Desanka Maksimović POEZIJA I PROZA ZA DJECU

(izbor)

BUĐENJE PROLEĆA

DEČJE PESME Ove dečje pesme, neka deca znaju, čula sam od česme u rodnome kraju; od livadskih trava pred noć kad šumore. od bića što cvrkuću, ćute, zuje, zbore; od zemljaka mrava kad s milion unuka, sitne dece žute, krene se na pute; i od mačka stara, unučiće svoje kada iza peći tiho razgovara; od starica žaba u suton kad žabice na spavanje zovu; od deda i baba;
1

od roda na krovu; od sunčanog zraka; bauka i mraka; i od poderanih, starih igračaka.

KNJIGE RAZBIBRIGE Prodala je baka daleko u gradu pet kila krušaka. Pa se misli stara što bi deci kupila za to malo para. Da li igračaka? Igračke se lome, zažalila baka. A šećernog leda? Što će deci šećer kad imaju meda. Da li opanaka? Omalo je novaca, pomislila baka. – Kupicu im knjiga odlučila stara, za to malo para. Može kraj praščića knjigu svoju čitati moj čobanin Mića. Može moja Mara, kad poslove sredi,
2

da se razgovara. Nedeljom i baki moći će iz knjige pročitati unuci razne razbibrige.

ŠARENA TORBICA Ide đačić u školu, o ramenu torbu svaki čas zagleda: tu je boja zelena kao mlada pšenica da bujaju dečica uz nju nikla crvena, da detetu škola sva na radost bude; pa modra kô šljiva, da se šari čude; pa kô dunja žuta, da se đačić zvezda i sunašca seti koliko god u nju pogledao puta.

BUĐENJE PROLEĆA Govorila stara Matica svim pčelama kraljica: "Pogledajte, kćeri, napolje, kreće li se vreme nabolje, jesu li se noći skratile, jesu li se laste vratile, jesu li s reka pali okovi, čuju li se gorski tokovi,
3

rumeni li pruće živice, zelene li mlade njivice, kukureci da li stasaše, – da vas pustim jutros na paše."

MALI JAHAČI Rasla su dva ždrebeta, dva ždrebeta zelenka, pokraj šuma i vrela, uživala u sjaju leta, u slasti biljnog mleka; oko njih mora cela livada i pašnjaka od jutra pa do mraka. Jahala dva dečaka, unuci deda-Veljka, do dva mlada zelenka, tutnjalo od njinih koraka, brdo, polje i reka, od vetra jurili brže; tek čuješ izdaleka pevaju naglas dečaci a ždrebad radosno rže.

U GOSTIMA Pozvao je maj sve bube na čaj, od ose do pčele, da se provesele, tihe bubamare, leptire, bumbare, i livadske popce, i rudare rovce.
4

pozlaćene kupe. čuturice skupe. Popio je svak. Vi. peruniku plavu. Sipao je maj svakom med u čaj u crvene lale. valja kuću kućiti opet iz početka. iz obližnjeg žbuna zapevala žuna. začula se truba sviračica buba. u žute ljutiće. izneo u polje raznobojne šolje. Mazice. čaja pola litre. da zasladi piće. na livade. na stazice. travicu popaste! Vi. do kosice. JUTARNJA PESMA PČELA Valja meda skupiti. zasvirale citre. u zvončiće male. i rumene zdele.Spremio je maj sudove za čaj. Osice. i krčage bele. gde bagrenje raste! A vi. u hajdučku travu. i leptirić lak. Mlade. do cvetnih krušaka! 5 .

a paučić – tras! LIVADSKO ZVONCE Bim-bam. ŠUMSKA LJULJAŠKA Zaspala je malo paukova mama. Krilate. zaplaka uglas: – Šta će. uvis! Gledale ga ptice tako na vrh žice. a on u šumu – klis! Ljuljašku istiha splete pa se njiha: uvis. šta će biti.Vi. pobirajte slasti sa šljivaka! Valja meda skupiti. Opazi ga cveće kako kroz zrak šeće. ako prsnu niti. 6 . Gledali ga mravi u zelenoj travi pa ih bilo strah. zastao im dah. valja kuću kućiti opet iz početka.

da trepavice dremljivice bude sram. već je dan. Zrikavci su mi rekli koje u putu sretoh: "Bliži se. mili već i pužić sam. Pomalja zlatnu kosu u zrelim njivama žutim." Bliži se. udaram. da se budi cvet i kam. već je dan. bliži leto. 7 . bliži leto. Bim-bam. Mrav pošao na put ran: pčela poljem traži stan. u duši već ga slutim. Pomalja usne rujne u bulkama crvenim. BLIŽI LETO Bliži se. bunovan. pobegao na tavan.udaram. Bim-bam. i miš slepi. udaram. udaram. Bim-bam. bliži leto. BLIŽI SE.

Umijte. da budu još rumenije. perunike. bliži leto. Kao sjajna carska kruna zlatna mu svetluca kosa rumenih svitaca puna.Mirišu livade bujne. govori livada kćerima redom. Ima danas kišice mlade. da se okupa sto livada. krune drveću. bele rade. dok još kiša plaha ne susta. kosa je u tebe duga i gusta. umijte rumene trepavice. dok kiša ovako iz neba toči i pere krovove. dok pljusak ovako iz neba lije. rastočite se. Svi su mi oni rekli kad. žute. perite bele rukave. Perite rupce šarene. umijte dobro lice. 8 . umijte dobro oči. ivanjska travo. raspleći kike." KIŠA NA LIVADI Umijte. skute. dokle ovako snežno pada. po celom polju." Bliži se. nedogledom. bliži leto. i polja i šumarci koja u putu sretoh: "Bliži se. Umijte se. govorila livada deci-cveću. ih u putu sretoh: "Bliži se. bliži leto.

beže. Pokraj puta razasuta sela leže. mravak reče. NAMERNIK Vraćao se mrav sa puta. da se okupa sto pašnjaka. ja bih i nju primio. – Kad bi sama guja ljuta omrknula nasred puta. možeš li ga primiti. pred vratima tvojim čeka. Putnik neznan izdaleka. Uđi samo.Ima danas na nebu vode. namerniče premio. pa omrko na stazi kraj maslačka žuta u tom kolibicu starog puža opazi. noć prespavaj. žive zgode: kiša je tako bujna i mlada. Umijte se! Da. Ko potoci posle bure konji jure. – Dobro veče. VOŽNJA Vozimo se. 9 . lete.

počinju i svetlaci. Sanja cveće: miris sleće sa livada. Vozimo se. Po beskrajno nežnom. lete. blaga večer pada. Ko potoci posle bure konji jure. mekom. Pokraj puta razasuta sela leže.Vrh potoka i šipraga topla. Gle. lete. da se pale. kao strele tek prolete. lete zraci. i dalekom nebu plavu nasmejani mesec bludi što na ljudi liči glavu. Pored puta stabla vita. žita. lete. Gle. beže. BELA VRANA Neka vrana samohrana 10 . šiblje. i iz magle trepte sive kao žive zvezde male. seoske kuće bele. Vozimo se.

razbole se sred planine. pronađi je! A more se zlatnim zaogrne plaštom. Potraži ga. lišće suho. milosrdna. položi je u postelju. belo. nigde sina. Uveče se gora iza magle skrije. to je vrana samohrana. 11 . otišlo joj u mornare i monahe. da ih pije. nigde snahe. – nije htela da ga skine i kada je ozdravila posle nege seničine. u belome ruhu hoda. poskida joj crno ruho i obuče čisto. belu vranu kako gazi. što imala od rodbine. goro. More. ukuva joj gorke trave. ili stazi. Sretnete li u planini na proplanku. golubije. mala ptica. Lečila je seničica. ŽMURA Igraju se žmure more i planina od davnih davnina.

jarence. A u blizini. A vuci od straha. goro. vodo. svojim detetom. Pojuri ga.ako vladaš maštom! Ponekad planina do oblaka segne. čučala strašna dva vuka stara. deco draga. iza bunara. burence. da ti ne pobegne. ukrašćemo joj belo jare. Trči za njom. – Jarence. pobegli u noć bez glasa i traga. dokle ne potone. pa se zakleše: – Glave nam stare. burence. baš si debelo! Da ne dođu samo vuci u selo. 12 . To čuli lovci negde iz mraka pa pripucali iz pušaka. JARE I VUCI Igrala se koza s belim jaretom. A nekad se more šćućuri i šljone.

ne bojim se vuka. razbegli se zečevi na stotinu strana. ne bojim se lisice. Jedan rekô: – Tako mi ne otpala ruka. JESEN Ide. ne bojim se medveda. šta li će da rade! Šta li će da rade srebrnastosive kraj potoka ive! 13 . Uto nešto šušnulo negde ispod grana. Drugi rekô: – Majka da me živa ne gleda. Treći rekô: – Tako mi kupusova struka. ide jesen. Jadne lipe mlade. popca ni bauka.HVALISAVI ZEČEVI Hvalili se zečevi u zelenoj travi.

svraka vrani do kovije. guska s guskom podjednaka. a do njuške kuci maca. jagnjad ovci do srdaca. patka koki do pazuha. petô ćurki sve do uha. račić reci do kamena. vrabac čvorku ispod kljuna. prase jagi sve do runa. čim će da se brane stare bukve grane! Čim će da se brane od jeseni stroge šumice uboge! KO JE VEĆI Pače patki do članaka.Šta li će da rade visoke topole kad ostanu gole! Čim će da se brane hrastovi u gori kad jesen zahori! Kad jesen zahori. ždrebe konju do stremena. koka petlu do grudnjaka. žabac bari do okreka. tele kravi do vimena. do obale njivi reka. čvorak svraki do kolena. jela zvezdi do očiju. mišić maci do brkova. cvrčak pužu do rogova. mravak cvrčku do gudala. 14 .

– Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim. u jutro rano. – Pa šta s tim? Neka samo dalje teku Lim i Drim. – Pokraj Drima skače strinka gatalinka. – A u Limu ima dom mali som. SNEŽNI GOLUBOVI Spazila dva goluba prava: u vrtu.mesec suncu do plamena. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim. – Pokraj Drima vazdan šuška belouška. – A u Limu ptica štrk ribicama masti brk. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Drim. mama tati do ramena. A u Limu živi rak i s njim sitni mrmorak. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Drim. LIM I DRIM Tekle reke Lim i Drim. jedan drugom pobratim. 15 . – Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim. dete majci do krioca.

PTIČIJA NOVA GODINA Godina će nova. Gledaju: golubovi pravi. kad tamo. i noć stigla. 16 . A na vrhu svake stoji srp meseca. dvesta. bez svećice neke. baka. spavaju. na grani nisu ptičice već bele grudve snega. Kad eto ti čuda. Ne od lažnog srebra i lažnoga zlata.jato snežnih golubica spava kao omađijano. čudom se samo čude. Prošlo i podne. kao na jelkama što imaju deca. a senice Senke i gugutke Sive. I poletjeli s krovova ničice do jata golubjega. ali bez ukrasa. pravih su ih zvezda okitila jata. nijedna krila da bi se digla od njih stotinjak. Imaju u šumi i jele i smreke. golubice Belke. živi. ostale bez jelke. šumom divne jelke zasijaše svuda. ne može nijedan da se nadivi šta li će to da bude. bez srebra i zlata i bez igračaka kojim jelke kite deci mama. I noć utom pade. ne miču se s mesta.

dajite tačne znake. Lakše. sad će iz škole da grune đačića nadošla reka. Iz neba vedroga domamio nežno srebrnasto inje i pahulje snežne. stojte. golubicom Belkom.Čarobnjak je valjda to u šumi bio i za ptice mesec jasni umnožio. da se radosna vrate. automobili. ujak i stric i bake i mama i brižne tate. brzi tramvaji. žirove. pužje kuće prazne. deca ulicom trče kao poljem leptiri! Vozaru. i gugutkom Sivom. konje smiri! Tramvaju. u veseloj. ne idi galopom! Sad će iz školskog dvorišta na ulicu jurnuti đaci kao izbačeni topom. ludoj graji. pod njihovom jelkom. Povešao ptičje igračkice razne: šišarke. Stojte. automobili. SKRETNIČAR Stojte. I ja sam vam bila sa senicom Senkom. 17 . automobili. taljige voća pune. kod kuće decu čeka.

malene puštaš niz vodu čamčiće od novina. U igri ti štitiš sada druga svoga nejaka. a kad dođe doba detinjstva i igračaka. Ti sada zabadaš pruće po dvorištu.DETINJSTVO Dečače. pašće otkosi ravni tu gde sad travu gaze detinje noge bose. stojiš hrabar na meti. ti sada gradiš domove od kocaka. šljive. Ti sada čitaš samo 18 . prave brodove i kuće dizaće tvoja ruka jaka posle desetak godina. za pravdu ti ćeš se prvi vatreno zauzeti. Ti britvom kosiš sada busenje ukraj jarka. u pesku rasadnik dižeš mladi. a jednog leta žarka prava čelična kosa zablistaće ti u ruci. korov čupaš po luci. Jednoga dana ti ćeš sesti za kosilicu blistavu od jutarnje rose. a jednom ćeš saditi prave voćke okolo kuće. orahe i lesku.

oduvek sam verovala i ja. I meni svet se čini pun stvorenja.istorije naše strane. čitaj mirno: dobri će stići na vreme. Pobediće dobri. Ne prevrći unapred listove. sve govore i imaju ljudske oči prave. nema razgovora. sve stvari su u svetu žive. pun stvorenja o kojima govore priče. I ja verujem pobediti mora dobri što pođe sa zlim da se tuče. priznajem ti. 19 . niti zlatne ključe. I ja u pravdu imam poverenja i volim onog koji je proriče. i goleme. Kad dobri samo stigne u carstvo mraka. a za ljubav tebi. NAD KNJIGOM BAJKI Dečače. izleteće ptice svud iz krletaka carstvo mraka nestaće svakako. kamenje hoda i pevaju trave. smoždiće ga dobri. i oslobodiće tri sužnja nejaka. ni za mene nema u svetu stvari ni mrtve ni neme. ni čizme krilate. sve će početi tamo da se sija. i ponosom se pune tvoje dečije grudi mlade. a jednog dana ćeš i ti čovek odrastao biti. Kad svi pomisle: pobedi car mraka. ne mora imati ni prut čudotvorni. kako ne bi. uvrstiti se u one što povesnicu grade.

pa kad vetar zatraži nadnicu. pa budi dadilja. nudio se seljacima da im čuva decu. Šta će. Kupi se na vrata! Kod drugog se seljaka pogodi da mu plevi baštu. ti ne znaš zanata! Prstom nisi taknuo mnoge donje grane. što ti je i otac 20 . iako je najviše voleo da se s decom zabavlja. ali i ovaj je gazda bio zao. ali mu niko. kud će. ni zloga dela gdegod započeta. on pokuša da radi i druge poslove: pogodi se kod nekog gazde tvrdice da mu razvije lišće na voćnjaku. zli gazda podviknu: Moj dragi prijane. ne hte dete poveriti. svakom dogodi.Za ljubav tebi neće biti skoro nigde u svetu čoveka opaka. Čupajući korov morao je iščupati i poneku pitomu stabljiku. Kako je to tek treći put u životu radio. Idući kroz selo. BAJKA O LABUDU VETAR DADILJA Pođe neki siromah vetar da traži službu. on se razdra: Moj nevešti brale. ne razumeš ti se oko baštenskoga ni posla ni bilja. kako vetar nije bio ljudski stvor. istina. To se. Za ljubav tebi biće srećna svaka zemlja odavde – pa do na kraj sveta. ne pođe mu za rukom da sve pupoljke razvije i kad po svršenom poslu ode da primi nadnicu.

koji mu svake godine u proleće pomaže prilikom listanja. ponudi se on hrastu na obronku jaruge: Da li imaš dece. Gde ugleda na bukvi staro granje. već zaždi niz selo u šumu i uze se tamo nuditi bilju i zverinju za pomoćnika. malo da se strese? Zbog njega ti. Kad ugleda hrast na kome stoji još lanjsko suvo lišće. Drveće je odgovaralo bez volje. odneli su deku – ne dam svoga zeku. ne ukazuje se. Malome šljiviku odneli su čiku u goru daleku – ne dam svoga zeku. da im pevam tiho? 21 . a zečije majke su se izgovarale da su sirote i da ne mogu da uzimaju dadilje. teto. stane da ga ljuška pevušeći: Malome bukvaku odneli su baku. novi list ne raste. da ti decu niham. neko da voli samo da obavlja svoje poslove.a i deda bio. neko da čeka starog poznanika. pri kraju dana. čiko. rekne: Da li staro lišće treba. U zlo doba. Razvigorca. moj prijane mio! Prepao se siromah vetar pa i ne sačeka kraj seljakove pridike. kad bi granje slomljeno i suvo malo ti oduvo? Gde ugleda samog zečića. čika hraste. rekne: Kako li bi bilo.

otac hrast je sve to slušao da vidi hoće li Duja dobro obavljati svoju dužnost. rujna kljuna. Duja to priča. Puče negde puška puna. Uskoro ga upoznaše sva šumska deca i njihovi roditelji. Duja onda poče nešto što je još od svoje bake bio čuo: Ukraj vode. Hrastovi sinčići stadoše izvirivati na svog budućeg čuvara i mahati mu umiljato zelenim šapicama. Malo. jer je više voleo da peva. kraj potoka. Pokuša vetar da izvrda. Onda on poče nešto smešno. dobri brale. uveče mu pevao uspavanku da zaspi. nemam jadna kad. obesi je o zalomljenu suvu granu pa sede uz pruće smišljajući čime da ga zabavi. Vetar se obradova što mu prijateljski mašu i ostade kod njih. žao mu rode. Nema više ukraj vode beloboke naše rode.Razmisli hrast nekoliko časaka pa mu reče: Imam tri sinčića. beloboka. ujutro mu retkim češljem raščešljavao kosu da je ne bi čupao. ali deca hrastova hoće pošto-poto priču. malo pa će tek koja bukva doviknuti: Dujo. koga nazvaše Dujom. hoda roda beloboka. reši da ga zadrži u službi dok god deca ne odrastu. pa su i hrastići hteli da im vetar. Deca kao svaka deca. poljuškaj mi dete. a pruće uglas plače. Treba da se ljuškaju. i hrastići se odmah razveseliše. kako se medved ženio pa nije mogao da nađe devojku prema sebi. 22 . Čuvši kako se hrastići slatko smeju i osetiv da su Duju već zavoleli. štogod priča. treba da se gaje: ostali su siroti. bez bake i naje. Tako je Duja pričao pruću smešne priče. Čineći se da je tobož zanet nekim poslom. Skide odmah kabanicu. treba u zaranke da im pevaš blage šumske uspavanke. Najzad je bio našao posao koji voli. ovčicama moram izatkati hlad.

I da bi pokazao da su mu oni miliji od breza i bukava. ljulja. sve do same noći. ljuška. ni meseca dva. a eto ti zove breza da uspava njenu decu dok ona ne završi vezeni zastirač za panj na kome su joj deca ručavala. A kad bude zora. nija. još izdaleka ih umirujući: Nija. pokrije krajičkom svoje dolame pa uljuška. ljulja. Tada hrastići budu ljubomorni pa udare u plač. ni zvezde. On priskoči i tamo pevušeći: Ljulja. poviče ispod hrastovog debla: Ko hoće da bude najviši u gaju prvi mora spaziti sunce na rođaju. daleko u gori strašni medved njuška: ne dam dece ja za prolećna dana obasjana dva. ljuška. Ko hoće sve leto da lista i buja 23 . nija. a on brzo ostavi breze pa potrča njima. odmah na ovu nadoveže druge uspavanke. Tada ih umije svežim mirisima. daleko kroz goru prikrada se lija: ne dam dece ja ni za letnja dva lepa večera. daleko u gori kurjak se šulja: ne dam dece ja za sunce. Tek što on uspava male bukve.Duja priskoči bukvinoj deci pa je uspava uz pesmu kojom je obično i hrastiće uspavljivao: Ljuška.

odrešite torbu. uplašiše. ORAŠČIĆI-PALČIĆI Sedelo je jednom nekoliko pastira pod orahom. tiskali. pastiri. Ali što su se oni više izmicali. Najmlađi pastir posluša druga i zaveza je. pa da vidimo šta će biti.mora na stan primiti drozda i slavuja. Utom su se iz torbe čuli glasovi: Pastiri. A što su više rasli. a dvojica su tresli orahe. drugi su ložili vatru i udešavali mesto gde će postaviti lonac. zveckali. 24 . Jedan reče: – Sigurno smo prepunili. Uskoro su postali snažno hrašće zelene. Jedni su čistili pasulj da sprave od njega čorbu za ručak. glasovi su postajali sve jači: Pastiri. Taj orah nije dotle rađao i čobani su u čudu posmatrali kako mu je prvi rod krupan i težak. dogovarajući se šta da čine sa tim neobičnim orasima. Hrastići se probude i stanu se peti na prste da prvi vide rađanje sunca. i tako svakog jutra pomalo porastu. ali su Duju iz zahvalnosti što ih je odgojio ostavili i dalje kod sebe te se na njihovim rukama u starosti odmarao. Drugi se našali: – Možda je zemljotres. pa ih izgoni iz torbe. pa se presipaju. ali su se orasi u njoj premetali. sve više su pevačica na stan primali. primete oni kako iz nje jedan beo veliki orah iskoči i otkotrlja se čak do jarka. pastiri. Kad je već torba bila puna. zašto vas je strah? Pustite nas da vam očistimo grah. granate krune kome nije trebalo više pevati uspavanke. te se pastiri. Mi ćemo vam pomoći da skuvate čorbu. – Treći predloži: – Zavežite torbu. koji se često ni vukova ne plaše. a za njim ih pobeže još nekoliko. Čobani se radoznalo okupe oko torbe. skidali sa njih gornju zelenu košuljicu i skupljali ih u torbu. Tek sad se dečaci prepadnu pa se poizmaknu dalje.

Kad su drugi videli kako se nevina. Začas je cela torba oraha bila razbijena i izašlo iz nje čitavo kolo oraščića-palčića. Ali pastirčetu ni ovo nije bilo dovoljno. Posedali su brzo oko šačice graha. reče hrabreći ostale: – Šta ste se prepali! Ja sam je zavezao. pa ko su da su. A oni se stanu kotrljati i skakutati. očistili je. ogrnut zelenom dolamicom. ne pitajući ih više. a iz njega iskoči čovečuljak mali kao palac. Oganj je začas opet buknuo i počela čorba da se kuva. želeći da sazna ko ih je zatvorio u ljuske od oraha. i pope se pastiru na rame. pa se setili i svoga obećanja.Onda najmlađe pastirče. Kad to ču najmlađe pastirče. gde ste bili pre nego što ste se našli u svojim kavezima? Mališani se i sad pesmom odazvaše. Rekavši to. bojali su se da iz oraha ne izađe kakva napast. Najzad su kao vrapci poskakali na grane oraha da se malo odmore. jer su jedino tako umeli da govore: Pod zemljom smo lutali već vekova pet. i vrati se svaki sa po dve iverčice. koje je zavezalo torbu. reče drugovima: – Moramo ih pustiti jadnike. naša sela i šume 25 . uze prvi orah koji mu dođe pod ruku i razbi ga kamenom. Ostali su samo ćutali. kako ste utonuli u zemlju? Opet je hor mališana sa grane odgovorio: Zemljotres je proguto naš maleni grad. stavili u lonac da se kuva. Ne mogu nam ništa. pre nego što opet smo ugledali svet. ispreskakali se i isprevrtali preko glave. iz oklopa kleta. Tada ih pastirče. oraščići-palčići. pa neka su u njima i sami đavoli. Prvo su se poigrali po travi. Pomislite kako bi nama bilo da nas neko zatvori u ljusku od oraha. Ali malo pastirče. oraščići-palčići. odreši torbu i prosu orahe na travu. sto oraščića-palčića pojuri u šumu da donese iverja. mališani su nastavili igru. pa je dalje pitalo: – Recite mi. Svršivši posao. veselo podvriskujući. Videći da se vatra utišala. ja ću je i odrešiti. i nama se po polju i planini šeta. upita: – Recite mi. smešna stvorenja kriju u orasima i oni se dadu na posao. pevajući glasno: Pustite nas iz ljuske.

samo su polazeći rekli pastirčetu da ih uvek. njih se samo seti. ni glasno ni tiho. zove. O svom životu i poreklu nisu hteli više ništa da kažu. Kroz stablo smo oraha staze prokopali. odmarširaju veselo u planinu. ni tanko ni debelo: Čuvaj. kad ču iz kukuruza neko pevuši. A kad je mali čobanin ostario i stekao unučice. ako bude u nuždi. Ali nikoga nije mogao da pronađe. Kad mu treba da naloži vatru. Kad mu se zagube ovce. oraščići-palčići poskaču sa grana i uredivši se kao vojska. gušteri. Bilo je mnogo stvari koje su mamile njegovu pažnju: veliki mravlji dvorci. svaki sa iverkom ispod pazuha. žabe. i do ploda doprli jer smo tako mali. A taman je srećno prosekao taj glavni mravlji drum. pa ne bi primetio kad koza dohvati lisku kukuruza ili se uputi vinogradu. PATULJAK KUKURUZOVIĆ Na nekoj strnjici kraj reke obrasle šibljem čuvao je dečak koze. a oni.i naš cvetni sad. Otpevavši poslednji stih. osim toga je voleo da delja sviralice od vrbe i pravi u reci virove. kozu. i biće batina ko na svadbi vina. obrstiće lozu. S jedne strane su rasli kukuruzi. da se mravi ne bi mučili kad pođu na vodu i putovali dugo preko busenja. oraščići-palčići su ih zabavljali: ljuljali ih i pevali im. Dečak se okrete i zbilja vide da je jedna koza preskočila ogradu i počela da brsti čokot loze. s druge vinograd i morao je mnogo da pazi da koze ne bi otišle u štetu. Ali ponekad bi se zaneo u igri. A ono je tako i činilo. – A posle šta je bilo? – nestrpljivo upade pastirče. dotrče i nalože. vikne samo: "Gde ste. oraščići-palčići?" A oni dolete sa prutovima i začas pronađu pogubljeno stado. Vetar je lako šumio u dugom sjajnom lišću kukuruza i njihao im svilenu bradu. Tako se jednom bio zaneo gradeći putanju od mravinjaka do reke: prutom je povlačio crtu u zemlji. Tako se mali narod odužio pastirčetu što se nekad prvo smilovalo na njega i pustilo ga iz ljuske na slobodu. dečko. da ne plaču. a 26 . On je odmah vrati i zađe u kukuruze da vidi ko je pevao.

I danju i noću je vezla na platnu rukave i ogrlice za seljanke. reče: – To je žubor vode bio. vrativši se kući. Jednog dana tako. Ali dečak nije mogao da ne misli i prokrstario je sutradan opet kukuruze. 27 . a ispod kamena doista izađe guja šarka i ode u trnje kraj reke. sav zadihan. ljuta šarka živi. naći ću ga. kljucala u koru kruške ptica. ali joj to nije pomoglo. – Mora da je neki duh u kukuruzima – reče on majci. kad su joj oči mnogo suzile. i ništa. A ona se bojala da se dečak ne prepadne.nikakav se ljudski glas nije ponovo čuo. odlomi vrbov prut i zanese se u deljanje sviralice. Najednom dečak opet začu gde neko u kukuruzima pevuši. ne bi onde stao: gde je kamen sivi. Kad je došao kući. ni tiho ni glasno. Dete uplašeno skoči s kamena na kome je stajalo i odgurnu ga izdaleka motkom. Dečkova je mati bila sirota udovica. Dečak je sutradan uzalud obišao celu okolinu i tek pred podne došao na strnjiku kraj reke. a onaj isti glas iz kukuruza stade pevušiti. nemoj više o tome da misliš. ni glasno ni tiho. poviče dečak. reče: – Gde li će biti ta lekovita česma da mi je znati! – Kako on to izusti. i pođe opet da ga traži. ni tanko ni debelo: U pećini gore. Sedajući pod krušku. – Da je igla. seoska vezilja. Dobro bi bilo da je sutra uzgred potražiš. Svilene brade kukuruza su blistale na suncu. i ništa više. ona reče dečaku. Ali je ponovo zavladala potpuna tišina. pa iako je i sama mislila da je duh. dečak ispriča majci šta se dogodilo. pa je tako već počela i vid da gubi. nemoj više o tome da misliš. Seoske gatare su joj savetovale da previja razno lišće. a ona mu reče: – Sigurno ti se to od vetra učinilo. zavirivao ispod vreža bundeva i duleka. samo niko ne sme za nju. čija je voda lekovita za oči. eno takve česme. Vrati se tada na njivu. osim tvoja mati. što su među njima vijugale. ja ne znam da u blizini ima ikakva česma. ni tanko ni debelo: Kad bi dečak znao. Sunce je peklo kako samo može biti i potpuna tišina je vladala svud okolo. znati. dete. – Slušala sam pre od starih ljudi da u našoj okolini ima neka skrivena česma.

kiša udari. dobro će da rodi. A rekavši to. želeći da nahrani nepoznatog stvora u kukuruzima: – Razmotri. da brada na jednom kukuruzu često poskakuje i da je mnogo bolja od ostalih. Tad se učini dečaku. a dečak radosno otrča po pljusku kući da sve ispriča majci. dok ovde budeš koze napasao. rastu kao iz vode. I kako se zbilja tamo umila. gde obično stoji klip kukuruza. samo brada velika koliko ceo on. MEDVEDOVA ŽENIDBA Ustade jednog jutra medved Dundo vrlo rano. ne prestajući da igra. Ali kako stiže na njivu. 28 . – Majka mi je kazala da te pozovem k nama u goste. I kroz radosni šum letnje kiše dečak začu opet gde pevuši poznati prijatni glas: Oj. pa opet nastavi svoju pesmu. oči su joj postale bistrije. A imam svega što mi treba: kišom se pojim. A tebe sam zavoleo. Kad ono čudo neviđeno: u onom zelenom fišeku od lišća. Čuvaću te uvek. možda ćeš pronaći gde se skriva naš dobrotvor. u koju ranije nije nikad ulazio. sad kukuruz moj raste na toj vodi. hoj. Dečko ovog puta pođe bez koza. jedva čujnu. U kojim se kukuruzima ja nastanim. jer znam da si dobro dete. opet nastavi svoju igru i pesmu. – Ja sam patuljak Kukuruzović – odgovori mali čovek. videlo se da je pevač bio veseo. pa ga pozovi u goste. Ali patuljak Kukuruzović odgovori: – Ja ne mogu nigde odavde: kad bih izašao.Ode dečak do pećine u steni. a njoj pomogao da izleči oči – reče opet dečak. tanku. da bi na miru mogao tražiti nepoznatog pevača iz kukuruza. Zato reče sinu. Odjuri tada radostan majci i javi joj. ruke i noge majušne. dok je motrio pažljivo odakle glas dolazi. jer je vrlo mračna i duboka bila. – Ko si ti? – upita ga dečak začuđeno. stoji čovečić i igra u mestu. Otrča brzo na potok i ogleda se u viru. I tako nekoliko puta: poćuti malo. Pljusak je bio snažan i voda lila niz liske kukuruza kao niz oluke. te morade da se skloni pod krušku. koju su čak i stari ljudi zaobilazili. Pritrči on tamo te zaviri. Zato su i ovi tako dobri. i nađe u samom njenom dnu česmu. a vazduhom hranim. sine. sutra opet po njivi. brada bi mi smesta sva otpala. Oči mu sitne kao u vrapca. Hčće da te počasti što si mene spasao zmije. hoj.

A stara lija se lukavo nasmeši pa odgovori: Sve je lepo. Tako pevajući nađe se u kraju gde su živele lisice. a čizme duboke teške do tri oke. a Dundo se pokloni do zemlje. lijo. sve je krasno. Četiri šubare vrede silne pare. daj mi svoju kćer. medo. u času ću smrviti svakog ko je vređa. pa reče: Pametnice. nisam valjda lud da se ženim takvom dugorepatom zverkom." I na um mu pade 29 . stigô kasno: kćerka mi se mala prekjuče udala za suseda svoga lisca repatoga. jer se glasno nasmejao i otrčao u šumu pevajući: U medveda Dunda povelika bunda. Sva će čarna šuma sići za njim s uma: veverica lepa. ali se brzo uteši misleći: "I bolje što se već udala. Izađe pred njega stara lija pa ga zapita što je tako veseo i otkud je zalutao u njen kraj. lija dugog repa. brdo su mi leđa. Sirotom medi bilo je u prvom trenutku vrlo teško. ja sam najsnažnija u planini zver: ruka mi je buzdovan. al' si. hiljadu dukata. staje suvog zlata.Verovatno je bio zadovoljan svojom slikom.

da njegov sused zec ima vrlo umiljatu kćer pa pođe da nju prosi. govoreći sam sebi: "Lud sam i bio što sam prosio kćer brzonogog starca. medo. kćer mi daj! Ako nećeš. svako nam se sklanja s puta. stvor: sav si truntav. ne pijemo nikad meda. Vuka zateče gde se pred kućom sunča pa ga oslovi: Striče-vuče. s tobom orodim. zuba ljuta. sav si spor. A mi smo vuci-halauci. hrabra srca. začuđeno upita kojim dobrom je došao. Ugledavši ga onako veselog. A vuk nemarno zevnu pa odgovori: Moja kćerka ne gleda veseljaka medveda. i ona sigurno voli mnogo da trči. pa bih mogao uz nju negde vrat slomiti. ali se opet brzo uteši. a zečevu kćerku prosiš. 30 . dobro znaj. napašće te sav naš rod. Zec je okopavao kupus i nije ni primetio medveda kad je naišao. Uzdahnu Dundo kad ovo ču." Pa se seti da krezubi vuk ima jedinicu. Zec baci motiku kojom je okopavao kupus pa pljesnu rukama: Baš si čudan. kao da sto kila nosiš. medovinu pije od mraza se krije. Medo se i pred njim pokloni i reče: Sused-zeče. te pođe da nju zatraži. čuj me sad: s tvojom kćerkom ja sam rad da se oženim. Medved zimi spava otekne mu glava.

veverice ne jedu medenih krušaka. Ali ona gotovo i ne zaslade. kruščice medene daću ti na dar. trapav imaš stas. 31 . Dundu je najteže bilo što ga je vuk odbio. niti se bojimo leda. Morao bih svaki dan da slušam priče o vučjem junaštvu. pođe medved dalje gunđajući u sebi: "Nisam ni lud da se ženim vevericom." Utom naiđe na lasicu pa joj reče što je mogao umiljatije: Lasice malena. Bila je sjajne dlake i okretna. budi moja žena! nosiću te na dlanu kroz zelenu poljanu. kud će. morao bih ovako veliki po ceo dan skakati po drveću. bićemo lep par. medvede. slep: hrapav imaš glas. dragi medo. Lasica ga pogleda začuđeno pa mu odvrati: Ti si. Igraću ti kolo svaki božji dan. Šta će. pa se medi mnogo svide.niti se bojimo snega. ali steže srce i pomisli: "Šta će meni vukova jedinica. udaj se za mene. lešnikom se hrane sa zelene grane. a lasu malenu hteo bi za ženu." Utom skoči s drveta veverica. samo mu u prolazu dobaci: Pođi zbogom. Uzbraću ti cvet još neuzabran. te je zaustavi: Veverice lepa.

sad će noć da nastane. a medvedica sedi pred svojom pećinom i cedi med. Samo nikad nisu spavali u isto vreme: bili su plašljivi kao i svi starci te je uvek jedan stražario kad se drugom pridrema. Macan-Bracan. Umesto da zaprosim svoju susedu medvedicu. Legne li Macan-Bracan prvi da spava. pa brzo ostavi posao i potrča mu u susret. Obojica su bila nezapamćeno stara. Kad tamo. a starac ložio vatru. Macane. I posle su dugo živeli srećni i zadovoljni. Stvorićemo sebi ispod bukve krov. kad starac stavi ručak da se kuva. i naže natrag kući koliko ga noge nose. I posao su u svojoj kućici bratski delili. starac mu peva uspavanku: Buji-paji. mačak mu uvlači konac u iglu. Starac nije imao ni dece ni unučadi. stražu će da čuva: 32 . pa je zato još više voleo svog jedinog druga mačka. a kad starac nešto šije. obraćam se raznim uobraženim palčicama". obojica su ujutro mnogo kašljala i obojica su volela da piju mleko i dugo spavaju. Dundo joj se obrati laskajući: Susedice medvedice. Macan je repom čistio sobu. udaj se za mene! Slušaćemo ptice sred gore zelene. Njegova suseda nije ništa bolje ni očekivala. vetar će da duva. mačak pazi da ne iskipi. staje suvog zlata hiljadu dukata. MACAN-BRACAN Živeli su na kraju šume samohrani starac i mačak. Ići ćemo svuda zajedno u lov. pevajući: U medveda Dunda povelika bunda.Pomisli medved postiđeno: "Tako mi i treba.

očekivao ga je spokojno na prozoru do u mrklu noć. Kad starac pođe u šumu da kupi drva. znao je da mu se nikakvo zlo ne može dogoditi. Bio je u selu ukrao petla. ostavi mačka da čuva kuću. Mačak se obično nije plašio da ostane sam. A kada se on dobro ispava. Buji-paji. Slušajući starčevo pevušenje. ovcu. kravu. i ne sruše krov. zapovediv mu da ne izlazi ma ko ga mamio. Samo mu je još nedostajao mačak. Macan legne kraj njegovih nogu. Macane. ali ipak odole srcu i 33 . taman toliko da zakući. mačak je spokojno spavao. Macan tebe ne da. bio gladan. i psa. Ali jednog dana tako naiđe kraj njegove kuće lopov. uspavaće miša na našemu tavanu pa će mišić Macanu dopadnuti šaka pre prvoga mraka. da te dobro čuva pauka i muva. Doneo sam mleka tebi izdaleka. pa ga stane mamiti: Macane-Bracane. Zato se mnogo obraduje ugledavši starčevog mačka na prozoru. da ne svrate vukovi kad pođu u lov. iz daleke daljine doneo sam slanine.da ne padnu gromovi. da povečeramo. spava starac. deda. istina. Macan je. sad će pasti kiša. jer starca nije bilo kod kuće ceo dan. Pređicu ti prede od poda do grede. kokoš. da mesec ne smeta kad kraj kuće šeta. izađi ovamo. sad će noć da nastane. gleda ga netremice i prede: Spavaj mirno.

doneo sam meda i masla sa leda. nećeš ni na luk". biće slatka večera. Srećom. da povečeramo.pobeže sa prozora. to se i desilo. još izdaleka opazi gde dolaze te starac brzo pobegne u šumu. on je tu. seti se da ga je neko napao i stade tražiti oko kuće. Tad lopov poče kroz dimnjak da ga mami: Macane-Bracane. Razbojnici grunu u podrum. ali on nastavi da zavarava trag: Mijau. praveći se nevešt. Lopov nije mogao da zaboravi batinu koju je dobio po leđima i nagovori tri razbojnika da ubiju starca. izađi ovamo. izađi ovamo. stanu da viču na mačka što ih je prevario. on je tu. da povečeramo. A čega su se bojali. A mačak pomisli: "Kad me nisi namamio na mleko i slaninu. Utom se baš starac vraćao iz šume. sakrio se na tavanu. Doneo sam luka. a on ih. Lopov u taj čas šmugnu kroz mrak. pa čuvši da mačak zapomaže. Doneo sam šećera. te navale ljutito na mačka da im odmah kaže istinu. Mačak se poboja da lopov ne provali vrata pa pobeže na tavan. Razbojnici jurnu na tavan i kad starca tamo ne nađu. ali starac ipak stiže da ga dobro opauči po leđima. pa se sakri duboko iza grede i poče maukati iz sveg glasa. paprike i soli – sve što gladan voli. sedeći na prozoru. dočeka na vratima i na pitanje gde mu je starac. Posle ovoga su se mačak i starac još više voleli. Nigde nisu išli jedan bez drugog. ali starca ni tamo ne nađu. a on nastavi svoju šalu: 34 . mačak ih. jer su se bojali da lopov opet ne dođe. sakrio se u podrumu. Lopov onda dođe kod vrata pa ga kroz ključaonicu stade zvati: Macane-Bracane. odgovori lukavo: Mijau. zovući u pomoć.

vrtić ore. on im pokaza bunar: Poslušajte mačka stara. do dolje zelene. ne želeći da imaju ikad više s njima posla. Ali bez dopuštenja starog Izvora nisu smele da krenu. prskale okolnu mahovinu. PRIČA O RECI Još pre hiljadu i više godina. To su se Izvorove kćeri dogovarale da i one odu u svet i vide lepote o kojima su ptice pričale. Prožive tu nekoliko dana a posle se opet vrate kući. A kad razbojnici siđu u bunar. pusti. on beži u šumu za starcem i nađe ga u nekoj pećini. Pričale su one tako od jutra do podne o lepotama zemlje. pa kad ni tamo ne nađu koga su tražili. a on će opet: Moj je starac još pre zore iza kuće. starac je na dnu bunara. ali ne našavši ni tamo starca. A Macan-Bracan i njegov gazda od radosti se napiju mleka i legnu da spavaju. povade kolje pa drži za mačkom. kapljice su skakale. a Izvorove kćeri. tamo nas čeka velika reka u nepoznati dalek kraj da s nama krene. 35 . pusti nas. činilo se da je voda prosto provrela od neke radosti. kroz čestar gusti. Tamo više nije bilo razbojnika. gutale su im svaku reč. digli su ruke i od starca i od mačka. Ove mu se obese o vrat kao ogrlica pa umiljato zažubore: Oj. Da bi ih još malo zadržao. potrče na mačka da ga tuku. padnu na kamen u blizini dve ptice pa stanu pričati jedna s drugom. Navrat-nanos uskoče razbojnici u vrt.Sada ću vam pravo reći. Kad su ptice odletele. zato starije nagovore onu stotinu najmlađih da salete oca da ih pusti. dobri oče. dok starac daleko ne odmakne. kapljice. kad se starom Izvoru rodilo stotinu najmlađih kćeri. pobeg'o je iza peći. nastao je kraj Izvora veliki metež. Oni tada tamo.

Sada je sa dna izronilo stotinu njegovih najstarijih kćeri mazno mu se obraćajući: Pusti nas. oče. i gnevna oluja povetarce. i ptica pušta poletarce. Kajaćete se gorko. stavljaju im uzde i okov. Da je putnik tada naišao. Blaži je od tebe i vuk sami. i medved pušta svoje meče da strči u dolju kud potok teče. duboko. ljudi krote.Jedva se Izvor oslobodi zagrljaja svojih kćeri pa se povuče pod žile da o njihovoj molbi razmišlja. ne odlazite u svet od mene! Isprečiće se pred vas brda. stari Izvor. mora i reke. i ovde u šumi ima lepote. a njegove kćeri skoro nepomično čekahu kakvu će odluku doneti. čak u tamne bunare u zemlji. 36 . pušta da vučići svet upoznaju. neće vam lako dati puta. Upoznaćete vrlo brzo kako je zemlja tvrda i ljuta. Tek pred veče se pomoli ispod žila njegova srebrna brada i ču se glas: Kapljice kćeri. oče. kćeri malene. svet nas mami! Izvor se sad još dublje povuče. krša i kamena cela krda. Promišljao je tako do uveče kad se začu njegov ozbiljni glas: Ne ludujte. čudio bi se što je tako zanemeo večno razgovorni. Pusti nas. U svetu kud žurite. Ali se kapljice nisu dale urazumiti. i guje stare puštaju mlade u čestare. krenete li u kraje daleke.

Ispred sto najmlađih ispreči se ogromna neprobojna stena. Planina se horila od njihovog obesnog podvikivanja: Mrmorimo. sestrice. svu me kupa znoj. Tamo je modrim koritom derala nekakva neobuzdana reka i Izvorove kćeri joj se zajedno sa ostalim kapljicama bace u naručje. S treće strane se čulo isto takvo dovikivanje: Hej. hej! Na mom putu brdo. Igrajmo. Tada jedna od njih uze da se žali svojim starijim sestrama: Oj. dok grlo ne umorimo. Idućeg jutra. ali ona osta nepomična. dok je starac još spavao. vajajmo. sjure u podnožje prve kose. sestre. skačimo. Kikoćimo se. stene plačimo. iskrade se prvo sto najmlađih kapljica pa kroz šljunak otisne niz brdo. U početku. Trajalo je to više nedelja i onda se Izvorove kćeri zamoriše i na putu im se stadoše javljati sve veće prepreke. kršile su sve što im se našlo na putu. pećine stvarajmo. hrašće obarajmo. sestrice. dok još nisu bile istrošile snagu. 37 .Samo mudri saveti očevi nisu mnogo pomogli. One se uhvate za ruke i stanu jurišati. Hujimo. put naporan je vrlo. livade rubimo. ćaskajmo. praskajmo. Po njihovom srebrnom tragu spusti se sto drugih. trubimo. I tako sto po sto pa se načini potočić i potrča koliko ga noge nose. žuborimo. žuborimo. šumimo. Na nekoliko stotina metara susrete se sa drugim malim potokom pa zagrlivši se. šumimo dok gore ne zagluvimo. rovimo. Kao odgovor na njihovu molbu ču se još očajniji glas jedne od starijih Izvorovih kćeri: I moj. oj! Na putu nam stoji tvrd kamena sloj.

dok ih Izvorove kćeri ne ućutkaše pesmom punom poleta: Dolazi brod uglja pun. Tako se to ponavlja otkad je šuma. srećom. Ova malodušnost je. te se posle nekoliko dana nađu na morskoj pučini zajedno s njima. prenesimo ih čak do širine morske plave.presede nam smej. stene smo digle. To je bio valjda najradosniji dan u životu kapljica begunica. Odmorivši se u njemu. sad se odmarajmo. zelene rukave. a i starije iskusnije kapljice su pričale da se još nijedan potočić nije vratio u detinjstvo. Ona je bila mutna i troma i nekoliko milijardi bistrih kapljica razbistri je i ožive. sestre. najzad smo stigle umorne u vir. Nikada tako brzo brodovi nisu išli kao toga jutra. sanjajmo mir. još nije bio kraj naporima naših putnica. reka 38 . U kamenu se uskoro nađoše pukotine. sestre zaborave napore svoga dugog putovanja i veselo se izmešaju sa širokom vodom na koju su naišle. spuste ih na nju i po okolnom drveću i mahovini. Kako su se prepreke iz dana u dan množile. Međutim. sirotice. spavajmo. Izvorove kćeri su pomišljale da se vrate kući. Zasučimo. One se. ti oblaci u svom lutanju nad zemljom zastanu upravo nad bukvom starog Izvora i kako su bili mnogo umorni. Brda smo oborile. I kao nekim čudom. one se uhvate za ruke da bi pošle uz potok. Kad druge kapljice pridremaju. Samo priroda je bila tako čudesna da su kapljice begunice što su ih oblaci opet vraćali šumi zaboravljale svoj raniji život i ponovo žudele na put. baš pred ušćem u veliku plovnu reku. nova smo stvorile. U dalji se ukaza nekoliko brodova i obesne kaplje planinke pristigle iz drugih reka stanu da se dogovaraju kako da ih prevrnu. te potok uskoro odvali nekoliko manjih stena i prodre na drugu stranu u dolinu. kratko trajala. postide pa opet zapnu iz sve snage da jurišaju na stene pred sobom. dremajmo. Ali još istog sata sunce užasno pripeče na široku površinu mora podižući kaplje planinke pod oblake. Protežući se lenjo na suncu zažubore: Sestrice kapljice. Ali hoćeš! Po sto puta su učinile korak napred i po sto puta se vratile dva natrag. putnička lađa i za njom čun. nošeni mladim rukama Izvorovih kćeri. Vir je ležao u poljani.

Na nožicama je imala cipele od srebra. rekao bi čovek ne miče se. Reci mi šta te to mori. opazi da se ptica malo odmakla sa mesta gde je bila. golišava se valjala po smetovima. bila je ogrnuta belim plastom poprskanim snežnim zvezdama. otisnu se polako sredini jezera. kraljica sam zime i snežnih pahuljica. BAJKA O LABUDU Živela je na vrhu planine mala Snežana. kao da se zagledala u svoju sliku u vodi. uvek ti radosno mahnem krilom – odgovori ptica okolišeći. odveć sam uzbuđena i ne mogu ti reći sve šta me tišti – prozbori najzad ptica – ali doveče dođi opet na obalu pa ćeš čuti. Samo kad nekoliko trenutaka Snežana okrene pogled na drugu stranu i opet ga vrati na jezero. Zar ne veruješ u moju moć? Hajde.i oblaka. Spavala je u snežnom gnezdu. uvek sumorno obaraš glavu i gledaš u vodu. ali se čvrsto u sebi odluči da dozna tajnu crne ptice. i plovi lagano. provozaj me jezerom. na glavi je nosila ledenu krunu koja se presijavala u bezbroj boja kad sunčev zrak na nju padne. blistala se od beline Snežana kraljica zime. kad te na obali ugledam. kraljica zime. divlje patke i guske. lagano. pruži svoje krilo. Padale su na to jezero i druge ptice. Ali ptica ne odgovori ništa. pa ponovo upita: – Čamčiću moj crni. ali one su bile isuviše male da bi mogle maloj kraljici zime služiti umesto čamčića. mala kraljice. Često je Snežana mislila zašto je crna ptica tužna. Snežana toga dana nije više htela da navaljuje pitanjima. Skrivena u noći. možda ću ti pomoći – reče Snežana opet. i kad Snežana sede na njega. ispovedala se tiho kraljici 39 . zašto uvek obori glavu. Okolo je sve bilo belo: belele se grane i stabla drveća. Celog dana je Snežana bila nemirna i jedva čekala da padne noć. Kako je Snežana bila vrlo mala. – Tužan si. vozila se na jezeru na nekoj crnoj ptici tužno oborene glave. samo još više pognu glavu i zaplovi brže. Kad se smrklo. loptala se po ceo dan pahuljicama. Ja sam kraljica sve ove beline. pa ćeš mi onda reći svoju tajnu. Brzo se iz svog gnezda spusti do jezera. beleli se oblaci na nebu. Stalno je krišom posmatrala iz svog snežnog gnezda da vidi šta radi kad je sama. zašto si uvek toliko tužan? – Kako. Kraljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. tužan. Ptica tiho doplovi glatkom površinom vode ne dižući na njoj nijednog talasića. i jednom je upita: – Moj crni čamčiću. otišla je na obalu jezera. belele se veverice što su katkad skočile s grane na granu. gde je crna ptica već čekala. Tako posle nekoliko dana opazi da je ptica još više pogla glavu. čamčiću. mogla je sasvim udobno da joj sedne na krilo. – Mala kraljice. znaš da sam tužan? Tiho pevušim ploveći jezerom. reci mi što si tužan.

pauci. zaplovi noćas na sredinu jezera i čekaj. pa kod jaruge levo zaobiđite šumarevu kuću. drugi su se posle toga rađali i umirali. ona položi glavu na krilo i ostade nepomična. Kad padne mrak. komarci. Čuvši to. A istog časa pade jato pahuljica i svu je zaveja. mravi od čašica žira naprave kolica pa se po njih dvadeset upregne. prvi na svetu. Svi do poslednjeg stvora u njenoj okolini vole je i maze. Ona je mala. a crna ptica uzdrhtalo čekala nasred jezera. obese ih o kakvu grančicu. i ti. KĆI VILINOG KONJICA Pođite kroza šumu stazom pravo. mala devojčica. Sve je bilo ne može biti lepše. patuljci je čuvaju da se ne uplaši vuka ili medveda. pa kad najzad udarite još jednom ulevo. pauci načine začas ljuljaške. i bila mnogo vesela. komarci i pčele zuje. Ako zaželi da se ljulja. san pticu savlada. Ali se jednog jutra mala nestašnica iskrade od svojih drugova i sama pobeže na reku. Mogla joj je i zapovediti. veoma stara. Ako joj se voza. i opet krenite desno. mravi i patuljci rado se s njom igraju. mala kraljice. Snežana radosno reče: – Kad ti je to jedina nevolja. Kad pođe daleko u šumu. a ptice letele kraj nje obalom. Kad zadrema. Patke što ih je sretala duboko su joj se klanjale. Tako je molila Snežana. Zato me mori tuga. onda skrenite desno. ali Srebrna Zvezda je bila veoma. pa je Snežana zbog toga umiljato zamoli: – Dobra. Snežna Zvezdo. i mala kći vilinog konjica se njiše na njoj po čitav dan. ne brini! Učiniću da postaneš i ti beo. pošalji noćas na pticu što stoji sred jezera jato pahuljica i njima zauvek pokrij njeno crno perje. svici. čamčiću . Zečevi sa obale su je zadivljeno gledali. Htelo joj se da se malo po vodi provoza. gde je živela Srebrna Zvezda. samo sam ja od noći crnja.zime: – Sve je oko mene belo: i drveće. plovila. majka svih pahuljica. kraljicu zime. Učini da se sutra probudi sva bela kao sneg mog prestola. među stenje. ti što si još mojoj majci odeću tkala. posmatrajući krajeve kroz koje je tekla reka. Plovila je tako ona. svici dolete da joj svetle. ali nesreća se uvek iznenada dogodi. nikad nisu videli tako male devojčice. tamo je panj gde živi kći vilinog konjica. u pravcu stare bukve. da je što pre uspavaju. i nebo. ali taj prvi još i sad živi i po tom istom jezeru vozi Snežanu. i zveri. vesela i prozračna kao vilin konjic. Kad bi oko ponoći. te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime. Sedne na list bukve što je stajao u vodi kraj obale i otisne se na njemu kao na čamčiću niz talase. Bube. Ujutro Snežana opazi da vodom plovi beli labud. Posle ovog kraljica je otišla do ledene kule. Naišavši na nekakvu 40 . da bi mogli juriti kao strela.

TRI PATULJKA Daleko negde u planini živela je siromašna seoska porodica. Kraj kola pođu svici sa svojim svećicama. pojure patuljci i svi njeni drugi prijatelji da traže istočni vetar. Ovi mališani su pravili sviralice od vrbova pruća. I vetar je mnogo voleo ljubimicu patuljaka i buba. – On sada razmišlja o načinu kako će je oživeti – primeti drugi. bube udese najlepšu svirku. Jedva u zlo doba. hajde brzo do nje. nađe se na livadi. A posle nekog vremena talasi izbace na obalu telo male kćeri vilinog konjica. jer je već padao mrak. Roditelji su po ceo dan orali. prhnu odmah da javi njenim prijateljima. i patuljci brzo otrče da odnesu glas njenom ocu. a vilin konjic se vrati na potok kraj koga je obično noćivao. vilin konjic ga zagrli preklinjući: – Oživi moju malu kćer. zamolio je patuljke da odmah pronađu istočni vetar i dovedu ga na livadu. – Mala kći vilinog konjica je umrla. oživi što pre. Tako se glas o njenoj smrti raširi brzo po šumi. Za to vreme. oživela! – poviču radosno njeni prijatelji patuljci. misleći da je ni vetar ne može oživeti. ne bi li ih pokrenuo. Uto on još jednom iz sve snage dunu. oči joj se začuđeno otvore kao kod dece probuđene iz dubokog sna. Oživi mi je. deca. jer ako ga pre večeri ne nađu i devojčica zanoći obamrla. ti jedini to možeš učiniti. Čuvši ovo. niko joj više ne može pomoći. dva manja dečaka. nađu ga u jaruzi. pleli kotarice. potom šumica oko livade. tiho. Trčali su što su igda mogli i nađu ga kraj nekog potoka. za tren oka. stanu plakati neutešno. kao za pakost.maticu. posade mravi svoju ljubimicu u kolica načinjena od žirove čašice i povezu je njenoj kući. zavukao se i ćuti. ali. Tuda slučajno naiđe vrabac. vilin konjic pojuri na livadu gde je ležalo njeno telo. pravili vodenice na 41 . od njega ni traga ni glasa. Čim ču šta se dogodilo njegovoj devojčici. Zanjiha se od njegova daha okolna trava. – Vilin konjic je nemilosrdan reče prvi patuljak glasno plačući – on ne žali svoju kćer. jer će skoro noć – doviknu mu patuljci. da bi svoju decu ishranili. jer je već bilo prevalilo podne. Njeni drugari. a njena krilca se lagano pokrenu. njen sused. pa se odmah digne iz jaruge i brzo. molim ti se. – Oživela je. Ugledavši ga. Čim su stigli na livadu kraj reke i čim je vilin konjic oslušnuo srce male utopljenice. a krila male devojčice još ležahu nepomična. Kad se istočni vetar opet vratio u jarugu. pa kad vidi da je sirota mala devojčica umrla. kopali i želi kod drugoga. A istočni vetar stade prvo tiho. a vilin konjic je uze u naručje i obasu je poljupcima. ostajala su kod kuće sama i igrala se. jer će za koji čas zaći sunce i biće kasno. kad se sunce stalo kloniti zalasku. čamac joj se prevrne i ona upadne u reku te se udavi. Njihove igre nisu bile slične igrama varoške dece. ali se patuljcima činilo da ne leti dovoljno brzo. vilinom konjicu. pa onda sve jače duvati u krioca obamrle devojčice.

Jednog dana rano ujutro odu Stojan i Milan. stanu je tražiti po okolini. i oko nje isti plot i ista staza od šljunka. Kraj seljakove kuće u najgušćoj šumi živela su tri patuljka: Sedobradi. patuljci. stoji ista onakva kakvu su je ona sazidala. čudeći se šta će to biti. Kako su bili vrlo mali. Prvo naprave branu nagomilavajući kamenje i pesak sa muljem. Kad imaju šta videti: na onom mestu gde su je sagradili ničega nema. I tako. zabodene s obe strane reke. stoji ista istovetna. odu kući jedva čekajući jutro da opet idu na igru. I zbilja je nađu među žbunjem. Crnobradi i Riđobradi. Deca prosto nisu mogla da dođu sebi. kad su bili gotovi. samo na sasvim drugom kraju potoka. Tako je voda padajući okretala točak. Zato se Milan i Stojan tužni vrate kući. Potrče deca niz vodu da vide da se nije točak gdegod zaustavio. Mogli bismo na njoj brašno mleti. Izjutra rano otrčaše da ispitaju da li vodenica i dalje radi. ali se ni kamen ni drvce ne daju s mesta maći. Za nekoliko dana deca naprave na obali kamenu malu kuću. kao da su prikovani. patuljci su virili iza grma. Pod slap što je padao sa brane stave podužu motku na čijoj su sredini bila lepezasto pozabadana mala drvca kao pauci na točkovima. Ponekad su zidali kućice kraj obale ili krčili staze kroza žbunje. Sedobradi reče: – Hajde da dečiju vodenicu premestimo na drugo mesto. kad posle nekoliko dana sazidaju malu hlebarnicu. koji su virili iza žbuna. Sedobradi u grumen srebra. i nije ga mogla odneti. ali Riđobradi primeti: – Pristajem na to samo ako noćas ne bude mesečine. Kad ujutru deca dođu na obalu i vide da im nema kućice. a Crnobradi u grumen uglja. iziđu na obalu reke i kućicu prenesu daleko u šumu i sakriju je među žbunje. Pokušaju deca da je vrate na staro mesto. A evo šta se dogodilo. te da vide ko to prenosi na drugo mesto ono što ona nameste kraj potoka. zakačio za kamen. Dok su deca pravila svoju vodenicu. ali on se nije dao izvaditi iz račava kao daje prikovan. odmah ću se ja pretvoriti u grumen zlata. a čim su otišli kući. ograde je prućem. mislili su da se sva trojica u njoj nastane. i kroz dvorište proseku stazu ređajući šljunak do šljunka. samo časkom svrate kući. Kako te noći nije bilo mesečine. pa samelju na njoj vreću brašna za sutradan. Potok samo teče kao što je i pre tekao. Ovaj posao bio je gotov tek uveče. Tako idući niz vodu. udesivši je isto onako kako su je deca bila udesila. 42 . i odmah opet kradom dođu da vrebaju lopove. patuljci slobodno iziđu na reku i premeste dečiju vodenicu. Pokušaju da opet vrate točak na staro mesto. Crnobradi patuljak pristade odmah. Motku naslone na drvene račve.potoku što je tekao pored kuće. da bi zavarala trag. na potok i počnu graditi vodenicu. Deca se plačući vrate kući i reše se da idući put čuvaju stražu pored svoje rukotvorine. ali ne mogući da se dosete. tako su se zvala deca seljaka. Uveče. jer vi znate: vidi li nas na zlom poslu ma koje ljudsko oko. i deca se vrate kući kad je već uveliko pao mrak. Ali čim su deca otišla kući. daleko naiđu na svoju vodenicu.

A Mara nema ni brata ni sestre niti kakve male susede da bi se s njima poigrala. ali ne ume. plašeći se da ga kakvo ljudsko oko ne opazi. Kad je bila mala. Tako i Riđobradi pristade. Noću kad se umorna iza sna trgne. Crnobradi u grumen uglja. I što je najgore. Daleko u krugu gde stoji pesak deca se igraju. pazi! A kante zveckaju: Lepo se je brčkati po česmenoj vodi. Čuje se kako zvone limene kantice na svojim drškama. pucketaju točkovi kolica na pesku i skaču lopte negde na utabanoj stazi.Te večeri mesečina je sijala kao dan i napolju se sve videlo. mama polazeći zaključa kapiju. učini se mami kao da u detinjem disanju čuje uzdahe: 43 . Hodi. Opazivši mesečinu. Pazi. ali ga druga dvojica nagovore: – Deca sad uveliko spavaju – rekoše oni – pa možemo spokojno u krađu. Video si kako je lepa mala hlebarnica. Viri tako Mara kroz pukotinu plota i čini joj se da čuje kako lopte skakućući deklamuju: Lepo li je skakati po uzanoj stazi. nije to naučila. Deca sve to blago odnesu kući i posle su sa svojim roditeljima živeli spokojno i imala čime da se školuju. Ne znaju to sve mame. pa da u njoj pečemo hleb. Ponekad pokuša s detetom da se igra. Ali tek što su oni počeli da prenose hlebarnicu. Riđobradi nije isprva hteo da ide u krađu. Sedobradi u grumen srebra. da dete ne bi moglo samo izaći na ulicu. LEPO JE BITI DETE Po ceo dan Mara viri kroz plot svoga dvorišta u obližnji park. jer ni nju nije imao ko da vodi na dečje igralište niti joj je ko kupovao igračke. Maro. te pođu u krađu. Maro. hodi! Kad se mama vrati kući. Do Mare dopiru zvonki razdragani glasovi. jedva odvoji Maru od plota. pa se Riđobradi pretvori u grumen zlata. po pesku se brljati. po travi se valjati. treba da je prenesemo kraj kućice. deca ih ugledaše.

Zato se ona brzo zadovolji svojom igračkom pa se kao čičak opet uhvati za plot i ostane tako dok se mama ne vrati. koja je i u šetnji brzo koračala. kraj nje je stajala krpena. i imati lopte nove i konjiće i točkove. ali se Marinoj mami. Ali je dete svaki dan molilo da ga izvede u igru među drugu decu. Svetla lica gumenih lopti poskakivala i valjala se po travi. U igru me. a obruč od bureta bio je izriban i svetlio se kao nov i kraj njega stojala nova novcata palica odeljana od mladog pruta. Bela devojčica se ustremi i ote joj svoju igračku.Ja sam jošte sasvim mala. međutim. nesavitljive šake detinja šačica je svaki čas klizila i sitni detinji koraci su jedva stizali mamu. Kad se Mara probudi. Zajapurene devojčice punile su peskom svoje kante. Mama uze dete za ruku i povede ga u park. crvena lopta. i siromašne i zaposlene majke vode svoju decu u park. Pesak u krugu je ličio na ogroman šaren mravinjak. Mama sede na prvu klupu bojeći se da Mara ne poželi sjajne i zvonke kupovne igračke dece što su se u velikom krugu igrala. Iz njene koštunjave. činila se nekako bolesna i umorna. Marina je. Pod ručicama oseti glatku elastičnu gumu i učini joj se da drži neko živo biće koje diše. obruč svaki čas udari u zid. da detetu bude igračka: pruži mu probušeni lonac ili siđe u podrum da iznese zarđali obruč sa bureta. Na stazi su stajala bez gospodara 44 . s decom bi se poigrala. da sve to mora nedeljom da posvršava. mama. mama nađe poneku staru stvar. I Mari se činilo da se sve te igračke i deca u horu vesele: Lepo li je dete biti. dan u igri provoditi. Goneći. A mami se svaku noć čini kako uzdiše i moli je da je odvede u park među decu. Bela devojčica utom svoju loptu ispusti i Mara potrča da se njome malo poigra. te mama jedne nedelje ustane rano. Nedeljom. istina. Kad bi inače okrpila i oprala Marino rublje. Sem toga. svoj veliki obruč dete se brzo nađe tamo i stade očarano. ali kako nema dovoljno prostora. vodi! Pre nego pođe na rad. Bilo bi tako lepo poigrati se loptom koja ume da odskače. pa smišlja kako bi to mogla učiniti. bila velika. Jurile su sve vrste točkova i kolica i kola. ali gde bi pala. plot ili prag i preturi se. već je dvorište bilo počišćeno i sušila se na jasnom suncu iza kuće Marina košulja i čarape. kad bi izvetrila i isunčala kuću. crveni. Ali ta je radost bila kratka. Okolo su trčali drveni konjići. Mara se zagleda u belu devojčicu što je u naručju držala ogromnu loptu i vozila u kolicima lutku. i plavi. i uze da umotava neke krpe od Marine stare haljine u čvrsto klupče. rano. između cveća na slobodi. tu bi se i zaustavila. počistila i popravila sve što se preko nedelje uprlja. žuti. Mara drvenim patrljkom goni neko vreme obruč po pokaldrmljenom dvorištu. koja preko nedelje kod drugog radi toliko nagomila posla u svojoj kući. A u parku je već vrilo od dece. istina.

uze je na ruke i odnese na klupu daleko od glavnog kruga. Čak je i poneko dete iz velikog kruga ostavljalo svoje lakovane igračke prilazilo deci što su se igrala oko Mare. U blizini su se igrala još neka deca čije igračke su kao i Marine bile domaća rukotvorina i stare u podrumu bačene stvari. bajki. dan u igri provoditi. i Mara htede da ih malo povoza. Dečaci kopajući starim kutlačama načine čitavu kulu od peska. gorak plač. krpene lutke i lopte. ova pjesnikinja spada u red naših najpopularnijih pisaca i najplodnijih 45 . jer se na šolji smejala neka beba.kolica natovarena peskom. zatim joj pokaza kako i njen obruč može daleko da se kotrlja a da ne padne. raznizane. slomljene mašice i viljuške. Uskoro se njima dvema pridružiše i druga deca sa svojim krnjavim igračkama i načini se veseo žagor kao i u velikom krugu. BILJEŠKA O PISCU Pjesnikinja DESANKA MAKSIMOVIĆ ima iza sebe čitavu biblioteku knjiga koje je napisala: više knjiga poezije i proze za odrasle i velik broj knjiga pjesama. Ona onda ugleda na klupi lutku koju je merila do sada jer se njena sopstvenica prljala građenjem kuće od peska. otimali su joj. pojavi se rumeni dečak i uze joj ih. međutim. I tako. romana za djecu. To su bile šolje bez drške i okrnjene tacne. a krpane lopte kao da dobiše mala krila u rukama veselih devojčica. Ali samo što je tri koraka koračila. Podjednako plodna i stvaralački nadahnuta i kada stvara za odrasle i kada piše za djecu. i imati lopte nove i konjiće i točkove. priča. a okolo su igračke u horu zveckale: Lepo li je biti dete: što želite. Mari se sve to toliko tužno učini da udari u glasan. To Maru uteši. Mama dotrča. Želeći da je razveseli ona joj pokazivaše kako se i njenom loptom može lepo igrati bacajući uvis i dočekujući je u ruke. nečije je ruke istrgoše iz Marinih ruku: čuvarica devojčice se bojala da je Mara ne pokvari. Devojčica što se igrala štipaljkom za rublje i šoljom bez drške pruži Mari šolju pozvavši je da stružu pesak iz jarka pokraj staze. čega god bi se dotakla. u svilu obučenu lutku. A mama je osluškivala kako nedaleko iza granja zveckaju limene kantice: Lepo li je dete biti. to i smete: kupuju vam mama. baka svakog dana igračaka. razne boje i oblika đinđuve. a štipaljkom se moglo vrlo dobro čeprkati po zemlji. Bilo je neobično slatko držati porculansku.

"Đačko srce". To su knjige: "Buntovni razred". Poezija Desanke Maksimović zastupljena je u brojnim pregledima. čitankama koje izlaze u našoj zemlji i svijetu.stvaralaca. do onih najvećih književnih koje se dodjeljuju u našoj zemlji: Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu. Napisala je velik broj knjiga i za odrasle i za djecu. "Šumska ljuljaška" i druga djela koja se već godinama nalaze u školskim lektirama u čitavoj našoj zemlji. i antologijama jugoslovenske i svjetske poezije. Djela Desanke Maksimović prevođena su u svim našim republikama i pokrajinama na sve jezike naroda i narodnosti koji žive u Jugoslaviji. godine. Za svoje djelo dobila je brojna jugoslovenska i svjetska književna i druga priznanja. maja 1898. Desanka Maksimović rođena je u Rabrovici (Srbija). 46 . zatim u zbornicima. nagrade. Po završenom Filozofskom fakultetu u Beogradu radila je u mnogim mjestima kao prosvjetni radnik. povelje. "Pradevojčica". panoramama. "Bajka o kratkovečnoj". a velik dio života provela je pišući svoja djela. kao i na mnoge svjetske jezike. od kojih izdvajamo samo neke naslove njenih djela koje je posvetila djeci. "Oraščići-palčići"! "Zlatokrili leptir". "Bela vrana". 16. plakete. izborima.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful