Desanka Maksimović POEZIJA I PROZA ZA DJECU

(izbor)

BUĐENJE PROLEĆA

DEČJE PESME Ove dečje pesme, neka deca znaju, čula sam od česme u rodnome kraju; od livadskih trava pred noć kad šumore. od bića što cvrkuću, ćute, zuje, zbore; od zemljaka mrava kad s milion unuka, sitne dece žute, krene se na pute; i od mačka stara, unučiće svoje kada iza peći tiho razgovara; od starica žaba u suton kad žabice na spavanje zovu; od deda i baba;
1

od roda na krovu; od sunčanog zraka; bauka i mraka; i od poderanih, starih igračaka.

KNJIGE RAZBIBRIGE Prodala je baka daleko u gradu pet kila krušaka. Pa se misli stara što bi deci kupila za to malo para. Da li igračaka? Igračke se lome, zažalila baka. A šećernog leda? Što će deci šećer kad imaju meda. Da li opanaka? Omalo je novaca, pomislila baka. – Kupicu im knjiga odlučila stara, za to malo para. Može kraj praščića knjigu svoju čitati moj čobanin Mića. Može moja Mara, kad poslove sredi,
2

da se razgovara. Nedeljom i baki moći će iz knjige pročitati unuci razne razbibrige.

ŠARENA TORBICA Ide đačić u školu, o ramenu torbu svaki čas zagleda: tu je boja zelena kao mlada pšenica da bujaju dečica uz nju nikla crvena, da detetu škola sva na radost bude; pa modra kô šljiva, da se šari čude; pa kô dunja žuta, da se đačić zvezda i sunašca seti koliko god u nju pogledao puta.

BUĐENJE PROLEĆA Govorila stara Matica svim pčelama kraljica: "Pogledajte, kćeri, napolje, kreće li se vreme nabolje, jesu li se noći skratile, jesu li se laste vratile, jesu li s reka pali okovi, čuju li se gorski tokovi,
3

rumeni li pruće živice, zelene li mlade njivice, kukureci da li stasaše, – da vas pustim jutros na paše."

MALI JAHAČI Rasla su dva ždrebeta, dva ždrebeta zelenka, pokraj šuma i vrela, uživala u sjaju leta, u slasti biljnog mleka; oko njih mora cela livada i pašnjaka od jutra pa do mraka. Jahala dva dečaka, unuci deda-Veljka, do dva mlada zelenka, tutnjalo od njinih koraka, brdo, polje i reka, od vetra jurili brže; tek čuješ izdaleka pevaju naglas dečaci a ždrebad radosno rže.

U GOSTIMA Pozvao je maj sve bube na čaj, od ose do pčele, da se provesele, tihe bubamare, leptire, bumbare, i livadske popce, i rudare rovce.
4

gde bagrenje raste! A vi. u zvončiće male. Popio je svak. valja kuću kućiti opet iz početka. i krčage bele. JUTARNJA PESMA PČELA Valja meda skupiti. Sipao je maj svakom med u čaj u crvene lale. izneo u polje raznobojne šolje. u hajdučku travu. na livade. Osice. Mlade. Mazice. Vi. u žute ljutiće. zasvirale citre. travicu popaste! Vi. i rumene zdele. začula se truba sviračica buba. čaja pola litre.Spremio je maj sudove za čaj. na stazice. iz obližnjeg žbuna zapevala žuna. do kosice. do cvetnih krušaka! 5 . da zasladi piće. pozlaćene kupe. i leptirić lak. peruniku plavu. čuturice skupe.

zastao im dah. a on u šumu – klis! Ljuljašku istiha splete pa se njiha: uvis. Krilate. a paučić – tras! LIVADSKO ZVONCE Bim-bam. šta će biti. valja kuću kućiti opet iz početka. zaplaka uglas: – Šta će. 6 . pobirajte slasti sa šljivaka! Valja meda skupiti. Gledali ga mravi u zelenoj travi pa ih bilo strah.Vi. uvis! Gledale ga ptice tako na vrh žice. Opazi ga cveće kako kroz zrak šeće. ŠUMSKA LJULJAŠKA Zaspala je malo paukova mama. ako prsnu niti.

da trepavice dremljivice bude sram." Bliži se. Bim-bam. Mrav pošao na put ran: pčela poljem traži stan.udaram. udaram. već je dan. pobegao na tavan. Bim-bam. BLIŽI SE. u duši već ga slutim. mili već i pužić sam. udaram. Pomalja usne rujne u bulkama crvenim. udaram. bliži leto. da se budi cvet i kam. Zrikavci su mi rekli koje u putu sretoh: "Bliži se. bunovan. bliži leto. i miš slepi. Pomalja zlatnu kosu u zrelim njivama žutim. Bim-bam. bliži leto. 7 . BLIŽI LETO Bliži se. već je dan.

govori livada kćerima redom. bliži leto. rastočite se. dokle ovako snežno pada." Bliži se. umijte rumene trepavice. Perite rupce šarene. nedogledom. bele rade. dok kiša ovako iz neba toči i pere krovove. govorila livada deci-cveću. kosa je u tebe duga i gusta. perunike. bliži leto." KIŠA NA LIVADI Umijte. da budu još rumenije. perite bele rukave. ih u putu sretoh: "Bliži se. Ima danas kišice mlade. Svi su mi oni rekli kad. ivanjska travo. i polja i šumarci koja u putu sretoh: "Bliži se. Kao sjajna carska kruna zlatna mu svetluca kosa rumenih svitaca puna. dok još kiša plaha ne susta. bliži leto. raspleći kike.Mirišu livade bujne. Umijte. Umijte se. krune drveću. dok pljusak ovako iz neba lije. skute. da se okupa sto livada. 8 . po celom polju. umijte dobro oči. umijte dobro lice. žute.

VOŽNJA Vozimo se. Umijte se! Da. namerniče premio. pred vratima tvojim čeka. lete. NAMERNIK Vraćao se mrav sa puta. da se okupa sto pašnjaka. Pokraj puta razasuta sela leže. pa omrko na stazi kraj maslačka žuta u tom kolibicu starog puža opazi. ja bih i nju primio. – Dobro veče.Ima danas na nebu vode. 9 . Ko potoci posle bure konji jure. Uđi samo. mravak reče. beže. žive zgode: kiša je tako bujna i mlada. Putnik neznan izdaleka. možeš li ga primiti. – Kad bi sama guja ljuta omrknula nasred puta. noć prespavaj.

Pokraj puta razasuta sela leže. Gle.Vrh potoka i šipraga topla. lete. blaga večer pada. lete. Sanja cveće: miris sleće sa livada. mekom. beže. šiblje. Vozimo se. seoske kuće bele. počinju i svetlaci. Po beskrajno nežnom. i dalekom nebu plavu nasmejani mesec bludi što na ljudi liči glavu. Gle. Ko potoci posle bure konji jure. žita. i iz magle trepte sive kao žive zvezde male. kao strele tek prolete. lete zraci. Pored puta stabla vita. lete. da se pale. BELA VRANA Neka vrana samohrana 10 . Vozimo se.

belu vranu kako gazi. nigde snahe. golubije. to je vrana samohrana. pronađi je! A more se zlatnim zaogrne plaštom. Potraži ga.razbole se sred planine. ili stazi. poskida joj crno ruho i obuče čisto. položi je u postelju. milosrdna. Lečila je seničica. More. – nije htela da ga skine i kada je ozdravila posle nege seničine. ŽMURA Igraju se žmure more i planina od davnih davnina. otišlo joj u mornare i monahe. belo. mala ptica. Uveče se gora iza magle skrije. u belome ruhu hoda. ukuva joj gorke trave. što imala od rodbine. goro. lišće suho. Sretnete li u planini na proplanku. da ih pije. nigde sina. 11 .

baš si debelo! Da ne dođu samo vuci u selo. pobegli u noć bez glasa i traga. svojim detetom. 12 . goro. da ti ne pobegne.ako vladaš maštom! Ponekad planina do oblaka segne. A u blizini. To čuli lovci negde iz mraka pa pripucali iz pušaka. deco draga. A nekad se more šćućuri i šljone. iza bunara. – Jarence. burence. vodo. A vuci od straha. burence. jarence. Trči za njom. čučala strašna dva vuka stara. Pojuri ga. ukrašćemo joj belo jare. pa se zakleše: – Glave nam stare. dokle ne potone. JARE I VUCI Igrala se koza s belim jaretom.

šta li će da rade! Šta li će da rade srebrnastosive kraj potoka ive! 13 . popca ni bauka.HVALISAVI ZEČEVI Hvalili se zečevi u zelenoj travi. ne bojim se vuka. ne bojim se medveda. ne bojim se lisice. Uto nešto šušnulo negde ispod grana. JESEN Ide. Drugi rekô: – Majka da me živa ne gleda. Jedan rekô: – Tako mi ne otpala ruka. ide jesen. razbegli se zečevi na stotinu strana. Jadne lipe mlade. Treći rekô: – Tako mi kupusova struka.

koka petlu do grudnjaka. prase jagi sve do runa. čvorak svraki do kolena. petô ćurki sve do uha. a do njuške kuci maca. patka koki do pazuha. svraka vrani do kovije. mišić maci do brkova. ždrebe konju do stremena. jagnjad ovci do srdaca. vrabac čvorku ispod kljuna. guska s guskom podjednaka. tele kravi do vimena. čim će da se brane stare bukve grane! Čim će da se brane od jeseni stroge šumice uboge! KO JE VEĆI Pače patki do članaka. mravak cvrčku do gudala. jela zvezdi do očiju. 14 . žabac bari do okreka. račić reci do kamena.Šta li će da rade visoke topole kad ostanu gole! Čim će da se brane hrastovi u gori kad jesen zahori! Kad jesen zahori. do obale njivi reka. cvrčak pužu do rogova.

mama tati do ramena. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Drim. – A u Limu ima dom mali som. 15 . – A u Limu ptica štrk ribicama masti brk.mesec suncu do plamena. SNEŽNI GOLUBOVI Spazila dva goluba prava: u vrtu. – Pokraj Drima vazdan šuška belouška. – Pokraj Drima skače strinka gatalinka. dete majci do krioca. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim. LIM I DRIM Tekle reke Lim i Drim. u jutro rano. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Drim. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim. A u Limu živi rak i s njim sitni mrmorak. jedan drugom pobratim. – Pa šta s tim? Neka samo dalje teku Lim i Drim.

A na vrhu svake stoji srp meseca.jato snežnih golubica spava kao omađijano. na grani nisu ptičice već bele grudve snega. kao na jelkama što imaju deca. baka. bez svećice neke. Prošlo i podne. pravih su ih zvezda okitila jata. I poletjeli s krovova ničice do jata golubjega. PTIČIJA NOVA GODINA Godina će nova. ne miču se s mesta. 16 . I noć utom pade. Gledaju: golubovi pravi. golubice Belke. i noć stigla. Kad eto ti čuda. ne može nijedan da se nadivi šta li će to da bude. živi. spavaju. ostale bez jelke. dvesta. ali bez ukrasa. šumom divne jelke zasijaše svuda. kad tamo. čudom se samo čude. Imaju u šumi i jele i smreke. bez srebra i zlata i bez igračaka kojim jelke kite deci mama. nijedna krila da bi se digla od njih stotinjak. Ne od lažnog srebra i lažnoga zlata. a senice Senke i gugutke Sive.

deca ulicom trče kao poljem leptiri! Vozaru. kod kuće decu čeka. Povešao ptičje igračkice razne: šišarke. u veseloj. pužje kuće prazne. da se radosna vrate. i gugutkom Sivom. sad će iz škole da grune đačića nadošla reka. ludoj graji. Stojte. ne idi galopom! Sad će iz školskog dvorišta na ulicu jurnuti đaci kao izbačeni topom. taljige voća pune. Lakše. brzi tramvaji. konje smiri! Tramvaju. Iz neba vedroga domamio nežno srebrnasto inje i pahulje snežne. pod njihovom jelkom. golubicom Belkom. automobili. SKRETNIČAR Stojte. automobili.Čarobnjak je valjda to u šumi bio i za ptice mesec jasni umnožio. 17 . I ja sam vam bila sa senicom Senkom. žirove. dajite tačne znake. stojte. ujak i stric i bake i mama i brižne tate. automobili.

prave brodove i kuće dizaće tvoja ruka jaka posle desetak godina. za pravdu ti ćeš se prvi vatreno zauzeti. korov čupaš po luci. Ti britvom kosiš sada busenje ukraj jarka. orahe i lesku. u pesku rasadnik dižeš mladi. U igri ti štitiš sada druga svoga nejaka. a jednom ćeš saditi prave voćke okolo kuće. a kad dođe doba detinjstva i igračaka. Ti sada zabadaš pruće po dvorištu. pašće otkosi ravni tu gde sad travu gaze detinje noge bose. Ti sada čitaš samo 18 .DETINJSTVO Dečače. malene puštaš niz vodu čamčiće od novina. Jednoga dana ti ćeš sesti za kosilicu blistavu od jutarnje rose. šljive. stojiš hrabar na meti. a jednog leta žarka prava čelična kosa zablistaće ti u ruci. ti sada gradiš domove od kocaka.

niti zlatne ključe. ne mora imati ni prut čudotvorni. sve će početi tamo da se sija. izleteće ptice svud iz krletaka carstvo mraka nestaće svakako. I ja verujem pobediti mora dobri što pođe sa zlim da se tuče. Pobediće dobri. čitaj mirno: dobri će stići na vreme. i ponosom se pune tvoje dečije grudi mlade. i goleme. a jednog dana ćeš i ti čovek odrastao biti. kamenje hoda i pevaju trave. NAD KNJIGOM BAJKI Dečače. nema razgovora. ni čizme krilate. priznajem ti. i oslobodiće tri sužnja nejaka. kako ne bi. sve stvari su u svetu žive. Kad svi pomisle: pobedi car mraka. smoždiće ga dobri. oduvek sam verovala i ja. a za ljubav tebi.istorije naše strane. 19 . uvrstiti se u one što povesnicu grade. pun stvorenja o kojima govore priče. I meni svet se čini pun stvorenja. sve govore i imaju ljudske oči prave. ni za mene nema u svetu stvari ni mrtve ni neme. I ja u pravdu imam poverenja i volim onog koji je proriče. Kad dobri samo stigne u carstvo mraka. Ne prevrći unapred listove.

ali mu niko. kud će. Čupajući korov morao je iščupati i poneku pitomu stabljiku.Za ljubav tebi neće biti skoro nigde u svetu čoveka opaka. ne hte dete poveriti. Kupi se na vrata! Kod drugog se seljaka pogodi da mu plevi baštu. kako vetar nije bio ljudski stvor. svakom dogodi. on se razdra: Moj nevešti brale. To se. BAJKA O LABUDU VETAR DADILJA Pođe neki siromah vetar da traži službu. zli gazda podviknu: Moj dragi prijane. Idući kroz selo. pa kad vetar zatraži nadnicu. nudio se seljacima da im čuva decu. ti ne znaš zanata! Prstom nisi taknuo mnoge donje grane. Kako je to tek treći put u životu radio. on pokuša da radi i druge poslove: pogodi se kod nekog gazde tvrdice da mu razvije lišće na voćnjaku. Za ljubav tebi biće srećna svaka zemlja odavde – pa do na kraj sveta. što ti je i otac 20 . ali i ovaj je gazda bio zao. ne pođe mu za rukom da sve pupoljke razvije i kad po svršenom poslu ode da primi nadnicu. istina. ni zloga dela gdegod započeta. iako je najviše voleo da se s decom zabavlja. Šta će. ne razumeš ti se oko baštenskoga ni posla ni bilja. pa budi dadilja.

već zaždi niz selo u šumu i uze se tamo nuditi bilju i zverinju za pomoćnika. neko da čeka starog poznanika. Drveće je odgovaralo bez volje. odneli su deku – ne dam svoga zeku. Malome šljiviku odneli su čiku u goru daleku – ne dam svoga zeku. Razvigorca. U zlo doba. koji mu svake godine u proleće pomaže prilikom listanja. čika hraste. stane da ga ljuška pevušeći: Malome bukvaku odneli su baku. moj prijane mio! Prepao se siromah vetar pa i ne sačeka kraj seljakove pridike. rekne: Da li staro lišće treba. a zečije majke su se izgovarale da su sirote i da ne mogu da uzimaju dadilje. ne ukazuje se. čiko. ponudi se on hrastu na obronku jaruge: Da li imaš dece. rekne: Kako li bi bilo. kad bi granje slomljeno i suvo malo ti oduvo? Gde ugleda samog zečića. novi list ne raste. Kad ugleda hrast na kome stoji još lanjsko suvo lišće. neko da voli samo da obavlja svoje poslove.a i deda bio. da ti decu niham. da im pevam tiho? 21 . malo da se strese? Zbog njega ti. teto. Gde ugleda na bukvi staro granje. pri kraju dana.

koga nazvaše Dujom. treba u zaranke da im pevaš blage šumske uspavanke. beloboka. ovčicama moram izatkati hlad. reši da ga zadrži u službi dok god deca ne odrastu. Puče negde puška puna. Hrastovi sinčići stadoše izvirivati na svog budućeg čuvara i mahati mu umiljato zelenim šapicama. otac hrast je sve to slušao da vidi hoće li Duja dobro obavljati svoju dužnost. kraj potoka. a pruće uglas plače. pa su i hrastići hteli da im vetar. ujutro mu retkim češljem raščešljavao kosu da je ne bi čupao. jer je više voleo da peva. Tako je Duja pričao pruću smešne priče. treba da se gaje: ostali su siroti. Vetar se obradova što mu prijateljski mašu i ostade kod njih. žao mu rode.Razmisli hrast nekoliko časaka pa mu reče: Imam tri sinčića. 22 . malo pa će tek koja bukva doviknuti: Dujo. Najzad je bio našao posao koji voli. rujna kljuna. Deca kao svaka deca. Nema više ukraj vode beloboke naše rode. Duja to priča. Malo. hoda roda beloboka. uveče mu pevao uspavanku da zaspi. poljuškaj mi dete. i hrastići se odmah razveseliše. nemam jadna kad. obesi je o zalomljenu suvu granu pa sede uz pruće smišljajući čime da ga zabavi. Duja onda poče nešto što je još od svoje bake bio čuo: Ukraj vode. Čuvši kako se hrastići slatko smeju i osetiv da su Duju već zavoleli. ali deca hrastova hoće pošto-poto priču. Pokuša vetar da izvrda. Treba da se ljuškaju. Uskoro ga upoznaše sva šumska deca i njihovi roditelji. dobri brale. Skide odmah kabanicu. bez bake i naje. Čineći se da je tobož zanet nekim poslom. Onda on poče nešto smešno. kako se medved ženio pa nije mogao da nađe devojku prema sebi. štogod priča.

ljulja. nija. ni meseca dva. Ko hoće sve leto da lista i buja 23 . sve do same noći. još izdaleka ih umirujući: Nija. daleko kroz goru prikrada se lija: ne dam dece ja ni za letnja dva lepa večera. daleko u gori strašni medved njuška: ne dam dece ja za prolećna dana obasjana dva. pokrije krajičkom svoje dolame pa uljuška. Tada hrastići budu ljubomorni pa udare u plač. ljulja. poviče ispod hrastovog debla: Ko hoće da bude najviši u gaju prvi mora spaziti sunce na rođaju. a on brzo ostavi breze pa potrča njima. ljuška. ljuška. I da bi pokazao da su mu oni miliji od breza i bukava. daleko u gori kurjak se šulja: ne dam dece ja za sunce. On priskoči i tamo pevušeći: Ljulja. a eto ti zove breza da uspava njenu decu dok ona ne završi vezeni zastirač za panj na kome su joj deca ručavala. A kad bude zora. Tek što on uspava male bukve. ni zvezde. odmah na ovu nadoveže druge uspavanke. nija. Tada ih umije svežim mirisima.Duja priskoči bukvinoj deci pa je uspava uz pesmu kojom je obično i hrastiće uspavljivao: Ljuška.

a dvojica su tresli orahe. glasovi su postajali sve jači: Pastiri. Drugi se našali: – Možda je zemljotres. Čobani se radoznalo okupe oko torbe. pa se presipaju. a za njim ih pobeže još nekoliko. Kad je već torba bila puna. sve više su pevačica na stan primali. A što su više rasli. Jedan reče: – Sigurno smo prepunili. primete oni kako iz nje jedan beo veliki orah iskoči i otkotrlja se čak do jarka. i tako svakog jutra pomalo porastu. uplašiše. pastiri. Najmlađi pastir posluša druga i zaveza je.mora na stan primiti drozda i slavuja. te se pastiri. ORAŠČIĆI-PALČIĆI Sedelo je jednom nekoliko pastira pod orahom. Utom su se iz torbe čuli glasovi: Pastiri. zveckali. skidali sa njih gornju zelenu košuljicu i skupljali ih u torbu. pa ih izgoni iz torbe. ali su se orasi u njoj premetali. pastiri. Ali što su se oni više izmicali. drugi su ložili vatru i udešavali mesto gde će postaviti lonac. ali su Duju iz zahvalnosti što ih je odgojio ostavili i dalje kod sebe te se na njihovim rukama u starosti odmarao. Taj orah nije dotle rađao i čobani su u čudu posmatrali kako mu je prvi rod krupan i težak. pa da vidimo šta će biti. odrešite torbu. 24 . dogovarajući se šta da čine sa tim neobičnim orasima. Mi ćemo vam pomoći da skuvate čorbu. Uskoro su postali snažno hrašće zelene. Tek sad se dečaci prepadnu pa se poizmaknu dalje. koji se često ni vukova ne plaše. granate krune kome nije trebalo više pevati uspavanke. Jedni su čistili pasulj da sprave od njega čorbu za ručak. tiskali. – Treći predloži: – Zavežite torbu. zašto vas je strah? Pustite nas da vam očistimo grah. Hrastići se probude i stanu se peti na prste da prvi vide rađanje sunca.

pevajući glasno: Pustite nas iz ljuske. Tada ih pastirče. očistili je. pa ko su da su. mališani su nastavili igru.Onda najmlađe pastirče. Ne mogu nam ništa. koje je zavezalo torbu. bojali su se da iz oraha ne izađe kakva napast. reče drugovima: – Moramo ih pustiti jadnike. iz oklopa kleta. upita: – Recite mi. pre nego što opet smo ugledali svet. A oni se stanu kotrljati i skakutati. reče hrabreći ostale: – Šta ste se prepali! Ja sam je zavezao. Prvo su se poigrali po travi. Pomislite kako bi nama bilo da nas neko zatvori u ljusku od oraha. Posedali su brzo oko šačice graha. smešna stvorenja kriju u orasima i oni se dadu na posao. Oganj je začas opet buknuo i počela čorba da se kuva. sto oraščića-palčića pojuri u šumu da donese iverja. želeći da sazna ko ih je zatvorio u ljuske od oraha. oraščići-palčići. ne pitajući ih više. Najzad su kao vrapci poskakali na grane oraha da se malo odmore. pa se setili i svoga obećanja. odreši torbu i prosu orahe na travu. pa neka su u njima i sami đavoli. Ali malo pastirče. veselo podvriskujući. Ali pastirčetu ni ovo nije bilo dovoljno. ogrnut zelenom dolamicom. Ostali su samo ćutali. oraščići-palčići. Svršivši posao. jer su jedino tako umeli da govore: Pod zemljom smo lutali već vekova pet. pa je dalje pitalo: – Recite mi. gde ste bili pre nego što ste se našli u svojim kavezima? Mališani se i sad pesmom odazvaše. i vrati se svaki sa po dve iverčice. Rekavši to. Začas je cela torba oraha bila razbijena i izašlo iz nje čitavo kolo oraščića-palčića. a iz njega iskoči čovečuljak mali kao palac. Videći da se vatra utišala. stavili u lonac da se kuva. i pope se pastiru na rame. naša sela i šume 25 . ispreskakali se i isprevrtali preko glave. uze prvi orah koji mu dođe pod ruku i razbi ga kamenom. ja ću je i odrešiti. kako ste utonuli u zemlju? Opet je hor mališana sa grane odgovorio: Zemljotres je proguto naš maleni grad. Kad to ču najmlađe pastirče. Kad su drugi videli kako se nevina. i nama se po polju i planini šeta.

A kad je mali čobanin ostario i stekao unučice. svaki sa iverkom ispod pazuha. dečko. i biće batina ko na svadbi vina. Tako se jednom bio zaneo gradeći putanju od mravinjaka do reke: prutom je povlačio crtu u zemlji. Kroz stablo smo oraha staze prokopali. a oni. dotrče i nalože. da ne plaču. Dečak se okrete i zbilja vide da je jedna koza preskočila ogradu i počela da brsti čokot loze. ni tanko ni debelo: Čuvaj. O svom životu i poreklu nisu hteli više ništa da kažu. Otpevavši poslednji stih. i do ploda doprli jer smo tako mali. žabe. Kad mu se zagube ovce. a 26 . vikne samo: "Gde ste. zove. Ali ponekad bi se zaneo u igri. – A posle šta je bilo? – nestrpljivo upade pastirče. samo su polazeći rekli pastirčetu da ih uvek. oraščići-palčići poskaču sa grana i uredivši se kao vojska.i naš cvetni sad. PATULJAK KUKURUZOVIĆ Na nekoj strnjici kraj reke obrasle šibljem čuvao je dečak koze. pa ne bi primetio kad koza dohvati lisku kukuruza ili se uputi vinogradu. On je odmah vrati i zađe u kukuruze da vidi ko je pevao. gušteri. A ono je tako i činilo. oraščići-palčići su ih zabavljali: ljuljali ih i pevali im. ni glasno ni tiho. da se mravi ne bi mučili kad pođu na vodu i putovali dugo preko busenja. oraščići-palčići?" A oni dolete sa prutovima i začas pronađu pogubljeno stado. s druge vinograd i morao je mnogo da pazi da koze ne bi otišle u štetu. kad ču iz kukuruza neko pevuši. Bilo je mnogo stvari koje su mamile njegovu pažnju: veliki mravlji dvorci. odmarširaju veselo u planinu. obrstiće lozu. Ali nikoga nije mogao da pronađe. Kad mu treba da naloži vatru. S jedne strane su rasli kukuruzi. Tako se mali narod odužio pastirčetu što se nekad prvo smilovalo na njega i pustilo ga iz ljuske na slobodu. Vetar je lako šumio u dugom sjajnom lišću kukuruza i njihao im svilenu bradu. kozu. osim toga je voleo da delja sviralice od vrbe i pravi u reci virove. ako bude u nuždi. A taman je srećno prosekao taj glavni mravlji drum. njih se samo seti.

zavirivao ispod vreža bundeva i duleka. što su među njima vijugale. sav zadihan. Sedajući pod krušku. i pođe opet da ga traži. i ništa više. ljuta šarka živi. dete. osim tvoja mati. samo niko ne sme za nju. ni tanko ni debelo: U pećini gore. ja ne znam da u blizini ima ikakva česma. ona reče dečaku. čija je voda lekovita za oči. I danju i noću je vezla na platnu rukave i ogrlice za seljanke. pa je tako već počela i vid da gubi. Dečkova je mati bila sirota udovica. seoska vezilja. eno takve česme. nemoj više o tome da misliš. odlomi vrbov prut i zanese se u deljanje sviralice. Najednom dečak opet začu gde neko u kukuruzima pevuši. – Mora da je neki duh u kukuruzima – reče on majci. Seoske gatare su joj savetovale da previja razno lišće. Sunce je peklo kako samo može biti i potpuna tišina je vladala svud okolo. poviče dečak. Dete uplašeno skoči s kamena na kome je stajalo i odgurnu ga izdaleka motkom. a ispod kamena doista izađe guja šarka i ode u trnje kraj reke. Ali je ponovo zavladala potpuna tišina. ni tanko ni debelo: Kad bi dečak znao. znati. dečak ispriča majci šta se dogodilo. a ona mu reče: – Sigurno ti se to od vetra učinilo. 27 . Svilene brade kukuruza su blistale na suncu. ne bi onde stao: gde je kamen sivi. reče: – To je žubor vode bio. vrativši se kući.nikakav se ljudski glas nije ponovo čuo. kljucala u koru kruške ptica. ali joj to nije pomoglo. Vrati se tada na njivu. ni glasno ni tiho. – Da je igla. – Slušala sam pre od starih ljudi da u našoj okolini ima neka skrivena česma. Jednog dana tako. i ništa. reče: – Gde li će biti ta lekovita česma da mi je znati! – Kako on to izusti. kad su joj oči mnogo suzile. pa iako je i sama mislila da je duh. naći ću ga. a onaj isti glas iz kukuruza stade pevušiti. nemoj više o tome da misliš. ni tiho ni glasno. A ona se bojala da se dečak ne prepadne. Dobro bi bilo da je sutra uzgred potražiš. Ali dečak nije mogao da ne misli i prokrstario je sutradan opet kukuruze. Dečak je sutradan uzalud obišao celu okolinu i tek pred podne došao na strnjiku kraj reke. Kad je došao kući.

Ali patuljak Kukuruzović odgovori: – Ja ne mogu nigde odavde: kad bih izašao. Zato reče sinu. Oči mu sitne kao u vrapca. MEDVEDOVA ŽENIDBA Ustade jednog jutra medved Dundo vrlo rano. brada bi mi smesta sva otpala. da bi na miru mogao tražiti nepoznatog pevača iz kukuruza. sad kukuruz moj raste na toj vodi. dobro će da rodi. – Ja sam patuljak Kukuruzović – odgovori mali čovek. ne prestajući da igra. videlo se da je pevač bio veseo. Hčće da te počasti što si mene spasao zmije. sine. da brada na jednom kukuruzu često poskakuje i da je mnogo bolja od ostalih. samo brada velika koliko ceo on. sutra opet po njivi. Pritrči on tamo te zaviri. pa opet nastavi svoju pesmu. kiša udari. I kroz radosni šum letnje kiše dečak začu opet gde pevuši poznati prijatni glas: Oj. tanku. opet nastavi svoju igru i pesmu. 28 . U kojim se kukuruzima ja nastanim. a vazduhom hranim. dok je motrio pažljivo odakle glas dolazi. a njoj pomogao da izleči oči – reče opet dečak. pa ga pozovi u goste. I kako se zbilja tamo umila.Ode dečak do pećine u steni. – Ko si ti? – upita ga dečak začuđeno. jedva čujnu. možda ćeš pronaći gde se skriva naš dobrotvor. a dečak radosno otrča po pljusku kući da sve ispriča majci. Ali kako stiže na njivu. u koju ranije nije nikad ulazio. koju su čak i stari ljudi zaobilazili. jer je vrlo mračna i duboka bila. hoj. Tad se učini dečaku. A rekavši to. te morade da se skloni pod krušku. Pljusak je bio snažan i voda lila niz liske kukuruza kao niz oluke. gde obično stoji klip kukuruza. Kad ono čudo neviđeno: u onom zelenom fišeku od lišća. Odjuri tada radostan majci i javi joj. oči su joj postale bistrije. A imam svega što mi treba: kišom se pojim. Čuvaću te uvek. Otrča brzo na potok i ogleda se u viru. ruke i noge majušne. jer znam da si dobro dete. dok ovde budeš koze napasao. stoji čovečić i igra u mestu. I tako nekoliko puta: poćuti malo. Dečko ovog puta pođe bez koza. i nađe u samom njenom dnu česmu. želeći da nahrani nepoznatog stvora u kukuruzima: – Razmotri. – Majka mi je kazala da te pozovem k nama u goste. Zato su i ovi tako dobri. A tebe sam zavoleo. hoj. rastu kao iz vode.

pa reče: Pametnice. lija dugog repa. u času ću smrviti svakog ko je vređa. ja sam najsnažnija u planini zver: ruka mi je buzdovan. Sva će čarna šuma sići za njim s uma: veverica lepa. Sirotom medi bilo je u prvom trenutku vrlo teško. staje suvog zlata.Verovatno je bio zadovoljan svojom slikom." I na um mu pade 29 . Tako pevajući nađe se u kraju gde su živele lisice. stigô kasno: kćerka mi se mala prekjuče udala za suseda svoga lisca repatoga. sve je krasno. lijo. daj mi svoju kćer. medo. brdo su mi leđa. hiljadu dukata. a čizme duboke teške do tri oke. jer se glasno nasmejao i otrčao u šumu pevajući: U medveda Dunda povelika bunda. A stara lija se lukavo nasmeši pa odgovori: Sve je lepo. nisam valjda lud da se ženim takvom dugorepatom zverkom. a Dundo se pokloni do zemlje. Izađe pred njega stara lija pa ga zapita što je tako veseo i otkud je zalutao u njen kraj. Četiri šubare vrede silne pare. ali se brzo uteši misleći: "I bolje što se već udala. al' si.

s tobom orodim. sav si spor. kao da sto kila nosiš. Uzdahnu Dundo kad ovo ču. zuba ljuta. govoreći sam sebi: "Lud sam i bio što sam prosio kćer brzonogog starca. ali se opet brzo uteši. svako nam se sklanja s puta. stvor: sav si truntav. Medved zimi spava otekne mu glava." Pa se seti da krezubi vuk ima jedinicu. dobro znaj. medo. i ona sigurno voli mnogo da trči. Zec je okopavao kupus i nije ni primetio medveda kad je naišao. Vuka zateče gde se pred kućom sunča pa ga oslovi: Striče-vuče. a zečevu kćerku prosiš. Zec baci motiku kojom je okopavao kupus pa pljesnu rukama: Baš si čudan. hrabra srca. pa bih mogao uz nju negde vrat slomiti. kćer mi daj! Ako nećeš. ne pijemo nikad meda. začuđeno upita kojim dobrom je došao. Ugledavši ga onako veselog.da njegov sused zec ima vrlo umiljatu kćer pa pođe da nju prosi. A mi smo vuci-halauci. A vuk nemarno zevnu pa odgovori: Moja kćerka ne gleda veseljaka medveda. Medo se i pred njim pokloni i reče: Sused-zeče. čuj me sad: s tvojom kćerkom ja sam rad da se oženim. te pođe da nju zatraži. 30 . napašće te sav naš rod. medovinu pije od mraza se krije.

trapav imaš stas." Utom skoči s drveta veverica. ali steže srce i pomisli: "Šta će meni vukova jedinica. Šta će. veverice ne jedu medenih krušaka. pa se medi mnogo svide. medvede. pođe medved dalje gunđajući u sebi: "Nisam ni lud da se ženim vevericom. bićemo lep par. Uzbraću ti cvet još neuzabran. budi moja žena! nosiću te na dlanu kroz zelenu poljanu. morao bih ovako veliki po ceo dan skakati po drveću. Igraću ti kolo svaki božji dan. a lasu malenu hteo bi za ženu. Morao bih svaki dan da slušam priče o vučjem junaštvu. dragi medo. lešnikom se hrane sa zelene grane. udaj se za mene. kud će. Ali ona gotovo i ne zaslade. slep: hrapav imaš glas. Lasica ga pogleda začuđeno pa mu odvrati: Ti si. Dundu je najteže bilo što ga je vuk odbio. te je zaustavi: Veverice lepa.niti se bojimo snega. Bila je sjajne dlake i okretna." Utom naiđe na lasicu pa joj reče što je mogao umiljatije: Lasice malena. 31 . kruščice medene daću ti na dar. samo mu u prolazu dobaci: Pođi zbogom. niti se bojimo leda.

mačak mu uvlači konac u iglu.Pomisli medved postiđeno: "Tako mi i treba. staje suvog zlata hiljadu dukata. Kad tamo. Obojica su bila nezapamćeno stara. Macan-Bracan. a kad starac nešto šije. starac mu peva uspavanku: Buji-paji. Dundo joj se obrati laskajući: Susedice medvedice. pevajući: U medveda Dunda povelika bunda. Macan je repom čistio sobu. Ići ćemo svuda zajedno u lov. Samo nikad nisu spavali u isto vreme: bili su plašljivi kao i svi starci te je uvek jedan stražario kad se drugom pridrema. Njegova suseda nije ništa bolje ni očekivala. Macane. kad starac stavi ručak da se kuva. Umesto da zaprosim svoju susedu medvedicu. udaj se za mene! Slušaćemo ptice sred gore zelene. vetar će da duva. pa brzo ostavi posao i potrča mu u susret. Legne li Macan-Bracan prvi da spava. a starac ložio vatru. I posao su u svojoj kućici bratski delili. stražu će da čuva: 32 . sad će noć da nastane. I posle su dugo živeli srećni i zadovoljni. i naže natrag kući koliko ga noge nose. obojica su ujutro mnogo kašljala i obojica su volela da piju mleko i dugo spavaju. MACAN-BRACAN Živeli su na kraju šume samohrani starac i mačak. Stvorićemo sebi ispod bukve krov. pa je zato još više voleo svog jedinog druga mačka. mačak pazi da ne iskipi. obraćam se raznim uobraženim palčicama". a medvedica sedi pred svojom pećinom i cedi med. Starac nije imao ni dece ni unučadi.

ostavi mačka da čuva kuću. Macan tebe ne da. sad će noć da nastane. da te dobro čuva pauka i muva. Macan legne kraj njegovih nogu. kravu. pa ga stane mamiti: Macane-Bracane. kokoš. zapovediv mu da ne izlazi ma ko ga mamio. Buji-paji. i ne sruše krov. znao je da mu se nikakvo zlo ne može dogoditi. Zato se mnogo obraduje ugledavši starčevog mačka na prozoru. Ali jednog dana tako naiđe kraj njegove kuće lopov. ovcu. istina. Mačak se obično nije plašio da ostane sam. da povečeramo. da ne svrate vukovi kad pođu u lov. Pređicu ti prede od poda do grede. očekivao ga je spokojno na prozoru do u mrklu noć. jer starca nije bilo kod kuće ceo dan. Macane. uspavaće miša na našemu tavanu pa će mišić Macanu dopadnuti šaka pre prvoga mraka. A kada se on dobro ispava. Doneo sam mleka tebi izdaleka. da mesec ne smeta kad kraj kuće šeta. mačak je spokojno spavao. spava starac. bio gladan. izađi ovamo. taman toliko da zakući. ali ipak odole srcu i 33 . Samo mu je još nedostajao mačak. Bio je u selu ukrao petla. gleda ga netremice i prede: Spavaj mirno.da ne padnu gromovi. i psa. Macan je. deda. sad će pasti kiša. Slušajući starčevo pevušenje. Kad starac pođe u šumu da kupi drva. iz daleke daljine doneo sam slanine.

Doneo sam luka. pa se sakri duboko iza grede i poče maukati iz sveg glasa. izađi ovamo. Lopov u taj čas šmugnu kroz mrak. nećeš ni na luk". da povečeramo. praveći se nevešt. on je tu. Mačak se poboja da lopov ne provali vrata pa pobeže na tavan. Razbojnici grunu u podrum.pobeže sa prozora. Posle ovoga su se mačak i starac još više voleli. jer su se bojali da lopov opet ne dođe. to se i desilo. Lopov onda dođe kod vrata pa ga kroz ključaonicu stade zvati: Macane-Bracane. Srećom. Nigde nisu išli jedan bez drugog. ali starca ni tamo ne nađu. dočeka na vratima i na pitanje gde mu je starac. da povečeramo. Tad lopov poče kroz dimnjak da ga mami: Macane-Bracane. izađi ovamo. mačak ih. ali starac ipak stiže da ga dobro opauči po leđima. biće slatka večera. a on ih. A čega su se bojali. paprike i soli – sve što gladan voli. sakrio se na tavanu. stanu da viču na mačka što ih je prevario. on je tu. još izdaleka opazi gde dolaze te starac brzo pobegne u šumu. Lopov nije mogao da zaboravi batinu koju je dobio po leđima i nagovori tri razbojnika da ubiju starca. sakrio se u podrumu. te navale ljutito na mačka da im odmah kaže istinu. zovući u pomoć. ali on nastavi da zavarava trag: Mijau. odgovori lukavo: Mijau. a on nastavi svoju šalu: 34 . Utom se baš starac vraćao iz šume. Razbojnici jurnu na tavan i kad starca tamo ne nađu. Doneo sam šećera. A mačak pomisli: "Kad me nisi namamio na mleko i slaninu. doneo sam meda i masla sa leda. pa čuvši da mačak zapomaže. sedeći na prozoru. seti se da ga je neko napao i stade tražiti oko kuće.

To su se Izvorove kćeri dogovarale da i one odu u svet i vide lepote o kojima su ptice pričale. Navrat-nanos uskoče razbojnici u vrt. Ali bez dopuštenja starog Izvora nisu smele da krenu. nastao je kraj Izvora veliki metež. tamo nas čeka velika reka u nepoznati dalek kraj da s nama krene. potrče na mačka da ga tuku. Da bi ih još malo zadržao. digli su ruke i od starca i od mačka. starac je na dnu bunara. povade kolje pa drži za mačkom. kroz čestar gusti. Ove mu se obese o vrat kao ogrlica pa umiljato zažubore: Oj. Pričale su one tako od jutra do podne o lepotama zemlje.Sada ću vam pravo reći. 35 . kapljice su skakale. vrtić ore. Tamo više nije bilo razbojnika. padnu na kamen u blizini dve ptice pa stanu pričati jedna s drugom. a Izvorove kćeri. ne želeći da imaju ikad više s njima posla. A Macan-Bracan i njegov gazda od radosti se napiju mleka i legnu da spavaju. Prožive tu nekoliko dana a posle se opet vrate kući. činilo se da je voda prosto provrela od neke radosti. dok starac daleko ne odmakne. Kad su ptice odletele. gutale su im svaku reč. pusti. Oni tada tamo. zato starije nagovore onu stotinu najmlađih da salete oca da ih pusti. A kad razbojnici siđu u bunar. pobeg'o je iza peći. kapljice. ali ne našavši ni tamo starca. pusti nas. pa kad ni tamo ne nađu koga su tražili. on beži u šumu za starcem i nađe ga u nekoj pećini. kad se starom Izvoru rodilo stotinu najmlađih kćeri. dobri oče. on im pokaza bunar: Poslušajte mačka stara. prskale okolnu mahovinu. do dolje zelene. PRIČA O RECI Još pre hiljadu i više godina. a on će opet: Moj je starac još pre zore iza kuće.

i gnevna oluja povetarce. krenete li u kraje daleke.Jedva se Izvor oslobodi zagrljaja svojih kćeri pa se povuče pod žile da o njihovoj molbi razmišlja. čak u tamne bunare u zemlji. duboko. stavljaju im uzde i okov. Upoznaćete vrlo brzo kako je zemlja tvrda i ljuta. Tek pred veče se pomoli ispod žila njegova srebrna brada i ču se glas: Kapljice kćeri. pušta da vučići svet upoznaju. Pusti nas. neće vam lako dati puta. kćeri malene. ne odlazite u svet od mene! Isprečiće se pred vas brda. oče. 36 . ljudi krote. čudio bi se što je tako zanemeo večno razgovorni. oče. krša i kamena cela krda. i guje stare puštaju mlade u čestare. mora i reke. Kajaćete se gorko. Sada je sa dna izronilo stotinu njegovih najstarijih kćeri mazno mu se obraćajući: Pusti nas. Blaži je od tebe i vuk sami. a njegove kćeri skoro nepomično čekahu kakvu će odluku doneti. i ptica pušta poletarce. svet nas mami! Izvor se sad još dublje povuče. Ali se kapljice nisu dale urazumiti. i medved pušta svoje meče da strči u dolju kud potok teče. Promišljao je tako do uveče kad se začu njegov ozbiljni glas: Ne ludujte. U svetu kud žurite. Da je putnik tada naišao. i ovde u šumi ima lepote. stari Izvor.

Igrajmo. vajajmo. 37 . skačimo. One se uhvate za ruke i stanu jurišati. hej! Na mom putu brdo. sestre. Kao odgovor na njihovu molbu ču se još očajniji glas jedne od starijih Izvorovih kćeri: I moj. livade rubimo. U početku. kršile su sve što im se našlo na putu. Idućeg jutra. šumimo dok gore ne zagluvimo. iskrade se prvo sto najmlađih kapljica pa kroz šljunak otisne niz brdo. Ispred sto najmlađih ispreči se ogromna neprobojna stena. Planina se horila od njihovog obesnog podvikivanja: Mrmorimo.Samo mudri saveti očevi nisu mnogo pomogli. pećine stvarajmo. Tamo je modrim koritom derala nekakva neobuzdana reka i Izvorove kćeri joj se zajedno sa ostalim kapljicama bace u naručje. put naporan je vrlo. žuborimo. sestrice. Hujimo. hrašće obarajmo. rovimo. sestrice. Po njihovom srebrnom tragu spusti se sto drugih. ćaskajmo. Tada jedna od njih uze da se žali svojim starijim sestrama: Oj. praskajmo. oj! Na putu nam stoji tvrd kamena sloj. I tako sto po sto pa se načini potočić i potrča koliko ga noge nose. S treće strane se čulo isto takvo dovikivanje: Hej. dok grlo ne umorimo. svu me kupa znoj. Na nekoliko stotina metara susrete se sa drugim malim potokom pa zagrlivši se. stene plačimo. dok je starac još spavao. Kikoćimo se. sjure u podnožje prve kose. ali ona osta nepomična. trubimo. žuborimo. dok još nisu bile istrošile snagu. Trajalo je to više nedelja i onda se Izvorove kćeri zamoriše i na putu im se stadoše javljati sve veće prepreke. šumimo.

sanjajmo mir. Izvorove kćeri su pomišljale da se vrate kući. U kamenu se uskoro nađoše pukotine. Tako se to ponavlja otkad je šuma. Ali hoćeš! Po sto puta su učinile korak napred i po sto puta se vratile dva natrag. sad se odmarajmo. baš pred ušćem u veliku plovnu reku. postide pa opet zapnu iz sve snage da jurišaju na stene pred sobom. još nije bio kraj naporima naših putnica. reka 38 . Nikada tako brzo brodovi nisu išli kao toga jutra. stene smo digle. One se. one se uhvate za ruke da bi pošle uz potok. Ali još istog sata sunce užasno pripeče na široku površinu mora podižući kaplje planinke pod oblake. prenesimo ih čak do širine morske plave. sestre. spuste ih na nju i po okolnom drveću i mahovini. Kako su se prepreke iz dana u dan množile. Ova malodušnost je. spavajmo. I kao nekim čudom. sestre zaborave napore svoga dugog putovanja i veselo se izmešaju sa širokom vodom na koju su naišle. Samo priroda je bila tako čudesna da su kapljice begunice što su ih oblaci opet vraćali šumi zaboravljale svoj raniji život i ponovo žudele na put. Brda smo oborile. najzad smo stigle umorne u vir. U dalji se ukaza nekoliko brodova i obesne kaplje planinke pristigle iz drugih reka stanu da se dogovaraju kako da ih prevrnu. Vir je ležao u poljani. Odmorivši se u njemu. dremajmo. sirotice. a i starije iskusnije kapljice su pričale da se još nijedan potočić nije vratio u detinjstvo. Međutim. te se posle nekoliko dana nađu na morskoj pučini zajedno s njima. Zasučimo. dok ih Izvorove kćeri ne ućutkaše pesmom punom poleta: Dolazi brod uglja pun. nošeni mladim rukama Izvorovih kćeri. To je bio valjda najradosniji dan u životu kapljica begunica. te potok uskoro odvali nekoliko manjih stena i prodre na drugu stranu u dolinu. kratko trajala. Kad druge kapljice pridremaju. Protežući se lenjo na suncu zažubore: Sestrice kapljice. Ona je bila mutna i troma i nekoliko milijardi bistrih kapljica razbistri je i ožive. ti oblaci u svom lutanju nad zemljom zastanu upravo nad bukvom starog Izvora i kako su bili mnogo umorni. putnička lađa i za njom čun. zelene rukave.presede nam smej. nova smo stvorile. srećom.

blistala se od beline Snežana kraljica zime. Skrivena u noći. i plovi lagano. Često je Snežana mislila zašto je crna ptica tužna.i oblaka. zašto si uvek toliko tužan? – Kako. na glavi je nosila ledenu krunu koja se presijavala u bezbroj boja kad sunčev zrak na nju padne. provozaj me jezerom. tužan. čamčiću. i jednom je upita: – Moj crni čamčiću. Brzo se iz svog gnezda spusti do jezera. Celog dana je Snežana bila nemirna i jedva čekala da padne noć. zašto uvek obori glavu. – Tužan si. Na nožicama je imala cipele od srebra. belele se veverice što su katkad skočile s grane na granu. Kako je Snežana bila vrlo mala. ispovedala se tiho kraljici 39 . Ptica tiho doplovi glatkom površinom vode ne dižući na njoj nijednog talasića. Spavala je u snežnom gnezdu. Tako posle nekoliko dana opazi da je ptica još više pogla glavu. Snežana toga dana nije više htela da navaljuje pitanjima. pa ponovo upita: – Čamčiću moj crni. opazi da se ptica malo odmakla sa mesta gde je bila. kraljica sam zime i snežnih pahuljica. uvek ti radosno mahnem krilom – odgovori ptica okolišeći. kraljica zime. otišla je na obalu jezera. Kad se smrklo. ali one su bile isuviše male da bi mogle maloj kraljici zime služiti umesto čamčića. pa ćeš mi onda reći svoju tajnu. Kraljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. mogla je sasvim udobno da joj sedne na krilo. golišava se valjala po smetovima. otisnu se polako sredini jezera. lagano. znaš da sam tužan? Tiho pevušim ploveći jezerom. Padale su na to jezero i druge ptice. gde je crna ptica već čekala. ali se čvrsto u sebi odluči da dozna tajnu crne ptice. loptala se po ceo dan pahuljicama. beleli se oblaci na nebu. rekao bi čovek ne miče se. BAJKA O LABUDU Živela je na vrhu planine mala Snežana. reci mi što si tužan. Okolo je sve bilo belo: belele se grane i stabla drveća. divlje patke i guske. i kad Snežana sede na njega. – Mala kraljice. kad te na obali ugledam. uvek sumorno obaraš glavu i gledaš u vodu. Samo kad nekoliko trenutaka Snežana okrene pogled na drugu stranu i opet ga vrati na jezero. možda ću ti pomoći – reče Snežana opet. vozila se na jezeru na nekoj crnoj ptici tužno oborene glave. Ali ptica ne odgovori ništa. mala kraljice. Stalno je krišom posmatrala iz svog snežnog gnezda da vidi šta radi kad je sama. pruži svoje krilo. Ja sam kraljica sve ove beline. kao da se zagledala u svoju sliku u vodi. Reci mi šta te to mori. odveć sam uzbuđena i ne mogu ti reći sve šta me tišti – prozbori najzad ptica – ali doveče dođi opet na obalu pa ćeš čuti. Zar ne veruješ u moju moć? Hajde. bila je ogrnuta belim plastom poprskanim snežnim zvezdama. samo još više pognu glavu i zaplovi brže.

Kad bi oko ponoći. ali taj prvi još i sad živi i po tom istom jezeru vozi Snežanu. posmatrajući krajeve kroz koje je tekla reka. Ujutro Snežana opazi da vodom plovi beli labud. prvi na svetu. ti što si još mojoj majci odeću tkala. i ti. Ali se jednog jutra mala nestašnica iskrade od svojih drugova i sama pobeže na reku. vesela i prozračna kao vilin konjic. ali Srebrna Zvezda je bila veoma. mravi od čašica žira naprave kolica pa se po njih dvadeset upregne. mravi i patuljci rado se s njom igraju. kraljicu zime. mala devojčica. komarci i pčele zuje. i bila mnogo vesela. Bube. pauci. Snežana radosno reče: – Kad ti je to jedina nevolja. samo sam ja od noći crnja. obese ih o kakvu grančicu. majka svih pahuljica. plovila. onda skrenite desno. Mogla joj je i zapovediti. pauci načine začas ljuljaške. Učini da se sutra probudi sva bela kao sneg mog prestola. Sve je bilo ne može biti lepše. i nebo. A istog časa pade jato pahuljica i svu je zaveja. pa kad najzad udarite još jednom ulevo. a ptice letele kraj nje obalom. ona položi glavu na krilo i ostade nepomična. nikad nisu videli tako male devojčice.zime: – Sve je oko mene belo: i drveće. Zečevi sa obale su je zadivljeno gledali. svici dolete da joj svetle. u pravcu stare bukve. zaplovi noćas na sredinu jezera i čekaj. ne brini! Učiniću da postaneš i ti beo. Svi do poslednjeg stvora u njenoj okolini vole je i maze. Htelo joj se da se malo po vodi provoza. gde je živela Srebrna Zvezda. Kad zadrema. Tako je molila Snežana. Ona je mala. Ako zaželi da se ljulja. Zato me mori tuga. ali nesreća se uvek iznenada dogodi. Kad pođe daleko u šumu. čamčiću . veoma stara. pošalji noćas na pticu što stoji sred jezera jato pahuljica i njima zauvek pokrij njeno crno perje. svici. mala kraljice. komarci. Plovila je tako ona. Ako joj se voza. i opet krenite desno. Kad padne mrak. i mala kći vilinog konjica se njiše na njoj po čitav dan. pa kod jaruge levo zaobiđite šumarevu kuću. san pticu savlada. Sedne na list bukve što je stajao u vodi kraj obale i otisne se na njemu kao na čamčiću niz talase. među stenje. patuljci je čuvaju da se ne uplaši vuka ili medveda. a crna ptica uzdrhtalo čekala nasred jezera. KĆI VILINOG KONJICA Pođite kroza šumu stazom pravo. pa je Snežana zbog toga umiljato zamoli: – Dobra. te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime. Čuvši to. drugi su se posle toga rađali i umirali. Naišavši na nekakvu 40 . Patke što ih je sretala duboko su joj se klanjale. i zveri. tamo je panj gde živi kći vilinog konjica. Snežna Zvezdo. da bi mogli juriti kao strela. da je što pre uspavaju. Posle ovog kraljica je otišla do ledene kule.

kao za pakost. pravili vodenice na 41 . vilinom konjicu. za tren oka. Oživi mi je. deca. zavukao se i ćuti. posade mravi svoju ljubimicu u kolica načinjena od žirove čašice i povezu je njenoj kući. I vetar je mnogo voleo ljubimicu patuljaka i buba. ali. ti jedini to možeš učiniti. molim ti se. TRI PATULJKA Daleko negde u planini živela je siromašna seoska porodica. a vilin konjic je uze u naručje i obasu je poljupcima. potom šumica oko livade. a vilin konjic se vrati na potok kraj koga je obično noćivao. – Vilin konjic je nemilosrdan reče prvi patuljak glasno plačući – on ne žali svoju kćer. bube udese najlepšu svirku. Čuvši ovo. Čim su stigli na livadu kraj reke i čim je vilin konjic oslušnuo srce male utopljenice. pa se odmah digne iz jaruge i brzo. Roditelji su po ceo dan orali. vilin konjic ga zagrli preklinjući: – Oživi moju malu kćer. pa onda sve jače duvati u krioca obamrle devojčice. Za to vreme. pleli kotarice. Jedva u zlo doba. jer ako ga pre večeri ne nađu i devojčica zanoći obamrla. nađe se na livadi. jer će skoro noć – doviknu mu patuljci. Kraj kola pođu svici sa svojim svećicama. ali se patuljcima činilo da ne leti dovoljno brzo. da bi svoju decu ishranili. jer će za koji čas zaći sunce i biće kasno. čamac joj se prevrne i ona upadne u reku te se udavi. jer je već padao mrak. vilin konjic pojuri na livadu gde je ležalo njeno telo. pojure patuljci i svi njeni drugi prijatelji da traže istočni vetar. oživela! – poviču radosno njeni prijatelji patuljci. – Oživela je. od njega ni traga ni glasa. kad se sunce stalo kloniti zalasku. A istočni vetar stade prvo tiho. dva manja dečaka. Ovi mališani su pravili sviralice od vrbova pruća. oči joj se začuđeno otvore kao kod dece probuđene iz dubokog sna. – On sada razmišlja o načinu kako će je oživeti – primeti drugi. tiho. Ugledavši ga. njen sused. Uto on još jednom iz sve snage dunu. oživi što pre. hajde brzo do nje. a krila male devojčice još ležahu nepomična. – Mala kći vilinog konjica je umrla. misleći da je ni vetar ne može oživeti. Tako se glas o njenoj smrti raširi brzo po šumi. zamolio je patuljke da odmah pronađu istočni vetar i dovedu ga na livadu. Njihove igre nisu bile slične igrama varoške dece. Čim ču šta se dogodilo njegovoj devojčici. nađu ga u jaruzi. a njena krilca se lagano pokrenu. Kad se istočni vetar opet vratio u jarugu. Zanjiha se od njegova daha okolna trava. ostajala su kod kuće sama i igrala se. Tuda slučajno naiđe vrabac. pa kad vidi da je sirota mala devojčica umrla. prhnu odmah da javi njenim prijateljima. A posle nekog vremena talasi izbace na obalu telo male kćeri vilinog konjica. niko joj više ne može pomoći. ne bi li ih pokrenuo. Trčali su što su igda mogli i nađu ga kraj nekog potoka. Njeni drugari. kopali i želi kod drugoga. i patuljci brzo otrče da odnesu glas njenom ocu.maticu. stanu plakati neutešno. jer je već bilo prevalilo podne.

Dok su deca pravila svoju vodenicu. Potok samo teče kao što je i pre tekao. kad su bili gotovi. Motku naslone na drvene račve. i deca se vrate kući kad je već uveliko pao mrak. da bi zavarala trag. Deca prosto nisu mogla da dođu sebi. čudeći se šta će to biti. Potrče deca niz vodu da vide da se nije točak gdegod zaustavio. Jednog dana rano ujutro odu Stojan i Milan. ograde je prućem. samo na sasvim drugom kraju potoka. Mogli bismo na njoj brašno mleti. iziđu na obalu reke i kućicu prenesu daleko u šumu i sakriju je među žbunje. ali on se nije dao izvaditi iz račava kao daje prikovan.potoku što je tekao pored kuće. a Crnobradi u grumen uglja. Kako te noći nije bilo mesečine. pa samelju na njoj vreću brašna za sutradan. Crnobradi i Riđobradi. Prvo naprave branu nagomilavajući kamenje i pesak sa muljem. Za nekoliko dana deca naprave na obali kamenu malu kuću. Ali čim su deca otišla kući. patuljci su virili iza grma. Kad imaju šta videti: na onom mestu gde su je sagradili ničega nema. te da vide ko to prenosi na drugo mesto ono što ona nameste kraj potoka. ali se ni kamen ni drvce ne daju s mesta maći. zakačio za kamen. odmah ću se ja pretvoriti u grumen zlata. i oko nje isti plot i ista staza od šljunka. tako su se zvala deca seljaka. Crnobradi patuljak pristade odmah. Pokušaju deca da je vrate na staro mesto. Kad ujutru deca dođu na obalu i vide da im nema kućice. A evo šta se dogodilo. zabodene s obe strane reke. kad posle nekoliko dana sazidaju malu hlebarnicu. i kroz dvorište proseku stazu ređajući šljunak do šljunka. Tako je voda padajući okretala točak. koji su virili iza žbuna. na potok i počnu graditi vodenicu. I zbilja je nađu među žbunjem. Sedobradi u grumen srebra. daleko naiđu na svoju vodenicu. I tako. Ponekad su zidali kućice kraj obale ili krčili staze kroza žbunje. patuljci. a čim su otišli kući. stoji ista onakva kakvu su je ona sazidala. Kraj seljakove kuće u najgušćoj šumi živela su tri patuljka: Sedobradi. Uveče. mislili su da se sva trojica u njoj nastane. odu kući jedva čekajući jutro da opet idu na igru. Zato se Milan i Stojan tužni vrate kući. Pokušaju da opet vrate točak na staro mesto. jer vi znate: vidi li nas na zlom poslu ma koje ljudsko oko. Ovaj posao bio je gotov tek uveče. kao da su prikovani. Deca se plačući vrate kući i reše se da idući put čuvaju stražu pored svoje rukotvorine. ali Riđobradi primeti: – Pristajem na to samo ako noćas ne bude mesečine. stanu je tražiti po okolini. Tako idući niz vodu. i odmah opet kradom dođu da vrebaju lopove. i nije ga mogla odneti. 42 . Kako su bili vrlo mali. udesivši je isto onako kako su je deca bila udesila. Pod slap što je padao sa brane stave podužu motku na čijoj su sredini bila lepezasto pozabadana mala drvca kao pauci na točkovima. Sedobradi reče: – Hajde da dečiju vodenicu premestimo na drugo mesto. ali ne mogući da se dosete. patuljci slobodno iziđu na reku i premeste dečiju vodenicu. samo časkom svrate kući. stoji ista istovetna. Izjutra rano otrčaše da ispitaju da li vodenica i dalje radi.

jedva odvoji Maru od plota. jer ni nju nije imao ko da vodi na dečje igralište niti joj je ko kupovao igračke. Viri tako Mara kroz pukotinu plota i čini joj se da čuje kako lopte skakućući deklamuju: Lepo li je skakati po uzanoj stazi. da dete ne bi moglo samo izaći na ulicu. Do Mare dopiru zvonki razdragani glasovi. Kad je bila mala. Pazi. te pođu u krađu. plašeći se da ga kakvo ljudsko oko ne opazi. treba da je prenesemo kraj kućice.Te večeri mesečina je sijala kao dan i napolju se sve videlo. Ponekad pokuša s detetom da se igra. pa da u njoj pečemo hleb. Čuje se kako zvone limene kantice na svojim drškama. A Mara nema ni brata ni sestre niti kakve male susede da bi se s njima poigrala. I što je najgore. Crnobradi u grumen uglja. Riđobradi nije isprva hteo da ide u krađu. Ali tek što su oni počeli da prenose hlebarnicu. Noću kad se umorna iza sna trgne. Hodi. pazi! A kante zveckaju: Lepo se je brčkati po česmenoj vodi. Maro. hodi! Kad se mama vrati kući. Sedobradi u grumen srebra. Maro. ali ga druga dvojica nagovore: – Deca sad uveliko spavaju – rekoše oni – pa možemo spokojno u krađu. nije to naučila. po travi se valjati. učini se mami kao da u detinjem disanju čuje uzdahe: 43 . ali ne ume. deca ih ugledaše. Daleko u krugu gde stoji pesak deca se igraju. mama polazeći zaključa kapiju. Ne znaju to sve mame. Tako i Riđobradi pristade. Deca sve to blago odnesu kući i posle su sa svojim roditeljima živeli spokojno i imala čime da se školuju. Opazivši mesečinu. po pesku se brljati. LEPO JE BITI DETE Po ceo dan Mara viri kroz plot svoga dvorišta u obližnji park. Video si kako je lepa mala hlebarnica. pucketaju točkovi kolica na pesku i skaču lopte negde na utabanoj stazi. pa se Riđobradi pretvori u grumen zlata.

Jurile su sve vrste točkova i kolica i kola. kad bi izvetrila i isunčala kuću. Mama uze dete za ruku i povede ga u park. Ali ta je radost bila kratka. žuti. Ali je dete svaki dan molilo da ga izvede u igru među drugu decu. kraj nje je stajala krpena. i plavi. istina. mama. koja preko nedelje kod drugog radi toliko nagomila posla u svojoj kući. te mama jedne nedelje ustane rano. mama nađe poneku staru stvar. i imati lopte nove i konjiće i točkove. Pesak u krugu je ličio na ogroman šaren mravinjak. Iz njene koštunjave. obruč svaki čas udari u zid. Mara drvenim patrljkom goni neko vreme obruč po pokaldrmljenom dvorištu. činila se nekako bolesna i umorna. Na stazi su stajala bez gospodara 44 . da detetu bude igračka: pruži mu probušeni lonac ili siđe u podrum da iznese zarđali obruč sa bureta. U igru me. Marina je. dan u igri provoditi. počistila i popravila sve što se preko nedelje uprlja. Kad se Mara probudi. koja je i u šetnji brzo koračala. ali se Marinoj mami. i siromašne i zaposlene majke vode svoju decu u park. Mama sede na prvu klupu bojeći se da Mara ne poželi sjajne i zvonke kupovne igračke dece što su se u velikom krugu igrala. A mami se svaku noć čini kako uzdiše i moli je da je odvede u park među decu. Zajapurene devojčice punile su peskom svoje kante. Sem toga. vodi! Pre nego pođe na rad. već je dvorište bilo počišćeno i sušila se na jasnom suncu iza kuće Marina košulja i čarape. a obruč od bureta bio je izriban i svetlio se kao nov i kraj njega stojala nova novcata palica odeljana od mladog pruta.Ja sam jošte sasvim mala. bila velika. rano. Pod ručicama oseti glatku elastičnu gumu i učini joj se da drži neko živo biće koje diše. da sve to mora nedeljom da posvršava. i uze da umotava neke krpe od Marine stare haljine u čvrsto klupče. Mara se zagleda u belu devojčicu što je u naručju držala ogromnu loptu i vozila u kolicima lutku. Okolo su trčali drveni konjići. međutim. ali gde bi pala. između cveća na slobodi. Kad bi inače okrpila i oprala Marino rublje. crvena lopta. s decom bi se poigrala. Goneći. nesavitljive šake detinja šačica je svaki čas klizila i sitni detinji koraci su jedva stizali mamu. Svetla lica gumenih lopti poskakivala i valjala se po travi. Bela devojčica se ustremi i ote joj svoju igračku. Bilo bi tako lepo poigrati se loptom koja ume da odskače. Bela devojčica utom svoju loptu ispusti i Mara potrča da se njome malo poigra. istina. A u parku je već vrilo od dece. tu bi se i zaustavila. Nedeljom. I Mari se činilo da se sve te igračke i deca u horu vesele: Lepo li je dete biti. ali kako nema dovoljno prostora. Zato se ona brzo zadovolji svojom igračkom pa se kao čičak opet uhvati za plot i ostane tako dok se mama ne vrati. plot ili prag i preturi se. crveni. svoj veliki obruč dete se brzo nađe tamo i stade očarano. pa smišlja kako bi to mogla učiniti.

i Mara htede da ih malo povoza. BILJEŠKA O PISCU Pjesnikinja DESANKA MAKSIMOVIĆ ima iza sebe čitavu biblioteku knjiga koje je napisala: više knjiga poezije i proze za odrasle i velik broj knjiga pjesama.kolica natovarena peskom. to i smete: kupuju vam mama. i imati lopte nove i konjiće i točkove. dan u igri provoditi. raznizane. krpene lutke i lopte. čega god bi se dotakla. Devojčica što se igrala štipaljkom za rublje i šoljom bez drške pruži Mari šolju pozvavši je da stružu pesak iz jarka pokraj staze. I tako. Mari se sve to toliko tužno učini da udari u glasan. u svilu obučenu lutku. pojavi se rumeni dečak i uze joj ih. ova pjesnikinja spada u red naših najpopularnijih pisaca i najplodnijih 45 . jer se na šolji smejala neka beba. zatim joj pokaza kako i njen obruč može daleko da se kotrlja a da ne padne. Čak je i poneko dete iz velikog kruga ostavljalo svoje lakovane igračke prilazilo deci što su se igrala oko Mare. Ona onda ugleda na klupi lutku koju je merila do sada jer se njena sopstvenica prljala građenjem kuće od peska. U blizini su se igrala još neka deca čije igračke su kao i Marine bile domaća rukotvorina i stare u podrumu bačene stvari. nečije je ruke istrgoše iz Marinih ruku: čuvarica devojčice se bojala da je Mara ne pokvari. romana za djecu. bajki. baka svakog dana igračaka. slomljene mašice i viljuške. To Maru uteši. Ali samo što je tri koraka koračila. A mama je osluškivala kako nedaleko iza granja zveckaju limene kantice: Lepo li je dete biti. Dečaci kopajući starim kutlačama načine čitavu kulu od peska. Uskoro se njima dvema pridružiše i druga deca sa svojim krnjavim igračkama i načini se veseo žagor kao i u velikom krugu. Bilo je neobično slatko držati porculansku. Mama dotrča. Podjednako plodna i stvaralački nadahnuta i kada stvara za odrasle i kada piše za djecu. gorak plač. Želeći da je razveseli ona joj pokazivaše kako se i njenom loptom može lepo igrati bacajući uvis i dočekujući je u ruke. a okolo su igračke u horu zveckale: Lepo li je biti dete: što želite. priča. međutim. uze je na ruke i odnese na klupu daleko od glavnog kruga. razne boje i oblika đinđuve. a krpane lopte kao da dobiše mala krila u rukama veselih devojčica. To su bile šolje bez drške i okrnjene tacne. otimali su joj. a štipaljkom se moglo vrlo dobro čeprkati po zemlji.

46 . Djela Desanke Maksimović prevođena su u svim našim republikama i pokrajinama na sve jezike naroda i narodnosti koji žive u Jugoslaviji. a velik dio života provela je pišući svoja djela. godine. "Šumska ljuljaška" i druga djela koja se već godinama nalaze u školskim lektirama u čitavoj našoj zemlji. plakete. To su knjige: "Buntovni razred". Desanka Maksimović rođena je u Rabrovici (Srbija). "Đačko srce". panoramama. "Bajka o kratkovečnoj". čitankama koje izlaze u našoj zemlji i svijetu. Poezija Desanke Maksimović zastupljena je u brojnim pregledima. i antologijama jugoslovenske i svjetske poezije. Po završenom Filozofskom fakultetu u Beogradu radila je u mnogim mjestima kao prosvjetni radnik. zatim u zbornicima. "Oraščići-palčići"! "Zlatokrili leptir". maja 1898. nagrade. kao i na mnoge svjetske jezike. izborima. do onih najvećih književnih koje se dodjeljuju u našoj zemlji: Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu. "Bela vrana".stvaralaca. od kojih izdvajamo samo neke naslove njenih djela koje je posvetila djeci. Napisala je velik broj knjiga i za odrasle i za djecu. Za svoje djelo dobila je brojna jugoslovenska i svjetska književna i druga priznanja. povelje. 16. "Pradevojčica".

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful