P. 1
Doseljavanje Slovena Na Balkan

Doseljavanje Slovena Na Balkan

|Views: 3,374|Likes:
Published by Bojan Kanja

More info:

Published by: Bojan Kanja on Dec 31, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

07/17/2013

pdf

text

original

Doseljavanje Slovena na Balkan

Posledice seobe naroda. Sloveni su naseljavali velika prostranstva u Zakarpatju, između Visle i Azovskog mora. Veliko komešanje izazvano seobom naroda zahvatilo je i Sovene, i oni počinju sa svojom seobom. Naziv Sloven se javlja u raznim varijantama – Slovenin, Slovac, Slovin. Naziv potiče od reči koja označava ljude koji žive u blizini reka. Zbog zavisnosti od Huna i srodnih Anta naziv je doveden u vezu sa latinskim izrazom sclavus – rob. Zajedno sa Antima počinju svoje pomeranje prema jugu. Nisu učestvovali u prodorima varvara preko Dunava krajem V veka. Komes Marcelin te varvare naziva Skitima i Gotima, ali se oni ne mogu izjednačiti sa Slovenima. Prokopije je prvi zabeležio podatak o jednom slovenskom napadu na Balkansko poluostvro za vladavine cara Justina I (518 – 527). To su bili Anti, susedi Slovena, koji su živeli u prostranim stepama severno od ušća Dunava. Ovaj napad suzbio je vizantijski vojskovođa German. Na levoj obali Dunava nalazila su se i naselja Bugara, koje vizantijski pisci nazivaju Hunima. Pokreti u VI veku. Napadi Slovena i Anta na Trakiju učestali su za vlade Justinijana I (527 – 565). Prokopije izveštava da se vizantijska vojska predvođena Hilvudom hrabro borila protiv varvara na levoj obali Dunava. Carska diplomatija je 537. uspela da ove Ante angažuje u borbama u Italiji, protiv Gota. Sloveni i Anti su poseli levu obalu Dunava i stvorili mogućnosti za prelazak preko Dunava i pljačkanje provincija Carstva. Dakija je postala baza za njihove akcije, a zbog njihove brojnosti opisuje se kao slovenska zemlja – Sklavinija. Prokopije u Tajnoj istoriji ističe da Huni (Bugari), Sklavini i Anti pustoše po čitavom Iliriku, od Jadrana do Carigrada, a naročito Trakiju, Heladu i Hersones. Prokopije naziva balkanske provincije “skitskom pustinjom”, a za sve to krivicu baca na Justinijana. Sloveni su između 545. i 550. upadali u Trakiju i strahovito je pustošili. Jedan slovenski odred je stigao čak do Drača. Sloveni se sa velikim plenom vraćaju preko Dunava. Stizali su i do Niša, a planirali su i napad na Solun, ali su na kraju odustali od toga i pošli u Dalmaciju. Dugo su pljačkali po Dalmaciji i sa velikim plenom se vratili kući. Preko Dunava su ih prevezli Gepidi. Činjenica da su se Sklavini u tom pljačkaškom pohodu zadržali veoma dugo, izražava prve težnje ka stalnom naseljavanju i kolonozaciji.
1

Slovenski pljačkaški pohodi 550/51. vezani su za langobardskogepidske sukobe u Karpatskoj kotlini. Vizantija je pokušavala da se drži neutralno i izvuče koristi. Sklopljeni su savezi i sa Langobardima i sa Gepidima. Carstvo je želelo da povrati Sirmijum, koji su držali Gepidi. Vizantija je optuživala Gepide da pomažu Slovene u njihovim pljačkaškim pohodima. Langobardski kralj Alboin je izvojevao pobedu nad Gepidima, pa su Gepidi sklopili savez sa Kutrigurima, koji 551. prelaze Dunav i pljačkaju balkanske provincije. Borbe Avara i Slovena protiv Vizantije. Vizantija se 558. prvi put susreće sa Avarima. Te godine je u Carigrad stiglo avarsko poslanstvo nudeći pomoć Carstvu u borbi protiv svih neprijatelja. Car je odobrio savez i avarskom kaganu dao godišnji tribut i poklone, ali nije prihvatio avarske zahteve da se nasele na teritoriji Carstva. Uz avarsku pomoć Vizantija je pokušala da se oslobodi Kutrigura, Onogura i Sabira u Jermeniji. Prema Agatiji Kutriguri su 559. prešli preko zaleđenog Dunava i opljačkali podunavske provincije. U ovom pohodu su učestvovali i Sklavini. Vizantiji je pošlo za rukom da protiv Kutrigura nahuška Utigure, tako da je došlo do međusobnog rata u kojem su Kutriguri poraženi. Posle 559. vlada relativan mir na severnim granicama Carstva. Avari 562. ponovo traže zemlju za naseljavanja.Vizantija im nudi Panoniju, dok su oni tražili desnu obalu ušća Dunava. Avari i Langobardi su 567. sklopili savez uperen protiv Gepida. Carstvo je u ovom sukobu pokušalo da zauzme Sirmij, i to mu je pošlo za rukom. To je izazvalo petnaestogodišnji rat Vizantije i Avara. Borbe su vođene oko podunavskih gradova: Sirmija, Simgidunuma i Viminacijuma. Po nagovoru kagana Bajana mase Kutrigura su 568. preko Sirmija provalile u Dalmaciju. Sledeće godine kagan je opseo Sirmij. Carski komandant Bon branio je grad. Vizantija je Avarima platila bogat otkup i oni su odustali od pljačkanja podunavskih provincija. Mir koji je zaključen uz bogat poklon u zlatu trajao je u Sremuu oko deset godina. Za to vreme ni Sloveni nisu napadali podunavske provincije Carstva. Napadi Sklavina iz Vlaške 578/79. bili su tako snažni da je pretila opasnost da će preplaviti Heladu. Carstvo je nagovaralo Avare da zarate protiv Sklavina. Avari su uz pomoć carske vojske zaratili protiv Sklavina, ali su imali samo delimične uspehe. Sloveni su, neposredno pred pad Sirmija u avarske ruke, opljačkali celu Heladu, okolinu Soluna i Trakiju. Na tom području su se zardžali skoro tri godine (do 584). Bio je to prvi duži boravak Slovena na tlu Balkana. Čuda svetog Dimitrija opisuju napad jednog odreda od 5.000 Slovena na Solun 584.
2

Avari su 582. zauzeli Sirmij, što je imalo dalekosežne posledice. U svim podunavskim provincijama, kao i u Dalmaciji, zavladala je nesigurnost. Jovan Efeski je zabeležio da je 583. izbio požar u Sirmiju i Avari su ga napustili jer nisu bili vični gašenju požara. Posle zauzeća Sirmija, Avari osvajaju Singidunum, Viminaciju i Avgustu. Car Mavrikije (582 – 602) je 585. prinuđen na sklapanje mira pod teškim uslovima. Ovaj mir nije obavezivao Sklavine, pa je Trakija iste godine postala njihov plen. Avarski kagan je nagovorio Sklavine da krenu na Carigrad, ali ih je carski vojskovođa Komentiol potukao. Kagan je onda organizovao slovenski pohod na Solun 586. Opsada je trajala sedam dana. Sklavini su se poraženi povukli, ali je u Solunu ostala glad. Carstvo je 587. uspelo da porazi Avare i povrati Singidunum i Viminacijum, ali pobeda nije do kraja iskorišćena. Kagan je 588. prodro u Meziju i Malu Skitiju, dok je mnoštvo Sklavina prešlo preko Dunava u Trakiju. Zauzeli su Tesaliju, Heladu, Stari Epir, Atiku i Eubeju, a zatim prešli na Peloponez da se tu nasele. Situacija na severnim granicama se menja 591, kada Persija i Vizantija sklapaju mir. Car Mavrikije je prebacio vojsku na Balkan. Otpočeo je rat sa Avarima. Kagan je tražio saveznike. Sloveni su prevozili Avare preko Dunava u njihove pohode. Sukobi Avara i Vizantinaca bili su žestoki. U proleće 594. vizantijska vojska je krenula na levu obalu Dunava da spreči prelaz Sklavina i pljačkanje Trakije. U početku je imala uspeha, ali je kasnije pretrpela težak poraz. Carska naredba da Prisk s vojskom prezimi u Vlaškoj izazvala je pobunu u vojsci. Ovaj je vratio vojsku na desnu obalu Dunava jer je boravak na levoj obali postao neizdrživ zbog hladnoće i stalnih napada Sklavina. Car Mavrikije nije bio zadovoljan ovakvim ishodom pa je smenio Priska i za komandanta postavio svoga brata Petra. Veća vizantijska ofanziva protiv Sklavina počela je 595, bila je delimično uspešna. Avari su napali 597. Prisk je 599. krenuo na Singidunum, dok su Avari prodrli u Meziju. Zbog kuge koja je među njima izbila kagan se odlučio na mir koji je sklopljen u tvrđavi Driziperi. Carstvo je zadržalo pravo da prelazi Dunav i napada sklavinije u Vlaškoj niziji, koje nisu bile pod vrhovnom vlašću Avara. Carstvo je 600. prekršilo mir iz Drizipere. Prisk je u Singidunumu preuzeo vrhovnu komandu i koncentrisao trupe u Viminacijumu. Posle mnogih bitaka, on je doveo vojsku do Tise i na Titelskom bregu odigrao se odlučujući sukob u kojem su Avari potpuno poraženi. Drugi pokušaj prelaska Dunava radi borbe protiv Sklavina završio se katastrofalno. Trupe pod komandom carevog brata Petra su u početku imale uspeha, ali je kagan pomogao Sklavinima time što je poslao vojsku protiv
3

Anti su u tom trenutku bili saveznici Cartsva. koji je pobegao u Carigrad. Opsađivači su pretrpeli težak poraz. Krenuli su da se vrate u svoju staru postojbinu. kada su prestonicu sa maloazijske strane pritisli Persijanci. preplovila Dunav. ali su se. predomislili i zatražili drugu oblast u kojoj bi se naselili. među Sklavinima. Na jadransku obalu Sloveni su izbili oko 614. Sloveni su nastojali da se trajno nasele južno od Dunava. Napuštannje kastruma označava kraj sistematske odbrane podunavskog limesa i dotadašnje taktike carskih trupa. Velegeziti Vajunati. Na mesto Petra. te je ona. centar provincije Dalmacije. Solun je u to vreme bio okružen slovenskim plemenima. Glavni cilj napada bio je Solun. Prema kazivanju cara Konstantina VII Porfirogenita. koje su uspevale da pređu Dunav i na levoj obali suzbijaju Sklavine. Car Mavrikije je opet insistirao da vojska prezimi na levoj obali Dunava. Bio je samo predigra sveopšteg napada Avara sa podložnim Slovenima. Čuda svetog Dimitrija navode da su Sloveni (Draguviti. To nije zaustavljalo slovensku kolonizaciju. Kiklade. Sagudati. mimo Petrove volje. Gepidima i Bugarima. Prvi avarski napad na Carigrad odigrao se 617.Anta. Car Mavrikije bio je ubijen s celom porodicom. Slovensko naseljavanje nije se ograničavalo samo na periferne oblasti Balkanskog poluostrva. vojska je izvikala za cara centuriona Foku. kojoj su putevi bili otvoreni posle napuštanja graničnih utvrđenja. a njihov vođa Hacon je poginuo. koji je usledio 626. Ahaju i Epir. U toku opsade Sloveni su na monoksilima vodili odlučujuću bitku za Zlatni rog. Car Foka (602 – 610). Verziti) napravili flotu čamaca monoksila (izdubljena debla) i opustošili Tesaliju sa ostrvima. car Iraklije je Srbima dodelio zemlju u solunskoj oblasti. koja je po njima dobila ime Servija. što je opet dovelo do pobune u vojsci. Ovaj napad se datuje u period 614 – 616. prešavši Dunav. U solunsko zaleđe došli su u vreme cara Iraklija (610 – 641) i delovi i srpskog plemena. Kagan je naredio da se pobije veliki broja Slovena koji su prouzrokovali poraz u pomorskoj bitki. koji je doveo do sukoba između Avara i Slovena. Dok su Avari u prodorima u carske provincije bili rukovođeni isključivo pljačkaškim motivom i sa plenom se vraćali na sever. Odnos između Avara i Slovena patrijarh Nićifor označava rečju “simahija”. što ukazuju na važnu ulogu Slovena u avarskoj vojsci. kada je pala Salona. ali su Sloveni pod gradom pretrpeli poraz. ali ih je avarski vojskovođa Apsih porazio. pokušali ponovo da osvoje Solun. Oni tu nisu dugo ostali. koji je na čelu podunavskih trupa lako zauzeo Carigrad. velikim godišnjim dankom u zlatu obezbeđivao je mirovanje Avara. Poraženi Avari i Persijanci su se 4 . Uz pomoć avarskog kagana i avarske konjice Sloveni su 618.

slabo povezanih i nesložnih. Dukljani (grad Dokleja). Postojala su i stara slovenska plemenska imena. gde je u imenu grada Gordoservon u Vitiniji. Učeni vizantijski car je znao da Srbi koji su se doselili na Balkasko polusotrvo vode poreklo od Srba što su živeli daleko na severu i koji u 5 . naročito o onima u zaleđu Soluna. Deo tih Srba Vizantinci su preselili u Malu Aziju. a tada bi bili nepobedivi. sačuvan najstariji pomen srpskog plemenskog imena. Iako je Iraklije pod zidinama Carigrada izvojevao veliku pobedu nad avarsko-slovenskom vojskom. One koje su ležale dublje u unutrašnjosti nisu ostavile traga u delima grčkih pisaca. Moć Avara u Karpatskoj kotlini bila je uzdrmana. zabeleženog 680/81. Doseljavanje Srba i Hrvata. O okolnostima vezanim za doseljavanje etničkih skupina Srba i Hrvata na Balkan govori delo Konstantina VII Porfirogenita – O upravljanju državom. Iz tih borbi je izašlo kao pobednik (osim sa Arapima) i doživelo unutrašnji preobražaj koji obeležava prelaz od kasnoantičkog univerzalnog Rimskog carstva ka helenizovanoj srednjovekovnoj monarhiji. Slovenske plemenske oznake poticale su od geografskih naziva zatečenih na prostoru koji su naselili. Vizantinci su tu razjedinjenost podržavali kupujući naklonost pojedinih slovenskih vođa jer su se plašili da bi Sloveni mogli stvoriti “monarhiju”. Konavljani (naziv su dobili po ostacima rimskog vodovoda – canale – koji su vekovima dominirali plodnom ravnicom). ustaljena još u pradomovini: Draguviti. U Moravskoj se Sloveni dižu na ustanaka pod franačkim trgovcem Samom. Prilike na Balkanu uoči doseljavanja Srba i Hrvata. delovi Balkanskog poluostrva i dalje su bili naseljeni Slovenima. Sloveni su bili podeljeni na bezbroj malih celina. Rinhine (reka Rihios). Carstvo je za vreme Iraklija moralo da vodi bespoštednu borbu protiv Persijanaca. Srpsko ime se javlja u Lici. Neretljane (reka Neretva). Od tih sklavinija (slovenskih kneževina) poznate su samo one koje su bile u vidokrugu vizantijskih gradova i s kojima su vizantijske vlasti dolazile u dodir. Te teritorije nisu bile povezane u veće celine. Uzdrmana avarska moć omogućila je nesmetanu seobu Srba i Hrvata. Tako raštrkani Sloveni su Vizantincima delovali kao mnoštvo pojedinačnih teritorija. Duljebi. jaku državnu vlast. i pri kraju Iraklijeve vladavine sa Arapima. pa tako imamo: Strumljane (reka Strimon). tj.počeli povlačiti. Hrvatsko ime zabeleženo je na više mesta u slovenačkim oblastima. pa su čitav prostor naseljen Slovenima nazivali karakterističnim imenom “sklavinije”. Timočani (reka Timok). zatim u oblasti severno od Olimpa sa centrom u Srbici. Severci. Najviše spomena ostalo je o sklavinijama na teritoriji Grčke. Avara Slovena. Obodriti. zatim na Peloponezu i u dolini Ibra.

koji su takođe došli iz Bele Hrvatske za vladavine cara Iraklija. uskoro su zaželeli da se vrate. Sloveni su preplavili čitavu balkansku polovinu Carstva. Posle pola veka ratovanja ustalila se granica izmedju Bugarske i Vizantije i bugarska ekspanzija je privremeno zaustavljena. Jedan od njih poveo je polovinu naroda na daleki put u zemlju vizantijskog cara. Iraklije im je ustupio prostrane opustele oblasti između Save i dinarskog masiva. Protiv Avara je ratovao Samov plemenski savez (623 – 658). Time je okončan svaki uticaj Avara na Slovene. 6 . U sužavanju prostora sklavinija najupornija je bila Vizantija. u kraju koji je prozvan Srbica (Servija). od Carigrada do Soluna slavljen kao velika pobeda. Vizantija je preko uporišta na jadranskim. Vizantija je ratovala sa državom Bugara. Za vlade cara Iraklija dva brata su nasledila vladara Belih Srba. Bugari su krenuli ka zapadu i kod Tise se sukobljavali s Francima. Prostor koji su naselili bio je na udaru.njegovo vreme još nisu bili kršteni. Medjutim. a nazivali su se Beli Srbi. a sa juga Vizantija. pa je pohod cara Justinijana II 688/89.Car ih je primio i dozvolio im da se nasele u solunskoj oblasti. Protiv Avara su ratovali i tek doseljeni Hrvati i onemogućavali su avarsku vrhovnu vlast nad novoposednutim teritorijama. Vizantijsko-bugarsko suparništvo odredjivalo je politički položaj najstarije srpske države i u najvećoj meri uticalo na njen razvoj. Sa severa su ih ugrožavali Avari. jonskim i crnomorskim obalama širila politički uticaj na okolne Slovene. Protobugari su nametnuli vlast zatečenim Slovenima. Naselili su se u neposrednom susedstvu oblasti naseljene Hrvatima. Oblast naseljena Srbima graničila se s kneževinama Neretljana (Cetina – Neretva). koja je nastala iz spoja malobrojne grupe Protobugara i slovenskih plemena nastanjenih izmedju planine Balkana i Dunava. i već su u povratku bili prešli Dunav kad su se još jednom predomislili i ponovo od cara zatražili zemlju gde bi se naselili. Zahumljana (Neretva – Dubrovnik). Travunjana (Dubrovnik – Boka) i Dukljana (Boka – Bojana). Avarsku silu će uništiti franački pohodi krajem VIII i počektom IX veka. Prešavši Dunav 680.

Boris je morao da sklopi mir sa Srbima. Kratak i veoma uopšten prikaz najranijeg političkog razvitka Srba nalazi se u spisu O upravljanju državom.Najstarija srpska država – Višeslavići Izveštaj Konstantina VII Porfirogenita. Posle njega je zavladao njegov sin. Protiv Srbije je zaratio kan Boris. Tome rodu pripadali su i Višeslav. već su u vladanju primenjivani principi narodnog prava uobičajeni u gospodarenju nasleđenom imovinom. Rat sa Bugarskom. i 852. ali nije postigao uspeh. a Mutimirovi sinovi su ih ispratlili do granice (do Rasa). skloni kod Srba. Ovaj dogadjaj spominju Franački anali. najraniji po imenu poznati srpski kneževi. bio prisiljen da se posle trogodišnjeg otpora Francima. nasledila su ga trojica sinova: Mutimir. gde je i sam bio mučki ubijen. Vladarski sin koji je doveo Srbe u novu postojbinu umro je još pre no što su se doselili Bugari. pre 680. čiji su kasniji knezovi Hvalimir i Čučimir samo po imenu poznati. Tek o knezu Vlastimiru imamo podatke koji omogućavaju da se njegova vladavina hronološki bliže odredi. Konstantina VII Porfirogenita. vlast srpskih knezova proširila se na drugu stranu dinarskog masiva. za kratko vreme zagospodario njegovim područjem. Taj rat je vođen negde između 836. travunjanski župan Veloja oženio je sina Krajina ćerkom kneza Vlastimira. a Mutimir je kao najstariji ostao glavni vladar. Bugarski zarobljenici su oslobođeni. Jedan od njih je bio na prestolu kada je Ljudevit Posavski 822. Strojimir i Gojnik. koji je došao na vlast 852. Taj poklon su Bugari kasnije tumačili kao srpski 7 . Svome zetu Vlastimir je dao titulu kneza i tako je osnovana lokalna travunjanska dinastija. ali nije postigao uspeh. Iz vremena vladavine prve trojice nisu poznati nikakvi određeni događaji. Radoslav. Knez Vlastimir (sredina IX veka). Njegova vojska je potučena. Predaja zarobljenika propraćena je razmenom darova. a zatim prešao u Hrvatsku. Država tada nije shvatana apstraktno i odvojeno od ličnosti vladareve. pa redom kneževi – arhonti od istog roda. U vreme Vlastimira. Vlastimirovi naslednici. Deljenje države između članova vladalačkog roda nije bila retka pojava u evropskim državama ranog srednjeg veka. Tu je na prevaru ubio lokalnog župana čije je gostoprimstvo uživao. napustivši Sisak. Prosigoj i Vlastimir. Ovaj događaj nam govori da su kneževi Srbije imali vrhovnu vlast na toj teritoriji. Oni su podelili državnu teritoriju. U Vlastimirovo vreme je protiv srpskog kneza zaratio bugarski kan Presijam. pa unuk. Pre sredine IX veka. i ratovao je tri godine. Kada je Vlastimir umro. a njegov sin Vladimir i 12 velikih boljara pali su u srpsko ropstvo.

Vlastimirovi sinovi su se zavadili. Tako su se Srbi. Sada su u Hrvatsku proterani Pribislav i njegova braća. Hrvati. Petra je 895/96. Zahumljani i Travunjani borili zajedno sa Vizantincima i vojskom Ludviga Nemačkog koja je osvajala Bari (2. On je takođe potvrdio kneževe koji su bili na vlasti. Knez Mutimir je umro 891/92. pa je najvažniji zadatak vizantijske vlasti bio da osigura miran život u zaleđu. drugi sin Mutimirov i brat 8 . jer mu je vladavinu prekratio brat od strica Petar Gojniković koji je ranije pobegao u Hrvatsku. Petar Gojniković (892 – 917). Car je uspevao da slovenskim kneževima nametne određene obaveze i da ih koristi kao oruđe svoje politike. februar 871). Kod Srba je to bio rod koji je neprekidno vladao od doseljenja iz stare postojbine. Brana i Stefana. Vizantija je jače uticala na razvitak Srba.danak. Organizovana je tema Dalmacija (od Kvarnera do Kotora) sa sedištem u Zadru. Zadržao je Petra sina Gojnikovog. Za vreme cara Vasilija desio se značajan preokret u životu Srba izazvan hristijanizacijom. a pripadnike njihovog roda odlikovao time da i u buduće daju vladare. pa im je Vizantija pružala pomoć. Potrebu ovih gradova za zaštitom vizantijski car Vasilije I (867 – 886). Sukob među Vlastimirovim sinovima. Preko domaćih knezova car je posredno vladao slovenskim doseljenicima. i predao ih bugarskom vladaru Borisu. strategu. napao Bran. nastojao je da iskoristi i nametne im svoju vlast. Naslednici kneza Mutimira. ali je taj njegov sinovac ubrzo pobegao u Hrvatsku. čiji će sin Časlav kasnije igrati značajnu ulogu u srpskom političkom životu. Kotor i Dubrovnik). Mir sklopljen sa Borisom obezbedio je period zatišja u odnosima sa Bugarskom. Najstariji Pribislav je bio na prestolu jedva godinu dana (891 – 892). Za vreme Mutimirove vladavine. koja je trajala do 891/92. ostavivši za sobom trojicu sinova: Pribislava. On je uhvatio dva mlađa brata. U izgnanstvu u Bugarskoj Strojimir je proveo ostatak života. U to vreme došlo je do unutrašnje krize u Srbiji. Strojimira i Gojnika. Knez Mutimir (do 891). U to vreme arabljanski brodovi napadali su gradove na Jadranu (Budvu. Hrvatski dvor je pružao utočište članovima srpske dinastije koji su morali da beže od svojih rođaka ili od bugarske i vizantijske ruke. Car Vasilije I uveo je velike promene time što je prepustio slovenskim kneževima danak koji su ovi gradovi bili dužni da plaćaju carevom namesniku. a kao pobednik je izašao najstariji brat Mutimir. Imao je sina Klonimira. U zaleđu vizantijskih gradova pružao se niz slovenskih kneževina. Izdanci vladajuće dinastije bili su pogodno oruđe stranih sila u borbi za uticaj i vrhovnu vlast nad Srbijom.

uoči bitke kod Anhijala u kojoj je Simeon do nogu potukao Vizantince. Petar se oslanjao na Vizantiju i u vreme cara Lava VI (886 – 912) priznavao je njenu vrhovnu vlast. koja je ranije bila samostalna kneževina i imala svoga arhonta. i prisilio Carstvo na plaćanje danka. Srpski knez Petar se sastao s vizantijskim strategom teme Drača. ali je na kraju Petar ipak izašao kao pobednik. Mihajlo je obavestio Simeona. Pavle Branović je odoleo tom napadu. naneo poraz vizantijskoj vojsci 897. Pavle Branović je kao bugarski štićenik priznavao Simeonovu vrhovnu vlast. Zauzeo je grad Dostiniku i zavladao celom državom. zarobio i oslepio i tako ga odstranio iz daljih borbi za srpski presto. koji je od ranije živeo u Bugarskoj. gde su obrazovali državu. negde izmedju Cetine i Neretve. Mađari su se preko Karpata doselili u panonske ravnice. Uspeo je da zarobi Zahariju i preda ga Bugarima. Pavle Branović (917 – 920). Ratovi Simeona sa Vizantijom. Srpska kneževina se za vlade Petra Gojnikovića proširila na zemlju Neretljana. Pavle je kasnije prešao na stranu Vizantije i postao neprijatelj Bugarske. Simeon je onda protiv Mađara digao njihove susede Pečenege. Ovaj rat se osetio i u Srbiji. Bio je izložen napadu svoga brata od strica Zaharije Pribislavljevića. uspeo je da 897/98. a Boris-Mihailo je na presto postavio svoga drugog sina. Odžavao je dobre odnose i s Bugarskom. napao Vizantiju.zbačenog Pribislava. koji je živeo u Carigradu. sinom ranijeg pretendenta. Ubio je svoga suparnika. Klonimir. Simeona (893 – 927). To se desilo 917. sin Strojimirov. Simeon je onda upotrebio Zahariju 9 . uzdrma položaj Petra Gojnikovića. Vladimirova reakcija je prisilila Borisa-Mihaila da izađe iz manastira i obračuna se sa svojim starijim sinom. Na Mihajlovo obaveštenje Simeon je poslao na Srbiju bugarsku vojsku s Pavlom Branovićem. Vladimir je 893 bio uklonjen. prestala da plaća danak Bugarskoj pa je izbio novi rat. Sa Simeonom je Petar Gojniković sklopio kumstvo. Petar Gojniković je bio odveden u Bugarsku i tamo je kao zatvorenik završio život. koju je zaveo Borisov sin Vladimir(889 – 893). Simeon je 894. koja je prošla kroz tešku krizu zbog reakcije pagana. veoma značajnu u daljem razvoju Južnih Slovena. a car Lav VI je protiv Bugara podigao Mađare koji su živeli na obalama Crnog mora. kako vizantijski car podmićuje kneza Petra da bi se ovaj udružio s Mađarima i ustao protiv Bugara. nekadašnji srpski zarobljenik. Vizantija je 913. koji je upravo krunisan carskim vencem. Petar ga je porazio. održao se na prestolu i obezbedio mirnu vladavinu tokom pune dve decenije. Medjutim. Bran nije imao uspeha. O ovome sastanku je bio obavešten i knez Zahumljana Mihailo Višević. Vladao je tri godine (917 – 920).

Na zapadu se Časlavljeva Srbija graničila sa Hrvatskom kod Cetine. zaštićene dinarskim planinskim masivom. Gacka i Onogošta. S bugarskom vojskom bio je i Časlav. Na saboru je doneta odluka o zabrani bogosluženja na slovenskom jeziku. Hrvatske i susednih zemalja. Livna i Imote. naneo najteži poraz Bugarima. Zahvaljujući bugarskoj podršci Zaharija je ovoga puta došao na presto pošto je prognao Pavla Branovića. Vizantijski car imao je u srpskoj sredini veći ugled od bugarskog vladara. Napadao je 926. koju je on uspeo da potuče. koji je skoro čitav život proveo u izgnanstvu u Bugarskoj. U to vreme je zahumski knez Mihajlo Višević jačao svoju vlast. Zaharije Pribislavljević (920 – 924). Odsečene glave bugarskih zapovednika poslao je vizantijskom caru kao trofeje. sin Klonimirov. Sledeća bugarska ekspedicija 924. koji je pobegao iz Bugarske i vratio se u Srbiju. Posle smrti cara Simeona Mihajlo Višević se približio Vizantiji i dobio visoke titule antipata i patrikija. Saboru su prisustvovali i kneževi predstavnici. Posle gotovo čitavog stoleća uspešnog otpora Srbija je podlegla bugarskom pritisku. Župani koji su bili sazvani da prime novog kneza. na prevaru su bili pohvatani i odvedeni u Bugarsku. Bugarska je uputila vojsku na Zahariju. već je poslužio kao mamac da bugarski zapovednici pohvataju sve one koji su bili od uticaja u Srbiji. Posle smrti cara Simeona situacija se izmenila jer njegov naslednik Petar nije imao ni ambicije ni snagu svoga oca. Pre toga je sa hrvatskim kraljem Tomislavom tražio od pape da pošalje izaslanike u vizantijski Split na crkveni sabor 925. Srpske kneževine u Primorju. koja se našla na putu bugarskih osvajačkih pohoda. Napad na Hrvatsku završio se neuspešno po bugarsku vojsku. Priznao je vrhovnu vlast vizantijskog cara i zatražio od njega pomoć. Časlav Klonimirović (927 – 950). Raseljeni stanovnici Srbije vraćali su se iz Bugarske. Car Konstantin VII Porfirogenit saopštava da je Srbija tada sasvim opustela. ostale su pošteđene bugarskog osvajanja. Kada se domogao vlasti Zaharije je okrenuo ledja Bugarskoj i ponovo prišao Vizantiji. Kralj Tomislav je 926. Sada je Bugarska došla u dodir s Hrvatskom. Srbija se posle samo nekoliko godina oslobodila od bugarske vlasti. Bugarska okupacija Srbije. Na istoku je granična oblast bila oko Rasa. Priliku da zbaci bugarsku vlast iskoristio je Časlav Klonimirović. vizantijski grad Sipont na drugoj obali Jadrana. prisilila je Zahariju da napusti zemlju i skloni se u Hrvatsku. U 10 . On nije bio postavljen na srpski presto. Granica na jugu sa Dukljom je išla duž Nevesinja. Petar je sada bio pod jakim uticajem cara Romana I Lakapina (920 – 944). Plive.kao svoga čoveka.

U iznenadnom noćnom napadu. nastanjeni u Panonskoj nizij. Časlav ga je u drinskoj župi teško porazio. Sve ove podatke nam daje Konstantin Porfirogenit. Sa Časlavom se prekida niz poznatih vladara iz najstarije srpske dinastije. Časlavljeva Srbija se na severu prostirala do reke Save. U Bosnu. Kraj Časlavljeve vladavine poznat je samo po legendarnim kazivanjima sačuvanim u Letopisu popa Dukljanina iz druge polovine XII veka. Već stoga što o njima više nema vesti. koja je tada pripadala Srbiji. pet u Zahumlju i Travuniji. udavljen u Savi. 11 . Ono što se kazuje o navodnim Časlavljevim naslednicima u Barskom rodoslovu fantastično je i ne odogovara opštim prilikama toga vremena. ali ne zbog toga što je ona izumrla. tako da je ugarski vojskovođa izgubio život. provalio je ugarski knez Kiz. ograničena tada na dolinu istoimene reke. Časlav je bio zarobljen i zajedno s nekim svojim rođacima. kao nosioci vlasti nad delovima državne teritorije.okviru srpske države bila je u prvoj polovini X veka i Bosna. po nagovoru udovice ranije poginulog ugarskog glavara. U njegovo vreme provaljivali su u Srbiju Mađari. četiri u Paganiji i tri u Duklji. U naseljenim i utvrđenim gradovima boravili su župani. Mađari su iz osvete pokrenuli nov pohod u Srem (srednjovekovni Srem – ravnice južno od Save). pljačkajući i pustošeći zemlju. To su jedini poznati elementi unutrašnje organizacije srpske države do sredine X veka. On navodi imena osam gradova u Srbiji.

On je na taj način želeo da smanji uticaj franačkog klera. stvorena uz pomoć Vizantije oslabila je i na kraju zamenjena 12 . učenim sinovima visokog činovnika Lava. Moravska misija. od vizantijskog cara Mihaila III sposobne misionare koji bi radili na učvršćivanju hrišćanske crkve u njegovoj zemlji. Naslednik Rastislava. Vizantija je u IX veku pod carem Mihailom III (842 – 867) ojačala. nasuprot jevrejskim i arapskim uticajima u Hazarskom carstvu. Crkvena organizacija. Car Mihailo. patrijarh Fotije i cezar Varda su ovu misiju poverili Metodiju i Konstantinu. Oni su znali jezik Slovena i temeljito su se spremili za svoju misiju stvarajući posebno slovensko pismo (glagoljicu) i prevodeći najvažnije bogoslužbene tekstove. a Rim. južnoslovenske zemlje). U Moravskoj i Panoniji su osnovane dve nove episkopije. u grčkom manastiru. Na njegovo čelo je stavljen mladi Konstantin iz Soluna. Zato je velikomoravski knez Rastislav zatražio 863.Misija Ćirila i Metodija Hazarska misija. 869. Karlo Veliki je 803. Napad Rusa podstakao je vizantijski dvor da učvrsti svoje odnose sa Hazarima. ali je u Rimu. Posle Metodijeve smrti njegovi učenici su proterani iz Moravske. Misionarski rad je odobren. što joj je pomoglo da izvrši istorijski zadatak koji joj se nametao u slovenskim zemljama (Kijevska Rusija. potukao Avare i potčinio slovenska podunavska plemena (Čehe i Moravce). Pokrštavanje Rusa bilo je najsigurnije sredstvo da se otkloni opasnost sa te strane. Franci postepeno osvajaju oblasti koje su držali Sloveni. Posle propasti Samovog plemenskog sveza 658. Time je uspeh nihovog misionarskog rada bio zagarantovan. Njihov uspešan rad u Moravskoj je prekinut putovanjem u Rim radi pravdanja kod pape. Vizantija stupa u dorir sa mladom ruskom državom 860. U slovenskoj zemlji nova vera će se propovedati na slovenskom jeziku. propagira hrišćansku veru i vizantijsku kulturu. umro Konstantin kao monah Ćirilo. Franačko sveštenstvo počinje svoju misionarsku delatnost u Moravskoj. Podrška daleke Vizantije bila je nedovoljna. Crkvena zavisnost od Franaka povlačila je za sobom i političku. knez Svatopluk. težio je savezu sa Nemačkom. Vizantiijsko poslanstvo na hazarskom dvoru imalo je i misionarske zadatke. Vizantija nije htela da propusti priliku da proširi svoj politički i kulturni uticaj. pa je Mihailo III primoran da se vrati sa istočnog ratišta. On je posedovao genijalne lingvističke sposobnosti i bio u stanju da. Moravska. Rusi tada napadaju Carigrad. koji ga je u početku pomagao izneverio ga je i napustio. Docniji Metodijev rad u Donjoj Panoniji i Moravskoj nailazio je na sve veće otpore nemačkog sveštenstva. pa se pojačao i uticaj nemačkog sveštenstva.

Nose ih najmlađi Mutimirov sin Stefan i najtsraiji Gojnikov sin Petar. prva hrišćanska svetačka imena. pouzdan znak prihvatanja hrišćanske vere. rasplametela se borba za crkvenu jurisdikciju nad Bugarskom. Poljski savez plemena u slivu reke Visle obrazovao se sredinom X veka poljski knez na čelu tog plemenskog saveza. 869/70. Ustanke je ugušio i hrišćanstvo uspostavio poljski kralj Kazimir Obnovitelj. koji je dobio najviše mesto među vizantijskim crkvenim dostojanstvenicima. hrišćani u prvim godinama vladavine cara Vasilija. bugarski knez Boris (852 – 889) uputio je izaslanstvo u Franačku. Očevi ovih kneževića bili su. Papa Nikola I odmah je poslao u Bugarsku svoje legate. dakle. Bugarski knez Boris je primio hrišćanstvo iz Vizantije i tom prilikom dobio ime vizantijskog cara koji mu je kumovao (Mihailo). U kasnijim paganskim reakcijama ustanici su uništavali hrišćanske hramove i uspostavljali paganstvo. Boris je želeo da njegova mlada crkva dobije punu samostalnost pod upravom vlastitog patrijarha.nemačko-katoličkom. obratila Vizantiji. koji je nove hrišćane u Bugarskoj potčinio Carigradu. To potvrđuje Porfirogenitovo kazivanje da su Sloveni iz kneževina u zaleđu jadranske obale tražili od cara Vasilija I da pokrsti one među njima koji još 13 . Oni su rođeni između 870. Bugarska Misija. Južnoslovenska misija. i 874. Vizantija je nastojala da bugarsku crkvu potčini carigradskoj patrijaršiji. Hristijanizacija je za Bugarsku značila veliki napredak u kulturnom razvitku i u procesu slovenizacije zemlje. za pokrštavanje. jer nije mogla dopustiti da se susedna Bugarska duhovno priključi Franačkoj. Još u vreme kad se pripremala misija Solunske brađe. Mješko. Boris-Mihailo je ugušio pobivši 52 boljara. odredivši da Bugarska ima posebnog arhiepiskopa. To je dovelo do sukoba između carigradskog patrijarha i rimskog pape. Po kazivanju Konstantina VII Porfirogeneta. Boris-Mihailo je pitanje bugarske crkvene organizacije prepustio crkvenom saboru u Carigradu. Pošto sa Rimom nije postigao uspeh. pa se okrenuo Rimu. Dolazak vizantijske vojske na granicu. Dok se Moravska. praćen demonstracijom carske flote pred bugarskom obalom primorao je Borisa da zadovolji vizantijske zahteve. javljaju se u srpskom vladalačkom rodu tek u generaciji unuka Vlastimirovih. Međutim. još je car Iraklije preko sveštenika iz Rima pokrstio tek doseljene Srbe. koji su ustali u odbranu svog povlašćenog položaju vezanog za staru religiju i etničku podvojenost. na Balkanu. Grčko sveštenstvo odmah je otpočelo sa pokrštavanjem bugarskog naroda i organizacijom bugarske crkve. u slovenskim zemljama vizantijske kulture. pa prema tome i Rimu. Vizantija je brzo intervenisala. Međutim. Opoziciju bugarski velikaša. već je primio hrišćanstvo. njihovo delovanje imalo je utoliko jači i trajniji odjek.

nisu bili hrišćani. Dok je Moravska pripala rimskoj uticajnoj sferi. moglo bi se pretpostaviti da je Srbija osetila neposredne rezutltate Metodijevog misionarskog rada. Otuda je u staroj hrišćanskoj crkvenoj terminologiji primetan romanski uticaj. Podsticaj vizantijskom misionarskom radu dao je dolazak Metodijevih učenika u Bugarsku. Preobraćenje u hiršćansku veru široko je otvaralo vrata vizantijskom uticaju na kulturu i način života naroda i stvaralo uslove za njegovo vaspitavanje u duhu vizantijskog ideala. Početkom X veka. Jednom prilikom je čak došlo do spora oko jurisdikcije. i 874. srpski narod nije bio obuhvaćen jedinstvenom crkvenom organizacijom. imajući u vidu nešto pre toga obnovljenu Metodijevu panonsko-sremsku arhiepiskopiju. Efekti hristijanizacije. O misionarskoj delatnosti među Srbima i najranijoj crkvenoj organizaciji nema podataka iz tog vremena. Arhiepiskopija u Splitu imala je crkvenu jurisdikciju i nad oblastima koje su ležale dublje u unutrašnjosti. južnoslovenske zemlje došle su pod uticaj Vizantije. Crkvena središta vizantijske Dalmacije dobila su i crkvenu jurisidkciju nad hrisitjanizovanim slovenskim oblastima u zaleđu. Papa Jovan VIII (872 – 882) je tražio od slovenskog kneza Mutimira da se vrati pod panonsku dijecezu. ali i njihovo preobraćanje završeno je za vladavine Vasilija I. Vizantija je u vreme Vasilija I imala pristup do Srbije preko svojih uporišta na Jadranu. Iako pokrešten u IX veku za vreme cara Vasilija I Makedonca (867 – 886). Ukoliko je ovaj Mutimir bio srpski knez koji je zaista savremenik pape Jovana VIII. Primanjem hrišćanstva prihvatala se i predstava o svetu kao hrišćanskoj vaseljeni na ćijem čelu stoji vizantijskicar kao Hristov namesnik na zemlji. Srbija i srpske primorske zemlje primile su hiršćanstvo iz Vizantije izmeću 867. Vizantijski uticaj na Balkanu znatno je ojačao. a to je imalo za posledicu brzo širenje hiršćanstva. Prihvatanju hrišćanstva najduže su se opirali Neretljani. Oni su čvrsto utemeljili hrišćanstvo i vizantijsku kulturu u južnoslovenskim zemljama. koji su zbog toga bili prozvani i Paganima. Sa severa su u Srbiju prodirali najstariji slovenski tekstovi i slovensko bogosluženje. i 874. Hristijanizacija IX veka nije duboko prodrla niti temeljito preobrazila život i verovanje Srba. Gotov je sigurno da je pod okriljem hrišćanskih vladara u državui koja se zvanično smatrala za hristijanizovanu i dalje živeo religijski svet slovenskog paganstva. Čak je i u Hrvatskoj vizantijski uticaj potisnuo franački i rimski. između 867. na crkvenim saborima u Splitu učestvovali su i predstavnici Srba. Na jugozapadu primate su imale katoličke 14 . Moguće je da su misionarski rad obavili sveštenici iz primorskih crkvenih centara u kojima je bogoslužbeni jezik bio latinski.

Hrišćanstvo je prihvatila samo vladajuća klasa. Prizrenu. Njihova zamena hrišćanskim kultom tekla je suviše sporo. Tek Savinim delovanjem hristijanizacija zahvata sve slojeve srpskog društva. 15 . Granica između istočne i zapadne crkve prolazila je sve do XII veka preko srpskih zemalja. Stara paganska verovanja i kultovi održavali su se i dalje. a pogotovo o njegovom političkom osamostaljivanju. Dubrovnika i Bara.arhiepiskopije Splita. U takvim uslovima nije moglo biti govora o potpunoj hristijanizaciji naroda. kao i mitropolije u Draču. Rasu i Lipljanu. Ostali deo zemlje bio je pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije i njenih episkopija u Nišu. dok je velika većina prostog naroda ostala verna starim tradicijama.

Želeo je da obnovi Simeonovo i Petrovo carstvo. Vizantija u drugoj polovini X veka dostiže vrhunac za vreme vojničkih careva Nićifora II Foke (963 – 969). Tako je najmlađi Samuilo preuzeo vođstvo u borbi i krunisao se za cara. Prva dvojica su poginula. pri povratku napadnuta i potpuno razbijena.Samuilova država makedonskih Slovena Ustanak kometopula. Albaniju sa Dračem. Aron i Samuilo. Mojsije. Samuilov rat protiv Vizantije. Posle carevog poraza protiv njega su se digli velikaši. Pošto su napadi na Solun i Ser ostali bezuspešni. lokalnog vlastodršca u predelu Prespe i Ohrida. a Arona je docnije ubio Samuilo. Varda Sklir i Varda Foka su se tokom 987. Samuilo (976 – 1014). sinova komesa Nikole. Njegov prvi sukob sa Samuilom nije bio srećan. Carska vojska je avgusta 986. a u Makedoniji je u jednom delu nekadašnjeg Simeonovog i Petrovog carstva izbio ustanak kometopula. Tesaliju. Kada je 976. ali je nastradao prilikom prelaska granice. Saznavši za ustanak zbačeni bugarski car Boris je sa bratom Romanom pobegao iz Carigrada. tako da nije mogao da se suprostavi Samuilu. Na zapadu je držao Beograd i Sirmij. osvojio Larisu. Posle više promena njeno sedište preneseno je konačno u Ohrid. Ustanak se pretvorio u borbu za oslobođenje od vizantijske vlasti i proširo se po čitavom Balkanu. Samuilo je više puta nadirao u Tesaliju i 985/86. Roman nije mogao da nosi krunu jer je bio uškopljen. a zatim u Ohridu. Makedonija je činila jezgro Samuilove države. Samuilo je stvorio veliko carstvo čije je središte najpre bilo u Prespi. Ustanak su podigli braća David. Ohridsko crkveno središte će u narednim vekovima odigrati izvanrednu ulogu u istoriji Južnih Slovena. Jovana I Cimiskija (969 – 976) i Vasilija II (976 – 1025). Ekspanzija njegovog carstva je bila je pre svega okrenuta ka jugu. proglasili za 16 . On je kroz Trajanovu kapiju prodro do Serdike ali nije uspeo da osvoji grad. car Jovan I Cimiskije umro izbile su borbe oko vizantijskog prestola. U njegovom carstvu uspostavljena je i bugarska patrijaršija koju je Cimiskije bio ukinuo. Pad glavnog grada Tesalije primorao je Vasilija II na reakciju. Unutrašnji sukobi u Vizantiji. stare bugarske zemlje (između Dunava i planine Balkan) i srpske zemlje. Car Vasilije II je morao da se angažuje u borbama sa suparnicim. Epir. Proširio je svoju vlast na Makedoniju (sem Soluna). Za vreme Nićifora Foke i Jovana Cimiskija postignuti su veliki uspesi u ratovima sa Rusima i Arabljanima.

Ubrzo je uspostavio vlast u Tesaliji. poslao 6. ali nisu bile neposredno uključene u njegovu državnu strukturu. Samuilo je bio ranjen i jedva se spasao pogibije. Zetsko poslanstvo koje je 992. Samuilo je iskoristio carev odlazak upao u Grčku i prodro sve do Peloponeza. Nastavak borbi sa Samuilom. ploveći brodom putovalo caru palo je u zarobljeništvo Arabljana. Početkom XI veka srpske zemlje. je stiglo u Carigrad. Oslobođeno. dobro smišljenu. Međutim. U bitkama kod Hrisopolja i Abidosa. sa sopstvenim kneževima na čelu. Međutim. Jedan od uslova da se Vladimir oženi Anom bio je i taj da primi hrišćanstvo. Samuilo je preduzeo vojni pohod protiv Duklje. Odveden je u zarobljeništvo. pa se vratio u Makedoniju i osvojio Voden. lično poveo.000 varjaga koji su spasili Vasilija u poslednjem trenutku. Protivofanziva Vizantije. Pošto je učvrstio svoj položaj u zemlji Vasilije II je počeo borbu protiv spoljnih neprijatelja. tek 993. nalazile su se u zavisnom položaju prema Samuilovom carstvu. ali ga je Samuilo kasnije vratio na zetski presto kao vazala. Već 991. I pored toga njegovo napredovanje se nastavlja. do nogu su potukli pobunjenike. Situacija je po Vasilija II bila izuzetno teška. Zatim je krenuo u Makedoniju i osvojio Ber i Serviju. car je morao da prekine ratovanje u Makedoniji i pohita u pomoć svojim trupama na istoku. Time je presekao put ka bugarskim zemljama oko Dunava. Zauzeo je Drač i prisajedinio svom carstvu Rašku. na povratku iznenadio ga je vojskovođa Nićifor Uran i na reci Sprehej zadao mu težak poraz 997. Prvo je prodro u oblast Serdike i zauzeo okolne tvrđave. ofanzivu na Balkan. Našao ga je u kijevskom knezu Vladimiru. pretpele težak poraz od Arapa. Vasilije II je napustio Carigrad i krenuo protiv Samuila. Najjači i najozbiljniji protivnik bio mu je makedonski car Samuilo. Oko 998. Jovan Vladimir se povukao na planinu Oblik kod Skadra. Hristijanizacija Kijevske države. koje su na Orontu u Siriji 994. ali nije imao snage da se u otvorenoj bitki suprotstavi daleko nadmoćnijem neprijatelju. Posle povratka iz Azije Vasilije II je 1001. bila je od velikog značaja i za Vizantiju. Zatekli su cara na bojištu. On je 988.careve. Kao nagradu za pomoć Vasilije II je poslao svoju sestru Anu Vladimiru u Kijev. Zatim je iznenada napao Vidin na Dunavu i posle 17 . Vasilije II je tražio podršku vladara drugih balkanskih zemalja i stupio je u vezu sa zetskim knezom Jovanom Vladimirom. pa se predao da bi poštedeo svoje ljude. oženivši ga svojom ćerkom Teodorom – Kosarom. koja znači početak nove ere za Rusiju. s proleća 989. Varda Foka je uklonio Sklira i zavladao čitavom malom Azijom. Vasilije II je morao na strani da traži saveznika.

Prvi arhiepiskop 18 . blizu Skoplja. ne obazurići se na to što je Samuilo u međuvremenu osvojio i opljačkao Jedrene. Uništavjući udarac Vasilije II naneo je Samuilu tek jula 1014. u dvoboju sa vizantijskim komandantom Nikitom Pegonitom. Samo je svakom stotom ostavljeno po jedno oko. Ali je car u svojim rukama zadržao pravo da postavlja arhiepiskopa. Samuilova vojska opkoljena je u klancima Belasice. ali je veliki deo njegovih vojnika poginuo. Samuilovi naslednici. Prema Skilici ovu zaveru je pomagao i ohridski arhiepiskop.osmomesečne teške opsade uspeo da zauzme ovu značajnu tvrdjavu. posle dužih borbi o čijem toku nismo obavešteni. zetskog kneza Jovana Vladimira. otvorilo kapiju. Vasilije je zbog ovoga postupka dobio nadimak Bugaroubica. Vasilije II je naredio da se zarobljenicima. Vizantija je posle nekoliko stotina godina opet bila gospodar Balkanskog poluostrva sve do Dunava. Vladimir je zahtevao krst kao zalogu za sigurnost dolaska i odlaska. Rat se zavšio svečanim ulaskom Vasilija II u Ohrid. postala arhiepiskopija i dobila autokefalnost. Sam car se spasao i dospeo u Prilep. Njegovo telo Kosara je prenela u Duklju i sahranila u crkvi Marije Krajinske. vojnom organizacijom i tehničkim sredstvima. Vladimir i Kosara su bili nepoverljivi prema novom makedonskom caru. Vasilija II je dozvolio stanovništvu da svoje dažbine plaća u naturi. iskopaju oči. Ista sudbina snašla je i Samuilovog zeta. izdahnuo. Ishod rata nije više bio neizvestan. Aronov sin. Po njegovoj smrti država makedonskih Slovena se raspala i car Vasilije II je 1018. Njen poglavar dobio je viši rang od ostalih vizantijskih arhiepiskopa. Međutim. odneo veliku pobedu nad Samuilom. udarila ga je kap. kojih je navodno bilo 14. i kroz dva dana hrabri makedonski car je 6. ali je u borbama oko Drača poginuo februara 1018. Samuilov slom. a još veći dopao zarobljeništva. Teritorije nekadašnje Samuilove države podeljen su na teme. prevaru je ubijen u Prespi 22. da bi ovi poluslepi odveli svoje slepe drugove caru u Prilep. Samuilovo carstvo nadživelo ga je samo za nekoliko godina. Ohridska patrijaršija je 1019. Jovan Vladislav (1015 – 1018) je pokušao da zauzme Duklju i Drač. marta 1016.oktobra 1014.000. Posle toga mu je Skoplje 1004. ušao u Prespu i Ohrid. Iz Vidina je Vasilije krenuo na jug i na Vardaru. Kada je Samuilo ugledao ovu stravičnu povorku. Spominje se tema Srbija i njeni zapovednici s rangom upravnika teme. Car Samuilo se nije mogao meriti sa vizantijskom veštinom ratovanja. Samuilovog sina i naslednika Gavrila Radomira (1014 – 1015) i njegovu ženu ubio je njegov brat od strica Jovan Vladislav.

je stiglo u Carigrad. u dvoboju sa vizantijskim komandantom Nikitom Pegonitom. prodro do Zadra. Već 991. ušao u Prespu i Ohrid. Zetski knez Jovan Vladimir je vladao na prelazu iz X u XI vek. ali je u borbama oko Drača poginuo februara 1018. prodro u Duklju. tek 993. Miroslav se udavio u Skadarskom jezeru. spalio Kotor i Dubrovnik. Samuilo je 998. On je 992. Vladimir je zahtevao krst kao zalogu za sigurnost dolaska i odlaska. Aronov sin i Samuilov sinovac. pa se preko Raške i Bosne vratio kući. On je podelio zemlju trojici sinova. Vasilije II je napustio Carigrad i krenuo protiv Samuila. opet bila gospodar Balkanskog poluostrva sve do Dunava. Po njegovoj smrti država makedonskih Slovena se raspala i car Vasilije II je 1018. oženivši ga svojom ćerkom Teodorom – Kosarom. Samuilovim slomom i pokoravanjem njegovih naslednika Vizantija je. ali ga je Samuilo kasnije vratio na zetski presto kao vazala. Jovan Vladimir je nastradao u borbama koje su povele posle Samuilove smrti. Dragimiru i Miroslavu.Jovan (1019 – 1037) bio je slovenskog porekla. Vladimirov stric. Tugemira je nasledio Hvalimir. uputio jedno poslanstvo caru Vasiliju II. Vasilijeva vlast je bila čvrsta. Jovan Vladimir (oko 998 – 1016). marta 1016. vrlo nepouzdanom. Posle smrti Petrislava u Zeti vlada njegov sin Vladimir. pa se predao da bi poštedeo svoje ljude. Tako se po. Samuilo je podigao ustanak u Makedoniji (976). ga je na prevaru namamio i pogubio 1016. Petrislavu. Po Barskom rodoslovu za vlade Tugemira u Duklji. opsedao Ulcinj. Duklja u doba Vojislavića Duklja i država makedonskih Slovena. Međutim. Vladimir i Kosara su bili nepoverljivi prema novom makedonskom caru. ali nije imao snage da se u otvorenoj bitki suprotstavi daleko nadmoćnijem neprijatelju. posle nekoliko stotina godina. Jovan Vladislav. tako da za vreme njegove vladavine nisu postojali uslovi 19 . Jovan Vladimir se povukao na planinu Oblik kod Skadra. Vrhovna vlast Vizantije (1018 – 1042). a u Travuniji i Zahumlju Dragimir. Jovan Vladislav je pokušao da zauzme Duklju i Drač . Oslobođeno. Prema Skilici ovu zaveru je pomagao i ohridski arhiepiskop. Zatekli su cara na bojištu. pa je Petrislav preuzeo i njegove oblasti. Njegovo telo Kosara je prenela u Duklju i sahranila u crkvi Marije Krajinske. Barsko rodoslovu za dve decenije smenilo četiri generacije vladara. Arhiepiskopija je obuhvatala i teritorije gde je postojala vlast srpskih kneževa. ali je ono palu u ruke arabljanskih gusara. na prevaru je ubijen u Prespi 22. Bio je saveznik Vizantije u borbi sa Samuilom. Odveden je u zarobljeništvo.

Tu je rodila sina Dobroslava. koga vizantijski izvori nazivaju Srbinom. Vizantinci su zarobili Vojislava i poslali ga u Carigrad. On je uspeo da pobegne i digne novi ustanak protiv vizantijske vlasti oko 1037/38. zauzeo je Duklju. Njegov ustanak je ugušen u leto 1036. Ustanak se proširio daleko na jug i kada je zahvatio Makedoniju Petru se suprostavio strateg dračke teme Vasilije Sinadin. I u dračkoj temi je izbio ustanak pod 20 . u crkvi arhanđela Gavrila. Zauzeo je Srbiju i proterao Teofila Erotika. On je na taj način težio da poveže travunjansku i dukljansku dinastiju. Prvi antivizantijski pokret je vezan za ime Vojislava ili Stefana Vojislava. sina Gavrila Radomira. prvi put se odmetnuo od vizantijske vlasti. Tokom XI veka javljaju se otpori prema vizantijskoj vlasti i pokušaji da se ona zbaci. nisu se mirili s vlašću slovenskih država u zaleđu. ćerka velikog župana Ljutomira se povukal najpre u Rašku a zatim u Bosnu. nastupilo je doba konsolidacije osvojenih područja i izgrađivanje vizantijske uprave u njima. Posle smrti cara Romana III Argira u proleće 1034. Po piscu Barskog rodoslova posle Dragimirove smrti njegova žena. Romanski gradovi. U Beogradu i oblasti Morave izbio je ustanak protiv vizantijske vlasti na čijem čelu je bio Petar Odeljan. među njima i Kotor. Stefan Vojislav (oko 1040 – oko 1052). stratega u Draču. Ustanak Petra Odeljana. jedan vizantijski brod s velikim tovarom zlata razbio se negde na ilirskim obalama. kada su vođeni veliki ratovi. Travunjaninom i Dukljaninom. koga pop Dukljanin izjednačuje sa Vojislavom. Na prestolu se smenjuju nesposobni vladari. a u unutrašnjem razvitku sve je izrazitija feudalna dezintegracija. Dragimira su ubili Kotorani na ostrvu svetog Gavrila kod Tivta. U spoljnoj politici ofanzivu smenjuje defanziva.da se ona zbaci. Vladar Travunije Dragimir. uputio protiv Vojislava vojsku na čijem čelu je bio evnuh Georgije Provatas. stric Jovana Vladimira. ali nije sigurno da je i sam bio poreklom iz Duklje. posmrčeta Dragimirovog. Car je u proleće 1040. neposredno posle smrti Jovana Vladislava. Vojislav je uzeo to veliko blago. On se izdavao za Samuilovog unuka. pohod nije dao povoljne rezutate. Car Mihailo IV je u pismima zahtevao od Vojislava da vrati zlato preteći ratom. Napadao je plemena u susedstvu koja su se pokoravala vizantijskom caru. U zimu 1039/40. Situacija se promenila nakon njegove smrti 1025. Nakon doba vojničkih careva. Prevagu dobija činovnička aristokratija sa udlučujućim uticajem u državi. Takvi pokreti se javljaju u centralnim delovima Balkana i na njegovoj periferiji. Car Mihailo IV Paflagonac (1034 – 1041) se pomirio sa takvim razvojem događaja. Međutim. On je rodonačelnik dukljanske dinastije. O ovome nas obaveštava pop Dukljanin.

Operacije je vodio Vojislavljev sin Gojislav. delimično uspešan. On je dobio položaj Petrovog savladara. Vizantinci su uspeli da nagovore raškog župana. ali je zaposedao tesnace kroz koje je Mihajlova vojska morala da prodje u povratku. Lokacije dvora i crkve nije utvrđena. Petar Odeljan je osvojio Drač i prodirao u Grčku. Barska bitka se detaljno opisuje u Barskom rodoslovu. bivši vizantinski namesnik u Jermeniji. Skilica saopštava da je vojska od 60. Ustanak je ubrzo posle toga ugušen. koga su ustanici izvikali za cara. Po Barskom rodoslovu izvršena je podela vlasti između Vojivlavljeve žene i njegovih petoro sinova. Gojislav je s majkom imao vrhovnu vlast. Pop Dukljanin ističe da je Mihailo zavladao posle kraljičine smrti. Petar je sada ostao sam na čelu ustanka. To je izazvalo. Na jednom sastanku Petar je digao ustanike protiv Tihomira. Posle neuspele opsade Soluna. koji je kamenovan. sin Jovana Vladislava. a povremeno i na oblasti Srba u unutrašnjosti. ali je imala ugledno mesto. Međutim. ali se septembra 1040. dukljanski napad na Travuniju. Dve trećine vojnika je izginulo. Vojislava je nasledio sin Mihailo. ustanku priključio Alusijan.000 ljudi poverena patrikiju Mihailu. koji nije imao vojnog iskustva i nije bio dorastao vojnom zadatku. mučki je oslepio Odeljana i prebegao vizantinskom caru. Car Konstantin IX Monomah (1041 – 1055) je poslao vojsku na Vojislava. On je koristio svaku priliku da proširi svoju vlast na račun vizantijskih teritorija u unutrašnjosti. Rat je nastavljen protiv zahumskog kneza Ljutovida. Ne znamo kako se Vojislav držao prema ovom ustanku. Obnovio je ugovore sa Vizantijom i bio odlikovan dostojanstvom protospatara. Mihailo (oko 1052 – oko 1081). Vojislav je ostao samostalan i zavladao na prostoru od Bojane do Netretve. Po Barsko rodoslovu Vojislav je umro u svom dvoru i sahranjen u dvorskoj kapeli svetog Andrije. Svakako oko sredine XI veka. Mihailo je kod Bara upao u srpsku zasedu u jednom klancu. 21 . bosanskog bana i humskog kneza Ljutovida za akciju protiv Duklje. Borbe Vojislava sa Vizantijom. gde mu je vojska strelama i kamenjem gotovo uništena. pao je kao žrtva zavere travunjanske vlastele.Ta titula nije bila u vrhu dvorske hijerarhije. pre 1055. ali nije uspeo da osvoji Solun. To nam saopštava Barski rodoslov. Njegova vlast se prostirala na Zahumlje. prodro duboko u Vojislavljevu državu pustošeći i pljačkajući. Vojislav ga je propuštao. Vizantija se pomirila sa njegovom samostalnošću i zadovoljila simboličnim potčinjavanjem i uključivanjem njegove države u sistem vazalnih teritorija. Travuniju i Duklju. On je 1042.vođstvom Slovena Tihomira.

ili od nemačkih careva iz salijske dinastije. a mogao ju je uzeti i sam i nastojati da obezbedi njeno sankcionisnje predajući se zaštiti pape. Crkvena vlast Dubrovačke arhiepiskopije prostirala se na Zahumlje. a drugi u oblasti izmedju Bara i Ulcinja. od pape Grgura VII ili nekog njegovodg prethodnika. Mihailo je kraljevsku titulu mogao dobiti i ranije. Mihailo je svoga sina sa trista ratnika i vojvodom Petrilom poslao u Prizren. U to vreme Carstvo je bilo uzdrmano porazom kod Mancikerta 1071. a zatim i kraljevske znake. Pripremajući ustanak protiv cara tražlili su savezništvo dukljanskog vladara. rođakom cara Konstantina IX Monomaha (1042 – 1055). Papa Aleksandar II je 1067. Mihailo se kao kralj prikazuje u crkvi svetog Mihaila na Stonu. Mihailo je trebao da dobije zastavu svetog Petra. Gradovi na južnoj obali su takođe negodovali i uspeli su da se odvoje od Dubrovnika. Travuniju. kao produžetak života stare rimske arhiepiskopije u Dokleji. Verovatno je već tada započelo dugotrajno suparništvo između Bara i Dubrovnika. su 22 . Drača i Dubrovnika (od 1022).Carstvo je priznalo unutrašnju samostalnost Mihailu. Za Mihailove vladavine 1054. sa Đorđem Vojtehom iz Skoplja. Centar Mihailove države bio je na jugu. Stanovništvo Makedonije je bilo naročito nezadovoljno vladavinom cara Mihaila VII Duke (1071 – 78). Konstantin Bodin (oko 1081 – oko 1101). Srbiju i gradove Budvu. Sa njom je dobio još četiri sina. Papa Grgur VII u jednom pismu iz 1077. se desio i konačni rascep crkava. Osvajanjem vizantijskih zemalja bilo je neko vreme prvenstvni cilj normanske politike. Vođe ustanka. Na Jadranskoj obali postojale su arhiepiskopije Splita. a on se potčinio vlasti vizantijskog cara. što je značilo stavljanje pod zaštitu Pape. u borbi sa Seldžucima. oslovljava Mihaila kao kralja. Mihailovog sina Konstantina Bodina nameravali su da postave za vladaoca države koja bi se rodila iz ustanka. oženio grčkom princezom. Uzdizanje Dubrovnika smanjilo je jurisdikciono područje Splitske arhiepiskopije i zbog toga izazvalo veliki otpor Splita. koju je verovatno on podigao. Bar i Ulcinj. Iz južne Italije istisnuta je Vizantija i obrazovana snažna država Normana. U vreme Mihailove vladavine desile su se značajne promene u evropskim odnosima koje su uticale i na srpske zemlje. Savremenici nisu bili svesni značaja ovog događaja. Na njenom čelu stajao je Robert Gviskard. sa kojom je imao sedam sinova. Po Barskom rodoslovu Mihailo se posle smrti prve žene. U Baru je osnovana arhiepiskopija. imenovao Petra za barskog arhiepiskopa. Posle dve decenije mira Mihailo se okrenuo protiv Vizantije. jer su se posledice tek mnogo kasnije osetile. Jedan njegov dvor je bio u Kotoru. On je upravo tada dobio od pape kraljevsku titulu.

a njegov naslednik je pretpeo težak poraz i izgubio život.proglasile Bodina za cara pod imenom Petar s jeseni 1072. Vukana i Marka. Bodin je bio u vizantijskim planovima za veliku bitku 18. Bodin je za to vreme postizao uspehe u Nišu. Vizantinski namesnik teme Bugarske skupio je vojsku i krenuo na Prizren da uguši ustanak. Robert Gviskard je osvojio Drač i bio mu je otvoren put prema Makedoniji. a u Bosni Stefana. Odred koji je Mihailo poslao u pomoć. a kojim je komandovao njegov zet. Bio je poražen te se morao spasavati bekstvom u Duklju. Neko vreme je bio zatvoren u manastiru svetog Sergija. ćerkom Arhirica. 23 . Uz Vizantiju su bili Mlečani. Ustanici su osvojili Skoplje. ali je vizantijska vojska zauzela Skoplje. Bodin-Petar je pošao prema Nišu. U nepouzdanom Barskom rodoslovu se kaže da je Bodin zauzeo Rašku i Bosnu i da je za župane postavio svoja dva dvoranina. povukao se. koji je bio istaknuti normanski pristalica u Bariju. Bodin je iskoristio nadiranje Normana da zbaci vizantijsku vrhovnu vlast i osvoji oblasti u unutrašnjosti. Aprila 1081. On se spremao da napadne vizantijske teritorije na Balkanu. Rđavi odnosi s Vizantijom vladali su još u vreme kada je na čelu dračke teme stajao Nićifor Vrijenije (1075 – 1077). u toku priprema je bio smenjen. Bodin je pošao na Skoplje i stigao u decembru 1072. oktobra 1081. Po Barskom rodoslovu Bodina je oslobodio njegov stric Radoslav. ali se nije uključio u borbu. oženio je sina Jakvintom. albanske vođe i Bodin. ali je Mihailo uspeo da ga oslobodi potplativši mletačke trgovce. Glavna meta bio mu je Drač. Od iskrcavanja Normana do velike bitke u oktobru. Svi ovi događaji uzdrmali su Mihailov položaj. Uz Normane su bili Dubrovnik i Split. Tesaliji i Epiru. koji su branile jake vizantinske snage. ali nije uspeo da osvoji Kostur. Nije pozanto koliko je trajalo Bodinovo zarobljeništvo. je prešao na vizantijsku stranu. Vizantinci su mu pošli u susret i teško ga porazili kod mesta Pauni. pod Dračom. Vrijenijev odlazak iz Drača i unutrašnje borbe koje su neko vreme potresle Carstvo pružili su mogućnost Mihailu da se okrene protiv vizantijskih gradova. Bodin je zarobljen i poslat u Carigrad. Medjutim. U to vreme Mihailo se tešnje povezao sa vizantijskim protivnicima u južnoj Italiji. Kao pobednik u borbama za vizantijski presto izašao je Aleksije I Komnin (1081 – 1118). a vojvoda Petrilo je krenuo ka jugu zauzeo Ohrid i Devol. Bodinovi odredi su istovremeno sa Albancima napadali Normane i nanosili im štete. Vizantiji je velika opasnost pretila od Roberta Gviskarda. koji su kradom oteli dukljanskog prestolonaslednika i vratili ga u zemlju. Držao se po strani i kada je video da Normani odnose pobedu. a zatim je poslat u Antiohiju. kralju Mihailu.

dukljanskom arhiepiskopu. Kotora. ostale su bile otrgnute od arhiepiskopa Drača. a kada je on umro 1085. Skadra. Bosne i Travunije). Pod okriljem cara Henrika IV. grof Rajmund Tuluski. Kotor. pobratimio se s kraljem Bodinom i obasuo ga poklonima da bi obezbedio što bolje snabdevanje i što lakši prolazak krstaške vojske preko njegove teritorije. Sposoban vojskovođa i carev šurak. Drivasta. Ulcinja. morao vratiti u južnu Italiju da uguši pobunu. Ponovni Robertov napad nije uspeo. osvojio Drač. To se deslio između 1085. Papstvo ja sada bilo podeljeno. Bodin se našao suočen sa energičnim carevim namesnikom. a ne Grgurevom nasledniku Urbanu II (1088 – 1099). Njegovog sina Boemunda Vizantinci su potiskivali sa osvojenih teritorija. U poslednjoj deceniji XI veka on više nije bio u centru vizantijske balkanske politike. Po Barskom rodoslovi nasledio ga je brat Radoslav. Ulcinj) polagao je pravo dubrovački arhiepiskop. u Rimu je stolovao Kliment III Vibert. a po svim ostalim izvorima sin Bodin. Ali ga je predao ga Vizantincima U Bodinovoj politici važnu ulogu imao je grad Bar. koji je tek započeo pontifikat. Jovan Duka. i 1090. Travunija. koji je bio protivpapa tokom pet poslednjih godina Grgurevog pontifikata. Svača. Robert Gviskard se 1082. Ta uloga je pripala Vukanu. 24 . Bodin je iz ovih borbi izašao oslabljen. Nije poznato kada se ta bitka odigrala ni kako se Bodin oslobodio ovoga drugug vizantijskog ropstva. izbili su neredi u južnoj Italiji i Normani su potisnuti sa balkanskog kopna. a Mlečani su zauzeli Drač. Bodin je nastojao da episkopija u njemu dobije rang arhiepiskopije. sa smanjenom teritorijom i okrnjenim ugledom. Kliment III je početkom 1089. Vođa pohoda. bulu kojom je odobrio upotrebu nadbiskupskog palija (ogrtača) i odredio koje su mu episkopije podređene (Duklje. Bara. Bar. izdao Petru. velikim duksom Jovanom Dukom.Mihailo je umro 1081. Na neke od tih episkopija (Srbija. je povratio sve gradove i teritorije koje je Carstvo izgubilo za vreme unutrašnjih borbi i rata sa Normanima. To su ujedno poslednje vesti o Bodinu. Nema nikakvih podataka kakvi su bili odnosi Bodinovi sa Normanima u vreme njihovog ratovanja sa Aleksijem. Srbije. Posle proterivanja Normana i obnavljanja vizantijske vlasti u Draču. Bodin je u zimu 1096/97. Bodin se obratio njemu. Pilota. u Skadru prijateljski dočekao onaj deo krstaša koji su u prvom pohodu krenuli na Istok preko Dalmacije. U većoj bitki sa Bodinom pobedio je i zarobio dukljanskog vladara. priznat samo od jednog dela katoličkog sveta. Po Barskom rodoslovu Borin je 1085.

Kralja Đorđa zbacio je sa prestola Gradihna. Uz vizantijsku pomoć on je uspeo da protera kralja Đorđa u Rašku. Sahranjen je u crkvi svetoga Đorđa u Baru. Srpski veliki župan Vukan se mešao u te sukobe. Glavni izvor o ovim događajima je Barski rodoslov. Radi toga je morao da ide u Carigrad. prilično otežana. U tom periodu kralj Đorđe je jednom upao u Rašku i oslobodio župana Uroša koga su srodnici bili zatočili u tamnicu. već kneza. Na vizantijskoj strani se borio i Grubeša. potomak Radoslava brata kralja Mihaila. Odlučna se bitka bila na Morači. najstariji sin kralja Gradihne. Po Barskom rodoslovu Đorđe se sukobljavao sa Vizantincima oko Drača. dok je raška vojska na čelu sa Kočaparom i Vukanom zauzela Zetu i opljačkala veliki deo Dalmacije. Slabljenje Duklje. On je bio oženjen nepoznatom ćerkom župana Vukana.Posle smrti kralja Bodina 1101. Pisac Barskog rodoslova ne daje nikakve detalje o njegovoj vladi. Posle smrti kralja Vladimira prevagnula je protivnička antivizantijska struja te je Bodinov sin Đorđe prigrabio vlast 1118. Bodinovog polubrata. Dobroslav je potučen. 25 . To je bio Radoslav. zarobljen i odvden u Rašku. Po Barskom rodoslovu narod je iz mržnje prema kraljici Jakvinti postavio za vladara Dobroslava. Posle smrti Bodinove vlast je najpre prigrabio njegov najstariji sin Mihailo. Sa vladom kneza Radoslava naglo prekida svoje izlaganje i pop Dukljanin. On je svoju vlast nad Dukjlom dobio lično od cara Manojla I. Posle smrti sahranjen je u manastiru svetog Srđa i Vakha na Bojani. unuk kralja Mihajila. Duklja se našla u vrtlog unutrašnjih sukoba u kojima su se članovi vladalačke porodice smenjivali na vlasti i oslanjali na susede. tako da nemamo vesti o završnim borbama između Raške i Duklje. Tako je Đorđe po drugi put zavladao Dukljom. Međutim. Poslednji vladar u Zeti ne nosi titulu kralja. iz braka kralja Mihaila sa sestričinom cara Konstantina IX. Zbog toga je rekonstrukcija ovog prelomnog perioda. Pod zidinama Bara Grubeša je poražen i ubijen. koji označava kraj Dukljanske samostalnosti. Protiv Dobroslava je ustao Kočapar i uz pomoć srpskog velikog župana Vukana napao na Duklju. on donosi mnogo protivrečnih podataka i zbog toga je veoma nepouzdan. Posle raške intervencije u Dukjli je zavladao Vladimir. Po povratku podelio je vlast sa svojom braćom Jovanom i Vladimirom. Kralj Đorđe je uz pomoć župana Uroša I napao Duklju 1125.

a u Bosni Stefana. Car Aleksije I Komnin (1081 – 1118) je 1091. da zbaci vizantijsku vrhovnu vlast i osvoji oblasti u unutrašnjosti. Njemu se tada suprostavljao namesnik Drača Jovan Duka. Borbe su nastavljene 1093. borbu je s nesmanjenom žestinom nastavio sam Vukan. ponudio je pregovore. Vukan je prihvatio da se povuče sa vizantijske teritorije i preda taoce koji će garantovati ostvarenje postignutog sporazuma. Vukana i Marka. koji je s bratom Markom. Od osamdesetih godina XI veka. a na vest o dolasku cara Aleksija I u Skoplje. Sa Vukanom počinje borba Srbije protiv Vizantije. srpski vladar je obećao da će obustaviti napade na vizantijske pogranične oblasti. Pošto su oni uspostavljeni. zavera dračkog duke Jovana Komnina omela ga je u planiranim operacijama. Kralj Bodin je iskoristio nadiranje Normana 1081. krenuo s vojskom iz Carigrada prema Plovdivu u nameri da se suprostavi srpskim napadima. Prve borbe župan Vukan je vodio uporedo sa operacijama kralja Bodina. Međutim. uz pomoć kralja Bodina. Srbi osvajaju oblast Kosova i postepeno se šire ka jugoistoku. Bio je to povod da car lično krene protiv njega. do linije Ras – Zvečan – Peć. 26 . Poprište borbi je bilo Kosovo. U nepouzdanom Barskom rodoslovu se kaže da je Bodin zauzeo Rašku i Bosnu i da je za župane postavio svoja dva dvoranina. Vukan je prodro do Lipljana na Kosovu i opljačkao usputne oblasti. Kada je kralj Bodin zarobljen u jednoj bitki sa Jovanom Dukom. Vukan se povukao u Zvečan. Odnos snaga u tom području bio je promenjen u korist Srbije. događaji u srpskim zemljama planinskog zaleđa postaju jasniji.Srbija u doba velikih župana Vukanovića Uticaj Duklje. Tu je svoju delatnost razvio župan Vukan. Njihovu vezanost za dukljansku dinastiju ističe naročito pisac Barskog rodoslova. Srbi su probili granicu i preplavili ravničarske predele kosovske oblasti. Vukan (oko 1083 – oko 1114). dobio vlast u Raškoj.

Vukan je 1106. doveli su do smirivanja borbi. i prodrla do Niša i Serdike. Veliki ugarsko-vizantijski rat je izbio 1127. nalazila su se i dva njegova sinovca. Srpske čete su napale oblasti Skoplja. na osnovu stanja pre izbijanja borbi. vlast u srpskim zemljama u unutrašnjosti preuzeo je Uroš I. Tokom 1096. nisu imali odjeka.Vukan je ubrzo obnovio napade i na Kosovu je teško porazio vojsku pod vođstvom Jovana Komnina. oženi čerkom srpskog velikog župana Uroša I. bio upućen caru Aleksiju I kao jedan od srpskih talaca. balkanskim drumovima prolazile su gomile ratnika krstaša na putu ka Palestini. a veći broja zarobljenika je po izričitoj naredbi cara Jovana II preseljen u Malu Aziju i razmešten u oblasti Nikomedije. Ugarska vojska je napala Beograd. zatim primorskim gradovima i potčini Bosnu (u trećoj deceniji XII veka). ako ih je i bilo. a sam Ras je spaljen. Još početkom XIII veka pominju se njihova naselje u tome kraju. Početkom XII veka Ugarska pokazuje sve veće interesovanje za prilike u balkanskim zemljama. Srbi tada još nisu ugrožavali glavni međunarodni put od Beograda do Niša za Carigrad. Upravo u to vreme dolazi do uspostavljanja tešnjih srpsko-ugarski veza. koje su trajale dve godine. sinovac Vukanov. Uroš i Stefan Vukan. odlučio je da svoga naslednika na prestolu. Vizantija je sva bila zaokupljena rešavanjem problema koje je iznenadna bujica krstaša sobom donela. Ugarski kralj Stefan II (1116 – 1131). uspela da se nametne Hrvatskoj. Mir je sklopljen 1129. Duklja se našla u vrtlog unutrašnjih sukoba u kojima su se članovi vladalačke porodice smenjivali na vlasti i oslanjali na susede. On je nastavio borbu za samostalnost Srbije. njihova zemlje opljačkana. Ovim napadima su se pridružili Srbi i napali vizantijsku tvrđavu Ras. Posle smrti kralja Bodina 1101. Posle Vukanove smrti. Zapovednik grada Kritoplo je morao da se sa posadom povuče. Pregovori su uspešno 27 . Car Jovan II Komnin (1118 – 1143) je lično predvodio vojsku u borbama oko Beograda i Braničeva. koji je vodio rat protiv Vizantije. Ugarska je 1102. Uroš I (oko 1114 – oko 1140). Srbi su poraženi. Srpski napadi. obnovio ratovanje protiv Vizantije. Tek ponovni dolazak cara Aleksija I u Lipljan i pregovori s Vukanom 1094. Time je ustanak Srba osuđen na neuspeh. Još jednom je porazio Jovana Komnina. Vukan se mešao u te sukobe. Uz velike napore suzbijena je ugarska ofanziva. Belu II (1131 – 1141). Među taocima što ih je Vukan lično predao caru tom prilikom. koje je trajalo od proleće do kasne jeseni. koji je bio pod vizantijskom vlašću. Tek kada se na njemu budu pojavili privući će pažnju zapadnoevropskih putopisaca. koji je 1094. Pologa i Vranja.

koji je razoren. Bio je vaspitač mladog kralja. Manojolo I je brzo reagovao na Urošev napad. Sredinom XII veka prilike se menjaju. U prvoj polovini XII veka. Bio je vazal cara Manojla I još pre 1146. zatim i vrlo uticajna ličnost u novoj sredini. Od 1149. a njegova vojska je nastavila pohod kroz Srbiju. Na povratku sa Drugog krstaškog pohoda nemački car Konrad III je sklopio u Carigradu savez sa carem Manojlom I uperen protiv Normana. Ugarska sklapa savez sa Normanima za borbu protiv Vizantije. Taj savez je pružio županu Urošu I podršku u borbi za samostalnost u vreme kada je Vizantija obnovljenom snagom uspešno gušila svaki takav pokušaj. davnašnjim protivnicima porodice Hoenštaufovaca. Veliki župan je na vreme bio obavešten o carevom pohodu. Uroš II (oko 1140 – oko 1155). Obe strane su tražile saveznike. Car je ostavio za sobom u Rasu jak vojni garnizon sa odanim Konstantinom Anđelom na čelu. on se povukao u brda. sin Uroša I i brat palatina Beloša u Ugarskoj i kraljice Jelene. ali je prišao antivizantsijkom savezu. Posle smrti kralja Bodina 1101. zatim između Velfa i Hoenštaufovaca u Nemačkoj i između Srba i Vizantije. Duklja nije mogla da pruži veću pomoć borbi srpskih župana u zaleđu. Oko 28 . Uroš II je 1149. popeo Manojlo I Komnin (1143 – 1180). Glavnina vizantijske vojske se uputila prema Rasu. kojem se priključuje i Srbija.okončani 1129/30. Borbe su vođene uglavnom između Normana i Vizantije oko jonskih ostrva. brat kraljice Jelene. Novi car se usredsređuje na evropske prostore. koje savremenici nisu imenovali. Pred nesrazmerno jačim neprijateljem. Sporazumeo se sa Velfima. Na ugarskom prestolu nalazio se tada kralja Geza II (1141 – 1162). U Srbiji je na vlasti tada bio veliki župan Uroš II. Rožera II i njegove saveznike podržavala je i Francuska. O tesnim vezama Zete i Raške svedoči Barski rodoslov. Ugarska je u ratu s Vizantijom. napao vizantsijke teritorije. u kome se kaže da je zetski kralj Đorđe u jedan mah s vojskom prodro u Rašku i tamo oslobodio župana Uroša I zatočeništva u koje su ga bacili srodnici. ćerke srpskog velikog župana Uroša I. a sve usputne oblasti su opustošene. Srbija ja tada prvi put u svojoj istoriji pristupila jednom evropskom antivizantijskom savezu. Na vizantijski presto se 1143. Normanski kralj Rožer II je potražio saveznike u samoj Nemačkoj da bi onemogućio delatnost Konrada III na međunarodnom planu. Uroševa kći Jelena udala se za Belu II i postala ugarska kraljica. Vrlo uticajan na ugarskom dvoru bio je tada Beloš. Vizantija je prenela u XII vek svoj veliki sukob sa Normanskom kraljevinom u južnoj Italiji. Duklja je bila paralisana unutrašnjim sukobima vlastele. zatim ban i palatin. Savezu se priključila i Venecija. sin Bele II i Jelene. a zatim se okrenuo Ugarskoj.

Carigradu je kao povod poslužila saveznička pomoć koju je ugarski kralj Gezu II uputio u Srbiju prethodne godine. Bitka na Tari je bila žestoka. brat raškog župana Uroša II. Među Uroševom vojskom bili su i odredi župana Grdeše i Vučine. Poraženog Uroša II car Manojlo I nije uklonio sa položaja velikog župana. Zamerao mu je što održava veze sa Ugarskom. stao na čelo pohoda protiv Uroša II. po savremenim opisima boja. Borba se vodila prsa u prsa. Nastojao je da preduzme mere koje bi sprečile spajanje srpskih i ugarskih četa. pokušavajući taktički da iznenadi Srbe. Uroš II je napadao vizantijska odeljenja. a Vizantinci su pokušali da ga zaroba i nisu uspeli. a Vizantija Beograd i Braničevo. Uroš II je još jednom pokušao da povede borbu za samostalnost zemlje. a car Manojlo I je sa glavninom vojske nastavio napredovanje prema oblasti u kojo se nalazio Uroš II sa svojim odredima. mnogi zarobljeni. Mir sklopljen 1151. Pored izjave o pokornosti morao je da upućuje pomoćne odrede vojske caru Manojlu I u slučajevima kada je on ratovao bilo na Istoku. Posle srpskog poraza ratovanje se 1151. koje su na vreme stigle. bilo u Evropi. među njima i župani Grdeša i Vučina. Spalili su dvor velikog župana. vojska Uroša II je pružila ogorčeni otpor. Približavali su se presudni trenuci kojima se za duži niz godina rešavao odnos Srbije prema Vizantiji. Srbi su poraženi. Krajem leta je kod Niša sakupio veliku vojsku. U njoj je lično učestvovao car Manojlo I. Vojsci cara Manojla I u Sremu sa suprostavio ban Beloš. On je brzim manevrom prema Braničevu nastojao da preseče put vizantijskoj vojsci u povlačenju i tako nagnao neprijatelja da napusti Srem. Jedan vizantijski odred se sukobio sa Mađarima kod Paraćina. U sadejstvu sa ugarskim oderdima. koji su poznavali vizantijski način ratovanja. Novi ugarsko-vizantijski rat je bio na pomolu 1153. Ishod sukoba je bio neizvestan. upustio u dvoboj sa zapovednikom ugarskih četa. potvrdio je dotadašnje granice. Meta vizantijskog napada je bio Zemun. Sam car Manojlo I se. Ugarske savezničke snage. Stigao je u Serdiku. srpski vladar je uspeo da se održi na vlasti. Tu je sklopljen mir i Manojlo I je odlučio da krene u borbu protiv srpskog župana. 29 . u blizini danačnjeg Valjeva (1150). Bitku je dobila Vizantija. gde se sastao sa ugarskim poslanicima. Ugarska je zadržala Srem. On se istakao izuzetnom hrabrošću u odsudnim trenucima boja. Branioci su se predali posle duže opsade. Uroš II je bio primoran da pregovara. Manojlo I je pohitao prema severnim granicama. predvodio je zapovednik Vakhin. Do odlučujuće bitke došlo je na rečici Tari. Manojlo I je i 1150.tvrđave Galič se zametnula višednevna borba. prenelo na ugarsko tle. U toku pregovora s vizantijskim carem.

izašli pred cara 1155. Međutim. Po preuzimanju vlasti odbio je da napusti Dendru. umro je kralj Geza II. Braničevo i Niš. Ugarska se spremala za napad. Za života je vlast preneo na svoga sina Stefana III. S istim ciljem je uputio svoje poslanike i nemačkom caru Fridrihu I Barbarosi (1152 – 1190). Morao je u Nišu da se brani od niza optužbi. U proleće 1162. U takvim prilikama Desa je pokušao da se osamostali. koji se nisu mirili sa stanjem koje im je nametala Vizantija. 1163. Tek uz velike napore Vizantija je 1154. Zaverenik je otkriven i zatvoren. Desa (oko 1162 – oko 1163). odbranila svoju severnu granicu. doveo na vlast u Raškoj. Desa je odlagao da se sa svojim odredima priključi caru pa je pozvan na odgovornost. Kralju Gezi II je zauzvrat nudio čitavu oblast koja mu je bila poverena. Višegodišnje ugarsko-vizantijsko ratovanje okončano je 1155. On je obuhvatala Beograd. Veliki župan Desa je nastavio politiku svojih prethodnika. sestrić župana Dese. Dolazi do promene u odnosima Ugarske i Vizantije. Do borbi ipak nije došlo. Vizantija je prihvatila Gezinu braću – Stefana IV i Ladislava. Car Manojlo I ga je 1162. Kasnije. upravljao je bogatom oblašću Dendrom. Andronik je iskoristio sve mogućnosti da povede borbu protiv centralne vlasti. car Manojlo I je bio na Uroševoj strani. jer je Uroš ponovo priznao vlast cara Manojla i pružio uveravanja da će raskinuti ugovor sa Ugarskom. za vreme nemira koji su zahvatili zemlju i samu velikožupansku porodicu. Malo se zna o njegovoj delatnosti posle neuspelog pokušaja da zauzme presto 1155. pa je ugarska vojska naterana na povlačenje prema Beogradu. Uroš i Desa. Desa je vladao primorskim oblastima. Ubrzo posle toga Urošu se gubi svaki trag u istorijskim izvorima. sklapanjem mira kojim je Vizantija sačuvala Beograd i Braničevo odnosno granicu na Dunavu. Kada su srpski župani. Župan Uroš II je zbačen s vlasti 1155. Nema podataka da se obrati srpskom županu.Uroš II nije imao uslova da organizuje otpor. Posebno mu se zameralo na veze sa 30 . Vizantijska reakcija nije izostala. on je svoje poverenje ukazao Urošu II. Iste godine (1153) car Manojlo I je poverio svom srodniku Androniku Komninu na upravu graničnu oblast prema Ugarskoj. Po Kinamu. je trabao da se u Nišu pridruži caru Manojlu I na njegovom putu prema Beogradu. ali su se protiv njega pobunila Gezina braća. Tražio je pomoć na ugarskom dvoru. Njegovi protivnici doveli su na vlast njegovog brata Desu. Njih je u Ugarskoj podržavao veoma uticajni ban Beloš. u susedstvu Niša. brat župana Dese. uz uslov da napusti Dendru. Prema podacima Barskog rodoslova. a zatim je usledio silovit ugarski napad na Braničevo 1154.

a njegova vojska je teško poražena. nastariji brat Stefana Nemanje. Vizantija nije odobravala Nemanjinu akciju. Uspeo je da pobegne i vrati se u Srbiju. Zna se da je Nemanja bio na vlasti 1168. posle svrgavanja Dese. Posle Dese na velikožupanski presto je došao Tihomir. sina mletačkog dužda Vitala II Mikijelija (1156 – 1172). Njegova ćerka se udala za osorskog kneza Leonarda. Ona je pomogla izgnanicima iz Raške. Srbija je. On je zajedno sa svojim pristalicama potražio utočište u Vizantiji. Tihomir (oko 1163 – oko 1166). godine. U toku borbi Nemanja je čak jedno vreme bio zatočen od svoje braće i držan u kamenoj pećini. i u pohodu 1167. Rasina i Reka. nedaleko od sela Patina. a pretpostavlja se da je veliki župan postao već 1166. Oružana borba završila se svrgavanjem Tihomira s vlasti. Ibar. Teško je precizno datovati ove događaje. bila pod velikim pritiskom. Posle istrage Desa je zatvoren i poslat u Carigrad.Ugarskom. Srpski odredi učestvuju u borbama portiv Ugarske oko Zemuna 1165. Tihomir je sakupio vojsku i krenuo ka Srbiji. Desa je pokušava da uspostavi rodbinske veze u Nemačkoj. Odlučujuća bitka odigrala se na Kosovu. U tome je imao podršku vizantijskog cara Manojla I Komnina. U žestokoj borbi Tihomir je poginuo. 31 . iz koje se oslobodio uz pomoć svojih pristalica. Nemanja se zatim umešao u borbu za presto. U to vreme dolazi do promena u unutrašnjim odnosima u Srbiji. Nemanja je dobio deo srpskih zemalja na upravu: Toplica. koji se graničio sa Vizantijom. Nemanja je želeo da svoju vlast učini samostalnijom u odnosu na Tihomira. Tada se prvi put javlja ime Stefana Nemanje. Da bi svoju pobedu mogao smatrati konačnom. Njegovu vlast priznavala su ostala braća. Umro je u Trebinju i sahranjen u manastiru svetog Pavla u Polju. Nemanja je morao srediti odnose sa carem Manojlom I.

Srpski župan je bio obavezan da Vizantiji pošalje odrede koji su učestvovali u ofanzivi protiv Ugarske 1165 – 1167. Nemanja se zatim umešao u borbu za presto. Borba za velikožupanski presto. Tada se prvi put pominje ime Stefana Nemanje. Njegova porodica je bila u srodstvu sa dinastijom raškim velikim županima i zetskom dinastijom. 32 . u osnovi. Nemanja je želeo da svoju vlast učini samostalnijom u odnosu na Tihomira. Sukobi sa braćom.Stefan Nemanja Početak uspona. jer se to kosilo sa ovlašćenjima oblasnih gospodara. a ona je bila jedan od glavnih oslonaca u njegovom putu ka vlasti. U toku borbi Nemanja je čak jedno vreme bio zatočen od svoje braće i držan u kamenoj pećini. jer je njegov otac Zavida zbog nemira morao da sa porodicom izbegne u Zetu. izbio sukob oko delokruga vlasti oblasnih gospodara. Braća su mu zamerala što bez njihove saglasnosti podiže crkve u svojoj oblasti. Rasina i Reka. O njegovim porodičnim prilikama malo se zna. Ibar. Time je. Posle svrgavanja Dese sa vlasti. Porodica se kasnije vratila u Rašku. U tome je imao podršku vizantijskog cara Manojla I Komnina. Veliki župan tada je bio Tihomir. Nemanja se rodio u Ribnici. Nemanja je dobio deo srpskih zemalja na upravu: Toplica. koji se susreo sa Nemanjom u Nišu i odlikovao ga carskim “sanom” – dvorskom titulom i obdario zemljom (Dubočica – kraj oko Leskovca). U to vreme dolazi do važnih promena u unutrašnjim odnosima u Srbiji. ali i izazivalo nepoverenje njegove braće. To približavanje Vizantiji podizalo je Nemanjin ugled. Otada je Nemanja usrdno pomagao crkvu. Samo je veliki župan imao pravo da podiže crkve. iz koje se oslobodio uz pomoć svojih pristalica. koji se graničio sa Vizantijom. Nemanju su u Ribnici krstili latinski sveštenici. Drugi put je kršten po povratku u Ras. Nemanja je braći odgovorio da svako u svojoj oblasti može činiti što mu je volja. Srbija se nalazila pod velikim pritiskom Vizantije. koje će uskoro prerasti u sukob. Nemanjin najstariji brat. Njegovu vlast priznavala su ostala braća. po pravoslavnom obredu u crkvi Svetog Petra i Pavla.

Uspeo je da se vrati u zemlju. Odlučujuća bitka odigrala se na Kosovu. ali je ipak zarobljen i odveden u Carigrad. Nemanja je tražio pregovore. do 1195. Ona je pomogla izgnanicima iz Raške. zatim savladara i na kraju ubice maloletnog Aleksija II (1180 – 1183). U žestokoj borbi Tihomir je poginuo. Vizantija je sputavala dalji razvitak srpske zemlje pa se Nemanja našao među protivnicima cara Manojla I (1143 – 1180). Vizantija se zbog svojih univerzalističkih pretenzija našla u sukobu i sa nemačkim carom Fridrihom I Barbarosom (1152 – 1190). Nemanja je započeo da osvaja Duklju. Tihomir je sakupio vojsku i krenuo ka Srbiji. skolnila 33 . Bela III se uskoro vratio kući. Borbama protiv Vizantije se pridružio i Stefan Nemanja. Nemanja je prilikom susreta sa Manojlom potvrdio svoju potčinjenost. Manojlo I je umro septembra 1180. Car Manojlo je krenuo sa vojskom ka Sofiji u nameri da porazi Nemanju na bojnom polu. Nemanja je napadao i Kotor. napadale oblast duž puta Beograd-Braničevo-Niš. buknule su borbe i u Srbiji. Sukob sa Manojlom I. izbio mletačko-vizantijski rat. umro kralj Stefan III i presto je pripao vizantijskom štićeniku Beli III (1172 – 1196). Nemanja je morao srediti odnose sa carem Manojlom I. Zna se da je Nemanja bio na vlasti 1168.Oružana borba završila se svrgavanjem Tihomira s vlasti. Da bi svoju pobedu mogao smatrati konačnom. Dalmaciju i Srem. Srbija je time izgubila ugarsku pomoć. ali je morao da obnovi vazalske odnose sa Vizantijom. potčini svojoj vlasti deo Hrvatske. a pretpostavlja se da je veliki župan postao već 1166. žena poslednjeg dukljanskog vladara Mihaila. koju je zbog svojih veza sa dukljanskom dinsatijom smatrao za dedovinu. Osvajanje Duklje. On je zajedno sa svojim pristalicama potražio utočište u Vizantiji. Prvi rat sa Vizantijom. Kneginja Desislava. u Kotoru je smestio vladarski dvor. Srpskougarska vojska je 1183. nedaleko od sela Patina. Ugri su 1182. a Nemanja je sam nastavio pohod. opustošila oblast oko Niša i prodrla do Sofije. na šta je car pristao. napali Beograd i Braničevo. Te obaveze je poštovao sve do smrti Manojla I. Teško je precizno datovati ove događaje. Nemanja je sada strahovao za svoj položaj. i zemlji su zahvatili nemiri. Pohod je uspešno završio pre januara 1186. Vizantija nije odobravala Nemanjinu akciju. godine. carev srodnik. Ugarski kralj Bela III uspeo je da 1181. Vizantija se našla u krizi. Srpske čete su 1172. I ban Kulin se pridružio borbi protiv Carstva. a njegova vojska je teško poražena. Kada je 1171. Bio je najpre u ulozi zaštitnika. U borbe se upleo i Andronik Komnin. U Ugarskoj je marta 1172. Vladao je od 1165.

Neprijateljstva su okončana mirovnim ugovorom od 27. Borbe su obnovljene 1185. Neuspe je doživeo i knez Stracimir pri napadu na Korčulu. Ona mu je u miraz donela Beograd i Braničevo. U leto 1185. naneli poraz Vizantiji i ona se morala pomiriti sa obnovom bugarske države. U Bugarskoj je izbio ustanak Petra i Asena. Stefan Nemanja je tražio saveznike među bugarskim vođama. Međutim. Knez Miroslav je napao grad sa kopnene strane. gradu koji namerava učiniti prestonicom svoje države. boravili na Fridrihovom dvoru u Nirnbergu. Nemanja je obavestio cara da mu priprema svečani doček. Stefan Nemanja je nastojao da se približi i nemačkom caru i potraži saveznika u borbi protiv Vizantije. gde su naišli na svečan prijem. Normanska opasnost je savladana u novembru 1185. 34 . Nemanja je Duklju poverio na upravu sinu Vukanu i ona se pominje u njegovoj tituli. Sa Petrom je sklopio savez 1189. Osvojili su Drač i uputili se ka Solunu. Diplomatske pripreme za rat sa Vizantijom.se 1189. u Dubrovnik. što je Dubrovnik iskoristio i 18. Da bi osnažio mir Isak II je zaključio brak sa ćerom kralja Bele III. Duklja je ušla u sastav države Namanjića. Nemanja je pokušao da osvoji i Dubrovnik. avgusta 1184. U Evropi je pokrenut Treći krstaški rat na čije čelu su stali engleski kralj Ričard I Lavovo Srce. nisu raspolagali sa dovoljnim brojem brodova. Srpski poslanici su decembra 1188. ali nije uspeo da ga zauzme. Carigradska svetina se pobunila i ubila cara Andronika Komnina (1183 – 1185). francuski kralj Filip II Avgust i nemački Car Fridrih I Barbarosa. prekoputa ostrva Koločepa. Rat sa Dubrovnikom. ponovo našla u teškoj situaciji. Stefan Nemanja i njegova braća sklopili su mir sa Dubrovnikom 1186. Vlast je preuzeo Isak II Anđeo (1185 – 1195). naneo težak poraz floti kneza Miroslava kod sela Poljica. koji će prirediti u Nišu. kao novi zaštitnik grada tada se pominje normanski kralj Viljem. jer je Fridrih na putu za Palestinu trebao da prođe kroz Srbiju. Dubrovčanima je priznato pravo na oblast oko grada i pravo slobodnog trgovanja u srpskm zemljama. Vizantija se 1186. Takođe im je odobreno pravo ispaše u zemljama pod vlašću Nemanje i njegove braće i pravo korišćenja šuma. Na njemu su se potpisali Stefan Nemanja i knez Miroslav Humski. Isak II je potražio sporazum sa Ugarskom. Oni su 1187. Grad su osvojili avgusta 1185. Borbama su rukovodili Nemanja i njegova braća knez Miroslav i knez Stracimir. Srbima je obezbeđena slobodna trgovina sa Dubrovnikom. pa je za njegovo osvajanje bila neophodna flota. Normani iz južne Italije su napali Carstvo. septembra 1186. Grad je bio dobro utvrđen i nepristupačan. da bi se mogao razračunati sa Srbima i Bugarima.

Skoplje i predeo oko gornjeg toka Vardara. Na jugu je osvojio Metohiju s prizrenskom oblašću. oženi ćerkom istarskog markgrofa Berhtolda od Andeksa. Na putu ka Carigradu nemačka vojska naišla je na otvoreno neprijateljstvo Vizantinaca. što je ocenjeno kao neprijateljski čin. pa je Behtold od Andeksa stupio u pregovore sa Srbima. Nemanja je ponudio vazalski odnos nemačkom caru da bi dobio potvrdu svih teritorija koje je osvojio od Vizantije i koje će ubuduće osvojiti. Drugi rat sa Vizantijom. Prodro je u gornji tok Timoka i razorio vizantijske gradove Svrljig. nudili nemačkom caru vojnu pomoć u borbi protiv Vizantije. koji su. Ravni i Koželj. Do odlučujuće bitke sa srpskom vojskom došlo je kod reke Morave. U Carigradu su saznali za srpsko-nemačke pregovore. ali bez uspeha. U žestokom okršaju u kojem je 35 . U okolini Jedrena novembra 1189. Stoga nije uspostavio vazalski odnos sa Stefanom Nemanjom. Zatim se uputio protiv Srba u kasnu jesen 1190. Isak II je već 1190. ogromno proširio teritoriju soje države. Nemački car je prihvatio samo deo predloga.Car Fridrih je krenuo na put u leto 1189. župe Vranje i Moravu. Prošao je kroz Beograd i Braničevo. ti pregovori su osujećeni jer jefebruara 1190. Tu je saznao za pogibiju nemačkog cara u Maloj Aziji. Njegova crkvena politika sledila je držđavne interese. došlo do izmirenja nemačkog cara i Isaka II i vizantijski car je pristao da prebaci nemačke krstaše u Malu Aziju. krenuo protiv Bugara. Nemcima su za to bili potrebni pomoćni odredi Srba i Bugara. Pregovori su počeli 27. Za vreme ofanzive prema Duklji zaposeo je Gornji i Donji Pilot. Konsolidacija. Stefan Nemanja je od 1180 do 1190.000 vojnika). Kosovo polje. koji se nalazio u carevoj pratnji u Nišu. U nemačkom taboru pomišljalo se i na napad na Carigrad. Nemanja je zajedno sa bratom Stracimirom priredio svečani doček najmoćnijem evropskom vladaru u Nišu. U Pomoravlju je sa braćom osvojio oblast oko Đunisa. Podigao je crkvu Svetog Pantelejmona u Nišu i crkvu Svetog Arhanđela Mihaila u Skoplju. Izrazio je spremnost da nastavio ratovanje. Takođe je dogovoreno da se Toljen. oblast između Zapadne Morave i Velike Morave. između Skadarskog jezera i planina. jula 1189. ponudio je vojnu pomoć (oko 20. Niš. došlo je do sukoba sa Vizantincima. takođe. a ukoliko Nemačka započne neprijateljstva sa Vizantijom. On nije bio spreman da započinje rat koji bi ga odvratio od osnovnog cilja njegovog pohoda. U Niš su došli i predstavnici bugarskog cara Petra. Toljen je trebao da nasledi svog oca pre svoje braće. Međutim. Za ove oblasti je nudio vazalsli odnos caru Fridrihu. sin kneza Miroslava Humskog. nemanja je obavestio cara o svojim uspesima u ratu protiv Vizantije.

Na čelu države nalazio se veliki župan. pominje se u predelima oko Zapadne Morave. u nameri da osnaži veze dve države. Rat sa Ugarskom. a zatim prema Beogradu. U očima savremenika ogromno je porastao ugled Nemanjića. To su bili poslednji trenuci prisustva Vizentije u Beogradu. Podigao je manastir Gradac. Umesto vazalne zavisnosti namanja je ostvario nezavisnost svoje zemlje. Braničevu i Nišu. braća i sinovi Nemanjini. Pod vlašću Nemanje našle su se teritorije od jadranskog mora do doline Morave. Knez Miroslav je držao i jedano deo Polimlja i u današnjem Bijelom Polju podigao manastir Apostola Petra i Pavla i obdario ga posedima. Srbi su poraženi uz velike žrtve. Bili su to bogumili. U Zahumlju je vladao Nemanjin brat knez Miroslav do 1190. anjihova imovina je popaljena ili razdeljena. Na saboru je doneta odluka da se jeretici prognaju i kazne. Drugi nemanjin brat Stracimir. danas crkva u Čačku. Stefan nemanja je zadržao najveći deo teritorija koje je tokom dugih borbi bio zauzeo. Bilo je to veliko priznanje za Srbiju.učestvovao car Isak II. Stefan Nemanja je prvi put ratovao na severnim granicama svoje države. napustio je miroljubivu politiku prema Vizantiji. Pred kraj svoje vladavine. a diplomatskim putem je nastojala da zaustavi napredovanje Ugara. sastao sa ugarskim kralje. Episkopija u Rasu postala je versko središte zemlje. Isak Ii je poveo pregovore sa Stefanom Nemanjom. prema kojoj je Vizantija i dalje gajila nepoverenje. Bio je oženjen sestrom bosanskog bana Kulina. Bilo je predviđeno da se nemanjin sin Stefan oženi sinovicom cara Isaka II Anđela. Privremeno obnavljanje njene vlasti u Beogradu. svojim tastom. Ugarski kralj Bela III. Stvorena je velika države. Najstariji Nemanjin sin Vukan dobio je na upravu Zetu s Trebinjem. Raški episkopi Jevtimije i Kalinik bili su izvanredno uticajne ličnosti. koji su imali podršku nekih velikaša. Posle bitke na Moravi vizantijski car se uputio prema Nišu. bilo je najviše što je Isak II još mogao da iznudi. a zatim najmlađi Nemanjin sin Rastko pre no što se povukao u Svetu Goru. tast cara Isaka II. kao ni ishod događaja. Nije poznato poprište tadašnjih borbiu. a većim teritorijalnim celinama upravljali su sroddnici vladarevi. a zna se da je držao i Toplicu i Hvosno. Na saboru je vođena istraga o jeresi koja se pojavila u zemlji. U Beogradu se Isak II maja 1190. Na udaru ugarske ekspanzije našli su se i Srbi i Vizantija. 36 . Unutrašnje uređenje. Na državnim saborima su donošene najvažnije odluke za zemlju. Mahom su rasterani. Car Isak obratio se pismeno i papi Celestinu III i kralju Beli III sa zahtevom da se pokrenuta ofanziva okonča. Vizantija je tada poslala vojnu pomoć srpskom vladaru.

koji je bio potčinjen Vatopedu. Nemanja je saopštio da želi da se posveti monaškom životu. vlastela velika i mala. Podrška crkve ogromno mu je pomogla u borbi za velikožupanski presto. kome su prisustvovali porodica. Sveti Simeon. Simeon se pridružio svome sinu Savi u manastiru Vatopedu i zajedno s njim obišao najuglednije svetogorske manastire. idealno mesto monaha podvižnika. Simeon je posle putovanje po Svetoj Gori.Stefan Nemanja je celog života tesno sarađivao sa crkvom. U obnavljanu Hilandara punu materijalnu podršku je pružio veliki župpan Stefan Nemanjić. Umro je 13. februara 1199. Nemanje je istovremeno objavio da na svoje mesto postavlja svoga sina Stefana. Posle povlačenja sa prestola Nemanja se zamonašio i dobio ime Simeon. na podsticaj prota Svete Gore. Kao monah u dubokoj starosti prvo utočište je našao u manastiru Studenici. Povlačenje sa prestola. odabrao manastir Hilandar. raški episkop Kalinik. opustošen od gusara. Simeon Nemanja doživeo je da vidi dovršenje svoga dela. Za izdržavanje monaške zajdenice bili su potrebni i posedi u Svetoj Gori ili neposrednoj blizini. 37 . Hilanadar je izuzet iz vlasti Vatopeda i predat Simeonu i Savi da njegovu obnovu privedu kraju. gde su Simeon i Sava živeli kao monasi. Odatle je pošao u Svetou Goru. Simeon i Sava su došli na misoa da osnuju srpski manastir na Atosu. Sava je uspeo da dobije od vizantijskog cara razrušeni manastir Zig s posedima na samoj granici. gde je kasnije sam živeo. a u koju će se posle njega povlačiti i drugi istaknuti članovi hilandarskog bratstva. kneževi. vojnici. vojvode. ali se nisu protivili njegovoj odluci. ožaljen od monaha Hilandara i cele Svete Gore. Zajedno sa njim se zamonašila i njegova žena Ana . Vladavina Stefana Nemanje završila se prevermenim dobrovoljnim povlačenjem sa prestola. Taj manastir sa zemljištem izmolio je Sava od cara Aleksija III prilikom jedne svoje misije u Carigradu. na šta su svi prisutni izrazili žaljenje i tugu. Preuzeo je obavezu da će obnoviti manastir. koja je postala monahinja Anastasija. a i tokom čitavog života. gde srpski vladari nisu imali vlast. U Kareji je Sava kupio vinograd i podigao pirg sa ćelijom za isposnike. U toku radova . Nemanja se vlasti odrekao na saboru 1196. svojoj zadužbini koju je podigao dve decenije ranije. Nije sličajno ktitorska delatnost Nemanjina u srpskim biografijama navedena kao razlog spora između Nemanje i njegove braće. Sam Nemanja je poklonio sela i Valhe u prirenskom kraju. Njih dvojica uživali su izuzetnu pažnju svetogorski monaha.

Aleksije je postao car. do 1228. Dok je Stefan bio tesno povezan s Vizantijom.Stefan Prvovenčani Dolazak na vlast. a Stefan je postao carev zet. Tako je Stefan nemanjić u trenutku dolaska na presto imao podršku Vizantije. Došlo je do promene zgarsko-vizantijske granice. Vladao je od 1195. Stefan je bio oženjen Jevdokijom. Stefan Nemanja je za svoga naslednika odredio srednjeg sina Stefana. a njegov suparnik Petar je tražio pomoć po Ugarskoj. Prevratom 1195. Srednji sin Stefana Nemanje i Ane. U jednoj svojoj povelji hvalio se da je pobedio Rašku i Hum. Beograd je pao u ugarske ruke. Ugarski kralj je hteo da osvoji vizantijske gradove na putu za Carigrad. Prve godine vladavine. u vreme kad je njegov brat Isak II bio na vizantijskom prestolu. što mu je davalo pravo na visoko dvorsko dostojanstvo. u vidu visoke titule sevastokratora. Stefanu je Nemanja naložio da vladajući zemljom drži brata u počasti i da ga ne uvredi. koje je. Otvorena neprijateljstva između Ugarske i Srbije izbila su u proleće 1198. Tu je herceg Andrija napao državu Stefana Nemanjića. Rođen oko 1165. Starijem Vukanu dao je na upravo Zetu i obavezao ga da bude poslušan i da se povinuje bratu koji je došao na presto. umro je njegov nekadašnji saveznik Bela III. koji su olakšali ugrasko nadiranje. Srbija se sa Ugarskom graničila kod reka Cetine i Neretve (Hum i Krajina). 38 . Ta odluka je bila povezana s tadašnjim odnosom srpske države prema Vizantiji. U Humu su izbili unutrašnji nemiri među potomcima kneza Miroslava. Ubrzo posle nemanjinog povlačenja. od Aleksija III (1195 – 1203) i dobio. Stefan je podržavao hercega Abdriju. ćerkom Aleksija Anđela. a nasledili su ga sinovi Emerik kao ugarski kralj i Andrija kao herceg Dalmacije i Hrvatske. Nasledio je svoga oca posle Nemanjinog iznenadnog povlačenja 1196. Vukan je bio više orijentisan prema katoličkim zemljama Zapada. Pitanje je koji su motivi naveli Stefana nemanju da se povuče sa prestola.

sve do 1918. Vukan je nastojao da obezbedi jurisdikciono područje Barske arhiepiskopije. Ugarski upad u Srbiju izazvao je reakciju u neposrednom susedstvu. ali je plan ostao neostvaren zbog protivljenja ugarskog kralja. I jedni i drugi su se žalili papi. Stefan se okrenuo papstvu. Pošto je izgubio oslonac u Vizantiji. Tako je Barska arheipiskopija postigla pobedu. Sukob Stefana i Vukana. Očekivao je da će krunisanjem dobiti kraljevski rang među vladarim i da će na taj način i formalno biti sankcionisana samostalnost izvojevana u dotadanjim političkim borbama. otkako mu je Nemanja poverio na upravu Duklju. Braća su se postepeno razilazila.a supružnici su se optuživali zbog neverstva. Vukan je od poape zatražio kraljevske znake. Vukan se udružio sa ugarskim kraljem Emerikom i napao svoga brata. koja je uz imena ugarskih vladara ponavljana vekovima. Tom prilikom je uneo Srbiju u ugarsku kraljevsku titulu. iako je nosio kraljevsku titulu od početka. Vukan preuzima vlast. Inoćentije III je odredio legata koji je imao da obavio krunisanje. Dubrovnik je uspeo da potčini episkopije u Ulcinju i Drivastu. Znaci raskida primetni su 1200/01. Stefan se trazveo od žene iako se njegov tast Aleksije III nalazio u teškoj situaciji. Kao vladar Srbije Vukan je nosio titulu velikog župana. Brak nije bio skladan. koja je trpela poraze i nezardživo opadala. koja je preko njegove teritorije otišla u Drač a odatle u Carigrad.Stefanovi odnosi sa papstvom. kada se Stefan razveo od svoje žene Jevdokije. Ugarski odredi su upali Srbiju i proterali Stefana. a ugarski kralj se kod pape zalagao da Vukan bude proglašen za kralja. Čak je tvrdio da je u srodstvu sa Inoćentijem III i predstavljao se kao zaštitnik katoličke crkve . Već 1202. Kulin je bio u rodbinskim vezama sa srpskom dinastijom. Stvari su se ipak razvijale po Vukanovoj želji: barski arhiepiskop je dobio palij. Tražio je od pape i legate koji će prisustvovati crkvenom saboru. Vukan je stupio u vezu sa papom Inočentijem III jer su ga s katoličkom crkvom spajali primorski gradovi kojima je vladao. koja je bila u sukobu sa Dubrovačkom arhiepiskopijom. Vukana uzdizanje je skupo koštalo. Vukanovi odnosi sa papstvom. a održan je Barski sinod na kome se raspravljalo o uobičajenim stvarima (simonija i celibat). Zato je Vukan uputio prekore bratu i primio snahu. Kralj Emerik je intervenciju naplatio stavljanjem srpske zemlje pod svoju vlast. Obratio se molbom moćnom papi Inoćentiju III (1198 – 1216) da mu pošalje kraljevsaku krunu. Ban Kulin se posle dve decenije odmetnuo od ugarskog kralja. Njegova sestra bila je udata za 39 .

Stefan je postao veliki župan i vladar cele države. koji je živeo kao jeromonah u Hilandaru. savetovao Kalojanu da sklopi mir sa Vukanom da ne bi zbog njihove nesloge stradale njihove zemlje. Posle Isakovog svrgavanja sporne zemlje sporne zemlje su ostale vezane za bivšu caricu i njene rođake. Stefan i Vukan su zamolili sovga najmlađeg brata Savu . Papa je sada privoleo Emerika da raspusti vojsku pripremljenu za pohod protiv Kalojana. Ti gradovi privlačili su i Bugare. Borbe su verovatno okončane krajem 1204. da mošti njihovog oca prenese u Srbiju. sestru kasnijeg kralja Emerika. kćer Bele III. ali je stvorio uslove da sa Stefan otpočne sa borbom za vlast. ili početkom 1205. a Kalojan je zaposeo Niš. Vukan nije bio uklonjen s vlasti ni 1204. Vukanov polžaj je uzdrmalo ugarsko-bugarsko neprijateljstvo. a Vukan knez saudeonom oblašću. Beograd i Braničevo. Kalojana je u Trnovu za kralja krunisao papski legat. Stefanov povratak na presto obično sa povezuje sa ovim bugarskim napadom. što je Kalojan iskoristio da sa svojom vjskom. Uzrok sukoba bili su vizantijski gradovi na Dunavu i Moravi. u to vreme Inoćentije i Emerik još vode prepisku o Vukanovom krunisanju. papa je naložio kaločkom arhiepiskopu da ode u Sarbiju i Vukana i episkope razreži obaveze pokoravanja carigradskom patrijarhu. Sava je njegovo telo našao očuvano.kneza Miroslava Humskog. Ništa se ne zna o tome kako je Stefan na drugoj strani postepeno uzimao vlast i najzad potpuno zagospodario celom srpskom državom. Sava je očeve mošti preneo u Srbiju. Mošti su 40 . Bugarski vladar Kalojan (1197 – 1207) je još 1200. U Hvosnu su Nemanjine relikvije pozdravili Stefan i Vukan sa sveštenstvom i plemstvom. kako se zavetovao. Iz groba monaha Simeona počelo je u međuvremenu na čudesan način da teče mirisno ulje (miro). Kalojanov pohod nije ukolnio Vukana sa vlasti. koja se udala za cara Isaka II Anđela. S Vukanom je bio u rđavim odnosima. započeo prepisku s Inoćentijem III. Emerik je 1203. Pape je poslao svoje legate da izvide situaciju. S grupom hilandarskh monaha. bio zauzet ratom protiv češkog kralja. tražeći da bude krunisan carskom krunom. Marta 1203. Izmirenje Stefana i Vukana. S jeseni 1204. Kasnije su ih prepustili Vizantiji kao miraz uz Margaritu. ojačanom odredima Kumana. pa je pretio sukob između njih i Mađara. zauzeli Sirmij. Papa je 1203. Ugri su 1183. upadne u saporne olblasti i napadne i opustoši Srbiju. Kumani su tada odveli mnogo srpskih zarobljenika. što je takođe tumačeno kao čudo. jer ga je Vukan optuživao kod pape da štiti jeretike. a Kulin je napao zemlju koja je bila podložna ugarskom kralju i time omeo Emerika da krene u krstaški rat. Povratak Stefana na vlast. što se smatralo znakom posebne Božje milosti i posvećenje pokojnika.

Vizantija više nije mogla da zastupa i brani stara univerzalistička shvatanja. upućuje izaslanike papi Honoriju III. Stefanu Nemanjiću ukazala se prilika da proširi svoj uticaj duž doline Vardara. Teodosije u žitiju svetog Save ističeda je Sava na saboru u manastiru Žiči krunisao Stefana Nemanjića za kralja. u gradu Proseku. unukom dužda Enrika Dandola. Car Boril trzio je od Stefana da mu izruči opasnog Streza. Sukob sa Strezom.Ovoga puta papa mu je izašao u susret i preko posebnog legata poslao mu kraljevski venac. njegov bliski rođak. Taj događaj uticao je na sudbinu Srbije i Bugarske. Četvrti krstaški pohod skrenuo je sa svog puta. Stefan je odlučio da se približi Veneciji. ali ni Savina diplomatsa veština nije urodila plodom. a njegove posede prigrabio je bugarski car Boril. Stefan Nemanjić 1217. Čak ni posle 1261. On je predstavljao opasnost za centralnu vlast u Trnovu. U početku je priznavao vrhovnu vlast srpskog velikog župana. Kraljevsko krunisanje. Ana dandolo je umrla pre kraljevskog krunisanja Stefana Nemanjica 1217. Međutim. Protiv novog bugarskog cara Borila (1207 – 1218) istupio je boljar Strez. Iznenadno ubistvo cara Kalojana pod zidinama Soluna (oktobra 1207) izazvalo je unutrašnje nemire u Trnovskoj Bugarskoj. koji su bili upereni protiv Stefana Nemanjića. Slom Vizantije. Vizantijsko carstvo je srušeno. Ubrzo psle pregovora strez je ubijen u Proseku -1212. Poslao mu je brata Savu. i Strez je ostao stefanov neprijatelj. Morao je da napusti Bugarsku i pređe kod Stefana Nemanjića. Aprila 1204. ali ovaj na to nije pristao. tražeći ponovo kraljevsku krunu. Kada je Srbija kasnije počela da se približava Vizantiji. krstaši su zauzeli Carigrad. ubrzo je počeo da menja stav i kuje planove o saradnji sa epirskim vladarem Mihajlom I Anđelom (1205 – 1214) i sa carem Borilom. oženo Anom. srušena unepovrat katastrofom 1204. Stefanova orjentacija prema Veneciji. Čak mu je pomogao da se učvrsti u centralnoj Makedoniji. Sava je poslao u Rim svoga učenika Metodija da traži papski blagoslov za Srbiju i kraljevski venac za Stefana Nemanjića. Stefan se 1207/08. ostavivši mu sina Uroša. 41 . Po domentijan. Na njegovim temeljima je obrazovano Latinsko carstvo. a monah Simeon je postao prvi srpski svetitelj. Stefan je pokušao da pregovorima umiri Streza. Sava i Stefan su se tom prilikom pozivali na stare tradicije kraljevstva u duklji.na svečan način prenete u manastir Studenicu. trebalo je opovrći činjenicu da kraljevska kruna potiče sa Zapada. Po savetu nove supruge odlučio je da se odrekne istočne šizme i priđe katiličkoj veri. Njegova nova supruga trebalo je da potiče iz vladarske porodice mletačkih duždeva.

Posle Dimitrijeve smrti 1216. U vreme Stefanovog krunisanja ugarski kralj Andrija II je bio u krstaškom ratu. Stefan uspostavlja prijateljske i rodbinske veze sa albanskim velikašima. a Sava je manastiru Filokalu darovao dve velike ikone. Radoslav ipak nije bio vladar zete u vreme Stefana Prvovenčanog. Stefan je u Ugarsku poslao svoga brata Savu. On je svoju ćerku Komneniju udao za Dimitrija. Komnenija se udala za njegovog rođaka Grigorija Kamonu. Zeta s Trebinjem data na upravu Stefanovom najstarijem sinu Radoslavu. Mitropolit grada ga je srdačno primio. koja je za srednjeovekovne pojmove bila neodvojiva od crkvene nezavisnosti. što je doslovan prevod vizantijskog carskog epiteta “avtokrator”. zapadne političke orjentacije srpske države. Ovi događaji su se zbili oko 1216. Njegova akcija protiv Srbije usledila je 1220. Srpski vladar morao je da interveniše. 42 . ali su tu i neke druge države imale svoje interese. Pre svih Mlečani i susedna epirska država dinastije Anđela. Zauzeo je južne delove Huma. koji nezadovoljan napušta zemlju i odlazi u Svetu Goru. Kao novorukopoloženi srpski arhiepiskop Sava sa zadržao u Solunu. ali je on i dalje održavao veze sa Zapadom. Taj čin značio je postepeno približavanje Stefana Prvovenčanog zemljama na istoku. gospodara grada Kroje.Kraljevska kruna doneta iz Rima bila je rezultat nove. Kraljevska kruna dobijena iz Rima donela je Srbiji političku nezavisnost. Situacija na jugozapadu zemlje. iz koga se vratio tek krajem 1218. Sukob sa Ugarskom. koji je nastojao da izbriše svaki trag samostalnosti te oblasti u okvirima države Nemanjića. Stefan Nemanjić je želeo d nastavi širenje prema Alabniji. možda Miroslavljevom sinu iz prvog braka. koji je pod nepoznatim okolnostima odvratio kralja Andriju II od rata protiv Srbije. Knez Petar se neprijateljski držao prema Stefanu. Sava Nemanjić je pošao u Nikeju da od tamošnjeg cara i patrijarha izdejstvuje nezavisnost srpske crkve (1219). a vlast predaju knezu Petru. koji je njome upravljao još za očeva života. koji je bio pod latinskom vlašću. Posle krunisanja Stefana Prvovenčanog ugarski kralj je odlučio da napadne Srbiju. a Stonsko primorje i Popovo dao na upravu mladom Andriji. Posle kraljesvkog krunisanja u titulaturi Stefana Prvovenčanog stoji epitet “samodržac”. Imao je uspeha u ratu. Autokefalnost crkve. Posle smrti kneza Miroslava u Humu nastaju nemiri tokom kojih velikaši proteruju Miroslavljevu udovicu s maloletnim sinom Andrijom. Time je srpski kralj želeo jasno da odredi faktički nezavisan položaj prema ostacima vizantijskog carstva. Prozapadna politika izazvala je opoziciju i protivljenje Save. Petar se morao povući prema severu i zadovoljiti teritorijom od Neretve do Cetine.

On je takođe imao univerzalističke pretenzije da sruši latinsko-carigradsko carstvo i osbuje novo slovensko-grčko. Makedoniju i Trakiju. koji je bio u srpskim rukama. Stefanu Prvovenčanom je bilu u interesu da dalje razvija dobre odnose sa novim solunskim carem. Sukob i saradnja sa Epirskom državom. Zauzeo je Skoplje 1220. Interesi epirskih vladara i Stefana prvovenčanog ukrštali su se u Albaniji. 43 . ali nije uspeo. I u Stonu je osnovana episkopija u koju Sava dovodi svoga učenika Ilariona. u osvajačke pohode. Stefan je 1216. Sava je tada osnovao pravoslavnu episkopiju na Prevlaci. Venčanje je obavljeno 1219/20. Ti planovi nisu uspeli. ali mu je ta planove sputavao bugarski car Jovan II Asen (1218 – 1241). iskoristivši Stefanovu zauzetost na drugim stranama. a zatim je pokušao da se oženi nezakonitom Mihailovom ćerkom Marijom. Mihailo I je iznenada ubijen 1214. kao i oblasti prema srpskoj državi. Na saboru u Lateranu 1215. Taj događaj proslavio je uzimanjem carske krune. Teodor I osvaja Solun krajem 1224. Odnosi između Anđela i Stefana Nemanjića ubrzo su se sredili. Bugarski car je bio opasan sused i za srpsku državu. po povratku u Srbiju očekivao značajan zadatak stvaranja domaće crkvene organizacije. jer je Teodor imao planove vezane za Solun i Carigrad. Mihailo I Anđeo je osvojio Drač i krenuo na sever prema Skadru. ćerkom solunskog cara. jer su nesuženi suprunici bili u bliskom srodstvu. bio oženjen sestrom Stefana Nemanjića. Vlast u Epiru preuzeo je Mihailov brat Teodor I Anđeo (1214 – 1230) vladar s velikim planovima i ambicijama. Stefan je pokušao da pregovorima privoli Mihaila da vrati Skadar. Zauzima Tesaliju. tako da su joj sada bile potčinjene sve katoličke crkve na teritoriji srpske države. što je Stefan odmah iskoristio i ponovo poseo Skadar. raspravljalo se os poru ovih arhiepiskopija. Zahvaljujući Stefanovoj prozapadnoj politici poboljšao se položaj Barske dijeceze. nameravao da svoga sina Radoslava oženi ćerkom Mihaila I. a crkveni zakoni takav brak nisu dozvoljavali. koje bi zamenilo staru Vizantiju. Planirao je da sruši latinsku vlast u carigradu. Teodor I Anđeo kreće 1214. Osvojio je Skadar od Srba 1214. Teodorov brat Manojlo je još oko 1216. Arhiepiskopa Savu je 1219. gde se nalazio manastir Svetog Arhanđela. prva pravoslavna monaška obitelj u primorju srpske države. Odlučio je da najstarijeg sina Radoslava oženi Anom. Barska je dobila prednost. a pre svega svaranje novih episkopija.Osvajanje Zete i Primorja uvuklo je Nemanjiće u stari spor Barske i Dubrovačke arhiepiskopije oko crkvene jurisdikcije nad ovim teritorijama.

Obraćanje srpskog kralja Dimitriju Homatijanu predstavljalo je opasan presedan u crkvenoj politici srpske države. Bio je pod velikim uticajem Grka u svojoj okolini. Majka mu je bila Grkinja (Jevdokija Anđeo). što pokazuje da je još za vlade Stefana Prvovenčanog stvarno dobio položaj savladara. Radoslav je sin Stefana Prvovenčanog i Jevdokije Anđeo. Još za očeva života Radoslav je kao prvorođeni sin određen za naslednika. Vladao je kratko od 1228. Radoslav je spomenut kao očev naslednik. U svečanoj intitulaciji Žičke povelje iz 1220. Ispunjena je trzavicama koje su bile posledica njegove potpune političke preorijentacije. a i negodovanje arhiepiskopa Save. Radoslav je želeo da se približi i Ohridskoj arhiepiskopiji. Sačuvano je jedno Homatijanovo pismo u kome on odgovara na kraljeva pitanja.Naslednik. kao i žena Ana. Sava napušta Srbiju i polazi na dugo putovanje po Istoku. bez potresa nasledi presto. Posle smrti Stefanove 1228. Vizantinofilska politika kralja Radoslava prožimala je ceo politički život tadašnje srpske države. Nezadovoljan ovakvim postupkom. njegovog vezivanja za grčki svet. ćerka Teodora I Anđela. crkvenom centru zapadnogrčkog sveta. jer je Radoslav time zaobišao poglavara samostalne srpske crkve. Arhiepiskop Sava ga je u Žiči krunisao kraljevskim vencem. ćerke cara Aleksija III. Radoslav i Vladislav Radoslavljev dolazak na vlast. Takav korak je mogao dovesti do promena statusa srpske arhiepiskopije koja bi izgubila samostalnost i došla pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije. Otac ga je još za života odredio za naslednika. arhiepiskopa Savu. Ovakvo stanje izazvalo je uznemirenje u srpskoj crkvi. kraljevog strica. 44 . Radoslav je bio odgajan u duhu vizantijskih tradicija. To mu je omogućilo da posle Stefanove iznenadne smrti septembra 1228. do 1233. kako je to bilo pre sticanja nezavisnosti 1219. On se obraćao ohridskom arhiepiskopu Dimitriju Homatijanu (1216 – 1235) povodom nekih kanonskih pitanja. koji je bio nadležan za rešavanje kanonskih pitanja. O njegovoj vladavini ima malo podataka. Preuzeo je vizantijsko carsko prezime Duka. Grčki uticaji. bez potresa je preuzeo presto.

a i jedini koji je mogao da sruši latinsku vlast u Carigradu. zatim u Nikeji kod cara Jovana III Vataca. koji se završio katastrofalnim porazom Teodora I Anđela. pritoci Marice. Car Jovan II Asen je zauzeo prostrane i bogate oblasti (Trakiju. Vladislav se na vlasti održao od 1234. do 1243. već je krenuo prema jugu i na tom putu stigao u Drač. Zahvalan zbog ukazanog gostoprimstva. Glavna prepreka na putu Teodora I do carigradskog prestola bio je trnovski car Jovan II Asen (1216 – 1241). Radoslav obećava Dubrovačkoj opštini vrlo široke povlastice ako ponovo preuzme vlast u Srbiji. Novi kralj Vladislav dobio je vlast od vlastele koja je bila nezadovoljna politikom njegovog brata Radoslava. Bivši kralj je sahranjen u manastiru Studenici. Makedoniju i Albaniju) koje su ranije pripadale solunskom caru. gde je 4. Smena na prestolu. gde ga je stric Sava zamonašio pod imenom Jovan. Moralo je doći do obračuna dvojice tada najmoćnijih vladara istočnopravoslavnog sveta. i na kraju se preko Soluna vraća u Srbiju. Tako je bugarski car postao odlučujući činilac u političkim zbivanjima grčko-slovenskog sveta. zbacuje kralja Radoslava i dovodi mlađeg brata Vladislava. Vladislav. februara 1234. u aprilu 1230. Taj poraz je imao dalekosežne posledice po državu Anđela. pobunjena vlastela. Do odlučujućeg sukoba je došlo na Klokotnici. koji je takođe planirao zauzimanje Carigrada i formiranje bugarsko-grčkog carstva. Arhiepiskop Sava u prvom času nije bio saglasan sa tom promenom. Rat Epira i Bugarske. izdao povelju Republici. Porazom Teodora I. Supruga Ana je stupila u pregovore s komandantom grada. Radoslav je izgubio oslonac u svojoj vlasti.Boravi u Palestini. nezadovoljna politikom države. Nagla promena u odnosima političkih snaga na Balkanskom poluostrvu uticala je na prilike u državi Nemanjića. 45 . nekim Frankom. Taj obračun je trebao da reši koji će od njih dvojice preuzeti dalju borbu za rušenje latinske vlasti u Carigradu i ponovno stvaranje univerzalnog carstva. Radoslav je odlučio da se vrati u Srbiju. koji je čak nameravao da ubije Radoslava. ali je kasnije ipak prihvatio da kruniše Vladislava. U samoj zemlji moglo se lakše ispoljiti nezadovoljstvo progrčkom politikom kralja Radoslava. Radoslav se nije dugo zadržao u Dubrovniku. Radoslav je kao zet solunskog cara Teodora I Anđela uživao njegovu neospornu podršku. U kasnu jesen 1233. Zbačeni kralj Radoslav se sa suprugom Anom našao u Dubrovnku. grčkog ili bugarskog.

Kralj Vladislav je 1237. Kralj Vladislav se oženio Beloslavom. Početkom vladavine kralja Vladislava pokvarili su se odnosi Srbije sa Dubrovnikom. Savine mošti svečano su prenete i sahranjene u kraljevskoj zadužbini. Vladislav je izveo preokret u spoljnoj politici. Zdravlje ostarelog Nemanjića bilo je popustilo. gde je prijateljski dočekan. koji se već nalazio uz svoga učitelja. Sava se zahvalio na polojažju arhiepiskopa. a sahranjen je u trnovskoj crkvi Četrdeset mučenika. a kralj Vladislav je Dubrovčanima obnovio stare i dodelio neke nove 46 . Nekadašnji grčki uticaj iz vremena Radoslava. lično krenuo u Trnovo da bi se s tastom Jovanom II Asenom dogovorio oko prenosa Savinih moštiju u zemlju. Međutim. ćerkom Jovana II Asena. a za naslednika je odredio učenika Arsenija. ali u izvorima nema podataka o vrhovnoj vlasti Bugarske nad Srbijom. Obostrani interesi su doveli do pregovora 1234/35. Posle bitke kod Klokotnice Jovan II Asen postao je najmoćniji vladar pravoslavnog sveta. tastu kralja Vladislava. Vlastela i kralj su nameravali da steknu oslonac u Trnovskom carstvu. jer Sava posle dužeg upravljanja crkvom odlučuje da napusti položaj arhiepiskopa. a zatim je preko Nikeje stigao u Trnovo u posetu caru Jovanu II Asenu. Smatrao je da će tako ojačati svoj položaj prema susedima. tako da je Vladislav tek posle dužeg boravka u Trnovu uspeo da ostvari željeni cilj. a Vladislavu zbog nedostatka flote.Promena orijentacije. manastiru Mileševi. U svakom slučaju Vladislav se u potpunosti u svojoj politici oslanjao na Bugarsku. Sava je boravio u Palestini. zamenjen je bugarskim uticajem. Pretpostavlja se da mu je kralj Vladislav priznavao vrhovnu vlast. pogoršanje odnosa nije odgovaralo nijednoj od dve susedne strane: Dubrovčanima zbog trgovine u Srbiji. Dubrovčani su pružili utočište zbačenom kralju Radoslavu i pokušali su da od njega dobiju široke povlastice ako se bude vratio na srpski presto. Pregovori nisu tekli bez teškoća. Sava je ostao neko vreme u Srbiji. a zatim je preko primorskih oblasti krenuo na još jedno putovanje po Istoku (1235 – 1236). te je on umro u Trnovu 14. Aleksandriji i na Sinaju. Dubrovčani nisu smeli na svojoj teritoriji pripremati akcije protiv srpske države. Na saboru u Žiči. Novi arhiepiskop. U prvim godinama vladavine kralja Vladislava dolazi do promene u vrhu Srpske arhiepiskopije. Kralj Vladislav i Dubrovčani su zaključili nov ugovor na srpskom i latinskom jeziku. januara 1236. Stanje na jugozapadu. Posle bitke kod Klokotnice bugarski car proširio je svoju vlast i na račun srpskih teritorija.

Njegov položaj u zemlji je oslabio i protiv njega je ustala vlastela nezadovoljna velikim uticajem susedne Bugarske. Preko Srbije i Bugarske vratili su se ka donjem Dunavu. preko Bosne i Srbije prodrli su sve do Dalmacije. Kralj Vladislav se morao baviti i Humom. Kolomana je pohvalio papa Grgur IX. zaključio sa Splitom ugovor o prijateljstvu i savezu u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. podigla pobunu protiv kralja Vladislava. jer su osvajački planovi Ugarske bili usereni na ovu oblast. Neporedno posle svečanog prenosa Savinih moštiju iz Trnova u manastir Mileševu. kralj Vladislav hita prema Humu da tamošnje posede zaštiti od daljih aspiracija najbližih suseda. I pored formalnog izmirenja odnosi Srbije i Dubrovnika nisu bili srdačni zbog starog spora između Dubrovačke i Barske arhiepiskopije. Mongoli su opljačkali Kotor. kralj Vladislav je izgubio moćnog zaštitnika. Kralj se s vojskom našao na reci Cetini. što je iskoristio da se zbliži s gradom Splitom. Bela IV se sklonio u Zadar. Na Cetini je Vladislav 23. Smrću trnovskog cara Jovana II Asena juna 1241. sinu Miroslava Humskog. protutnjali Balkanskim poluostrvom. koji su u proleće 1241. odnosno na one delove kji su pripadali knezu Toljenu. 47 . Goneći ugarskog kralja Belu IV.povlastice. Svač i Drivast. u pohod protiv jeretika patarena u Bosni i svoju uspešnu akciju je proširio i na susedni Hum. Pored toga Srbija se našla pod udarom Mongola. Herceg Hrvatske Koloman pošao je 1237. koji je prinuđen da vlast preda najmlađem bratu. Za uspešan pohod. Vlastela je iskoristila nezadovoljstvo stanovništva opustošenih krajeva i u proleće 1243. juna 1237. Nemiri u zemlji. Urošu.

Otac mu je ostavio na upravu Humsku oblast. Tu je boravio do 1206. Treći sin Stefana Nemanje. Kao monah Sava boravio je u Starom Rusiku i Vatopedu. zlatopečatni sigilij kojim se opusteli manastirić Hilandar (Helandar) izuzima iz vlasti prota i potčinjava Vatopedu radi obnove. dočekao oca monaha i velikog shimniha Simeona. jer se protivio njegovoj prozapadnoj orijentaciji. nezavisni manastir. Moguće da je zemlju napustio u znak protesta zbog vezivanja za Rim. Prvi arheipiskop srpski. rođen oko 1175. odlazi u Nikeju. Iz Svete Gore 1219. Sava je posle Simeonove smrti 1199. Nije poznato da li je učestvovao u Stefanovoj akciji za dobijanje krune iz Rima. gde od cara Teodora I Laskarisa (1204 – 1222) i patrijarha Manojla Sarantena Haritopula (1217 – 1222) dobija akt o 48 . Rastko je ubrzo (oko 1191) napustio taj položaj da bi se zamonašio u Svetoj Gori. Sava je tražio i dobio od vizantijskog cara Aleksija III Anđela (1195 – 1203). Zlatopečatnom poveljom iz druge polovine te godine. Mirenje braće. Ali kad Vatoped potom odbije da ustupi Hilandar srbima. Simeonove mošti su smeštene u njegovoj zadužbini Studenici. Simeon Nemanja uz materijalnu pomoć i podršku svog sina. gde je 1195. ostao u Hilandaru. kada je sa očevim moštima pošao u Srbiju da izmiri zavađenu braću Stefana i Vukana. Od 1206. konstituiše obnovljeni Hilandar kao srpski manastir i ktitorsko nasleđe porodice Nemanjića. Simeon i Sava su nastojali do osnuju srpsku obitelj u Svetoj Gori. Monah Sava. ponovo odlazi u Svetu Goru. velikog župana Stefana.Sveti Sava Rastko Nemanjić. Sava i Simeon uz pomoć svetogorskih prota i sabora dobiju od cara Aleksija iste godine (juna 1198) hrisovulju kojom se Hilandar stavlja pod upravu Simeona i Save kao potpuno samoupravni. Sava je u Studenici kao arhimandrit. Sava 1217.

topličke. car i patrijarh imenuju i hirotonišu Savu. prizrenske i lipljanske. 49 . Srpska crkva se drugačije odnosila prema grčkim episkopijama na svojoj teritoriji. a zetske na Prevlaci. Srpska država se proširila na pordučja koja su bila pod jurisdikcijom grčkih episkopija na jugoistoku i latinskih primorskih episkopija. Prizrenu. Nijedna njena dijeceza nije ukinuta niti je u kome sedištu latinskih biskupa namešten koji pravoslavni episkop. Sava je sastavio Krmčiju knjigu – Nomokanon. a potom u Solunu. dok je velika većina prostog naroda ostala verna starim tradicijama. Za prvog srpskog arhiepiskopa. U takvim uslovima nije moglo biti govora o potpunoj hristijanizaciji naroda. između 867. budimljanske. gde je kao gost solunskog mitropolita Konstantina Mesopotamita boravio u manastiru Filokalu. Dubrovnika i Bara. Taj akt je ustanovljavao pravo srpskih arhijereja da sami biraju i hirotonišu svog arhiepiskopa. kao i mitropolije u Draču. Za vreme boravka u Solunu 1220. moravičke. Na jugozapadu primate su imale katoličke arhiepiskopije Splita. Na povratku u Srbiju. Iz Hilandara je Sava poveo u Srbiju monahe. dostojne episkopskog čina. Sava se zadržao najpre u Hilandaru. i 874. Stara paganska verovanja i kultovi održavali su se i dalje. koje je namenio budućim novim srpskim episkopijama. Sedište arhiepiskopije sa sopstvenom dijecezom je smešteno u Žiči. Katolička crkva je zadržala svoj položaj. bez ikakvog učešća carigradske crkve i vizantijskog cara. dabarske. prizrenski i lipljanski. Srpska crkva nije vršila pritisak na latinsku crkvu u primorskim krajevima. Crkvena organizacija. prikupljajući sve što mu je bilo potrebno za organizovanje samostalne crkve. srpski narod nije bio obuhvaćen jedinstvenom crkvenom organizacijom. Tek Savinim delovanjem hristijanizacija zahvata sve slojeve srpskog društva. Najstarija srpska episkopija podignuta je u Rasu 1020. raške. Ostali deo zemlje bio je pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije i njenih episkopija u Nišu. hvostanske. Rasu i Lipljanu. a pogotovo o njegopvom političkom osamostaljivanju. Granioca između istočne i zapadne crkve prolazila je sve do XII veka preko srpskih zemalja. Sedište humske episkopije bilo je u Stonu. Hrišćanstvo je prihvatila samo vladajuća klasa. Sava je tu hirotonisao osmoricu svojih sledbenika za episkope novih i starih dijeceza: humske. na Cveti 1219. zetske. Iako pokrešten u IX veku za vreme cara Vasilija I Makedonca (867 – 886). Na njoj će se graditi nova srpska arhiepiskopija koja je imala da obuhvati sve zemlje koje su se nalazile u sastavu srpske države. Sva trojica grčkih episkopa – raški. njihova zamena hrišćanskim kultom tekla je suviše sporo.autokefalnosti srpske crkve. Sava je morao da suzbije njihove uticaje pa je pristupio osnivanju novih srpskih episkopija.

kako je to bilo pre sticanja nezavisnosti 1219. Putovanje je trebalo da zadovolji ne 50 . Posle smrti kralja Stefana Prvovenčanog 1227. Dimitrije Homatijan ponovo ističe nekanoničnost uzdizanja srpske crkve u rang autokefalne arhiepiskopije i Savine hirotonije za arhiepiskopa. Sava je u Žiči krunisao njegovog najstarijeg sina Radoslava. Sava napušta Srbiju i polazi na dugo putovanje po Istoku. Sukob sa Ohridskom arhiepiskopijom. Homatijanovi prosteti nisu imali nikakvog odjeka: Sava se nije branio niti je odustao od svoje politike odlučnog potiskivanja ohridske grčke sfere iz srpske države. Homatijan je odgovorio oštrim protestom. Oslobađanje srpskog sveštenstva na tom području bio je jedan od glavnih uslova za društveno. Obraćanje srpskog kralja Dimitriju Homatijanu predstavljalo je opasan presedan u crkvenoj politici srpske države jer je Radoslav time zaobišao poglavara samostalne srpske crkve. Stav Ohrida je pri tom bio potpuno ignorisan. Slovenska tradicija. Njegova majka Jevdokija (ćerka Aleksija III Anđela) i njegova žena Ana (ćerka Teodora I Anđela) bile su Grkinje. a i negodovanje arhiepiskopa Save. milom ili silom. Na izbor za arhiepiskopa i proterivanje prizrenskog vladike. čiji je glavni eksponent bio grčki episkopat. koji je bio nadležan za rešavanje kanonskih pitanja. zatim u Nikeji kod cara Jovana III Vataca. na čijem čelu je stajao Dimitrije Homatijan (1216 – 1235). On je isticao pravo svoje crkve u čijoj se oblasti nalaze srpske zemlje (pre svega raška eparhija). Sava je kao autokefalni arhiepiskop priznat i primljen u starim istočnim patrijaršijama Jerusalima. Sukob sa Radoslavom. Posle 1224. Aleksandrije i Antiohije. Ovakvo stanje izazvalo je uznemirenje u srpskoj crkvi. Međutim. bila je ugrožena helenizacijom. Takav korak je mogao dovesti do promena statusa srpske arhiepiskopije koja bi izgubila samostalnost i došla pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije. u pismu nikejskom patrijarhu Germanu II povodom njegovih prigovora zbog Homatijanovog krunisanja epirskog vladara Teodora Anđela za Cara u Solunu. Radoslav je bio pod jakim grčkim uticajem. sinovac se ubrzo okrenuo protiv Save. arhiepiskopa Savu. Nezadovoljan ovakvim postupkom. kraljevog strica.bili su odmah. upravo u tim. 1229 1230. Boravi u Palestini. Takva politika dovela je Savu u sukob sa Ohridskom arhiepiskopijom. jugoistočnim krajevima Srbije. ekonomsko i političko integrisanje ovih krajeva unutar srpske države. i na kraju se preko Soluna vraća u Srbiju. zamenjeni Srbima. Sačuvano je jedno Homatijanovo pismo u kome on odgovara na kraljeva pitanja. Pod uticajem svoje žene Radoslav se poziva na autoritet Ohrida u i njegovog arhiepiskopa Homatijana u nekim liturgičkim pitanjima.

Preko Nikeje je stigao u Trnovo u posetu caru Jovanu II Asenu. te je on umro u trnovu 14. U prvim godinama vladavine kralja Vladislava dolazi do promene u vrhu Srpske arhiepiskopije. Zdravlje ostarelog Nemanjića bilo je popustilo. tastu kralja Vladislava. Nomokanoni su zbornici crkvenog i građanskog prava. a zatim je preko primorskih oblasti krenuo na još jedno putovanje po Istoku (1235 – 1236). ovakvom kodifikacijom više no bilo čim drugim učinio Srbiju zemljom evropske i mediteranske civilizacije. Savine mošti svečano su prenete i sahranjene u kraljevskoj zadužbini. 51 . cilj svih isihastički orijentisanih monaha. za vreme boravka u Solunu. Na saboru u Žiči. hramova i drugih bogomolja. osnovni pravni kodeks srpske crkve. Snabdeveni tumačenjem pravnika. Sava je boravio u Palestini. Jerusalim. koji se već nalazio uz svoga učitelja. sveštenika i monaha. Sion). Sa ovom kodifikacijom vizantijskog prava Srbija već početkom XIII veka dobija kodeks čvrstog pravnog poretka i postaje pravna država. Sava je Nomokanona sastavio 1220. Pregovori nisu tekli bez teškoća. tako da je Vladislav tek posle dužeg boravka u Trnovu uspeo da ostvari željeni cilj.samo Savinu ličnu duhovnu potrebu. nomokanoni su u Vizantiji dobili svojstvo izvora prava a ne samo pravnog priručnika. egipatske pustinjake na Sinaju. a sahranjen je u trnovskoj crkvi Četrdeset mučenika. jer Sava posle dužeg upravljanja crkvom odlučuje da napusti položaj arhiepiskopa. gde su prikupljeni i po izvesnom sistemu izloženi carski zakoni i crkveni propisi. sa srazmerno više manastira. Sava je za sobom ostavio dobro organizovanu. zatim Antiohiju i Carigrad. Sava je obezbedio pravo da podigne srpske manastire u Palestini (Akra. a za naslednika je odredio učenika Arsenija. Sava je ostao neko vreme u Srbiji. službe i žitija (svetog Simeona). Njegovo najznačajnije delo je Nomokanon ili Krmčija knjiga. konsolidovanu crkvu s dovoljnim brojem episkopa. da se pokloni svetim mestima. januara 1236. Savino delo. Kralj Vladislav je 1237. gde je prijateljski dočekan. Sava se zahvalio na polojažju arhiepiskopa. nego i potrebu crkve: uspostavljanjem ličnih odnosa sa jerusalimskim patrijarhom ojačan je autoritet srpske crkve. Sava se bavio i književnoiću. Novi arhiepiskop. Sastavljao je tipike (manastirske ustave). snabdevenu svim potrebnim zakonima i knjigama. “po božanskom pravu” i vrhovni zakon države. manastiru Mileševi. tako. po povratku iz Nikeje. lično krenuo u Trnovo da bi se s tastom Jovanom II Asenom dogovorio oko prenosa Savinih moštiju u zemlju. posetio Jerusalim i Aleksandriji. a u isto vreme. Sava je.

Po Uroševom preuzimanju prestola nezavisnost Srbije bila je manje ugrožena nego u prethodnim decenijama. To su bili razlozi koji su nagnali vlastelu da se pobuni protiv kralja Vladislava. Njegovi potomci nisu igrali značajniju ulogu u političkom životu. sin Stefana Pervovenčanog i Ane. Odnosi sa Nikejom. U svakom slučaju. Jovan. na srpskom prestolu bio je Uroš I. gde se ugarski kralj bio sklonio. Bugarska je pod njegovim naslednikom Kalimanom (1241 – 1246) nastradala od Mongola i bila prinuđena da plaća danak. živela je kao izgnanica u dubrovniku. takođe. Deo Mongola. Svača i Drivasta. dospeo je 1241. Početkom 1242. a na presto doveden mlađi brat Uroš I. U prvim godinama Uroševe vladavine došlo je do značajnih promena snaga među grčkim državama. u Dalmaciju. Zatim su pošli prema jugu napali Dubrovnik i opustošili okolinu Kotora. sredinom 1243. Možda je tome doprineo i pohod Mongola. Napali su Trogir. Bugarska je. do 1276. žena bivšeg kralja Vladislava. Split i Zadar. Uroš I je vladao od 1243. Tatari su se preko Srbije. Vizantijsko carstvo je još bilo u izgnanstvu.Uroš I Dolazak na vlast. koju su opustošili. vratili u oblasti oko Crnog mora. Njegov tast trnovski car Jovan II Asen umro je u junu 1241. sin oslepljenog bivšeg solunskog i 52 . Njegova snaha. Nijedan savremeni izvor ne govori o prevratu kojim je s vlasti zbačen kralj Vladislav. Ugarska je bila u ruševinama posle mongolskog pohoda. Vladislav se docnije izmirio sa bratom i živeo više od dve decenije u Srbiji. bila oslabljena. progoneći Belu IV. unukom mletačkog dužda Enrika Dandola. Kralj Vladislav je tada izgubio svoj najvažniji oslonac. Dubrovački knez se zakleo da kraljica Vladislavljeva neće delovati protiv kralja Uroša I.

Kada je 1244. 53 . Republika se zakljinjala da neće kovati planove protiv srpskih vladara. umro despot jovan Anđeo. Solunom je zavladao krajem 1246. nikejski car se spremao da ukloni despota Dimitrija. Ovčim poljem. na srpskoj teritoriji.. Drijevo na Neretvii manastir cvetog Srđa na Bojani. Skopljem i Velbuždom sa okolinom. koje se pomutilo tek kasnije. Ugovori u vidu zakletve sadržali su izjave o prijateljstvu i lojalnosti. Prodaja soli je bila ograničena na nekoliko trgova: Dubrovnik. Epirski uticaj na Srbiju širio se još samo iz Drača. koji je pripao despotu Mihailu Anđelu. Po dolasku na vlast Uroš I i Dubrovačka republika izmenjali su ugovore u kojima su se zakleli na međusobno prijateljstvo.000 perpera i plaćan je svake godine o prazniku svetog Dimitrija 26. Dubrovnik se obavezao da će u gradu držati Uroševog carinika čiji je zadatakbio da ubira za srpskog vladara deo prihoda od prodaje soli. Velika promena snaga nije ugrozila Srbiju jer je UrošI s Nikejcima bio u prijateljstvu. Jovanovog naslednika u Solunu. odrekao se 1242. tj. I zaista. Dubrovčani su plaćali dva danka srpskom kralju. Odnosi sa Dubrovnikom. koji su u to vreme dolazili iz Venecije. Epircima je na taj način bio presečen put ka osvajanju Carigrada i obnovi Vizantije. Zagospodario je Prosekom. Car Jovan III Vatac iskoristio je smrt bugarskog cara Kalimana sredinom 1246. oktobra. i zapoeso bugarske pogranične tvrđave. o njegovim ratnim akcijama sačuvani izvori veoma retko govore. Prilepom. Kotor. Drugi je bio svetodmitarski danak koji je u vreme kralja Uroša I iznosio 2. Srpski kraljevi su se obavezivali da neće napadati Dubrovnik i da će obezbediti slbodnu trgovinu dubrovačkim trgovcima. Granica je verovatno išla duž Šar-planine i Skopske Crne gore. Nikejsko carstvo je postalo velika balkanska sila i neposredan sused Uroševe srpske kraljevine. Svoje mesto među privilegovanim trgovima Dubrovnik je morao otplaćivati na taj način što je kralju prepuštao deo prihoda ostvaren od prodaje soli njegovim podanicima. za vreme cara Teodora II Laskarisa (1254 – 1258). Arhiepiskop Danilo II hvali Uroša I kao miroljubivog vladaoca koga su susedi držali u ljubavi i poštovanju. carskih znakova i zakleo na vernost nikejskom caru Jovanu III Vatacu. Od vremena Stefana Prvovenčanog uobičajilo se da se ugovori obnavljaju prilikom svake promene na srpskom prestolu i promene dubrovačkih knezova. Prvi se zvao mogoriš i naplaćivan je od onih koji su imali vinograde van granica Republike. Veleso.epirskog cara Teodora I Anđela (1204 – 1222).

Ta stara borba rasplamsala se poslednji put za vreme kralja Uroša I. Kotora. i novoj orijentaciji. Druga je mogućnost da ih je kralj Uroš I pozvao i naselio obećavči privilegije i mogućnosti za slobodno delovanje. Napredak koji su doneli Sasi sastojao se u novoj tehnici koja je omogućavala veću proizvodnju. Ulcinja i Skadra. Jedna je bila Salona. a druga je bila dukljanska. Venecije. Odnose Bara i Dubrovnika opterećivalo je staro suparništvo njihovih arhiepiskopija. Trgovci iz Kotora imali su prednost u odnosu na Dubrovčane jer su bili podanici srpskih kraljeva. One su se borile za jurisdikciju nad većim delom katolika u srpskoj državi.Od Uroševog vremena trgovci iz Primorja počeli su u većem broju odlaziti u Srbiju. bakra i olova. Bara. koju su započeli nemački rudari. Počinju se proizvoditi viškovi za tržište. Sasi su bili u Srbiji pre 1254. već samo episkopije. Sukob Bara i Dubrovnika. Nije poznato odakle su Sasi došli u i pod kakvim okolnostima su se doselili u Srbiju. Jezgro im je bilo u Brskovu na Tari. oko današnjeg Mojkovca. koju je nasledila barska arhiepiskopija. Postoje dve mogućnosti. srebra. Mogućnost da se u Srbiji nabavi srebro i zatim odnese u druge krajeve gde je imalo veću cenu privlačila je trgovce iz mnogih primorskih gradova: Dubrovnika. Bar je isticao da je Dubrovnik potčinjen Splitu i da crkvena vlast dubrovačkog episkopa prestaje već na grebenima planina koje okružuju Dubrovnik. Jedna je da su se u vreme tatarske najezde 1241/42. kada se prvi put pominju u jednoj Uroševoj povelji. Tako su odnosi sa lokalnim stanovništvom postali složeniji. Njima su garantovana prava slobodne trgovine. koju je nasledio Split. U to vreme je i ugarski kralj Bela IV dovodio u svoju opustošenu zemlju zanatlije i rudare iz nemačkih zemalja. Jačanje privrede. izazivajući dalekosežne zaplete u odnosima između Dubrovnika i srpskog kralja. Budve. Sasi. Rogozna. sklonili iz erdelja. traženju plemenitih i obojenih metala. Taj stav su temeljili na činjenici da su u davna vremena postojale dve arhiepiskopije na Jadranu. Rudarski proizvodi iz Srbije bili su naročito traženi na mediteranskom tržištu. Podsticaj jačem strujanju trgoviinskog prometa između Srbije i gradova u Primorju dala je rudarska proizvodnja. Dubrovnik je smatrao da Bar nema pravo da bude sedište arhiepiskopije. Ne može se utvrditi da li su se Sasi iz Brskova selili u druga rudarska mesta ili su drugi kolonisti koji su pristizali u talasima kasnije otvarali nove rudanike (Trepča. koja bi bila potčinjena Dubrovniku. Novo Brdo). 54 .

Početkom 1252. Dubrovčanima se ukazala prilika da 1253. jer su Dubrovčani zbog velikih troškova povukli svoje zastupnike kod pape. Međutim. Dubrovačku žestinu i upornost snažila je okolnost što je papa Inoćentije IV izuzeo 1247. da daruje velika imanja Bosanskoj biskupiji.Ulcinjski episkop 1242. Stanovništvo se otkupilo dankom i sklopljen je mir. Dubrovčani su u maju 1254. je priznao vrhovnu vlast dubrovačkog arhieiskopa. spor nije jenjavao. kada je neko vreme barska arhiepiskopska tolica bila upražnjena. Papa je doneo takvu odluku zbog pasivnosti dubrovačkog arhiepiskopa u borbi protiv jeretika u Bosni. Bosanska episkopija je organizovana 1239. Uroš je jula 1252. Sukob sa Dubrovnikom i Bugarskom. Iako je ban Matej Ninoslav (1232 – 1250) bio prisiljen 1244. da bi dva meseca posle toga on doneo presudu. ali to nije popravilo stanje u Bosni. kaločki arhiepiskop je 1246 opet pokrenuo krstaški rat protiv Bosne. Progone jeretika su od 1221. opustošio okolinu Dubrovnika i opsadnim spravama napao grad. ako ih osvoji. u slučaju da zavlada srpskom kraljevinom. i to uz pristanak gradskih vlasti i kralja Đorđa. potčiniti dubrovačkoj crkvi. u Dobrovniku sklopili ugovor o savezu. potomka Nemanjinog brata Miroslava. Car je preuzeo na sebe niz obaveza u pogledu poštovanja običaja koji su vladali u odnosima između Dubrovnika i srbije. Bosnu iz vlasti dubrovačkog arhiepiskopa i potčinio je arhiepiskopiji Kaloče u ugarskoj. sklope savez protiv Uroša. on je odlučio da se u roku od šest meseci saslušaju svedočanstva obeju strana. Ovakva situacije je odgovarala Baru. vršili ugarski feudalci na podsticaj kaločkog arhiepiskopa i uz podršku ugarskog kralja. koji je gospodario gradom Ulcinjom. Taj isti cilj imao je i bugarski car Mihailo Asen (1246 – 1257). Njegovi poslanici su 15. jula 1253. 55 . s dalekosežnim ciljem da isteraju njega i sav njegov rod iz kraljevstva. Potvrdio je proširene granice dubrovačke teritorije i obećao da će primorske gradove. Obe strane su iznosile već dobro poznate argumente. Kriza se zaoštrila 1247. sina Vukanovog. Kralj Uroš I bio je na strani Bara. Spor između Bara i Dubrovnika završio se bez formalnog rešenja 1255. Dubrovački arhieiskop zahtevao je od pape da se prilikom izbora novog barskog arhiepiskopa poštuju prava dubrovačke crkve. pošto su u Peruđi pred papom izneti glavni argumenti. Ambicijama Dubrovnika nanet je težak udarac kada je Inoćentije IV usred spora naimenovao za barskog arhiepiskopa poznatog franjevačkog misionara Jovana de Plano Karpinija. u savez uvukli humskog župana Radoslava.

od Vardara do Albanije. Urošev manevarski prostor ograničavali su Ugri. 56 . Srbi su naneli težak poraz gradskoj posadi. Kada se povukao Akropolit je ponovo bio opsađen. koji je bio u sukobu sa carem Teodorom II Laskarisom. došao Konstantin Tih Asen. Opasnost od Bugarske smanjila se posle zbacivanja i ubistva cara Mihaila Asena. umro je nikejski car Jovan III Vatac. Kralja Uroša I ubrajali su u prijatelje Nikejskog carstva. O Uroševoj vlasti nad skopskom oblašću govore samo izvori iz vremena njegovog sina Milutina. akcije bugarskog cara nisu uzdrmale Urošev presto. Georgije Arkopolit. načao se u teškom položaju.000 ljudi. pridobio je srpskog kralja da sklope tajni ugovor kojim je Urošu bilo obećano izvesno teritorijalno proširenje. Na nikejski presto došao je Jovanov sin Teodor II Laskaris. koji se probio do Prilepa. osnovao mačvansku banovinu koja je pritiskala srpsku državu. Za bana je postavio ruskog kneza Rostislava Mihailoviča. Ubrzo potom Uroš I je prekinuo saveznitšvo sa Nikejom. Međuitm. gde se župan Radoslav uključio u savez protiv kralja Uroša I. On je jedini svedok ovih sukoba. U jesen 1254.Bugari su. U Albaniji je feudalana gospoda prešla na stranu Mihaila Anđela. opsađen u Prilepu. Zauzeo je Skoplje i predeo severne Makedonije. Borbe su se zatim prenele u Makedoniju. carski namesnik u evropski provincijama. zet Bele IV a tast Mihaila Asena. Borbe protiv nikejaca počele su u proleće 1257. koji je uspeo da obnovi premoć Nikeje. Dubrovčani obnovili mir sa srpskim kraljem na osnovu ranijih ugovora i pravnih običaja. On je bio oslobođen intervencijom Mihaila Paleologa. Na presto je 1257. On je isticao svoje srodstvo sa srpskom dinastijom i ubrajao je Nemanju i Savu među svoje pretke. Razlaz sa Nikejom. dotada pod vlašću Nikeje. Banovine su predavane na upravu članovima vladalačke porodice. te su već u avgustu 1254. Njegov nestanak iskoristio je bugarski car Mihailo Asen. Raspolgalae su vojnim snagama i posadama u tvrđavama i imale su zadatak da brane teritoriju ugarske države i u pogodnom trenutku budu polazna tačka u njenoj ekspanziji. ali nedovoljno pouzdane. On je početkom 1255. preduzeli pohod na Srbiju i prilično duboko prodrli na njenu teritoriju. gde je kralj Uroš I učestvovao sa 1. Bela IV je oko 1254. Epirskidespot Mihailo II Anđeo. potčinio prostrane oblasti. Posrednik u tim pregovorima je bio Rostislav Mihailovič. mačvanski ban. Preko Kičeva je stigao pod Prilep. On je preduzeo naporne i dugotrajne pohode kojima je povratio izgubljene teritorije i prisilio bugarskog cara na mir 1256. po svoj prilici. Drugi pravac ugarskog pritiska išao je preko Huma. Zarobljen je veći deo vojnika.

srednjoj Grčkoj i na Peloponezu. prisilio latinskog cara na bekstvo i time prekinuo vlast Latina uspostavljenu 1204. najmoćniji zapadni feudalac na grčkom tlu i takođe zet epirskog vladara. Država je podeljena i mladi Stefan je dobio na upravu istočne oblasti. mlađeg sina Bele IV. Do sukoba je došlo u ravnici Pelagonije u predelu oko Bitolja. Posle dužeg manevrisanja. učestvovali u ratu koji su Ugri vodili protiv češkog kralja Pšemisla II Otakara. O Uroševom držanju prema tim sukobima nema nikakvih vesti. Tom prilikom Uroš je izgubio nešto pre toga stečene teritorije u Makedoniji. a zatim i krunisan za savladara. Tesaliji. Viljem Vilarduen. Kralj Uroš I je bio na strani Mihaila Anđela i njegovih zetova. Od 1262. potisnuo carevog naslednika i do kraja 1258. Tada je provti Paleologa organizovana koalicija u koju su ušli: epirski despot Mihailo Anđeo. juna 1259. jedan mikejski odred osvojio je Carigrad. Urošev sin Dragutin bio je oženje Katalinom. priklještena između obnovljene Vizantije i Ugarske. Obnova Vizantijskog carstva bila je nepotpuna. Mihailo i njegovi naslednici su trebali još da povrate teritorije u Epiru. ćerkom njegovog starijeg sina Stefana. južnoitalijanski kralj Manfred Hoenštaufovac. učestvovao u svadbenim svečanostima Bele. odstranio je regente. Srpbi su 1260. Bio je to važan korak na putu ka obnovi Vizantijskog carstva. Naslednik je bio maloletan. Mihailo VIII Paleolog (1259 – 1282) je uputio svoga brata Jovana s jakom vojskom na zapad da nastavi operacije koje je on vodio još za života cara Teodora. unukom Bele IV. Događaji su u Nikeji krenuli nepredviđenim tokom. Srpska i ugarska dinastija bile su rodbinski povezane. Srbija se našla u istoj situaciji kao i u XII veku. Pobeda u Pelagoniji je obezbedila nikejsku prevlast. Verovatno pod uticajem Ugara koji su tih godina tesno sarađivali sa Paleolozima.U avgustu 1258. U julu 1261. Srpski kralj je 12164. bio proglašen za cara. Jovan je uspeo da obnovi vlast Nikejskog carstva sve do Ohrida i Devola. Srpski odred je pružio pomoć ugarskom kralju Beli IV u neuspešnom ratu protiv češkog kralja Pšemisla II Otakara. Posle je Uroš I promenio stranu i vratio se u Nikejski tabor. Restauracija Vizantije. pobeda je pripala Mihailu VIII Paleologu. počinju sukobi oca i sina Bele IV i Stefana V. oslanjajući se na plemstvo ozlojeđeno politikom prethodnog cara. 57 . Takođe Zapad nije odustajao od obnove latinske vlasti u Carigradu. vladar Drača i Mihailov zet. umro je u mladim godinama car Teodor II Laskaris. Vojskovođa Mihailo Paleolog. Odnosi sa Ugarskom.

To je dovelo do zbližavanja sa Paleolozima. potčinio nekadašnje Manfredove teritorije i obrazovao Albansko kraljevstvo. Beli IV. Uroš je zauzeo deo banovine. car je podsećao papu da su srpska i 58 . Uroš I se odmetnuo od Bele IV i napao Mačvansku banovinu. Međutim. Susret toga poslanstva sa kraljem Urošem I se neprijatno završio. kraljev unuk. koja je živela u Srbiji. Anselm Šor. Izvesnu ulogu u tom približavanju imala je i kraljica Jelena. koju je Karlo nazivao svojom predragom rođakom. u kojoj je bio i carigradski patrijarh stigla u Ber. po ugarskom obrascu. Oni su tvrdili da vizantijska princeza. Trebalo je da se careva ćerka Ana uda za Uroševog mlađeg sina Milutina. i Srbija je smatrana za potencijalni plen. postao kralj ceče ugarske države. kada je Katalinin otac Stefan V. Odatle su upućeni poslanici u Srbiju da se uvere u uslovima života i redu vladanja. U Srbiji nisu naišli na red na kakav su navikli pa su smatrali da ta zemlja nema nikakvog reda i udobnosti. Nezadovoljan ovakvim razvojem događaja kralj Uroš I je prišao Karlu Anžujskom. pošto je 1272. neće biti kraljica već robinja. Tek posle ovog poraza i obnavljanja vazalnih obaveza prema Ugarskoj je došlo do sklapanja ranije spomenutog braka između Dragutina i Kataline. Na unionističkom saboru u Lionu. Mihailo je na to odgovorio potvrdom primata Ohridske arhiepiskopije i time doveo u pitanje autokefalnost srpske i bugarske crkve. Savez sa Karlom Anžujskim. ili početkom 1268. ogorčenom protivniku Cara Mihaila VIII. Kada je 1267. kako u prljavoj odeći prede vunu. kojom je tada upravljao Bela Rostislavljević. posle smrti Bele IV. poslanici su saznali da Milutin neće postati naslednik prestola umesto tobože smrtno bolesnog brata pa su doneli odluku da se odustane od daljeg puta i sklapanja ugovorenog braka. postavljen za mladog kralja i određen za naslednika. pa je kralj Bela IV poslao unuku vojnu pomoć i u proleće 1268. 1274. rođena u purpuru. uperen protiv Mihaila VIII.Krajem 1267. Pregovori su ipak nastavljeni. Približavanje Vizantiji. Ali nije dobio poseban deo države na upravu. Sin Jelenine sestre Marije. bio je jedan od kapetana novostvorene anžujske države u Albaniji.. Urošu je smetala vizantijska pompa i raskoš. Karlo je tražio saveznike na Balkanu. Njegove zastave su odnete u Budim. sklopljen ugovor i Viterbu između Karla Anžujskog i proteranog latinskog cara Balduina. došlo je do bitke u kojoj je kralj bio pobeđen i zarobljen. Možda je brak sklopljen tek 1270. Dragutin je kao zet Stefana V. To je dovelo do sukoba Dragutina i Uroša. Vizantijski poslanici su bili iznenađeni kada su ugledali ugarsku princezu. Dragutinovu ženu. Princeza je sa pratnjom.

Zbog toga je iz titule izostavio Zahumlje. Ona je 1267/68. Stanje u srpskoj crkvi. U to vreme su se javljali nagoveštaji unutrašnjeg razdora. u mutnim vremenima kada su Latini vladali Carigradom. iguman studenički i učenik Save II. On je bio toliko privržen kralju Urošu I da se posle njegovog pada i sam povukao sa trona i živeo uz svrgnutog kralja da kraja njegovog života. Jednom prilikom kralj je zarobio neke Dubrovčane i dao ih oslepiti. Lično je predvodio vojsku koja je 1275. drugi na čelu crkve. U poslednjem periodu Uroševe vlade svetodmitarski danak je povećan na 2. Travuniju i Duklju. zbog teške bolesti prestao da vrši dužnost. posle njega za arhiepiskopa je postavljen Svetogorac Joanikije I. na arhiepiskopskom tronu bio je Savin učenik Arsenije I. Tek na intervenciju duždevog poslanstva sklpoljen je mir. Od njegovog vremena nema više knežea iz Miroslavljeve loze u Humu. Uroš I je u Hilandaru podigao pirg Preobraženja sa isposničkom Ćelijom i obdario manastir. Kraljica Jelena je bila naklonjena Dubrovniku. obećala da će štititi trgovce i nadoknaditi im nanetu štetu. Uroš I je nastojao da uguši sve težnje ka samostalnosti pojedinih krajeva u srpskoj državi. Dubrovnik se žilavo branio.bugarska crkva nastale bez saglasnosti papske stolice. opsedala grad. i bio zapamćen kao kralj. Dubrovčani su tvrdili da Uroš I ima nameruda osvoji njihov grad. Mihailo VIII je nastojao da uniju iskoristi za poništavanje samostalnosti srpske i bugarske crkve. Po cenu veliki materijalnih žrtava utvrđivali svoje zidine 1265/66. ali je Uroš I ostao pri svom ranijem stavu i nije dozvoljavao da se obrazuje posebna oblast mladog kralja. Dragutin je u više mahova tražio od oca oblast na upravu. To je omogućavalo kralju da ima neposredan nadzor i uticaj nad crkvom. Arsenije I je 1263. koji se ranije zamonašio i postao humski episkop. Dok su se na kraljevskom prestolu smenila tri sina Stefana Prvovenčanog. pa je Uroš I uticao da se na arhiepiskopski presto dovede njegov brat Sava. Đorđe je nosio kraljevsku titulu još 1248. Dva brata su se opet našla jedan na čelu države. Sve to nije Uroša I odvratilo od namere da osvoji Dubrovnik. Unutrašnje trzavice. Savu II (1263 – 1271) je nasledio Danilo I (1271 – 1272). a zatim u jednom manstirau u Primorju. Takođe je iz pjedinih oblasti odstranio sporedne ogranke dinastije. Uroš I je podigao manastir Sopoćane oko 1265. Kult Simeona i Save se dalje učvršćivao. Novi sukob sa Dubrovnikom. Domentijan je na zahtev kralja Uroša I sastavio njihova žitija. To je doprinelo kontinuitetu u razvoju crkve. Njegov brat Stefan je podigao manastir Moraču 1252.000 perpera. 59 . Iz Zete ipčezavaju potomci Vukanovi. Po Danilu Banjskom. Njihov treći brat imao je titulu župana pre no što se zakaluđerio.

Uroš I se povukao u Hum. pa je Dragutin digao ruku na oca. Dragutinovo povlačenje s prestola. Za Dragutina je bilo naročito važno držanje kraljice majke Jelene. po rečima savremenika. 60 . Dragutin je početkom 1282. To je bio neposredan povod abdikacije kralja Dragutina. Tada se ponovo zaoštrio sukob sa Dragutinom. Sin Uroša I i Jelene Anžujske vladao je Srbijom od 1282. Dragutin je još jednom ponizno zamolio oca.Smena na prestolu. nesrećno pao s konja pod Jelečom. Sin Uroša I i Jelene Anžujske. tu se zamonašio i umro najverovatnije maja 1277. Dragutin je dobio kao pomoć ugarsku i kumansku vojsku. Usledio je protiv udar Vizantinaca koji su stigli sve do Lipljana. Na presto je došao vladar koji je bio uporan i ambiciozan predstavnik one sve moćnije struje ratoborne srpske vlastele što će idućih nekoliko decenija razviti veliku ekspanziju ka jugu i jugoistoku. Rat sa Dubrovnikom je poslednja poznata akcija Uroša I. S Milutinovim dolaskom na presto počinje epoha značajnih osvajanja vizantijskih teritorija. do 1321. Po Danilu II. koji je tražio deo zemlje na upravu. Pred krak Dragutinove vladavine prebeg Kotanica. dosta komplikovan. Dragutinovo doba ne beleži nikakve uspehe niti značajnije poteze preme Vizantiji. uspeo je da prodre do Sera. Možda su to bili razlozi one velike uzbune koja je. Odstupajući formalno zbog bolesti kralj Dragutin je predao vlast Milutinu. Milutinov dolazak na presto. a Dragutin je njoj ustupio deo države. On je na saboru u Deževu odstupio s vlasti u korist svog mlađeg brata Milutina. bivši vizantijski dostojanstvenik. Rat je vođen u “zemlji zvanoj Gackoj” i Dragutin je pobedio. Teško je reći koliko je u tom trenutku Dragutin bio izložen neposrednom pritisku vlastele i koliko je bilo Milutinovo učešće u pripremi tog događaja. Dragutin je stupio na presto posle očevog povlačenja 1276. podredio mu se i pristao da zvanično više ne nosi titulu kralja. Dragutin i Milutin Dragutinov dolazak na presto. kojim je ona upravljala više od tri decenije. što je pojačalo ratoborno rasopoloženje vladajućih krugova prema Vizantiji. Ona mu je oprostila i dala svoj blagoslov. To je umanjilo Dragutinovu popularnost u očima vlastele. verovatno. Za vreme Uroševe vladavine porasle su materijalne mogućnosti zemlje. ali se Uroš razgnevio na njega. U pitanju je poslednja godina Dragutinovog kraljevanja 1281/1282. Prelom noge bio je. zahvatila Srbiju krajem Dragutinove vlade.

Arilje i Uskoplje. Zletovo i Pijanec. a opasnost po Srbiju otklonjena. Opljačkane su strumska i serska oblast i dosegnute granice Svete Gore i obala Egejskog mora kod Hristopolja (početak 1284). verovatno Vladislav. Srbi su shvatili da je ekspanzija na račun Vizantije osnovni spolnopolitički zadatak i zaloga jačanja zemlje. Novi vladar Andronik II Paleolog (1282 – 1328) uputio je u rano proleće 1283. situacija se okrenula u korist Srba. ali je još u jeku tih priprema umro. u jednom tračkom selu. Ali kada se jedan odred Tatara utopio u nabujalom Drimu. Po Božiću. Sporazum između braće je sadržavao i klauzulu prema kojoj je Dragutinu ustupljena posebna oblast u koju su ulazili: Rudnik. s ciljem da se uništi Vizantija. ostvaren je joša za Dragutinovo vladavine. ali tek sa Milutinom Srbija pristupa ispunjavanju savezničkih obaveza. Prodrli su na vizantijsku teitoriju u poznu jesen 1283. decembra 1282. Milutin i Dragutin se posle višemesečnog pustošenja povlače sa velikim plenom na sever. onesposobilo stožer cele koalicije – Karla Anžujskog – srpske trupe su krenule u pohod protiv Vizantije i uspele da konačno zauzmu Skoplje. Božićni praznici su ih zatekli u Makedoniji. koje su Srbi tokom XIII veka više puta osvajali i gubili. bila je za izvesno vreme zaustavljena. jula 1281. Mada je Sicilijansko večernje 31. Njegova velika vojska. koju su činili i najamnički odredi Latina. Ovče polje. Milutin je vrlo brzo opravdao očekivanja onih krugova koji su se zalagali za ofanzivnu politiku prema Vizantiji. Usledila je reakcija Carigrada. nego na rat u koji bi bile uložene sve rapoložive vizantijske snage. Obezbedio je pomoć Dragutina. s pljačkom kao glavnim ciljem. Turaka i Tatara. Još u toku iste godine Milutinovi odredi zaposeli 61 . U Makedoniji su zauzeti Gornji i Donji Polog. koji je stigao sa svim raspoloživim snagama. Značajan deo sporazuma činilo je pitanje teritorija koje su Dragutinu ostavljene na uživanje i upravu. Težište Dragutinove teritorije nalazilo su u severnim oblastima jer je on porodičnim vezama i političkim ambicijama od mladosti bio upućen na ugarski dvor. Nije sigurno da se novi kralj obavezao na sprovođene ovakve dinastičke politike. Car Mihailo VIII Paleolog započeo je intenzivne pripreme za pohod protiv Srbije. Kada se neprijatelj počeo povlačiti Milutin je prešao u napad. Vizantijski odredi su doprli do Lipljana i Prizrena. 11. vojsku na Srbiju. Odnos prema Vizantiji.Kralj Milutin je trebalo doživotno da ostane na prestolu koji bi potom nasledio jedan od Dragutinovih sinova. Prilazak Srbije koaliciji zapadnih sila obrazovanoj u Orvijetu 3. marta 1282. Kao cilj je imao dubok prodor na vizantijsku teritoriju. Vojna je više ličila na kaznenu ekspediciju. kod Trebinja. operacije su nastavljene.

To mu je značajno ojačalo položaj. U drugoj polovini 1284. Uz podršku Tatara i Kumana strahovtio su opustošili Dragutinove oblasti. Bivši kralj je svojom teritorijom upravljao samostalno. polunezavisnog velikaša i vazala kana Nogaja. kao zet ugarske vladajuće kuće. Invazija je najviše potresla Bugarsko carstvo. na Savi. pa je bivši kralj morao da traži pomoć brata Milutina. pod kanom Nogajem prodrli su u Bugarsku. Oko 1285. Sukob sa Drmanom i Kudelinom. Negovao je dobre odnose sa papom. zalećali su se duboko u Ugarsku i Dragutinovu zemlju. ali je pritisak na Vizantiju počeo da slabi. Proširivši svoje oblasti Dragutin se sučelio s dvojicom polusamostalnih gospodara. Dragutin je pod nejasnim okolnostima dobio Mačvanskobosansku banovinu koju je do tada držala njegova tašta kraljica Jelisaveta. došlo je do naglog proširenja Dragutinove oblasti. omogućenog upravo njenim položajem. U sastav banovine ulazile su: današnja Mačva. Drman i Kudelim su uzvratili žestokom reakcijom. Usledila je reakcija vidinskog kneza Šišmana. Kičevo i Debar. Ubrzo posle zajedničkog pohoda protiv Vizantije. Dragutin se zato ponekad i navodi kao sremski kralj. mada samo privremeno. Njihov pohod bio je krunisan potpunim uspehom. braćom Drmanom i Kudelinom. Tatari iz kanata na Crnom moru počeli su da se mešaju u prilike podunavskih zemalja. Ono se raspalo na više oblasti. nameravajući da pokrsti bogumile uz pomoć franjevaca. Sukob sa Šišmanom.su Poreč. On je preduzeo osvetničku 62 . Ove oblasti u Ugarskoj nazivane su onostranim Sremom. koji su kao tatarski vazali zajednički upravljali Braničevom. i mešao su u ugarsku politiku podržavajuči Anžujce protiv poslednjeg izdanka stare kuće Arpadovića. Granicu je neko vreme uznemiravao vizantijski prebeg Kotanica. krajevi uz južnu obalu Save. a upravljači jedne od tih oblasti će predstavljati naročiti problem za Dragutina. Ugarsku i srpske zemlje. Sporazumeli su se na Moravi i zajedno upali u Braničevo. 1291. Dragutinova oblast. Dragutinovoj oblasti pripojeno je i Braničevo. Nedoveljne snage i težak teren učinili su da taj pohod ostane bez rezultata. Braničevska oblast je osvojena i pripojena Dragutinovim posedima. Bio je prvi srpski kralj koji je. Iz utvrđenja u Ždrelu. rezidirao u Beogradu. Na samoj ugarskoj granici podigao je svoju rezidenciju Debrc. na Mlavi. Srpsko-vizantijska granica sada je išla linijom Strumica – Prosek – Prilep – Ohrid – Kroja. Pošto je ojačao svoj položaj Dragutin je morao da se suoči s ozbiljnim iskušenjema. za razliku od današnjeg ovostranog srema. Beograd i severoistočna Bosna. kao pravi suveren nezavisno od brata Milutina. Dragutin je preduzeo pohod da bi uništio dvojicu pljačkaša.

postigla značajne uspehe u Albaniji. a njegov brat je zbog toga bio sve uznemireniji. Sklopljen je mir koji po Šišmana nije bio nepovoljan. Od 1284. Njegovi poslanici uverili sa kana da Bugarska neće više biti uznemiravana i doneli izjavu pokornosti. Srpski kralj ipak nije odustao. Duklju i Primorje. Posle 1297. ali su ga Vizantinci pretekli. Bivši kralj je postajao sve moćniji. nema značajnijih vojnih operacija Srbije uperenih protiv Vizantije. i regnum Rascie. Mačvom i Krajinom. Uporedo sa porastom Milutinove moći. poveo veliki kontranapad koji se. međutim. među braćom su zavladali zategnuti odnosi i svađe koji će se jedva deceniju kasnije pretvoriti u oružani sukob. Dragutinova oblast je od polusamostalne kneževine prerasla u posebnu državu. završio potpunim 63 . Anonim govori o dve države – regnum Srevie. sukobi među Tatarima i Nogajeva smrt otklonili su svaku opasnost. a nešto kasnije i sopstvenu čerku Anu dao za ženu Šišmanovom sinu Mihailu. već Raška. Milutin je imao istu ideju. Na čelo vojske postavljen je vešti i sposobni vojskovođa Mihailo Glavas. domogavši se Valone i Drača. Gubitak Drača naveo je Carigrad na odlučniju akciju. Nešto kasnije.ekspediciju na Srbiju. Kan Nogaj nije bio zadovoljan ovakvi rtazvojem događaja i počeo je pripremati veliki pohod na Srbiju. Vizantija je početkom 1296. a sam Šišman je morao da napusti Bugarsku i spasi se bekstvom preko Dunava. pod kraljem Dragutinom. pod kraljem Milutinom. Sukob sa Vizantijom. dok je Dragutin vlada Srbijom. do 1299. On je 1297. Bugarska vojska je doprla do Peći. Odnos Milutinove i Dragutinove oblasti. posle prebrođenih iskušenja s Bugarima. a u njihovom naletu nastradao je i manastir Žiča. Milutin je svoja najveća osvajanja postigao još na početku vladavine. Milutin je ćerku svoga visokog dostojanstvenika Dragoša udao za Šišmana. Glavni cilj nisu bile Dragutinove oblasti. Po svedočenju anonimnog zapadnog istoričara s početka XIV veka Milutinova država je obuhvatala Rašku. Nogaju je kao zalog poslat Milutinov najstariji sin Stefan. pložaj Vizantinaca u Makedoniji je postao izuzetno složen. Hum. Te borbe je usled oskudnosti izvora teško rekonsturisati. Na srpsko-vizantijskom ratištu u Makedoniji nastupilo je razdoblje pograničnog četovanja. Krajem XIII veka. pa se Drač već u junu 1296. rasla je i moć njegovog brata. navodeći ponekad kao njegovu državu Mačvu. a ponekad Srem. Bosnom. našao u njegovim rukama. Milutinov protivudar je bio tako efikasan da su srpski odredi zauzeli čak i Vidin. Milutin je buru otklonio veštim potezom. On obaveštava da je Dragutin imao i sopstvenu vojsku. Zbog toga je utihnula srpska inicijativa u ratu sa Vizantijom. Upad je izvršen s odobrenjem ili čak na podsticaj samog Nogaja. Arhiepiskop Danilo II naziva Dragutina dosledno kraljem.

Time bi bila obezbeđena sigutnost dotadašnjih osvajanja. Tu leži jedan od razlog što su mirovni pregovori dugo trajali i što su uz veliku muku i otezanje završeni tek posle pune dve godine (1297 – 1299). Teodor Metohit. i taoce. kao i da kraljica majka Jelena prisustvuje svadbi i učestvuje u polaganju zakletve kojom će dve strane utvrditi sklopljeni ugovor. Značajni otpori politici mirenja javljali su se i na vizantijskoj strani. To je izazvalo protivljenje vizantijsko sveštenstva. došao u Solun. ženidbom s vizantijskom princezom znatno bi porastao njegov politički ugled. potvrđeno Milutinovo pravo na presto. Potporu za izmirenje sa Vizantijom srpski kralj je imao uglavnom u redovim sveštenstva. Prvu prepreku postavila je sama izabranica za budući brak s Milutinom. među kojim je bio i Kotanica. Zbog toga je došlo do pogoršanja odnosa sa Dragutinom. Ohridski arhiepiskop Makarije obavio je 64 . a Vizantinci su bili nepoverljivi prema Milutinu. Kralj Milutin je. Zbog međunarodnog prestiža koji je vizantijski dvor još uživao.neuspehom i samo pogoršao položaj Vizantinaca u Makedoniji. Od njega se tražilo da preda svoju treću ženu i ugledne taoce. careva sestra Evdokija. bugarsku princezu. koji je još bio u braku sa trećom ženom. sa arhiepiskopom Jevstatijem II na čelu. te je Andronik II brzo pronašao zamenu za Evdokiju – sopstvenu kćer Simonidu. ali je vizantijski pregovarač. Milutin je zahtevao da se sastanu na ničijoj zemlji. Ženidba sa Simonidom. koja nije imala ni punih šest godina. Mir sa Vizantijom. Pet puta je odlazio u Srbiju (1298/99) dok najzad nije usaglašen sporazum u većini pitanja. takođe. a problem nasleđivanja gotovo sigurno rešen u njegovu korist. udovica trapezuntskog vladara Jovana II Komnina. Milutin je tada zasuo carigradski dvor ozbiljnim pretnjama. garantovanog ženidbenom vezom između srpskog i vizantijskog dvora. bio uporan. Uticaj kraljice majke je bio veliki. koje je iz kanonskih razloga moralo da anatemiše udaju male Simonide. jer je vizantijska crkva četvrti brak smatrala jednom od najtežih povreda hrišćanskog morala. Milutin je uporno pokušavao da izbegne te zahteve. a Milutin njima svoju dotadašnju ženu Anu. koji je još u Deževu postavio zahtev da njegov sin jednog dana nasledi srpski presto. Car Andronik II je pred Uskrs 1299. želeo sporazum s Vizantijom. Vizantinci su na Vardaru predali Simonidu i taoce. ali je naišao na veliku opoziciju među vlastelom. Ona je energično odbila da se uda za triput ženjenog srpskog kralja. Mihailo Glavas je posle neslavnog završetka svoje ekspedicije prvi izneo ideju o potrebi sklapanja mira. Progovori su tekli sporo i Vizantinci su hteli da od srpskog kralja dobiju što više garancija.

Njegova zemlja jednim delom se sastojala od teritorija koje su pripadale ugarskom kralju. Time nisu bili zadovoljni majka Jelena i brat Dragutin. Trajaće čitavu deceniju. Uskoro je došlo do sukoba između braće jer su Vizantinci nastojali da potomcima carskih princeza obezbede prvenstvo u nasleđivanju prestola. Rat Dragutina i Milutina. i cara Andronika II i vizantijskog sveštenstva na čelu sa patrijarhom Jovanom. Dragutinova žena Katalina bila je ćerka ugarskog kralja Stefana V. da bi se što više osamostalio. Ukazala mu se prilika da jednom sinu obezbedi presto u Ugarskoj. za verme vladavime poslednjeg Arpadovića Andrije III. Pretendenti na ugarski presto napuljski Anžujci. Kralj Andrija III je umro 1301. Dragutin je. Napuljski dvor je Karla Martela i Karla Roberta preporučivao kralju Dragutinu i kraljici Katalini. To se kosilo sa odredbama ugovora iz Deževa (1282).Dubrovčani su privremeno poseli Mljet. Njegove snage ipak nisu bile dovoljno jake za takav poduhvat. u to vreme Milutin je vodio rat sa Dubrovnikom. Dragutin je bio povezan sa Bosnom. Borbe Arpadovića i Anžujaca u Ugarskoj.venčanje Milutina i Simonide. Unutrašnje borbe početkom XIV veka. za razliku od oca Uroša I. i tesno pevezivanje s njom nisu odobravali svi uticajni ljudi u srpskoj državi. čiju je civilizaciju. oženio ga je svojom nećakom Konstancom Morozini. Kotor se odbranio od opsade. su se trudilim da obezbede Dragutinovu podršku. udala za bana Stjepana I Kotromanića. i borbe oko ugarskog prestola su se rasplamtele. takođe. Približavanje Vizantiji. zahvaljujući svojim rodbinskim vezama sa Arpadovićima. Kralj Andrija III darovao je 1292. Milutina duboko poštovao i kao uzor imao pred očima. Ovaj sporazum imao je za posledice zaoštravanje odnosa izmeću Milutina i Dragutina. Srpskom kralju konačno su priznate kao miraz ranije osvojene zemlje severno od linije Ohrid – Prilep – Štip. Milutin je tek posle toga posetio cara Andronika II u Solunu i bio bogato ugošćen. koji u srpskovizantijskim pregovorima nije ni spominjan. a drugom u Srbiji. Milutinov ugled i autoritet naglo su porasli u okolnom svetu. Dragutinivom sinu Vladislavu herceštvo Slavoniju kao nasledni posed. Dragutin je nastojao da iskoristi haotične prilike u Ugarskoj. istupao kao pretendent na ugarski presto. a 1293. Dubrovčani su ojačani mletačkim brodovima i ratnicima iz Zadra i Hrvatske napali Kotor u prvoj polovini 1301. Dragutin se tome naravno usprotivio. a Milutin je zarobio izvestan broja Dubrovčana i držao ih zatvorene 65 . jer mu se kći 1284. gde je imao posebne interese. Otvoreni rat izbio je najkasnije 1301. a kralj Milutin je napao Dubrovnik i presekao mu veze sa kopnom.

O tome je pregovarao i sa novim papom Klimentom V (1305 – 1314). Oni su trebali da predaju Milutinu zastavu svetog Petra. Pavle je čak uspeo da prodre do Onogošta. koga je postavio brat Pavle Bribirski. i s njim pregovarao o savez. Do susreta bana Pavla i kralja Milutina došlo je 1305/06. On je neko vreme bio zarobljenik kralja Milutina. I sukob u Bosni bio je povezan sa unutrašnji ratom u Srbiji. Milutin je stupio u savez sa Filipom Tarentskim. a u septembru kralj Milutin je izdao povelju u kojoj su prava dubrovačkih trgovaca u Srbiji podrobnije i preciznije obrazložena nego u zakletvama ranijih srpskih vladara. Dubrovčani su počeli da se zalažu za sklapanje mira. Nema sumnje da se borba između braće tada uveliko rasplamtela. Pregovarali su o oslobađanju Mladena II. Karlo je kao suprug Katarine od Kurtnea bio nosilac prava na carigradsku krunu i neko vreme nastojao da ukloni Paleologe. Milutinovi poslanici su se 27. Njegov sin Mladen II od 1304. sukobili su se Stjepan I Kotormanić i Mladen I. U novembru 1301. Njegovi ljudi su po svoj prilici učestvovali u napadu Dubrovčana na Kotor 1301.do kraja rata. Cena oslobađanja je bila povlačenje iz Huma. Filipu Tarentskom i Milutinu. nosi titulu gospodara cele Humske zemlje. U pregovorima je učestvovala i Venecija. U avgustu 1306. Bio je pristalica napuljskih Anžujaca i pomagao im je da ostvare svoje pretenzije na ugarski presto. Obraćao se papi Benediktu XI (1303 – 1304) da njega i celu državu primi pod zaštitu svete stolice. 66 . Već u avgustu 1301. Filip je uzeo titulu despota Romanije i iz Epira i Albanije započeo borbu za obnavljanje latinske vlasti u Carigradu. Saveznike je našao u Veneciji. Milutinovog poslanika. O sukobima Dragutina i Milutina obaveštava nas anonimni zapadni putopisac koji je 1308. Kralj Milutin je sklopio savez i s Karlom od Valoa. Banu Pavlu rat između Milutina i Dragutina pružio je pogodnu priliku da pokuša da proširi svoju vlast na Hum. marta 1308. primio je skadarskog episkopa Stefana. papi. mir je sklopljen. Avgusta 1302. da ostvare sjedinjenje Milutinove države s katoličkom crkvom. izrađen je u Dubrovniku nacrt ugovora o miru. zakleli u jednom manastiru kod Melena da će pomoći Karlu u borbi protiv cara Andronika II. Milutin je tražio podršku pape i francuskih feudalaca na jugu Italije. Papa je naložio trojici svojih legta 1308. Ban Pavle je počeo ekspanziju u Bosni krajem XIII veka. koja je istovremeno simbolisala zaštitu papske stolice i spremnost za borbu protiv nevernika. prolazio kroz srpske zemlje. U proleće 1302. koji su imali ambicije da osvoje Vizantiju i obnove Latinsko carstvo. bratom francuskog kralja Filipa IV Lepog. sinom južnoitalijanskog kralja Karla II.

Iz borbi za presto 1305. Obračun se završio pobedom Katalanaca kod Kefisa. sina Karla Valoa. erdeljski vojvoda. Ojačao je hilandarske zidove i podigao manastiru dva pirga. tada iguman manastira. ali su se i sa njim ubrzo sukobili. što je dovelo do uspostavljanja katalanske vlasti nad Atinskim herceštvo. Katalanci i nihovi saveznici Turkopuli (pokršteni Turci) su u proleće 1309. Oton Bavarski je 1307. njemu je većina velikaša položila zakletvu vernosti. od kojih je jedno bilo na morskoj obali i osiguravalo manastir od gusarskih napada. ali njihovo vrbovanje izazvalo je prolaznu krizu u odnosima s Vizantijom. pa se na kraju odustalo od ovog plana. Milutin je darivao manastir novcem i posedima. Na saborima 1307. krunisan je u Budimu. pa je jedini ozbiljan pretendent ostao Karlo Robert iz anžujske dinastije. Dragutin je dugo podržavao anžujskog pretendenta i svakako doprineo njegovom usponu. Jedan njihov deo pod zapovedništvom Halila prešao je u Malu Aziju. Zatim su stupili u službu atinskog vojvode. U odbrani Hilandara od napada Katalanske kompanije posebno se istakao budući srpski arhiepiskop Danilo II. Napuljski pretendent je uživao podršku papstva još od vremena Bonifacija VIII.000 konjanika) pod zapovedništvom Melika. Do početka XIV veka Turci su osvojili najveći deo Male Azije. ovi najamnici su u službi Milutinovoj odigrali značajnu ulogu. Srdačne su bile veze carice Irine i njene ćerke Simonide i kralja Milutina. To bi izazvalo žestoku reakciju. o kojem je Milutin vodio posebnu brigu. Milutin je primio u svoju službu. neko vreme glavni oslonac pretendenta Otona Bavarskog. ali su se Katalanci odmetnuli i počeli da pljačkaju vizantijske teritorije. Nićifor Grigora optužuje caricu da je trošila silan vizantijski novac na darove ćerki i zetu. a sredinom 1309. sin češkog kralja. Međutim. Pustošenje nije bio pošteđen ni Hilandar. Apor je nastojao da mu ćerka postane ugarska 67 . U to vreme Vizantija je preživljavala teške trenutke. Borbe za ugarski presto. napadali manastire i njihovu imovinu. Car Andronik je bio primoran da nagažuje strane najamnike. zatvoren u Erdelju. Katalanski saveznici Turkopuli zadavaće Srbiji i Vizantiji još muka. od Milutina je zahtevano da prevede zemlju u katoličastvo. Ustremljivali su se i na Svetu Goru. On je na mestu ranije Nemanjine crkve sazidao novu i veću 1302. upali u Tesaliju i opustošili je. u martu 1311. U završnom delu unutrašnjih borbi. Pregovori Milutina sa Filipom Tarentskim i Karlom Valoa nisu narušili njegove dobre odnose sa Vizantijom. U Dragutinovom opredeljivanju veliku ulogu odiigrao je ugarski velikaš Ladislav Apor. posebna utvrđenja. a drugi (500 pešaka i 1. i 1309. je istisnut Vaclav III.Pregovaralo se o udaji Milutinove ćerke Zorice za Karla.

Dragutin se našao između dve vatre. Na osnovu malobrojnih podataka ne može se rekonstruisati tok pregovora i odredbe mira. a s njima nasledio i ratovanje protiv Venecije.kraljica. ili 1312. Hteo je da je venča za Otona Bavarskog. Njima je bila poverena neka uloga u sankcionisanju i garantovanju mira među braćom. On je posle smrti bana Pavla 1312. prihvatio porodične zemlje. ali mu je stiglo naređenje od brata da mu se pridruži na zajedničkom pohodu na Hrvatsku. koji je dovršen pošto je zavladao mir. Uz Đenovljane srpski odred je doprineo uništenju gnezda pobunjenih najamnika. Umesto da u Ugarskoj nađe oslonac za borbe koje je morao da vodi u Srbiji. ali je ostala beleška o misiji hilandarskog igumana Nikodima. koga su braća poslala u Carigrad patrijarhu Nikonu i caru Androdniku II. Obnovio je neprijateljstva protiv Srbije i uspeo da sa proširi na Hum i posedne dolinu donje Neretve. Poslao je 2.000 ljudi da pomogne vizantijske operacije protiv Halilovih Turkopula na Helespontu. Ne zna se šta je Milutin postigao u borbama protiv Mladena II. Međutim. da 68 . Milutin je posle izmirenja sa bratom pomogao caru Androniku II. Braća su sarađivala u leto 1313. priznao Karla Roberta za ugarskog kralja i predao mu krunu svetog Stefana. Dragutin u Ugarskoj nije ništa postigao. U avgustu 1310. Dragutin se spremao da napadne Ugarsku. zatvorio ga i oduzeo mu kraljevske znake. Karlo Robert je krunisan pravom krunom i po običajima ugarskog kraljevstva. a navukao je na sebe neprijateljstvo mladog kralja. On spominje Milutinov pohod sa najamnicima u kojem je izvojevao pobedu. Danilo II u svom žitiju kralja Milutina navodi da se kralj našao u teškom položaju jer ga je vlastela napustila. Milutin je poslao možda još veći odred pod zapovedništvom vojvode Novaka Grebostreka. Ubrzo posle toga. Pohod je bio upravljen protiv bana Mladena II Bribirskog. koja se od 1307. nalazila kod njega. Borba između braće je trajala već drugu deceniju a da se ravnoteža snaga nije poremetila. Sklapanje mira između braće. odustao od svojih planova. sve dok Mlečani nisu sa njim sklopili mir 1313. Milutin je zajedno sa Venecijom napadao Mladena II. Papski legat je osudio brak Aporove ćerke i Vladislava i krajem 1309. bacio anatemu na Apora. On je aprila 1310. Posle toga ćerku je udao za Dragutinovog sina Vladislava (prva žena Konstanca Morozini nećaka Andrije III) i na njega preneo svoje ambicije. To je jedina vest koja govori o kraju borbi 1311. ali se razišao sa njim. Ništa se ne znao uslovima pod kojima je mir sklopljen. Braća su zajednički izdala povelju manastiru Banjskoj.

i Jelenu. Iz jednog od tih brakova imao je sina Konstantina. Pre Simonide Milutin je imao najmanje tri žene: Anu. a u Srbiju je došao Dimitrije. Okružila je ćerku i zeta pažnjom i obasula ih poklonima. sestru Dragutinove žene Kataline i ugarskog kralja Ladislava IV Kumanca a ćerku Stefana V. Svi ovi planovi uticali su na Stefana da promeni svoj stav prema ocu. ćerku bugarskog cara Georgija Terterija. Zahtevala je da car podeli vizantijsku državnu teritoriju tako da svi njegovi sinovi dobiju po jedan deo. Stefan je samostalno upravljao. Jovan je umro 1308. U vojnim akcijama inicijativu je imao Milutin. Nepovoljna klima i sredina bili su samo opravdanje jer su Irinini sinovi uvideli koliko je nesigurna i opasna uloga koja im je namenjena. ali mu se nije svidela klima i sredina. povedeni su pregovori u kojima je Milutinu pošlo za rukom da navede sina 69 . pa je zabrinut za zdravlja. Sukob Milutina i Stefana. Pošao je s vojskom u zetsku oblast. srpskui kraljicu. gde je Stefan imao dvor. pošto se sa njim sukobila oko jednog krupnog političkog pitanja. U okolini Skadra. Unutrašnja politika kralja Milutina. Pred smrt Irina je pokušala da nametna Teodora. Milutin je dopustio da Simonidina braća dođu u Srbiju kako bi upoznala zemlju kojom je trebalo da zavladaju. posle kratkog vremena napustio zemlju. Milutinovi ratnici su uspešno ratovali protvi Turaka u Anadoliji. Preko svoje četvrte žene Simonide došao je u bližu vezu s njenom majkom Irinom – Jolantom Monferatskom. s kojom je bio u braku kada je došao na presto. Teodor je poslat na zapad da nasledi monferatsku grofoviju. On ističe da je sin odlučio da zbaci oca. Danilo II. Milutinov sin Stefan. Jelisavetu. jedini svedok ovih zbivanja. Mnogi su odstupili od oca i prišli sinu. To se kosilo sa svim tradicijama Carstva i vizantijskih pravnih shvatanja. bio je zabrinut za svoju budućnost. Od tri Irinina sina. Stefanu je bila data na upravu oblast koja je ranije pripadala kraljici Jeleni. Jezgor te oblasti činila je Zeta. Njega su u Srbiji lepo primili. a stranci su ga smatrali kraljem. U jednom trenutku se pokazalo da će Simonida ostati nerotkinja i carica Irina je tada došla na misao da jednoga od svojih sinova nametne za naslednika kralju Milutinu. On je bio očev mezimac i Milutin je nastojao da obezbedi njegovu legalizaciju u svojim pregovorima sa papom. a na takvu odluku je uticala vlastela u njegovoj državi. uverena da će njeno potomstvo zavladati Srbijom. potpuno je na Milutinovoj strani. Ona je živela odvojeno od cara.pomogne tastu caru na tlu Male Azije. Posle izmirenja pitanje naslednika prestola ostalo je otvoreno. ali se i ovaj pokušaj završio kao prethodni. tada je imao oko trideset godina. Onda je Irina ambicije prenela na ćerku Simonidu.

da mu se potčini i zatraži oproštaj. Milutin je prihvatio sina, zagrlio ga, ali mu nije velikodušno opsrostio. Naredio je da sina vežu gvozdenim uzama. Stefan je posle toga poslat u Skoplje, gde su ga neki očevi dvorani oslepili. Lišavanjem očinjeg vida, Stefan je po srednjovekovnim shvatanjima bio onesposobljen za vladanje, a time i onemogućen da ubuduće istupa kao pretendent na kraljevski presto. Stefan je sa ženom i dvoje dece, jedno je bio budući prestolonalsednik i vladar Dušan, predat caru Androniku i pod njegovim nadzorom proživeo je u Carigradu sedam godina kao izgnanik. Danilo II hvali cara Andronika II što nije odao tajnu da Stefan nije bio potpuno oslepljen. Stefanova pobuna nije dugo trajala i odigrala se u prvoj polovini 1314. Smrt kraljice-majke Jelene. U to vreme došlo je ponovo do krize u odnosima Milutina i Dragutina. Dragutin nije došao na pogreb majke Jelene, koja je umrla 8. februara 1314, već je uputio svoje poslanstvo. Tek posle izvesnog vremena Dragutin je došao u bratovljevu državu da se pokloni majčinom grobu. Tom prilikom braća su se sastala na Milutinovom dvoru u Paunima, na Kosovu. Posle toga je Simonida posetila Dragutina i Katalinu u Beogradu. Milutinova ktitorsk delatnost. Približno u to vreme Milutin je obdario manastir svetog Stefana u Banjskoj, gde je odredio da mu bude grob. Povelju su potvrdili Dragutin i arhiepiskop Nikodim. Tekstovi s kraja srednjeg veka pripisivali su Milutinu podizanje četrdeset crkava. Podigao je novu crkvu u Hilandaru, pirgove u Svetoj Gori i manastire u Carigradu, Solunu i Jerusalimu. Milutinovu zamašnu ktitorku aktivnost su omogućili novi izvori prihoda od rudarstva i pojačane trgovačke delatnosti. Anonim je zabeležio 1308. da kralj Raške ima sedam rudnika srebra (Brskovo, Trepča, Janjevo, Rudnik, Lipnik i Novo Brdo). Milutin je obnovio Žiču, koja je stradala od Tatarskih napada. Podigao crkvu Bogorodice Ljeviške, sedište prizrenskog episkopa, zatim Gračanicu, sedište lipljanskog episkopa, pa crkvu Bogorodice Trojeručice, sedište skopskog episkopa. Proširilo se područje jurisdikcije srpske arhiepiskopije. Pod njom su bili episkopi iz Dragutinove države, iz zemalja kraljice Jelene i iz oblasti mladog kralja Stefana. Unutrašnja organizacija Milutinove države. Teodor Metohit ističe da je Milutinov dvor bio udešen po vizantijskom ukusu i ceremonijalu carskog dvora. Milutin je u svoju titulu počeo unositi zemlje na koje je pretendovao (Hrvatska – u vreme sukoba s Mladenom II). Vizantijski uticaji su bili naročito jaki. Uvode se neke vizantijske titule. Prihvata se sistem pronije i
70

najamničke vojske. Sa sistemom pronije Milutin se susreo prilikom osvajanja Makedonije. Na posednutom zemljištu zatekao je ratnike koji su od vizantijskog cara dobijali posede s obavezom da se odazivaju na pozive da vrše vojnu službu. Posedi su pored zemljišta obuhvatali i ljude koji su na njima živeli i obrađivali ih. Kralj Milutin je nasledio cara u ulozi korisnika pronijarskih vojnih službi. Ni Milutin nije dozvoljavao da se pronija stopi s naslednim baštinama, ali je prenosio pronijarski posed na sina ili bliskog rođaka ranijeg držaoca ukoliko je bio kadar da izvršava uobičajene pronijarske obaveze. To je omogućilo stvaranje vojnih odreda potčinjenih direktno kralju. Zato je Milutin raširio ovaj sistem i po starim srpskim zemljama. To je bilo moguće jer je vladar raspolagao sa zemljom koju je mogao dodeliti u proniju. Najamnička vojska nije imala stalan karakter. Uzimanju najamnika se pribegavalo u trenucima potrebe. Milutin je u svoju službu dovodio: Turkopule, Kumane, Italijane. Njegov sin je držao i Špance u svojoj službi, a Dušan je imao jedan nemački najamnički odred. Milutin je uveo kefalije, koje će postati kičma čitavog upravnog sistema u Srbiji. To su bili vladarevi namesnici koji su po njegovom ovlašćenju i u njegovo ime upravljali pojedinim teritorijama. Kefalije su imale svoja sedišta po gradovima čijim su područjem upravljale. U vreme kralja Milutina kefalija nije bilo po čitavij teritoriji, a poverena oblast je bila prostranija nego kasnije, u vreme Carstva. Kralj Milutin se jedini među Nemanjićima pre Dušana istakao zakonodavnom delatnošću. U tekstovima iz vremena Stefana Dečanskog, Dušana i Uroša često se citiraju zakoni svetoga kralja, a tim nazivom su potomci obeležavali Milutina. Zakonom su nazivani crkveni kanoni, ali i pravni običaji. U Milutinovo vreme ustanovljena je porota. Ukoliko bi se svi porotnici propisno zakleli, sud pred kojim se vodila parnica oslobodio bi okrivljenog. Ako bi neko od porotnika odbio da se zakune, okrivljeni bi bio osuđen. Milutin je zaveo dosledno staleško načelo: velikoj vlasteli porotnici treba da budu pripadnici velike vlastele, srednjim ljudima njihovi staleški drugovi, a sebrima sebri. U mešovitim parnicama polovina porotnika treba da bude sastavljena od Srba, tj. kraljevih podanika, a polovina od pripadnika one grupe kojoj je pripadao drugi parničar. Milutin je uveo mešoviti sud za rešavanje sporova između svojih podanika i stranaca (Dubrovčana i Sasa). Taj sud je sastavljen od jednokog broja sudija iz redova onih grupa kojima su pripadali parničari. Na taj način se potvrđivalo u srednjem veku veoma rašireno shvatanje da za svakog pojedinca, bez obzira na mesto gde se nalazi, važi pravo one zajednice kojoj pripada.
71

Dragutinova smrt. Dragutin je umro u proleće 1316. Pred smrt se zamonašio i dobio ime Teoktist. Na saboru vlastele i sveštenstva svoje države predao je vlast sinu Vladisalvu. Zahtevao je da njegovo telo ne vade iz groba ako se javi kakva blagodat božja. Na taj način je želeo da spreči da ga poštuju kao svetitelja. Loza svetog vladara se produžila preko Milutina i njegovih naslednika. Slabo su poznati odnosi Vladislava i Milutina. Milutin je zauzeo Dragutinovu zemlju. To je izazvalo teškoće u odnosima sa Ugarskom jer su zemlje sremskog kralja sve do kraja XIV veka bile jabuka razdora u odnosima Ugarske i Srbije. Kralj Karlo Robert je 1318. sklopio savez sa Milutinovim neprijatelijma: Filipom Tarentskim, Mladenom II i papom Jovanom XXII. Pre no što će s njima zaratiti Milutin je priveo rat s Dubrovnikom kraju. Venecija je pomagala Dubrovnik oružjem i istovremeno posredovala kod srpskog kralja da se sklopi mir. Primirje je postignuto s jeseni 1317. Sporazum je postignut u novembru 1318. kada je dubrovačkim trgovcima dozvoljeno da odlaze s robom u Srbiju. Neprijateljstva sa Mladenom II su izbila u junu 1318. Mladen II je postigao znatne uspehe. Septembra 1318. došao je do Dubrovnika. U junu 1319. Milutin je zamolio Dubrovčane da prime banovog brata Grgura i druge taoce. Dubrovčani su se tada zalagali da se sklopi mir između kralja i bana. Ban je morao da ustupi delove Humske zemlje koje je bio poseo. Filip Tarentski je delovao s papskom podrškom u Albaniji. Kralj Milutin je i posle gubitka Drača, početkom XIV veka, zadržao teritorije u severnoj Albaniji. Papa je pozivao katoličke albanske velikaše da stanu na Filipovu stranu. Ne zna se kakve je rezzultate dala papska akcija. Milutin je sa epirskim despotom Tomom uspešno potiskivao Filipa Tarentskog. Karlo Robert je 1319. prešao Savu, zauzeo grad Mačvu i prodirao dolinom Kolubare. Jezgro Dragutinove države došlo je pod njegovu vlast. Milutin je uspeo da povrati teritorije sve do Save. Ugarski kralj je 1320 preduzeo novi pohod i ponovo osvojio Mačvu i druge gradove. Milutinova smrt. U jesen 1320, posle smrti Mihaila IX, sina i savladara Andronika II, poremtili su se odnosi između starog cara i njegovog unuka Andronika III, koga je krivio za sinovljevu smrt. Stari car je hteo da ga liši prestola. Andronik III je potražio pomoć u Srbiji. Zaverenici su računali na srpskog kralja. Prvi period unutrašnjeg rata od aprila do juna 1321, protekao je bez Milutinovog mešanja. Kada je ponovo izbio rat 1322, Milutin više nije mogao učestvovati, a njegov naslednik je dosledno podržao starog cara. Kralj Milutin je umro 29. oktobra 1321.

72

Dragutinov sin. Tek posle krunisanja došlo ja do borbe s Konstantinom. Svetogorci su se sažalili nad njegovom sudbinom. ni iz kojeg je braka. Od svih pretendenata ostao je samo Konstantin. Nemire je iskoristio i Vladislav. Oženio se sa Milutinovom udovicom Simonidom. koji se u srbiju vratio u toku 1320. On je zauzeo očeve zemlje i nosio titulu kralja. Period od. već je iznudio bitku u kojoj je poginuo. Milutin je potom u Nerodimlju pao u postelju i izgubio moć govora.Stefan Dečanski Dolazak na presto. Dragutinov stariji sin Urošic je umro. Odnosi sa susedima. sedamdeset dana. Milutinov sin. januara 1322. Ne zna se kada je rođen. Molio je arhiepiskopa Nikodima da utiče na Milutina da promeni stav prema sinu i da mu dozvoli da se vrati. Došlo je do raskid sa bugarskim carom Mihailom. a sada episkop. za izvesno vreme. a mlađi Vladislav je bio zatvoren posle 1316. koje je teško rekonstruisati. nekadašnji iguman Hilandara i Banjske. Uz njega je do kraja bio Danilo II. Milutin je popustio i prihvatio sina. Otac mu je doedlio za izdržavanje župu u Budimlju. sestrom cara Andronika III. Oslepljeni Stefan bio je u Carigradu. koji se rastao sa Anom sestrom srpskog kralja. zauzeo se za kraljevig sina. postojale dve države. koji nije prihvatio ponudu da ima drugo dostojanstvo u državi. od njegove smrti do krunisanja Stefana bio je jednim delom ispunje unutrašnjim borbama. Danilo. Stefan je krunisan 6.oktobra 1321. Milutin je umro 29. Postavilo se pitanje naslednika prestola. i oslobodio su iz zatvora. Taj 73 . Tako su opet . Milutinov sin Stefan je bio oslepljen i prognan.

Stefan se sukobio sa Vladislavom oko Rudnika. pa im je 1327. Dubrovčani su zauzeli Ston i počeli su pregovore sa srpskim kraljem kako bi legalizovali svoja osvajanja. Lokalna vlast se osilila. primio svetodmitarski dohodak. ćerkom Filipa Tarentskog. Teritoriju koju je on osvojio srbi nisu nikada povratili.postupak je narušio odnose Srbije i Bugarske. Dubrovčani su se žalili Veneciji. Zauzvrat je on njihovim trgovcima pružao zaštitu. U Dubrovačkom zatvoru pogubljen je i Brajko i tako je zavtrena cela porodica Branivojevića. Branivojevići su smatrani za odmetnike od srpskog kralja. Na Stonu i Pelješcu su se učvrstila četiri sina Branivojeva. Rat sa Dubrovnikom. Pregovori nisu tekli glatko. Odnosi sa Zapadom. Pokušao je da se oženi Blankom. Stefan je pritiskao Dubrovnik. Ona je brodom stigla iz Apulije u Dubrovnik. Mihailo Branivojević je poginuo. a Dubrovčanima je vraćena stoka. Bosanski ban se od 1326. Stefan je ubrzo po dolasku na presto izgubio ženu Teodoru. Ipak. Dubrovnik je na to odgovorio blokadom Kotora. a kraljeva vlast nije bila delotvorna. Bosanski ban i Dubrovčani su podelili njihovu teritoriju. On je bila kći vojvode Vojina. Tih godina njegovi trgovci se žale na pljačke i napade. Dubrovčani su odbili da plaćaja godišnji danak od 1. Svadba je planirana u Skadru 74 . Brajko je dopao dubrovačkog zarobljeništva. Stjepan II je sklopio savez sa Dubrovnikom. To se naročito osetilo u perifernim oblastima udaljenim od državnog centra. To je izazvalo preokret u kraljevim dobrim odnosima sa Dubrovčanima. dolazi do popuštanja i kralja vraća Dubrpvčanima zaplenjenu imovinu. mladi kralj Dušan je pregovarao sa Dubrovčanima i postigao da se oslobodi žena Brajka Branivojevića. nanosili odlučne udare Branivojevićima. ali ne znamo da li je Stefan preduzeo nešto tim povodom. Stefan je već krajem 1321. a Dubrovčani su mu činili političke usluge u južnoj Italiji. izdao novu povelju Dubrovčanima sa uobičajenim garantijama. Kada su saveznici u aprili 1326. a pred kraj godine trg je prešao u ruke kralja Stefana Uroša III. Pelješac je pripao srpskom kralju. Kralj je 1326. Stefan je sa vojskom napao Dubrovnik i Stonski rt i odveo dubrovačku stoku. a Branoje je prebegao na dvor Stefana Dečanskog. jednog od Dušanovih velikaša. naziva gospodarom Huma. U jesen 1323. trgovci u Rudniku su davali poklone kralju Vladislavu. Mir je sklopljen u leto 1328.000 zlatnika. Krajem avgusta 1327. Dubrovčani su se umešali u sukob i stali na stranu Vladislava. Sa njima se sudario ban Stjepan II Kotromanić. zabranjen izvoz robe u Srbiji. međutim. Branivojevići. Tamo je. Zatvorili su se u tvrđavu Ostrovicu i nisu hteli da je predaju Stefanu. zatvoren i posle izvesnog vremena pogubljen.

Stefan se zarekao da neće napasrti mladog cara sve dok ovaj njega ne napadne i ozledi. To je naravno izazvalo otpor. koji je bio veliki logotet i desna ruka starog cara. Stefan se tada okrenuo Vizantiji. još od carigradskog izgnanstva. Mladom caru su se predali Voden. zaželeo je da sebi obezbedi poseban samostalan deo u Carstvu. sinovca Andronika II i Irine. ali je on iznenada dobio pomoć od bugarskog cara Mihaila. Papa je juna 1323. Stari car i Andronik III su 1322.000 vojnika. Neprijateljstva su počela u novembru 1327. koji je kasnije bio prisiljen da se zamonaši. U maju 1328. Međutim. ćerke Teodora Metohita. napao Vizantiju i opustošio tračke gradove. Andronik II mu je dodelio titulu ćesara i Jovan je pristao da se vrati u Solun. Stefan je. Tako su se srpske trupe našle okružene u Seru. bio privržen starom caru Androniku II. Stefan je tada ponudio pristalicama starog cara da se izmire sa Andronikom III. Jovan je sa ženom prešao kod srpskog kralja i zajedno sa njim pustošio vizantijsku teritoriju. uputio Stefanu pismo i odredio legate koji su trebali da sjedine srpsku crkvenu organizaiju sa rimskom crkvom. Mihailo je uputio odred od 3.za kraj aprila ili početak maja 1323. krajem oktobra 75 . Andronik III je sklopio savez sa bugarskim carem Mihailom. Vođe stranke starog cara. To je izazvalo novi napad bugarskog cara na Vizantiju. sklopili mir koji je trajao pet godina. ćerka panhipersevasta Jovana. Kostur i Ohrid. U blizini Carigrada potučena je vojska starog cara. To je iskoristio Andronik III i zauzeo Solun. Tada se Andronik III približio Carigradu i privoleo bugarskog cara da se povuče. pa se od braka moralo odustati. Rat Andronika II i Andronika III. Oni su ipak odlučili da posednu preostale gradove: Prilep. Stefan Dečanski je februara 1328. Srpsku savezničku vojsku prilično velike snage predvodio je Hrelja. Tada je obnovljen rat Andronika II i Andronika III. ali je iznenada umro na srpskom dvoru. Jovan Paleolog. koji je u međuvremenu napustio svog saveznika Andronika III. namesnik Soluna. došao sa svojom vojskom u graničnu oblast. Odnosi sa Vizantijom. Andronik III (1328 – 1341) je zavladao prestonicom i uklonio s vlasti svoga deda. Filip je postavio uslov da srspki kralj sa svojom vlastelom. protovestijar Andronik Paleolog i Mihailo Asen neprestano su se međusobno gložili. Andronik III je bio u neprijateljstvu i sa srpskim kraljem i sa bugarskim carem. Kada se Mihailo povukao Andronik je prešao u ofanzivu. Mihailo je u junu 1328. ali se nije upuštao u borbe sa Andronikom Mlađim. Izabrabica je bila Marija Paleolog. Prosek i Strumicu. sveštenstvom i narodom prihvati papsku crkvenu vlast. decembra 1327. Brak je sklopljen 1324. Brak je ubrzo izazvao teškoće u odnosima dveju država. despot Dimitrije.

postigli dogovor o zajedničkom napadu na Srbiju. Susret je za Bugara bio neočekivan. jula 1330. srpski odred je digao opsadu. Srbi su verovali da Mihailo želi da potpuno zagospodari srpskom državom i ukloni njenog vladara. U srpskoj vojsci bili su i španski najamnici. Očekivao je ishod sukoba bugarskog cara sa Stefanom. a zatim je ušao u Bugarsku i poslao svojoj sestri vest o pogibiji njenog bivšeg muža. Stefan je osvojio Veles. U starim tekstovima bitka kod Velbužda je ostavila više uspomena no i jedna druga bitka u srednjovekovnoj srpskoj istoriji.000 vojnika nalazio na izvorištu strume. U to vreme Andronik III je bio teško bolsetan. Stefan je pometnju do kraja iskoristio i odneo je pobedu koja je daleko odjeknula. Andronik je s vojskom došao do Makedonije. Stefan je o pobedi obavestio kraljicu i arhiepiskopa. Manastir je bio skoro 76 . Srpaks vojska je opsedala Ohrid. Stefan se zatim okrenuo protiv svoga vizantijskog protivnika cara Andronika III. a potom pohitao Ohridu u pomoć. Time je opasnost od vizantije delimićno otklonjena. Bugarski car je bio ranjen. Rat sa Vizantijom i Bugarskom. na ušđu Toplice u Moravu. Kraljev mladi sin Dušan imao je značajnu ulogu u bitki. Pometnja se pojačala kada se deo vojske dao u bekstvo. Kralj Stefan je odlučio da prvo odmeri snage sa Mihailom. manastira Pantokratora kod sela Dečana. Na vest o carevom približavanju. Bugari su bili nepripremljeni za bitku. a možda i ugovoreno primirje. Stefan je sa glavninom vojske čekao na Dobrič-polju. ali nije išao dalje od pelagonijske ravnice. Time su oba vladar dobila odrešene ruke za ofanzivu prema srpskom kralju. kome su ruke bile vezane zbog rata sa Vizantijom. obračunao se sa Turcima koji su prelazili iz Male Azije. severno od velbužda (Ćustendila). Androdnik III i Mihailo su 1330. Otvoreno ratovanje je počelo 1329. jer je kao protivnike imao samo vizantijske garnizone ostavljene u tvrđavama.1328. Zatim je krenuo bugarskom caru u susret. Stefanu su nudili da preuzme vlast u Bugarskoj. Time je posao srpskog kralja bio znatno olakšan. Mešutim. Mihailo se sa 15. Andronik III je napao slomljenu Bugarsku. iako su prethodno vođeni pregovori između dva tabora. Prosek i Štip. Srbi su iznenada napali u podne 28. Uspeo je da iznudi ustupke od srpskog kralja. On je to iskoristio da postavi na bugarski carski presto Ivana Stefana. Car je napustio Makedoniju još dok je srpski kralj boravio u Bugarskoj. Kralj Stefan je predah iskoristio da dovrši poslove oko svoje zadužbine. dolazi do preokreta i protivnici sklapaju mir. Bugarska vojska je pet dana pljačkala i pustošila zemlje srpskog kralja. sina svoje sestre. Bugarski car je napao Stefana. Prezdravio je. dok nije naišla na njegov tabor pored reke Kamenče.

Stefan se zavetovao da će ako pobedi povećati darove manastiru. Stefan dečanski se povukao u centralne oblasti svoje države. a u Dušanove ruke su došli dvor i riznica. Nićifor Grigora najvažniju ulogu daje vlasteli. a za vinovnika sukoba smatra mladog kralja. 21. Uspeo je da pobegne u tvrđavu Petrič. O uzrocima sukoba imamo protivrečne podatke. u kojoj je izbio građanski rat. Opkolio ga je u Petriču i naterao na predaju. 77 . S mukom postignuti mir trajao je samo tri meseca. Danilov učenik baca svu krivicu na Stefana Dečanskog. Po njemu je Stefan digao vojsku na sina koji je izbegavao sukob. a neposredan povod je bio poziv Dušanu da dođe ocu. Mladi kralj je mogao da beži sam ili da s vlastelom preduhitri planove svoga oca i na taj način spase život. Pod pritiskom jeka opozicije jedva se održavao na vlasti. Dušan je nastavio da progoni oca. Prva povelja Dečanima izdata je leta 1330. Vlastela se tome usprotivila. Andronik III je otrgao od Bugarske crnomorske gradove. dok je Dušan otišao u Trebinje i tamo prihvatio poziv dubrovačkog poslanstva da poseti grad. To je uzdrmalo položaj cara Ivana Stefana. a granice su bile ugrožene.završen kada je došlo do bitke kod Velbužda. Predložio je svojoj vlasteli da prebegnu na zapad. Sukob je u toku januara 1331. Uzrok novog sukoba. U zemlji je zavladal nesigurnost. po Danilovom učeniku. avgusta 1331. Sukob Stefana i Dušana. 11. Stefan je sa ženom i decom iz drugog braka zatvoren u zvečansku tvrđavu. U jesen 1330. Ovaj razdor je imao nepovoljne posledice po interese srpske kraljevine. U Bugarskoj je zbačen sestrić srpskog kralja pre no što se navršila godina dana njegovog carevanja. Dušan je strahovao za svoj položaj otkako je Stefan dobbio decu u drugom braku. Po njega je bilo sudbonosno gubljenje podrške Srbije. Stefan Dečanski je bio opkoljen u dvoru u Nerodimlju. Dušan je popustio pred navaljivanjem svojih velikaša i krenuo s malom vojskom da napadne oca. Dubrovnik je slao poslanike da posreduju izmeću starog i mladog kralja. novembra 1331. Izmirenje je postignuto aprila 1331. gde je posle nešto više od dva meseca pod nejasnim okolnostima izgubio život. Dušan je mislio da otac hoće da ga ubije. bila je mržnja starog kralja prema sinu.

gde je posle nešto više od dva meseca pod nejasnim okolnostima izgubio život. 11. Dušan je ubrzo ugušio ovaj ustanak. Bio je toliko intenzivan da je vest o njemu stigla i do francuskog kralja Filipa VI. On je posle bitke kod Velbužda (28.000 perpera. koji je trajao tokom 1331. Dubrovčani su pokušali da izmire zaraćene strane. Dubrovčani su 15. Dušan je izašao kao pobednik u sukobu sa ocem Stefanom. U pokušajim da ostvare svoje namere angažovali su i neke uticajne ličnosti na srpskom dvoru. rođaka cara Mihaila Šišmana. sa Pelješcom. sa vlasti smenjena Ana. novembra 1331. Ustanak u Zeti. januara 1333. Veze sa Bugarskom. do 1346. Već 1332. a kao car od 1346. Dubrovčani nisu odustajali od namere da trajno u svoje ruke dobiju Ston i Pelješac. sestra Stefana Dečanskog i bivša žena cara Mihaila Šišmana. Zetska vlastela je bila nezadovoljna nagradama koje je dobila od Dušana za podršku u njegovoj borbi za presto. poveljom ustupio Dubrovčanim celo primorje od Stona do Dubrovnika. Kralj Dušan je s njim sklopio ugovor o prijateljstvu i oženio se njegovom sestrom Jelenom. Boljari su sada na presto doveli Jovana Aleksandra (1331 – 1371). Republika je zauzvrat platila 8. februara 1333. U Bugarskoj je 1331. Kao kralj je vladao od 1331. Kralj Dušan je 22. jul 1330) preuzela vlast sa svojim sinom Jovanom Stefanom. do 1355. u Zeti je izbio ustanak velikaša pod vođstvom vojvode Bagoja. obavezala se na godišnji tribut od 500 perpera i dozvolila slobodno bogosluženje pravoslavnom stanovništvu.Kralj i car Dušan Dolazak na vlast. Ustanak je zahvatio i predele severne Albanije. 78 . Odnosi sa Dubrovnikom. Stefan Dečanski je sa ženom i decom iz drugog braka zatvoren u zvečansku tvrđavu.

Ubio ga je Sfrances Paleolog. sastali nedaleko od Soluna i sklopili sporazum o razgraničenju. u Prizrenu izdao još jednu povelju u kojoj ponovo precizira obaveze Dubrovčana. Primirje sa Vizantijom. Umesto njega trebalo je da vlada regenstvo u saradnji sa caricom majkom Anom Savojskom. da osvoji Tesaliju. U tom ugarskom pohodu učestvovao je i ban Stjepan II. Mir je trajao do smrti cara Andornika III. Odnosi sa Bosnom. Morao je da obezbedi mira na zapadu da bi se okrenuo Vizantiji. On će prisustvovati na Dušanovom krunisanju (1346). Lajoš I (1342 – 1382) je nastavio očevu poltiku prema južnim granicama. To je poremetilo Dušanove planove u pogledu Soluna. Jovan Kantakuzin je verovao da će njemu prpipasti regenstvo. Ohridski arhiepiskop Nikola prihvatio je vlast srpskog kralja. Pogranični sukobi sa Ugarskom. Srbi su zadržali Prilep. Veliki broj ugarskih vojnika se udavio u Savi i Dunavu. juna 1341. Andronik III koristi primirje iz 1334. Savez sa Jovanom Kantakuzinom. Dušan je u leto 1341. Sirgijan je poginuo u okolini Soluna. Munjevita protivakcija kralja Dušana primorala ga je na panično povlačenje. Ubrzo po sklapanju ugovora sa Dubrovnikom (januara 1333). Prva faza rata sa Vizantijom. Dušan se sporazumeo i sa banom Stjepanom II. Pošto je sredio odnose sa Dubrovnikom i Bosnom kralj Dušan je prikupljao snage za rat sa Vizantijom. 15. ali je u septembru obnovio mir. ugarski vazal. na Strumici. zauzeli Prilep i Ohrid. Sastanak je trajao sedam dana i tom prilikom je Jovan Kantakuzin upoznao Dušana. Dušan je 1334. ali kada je vlast preuzeo Andronik III (1328 – 1341) pao je u nemilost. Posle ovih uspeha Dušan je planirao i napad na Solun. Karlo Robert je i 1335. po naređenju Andronika III. Pošto Dubrovčani nisu ispunjavali prava pravoslavnog stanovništva. zauzeo neka naselje u okolini Soluna. avgusta 1334. Dušan se s njim ponovo sastaje 1336. Presto je pripao njegovom maloletnom sinu Jovanu V (1341 – 1391). Dušan je ubrzo morao da pohita na sever. U to vreme je u Srbiju došao Sirgijan. jer je ugarski kralj Karlo Robert (1308 – 1342) napao njegovu državu. Ohrid i Strumicu. upao u Srbiju. Bio je uz cara Andronika II (1282 – 1328). a Sirgijan Kostur. protiv njega se podigla opozicija na 79 .dobili povelju o ustupanju Stona i od bana Stjepana II Kotramanića. Karlo Robert je nastavio pogranično ratovanje (1338 – 1342) uz podršku katoličke crkve. Međutim. kome su obećali godišnji tribut od 500 perpera. Dušan je uspešno suzbijao ove ugarske napade. koja je nudila oprost od grehova svim učesnicima u borbi protiv šizmatika. Dušan i Andronik III su se 26. Dušanu je ponudio usluge u borbi provti Andronika III. Srbi su 1334.

srpski odredi su ponovo bili pod Serom. Obred krunisanja je obvaio jerusalimski petrijarh. Preko Oliverovog brata Bogdana je poručio Kantakuzinu da mu dolazi u susret. Tesalije ga je priznala za cara. Jovan VI Kantakuzin (1341 – 1347) je zastupao interese krupne aristokratije. Dušan i Kantakuzin su raspravljali i o Hrelji. veliki grad nedaleko od Strume. U proleće 1343.čelu sa Aleksijem Apokavkom i patrijarhom Jovamom Kalekasom. koji je odmah pohitao da obavesti Dušana o dolasku vizantijskog pretendenta. zaposeo prostrane teritorije Albanije (Berat. Jovana Kantakuzina napuštaju pristalice i on beži u Srbiju. poboljšao. Jovan je sa 2. Dušan i Kantakuzin su se u julu 1342. moćnom velikašu čiji su se posedi prostirali istočno od Vardara. krenuli na Ser. Oni su stali na stranu Ane Savojske. preko poslanika pokušala da privoli Dušana da raskine savez i kantakuzina 80 . Vlastela je tražila da Kantakuzin. Napad nije uspeo jer je srpsku vojsku pod bedemima grada pokoslia epidemija dizenterije od koje je stradalo 1. umro Dušan je poseo njegovu oblast.000 najvernijih pristalica krenuo ka srpskoj granici. Jovan Oliver je bio najvatreniji pobornik saveza sa Jovanom Kantakuzinom. Kantakuzin. krajem leta 1342. Ali. Jovan Oliver i vojvoda Vratko su s jeseni 1342. Dušan i Kantakuizn su vodili samostalne akcije koje su odgovarale njhovim sopstvenim interesima. Raskidu je delimično doprinela i carica Ana Savojska. Dušanov je tražio da mu u slučaju uspešnog završetka rata pripadnu svi gradovi zapadno od Hristopolja. ostavio kao talaca sina Manojla koji bi se oženio Oliverovom ćerkom. Sporazum je zaključen i svako je trebao da zadrži ono što osvoji. se proglasio za cara. Dušan je 1342/43. Kostur i Hlerin. što je njegovim protivnicima dalo mogućnost da okupe sve protivnike feudalne vlastele. Hreljine posede. Vizantijski pretendent nije nameravao da Dušanu prepusti osvajanje vizantijskih oblasti i gradova.On je nekoliko puta menjao strane. Jovan Kantakuzin se povukao u tračku tvrđavu Didimotiku i oktobra 1341. na šta Kantakuzin nije pristajao. kao garant sporazuma. pa više nije imao potrebu za Dušanovom pomoći. koji je ostao pod Anžujcima. Dušan je tada pratio ženu Jelenu u Bugarsku u posetu bratu. Kanina i Kroja) osim Drača. Početkom 1343. Sdogovoren je savez protiv Ane Savojske. koja je u leto 1342. a kada je krajem 1342. sastali u Prištini. Kantakuzinov položaj u Vizantiji se tokom 1342. Druga faza rata sa Vizantijom. zauzima oblasti istočno od Vardara sa tvrđavom Melnikom. Širom Carstva izbijaju antiaristikratske pobune. U Makedoniji je osvojio važne tvrđeve Voden. Kod Velesa Kantakuzin se susreo sa Jovanom Olivera. Dušan ga je prvi put odbio njegove poslanike. ali ni ovoga puta nisu uspeli da ga osvoje.500 vojnika. Dušan.

a Kantakuzin sa Turcima Seldžucima. Zauzeo je Veriju i proterao Kantakuzinovog sina Manojla u Tesaliju. Kantakuzin se našao u teškom položaju. potvrdio sve posede i privilegije monaškim obiteljima Svete Gore. Najverovatnije posle osvajanja sera doneta je odluka (25. da se vrate u Malu Aziju. su pali u njegove ruke. Dušan i Kantakuzin su raskinuli savez u aprilu 1343. Konjanici načelu sa Preljubom susreli su Turke kod Stefanijane (maja 1344). emri Umur mu je poslao 20. do Hristopolja. Posle ovih velikih uspeha. ali su njegovo ime u bogosluženjima pominjali posle imena vizantijskog cara. Zato je Dušan poveljom iz novembra 1345. kojima je znatno proširio granice srpske države. ali bezuspešno. Zauzvrat mu je nudila gradove zapadno od Hristopolja. koji su sa Kantakuzinom napadali Soluna. To nije poremetilo Dušanova dalja osvajanja. Carica je pokušala i preko Mlečana i Aleksija Apkovaka da postigne sporazum sa dušanom. Svi makedonski gradovi. ali se njegovo ime u bogosluženjima imalo pominjati posle imena vizantijskog cara. U tom prvom okršaju s Turcima na evropskom tlu Duššanovi vojnici pretrpeli su poraz. Dušan je zauzvrat potvrdio svetogorikm manastirima sve posede. Dušan je milom ili silom pridoio grčke feudalce za saradnju. Dušan se sporazumeo sa vladom u Carigradu. Kada je saznao za smrt Aleksija Apokavka sa turskim odredima je pohitao ka Carigradu. Seldžuci su ga ubrzo napustili pa nije mogao da osvoji prestonicu. Tu mu je prišao vojvoda Momčilo. prava i privilegije. Dušan je odlučio da uzme carsku titulu. Kantakuzin je nameravao da osvoji Solun. Dušen je na svečan način na Božić 25. kada je Jovan zauzeo Veriju.000 konjanika pa je Kantakuzin uspeo da porazi Momčila i zauzme njegove oblasti. Dušan je osvojio Ser 25. decembra 1345. septembra 1345. Dušan je poslao jedan odred konjice kako bi sprečio Seldžuke. Zauzvrat Svetogorci su priznali srpskog kralja za gospodara. U to vreme Dušan je opsedao Ser i nije hteo da raskine savez. Dušan je zauzeo Svetu Goru čiji su monasi mogli da mu pruže snažnu ideološku podršku u vlasti nad osvojenim vizantijkim oblastima. Napustio ga je i Momčilo. Međutim. odlučeno je da se Srpska 81 . Pošto je novostečenu vladarsku titulu crkva trebalka da sankcioniše obredom krunisanja i miropomazanja. u seru proglašen za cara. ali nije uspeo pa se okrenuo protiv nekih tvrđava u Rodopima. Razlaz Dušana i Kantakuzina. septembra 13459 doneta je odluka da se Dušan proglasi za cara. Sa Svetom Gorom je postignut sporazum po kome je Dušan priznat za legitimnog vladara (čime se narušavalo vekovno pravo vizantijskih careva).pošalje kao zarobljenika u Carigrad. Zatim se okrenuo Seru koji je Dušan upravo opsedao. Carsko krunisanje.

Nićifor Grigora kazuje da je Dušan dao Urošu na upravu srpsku zemlju. je isključio Dušana. Maja 1346. Dušanov sin Uroš je krunisan za kralja svih srpskih i pomorkis zemalja. Državni sabor u Skoplju prihvatio je proglašenje cara i patrijarha. po crkvenim obredima i vizantijskom ceremonijalu. Krajem 1347. Ovu odluku podržale su Ohridska arhiepiskopija i Bugarska patrijaršija. Car Dušan je tokom 1346. 16. Vizantinci. Dejan dobio je titulu sevastokratora. takođe. a najkasnije u aprilu 1346. priznao Dušanu carsku titulu. Ali. a da je sam zadržao vlast u grčkoj zemlji. Jovan V je ostao savladar i bio je oženjen Kantakuzinovm ćerkom. i Jovan Oliver dobili despotske titule. Dušanovu titulu nisu priznali papa i rimsko-nemački car. po drugi put se krunisao za cara. nisu priznavali Dušana za cara. Osvajanja i odolevanja. Na najsvečaniji način. Dušan se potpisivao kao car Srba i Grka. Dušan i pored toga nije delio vlast sa sinom. Dušan je krunisan carskom krunom u Skoplju na Uskrs. Proglašenje carstva i patrijaršije nije pozdravio carigradski patrijarh. Dušan je podržao mladog cara Jovana V Paleologa. U prisustvu najviših dostojanstvenika tri autokefalne crkve. obdario svoju zadužbinu manastir Svetih Arhanđela kod Prizrena. a u ispravama na grčkom jeziku Dušan se potpisuje kao car i samodržac Srbije i Romanije. Grgur Golubić i Preljub. Međutim. Muž Dušanove setre Jevdokije.Venecija i Dubrovnik su pozdravili Dušanovo krunisanje. on je Dušana priznao samo za cara Srba. Carigradski patrijarh Kalist 1350. ni Kantakuzin nije sedeo skrštenih ruku. Carsku krunu primio je s blagoslovom i iz ruku patrijarha Joanikija i trnovskog patrijarha Simeona. Jovan Asen. možda već u januaru. Dušan je podelio državu na dve političke celine: srpsku i grčku. Njegova vlast je bila jednako prisutna i u oblastima koj je formalno prepustio sinu i u oblastima koje je zadržao pod svojom neposrednom upravom. pa je on 1351. Nosioci ovih titula su postali “gospoda srpska”. Međutim.arhiepiskopija uzdigne na rang patrijaršije. srpski arhiepiskop Joanikije je. pa su Simeon-Siniša. početkom 1348. koji je prisustvovao Dušanovom i Jeleninom krunisanju. Ohrida i Bugarske. dušan je imao podršku Svete Gore. Kao i Branko Mladenović. Dušana nije mogao krunisati papa ili carigradski patrijarh. Dušanova sestra Kelena je bila rođena sestra cara Jovana Aleksandra. proglašen za patrijarha. aprila 1346. Jelenina brat. Posle carskog krunisanja jedini praktični cilj njegove politike moglo je biti osvajanje Carigrada. Joanikija i sve srpsko sveštenstvo iz zajednice pravoslavnih hrišćana. Dušan je dodeljivao najviše vizantijske titule. Dušan je naumio da stvori novo univerzalno srpsko-grčko carstvo. sa Jelenom je 82 .

Kantakuzinu je ostala carigradska šira okolina. Kapetan hrišćanstva. Grk je zahtevao od Dušana da vrati osvojene zemlje na šta car nije pristao.boravio u Svetoj Gori. ali su oni napadnuti od strane Kantakuzinovih ljudi. Ne zna se da li stigao do sestrinih teritorija. Jeleninom bratu Jovanu Asenu Valonu. Car Dušan je svojim velikašima podelio na upravu pojedine oblasti: Preljubu Tesaliju (sa titulom kesara). Njegova vlast nije priznavana ni u Solunu. Trajno srpsko-ugarsko neprijateljstvo onemogućavalo je Dušanovu saradnju sa papstvom. saveznike Jovana V. Usled nepovoljnih događaja u Makedoniji morao je da se vrati. Na kraju nije sklopljen sporazum. Pregovaralo se o ženidbi Jovana V (inače Kantakuzinovog zeta) sa sestrom Dušanove žene Jelene. Simeonu-Siniši Epir (sa titulom despota). Kantakuzin je uspeo da zauzme Ber i Voden. radi dogovora. koji je ponovo zauzeo Hum. pa je u maju 1350. koji bi se utvrdio brakom Orhanovg sina i Dušanove ćerke. Obratio se avinjonskom papi Inoćentiju VI da ga ovaj imenuje za vrhovnog komandanta hrišćanskih snaga u borii protiv Turaka. morao da brani severne granice od napada Lajoša I. U Skoplju je planirao ustanak protiv Dušana. za konačni napad na Carigrad bila mu je potrebna flota. Hteo je da pomogne svojoj sestri Jeleni. Međutim. i obezbedi vlast njenom sinu Mladenu IV. 1352. Sukob sa Bosnom. Dušan je 1354. do kojeg na kraju nije došlo. Dušan se spremao za napad na Carigrad. predložio emiru Orhanu savez. Možda se sklonio od kuge koja je u to vreme harala. 83 . Dušan je 1351. pregovarao sa Venecijom. kao saveznici Kantakuzina. Doba srpske vlasti u Svetoj Gori zapamćeno je kao doba “prota Srba”. a garnizon koji je ostavio u Humu nije mogao da zadrži bana Stjepana II. Patrijarh Joanikije mije bio saglasan sa Dušanovim ustupcima papi. Kantakuzin je uz pomoć Turaka naumio da zauzme Solun i gradove u Makedoniji. Dušan je uviđao opasnost od Turaka. Zauzvrat je bio spreman da papu prizna za oca hrišćanstva. Ali. izbio je sukob sa banom Stjepanom II oko Huma. Na povratku Dušan je sa ženom i sinom svratio u Dubrovnik u novembru 1350. prešli u Evropu i zauzeli Galipolj. Jovan V Paleolog priznao je tada Dušana za cara Srba. Dušan je u blizini Soluna pregovarao sa Kantakuzinom. Mlečani nisu bili spremni da mu je daju i ugroze svoje trgovačke povlastice. Turci su. ali bezuspešno. Dušan je osvojio 5/6 Vizantije. Dušan je s vojskom prodro do doline Neretve i pošao dalje ka zapadu. Papsko poslanstvo je maja 1355. Krajem 1349. stiglo u Srbiju. kod Dimotike porazili srpsko-bugarske snage. Turci su 1354. Orhan je uputio poslanike u Srbiju. Nastavak sukoba sa Kantakuzinom. udovici Mladena III Bribirskog. Turski odredi su prodirali sve do Skoplja.

Ovim oblastima zavladali su od 1361. Odatle je proterao Simeona-Sinišu i Preljubovu udovicu Jerinu. Na početku vladavine morao je da brani očeve tekovine od spoljnih i unutrašnjih napada. Dušana je nasledio njegov sin Uroš. Carica Jelena je vladala u Seru. SimeonSiniša je osvojio Kostur i proglasio se za cara. brat carice Jelene. maja 1349. Upad Matije Kantakuzina. ali mu se ubrzo gubi svaki trag. U oblasti Kanine i Valone osamostalio se Urošev ujak Jovan Komnin Asen. Zakonik je imao važno mesto u razvoju srpskog prava. morao povući. Srbija je ovim napadom izgubila Braničevo i Kučevo. Jovanovog sina. do 201. Bliže okolnosti Dušanove smrti i njen neposredan odjek među savremenicima ostaju potpuno nepoznati. Na državnom saboru u Skoplju. 20.Ubrzo potom. Despot Nićifor II Orsini je iskoristio smrt ćesara Preljuba i 1356. Spoljni i unutrašnji napadi. osvojio Tesaliju i južni deo Epira. člana. Tada je donet prvi deo kodeksa koji se danas smatra Dušanovim zakonikom. Drugi deo. nepoznati vlastelin Žarko se javlja kao gospodar zete. Na saboru u Skoplju 1357. Sa njegovom smrću ugasili su se planovi o sveopštem evropkom ratu protiv Turaka. Car Uroš Početak Uroševe vladavine. Na strani Uroša su bili crkva i sva ostala vlastela. Iako se veoma brzo zamonašila Jelena-Jelisaveta nije prekinula svoju političku delatnost. Raspolagao je znatnim vojnim snagama i na njegovoj strani je bio Jovan Komnin Asen. na Uroš je dobio podršku 84 . Vladao je od 1355. Pokušaj uzurpacije Simeona-Siniše. do 1371. Sa severa Srbiju je napao Lajoš I i stigao do rudničkih planina. na kome je Uroš dobio podršku vlastele. Dušanovo zakonodavstvo. a Jerina se skonila na srpski dvor. prvih 135 članova po numeraciji Prizrenskog prepisa iz XVI veka. 21. Učestvovala je na saboru u Skoplju 1357. car Dušan je umro. o Spasovdanu. u organizaciji države i regulisanju feudalnih društvenih odnosa. Simeon-Siniša je iz Kostura napadao Nićifora. Dušanov zakonik. kao vazali ugarskog kralja. donet je “Zakon blagovernoga cara Stefana”. donet je u obliku novela i kodifikovan na državnom saboru u Seru 1354. Naišao je na jak otpor pa se sredinom leta 1359. Jovan i Aleksije Paleolog su osvojili na egejskoj obali Hrisopolj. Simeon je nameravao da zavlada umesto Uroša. Anaktoropolj i Hristopolj. Tokom 1357. decembra 1355. sa turksim najamnicima u oblast Sera neslavno se završio. Rastislalići.

Milošu i Vojislavu Dušan je dodelio titulu stavilaca (starao se o hrani koja se trošila na vladarskom dvoru). Srpsko cartsvo je imalo dva cara: Uroša (1356 – 1371) i Simeona (1359 – oko 1371). Učestvovala je na saboru u Skoplju 1357. Car je mitropolita iz Larise preselio u Trikalu. poginuo u borbi sa Arbanasima kod Aheloja. Vladala je u Seru. Zato je proces osamostaljivanja pojedinih oblasti brže tekao u Romaniji. Simeon je to iskoristio i povratio Epir i Tesaliju. Dušanov nasledniku su pripadale skoro sve srpske zemlje i veliki deo Romanije. Srpsko carstvo se znatno smanjilo. Despot Jovan Komnin Asen. Simeon se orodio sa svojim protivnikom Hlapenom i ustupio mu grad Kostur. U Uroševoj državi. namesnik u Beru i Vodenu. Simeon je bio u srodstvu s mnogim istaknutim velikašima. gospodar oblasti Kanine i Valone. ali je crkvena organizacija ostala ista. učvrstili su se braća Vojinovići: Miloš. Međutim. Altoman i Vojislav. Pre smrti 1363. U Ser je dolazio i vaseljenski patrijarh Kalist da pregovara o savezu protiv Turaka i izmirenju srpske i grčke crkve. Simeon je za prestonicu izabrao Trikalu u Tesaliji. Posle poraza svog saveznika Jovana Komnina Asena kod Skadra 1358. a Altoman se poslednji put spominje 1359. Vojinovići. Do 1359. Miloš je umro mlad. vlastela i gradsko stanovništvo su prihvatili Simeona. Car Uroš. a povelje je izdavao na grčkom. upravljao je prostorom između Drine i Kosova. Novoosvojene oblasti bilo je teško kontrolisati jer Nemanjići nisu bili u stanju da na tim teritorijama organizuju efikasnu upravu. u Makedoniji. Carica Jelena. Simeon je morao da se odrekne srpskog prestola. Crkva. Car Simeon je tu osnovao novu državu. Za kratkotrajne obnove grčke vlasti (1356 – 1359) Epir i Tesalija nisau pripojeni Carigradu. Po ocu Nemanjić. Potpisivao se kao Paleolog. Nameravao je da napadne Dubrovnik (od Zadarskog 85 . Njihov otac Vojin je bio istaknuti vojvoda Stefana Dečanskog. Vojislav svoj uspon započinje u prvim godinama Uroševe vlade. po majci Paleolog. Osviojio je utvrđenje Damasis na severu Tesalije. Car Simeon. Bio je u dobrim odnosima sa Urošem. Uvela je ustanove senata i vaseljenskih sudija. sarađivao je sa carem Simeonom. Snmenu vlasti pokušao je da iskoristi Radoslav Hlapen.vlastele. Izgubljene su uglavnom novoosvojene oblasti u kojima se srpska vlasti nije mogla učvrstiti za kratko vreme. Njegov sin Jovan Uroš (1371 – 1373) bio je car i savladar. na kome je Uroš dobio podršku vlastele. Iako se veoma brzo zamonašila Jelena-Jelisaveta nije prekinula svoju političku delatnost. Despot Nićifor II je 1359. Rudnika i mora.

Sa ženom je bio ktitor manastira Arhiljevice i Belova kraj Zemuna. Balšiće i Vojislava Vojinovića Venecija je 1362. Dubrovnik je predlagao Balšićima da zajedno napadnu Kotor. Balšići. U međuvremenu ih je potisnuo vlastelin Vlatko Paskačić. Dubrovčani su mu obećavali 5. Despot Vukašin i Uglješa su od vremena Mavra Orbina poznati kao Mrnjavčevići. ali je smelo istupao jer su iza njega stajali braća Vukašin i Uglješa Mrnjavčević. Đurađ i Balša su se odmetnuli od srpske države za vreme rata sa Dubrovnikom 1361/62. Vojislav je upadao na teritoriju Republike i pustošio sve do gradskih zidina. zbog kojih se vodio rat. gospodar župe Slavište u blizini Dejanove oblasti. ali do toga nije došlo. U Zeti se za vladavine cara Uroša uzdižu Balšići. Mir je sklopljen u avgustu 1362. u Onogoštu. U narono predanje su učli kao negativni junaci. Oblasni gospodari na jugu. Ulcinj i Budva. Mrnjavčevići. Car je knezu ustupio svetodmitarski dohodak. Despot Dejan držao je župe Želigovo i Preševo. Njegovi sinovi Jovan i Konstantin formirali su veliku feudalnu državu posle Maričke bitke. a Dubrovčanima potvrdio stare povlastice. Knez Vojislav je tvrdoglavo nastavljao neprijateljstva. Oko 1360. zaveštao je Hilandaru. Uroš nije mogao da spreči blokadu Kotora a ni samovolju Vojislava. grad Ston i poluostrvo Pelješac. Ratom su najviše bili pogođeni Dubrovnik i Kotor. U rat je uvučen i car Uroš. gospodari Donje Zete. Vlatko nije uspeo da se osamostali. Balšići nisu učestvovali u sklapanju mira. septembra 1363. a njegovom sinu Uglješi titulu kesara. humski knez Vojislav Vojinović i Kotor. Knez Vojislav umro je 23. Despotu Jovanu Oliveru. koji su odbili njegove zahteve. pa su prvi pokušali da sklope mir. Stracimir. izbegavali su otovren sukob sa Vojislavom. Teritorijalni zahtevi kneza Vojislava. pa su mu stvari polako izmicale kontroli. Skadar.mira 1358. 86 . nisu bili ispunjeni. na jednoj strani su bili car Uroš. gubi se svaki trag početkom Uroševe vladavine. Svoju zadužbinu manastir i vlastelinstvo Lesnovo. planirao napad i tražio galiju od Dubrovčana. Na stranu Dubrovnika stali su i Bar. Kovao je sopstveni novac. Knez je u martu 1363. pa su bili pošteđšeni ekonomske blokade. pod ugarskom vlašću) jer je smatrao da mu pripada tutula humskog kneza.500 perpera ukoliko se uspostavi mir. Držali su stranu caru i uživali njegovo poverenje. su držali Bar i oblast između Skadarkog jezera i mora. Balšići. Povelju je potpisao car Uroš. a na drugoj Dubrovnik i Balšići. S njegovom smrću prevlast dobijaju velikaši u južnim delovima carstva. primila u redove svojih građana. Car Uroš dodelio je Vlatku dodelio titulu sevastokratora. jednom od najmoćnijih velikaša posle proglašenja carstva.

Deo kneževe oblasti nasledio je njegov sinovac mladi Nikola Altomanović. U rodbinskim vezama ogledala se snaga Mrnjavčevića. protivniku raške vlastele. Proinijari i kefalije postaju podložni vlasti oblansih gospodara. U okviru serske oblasti despota Uglješa nalazila se i Sveta Gora. Vukašin se potpisivao kao kralj Srba i Grka. a njegovom bratu je dodelio titulu despota. upravljao okolinom Dubrovnika. spominje u prilepskom kraju s titulom župana. pa je od nje preuzeo vlast u Seru 1365. Bio je u 87 . Titulu mladog kralja sada je nosio Vukašinov sin Marko. njegovu oblast podeljena je između njegove udovice Goislave i sinovca Nikole Altomanovića. Uživao je poverenje carice Jelene.pohlepni velikaši. Vlast cara Uroša polako ali sigurno slabi. Posle smrti Vojislava Vojinovića 1363. Vukašin se 1350. Umesto plaćeničke vojske car se morao oslanjati na vojsku pojedinih velikaša. Dugo je bio na dvoru cara Uroša. Rođen je u Prilepcu kod Novog Brda. Težio je da zavlada Kosovom. Sresku oblast sistematski su uznemiravali Turci. a konačno ju je potisnuo sinovac Nikola. Car Uroš je uzdigao Vukašina za kralja i savladara. uzurpatori i ubice. što je podrivalo njegovu vlast. Njegov otac Altoman bio je ulgedni vlastelin u veme cara Dušana. Lazar je napustio dvor. Institucija savladarstva je uvedena posle proglašenja srpskog carstva. Kneza Vojislava Vojinovića nasledila je udovica Goislava sa sinovima. Uglješa je oko 1346. Kada je Stefan Dušan uzeo carsku titulu. njegov sin Uroš krunisan je za kralja-savladara (do tada mladi kralj). Uglješa se oženio Jelenom-Jefimijom ćerkom kesara Vojihne. Tu leži osnovni uzrok gneva koji su na sebe navukli Mrnjavčevići. Nikola Altomanović. Pitanje izbora savladar nužno se nametalo. Time je rešeno pitanje naslednika srpskog prestola. Dosledno je sledio politiku svoga strica koji je svojevremeno tražio Ston i Pelješac od Dzbrovčana. Nikola Altomanović i Vuk Branković tek su formirali svoje oblasti. Goislava je uživala povernje cara Uroša. Raški vlastelini Lazar Hrebeljanović. Imao je titulu stavilaca. Njihov uspon vezan je za Makedoniju. dok je Vukašinov sin Marko postao najomiljeniji junak epske poezije Južnih Slovena. a ćerka Olivera mu se udala za Đurađa Balšića. U takvoj situaciji uzdigli su se Mrnjavčevići. Novi centri Vukašinove oblasti postali su Skoplje i Prizren. Vukašinov sin Marko oženio je ćerku Radoslava Hlapena. On je uskoro zavladao skoro celom oblasti kneza Vojislava. Kada je Uroš dodelio titulu kralja Vukašinu. Uglješa je u isto vreme (krajem leta 1365) preuzeo vlast nad Serom od carice Jelene. Lazar Hrebeljenović. Posle pet godina (1363 – 1368) prepustila je Gornju Zetu Balšićima. pošto car Uroš nije imao dece. kojima se ubrzo gubi svaki trag. Zbog toga se sukobio sa Mrnjavčevićima.

Turci su 1354. a Plovdiv 1363. Antiturski savez nije sklopljen jer se Vizantija još uvek nadala pomoći sa Zapada. i njene dalje posledice propast svih balkanskih država. nudeći uniju. Jedrene 1362. Ostali feudalni gospodari. zauzeli Galipolj i učvrstili se u Evropi. a na grugoj Mrnjavčevići. Balšići i Dubrovnik. a Vukašin i Uglješa su poginuli u borbi. zbog trenutne latinofilske orijantscije. Bitka na Marici. Njihovo osvajanje bilo je samo pitanje vremena. Uglješina oblast bila je prva na udaru Turcima. nisu im se pridružili. Spremao se pohod protiv Nikole. septembra 1371. 88 . Carigrad je. a Nikola se jedva spasoa i njegova vojska je bila uništena. (proglašenje carstva i patrijaršije). Turci su postepeno osvajali delove jugoistočnog Balkana. Pre sklapanja saveza trebalo je izgladiti nesuglasice povodom događaja iz 1346. uputio poslanstvo sa poveljom u kojoj se osvetničkom žestinom obara na prvog srpskog cara. od Nikole preoteo Rudnik. ali zbog složenih političkih prilika nije uspeo da ostvari široki antiturski savez. Vukašin i Uglješa su odlučili da proteraju Turke jer je eventualna pobeda na granici mogla doneti samo privremeno rešenje. To je bila najveća i najdalekosežnija pobeda Turaka pre 1453. na Marici. Car Jovan V Paleolog (1341 – 1391) bezuspešno je po zapadnim zemljama tražio pomoć. ali o samom sukobu zna se veoma malo. Njen prvi rezultat bio je slom Serske države. Mrnjavčevići i Balšići su 1371. Zajednička opasnost zbližila je dve države.savezu sa Nikolom Altomanovićem. pripremali napad protiv Nikole. O Maričkoj bitki pisalo se mnogo. Dimotika je pala 1360. kod Černomena. Despot Jovan Uglješa je 1368. Turci su napali zemlje Mrnjavševića pa se Vukašin morao vratiti i tako se savez raspao. Zato su braća smelo krenula na tursku teritoriju i prodrla blizu nove turkske prestonice Jedrena. Na ovaj događaj od svetsko-istorijskog značaja malo ko je reagovao. potvrdio i objavio kraj raskola. Lazar je 1370. Lazar i Kotor. Despotu Uglješi se u borbi protiv Turaka jedino pridružio njegov brat kralj Vukašin. Međutim. Turska pretnja. izmirenje se odnosilo samo na sersku državu. bili su iznenađeni 26. Murat je prestonicu iz Bruse preneo u Jedrene i uzeo titulu sultana. Lazar se povukao. Ali. tek 1371. Međutim. koji nisu bili na udaru. Osbvajanjem doline Marice Turci su se uklještili između serske oblasti i carigradskog dela Carstva. ali ga je napustio prilikom bitke sa Mrnjavčevićima na Kosovu 1369. Iz Skadra su Balšići i Dubrovčani spremali pohod na Onogošt. Car Dušan je jedini uviđao opasnost od Turaka. Na jednoj strani bili su Nikola. neshvatajući tursku opasnost. Sultan Murat (1362 – 1389) je izvojevao pobedu. Sa istoka je doazio Vukašin.

a knez Lazar u slivu triju Morava. Srpsko carstvo je nestalo. Zakonito ga je nasledio sin Marko. Car Jovan V je 1373. To je učinio solunski despot i budući car Manojlo II (1391 – 1425). podvlačio je svoj suveren položaj. turski vazali. Pećka patrijaršija je sačuvala svoj integritet. kao zakoniti naslednik na prestolu Nemanjića. i 4. Dok se carstvo raspadalo.Međutim. u u Zeti Balšići. do bitke na Kosovu 1389. sama ta crkva morala je da bude zakonita u kanonsko-pravnom smislu. U oživljavanju nemanjićke državne tradicije najvažniju ulogu imao je knez Lazar. Turci su dobili bitku za istočni deo Balkan. Svetogorski starci su 1374. Lazar je bio pravi začetnik izmirenja 89 . Zato je Lazar pokrenuo pitanje izmirenja sa Carigradom radi uspostavljanja kanonskog jedinstva. učestvovao u jednom pohodu sultana Murata. Raspad carstva. Kraj srpskog carstva. Oblasni gospodari se osamostaljuju: u zapadnoj Makedoniji kralj Marko. turski vazal. Prekinuta je obnova srpske države pod dinastijom Mrnjavčevića. decembra 1371. u istočnoj Bosni i zapadnoj Srbiji Nikola Altomanović. Vizantija i Bugarska izgubile su samostalnost. Crkveni raskol je sprečavao savezništvo Srbije i Vizantije u borbi protiv Turaka. srpsko carstvo se raspada. stigli u Srbiju da pregovaraju sa Lazarom o izmirenju. Lazara je i srpska crkva priznala za suverenog vladara svih Srba. Isticanjem titule samodršca. Takvim ga je smatrala i carigradska crkva i vizantijska država. Vizantija je posle maričke bitke izgubila samostalnost. Marko je morao da prizna vrhovnu vlast turskog sultana. Delimično izmirenje postigao je još despot Uglješa uoči Maričke bitke. Umro je između 2. Srbija od bitke na Marici 1371. Turci nisu zauzeli ser. Knez Lazar Hrebeljanović. avtokratora. U poveljama se potpisuje crvenim mastilom. Tako je Uroš dobio novog savladara. Posle više od dve stotine godina država Nemanjića prestala je da postoji. Posle smrti cara Uroša decembra 1371. ali se ono odnosilo samo na Sersku državu. u istočnoj Makedoniji Konstantin i Jovan Dragaš. Ali. Priznanje od strane crkve bilo je dokaz stvarnog položaja u državi i na međunarodnom planu. Car Uroš nije sudelovao u zbivanjima uoči maričke bitke. Vuk Branković na Kosovu. Vukašinovom pogibijom srpska država nije ostal bez kralja.

Lazarova kći Mara bila je udata za Vuka Brankovića. Njihovi sinovi Jovan VIII (1425 – 1448) i Konstantin XI Dragaš (1449 – 1453) su poslednji vizantijski carevi. sestre cara Dušana. Delegati carigradske patrijaršije. Bio je veoma povoljan za Srbe: skinuta je anatema i patrijaršija priznata za zakonitu. Njihova majka Evdokija. bio potvrđen na saboru za velikog kneza i samordžca Srbije. koji se u početku protivio. knez Lazar je zavladao u celom slivu triju Morava. u monaštvu Teodora delila je vlast sa njima. jeromonasi Matej i Marko. njegov sin Uglješa nije mogao da se suprostavi braći Dragaš. neposredno posle maričke bitke. A isto je učinio i patrijarhSava. nasledio Spiridon. O tome saboru nema pomena u izvorima. Sporazum o izmirenju je brzo postignut. Knez Lazar je samo donekle vrhovni gospodar. Proglašenje izmirenja obavljeno je u Prizrenu nad grobom cara Dušana u manastiru svetih Arhanđela s proleća 1375. podržao odluku o izmirenju. Vlatko Paskačić je svojevremeno pod zaštitom Mrnjavčevića. Lazar je odmah po postignutom izmirenju crkava i izboru novog patrijarha. Međutim. Lazarova sestra Dragana je bila udata za čelnika Musu.jer starci dolaze njemu. Dragaši su bili turski vazali i posle maričke bitke zauzeli su deo zemalja Mrnjavčevića. Upravljali su prostranom oblašću u istočnoj Makedoniji. potisnuo Dejanove naslednike. Jovan i Konstantin Dragaš su sinovi despota Dejana i Jevdokije. a Jelena za Đurđa Stratimirovića Balšića. Srbi su dali jemstvo da neće više pripajati grčke crkvene oblasti. Jovan je dobio titulu despota od cara Uroša. oktobra 1375 su hirotonisali prvog srpskog zakonitog patrijarha Jefrema. Oni su nastavili samostalno da upravljaju svojim zemljama i posle priznanja Lazara 1376. posle Vlatkove smrti. koji je upravljao krajem oko Kopaonika. Iako su mu podršku pružili vrhovi srpske crkve Lazar nije uspeo da obnovi državu Nemanjića. U Ugarskoj je pomagao protivnike Žigmunda Luksemburškog. Konstantinova ćerka Jelena Dragaš se udala za cara Manojla II Paleologa (1391 – 1425). Podunavlja i Pomorja. Jefrema je posle ostavke 1379. Jefrem je opet obavljao funkciju patrijarha. iako se Pećka patrijaršija nalazila u oblasti Balšića. Posle njegove smrti 1389. Pobedom nad Radičem Brankovićem 1379. 90 . do 1392 i izbora Danila III Banjskog. Lazar upućuje srpku (svetogorsku) delegaciju u Carigrad na pregovore. Oblasni gospodari formalno su priznavali njegovu vrhovnu vlast. a uoči kosovske bitke posredovanjem zeta Nikole Gorjanskog izmirio se sa njim. koji je držao severne krajeve srpske države. a ne Balšiću. Državni sabor je krajem 1374. Dragaši.

odnosno protiv Ugarske jer su ovi gradovi priznavali vrhovnu vlast Lajoša I. Cara Simeona nasledio je sin Jovan Uroš (1371 – 1373). Vuk Branković se od 1377. Od Vukašinovih sinova nije uspeo da osvoji ni jedno značajnije mesto. Dmitar je dobio titulu grofa i držao vilagoško vlastelinstvo. Hlapenov pastorak Toma Preljubović je bio oženjen ćerkom cara Simeona Nemanjića Paleologa. Zemlje Mrnjavčevića svedene su na uzanu teritoriju u zapadnoj Makedoniji.Posle priznavanja vrhovne sultanove vlasti zadržali su široku unutrašnju samoupravu. pominje kao gospodar Skoplja. Marko je morao da se prikloni svom tastu Radoslavu Hlapenu. ali je zato u ličnosti kneza Lazara dobio još jednog vazala. Tu izvori spominju kao oblasnog gospodara Markovu braću Andrejaša i Dmitra. Vladao je teritorijom od Rudnika i Kosova do Jadranskog mora. Toma Preljubović (1376 – 1384) je potkraj života dobio titulu despota. podelili depozit koji je njihov otac bio poverio dubrovačkoj opštini. car Dušan 91 . Nikola Altomanović. a posle pogibije Vukašina i Uglješe savladar cara Uroša. Vukovom ocu. Posle smrti Vukašina i Uglješe oblasni gospodari se otimaju o zemlje Mrnjavčevića. Stupio je u savez sa Venecijom i Balšićima uperen protiv Dubrovnika. gospodaru Ohrida. osvojio Prizren i tako preduhitrio Nikolu Altomanovića. Ovaj savez ugrožavao je ugarske interese na Jadranu. Dmitar i Andrejaš su posle bitke na Rovinama 1395. savremenik Stefana Dečanskog i Stefana Dušana. U Ohridu se osamostalio arbanaški vlastelin Andrija Gropa. Međutim. Darivali su svetogorske manastire. Kraljević Marko. a zatim prešli u Ugarsku. a Nikoli Ston i Pelješac. On se oko 1373. vlast Nikolina je srušena. Vukašinov sin je kao petnaestogodišnjak obavljao za srpskog cara poslaničku misiju u Dubrovniku. Poticao je iz stare feudalne porodice. Od Dubrovnika je ubirao svetodmitarski dohodak i kumerk solski (dohodak od prodaje soli). Kotora i Drača. Od Dubrovčana je hteo da preotme Ston i Pelješac. Na Ugarsku stranu stali su ban Tvrtko i knez Lazar i napali su zemlju Nikole Altomanovića. postao je najjači oblasni gospodar. Rodonačelnik Brankovića bio je vojvoda Mladen. Andrejaš je kovao novac i podigao manastir svetog Andreje kod Skoplja. Vuk Branković. Pre maričke bitke postao je mladi kralj prestolonaslednik. Branku Mladenoviću. Najveći deo njegovih zemalja razdelili su Lazar i Tvrtko. Đurađ Balšić je 1372. kovali novac i ubirali prihode od regalnih dažbina iz rudarskih središta u Kratovu i Zletovu. zamonašio i ostao poznatiji kao monah Joasaf. Kralj Lajoš I nije u tome učestvovao. Mlečani su obećali Balšićima Kotor i Drač. Nasledio je oblast Vojislava Vojinovića. Tokom 1373. oblasnom gospodaru u severnoj Grčkoj. Pokušavao je da pod svoju vlast povrati Hum.

Turski danak ili harač razrezan je na celu zemlju. Nisu pošteđeni ni svetogorski manstiri. Lazar i Vuk se nisu protivili Tvrtkovoj kraljevskoj tituli. Vlast nad Kosovom Vuk je delio sa Lazarom. Upravljao je Prištinom. Preko oblasti Konstantina Dragaša izbili su na Kosovo. Trnovska Bugarska je priznala vrhovnu sultanovu vlast. Iz Skoplja je potisnuo Vukašinove sinove. Niko od oblasnih gospodara nije ni pomišljao da prizna vrhovnu vlast kralja Marka. Na Vidovdan. ali su bili daleko od pomisli da ga priznaju za vrhovnog gospodara. Sultan je na čelu vojske 1386. a iz Prizrena Balšiće. Vizantija je izgubila samostalnost. koji mu nije osporio kraljevsku titulu. Vučitrnom. Komaranima i Brskovom na Tari. potukao Turke kod Bileće.000 zlatnika i da će s vojskom od 12. 1385. po ženskoj liniji potomak kralja Dragutina. Bosanski ban Tvrtko I. sprečio da uđe dublje u unutrašnjost zemlje. Kosovska bitka. Jovan V i Manojlo II su 1379. Sultan Murat I (1362 – 1389) je sakupio vojsku iz Rumelije i Anadolije. Uspon Vuka Brankovića tekao je uporedo i uz pomoć tasta kneza Lazara. Jedino je Đurađ Stracimirović Balšić bio tada na strani Turaka. Zvečanom. Bosni i Pomorju i Zapadnim stranam”. Prvi upad Turaka u Lazareve zemlje desio se 1381. Turci su se spremali za još jednu bitku. Vuk se širio na račun Vukašinovih sinova i Balšića. Turska ekspanzija. Ber. Sarađivao je sa knezom Lazarom. ali ga je Lazar. Murat je jedini sultan osmanske imperije koji je poginuo na bojnom polju. Turski odred su kod Paraćina suzbili Crep i Vitomir. Turci su 1383. došlo je do žestokog sudara u kome su našla smrt dva vladara knez Lazar i sultan Murat. Manojlo se obaveza da će na Portu donositi godišnji danak od 30. Tokom 1372. teritoriju Vuka Brankovića. Ugarska je posle Lajoševe smrti paralisana borbama za presto. prodro u Srbiju. zauzeli Ser. Sjenice i gornjih tokova Tare i Morače.000 konjanika i pešaka pomagati Turke u ratnim pohodima. 15/28. Kralj Tvrtko je 1388. vlastela kneza Lazara. ili Tvrtka I . krunom srpske kraljevske kuće za “kralja Srbljem. postala najmoćnija država na Balkanu. Kopaonika. Turcima su pomagali i neki hrišćanski vazali. Sa njim su bili sinovi Bajazit i Jakub. Peći. turskog vazala.je dodelio visoko zvanje sevastokratora. Međutim. Njegova oblast obuhvatala je krajeve između Skoplja. koji se s vojskom nalazio u Toplici. a vidinska Bugarska se oslanjala na Ugarskog kralja Lajoša I. krunisao se u Mileševi 1377. uz pomoć sultana povratili presto koji je uzurpirao Andronik IV Paleolog (1376 – 1379). juna 1389. Sukob je daleko odjeknuo i 92 . Turska je posle bitke na Marici 1371.kralja Srba i Bosne. Car Jovan V Paleolog je morao da izršava vojne obaveze prema sultanu. Krunisanje Tvrtka I. a Solun 1387.

iako su u početku kneževi ljudi imali uspeha. Neposredne posledice bitke na Kosovu. Dubrovčani i Mlečani su ga primali kao glavnog među srpskom gospodom. ali je poslao vojovodu Vllatka Vukovića. Posle poraza na Kosovu 15/28. Svoju najmlađu sestru Stefan je odveo na Bajazitov dvor. Vuk je posle smrti kralja Tvrtka I 1391. Čuveni francuski hroničar Filip Mezijer zapisao je da su sultan i njegov sin poginuli. Srbija od bitke na Kosovu 1389. one su se osetile nešto kasnije. Neposredna posledica Kosovske bitke bilo je priznavanje novog sultana Bajazita I (1389 – 1402) za vrhovnog gospodara.snažno delovao na savremenike. do proglašenja Despotovine 1402. Konstantin Filozof je opisao bitku kao srpski poraz. Našla se u izuzetno teškom položaju. ali nije uspeo. juna 1389. Vuk Branković. Srbija se ni po obimu ni po broju stanovnika nije mogla porediti sa Osmanskim carstvom. Tvrtko I predstavljao je kosovsku bitku kao svoju pobedu. Vuk je početkom maja obezbedio sebi utočište u Dubrovniku. o nejmu je do nas doprlo malo savremenih vesti. Morali su da plaćaju danak (harač) i da sa vojskom učestvuju u turskim pohodima. Ipak. Izmirenje Lazarevića sa Turcima. vlast je peuzela kneginja Milica sa sinovima Stefanom i Vukom. ali su posledice obostranih gubitaka bile porazne samo za jednu stranu. Proširio je svoje granice u gornjem i srednjem Polimlju. Ugarski kralj Žigmund Luksemburški (1387 – 1437) je u jesen 1389. napao Srbiju. s velikim gubicima na obema stranama. Potpisivao se kao gospodar Srba i Podunavlja. 93 . Dubrovački anali prikazuju bitku kao neodlučan sukob. Priznali su vrhovnu vlast sultana Bajazita I (1389 – 1402). Turci su zauzeli Golubac. Uz tursku pomoć povraćene su tvrđave koje je ugarski kralj ranije bio osvojio. a Žigmund je naredne dve godine provaljivao u Srbiju. a Truci doživeli poraz. i Lazareve pogibije. Na zapadu je vladalo uverenje da su Turci izgubili bitku. Turci nisu dobili bitku na Kosovu. Ona se izmirila sa Turcima pre sredine 1390. Pokušao je da od Balšića preotme Ulcinj. Kneginja Milica je morala da postigne mir s Turcima. On nije došao na Kosovo. da bi sprečila pustošenje svojih zemalja sa dve strane. Posledice btike nisu najbolje shvatili savremenici. Lazarevići su morali prihvatiti uobičajene izraze potčinjavanja.

Osvajanjem Trnovske Bugarske teritorija Osmanlija se gotovo udvostručila. Vrativši se u Carigrad. Žigmund je istisnuo Turke iz Malog Nikopolja. Kod mesta Rovine. Posledice poraza Turaka na Rovinama nisu bile osobito teške. Bajazit je pokrenuo pohod na Vlašku da bi se obračunao sa Žigmundom i njegovim štićenikom vojvodom Joanom Mirčom. učestvovao u svečanom prenosu Lazarevih moštiju iz crkve Svetog Spasa u Prištini u manastir Ravanicu. U Prištini je bilo sedište Vuka Brankovića. Dubrovčani su tvrdili da on nije gospodar sve srpske zemlje i da ne može da obezbedi slobodu dubrovačkih trgovaca u svim srpskim zemljama. Oživljena je ideja krstaškog rata protiv nevernika. Kraljević Marko i Konstantin Balšić. Kralj Žigmund je proslavljao svoju pobedu. čiji položaj nije poznat. a sa drugim delom krenuo u pohod na jug. U tom pohodu su učestvovali: knez Stefan Lazarević. Markova braća Andrejaš i Dmitar su napustili nalseđene zemlje u Makedoniji. Sultan je u leto 1394. 94 . osvojili Skoplje. maja 1395. počeo opsadu Carigrada. pozvao sve svoje vazale u Ser. Bitka na Rovinama. koja je s prekidima trajala nekoliko godina. Srpski kneževi ostali su verni vazali Bajazitovi. dve vojske su se sudarile 17. Kraljević Marko.pokušavao da dobije svetodmitarski dohodak. U Vidinu je ostao kao vazal car Stracimir. Završio je osvajanje Tesalije. Pad Trnovske Bugarske. Tokom 1394. despot Teodor Paleolog. Nema podataka o neprijateljstvu Vuka i Lazarevića. Bajazit I je u zimu 1393/94. Veze bugarskog cara Ivana Šišmana sa ugarskim kraljem dale su Bajazitu I povod da napadne Bugarsku u leto 1393. a sultan je morao da se povuče preko Dunava. knez Stefan Lazarević i Konstantin Dragaš. a kralj Marko i Konstantin Dragaš su poginuli. Njihova vojna snaga ostala je sačuvana. Morao je da se potčini Turcima i plaća harač. Vuk je 1392. Pripreme za taj pohod su tekle sporo. Bajazit je bio poražen. Konstantin Dragaš. Srpski velikaši kao turski vazali. započeto prethodne godine (1393). iskorenio vladarsku dinastiju i potčinio najveći deo Bugarske teritorije. pregovarao je s Republikom o pohranjivanju jednog dela svoje imovine u Dubrovniku. U Dubrovniku su boravili 1394. najljućeg Bajazitovg protivnika. U Parizu je održano svečano blagodarenje u čast hrišćanske pobede. To su bili: knez Stefan Lazarević. Bajazit je ipak odustao od prvobitne namere i deo vazala je otpustio. Odatle su otišli u Ugarsku i stupili u službu kralja Žigmunda. njegov suparnik Jovan VII. Namera mu je bila da ih likvidira i pripoji njihove teritorije. car Manojlo se okrenuo protiv Bajazita. Bajazitova zavera. Osvojio je Trnovo. ali nije uspeo. Na sastanak su došli car Manojlo II. Turci su mu 1392. Konstantin Dragaš.

osvojili Vidin i počeli da opsedaju Nikopolj. došlo je do odlučne bitke. a važne strateške tačke Turci su zadržali. Sačuvao je život tako što se sa ženom i ćerkama zamonašio i time odustao od daljeg političkog delovanja. Turci su mu osvojili Prištinu. koju su činili odredi iz Nemačke Francuske. da prihvate vazalne obaveze prema sultanu i da s vojskom ratuju gde im sultan naredi. knez Stefan je postao prva ličnost među srpskom gospodom.Pad Vidinske Bugarske. Kao žrtva turske pobede pao je i Vuk Branković. Još u martu 1396. Pogubio je vazalnog cara Ivana Šišmana i njegovu zemlju priključio teritorijama pod svojom neposrednom vlašću. ali je uspeo da iskoristi neorganiziovanost i nedisciplinu hrišćana i izvojuje pobedu. turski odredi su ušli u Srbiju. U Makedoniji Bajazit je zaposeo zemlje poginulih kralja Marka i Konstantina Dragaša. Na čelu zavere bili su Nikola Zojić i Novak Belocrkvić. Vukova oblast je ustupljena Lazarevim nalsednicima. On se sudario sa Žigmundovim odredom i uspeo da obori ugarsku zastavu. Prešli su brodovima Dunav. U bitki se naročito istakao Stefan Lazarević. Omogućila je Stefanu da bude primljen kod sultana. S majkom i bratom on je vladao većom teritorijom nego što je imao Lazar u danima najveće moći. Stefan je saznao za zaveru koja mu je pretila. Posle bitke dospeo je u sultanove ruke i ostao je sužanj sve do smrti 6. septembra 1396.000). Prešavši Dunav Bajazit je udario na Vidin. Među velikašima su se javljali otpori prema Stefanovoj vlasti. okupila velika vojska (60. Tokom marta 1398. Sultan je bio ozbiljno ugrožen. Morao je trpeti sultanove službenike. Pozivi u rat protiv Turaka imali su odjeka. Stefan je otvoreno priznao krivicu. U Ugarskoj se u leto 1396. Te godine kneginja Milica je išla kod sultana da opravda Stefana. Vojvodu Novaka je pozvao sebi i pogubio. Stefan je otklonio obe opasnosti. 95 . Pad Vuka Brankovića. Vukovo odbijanje da se potčini Turcima završilo se pobedom jačeg. Žigmundov krstaški rat. Bajazit je s vojskom pritekao u pomoć i 25. Bajazitovu pobedu pratio je veliki pokolj. Vidin je postao baza za napade na Vlašku. a Bajazit je velikodušno prešao preko njegove greške. Ugarsku i Srbiju.000 – 100. Vojvoda Nikola se sklonio u Ostrovicu kod Rudnika. Ugarske i Vlaške. Udovica Mara je sa sinovima uporno nastojala da povrati izgubljene zemlje. Knez Stefan Lazarević. Oni su ga optuživali kod sultana da sarađuje sa Ugarskom. Njegovi naslednici morali su u proleće 1402. Ni odnosi sa Portom nisu bili najbolji. oktobra 1397. Pošto je za svoju vernost dobio veći deo nekadašnjih Vukovih zemalja. a zatim su usledile provale na ugarsku teritoriju. Ali na tim zemljama on nije bio gospodar. Engleske.

Pošto je sredio odnose sa sultanom Stefan je dobio odrešene ruke da se obračuna sa preostalim protivnicima u zemlji i da osigura svoju vlast. Međutim, uskoro je morao da ispuni svoje vazalne obaveze. Bitka kod Angore. Ratoborne mongolske čete na čelu sa Tamerlanom u nezadrživom pohodu su rušile sve pred sobom. Turski emiri u Maloj Aziji, nezadovoljni politikom sultana Bajazita, prelazili su na njihovu stranu. Bajazit je morao da se bori za opstanak svoje države. U borbu je pozvao svoje balkanske vazale: Stefana i Vuka Lazarevića i Grgura i Đurađa Brankovića. Oni su se sa svojim odredima priključili sultanovoj vojsci. Do odlučujuće bitke je došlo 28. jula 1402. kod Angore. U žestokom okršaju vojska slutana Bajazit je teško poražena. On je bio zarobljen i odveden u sužanjstvo, koje je okončano u proleće 1403. njegovom smrću. Mongoli su oplenili čitavu Malu Aziju, osvojili Smirnu i doprli od obala Egejskog mora. Najstariji Bajazitov sin Sulejman je odmah posle bitke pohitao prema evropskim delovima Turske i Jedrenu da se tamo učvrsti. Bilo je jasno da nastupaju borbe za osmanski presto. U borbi su zarobljeni Grgur Branković i Olivera, Stefanova sestra, ali su kasnije uspeli da se oslobode. Despot Stefan Lazarević. Posle bitke Stefan Lazarević je s bratom Vukom i odredom srpskih vojnika krenuo najpre u Carigrad. Odsutnog cara Manojla II, koji je na Zapadu tražio pomoć za borbu protiv Osmanlija, zastupao je tada Jovan VII. On je avgusta 1402. dodelio Stefanu Lazareviću veoma visoku titulu despota. Ona je retko dodeljivana, i kao dostojanstvo, najviše posle carskog, primaocu je donosila veliku čast. Ugled Vizantije u svetu mnogostruko je nadilazio njenu političku moć toga doba. Tokom leta 1402. povedeni su i pregovori o ženidbi Stefana bliskom srodnicom dinastije Paleologa. Izabranica je bila Jelena, ćerka gospodara Lezbosa, Frančeska II Gatiluzija. Brak je sklopljen kada su se sredile prilike u Srbiji. Car Manojlo II je 1410. potvrdio Stefanu despotsku titulu. Sukob Stefana i Đurađa. Avgusta 1402. i Đurađ je stigao u Carigrad. Sukobio se sa Stefanom, koji je sumnjao da Đurađ traži saveznika u novom sultanu Sulejmanu. Zato je naredio da se njegov sestrić zatvori. Đurađ se uz pomoć Rodopa brzo izbavio zatočeništva i od Sulejmana zatražio pomoć. Brankovići su uz tursku pomoć nastojali da spreče povratak Lazarevića u zemlju. Lazarevići su brodovima stigli do Zete. Iz Bara se despotova vojska krajem oktobra uputila prema Žiči. Na Kosovu, nedaleko od Gračanice, okupile su se snage Brankovića pojačane Sulejmanovim odredima. Kod Tripolja na Kosovu, blizu Gračanice, je 21. novembra 1402. došlo do bitke. Bitku je odlučio despot Stefan. Lazarevići su pobedili Brankoviće i povukli se u Novo Brdo. Uskoro je Stefanov mlađi brat Vuk
96

napustio zemlju i prišao sultanu Sulejmanu. Despot Stefan je uspeo da preuzme vlast u zemlji u čemu mu je mnogo pomogao ugled njegove majke kneginje Milice. Do svoje smrti 11. novembra 1405. ona je živo prisutna u politici zemlje i svakidašnjici koju su potresali razni sukobi. Rat za Bajazitovo nasleđe. Marta 1403. u tatarskom zatočeništvu je umro sultan Bajazit I. Počeo je rat za presto između njegovih sinova Sulejmana, Ise, Muse i Mehmeda. Borbe su u najvećoj meri zahvatile Malu Aziju. U tim sukobima tokom narednih godina učestvovaće i despot Stefan.

Despot Stefan Lazarević
Bitka kod Angore i proglašenje Stefana za despota. Tamerlan je kod Angore, 28. jula 1402, do nogu potukao Turke i zarobio Bajazita I (1389 – 1402). Despot Stefan se u ovom sukobu istakao izvanrednom hrabrošću. Posle bitke sa svojim bratom Grgurem uputio se prema Carigradu. Tu je od Jovana VII, koji je zamenjivao odsutnog cara Manojla II (1391 – 1425), dobio titulu despota. Zatim je preko Zete došao u Srbiju. Đurađ Branković je sklopio savez sa Sulejmanom i uz njegovu pomoć pokušao da spreči Stefanov povratak. Međutim, Stefan je 21. novembra 1402. pobedio svoje protivnike kod Tripolja na Kosovu i obnovio svoju vlast nad Srbijom. Tada je došlo do razlaza Stefana i njegovog brata Vuka koji je prešao Sulejmanu. Borbe za turski presto. Posle Bajazitov smrti 1403, u tatarskom zarobljeništvu, počele su borbe između njegovih sinova: Sulejmana, Ise, Muse i Mehmeda. Prvo su se sukobili Sulejman i Isa. Kada je pobedio Isu Sulejman se sukobio sa Mehmedom. Sklopio je sporazum sa Vizantijom, Venecijom i Đenovom. Tim ugovorm je bilo predviđeno da despot Stefan zadrži svoju zemlju uz uslov da plaća harač i daje pomoćnu vojsku. Tako je Stefan sredio odnose sa sultanom. Preokret u Stefanovoj politici. Despot je potom načinio pravu prekretnicu u svojoj politici i približio se Ugarskoj. Kralj Žigmund Luksemburški (1387 – 1437) se tada nalazio u teškom položaju jer su njegovi protivnici planirali da na ugarski presto dovedu Ladislava
97

Napuljskog. Saveznik mu je bio preko potreban. Pregovore je s ugarske strane vodio Filip de Skolaris (Pipo Spano, Filip Madžarin). Despot Stefan je 1403/04. postao vazal ugarskog kralja. Bio je dužan da učestvuje u skupovima ugarskog plemstva. Zauzvrat je dobio Mačvu i Beograd. Beograd je dobio srpskog zapovednika i doživeo nagli uspon. Pretvoren je u snažnu tvrđavu, najjaču na južnoj ugarskoj granici. Despot je imao i Golubac i tako se Despotovina učvrstila na obalama Dunava. Sređivanje odnosa. Stefan je uz ugarsku pomoć nastojao da se obračuna sa Brankovićima. Plenio je njihove posede u Sitnici, a pre oktobra 1404. se izmirio sa bratom Vukom. Tokom te godine sređeni su odnosi sa sultanom Sulejmanom. Zemlje je ulazila u razdoblje mira. Počeli su da pristižu i primorski trgovci. Tokom 1405. Stefan je regulisao svoje odnose sa Dubrovnikom. Priznata su im ranija prava. Odnosi sa Venecijom su bili pomućeni zbog njenog sukoba sa Balšom III, despotovim sestrićem (sin Jelene i Đurđa Stracimirovića Balšića). Despot nije uspeo di ih pomiri tokom 1408. Iste godine Vuk se odmetnuo od svoga brata Stefana. On je ponovo zatražio pomoć od Turaka, koji su podsticali unutrašnju pometnju i sukobe. Red Zmaja. Hrvoje Vukčić, Sandalj Hranić i Pavle Radenović na čelu sa kraljem Tvrtkom II (1404 – 1409) su podržavali Ladislava Napuljskog, pretendenta na ugarski presto. Žigmund ih je 1408. teško porazio i kod Dobora izvršio pokolj vlastele. Posle ove pobede Žigmund je osnovao novi viteški red Zmaja (simbol reda). U osnivačkoj povelji reda izdatoj u Budimu decembra 1408. na prvom mestu je bio imenovan despot Stefan. Članovi reda su bili najmoćniji ugarski velikaši (Nikola Gorjanski). Ustanak Vuka Lazarevića. Vuk Lazarević je zajedno s Brankovićima i uz podršku Sulejmana 1408. podigao ustanak. Bio je spreman da preuzme vlast u zemlji i prizna vrhovnu vlast sultana. Turski odredi, na čelu sa vojskovođom Evrenosom, su 1409. upali u Srbiju. Stefan je odmah dobio pomoć iz Ugarske. Na čelu ugarskih odreda bio je tamiški župan Pipo Spano. Iscrpljujuće borbe su se vodile oko Prištine. U proleće 1409. Žigmund je lično sa vojskom pošao u pomoć Stefanu. Međutim, Turci su potisnuli Ugre i Stefan je morao da se povuče u Beograd. Bio je prinuđen da ustupi bratu južni deo Srbije, gde je Vuk zavladao i priznao vrhvonu sultanovu vlast, zajedno sa Brankovićima. Rat Muse i Sulejmana. Musa je 1409. ustao na Sulejmana i ponudio Stefanu savezništvo, na šta je despot pristao. Musa je 1410. krenuo prema Carigradu i ugrozio Sulejmana. Međutim, njegov tabor je počeo da se osipa. Napuštaju ga saveznici. Među njima Vuk Lazarević i Brankovići. Odlučujuća bitka odigrala se 15. juna 1410. kod tvrđave Kosmidiona na
98

u Budimu se Stefan sa svojom zemljom potčinio vrhovnoj vlasti ugarskog kralja. Stefan je od novog sultana. ali je sultan ponudio primirje. i savezom Vlaške i Poljske uperenim protiv Ugarske. Završena je pobedom Sulejmana. Despot Stefan se sklonio u Carigrad. Prihvatio je vazalne obaveze. Očekivan je napad na Novo Brdo. kod sela Čamorlu. Sulejman je svojim neuravnoteženim držanjem stvarao nezadovoljstvo među ljudima. upao u Srbiju i opseo Novo Brdo. U leto 1410. dobio grad Koprijan kod Niša i pokrajinu Znepolje. Pozivu za pomoć su se odazvali ugarski ban Jovan Morovićki i vojvoda Sandalj Hranić (oženio se Jelenom udovicom Đurđa Stracimirovića Balšića). Stefan je tražio od Mehmeda da pređe u evropski deo turske kako bi se zajedno borili protiv Muse. Iz Soluna se vratio Đurađ Branković. Iste godine Stefan je učestvovao na velikom skupu evropskih vladara i vlastele u Budimu. Vlast u Turskoj je preuzeo Mehmed I (1413 – 1421). došlo je do važnog preokreta u Srbiji. Tokom 1411. Na vest o despotovom dolasku digao je opsadu. čime su narasli njegovi prihodi. Tom skupu su prisustvovali i bosanski kralj Stefan Ostoja. Pošto despot nije imao dece. U leto 1411. Izmirio se sa ujakom Stefanom. Njegova vojska je naišla na odlučan otpor kod Stalaća. Musa je 1412. Na kraju su ga 1411. Odmah po stupanju na presto Musa se okrenuo protiv Stefana. za pomoć koju mu je pružio. ponovo upao u Srbiju. i odredio ga za svog naseldnika. Do odlučujućeg boja došlo je 5. ubili Musini ljudi. Musa je polako preuzimao inicijativu. Pomirenje Stefana Lazarevića i Đurađa Brankovića. Zapovednik grada se junački suprostavljao Turcima.Zlatnom rogu. Ostao je upamćen u narodnoj pesmi kao vojvoda Prijezda. Car Manojlo II mu je priredio svečani doček i potvrdio despotsku titulu. Sultan Sulejman (1402 – 1410) je pre toga uputio Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića u Srbiju da preuzmu vlast pre Stefanovog povratka. prihvatio je Đurađa kao sina. Musa (1411 – 1413) je zavladao evropskim delom Turske. a zauzvrat Musa mu je dodelio južne delove Srbije koje su do tada držali Vuk Lazarević i Brankovići. Stefan je pružio utočište Musi. 99 . Sulejman je još jednom pobedio Musu. U jesen 1412. Stefan je u međuvremenu tražio saveznike u Ugarskoj i Turskoj. Nisu uspeli jer su ih uhvatile Musine pristalice (saveznik Stefanov) i posekle. pod planinom Vitošom Bitka je završena porazom sultana Muse. jula 1413. koji je tom prilikom poginuo. vojvode Sandalj Hranić i Hrvoje Vukčić. Zauzvrat je dobio Srebrenicu. u borbu za turski presto se uključio i Mehmed u maloazijskim delovima carstva. Musa je 1413. Despot je bio spreman za rat. Žigmund je bio zaokupljen carskim krunisanjem 1411. Preko Crnog mora i Vlaške Stefan se vratio u Srbiju.

februara 1427. Ulcinj i Skadar. Stefan je tada zauzeo Bar i Drivast i sve mletačke posede sem Ulcinja. Ali. Ali ga je Murat već 1423. Ratovanje u Zeti Stefan je 1423. Sultan je odlučio da napadne Srbiju. Brankovića i Balšića. Ugarska je poslala pomoć (Pipo Spano). koji je sklopljen 22. Tako je omogućio privredni i društveni razvitak zemlje. jula 1426. Srbija je u tim sukobima ostala po strani. Posle Balšine smrti u Zeti su se uzdigli Crnojevići. Kada su se pojavile vesti o njegovoj bolesti Venecija je nagađala da bi zemlju mogao da ostavi svom rođaku Stefanu Balšiću Maramonte. Ugovorom sa sultanom Mehmedom Stefan je obezbedio period relativnog mira. prepustio Đurađu Brankoviću. Odnosi sa Turskom. Murat II je 1422. Stefan je na kraju uspeo da pregovorima iznudi 100 . Na skupu bosanske vlastele avgusta 1415.Odnosi sa susedima. u Jedrenu je došlo do smene a prestolu. Balša III je skrhan bolešću otišao u Srbiju. Podigao zadužbinu Resavu. Odazvao se Žigmundovom pozivu 1421. Despot ga je potvrdio 22. da učestvuje u ratu protiv husita. Odnosi sa Venecijom konačno su regulisani sporazumom iz Vučitrna. godinama je ratovao sa Mlečanima oko njihovih poseda u Zeti. despotov sestrić. Stefan je obnovio vazalne obaveze prema sultanu. Održavao je prisne veze sa crkvom. koja je koristila smene na turskom prestolu za podizanje ustanaka na jadranskom primorju. U to vreme zavladalo je nepoverenje između Murata II i Stefana. Događaji u samoj Bosni omeli su sprovođenje takvog plana. Murat je provalio u Srbiju i stigao do Kruševca. a nasledio ga je Murat II (1421 – 1451). Mehmed I je umro. koji se izdavao za sina Bajazitovog. Zemlja se nalazila u dvostrukom vazalstvu: i prema Ugarskoj i prema Turskoj. Crkva mu je pružala podršku u svakodnevnoj politici. Avgusta iste godine sklopljen je Skadarski mir. Tu je na dvoru svoga ujaka umro 28. Zetu je zaveštao njemu. Rat sa Venecijom. doneta je odluka da se srpskom despotu oduzme Srebrenica. Car Jovan VIII je boravio u Veneciji i Ugarskoj. preduzeo opsadu Carigrada. Uskoro je protiv Murata ustao mlađi brat Mustafa. a Venecija 3. aprila 1426. Stanje u Srbiji. Žigmund je obećao pomoć. Vizantija je tokom 1423/24. nije ostvario glavni cilj – zauzeće Skadra. Pripajanjem Zete despotovini ujedinjene su zemlje Lazarevića. porazio i pogubio. tražila saveznike na Zapadu. Stefan je odbio da pomogne njegovo delovanje. S druge strane despot je jačao svoje veze u Ugarskoj. Pobunjenik je 1422. a Srbi Bar i Drivast. Despot je zauzimao sestrićeve posede. Venecija je zadržala Kotor. Balša III. U leto 1421. Despot se držao uz novog sultana i pomogao mu u sukobu sa Venecijom. poražen i ubijen. Po dolasku na vlast protiv Murata II ustao je Mustafa. aprila 1421. Đurađ i Lješ su postali despotove vojvode.

u slučaju da Stefan umre bez muških potomaka. do 1457. Tvrtko II je pokušao da osvoji grad.povlačenje Turaka. da bude uvršten u ugarsku vlastelu. i odredio ga za svog naseldnika. u slučaju da Stefan umre bez muških potomaka. Izmirio se sa ujakom Stefanom. U slučaju da Đurađ umre bez muških naslednika. Despot Đurađ je vladao od 1427. Sada je morao da ratuje u Bosni oko Srebrnice. Despot Stefan je umro 19. Posle Stefanove smrti Srbija treba da ustupi Beograd. u rudničkome kraju. prihvatio je Đurđa kao sina. Stefan je s patrijarhom pozvao vlastelu da prihvate Đurađa za njegovog naslednika. Pitanje prestolonalsednika Stefan je regulisao i sa Žigmundom. Stefan je s patrijarhom pozvao vlastelu da prihvate Đurađa za njegovog naslednika. vratio iz Soluna u Srbiju. Na leto su prodrli u Pomoravlje. opsedali Novo Brdo. morao je i da položi vazalnu zakletvu ugarskom kralju. je predviđao da Đurađ nasledio presto. Posle Stefanove smrti Srbija treba da ustupi Beograd. Srbija ima da pripadne Ugarskoj. Bradat. Srbija ima da pripadne Ugarskoj. Golubac i Mačvu. Sporazum u Tati. i da nasledi Stefanova dobra po Ugarskoj. s kojom je sklopio brak krajem 1414. Pošto despot Stefan nije imao dece. Turci su februara 1427. Ugovor iz Tate 1426. jula 1427. i da nasledi Stefanova dobra po Ugarskoj. Na saboru u Srebrnici kod Stragara 1426. Stefan je pobunu krvavo ugušio. U slučaju da Đurađ umre bez muških naslednika. U Srebrnici su se pobunili rudari. Dolazak na vlast. s dugom kosom i brkovima. u okolini Kragujevca. Žigmund je u zimu 1426/27. da bude uvršten u ugarsku vlastelu. Golubac i Mačvu. je predviđao da Đurađ nasledio presto. Despot Stefan nije imao dece i odlučio je da presto zavešta svome sestriću Đurđu. Đurađ Branković se u jesen 1412. morao je i da položi vazalnu zakletvu ugarskom kralju. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Manasiji. Pitanje prestolonalsednika Stefan je regulisao i sa Žigmundom. upao u Vlašku da podrži svog štićenika Dana II. a najduže je proživeo i najviše poroda imao s Grkinjom Jerinom (Irinom) Kantakuzin. ali nije uspeo. u rudničkome kraju. doživeo je duboku starost. posredovao je u sklapanju tursko-mletačkog mira. Srbija u doba despota Đurđa Brankovića do obnove Despotovine 1444. Kraj Stefanove vladavine. Tokom 1426. punih 80 godina. Ugovor iz Tate 1426. Ženio se najmanje dva puta. kada je imao 101 . Na saboru u Srebrnici kod Stragara.

gde se borio protiv Mlečana oko Balšinog nasleđa. Dubrovčani. daje pomoćne odrede od 2. a kada nije dobio novac predao ja grad Turcima. Počeli su da nose staro prezima Crnojević i bili su spremni da se priklona Mlečanima. Čak je obećao da će ćerku Maru poslati u harem Muratu II. obavezao se da će dolaziti na ugarski dvor i državne sabore i da će davati pomoćne trupe. Žigmund je preuzeo Beograd. U Malom je bio Đurđev dvor. da osvoji Golubac. Tvrđava se sastoji od Malog i Velikog grada. Zapovednik grada Jeremija je tražio 12. U Đurđevu službu je stupio i Jerinin brat Toma. Žigmund je od Beograda napravio snažnu tvrđavu. Pobunili su se Đurađ i Lješ Đurašević. Grad je sagrađen na učću Jezave u Dunav. U tim operacijam učestvovao je Đurđev sin Grgur. ali je Đurađ zadržao Mačvu. Žigmund nije poseo ni Golubac. Položaje u državnoj upravi dobijali su Grci. ali i za vladara Srbije.000 dukata. Smederevo. Đurađ je počeo da zida novu prestonicu Smederevo. Ugovor iz Tate je samo delimično ispunjen. Turci i Ugari. Stanje u Zeti. U vreme zidanja Smedereva Đurđa su krunisali despotskim vencem poslanici cara Jovana VIII (1425 – 1448). O pretrpljenim mukama pri izgradnji svedoči narodna tradicija (prokleta Jerina). Đurađ je za smrt ujakovu saznao u Zeti. U gradu je postojala mitropolijska crkva. Na izuzetno svečan način Đurađ je priznat za Žigmundovog vazala. Žigmund je u to vreme ratovao u Vlaškoj. Srbima je bio zabranjen ulazak u grad. Dozvolu sultanovu skupo je platio. Obojica su pohitala ka Beogradu da sprovedu u život ugovor u Tati. kovnica novca i kancelarija. Doveo je tevtonce. Pokušao je 1428. Ali su se na kraju ipak pokorili despotu. pomažući skopskog sandžak bega Isaka. Zidanje je završeno već 1430.000 konjanika po komandom sinova i nedozvoli Ugrima da preko Srbije napadaju Tursku. primljen je u redove ugarskih barona. a Turci Niš. vaspitanjem i duhovnim životom bio vezan za vizantijski svet. Đurađ je priznat za Stefanovig naslednika.gotovo 40 godina. Borba protiv Turaka bila je cilj. Rukovodiće odbranom Smedereva. Đurađ je brakom. Bio je razrezan posebni namet. 102 . Zidovi su bili debeli do 4 metra sa 24 kule visine do 20 metara. Priznao je tursku vrhovnu vlast i obavezao se da plaća 50. jer je iz Ugarske lako mogla stići pomoć. U to vreme sultan je opsedao Drač. Na izbor mesta su uticali politički razlozi. Pošto su u Despotovini Ugri držali Beograd. Đurađ je iste godine morao da brani Srebrnicu. Kruševac i Golubac. Nije uspeo pa je sklopio mir sa sultanom. Radovima je rukovodio Jerinin brat Đorđe Kantakuzin. Srbijom su uzduž i popreko harali Turci. Početak vladavine.000 dukata godišnje harača.

ali ni time nije postignuto ništa u borbama s Turcima. Sabor u Bratislavi 1435. oženjen Žigmundovom ćerkom Jelisavetom. Na kraju je sakupio 24. za rimsko-nemačkog cara. kome su prisustvovali Tvrtko II i Đurađ. Đurađ je svoju ćerku Katarinu udao za Ulriha celjskog. avgusta 1439. Despot Đurađ se mešao u sukobe bosanske vlastele. avgusta sastao sa Đurđem. Tako se položaj Turaka na Dunava još više učvrstio. Drugu kćer Maru poslao je u harem Muratu II. Posada se predala 18. Poklonio mu je zamak Vilagoš u zarandskoj županiji. Žigmundovi ratovi sa Turcima. a druga u Srbiju. Još je samo Novo Brdo odolevalo Turcima. On je bio voljan da pomogne odbrani Smedereva. sklopljena je firentinska unija. U ratovima Ugarske i Turske 1435 – 1437 Srbija je bila pošteđena. upao u Srbiju i spalio Kruševac. Đurađ je zauzeo Usore sa Zvornikom i tvrđavom Teočakom. Postala je vrlo uticajna i nikada se nije odrekla hrišćanstva. Jerina. prihvatio Žigmundove planove za odbranu južne granice. Za smederevskog sandžak-bega imenovan je Isak-beg iz Skoplja. Žigmund je u leto 1437. Despotovi sinovi Grgur i Stefan imali su tešku sudbinu. Porodične prilike. Despot Đurađ je tražio pomoć od kralja Alberta. Miraz za Maru je bio ogroman – nekoliko stotina hiljada dukata. bratića Žigmundove žene Varvare i jednog od najbogatijih ljudi toga vremena. i Turci su ušli u grad. Odbranom Smedereva su komandovali Toma Kantakuzin i Grgur. Đurađ. Tri meseca je trajala teška opsada. Ovaj ugarski prodor je bio izvršen preko srpske teritorije. Grgur se nagodio sa Muratom i predao mu grad a zauzvrat je dobio na upravu zemlje svoga dede Vuka. Prvi pad Smedereva. pod uslovom da bude Portin vazal. ali su pripreme tekle sporo. Đurađ ga je pomogao novcem.000 vojnika i krenuo na jug. Iz Jedrena je odvedena u Brusu. Ugarski kralj Žigmund izabran je 1433.Stanje u Bosni. Usledila je odmazda Turaka. Jedna turska vojska je 1438. Na jednoj strani su bili kralj Tvrtko II i Radoslav Pavlović. Lazar su sa pratnjom napustili grad i prešli u Ugarsku da traže pomoć. Zatim je naneo težak poraz vidinskom paši Ali-begu na Godominskom polju kod Smedereva. Borbe za ugarski presto. Sledeće godine Murat II je na čelu velike vojske upao u Srbiju i opseo Smederevo. Krajem godine umro je Albert i u 103 . Nasledio ga je austrijski vojvoda Albert Habzburški (1437 – 1439). U Segedinu se 1. Despot je morao da Muratu II ustupi Braničevo. On je postao i rimsko-nemački car. U proleće 1433. Tokom leta 1439. a već je posedovao Srebrnicu. Ugarska vojska se na prvu vest da dolaze Turci razbežala. Kralj Žigmund je umro decembra 1437. a na drugoj despot Đurađ i Sandalj Hranić. upala u Erdelj.

potukao u Erdelju Mezidbega. Malo je bilo nade u pomoć sa Zapada. U proleće 1443. Duga vojna. Prvi sukob s Turcima 3. Novo Brdo se predalo 27. poveljom (na srpskom) zagarantovao pravo slobodne trgovine po svim svojim zemljama. novembra je bio između grada Bovna kod Aleksinac i Niša. Morao je da se skloni u Dubrovnik. gospodara Gornje Zete. Tako je Đurađ izgubio celu Despotovinu. Posle smrti Alberta 1439. Borbe za ugarski presto. Preko 104 . Hunjadi je u martu 1443. a u Vlaškoj Šehabedina. Sultan je s proleća 1440. Tu je morao da stekne naklonost sinova Đurđa Crnojevića. Đurađ ga nije priznao već je podržao Albertovog sina Ladislava. U poklad u Dubrovniku je ostavio 160.000 Srba na čelu sa Vladislavom. počeo da primenjuje običaj “devširme” – “odabir dečaka”. juna 1441. Odbranom je komandovao Jovan Talovac. Antiturski planovi. Murat II je 1438. Posle punih šest meseci teške opsade Turci su se ipak morali povući. počeo sa opsadom Beograda. ali je ona odbila da se uda za pravoslavca. Papa je u Ugarsku poslao kardinala Julijana Ćezarinija da pripremi rat. Na čelu prethodnice od 12. Zapovednici južne ugarske granice bili su Janko Hunjadi. U teškom položaju Đurađ je priznao Vladislava Jagelonca za kralja i u julu 1441.Ugarskoj su počele borbe za presto. Turski špijuni su saznali za pripreme. ali im je 1442. Vojska od 25. U Zeti je Đurađ počeo da kuje antiturske planove i Turci su mu ucenili glavu. maja 1441.000 dukata. Srpski narod je napuštao zemlju i selio se na sever. I Đurađ je na to potrošio mnogo sredstava. a 8. Grgura i Stefana (odranije talac na Porti) sultan je okovao na Uskrs 16. Upadali su u Srbiju i nanosili Turcima velike gubitke. Murat II je zamerao Dubrovčanima na podršci despotu i zbog učešća u odbrani Novog Brda. rumelijskom beglerbegu Šehabedinu. Planiran je novi krstaški rat. Njegovi sinovi nisu imali kuda da pobegnu.000 konjanika bio je Hunjadi. koji je hteo da osveti Mezida.000 Ugara i Poljaka i 8. Hunjadijem i Đurđem je u ranu jesen prešla Dunav kod Beograda i ušla u Srbiju. aprila. Murat II je morao da ratuje protiv gospodara Karamanije Ibrahimbega. U Ugarskoj je od svake kuće revnosno ubiran novac za opremanje vojske. erdeljski plemić. napustio Dubrovnik. Hunjadijeve pobede uzbudile su Evropu. Jagelonac ga je proglasio za odmetnika i oduzeo imanja. pa je za naslednika određen Mehmed Osvajač. Đurađ je napustio Ugarsku i otišao u Zetu. i Nikola Iločki. U tom sukobu ubijen je Muratov sin Ali-Čelebija. Đurađ je pokušavao da svog sina Lazara oženi Albertovom udovicom Jelisavetom. oslepio u gradu Tokatu. Udala se za poljskog kralja Vladislava II Jagelonca (1440 – 1444). Rumelijski beglerbeg Kasim je do nogu potučen.

uspeo da povrati Srebrenicu koja je bila u rukama bosanskog kralja Stefana Tomaša. juna 1444. kralj Vladislav je sa 16. sin Ivana Kastriota.Niša i Pirota hrišćani su stigli do Sofije i zauzeli je. U susret mu je pohitao sultan Murat II. prihvata sve zahteve. izbili su nemiri u Jedrenu koji su uticali da se počne s pripremama za novi rat. Ali. koji je isticao da sporazum nema važnosti dok ga ne prihvati papa. januara bili su u Prokuplju. Despot Đurađ je bio protvi novog pohoda. koji je u Segedinu krajem jula 1444. Posredovala je Mara. ali su zbog nestašice hrane i jake zime morali da se vrate. avgusta se izmirio sa sultanom. Sporan je bio Golubac. Predlog nije usvojen i u januara su bili u Beogradu. novembra. između Niša i Pirota. Bitka kod Varne se odigrala 10. U Srebrnici su Đurađ i Stefan Tomaš kovali zajednički novac. ali je 24. Nudio je despotu zemlju i sinove. Obnova despotovine. Zapad je želeo da se rat nastavi. Despot Đurađ je u aprilu 1445. Skenderbeg. Srebrnica. ali je sultan ponudio mir (pobuna Ibrahim-bega – Karamanija). Stigao je do Varne. Ugarski kralj Vladislav I Jagelonac (1440 – 1444) je odbacio mirovni sporazum iz 1444. Kasim-beg je počeo da ih goni. Polovinom septembra 1444. već krajem leta 1446. a već 22. preoteo Srebrenicu od Turaka.000 vojnika prešao Dunav i uputio se ka Bugarskoj. do 1459. Poginuo je dvadesetogodišnji kralj Vladislav i kardinal Julijan Ćezarini. Planirali su da napadnu Jedrene. Stefan Tomaš je u maju 1444. samo za kratko vreme. Đurađ je nastojao da privoli kralja i Hunjadija da trupe prezime u Srbiji pa da na proleće nastave borbe. januara 1444. Poslao je svoje poslanstvo ugarskom kralju. jer je u slučaju neuspeha mogao da izgubi državu. Sultan je satro krstaše. srpsko poslanstvo(smederevski mitropolit Atanasije) pregovara u Jedrenu. Ponuda je upućena dok su krstaši boravili u Srbiji. ali je na kraju ipak pripao Srbima. Odatle su nastavili na istok i stigli do Plovdiva. Već 6. Bitka kod Varne. ušao u Smederevo. Despotovina je obnovljena. Janko Hunjadi se bekstvom jedva spasao i preko Vlaške stigao u Ugarsku. ponovo je u sastavu bosanske države. Ovaj pohod izazvao je ustanak u Novom Brdu (ugušen). decembra kod Sofije ponovo potučen. 105 . Obavezao sa na veliki harač i 15. Đurađ je posle ovog ugarskog poraza ostao veran turski vazal. Srpska Despotovina od 1444. Turci su poraženi i 2. je napustio tursku vojsku i podigao ustanak u svojoj zemlji. Despot se posebno sporazumeo sa sultanom da mu vrati sinove i zemlju sa 24 grada. Despot je uspeo da nagovori kralja i Hunjadija da pristanu. Murat II 12. U jesen 1444. potvrdio sporazum. Aprila 1444. U tome ga je podržavao kardinal Julijan Ćezarini.

a za cara je izabran njegov brat. Sultan nije gonio neprijatelje već se vratio u Jedrene. Odbio je da učestvuje u ratu. Septembra 1448. osvojio Peloponez i srušio državu Konstantina Paleologa. U bitki su učestvovali Murat II i prestolonaslednik Mehmed. Borba se vodila i noću. Ugarski staleži su tražili puštanje gubernatora. prešao je Dunav kod Kovina. Đurađ je priznao Ladislava za kralja. Đurađ je obavestio Murata II o ugarskom pohodu. Ugarska vojska je pljačkala po Srbiji. Bitka je odlučena tek kada su Turci zašli za leđa hrišćanima i kada je odred vlaškog kneza prešao na stranu Osmanlija. do 20. Đurađ je sina Lazara oženio Jelenom. Hunjadi je uhvaćen i odveden u Smederevo despotu Đurđu koji ga je bacio u tamnicu. ali despot nije hteo da ustaje protiv sultana. Murat II je 1446. umro je Jovan VIII (1425 – 1448). Mir je sklopljen. Obe strane su pretrpele ogromne gubitke. Hunjadijev sin Ladislav je trebao da ostane u Smederevu kao talac sve dok se ne isplati ugovorena suma. Ali ih despot nije mogao štititi od zloupotrebe turskih činovnika. mladi sin Alberta Habzburškog. oktobra 1448. U jesen 1448. postao gubernator Ugarske. Zbog ugarskog poraza je nastao izraz “prošao kao Janko na Kosovu”. Hunjadi mu se obraća za pohod protiv Turaka. Lazar je tada krunisan znacima despotskog dostojanstva. mestu slavne bitke iz 1389. Sultan je stigao s velikom vojskom iz Sofije. Hunjadi je prekinuo sve odnose sa despotom i krenuo na Turke preko Srbije. Hrišćani su svojom artiljerijom naneli Turcima velike gubitke. ćerke Konstantina Dejanovića. Posle pogibije Vladislava I ugarski kralj je postao Ladislav V Posmrče (1445 – 1457). pomagao Dubrovčanima da se izmire sa sultanom. Ostaci hričćanske vojske su sasečeni. ali je zahtevao 100. Stanje u okolnim zemljama.000 dukata na ime štete koju je ugarska vojska pričinila za vreme pohoda u Srbiji Ugri su se morali obavezati da će u budućim pohodima zaobilaziti Srbiju. Tek posle dužih pregovora despot je pristao. Đurađ je tokom 1447. uspeo da povrati Srebrnicu i oblast Višegrada. Tom prilikom je odveo 60. treći sin Manojla II i Jelene Dragaš.Despotov šurak Toma Kantakuzin je 1448. ćerkom Konatsntina Paleologa. Janko Hunjadi je decembra 1448. stigao u Segedin. 106 .000 ljudi u roblje. sve dok preko Kruševca nije izbila na Kosovo nedaleko od Prištine. kao i rumelijski beglerbeg. Druga bitka na Kosovu je trajala od 17. Ugri i Turci su se sukobili na Kosovu. Upravo je zbog ovog događaja srpska narodna pesma tako često pevala o Sibinjanin Janku. despot Konstantin. Janko Hunjadi je 1446. Druga bitka na Kosovu. a Dubrovčani su oslobođeni davanja godišnjih poklona.

Sporazum sa Hunjadijem. U vojsi koja je opsedala grad bio je i srpski odred po komandom vojvode Jakše. verena je za Hunjadijevog mlađeg sina Matiju. ali je obe porazio Stefanica Crnojević. Car Konstantin XI je tražio pomoć na Zapadu. u Svetoj Sofiji sklopljena unija koju je narod odbacio. Đurađ je pomagao mnogim izbeglicama. vodio opsežne pripreme za osvajanje Carigrada. umire Murat II i nasleđuje ga mladi i daroviti Mehmed II. Novi sultan je znao turski. Odmah je obavestio Mehmeda o sporazumu koji nije bio uperen protiv Turaka. otkupljivao je zarobljenike. U Zeti se despot sukobljavao sa Mlečanima i Stefanicom Crnojevićem. Turci su zauzeli Carigrad. grčki i srpski jezik. Njegovom zaslugom su mošti Svetog Luke prenete iz Epira u Smederevo. Mladi Mehmed (imao je tada samo 21 godinu) se od tog vremena nazivao Osvajač. ali 1451. Mladi sultan je ugušio pobunu janičara i ubio svoga malog brata. Time je “ozakonio” bratoubistvo koje će se kasnije vekovima primenjivati pri smenama na prestolu. Bosanski kralj Stefan Tomaš je pristao 1451. Papa je bulom iz 1450. 29. uzeo titulu “hercega od Svetog Save”.000 dukata) i on je zauzeo despotova imanja po Ugarskoj. oslobodio Hunjadija obaveza Smederevskog sporazuma (suma od 100. maja 1453. Vest o padu Carigrada zaprepastila je Evropu. Đurđeva unuka Jelisaveta. Mehmedu se pokorio i gospodar Karamanije Ibrahim-beg. koji su bili Marin miraz. ali ona ništa nije preduzela. Ugarska i Turska su htele da sklope mir i despot je posredovao. Takođe je vratio despotu Toplicu i Dubočicu. Tri dana je trajalo pljačkanje Konstantinovog grada. Tokom 1452. ćerka Katarine i Ulriha Celjskog. Nisu izdržali. koji je zadavao mnogo muka Muratu II.Stanje u Bosni i Zeti. Pohod Mehmeda II na Srbiju. Đurađ i Janko su se izmirili i avgusta 1451. sklopili ugovor u Smederevu. Protivnici se nisu dogovorili oko nekih pitanja i mir nije sklopljen. Produžio je sporazum sa Đurđem. Despot je održavao dobre odnose i sa Ladislavom V i sa Muratom II. Đurađ je održavao svoje veze na Porti. Oslobodio ju je iz harema i poslao Đurđu. Na njegovoj teritoriji je bio i manastir Mileševa. da ustupi Srebrenicu despotu. Posredovanje u ugarsko-turskim pregovorima. Ovaj ugovor nije remetio despotove odnose sa Turskom. obećavši mu da ni on ni njegov sin Lazar za života neće biti napadani. Posada grada se hrabro branila i odbijala napade dvadeset puta brojnijih neprijatelja. čak je 1452. Sultan Mehmed II je tokom zime 1452/53. Despo Đurađ je istovremeno radio na pokretanju krstaškog rata ali i na obnavljanju primirja iz 1451. Mehmed je 107 . Vojvoda Stefan Vukčić je 1449. Bio je pod velikim uticajem maćehe Mare (Đurđeva ćerka) koju je veoma poštovao. dve despotove vojske su ušle u Zetu (vojvoda Altoman i Toma Kantakuzin). Pad Carigrada. Mehmed II Osvajač.

Tokom 1457. Ozlojeđen neuspehom svetio se svojoj okolini. i Ladislav Hunjadi. Grgur i Vuk. ponovo krenuo iz Jedrena na Srbiju. Mehmed II je tokom 1456. a druga Smederevo. U Ugarskoj je izbio sukob između stranke Hunjadija i kralja Ladislava. Janko Hunjadi i fra Jovan Kapistran. Zato se Đurađ odlučio na sklapanje mira s Portom i prepustio Turcima ceo južni deo zemlje. jula 1456. zapovednik grada. Na vest o pobedi hrišćana papa Kalist III je ustanovio opšti hrišćanski praznik koji se 6. u Beogradu je izbila kuga od koje su stradali Hunjadi i Kapistran. najuglednije ljude u gradu pobio. avgusta imao slaviti. Na njenom čelu je bio Mehmed II.. Despot Lazar i despot Stefan. Sultan je u toku borbi bio ranjen i morao je da naredi vojsci da se povuče. Počela je teška opsada. ali je odbijena uz velike gubitke. Sultanovim osvajanjem 1455. a Janko je nastavio da goni Turke. Sultan je te godine krenuo na Srbiju. Posle četredestodnevne teške opsade grad se pod garancijom predao Turcima. očajnički protivnapad hrišćana prisilio ih je da ustuknu. Nameravao 108 . Đurađ se vratio u Smederevo. a na vest da stiže Hunjadi u pomoć Turci su digli opsadu. Mladi srpski zarobljenici su pripremali zaveru protiv Mehmeda. a uz njega rumelijski beglerbeg Karadža i zapovednik janičara Hasan. a mnoge odveo u roblje. Sultan nije ispoštovao dogovor već je opljačkao grad. Despot je prešao u Ugarsku. Turska vojska je najpre napala Smederevo. Jedna vojska je opsela Novo Brdo. Sredio je odnose sa sultanom i obaveza se da plaća harač. krenuo na Srbiju. Lazar je umro 20.već 1454. Despot Lazar se mešao u sukobe u Ugarskoj i podržavao Ladislava V. Sultan je opremio ogromnu vojsku najboljom opremaom koja se tada mogla nabaviti (artiljerija i brodovi). Ugarska i Srbija nisu uspela da sklope mir sa Portom. despotov zet. januara 1458. iz Despotovine su prebegli Turcima Mara. prekinuta je veza Despotovine i Zete. decembra 1456. Uz velike gubitke janičari su uspeli da potisnu branitelje. Beograd se održao. Nasledio ga je brat Stefan. su hrišćani pobedili turske lađe. Mehmed II je u proleće 1455. Ali stranačke borbe u Ugarskoj onemogućavale su ozbiljniju akciju. Kod Kruševca im je naneo težak poraz 1. Pod Zemunom 18. Posle bitke. Ugri su tražili pomoć na sve strane. Prestonica se hrabro branila. Ali. U odbrani Beograda su učestvovali Mihailo Silađi. ali su otkriveni i pogubljeni. pripremao napad na Beograd. oktobra 1454. poslednji. Đurđa je nasledio sin Lazar. Pad Novog Brda. Za 21. jul je planiran opšti napad. U tim borbama stradali su grof Ulrih Celjski. Ovaj pohod označava početak kraja srpske Despotovine. Bio je na izmaku snaga. umro je 24. Đurađ je potražio sporazum sa sultanom. Zatim se uputila ka Beogradu. Posada grada je bila šarolika. Opsada Beograda i smrt despota Đurđa. Vest o padu Novog Brda zatekla je despota u Ugarskoj gde je pripremao krstaški pohod. Cilj napada je bilo Novo Brdo.

i njenoj majci Jeleni. prema Mavru Orbinu. da sa dragocenostima napuste grad i pređu u Bosnu. Balšići i zetski mitropolit. Značajan faktor u tom usponu su Dubrovčani kojima Balšići pružaju pomoć tokom rata sa Vojislavom Vojinovićem. Kralj Matija je optuživao Bosance da su za novac predali prestonicu Despotovine. Otišao je svojoj sestri Katarini Celjskoj. njegovoj ženi Jeleni. Lazarovj udovici. Pad srpske države.je da postavi Grgura za despota. Balšići Poreklo. aprila 1459. Verovatno je reč o sloveniziranim Vlasima. Poreklo Balšića je prilično nejasno. Mehmed II je s rumelijskim beglerbegom Mahmud-pašom Anđelovićem stigao pod smederevske zidine. Srpska prestonica postala je sedište smederevskog sandžaka. Đurađ i Balša II počinju svoje uzdizanje sa opadanjem srpskog carstva u vreme cara Uroša. Pad Smedereva je izazvao uzbuđenje na Zapadu. Turci su 20. Ugarska posada je zarobljena. Dolaskom Stefana Tomaševića na presto Mehmed II je rešio da zauzme Smederevo. sudeći po imenu. Balšino ime se prvi put spominje u jednoj povelji koju je 1360. Odmah su poskidali crkvena zvona. Postignut je sporazum i dopušteno je despotu Stefanu. drže Bar i oblast između Skadarskog jezera i mora. Stracimira i Balšu. vođeni su pregovori o udaji najstarije ćerke despota Lazara za Stefana Tomaševića. Padom Smedereva za Srbe je počelo viševekovno ropstvo. Vojinović traži Ston i Pelješac i pustoši okolinu Dubrovnika. juna 1459. Rat sa Vojislavom Vojinovićem (1360 – 1362). Tokom 1458. a crkve pretvorili u džamije. Tokom ovoga rata su se odmetnuli od cara Uroša. Brak je sklopljen 1. zauzeli Smederevo. Braća Stracimir. a na drugoj Dubrovnik. prilično skroman vlastelin sa tek jednim selom u svom posedu u doba cara Stefana Dušana. Povedeni su preogovri o predaji grada. Rodonačelnik ove porodice Balša je. car Uroš izdao Dubrovčanima. Ugarski kralj je zaplenio sva dobra srpskih despota u svojoj zemlji. knez Vojislav Vojinović i Kotor. Pohodom je rukovodio Mahmud-paša Anđelović. Lazarovoj ćerci. Na jednoj strani su car Uroš. Balša je imao sinove Đurđa. Dolaskom Stefana Tomaševića na srpski presto povređena su prava Turaka. i despot Stefan je morao da napusti Smederevo 8. sina bosanskog kralja Stefana Tomaša. Balšići su stali na stranu 109 . aprila. Ovi skorojevići šire svoje teritorije i ostvaruju osamostaljenje. Oko 1360.

Balšići nisu učestvovali u sklapanju mira. na račun arbanaškog vođe Karla Topije. Sukob sa Nikolom Altomanovićem. prihvatili katoličko učenje. Tokom 1370. avgusta 1362. Vukašin je sa sinom Markom 1371. Župan Nikola je 1370. što je Balšićima odgovaralo. Balšići drže pod opsadom Ulcinj. jer je grad bio pod njegovom vlašću. Savez sa Nikolom Altomanovićem. Na zalaganje Venecije. Dubrovčani predlažu Balšićima da napadnu Kotor. Sa njim su bili u dobrim odnosima i to su koristili da zauzmu Kotor.Dubrovčana jer im je bilo obećano dubrovačko građanstvo. U sukobu sa Topijom u leto 1364. Već 1366. Dobili su ga tokom 1362. Protiv Topije su Balšići ponovo krenuli 1368. Balšići su ponovo zaratili sa knezom Vojislavom Vojinovićem. Car Uroš je 22. stigao u Skadara. i potčinili Ulcinj. Oslobađen je. uz veliki otkup. pod ugarskom 110 .000 perpera). Ratni uspesi su ih okuražili da čak ni formalno ne priznaju vlast cara Uroša. Tako su preduhitrili Nikolu Altomanovića. Ratom su najviše pogođeni Dubrovnik i Kotor pa traže mir. došlo je do izmirenje Balšića i Nikole. pokušao da zauzme Prizren. Vukašin je morao iz Skadra da pohita u Makedoniju u pomoć svome bratu despotu Uglješi. kada je sklopljen mir između Balšića i Karla Topije. koji se spremao za rat sa Turcima. ali do toga ipak nije došlo. Posle poraza i pogibije Mrnjavčevića na Marici 26. 1366. Sudar Balšića s Karlom Topijom. zahtevao od Dubrovčana svetodmitarski danak (2. a uz podršku cara Uroša i pape sklopljen je mir 1370. Ulcinj i Skadar i bivaju pošteđeni ekonomske blokade. Đurađ Balšić je bio pod Kotorom. Oni uspevaju da se prošire na jug do linije Ulcinj – Drivast. Đurađ Balšić je pao u zarobljeništvo. postao kralj i savladar cara Uroša. Dubrovnik nije ustupio Vojinoviću galiju za rat sa Balšićima. Dobro planirani napad nije ostvaren. Vojislav Vojinović ne odustaje od svojih zahteva i nastavlja neprijateljstva. U savezu sa Venecijom ratovali su protiv Dubrovnika. Đurađ Balšić je od svog bivšeg saveznika prigrabio grad Prizren. U proleće 1373. gospodara Drača. ili 1371. Početkom 1363. Odatle je trebalo da zajedno sa Balšićima pođu na Nikolu Altomanovića prema Onogoštu. Kotora i Drača (od Zadarskog mira 1358. Na stranu Dubrovnika stali su Balšići i kralj Vukašin. Na stranu Dubrovnika staju Budva. septembra 1371. Vukašin Mrnjavčević je 1365. Zahtevi Vojinovića nisu ispunjeni. U jesen 1362. Balšići protiv Kotora. ali bez uspeha. Dubrovnik je odbio pa je došlo do rata. Kotor dolazi pod vlast ugarskog kralja Lajoša I. ali su ipak 1369. u Onogoštu izdao povelju kojom je konačno uspostavljen mir. On je 1372. Posledica napada na Kotor bio je raskid sa carem Urošem. Bar. Zbog Kotora Balšići su izazvali neraspoloženje pape.

preduzeo pohod protiv bana Tvrtka. Sukobljavao se sa Tvrtkom I oko Kotora (1382 – 1384). Balša II. Posle sloma Nikole Altomanovića knez Lazar i Đurađ Balšić su bili najmoćniji srpski velikaši. na kome je izabran patrijarh Jefrem. Moć Balšića je tada bila na vrhuncu. su sazvali crkveni sabor u Peći. Prva žena mu je bila Olivera. Pokazuje izrazitu težnju ka 111 . Protiv Nikole Altomanovića su se udružili knez Lazar i ban Tvrtko I. Vlast nad Trebinjem. zbog tri primorske župe. Konavle i Dračevicu. a Nikoli Ston i Pelješac. Umro je 1372. a od vizantijskog su bili suviše daleko. a druga Teodora. Tu je uhvaćen i oslepljen.vlašću). ćerka kralja Vukašina. Sa drugom ženom Milicom. Postaje gospodar Valone. Berata i Himare 1372. Đurađ I je nosio skromnu titulu “gospodin”. Plemstvo i ugledni stanivnici tri župe su zbacili vlast Đurđa Balšića i stavili se pod vlast bana Tvrtka. Tokom 1379. držao je stranu Đenovi. Visoke titule nisu imali od koga da dobiju: srpskog cara više nije bilo. i uzeo titulu “milošću božjom duka drački”. Ove oblasti će Tvrtko I preuzeti tokom 1377. Njegove zemlje su podelili knez i ban. Tako je Bosna izbila na severnu obalu Boke. Sabor u Peći. Ipak u području Kotora i Budve buni se Radič Crnojević. Đurađ I. U ratu za Tenedos (1378 – 1381) između Venecije i Đenove. Zajedno sa Karlom Topijom je 1378. Ovladao je Dračem 1385. Prva žena mu je bila Jerina. Đurađ je Dubrovčanima poveljom potvrdio sva prava koja su ranije uživali u srpskim zemljama. Za kratko vreme oni su ga potisnuli u grad Užice. zamonašila – Kesenija. U godinama nemira i unutrašnjih borbi dohodak se počeo vezivati za onoga ko je vladao teritorijama oko Dubrovnika. Imali su vodeću ulogu u sređivanju crkvenih prilika u Srbiji. Zahvaljujući brakom sa ćerkom Jovana Komnina Asena (brat carice Jelene). Venecija nudi Balšićima Kotor i Drač. Preduzeo je jedan pohod na Tvrtkovu teritoriju (Trebinje i Konavli). u ime Anžujaca. U okotobru 1375. ćerka sevastokratora Dejana. kneza Lazara i bana Tvrtka I. Nosio je titulu “župan Zete”. izdao je povelju o slobodi i bezbednosti dubrovačkih trgovaca u njegovoj zemlji. Preko Onogošta je stigao sve do Nevesinja i vratio se sa velikim plenom. Stracimir. dok je Đurađ Balšić poseo teritoriju između Dubrovnika i Boke: Trebinje. imao je sina Đurđa II. Konavlima i Dračevicom je donela Đurđu I Balšići pravo na svetodmitarski dohodak. ćerka arbanaškog vlastelina Progona Duklina. ćerkom kralja Vukašina. Teodora se posle Đurđeve smrti 1378. Dračom je tada vladao Karlo Topija. Iako su u drugoj polovini XIV veka bili na vrhuncu Balšići su zadržali skromne titule.

Posle smrti Balše II glavninu porodičnih zemalja preuzeo je Đurađ II. Balša III je podstakao ustanak mletačkih podanika u skadarskom kraju. Za svoje sedište je izabrao Ulcinj. Sandalj Hranić je 1411. Vodio je brigu o pravoslavnoj crkvi u Zeti. Pregovarao je sa papom Bonifacijem IX i čak mu obećao svoju zemlju ako ostane bez muških naslednika. Tokom 1408. oženjen Jelenom. Nosio je skromnu titulu “gospodar Ulcinja”. i 1409. Bar je povratio 1412. Sandaljevim posredovanjem sklopljen je mir sa Mlečanima 1412.000 dukata. Zahvaljujući tome 1396. herceg Drača. ćerkom Karla Topije. Đurđa II je zarobio skopski sandžak-beg Pašajit i oslobodio ga tek pošto mu je Balšić predao Skadar. Balša III (1403 – 1421). Kao zetski gospodar nasleđuje svoga oca Đurđa II. Balša III je za svoje sedište uzeo Bar. Sa prvo ženom Marom. Ulcinja i Bara. paralelno sa stričevićem Đurđem II. i bitke kod Angore. Kao turski vazal učestvovao je u bitki na Rovinama 17. Pod nejasnim okolnostima je zagospodario Krojom 1394. zauzima Skadar i Drivast. ćerkom Nikite Topije. Ustupio je Mlečanima. Balša II. U području Kotora i Budve sve odlučnije istupa Radič Crnojević. Sin Đurđa I Balšića i Teodore Dejanović. Prvi skadarski rat (1405 – 1412). oženjen Lazarovom ćerkom Jelenom. u sukobu sa Turcima na Saurskom polju u blizini Berata. uhvatili su ga i izveli pred sud u Draču. stacionirani u okolini. Menja političku orijentaciju i postaje turski vazal. Jelena se udala za Stefana Vukčića Kosaču. Priznato mu je pravo na proviziju od 1. Osuđen je na smrt i pogubljen 1402. Krajem 1412. maja 1395. ili početkom 1413. Uz tursku pomoć 1405. upravlja uzanim pojasom između Drima i Bojane. Balšinom majkom. sestre despota. pod uslovom da bude turski vazal. Mleci. Umro je 1403. vođeni su mirovni pregovori između Balše III i Mlečana. Bio je pod uticajem majke Jelene. a boravio je i u Ulcinju. Turci zaposedaju celu albansku teritoriju. oženio se 1407. Savez sa Sandaljem Hranićem osigurao je Balšu sa zapada i stvorio povoljne uslove za kontranapad. Balša je mirovni ugovor potvrdio januara 1413. Ove gradove je preoteo Turcima u jesen 1395. Povezao se sa ugarskim kraljem Žigmundom. sklopio brak sa Jelenom Balšić. je poginuo 1385. Đurađ II Stracimirović (1385 – 1403). Nemirno zatišje (1413 – 1418). Balša III je povratio Budvu i Ulcinj.000 dukata za one gradove koje je njegov otac ustupio Veneciji. Drivast i Srđ. po drugi put. Postao je Sulejmanov vazal. ali nisu urodili plodom. Nosio je titulu “gospodar Zete”. oženio se. uz novčanu proviziju. Po smrti oca 1378.separaciji. Skadar 1396. ćerkom Koje Zakarije 112 . Bio je pod zaštitom sultana Bajazita I do 1402. Zbog toga su Mlečani ucenili njegovu glavu na 2. Konstantin. Imao je ćerke Jelenu i Teodoru. Oni ga uskoro potiskuju u brda osvajanjem Budve. postao je knez Hvara i Korčule i titularni gospodar Albanije.

Boljom. Podržavao je svog očuha Sandalja Hranića u sukobu sa Kotorom. Balša II je pozvao svoga rođaka Stefana Maramonte u Zetu. Smatrao je da će s njim imati više uspeha u predstojećem ratu sa Mlečanima. Stefanu se pružala prilika da se sveti za tešku sudbinu svoga oca Konstantina. Drugi skadarski rat (1418 – 1423). Obnova ranijih granica nije zadovoljila Balšu III pa je on nastavio rat sa Mlecima. U tom ratu je pretrpeo poraz kod Kotora. Taj poraz ga je naterao da se skloni kod ujaka despota Stefana u Srbiju. Venecija nagađa da bi Balša III mogao da ostavi zemlju svom rođaku Stefanu Balšiću Maramonte. Na despotovom dvoru je umro 28. aprila 1421. Pošto nije imao muških potomaka zaveštao je svoju zemlju despotu. Despot Stefan je zaposeo Bar, a 1423. je krenuo na Skadar. Uskoro je svu brigu o Zeti prepustio Đurđu Brankoviću. Đurađ je avgusta 1423. sklopio mir sa Mlečanima. Mlečani su zadržali Skadar, Ulcinj i Kotor, a despot Stefan Drivast i Bar. Odnosi su regulisani u Vučitrnu 1426. Stefan Balšić Maramonte. Sin Konstantina Balšića i Jelene Topije. Jelena se posle Konstantinovog pogubljenja 1402, povukla kod svoje rođake Marije Topije, udate za Filipa Maramonte. Filipovi posedi su se nalazili oko Otranta i Lećea. Zbog bliskosti sa Filipom prozvali su ga Maramonte. Pomagao je svom brat od strica, Balši III, tokom Drugog skadarskog rata. Posle Balšine smrti 1421. vratio se u Italiju. Kasnije je bezuspešno pokušavao obnoviti državu Balšića tokom 1429. Kada nije uspeo u tome sklonio se u Apuliju. Postao je kondotjer i učestvovao u sukobima italijanskih republika. Ova grana Balšića, Maramontovi, izumiru 1480.

Crnojevići
Radič Crnojević. Krajem XIV veka u Zeti se javlja rivalska porodica Crnojevića. Njen rodonačelnik je Radič Crnojević. Iskoristio je zarobljavanje Đurđa II Stracimirovića Balšića da zagospodari Budvom i Svetomiholjskom metohijom (poluostrvo Luštica). Nazivajući se “gospodarom Zete i Budve” ponudio je Mlečanima svoju saradnju i izmolio Sinjoriju da mu da mletačko građanstvo 1392. Održavao je prijateljske odnose i sa Dubrovnikom. Sa bratom Dobrovojem je opsedao Kotor i zauzeo Grbalj. U tim borbama protiv Đurđa II Stracimirovića Balšića je i poginuo 1396. Đurađ II je poseo delove njegove teritorije. Imao je i brata Stefana. Đuraševići. Posle pogibije Radiča Crnojevića, njegova braća Dobrovoj i Stefan izgubila su u svom kraju svaku ulogu. Prvenstvo je pripalo njihovim rođacima koji su po nekom svom nepoznatom pretku nosili prezime Đurašević. Možda je to bio zetski vlastelin Đuraš Ilić. On se prvi put spominje 1326. u pratnji Stefana Dečanskog, kao čelnik. Prešao je na
113

Dušanovu stranu. Potisnuli su ga Balšići. Umro je oko 1362, a sahranjen u manastiru na Prevlaci. Na blisko srodstvo sa Radičevom kućom upućuje i činjenica da su Đuraševići u XV veku preuzeli prezime Crnojević. Đurađ i Aleksa-Lješ Đurašević-Crnojević. Možda su bili unuci Đuraša Ilića. Đurađ i Aleksa-Lješ se prvi put spominju 1403, kada su na poziv Dubrovčana, koji su ratovali sa bosanskim kraljem Ostojom, pustošili zemlje Sandalja Hranića. U periodu 1403 – 1431. u mletačkim dokumentima se javljaju kao baroni Zete. Upravljaju Paštrovićima, Lušticom i brdskim krajevima iznad Kotora i Budve.Venecija ih nastoji pridobiti za borbu protiv Balšića. Obećava im predaju Budve, Bara i Gornje Zete, ali oni ne prihvataju ponudu. Posle smrti Balše III 1421, posedaju neka njegova sela. Postaju vojskovođe despota Stefana, da bi se po njegovoj smrti okrenuli Mlecima. Đurađ je bio oženjen ćerkom Koje Zakarije. Imao je četvoro sinova: Đurašina, Kojčina, Stefanicu i jednog nepoznatog sina. Stefanica (1451 – 1465). Od Đurđevih sinova izdvaja se trećerođeni Stefan – Stefanica. Vodio je samovoljnu politiku ne obraćajući pažnju na svoju braću. Bio je oženjen Marijom, ćerkom Ivana Kastriota, a sestrom Skenderbegovom. Bio je gospodar Crne Gore. Sukobljavao se sa despotom Đurđem Brankovićem. Despot je 1452. poslao dve vojske na čelu sa vojvodom Altomanom i Tomom Kantakuzinom, svojim šurakom. Stefanica ih je obe porazio. Stefanica je sa zborom Gornje Zete i predstavnicima 51 opštine (družine) 1455. priznao vlast Venecije (Vranjinski ugovor). Posle toga njegova porodica preuzima prvo mesto u političkom životu zemlje. Iako su priznali vlast Mletačke republike u suštini su ostali samostalni gospodari. Stefanicina zastava je bila crvene boje sa belim dvoglavim orlom. Zastava Đurđa Kastriota Skenderbega je bila, takođe, crvene boje, ali sa crnim dvoglavim orlom. U vreme Crnojevića ime velikog planinskog masiva Crna Gora, kao teritorijalno-politički pojam, zamenjuje dotadašnji naziv Zeta. Za života Stefanice nijedna veća turska vojska nije udarila na Zetu. Bile su to sitne pljačkaške najezde koje je Stefanica mogao sam da suzbije. Tokom 1457. ratovao je protiv hercega Stefana Vukčića Kosače. Umro je krajem 1464. ili početkom 1465. Sa Marijom Kastriot je imao sinove Đurđa i Ivana. Ivan (1465 – 1490). Naslednik Stefanicin je bio mlađi sin Ivan, u narodu poznatiji kao Ivan-beg. Prva žena mu je bila Gojsava, ćerka Đorđa Arijanita Komnina Topije Golema. Tako je bio u srodstvu sa Dukađinima, Skenderbegom i Brankovićima. Đurđev sin Slepi Stefan je oženio mlađu Arijanitovu ćerku Angelinu. Posle Gojsavine smrti Ivan se 1469. oženio Marom, ćerkom hercega Stefana Vukčića Kosače. Dugi niz godina u mladosti je proveo u zatočeništvu hercega Stefana Vukčića. Ivan je u proleće 1465. napao Kotor (mletački grad od 1420). Mlečani su ucenili njegovu
114

glavu na čak 10.000 dukata. Loši odnosi sa Mlecima su popravljeni 1466. zalaganjem Stefana Vukčića i Ivanovog ujaka Skenderbega. Postaje vojvoda pod vrhovnom vlašću Venecije 1466. sa sedištem u Žabljaku, na Skadarskom jezeru. U savezu sa Venecijom je ratovao protiv Turaka. Ivan se 1471. sporazumeo sa sultanom Mehmedom II. Obavezao se da će za uživanje svojih poseda plaćati harač od 700 dukata. Sa Turcima se razišao 1473, kada su mu poseli neka mesta. To je iskoristila Venecija da ga još čvršće veže za svoje interese. Njemu i njegovoj deci dodelila je 1474. svoje građanstvo. Senat mu je poslao vojnu i novčanu pomoć i obećao mu sklonište ako Turci osvoje njegove zemlje. Ivan je nudio Sinjoriji iznos koji je davao sultanu na ime harača ako potisne Turke iz Gornje Zete. Turska opasnost se nadvila i nad Zetom. Ivan od 1474. učestvuje u odbrani mletačkog Skadra od Turaka. Bitka za Skadar je bila izuzetno teška. Turci su posle četiri meseca podigli opsadu. Sa šurakom Vlatkom Kosačom Hercegovićem 1476. pokušava povratiti porobljeni deo Hercegovine. Međutim, neuspeh unosi razdor među saveznike. To omogućava Turcima da krajem 1477. ili početkom 1478. nanesu Ivanovim snagama težak poraz. Sultanu Mehmedu II je odlučio da pokori zemlje Crnojevića. Sultan je još jednom pokušao sa osvajanjem Skadra. Anadolski beglerbeg Mustafa i rumelijski beglerbeg Sulejman predvodili su vojsku pod Skadrom 1478. Sultan ni ovoga puta nije uspeo da zauzme Skadar, pa je naredio svojim beglerbegovima da zauzmu okolne tvrđave. Sulejman je 1479. zauzeo Žabljak, Ivanovu prestonicu. Posada predvođena Ivanovima rođakom, nije ni pomišljala da pruži otpor turskoj sili. Mlečani su iste godine predali Skadar Turcima. Turci su u teškim okršajima potisnuli Ivana. Bio je prinuđen da, preko Kotora, napusti zemlju i ode u Italiju. Posle smrti Mehmeda II 1481, izbijaju nemiri u Turskoj. Za vlast se bore njegovi sinovi Bajazit i Džem. Bajazit je pobedio svoga brat, koji beži u Italiju. Ivan se, uz pomoć napuljskog kralja Ferantea, vraća u domovinu i uspeva da obnovi vlast. Uspeo je da nanese poraz turskim odredima, ali je ipak morao da prizna vrhovnu vlast sultana Bajazita II. Obavezao se na harač od 700 dukata. Za novu prestonicu izabrao je Cetinje. Tu je 1483. podigao crkvu posvećenu rođenju Bogorodice i uz nju manastir kao sedište zetskog mitropolita. Na to se zavetovao tokom izgnanstva u Italiji. U Loretu, kod Ankone, je posetio crkvu posvećenu Svetoj Bogorodici i u njoj video nerukotvorenu ikonu Bogorodice. Pao je na kolena i zavetovao se da će joj podići crkvu u svojoj otadžbini, ako se tamo ikada vrati. Ivan Crnojević je umro 4. jula 1490. Sahranjen je u cetinjskom manastiru. Đurađ (1490 – 1496). Ivana nasleđuje najstariji od trojice sinova, Đurađ. Bio je veliki ljubitelj knjige, ali i vešt ratnik. U pokušaju da se
115

gde ostaje do smrti 1503. Umro je u Skadru. Dobija timar u Anadoliji. Oslobođen je tek na zalaganje francuskog kralja Luja XII. Znajući da bi na Porti bio ubijen. Stefan je vodio paralelnu protursku akciju. Umro je nakon 1530. Istina dosta formalno jer je suštinska vlast bila u rukama skadarskog vezira. Vrlo brzo ga Turci šalju u Istanbul. Najmlađi sin Ivan-bega Crnojevića Staniša je 1485. Đurađ je ostavio trajan spomen otvaranjem prve južnoslovenske i balkanske štamparije u Cetinju. najbližim saradnicima i cetinjskim kaluđerima otišao u Veneciju. Podigao je ustanak protiv Turaka 1501. Po prelasku u islam dobio je ime Skenderbeg. Prva štampana knjiga bila je Oktoih prvoglasnik. njegov praunuk Jovan Crnojević je umro 1660. Velike nade u borbi protiv Turaka Đurađ je polagao u francuskog kralja Šarla VIII. On će kasnije kao skadarski sandžak-beg upravljati Crnom Gorom 1513 – 1524/30. štampaju ćirilske knjige. On je 1494. Đurađ Crnojević se više nije mogao održati u Crnoj Gori. Vratio se u Crnu Goru 1500. Nezadovoljni njegovom vladavinom Turci su ga zatvorili. na kome je rad završen 4. 1499. Đurađ je sa porodicom. Tu se 1494 – 1495. gde je poturčen.oslobodi turskog pritiska on se čvršće povezuje sa Mlecima. Crna Gora je konačno pala pod Turke 1499. Lozu je produžio drugorođeni sin Konstantin. potkazujući glavu vladarskog doma. Oktoih petoglasnik (od petog do osmog glasa). Neko vreme pošto je Đurađ zatvoren u Veneciji Crnom Gorom je upravljao njegov brat Stefan (1498 – 1499). Zbog “hule na Boga” Đurađ Crnojević je čak zatvoren u Veneciji. Pogotovo kada se posle propasti svih francuskih planova i brat Stefan okrenuo protiv njega. kao monah. zavladao Napuljom i planirao krstaški rat protiv Turaka. 116 . Trebnik i Cvetni triod. Crna Gora je pala u turske ruke. Psaltir. Stefan (1498 – 1499). Ostao je upamćen po zlu. ali je doživeo neuspeh i morao se predati Turcima. Đurađ je imao šestoro dece. poslat u Carigradu. koji su živeli na mletačkim posedima. Ti planovi se nisu ostvarili jer su vladari italijanskih republika. januara 1494. Sa njime se ugasila loza srednjovekovnih zetskih dinasta. Oktoih prvoglasnik (od prvog do četvrtog glasa). doneo sultanovu poruku da krene na Portu ili da u roku od tri dana napusti Crnu Goru. sklopili ligu protiv Šarla VIII. Stefan mu je u jesen 1496. Staniša. ali ga ne treba mešati sa albanskim borcem protiv Turaka. izazvani postupcima francuskog kralja.

Bosanska velikaška porodica Kosače je imala posede oko ušća Tare i Pive i u području Foče. Imao je sinove Vlatka i Hranu Vukovića. je zavladao prostranim područjem između Cetine. poklonio gradove Skradin i Ostrovicu. ali ih je Sandalj nakon tri godine prodao Mlečanima. Sandalj Hranić Kosača. Pa mu je ovaj 1407. Rodonačelnik porodcie je Vuk. Tražio je zaštitu Osmanlija i uz njihovu pomoć je uspeo sačuvati svoje posede. Vlatka je nasledio sin brata Hrane. i zato je došao u sukob sa njegovim sinovima. Vukca i Vuka. Sandalj Hranić Kosača. Tu se nalazilo selo Kosač po kojem su verovatno dobili ime. Lima i Boke. je 117 . Od 1416. Hrana je imao sinove Sandalja.Kosače Poreklo. Učestvovao je u ubistvu kneza Pavla Radenovića 1415. Sandalj (1370 – 1435) nakon smrti Lajoša I pristao uz Ladislava Napuljskog. Drijeva na Neretvi. Do 1410. Uspeli su se proširiti na Hum i tokom XV veka su postali najmoćnija porodica u Bosni. Vlatko je bio vojdova Tvrtka I.

Stefan nastoji da se oslobodi zavisnosti od bosanskog kralja. borbe nastavljene. Protezala se od Lima do Cetine i od rame do Kotorskog zaliva. Sandalj je bio oženjen Katarinom. Nasledio ga je najstariji sinovac Stefan Vukčić Kosača. da svoju ćerku Katarinu uda za pretposlednjeg bosanskog kralja. jer se manastir Mileševa nalazio na njegovoj teritoriji. Ugrožen od Mlečana i zetskog vojvode Stefana Crnojevića. Herceg Stefan strahujući od Turaka prihvata vazalni odnos prema kralju Alfonsu V Aragonskom. Herceg Stefan je 1450. a 1454. ćerkom kneza Lazara. nazvan je “Herzog”-om. Trebinje i Klobuk. U povelji cara Fridriha III iz 1448. Gornju Zetu. pomirio se i sa kraljem Stefanom Tomašem. Stefan (1404 – 1466) je veliki vojvoda bosanske države. pomirio se sa bosanskim kraljem Stefanom Tomašem. Tursko posredovanje za mir nije urodilo polodom jer su 1452. Na tom prostoru je bio samostalan vladar. U korist Mlečana odrekao se svih prava na Kotor 1423.bio najmoćniji velikaš bosanske države. Pored Dubrovnika Vladislava u rat se uključuje još jedan hercegov protivnik. ali mu se nemački izraz više svideo pa ga je prihvatio za svoju titulu. Kada su Turci počeli upadati u njegovu zemlju (1461). Pre toga on je postao vojvoda Humske zemlje. njegove su zemlje postupnoosvajaju Turci. Oni koriste 118 . Sinovac i naslednik Sandalja Hranića. Imao je dvor u Blagaju na Buni. Bar. Osnovao je radionicu sukna 1449. što na nemačkom znači “vojvoda”. koji su mu preoteli Bar. kralj Stefan Tomaš. Pristao je 1446. zaratio sa Dubrovnikom i osvojio Konavle. pobunio protiv njega. ali se sin Vladislav 1451. proširio je vlast na Omiš. Nakon pada Bosne 1463. Turci po nagovoru despota Đurđa (s kojim je Stefan posle kratkotrajnog savezništva raziao) pustoše zemlje Stefana Vukčića. proglasio za “hercega od Svetog Save”. Njegova oblast je bila izuzeta od vlasti bosanskog kralja. Stefan Vukčić Kosača. Pomoć koju su Turci uputili hercegu Stefanu pokolebala je njegove protivnike. i Jelenom. naplaćivao carine i zaključivao ugovore. pa se 1453. Od 1448. Gornju Zetu i Omiš. Sandaljev brat Vukac je u braku sa Katarinom imao sina Stefana Vukčića i ćerku Teodoru. Pod njegovom vlašću se Herceg Novi razvija u pomorsku i trgovačko središte. Posle ovoga njegova teritorija je poznata koa Hercegovina. Zato se 1448. je ponovo u savezu sa despotom Đurđem Brankovićem i napada bosanskog kralja – Srebrenicu. Od 1440. prodao Dubrovčanima. Tokom 1447/48. U Dubrovniku je čuvao svoje drgocensti. ćerkom hrvatsko-dalmatinskog bana Vuka Vukčića Hrvatinića. sa Dubrovnikom. Najistaknutiji član porodice Kosača. Samostalno je vodio ratove. Završje. Istočni deo Konavla sa Prevlakom je 1419. do 1443. Poljica. izmirio sa sinom Vladislavom.

a sa druge strane Vladislav postaje ugarski vazal i dobija posede u Hrvatskoj. Turci su zauzeli Novi i time su srednjovekovna Bosna i Hercegovina prestale da postoje kao samostalne države. Vlatka Hercegovića i Katarinu. osvajaju Hum i Podrinje. Nakon njegove smrti porodica je znatno osiromašila. i presto zauzima Bajazit II koji odlučuje da konačno pokori Hercegovniu. Tako je titula hercega pripala mlađem bratu Vlatku. jajački ban petar Dojčin i hrvatsko-slavonsko-dalmatinski ban Ladislav Egervari 1480. ili početkom 1483. pustoše Sarajevo. Mlečana i kralja Matije Korvina. oženio ćerkom Alfonsa V Aragonskog tražeći time ponovo oslonac na zapadu. Vladislav je od 1453. Stefan Vukčić Kosača je umro 1466. Kao odgovor na turski pljačkaški upad na ugarske teritorije despot Vuk Grgurević. ali se ona našla pod Turcima. Sa cecilijom 146o. Pad Hercegovine. Sa njom je imao decu Vladislava Hercegovića. Herceg Vlatko se 1475. žene despota Đurđa. oženio Anom. koji mu je 1469. u Novom prethodno primivši pravoslavnu veru. Herceg Vlatko je prethodno pokušao da iskoristi pometnju posle smrti Mehmeda II te je upao u Bosnu. koje je njihov otac Stefan ostavio u Dubrovniku. Sa Barbarom se oženio 1455. Pred kraj života vlast hercega Stefana je bila svedena na usko primorsko područje s Herceg Novim.sukob oca i sina i od 1465. tako što su braća ravnomerno podelila bogatstvo. Na inicijativu sultana spor među braćom je okončan 1469. Međutim. Mehmed II Osvajač umire 1481. ali mu je Ugarska ustupila hercegovačke gradove na upravu. i sa njom je imao decu Maru i Stefana. često bio u službi Turaka. ćerkom Balše III Balšića se oženio 1424. Tu je dočekao turksu opsadu. 119 . Vladislav (1426 – 1490) je iznudio od oca zasebnu oblast još za Stefanova života. katastrofalan poraz ga je primorao da se skloni u Novi. uz koga je bio i najmlađi Stefan. Krajem 1482. a Stefan je ostao upamćen kao Ahmed-paša Hercegović. Njegovog sina Vladislava Venecija je proglasila za kapetana vojske na Balkanu. a Mlečani Neretvansku krajinu. Herceg Stefan Vukčić Kosača je imao tri žene. Zbog razmirica sa bratom Vlatkom oko očeve imovine najmlađi brat Stefan prelazi na islam i postaje Ahmed-paša Hercegović. Iste godine Vlatko je postao turski vazal. Sa Jelenom. nećakinjom Irine Kantakuzin. Mara se udala za Ivana Crnojevića. Vladislav se 1455. Sa njom je imao sina Balšu koji je živeo u Kalniku. Vladislav je ostao praktično bez ičega. dodelio tvrđave Veliki i Mali Kalnik u križevačkoj županiji. Herceg Stefan gubi grad za gradom.

Odnosi sa Ugarskom. Srba i Šubića 1355. Dalmacije. I pored toga situacija u zemlji je nestabilna. Sin je Vladislava Kotromanića i Jelene Šubić. U zemlji je ipak došlo do manjih nemira. postavljen Mađar koji agituje za krstaški rat protiv jeretika. i vlada u njegovo ime do smrti 1354.Tvrtko I Kotromanić Dolazak na presto. uz ugarsku podršku. kralj Raške. pa su dobili neke gradove. Bosne. izdejstvovala potvrdu njegovog banovanja na saboru u Milama 1354. Otac ga proglašava za bana 1353. do 1391. kralj Srba. Za bosanskog biskupa je 1356. dolazi do upada na kraljevu teritoriju. Ugarski kralj Lajoš I Veliki (1342 – 1382) je uzvratio pohodom u kojem učestvuju i Bosanci. Hrvatske i Pomorja od 1390. na dalmatinske gradove izazvao je reakciju Ugarske. do 1390. rođen 1338. Sinovi Stjepana II su pomrli pre njega. Napad Mlečana. 120 . Tvrtkova majka Jelena je. Bosne i Pomorja i Zapadnih strana od 1377. Zatim vlada uz pomoć majke. do 1377. Bio je bosanski ban od 1353. u jajačkom kraju. pa presto nasleđuje Stjepanov sinovac Tvrtko.

Bosanski biskup. i sklanja se u Dubrovnik. Njegovi sinovi i braća su ostali verni banu. ćerku Stjepana II. Tvrtko I se 1374. ali mu se Trvtko suprostavio. Sukob sa Nikolom Altomanovićem. Tvrtko je sa majkom proteran iz Bosne. Posle ovih pobeda. Kraljevsku krunisanje. koji je od Zadarskog mira 1358. ali se ne angažuje. Lajoš I je pokušao da Tvrtka I stegne još jače. Balšića i kralja Vukašina protiv Nikole Altomanovića. Logotet Vlatko je ubeđivao Tvrtka da upravo njemu pripada srpska kraljevska kruna. nagrađen je đerskom nadbiskupijom. Tokom 1366/67. Ugarska pomoć se morala uzvratiti odrešenim rukama katoličkoj crkvi (franjevcima) u pokrštavanju jeretika. prisilili Tvrtka I da im ustupi Hum do Neretve. Vuk je pokušao da protiv Tvrtka I pokrene papsku kuriju i ugarski dvor. Odnosi sa susedima. izumire muška linija Nemanjića. Ženidba. ukinuo carine na trgovinu sa Dubrovnikom. Tokom 1369 – 1371. Smrću cara Uroša I 1371. pod ugarskom vlašću. Tvrtko je imao obavezu da kao ugarski vazal brani Dubrovnik. oženio ćerkom vidinskog cara Ivana Stracimira. Potučen je tokom 1368 – 1370. koji je obavio venčanje. u Mileševi. Krunisanje je obavljeno na Mitrovdan 1377. a za novog bana je imenovan Vuk. Tvrtko je pokušao da ojača centralnu vlast. ali nije imao uspeha. Pobune brata Vuk i Sanka Miletinovića. Na čelu pokreta koji se pretvorio u otvorenu pobunu bio je njegov mlađi brat Vuk. Bio je unuk Jelisavete. Krunisan je 121 . potukao Nikolu i uništio njegovu vlast. Tvrtku su pripao podrinjski deo Altomanovićevih zemalja (manastir Mileševa). i uz njegovu pomoć se vratio na vlast. protiv Tvrtka istupa Sanko Miletinović. Mađari su poslali dve vojske protiv Bosne i obe su suzbijene. Tvrtko se obratio Lajošu I. Altomanović je prethodno podržavao pobunu Tvrtkovog brata Vuka. osnivača srpske crkve. a zauzvrat je priznato gospodstvo Kotromanića nad Bosnom i Usorom. Tvrtko I podupire savez Duubrovnika. umirio je zemlju. mestu kulta Svetog Save. Tvrtko je priznao ugarsku vrhovnu vlast. Tvrtko I se javlja sa svojim pretenzijama na srpski presto. što je 1366. koja je bila udata za Stjepana I Kotormana. Tvrtko I je 1375. a ženu Lajoša I. Ban je u savezu sa knezom Lazarom 1373. izazvalo pobunu vlastele. kao miraz uz Jelisavetu. a njegov brat Vuk je pobegao u Dubrovnik. se sukobljavao sa Balšićima oko Prizrena.Mađari su 1357. Onu koju je vodio lično Lajoš I pod gradom Sokolom je pobedio Vukac Hrvatinić. U sukobu Dubrovnika i kneza Vojislava Vojinovića 1358 – 1362. ćerke kralja Dragutina. Posle Vukove pobune. Tokom 1377. a druga je suzbijena pod Srebrenikom.

Borbe za ugarski presto. koji je smatrao da njemu pripada monoplo na trgovinu soli. Ustanak hrvatskih velikaša. Tvrtko I je posle krunisanja učvrstio svoju vlast u Bosni. Podizanje Novog. Dubrovnik mu je plaćao svetodmitarski danak (2. i proširi teritorije. Tvrtko pruža podršku Mlečanima u okupaciji Kotora 1380. Podržava ustanak hrvatske vlastele 1383. Ugrinići i krbavski knezovi sklapaju odbranbeni antibosanski savez. Namesnik je uznemiravao dalmatinske gradove Split. U sukobu Dubrovnika i Kotora 1378. Bosnje i Pomorju i Zapadnim stranam. Dubrovnik i Venecija. Dalje borbe u Dalmaciji preduhitrili su Turci. Šibenik i Skradin. kod Bileće 27. Tvrtkovo krunisanje priznali su najistaknutiji srpski gospodari. Tvrtko 1382 podiže grad Novi kao utvrđeno bosansko pristanište.000 perpera). Dubrovnik je ipak popustio i izmirio se. Vojvoda Vlatko Vuković je. Kada u Kotoru dođe do sukoba vlastele i puka Tvrtko I staje na stranu drugih. avgusta 1388. koji gine 1385. U Bosnu upadaju na poziv Đurđa Stracimirovića Balšića. uključuje u borbe i sklapa savez sa Dubrovnikom protiv dalmatinskog plemstva. poslanik ugarskog dvora Nikola Gorjanski. i stigli do neretljanske doline. naneo težak poraz turskom vojskovođi Šahinu. ali je izazvala Tvrtkov sukob sa Dubrovnikom koji 1384. Svom narodnom imenu dodao je ono koje su nosili svi srpski vladari – Stefan. Kod 122 . ustupa Kotor Bosni i Tvrtko odustaje od podrške hrvatskoj vlasteli. povlači trgovce iz Bosne. Da bi se oslobodio zavisnosti od Dubrovnika i da bi Bosna dobila izlaz na more. Puno ime je Grad Nova Svetog Stefana. Ime je dobio u čast Svetog Prvomčenika Stefana. Kralj Žigmund šalje Nikolu Gorjanskog. Tvrtko nastoji da iskoristi smrt Lajoša I 1382. Dubrovnik i hrvatskodalmatinski ban podržavaju plemiće.krunom srpske kraljevske kuće za kralja Srbljem. Vlatko je nagrađen namesništvom u Dalmaciji. Tvrtko I 1387. U Ugarskoj 1386/87. Tvrtko posreduje za mir i pristaje na ponudud Kotora da mu bude gospodar. koja nije urodila plodom. Sukob sa Dubrovnikom. Novi je podignut sa namerom da bude trg soli. Posle ovoga Tvrtko I nastupa samostalno iako zvanično nije raskinuo vazalne odnose sa Ugarskom. izbijaju borbe oko prestola što izaziva novi pokret hrvatske vlastele. Turci su prvi put upali u Bosnu 1386. Zbog Kotora se sukobljava sa Balšom II Balšićem. To je izazvalo novi sukob sa Dubrovnikom. osvaja Klis i u njemu postavlja Ivana Paližna za namesnika Dalmacije. koja uz podršku Hrvoja i Vukca Vukčića i Tvrtkovo znanje zauzima Zagreb. uz odobrenje kraljice Jelisavete. Borbe sa Turcima. što znači da su ga priznavali za vrhovnog vladara Srba. Tvrtko se 1387. Kotor ga je izigrao i priznao vrhovnu vlast Ugarske. u borbama sa Turcima pa se sukob obustavlja. te vlastela Nelipčići.

javljajući vest u svom velikom trijumfu. Njegova vladavina nad Dalmacijom je kratko trajala. Tvrtko I je zavladao dalmatinskim gradovima (osim Zadra) i najvećim delom Hrvatske. pregovarao je sa kraljem Žigmundom o izmirenju. Tvrtkovu zauzetost borbama sa Turcima iskoristio je ban Ladislav Lučenc da zauzme Klis. Tvrtkova smrt. Jedino Torgir priznaje vlast Ugarske. Hrvatske i Primorja. Tokom 1391. Usred svojih uspeha Tvrtko iznenada umire 10. Dalmacije. nanosi poraz slavonskom banu Ladislavu Lučencu. Poslao je Vlatka Vukovića i Ivana Paližana u pomoć knezu Lazaru. pa je slao pisma evropskim državama. U bici na Kosovu bosanski odred nije mnogo stradao i vojvoda Vlatko je obavestio Tvrtka o pobedi hrišćana. Bosne. Turska opasnost ne dozvoljava Tvrtku da se fokusira na primorje.Zadra 1389. 123 . Sa tom titulom Tvrtko I se prvi put javlja 10. Sačuvan je odgovor Firence. U Bosni posle Tvrtkove smrti oblasni gospodari uzimaju sve više maha na štetu kraljevske vlasti. pošto mu je prva žena Doroteja umrla. Zato je uzeo titulu kralja Raške. Kralj Dalmacije. marta 1391. Tvrtko I je bio ubeđen u pobedu. koji je Tvrtko I povratio do kraja 1389. jula 1390. Dalmatinski gradovi (Split i Šibenik) svesni uzaludnosti daljeg otpora se pokoravaju Tvrtku u leto 1390. i sa austrijskim vojvodom Albrehton III o braku sa njegovom ćerkom. stilizovan od poznatog humaniste Kolča Salutatija.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->