirama u čitavoj našoj zemlji. panoramama. čitankama koje izlaze u našoj zemlji i svijetu. Poezija Desanke Maksimović zastupljena je u brojnim pregledima. do onih najvećih književnih koje se dodjeljuju u našoj zemlji: Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu. "Oraščići-palčići"! "Zlatokrili leptir". a velik dio života provela je pišući svoja djela. 16. Po završenom Filozofskom fakultetu u Beogradu radila je u mnogim mjestima kao prosvjetni radnik. To su knjige: "Buntovni razred". kao i na mnoge svjetske jezike. povelje. Napisala je velik broj knjiga i za odrasle i za djecu. godine. zatim u zbornicima. izborima. "Bajka o kratkovečnoj". Djela Desanke Maksimović prevođena su u svim našim republikama i pokrajinama na sve jezike naroda i narodnosti koji žive u Jugoslaviji.stvaralaca.