Doseljavanje Slovena na Balkan

Posledice seobe naroda. Sloveni su naseljavali velika prostranstva u Zakarpatju, između Visle i Azovskog mora. Veliko komešanje izazvano seobom naroda zahvatilo je i Sovene, i oni počinju sa svojom seobom. Naziv Sloven se javlja u raznim varijantama – Slovenin, Slovac, Slovin. Naziv potiče od reči koja označava ljude koji žive u blizini reka. Zbog zavisnosti od Huna i srodnih Anta naziv je doveden u vezu sa latinskim izrazom sclavus – rob. Zajedno sa Antima počinju svoje pomeranje prema jugu. Nisu učestvovali u prodorima varvara preko Dunava krajem V veka. Komes Marcelin te varvare naziva Skitima i Gotima, ali se oni ne mogu izjednačiti sa Slovenima. Prokopije je prvi zabeležio podatak o jednom slovenskom napadu na Balkansko poluostvro za vladavine cara Justina I (518 – 527). To su bili Anti, susedi Slovena, koji su živeli u prostranim stepama severno od ušća Dunava. Ovaj napad suzbio je vizantijski vojskovođa German. Na levoj obali Dunava nalazila su se i naselja Bugara, koje vizantijski pisci nazivaju Hunima. Pokreti u VI veku. Napadi Slovena i Anta na Trakiju učestali su za vlade Justinijana I (527 – 565). Prokopije izveštava da se vizantijska vojska predvođena Hilvudom hrabro borila protiv varvara na levoj obali Dunava. Carska diplomatija je 537. uspela da ove Ante angažuje u borbama u Italiji, protiv Gota. Sloveni i Anti su poseli levu obalu Dunava i stvorili mogućnosti za prelazak preko Dunava i pljačkanje provincija Carstva. Dakija je postala baza za njihove akcije, a zbog njihove brojnosti opisuje se kao slovenska zemlja – Sklavinija. Prokopije u Tajnoj istoriji ističe da Huni (Bugari), Sklavini i Anti pustoše po čitavom Iliriku, od Jadrana do Carigrada, a naročito Trakiju, Heladu i Hersones. Prokopije naziva balkanske provincije “skitskom pustinjom”, a za sve to krivicu baca na Justinijana. Sloveni su između 545. i 550. upadali u Trakiju i strahovito je pustošili. Jedan slovenski odred je stigao čak do Drača. Sloveni se sa velikim plenom vraćaju preko Dunava. Stizali su i do Niša, a planirali su i napad na Solun, ali su na kraju odustali od toga i pošli u Dalmaciju. Dugo su pljačkali po Dalmaciji i sa velikim plenom se vratili kući. Preko Dunava su ih prevezli Gepidi. Činjenica da su se Sklavini u tom pljačkaškom pohodu zadržali veoma dugo, izražava prve težnje ka stalnom naseljavanju i kolonozaciji.
1

Slovenski pljačkaški pohodi 550/51. vezani su za langobardskogepidske sukobe u Karpatskoj kotlini. Vizantija je pokušavala da se drži neutralno i izvuče koristi. Sklopljeni su savezi i sa Langobardima i sa Gepidima. Carstvo je želelo da povrati Sirmijum, koji su držali Gepidi. Vizantija je optuživala Gepide da pomažu Slovene u njihovim pljačkaškim pohodima. Langobardski kralj Alboin je izvojevao pobedu nad Gepidima, pa su Gepidi sklopili savez sa Kutrigurima, koji 551. prelaze Dunav i pljačkaju balkanske provincije. Borbe Avara i Slovena protiv Vizantije. Vizantija se 558. prvi put susreće sa Avarima. Te godine je u Carigrad stiglo avarsko poslanstvo nudeći pomoć Carstvu u borbi protiv svih neprijatelja. Car je odobrio savez i avarskom kaganu dao godišnji tribut i poklone, ali nije prihvatio avarske zahteve da se nasele na teritoriji Carstva. Uz avarsku pomoć Vizantija je pokušala da se oslobodi Kutrigura, Onogura i Sabira u Jermeniji. Prema Agatiji Kutriguri su 559. prešli preko zaleđenog Dunava i opljačkali podunavske provincije. U ovom pohodu su učestvovali i Sklavini. Vizantiji je pošlo za rukom da protiv Kutrigura nahuška Utigure, tako da je došlo do međusobnog rata u kojem su Kutriguri poraženi. Posle 559. vlada relativan mir na severnim granicama Carstva. Avari 562. ponovo traže zemlju za naseljavanja.Vizantija im nudi Panoniju, dok su oni tražili desnu obalu ušća Dunava. Avari i Langobardi su 567. sklopili savez uperen protiv Gepida. Carstvo je u ovom sukobu pokušalo da zauzme Sirmij, i to mu je pošlo za rukom. To je izazvalo petnaestogodišnji rat Vizantije i Avara. Borbe su vođene oko podunavskih gradova: Sirmija, Simgidunuma i Viminacijuma. Po nagovoru kagana Bajana mase Kutrigura su 568. preko Sirmija provalile u Dalmaciju. Sledeće godine kagan je opseo Sirmij. Carski komandant Bon branio je grad. Vizantija je Avarima platila bogat otkup i oni su odustali od pljačkanja podunavskih provincija. Mir koji je zaključen uz bogat poklon u zlatu trajao je u Sremuu oko deset godina. Za to vreme ni Sloveni nisu napadali podunavske provincije Carstva. Napadi Sklavina iz Vlaške 578/79. bili su tako snažni da je pretila opasnost da će preplaviti Heladu. Carstvo je nagovaralo Avare da zarate protiv Sklavina. Avari su uz pomoć carske vojske zaratili protiv Sklavina, ali su imali samo delimične uspehe. Sloveni su, neposredno pred pad Sirmija u avarske ruke, opljačkali celu Heladu, okolinu Soluna i Trakiju. Na tom području su se zardžali skoro tri godine (do 584). Bio je to prvi duži boravak Slovena na tlu Balkana. Čuda svetog Dimitrija opisuju napad jednog odreda od 5.000 Slovena na Solun 584.
2

Avari su 582. zauzeli Sirmij, što je imalo dalekosežne posledice. U svim podunavskim provincijama, kao i u Dalmaciji, zavladala je nesigurnost. Jovan Efeski je zabeležio da je 583. izbio požar u Sirmiju i Avari su ga napustili jer nisu bili vični gašenju požara. Posle zauzeća Sirmija, Avari osvajaju Singidunum, Viminaciju i Avgustu. Car Mavrikije (582 – 602) je 585. prinuđen na sklapanje mira pod teškim uslovima. Ovaj mir nije obavezivao Sklavine, pa je Trakija iste godine postala njihov plen. Avarski kagan je nagovorio Sklavine da krenu na Carigrad, ali ih je carski vojskovođa Komentiol potukao. Kagan je onda organizovao slovenski pohod na Solun 586. Opsada je trajala sedam dana. Sklavini su se poraženi povukli, ali je u Solunu ostala glad. Carstvo je 587. uspelo da porazi Avare i povrati Singidunum i Viminacijum, ali pobeda nije do kraja iskorišćena. Kagan je 588. prodro u Meziju i Malu Skitiju, dok je mnoštvo Sklavina prešlo preko Dunava u Trakiju. Zauzeli su Tesaliju, Heladu, Stari Epir, Atiku i Eubeju, a zatim prešli na Peloponez da se tu nasele. Situacija na severnim granicama se menja 591, kada Persija i Vizantija sklapaju mir. Car Mavrikije je prebacio vojsku na Balkan. Otpočeo je rat sa Avarima. Kagan je tražio saveznike. Sloveni su prevozili Avare preko Dunava u njihove pohode. Sukobi Avara i Vizantinaca bili su žestoki. U proleće 594. vizantijska vojska je krenula na levu obalu Dunava da spreči prelaz Sklavina i pljačkanje Trakije. U početku je imala uspeha, ali je kasnije pretrpela težak poraz. Carska naredba da Prisk s vojskom prezimi u Vlaškoj izazvala je pobunu u vojsci. Ovaj je vratio vojsku na desnu obalu Dunava jer je boravak na levoj obali postao neizdrživ zbog hladnoće i stalnih napada Sklavina. Car Mavrikije nije bio zadovoljan ovakvim ishodom pa je smenio Priska i za komandanta postavio svoga brata Petra. Veća vizantijska ofanziva protiv Sklavina počela je 595, bila je delimično uspešna. Avari su napali 597. Prisk je 599. krenuo na Singidunum, dok su Avari prodrli u Meziju. Zbog kuge koja je među njima izbila kagan se odlučio na mir koji je sklopljen u tvrđavi Driziperi. Carstvo je zadržalo pravo da prelazi Dunav i napada sklavinije u Vlaškoj niziji, koje nisu bile pod vrhovnom vlašću Avara. Carstvo je 600. prekršilo mir iz Drizipere. Prisk je u Singidunumu preuzeo vrhovnu komandu i koncentrisao trupe u Viminacijumu. Posle mnogih bitaka, on je doveo vojsku do Tise i na Titelskom bregu odigrao se odlučujući sukob u kojem su Avari potpuno poraženi. Drugi pokušaj prelaska Dunava radi borbe protiv Sklavina završio se katastrofalno. Trupe pod komandom carevog brata Petra su u početku imale uspeha, ali je kagan pomogao Sklavinima time što je poslao vojsku protiv
3

što je opet dovelo do pobune u vojsci. Na mesto Petra. Prema kazivanju cara Konstantina VII Porfirogenita. Slovensko naseljavanje nije se ograničavalo samo na periferne oblasti Balkanskog poluostrva. U toku opsade Sloveni su na monoksilima vodili odlučujuću bitku za Zlatni rog. Prvi avarski napad na Carigrad odigrao se 617. Gepidima i Bugarima. Napuštannje kastruma označava kraj sistematske odbrane podunavskog limesa i dotadašnje taktike carskih trupa. centar provincije Dalmacije.Anta. Krenuli su da se vrate u svoju staru postojbinu. Verziti) napravili flotu čamaca monoksila (izdubljena debla) i opustošili Tesaliju sa ostrvima. koji je pobegao u Carigrad. Oni tu nisu dugo ostali. Anti su u tom trenutku bili saveznici Cartsva. Car Mavrikije je opet insistirao da vojska prezimi na levoj obali Dunava. što ukazuju na važnu ulogu Slovena u avarskoj vojsci. Dok su Avari u prodorima u carske provincije bili rukovođeni isključivo pljačkaškim motivom i sa plenom se vraćali na sever. kada su prestonicu sa maloazijske strane pritisli Persijanci. predomislili i zatražili drugu oblast u kojoj bi se naselili. Velegeziti Vajunati. kojoj su putevi bili otvoreni posle napuštanja graničnih utvrđenja. koji je usledio 626. Solun je u to vreme bio okružen slovenskim plemenima. mimo Petrove volje. Poraženi Avari i Persijanci su se 4 . pokušali ponovo da osvoje Solun. velikim godišnjim dankom u zlatu obezbeđivao je mirovanje Avara. ali ih je avarski vojskovođa Apsih porazio. vojska je izvikala za cara centuriona Foku. kada je pala Salona. ali su Sloveni pod gradom pretrpeli poraz. Glavni cilj napada bio je Solun. Čuda svetog Dimitrija navode da su Sloveni (Draguviti. Car Mavrikije bio je ubijen s celom porodicom. Kiklade. To nije zaustavljalo slovensku kolonizaciju. a njihov vođa Hacon je poginuo. Opsađivači su pretrpeli težak poraz. preplovila Dunav. car Iraklije je Srbima dodelio zemlju u solunskoj oblasti. koja je po njima dobila ime Servija. Sloveni su nastojali da se trajno nasele južno od Dunava. Ahaju i Epir. te je ona. među Sklavinima. Car Foka (602 – 610). Na jadransku obalu Sloveni su izbili oko 614. Uz pomoć avarskog kagana i avarske konjice Sloveni su 618. Odnos između Avara i Slovena patrijarh Nićifor označava rečju “simahija”. U solunsko zaleđe došli su u vreme cara Iraklija (610 – 641) i delovi i srpskog plemena. Kagan je naredio da se pobije veliki broja Slovena koji su prouzrokovali poraz u pomorskoj bitki. Ovaj napad se datuje u period 614 – 616. prešavši Dunav. Bio je samo predigra sveopšteg napada Avara sa podložnim Slovenima. ali su se. Sagudati. koje su uspevale da pređu Dunav i na levoj obali suzbijaju Sklavine. koji je doveo do sukoba između Avara i Slovena. koji je na čelu podunavskih trupa lako zauzeo Carigrad.

U Moravskoj se Sloveni dižu na ustanaka pod franačkim trgovcem Samom. i pri kraju Iraklijeve vladavine sa Arapima. Tako raštrkani Sloveni su Vizantincima delovali kao mnoštvo pojedinačnih teritorija. Severci. slabo povezanih i nesložnih.počeli povlačiti. Konavljani (naziv su dobili po ostacima rimskog vodovoda – canale – koji su vekovima dominirali plodnom ravnicom). Slovenske plemenske oznake poticale su od geografskih naziva zatečenih na prostoru koji su naselili. delovi Balkanskog poluostrva i dalje su bili naseljeni Slovenima. ustaljena još u pradomovini: Draguviti. Obodriti. tj. Moć Avara u Karpatskoj kotlini bila je uzdrmana. jaku državnu vlast. zatim na Peloponezu i u dolini Ibra. Hrvatsko ime zabeleženo je na više mesta u slovenačkim oblastima. Doseljavanje Srba i Hrvata. Postojala su i stara slovenska plemenska imena. zabeleženog 680/81. Od tih sklavinija (slovenskih kneževina) poznate su samo one koje su bile u vidokrugu vizantijskih gradova i s kojima su vizantijske vlasti dolazile u dodir. Dukljani (grad Dokleja). Carstvo je za vreme Iraklija moralo da vodi bespoštednu borbu protiv Persijanaca. Uzdrmana avarska moć omogućila je nesmetanu seobu Srba i Hrvata. One koje su ležale dublje u unutrašnjosti nisu ostavile traga u delima grčkih pisaca. a tada bi bili nepobedivi. Neretljane (reka Neretva). Sloveni su bili podeljeni na bezbroj malih celina. gde je u imenu grada Gordoservon u Vitiniji. O okolnostima vezanim za doseljavanje etničkih skupina Srba i Hrvata na Balkan govori delo Konstantina VII Porfirogenita – O upravljanju državom. pa tako imamo: Strumljane (reka Strimon). sačuvan najstariji pomen srpskog plemenskog imena. Prilike na Balkanu uoči doseljavanja Srba i Hrvata. Iz tih borbi je izašlo kao pobednik (osim sa Arapima) i doživelo unutrašnji preobražaj koji obeležava prelaz od kasnoantičkog univerzalnog Rimskog carstva ka helenizovanoj srednjovekovnoj monarhiji. Te teritorije nisu bile povezane u veće celine. Vizantinci su tu razjedinjenost podržavali kupujući naklonost pojedinih slovenskih vođa jer su se plašili da bi Sloveni mogli stvoriti “monarhiju”. Timočani (reka Timok). Duljebi. Rinhine (reka Rihios). Avara Slovena. Deo tih Srba Vizantinci su preselili u Malu Aziju. zatim u oblasti severno od Olimpa sa centrom u Srbici. Srpsko ime se javlja u Lici. Najviše spomena ostalo je o sklavinijama na teritoriji Grčke. naročito o onima u zaleđu Soluna. pa su čitav prostor naseljen Slovenima nazivali karakterističnim imenom “sklavinije”. Iako je Iraklije pod zidinama Carigrada izvojevao veliku pobedu nad avarsko-slovenskom vojskom. Učeni vizantijski car je znao da Srbi koji su se doselili na Balkasko polusotrvo vode poreklo od Srba što su živeli daleko na severu i koji u 5 .

Car ih je primio i dozvolio im da se nasele u solunskoj oblasti. Prešavši Dunav 680. Posle pola veka ratovanja ustalila se granica izmedju Bugarske i Vizantije i bugarska ekspanzija je privremeno zaustavljena. Vizantija je ratovala sa državom Bugara. u kraju koji je prozvan Srbica (Servija). od Carigrada do Soluna slavljen kao velika pobeda. Medjutim. Zahumljana (Neretva – Dubrovnik). koja je nastala iz spoja malobrojne grupe Protobugara i slovenskih plemena nastanjenih izmedju planine Balkana i Dunava. Sloveni su preplavili čitavu balkansku polovinu Carstva. Protobugari su nametnuli vlast zatečenim Slovenima. Sa severa su ih ugrožavali Avari. Avarsku silu će uništiti franački pohodi krajem VIII i počektom IX veka. U sužavanju prostora sklavinija najupornija je bila Vizantija. Naselili su se u neposrednom susedstvu oblasti naseljene Hrvatima. jonskim i crnomorskim obalama širila politički uticaj na okolne Slovene. koji su takođe došli iz Bele Hrvatske za vladavine cara Iraklija. Iraklije im je ustupio prostrane opustele oblasti između Save i dinarskog masiva. uskoro su zaželeli da se vrate. Jedan od njih poveo je polovinu naroda na daleki put u zemlju vizantijskog cara. pa je pohod cara Justinijana II 688/89. 6 . Time je okončan svaki uticaj Avara na Slovene. Prostor koji su naselili bio je na udaru. Vizantijsko-bugarsko suparništvo odredjivalo je politički položaj najstarije srpske države i u najvećoj meri uticalo na njen razvoj.njegovo vreme još nisu bili kršteni. i već su u povratku bili prešli Dunav kad su se još jednom predomislili i ponovo od cara zatražili zemlju gde bi se naselili. Vizantija je preko uporišta na jadranskim. Travunjana (Dubrovnik – Boka) i Dukljana (Boka – Bojana). Protiv Avara je ratovao Samov plemenski savez (623 – 658). Bugari su krenuli ka zapadu i kod Tise se sukobljavali s Francima. a sa juga Vizantija. a nazivali su se Beli Srbi. Za vlade cara Iraklija dva brata su nasledila vladara Belih Srba. Oblast naseljena Srbima graničila se s kneževinama Neretljana (Cetina – Neretva). Protiv Avara su ratovali i tek doseljeni Hrvati i onemogućavali su avarsku vrhovnu vlast nad novoposednutim teritorijama.

najraniji po imenu poznati srpski kneževi. Tome rodu pripadali su i Višeslav. Pre sredine IX veka. Protiv Srbije je zaratio kan Boris. U Vlastimirovo vreme je protiv srpskog kneza zaratio bugarski kan Presijam. Taj poklon su Bugari kasnije tumačili kao srpski 7 . Ovaj događaj nam govori da su kneževi Srbije imali vrhovnu vlast na toj teritoriji. Taj rat je vođen negde između 836. Deljenje države između članova vladalačkog roda nije bila retka pojava u evropskim državama ranog srednjeg veka. Predaja zarobljenika propraćena je razmenom darova. a Mutimir je kao najstariji ostao glavni vladar. Posle njega je zavladao njegov sin. za kratko vreme zagospodario njegovim područjem. Bugarski zarobljenici su oslobođeni. bio prisiljen da se posle trogodišnjeg otpora Francima. Tu je na prevaru ubio lokalnog župana čije je gostoprimstvo uživao. a zatim prešao u Hrvatsku. pre 680. Jedan od njih je bio na prestolu kada je Ljudevit Posavski 822. pa unuk. nasledila su ga trojica sinova: Mutimir. vlast srpskih knezova proširila se na drugu stranu dinarskog masiva. Iz vremena vladavine prve trojice nisu poznati nikakvi određeni događaji. gde je i sam bio mučki ubijen. Ovaj dogadjaj spominju Franački anali. Njegova vojska je potučena. Vladarski sin koji je doveo Srbe u novu postojbinu umro je još pre no što su se doselili Bugari. Država tada nije shvatana apstraktno i odvojeno od ličnosti vladareve. pa redom kneževi – arhonti od istog roda. Kratak i veoma uopšten prikaz najranijeg političkog razvitka Srba nalazi se u spisu O upravljanju državom. Radoslav. Svome zetu Vlastimir je dao titulu kneza i tako je osnovana lokalna travunjanska dinastija. čiji su kasniji knezovi Hvalimir i Čučimir samo po imenu poznati. Konstantina VII Porfirogenita. a Mutimirovi sinovi su ih ispratlili do granice (do Rasa). ali nije postigao uspeh. i 852. Boris je morao da sklopi mir sa Srbima. napustivši Sisak. koji je došao na vlast 852.Najstarija srpska država – Višeslavići Izveštaj Konstantina VII Porfirogenita. ali nije postigao uspeh. Kada je Vlastimir umro. Prosigoj i Vlastimir. i ratovao je tri godine. skloni kod Srba. travunjanski župan Veloja oženio je sina Krajina ćerkom kneza Vlastimira. a njegov sin Vladimir i 12 velikih boljara pali su u srpsko ropstvo. Knez Vlastimir (sredina IX veka). već su u vladanju primenjivani principi narodnog prava uobičajeni u gospodarenju nasleđenom imovinom. Vlastimirovi naslednici. Rat sa Bugarskom. Strojimir i Gojnik. Oni su podelili državnu teritoriju. U vreme Vlastimira. Tek o knezu Vlastimiru imamo podatke koji omogućavaju da se njegova vladavina hronološki bliže odredi.

Potrebu ovih gradova za zaštitom vizantijski car Vasilije I (867 – 886). Knez Mutimir (do 891). Zahumljani i Travunjani borili zajedno sa Vizantincima i vojskom Ludviga Nemačkog koja je osvajala Bari (2. U to vreme arabljanski brodovi napadali su gradove na Jadranu (Budvu. Knez Mutimir je umro 891/92. napao Bran. U izgnanstvu u Bugarskoj Strojimir je proveo ostatak života. Sukob među Vlastimirovim sinovima. a pripadnike njihovog roda odlikovao time da i u buduće daju vladare. Vizantija je jače uticala na razvitak Srba. i predao ih bugarskom vladaru Borisu. Car Vasilije I uveo je velike promene time što je prepustio slovenskim kneževima danak koji su ovi gradovi bili dužni da plaćaju carevom namesniku. Mir sklopljen sa Borisom obezbedio je period zatišja u odnosima sa Bugarskom. februar 871). U zaleđu vizantijskih gradova pružao se niz slovenskih kneževina. jer mu je vladavinu prekratio brat od strica Petar Gojniković koji je ranije pobegao u Hrvatsku. Za vreme Mutimirove vladavine. Petar Gojniković (892 – 917).danak. Petra je 895/96. drugi sin Mutimirov i brat 8 . Kod Srba je to bio rod koji je neprekidno vladao od doseljenja iz stare postojbine. pa je najvažniji zadatak vizantijske vlasti bio da osigura miran život u zaleđu. čiji će sin Časlav kasnije igrati značajnu ulogu u srpskom političkom životu. Car je uspevao da slovenskim kneževima nametne određene obaveze i da ih koristi kao oruđe svoje politike. Naslednici kneza Mutimira. koja je trajala do 891/92. Preko domaćih knezova car je posredno vladao slovenskim doseljenicima. Imao je sina Klonimira. a kao pobednik je izašao najstariji brat Mutimir. Za vreme cara Vasilija desio se značajan preokret u životu Srba izazvan hristijanizacijom. On je uhvatio dva mlađa brata. Hrvati. U to vreme došlo je do unutrašnje krize u Srbiji. Sada su u Hrvatsku proterani Pribislav i njegova braća. Vlastimirovi sinovi su se zavadili. pa im je Vizantija pružala pomoć. ali je taj njegov sinovac ubrzo pobegao u Hrvatsku. Hrvatski dvor je pružao utočište članovima srpske dinastije koji su morali da beže od svojih rođaka ili od bugarske i vizantijske ruke. Tako su se Srbi. ostavivši za sobom trojicu sinova: Pribislava. Brana i Stefana. On je takođe potvrdio kneževe koji su bili na vlasti. Organizovana je tema Dalmacija (od Kvarnera do Kotora) sa sedištem u Zadru. Izdanci vladajuće dinastije bili su pogodno oruđe stranih sila u borbi za uticaj i vrhovnu vlast nad Srbijom. nastojao je da iskoristi i nametne im svoju vlast. strategu. Najstariji Pribislav je bio na prestolu jedva godinu dana (891 – 892). Zadržao je Petra sina Gojnikovog. Strojimira i Gojnika. Kotor i Dubrovnik).

Mihajlo je obavestio Simeona. uspeo je da 897/98. Vizantija je 913. Vladimir je 893 bio uklonjen. zarobio i oslepio i tako ga odstranio iz daljih borbi za srpski presto. uzdrma položaj Petra Gojnikovića. Uspeo je da zarobi Zahariju i preda ga Bugarima. negde izmedju Cetine i Neretve. Petar ga je porazio. Petar Gojniković je bio odveden u Bugarsku i tamo je kao zatvorenik završio život. veoma značajnu u daljem razvoju Južnih Slovena. a Boris-Mihailo je na presto postavio svoga drugog sina. Pavle Branović (917 – 920). Sa Simeonom je Petar Gojniković sklopio kumstvo. Vladimirova reakcija je prisilila Borisa-Mihaila da izađe iz manastira i obračuna se sa svojim starijim sinom. Srpska kneževina se za vlade Petra Gojnikovića proširila na zemlju Neretljana. Simeona (893 – 927). Odžavao je dobre odnose i s Bugarskom. kako vizantijski car podmićuje kneza Petra da bi se ovaj udružio s Mađarima i ustao protiv Bugara.zbačenog Pribislava. koji je živeo u Carigradu. Medjutim. održao se na prestolu i obezbedio mirnu vladavinu tokom pune dve decenije. naneo poraz vizantijskoj vojsci 897. Ovaj rat se osetio i u Srbiji. Pavle Branović je odoleo tom napadu. Klonimir. prestala da plaća danak Bugarskoj pa je izbio novi rat. Simeon je 894. gde su obrazovali državu. Bio je izložen napadu svoga brata od strica Zaharije Pribislavljevića. koju je zaveo Borisov sin Vladimir(889 – 893). ali je na kraju Petar ipak izašao kao pobednik. Petar se oslanjao na Vizantiju i u vreme cara Lava VI (886 – 912) priznavao je njenu vrhovnu vlast. koja je prošla kroz tešku krizu zbog reakcije pagana. a car Lav VI je protiv Bugara podigao Mađare koji su živeli na obalama Crnog mora. koji je od ranije živeo u Bugarskoj. Srpski knez Petar se sastao s vizantijskim strategom teme Drača. Simeon je onda upotrebio Zahariju 9 . Na Mihajlovo obaveštenje Simeon je poslao na Srbiju bugarsku vojsku s Pavlom Branovićem. napao Vizantiju. sinom ranijeg pretendenta. Mađari su se preko Karpata doselili u panonske ravnice. Bran nije imao uspeha. Vladao je tri godine (917 – 920). Ubio je svoga suparnika. Pavle je kasnije prešao na stranu Vizantije i postao neprijatelj Bugarske. sin Strojimirov. Simeon je onda protiv Mađara digao njihove susede Pečenege. koji je upravo krunisan carskim vencem. Zauzeo je grad Dostiniku i zavladao celom državom. Ratovi Simeona sa Vizantijom. i prisilio Carstvo na plaćanje danka. uoči bitke kod Anhijala u kojoj je Simeon do nogu potukao Vizantince. nekadašnji srpski zarobljenik. To se desilo 917. O ovome sastanku je bio obavešten i knez Zahumljana Mihailo Višević. Pavle Branović je kao bugarski štićenik priznavao Simeonovu vrhovnu vlast. koja je ranije bila samostalna kneževina i imala svoga arhonta.

Saboru su prisustvovali i kneževi predstavnici. Na saboru je doneta odluka o zabrani bogosluženja na slovenskom jeziku. koja se našla na putu bugarskih osvajačkih pohoda. Napadao je 926. On nije bio postavljen na srpski presto. Pre toga je sa hrvatskim kraljem Tomislavom tražio od pape da pošalje izaslanike u vizantijski Split na crkveni sabor 925. koju je on uspeo da potuče. U 10 . Odsečene glave bugarskih zapovednika poslao je vizantijskom caru kao trofeje. Priliku da zbaci bugarsku vlast iskoristio je Časlav Klonimirović. koji je pobegao iz Bugarske i vratio se u Srbiju. Posle gotovo čitavog stoleća uspešnog otpora Srbija je podlegla bugarskom pritisku. Sledeća bugarska ekspedicija 924. Gacka i Onogošta. prisilila je Zahariju da napusti zemlju i skloni se u Hrvatsku. vizantijski grad Sipont na drugoj obali Jadrana. Posle smrti cara Simeona Mihajlo Višević se približio Vizantiji i dobio visoke titule antipata i patrikija. Sada je Bugarska došla u dodir s Hrvatskom. već je poslužio kao mamac da bugarski zapovednici pohvataju sve one koji su bili od uticaja u Srbiji. Kralj Tomislav je 926. sin Klonimirov. zaštićene dinarskim planinskim masivom. Na istoku je granična oblast bila oko Rasa. Hrvatske i susednih zemalja. Župani koji su bili sazvani da prime novog kneza. Vizantijski car imao je u srpskoj sredini veći ugled od bugarskog vladara. S bugarskom vojskom bio je i Časlav. koji je skoro čitav život proveo u izgnanstvu u Bugarskoj. Časlav Klonimirović (927 – 950). Priznao je vrhovnu vlast vizantijskog cara i zatražio od njega pomoć. ostale su pošteđene bugarskog osvajanja. na prevaru su bili pohvatani i odvedeni u Bugarsku. Srpske kneževine u Primorju. Bugarska je uputila vojsku na Zahariju. Kada se domogao vlasti Zaharije je okrenuo ledja Bugarskoj i ponovo prišao Vizantiji. Srbija se posle samo nekoliko godina oslobodila od bugarske vlasti. naneo najteži poraz Bugarima. Zahvaljujući bugarskoj podršci Zaharija je ovoga puta došao na presto pošto je prognao Pavla Branovića. Napad na Hrvatsku završio se neuspešno po bugarsku vojsku.kao svoga čoveka. Livna i Imote. Car Konstantin VII Porfirogenit saopštava da je Srbija tada sasvim opustela. Zaharije Pribislavljević (920 – 924). Plive. Na zapadu se Časlavljeva Srbija graničila sa Hrvatskom kod Cetine. Granica na jugu sa Dukljom je išla duž Nevesinja. Bugarska okupacija Srbije. U to vreme je zahumski knez Mihajlo Višević jačao svoju vlast. Petar je sada bio pod jakim uticajem cara Romana I Lakapina (920 – 944). Posle smrti cara Simeona situacija se izmenila jer njegov naslednik Petar nije imao ni ambicije ni snagu svoga oca. Raseljeni stanovnici Srbije vraćali su se iz Bugarske.

ograničena tada na dolinu istoimene reke. Časlav je bio zarobljen i zajedno s nekim svojim rođacima. pet u Zahumlju i Travuniji. To su jedini poznati elementi unutrašnje organizacije srpske države do sredine X veka. U Bosnu. 11 . U iznenadnom noćnom napadu. Sve ove podatke nam daje Konstantin Porfirogenit. Ono što se kazuje o navodnim Časlavljevim naslednicima u Barskom rodoslovu fantastično je i ne odogovara opštim prilikama toga vremena. Sa Časlavom se prekida niz poznatih vladara iz najstarije srpske dinastije. Kraj Časlavljeve vladavine poznat je samo po legendarnim kazivanjima sačuvanim u Letopisu popa Dukljanina iz druge polovine XII veka. On navodi imena osam gradova u Srbiji. nastanjeni u Panonskoj nizij. četiri u Paganiji i tri u Duklji. koja je tada pripadala Srbiji. kao nosioci vlasti nad delovima državne teritorije. Mađari su iz osvete pokrenuli nov pohod u Srem (srednjovekovni Srem – ravnice južno od Save). Časlavljeva Srbija se na severu prostirala do reke Save.okviru srpske države bila je u prvoj polovini X veka i Bosna. Časlav ga je u drinskoj župi teško porazio. provalio je ugarski knez Kiz. tako da je ugarski vojskovođa izgubio život. ali ne zbog toga što je ona izumrla. U njegovo vreme provaljivali su u Srbiju Mađari. udavljen u Savi. U naseljenim i utvrđenim gradovima boravili su župani. po nagovoru udovice ranije poginulog ugarskog glavara. pljačkajući i pustošeći zemlju. Već stoga što o njima više nema vesti.

Na njegovo čelo je stavljen mladi Konstantin iz Soluna. ali je u Rimu. Moravska. U slovenskoj zemlji nova vera će se propovedati na slovenskom jeziku. Posle Metodijeve smrti njegovi učenici su proterani iz Moravske. Karlo Veliki je 803. 869. Time je uspeh nihovog misionarskog rada bio zagarantovan. On je na taj način želeo da smanji uticaj franačkog klera. Vizantija je u IX veku pod carem Mihailom III (842 – 867) ojačala. Car Mihailo. Docniji Metodijev rad u Donjoj Panoniji i Moravskoj nailazio je na sve veće otpore nemačkog sveštenstva. pa se pojačao i uticaj nemačkog sveštenstva. Zato je velikomoravski knez Rastislav zatražio 863. Njihov uspešan rad u Moravskoj je prekinut putovanjem u Rim radi pravdanja kod pape. stvorena uz pomoć Vizantije oslabila je i na kraju zamenjena 12 . knez Svatopluk. južnoslovenske zemlje). potukao Avare i potčinio slovenska podunavska plemena (Čehe i Moravce). Misionarski rad je odobren. propagira hrišćansku veru i vizantijsku kulturu. U Moravskoj i Panoniji su osnovane dve nove episkopije. Franačko sveštenstvo počinje svoju misionarsku delatnost u Moravskoj. Vizantija nije htela da propusti priliku da proširi svoj politički i kulturni uticaj. Franci postepeno osvajaju oblasti koje su držali Sloveni. Pokrštavanje Rusa bilo je najsigurnije sredstvo da se otkloni opasnost sa te strane. težio je savezu sa Nemačkom. Napad Rusa podstakao je vizantijski dvor da učvrsti svoje odnose sa Hazarima. a Rim. Podrška daleke Vizantije bila je nedovoljna. Rusi tada napadaju Carigrad. Vizantija stupa u dorir sa mladom ruskom državom 860. u grčkom manastiru. nasuprot jevrejskim i arapskim uticajima u Hazarskom carstvu. patrijarh Fotije i cezar Varda su ovu misiju poverili Metodiju i Konstantinu. Posle propasti Samovog plemenskog sveza 658. On je posedovao genijalne lingvističke sposobnosti i bio u stanju da. od vizantijskog cara Mihaila III sposobne misionare koji bi radili na učvršćivanju hrišćanske crkve u njegovoj zemlji. Moravska misija. Crkvena organizacija. što joj je pomoglo da izvrši istorijski zadatak koji joj se nametao u slovenskim zemljama (Kijevska Rusija. učenim sinovima visokog činovnika Lava.Misija Ćirila i Metodija Hazarska misija. Vizantiijsko poslanstvo na hazarskom dvoru imalo je i misionarske zadatke. Oni su znali jezik Slovena i temeljito su se spremili za svoju misiju stvarajući posebno slovensko pismo (glagoljicu) i prevodeći najvažnije bogoslužbene tekstove. pa je Mihailo III primoran da se vrati sa istočnog ratišta. koji ga je u početku pomagao izneverio ga je i napustio. Crkvena zavisnost od Franaka povlačila je za sobom i političku. Naslednik Rastislava. umro Konstantin kao monah Ćirilo.

U kasnijim paganskim reakcijama ustanici su uništavali hrišćanske hramove i uspostavljali paganstvo. Bugarski knez Boris je primio hrišćanstvo iz Vizantije i tom prilikom dobio ime vizantijskog cara koji mu je kumovao (Mihailo). Dolazak vizantijske vojske na granicu. Boris je želeo da njegova mlada crkva dobije punu samostalnost pod upravom vlastitog patrijarha. koji su ustali u odbranu svog povlašćenog položaju vezanog za staru religiju i etničku podvojenost. Vizantija je nastojala da bugarsku crkvu potčini carigradskoj patrijaršiji. Dok se Moravska. Vizantija je brzo intervenisala. Boris-Mihailo je ugušio pobivši 52 boljara. 869/70. hrišćani u prvim godinama vladavine cara Vasilija. još je car Iraklije preko sveštenika iz Rima pokrstio tek doseljene Srbe. Južnoslovenska misija. Grčko sveštenstvo odmah je otpočelo sa pokrštavanjem bugarskog naroda i organizacijom bugarske crkve. Hristijanizacija je za Bugarsku značila veliki napredak u kulturnom razvitku i u procesu slovenizacije zemlje. prva hrišćanska svetačka imena. Poljski savez plemena u slivu reke Visle obrazovao se sredinom X veka poljski knez na čelu tog plemenskog saveza. rasplametela se borba za crkvenu jurisdikciju nad Bugarskom. javljaju se u srpskom vladalačkom rodu tek u generaciji unuka Vlastimirovih. praćen demonstracijom carske flote pred bugarskom obalom primorao je Borisa da zadovolji vizantijske zahteve. Opoziciju bugarski velikaša. pouzdan znak prihvatanja hrišćanske vere. koji je nove hrišćane u Bugarskoj potčinio Carigradu. Očevi ovih kneževića bili su. pa prema tome i Rimu.nemačko-katoličkom. već je primio hrišćanstvo. i 874. njihovo delovanje imalo je utoliko jači i trajniji odjek. Međutim. Još u vreme kad se pripremala misija Solunske brađe. dakle. na Balkanu. za pokrštavanje. Bugarska Misija. Nose ih najmlađi Mutimirov sin Stefan i najtsraiji Gojnikov sin Petar. bugarski knez Boris (852 – 889) uputio je izaslanstvo u Franačku. jer nije mogla dopustiti da se susedna Bugarska duhovno priključi Franačkoj. Ustanke je ugušio i hrišćanstvo uspostavio poljski kralj Kazimir Obnovitelj. koji je dobio najviše mesto među vizantijskim crkvenim dostojanstvenicima. To je dovelo do sukoba između carigradskog patrijarha i rimskog pape. Mješko. pa se okrenuo Rimu. odredivši da Bugarska ima posebnog arhiepiskopa. u slovenskim zemljama vizantijske kulture. To potvrđuje Porfirogenitovo kazivanje da su Sloveni iz kneževina u zaleđu jadranske obale tražili od cara Vasilija I da pokrsti one među njima koji još 13 . Oni su rođeni između 870. Međutim. Pošto sa Rimom nije postigao uspeh. Boris-Mihailo je pitanje bugarske crkvene organizacije prepustio crkvenom saboru u Carigradu. Po kazivanju Konstantina VII Porfirogeneta. Papa Nikola I odmah je poslao u Bugarsku svoje legate. obratila Vizantiji.

a to je imalo za posledicu brzo širenje hiršćanstva. Preobraćenje u hiršćansku veru široko je otvaralo vrata vizantijskom uticaju na kulturu i način života naroda i stvaralo uslove za njegovo vaspitavanje u duhu vizantijskog ideala. južnoslovenske zemlje došle su pod uticaj Vizantije. i 874. ali i njihovo preobraćanje završeno je za vladavine Vasilija I. O misionarskoj delatnosti među Srbima i najranijoj crkvenoj organizaciji nema podataka iz tog vremena. Vizantijski uticaj na Balkanu znatno je ojačao. Crkvena središta vizantijske Dalmacije dobila su i crkvenu jurisidkciju nad hrisitjanizovanim slovenskim oblastima u zaleđu. Otuda je u staroj hrišćanskoj crkvenoj terminologiji primetan romanski uticaj. Podsticaj vizantijskom misionarskom radu dao je dolazak Metodijevih učenika u Bugarsku. Papa Jovan VIII (872 – 882) je tražio od slovenskog kneza Mutimira da se vrati pod panonsku dijecezu. između 867. Čak je i u Hrvatskoj vizantijski uticaj potisnuo franački i rimski. Ukoliko je ovaj Mutimir bio srpski knez koji je zaista savremenik pape Jovana VIII. na crkvenim saborima u Splitu učestvovali su i predstavnici Srba. Sa severa su u Srbiju prodirali najstariji slovenski tekstovi i slovensko bogosluženje. i 874. Vizantija je u vreme Vasilija I imala pristup do Srbije preko svojih uporišta na Jadranu. Prihvatanju hrišćanstva najduže su se opirali Neretljani. srpski narod nije bio obuhvaćen jedinstvenom crkvenom organizacijom. imajući u vidu nešto pre toga obnovljenu Metodijevu panonsko-sremsku arhiepiskopiju. Gotov je sigurno da je pod okriljem hrišćanskih vladara u državui koja se zvanično smatrala za hristijanizovanu i dalje živeo religijski svet slovenskog paganstva. Početkom X veka. Efekti hristijanizacije. Hristijanizacija IX veka nije duboko prodrla niti temeljito preobrazila život i verovanje Srba. Oni su čvrsto utemeljili hrišćanstvo i vizantijsku kulturu u južnoslovenskim zemljama.nisu bili hrišćani. Iako pokrešten u IX veku za vreme cara Vasilija I Makedonca (867 – 886). koji su zbog toga bili prozvani i Paganima. Arhiepiskopija u Splitu imala je crkvenu jurisdikciju i nad oblastima koje su ležale dublje u unutrašnjosti. Moguće je da su misionarski rad obavili sveštenici iz primorskih crkvenih centara u kojima je bogoslužbeni jezik bio latinski. moglo bi se pretpostaviti da je Srbija osetila neposredne rezutltate Metodijevog misionarskog rada. Srbija i srpske primorske zemlje primile su hiršćanstvo iz Vizantije izmeću 867. Dok je Moravska pripala rimskoj uticajnoj sferi. Primanjem hrišćanstva prihvatala se i predstava o svetu kao hrišćanskoj vaseljeni na ćijem čelu stoji vizantijskicar kao Hristov namesnik na zemlji. Jednom prilikom je čak došlo do spora oko jurisdikcije. Na jugozapadu primate su imale katoličke 14 .

kao i mitropolije u Draču.arhiepiskopije Splita. Hrišćanstvo je prihvatila samo vladajuća klasa. Ostali deo zemlje bio je pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije i njenih episkopija u Nišu. U takvim uslovima nije moglo biti govora o potpunoj hristijanizaciji naroda. dok je velika većina prostog naroda ostala verna starim tradicijama. Prizrenu. 15 . Granica između istočne i zapadne crkve prolazila je sve do XII veka preko srpskih zemalja. Rasu i Lipljanu. Njihova zamena hrišćanskim kultom tekla je suviše sporo. Tek Savinim delovanjem hristijanizacija zahvata sve slojeve srpskog društva. Stara paganska verovanja i kultovi održavali su se i dalje. Dubrovnika i Bara. a pogotovo o njegovom političkom osamostaljivanju.

Pošto su napadi na Solun i Ser ostali bezuspešni. Tesaliju. Roman nije mogao da nosi krunu jer je bio uškopljen. Makedonija je činila jezgro Samuilove države. Njegov prvi sukob sa Samuilom nije bio srećan. Carska vojska je avgusta 986. a Arona je docnije ubio Samuilo. Proširio je svoju vlast na Makedoniju (sem Soluna). Aron i Samuilo. sinova komesa Nikole. Ekspanzija njegovog carstva je bila je pre svega okrenuta ka jugu. ali je nastradao prilikom prelaska granice.Samuilova država makedonskih Slovena Ustanak kometopula. On je kroz Trajanovu kapiju prodro do Serdike ali nije uspeo da osvoji grad. Želeo je da obnovi Simeonovo i Petrovo carstvo. Prva dvojica su poginula. Pad glavnog grada Tesalije primorao je Vasilija II na reakciju. Samuilov rat protiv Vizantije. Na zapadu je držao Beograd i Sirmij. Posle više promena njeno sedište preneseno je konačno u Ohrid. Epir. a u Makedoniji je u jednom delu nekadašnjeg Simeonovog i Petrovog carstva izbio ustanak kometopula. lokalnog vlastodršca u predelu Prespe i Ohrida. osvojio Larisu. Ohridsko crkveno središte će u narednim vekovima odigrati izvanrednu ulogu u istoriji Južnih Slovena. Za vreme Nićifora Foke i Jovana Cimiskija postignuti su veliki uspesi u ratovima sa Rusima i Arabljanima. Varda Sklir i Varda Foka su se tokom 987. Samuilo (976 – 1014). proglasili za 16 . Jovana I Cimiskija (969 – 976) i Vasilija II (976 – 1025). Samuilo je stvorio veliko carstvo čije je središte najpre bilo u Prespi. Saznavši za ustanak zbačeni bugarski car Boris je sa bratom Romanom pobegao iz Carigrada. Tako je najmlađi Samuilo preuzeo vođstvo u borbi i krunisao se za cara. Ustanak se pretvorio u borbu za oslobođenje od vizantijske vlasti i proširo se po čitavom Balkanu. pri povratku napadnuta i potpuno razbijena. Posle carevog poraza protiv njega su se digli velikaši. U njegovom carstvu uspostavljena je i bugarska patrijaršija koju je Cimiskije bio ukinuo. Mojsije. Vizantija u drugoj polovini X veka dostiže vrhunac za vreme vojničkih careva Nićifora II Foke (963 – 969). Samuilo je više puta nadirao u Tesaliju i 985/86. car Jovan I Cimiskije umro izbile su borbe oko vizantijskog prestola. tako da nije mogao da se suprostavi Samuilu. Albaniju sa Dračem. a zatim u Ohridu. Kada je 976. Unutrašnji sukobi u Vizantiji. Ustanak su podigli braća David. Car Vasilije II je morao da se angažuje u borbama sa suparnicim. stare bugarske zemlje (između Dunava i planine Balkan) i srpske zemlje.

Samuilo je preduzeo vojni pohod protiv Duklje. ali ga je Samuilo kasnije vratio na zetski presto kao vazala. Međutim. Našao ga je u kijevskom knezu Vladimiru. Vasilije II je napustio Carigrad i krenuo protiv Samuila. Varda Foka je uklonio Sklira i zavladao čitavom malom Azijom. koje su na Orontu u Siriji 994. Zatekli su cara na bojištu. ali nije imao snage da se u otvorenoj bitki suprotstavi daleko nadmoćnijem neprijatelju. ali nisu bile neposredno uključene u njegovu državnu strukturu. Odveden je u zarobljeništvo. pa se vratio u Makedoniju i osvojio Voden. car je morao da prekine ratovanje u Makedoniji i pohita u pomoć svojim trupama na istoku. Time je presekao put ka bugarskim zemljama oko Dunava. Međutim. oženivši ga svojom ćerkom Teodorom – Kosarom. Samuilo je bio ranjen i jedva se spasao pogibije. Oslobođeno. je stiglo u Carigrad. Hristijanizacija Kijevske države. Vasilije II je morao na strani da traži saveznika. I pored toga njegovo napredovanje se nastavlja. pa se predao da bi poštedeo svoje ljude. Zetsko poslanstvo koje je 992. Samuilo je iskoristio carev odlazak upao u Grčku i prodro sve do Peloponeza. koja znači početak nove ere za Rusiju. dobro smišljenu. Jovan Vladimir se povukao na planinu Oblik kod Skadra.000 varjaga koji su spasili Vasilija u poslednjem trenutku. bila je od velikog značaja i za Vizantiju. U bitkama kod Hrisopolja i Abidosa. Jedan od uslova da se Vladimir oženi Anom bio je i taj da primi hrišćanstvo. nalazile su se u zavisnom položaju prema Samuilovom carstvu. sa sopstvenim kneževima na čelu. tek 993. Početkom XI veka srpske zemlje. Zatim je krenuo u Makedoniju i osvojio Ber i Serviju. Zatim je iznenada napao Vidin na Dunavu i posle 17 . Kao nagradu za pomoć Vasilije II je poslao svoju sestru Anu Vladimiru u Kijev. lično poveo. Prvo je prodro u oblast Serdike i zauzeo okolne tvrđave.careve. s proleća 989. na povratku iznenadio ga je vojskovođa Nićifor Uran i na reci Sprehej zadao mu težak poraz 997. Posle povratka iz Azije Vasilije II je 1001. Ubrzo je uspostavio vlast u Tesaliji. ploveći brodom putovalo caru palo je u zarobljeništvo Arabljana. On je 988. Već 991. ofanzivu na Balkan. Oko 998. Vasilije II je tražio podršku vladara drugih balkanskih zemalja i stupio je u vezu sa zetskim knezom Jovanom Vladimirom. do nogu su potukli pobunjenike. Zauzeo je Drač i prisajedinio svom carstvu Rašku. Protivofanziva Vizantije. poslao 6. Nastavak borbi sa Samuilom. Pošto je učvrstio svoj položaj u zemlji Vasilije II je počeo borbu protiv spoljnih neprijatelja. Situacija je po Vasilija II bila izuzetno teška. Najjači i najozbiljniji protivnik bio mu je makedonski car Samuilo. pretpele težak poraz od Arapa.

Međutim. Njegovo telo Kosara je prenela u Duklju i sahranila u crkvi Marije Krajinske. iskopaju oči. Samuilova vojska opkoljena je u klancima Belasice. Jovan Vladislav (1015 – 1018) je pokušao da zauzme Duklju i Drač. da bi ovi poluslepi odveli svoje slepe drugove caru u Prilep. Sam car se spasao i dospeo u Prilep. Prema Skilici ovu zaveru je pomagao i ohridski arhiepiskop. i kroz dva dana hrabri makedonski car je 6. Samuilov slom. u dvoboju sa vizantijskim komandantom Nikitom Pegonitom. Samo je svakom stotom ostavljeno po jedno oko. vojnom organizacijom i tehničkim sredstvima. Ali je car u svojim rukama zadržao pravo da postavlja arhiepiskopa. Uništavjući udarac Vasilije II naneo je Samuilu tek jula 1014. kojih je navodno bilo 14. Ohridska patrijaršija je 1019. Vasilije je zbog ovoga postupka dobio nadimak Bugaroubica. Vasilije II je naredio da se zarobljenicima.000. otvorilo kapiju. odneo veliku pobedu nad Samuilom. izdahnuo. ne obazurići se na to što je Samuilo u međuvremenu osvojio i opljačkao Jedrene. Aronov sin. Vladimir je zahtevao krst kao zalogu za sigurnost dolaska i odlaska. prevaru je ubijen u Prespi 22. marta 1016. Vizantija je posle nekoliko stotina godina opet bila gospodar Balkanskog poluostrva sve do Dunava. zetskog kneza Jovana Vladimira. Rat se zavšio svečanim ulaskom Vasilija II u Ohrid.oktobra 1014. ali je veliki deo njegovih vojnika poginuo. Samuilovi naslednici. ušao u Prespu i Ohrid. Teritorije nekadašnje Samuilove države podeljen su na teme. Po njegovoj smrti država makedonskih Slovena se raspala i car Vasilije II je 1018. posle dužih borbi o čijem toku nismo obavešteni. Vladimir i Kosara su bili nepoverljivi prema novom makedonskom caru.osmomesečne teške opsade uspeo da zauzme ovu značajnu tvrdjavu. Njen poglavar dobio je viši rang od ostalih vizantijskih arhiepiskopa. Samuilovog sina i naslednika Gavrila Radomira (1014 – 1015) i njegovu ženu ubio je njegov brat od strica Jovan Vladislav. blizu Skoplja. Posle toga mu je Skoplje 1004. postala arhiepiskopija i dobila autokefalnost. Ista sudbina snašla je i Samuilovog zeta. Vasilija II je dozvolio stanovništvu da svoje dažbine plaća u naturi. ali je u borbama oko Drača poginuo februara 1018. Kada je Samuilo ugledao ovu stravičnu povorku. Car Samuilo se nije mogao meriti sa vizantijskom veštinom ratovanja. a još veći dopao zarobljeništva. Ishod rata nije više bio neizvestan. udarila ga je kap. Prvi arhiepiskop 18 . Iz Vidina je Vasilije krenuo na jug i na Vardaru. Samuilovo carstvo nadživelo ga je samo za nekoliko godina. Spominje se tema Srbija i njeni zapovednici s rangom upravnika teme.

oženivši ga svojom ćerkom Teodorom – Kosarom. Vasilije II je napustio Carigrad i krenuo protiv Samuila. Barsko rodoslovu za dve decenije smenilo četiri generacije vladara. Oslobođeno. Miroslav se udavio u Skadarskom jezeru. Jovan Vladimir je nastradao u borbama koje su povele posle Samuilove smrti. Vrhovna vlast Vizantije (1018 – 1042). Jovan Vladislav.Jovan (1019 – 1037) bio je slovenskog porekla. Vladimir je zahtevao krst kao zalogu za sigurnost dolaska i odlaska. Dragimiru i Miroslavu. ali je u borbama oko Drača poginuo februara 1018. na prevaru je ubijen u Prespi 22. opsedao Ulcinj. Međutim. marta 1016. Aronov sin i Samuilov sinovac. ali nije imao snage da se u otvorenoj bitki suprotstavi daleko nadmoćnijem neprijatelju. On je podelio zemlju trojici sinova. Zatekli su cara na bojištu. Arhiepiskopija je obuhvatala i teritorije gde je postojala vlast srpskih kneževa. Petrislavu. On je 992. je stiglo u Carigrad. tako da za vreme njegove vladavine nisu postojali uslovi 19 . Jovan Vladislav je pokušao da zauzme Duklju i Drač . Bio je saveznik Vizantije u borbi sa Samuilom. Samuilo je 998. ušao u Prespu i Ohrid. Jovan Vladimir (oko 998 – 1016). Vladimirov stric. Posle smrti Petrislava u Zeti vlada njegov sin Vladimir. Po Barskom rodoslovu za vlade Tugemira u Duklji. u dvoboju sa vizantijskim komandantom Nikitom Pegonitom. Odveden je u zarobljeništvo. Vladimir i Kosara su bili nepoverljivi prema novom makedonskom caru. Samuilo je podigao ustanak u Makedoniji (976). Tako se po. Tugemira je nasledio Hvalimir. opet bila gospodar Balkanskog poluostrva sve do Dunava. ga je na prevaru namamio i pogubio 1016. vrlo nepouzdanom. Njegovo telo Kosara je prenela u Duklju i sahranila u crkvi Marije Krajinske. Već 991. a u Travuniji i Zahumlju Dragimir. Po njegovoj smrti država makedonskih Slovena se raspala i car Vasilije II je 1018. prodro u Duklju. pa se preko Raške i Bosne vratio kući. ali ga je Samuilo kasnije vratio na zetski presto kao vazala. Samuilovim slomom i pokoravanjem njegovih naslednika Vizantija je. uputio jedno poslanstvo caru Vasiliju II. ali je ono palu u ruke arabljanskih gusara. Vasilijeva vlast je bila čvrsta. prodro do Zadra. pa je Petrislav preuzeo i njegove oblasti. Duklja u doba Vojislavića Duklja i država makedonskih Slovena. Jovan Vladimir se povukao na planinu Oblik kod Skadra. Prema Skilici ovu zaveru je pomagao i ohridski arhiepiskop. posle nekoliko stotina godina. pa se predao da bi poštedeo svoje ljude. spalio Kotor i Dubrovnik. Zetski knez Jovan Vladimir je vladao na prelazu iz X u XI vek. tek 993.

Ustanak Petra Odeljana. Napadao je plemena u susedstvu koja su se pokoravala vizantijskom caru. nisu se mirili s vlašću slovenskih država u zaleđu. Stefan Vojislav (oko 1040 – oko 1052). ali nije sigurno da je i sam bio poreklom iz Duklje. Car Mihailo IV je u pismima zahtevao od Vojislava da vrati zlato preteći ratom. pohod nije dao povoljne rezutate. Posle smrti cara Romana III Argira u proleće 1034. Ustanak se proširio daleko na jug i kada je zahvatio Makedoniju Petru se suprostavio strateg dračke teme Vasilije Sinadin. Na prestolu se smenjuju nesposobni vladari. Dragimira su ubili Kotorani na ostrvu svetog Gavrila kod Tivta. U spoljnoj politici ofanzivu smenjuje defanziva. Nakon doba vojničkih careva. stric Jovana Vladimira. Takvi pokreti se javljaju u centralnim delovima Balkana i na njegovoj periferiji. koga vizantijski izvori nazivaju Srbinom. Vojislav je uzeo to veliko blago. Car Mihailo IV Paflagonac (1034 – 1041) se pomirio sa takvim razvojem događaja. Zauzeo je Srbiju i proterao Teofila Erotika. Situacija se promenila nakon njegove smrti 1025. kada su vođeni veliki ratovi. Prvi antivizantijski pokret je vezan za ime Vojislava ili Stefana Vojislava. Travunjaninom i Dukljaninom. On je uspeo da pobegne i digne novi ustanak protiv vizantijske vlasti oko 1037/38. O ovome nas obaveštava pop Dukljanin. Vladar Travunije Dragimir. Tu je rodila sina Dobroslava. stratega u Draču. I u dračkoj temi je izbio ustanak pod 20 . zauzeo je Duklju. Po piscu Barskog rodoslova posle Dragimirove smrti njegova žena. u crkvi arhanđela Gavrila. a u unutrašnjem razvitku sve je izrazitija feudalna dezintegracija. Prevagu dobija činovnička aristokratija sa udlučujućim uticajem u državi. nastupilo je doba konsolidacije osvojenih područja i izgrađivanje vizantijske uprave u njima. Romanski gradovi. posmrčeta Dragimirovog. Tokom XI veka javljaju se otpori prema vizantijskoj vlasti i pokušaji da se ona zbaci. neposredno posle smrti Jovana Vladislava. Njegov ustanak je ugušen u leto 1036. prvi put se odmetnuo od vizantijske vlasti. jedan vizantijski brod s velikim tovarom zlata razbio se negde na ilirskim obalama. Vizantinci su zarobili Vojislava i poslali ga u Carigrad. Međutim. On je na taj način težio da poveže travunjansku i dukljansku dinastiju. uputio protiv Vojislava vojsku na čijem čelu je bio evnuh Georgije Provatas. Car je u proleće 1040.da se ona zbaci. sina Gavrila Radomira. U zimu 1039/40. među njima i Kotor. U Beogradu i oblasti Morave izbio je ustanak protiv vizantijske vlasti na čijem čelu je bio Petar Odeljan. ćerka velikog župana Ljutomira se povukal najpre u Rašku a zatim u Bosnu. koga pop Dukljanin izjednačuje sa Vojislavom. On se izdavao za Samuilovog unuka. On je rodonačelnik dukljanske dinastije.

ali je zaposedao tesnace kroz koje je Mihajlova vojska morala da prodje u povratku. To nam saopštava Barski rodoslov. Petar je sada ostao sam na čelu ustanka. Vojislav je ostao samostalan i zavladao na prostoru od Bojane do Netretve. dukljanski napad na Travuniju. Travuniju i Duklju. Međutim. Mihailo (oko 1052 – oko 1081). koji je kamenovan. Vizantinci su uspeli da nagovore raškog župana. To je izazvalo. Na jednom sastanku Petar je digao ustanike protiv Tihomira. Petar Odeljan je osvojio Drač i prodirao u Grčku. sin Jovana Vladislava. pao je kao žrtva zavere travunjanske vlastele. ali se septembra 1040. ali nije uspeo da osvoji Solun. Ne znamo kako se Vojislav držao prema ovom ustanku. Operacije je vodio Vojislavljev sin Gojislav. Dve trećine vojnika je izginulo. Car Konstantin IX Monomah (1041 – 1055) je poslao vojsku na Vojislava. Ustanak je ubrzo posle toga ugušen. Lokacije dvora i crkve nije utvrđena. prodro duboko u Vojislavljevu državu pustošeći i pljačkajući. delimično uspešan. bosanskog bana i humskog kneza Ljutovida za akciju protiv Duklje. Skilica saopštava da je vojska od 60.vođstvom Slovena Tihomira. Njegova vlast se prostirala na Zahumlje. On je dobio položaj Petrovog savladara. bivši vizantinski namesnik u Jermeniji. gde mu je vojska strelama i kamenjem gotovo uništena. Borbe Vojislava sa Vizantijom.000 ljudi poverena patrikiju Mihailu. 21 . Barska bitka se detaljno opisuje u Barskom rodoslovu. mučki je oslepio Odeljana i prebegao vizantinskom caru. ustanku priključio Alusijan. koji nije imao vojnog iskustva i nije bio dorastao vojnom zadatku. Mihailo je kod Bara upao u srpsku zasedu u jednom klancu. koga su ustanici izvikali za cara. ali je imala ugledno mesto. pre 1055. a povremeno i na oblasti Srba u unutrašnjosti. Obnovio je ugovore sa Vizantijom i bio odlikovan dostojanstvom protospatara. On je koristio svaku priliku da proširi svoju vlast na račun vizantijskih teritorija u unutrašnjosti. Rat je nastavljen protiv zahumskog kneza Ljutovida. Vojislav ga je propuštao. Svakako oko sredine XI veka. Po Barsko rodoslovu Vojislav je umro u svom dvoru i sahranjen u dvorskoj kapeli svetog Andrije. Pop Dukljanin ističe da je Mihailo zavladao posle kraljičine smrti. Po Barskom rodoslovu izvršena je podela vlasti između Vojivlavljeve žene i njegovih petoro sinova. Vojislava je nasledio sin Mihailo. On je 1042. Posle neuspele opsade Soluna. Gojislav je s majkom imao vrhovnu vlast. Vizantija se pomirila sa njegovom samostalnošću i zadovoljila simboličnim potčinjavanjem i uključivanjem njegove države u sistem vazalnih teritorija.Ta titula nije bila u vrhu dvorske hijerarhije.

Mihailo je kraljevsku titulu mogao dobiti i ranije.Carstvo je priznalo unutrašnju samostalnost Mihailu. sa Đorđem Vojtehom iz Skoplja. Stanovništvo Makedonije je bilo naročito nezadovoljno vladavinom cara Mihaila VII Duke (1071 – 78). Mihailo je svoga sina sa trista ratnika i vojvodom Petrilom poslao u Prizren. koju je verovatno on podigao. Za Mihailove vladavine 1054. oslovljava Mihaila kao kralja. Mihailo se kao kralj prikazuje u crkvi svetog Mihaila na Stonu. Papa Grgur VII u jednom pismu iz 1077. od pape Grgura VII ili nekog njegovodg prethodnika. se desio i konačni rascep crkava. su 22 . Uzdizanje Dubrovnika smanjilo je jurisdikciono područje Splitske arhiepiskopije i zbog toga izazvalo veliki otpor Splita. Na Jadranskoj obali postojale su arhiepiskopije Splita. oženio grčkom princezom. a mogao ju je uzeti i sam i nastojati da obezbedi njeno sankcionisnje predajući se zaštiti pape. Konstantin Bodin (oko 1081 – oko 1101). Na njenom čelu stajao je Robert Gviskard. Mihailo je trebao da dobije zastavu svetog Petra. a on se potčinio vlasti vizantijskog cara. Pripremajući ustanak protiv cara tražlili su savezništvo dukljanskog vladara. što je značilo stavljanje pod zaštitu Pape. Vođe ustanka. Gradovi na južnoj obali su takođe negodovali i uspeli su da se odvoje od Dubrovnika. Verovatno je već tada započelo dugotrajno suparništvo između Bara i Dubrovnika. Jedan njegov dvor je bio u Kotoru. Osvajanjem vizantijskih zemalja bilo je neko vreme prvenstvni cilj normanske politike. u borbi sa Seldžucima. Drača i Dubrovnika (od 1022). Centar Mihailove države bio je na jugu. U Baru je osnovana arhiepiskopija. ili od nemačkih careva iz salijske dinastije. jer su se posledice tek mnogo kasnije osetile. a zatim i kraljevske znake. sa kojom je imao sedam sinova. Crkvena vlast Dubrovačke arhiepiskopije prostirala se na Zahumlje. Srbiju i gradove Budvu. Savremenici nisu bili svesni značaja ovog događaja. kao produžetak života stare rimske arhiepiskopije u Dokleji. Papa Aleksandar II je 1067. rođakom cara Konstantina IX Monomaha (1042 – 1055). U to vreme Carstvo je bilo uzdrmano porazom kod Mancikerta 1071. Iz južne Italije istisnuta je Vizantija i obrazovana snažna država Normana. imenovao Petra za barskog arhiepiskopa. Po Barskom rodoslovu Mihailo se posle smrti prve žene. Sa njom je dobio još četiri sina. a drugi u oblasti izmedju Bara i Ulcinja. On je upravo tada dobio od pape kraljevsku titulu. U vreme Mihailove vladavine desile su se značajne promene u evropskim odnosima koje su uticale i na srpske zemlje. Posle dve decenije mira Mihailo se okrenuo protiv Vizantije. Travuniju. Mihailovog sina Konstantina Bodina nameravali su da postave za vladaoca države koja bi se rodila iz ustanka. Bar i Ulcinj.

Držao se po strani i kada je video da Normani odnose pobedu. ćerkom Arhirica. a njegov naslednik je pretpeo težak poraz i izgubio život. 23 . On se spremao da napadne vizantijske teritorije na Balkanu. pod Dračom. Od iskrcavanja Normana do velike bitke u oktobru. Vizantinski namesnik teme Bugarske skupio je vojsku i krenuo na Prizren da uguši ustanak. ali nije uspeo da osvoji Kostur. povukao se. Nije pozanto koliko je trajalo Bodinovo zarobljeništvo. Vukana i Marka. Medjutim. u toku priprema je bio smenjen. Bio je poražen te se morao spasavati bekstvom u Duklju. Uz Normane su bili Dubrovnik i Split. Rđavi odnosi s Vizantijom vladali su još u vreme kada je na čelu dračke teme stajao Nićifor Vrijenije (1075 – 1077). ali je Mihailo uspeo da ga oslobodi potplativši mletačke trgovce.proglasile Bodina za cara pod imenom Petar s jeseni 1072. ali se nije uključio u borbu. a zatim je poslat u Antiohiju. Bodin-Petar je pošao prema Nišu. a u Bosni Stefana. a vojvoda Petrilo je krenuo ka jugu zauzeo Ohrid i Devol. Bodinovi odredi su istovremeno sa Albancima napadali Normane i nanosili im štete. Ustanici su osvojili Skoplje. Svi ovi događaji uzdrmali su Mihailov položaj. Tesaliji i Epiru. Vizantinci su mu pošli u susret i teško ga porazili kod mesta Pauni. oktobra 1081. U to vreme Mihailo se tešnje povezao sa vizantijskim protivnicima u južnoj Italiji. ali je vizantijska vojska zauzela Skoplje. Vrijenijev odlazak iz Drača i unutrašnje borbe koje su neko vreme potresle Carstvo pružili su mogućnost Mihailu da se okrene protiv vizantijskih gradova. je prešao na vizantijsku stranu. albanske vođe i Bodin. U nepouzdanom Barskom rodoslovu se kaže da je Bodin zauzeo Rašku i Bosnu i da je za župane postavio svoja dva dvoranina. Glavna meta bio mu je Drač. Po Barskom rodoslovu Bodina je oslobodio njegov stric Radoslav. Aprila 1081. a kojim je komandovao njegov zet. Vizantiji je velika opasnost pretila od Roberta Gviskarda. Neko vreme je bio zatvoren u manastiru svetog Sergija. Bodin je za to vreme postizao uspehe u Nišu. Odred koji je Mihailo poslao u pomoć. Bodin je bio u vizantijskim planovima za veliku bitku 18. Uz Vizantiju su bili Mlečani. oženio je sina Jakvintom. koji je bio istaknuti normanski pristalica u Bariju. koji su branile jake vizantinske snage. kralju Mihailu. Bodin je iskoristio nadiranje Normana da zbaci vizantijsku vrhovnu vlast i osvoji oblasti u unutrašnjosti. Bodin je zarobljen i poslat u Carigrad. Kao pobednik u borbama za vizantijski presto izašao je Aleksije I Komnin (1081 – 1118). Robert Gviskard je osvojio Drač i bio mu je otvoren put prema Makedoniji. koji su kradom oteli dukljanskog prestolonaslednika i vratili ga u zemlju. Bodin je pošao na Skoplje i stigao u decembru 1072.

Travunija. a po svim ostalim izvorima sin Bodin. Po Barskom rodoslovu Borin je 1085. Bodin je nastojao da episkopija u njemu dobije rang arhiepiskopije. To su ujedno poslednje vesti o Bodinu. Jovan Duka. Po Barskom rodoslovi nasledio ga je brat Radoslav. osvojio Drač. Na neke od tih episkopija (Srbija. Bodin je iz ovih borbi izašao oslabljen. sa smanjenom teritorijom i okrnjenim ugledom. koji je bio protivpapa tokom pet poslednjih godina Grgurevog pontifikata. Bodin se obratio njemu. izdao Petru. i 1090. bulu kojom je odobrio upotrebu nadbiskupskog palija (ogrtača) i odredio koje su mu episkopije podređene (Duklje. velikim duksom Jovanom Dukom. izbili su neredi u južnoj Italiji i Normani su potisnuti sa balkanskog kopna. Nije poznato kada se ta bitka odigrala ni kako se Bodin oslobodio ovoga drugug vizantijskog ropstva. Srbije. je povratio sve gradove i teritorije koje je Carstvo izgubilo za vreme unutrašnjih borbi i rata sa Normanima.Mihailo je umro 1081. dukljanskom arhiepiskopu. Bodin je u zimu 1096/97. priznat samo od jednog dela katoličkog sveta. Skadra. Svača. Ulcinja. Kotora. Bar. Kliment III je početkom 1089. Ta uloga je pripala Vukanu. pobratimio se s kraljem Bodinom i obasuo ga poklonima da bi obezbedio što bolje snabdevanje i što lakši prolazak krstaške vojske preko njegove teritorije. koji je tek započeo pontifikat. Robert Gviskard se 1082. u Skadru prijateljski dočekao onaj deo krstaša koji su u prvom pohodu krenuli na Istok preko Dalmacije. Nema nikakvih podataka kakvi su bili odnosi Bodinovi sa Normanima u vreme njihovog ratovanja sa Aleksijem. Bara. Sposoban vojskovođa i carev šurak. a ne Grgurevom nasledniku Urbanu II (1088 – 1099). u Rimu je stolovao Kliment III Vibert. ostale su bile otrgnute od arhiepiskopa Drača. 24 . Drivasta. Ponovni Robertov napad nije uspeo. Pilota. Bosne i Travunije). Pod okriljem cara Henrika IV. Ali ga je predao ga Vizantincima U Bodinovoj politici važnu ulogu imao je grad Bar. Bodin se našao suočen sa energičnim carevim namesnikom. morao vratiti u južnu Italiju da uguši pobunu. Posle proterivanja Normana i obnavljanja vizantijske vlasti u Draču. Papstvo ja sada bilo podeljeno. a kada je on umro 1085. Ulcinj) polagao je pravo dubrovački arhiepiskop. Njegovog sina Boemunda Vizantinci su potiskivali sa osvojenih teritorija. U poslednjoj deceniji XI veka on više nije bio u centru vizantijske balkanske politike. Kotor. To se deslio između 1085. grof Rajmund Tuluski. a Mlečani su zauzeli Drač. U većoj bitki sa Bodinom pobedio je i zarobio dukljanskog vladara. Vođa pohoda.

tako da nemamo vesti o završnim borbama između Raške i Duklje. prilično otežana. Posle smrti sahranjen je u manastiru svetog Srđa i Vakha na Bojani. Radi toga je morao da ide u Carigrad. Duklja se našla u vrtlog unutrašnjih sukoba u kojima su se članovi vladalačke porodice smenjivali na vlasti i oslanjali na susede. zarobljen i odvden u Rašku. Na vizantijskoj strani se borio i Grubeša. To je bio Radoslav. koji označava kraj Dukljanske samostalnosti. najstariji sin kralja Gradihne. Pod zidinama Bara Grubeša je poražen i ubijen. Pisac Barskog rodoslova ne daje nikakve detalje o njegovoj vladi. U tom periodu kralj Đorđe je jednom upao u Rašku i oslobodio župana Uroša koga su srodnici bili zatočili u tamnicu. Srpski veliki župan Vukan se mešao u te sukobe. Kralj Đorđe je uz pomoć župana Uroša I napao Duklju 1125.Posle smrti kralja Bodina 1101. dok je raška vojska na čelu sa Kočaparom i Vukanom zauzela Zetu i opljačkala veliki deo Dalmacije. Zbog toga je rekonstrukcija ovog prelomnog perioda. On je svoju vlast nad Dukjlom dobio lično od cara Manojla I. Uz vizantijsku pomoć on je uspeo da protera kralja Đorđa u Rašku. Posle smrti kralja Vladimira prevagnula je protivnička antivizantijska struja te je Bodinov sin Đorđe prigrabio vlast 1118. već kneza. On je bio oženjen nepoznatom ćerkom župana Vukana. iz braka kralja Mihaila sa sestričinom cara Konstantina IX. Dobroslav je potučen. Sa vladom kneza Radoslava naglo prekida svoje izlaganje i pop Dukljanin. Posle raške intervencije u Dukjli je zavladao Vladimir. Po povratku podelio je vlast sa svojom braćom Jovanom i Vladimirom. Poslednji vladar u Zeti ne nosi titulu kralja. Tako je Đorđe po drugi put zavladao Dukljom. on donosi mnogo protivrečnih podataka i zbog toga je veoma nepouzdan. Kralja Đorđa zbacio je sa prestola Gradihna. Odlučna se bitka bila na Morači. Po Barskom rodoslovu narod je iz mržnje prema kraljici Jakvinti postavio za vladara Dobroslava. Po Barskom rodoslovu Đorđe se sukobljavao sa Vizantincima oko Drača. Slabljenje Duklje. Protiv Dobroslava je ustao Kočapar i uz pomoć srpskog velikog župana Vukana napao na Duklju. Međutim. unuk kralja Mihajila. Posle smrti Bodinove vlast je najpre prigrabio njegov najstariji sin Mihailo. Bodinovog polubrata. Sahranjen je u crkvi svetoga Đorđa u Baru. 25 . potomak Radoslava brata kralja Mihaila. Glavni izvor o ovim događajima je Barski rodoslov.

Kada je kralj Bodin zarobljen u jednoj bitki sa Jovanom Dukom. Srbi su probili granicu i preplavili ravničarske predele kosovske oblasti. Borbe su nastavljene 1093. dobio vlast u Raškoj. Njihovu vezanost za dukljansku dinastiju ističe naročito pisac Barskog rodoslova. Car Aleksije I Komnin (1081 – 1118) je 1091. Poprište borbi je bilo Kosovo.Srbija u doba velikih župana Vukanovića Uticaj Duklje. Vukan (oko 1083 – oko 1114). Odnos snaga u tom području bio je promenjen u korist Srbije. Tu je svoju delatnost razvio župan Vukan. Njemu se tada suprostavljao namesnik Drača Jovan Duka. događaji u srpskim zemljama planinskog zaleđa postaju jasniji. Vukana i Marka. Međutim. srpski vladar je obećao da će obustaviti napade na vizantijske pogranične oblasti. da zbaci vizantijsku vrhovnu vlast i osvoji oblasti u unutrašnjosti. Pošto su oni uspostavljeni. ponudio je pregovore. zavera dračkog duke Jovana Komnina omela ga je u planiranim operacijama. U nepouzdanom Barskom rodoslovu se kaže da je Bodin zauzeo Rašku i Bosnu i da je za župane postavio svoja dva dvoranina. uz pomoć kralja Bodina. do linije Ras – Zvečan – Peć. a na vest o dolasku cara Aleksija I u Skoplje. Kralj Bodin je iskoristio nadiranje Normana 1081. Vukan je prodro do Lipljana na Kosovu i opljačkao usputne oblasti. Srbi osvajaju oblast Kosova i postepeno se šire ka jugoistoku. koji je s bratom Markom. borbu je s nesmanjenom žestinom nastavio sam Vukan. Vukan se povukao u Zvečan. Sa Vukanom počinje borba Srbije protiv Vizantije. Bio je to povod da car lično krene protiv njega. 26 . Od osamdesetih godina XI veka. a u Bosni Stefana. krenuo s vojskom iz Carigrada prema Plovdivu u nameri da se suprostavi srpskim napadima. Vukan je prihvatio da se povuče sa vizantijske teritorije i preda taoce koji će garantovati ostvarenje postignutog sporazuma. Prve borbe župan Vukan je vodio uporedo sa operacijama kralja Bodina.

Vukan je 1106. Tek ponovni dolazak cara Aleksija I u Lipljan i pregovori s Vukanom 1094. Vizantija je sva bila zaokupljena rešavanjem problema koje je iznenadna bujica krstaša sobom donela. Ovim napadima su se pridružili Srbi i napali vizantijsku tvrđavu Ras. a sam Ras je spaljen. Srbi tada još nisu ugrožavali glavni međunarodni put od Beograda do Niša za Carigrad.Vukan je ubrzo obnovio napade i na Kosovu je teško porazio vojsku pod vođstvom Jovana Komnina. koji je bio pod vizantijskom vlašću. Pregovori su uspešno 27 . bio upućen caru Aleksiju I kao jedan od srpskih talaca. Među taocima što ih je Vukan lično predao caru tom prilikom. Upravo u to vreme dolazi do uspostavljanja tešnjih srpsko-ugarski veza. Zapovednik grada Kritoplo je morao da se sa posadom povuče. Pologa i Vranja. oženi čerkom srpskog velikog župana Uroša I. Početkom XII veka Ugarska pokazuje sve veće interesovanje za prilike u balkanskim zemljama. koji je vodio rat protiv Vizantije. obnovio ratovanje protiv Vizantije. On je nastavio borbu za samostalnost Srbije. koje su trajale dve godine. Srpske čete su napale oblasti Skoplja. balkanskim drumovima prolazile su gomile ratnika krstaša na putu ka Palestini. Još početkom XIII veka pominju se njihova naselje u tome kraju. Uroš i Stefan Vukan. odlučio je da svoga naslednika na prestolu. uspela da se nametne Hrvatskoj. ako ih je i bilo. Belu II (1131 – 1141). Srpski napadi. vlast u srpskim zemljama u unutrašnjosti preuzeo je Uroš I. i prodrla do Niša i Serdike. zatim primorskim gradovima i potčini Bosnu (u trećoj deceniji XII veka). Srbi su poraženi. koje je trajalo od proleće do kasne jeseni. nisu imali odjeka. Ugarski kralj Stefan II (1116 – 1131). Mir je sklopljen 1129. sinovac Vukanov. Veliki ugarsko-vizantijski rat je izbio 1127. njihova zemlje opljačkana. Ugarska je 1102. Tokom 1096. doveli su do smirivanja borbi. nalazila su se i dva njegova sinovca. Posle Vukanove smrti. na osnovu stanja pre izbijanja borbi. Vukan se mešao u te sukobe. Posle smrti kralja Bodina 1101. Još jednom je porazio Jovana Komnina. Car Jovan II Komnin (1118 – 1143) je lično predvodio vojsku u borbama oko Beograda i Braničeva. Ugarska vojska je napala Beograd. koji je 1094. Duklja se našla u vrtlog unutrašnjih sukoba u kojima su se članovi vladalačke porodice smenjivali na vlasti i oslanjali na susede. a veći broja zarobljenika je po izričitoj naredbi cara Jovana II preseljen u Malu Aziju i razmešten u oblasti Nikomedije. Uroš I (oko 1114 – oko 1140). Tek kada se na njemu budu pojavili privući će pažnju zapadnoevropskih putopisaca. Time je ustanak Srba osuđen na neuspeh. Uz velike napore suzbijena je ugarska ofanziva.

U prvoj polovini XII veka. Od 1149. Normanski kralj Rožer II je potražio saveznike u samoj Nemačkoj da bi onemogućio delatnost Konrada III na međunarodnom planu. Vizantija je prenela u XII vek svoj veliki sukob sa Normanskom kraljevinom u južnoj Italiji. Uroševa kći Jelena udala se za Belu II i postala ugarska kraljica. Na vizantijski presto se 1143. Ugarska sklapa savez sa Normanima za borbu protiv Vizantije. U Srbiji je na vlasti tada bio veliki župan Uroš II. koje savremenici nisu imenovali. Uroš II je 1149. Car je ostavio za sobom u Rasu jak vojni garnizon sa odanim Konstantinom Anđelom na čelu. a zatim se okrenuo Ugarskoj. zatim ban i palatin. Glavnina vizantijske vojske se uputila prema Rasu. Duklja je bila paralisana unutrašnjim sukobima vlastele. Duklja nije mogla da pruži veću pomoć borbi srpskih župana u zaleđu. Novi car se usredsređuje na evropske prostore. Veliki župan je na vreme bio obavešten o carevom pohodu. popeo Manojlo I Komnin (1143 – 1180). Obe strane su tražile saveznike. ali je prišao antivizantsijkom savezu. Bio je vazal cara Manojla I još pre 1146. kojem se priključuje i Srbija. davnašnjim protivnicima porodice Hoenštaufovaca. Posle smrti kralja Bodina 1101. on se povukao u brda. sin Uroša I i brat palatina Beloša u Ugarskoj i kraljice Jelene. Savezu se priključila i Venecija. Sporazumeo se sa Velfima. u kome se kaže da je zetski kralj Đorđe u jedan mah s vojskom prodro u Rašku i tamo oslobodio župana Uroša I zatočeništva u koje su ga bacili srodnici. Ugarska je u ratu s Vizantijom. ćerke srpskog velikog župana Uroša I.okončani 1129/30. Borbe su vođene uglavnom između Normana i Vizantije oko jonskih ostrva. Bio je vaspitač mladog kralja. Vrlo uticajan na ugarskom dvoru bio je tada Beloš. koji je razoren. zatim i vrlo uticajna ličnost u novoj sredini. Taj savez je pružio županu Urošu I podršku u borbi za samostalnost u vreme kada je Vizantija obnovljenom snagom uspešno gušila svaki takav pokušaj. napao vizantsijke teritorije. brat kraljice Jelene. Manojolo I je brzo reagovao na Urošev napad. Sredinom XII veka prilike se menjaju. zatim između Velfa i Hoenštaufovaca u Nemačkoj i između Srba i Vizantije. Rožera II i njegove saveznike podržavala je i Francuska. Oko 28 . Uroš II (oko 1140 – oko 1155). O tesnim vezama Zete i Raške svedoči Barski rodoslov. sin Bele II i Jelene. Pred nesrazmerno jačim neprijateljem. Srbija ja tada prvi put u svojoj istoriji pristupila jednom evropskom antivizantijskom savezu. a sve usputne oblasti su opustošene. Na ugarskom prestolu nalazio se tada kralja Geza II (1141 – 1162). Na povratku sa Drugog krstaškog pohoda nemački car Konrad III je sklopio u Carigradu savez sa carem Manojlom I uperen protiv Normana. a njegova vojska je nastavila pohod kroz Srbiju.

Do odlučujuće bitke došlo je na rečici Tari. Stigao je u Serdiku. brat raškog župana Uroša II. Pored izjave o pokornosti morao je da upućuje pomoćne odrede vojske caru Manojlu I u slučajevima kada je on ratovao bilo na Istoku. Srbi su poraženi. gde se sastao sa ugarskim poslanicima. mnogi zarobljeni. Carigradu je kao povod poslužila saveznička pomoć koju je ugarski kralj Gezu II uputio u Srbiju prethodne godine. upustio u dvoboj sa zapovednikom ugarskih četa. Ugarske savezničke snage. U njoj je lično učestvovao car Manojlo I. U toku pregovora s vizantijskim carem. Bitku je dobila Vizantija. koji su poznavali vizantijski način ratovanja. Meta vizantijskog napada je bio Zemun. bilo u Evropi. Približavali su se presudni trenuci kojima se za duži niz godina rešavao odnos Srbije prema Vizantiji. prenelo na ugarsko tle. Zamerao mu je što održava veze sa Ugarskom. srpski vladar je uspeo da se održi na vlasti. On se istakao izuzetnom hrabrošću u odsudnim trenucima boja. Uroš II je bio primoran da pregovara. Branioci su se predali posle duže opsade. Borba se vodila prsa u prsa. pokušavajući taktički da iznenadi Srbe. Manojlo I je pohitao prema severnim granicama. Jedan vizantijski odred se sukobio sa Mađarima kod Paraćina. a Vizantija Beograd i Braničevo. Posle srpskog poraza ratovanje se 1151. Mir sklopljen 1151. Nastojao je da preduzme mere koje bi sprečile spajanje srpskih i ugarskih četa. Vojsci cara Manojla I u Sremu sa suprostavio ban Beloš. Bitka na Tari je bila žestoka. Ugarska je zadržala Srem. koje su na vreme stigle. potvrdio je dotadašnje granice. Poraženog Uroša II car Manojlo I nije uklonio sa položaja velikog župana. 29 . Tu je sklopljen mir i Manojlo I je odlučio da krene u borbu protiv srpskog župana. Manojlo I je i 1150. Novi ugarsko-vizantijski rat je bio na pomolu 1153. vojska Uroša II je pružila ogorčeni otpor.tvrđave Galič se zametnula višednevna borba. Uroš II je još jednom pokušao da povede borbu za samostalnost zemlje. Među Uroševom vojskom bili su i odredi župana Grdeše i Vučine. Uroš II je napadao vizantijska odeljenja. stao na čelo pohoda protiv Uroša II. Ishod sukoba je bio neizvestan. Sam car Manojlo I se. a car Manojlo I je sa glavninom vojske nastavio napredovanje prema oblasti u kojo se nalazio Uroš II sa svojim odredima. Krajem leta je kod Niša sakupio veliku vojsku. Spalili su dvor velikog župana. među njima i župani Grdeša i Vučina. u blizini danačnjeg Valjeva (1150). po savremenim opisima boja. predvodio je zapovednik Vakhin. On je brzim manevrom prema Braničevu nastojao da preseče put vizantijskoj vojsci u povlačenju i tako nagnao neprijatelja da napusti Srem. a Vizantinci su pokušali da ga zaroba i nisu uspeli. U sadejstvu sa ugarskim oderdima.

za vreme nemira koji su zahvatili zemlju i samu velikožupansku porodicu. Morao je u Nišu da se brani od niza optužbi. Iste godine (1153) car Manojlo I je poverio svom srodniku Androniku Komninu na upravu graničnu oblast prema Ugarskoj.Uroš II nije imao uslova da organizuje otpor. On je obuhvatala Beograd. car Manojlo I je bio na Uroševoj strani. Ubrzo posle toga Urošu se gubi svaki trag u istorijskim izvorima. umro je kralj Geza II. upravljao je bogatom oblašću Dendrom. Desa je vladao primorskim oblastima. Malo se zna o njegovoj delatnosti posle neuspelog pokušaja da zauzme presto 1155. Desa (oko 1162 – oko 1163). uz uslov da napusti Dendru. izašli pred cara 1155. Uroš i Desa. koji se nisu mirili sa stanjem koje im je nametala Vizantija. Tek uz velike napore Vizantija je 1154. jer je Uroš ponovo priznao vlast cara Manojla i pružio uveravanja da će raskinuti ugovor sa Ugarskom. Njih je u Ugarskoj podržavao veoma uticajni ban Beloš. on je svoje poverenje ukazao Urošu II. Zaverenik je otkriven i zatvoren. Kralju Gezi II je zauzvrat nudio čitavu oblast koja mu je bila poverena. Ugarska se spremala za napad. odbranila svoju severnu granicu. Njegovi protivnici doveli su na vlast njegovog brata Desu. Po preuzimanju vlasti odbio je da napusti Dendru. sestrić župana Dese. S istim ciljem je uputio svoje poslanike i nemačkom caru Fridrihu I Barbarosi (1152 – 1190). pa je ugarska vojska naterana na povlačenje prema Beogradu. Car Manojlo I ga je 1162. Vizantijska reakcija nije izostala. je trabao da se u Nišu pridruži caru Manojlu I na njegovom putu prema Beogradu. doveo na vlast u Raškoj. Braničevo i Niš. Tražio je pomoć na ugarskom dvoru. Veliki župan Desa je nastavio politiku svojih prethodnika. U proleće 1162. sklapanjem mira kojim je Vizantija sačuvala Beograd i Braničevo odnosno granicu na Dunavu. Višegodišnje ugarsko-vizantijsko ratovanje okončano je 1155. Dolazi do promene u odnosima Ugarske i Vizantije. Kasnije. Župan Uroš II je zbačen s vlasti 1155. Andronik je iskoristio sve mogućnosti da povede borbu protiv centralne vlasti. U takvim prilikama Desa je pokušao da se osamostali. Vizantija je prihvatila Gezinu braću – Stefana IV i Ladislava. Po Kinamu. Nema podataka da se obrati srpskom županu. brat župana Dese. Međutim. 1163. u susedstvu Niša. a zatim je usledio silovit ugarski napad na Braničevo 1154. Desa je odlagao da se sa svojim odredima priključi caru pa je pozvan na odgovornost. Posebno mu se zameralo na veze sa 30 . ali su se protiv njega pobunila Gezina braća. Do borbi ipak nije došlo. Kada su srpski župani. Za života je vlast preneo na svoga sina Stefana III. Prema podacima Barskog rodoslova.

Njegovu vlast priznavala su ostala braća. Odlučujuća bitka odigrala se na Kosovu. Srpski odredi učestvuju u borbama portiv Ugarske oko Zemuna 1165. Uspeo je da pobegne i vrati se u Srbiju. posle svrgavanja Dese. U žestokoj borbi Tihomir je poginuo. Ibar. Srbija je. Oružana borba završila se svrgavanjem Tihomira s vlasti. Ona je pomogla izgnanicima iz Raške. Posle istrage Desa je zatvoren i poslat u Carigrad. Tada se prvi put javlja ime Stefana Nemanje. nedaleko od sela Patina. Nemanja je dobio deo srpskih zemalja na upravu: Toplica. Nemanja se zatim umešao u borbu za presto. U tome je imao podršku vizantijskog cara Manojla I Komnina. U toku borbi Nemanja je čak jedno vreme bio zatočen od svoje braće i držan u kamenoj pećini. U to vreme dolazi do promena u unutrašnjim odnosima u Srbiji. iz koje se oslobodio uz pomoć svojih pristalica. bila pod velikim pritiskom. Rasina i Reka. Umro je u Trebinju i sahranjen u manastiru svetog Pavla u Polju. i u pohodu 1167. On je zajedno sa svojim pristalicama potražio utočište u Vizantiji. koji se graničio sa Vizantijom. Vizantija nije odobravala Nemanjinu akciju. Njegova ćerka se udala za osorskog kneza Leonarda. Desa je pokušava da uspostavi rodbinske veze u Nemačkoj. Tihomir (oko 1163 – oko 1166). Posle Dese na velikožupanski presto je došao Tihomir. a pretpostavlja se da je veliki župan postao već 1166.Ugarskom. a njegova vojska je teško poražena. Teško je precizno datovati ove događaje. Nemanja je morao srediti odnose sa carem Manojlom I. godine. sina mletačkog dužda Vitala II Mikijelija (1156 – 1172). Zna se da je Nemanja bio na vlasti 1168. Tihomir je sakupio vojsku i krenuo ka Srbiji. nastariji brat Stefana Nemanje. 31 . Da bi svoju pobedu mogao smatrati konačnom. Nemanja je želeo da svoju vlast učini samostalnijom u odnosu na Tihomira.

U to vreme dolazi do važnih promena u unutrašnjim odnosima u Srbiji. 32 . Porodica se kasnije vratila u Rašku. Nemanjin najstariji brat. Srpski župan je bio obavezan da Vizantiji pošalje odrede koji su učestvovali u ofanzivi protiv Ugarske 1165 – 1167. u osnovi. koje će uskoro prerasti u sukob. jer je njegov otac Zavida zbog nemira morao da sa porodicom izbegne u Zetu. Veliki župan tada je bio Tihomir. Nemanja je dobio deo srpskih zemalja na upravu: Toplica. Srbija se nalazila pod velikim pritiskom Vizantije. izbio sukob oko delokruga vlasti oblasnih gospodara. Nemanja se rodio u Ribnici. ali i izazivalo nepoverenje njegove braće. Njegovu vlast priznavala su ostala braća. Posle svrgavanja Dese sa vlasti. Borba za velikožupanski presto. Braća su mu zamerala što bez njihove saglasnosti podiže crkve u svojoj oblasti. Ibar. Drugi put je kršten po povratku u Ras. Nemanju su u Ribnici krstili latinski sveštenici. iz koje se oslobodio uz pomoć svojih pristalica. Samo je veliki župan imao pravo da podiže crkve. koji se graničio sa Vizantijom. To približavanje Vizantiji podizalo je Nemanjin ugled. O njegovim porodičnim prilikama malo se zna.Stefan Nemanja Početak uspona. koji se susreo sa Nemanjom u Nišu i odlikovao ga carskim “sanom” – dvorskom titulom i obdario zemljom (Dubočica – kraj oko Leskovca). a ona je bila jedan od glavnih oslonaca u njegovom putu ka vlasti. po pravoslavnom obredu u crkvi Svetog Petra i Pavla. Nemanja je želeo da svoju vlast učini samostalnijom u odnosu na Tihomira. Njegova porodica je bila u srodstvu sa dinastijom raškim velikim županima i zetskom dinastijom. Tada se prvi put pominje ime Stefana Nemanje. Rasina i Reka. Sukobi sa braćom. U toku borbi Nemanja je čak jedno vreme bio zatočen od svoje braće i držan u kamenoj pećini. Otada je Nemanja usrdno pomagao crkvu. Nemanja se zatim umešao u borbu za presto. jer se to kosilo sa ovlašćenjima oblasnih gospodara. Time je. Nemanja je braći odgovorio da svako u svojoj oblasti može činiti što mu je volja. U tome je imao podršku vizantijskog cara Manojla I Komnina.

Nemanja je napadao i Kotor.Oružana borba završila se svrgavanjem Tihomira s vlasti. ali je morao da obnovi vazalske odnose sa Vizantijom. Prvi rat sa Vizantijom. Nemanja je prilikom susreta sa Manojlom potvrdio svoju potčinjenost. Borbama protiv Vizantije se pridružio i Stefan Nemanja. U Ugarskoj je marta 1172. Nemanja je morao srediti odnose sa carem Manojlom I. Nemanja je tražio pregovore. žena poslednjeg dukljanskog vladara Mihaila. Ugarski kralj Bela III uspeo je da 1181. Te obaveze je poštovao sve do smrti Manojla I. nedaleko od sela Patina. carev srodnik. U žestokoj borbi Tihomir je poginuo. Vizantija se zbog svojih univerzalističkih pretenzija našla u sukobu i sa nemačkim carom Fridrihom I Barbarosom (1152 – 1190). Dalmaciju i Srem. u Kotoru je smestio vladarski dvor. U borbe se upleo i Andronik Komnin. a Nemanja je sam nastavio pohod. a pretpostavlja se da je veliki župan postao već 1166. Manojlo I je umro septembra 1180. I ban Kulin se pridružio borbi protiv Carstva. skolnila 33 . Odlučujuća bitka odigrala se na Kosovu. zatim savladara i na kraju ubice maloletnog Aleksija II (1180 – 1183). Zna se da je Nemanja bio na vlasti 1168. Tihomir je sakupio vojsku i krenuo ka Srbiji. i zemlji su zahvatili nemiri. Kada je 1171. On je zajedno sa svojim pristalicama potražio utočište u Vizantiji. umro kralj Stefan III i presto je pripao vizantijskom štićeniku Beli III (1172 – 1196). Vizantija se našla u krizi. Osvajanje Duklje. Da bi svoju pobedu mogao smatrati konačnom. Srpskougarska vojska je 1183. Teško je precizno datovati ove događaje. Car Manojlo je krenuo sa vojskom ka Sofiji u nameri da porazi Nemanju na bojnom polu. Nemanja je sada strahovao za svoj položaj. Ugri su 1182. koju je zbog svojih veza sa dukljanskom dinsatijom smatrao za dedovinu. buknule su borbe i u Srbiji. a njegova vojska je teško poražena. izbio mletačko-vizantijski rat. na šta je car pristao. Vladao je od 1165. Ona je pomogla izgnanicima iz Raške. napali Beograd i Braničevo. Srpske čete su 1172. Nemanja je započeo da osvaja Duklju. opustošila oblast oko Niša i prodrla do Sofije. Vizantija nije odobravala Nemanjinu akciju. Srbija je time izgubila ugarsku pomoć. godine. Sukob sa Manojlom I. do 1195. napadale oblast duž puta Beograd-Braničevo-Niš. Bio je najpre u ulozi zaštitnika. Uspeo je da se vrati u zemlju. Bela III se uskoro vratio kući. potčini svojoj vlasti deo Hrvatske. ali je ipak zarobljen i odveden u Carigrad. Vizantija je sputavala dalji razvitak srpske zemlje pa se Nemanja našao među protivnicima cara Manojla I (1143 – 1180). Pohod je uspešno završio pre januara 1186. Kneginja Desislava.

Srbima je obezbeđena slobodna trgovina sa Dubrovnikom. ali nije uspeo da ga zauzme. Stefan Nemanja je nastojao da se približi i nemačkom caru i potraži saveznika u borbi protiv Vizantije. Dubrovčanima je priznato pravo na oblast oko grada i pravo slobodnog trgovanja u srpskm zemljama. Knez Miroslav je napao grad sa kopnene strane. Grad je bio dobro utvrđen i nepristupačan. Sa Petrom je sklopio savez 1189. avgusta 1184. Da bi osnažio mir Isak II je zaključio brak sa ćerom kralja Bele III. U leto 1185. Grad su osvojili avgusta 1185. gradu koji namerava učiniti prestonicom svoje države. boravili na Fridrihovom dvoru u Nirnbergu. prekoputa ostrva Koločepa. Stefan Nemanja i njegova braća sklopili su mir sa Dubrovnikom 1186. Borbama su rukovodili Nemanja i njegova braća knez Miroslav i knez Stracimir. Carigradska svetina se pobunila i ubila cara Andronika Komnina (1183 – 1185). Vizantija se 1186. Duklja je ušla u sastav države Namanjića. U Bugarskoj je izbio ustanak Petra i Asena. nisu raspolagali sa dovoljnim brojem brodova. Stefan Nemanja je tražio saveznike među bugarskim vođama. francuski kralj Filip II Avgust i nemački Car Fridrih I Barbarosa. Osvojili su Drač i uputili se ka Solunu. Ona mu je u miraz donela Beograd i Braničevo. ponovo našla u teškoj situaciji. Neuspe je doživeo i knez Stracimir pri napadu na Korčulu. Nemanja je obavestio cara da mu priprema svečani doček. da bi se mogao razračunati sa Srbima i Bugarima. Oni su 1187. gde su naišli na svečan prijem. u Dubrovnik. pa je za njegovo osvajanje bila neophodna flota. naneo težak poraz floti kneza Miroslava kod sela Poljica. Rat sa Dubrovnikom. jer je Fridrih na putu za Palestinu trebao da prođe kroz Srbiju. Na njemu su se potpisali Stefan Nemanja i knez Miroslav Humski. Nemanja je pokušao da osvoji i Dubrovnik. U Evropi je pokrenut Treći krstaški rat na čije čelu su stali engleski kralj Ričard I Lavovo Srce. Isak II je potražio sporazum sa Ugarskom. Vlast je preuzeo Isak II Anđeo (1185 – 1195). Međutim. Borbe su obnovljene 1185. kao novi zaštitnik grada tada se pominje normanski kralj Viljem. septembra 1186. Normanska opasnost je savladana u novembru 1185. 34 . Normani iz južne Italije su napali Carstvo. Nemanja je Duklju poverio na upravu sinu Vukanu i ona se pominje u njegovoj tituli. Srpski poslanici su decembra 1188. što je Dubrovnik iskoristio i 18. Diplomatske pripreme za rat sa Vizantijom.se 1189. naneli poraz Vizantiji i ona se morala pomiriti sa obnovom bugarske države. Takođe im je odobreno pravo ispaše u zemljama pod vlašću Nemanje i njegove braće i pravo korišćenja šuma. koji će prirediti u Nišu. Neprijateljstva su okončana mirovnim ugovorom od 27.

Ravni i Koželj. Isak II je već 1190. došlo je do sukoba sa Vizantincima. U žestokom okršaju u kojem je 35 . U Carigradu su saznali za srpsko-nemačke pregovore. Na jugu je osvojio Metohiju s prizrenskom oblašću. nudili nemačkom caru vojnu pomoć u borbi protiv Vizantije. nemanja je obavestio cara o svojim uspesima u ratu protiv Vizantije. Tu je saznao za pogibiju nemačkog cara u Maloj Aziji. ponudio je vojnu pomoć (oko 20. On nije bio spreman da započinje rat koji bi ga odvratio od osnovnog cilja njegovog pohoda. Skoplje i predeo oko gornjeg toka Vardara. U nemačkom taboru pomišljalo se i na napad na Carigrad. Nemački car je prihvatio samo deo predloga. Toljen je trebao da nasledi svog oca pre svoje braće. Kosovo polje. ogromno proširio teritoriju soje države. oženi ćerkom istarskog markgrofa Berhtolda od Andeksa. Za vreme ofanzive prema Duklji zaposeo je Gornji i Donji Pilot. koji se nalazio u carevoj pratnji u Nišu. Nemcima su za to bili potrebni pomoćni odredi Srba i Bugara. Prodro je u gornji tok Timoka i razorio vizantijske gradove Svrljig. Pregovori su počeli 27. Drugi rat sa Vizantijom. oblast između Zapadne Morave i Velike Morave. župe Vranje i Moravu.000 vojnika). Izrazio je spremnost da nastavio ratovanje. Nemanja je zajedno sa bratom Stracimirom priredio svečani doček najmoćnijem evropskom vladaru u Nišu. a ukoliko Nemačka započne neprijateljstva sa Vizantijom. jula 1189. U Pomoravlju je sa braćom osvojio oblast oko Đunisa. Prošao je kroz Beograd i Braničevo. Konsolidacija. U okolini Jedrena novembra 1189. takođe. Njegova crkvena politika sledila je držđavne interese. U Niš su došli i predstavnici bugarskog cara Petra. Stefan Nemanja je od 1180 do 1190. Podigao je crkvu Svetog Pantelejmona u Nišu i crkvu Svetog Arhanđela Mihaila u Skoplju. Do odlučujuće bitke sa srpskom vojskom došlo je kod reke Morave. koji su.Car Fridrih je krenuo na put u leto 1189. između Skadarskog jezera i planina. došlo do izmirenja nemačkog cara i Isaka II i vizantijski car je pristao da prebaci nemačke krstaše u Malu Aziju. Za ove oblasti je nudio vazalsli odnos caru Fridrihu. pa je Behtold od Andeksa stupio u pregovore sa Srbima. ti pregovori su osujećeni jer jefebruara 1190. sin kneza Miroslava Humskog. Stoga nije uspostavio vazalski odnos sa Stefanom Nemanjom. Niš. Zatim se uputio protiv Srba u kasnu jesen 1190. Nemanja je ponudio vazalski odnos nemačkom caru da bi dobio potvrdu svih teritorija koje je osvojio od Vizantije i koje će ubuduće osvojiti. što je ocenjeno kao neprijateljski čin. ali bez uspeha. krenuo protiv Bugara. Takođe je dogovoreno da se Toljen. Međutim. Na putu ka Carigradu nemačka vojska naišla je na otvoreno neprijateljstvo Vizantinaca.

Srbi su poraženi uz velike žrtve. a većim teritorijalnim celinama upravljali su sroddnici vladarevi. Na državnim saborima su donošene najvažnije odluke za zemlju. Vizantija je tada poslala vojnu pomoć srpskom vladaru. Isak Ii je poveo pregovore sa Stefanom Nemanjom. Rat sa Ugarskom. Stefan nemanja je zadržao najveći deo teritorija koje je tokom dugih borbi bio zauzeo. Bio je oženjen sestrom bosanskog bana Kulina. To su bili poslednji trenuci prisustva Vizentije u Beogradu. Najstariji Nemanjin sin Vukan dobio je na upravu Zetu s Trebinjem. 36 . Na saboru je vođena istraga o jeresi koja se pojavila u zemlji. Umesto vazalne zavisnosti namanja je ostvario nezavisnost svoje zemlje. a zatim prema Beogradu. danas crkva u Čačku. kao ni ishod događaja. Raški episkopi Jevtimije i Kalinik bili su izvanredno uticajne ličnosti. Braničevu i Nišu. napustio je miroljubivu politiku prema Vizantiji. pominje se u predelima oko Zapadne Morave. svojim tastom. U Beogradu se Isak II maja 1190. U Zahumlju je vladao Nemanjin brat knez Miroslav do 1190. Stvorena je velika države. bilo je najviše što je Isak II još mogao da iznudi. Bili su to bogumili. prema kojoj je Vizantija i dalje gajila nepoverenje. Bilo je predviđeno da se nemanjin sin Stefan oženi sinovicom cara Isaka II Anđela. anjihova imovina je popaljena ili razdeljena.učestvovao car Isak II. U očima savremenika ogromno je porastao ugled Nemanjića. Posle bitke na Moravi vizantijski car se uputio prema Nišu. Car Isak obratio se pismeno i papi Celestinu III i kralju Beli III sa zahtevom da se pokrenuta ofanziva okonča. braća i sinovi Nemanjini. koji su imali podršku nekih velikaša. a zna se da je držao i Toplicu i Hvosno. a diplomatskim putem je nastojala da zaustavi napredovanje Ugara. Pred kraj svoje vladavine. u nameri da osnaži veze dve države. Na čelu države nalazio se veliki župan. Na udaru ugarske ekspanzije našli su se i Srbi i Vizantija. Pod vlašću Nemanje našle su se teritorije od jadranskog mora do doline Morave. Mahom su rasterani. Na saboru je doneta odluka da se jeretici prognaju i kazne. Podigao je manastir Gradac. Stefan Nemanja je prvi put ratovao na severnim granicama svoje države. Episkopija u Rasu postala je versko središte zemlje. Unutrašnje uređenje. sastao sa ugarskim kralje. Bilo je to veliko priznanje za Srbiju. Knez Miroslav je držao i jedano deo Polimlja i u današnjem Bijelom Polju podigao manastir Apostola Petra i Pavla i obdario ga posedima. Privremeno obnavljanje njene vlasti u Beogradu. Ugarski kralj Bela III. Drugi nemanjin brat Stracimir. Nije poznato poprište tadašnjih borbiu. a zatim najmlađi Nemanjin sin Rastko pre no što se povukao u Svetu Goru. tast cara Isaka II.

koja je postala monahinja Anastasija. Nije sličajno ktitorska delatnost Nemanjina u srpskim biografijama navedena kao razlog spora između Nemanje i njegove braće. idealno mesto monaha podvižnika. Odatle je pošao u Svetou Goru. Nemanje je istovremeno objavio da na svoje mesto postavlja svoga sina Stefana. Vladavina Stefana Nemanje završila se prevermenim dobrovoljnim povlačenjem sa prestola. Sam Nemanja je poklonio sela i Valhe u prirenskom kraju. 37 . kome su prisustvovali porodica. opustošen od gusara. Njih dvojica uživali su izuzetnu pažnju svetogorski monaha. vlastela velika i mala. Nemanja se vlasti odrekao na saboru 1196. a u koju će se posle njega povlačiti i drugi istaknuti članovi hilandarskog bratstva. svojoj zadužbini koju je podigao dve decenije ranije. Sveti Simeon. na šta su svi prisutni izrazili žaljenje i tugu. a i tokom čitavog života. ali se nisu protivili njegovoj odluci. Preuzeo je obavezu da će obnoviti manastir. Taj manastir sa zemljištem izmolio je Sava od cara Aleksija III prilikom jedne svoje misije u Carigradu. Hilanadar je izuzet iz vlasti Vatopeda i predat Simeonu i Savi da njegovu obnovu privedu kraju. Povlačenje sa prestola. raški episkop Kalinik. Simeon i Sava su došli na misoa da osnuju srpski manastir na Atosu. gde je kasnije sam živeo. gde srpski vladari nisu imali vlast. vojvode. Za izdržavanje monaške zajdenice bili su potrebni i posedi u Svetoj Gori ili neposrednoj blizini. U toku radova . Posle povlačenja sa prestola Nemanja se zamonašio i dobio ime Simeon. vojnici. na podsticaj prota Svete Gore. Zajedno sa njim se zamonašila i njegova žena Ana . Simeon se pridružio svome sinu Savi u manastiru Vatopedu i zajedno s njim obišao najuglednije svetogorske manastire. kneževi.Stefan Nemanja je celog života tesno sarađivao sa crkvom. koji je bio potčinjen Vatopedu. U Kareji je Sava kupio vinograd i podigao pirg sa ćelijom za isposnike. februara 1199. U obnavljanu Hilandara punu materijalnu podršku je pružio veliki župpan Stefan Nemanjić. Kao monah u dubokoj starosti prvo utočište je našao u manastiru Studenici. Sava je uspeo da dobije od vizantijskog cara razrušeni manastir Zig s posedima na samoj granici. odabrao manastir Hilandar. Nemanja je saopštio da želi da se posveti monaškom životu. gde su Simeon i Sava živeli kao monasi. ožaljen od monaha Hilandara i cele Svete Gore. Podrška crkve ogromno mu je pomogla u borbi za velikožupanski presto. Simeon je posle putovanje po Svetoj Gori. Simeon Nemanja doživeo je da vidi dovršenje svoga dela. Umro je 13.

Stefan je podržavao hercega Abdriju. 38 . ćerkom Aleksija Anđela. Stefanu je Nemanja naložio da vladajući zemljom drži brata u počasti i da ga ne uvredi. Stefan Nemanja je za svoga naslednika odredio srednjeg sina Stefana. Srednji sin Stefana Nemanje i Ane. koji su olakšali ugrasko nadiranje. Otvorena neprijateljstva između Ugarske i Srbije izbila su u proleće 1198. a njegov suparnik Petar je tražio pomoć po Ugarskoj. Vukan je bio više orijentisan prema katoličkim zemljama Zapada. Pitanje je koji su motivi naveli Stefana nemanju da se povuče sa prestola. u vidu visoke titule sevastokratora. Beograd je pao u ugarske ruke. koje je. Vladao je od 1195. u vreme kad je njegov brat Isak II bio na vizantijskom prestolu. Ugarski kralj je hteo da osvoji vizantijske gradove na putu za Carigrad. što mu je davalo pravo na visoko dvorsko dostojanstvo. Stefan je bio oženjen Jevdokijom. Ubrzo posle nemanjinog povlačenja. Došlo je do promene zgarsko-vizantijske granice. U jednoj svojoj povelji hvalio se da je pobedio Rašku i Hum. Srbija se sa Ugarskom graničila kod reka Cetine i Neretve (Hum i Krajina). Starijem Vukanu dao je na upravo Zetu i obavezao ga da bude poslušan i da se povinuje bratu koji je došao na presto. a Stefan je postao carev zet. Prve godine vladavine. do 1228. od Aleksija III (1195 – 1203) i dobio. Tu je herceg Andrija napao državu Stefana Nemanjića. Ta odluka je bila povezana s tadašnjim odnosom srpske države prema Vizantiji. Tako je Stefan nemanjić u trenutku dolaska na presto imao podršku Vizantije. a nasledili su ga sinovi Emerik kao ugarski kralj i Andrija kao herceg Dalmacije i Hrvatske. U Humu su izbili unutrašnji nemiri među potomcima kneza Miroslava. Dok je Stefan bio tesno povezan s Vizantijom. Rođen oko 1165. Aleksije je postao car. Prevratom 1195. umro je njegov nekadašnji saveznik Bela III. Nasledio je svoga oca posle Nemanjinog iznenadnog povlačenja 1196.Stefan Prvovenčani Dolazak na vlast.

Tražio je od pape i legate koji će prisustvovati crkvenom saboru. Inoćentije III je odredio legata koji je imao da obavio krunisanje. Vukan je stupio u vezu sa papom Inočentijem III jer su ga s katoličkom crkvom spajali primorski gradovi kojima je vladao. Vukan je od poape zatražio kraljevske znake. I jedni i drugi su se žalili papi.Stefanovi odnosi sa papstvom. koja je uz imena ugarskih vladara ponavljana vekovima. Dubrovnik je uspeo da potčini episkopije u Ulcinju i Drivastu. Vukana uzdizanje je skupo koštalo. Kao vladar Srbije Vukan je nosio titulu velikog župana. koja je preko njegove teritorije otišla u Drač a odatle u Carigrad. koja je trpela poraze i nezardživo opadala. Vukan se udružio sa ugarskim kraljem Emerikom i napao svoga brata. iako je nosio kraljevsku titulu od početka.a supružnici su se optuživali zbog neverstva. Čak je tvrdio da je u srodstvu sa Inoćentijem III i predstavljao se kao zaštitnik katoličke crkve . a održan je Barski sinod na kome se raspravljalo o uobičajenim stvarima (simonija i celibat). Vukanovi odnosi sa papstvom. sve do 1918. Vukan je nastojao da obezbedi jurisdikciono područje Barske arhiepiskopije. Očekivao je da će krunisanjem dobiti kraljevski rang među vladarim i da će na taj način i formalno biti sankcionisana samostalnost izvojevana u dotadanjim političkim borbama. Brak nije bio skladan. Zato je Vukan uputio prekore bratu i primio snahu. kada se Stefan razveo od svoje žene Jevdokije. Stvari su se ipak razvijale po Vukanovoj želji: barski arhiepiskop je dobio palij. Braća su se postepeno razilazila. Znaci raskida primetni su 1200/01. Tako je Barska arheipiskopija postigla pobedu. Vukan preuzima vlast. Pošto je izgubio oslonac u Vizantiji. Kralj Emerik je intervenciju naplatio stavljanjem srpske zemlje pod svoju vlast. a ugarski kralj se kod pape zalagao da Vukan bude proglašen za kralja. Stefan se trazveo od žene iako se njegov tast Aleksije III nalazio u teškoj situaciji. ali je plan ostao neostvaren zbog protivljenja ugarskog kralja. Tom prilikom je uneo Srbiju u ugarsku kraljevsku titulu. otkako mu je Nemanja poverio na upravu Duklju. Ban Kulin se posle dve decenije odmetnuo od ugarskog kralja. koja je bila u sukobu sa Dubrovačkom arhiepiskopijom. Njegova sestra bila je udata za 39 . Već 1202. Kulin je bio u rodbinskim vezama sa srpskom dinastijom. Stefan se okrenuo papstvu. Ugarski odredi su upali Srbiju i proterali Stefana. Ugarski upad u Srbiju izazvao je reakciju u neposrednom susedstvu. Obratio se molbom moćnom papi Inoćentiju III (1198 – 1216) da mu pošalje kraljevsaku krunu. Sukob Stefana i Vukana.

Stefan i Vukan su zamolili sovga najmlađeg brata Savu . zauzeli Sirmij. Ništa se ne zna o tome kako je Stefan na drugoj strani postepeno uzimao vlast i najzad potpuno zagospodario celom srpskom državom. a Kulin je napao zemlju koja je bila podložna ugarskom kralju i time omeo Emerika da krene u krstaški rat. Marta 1203. Posle Isakovog svrgavanja sporne zemlje sporne zemlje su ostale vezane za bivšu caricu i njene rođake. Pape je poslao svoje legate da izvide situaciju. koja se udala za cara Isaka II Anđela. Sava je očeve mošti preneo u Srbiju. Ti gradovi privlačili su i Bugare. Papa je sada privoleo Emerika da raspusti vojsku pripremljenu za pohod protiv Kalojana. započeo prepisku s Inoćentijem III. papa je naložio kaločkom arhiepiskopu da ode u Sarbiju i Vukana i episkope razreži obaveze pokoravanja carigradskom patrijarhu. Kasnije su ih prepustili Vizantiji kao miraz uz Margaritu. Beograd i Braničevo. u to vreme Inoćentije i Emerik još vode prepisku o Vukanovom krunisanju. tražeći da bude krunisan carskom krunom. ili početkom 1205. jer ga je Vukan optuživao kod pape da štiti jeretike.kneza Miroslava Humskog. Vukanov polžaj je uzdrmalo ugarsko-bugarsko neprijateljstvo. Emerik je 1203. bio zauzet ratom protiv češkog kralja. U Hvosnu su Nemanjine relikvije pozdravili Stefan i Vukan sa sveštenstvom i plemstvom. kćer Bele III. Iz groba monaha Simeona počelo je u međuvremenu na čudesan način da teče mirisno ulje (miro). Papa je 1203. Kalojanov pohod nije ukolnio Vukana sa vlasti. kako se zavetovao. što se smatralo znakom posebne Božje milosti i posvećenje pokojnika. ali je stvorio uslove da sa Stefan otpočne sa borbom za vlast. Sava je njegovo telo našao očuvano. Uzrok sukoba bili su vizantijski gradovi na Dunavu i Moravi. Kalojana je u Trnovu za kralja krunisao papski legat. Borbe su verovatno okončane krajem 1204. Vukan nije bio uklonjen s vlasti ni 1204. što je takođe tumačeno kao čudo. S jeseni 1204. pa je pretio sukob između njih i Mađara. Ugri su 1183. savetovao Kalojanu da sklopi mir sa Vukanom da ne bi zbog njihove nesloge stradale njihove zemlje. a Kalojan je zaposeo Niš. Izmirenje Stefana i Vukana. da mošti njihovog oca prenese u Srbiju. Stefan je postao veliki župan i vladar cele države. Kumani su tada odveli mnogo srpskih zarobljenika. sestru kasnijeg kralja Emerika. S Vukanom je bio u rđavim odnosima. a Vukan knez saudeonom oblašću. Povratak Stefana na vlast. što je Kalojan iskoristio da sa svojom vjskom. Mošti su 40 . upadne u saporne olblasti i napadne i opustoši Srbiju. ojačanom odredima Kumana. Bugarski vladar Kalojan (1197 – 1207) je još 1200. koji je živeo kao jeromonah u Hilandaru. S grupom hilandarskh monaha. Stefanov povratak na presto obično sa povezuje sa ovim bugarskim napadom.

ubrzo je počeo da menja stav i kuje planove o saradnji sa epirskim vladarem Mihajlom I Anđelom (1205 – 1214) i sa carem Borilom. oženo Anom. u gradu Proseku. Taj događaj uticao je na sudbinu Srbije i Bugarske. Kada je Srbija kasnije počela da se približava Vizantiji. koji su bili upereni protiv Stefana Nemanjića. Ubrzo psle pregovora strez je ubijen u Proseku -1212. Čak mu je pomogao da se učvrsti u centralnoj Makedoniji. Slom Vizantije. Teodosije u žitiju svetog Save ističeda je Sava na saboru u manastiru Žiči krunisao Stefana Nemanjića za kralja. upućuje izaslanike papi Honoriju III. a njegove posede prigrabio je bugarski car Boril. Morao je da napusti Bugarsku i pređe kod Stefana Nemanjića. Stefan Nemanjić 1217. Car Boril trzio je od Stefana da mu izruči opasnog Streza. njegov bliski rođak. Međutim.Ovoga puta papa mu je izašao u susret i preko posebnog legata poslao mu kraljevski venac. Četvrti krstaški pohod skrenuo je sa svog puta. a monah Simeon je postao prvi srpski svetitelj. ali ovaj na to nije pristao. Sava je poslao u Rim svoga učenika Metodija da traži papski blagoslov za Srbiju i kraljevski venac za Stefana Nemanjića. i Strez je ostao stefanov neprijatelj.na svečan način prenete u manastir Studenicu. tražeći ponovo kraljevsku krunu. Sava i Stefan su se tom prilikom pozivali na stare tradicije kraljevstva u duklji. ali ni Savina diplomatsa veština nije urodila plodom. Na njegovim temeljima je obrazovano Latinsko carstvo. Stefan je odlučio da se približi Veneciji. srušena unepovrat katastrofom 1204. On je predstavljao opasnost za centralnu vlast u Trnovu. Stefanova orjentacija prema Veneciji. Vizantija više nije mogla da zastupa i brani stara univerzalistička shvatanja. Stefan se 1207/08. Kraljevsko krunisanje. ostavivši mu sina Uroša. krstaši su zauzeli Carigrad. Ana dandolo je umrla pre kraljevskog krunisanja Stefana Nemanjica 1217. Čak ni posle 1261. Iznenadno ubistvo cara Kalojana pod zidinama Soluna (oktobra 1207) izazvalo je unutrašnje nemire u Trnovskoj Bugarskoj. unukom dužda Enrika Dandola. Stefanu Nemanjiću ukazala se prilika da proširi svoj uticaj duž doline Vardara. Sukob sa Strezom. Njegova nova supruga trebalo je da potiče iz vladarske porodice mletačkih duždeva. Stefan je pokušao da pregovorima umiri Streza. Po domentijan. Protiv novog bugarskog cara Borila (1207 – 1218) istupio je boljar Strez. U početku je priznavao vrhovnu vlast srpskog velikog župana. 41 . Po savetu nove supruge odlučio je da se odrekne istočne šizme i priđe katiličkoj veri. Poslao mu je brata Savu. trebalo je opovrći činjenicu da kraljevska kruna potiče sa Zapada. Vizantijsko carstvo je srušeno. Aprila 1204.

koji je nastojao da izbriše svaki trag samostalnosti te oblasti u okvirima države Nemanjića. koja je za srednjeovekovne pojmove bila neodvojiva od crkvene nezavisnosti. Pre svih Mlečani i susedna epirska država dinastije Anđela. Sava Nemanjić je pošao u Nikeju da od tamošnjeg cara i patrijarha izdejstvuje nezavisnost srpske crkve (1219). Mitropolit grada ga je srdačno primio. On je svoju ćerku Komneniju udao za Dimitrija. Posle smrti kneza Miroslava u Humu nastaju nemiri tokom kojih velikaši proteruju Miroslavljevu udovicu s maloletnim sinom Andrijom. Zeta s Trebinjem data na upravu Stefanovom najstarijem sinu Radoslavu. Posle Dimitrijeve smrti 1216. a Stonsko primorje i Popovo dao na upravu mladom Andriji. a vlast predaju knezu Petru. Ovi događaji su se zbili oko 1216. iz koga se vratio tek krajem 1218. Srpski vladar morao je da interveniše. Stefan Nemanjić je želeo d nastavi širenje prema Alabniji. Knez Petar se neprijateljski držao prema Stefanu. Stefan je u Ugarsku poslao svoga brata Savu. Time je srpski kralj želeo jasno da odredi faktički nezavisan položaj prema ostacima vizantijskog carstva. gospodara grada Kroje. Njegova akcija protiv Srbije usledila je 1220. koji je pod nepoznatim okolnostima odvratio kralja Andriju II od rata protiv Srbije. koji je bio pod latinskom vlašću. Posle krunisanja Stefana Prvovenčanog ugarski kralj je odlučio da napadne Srbiju. Taj čin značio je postepeno približavanje Stefana Prvovenčanog zemljama na istoku. što je doslovan prevod vizantijskog carskog epiteta “avtokrator”. možda Miroslavljevom sinu iz prvog braka. Radoslav ipak nije bio vladar zete u vreme Stefana Prvovenčanog. Stefan uspostavlja prijateljske i rodbinske veze sa albanskim velikašima. Petar se morao povući prema severu i zadovoljiti teritorijom od Neretve do Cetine. Autokefalnost crkve. zapadne političke orjentacije srpske države. Kraljevska kruna dobijena iz Rima donela je Srbiji političku nezavisnost. Zauzeo je južne delove Huma.Kraljevska kruna doneta iz Rima bila je rezultat nove. koji je njome upravljao još za očeva života. Situacija na jugozapadu zemlje. koji nezadovoljan napušta zemlju i odlazi u Svetu Goru. U vreme Stefanovog krunisanja ugarski kralj Andrija II je bio u krstaškom ratu. Prozapadna politika izazvala je opoziciju i protivljenje Save. Komnenija se udala za njegovog rođaka Grigorija Kamonu. Kao novorukopoloženi srpski arhiepiskop Sava sa zadržao u Solunu. Sukob sa Ugarskom. ali je on i dalje održavao veze sa Zapadom. Posle kraljesvkog krunisanja u titulaturi Stefana Prvovenčanog stoji epitet “samodržac”. Imao je uspeha u ratu. ali su tu i neke druge države imale svoje interese. 42 . a Sava je manastiru Filokalu darovao dve velike ikone.

I u Stonu je osnovana episkopija u koju Sava dovodi svoga učenika Ilariona. Barska je dobila prednost. Ti planovi nisu uspeli. Teodor I Anđeo kreće 1214. Sukob i saradnja sa Epirskom državom. iskoristivši Stefanovu zauzetost na drugim stranama. Mihailo I je iznenada ubijen 1214. Zauzeo je Skoplje 1220. Planirao je da sruši latinsku vlast u carigradu. Mihailo I Anđeo je osvojio Drač i krenuo na sever prema Skadru. Teodor I osvaja Solun krajem 1224. Vlast u Epiru preuzeo je Mihailov brat Teodor I Anđeo (1214 – 1230) vladar s velikim planovima i ambicijama. Sava je tada osnovao pravoslavnu episkopiju na Prevlaci. Makedoniju i Trakiju. tako da su joj sada bile potčinjene sve katoličke crkve na teritoriji srpske države. ćerkom solunskog cara. nameravao da svoga sina Radoslava oženi ćerkom Mihaila I. bio oženjen sestrom Stefana Nemanjića. Teodorov brat Manojlo je još oko 1216. a zatim je pokušao da se oženi nezakonitom Mihailovom ćerkom Marijom. što je Stefan odmah iskoristio i ponovo poseo Skadar. Stefanu Prvovenčanom je bilu u interesu da dalje razvija dobre odnose sa novim solunskim carem. 43 . ali nije uspeo.Osvajanje Zete i Primorja uvuklo je Nemanjiće u stari spor Barske i Dubrovačke arhiepiskopije oko crkvene jurisdikcije nad ovim teritorijama. u osvajačke pohode. ali mu je ta planove sputavao bugarski car Jovan II Asen (1218 – 1241). jer su nesuženi suprunici bili u bliskom srodstvu. a pre svega svaranje novih episkopija. Taj događaj proslavio je uzimanjem carske krune. raspravljalo se os poru ovih arhiepiskopija. po povratku u Srbiju očekivao značajan zadatak stvaranja domaće crkvene organizacije. prva pravoslavna monaška obitelj u primorju srpske države. Osvojio je Skadar od Srba 1214. Stefan je pokušao da pregovorima privoli Mihaila da vrati Skadar. a crkveni zakoni takav brak nisu dozvoljavali. Na saboru u Lateranu 1215. Odnosi između Anđela i Stefana Nemanjića ubrzo su se sredili. Zauzima Tesaliju. koji je bio u srpskim rukama. jer je Teodor imao planove vezane za Solun i Carigrad. Stefan je 1216. gde se nalazio manastir Svetog Arhanđela. Odlučio je da najstarijeg sina Radoslava oženi Anom. On je takođe imao univerzalističke pretenzije da sruši latinsko-carigradsko carstvo i osbuje novo slovensko-grčko. Venčanje je obavljeno 1219/20. kao i oblasti prema srpskoj državi. Bugarski car je bio opasan sused i za srpsku državu. Zahvaljujući Stefanovoj prozapadnoj politici poboljšao se položaj Barske dijeceze. Arhiepiskopa Savu je 1219. Interesi epirskih vladara i Stefana prvovenčanog ukrštali su se u Albaniji. koje bi zamenilo staru Vizantiju.

Sava napušta Srbiju i polazi na dugo putovanje po Istoku. a i negodovanje arhiepiskopa Save. ćerke cara Aleksija III. O njegovoj vladavini ima malo podataka. koji je bio nadležan za rešavanje kanonskih pitanja. Majka mu je bila Grkinja (Jevdokija Anđeo). On se obraćao ohridskom arhiepiskopu Dimitriju Homatijanu (1216 – 1235) povodom nekih kanonskih pitanja. Otac ga je još za života odredio za naslednika. bez potresa je preuzeo presto. jer je Radoslav time zaobišao poglavara samostalne srpske crkve. U svečanoj intitulaciji Žičke povelje iz 1220. crkvenom centru zapadnogrčkog sveta. Još za očeva života Radoslav je kao prvorođeni sin određen za naslednika. kako je to bilo pre sticanja nezavisnosti 1219. Obraćanje srpskog kralja Dimitriju Homatijanu predstavljalo je opasan presedan u crkvenoj politici srpske države. 44 . Posle smrti Stefanove 1228. To mu je omogućilo da posle Stefanove iznenadne smrti septembra 1228. Radoslav i Vladislav Radoslavljev dolazak na vlast. Vladao je kratko od 1228. Radoslav je želeo da se približi i Ohridskoj arhiepiskopiji. Vizantinofilska politika kralja Radoslava prožimala je ceo politički život tadašnje srpske države. Radoslav je spomenut kao očev naslednik. njegovog vezivanja za grčki svet. bez potresa nasledi presto. Ovakvo stanje izazvalo je uznemirenje u srpskoj crkvi. Nezadovoljan ovakvim postupkom. ćerka Teodora I Anđela. Bio je pod velikim uticajem Grka u svojoj okolini. Grčki uticaji. što pokazuje da je još za vlade Stefana Prvovenčanog stvarno dobio položaj savladara. Takav korak je mogao dovesti do promena statusa srpske arhiepiskopije koja bi izgubila samostalnost i došla pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije. do 1233. kao i žena Ana. Radoslav je sin Stefana Prvovenčanog i Jevdokije Anđeo. kraljevog strica. Arhiepiskop Sava ga je u Žiči krunisao kraljevskim vencem. Radoslav je bio odgajan u duhu vizantijskih tradicija.Naslednik. arhiepiskopa Savu. Ispunjena je trzavicama koje su bile posledica njegove potpune političke preorijentacije. Sačuvano je jedno Homatijanovo pismo u kome on odgovara na kraljeva pitanja. Preuzeo je vizantijsko carsko prezime Duka.

Radoslav obećava Dubrovačkoj opštini vrlo široke povlastice ako ponovo preuzme vlast u Srbiji. Do odlučujućeg sukoba je došlo na Klokotnici. U samoj zemlji moglo se lakše ispoljiti nezadovoljstvo progrčkom politikom kralja Radoslava. zatim u Nikeji kod cara Jovana III Vataca. Moralo je doći do obračuna dvojice tada najmoćnijih vladara istočnopravoslavnog sveta. Radoslav se nije dugo zadržao u Dubrovniku. nezadovoljna politikom države. u aprilu 1230. Porazom Teodora I. Nagla promena u odnosima političkih snaga na Balkanskom poluostrvu uticala je na prilike u državi Nemanjića. već je krenuo prema jugu i na tom putu stigao u Drač. koji se završio katastrofalnim porazom Teodora I Anđela. Glavna prepreka na putu Teodora I do carigradskog prestola bio je trnovski car Jovan II Asen (1216 – 1241). Radoslav je izgubio oslonac u svojoj vlasti. Car Jovan II Asen je zauzeo prostrane i bogate oblasti (Trakiju. izdao povelju Republici. gde je 4. Taj poraz je imao dalekosežne posledice po državu Anđela. Arhiepiskop Sava u prvom času nije bio saglasan sa tom promenom. pritoci Marice. Radoslav je odlučio da se vrati u Srbiju. Vladislav se na vlasti održao od 1234. zbacuje kralja Radoslava i dovodi mlađeg brata Vladislava. pobunjena vlastela. 45 . koji je čak nameravao da ubije Radoslava. Novi kralj Vladislav dobio je vlast od vlastele koja je bila nezadovoljna politikom njegovog brata Radoslava. Zahvalan zbog ukazanog gostoprimstva. ali je kasnije ipak prihvatio da kruniše Vladislava. i na kraju se preko Soluna vraća u Srbiju. grčkog ili bugarskog. U kasnu jesen 1233. Taj obračun je trebao da reši koji će od njih dvojice preuzeti dalju borbu za rušenje latinske vlasti u Carigradu i ponovno stvaranje univerzalnog carstva. Makedoniju i Albaniju) koje su ranije pripadale solunskom caru. Rat Epira i Bugarske. do 1243. koji je takođe planirao zauzimanje Carigrada i formiranje bugarsko-grčkog carstva. gde ga je stric Sava zamonašio pod imenom Jovan. Radoslav je kao zet solunskog cara Teodora I Anđela uživao njegovu neospornu podršku. Supruga Ana je stupila u pregovore s komandantom grada. Zbačeni kralj Radoslav se sa suprugom Anom našao u Dubrovnku. Smena na prestolu. februara 1234. nekim Frankom. Vladislav. Bivši kralj je sahranjen u manastiru Studenici. Tako je bugarski car postao odlučujući činilac u političkim zbivanjima grčko-slovenskog sveta. a i jedini koji je mogao da sruši latinsku vlast u Carigradu.Boravi u Palestini.

Promena orijentacije. Smatrao je da će tako ojačati svoj položaj prema susedima. a za naslednika je odredio učenika Arsenija. Kralj Vladislav i Dubrovčani su zaključili nov ugovor na srpskom i latinskom jeziku. Pregovori nisu tekli bez teškoća. Vladislav je izveo preokret u spoljnoj politici. te je on umro u Trnovu 14. Novi arhiepiskop. Početkom vladavine kralja Vladislava pokvarili su se odnosi Srbije sa Dubrovnikom. Dubrovčani su pružili utočište zbačenom kralju Radoslavu i pokušali su da od njega dobiju široke povlastice ako se bude vratio na srpski presto. U svakom slučaju Vladislav se u potpunosti u svojoj politici oslanjao na Bugarsku. Stanje na jugozapadu. Aleksandriji i na Sinaju. Sava je boravio u Palestini. tako da je Vladislav tek posle dužeg boravka u Trnovu uspeo da ostvari željeni cilj. Sava se zahvalio na polojažju arhiepiskopa. a Vladislavu zbog nedostatka flote. Posle bitke kod Klokotnice bugarski car proširio je svoju vlast i na račun srpskih teritorija. tastu kralja Vladislava. jer Sava posle dužeg upravljanja crkvom odlučuje da napusti položaj arhiepiskopa. Posle bitke kod Klokotnice Jovan II Asen postao je najmoćniji vladar pravoslavnog sveta. zamenjen je bugarskim uticajem. januara 1236. Kralj Vladislav je 1237. Zdravlje ostarelog Nemanjića bilo je popustilo. Na saboru u Žiči. a zatim je preko primorskih oblasti krenuo na još jedno putovanje po Istoku (1235 – 1236). Obostrani interesi su doveli do pregovora 1234/35. Vlastela i kralj su nameravali da steknu oslonac u Trnovskom carstvu. manastiru Mileševi. a sahranjen je u trnovskoj crkvi Četrdeset mučenika. ćerkom Jovana II Asena. Nekadašnji grčki uticaj iz vremena Radoslava. Sava je ostao neko vreme u Srbiji. lično krenuo u Trnovo da bi se s tastom Jovanom II Asenom dogovorio oko prenosa Savinih moštiju u zemlju. Kralj Vladislav se oženio Beloslavom. U prvim godinama vladavine kralja Vladislava dolazi do promene u vrhu Srpske arhiepiskopije. a kralj Vladislav je Dubrovčanima obnovio stare i dodelio neke nove 46 . koji se već nalazio uz svoga učitelja. gde je prijateljski dočekan. ali u izvorima nema podataka o vrhovnoj vlasti Bugarske nad Srbijom. pogoršanje odnosa nije odgovaralo nijednoj od dve susedne strane: Dubrovčanima zbog trgovine u Srbiji. Međutim. a zatim je preko Nikeje stigao u Trnovo u posetu caru Jovanu II Asenu. Pretpostavlja se da mu je kralj Vladislav priznavao vrhovnu vlast. Dubrovčani nisu smeli na svojoj teritoriji pripremati akcije protiv srpske države. Savine mošti svečano su prenete i sahranjene u kraljevskoj zadužbini.

što je iskoristio da se zbliži s gradom Splitom. Kolomana je pohvalio papa Grgur IX.povlastice. Bela IV se sklonio u Zadar. Na Cetini je Vladislav 23. sinu Miroslava Humskog. koji su u proleće 1241. Preko Srbije i Bugarske vratili su se ka donjem Dunavu. Kralj se s vojskom našao na reci Cetini. u pohod protiv jeretika patarena u Bosni i svoju uspešnu akciju je proširio i na susedni Hum. 47 . I pored formalnog izmirenja odnosi Srbije i Dubrovnika nisu bili srdačni zbog starog spora između Dubrovačke i Barske arhiepiskopije. juna 1237. Vlastela je iskoristila nezadovoljstvo stanovništva opustošenih krajeva i u proleće 1243. podigla pobunu protiv kralja Vladislava. protutnjali Balkanskim poluostrvom. Neporedno posle svečanog prenosa Savinih moštiju iz Trnova u manastir Mileševu. jer su osvajački planovi Ugarske bili usereni na ovu oblast. koji je prinuđen da vlast preda najmlađem bratu. kralj Vladislav hita prema Humu da tamošnje posede zaštiti od daljih aspiracija najbližih suseda. Nemiri u zemlji. Goneći ugarskog kralja Belu IV. odnosno na one delove kji su pripadali knezu Toljenu. Herceg Hrvatske Koloman pošao je 1237. Mongoli su opljačkali Kotor. zaključio sa Splitom ugovor o prijateljstvu i savezu u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. Smrću trnovskog cara Jovana II Asena juna 1241. Urošu. preko Bosne i Srbije prodrli su sve do Dalmacije. Kralj Vladislav se morao baviti i Humom. Za uspešan pohod. Njegov položaj u zemlji je oslabio i protiv njega je ustala vlastela nezadovoljna velikim uticajem susedne Bugarske. Svač i Drivast. kralj Vladislav je izgubio moćnog zaštitnika. Pored toga Srbija se našla pod udarom Mongola.

Kao monah Sava boravio je u Starom Rusiku i Vatopedu. Tu je boravio do 1206. ostao u Hilandaru. konstituiše obnovljeni Hilandar kao srpski manastir i ktitorsko nasleđe porodice Nemanjića. Od 1206. Simeonove mošti su smeštene u njegovoj zadužbini Studenici. Sava je u Studenici kao arhimandrit.Sveti Sava Rastko Nemanjić. gde od cara Teodora I Laskarisa (1204 – 1222) i patrijarha Manojla Sarantena Haritopula (1217 – 1222) dobija akt o 48 . Prvi arheipiskop srpski. Sava 1217. ponovo odlazi u Svetu Goru. Simeon Nemanja uz materijalnu pomoć i podršku svog sina. jer se protivio njegovoj prozapadnoj orijentaciji. Iz Svete Gore 1219. Moguće da je zemlju napustio u znak protesta zbog vezivanja za Rim. velikog župana Stefana. Nije poznato da li je učestvovao u Stefanovoj akciji za dobijanje krune iz Rima. Monah Sava. Sava je posle Simeonove smrti 1199. odlazi u Nikeju. gde je 1195. dočekao oca monaha i velikog shimniha Simeona. Sava i Simeon uz pomoć svetogorskih prota i sabora dobiju od cara Aleksija iste godine (juna 1198) hrisovulju kojom se Hilandar stavlja pod upravu Simeona i Save kao potpuno samoupravni. Treći sin Stefana Nemanje. Rastko je ubrzo (oko 1191) napustio taj položaj da bi se zamonašio u Svetoj Gori. Zlatopečatnom poveljom iz druge polovine te godine. zlatopečatni sigilij kojim se opusteli manastirić Hilandar (Helandar) izuzima iz vlasti prota i potčinjava Vatopedu radi obnove. kada je sa očevim moštima pošao u Srbiju da izmiri zavađenu braću Stefana i Vukana. rođen oko 1175. Sava je tražio i dobio od vizantijskog cara Aleksija III Anđela (1195 – 1203). nezavisni manastir. Ali kad Vatoped potom odbije da ustupi Hilandar srbima. Mirenje braće. Simeon i Sava su nastojali do osnuju srpsku obitelj u Svetoj Gori. Otac mu je ostavio na upravu Humsku oblast.

a potom u Solunu. hvostanske. Srpska država se proširila na pordučja koja su bila pod jurisdikcijom grčkih episkopija na jugoistoku i latinskih primorskih episkopija. a pogotovo o njegopvom političkom osamostaljivanju. Na povratku u Srbiju. Ostali deo zemlje bio je pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije i njenih episkopija u Nišu. zetske. Taj akt je ustanovljavao pravo srpskih arhijereja da sami biraju i hirotonišu svog arhiepiskopa. Sava je tu hirotonisao osmoricu svojih sledbenika za episkope novih i starih dijeceza: humske. Nijedna njena dijeceza nije ukinuta niti je u kome sedištu latinskih biskupa namešten koji pravoslavni episkop. Na njoj će se graditi nova srpska arhiepiskopija koja je imala da obuhvati sve zemlje koje su se nalazile u sastavu srpske države. Na jugozapadu primate su imale katoličke arhiepiskopije Splita. Srpska crkva se drugačije odnosila prema grčkim episkopijama na svojoj teritoriji. i 874. Hrišćanstvo je prihvatila samo vladajuća klasa. Tek Savinim delovanjem hristijanizacija zahvata sve slojeve srpskog društva. Iako pokrešten u IX veku za vreme cara Vasilija I Makedonca (867 – 886). Granioca između istočne i zapadne crkve prolazila je sve do XII veka preko srpskih zemalja. Najstarija srpska episkopija podignuta je u Rasu 1020. Rasu i Lipljanu. moravičke. prizrenske i lipljanske. dostojne episkopskog čina. budimljanske. Sedište arhiepiskopije sa sopstvenom dijecezom je smešteno u Žiči. Za prvog srpskog arhiepiskopa. 49 . njihova zamena hrišćanskim kultom tekla je suviše sporo. Iz Hilandara je Sava poveo u Srbiju monahe. Sedište humske episkopije bilo je u Stonu. kao i mitropolije u Draču. Sva trojica grčkih episkopa – raški. koje je namenio budućim novim srpskim episkopijama. bez ikakvog učešća carigradske crkve i vizantijskog cara. Stara paganska verovanja i kultovi održavali su se i dalje. prizrenski i lipljanski. topličke. car i patrijarh imenuju i hirotonišu Savu. gde je kao gost solunskog mitropolita Konstantina Mesopotamita boravio u manastiru Filokalu. Sava je sastavio Krmčiju knjigu – Nomokanon. prikupljajući sve što mu je bilo potrebno za organizovanje samostalne crkve. na Cveti 1219. Katolička crkva je zadržala svoj položaj. U takvim uslovima nije moglo biti govora o potpunoj hristijanizaciji naroda. dabarske. Za vreme boravka u Solunu 1220. Sava je morao da suzbije njihove uticaje pa je pristupio osnivanju novih srpskih episkopija. Sava se zadržao najpre u Hilandaru. srpski narod nije bio obuhvaćen jedinstvenom crkvenom organizacijom. Crkvena organizacija. a zetske na Prevlaci. Dubrovnika i Bara. raške.autokefalnosti srpske crkve. Prizrenu. Srpska crkva nije vršila pritisak na latinsku crkvu u primorskim krajevima. između 867. dok je velika većina prostog naroda ostala verna starim tradicijama.

Radoslav je bio pod jakim grčkim uticajem. na čijem čelu je stajao Dimitrije Homatijan (1216 – 1235). i na kraju se preko Soluna vraća u Srbiju. Homatijanovi prosteti nisu imali nikakvog odjeka: Sava se nije branio niti je odustao od svoje politike odlučnog potiskivanja ohridske grčke sfere iz srpske države. Aleksandrije i Antiohije. bila je ugrožena helenizacijom. Sukob sa Ohridskom arhiepiskopijom. Oslobađanje srpskog sveštenstva na tom području bio je jedan od glavnih uslova za društveno. Dimitrije Homatijan ponovo ističe nekanoničnost uzdizanja srpske crkve u rang autokefalne arhiepiskopije i Savine hirotonije za arhiepiskopa. kraljevog strica. Pod uticajem svoje žene Radoslav se poziva na autoritet Ohrida u i njegovog arhiepiskopa Homatijana u nekim liturgičkim pitanjima. ekonomsko i političko integrisanje ovih krajeva unutar srpske države. milom ili silom. a i negodovanje arhiepiskopa Save. Njegova majka Jevdokija (ćerka Aleksija III Anđela) i njegova žena Ana (ćerka Teodora I Anđela) bile su Grkinje. Međutim. Boravi u Palestini. Homatijan je odgovorio oštrim protestom. Stav Ohrida je pri tom bio potpuno ignorisan. Slovenska tradicija. koji je bio nadležan za rešavanje kanonskih pitanja. Na izbor za arhiepiskopa i proterivanje prizrenskog vladike. 1229 1230. kako je to bilo pre sticanja nezavisnosti 1219. Sava je u Žiči krunisao njegovog najstarijeg sina Radoslava. Takva politika dovela je Savu u sukob sa Ohridskom arhiepiskopijom. zamenjeni Srbima. On je isticao pravo svoje crkve u čijoj se oblasti nalaze srpske zemlje (pre svega raška eparhija). sinovac se ubrzo okrenuo protiv Save. Sava je kao autokefalni arhiepiskop priznat i primljen u starim istočnim patrijaršijama Jerusalima. Sukob sa Radoslavom. čiji je glavni eksponent bio grčki episkopat. arhiepiskopa Savu. Posle 1224. Posle smrti kralja Stefana Prvovenčanog 1227. u pismu nikejskom patrijarhu Germanu II povodom njegovih prigovora zbog Homatijanovog krunisanja epirskog vladara Teodora Anđela za Cara u Solunu. zatim u Nikeji kod cara Jovana III Vataca. Sava napušta Srbiju i polazi na dugo putovanje po Istoku. Takav korak je mogao dovesti do promena statusa srpske arhiepiskopije koja bi izgubila samostalnost i došla pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije. upravo u tim. Putovanje je trebalo da zadovolji ne 50 . Obraćanje srpskog kralja Dimitriju Homatijanu predstavljalo je opasan presedan u crkvenoj politici srpske države jer je Radoslav time zaobišao poglavara samostalne srpske crkve. Ovakvo stanje izazvalo je uznemirenje u srpskoj crkvi. jugoistočnim krajevima Srbije.bili su odmah. Nezadovoljan ovakvim postupkom. Sačuvano je jedno Homatijanovo pismo u kome on odgovara na kraljeva pitanja.

januara 1236. Pregovori nisu tekli bez teškoća. Sa ovom kodifikacijom vizantijskog prava Srbija već početkom XIII veka dobija kodeks čvrstog pravnog poretka i postaje pravna država. manastiru Mileševi. “po božanskom pravu” i vrhovni zakon države. tako. a za naslednika je odredio učenika Arsenija. jer Sava posle dužeg upravljanja crkvom odlučuje da napusti položaj arhiepiskopa. snabdevenu svim potrebnim zakonima i knjigama. lično krenuo u Trnovo da bi se s tastom Jovanom II Asenom dogovorio oko prenosa Savinih moštiju u zemlju.samo Savinu ličnu duhovnu potrebu. Sava se zahvalio na polojažju arhiepiskopa. a sahranjen je u trnovskoj crkvi Četrdeset mučenika. Nomokanoni su zbornici crkvenog i građanskog prava. Sion). Novi arhiepiskop. cilj svih isihastički orijentisanih monaha. Snabdeveni tumačenjem pravnika. sveštenika i monaha. Sastavljao je tipike (manastirske ustave). Sava je ostao neko vreme u Srbiji. konsolidovanu crkvu s dovoljnim brojem episkopa. a u isto vreme. Zdravlje ostarelog Nemanjića bilo je popustilo. tako da je Vladislav tek posle dužeg boravka u Trnovu uspeo da ostvari željeni cilj. da se pokloni svetim mestima. Sava je Nomokanona sastavio 1220. Sava se bavio i književnoiću. Sava je boravio u Palestini. 51 . po povratku iz Nikeje. Sava je za sobom ostavio dobro organizovanu. Preko Nikeje je stigao u Trnovo u posetu caru Jovanu II Asenu. nego i potrebu crkve: uspostavljanjem ličnih odnosa sa jerusalimskim patrijarhom ojačan je autoritet srpske crkve. a zatim je preko primorskih oblasti krenuo na još jedno putovanje po Istoku (1235 – 1236). Sava je obezbedio pravo da podigne srpske manastire u Palestini (Akra. hramova i drugih bogomolja. egipatske pustinjake na Sinaju. Njegovo najznačajnije delo je Nomokanon ili Krmčija knjiga. Savine mošti svečano su prenete i sahranjene u kraljevskoj zadužbini. Kralj Vladislav je 1237. za vreme boravka u Solunu. Sava je. U prvim godinama vladavine kralja Vladislava dolazi do promene u vrhu Srpske arhiepiskopije. Jerusalim. Na saboru u Žiči. gde su prikupljeni i po izvesnom sistemu izloženi carski zakoni i crkveni propisi. gde je prijateljski dočekan. nomokanoni su u Vizantiji dobili svojstvo izvora prava a ne samo pravnog priručnika. posetio Jerusalim i Aleksandriji. te je on umro u trnovu 14. Savino delo. ovakvom kodifikacijom više no bilo čim drugim učinio Srbiju zemljom evropske i mediteranske civilizacije. koji se već nalazio uz svoga učitelja. službe i žitija (svetog Simeona). osnovni pravni kodeks srpske crkve. tastu kralja Vladislava. zatim Antiohiju i Carigrad. sa srazmerno više manastira.

Deo Mongola. Odnosi sa Nikejom. unukom mletačkog dužda Enrika Dandola. Tatari su se preko Srbije. Njegov tast trnovski car Jovan II Asen umro je u junu 1241. vratili u oblasti oko Crnog mora. Nijedan savremeni izvor ne govori o prevratu kojim je s vlasti zbačen kralj Vladislav. Zatim su pošli prema jugu napali Dubrovnik i opustošili okolinu Kotora. U svakom slučaju. do 1276.Uroš I Dolazak na vlast. To su bili razlozi koji su nagnali vlastelu da se pobuni protiv kralja Vladislava. Split i Zadar. sredinom 1243. sin oslepljenog bivšeg solunskog i 52 . Njegova snaha. Napali su Trogir. Ugarska je bila u ruševinama posle mongolskog pohoda. Možda je tome doprineo i pohod Mongola. živela je kao izgnanica u dubrovniku. Bugarska je pod njegovim naslednikom Kalimanom (1241 – 1246) nastradala od Mongola i bila prinuđena da plaća danak. Njegovi potomci nisu igrali značajniju ulogu u političkom životu. na srpskom prestolu bio je Uroš I. Početkom 1242. a na presto doveden mlađi brat Uroš I. progoneći Belu IV. u Dalmaciju. dospeo je 1241. gde se ugarski kralj bio sklonio. Kralj Vladislav je tada izgubio svoj najvažniji oslonac. sin Stefana Pervovenčanog i Ane. takođe. Dubrovački knez se zakleo da kraljica Vladislavljeva neće delovati protiv kralja Uroša I. Svača i Drivasta. žena bivšeg kralja Vladislava. bila oslabljena. Uroš I je vladao od 1243. U prvim godinama Uroševe vladavine došlo je do značajnih promena snaga među grčkim državama. Po Uroševom preuzimanju prestola nezavisnost Srbije bila je manje ugrožena nego u prethodnim decenijama. Jovan. Vizantijsko carstvo je još bilo u izgnanstvu. Bugarska je. koju su opustošili. Vladislav se docnije izmirio sa bratom i živeo više od dve decenije u Srbiji.

o njegovim ratnim akcijama sačuvani izvori veoma retko govore. oktobra. Po dolasku na vlast Uroš I i Dubrovačka republika izmenjali su ugovore u kojima su se zakleli na međusobno prijateljstvo. Dubrovčani su plaćali dva danka srpskom kralju. Veleso.000 perpera i plaćan je svake godine o prazniku svetog Dimitrija 26. Epirski uticaj na Srbiju širio se još samo iz Drača. Prilepom. I zaista. Odnosi sa Dubrovnikom. Velika promena snaga nije ugrozila Srbiju jer je UrošI s Nikejcima bio u prijateljstvu. 53 . odrekao se 1242. Granica je verovatno išla duž Šar-planine i Skopske Crne gore. koji je pripao despotu Mihailu Anđelu.. Zagospodario je Prosekom. Nikejsko carstvo je postalo velika balkanska sila i neposredan sused Uroševe srpske kraljevine. koje se pomutilo tek kasnije. Solunom je zavladao krajem 1246. Skopljem i Velbuždom sa okolinom. Srpski kraljevi su se obavezivali da neće napadati Dubrovnik i da će obezbediti slbodnu trgovinu dubrovačkim trgovcima. Drugi je bio svetodmitarski danak koji je u vreme kralja Uroša I iznosio 2. Republika se zakljinjala da neće kovati planove protiv srpskih vladara. Epircima je na taj način bio presečen put ka osvajanju Carigrada i obnovi Vizantije. Prvi se zvao mogoriš i naplaćivan je od onih koji su imali vinograde van granica Republike. Prodaja soli je bila ograničena na nekoliko trgova: Dubrovnik. i zapoeso bugarske pogranične tvrđave. Ovčim poljem. Kotor. tj.epirskog cara Teodora I Anđela (1204 – 1222). Jovanovog naslednika u Solunu. Ugovori u vidu zakletve sadržali su izjave o prijateljstvu i lojalnosti. Od vremena Stefana Prvovenčanog uobičajilo se da se ugovori obnavljaju prilikom svake promene na srpskom prestolu i promene dubrovačkih knezova. na srpskoj teritoriji. koji su u to vreme dolazili iz Venecije. Dubrovnik se obavezao da će u gradu držati Uroševog carinika čiji je zadatakbio da ubira za srpskog vladara deo prihoda od prodaje soli. Svoje mesto među privilegovanim trgovima Dubrovnik je morao otplaćivati na taj način što je kralju prepuštao deo prihoda ostvaren od prodaje soli njegovim podanicima. Car Jovan III Vatac iskoristio je smrt bugarskog cara Kalimana sredinom 1246. umro despot jovan Anđeo. nikejski car se spremao da ukloni despota Dimitrija. Arhiepiskop Danilo II hvali Uroša I kao miroljubivog vladaoca koga su susedi držali u ljubavi i poštovanju. Drijevo na Neretvii manastir cvetog Srđa na Bojani. za vreme cara Teodora II Laskarisa (1254 – 1258). carskih znakova i zakleo na vernost nikejskom caru Jovanu III Vatacu. Kada je 1244.

i novoj orijentaciji. Ulcinja i Skadra. sklonili iz erdelja. izazivajući dalekosežne zaplete u odnosima između Dubrovnika i srpskog kralja. Dubrovnik je smatrao da Bar nema pravo da bude sedište arhiepiskopije. Sukob Bara i Dubrovnika. već samo episkopije. Bara. One su se borile za jurisdikciju nad većim delom katolika u srpskoj državi. Rogozna. 54 . Venecije. Novo Brdo). Počinju se proizvoditi viškovi za tržište. Nije poznato odakle su Sasi došli u i pod kakvim okolnostima su se doselili u Srbiju.Od Uroševog vremena trgovci iz Primorja počeli su u većem broju odlaziti u Srbiju. Napredak koji su doneli Sasi sastojao se u novoj tehnici koja je omogućavala veću proizvodnju. Sasi su bili u Srbiji pre 1254. bakra i olova. Podsticaj jačem strujanju trgoviinskog prometa između Srbije i gradova u Primorju dala je rudarska proizvodnja. kada se prvi put pominju u jednoj Uroševoj povelji. Jedna je bila Salona. Sasi. koja bi bila potčinjena Dubrovniku. Mogućnost da se u Srbiji nabavi srebro i zatim odnese u druge krajeve gde je imalo veću cenu privlačila je trgovce iz mnogih primorskih gradova: Dubrovnika. Rudarski proizvodi iz Srbije bili su naročito traženi na mediteranskom tržištu. srebra. oko današnjeg Mojkovca. Jačanje privrede. Ne može se utvrditi da li su se Sasi iz Brskova selili u druga rudarska mesta ili su drugi kolonisti koji su pristizali u talasima kasnije otvarali nove rudanike (Trepča. Njima su garantovana prava slobodne trgovine. Ta stara borba rasplamsala se poslednji put za vreme kralja Uroša I. U to vreme je i ugarski kralj Bela IV dovodio u svoju opustošenu zemlju zanatlije i rudare iz nemačkih zemalja. Bar je isticao da je Dubrovnik potčinjen Splitu i da crkvena vlast dubrovačkog episkopa prestaje već na grebenima planina koje okružuju Dubrovnik. Budve. Jedna je da su se u vreme tatarske najezde 1241/42. Kotora. Jezgro im je bilo u Brskovu na Tari. a druga je bila dukljanska. koju je nasledio Split. Druga je mogućnost da ih je kralj Uroš I pozvao i naselio obećavči privilegije i mogućnosti za slobodno delovanje. Postoje dve mogućnosti. koju su započeli nemački rudari. Odnose Bara i Dubrovnika opterećivalo je staro suparništvo njihovih arhiepiskopija. Taj stav su temeljili na činjenici da su u davna vremena postojale dve arhiepiskopije na Jadranu. Trgovci iz Kotora imali su prednost u odnosu na Dubrovčane jer su bili podanici srpskih kraljeva. traženju plemenitih i obojenih metala. koju je nasledila barska arhiepiskopija. Tako su odnosi sa lokalnim stanovništvom postali složeniji.

Njegovi poslanici su 15. on je odlučio da se u roku od šest meseci saslušaju svedočanstva obeju strana. kaločki arhiepiskop je 1246 opet pokrenuo krstaški rat protiv Bosne. Bosanska episkopija je organizovana 1239. Dubrovčani su u maju 1254.Ulcinjski episkop 1242. ako ih osvoji. Iako je ban Matej Ninoslav (1232 – 1250) bio prisiljen 1244. u slučaju da zavlada srpskom kraljevinom. u Dobrovniku sklopili ugovor o savezu. i to uz pristanak gradskih vlasti i kralja Đorđa. vršili ugarski feudalci na podsticaj kaločkog arhiepiskopa i uz podršku ugarskog kralja. Dubrovčanima se ukazala prilika da 1253. spor nije jenjavao. Kriza se zaoštrila 1247. pošto su u Peruđi pred papom izneti glavni argumenti. Progone jeretika su od 1221. sina Vukanovog. sklope savez protiv Uroša. Stanovništvo se otkupilo dankom i sklopljen je mir. Obe strane su iznosile već dobro poznate argumente. je priznao vrhovnu vlast dubrovačkog arhieiskopa. jer su Dubrovčani zbog velikih troškova povukli svoje zastupnike kod pape. ali to nije popravilo stanje u Bosni. potčiniti dubrovačkoj crkvi. Car je preuzeo na sebe niz obaveza u pogledu poštovanja običaja koji su vladali u odnosima između Dubrovnika i srbije. potomka Nemanjinog brata Miroslava. opustošio okolinu Dubrovnika i opsadnim spravama napao grad. 55 . Dubrovački arhieiskop zahtevao je od pape da se prilikom izbora novog barskog arhiepiskopa poštuju prava dubrovačke crkve. da bi dva meseca posle toga on doneo presudu. Bosnu iz vlasti dubrovačkog arhiepiskopa i potčinio je arhiepiskopiji Kaloče u ugarskoj. kada je neko vreme barska arhiepiskopska tolica bila upražnjena. u savez uvukli humskog župana Radoslava. Početkom 1252. Dubrovačku žestinu i upornost snažila je okolnost što je papa Inoćentije IV izuzeo 1247. da daruje velika imanja Bosanskoj biskupiji. Taj isti cilj imao je i bugarski car Mihailo Asen (1246 – 1257). Ambicijama Dubrovnika nanet je težak udarac kada je Inoćentije IV usred spora naimenovao za barskog arhiepiskopa poznatog franjevačkog misionara Jovana de Plano Karpinija. Papa je doneo takvu odluku zbog pasivnosti dubrovačkog arhiepiskopa u borbi protiv jeretika u Bosni. koji je gospodario gradom Ulcinjom. Međutim. Ovakva situacije je odgovarala Baru. Uroš je jula 1252. Potvrdio je proširene granice dubrovačke teritorije i obećao da će primorske gradove. Spor između Bara i Dubrovnika završio se bez formalnog rešenja 1255. Kralj Uroš I bio je na strani Bara. s dalekosežnim ciljem da isteraju njega i sav njegov rod iz kraljevstva. Sukob sa Dubrovnikom i Bugarskom. jula 1253.

Drugi pravac ugarskog pritiska išao je preko Huma. od Vardara do Albanije. Dubrovčani obnovili mir sa srpskim kraljem na osnovu ranijih ugovora i pravnih običaja. umro je nikejski car Jovan III Vatac. te su već u avgustu 1254. Epirskidespot Mihailo II Anđeo.Bugari su. carski namesnik u evropski provincijama. Raspolgalae su vojnim snagama i posadama u tvrđavama i imale su zadatak da brane teritoriju ugarske države i u pogodnom trenutku budu polazna tačka u njenoj ekspanziji. Zarobljen je veći deo vojnika. Posrednik u tim pregovorima je bio Rostislav Mihailovič. 56 . Georgije Arkopolit. Borbe protiv nikejaca počele su u proleće 1257. Razlaz sa Nikejom. Na nikejski presto došao je Jovanov sin Teodor II Laskaris. akcije bugarskog cara nisu uzdrmale Urošev presto. Na presto je 1257. došao Konstantin Tih Asen. koji je bio u sukobu sa carem Teodorom II Laskarisom. osnovao mačvansku banovinu koja je pritiskala srpsku državu. O Uroševoj vlasti nad skopskom oblašću govore samo izvori iz vremena njegovog sina Milutina. načao se u teškom položaju. zet Bele IV a tast Mihaila Asena. pridobio je srpskog kralja da sklope tajni ugovor kojim je Urošu bilo obećano izvesno teritorijalno proširenje. po svoj prilici. opsađen u Prilepu. potčinio prostrane oblasti. dotada pod vlašću Nikeje. gde se župan Radoslav uključio u savez protiv kralja Uroša I. On je isticao svoje srodstvo sa srpskom dinastijom i ubrajao je Nemanju i Savu među svoje pretke. koji se probio do Prilepa. Opasnost od Bugarske smanjila se posle zbacivanja i ubistva cara Mihaila Asena.000 ljudi. U Albaniji je feudalana gospoda prešla na stranu Mihaila Anđela. Zauzeo je Skoplje i predeo severne Makedonije. Preko Kičeva je stigao pod Prilep. On je jedini svedok ovih sukoba. On je bio oslobođen intervencijom Mihaila Paleologa. Borbe su se zatim prenele u Makedoniju. U jesen 1254. Za bana je postavio ruskog kneza Rostislava Mihailoviča. Kralja Uroša I ubrajali su u prijatelje Nikejskog carstva. Srbi su naneli težak poraz gradskoj posadi. On je preduzeo naporne i dugotrajne pohode kojima je povratio izgubljene teritorije i prisilio bugarskog cara na mir 1256. ali nedovoljno pouzdane. preduzeli pohod na Srbiju i prilično duboko prodrli na njenu teritoriju. koji je uspeo da obnovi premoć Nikeje. Njegov nestanak iskoristio je bugarski car Mihailo Asen. gde je kralj Uroš I učestvovao sa 1. mačvanski ban. Banovine su predavane na upravu članovima vladalačke porodice. Međuitm. Kada se povukao Akropolit je ponovo bio opsađen. On je početkom 1255. Bela IV je oko 1254. Ubrzo potom Uroš I je prekinuo saveznitšvo sa Nikejom. Urošev manevarski prostor ograničavali su Ugri.

Tesaliji. Posle dužeg manevrisanja. prisilio latinskog cara na bekstvo i time prekinuo vlast Latina uspostavljenu 1204. Srpski kralj je 12164. juna 1259. Odnosi sa Ugarskom. 57 . Mihailo VIII Paleolog (1259 – 1282) je uputio svoga brata Jovana s jakom vojskom na zapad da nastavi operacije koje je on vodio još za života cara Teodora.U avgustu 1258. odstranio je regente. učestvovao u svadbenim svečanostima Bele. priklještena između obnovljene Vizantije i Ugarske. jedan mikejski odred osvojio je Carigrad. Vojskovođa Mihailo Paleolog. Kralj Uroš I je bio na strani Mihaila Anđela i njegovih zetova. Naslednik je bio maloletan. srednjoj Grčkoj i na Peloponezu. vladar Drača i Mihailov zet. pobeda je pripala Mihailu VIII Paleologu. potisnuo carevog naslednika i do kraja 1258. Od 1262. bio proglašen za cara. počinju sukobi oca i sina Bele IV i Stefana V. umro je u mladim godinama car Teodor II Laskaris. južnoitalijanski kralj Manfred Hoenštaufovac. Restauracija Vizantije. Tada je provti Paleologa organizovana koalicija u koju su ušli: epirski despot Mihailo Anđeo. Srbija se našla u istoj situaciji kao i u XII veku. Srpska i ugarska dinastija bile su rodbinski povezane. Srpski odred je pružio pomoć ugarskom kralju Beli IV u neuspešnom ratu protiv češkog kralja Pšemisla II Otakara. unukom Bele IV. Pobeda u Pelagoniji je obezbedila nikejsku prevlast. U julu 1261. O Uroševom držanju prema tim sukobima nema nikakvih vesti. Viljem Vilarduen. Posle je Uroš I promenio stranu i vratio se u Nikejski tabor. mlađeg sina Bele IV. učestvovali u ratu koji su Ugri vodili protiv češkog kralja Pšemisla II Otakara. Urošev sin Dragutin bio je oženje Katalinom. Događaji su u Nikeji krenuli nepredviđenim tokom. oslanjajući se na plemstvo ozlojeđeno politikom prethodnog cara. Srpbi su 1260. Jovan je uspeo da obnovi vlast Nikejskog carstva sve do Ohrida i Devola. a zatim i krunisan za savladara. Mihailo i njegovi naslednici su trebali još da povrate teritorije u Epiru. Takođe Zapad nije odustajao od obnove latinske vlasti u Carigradu. Obnova Vizantijskog carstva bila je nepotpuna. Bio je to važan korak na putu ka obnovi Vizantijskog carstva. Država je podeljena i mladi Stefan je dobio na upravu istočne oblasti. najmoćniji zapadni feudalac na grčkom tlu i takođe zet epirskog vladara. Verovatno pod uticajem Ugara koji su tih godina tesno sarađivali sa Paleolozima. Tom prilikom Uroš je izgubio nešto pre toga stečene teritorije u Makedoniji. Do sukoba je došlo u ravnici Pelagonije u predelu oko Bitolja. ćerkom njegovog starijeg sina Stefana.

postavljen za mladog kralja i određen za naslednika. kada je Katalinin otac Stefan V. rođena u purpuru. neće biti kraljica već robinja. Sin Jelenine sestre Marije. Urošu je smetala vizantijska pompa i raskoš. Oni su tvrdili da vizantijska princeza. potčinio nekadašnje Manfredove teritorije i obrazovao Albansko kraljevstvo. car je podsećao papu da su srpska i 58 . Pregovori su ipak nastavljeni. Dragutin je kao zet Stefana V. To je dovelo do zbližavanja sa Paleolozima. Mihailo je na to odgovorio potvrdom primata Ohridske arhiepiskopije i time doveo u pitanje autokefalnost srpske i bugarske crkve. posle smrti Bele IV. kako u prljavoj odeći prede vunu.Krajem 1267. Izvesnu ulogu u tom približavanju imala je i kraljica Jelena. Međutim. Beli IV. i Srbija je smatrana za potencijalni plen. postao kralj ceče ugarske države. Odatle su upućeni poslanici u Srbiju da se uvere u uslovima života i redu vladanja. Tek posle ovog poraza i obnavljanja vazalnih obaveza prema Ugarskoj je došlo do sklapanja ranije spomenutog braka između Dragutina i Kataline. kojom je tada upravljao Bela Rostislavljević. Možda je brak sklopljen tek 1270. Nezadovoljan ovakvim razvojem događaja kralj Uroš I je prišao Karlu Anžujskom. došlo je do bitke u kojoj je kralj bio pobeđen i zarobljen. Anselm Šor. Savez sa Karlom Anžujskim. po ugarskom obrascu. uperen protiv Mihaila VIII. Na unionističkom saboru u Lionu. Kada je 1267.. Princeza je sa pratnjom. Dragutinovu ženu. bio je jedan od kapetana novostvorene anžujske države u Albaniji. Susret toga poslanstva sa kraljem Urošem I se neprijatno završio. U Srbiji nisu naišli na red na kakav su navikli pa su smatrali da ta zemlja nema nikakvog reda i udobnosti. u kojoj je bio i carigradski patrijarh stigla u Ber. poslanici su saznali da Milutin neće postati naslednik prestola umesto tobože smrtno bolesnog brata pa su doneli odluku da se odustane od daljeg puta i sklapanja ugovorenog braka. Njegove zastave su odnete u Budim. ogorčenom protivniku Cara Mihaila VIII. Uroš I se odmetnuo od Bele IV i napao Mačvansku banovinu. pošto je 1272. kraljev unuk. sklopljen ugovor i Viterbu između Karla Anžujskog i proteranog latinskog cara Balduina. ili početkom 1268. 1274. Ali nije dobio poseban deo države na upravu. koja je živela u Srbiji. To je dovelo do sukoba Dragutina i Uroša. Karlo je tražio saveznike na Balkanu. koju je Karlo nazivao svojom predragom rođakom. Uroš je zauzeo deo banovine. Trebalo je da se careva ćerka Ana uda za Uroševog mlađeg sina Milutina. pa je kralj Bela IV poslao unuku vojnu pomoć i u proleće 1268. Vizantijski poslanici su bili iznenađeni kada su ugledali ugarsku princezu. Približavanje Vizantiji.

Arsenije I je 1263. Savu II (1263 – 1271) je nasledio Danilo I (1271 – 1272). Dva brata su se opet našla jedan na čelu države. Kult Simeona i Save se dalje učvršćivao. Dubrovčani su tvrdili da Uroš I ima nameruda osvoji njihov grad. 59 . Lično je predvodio vojsku koja je 1275. Jednom prilikom kralj je zarobio neke Dubrovčane i dao ih oslepiti. pa je Uroš I uticao da se na arhiepiskopski presto dovede njegov brat Sava. Uroš I je podigao manastir Sopoćane oko 1265. iguman studenički i učenik Save II. Stanje u srpskoj crkvi. na arhiepiskopskom tronu bio je Savin učenik Arsenije I. Kraljica Jelena je bila naklonjena Dubrovniku. On je bio toliko privržen kralju Urošu I da se posle njegovog pada i sam povukao sa trona i živeo uz svrgnutog kralja da kraja njegovog života. Uroš I je nastojao da uguši sve težnje ka samostalnosti pojedinih krajeva u srpskoj državi. Travuniju i Duklju. Ona je 1267/68. To je omogućavalo kralju da ima neposredan nadzor i uticaj nad crkvom. a zatim u jednom manstirau u Primorju. obećala da će štititi trgovce i nadoknaditi im nanetu štetu. U poslednjem periodu Uroševe vlade svetodmitarski danak je povećan na 2. koji se ranije zamonašio i postao humski episkop. Po Danilu Banjskom. Dragutin je u više mahova tražio od oca oblast na upravu. zbog teške bolesti prestao da vrši dužnost. opsedala grad.bugarska crkva nastale bez saglasnosti papske stolice. Od njegovog vremena nema više knežea iz Miroslavljeve loze u Humu. Njegov brat Stefan je podigao manastir Moraču 1252. Takođe je iz pjedinih oblasti odstranio sporedne ogranke dinastije. posle njega za arhiepiskopa je postavljen Svetogorac Joanikije I. Đorđe je nosio kraljevsku titulu još 1248. Domentijan je na zahtev kralja Uroša I sastavio njihova žitija. Iz Zete ipčezavaju potomci Vukanovi. Uroš I je u Hilandaru podigao pirg Preobraženja sa isposničkom Ćelijom i obdario manastir. Dok su se na kraljevskom prestolu smenila tri sina Stefana Prvovenčanog. Dubrovnik se žilavo branio. To je doprinelo kontinuitetu u razvoju crkve. ali je Uroš I ostao pri svom ranijem stavu i nije dozvoljavao da se obrazuje posebna oblast mladog kralja. Po cenu veliki materijalnih žrtava utvrđivali svoje zidine 1265/66. Mihailo VIII je nastojao da uniju iskoristi za poništavanje samostalnosti srpske i bugarske crkve. Tek na intervenciju duždevog poslanstva sklpoljen je mir.000 perpera. Novi sukob sa Dubrovnikom. Unutrašnje trzavice. u mutnim vremenima kada su Latini vladali Carigradom. Zbog toga je iz titule izostavio Zahumlje. drugi na čelu crkve. U to vreme su se javljali nagoveštaji unutrašnjeg razdora. i bio zapamćen kao kralj. Sve to nije Uroša I odvratilo od namere da osvoji Dubrovnik. Njihov treći brat imao je titulu župana pre no što se zakaluđerio.

Sin Uroša I i Jelene Anžujske. nesrećno pao s konja pod Jelečom. podredio mu se i pristao da zvanično više ne nosi titulu kralja. Dragutin i Milutin Dragutinov dolazak na presto. Teško je reći koliko je u tom trenutku Dragutin bio izložen neposrednom pritisku vlastele i koliko je bilo Milutinovo učešće u pripremi tog događaja. tu se zamonašio i umro najverovatnije maja 1277. Dragutin je početkom 1282. Dragutin je stupio na presto posle očevog povlačenja 1276. što je pojačalo ratoborno rasopoloženje vladajućih krugova prema Vizantiji. kojim je ona upravljala više od tri decenije. do 1321. Po Danilu II. Prelom noge bio je. bivši vizantijski dostojanstvenik. Na presto je došao vladar koji je bio uporan i ambiciozan predstavnik one sve moćnije struje ratoborne srpske vlastele što će idućih nekoliko decenija razviti veliku ekspanziju ka jugu i jugoistoku. Dragutin je dobio kao pomoć ugarsku i kumansku vojsku. po rečima savremenika. pa je Dragutin digao ruku na oca. To je umanjilo Dragutinovu popularnost u očima vlastele. Usledio je protiv udar Vizantinaca koji su stigli sve do Lipljana. verovatno. a Dragutin je njoj ustupio deo države. S Milutinovim dolaskom na presto počinje epoha značajnih osvajanja vizantijskih teritorija. Uroš I se povukao u Hum. Za Dragutina je bilo naročito važno držanje kraljice majke Jelene. Rat je vođen u “zemlji zvanoj Gackoj” i Dragutin je pobedio. Rat sa Dubrovnikom je poslednja poznata akcija Uroša I. U pitanju je poslednja godina Dragutinovog kraljevanja 1281/1282. Za vreme Uroševe vladavine porasle su materijalne mogućnosti zemlje. Dragutin je još jednom ponizno zamolio oca. On je na saboru u Deževu odstupio s vlasti u korist svog mlađeg brata Milutina. koji je tražio deo zemlje na upravu. Odstupajući formalno zbog bolesti kralj Dragutin je predao vlast Milutinu. zahvatila Srbiju krajem Dragutinove vlade. To je bio neposredan povod abdikacije kralja Dragutina. Dragutinovo doba ne beleži nikakve uspehe niti značajnije poteze preme Vizantiji. Pred krak Dragutinove vladavine prebeg Kotanica. Tada se ponovo zaoštrio sukob sa Dragutinom.Smena na prestolu. Milutinov dolazak na presto. ali se Uroš razgnevio na njega. uspeo je da prodre do Sera. 60 . dosta komplikovan. Sin Uroša I i Jelene Anžujske vladao je Srbijom od 1282. Možda su to bili razlozi one velike uzbune koja je. Dragutinovo povlačenje s prestola. Ona mu je oprostila i dala svoj blagoslov.

situacija se okrenula u korist Srba. marta 1282. ostvaren je joša za Dragutinovo vladavine. decembra 1282. Njegova velika vojska. Kao cilj je imao dubok prodor na vizantijsku teritoriju. Zletovo i Pijanec. onesposobilo stožer cele koalicije – Karla Anžujskog – srpske trupe su krenule u pohod protiv Vizantije i uspele da konačno zauzmu Skoplje. bila je za izvesno vreme zaustavljena. Vojna je više ličila na kaznenu ekspediciju. Vizantijski odredi su doprli do Lipljana i Prizrena. Obezbedio je pomoć Dragutina. koje su Srbi tokom XIII veka više puta osvajali i gubili. Kada se neprijatelj počeo povlačiti Milutin je prešao u napad. Srbi su shvatili da je ekspanzija na račun Vizantije osnovni spolnopolitički zadatak i zaloga jačanja zemlje. Novi vladar Andronik II Paleolog (1282 – 1328) uputio je u rano proleće 1283. Još u toku iste godine Milutinovi odredi zaposeli 61 . Prilazak Srbije koaliciji zapadnih sila obrazovanoj u Orvijetu 3. Ali kada se jedan odred Tatara utopio u nabujalom Drimu.Kralj Milutin je trebalo doživotno da ostane na prestolu koji bi potom nasledio jedan od Dragutinovih sinova. Arilje i Uskoplje. vojsku na Srbiju. a opasnost po Srbiju otklonjena. U Makedoniji su zauzeti Gornji i Donji Polog. jula 1281. Milutin je vrlo brzo opravdao očekivanja onih krugova koji su se zalagali za ofanzivnu politiku prema Vizantiji. Težište Dragutinove teritorije nalazilo su u severnim oblastima jer je on porodičnim vezama i političkim ambicijama od mladosti bio upućen na ugarski dvor. s pljačkom kao glavnim ciljem. Nije sigurno da se novi kralj obavezao na sprovođene ovakve dinastičke politike. verovatno Vladislav. koju su činili i najamnički odredi Latina. Ovče polje. Značajan deo sporazuma činilo je pitanje teritorija koje su Dragutinu ostavljene na uživanje i upravu. kod Trebinja. u jednom tračkom selu. Božićni praznici su ih zatekli u Makedoniji. Turaka i Tatara. ali tek sa Milutinom Srbija pristupa ispunjavanju savezničkih obaveza. Opljačkane su strumska i serska oblast i dosegnute granice Svete Gore i obala Egejskog mora kod Hristopolja (početak 1284). koji je stigao sa svim raspoloživim snagama. Sporazum između braće je sadržavao i klauzulu prema kojoj je Dragutinu ustupljena posebna oblast u koju su ulazili: Rudnik. Usledila je reakcija Carigrada. operacije su nastavljene. Prodrli su na vizantijsku teitoriju u poznu jesen 1283. Po Božiću. 11. ali je još u jeku tih priprema umro. nego na rat u koji bi bile uložene sve rapoložive vizantijske snage. Odnos prema Vizantiji. s ciljem da se uništi Vizantija. Car Mihailo VIII Paleolog započeo je intenzivne pripreme za pohod protiv Srbije. Mada je Sicilijansko večernje 31. Milutin i Dragutin se posle višemesečnog pustošenja povlače sa velikim plenom na sever.

Bivši kralj je svojom teritorijom upravljao samostalno. Drman i Kudelim su uzvratili žestokom reakcijom. došlo je do naglog proširenja Dragutinove oblasti. Dragutin se zato ponekad i navodi kao sremski kralj. polunezavisnog velikaša i vazala kana Nogaja. Iz utvrđenja u Ždrelu. na Mlavi. Dragutin je pod nejasnim okolnostima dobio Mačvanskobosansku banovinu koju je do tada držala njegova tašta kraljica Jelisaveta. Beograd i severoistočna Bosna. zalećali su se duboko u Ugarsku i Dragutinovu zemlju. On je preduzeo osvetničku 62 . Ugarsku i srpske zemlje. pod kanom Nogajem prodrli su u Bugarsku. pa je bivši kralj morao da traži pomoć brata Milutina. Kičevo i Debar. U sastav banovine ulazile su: današnja Mačva. krajevi uz južnu obalu Save. i mešao su u ugarsku politiku podržavajuči Anžujce protiv poslednjeg izdanka stare kuće Arpadovića. Sukob sa Šišmanom. Nedoveljne snage i težak teren učinili su da taj pohod ostane bez rezultata. omogućenog upravo njenim položajem. Pošto je ojačao svoj položaj Dragutin je morao da se suoči s ozbiljnim iskušenjema. Srpsko-vizantijska granica sada je išla linijom Strumica – Prosek – Prilep – Ohrid – Kroja. braćom Drmanom i Kudelinom. ali je pritisak na Vizantiju počeo da slabi. To mu je značajno ojačalo položaj. Granicu je neko vreme uznemiravao vizantijski prebeg Kotanica. Sporazumeli su se na Moravi i zajedno upali u Braničevo. Dragutinova oblast. na Savi. Bio je prvi srpski kralj koji je. rezidirao u Beogradu. Ubrzo posle zajedničkog pohoda protiv Vizantije. Proširivši svoje oblasti Dragutin se sučelio s dvojicom polusamostalnih gospodara. Uz podršku Tatara i Kumana strahovtio su opustošili Dragutinove oblasti. Invazija je najviše potresla Bugarsko carstvo. Dragutin je preduzeo pohod da bi uništio dvojicu pljačkaša. Ove oblasti u Ugarskoj nazivane su onostranim Sremom. mada samo privremeno. Njihov pohod bio je krunisan potpunim uspehom. koji su kao tatarski vazali zajednički upravljali Braničevom. U drugoj polovini 1284. Oko 1285. Dragutinovoj oblasti pripojeno je i Braničevo. Usledila je reakcija vidinskog kneza Šišmana. Tatari iz kanata na Crnom moru počeli su da se mešaju u prilike podunavskih zemalja. Ono se raspalo na više oblasti. a upravljači jedne od tih oblasti će predstavljati naročiti problem za Dragutina. Sukob sa Drmanom i Kudelinom. Negovao je dobre odnose sa papom.su Poreč. Braničevska oblast je osvojena i pripojena Dragutinovim posedima. nameravajući da pokrsti bogumile uz pomoć franjevaca. Na samoj ugarskoj granici podigao je svoju rezidenciju Debrc. kao pravi suveren nezavisno od brata Milutina. za razliku od današnjeg ovostranog srema. 1291. kao zet ugarske vladajuće kuće.

pložaj Vizantinaca u Makedoniji je postao izuzetno složen. Milutin je buru otklonio veštim potezom. Po svedočenju anonimnog zapadnog istoričara s početka XIV veka Milutinova država je obuhvatala Rašku. Na čelo vojske postavljen je vešti i sposobni vojskovođa Mihailo Glavas. Glavni cilj nisu bile Dragutinove oblasti. Anonim govori o dve države – regnum Srevie. Krajem XIII veka. Odnos Milutinove i Dragutinove oblasti. Hum. navodeći ponekad kao njegovu državu Mačvu. Posle 1297. završio potpunim 63 . Uporedo sa porastom Milutinove moći. Sklopljen je mir koji po Šišmana nije bio nepovoljan. domogavši se Valone i Drača. Bugarska vojska je doprla do Peći. a sam Šišman je morao da napusti Bugarsku i spasi se bekstvom preko Dunava. postigla značajne uspehe u Albaniji. Duklju i Primorje. a nešto kasnije i sopstvenu čerku Anu dao za ženu Šišmanovom sinu Mihailu. On obaveštava da je Dragutin imao i sopstvenu vojsku. među braćom su zavladali zategnuti odnosi i svađe koji će se jedva deceniju kasnije pretvoriti u oružani sukob. pod kraljem Milutinom. do 1299. Milutin je svoja najveća osvajanja postigao još na početku vladavine. Arhiepiskop Danilo II naziva Dragutina dosledno kraljem. našao u njegovim rukama. nema značajnijih vojnih operacija Srbije uperenih protiv Vizantije. a u njihovom naletu nastradao je i manastir Žiča.ekspediciju na Srbiju. i regnum Rascie. poveo veliki kontranapad koji se. a njegov brat je zbog toga bio sve uznemireniji. Milutinov protivudar je bio tako efikasan da su srpski odredi zauzeli čak i Vidin. Od 1284. a ponekad Srem. Nešto kasnije. Njegovi poslanici uverili sa kana da Bugarska neće više biti uznemiravana i doneli izjavu pokornosti. Milutin je imao istu ideju. Bivši kralj je postajao sve moćniji. Bosnom. pod kraljem Dragutinom. Te borbe je usled oskudnosti izvora teško rekonsturisati. On je 1297. već Raška. dok je Dragutin vlada Srbijom. posle prebrođenih iskušenja s Bugarima. Milutin je ćerku svoga visokog dostojanstvenika Dragoša udao za Šišmana. Upad je izvršen s odobrenjem ili čak na podsticaj samog Nogaja. Vizantija je početkom 1296. ali su ga Vizantinci pretekli. Zbog toga je utihnula srpska inicijativa u ratu sa Vizantijom. Mačvom i Krajinom. sukobi među Tatarima i Nogajeva smrt otklonili su svaku opasnost. pa se Drač već u junu 1296. Na srpsko-vizantijskom ratištu u Makedoniji nastupilo je razdoblje pograničnog četovanja. Dragutinova oblast je od polusamostalne kneževine prerasla u posebnu državu. Kan Nogaj nije bio zadovoljan ovakvi rtazvojem događaja i počeo je pripremati veliki pohod na Srbiju. međutim. rasla je i moć njegovog brata. Srpski kralj ipak nije odustao. Gubitak Drača naveo je Carigrad na odlučniju akciju. Sukob sa Vizantijom. Nogaju je kao zalog poslat Milutinov najstariji sin Stefan.

a Milutin njima svoju dotadašnju ženu Anu. Vizantinci su na Vardaru predali Simonidu i taoce. Zbog toga je došlo do pogoršanja odnosa sa Dragutinom. Car Andronik II je pred Uskrs 1299. takođe. ženidbom s vizantijskom princezom znatno bi porastao njegov politički ugled. koji je još bio u braku sa trećom ženom. Pet puta je odlazio u Srbiju (1298/99) dok najzad nije usaglašen sporazum u većini pitanja. Kralj Milutin je. a problem nasleđivanja gotovo sigurno rešen u njegovu korist. Milutin je zahtevao da se sastanu na ničijoj zemlji. careva sestra Evdokija. Od njega se tražilo da preda svoju treću ženu i ugledne taoce. udovica trapezuntskog vladara Jovana II Komnina. a Vizantinci su bili nepoverljivi prema Milutinu. Potporu za izmirenje sa Vizantijom srpski kralj je imao uglavnom u redovim sveštenstva. potvrđeno Milutinovo pravo na presto. koja nije imala ni punih šest godina. Značajni otpori politici mirenja javljali su se i na vizantijskoj strani. želeo sporazum s Vizantijom.neuspehom i samo pogoršao položaj Vizantinaca u Makedoniji. Zbog međunarodnog prestiža koji je vizantijski dvor još uživao. koji je još u Deževu postavio zahtev da njegov sin jednog dana nasledi srpski presto. kao i da kraljica majka Jelena prisustvuje svadbi i učestvuje u polaganju zakletve kojom će dve strane utvrditi sklopljeni ugovor. među kojim je bio i Kotanica. Progovori su tekli sporo i Vizantinci su hteli da od srpskog kralja dobiju što više garancija. ali je naišao na veliku opoziciju među vlastelom. Milutin je uporno pokušavao da izbegne te zahteve. i taoce. Ona je energično odbila da se uda za triput ženjenog srpskog kralja. Time bi bila obezbeđena sigutnost dotadašnjih osvajanja. te je Andronik II brzo pronašao zamenu za Evdokiju – sopstvenu kćer Simonidu. Uticaj kraljice majke je bio veliki. Prvu prepreku postavila je sama izabranica za budući brak s Milutinom. ali je vizantijski pregovarač. jer je vizantijska crkva četvrti brak smatrala jednom od najtežih povreda hrišćanskog morala. Teodor Metohit. To je izazvalo protivljenje vizantijsko sveštenstva. Milutin je tada zasuo carigradski dvor ozbiljnim pretnjama. Mir sa Vizantijom. Mihailo Glavas je posle neslavnog završetka svoje ekspedicije prvi izneo ideju o potrebi sklapanja mira. Ženidba sa Simonidom. garantovanog ženidbenom vezom između srpskog i vizantijskog dvora. Ohridski arhiepiskop Makarije obavio je 64 . došao u Solun. bio uporan. Tu leži jedan od razlog što su mirovni pregovori dugo trajali i što su uz veliku muku i otezanje završeni tek posle pune dve godine (1297 – 1299). bugarsku princezu. sa arhiepiskopom Jevstatijem II na čelu. koje je iz kanonskih razloga moralo da anatemiše udaju male Simonide.

gde je imao posebne interese.Dubrovčani su privremeno poseli Mljet. su se trudilim da obezbede Dragutinovu podršku. Pretendenti na ugarski presto napuljski Anžujci. i borbe oko ugarskog prestola su se rasplamtele. Milutin je tek posle toga posetio cara Andronika II u Solunu i bio bogato ugošćen. Približavanje Vizantiji. Kotor se odbranio od opsade. Srpskom kralju konačno su priznate kao miraz ranije osvojene zemlje severno od linije Ohrid – Prilep – Štip. oženio ga je svojom nećakom Konstancom Morozini. a 1293. koji u srpskovizantijskim pregovorima nije ni spominjan. da bi se što više osamostalio. Otvoreni rat izbio je najkasnije 1301. Dubrovčani su ojačani mletačkim brodovima i ratnicima iz Zadra i Hrvatske napali Kotor u prvoj polovini 1301. zahvaljujući svojim rodbinskim vezama sa Arpadovićima. Dragutinivom sinu Vladislavu herceštvo Slavoniju kao nasledni posed. To se kosilo sa odredbama ugovora iz Deževa (1282). a drugom u Srbiji. i tesno pevezivanje s njom nisu odobravali svi uticajni ljudi u srpskoj državi. Ovaj sporazum imao je za posledice zaoštravanje odnosa izmeću Milutina i Dragutina. Njegove snage ipak nisu bile dovoljno jake za takav poduhvat. Kralj Andrija III darovao je 1292. Dragutin je. čiju je civilizaciju. Njegova zemlja jednim delom se sastojala od teritorija koje su pripadale ugarskom kralju. Rat Dragutina i Milutina. Unutrašnje borbe početkom XIV veka. Dragutin se tome naravno usprotivio. takođe. a Milutin je zarobio izvestan broja Dubrovčana i držao ih zatvorene 65 . i cara Andronika II i vizantijskog sveštenstva na čelu sa patrijarhom Jovanom. Milutina duboko poštovao i kao uzor imao pred očima. Uskoro je došlo do sukoba između braće jer su Vizantinci nastojali da potomcima carskih princeza obezbede prvenstvo u nasleđivanju prestola.venčanje Milutina i Simonide. Time nisu bili zadovoljni majka Jelena i brat Dragutin. istupao kao pretendent na ugarski presto. u to vreme Milutin je vodio rat sa Dubrovnikom. za verme vladavime poslednjeg Arpadovića Andrije III. Ukazala mu se prilika da jednom sinu obezbedi presto u Ugarskoj. Dragutin je bio povezan sa Bosnom. udala za bana Stjepana I Kotromanića. Trajaće čitavu deceniju. Borbe Arpadovića i Anžujaca u Ugarskoj. a kralj Milutin je napao Dubrovnik i presekao mu veze sa kopnom. Dragutinova žena Katalina bila je ćerka ugarskog kralja Stefana V. Dragutin je nastojao da iskoristi haotične prilike u Ugarskoj. Milutinov ugled i autoritet naglo su porasli u okolnom svetu. Kralj Andrija III je umro 1301. jer mu se kći 1284. Napuljski dvor je Karla Martela i Karla Roberta preporučivao kralju Dragutinu i kraljici Katalini. za razliku od oca Uroša I.

Filipu Tarentskom i Milutinu. Nema sumnje da se borba između braće tada uveliko rasplamtela. U avgustu 1306. Pavle je čak uspeo da prodre do Onogošta. da ostvare sjedinjenje Milutinove države s katoličkom crkvom. Karlo je kao suprug Katarine od Kurtnea bio nosilac prava na carigradsku krunu i neko vreme nastojao da ukloni Paleologe. zakleli u jednom manastiru kod Melena da će pomoći Karlu u borbi protiv cara Andronika II. Njegovi ljudi su po svoj prilici učestvovali u napadu Dubrovčana na Kotor 1301. nosi titulu gospodara cele Humske zemlje. izrađen je u Dubrovniku nacrt ugovora o miru. Pregovarali su o oslobađanju Mladena II. koji su imali ambicije da osvoje Vizantiju i obnove Latinsko carstvo. U novembru 1301. mir je sklopljen. koja je istovremeno simbolisala zaštitu papske stolice i spremnost za borbu protiv nevernika. Milutin je tražio podršku pape i francuskih feudalaca na jugu Italije. Oni su trebali da predaju Milutinu zastavu svetog Petra. koga je postavio brat Pavle Bribirski. primio je skadarskog episkopa Stefana. Do susreta bana Pavla i kralja Milutina došlo je 1305/06. O sukobima Dragutina i Milutina obaveštava nas anonimni zapadni putopisac koji je 1308. Dubrovčani su počeli da se zalažu za sklapanje mira. papi. i s njim pregovarao o savez. On je neko vreme bio zarobljenik kralja Milutina. O tome je pregovarao i sa novim papom Klimentom V (1305 – 1314). Papa je naložio trojici svojih legta 1308. Cena oslobađanja je bila povlačenje iz Huma. U proleće 1302. bratom francuskog kralja Filipa IV Lepog. Obraćao se papi Benediktu XI (1303 – 1304) da njega i celu državu primi pod zaštitu svete stolice. sinom južnoitalijanskog kralja Karla II. marta 1308. Njegov sin Mladen II od 1304. Milutinovi poslanici su se 27. Milutin je stupio u savez sa Filipom Tarentskim.do kraja rata. Već u avgustu 1301. Filip je uzeo titulu despota Romanije i iz Epira i Albanije započeo borbu za obnavljanje latinske vlasti u Carigradu. Milutinovog poslanika. U pregovorima je učestvovala i Venecija. prolazio kroz srpske zemlje. sukobili su se Stjepan I Kotormanić i Mladen I. Saveznike je našao u Veneciji. I sukob u Bosni bio je povezan sa unutrašnji ratom u Srbiji. Avgusta 1302. Ban Pavle je počeo ekspanziju u Bosni krajem XIII veka. Kralj Milutin je sklopio savez i s Karlom od Valoa. Banu Pavlu rat između Milutina i Dragutina pružio je pogodnu priliku da pokuša da proširi svoju vlast na Hum. a u septembru kralj Milutin je izdao povelju u kojoj su prava dubrovačkih trgovaca u Srbiji podrobnije i preciznije obrazložena nego u zakletvama ranijih srpskih vladara. 66 . Bio je pristalica napuljskih Anžujaca i pomagao im je da ostvare svoje pretenzije na ugarski presto.

tada iguman manastira. Na saborima 1307. Oton Bavarski je 1307. Borbe za ugarski presto. U završnom delu unutrašnjih borbi. Car Andronik je bio primoran da nagažuje strane najamnike. krunisan je u Budimu. zatvoren u Erdelju.Pregovaralo se o udaji Milutinove ćerke Zorice za Karla. posebna utvrđenja. To bi izazvalo žestoku reakciju. sina Karla Valoa. što je dovelo do uspostavljanja katalanske vlasti nad Atinskim herceštvo. od kojih je jedno bilo na morskoj obali i osiguravalo manastir od gusarskih napada. pa se na kraju odustalo od ovog plana. ali su se Katalanci odmetnuli i počeli da pljačkaju vizantijske teritorije. a drugi (500 pešaka i 1. Milutin je primio u svoju službu. U to vreme Vizantija je preživljavala teške trenutke. Napuljski pretendent je uživao podršku papstva još od vremena Bonifacija VIII. sin češkog kralja. On je na mestu ranije Nemanjine crkve sazidao novu i veću 1302. pa je jedini ozbiljan pretendent ostao Karlo Robert iz anžujske dinastije. U Dragutinovom opredeljivanju veliku ulogu odiigrao je ugarski velikaš Ladislav Apor. od Milutina je zahtevano da prevede zemlju u katoličastvo. njemu je većina velikaša položila zakletvu vernosti. napadali manastire i njihovu imovinu. ali njihovo vrbovanje izazvalo je prolaznu krizu u odnosima s Vizantijom. Zatim su stupili u službu atinskog vojvode. je istisnut Vaclav III. Obračun se završio pobedom Katalanaca kod Kefisa. upali u Tesaliju i opustošili je. ovi najamnici su u službi Milutinovoj odigrali značajnu ulogu. Katalanci i nihovi saveznici Turkopuli (pokršteni Turci) su u proleće 1309. U odbrani Hilandara od napada Katalanske kompanije posebno se istakao budući srpski arhiepiskop Danilo II. Apor je nastojao da mu ćerka postane ugarska 67 . Srdačne su bile veze carice Irine i njene ćerke Simonide i kralja Milutina. Do početka XIV veka Turci su osvojili najveći deo Male Azije. u martu 1311. Iz borbi za presto 1305. a sredinom 1309. Pregovori Milutina sa Filipom Tarentskim i Karlom Valoa nisu narušili njegove dobre odnose sa Vizantijom. ali su se i sa njim ubrzo sukobili. Jedan njihov deo pod zapovedništvom Halila prešao je u Malu Aziju. neko vreme glavni oslonac pretendenta Otona Bavarskog. Dragutin je dugo podržavao anžujskog pretendenta i svakako doprineo njegovom usponu. Pustošenje nije bio pošteđen ni Hilandar. Ustremljivali su se i na Svetu Goru. Katalanski saveznici Turkopuli zadavaće Srbiji i Vizantiji još muka. Ojačao je hilandarske zidove i podigao manastiru dva pirga. erdeljski vojvoda. i 1309.000 konjanika) pod zapovedništvom Melika. Međutim. Nićifor Grigora optužuje caricu da je trošila silan vizantijski novac na darove ćerki i zetu. Milutin je darivao manastir novcem i posedima. o kojem je Milutin vodio posebnu brigu.

a s njima nasledio i ratovanje protiv Venecije. Milutin je poslao možda još veći odred pod zapovedništvom vojvode Novaka Grebostreka. bacio anatemu na Apora. Njima je bila poverena neka uloga u sankcionisanju i garantovanju mira među braćom. Dragutin u Ugarskoj nije ništa postigao. On spominje Milutinov pohod sa najamnicima u kojem je izvojevao pobedu.kraljica. Papski legat je osudio brak Aporove ćerke i Vladislava i krajem 1309. Pohod je bio upravljen protiv bana Mladena II Bribirskog. Dragutin se našao između dve vatre. Sklapanje mira između braće. On je posle smrti bana Pavla 1312. a navukao je na sebe neprijateljstvo mladog kralja. Ništa se ne znao uslovima pod kojima je mir sklopljen. To je jedina vest koja govori o kraju borbi 1311. koja se od 1307. Uz Đenovljane srpski odred je doprineo uništenju gnezda pobunjenih najamnika.000 ljudi da pomogne vizantijske operacije protiv Halilovih Turkopula na Helespontu. Milutin je zajedno sa Venecijom napadao Mladena II. nalazila kod njega. ali je ostala beleška o misiji hilandarskog igumana Nikodima. Na osnovu malobrojnih podataka ne može se rekonstruisati tok pregovora i odredbe mira. Međutim. On je aprila 1310. U avgustu 1310. Hteo je da je venča za Otona Bavarskog. zatvorio ga i oduzeo mu kraljevske znake. Danilo II u svom žitiju kralja Milutina navodi da se kralj našao u teškom položaju jer ga je vlastela napustila. ali se razišao sa njim. Poslao je 2. ili 1312. priznao Karla Roberta za ugarskog kralja i predao mu krunu svetog Stefana. da 68 . koji je dovršen pošto je zavladao mir. koga su braća poslala u Carigrad patrijarhu Nikonu i caru Androdniku II. Karlo Robert je krunisan pravom krunom i po običajima ugarskog kraljevstva. Ne zna se šta je Milutin postigao u borbama protiv Mladena II. Posle toga ćerku je udao za Dragutinovog sina Vladislava (prva žena Konstanca Morozini nećaka Andrije III) i na njega preneo svoje ambicije. Braća su sarađivala u leto 1313. Milutin je posle izmirenja sa bratom pomogao caru Androniku II. Borba između braće je trajala već drugu deceniju a da se ravnoteža snaga nije poremetila. Dragutin se spremao da napadne Ugarsku. Obnovio je neprijateljstva protiv Srbije i uspeo da sa proširi na Hum i posedne dolinu donje Neretve. ali mu je stiglo naređenje od brata da mu se pridruži na zajedničkom pohodu na Hrvatsku. Umesto da u Ugarskoj nađe oslonac za borbe koje je morao da vodi u Srbiji. Ubrzo posle toga. Braća su zajednički izdala povelju manastiru Banjskoj. sve dok Mlečani nisu sa njim sklopili mir 1313. odustao od svojih planova. prihvatio porodične zemlje.

U okolini Skadra. U vojnim akcijama inicijativu je imao Milutin. Njega su u Srbiji lepo primili. Sukob Milutina i Stefana. sestru Dragutinove žene Kataline i ugarskog kralja Ladislava IV Kumanca a ćerku Stefana V. s kojom je bio u braku kada je došao na presto. tada je imao oko trideset godina. Jezgor te oblasti činila je Zeta. On je bio očev mezimac i Milutin je nastojao da obezbedi njegovu legalizaciju u svojim pregovorima sa papom. a na takvu odluku je uticala vlastela u njegovoj državi. Svi ovi planovi uticali su na Stefana da promeni svoj stav prema ocu. gde je Stefan imao dvor. srpskui kraljicu. Jelisavetu. Teodor je poslat na zapad da nasledi monferatsku grofoviju. uverena da će njeno potomstvo zavladati Srbijom. Pred smrt Irina je pokušala da nametna Teodora. povedeni su pregovori u kojima je Milutinu pošlo za rukom da navede sina 69 . Preko svoje četvrte žene Simonide došao je u bližu vezu s njenom majkom Irinom – Jolantom Monferatskom. ćerku bugarskog cara Georgija Terterija. U jednom trenutku se pokazalo da će Simonida ostati nerotkinja i carica Irina je tada došla na misao da jednoga od svojih sinova nametne za naslednika kralju Milutinu. Zahtevala je da car podeli vizantijsku državnu teritoriju tako da svi njegovi sinovi dobiju po jedan deo. Milutinovi ratnici su uspešno ratovali protvi Turaka u Anadoliji. Unutrašnja politika kralja Milutina. Milutin je dopustio da Simonidina braća dođu u Srbiju kako bi upoznala zemlju kojom je trebalo da zavladaju. ali mu se nije svidela klima i sredina. potpuno je na Milutinovoj strani. Pre Simonide Milutin je imao najmanje tri žene: Anu. ali se i ovaj pokušaj završio kao prethodni. Stefanu je bila data na upravu oblast koja je ranije pripadala kraljici Jeleni.pomogne tastu caru na tlu Male Azije. Od tri Irinina sina. Okružila je ćerku i zeta pažnjom i obasula ih poklonima. Ona je živela odvojeno od cara. jedini svedok ovih zbivanja. To se kosilo sa svim tradicijama Carstva i vizantijskih pravnih shvatanja. bio je zabrinut za svoju budućnost. a u Srbiju je došao Dimitrije. Danilo II. Milutinov sin Stefan. Nepovoljna klima i sredina bili su samo opravdanje jer su Irinini sinovi uvideli koliko je nesigurna i opasna uloga koja im je namenjena. Stefan je samostalno upravljao. On ističe da je sin odlučio da zbaci oca. i Jelenu. Pošao je s vojskom u zetsku oblast. Onda je Irina ambicije prenela na ćerku Simonidu. a stranci su ga smatrali kraljem. pošto se sa njim sukobila oko jednog krupnog političkog pitanja. Posle izmirenja pitanje naslednika prestola ostalo je otvoreno. Jovan je umro 1308. Mnogi su odstupili od oca i prišli sinu. posle kratkog vremena napustio zemlju. pa je zabrinut za zdravlja. Iz jednog od tih brakova imao je sina Konstantina.

da mu se potčini i zatraži oproštaj. Milutin je prihvatio sina, zagrlio ga, ali mu nije velikodušno opsrostio. Naredio je da sina vežu gvozdenim uzama. Stefan je posle toga poslat u Skoplje, gde su ga neki očevi dvorani oslepili. Lišavanjem očinjeg vida, Stefan je po srednjovekovnim shvatanjima bio onesposobljen za vladanje, a time i onemogućen da ubuduće istupa kao pretendent na kraljevski presto. Stefan je sa ženom i dvoje dece, jedno je bio budući prestolonalsednik i vladar Dušan, predat caru Androniku i pod njegovim nadzorom proživeo je u Carigradu sedam godina kao izgnanik. Danilo II hvali cara Andronika II što nije odao tajnu da Stefan nije bio potpuno oslepljen. Stefanova pobuna nije dugo trajala i odigrala se u prvoj polovini 1314. Smrt kraljice-majke Jelene. U to vreme došlo je ponovo do krize u odnosima Milutina i Dragutina. Dragutin nije došao na pogreb majke Jelene, koja je umrla 8. februara 1314, već je uputio svoje poslanstvo. Tek posle izvesnog vremena Dragutin je došao u bratovljevu državu da se pokloni majčinom grobu. Tom prilikom braća su se sastala na Milutinovom dvoru u Paunima, na Kosovu. Posle toga je Simonida posetila Dragutina i Katalinu u Beogradu. Milutinova ktitorsk delatnost. Približno u to vreme Milutin je obdario manastir svetog Stefana u Banjskoj, gde je odredio da mu bude grob. Povelju su potvrdili Dragutin i arhiepiskop Nikodim. Tekstovi s kraja srednjeg veka pripisivali su Milutinu podizanje četrdeset crkava. Podigao je novu crkvu u Hilandaru, pirgove u Svetoj Gori i manastire u Carigradu, Solunu i Jerusalimu. Milutinovu zamašnu ktitorku aktivnost su omogućili novi izvori prihoda od rudarstva i pojačane trgovačke delatnosti. Anonim je zabeležio 1308. da kralj Raške ima sedam rudnika srebra (Brskovo, Trepča, Janjevo, Rudnik, Lipnik i Novo Brdo). Milutin je obnovio Žiču, koja je stradala od Tatarskih napada. Podigao crkvu Bogorodice Ljeviške, sedište prizrenskog episkopa, zatim Gračanicu, sedište lipljanskog episkopa, pa crkvu Bogorodice Trojeručice, sedište skopskog episkopa. Proširilo se područje jurisdikcije srpske arhiepiskopije. Pod njom su bili episkopi iz Dragutinove države, iz zemalja kraljice Jelene i iz oblasti mladog kralja Stefana. Unutrašnja organizacija Milutinove države. Teodor Metohit ističe da je Milutinov dvor bio udešen po vizantijskom ukusu i ceremonijalu carskog dvora. Milutin je u svoju titulu počeo unositi zemlje na koje je pretendovao (Hrvatska – u vreme sukoba s Mladenom II). Vizantijski uticaji su bili naročito jaki. Uvode se neke vizantijske titule. Prihvata se sistem pronije i
70

najamničke vojske. Sa sistemom pronije Milutin se susreo prilikom osvajanja Makedonije. Na posednutom zemljištu zatekao je ratnike koji su od vizantijskog cara dobijali posede s obavezom da se odazivaju na pozive da vrše vojnu službu. Posedi su pored zemljišta obuhvatali i ljude koji su na njima živeli i obrađivali ih. Kralj Milutin je nasledio cara u ulozi korisnika pronijarskih vojnih službi. Ni Milutin nije dozvoljavao da se pronija stopi s naslednim baštinama, ali je prenosio pronijarski posed na sina ili bliskog rođaka ranijeg držaoca ukoliko je bio kadar da izvršava uobičajene pronijarske obaveze. To je omogućilo stvaranje vojnih odreda potčinjenih direktno kralju. Zato je Milutin raširio ovaj sistem i po starim srpskim zemljama. To je bilo moguće jer je vladar raspolagao sa zemljom koju je mogao dodeliti u proniju. Najamnička vojska nije imala stalan karakter. Uzimanju najamnika se pribegavalo u trenucima potrebe. Milutin je u svoju službu dovodio: Turkopule, Kumane, Italijane. Njegov sin je držao i Špance u svojoj službi, a Dušan je imao jedan nemački najamnički odred. Milutin je uveo kefalije, koje će postati kičma čitavog upravnog sistema u Srbiji. To su bili vladarevi namesnici koji su po njegovom ovlašćenju i u njegovo ime upravljali pojedinim teritorijama. Kefalije su imale svoja sedišta po gradovima čijim su područjem upravljale. U vreme kralja Milutina kefalija nije bilo po čitavij teritoriji, a poverena oblast je bila prostranija nego kasnije, u vreme Carstva. Kralj Milutin se jedini među Nemanjićima pre Dušana istakao zakonodavnom delatnošću. U tekstovima iz vremena Stefana Dečanskog, Dušana i Uroša često se citiraju zakoni svetoga kralja, a tim nazivom su potomci obeležavali Milutina. Zakonom su nazivani crkveni kanoni, ali i pravni običaji. U Milutinovo vreme ustanovljena je porota. Ukoliko bi se svi porotnici propisno zakleli, sud pred kojim se vodila parnica oslobodio bi okrivljenog. Ako bi neko od porotnika odbio da se zakune, okrivljeni bi bio osuđen. Milutin je zaveo dosledno staleško načelo: velikoj vlasteli porotnici treba da budu pripadnici velike vlastele, srednjim ljudima njihovi staleški drugovi, a sebrima sebri. U mešovitim parnicama polovina porotnika treba da bude sastavljena od Srba, tj. kraljevih podanika, a polovina od pripadnika one grupe kojoj je pripadao drugi parničar. Milutin je uveo mešoviti sud za rešavanje sporova između svojih podanika i stranaca (Dubrovčana i Sasa). Taj sud je sastavljen od jednokog broja sudija iz redova onih grupa kojima su pripadali parničari. Na taj način se potvrđivalo u srednjem veku veoma rašireno shvatanje da za svakog pojedinca, bez obzira na mesto gde se nalazi, važi pravo one zajednice kojoj pripada.
71

Dragutinova smrt. Dragutin je umro u proleće 1316. Pred smrt se zamonašio i dobio ime Teoktist. Na saboru vlastele i sveštenstva svoje države predao je vlast sinu Vladisalvu. Zahtevao je da njegovo telo ne vade iz groba ako se javi kakva blagodat božja. Na taj način je želeo da spreči da ga poštuju kao svetitelja. Loza svetog vladara se produžila preko Milutina i njegovih naslednika. Slabo su poznati odnosi Vladislava i Milutina. Milutin je zauzeo Dragutinovu zemlju. To je izazvalo teškoće u odnosima sa Ugarskom jer su zemlje sremskog kralja sve do kraja XIV veka bile jabuka razdora u odnosima Ugarske i Srbije. Kralj Karlo Robert je 1318. sklopio savez sa Milutinovim neprijatelijma: Filipom Tarentskim, Mladenom II i papom Jovanom XXII. Pre no što će s njima zaratiti Milutin je priveo rat s Dubrovnikom kraju. Venecija je pomagala Dubrovnik oružjem i istovremeno posredovala kod srpskog kralja da se sklopi mir. Primirje je postignuto s jeseni 1317. Sporazum je postignut u novembru 1318. kada je dubrovačkim trgovcima dozvoljeno da odlaze s robom u Srbiju. Neprijateljstva sa Mladenom II su izbila u junu 1318. Mladen II je postigao znatne uspehe. Septembra 1318. došao je do Dubrovnika. U junu 1319. Milutin je zamolio Dubrovčane da prime banovog brata Grgura i druge taoce. Dubrovčani su se tada zalagali da se sklopi mir između kralja i bana. Ban je morao da ustupi delove Humske zemlje koje je bio poseo. Filip Tarentski je delovao s papskom podrškom u Albaniji. Kralj Milutin je i posle gubitka Drača, početkom XIV veka, zadržao teritorije u severnoj Albaniji. Papa je pozivao katoličke albanske velikaše da stanu na Filipovu stranu. Ne zna se kakve je rezzultate dala papska akcija. Milutin je sa epirskim despotom Tomom uspešno potiskivao Filipa Tarentskog. Karlo Robert je 1319. prešao Savu, zauzeo grad Mačvu i prodirao dolinom Kolubare. Jezgro Dragutinove države došlo je pod njegovu vlast. Milutin je uspeo da povrati teritorije sve do Save. Ugarski kralj je 1320 preduzeo novi pohod i ponovo osvojio Mačvu i druge gradove. Milutinova smrt. U jesen 1320, posle smrti Mihaila IX, sina i savladara Andronika II, poremtili su se odnosi između starog cara i njegovog unuka Andronika III, koga je krivio za sinovljevu smrt. Stari car je hteo da ga liši prestola. Andronik III je potražio pomoć u Srbiji. Zaverenici su računali na srpskog kralja. Prvi period unutrašnjeg rata od aprila do juna 1321, protekao je bez Milutinovog mešanja. Kada je ponovo izbio rat 1322, Milutin više nije mogao učestvovati, a njegov naslednik je dosledno podržao starog cara. Kralj Milutin je umro 29. oktobra 1321.

72

već je iznudio bitku u kojoj je poginuo. Svetogorci su se sažalili nad njegovom sudbinom. On je zauzeo očeve zemlje i nosio titulu kralja. Milutinov sin Stefan je bio oslepljen i prognan. Od svih pretendenata ostao je samo Konstantin. Tako su opet . Milutinov sin. Došlo je do raskid sa bugarskim carom Mihailom. Odnosi sa susedima. nekadašnji iguman Hilandara i Banjske. koji se u srbiju vratio u toku 1320. za izvesno vreme. postojale dve države. Milutin je popustio i prihvatio sina. Dragutinov sin. Ne zna se kada je rođen. Oženio se sa Milutinovom udovicom Simonidom. Period od. ni iz kojeg je braka. koji se rastao sa Anom sestrom srpskog kralja. Danilo. Molio je arhiepiskopa Nikodima da utiče na Milutina da promeni stav prema sinu i da mu dozvoli da se vrati. Uz njega je do kraja bio Danilo II. i oslobodio su iz zatvora. Dragutinov stariji sin Urošic je umro. sedamdeset dana. januara 1322. a mlađi Vladislav je bio zatvoren posle 1316. Milutin je umro 29. zauzeo se za kraljevig sina.Stefan Dečanski Dolazak na presto. koji nije prihvatio ponudu da ima drugo dostojanstvo u državi.oktobra 1321. a sada episkop. koje je teško rekonstruisati. Nemire je iskoristio i Vladislav. Postavilo se pitanje naslednika prestola. Tek posle krunisanja došlo ja do borbe s Konstantinom. Taj 73 . Otac mu je doedlio za izdržavanje župu u Budimlju. Oslepljeni Stefan bio je u Carigradu. sestrom cara Andronika III. Stefan je krunisan 6. Milutin je potom u Nerodimlju pao u postelju i izgubio moć govora. od njegove smrti do krunisanja Stefana bio je jednim delom ispunje unutrašnjim borbama.

Mir je sklopljen u leto 1328. Branivojevići su smatrani za odmetnike od srpskog kralja. Stefan je sa vojskom napao Dubrovnik i Stonski rt i odveo dubrovačku stoku. izdao novu povelju Dubrovčanima sa uobičajenim garantijama. Zauzvrat je on njihovim trgovcima pružao zaštitu. Zatvorili su se u tvrđavu Ostrovicu i nisu hteli da je predaju Stefanu. U Dubrovačkom zatvoru pogubljen je i Brajko i tako je zavtrena cela porodica Branivojevića. Rat sa Dubrovnikom. Odnosi sa Zapadom. Tih godina njegovi trgovci se žale na pljačke i napade. dolazi do popuštanja i kralja vraća Dubrpvčanima zaplenjenu imovinu. Dubrovnik je na to odgovorio blokadom Kotora.000 zlatnika. a Dubrovčanima je vraćena stoka. Stefan je ubrzo po dolasku na presto izgubio ženu Teodoru. Dubrovčani su se žalili Veneciji. On je bila kći vojvode Vojina. jednog od Dušanovih velikaša. Kralj je 1326. međutim. nanosili odlučne udare Branivojevićima. Kada su saveznici u aprili 1326. Na Stonu i Pelješcu su se učvrstila četiri sina Branivojeva. ali ne znamo da li je Stefan preduzeo nešto tim povodom. To se naročito osetilo u perifernim oblastima udaljenim od državnog centra. mladi kralj Dušan je pregovarao sa Dubrovčanima i postigao da se oslobodi žena Brajka Branivojevića. a kraljeva vlast nije bila delotvorna. Svadba je planirana u Skadru 74 . To je izazvalo preokret u kraljevim dobrim odnosima sa Dubrovčanima. Ipak. Pokušao je da se oženi Blankom. Stefan je već krajem 1321. Stefan se sukobio sa Vladislavom oko Rudnika. zatvoren i posle izvesnog vremena pogubljen. Bosanski ban i Dubrovčani su podelili njihovu teritoriju. a pred kraj godine trg je prešao u ruke kralja Stefana Uroša III. primio svetodmitarski dohodak. naziva gospodarom Huma. a Branoje je prebegao na dvor Stefana Dečanskog. pa im je 1327. trgovci u Rudniku su davali poklone kralju Vladislavu. Dubrovčani su zauzeli Ston i počeli su pregovore sa srpskim kraljem kako bi legalizovali svoja osvajanja. Lokalna vlast se osilila. Sa njima se sudario ban Stjepan II Kotromanić. Ona je brodom stigla iz Apulije u Dubrovnik. Tamo je. Branivojevići. Stjepan II je sklopio savez sa Dubrovnikom. Stefan je pritiskao Dubrovnik. Krajem avgusta 1327. Dubrovčani su se umešali u sukob i stali na stranu Vladislava. Teritoriju koju je on osvojio srbi nisu nikada povratili. ćerkom Filipa Tarentskog. Brajko je dopao dubrovačkog zarobljeništva. zabranjen izvoz robe u Srbiji. Pelješac je pripao srpskom kralju. Dubrovčani su odbili da plaćaja godišnji danak od 1. Bosanski ban se od 1326. U jesen 1323. Pregovori nisu tekli glatko.postupak je narušio odnose Srbije i Bugarske. Mihailo Branivojević je poginuo. a Dubrovčani su mu činili političke usluge u južnoj Italiji.

Andronik III (1328 – 1341) je zavladao prestonicom i uklonio s vlasti svoga deda. ali je on iznenada dobio pomoć od bugarskog cara Mihaila.za kraj aprila ili početak maja 1323. pa se od braka moralo odustati. Stefan se tada okrenuo Vizantiji. Brak je ubrzo izazvao teškoće u odnosima dveju država. Oni su ipak odlučili da posednu preostale gradove: Prilep. Stefan je tada ponudio pristalicama starog cara da se izmire sa Andronikom III. sveštenstvom i narodom prihvati papsku crkvenu vlast. To je iskoristio Andronik III i zauzeo Solun. ali se nije upuštao u borbe sa Andronikom Mlađim. Papa je juna 1323. Vođe stranke starog cara. Brak je sklopljen 1324. namesnik Soluna. bio privržen starom caru Androniku II. Andronik III je bio u neprijateljstvu i sa srpskim kraljem i sa bugarskim carem. koji je u međuvremenu napustio svog saveznika Andronika III. Mihailo je u junu 1328. ćerka panhipersevasta Jovana. napao Vizantiju i opustošio tračke gradove. krajem oktobra 75 . Tada je obnovljen rat Andronika II i Andronika III. Kostur i Ohrid. Andronik III je sklopio savez sa bugarskim carem Mihailom. Odnosi sa Vizantijom. U maju 1328. uputio Stefanu pismo i odredio legate koji su trebali da sjedine srpsku crkvenu organizaiju sa rimskom crkvom. sklopili mir koji je trajao pet godina. koji je kasnije bio prisiljen da se zamonaši. Tada se Andronik III približio Carigradu i privoleo bugarskog cara da se povuče. To je izazvalo novi napad bugarskog cara na Vizantiju. protovestijar Andronik Paleolog i Mihailo Asen neprestano su se međusobno gložili. despot Dimitrije. Stefan se zarekao da neće napasrti mladog cara sve dok ovaj njega ne napadne i ozledi. Srpsku savezničku vojsku prilično velike snage predvodio je Hrelja. ćerke Teodora Metohita. Stefan je. Jovan Paleolog. U blizini Carigrada potučena je vojska starog cara. zaželeo je da sebi obezbedi poseban samostalan deo u Carstvu. ali je iznenada umro na srpskom dvoru. Prosek i Strumicu. Rat Andronika II i Andronika III. Stari car i Andronik III su 1322. došao sa svojom vojskom u graničnu oblast. Tako su se srpske trupe našle okružene u Seru. To je naravno izazvalo otpor.000 vojnika. Stefan Dečanski je februara 1328. Filip je postavio uslov da srspki kralj sa svojom vlastelom. Neprijateljstva su počela u novembru 1327. Mihailo je uputio odred od 3. Izabrabica je bila Marija Paleolog. Mladom caru su se predali Voden. Kada se Mihailo povukao Andronik je prešao u ofanzivu. još od carigradskog izgnanstva. sinovca Andronika II i Irine. decembra 1327. koji je bio veliki logotet i desna ruka starog cara. Međutim. Andronik II mu je dodelio titulu ćesara i Jovan je pristao da se vrati u Solun. Jovan je sa ženom prešao kod srpskog kralja i zajedno sa njim pustošio vizantijsku teritoriju.

ali nije išao dalje od pelagonijske ravnice. Kralj Stefan je predah iskoristio da dovrši poslove oko svoje zadužbine. Androdnik III i Mihailo su 1330. jula 1330. Srpaks vojska je opsedala Ohrid. jer je kao protivnike imao samo vizantijske garnizone ostavljene u tvrđavama. On je to iskoristio da postavi na bugarski carski presto Ivana Stefana. postigli dogovor o zajedničkom napadu na Srbiju. Otvoreno ratovanje je počelo 1329. Uspeo je da iznudi ustupke od srpskog kralja. sina svoje sestre. Pometnja se pojačala kada se deo vojske dao u bekstvo. srpski odred je digao opsadu. na ušđu Toplice u Moravu. Stefan je o pobedi obavestio kraljicu i arhiepiskopa. Andronik III je napao slomljenu Bugarsku. U srpskoj vojsci bili su i španski najamnici. Na vest o carevom približavanju. Kralj Stefan je odlučio da prvo odmeri snage sa Mihailom. dolazi do preokreta i protivnici sklapaju mir. U to vreme Andronik III je bio teško bolsetan. a potom pohitao Ohridu u pomoć. Time su oba vladar dobila odrešene ruke za ofanzivu prema srpskom kralju. Stefan je pometnju do kraja iskoristio i odneo je pobedu koja je daleko odjeknula. Manastir je bio skoro 76 . Susret je za Bugara bio neočekivan. Kraljev mladi sin Dušan imao je značajnu ulogu u bitki. a možda i ugovoreno primirje. Stefanu su nudili da preuzme vlast u Bugarskoj. U starim tekstovima bitka kod Velbužda je ostavila više uspomena no i jedna druga bitka u srednjovekovnoj srpskoj istoriji. Bugarska vojska je pet dana pljačkala i pustošila zemlje srpskog kralja. Mihailo se sa 15. Bugari su bili nepripremljeni za bitku. Car je napustio Makedoniju još dok je srpski kralj boravio u Bugarskoj. a zatim je ušao u Bugarsku i poslao svojoj sestri vest o pogibiji njenog bivšeg muža. Prezdravio je. Srbi su iznenada napali u podne 28. Time je opasnost od vizantije delimićno otklonjena. Mešutim. kome su ruke bile vezane zbog rata sa Vizantijom. Srbi su verovali da Mihailo želi da potpuno zagospodari srpskom državom i ukloni njenog vladara. Bugarski car je napao Stefana. Prosek i Štip. Zatim je krenuo bugarskom caru u susret. Stefan je osvojio Veles. obračunao se sa Turcima koji su prelazili iz Male Azije. dok nije naišla na njegov tabor pored reke Kamenče. Očekivao je ishod sukoba bugarskog cara sa Stefanom. Stefan se zatim okrenuo protiv svoga vizantijskog protivnika cara Andronika III. Rat sa Vizantijom i Bugarskom.1328.000 vojnika nalazio na izvorištu strume. Andronik je s vojskom došao do Makedonije. iako su prethodno vođeni pregovori između dva tabora. Bugarski car je bio ranjen. manastira Pantokratora kod sela Dečana. severno od velbužda (Ćustendila). Stefan je sa glavninom vojske čekao na Dobrič-polju. Time je posao srpskog kralja bio znatno olakšan.

dok je Dušan otišao u Trebinje i tamo prihvatio poziv dubrovačkog poslanstva da poseti grad. novembra 1331. a za vinovnika sukoba smatra mladog kralja. Prva povelja Dečanima izdata je leta 1330. Po njemu je Stefan digao vojsku na sina koji je izbegavao sukob. gde je posle nešto više od dva meseca pod nejasnim okolnostima izgubio život. 11. Dušan je nastavio da progoni oca. Vlastela se tome usprotivila. Stefan dečanski se povukao u centralne oblasti svoje države. Opkolio ga je u Petriču i naterao na predaju. Predložio je svojoj vlasteli da prebegnu na zapad. Po njega je bilo sudbonosno gubljenje podrške Srbije. Izmirenje je postignuto aprila 1331. a neposredan povod je bio poziv Dušanu da dođe ocu. U zemlji je zavladal nesigurnost. 77 . Sukob je u toku januara 1331. Dušan je popustio pred navaljivanjem svojih velikaša i krenuo s malom vojskom da napadne oca. po Danilovom učeniku. Dušan je mislio da otac hoće da ga ubije. Ovaj razdor je imao nepovoljne posledice po interese srpske kraljevine. a granice su bile ugrožene. O uzrocima sukoba imamo protivrečne podatke. Dušan je strahovao za svoj položaj otkako je Stefan dobbio decu u drugom braku. a u Dušanove ruke su došli dvor i riznica. u kojoj je izbio građanski rat. To je uzdrmalo položaj cara Ivana Stefana. Sukob Stefana i Dušana. Danilov učenik baca svu krivicu na Stefana Dečanskog. Mladi kralj je mogao da beži sam ili da s vlastelom preduhitri planove svoga oca i na taj način spase život.završen kada je došlo do bitke kod Velbužda. bila je mržnja starog kralja prema sinu. 21. Uspeo je da pobegne u tvrđavu Petrič. Stefan Dečanski je bio opkoljen u dvoru u Nerodimlju. Uzrok novog sukoba. Dubrovnik je slao poslanike da posreduju izmeću starog i mladog kralja. Andronik III je otrgao od Bugarske crnomorske gradove. Stefan je sa ženom i decom iz drugog braka zatvoren u zvečansku tvrđavu. U jesen 1330. U Bugarskoj je zbačen sestrić srpskog kralja pre no što se navršila godina dana njegovog carevanja. Pod pritiskom jeka opozicije jedva se održavao na vlasti. avgusta 1331. Stefan se zavetovao da će ako pobedi povećati darove manastiru. S mukom postignuti mir trajao je samo tri meseca. Nićifor Grigora najvažniju ulogu daje vlasteli.

januara 1333. februara 1333. sestra Stefana Dečanskog i bivša žena cara Mihaila Šišmana. 11. a kao car od 1346. 78 .Kralj i car Dušan Dolazak na vlast. Zetska vlastela je bila nezadovoljna nagradama koje je dobila od Dušana za podršku u njegovoj borbi za presto. do 1346. Već 1332. jul 1330) preuzela vlast sa svojim sinom Jovanom Stefanom. Dubrovčani nisu odustajali od namere da trajno u svoje ruke dobiju Ston i Pelješac. On je posle bitke kod Velbužda (28. Bio je toliko intenzivan da je vest o njemu stigla i do francuskog kralja Filipa VI. Dušan je izašao kao pobednik u sukobu sa ocem Stefanom. Kralj Dušan je 22. Stefan Dečanski je sa ženom i decom iz drugog braka zatvoren u zvečansku tvrđavu. Republika je zauzvrat platila 8. Ustanak u Zeti. u Zeti je izbio ustanak velikaša pod vođstvom vojvode Bagoja. Dubrovčani su 15. rođaka cara Mihaila Šišmana. obavezala se na godišnji tribut od 500 perpera i dozvolila slobodno bogosluženje pravoslavnom stanovništvu. koji je trajao tokom 1331. Boljari su sada na presto doveli Jovana Aleksandra (1331 – 1371). poveljom ustupio Dubrovčanim celo primorje od Stona do Dubrovnika. do 1355. Veze sa Bugarskom. gde je posle nešto više od dva meseca pod nejasnim okolnostima izgubio život. Kao kralj je vladao od 1331. novembra 1331. sa vlasti smenjena Ana. U pokušajim da ostvare svoje namere angažovali su i neke uticajne ličnosti na srpskom dvoru.000 perpera. U Bugarskoj je 1331. Dubrovčani su pokušali da izmire zaraćene strane. sa Pelješcom. Dušan je ubrzo ugušio ovaj ustanak. Ustanak je zahvatio i predele severne Albanije. Kralj Dušan je s njim sklopio ugovor o prijateljstvu i oženio se njegovom sestrom Jelenom. Odnosi sa Dubrovnikom.

Ubrzo po sklapanju ugovora sa Dubrovnikom (januara 1333). Karlo Robert je nastavio pogranično ratovanje (1338 – 1342) uz podršku katoličke crkve. upao u Srbiju. Srbi su 1334. kome su obećali godišnji tribut od 500 perpera. Morao je da obezbedi mira na zapadu da bi se okrenuo Vizantiji. Dušan je ubrzo morao da pohita na sever. 15. Sirgijan je poginuo u okolini Soluna. Sastanak je trajao sedam dana i tom prilikom je Jovan Kantakuzin upoznao Dušana. a Sirgijan Kostur. Ubio ga je Sfrances Paleolog. U tom ugarskom pohodu učestvovao je i ban Stjepan II. zauzeli Prilep i Ohrid. Posle ovih uspeha Dušan je planirao i napad na Solun. To je poremetilo Dušanove planove u pogledu Soluna. koja je nudila oprost od grehova svim učesnicima u borbi protiv šizmatika. Savez sa Jovanom Kantakuzinom. juna 1341. Odnosi sa Bosnom. Dušan je uspešno suzbijao ove ugarske napade. On će prisustvovati na Dušanovom krunisanju (1346). u Prizrenu izdao još jednu povelju u kojoj ponovo precizira obaveze Dubrovčana. Srbi su zadržali Prilep. ugarski vazal. Jovan Kantakuzin je verovao da će njemu prpipasti regenstvo. jer je ugarski kralj Karlo Robert (1308 – 1342) napao njegovu državu. Dušan se sporazumeo i sa banom Stjepanom II. Karlo Robert je i 1335. avgusta 1334. Dušanu je ponudio usluge u borbi provti Andronika III. protiv njega se podigla opozicija na 79 . Dušan i Andronik III su se 26. Munjevita protivakcija kralja Dušana primorala ga je na panično povlačenje. Primirje sa Vizantijom. zauzeo neka naselje u okolini Soluna. Pošto Dubrovčani nisu ispunjavali prava pravoslavnog stanovništva. Umesto njega trebalo je da vlada regenstvo u saradnji sa caricom majkom Anom Savojskom. Dušan je 1334. da osvoji Tesaliju. ali je u septembru obnovio mir. Bio je uz cara Andronika II (1282 – 1328). Prva faza rata sa Vizantijom. po naređenju Andronika III. Ohrid i Strumicu. Mir je trajao do smrti cara Andornika III. Veliki broj ugarskih vojnika se udavio u Savi i Dunavu. Dušan se s njim ponovo sastaje 1336. Pogranični sukobi sa Ugarskom. ali kada je vlast preuzeo Andronik III (1328 – 1341) pao je u nemilost. Ohridski arhiepiskop Nikola prihvatio je vlast srpskog kralja. U to vreme je u Srbiju došao Sirgijan. sastali nedaleko od Soluna i sklopili sporazum o razgraničenju. na Strumici. Međutim. Presto je pripao njegovom maloletnom sinu Jovanu V (1341 – 1391). Dušan je u leto 1341. Pošto je sredio odnose sa Dubrovnikom i Bosnom kralj Dušan je prikupljao snage za rat sa Vizantijom.dobili povelju o ustupanju Stona i od bana Stjepana II Kotramanića. Andronik III koristi primirje iz 1334. Lajoš I (1342 – 1382) je nastavio očevu poltiku prema južnim granicama.

Dušan ga je prvi put odbio njegove poslanike. Hreljine posede. zauzima oblasti istočno od Vardara sa tvrđavom Melnikom. Sdogovoren je savez protiv Ane Savojske. ali ni ovoga puta nisu uspeli da ga osvoje. Napad nije uspeo jer je srpsku vojsku pod bedemima grada pokoslia epidemija dizenterije od koje je stradalo 1. srpski odredi su ponovo bili pod Serom.On je nekoliko puta menjao strane. Kantakuzinov položaj u Vizantiji se tokom 1342. Kostur i Hlerin. Vizantijski pretendent nije nameravao da Dušanu prepusti osvajanje vizantijskih oblasti i gradova. Jovan Kantakuzin se povukao u tračku tvrđavu Didimotiku i oktobra 1341. Početkom 1343. Ali. Jovan VI Kantakuzin (1341 – 1347) je zastupao interese krupne aristokratije. Jovan Oliver i vojvoda Vratko su s jeseni 1342. U proleće 1343. Preko Oliverovog brata Bogdana je poručio Kantakuzinu da mu dolazi u susret. krenuli na Ser. što je njegovim protivnicima dalo mogućnost da okupe sve protivnike feudalne vlastele. Dušan i Kantakuizn su vodili samostalne akcije koje su odgovarale njhovim sopstvenim interesima. Dušan. U Makedoniji je osvojio važne tvrđeve Voden. koja je u leto 1342. Obred krunisanja je obvaio jerusalimski petrijarh. Kantakuzin. Dušan je 1342/43. preko poslanika pokušala da privoli Dušana da raskine savez i kantakuzina 80 . Sporazum je zaključen i svako je trebao da zadrži ono što osvoji. Raskidu je delimično doprinela i carica Ana Savojska. se proglasio za cara. Dušanov je tražio da mu u slučaju uspešnog završetka rata pripadnu svi gradovi zapadno od Hristopolja. ostavio kao talaca sina Manojla koji bi se oženio Oliverovom ćerkom. koji je ostao pod Anžujcima. Jovan Oliver je bio najvatreniji pobornik saveza sa Jovanom Kantakuzinom. sastali u Prištini.čelu sa Aleksijem Apokavkom i patrijarhom Jovamom Kalekasom. moćnom velikašu čiji su se posedi prostirali istočno od Vardara. Dušan i Kantakuzin su se u julu 1342. Jovan je sa 2. Jovana Kantakuzina napuštaju pristalice i on beži u Srbiju. zaposeo prostrane teritorije Albanije (Berat. Dušan i Kantakuzin su raspravljali i o Hrelji. Druga faza rata sa Vizantijom. na šta Kantakuzin nije pristajao. krajem leta 1342. pa više nije imao potrebu za Dušanovom pomoći. veliki grad nedaleko od Strume. poboljšao.000 najvernijih pristalica krenuo ka srpskoj granici. kao garant sporazuma. Dušan je tada pratio ženu Jelenu u Bugarsku u posetu bratu. Oni su stali na stranu Ane Savojske. umro Dušan je poseo njegovu oblast. Širom Carstva izbijaju antiaristikratske pobune.500 vojnika. Kanina i Kroja) osim Drača. a kada je krajem 1342. koji je odmah pohitao da obavesti Dušana o dolasku vizantijskog pretendenta. Kod Velesa Kantakuzin se susreo sa Jovanom Olivera. Vlastela je tražila da Kantakuzin. Tesalije ga je priznala za cara.

Konjanici načelu sa Preljubom susreli su Turke kod Stefanijane (maja 1344). Seldžuci su ga ubrzo napustili pa nije mogao da osvoji prestonicu.pošalje kao zarobljenika u Carigrad. Carica je pokušala i preko Mlečana i Aleksija Apkovaka da postigne sporazum sa dušanom. Napustio ga je i Momčilo. U tom prvom okršaju s Turcima na evropskom tlu Duššanovi vojnici pretrpeli su poraz. Svi makedonski gradovi. Dušan je milom ili silom pridoio grčke feudalce za saradnju. da se vrate u Malu Aziju. Najverovatnije posle osvajanja sera doneta je odluka (25. koji su sa Kantakuzinom napadali Soluna. Dušan je osvojio Ser 25. Zauzvrat mu je nudila gradove zapadno od Hristopolja. ali su njegovo ime u bogosluženjima pominjali posle imena vizantijskog cara. Pošto je novostečenu vladarsku titulu crkva trebalka da sankcioniše obredom krunisanja i miropomazanja. Tu mu je prišao vojvoda Momčilo. Zauzeo je Veriju i proterao Kantakuzinovog sina Manojla u Tesaliju. Dušan je odlučio da uzme carsku titulu. u seru proglašen za cara. emri Umur mu je poslao 20. kojima je znatno proširio granice srpske države. Carsko krunisanje. Kantakuzin se našao u teškom položaju. potvrdio sve posede i privilegije monaškim obiteljima Svete Gore. Posle ovih velikih uspeha. kada je Jovan zauzeo Veriju. Kada je saznao za smrt Aleksija Apokavka sa turskim odredima je pohitao ka Carigradu. prava i privilegije. Međutim. Zato je Dušan poveljom iz novembra 1345. do Hristopolja. su pali u njegove ruke. a Kantakuzin sa Turcima Seldžucima. ali se njegovo ime u bogosluženjima imalo pominjati posle imena vizantijskog cara. Dušan je zauzeo Svetu Goru čiji su monasi mogli da mu pruže snažnu ideološku podršku u vlasti nad osvojenim vizantijkim oblastima. Zatim se okrenuo Seru koji je Dušan upravo opsedao.000 konjanika pa je Kantakuzin uspeo da porazi Momčila i zauzme njegove oblasti. Razlaz Dušana i Kantakuzina. ali nije uspeo pa se okrenuo protiv nekih tvrđava u Rodopima. Sa Svetom Gorom je postignut sporazum po kome je Dušan priznat za legitimnog vladara (čime se narušavalo vekovno pravo vizantijskih careva). decembra 1345. U to vreme Dušan je opsedao Ser i nije hteo da raskine savez. Zauzvrat Svetogorci su priznali srpskog kralja za gospodara. ali bezuspešno. Dušan je poslao jedan odred konjice kako bi sprečio Seldžuke. Kantakuzin je nameravao da osvoji Solun. Dušan se sporazumeo sa vladom u Carigradu. To nije poremetilo Dušanova dalja osvajanja. septembra 13459 doneta je odluka da se Dušan proglasi za cara. odlučeno je da se Srpska 81 . Dušen je na svečan način na Božić 25. Dušan je zauzvrat potvrdio svetogorikm manastirima sve posede. septembra 1345. Dušan i Kantakuzin su raskinuli savez u aprilu 1343.

po crkvenim obredima i vizantijskom ceremonijalu. Dušan se potpisivao kao car Srba i Grka. Dušanova sestra Kelena je bila rođena sestra cara Jovana Aleksandra. a u ispravama na grčkom jeziku Dušan se potpisuje kao car i samodržac Srbije i Romanije. pa su Simeon-Siniša. aprila 1346. Proglašenje carstva i patrijaršije nije pozdravio carigradski patrijarh. 16. obdario svoju zadužbinu manastir Svetih Arhanđela kod Prizrena. Dušan je dodeljivao najviše vizantijske titule. Međutim. Jelenina brat. Njegova vlast je bila jednako prisutna i u oblastima koj je formalno prepustio sinu i u oblastima koje je zadržao pod svojom neposrednom upravom. a da je sam zadržao vlast u grčkoj zemlji. Dušanovu titulu nisu priznali papa i rimsko-nemački car. Ohrida i Bugarske. možda već u januaru. takođe. Na najsvečaniji način. Međutim. Dušan je podržao mladog cara Jovana V Paleologa. Krajem 1347. dušan je imao podršku Svete Gore. Dušana nije mogao krunisati papa ili carigradski patrijarh. Osvajanja i odolevanja. U prisustvu najviših dostojanstvenika tri autokefalne crkve. Muž Dušanove setre Jevdokije. Carigradski patrijarh Kalist 1350. početkom 1348. koji je prisustvovao Dušanovom i Jeleninom krunisanju. Jovan Asen.arhiepiskopija uzdigne na rang patrijaršije. a najkasnije u aprilu 1346. Carsku krunu primio je s blagoslovom i iz ruku patrijarha Joanikija i trnovskog patrijarha Simeona. je isključio Dušana. Nićifor Grigora kazuje da je Dušan dao Urošu na upravu srpsku zemlju. po drugi put se krunisao za cara. Jovan V je ostao savladar i bio je oženjen Kantakuzinovm ćerkom. ni Kantakuzin nije sedeo skrštenih ruku. Kao i Branko Mladenović. Maja 1346. Državni sabor u Skoplju prihvatio je proglašenje cara i patrijarha. Grgur Golubić i Preljub. pa je on 1351. proglašen za patrijarha. nisu priznavali Dušana za cara. Dušan je naumio da stvori novo univerzalno srpsko-grčko carstvo. Dušanov sin Uroš je krunisan za kralja svih srpskih i pomorkis zemalja.Venecija i Dubrovnik su pozdravili Dušanovo krunisanje. on je Dušana priznao samo za cara Srba. Dušan je krunisan carskom krunom u Skoplju na Uskrs. Dejan dobio je titulu sevastokratora. i Jovan Oliver dobili despotske titule. Vizantinci. Nosioci ovih titula su postali “gospoda srpska”. priznao Dušanu carsku titulu. srpski arhiepiskop Joanikije je. Car Dušan je tokom 1346. Dušan i pored toga nije delio vlast sa sinom. Posle carskog krunisanja jedini praktični cilj njegove politike moglo je biti osvajanje Carigrada. Dušan je podelio državu na dve političke celine: srpsku i grčku. Joanikija i sve srpsko sveštenstvo iz zajednice pravoslavnih hrišćana. Ali. sa Jelenom je 82 . Ovu odluku podržale su Ohridska arhiepiskopija i Bugarska patrijaršija.

pregovarao sa Venecijom. Jeleninom bratu Jovanu Asenu Valonu. Papsko poslanstvo je maja 1355. Turci su. Dušan je s vojskom prodro do doline Neretve i pošao dalje ka zapadu. kao saveznici Kantakuzina. Patrijarh Joanikije mije bio saglasan sa Dušanovim ustupcima papi. Turski odredi su prodirali sve do Skoplja. za konačni napad na Carigrad bila mu je potrebna flota. 1352. predložio emiru Orhanu savez. Kantakuzin je uspeo da zauzme Ber i Voden. Zauzvrat je bio spreman da papu prizna za oca hrišćanstva. Međutim. prešli u Evropu i zauzeli Galipolj. morao da brani severne granice od napada Lajoša I. Dušan je 1354. Mlečani nisu bili spremni da mu je daju i ugroze svoje trgovačke povlastice. saveznike Jovana V. Grk je zahtevao od Dušana da vrati osvojene zemlje na šta car nije pristao. koji je ponovo zauzeo Hum. Sukob sa Bosnom. Dušan je 1351. radi dogovora. Njegova vlast nije priznavana ni u Solunu. U Skoplju je planirao ustanak protiv Dušana. ali bezuspešno. kod Dimotike porazili srpsko-bugarske snage. Trajno srpsko-ugarsko neprijateljstvo onemogućavalo je Dušanovu saradnju sa papstvom. Kantakuzinu je ostala carigradska šira okolina. i obezbedi vlast njenom sinu Mladenu IV. stiglo u Srbiju. Nastavak sukoba sa Kantakuzinom. Simeonu-Siniši Epir (sa titulom despota). izbio je sukob sa banom Stjepanom II oko Huma. Hteo je da pomogne svojoj sestri Jeleni. Obratio se avinjonskom papi Inoćentiju VI da ga ovaj imenuje za vrhovnog komandanta hrišćanskih snaga u borii protiv Turaka. Kapetan hrišćanstva. a garnizon koji je ostavio u Humu nije mogao da zadrži bana Stjepana II. Turci su 1354. do kojeg na kraju nije došlo. Na kraju nije sklopljen sporazum. Car Dušan je svojim velikašima podelio na upravu pojedine oblasti: Preljubu Tesaliju (sa titulom kesara). 83 . Krajem 1349. Ne zna se da li stigao do sestrinih teritorija. Kantakuzin je uz pomoć Turaka naumio da zauzme Solun i gradove u Makedoniji. ali su oni napadnuti od strane Kantakuzinovih ljudi. Dušan je osvojio 5/6 Vizantije. Ali. Dušan je uviđao opasnost od Turaka.boravio u Svetoj Gori. Na povratku Dušan je sa ženom i sinom svratio u Dubrovnik u novembru 1350. Orhan je uputio poslanike u Srbiju. Pregovaralo se o ženidbi Jovana V (inače Kantakuzinovog zeta) sa sestrom Dušanove žene Jelene. Doba srpske vlasti u Svetoj Gori zapamćeno je kao doba “prota Srba”. udovici Mladena III Bribirskog. Dušan je u blizini Soluna pregovarao sa Kantakuzinom. Usled nepovoljnih događaja u Makedoniji morao je da se vrati. pa je u maju 1350. Dušan se spremao za napad na Carigrad. koji bi se utvrdio brakom Orhanovg sina i Dušanove ćerke. Jovan V Paleolog priznao je tada Dušana za cara Srba. Možda se sklonio od kuge koja je u to vreme harala.

Na početku vladavine morao je da brani očeve tekovine od spoljnih i unutrašnjih napada. maja 1349. ali mu se ubrzo gubi svaki trag.Ubrzo potom. car Dušan je umro. Sa njegovom smrću ugasili su se planovi o sveopštem evropkom ratu protiv Turaka. Odatle je proterao Simeona-Sinišu i Preljubovu udovicu Jerinu. na kome je Uroš dobio podršku vlastele. Iako se veoma brzo zamonašila Jelena-Jelisaveta nije prekinula svoju političku delatnost. 21. donet je u obliku novela i kodifikovan na državnom saboru u Seru 1354. Drugi deo. Ovim oblastima zavladali su od 1361. Simeon-Siniša je iz Kostura napadao Nićifora. osvojio Tesaliju i južni deo Epira. Na saboru u Skoplju 1357. Raspolagao je znatnim vojnim snagama i na njegovoj strani je bio Jovan Komnin Asen. Tada je donet prvi deo kodeksa koji se danas smatra Dušanovim zakonikom. Sa severa Srbiju je napao Lajoš I i stigao do rudničkih planina. Rastislalići. člana. Jovanovog sina. morao povući. do 201. Učestvovala je na saboru u Skoplju 1357. U oblasti Kanine i Valone osamostalio se Urošev ujak Jovan Komnin Asen. do 1371. Car Uroš Početak Uroševe vladavine. Srbija je ovim napadom izgubila Braničevo i Kučevo. a Jerina se skonila na srpski dvor. decembra 1355. nepoznati vlastelin Žarko se javlja kao gospodar zete. Despot Nićifor II Orsini je iskoristio smrt ćesara Preljuba i 1356. Bliže okolnosti Dušanove smrti i njen neposredan odjek među savremenicima ostaju potpuno nepoznati. prvih 135 članova po numeraciji Prizrenskog prepisa iz XVI veka. Zakonik je imao važno mesto u razvoju srpskog prava. Naišao je na jak otpor pa se sredinom leta 1359. 20. Anaktoropolj i Hristopolj. brat carice Jelene. o Spasovdanu. Na strani Uroša su bili crkva i sva ostala vlastela. u organizaciji države i regulisanju feudalnih društvenih odnosa. Spoljni i unutrašnji napadi. sa turksim najamnicima u oblast Sera neslavno se završio. SimeonSiniša je osvojio Kostur i proglasio se za cara. Vladao je od 1355. Pokušaj uzurpacije Simeona-Siniše. Simeon je nameravao da zavlada umesto Uroša. Dušana je nasledio njegov sin Uroš. Upad Matije Kantakuzina. donet je “Zakon blagovernoga cara Stefana”. Na državnom saboru u Skoplju. Jovan i Aleksije Paleolog su osvojili na egejskoj obali Hrisopolj. Tokom 1357. Dušanovo zakonodavstvo. kao vazali ugarskog kralja. na Uroš je dobio podršku 84 . Carica Jelena je vladala u Seru. Dušanov zakonik.

Po ocu Nemanjić. a povelje je izdavao na grčkom. Za kratkotrajne obnove grčke vlasti (1356 – 1359) Epir i Tesalija nisau pripojeni Carigradu. Bio je u dobrim odnosima sa Urošem. Srpsko carstvo se znatno smanjilo. Milošu i Vojislavu Dušan je dodelio titulu stavilaca (starao se o hrani koja se trošila na vladarskom dvoru). Simeon je bio u srodstvu s mnogim istaknutim velikašima. ali je crkvena organizacija ostala ista. Do 1359. Novoosvojene oblasti bilo je teško kontrolisati jer Nemanjići nisu bili u stanju da na tim teritorijama organizuju efikasnu upravu. Rudnika i mora. učvrstili su se braća Vojinovići: Miloš. Izgubljene su uglavnom novoosvojene oblasti u kojima se srpska vlasti nije mogla učvrstiti za kratko vreme. Vladala je u Seru. u Makedoniji. Car je mitropolita iz Larise preselio u Trikalu. Učestvovala je na saboru u Skoplju 1357. Despot Nićifor II je 1359. Car Simeon je tu osnovao novu državu. Car Simeon. Međutim. sarađivao je sa carem Simeonom. Simeon je morao da se odrekne srpskog prestola. Uvela je ustanove senata i vaseljenskih sudija. Simeon se orodio sa svojim protivnikom Hlapenom i ustupio mu grad Kostur. Vojinovići. Potpisivao se kao Paleolog. Carica Jelena. Srpsko cartsvo je imalo dva cara: Uroša (1356 – 1371) i Simeona (1359 – oko 1371). Dušanov nasledniku su pripadale skoro sve srpske zemlje i veliki deo Romanije. namesnik u Beru i Vodenu. a Altoman se poslednji put spominje 1359. Vojislav svoj uspon započinje u prvim godinama Uroševe vlade. Snmenu vlasti pokušao je da iskoristi Radoslav Hlapen. Osviojio je utvrđenje Damasis na severu Tesalije. Miloš je umro mlad. Pre smrti 1363. Njegov sin Jovan Uroš (1371 – 1373) bio je car i savladar. na kome je Uroš dobio podršku vlastele. U Ser je dolazio i vaseljenski patrijarh Kalist da pregovara o savezu protiv Turaka i izmirenju srpske i grčke crkve. Altoman i Vojislav. gospodar oblasti Kanine i Valone. Zato je proces osamostaljivanja pojedinih oblasti brže tekao u Romaniji. upravljao je prostorom između Drine i Kosova. Car Uroš. Nameravao je da napadne Dubrovnik (od Zadarskog 85 . Iako se veoma brzo zamonašila Jelena-Jelisaveta nije prekinula svoju političku delatnost. Simeon je za prestonicu izabrao Trikalu u Tesaliji. Posle poraza svog saveznika Jovana Komnina Asena kod Skadra 1358. Simeon je to iskoristio i povratio Epir i Tesaliju.vlastele. vlastela i gradsko stanovništvo su prihvatili Simeona. Njihov otac Vojin je bio istaknuti vojvoda Stefana Dečanskog. poginuo u borbi sa Arbanasima kod Aheloja. Crkva. U Uroševoj državi. Despot Jovan Komnin Asen. po majci Paleolog.

Đurađ i Balša su se odmetnuli od srpske države za vreme rata sa Dubrovnikom 1361/62.mira 1358. Balšići nisu učestvovali u sklapanju mira. humski knez Vojislav Vojinović i Kotor. Knez Vojislav je tvrdoglavo nastavljao neprijateljstva. Njegovi sinovi Jovan i Konstantin formirali su veliku feudalnu državu posle Maričke bitke. a Dubrovčanima potvrdio stare povlastice. Balšići. gospodari Donje Zete. U narono predanje su učli kao negativni junaci. S njegovom smrću prevlast dobijaju velikaši u južnim delovima carstva. Stracimir. Despot Dejan držao je župe Želigovo i Preševo. pa su prvi pokušali da sklope mir. na jednoj strani su bili car Uroš. su držali Bar i oblast između Skadarkog jezera i mora. Despotu Jovanu Oliveru. septembra 1363. gospodar župe Slavište u blizini Dejanove oblasti. Knez je u martu 1363. grad Ston i poluostrvo Pelješac. Mrnjavčevići. Sa ženom je bio ktitor manastira Arhiljevice i Belova kraj Zemuna. planirao napad i tražio galiju od Dubrovčana. Vlatko nije uspeo da se osamostali. Despot Vukašin i Uglješa su od vremena Mavra Orbina poznati kao Mrnjavčevići. U Zeti se za vladavine cara Uroša uzdižu Balšići. Car je knezu ustupio svetodmitarski dohodak. pod ugarskom vlašću) jer je smatrao da mu pripada tutula humskog kneza. gubi se svaki trag početkom Uroševe vladavine. 86 .500 perpera ukoliko se uspostavi mir. U međuvremenu ih je potisnuo vlastelin Vlatko Paskačić. Uroš nije mogao da spreči blokadu Kotora a ni samovolju Vojislava. Dubrovnik je predlagao Balšićima da zajedno napadnu Kotor. u Onogoštu. ali je smelo istupao jer su iza njega stajali braća Vukašin i Uglješa Mrnjavčević. Oblasni gospodari na jugu. Ulcinj i Budva. Na stranu Dubrovnika stali su i Bar. jednom od najmoćnijih velikaša posle proglašenja carstva. a na drugoj Dubrovnik i Balšići. Vojislav je upadao na teritoriju Republike i pustošio sve do gradskih zidina. Svoju zadužbinu manastir i vlastelinstvo Lesnovo. Dubrovčani su mu obećavali 5. Balšiće i Vojislava Vojinovića Venecija je 1362. Skadar. koji su odbili njegove zahteve. Car Uroš dodelio je Vlatku dodelio titulu sevastokratora. Balšići. Mir je sklopljen u avgustu 1362. Povelju je potpisao car Uroš. Držali su stranu caru i uživali njegovo poverenje. izbegavali su otovren sukob sa Vojislavom. pa su bili pošteđšeni ekonomske blokade. a njegovom sinu Uglješi titulu kesara. Oko 1360. Kovao je sopstveni novac. nisu bili ispunjeni. U rat je uvučen i car Uroš. primila u redove svojih građana. zaveštao je Hilandaru. Ratom su najviše bili pogođeni Dubrovnik i Kotor. zbog kojih se vodio rat. Teritorijalni zahtevi kneza Vojislava. ali do toga nije došlo. Knez Vojislav umro je 23. pa su mu stvari polako izmicale kontroli.

Institucija savladarstva je uvedena posle proglašenja srpskog carstva. Vukašin se potpisivao kao kralj Srba i Grka. a konačno ju je potisnuo sinovac Nikola. Dosledno je sledio politiku svoga strica koji je svojevremeno tražio Ston i Pelješac od Dzbrovčana. upravljao okolinom Dubrovnika. Uživao je poverenje carice Jelene. Uglješa je oko 1346. Kada je Uroš dodelio titulu kralja Vukašinu. Nikola Altomanović i Vuk Branković tek su formirali svoje oblasti. Vukašin se 1350. Proinijari i kefalije postaju podložni vlasti oblansih gospodara. Novi centri Vukašinove oblasti postali su Skoplje i Prizren. Zbog toga se sukobio sa Mrnjavčevićima. kojima se ubrzo gubi svaki trag. Time je rešeno pitanje naslednika srpskog prestola.pohlepni velikaši. Titulu mladog kralja sada je nosio Vukašinov sin Marko. Posle pet godina (1363 – 1368) prepustila je Gornju Zetu Balšićima. pošto car Uroš nije imao dece. U rodbinskim vezama ogledala se snaga Mrnjavčevića. Vukašinov sin Marko oženio je ćerku Radoslava Hlapena. Lazar je napustio dvor. Posle smrti Vojislava Vojinovića 1363. Pitanje izbora savladar nužno se nametalo. Njihov uspon vezan je za Makedoniju. Uglješa je u isto vreme (krajem leta 1365) preuzeo vlast nad Serom od carice Jelene. dok je Vukašinov sin Marko postao najomiljeniji junak epske poezije Južnih Slovena. Umesto plaćeničke vojske car se morao oslanjati na vojsku pojedinih velikaša. što je podrivalo njegovu vlast. Kada je Stefan Dušan uzeo carsku titulu. Kneza Vojislava Vojinovića nasledila je udovica Goislava sa sinovima. Vlast cara Uroša polako ali sigurno slabi. uzurpatori i ubice. protivniku raške vlastele. a ćerka Olivera mu se udala za Đurađa Balšića. Raški vlastelini Lazar Hrebeljanović. Bio je u 87 . Rođen je u Prilepcu kod Novog Brda. Lazar Hrebeljenović. Sresku oblast sistematski su uznemiravali Turci. Dugo je bio na dvoru cara Uroša. Car Uroš je uzdigao Vukašina za kralja i savladara. U okviru serske oblasti despota Uglješa nalazila se i Sveta Gora. Imao je titulu stavilaca. Uglješa se oženio Jelenom-Jefimijom ćerkom kesara Vojihne. Deo kneževe oblasti nasledio je njegov sinovac mladi Nikola Altomanović. spominje u prilepskom kraju s titulom župana. On je uskoro zavladao skoro celom oblasti kneza Vojislava. Goislava je uživala povernje cara Uroša. Njegov otac Altoman bio je ulgedni vlastelin u veme cara Dušana. Težio je da zavlada Kosovom. a njegovom bratu je dodelio titulu despota. njegov sin Uroš krunisan je za kralja-savladara (do tada mladi kralj). U takvoj situaciji uzdigli su se Mrnjavčevići. Nikola Altomanović. pa je od nje preuzeo vlast u Seru 1365. Tu leži osnovni uzrok gneva koji su na sebe navukli Mrnjavčevići. njegovu oblast podeljena je između njegove udovice Goislave i sinovca Nikole Altomanovića.

Sa istoka je doazio Vukašin. zauzeli Galipolj i učvrstili se u Evropi. neshvatajući tursku opasnost. Car Dušan je jedini uviđao opasnost od Turaka. Jedrene 1362. nisu im se pridružili. zbog trenutne latinofilske orijantscije. pripremali napad protiv Nikole. ali zbog složenih političkih prilika nije uspeo da ostvari široki antiturski savez. Sultan Murat (1362 – 1389) je izvojevao pobedu. koji nisu bili na udaru. Dimotika je pala 1360.savezu sa Nikolom Altomanovićem. Na jednoj strani bili su Nikola. Lazar i Kotor. Zato su braća smelo krenula na tursku teritoriju i prodrla blizu nove turkske prestonice Jedrena. i njene dalje posledice propast svih balkanskih država. nudeći uniju. septembra 1371. Osbvajanjem doline Marice Turci su se uklještili između serske oblasti i carigradskog dela Carstva. potvrdio i objavio kraj raskola. Turci su postepeno osvajali delove jugoistočnog Balkana. Spremao se pohod protiv Nikole. tek 1371. uputio poslanstvo sa poveljom u kojoj se osvetničkom žestinom obara na prvog srpskog cara. a Nikola se jedva spasoa i njegova vojska je bila uništena. Njen prvi rezultat bio je slom Serske države. Uglješina oblast bila je prva na udaru Turcima. Carigrad je. Na ovaj događaj od svetsko-istorijskog značaja malo ko je reagovao. Turska pretnja. Zajednička opasnost zbližila je dve države. Antiturski savez nije sklopljen jer se Vizantija još uvek nadala pomoći sa Zapada. Pre sklapanja saveza trebalo je izgladiti nesuglasice povodom događaja iz 1346. na Marici. a Plovdiv 1363. a na grugoj Mrnjavčevići. Međutim. O Maričkoj bitki pisalo se mnogo. Murat je prestonicu iz Bruse preneo u Jedrene i uzeo titulu sultana. Lazar se povukao. 88 . izmirenje se odnosilo samo na sersku državu. Ali. Lazar je 1370. (proglašenje carstva i patrijaršije). Turci su 1354. Mrnjavčevići i Balšići su 1371. Ostali feudalni gospodari. Bitka na Marici. ali o samom sukobu zna se veoma malo. Njihovo osvajanje bilo je samo pitanje vremena. Vukašin i Uglješa su odlučili da proteraju Turke jer je eventualna pobeda na granici mogla doneti samo privremeno rešenje. To je bila najveća i najdalekosežnija pobeda Turaka pre 1453. ali ga je napustio prilikom bitke sa Mrnjavčevićima na Kosovu 1369. Despotu Uglješi se u borbi protiv Turaka jedino pridružio njegov brat kralj Vukašin. kod Černomena. Despot Jovan Uglješa je 1368. Turci su napali zemlje Mrnjavševića pa se Vukašin morao vratiti i tako se savez raspao. od Nikole preoteo Rudnik. Iz Skadra su Balšići i Dubrovčani spremali pohod na Onogošt. bili su iznenađeni 26. Car Jovan V Paleolog (1341 – 1391) bezuspešno je po zapadnim zemljama tražio pomoć. Balšići i Dubrovnik. Međutim. a Vukašin i Uglješa su poginuli u borbi.

To je učinio solunski despot i budući car Manojlo II (1391 – 1425). srpsko carstvo se raspada. Lazar je bio pravi začetnik izmirenja 89 . Tako je Uroš dobio novog savladara. Vizantija je posle maričke bitke izgubila samostalnost. Lazara je i srpska crkva priznala za suverenog vladara svih Srba. Posle više od dve stotine godina država Nemanjića prestala je da postoji. Knez Lazar Hrebeljanović. Kraj srpskog carstva. i 4. u u Zeti Balšići. Priznanje od strane crkve bilo je dokaz stvarnog položaja u državi i na međunarodnom planu.Međutim. Svetogorski starci su 1374. Prekinuta je obnova srpske države pod dinastijom Mrnjavčevića. kao zakoniti naslednik na prestolu Nemanjića. Pećka patrijaršija je sačuvala svoj integritet. Srpsko carstvo je nestalo. do bitke na Kosovu 1389. turski vazali. Oblasni gospodari se osamostaljuju: u zapadnoj Makedoniji kralj Marko. turski vazal. sama ta crkva morala je da bude zakonita u kanonsko-pravnom smislu. Vizantija i Bugarska izgubile su samostalnost. Zato je Lazar pokrenuo pitanje izmirenja sa Carigradom radi uspostavljanja kanonskog jedinstva. Turci nisu zauzeli ser. decembra 1371. U poveljama se potpisuje crvenim mastilom. Raspad carstva. Car Uroš nije sudelovao u zbivanjima uoči maričke bitke. u istočnoj Bosni i zapadnoj Srbiji Nikola Altomanović. U oživljavanju nemanjićke državne tradicije najvažniju ulogu imao je knez Lazar. Zakonito ga je nasledio sin Marko. Delimično izmirenje postigao je još despot Uglješa uoči Maričke bitke. Isticanjem titule samodršca. učestvovao u jednom pohodu sultana Murata. Posle smrti cara Uroša decembra 1371. Dok se carstvo raspadalo. Turci su dobili bitku za istočni deo Balkan. Vukašinovom pogibijom srpska država nije ostal bez kralja. ali se ono odnosilo samo na Sersku državu. Crkveni raskol je sprečavao savezništvo Srbije i Vizantije u borbi protiv Turaka. Vuk Branković na Kosovu. stigli u Srbiju da pregovaraju sa Lazarom o izmirenju. Takvim ga je smatrala i carigradska crkva i vizantijska država. Marko je morao da prizna vrhovnu vlast turskog sultana. Srbija od bitke na Marici 1371. podvlačio je svoj suveren položaj. a knez Lazar u slivu triju Morava. Ali. avtokratora. Umro je između 2. u istočnoj Makedoniji Konstantin i Jovan Dragaš. Car Jovan V je 1373.

a ne Balšiću. koji je držao severne krajeve srpske države. Sporazum o izmirenju je brzo postignut. do 1392 i izbora Danila III Banjskog. nasledio Spiridon. a Jelena za Đurđa Stratimirovića Balšića. knez Lazar je zavladao u celom slivu triju Morava. Oblasni gospodari formalno su priznavali njegovu vrhovnu vlast. Podunavlja i Pomorja. Bio je veoma povoljan za Srbe: skinuta je anatema i patrijaršija priznata za zakonitu. a uoči kosovske bitke posredovanjem zeta Nikole Gorjanskog izmirio se sa njim. posle Vlatkove smrti. U Ugarskoj je pomagao protivnike Žigmunda Luksemburškog. sestre cara Dušana. Posle njegove smrti 1389. bio potvrđen na saboru za velikog kneza i samordžca Srbije. potisnuo Dejanove naslednike. Dragaši su bili turski vazali i posle maričke bitke zauzeli su deo zemalja Mrnjavčevića. O tome saboru nema pomena u izvorima. Državni sabor je krajem 1374. Njihova majka Evdokija. Pobedom nad Radičem Brankovićem 1379. Oni su nastavili samostalno da upravljaju svojim zemljama i posle priznanja Lazara 1376. oktobra 1375 su hirotonisali prvog srpskog zakonitog patrijarha Jefrema. iako se Pećka patrijaršija nalazila u oblasti Balšića. Lazar upućuje srpku (svetogorsku) delegaciju u Carigrad na pregovore. Jefrem je opet obavljao funkciju patrijarha. Knez Lazar je samo donekle vrhovni gospodar. njegov sin Uglješa nije mogao da se suprostavi braći Dragaš. Njihovi sinovi Jovan VIII (1425 – 1448) i Konstantin XI Dragaš (1449 – 1453) su poslednji vizantijski carevi. A isto je učinio i patrijarhSava. u monaštvu Teodora delila je vlast sa njima. Jovan je dobio titulu despota od cara Uroša. Međutim. Vlatko Paskačić je svojevremeno pod zaštitom Mrnjavčevića. Lazarova sestra Dragana je bila udata za čelnika Musu. Lazar je odmah po postignutom izmirenju crkava i izboru novog patrijarha. Delegati carigradske patrijaršije. podržao odluku o izmirenju. neposredno posle maričke bitke. Lazarova kći Mara bila je udata za Vuka Brankovića. Iako su mu podršku pružili vrhovi srpske crkve Lazar nije uspeo da obnovi državu Nemanjića. koji se u početku protivio. Jovan i Konstantin Dragaš su sinovi despota Dejana i Jevdokije. koji je upravljao krajem oko Kopaonika. Proglašenje izmirenja obavljeno je u Prizrenu nad grobom cara Dušana u manastiru svetih Arhanđela s proleća 1375. 90 . Dragaši.jer starci dolaze njemu. jeromonasi Matej i Marko. Konstantinova ćerka Jelena Dragaš se udala za cara Manojla II Paleologa (1391 – 1425). Jefrema je posle ostavke 1379. Upravljali su prostranom oblašću u istočnoj Makedoniji. Srbi su dali jemstvo da neće više pripajati grčke crkvene oblasti.

Kralj Lajoš I nije u tome učestvovao. Vladao je teritorijom od Rudnika i Kosova do Jadranskog mora. Cara Simeona nasledio je sin Jovan Uroš (1371 – 1373). pominje kao gospodar Skoplja. Nikola Altomanović. Dmitar je dobio titulu grofa i držao vilagoško vlastelinstvo. a posle pogibije Vukašina i Uglješe savladar cara Uroša. ali je zato u ličnosti kneza Lazara dobio još jednog vazala. Kraljević Marko. Đurađ Balšić je 1372. Vukašinov sin je kao petnaestogodišnjak obavljao za srpskog cara poslaničku misiju u Dubrovniku. osvojio Prizren i tako preduhitrio Nikolu Altomanovića. odnosno protiv Ugarske jer su ovi gradovi priznavali vrhovnu vlast Lajoša I. Tokom 1373. Kotora i Drača. Dmitar i Andrejaš su posle bitke na Rovinama 1395. a zatim prešli u Ugarsku. oblasnom gospodaru u severnoj Grčkoj. Ovaj savez ugrožavao je ugarske interese na Jadranu. Vuk Branković. a Nikoli Ston i Pelješac. podelili depozit koji je njihov otac bio poverio dubrovačkoj opštini. U Ohridu se osamostalio arbanaški vlastelin Andrija Gropa. Nasledio je oblast Vojislava Vojinovića. Stupio je u savez sa Venecijom i Balšićima uperen protiv Dubrovnika. On se oko 1373. Poticao je iz stare feudalne porodice. Vuk Branković se od 1377. Međutim. vlast Nikolina je srušena. Od Vukašinovih sinova nije uspeo da osvoji ni jedno značajnije mesto. kovali novac i ubirali prihode od regalnih dažbina iz rudarskih središta u Kratovu i Zletovu. Od Dubrovnika je ubirao svetodmitarski dohodak i kumerk solski (dohodak od prodaje soli). Najveći deo njegovih zemalja razdelili su Lazar i Tvrtko. zamonašio i ostao poznatiji kao monah Joasaf. savremenik Stefana Dečanskog i Stefana Dušana. Branku Mladenoviću. Andrejaš je kovao novac i podigao manastir svetog Andreje kod Skoplja. gospodaru Ohrida. car Dušan 91 . Pre maričke bitke postao je mladi kralj prestolonaslednik. Vukovom ocu. Od Dubrovčana je hteo da preotme Ston i Pelješac. Na Ugarsku stranu stali su ban Tvrtko i knez Lazar i napali su zemlju Nikole Altomanovića. Zemlje Mrnjavčevića svedene su na uzanu teritoriju u zapadnoj Makedoniji. Marko je morao da se prikloni svom tastu Radoslavu Hlapenu. Tu izvori spominju kao oblasnog gospodara Markovu braću Andrejaša i Dmitra.Posle priznavanja vrhovne sultanove vlasti zadržali su široku unutrašnju samoupravu. Hlapenov pastorak Toma Preljubović je bio oženjen ćerkom cara Simeona Nemanjića Paleologa. Pokušavao je da pod svoju vlast povrati Hum. Posle smrti Vukašina i Uglješe oblasni gospodari se otimaju o zemlje Mrnjavčevića. Mlečani su obećali Balšićima Kotor i Drač. postao je najjači oblasni gospodar. Toma Preljubović (1376 – 1384) je potkraj života dobio titulu despota. Darivali su svetogorske manastire. Rodonačelnik Brankovića bio je vojvoda Mladen.

Sultan je na čelu vojske 1386. Međutim. po ženskoj liniji potomak kralja Dragutina. Jedino je Đurađ Stracimirović Balšić bio tada na strani Turaka. Vizantija je izgubila samostalnost. Bosanski ban Tvrtko I. Komaranima i Brskovom na Tari. Preko oblasti Konstantina Dragaša izbili su na Kosovo. Kopaonika. Vuk se širio na račun Vukašinovih sinova i Balšića. Prvi upad Turaka u Lazareve zemlje desio se 1381. krunisao se u Mileševi 1377.kralja Srba i Bosne. Sukob je daleko odjeknuo i 92 . Murat je jedini sultan osmanske imperije koji je poginuo na bojnom polju. Sjenice i gornjih tokova Tare i Morače. ali ga je Lazar. Vlast nad Kosovom Vuk je delio sa Lazarom. Turcima su pomagali i neki hrišćanski vazali. prodro u Srbiju. Jovan V i Manojlo II su 1379. Ber. došlo je do žestokog sudara u kome su našla smrt dva vladara knez Lazar i sultan Murat. Lazar i Vuk se nisu protivili Tvrtkovoj kraljevskoj tituli. Trnovska Bugarska je priznala vrhovnu sultanovu vlast. postala najmoćnija država na Balkanu. Sarađivao je sa knezom Lazarom. a Solun 1387. Turska je posle bitke na Marici 1371. Kralj Tvrtko je 1388.je dodelio visoko zvanje sevastokratora. Turci su 1383. a vidinska Bugarska se oslanjala na Ugarskog kralja Lajoša I. Kosovska bitka. a iz Prizrena Balšiće. Na Vidovdan. Upravljao je Prištinom. Tokom 1372. Iz Skoplja je potisnuo Vukašinove sinove.000 zlatnika i da će s vojskom od 12. juna 1389. Turci su se spremali za još jednu bitku. ali su bili daleko od pomisli da ga priznaju za vrhovnog gospodara. Nisu pošteđeni ni svetogorski manstiri. Turska ekspanzija. uz pomoć sultana povratili presto koji je uzurpirao Andronik IV Paleolog (1376 – 1379). Sultan Murat I (1362 – 1389) je sakupio vojsku iz Rumelije i Anadolije. Manojlo se obaveza da će na Portu donositi godišnji danak od 30. ili Tvrtka I . Bosni i Pomorju i Zapadnim stranam”. 15/28. Uspon Vuka Brankovića tekao je uporedo i uz pomoć tasta kneza Lazara. Peći. koji mu nije osporio kraljevsku titulu. koji se s vojskom nalazio u Toplici. zauzeli Ser. Turski odred su kod Paraćina suzbili Crep i Vitomir. turskog vazala. sprečio da uđe dublje u unutrašnjost zemlje.000 konjanika i pešaka pomagati Turke u ratnim pohodima. Sa njim su bili sinovi Bajazit i Jakub. Turski danak ili harač razrezan je na celu zemlju. teritoriju Vuka Brankovića. Vučitrnom. 1385. Car Jovan V Paleolog je morao da izršava vojne obaveze prema sultanu. potukao Turke kod Bileće. Krunisanje Tvrtka I. krunom srpske kraljevske kuće za “kralja Srbljem. Zvečanom. Ugarska je posle Lajoševe smrti paralisana borbama za presto. Niko od oblasnih gospodara nije ni pomišljao da prizna vrhovnu vlast kralja Marka. vlastela kneza Lazara. Njegova oblast obuhvatala je krajeve između Skoplja.

Turci su zauzeli Golubac. Izmirenje Lazarevića sa Turcima. Srbija od bitke na Kosovu 1389. Proširio je svoje granice u gornjem i srednjem Polimlju. Našla se u izuzetno teškom položaju. Pokušao je da od Balšića preotme Ulcinj. Priznali su vrhovnu vlast sultana Bajazita I (1389 – 1402). Neposredna posledica Kosovske bitke bilo je priznavanje novog sultana Bajazita I (1389 – 1402) za vrhovnog gospodara. Turci nisu dobili bitku na Kosovu. Posledice btike nisu najbolje shvatili savremenici. Čuveni francuski hroničar Filip Mezijer zapisao je da su sultan i njegov sin poginuli. Ona se izmirila sa Turcima pre sredine 1390. ali su posledice obostranih gubitaka bile porazne samo za jednu stranu. Posle poraza na Kosovu 15/28. o nejmu je do nas doprlo malo savremenih vesti. iako su u početku kneževi ljudi imali uspeha. Ipak. Ugarski kralj Žigmund Luksemburški (1387 – 1437) je u jesen 1389. Dubrovčani i Mlečani su ga primali kao glavnog među srpskom gospodom. da bi sprečila pustošenje svojih zemalja sa dve strane. vlast je peuzela kneginja Milica sa sinovima Stefanom i Vukom. juna 1389. Vuk Branković. Lazarevići su morali prihvatiti uobičajene izraze potčinjavanja. Morali su da plaćaju danak (harač) i da sa vojskom učestvuju u turskim pohodima. Vuk je posle smrti kralja Tvrtka I 1391. do proglašenja Despotovine 1402. a Žigmund je naredne dve godine provaljivao u Srbiju. Potpisivao se kao gospodar Srba i Podunavlja. Neposredne posledice bitke na Kosovu. Na zapadu je vladalo uverenje da su Turci izgubili bitku. s velikim gubicima na obema stranama. one su se osetile nešto kasnije. Uz tursku pomoć povraćene su tvrđave koje je ugarski kralj ranije bio osvojio. Srbija se ni po obimu ni po broju stanovnika nije mogla porediti sa Osmanskim carstvom. 93 . i Lazareve pogibije. ali nije uspeo. Konstantin Filozof je opisao bitku kao srpski poraz. Kneginja Milica je morala da postigne mir s Turcima. a Truci doživeli poraz. Svoju najmlađu sestru Stefan je odveo na Bajazitov dvor. napao Srbiju.snažno delovao na savremenike. Vuk je početkom maja obezbedio sebi utočište u Dubrovniku. Dubrovački anali prikazuju bitku kao neodlučan sukob. ali je poslao vojovodu Vllatka Vukovića. Tvrtko I predstavljao je kosovsku bitku kao svoju pobedu. On nije došao na Kosovo.

Osvojio je Trnovo. U Prištini je bilo sedište Vuka Brankovića. despot Teodor Paleolog. U tom pohodu su učestvovali: knez Stefan Lazarević. U Parizu je održano svečano blagodarenje u čast hrišćanske pobede. Namera mu je bila da ih likvidira i pripoji njihove teritorije. Pripreme za taj pohod su tekle sporo. Osvajanjem Trnovske Bugarske teritorija Osmanlija se gotovo udvostručila. Pad Trnovske Bugarske. Sultan je u leto 1394. Oživljena je ideja krstaškog rata protiv nevernika. U Dubrovniku su boravili 1394. učestvovao u svečanom prenosu Lazarevih moštiju iz crkve Svetog Spasa u Prištini u manastir Ravanicu. Tokom 1394. pregovarao je s Republikom o pohranjivanju jednog dela svoje imovine u Dubrovniku. Njihova vojna snaga ostala je sačuvana. Bajazit I je u zimu 1393/94. Kraljević Marko. Odatle su otišli u Ugarsku i stupili u službu kralja Žigmunda. Vrativši se u Carigrad. Bajazit je bio poražen. Veze bugarskog cara Ivana Šišmana sa ugarskim kraljem dale su Bajazitu I povod da napadne Bugarsku u leto 1393. Morao je da se potčini Turcima i plaća harač. koja je s prekidima trajala nekoliko godina. Srpski velikaši kao turski vazali. Konstantin Dragaš. U Vidinu je ostao kao vazal car Stracimir. Turci su mu 1392. dve vojske su se sudarile 17. Vuk je 1392. a kralj Marko i Konstantin Dragaš su poginuli. knez Stefan Lazarević i Konstantin Dragaš. Konstantin Dragaš. Kraljević Marko i Konstantin Balšić. iskorenio vladarsku dinastiju i potčinio najveći deo Bugarske teritorije. 94 . Bajazit je pokrenuo pohod na Vlašku da bi se obračunao sa Žigmundom i njegovim štićenikom vojvodom Joanom Mirčom. a sultan je morao da se povuče preko Dunava. Žigmund je istisnuo Turke iz Malog Nikopolja. Nema podataka o neprijateljstvu Vuka i Lazarevića. Bajazitova zavera. maja 1395. Završio je osvajanje Tesalije. Kod mesta Rovine. Posledice poraza Turaka na Rovinama nisu bile osobito teške. Kralj Žigmund je proslavljao svoju pobedu. najljućeg Bajazitovg protivnika. Bajazit je ipak odustao od prvobitne namere i deo vazala je otpustio. započeto prethodne godine (1393). Markova braća Andrejaš i Dmitar su napustili nalseđene zemlje u Makedoniji. Srpski kneževi ostali su verni vazali Bajazitovi. njegov suparnik Jovan VII. Na sastanak su došli car Manojlo II. Dubrovčani su tvrdili da on nije gospodar sve srpske zemlje i da ne može da obezbedi slobodu dubrovačkih trgovaca u svim srpskim zemljama. To su bili: knez Stefan Lazarević. a sa drugim delom krenuo u pohod na jug. Bitka na Rovinama. ali nije uspeo.pokušavao da dobije svetodmitarski dohodak. pozvao sve svoje vazale u Ser. počeo opsadu Carigrada. car Manojlo se okrenuo protiv Bajazita. čiji položaj nije poznat. osvojili Skoplje.

Pogubio je vazalnog cara Ivana Šišmana i njegovu zemlju priključio teritorijama pod svojom neposrednom vlašću. Prešavši Dunav Bajazit je udario na Vidin. Oni su ga optuživali kod sultana da sarađuje sa Ugarskom. Bajazit je s vojskom pritekao u pomoć i 25. Njegovi naslednici morali su u proleće 1402. Stefan je otvoreno priznao krivicu. Te godine kneginja Milica je išla kod sultana da opravda Stefana. septembra 1396. S majkom i bratom on je vladao većom teritorijom nego što je imao Lazar u danima najveće moći. Omogućila je Stefanu da bude primljen kod sultana.000 – 100. Pošto je za svoju vernost dobio veći deo nekadašnjih Vukovih zemalja. Vidin je postao baza za napade na Vlašku. oktobra 1397. knez Stefan je postao prva ličnost među srpskom gospodom. Vukovo odbijanje da se potčini Turcima završilo se pobedom jačeg. Vojvodu Novaka je pozvao sebi i pogubio. koju su činili odredi iz Nemačke Francuske. ali je uspeo da iskoristi neorganiziovanost i nedisciplinu hrišćana i izvojuje pobedu. Na čelu zavere bili su Nikola Zojić i Novak Belocrkvić.000). turski odredi su ušli u Srbiju. Žigmundov krstaški rat. da prihvate vazalne obaveze prema sultanu i da s vojskom ratuju gde im sultan naredi. a zatim su usledile provale na ugarsku teritoriju. Sultan je bio ozbiljno ugrožen. Još u martu 1396. U bitki se naročito istakao Stefan Lazarević. Engleske. Stefan je otklonio obe opasnosti. Ni odnosi sa Portom nisu bili najbolji. Ugarsku i Srbiju. U Makedoniji Bajazit je zaposeo zemlje poginulih kralja Marka i Konstantina Dragaša. Knez Stefan Lazarević. Bajazitovu pobedu pratio je veliki pokolj. Pozivi u rat protiv Turaka imali su odjeka. Među velikašima su se javljali otpori prema Stefanovoj vlasti. Prešli su brodovima Dunav. U Ugarskoj se u leto 1396. došlo je do odlučne bitke. a važne strateške tačke Turci su zadržali. Stefan je saznao za zaveru koja mu je pretila. 95 . Ali na tim zemljama on nije bio gospodar. Udovica Mara je sa sinovima uporno nastojala da povrati izgubljene zemlje. Turci su mu osvojili Prištinu. Sačuvao je život tako što se sa ženom i ćerkama zamonašio i time odustao od daljeg političkog delovanja. Morao je trpeti sultanove službenike. Kao žrtva turske pobede pao je i Vuk Branković. Vukova oblast je ustupljena Lazarevim nalsednicima. Tokom marta 1398. Vojvoda Nikola se sklonio u Ostrovicu kod Rudnika. osvojili Vidin i počeli da opsedaju Nikopolj. On se sudario sa Žigmundovim odredom i uspeo da obori ugarsku zastavu. okupila velika vojska (60. a Bajazit je velikodušno prešao preko njegove greške. Posle bitke dospeo je u sultanove ruke i ostao je sužanj sve do smrti 6. Ugarske i Vlaške.Pad Vidinske Bugarske. Pad Vuka Brankovića.

Pošto je sredio odnose sa sultanom Stefan je dobio odrešene ruke da se obračuna sa preostalim protivnicima u zemlji i da osigura svoju vlast. Međutim, uskoro je morao da ispuni svoje vazalne obaveze. Bitka kod Angore. Ratoborne mongolske čete na čelu sa Tamerlanom u nezadrživom pohodu su rušile sve pred sobom. Turski emiri u Maloj Aziji, nezadovoljni politikom sultana Bajazita, prelazili su na njihovu stranu. Bajazit je morao da se bori za opstanak svoje države. U borbu je pozvao svoje balkanske vazale: Stefana i Vuka Lazarevića i Grgura i Đurađa Brankovića. Oni su se sa svojim odredima priključili sultanovoj vojsci. Do odlučujuće bitke je došlo 28. jula 1402. kod Angore. U žestokom okršaju vojska slutana Bajazit je teško poražena. On je bio zarobljen i odveden u sužanjstvo, koje je okončano u proleće 1403. njegovom smrću. Mongoli su oplenili čitavu Malu Aziju, osvojili Smirnu i doprli od obala Egejskog mora. Najstariji Bajazitov sin Sulejman je odmah posle bitke pohitao prema evropskim delovima Turske i Jedrenu da se tamo učvrsti. Bilo je jasno da nastupaju borbe za osmanski presto. U borbi su zarobljeni Grgur Branković i Olivera, Stefanova sestra, ali su kasnije uspeli da se oslobode. Despot Stefan Lazarević. Posle bitke Stefan Lazarević je s bratom Vukom i odredom srpskih vojnika krenuo najpre u Carigrad. Odsutnog cara Manojla II, koji je na Zapadu tražio pomoć za borbu protiv Osmanlija, zastupao je tada Jovan VII. On je avgusta 1402. dodelio Stefanu Lazareviću veoma visoku titulu despota. Ona je retko dodeljivana, i kao dostojanstvo, najviše posle carskog, primaocu je donosila veliku čast. Ugled Vizantije u svetu mnogostruko je nadilazio njenu političku moć toga doba. Tokom leta 1402. povedeni su i pregovori o ženidbi Stefana bliskom srodnicom dinastije Paleologa. Izabranica je bila Jelena, ćerka gospodara Lezbosa, Frančeska II Gatiluzija. Brak je sklopljen kada su se sredile prilike u Srbiji. Car Manojlo II je 1410. potvrdio Stefanu despotsku titulu. Sukob Stefana i Đurađa. Avgusta 1402. i Đurađ je stigao u Carigrad. Sukobio se sa Stefanom, koji je sumnjao da Đurađ traži saveznika u novom sultanu Sulejmanu. Zato je naredio da se njegov sestrić zatvori. Đurađ se uz pomoć Rodopa brzo izbavio zatočeništva i od Sulejmana zatražio pomoć. Brankovići su uz tursku pomoć nastojali da spreče povratak Lazarevića u zemlju. Lazarevići su brodovima stigli do Zete. Iz Bara se despotova vojska krajem oktobra uputila prema Žiči. Na Kosovu, nedaleko od Gračanice, okupile su se snage Brankovića pojačane Sulejmanovim odredima. Kod Tripolja na Kosovu, blizu Gračanice, je 21. novembra 1402. došlo do bitke. Bitku je odlučio despot Stefan. Lazarevići su pobedili Brankoviće i povukli se u Novo Brdo. Uskoro je Stefanov mlađi brat Vuk
96

napustio zemlju i prišao sultanu Sulejmanu. Despot Stefan je uspeo da preuzme vlast u zemlji u čemu mu je mnogo pomogao ugled njegove majke kneginje Milice. Do svoje smrti 11. novembra 1405. ona je živo prisutna u politici zemlje i svakidašnjici koju su potresali razni sukobi. Rat za Bajazitovo nasleđe. Marta 1403. u tatarskom zatočeništvu je umro sultan Bajazit I. Počeo je rat za presto između njegovih sinova Sulejmana, Ise, Muse i Mehmeda. Borbe su u najvećoj meri zahvatile Malu Aziju. U tim sukobima tokom narednih godina učestvovaće i despot Stefan.

Despot Stefan Lazarević
Bitka kod Angore i proglašenje Stefana za despota. Tamerlan je kod Angore, 28. jula 1402, do nogu potukao Turke i zarobio Bajazita I (1389 – 1402). Despot Stefan se u ovom sukobu istakao izvanrednom hrabrošću. Posle bitke sa svojim bratom Grgurem uputio se prema Carigradu. Tu je od Jovana VII, koji je zamenjivao odsutnog cara Manojla II (1391 – 1425), dobio titulu despota. Zatim je preko Zete došao u Srbiju. Đurađ Branković je sklopio savez sa Sulejmanom i uz njegovu pomoć pokušao da spreči Stefanov povratak. Međutim, Stefan je 21. novembra 1402. pobedio svoje protivnike kod Tripolja na Kosovu i obnovio svoju vlast nad Srbijom. Tada je došlo do razlaza Stefana i njegovog brata Vuka koji je prešao Sulejmanu. Borbe za turski presto. Posle Bajazitov smrti 1403, u tatarskom zarobljeništvu, počele su borbe između njegovih sinova: Sulejmana, Ise, Muse i Mehmeda. Prvo su se sukobili Sulejman i Isa. Kada je pobedio Isu Sulejman se sukobio sa Mehmedom. Sklopio je sporazum sa Vizantijom, Venecijom i Đenovom. Tim ugovorm je bilo predviđeno da despot Stefan zadrži svoju zemlju uz uslov da plaća harač i daje pomoćnu vojsku. Tako je Stefan sredio odnose sa sultanom. Preokret u Stefanovoj politici. Despot je potom načinio pravu prekretnicu u svojoj politici i približio se Ugarskoj. Kralj Žigmund Luksemburški (1387 – 1437) se tada nalazio u teškom položaju jer su njegovi protivnici planirali da na ugarski presto dovedu Ladislava
97

Napuljskog. Saveznik mu je bio preko potreban. Pregovore je s ugarske strane vodio Filip de Skolaris (Pipo Spano, Filip Madžarin). Despot Stefan je 1403/04. postao vazal ugarskog kralja. Bio je dužan da učestvuje u skupovima ugarskog plemstva. Zauzvrat je dobio Mačvu i Beograd. Beograd je dobio srpskog zapovednika i doživeo nagli uspon. Pretvoren je u snažnu tvrđavu, najjaču na južnoj ugarskoj granici. Despot je imao i Golubac i tako se Despotovina učvrstila na obalama Dunava. Sređivanje odnosa. Stefan je uz ugarsku pomoć nastojao da se obračuna sa Brankovićima. Plenio je njihove posede u Sitnici, a pre oktobra 1404. se izmirio sa bratom Vukom. Tokom te godine sređeni su odnosi sa sultanom Sulejmanom. Zemlje je ulazila u razdoblje mira. Počeli su da pristižu i primorski trgovci. Tokom 1405. Stefan je regulisao svoje odnose sa Dubrovnikom. Priznata su im ranija prava. Odnosi sa Venecijom su bili pomućeni zbog njenog sukoba sa Balšom III, despotovim sestrićem (sin Jelene i Đurđa Stracimirovića Balšića). Despot nije uspeo di ih pomiri tokom 1408. Iste godine Vuk se odmetnuo od svoga brata Stefana. On je ponovo zatražio pomoć od Turaka, koji su podsticali unutrašnju pometnju i sukobe. Red Zmaja. Hrvoje Vukčić, Sandalj Hranić i Pavle Radenović na čelu sa kraljem Tvrtkom II (1404 – 1409) su podržavali Ladislava Napuljskog, pretendenta na ugarski presto. Žigmund ih je 1408. teško porazio i kod Dobora izvršio pokolj vlastele. Posle ove pobede Žigmund je osnovao novi viteški red Zmaja (simbol reda). U osnivačkoj povelji reda izdatoj u Budimu decembra 1408. na prvom mestu je bio imenovan despot Stefan. Članovi reda su bili najmoćniji ugarski velikaši (Nikola Gorjanski). Ustanak Vuka Lazarevića. Vuk Lazarević je zajedno s Brankovićima i uz podršku Sulejmana 1408. podigao ustanak. Bio je spreman da preuzme vlast u zemlji i prizna vrhovnu vlast sultana. Turski odredi, na čelu sa vojskovođom Evrenosom, su 1409. upali u Srbiju. Stefan je odmah dobio pomoć iz Ugarske. Na čelu ugarskih odreda bio je tamiški župan Pipo Spano. Iscrpljujuće borbe su se vodile oko Prištine. U proleće 1409. Žigmund je lično sa vojskom pošao u pomoć Stefanu. Međutim, Turci su potisnuli Ugre i Stefan je morao da se povuče u Beograd. Bio je prinuđen da ustupi bratu južni deo Srbije, gde je Vuk zavladao i priznao vrhvonu sultanovu vlast, zajedno sa Brankovićima. Rat Muse i Sulejmana. Musa je 1409. ustao na Sulejmana i ponudio Stefanu savezništvo, na šta je despot pristao. Musa je 1410. krenuo prema Carigradu i ugrozio Sulejmana. Međutim, njegov tabor je počeo da se osipa. Napuštaju ga saveznici. Među njima Vuk Lazarević i Brankovići. Odlučujuća bitka odigrala se 15. juna 1410. kod tvrđave Kosmidiona na
98

i odredio ga za svog naseldnika. U jesen 1412. Njegova vojska je naišla na odlučan otpor kod Stalaća. Musa je 1413. Izmirio se sa ujakom Stefanom. upao u Srbiju i opseo Novo Brdo. a zauzvrat Musa mu je dodelio južne delove Srbije koje su do tada držali Vuk Lazarević i Brankovići. U leto 1411. u borbu za turski presto se uključio i Mehmed u maloazijskim delovima carstva. Prihvatio je vazalne obaveze. Sultan Sulejman (1402 – 1410) je pre toga uputio Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića u Srbiju da preuzmu vlast pre Stefanovog povratka. Car Manojlo II mu je priredio svečani doček i potvrdio despotsku titulu. Na vest o despotovom dolasku digao je opsadu. Sulejman je još jednom pobedio Musu. Iz Soluna se vratio Đurađ Branković. Vlast u Turskoj je preuzeo Mehmed I (1413 – 1421). Despot Stefan se sklonio u Carigrad. Žigmund je bio zaokupljen carskim krunisanjem 1411. vojvode Sandalj Hranić i Hrvoje Vukčić. Stefan je od novog sultana. Nisu uspeli jer su ih uhvatile Musine pristalice (saveznik Stefanov) i posekle. Stefan je u međuvremenu tražio saveznike u Ugarskoj i Turskoj. Despot je bio spreman za rat. Stefan je tražio od Mehmeda da pređe u evropski deo turske kako bi se zajedno borili protiv Muse. ponovo upao u Srbiju. u Budimu se Stefan sa svojom zemljom potčinio vrhovnoj vlasti ugarskog kralja. prihvatio je Đurađa kao sina. ali je sultan ponudio primirje. Musa (1411 – 1413) je zavladao evropskim delom Turske. Pozivu za pomoć su se odazvali ugarski ban Jovan Morovićki i vojvoda Sandalj Hranić (oženio se Jelenom udovicom Đurđa Stracimirovića Balšića). došlo je do važnog preokreta u Srbiji. za pomoć koju mu je pružio. Pomirenje Stefana Lazarevića i Đurađa Brankovića. čime su narasli njegovi prihodi. Sulejman je svojim neuravnoteženim držanjem stvarao nezadovoljstvo među ljudima. Zauzvrat je dobio Srebrenicu.Zlatnom rogu. Preko Crnog mora i Vlaške Stefan se vratio u Srbiju. U leto 1410. Musa je 1412. Na kraju su ga 1411. ubili Musini ljudi. Odmah po stupanju na presto Musa se okrenuo protiv Stefana. jula 1413. Ostao je upamćen u narodnoj pesmi kao vojvoda Prijezda. Zapovednik grada se junački suprostavljao Turcima. Iste godine Stefan je učestvovao na velikom skupu evropskih vladara i vlastele u Budimu. Do odlučujućeg boja došlo je 5. Pošto despot nije imao dece. pod planinom Vitošom Bitka je završena porazom sultana Muse. kod sela Čamorlu. 99 . Stefan je pružio utočište Musi. Tom skupu su prisustvovali i bosanski kralj Stefan Ostoja. dobio grad Koprijan kod Niša i pokrajinu Znepolje. Očekivan je napad na Novo Brdo. i savezom Vlaške i Poljske uperenim protiv Ugarske. Tokom 1411. koji je tom prilikom poginuo. Musa je polako preuzimao inicijativu. Završena je pobedom Sulejmana.

Tako je omogućio privredni i društveni razvitak zemlje. Rat sa Venecijom. koja je koristila smene na turskom prestolu za podizanje ustanaka na jadranskom primorju. U leto 1421. Stanje u Srbiji. Sultan je odlučio da napadne Srbiju. Održavao je prisne veze sa crkvom. koji je sklopljen 22. porazio i pogubio. Pobunjenik je 1422. Stefan je tada zauzeo Bar i Drivast i sve mletačke posede sem Ulcinja. Posle Balšine smrti u Zeti su se uzdigli Crnojevići. godinama je ratovao sa Mlečanima oko njihovih poseda u Zeti. Despot se držao uz novog sultana i pomogao mu u sukobu sa Venecijom. nije ostvario glavni cilj – zauzeće Skadra. Brankovića i Balšića. Odnosi sa Venecijom konačno su regulisani sporazumom iz Vučitrna. a nasledio ga je Murat II (1421 – 1451). despotov sestrić. Odnosi sa Turskom. Despot je zauzimao sestrićeve posede. preduzeo opsadu Carigrada. doneta je odluka da se srpskom despotu oduzme Srebrenica. da učestvuje u ratu protiv husita. Despot ga je potvrdio 22. Ali ga je Murat već 1423. Odazvao se Žigmundovom pozivu 1421. Pripajanjem Zete despotovini ujedinjene su zemlje Lazarevića. Srbija je u tim sukobima ostala po strani. Ratovanje u Zeti Stefan je 1423. Žigmund je obećao pomoć. U to vreme zavladalo je nepoverenje između Murata II i Stefana. Balša III. jula 1426. Vizantija je tokom 1423/24. Crkva mu je pružala podršku u svakodnevnoj politici. Zetu je zaveštao njemu. Stefan je na kraju uspeo da pregovorima iznudi 100 . aprila 1421. Balša III je skrhan bolešću otišao u Srbiju. prepustio Đurađu Brankoviću. Ulcinj i Skadar. Događaji u samoj Bosni omeli su sprovođenje takvog plana. Ugarska je poslala pomoć (Pipo Spano). Car Jovan VIII je boravio u Veneciji i Ugarskoj. Uskoro je protiv Murata ustao mlađi brat Mustafa. Murat je provalio u Srbiju i stigao do Kruševca. aprila 1426. Mehmed I je umro. februara 1427. u Jedrenu je došlo do smene a prestolu. Stefan je odbio da pomogne njegovo delovanje. a Venecija 3. Avgusta iste godine sklopljen je Skadarski mir. tražila saveznike na Zapadu. Po dolasku na vlast protiv Murata II ustao je Mustafa. Zemlja se nalazila u dvostrukom vazalstvu: i prema Ugarskoj i prema Turskoj.Odnosi sa susedima. Murat II je 1422. Ali. S druge strane despot je jačao svoje veze u Ugarskoj. Ugovorom sa sultanom Mehmedom Stefan je obezbedio period relativnog mira. poražen i ubijen. a Srbi Bar i Drivast. Tu je na dvoru svoga ujaka umro 28. Kada su se pojavile vesti o njegovoj bolesti Venecija je nagađala da bi zemlju mogao da ostavi svom rođaku Stefanu Balšiću Maramonte. Stefan je obnovio vazalne obaveze prema sultanu. Na skupu bosanske vlastele avgusta 1415. Đurađ i Lješ su postali despotove vojvode. koji se izdavao za sina Bajazitovog. Podigao zadužbinu Resavu. Venecija je zadržala Kotor.

Despot Stefan je umro 19. Srbija ima da pripadne Ugarskoj. Pitanje prestolonalsednika Stefan je regulisao i sa Žigmundom. Dolazak na vlast. Stefan je s patrijarhom pozvao vlastelu da prihvate Đurađa za njegovog naslednika. Golubac i Mačvu. vratio iz Soluna u Srbiju. U Srebrnici su se pobunili rudari. Posle Stefanove smrti Srbija treba da ustupi Beograd. Izmirio se sa ujakom Stefanom. Na saboru u Srebrnici kod Stragara. U slučaju da Đurađ umre bez muških naslednika. Na leto su prodrli u Pomoravlje. da bude uvršten u ugarsku vlastelu. Žigmund je u zimu 1426/27. opsedali Novo Brdo. Stefan je pobunu krvavo ugušio. u slučaju da Stefan umre bez muških potomaka. Đurađ Branković se u jesen 1412. ali nije uspeo. u rudničkome kraju. i da nasledi Stefanova dobra po Ugarskoj. Stefan je s patrijarhom pozvao vlastelu da prihvate Đurađa za njegovog naslednika. kada je imao 101 . i odredio ga za svog naseldnika. Srbija u doba despota Đurđa Brankovića do obnove Despotovine 1444. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Manasiji. morao je i da položi vazalnu zakletvu ugarskom kralju. Na saboru u Srebrnici kod Stragara 1426. da bude uvršten u ugarsku vlastelu. u okolini Kragujevca. u slučaju da Stefan umre bez muških potomaka. a najduže je proživeo i najviše poroda imao s Grkinjom Jerinom (Irinom) Kantakuzin. prihvatio je Đurđa kao sina. i da nasledi Stefanova dobra po Ugarskoj.povlačenje Turaka. u rudničkome kraju. je predviđao da Đurađ nasledio presto. posredovao je u sklapanju tursko-mletačkog mira. s kojom je sklopio brak krajem 1414. Ugovor iz Tate 1426. Ugovor iz Tate 1426. Tokom 1426. Pošto despot Stefan nije imao dece. morao je i da položi vazalnu zakletvu ugarskom kralju. Tvrtko II je pokušao da osvoji grad. Posle Stefanove smrti Srbija treba da ustupi Beograd. Ženio se najmanje dva puta. punih 80 godina. Sada je morao da ratuje u Bosni oko Srebrnice. Kraj Stefanove vladavine. jula 1427. Despot Stefan nije imao dece i odlučio je da presto zavešta svome sestriću Đurđu. Golubac i Mačvu. Despot Đurađ je vladao od 1427. Sporazum u Tati. Bradat. do 1457. s dugom kosom i brkovima. Pitanje prestolonalsednika Stefan je regulisao i sa Žigmundom. Srbija ima da pripadne Ugarskoj. doživeo je duboku starost. upao u Vlašku da podrži svog štićenika Dana II. Turci su februara 1427. je predviđao da Đurađ nasledio presto. U slučaju da Đurađ umre bez muških naslednika.

Bio je razrezan posebni namet. U vreme zidanja Smedereva Đurđa su krunisali despotskim vencem poslanici cara Jovana VIII (1425 – 1448). Pošto su u Despotovini Ugri držali Beograd. Zapovednik grada Jeremija je tražio 12. Čak je obećao da će ćerku Maru poslati u harem Muratu II. U Malom je bio Đurđev dvor. Žigmund je preuzeo Beograd. Borba protiv Turaka bila je cilj. a kada nije dobio novac predao ja grad Turcima. Đurađ je iste godine morao da brani Srebrnicu.000 dukata. Smederevo. Rukovodiće odbranom Smedereva. Dozvolu sultanovu skupo je platio. jer je iz Ugarske lako mogla stići pomoć. Početak vladavine. Srbijom su uzduž i popreko harali Turci. Doveo je tevtonce. obavezao se da će dolaziti na ugarski dvor i državne sabore i da će davati pomoćne trupe. Na izbor mesta su uticali politički razlozi. Žigmund je od Beograda napravio snažnu tvrđavu. U Đurđevu službu je stupio i Jerinin brat Toma. Kruševac i Golubac. Ali su se na kraju ipak pokorili despotu. Položaje u državnoj upravi dobijali su Grci. a Turci Niš. Radovima je rukovodio Jerinin brat Đorđe Kantakuzin. Grad je sagrađen na učću Jezave u Dunav. pomažući skopskog sandžak bega Isaka. 102 . gde se borio protiv Mlečana oko Balšinog nasleđa.000 konjanika po komandom sinova i nedozvoli Ugrima da preko Srbije napadaju Tursku. da osvoji Golubac. Dubrovčani. Počeli su da nose staro prezima Crnojević i bili su spremni da se priklona Mlečanima. U tim operacijam učestvovao je Đurđev sin Grgur. Turci i Ugari. Na izuzetno svečan način Đurađ je priznat za Žigmundovog vazala. primljen je u redove ugarskih barona.000 dukata godišnje harača. O pretrpljenim mukama pri izgradnji svedoči narodna tradicija (prokleta Jerina). Obojica su pohitala ka Beogradu da sprovedu u život ugovor u Tati. U gradu je postojala mitropolijska crkva. Priznao je tursku vrhovnu vlast i obavezao se da plaća 50. Stanje u Zeti. Ugovor iz Tate je samo delimično ispunjen. Zidanje je završeno već 1430. Đurađ je za smrt ujakovu saznao u Zeti. Đurađ je priznat za Stefanovig naslednika. Žigmund je u to vreme ratovao u Vlaškoj. Srbima je bio zabranjen ulazak u grad. Đurađ je brakom. Pobunili su se Đurađ i Lješ Đurašević. vaspitanjem i duhovnim životom bio vezan za vizantijski svet. Pokušao je 1428. Zidovi su bili debeli do 4 metra sa 24 kule visine do 20 metara.gotovo 40 godina. ali je Đurađ zadržao Mačvu. Tvrđava se sastoji od Malog i Velikog grada. ali i za vladara Srbije. daje pomoćne odrede od 2. U to vreme sultan je opsedao Drač. Žigmund nije poseo ni Golubac. Nije uspeo pa je sklopio mir sa sultanom. Đurađ je počeo da zida novu prestonicu Smederevo. kovnica novca i kancelarija.

Tokom leta 1439. U proleće 1433. Na jednoj strani su bili kralj Tvrtko II i Radoslav Pavlović. On je postao i rimsko-nemački car. Odbranom Smedereva su komandovali Toma Kantakuzin i Grgur. upala u Erdelj. za rimsko-nemačkog cara. Zatim je naneo težak poraz vidinskom paši Ali-begu na Godominskom polju kod Smedereva. Nasledio ga je austrijski vojvoda Albert Habzburški (1437 – 1439). prihvatio Žigmundove planove za odbranu južne granice. Kralj Žigmund je umro decembra 1437. Prvi pad Smedereva. Tako se položaj Turaka na Dunava još više učvrstio. ali su pripreme tekle sporo. Despot je morao da Muratu II ustupi Braničevo. On je bio voljan da pomogne odbrani Smedereva. a druga u Srbiju. Usledila je odmazda Turaka. Ugarska vojska se na prvu vest da dolaze Turci razbežala. Tri meseca je trajala teška opsada. Još je samo Novo Brdo odolevalo Turcima. Grgur se nagodio sa Muratom i predao mu grad a zauzvrat je dobio na upravu zemlje svoga dede Vuka. Poklonio mu je zamak Vilagoš u zarandskoj županiji. kome su prisustvovali Tvrtko II i Đurađ. bratića Žigmundove žene Varvare i jednog od najbogatijih ljudi toga vremena. a već je posedovao Srebrnicu. Na kraju je sakupio 24. Žigmundovi ratovi sa Turcima. Iz Jedrena je odvedena u Brusu. Đurađ ga je pomogao novcem. oženjen Žigmundovom ćerkom Jelisavetom. Đurađ je svoju ćerku Katarinu udao za Ulriha celjskog. sklopljena je firentinska unija. Lazar su sa pratnjom napustili grad i prešli u Ugarsku da traže pomoć. Sledeće godine Murat II je na čelu velike vojske upao u Srbiju i opseo Smederevo. avgusta sastao sa Đurđem. Đurađ. pod uslovom da bude Portin vazal.000 vojnika i krenuo na jug. Drugu kćer Maru poslao je u harem Muratu II. Posada se predala 18. Ovaj ugarski prodor je bio izvršen preko srpske teritorije. ali ni time nije postignuto ništa u borbama s Turcima. Despot Đurađ se mešao u sukobe bosanske vlastele. upao u Srbiju i spalio Kruševac. Despotovi sinovi Grgur i Stefan imali su tešku sudbinu.Stanje u Bosni. Borbe za ugarski presto. a na drugoj despot Đurađ i Sandalj Hranić. Đurađ je zauzeo Usore sa Zvornikom i tvrđavom Teočakom. Despot Đurađ je tražio pomoć od kralja Alberta. i Turci su ušli u grad. Jedna turska vojska je 1438. Za smederevskog sandžak-bega imenovan je Isak-beg iz Skoplja. Jerina. Miraz za Maru je bio ogroman – nekoliko stotina hiljada dukata. U ratovima Ugarske i Turske 1435 – 1437 Srbija je bila pošteđena. Žigmund je u leto 1437. Porodične prilike. Krajem godine umro je Albert i u 103 . Ugarski kralj Žigmund izabran je 1433. U Segedinu se 1. avgusta 1439. Sabor u Bratislavi 1435. Postala je vrlo uticajna i nikada se nije odrekla hrišćanstva.

rumelijskom beglerbegu Šehabedinu. Na čelu prethodnice od 12. Hunjadijeve pobede uzbudile su Evropu. i Nikola Iločki. maja 1441. Odbranom je komandovao Jovan Talovac.000 konjanika bio je Hunjadi. poveljom (na srpskom) zagarantovao pravo slobodne trgovine po svim svojim zemljama. U teškom položaju Đurađ je priznao Vladislava Jagelonca za kralja i u julu 1441. počeo sa opsadom Beograda. Posle punih šest meseci teške opsade Turci su se ipak morali povući. Đurađ ga nije priznao već je podržao Albertovog sina Ladislava.000 Ugara i Poljaka i 8. Antiturski planovi. U Ugarskoj je od svake kuće revnosno ubiran novac za opremanje vojske. Posle smrti Alberta 1439. Grgura i Stefana (odranije talac na Porti) sultan je okovao na Uskrs 16. Murat II je 1438. koji je hteo da osveti Mezida. napustio Dubrovnik.000 dukata. Prvi sukob s Turcima 3. Udala se za poljskog kralja Vladislava II Jagelonca (1440 – 1444). Planiran je novi krstaški rat.Ugarskoj su počele borbe za presto. Rumelijski beglerbeg Kasim je do nogu potučen. Murat II je morao da ratuje protiv gospodara Karamanije Ibrahimbega. Upadali su u Srbiju i nanosili Turcima velike gubitke. novembra je bio između grada Bovna kod Aleksinac i Niša. U tom sukobu ubijen je Muratov sin Ali-Čelebija. a 8. U proleće 1443. Vojska od 25. Zapovednici južne ugarske granice bili su Janko Hunjadi. Srpski narod je napuštao zemlju i selio se na sever. gospodara Gornje Zete. I Đurađ je na to potrošio mnogo sredstava. Duga vojna. Papa je u Ugarsku poslao kardinala Julijana Ćezarinija da pripremi rat. Preko 104 . Jagelonac ga je proglasio za odmetnika i oduzeo imanja. Murat II je zamerao Dubrovčanima na podršci despotu i zbog učešća u odbrani Novog Brda. potukao u Erdelju Mezidbega. a u Vlaškoj Šehabedina.000 Srba na čelu sa Vladislavom. Malo je bilo nade u pomoć sa Zapada. ali je ona odbila da se uda za pravoslavca. oslepio u gradu Tokatu. Sultan je s proleća 1440. pa je za naslednika određen Mehmed Osvajač. počeo da primenjuje običaj “devširme” – “odabir dečaka”. U Zeti je Đurađ počeo da kuje antiturske planove i Turci su mu ucenili glavu. Đurađ je napustio Ugarsku i otišao u Zetu. Morao je da se skloni u Dubrovnik. Novo Brdo se predalo 27. Borbe za ugarski presto. Hunjadi je u martu 1443. Njegovi sinovi nisu imali kuda da pobegnu. aprila. ali im je 1442. U poklad u Dubrovniku je ostavio 160. Hunjadijem i Đurđem je u ranu jesen prešla Dunav kod Beograda i ušla u Srbiju. Đurađ je pokušavao da svog sina Lazara oženi Albertovom udovicom Jelisavetom. Tu je morao da stekne naklonost sinova Đurđa Crnojevića. Turski špijuni su saznali za pripreme. Tako je Đurađ izgubio celu Despotovinu. juna 1441. erdeljski plemić.

uspeo da povrati Srebrenicu koja je bila u rukama bosanskog kralja Stefana Tomaša. ponovo je u sastavu bosanske države. 105 . potvrdio sporazum. Zapad je želeo da se rat nastavi.000 vojnika prešao Dunav i uputio se ka Bugarskoj. samo za kratko vreme. Ovaj pohod izazvao je ustanak u Novom Brdu (ugušen). ali je 24. decembra kod Sofije ponovo potučen. između Niša i Pirota. Odatle su nastavili na istok i stigli do Plovdiva. Ugarski kralj Vladislav I Jagelonac (1440 – 1444) je odbacio mirovni sporazum iz 1444. kralj Vladislav je sa 16. preoteo Srebrenicu od Turaka. ušao u Smederevo. U Srebrnici su Đurađ i Stefan Tomaš kovali zajednički novac. Stigao je do Varne. Bitka kod Varne se odigrala 10. avgusta se izmirio sa sultanom. Poslao je svoje poslanstvo ugarskom kralju. Despotovina je obnovljena. Obnova despotovine. Srebrnica. ali su zbog nestašice hrane i jake zime morali da se vrate. a već 22. novembra. Despot Đurađ je u aprilu 1445. Srpska Despotovina od 1444. U jesen 1444. do 1459. Despot Đurađ je bio protvi novog pohoda. Planirali su da napadnu Jedrene. Sporan je bio Golubac. već krajem leta 1446. koji je u Segedinu krajem jula 1444. Turci su poraženi i 2. juna 1444. Aprila 1444. ali je na kraju ipak pripao Srbima. Stefan Tomaš je u maju 1444. Bitka kod Varne. ali je sultan ponudio mir (pobuna Ibrahim-bega – Karamanija). Ali. jer je u slučaju neuspeha mogao da izgubi državu. Polovinom septembra 1444. Poginuo je dvadesetogodišnji kralj Vladislav i kardinal Julijan Ćezarini. Despot se posebno sporazumeo sa sultanom da mu vrati sinove i zemlju sa 24 grada. Predlog nije usvojen i u januara su bili u Beogradu. Već 6. Despot je uspeo da nagovori kralja i Hunjadija da pristanu. U tome ga je podržavao kardinal Julijan Ćezarini. januara bili su u Prokuplju. januara 1444. Murat II 12. Sultan je satro krstaše. izbili su nemiri u Jedrenu koji su uticali da se počne s pripremama za novi rat. je napustio tursku vojsku i podigao ustanak u svojoj zemlji. Ponuda je upućena dok su krstaši boravili u Srbiji. sin Ivana Kastriota. Janko Hunjadi se bekstvom jedva spasao i preko Vlaške stigao u Ugarsku. prihvata sve zahteve. srpsko poslanstvo(smederevski mitropolit Atanasije) pregovara u Jedrenu.Niša i Pirota hrišćani su stigli do Sofije i zauzeli je. U susret mu je pohitao sultan Murat II. Đurađ je nastojao da privoli kralja i Hunjadija da trupe prezime u Srbiji pa da na proleće nastave borbe. Kasim-beg je počeo da ih goni. Obavezao sa na veliki harač i 15. Skenderbeg. Posredovala je Mara. Nudio je despotu zemlju i sinove. Đurađ je posle ovog ugarskog poraza ostao veran turski vazal. koji je isticao da sporazum nema važnosti dok ga ne prihvati papa.

U bitki su učestvovali Murat II i prestolonaslednik Mehmed. uspeo da povrati Srebrnicu i oblast Višegrada. Ugarska vojska je pljačkala po Srbiji. mladi sin Alberta Habzburškog. ćerkom Konatsntina Paleologa. Posle pogibije Vladislava I ugarski kralj je postao Ladislav V Posmrče (1445 – 1457). a za cara je izabran njegov brat. Druga bitka na Kosovu je trajala od 17. osvojio Peloponez i srušio državu Konstantina Paleologa. Hunjadi je uhvaćen i odveden u Smederevo despotu Đurđu koji ga je bacio u tamnicu. Lazar je tada krunisan znacima despotskog dostojanstva. Odbio je da učestvuje u ratu. postao gubernator Ugarske. ćerke Konstantina Dejanovića. Sultan nije gonio neprijatelje već se vratio u Jedrene. 106 . stigao u Segedin. Janko Hunjadi je decembra 1448. Đurađ je tokom 1447. Hunjadi je prekinuo sve odnose sa despotom i krenuo na Turke preko Srbije. do 20. Ostaci hričćanske vojske su sasečeni. a Dubrovčani su oslobođeni davanja godišnjih poklona. pomagao Dubrovčanima da se izmire sa sultanom. Bitka je odlučena tek kada su Turci zašli za leđa hrišćanima i kada je odred vlaškog kneza prešao na stranu Osmanlija. Borba se vodila i noću. Tek posle dužih pregovora despot je pristao. Septembra 1448. ali despot nije hteo da ustaje protiv sultana. Mir je sklopljen. sve dok preko Kruševca nije izbila na Kosovo nedaleko od Prištine. Ugarski staleži su tražili puštanje gubernatora. Obe strane su pretrpele ogromne gubitke. Upravo je zbog ovog događaja srpska narodna pesma tako često pevala o Sibinjanin Janku. ali je zahtevao 100. Janko Hunjadi je 1446. Đurađ je obavestio Murata II o ugarskom pohodu. Zbog ugarskog poraza je nastao izraz “prošao kao Janko na Kosovu”. Tom prilikom je odveo 60. Hrišćani su svojom artiljerijom naneli Turcima velike gubitke. mestu slavne bitke iz 1389. Ugri i Turci su se sukobili na Kosovu. Sultan je stigao s velikom vojskom iz Sofije. Stanje u okolnim zemljama. Hunjadijev sin Ladislav je trebao da ostane u Smederevu kao talac sve dok se ne isplati ugovorena suma.Despotov šurak Toma Kantakuzin je 1448. Đurađ je sina Lazara oženio Jelenom. kao i rumelijski beglerbeg. Ali ih despot nije mogao štititi od zloupotrebe turskih činovnika. Đurađ je priznao Ladislava za kralja. U jesen 1448. oktobra 1448. Druga bitka na Kosovu. treći sin Manojla II i Jelene Dragaš. umro je Jovan VIII (1425 – 1448).000 ljudi u roblje. despot Konstantin.000 dukata na ime štete koju je ugarska vojska pričinila za vreme pohoda u Srbiji Ugri su se morali obavezati da će u budućim pohodima zaobilaziti Srbiju. Hunjadi mu se obraća za pohod protiv Turaka. Murat II je 1446. prešao je Dunav kod Kovina.

Posredovanje u ugarsko-turskim pregovorima. Tokom 1452. maja 1453. Bio je pod velikim uticajem maćehe Mare (Đurđeva ćerka) koju je veoma poštovao. Novi sultan je znao turski. Despot je održavao dobre odnose i sa Ladislavom V i sa Muratom II. U vojsi koja je opsedala grad bio je i srpski odred po komandom vojvode Jakše. Mehmedu se pokorio i gospodar Karamanije Ibrahim-beg. Takođe je vratio despotu Toplicu i Dubočicu. Ugarska i Turska su htele da sklope mir i despot je posredovao. 29. oslobodio Hunjadija obaveza Smederevskog sporazuma (suma od 100. ali je obe porazio Stefanica Crnojević. Protivnici se nisu dogovorili oko nekih pitanja i mir nije sklopljen.000 dukata) i on je zauzeo despotova imanja po Ugarskoj. Ovaj ugovor nije remetio despotove odnose sa Turskom. U Zeti se despot sukobljavao sa Mlečanima i Stefanicom Crnojevićem. Bosanski kralj Stefan Tomaš je pristao 1451. Mehmed II Osvajač.Stanje u Bosni i Zeti. ćerka Katarine i Ulriha Celjskog. Đurađ i Janko su se izmirili i avgusta 1451. Pohod Mehmeda II na Srbiju. Pad Carigrada. Sultan Mehmed II je tokom zime 1452/53. Mladi sultan je ugušio pobunu janičara i ubio svoga malog brata. Njegovom zaslugom su mošti Svetog Luke prenete iz Epira u Smederevo. Sporazum sa Hunjadijem. Oslobodio ju je iz harema i poslao Đurđu. Turci su zauzeli Carigrad. Vest o padu Carigrada zaprepastila je Evropu. ali ona ništa nije preduzela. Mehmed je 107 . obećavši mu da ni on ni njegov sin Lazar za života neće biti napadani. Posada grada se hrabro branila i odbijala napade dvadeset puta brojnijih neprijatelja. vodio opsežne pripreme za osvajanje Carigrada. otkupljivao je zarobljenike. grčki i srpski jezik. čak je 1452. Despo Đurađ je istovremeno radio na pokretanju krstaškog rata ali i na obnavljanju primirja iz 1451. Đurađ je pomagao mnogim izbeglicama. Time je “ozakonio” bratoubistvo koje će se kasnije vekovima primenjivati pri smenama na prestolu. Na njegovoj teritoriji je bio i manastir Mileševa. sklopili ugovor u Smederevu. Odmah je obavestio Mehmeda o sporazumu koji nije bio uperen protiv Turaka. koji je zadavao mnogo muka Muratu II. Produžio je sporazum sa Đurđem. ali 1451. Nisu izdržali. Papa je bulom iz 1450. verena je za Hunjadijevog mlađeg sina Matiju. umire Murat II i nasleđuje ga mladi i daroviti Mehmed II. dve despotove vojske su ušle u Zetu (vojvoda Altoman i Toma Kantakuzin). Đurađ je održavao svoje veze na Porti. da ustupi Srebrenicu despotu. Vojvoda Stefan Vukčić je 1449. uzeo titulu “hercega od Svetog Save”. koji su bili Marin miraz. u Svetoj Sofiji sklopljena unija koju je narod odbacio. Mladi Mehmed (imao je tada samo 21 godinu) se od tog vremena nazivao Osvajač. Car Konstantin XI je tražio pomoć na Zapadu. Tri dana je trajalo pljačkanje Konstantinovog grada. Đurđeva unuka Jelisaveta.

Sredio je odnose sa sultanom i obaveza se da plaća harač. Ozlojeđen neuspehom svetio se svojoj okolini. Počela je teška opsada. poslednji. Posle četredestodnevne teške opsade grad se pod garancijom predao Turcima. Bio je na izmaku snaga. a druga Smederevo.već 1454. U Ugarskoj je izbio sukob između stranke Hunjadija i kralja Ladislava. a Janko je nastavio da goni Turke. Janko Hunjadi i fra Jovan Kapistran. decembra 1456. iz Despotovine su prebegli Turcima Mara. Prestonica se hrabro branila. avgusta imao slaviti. i Ladislav Hunjadi. ali je odbijena uz velike gubitke. Pod Zemunom 18. Đurađ se vratio u Smederevo. Sultan je opremio ogromnu vojsku najboljom opremaom koja se tada mogla nabaviti (artiljerija i brodovi). Sultan nije ispoštovao dogovor već je opljačkao grad. u Beogradu je izbila kuga od koje su stradali Hunjadi i Kapistran. Mehmed II je tokom 1456. očajnički protivnapad hrišćana prisilio ih je da ustuknu. Posle bitke. U tim borbama stradali su grof Ulrih Celjski. Za 21. Posada grada je bila šarolika. Na vest o pobedi hrišćana papa Kalist III je ustanovio opšti hrišćanski praznik koji se 6. Đurđa je nasledio sin Lazar. a na vest da stiže Hunjadi u pomoć Turci su digli opsadu. Zato se Đurađ odlučio na sklapanje mira s Portom i prepustio Turcima ceo južni deo zemlje. umro je 24. Ali.. Despot Lazar i despot Stefan. Ugri su tražili pomoć na sve strane. Opsada Beograda i smrt despota Đurđa. Lazar je umro 20. Kod Kruševca im je naneo težak poraz 1. Sultan je u toku borbi bio ranjen i morao je da naredi vojsci da se povuče. ponovo krenuo iz Jedrena na Srbiju. krenuo na Srbiju. Mehmed II je u proleće 1455. prekinuta je veza Despotovine i Zete. Sultanovim osvajanjem 1455. oktobra 1454. Na njenom čelu je bio Mehmed II. despotov zet. Sultan je te godine krenuo na Srbiju. Despot je prešao u Ugarsku. jula 1456. Uz velike gubitke janičari su uspeli da potisnu branitelje. Ugarska i Srbija nisu uspela da sklope mir sa Portom. Turska vojska je najpre napala Smederevo. Cilj napada je bilo Novo Brdo. Ovaj pohod označava početak kraja srpske Despotovine. su hrišćani pobedili turske lađe. Despot Lazar se mešao u sukobe u Ugarskoj i podržavao Ladislava V. jul je planiran opšti napad. Zatim se uputila ka Beogradu. ali su otkriveni i pogubljeni. Pad Novog Brda. najuglednije ljude u gradu pobio. pripremao napad na Beograd. zapovednik grada. Jedna vojska je opsela Novo Brdo. Nasledio ga je brat Stefan. Tokom 1457. Đurađ je potražio sporazum sa sultanom. U odbrani Beograda su učestvovali Mihailo Silađi. Vest o padu Novog Brda zatekla je despota u Ugarskoj gde je pripremao krstaški pohod. Mladi srpski zarobljenici su pripremali zaveru protiv Mehmeda. januara 1458. a mnoge odveo u roblje. a uz njega rumelijski beglerbeg Karadža i zapovednik janičara Hasan. Ali stranačke borbe u Ugarskoj onemogućavale su ozbiljniju akciju. Nameravao 108 . Grgur i Vuk. Beograd se održao.

Kralj Matija je optuživao Bosance da su za novac predali prestonicu Despotovine. Balšići su stali na stranu 109 . Pad srpske države. juna 1459. Na jednoj strani su car Uroš. a na drugoj Dubrovnik. Značajan faktor u tom usponu su Dubrovčani kojima Balšići pružaju pomoć tokom rata sa Vojislavom Vojinovićem. Turci su 20. drže Bar i oblast između Skadarskog jezera i mora. aprila. Brak je sklopljen 1. zauzeli Smederevo. a crkve pretvorili u džamije. Postignut je sporazum i dopušteno je despotu Stefanu. Otišao je svojoj sestri Katarini Celjskoj. Ovi skorojevići šire svoje teritorije i ostvaruju osamostaljenje. Lazarovj udovici. Tokom 1458. Verovatno je reč o sloveniziranim Vlasima. Balša je imao sinove Đurđa. Pad Smedereva je izazvao uzbuđenje na Zapadu. Oko 1360. Đurađ i Balša II počinju svoje uzdizanje sa opadanjem srpskog carstva u vreme cara Uroša. Balšići Poreklo. Srpska prestonica postala je sedište smederevskog sandžaka. Braća Stracimir. Pohodom je rukovodio Mahmud-paša Anđelović. sudeći po imenu. Mehmed II je s rumelijskim beglerbegom Mahmud-pašom Anđelovićem stigao pod smederevske zidine. Povedeni su preogovri o predaji grada. Stracimira i Balšu. njegovoj ženi Jeleni. sina bosanskog kralja Stefana Tomaša. Rat sa Vojislavom Vojinovićem (1360 – 1362). i njenoj majci Jeleni. i despot Stefan je morao da napusti Smederevo 8. Balšino ime se prvi put spominje u jednoj povelji koju je 1360. prema Mavru Orbinu. Vojinović traži Ston i Pelješac i pustoši okolinu Dubrovnika. Rodonačelnik ove porodice Balša je. Padom Smedereva za Srbe je počelo viševekovno ropstvo. Ugarski kralj je zaplenio sva dobra srpskih despota u svojoj zemlji. aprila 1459. knez Vojislav Vojinović i Kotor. Tokom ovoga rata su se odmetnuli od cara Uroša. Dolaskom Stefana Tomaševića na srpski presto povređena su prava Turaka. prilično skroman vlastelin sa tek jednim selom u svom posedu u doba cara Stefana Dušana.je da postavi Grgura za despota. Ugarska posada je zarobljena. Lazarovoj ćerci. Poreklo Balšića je prilično nejasno. vođeni su pregovori o udaji najstarije ćerke despota Lazara za Stefana Tomaševića. car Uroš izdao Dubrovčanima. Odmah su poskidali crkvena zvona. Balšići i zetski mitropolit. da sa dragocenostima napuste grad i pređu u Bosnu. Dolaskom Stefana Tomaševića na presto Mehmed II je rešio da zauzme Smederevo.

Balšići protiv Kotora. uz veliki otkup. a uz podršku cara Uroša i pape sklopljen je mir 1370. Dubrovčani predlažu Balšićima da napadnu Kotor.000 perpera).Dubrovčana jer im je bilo obećano dubrovačko građanstvo. što je Balšićima odgovaralo. Đurađ Balšić je od svog bivšeg saveznika prigrabio grad Prizren. Posledica napada na Kotor bio je raskid sa carem Urošem. pokušao da zauzme Prizren. Car Uroš je 22. U savezu sa Venecijom ratovali su protiv Dubrovnika. Na stranu Dubrovnika stali su Balšići i kralj Vukašin. U proleće 1373. Dobili su ga tokom 1362. U sukobu sa Topijom u leto 1364. ali do toga ipak nije došlo. U jesen 1362. On je 1372. pod ugarskom 110 . 1366. u Onogoštu izdao povelju kojom je konačno uspostavljen mir. Sudar Balšića s Karlom Topijom. Tokom 1370. Protiv Topije su Balšići ponovo krenuli 1368. Vukašin Mrnjavčević je 1365. Kotora i Drača (od Zadarskog mira 1358. Početkom 1363. avgusta 1362. Bar. došlo je do izmirenje Balšića i Nikole. jer je grad bio pod njegovom vlašću. Zbog Kotora Balšići su izazvali neraspoloženje pape. Na zalaganje Venecije. Balšići nisu učestvovali u sklapanju mira. Savez sa Nikolom Altomanovićem. Odatle je trebalo da zajedno sa Balšićima pođu na Nikolu Altomanovića prema Onogoštu. Balšići drže pod opsadom Ulcinj. Posle poraza i pogibije Mrnjavčevića na Marici 26. na račun arbanaškog vođe Karla Topije. septembra 1371. postao kralj i savladar cara Uroša. stigao u Skadara. Oni uspevaju da se prošire na jug do linije Ulcinj – Drivast. Vukašin je morao iz Skadra da pohita u Makedoniju u pomoć svome bratu despotu Uglješi. Vojislav Vojinović ne odustaje od svojih zahteva i nastavlja neprijateljstva. kada je sklopljen mir između Balšića i Karla Topije. Dubrovnik je odbio pa je došlo do rata. ali bez uspeha. Dubrovnik nije ustupio Vojinoviću galiju za rat sa Balšićima. ili 1371. Na stranu Dubrovnika staju Budva. Sa njim su bili u dobrim odnosima i to su koristili da zauzmu Kotor. Već 1366. Balšići su ponovo zaratili sa knezom Vojislavom Vojinovićem. Vukašin je sa sinom Markom 1371. Kotor dolazi pod vlast ugarskog kralja Lajoša I. prihvatili katoličko učenje. Đurađ Balšić je pao u zarobljeništvo. koji se spremao za rat sa Turcima. Đurađ Balšić je bio pod Kotorom. Župan Nikola je 1370. ali su ipak 1369. Dobro planirani napad nije ostvaren. Tako su preduhitrili Nikolu Altomanovića. Ratom su najviše pogođeni Dubrovnik i Kotor pa traže mir. Zahtevi Vojinovića nisu ispunjeni. zahtevao od Dubrovčana svetodmitarski danak (2. Oslobađen je. i potčinili Ulcinj. gospodara Drača. Ratni uspesi su ih okuražili da čak ni formalno ne priznaju vlast cara Uroša. Sukob sa Nikolom Altomanovićem. Ulcinj i Skadar i bivaju pošteđeni ekonomske blokade.

Ipak u području Kotora i Budve buni se Radič Crnojević. držao je stranu Đenovi. Umro je 1372. i uzeo titulu “milošću božjom duka drački”. Ovladao je Dračem 1385. Protiv Nikole Altomanovića su se udružili knez Lazar i ban Tvrtko I. Sabor u Peći. Vlast nad Trebinjem. U okotobru 1375. Zahvaljujući brakom sa ćerkom Jovana Komnina Asena (brat carice Jelene). ćerka kralja Vukašina. preduzeo pohod protiv bana Tvrtka. zamonašila – Kesenija. Balša II. Đurađ I. Tokom 1379. na kome je izabran patrijarh Jefrem. Sukobljavao se sa Tvrtkom I oko Kotora (1382 – 1384). u ime Anžujaca. Prva žena mu je bila Olivera. Tako je Bosna izbila na severnu obalu Boke. Pokazuje izrazitu težnju ka 111 . U ratu za Tenedos (1378 – 1381) između Venecije i Đenove. a druga Teodora. Stracimir. a Nikoli Ston i Pelješac. zbog tri primorske župe. Moć Balšića je tada bila na vrhuncu. Dračom je tada vladao Karlo Topija. Njegove zemlje su podelili knez i ban. Preko Onogošta je stigao sve do Nevesinja i vratio se sa velikim plenom. Tu je uhvaćen i oslepljen. izdao je povelju o slobodi i bezbednosti dubrovačkih trgovaca u njegovoj zemlji. Za kratko vreme oni su ga potisnuli u grad Užice. Sa drugom ženom Milicom. Berata i Himare 1372. Konavle i Dračevicu. Imali su vodeću ulogu u sređivanju crkvenih prilika u Srbiji. Ove oblasti će Tvrtko I preuzeti tokom 1377. Đurađ je Dubrovčanima poveljom potvrdio sva prava koja su ranije uživali u srpskim zemljama. U godinama nemira i unutrašnjih borbi dohodak se počeo vezivati za onoga ko je vladao teritorijama oko Dubrovnika. Posle sloma Nikole Altomanovića knez Lazar i Đurađ Balšić su bili najmoćniji srpski velikaši. imao je sina Đurđa II. ćerka sevastokratora Dejana. Venecija nudi Balšićima Kotor i Drač. Đurađ I je nosio skromnu titulu “gospodin”. a od vizantijskog su bili suviše daleko. Visoke titule nisu imali od koga da dobiju: srpskog cara više nije bilo. ćerkom kralja Vukašina.vlašću). Konavlima i Dračevicom je donela Đurđu I Balšići pravo na svetodmitarski dohodak. dok je Đurađ Balšić poseo teritoriju između Dubrovnika i Boke: Trebinje. Postaje gospodar Valone. ćerka arbanaškog vlastelina Progona Duklina. Zajedno sa Karlom Topijom je 1378. Nosio je titulu “župan Zete”. Prva žena mu je bila Jerina. Preduzeo je jedan pohod na Tvrtkovu teritoriju (Trebinje i Konavli). Teodora se posle Đurđeve smrti 1378. kneza Lazara i bana Tvrtka I. Plemstvo i ugledni stanivnici tri župe su zbacili vlast Đurđa Balšića i stavili se pod vlast bana Tvrtka. su sazvali crkveni sabor u Peći. Iako su u drugoj polovini XIV veka bili na vrhuncu Balšići su zadržali skromne titule.

Balša III je povratio Budvu i Ulcinj. Balša III je za svoje sedište uzeo Bar. Menja političku orijentaciju i postaje turski vazal. Kao zetski gospodar nasleđuje svoga oca Đurđa II. uz novčanu proviziju. maja 1395.000 dukata za one gradove koje je njegov otac ustupio Veneciji. Konstantin. sklopio brak sa Jelenom Balšić. Oni ga uskoro potiskuju u brda osvajanjem Budve. Zbog toga su Mlečani ucenili njegovu glavu na 2. Drivast i Srđ. Sandalj Hranić je 1411. oženio se 1407. Bio je pod zaštitom sultana Bajazita I do 1402. Osuđen je na smrt i pogubljen 1402. Nosio je skromnu titulu “gospodar Ulcinja”. U području Kotora i Budve sve odlučnije istupa Radič Crnojević. Sa prvo ženom Marom. Savez sa Sandaljem Hranićem osigurao je Balšu sa zapada i stvorio povoljne uslove za kontranapad. u sukobu sa Turcima na Saurskom polju u blizini Berata. Balša je mirovni ugovor potvrdio januara 1413. oženjen Lazarovom ćerkom Jelenom. Balšinom majkom. Prvi skadarski rat (1405 – 1412). Posle smrti Balše II glavninu porodičnih zemalja preuzeo je Đurađ II. a boravio je i u Ulcinju. Po smrti oca 1378. Pregovarao je sa papom Bonifacijem IX i čak mu obećao svoju zemlju ako ostane bez muških naslednika. Postao je Sulejmanov vazal. Priznato mu je pravo na proviziju od 1. Krajem 1412. Tokom 1408. Jelena se udala za Stefana Vukčića Kosaču. Pod nejasnim okolnostima je zagospodario Krojom 1394. Za svoje sedište je izabrao Ulcinj. i bitke kod Angore. Ustupio je Mlečanima. Đurđa II je zarobio skopski sandžak-beg Pašajit i oslobodio ga tek pošto mu je Balšić predao Skadar. Vodio je brigu o pravoslavnoj crkvi u Zeti. oženjen Jelenom. sestre despota. Turci zaposedaju celu albansku teritoriju.separaciji. Povezao se sa ugarskim kraljem Žigmundom. Sin Đurđa I Balšića i Teodore Dejanović. uhvatili su ga i izveli pred sud u Draču. Zahvaljujući tome 1396. Skadar 1396. postao je knez Hvara i Korčule i titularni gospodar Albanije. Bio je pod uticajem majke Jelene. Mleci. Kao turski vazal učestvovao je u bitki na Rovinama 17. pod uslovom da bude turski vazal. oženio se. Nosio je titulu “gospodar Zete”. ćerkom Koje Zakarije 112 . po drugi put. Bar je povratio 1412. upravlja uzanim pojasom između Drima i Bojane. vođeni su mirovni pregovori između Balše III i Mlečana. ali nisu urodili plodom. Ulcinja i Bara. Imao je ćerke Jelenu i Teodoru. Sandaljevim posredovanjem sklopljen je mir sa Mlečanima 1412. zauzima Skadar i Drivast. Đurađ II Stracimirović (1385 – 1403). Balša III je podstakao ustanak mletačkih podanika u skadarskom kraju. Balša III (1403 – 1421). Ove gradove je preoteo Turcima u jesen 1395. je poginuo 1385. ili početkom 1413. Balša II. stacionirani u okolini. i 1409.000 dukata. paralelno sa stričevićem Đurđem II. Nemirno zatišje (1413 – 1418). Uz tursku pomoć 1405. Umro je 1403. ćerkom Karla Topije. herceg Drača. ćerkom Nikite Topije.

Boljom. Podržavao je svog očuha Sandalja Hranića u sukobu sa Kotorom. Balša II je pozvao svoga rođaka Stefana Maramonte u Zetu. Smatrao je da će s njim imati više uspeha u predstojećem ratu sa Mlečanima. Stefanu se pružala prilika da se sveti za tešku sudbinu svoga oca Konstantina. Drugi skadarski rat (1418 – 1423). Obnova ranijih granica nije zadovoljila Balšu III pa je on nastavio rat sa Mlecima. U tom ratu je pretrpeo poraz kod Kotora. Taj poraz ga je naterao da se skloni kod ujaka despota Stefana u Srbiju. Venecija nagađa da bi Balša III mogao da ostavi zemlju svom rođaku Stefanu Balšiću Maramonte. Na despotovom dvoru je umro 28. aprila 1421. Pošto nije imao muških potomaka zaveštao je svoju zemlju despotu. Despot Stefan je zaposeo Bar, a 1423. je krenuo na Skadar. Uskoro je svu brigu o Zeti prepustio Đurđu Brankoviću. Đurađ je avgusta 1423. sklopio mir sa Mlečanima. Mlečani su zadržali Skadar, Ulcinj i Kotor, a despot Stefan Drivast i Bar. Odnosi su regulisani u Vučitrnu 1426. Stefan Balšić Maramonte. Sin Konstantina Balšića i Jelene Topije. Jelena se posle Konstantinovog pogubljenja 1402, povukla kod svoje rođake Marije Topije, udate za Filipa Maramonte. Filipovi posedi su se nalazili oko Otranta i Lećea. Zbog bliskosti sa Filipom prozvali su ga Maramonte. Pomagao je svom brat od strica, Balši III, tokom Drugog skadarskog rata. Posle Balšine smrti 1421. vratio se u Italiju. Kasnije je bezuspešno pokušavao obnoviti državu Balšića tokom 1429. Kada nije uspeo u tome sklonio se u Apuliju. Postao je kondotjer i učestvovao u sukobima italijanskih republika. Ova grana Balšića, Maramontovi, izumiru 1480.

Crnojevići
Radič Crnojević. Krajem XIV veka u Zeti se javlja rivalska porodica Crnojevića. Njen rodonačelnik je Radič Crnojević. Iskoristio je zarobljavanje Đurđa II Stracimirovića Balšića da zagospodari Budvom i Svetomiholjskom metohijom (poluostrvo Luštica). Nazivajući se “gospodarom Zete i Budve” ponudio je Mlečanima svoju saradnju i izmolio Sinjoriju da mu da mletačko građanstvo 1392. Održavao je prijateljske odnose i sa Dubrovnikom. Sa bratom Dobrovojem je opsedao Kotor i zauzeo Grbalj. U tim borbama protiv Đurđa II Stracimirovića Balšića je i poginuo 1396. Đurađ II je poseo delove njegove teritorije. Imao je i brata Stefana. Đuraševići. Posle pogibije Radiča Crnojevića, njegova braća Dobrovoj i Stefan izgubila su u svom kraju svaku ulogu. Prvenstvo je pripalo njihovim rođacima koji su po nekom svom nepoznatom pretku nosili prezime Đurašević. Možda je to bio zetski vlastelin Đuraš Ilić. On se prvi put spominje 1326. u pratnji Stefana Dečanskog, kao čelnik. Prešao je na
113

Dušanovu stranu. Potisnuli su ga Balšići. Umro je oko 1362, a sahranjen u manastiru na Prevlaci. Na blisko srodstvo sa Radičevom kućom upućuje i činjenica da su Đuraševići u XV veku preuzeli prezime Crnojević. Đurađ i Aleksa-Lješ Đurašević-Crnojević. Možda su bili unuci Đuraša Ilića. Đurađ i Aleksa-Lješ se prvi put spominju 1403, kada su na poziv Dubrovčana, koji su ratovali sa bosanskim kraljem Ostojom, pustošili zemlje Sandalja Hranića. U periodu 1403 – 1431. u mletačkim dokumentima se javljaju kao baroni Zete. Upravljaju Paštrovićima, Lušticom i brdskim krajevima iznad Kotora i Budve.Venecija ih nastoji pridobiti za borbu protiv Balšića. Obećava im predaju Budve, Bara i Gornje Zete, ali oni ne prihvataju ponudu. Posle smrti Balše III 1421, posedaju neka njegova sela. Postaju vojskovođe despota Stefana, da bi se po njegovoj smrti okrenuli Mlecima. Đurađ je bio oženjen ćerkom Koje Zakarije. Imao je četvoro sinova: Đurašina, Kojčina, Stefanicu i jednog nepoznatog sina. Stefanica (1451 – 1465). Od Đurđevih sinova izdvaja se trećerođeni Stefan – Stefanica. Vodio je samovoljnu politiku ne obraćajući pažnju na svoju braću. Bio je oženjen Marijom, ćerkom Ivana Kastriota, a sestrom Skenderbegovom. Bio je gospodar Crne Gore. Sukobljavao se sa despotom Đurđem Brankovićem. Despot je 1452. poslao dve vojske na čelu sa vojvodom Altomanom i Tomom Kantakuzinom, svojim šurakom. Stefanica ih je obe porazio. Stefanica je sa zborom Gornje Zete i predstavnicima 51 opštine (družine) 1455. priznao vlast Venecije (Vranjinski ugovor). Posle toga njegova porodica preuzima prvo mesto u političkom životu zemlje. Iako su priznali vlast Mletačke republike u suštini su ostali samostalni gospodari. Stefanicina zastava je bila crvene boje sa belim dvoglavim orlom. Zastava Đurđa Kastriota Skenderbega je bila, takođe, crvene boje, ali sa crnim dvoglavim orlom. U vreme Crnojevića ime velikog planinskog masiva Crna Gora, kao teritorijalno-politički pojam, zamenjuje dotadašnji naziv Zeta. Za života Stefanice nijedna veća turska vojska nije udarila na Zetu. Bile su to sitne pljačkaške najezde koje je Stefanica mogao sam da suzbije. Tokom 1457. ratovao je protiv hercega Stefana Vukčića Kosače. Umro je krajem 1464. ili početkom 1465. Sa Marijom Kastriot je imao sinove Đurđa i Ivana. Ivan (1465 – 1490). Naslednik Stefanicin je bio mlađi sin Ivan, u narodu poznatiji kao Ivan-beg. Prva žena mu je bila Gojsava, ćerka Đorđa Arijanita Komnina Topije Golema. Tako je bio u srodstvu sa Dukađinima, Skenderbegom i Brankovićima. Đurđev sin Slepi Stefan je oženio mlađu Arijanitovu ćerku Angelinu. Posle Gojsavine smrti Ivan se 1469. oženio Marom, ćerkom hercega Stefana Vukčića Kosače. Dugi niz godina u mladosti je proveo u zatočeništvu hercega Stefana Vukčića. Ivan je u proleće 1465. napao Kotor (mletački grad od 1420). Mlečani su ucenili njegovu
114

glavu na čak 10.000 dukata. Loši odnosi sa Mlecima su popravljeni 1466. zalaganjem Stefana Vukčića i Ivanovog ujaka Skenderbega. Postaje vojvoda pod vrhovnom vlašću Venecije 1466. sa sedištem u Žabljaku, na Skadarskom jezeru. U savezu sa Venecijom je ratovao protiv Turaka. Ivan se 1471. sporazumeo sa sultanom Mehmedom II. Obavezao se da će za uživanje svojih poseda plaćati harač od 700 dukata. Sa Turcima se razišao 1473, kada su mu poseli neka mesta. To je iskoristila Venecija da ga još čvršće veže za svoje interese. Njemu i njegovoj deci dodelila je 1474. svoje građanstvo. Senat mu je poslao vojnu i novčanu pomoć i obećao mu sklonište ako Turci osvoje njegove zemlje. Ivan je nudio Sinjoriji iznos koji je davao sultanu na ime harača ako potisne Turke iz Gornje Zete. Turska opasnost se nadvila i nad Zetom. Ivan od 1474. učestvuje u odbrani mletačkog Skadra od Turaka. Bitka za Skadar je bila izuzetno teška. Turci su posle četiri meseca podigli opsadu. Sa šurakom Vlatkom Kosačom Hercegovićem 1476. pokušava povratiti porobljeni deo Hercegovine. Međutim, neuspeh unosi razdor među saveznike. To omogućava Turcima da krajem 1477. ili početkom 1478. nanesu Ivanovim snagama težak poraz. Sultanu Mehmedu II je odlučio da pokori zemlje Crnojevića. Sultan je još jednom pokušao sa osvajanjem Skadra. Anadolski beglerbeg Mustafa i rumelijski beglerbeg Sulejman predvodili su vojsku pod Skadrom 1478. Sultan ni ovoga puta nije uspeo da zauzme Skadar, pa je naredio svojim beglerbegovima da zauzmu okolne tvrđave. Sulejman je 1479. zauzeo Žabljak, Ivanovu prestonicu. Posada predvođena Ivanovima rođakom, nije ni pomišljala da pruži otpor turskoj sili. Mlečani su iste godine predali Skadar Turcima. Turci su u teškim okršajima potisnuli Ivana. Bio je prinuđen da, preko Kotora, napusti zemlju i ode u Italiju. Posle smrti Mehmeda II 1481, izbijaju nemiri u Turskoj. Za vlast se bore njegovi sinovi Bajazit i Džem. Bajazit je pobedio svoga brat, koji beži u Italiju. Ivan se, uz pomoć napuljskog kralja Ferantea, vraća u domovinu i uspeva da obnovi vlast. Uspeo je da nanese poraz turskim odredima, ali je ipak morao da prizna vrhovnu vlast sultana Bajazita II. Obavezao se na harač od 700 dukata. Za novu prestonicu izabrao je Cetinje. Tu je 1483. podigao crkvu posvećenu rođenju Bogorodice i uz nju manastir kao sedište zetskog mitropolita. Na to se zavetovao tokom izgnanstva u Italiji. U Loretu, kod Ankone, je posetio crkvu posvećenu Svetoj Bogorodici i u njoj video nerukotvorenu ikonu Bogorodice. Pao je na kolena i zavetovao se da će joj podići crkvu u svojoj otadžbini, ako se tamo ikada vrati. Ivan Crnojević je umro 4. jula 1490. Sahranjen je u cetinjskom manastiru. Đurađ (1490 – 1496). Ivana nasleđuje najstariji od trojice sinova, Đurađ. Bio je veliki ljubitelj knjige, ali i vešt ratnik. U pokušaju da se
115

Ti planovi se nisu ostvarili jer su vladari italijanskih republika. Stefan je vodio paralelnu protursku akciju. Crna Gora je konačno pala pod Turke 1499. Najmlađi sin Ivan-bega Crnojevića Staniša je 1485. Oktoih petoglasnik (od petog do osmog glasa). poslat u Carigradu. Istina dosta formalno jer je suštinska vlast bila u rukama skadarskog vezira. Tu se 1494 – 1495. zavladao Napuljom i planirao krstaški rat protiv Turaka. doneo sultanovu poruku da krene na Portu ili da u roku od tri dana napusti Crnu Goru. Trebnik i Cvetni triod. Vrlo brzo ga Turci šalju u Istanbul.oslobodi turskog pritiska on se čvršće povezuje sa Mlecima. Nezadovoljni njegovom vladavinom Turci su ga zatvorili. 116 . koji su živeli na mletačkim posedima. Umro je nakon 1530. Zbog “hule na Boga” Đurađ Crnojević je čak zatvoren u Veneciji. Crna Gora je pala u turske ruke. na kome je rad završen 4. Staniša. Ostao je upamćen po zlu. Lozu je produžio drugorođeni sin Konstantin. Đurađ je sa porodicom. štampaju ćirilske knjige. Prva štampana knjiga bila je Oktoih prvoglasnik. On je 1494. Dobija timar u Anadoliji. Umro je u Skadru. Velike nade u borbi protiv Turaka Đurađ je polagao u francuskog kralja Šarla VIII. potkazujući glavu vladarskog doma. Po prelasku u islam dobio je ime Skenderbeg. Stefan mu je u jesen 1496. izazvani postupcima francuskog kralja. Sa njime se ugasila loza srednjovekovnih zetskih dinasta. Vratio se u Crnu Goru 1500. Đurađ Crnojević se više nije mogao održati u Crnoj Gori. gde je poturčen. On će kasnije kao skadarski sandžak-beg upravljati Crnom Gorom 1513 – 1524/30. Pogotovo kada se posle propasti svih francuskih planova i brat Stefan okrenuo protiv njega. Neko vreme pošto je Đurađ zatvoren u Veneciji Crnom Gorom je upravljao njegov brat Stefan (1498 – 1499). Oslobođen je tek na zalaganje francuskog kralja Luja XII. ali je doživeo neuspeh i morao se predati Turcima. Podigao je ustanak protiv Turaka 1501. januara 1494. kao monah. najbližim saradnicima i cetinjskim kaluđerima otišao u Veneciju. Oktoih prvoglasnik (od prvog do četvrtog glasa). Stefan (1498 – 1499). Đurađ je imao šestoro dece. 1499. gde ostaje do smrti 1503. njegov praunuk Jovan Crnojević je umro 1660. Psaltir. Znajući da bi na Porti bio ubijen. sklopili ligu protiv Šarla VIII. ali ga ne treba mešati sa albanskim borcem protiv Turaka. Đurađ je ostavio trajan spomen otvaranjem prve južnoslovenske i balkanske štamparije u Cetinju.

Sandalj Hranić Kosača. je zavladao prostranim područjem između Cetine. Pa mu je ovaj 1407. Bosanska velikaška porodica Kosače je imala posede oko ušća Tare i Pive i u području Foče.Kosače Poreklo. Lima i Boke. Sandalj (1370 – 1435) nakon smrti Lajoša I pristao uz Ladislava Napuljskog. Uspeli su se proširiti na Hum i tokom XV veka su postali najmoćnija porodica u Bosni. poklonio gradove Skradin i Ostrovicu. i zato je došao u sukob sa njegovim sinovima. Vukca i Vuka. Od 1416. Tu se nalazilo selo Kosač po kojem su verovatno dobili ime. Tražio je zaštitu Osmanlija i uz njihovu pomoć je uspeo sačuvati svoje posede. Vlatka je nasledio sin brata Hrane. je 117 . Hrana je imao sinove Sandalja. Drijeva na Neretvi. Do 1410. Sandalj Hranić Kosača. Vlatko je bio vojdova Tvrtka I. Učestvovao je u ubistvu kneza Pavla Radenovića 1415. Rodonačelnik porodcie je Vuk. ali ih je Sandalj nakon tri godine prodao Mlečanima. Imao je sinove Vlatka i Hranu Vukovića.

Poljica. ćerkom hrvatsko-dalmatinskog bana Vuka Vukčića Hrvatinića. Osnovao je radionicu sukna 1449. Od 1440. proglasio za “hercega od Svetog Save”. i Jelenom. jer se manastir Mileševa nalazio na njegovoj teritoriji. Pomoć koju su Turci uputili hercegu Stefanu pokolebala je njegove protivnike. naplaćivao carine i zaključivao ugovore. Nakon pada Bosne 1463. U korist Mlečana odrekao se svih prava na Kotor 1423.bio najmoćniji velikaš bosanske države. proširio je vlast na Omiš. sa Dubrovnikom. nazvan je “Herzog”-om. pomirio se sa bosanskim kraljem Stefanom Tomašem. Istočni deo Konavla sa Prevlakom je 1419. Tokom 1447/48. Pristao je 1446. U povelji cara Fridriha III iz 1448. koji su mu preoteli Bar. Gornju Zetu i Omiš. prodao Dubrovčanima. Samostalno je vodio ratove. Bar. U Dubrovniku je čuvao svoje drgocensti. Ugrožen od Mlečana i zetskog vojvode Stefana Crnojevića. Pod njegovom vlašću se Herceg Novi razvija u pomorsku i trgovačko središte. Njegova oblast je bila izuzeta od vlasti bosanskog kralja. je ponovo u savezu sa despotom Đurđem Brankovićem i napada bosanskog kralja – Srebrenicu. Stefan Vukčić Kosača. Tursko posredovanje za mir nije urodilo polodom jer su 1452. Na tom prostoru je bio samostalan vladar. Imao je dvor u Blagaju na Buni. borbe nastavljene. Herceg Stefan strahujući od Turaka prihvata vazalni odnos prema kralju Alfonsu V Aragonskom. Od 1448. zaratio sa Dubrovnikom i osvojio Konavle. a 1454. njegove su zemlje postupnoosvajaju Turci. Protezala se od Lima do Cetine i od rame do Kotorskog zaliva. pobunio protiv njega. Pre toga on je postao vojvoda Humske zemlje. Stefan (1404 – 1466) je veliki vojvoda bosanske države. Posle ovoga njegova teritorija je poznata koa Hercegovina. Najistaknutiji član porodice Kosača. Pored Dubrovnika Vladislava u rat se uključuje još jedan hercegov protivnik. Sandalj je bio oženjen Katarinom. Sandaljev brat Vukac je u braku sa Katarinom imao sina Stefana Vukčića i ćerku Teodoru. pa se 1453. ali mu se nemački izraz više svideo pa ga je prihvatio za svoju titulu. Herceg Stefan je 1450. Turci po nagovoru despota Đurđa (s kojim je Stefan posle kratkotrajnog savezništva raziao) pustoše zemlje Stefana Vukčića. pomirio se i sa kraljem Stefanom Tomašem. ali se sin Vladislav 1451. Stefan nastoji da se oslobodi zavisnosti od bosanskog kralja. do 1443. Sinovac i naslednik Sandalja Hranića. da svoju ćerku Katarinu uda za pretposlednjeg bosanskog kralja. Zato se 1448. ćerkom kneza Lazara. Oni koriste 118 . Završje. kralj Stefan Tomaš. izmirio sa sinom Vladislavom. Kada su Turci počeli upadati u njegovu zemlju (1461). Trebinje i Klobuk. što na nemačkom znači “vojvoda”. Nasledio ga je najstariji sinovac Stefan Vukčić Kosača. Gornju Zetu.

dodelio tvrđave Veliki i Mali Kalnik u križevačkoj županiji. ćerkom Balše III Balšića se oženio 1424. i sa njom je imao decu Maru i Stefana. Iste godine Vlatko je postao turski vazal. nećakinjom Irine Kantakuzin. Tu je dočekao turksu opsadu. 119 . Međutim. Na inicijativu sultana spor među braćom je okončan 1469. oženio ćerkom Alfonsa V Aragonskog tražeći time ponovo oslonac na zapadu. Vlatka Hercegovića i Katarinu. Turci su zauzeli Novi i time su srednjovekovna Bosna i Hercegovina prestale da postoje kao samostalne države. Pred kraj života vlast hercega Stefana je bila svedena na usko primorsko područje s Herceg Novim. Mlečana i kralja Matije Korvina. Vladislav je od 1453. Sa cecilijom 146o. Tako je titula hercega pripala mlađem bratu Vlatku. Njegovog sina Vladislava Venecija je proglasila za kapetana vojske na Balkanu. Herceg Vlatko se 1475. a Stefan je ostao upamćen kao Ahmed-paša Hercegović.sukob oca i sina i od 1465. Mehmed II Osvajač umire 1481. Herceg Stefan Vukčić Kosača je imao tri žene. žene despota Đurđa. oženio Anom. Pad Hercegovine. Herceg Stefan gubi grad za gradom. pustoše Sarajevo. uz koga je bio i najmlađi Stefan. Zbog razmirica sa bratom Vlatkom oko očeve imovine najmlađi brat Stefan prelazi na islam i postaje Ahmed-paša Hercegović. a sa druge strane Vladislav postaje ugarski vazal i dobija posede u Hrvatskoj. često bio u službi Turaka. Krajem 1482. koji mu je 1469. Stefan Vukčić Kosača je umro 1466. ali se ona našla pod Turcima. tako što su braća ravnomerno podelila bogatstvo. u Novom prethodno primivši pravoslavnu veru. Vladislav se 1455. Vladislav (1426 – 1490) je iznudio od oca zasebnu oblast još za Stefanova života. Sa njom je imao sina Balšu koji je živeo u Kalniku. a Mlečani Neretvansku krajinu. ili početkom 1483. i presto zauzima Bajazit II koji odlučuje da konačno pokori Hercegovniu. jajački ban petar Dojčin i hrvatsko-slavonsko-dalmatinski ban Ladislav Egervari 1480. Mara se udala za Ivana Crnojevića. Sa Barbarom se oženio 1455. Sa njom je imao decu Vladislava Hercegovića. katastrofalan poraz ga je primorao da se skloni u Novi. Kao odgovor na turski pljačkaški upad na ugarske teritorije despot Vuk Grgurević. Vladislav je ostao praktično bez ičega. osvajaju Hum i Podrinje. Herceg Vlatko je prethodno pokušao da iskoristi pometnju posle smrti Mehmeda II te je upao u Bosnu. Sa Jelenom. Nakon njegove smrti porodica je znatno osiromašila. koje je njihov otac Stefan ostavio u Dubrovniku. ali mu je Ugarska ustupila hercegovačke gradove na upravu.

uz ugarsku podršku. do 1390. Zatim vlada uz pomoć majke. Sin je Vladislava Kotromanića i Jelene Šubić. rođen 1338. u jajačkom kraju. do 1391. Za bosanskog biskupa je 1356. na dalmatinske gradove izazvao je reakciju Ugarske. pa su dobili neke gradove. do 1377. Bio je bosanski ban od 1353. Srba i Šubića 1355. Sinovi Stjepana II su pomrli pre njega. I pored toga situacija u zemlji je nestabilna. izdejstvovala potvrdu njegovog banovanja na saboru u Milama 1354. Odnosi sa Ugarskom. pa presto nasleđuje Stjepanov sinovac Tvrtko. dolazi do upada na kraljevu teritoriju. Hrvatske i Pomorja od 1390. i vlada u njegovo ime do smrti 1354. kralj Raške. U zemlji je ipak došlo do manjih nemira. Otac ga proglašava za bana 1353. Bosne i Pomorja i Zapadnih strana od 1377. Bosne. Dalmacije.Tvrtko I Kotromanić Dolazak na presto. 120 . postavljen Mađar koji agituje za krstaški rat protiv jeretika. Tvrtkova majka Jelena je. Ugarski kralj Lajoš I Veliki (1342 – 1382) je uzvratio pohodom u kojem učestvuju i Bosanci. Napad Mlečana. kralj Srba.

pod ugarskom vlašću. koja je bila udata za Stjepana I Kotormana. protiv Tvrtka istupa Sanko Miletinović. izazvalo pobunu vlastele. Potučen je tokom 1368 – 1370. koji je obavio venčanje. umirio je zemlju. Posle Vukove pobune. Bosanski biskup. Krunisan je 121 . Tvrtko I se 1374. kao miraz uz Jelisavetu. Krunisanje je obavljeno na Mitrovdan 1377. Tvrtko I je 1375. Ženidba. U sukobu Dubrovnika i kneza Vojislava Vojinovića 1358 – 1362. a druga je suzbijena pod Srebrenikom. Altomanović je prethodno podržavao pobunu Tvrtkovog brata Vuka. Njegovi sinovi i braća su ostali verni banu. Tokom 1366/67. Lajoš I je pokušao da Tvrtka I stegne još jače. koji je od Zadarskog mira 1358. Tvrtko se obratio Lajošu I. Tokom 1377. Kraljevsku krunisanje. ukinuo carine na trgovinu sa Dubrovnikom. mestu kulta Svetog Save. a zauzvrat je priznato gospodstvo Kotromanića nad Bosnom i Usorom. Sukob sa Nikolom Altomanovićem. u Mileševi. ćerke kralja Dragutina. Pobune brata Vuk i Sanka Miletinovića. Tvrtko I podupire savez Duubrovnika. Balšića i kralja Vukašina protiv Nikole Altomanovića. Posle ovih pobeda. što je 1366. potukao Nikolu i uništio njegovu vlast. a njegov brat Vuk je pobegao u Dubrovnik. a ženu Lajoša I. ali nije imao uspeha. Tvrtko I se javlja sa svojim pretenzijama na srpski presto. Smrću cara Uroša I 1371. Ugarska pomoć se morala uzvratiti odrešenim rukama katoličkoj crkvi (franjevcima) u pokrštavanju jeretika. Tvrtko je imao obavezu da kao ugarski vazal brani Dubrovnik. Vuk je pokušao da protiv Tvrtka I pokrene papsku kuriju i ugarski dvor. Tvrtko je pokušao da ojača centralnu vlast. Odnosi sa susedima. ćerku Stjepana II. Onu koju je vodio lično Lajoš I pod gradom Sokolom je pobedio Vukac Hrvatinić. oženio ćerkom vidinskog cara Ivana Stracimira. Na čelu pokreta koji se pretvorio u otvorenu pobunu bio je njegov mlađi brat Vuk. Tvrtko je priznao ugarsku vrhovnu vlast. i uz njegovu pomoć se vratio na vlast. Tvrtko je sa majkom proteran iz Bosne. Bio je unuk Jelisavete. se sukobljavao sa Balšićima oko Prizrena. i sklanja se u Dubrovnik. izumire muška linija Nemanjića. ali se ne angažuje. prisilili Tvrtka I da im ustupi Hum do Neretve. Tokom 1369 – 1371. osnivača srpske crkve. Mađari su poslali dve vojske protiv Bosne i obe su suzbijene.Mađari su 1357. Logotet Vlatko je ubeđivao Tvrtka da upravo njemu pripada srpska kraljevska kruna. Ban je u savezu sa knezom Lazarom 1373. ali mu se Trvtko suprostavio. Tvrtku su pripao podrinjski deo Altomanovićevih zemalja (manastir Mileševa). nagrađen je đerskom nadbiskupijom. a za novog bana je imenovan Vuk.

Turci su prvi put upali u Bosnu 1386. Ime je dobio u čast Svetog Prvomčenika Stefana. U sukobu Dubrovnika i Kotora 1378. Tvrtko I 1387. koja uz podršku Hrvoja i Vukca Vukčića i Tvrtkovo znanje zauzima Zagreb. Tvrtko I je posle krunisanja učvrstio svoju vlast u Bosni. Ugrinići i krbavski knezovi sklapaju odbranbeni antibosanski savez. Dubrovnik mu je plaćao svetodmitarski danak (2. Tvrtko posreduje za mir i pristaje na ponudud Kotora da mu bude gospodar. Kotor ga je izigrao i priznao vrhovnu vlast Ugarske. Posle ovoga Tvrtko I nastupa samostalno iako zvanično nije raskinuo vazalne odnose sa Ugarskom. i proširi teritorije. Borbe sa Turcima. ustupa Kotor Bosni i Tvrtko odustaje od podrške hrvatskoj vlasteli. kod Bileće 27. Novi je podignut sa namerom da bude trg soli. naneo težak poraz turskom vojskovođi Šahinu. Kod 122 . i stigli do neretljanske doline. Kralj Žigmund šalje Nikolu Gorjanskog. u borbama sa Turcima pa se sukob obustavlja. Vlatko je nagrađen namesništvom u Dalmaciji. Podizanje Novog. te vlastela Nelipčići. Vojvoda Vlatko Vuković je. uz odobrenje kraljice Jelisavete. koji gine 1385. Dubrovnik i hrvatskodalmatinski ban podržavaju plemiće. Zbog Kotora se sukobljava sa Balšom II Balšićem. koja nije urodila plodom. U Ugarskoj 1386/87. To je izazvalo novi sukob sa Dubrovnikom. Tvrtko pruža podršku Mlečanima u okupaciji Kotora 1380. Dalje borbe u Dalmaciji preduhitrili su Turci. povlači trgovce iz Bosne. U Bosnu upadaju na poziv Đurđa Stracimirovića Balšića. Tvrtko 1382 podiže grad Novi kao utvrđeno bosansko pristanište. Podržava ustanak hrvatske vlastele 1383. Sukob sa Dubrovnikom. Tvrtko nastoji da iskoristi smrt Lajoša I 1382. Tvrtkovo krunisanje priznali su najistaknutiji srpski gospodari. Borbe za ugarski presto. Namesnik je uznemiravao dalmatinske gradove Split. izbijaju borbe oko prestola što izaziva novi pokret hrvatske vlastele. Dubrovnik i Venecija. Da bi se oslobodio zavisnosti od Dubrovnika i da bi Bosna dobila izlaz na more. Puno ime je Grad Nova Svetog Stefana.krunom srpske kraljevske kuće za kralja Srbljem. Kada u Kotoru dođe do sukoba vlastele i puka Tvrtko I staje na stranu drugih. Ustanak hrvatskih velikaša. ali je izazvala Tvrtkov sukob sa Dubrovnikom koji 1384.000 perpera). avgusta 1388. Svom narodnom imenu dodao je ono koje su nosili svi srpski vladari – Stefan. poslanik ugarskog dvora Nikola Gorjanski. osvaja Klis i u njemu postavlja Ivana Paližna za namesnika Dalmacije. Tvrtko se 1387. što znači da su ga priznavali za vrhovnog vladara Srba. uključuje u borbe i sklapa savez sa Dubrovnikom protiv dalmatinskog plemstva. koji je smatrao da njemu pripada monoplo na trgovinu soli. Šibenik i Skradin. Bosnje i Pomorju i Zapadnim stranam. Dubrovnik je ipak popustio i izmirio se.

Usred svojih uspeha Tvrtko iznenada umire 10. Tvrtkovu zauzetost borbama sa Turcima iskoristio je ban Ladislav Lučenc da zauzme Klis. Bosne. Tvrtko I je bio ubeđen u pobedu. Tvrtko I je zavladao dalmatinskim gradovima (osim Zadra) i najvećim delom Hrvatske. Njegova vladavina nad Dalmacijom je kratko trajala. Sačuvan je odgovor Firence. Tvrtkova smrt. pošto mu je prva žena Doroteja umrla. koji je Tvrtko I povratio do kraja 1389. Hrvatske i Primorja. Jedino Torgir priznaje vlast Ugarske. Sa tom titulom Tvrtko I se prvi put javlja 10.Zadra 1389. 123 . Zato je uzeo titulu kralja Raške. Kralj Dalmacije. Dalmacije. pregovarao je sa kraljem Žigmundom o izmirenju. nanosi poraz slavonskom banu Ladislavu Lučencu. jula 1390. U bici na Kosovu bosanski odred nije mnogo stradao i vojvoda Vlatko je obavestio Tvrtka o pobedi hrišćana. Turska opasnost ne dozvoljava Tvrtku da se fokusira na primorje. Dalmatinski gradovi (Split i Šibenik) svesni uzaludnosti daljeg otpora se pokoravaju Tvrtku u leto 1390. Tokom 1391. U Bosni posle Tvrtkove smrti oblasni gospodari uzimaju sve više maha na štetu kraljevske vlasti. javljajući vest u svom velikom trijumfu. pa je slao pisma evropskim državama. marta 1391. Poslao je Vlatka Vukovića i Ivana Paližana u pomoć knezu Lazaru. stilizovan od poznatog humaniste Kolča Salutatija. i sa austrijskim vojvodom Albrehton III o braku sa njegovom ćerkom.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful