Luj Leže

Slovenska mitologija
Naslov originala:
Louis Leger, La Mythologie Slave, 1901

Preveo na srpski Rad. Agatonović, 1904

Luj Leže (1843-1924), francuski lingvista i istoričar, daje veliki doprinos izučavanju
slovenske mitologije. Legende, priče, pesme o postanku vasione, o bogovima, o
izuzetnim ljudima sa božanskim osobinama čine svaku mitologiju, pa i slovensku. Te
legende su (racionalne ili iracionalne sadržine), u stvari, jedna prerušena i
preinačena istorija Slovena.

SADRŽAJ

• Luj Leže: Slovenska mitologija - Uvod

• Glava prva: Izvori za slovensku mitologiju

Slovenski hroničari; ruska Nestorova hronika; Češke hronike: Kozmina, Dalimilova, poljska hronika
Dlugoševa. - Strani hroničari: Adam Bremenski, Helmold, Titmar, Saks Gramatik, Knytlinga Saga,
istorici Otona Bamberškog, vizantijski hroničari. - Nemi spomenici. - Jezik. - Apokrifni izvori.

o I Slovenski hroničari iz raznih slovenskih zemalja

o II Strani hroničari
o III Likorezni spomenici – jezik
• Glava druga: Vrhovni bog
•
• Glava treća: Dva vrhovna boga ruskih i baltičkih slovena Perun i
Svetovid
o Perun
o Svetovid - (Svantovit)
o Još nešto o otkriću idola u Zbruču
o
• Glava četvrta

Volos u Rusiji i Veles u Češkoj, - Volos i Sv. Blez - Vlasije (Blaise) - Horz. - Dažbog. - Simargl. -
Mokoš. - Svarog, Svarožić - Suarasici. - Stribog. - Trojan - Trajan. ruska i balkanska predanja

o Volos - Veles
o Horz
o Dažbog
o Simargl
o Mokoš
o Svarog - Svarožić - Suarazici
o Stribog
o Trajan – Trojan
 o
• Glava peta: Mlada božanstva

Triglav. - Jula. - Radgost (Radigost). - Podaga. - Pripegala. - Crnobog. - Bezimena božanstva. -

Rinvid. Turipid. Turuvid. Pizamar. Crnoglav (Tijernoglav). - Boginje. - Domaći bogovi. -

o Triglav
o Jula
o Radigast - Radgost
o Podaga
o Pripegala
o Crnobog (Crni bog)
o Bezimena božanstva
o Rinvid, Turupid, Puruvid, Pizamar, Crnoglav
o Boginje
o Domaći bogovi
o
• Glava šesta

Božanstva sudbine. - Vile. - Rusaljke. - Vodene nimfe kod Čeha i Poljaka.

oVile
oRusaljke
• Glava sedma

Kultus. - Žrtve. - Žrtvenici. - Hramovi. - Idoli. - Svete šume. - Izvori. - Vračari. - Proroštva.

• Glava osma

Život na onom svetu. - Da li i Sloveni verovahu u nj? - Suprotna svedočanstva. - Nav, bog Nija. - Raj.
- Način sahranjivanja. - Groblja, pogrebne svečanosti. - Kultus precima u Rusiji.

• DODATAK
o Svetovid (Svantovid) i Sveti Vid
o Snimci kipova
o Neke primedbe o slovenskim idolima
o
• Miodrag B. Šijaković: Varijacije na temu slovenski mit
•
• Napomene
 Luj Leže
Slovenska mitologija
Uvod
Ima prilično vremena, kako je moja pažnja prvi put bila skrenuta na slovensku
mitologiju. Kad sam god. 1865. otpočeo svoja istraživanja o preobraćanju Slovena u
hrišćanstvo, morao sam se zapitati: kakvi behu religiozni pojmovi neznabožačkih
Slovena? Pa sam im tada u svome delcetu o Ćirilu i Metodiju[1] i posvetio dvadesetak
strana. U to vreme one behu dosta nove; ali se i oslanjahu jednim delom na
dokumente, koji se tada smatrahu za autentične, a koji su od tada već oglašeni za
lažne. U god. 1880. pok. doajen Lihtenberger učinio mi je čast molbom svojom, da
mu za njegovu Encyclopédie des sciences religieuses dam jedan rezime iz
slovenske mitologije. To beše za mene prilika, da se ponovo vratim na proučavanja,
koja uostalom nisam gubio iz vida. Moj prevod Nestorove Hronike, kojoj bejah
posvetio toliko godina, jednako me je podsećao na ta delikatna pitanja.

Članak iz Enciklopedije verskih nauka, znatno proširen i prerañen, ponovo je

štampan u Revue de l'Histoire des Religions. Odatle je zasebno odštampan i pušten
u svet pod imenom: Esquisse sommaire de la mythologie slave (Pariz, Leroux,
1882). Odštampana u vrlo malom broju primeraka, ova je knjižica odavno iscrpljena.
Ponovo je štampana u drugoj svesci mojih Nouvelles études slaves.[2]

Pišući ovaj rezime, ja sam pre svega pomišljao, da zadovoljim radoznalost francuske
publike, kojoj su slovenska dela nepristupna, i koja uopšte ne zna, u kojim bi
nemačkim knjigama mogli naći ozbiljnih podataka o ovim teškim pitanjima. Tako se
desi, da sam ja učinio uslugu i samim Slovenima, kojima je jedan takav kritički
rezime zaista oskudevao. G. Stojan Novaković, tada ministar prosvete u Srbiji, jedan
od naših najspremnijih drugova, preveo je to moje delce, i odštampao u Prosvetnom
Glasniku, br. 1. god. 1883. Ovaj je prevod preštampan u listu Slovinac, koji tada
izlazaše u Dubrovniku. S druge strane, odlični slavista, g. Polivka učinio mi je čast
svojim prevodom na češki moje Esquisse u Sbornik Slovanský, koji je ureñivao pok.
V. Edvard Jelinek, god. 1883 (br. 8 i 9). On je svome prevodu dodao interesantne
beleščice. Docnije je, trudom g. Gornickog, profesora gimnazije u Penzi, izašlo i
jedno rusko izdanje u Filologičeskіe zapisk''і (Voronež', 1898).

Uz to i najodlučnije slaviste Ralston u Athenaeum (8. april, 1882) Jagić u Archiv fur
slav. Philol. (t. VI, str. 318) Beaudouin de Courtenay u Žurnal' Min. Nar. Prosvі''ščen
(mart, 1882) behu primili taj moj skromni pokušaj s takvom simpatijom, koja me je
nagnala, da ga se ponovo latim i proširim. Na žalost potrebe mojih lekcija na Collège
de France dugo su morale moju pažnju odvlačiti na druge predmete. Prva je dužnost
profesora da obučava. On nema prava dalje razvijati naučne probleme sve dok ne
zadovolji prve potrebe svojih učenika.

Tek 1895. god. mogao sam posvetiti dva semestra izlaganju slovenske mitologije.
Ove lekcije brižljivo pregledane, štampane su kao rasprave od 1896. god. u Revue
de l' Histoire des Religions. Tri najvažnije lekcije zasebno su odštampane. (Pokušaj
o Perunu i sv. Iliji; o Svetovidu i bogovima na svršetak vid, o caru Trajanu u
slovenskoj Mitologiji.)[3] Dve su čitane i u Akademiji Natpisa, koja se zainteresovala
za novine u ovim studijama.
Prikupljajući u ovu jednu knjigu sve te radove dugog strpljenja, ne krijem, da vidim
sve čime oskudevaju, da bi se podigao jedan definitivan monument... Taj monument
nije još niko podigao; i ja sumnjam da će on ikada moći i postojati. Ni najmanje se ne
možemo nadati, da ćemo za Slovene imati onakve radove, kakve je u našem veku
imala mitologija: Indusa, Grka, Latina, Kelta ili Germana. Graña je vrlo retka, a pisani
ili nemi spomenici ni po koju cenu se ne bi mogli zameniti hipotezama.

II

Od kada je mladi ruski naučnik Kajsarov objavio u Getingenu 1803. svoje delo:
Versuch einer slavischen Mythologie in alphabetischer Ordnung,[4] izašlo je na svet
mnogo radova o slovenskoj mitologiji. Ovo delo privuče pažnju Dobrovskog, koji mu
posveti jednu kritičku studiju u jednoj svesci raznovrsne sadržine Slavin-a (drugo izd.
str. 263. i dalje). Ni sam Dobrovski nije bio verziran u tom pitanju; ali onim kritičkim
okom, koje ga karakteriše, on je i Kajsarova i njegove naslednike stavio na oprezu
od kakve varljive tendencije ljudske lenosti. "Savetujem budućim mitolozima, veli on,
da se ne oslanjaju na poznije pisce, već da uza svaki članak navode najstarije
spomenike."

Na žalost, mi imamo vrlo malo ovih starih spomenika. Što se mene tiče, mislim, da
sam svuda sledovao savetu ovoga prvosveštenika slavistike. Smatrao sam za
dužnost da ponovo pročitam u originalu sve latinske, grčke ili slovenske pisane
spomenike, koji se odnose na predmet ovih studija. Držim, da sam uzgred otkrio i
nekoliko detalja, koji mojim prethodnicima behu umakli. Pa sam tako isto sebi
dopustio da iznesem i nekoliko novih hipoteza.

Osim studije o Kajsarovu, Dobrovski nije imao prilike, da se bavi slovenskom

mitologijom. Ona je morala privući pažnju Šafarikovu. Osim njegovih radova o
Rusaljkama, Svarogu, i, na žalost, rasprave o Crnobogu bamberškom, koja je
ponovo štampana u III sv. celokupnih dela njegovih Sebrane spisy (Prag, 1865.), on
je sastavio indeks mitoloških slovenskih imena, koja se nalaze u dodacima II sv.
Slovanske Starožitnosti (drugo izd. Prag, 1863). Ovaj indeks beše program za jednu
slovensku mitologiju, koju nije napisao. Tu se nalazi dosta imena, koja se danas
moraju izbrisati iz mitološkog reda, i vratiti u oblast mašte (Karus, Karevit, Krodo,
Polel) ili folklora (Koščej, Hasterman, Vesna itd.).

God. 1842. Hanuš je objavio u Lavovu (Lembergu) svoju knjigu Die Wissenschaft
des Slawischen Mythus. Danas se ovo delo ne bi moglo upotrebiti bez opasnosti.
Toliko isto se može reći i o Hanušovim radovima na češkom koji se odnose na
mitologiju (ipak treba izuzeti Bajeslovný Kalendár, koji je pre repertoar folklora.).
Uostalom svi radovi ovoga perioda su unakaženi upotrebom lažnih dokumenata.

Sreznjevski je u Harkovu u Rusiji objavio 1846. svoju vrlo poučnu raspravu o

svetilištima i crkvenim obredima neznabožačkih Slovena.

U člancima koje je dao Rigerovom Slovnik-u Naučný (češka enciklopedija) i

Pregledu praškog muzeja, Karlo Jaromir Erben pružio je znatnu grañu za izučavanje
slovenske mitologije. On je pomišljao da ih pribere u jedno delo, što bi izvesno bilo
vrlo korisno, ali i to delo ne bi imalo onaj apsolutno kritički i odreñeni karakter. Smrt
mu nije dopustila da izvrši ovo preduzeće. Osim toga što je upotrebljavao lažna
dokumenta, Erben je namerno pomešao mitologiju i folklor. Tako je on 1866. čitao u
Kralj. Naučnom Društvu u Pragu, i objavio u Časopis Českého Musea (iste god. str.
35) jedan rad o Kosmogoniji neznabožačkih Slovena, po pesmama galicijskih
Rutena. Ovaj je rad, sećam se, napravio mnogo larme o mitološkom svetu. U stvari
on nas nije mogao poučiti ničemu ni slovenskom ni novom. Pesme i galicijske
legende, kojima se Erben služio, jesu čista pozajmica iz lažnih - apokrifnih knjiga, tj.
iz hrišćanske književnosti.

Da bi i slovenska mitologija odlučno ušla u oblast nauke, trebalo je prvo očistiti njen
teren od lažne grañe, koja se na njemu nagomilavala. Napreci kritike poslednjih
godina su najzad dopustili, da se ostvari i ova prethodna pogodba. Bez sumnje
oblast slovenske mitologije postala je na taj način vrlo uzana; ali zna se bar odakle
se mora poći, - ako se uvek ne zna, kuda se ide.

Veliko rusko Afanasijevo delo: Vozrenіe Slavјаn'' na prirodu (3. sv. Moskva, 1866. do
69.) još i danas je jedan najdragoceniji repertoar; ali pisac hoće sve da navrati na
mitološke teorije u korist vremena u kome piše, i mitologija se tu davi u folkloru.[5]
Uostalom on je vrlo malo kritičan.

Ozbiljno treba biti rezervisan i pri knjizi pok. Kotljarevskog. Pogrebni običaji
neznabožačkih Slovena (Moskva, 1868). Ovo sam delo čitao nekada u društvu sa
svojim pok. prijateljem Bergenjem (Bergaigne). On beše vrlo oduševljen, pa mi
predlagaše, da ga zajednički prevedemo. Uprkos sveg mog poštovanja prema
uspomeni Bergenjevoj i Kotljarevskog, koji mi behu dragoceni prijatelji, držim, da
mogu reći, da bi taj naš rad bio uzaludan. Od dve stotine strana koje ta sveska
sadrži[6], danas se mogu zadržati jedva pedeset. Kotljarevski se koristio lažnim
spomenicima, - i ma da se on branio, - arapski spomenici koje je on citirao, izgledaju
mi, da se mnogo manje odnose na Slovene u Rusiji, nego na Varjage, tj. na
skandinavske useljenike.

U knjizi Faminčina (Famintsyne, Famincyne): Božestva drevnih' Slavјаn'' (Petrograd,

1884.) nema ni deset strana, koje se mogu upotrebiti.

U svojoj zaista strogoj kritici o ovom delu (Archiv, t. IX, str. 168.) g. Jagić je dao
pametnih saveta svima mitolozima.[7] Naročito ih je stavljao na oprezu od
zloupotrebe folklora, i protivu strasti, da se svuda vide sami mitosi. Primećivaše, da
što se više svuda gleda mitologija, izaziva se reakcija skepticizma, da i naučni deo
ceo izgubi svoju vrednost. Odličan muzikolog Faminčin ne beše ni najmanje
spreman za proučavanje slovenske mitologije, još manje za uporedno izučavanje
ove mitologije u njenim odnosima prema mitologijama indoevropskih naroda.[8]

Kao primer reakcije skepticizma, navešću jedan zanimljiv članak Kipričnikova, u

Žurnalu Min. Nar. Prosvі''ščen (septembar, 1885). Posle ovog pokušaja koji svu
slovensku mitologiju stavlja na dvadesetak potpuno nevrednih strana, izgleda, da
njemu ne ostaje ništa drugo, do odreći se sviju istraživanja o predmetu koji nas
zanima. Pa ipak nije baš tako.

God. 1870. na ono nekoliko žurnih strana koje napisa za Rigerovu Češku
Enciklopediju (Slovnyk naučný, t. VIII str. 603 - Prag.), Erben veli:
"Slovenska mitologija je jedna najteža grana slavistike; o njoj se mnogo pisalo; ali
osim nekoliko dobrih članaka o pojedinim pitanjima, još se jednako očekuje jedan
odreñeni rad u celini." Nekoliko godina kasnije pisaše Krek u Archiv fur sl. Philologie:
"Što se tiče slovenske mitologije do danas postignuti pozitivni rezultati ni najmanje
ne odgovaraju utrošenom vremenu. Niko bolje to stanje ne može shvatiti nego onaj
koji bi preduzeo da odbaci sve ono što pripada haosu protivrečnih hipoteza
osnovanih najčešće na rasuñivanju ili na a priori." (god. 1876. str. 134)

Ove rezultate, koje je tako teško dobiti, Krek je preduzeo sabiti u izvestan broj strana
svoga lepog dela: Einleitung in die slavischen Literaturgeschichte, II izd. (Graz,
1887. str. 378. do 440.) Na jeziku pristupačnom većini učenih ljudi one pružaju jedan
kratki zbijeni rezime, skoro potpun i dovoljno jasan o onome, što nam izvori kažu o
slovenskoj mitologiji. U ovom rezimeu beleške su često puta mnogo duže nego li
tekst na koji se odnosi. Čitalac, neuk ovim studijama, reskirao bi da se u njima
potpuno izgubi. Potpuno pravedno ceneći i ovo lepo delo, ja mislim, da ono nije ni
malo grañe iscrplo, i da u jednoj francuski ispisanoj knjizi, ili bar po načinu
francuskom, ima mesta sasvim drukčije raditi.

Knjiga g. Kreka naročito je upravljena slovenskim čitaocima; toga radi on izostavlja

mnoštvo sitnica, za koje pretpostavlja da su poznate, i koje će malo čitalaca i
pokušavati tražiti po originalnim spomenicima. On još prima uz to i neke spomenike,
koji su danas oglašeni za apokrifne.

Po mome mišljenju jedno potpuno i jasno delo o slovenskoj mitologiji mora iscrpsti
osnovne pisane spomenike, otresajući ih najpre od svih fantastičnih veza i
zbližavanja sa drugim spomenicima, ili osloboñavajući ih besposlenih hipoteza i
zbrke folklora slovenskog, germanskog ili čak indoevropskog.

Mišljah, da sam takav rad našao u knjizi H. Mbchal-a: Nákres slovanského bajeslovi.
(Skica iz slovenske mitologije), koja je štampana u Pragu 1891. god.

"Pokušaji o mitologiji, govoraše g. Mahal u svome predgovoru, većinom su rastureni

po raznim slovenskim zbirkama, nigde nema jednog rada u celini. Za nj se oseća
potreba. Stoga sam se rešio, da prikupim glavna fakta iz slovenske mitologije u
jednu celinu, koja će predstavljati rezime svih legendarnih ideja slovenskog
naroda."[9]

Na žalost, od dve stotine dvadeset strana ove knjige, samo šezdeset njih govori o
slovenskoj mitologiji. Ostatak je posvećen folkloru, legendama koje prouzrokuju
meteorološke pojave, kosmogoničkim pričama, ličnostima ili tradicijama, koje doista
postoje kod Slovena, ali su došle u njih iz hrišćanskog predanja ili iz stranih legendi.
Na taj način on počinje jednom glavom o kosmogoničkim idejama Slovena, koje se
vezuju za hrišćanske legende i apokrifne knjige. Treba još videti ono o Rahmanima,
Perhtu, Luciji (Rachmanes, Perchta), svetačkim danima: Ponedeoniku, Sredi i Petku.

Ceo ovaj deo pozajmljen iz folklora zaslužuje doista da se prevede. Slovenski je

folklor beskonačan; njegovom izučavanju posvećeni su zasebni listovi: u Češkoj
(Český Lid), u Poljskoj (Wista), u Rusiji (Živaја Starina), u Hrvatskoj (Zbornik za
narodni život), u Bugarskoj (Sbornik' za narodni umotvorniја), u Srbiji lepo ureñivani
"Karadžić". Prikupiti i rezimirati sve što je do sada izašlo o folkloristici, trebalo bi ne
znam koliko tucadi svezaka.

Pored sveg plemenitog i korisnog truda Mahalovog, ipak mi je bilo nemogućno ići za
njim na tako prostranom i rñavo ograničenom zemljištu.[10]

Pored ovih specijalnih radova, moram spomenuti, kao veoma pomoćne mi i korisne
radove g. Jagića, Briknera, Maretića, koji su objavljeni u Archiv fur slav. Phil., pa
radove Aleksandra Veselovskog, koji su izašli u Izvi''stіја Petrogradske Akademije
Nauka. Ovi radovi i mnogi drugi rastureni po najrazličnijim zbirkama biće spomenuti
u svoje vreme i na svome mestu.

Meni se čini, da je prostor slovenske mitologije jedino obeležen i ograničen pisanim i

nemim spomenicima - ako ih ima, - koji se odnose na neznabožačku periodu
istorijskoga života Slovena; ako još ove pisane ili neme spomenike može objasniti ili
dopuniti kakvo narodno predanje, ja se i na nj pozivam (npr. predanje o kultusu
kućnim bogovima, o pojmovima o onom drugom svetu). Ali ne smatram, da je folklor
nerazdvojni i bitni deo mitologije. Od toga se ja unapred ograñujem, jer bi bilo vrlo
dugo istraživati u kojoj je meri on mogao biti izmenjen hrišćanskim legendama,
pozajmicama od susednih naroda (Grka i Arbanasa kod južnih Slovena; Finaca,
Varjaga, Tatara, kod Rusa; Nemaca kod Čeha ili Poljaka). Ni po koju cenu ne želim
ponovo otpočeti koliko korisnom toliko i opasnom Afanasijevom knjigom.

Ako sam iz principa odbacio folklor - osim u izvesnim jasnim obeleženim

slučajevima, - ja sam isto tako iz opreznosti ili skepticizma, kao što će se videti,
odlučno odbacio i litvansku mitologiju, o kojoj ja ne znam ništa. Namerno odbacujem
sve teorije, sve sisteme; prenebregavam sve veze, - ma koliko one bile privlačne, -
sa mitologijom istočnih naroda, klasičnoga ili germanskoga sveta. Prikupljam
rasturene odlomke po pisanim spomenicima, sa kojima su me zbližili i sprijateljili više
od tridesetak godina revnosnoga izučavanja; no ne tvrdim da ću ih i sistematski
grupisati.

Ovakva kakva je, ova će knjiga popuniti jednu prazninu u našoj naučnoj literaturi,
ako smem reći - evropskoj naučnoj literaturi. Simpatija s kojom su moje slovenske
kolege prihvatili pokušaje koji su joj prethodili, dopušta mi, da se nadam, da će oni
isto tako učiniti i prema ovoj knjizi. Oni će u njoj naći nekih sitnica kojih nema ni u
jednom ranijem delu, a pored toga i izvestan broj hipoteza ili tumačenja koje ja ne
namećem, ali za koje na se uzimam potpunu odgovornost. Sadržina tih strana biće
izvesno za mnoge čitaoce ne Slovene jedno otkriće; one će učiniti, uveren sam, da iz
naših knjiga, iz naših repertoara potpuno iščeznu sve greške, koje su ih do sada
kvarile, i koje se jednako ponavljaju. Ovaj će pokušaj možda uliti učenijima i veštijima
od mene želju, da još dublje proniknu u ova delikatna istraživanja. No na žalost, sve
dokle budemo osećali jaku oskudicu u pisanim i nemim spomenicima
neznabožačkog vremena, biće nam vrlo teško postaviti slovensku mitologiju na istu
nogu, na kojoj stoje mitologije ostalih indoevropskih naroda.

Maja, 1901. god

 Glava prva
Izvori za slovensku mitologiju
Slovenski hroničari; ruska Nestorova hronika; Češke hronike Kozmina,
Dalimilova, poljska hronika Dlugoševa. - Strani hroničari:Adam Bremenski,
Helmold, Titmar, Saks Gramatik, Knytlinga Saga, istorici Otona Bamberškog,
vizantijski hroničari. - Nemi spomenici. - Jezik. - Apokrifni izvori.

Dosta su mnogobrojni izvori za slovensku mitologiju; ali ni jedan nam ne daje

dovoljan broj podataka ni mogućnosti, da dobijemo potpunu sliku o celini ove
mitologije. No pri svemu tome, oni nam rasvetljavaju prirodu izvesnog broja
božanstava, način kojim su obožavana - kultus, obrede i praznoverice
neznabožačkih Slovena.

Nemamo nemih spomenika o ovom kultusu, ili bar nemamo takvih, da bi bili
neosporne autentičnosti. Oni koji su dugo smatrani za dosta verne, kao idoli u
Prilvicu, Lav u Bambergu, danas su oglašeni za lažne. Nekoliko nejasnih odlomaka u
hramu u Arkoni, na ostrvu Rujnu, jedan - malo sumnjiv - idol pronañen u Galiciji,
nekoliko vajarskih radova do danas sačuvanih u danciškom muzeju, koji nisu možda
ni slovenski ni mitološki, - to je sve što nam je ostalo o onom tako bogatom
slovenskom kultusu, čije su idole i hramove tako rado opisivali: Adam Bremenski,
Helmold, Saks Gramatik, Titmar, biografi Otona Bamberškog i ruska Nestorova
hronika.[11] Nemamo nikakvog pisanog slovenskog spomenika (teksta) iz
neznabožačkog doba. Pesme i narodne priče, čije se poreklo gubi u tami onoga
vremena, izmenjale su se postepeno pod uticajem hrišćanskih ideja ili stranih
književnosti.

Glavni pisani spomenici, koji se odnose na mitologiju, jesu delo hrišćanskih

sveštenika, delom slovenskih, kao što je pisac Ruske hronike, najčešće stranih, a što
je još gore, nemačkih sveštenika. Nadahnuti najdubljom mržnjom protivu slovenskog
paganizma, oni se na nj osvrću samo kad hoće da istaknu "sramne" neznabožačke
obrede, i u duši svojoj da opravdaju uništenje idola i rušenje njihovih svetilišta.[12]

Pisane spomenike, koji se odnose na slovensku mitologiju, treba tražiti:

1) U prvobitnim hronikama slovenskih zemalja koje su pisane u narodu;

2) U latinskim, nemačkim ili danskim hronikama, kao: Titmara, Adama Bremenskog,

Saksa Gramatika, Knitlinge Sage (Knytlinga Saga), ili u nemačkim hagiografima
(napr. u biografa Otona Bamberškog);

3) U vizantijskim pisanim spomenicima: Prokopa, Konstantina Porfirogenita, koji daju

samo kratke podatke;

4) U arapskim pisanim spomenicima (Massoudi-a, Ibn Fozlan-a) koji su vrlo nejasni,

te ih treba najozbiljnije kontrolisati; jer treba najpre rešiti, da li oni, govoreći o tome,
podrazumevaju Slovene stare Rusije, ili skandinavske Varjage (Normane);
5) U današnjoj folkloristici, u crkvenim obredima, pričama ili pesmama, ukoliko ti
podaci potvrñuju rukopise;

6) U teološkim spisima srednjega veka koji ciljaju na neznabožačke obrede, koje je

crkva zabranjivala;

7) Najzad u jeziku, koji svojim najstarijim pa i današnjim oblicima svedoči i o prošlim

vekovima, i koji nam naročito svojom toponomastikom dopušta iznaći, ili bar
nagañati: o mestima na kojima se vršio obred. On nam još kazuje i kakve su ideje
vezane za lica, idole, razne obrede i dogañaje iz verskoga života neznabožačkih
Slovena.

I
Slovenski hroničari iz raznih slovenskih zemalja

Za poznavanje prvobitne Rusije Nestorova Hronika sadrži jedan neocenjivi

dokumenat. Ovaj hroničar pisaše krajem XI i početkom XII veka. Rusija je bila
zvanično u hrišćanstvo preobraćena 988. g. Stoga je ovaj analista mogao tada
poznavati sinove prvih Hrišćana i pribrati tačne podatke o kultusu njihovih predaka.
On nam, više-manje, pruža tačne pojedinosti o Perunu i Velesu, o Dažbogu,
Stribogu, Mokošu, Simarglu. Ako su i neka imena izopačena klasičnim
uspomenama, ima ih i koja su apsolutno izvan svake sumnje, i čije je postojanje
utvrñeno i drugim pisanim spomenicima. On nam daje o ovim idolima, više-manje,
detaljne podatke, o žrtvama njima prinašanim, o žrecima, Rusalijama (neznabožački
praznici), i daćama. I Novgorodska Hronika potvrñuje izvesne tekstove Nestorove
Hronike.

Jedan nastavljač prvobitne hronike (rukopis zvan ipatski), govoreći pod god. 1114. o
bogu Svarogu, udaljuje se dosta od svoga predmeta, pa umeće tu boga sunca
Dažboga, Egipćane, itd. U ovom stavu kao i u imenima izvesnih božanstava,
pomenutih u osnovnoj hronici, nije teško ne naći stranačkih utecaja.

Podaci koje daju ruske hronike dopunjuju se nekim dokumentima srednjovekovne

književnosti, zbornicima ili raznim religioznim zbirkama prevoda vizantijskih pisanih
spomenika, koji imenima slovenskih božanstava, ili onih koji se bar tako zovu,
tumače imena jelinskih bogova. Crkvene propovedi čine samo nejasne aluzije na
neznabožačke verske obrede. Odlomak epske poezije pod imenom: "Slovo o polku
Igorovu" sadrži nekoliko takvih mitoloških aluzija. Priznajem, da su one vrlo
sumnjive. Je li mogućno da se jednom hrišćaninu srednjeg veka, jednom
prosvećenom čoveku, svešteniku, dopalo da izaziva neznabožačke uspomene, da
priziva vetrove, unuke Stribogove, da u dva maha poziva jednog ruskog kneza,
unuka Dažbogovog, da izjednačuje sunce sa velikim bogom Horzom, govoreći da
knez Višeslav pretiče hod Horzin? Priznajem da mi ova huljenja na veru, pod perom
jednog hrišćanina srednjeg veka, izgledaju vrlo neverovatna.[13]
Češki hroničar Kozma iz Praga (XII vek), otac češke istorije, priča svojim, čas
književnim a čas prostačkim latinskim jezikom, doživljaje čeških legendarnih
kneževa: Kroka, Ljubuše, Pšemisla, Neklana, Hostivida, itd. Ali je vrlo rezervisan u
svemu što se tiče slovenske mitologije. I kad ipak mora učiniti kakvu aluziju na
bogove neznabožačkog vremena, Kozma im daje klasična imena:[14] "Ergo litate diis
vestris asinum ut sint et ipsi vobis in asylum. Noc votum fiere summus, Jupiter et
ipse Mars, sororque eius Bellona atque gener Cereris iubet"... Može li se iz ovog
stava zaključiti, da su Česi obožavali Peruna (Jupitera), Svetovida (Marsa), jednu
boginju rata, i jednoga boga pakla, čija imena i postojanje uostalom ništa nam ne
dokazuje? Na drugom mestu (knj. II, 8) Kozma veli, da je kneginja Teta naučila
narod obožavati Oreade Driade, Hamadriade, pa dodaje, - što je tačnije, - sicut el
hactenus multi villani velpagani hic latices seu ignes colit, iste lucos et arbores aut
lapides adorat, ille montibus sive collibus litat, alia quae ipse fecit, idola surda et
muta rogat et orat.[15] Iz ovog stava jasno se vidi, da su Česi obožavali idole. Na
žalost odavde ne vidimo ni imena tih idola. Drugi jedan, ne manje interesantan,
spomenik spomenusmo u početku III glave. On nabraja neznabožačke obrede koje
je ukinuo knez Bretislav II, žrece, vrače koje progna, i to je sve.[16]

Dalimilova stihovna hronika, koja je dušu svoju pozajmila iz Kozmine hronike, takoñe
ne dodaje ničega pozitivnog onim tako tamnim podacima svog prototipa. Ipak, pošto
je ona napisana na češkom jeziku, pruža nam neke pojedinosti, kojih nema u
latinskoj frazeologiji njenoga duhovnog oca (prototipa). Tako ona kaže, da stari Česi
zvahu nav stan mrtvaca:

"Potom Kroh jide do navi"

(zatim Krok ode u nav).

Ako se malo ispravi tekst na izvestan način, ona će nam kazati (II, stih 6) da se Čeh
(Cech) odselio iz Hrvatske u Češku, noseći na svojim leñima sve svoje pretke (dědky
své), tj. svoje kućne bogove (penates).

Pulkavina hronika (XIV v.) takoñe postala iz Kozmine, potpuno ćuti o veri
neznabožačkih Čeha. Sadrži nekoliko dosta tamnih aluzija na kultus brandeburških
Slovena: "cum in dicta marchia gens adhuc permixta Slavonika et Saxonika
gentilitatis ritibus deserviret et coleret ydola".[17] I malo dalje (oko god. 1153), otkriva
nam, da je u Brandeburgu postojao jedan idol sa tri glave,[18] i njega su obožavali
Sloveni i Saksonci.

Gallus-ova hronika[19] (prva godina XII veka), koja uostalom i nije poljskog porekla,
navlaš obilazi neznabožačko doba. Sve što nam kazuje o Poljacima pre hrišćanstva
jeste: da su bili poligamiste: "Istorum gesta quorum memoriam oblivio vetustatis
abolevit et quos error et ydolatria defoedavit, memorare negligamus".[20] Na drugom
mestu (knj. II, glava XLII), on uporeñuje neznabožačke Pruse sa zverovima.

Hronika učitelja Vićentija ne manje mrzi i izbegava neznabožačke stvari, te na njih ni

najmanje ne podseća.

Prvi hroničar, ili bolje istorik poljski u srednjem veku, koji se bavio verom
neznabožačkih Slovena, jeste arhiepiskop Dlugoš, ili Longinus, koji je pisao pri kraju
XV veka (od 1455 - 1481) svoju Historia Poloniae. U ovo vreme u pravoj Poljskoj
beše već nekoliko vekova potpuno nestalo paganizma, i poslednjih godina vrlo se
malo važnosti pridavalo Dlugoševim podacima o starim božanstvima njegove zemlje.
Nedavno se g. R. Br'ckner[21] trudio, da, što se tiče slovenske mitologije, oživi
Dlugoša. Dlugoš voli poljsku domovinu. Ne propušta ništa što se tiče začetka
njenoga života. Samo, kako je on prepunjen klasičnom mitologijom, trudi se da
iznañe svoje bogove kod starih Poljaka, i najzad ih nalazi šest.[22] Izjednačuje
Jupitera sa Yeszaom, Marsa sa Liadom, Venusa sa Dzydzilelya-om, Plutona sa
Nijom, Dijanu sa Dzevana-om, Cereru sa Marzanom. On zna i za boga vremena
(temperies) koji se zvao Pogoda, boga života Zywie; tvrdi da je u Gnjeznu bio i jedan
hram prvoga reda: "delubrum primarium ad quod ex omnibus locis fiebat
congressus." Očigledno su na nj mnogo uticale i hrišćanske ideje. Pošto je Gnjezno,
kao katolička mitropolija, sedište primasa, on bi hteo, da je ono igralo istu ulogu i u
neznabožačko vreme. On govori o hramovima, idolima, sveštenicima, svetim
drvetima, žrtvama (čak i u ljudima), godišnjim svetkovinama, od kojih su se neke,
uprkos hrišćanstvu, sačuvale i do danas, a jedna se i zove Stado. Na njemu se vidi
uticaj klasičkih i hrišćanskih uspomena; uzima za imena pojedinih božanstava oblike,
koji se ponavljaju u ovom ili onom narodnom refrenu. No pri svemu tome, s obzirom
na siromaštvo slovenskih izvora kod zapadnih naroda, njegova svedodžba nije
sasvim za odbacivanje. Ako je identičnost Plutona i nije sporna, nije manje istina, da
je ta nyja srodna sa nav-om kod Čeha, što nam pomaže da je bolje rastumačimo.

Brikner je još našao[23] nekoliko podataka u jednoj zbirci crkvenih beseda na poljsko-
latinskom jeziku, sačuvanih u petrogradskoj biblioteci. On je tu zbirku skoro objavio;
tiče se naročito naših mitskih bića. Jedan od tih podataka objašnjava nam i
Dlugoševe zablude.

II
Strani hroničari

Dok su češki i poljski hroničari namerno prenebregavali neznabožačko doba u istoriji

svojih naroda, stranci, koji nam pričaju borbe Nemaca ili Danaca sa danas već
nestalim baltičkim Slovenima, ili napore germanskih misionara da ih preobrate u
hrišćanstvo, većinom su bolje informisani. Naročito se njihovoj svedodžbi ima
zahvaliti, što mi danas možemo imati dosta jasnu sliku o religioznom životu baltičkih
Slovena i onih sa Labe, a osobito stanovnika ostrva Rujna. Mi zaboravljamo, da u X
veku sve zemlje s desne strane Labe i Sale (izuzimajući predeo izmeñu ušća Labina
i toka reke Trave) behu još naseljene slovenskom rasom.

Adam Bremenski (iz Bremena) učitelj u istoj varoši, kanonik gradske katedrale pisac
je Gesta Hammaburgensis eclesiae pontificum. On je živeo u prvoj polovini XI veka;
stanovao je na granici Slavije u jednom gradu, koji je zahtevao da postane njihovom
hrišćanskom arhiepiskopijom. Pohañao je Dance, mogao je ispitivati arhiepiskopsku
arhivu, slušati pričanja raznih misionara. U svojim Gesta Hammaburgensis eclesiae
pontificum on priča istoriju ove arhiepiskopije i istoriju obližnjih naroda, naročito
Skandinavaca i baltičkih Slovena; u III knj. izlaže trude kneza Gottschalk-a na
preobraćanju u hrišćanstvo Bodrića, obalskih stanovnika Labe i Baltičkog mora.
Princip mu je, da se ne zadržava na neznabožačkim stvarima: "Inutile est acta non
credentium scrutari." Ipak mu se omaknu više zanimljivih sitnica za našu studiju.
Tako (knj. II, glava XVIII) on ukratko opisuje varoš Retru (Rhetra) sa njenim hramom,
podignutim u čast demonv quorum princeps est Radigast; potvrñuje (II, 40, 41)
odvratnost Slovena prema hrišćanstvu i njihovo rñavo postupanje sa hrišćanskim
popovima; priča (III, 60) da je u ovom istom gradu Retri i vladika Jovan bio prinesen
na žrtvu bogu Radgostu.[24] Dokazuje nam da su stanovnici Rujna bili više odani
kultusu zlih božanstava nego ostali Sloveni (Descriptio insularum, 18). Nabraja u
nekoliko mahova mučenja, koja su iskusili hrišćani od nekrštenih Slovena, ili onih,
koji su se iz hrišćanstva povratili u svoju staru veru. Na žalost ni na pamet mu nije
palo, da nam i o idolima slovenskim i njihovom kultusu da onako potpunih
pojedinosti, kao što je dao (glave: XXVI, XXVII, XXVIII) o skandinavskim
božanstvima: Toru, Vodanu i Frigi (Fricco). Veruje u izvesno srodstvo sujeverja
Saksonaca, Slovena i Šveñana (I, 8).[25] Njegova mržnja na paganizam ne smeta
mu, da istakne i dobre osobine neznabožačkih Slovena (II, 19). Često citira izveštaje
očevidaca. Njegovo se uverenje ne koleba. I mi imamo samo žaliti, što nam je dao
tako malo podataka.

Helmoldovo delo Chronicon Slavorum jeste, kao što i sam naslov kazuje, najvažniji
izvor za istoriju Slovena u srednjem veku. Poreklom Holštinac, Helmold je bio
sveštenik crkve u Libeku, paroh parohije Bozau oko jezera Plena (Ploen) u zemlji
Slovena Vagrinaca (Wagriens).[26] U savezu sa vladikama Oldenburga Vicelinom i
Geroldom pridružio se njihovim naporima da pokrste neznabožačke Slovene. U toj
misiji on bi poslat k njima oko 1155., i primljen je od kneza Pribislava, čije
gostoprimstvo veoma hvali. Pribislav je bio hrišćanin. Helmold uostalom ima dosta
rñav pojam o Slovenima, bez sumnje usled njihove odanosti paganizmu: "Slavorum
animi naturales sunt infidi et ad malum proni ideoque cavendi". Naziva ih "natio
prava et perversa" (I, 27). Njihova je zemlja za nj "terra horroris et vastae solitudinis".
Priznaje uostalom, da su se Nemci prema njima rñavo ponašali. Sloveni, kojima se
on bavi, jesu osim Vagrinaca još i Ljutići i Bodrići izmeñu Labe i Odre. Njihovo
preobraćanje u hrišćanstvo, ili njihov povratak u ovo posle otpadništva, čini glavni
predmet njegove hronike; on piše: ad laudem Lubecensis eclesiae (posveta na
knjizi). Koristio se Adamom Bremenskim od koga mnogo pozajmljuje (testis est
magister Adamus). No on se tako isto služi i zapisanim predanjima i pričanjem
slovenskih staraca, "qui omnes barbarorum gestas res in memoria tenent". (I, XIV).
Izgleda, da je znao i slovenski jezik, jer navodi neke reči i piše dosta tačno neka
imena. Pruža više pojedinosti od Adama Bremenskog: o veri neznabožačkih
Slovena, o kultusu Crnom Bogu (I, 52), o kultusu Bogu Provenu (83), o idolu
Podaga, o hramu u Retri i bogu Radgostu, o Sivi, boginji Polabljana, o bogovima koji
imaju i koji nemaju svojih idola; on nam kazuje, da su Sloveni voleli praviti idole sa
više glava (što tvrde i drugi pisani spomenici), da veruju u postojanje jednog
najstarijega boga, od koga svi drugi proizlaze; da imaju svetih šuma (83). Zna da je
postojao Svetovid, bog ostrva Rujna, i misli da je to isto božanstvo kao i sveti Vid
korvejskih kaluñera. Glave 52. i 83, u njegovoj prvoj knjizi, i glava 12. druge knjige
jesu najvažniji izvor za našu studiju, i ako one ipak nisu jedine, kao što misli jedan
komentator hronike, g. Voelkel. Ova hronika ne prelazi godinu 1170.[27]

Titmar (roñen 976. umro 1018) bio je kanonik u Magdeburgu, i pratio je cara Henriha
II u njegovom pohodu protivu poljskog kneza Boleslava Hrabrog. God. 1009.
postane vladikom u Merzeburgu. Ovaj grad, ležeći na Sali, na samoj granici
Saksonije i Slovenije, beše slovenskog porekla. Ime mu znači, da leži izmeñu šume:
mese - izmeñu, bor - šuma; Titmar nadahnut svojim klasičnim uspomenama, daje
mu drugu etimologiju. Hoće da veže njegovo poreklo za Rimljane: "Et quia fuit haec
apta bellis et in omnibus semper triumphalis antiquo more Martis signata est
nomine". Ipak on zna i slovensku etimologiju, na koju aluzira: "Posteri autem (tj.
Sloveni) Mese, id est mediam regionis, nuncupabant eam vel a quadam virgine
seducta". Njegov germanski patriotizam buni se na pomisao o slovenskoj mitologiji.
Namerno izostavlja istraživanja neznabožačke istorije svoje dijeceze, i svoja pričanja
počinje krajem IX veka. Merzeburg je u ovo vreme bio na samoj granici germanskog
plemena. Na desnoj strani Sale življahu razni narodi, članovi velike porodice Srba ili
Soraba.

Kako-tako Titmar je morao pribrati nekoliko beležaka o njihovom jeziku, i u prilici ih

navodi: "Belegori, quod pulcher mons dicitur" (IV, 56) "Bele knegini, id est pulchra
domina" (X, 4); "Bolizlaus qui maior laus interpretatur" (IV, 45); i Dobrawa, quae
bona interpretatur (IV, 55). Svi njegovi prevodi nisu tako srećni, npr. kad prevodi
Medeburu (drvo bogato medom) sa mel prohibe. On ima uostalom jake razloge, što
ne voli Slovene. Dva njegova pretka (I, 10) su poginuli u borbi protiv njih. Prirodno je
što mu njihova neznabožačka vera izgleda gnusna. "Cum execranda gentilitas ibi
veneraretur" (VIII, 59). "Quamvis autem de hiis aliquid dicere perhorrescam, tamen,
ut scias, lector amate, vanam eorum superstitionem..." (VI, 23). No i pored njegovih
predubeñenja omaknu mu se ipak i po koji dragoceni podaci. On nam kazuje i neka
imena svetih mesta, kao pagus Silensis (VIII, 59), sveta šuma Žutibor (Zutibore).[28]
Spominje jednu bezimenu boginju, čiju su sliku Ljutići nosili na svojoj zastavi. (VIII,
65). Tvrdi da se kod nekrštenih Slovena sve svrgava smrću (I, 14). Ali ovo tvrñenje
biva usled istorije o vampirima. Titmar je u osnovi sujeveran; ali voli da opisuje
snove, utvari. Kad bi se iz njegovih tvrñenja moglo zaključiti, da Sloveni nisu verovali
u vampire, to bi doista bilo jedno zanimljivo svedočanstvo u njihovu korist. On zna,
da su oni imali idole (III, 19). Najzad i pored sve njegove mržnje, ipak posvećuje
čitave dve strane opisu varoši Redarv (Redarinaca), koju zove Riedegost, i koja je
bila jedno od glavnih svetilišta njihove vere. U protivrečnosti je sa Adamom
Bremenskim, koji toj varoši daje ime Retra, a bogu ime Radgost (Redigost). On
opisuje hram u ovoj varoši, idole, osobito one boga Svarožića (Zuarasici);[29] i
svedodžba, koju on daje o kultusu ovom bogu, potvrñuje se pismom svetog Brina
caru Henrihu II. Titmar zna, da su postojali i sveštenici, koji su vršili kultus ovom
bogu, i opisuje proroštva činjena pomoću svetih konja, što se takoñe potvrñuje
svedočanstvima Saksa Gramatika i Otona Bamberškog.[30] Zna da su kod Ljutića
hramovi i idoli vrlo mnogobrojni. Helmold skoro tako isto kaže. Titmar piše: "Quot
regiones sunt in his partibus, tot templa habentur et simulacra demonum singula ab
infidelibus coluntur." (VI, 25) I Helmold veli: "Praeter penates et idola quibus singula
oppida redundabant" (I, 63).[31]

Saks Gramatik je Danac. O njegovom životu malo se zna. Bio je sveštenik, i umro je
prvih godina XII veka. Pridodat je bio ličnosti Apsalona, episkopa Lunda u Skaniji,[32]
jednog od najznamenitijih državnika i prelata srednjega veka.[33] Apsalon je bio tajni
savetnik kralja Valdemara, i on je i nagovorio ovog da udari na Vende ili nekrštene
Slovene, te se taj napad svrši padom varoši Arkone 1168, kad i ostrvo Rujan
potpade pod dansku vlast, i slovenski paganizam bi sasvim uništen. Na poziv
Apsalonov Saks napisa svoje Gesta Danorum. To je jedan fini i elegantan prozaista;
pun je latinskog klasicizma, naročito iz Valerija Maksima. Je li on bio očevidac
dogañaja koje priča? Ovo se može samo pretpostavljati, ali ne i tvrditi. U svakom
slučaju episkop Apsalon, koji je učestvovao u svim tim krupnim dogañajima,
postarao se, po svoj prilici, da mu o njima da ozbiljnih podataka. Njegov danski
patriotizam je možda vatreniji od hrišćanske mu vere. On se koristio, a to nam i on
sam kaže u svom predgovoru, starim narodnim pesmama ("maiorum acta patrii
sermonis carminibus vulgata"), koje se potrudio i prevesti na latinski, zatim pričama
Islanñana (Tylensium) i kazivanjima vladike Apsalona ("Absalonis asserta docili
animo stiloque complecti cure habui").

Njegova istorija Danaca je jedini značajan dokument, koji mi imamo o borbama

rujanskih Slovena sa Dancima, o Arkoni, velikom svetilištu slovenskog paganizma, o
kultusu i uništenju idola Svetovidovog. U onome, što se odnosi na ovo božanstvo,
Saks je mnogo potpuniji od Helmolda, te je jasno, da je bio dobro o svemu
obavešten. No kao i Helmold on brka Svetovida sa svetim Vidom. Ovo zanimljivo
mešanje neznabožačkog boga i hrišćanskoga sveca lako se objašnjava onim
mislima, koje tada kružahu. Iako izgleda da je malo fanatik, ipak mu se (Saksu
Gramatiku) ne može prebaciti, da je imao predrasude svoga veka i svoje kaste. Mi
mu još dugujemo i dragocene podatke o kultusu Ruñevida, Torevida i Porenucija
(Rugievithus, Porevitus, Porenutius), o proroštvima, žrtvama i sujevericama
rujanskih Slovena. O svemu tome Apsalon mu je dao sve podatke.[34]

Pored istorije Saksa Gramatika meće se i Knytlinga-Saga (Historia Knytidarum) tj.

istorija Knidovih potomaka. Ona je sreñena pod nadzorom i nastojanjem vladike
Apsalona. Sadrži samo nekoliko vrsta koje se odnose na vreme, koje se nas tiče.
Potvrñuje pričanja Saksa Gramatika, čak ih dopunjuje, jer nam kazuje imena triju
božanstava, kojih nema u Saksu; a to su: Turipid, Pizamar i Crnoglav (Turipid,
Pizamar, Tiarnoglovius). Prva dva imena je vrlo teško protumačiti; poslednje je
jasnije, i očevidno znači: bog ili idol crne glave (čarnoglavy). Ma kako bili mršavi
njegovi podaci, ne treba ih prenebreći. Knitlinga Saga obuhvata dansku istoriju od
početka X veka, i svršuje se godinom 1187. Pripisuju je Olafu Torzonu (Olaf
Tordzon). Može se misliti, da je poznavao Saksovo kazivanje, i da ga je ono i
podstaklo, da sastavi svoju knjigu. Užasno izopačava osobena imena. Tako knez
Pryslav kod njega je Freedevus. Bez sumnje nisu bolje prošla ni imena božanstava.
Kako je on savremenik poslednjih dogañaja, koje priča, mogao je pribaviti i izvešća,
kojih nema u Saksa Gramatika.[35]

Biografije vladike Otona Bamberškog sadrže jedan osobito značajan dokumenat za

izučavanje slovenske mitologije. Poreklom iz Švabije, Oton se rodio u drugoj polovini
XI veka, u mladosti boravio je neko vreme u Poljskoj. Doprineo je braku Vladislava
Hermana sa Juditom sestrom cara Henriha IV. Naučio je poljski, te mu je to učinilo
znatne koristi u njegovim misijama kod Slovena.[36] Po povratku u Nemačku postane
vladikom u Bambergu, i bi posvećen u Rimu 13. maja 1106. g. U Poljskoj je bio
ostavio lepih uspomena. God. 1123. pozove ga knez Boleslav III da pokrsti
Pomeranske Slovene; on ode tamo, gde ga primi knez Vratislav, hrišćanin (pokršten
je u Merzeburgu). Oton poseti varoši: Pyrice, Kamin, Volin, danas Wollin, Ljtetin,
Koloberg (danas Kolberg),[37] podiže crkve, namesti i jednoga vladiku za Pomeraniju
u Volinu. U ovoj svojoj prvoj misiji pokrstio je više od 20 000 Slovena, i sagradio je
jedanaest crkava. No po njegovom odlasku izrodiše se mnogobrojna otpadništva. U
početku god. 1128. vratio se ovaj apostol u Pomeraniju preko Magdeburga, poseti
Havelberg, Uznoim, Volegost, Štetin, Volin, i vrati se u dijecezu meseca decembra.

Ebo (Ebbo) kaluñer iz Bamberga napisao je oko 1151. ili 1152. svoj Vita Ottonis. On
je bio poznavao vladiku, koristio se pričanjima njegovih drugova, osobito pričanjima
popa Udalrika (Udalric), koji je Otona pratio u njegovoj drugoj misiji, i, kako izgleda,
bio jedan poverljiv i inteligentan posmatralac. Ebo je dakle svedok vrlo dostojan
poverenja za sve što se odnosi na drugu misiju. Manje je pouzdan za prvu misiju.
Saopštava jedno autentično pismo vladičino papi. To je jedan vrlo savestan čovek,
kako izgleda, nesposoban za kakvu pobožnu podvalu. Njemu se može čovek
poveriti, ipak, naravno ne zaboravljajući, da je to čovek srednjeg veka i to crkveni.
Veruje naravno i u čudesa, i priča i neka, koja nisu baš sasvim neistinita. Ebo najpre
konstatuje neznabožački fanatizam Pomeranaca: Tanium esse gentis illius
ferocitatem, veli vojvoda poljski, ut magis necem ei inferre quam iugum fidei subire
parata sit. Priča, da stanovnici grada Julina (ime mu je od Julija Cezara!) poštuju
jedan stub podignut u čast ovog velikog čoveka. Posle raznih smetnji najzad vladika
Bernard skloni stanovnike Julina, da se pokrste, i obuči ih da svoje mrtve sahranjuju
u groblje, a ne po šumama ili poljima; da više ne meću štapove nad grobovima,[38] da
više ne podižu kuće za idole, da više ne pitaju za savet proročice, da ne pribegavaju
vradžbinama. Žreci julinski zaveriše se i protivu života vladičina. Oni odnesoše
jednoga idola Triglava, poveriše ga čuvanju jedne starice, koja ga skri u šupljinu
jednoga drveta. Vladika podiže u Julinu dve hrišćanske crkve; pa da bi što bolje
pridobio ljubav i naklonost novopreobraćenih, on stavi obe crkve pod zaštitu dva
sveca slovenska: sv. Vojteha (Adalberta) i sv. Vaclava, obojica poreklom iz Češke
(knj. I).

Knjiga II vraća se na istoriju grada Julina, koji je podigao Julije Cezar, i koji još čuva
njegovo koplje. Ovaj je grad bio čuven po kultusu jednome idolu, čije ime, na žalost,
nije zabeleženo, i koji je tu privlačio svake godine veliki broj naroda. Pokrštenje je
bilo sasvim površno, prividno. Mnogi su neznabošci po svojim kućama posakrivali
male idole, ukrašene srebrom i zlatom. Na opšti narodni, tradicionalni praznik svet
dolazi gomilama; kad su mu oduzeli te idole, on se odmah vraća paganizmu. Štetin i
Julin imañahu svaki po tri planine; na najvišoj stajaše idol Triglav. Jedna priča iz
druge Otonove misije kazuje nam da ti idoli imañahu odelo ili neke druge pokretne
ukrase.[39] Kad je vladika došao u grad Hologast, jedan žrec obuče na sebe odelo
idola, napravi se bogom, da bi podstakao svoje jednoverne. Oton za tim ode u
Hozegov, danas Guckov, gde nañe veličanstvene hramove (magni decoris et miri
artificii), za koje su stanovnici bili utrošili na tri stotine talanata. Ne kažu nam, istina,
koliko su vredeli ti talanti. Stanovnici ponude Otonu novac, da im ne dira svetinje. On
odbije ponudu, poruši im idole. O njima nam Ebo pruža dragocenih pojedinosti. Oni
behu, veli on, mirae magnitudinis et sculptaria arte incredibili coelata. Bez ruku,
izvrtenih očiju, odsečenih noseva, ovi su idoli jedva na nekoliko pari volova odvučeni
na lomaču. Ovo se svedočanstvo slaže sa Titmarovim čudnovatim načinom. (V, 23)
"Huius parietes variae deorum, dearumque imagines mirifice insculptae exteriis
ornant... interius autem dii stant manu facti, singulis nominibus insculptis galeis
atque loricis terribiliter vestiti..."

Ebo nam opisuje u Štetinu neke veoma teško razumljive spomenike o

neznabožačkom kultusu. Bilo je u tom gradu, veli on, pyramides magnae et in altum
more paganico muratae. Sa jedne od tih piramida, koja je očevidno imala religiozni
karakter, držao je propoved i vladika. Da li su to bili grobovi ili predikaonice? Ebo, na
žalost u svome i suviše kratkom pričanju, ne daje o njima nikakvih tačnih podataka.
Oton (18) zatim ide, da se moli Bogu, pod jedan orah[40] ili bolje pod jednu lesku
(idolo consecratum), koja se nalazi pored jednoga izvora, i nareñuje da se iseče.
Štetinjani ga zamoliše, da poštedi to drvo, čiji plod ishranjivaše čuvara. On pristade.
Više nego jedanput naići ćemo na tekstove koji govore o svetim drvetima.[41]

Herbord nije poznavao Otona. Ipsum autem in carne non vidi, veli on; ali je našao
jednog člana iz prve vladičine misije, koji mu je dao i one pojedinosti Ebu nepoznate.
On je svome pričanju dao literarni oblik dijaloga izmeñu Timona, molioca manastira
sv. Mihaila u Bambergu, i kaluñera istog manastira Sifrida. Timon je bio u službi kod
vladike čitavih pet godina. On je pratio Otona u njegovoj prvoj misiji. Pričanja koje
Herbord meće u njegova usta, vrlo su živa i puna duha; izgleda da ih je pisao pod
neposrednim uticajem samih dogañaja i da ih je pričao kakav inteligentan
pripovedač. Herbord se često služi Ebovim pričanjima i kazivanjima kaluñera
Priflinga. Mnogo je i učeniji i pismeniji od svoga prethodnika. On stavlja u usta svojih
lica duge govore. Nemački istorici se ne slažu o vrednosti njegovog dela. Žafe (Jaffe)
je vrlo strog; Kepke i Klempen (Koepke, Klempin) su mu naklonjeni. Kotljarevski ga
tako ceni, da mu se čovek može poveriti. Petrov deli Žafeov skepticizam. Herbord i
Ebo se dopunjuju na ponekim mestima: Herbord je potpuniji za prvu misiju, a Ebo za
drugu.[42]

Herbord je naravno rñavo raspoložen prema Pomerancima, za koje veli, da su

veroloman narod (II, 6), pa navodi njihovu varvarsku svirepost (4, 7, 11, 24) i
neznabožački fanatizam (II, 26).[43] On nam kaže, daje kod Pomeranaca postojala
jedna sveštenička kasta (II, 29), da je bilo hramova, koje on zove continae i fana (ib.
31,). Ovo ime continae buni ga, i on se stara, da ga protumači latinskim jezikom:
Sclavica lingua in plerisque vocibus latinitatem attingit, et ideo puto ab eo quod est
continere continas esse vocatas". Zatim opisuje te continae, pripisujući im neku retku
veličanstvenost, nabraja njihovo blago.[44] Priča da je vladika odneo iz ovih kontina
jednog idola Triglava, kojeg kasnije posla u Rim, da posvedoči svoj verski trijumf.
Pored jednog od tih hramova nalazaše se jedan hrast i jedan sveti izvor. Priča dalje
o postupanju pri gatanju, za što je služio jedan čudnovati konj, kojeg vladika prodade
na strani: asserens hunc magis quadrigis, quam propheciis idoneum (II, 33).[45] Kad
cela varoš bi pokrštena, opirao se još dugo jedan žrec, koji je čuvao ovu životinju.
Neznabožački hramovi behu porušeni, idoli razlupani i polomljeni (II, 36). Uprkos
svojih predubeñenja, on s hvalom pominje poštenje i gostoprimstvo Pomeranaca. U
knjizi III opisuje neprijateljsko držanje žreca prema hrišćanstvu (III, 4), njihove
napore i podvale samo da se odupru njegovim uspesima. Otkriva u gradu Hologostu:
(ib. 6) hram boga Žerovida (Gerovit.) qui lingua latina Mars dicitur, jedan sveti štit,
koji je sakrio bio jedan proždrljivi žrec; pa zatim prostran i veličanstveni hram u gradu
Gozgaugia (sic!) (Guckov). Neznabošci su tako mnogo polagali na taj hram, pa
moliše, da se sačuva, pa čak i da se posveti hrišćanskom bogosluženju. Ali se
vladika odupre, i hram kao i svi idoli, beše uništen. Grad Štetin, za koji Oton
mišljaše, da ga je sveg pokrstio, vrati se jednim delom u paganizam. Herbord
svedoči o svim naporima žreca, da narod raspale protiv vladike i njegovih drugova
(III, 14), o njihovom očajnom otporu svima misionarskim pokušajima (III, 17, 18, 20,),
o tragičnoj smrti jednog od tih žreca, koji je bio poludeo (ib. 25) možda iz očajanja,
što je morao svojim očima gledati propast narodne vere.[46]
Treća biografija o Otonu Bamberškom duguje se nekom bezimenom piscu, za koga
se može nagañati, da je bio kaluñer u manastiru Priflingu. On se koristio Ebom i
Herbordom, ali je upotrebio takoñe i pričanja nekih crkvenih ljudi (quae a notis
religiosisque personis), koje jasno ne označuje. Naročito su ta pričanja legendarnog
karaktera. Njegovo je delo vrlo kratko. I on veruje u priču o Cezarovom koplju; gradu
Julinu dao je Cezar svoje ime. (Čudite li se što se ime Jul. Cezara stavlja i kod
baltičkih Slovena, kad bi neki hteli ime Svetovida zameniti sa svetim Vidom!?).
Ponavlja fantastičnu etimologiju continae. Zna ih dve. Spominje kultus Triglavu i
jednom konju, koji služaše za gatanja.

Vizantijski pisac, koji piše o Slovenima: Prokop, Konstantin Porfirogenit, Leon ðakon
vrlo su uzdržljivi pri pisanju o veri slovenskoj. Prokop Cezareac živeo je u VI veku,
pratio je Velizara u njegovim ratovima u Aziji, Africi i u Italiji. To je ozbiljan istorik, koji
ni najmanje ne pušta na volju svojoj uobrazilji. Deo njegove istorije, koji nas
interesuje, jeste onaj, koji se bavi ratovima protivu Gota, i pričanja, koja je on pribrao,
jesu najčešće rezultat njegovih ličnih posmatranja. O slovenskoj mitologiji nam daje
kratke ali dragocene podatke, možda pod uticajem hrišćanskih ili neznabožačkih
ideja. On nam kaže: da su Sloveni obožavali jednoga najvišega boga, koji proizvodi
grom, reke, nimfe, da ne znaju za sudbinu (De bello gothico. t. III, c. XIV). Ovo se
poslednje kazivanje ne potvrñuje suvremenom folkloristikom, niti pak tekstovima
srednjeg veka.

Drugi vizantijski pisac, Leon ðakon, Konstantin Porfirogenit, daju uzgred nekih
podataka, koji će na svome mestu biti ispitani. Leon ðakon je živeo u vreme (X v.)
kada Vizantinci behu u večitom dodiru sa Bugarima i Rusima. Konst. Porfirogenit,
čija je knjiga o temama (oblastima carstva) tako dragocen prilog istoriji X veka,
namerno je izostavio govor o neznabožačkim stvarima.

Ruski teolozi daju nam nekoliko podataka. Tako, Hilarion (XI v.) jedan od osnivača
manastira Pečerskіj u Kijevu, u svojim: Razgovorima o zakonu (veri) datom preko
Mojseja, i istini koju je na zemlju doneo Isus Hristos istavlja neznabožačku Rusiju
hrišćanskoj: "Mi se više ne zovemo sluge idola, već hrišćani; ne gradimo više
kapišča (neznabožačke hramove) već Hristove crkve; ne žrtvujemo više jedan
drugog, već se Hristos za nas žrtvuje."[47]

Drugi pismeni izvori, većinom anonimni, navode više-manje tačna ali osakaćena
imena pojedinih božanstava, koje obožavahu nekršteni Rusi.[48]

III
Likorezni spomenici - jezik
Nemamo autentičnih spomenika, ili bar takvih, koje bi mogli s izvesnom
pouzdanošću pripisati kome božanstvu. Hrišćanstvo nije ništa u životu ostavilo od
hramova, koje su opisali: Helmold, Saks Gramatik, Titmar, ili istorici Otona
Bamberškog. Idoli, kojih je bilo bezbroj svi su uništeni. Oni pak koji još postoje svi su,
- osim beznačajnih ostataka hrama u Arkoni, - sumnjive autentičnosti. Takvi su:
bareljef u Altenkirhenu na ostrvu Rujnu; idol nañen u Zbruču (Zbrucu), a danas se
čuva u zbirci Krakovske Akademije; njegove snimke smo doneli na kraju knjige;
nekoliki grubi likorezi, koji se čuvaju u danciškom muzeju, a prvi put su objavljeni u
Archiv fur Antropologie 1894.[49] I njihovi snimci su na kraju ove knjige. Ako su ovi
spomenici slovenski, kao što se može pretpostaviti, oni ni najmanje ne odgovaraju
opisima onih tekstova iz srednjega veka. Oni nemaju ničega zajedničkoga sa
nestalim idolima, koje nam Titmar rado predstavlja kao primerke izvanredne
veštine.[50] Jedan moj učenik proputovao je skoro Nemačku. Molio sam ga, da
potraži u nekom muzeju kakve bilo ostatke slovenskoga kultusa. No on nije ništa
našao.

Jezik. - Ako je nestalo nemih spomenika, likoreza, ostalo je glasovnih. U jednom vrlo
interesantnom delu Miklošić je proučio hrišćansku terminologiju slovenskih
naroda.[51] Ova je terminologija i sama naslednica jedne neznabožačke terminologije,
koja se može upotrebiti. Sastoji se iz dvojakih elemenata; jedni su čisto slovenski, a
drugi su pozajmljeni iz stranih jezika. Nemajući nameru da navodimo sav slovenski
rečnik, mi ćemo ovde označiti samo ponešto.

Da počnemo imenom božanstva. Reč, koja hoće da označi boga, i danas je još u
svim slovenskim jezicima ista - bog. Nju nije donelo hrišćanstvo. Nalazimo je meñu
imenima neznabožačkih božanstava, koja su navedena u ruskoj Nestorovoj hronici:
Stribog, Dažbog; u Helmolda: Crnobog (Zcernoboh, id est deum nigrum).[52]

Smatra se, da je ova reč istovetna sa sanskritskom bhaga. To je jedan epitel bogu, i
osobeno ime jednoga božanstva iz Vede (staropersijski baga, starobaktrijski bagha, -
bog). Bagha na sanskritskom znači: blagostanje, sreća. Teško je odrediti, da li
slovensko značenje dolazi od ovog prvog ili drugog značenja. Pored reči bog, i sviju
ostalih, koje označavaju ideju božanstva, nalazimo: bogat, ubog, zbožje (žito,
pšenica na maloruskom), zbožo (Zbožo, fortuna, pecus), sreća, dika na lužičko-
srpskom; u češkom zbozi - imanje, trgovina. Neki pisci razdvajaju ova dva smisla, i
hteli bi videti za njih po dva različita korena. Ova razlika nije potrebna, jer ideja o
Bogu, sreći i dobru lako jedna drugu objašnjavaju.

Kao antitezu panslovenskoj reči bog nalazimo isto tako panslovensku reč bes (bјаs' -
zao duh). Izgleda, da je ova reč starija i od hrišćanstva, koje je sasvim prosto
prepisivalo reči διαβολος i δαιµον. Miklošić je vezuje za koren bi - udariti, tući. Možda
je to ta reč, koja se nalazi u imenu onoga božanstva na ostrvu Rujnu i koje Knitlinga
Saga zove Pisamar.

Druga reč čort (čёrt') nalazi se u ruskom, maloruskom, poljskom, češkom, lužičko-
srpskom (i u litvanskom) i u slovenačkom, u glagolu čortiti (čertiti) - prezreti,
proklinjati. Ova je reč apsolutno nepoznata staroslovenskom, srpskom i bugarskom
jeziku. Do sada se nije znala njena etimologija. Ja ću je rado vezati za staro gornje-
nemačko scrato (vidi dalje glavu o domaćim bogovima).
Obredna mesta. - Reč božnica (božnica) označuje u starim ruskim hronikama
hrišćanska svetilišta. Radi označavanja hrišćanskih hramova, hrišćanski jezik stvorio
je reči: cerkov', crkva ili kostel' koja odgovara svojoj - gornjo-nemačkoj chirichha
(koja je i sama postala od grčkog κιρίακον[53]) i latinskoj castellum.

Za neznabožačku periodu imamo jednu reč, koju navodi Herbord, istorik Otona
Bamberškog. To je reč contina, kojom je on sam označio hramove na ostrvu Rujnu.
Ova se reč dovoljno objašnjava slovenskim jezikom; staroslovenski k'šta (kontja),
znaci kuća; kontina, isto kao i hram znaci božja kuća. Ova mi etimologija izgleda
mnogo verovatnija od one koju predlaže nemački izdavač Herborda: poljski
Konczyna. Konczyna znaci prosto kraj, svršetak i ničega značajnog nema sa
pojmom jedne grañevine.

Staroslovenska reč hram' prvobitno znači: verska kuća. Reč kapište kapište,[54] koju
navode mnogobrojni slovenski izvori znači prvobitno mesto gde se čuvaju idoli
(kapi). Isto tako kymirište jeste mesto gde se nalaze idoli.

Za označavanje idola mi imamo u staroslovenskom pet raznih reči: kap, balvan,

istukan, ili stukan, kumir i modla.

Kap znači idol, nalazi se još i kao kapište koja po smislu nastavka - ište[55] znači idola
ili hram za idole. Izgleda mi da ne bi bilo teško ovu reč približiti reči kip, koja još i
danas postoji u slovenskom i srpskohrvatskom, i znači statua. Ova se reč nalazi i u
mañarskom ker. - Po svoj prilici je turskog porekla: ker, keb na ujgurskom jeziku (ist.
Turkestan) značila bi, prvobitno, idole prostačkih naroda susedni Slovena. Balavan
je turska reč. Istukan je trpni pridev od glagola istukati, - vajariti. Kumir na prvi pogled
meta slovenske fizionomije. Od nje je postalo kumirište, mesto gde se slave idoli.
Ostala je samo u ruskom, a u druge slovenske jezike nije prešla. Miklošić veli, da se
ovde nazire finsko poreklo (Etym. Worterb. sub. voce): kumarsaa - poštovati
(Veske[56] piše kumartaa i vezuje za mordvinsko komans). No učenom leksikografu
ovo poreklo izgleda malo verovatno, nema veli, tako starih pozajmica iz finskoga.
Modla, izgleda čisto slovenskoga porekla, i očevidno da ima neke veze sa glagolom
modliti-moliti, koji se pod raznim oblicima upotrebljava danas u svim slovenskim
jezicima. Modla u smislu idola nalazi se samo u češkom, gde znači hram, i u
poljskome gde znači molitva. Nema je u ruskom, iako ovaj ima reč moliti sја.

Pojam o žrtvi izražen je u čisto slovenskim rečima obјаt' (obećana stvar), žreti
(prinašati na žrtvu, žrtva. Izgleda (po Miklošiću, sub voce), da hoće da znači
približno: hvaliti, uznositi. Prvobitno je i postojalo samo u staroslovenskome i
ruskome. Zakol'' δφαγή-ono to zakolje (od korena kol-klati); treb (od korena tereb,
iskati) treba [57] ono što bogovi ištu: I prijde (Vladimir'') k' Kievu, i tvorјаše trebu
kumirom'.[58]

Koren treb ulazi i u veliki broj geografskih imena. Treba znati, da mesta, koja nose to
ime nisu mesta starih verskih obreda.[59] Ovakvih mesta je vrlo mnogo u Poljskoj,
Češkoj, u zemljama, u kojima su stanovali lapski Sloveni; vrlo su retka u Rusiji.
Jednom prilikom naročito ću se vratiti na rasprostranjenost njihovog značenja.
Molitva se kazuje glagolom modliti-moliti se, koji se nalazi u svim slovenskim
jezicima, i dolazi od korena modla - idol. U svojoj studiji o hrišćanskoj mitologiji
slovenskih jezika (§ 28) Miklošić ovu reč pripisuje sanskritskoj mrd "conterere", i
nagaña, da taj povratni glagol, čiji je predmet u dativu, znači prvobitnu misao, pojam
o skrušenju: moliti se Bogu - skrušiti se pred Bogom. No on je kasnije oporekao tu
etimologiju. Jer je zaista teško odvojiti modliti od modla.

Hrišćanski pop u Slovena zove se zasebnom rečju sveštenik, svјаščenik''. Reč ova,
postala od korena svet - svјаt' - jeste prevod grčke ιερεύς, latinskog sacerdos.
Označuje onoga, koji se naročito bavi svetim stvarima. Pojam o svetaštvu je morao
biti nepoznat neznabošcima: i za to je pitanje; da li taj koren svet nije prvobitno
značio pojam sile, moći.[60] Kod Rusa beše neznabožačka reč žrec', koja označava
onoga, koji vrši verske obrede (vidi gore). Za ovu ideju nemamo reči kod ostalih
slovenskih naroda.

Kod zapadnih Slovena: Čeha, Poljaka,[61] Lužičkih Srba, nalazi se danas reč knez,
ksiądz, što znači knez, i dolazi od gornjenemačkoga kuning. Ovo je izraz poštovanja,
sličan reči monseigneur, koji se kod Francuza daje: narodnim kneževima, prinčevima
i prelatima; ili je slična reči dom od dominus latinskog. Možda ona podseća na
neznabožačko doba, kada je, bez sumnje, plemenski starešina bio i vršilac verskih
obreda i prinašanja žrtve. Napominjemo da se ova reč naročito upotrebljava kod
Čeha i Poljaka, tj. u tim dvema zemljama, gde nikakvi pisani izvori ne dokazuju, da je
bilo neznabožačkih hramova i svešteničke kaste.[62]

Pored sveštenika-žreca nalazimo i čarobnika, vrača: vl''hv'', ruski volšebnik''. Ovo se

ime nalazi samo u staroslovenskom i ruskom jeziku. Vezuje se za stari koren vels
(vels), vl''snati, - mucati, mrmljati. Vrač, čarobnik - volšebnik bio bi onaj, koji je
mrmljao tajanstvene reči. Kod Poljaka i Čeha on se zove: čarodéjnik, czarodziej,
onaj koji čini čari - čary. U češkom i zapadno slovenskom cara znači crta, brazda. Da
to ne označava onoga, koji obeležava crte, znake, slova? U češkom se još nalazi:
černoknižnik, u poljskom czarnoksiežnik, onaj koji se služi crnim knjigama. Ova je
reč izvesno kasnija, mlaña od neznabožačkoga doba.

O idejama koje su Sloveni imali o onom drugom svetu, i pisani izvori i rečnik daju
nam vrlo nejasnih podataka. Reč nav (nav) izgleda, da znači mesto, kuda mrtvaci idu
posle svoga života. Mi ćemo o njoj raspravljati kad budemo govorili o idejama
Slovena o besmrtnosti duše.[63]

Reč raj primljena je u hrišćanskoj terminologiji gde u svim jezicima slovenskim znači
raj. Očigledno je i ona za vreme neznabožačke periode odgovarala sličnoj ideji.
Crkva hrišćanska ju je mogla dakle primiti bez ustezanja.

O pogrebnim obredima ostavili su nam stari tekstovi dve reči: strava i tryzna. Jednu
potvrñuje Jornandes a drugu ruske analiste. I pored suprotnih mišljenja, (Vidi
raspravu or. Krek, Einleitung, str. 435.) ja se ne ustežem videti u strava, koja se
slavila po smrti Atilinoj, slovensku reč - daću.[64]

Ruski hroničari beleže, da su trizne slavljene u čast mrtvih (Letopis' po ipatskomou

spiskou, str. 30, 37, 44; po Lav. sp. str. 77, 81, 87, 116). Ja držim, da je trizna srodna
stravi Jornandesovoj. I to je jedna vrsta daće. Čini mi se, da se karakter trizne
dovoljno jasno objašnjava u poslanstvu ruske kneginje Olge (X v.) Drevljanima: "Evo
me, dolazim k vama, spremite dosta medovine (med''i mnogou), pored grada, tamo
gde ste pogubili moga muža; hoću da učinim triznu svome mužu" (daću mu
podušje).

Pošto smo obeležili sve autentične ili verovatne izvore za slovensku mitologiju, vredi
reći koju i o apokrifnim, lažnim izvorima, koji su sve do poslednjih godina kvarili sva
ona dela, koja se odnose na našu studiju, navodeći na krupne greške i mnoge
naučnike, kao: Grima, Hanuša, Lelevelja, Erbena, Iričeka, Palackog, Kotljarevskog.
Na njihova dela ljudi se još pozivaju. S toga nije zgorega obavestiti čitaoce o
netačnostima, koje oni nisu mogli izbeći.

Jedna od najdrskijih mistifikacija XVIII v. bila je fabrikacija tzv. prilvičkih idola i

natpisa, koji ih krase. Potocki, Lelevelj, Kolar, dali su se zaneti tim grubim
izmišljotinama. Ne ulazeći u pojedinosti ove dugačke mistifikacije, dovoljno je da
uputim čitaoca na članak g. Jagića u Archiv f. slav. Phil. (t. v. p. 193 - 215, i II, p.
388.) Pored prilvičkih idola i takozvanih ruskih natpisa u Mikarzinu (Miikarzyn) može
se staviti i laf iz katedrale u Bambergu, sam za se potpuno autentičan; ali je g.
Šafarik vrlo pogrešno mislio, da na njemu otkrije ruski natpis, koji bi dao ime Crnog
boga.[65]

Isto tako treba označiti kao lažan i potpuno izmišljen portret Radgostov, koji krasi
neka Helmoldova (L'beck, 1659.) i druga nemačka izdanja.[66]

U XIX veku Češka je izdala čitavu seriju tekstova, koji se odnose na srednji vek, iz
kojih su mitolozi dugo crpli materijal, kojega se danas ipak moramo odreći. Da
napomenemo najpre pesmu poznatu pod imenom Ljubušin sud i Kraljodvorski
rukopis[67] (kralovedvor). Iz njih su pozajmljeni: opisi o nekim božanstvima: Bijes,
Tras, Morana (Bies, Tras, Morana), o sudbini duše posle smrti, itd. Sasvim drukčije
znamenit falsifikat jeste onaj o Mater verborum. Ona je polovinu veka trovala sva
izdanja posvećena našoj studiji. Biblioteka praškoga muzeja sadrži jedan rukopis
Mater verborum-a., vrstu latinskog rečnika, kompilaciju Salomona III, vladike iz
Konstance. Ta je kompilacija, kako se čini, iz XIII veka. Uz nju ima i nemačkih i
čeških objašnjenja. Izvestan broj ovih objašnjenja je autentičan. Sva ona koja govore
o slovenskoj mitologiji fabrikovana su u XIX veku. Ja sam ih nedavno pobrojao u
Revue d'histoire des religions (god. 1881, t. IV, str. 134. i 135.). Ovde ih navodim
ponovo, radi čitaoca, da, upotrebljavajući ih ne padne u istu grešku, u koju su upali
svi moji prethodnici.[68] Pesme, takozvane Slovenske Vede, koje je objavio pokojni
Verković; srpske pesme, koje je izdao pok. Milojević u Beogradu, oglašene su za
neverne, čim su se pojavile.[69] To je zaista šteta, jer ove fantastične zbirke su
neobično proširivale horizont naših studija.

Glava druga
Vrhovni bog
Da li su stari Sloveni znali za jednog vrhovnog Boga, koji bi u njihovom Panteonu
gospodario, kao Zevs u jelinskom a Jupiter u latinskom Panteonu? Prokop Cezareac
opisuje u jednoj znatnoj glavi, posvećenoj ratovima protivu Gota, običaje Slovena, pa
navodi nekoliko reči o njihovoj veri. Mi ćemo ih izvaditi odatle jednom za svagda,
pošto ćemo se na njih vratiti više puta.
"Sloveni, veli on, veruju da postoji jedan Bog, koji proizvodi grom, i koji je jedini
gospodar vasione; oni mu žrtvuju marvu i druge svakovrsne žrtve. Ne znaju za
sudbinu, i ne dopuštaju, da ona igra ikakvu ulogu u ljudskim stvarima. Kad im usled
bolesti ili rata zapreti opasnost od smrti, oni se zavetuju, ako se spasu, da će odmah
prineti bogu žrtvu. I čim se spasu, oni to doista i čine, i veruju, da su tom ponudom
bogu sebi život otkupili. Sem toga oni obožavaju reke, nimfe i druga božanstva, i za
vreme žrtvovanja oni gataju".[70]

Ovo se svedočanstvo tiče Slovena, suseda vizantijskoga carstva. Što se tiče

severnih Slovena imamo u Helmolda skoro jedan takav isti stav (I, 83): "Izmeñu
raznih bogova, kojima pripisuju vlast nad poljima, šumama, nad žalostima i
veseljima, oni ne poriču: da jedan Bog zapoveda ozgo, s nebesa, svima ostalima.
Taj svemoćni Bog zanima se samo nebeskim stvarima. Svi drugi imaju svoje
zasebno zanimanje, i svoj posao, pa se i njemu pokoravaju. Oni proizlaze iz njegove
krvi, i utoliko su važniji, ukoliko su bliži tome Bogu bogova." Na žalost, niti Helmold ni
ikoji drugi spomenik ičim potvrñuju ovo što je ovde rečeno o genealogiji i srodstvu
slovenskih bogova. Možda se hroničar ovde prosto i čisto podao uticaju uspomena iz
klasične starodrevnosti. Izmeñu svih božanstava, koje mi znamo, samo se za dva, i
to natežući, može izvući neka srodnička veza: Suarasici, ili što će biti Svarožić, sin
Svarogov; Porenutius koji bi mogao biti kakav Porenovic - Perunović - sin Perunov; i
to je sve.

Na jednom drugom mestu, izgleda, da bi Helmold hteo reći: da je taj Bog bogova -
Svetovid, pokazujući ipak želju, da ga pomeša sa sv. Vidom (II, 12). "Svetovid, Bog
zemalja rujanskih Slovena zadobio je prvenstvenu vlast nad svim slovenskim
bogovima. Za naše vreme slahu mu još godišnje poklone - danak, i priznavahu ga za
Boga bogova ne samo zemlje Vagrinaca, već i sve ostale slovenske oblasti (illum
deum deorum esse profitentes)."

Ma kako se zvao taj vrhovni Bog, baltički Sloveni su ga zamišljali kao "prepunog
slave i božanstva", ukoliko se to, istina, može suditi po svedočanstvu jednog biografa
Otona Barnberškog. Ebo priča (II, 1) da je misionar sv. Bernard bio preduzeo, da u
slovenskom gradu Julinu propoveda katoličku veru. On se tu javi bosonog, u vrlo
bednom odelu. Uroñenici ga zapitaše: šta hoće. On izjavi, da je sluga pravoga Boga,
tvorca neba i zemlje, da je od njega samog poslat, da njih spase idolopokloničkih
grehova. "Šta, rekoše mu oni, zar mi možemo verovati, da si ti vesnik pravoga,
vrhovnoga Boga, koji je tako slavan i pun svakojakih bogatstava, kad si ti tako jadan
i žalostan, da ni obuće na nogama nemaš?... Ti vreñaš pravoga Boga!..." Oton
Bamberški je vodio računa o toj lekciji, pa se pojavi meñu Slovenima u
najveličanstvenijoj pratnji. Uostalom Ebov tekst nije jasan, i ono što Sloveni govore o
vrhovnom Bogu, može se uopšte primeniti i na hrišćanskoga Boga.

Mir zaključen 945. god. izmeñu Slovena i Grka, o kome govori i Nestorova Hronika,
sadrži ovakvu klauzulu: "da oni Rusi hrišćani koji povrede ovaj ugovor budu kažnjeni
od svemoćnoga Boga, a oni koji nisu kršteni, da su lišeni svake pomoći Boga i
Peruna".[71] Ovaj bezimeni Bog koji se istakao i pre Peruna, jeste možda taj vrhovni
Bog slovenskog Panteona, ali on nema zasebnog imena. Možda je baš i hrišćanski
Bog unesen sasvim prosto u tekst ugovora navaljivanjem samih Grka, kojima Perun
nije izgledao dovoljan jemac. Izgleda, da je Perun bio vrhovni Bog u Rusa. U jednom
staroslovenskom prevodu legende o Aleksandru Velikom, koju navodi Afanasijev,[72]
reč Perun jeste prevod grčkog Zevsa. U srpskim narodnim pesmama, gde se nalaze
jasni tragovi paganizma, češće se nalazi jedna zakletva u "višnjega Boga i svetog
Jovana" Ovaj višnji Bog je očevidno hrišćanski Bog.

Češki jezik ima ime čoveka Svéboh, i imena mesta: svébohy. Erben a posle njega i
Polivka su pretpostavljali, da se u tom obliku krije ime onoga prvobitnoga i
vrhovnoga Boga: Sveboh - onaj, koji je Bog sam po sebi. Ovaj se oblik uostalom
nalazi samo u Češkoj. U češkom i u slovačkom nalazi se oblik praboh, prabǔh.
Predmetak (prefiks) pra odgovara latinskom per, nemačkome ur: Perdeus. Urgott,
stari Bog, izvrstan Bog. Drugi slovenski[73] jezici ne znaju za ove oblike, koje
uostalom i ne potvrñuju nikakvi pisani spomenici. Češki jezik tako isto ima oblike:
Přebǔh, u izrazu: Ach Bože, Přebože; oblik Rozbože (isti smisao) u unterjekciji Ach
Bože, Rozbože. Predmetak roz znači isto što i prě. Drsko bi bilo zaključiti iz ovih
današnjih izraza, da je takav oblik postojao i pre hrišćanske periode.[74]

Uopšte slovenski tekstovi ne daju nam nikakvih dokaza, koji bi potvrdili reči Prokopa
Cezarejca i Helmolda.
 Glava treća
Dva vrhovna boga ruskih i baltičkih slovena
Perun i Svetovid
Dve sisteme: ruska i baltička. - Perun po staroslovenskim ruskim pisanim
spomenicima; njegov kultus u Rusiji. - Božanstvo sličnih imena u drugim slovenskim
zemljama: Parom, Proven, Porenutius. - Perun i Sv. Ilija. - Hrast - sveto drvo. -
Svetovid Bog na Rujnu; njegov kultus. - Svetovid i Sveti Vid. - Tobožnji Svetovid u
Galiciji. - Bogovi na svršetak - vid (-vit): Ruñevid, Žerovid (Gerovit) itd. - Neka
objašnjenja.

Za slovensku mitologiju postoje dve različite sisteme izvora: ruska koju potvrñuju
staroslovenski ruski izvori, i sistema polapskih Slovena (oko basena reke Labe) i
baltičkih Slovena, koju potvrñuju latinski izvori germanskog porekla. Izmeñu njih
dveju nema nikakve veze ni odnošaja. Šta više mogu se navesti neka božanstva,
kao Pron, Porenucije, čija imena jedva da podsećaju na Peruna, i Svaroga Ruske
hronike, koji može lako biti, - Bog bi znao po kakvoj vezi, - srodan sa Suarasici -
Svarožićem germanskih pisaca, ruskog Volosa, za koga se misli, da se nalazi vrlo
daleko od Baltika, a on je i na obalama Labe u češkome Veles-y.

Kad proučimo oba vrhovna Boga ovih dveju sistema: ruskoga Peruna i Svetovisda
rujanskog, ispitaćemo posebice, ukoliko je to mogućno, i jednu i drugu ovu mitološku
sistemu, rusku i baltičku, označiti sličnosti i njihove dodirne tačke, ako ih bude.

Perun

Perun je onaj meñu bogovima slovenskoga Panteona, o kome imamo najviše

pisanih izvora. Njegov kultus potvrñuju nam neosporni tekstovi. Ime se njegovo
ponavlja više puta ne samo u ruskoj Nestorovoj Hronici, već i u onom tako
zanimljivom ugovoru, koji su Rusi zaključili sa vizantijskom carevinom 907. i 945.
god.[75] Rusi polažu zakletvu na prvom ugovoru preko svojih mačeva u ime Peruna,
svoga boga, i Volosa, boga stada. Drugi je ugovor još izrazitiji: "Ako neki vladalac
(knez) ili neko od naroda ruskog povredi ovo što je ovde napisano, da pogine od
svoga oružja, da bude proklet od Boga i od Peruna kao verolomnik". Hroničar uz to
dodaje: "Sutradan ujutru Igor saziva poslanike (grčke) i ode na brdo na kome bejaše
Perun i tu položi zakletvu sa svim svojim glavarima, koji behu nekršteni: "a Rusi
hrišćani položiše zakletvu i crkvi (kapela) sv. Ilije". Ja navlaš podvlačim ove reči; jer
ćemo malo niže pokušati, da vidimo: kakav je odnošaj mogao postojati izmeñu
neznabožačkog boga i biblijskog proroka.

Perun je još jednom prizvan kao najviše božanstvo u ugovoru, koji je Svetoslav
zaključio 971. g. sa Grcima. "Ako ne uščuvamo i ne uspoštujemo ono što smo gore
izjavili, neka smo prokleti od bogova u koje verujemo, od Peruna i Volosa, boga
stada."

Po istoj hronici postavio je 980 god. knez Vladimir u Kijevu na jednom uzvišenju više
idola, na prvom mestu idola Perunovog. On je bio načinjen od drveta, glava mu je
bila od srebra, a brada od zlata. Oko njega su bila poreñana ostala božanstva: Horz,
Dažbog, Stribog, Simargl, i Mokoš, koje ćemo sve ispitati. I Perunu kao i svima
prinašane su žrtve. Drugi jedan knez Dobrinja podiže jednog idola Perunu na
obalama reke Volhove, pored Novgoroda.

God. 988. Vladimir se pokrsti; pa naredi da se poruše svi idoli; jedne sagore, a druge
pobacaju u vatru: "On izda naredbu, da se Perun priveže konju za rep, i tako dole
svuče do ispod Boričeva u potok; za tim naredi dvanaestorici ljudi, da ga tuku
batinama. Dokle su ga oni tako vukli potokom, nekršteni ljudi nad njim plakahu.
Tada, pošto su ga tako dovukli do Dnjepra, bace ga u nj. Vladimir reče svojim
slugama: 'Ako se gde zaustavi, odgurnite ga od obale, dok ne proñe vodopad, a tada
ga ostavite'. Vetar ga donese do jedne obale, koja se od tada prozva Perunova
obala, i koja i danas nosi to ime."

Na taj način još u početku XII v. jednim topografskim imenom behu sačuvana u
okolini Kijeva sećanja na Peruna. Ovo je ime iščezlo vrlo rano iz ovih predela. Ali se
nalazi ipak na drugim mestima. G. N. Barsov[76] beleži jedno Perunovo u Volginom
basenu, i jedno ime Perun blizu V. Novgoroda, na levoj obali Volhova, na mestu gde
bejaše Perunova statua, koju razori vladika Aćim, kad Novgorod bi preobraćen u
hrišćanstvo. Novgorodska hronika ovako nam priča tu epizodu:

"God. 6497 (989) pokrsti se Vladimir. Vladika Aćim doñe u Novgorod, i razori sve
žrtvenike (trebišta), obori Peruna, i naredi da se baci u Volhovu; i vukoše ga po blatu
tukući ga bičem i štapovima; jedan zao duh uñe u Peruna, i počne kukati: ' Oh mene
nesrećnoga! Ja sam pao u nemilostive ruke'. I on preñe preko velikog mosta, baci
svoju batinu na most, te se još i danas ludaci udaraju tom batinom, da učine
zadovoljstvo zlim dusima. Zatim naredi, da ga (Peruna) niko ne primi, i jedan
stanovnik sa Pidbe[77] ode ujutru na obalu reke u času, kad Perun prispe do obale,
odgurnu ga jednom pritkom: ,Dosta si dovde jeo i pio, mali moj Perune, produži i
dalje ploviti'! I satanski predmet iščeze".[78]

Ove iste pojedinosti ponavljaju se i u kompilaciji pod imenom: Kratki anali

novgorodskih crkava, koje se nalazi u istoj zbirci u kojoj i hronika. Vrlo je zanimljivo i
svedočanstvo onoga popoljačenoga Talijana Gvanjinija, koji god. 1578. objavi delo
pod imenom: Sarmatiae Europae descriptio. "Na ovom mestu, veli Gvanjini, uzdizaše
se nekada Perunov idol, baš onde gde je danas manastir Perun, nazvan tako po
imenu ovoga idola. On - idol, bio je obožavan od Novgoroñana. Predstavljao je
čoveka kako u ruci drži ognjeni kamen; sličan je gromu, jer reč 'perun' kod Rusa i
Poljaka znači grom. U počast svoga idola goraše i noću i danju vatra naložena od
hrastovih drva. Ako se nepažnjom slugu, koji je moraju čuvati, ova vatra ugasi, svi bi,
bez ikakve milosti, odmah bili osuñeni na smrt."

Ove tako odreñene pojedinosti nose vrlo ozbiljan karakter istinitosti; no pitanje je
samo: odakle ih je Gvanjini mogao uzeti?...
Ovim čisto istorijskim podacima mogu se dodati i drugi. Na ime Perun nailazi se u
vrlo mnogo pisanih spomenika XIV i XV veka, koji se odnose na veru starih Rusa.[79]
Navešću samo najglavnije. Jedna galicijska karta iz godine 1302. spominje kao znak
obeležavanja nekog imanja jedan hrast pod imenom Perunov dub.[80]U jednom stavu
romana o Aleksandru Velikom ime Zevs prevedeno je sa Perun.[81] U jednom
apokrifnom spomeniku, Dijalogu tri sveca, čita se: "ima dva anñela gromovnika,
jelinski Perun i jevrejski Horz." Na taj način postojanje Peruna kao boga gromovnika
u Rusiji utvrñeno je čitavom serijom neospornih pisanih spomenika. Da li je on onaj
vrhovni Bog o kome govori Prokop Cezareac (θεςν ένα άπά ντων κύριον)? To se ne
može potvrditi; no on je izvesno onaj gromovnik vizantijskoga istorika. (τής αςτράπής
δηµιουργςν).[82]

Kod južnih Slovena, Srba i Bugara, Perunovo ime ne spominju nikakvi istorijski
spomenici. Ali se nalazi u jednoj narodnoj pesmi, koju je Rokovski zabeležio.[83] No
ovaj je tekst vrlo sumnjiv, reč perun i smislu groma (vidi dalje) ne postoji ni u
srpskom ni u bugarskom. Stoga je čovek prinuñen obratiti se na nekoliko
geografskih, botaničkih ili drugih imena. Tako je ime perenuga ili perunika zajednička
reč i u Bugara, Srba i Hrvata, i znači iris germanica. Neki su primećivali, da ta reč
dolazi možda od reči veronica, pa je narodnom etimologijom iskvarena. Ali veronica
nema. ničega zajedničkoga sa iris germanica. S druge strane se skreće pažnja da se
kod Srba ta biljka zove i bogiša, i da leči izvesne bolesti (bogiša - božja biljka).
Navodi se u Bugarskoj jedna planina Perin, pa bi se htelo, da je to Perunova planina.
Ovu istovetnost dopuštaju i veliki auktoriteti: Miklošić i Krek. K. Iriček [84] sa mnogo
više verovatnosti pripisuje ovu reč elbasanskoj perdon što će reći: zalazak (sunca).

Isto tako pokušava se utvrditi, da i kod Slovenaca postoji ime Perun, kao ime
čoveka. Krek, koji je i sam Slovenac, navodi jedno selo Perun (Perunja ves), jedan
vrh brega Perun; jedna šuma Perun nalazi se u okolini Poljica, u Hrvatskoj. No
trebalo bi znati, od kada postoje ova imena. Možda su i skorašnja. Jer ime Perun,
ako i postoji kao takvo, zar ne može biti sasvim prosto jedan nadimak? - Poñemo li
malo severno, naći ćemo u slovenačkim narodnim pesmama (koje je sakupio Kolar),
jedno ime Parom koje baca gromove:

Bouh Parom zaoblacom;

A vidi to nahněvany.

Tresk! zahrmi jej do čela

Hned i z deckem zkameriěla.

(Ražljućen Bog Parom iza oblaka, vide to, i najedanput baci grom, i ona bi odmah
skamenjena).[85]

ILI OVA:

Za onijeh časov

Za starych Bohov
Za Boha Paroma.

(U ono vreme, u vreme starih bogova, u vreme boga Paroma.)

Ovo su klasični navodi. Do sada ih niko nije osporio. Pa ipak ja bih želeo videti ih
potvrñene i drugim svedočanstvima, osim Kolarevog.[86]

Voleo bih znati i iz kojeg su vremena; Kolar je imao strahovitu uobrazilju, a vrlo malo
kritičnog duha. Po češkom Kott-ovom rečniku (sub voce - Perun) nalaze se i u
slovačkim zemljama oblici Param i Baram, glagoli peruntati - udarati gromom, i jedan
pridev perunsky, koji se odnosi na grom. U Češkoj ne postoji ime Perun u starim
autentičnim pisanim spomenicima. Njega navode kao ime lica (Krek, str. 389.). Ali to
je možda kao i u slovenačkom jedan prost nadimak. Imena izvršioca radnje na
nastavak un nisu retka u češkom jeziku: běhoun, trkač, krĭkloun, vikač itd.

Kod baltičkih i polapskih Slovena četvrtak se zvaše perendan.[87] Ova reč izgleda
skovana od nemačke Donnerstag. No da li peren znači grom ili boga groma? Da li i
Helmoldovom Proven-y, treba videti Peruna?[88] "Mi odosmo u onostranu Slaviju, i
uñosmo u jednu šumu. Tu izmeñu vrlo starih drveta videsmo hrastove posvećene
Provenu, bogu ove zemlje. Ograñeni su bili šumskom ogradom, kroz koju se ulazilo
na dvoja vrata. U svima selima ove zemlje ima mnoštvo kućnih bogova (penates) i
idola; ali ovo je mesto glavno svetilište za ceo ovaj predeo. Narod, kralj, sveštenici,
svi tu dolaze radi suñenja sporova. Pristup u svetilište dopušten je samo
sveštenicima i onima koji hoće da prinesu žrtvu, ili onima kojima preti opasnost od
smrti, a nije im otkazano pravo azila. Jer Sloveni toliko poštuju ove svoje svetinje, da
ne dopuštaju, da se neprijateljskom krvlju okalja ni hodnik njihovog hrama."

U Helmolda se uostalom nalazi još jedan bog Prove:[89] "Deus Altenburgensis terrae"
- osobito poštovan u Star-gradu. Ovaj bog nema kipova ("quibus nullae sunt effigies
expressae"). Ova imena: Prove i Proven možda su identična sa Perun. Helmold zna
ne samo za ime idola, već i za ime sveštenika - žreca, koji ga je služio.[90]

Bog Porenucije (Porenutius), po svedodžbi Saksa Gramatika, poštovan je u Arkoni,

na ostrvu Rujnu.[91]Ovo bi ime moglo predstavljati ime Porenović, Porenov
(Perunov?) sin. Nemamo tako ozbiljnih primera o srodstvu slovenskih bogova. U
svakom slučaju, opis ovoga baltičkoga božanstva ne priliči tako onome opisu koji
nam daje Ruska Hronika o Perunovom idolu. Idol u Arkoni imañaše četiri lica, a peto
lice na grudima; leva ruka dohvata čelo ovog lica, a desna bradu. Ni malo se ne
može zamisliti jedan bog groma u tako meditativnom položaju.[92]

U Poljskoj takoñe ima izvestan broj mesta, koja se i danas zovu Peruny, Piorunow,
To su, vrlo lako, mesta na koja je nekad pao grom, pa od njega čak izvedene i neke
reči. Zna se za neko kamenje pod imenom piorunek:[93] Jedna priča iz Galicije
okruga Tarnobrzeg, kod Lasovakis-ćana dokazuje, kako izgleda, da u ovim
predelima još žive uspomene na Piorun-a ili Peruna neznabožačkog.[94] Evo te priče
u prevodu: "Neki gospodar običavaše ići nedeljom u lov. Jedne nedelje ode on tako
u lov, i kad bi vreme službe božije, on ne bejaše ništa ubio. Najedanput jedan crni
oblak otvori nebo, i u daljini se ču grom. Gospodar pogleda i spazi u reci jednu veliku
i grubu crnu ticu, gde stoji na jednom kamenu. ' Nisam ništa ubio, reče u sebi. Bar
ovu ticu da ubijem '. - U isti mah seti se, da u svojoj lovačkoj torbi nosi jedan
blagosloven metak već sedam godina. Napuni njime svoju pušku, nanišani, i tica
pade. Gospodar je dohvati, pogleda je, jer nikad nije video tako gadne tice.

Šteta, reče on, što sam izgubio jedan metak za ovakvu tičurinu '. No on ču iza sebe
glas, koji mu reče: ' Ne žali ni malo, što si to uradio; evo već sedam godina kako
gonim tu ticu, i nikako da je uhvatim. Dok si ti nju nišanio, ja sam tebe nišanio; i da ti
nju nisi ubio, ubio bih bio ja tebe '. Gospodar se poplaši, pogleda i vide pred sobom
jednoga čoveka kao džina, velikog kao drvo, naoružanog dugom puškom, kao
drvenim stablom. To beše Pieron, koji uvek lovi ove gadne tičurine. One se zovu
brzoletice, jer vrlo brzo lete. Pijeron dohvati gospodara za ruku i dugo je s njim
razgovarao; jedan drugome su gledali puške, i Perun reče gospodaru, da više nikad
nedeljom ne lovi , pa onda odlete kao vetar."

Ovde smo prikupili sve pisane izvore, u kojima se javlja ime Perun ili pod svojim
originalnim oblikom, ili više-manje izmenjen. To je bog groma i bure. Mi navlaš
obilazimo one predlagane veze sa litvanskim ili sanskritskim jezikom.[95] I ne
pribegavajući sumnjivim sličnostima, ime Peruna dovoljno se objašnjava slovenskim
elementima. Oun'', - un'' jeste nastavak koji označava izvršioca radnje. Nalazi se i u
staroslovenskom jeziku: bĕgoun'' - begunac, vi''dun'' - mañioničar. Još i danas se
vrlo dobro upotrebljava u ruskom: opekun' - zaštitnik, govorun' - brbljivko; igrun' -
igrač itd. Mi i s druge strane znamo iz ruskog, poljskog i slovačkog da perun, piorun,
paron znači grom. Drugi slovenski jezici upotrebljavaju za označenje te reči isključivo
koren grem ili grom. Šta znači koren per? On pokazuje jednu napornu misao, jedan
silan udarac.[95] Per'' pa staroslovenskom jeziku znači udaram.[96] Perim je dakle onaj
koji udara, tuče. To je epitet koji zaista i dolikuje bogu groma.

U onom svom ovde često pomenutom stavu, Prokop Cezareac možda misli na
Peruna. "Oni poznaju jednog jedinog Boga, proizvoñača groma, i žrtvuju mu marvu i
druge razne žrtve." (De belle gothico, III, 14.)

Onu ulogu, koju Perun igra u Panteonu neznabožačkih Slovena, igra i prorok Ilija u
folkloristici hrišćanskih Slovena, a osobito onih koji su ostali najverniji prvobitnim
tradicijama: kod Rusa, Srba i Bugara. Videli smo napred, u onom ugovoru
zaključenom izmeñu Rusa i Grka, kako nekršteni Rusi polažu svoju zakletvu pred
Perunom, a kršteni pred sv. Ilijom. Da li je to čista slučajnost, što se biblijski prorok
ovde stavlja prema bogu groma?

U Bibliji se sv. Ilija javlja kao gospodar svih prirodnih elemenata. Voda i vatra mu se
pokoravaju. On javlja kralju Ahabu, da za sedam godina neće biti ni rose ni kiše,
dokle god on ne kaže. On spušta s neba vatru, koja sažiže žrtvu. On najavljuje i
vraća kišu osušenoj zemlji. On stoji pred Večnošću. "I evo, Večnost prolazi, i veliki
besan vetar, koji lomi planine, krši stenje, iñaše ispred Večnosti. No Večnost ne beše
u tom vetru. Posle vetra ču se trus, ali Večnost ne beše u trusu. Za trusom doñe
vatra, i Večnosti ni u njoj nema. Posle vatre začu se jedan tanak i prijatan zvuk."[97]

Sv. Ilija ne umire prirodnom smrću, već je čudnovatim načinom odnesen na nebo... "I
kako oni iñahu dalje putem, i idući govorahu: Evo jednih vatrenih kola i vatrenih
konja; i oni ih razdvojiše jedne od drugih. I Ilija se uspe na nebesa pomoću jednog
vihora. A Jelisije (njegov učenik) gledajući ga, vikaše: 'oče, moj, oče moj!' i više ga
ne vide".[98]
Očevidno su ove priče morale očarati mašte, koje su već bile obuzete mitosom o
božanstvu, koje u atmosferi upravlja velikim prirodnim dogañajima: gromom i
munjama. Jedan naučar grčki g. Politis, u svojoj studiji o suncu ((’Ηλιος) u narodnim
grčkim predanjima, starao se, da izjednači sv. Iliju sa Heliosom. Isto je zbliženje bio
učinio još i Volter u svome Dictionnaire philosophique. Vrlo je mogućno, da je
istovetnost ovih dveju reči uticala na maštu Grka, koji su bili verski učitelji Rusa.
Kultus sv. Iliji u grčkim zemljama razvio se na jedan sasvim osobeni način. Više
crkvica ili manastira carigradskih behu stavljeni pod njegovu zaštitu; najviše su mu
posvećivali crkve na visovima.[99] Trinaestog dana avguskih kalenda slavljahu Grci
pozorišne igre radi uspomene na voznesenje sv. Ilije na nebo.[100]

Meñu licima Staroga Zaveta, Ilija bejaše očevidno jedan od onih, koji su najživlje
obuzeli maštu ruskih novopokrštenjaka, Slovena i Varjaga. On ih je podsećao u isti
mah i na slovenskog Peruna u skandinavskoga Tora, koga na kolima vuku dva
upregnuta jarca, te sipa varnice iz oblaka, i pronosi jeku groma. Od svih hrišćanskih
svetaca sv. Ilija je prvi koga je Rusija priznala. On je jedan od onih, čiji je kultus i do
danas ostao najpostojaniji i najpopularniji. Ruski seljak još i danas čuje ona kola,
koja su odnela na nebo biblijskoga proroka. Sv. Iliju prizivaju i protivu rana zadanih
vatrenim oružjem, tj. oružjem koje grmi, puca. Prizivaju ga, da baca gromove, munje
i koplja protivu božjih neprijatelja. Od njega zavisi: rosa, kiša, tuč, suša. Služba na
njegov dan kaže, da on može dati ili zadržati kišu, u vreme suše čita se ovakva
molitva: "sv. Ilija svojom rečju zadržava kišu, i svojom rečju je pušta. Molimo ti se, o
Gospode, usliši njegovu molitvu i pošalji nam kišu s neba na zemlju." Njegov se dan
slavi 20. jula, tj. u vreme najvećih bura i najvećih suša.

Novgorod imañaše u srednjem veku dve crkve, jednu Ilije kišnoga, a drugu Ilije
sušnoga. I u jednoj i u drugoj nosaše se litija, prema potrebi zemljoradnika.

Ruski seljak očekuje da vidi 20. ili buru ili kišu. Suho vreme toga dana predskazuje
mnogobrojne požare. Kad se svetac vozi u svojim vatrenim kolima, on štedi polja
milostivih ljudi, a pali i pustoši zemlju tvrdica i grabljivaca. U kurskoj i voroneškoj
guberniji ostavlja se na svršetku žetve po jedna pregrš vezanog klasja, u čast
proroka Ilije.[100] To se zove vezati bradu sv. Ilije.[101]

Da li bi to mogla biti neka nejasna uspomena na Perunovu zlatnu bradu?

U nekim oblastima još se praznuju prava prinašanja žrtve. U guberniji Kaluga zakolju
jednog brava, ispeku, pa meso pojedu, a sakupljeni novac daju crkvi. Na drugim
mestima zakolju vola, ili tele, pa se skupe na gozbu, i pojedu ga; ili još više: zakolju
nekoliko jaganjaca, pa nose meso popovima, da ga blagoslove.[102]

Po jednoj legendi iz Bukovine, Bog vide sutradan po stvaranju sveta, da je raj

prepunjen zlim dusima, koje satana bejaše stvorio. On naredi sv. Iliji, da pokrene
munje i gromove. Ilija pusti toliko gromova i toliko vode, da svi zli dusi na vrat na nos
popadaše na zemlju. Po jednoj drugoj priči iz iste oblasti, Bog, pošto je stvorio svet,
stvori takoñe grom i munje, pa ih poveri ñavolu. Ali on ih je tako rñavo upotrebljavao,
da Bog naredi Iliji, da od njega oduzme i vrati na nebo.

I kod južnih Slovena uloga sv. Ilije nije manje znatna. On uživa kod njih epitet
gromovnika,[103] i zauzima vrlo veliko mesto u narodnoj epopeji. Narodne pesme
pripovedaju nam, kako svet bi podeljen izmeñu sv. Jovana, sv. Petra i sv. Ilije. Ilija
dobije u svoj deo oblake i grom. On kažnjava rñave ljude zatvarajući nebeske izvore
"tako da su i sama sitna deca prinuñena lizati suh pesak".[104]

Ilijin dan je u Bugarskoj prazničan dan, zvanična svetkovina. U nekim srezovima

toga dana čine se neki obredi vrlo slični onima, koje smo napred spomenuli u Rusiji, i
koji imaju nekog osobitog neznabožačkog traga.[105]

Čeh g. Voraček, baveći se god. 1886. u Bugarskoj, prisustvovao je jednom

praznovanju sv. Ilije u Javorovu na 20 km od Filipopolja.[106] Evo kratkog sadržaja
njegovog opisa.

Seljaci počinju svetkovinu klanjem jedne junice na bregu obraslom hrastovima.

Klanje ovog govečeta ima pravi verski karakter. Izvršilac žrtve skine kapu, prekrsti
se, tako isto učine i svi prisutni; onda pristupa klanju, govoreći: "neka nam sv. Ilija
bude u pomoći". Kad je goveče zaklano, onda iseku meso, pristave ga u lonac, da se
kuva. Ovoj radnji prisustvuju samo ljudi. Kad se meso skuva, onda doñu i žene i
deca. I oni se prekrste, govoreći: "Neka nam sveti Ilija bude u pomoći." Zatim pop i
crkvenjak priñu s kadionicom, kropionicom i voštanim svećama. Pop osveti vodu.

Žene su donele sudove; neke su donele i hleba, rakije i vina. Svaka dobija jednu
malu porciju čorbe i malo mesa. Na taj se način napravi jedan poljski ručak.
Svečanost se završi tradicionalnim orom."

Po Voračeku ova se svečanost obavlja u najvećem delu predela oko Rodapa. U

ovom predelu navodi on još mnoge ruševine crkava posvećenih sv. Iliji.

U srpskim i hrvatskim narodnim pesmama sv. Ilija se zove još nebeski kočijaš. On po
zapovesti božjoj tuče gromom zle duhove. Pored toga igra još i ovu ulogu: jede
mesec, i bi ga sveg pojeo, da Bog ne naknañuje odmah ono što on pojede.[107]
Slovenci zamišljaju sebi vetrove kao zavañenu braću, koja provode vreme svañajući
se. Sv. Ilija pušta na njih kišu, da ih umiri.[108]

Na taj način sv. Ilija se javlja i kod Rusa, Srba, Bugara i Slovenaca kao svetac
groma, veliki gospodar kiše, vetrova i bura. Nije drsko pretpostaviti, da je njegov
kultus zamenio obrede slovenskog Zevsa, Peruna, čije su postojanje dokazali tako
jasno stari ruski pisani spomenici.

Hrast je bio drvo posvećeno Perunu kao i Zevsu.

Napred smo spomenuli onaj galicijski spomenik, koji označava jedan Perunov hrast
kao poljsku belegu; a tako isto i Helmoldove reči o onom drugom hrastu, koji
figuriraše u hramu boga Provena. U Životu vladike Otona Bamberškog od
Herborda[109] spominje se takoñe jedan veliki hrast, koji bejaše nedaleko od Štetina;
blizu njega izviraše jedan izvor. Narod ga poštovaše, kao da u njemu stanuje bog.
Konst. Porfirogenit je spomenuo kod Slovena u Rusiji[110] još jedan hrast. On
pripoveda jedno putovanje Rusa po Dnjestru. "Kad doñoše, veli, na ostrvo sv. ðorña,
prinesoše tu svoju žrtvu, jer se tu nalazi jedan vrlo veliki hrast; i oni prinose na žrtvu
žive tice. Pobodu strele oko drveta i na njih, po svom običaju, pomeću komade
hleba, mesa i svega onoga što imaju. Onda vuku kocku da li treba zaklati tice i
pojesti ih, ili ih ostaviti žive.[111]

Češki hroničar Kozma, koji brižljivo izbegava svaki malo tačniji detalj o
neznabožačkom kultusu, govori samo o kultusu gajevv i drvetv (lucos et arbores) ne
beležeći naročito hrast. Jedan drugi češki spomenik, omilijar praškog vladike, isto
tako spominje kultus gajeva i drveta, ali ne spominje hrast.[112] Pozitivno se ovo drvo
spominje u Hajekovoj hronici (XVI vek). Hajek zaslužuje malo poverenja u svemu što
se odnosi na čistu istoriju. No on je možda bio bolje informisan o narodnim
verovanjima. On priča (iz god. 991) da na bregu Petrinu (Lorenzberg) koji gospodari
u Pragu levom obalom Vltave, Česi, za vreme zime, lože vatru pored jednog velikog
hrasta; i pored vatre javljaju se neki fantastični oblaci. Kod Srba se jedna vrsta
hrasta zove grm. Ova vas reč goni, da je sravnite sa korenom grm - od grmeti. Ali
gr'm'' i staroslovenskom ima mnogo opštiji smisao; on znači skup, kita drveta[113] i
nema ničega zajedničkoga sa idejom o grmu. Pa je ipak mogućno, da je ovde
narodna etimologija uspostavila neku bliskost, koja nije postojala u prvobitno doba.

Svetovid - (Svantovit)

Ako je Perun bio veliki bog kijevske i novgorodske Rusije, Svetovid je bio veliki bog
Slovena na ostrvu Rujnu. To nam svedoči Helmold u gl. 52. svoje hronike: "meñu
mnogobrojnim slovenskim bogovima gospodari Svetovid (Zvantevith), bog zemlje
Rujana. To je onaj Bog, čija su proricanja najizvesnija. Drugi bogovi su pored njega
tek polubogovi. Da bi mu i naročitu poštu ukazali, prinose mu, po običaju, na žrtvu
svake godine po jednog hrišćanina, koga odreñuju kockom. Sem toga slahu mu
svake godine iz sviju slovenskih krajeva razne darove za žrtvu. Naročito obožavaju i
poštuju hram ovoga boga; ne dopuštaju da se u nj olako kunu, niti da se pristup u nj
umrlja ma čim i u samom ratu.[114] Sa sviju strana oblasti dolaze tu Sloveni, da im se
proriče, i šalju štogod za žrtvu. Trgovci koji dolaze u ovu zemlju, ne mogu ni prodati
ni kupiti što, ako nisu prineli na žrtvu štogod skupocenije od svoje robe. Tek posle
ove žrtve, oni mogu obaviti svoju trgovinu".

Na drugom mestu[115] Helmold priča kako je 1168. danski kralj Valdemar napao s
velikom vojskom i znatnom flotom na ostrvo Rujan. Osvojio ostrvo, a stanovnici, da
bi se otkupili, pristanu na sve što je tražio. On naredi, da mu se donese jedan vrlo
stari idol Svetovida, koga su obožavali svi Sloveni; pa zapovedi, da mu se oko vrata
veže konopac, da se iseče na komade, i da se baci u vatru. On razori i njegov hram,
uništi mu kultus, i opljačka sve njegovo blago... Malo dalje, Helmold, koji, kao što
ćemo malo posle videti, identifikuje Svetovida sa Svetim Vidom ili Gijem (Guy),
uznosi još važnost Svetovidovog kultusa: "On je bio prvi meñu svim slovenskim
bogovima, onaj koji je davao najslavnije pobede, koji je proricao najizvesnija
proricanja. Tako su viñali još u naše vreme ne samo Vagrince, već i sve slovenske
oblasti, kako svake godine šalju darove na Rujan, izvikujući Svetovida bogom nad
bogovima. Kod njih je kralj prema svešteniku u malom poštovanju. Jer sveštenik
tumači proricanja, čita sudbinu. On zavisi od sudbinv, a kralj i narod zavise do
njega.[116] Katkada oni prinašahu na žrtvu i po kojeg hrišćanina, i tvrñahu, da se
bogovima naročito dopadala hrišćanska krv. - Jedan deo zlata i srebra otetog od
neprijatelja sipaše se u Svetovidovu riznicu" (I, 38).

Kultus Svetovidov spominje još i Saks Gramatik:

"Beše kod Slovena u Arkoni na Rujnu jedan idol koji su obožavali naročito uroñenici i
narod iz okoline, no lažno je prozvan imenom sveti Vid."[117] Još dalje on opisuje
hram u Arkoni: "u sred grada bejaše jedno mesto, na kome se uzdizaše jedan vrlo
lep drveni hram, poštovan ne samo po veličanstvenosti njegovog kultusa, nego i po
idolu, koji u sebi skrivaše. Spoljašnost ovoga hrama bila je ukrašena divnim grubo
obojenim drvorezom (accurato celamine) koji predstavlja razne predmete".[118] "U nj
se ulazi samo kroz jedna vrata. Oko samog hrama bejaše dvostruka ograda: spoljna
je ograda bila pokrivena crvenim krovom, unutrašnja je sastavljena iz zastora, koji
drže četiri koca, a sa spoljnom ogradom se dodirivaše samo krovom. U zgradi
bejaše grdan idol, mnogo veći nego u prirodi; imañaše četiri vrata i četiri glave,[119]
dve spreda, a dve s leña; i spreda i pozadi jedna izgleda da gleda na desnu, a druga
na levu stranu. Brada je obrijana, kosa ošišana, kao što nose Rujani; u desnoj ruci
držaše jedan rog spravljen od raznih metala; svake godine ga sveštenik puni vinom
(mero);[120] i po stanju ovoga pića, on predskazivaše žetvu te godine. Leva ruka drži
jedan luk spušten niz telo. Jedna mantija pokriva idolovo telo i spušta se do nogu.
Idol bejaše sagrañen od raznih drveta i tako vešto spojenih, da se sastavak mogaše
primetiti tek posle najpažljivijeg ispitivanja. Noge se opirahu o zemlju, ali se ne vidi,
kako je za nju bio utvrñen".

"Pored idola vidi se: jedna uzda, sedlo i drugi razni znaci božanstva. Naročito se
divljahu jednom kolosalnom maču, čija kanija i balčak behu od srebra i vrlo značajno
izrezani.

"Evo kako se svetkovaše veliki praznik ovoga idola. Jedanput u godini, kad se
sabere letina, skupi se gomila naroda ispred hrama, pa prinesu na žrtvu životinjske
glave, i svi učestvuju u ovoj velikoj religioznoj gozbi. Sveštenik, koji protivno običaju
zemlje nosi bradu i vrlo dugu kosu, jedini je imao pravo da uñe u svetilište. Dan pre
te svečanosti, on je brižljivo očistio metlom sav hram, gde on takoñe jedini ima pravo
ući, pazeći dobro da ne diše dok je tu. Kad mu treba da udiše vazduh, istrči na vrata,
da božanstvo ne bi bilo okuženo dodirom jednog čovečijeg daha.[121]

"Sutradan, kad se skupi svet pred vratima, pop (žrec) uzme sud iz idolovih ruku, i
ispituje: da li se tečnost u sudu smanjila od ranije obeleženog znaka. Ako jeste, onda
on predskazuje oskudicu, siromaštvo u proizvodima u idućoj godini; u protivnom
slučaju predskazuje izobilnost. Po ovim znacima on unapred obaveštava, da li će biti
malo ili mnogo koristi od zemaljskih proizvoda. Zatim to piće od prošle godine prospe
po nogama idolovim u vidu prelivanja žrtve, pa napuni rog novim pićem. Odavši kipu
poštovanje, čineći, da mu nudi da pije, počne onda od njega svečanim prizivanjem
tražiti svakojaka dobra za sebe i za otadžbinu, bogatstvo i slavu za grañane. Onda
odjednom proguta sve ono što je bilo u sudu, ponovo ga napuni, pa metne u desnu
idolovu ruku.

"Posle ovoga donesu pred kip jedan okrugao i kao stas čovečiji visok kolač, posut
medom; sveštenik zañe iza kolača, i pita narod, da li ga vide. Ako odgovore da ga
vide, on izjavi želju: da ga dogodine ne vide. Ova želja znači: ne da popova ili
narodna sreća dogodine bude bolja, već da je dogodišnja žetva obilnija.[122] Zatim
pozdravi narod u ime idola, opomene ga, da ostane postojan u svojoj pobožnosti i u
prinašanju žrtava, a zato mu obećava izvesnu nagradu u pobedi na suhu i na moru.

"Ostatak dana posvećen je gozbi; jedu meso životinja na žrtvu prinesenih. One ih
tada navedu i na neumerenost. No na ovim gozbama povrediti umerenost i
trezvenost (prejesti se i napiti se), znači učiniti akt pobožnosti. Svi ljudi i žene daju
svake godine za kultus bogu po jedan novčić. Popu dodeljuju trećinu plena kao da je
on doprineo pobedi. Za svoju službu on ima tri stotine konja i toliko konjanika. Sve
što se oružjem ili krañom zadobije, poverava se čuvanju sveštenikovom. On pravi
zastave i ukrase (metalne). Pljačku čuvahu u sanducima, u kojima bejaše dosta
srebra i upotrebljive materije. Tu su se gomilali i svi državni i privatni pokloni, koje su
kupili revnosni prosioci.

Ovaj kip, koji dobijaše darove iz cele Slavije, dobijaše ih isto tako i od pograničnih
kraljeva. I ti pokloni behu katkada pravo oskvrnjenje vere. Tako danski kralj Sveno,
da bi ga za se zadobio, priloži mu jedan skupocen sud, pretpostavljajući na taj način
tuñu veru svojoj. No docnije, za to obesvećenje svoje vere, on bi kažnjen tragičnom
smrću. Ovaj bog imañaše još hramova u mnogo mesta. Njih su opsluživali sveštenici
nižeg reda. Za sebe on (kip-bog), imañaše svog konja bele boje. Bejaše greh
iščupati mu iz grive ili repa i jednu dlaku. Samo ga je sveštenik hrama mogao pasti i
opremati. Po pričanju Rujana, Svetovid (tako se zove ovaj idol) ratuje protivu
neprijatelja jašući na ovome konju. Glavni razlog za ovo verovanje bejaše ovaj:
Često ujutru konj bejaše sav kaljav i znojav, kao da je dugo jurio po polju. Isti konj
služio je i za gatanje, na ovaj način[123] kad je reč: da li treba ili ne treba preduzimati
kakav rat, sveštenici nameste ispred hrama trostruki red kopalja. Zatim vežu dva
koplja koso sa šiljcima dole. Sad kad hoće da krenu u rat, najpre obave svečane
molitve, i sveštenik dovede konja, da preñe preko kopalja. Poñe li on sad pri
preskakanju desnom nogom, onda je srećan znak za ishod rata; ako poñe levom
nogom odmah se okanu polaska. Isto tako rade i sa pohodima na more i svima
ostalim preduzećima.[124]

Opisavši idole i sve pojedinosti o njegovom kultusu, Saks Gramatik priča, kako su ga
Danci razorili[125] "Kralj bejaše poslao Esberna i Svena, da ga (hram) razore. Morali
su uzeti gvožñe, i čuvati se da kip pri padu ne prignjavi koga, jer bi tada neznabošci
verovali da se njihov bog sveti... Idol pade... Hram bejaše ukrašen purpurnom
materijom, koju je vlaga tako iskvarila, da su od nje sve komadi otpadali. Po
zidovima hrama beše i životinjskih rogova. Najedanput spaziše jednoga zlog duha,
kako uteče iz hrama i obliku jedne crne životinje.

Narediše stanovnicima, da idola uvežu konopcima, i da ga izvuku iz grada. Ali, usled

kakvog verskog straha, oni zapovediše najamnicima stranim i zarobljenicima, da
obore boga, misleći, da je bolje, da ova prezrena lica izlože njegovom gnevu.
Verovali su da će Nj. Veličanstvo Bog, koga su tako dugo obožavali, ljuto kazniti sve
one, koji se usude na nj dići ruke. Čuli su se najrazličniji žagori. Jedni žaljahu, što se
njihov bog tako vreña, drugi ga ismejavahu. Najpoštenije, naravno, stiñahu se, što su
se dali tako dugi niz godina zavaravati tako grubim kultusom. Idol bi odvučen u polje,
gde ga je grdna gomila sveta ljubopitno posmatrala. Kad bi uveče, kuvari ga
razlupaše, isekoše u komade, da njime lože vatru. Rujani su zatim morali predati i
sve blago, koje Svetovidu beše posvećeno..."
I Knytlinga Saga (Historia Knytidarum) daje nam skoro iste pojedinosti. Kralj naredi
Soniju (Sonius), Ebojevom sinu, da uñe u arkonsku tvrñavu i grad, da razlupa idola
Svanteviz-a, i da opljačka hram. Ovu zapovest izvrši vladika Sven i Sonije.[126]

Helmold i Saks slažu se u označavanju Svetovida kao velikog boga na ostrvu

Rujnu.[127] Obojica se isto tako slažu i u objašnjenju toga imena imenom hrišćanskog
sveca sv. Vida (Sanctus Vitus) ili sv. Gija: "U vreme cara Ludvika II, tj. oko polovine
IX veka kaluñeri iz Korveja (Corvey)[128] prodreše na Rujan, gde beše glavno ognjište
zablude i sedište idolopoklonstva. Oni propovedaše slovo božje, i podigoše jedno
svetilište u čast našeg Gospoda Isusa Hrista i sv. Vida, zaštitnika Korveja. No
naskoro Rujani prognaše sveštenike, i vratiše se svojoj veri. Jer tog sv. Vida, koga
mi ispovedamo kao mučenika, slugu Hristovoga, oni ga poštovahu kao boga,
pretpostavljajući stvorenje tvorcu. I nema pod nebom varvara, koji bi gore mrzeli
hrišćane i sveštenike kao ovi ljudi. Oni se ponose i slave samo imenom sv. Vida,
kome su oni posvetili čak i hram i jednog idola, predmet jednog vrlo brižljivoga
kultusa, i koga oni priznavahu kao prvoga izmeñu sviju svojih bogova. Ovde dolaze
radi pitanja proroštva iz sviju slovenskih krajeva, pa tada i žrtve prinose. Stanovnici
poštuju sveštenika (žreca) ne manje od kralja. Od vremena kada su se prvi put
odrekli vere hrišćanske ovo praznoverje je ostalo kod Rujana sve do naših dana."[129]

Po Helmoldu bi dakle ime Svetovid bilo prosto promena imena Sanctus Vitus:
neznabožački bog zamenio bi bio dakle hrišćanskog sveca.

Helmold neće da traži i da nañe, kako je bilo starije ime toga tako popularnoga boga.
U II knj. glavi XII priča ukratko, kako su Danci osvojili Rujane, razlupali idola
Svetovidovog, porušili njegov hram, i opljačkali crkvu.

"Od sviju slovenskih plemena, koja su razdeljena po oblastima i kneževinama, pleme

Rujani beše najupornije u svome mraku bezverja; ono u njemu ostade do naših
dana.[130] Jedan dosta nejasan glas priča, da je Ludvik, sin Karlov, nekada ponudio
zemlju Rujana dobrosrećnom Vidu korvejskom, jer on bejaše osnovalac ovoga
manastira. Propovednici koji doñoše iz ove obitelji, preobratiše, veli, rujanski narod u
hrišćanstvo, i osnovaše tamo jednu oratoriju u čast mučenika Vida, čijem kultusu bi
posvećena cela oblast. Uskoro zatim Rujani ostaviše svetlost istine, i padoše još u
goru zabludu nego dotle što behu,[131] jer ovog istog sv. Vida koga mi zovemo
slugom božjim, oni počeše obožavati kao boga, napraviše mu i jedan veliki kip, te
tako služahu pre stvorenju nego tvorcu. Ovo se praznoverje tako utvrdi, da Svetovid,
bog zemlje Rujana, postade prvim bogom svih Slovena itd..."[132] Saks Gramatik sa
svoje strane tvrdi (str. 444) da najposećeniji hram u Arkoni nosaše bez prava ime sv.
Vida. (Cf. str. 508: servitutem superstitione mutarunt instituto domi simulacro, quod
sancti viti vocabulo censuerunt).

Na ovaj način, dakle, po Helmoldu i Saksu Gramatiku, Rujani su obožavali boga

Svetovida, zato što su u njegovu korist okrenuli ime sv. Vida, koje su ime uneli u njih
korvejski kaluñeri. Adam Bremenski, od koga je Helmold pozajmio sve glavnije
podatke o ostrvu Rujnu (I, 2) ne spominje ništa o pridobijanju ostrva od strane
korvejskih kaluñera u IX veku, o unošenju kultusa sv. Vida, i o njegovom
preobraćanju u neznabožačkoga boga. Po Velkelu (Voelkel)[133] obe ove priče bile bi
izmišljene u XII veku, i ako se Helmold poziva na veterum antiqua relatio. Jer
korvejskih kaluñeri su i mnogo štošta drugog malo opravdanoga izmišljali i tražili da
im lakoverni svet veruje.

Ima razloga, mislim, izvrnuti domišljanja Helmoldova i Saksova. Nisu to neznabošci,

koji su, preobraćeni u kultus sv. Vida, preokrenuli ovoga sveca u neznabožačko
božanstvo; već naprotiv, kaluñeri su, našavši već gotov kultus Svetovidov, pokušali
zameniti ga svecem, čije ime beše istovetno. Oni su zaista imali u svojim rukama sv.
Vida, čiji ostaci behu izneseni iz francuske pikardijske Korbije u germansku Novu
Korbiju (Nova Corbeia germanica). Ove pobožne laži i lukavstva, ova zbrka imena
vrlo su česta u srednjem veku.[134] One objašnjavaju zamenu kultusa Svetovidovog
kultusom sv. Vida.

Mržnja baltičkih Slovena prema hrišćanstvu bila je duboka. Nju su održavali

zainteresovani sveštenici, želeći time očuvati svoj uticaj. Je li mogućno, da veliki
narodni bog dobije ime jednog hrišćanskog sveca? Po samom Helmoldovom
svedočanstvu, koje smo napred naveli, prinošeni su Svetovidu na žrtvu katkada i po
koji hrišćani, i sveštenik tvrñaše, da nikakva druga žrtva ne beše njegovom bogu
prijatnija.[135] Sloveni su voleli ismejavati hrišćanske stvari. Titmar navodi jednu
zanimljivu anegdotu (Chronicon II, 37. uz god. 97.). Nemački sveštenik Bozo, da bi
što lakše poučio one Slovene, koje beše preobratio, ili za koje mišljaše, da su
preobraćeni u hrišćanstvo, beše ispisao slovenske molitve, i naredio Slovenima da ih
pevaju, pošto je objasnio sadržinu. Ovi obešenjaci tada iz podsmeha parodirahu ove
reči, govoreći: ukri volsa, tj na latinskom: eleri stat in frutectum - jfva (drvo) je u
žbunu, - umesto da ponove sa sveštenikom κύριε έλείσον. I oni govorahu, da tako
Bozo govori. On je dabome drukčije govorio".

Rujanski Sloveni su mogli tako isto parodirati i ime Sanctus Vitus praveći od njega
ime Svetovid, ali nije ni malo verovatno, da su oni to ime definitivno usvojili kao ime
svog narodnog boga, još manje verovatno, da su oni to ime Vid davali i drugim
bogovima. Njihov religiozni fanatizam isključuje potpuno ovu hipotezu. Uostalom mi
nalazimo kod Saksa jednog boga Porevithus-a,[136] i jednoga koji se zove
Rugievitus[137] - Ruñevid; kod Eba i Herborda, biografa Otona Bamberškog, nalazimo
boga Nerovith-a ili Gerovith-a.[138] - O ovim bogovima govorićemo docnije.

Kad nastavak -vid (vit ili vith) ne predstavlja ime sv. Vida, onda šta predstavlja?

Prvi deo reči nije sumnjiv, svent - znači svet.[139] Pa iako po spoljašnosti izgleda da je
tako ipak ova reč nema nikakve veze sa latinskim sanctus, što zaista znači u
prevodu svet-i. Ovde se mi nalazimo pred jednom prostom sličnošću. Nastavak vit
naročito je pobudio oštroumnost etimologičara, koji su se očajnički trudili, da ga
zasebno objasne, ne primećujući, da se taj nastavak susreće u hrpi osobenih
imenica slovenskih. Semovid?(Semovith ili Semovithan), legendarni poljski knez,
spominje se u Galovoj hronici (Gallus, knj. I, gl. III) iz XII veka. Ime Zjemovid nalazi
se na više mesta u istoriji poljskoj, naročito kod vladalaca Mazovije, i tek ga nestaje
u XV v.[140] Češka Kozmina hronika (XI - XII v.) spominje češkoga kneza Hostivida
(Hostivit, Hostiwyt, Goztivit) oca Borivojevog, prvog vojvodu češkog kao hrišćanina;
ovo ime pominju i drugi češki hroničari, osobito stihovna hronika Dalimilova (na
češkom).[141]
Slog vid (vit) nalazi se još i kod Eginarda (Eginard) u Analima i u Životu cara
Ludvika, gde se govori o jednom licu, koje se zove Liudevitus. To je jedan slovenski
knez iz Donje Poljske.[142] U istorijskim spomenicima Južnih Slovena nalazimo
jednako jedno za drugim razna imena sa - vit: Vitadrag, Vitodrag, Vitomir, Vitoslav,
Vitomisl. Sva su ova imena slovenska, i nemogućno ih je objasniti imenom sveca
Vida.

Izmeñu mnogobrojnih tumačenja, koja su predložena, najverovatnije mi se čini ono,

koje veli, da slog vit predstavlja koren vit ili vkt, koji znači: reč. Svent je dobio
značenje svet pod uticajem hrišćanstva. Možda je pre toga značio, kao što se držalo
i za nemačko heilig, jak, izvestan, siguran. Ime Svantovit moglo bi se tada objasniti
Helmoldovim rečima, koje smo i napred naveli: "Szvantovit, deus terrae Rugianorum,
inter omnia numina Slavorum primatum obtinuit clarior ut victoriis, efficacior in
responsis."[143]

Ovo mi tumačenje izgleda najverovatnije.[144] No mi smo ovde u oblasti samih

hipoteza; nije naodmet navesti i druga predložena tumačenja.

Ono tumačenje koje je dugo vredelo, i predloženo još početkom XVI v. u Nemačkoj,
tumači Svantovit-a imenom lumen.[145] Ovo se tumačenje ne bi moglo fonetički
objasniti. Ne vidi se, kako bi slovo s iščezlo.

Dobrovski je od vit skraćeno od vitenz napravio reč značenja: vitez, konjanik. Docnije
g. Krek[146] vezuje vit za koren vi, ve - (duvati) - "vejati". Svantovit je za nj moćni dah.
Njemu se čini, da mu ovu hipotezu potvrñuje onaj gore navedeni odlomak Saksa
Gramatika, koji priča, kako sveštenik, koji čisti svetilište u Arkoni, ne sme unutra
disati, iz straha, da nečistim dahom okuži idole. Tako je Svetovid, jedno za drugim,
po raznim tumačenjima: bog sunca, bog rata, bog vetra, bog koji čini proricanja, bog
snažan i veseo, ili sasvim prosto jedan hrišćanski svetac preobraćen u
neznabožačkoga idola.

Opet ponavljam, od sviju ovih tumačenja najverovatnije mi se čini, u lingvističkom

pogledu, ono što vit tumači proricanjem, savetom. Uostalom, kao što se po
navodima Helmoldovim i Saksa Gramatika može suditi, svojstva koja se Svetovidu
pripisivahu, behu najraznovrsnija. On se ne zadovoljavaše samo, da čini proricanja;
bogatstvo žetve, uspeh ratnih ili trgovačkih preduzeća, zavisahu takoñe od njega. U
isto vreme on držaše jedan luk, kao simbol rata, i rog za piće. Svetovidov hram je bio
podignut u gradu, koji Saks Gramatik zove Archon, Arcon.[147] Arkon, po kome se
imenu i cela oblast tako prozvala. Ovo ime ne izgleda slovensko, i još mu se ne zna
poreklo.[148] U drugim tekstovima nalaze se oblici: Arekunda, Arekonda. Upravo reći
to nije bio grad, već prosto jedna utvrñena ograda koja opkoljavaše hram. Hram u
Arkoni razorio je danski kralj Valdemar, 15. jula 1168. To beše baš onaj dan kad
crkva slavljaše sv. Vida. Ova podudarnost po svoj prilici nije sasvim slučajna. Danci
su polagali na to da frapiraju neznabožačku osetljivost, rušeći baš toga dana njihovu
veliku narodnu svetinju.[149]

Ne zna se šta je bilo sa glavnim idolovim sveštenikom. Da se i on pokrstio, Saks

Gramatik bez sumnje ne bi propustio i to ispričati. Njega nestade, ili je bio ubijen u toj
borbi. Knez Tetislav je primio hrišćanstvo.
Godine 1868. prilikom šestogodišnjice razorenja Arkone bi odreñena jedna
arheološka komisija,[150] da ispita ostrvske starine. Ona je našla malo stvari. Samo
ostrvo mnogo je oronjeno talasima Baltičkog mora, koje mu svake tri godine odnosi
po čitav metar.

Po računu jednog Češkog naučnika, koji je pre petnaest godina posetio ovo ostrvo,
njegov današnji prostor Arkone ne zauzima ni četvrtinu prvobitne klasične veličine. I
danas se još tvrdi, da se u crkvi u Altenkirhenu može videti stari Svetovidov lik. (Vidi
snimke na kraju knjige.) On ni najmanje ne odgovara opisu Saksa Gramatika. Pod
crkvenim tremom uzidano je u zid neko kamenje, na kome se vidi izrezana jedna
ljudska figura, dugačka odprilike tri stope. Ona predstavlja jedno lice, koje na
grudima drži ogroman sud za piće. Lik sa stenom je okrenut zemlji, da pokaže, vele
stanovnici, kako se pobeñeni paganizam ponižava pred hrišćanstvom. Na žalost,
stena je, kao što rekoh, uzidana u zid, i ne može se videti šta ima s druge strane.
Altenkirhen je, kao što i ime kaže, očevidno jedna od prvih hrišćanskih svetinja na
ostrvu. Pa i lice koju figura predstavlja na steni, ima samo jednu glavu. A mi znamo,
da Svetovid imañaše četiri glave.[151]

Mislilo se, da se nalazi jedan Svetovidov lik u jednom idolu, koji je pre pola veka
nañen u Galiciji. Iako tačno ne odgovara liku, koji je Saks opisao, ipak ovaj lik ima
sličnosti sa tim opisom. Prema tome, kako se posmatraju, te sličnosti mogu ili
potvrditi ili osumnjičiti njegovu autentičnost. Taj bi idol bio nañen 1848. god. posle
jedne velike suše u reci Zbruču, na imanju Kocubinskoga, blizu Husjatina u istočnoj
Galiciji. Grof Micislav Potocki izvesti o ovom pronalasku Učeno Društvo u Krakovu
(Towarzystwo naukowe), i ponudi mu ovaj interesantan prilog za njegovu zbirku.
Društvo naloži jednom svom članu, inžinjeru Teofilu Zebravskom, da ode i uzme
idola. Beleška grofa Potockog i izveštaj g. Zebravskoga štampani su u Godišnjaku
(Rocznik) učenog društva, za god. 1852. Zebravski saopštava nekolike
interesantnosti, kako su nestali mnogi neznabožački spomenici. Grof Potocki,
sopstvenik Kocubinskovog dobra, gde je nañen idol, beše smislio, da ga namesti na
jednoj humci. Jedan mu seljak reče: "Kad bi to bio kakav svetac, ništa ne bismo imali
protivu toga; no ako nam tu namestite toga Turčina, mi ćemo ga u komade
razlupati". Idol ovaj, naravno, ne imañaše nikakvog natpisa; neke pojedinosti mu
naglašavaju ime Svetovid, pod kojim se imenom i danas još navodi s razlogom ili
bez razloga.[152]

To je jedna četvrtasta statua sa četiri glave sve pod jednom kapom. Izvajarena je na
jednom silicijskom krečnjaku. Visoka je otprilike osam stopa (2 m 70 cm). Na sva
četiri lica-strane nacrtane su i ruke u reljefu. Desna ruka uzdignuta naslanja se na
levu sisu; leva ruka stoji skoro u visini pupka. Na dvama likovima ruke ne drže ništa.
Na jednom licu desna ruka drži neku vrstu prstena, a druga rog za piće. (O tom rogu
govori i Saks Gramatik, a nalazi se spomen o njemu i u hrpi drugih spomenika.)[153]
Na trima licima vide se neke prividne noge; one stoje na jednom bareljefu, koji
predstavlja ženu (ili dete), vrsta jedne karijatide, koju opet drži jedno lice pokleknulo
na kolena. Na jednom liku vidi se jedna sablja i jedan konj. Na taj način se neke
pojedinosti podudaraju sa onima koje nam je dao Saks Gramatik. I poljski arheolozi
nisu se ustezali izjednačiti ovaj pronalazak u Zbruču (Zbrucz) sa idolom koji je
opisao Saks Gramatik.[154] Jer baš ove pojedinosti (naročito konj) čine ovo otkriće
vrlo sumnjivim. Ako se mi nalazimo pred jednim falsifikatom iz XIX veka, onda je
sasvim prirodno, što se njegova lažnost starala, da mu da sve prideve istinitoga
Svetovida. Primljen oduševljeno od Poljaka, a naročito od Lelevelja, koji ga je opisao
i reprodukovao u svom delu o slovenskom idolopoklonstvu, [155] Svetovid iz Galicije
hladnije je prošao kod ostalih Slovena. Najnoviji mitografi Krek i Mahal o njemu ne
govore ništa.

Da bi se uverio u istinitost ovoga galicijskoga spomenika, ja sam poveo jednu

istragu. Moj učeni kolega, profesor krakovskog univerziteta g. Beaudouin de
Courtenay, koji se uostalom i ne razmeće, da je mitolog, piše mi, da on ne vidi
razloga za fabrikovanje toga idola. Na žalost prilvički idoli, runsko kamenje u
Mikorzinu (Miekorzyn)[156],i danas su poznati, kao očevidni falsifikati. U istoriji
Slovena XIX veka imaćemo ih još takvih. Ove se prevare objašnjavaju najviše
sračunjenim patriotizmom; nesrećnim ili nepravedno gonjenim narodima treba stvoriti
plemićke titule!

S druge strane g. Kentržinski, direktor Osolinskog muzeja (ossolinski) u Lvovu

(Lembergu), saopštava mi sledeće: "tvrdi se, da je ovaj idol morao stajati hiljadu
godina u vodi, duboko je bio u nju zagnjuren, ozgo talasima zapljuskivan i izlizan, i
ima debeo sloj ilovače na postamentu. Meñutim ništa od svega ovoga nije bilo."

Kao bog ovaj idol ima i suviše ukrasa, koje je nemoguće objasniti. Zašto je Swiatovit
(?) postojao ujedno i kao čovek i kao žena? (Jedan lik nosi dojke vrlo nabubrele). Da
li su i kod nas znali pre hiljadu godina, da su postojale karijatide? Gornji deo
podseća na opis Saksa Gramatika. Ali to je baš ta sumnjiva okolnost; sablja podseća
na jedan oblik poljske sablje -karabele".[157]

Pored Svetovida treba staviti još neka slična božanstva, koja se završavaju na vit-
vid, i koja izgledaju srodna i arkonskom bogu, koji su najzad možda i njegove
varijante. Saks Gramatik nam je opisao idola Ruñevida (rujanskoga Vida) koji je bio
obožavan u varoši Karentini (Karentina). On je stajao u jednom svetilištu zastrtom
dvema crvenim zavesama. To beše idol sa sedam glava; u desnoj ruci drži mač, a
sedam drugih mačeva vise mu o pojasu. Struk mu je bio deblji no u čoveka. Bio je
toliko visok, da ga je vladika Apsalon, dižući se na prste, jedva mogao dotaći u bradu
svojom sekiricom, koju obično uza se nosaše. Saks Gramatik uporeñivaše Ruñevida
sa Marsom, i tvrñaše, da je on predvodio u ratu, kad su Danci prodrli u svetilište, i
našli idola u žalosnom stanju. U borama njegovih lica (sub oris eius lineamentis)
laste behu napravile svoja gnjezda; a na grudima mu bejaše gomila tičijeg ñubreta.
Uostalom nije u ovoga idola bilo ničega prijatnog za oko. Vajarski posao je bio vrlo
grub. Danci mu sekirama izlomiše noge (on beše od hrastovog drveta). Bog pade, a
uroñenici, videvši njegovu nemoć, promeniše svoje obožavanje u prezrenje.

Pored Ruñevidovog svetilišta nalazaše se i Porevidov hram (Porevit).[158] Ovaj je bog

imao pet glava, ali ne nosaše oružje. Apsalon naredi da ga kao i Porenucija odnesu
izvan grada, i da ga spale. Stanovnici se dugo ustezahu izvršiti tu naredbu; bojahu
se, da im se uzmu ruke, noge ili jezik, ako učine to svetotastvo. Apsalon ih uveri, da
im za to neće ništa biti. Sveno, da bi im pokazao koliko treba prezirati ove bogove,
pope se na idola, i naredi Karentinjanima, da ga tako s idolom vuku, nec minus
trahentes rubore quam pondere vexavit, veli ironično Saks Gramatik.[159]

Najzad i biografi Otona Bamberškog navode da je postojao i jedan bog zvan

Herovith - Gerovit - Gerovid, qui lingua latina Mars dicitur, i kojega on zove deus
militiae (Ebo[160] možda misli na prost latinski guerra). U hramu posvećenom
Gerovidu visio je i jedan užasno veliki štit, koji nijedan veliki smrtni ne smeñaše ni
dirnuti. Posvećen je bogu Gerovidu, i kad god bi ga nosili ispred ratnika, on im je
donosio pobedu. Jedan nemački sveštenik dohvati ga jednoga dana, i zahvaljujući
samo toj predrasudi, "on je mogao umaći gonjenju neznabožaca." Na samu pojavu
štita, oni begahu od njega, ili ničice padahu na zemlju. Havolini (Havoliens) slavljahu
početkom aprila jedan praznik u čast njegovu. Gerovida su tako isto obožavali i u
Velegostu (Holagosta, Volgast) na obali Pijene (Odrine pritočice). Bili su mu posvetili
jedan hram. Kad vladika Oton doñe pred ovaj grad, nañe ga sveg zastavama
zastrtog iz želje: da se što bolje proslavi praznik u počast Gerovida.[161] Vrlo je teško
dopustiti, da su sva ova imena tako razne fizionomije i atributa, samo homonimi sv.
Vida Korvejskog.

Još nešto o otkriću idola u Zbruču

G. Kentržinski, direktor muzeja Osolinski u Lvovu (Lembergu) izvoleo je za me

povesti istragu o okolnostima, u kojima je nañen zbručki idol. G. E. Pavlović iz
Lvova, napisao mi je ovu belešku, koju ja prevodim od reči do reči:

"God 1873. sastao sam se u banji Ivoniću (Iwonicz) sa g. Korvinom, inžinjerom, koji
mi je ispričao ovo: God. 1848. proveo sam neko vreme u Lickovu, na dobru
Konstantina Zaborovskog, u Podoliji, izmeñu Husjatina, Satanova i Tauska. Jednoga
dana, meseca avgusta, jahao sam duž Zbruča, nedaleko od brega Miodobor, na
kome se još danas vide ruševine; reke bejahu presušile, usled duge suše. Spazih na
površini nešto, što mi ličaše na kapu. Misleći da će tu biti kakav udavljenik, skočim u
vodu; došav do toga predmeta, vidim, da je to neki kameni kip. Viñaše se s dna vode
dijagonalno nagnut od ruske obale ka galicijskoj. Tu je reka bila dosta duboka, a
beše i takav vir, da na prvi pogled nisam mogao raspoznati ni oblik ni veličinu
predmeta. Izgledao mi je neobičan; i ja se reših, da ga izvučem iz vode uz pomoć g.
intendanta Kavlovskog, koji sada stanuje u Lvovu. Koristih se time, što je ruska
straža odatle bila dosta daleko. Trebalo je upotrebiti za taj posao šest pari volova,
koji su imali grdne muke dok su statuu izvukli iz vode. Kad je bila na zemlji videsmo,
da nema donjeg dela. Boja statue je bila potpuno bela, kad smo je izvukli; no posle
nekoliko dana mnogo je potamnela. Smestismo je u jedno dvorište ispod ladnjaka,
gde je stajala sve dotle dokle je sopstvenik nije predao Micislavu Potockom, čuvaru
starina u Galiciji, koji je potom sam ponudio Učenom Društvu u Krakovu. Malo
kasnije bio sam prinuñen na duže ostaviti zemlju, usled političkih okolnosti. Na taj
način Potocki je sebi nepravo pripisao ulogu pronalazača, on je bio samo darodavac.
Kip je taj pronašao g. Bijenkovski, koji ga je i objavio.

"Pri kraju svoga života Bijenkovski se bio obratio stalnom odboru, da dobije kakvu
nagradu za uslugu, koju je bio učinio arheologiji. Ne znam da li ju je dobio.

Lvov, 13. januara 1896. god.

E. Pavlović"
 Glava četvrta
Volos u Rusiji i Veles u Češkoj, - Volos i Sv. Blez - Vlasije (Blaise) - Horz. -
Dažbog. - Simargl. - Mokoš. - Svarog, Svarožić - Suarasici. - Stribog. - Trojan -
Trajan. ruska i balkanska predanja

Volos - Veles

U ugovoru koji smo napred spomenuli, nalazi se pored Peruna još i Volos, bog
stada, kao jemac od strane Rusa.[162] Ne vidi se jasno, zašto je pored jednoga boga
gromovnika prizvan i ovaj bog stada. Mogli bismo se zapitati, da li ove reči "bog
stada" nisu pod perom hrišćanskoga hroničara jedan prezrivi atribut, nešto što bi
moglo značiti boga prostaka, glupaka (ruska reč skol' - stoka ima u ruskom ovaj
dvojaki smisao). Ma šta da znači, Volos se nalazi i u drugim staroslovenskim ruskim
spomenicima. Kaluñer Jakov priča (XI vek) u svojoj biografiji sv. Vladimira,[163] kako
ovaj vladalac beše naredio, da se jedan Volosov idol baci u reku Počajnu. Po
biografu Avramovu iz Rostova (XII v.) ovaj bi apostol bio porušio u ovoj varoši [164]
jednoga kamenog idola boga Velesa (sic), prema kome su obližnji Finci imali
osobitog poštovanja.[165] Oblik "Veles" još se jedanput nalazi u jednom čuvenom
grčkom spomeniku: Putovanje majke božje kroz pakao.[166] Nalazi se zajedno sa
Trojanom, Horzom (Hrzom) i Perunom. Isti oblik Veles nalazi se još i u "Slovu o
polku Igorovu", prema kome se ja, kao što se zna, držim u najvećoj rezervi.[167]

U ruskoj folkloristici i do danas se održalo ime Veles - Volos, i, izgleda, izjednačilo se

sa imenom Sv. Vlasija, zaštitnika stada, isto onako kako se Perun pomešao sa sv.
Ilijom. Ovde je ovo izjednačavanje još zanimljivije, jer su se izjednačili i ime i svi
atributi mitskoga lica. Naravno isto onako, kako su neki hteli iz sv. Vida izvući
Svetovida, tako i hiperkritična škola poriče, da je bilo Volosa - Velesa kao
neznabožačkoga boga, pa ga sasvim prosto zamenjuje sa sv. Vlasijem.
Po Afanasijevu,[168] evo šta biva u trenutku kad se pristupa žetvi. Jedan žetelac,
mora biti žensko, uzme jednu pregrš klasja i veže. Ova je pregrš sveta. Ne sme niko
da je dirne. To se zove: "vezati bradu Volosovu ili Perunovu". Ova Volosova brada
štiti žetvu protivu sviju zala. Zovu je još i Ilijna brada, ili brada sv. Nikole, ili najzad
Perunova brada.[169]

Što se tiče ovoga mešanja Volosa - Velesa sa hrišćanskim svecima, g. Buslajev je

otkrio ovu zanimljivu sitnicu. U staroj Rusiji, na šesnaest vrsta od Vladimira, bejaše
jedno mesto, koje se zvaše Volosovo; tu beše manastir sv. Nikole; možda je on
zamenio kakvo svetilište Volosovog kultusa. U Novgorodu hram sv. Vlasija podignut
je na mestu, gde je bio idol Volos.[170]

Oni koji polažu na identičnost sv. Vlasija (Βλασιος) sa Volosom - Velesom,

primećuju, da su neki ruski pisci prodrli i u neznabožačke alogene, da je npr. sv.
Nikola postao bog Samojeda; isto bi tako i sv. Vlasije (Vlas, Volos) mogao postati
bogom kod neznabožačkih Slovena na Dnjepru i Volgi. Interesantno je samo pitanje:
kako je Volos mogao postati Veles. Ja u ruskom jeziku ne znam u osobenih imenica
ovakve promene. Vlad daje Volod, ali nikada Veled.

Ne manje je zametno pitanje znati: kako je latinsko Blasius, postavši u Češkoj po

sasvim normalnim zakonima Blažej, moglo dati u istom jeziku i oblik Veles. Izvesno
je, da se reč Veles nalazi u pisanim češkim spomenicima XV i XVI v. Ona ne
označuje više neko naročito božanstvo, već - satanu. I spomenici su dosta nejasni:
"Ostavimo te grehe kod Velesa." (beseda 1471. god.) "Kakav zao duh, koji ga je
Veles nadražio protivu mene?", piše jedan pisac poznat pod imenom Tkadleček
.(Tkadleček), platnar XIV v. Toma Rešel (XVI v.) piše u svome prevodu knjige
Jezusa Siraha (ili Ecclesiastes) od Gašpara Huberina: "Jedan čovek željaše da mu
žena postane divlja guska, da utekne preko mora, i da se više nikada ne vraća".
Nemački tekst veli: "dass ein solche boess Weib wer ein Ganss und fluege 'ber Meer
und keme nimmermehr heim"; češki prevodilac veli: "da žena postane divlja guska, i
da odleti nekuda preko mora k Velesu." Ovo je Rešelovo tumačenje ponovo naveo i
jedan češki pisac XVI veka, Zamarski. U svima ovim raznim tekstovima Veles
očevidno znači: sotonu. Mi ne nalazimo Velesa ni u Poljskoj ni kod Južnih Slovena.

Slovenskim korenom zaista je teško objasniti ovo ime Veles - Volos. Miklošić (Etym.
Wörterbuch, sub voce), koji je, uzgred budi rečeno, zaboravio, ili nije znao za češki
oblik Veles,[171] smatra, da uprkos fonetičkim teškoćama, treba reč Veles ili Volos
pripisati grčkom Blbsios, onako isto, kao što se ime Svetovid vezuje za sv. Vida.
Navodi se još jedna bliskost, jedan skandinavski bog Volsi, koji odgovara Priapu
(Priape).[172] Ova bliskost zaslužuje, da se izbliže ispita. Skandinavaca bejaše mnogo
u Kijevu; i oni su mogli sobom doneti ime jednoga od svojih božanstava. No ovo je
posao skandinavskih naučnika. Litvanska folkloristika takoñe poznaje jednoga
demona Welnes-a koji stanuje u jednoj gredi žitnice ili u ognjištu nekoga majura.[173]

Ma šta bilo, hrišćanstvo je moralo misliti, da se koristi neospornom sličnošću

slovenskoga Volosa - Velesa sa grčkim Βλάσιος.[174] Ima dva Vlasija. Jedan je
poreklom iz Cezareje u Kapadokiji, i čobanin je (Βουκόλος); a drugi je kaluñer i
mučenik. Naravno onaj prvi kao čobanin jeste i zaštitnik stada. U Grka je u tom
svojstvu i poštovan. On je oteo svinjče jedne žene od jednoga proždrljivoga
kurjaka.[175] Njegov je kultus vrlo rasprostrt u Bugarskoj. Njemu treba zahvaliti, što
stada imaju lepo runo (vlas). On ih čuva od jedne bolesti, koja se takoñe zove
vlas.[176] Ovde se mora priznati uticaj narodne etimologije. Tako je u nekim oblastima
sv. Kornelije zaštitnik rogatih životinja (cornua - rog): sveta Lucija leči bolesti očiju
(lux - svetlost, vi delo), a sv. Tenjon leči kraste (teigne - kraste). U Rusiji prizivaju u
pomoć sv. Vasilija, kad vlada stočna za raza; njegova se ikona donese i stavi u štalu
gde vlada zaraza.[177]

Videli smo, da se u starim ruskim spomenicima pored Peruna i Velesa nalaze i druga
božanstva: Horz (Hrz), Dažbog, Stribog, Smorgl ili Simargl i Mokoš. Nestorova
Hronika priča, pod god. 980, da je Vladimir podigao na jednom uzvišenju, pored
Peruna, i idole svima ovim bogovima. Njegovo svedočanstvo potvrñuju bezbrojni
spomenici od XII - XV veka.[178] Da ispitamo redom sva ova božanstva.

Horz

Spomenici nam ne daju nikakvih podataka o ulozi i svojstvima ovoga božanstva.

Namerno izostavljam onaj spomen u Slovu o polku Igorovu, koji mi izgleda sumnjiv, i
po kome bi Horz bio bog sunca.[179] Spomenik, koji je Sreznjevski otkrio, navodi
pored Peruna (Perena) i Mokoša, još i Apolina, tj. Apolona. Ako je ovde Apolon na
mestu Horza, onda je Horz očevidno bog sunca. Njegovo ime ne nalazi u slovenskim
jezicima dovoljnog etimološkog opravdanja. Iranske reči (vidi Kreka 391) Khor,
Khores, Khoreš još manje ga objašnjavaju. Nekada se pokušavala vaspostaviti neka
veza izmeñu ovoga čisto ruskoga boga i prideva horoš', koji znači dobar. No ova
bliskost ne može opstati, od kako je Jagić pokazao, da ovaj pridev dolazi od korena
hom (chorn), koji izmeñu ostalih predstavlja i ideju: čuvati, sklanjati, staviti u red
nešto. Da nije to sasvim prosto grčka reč:Χρύσος? I zar ovo ime nisu mogli dati
kakvoj pozlaćenoj statui grčki veštaci, kojih je bilo tada dosta u Kijevu? Da
spomenemo još jedan navod uzajmljen iz jednog lažnog spomenika; on veli: "Ima
dva anñela groma, neznabožački Perun i jevrejski Horz." G. Jagić drži, da je Horz
isto što i Dažbog. Ovo ime jugoslovenskog porekla zamenjeno je po svoj prilici
imenom Horz, jer ono prvo ime ima više slovenske fizionomije.[180]

Dažbog

Osim Nestorove Hronike, koja nam kaže, da je knez Vladimir podigao ovom bogu
jednoga idola u Kijevu, imamo još mnogih spomenika o ovom božanstvu. Nalazimo
ga i u staroslovenskom prevodu ðorña Hamartola, gde se njegovim imenom prevodi
grčka reč ήλιος, i u jednom vrlo zanimljivom tekstu Ipatske hronike, pod god. 1114.
Evo toga teksta u prevodu:

"U ovoj godini bi osnovana Ladoga, i ladoški stanovnici ovo mi pričahu: kad je velika
bura, onda ...na obalama reke Volhova deca nalaze oči crvv. Tu ih voda izbaci.
Nabrao sam ih više stotina, i ima ih raznih vrsta. To te začudi, a oni mi rekoše: Nije
to nikakvo čudo, jer mi imamo još staraca koji su otišli u zemlju Jugrinacv (Jougriens)
i Samojeda. U tim severnim zemljama oni su videli jednu oluju; u toj oluji pada jedna
veverica, rekli bismo, tek što se okotila; ona raste i šeta se po zemlji. Zatim doñe
druga oluja, i tada u njoj padaju mali jeleni; i oni rastu i šetaju se po zemlji. I ako ko u
ovo ne veruje, neka čita Fronografa (sic! Ovde je ovaj Fronograf ðorñe Hamartol).

"U vreme Proba bila je jedna velika kiša i velika oluja; i žito pomešano sa mnogo
vode pade, te se ispuniše veliki sanduci. Isto tako i u vreme Avrelija padahu parčeta
srebra, a u Africi pade i veliko kamenje. Posle potopa i kad su se ljudi podelili na
mnoge 'jezike', rose vladati Mestrom od plemena Ham (Cham), a za njim Jeremija,
pa Feosta. koga Egipćani zvahu Sva rog.[181] Dok je ovaj Feosta vladao u Egiptu,
padoše s neba klešta, i ljudi odmah počeše kovati oružje, jer se preñe borahu
batinama i kamenjem. I ovaj Feosta izdade zakon za žene, da uzimaju samo
jednoga muža, da žive ujedno, i da se kazne bludnice. Za to ga prozvaše bog
Svarog. Jer pre njega žene se predavahu onima ko ih je god hteo, i življahu kao
životinje. Ako dobiju dete, dosuñivahu ga onome, kome one hoće, govoreći: 'Evo
tvoga deteta'; i čovek prosvetkuje tu svečanost i primi ga. Feosta uništi taj zakon, i
uredi, da svaki čovek ima samo jednu ženu, a svaka žena samo jednog muža. Ko bi
povredio ovaj zakon bio bi bačen u jednu usijanu peć da sagori. Zato su ga zvali
Svarog, i Egipćani ga obožavahu. Posle njega vladao je 7470 dana njegov sin, po
imenu Sunce, koga zovu Dažbog. Sin Svarogov, kralj Sunca koji je Dažbog, beše
snažan čovek. On doznade, da imañaše jedna bogata Egipćanka, i da neko
provoñaše blud sa njom. Šćaše je uhvatiti. No ne hoteći vreñati zakon oca Svaroga,
on uze sobom nekoliko ljudi, i videvši čas kad je ona blud učinila, iznenadi je noću sa
njenim saučesnikom; stavi je na muke i provede sramno kroz celu zemlju; i tako se u
Egiptu uredi besporočni život..."

Ovaj je navod preveden iz ðorña Hamartola,[182] i osim onih dodataka, koje smo
podvukli i koje je prevodilac dometnuo. Malo kasnije ponovo ćemo se vratiti na
Svaroga.

Ovde konstatujemo samo, da je Dažbog identičan Suncu. i da se smatra kao

Svarogov sin. Na drugim mestima on stoji kao prevod grčkog Ηλιος[183]. Ova se
istovetnost potvrñuje tumačenjem reči Dažboga, tj. bog koji daje, plodan bog;a ako
ovde bog znači bogat, onda je to onaj bog koji daje bogatstvo.

U zapadnim pisanim spomenicima nema nigde reči Dažbog. U nekim srpskim

narodnim pričama spominje se Dajbog - Dvbog. koji je gospodar zemlje, dok je bog
gospodar neba. Ove je priče objavio u Rečniku Akademije u Zagrebu, g. Jagić (Arch.
f. slav. Phil. v. str. 114.)[184]

Srpski Dvbog je isto što i zao duh. Jer zaista reč dvbog nije daleka od latinskog
diabolus; po srpski jezik je stvorio svoju reč ñavo - dijavol, od grčke διάβολος.
Fonetički reč dabog ne bi se mogla zameniti rečju ñavo - djavol.
 Simargl

Božanstvo, koje je još teže objasniti, jeste ono, koje ruski hroničari označuju imenom
Simargl ili Sima i Rgla. Čitalo se to ujedno, ili razdvojeno na dve reči: Sim i Regl -
kako su uradili docniji spomenici, ne dobija se u slovenskom jeziku nikakav smisao.
Reč je o nekom stranom božanstvu. Dosadanje hipoteze nisu donele dovoljnih
tumačenja. Mislilo se na jedan tekst iz Biblije. Svaki je narod sebi stvorio bogove.
Ljudi Gutini (de Guth) stvoriše Nergala (τήν Ερτγέλ); ljudi Hamatini (Hamath)
načiniše Ashima, (τήν Ασιµάθ). Bliskost je promenljiva; no tu ima i jedne ozbiljne
teškoće. Εργέλ i Αδιµάθ su u grčkom ženskoga roda, a u prvobitnom
staroslovenskom jeziku imamo samo jednu reč muškoga roda. Domišljanski je
zaključak N. Gedeonova, koji u Simarglu vidi pokvareno grčko Σεµ Ηρακής.[185]

Uopšte Simargl ne pripada slovenskom Panteonu; i nemogućno nam je još znati,

koje je božanstvo u stvari hteo tim imenom označiti ruski hroničar.

Mokoš

Ništa manje nismo u neprilici i pri odreñivanju tačnog karaktera Mokoša, jednoga od
onih božanstava, kojima Vladimir podiže idole na bregu u Kijevu. Mokoša ne navodi
samo prvobitna hronika, već i drugi pisani staroslovenski ruski spomenici srednjeg
veka. (Krek. Einleitung, str. 395 - 407.) U verskom spomeniku XVI veka,
nomokanonu, koji je naveo g. Veselovski (Žurnal'' Minist. Nar. Prosvešč., jyni 1889.)
nalazi se jedno lice po imenu Mokuša, koje igra ulogu jedne vračare. Sveštenik koji
ispoveda jednu ženu, pita je: "nisi išla k Mokuši?" Folkloristika u severnoj Rusiji još i
danas zna za Mokušu. To je jedna žena, koja se javlja za vreme velikog posta,
obilazi kuće, nadgleda predilje.[186]

Ako se njihov čekrk okreće pa zaškripi, one vele: da to Mokuša prede. Ona se
zanima i životinjama. Ako neko neostriženo jagnje izgubi vune, veli se da ga je
Mokuša ostrigla. Noću se ostavlja kraj makaza jedan pramen vune. To je ponuda
Mokuši. (Barsov, Komentar Slova o polku Igorovu, koji citira Veselovski. I. s.)

Ako ime Mokuša nije finskoga porekla, mora se vezati za boginju Mokoš u Hronici.
Ništa ne kazuje, kakva su bila svojstva ove boginje. Ime njeno moglo bi se vezati za
koren mok (mek-ota, mok-ar); ali nastavak oš je nezgodan. Jagić (Arch. f. slav. Phil.
t. v, str. 7.) misli, da je Mokoš prevod s grčkoga µαλακία. Op navodi po Tihonravovu
spomenike, čije originale nema pri sebi, i po kojima bi Mokoš bio prevod grčkog
µαλακία, tj. rñavo božanstvo, koje navlači na Onanov greh.[187]
 Svarog - Svarožić - Suarazici

U glavi posvećenoj Dažbogu naveli smo jedan odlomak preveden s grčkog po

Ipatijevskom spomeniku od ðorña Hamartola, u kome je, čini se, ime Svarog
prevedeno sa Ηφαιστος. Ime Svarog nahodi se samo u ovom pisanom spomeniku.

U naknadu tome Svarožić ili sin Svarogov nalazi se u ruskim spomenicima XIV, XV i
XVI veka: Svi oni objašnjavaju Svarožića ognjem: "oni prizivaju oganj, zovući ga
Svarožić".

Ovaj vas Svarožić naravno podseća na onoga boga Zuarasici, čijeg idola Titmar
spominje u Radgostovom hramu, kod Redarijana (VI, 23). "U unutrašnjosti hrama
podižu se bogovi rukom sagrañeni, noseći svaki svoje urezano ime, obučeni u neki
strašan oklop, sa šlemom na glavi. Prvi izmeñu njih zove se Zuarasici - Svarožić.
Njega svi neznabošci obožavaju više po sve ostale. Iza ovih bogova nalaze se
njihove zastave koji se iznose iz hrama samo pri polasku u rat".

S druge strane, postojanje jednoga boga koji se zvao Zuarasici, potvrñuje nam i
jedno pismo Sv. Brina (Bruno) kralju Henrihu II. Ovaj je spomenik iz početka XI veka.
Da bi zaratio protiv Poljaka, kralj bejaše sklopio savez sa slovenskim plemenima
Velećanima (Velétes), koji tada behu neznabošci. Brino mu prebacuje za taj savez, i
pita ga ovako: "Bonumne est persequi christianum et habere in amicitia populum
paganum? Quae conventio est Christi ad Belial?[188] Quae comparatio lucis ad
tenebras? Quomodo convenient Zuarasiz diabolus et dux sanctorum vester et noster
Mauritius? Qua fronte coeunt sacra lancea et diabolica vexilla?"[189] Iz ovoga
spomenika vidi se jasno, da je Svarožić bio bog rata kod Slovena oko Labe. Jedan
Suarasiz još se jedanput spominje i u Knytlinga Saga.[190]

Ovaj je bog izvesno srodan sa ruskim Svarožićem, koji je, izgleda, takoñe postao od
Svaroga. No da li je Svarožić uroñenički bog ruski, ili je u Rusiju unesen sa strane?
G. Jagić (Archiv, IV, 412.) zamišlja, da su Zuarasici - Svarožića doneli u Rusiju
stranci, i da je na ovom patronimičkom obliku stvoreno ime Svarog.

Ova je hipoteza zacelo vrlo oštroumna. G. Jagić primećuje, da se Svarog i Svarožić

ne nalaze u starijim ruskim hronikama, i da se javljaju tek vrlo kasno. Misli, da su oni
doneseni iz Novgoroda, koji je uvek bio u neprestanom dodiru sa baltičkim
Slovenima. S druge strane, možda je prevodilac, imajući da protumači ime
Ηφαιστος, mogao pomisliti i na ruski glagol svarit', svaravat' - kovati. Ova hipoteza
ne oduzima ništa stvarnosti Suarozici ili Suarasici Titmara i Brina.

Krek drži, da je Svarog autentično ime (str. 332) i tumači ga indoevropskom rečju
(svarga sanskritski znači nemirno, oblačno, mutno nebo). No ne objašnjava se, kako
je od Svaroga postalo Svarožić. Nebo daje pridev nebeski, a ne nebesić. Svarog u
smislu nebo dao bi svaroški. G. Sirku (Žurn. Min. Nar. Prosvešč - maj 1887.) beleži
jednu rumunsku reč svarog, koja znači suv, mršav, pregrejan. Izvesno ovo ime nije
latinskog porekla. G. Sirku misli, da je ona mogla biti uzajmljena iz slovenskih jezika,
gde je značila sunce. Miklošić Dict. etymologique sub voce svarog, pronašao je kao
ime mesta kod Kašuba[191] Svaroženo. On tu pretpostavlja koren s''r, koji uostalom
ne opravdava. Bilo bi interesantno, kad bi se to mesno ime Svaroženo moglo
identifikovati sa imenom božanstva. No Miklošić ne pruža nikakvo opredeljenije
tumačenje.

Ukratko, izvesno je, da je kod lapskih Slovena postojao jedan bog, po svoj prilici, bog
rata koji se zvao Svarasici - Svarožić. Nastavak ici izgleda patronimičan. No u ono
malo iz slovenske mitologije što znamo, nema nigde primera o porodici ili porodičnoj
vezi slovenskih božanstava. Ne znamo, ko je otac Svarožića. Ruski Svarog je
sumnjiv, i to je šteta. Jer bi to bio glavni stub baltičko-ruske mitološke sisteme.[192]

Stribog

Idol ovoga boga bio je u Kijevu, u društvu sa idolom Peruna, Horza, Mokoša.

I njegovo je ime postalo kao i ime Crnoboga Helmoldovog, Dažboga i ruske Hronike.
Izvan ruske Nestorove Hronike ono se nalazi još i u nekim sumnjivim spomenicima,
kao što je Slovo o polku Igorovu. Sam način kako se ono tu nalazi, jeste za mene
argument, da osporim autentičnost ovoga spomenika. Ne dopuštam, da je jedan
hrišćanin XIII veka mogao pasti na tu misao, da svoje jednovernike i zemljake označi
kao unuke kakvoga neznabožačkoga boga. Malo dalje pisac toga Slova zove
vetrove Stribogovim unucima. Kad bi ovo kazivanje bilo autentično i tačno, ono bi
nam moglo objasniti i ulogu i svu radnju toga boga.

Miklošić neće da objašnjava to ime. Jagić ga dovodi od glagola stkręti (st'r'ti),

litvansko styrieti, starr, steif sein, erstarren, ukrutiti se, očvrsnuti, zalediti se. To bi bio
bog mraza. On nema ni jednog sebi sličnog božanstva poznatog kod drugih
slovenskih naroda, izvan Rusije.

Trajan - Trojan

U grčkoj srednjovekovnoj literaturi postoji jedna priča pod naslovom: Otkriće Svete
Marije božje o paklu (’Αποκάλυψις τής ύπεραγιόν θεοτόκον περι τών κολάσεον.)
Ovaj spomenik je preveden na staroslovensko-ruski jezik u XII v.[193] Sveta Djeva
Marija dobije ovlašćenje od Gospoda, da obiñe pakao pod voñstvom sv. Arhangela
Mihaila, koji joj pokazuje mučenja osuñenika, i objašnjava joj uzroke usled kojih su
tako kažnjeni. Prvi grešnici koje Marija vide, ulazeći u pakao, jesu oni, koji nisu
verovali u Boga Oca, Sina i sv. Duha. Na ovom mestu staroslovenski prevod dodaje
jedan dosta dugi umetak: "To su oni, koji su zaboravili Boga, koji su nazivali
bogovima one predmete, koje je Bog stvorio radi naše upotrebe, kao: sunce, mesec,
zemlju, životinje, reptilije, koji su postali kameni bogovi kao i ljudi: Trajan, Horz,
Veles i Perun." Jedan apokrif iz XVI veka, Apokalipsis apostola dovodi Trajana u
vezu sa Perunom, Horzom, Divom (Zevsom).[194]I dodaje: da ovi nazovi bogovi behu
ljudi; Perun je živeo kod Grka, Horz na Kipru, a Trajan bejaše car u Rimu.

Slovo o polku Igorovu spominje Trajana četiri puta, i Rusiju zove zemljom
Trajanovom. Kao što sam na drugom mestu kazao,[195] i ovde se držim potpuno
rezervisan što se tiče autentičnosti ovoga spomenika. Ali ako je i bilo falsifikata ili
umetanja, nije manje istina, da falsifikator nije izmislio to ime Trajan, i da ga je uzeo
iz starijih spomenika ili narodnog predanja.

U kijevskoj guberniji još i danas pokazuju Trojanov Val (bedem). Za ovaj bedem
vezuju se neka mitska predanja, u kojima se govori o Trojanu, caru ermilijanskom (tj.
rimljanskom-rimskom).[196] Ova su predanja morala doći u Rusiju od Južnih Slovena,
naročito Bugara, koji su uvek u dodiru sa Rumunima, a možda i od samih Rumuna.
U Rumuniji je ostala vrlo živa uspomena na Trajana.

Još se u ovoj zemlji pokazuju: Valul lui Trajan (Trajanov šanac), calea lui Trajan
(Trajanov put); masa lui Trajan (Trajanov sto, stena); pratul lui Trajan (Trajanova
livada).[197]

Sličnih naziva ima i u Bugarskoj. Rimski drum, koji, prolazeći kroz Sardikum (Sofiju),
spajaše Italiju sa Carigradom, i danas se zove u Bugarskoj; Trajanov drum, a Turci
ga zovu Trajan-jol. Dalmatinski putnik Vrančić, koji proñe kroz ove krajeve 1553. g.
čuo je, gde se govori o ovom Trajanovom drumu, i čudio se, kako je ime ovog
velikog rimskog cara sačuvano tako u ovih varvarskih naroda.[198] Na Hisaru,
severno od Filipopolja, izdižu se neke rimske ruševine, koje Bugari zovu Trajanov
grad, dokle Turci ga pripisuju ðenovljanima, i zovu ga ðenevizler.[199]

Južno od Ihtimana otvara se u Srednjoj Gori jedan klanac Trajanova vrata, od skoro
čuvena i po junačkim delima hajduka.[200] Na mestu današnje varoši Stare Zagore
(Eski Zagore) podizaše se varoš Ulpia augusta Trajana; Pansaba, danas Ćustendil,
duguje svoj postanak caru Trajanu. Tako isto i Ulpia na Crnom Moru, danas Anhial,
podigao je Trajan; selo Devna podignuto je na mestu starog Trajanova
Marcianopolis. Na taj način uspomena na toga velikog saga nalazi se i svim
krajevima Bugarske.

Njegovo se ime isto tako nalazi i u srpskohrvatskim predelima. U Mostaru, i

Hercegovini, jedan most zove se Trajanov most; i Dalmaciji ruševine primorskoga
grada Burnum-a zovu se Trajanov zamak. Isto je ime dato i ruševinama jednog
starog grada srpskog blizu N. Pazara. Čuvena Trajanova tabla i ostaci na Dunavu
nalaze se više od deset vekova i srpskoj zemlji; grad Kulina porušen u srednjem
veku takoñe nosi ime Trajanovo.

Deminutiv imena Trajanovog u Trajko još je i vrlo jakoj upotrebi i Bugarskoj. Narodna
etimologija ga vezuje za glagol trajam'' - trajati. U XI v. to je ime nosio maćedonsko-
srpski carević, Samuilov sin.[201] U srpskim narodnim pričama spominje se jedno lice
pod imenom Trojan. Po Vukovu Rečniku življaše na planini Ceru, i blizini Trojanova
grada, i okolini Šapca, neko lice pod tim imenom.
Svake noći iñaše on u Srem kod kakve žene ili devojke. Bojaše se sunčanih
zrakova, da ga ne sprže, te od nje odlažaše pre sunca. Kad doñe kod svoje drage,
dadu konjima zobi; a kad oni pojedu zob, i petao zapeva, on se odmah vraća u svoj
zamak. Jedne noći brat ili muž jedne njegove dragane metnu u zobnice konjima
peska mesto ovsa, pa poseče jezik svima petlovima, da ga pevanjem ne probude.
Kad car pomisli da je vreme da ide zapita svoga slugu da li su konji pojeli zob. Sluga
odgovori da nisu, a petlovi ne mogaše pevati, te se tako Trajan odocni kod svoje
drage. Najzad videći u čemu je stvar, usedne na svoga konja i pojuri zamku. Sunce
ga stiže na putu; on se sakrije pod jedan plast sena; no doñoše volovi i rasturiše
seno, te tako Trajana dohvati sunce i sprži.[202]

Varijantu ove priče pribeležio je i Milićević u svojoj Kneževini Srbiji: "U jednom
zamku na planini Ceru življaše car Trojan. Imañaše tri glave (ove tri glave
objašnjavaju se srpskom rečju troje - Trojan). Jedna gutaše ljude, druga životinje, a
treća ribe. Danju boravljaše u svome zamku na Ceru, a noću u Širinu na Savi
(Tsirina). Narodu se nije dopadao ovaj način života, te ode i potuži se sv. Dimitriju,
jednom od Trajanovih slugu, i zamoli ga, da upita svoga gospodara: čega se on boji.
' Bojim se samo sunca ', odgovori Trajan. Doznavši to, sv. Dimitrije da konjima pune
zobnice peska mesto ječma, a ljudima zakaže, da svaki svojim petlovima povadi
jezike, da ne bi pevanjem objavili Trajanu zoru. To njega omete, te se zadocni, i
sunce ga uhvati. On se zarije pod plast sena; ali doñe bik te prevrne seno i on se
rastopi. - Priča dalje veli, da je Trojan i tom beganju ogluveo u selu Glušci, izgubio
tabane blizu sela Tabanovci, oslepio pored sela Slepčević, izgubio svoj štit, pored
sela Štitari, a najveća nesreća mu se desila blizu sela Desića."

Sv. Dimitrija zato ubiše prijatelji Trajanovi i baciše u Savu. Na obali reke u šabačkom
okrugu nalaze se ostaci grada Kulina, čije osnivanje narod pripisuje Trajanu.

U svojim srpskim pripovetkama (II izd. str. 150-152) Karadžić je objavio jednu
narodnu priču, po kojoj car Trajan ima kozje uši (u originalu: oči).

U XII v. Tzetzis u Chiliades (g. Tomašek ih je prvi objavio u Zeitschrift fur

Aesterreichische Gymnasien) znao je za ovu legendu o kozjim ušima, i predavaše im
neki simbolični značaj. "Ωτία δέ Τροίανον λέγουζιν έχειν τράγον" (u cara Trajana
kozje uši). Trudi se da protumači ovu basnu time, što je Trajan bio pohotljiv kao jarac
i umeo goniti rimske neprijatelje u najstrmenitija mesta.

G. Koehler, koji se takoñe zanimao ovom legendom, objašnjavaše je takoñe

sličnošću reči: Τροίανος i τράγος.

Po Bertrandonu de la Brokijeru, koji pisaše u XV v. grad Trajanopolj podigao je "ung

empereur appele Trojan, lequel avait, ce disaient les Grecs, une oreille ainsi que ung
mouton".

Po jednoj bugarskoj priči iz Stare Zagore (Periodičeskoe spisanie, Sofija, t. IV, str.
182) bio je jedan car Trajan, koji je imao magareće uši. Indiskrecija njegovog
berberina podseća na Midovu istoriju. Jedan varijanat iz Nevrokopa u Maćedoniji
predstavlja Trajana sa kozjim ušima.
Berberin njegov ide i poverava tajnu jednom pustom izvoru. Malo kasnije nañoše
putnici pored izvora Jedno drvo, na kome svaki list nosi otkrivenu tajnu (čim zašušti).
Car čuje za to, ode da vidi izvor i drvo, i kad se uveri, reče: "ono što je od Boga ne
može se sakriti". I od tada on nije više krio svoje uši.

"U narodnim pesmama braće Miladinovaca, imaju dve pesme, u kojima se spominje
neki Trojan grad Troem (pesma 31. i 38.), čiji su stanovnici rñavi hrišćani, i imaju da
iskuse razna iskušenja. Pesma 31. je zabeležena u Kukušu u Maćedoniji; druga
nema tačnog naznačenja o svome poreklu, no sudeći po tekstu, ona mora da je iz
istočne Rumelije (južne Bugarske). Tekst nije dosta jasan, da bi se moglo videti,
odnosi li se na legendu o Trajanu ili na trojansku priču, koja takoñe igra znatnu ulogu
u književnosti Južnih Slovena.

Kako je Trajan postao bog, ili bar - satana - u hrišćanskom smislu, - kod Južnih i
Istočnih Slovena?[203] Jagić je odavno predložio jedno vrlo zgodno i verovatno
tumačenje. Najvažnije ruševine u dunavskim zemljama pripisuju se Trajanu, ili nose
njegovo ime.

Narodna mašta naseljava sve te ruševine sotonama i vešticama; i sasvim je

prirodno, da je jedna od tih utvari Trajan, koji postaje bog kao Perun, Horz ili
Dažbog. Balkanski Sloveni, brzo preobraćeni u hrišćanstvo, bili bi preneli Trajanov
kultus meñu Ruse, koji su ga duže sačuvali. Može se pretpostaviti isto tako, da je i
uspomena na slavna junačka dela Trajanova ostala duboka u balkanskih naroda, od
kojih su Sloveni primili predanja; da su našli i ideju o Bogu, privezanu za ovu slavnu
ličnost (divus Augustus); da su je sačuvali i raširili. Po onome što mi znamo o
njihovoj Slovenskoj mitologiji, bilo u Rusiji, bilo kod baltičkih Slovena, nigde se ne
nalazi drugi primer. da su ljudi postali bogovi. Meñutim u poslednjem veku pa baš i u
naše skorije vreme, videli smo, da su neke ruske sekte stavile u red bogova i cara
Petra III. Drugi mu za poručnika daju Napoleona, koji treba da uspostavi pravdu na
zemlji, ili da proklamuje njihovog mesiju. U istoriji neznabožačkih Slovena nema
ovome sličnih primera.
 Glava peta
Mlada božanstva
Triglav. - Jula. - Radgost (Radigost). - Podaga. - Pripegala. - Crnobog. -
Bezimena božanstva. - Rinvid. Turipid. Turuvid. Pizamar. Crnoglav
(Tijernoglav). - Boginje. - Domaći bogovi. –

Triglav

Sada se ponovo vraćamo bogovima baltičkoga reda, čijeg smo glavnog

predstavnika, Svetovida, već proučili. Posle njega najglavniji je bog Triglav. Njegovo
postojanje naročito su nam utvrdili istorici Otona Bamberškog. Bejaše u Štetinu, veli
jedan od njih, četiri continae (Herbord, II, 32.) tj. četiri hrama. Ova reč continae ne
buni ni najmanje Nemca Herborda: "Sclavica lingua, veli on, in plerisque locis
latinitatem attingit et ideo puto ab eo quod est continere continas esse vocatas".
Takom etimologijom lako se i od Sv. Vida može dobiti Svetovid. Ni savremeni
komentarista Percov nije srećniji od Herborda. On sumnja, da je contina slovenačka
reč, i tumači je poljskom konczyna (fastigium).

Ovo je pogrešno tumačenje. Konczyna znači kraj, svršetak, i drugog značenja nema.
Kontina se po svoj prilici vezuje za koren kont, koji je u srpskom dao reč kuća, a u
bugarskom k''šta. itd.
Jedna od ove četiri kontine, koja je bila i najglavnija, beše veleljepno ukrašena
varvarskim radovima, koji su predstavljali: ljude, tice, četvoronožne životinje, tako
vešto naslikane, da bi čovek pomislio, da su žive. Tako su lepo i obojene, da im boja
nije izbledela ni od snega ni od kiše. Očevidno u ovim redovima ima malo
preteranosti. U ove kontine se snosio desetak od sve neprijateljske pljačke, zlatni i
srebrni pehari, pozlaćeni i kamenjem ukrašeni rogovi, oružje i skupoceno posuñe.

Dva ovakva hrama behu posvećena Triglous-u. Izvesno je ovde slovenska reč
izmenjena; no nije ju teško vaspostaviti pod pravim oblikom - Triglav, bog sa tri
glave. I danas još Nemci su preokrenuli vrh Triglav na Koruškim Alpima u Terglou.
Ime Triglav mi nalazimo u staroj braniborskoj hronici.[204]

Otonu Bamberškom bi dopušteno, da kod štetinskih Slovena propoveda hrišćanstvo.

Oni ga lepo primiše, uvereni, da će se njihov bog svm moći dobro braniti. Ovom
tolerancijom znade se on dobro koristiti. Pomoću svojih sveštenika počne rušiti
sekirama i kosirima sve kontine. Kad narod vide, da se bogovi ne brane, napadne i
sam na hramove, razdeli njihovo blago, a drva odnese kući za kuvanje jela. Što se
tiče idola Triglava, vladika mu razbi trup, uze sve tri glave, posla ih u Rim, da
posvedoči pokrštenje grada. (Herb. II, 32.). U naknadu zato on pristade, da se
poštuje jedan sveti dub, umbre atque amenitatis gratia.

Meñu pojedinim predmetima kultusa Triglavovog nalazaše se i u Štetinu kao u

Arkoni (vidi glavu o Svetovidu) jedan njemu posvećen konj, dobro uranjen i lepog
stasa. Niko ga nije smeo jahati, a jedan od ona četiri hramovska sveštenika brinuo
se o njemu i negovao ga. Taj je konj činio proricanja. Kad je trebalo preduzeti neki
suhozemni pohod, polože najpre na zemlju devet novih kopalja, na jedan lakat
daljine jedno od drugoga. Sveštenik onda dovede zauzdanog i osedlanog konja, drži
ga za uzde, tera ga da triput u oba pravca preñe preko kopalja. Ako pri tom
prelaženju ne dotakne nijedno koplje, onda je preskakanje srećno i pohod bi se
preduzimao. U protivnom slučaju odustajali su od namere (Herb. II, 35.). Da bi
uništio i ovaj način gatanja, Oton smisli da toga konja proda negde na strani (Herb.
II, 3.) ubedivši stanovnike, da je on mnogo sposobniji da vuče kola, nego da proriče.
Po jednom drugom biografu (Prifl. II, 11.), konjsko sedlo bejaše od zlata i srebra i
čuvano je u jednoj kontini.

Triglava nalazimo u gradu Volinu (Volyn). Po pokrštenju ove varoši sveštenici,

ostavši verni kultusu idola, napustiše grad, povukoše se u sela (Ebbo, II. 13.). "I kako
je Oton bio razorio hramove i uništio kipove bogovske, oni odneše van ove oblasti
jedan zlatan kip Triglava, koji bejaše njihov glavni bog. Povere ga na čuvanje jednoj
udovici, koja življaše u jednom seocetu, gde se ovo dragoceno blago teško mogaše
pronaći. Udovica uvije idola u haljine, izvrti rupu u stablu jednoga vrlo debeloga
drveta, i tu sakri ovu svetinju tako, da se nije mogla ni videti ni dotaći. Ostavila je
samo jedan mali otvor, kroz koji neznabošci mogahu prineti žrtvu i ponude.
('Solummodo foramen modicum ubi sacrificium inferretur in trunco patebat '.) I niko k
njemu ne prilazaše, osim onaj koji prinosi žrtvu. Oton dozna za ovoga idola. Pobojao
se, da posle njegovog odlaska on doprinese, da se narod još neučvršćen u
hrišćanskoj veri vrati paganizmu; te potraži načina da ga se lukavstvom dočepa.[205]
Da su neznabožački sveštenici slučajno doznali za njegovu nameru, možda bi bili
sakrili svoj paladijum u kakvo još nepristupnije mesto. Ovu delikatnu misiju poveri
episkop nekom svom drugu Hermanu. To beše vešt čovek, koji razumevaše i
uroñenički jezik. On mu naredi, da se preobuče u slovensko ruho, pa da ode k
udovici, kao da želi Triglavu prineti žrtvu. Herman posluša. Ispriča udovici, da je
nedavno izbegao jednu strahovitu buru, zahvaljujući jedino Triglavovoj zaštiti, i zato
hoće da mu prinese žrtvu. Udovica mu pokaže sveto drvo i rupu, gde može staviti
svoje ponude, preporučujući mu da nikom ne kazuje to mesto, ako misli na svoj
život. On uñe i jednu tajanstvenu ogradu, baci kroz onaj otvor jedan srebrni novac,
tako da se mogao čuti i njegov zvek, te da se veruje, da je zaista prineo žrtvu; po
tome ga opet izvuče. Pa da bi pokazao sve svoje prezrenje prema Triglavu, on
umesto žrtve, bici mu jedan veliki ispljuvak (sputaculum ingens). Zatim pregleda
svuda, ne bi li mogao dići idola. Ali on beše tako dobro i stablu zatvoren, da ga beše
nemogućno izvaditi. Gledajući oko sebe, opazi Triglavovo sedlo obešeno o ogradu.
Bilo je vrlo staro i potpuno neupotrebljivo. Diže ga i sakri, pa ga posle odnese kao
dokaz onih paroga koje je učinio, da se dočepa idola."

Dosta je čudnovat završetak priče. Mogli bismo se zapitati, da li Hermanu treba

verovati; i da nije on pronašao istoriju o sedlu, da zagladi svoj neuspeh, ili da on
prosto nije digao kakvu bilo konjsku opremu? Neznabožačka starica je izvesno skrila
sedlo u bezbedan zaklon od hrišćanske pohotljivosti.

Posle ovoga uzaludnoga pokušaja pomeranski apostol nije više na tome nastojavao.
Bojaše se da ga optuže za lakomstvo, ako bi i dalje gledao, da se dočepa
skupocenoga idola. Stoga sada pribeže ubeñivanju. Sakupi kneževe i starice, i
zakune ih da se mahnu kultusa Triglavovog, i da upotrebe ono zlato, od čega je on
načinjen, na otkup svojih robova.

I biografi Otona Bamberškog spominju Triglavov kultus u Štetinu. Ovaj grad (Ebbo,
III; 1.) sadržavaše u svome opkopu tri planine. Najveća, ona u sredini, beše
posvećena neznabožačkom bogu Triglavu. Njegov idol imañaše tri glave. Zlatan
zavoj pokrivaše mu oči i usne. Neznabožački sveštenici ovako objašnjavahu ove
pojedinosti: njihov veliki bog ima tri glave, jer vlada trima kraljevinama, nebom,
zemljom i paklom. Lice mu je pokriveno zavojem, jer neće da vidi ni da pozna
grehove ljudske. Ruskom naučniku Kirpičnikovu ove su priče izgledale možda
sumnjive.

Sloveni, veli on, nisu mogli imati hrišćansku ideju; a nije nikako mogućno, da jedan
bog, koji predviña budućnost, ne zna za ljudska dela.[206] G. Kirpičnikov se još pita,
da ovde nemamo jednu deformaciju hrišćanske Svete Trojice. Tako se mislilo, da se
u Svetovidu vidi sv. Vid. S ovakvim skepticizmom ide se vrlo daleko. Pa ipak je
izvesno, kao što smo to i dokazali u studiji o Svetovidu, da su baltički Sloveni
obožavali idole policefale (mnogoglave).

Po samom priznanju Otonovog biografa (Ebbo, III, 1.), kultus Triglavu i drugim
idolima, čija imena ne znamo, ne iščeze tako lako. Kad je Oton preobratio, ili bar
mislio, da je preobratio ceo Štetin, zapovedi da se neznabožački hramovi predadu
ognju, a da se mesto njih sagrade dve crkve, od kojih jedna na samom Triglavovom
bregu dobi ime sv. Adalberta. No idolopoklonički sveštenici ne behu se odrekli
obožavanja idola, a još manje prihoda od crkava. Tražahu samo priliku, da narod
vrate u paganizam. I zaista dogodi se, da u gradu zavlada epidemija, smrtnost bi
velika; sveštenici ubediše narod, da je svemu tome zlu uzrok njihovo pokrštenje, te
da se treba vratiti idolima. Svi će stanovnici, govorahu oni, pomreti, ako se gnev
bogova ne ublaži uobičajenim žrtvama. Podstaknut ovim govorima narod zatraži
svoje idole, prinese im žrtve, pa napadne na hrišćanske crkve. (Ebbo, III, 1. -
Herbord, III, 16.) Razore polovinu one crkve koja je bila namenjena vernima; no
ispred oltara ustukoše. Tada se razorači obrate idolskom svešteniku, i reknu mu: "Mi
smo učinili ono, što se nas ticalo; sad ti sruši i nagrdi svetilište ovoga
neznabožačkoga boga" (teutonici dei). Sveštenik uzme sekiru, podigne ruku, no ona
osta ukočena, na što on zakuka: "Jaoj, kakva je to sila ovoga nemačkoga boga, i ko
će joj odoleti? ' Vidite kako me je udario, mene, koji sam napao na njegovu svetinju '.
Narod se začudi i pitaše se šta da radi. Dobiveni ili Ebo izmišljeni odgovor jeste
dosta čudnovat. "Sagradite ovde kuću svome bogu pored kuće tevtonskoga boga, i
poštujte i ovoga kao svoje bogove, iz straha da vas gnev njegov sve ne pomori". Oni
poslušaše, i do povratka pobožnoga apostola Otona ostadoše u toj zabludi, služeći i
Bogu i ñavolima.

Triglav se spominje još i u opisu čudesa sv. Otona. (Mon. germ. t. XII, str. 91.) To
beše jedno zlo božanstvo, koje je imalo i jednu ženu.

Triglav očevidno pokazuje i neke sličnosti sa Svetovidom; ali nema razloga ne staviti
ga u red nezavisnih bogova. Svetovid imañaše četiriglava idola, Ružievid - Ruñevid
jednoga sa sedam glava. No mi ne nalazimo nigde imena četiriglav, sedmoglav.[207]
Stoga nema osnova sumnji, da je Triglav jedno potpuno nezavisno božanstvo.

Jula

I Jula se spominje kod biografa Otona Bamberškog. Za vreme njegovog drugog

bavljenja u Volinu, Oton savetuje stanovnike, da se više ne vraćaju kultusu Jule i
njenoga koplja, a obožavanju idola. Ne znamo šta znači ovo ime. Volin - danas
Wollin - zvaše se tako isto i Julin. Da ovde nije reč o jednom gradskom bogu, po
čijem se imenu i grad zove? Izvesno je da su stanovnici Volina obožavali koplje,
privezano za jedan ogroman stub u sred grada (Ebbo, II, 1; III, 1, - Herb. III, 26.).
Ebo priča, da je još Julije Cezar podigao grad Julin, i da se tu još obožava njegovo
koplje ob memoriam eius. Početkom leta tu se slavi velika svečanost u njegovu čast.
Mi smo već videli, govoreći o Triglavu i Svetovidu, kakvu ulogu igra koplje u
vračanju.

Radigast - Radgost
Ovaj bog je dugo zauzimao neosporno mesto u slovenskom Panteonu. No
poslednjih godina osumnjičeno je njegovo biće. Brikner (Arch. f. slav. Phil. t. XIV)
tvrdi, da je Radigast prosto ime grada. Da razgledamo malo i pisane spomenike.
Titmar, koji je uopšte o svemu dobro informisan (VI, 23) veli: "Est urbs quaedam in
pago Riedirierum nomine, tricornis ac tres in se continens portas, etc..." Ovaj je grad
(da rezimiram ostali navod) sa sviju strana opkoljen šumom, koju stanovnici poštuju
kao predmet obožavanja. Dvoje gradske vratnice su otvorene svakom namerniku;
treća vodi na more, koje je blizu, i strašno ga je videti. U ovom gradu ili na ovoj
vratnici (in eadem) ima samo jedan hram vešto sagrañen od drveta, i stoji na
rogovima raznih životinja.[208] Zidovi ovoga ukrašeni su spolja divno izrezanim
likovima raznih bogova i boginja. Unutra su slike bogova kičicom rañene; imena su
im urezana;[209] na glavi im je šlem, pokriveni su oklopom, te izgledaju strašni. Prvi
od njih zove se Svarožić (Zuarasici),[210] i svi ga ovi narodi poštuju više nego sve
druge. Ovde se čuvaju i zastave, i iznose se iz ovih svetilišta samo u slučaju ratnoga
pohoda. Tada njih nose pešaci.

Radi čuvanja ovoga blaga ustanovljeni su naročiti sveštenici. Kad se sakupe radi
prinašanja žrtve idolima, ili radi umirenja njihovoga gneva, oni sede, dok ostali narod
stoji, i mrmolje neke nerazumljive reči (invicem clanculum mussantes); kopaju zemlju
uz neki religiozni strah, i ispituju sudbinu, da bi doznali sumnjive stvari. Kad to svrše,
onda zelenom travom pokriju jednoga konja, koji se smatra kao najveći u celoj
zemlji, pa ga vode da preñe lagano izmeñu dvaju za zemlju utvrñenih kopalja;[211] pa
sravnjujući ishod ovoga vraćanja sa maločas izvučenom sudbinom, oni izvode
glavna predskazanja. Ako obe ove vrste vračanja dadu isti rezultat, onda se
preduzima ono što se hoće; u protivnom slučaju narod se ožalosti, i napušta svaku
nameru. Oni od najranijih starina propovedahu još i ovu zabludu: verovahu, da ako
im preti kakva duga i strašna pobuna, tada izañe iz mora jedan vepar, koji ima dva
duga zuba kao braniče, i valja se po talasima, krećući ih uz jedno strahovito
šuštanje.

Koliko god srezova ima u ovom kraju, toliko ima i popova i hramova sataninih, koje
nevernici obožavaju. No grad o kome sada govorih, zauzima prvo mesto. Polazeći u
rat njega pozdravljaju, a i kad se kući vraćaju sa srećnog pohoda, njemu donose svu
pljačku. Ždrebijem ili pomoću konjskog gatanja oni se brižljivo izveštavaju i o
najuljudnijoj žrtvi, koju sveštenici moraju podneti bogovima. Ljudska krv a i krv
domaćih životinja umiruje njihovo najveće besnilo".

O ovom navodu mnogo se raspravljalo. U njemu ima poviše neistinitih pojedinosti:

hram koji sadrži tolike teške idole, a stoji na životinjskim rogovima; božanstva, čija su
imena urezana ispod lika, sve to izgleda vrlo fantastično. No bilo šta mu drago, ovaj
odlomak ipak zaslužuje, da bude ceo naveden.

Titmar drži, da je Riedigost ime nekog grada. Njegov komentator g. Kruse, slažući se
sa Lišem (Lisch) drži, da se on vara, i pridružuje se mišljenju Adama Bremenskog,
koji u imenu Radgosta gleda jedno božanstvo, koje je obožavano u gradu Retri. Naš
zemljak (Francuz) g. Bernar istog je mišljenja u svojoj tezi: De Adamo Bremensis
geographo (Paris, 1895. str. 66.).

Šta veli Adam Bremenski? (II, 18)

"Od slovenskih naroda, koji stanuju izmeñu Labe i Odre najsilniji su Retarijani
(Rhetarii). Njihov najmnogoljudniji grad jeste Retra, koji je u isto doba i sedište
idolopoklonstva (sasvim je prirodno, što grad nosi isto ime naroda koji u njemu
stanuje). U njemu ima jedan hram satani posvećen, čiji je knez Radigast.[212] Njegov
je idol od zlata, a postelja od purpura. Grad ima devet vratnica; odasvud je opkoljen
dubokim jezerom; prelazi se preko jednog drvenog mosta, koji je dopušten samo
onima, koji dolaze radi prinašanja žrtve, ili da pitaju proroštvo za savet. (Po ovome
izgleda, da Retra nije bio grad, već samo jedno mesto za bogomolju). Od ovoga
hrama do Hamburga ima, vele, četiri dana hoda." Malo dalje (knj. III, 52) Adam priča,
da vladika Jovan, postavši zarobljenikom, bi pozvan, da se odreče svoje vere. No
kad on ne htede, tada mu odseku ruke i noge, a glavu pobodu na jedan kolac, i
neznabošci je prineše na žrtvu bogu Radgostu. Ovo se zbilo 10. novembra, u
slovenskoj metropoli Retri. Ovom rečju metropola Adam Bremenski hoće bez sumnje
da označi religiozni centar Slovena ovoga kraja.

Helmold (I, 2) ponavlja, da je Retra prestonica Redarijana, pa kopira nekoliko vrsta iz

Adama Bremenskog o bogu Radgostu. Malo dalje (I, 23) govori o jednoj borbi
izmeñu slovenskih plemena Ljutića i Redarijana (Liutitses et Riaduri), "koji usled
starine svoga grada i glasovitoga hrama, gde se pokazuje Radgostov idol, tvrñahu,
da su oni najplemenitiji, jer ih pohode sva ostala slovenska plemena zbog pitanja
proroštva, i radi prinošenja godišnjih žrtava." Najzad (ista knjiga, §. 52) nam kaže, da
"Prov beše bog zemlje Aldenburške (Star-Grada), Siva boginja Polabljana, Radgost
bog zemlje Obotrida."

Botova (Botho) saksonska hronika u XV veku (sub anno 1113)[213],i predstavlja nam
Radgosta kako na prsima nosi štit sa crnom goveñom glavom; u ruci drži sekiru, a
na glavi mu je i jedna tica. Jedan izdavač hronike sastavio je po ovome opisu i
nacrtu sliku, koja je više puta preštampavana, i poslužila fabrikovanju nazovi bogova
obotridskih, koji se čuvaju u muzeju u Najstrelicu. Ne znamo, gde je Boto našao ovu
grañu. Verovatno u svojoj mašti. Najzad libečki hroničar u XVII v. koji komentariše
Helmolda, priča nam, da je Radgost bio knez Obotrida, pa docnije postao bogom.
Ovaj vrlo pozni komentar malo je istinit; on je u protivrečnosti sa svim onim, što mi
znamo iz slovenske mitologije, gde nigde ne nañosmo lica, koja su docnije postala
bogovima.

Da bi izmirili Titmara i Adama Bremenskog, može se pretpostaviti, da je Redigost ili

Redigast bilo slovensko ime grada, koji su Nemci možda zvali Rethra. U tom slučaju
Radgost bi bio prosto bog, koji je svoje ime dao i gradu u kome je obožavan.

Ima imena ljudi kao i imena mesta, koja se svršuju nastavkom - gost. Reč je postala
iz dve: rad i gost. Odgovara grčkom φιλόξενος. Ovaj se epitet može dodati i jednom
licu, kao i imenu mesta. Miklošić spominje u svojoj studiji o slovenskim imenima
jednog Slovenina, Radagosta, koji življaše u Kranjskoj oko 975. god. Kod Južnih
Slovena nalaze se identična imena Miligost[214] Carum hospitium habens qui hospes
carus est; Gostirad, na češkom Hostirad. U Poljskoj ima mesta, koja se zovu:
Bydgoszcz (nemački Bromberg u Pruskoj); Radgoszcs ime jednog sela u Galiciji. Na
planinama Beskides u Moravskoj ima jedno brdo, koje se zove Radhost. Pisac dela
Moravia sacra - Stredovski,[215] koji življaše u XVIII veku pretpostavlja, da ovo brdo
duguje svoje ime kakvom idolu Radgostu. Da li se ovo osniva na prostoj sličnosti
imena, ili na kakvom mesnom predanju? Bilo šta mu drago, on priča dalje ovo: "Beše
na tom brdu jedan hram Radhost-a (g u češkom postaje h). Nekada neznabošci
slavljahu tu prvih dana posle letnje solsticije praznik posvećen bogu. Danas još na
taj breg dolaze u velikom broju verni iz parohije Hochwald-a, Rožnova i Frideka; pa
čak i obližnji Slovaci iz Ugarske; i po jednom vrlo starom običaju, ne mešajući
uostalom nikakvu sujevericu, oni se tu odaju zadovoljstvu pića i igre."

Kao što se vidi, ovde je govor samo o jednom tako poznatom prazniku letnje
solsticije. Nema specijalnih razloga, koji bi govorili u prilog vezivanja njegovog za
kakvu uspomenu na kultus Radgostov.

Podaga

Već smo naveli onu glavu iz Helmolda (I, 83) koja nam daje vrlo interesantnih
podataka o slovenskim božanstvima: "Sloveni, veli on, imaju vrlo različne oblike
sujeverja. Jedni njihovi bogovi imaju svoje likove u hramovima, kao idol Pion, koji se
zove Podaga..." Ime Podaga ne znači ništa. Može pripadati jednom i drugom polu.
Maretić (Arch. f. slav. Phil. X.) tumači ga rečju Budigoj, i primećuje, da ima
slovenskih imena, koja počinju rečju budi, a druga se završavaju nastavkom goj; i
tako tumači ime: in expergefactione validus. Po ovom malo drskom tumačenju ovo bi
bio bog budnoće (života).

Ja se usuñujem predložiti jedno prostije tumačenje. Umesto Podaga zar se ne može

reći Pogoda (vreme)? Pogoda bi bio bog ili boginja atmosferskih fenomena. Poljski
istorik Dlugoš spominje jednu boginju temperature, koja se zove Pogoda (Arch. f. sl.
Phil. t. XIV, str. 170. i dalje.).[216]

Pripegala

Ovaj bog spominje se u jednom dokumentu od 1108. g. To je pastirska poslanica

arhiepiskopa Adelgota iz Magdeburga. (Nju je naveo Brikner u Arch. f. slav. Phil. t.
IV, 223.) Ovome su izvoru nekada sporili autentičnost. Ali po svedočanstvu
Wattenbach-a, izgleda, da danas o tome ne može biti sumnje. Ova poslanica sadrži
vrlo važan izvor za izučavanje borbe paganizma protivu germanske propagande.
Vladika piše: "Ovi grozni ljudi, Sloveni, podigli su se protivu nas; svojim
idolopoklonstvom profanisali su Hristove crkve... Oni su poplavili našu zemlju.
Hrišćanima seku glave, pa ih prinose na žrtve. Njihovi fanatici, tj. sveštenici, govore
na njihovim gozbama: ' Naš Pripegala hoće te žrtve '. Oni kažu Pripegala, no to su
Priape i sramni Belphegor,[217] oni drže pred svojim hramovima pune pehare krvi, i
urličući oko njih strašnim glasom viču: ' Radujmo se, jer je Hristos pobeñen; pobeda
je na strani pobedonosnog Pripegale '. Vladika poziva hrišćane na ustaški rat protivu
ovih varvara, da bi se mogle čuti radosne pesme u slavu Boga, umesto strašne
neznabožačke huke u slavu Pripegale?"

Šta znači ovo ime?

G. Brikner je predložio vrlo verovatno tumačenje. Pripegala predstavlja: Pribihvala,

onoga, kome pripada sva hvala i slava. Imena na pribi vrlo su česta kod svih
Slovena: Pribigoj Pribislav, Pribimir, Pribitić.[218]Zar se ovde ne bi moglo pomisliti i na
glagol prepikat'' - pripeći, koji se nalazi još i u jeziku pomeranskih Slovena? (Dict.
Romult. sub. voce.) Zar ne bi Prepjekal moglo biti neki epitet sunca? Ja se usuñujem
postaviti ovu hipotezu, koja, držim, zaslužuje, da se o njoj raspravlja.

Crnobog (Crni bog)

Ime ovoga boga lako je protumačiti: znači bog koji je crn. O njegovom kultusu tvrdi
Helmold (I, 53):

"Sloveni, veli, imaju jedan čudnovat običaj. Na gozbama oni se svi obreñuju jednim
peharom, uz koji izgovaraju i neke reči, rekao bih, ne radi molitve, već radi
proklinjanja u ime svojih bogova: dobra i zla; veruju, da sve što je dobro dolazi od
dobroga boga, a zlo od rñavoga. I tako oni i zovu to božanstvo na svome jeziku
Crnobog.[219] Po postojanju ovoga boga mitografi su zaključili, da je postojao i jedan
beo bog, koji se zvao Belobog. Ime Belobog ne nalazi se ni u jednom autentičnom
spomeniku. No neki su mislili, da njegovo biće opravdaju geografskim imenima
(Belbuck - Belbog u Pomeraniji; Białobože i Białobožnica u Poljskoj; Bělobozice u
Češkoj). Po ovome je izrañena čitava jedna teorija o slovenskom dualizmu. U stvari
mi ne znamo ništa o tom belom bogu.[220]

Bezimena božanstva

Po Titmarovoj svedodžbi (VIII, 64) Ljutići su imali jednu boginju, čiji se lik nalazio na
zastavama. Neki nemački vojnik probuši zastavu jednim hicem kamena. Sveštenici
ljutićski potuže se na to caru, i primiše po njegovoj zapovesti odštetu u dvanaest
talanata. Prelazeći preko reke Milde, koja bejaše jako dotekla, oni izgubiše jednu
drugu boginju i pedeset svojih drugova.
 Rinvid, Turupid, Puruvid, Pizamar, Crnoglav

Ova se božanstva spominju u Knytlinga Saga (izdanje u Kopenhagenu t. XI). Pošto

je ispričala rušenje Svetovidovog idola, Saga dalje priča, da je kralj Valdemar otišao
u grad Korenciju (Korrenzia), i naredio, da se poruše tri idola: Rinvid, Turupid i
Puruvid. Rinvid je po svoj prilici istovetan sa Ruñevidom (Vid sa Rujna - vidi glavu o
Svetovidu). Puruvid možda ima nekih veza sa Provenom (vidi glavu o Perunu).
Turupid je možda bog ratnik (kašupski: trepoet, trepoetose są, drmati se, tresti se).
Četvrti je idol Pizamarov. Moglo bi se reći, da je ime Pizamar postalo od Besomar
(bes''-demon); mar je nastavak na kraju, koji se nalazi kod nekih slovenskih
imena.[221] Što se tiče bes''-a, koje na slovenskom jeziku znači ñavola, mogli bismo
se zapitati: da li neznabošci nisu dali ovaj epitet jednome od svojih bogova?

Crnoglav, bog sa crnom glavom, koga gore spomenusmo, bio je po rečima Sage bog
pobede, drug sviju ratnih ekspedicija. On je imao srebrne brkove.

Boginje

Razni pisani spomenici potvrñuju kultus boginjama, osobito Titmar u svome opisu
hrama Radgostovog, i u glavi (VIII, 64) u kojoj se Sloveni žale za uvredu, koju je
naneo jedan nemački vojnik njihovoj zastavi, na kojoj je bio lik jedne boginje.

Mi malo znamo o imenima ovih ženskih božanstava. Helmold (I, 52) navodi pored
altenburškoga boga Proba, i Radgosta obotridskoga boga, i Sivu boginju Polabljana.
Ova Siva davala je bogatstvo. Nju je uzeo lažni sastavljač Mater Verborum-a, i
naziva je dea frumenti. Danas se zna, da je on izmenio Sivu od reči aiunt.

Siva se takoñe spominje i meñu lažnim božanstvima obotridskim. Česi su protumačili

Sivu sa Živa. Češki rečnik Kotov donosi članak o Živi, Živeni, boginji ljudskoga života
i prirode; a to je ime boginje Cerere. Sve su ove izmišljotine došle od Helmolda. Nije
čak ni izvesno, da li treba čitati Siva. Neki rukopisi imaju i Sina (Sinna).

Tumačenje Siva sa Živa izgleda verovatnije. Maretić predstavlja, da je to skraćeno

ime jednoga složenoga imena: Dabiživa. Jedan staroslovenski novgorodski
spomenik XV veka (koji navodi Krek, str. 384) spominje boginju divu. Dlugoš (XIV
v.)[222] tvrñaše, da je kod starih Poljaka našao kultus Dijanin pod imenom
Dzevana.[223] S druge strane on navodi jednoga boga života, koji se zove Zywie.
Dlugoš spominje još jedno božanstvo, koje se zove Zizilelija (Dzidzilelya), koje bdi
nad sudbinom detinjstva, i izjednačuje ga sa Venusom. Ovo se ime daje lako
objasniti (dziecilela, ona koja mazi decu).

Često se nahode imena: Lada, koja bi bila boginja lepote; Morana, boginja zime i
smrti. Ali ovih imena nema u starim spomenicima. Ona pripadaju tradicionalnoj
književnosti.

Domaći bogovi

Helmold nam priča (I, 52), da sela i šume baltičkih Slovena behu prepune domaćih
bogova (penates). Istu rečenicu ponavlja i malo niže (82).

Titmar veli: "Domesticos colunt deos multumque sibi prodesse eosdem sperantes eis
immolant (XIII, 69)", pa dodaje: "Audivi de quondam loculo in cuius summitate
manus erat unum in se (ferreum) tenens circulum, quod cum pastores illius villae, in
quo is fuerat per omnes domos has singulariter ductus, in primo introitu a portitare
suo sic salutaretur: Vigila, Hennil, vigila! Sic enim rustica vocabatur lingua et de
eiusdem se tueri custodia stulti autumabant..." Ne znamo ko bejaše taj Hennil. Neki
su hteli u njemu videti boga stada (goniti - honiti).

Prvi češki hroničar Kozma, koji uvek izbegava slovenska imena, i svoje priče uvija
više-manje klasičnom terminologijom, priča nam (I, 2), da se osnivač češkog naroda
nastanio na podnožju brega Ripa; tu: "primas posuit sedes, primas fundavit et aedes
et quos in humeris secum apportarat humi sisti penates gaudebat." Svojim
drugovima drži jedan akademski govor: "o socii, non semel mecum graves labores
perpessi sistite gradum; vestris penatibus libate libamen gratum quorum opem per
mirificam hanc... venistis ad patriam." Hroničar pesnik, pogrešno poznat pod imenom
Dalimil, priča da je Čeh išao od šume do šume dietky své na plecú nesa (noseći
svoju decu na ramenima). Iriček je predložio, da se ovo popravi i čita dědky, što bi
značilo pretke. Ova je popravka samo hipoteza.

Verovanje u postojanje domaćih bogova potvrñeno je folkloristikom sviju slovenskih

naroda. Usmena ruska literatura zna za jednoga domaćega boga, koji se zove
dёduška domovoj. Zamišlja se kao starac; danju se krije iza peći, noću izlazi odatle i
jede jela, koja mu se spreme. Ako ne nañe ništa, ljuti se, pretura klupe i stolove. Voli
sva mesta gde gori kakva vatra. Rado posećuje parna kupala, i tada ga zovu banik';
ne voli one, koji se noću kupaju i uznemiravaju ga, naročito ako se još pre kupanja
nisu molili Bogu. Uzima na se razna imena po delovima kuće gde obitava. Upravlja
kućnom ekonomijom, domazlukom, te ga i zovu hozјаin'', hozјаinuško (na češkom:
hospodařiček). Zovu ga još dvorovoj, jer boravi u dvorištu; hlevnik'', konjušnik'', jer se
interesuje za štalu i konjušnice. To je duša jednog pretka. Svaka kuća mora imati
svoj domovoj; nova kuća ga nema; ima ga tek kad joj prvi gazda umre. Seljak koji se
seli, poziva domovoja da ide i s njime sedi u novoj kući. Priziva ga u pomoć, prinosi
mu žrtve. Domovoj ga zaštićuje, pa se tako isto i on boji domovoja svoga suseda,
koji dolazi da mu ukrade seno ili živinu.[224]

U Galiciji kod Hukula (Hucules) i Bojkia (Bopci) domovoj se zove did, dido (ded). Kod
Poljaka ga zovu domowyk ili chowonec (čuvar), krasnoludek (čovek odeven u
crveno). Dziady (preci) su naročito strašne utvari, duše predaka koje traže žrtve. No
u stvari ovi dziady pripadaju folkloru Bele Rusije.[225]

Porodični kućni demon zove se još Skrzat: "Bodaj cię skrzaci wzięli", odgovara onoj
našoj: "da te ñavo nosi." O čoveku, koji ima ružan izgled, kaže se "Wygląda jako
skrzat". Ima izgled skrzat-a. Malo kasnije vratićemo se na ovu reč.

Već smo govorili o domaćem duhu, koji se u Češkoj zove hospodařiček. Zna se još i
za šotek ili šetek. I ovo ime znači star (Kott). Ne zna se etimologija ove reči. Pisci
XVII i XVIII veka često se na nj pozivaju i uporeñuju ga sa rimskim larom. Šotek je
tako isto poznat i kod Slovenaca u Štajerskoj. Ovaj je fakt utoliko značajniji, što kod
Južnih Slovena nema nigde tragova o kultusu domaćim bogovima. U Češkoj se još
zna za Skřitek, sličan skrzat-y kod Poljaka. Stari leksičari prevode tu reč sa lar
domesticus. Propovednici su od skřitek napravili sinonim diabolus. Hus veli o
vernima koji ne slušaju službu božiju: "Sveštenik izgovara neke reči, a njih prima
Skřitek", tj. očevidno ñavo. Jedan narodni izraz sličan poljskoj kletvi, koju sam gore
citirao, veli: Aby te skritek vzal - neka te ñavo nosi![226]

Reč szkrat u poljskom, ljkratek u slovenačkom, skritek u češkom - nije slovenskog

porekla. Kao što je Macenauer (Matzenauer) pokazao u svome Rečniku stranih reči
u slovenskim jezicima (str. 81), ta je reč germanskog porekla: st. nemačko scrato,
scratum (larvae, lares mali, lemures); srednjovekovno nemačko: schrat, schratze,
schretze (faunus daemon), schretel (spiritus familiaris) etc. Ovde mi pada na pamet
jedna bliskost, na koju etimologiste još nisu ukazali. Germansko chrat zar se ne
može uporediti sa slovenskim čert, czart, čort' - ñavo? Ova je reč prodrla kod Čeha,
Poljaka, Rusa i Slovenaca, koji su bili u dodiru sa Nemcima. Nepoznato je kod
Južnih Slovena, osim kod Slovenaca, suseda Nemaca. Hrvati, Srbi i Bugari bili su
prvi meñu slovenskim narodima, koji su se pokrstili i primili hrišćanstvo. Neka
predanja, koja su kod drugih Slovena duže ostala, izgleda, da su potpuno iščezla
kod ovih. I ja se ne bih ni malo čudio, ako je reč čert prosta pozajmica iz germanske
folkloristike.

Za označenje domaćega boga upotrebljava se kod Slovena deminutiv od imena bog:

Buožik, buožiček domaci. Poljak u XVI v. govoraše: skryatkowie domowe vbožęta
(mali kućni bog)

Glava šesta
Božanstva sudbine. - Vile. - Rusaljke. - Vodene nimfe kod Čeha i Poljaka.

Često su navoñene ove Prokopijeve reči (De bello gottiico, III, 14.): "Sloveni nisu
znali za sudbinu, i ne veruju, da ima kakve sile nad čovekom. No kad im preti smrt
bilo usled bolesti, bilo usled rata, oni se zavetuju, ako se spasu, da učine kakvu žrtvu
Gospodu (τώ Θεώ); i kad se spasu, oni to zbilja i urade, ubeñeni, da su svoje
spasenje dugovali toj žrtvi. Oni obožavaju reke, nimfe i druga božanstva. (δαιµόνια), i
svima prinose žrtve i tada pomoću njih gataju."

Pisani spomenici i folkloristika dopuštaju nam, da dopunimo i objasnimo ove reči

Prokopijeve. Ako Sloveni nisu znali za sudbinu, koja rukuje i opredeljuje živote ljudi i
carstva, oni znaju lica, koja predsedavaju roñenju, i odreñuju sudbu čovečiju. Po
tvrñenju srednjovekovnih spomenika ova lica još žive u narodnom predanju. Zovu ih
Roñenice, Rožanice (od reči rod-iti) ili Suñenice (od suditi, suñaje). Afanasijev je
naveo (Vozrenie Slavјаn'', t. III, str. 416.)jedan staroslovenski ruski spomenik iz XII
veka poznat pod imenom Kirikova pitanja: "Da li se Roñenju i Rožanici daje hleba,
sira i meda? - Zlo za one veli vladika, koji piju u zdravlje Rožanica." Afanasijev
navodi još jedan slovensko-ruski odlomak iz prevoda o Isaiji (LXV, 11, 12). "Vi koji
ostavljate večnost, veli prorok, koji zaboravljate visinu moje svetosti, koji sterete sto
vojsci nebeskoj, dajete kropljenje (tj. pravo kropljenja) tolikim zvezdama, koje se
mogu izbrojati, ja ću i vas prebrojati svojim mačem." (Reč je o Jevrejima koji pevaju
neznabožačke pesme). Jedan staroslovenski prevod Isaije, koji nosi datum od 1271.
god. kaže ovo: "Vi koji ste me napustili, a koji spremate trpezu Rožanicama."

Drugi pisani spomenici, koji se pripisuju Jovanu Hrizostomu, dopunjavaju i proširuju

ovaj malopre navedeni, i spominju Rod, Rožanice i mitička bića, koja pri roñenju
predsedavaju. U Pajsijevom Zborniku takoñe se nalazi ime Rod i Rožanica. Odatle
mi poznajemo i svetkovine koje su pratile roñenje, i na kojima se prizivaju Rod i
Rožanice u korist novoroñenčeta, nudeći im hrane, osobito hleba, sira i meda. Drugi
jedan spomenik, koji je Veselovski naveo,[227] veli: "Pravoverni su oni koji služe Boga
a ne Rožanicama". Jedan citat iz XV veka u Miklošića (St. slov. Rečnik) veli: "Oni se
mole Perunu i Rodu i Rožanicama". Sve ove pisane spomenike dopunjuje i folklor.
Nalazimo: Sudnice, Suñenice, Sojenice, Sudički kod Čeha, Hrvata, Slovenaca, Dolju
(sudbina) kod Rusa, Sreću kod Srba. Bugari znaju za Urisnicu ili bolje Orisnicu. Ovo
ime dolazi od glagola: orisam (grčki ό ρίζω, odreñujem, rešavam). One odreñuju
sudbinu deteta. Ima ih tri dobre i tri rñave. Po jednom Čolakovljevom navodu prva
Orisnica opredeljuje detetu mudrost, i uči ga, da čita; druga mu daje zdravlje i lepotu;
treća ga prati kroz ceo njegov život. Svaki čovek ima tri dobre i tri rñave Orisnice.
Reč Orisnica, znači dakle u bugarskom jeziku: sudbina, sreća.

Ukratko, ako Sloveni nisu imali odreñenoga pojma o sudbini, - fatum-y, oni su znali
za neka mitska lica, koja su predsedavala roñenju detinjem i upravljala životom
ljudskim. Ta su lica kao i Parce i Vile uvek ženskoga pola.

Vile
"Oni obožavaju reke i nimfe" veli Prokopije u onom gore navedenom odlomku. I
doista mi nalazimo i u starim pisanim spomenicima i u folkloru neka mitska lica, koja
odgovaraju nimfama i klasičnoj starodrevnosti.

Staroslovenski ruski spomenici (sakupljeni Krekom, str. 314) koje smo napred naveli,
govoreći o Perunu, Horzu, Mokošu, Rodu i Rožanicama, govore takoñe i o vilama.
Jedan od njih navodi tu reč i u dativu: vilu, što bi značilo, da je nominativ vil. To je po
svoj prilici pogreška ili neznanje prepisivačevo. Spomenici su uglavnom iz XIV i XV
veka; ali oni imaju za osnovu starije redakcije. U jednom staroslovenskom prevodu
ðorña Hamartola ime sirena prevedeno je sa vila.[228] Kod Bugara jedan religiozni
rukopis iz XVIII veka, koji je reprodukcija starih rukopisa, osuñuje one koji obožavaju
Samovile, i koji su renegati Hristovi. Kod Srba pak, koliko ja znam, nigde se u starim
spomenicima ne javlja reč vila. Nema je ni u Daničićevom Rečniku srpskih starina;
no nalazi se reč Samovila u jednom spomeniku XIV veka (Miklošića Lexicon). Jedna
povelja cara Konstantina Asena (XIII v.) spominje u blizini Skoplja neki vilski kladež -
kladenac. Jedan spomenik XV ili XVI veka (Archiv. 1.1, str. 609.) nosi naziv: "Kako
otpoče i bi stvorena Samovila."

Dugo se držalo, da vila pripada samo Južnim Slovenima, osobito Srbima. Skorija
istraživanja pak tvrde, da je ona bila poznata i kod svih Slovena osim baltičkih. Kolar
ju je našao i kod Slovaka (Spevanky I, 412.). U Trenčinskom komitatu vile se
smatraju kao duše zaručnika umrlih posle veridbe. One ne mogu naći mira, i
osuñene su, da noću lutaju. Ako sretnu koga čoveka, odvuku ga u svoje kolo, i
nagnaju da igra s njima, dok ne postane samo duša. Njihovi su tragovi nañeni u
Poljskoj. U okolini Sijeradža (Sieradz) vile su duše lepih devojaka, osuñenih zbog
svojih pogrešaka, da večito lebde izmeñu neba i zemlje. Ljudima čine dobra i zla,
prema tome, kako su im ti ljudi činili za njihova života. Mahal je naveo dva
spomenika, koji, izgleda, dokazuju, da u Češkoj ima vila. U okolini Žamberka Nemci
kažu o kakvom licu, koje je u šumi zalutalo: "Die Vile hat ihn verfurt (vile su ga
zavele). U oblasti Hradec (Hradec) kaže se, da su bludičky ili divlje vatre duše onih
koje je vila pomorila.

Šta znači reč vila? U stvari ona se čuje i upotrebljava samo u jezicima balkanskih
Slovena, u srpskohrvatskom, bugarskom i slovenačkom. Petrogradska Akademija
beleži u svome Ruskom Rečniku ovu reč kao stranu. Miklošić joj ne zna etimologiju.
Ali on predlaže, po mom mišljenju s razlogom, da joj se pridadu ove bugarske reči:
vil''nја (potčinjen sam uticaju vile, postajem lud); češki vila znači lud. Ova vrlo stara
reč nalazi se već u Dalimilovoj hronici (XIV vek): vilati - voditi raskalašni, bludni,
život: vilil jest lid se dcery moabskymi, narod je provodio blud sa kćerima
Moabijevim; vilny - pohotljiv; vilost - ludost, etc. U poljskom imamo: wila - lud, budala;
wilowac - praviti ludorije, szaławiła, budala, vetrenjast, lakouman. Prvi deo ove reči
pripada korenu šal - besnilo.

Sve ove reči doista izgledaju, da se približuju neznabožačkom pojmu o vili (pojmu o
neznabožačkom bogu, koji ima demonskih osobina, tj. bogovi koji su postali od reči
bes). Ali nam se ne objašnjava etimologija vile.[229] A. Veselovski pretpostavlja, da
stari oblik vile jeste v''la; uporeñuje je sa litvanskim welis, što znači preci, a na
grčkom ήλυς znači duše pokojnika, odakle dolazi reč ήλύσιος; sve to pak došlo bi od
indoevropskog korena vel - propasti, koji se nalazi u Valhol (Walhalla). Saopštavam
ovu hipotezu ne ulazeći u raspravu njene stvarnosti. Ona mi se čini osobito smela.
Iz nedovoljnosti ove etimologije neki predlažu drugu čisto istorijsku. Praznici u počast
mrtvih behu svetkovani s proleća, u vreme ruža i ljubičica. Zvahu ih dies rosae,
rosalia. (Prilikom govora o Rusaljkama, vratićemo se na njih), a tako isto i dies
violae. Ovo violae moglo bi se naći u reči vila. Ukratko, mi jednako u ovom pitanju
ostajemo u oblasti samih hipoteza.

Spomenici koje smo gore spomenuli potvrñuju nam i kultus vilama kod neznabožaca
(to su Prokopijeve nimfe) i kod Slovena još dobro neutvrñenih u hrišćanstvu. Održao
se po selima, naročito kod Južnih Slovena. Usmena književnost Srba, Hrvata i
Bugara jednako ponavlja ime vila; pa je ta reč primljena čak i u književnom jeziku, te
su stari dalmatinski pesnici njome prevodili klasične nimfe.

Mogli bismo po narodnim pesmama opisati ceo život vile.[230] Mladić Petar hvalio se
gradu:

"Ne ljepše ljuba od moje,

"Ni bjele vile od gore."

To čuje vila, postaje ljubomorna, pa viče Petru:

"Izvedi tvoju ljubovcu,

"Koja je ljepša od mene,

"Od mene, vile od gore."

Petar je izvede, odevenu u sjajno svileno ruvo, okićenu "drobnim biserom" i "zlatnim
brnjicama u ušima"; te je bila: "triput ljepša od vile." Vila, kad je vide, morade priznati
istinu:

"Mala ti fala delijo!

"Ako t' je ljepša ljubovca

"Od mene vile od gore,

"A nju je majka rodila,

"U svilen povoj povila,

"Majčinim mljekom dojila;

"A mene vilu od gore,

"Mene je gora rodila,

"U zelen listak povila.

"Jutrenja rosa padala,

"Mene je vilu dojila.

"Od gore vetric puvao,

"Mene je vilu šikao,

"To su mi bile dadije."

Sudeći po drugim srpskim spomenicima, vila se raña iz rose sa nekog crvenog

glavičastog jesenjeg cveća. U Slavoniji pričaju, da se ona raña kad pada kiša i greje
sunce.[231] ili kad se javlja duga.

Vile su predstavljene kao lepe žene, večito mlade, obučene u belo ili plavo. Njihova
zlatna raspletena kosa talasa se niz pleća. Ova kosa sadrži tajnu njihovoga života.
Vila, koja dopusti, da joj se iščupa jedno vlakno, odmah umire. Katkada imaju krila,
oči im sevaju kao munje, glas im je vrlo sladak i prijatan; onaj koji ga je jedanput čuo,
ne zaboravlja ga nikada. One žive u oblacima, na zemlji, u vodi, pa čak i u moru. Na
oblacima one grade fantastične dvore. Jedna pesma iz Crne Gore opisuje jedan
takav zamak:[232]

VILA ZIDA GRAD

"Grad gradila b'jela vila

"Ni na nebu ni na zemlji,

"No na grani od oblaka;

"Na grad gradi troje vrata:

"Jedna vrata sva od zlata,

"Druga vrata od bisera

"Treća vrata od škerleta;

"Što su vrata suha zlata,

"Na njih vila sina ženi;

"Što su vrata od bisera,

"Na njih vila kćer udava;

"što su vrata od škerleta, -

"Na njih vila sama sjedi;

"Sama sjedi pogleduje,

"ðe se munja s gromom igra,

"Mila sestra su dva brata,

"A nevjesta s dva ñevera;

"Munja groma nadigrala,

"Mila sestra oba brata

"A nevjesta dva ñevera."

Ima i gorskih vila. One igraju ulogu Sv. Ilije u svim atmosferskim pojavama. One
skupljaju oblake, proizvode buru, čuvaju od grada. Stanuju na zvezdama. Vile
planinkinje zalaze i u pećine, pretvarajući se u zmije. Vodene vile žive po rekama ili u
moru. Neke od njih, kao sirene, pola su žensko, pola riba. Katkad se pretvaraju u
labuda, ili imaju žensko telo a noge labudove. Bugarska Samovila jaši na divljem
jelenu, uzda joj je zmija, a bič guja otrovnica.

Vile jure po šumama, strelama ustreljuju divljač. Igraju u oblacima ili u šumama.
Njihovo je pevanje umilno. Ali njega mogu razumeti samo oni, koji su pušteni, da uñu
u njihovo društvo. One imaju proročanskoga dara, leče bolesnike, mogu čak i mrtve
uskrsnuti. Poneki izvori, koji nose njihova imena, naročito su lekoviti. Ovo potvrñuje i
ono ime Vilin kladenac, koje gore spomenusmo.

Vile su vrlo snažne. One se bore sa junacima; a katkad one ili njihovi pokreti
uzdrmaju i samu zemlju. Druže se i sa smrtnim ljudima. Mnogi su ih junaci uzimali za
svoje posestrime.[233] Isto su tako one posestrime i izvesnih omiljenih im životinja
(jelena, košuta, divokoza).

Katkada se udaju i za smrtne, i s njima imaju decu; ali ovi su brakovi uopšte
tragičnoga svršetka. Jednog trenutka vila odleti i nestane je. One ljudima kradu
decu, i hrane ih medom; ili još naprotiv i svoju decu daju ljudima na čuvanje. Ovi
vilini sinovi odlikuju se izvanrednim pamćenjem i bistrinom.

Vile su katkada i pakosne, i nemilosrdno se svete za uvrede koje im ljudi učine.

Gañaju, i strelama prostreljuju svoje neprijatelje, sakate ih, more, ili ih naprave
ludima. Takav čovek u koga uñe demon, zove se vilovnjak (νιµφόλιπτος, poludeo; v.
češke i poljske reči gore navedene). One dave mladiće, koji se usude kupati se u
njihovim virovima. Uništavaju one, koji mute njihove izvore, ili iz njih zahvataju vodu
bez njihovog dopuštenja. One podižu bure na moru, krše lañe, oslepljuju one koji se
usude slušati njihovo pevanje, ili zamutiti im vodu na izvoru gde piju, ili koji gledaju
kad se one kupaju.

Još i danas im prinose žrtve. U dalmatinskom primorju i staroj Vojničkoj -Granici

devojke stavljaju na kamenje pri ulazu u pećine: voća, zemlje, cveća, svilene
pojaseve, govoreći uz to: "uzmi, o, vilo, što ti je drago".

Bugari Samovilama nude krpe, vešajući ih o drveće, ili im ostavljaju pored izvora
kolače. Izvesno cveće naročito njima je posvećeno. "U Srednjoj Gori, veli Iriček,[234]
kao i u okolini Trnova, Kotela i Ćustendila pokazali su mi samovilsko oro ili orište,
gde Samovile ili vile igraju noću. Usred jedne livade vidi se jedan krug ili polukrug
trave ili drugog bilja, npr. jagoda, koje je jače od ostale trave. Ova je trava iznikla iz
semena, koje je tu vihor posejao. Takav jedan veliki krug nalazi se na granici Srbije i
Bugarske, izmeñu Ćustendila i Vranja,[235] i zove se Vilino Kolo. Seljaci ne smeju
noću u nj ući; ne kose ga, niti oru to zemljište."

Po Iričeku neke su biljke naročito posvećene Samodivama, osobito Riganina (od

grčkog όρίγανον) thymus serpillum i Dictamus albus.

U Bugarskoj vile se zovu: Samovile, Samodive, Deve, Jude. Sva ova lica pod raznim
imenima imaju ista svojstva. Njihov izvor ima vodu čudnovatoga dejstva. Onaj koji je
okusi, postane jak kao Samovila, baca kamen od milijon oka, čupa iz korena cela
drveta, raña krilatu decu bele kose i vatrenih očiju.

Njihova omiljena zabava jeste igra. Neki put vole priteći u pomoć i junacima; udaju
se za njih; no one su uopšte opasne po ljude. One kažnjavaju devojke koje se usude
raditi u zabranjene dane. Onaj koji uzme jednu Samovilu ili Samodivu, nema sreće
da je dugo čuva. Ona će i kroz sam odžak uteći. Neki imaju naročita imena; one
grade kuće, pa da bi im se temelji održali, traže ljudske žrtve.[236]

Ni najmanje nije lako objasniti ova bugarska imena vilv. Šta znači predmetak samo?
Izvesno u složenom obliku ono, što i auto-αυτός. Ima li izmeñu vila i samovila istog
odnošaja koji postoji izmeñu grčkih reči δρυάς i αµαδρυάς?

Reč diva može biti istočnog ili slovenskog porekla. Može se dovesti u vezu sa
persijskim korenom div, turskim dev - demon, [237] srpskim korenom div-alj.[238] Tako
tumače tu reč u okolini Svištova, gde se veruje, da postoje ljudi samodivi (divlji), koji
žive po šumama. U Karaesenu (svišt. okrug) pričaju starci, da se nekada na ðurñev-
dan prinosila žrtva, jer je jedan svetac oslobodio zemlju od samodivv, kojima je ona
nekada bila potčinjena. Poznato je, da je kod Čeha i Poljaka veoma rasprostrto
verovanje, da postoje neka divlja lica, divi lidé, dive žieny, dzivožony.[239] Usled
apsolutne sličnosti izgovora teško je ovde izmeñu čisto slovenskih elemenata, i onih,
koji su sa strane došli, pronaći polaznu tačku, tj. od koje su reči postale one druge.

Ime juda jeste specijalno bugarsko, i ne nahodi se nigde u drugim njemu srodnim
narečjima. Nalazi se ili samo, ili u društvu sa rečju samovila. Da neće to biti srodno
onom mitskom licu, koje ruski folklor naziva Jaga baba, i koju Poljaci zovu jędza,
jędzina, jędzi baba(koren ažu znači zmija, čudovište)? Ja se usuñujem predložiti ovu
hipotezu, koja do sada, mislim, nije nigde iznesena. Ona mi izgleda verovatnija od
one, koja reč juda vezuje za unda (tj. voda) usled toga što vile radije pohode vode.
G. Jagić, čije mišljenje nikad ne treba prenebreći, predložio je, da se samovila i juda
prosto vežu za latinsko sibylla judae. Poljske legende o mitskoj princezi Vandi, koja
je skočila i udavila se u Visli, podsećaju možda na lice slično judi u Bugara. G.
Veselovski[240] vezuje kultus vila za kultus dušv predakv. No pitanje je, da li
starodrevne nimfe, driade, oreade i druga slična bića imaju kakve veze sa kultusom
precima? To je pitanje izvan moje kompetencije. Kod pokrštenih naroda ova mitska
lica, čija se uspomena nije mogla izbrisati, smatrana su često kao da predstavljaju
duše umrlih. No ova se identičnost morala proizvesti pod uticajem hrišćanskih ideja.
 Rusaljke

U ruskom folkloru rusaljke igraju onu ulogu, koju igraju vile u Južnih Slovena. Njih
nema, kao što se dugo verovalo, samo u Rusiji. Mi ih nalazimo i u Bugarskoj.
Njihovo je ime relativno skorašnje. Ne nalazi se u starim pisanim spomenicima, i nije
slovenskoga porekla. Svoj postanak ne dovodi, kao što se dugo bezrazložno tvrdilo,
ni od imenice ruslo (potok), ni od prideva rus'' (plav). No ipak su ove dve reči
doprinele, da se utvrdi karakter Rusaljaka kao po narodnoj etimologiji.

Ovo se ime nalazi prvi put kod istorika Tatiščeva (XVIII v.) čije je kritično oko
osrednje. Posle istraživanja Miklošića, Tomašeka, Veselovskog nije dopušteno u ime
rusaljka tražiti kakvu slovensku etimologiju, već joj treba pripisati strano poreklo.[241]
Dolazi od grčke reči ρουσάλια, latinske rosaria, rosalia, pascarosata, pascha
rosarum. Znači Duhove, ili ružični Uskrs, hrišćanski praznik, koji se, kao i mnogi
drugi pomešao sa neznabožačkim praznikom. Dakle praznik Rozalija dolazi prosto
od latinske reči rosa (nemački Rosentag). Ovo ime rozalija - ruzalija prešlo je u
većinu slovenskih jezika, u stari ruski (npr. u Nestorovu Hroniku), i slovenački, srpski,
slovački, kod Rusa, osobito Belorusa i kod Bugara.

Praznik Ruzalija imañaše neznabožački karakter. Po Miklošiću crkva ga je osudila, i

Rusaljke bi bile postale personifikacija ovoga praznika. Narodna pak etimologija
(ruslo, potok, tok vode) dovela bi ih naročito u vezu sa kultusom vodama. Gomila
prazničnih imena postala su, kao što se zna, od legendarnih lica. Npr. Beffania kod
Italijana (kod Francuza je u narodnoj mašti Badnji Dan identifikovan sa malim
Isusom); Sveta Sreda, Sveta Petka, Sv. Nedelja kod pravoslavnih Slovena.

Milićević navodi u svojoj "Kraljevini Srbiji" (str. 25), da u okolini Niša, iznad sela Gor.
Matejevaca, na brdu Metohu, ima jedna stara crkva u razvalinama. Na njegovo
pitanje: kako se zove ova crkva, seljaci mu odgovore:

"Sveta Bogorodica Rusalija.

- Bogorodice Rusalije nema, brate!

- A ono će biti sv. Trojica Rusalija, reče seljak.

U istočnim našim krajevima narod trojičinu nedelju zove još i Rusalna nedelja."[242]

U Bugarskoj se nahode na raznim mestima Rusalskia grobišta. To je možda

uspomena na krvave borbe koje su pratile svaki neznabožački praznik Rosalija.

Ma kog da su porekla Rusaljke igraju u ruskom folkloru znatnu ulogu.[243] Njihovo je

ime očevidno zamenilo ime vila. Kao i vile one žive po vodi, poljima i šumama. Narod
ih se boji, osobito nedelje posle Duhova. U nekim predelima njihov se kultus vezuje
za kultus mrtvih. Veruje se, da su to duše devojaka umrlih pre venčanja.
Česi, Poljaci, Srbi i Lužičani znaju takoñe i za Nojade ili vodene Nimfe. Češka
Kozmina hronika pripoveda (I. 4), da je legendarna princeza Teta naučila narod da
obožava Oreade, Driade, Hamadriade. Još i danas se kaže: "Multi villani pel pagani,
hic latices, seu ignes colit, iste lucos et arbores aut lapides adorat, ille montibus, sive
collibus litat, aliumquae ipsa fecit ydola surda et muta rogat et orat ut domum suam
et se ipsum regant". U početku III knj. Kozma aluzira još i na seljake koji o Sv.
Trojicama: "offerantes libamina super fontes mactabant victimas". Ovo je zaista pravi
praznik Rozalije.

Češki seljak danas zna za Vodni Panny. ili Ženy; Slovak zna za Vodopanenky. One
stanuju pod vodom u kristalnim dvorovima. Katkada izlaze iz svojih stanova, da
učestvuju u zabavama mladeži. U Lužici ih zovu Wodne jugfry (od nemačkog
jungfrau).

U Poljskoj one vuku nesmotrene u vodene dubine. I njih zovu Bogunki (boginjice).
Onaj ko iz uzme za ženu zove se Boginiarz.[244]

U Češkoj i Moravskoj zovu ih još Nemodliki (ne - ne; modliti - moliti). One kažnjavaju
decu, koja se ne mole Bogu, odvlače mladiće u vodene dubine, i primoravaju ih da ih
uzmu za ženu.

Glava sedma
Kultus. - Žrtve. - Žrtvenici. - Hramovi. - Idoli. - Svete šume. - Izvori. - Vračari. -
Proroštva.

U spomenicima, koje smo spomenuli prilikom govora o raznim božanstvima, naišli

smo na detaljne spomene i o neznabožačkom kultusu. Nije naodmet urediti i ovde te
pomene sintetički, i ako je potrebno, i dopuniti.

Dabome da su se bogovima upravljale molitve. Spomenici o tome ništa direktno ne

govore. No dovoljno je ovde konstatovati vezu, koja već postoji izmeñu reči modla,
što na češkom znači idol, i glagola kao što su modliti se (moliti se) u češkom, i
modlić sie (isto značenje) na poljskom.[245]

Mnogobrojni pisani spomenici svedoče nam i o prinašanju žrtava. Po Prokopiju (De

bello gothico, III, 14.) Sloveni prinašahu na žrtvu bogu groma volove i razne druge
ponude.(βοάς τε κα ιερεία άποντα).

Po Helmoldu (I, 25) "skupe se ljudi i žene s decom, i prinose svojim bogovima na
žrtvu volove, ovnove, a takoñe i Hrišćane. Oni smatraju da bogovi naročito vole
hrišćansku krv. Posle toga sveštenik preliva žrtvu krvlju, da bi bolje razumeo
proricanje. Jer po pričanju mnogih Slovena zli bogovi se najlakše mame krvlju. Kad
se tako po običaju svrši čin prinašanja žrtve, onda sav narod poseda za bogate
stolove, jede, pije, pa se za tim veseli i igra". Po već navedenom stavu Helmoldovom
"oni se na svojim gozbama i veseljima obreñuju jednim peharom, pri kome
izgovaraju neke reči (bogoradaju), koje, pre bih rekao, nisu u pohvalu bogu već kao
proklinjanja,[246] govoreći, da sve što je dobro dolazi od boga dobra, a zlo od boga
zla..."

Malo dalje, govoreći o Svetovidu, Helmold nam kaže, da bi Sloveni učinili naročitu
čast Svetovidu prinose mu na žrtvu svake godine po jednog Hrišćanina za to kockom
izabranoga, i sve slovenske oblasti šalju svake godine propisane priloge za žrtve.

Ovo tvrñenje nalazi se u glavi VI iste knjige: "Trgovci koji dolaze na ostrvo Rujan, veli
Helmold, ne smeju ništa ni prodati ni kupiti, ako prethodno nisu prineli bogu na žrtvu
kakav predmet od vrednosti."

Meklenburškog episkopa Jovana (glava XXIII) jednom zarobe Srbi (Sorabes). Pošto
su ga, ismevajući ga, proveli kroz sve slovenske varoši, pogube ga. Oseku mu noge
i ruke, a glavu nataknu na jedno koplje, i ponude bogu Radgostu. Sloveni (glava
LXIX) prinašahu žrtve ne bogu već ñavolu. U glavi LXXXIII Helmold opisuje
Provanov hram, svetilište za celu okolinu, gde se vršahu običaji raznih načina
prinašanja žrtve. Od Saksa Gramatika doznajemo, da stanovnici ostrva Rujna svake
godine posle žrtve žrtvovahu bogu Svetovidu štogod od stoke, a po tom pravljahu
religioznu gozbu, na kojoj meso posvećeno bogu služaše da zadovolji proždrljivost
vernih. Istorici Otona Bamberškog pričaju o žrtvama prinašanim boga Triglavu
(Ebbo, V, 13. 15; III, 1,18.) Kod baltičkih Slovena imamo sasvim ureñen kultus:
sveštenike, prinašanje žrtve, ponude, hadžiluk.

Nije izvesno, je li i u Rusiji bilo hramova. Ništa ne potvrñuje da je postojala neka

naročita sveštenička kasta; idoli su, izgleda, podizani na uzdignutim mestima. U vidu
žrtve prinašane su im ljudske žrtve. Hronika veli: [247] "Vladimir ode u Kijevo, da sa
svojim narodom prinese žrtve idolima; i starci i idoli rekoše: "Izvucimo kockom kog
mladića ili koju devojku, i na koga ždreb padne, taj će biti prinesen bogovima na
žrtvu." Ždreb padne na sina jednog Varjaga (Normana) Hrišćanina; otac ne dade
svog sina da se zakolje za žrtvu, i zatvori se s njim u svojoj kući. Tada obojica biše
ubijeni." Na drugom mestu (id. str. 64) veli ista hronika, Vladimir postavi više idola na
jednom uzvišenju, i to: Peruna, Horza, Dažboga, Striboga. Tu su im prinosili žrtve;
narod je tu žrtvovao ñavolima i svoje sinove i kćeri. Oni okaljaše rusku zemlju tim
svojim žrtvama..."

U Novgorodu Dobrinja podiže Perunu idola, a Novgoroñani mu prinašahu žrtvu kao

bogu. Kad se Vladimir pokrsti, on podiže crkvu Sv. Vasilija na onom bregu, gde beše
Perunov idol[248] i gde knez i narod vršahu žrtveničke obrede. Ove se žrtve zovu
trebi, a mesto za žrtvovanje trebišta.

Po Hronici novgorodskih crkava (str. 172) episkop Jaćim razori sve žrtvenike. U
životu Konstantina Muroma, koji datira od XVI veka, ali koji se osniva izvesno na
mnogo starijim tekstovima,[249] biograf podseća na pokrštenje ovoga grada, i pita:
"Gde su oni, koji činjahu žrtve rekama i jezerima, oni koji nad mrtvima konje klahu?"

U stavu koji smo već naveli, Dlugoš, jedini meñu poljskim analistima, kaže nekoliko
reči o hramovima, žrtvama činjenim na godišnjim svetkovinama, koje se zvahu stado
(skup). Po svoj prilici Dlugoš se ovde mnogo prebacio.
Od čeških hroničara jedini se Kozma više zadržava na neznabožačkim obredima, no
uvek nekim akademskim izrazima. Nigde ne spominje i prinašanje ljudi na žrtvu.
Aluzirajući na neznabožačke obrede, koji postojahu još u njegovo vreme, on veli:
"Ovaj prinosi (I, 4) ponude planinama ili brdima (litat), a onaj priziva u pomoć idole,
koje je sam napravio, i moli ih, da mu kućom upravljaju." Malo dalje (III, 1) priča,
kako je knez Bretislav III uništio god. 1092. izvestan broj ostataka tog
neznabožačkoga kultusa, kao što su npr. bili praznici praznovani u vreme Duhova,
kada se razne ponude donošahu na izvore, gde se žrtva prinosila, i prireñivale
pogrebne igre, na koje ćemo se kasnije vratiti.

Napred sam protumačio reči koje predstavljaju ideju prinašanja žrtve. Ona je
najčešće iskazana korenom treb, koji znači: da nešto treba, da se nešto iziskuje, tj.
bogovima se daje ono što oni ištu.

U slovenskim zemljama postoji veliki broj mesta, u čijim se imenima nalazi koren
treb: od Trebinja u Hercegovini pa do Trebova u Češkoj i Trebovlja u Galiciji. Da li
ova imena označavaju mesta starih žrtvenika, ili dolaze prosto od korena treb-iti
(uništavati, razoriti)? Da li znače mesta žrtvenika, ili mesta gde se uništila, istrebila
šuma? Ovo pitanje iziskuje, da se izbliže prouči.

Ima takoñe i svetih šuma i svetog drveća. Titmar spominje svetu šumu Žutibor
(Zutibor)"ab accolis, ut Deum in omnibus honoratum". (VI, 38) Žutibor kod baltičkih
Slovena je svetibor. To ime postoji i danas u obliku Schkeitbar (izmeñu L'tzen-a i
Zwenkau). Ovaj prosti oblik dovoljno objašnjava način, na koji su Nemci unakaradili
slovensku toponomastiku.[250]

Jedan istorik Otona Bamberškog govori nam o nekom svetom lešničaru ili orašju.[251]
U Češkoj ime Raj (raj) znači izvestan broj šumv. Po svedodžbi češkoga hroničara B.
Jelineka (Časopis Česky lid, III, str. 78.) u ovim se šumama i danas nalazi pepela i
kostiju, po čemu se može pretpostaviti, da su u tim šumama bili žrtvenici. Jelinek je u
isto vreme u ovom svome delu otkrio u češkoj toponomastici izvestan broj imena,
koja se, izgleda, mogu vezati za religiozne pojmove: Svatb, Svatépole, Svata hora
(svat - svet); Viljeboha, Nizebohy, Boharne, Božna, Zbožna, Zbožnice, Svetice,
Svatobor, Modlany, Modlanice. U svima ovim imenima dosta se nalazi religioznog
pojma; no za svaki pojedinačno mogli bismo se zapitati, da li taj pojam vodi svoje
poreklo iz neznabožačke vere, ili docnije iz hrišćanske. Kozma (I, 4; III, 1; cilja na
svete šume; tako isto podseća i na svete izvore (super fontes mactabant). Titmar
(knj. I, 3) spominje u srezu Glomaci (danas Lomač) u Saksonskoj, u okolini Majsena,
jedan čudotvoran izvor. Odatle postaje jedna bara. Kad treba da vlada mir i izobilje u
svemu, izvor je pun pšenice, zobi i žira, i uroñenici izvlače iz te pojave srećno
predskazanje. Kad se rat približuje, izvor se napuni krvlju i pepelom. U Titmarovo
vreme Hrišćani imañahu još više poštovanja prema ovom čudotvornom izvoru, nego
prema obližnjim crkvama.

U Češkoj propovednici govorahu još u XVII stoleću vernima, da se čuvaju

obožavanja drveća i izvora "alii solem alii lunam et sidera colebant, alii flumina et
ignes, alii montes et arbores sicut et adhuc pagani multi faciunt et plurimi etiam in
hac terra nostra adorant daemonia et tantum modo christianum nomen habentes
peiores sunt quam pagani."
Titmar spominje (VIII, 59) jednu planinu koja se nalazi u pagus Silensis (u Šleziji);
ona je vrlo visoka, i zbog svoje veličine bila je predmet obožavanja od strane
neznabožaca.

U glavi o Perunu i sv. Iliji ja sam već označio one spomenike, koji govore o kultusu
hrasta kod Rusa. Afanasijev je pronašao i ruske izraze, koji govore o kultusu drveća.
"Oni se rañahu u šumi, moljahu se stablima; življahu u šumi, moljahu se deblu; živeti
u šumi, moliti se drvetu kao Bogu," - veli seljak, kad govori o svojim neznabožačkim
precima.[252] Ruski folklor veruje u Ljesa ili šumskoga demona.

U više prilika govorili smo o hramovima baltičkih bogova. Ovi hramovi behu
pozornica više-manje komplikovanih obreda. Po Helmoldu (I, 52) "skupe se ljudi,
žene i deca, i prinose svojim bogovima: volove, ovnove, a tako isto i Hrišćane; tvrde,
da Bog naročito miluje krvave žrtve. Posle toga sveštenik preliva žrtvu krvlju, da bi
bolje razumeo proricanje. Jer po rečima mnogih Slovena satane se lakše daju krvlju
namamiti. Kad se izvrši čin žrtve, narod se preda gozbi i veselju. Tada pri gozbama
oni se obreñuju jednim peharom, itd". (vidi napred nastavak ovog navoda, str. 156 -
157).

Malo dalje, gde se govori o Svetovidu, spominju se i ljudske žrtve. Prinosili su mu

svake godine po jednog Hrišćanina kockom izabranoga. "Iz sviju slovenskih zemalja
slahu se u ovaj hram propisani prilozi za žrtve." Na drugom mestu (§ 38) Helmold
izjavljuje, da Rujani ne imañahu novca; sve što opljačkaju zlata i srebra,
upotrebljavahu ga za ukras i nakit svojih žena, ili ga sipahu u riznicu svoga boga.
"Narode, koje oružjem potčine (§ 36), podvrgnu plaćanju danka svome hramu."

Još se mogu navesti neka Helmoldova svedočanstva:

1. O hramu u Retri podignutom u gradu, koji je zatvoren sa devet vratnica, i sa sviju

strana opkoljen jednim jezerom (I, 13). "U nj se ulazi preko jednog drvenog mosta,
preko koga je dopušten prelaz samo onima, koji dolaze da prinesu žrtvu, ili da pitaju
proroštvo za savet."

2. O hramu Svetovidovu, o kome smo već govorili. (I, 6)

3. O ubistvu maklenburškoga vladike Jovana iz religioznih razloga; glava nabodena

na koplje bi ponuñena bogu Radgostu (I, 23).

U glavi LXIX Hronike govori se o žrtvama u čast satane. Isto tako tu se govori i o
svetim šumama, koje je uništio vladika Gerold.

Proučavajući Svetovidov kultus naveli smo stavove Saksa Gramatika, koji se odnose
na hramove zvane continae, na žrtve u stoci, svetom kolaču. Biograf Otona
Bamberškog (Ebbo, III, 13, 15; III, 1, 18) priča nam takoñe, da su prinašane žrtve i u
stoci, a naročito bogu Triglavu.

Sudeći po istoricima baltičkih Slovena, neki njihovi hramovi bili bi gdegde bogato
ukrašeni i dostojni naroda dosta naprednih u civilizaciji. Ima, držim, razloga da čovek
bude dosta obazriv prema prilično sumnjivim svedočanstvima.
Glavni štetinski hram (vidi navode o Svetovidu i Triglavu) beše sagrañen
izvanrednom veštinom; po zidovima spolja i iznutra nizahu se bareljefi, koji
predstavljahu ljude, decu, tice; i oni behu obojeni tako izvrsnom bojom, da ju ni kiša
ni snegovi ne mogoše izmeniti. U Gockovu se podizahu sjajni hramovi ukrašeni
kolosalnim idolima izredne veštine i tako teških, da su ih jedva mogli povući nekoliko
parova volova (Ebo). Njihovom održavanju posvećivahu stanovnici znatne količine
srebra.[253]

Radgostov hram u Retri bejaše drven. Ukrašen je bio takoñe drvenim statuama
bogova i boginja. Služaše za skupljanje ljudi, a tu se i gatanja činjahu. Titmar (VI, 17)
opisuje u Radgostovu hramu (možda u Retri) jedan drveni hram, koji stojaše na
životinjskim rogovima. Spoljni duvarovi behu pokriveni divno izvajanim likovima
bogova i boginja, unutra behu bogovi rukom izrañeni, noseći i svoja urezana
imena;[254] ozgo su pokriveni šlemovima i obučeni u oklope. Glavni je idol boga
Svarožića (Zuarasici). O ovom imenu već smo raspravljali.

Saks Gramatik opisuje hram u Arkoni (vidi napred), koji je, po njemu, ukrašen vrlo
grubim vajarstvom i živopisom.

"Koliko god ima krajeva u ovim oblastima, veli još Titmar (VI, 18), toliko ima i
hramova; i nevernici svuda obožavaju likove sotona. I kad hoće da zaratuju, dolaze u
hramove; tu donose i darove posle kakvog srećnog pohoda; i, kao što sam kazao,
kockom ili naročito gatanjem pomoću konja, oni doznaju: kakva se žrtva mora
bogovima prineti. Narod koji se zove Ljutići - Ljutice ne priznaje posebna božanstva".

Da li su sami Sloveni gradili ove hramove? Ili su za to pozivali strane veštake? O

tome nemamo spomenika. Arapski geograf Masudi (X vek) bejaše čuo, da se govori
o slovenskim hramovima; no on ih nije pohodio, već o njima govori samo po čuvenju
i po fantaziji jedne prave istočnjačke mašte. Radi čitaoca, da ne bi išao da traži, šta o
tome veli Masudi u glavi LXIV (tom. IV) svojih "Zlatnih Livada" ja navodim ovde ceo
taj fantastičan opis, naravno ograñujući se potpuno od njega: "Bejaše kod Slovena
više svetih spomenika; po rečima filosofa jedan bejaše sagrañen na jednoj najvišoj
planini na zemlji. Mnogo se hvali na tom spomeniku: arhitektura, vešt raspored i
različne boje kamenja, koje je tu upotrebljeno, veštački mehanizam namešten na
vrhu grañevine, tako da se on pokreće i treperi, kad se sunce raña; skupoceno
kamenje i veštački radovi, koji se u njemu čuvahu, koji nagoveštavahu budućnost, i
čuvahu od nevolja sudbine pre njihovog ispunjenja; navode najzad i glasove koji se
čuše sa vrha toga hrama, i utisak koji na prisutnima proizvoñahu.

"Drugi jedan hram bejaše sagradio jedan njihov kralj na Crnoj Gori (Montagne
Noire). On beše opkoljen čudotvornim izvorima, čija se voda prelivaše u bojama i
razlikovaše ukusom, i imañaše u sebi sva dobrodeteljna svojstva.[255]

"Obožavano božanstvo u ovom hramu bejaše jedan kolosalni kip, koji predstavlja
starca, kako u ruci drži jedan štap, koji izazivaše kosture iznad njihovih grobova. Pod
desnom nogom njegovom viñahu se neke vrste mravi, a pod levom neke tice crnoga
perja, kao gavrani, i druge tice, i ljudi oblika koji pripadaše abisinskoj rasi.

"Treći hram uzdizaše se na jednom grebenu opkoljenom jednim morskim

rukavcem.[256] On beše sav sagrañen od crvenih korala i zelenih smaragda. Nad
sredinom uzdizaše se visok toranj, pod kojim stajaše jedan idol, čiji delovi behu
načinjeni od četiri skupocena kamena: berila, crvenog rubina, žutoga agata i
kristalnoga kvarca. Glava je bila od suhoga zlata.[257] Drugi jedan kip namešten
prema ovome predstavljaše devojku, koja mu podnosi žrtve i mirise. Poreklo ovoga
hrama Sloveni pripisivahu jednom svome mudracu, koji življaše u davna vremena..."

Dokazali smo, da je kod baltičkih Slovena i onih na Labi postojala i sveštenička

kasta. Izgleda, da nje nije bilo kod Slovena u Rusiji, ni kod balkanskih Slovena, koji
su vrlo brzo prešli u hrišćanstvo.

U naknadu, kod zapadnih Slovena i kod Rusa postoje vračari (gatari) i mañioničari.
Vračar na staroruskom zove se vl'hv'', mañija vl'šba; ovo ime postoji samo u ruskom
jeziku i izgleda da ima veze sa korenom vels, otuda vl'snaši, mucati, mrmljati.
Izgleda, da je ova etimologija istoga roda kao i ona današnjega ruskoga vrač', što bi
danas značilo lekar; ali nekada je izvesno značilo onoga, koji rečima očarava zlo.[258]
Opsenar se još zove čarodiec' onaj koji čini čari, čaški čarodějnik, poljski czarodziej,
u kašupskom čarecel. Prvobitni smisao reči čar' (čar) nije poznat. U češkom i u
vendskom reč čara znaci crta. Ne bi li čarodjec značilo onoga koji opisuje, crta
mañioničke crte? Češki i poljski jezik zna još i za černoknjiznik, czarnoksiěznik, onaj
koji se služi crnim, tj. ñavolskim knjigama. U francuskom jeziku postoji pojam crne
mañije.

Kod baltičkih Slovena mañioničari se ne javljaju odmah pored svešteničke kaste.

Naprotiv njih susrećete u Češkoj i u Rusiji. Kozma pravi od legendarne princeze
Ljubuše jednu proročicu (III, 8). Pod god. 1092. donosi, kako je knez Bretislav
prognao iz svojih zemalja gatare i mañioničare (II, 136.). No oni se naravno opet
vratiše. Omilijar praškoga vladike (XII veka) cilja na to u više mahova.[259]

Ruska Nestorova Hronika priča pod g. 1091. junačka dela mañioničarska.

Interesovanome obraćamo pažnju na moj prevod (str. 148 - 149).

Neka svetilišta behu čuvena po svojim proroštvima, kod kojih dolažahu da ih pitaju
za savet. "Svetovid, bog Rujana, veli Helmold (I, 52), onaj, čija proricanja behu
najizvesnija." Sveštenik predskazivaše izobilje ili sušu, po količini tečnosti, koja je
ostala u sudu, po visini kolača.[260]

On tako isto predskazivaše i budućnost po načinu, na koji konj prelazaše preko

kopalja nameštenih na zemlji na izvestan način. Napred smo naveli te stavove. (Vidi
indeks pod rečju konj.)

Titmar (VI, 24) govori dosta nejasno o proroštvima, kod kojih jedan sveti konj igra
neku ulogu. Ovaj konj prelazi preko dva koplja pobodena u zemlju. Poneki put pred
zastrašene verne istrči i iz mora po koje morsko prase.

Dalimilova hronika označava i buljinu kao neku svetu ticu. Po Saksu Gramatiku (XIV,
str. 567, izdanje Holzer-ovog) Rujana, pre no što bi ušli u kakvo preduzeće,
tumačahu predskazanja po životinjama koje susretahu, po komadima belih ili crnih
drva, po parnim ili neparnim linijama koje su na pepelu gatalice obeležile. Biografi
Otona Bamberškog (Herbord, II, 32, 33; Ebbo, II, 12; Priening, II, 11.), govore još, ali
dosta nejasnim izrazima, i o gatanju peharima i kockama. Ne zna se upravo, kakva
su to gatanja peharima... Jedanput godišnje se slavio u Pyris-y jedan praznik koji je
ujedno imao i ratni i poljski karakter. Drugi jedan praznik slavljaše se u Volinu (Ebbo,
II, 12, 13.).

Glava osma
Život na onom svetu. - Da li i Sloveni verovahu u nj? - Suprotna svedočanstva.
- Nav, bog Nija. - Raj. - Način sahranjivanja. - Groblja, pogrebne svečanosti. -
Kultus precima u Rusiji.

Kozma praški, podsećajući na neznabožačke sujeverice, koje je knez Bretislav II

silom uništio svojim ediktom od 1092. g. ovako veli: "Jtem sepulturas quae fiebant in
sylvis et cargpis atque scenas [261] quas ex gentili ritu faciebant in biviis et in triviis
quasi ob animarum pausationem, item et jocos profanos quos super mortuos suos
inanes cientes manes ac induti faciem lavis bacchando exercebant exterminavit."

Ovaj stav koji se odnosi na neznabožačke Čehe mnogo je izmučio oštroumnost

komentatora. On izvesno pokazuje, da je kod Slovena u Češkoj postojao kultus
mrtvih; čak izgleda da dokazuje, da su ovi verovali i u besmrtnost duše, jer činjahu
žrtve ob animarum pausationem. No na Kozmu su možda uticale i hrišćanske ideje.
Izrazi koje on upotrebljava pripadaju crkvenom govoru.

Opatovički[262] omilijar u XII v. poziva češko sveštenstvo, da zabrani satanske

pesme, koje narod noću peva nad mrtvima, a tako isto i one skaredne scene koje
prate ove pesme.

Titmar koji nije Slovenin, i koji kao nemački prelat ne voli slovenski paganizam, priča
u prvoj knjizi svoje hronike (§ 14) nekolike priče o vampirima, pa dodaje: "Ne muti
canis obprobrio noter inlitteratis et maxime Sclavis, qui cum morte temporali omnia
putant finiri haec loquor..."

Izgleda da ovo svedočanstvo Titmarovo potvrñuje Nestorova Hronika. Pošto je

primio posetu misionara različnih kultusa, Vladimir (str. 88. franc. prev.) saziva svoje
velikaše, i saopštava im rezultat svojih razgovora: "Grci veli, došli su kudeći svaku
drugu veru, a hvaleći svoju. Oni su dugo govorili o stvaranju sveta, i vele, da ima i
drugi jedan svet."
Stavljajući u Vladimirova usta ove reči hroničar izvesno hoće da pokaže, da
neznabožački Sloveni nisu znali za "onaj svet".

Svedodžbe dvaju katoličkih velikodostojnika u ovom delikatnom pitanju apsolutno

odstupaju jedna od druge. Kozma tvrdi, da neznabošci činjahu žrtve za pokoj duša.
Titmar pak dokazuje, da se sve svršava sa smrću. Nestor koji pripada istočnoj
pravoslavnoj crkvi, zadahnut je očevidno hrišćanskim verovanjima. Nemamo
apsolutno nikakvih svedočanstava neznabožačkih Slovena.

Da vidimo malo, čemu nas uče lingvistički spomenici i ono malo stavova koje imamo.
Pojam o smrti izražen je u slovenskim jezicima korenom mer (mr'), koji je istovetan
sanskritskom i latinskom, koji prevodi pojam umora, ukočenosti, propasti. Pojam o
mestu, kuda se ide posle smrti, izražen je korenom nav, koji je očevidno srodan
korenu ny, i izražava pojam o umoru (češki: unaviti umoran; ruski n''im'' -
prouzrokovati jad, ojaditi, činiti zlo; un'ilij, klonuo).

Ovaj koren daje imenicu nav, koja, izgleda, označuje mesto, kuda ljudi idu posle
smrti. Potom Krok jde do navi, veli Češka Dalimilova hronika (III, stih 5).[263] Mogao bi
čovek pokušati, da pomisli i na reč nava, u smislu na-vis: Krok ode u lañu, u sanduk.
No konstrukcija rečenice, upotreba predloga do ne izgledaju mi, da ovlašćuju i na
ovako tumačenje. Stoga se dakle sa ovim jednim stavom može dopustiti, da nav u
nava znači onaj drugi svet.

S druge strane nalazi se reč navî smislu pokojnika (Miklošić: Lexikon

paleoslavenicolalinum, str. 400.).

Dlugoš (krakovsko izdanje str. 47.) daje nam jedno veoma dragoceno objašnjenje,
koje se sada slaže sa lingvističkim dokazima: "Plutonem cognominabant Nya quem
inferorum deum et animarum, dum corpora linquunt, servatorem et custodem
opinabantur; postulabant se ab eo post mortem in meliores inferni sedes deduci."
Očevidno Dlugoš nije izmislio ovu reč Nya. Pokojnici zvani navi, prebivalište
mrtvaca: nav ili nava, bog mrtvih nya, - sve se to vrlo dobro slaže. Očevidno Dlugoš,
koji hoće slovensku mitologiju da navrati na klasičnu, mora na sebe uzeti i
odgovornost za izjednačenje Nua sa Plutonom. Je li ovde doista reč o kakvom
božanstvu, ili prosto o prebivalištu mrtvaca, koje se poljski zove nyja, - na znamo
ništa.

Kod Rusa u Karpatima zovu se Mavki ili Navki vrste Rusaljaka, koje, izgleda,
predstavljaju duše umrlih.[264]

Po svedočanstvima, koje je Machal (str. 121) prikupio, svedočanstva, koja ja nemam

načina prokontrolisati, isto bi ime postojalo i u Bugarskoj. Kod Slovenaca se zovu
Mavje, Navje - duše umrle nekrštene dece (u Srba isto tako).

Pored reči nav ima u slovenskim jezicima panslovenska reč raj. Ova je reč očevidno
starija od hrišćanstva. Po onome što smo napred kazali (str. 188), može se
pretpostaviti, da kod neznabožačkih Slovena ona znači šumsko prebivalište
pravednih, nešto kao Elisejska Polja. U odnosu prema nav, koja bi predstavljala
pakao, to joj značenje još više odgovara.
No spomenici ćute; a ispitivanje korena raj ništa nam pozitivnoga ne otkriva. U
osnovi mi vrlo malo znamo o pojmu o onom drugom svetu kod neznabožačkih
Slovena. Ruski naučnik Kotljarevski posvetio je celu jednu knjigu izučavanju
pogrebnih običaja kod neznabožačkih Slovena.[265] Na žalost, on se tu koristio i
spomenicima, koji su danas oglašeni za apokrifne. S druge strane on primenjuje na
slovenske Ruse arapske spomenike, koji izgledaju, da se pre mogu primeniti na
skandinavske Ruse.[266] Ono što iz svih pisanih spomenika izlazi jeste, da stari
Sloveni upražnjavahu dva načina sahranjivanja: zakopavanje i spaljivanje; da u čast
nekih umrlih prireñivahu daće ili svečanosti; da se neke žene, po primeru hinduških
žena, davahu spaliti na istoj lomači, na kojoj sagorevahu ostaci njihovih muževa. Ibn
Foslan priča, da je prisustvovao spaljivanju jednoga Rusa, i stavlja u usta jednoga
Rusa (Slovenina ili Varjaga-Normana), koji je učestvovao u toj ceremoniji, ove reči:
"Vi, Arapi, vi ste jedan glup narod; vi zakopavate čoveka u zemlju, gde ga razdiru
životinje i crvi; a mi, mi ga začas spalimo, da bi odmah otišao u raj."

Na ovaj se stav ne može, mislim, mnogo polagati. Neznabožački Sloveni nemañahu

naročitih mesta posvećenih sahranjivanju mrtvih. Tek je hrišćanstvo u njih unelo
groblja. Napred smo naveli Kozmin stav o sahranjivanju "quae fiebant in silvis et in
campis". To isto potvrñuje i jedno pismo vladike Otona Bamberškog, koje se odnosi
na baltičke Slovene: "Ne sepeliant mortuos chistianos inter paganos in silvis aut in
campis."[267]

Kadlubek, poljski hroničar XIII v., potvrñuje takoñe, da su postojale pogrebne

svečanosti "Funebres superstitiones quas eciam hodie in funebris exercet
gentilitas."[268]

U starim ruskim hronikama govori se o nekoj pogrebnoj svečanosti, koja se zove

mrizna. Miklošić[269] piše trizna, i prevodi je sa pugna, označujući ipak kao malorusku
reč trizna - počinak mrtvih. Ortografija slovensko-ruskih tekstova koleba se izmeñu
trizna i trizna. U ovoj nedoumici ja mislim, da se ova reč može vezati za koren tr''
(progutati)[270] i da reč prvobitno znači pogrebnu gozbu.[271] Ako bi se dopustilo ovo
tumačenje, onda bi ova reč očevidno bila slična reči strava, koju je Jordan upotrebio,
da označi pogrebnu gozbu, koju su Huni slavili u čast Atilinu: "Postquam talibus
lamentis est defletus stravam super tumulum eius quem appellant, ipsi ingenti
commessatione concelebrant..." (izd. Momzenovo, s. XLIX, str. 258) O reči strava
mnogo je raspravljano. Baš u vreme Atile Huni behu u dodiru sa Slovenima, i može
se misliti, da su im oni i pozajmili reč strava. Bilo je, naravno, Slovena i u Atilinoj
vojsci.

Neću dugo raspravljati o reči trizna, već upućujem čitaoca na francusko izdanje
Nestorove Hronike:

"Kad ko od Radimića umre, oni slave triznu oko leša; zatim naprave veliku lomaču,
nameste leš na nju, i nalože vatru. Potom pokupe kosti i metnu ih u jedan sudić, koji
nameste na jedan stub kraj puta. Tako i danas još čine Vjatići."

U istoj Hronici pod god 969. (str. 54. fr. izd.) rečeno je: "Umre Olga. Zakopaše je.
Ona beše naredila, da joj se ne prireñuje trizna; jer ona imañaše jednog sveštenika,
koji je i zakopa." Hrišćanstvo nije uništilo kod sviju slovenskih naroda stare
neznabožačke obrede u čast mrtvih. Radi uverenja o tom dovoljno je pročitati makar
i u prevodu Mickijevićevu pesmu Preci. Mickijević piše na poljskom; seljaci njegove
pesme su Beli Rusi, unijati, tj. u osnovi pravoslavni, kod kojih je hrišćanstvo,
predstavljeno nespremnijim sveštenstvom, mnogo manje uticaja proizvelo, nego kod
njihovih slovenskih roñaka, katoličkih Poljaka. Od sviju slovenskih naroda oni možda
na najprimitivniji način predstavljaju stanje duše. Obredi, koje oni vršahu kod svojih
predakv, apsolutno su isti, koje je na latinskom izneo poljski pesnik Klonović u XVI
veku, u svojoj pesmi Roxolania:

Quin etiam mos est morientum poscere manes

Portari tepidos ad monumenta cibos

Creduntur volucres vesci nidoribus umbrae.

Ridiculaque fide carne putantur ali.

U pesmi Dziady (Preci) Mickijević je izneo narodne obredne običaje uz svečanost u

čast predaka, koju svečanost slave Beli Rusi u njegovoj rodnoj zemlji Litvaniji. Ovi
obredi koje je pesnik posmatrao, ove pesme koje je slušao a zatim protumačio u
lepom poljskom stihu, bile su više puta pribirane i sakupljene u naročito lepoj
publikaciji g. Šejna: Graña ga izučavanje života i jezika ruskoga naroda i sev.
zapadnim oblastima (Petrograd, štampa Akad. Nauka, III, vol. in 8°, 1896.).

U III tomu (str. 582. i dalje) g. Šejn je posvetio jedno pedeset strana izučavanju
obrednih običaja u čast predaka. Ono što seljak Bele Rusije zove dziady, dzidy,
diady (roditelji u Vel. Rusa) to su duše umrlih roditelja. No te duše nisu baš
neminovno duše predaka ili dedova. Meñu dziady-ma ima ne samo dedova, već i
ujaka, tetaka, pa čak i dece umrlih još vrlo malih.

Što karakteriše ove obrede jeste to, što su apsolutno neznabožački. Katkada ih vrše
na četrdeset dana posle smrti pokojnikove. U početku novembra ima jedan opšti
praznik Dziady. Suština ovoga praznika jeste jedan obrok, ručak, od koga ostatak
čuvaju za umrle.

Uoči praznika očisti se kuća i spremi se jelo. Čistoća u kući, dobro jelo, privlače
pretke. Uveče skupe se srodnici i zvanice u kući. Tada domaćin zapali jednu sveću.
Svi sede oko stola, na kome je postavljeno jelo, piće, rakija; i onaj koji očita molitvu,
izgovara ovu formulu:

Sveti preci, mi vas pozivamo,

Hodite k nama, sveti oci,
Ima svega što nam je Bog dao.
Evo vam sve što imamo,
Sve čime kuća naša izobiluje.
Molimo vas, sveti oci, hodite, siñite dole k nama.

Zatim nalije jednu čašu rakije, tako, da se malo prelije na sto za pretke, pa ispije. Svi
odrasliji čine to isto. Niko ne jede pre no što se odvadi po jedna kašika od svakog
jela, ili odvoji komad, što se sve ostavlja u naročiti sud. Ovaj sud metnu pored
prozora (radi predaka). Zatim počnu jesti i piti, ali neveselo. Starci su još od sviju
najneveseliji; oni prisluškuju najmanji šum, šuštanje lišća, dah vetra, škripu vrata, let
kakvog noćnog leptira. Sve ove pojave čine se, kao da označuju prisustvo pokojnika.
Kad se svrši jelo, podižu se ispred stola, pošto su pretke otpustili ovim rečima:

Sveti preci, vi ste došli ovde,

Jeli ste i pili,
Idite sada svojim kućama,
Recite, šta vam još treba?
Ili bolje, idite na nebo.

Sloveni u Beloj Rusiji jesu čiste rase; njih je civilizacija vrlo malo dokačila,
hrišćanstvo ih je samo dotaklo. Njihovo stanje duše je još i danas ono isto njihovih
neznabožačkih predaka od pre deset vekova. Svedočanstvo koje nam njihov folklor
donosi zaslužuje ozbiljnu pažnju.

Ova predanja koja i danas uprkos hrišćanstva postoje kod nekih slovenskih naroda,
jesu do ovog novog verskoga reda najbolji dokaz, kojim se potvrñuje, da su njihovi
preci imali pojma o onom svetu. Ovde ćutanje starih spomenika mora dopuniti
folklor. No domašaj folklora je beskonačan, a opisi, koje smo doneli, za sada su
dovoljni. Uostalom ovde nam i arheologija dolazi u pomoć. U grobovima
neznabožačkim u Češkoj nañeni su sudovi, koji su morali sadržavati hranu, i koji su
očevidno tu stavljeni bili, da pokojnicima služe u životu na onom svetu.[272]

DODATAK
 Svetovid (Svantovid) i Sveti Vid[273]

U glavi u kojoj smo napred govorili o Svetovidu, slovenskom bogu na ostrvu Rujnu, i
o bogovima na svršetak vid, ja sam se trudio, da dokažem obratno Miklošiću i
nekolikim preteranim kritičarima, protivno Helmoldu i Saksu Gramatiku, da je ime
ovoga boga postalo od čistih slovenskih elemenata, i da u njemu ne treba gledati
neku izmenu latinskoga Sanctus Vitus-a. Jer to je tumačenje prosto osnovano na
jednoj od onih fantastičnih etimologija, koje obiluju slovenskim imenima u latinskih
srednjovekovnih hroničara. Ja sam bi tako srećan, da se mome mišljenju pridruži i
naslednik Miklošićev na katedri slovenske filologije na bečkom univerzitetu, g. V.
Jagić.[274] Samo umesto da se složi sa mnom, da vit znači proročanstvo, g. Jagić
dovodi to ime od korena vi - vi, boriti se. Ovom tumačenju prilazim i ja, jer ono bolje
od moga tumačenja objašnjava imena: Vitograd, Zemovid, Hostivid, Ljutevid,
Vitoslav, Vitomir.

Koren svјаt' znači svet. Možda prvobitno znači jak, čvrst (nemački heilig); nalazi se u
velikom broju osobenih imena, npr. Svetopluk, Svatopluk, Svjatopluk u Moravskoj,
Češkoj, Rusiji i Pomeraniji. U Rusiji se nalazi još ime Svjatoslav (Σφεωδοσλάβος) u
vizantijskih hroničara). U Poljskoj Svatobor ime čoveka (op. Gallus, II, 27) Svatobor,
sveta šuma, itd.

Latinski hroničari koji izjednačavaju svet (svјаt') sa sanctus padaju u grešku sličnu
onoj, u koju su pali kritički slabi Rumuni, koji hoće reči sanctus da pripišu pridevu
sfint, koji je iz staroslovenskog prešao u njihov jezik. Oba sastavna dela reči
Svetovid jesu dakle čisto slovenska.

Izjednačujući ovo božanstvo sa Sanctus Vitus, Helmold i Saks Gramatik dali su se

obmanuti jednom čistom i slučajnom sličnošću oblika i zvuka. To je običan postupak
srednjovekovnih nemačkih ili uroñeničkih hroničara, kad god bi hteli objasniti neka
slovenska imena. Oni najčešće gledaju, da im nañu smisao ne u jeziku kome oni
pripadaju, ne ni u jeziku germanskom, što bi. strogo uzev bilo i pravilno, već u jeziku
latinskom i u klasičnim uspomenama. Kod njih je to jedan pravi sistem. Stoga bih ja
u ovoj reči o Svetovidu protivu (Sanctus Vitus) svetog Vida hteo prikupiti nekoliko
primera, koji do sada, koliko ja znam, nisu nigde sistematski ureñeni.

Da počnemo od Helmolda, jer protivu njega treba izneti dokaze. Od prvog paragrafa
njegove Chronica Slavorum mi hvatamo na delu njegove arheološke fantazije. Reč
je o Baltičkom moru: "Sinus huius maris... appellatur ideo Balticus eo quod in modum
baltei longo tractu per Scythicas regiones tendatur usque in Graeciam." Recimo u
olakšicu Helmoldovu, da je on od reči do reči prepisao ovu rečenicu iz Adama
Bremenskog (Descriptio insularum Aquilonis, š 10.). Adam Bremenski, koji takoñe
voli da etimologiše, vezuje u zagradi ime Vinula (Vinules) slovenskog naroda sa
Vandalima.

Malo dalje Helmold, misleći, da daje dokaze o svojoj klasičnoj spremi, govori o
jednom gradu quae dicitur Woligast; "apud urbaniores (pismenih) vocatur Julia
Augusta propter urbis conditorem Julium Caesarem? Julije Cezar osnovalac jednoga
grada na obali Baltičkoga mora - to je toliko isto, kao što je Sanctus Vitus dao ime
slovenskom božanstvu.

Herbord istorik Otona Bamberškog opisuje u gradu Štetinu neznabožačke hramove

zvane contmae.[275] Njemu postavlja jedan njegov zamišljeni sagovornik ovo pitanje:

Quare illa templa vocabant continas?"

On odgovara:

"Sclavica lingua in plerisque vocibus latinitatem attingit, et ideo puto ab eo quod est
continere continas esse vocabant."

Prvi deo odgovora je potpuno ispravan, drugi čista mašta.

Perc je to vrlo dobro primetio, da treba tražiti drugo tumačenje, te zato predlaže u
primedbi jedno tumačenje izvučeno iz poljskog jezika: "Polonis est koncizna finis,
continae igitur aedificia fastigata." Ovo tumačenje vredi isto onoliko koliko i
Herbordovo.

G. Krek je bolje pogodio, dovodeći u vezu reč contina sa staroslovenskim kat' (k''t')
k''šta, koja i danas postoji u srpskom jeziku kao kuća, u bugarskom k'šta, i češkom
koutina. (Gesindstube, Kott, Supplément, str. 698.) Reč contina ima dakle isti smisao
kao i reč hram. Ovo je osobito interesantno za dosta siromašan rečnik jezika
baltičkih Slovena.[276]

Merzeburški vladika Titmar imao je sve vrste dobrih razloga, da zna poreklo svoga
episkopskoga grada i etimologiju njegovoga imena. To je čisto slovenska etimologija:
mezi bora (češki mezi, kašupski meize; poljski: miedzi, meñu; bori, panslovenska
reč, borovina). No Nemac po narodnoj etimologiji prenosi bor u burg. Titmar, da li
zato, što nikada nije slušao o slovenskom poreklu svoga episkopskoga grada, ili
prosto što je želeo, da to poreklo dovede u plemenitiju vizu tek on reč merse vezuje
za boga Mars-a.

"Et quia tunc fuit haec apta bellis et in omnibus semper triumphalis antiquo Marti
signata est nomine. Posteri autem mese, id est mediam regionis nuncupabant eam
vel a quadani virgine sic dicta."

Titmar slučajno nailazi na pravu etimologiju; no neće da je prizna, već radije izaziva
ime jedne legendarne devojke.[277] Ni Sveta Stolica (papska) ne tumači ništa bolje od
prelata. Titmar u dva maha navodi jedan Mons Silensis, u kome se može poznati
ime Šlezije (Silezije Szlązek, izgovaraj Chlonzek na poljskom). Ovaj Mons Silensis
postaje u jednoj buli Evgenija II (apud Jaffe. 2. II, 2998). Mons Silentii!

Istorik Otona Bamberškog, Ebo, priča ozbiljno[278]da je grad Julin (drukčije zvan
Volin) na obali Baltičkoga mora podigao Julije Cezar, da se tu čuva (još od njegovog
vremena) njegovo koplje prikovano za jedan stub, koji je podignut u čast tog rimskog
junaka. Sveštenik Bernhard, raspaljen ljubavlju prema mučeniku (Hristu) pokušava
oboriti taj stub. Kad se Ebo nije ustezao od neverovatnosti ovakvih izmišljotina, koje
je jedino sugerirala jednozvučnost imena Julius i Julin, treba li se onda čuditi, što su
Helmold i Saks Gramatik primili sto puta verovatniju sličnost i bliskost izmeñu
Svetovida i Svetog Vida (Svantovitus i Sanctus Vitus)?

Da preñemo na Južne Slovene. Istorik slovenske crkve u Saloni u Dalmaciji,

arhiñakon Toma (XIII v.) asimilira slovensko ime Hrvata (Croates) sa imenom starih
Curites ili Corybantes: "Haec regio antiquitus vocabatur Curetia et populi qui nunc
dicuntur Chroati dicebantur Curetes vel Coribantes."[279] Ova fantastična etimologija
nije dovoljna arhiñakonu Tomi. Te i on oseća potrebu, da protumači ime Curètes:
"Dicebantur vero Curetes quasi currentes et instabiles; quia per montes et silvas
oberrantes agrestem vitam ducebant."

Pisac Chronica Slavorum Arnold (XIII v.) nailazi uzgred na ime Srba oko Dunava, pa
ne može da ne pravi igru reči o latinskom obliku tog imena: "Jn medio nemoris cuius
habitatores Servi dicuntur filii Belial, sine jugo Dei, illecebris carnis et gulae dediti et
secundum nomen suum immunditiis omnibus servientes. "[280]

Naravno Arnold ne sumnja ni jedan časak, da Srbi duguju svoje latinsko ime ropstvu
u kome se nalaze, s pogledom na rñave njihove strasti. Ovo isto ime Srbi, pod
grčkim oblikom Σπόροι, nije ni Prokopu Cezarejcu donelo više sreće. (De bello
gothico, knj. III, 14.) "Σπόρους γαρ τς παλαίον εκοάλουν ότι δί σποράδην, οίµαι
διεσκηνηµένοι τιν χώραν οικούσι. Zovu ih Sporima, jer žive rasejano, sporadično".

Etimologija igra tako isto svoju ulogu i u češko-latinskoj Kozminoj hronici (XI v.) i u
stihovnoj Dalimilovoj hronici, koja je postala iz one prve. Obe dovode ime Prag -
Praha od prah - prag, jer je grad podignut na mestu, gde neki drvodelja i njegov sin
pravljahu prag.[281] Isti je pojav i u poljskim hronikama. Tako Boguhvalova hronika[282]
objašnjava ime Panonija poljskom rečju pan gospodar, a ime Dalmacija sa dala mat
(dedit mater).

Ne bi bilo teško navesti bezbroj ovakvih primera. Ovi koje sam naveo dovoljno
pokazuju kakvu ulogu igraju u prvobitnim hronikama: analogija zvukova, narodna
etimologija i prosta igra reči (kalambur). Iz njih se izvesno može zaključiti, da je ime
Zvantovitus, Svantovitus - Svetovid zaista autentično ime jednoga slovenskoga
boga, pored sveg usiljavanja i Helmolda i Saksa Gramatika, koji su hteli da ga
dovedu u vezu sa imenom Sanctus Vitus - sv. Vidom.

Snimci kipova

Snimci koje ovde prilažemo, pozajmljeni su iz nemačkoga časopisa Archiv fur

Anthropologie (Brunswik, t. XI, str. 45., i dalje). Oni idu uz članak Weigel-a.

Snimak 1. protumačen je na str. 104 - 105 ove knjige. Snimak 2. predstavlja

nadgrobnu ploču u crkvi u Berlinu, na ostrvu Rujnu. Smatra se, da ova ploča pripada
grobu nekoga kaluñera. Izgleda, da lik sa nje odgovara liku sa snimka 1. Može se
pretpostavljati, da je za vreme hrišćanske periode rog bio zamenjen krstom.

Snimak 3. objasnili smo na str. 105. i dalje.

Snimak 4. jeste jedna statua od crvenoga granita, koja od nezapamćenih vremena
služaše kao granični kamen izmeñu sela Mosgau Grossherzogwalde (okrug
Rosenberg, istočna Pruska). Danas se ova statua čuva u danciškom muzeju.

Snimak 5. predstavlja istu statuu gledanu sa strane.

Snimak 6. je statua od sivog granita, koja je služila kao meña izmeñu sela
Rosenverg-a i Rosenau (u zapadnoj Pruskoj). Rog za piće je možda bio okačen o
vrat, a danas je taj deo uništen. - Nalazi se u danciškom muzeju.

Snimak 7. statua od surog granita, služila je kao meña izmeñu sela Rosenberg-a i
Grossninkau (u zapadn. Pruskoj). - Nalazi se u danciškom muzeju.

Snimak 8. statua od surog granita, služila je kao granica izmeñu sela Goldan i
Heinrichau (u zapadn. Pruskoj). - Nalazi se u danciškom muzeju.

Snimak 9. veliki komad suroga granita, predstavlja jednoga grubog skiciranog konja i
konjanika. Nañena je u selu Gross-lesen-y u okrugu Rosenberg (u zapadnoj
Pruskoj).

Snimci 10. i 11. Na levoj strani ovoga kamena je čovek grube izrade; na suprotnoj
strani vidi se čovek koji drži jedan rog. Nalazi se u danciškom muzeju.

Snimci 12. i 13. Lice i naličje jednog kamenog lika, nañen 1859. u okolini Bamberga
u Bavarskoj.

Snimci 14. i 15. od kamena, nañeni u okolini Bamberga.

Snimci 16. i 17. od kamena, nañeni u okolini Bamberga. - Sev. istočnu Bavarsku
zauzimali su nekada Sloveni. (Originali se čuvaju u bamberškom liceju).

Snimak 18. je od drveta iz Alt. Friesack (okrug Ruppin, oblast Brandeburga). - Nalazi
se u etnografskom muzeju u Berlinu.

Snimak 19. je od ilovače, nañen je u Rhinow-y, okrug Havelland (Brandeburg). Vrlo

rñavo je pečena. - Nalazi se u etnografskom muzeju u Berlinu.

Snimak 20. i 21. su od ćilibara nañeni u Schwarzort-y - (zapad. Pruska). Nalaze se u

danciškom muzeju.

Snimak 22. predstavlja ženu, od bronze je, nañen u Kleinzastrow, okrug Greifswald
(Pomeranija).

Snimak 23. od bronze je. Nañen u Thorn-u (istočna Pruska). - Nalazi se u danciškom
muzeju.

Ništa tačno ne dokazuje, da su ovi snimci slovenskoga porekla. Ipak ono što o njima
kaže g. Vajgel izgleda vrlo verovatno. Neki od njih imaju izvesne pojedinosti, koje se
slažu sa opisima, koje smo i u hronikama našli.[283]
 Neke primedbe o slovenskim idolima

Ništa ne dokazuje, da sve ove napred iznesene slike zaista predstavljaju kakva
božanstva. Slike 12, 1. i 2. jesu možda prosti nadgrobni spomenici.

Iste ove spomenike proučavali su: Vajgel (Weigel: Archiv f. Antropologie, 1894.) i A.
Hartman i Kehler (Hartmann, Koechler, ibid. 1896.).

Trebalo bi, da se redom pribeleže sva otkrića učinjena o predmetima, koji izgledaju,
da se mogu pripisati kultusu neznabožačkih Slovena. Na žalost, ovaj posao do
danas nije ni pokušavan. Ja sam o tome pitao g. D-ra Niderle-a, koji najbolje poznaje
preistorijsku arheologiju Češke. On mi je dao ovo nekoliko svojih objašnjenja, ali
izjavljuje, da nije obratio osobitu pažnju na moje pitanje, koje mene interesuje.

Češki časopis Pambtky Archeologicke objavio je u 1880. g. (str. 338. i dalje) članak
g. Smolika: O arheološkim otkrićima učinjenim i Češkoj od XVI - XVIII veka.
Bjenenberg (Bijenenberg) u svome delu: Versuch uber einige merkwurdige
Alterthumer in Königreich Boehmen - (Koenigratz, 1779 - 1785), označuje u okolini
Jaromera otkriće nekih predmeta iz bronzanoga doba, meñu kojima bi bili i dvanaest
domaćih bogova (lares). Naravno, ne zna se, šta je bilo sa njima. Bjenenberg navodi
jedno isto tako otkriće u okolini Hradeca. U istom časopisu t. III, str. 27 - 29. Zap
(Zap) je opisao i reprodukovao tri bronzana idola, od kojih je jedan nañen u Bihlovu u
Moravskoj, drugi u Hrudimu u Češkoj, treći pripada kolegiji Clementinum-a u Pragu.
Da li su oni slovenskoga porekla? Ne mogu o tom ništa reći.

Moravski arheolog Dr Vankel izneo je u Časopis Olomouckecho Musea (Ollmutz,

1889. str 58.) otkriće u grobovima u Naklu blizu Olomuca dveju kamenih statua sa
vrlo velikim glavama, koje su bile razbijene.

Delo koje se zove Schlesiens Vorzeit (koje ne znam, a ne znam mu ni autora), veli,
da su u grobovima u Stanoviću (Stanovice) u okrugu Ohlau u Šleziji našli zwei
Göolzenbilder (idola).

Kalina u svome delu Boehmens heidnische Opferpldtze - Prag, 1836. str. 167. -
spominje u Kvilicu, blizu Rakovnika u Češkoj, jedan kameni pijedestal, na kome
danas stoji krst, ali nekada, po tradiciji, bio je tu umesto krsta, idol.

Bečke Mitteilungen der Central-Comission (1890. str. 226.) spominju u Kokoru, blizu
Olomuca u Moraviji, jednu nedavno oborenu kamenu statuu ženskoga tipa
(kamenne baby).

Nañene su u Češkoj kamene statue ženskoga tipa, koje, izgleda, pripadaju

slovenskoj periodi. Jednu od njih odavno je opisao Bolelucki (Rosa Bohemica,
1868.) čiji je opis ponovo izdan u Časopis českého Museum, god. 1891. str. 417.
To beše: "rude quoddam saxum, truncum et acephalum ad instar cylindri truncum
potius quam statuam repraesentans. A summo, quo pectus ob humeris descendit...
cuius cumque bubulci manus supercilia, oculos, nasum, os et mentum clavo, vel
quocunque ferro sculpsit, mammas etiam mulicbres adjecit... Utero praegrandi tumet
illius saxum quasi parturiens foetum." Obližnji seljaci zvahu ovu statuu Jelisaveta, a
žene u blagoslovenom stanju iñahu joj na poklonjenje.

Miodrag B. Šijaković
Varijacije na temu: slovenski mit
Knjiga Luja Ležea "Slovenska mitologija" pojavila se u nas pre osamdeset godina,
tačnije - 1904, dok je francuski original izišao samo tri godine ranije, 1901. Razume
se, otada pa do danas nauka je došla do novih saznanja iz ove oblasti, izvršena su
nova ispitivanja, pravljena su uporeñenja i pojavila su se tumačenja strukturalista,
koji su podrobnije osvetlili praslovenske, baltijske i opšteindoevropske tekstove.
Jednom reči, pojavile su se brojne knjige u kojima je reč o mitološkom supstratu
starih Slovena; i ne samo knjige, već kritički napisi i veće ili manje studije o pojedinim
problemima i izvorima.

Uprkos svemu, knjiga Luja Ležea ostaje i danas kao ozbiljan pokušaj da se
sistematski i sveobuhvatno razmotri slovenski panteon, koga sačinjavaju brojna
pozitivna i negativna božanstva, polubožanstva i mitska bića. I to je nesumnjivo,
pored ostalog, i razlog što se ona opet pojavljuje; sem toga, nadamo se da će ona
još više podstaknuti naše mlañe naučnike, u prvom redu antropologe i etnologe, a
ništa manje i istoričare, da se, poput ruskih strukturalista - V. V. Ivanova, V. N.
Toporova, B. A. Uspenskog, J. M. Lotmana i drugih, upuste u ovu pustolovinu
istraživanja naše drevnosti, koja je, nesumnjivo, značajna kako za upoznavanje
mentaliteta i karakterologije slovenskih naroda, tako i folklora koji se, zapravo, i
zasniva dobrim delom na mitskim predstavama, obrednim ritualima i heroiziranim
dogañajima; posebno je značajna za naše zajedništvo ne samo na ovim prostorima,
već uopšte meñu slovenskim narodima, koji evo već vekovima istrajavaju na
istorijskoj vetrometini.

Pisac ove knjige, Luj Leže, bio je francuski slavist, i on je svojim brojnim studijama i
knjigama upoznavao evropsku javnost sa slovenskim nasleñem i tradicijama, pa se
čini da je šteta što još koju njegovu knjigu nismo imali u prevodu na naš jezik. Roñen
je u Tuluzi 1843. godine; studirao je na liceju "Luja Velikog", a potom je, pod uticajem
Čodckoa (Chodzko) počeo da izučava poljski jezik i književnost. Meñutim, na njega
je presudan uticaj izvršio Jozef Vaclav Frič (1829-1889), češki književnik koji je,
posle revolucije protiv Mañara iz 1840, živeo, kao izgnanik i revolucionar, u Parizu,
gde je i upoznao Ležea, i uputio ga na studije čeških starina. Stoga je i prvi Ležeov
rad bio posvećen proučavanju češke literature.

Prilikom boravka J. J. Štrosmajera u Parizu za vreme izložbe 1867. godine, L. Leže

ga je upoznao i s njim se sprijateljio, pa je tako bio pozvan na svečano otvaranje
zagrebačke Akademije nauka i tom prilikom je prvi put kontaktirao sa našim
narodima, budući da je, posle Zagreba, posetio i naše južne krajeve. Ovaj boravak
mu je omogućio da privede kraju svoja dva doktorska rada - "Preobraćanje Slovena
u hrišćanstvo" (La conversion des Slaves au Christianisme) i "Hronika kaluñera
Nestora" (La Chronique du moine Nestor), posle čega su mu se otvorile široke
naučne perspektive; iste godine postaje profesor češke, poljske i srpskohrvatske
književnosti u Žersonovom institutu, što je on veoma znalački i kompetentno
obavljao, zalažući se da približi naše kulture svojim slušaocima. Za vreme Pariske
komune L. Leže boravi u Pragu i ureñuje francuski list "Journal", a već iduće godine
putuje u Rusiju, prisustvujući, kao predstavnik Francuske, otkrivanju spomenika
pesniku Puškinu; posle toga postaje nastavnik u Školi za žive istočne jezike ((Ecoles
des langues vivantes orientales), što mu je otvorilo put za Kolež de Frans i
omogućilo ozbiljnije bavljenje naukom, tako da su posle toga usledile brojne studije,
čije bi nas navoñenje daleko odvelo. Stoga ćemo ukazati samo na neke značajnije:
"Narodne slovenske priče" (1880), "Slovenski narod u XIX veku" (1882), "Herojske
pesme i narodne balade Čeha" (1866), "Kosovska bitka i propast srpskog carstva",
"Stare slovenske civilizacije", itd. Ovom spisku treba, naravno, dodati i Ležeovo delo
"Slovenska mitologija". Umro je 1923. godine.

Knjiga "Slovenska mitologija" je po svom sadržaju svakako najzanimljivije i

kompleksno Ležeovo delo, na kome je on dugo radio, proučavajući brojne izvore koji
su mu bili pristupačni, u nastojanju da rekonstruiše slovenski panteon i da ga ponudi
u jednoj prihvatljivoj formi. Pri tom je, dakako, koristio i slovenske i strane izvore, i to
znalački i pedantno, mnoge od njih podvrgavajući analizi i kritički ih utkivajući u ovaj
materijal koji je često veliki izazov da se zastrani i odstupi od materijalnih činjenica.
Naime, kao što nam je poznato, slovenska mitologija se može graditi na osnovu
slovenskih izvora, koji su kasnijeg porekla, jer su nastali onda kada su Sloveni bili
već van svoje prapostojbine, ali i stranih hronika u kojima se pominju Sloveni i njihovi
običaji i verovanja, što počinje još od Tacita, koji u svojoj knjizi "O Germaniji" pominje
naše pretke i daje zanimljive podatke o njima. Očigledno je, što se može i iz same
knjige zaključiti, slovenska božanstva figuriraju u delima starijih slovenskih autora i
hroničara, ali su prisutna i u folklornoj grañi, u skaskama i legendama, tako da se
etimologija mnogih imena nalazi u geografskim, botaničkim i drugim nazivima.

Naravno, slovenski izvori su verodostojni i autentični; oni počinju sa Nestorovom

hronikom, gde se već pominju bogovi drevnog slovenskog verovanja, čak i sam bog
Perun, tako da se već kod Nestora pojavljuje tzv. slovensko dvojeverje, budući da
on, negde sredinom X veka, ravnopravno piše o paganima i hrišćanima. Značajan je
takoñe i Ipaćevski rukopis, gde se govori o Svarogu i Dažbogu, zatim "Slovo o polku
Igorovu", kao i Novgorodska hronika, koja opisuje, pored ostalog, uništavanje
drevnih svetilišta i kultova.

Što se tiče čeških izvora, oni su malobrojni i odatle bi najpre trebalo pomenuti
hroniku Kozime iz Praga (Kosimus Pragensis), čiji je naslov "Fontes rerum
bohemicarum", dok su poljski nepouzdani, pošto su Poljaci primili hrišćanstvo još u X
veku, a Dlugoševo (Longinus) delo "Historia Poloniae" potiče iz XV veka, dakle četiri
veka posle paganskih tradicija, te se stoga možemo osloniti najviše na folklornu
grañu.

Naši izvori, izvori južnoslovenskih naroda, dosta su bogati i očuvani su u narodnoj

tradiciji posle dolaska Slovena na tle Balkanskog poluostrva; o toj tradiciji pisali su
mnogi naši naučnici, naročito u vreme romantizma, koji se, kao što znamo, zalagao
za rehabilitaciju narodnog stvaralaštva, otkrivajući mnoge zaboravljene spomenike
slovenskih kultura. U tom smislu od posebnog je značaja rad Natka Nodila "Stara
vjera Srba i Hrvata", štampan od 1885. do 1890. godine u deset knjiga "Rada"
Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, a pre kratkog vremena izdat je u
posebnoj knjizi u splitskoj izdavačkoj kući "Logos". Ništa manje nisu značajni i radovi
ostalih slavista i istraživača starina - Tome Maretića i Vatroslava Jagića, a u novije
vreme Veselina Čajkanovića, čija istraživanja naših starih običaja i verovanja
zaslužuju posebnu pažnju, zatim Milana Budimira, pa Henrika Barića, Tihomira
ðorñevića, Sime Trojanovića, M. Filipovića, i dr. Spisak bi odista bio veliki, mada ne
bi bilo na odmet napraviti za naše prilike kompletnu bibliografiju napisa i studija o
slovenskoj mitologiji. Dodajmo ovome i to da se i meñu mlañim kadrovima već
pokazuju rezultati.

Nažalost, Slobodana Zečevića, pisca zapažene knjige "Mitska bića srpskih

predanja", otrgla je smrt i zaustavila njegov dalji rad.

Meñutim, ovom prilikom treba istaći i doprinose ruskih i ostalih naučnika u ovoj
oblasti. Od objavljivanja knjige A. S. Kajserova - "Slovenska i ruska mitologija"
(drugo izdanje 1810), koja je podstakla i Dubrovskog da pristupi proučavanju
pogrebnih običaja starih Slovena i da napiše prvu gramatiku staroslovenskog jezika,
mnogi su se latili posla da obrañuju pojedine probleme: slovenskim starinama se
zanimao, najpre, J. P. Šafarik, čiji doprinos takoñe treba imati u vidu, ali od izuzetnog
značaja je I. J. Hanuš, čija je knjiga "Bajeslovni kalendar" (Prag, 1860) privukla
naročitu pažnju, jer je pisac u njoj izložio sve paganske praznike starih Slovena;
malo kasnije se javio i Afanasijev sa svojim delima, tako da je literatura o slovenskoj
mitologiji polako rasla nalazila su se rešenja.

Što se tiče stranih izvora, i oni su brojni; i pored toga što su katkada nepouzdani,
ipak nam pružaju značajne podatke na osnovu kojih možemo polako da
rekonstruišemo mnoga božanstva i verovanja, običaje i rituale. Već smo pomenuli da
je o Slovenima pisao još Tacit, nazivajući ih Antima. Kasniji hroničari pišu o ovim
nepokrštenim "divljacima" katkada sa prezrenjem, katkada toplo i blagonaklono, ali u
svakom slučaju tu i tamo proviri koji zanimljivi podatak koji inauguriše nova saznanja
i otkrića. Meñu tim hroničarima posebno mesto zauzima Adam Bremenski, kanonik
Bremenske katedrale, koji je živeo u XI veku; i pored toga što u svojoj hronici, čiji je
naslov "Magistri Adami Bremensis Gesta Hammaburgensis ecclesiae pontificum",
nije želeo da govori o paganima, ipak je u opisivanju Slovena govorio i o njihovim
starim verovanjima; on piše o gradu Retre, gde su bila svetilišta u čast "demona",
budući da je ovim imenom nazivao slovenska božanstva, posebno Radigosta, koji je
bio - po njemu - na vrhu slovenskog Olimpa, a što se etimološki vezuje za slovensko
gostoprimstvo.
Posle Adama Bremenskog, značajno mesto zauzima Helmoldovo delo "Slovenska
hronika", koje nam otkriva i potvrñuje pojedina imena slovenskog panteona; Helmold
je roñen početkom XII veka, izmeñu, dakle, 1110 i 1117, ali mesto roñenja nije
utvrñeno, a jedino je pouzdano da je bio Nemac; njegova hronika obrañuje period od
osmog veka - sve do 1172. godine, što znači da je dogañaje opisivao ili po pričanju
ili kao očevidac, budući da je u hroniku uneo njemu savremena preplitanja. I pored
toga što u ovoj hronici ima dosta netačnosti, naročito u pogledu izgovora imena i
odreñivanja mesta, ona nam ipak osvetljava mnoge likove slovenskog panteona,
tako da nam pruža uvid i u istoriju Slovena, naročito nas upoznaje sa dugom borbom
nemačkih feudalaca sa slovenskim knezovima. Nemac i hrišćanin, koji je pisao pod
uticajem Biblije i predhodnika Adama Bremenskog, Helmold se zalagao za nemačke
feudalce i hrišćanstvo, tako da njegovi iskazi često nisu objektivni i ne pružaju pravu
svetlost, ali - i kao takvi - pomažu nam da doñemo do brojnih podataka. Stoga se
Helmoldova hronika može smatrati značajnim izvorom za slovensku mitologiju.

Posle Helmolda dolazi hroničar Titmar, magdenburski kanonik, koji, pored Radgosta,
pominje i Svarožića, dodajući pritom da je svako slovensko pleme imalo i svoja
božanstva. Za sagledavanje ovih problema takoñe je značajno i delo Saksa
Gramatika "Gesta Danorum", jer se u njemu, pored opisa borbe izmeñu Danaca i
Slovena, pružaju podaci o slovenskim kultovima i božanstvima. Treba pomenuti i
delo "Vita Otonis" (XII vek), koje je napisao monah Ebo iz Bamberga negde 1151 ili
1152 godine; u njemu govori o pokrštavanju Slovena i pritom pominje i paganske
bogove. Nije zanemarljivo, naravno, i delo Herborda, drugog Otonovog biografa,
pošto i on pominje slovenska paganska božanstva, u prvom redu Žerovita (Gerovit),
koga poredi sa rimskim bogom Marsom. Sem toga, on govori i o pojedinim
gradovima i svetilištima u njima.

Što se tiče vizantijskih izvora, njih takoñe treba imati u vidu pri konstruisanju
slovenske mitologije, a naročito Prokopija Cezarejca, koji u svom delu "De Bello
Gothico" (O Gotskom ratu) govori o Slovenima i njihovom verovanju u vrhovnog
boga gromovnika i u rečne nimfe, što je, razume se, dokaz da su Sloveni verovanje
u vile poneli još iz pradomovine. Ostali vizantijski izvori nisu naročito značajni, mada
i njih treba koristiti, utoliko pre što je naša Akademija nauka objavila nekoliko knjiga
"Vizantijskih izvora za istoriju naroda Jugoslavije", tako da su u njima zatupljeni svi
vizantijski autori koji su govorili. o Slovenima ili ih pominjali nekom prigodom.

Naravno, bilo bi poželjno da se objave isto tako i izvori iz hronika ostalih evropskih
hroničara i istoričara, kako bi ovaj zanimljiv materijal bio što pristupačniji našoj
najširoj publici, najpre onima koje zanimaju problemi slovenskih starina.

Kao što se vidi, savestan mitolog koji želi da komponuje slovensku mitologiju imao bi
odakle da počne, jer je materijal, uprkos tome što su mnogi smatrali da je to terra
incognita, dosta obilan i obiman, ali ga samo treba sistematizovati, naročito posle
najnovijih otkrića ruskih strukturalista, koji su svojim radovima ovaj problem primetno
pomerili napred i uspeli da bace nove svetlosti na veze slovenskog mitskog sveta sa
mitskim predstavama ostalih indoevropskih naroda. U tom smislu od posebnog su
značaja knjige: V. V. Ivanov i V. N. Toporov: "Issledovaniја v oblasti slavјаnskih
drevnostej (Moskva, 1974), zatim B. A. Uspinskij: "Filologičeskie raziskaniја v oblasti
slavјаnskih drevnostej", (Moskva, 1982), N. N. Veleckaja: "Јаziičeskaја simvolika
slavјаnskih arhaičeskih ritualov " (Moskva, 1978), zatim radove E. V. Pomeranceve, i
td. Naravno, i kod ostalih slovenskih naroda razvijalo se interesovanje za drevnu
slovensku mitologiju, kao što je to slučaj, recimo, sa napisima Mihaila Arnaudova
kod Bugara, Niderlea kod Čeha, i ostalih naučnika koji svojim doprinosom pomažu
da se približimo mitskim pravizijama starih Slovena: one su, kao što se može videti,
bogate i raskošne.

Stoga smatramo da će knjiga Luja Ležea "Slovenska mitologija", koju čitalac sada
ima u rukama, upotpuniti naša saznanja o ovoj oblasti, o kojoj svako od nas treba da
zna bar ono najosnovnije, jer se svakodnevno susrećemo sa nekim ritualnim
postupkom koji je prešao u konvenciju, a takoñe i sa narodnim stvaralaštvom, koje
se, čini se, teško može shvatiti ako prethodno ne kontaktiramo sa likovima
slovenskog panteona. Ovo utoliko pre što se u poslednje vreme, svuda u svetu pa i
kod nas, često piše o mitologijama i mitovima pojedinih naroda, naročito posle
Frojdove psihoanalize, budući da je Frojd u mitovima nazirao metafore o
najintimnijim ljudskim nagonima i podsvesnim impulsima. I ova knjiga dolazi da
upotpuni naša poznavanja i proširi vidike.

Miodrag B. Šijaković
 Napomene
1. Paris, Vieweg, 1868.

2. Knjižara Leroux, 1886.

3. Nekoliki primerci ovih rasprava prodavani su u knjižari Maisonneuve.

4. Roñen 1782. poginuo 1813. u bici kod Hanau, Kajsarov je bio u više pitanja
preteča. God. 1806. prijavio je Univerzitetu u Getingenu jednu tezu o emancipaciji
robova. De manumittendis per Russiam servis; Dessertatio inauguralis philosophico-
politica. Njegov pokušaj o slovenskoj mitologiji preveden je na ruski. (Moskva, 1807.
g. 2. izd. ib. 1819.) G. Suhoilinov mu je nedavno posvetio jednu vrlo interesantnu
belešku, u svesci LXV Zbornika jednog odeljka ruske Akademije Nauka u Petrogradu
1899.

5. O Afanasijevu vidi vrlo pravilnu belešku g. Kipričnikova, u delu Vengerovljevom:

Kritiko-bibliografičeskіj slovars ruskih'' pisatelej, t. I, str. 860. i dalje.) Pok. Ralston je
veliki deo grañe za svoja dva dela o pesmama i pričama ruskoga naroda pozajmio
od Afanasijeva (The songs of the Russian people, London, 1872; Russian folktales;
ib. 1873.).

6. Ruski naslov te knjige je: O pogrebal''n'' іh'' običajah'' јаz'ičeskih'' Slavјаn'',

Moskva, 1868. - Drugo izdanje je objavila Akademija petrogradska (u opštem izdanju
Kotljarevskovih dela 1891. god.).

7 Uzgred sećanja radi spominjem poljske knjige Kazimira Šulca (Casimir Szulz):
Mythologia Slavianska (Posnan, 1881.). Ona je potpuno bez vrednosti. Toliko isto
mogu reći i o jednoj skorijoj knjizi sa potpisom M. K. O religii poganskih Slowian.

8. O ovoj knjizi vidi osim članka Jagićevog i članak g. V. Milera u Žurnalu minist. nar.
prosvі''šč god. 1884. prva sveska.

9. O Mahalovoj knjizi vidi Archiv fur slav. Phil. t. XVII, str. 583. i dalje. Uprkos
praznina i grešaka za koje mu se zamera, ovo je delo ipak dragoceni repertoar i za
mitologiju, osobito za folklor.

10. Uz prvo izdanje Krekove knjige, pisaše Miklošić (Jenaer Literaturzeitung, 1875,
str. 43.) "izjavljujemo, da ne pripadamo onim mitolozima, koji veruju, da mogu iz
priča narodnih izvući svu veru neznabožačkih slovenskih naroda". G. Polivka navodi
ovaj stav u jednoj primedbi svoga prevoda na češki mojih "Esquisses" (Sbornik
Slovansky, 1883. str. 392.): "ipak se ne može poricati, da više nego jedna
neznabožačka ideja može biti skrivena pod hrišćanskim oblikom. Ali u tome treba
postupiti sa mnogo kritike i opreznosti". To sam i sam katkada činio (vidi glavu o
Perunu i sv. Iliji).

11. "Invaluitque in diebus illis per universam Sclaviam multiplex ydolorum cultura...
Mira autem diligentia circa fani diligentiam affecti sunt (Helmold, I, 52.): "Praeter
penates enim et ydola quibus singula oppida redundabant..." (ib. I. 83). Helmold
navodi kao značajnu osobitost: "Prove deus Aldenburg quibus nulle sunt effigies
expresse". "Quot regiones sunt in his partibus, tot templa habentur et simulacra
demonum singula ab infidelibus coluntur..." (Thietmar, VI, 24.) Mogao bih navesti
mnoštvo ovakvih citata.

12. Cf. Thietmar: "Quamvis autem de hiis aliquid dicere perhorresscam, tamen, ut
scias, lector amate, vanam eorum superstitionem inanioremque populi istius
executionem, qui sunt vel unde huc venerint (dii Liuzicorum) strictim enodabo" (VI.
23) cf. p. 9.

13. Što se tiče Nestorove Hronike, upućujem na moje francusko izdanje (Paris,
Leroux, 1884.); za slovenske ruske tekstove - na izdanja ruskog arheološkog
društva. Ja sam već iskazao svoju sumnju o pesmi Igorovoj u svojoj "Ruskoj
književnosti" (drugo izdanje, str. 21 - 23).

14. Fontes rerum bohemicarum, t. II, Prag, 1874. str. 21.

15. Ib. str. 8.

16. Evo tog spomenika u celini: "Novus dux Bracislaus iunior... omnes magos,
ariolos et sortilegos extrusit regni sui e medio, similiter et lucos sive arbores, quas in
multis locis colebat vulgus ignobile extirpavit et igne cremavit. Item et superstitiosas
institutiones, quas villani adhuc semipagani in Pentecosten tertia sive quarta feria
observabant, offerentes libamina super fontes mactabant victimas et daemonibus
immolabant, item sepulturas, quae fiebant in silvis et in campis, atque scenas, quas
ex gentili ritu faciebant, in biviis et in triviis, quasi ob animarum pausationem, item et
iocos profanos, quos super mortuos suos, inanes cientes manes ac induti faciem
larvis bachando exorcebant; has abominationes et alias sacrilegas adinventiones
dux bonus, ne ultra fierent in populo Dei, exterminavit".

17. Fontes rerum bohemicarum, t. v, str. 15.

18. Ib. str. 88.

19. Galli-chronicon, ap. Bielowski, Monumenta Poloniae historica. t. v, Lwów, 1864. -

O Galu vidi najnoviji memoar Max-a Gumplowicz-a: Bischof Balduin Gallusvon
Kruszwica (Sitzungsbesichte der kais. Akademie, Vien, 1895.).

20. Cf. ad. Brem. Descriptio insularum Aquilonis uz opise obreda skandinavskih
neznabožaca: "Caeterum neniae quae in eiusmodi ritu libationis fieri solent
multiplices et inhonestae ideoque melius reticendae". (28)

21. Archiv fur slav. Phil. t... XIV, str. 170. i dalje.

22. Vidi Dlugosz, Opera, t. x, Cracovie, 1873. str. 47. i dalje.

23. Archiv. f. slav. Phil. loc. cit. str. 183. i dalje.

24. Adama Bremenskog izdao je Lapenberger, ap. Pertz (Mon. germ. t. VII). Ponovo
je štampan u Hanoveru in usum scholarum,1 vol. in 8° knjižara Hahn, 1876. U
predgovoru se ukazuje na najbolja izdanja, prevode i komentare. U najnovije vreme
proučavao je geografiju Adama Bremenskog Avgust Bernard, De Adamo Bremensi
geographo (teza podnesena fakultetu filološko-istor. u Parizu, Hachette) 1896, i g. S.
Gunther, Sitzungsberichte der königl, boem Gesellschaft der Wissenschaften - Prag,
1894. - Delo Adama Bremenskog dostiže do god. 1072. Dopunjeno je još jednom
zanimljivom glavom o geografiji: Descriptio insularrum Aquilonis. - Vidi još
Wattenbach Deutschlands Geschichtsquellen im Mittelalter, 4° izd. Berlin, 1877.

25. Orderic Vital (XII vek) izjednačuje religiju Slovena Ljutića sa verom Germanaca:
"In Leuticia populosissima natio constitebat quae Guodenem et Thurum Freamque
aliosque falsas deos colebat." (Monum. Germ. hist. t. XX, str. 55.)

26. Vagri-Vagrinci zauzimali su zemljište izmeñu Ist. mora reke Trave i Sventina u
kneževini Holštajn. Glavni je grad njihov bio Stargrad (danas Oldenburg). Pokorio ih
je Karlo Veliki oko god. 804. No pleme Bodrića održalo se u paganizmu još 300 god.
Plen - Ploen - je bilo sedište druge kneževine slovenske. Poznati su: domaći knez
Gočak (Gottschak), poginuo 1066, god. i Hajnrih, umro 1124. god. Oni su pokušavali
i tu uvesti hrišćanstvo, no bez uspeha. God. 1132. osvoje ih Holštinci, i od tada su
pokršteni i pogermanjeni. Imali su svoj grb: srebrnu bikovu glavu, izmeñu rogova
srebrni koprivin list na crvenom polju.

Bosaü, nekada Büzü, selo u oldenburškoj kneževini, pored Libeka; leži neposredno
uz jezero Plen, koje se još zove i Vladikino jezero (Bischofsee). Ima na 270
stanovnika. Bilo je jedno od najznatnijih sela u celom Holštajnu; u X veku počelo se i
tu uvoditi hrišćanstvo, ali bez uspeha. No kasnije je potpuno uveo tu hrišćanstvo
vladika Vicelin.

Prevod.

27. Objavljena prvi put u Frankfurtu 1556 g. hronika Helmoldova je više puta
preštampana. Naročito je to činio Lajbnic u Scriplores rerum Brunswicensium, i u
Percovim Monumenta (t. XXI). Jedno izdanje in usum scholarum priredio je u
Hanoveru Perc 1868. g. Nju je izučavao Voelkel, Die slawenchronik Helmolds (teza
u Getingenu) Danzig, 1873., Hirsekorn, Die slavenchronik des Presbyter Helmold,
pristupna disertacija, Halle, 1874; - Broska, Forschungen zur deutschen Geschichte
t. XXII, 1882.; Paplonski u predgovoru svoje hronike na poljskom (Varšava, 1862);
Lebedev Opit'' istočnikov'' dlја istorij baltičkih Slovјаn' od 1131. - 1170; G. Lebedev
kome se duguje i vredan rad: Posli'dnја'' bor'ba Slavјаn'' protiv' Germanizacij
(Moskva 1876.) propratio je ovo delo vrlo svesnom i kritičkom studijom o izvorima.
Helmoldu posvećuje oko stotinu strana (str. 119 - 207). Imaću još prilike navesti g.
Lebedeva, kad budem govorio o Saksu Gramatiku i Knitlingi Sagi.

28. Zutibore predstavlja sveti bor. Ovo je ime kod Nemaca postalo Sciudibure, a
danas je Schkeitbar. Planina pagus Silensis, zove se u jednoj buli Evgenija II Mons
Silentii. Ova nam izopačavanja pomažu razumeti, kako je ime boga Svetovida moglo
biti prevedeno sa Sanctus Vutus.

29. Vidi glavu o bogu Svarožiću.

30. Vidi glavu posvećenu bogu Svetovidu.

31. Objavljena prvi put u Frankfurtu, Titmarova hronika prvo je štampana u III sv.
Scriptores rerum germamcum trudom Lapenbergera. Ovo izdanje ponovo je izdao
Fr. Kurze (in usum scholarum, Hanovre, Hahn, 1889). Vrlo brižljivo pregledano i
objašnjeno jednim komentarom i dvama indeksima, ovo je izdanje jedno od najboljih
iz zbirke in usum scholarum. Odatle i ja uzimam navode. Deo koji se odnosi na
carstvo i Poljsku štampao je ponovo Bjelovski u I sv. Monumenta historica Polaniae
(str. 230. do 318). Tu ima i jedan interesantan uvod. Titmarovu hroniku izučavali su i:
Wattenbach, Geschichtsquellen; Strebitzki, Thietmarus quibus fontibus usus sit,
Koenigsberg, 1870. Fortinski, Titmar Merzeburskij i chronika, St. Petersbourg, 1872.,
F. Kurze, u predgovoru svoga izdanja.

32. Varoš u sev. Skandinaviji, u provinciji Šonen; staro joj je ime Londinum
Gothorum.

Prevod.

33. Apsalonov život je opisao Estrup, a s danskog na nemački preveo: Mohnik:

Absalon Bichof von Roeskilde, 1832.

34. Štampana prvi put u Parizu 1514. Historia Danica bi izdana poslednji put od
Alfreda Holdera (Strasburg) u knjižari Tr'bner, 1886. Napred ima detaljna biografija, a
pa kraju indeks. No na žalost u ovom izdanju nema ni ukupnog pregleda (sadržine)
komentara, hronoloških naznačenja, i nije složena tako, da bi olakšala zadatak
istoričara, koji bi se hteo njome poslužiti. Holder je u svojoj biografiji naveo sve
radove u kojim se govori o Saksu do 1886. No ipak nije znao za delo Lebedeva koje
sam malo više spomenuo Opit' istočnikov' dlја istorij baltičkih' Slavјаn'', Moskva
1876.

35. Izdanje koje sam ja imao jeste ono što je objavljeno u Scripta historica
Islandorum (Copenhague 1842., t. XI). - Knitlingu Sagu je izučavao Dahlman u istoriji
Danske (Geschichte von Danemark, Hamburg, str. 1840 - 43), Wattenbach,
Lebedev. Ona svega obuhvata pet strana predmeta koji nas zanima. Slog i prevod
onoga stava, koji nas interesuje, saopšteni su u Monumenta germanica, od Pertza, t.
XXIII, poslednja sveska. Ova sveska tako isto posvećuje jedan deo i Saksovoj
hronici.

36. "Linguam quoque terrae illius opprehendit" (Herbord, III, 32.).

37. Pyrice je sresko mesto Pyrtz u okrugu Štetin, u Pruskoj; Volin je poljski Wolyn -
Volinija, gubernija u zapadnoj Rusiji. Kamin je varoš u pruskoj oblasti Marienwerder,
okrug Hatow, na r. Kamijonki, a na jezeru Mochd. Ima 1586 stanovnika, evangelsku i
katol. crkvu i sinagogu. (400 evang. i 49. Jevreja).

Prevod.

38. Bez sumnje radi raspoznavanja.

39. Cf. Thietmar, VI, 23. In pago Riedirierum... dii stant manu facti... galeis atque
loreis terribiliter vestiti.
40. Sumnjam da orasi uspevaju u štetinskoj ravnici.

41. O tome kako se kultus idolima silom održavao, daje nam zanimljiv spomen jedna
skorašnja knjiga g. W. von Sommerfeld: Geschichte der Germanisirung des
Herzogtums Pommern (Leipzig, 1896.). Taj je spomen pozajmljen iz
Meklenburgischen Urkund-Buch. U 1219. vladika od Šverina, Brunsvarda, žali se,
kako je morao voditi čitav rat protiv idola.

42. Herbord ne zna slovenski jezik; a to se vidi po etimologiji koju on daje reči
Pomerania: Pomerania provincia, ex ipsa nominis etymologia qualitatem sui situs
indicare videtur. Nam Pome linqua Sclavorum juxta sonat vel circa, moriz autem
mare; inde Pomerania quasi Pomeriziana, id est juxta vel circa mare sita - (Očevidno
ovo je slovenska reč, postala od no i tore, što znači: duž mora - Pomorje. Poljski je
oblik još i danas Pomorze). Isto tako on hoće da objasni i reč contina od latinskog
continere.

43. Apud Christianos aiunt, fures, sunt, latrones sunt, truncantur pedibus, privantur
oculis et omnia genera scae lerum et paenarum christianus exercet in christianum.
Absit a nobis religio talis!

44. Perc, izdanje u Hanoveru, tumači contina poljskom rečju konczyna, limis,
fastigium: contina igitur aedificia fastigata. Ovo je tumačenje pogrešno. Vidi dalje.

45. Ove procedure pri gatanju nahode se i u drugim tekstovima, koje smo drugda
naveli (Vidi glavu o Svetovidu). Ovde se može uporediti češka legenda o Ljubušinom
konju, koji Česima naznači njihovoga budućega kneza.

46. Pisane spomene koji se odnose na život Otona Bamberškog izdao je Kepke u
Perca (t. XII, i t. XX. Scriptores). Dijalog Herbordov De vita Ottonis, Perc je zasebno
izdao (Hanover, editio in usum scholarum, god. 1868.) Vidi još Jaffe, Bibliotheca
rerum germanicarum, 1869. str. 580 - 841; Ebonis vita Ottonis; (Berlin, 1863.)
Herbordi Dialogus de Ottone, episcopo Bambergensi (ib. 1869).

Klempen je izdao biografije o Otonu Bamberškom u Baltische Studien (t. XI, prva
fascikula, Stettin, 1842). Temeljan je rad A. Kotljarevskog, odličnog slaviste, čiju
preranu smrt nauka zaista oplakuje: "Biografije Otona Bamberškog s obzirom na
slovensku istoriju i arheologiju" (na ruskom). Prag 1874, štamparija Klaudy). Ovo je
delo pravi Corpus tekstova, koji se odnose na Pomeranske Slovene. Petrov je
raspravljao o Herbordovoj biografiji u svojim člancima u Žurnal''-u Minist. Nar.
Prosvišč. (god. 1882. i 1883).

47. Dalje imaćemo prilike odrediti smisao reči: kapišča. Možda i ona hoće da kaže:
idol. Ja citiram ovaj stav po Polevoju (Istor. ruske literature V izd. str. 19.). nemajući
pri ruci Hilarionov tekst.

48. Vidi druge navode. - Op. Krek, Einleitung, str. 394. i dalje.

48. Beleže se još neke statue kao slovenske (?) u zbirci Minhenske Akademije
Nauka. Nemam njihovih fotografija.
49. Fanum de ligno artificiose compositum... Huius parietes variae deorum
dearumque imagines mirifice insculptae exterius ornant; interius autem dii stant
manu facti singulis nominibus insculptis galeisque atque loricis terribiliter vestiti...
(Chron..., VI, 23. ili 17.)

50. Rad Bečke Akademije Nauka (Mitteilungen) - Beč - g. 1875.

51. Chron. slav. I, 52.

52. Kluge: Etymologisches Wörterbuch der Deutschen Sprache.

53. Vidi: Sreznjevski: Materiјаlj dlја Slovarја drevne rusko-

54. Ište - nastavak koji znači mesto, gde se obično vrši kakva radnja.

55. Slavјаno-finskiја kulturniја Ot'nošeniја, Kazan', 1890. str. 143.

56. Treba danas znači u ruskom: svečanost crkvena, bogosluženje; sravni slov. reč:
trebnik.

Prevod.

57. Letopis'' Po ipatskomou spisou (S. Peterb. 1871.).

[58]
Miklošić: Die Bildung der Ortsnamen aus Personennamen im slavischen, str. 65.
navodi veliki broj ovih reči, i sve ih pripisuje jednom ličnom imenu.
[59]
Krek, Einleitung, str. 397.
[60]
I kod Malorusa i Litvanaca, usled uticaja poljskog jezika.
[61]
Uporedi u Srba reč knez, seoski starešina. Ona je slov. porekla.

Prevod.
[62]
Krek: Einleitung, str. 419. Reč je upotrebljena za označenje pakla: v'' naveh''. εν
τώ Γαρταρώ Miklošić, Lexicon Paleoslavenico-greco-latinum, sub voce).
[63]
Strava - na srpskom označava veliki smrtni strah: "strava da te uhvati" - strah od
smrti. Tot se rečju možda označavale žrtve prinašane bogu smrti.

Prevod.
[64]
O ovom predmetu on je objavio 1837. u Pregledu češkoga muzeja jedan rad, koji
je na žalost ubrojan i uvršćen i u njegove Sebrane spisy - Prag, 1865., str. 96-110.
[65]
Vidi o tom portretu Jagićev članak (Arch. f. slav. Phil. t. v. str. 204.).
[66]
Ja sam ih preveo na francuski i izdao u meñunarodnoj knjižari 1866. Tada mi je
njihova autentičnost izgledala tačna. Od tada ona je osporena takvim dokazima, da
ja sada u njih više ne verujem. Vrlo veliki naučnjaci još u njih veruju, kao npr. g.
Krek. Einleitung, str. 418.
[67]
Belboh - beli bog, beel, baal, ydolum.

Besy - bes, zao duh, demonibus.

Das - ñavo, genius;

Devana letnicina i perunova dci - Devana, kći Letnina i Perunova, - Diana Latone et
Jovis filia. Ovo je najdrskije objašnjenje. Ono je težilo da u slovenski mit unese
božanstvo slično Dijani, kćeri boginje Lete, - očevidno slično Latoni - i boga Peruna,
koji se na taj način nañe istovetan sa Jupiterom. Dovde slovenska mitologija ne
pokazuje nikakva traga od antropomorfizma; nikada se nije pokretalo pitanje o
ljubavi bogova, a još manje o njihovim brakovima. Vidi se sva ozbiljnost ove prevare.

Lada - Venus, dea libidinis, cytherea.

Liutice - Ljutica, furia, dea infemalis.

Perun, Perun, Jupiter.

Perunova - Jovis sororem - (slov. bogovi nemaju ni sestara kao ni žena).

Prije - (prijatna) Aphrodis grece, latine Venus.

Radihost, vnuk krtov - Radgost, unuk Krtov, - bez sumnje kod demona. Mercurius a
mercibus et dictus. Ovo objašnjenje imalo je za svrhu: 1) da se u Češkoj rasprostre
verovanje u kultus o Radgostu; 2) da se o tome izmišljenom bogu da dotle
nepoznata analogija sa jednim latinskim božanstvom.

Svatovit - Svetovid, Ares, bellum. - Prvobitno je bilo u rukopisu: Ares bellum

nuncupatur. Ca nuncupatur tek laž je stvorila Svetovida. Na druga dva mesta sa
Svetovid prevedeno je: Mars i Mavors.

Sytivrat, Saturnus. Reč sytivrat je tako stvorena, da služi kao graña za razna
tumačenja. Jacob Grimm, dao se time prevariti u svojoj nemačkoj Mitologiji.

Straces Sytivratov syn, Strasek, Sitivratov sin; Picus Saturni filius. Straka na češkom
znači svraka (isto i na srpskom. Pr.)

Trihlav - Triglav, triceps, qui habet capita tria caprae. Mitografi nisu propustili
eksploatisati ove tri kozje glave, i otuda su izvukli gomilu zaključaka.

Veles - Pan - imago hircina.

Siva - život, Dea Frumenti, Ceres, Siva imperatrix. Ova je reč stvorena jedared od
latinskoga aiunt, a drugi put od Sive.
U ovoj listi izneo sam samo imena božanstava, ostavljajući na stranu ona, koja se
odnose na kultus i kojih ima dosta. Sva dela o slovenskoj mitologiji zaražena su
navodima iz Mater verborum-a; Bilo je dakle neophodno potrebno, da čitalac jednom
za svagda bude o tome obavešten. Apsolutno se treba mahnuti traženja u Češkoj
božanstava, o kojima postoje samo lažni tekstovi.
[68]
Vidi o Slovenskoj Bedi moje Nouvelles etudes slaves, - Paris, p. 49. i dalje.
[69]
De bello gothico, knj. III, glava XIV.
[70]
Str. 41. moga prevoda (na franc.).
[71]
I, 250.
[72]
U srpskom jeziku postoji u narodu izraz: "za prа Boga", "na prа Boga" - koga
kazniti i osuditi. U značenju je: "na pravdi Boga".

Prevod.
[73]
Lužički Srbi upotrebljavaju oblik: pribog: idol, pridodat Bog, nebengott.
[74]
Chronique dite de Nestor, prevod na franc. L. Leger, Paris Leroux, 1884. Vidi
indeks sub voce: Peroun.
[75]
Očerk'' russkoj istoričeskoj geografii (Varšava, 1885.).
[76]
Potočić, koji se uliva u Volhovu.
[77]
Novgorodska hronika, izd. arheol. komisije, str. 1. i 2. Petrograd. 1879.
[78]
Njih je otkrio g. Krek: Einleitung in die slav. Litteratur-Geschichte. (dr- izd. Graz,
1887., str. 384 - 386)
[79]
Golovackij: Ruskaја krestomatiја (navod u Machal-a, slovenska mitologija, na
češkom, str. 22.).
[80]
Afansijev'': Vozren, Slavјаn'' na prirodu, I. g. 250.
[81]
Procope: De bello gothico, knj. III glava XIV.
[82]
U delu: Gorski putnik. Nemam pri ruci ovu knjigu; stihovi koji govore o Perunu
navedeni su i Rečniku bugarskom od Duvernois. (Moskva, 1886. god.) Rokovski je
kao i Verković vrlo nepouzdan. G. dr Šišmanov iz Sofije, koji vrlo lepo poznaje
bugarsku folkloristiku, izjavio mi je u jednom skorašnjem pismu da nigde nije mogao
naći ime Perun.
[83]
Istorija Bugara, rusko izd. Odesa. 1882. g.
[84]
Govor je o jednoj majci, koja se usudila čistiti dete jednim parčetom hleba, te je
na taj način profanisala najdragoceniji dar božanski.
[85]
Vidi moju studiju o Kolaru i panslavističkoj poeziji, u knjizi pod imenom: Russes et
Slaves, Paris, 1890.
[86]
Schleicher, Laut-Formenlehre der polabischen Sprache. S. Petersburg, 1871.
[87]
Helmold, Chronica Slavorum, I, 83. ponovo štamp. u Monumenta Pertz-a,
Hanovre, 1868.
[88]
I, 52. i 93.
[89]
"Visitavit Altenburg, kaže on, govoreći o vladici, et receptus est a barbaris
habitatoribus terrae illius quorum deus erat Prove. Porro nomen flaminis qui preerat
superstitioni eorum erat Mike." On zna tako isto i ime kneza, koji se zvaše "Rochel,
de semine Krutonis."
[90]
Saxo Grammaticus, izd. Holder (Strasbourg, 1886. str. 578.).
[91]
Haec statua quatuor facies repraesentans quintam pectori insertam habebat,
cuius frontem leva, mentem dextera tangebat." Helmold primećuje (I, 83) da baltički
Sloveni vole mnogoglave idole (policefale): "multos etiam duobus vel tribus vel eo
amplius capitibus exculpunt."
[92]
"Vulgus nostrum lapillos quosdam, virgae in lapidem versae et con fractae similes
putat esse fulminis". Linde: Dictionnaire polonais, kod reći piorun.
[93]
Objavljena je u Archiv f. slav. Phil. t. v, str. 631.
[94]
Litavska mitologija ima tek da se izradi. O toj veri vidi Krek: Einleitung, str. 385.
[95]
Miklošić; Etimologisches Vörterbuch, sub voce.
[96]
Knjiga o carevima, XXX, 19.
[97]
Ib., IX, 14.
[98]
Kondakov'': Crkve i spomenici carigradski (na rusk. Odesa, 1886.).
[99]
Legatio Luitpranda (Leon ðakon, ed. Bonn. str. 356.): "Decimo tertio kalendas
augusti quo die leves Graeci raptionem Eliae prophetae ad coelos ludis scenicis
celebrant. Saopštenje ovoga navoda dugujem ljubaznosti g. Šlumbergera.
[100]
Isti običaj postoji i u Srba, na selu, gde se u svakoj njivi, naročito kad se žanje
pšenica, ostavlja na kraju nepožnjevena jedna pregrš - Šaka klasja "za sveca". - U
Aleksincu i Soko Banji kad se žanje žito onda se od prilike poslednjih trideset
strukova ostave i ne vezuju u snop, već se spletu, okite cvećem i nose kući. Kad
bude vreme sejanju, onda se oni satru i žito se iz njih pomeša sa semenom pa se
poseje. Ostavljeni spleteni strukovi zovu se božja brada. I kad se beru vinogradi
poslednja se gidža ne obere, već se pokrije zemljom zajedno sa grožñem koje je na
njoj. Kad nastane pokrivanje vinograda onda radnici traže i grabe se ko će pre doći
do pokrivene gidže da pojede grožñe koje je na njoj. I ova se gidža zove božja
brada. U Aleksinačkoj Moravi božja se brada pri branju vinograda smulja i njenim se
sokom okupa njena loza. I u Prokuplju ostavljaju poslednju lozu neobranu. (Sitne
beleške od Tih. R. ð. u "Brank. Kolu" za 1896. g. str. 882.)

Prevodilac.
[101]
Afanasijev'': Vozren. Slavјаn''... t. I. Passim.
[102]
N. Nodilo: Rad iugosl. akad. LXXXIX.
[103]
Veselovskij: Istraživanja o poreklu religiozne poezije u Rusiji. - Petrograd. 5.
fasc. str. 82 - 83, 8 fasc. - Izvĕstiја.

Sbornik'' za narodni umotvoreniја - Sofija. - god. 1889. i dalje; t. III. str. 15, t. v. str.
29; t x. str. 24. Vidi tako isto i u zbirci narodnih pesama braće Miladinovaca, str. 525.
-
[104]
Sv. Ilija igra isto tako znatnu ulogu i u folkloristici i u kultusu Rumuna. Njegov se
dan slavi u svim selima; on pogaña gromom one, koji se zaborave i rade toga dana.
Cela mu je nedelja posvećena, od 20 - 27 jula; ova se nedelja završava malim sv.
Ilijom. Ovaj je još strašniji od velikog. (On ubija svojom palicom one koji ne veruju.
Crkve njemu posvećene mnogobrojne su. Ove mi je podatke saopštio Kalojano iz
Bukurešta).
[105]
Sbornik Slovansky t. v. Prague, 1886.
[106]
Fr. Krauss, Sagen uhd Maerchen der Sudslaven, I, 64.
[107]
Kres (Revue Slovine), IV, 402.
[108]
II, 31.; ovaj se "Život" nalazi u Monumenta Pertz-a (X, XII). Ponovo je štampan in
usum scholaruni, 1868. U Hanovru.
[109]
De administrando imperio, gl. IX.
[110]
Crkvena uredba Petra Velikog 1721. spominje još meñu ostalim sujevericama i
običaj, da se ljudi mole Bogu pod hrastom, od koga sveštenik posle deli vernima
grančice. U maloj Rusiji veruje se, da za vreme burv, Bog ili sv. Ilija gone zle duhove,
a oni se posakrivaju u kuće, crkve, pod izvesna drveta, a naročito pod hrastove
(Mbchal, str. 63.). Evo te uredbe Petra Velikog: (š. 5) "Isto tako postoje neki
nepristojni štetni obredi. Čuli smo da u Maloj Rusiji, u izvestan praznik vode u litiji
ženu, koju nazivaju Pjatnica (Paraskeva, Petka), i da joj blizu crkve narod odaje neke
počasti, i čini poklone, u nadi, da za to od nje dobije druge poklone. Isto tako, na
jednom drugom mestu sakupljeni popovi čitaju molitve pod hrastom, posle čega oni
dele narodu grančice, kao znak blagoslova. (Prevod Tondini, Paris, 1874. god.)
[111]
Das Homiliar des Bischofs von Prag, Beitrage zur Geschichte Boemens; I, Prag.
1863. (Ovaj je spomenik iz XII v.)
[112]
Miklošić, Etymologisches Wcrterbuch, str. 80.
[113]
Helmoldi presbyteri Chronica Slavorum, izdanje Pertz-a, in usuin scholarum,
Hanovre, knj. I. 6. "Nam neque iuramentis facile indulgent, neque ambitum fani vel in
hostibus temerari patiuntur." Ovaj dosta nejasan slog objašnjava se docnijim, iz
glave 83: "Tantum enim sacris suis Sclavi exhibent reverentiam, ut ambitum fani, nec
in hostibus sanguine pollui sinant. Jurationes difficillime admittunt, nam iurare apud
Sclavos quasi perjurare est ob vindicem deorum iram."
[114]
Knjiga II, glava XII.
[115]
Cf. I, 6. "Flaminem suum non minus quam regem venerantur".
[116]
Historia Danica, izd. Holder, Strasburg, 1886. knj. XIV, str. 444.: "Erat enien
simulacrum urbi praecipua civium religione cultum... sed falso sacri Viti vocabulo
insignitum''.
[117]
Cf. Thietmar, Chron. knj. VI (Opis hrama Redarv.)
[118]
Ovi višeglavi idoli su česti kod baltičkih Slovena. Cf. bog Triglav, Porenucije sa
četiri glave a peta na grudima. "Mutlos (deos) duobus vel tribus, vel eo amplius
capitibus exsculpunt. (Helm. I, 83.) "Dum in urbe Brandeburgensi ydolum tribus
coleretur" (Pulkavina hronika uz god. 1156, Fontes rerum Bohemicarum, t.) v, Prag,
1893. str. 89.
[119]
Ili što je verovatnije, medovinom.
[120]
Domostroj ruski (XVI v.) nareñuju vernima koji ljube krst ili ikone, da brižljivo
zadrže svoje disanje u tom trenutku.
[121]
U Maloj Rusiji spremaju poslednje veče u godini mnogo kolača za večeru.
Nameste ih jedan na drugi pred domaćinom na stolu, i isteraju decu napolje. Oni se
vrate i pitaju: gde je otac: Zar me ne vidite, deco? - pita ih on iza kolača. - Ne, oče. -
Da Bog da, da uvek tako bude, da imamo uvek toliko žita kao večeras." Etnograf.
ekspedicija u j.-z. Rusiju, grañu sabrao Čubinski, t. III. Petrograd, 1872. - Istu stvar
beleži i Šajn. Schein - Sejp'' u moligevskoj guberjuci: Materiјаli dlја izučeniја bita...
severno zapadnago kraја, t. I (drugi deo, str. 607). - U Hercegovini (po Karadžiću,
Rečnik, kod reči migati se) dva lica uzmu meñu se božićni kolač - česnicu, i jedan
pita drugoga: "Vidiš li me?" - "Malo", - odgovara drugi... "Da Bog da, da te do godine
ni malo ne vidim" (tj. da do godine toliko žita bude u izobilju, a hleb da bude tako
debeo, da te ne vidim iza njega).
[122]
Po Thietmar-u Sloveni, stanovnici grada Riedgast-a (Rethra?) služahu se takoñe
konjem, radi tumačenja budućnosti: "Cum huc idolis immolore seu iram eorum
placare conveniunt, sedent hi duntaxat cae teris astantibus et invicem clanculum
mussantas terram cum tremore infodiunt, quo sortibus emissis rerum certitudinem
dubiarum perquirant. Quibus finitis, cespite viridi operientes equum qui maximus
inter alios habetur et ut sacer ab his veneratur super fixas in terram duarum cuspides
hostilium inter se transmissarum supplici obsequio ducunt et prae missis sortibus
(quibus id.) exploravere prius, per hunc quasi divinum denuo auguriantur"
(Chronicon, VI, 24.). Ovo gatanje konjem nalazi se i u Štetinu (Herbordi Vita Ottonis,
II, 33.). "Habebant caballum mirae magnitudinis... Iste toto anni tempore vacobat
tantaeque fuit sanctitatis ut nullum dignaretur assessorem, habuitque unum de
quatuor sacerdotibus templorum custodem diligentissimum. Quando ergo itinere
terrestri contra hostes aut praedatum ire cogitabant, eventum rei hoc modo per illium
solebant praedicare: Hastae 9 disponebantur humo, spacio unius cubiti ab invicem
disiunctae. Strato ergo caballo atque frenato, sacerdos tantum freno per jacentes
hastas in transversum ducebat ter atque reducebat. Quod si pedibus inoffensis
hastisque indisturbatis, equus transibat, signum habuere prosperitatis et securi
pergebant; sin autem, quiescebant."

O gatanju konjem vidi još: Die Deutschen Opfergebräuche - (Breslau, 1883. str. 24.).
- Hopf, Thierorakel und Orakelthier, str. 68; - Saupe, Der Jndiculus superstitionum
(Leipzig, 1891, str. 18. Tobolka u Časopisu Olomuckog muzeja. 1894.)
[123]
Treba li dovesti u vezu sa kultusom Svetovidovim i versku zastavu, koja se zove
stanica (stanitsa) i o kojoj govori Saks Gramatik (str. 569). Ova je zastava bila
izvanredne veličine i boje. Poštovana je isto tako kod Rujana kao i svi ostali bogovi.
Kad je nošahu pred sobom, verovahu, da im je sve dopušteno... "Toliko bejaše
njihovo sujeverje, da je auktoritet ovoga parčeta materije vredeo mnogo više no
kraljev ugled." Svetovid je pre svega ratni bog, i zastava je izvesno simbol rata.
[124]
Str. 574.
[125]
Scripta historia Jslandorum, - Hafniae, 1842, tome XI, str. 348.
[126]
Po Gilferdingu (Ist. balt. Slov. str. 173.) ime Svetovida - Szventovit, - spomenuto
je još i u jednoj karti Fridr. Barbarose 1170. god. (Codex Pomeranus; № 28.) Nisam
imao pri ruci ovaj spomenik.
[127]
Manastir, osnovan 822. g. na obali Vezera od kaluñera iz Korbije radi
evangelizacije Saksonaca. Škola korvejska imala je u docnije doba veliku važnost u
Nemačkoj, kao i škola u francuskoj Korbiji. Danas je to obična crkva.

Pr.
[128]
Helmold, I, 6.
[129]
Metuntur propter familiaritatem deorum, vel potius daemonum quos maiori cultu
venerantur quam ceteri, veli Adam Bremenski (Descriptio Jnsularum Aquilonis,
165.).
[130]
Cf. Saint Matthieu, gl. XXVII, - V. 64.
[131]
Korvejski kaluñer Boso beše doneo u manastir ostatke Sv. Vida: "qui cum esset
admirandae sanctitatis ad augmentum virtutum suarum beataeque memoriae
Saxoniae preciosum attulit thesaurum reliquias videlicet pretiosi martyris Viti."
(Widukindi Res gestae Saxoniae, knj. III, 2.) U srednjem veku su jako tražene bile
ove relikvije. U početku X v. češki vojvoda Vaclav dobi od cara jednu ruku sv. Vida, i
podiže sabornu crkvu u Pragu, koja i danas nosi ime sv. Vida. - Obitelj Korvej
osnovaše 822. g. kaluñeri iz Korbije i Pikardije. Od kuda joj to ime: "Veniente eo ad
urbem que nova Corbia vocatur, ab ea nomen sortita, unde cepit sclicet, ab illa
Francorum Latinorum Corbia, ubi requiescit sanctus Vitus infans et martir..."
(Thietmari Chronicon, II, 19. (11) ad ann. 1002.)
[132]
Die Slavenchronik Helmolds - Gaettingue, - 1873; g. Velkel upućuje na ova dela:
Wigger: Mecklenburgische Annalen, Schwerin, 1861, str. 144, 148;

Harenberg: Monumenta historica adhuc inedita - Braunschweig, 1750, Prolegomena

critica;

Wigand: Cesch. d. gefurst. Reichsabtei. Corvey, str. 148;

Ledeburg: Allgem. Archiv fur die Geschichtskunde des Preussischen Staats, v. str.
331. i dalje;

Giesebrecht: Wendische Geschichten, str. 280, i dalje.

[133]
Bio bih zahvalan čitaocima ove knjige, ako bi mi hteli pobeležiti tekstom i
primerima potkrepljene sve idole ili neznabožačka lica, preobraćena u hrišć. svece,
koji im odgovaraju. Rado se navodi kao primer: hram sv. Viktorije u Purijeru (a
Pourričres) (Campi putridi); jedna sveta Afrodiza, koja bi bila zamenila Veneru;
svetac Amadur, koji bi bio zamenio Kupidona. Ima još primera. Želeo bih tačnih
naznačenja.
[134]
Mactantque diis suis hostias de bobus et ovibus, plerique etiam de hominibus
cristianis quorum sanguine deos suos oblectari jactitant (Helmold, I, 52, Cf. ib., 83.).
Nec tam dulicia vel iocunda nobis fuerunt Slavorum pocula quod videremus
compedes et diversa tormentorum genera quae inferebantur Christicolis de Dania
advectis. - Cf. Nestorovu Hroniku, gl. XXXIX (str. 66. franc. izdanja).

Maligni homines insano furore correpti, magno tumultu, securibus et gladiis aliisque,
telis armati sine ulla reverentia in ipsam ducis curtim irrumpentes, mortem nobis sine
ulla retractatione, nisi quantocius de curia et de ipsa civitate fugeremus
comminebantur (Herbordi Vita Ottonis, II, 24.).

Adam Bremenski: "Deinde reliquam peragrantes Sclavoniam Sclavi rebellantes

omnes ecclesias incenderunt et ad solum diruerunt. Sacerdotes autem et reliquos
ecclesiarum ministros variis supplilciis enecantes nullum christianitatis vestigium
trans Albiam reliquerunt (II, 40) Ovo se zbiva u 1002. g. Docnije (III ka. god. 1066)
Adam Bremenski priča ovo: "Johannes episcopus senex cum ceteris christianis in
Magnopoli civitate (Mecklenburg.) captus servabatur ad triumphum. Jlle igitur pro
confessione Christi fustibus caesus, deinde per singulas civitates Slavorum ductus
ad ludibrium, cum a Christi nomine flecti non posset, trunctatis manibus ac pedibus
in platea corpus eius projectum est, caput vero eius desectum, quod pagani conto
praefigentes in titulum victoriae deo suo Redigast immolarunt... Jtaque omnes
Sclavi, facta conspiratione generali, ad paganismum denuo relapsi sunt, eis occisis
qui perstiterunt in fide". Tako, dakle, po Helmoldovom i Adama Bremenskog
svedočanstvu, stanovnici ostrva Rujna behu fanatičniji nego ostali Sloveni.
[135]
Pom. izd. str. 578.
[136]
Jbid. 577.
[137]
Monumenta Germaniae historica, od Pertza, XII, str. 868.
[138]
Cf. Zend: çpénta, isti smisao.
[139]
Vidi O. Belzer, Genealogia Piastow, Krakov, 1895 4%. I rezime je u Bulletin
international de l' Academie des Sciences de Cracovie - januar, 1896.
[140]
Fontes rerum Bohemicarum, t, P, str. 17, 18, 369 - 386.
[141]
Contra Liudevitum quoque sclavum ex Panoniae, itd. str. 94.
[142]
Vidi o ovom pitanju Maretićevu raspravu u studiji o imenima srpskim i hrvatskim
(Rad. LXXXI, 1886). U jednom svom radu objavljenom iduće godine u Archiv-u
Maretić je izmenio svoje zaključke, i predlaže novo tumačenje. Vit za nj znači laetus;
i Svetovid bi značio fortis laetusque (Archiv, t. x, str. 136.) Miklošić u svom Etimol.
Rečniku veli, da se vit u reči Svantovit, nikako ne može objasniti slovenskim jezikom,
i predstavlja prosto sv. Vida. Ma koliko da se poštuje auktoritet Miklošićev, neka je
dopušteno ovde ne primiti njegovo mnenje. Njegov ga hiperkriticizam katkad daleko
odvuče. Njegovi etimološki zaključci nisu uvek neprikosnoveni. Tako on na str. 148.
u svome rečniku navodi slovenačku reč curent, korent, korant, kore fastnacht (vigil -
budan, čio) i dodaje: vergl. Klr. kurent, frchliche, hochzeitsarie. Ne znam šta znači
slovenačko kurent. Ali mogu potvrditi, da malorusko kurent - veseo izgled - radostan,
jeste prosto pozajmljeno poljsko kurant koji ima isto značenje, i koji je samo prepis
francuskoga"courante" vrsta igre, i prema tome znači: izgled u igri, veseo.

Jl faut que je vous chante

Certain aire que j' ai fait de petite courante

(Moliere, les Facheux, II, 5.)

[143]
Vidi dopunsko objašnjenje Jagićevo (Archiv. f. slav. Phil. t. XIX, str. 368.), gde
misli na koren vi (tući, biti) - viti, vijati. Ova je hipoteza možda i suviše oštroumna.
[144]
Svit - Svetlost.
[145]
Einleitung, 396.
[146]
Arcon opidum vetustissimi simulacri cultu inclytum (XIII, str. 505). Ovaj
simulacrum je izvesno Svetovidov idol.
[147]
Osim ako se ime jednog svetilišta, slavnog po svojim proricanjima, ne vezuje za
koren rek - reći.
[148]
Ne bi li se ime Svetovid moglo protumačiti rečju: svkt - mundus, i korenom od
glagola videti? Jer u našem jeziku to lično ime i ima to značenje. Ovu hipotezu treba
dovesti u vezu sa samim likom Svetovida idola, koji kako smo napred videli, ima
četiri glave, koje gledaju na sve četiri strane sveta. Prema tome to bi bio bog, koji
sve vidi, ceo svet, a to i jeste najviši Bog po slovenskoj zamisli.

Prevod.
[149]
J. Wunsch, Rujana u češk. časopisu: Osvěta, 1875. Nemam pri sebi radove ove
komisije. Na žalost ništa odreñenoga nisam našao ni u brošuri g. Rudolfa Bajera
(Rudolf Baier) Die Jnsel Rugen nach ihrer archaeologischen Bedeutung (Stralsund,
1886.). - Zadovoljavam se uputiti samo na Archiv. fur Anthropologie, t. XXI str. 591, i
na Antrophologie, god. 1894 (članak Salomon-a Reinach-a).
[150]
Ovaj je spomenik snimljen i izdan u Aarboger for nordick Oldyndighed og
Historie, god. 1873., str. 327 (saopštenje profes. W. Thomsen-a) u Archiv. fur
Anthropologie, t. XXI i u Anthropologie god. 1898. Ja ga ponovo donosim na kraju
knjige.
[151]
Jedan arheološki revi objavljen pre nekoliko godina na poljskom jeziku, zvaše se
Swiatowit.
[152]
Vidi o tom osim dela Weige-a (Archiv. f. Anthropologie, tome XXI, str. 591.) rad
g. A. Hartmann-a Becherstatuen in Ost. Preussen. (Ista zbirka od iste godine, fasc.
III.)
[153]
Idol o kome je reč figurira na koricama Revue d' archéologie, izdanog u Lavovu.
Mislim da ovaj list više ne izlazi.
[154]
Lelevelj tako isto veruje u autentičnost prilvičkih izvora i lafa bamberškog. Veli:
da Danci čuvaju u kopenhagenskom muzeju jednog idola Svetovida, koji po
svedodžbi Thomsen-ovoj nije nikad ni postojao. Za sve što se tiče pitanja o lingvistici
slovenskoj on nema potpuno kritike. Po podacima, koje je prikupio Beaudouin de
Courtenay, idola je otkrio jedan inžinjer (čije ime ne spominje) kao poljski emigrant,
koji je došao iz Pariza ili Belgije za vreme revolucije 1847 - 1848. On saopšti svoje
otkriće g. Potockom; no usled političkih dogañaja, on bi prinuñen naglo ostaviti
Galiciju. G. Potocki pripisa sebi u zaslugu to otkriće i posla spomenik učenom
društvu u Krakovu (vidi dalje str. 112 - 113.). Svetovid je bio bog baltičkih Slovena;
no da li se njegov kultus prostirao i do Slovena u današnjoj Galiciji? U poljskim
analima, vrlo siromašnim u mitološkim podacima, o Svetovidu nema nigde spomena.
Poljska hronika krakovskog vladike Vinsenta priča pod 1109. g. ovu epizodu: "Est
beati Viti Crusvicae (u Krušvici u Velikoj Poljskoj) basilica, in cuius pinnaculo quidam
inaestimabilis et habitus et fromae visus est adolcscens, cuius indicibilis, ut aiunt,
splendor non modo urbem sed urbis quoque proostia illustrabat. Hic eo desiliens
cum aureo pilo turmas eminus antecedit, non paucis claram numinis virtutem
cernentibus et rei tantae mysterium tacita veneratione stupentibus; donec ad urbem
Nekel pilum quod gestabat, quasi vibrans, disparuit..." Ohrabren ovim čudom,
Boleslav se krene protiv grada Nakela, i osvoji ga. Vidi se u ovoj ulozi, koja se
pripisuje svetilištu svetoga Vida, bleda uspomena na Svetovida (Vincentii
Cracoviensis episcopi Chronicon, ap. Bielowki, Monumenta, II, str. 340).
[155]
Vidi o ovim lažnim spomenicima članak g. Jagića, Zurslav. Runenfragfn, Archiv.
f. slav. Philologie, t. v, str. 193; - T. Vajgel u svome delu o slovenskim idolima, na
koje se i ja pozivam, reprodukuje i opisuje zdručkog idola, ne istavljajući o njegovoj
autentičnosti nikakvu sumnju. G. Hartman i Solomon Renah dopuštaju ovu
autentičnost. Priznajem, da ja u to još nisam ubeñen. Sreznjevski, koji je proučavao
ovoga idola u Krakovu, vrlo je rezervisan o njegovoj istinitosti. Bio bih srećan, da se
ovo pitanje reši bilo u jednom bilo u drugom smislu.

Iduće god. 1874. na kongresu arheološkom u Kijevu, posetio sam i razgledao

krakovske zbirke. Idol, o kome je reč, sad pripada Akademiji Nauka u Krakovu.
Predsednik akademije g. Majer izvoleo je dati mi u minijaturi taj lik, koji sam ja dao
Senžermenskom muzeju, gde se i sada nalazi pod br. 21886. - G. Solomon Renah
reprodukovao je ovaj lik u Anthropologie od god. 1894. str. 174; i izvoleo mi poslati
kliše. G. baron Davril takoñe je poklonio institutu jedan faksimil toga spomenika.
[156]
Vidi dalje str. 112- 113.
[157]
Knytlinga Saga (loc. cit.) spominje isto tako idola Repvit-a i Puruvit-a.
[158]
Saks navodi natprirodne kazne, koje su ti bogovi ili bolje - demoni dosuñivali
neznabožačkim Slovenima. Navodi takav jedan primer, koji je teško prevesti: Nec
mirum si illorum potentiam formidabant a quibus stupra sua saepe numero punita
meminerant. Si quidem mares in ea urbe cum foeminis in concubitum adcitis canum
exemplo cohaerere solebant, nec ab ipsis morando divelli poterant, interdum utrique
perticis e diverso appensi inusitato nexu ridiculum populu spectaculum praebuere. Ei
miraculi foeditate solennis ignobilibus statuis cultus accessit creditumque est earum
viribus effectum quod daemonum erat poraestigiis adumbratum". Ovo ponavlja i
Knytlinga Saga. Malo dalje (str. 579). Saks ne okleva ispričati i neka čuda izvršena
molitvom novih hrišćanskih sveštenika. "Nec praedicationis eorum ministerio
miracula defuere". Bez sumnje on hoće prema neznabožačkim čudesima, koja ne
spori, da stavi hrišćanska, koja se još manje mogu sporiti.
[159]
Ebbo, III, ap. Pertz. Monumenta, VII, str. 861, 865, Herbord, III, 6.
[160]
"Civitas vexsillis undique circumstantibus cuiusdam idoli Geroviti nomine
celebritateni agebat."
[161]
Krek je objavio 1876. u Archiv. f. slav. Philol. jednu studiju o Velesu, Volosu i
Vlasiju (Blasius). Danas je ovaj rad već nepotpun i preživeo.
[162]
Navod u Kreka, str. 425; nemam pri ruci staroslov. tekst.
[163]
Rostov je danas u guberniji jaroslavskoj.
[164]
Po Kreky, ib.
[165]
Jagić, Archiv, XII, str. 305.
[166]
Sreznjevski nije nigde našao oblik Veles u svojoj grañi za rečnik staroruskog
jezika. On zna samo za oblik Volos.
[167]
Sveska I, str. 697.
[168]
Afansijev'', str. 474, 475, 476, 697 - 98.
[169]
Pogodin, Drevn. ruskaја istoriја, II, 637.
[170]
Miklošić je mogao čitati stare češke tekstove. Izgleda da ih je navlaš zaboravio.
[171]
Archiv f. slav. Phil. XII, str, 601.
[172]
Globus, 1898, 318.
[173]
O ovim fonetičkim teškoćama vidi raspravu Kreka, str. 476. Krek misli, da je
Veles morao biti prvobitni oblik.
[174]
Bernh. Schmidt, Das Volkleb des Neugrichen, I, 35.
[175]
Članak g. Šišmanova u S''borniku za narodni umotvoreniја, nauka i knižnina,
Sofija, t. XI, str. 531.
[176]
A Popov'': Vliјаniја cerkovnago učeniја (Kazan', 1883, str. 113- 115).
[177]
Krek je pobrojao i naveo sve ove spomenike u Einleitung, (str. 384-385).
[178]
Knez Vsevolod trčao je pre pojenja petlova od Kijeva do Tmutorakana, i
presecaše put velikom Horsu, t. j. po komentarima, došao je u Tmutorakan pre
izlaska sunca.
[179]
Archiv fur slav. Phil. v, str. 8 - 9. Tu skoro je predložena i veza izmeñu Horza i
vogulskoga Kwares-a, nadimak boga neba.
[180]
O Svarogu vidi dalje.
[181]
Grčki kaluñer iz XI v., pisac jedne Χρονικςν σιντιµον. Vidi Krumbacher, Gesch. d.
Byzant. Litteratur, str. 129.
[182]
Jagić, Archiv f. slav. Philol. t. v, str. 1.
[183]
Dažbog se nalazi tako isto i u Slovu o polku Igorovu, gde se narod ruski zove
unukom Dažboga. Tako nazivanje od hrišćanskih pisaca izgleda mi nemogućno;
ovaj epitet je užasan argument protivu autentičnosti, ako ne celog, a ono izvesnih
delova ovoga dela.
[184]
Arch. f. slav. Phil. t. v, str. 6. Idol sa sedam glava bio bi u jeziku baltičkih Slovena
Sedmoroglav (kao Triglav). Neće li ovo biti Simargl, koje je došlo u Rusiju izopačeno
kao Suarasici? Ova se hipoteza ovde prvi put iznosi. Ja to činim na svoju
odgovornost.
[185]
Miklošić veli u svome Etimološkom rečniku, da je ime Mokoš uzajmljeno iz
jednog zbornika XVI veka; ovo se ime nalazi ovako kako je i u njegovom izdanju
Chronica Nestoris - Vienne, 1860. str. 46, vrsta 27.
[186]
G. Krek (407) osporava ovaj postanak reči Mokoš: ali tekstovi, koje je Jagić
naveo, veoma su precizni, i ne izgledaju, da mogu dati mesta ikakvom drugom
tumačenju.
[187]
Sv. Pavle Korinćanima, II, VI, 15.
[188]
Bjelovski, Monumenta Polonis: historica, t. I, str. 226.
[189]
Archiv fur sl. Philol. IV, str. 124.
[190]
Kašubi - Kassuby, slov. pleme, srodno Poljacima, ali očuvalo svoje etnografske
osobine, i nije se sjedinilo sa ostalim poljskim plemenima. Žive na zapadnoj strani
donje Visle, dopirući čak do Baltičkog mora - Pomeranije. Pruski kralj, kao naslednik
pomeranskih kneževa, i danas nosi titulu: kašupski vojvoda. Varoš Kolberg je njihovo
glavno središte. O njihovom brojnom stanju etnografi se ne slažu. Po pruskoj drž.
statistici od 1890. ima na 55 000 duša; no biće ih nešto preko 100 000 duša; mnogi
su odseljeni u sev. Ameriku; katolici su. Jezik im je najsrodniji poljskom, a zadržao je
dosta tragova izumrlog jezika pomeranskih Slovena. Njihova je literatura ograničena
na vrlo uzan broj narodnih publikacija. Kašubi sami sebe obično zovu Slovinci.

Prevod.
[191]
Šafarik je posvetio Svarogu specijalan rad u Razpravy zoboru věd slavanskych.
(Prag, 1865.)
[192]
Imao sam u rukama i grčki tekst i staroslovenski prevod, po jednom zborniku iz
XII v. iz manastira sv. Srña; objavio ga je Sreznjevski u Drevnie pamјаtniki pis'ma i
јаzika - Petrograd 1869. pa 4°.
[193]
Ovaj je spomenik objavio Tihonravov, a citirao ga je g. Šišmanov, u S''borniku za
nar. umotv. nauka i knižnina (t. IV, Sofija, 1891).
[194]
Ruska literatura (na franc.) str. 22.
[195]
Kotljarevski: Celokupna sočineniја - izdanje Akad. Nauka; (u Petrogradu t. IV,
str. 512.).
[196]
Henopol: Histoire des Roumains - Paris, Leroux, 1896. t. I, str. 107.
[197]
Jter Buda Adrianopolim, anno, 1553. prvi put ga izdao Fortis u Viaggio in
Dalmazia; ponovo ga štampao Salaj (Szalay) u Monumenta Hungariae, Historici
Scriptores, t. II.
[198]
K. Iriček: Cesty po Bulharsku Prag. 1886, str. 75.
[199]
Izgled na ovaj klanac i slika njegova iz XVIII veka koja predstavlja Trajanova
vrata (po Marsiljiu) nalaze se na str. 648 - 9. i 656 - 7. istoga dela Šlumbergerovog:
Epopée bysantine au X sièle. Ovu je kapiju srušio jedan paša oko 1835. g. ili 1836.
Okolni stanovnici pripisuju to srpskom Kraljeviću Marku.
[200]
Iriček: Ist. Bugarske, Odesa (na ruskom) 1882, str. 93 - 95. - Naravno drži da je
to bio bugarski carević!

Pr.
[201]
Rečnik Vukov str. 774. - Ovo je grčka legenda o knezu Ανήλιος koji nije mogao
podnositi sunce (Schmidt, Griechische Mdrchen, Leipzig, 1877, str. 30, 31.) -
Haxthausen (Studien uber die neure Zustände Russlands) II, str. 460. pribeležio je o
Trajanu jednu sličnu priču iz Besarabije.
[202]
Pod perom Prokopija postao je svecem (306. 5). Navodi jedan tvrdi grad τού
άγίου Τραϊανου. To je grad divi Traiani. Divus je na grčki preveden sa άγιος. Nigde
nema svetog Trajana. - Iriček, Das christliche Element in der Balkanldnder, Vien,
1895 - str. 98.
[203]
"Temporibus Svigeri decimi tertii episcopi Brandenburgensis fuit in Brandenburg
rex Henricus qui slavice dicebatur Pribislaus, qui christianus factus, idolum quod in
Brandenburg fuit cum tribus capitibus quod Triglav slavice dicebatur destruxit"
(odlomak Chron. Brandenb. ap. Mader, str. 264.).

Na ovog boga a možda i na ovaj navod misli češki hroničar Pribik Pulkava (XVI. v.;
Fontes rerum Bohemicarum, t. V, str. 89.): "Jn illis diebus fuit quidam Henricus rex
Prybislaus slavonice nominatus urbis Brandenburgensis et terrarum adjacencium,
sicut Brandenburgensis testator Chronica... Hic dum adhuc gens esset ibi permixta
Slavonica et Saxonica, deserviens ritibus paganorum et in urbe Brandenburgensi
ydolum tribus capitibus inhonestum ab incolis colebatur." Češki prevodilac prevodi:
"jedan idol sa tri grube i prljave glave".
[204]
Pričao mi je jednom Ivan Turgenjev o životu ruskih raskolnika ovu anegdotu,
koja nije bez veze sa ovom epizodicom. Jedan ruski činovnik, pok. Melnikov, u
ruskoj literaturi poznat pod imenom Peščerski, imañaše zadatak da pazi na
raskolnike. Behu mu kazali, da u jednoj šumi, preko Volge, ima jedna sumnjiva
kapela, gde se skupljaju raskolnici, da se klanjaju jednom liku, koji pravoslavna crkva
ne odobrava. Uspe li dići tu ikonu odatle, daće mu se krst sv. Ane.

Melnikov se umeša meñu raskolnike, i kad oni behu u zanosu svojih molitava, on
najedanput poviče: "Ana na šiju". Uplašeni ovom nerazumljivom vikom, svi verni
ostaše nepomični. Melnikov tada skoči, zgrabi ikonu, i umakne s njom, pre nego su
oni i mogli povratiti se od svoga straha.
[205]
Žurn. Min. Nar. Prosvešč. sept. 1885.
[206]
Osim ako se ovo poslednje ime nalazi u imenu Simargl ruske hronike. Vidi gore,
str. 123 - 124.
[207]
Kod hrišćanskih Slovena nalaze se kapele iznad gradskih vratnica; npr. u
Vladimiru na Klijazmi i u Volni (vratnica zvana Oštra Brama, itd.). Ovaj hram na
životinjskim rogovima jeste po svoj prilici samo jedna kapela.
[208]
Ovaj je navod proizveo mnoga komentarisanja. Mi ništa pouzdano ne znamo o
upotrebi pisma kod neznabožačkih Slovena.
[209]
O Svarožiću vidi napred str. 126 - 129.
[210]
O vračanju kopljima vidi glavu o Svetovidu i Triglavu.
[211]
Lajbnic u Scriptores rerum Brunswicensium, I, str. 191. navodi ovaj citat po
Lelevelju: ali ja ne mogu overiti njegovo poreklo: "Post mortem Caroli imperatoris
quidam non veri christiani praecipue trans Albeam susceptam fidem Christi
relinquentes idola sua projecta, Hammon scilicet Suentobuck (Sventi Bog, uporedi:
Svetovid), Witulubbe (?) Radegast cuni ceteris erexerunt et in loco pristino
statuerunt."
[212]
Navod u Jagića, Archiv, V, str. 204.
[213]
Rad. Jugosl. Akad. LXXXI.
[214]
Sacra Moraviae- historia, Salcburg, 1710.
[215]
Reč poegoeda još i danas se nalazi u jeziku Kašuba, ili pomeranskih Slovena.
Vidi Dictionnaire de Ramult (sub. voce) Cracovie, 1893. g.
[216]
Ovde vladika očevidno pronalazi nova imena. Otkuda bi neznabožački sveštenici
znali za Prijapa i Belfegora? Po svoj prilici on je mislio, da u Pri i Peg. nañe elemente
ovih dvaju imena.
[217]
Maretić, Rad, LXXXI.
[218]
U Knytlinga Saga govori se o bogu Tiernoglav (bogu sa crnom glavom).
[219]
Crni Bog prouzrokovao je i kod Šafarika jednu krupnu grešku. God. 1835. Kolar,
koji se truñaše biti i mitolog, a koji je bio najmanjeg kritičkoga duha, mislio je, da je u
Bambergu u Bavarskoj pronašao jednoga slovenskoga idola sa runskim natpisom
Carni Bog. U katedrali ove varoši je grob vladike Otona, slov. apostola. Šafarik objavi
u jednom praškom časopisu poduži rad svoj, koji bi preštampan i u njegovim
Sébrene Spisy, str. 96 - 100, i koji je dugo smatran kao autoritativan. No on je bio
žrtva jedne mistifikacije. Crni Bog iz Bamberga otišao je u društvo obotridskih
bogova u Najstrelicu, koji su već odavno izgubili svoju autentičnost, te naveli i Kolara
na grešku. - Lelevelj i mnogi drugi. B. Archiv. f. slav. Phil. t. V, str. 193. i dalje.
[220]
Npr. kod Arnolda. Chronica Slavorum: Geromarus (III, 82). Jeromarus (VI, 10).
[221]
Vidi rad g. Briknera: Myth. Studien u Arch. f. slav. Phil. t. XIV.
[222]
U usmenoj literaturi u Maloj Rusiji kraljica Rusaljaka, zove se Diva, Divka
(Machal, str. 119.).
[223]
Vidi Ralston, The Songs of the russian people, str. 120 - 139. i ruske spomenike,
koje navodi Machal, str. 95.
[224]
Dziady je, kao što se zna, naslov jedne romantične Mickijevićeve pesme. Prva
ideja ove pesme pozajmljena je iz folklora Bele Rusije.
[225]
Č. Zibrt, Starofeske obyčejé. Strane: 195. i dalje. Vidi i Fontes rerum
Bohemicarum (Prag, 1884.) str. 484. "Spiritus qui Krzetky dicuntur." Zibrt je objavio i
jednu interesantnu monografiju: Skřitek v lidovim podáni staročeskem (Skritek u
starim češkim predanjima), Prag, Simaček, 1891.
[226]
Raziskaniја, 6. svezak; Izvĕstiја Petrogradske Akademije, 1892, str. 168.
[227]
Veselovskij, istraživanja... str. 295; Sreznjevski, Materiјаli sub voce. Vila.
[228]
Što je reč vila iščezla u ruskom, to je po svoj prilici otuda, što je zamenjena rečju
Rusaljka. (Vidi str. 178. i dalje.)
[229]
Karadžić, I, 65.
[230]
Kad kiša pada a sunce greje, Bugari pričaju da se Samovile kupaju (Karavelov,
Rad, str. 241.).
[231]
Karadžić, I, 158.
[232]
U životu Marka Kraljevića vile igraju veliku ulogu. Osim pesama vidi i komentar
g. Halanskoga: Južno slovјаnskie skazaniја o Kraljević'-Markou - Varšava, 1894.
[233]
Cesty po Bulharsku - Prague, 1888.
[234]
Ova je linija dosta razmaknuta.

Pr. prevod.
[235]
Vidi u Bugarskom rečniku od Duvernois, članke: Vila, Samovila, Samodiva, itd.
Reč samodiva prodrla je i u grčki jezik pod oblikom σαµοντιδα - Zbornik', t. IX, str. 80.
- koji Matov citira u svojim Grčko-bugarskim studijama.
[236]
Miklošić: T'rkische Elemente, dodatak.
[237]
Šišmanov: Prilog bugar. narod. etimologiji (Sbornik'', t. IX, str. 553.).
[238]
Machal, str. 126 - 130, 132, 144. itd.
[239]
Raziskaniја, Izvĕstiја Petrogradske Akad. Nauka, ruska sekcija t. XLVL str. 181 -
185).
[240]
Ko želi videti, dokle se napred u ovom pitanju otišlo dovoljno je, da uporedi
Šafarikov rad o Rusaljkama (pisan 1833, ponovo štampan u Sebrane Spisy, Prag,
1865) i četiri-pet strana koje im je posvetio Šišmanov (Sofija) u sv. IX. Sbornik''-a. -
Vidi o ovom pitanju Miklošića: Die Rosalien, ein Beitrag zur slav. Mythologie.
(Sitzungsberichte der Kais. Akad. der Wiss. - Vienne, 1869.), Tomašek, Ueber
Brumalia und Rusalia (ib. 1869.); Veselovski u Žurnal' Minist. Nar. Prosvi'šč., 1885. i
Izvĕst. ruske Akad. Nauka t. XLVI, 1890.
[241]
Na drumu koji od nasipa Trstenik - Kraljevo skreće za Vrnjce nalazi se na sredini
puta jedna uzvišica okruglog oblika u sred ravnoga polja. To mesto seljaci zovu
rusalija.

Prev.
[242]
Rusaljke su izazvale znatnu literaturu. Osim onih napred citiranih dela, može se
videti i Machal str. 115. i dalje, i u Ralston: The songs of the Russian people.
Londres 1872, str. 139 - 146.
[243]
Vidi navedene tekstove Mahalove, str. 149.
[244]
Miklošić, Etym. Wörterbuch, sub. voce.
[245]
Helmold ovde po svoj prilici misli kao pohvalu bogu koja se čini službom u crkvi.
[246]
Nestorova Hr., god. 983. str. 67. fr. izd.
[247]
Vidi glavu o Perunu.
[248]
Njega je naveo Kotljarevski, Pogr. običaji, str. 124.
[249]
Kolar je u svome komentaru o "slavy Dcera" (knj. II, sonet 28) otkrio jedan vrlo
zanimljiv tekst u merzeburškoj Brotulfovoj hronici; po rečima toga teksta niko nije
smeo oseći u toj šumi ni drvo ni granu. Ko to prestupi, kazni se smrću. Tu se
skupljahu neznabožački Vendi, da proslave neke praznike. Nemački hroničar misli,
da ime Zutiberus znači nekog demona.
[250]
Ebbo II, 18.
[251]
Afanasijev'', t. II, 325.
[252]
Ebbo, III, 9. Herb. III, 7.
[253]
Mnogo je do sada raspravljano o ovom tvrñenju. Jer do danas ništa ne dokaza,
da je bilo i slovenskih runa.
[254]
Strogo uzev, ovaj bi se opis mogao odnositi na planine u Češkoj ili na Karpate.
Jedan ruski orijentalista g. Fr. Westberg, u svome radu na nemačkom, obavljenom u
Izvĕstiја Petrograd Akad. Nauka (1899. tom. XI. №5, str. 212) zanimao se ovim
Masudijevim stavom On misli da ovde nije reč o Slovenima, i da ovi hramovi, o
kojima se govori, moraju biti negde na Kavkazu.
[255]
Arkona (?) Westberg misli da se ovo tiče poluostrva Taman-a.
[256]
Uporedi i zlatnu bradu kod Peruna.
[257]
U srpskom postoji reč vračar-a. (u smislu čarobnik).
[258]
Citat Zibrt-a, Seznam, str. 85.
[259]
Stavu koji sam naveo u glavi o Svetovidu, i koji se odnosi na ovo verovanje u
ruskom folkloru, može se dodati i ovaj: "Domaćin se sakrije iza blini-a (nekog
zastora), i pita: Kumo, vidiš li me? - Ne vidim te, odgovara ona. - Da Bog da me ne
videla ni iduće godine!" (Šejn'': Materiјаli dlја izučeniја bita sev-zap, kraja, t. II. str.
601
[260]
Nastavljač Kozmin, kaluñer zvani Sbvaza, upotrebljava oblike coenas. On ne
menja ništa smisao rečenice.
[261]
Objavio ga je Hecht, Prag, 1865.
[262]
Miklošić, Dict. etym. str. 211; nije znao za ovaj tako važan tekst češke hronike.
[263]
Veselovski, Izvĕst. Akadem. Nauka u Petrogradu, 1890., str. 269.; Machal, str.
121. O navama vidi knjižicu D. Matova: V''rzivulovito kolo i navitĕ (Sofija 1896.); Sv.
Simića: Novi podaci o Vrzinu kolu i navama. (Brank. Kolo za 1896. str. 213 - 218.).

Prev.
[264]
Objavljeno prvi put 1868, ovo delo preštampala je bez izmene Carska Akad.
Nauka u Petrogradu. (Zbornik, t. XLIX, 1071.)
[265]
O ovoj razlici vidi moje izdanje Nestorove Hronike.
[266]
Pertz, Monum. VIII, str. 263.
[267]
Bjelovski, Mol. hist. Pol. t. II.
[268]
Etym. Wurterbuch, sub voce.
[269]
Po svemu ovo mi tumačenje izgleda bolje od onoga, koje sam naveo u indeksu
moga izdanja Nestorove Hronike.
[270]
Krek, Einleitung, str. 435. i dalje.
[271]
Krek, Einleitung, str. 418.
[272]
Rad čitan u Academie de l' Jnscription, u opštoj sednici od 6. apr. 1900. g.
[273]
Arch. f. slav. Phil. t. XIX, 318. Otonov biograf Ebo prevodi Gorovid qui lingua
latina Mars dicitur, on ga tako isto zove deus militiae. U svome skorašnjem delu Zur
Entstehungs Geschichte der Kirchenslavischen Sprache (izvod iz rada Akad. Nauka
u Beču) g. Jagić pronalazi još dva imena, gde se vidi deo vit - Witemir naveden u
Conversio Carantanarum (str. 6. i 86). i Unevit.
[274]
Herbordi Dialogus de vita Ottonis, izd. Pertz-a. Hanovre, 1868 (knj. II, 31).
[275]
Einleitung in die slav. Litteratur-Geschichte, drugo izd. Graz, 1885., str. 139 -
412. Miklošiću je na žalost umakla reč contina, jer on nije istorik. Mogao bi joj naći
mesto u svome rečniku sub. voce ili kašta ili kat'.
[276]
Titmar pravilno tumači neka slovenska imena: belegori, beleknegine, Jaremirus.
O drugima se vara. Tako nailazeći na Medebor (šuma koja ima meda), on prevodi sa
Mel prohibe.
[277]
Knjiga, II, 1.
[278]
Historia Salonitana, izdanje Akad. Nauka u Zagrebu, 1894.
[279]
Knj. 1. 3. izd. Lappenberg Hanovre, 1868.
[280]
Fontes rerum Bohemicarum - Prag, 1874 - 1882, t. II, str. 16 i 111 str. 17.
[281]
U Krek-a Einleitung, str. 562.
[282]
Snimci 24-32 nisu uneseni u original. G. Leže nije mogao o njima pribaviti
dovoljnog objašnjenja. Stoga ih je ustupio za srpsko izdanje svoje Slov. Mitologije,
neka se neko nañe. ko će i o tim snimcima moći kazati koju reč.

Prev