Desanka Maksimović POEZIJA I PROZA ZA DJECU

(izbor)

BUĐENJE PROLEĆA

DEČJE PESME Ove dečje pesme, neka deca znaju, čula sam od česme u rodnome kraju; od livadskih trava pred noć kad šumore. od bića što cvrkuću, ćute, zuje, zbore; od zemljaka mrava kad s milion unuka, sitne dece žute, krene se na pute; i od mačka stara, unučiće svoje kada iza peći tiho razgovara; od starica žaba u suton kad žabice na spavanje zovu; od deda i baba;
1

od roda na krovu; od sunčanog zraka; bauka i mraka; i od poderanih, starih igračaka.

KNJIGE RAZBIBRIGE Prodala je baka daleko u gradu pet kila krušaka. Pa se misli stara što bi deci kupila za to malo para. Da li igračaka? Igračke se lome, zažalila baka. A šećernog leda? Što će deci šećer kad imaju meda. Da li opanaka? Omalo je novaca, pomislila baka. – Kupicu im knjiga odlučila stara, za to malo para. Može kraj praščića knjigu svoju čitati moj čobanin Mića. Može moja Mara, kad poslove sredi,
2

da se razgovara. Nedeljom i baki moći će iz knjige pročitati unuci razne razbibrige.

ŠARENA TORBICA Ide đačić u školu, o ramenu torbu svaki čas zagleda: tu je boja zelena kao mlada pšenica da bujaju dečica uz nju nikla crvena, da detetu škola sva na radost bude; pa modra kô šljiva, da se šari čude; pa kô dunja žuta, da se đačić zvezda i sunašca seti koliko god u nju pogledao puta.

BUĐENJE PROLEĆA Govorila stara Matica svim pčelama kraljica: "Pogledajte, kćeri, napolje, kreće li se vreme nabolje, jesu li se noći skratile, jesu li se laste vratile, jesu li s reka pali okovi, čuju li se gorski tokovi,
3

rumeni li pruće živice, zelene li mlade njivice, kukureci da li stasaše, – da vas pustim jutros na paše."

MALI JAHAČI Rasla su dva ždrebeta, dva ždrebeta zelenka, pokraj šuma i vrela, uživala u sjaju leta, u slasti biljnog mleka; oko njih mora cela livada i pašnjaka od jutra pa do mraka. Jahala dva dečaka, unuci deda-Veljka, do dva mlada zelenka, tutnjalo od njinih koraka, brdo, polje i reka, od vetra jurili brže; tek čuješ izdaleka pevaju naglas dečaci a ždrebad radosno rže.

U GOSTIMA Pozvao je maj sve bube na čaj, od ose do pčele, da se provesele, tihe bubamare, leptire, bumbare, i livadske popce, i rudare rovce.
4

čuturice skupe. u hajdučku travu. izneo u polje raznobojne šolje. u zvončiće male. Popio je svak. Osice. Mlade. Vi. na livade. valja kuću kućiti opet iz početka. čaja pola litre. u žute ljutiće. Sipao je maj svakom med u čaj u crvene lale. gde bagrenje raste! A vi. zasvirale citre. i krčage bele. peruniku plavu. JUTARNJA PESMA PČELA Valja meda skupiti. na stazice.Spremio je maj sudove za čaj. do cvetnih krušaka! 5 . travicu popaste! Vi. začula se truba sviračica buba. i rumene zdele. pozlaćene kupe. Mazice. i leptirić lak. iz obližnjeg žbuna zapevala žuna. do kosice. da zasladi piće.

6 . Gledali ga mravi u zelenoj travi pa ih bilo strah. Opazi ga cveće kako kroz zrak šeće. ako prsnu niti. pobirajte slasti sa šljivaka! Valja meda skupiti. Krilate. ŠUMSKA LJULJAŠKA Zaspala je malo paukova mama. zaplaka uglas: – Šta će. a paučić – tras! LIVADSKO ZVONCE Bim-bam. zastao im dah. šta će biti. a on u šumu – klis! Ljuljašku istiha splete pa se njiha: uvis. uvis! Gledale ga ptice tako na vrh žice. valja kuću kućiti opet iz početka.Vi.

bunovan. Bim-bam. udaram. Bim-bam. Zrikavci su mi rekli koje u putu sretoh: "Bliži se. BLIŽI SE. BLIŽI LETO Bliži se. udaram. bliži leto. da se budi cvet i kam. već je dan. u duši već ga slutim." Bliži se. već je dan. Pomalja usne rujne u bulkama crvenim. 7 . pobegao na tavan. bliži leto. Bim-bam. da trepavice dremljivice bude sram. Mrav pošao na put ran: pčela poljem traži stan. bliži leto. Pomalja zlatnu kosu u zrelim njivama žutim. udaram. i miš slepi.udaram. mili već i pužić sam.

nedogledom." Bliži se. dok pljusak ovako iz neba lije. i polja i šumarci koja u putu sretoh: "Bliži se. raspleći kike. Perite rupce šarene. dok kiša ovako iz neba toči i pere krovove. govorila livada deci-cveću. po celom polju. bliži leto. ivanjska travo. perunike. umijte dobro oči. dok još kiša plaha ne susta. žute. Umijte. rastočite se. kosa je u tebe duga i gusta.Mirišu livade bujne. Svi su mi oni rekli kad. Kao sjajna carska kruna zlatna mu svetluca kosa rumenih svitaca puna. Ima danas kišice mlade. 8 . skute. govori livada kćerima redom. umijte rumene trepavice." KIŠA NA LIVADI Umijte. da budu još rumenije. Umijte se. bliži leto. perite bele rukave. da se okupa sto livada. umijte dobro lice. bliži leto. ih u putu sretoh: "Bliži se. bele rade. dokle ovako snežno pada. krune drveću.

– Kad bi sama guja ljuta omrknula nasred puta. beže. Putnik neznan izdaleka. Uđi samo. VOŽNJA Vozimo se. – Dobro veče. Pokraj puta razasuta sela leže. mravak reče. Umijte se! Da. pa omrko na stazi kraj maslačka žuta u tom kolibicu starog puža opazi. da se okupa sto pašnjaka. možeš li ga primiti. lete. namerniče premio. ja bih i nju primio. noć prespavaj. NAMERNIK Vraćao se mrav sa puta. Ko potoci posle bure konji jure. žive zgode: kiša je tako bujna i mlada. 9 . pred vratima tvojim čeka.Ima danas na nebu vode.

žita. mekom. Vozimo se. blaga večer pada. lete. Ko potoci posle bure konji jure. Gle. BELA VRANA Neka vrana samohrana 10 . lete zraci. Pored puta stabla vita. Po beskrajno nežnom. kao strele tek prolete. počinju i svetlaci. šiblje.Vrh potoka i šipraga topla. da se pale. i iz magle trepte sive kao žive zvezde male. beže. Sanja cveće: miris sleće sa livada. lete. i dalekom nebu plavu nasmejani mesec bludi što na ljudi liči glavu. seoske kuće bele. Gle. Pokraj puta razasuta sela leže. lete. Vozimo se.

otišlo joj u mornare i monahe. mala ptica. Uveče se gora iza magle skrije. nigde snahe. što imala od rodbine. pronađi je! A more se zlatnim zaogrne plaštom. golubije. goro. Potraži ga. da ih pije. nigde sina. milosrdna. Sretnete li u planini na proplanku. Lečila je seničica. belu vranu kako gazi. lišće suho. More. ukuva joj gorke trave. – nije htela da ga skine i kada je ozdravila posle nege seničine. poskida joj crno ruho i obuče čisto. belo. ili stazi. 11 . to je vrana samohrana.razbole se sred planine. u belome ruhu hoda. ŽMURA Igraju se žmure more i planina od davnih davnina. položi je u postelju.

Trči za njom. ukrašćemo joj belo jare. A u blizini. vodo. goro. burence. – Jarence. To čuli lovci negde iz mraka pa pripucali iz pušaka. baš si debelo! Da ne dođu samo vuci u selo. dokle ne potone. pobegli u noć bez glasa i traga. JARE I VUCI Igrala se koza s belim jaretom. pa se zakleše: – Glave nam stare. deco draga. A nekad se more šćućuri i šljone. A vuci od straha. burence. svojim detetom. čučala strašna dva vuka stara.ako vladaš maštom! Ponekad planina do oblaka segne. da ti ne pobegne. Pojuri ga. 12 . iza bunara. jarence.

Treći rekô: – Tako mi kupusova struka. šta li će da rade! Šta li će da rade srebrnastosive kraj potoka ive! 13 .HVALISAVI ZEČEVI Hvalili se zečevi u zelenoj travi. Drugi rekô: – Majka da me živa ne gleda. JESEN Ide. ide jesen. Jadne lipe mlade. popca ni bauka. Jedan rekô: – Tako mi ne otpala ruka. ne bojim se lisice. razbegli se zečevi na stotinu strana. ne bojim se medveda. ne bojim se vuka. Uto nešto šušnulo negde ispod grana.

petô ćurki sve do uha. patka koki do pazuha. jagnjad ovci do srdaca.Šta li će da rade visoke topole kad ostanu gole! Čim će da se brane hrastovi u gori kad jesen zahori! Kad jesen zahori. tele kravi do vimena. prase jagi sve do runa. mišić maci do brkova. a do njuške kuci maca. račić reci do kamena. čvorak svraki do kolena. vrabac čvorku ispod kljuna. do obale njivi reka. koka petlu do grudnjaka. jela zvezdi do očiju. cvrčak pužu do rogova. mravak cvrčku do gudala. svraka vrani do kovije. čim će da se brane stare bukve grane! Čim će da se brane od jeseni stroge šumice uboge! KO JE VEĆI Pače patki do članaka. 14 . žabac bari do okreka. ždrebe konju do stremena. guska s guskom podjednaka.

– Pokraj Drima vazdan šuška belouška. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Drim. LIM I DRIM Tekle reke Lim i Drim. – Pa šta s tim? Neka samo dalje teku Lim i Drim. A u Limu živi rak i s njim sitni mrmorak. u jutro rano. dete majci do krioca.mesec suncu do plamena. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim. – A u Limu ima dom mali som. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim. – A u Limu ptica štrk ribicama masti brk. – Pokraj Drima skače strinka gatalinka. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Drim. SNEŽNI GOLUBOVI Spazila dva goluba prava: u vrtu. mama tati do ramena. jedan drugom pobratim. 15 . – Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim.

na grani nisu ptičice već bele grudve snega. golubice Belke. 16 . ostale bez jelke. baka. ne miču se s mesta. ne može nijedan da se nadivi šta li će to da bude. čudom se samo čude. ali bez ukrasa. živi. Gledaju: golubovi pravi. bez svećice neke. I noć utom pade. i noć stigla. kao na jelkama što imaju deca. Imaju u šumi i jele i smreke. PTIČIJA NOVA GODINA Godina će nova. Ne od lažnog srebra i lažnoga zlata. A na vrhu svake stoji srp meseca. a senice Senke i gugutke Sive. I poletjeli s krovova ničice do jata golubjega. Prošlo i podne. šumom divne jelke zasijaše svuda.jato snežnih golubica spava kao omađijano. Kad eto ti čuda. bez srebra i zlata i bez igračaka kojim jelke kite deci mama. pravih su ih zvezda okitila jata. kad tamo. dvesta. nijedna krila da bi se digla od njih stotinjak. spavaju.

Lakše.Čarobnjak je valjda to u šumi bio i za ptice mesec jasni umnožio. taljige voća pune. I ja sam vam bila sa senicom Senkom. 17 . brzi tramvaji. konje smiri! Tramvaju. ne idi galopom! Sad će iz školskog dvorišta na ulicu jurnuti đaci kao izbačeni topom. deca ulicom trče kao poljem leptiri! Vozaru. stojte. golubicom Belkom. automobili. pužje kuće prazne. dajite tačne znake. žirove. SKRETNIČAR Stojte. Stojte. da se radosna vrate. automobili. ludoj graji. u veseloj. i gugutkom Sivom. sad će iz škole da grune đačića nadošla reka. pod njihovom jelkom. ujak i stric i bake i mama i brižne tate. kod kuće decu čeka. Iz neba vedroga domamio nežno srebrnasto inje i pahulje snežne. Povešao ptičje igračkice razne: šišarke. automobili.

pašće otkosi ravni tu gde sad travu gaze detinje noge bose. šljive. Jednoga dana ti ćeš sesti za kosilicu blistavu od jutarnje rose. Ti sada čitaš samo 18 . Ti britvom kosiš sada busenje ukraj jarka. ti sada gradiš domove od kocaka. za pravdu ti ćeš se prvi vatreno zauzeti. U igri ti štitiš sada druga svoga nejaka. korov čupaš po luci. malene puštaš niz vodu čamčiće od novina.DETINJSTVO Dečače. a jednom ćeš saditi prave voćke okolo kuće. a jednog leta žarka prava čelična kosa zablistaće ti u ruci. orahe i lesku. prave brodove i kuće dizaće tvoja ruka jaka posle desetak godina. a kad dođe doba detinjstva i igračaka. u pesku rasadnik dižeš mladi. Ti sada zabadaš pruće po dvorištu. stojiš hrabar na meti.

sve govore i imaju ljudske oči prave. izleteće ptice svud iz krletaka carstvo mraka nestaće svakako. kamenje hoda i pevaju trave. uvrstiti se u one što povesnicu grade. ni za mene nema u svetu stvari ni mrtve ni neme. niti zlatne ključe. a za ljubav tebi. NAD KNJIGOM BAJKI Dečače. I ja verujem pobediti mora dobri što pođe sa zlim da se tuče.istorije naše strane. I ja u pravdu imam poverenja i volim onog koji je proriče. sve stvari su u svetu žive. Kad svi pomisle: pobedi car mraka. nema razgovora. ne mora imati ni prut čudotvorni. Ne prevrći unapred listove. i ponosom se pune tvoje dečije grudi mlade. čitaj mirno: dobri će stići na vreme. sve će početi tamo da se sija. Kad dobri samo stigne u carstvo mraka. pun stvorenja o kojima govore priče. i goleme. i oslobodiće tri sužnja nejaka. priznajem ti. I meni svet se čini pun stvorenja. Pobediće dobri. kako ne bi. 19 . oduvek sam verovala i ja. smoždiće ga dobri. ni čizme krilate. a jednog dana ćeš i ti čovek odrastao biti.

što ti je i otac 20 . BAJKA O LABUDU VETAR DADILJA Pođe neki siromah vetar da traži službu. ti ne znaš zanata! Prstom nisi taknuo mnoge donje grane. Čupajući korov morao je iščupati i poneku pitomu stabljiku. ne hte dete poveriti. on pokuša da radi i druge poslove: pogodi se kod nekog gazde tvrdice da mu razvije lišće na voćnjaku. Kupi se na vrata! Kod drugog se seljaka pogodi da mu plevi baštu. svakom dogodi. Idući kroz selo. ni zloga dela gdegod započeta. kako vetar nije bio ljudski stvor. on se razdra: Moj nevešti brale. Šta će. ne pođe mu za rukom da sve pupoljke razvije i kad po svršenom poslu ode da primi nadnicu. istina. ali mu niko. ali i ovaj je gazda bio zao. nudio se seljacima da im čuva decu. pa kad vetar zatraži nadnicu.Za ljubav tebi neće biti skoro nigde u svetu čoveka opaka. iako je najviše voleo da se s decom zabavlja. kud će. zli gazda podviknu: Moj dragi prijane. Za ljubav tebi biće srećna svaka zemlja odavde – pa do na kraj sveta. pa budi dadilja. Kako je to tek treći put u životu radio. ne razumeš ti se oko baštenskoga ni posla ni bilja. To se.

da ti decu niham. rekne: Da li staro lišće treba. da im pevam tiho? 21 . rekne: Kako li bi bilo. pri kraju dana. neko da čeka starog poznanika. novi list ne raste. Gde ugleda na bukvi staro granje. U zlo doba. ponudi se on hrastu na obronku jaruge: Da li imaš dece. čiko. neko da voli samo da obavlja svoje poslove. teto. Drveće je odgovaralo bez volje. kad bi granje slomljeno i suvo malo ti oduvo? Gde ugleda samog zečića. odneli su deku – ne dam svoga zeku. već zaždi niz selo u šumu i uze se tamo nuditi bilju i zverinju za pomoćnika. malo da se strese? Zbog njega ti.a i deda bio. Kad ugleda hrast na kome stoji još lanjsko suvo lišće. a zečije majke su se izgovarale da su sirote i da ne mogu da uzimaju dadilje. moj prijane mio! Prepao se siromah vetar pa i ne sačeka kraj seljakove pridike. čika hraste. Razvigorca. ne ukazuje se. stane da ga ljuška pevušeći: Malome bukvaku odneli su baku. Malome šljiviku odneli su čiku u goru daleku – ne dam svoga zeku. koji mu svake godine u proleće pomaže prilikom listanja.

ovčicama moram izatkati hlad. Uskoro ga upoznaše sva šumska deca i njihovi roditelji. Pokuša vetar da izvrda. kako se medved ženio pa nije mogao da nađe devojku prema sebi. Nema više ukraj vode beloboke naše rode. Onda on poče nešto smešno. Čineći se da je tobož zanet nekim poslom. Deca kao svaka deca. bez bake i naje. Skide odmah kabanicu. Vetar se obradova što mu prijateljski mašu i ostade kod njih. treba u zaranke da im pevaš blage šumske uspavanke. 22 . Čuvši kako se hrastići slatko smeju i osetiv da su Duju već zavoleli.Razmisli hrast nekoliko časaka pa mu reče: Imam tri sinčića. Duja to priča. Hrastovi sinčići stadoše izvirivati na svog budućeg čuvara i mahati mu umiljato zelenim šapicama. reši da ga zadrži u službi dok god deca ne odrastu. Treba da se ljuškaju. žao mu rode. nemam jadna kad. kraj potoka. štogod priča. hoda roda beloboka. poljuškaj mi dete. beloboka. Najzad je bio našao posao koji voli. Malo. Duja onda poče nešto što je još od svoje bake bio čuo: Ukraj vode. rujna kljuna. Puče negde puška puna. ali deca hrastova hoće pošto-poto priču. ujutro mu retkim češljem raščešljavao kosu da je ne bi čupao. pa su i hrastići hteli da im vetar. otac hrast je sve to slušao da vidi hoće li Duja dobro obavljati svoju dužnost. koga nazvaše Dujom. jer je više voleo da peva. i hrastići se odmah razveseliše. malo pa će tek koja bukva doviknuti: Dujo. obesi je o zalomljenu suvu granu pa sede uz pruće smišljajući čime da ga zabavi. a pruće uglas plače. uveče mu pevao uspavanku da zaspi. Tako je Duja pričao pruću smešne priče. treba da se gaje: ostali su siroti. dobri brale.

ljulja. ljuška. još izdaleka ih umirujući: Nija. ljulja. ni zvezde. a eto ti zove breza da uspava njenu decu dok ona ne završi vezeni zastirač za panj na kome su joj deca ručavala. I da bi pokazao da su mu oni miliji od breza i bukava. A kad bude zora. odmah na ovu nadoveže druge uspavanke. daleko kroz goru prikrada se lija: ne dam dece ja ni za letnja dva lepa večera. Tek što on uspava male bukve. a on brzo ostavi breze pa potrča njima. ni meseca dva. nija. daleko u gori strašni medved njuška: ne dam dece ja za prolećna dana obasjana dva. Tada ih umije svežim mirisima. nija. Ko hoće sve leto da lista i buja 23 . daleko u gori kurjak se šulja: ne dam dece ja za sunce. On priskoči i tamo pevušeći: Ljulja. sve do same noći.Duja priskoči bukvinoj deci pa je uspava uz pesmu kojom je obično i hrastiće uspavljivao: Ljuška. poviče ispod hrastovog debla: Ko hoće da bude najviši u gaju prvi mora spaziti sunce na rođaju. ljuška. pokrije krajičkom svoje dolame pa uljuška. Tada hrastići budu ljubomorni pa udare u plač.

Tek sad se dečaci prepadnu pa se poizmaknu dalje. drugi su ložili vatru i udešavali mesto gde će postaviti lonac. Ali što su se oni više izmicali. pa se presipaju. Hrastići se probude i stanu se peti na prste da prvi vide rađanje sunca. ali su se orasi u njoj premetali. tiskali. Čobani se radoznalo okupe oko torbe. 24 . uplašiše. a za njim ih pobeže još nekoliko. Jedni su čistili pasulj da sprave od njega čorbu za ručak. A što su više rasli. glasovi su postajali sve jači: Pastiri. zašto vas je strah? Pustite nas da vam očistimo grah. koji se često ni vukova ne plaše. sve više su pevačica na stan primali. skidali sa njih gornju zelenu košuljicu i skupljali ih u torbu.mora na stan primiti drozda i slavuja. – Treći predloži: – Zavežite torbu. pastiri. zveckali. pa da vidimo šta će biti. te se pastiri. odrešite torbu. Uskoro su postali snažno hrašće zelene. Kad je već torba bila puna. granate krune kome nije trebalo više pevati uspavanke. Drugi se našali: – Možda je zemljotres. i tako svakog jutra pomalo porastu. ORAŠČIĆI-PALČIĆI Sedelo je jednom nekoliko pastira pod orahom. Taj orah nije dotle rađao i čobani su u čudu posmatrali kako mu je prvi rod krupan i težak. Utom su se iz torbe čuli glasovi: Pastiri. primete oni kako iz nje jedan beo veliki orah iskoči i otkotrlja se čak do jarka. Najmlađi pastir posluša druga i zaveza je. Jedan reče: – Sigurno smo prepunili. dogovarajući se šta da čine sa tim neobičnim orasima. pastiri. Mi ćemo vam pomoći da skuvate čorbu. ali su Duju iz zahvalnosti što ih je odgojio ostavili i dalje kod sebe te se na njihovim rukama u starosti odmarao. a dvojica su tresli orahe. pa ih izgoni iz torbe.

uze prvi orah koji mu dođe pod ruku i razbi ga kamenom. stavili u lonac da se kuva. Rekavši to. Svršivši posao. i vrati se svaki sa po dve iverčice. smešna stvorenja kriju u orasima i oni se dadu na posao. odreši torbu i prosu orahe na travu. Oganj je začas opet buknuo i počela čorba da se kuva. ispreskakali se i isprevrtali preko glave. pre nego što opet smo ugledali svet. sto oraščića-palčića pojuri u šumu da donese iverja. Ali pastirčetu ni ovo nije bilo dovoljno. oraščići-palčići. Kad su drugi videli kako se nevina. Ostali su samo ćutali. gde ste bili pre nego što ste se našli u svojim kavezima? Mališani se i sad pesmom odazvaše. reče drugovima: – Moramo ih pustiti jadnike. Posedali su brzo oko šačice graha. Videći da se vatra utišala. ne pitajući ih više. pevajući glasno: Pustite nas iz ljuske. kako ste utonuli u zemlju? Opet je hor mališana sa grane odgovorio: Zemljotres je proguto naš maleni grad. pa neka su u njima i sami đavoli. bojali su se da iz oraha ne izađe kakva napast. Prvo su se poigrali po travi. Pomislite kako bi nama bilo da nas neko zatvori u ljusku od oraha. Najzad su kao vrapci poskakali na grane oraha da se malo odmore. veselo podvriskujući. Začas je cela torba oraha bila razbijena i izašlo iz nje čitavo kolo oraščića-palčića. A oni se stanu kotrljati i skakutati. i pope se pastiru na rame. očistili je. oraščići-palčići. naša sela i šume 25 . a iz njega iskoči čovečuljak mali kao palac. Ne mogu nam ništa. iz oklopa kleta. ogrnut zelenom dolamicom. Tada ih pastirče. ja ću je i odrešiti. koje je zavezalo torbu. Ali malo pastirče. želeći da sazna ko ih je zatvorio u ljuske od oraha. i nama se po polju i planini šeta. reče hrabreći ostale: – Šta ste se prepali! Ja sam je zavezao. mališani su nastavili igru. pa ko su da su. pa se setili i svoga obećanja.Onda najmlađe pastirče. Kad to ču najmlađe pastirče. pa je dalje pitalo: – Recite mi. jer su jedino tako umeli da govore: Pod zemljom smo lutali već vekova pet. upita: – Recite mi.

Bilo je mnogo stvari koje su mamile njegovu pažnju: veliki mravlji dvorci. žabe. s druge vinograd i morao je mnogo da pazi da koze ne bi otišle u štetu. samo su polazeći rekli pastirčetu da ih uvek. Kad mu treba da naloži vatru. Tako se mali narod odužio pastirčetu što se nekad prvo smilovalo na njega i pustilo ga iz ljuske na slobodu. Tako se jednom bio zaneo gradeći putanju od mravinjaka do reke: prutom je povlačio crtu u zemlji. S jedne strane su rasli kukuruzi. da se mravi ne bi mučili kad pođu na vodu i putovali dugo preko busenja.i naš cvetni sad. oraščići-palčići poskaču sa grana i uredivši se kao vojska. Kad mu se zagube ovce. kad ču iz kukuruza neko pevuši. O svom životu i poreklu nisu hteli više ništa da kažu. Kroz stablo smo oraha staze prokopali. On je odmah vrati i zađe u kukuruze da vidi ko je pevao. vikne samo: "Gde ste. ni glasno ni tiho. svaki sa iverkom ispod pazuha. Otpevavši poslednji stih. Dečak se okrete i zbilja vide da je jedna koza preskočila ogradu i počela da brsti čokot loze. ako bude u nuždi. a 26 . zove. kozu. Ali nikoga nije mogao da pronađe. oraščići-palčići su ih zabavljali: ljuljali ih i pevali im. njih se samo seti. PATULJAK KUKURUZOVIĆ Na nekoj strnjici kraj reke obrasle šibljem čuvao je dečak koze. A kad je mali čobanin ostario i stekao unučice. Vetar je lako šumio u dugom sjajnom lišću kukuruza i njihao im svilenu bradu. – A posle šta je bilo? – nestrpljivo upade pastirče. obrstiće lozu. oraščići-palčići?" A oni dolete sa prutovima i začas pronađu pogubljeno stado. A taman je srećno prosekao taj glavni mravlji drum. ni tanko ni debelo: Čuvaj. da ne plaču. i biće batina ko na svadbi vina. A ono je tako i činilo. a oni. pa ne bi primetio kad koza dohvati lisku kukuruza ili se uputi vinogradu. odmarširaju veselo u planinu. gušteri. i do ploda doprli jer smo tako mali. dečko. dotrče i nalože. Ali ponekad bi se zaneo u igri. osim toga je voleo da delja sviralice od vrbe i pravi u reci virove.

Vrati se tada na njivu. dete. Dobro bi bilo da je sutra uzgred potražiš. nemoj više o tome da misliš. pa je tako već počela i vid da gubi. sav zadihan. Kad je došao kući. Jednog dana tako. poviče dečak. Najednom dečak opet začu gde neko u kukuruzima pevuši. Seoske gatare su joj savetovale da previja razno lišće.nikakav se ljudski glas nije ponovo čuo. Sedajući pod krušku. ni glasno ni tiho. i ništa više. ni tanko ni debelo: Kad bi dečak znao. kad su joj oči mnogo suzile. naći ću ga. – Da je igla. i pođe opet da ga traži. Ali dečak nije mogao da ne misli i prokrstario je sutradan opet kukuruze. A ona se bojala da se dečak ne prepadne. ne bi onde stao: gde je kamen sivi. Dečak je sutradan uzalud obišao celu okolinu i tek pred podne došao na strnjiku kraj reke. ni tiho ni glasno. I danju i noću je vezla na platnu rukave i ogrlice za seljanke. reče: – Gde li će biti ta lekovita česma da mi je znati! – Kako on to izusti. a onaj isti glas iz kukuruza stade pevušiti. zavirivao ispod vreža bundeva i duleka. odlomi vrbov prut i zanese se u deljanje sviralice. ona reče dečaku. – Mora da je neki duh u kukuruzima – reče on majci. seoska vezilja. kljucala u koru kruške ptica. i ništa. eno takve česme. Dete uplašeno skoči s kamena na kome je stajalo i odgurnu ga izdaleka motkom. pa iako je i sama mislila da je duh. Dečkova je mati bila sirota udovica. osim tvoja mati. Ali je ponovo zavladala potpuna tišina. reče: – To je žubor vode bio. a ona mu reče: – Sigurno ti se to od vetra učinilo. znati. ni tanko ni debelo: U pećini gore. 27 . vrativši se kući. dečak ispriča majci šta se dogodilo. čija je voda lekovita za oči. Svilene brade kukuruza su blistale na suncu. ljuta šarka živi. samo niko ne sme za nju. nemoj više o tome da misliš. ja ne znam da u blizini ima ikakva česma. što su među njima vijugale. – Slušala sam pre od starih ljudi da u našoj okolini ima neka skrivena česma. a ispod kamena doista izađe guja šarka i ode u trnje kraj reke. ali joj to nije pomoglo. Sunce je peklo kako samo može biti i potpuna tišina je vladala svud okolo.

ne prestajući da igra. Oči mu sitne kao u vrapca. Ali kako stiže na njivu. a dečak radosno otrča po pljusku kući da sve ispriča majci. Kad ono čudo neviđeno: u onom zelenom fišeku od lišća. sutra opet po njivi. te morade da se skloni pod krušku. Otrča brzo na potok i ogleda se u viru. da bi na miru mogao tražiti nepoznatog pevača iz kukuruza. Tad se učini dečaku. pa ga pozovi u goste. Pljusak je bio snažan i voda lila niz liske kukuruza kao niz oluke. opet nastavi svoju igru i pesmu. oči su joj postale bistrije. I kroz radosni šum letnje kiše dečak začu opet gde pevuši poznati prijatni glas: Oj. tanku. I kako se zbilja tamo umila.Ode dečak do pećine u steni. stoji čovečić i igra u mestu. Dečko ovog puta pođe bez koza. brada bi mi smesta sva otpala. – Majka mi je kazala da te pozovem k nama u goste. a vazduhom hranim. jedva čujnu. hoj. Odjuri tada radostan majci i javi joj. samo brada velika koliko ceo on. U kojim se kukuruzima ja nastanim. A tebe sam zavoleo. hoj. A imam svega što mi treba: kišom se pojim. dok je motrio pažljivo odakle glas dolazi. gde obično stoji klip kukuruza. I tako nekoliko puta: poćuti malo. i nađe u samom njenom dnu česmu. – Ja sam patuljak Kukuruzović – odgovori mali čovek. dok ovde budeš koze napasao. pa opet nastavi svoju pesmu. a njoj pomogao da izleči oči – reče opet dečak. ruke i noge majušne. Hčće da te počasti što si mene spasao zmije. u koju ranije nije nikad ulazio. možda ćeš pronaći gde se skriva naš dobrotvor. dobro će da rodi. Zato su i ovi tako dobri. Zato reče sinu. MEDVEDOVA ŽENIDBA Ustade jednog jutra medved Dundo vrlo rano. Pritrči on tamo te zaviri. kiša udari. sine. sad kukuruz moj raste na toj vodi. videlo se da je pevač bio veseo. Ali patuljak Kukuruzović odgovori: – Ja ne mogu nigde odavde: kad bih izašao. rastu kao iz vode. da brada na jednom kukuruzu često poskakuje i da je mnogo bolja od ostalih. želeći da nahrani nepoznatog stvora u kukuruzima: – Razmotri. 28 . jer je vrlo mračna i duboka bila. koju su čak i stari ljudi zaobilazili. – Ko si ti? – upita ga dečak začuđeno. Čuvaću te uvek. jer znam da si dobro dete. A rekavši to.

Četiri šubare vrede silne pare. u času ću smrviti svakog ko je vređa. lijo. al' si. ali se brzo uteši misleći: "I bolje što se već udala. A stara lija se lukavo nasmeši pa odgovori: Sve je lepo. nisam valjda lud da se ženim takvom dugorepatom zverkom. hiljadu dukata. jer se glasno nasmejao i otrčao u šumu pevajući: U medveda Dunda povelika bunda. Izađe pred njega stara lija pa ga zapita što je tako veseo i otkud je zalutao u njen kraj. brdo su mi leđa. pa reče: Pametnice. a Dundo se pokloni do zemlje. medo. lija dugog repa. staje suvog zlata. Sirotom medi bilo je u prvom trenutku vrlo teško. daj mi svoju kćer. a čizme duboke teške do tri oke. Sva će čarna šuma sići za njim s uma: veverica lepa." I na um mu pade 29 . sve je krasno. stigô kasno: kćerka mi se mala prekjuče udala za suseda svoga lisca repatoga. Tako pevajući nađe se u kraju gde su živele lisice. ja sam najsnažnija u planini zver: ruka mi je buzdovan.Verovatno je bio zadovoljan svojom slikom.

začuđeno upita kojim dobrom je došao. i ona sigurno voli mnogo da trči. kao da sto kila nosiš. A mi smo vuci-halauci. svako nam se sklanja s puta. Zec baci motiku kojom je okopavao kupus pa pljesnu rukama: Baš si čudan. Ugledavši ga onako veselog. stvor: sav si truntav. A vuk nemarno zevnu pa odgovori: Moja kćerka ne gleda veseljaka medveda. s tobom orodim." Pa se seti da krezubi vuk ima jedinicu. kćer mi daj! Ako nećeš. a zečevu kćerku prosiš. zuba ljuta. Medved zimi spava otekne mu glava. pa bih mogao uz nju negde vrat slomiti. hrabra srca. Uzdahnu Dundo kad ovo ču. dobro znaj. te pođe da nju zatraži. govoreći sam sebi: "Lud sam i bio što sam prosio kćer brzonogog starca. Medo se i pred njim pokloni i reče: Sused-zeče. Zec je okopavao kupus i nije ni primetio medveda kad je naišao.da njegov sused zec ima vrlo umiljatu kćer pa pođe da nju prosi. 30 . ali se opet brzo uteši. ne pijemo nikad meda. medovinu pije od mraza se krije. napašće te sav naš rod. Vuka zateče gde se pred kućom sunča pa ga oslovi: Striče-vuče. čuj me sad: s tvojom kćerkom ja sam rad da se oženim. medo. sav si spor.

Morao bih svaki dan da slušam priče o vučjem junaštvu. slep: hrapav imaš glas. a lasu malenu hteo bi za ženu. pa se medi mnogo svide. kud će." Utom naiđe na lasicu pa joj reče što je mogao umiljatije: Lasice malena.niti se bojimo snega. Šta će. lešnikom se hrane sa zelene grane. ali steže srce i pomisli: "Šta će meni vukova jedinica. Bila je sjajne dlake i okretna. morao bih ovako veliki po ceo dan skakati po drveću. dragi medo. Igraću ti kolo svaki božji dan. te je zaustavi: Veverice lepa. budi moja žena! nosiću te na dlanu kroz zelenu poljanu. medvede. Lasica ga pogleda začuđeno pa mu odvrati: Ti si. 31 . Ali ona gotovo i ne zaslade. samo mu u prolazu dobaci: Pođi zbogom. veverice ne jedu medenih krušaka." Utom skoči s drveta veverica. kruščice medene daću ti na dar. pođe medved dalje gunđajući u sebi: "Nisam ni lud da se ženim vevericom. bićemo lep par. Dundu je najteže bilo što ga je vuk odbio. udaj se za mene. Uzbraću ti cvet još neuzabran. trapav imaš stas. niti se bojimo leda.

pa brzo ostavi posao i potrča mu u susret. I posao su u svojoj kućici bratski delili. obojica su ujutro mnogo kašljala i obojica su volela da piju mleko i dugo spavaju. udaj se za mene! Slušaćemo ptice sred gore zelene. obraćam se raznim uobraženim palčicama".Pomisli medved postiđeno: "Tako mi i treba. pa je zato još više voleo svog jedinog druga mačka. kad starac stavi ručak da se kuva. stražu će da čuva: 32 . sad će noć da nastane. Macan-Bracan. mačak mu uvlači konac u iglu. Macane. Samo nikad nisu spavali u isto vreme: bili su plašljivi kao i svi starci te je uvek jedan stražario kad se drugom pridrema. I posle su dugo živeli srećni i zadovoljni. Njegova suseda nije ništa bolje ni očekivala. a starac ložio vatru. mačak pazi da ne iskipi. a kad starac nešto šije. pevajući: U medveda Dunda povelika bunda. Macan je repom čistio sobu. Stvorićemo sebi ispod bukve krov. Ići ćemo svuda zajedno u lov. Legne li Macan-Bracan prvi da spava. Umesto da zaprosim svoju susedu medvedicu. Kad tamo. staje suvog zlata hiljadu dukata. MACAN-BRACAN Živeli su na kraju šume samohrani starac i mačak. Dundo joj se obrati laskajući: Susedice medvedice. Starac nije imao ni dece ni unučadi. vetar će da duva. i naže natrag kući koliko ga noge nose. a medvedica sedi pred svojom pećinom i cedi med. starac mu peva uspavanku: Buji-paji. Obojica su bila nezapamćeno stara.

spava starac. sad će noć da nastane. Buji-paji. iz daleke daljine doneo sam slanine. Kad starac pođe u šumu da kupi drva. Ali jednog dana tako naiđe kraj njegove kuće lopov. i ne sruše krov. znao je da mu se nikakvo zlo ne može dogoditi. Samo mu je još nedostajao mačak. bio gladan. mačak je spokojno spavao. da ne svrate vukovi kad pođu u lov. da mesec ne smeta kad kraj kuće šeta. ali ipak odole srcu i 33 . sad će pasti kiša. jer starca nije bilo kod kuće ceo dan. deda. Bio je u selu ukrao petla. Macan legne kraj njegovih nogu. Mačak se obično nije plašio da ostane sam. Slušajući starčevo pevušenje. Zato se mnogo obraduje ugledavši starčevog mačka na prozoru. kravu. uspavaće miša na našemu tavanu pa će mišić Macanu dopadnuti šaka pre prvoga mraka. da te dobro čuva pauka i muva. A kada se on dobro ispava. pa ga stane mamiti: Macane-Bracane. istina. Pređicu ti prede od poda do grede. izađi ovamo. kokoš. gleda ga netremice i prede: Spavaj mirno. ostavi mačka da čuva kuću. zapovediv mu da ne izlazi ma ko ga mamio. očekivao ga je spokojno na prozoru do u mrklu noć. Macane. i psa.da ne padnu gromovi. da povečeramo. Macan tebe ne da. Macan je. ovcu. taman toliko da zakući. Doneo sam mleka tebi izdaleka.

Srećom. seti se da ga je neko napao i stade tražiti oko kuće. ali starac ipak stiže da ga dobro opauči po leđima. Tad lopov poče kroz dimnjak da ga mami: Macane-Bracane. ali on nastavi da zavarava trag: Mijau. Razbojnici grunu u podrum. izađi ovamo. Mačak se poboja da lopov ne provali vrata pa pobeže na tavan. ali starca ni tamo ne nađu. a on ih. to se i desilo. sedeći na prozoru. Doneo sam luka. Posle ovoga su se mačak i starac još više voleli. zovući u pomoć. sakrio se u podrumu. on je tu. Lopov nije mogao da zaboravi batinu koju je dobio po leđima i nagovori tri razbojnika da ubiju starca. još izdaleka opazi gde dolaze te starac brzo pobegne u šumu. sakrio se na tavanu. pa se sakri duboko iza grede i poče maukati iz sveg glasa. Razbojnici jurnu na tavan i kad starca tamo ne nađu. da povečeramo. biće slatka večera. A čega su se bojali. Doneo sam šećera. odgovori lukavo: Mijau. Lopov onda dođe kod vrata pa ga kroz ključaonicu stade zvati: Macane-Bracane. pa čuvši da mačak zapomaže. da povečeramo. Nigde nisu išli jedan bez drugog.pobeže sa prozora. praveći se nevešt. jer su se bojali da lopov opet ne dođe. nećeš ni na luk". te navale ljutito na mačka da im odmah kaže istinu. izađi ovamo. Lopov u taj čas šmugnu kroz mrak. Utom se baš starac vraćao iz šume. dočeka na vratima i na pitanje gde mu je starac. mačak ih. a on nastavi svoju šalu: 34 . paprike i soli – sve što gladan voli. doneo sam meda i masla sa leda. A mačak pomisli: "Kad me nisi namamio na mleko i slaninu. on je tu. stanu da viču na mačka što ih je prevario.

Ali bez dopuštenja starog Izvora nisu smele da krenu. 35 . on beži u šumu za starcem i nađe ga u nekoj pećini. kad se starom Izvoru rodilo stotinu najmlađih kćeri. Kad su ptice odletele. Tamo više nije bilo razbojnika. ne želeći da imaju ikad više s njima posla. A kad razbojnici siđu u bunar. pusti. nastao je kraj Izvora veliki metež. vrtić ore. kapljice su skakale. Prožive tu nekoliko dana a posle se opet vrate kući.Sada ću vam pravo reći. dok starac daleko ne odmakne. Navrat-nanos uskoče razbojnici u vrt. To su se Izvorove kćeri dogovarale da i one odu u svet i vide lepote o kojima su ptice pričale. padnu na kamen u blizini dve ptice pa stanu pričati jedna s drugom. do dolje zelene. a Izvorove kćeri. starac je na dnu bunara. A Macan-Bracan i njegov gazda od radosti se napiju mleka i legnu da spavaju. kapljice. Ove mu se obese o vrat kao ogrlica pa umiljato zažubore: Oj. a on će opet: Moj je starac još pre zore iza kuće. PRIČA O RECI Još pre hiljadu i više godina. Oni tada tamo. pobeg'o je iza peći. on im pokaza bunar: Poslušajte mačka stara. pusti nas. gutale su im svaku reč. potrče na mačka da ga tuku. kroz čestar gusti. zato starije nagovore onu stotinu najmlađih da salete oca da ih pusti. Pričale su one tako od jutra do podne o lepotama zemlje. tamo nas čeka velika reka u nepoznati dalek kraj da s nama krene. povade kolje pa drži za mačkom. dobri oče. ali ne našavši ni tamo starca. digli su ruke i od starca i od mačka. činilo se da je voda prosto provrela od neke radosti. prskale okolnu mahovinu. Da bi ih još malo zadržao. pa kad ni tamo ne nađu koga su tražili.

i guje stare puštaju mlade u čestare. kćeri malene. i ptica pušta poletarce. stavljaju im uzde i okov. krša i kamena cela krda. i ovde u šumi ima lepote. oče. Ali se kapljice nisu dale urazumiti. Da je putnik tada naišao. i gnevna oluja povetarce. duboko. Kajaćete se gorko. Sada je sa dna izronilo stotinu njegovih najstarijih kćeri mazno mu se obraćajući: Pusti nas. 36 . pušta da vučići svet upoznaju.Jedva se Izvor oslobodi zagrljaja svojih kćeri pa se povuče pod žile da o njihovoj molbi razmišlja. U svetu kud žurite. Pusti nas. ljudi krote. Upoznaćete vrlo brzo kako je zemlja tvrda i ljuta. i medved pušta svoje meče da strči u dolju kud potok teče. oče. Blaži je od tebe i vuk sami. svet nas mami! Izvor se sad još dublje povuče. Promišljao je tako do uveče kad se začu njegov ozbiljni glas: Ne ludujte. čudio bi se što je tako zanemeo večno razgovorni. neće vam lako dati puta. a njegove kćeri skoro nepomično čekahu kakvu će odluku doneti. mora i reke. krenete li u kraje daleke. ne odlazite u svet od mene! Isprečiće se pred vas brda. čak u tamne bunare u zemlji. stari Izvor. Tek pred veče se pomoli ispod žila njegova srebrna brada i ču se glas: Kapljice kćeri.

Ispred sto najmlađih ispreči se ogromna neprobojna stena. žuborimo. ćaskajmo. oj! Na putu nam stoji tvrd kamena sloj. dok grlo ne umorimo. sestrice. sestre. One se uhvate za ruke i stanu jurišati. sestrice. svu me kupa znoj. Igrajmo.Samo mudri saveti očevi nisu mnogo pomogli. hej! Na mom putu brdo. ali ona osta nepomična. dok je starac još spavao. Po njihovom srebrnom tragu spusti se sto drugih. I tako sto po sto pa se načini potočić i potrča koliko ga noge nose. trubimo. S treće strane se čulo isto takvo dovikivanje: Hej. hrašće obarajmo. livade rubimo. put naporan je vrlo. šumimo. rovimo. iskrade se prvo sto najmlađih kapljica pa kroz šljunak otisne niz brdo. kršile su sve što im se našlo na putu. Na nekoliko stotina metara susrete se sa drugim malim potokom pa zagrlivši se. sjure u podnožje prve kose. Tamo je modrim koritom derala nekakva neobuzdana reka i Izvorove kćeri joj se zajedno sa ostalim kapljicama bace u naručje. Idućeg jutra. Trajalo je to više nedelja i onda se Izvorove kćeri zamoriše i na putu im se stadoše javljati sve veće prepreke. U početku. praskajmo. dok još nisu bile istrošile snagu. žuborimo. skačimo. Kikoćimo se. Kao odgovor na njihovu molbu ču se još očajniji glas jedne od starijih Izvorovih kćeri: I moj. pećine stvarajmo. Hujimo. vajajmo. Tada jedna od njih uze da se žali svojim starijim sestrama: Oj. 37 . Planina se horila od njihovog obesnog podvikivanja: Mrmorimo. šumimo dok gore ne zagluvimo. stene plačimo.

Međutim. sirotice. najzad smo stigle umorne u vir. a i starije iskusnije kapljice su pričale da se još nijedan potočić nije vratio u detinjstvo. Tako se to ponavlja otkad je šuma. Ali još istog sata sunce užasno pripeče na široku površinu mora podižući kaplje planinke pod oblake. Samo priroda je bila tako čudesna da su kapljice begunice što su ih oblaci opet vraćali šumi zaboravljale svoj raniji život i ponovo žudele na put. Brda smo oborile. Kad druge kapljice pridremaju. spuste ih na nju i po okolnom drveću i mahovini. sanjajmo mir. Protežući se lenjo na suncu zažubore: Sestrice kapljice. zelene rukave. dremajmo. Ova malodušnost je. Vir je ležao u poljani. Nikada tako brzo brodovi nisu išli kao toga jutra. Zasučimo. sad se odmarajmo. dok ih Izvorove kćeri ne ućutkaše pesmom punom poleta: Dolazi brod uglja pun.presede nam smej. postide pa opet zapnu iz sve snage da jurišaju na stene pred sobom. nova smo stvorile. još nije bio kraj naporima naših putnica. reka 38 . U kamenu se uskoro nađoše pukotine. Kako su se prepreke iz dana u dan množile. te se posle nekoliko dana nađu na morskoj pučini zajedno s njima. To je bio valjda najradosniji dan u životu kapljica begunica. baš pred ušćem u veliku plovnu reku. prenesimo ih čak do širine morske plave. kratko trajala. ti oblaci u svom lutanju nad zemljom zastanu upravo nad bukvom starog Izvora i kako su bili mnogo umorni. Ali hoćeš! Po sto puta su učinile korak napred i po sto puta se vratile dva natrag. srećom. Izvorove kćeri su pomišljale da se vrate kući. U dalji se ukaza nekoliko brodova i obesne kaplje planinke pristigle iz drugih reka stanu da se dogovaraju kako da ih prevrnu. one se uhvate za ruke da bi pošle uz potok. Ona je bila mutna i troma i nekoliko milijardi bistrih kapljica razbistri je i ožive. spavajmo. sestre. nošeni mladim rukama Izvorovih kćeri. putnička lađa i za njom čun. Odmorivši se u njemu. te potok uskoro odvali nekoliko manjih stena i prodre na drugu stranu u dolinu. I kao nekim čudom. One se. stene smo digle. sestre zaborave napore svoga dugog putovanja i veselo se izmešaju sa širokom vodom na koju su naišle.

kad te na obali ugledam. Kad se smrklo. Ali ptica ne odgovori ništa. odveć sam uzbuđena i ne mogu ti reći sve šta me tišti – prozbori najzad ptica – ali doveče dođi opet na obalu pa ćeš čuti. ali one su bile isuviše male da bi mogle maloj kraljici zime služiti umesto čamčića. Kako je Snežana bila vrlo mala. ali se čvrsto u sebi odluči da dozna tajnu crne ptice.i oblaka. Ja sam kraljica sve ove beline. loptala se po ceo dan pahuljicama. vozila se na jezeru na nekoj crnoj ptici tužno oborene glave. – Tužan si. Snežana toga dana nije više htela da navaljuje pitanjima. tužan. Spavala je u snežnom gnezdu. Često je Snežana mislila zašto je crna ptica tužna. kraljica zime. ispovedala se tiho kraljici 39 . pa ćeš mi onda reći svoju tajnu. i jednom je upita: – Moj crni čamčiću. čamčiću. Skrivena u noći. kraljica sam zime i snežnih pahuljica. i plovi lagano. divlje patke i guske. provozaj me jezerom. na glavi je nosila ledenu krunu koja se presijavala u bezbroj boja kad sunčev zrak na nju padne. Zar ne veruješ u moju moć? Hajde. Na nožicama je imala cipele od srebra. pa ponovo upita: – Čamčiću moj crni. zašto uvek obori glavu. blistala se od beline Snežana kraljica zime. lagano. Padale su na to jezero i druge ptice. možda ću ti pomoći – reče Snežana opet. beleli se oblaci na nebu. belele se veverice što su katkad skočile s grane na granu. otišla je na obalu jezera. golišava se valjala po smetovima. opazi da se ptica malo odmakla sa mesta gde je bila. uvek sumorno obaraš glavu i gledaš u vodu. bila je ogrnuta belim plastom poprskanim snežnim zvezdama. zašto si uvek toliko tužan? – Kako. mala kraljice. Kraljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. pruži svoje krilo. Reci mi šta te to mori. Tako posle nekoliko dana opazi da je ptica još više pogla glavu. BAJKA O LABUDU Živela je na vrhu planine mala Snežana. otisnu se polako sredini jezera. uvek ti radosno mahnem krilom – odgovori ptica okolišeći. kao da se zagledala u svoju sliku u vodi. Stalno je krišom posmatrala iz svog snežnog gnezda da vidi šta radi kad je sama. Celog dana je Snežana bila nemirna i jedva čekala da padne noć. znaš da sam tužan? Tiho pevušim ploveći jezerom. gde je crna ptica već čekala. mogla je sasvim udobno da joj sedne na krilo. Brzo se iz svog gnezda spusti do jezera. rekao bi čovek ne miče se. samo još više pognu glavu i zaplovi brže. – Mala kraljice. Samo kad nekoliko trenutaka Snežana okrene pogled na drugu stranu i opet ga vrati na jezero. Okolo je sve bilo belo: belele se grane i stabla drveća. Ptica tiho doplovi glatkom površinom vode ne dižući na njoj nijednog talasića. i kad Snežana sede na njega. reci mi što si tužan.

Zato me mori tuga. drugi su se posle toga rađali i umirali. Kad padne mrak. vesela i prozračna kao vilin konjic. Snežana radosno reče: – Kad ti je to jedina nevolja. Čuvši to. Kad pođe daleko u šumu. i ti. majka svih pahuljica. komarci i pčele zuje. KĆI VILINOG KONJICA Pođite kroza šumu stazom pravo. ali nesreća se uvek iznenada dogodi. Bube. pa kod jaruge levo zaobiđite šumarevu kuću. i nebo. plovila. ne brini! Učiniću da postaneš i ti beo. i mala kći vilinog konjica se njiše na njoj po čitav dan. Posle ovog kraljica je otišla do ledene kule. gde je živela Srebrna Zvezda. i opet krenite desno. patuljci je čuvaju da se ne uplaši vuka ili medveda. da bi mogli juriti kao strela. ali Srebrna Zvezda je bila veoma. mala devojčica. A istog časa pade jato pahuljica i svu je zaveja. Kad zadrema. ti što si još mojoj majci odeću tkala. Mogla joj je i zapovediti. obese ih o kakvu grančicu. i zveri. da je što pre uspavaju. pauci načine začas ljuljaške. Kad bi oko ponoći. Htelo joj se da se malo po vodi provoza. prvi na svetu. mravi i patuljci rado se s njom igraju. a ptice letele kraj nje obalom. ona položi glavu na krilo i ostade nepomična. a crna ptica uzdrhtalo čekala nasred jezera. onda skrenite desno. ali taj prvi još i sad živi i po tom istom jezeru vozi Snežanu. Tako je molila Snežana. Učini da se sutra probudi sva bela kao sneg mog prestola. pauci. svici dolete da joj svetle. Patke što ih je sretala duboko su joj se klanjale. veoma stara. Svi do poslednjeg stvora u njenoj okolini vole je i maze. Sve je bilo ne može biti lepše. kraljicu zime. među stenje. mala kraljice. Snežna Zvezdo. zaplovi noćas na sredinu jezera i čekaj. samo sam ja od noći crnja. svici. Plovila je tako ona. Ako joj se voza. čamčiću . nikad nisu videli tako male devojčice. i bila mnogo vesela. pa kad najzad udarite još jednom ulevo. san pticu savlada. Sedne na list bukve što je stajao u vodi kraj obale i otisne se na njemu kao na čamčiću niz talase. Ali se jednog jutra mala nestašnica iskrade od svojih drugova i sama pobeže na reku. te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime. mravi od čašica žira naprave kolica pa se po njih dvadeset upregne.zime: – Sve je oko mene belo: i drveće. Naišavši na nekakvu 40 . Ona je mala. komarci. u pravcu stare bukve. pošalji noćas na pticu što stoji sred jezera jato pahuljica i njima zauvek pokrij njeno crno perje. Ako zaželi da se ljulja. Ujutro Snežana opazi da vodom plovi beli labud. Zečevi sa obale su je zadivljeno gledali. tamo je panj gde živi kći vilinog konjica. pa je Snežana zbog toga umiljato zamoli: – Dobra. posmatrajući krajeve kroz koje je tekla reka.

pa se odmah digne iz jaruge i brzo. A istočni vetar stade prvo tiho. potom šumica oko livade. čamac joj se prevrne i ona upadne u reku te se udavi. kopali i želi kod drugoga. Kad se istočni vetar opet vratio u jarugu. Čim su stigli na livadu kraj reke i čim je vilin konjic oslušnuo srce male utopljenice. Zanjiha se od njegova daha okolna trava. Njihove igre nisu bile slične igrama varoške dece. Tuda slučajno naiđe vrabac. niko joj više ne može pomoći. vilin konjic pojuri na livadu gde je ležalo njeno telo. zamolio je patuljke da odmah pronađu istočni vetar i dovedu ga na livadu. ali. ostajala su kod kuće sama i igrala se. Jedva u zlo doba. Čim ču šta se dogodilo njegovoj devojčici. pa onda sve jače duvati u krioca obamrle devojčice. jer će skoro noć – doviknu mu patuljci. Njeni drugari. Tako se glas o njenoj smrti raširi brzo po šumi. Trčali su što su igda mogli i nađu ga kraj nekog potoka. oživela! – poviču radosno njeni prijatelji patuljci. dva manja dečaka. ne bi li ih pokrenuo. kao za pakost. da bi svoju decu ishranili. nađu ga u jaruzi. Ovi mališani su pravili sviralice od vrbova pruća. – Mala kći vilinog konjica je umrla. nađe se na livadi. zavukao se i ćuti. Roditelji su po ceo dan orali. misleći da je ni vetar ne može oživeti. Oživi mi je. hajde brzo do nje.maticu. njen sused. a njena krilca se lagano pokrenu. kad se sunce stalo kloniti zalasku. bube udese najlepšu svirku. deca. pa kad vidi da je sirota mala devojčica umrla. i patuljci brzo otrče da odnesu glas njenom ocu. Za to vreme. A posle nekog vremena talasi izbace na obalu telo male kćeri vilinog konjica. stanu plakati neutešno. Čuvši ovo. a krila male devojčice još ležahu nepomična. pleli kotarice. a vilin konjic je uze u naručje i obasu je poljupcima. pojure patuljci i svi njeni drugi prijatelji da traže istočni vetar. jer je već padao mrak. – Oživela je. od njega ni traga ni glasa. vilin konjic ga zagrli preklinjući: – Oživi moju malu kćer. vilinom konjicu. Ugledavši ga. za tren oka. – On sada razmišlja o načinu kako će je oživeti – primeti drugi. ali se patuljcima činilo da ne leti dovoljno brzo. Kraj kola pođu svici sa svojim svećicama. pravili vodenice na 41 . jer je već bilo prevalilo podne. prhnu odmah da javi njenim prijateljima. jer će za koji čas zaći sunce i biće kasno. – Vilin konjic je nemilosrdan reče prvi patuljak glasno plačući – on ne žali svoju kćer. jer ako ga pre večeri ne nađu i devojčica zanoći obamrla. oživi što pre. posade mravi svoju ljubimicu u kolica načinjena od žirove čašice i povezu je njenoj kući. TRI PATULJKA Daleko negde u planini živela je siromašna seoska porodica. oči joj se začuđeno otvore kao kod dece probuđene iz dubokog sna. ti jedini to možeš učiniti. tiho. a vilin konjic se vrati na potok kraj koga je obično noćivao. I vetar je mnogo voleo ljubimicu patuljaka i buba. molim ti se. Uto on još jednom iz sve snage dunu.

42 . patuljci su virili iza grma. te da vide ko to prenosi na drugo mesto ono što ona nameste kraj potoka. i nije ga mogla odneti. Deca se plačući vrate kući i reše se da idući put čuvaju stražu pored svoje rukotvorine. i kroz dvorište proseku stazu ređajući šljunak do šljunka. ali ne mogući da se dosete. Crnobradi i Riđobradi. Kako su bili vrlo mali. Pod slap što je padao sa brane stave podužu motku na čijoj su sredini bila lepezasto pozabadana mala drvca kao pauci na točkovima. i oko nje isti plot i ista staza od šljunka. ali on se nije dao izvaditi iz račava kao daje prikovan. Uveče. I tako. Kad imaju šta videti: na onom mestu gde su je sagradili ničega nema. odmah ću se ja pretvoriti u grumen zlata. i deca se vrate kući kad je već uveliko pao mrak. zabodene s obe strane reke. Jednog dana rano ujutro odu Stojan i Milan. udesivši je isto onako kako su je deca bila udesila. patuljci. Kad ujutru deca dođu na obalu i vide da im nema kućice. Tako je voda padajući okretala točak. Deca prosto nisu mogla da dođu sebi. Pokušaju da opet vrate točak na staro mesto. zakačio za kamen. Sedobradi u grumen srebra. ali Riđobradi primeti: – Pristajem na to samo ako noćas ne bude mesečine. Motku naslone na drvene račve. Pokušaju deca da je vrate na staro mesto. kad posle nekoliko dana sazidaju malu hlebarnicu. Za nekoliko dana deca naprave na obali kamenu malu kuću. daleko naiđu na svoju vodenicu. Sedobradi reče: – Hajde da dečiju vodenicu premestimo na drugo mesto. A evo šta se dogodilo. Zato se Milan i Stojan tužni vrate kući. Ponekad su zidali kućice kraj obale ili krčili staze kroza žbunje. samo na sasvim drugom kraju potoka.potoku što je tekao pored kuće. mislili su da se sva trojica u njoj nastane. a Crnobradi u grumen uglja. Dok su deca pravila svoju vodenicu. ograde je prućem. Crnobradi patuljak pristade odmah. Prvo naprave branu nagomilavajući kamenje i pesak sa muljem. Mogli bismo na njoj brašno mleti. odu kući jedva čekajući jutro da opet idu na igru. Kraj seljakove kuće u najgušćoj šumi živela su tri patuljka: Sedobradi. kad su bili gotovi. kao da su prikovani. tako su se zvala deca seljaka. I zbilja je nađu među žbunjem. a čim su otišli kući. Izjutra rano otrčaše da ispitaju da li vodenica i dalje radi. koji su virili iza žbuna. Ali čim su deca otišla kući. jer vi znate: vidi li nas na zlom poslu ma koje ljudsko oko. stoji ista onakva kakvu su je ona sazidala. ali se ni kamen ni drvce ne daju s mesta maći. pa samelju na njoj vreću brašna za sutradan. na potok i počnu graditi vodenicu. iziđu na obalu reke i kućicu prenesu daleko u šumu i sakriju je među žbunje. samo časkom svrate kući. Tako idući niz vodu. patuljci slobodno iziđu na reku i premeste dečiju vodenicu. Ovaj posao bio je gotov tek uveče. Kako te noći nije bilo mesečine. stoji ista istovetna. Potrče deca niz vodu da vide da se nije točak gdegod zaustavio. čudeći se šta će to biti. Potok samo teče kao što je i pre tekao. stanu je tražiti po okolini. da bi zavarala trag. i odmah opet kradom dođu da vrebaju lopove.

plašeći se da ga kakvo ljudsko oko ne opazi. I što je najgore. treba da je prenesemo kraj kućice. nije to naučila. Riđobradi nije isprva hteo da ide u krađu. po travi se valjati. Kad je bila mala. A Mara nema ni brata ni sestre niti kakve male susede da bi se s njima poigrala. Daleko u krugu gde stoji pesak deca se igraju. ali ne ume. deca ih ugledaše. Viri tako Mara kroz pukotinu plota i čini joj se da čuje kako lopte skakućući deklamuju: Lepo li je skakati po uzanoj stazi. pazi! A kante zveckaju: Lepo se je brčkati po česmenoj vodi. Maro.Te večeri mesečina je sijala kao dan i napolju se sve videlo. jedva odvoji Maru od plota. pucketaju točkovi kolica na pesku i skaču lopte negde na utabanoj stazi. pa se Riđobradi pretvori u grumen zlata. učini se mami kao da u detinjem disanju čuje uzdahe: 43 . Sedobradi u grumen srebra. Crnobradi u grumen uglja. Čuje se kako zvone limene kantice na svojim drškama. pa da u njoj pečemo hleb. da dete ne bi moglo samo izaći na ulicu. Do Mare dopiru zvonki razdragani glasovi. mama polazeći zaključa kapiju. Ne znaju to sve mame. Deca sve to blago odnesu kući i posle su sa svojim roditeljima živeli spokojno i imala čime da se školuju. ali ga druga dvojica nagovore: – Deca sad uveliko spavaju – rekoše oni – pa možemo spokojno u krađu. Maro. po pesku se brljati. Tako i Riđobradi pristade. Pazi. jer ni nju nije imao ko da vodi na dečje igralište niti joj je ko kupovao igračke. Noću kad se umorna iza sna trgne. Opazivši mesečinu. Hodi. LEPO JE BITI DETE Po ceo dan Mara viri kroz plot svoga dvorišta u obližnji park. Video si kako je lepa mala hlebarnica. hodi! Kad se mama vrati kući. Ali tek što su oni počeli da prenose hlebarnicu. Ponekad pokuša s detetom da se igra. te pođu u krađu.

A u parku je već vrilo od dece. I Mari se činilo da se sve te igračke i deca u horu vesele: Lepo li je dete biti. ali se Marinoj mami. mama. bila velika. Goneći. Ali ta je radost bila kratka. Ali je dete svaki dan molilo da ga izvede u igru među drugu decu. Okolo su trčali drveni konjići. istina. i uze da umotava neke krpe od Marine stare haljine u čvrsto klupče. koja je i u šetnji brzo koračala. Bela devojčica utom svoju loptu ispusti i Mara potrča da se njome malo poigra. i siromašne i zaposlene majke vode svoju decu u park. Kad bi inače okrpila i oprala Marino rublje. plot ili prag i preturi se. rano. nesavitljive šake detinja šačica je svaki čas klizila i sitni detinji koraci su jedva stizali mamu. kraj nje je stajala krpena.Ja sam jošte sasvim mala. Nedeljom. kad bi izvetrila i isunčala kuću. obruč svaki čas udari u zid. a obruč od bureta bio je izriban i svetlio se kao nov i kraj njega stojala nova novcata palica odeljana od mladog pruta. tu bi se i zaustavila. Pesak u krugu je ličio na ogroman šaren mravinjak. pa smišlja kako bi to mogla učiniti. Kad se Mara probudi. vodi! Pre nego pođe na rad. međutim. Na stazi su stajala bez gospodara 44 . Zato se ona brzo zadovolji svojom igračkom pa se kao čičak opet uhvati za plot i ostane tako dok se mama ne vrati. Svetla lica gumenih lopti poskakivala i valjala se po travi. počistila i popravila sve što se preko nedelje uprlja. s decom bi se poigrala. Iz njene koštunjave. Mama sede na prvu klupu bojeći se da Mara ne poželi sjajne i zvonke kupovne igračke dece što su se u velikom krugu igrala. Marina je. žuti. Mara se zagleda u belu devojčicu što je u naručju držala ogromnu loptu i vozila u kolicima lutku. Bela devojčica se ustremi i ote joj svoju igračku. Sem toga. Mara drvenim patrljkom goni neko vreme obruč po pokaldrmljenom dvorištu. ali kako nema dovoljno prostora. crvena lopta. i plavi. mama nađe poneku staru stvar. između cveća na slobodi. te mama jedne nedelje ustane rano. dan u igri provoditi. Bilo bi tako lepo poigrati se loptom koja ume da odskače. U igru me. istina. Zajapurene devojčice punile su peskom svoje kante. Jurile su sve vrste točkova i kolica i kola. ali gde bi pala. i imati lopte nove i konjiće i točkove. Pod ručicama oseti glatku elastičnu gumu i učini joj se da drži neko živo biće koje diše. svoj veliki obruč dete se brzo nađe tamo i stade očarano. da detetu bude igračka: pruži mu probušeni lonac ili siđe u podrum da iznese zarđali obruč sa bureta. činila se nekako bolesna i umorna. da sve to mora nedeljom da posvršava. crveni. A mami se svaku noć čini kako uzdiše i moli je da je odvede u park među decu. Mama uze dete za ruku i povede ga u park. koja preko nedelje kod drugog radi toliko nagomila posla u svojoj kući. već je dvorište bilo počišćeno i sušila se na jasnom suncu iza kuće Marina košulja i čarape.

I tako. Ona onda ugleda na klupi lutku koju je merila do sada jer se njena sopstvenica prljala građenjem kuće od peska. krpene lutke i lopte. To Maru uteši. Podjednako plodna i stvaralački nadahnuta i kada stvara za odrasle i kada piše za djecu. a okolo su igračke u horu zveckale: Lepo li je biti dete: što želite. U blizini su se igrala još neka deca čije igračke su kao i Marine bile domaća rukotvorina i stare u podrumu bačene stvari. To su bile šolje bez drške i okrnjene tacne. romana za djecu. jer se na šolji smejala neka beba. to i smete: kupuju vam mama. Mama dotrča. dan u igri provoditi. razne boje i oblika đinđuve. raznizane. zatim joj pokaza kako i njen obruč može daleko da se kotrlja a da ne padne. ova pjesnikinja spada u red naših najpopularnijih pisaca i najplodnijih 45 . čega god bi se dotakla. Mari se sve to toliko tužno učini da udari u glasan. BILJEŠKA O PISCU Pjesnikinja DESANKA MAKSIMOVIĆ ima iza sebe čitavu biblioteku knjiga koje je napisala: više knjiga poezije i proze za odrasle i velik broj knjiga pjesama.kolica natovarena peskom. slomljene mašice i viljuške. Devojčica što se igrala štipaljkom za rublje i šoljom bez drške pruži Mari šolju pozvavši je da stružu pesak iz jarka pokraj staze. Želeći da je razveseli ona joj pokazivaše kako se i njenom loptom može lepo igrati bacajući uvis i dočekujući je u ruke. priča. i Mara htede da ih malo povoza. Bilo je neobično slatko držati porculansku. Ali samo što je tri koraka koračila. u svilu obučenu lutku. a štipaljkom se moglo vrlo dobro čeprkati po zemlji. međutim. uze je na ruke i odnese na klupu daleko od glavnog kruga. Dečaci kopajući starim kutlačama načine čitavu kulu od peska. gorak plač. otimali su joj. Čak je i poneko dete iz velikog kruga ostavljalo svoje lakovane igračke prilazilo deci što su se igrala oko Mare. nečije je ruke istrgoše iz Marinih ruku: čuvarica devojčice se bojala da je Mara ne pokvari. pojavi se rumeni dečak i uze joj ih. Uskoro se njima dvema pridružiše i druga deca sa svojim krnjavim igračkama i načini se veseo žagor kao i u velikom krugu. baka svakog dana igračaka. i imati lopte nove i konjiće i točkove. A mama je osluškivala kako nedaleko iza granja zveckaju limene kantice: Lepo li je dete biti. bajki. a krpane lopte kao da dobiše mala krila u rukama veselih devojčica.

To su knjige: "Buntovni razred". Napisala je velik broj knjiga i za odrasle i za djecu. godine. Po završenom Filozofskom fakultetu u Beogradu radila je u mnogim mjestima kao prosvjetni radnik. čitankama koje izlaze u našoj zemlji i svijetu. 16. Za svoje djelo dobila je brojna jugoslovenska i svjetska književna i druga priznanja.stvaralaca. i antologijama jugoslovenske i svjetske poezije. Desanka Maksimović rođena je u Rabrovici (Srbija). maja 1898. kao i na mnoge svjetske jezike. plakete. od kojih izdvajamo samo neke naslove njenih djela koje je posvetila djeci. "Bela vrana". do onih najvećih književnih koje se dodjeljuju u našoj zemlji: Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu. Djela Desanke Maksimović prevođena su u svim našim republikama i pokrajinama na sve jezike naroda i narodnosti koji žive u Jugoslaviji. "Bajka o kratkovečnoj". nagrade. Poezija Desanke Maksimović zastupljena je u brojnim pregledima. zatim u zbornicima. 46 . panoramama. a velik dio života provela je pišući svoja djela. "Šumska ljuljaška" i druga djela koja se već godinama nalaze u školskim lektirama u čitavoj našoj zemlji. "Oraščići-palčići"! "Zlatokrili leptir". "Pradevojčica". "Đačko srce". povelje. izborima.