Doseljavanje Slovena na Balkan

Posledice seobe naroda. Sloveni su naseljavali velika prostranstva u

Zakarpatju, između Visle i Azovskog mora. Veliko komešanje izazvano
seobom naroda zahvatilo je i Sovene, i oni počinju sa svojom seobom. Naziv
Sloven se javlja u raznim varijantama – Slovenin, Slovac, Slovin. Naziv
potiče od reči koja označava ljude koji žive u blizini reka. Zbog zavisnosti
od Huna i srodnih Anta naziv je doveden u vezu sa latinskim izrazom
sclavus – rob. Zajedno sa Antima počinju svoje pomeranje prema jugu. Nisu
učestvovali u prodorima varvara preko Dunava krajem V veka. Komes
Marcelin te varvare naziva Skitima i Gotima, ali se oni ne mogu izjednačiti
sa Slovenima.
Prokopije je prvi zabeležio podatak o jednom slovenskom napadu na
Balkansko poluostvro za vladavine cara Justina I (518 – 527). To su bili
Anti, susedi Slovena, koji su živeli u prostranim stepama severno od ušća
Dunava. Ovaj napad suzbio je vizantijski vojskovođa German. Na levoj
obali Dunava nalazila su se i naselja Bugara, koje vizantijski pisci nazivaju
Hunima.
Pokreti u VI veku. Napadi Slovena i Anta na Trakiju učestali su za
vlade Justinijana I (527 – 565). Prokopije izveštava da se vizantijska vojska
predvođena Hilvudom hrabro borila protiv varvara na levoj obali Dunava.
Carska diplomatija je 537. uspela da ove Ante angažuje u borbama u Italiji,
protiv Gota.
Sloveni i Anti su poseli levu obalu Dunava i stvorili mogućnosti za
prelazak preko Dunava i pljačkanje provincija Carstva. Dakija je postala
baza za njihove akcije, a zbog njihove brojnosti opisuje se kao slovenska
zemlja – Sklavinija.
Prokopije u Tajnoj istoriji ističe da Huni (Bugari), Sklavini i Anti
pustoše po čitavom Iliriku, od Jadrana do Carigrada, a naročito Trakiju,
Heladu i Hersones. Prokopije naziva balkanske provincije “skitskom
pustinjom”, a za sve to krivicu baca na Justinijana.
Sloveni su između 545. i 550. upadali u Trakiju i strahovito je
pustošili. Jedan slovenski odred je stigao čak do Drača. Sloveni se sa
velikim plenom vraćaju preko Dunava. Stizali su i do Niša, a planirali su i
napad na Solun, ali su na kraju odustali od toga i pošli u Dalmaciju. Dugo su
pljačkali po Dalmaciji i sa velikim plenom se vratili kući. Preko Dunava su
ih prevezli Gepidi. Činjenica da su se Sklavini u tom pljačkaškom pohodu
zadržali veoma dugo, izražava prve težnje ka stalnom naseljavanju i
kolonozaciji.

1
 Slovenski pljačkaški pohodi 550/51. vezani su za langobardsko-
gepidske sukobe u Karpatskoj kotlini. Vizantija je pokušavala da se drži
neutralno i izvuče koristi. Sklopljeni su savezi i sa Langobardima i sa
Gepidima. Carstvo je želelo da povrati Sirmijum, koji su držali Gepidi.
Vizantija je optuživala Gepide da pomažu Slovene u njihovim pljačkaškim
pohodima. Langobardski kralj Alboin je izvojevao pobedu nad Gepidima, pa
su Gepidi sklopili savez sa Kutrigurima, koji 551. prelaze Dunav i pljačkaju
balkanske provincije.
Borbe Avara i Slovena protiv Vizantije. Vizantija se 558. prvi put
susreće sa Avarima. Te godine je u Carigrad stiglo avarsko poslanstvo
nudeći pomoć Carstvu u borbi protiv svih neprijatelja. Car je odobrio savez i
avarskom kaganu dao godišnji tribut i poklone, ali nije prihvatio avarske
zahteve da se nasele na teritoriji Carstva. Uz avarsku pomoć Vizantija je
pokušala da se oslobodi Kutrigura, Onogura i Sabira u Jermeniji.
Prema Agatiji Kutriguri su 559. prešli preko zaleđenog Dunava i
opljačkali podunavske provincije. U ovom pohodu su učestvovali i Sklavini.
Vizantiji je pošlo za rukom da protiv Kutrigura nahuška Utigure, tako da je
došlo do međusobnog rata u kojem su Kutriguri poraženi.
Posle 559. vlada relativan mir na severnim granicama Carstva. Avari
562. ponovo traže zemlju za naseljavanja.Vizantija im nudi Panoniju, dok su
oni tražili desnu obalu ušća Dunava. Avari i Langobardi su 567. sklopili
savez uperen protiv Gepida. Carstvo je u ovom sukobu pokušalo da zauzme
Sirmij, i to mu je pošlo za rukom. To je izazvalo petnaestogodišnji rat
Vizantije i Avara. Borbe su vođene oko podunavskih gradova: Sirmija,
Simgidunuma i Viminacijuma.
Po nagovoru kagana Bajana mase Kutrigura su 568. preko Sirmija
provalile u Dalmaciju. Sledeće godine kagan je opseo Sirmij. Carski
komandant Bon branio je grad. Vizantija je Avarima platila bogat otkup i
oni su odustali od pljačkanja podunavskih provincija. Mir koji je zaključen
uz bogat poklon u zlatu trajao je u Sremuu oko deset godina. Za to vreme ni
Sloveni nisu napadali podunavske provincije Carstva.
Napadi Sklavina iz Vlaške 578/79. bili su tako snažni da je pretila
opasnost da će preplaviti Heladu. Carstvo je nagovaralo Avare da zarate
protiv Sklavina. Avari su uz pomoć carske vojske zaratili protiv Sklavina, ali
su imali samo delimične uspehe.
Sloveni su, neposredno pred pad Sirmija u avarske ruke, opljačkali
celu Heladu, okolinu Soluna i Trakiju. Na tom području su se zardžali skoro
tri godine (do 584). Bio je to prvi duži boravak Slovena na tlu Balkana.
Čuda svetog Dimitrija opisuju napad jednog odreda od 5.000 Slovena na
Solun 584.

2
 Avari su 582. zauzeli Sirmij, što je imalo dalekosežne posledice. U
svim podunavskim provincijama, kao i u Dalmaciji, zavladala je
nesigurnost. Jovan Efeski je zabeležio da je 583. izbio požar u Sirmiju i
Avari su ga napustili jer nisu bili vični gašenju požara. Posle zauzeća
Sirmija, Avari osvajaju Singidunum, Viminaciju i Avgustu. Car Mavrikije
(582 – 602) je 585. prinuđen na sklapanje mira pod teškim uslovima. Ovaj
mir nije obavezivao Sklavine, pa je Trakija iste godine postala njihov plen.
Avarski kagan je nagovorio Sklavine da krenu na Carigrad, ali ih je carski
vojskovođa Komentiol potukao. Kagan je onda organizovao slovenski
pohod na Solun 586. Opsada je trajala sedam dana. Sklavini su se poraženi
povukli, ali je u Solunu ostala glad.
Carstvo je 587. uspelo da porazi Avare i povrati Singidunum i
Viminacijum, ali pobeda nije do kraja iskorišćena. Kagan je 588. prodro u
Meziju i Malu Skitiju, dok je mnoštvo Sklavina prešlo preko Dunava u
Trakiju. Zauzeli su Tesaliju, Heladu, Stari Epir, Atiku i Eubeju, a zatim
prešli na Peloponez da se tu nasele.
Situacija na severnim granicama se menja 591, kada Persija i
Vizantija sklapaju mir. Car Mavrikije je prebacio vojsku na Balkan. Otpočeo
je rat sa Avarima. Kagan je tražio saveznike. Sloveni su prevozili Avare
preko Dunava u njihove pohode. Sukobi Avara i Vizantinaca bili su žestoki.
U proleće 594. vizantijska vojska je krenula na levu obalu Dunava da spreči
prelaz Sklavina i pljačkanje Trakije. U početku je imala uspeha, ali je
kasnije pretrpela težak poraz.
Carska naredba da Prisk s vojskom prezimi u Vlaškoj izazvala je
pobunu u vojsci. Ovaj je vratio vojsku na desnu obalu Dunava jer je boravak
na levoj obali postao neizdrživ zbog hladnoće i stalnih napada Sklavina. Car
Mavrikije nije bio zadovoljan ovakvim ishodom pa je smenio Priska i za
komandanta postavio svoga brata Petra. Veća vizantijska ofanziva protiv
Sklavina počela je 595, bila je delimično uspešna. Avari su napali 597. Prisk
je 599. krenuo na Singidunum, dok su Avari prodrli u Meziju. Zbog kuge
koja je među njima izbila kagan se odlučio na mir koji je sklopljen u tvrđavi
Driziperi. Carstvo je zadržalo pravo da prelazi Dunav i napada sklavinije u
Vlaškoj niziji, koje nisu bile pod vrhovnom vlašću Avara.
Carstvo je 600. prekršilo mir iz Drizipere. Prisk je u Singidunumu
preuzeo vrhovnu komandu i koncentrisao trupe u Viminacijumu. Posle
mnogih bitaka, on je doveo vojsku do Tise i na Titelskom bregu odigrao se
odlučujući sukob u kojem su Avari potpuno poraženi.
Drugi pokušaj prelaska Dunava radi borbe protiv Sklavina završio se
katastrofalno. Trupe pod komandom carevog brata Petra su u početku imale
uspeha, ali je kagan pomogao Sklavinima time što je poslao vojsku protiv

3
Anta. Anti su u tom trenutku bili saveznici Cartsva, ali ih je avarski
vojskovođa Apsih porazio. Car Mavrikije je opet insistirao da vojska
prezimi na levoj obali Dunava, među Sklavinima, što je opet dovelo do
pobune u vojsci, te je ona, mimo Petrove volje, preplovila Dunav. Na mesto
Petra, koji je pobegao u Carigrad, vojska je izvikala za cara centuriona Foku,
koji je na čelu podunavskih trupa lako zauzeo Carigrad. Car Mavrikije bio je
ubijen s celom porodicom.
Napuštannje kastruma označava kraj sistematske odbrane
podunavskog limesa i dotadašnje taktike carskih trupa, koje su uspevale da
pređu Dunav i na levoj obali suzbijaju Sklavine. Car Foka (602 – 610),
velikim godišnjim dankom u zlatu obezbeđivao je mirovanje Avara. To nije
zaustavljalo slovensku kolonizaciju, kojoj su putevi bili otvoreni posle
napuštanja graničnih utvrđenja. Dok su Avari u prodorima u carske
provincije bili rukovođeni isključivo pljačkaškim motivom i sa plenom se
vraćali na sever, Sloveni su nastojali da se trajno nasele južno od Dunava.
Slovensko naseljavanje nije se ograničavalo samo na periferne oblasti
Balkanskog poluostrva. Čuda svetog Dimitrija navode da su Sloveni
(Draguviti, Sagudati, Velegeziti Vajunati, Verziti) napravili flotu čamaca
monoksila (izdubljena debla) i opustošili Tesaliju sa ostrvima, Kiklade,
Ahaju i Epir. Glavni cilj napada bio je Solun, ali su Sloveni pod gradom
pretrpeli poraz, a njihov vođa Hacon je poginuo. Ovaj napad se datuje u
period 614 – 616. Solun je u to vreme bio okružen slovenskim plemenima.
Uz pomoć avarskog kagana i avarske konjice Sloveni su 618. pokušali
ponovo da osvoje Solun. U solunsko zaleđe došli su u vreme cara Iraklija
(610 – 641) i delovi i srpskog plemena. Prema kazivanju cara Konstantina
VII Porfirogenita, car Iraklije je Srbima dodelio zemlju u solunskoj oblasti,
koja je po njima dobila ime Servija. Oni tu nisu dugo ostali. Krenuli su da se
vrate u svoju staru postojbinu, ali su se, prešavši Dunav, predomislili i
zatražili drugu oblast u kojoj bi se naselili.
Na jadransku obalu Sloveni su izbili oko 614, kada je pala Salona,
centar provincije Dalmacije.
Prvi avarski napad na Carigrad odigrao se 617. Bio je samo predigra
sveopšteg napada Avara sa podložnim Slovenima, Gepidima i Bugarima,
koji je usledio 626, kada su prestonicu sa maloazijske strane pritisli
Persijanci. U toku opsade Sloveni su na monoksilima vodili odlučujuću
bitku za Zlatni rog. Odnos između Avara i Slovena patrijarh Nićifor
označava rečju “simahija”, što ukazuju na važnu ulogu Slovena u avarskoj
vojsci. Opsađivači su pretrpeli težak poraz, koji je doveo do sukoba između
Avara i Slovena. Kagan je naredio da se pobije veliki broja Slovena koji su
prouzrokovali poraz u pomorskoj bitki. Poraženi Avari i Persijanci su se

4
počeli povlačiti. Moć Avara u Karpatskoj kotlini bila je uzdrmana. U
Moravskoj se Sloveni dižu na ustanaka pod franačkim trgovcem Samom.
Uzdrmana avarska moć omogućila je nesmetanu seobu Srba i Hrvata.
Prilike na Balkanu uoči doseljavanja Srba i Hrvata. Carstvo je za
vreme Iraklija moralo da vodi bespoštednu borbu protiv Persijanaca, Avara
Slovena, i pri kraju Iraklijeve vladavine sa Arapima. Iz tih borbi je izašlo
kao pobednik (osim sa Arapima) i doživelo unutrašnji preobražaj koji
obeležava prelaz od kasnoantičkog univerzalnog Rimskog carstva ka
helenizovanoj srednjovekovnoj monarhiji.
Iako je Iraklije pod zidinama Carigrada izvojevao veliku pobedu nad
avarsko-slovenskom vojskom, delovi Balkanskog poluostrva i dalje su bili
naseljeni Slovenima. Te teritorije nisu bile povezane u veće celine. Sloveni
su bili podeljeni na bezbroj malih celina, slabo povezanih i nesložnih.
Vizantinci su tu razjedinjenost podržavali kupujući naklonost pojedinih
slovenskih vođa jer su se plašili da bi Sloveni mogli stvoriti “monarhiju”, tj.
jaku državnu vlast, a tada bi bili nepobedivi. Tako raštrkani Sloveni su
Vizantincima delovali kao mnoštvo pojedinačnih teritorija, pa su čitav
prostor naseljen Slovenima nazivali karakterističnim imenom “sklavinije”.
Od tih sklavinija (slovenskih kneževina) poznate su samo one koje su bile u
vidokrugu vizantijskih gradova i s kojima su vizantijske vlasti dolazile u
dodir. One koje su ležale dublje u unutrašnjosti nisu ostavile traga u delima
grčkih pisaca. Najviše spomena ostalo je o sklavinijama na teritoriji Grčke,
naročito o onima u zaleđu Soluna.
Slovenske plemenske oznake poticale su od geografskih naziva
zatečenih na prostoru koji su naselili, pa tako imamo: Strumljane (reka
Strimon), Rinhine (reka Rihios), Neretljane (reka Neretva), Dukljani (grad
Dokleja), Konavljani (naziv su dobili po ostacima rimskog vodovoda –
canale – koji su vekovima dominirali plodnom ravnicom), Timočani (reka
Timok). Postojala su i stara slovenska plemenska imena, ustaljena još u
pradomovini: Draguviti, Severci, Obodriti, Duljebi. Hrvatsko ime
zabeleženo je na više mesta u slovenačkim oblastima, zatim na Peloponezu i
u dolini Ibra. Srpsko ime se javlja u Lici, zatim u oblasti severno od Olimpa
sa centrom u Srbici. Deo tih Srba Vizantinci su preselili u Malu Aziju, gde je
u imenu grada Gordoservon u Vitiniji, zabeleženog 680/81, sačuvan
najstariji pomen srpskog plemenskog imena.
Doseljavanje Srba i Hrvata. O okolnostima vezanim za doseljavanje
etničkih skupina Srba i Hrvata na Balkan govori delo Konstantina VII
Porfirogenita – O upravljanju državom.
Učeni vizantijski car je znao da Srbi koji su se doselili na Balkasko
polusotrvo vode poreklo od Srba što su živeli daleko na severu i koji u

5
njegovo vreme još nisu bili kršteni, a nazivali su se Beli Srbi. Za vlade cara
Iraklija dva brata su nasledila vladara Belih Srba. Jedan od njih poveo je
polovinu naroda na daleki put u zemlju vizantijskog cara.Car ih je primio i
dozvolio im da se nasele u solunskoj oblasti, u kraju koji je prozvan Srbica
(Servija). Medjutim, uskoro su zaželeli da se vrate, i već su u povratku bili
prešli Dunav kad su se još jednom predomislili i ponovo od cara zatražili
zemlju gde bi se naselili. Iraklije im je ustupio prostrane opustele oblasti
između Save i dinarskog masiva. Naselili su se u neposrednom susedstvu
oblasti naseljene Hrvatima, koji su takođe došli iz Bele Hrvatske za
vladavine cara Iraklija.
Oblast naseljena Srbima graničila se s kneževinama Neretljana
(Cetina – Neretva), Zahumljana (Neretva – Dubrovnik), Travunjana
(Dubrovnik – Boka) i Dukljana (Boka – Bojana). Prostor koji su naselili bio
je na udaru. Sa severa su ih ugrožavali Avari, a sa juga Vizantija. Protiv
Avara je ratovao Samov plemenski savez (623 – 658). Protiv Avara su
ratovali i tek doseljeni Hrvati i onemogućavali su avarsku vrhovnu vlast nad
novoposednutim teritorijama. Avarsku silu će uništiti franački pohodi
krajem VIII i počektom IX veka. Time je okončan svaki uticaj Avara na
Slovene.
U sužavanju prostora sklavinija najupornija je bila Vizantija. Sloveni
su preplavili čitavu balkansku polovinu Carstva, pa je pohod cara
Justinijana II 688/89. od Carigrada do Soluna slavljen kao velika pobeda.
Vizantija je preko uporišta na jadranskim, jonskim i crnomorskim obalama
širila politički uticaj na okolne Slovene.
Vizantija je ratovala sa državom Bugara, koja je nastala iz spoja
malobrojne grupe Protobugara i slovenskih plemena nastanjenih izmedju
planine Balkana i Dunava. Prešavši Dunav 680. Protobugari su nametnuli
vlast zatečenim Slovenima. Posle pola veka ratovanja ustalila se granica
izmedju Bugarske i Vizantije i bugarska ekspanzija je privremeno
zaustavljena. Bugari su krenuli ka zapadu i kod Tise se sukobljavali s
Francima.
Vizantijsko-bugarsko suparništvo odredjivalo je politički položaj
najstarije srpske države i u najvećoj meri uticalo na njen razvoj.

6
 Najstarija srpska država – Višeslavići

Izveštaj Konstantina VII Porfirogenita. Kratak i veoma uopšten

prikaz najranijeg političkog razvitka Srba nalazi se u spisu O upravljanju
državom, Konstantina VII Porfirogenita. Vladarski sin koji je doveo Srbe u
novu postojbinu umro je još pre no što su se doselili Bugari, pre 680. Posle
njega je zavladao njegov sin, pa unuk, pa redom kneževi – arhonti od istog
roda. Tome rodu pripadali su i Višeslav, Radoslav, Prosigoj i Vlastimir,
najraniji po imenu poznati srpski kneževi. Iz vremena vladavine prve trojice
nisu poznati nikakvi određeni događaji. Jedan od njih je bio na prestolu kada
je Ljudevit Posavski 822. bio prisiljen da se posle trogodišnjeg otpora
Francima, napustivši Sisak, skloni kod Srba. Tu je na prevaru ubio lokalnog
župana čije je gostoprimstvo uživao, za kratko vreme zagospodario
njegovim područjem, a zatim prešao u Hrvatsku, gde je i sam bio mučki
ubijen. Ovaj dogadjaj spominju Franački anali.
Knez Vlastimir (sredina IX veka). Tek o knezu Vlastimiru imamo
podatke koji omogućavaju da se njegova vladavina hronološki bliže odredi.
U Vlastimirovo vreme je protiv srpskog kneza zaratio bugarski kan
Presijam, i ratovao je tri godine, ali nije postigao uspeh. Taj rat je vođen
negde između 836. i 852.
U vreme Vlastimira, vlast srpskih knezova proširila se na drugu stranu
dinarskog masiva. Pre sredine IX veka, travunjanski župan Veloja oženio je
sina Krajina ćerkom kneza Vlastimira. Svome zetu Vlastimir je dao titulu
kneza i tako je osnovana lokalna travunjanska dinastija, čiji su kasniji
knezovi Hvalimir i Čučimir samo po imenu poznati. Ovaj događaj nam
govori da su kneževi Srbije imali vrhovnu vlast na toj teritoriji.
Vlastimirovi naslednici. Kada je Vlastimir umro, nasledila su ga
trojica sinova: Mutimir, Strojimir i Gojnik. Oni su podelili državnu
teritoriju, a Mutimir je kao najstariji ostao glavni vladar. Deljenje države
između članova vladalačkog roda nije bila retka pojava u evropskim
državama ranog srednjeg veka. Država tada nije shvatana apstraktno i
odvojeno od ličnosti vladareve, već su u vladanju primenjivani principi
narodnog prava uobičajeni u gospodarenju nasleđenom imovinom.
Rat sa Bugarskom. Protiv Srbije je zaratio kan Boris, koji je došao na
vlast 852, ali nije postigao uspeh. Njegova vojska je potučena, a njegov sin
Vladimir i 12 velikih boljara pali su u srpsko ropstvo. Boris je morao da
sklopi mir sa Srbima. Bugarski zarobljenici su oslobođeni, a Mutimirovi
sinovi su ih ispratlili do granice (do Rasa). Predaja zarobljenika propraćena
je razmenom darova. Taj poklon su Bugari kasnije tumačili kao srpski

7
danak. Mir sklopljen sa Borisom obezbedio je period zatišja u odnosima sa
Bugarskom.
Sukob među Vlastimirovim sinovima. U to vreme došlo je do
unutrašnje krize u Srbiji. Vlastimirovi sinovi su se zavadili, a kao pobednik
je izašao najstariji brat Mutimir. On je uhvatio dva mlađa brata, Strojimira i
Gojnika, i predao ih bugarskom vladaru Borisu. Zadržao je Petra sina
Gojnikovog, ali je taj njegov sinovac ubrzo pobegao u Hrvatsku. Hrvatski
dvor je pružao utočište članovima srpske dinastije koji su morali da beže od
svojih rođaka ili od bugarske i vizantijske ruke. U izgnanstvu u Bugarskoj
Strojimir je proveo ostatak života. Imao je sina Klonimira, čiji će sin Časlav
kasnije igrati značajnu ulogu u srpskom političkom životu. Izdanci vladajuće
dinastije bili su pogodno oruđe stranih sila u borbi za uticaj i vrhovnu vlast
nad Srbijom.
Knez Mutimir (do 891). Za vreme Mutimirove vladavine, koja je
trajala do 891/92, Vizantija je jače uticala na razvitak Srba. U to vreme
arabljanski brodovi napadali su gradove na Jadranu (Budvu, Kotor i
Dubrovnik), pa im je Vizantija pružala pomoć.
Potrebu ovih gradova za zaštitom vizantijski car Vasilije I (867 –
886), nastojao je da iskoristi i nametne im svoju vlast. Organizovana je tema
Dalmacija (od Kvarnera do Kotora) sa sedištem u Zadru. U zaleđu
vizantijskih gradova pružao se niz slovenskih kneževina, pa je najvažniji
zadatak vizantijske vlasti bio da osigura miran život u zaleđu. Car Vasilije I
uveo je velike promene time što je prepustio slovenskim kneževima danak
koji su ovi gradovi bili dužni da plaćaju carevom namesniku, strategu. On je
takođe potvrdio kneževe koji su bili na vlasti, a pripadnike njihovog roda
odlikovao time da i u buduće daju vladare. Kod Srba je to bio rod koji je
neprekidno vladao od doseljenja iz stare postojbine. Preko domaćih knezova
car je posredno vladao slovenskim doseljenicima. Car je uspevao da
slovenskim kneževima nametne određene obaveze i da ih koristi kao oruđe
svoje politike. Tako su se Srbi, Hrvati, Zahumljani i Travunjani borili
zajedno sa Vizantincima i vojskom Ludviga Nemačkog koja je osvajala Bari
(2. februar 871).
Za vreme cara Vasilija desio se značajan preokret u životu Srba
izazvan hristijanizacijom.
Naslednici kneza Mutimira. Petar Gojniković (892 – 917). Knez
Mutimir je umro 891/92, ostavivši za sobom trojicu sinova: Pribislava,
Brana i Stefana. Najstariji Pribislav je bio na prestolu jedva godinu dana
(891 – 892), jer mu je vladavinu prekratio brat od strica Petar Gojniković
koji je ranije pobegao u Hrvatsku. Sada su u Hrvatsku proterani Pribislav i
njegova braća. Petra je 895/96. napao Bran, drugi sin Mutimirov i brat

8
zbačenog Pribislava. Bran nije imao uspeha, Petar ga je porazio, zarobio i
oslepio i tako ga odstranio iz daljih borbi za srpski presto.
Klonimir, sin Strojimirov, koji je od ranije živeo u Bugarskoj, uspeo
je da 897/98. uzdrma položaj Petra Gojnikovića. Zauzeo je grad Dostiniku i
zavladao celom državom, ali je na kraju Petar ipak izašao kao pobednik.
Ubio je svoga suparnika, održao se na prestolu i obezbedio mirnu vladavinu
tokom pune dve decenije.
Petar se oslanjao na Vizantiju i u vreme cara Lava VI (886 – 912)
priznavao je njenu vrhovnu vlast. Odžavao je dobre odnose i s Bugarskom,
koja je prošla kroz tešku krizu zbog reakcije pagana, koju je zaveo Borisov
sin Vladimir(889 – 893), nekadašnji srpski zarobljenik. Vladimirova reakcija
je prisilila Borisa-Mihaila da izađe iz manastira i obračuna se sa svojim
starijim sinom. Vladimir je 893 bio uklonjen, a Boris-Mihailo je na presto
postavio svoga drugog sina, Simeona (893 – 927). Sa Simeonom je Petar
Gojniković sklopio kumstvo.
Ratovi Simeona sa Vizantijom. Simeon je 894. napao Vizantiju, a car
Lav VI je protiv Bugara podigao Mađare koji su živeli na obalama Crnog
mora. Simeon je onda protiv Mađara digao njihove susede Pečenege, naneo
poraz vizantijskoj vojsci 897. i prisilio Carstvo na plaćanje danka. Mađari su
se preko Karpata doselili u panonske ravnice, gde su obrazovali državu,
veoma značajnu u daljem razvoju Južnih Slovena.
Vizantija je 913. prestala da plaća danak Bugarskoj pa je izbio novi
rat. Ovaj rat se osetio i u Srbiji. Srpski knez Petar se sastao s vizantijskim
strategom teme Drača, negde izmedju Cetine i Neretve. O ovome sastanku je
bio obavešten i knez Zahumljana Mihailo Višević. Mihajlo je obavestio
Simeona, koji je upravo krunisan carskim vencem, kako vizantijski car
podmićuje kneza Petra da bi se ovaj udružio s Mađarima i ustao protiv
Bugara. To se desilo 917. uoči bitke kod Anhijala u kojoj je Simeon do nogu
potukao Vizantince.
Srpska kneževina se za vlade Petra Gojnikovića proširila na zemlju
Neretljana, koja je ranije bila samostalna kneževina i imala svoga arhonta.
Na Mihajlovo obaveštenje Simeon je poslao na Srbiju bugarsku
vojsku s Pavlom Branovićem, sinom ranijeg pretendenta. Petar Gojniković
je bio odveden u Bugarsku i tamo je kao zatvorenik završio život.
Pavle Branović (917 – 920). Pavle Branović je kao bugarski štićenik
priznavao Simeonovu vrhovnu vlast. Vladao je tri godine (917 – 920). Bio je
izložen napadu svoga brata od strica Zaharije Pribislavljevića, koji je živeo u
Carigradu. Pavle Branović je odoleo tom napadu. Uspeo je da zarobi
Zahariju i preda ga Bugarima. Medjutim, Pavle je kasnije prešao na stranu
Vizantije i postao neprijatelj Bugarske. Simeon je onda upotrebio Zahariju

9
kao svoga čoveka. Zahvaljujući bugarskoj podršci Zaharija je ovoga puta
došao na presto pošto je prognao Pavla Branovića.
Zaharije Pribislavljević (920 – 924). Kada se domogao vlasti Zaharije
je okrenuo ledja Bugarskoj i ponovo prišao Vizantiji. Vizantijski car imao je
u srpskoj sredini veći ugled od bugarskog vladara. Bugarska je uputila
vojsku na Zahariju, koju je on uspeo da potuče. Odsečene glave bugarskih
zapovednika poslao je vizantijskom caru kao trofeje. Sledeća bugarska
ekspedicija 924. prisilila je Zahariju da napusti zemlju i skloni se u
Hrvatsku.
Bugarska okupacija Srbije. S bugarskom vojskom bio je i Časlav, sin
Klonimirov, koji je skoro čitav život proveo u izgnanstvu u Bugarskoj. On
nije bio postavljen na srpski presto, već je poslužio kao mamac da bugarski
zapovednici pohvataju sve one koji su bili od uticaja u Srbiji. Župani koji su
bili sazvani da prime novog kneza, na prevaru su bili pohvatani i odvedeni u
Bugarsku. Car Konstantin VII Porfirogenit saopštava da je Srbija tada
sasvim opustela. Posle gotovo čitavog stoleća uspešnog otpora Srbija je
podlegla bugarskom pritisku. Sada je Bugarska došla u dodir s Hrvatskom,
koja se našla na putu bugarskih osvajačkih pohoda. Napad na Hrvatsku
završio se neuspešno po bugarsku vojsku. Kralj Tomislav je 926. naneo
najteži poraz Bugarima.
Srpske kneževine u Primorju, zaštićene dinarskim planinskim
masivom, ostale su pošteđene bugarskog osvajanja. U to vreme je zahumski
knez Mihajlo Višević jačao svoju vlast. Napadao je 926. vizantijski grad
Sipont na drugoj obali Jadrana. Pre toga je sa hrvatskim kraljem
Tomislavom tražio od pape da pošalje izaslanike u vizantijski Split na
crkveni sabor 925. Saboru su prisustvovali i kneževi predstavnici. Na saboru
je doneta odluka o zabrani bogosluženja na slovenskom jeziku. Posle smrti
cara Simeona Mihajlo Višević se približio Vizantiji i dobio visoke titule
antipata i patrikija.
Srbija se posle samo nekoliko godina oslobodila od bugarske vlasti.
Posle smrti cara Simeona situacija se izmenila jer njegov naslednik Petar
nije imao ni ambicije ni snagu svoga oca. Petar je sada bio pod jakim
uticajem cara Romana I Lakapina (920 – 944).
Časlav Klonimirović (927 – 950). Priliku da zbaci bugarsku vlast
iskoristio je Časlav Klonimirović, koji je pobegao iz Bugarske i vratio se u
Srbiju. Priznao je vrhovnu vlast vizantijskog cara i zatražio od njega pomoć.
Raseljeni stanovnici Srbije vraćali su se iz Bugarske, Hrvatske i susednih
zemalja. Na zapadu se Časlavljeva Srbija graničila sa Hrvatskom kod
Cetine, Plive, Livna i Imote. Granica na jugu sa Dukljom je išla duž
Nevesinja, Gacka i Onogošta. Na istoku je granična oblast bila oko Rasa. U

10
okviru srpske države bila je u prvoj polovini X veka i Bosna, ograničena
tada na dolinu istoimene reke. Časlavljeva Srbija se na severu prostirala do
reke Save. U njegovo vreme provaljivali su u Srbiju Mađari, nastanjeni u
Panonskoj nizij. Sve ove podatke nam daje Konstantin Porfirogenit. On
navodi imena osam gradova u Srbiji, pet u Zahumlju i Travuniji, četiri u
Paganiji i tri u Duklji. U naseljenim i utvrđenim gradovima boravili su
župani, kao nosioci vlasti nad delovima državne teritorije. To su jedini
poznati elementi unutrašnje organizacije srpske države do sredine X veka.
Kraj Časlavljeve vladavine poznat je samo po legendarnim
kazivanjima sačuvanim u Letopisu popa Dukljanina iz druge polovine XII
veka. U Bosnu, koja je tada pripadala Srbiji, provalio je ugarski knez Kiz,
pljačkajući i pustošeći zemlju. Časlav ga je u drinskoj župi teško porazio,
tako da je ugarski vojskovođa izgubio život. Mađari su iz osvete pokrenuli
nov pohod u Srem (srednjovekovni Srem – ravnice južno od Save). U
iznenadnom noćnom napadu, Časlav je bio zarobljen i zajedno s nekim
svojim rođacima, po nagovoru udovice ranije poginulog ugarskog glavara,
udavljen u Savi.
Sa Časlavom se prekida niz poznatih vladara iz najstarije srpske
dinastije, ali ne zbog toga što je ona izumrla. Već stoga što o njima više
nema vesti. Ono što se kazuje o navodnim Časlavljevim naslednicima u
Barskom rodoslovu fantastično je i ne odogovara opštim prilikama toga
vremena.

11
 Misija Ćirila i Metodija

Hazarska misija. Vizantija je u IX veku pod carem Mihailom III (842

– 867) ojačala, što joj je pomoglo da izvrši istorijski zadatak koji joj se
nametao u slovenskim zemljama (Kijevska Rusija, Moravska,
južnoslovenske zemlje). Vizantija stupa u dorir sa mladom ruskom državom
860. Rusi tada napadaju Carigrad, pa je Mihailo III primoran da se vrati sa
istočnog ratišta. Pokrštavanje Rusa bilo je najsigurnije sredstvo da se otkloni
opasnost sa te strane. Napad Rusa podstakao je vizantijski dvor da učvrsti
svoje odnose sa Hazarima. Vizantiijsko poslanstvo na hazarskom dvoru
imalo je i misionarske zadatke. Na njegovo čelo je stavljen mladi Konstantin
iz Soluna. On je posedovao genijalne lingvističke sposobnosti i bio u stanju
da, nasuprot jevrejskim i arapskim uticajima u Hazarskom carstvu, propagira
hrišćansku veru i vizantijsku kulturu.
Moravska misija. Posle propasti Samovog plemenskog sveza 658,
Franci postepeno osvajaju oblasti koje su držali Sloveni. Karlo Veliki je 803.
potukao Avare i potčinio slovenska podunavska plemena (Čehe i Moravce).
Franačko sveštenstvo počinje svoju misionarsku delatnost u Moravskoj.
Crkvena zavisnost od Franaka povlačila je za sobom i političku. Zato je
velikomoravski knez Rastislav zatražio 863. od vizantijskog cara Mihaila III
sposobne misionare koji bi radili na učvršćivanju hrišćanske crkve u
njegovoj zemlji. On je na taj način želeo da smanji uticaj franačkog klera.
Vizantija nije htela da propusti priliku da proširi svoj politički i kulturni
uticaj. Car Mihailo, patrijarh Fotije i cezar Varda su ovu misiju poverili
Metodiju i Konstantinu, učenim sinovima visokog činovnika Lava. Oni su
znali jezik Slovena i temeljito su se spremili za svoju misiju stvarajući
posebno slovensko pismo (glagoljicu) i prevodeći najvažnije bogoslužbene
tekstove. U slovenskoj zemlji nova vera će se propovedati na slovenskom
jeziku. Time je uspeh nihovog misionarskog rada bio zagarantovan. Njihov
uspešan rad u Moravskoj je prekinut putovanjem u Rim radi pravdanja kod
pape. Misionarski rad je odobren, ali je u Rimu, u grčkom manastiru, 869.
umro Konstantin kao monah Ćirilo. U Moravskoj i Panoniji su osnovane dve
nove episkopije. Docniji Metodijev rad u Donjoj Panoniji i Moravskoj
nailazio je na sve veće otpore nemačkog sveštenstva. Podrška daleke
Vizantije bila je nedovoljna, a Rim, koji ga je u početku pomagao izneverio
ga je i napustio. Posle Metodijeve smrti njegovi učenici su proterani iz
Moravske. Naslednik Rastislava, knez Svatopluk, težio je savezu sa
Nemačkom, pa se pojačao i uticaj nemačkog sveštenstva. Crkvena
organizacija, stvorena uz pomoć Vizantije oslabila je i na kraju zamenjena

12
nemačko-katoličkom. Međutim, na Balkanu, u slovenskim zemljama
vizantijske kulture, njihovo delovanje imalo je utoliko jači i trajniji odjek.
Poljski savez plemena u slivu reke Visle obrazovao se sredinom X
veka poljski knez na čelu tog plemenskog saveza, Mješko, već je primio
hrišćanstvo. U kasnijim paganskim reakcijama ustanici su uništavali
hrišćanske hramove i uspostavljali paganstvo. Ustanke je ugušio i
hrišćanstvo uspostavio poljski kralj Kazimir Obnovitelj.
Bugarska Misija. Još u vreme kad se pripremala misija Solunske
brađe, rasplametela se borba za crkvenu jurisdikciju nad Bugarskom. Dok se
Moravska, za pokrštavanje, obratila Vizantiji, bugarski knez Boris (852 –
889) uputio je izaslanstvo u Franačku. Vizantija je brzo intervenisala, jer nije
mogla dopustiti da se susedna Bugarska duhovno priključi Franačkoj, pa
prema tome i Rimu. Dolazak vizantijske vojske na granicu, praćen
demonstracijom carske flote pred bugarskom obalom primorao je Borisa da
zadovolji vizantijske zahteve. Bugarski knez Boris je primio hrišćanstvo iz
Vizantije i tom prilikom dobio ime vizantijskog cara koji mu je kumovao
(Mihailo). Grčko sveštenstvo odmah je otpočelo sa pokrštavanjem
bugarskog naroda i organizacijom bugarske crkve. Hristijanizacija je za
Bugarsku značila veliki napredak u kulturnom razvitku i u procesu
slovenizacije zemlje. Opoziciju bugarski velikaša, koji su ustali u odbranu
svog povlašćenog položaju vezanog za staru religiju i etničku podvojenost,
Boris-Mihailo je ugušio pobivši 52 boljara. Vizantija je nastojala da
bugarsku crkvu potčini carigradskoj patrijaršiji. Boris je želeo da njegova
mlada crkva dobije punu samostalnost pod upravom vlastitog patrijarha, pa
se okrenuo Rimu. Papa Nikola I odmah je poslao u Bugarsku svoje legate.
To je dovelo do sukoba između carigradskog patrijarha i rimskog pape.
Pošto sa Rimom nije postigao uspeh, Boris-Mihailo je pitanje bugarske
crkvene organizacije prepustio crkvenom saboru u Carigradu, 869/70, koji je
nove hrišćane u Bugarskoj potčinio Carigradu, odredivši da Bugarska ima
posebnog arhiepiskopa, koji je dobio najviše mesto među vizantijskim
crkvenim dostojanstvenicima.
Južnoslovenska misija. Po kazivanju Konstantina VII Porfirogeneta,
još je car Iraklije preko sveštenika iz Rima pokrstio tek doseljene Srbe.
Međutim, prva hrišćanska svetačka imena, pouzdan znak prihvatanja
hrišćanske vere, javljaju se u srpskom vladalačkom rodu tek u generaciji
unuka Vlastimirovih. Nose ih najmlađi Mutimirov sin Stefan i najtsraiji
Gojnikov sin Petar. Oni su rođeni između 870. i 874. Očevi ovih kneževića
bili su, dakle, hrišćani u prvim godinama vladavine cara Vasilija. To
potvrđuje Porfirogenitovo kazivanje da su Sloveni iz kneževina u zaleđu
jadranske obale tražili od cara Vasilija I da pokrsti one među njima koji još

13
nisu bili hrišćani. Prihvatanju hrišćanstva najduže su se opirali Neretljani,
koji su zbog toga bili prozvani i Paganima, ali i njihovo preobraćanje
završeno je za vladavine Vasilija I.
Preobraćenje u hiršćansku veru široko je otvaralo vrata vizantijskom
uticaju na kulturu i način života naroda i stvaralo uslove za njegovo
vaspitavanje u duhu vizantijskog ideala. Primanjem hrišćanstva prihvatala se
i predstava o svetu kao hrišćanskoj vaseljeni na ćijem čelu stoji
vizantijskicar kao Hristov namesnik na zemlji.
Vizantijski uticaj na Balkanu znatno je ojačao, a to je imalo za
posledicu brzo širenje hiršćanstva. Srbija i srpske primorske zemlje primile
su hiršćanstvo iz Vizantije izmeću 867. i 874. Čak je i u Hrvatskoj
vizantijski uticaj potisnuo franački i rimski. Podsticaj vizantijskom
misionarskom radu dao je dolazak Metodijevih učenika u Bugarsku. Oni su
čvrsto utemeljili hrišćanstvo i vizantijsku kulturu u južnoslovenskim
zemljama. Dok je Moravska pripala rimskoj uticajnoj sferi, južnoslovenske
zemlje došle su pod uticaj Vizantije.
O misionarskoj delatnosti među Srbima i najranijoj crkvenoj
organizaciji nema podataka iz tog vremena. Vizantija je u vreme Vasilija I
imala pristup do Srbije preko svojih uporišta na Jadranu. Moguće je da su
misionarski rad obavili sveštenici iz primorskih crkvenih centara u kojima je
bogoslužbeni jezik bio latinski. Otuda je u staroj hrišćanskoj crkvenoj
terminologiji primetan romanski uticaj. Crkvena središta vizantijske
Dalmacije dobila su i crkvenu jurisidkciju nad hrisitjanizovanim slovenskim
oblastima u zaleđu. Arhiepiskopija u Splitu imala je crkvenu jurisdikciju i
nad oblastima koje su ležale dublje u unutrašnjosti. Početkom X veka, na
crkvenim saborima u Splitu učestvovali su i predstavnici Srba. Jednom
prilikom je čak došlo do spora oko jurisdikcije. Papa Jovan VIII (872 – 882)
je tražio od slovenskog kneza Mutimira da se vrati pod panonsku dijecezu,
imajući u vidu nešto pre toga obnovljenu Metodijevu panonsko-sremsku
arhiepiskopiju. Ukoliko je ovaj Mutimir bio srpski knez koji je zaista
savremenik pape Jovana VIII, moglo bi se pretpostaviti da je Srbija osetila
neposredne rezutltate Metodijevog misionarskog rada. Sa severa su u Srbiju
prodirali najstariji slovenski tekstovi i slovensko bogosluženje.
Efekti hristijanizacije. Hristijanizacija IX veka nije duboko prodrla
niti temeljito preobrazila život i verovanje Srba. Gotov je sigurno da je pod
okriljem hrišćanskih vladara u državui koja se zvanično smatrala za
hristijanizovanu i dalje živeo religijski svet slovenskog paganstva.
Iako pokrešten u IX veku za vreme cara Vasilija I Makedonca (867 –
886), između 867. i 874, srpski narod nije bio obuhvaćen jedinstvenom
crkvenom organizacijom. Na jugozapadu primate su imale katoličke

14
arhiepiskopije Splita, Dubrovnika i Bara. Ostali deo zemlje bio je pod
jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije i njenih episkopija u Nišu, Prizrenu,
Rasu i Lipljanu, kao i mitropolije u Draču. Granica između istočne i zapadne
crkve prolazila je sve do XII veka preko srpskih zemalja. U takvim uslovima
nije moglo biti govora o potpunoj hristijanizaciji naroda, a pogotovo o
njegovom političkom osamostaljivanju. Hrišćanstvo je prihvatila samo
vladajuća klasa, dok je velika većina prostog naroda ostala verna starim
tradicijama. Stara paganska verovanja i kultovi održavali su se i dalje.
Njihova zamena hrišćanskim kultom tekla je suviše sporo. Tek Savinim
delovanjem hristijanizacija zahvata sve slojeve srpskog društva.

15
 Samuilova država makedonskih Slovena

Ustanak kometopula. Vizantija u drugoj polovini X veka dostiže

vrhunac za vreme vojničkih careva Nićifora II Foke (963 – 969), Jovana I
Cimiskija (969 – 976) i Vasilija II (976 – 1025). Za vreme Nićifora Foke i
Jovana Cimiskija postignuti su veliki uspesi u ratovima sa Rusima i
Arabljanima.
Kada je 976. car Jovan I Cimiskije umro izbile su borbe oko
vizantijskog prestola, a u Makedoniji je u jednom delu nekadašnjeg
Simeonovog i Petrovog carstva izbio ustanak kometopula, sinova komesa
Nikole, lokalnog vlastodršca u predelu Prespe i Ohrida. Ustanak se pretvorio
u borbu za oslobođenje od vizantijske vlasti i proširo se po čitavom Balkanu.
Saznavši za ustanak zbačeni bugarski car Boris je sa bratom Romanom
pobegao iz Carigrada, ali je nastradao prilikom prelaska granice. Roman nije
mogao da nosi krunu jer je bio uškopljen.
Ustanak su podigli braća David, Mojsije, Aron i Samuilo. Prva
dvojica su poginula, a Arona je docnije ubio Samuilo. Tako je najmlađi
Samuilo preuzeo vođstvo u borbi i krunisao se za cara. Želeo je da obnovi
Simeonovo i Petrovo carstvo.
Samuilo (976 – 1014). Car Vasilije II je morao da se angažuje u
borbama sa suparnicim, tako da nije mogao da se suprostavi Samuilu.
Samuilo je stvorio veliko carstvo čije je središte najpre bilo u Prespi, a zatim
u Ohridu. Proširio je svoju vlast na Makedoniju (sem Soluna), Tesaliju, Epir,
Albaniju sa Dračem, stare bugarske zemlje (između Dunava i planine
Balkan) i srpske zemlje. Na zapadu je držao Beograd i Sirmij. U njegovom
carstvu uspostavljena je i bugarska patrijaršija koju je Cimiskije bio ukinuo.
Posle više promena njeno sedište preneseno je konačno u Ohrid. Ohridsko
crkveno središte će u narednim vekovima odigrati izvanrednu ulogu u istoriji
Južnih Slovena.
Makedonija je činila jezgro Samuilove države. Ekspanzija njegovog
carstva je bila je pre svega okrenuta ka jugu.
Samuilov rat protiv Vizantije. Pošto su napadi na Solun i Ser ostali
bezuspešni, Samuilo je više puta nadirao u Tesaliju i 985/86. osvojio Larisu.
Pad glavnog grada Tesalije primorao je Vasilija II na reakciju. Njegov prvi
sukob sa Samuilom nije bio srećan. On je kroz Trajanovu kapiju prodro do
Serdike ali nije uspeo da osvoji grad. Carska vojska je avgusta 986. pri
povratku napadnuta i potpuno razbijena.
Unutrašnji sukobi u Vizantiji. Posle carevog poraza protiv njega su
se digli velikaši. Varda Sklir i Varda Foka su se tokom 987. proglasili za

16
careve. Situacija je po Vasilija II bila izuzetno teška. Varda Foka je uklonio
Sklira i zavladao čitavom malom Azijom. Vasilije II je morao na strani da
traži saveznika. Našao ga je u kijevskom knezu Vladimiru. On je 988. poslao
6.000 varjaga koji su spasili Vasilija u poslednjem trenutku. U bitkama kod
Hrisopolja i Abidosa, s proleća 989, do nogu su potukli pobunjenike.
Kao nagradu za pomoć Vasilije II je poslao svoju sestru Anu
Vladimiru u Kijev. Jedan od uslova da se Vladimir oženi Anom bio je i taj
da primi hrišćanstvo. Hristijanizacija Kijevske države, koja znači početak
nove ere za Rusiju, bila je od velikog značaja i za Vizantiju.
Nastavak borbi sa Samuilom. Pošto je učvrstio svoj položaj u zemlji
Vasilije II je počeo borbu protiv spoljnih neprijatelja. Najjači i najozbiljniji
protivnik bio mu je makedonski car Samuilo. Vasilije II je tražio podršku
vladara drugih balkanskih zemalja i stupio je u vezu sa zetskim knezom
Jovanom Vladimirom. Zetsko poslanstvo koje je 992. ploveći brodom
putovalo caru palo je u zarobljeništvo Arabljana. Oslobođeno, tek 993. je
stiglo u Carigrad. Zatekli su cara na bojištu. Već 991. Vasilije II je napustio
Carigrad i krenuo protiv Samuila.
Međutim, car je morao da prekine ratovanje u Makedoniji i pohita u
pomoć svojim trupama na istoku, koje su na Orontu u Siriji 994. pretpele
težak poraz od Arapa.
Samuilo je iskoristio carev odlazak upao u Grčku i prodro sve do
Peloponeza. Međutim, na povratku iznenadio ga je vojskovođa Nićifor Uran
i na reci Sprehej zadao mu težak poraz 997. Samuilo je bio ranjen i jedva se
spasao pogibije. I pored toga njegovo napredovanje se nastavlja. Zauzeo je
Drač i prisajedinio svom carstvu Rašku. Oko 998. Samuilo je preduzeo vojni
pohod protiv Duklje. Jovan Vladimir se povukao na planinu Oblik kod
Skadra, ali nije imao snage da se u otvorenoj bitki suprotstavi daleko
nadmoćnijem neprijatelju, pa se predao da bi poštedeo svoje ljude. Odveden
je u zarobljeništvo, ali ga je Samuilo kasnije vratio na zetski presto kao
vazala, oženivši ga svojom ćerkom Teodorom – Kosarom.
Početkom XI veka srpske zemlje, sa sopstvenim kneževima na čelu,
nalazile su se u zavisnom položaju prema Samuilovom carstvu, ali nisu bile
neposredno uključene u njegovu državnu strukturu.
Protivofanziva Vizantije. Posle povratka iz Azije Vasilije II je 1001.
lično poveo, dobro smišljenu, ofanzivu na Balkan. Prvo je prodro u oblast
Serdike i zauzeo okolne tvrđave. Time je presekao put ka bugarskim
zemljama oko Dunava. Zatim je krenuo u Makedoniju i osvojio Ber i
Serviju. Ubrzo je uspostavio vlast u Tesaliji, pa se vratio u Makedoniju i
osvojio Voden. Zatim je iznenada napao Vidin na Dunavu i posle
osmomesečne teške opsade uspeo da zauzme ovu značajnu tvrdjavu, ne

17
obazurići se na to što je Samuilo u međuvremenu osvojio i opljačkao
Jedrene. Iz Vidina je Vasilije krenuo na jug i na Vardaru, blizu Skoplja,
odneo veliku pobedu nad Samuilom. Posle toga mu je Skoplje 1004. otvorilo
kapiju.
Samuilov slom. Ishod rata nije više bio neizvestan. Car Samuilo se
nije mogao meriti sa vizantijskom veštinom ratovanja, vojnom
organizacijom i tehničkim sredstvima.
Uništavjući udarac Vasilije II naneo je Samuilu tek jula 1014, posle
dužih borbi o čijem toku nismo obavešteni. Samuilova vojska opkoljena je u
klancima Belasice. Sam car se spasao i dospeo u Prilep, ali je veliki deo
njegovih vojnika poginuo, a još veći dopao zarobljeništva. Vasilije II je
naredio da se zarobljenicima, kojih je navodno bilo 14.000, iskopaju oči.
Samo je svakom stotom ostavljeno po jedno oko, da bi ovi poluslepi odveli
svoje slepe drugove caru u Prilep. Vasilije je zbog ovoga postupka dobio
nadimak Bugaroubica. Kada je Samuilo ugledao ovu stravičnu povorku,
udarila ga je kap, i kroz dva dana hrabri makedonski car je 6.oktobra 1014.
izdahnuo.
Samuilovi naslednici. Samuilovo carstvo nadživelo ga je samo za
nekoliko godina. Samuilovog sina i naslednika Gavrila Radomira (1014 –
1015) i njegovu ženu ubio je njegov brat od strica Jovan Vladislav, Aronov
sin. Ista sudbina snašla je i Samuilovog zeta, zetskog kneza Jovana
Vladimira. Vladimir i Kosara su bili nepoverljivi prema novom
makedonskom caru. Vladimir je zahtevao krst kao zalogu za sigurnost
dolaska i odlaska. Međutim, prevaru je ubijen u Prespi 22. marta 1016.
Njegovo telo Kosara je prenela u Duklju i sahranila u crkvi Marije
Krajinske. Prema Skilici ovu zaveru je pomagao i ohridski arhiepiskop.
Jovan Vladislav (1015 – 1018) je pokušao da zauzme Duklju i Drač, ali je u
borbama oko Drača poginuo februara 1018. u dvoboju sa vizantijskim
komandantom Nikitom Pegonitom. Po njegovoj smrti država makedonskih
Slovena se raspala i car Vasilije II je 1018. ušao u Prespu i Ohrid. Rat se
zavšio svečanim ulaskom Vasilija II u Ohrid. Vizantija je posle nekoliko
stotina godina opet bila gospodar Balkanskog poluostrva sve do Dunava.
Vasilija II je dozvolio stanovništvu da svoje dažbine plaća u naturi.
Teritorije nekadašnje Samuilove države podeljen su na teme. Spominje se
tema Srbija i njeni zapovednici s rangom upravnika teme. Ohridska
patrijaršija je 1019. postala arhiepiskopija i dobila autokefalnost. Njen
poglavar dobio je viši rang od ostalih vizantijskih arhiepiskopa. Ali je car u
svojim rukama zadržao pravo da postavlja arhiepiskopa. Prvi arhiepiskop
Jovan (1019 – 1037) bio je slovenskog porekla. Arhiepiskopija je obuhvatala
i teritorije gde je postojala vlast srpskih kneževa.

18
 Duklja u doba Vojislavića

Duklja i država makedonskih Slovena. Po Barskom rodoslovu za

vlade Tugemira u Duklji, Samuilo je podigao ustanak u Makedoniji (976).
Tugemira je nasledio Hvalimir. On je podelio zemlju trojici sinova.
Petrislavu, Dragimiru i Miroslavu. Miroslav se udavio u Skadarskom jezeru,
pa je Petrislav preuzeo i njegove oblasti. Posle smrti Petrislava u Zeti vlada
njegov sin Vladimir, a u Travuniji i Zahumlju Dragimir, Vladimirov stric.
Tako se po, vrlo nepouzdanom, Barsko rodoslovu za dve decenije smenilo
četiri generacije vladara.
Jovan Vladimir (oko 998 – 1016). Zetski knez Jovan Vladimir je
vladao na prelazu iz X u XI vek. Bio je saveznik Vizantije u borbi sa
Samuilom. On je 992. uputio jedno poslanstvo caru Vasiliju II, ali je ono
palu u ruke arabljanskih gusara. Oslobođeno, tek 993. je stiglo u Carigrad.
Zatekli su cara na bojištu. Već 991. Vasilije II je napustio Carigrad i krenuo
protiv Samuila. Samuilo je 998. prodro u Duklju, opsedao Ulcinj, spalio
Kotor i Dubrovnik, prodro do Zadra, pa se preko Raške i Bosne vratio kući.
Jovan Vladimir se povukao na planinu Oblik kod Skadra, ali nije imao snage
da se u otvorenoj bitki suprotstavi daleko nadmoćnijem neprijatelju, pa se
predao da bi poštedeo svoje ljude. Odveden je u zarobljeništvo, ali ga je
Samuilo kasnije vratio na zetski presto kao vazala, oženivši ga svojom
ćerkom Teodorom – Kosarom.
Jovan Vladimir je nastradao u borbama koje su povele posle
Samuilove smrti. Jovan Vladislav, Aronov sin i Samuilov sinovac, ga je na
prevaru namamio i pogubio 1016. Vladimir i Kosara su bili nepoverljivi
prema novom makedonskom caru. Vladimir je zahtevao krst kao zalogu za
sigurnost dolaska i odlaska. Međutim, na prevaru je ubijen u Prespi 22.
marta 1016. Njegovo telo Kosara je prenela u Duklju i sahranila u crkvi
Marije Krajinske. Prema Skilici ovu zaveru je pomagao i ohridski
arhiepiskop. Jovan Vladislav je pokušao da zauzme Duklju i Drač , ali je u
borbama oko Drača poginuo februara 1018. u dvoboju sa vizantijskim
komandantom Nikitom Pegonitom. Po njegovoj smrti država makedonskih
Slovena se raspala i car Vasilije II je 1018. ušao u Prespu i Ohrid.
Vrhovna vlast Vizantije (1018 – 1042). Samuilovim slomom i
pokoravanjem njegovih naslednika Vizantija je, posle nekoliko stotina
godina, opet bila gospodar Balkanskog poluostrva sve do Dunava. Vasilijeva
vlast je bila čvrsta, tako da za vreme njegove vladavine nisu postojali uslovi
da se ona zbaci. Situacija se promenila nakon njegove smrti 1025. Nakon
doba vojničkih careva, kada su vođeni veliki ratovi, nastupilo je doba

19
konsolidacije osvojenih područja i izgrađivanje vizantijske uprave u njima.
Prevagu dobija činovnička aristokratija sa udlučujućim uticajem u državi.
Na prestolu se smenjuju nesposobni vladari, a u unutrašnjem razvitku sve je
izrazitija feudalna dezintegracija. U spoljnoj politici ofanzivu smenjuje
defanziva. Tokom XI veka javljaju se otpori prema vizantijskoj vlasti i
pokušaji da se ona zbaci. Takvi pokreti se javljaju u centralnim delovima
Balkana i na njegovoj periferiji.
Vladar Travunije Dragimir, stric Jovana Vladimira, zauzeo je Duklju,
neposredno posle smrti Jovana Vladislava. Dragimira su ubili Kotorani na
ostrvu svetog Gavrila kod Tivta, u crkvi arhanđela Gavrila. Romanski
gradovi, među njima i Kotor, nisu se mirili s vlašću slovenskih država u
zaleđu. O ovome nas obaveštava pop Dukljanin.
Stefan Vojislav (oko 1040 – oko 1052). Prvi antivizantijski pokret je
vezan za ime Vojislava ili Stefana Vojislava, koga vizantijski izvori nazivaju
Srbinom, Travunjaninom i Dukljaninom. On je rodonačelnik dukljanske
dinastije, ali nije sigurno da je i sam bio poreklom iz Duklje. Po piscu
Barskog rodoslova posle Dragimirove smrti njegova žena, ćerka velikog
župana Ljutomira se povukal najpre u Rašku a zatim u Bosnu. Tu je rodila
sina Dobroslava, posmrčeta Dragimirovog, koga pop Dukljanin izjednačuje
sa Vojislavom. On je na taj način težio da poveže travunjansku i dukljansku
dinastiju.
Posle smrti cara Romana III Argira u proleće 1034, prvi put se
odmetnuo od vizantijske vlasti. Njegov ustanak je ugušen u leto 1036.
Vizantinci su zarobili Vojislava i poslali ga u Carigrad. On je uspeo da
pobegne i digne novi ustanak protiv vizantijske vlasti oko 1037/38. Zauzeo
je Srbiju i proterao Teofila Erotika, stratega u Draču. Napadao je plemena u
susedstvu koja su se pokoravala vizantijskom caru. Car Mihailo IV
Paflagonac (1034 – 1041) se pomirio sa takvim razvojem događaja. U zimu
1039/40. jedan vizantijski brod s velikim tovarom zlata razbio se negde na
ilirskim obalama. Vojislav je uzeo to veliko blago. Car Mihailo IV je u
pismima zahtevao od Vojislava da vrati zlato preteći ratom. Car je u proleće
1040. uputio protiv Vojislava vojsku na čijem čelu je bio evnuh Georgije
Provatas. Međutim, pohod nije dao povoljne rezutate.
Ustanak Petra Odeljana. U Beogradu i oblasti Morave izbio je
ustanak protiv vizantijske vlasti na čijem čelu je bio Petar Odeljan. On se
izdavao za Samuilovog unuka, sina Gavrila Radomira. Ustanak se proširio
daleko na jug i kada je zahvatio Makedoniju Petru se suprostavio strateg
dračke teme Vasilije Sinadin. I u dračkoj temi je izbio ustanak pod
vođstvom Slovena Tihomira, koga su ustanici izvikali za cara. Petar Odeljan
je osvojio Drač i prodirao u Grčku, ali nije uspeo da osvoji Solun. Na

20
jednom sastanku Petar je digao ustanike protiv Tihomira, koji je kamenovan.
Petar je sada ostao sam na čelu ustanka, ali se septembra 1040. ustanku
priključio Alusijan, sin Jovana Vladislava, bivši vizantinski namesnik u
Jermeniji. On je dobio položaj Petrovog savladara. Posle neuspele opsade
Soluna, mučki je oslepio Odeljana i prebegao vizantinskom caru. Ustanak je
ubrzo posle toga ugušen.
Borbe Vojislava sa Vizantijom. Ne znamo kako se Vojislav držao
prema ovom ustanku. On je koristio svaku priliku da proširi svoju vlast na
račun vizantijskih teritorija u unutrašnjosti. Car Konstantin IX Monomah
(1041 – 1055) je poslao vojsku na Vojislava. Vizantinci su uspeli da
nagovore raškog župana, bosanskog bana i humskog kneza Ljutovida za
akciju protiv Duklje. To nam saopštava Barski rodoslov. Skilica saopštava
da je vojska od 60.000 ljudi poverena patrikiju Mihailu, koji nije imao
vojnog iskustva i nije bio dorastao vojnom zadatku. On je 1042. prodro
duboko u Vojislavljevu državu pustošeći i pljačkajući. Vojislav ga je
propuštao, ali je zaposedao tesnace kroz koje je Mihajlova vojska morala da
prodje u povratku. Mihailo je kod Bara upao u srpsku zasedu u jednom
klancu, gde mu je vojska strelama i kamenjem gotovo uništena. Dve trećine
vojnika je izginulo. Barska bitka se detaljno opisuje u Barskom rodoslovu.
Rat je nastavljen protiv zahumskog kneza Ljutovida. Operacije je
vodio Vojislavljev sin Gojislav. Vojislav je ostao samostalan i zavladao na
prostoru od Bojane do Netretve. Njegova vlast se prostirala na Zahumlje,
Travuniju i Duklju, a povremeno i na oblasti Srba u unutrašnjosti. Vizantija
se pomirila sa njegovom samostalnošću i zadovoljila simboličnim
potčinjavanjem i uključivanjem njegove države u sistem vazalnih teritorija.
Po Barsko rodoslovu Vojislav je umro u svom dvoru i sahranjen u
dvorskoj kapeli svetog Andrije. Lokacije dvora i crkve nije utvrđena.
Mihailo (oko 1052 – oko 1081). Po Barskom rodoslovu izvršena je
podela vlasti između Vojivlavljeve žene i njegovih petoro sinova. Gojislav
je s majkom imao vrhovnu vlast. Međutim, pao je kao žrtva zavere
travunjanske vlastele. To je izazvalo, delimično uspešan, dukljanski napad
na Travuniju.
Svakako oko sredine XI veka, pre 1055, Vojislava je nasledio sin
Mihailo. Pop Dukljanin ističe da je Mihailo zavladao posle kraljičine smrti.
Obnovio je ugovore sa Vizantijom i bio odlikovan dostojanstvom
protospatara.Ta titula nije bila u vrhu dvorske hijerarhije, ali je imala
ugledno mesto.
Carstvo je priznalo unutrašnju samostalnost Mihailu, a on se potčinio
vlasti vizantijskog cara. Po Barskom rodoslovu Mihailo se posle smrti prve
žene, sa kojom je imao sedam sinova, oženio grčkom princezom, rođakom

21
cara Konstantina IX Monomaha (1042 – 1055). Sa njom je dobio još četiri
sina. Centar Mihailove države bio je na jugu. Jedan njegov dvor je bio u
Kotoru, a drugi u oblasti izmedju Bara i Ulcinja. U vreme Mihailove
vladavine desile su se značajne promene u evropskim odnosima koje su
uticale i na srpske zemlje. Iz južne Italije istisnuta je Vizantija i obrazovana
snažna država Normana. Na njenom čelu stajao je Robert Gviskard.
Osvajanjem vizantijskih zemalja bilo je neko vreme prvenstvni cilj
normanske politike. Za Mihailove vladavine 1054. se desio i konačni rascep
crkava. Savremenici nisu bili svesni značaja ovog događaja, jer su se
posledice tek mnogo kasnije osetile.
Na Jadranskoj obali postojale su arhiepiskopije Splita, Drača i
Dubrovnika (od 1022). Crkvena vlast Dubrovačke arhiepiskopije prostirala
se na Zahumlje, Travuniju, Srbiju i gradove Budvu, Bar i Ulcinj. Uzdizanje
Dubrovnika smanjilo je jurisdikciono područje Splitske arhiepiskopije i zbog
toga izazvalo veliki otpor Splita. Gradovi na južnoj obali su takođe
negodovali i uspeli su da se odvoje od Dubrovnika. U Baru je osnovana
arhiepiskopija, kao produžetak života stare rimske arhiepiskopije u Dokleji.
Papa Aleksandar II je 1067. imenovao Petra za barskog arhiepiskopa.
Verovatno je već tada započelo dugotrajno suparništvo između Bara i
Dubrovnika.
Papa Grgur VII u jednom pismu iz 1077. oslovljava Mihaila kao
kralja. Mihailo je trebao da dobije zastavu svetog Petra, što je značilo
stavljanje pod zaštitu Pape. On je upravo tada dobio od pape kraljevsku
titulu, a zatim i kraljevske znake. Mihailo je kraljevsku titulu mogao dobiti i
ranije, od pape Grgura VII ili nekog njegovodg prethodnika, ili od nemačkih
careva iz salijske dinastije, a mogao ju je uzeti i sam i nastojati da obezbedi
njeno sankcionisnje predajući se zaštiti pape. Mihailo se kao kralj prikazuje
u crkvi svetog Mihaila na Stonu, koju je verovatno on podigao.
Posle dve decenije mira Mihailo se okrenuo protiv Vizantije. U to
vreme Carstvo je bilo uzdrmano porazom kod Mancikerta 1071. u borbi sa
Seldžucima. Stanovništvo Makedonije je bilo naročito nezadovoljno
vladavinom cara Mihaila VII Duke (1071 – 78). Pripremajući ustanak protiv
cara tražlili su savezništvo dukljanskog vladara.
Konstantin Bodin (oko 1081 – oko 1101). Mihailovog sina
Konstantina Bodina nameravali su da postave za vladaoca države koja bi se
rodila iz ustanka. Mihailo je svoga sina sa trista ratnika i vojvodom Petrilom
poslao u Prizren. Vođe ustanka, sa Đorđem Vojtehom iz Skoplja, su
proglasile Bodina za cara pod imenom Petar s jeseni 1072. Vizantinski
namesnik teme Bugarske skupio je vojsku i krenuo na Prizren da uguši
ustanak. Medjutim, u toku priprema je bio smenjen, a njegov naslednik je

22
pretpeo težak poraz i izgubio život. Ustanici su osvojili Skoplje. Bodin-Petar
je pošao prema Nišu, a vojvoda Petrilo je krenuo ka jugu zauzeo Ohrid i
Devol, ali nije uspeo da osvoji Kostur, koji su branile jake vizantinske
snage. Bio je poražen te se morao spasavati bekstvom u Duklju, kralju
Mihailu.
Bodin je za to vreme postizao uspehe u Nišu, ali je vizantijska vojska
zauzela Skoplje. Bodin je pošao na Skoplje i stigao u decembru 1072.
Vizantinci su mu pošli u susret i teško ga porazili kod mesta Pauni. Odred
koji je Mihailo poslao u pomoć, a kojim je komandovao njegov zet, je
prešao na vizantijsku stranu. Bodin je zarobljen i poslat u Carigrad. Neko
vreme je bio zatvoren u manastiru svetog Sergija, a zatim je poslat u
Antiohiju. Nije pozanto koliko je trajalo Bodinovo zarobljeništvo, ali je
Mihailo uspeo da ga oslobodi potplativši mletačke trgovce, koji su kradom
oteli dukljanskog prestolonaslednika i vratili ga u zemlju. Po Barskom
rodoslovu Bodina je oslobodio njegov stric Radoslav.
Svi ovi događaji uzdrmali su Mihailov položaj. Rđavi odnosi s
Vizantijom vladali su još u vreme kada je na čelu dračke teme stajao Nićifor
Vrijenije (1075 – 1077). Vrijenijev odlazak iz Drača i unutrašnje borbe koje
su neko vreme potresle Carstvo pružili su mogućnost Mihailu da se okrene
protiv vizantijskih gradova. Kao pobednik u borbama za vizantijski presto
izašao je Aleksije I Komnin (1081 – 1118). U to vreme Mihailo se tešnje
povezao sa vizantijskim protivnicima u južnoj Italiji. Aprila 1081. oženio je
sina Jakvintom, ćerkom Arhirica, koji je bio istaknuti normanski pristalica u
Bariju. Vizantiji je velika opasnost pretila od Roberta Gviskarda. On se
spremao da napadne vizantijske teritorije na Balkanu. Glavna meta bio mu je
Drač. Uz Normane su bili Dubrovnik i Split. Uz Vizantiju su bili Mlečani,
albanske vođe i Bodin. Od iskrcavanja Normana do velike bitke u oktobru,
Bodinovi odredi su istovremeno sa Albancima napadali Normane i nanosili
im štete. Bodin je bio u vizantijskim planovima za veliku bitku 18. oktobra
1081. pod Dračom, ali se nije uključio u borbu. Držao se po strani i kada je
video da Normani odnose pobedu, povukao se. Robert Gviskard je osvojio
Drač i bio mu je otvoren put prema Makedoniji, Tesaliji i Epiru. Bodin je
iskoristio nadiranje Normana da zbaci vizantijsku vrhovnu vlast i osvoji
oblasti u unutrašnjosti. U nepouzdanom Barskom rodoslovu se kaže da je
Bodin zauzeo Rašku i Bosnu i da je za župane postavio svoja dva dvoranina,
Vukana i Marka, a u Bosni Stefana.
Mihailo je umro 1081. Po Barskom rodoslovi nasledio ga je brat
Radoslav, a po svim ostalim izvorima sin Bodin.
Robert Gviskard se 1082. morao vratiti u južnu Italiju da uguši
pobunu. Njegovog sina Boemunda Vizantinci su potiskivali sa osvojenih

23
teritorija, a Mlečani su zauzeli Drač. Ponovni Robertov napad nije uspeo, a
kada je on umro 1085. izbili su neredi u južnoj Italiji i Normani su potisnuti
sa balkanskog kopna. Nema nikakvih podataka kakvi su bili odnosi
Bodinovi sa Normanima u vreme njihovog ratovanja sa Aleksijem. Po
Barskom rodoslovu Borin je 1085. osvojio Drač. Ali ga je predao ga
Vizantincima
U Bodinovoj politici važnu ulogu imao je grad Bar. Bodin je nastojao
da episkopija u njemu dobije rang arhiepiskopije. Papstvo ja sada bilo
podeljeno. Pod okriljem cara Henrika IV, priznat samo od jednog dela
katoličkog sveta, u Rimu je stolovao Kliment III Vibert, koji je bio
protivpapa tokom pet poslednjih godina Grgurevog pontifikata. Bodin se
obratio njemu, a ne Grgurevom nasledniku Urbanu II (1088 – 1099), koji je
tek započeo pontifikat. Kliment III je početkom 1089. izdao Petru,
dukljanskom arhiepiskopu, bulu kojom je odobrio upotrebu nadbiskupskog
palija (ogrtača) i odredio koje su mu episkopije podređene (Duklje, Bara,
Kotora, Ulcinja, Svača, Skadra, Drivasta, Pilota, Srbije, Bosne i Travunije).
Na neke od tih episkopija (Srbija, Travunija, Bar, Kotor, Ulcinj) polagao je
pravo dubrovački arhiepiskop, ostale su bile otrgnute od arhiepiskopa Drača.
Posle proterivanja Normana i obnavljanja vizantijske vlasti u Draču,
Bodin se našao suočen sa energičnim carevim namesnikom, velikim duksom
Jovanom Dukom. Sposoban vojskovođa i carev šurak, Jovan Duka, je
povratio sve gradove i teritorije koje je Carstvo izgubilo za vreme
unutrašnjih borbi i rata sa Normanima. U većoj bitki sa Bodinom pobedio je
i zarobio dukljanskog vladara. Nije poznato kada se ta bitka odigrala ni kako
se Bodin oslobodio ovoga drugug vizantijskog ropstva. To se deslio između
1085. i 1090. Bodin je iz ovih borbi izašao oslabljen, sa smanjenom
teritorijom i okrnjenim ugledom. U poslednjoj deceniji XI veka on više nije
bio u centru vizantijske balkanske politike. Ta uloga je pripala Vukanu.
Bodin je u zimu 1096/97. u Skadru prijateljski dočekao onaj deo
krstaša koji su u prvom pohodu krenuli na Istok preko Dalmacije. Vođa
pohoda, grof Rajmund Tuluski, pobratimio se s kraljem Bodinom i obasuo
ga poklonima da bi obezbedio što bolje snabdevanje i što lakši prolazak
krstaške vojske preko njegove teritorije. To su ujedno poslednje vesti o
Bodinu.
Posle smrti kralja Bodina 1101. Duklja se našla u vrtlog unutrašnjih
sukoba u kojima su se članovi vladalačke porodice smenjivali na vlasti i
oslanjali na susede. Srpski veliki župan Vukan se mešao u te sukobe.
Slabljenje Duklje. Posle smrti Bodinove vlast je najpre prigrabio
njegov najstariji sin Mihailo. Po Barskom rodoslovu narod je iz mržnje
prema kraljici Jakvinti postavio za vladara Dobroslava, Bodinovog

24
polubrata, iz braka kralja Mihaila sa sestričinom cara Konstantina IX. Protiv
Dobroslava je ustao Kočapar i uz pomoć srpskog velikog župana Vukana
napao na Duklju. Odlučna se bitka bila na Morači. Dobroslav je potučen,
zarobljen i odvden u Rašku, dok je raška vojska na čelu sa Kočaparom i
Vukanom zauzela Zetu i opljačkala veliki deo Dalmacije.
Posle raške intervencije u Dukjli je zavladao Vladimir, unuk kralja
Mihajila. On je bio oženjen nepoznatom ćerkom župana Vukana. Posle smrti
kralja Vladimira prevagnula je protivnička antivizantijska struja te je
Bodinov sin Đorđe prigrabio vlast 1118. Po Barskom rodoslovu Đorđe se
sukobljavao sa Vizantincima oko Drača. Na vizantijskoj strani se borio i
Grubeša, potomak Radoslava brata kralja Mihaila. Uz vizantijsku pomoć on
je uspeo da protera kralja Đorđa u Rašku. Kralj Đorđe je uz pomoć župana
Uroša I napao Duklju 1125. Pod zidinama Bara Grubeša je poražen i ubijen.
Sahranjen je u crkvi svetoga Đorđa u Baru. Tako je Đorđe po drugi put
zavladao Dukljom. U tom periodu kralj Đorđe je jednom upao u Rašku i
oslobodio župana Uroša koga su srodnici bili zatočili u tamnicu. Kralja
Đorđa zbacio je sa prestola Gradihna. Pisac Barskog rodoslova ne daje
nikakve detalje o njegovoj vladi. Posle smrti sahranjen je u manastiru svetog
Srđa i Vakha na Bojani.
Poslednji vladar u Zeti ne nosi titulu kralja, već kneza. To je bio
Radoslav, najstariji sin kralja Gradihne. On je svoju vlast nad Dukjlom
dobio lično od cara Manojla I. Radi toga je morao da ide u Carigrad. Po
povratku podelio je vlast sa svojom braćom Jovanom i Vladimirom.
Glavni izvor o ovim događajima je Barski rodoslov. Međutim, on
donosi mnogo protivrečnih podataka i zbog toga je veoma nepouzdan. Sa
vladom kneza Radoslava naglo prekida svoje izlaganje i pop Dukljanin, tako
da nemamo vesti o završnim borbama između Raške i Duklje. Zbog toga je
rekonstrukcija ovog prelomnog perioda, koji označava kraj Dukljanske
samostalnosti, prilično otežana.

25
 Srbija u doba velikih župana Vukanovića

Uticaj Duklje. Od osamdesetih godina XI veka, događaji u srpskim

zemljama planinskog zaleđa postaju jasniji. Tu je svoju delatnost razvio
župan Vukan, koji je s bratom Markom, uz pomoć kralja Bodina, dobio vlast
u Raškoj. Njihovu vezanost za dukljansku dinastiju ističe naročito pisac
Barskog rodoslova.
Kralj Bodin je iskoristio nadiranje Normana 1081. da zbaci
vizantijsku vrhovnu vlast i osvoji oblasti u unutrašnjosti. U nepouzdanom
Barskom rodoslovu se kaže da je Bodin zauzeo Rašku i Bosnu i da je za
župane postavio svoja dva dvoranina, Vukana i Marka, a u Bosni Stefana.
Vukan (oko 1083 – oko 1114). Sa Vukanom počinje borba Srbije
protiv Vizantije. Srbi osvajaju oblast Kosova i postepeno se šire ka
jugoistoku, do linije Ras – Zvečan – Peć. Prve borbe župan Vukan je vodio
uporedo sa operacijama kralja Bodina. Njemu se tada suprostavljao
namesnik Drača Jovan Duka. Poprište borbi je bilo Kosovo. Kada je kralj
Bodin zarobljen u jednoj bitki sa Jovanom Dukom, borbu je s nesmanjenom
žestinom nastavio sam Vukan. Srbi su probili granicu i preplavili
ravničarske predele kosovske oblasti. Odnos snaga u tom području bio je
promenjen u korist Srbije.
Car Aleksije I Komnin (1081 – 1118) je 1091. krenuo s vojskom iz
Carigrada prema Plovdivu u nameri da se suprostavi srpskim napadima.
Međutim, zavera dračkog duke Jovana Komnina omela ga je u planiranim
operacijama.
Borbe su nastavljene 1093. Vukan je prodro do Lipljana na Kosovu i
opljačkao usputne oblasti. Bio je to povod da car lično krene protiv njega.
Vukan se povukao u Zvečan, a na vest o dolasku cara Aleksija I u Skoplje,
ponudio je pregovore. Pošto su oni uspostavljeni, srpski vladar je obećao da
će obustaviti napade na vizantijske pogranične oblasti. Vukan je prihvatio da
se povuče sa vizantijske teritorije i preda taoce koji će garantovati ostvarenje
postignutog sporazuma.
Vukan je ubrzo obnovio napade i na Kosovu je teško porazio vojsku
pod vođstvom Jovana Komnina. Srpske čete su napale oblasti Skoplja,
Pologa i Vranja. Tek ponovni dolazak cara Aleksija I u Lipljan i pregovori s
Vukanom 1094. doveli su do smirivanja borbi. Među taocima što ih je
Vukan lično predao caru tom prilikom, nalazila su se i dva njegova sinovca,
Uroš i Stefan Vukan.

26
 Tokom 1096. balkanskim drumovima prolazile su gomile ratnika
krstaša na putu ka Palestini. Vizantija je sva bila zaokupljena rešavanjem
problema koje je iznenadna bujica krstaša sobom donela. Srpski napadi, ako
ih je i bilo, nisu imali odjeka. Srbi tada još nisu ugrožavali glavni
međunarodni put od Beograda do Niša za Carigrad. Tek kada se na njemu
budu pojavili privući će pažnju zapadnoevropskih putopisaca.
Vukan je 1106. obnovio ratovanje protiv Vizantije, koje je trajalo od
proleće do kasne jeseni. Još jednom je porazio Jovana Komnina.
Posle smrti kralja Bodina 1101. Duklja se našla u vrtlog unutrašnjih
sukoba u kojima su se članovi vladalačke porodice smenjivali na vlasti i
oslanjali na susede. Vukan se mešao u te sukobe.
Uroš I (oko 1114 – oko 1140). Posle Vukanove smrti, vlast u srpskim
zemljama u unutrašnjosti preuzeo je Uroš I, sinovac Vukanov, koji je 1094.
bio upućen caru Aleksiju I kao jedan od srpskih talaca. On je nastavio borbu
za samostalnost Srbije.
Početkom XII veka Ugarska pokazuje sve veće interesovanje za
prilike u balkanskim zemljama. Ugarska je 1102. uspela da se nametne
Hrvatskoj, zatim primorskim gradovima i potčini Bosnu (u trećoj deceniji
XII veka). Veliki ugarsko-vizantijski rat je izbio 1127. Ugarska vojska je
napala Beograd, koji je bio pod vizantijskom vlašću, i prodrla do Niša i
Serdike. Ovim napadima su se pridružili Srbi i napali vizantijsku tvrđavu
Ras. Zapovednik grada Kritoplo je morao da se sa posadom povuče, a sam
Ras je spaljen. Car Jovan II Komnin (1118 – 1143) je lično predvodio
vojsku u borbama oko Beograda i Braničeva, koje su trajale dve godine. Uz
velike napore suzbijena je ugarska ofanziva. Mir je sklopljen 1129. na
osnovu stanja pre izbijanja borbi. Time je ustanak Srba osuđen na neuspeh.
Srbi su poraženi, njihova zemlje opljačkana, a veći broja zarobljenika je po
izričitoj naredbi cara Jovana II preseljen u Malu Aziju i razmešten u oblasti
Nikomedije. Još početkom XIII veka pominju se njihova naselje u tome
kraju.
Upravo u to vreme dolazi do uspostavljanja tešnjih srpsko-ugarski
veza. Ugarski kralj Stefan II (1116 – 1131), koji je vodio rat protiv
Vizantije, odlučio je da svoga naslednika na prestolu, Belu II (1131 – 1141),
oženi čerkom srpskog velikog župana Uroša I. Pregovori su uspešno
okončani 1129/30. Uroševa kći Jelena udala se za Belu II i postala ugarska
kraljica, zatim i vrlo uticajna ličnost u novoj sredini. Taj savez je pružio
županu Urošu I podršku u borbi za samostalnost u vreme kada je Vizantija
obnovljenom snagom uspešno gušila svaki takav pokušaj.
U prvoj polovini XII veka, Duklja nije mogla da pruži veću pomoć
borbi srpskih župana u zaleđu. Posle smrti kralja Bodina 1101. Duklja je bila

27
paralisana unutrašnjim sukobima vlastele. O tesnim vezama Zete i Raške
svedoči Barski rodoslov, u kome se kaže da je zetski kralj Đorđe u jedan
mah s vojskom prodro u Rašku i tamo oslobodio župana Uroša I
zatočeništva u koje su ga bacili srodnici.
Sredinom XII veka prilike se menjaju. Na vizantijski presto se 1143.
popeo Manojlo I Komnin (1143 – 1180). Novi car se usredsređuje na
evropske prostore. Srbija ja tada prvi put u svojoj istoriji pristupila jednom
evropskom antivizantijskom savezu.
Vizantija je prenela u XII vek svoj veliki sukob sa Normanskom
kraljevinom u južnoj Italiji. Obe strane su tražile saveznike. Na povratku sa
Drugog krstaškog pohoda nemački car Konrad III je sklopio u Carigradu
savez sa carem Manojlom I uperen protiv Normana. Savezu se priključila i
Venecija. Normanski kralj Rožer II je potražio saveznike u samoj Nemačkoj
da bi onemogućio delatnost Konrada III na međunarodnom planu.
Sporazumeo se sa Velfima, davnašnjim protivnicima porodice
Hoenštaufovaca, a zatim se okrenuo Ugarskoj. Na ugarskom prestolu nalazio
se tada kralja Geza II (1141 – 1162), sin Bele II i Jelene, ćerke srpskog
velikog župana Uroša I. Vrlo uticajan na ugarskom dvoru bio je tada Beloš,
brat kraljice Jelene. Bio je vaspitač mladog kralja, zatim ban i palatin.
Ugarska sklapa savez sa Normanima za borbu protiv Vizantije, kojem se
priključuje i Srbija. Od 1149. Ugarska je u ratu s Vizantijom. Rožera II i
njegove saveznike podržavala je i Francuska. Borbe su vođene uglavnom
između Normana i Vizantije oko jonskih ostrva, zatim između Velfa i
Hoenštaufovaca u Nemačkoj i između Srba i Vizantije.
Uroš II (oko 1140 – oko 1155). U Srbiji je na vlasti tada bio veliki
župan Uroš II, sin Uroša I i brat palatina Beloša u Ugarskoj i kraljice Jelene.
Bio je vazal cara Manojla I još pre 1146, ali je prišao antivizantsijkom
savezu. Uroš II je 1149. napao vizantsijke teritorije, koje savremenici nisu
imenovali. Manojolo I je brzo reagovao na Urošev napad. Veliki župan je na
vreme bio obavešten o carevom pohodu. Pred nesrazmerno jačim
neprijateljem, on se povukao u brda. Glavnina vizantijske vojske se uputila
prema Rasu, koji je razoren, a sve usputne oblasti su opustošene. Car je
ostavio za sobom u Rasu jak vojni garnizon sa odanim Konstantinom
Anđelom na čelu, a njegova vojska je nastavila pohod kroz Srbiju. Oko
tvrđave Galič se zametnula višednevna borba. Uroš II je napadao vizantijska
odeljenja, a Vizantinci su pokušali da ga zaroba i nisu uspeli. Spalili su dvor
velikog župana.
Približavali su se presudni trenuci kojima se za duži niz godina
rešavao odnos Srbije prema Vizantiji. Manojlo I je i 1150. stao na čelo
pohoda protiv Uroša II. Krajem leta je kod Niša sakupio veliku vojsku.

28
Nastojao je da preduzme mere koje bi sprečile spajanje srpskih i ugarskih
četa. Jedan vizantijski odred se sukobio sa Mađarima kod Paraćina, a car
Manojlo I je sa glavninom vojske nastavio napredovanje prema oblasti u
kojo se nalazio Uroš II sa svojim odredima. Do odlučujuće bitke došlo je na
rečici Tari, u blizini danačnjeg Valjeva (1150). Među Uroševom vojskom
bili su i odredi župana Grdeše i Vučine. Ugarske savezničke snage, koje su
na vreme stigle, predvodio je zapovednik Vakhin. On se istakao izuzetnom
hrabrošću u odsudnim trenucima boja.
Bitka na Tari je bila žestoka. U njoj je lično učestvovao car Manojlo I,
pokušavajući taktički da iznenadi Srbe, koji su poznavali vizantijski način
ratovanja. Ishod sukoba je bio neizvestan. U sadejstvu sa ugarskim
oderdima, vojska Uroša II je pružila ogorčeni otpor. Borba se vodila prsa u
prsa. Sam car Manojlo I se, po savremenim opisima boja, upustio u dvoboj
sa zapovednikom ugarskih četa. Srbi su poraženi, mnogi zarobljeni, među
njima i župani Grdeša i Vučina. Bitku je dobila Vizantija. Uroš II je bio
primoran da pregovara. Pored izjave o pokornosti morao je da upućuje
pomoćne odrede vojske caru Manojlu I u slučajevima kada je on ratovao
bilo na Istoku, bilo u Evropi. U toku pregovora s vizantijskim carem, srpski
vladar je uspeo da se održi na vlasti. Poraženog Uroša II car Manojlo I nije
uklonio sa položaja velikog župana.
Posle srpskog poraza ratovanje se 1151. prenelo na ugarsko tle.
Carigradu je kao povod poslužila saveznička pomoć koju je ugarski kralj
Gezu II uputio u Srbiju prethodne godine. Meta vizantijskog napada je bio
Zemun. Branioci su se predali posle duže opsade. Vojsci cara Manojla I u
Sremu sa suprostavio ban Beloš, brat raškog župana Uroša II. On je brzim
manevrom prema Braničevu nastojao da preseče put vizantijskoj vojsci u
povlačenju i tako nagnao neprijatelja da napusti Srem. Mir sklopljen 1151,
potvrdio je dotadašnje granice. Ugarska je zadržala Srem, a Vizantija
Beograd i Braničevo.
Uroš II je još jednom pokušao da povede borbu za samostalnost
zemlje. Novi ugarsko-vizantijski rat je bio na pomolu 1153. Manojlo I je
pohitao prema severnim granicama. Stigao je u Serdiku, gde se sastao sa
ugarskim poslanicima. Tu je sklopljen mir i Manojlo I je odlučio da krene u
borbu protiv srpskog župana. Zamerao mu je što održava veze sa Ugarskom.
Uroš II nije imao uslova da organizuje otpor. Do borbi ipak nije došlo, jer je
Uroš ponovo priznao vlast cara Manojla i pružio uveravanja da će raskinuti
ugovor sa Ugarskom.
Iste godine (1153) car Manojlo I je poverio svom srodniku Androniku
Komninu na upravu graničnu oblast prema Ugarskoj. On je obuhvatala
Beograd, Braničevo i Niš. Andronik je iskoristio sve mogućnosti da povede

29
borbu protiv centralne vlasti. Tražio je pomoć na ugarskom dvoru. Kralju
Gezi II je zauzvrat nudio čitavu oblast koja mu je bila poverena. S istim
ciljem je uputio svoje poslanike i nemačkom caru Fridrihu I Barbarosi (1152
– 1190). Nema podataka da se obrati srpskom županu.
Ugarska se spremala za napad. Zaverenik je otkriven i zatvoren, a
zatim je usledio silovit ugarski napad na Braničevo 1154. Vizantijska
reakcija nije izostala, pa je ugarska vojska naterana na povlačenje prema
Beogradu. Tek uz velike napore Vizantija je 1154. odbranila svoju severnu
granicu. Višegodišnje ugarsko-vizantijsko ratovanje okončano je 1155.
sklapanjem mira kojim je Vizantija sačuvala Beograd i Braničevo odnosno
granicu na Dunavu.
Župan Uroš II je zbačen s vlasti 1155, za vreme nemira koji su
zahvatili zemlju i samu velikožupansku porodicu. Njegovi protivnici doveli
su na vlast njegovog brata Desu. Međutim, car Manojlo I je bio na Uroševoj
strani. Kada su srpski župani, Uroš i Desa, izašli pred cara 1155, on je svoje
poverenje ukazao Urošu II. Ubrzo posle toga Urošu se gubi svaki trag u
istorijskim izvorima.
Desa (oko 1162 – oko 1163). Prema podacima Barskog rodoslova,
Desa je vladao primorskim oblastima. Malo se zna o njegovoj delatnosti
posle neuspelog pokušaja da zauzme presto 1155. Po Kinamu, upravljao je
bogatom oblašću Dendrom, u susedstvu Niša. Car Manojlo I ga je 1162.
doveo na vlast u Raškoj, uz uslov da napusti Dendru. Veliki župan Desa je
nastavio politiku svojih prethodnika, koji se nisu mirili sa stanjem koje im je
nametala Vizantija.
Dolazi do promene u odnosima Ugarske i Vizantije. U proleće 1162.
umro je kralj Geza II, sestrić župana Dese. Za života je vlast preneo na
svoga sina Stefana III, ali su se protiv njega pobunila Gezina braća.
Vizantija je prihvatila Gezinu braću – Stefana IV i Ladislava. Njih je u
Ugarskoj podržavao veoma uticajni ban Beloš, brat župana Dese.
U takvim prilikama Desa je pokušao da se osamostali. Po preuzimanju
vlasti odbio je da napusti Dendru. Kasnije, 1163, je trabao da se u Nišu
pridruži caru Manojlu I na njegovom putu prema Beogradu. Desa je odlagao
da se sa svojim odredima priključi caru pa je pozvan na odgovornost. Morao
je u Nišu da se brani od niza optužbi. Posebno mu se zameralo na veze sa
Ugarskom. Posle istrage Desa je zatvoren i poslat u Carigrad. Uspeo je da
pobegne i vrati se u Srbiju. Umro je u Trebinju i sahranjen u manastiru
svetog Pavla u Polju.
Desa je pokušava da uspostavi rodbinske veze u Nemačkoj. Njegova
ćerka se udala za osorskog kneza Leonarda, sina mletačkog dužda Vitala II
Mikijelija (1156 – 1172).

30
 Srbija je, posle svrgavanja Dese, bila pod velikim pritiskom. Srpski
odredi učestvuju u borbama portiv Ugarske oko Zemuna 1165. i u pohodu
1167. U to vreme dolazi do promena u unutrašnjim odnosima u Srbiji. Tada
se prvi put javlja ime Stefana Nemanje.
Tihomir (oko 1163 – oko 1166). Posle Dese na velikožupanski presto
je došao Tihomir, nastariji brat Stefana Nemanje. Njegovu vlast priznavala
su ostala braća. Nemanja je dobio deo srpskih zemalja na upravu: Toplica,
Ibar, Rasina i Reka; koji se graničio sa Vizantijom. Nemanja je želeo da
svoju vlast učini samostalnijom u odnosu na Tihomira. U tome je imao
podršku vizantijskog cara Manojla I Komnina.
Nemanja se zatim umešao u borbu za presto. U toku borbi Nemanja je
čak jedno vreme bio zatočen od svoje braće i držan u kamenoj pećini, iz koje
se oslobodio uz pomoć svojih pristalica. Oružana borba završila se
svrgavanjem Tihomira s vlasti. On je zajedno sa svojim pristalicama
potražio utočište u Vizantiji. Teško je precizno datovati ove događaje. Zna
se da je Nemanja bio na vlasti 1168. godine, a pretpostavlja se da je veliki
župan postao već 1166.
Vizantija nije odobravala Nemanjinu akciju. Ona je pomogla
izgnanicima iz Raške. Tihomir je sakupio vojsku i krenuo ka Srbiji.
Odlučujuća bitka odigrala se na Kosovu, nedaleko od sela Patina. U žestokoj
borbi Tihomir je poginuo, a njegova vojska je teško poražena. Da bi svoju
pobedu mogao smatrati konačnom, Nemanja je morao srediti odnose sa
carem Manojlom I.

31
 Stefan Nemanja

Početak uspona. Posle svrgavanja Dese sa vlasti, Srbija se nalazila

pod velikim pritiskom Vizantije. Srpski župan je bio obavezan da Vizantiji
pošalje odrede koji su učestvovali u ofanzivi protiv Ugarske 1165 – 1167. U
to vreme dolazi do važnih promena u unutrašnjim odnosima u Srbiji. Tada
se prvi put pominje ime Stefana Nemanje.
O njegovim porodičnim prilikama malo se zna. Njegova porodica je
bila u srodstvu sa dinastijom raškim velikim županima i zetskom dinastijom.
Nemanja se rodio u Ribnici, jer je njegov otac Zavida zbog nemira morao da
sa porodicom izbegne u Zetu. Porodica se kasnije vratila u Rašku. Nemanju
su u Ribnici krstili latinski sveštenici. Drugi put je kršten po povratku u Ras,
po pravoslavnom obredu u crkvi Svetog Petra i Pavla.
Sukobi sa braćom. Nemanja je dobio deo srpskih zemalja na upravu:
Toplica, Ibar, Rasina i Reka; koji se graničio sa Vizantijom. Veliki župan
tada je bio Tihomir, Nemanjin najstariji brat. Njegovu vlast priznavala su
ostala braća.
Nemanja je želeo da svoju vlast učini samostalnijom u odnosu na
Tihomira. U tome je imao podršku vizantijskog cara Manojla I Komnina,
koji se susreo sa Nemanjom u Nišu i odlikovao ga carskim “sanom” –
dvorskom titulom i obdario zemljom (Dubočica – kraj oko Leskovca). To
približavanje Vizantiji podizalo je Nemanjin ugled, ali i izazivalo
nepoverenje njegove braće, koje će uskoro prerasti u sukob. Braća su mu
zamerala što bez njihove saglasnosti podiže crkve u svojoj oblasti, jer se to
kosilo sa ovlašćenjima oblasnih gospodara. Time je, u osnovi, izbio sukob
oko delokruga vlasti oblasnih gospodara. Samo je veliki župan imao pravo
da podiže crkve. Nemanja je braći odgovorio da svako u svojoj oblasti može
činiti što mu je volja. Otada je Nemanja usrdno pomagao crkvu, a ona je bila
jedan od glavnih oslonaca u njegovom putu ka vlasti.
Borba za velikožupanski presto. Nemanja se zatim umešao u borbu za
presto. U toku borbi Nemanja je čak jedno vreme bio zatočen od svoje braće
i držan u kamenoj pećini, iz koje se oslobodio uz pomoć svojih pristalica.
Oružana borba završila se svrgavanjem Tihomira s vlasti. On je zajedno sa
svojim pristalicama potražio utočište u Vizantiji. Teško je precizno datovati
ove događaje. Zna se da je Nemanja bio na vlasti 1168. godine, a
pretpostavlja se da je veliki župan postao već 1166. Vladao je od 1165. do
1195.

32
 Vizantija nije odobravala Nemanjinu akciju. Ona je pomogla
izgnanicima iz Raške. Tihomir je sakupio vojsku i krenuo ka Srbiji.
Odlučujuća bitka odigrala se na Kosovu, nedaleko od sela Patina. U žestokoj
borbi Tihomir je poginuo, a njegova vojska je teško poražena. Da bi svoju
pobedu mogao smatrati konačnom, Nemanja je morao srediti odnose sa
carem Manojlom I.
Sukob sa Manojlom I. Vizantija je sputavala dalji razvitak srpske
zemlje pa se Nemanja našao među protivnicima cara Manojla I (1143 –
1180). Vizantija se zbog svojih univerzalističkih pretenzija našla u sukobu i
sa nemačkim carom Fridrihom I Barbarosom (1152 – 1190). Kada je 1171.
izbio mletačko-vizantijski rat, buknule su borbe i u Srbiji. Srpske čete su
1172. napadale oblast duž puta Beograd-Braničevo-Niš. Nemanja je napadao
i Kotor. U Ugarskoj je marta 1172. umro kralj Stefan III i presto je pripao
vizantijskom štićeniku Beli III (1172 – 1196). Srbija je time izgubila
ugarsku pomoć. Nemanja je sada strahovao za svoj položaj. Car Manojlo je
krenuo sa vojskom ka Sofiji u nameri da porazi Nemanju na bojnom polu.
Nemanja je tražio pregovore, na šta je car pristao. Nemanja je prilikom
susreta sa Manojlom potvrdio svoju potčinjenost, ali je ipak zarobljen i
odveden u Carigrad. Uspeo je da se vrati u zemlju, ali je morao da obnovi
vazalske odnose sa Vizantijom. Te obaveze je poštovao sve do smrti
Manojla I.
Prvi rat sa Vizantijom. Manojlo I je umro septembra 1180. i zemlji
su zahvatili nemiri. U borbe se upleo i Andronik Komnin, carev srodnik. Bio
je najpre u ulozi zaštitnika, zatim savladara i na kraju ubice maloletnog
Aleksija II (1180 – 1183). Vizantija se našla u krizi. Ugarski kralj Bela III
uspeo je da 1181. potčini svojoj vlasti deo Hrvatske, Dalmaciju i Srem. I ban
Kulin se pridružio borbi protiv Carstva. Ugri su 1182. napali Beograd i
Braničevo. Borbama protiv Vizantije se pridružio i Stefan Nemanja. Srpsko-
ugarska vojska je 1183. opustošila oblast oko Niša i prodrla do Sofije. Bela
III se uskoro vratio kući, a Nemanja je sam nastavio pohod.
Osvajanje Duklje. Nemanja je započeo da osvaja Duklju, koju je zbog
svojih veza sa dukljanskom dinsatijom smatrao za dedovinu. Pohod je
uspešno završio pre januara 1186. u Kotoru je smestio vladarski dvor.
Kneginja Desislava, žena poslednjeg dukljanskog vladara Mihaila, skolnila
se 1189. u Dubrovnik. Duklja je ušla u sastav države Namanjića. Nemanja je
Duklju poverio na upravu sinu Vukanu i ona se pominje u njegovoj tituli.
Rat sa Dubrovnikom. Nemanja je pokušao da osvoji i Dubrovnik.
Grad je bio dobro utvrđen i nepristupačan, pa je za njegovo osvajanje bila
neophodna flota. Borbama su rukovodili Nemanja i njegova braća knez
Miroslav i knez Stracimir. Međutim, nisu raspolagali sa dovoljnim brojem

33
brodova, što je Dubrovnik iskoristio i 18. avgusta 1184. naneo težak poraz
floti kneza Miroslava kod sela Poljica, prekoputa ostrva Koločepa. Neuspe
je doživeo i knez Stracimir pri napadu na Korčulu.
Borbe su obnovljene 1185. Knez Miroslav je napao grad sa kopnene
strane, ali nije uspeo da ga zauzme. Stefan Nemanja i njegova braća sklopili
su mir sa Dubrovnikom 1186. kao novi zaštitnik grada tada se pominje
normanski kralj Viljem.
Neprijateljstva su okončana mirovnim ugovorom od 27. septembra
1186. Na njemu su se potpisali Stefan Nemanja i knez Miroslav Humski.
Dubrovčanima je priznato pravo na oblast oko grada i pravo slobodnog
trgovanja u srpskm zemljama. Takođe im je odobreno pravo ispaše u
zemljama pod vlašću Nemanje i njegove braće i pravo korišćenja šuma.
Srbima je obezbeđena slobodna trgovina sa Dubrovnikom.
Diplomatske pripreme za rat sa Vizantijom. U leto 1185. Normani iz
južne Italije su napali Carstvo. Osvojili su Drač i uputili se ka Solunu. Grad
su osvojili avgusta 1185. Carigradska svetina se pobunila i ubila cara
Andronika Komnina (1183 – 1185). Vlast je preuzeo Isak II Anđeo (1185 –
1195). Normanska opasnost je savladana u novembru 1185. Isak II je
potražio sporazum sa Ugarskom, da bi se mogao razračunati sa Srbima i
Bugarima. Da bi osnažio mir Isak II je zaključio brak sa ćerom kralja Bele
III. Ona mu je u miraz donela Beograd i Braničevo.
Vizantija se 1186. ponovo našla u teškoj situaciji. U Bugarskoj je
izbio ustanak Petra i Asena. Oni su 1187. naneli poraz Vizantiji i ona se
morala pomiriti sa obnovom bugarske države. Stefan Nemanja je tražio
saveznike među bugarskim vođama. Sa Petrom je sklopio savez 1189.
U Evropi je pokrenut Treći krstaški rat na čije čelu su stali engleski
kralj Ričard I Lavovo Srce, francuski kralj Filip II Avgust i nemački Car
Fridrih I Barbarosa. Stefan Nemanja je nastojao da se približi i nemačkom
caru i potraži saveznika u borbi protiv Vizantije. Srpski poslanici su
decembra 1188. boravili na Fridrihovom dvoru u Nirnbergu, gde su naišli na
svečan prijem. Nemanja je obavestio cara da mu priprema svečani doček, jer
je Fridrih na putu za Palestinu trebao da prođe kroz Srbiju, koji će prirediti u
Nišu, gradu koji namerava učiniti prestonicom svoje države.
Car Fridrih je krenuo na put u leto 1189. Prošao je kroz Beograd i
Braničevo. Nemanja je zajedno sa bratom Stracimirom priredio svečani
doček najmoćnijem evropskom vladaru u Nišu. Pregovori su počeli 27. jula
1189. nemanja je obavestio cara o svojim uspesima u ratu protiv Vizantije.
Izrazio je spremnost da nastavio ratovanje, a ukoliko Nemačka započne
neprijateljstva sa Vizantijom, ponudio je vojnu pomoć (oko 20.000 vojnika).
Nemanja je ponudio vazalski odnos nemačkom caru da bi dobio potvrdu

34
svih teritorija koje je osvojio od Vizantije i koje će ubuduće osvojiti. Takođe
je dogovoreno da se Toljen, sin kneza Miroslava Humskog, oženi ćerkom
istarskog markgrofa Berhtolda od Andeksa, koji se nalazio u carevoj pratnji
u Nišu. Toljen je trebao da nasledi svog oca pre svoje braće. U Niš su došli i
predstavnici bugarskog cara Petra, koji su, takođe, nudili nemačkom caru
vojnu pomoć u borbi protiv Vizantije.
Nemački car je prihvatio samo deo predloga. On nije bio spreman da
započinje rat koji bi ga odvratio od osnovnog cilja njegovog pohoda. Stoga
nije uspostavio vazalski odnos sa Stefanom Nemanjom.
U Carigradu su saznali za srpsko-nemačke pregovore, što je ocenjeno
kao neprijateljski čin. Na putu ka Carigradu nemačka vojska naišla je na
otvoreno neprijateljstvo Vizantinaca. U okolini Jedrena novembra 1189.
došlo je do sukoba sa Vizantincima. U nemačkom taboru pomišljalo se i na
napad na Carigrad. Nemcima su za to bili potrebni pomoćni odredi Srba i
Bugara, pa je Behtold od Andeksa stupio u pregovore sa Srbima. Međutim,
ti pregovori su osujećeni jer jefebruara 1190. došlo do izmirenja nemačkog
cara i Isaka II i vizantijski car je pristao da prebaci nemačke krstaše u Malu
Aziju.
Konsolidacija. Stefan Nemanja je od 1180 do 1190. ogromno proširio
teritoriju soje države. Na jugu je osvojio Metohiju s prizrenskom oblašću,
Kosovo polje, Skoplje i predeo oko gornjeg toka Vardara. Za vreme
ofanzive prema Duklji zaposeo je Gornji i Donji Pilot, između Skadarskog
jezera i planina. U Pomoravlju je sa braćom osvojio oblast oko Đunisa, Niš,
župe Vranje i Moravu, oblast između Zapadne Morave i Velike Morave. Za
ove oblasti je nudio vazalsli odnos caru Fridrihu. Prodro je u gornji tok
Timoka i razorio vizantijske gradove Svrljig, Ravni i Koželj.
Njegova crkvena politika sledila je držđavne interese. Podigao je
crkvu Svetog Pantelejmona u Nišu i crkvu Svetog Arhanđela Mihaila u
Skoplju.
Drugi rat sa Vizantijom. Isak II je već 1190. krenuo protiv Bugara, ali
bez uspeha. Zatim se uputio protiv Srba u kasnu jesen 1190. Tu je saznao za
pogibiju nemačkog cara u Maloj Aziji. Do odlučujuće bitke sa srpskom
vojskom došlo je kod reke Morave. U žestokom okršaju u kojem je
učestvovao car Isak II, Srbi su poraženi uz velike žrtve. Posle bitke na
Moravi vizantijski car se uputio prema Nišu, a zatim prema Beogradu. U
Beogradu se Isak II maja 1190. sastao sa ugarskim kralje, svojim tastom, u
nameri da osnaži veze dve države. To su bili poslednji trenuci prisustva
Vizentije u Beogradu. Privremeno obnavljanje njene vlasti u Beogradu,
Braničevu i Nišu, bilo je najviše što je Isak II još mogao da iznudi. Isak Ii je
poveo pregovore sa Stefanom Nemanjom. Umesto vazalne zavisnosti

35
namanja je ostvario nezavisnost svoje zemlje. Bilo je predviđeno da se
nemanjin sin Stefan oženi sinovicom cara Isaka II Anđela. Bilo je to veliko
priznanje za Srbiju. U očima savremenika ogromno je porastao ugled
Nemanjića.
Stefan nemanja je zadržao najveći deo teritorija koje je tokom dugih
borbi bio zauzeo. Pod vlašću Nemanje našle su se teritorije od jadranskog
mora do doline Morave. Stvorena je velika države, prema kojoj je Vizantija i
dalje gajila nepoverenje.
Rat sa Ugarskom. Ugarski kralj Bela III, tast cara Isaka II, napustio je
miroljubivu politiku prema Vizantiji. Na udaru ugarske ekspanzije našli su
se i Srbi i Vizantija. Pred kraj svoje vladavine, Stefan Nemanja je prvi put
ratovao na severnim granicama svoje države. Vizantija je tada poslala vojnu
pomoć srpskom vladaru, a diplomatskim putem je nastojala da zaustavi
napredovanje Ugara. Car Isak obratio se pismeno i papi Celestinu III i kralju
Beli III sa zahtevom da se pokrenuta ofanziva okonča. Nije poznato poprište
tadašnjih borbiu, kao ni ishod događaja.
Unutrašnje uređenje. Na čelu države nalazio se veliki župan, a većim
teritorijalnim celinama upravljali su sroddnici vladarevi, braća i sinovi
Nemanjini. U Zahumlju je vladao Nemanjin brat knez Miroslav do 1190, a
zatim najmlađi Nemanjin sin Rastko pre no što se povukao u Svetu Goru.
Knez Miroslav je držao i jedano deo Polimlja i u današnjem Bijelom Polju
podigao manastir Apostola Petra i Pavla i obdario ga posedima. Bio je
oženjen sestrom bosanskog bana Kulina.
Drugi nemanjin brat Stracimir, pominje se u predelima oko Zapadne
Morave. Podigao je manastir Gradac, danas crkva u Čačku. Najstariji
Nemanjin sin Vukan dobio je na upravu Zetu s Trebinjem, a zna se da je
držao i Toplicu i Hvosno.
Episkopija u Rasu postala je versko središte zemlje. Raški episkopi
Jevtimije i Kalinik bili su izvanredno uticajne ličnosti. Na državnim
saborima su donošene najvažnije odluke za zemlju. Na saboru je vođena
istraga o jeresi koja se pojavila u zemlji. Bili su to bogumili, koji su imali
podršku nekih velikaša. Na saboru je doneta odluka da se jeretici prognaju i
kazne. Mahom su rasterani, anjihova imovina je popaljena ili razdeljena.
Stefan Nemanja je celog života tesno sarađivao sa crkvom. Podrška
crkve ogromno mu je pomogla u borbi za velikožupanski presto, a i tokom
čitavog života. Nije sličajno ktitorska delatnost Nemanjina u srpskim
biografijama navedena kao razlog spora između Nemanje i njegove braće.
Povlačenje sa prestola. Vladavina Stefana Nemanje završila se
prevermenim dobrovoljnim povlačenjem sa prestola. Nemanja se vlasti
odrekao na saboru 1196. kome su prisustvovali porodica, raški episkop

36
Kalinik, kneževi, vojvode, vojnici, vlastela velika i mala. Nemanja je
saopštio da želi da se posveti monaškom životu, na šta su svi prisutni izrazili
žaljenje i tugu, ali se nisu protivili njegovoj odluci. Nemanje je istovremeno
objavio da na svoje mesto postavlja svoga sina Stefana.
Sveti Simeon. Posle povlačenja sa prestola Nemanja se zamonašio i
dobio ime Simeon. Zajedno sa njim se zamonašila i njegova žena Ana , koja
je postala monahinja Anastasija. Kao monah u dubokoj starosti prvo utočište
je našao u manastiru Studenici, svojoj zadužbini koju je podigao dve
decenije ranije. Odatle je pošao u Svetou Goru, idealno mesto monaha
podvižnika. Simeon se pridružio svome sinu Savi u manastiru Vatopedu i
zajedno s njim obišao najuglednije svetogorske manastire. Njih dvojica
uživali su izuzetnu pažnju svetogorski monaha. Simeon i Sava su došli na
misoa da osnuju srpski manastir na Atosu.
Simeon je posle putovanje po Svetoj Gori, odabrao manastir Hilandar,
opustošen od gusara. Taj manastir sa zemljištem izmolio je Sava od cara
Aleksija III prilikom jedne svoje misije u Carigradu. Preuzeo je obavezu da
će obnoviti manastir, koji je bio potčinjen Vatopedu, gde su Simeon i Sava
živeli kao monasi. U toku radova , na podsticaj prota Svete Gore, Hilanadar
je izuzet iz vlasti Vatopeda i predat Simeonu i Savi da njegovu obnovu
privedu kraju.
U obnavljanu Hilandara punu materijalnu podršku je pružio veliki
župpan Stefan Nemanjić. Sam Nemanja je poklonio sela i Valhe u
prirenskom kraju. Za izdržavanje monaške zajdenice bili su potrebni i posedi
u Svetoj Gori ili neposrednoj blizini, gde srpski vladari nisu imali vlast. Sava
je uspeo da dobije od vizantijskog cara razrušeni manastir Zig s posedima na
samoj granici. U Kareji je Sava kupio vinograd i podigao pirg sa ćelijom za
isposnike, gde je kasnije sam živeo, a u koju će se posle njega povlačiti i
drugi istaknuti članovi hilandarskog bratstva.
Simeon Nemanja doživeo je da vidi dovršenje svoga dela. Umro je 13.
februara 1199, ožaljen od monaha Hilandara i cele Svete Gore.

37
 Stefan Prvovenčani

Dolazak na vlast. Srednji sin Stefana Nemanje i Ane. Rođen oko

1165. Nasledio je svoga oca posle Nemanjinog iznenadnog povlačenja 1196.
Stefan Nemanja je za svoga naslednika odredio srednjeg sina Stefana.
Starijem Vukanu dao je na upravo Zetu i obavezao ga da bude poslušan i da
se povinuje bratu koji je došao na presto. Stefanu je Nemanja naložio da
vladajući zemljom drži brata u počasti i da ga ne uvredi. Vladao je od 1195.
do 1228.
Pitanje je koji su motivi naveli Stefana nemanju da se povuče sa
prestola. Ta odluka je bila povezana s tadašnjim odnosom srpske države
prema Vizantiji. Stefan je bio oženjen Jevdokijom, ćerkom Aleksija Anđela,
u vreme kad je njegov brat Isak II bio na vizantijskom prestolu. Prevratom
1195. Aleksije je postao car, a Stefan je postao carev zet, što mu je davalo
pravo na visoko dvorsko dostojanstvo, koje je, u vidu visoke titule
sevastokratora, od Aleksija III (1195 – 1203) i dobio. Tako je Stefan
nemanjić u trenutku dolaska na presto imao podršku Vizantije.
Dok je Stefan bio tesno povezan s Vizantijom, Vukan je bio više
orijentisan prema katoličkim zemljama Zapada.
Prve godine vladavine. Ubrzo posle nemanjinog povlačenja, umro je
njegov nekadašnji saveznik Bela III, a nasledili su ga sinovi Emerik kao
ugarski kralj i Andrija kao herceg Dalmacije i Hrvatske. Došlo je do
promene zgarsko-vizantijske granice. Beograd je pao u ugarske ruke.
Ugarski kralj je hteo da osvoji vizantijske gradove na putu za Carigrad.
Otvorena neprijateljstva između Ugarske i Srbije izbila su u proleće 1198.
Srbija se sa Ugarskom graničila kod reka Cetine i Neretve (Hum i Krajina).
Tu je herceg Andrija napao državu Stefana Nemanjića. U jednoj svojoj
povelji hvalio se da je pobedio Rašku i Hum. U Humu su izbili unutrašnji
nemiri među potomcima kneza Miroslava, koji su olakšali ugrasko
nadiranje. Stefan je podržavao hercega Abdriju, a njegov suparnik Petar je
tražio pomoć po Ugarskoj.
Stefanovi odnosi sa papstvom. Pošto je izgubio oslonac u Vizantiji,
koja je trpela poraze i nezardživo opadala, Stefan se okrenuo papstvu.
Obratio se molbom moćnom papi Inoćentiju III (1198 – 1216) da mu pošalje
kraljevsaku krunu. Očekivao je da će krunisanjem dobiti kraljevski rang
među vladarim i da će na taj način i formalno biti sankcionisana
samostalnost izvojevana u dotadanjim političkim borbama. Inoćentije III je

38
odredio legata koji je imao da obavio krunisanje, ali je plan ostao neostvaren
zbog protivljenja ugarskog kralja.
Vukanovi odnosi sa papstvom. Vukan je stupio u vezu sa papom
Inočentijem III jer su ga s katoličkom crkvom spajali primorski gradovi
kojima je vladao. Čak je tvrdio da je u srodstvu sa Inoćentijem III i
predstavljao se kao zaštitnik katoličke crkve . Vukan je od poape zatražio
kraljevske znake, iako je nosio kraljevsku titulu od početka, otkako mu je
Nemanja poverio na upravu Duklju. Tražio je od pape i legate koji će
prisustvovati crkvenom saboru.
Vukan je nastojao da obezbedi jurisdikciono područje Barske
arhiepiskopije, koja je bila u sukobu sa Dubrovačkom arhiepiskopijom.
Dubrovnik je uspeo da potčini episkopije u Ulcinju i Drivastu. I jedni i drugi
su se žalili papi. Stvari su se ipak razvijale po Vukanovoj želji: barski
arhiepiskop je dobio palij, a održan je Barski sinod na kome se raspravljalo o
uobičajenim stvarima (simonija i celibat). Tako je Barska arheipiskopija
postigla pobedu.
Sukob Stefana i Vukana. Braća su se postepeno razilazila. Znaci
raskida primetni su 1200/01. kada se Stefan razveo od svoje žene Jevdokije.
Brak nije bio skladan,a supružnici su se optuživali zbog neverstva. Stefan se
trazveo od žene iako se njegov tast Aleksije III nalazio u teškoj situaciji.
Zato je Vukan uputio prekore bratu i primio snahu, koja je preko njegove
teritorije otišla u Drač a odatle u Carigrad.
Već 1202. Vukan se udružio sa ugarskim kraljem Emerikom i napao
svoga brata. Ugarski odredi su upali Srbiju i proterali Stefana. Vukana
uzdizanje je skupo koštalo. Kralj Emerik je intervenciju naplatio stavljanjem
srpske zemlje pod svoju vlast. Tom prilikom je uneo Srbiju u ugarsku
kraljevsku titulu, koja je uz imena ugarskih vladara ponavljana vekovima,
sve do 1918.
Vukan preuzima vlast. Kao vladar Srbije Vukan je nosio titulu
velikog župana, a ugarski kralj se kod pape zalagao da Vukan bude
proglašen za kralja.
Ugarski upad u Srbiju izazvao je reakciju u neposrednom susedstvu.
Ban Kulin se posle dve decenije odmetnuo od ugarskog kralja. Kulin je bio u
rodbinskim vezama sa srpskom dinastijom. Njegova sestra bila je udata za
kneza Miroslava Humskog. S Vukanom je bio u rđavim odnosima, jer ga je
Vukan optuživao kod pape da štiti jeretike. Pape je poslao svoje legate da
izvide situaciju, a Kulin je napao zemlju koja je bila podložna ugarskom
kralju i time omeo Emerika da krene u krstaški rat, kako se zavetovao.
Marta 1203. papa je naložio kaločkom arhiepiskopu da ode u Sarbiju i
Vukana i episkope razreži obaveze pokoravanja carigradskom patrijarhu.

39
 Vukanov polžaj je uzdrmalo ugarsko-bugarsko neprijateljstvo. Uzrok
sukoba bili su vizantijski gradovi na Dunavu i Moravi. Ugri su 1183. zauzeli
Sirmij, Beograd i Braničevo. Kasnije su ih prepustili Vizantiji kao miraz uz
Margaritu, kćer Bele III, sestru kasnijeg kralja Emerika, koja se udala za
cara Isaka II Anđela. Posle Isakovog svrgavanja sporne zemlje sporne
zemlje su ostale vezane za bivšu caricu i njene rođake. Ti gradovi privlačili
su i Bugare, pa je pretio sukob između njih i Mađara.
Bugarski vladar Kalojan (1197 – 1207) je još 1200. započeo prepisku
s Inoćentijem III, tražeći da bude krunisan carskom krunom. Papa je sada
privoleo Emerika da raspusti vojsku pripremljenu za pohod protiv Kalojana.
Emerik je 1203. bio zauzet ratom protiv češkog kralja, što je Kalojan
iskoristio da sa svojom vjskom, ojačanom odredima Kumana, upadne u
saporne olblasti i napadne i opustoši Srbiju. Kumani su tada odveli mnogo
srpskih zarobljenika, a Kalojan je zaposeo Niš.
Povratak Stefana na vlast. Stefanov povratak na presto obično sa
povezuje sa ovim bugarskim napadom. Kalojanov pohod nije ukolnio
Vukana sa vlasti, ali je stvorio uslove da sa Stefan otpočne sa borbom za
vlast. Papa je 1203. savetovao Kalojanu da sklopi mir sa Vukanom da ne bi
zbog njihove nesloge stradale njihove zemlje. Vukan nije bio uklonjen s
vlasti ni 1204. u to vreme Inoćentije i Emerik još vode prepisku o
Vukanovom krunisanju. S jeseni 1204. Kalojana je u Trnovu za kralja
krunisao papski legat.
Ništa se ne zna o tome kako je Stefan na drugoj strani postepeno
uzimao vlast i najzad potpuno zagospodario celom srpskom državom. Borbe
su verovatno okončane krajem 1204. ili početkom 1205. Stefan je postao
veliki župan i vladar cele države, a Vukan knez saudeonom oblašću.
Izmirenje Stefana i Vukana. Stefan i Vukan su zamolili sovga
najmlađeg brata Savu , koji je živeo kao jeromonah u Hilandaru, da mošti
njihovog oca prenese u Srbiju. Iz groba monaha Simeona počelo je u
međuvremenu na čudesan način da teče mirisno ulje (miro), što se smatralo
znakom posebne Božje milosti i posvećenje pokojnika. Sava je njegovo telo
našao očuvano, što je takođe tumačeno kao čudo. S grupom hilandarskh
monaha, Sava je očeve mošti preneo u Srbiju. U Hvosnu su Nemanjine
relikvije pozdravili Stefan i Vukan sa sveštenstvom i plemstvom. Mošti su
na svečan način prenete u manastir Studenicu, a monah Simeon je postao
prvi srpski svetitelj.
Slom Vizantije. Četvrti krstaški pohod skrenuo je sa svog puta. Aprila
1204. krstaši su zauzeli Carigrad. Vizantijsko carstvo je srušeno. Na
njegovim temeljima je obrazovano Latinsko carstvo. Taj događaj uticao je
na sudbinu Srbije i Bugarske.

40
 Čak ni posle 1261. Vizantija više nije mogla da zastupa i brani stara
univerzalistička shvatanja, srušena unepovrat katastrofom 1204.
Sukob sa Strezom. Stefanu Nemanjiću ukazala se prilika da proširi
svoj uticaj duž doline Vardara. Iznenadno ubistvo cara Kalojana pod
zidinama Soluna (oktobra 1207) izazvalo je unutrašnje nemire u Trnovskoj
Bugarskoj. Protiv novog bugarskog cara Borila (1207 – 1218) istupio je
boljar Strez, njegov bliski rođak. On je predstavljao opasnost za centralnu
vlast u Trnovu. Morao je da napusti Bugarsku i pređe kod Stefana
Nemanjića. Car Boril trzio je od Stefana da mu izruči opasnog Streza, ali
ovaj na to nije pristao. Čak mu je pomogao da se učvrsti u centralnoj
Makedoniji, u gradu Proseku. U početku je priznavao vrhovnu vlast srpskog
velikog župana. Međutim, ubrzo je počeo da menja stav i kuje planove o
saradnji sa epirskim vladarem Mihajlom I Anđelom (1205 – 1214) i sa
carem Borilom, koji su bili upereni protiv Stefana Nemanjića. Stefan je
pokušao da pregovorima umiri Streza. Poslao mu je brata Savu, ali ni Savina
diplomatsa veština nije urodila plodom, i Strez je ostao stefanov neprijatelj.
Ubrzo psle pregovora strez je ubijen u Proseku -1212, a njegove posede
prigrabio je bugarski car Boril.
Stefanova orjentacija prema Veneciji. Stefan je odlučio da se približi
Veneciji. Njegova nova supruga trebalo je da potiče iz vladarske porodice
mletačkih duždeva. Stefan se 1207/08. oženo Anom, unukom dužda Enrika
Dandola. Po savetu nove supruge odlučio je da se odrekne istočne šizme i
priđe katiličkoj veri. Ana dandolo je umrla pre kraljevskog krunisanja
Stefana Nemanjica 1217, ostavivši mu sina Uroša.
Kraljevsko krunisanje. Stefan Nemanjić 1217. upućuje izaslanike
papi Honoriju III, tražeći ponovo kraljevsku krunu.Ovoga puta papa mu je
izašao u susret i preko posebnog legata poslao mu kraljevski venac. Po
domentijan, Sava je poslao u Rim svoga učenika Metodija da traži papski
blagoslov za Srbiju i kraljevski venac za Stefana Nemanjića. Sava i Stefan
su se tom prilikom pozivali na stare tradicije kraljevstva u duklji. Kada je
Srbija kasnije počela da se približava Vizantiji, trebalo je opovrći činjenicu
da kraljevska kruna potiče sa Zapada. Teodosije u žitiju svetog Save ističeda
je Sava na saboru u manastiru Žiči krunisao Stefana Nemanjića za kralja.
Kraljevska kruna doneta iz Rima bila je rezultat nove, zapadne političke
orjentacije srpske države.
Posle kraljesvkog krunisanja u titulaturi Stefana Prvovenčanog stoji
epitet “samodržac”, što je doslovan prevod vizantijskog carskog epiteta
“avtokrator”. Time je srpski kralj želeo jasno da odredi faktički nezavisan
položaj prema ostacima vizantijskog carstva.

41
 Autokefalnost crkve. Prozapadna politika izazvala je opoziciju i
protivljenje Save, koji nezadovoljan napušta zemlju i odlazi u Svetu Goru.
Kraljevska kruna dobijena iz Rima donela je Srbiji političku nezavisnost,
koja je za srednjeovekovne pojmove bila neodvojiva od crkvene
nezavisnosti. Sava Nemanjić je pošao u Nikeju da od tamošnjeg cara i
patrijarha izdejstvuje nezavisnost srpske crkve (1219). Taj čin značio je
postepeno približavanje Stefana Prvovenčanog zemljama na istoku, ali je on
i dalje održavao veze sa Zapadom. Kao novorukopoloženi srpski arhiepiskop
Sava sa zadržao u Solunu, koji je bio pod latinskom vlašću. Mitropolit grada
ga je srdačno primio, a Sava je manastiru Filokalu darovao dve velike ikone.
Sukob sa Ugarskom. U vreme Stefanovog krunisanja ugarski kralj
Andrija II je bio u krstaškom ratu, iz koga se vratio tek krajem 1218. Posle
krunisanja Stefana Prvovenčanog ugarski kralj je odlučio da napadne Srbiju.
Njegova akcija protiv Srbije usledila je 1220. Stefan je u Ugarsku poslao
svoga brata Savu, koji je pod nepoznatim okolnostima odvratio kralja
Andriju II od rata protiv Srbije.
Situacija na jugozapadu zemlje. Stefan Nemanjić je želeo d nastavi
širenje prema Alabniji, ali su tu i neke druge države imale svoje interese. Pre
svih Mlečani i susedna epirska država dinastije Anđela. Stefan uspostavlja
prijateljske i rodbinske veze sa albanskim velikašima. On je svoju ćerku
Komneniju udao za Dimitrija, gospodara grada Kroje. Posle Dimitrijeve
smrti 1216, Komnenija se udala za njegovog rođaka Grigorija Kamonu.
Posle smrti kneza Miroslava u Humu nastaju nemiri tokom kojih
velikaši proteruju Miroslavljevu udovicu s maloletnim sinom Andrijom, a
vlast predaju knezu Petru, možda Miroslavljevom sinu iz prvog braka. Knez
Petar se neprijateljski držao prema Stefanu. Srpski vladar morao je da
interveniše. Imao je uspeha u ratu. Zauzeo je južne delove Huma, a Stonsko
primorje i Popovo dao na upravu mladom Andriji. Petar se morao povući
prema severu i zadovoljiti teritorijom od Neretve do Cetine. Ovi događaji su
se zbili oko 1216.
Zeta s Trebinjem data na upravu Stefanovom najstarijem sinu
Radoslavu, koji je njome upravljao još za očeva života. Radoslav ipak nije
bio vladar zete u vreme Stefana Prvovenčanog, koji je nastojao da izbriše
svaki trag samostalnosti te oblasti u okvirima države Nemanjića.
Osvajanje Zete i Primorja uvuklo je Nemanjiće u stari spor Barske i
Dubrovačke arhiepiskopije oko crkvene jurisdikcije nad ovim teritorijama.
Zahvaljujući Stefanovoj prozapadnoj politici poboljšao se položaj Barske
dijeceze. Na saboru u Lateranu 1215, raspravljalo se os poru ovih
arhiepiskopija. Barska je dobila prednost, tako da su joj sada bile potčinjene
sve katoličke crkve na teritoriji srpske države.

42
 Arhiepiskopa Savu je 1219. po povratku u Srbiju očekivao značajan
zadatak stvaranja domaće crkvene organizacije, a pre svega svaranje novih
episkopija. Sava je tada osnovao pravoslavnu episkopiju na Prevlaci, gde se
nalazio manastir Svetog Arhanđela, prva pravoslavna monaška obitelj u
primorju srpske države. I u Stonu je osnovana episkopija u koju Sava dovodi
svoga učenika Ilariona.
Sukob i saradnja sa Epirskom državom. Interesi epirskih vladara i
Stefana prvovenčanog ukrštali su se u Albaniji. Mihailo I Anđeo je osvojio
Drač i krenuo na sever prema Skadru, koji je bio u srpskim rukama. Osvojio
je Skadar od Srba 1214, iskoristivši Stefanovu zauzetost na drugim
stranama. Stefan je pokušao da pregovorima privoli Mihaila da vrati Skadar,
ali nije uspeo. Mihailo I je iznenada ubijen 1214, što je Stefan odmah
iskoristio i ponovo poseo Skadar.
Vlast u Epiru preuzeo je Mihailov brat Teodor I Anđeo (1214 – 1230)
vladar s velikim planovima i ambicijama. Odnosi između Anđela i Stefana
Nemanjića ubrzo su se sredili, jer je Teodor imao planove vezane za Solun i
Carigrad.
Teodorov brat Manojlo je još oko 1216. bio oženjen sestrom Stefana
Nemanjića. Stefan je 1216. nameravao da svoga sina Radoslava oženi
ćerkom Mihaila I, a zatim je pokušao da se oženi nezakonitom Mihailovom
ćerkom Marijom. Ti planovi nisu uspeli, jer su nesuženi suprunici bili u
bliskom srodstvu, a crkveni zakoni takav brak nisu dozvoljavali.
Teodor I Anđeo kreće 1214. u osvajačke pohode. Zauzima Tesaliju,
Makedoniju i Trakiju, kao i oblasti prema srpskoj državi. Zauzeo je Skoplje
1220. Planirao je da sruši latinsku vlast u carigradu, ali mu je ta planove
sputavao bugarski car Jovan II Asen (1218 – 1241). On je takođe imao
univerzalističke pretenzije da sruši latinsko-carigradsko carstvo i osbuje
novo slovensko-grčko, koje bi zamenilo staru Vizantiju. Bugarski car je bio
opasan sused i za srpsku državu.
Teodor I osvaja Solun krajem 1224. Taj događaj proslavio je
uzimanjem carske krune. Stefanu Prvovenčanom je bilu u interesu da dalje
razvija dobre odnose sa novim solunskim carem. Odlučio je da najstarijeg
sina Radoslava oženi Anom, ćerkom solunskog cara. Venčanje je obavljeno
1219/20.
Naslednik. Još za očeva života Radoslav je kao prvorođeni sin
određen za naslednika. U svečanoj intitulaciji Žičke povelje iz 1220,
Radoslav je spomenut kao očev naslednik, što pokazuje da je još za vlade
Stefana Prvovenčanog stvarno dobio položaj savladara. To mu je omogućilo
da posle Stefanove iznenadne smrti septembra 1228, bez potresa nasledi
presto.

43
 Radoslav i Vladislav

Radoslavljev dolazak na vlast. Radoslav je sin Stefana Prvovenčanog

i Jevdokije Anđeo, ćerke cara Aleksija III. Otac ga je još za života odredio
za naslednika. Posle smrti Stefanove 1228. bez potresa je preuzeo presto.
Arhiepiskop Sava ga je u Žiči krunisao kraljevskim vencem. Vladao je
kratko od 1228. do 1233.
Grčki uticaji. O njegovoj vladavini ima malo podataka. Ispunjena je
trzavicama koje su bile posledica njegove potpune političke preorijentacije,
njegovog vezivanja za grčki svet. Bio je pod velikim uticajem Grka u svojoj
okolini. Majka mu je bila Grkinja (Jevdokija Anđeo), kao i žena Ana, ćerka
Teodora I Anđela. Radoslav je bio odgajan u duhu vizantijskih tradicija.
Preuzeo je vizantijsko carsko prezime Duka.
Vizantinofilska politika kralja Radoslava prožimala je ceo politički
život tadašnje srpske države. Radoslav je želeo da se približi i Ohridskoj
arhiepiskopiji, crkvenom centru zapadnogrčkog sveta. On se obraćao
ohridskom arhiepiskopu Dimitriju Homatijanu (1216 – 1235) povodom
nekih kanonskih pitanja. Sačuvano je jedno Homatijanovo pismo u kome on
odgovara na kraljeva pitanja.
Obraćanje srpskog kralja Dimitriju Homatijanu predstavljalo je
opasan presedan u crkvenoj politici srpske države, jer je Radoslav time
zaobišao poglavara samostalne srpske crkve, arhiepiskopa Savu, koji je bio
nadležan za rešavanje kanonskih pitanja. Takav korak je mogao dovesti do
promena statusa srpske arhiepiskopije koja bi izgubila samostalnost i došla
pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije, kako je to bilo pre sticanja
nezavisnosti 1219.
Ovakvo stanje izazvalo je uznemirenje u srpskoj crkvi, a i
negodovanje arhiepiskopa Save, kraljevog strica. Nezadovoljan ovakvim
postupkom, Sava napušta Srbiju i polazi na dugo putovanje po Istoku.
Boravi u Palestini, zatim u Nikeji kod cara Jovana III Vataca, i na kraju se
preko Soluna vraća u Srbiju.
Radoslav je kao zet solunskog cara Teodora I Anđela uživao njegovu
neospornu podršku.
Rat Epira i Bugarske. Glavna prepreka na putu Teodora I do
carigradskog prestola bio je trnovski car Jovan II Asen (1216 – 1241), koji je
takođe planirao zauzimanje Carigrada i formiranje bugarsko-grčkog carstva.

44
Moralo je doći do obračuna dvojice tada najmoćnijih vladara
istočnopravoslavnog sveta. Taj obračun je trebao da reši koji će od njih
dvojice preuzeti dalju borbu za rušenje latinske vlasti u Carigradu i ponovno
stvaranje univerzalnog carstva, grčkog ili bugarskog.
Do odlučujućeg sukoba je došlo na Klokotnici, pritoci Marice, u
aprilu 1230, koji se završio katastrofalnim porazom Teodora I Anđela. Taj
poraz je imao dalekosežne posledice po državu Anđela. Car Jovan II Asen je
zauzeo prostrane i bogate oblasti (Trakiju, Makedoniju i Albaniju) koje su
ranije pripadale solunskom caru. Tako je bugarski car postao odlučujući
činilac u političkim zbivanjima grčko-slovenskog sveta, a i jedini koji je
mogao da sruši latinsku vlast u Carigradu.
Smena na prestolu. Nagla promena u odnosima političkih snaga na
Balkanskom poluostrvu uticala je na prilike u državi Nemanjića. Porazom
Teodora I, Radoslav je izgubio oslonac u svojoj vlasti. U samoj zemlji
moglo se lakše ispoljiti nezadovoljstvo progrčkom politikom kralja
Radoslava. U kasnu jesen 1233. pobunjena vlastela, nezadovoljna politikom
države, zbacuje kralja Radoslava i dovodi mlađeg brata Vladislava.
Arhiepiskop Sava u prvom času nije bio saglasan sa tom promenom,
ali je kasnije ipak prihvatio da kruniše Vladislava. Zbačeni kralj Radoslav se
sa suprugom Anom našao u Dubrovnku, gde je 4. februara 1234. izdao
povelju Republici. Zahvalan zbog ukazanog gostoprimstva, Radoslav
obećava Dubrovačkoj opštini vrlo široke povlastice ako ponovo preuzme
vlast u Srbiji.
Radoslav se nije dugo zadržao u Dubrovniku, već je krenuo prema
jugu i na tom putu stigao u Drač. Supruga Ana je stupila u pregovore s
komandantom grada, nekim Frankom, koji je čak nameravao da ubije
Radoslava. Radoslav je odlučio da se vrati u Srbiju, gde ga je stric Sava
zamonašio pod imenom Jovan. Bivši kralj je sahranjen u manastiru
Studenici.
Vladislav. Novi kralj Vladislav dobio je vlast od vlastele koja je bila
nezadovoljna politikom njegovog brata Radoslava. Vladislav se na vlasti
održao od 1234. do 1243.
Promena orijentacije. Vladislav je izveo preokret u spoljnoj politici.
Posle bitke kod Klokotnice Jovan II Asen postao je najmoćniji vladar
pravoslavnog sveta. Vlastela i kralj su nameravali da steknu oslonac u
Trnovskom carstvu.
Kralj Vladislav se oženio Beloslavom, ćerkom Jovana II Asena.
Smatrao je da će tako ojačati svoj položaj prema susedima. Posle bitke kod
Klokotnice bugarski car proširio je svoju vlast i na račun srpskih teritorija.
Pretpostavlja se da mu je kralj Vladislav priznavao vrhovnu vlast, ali u

45
izvorima nema podataka o vrhovnoj vlasti Bugarske nad Srbijom. U svakom
slučaju Vladislav se u potpunosti u svojoj politici oslanjao na Bugarsku.
Nekadašnji grčki uticaj iz vremena Radoslava, zamenjen je bugarskim
uticajem.
Novi arhiepiskop. U prvim godinama vladavine kralja Vladislava
dolazi do promene u vrhu Srpske arhiepiskopije, jer Sava posle dužeg
upravljanja crkvom odlučuje da napusti položaj arhiepiskopa. Na saboru u
Žiči, Sava se zahvalio na polojažju arhiepiskopa, a za naslednika je odredio
učenika Arsenija, koji se već nalazio uz svoga učitelja.
Sava je ostao neko vreme u Srbiji, a zatim je preko primorskih oblasti
krenuo na još jedno putovanje po Istoku (1235 – 1236). Sava je boravio u
Palestini, Aleksandriji i na Sinaju, a zatim je preko Nikeje stigao u Trnovo u
posetu caru Jovanu II Asenu, tastu kralja Vladislava, gde je prijateljski
dočekan. Zdravlje ostarelog Nemanjića bilo je popustilo, te je on umro u
Trnovu 14. januara 1236, a sahranjen je u trnovskoj crkvi Četrdeset
mučenika.
Kralj Vladislav je 1237. lično krenuo u Trnovo da bi se s tastom
Jovanom II Asenom dogovorio oko prenosa Savinih moštiju u zemlju.
Pregovori nisu tekli bez teškoća, tako da je Vladislav tek posle dužeg
boravka u Trnovu uspeo da ostvari željeni cilj. Savine mošti svečano su
prenete i sahranjene u kraljevskoj zadužbini, manastiru Mileševi.
Stanje na jugozapadu. Početkom vladavine kralja Vladislava
pokvarili su se odnosi Srbije sa Dubrovnikom. Dubrovčani su pružili
utočište zbačenom kralju Radoslavu i pokušali su da od njega dobiju široke
povlastice ako se bude vratio na srpski presto. Međutim, pogoršanje odnosa
nije odgovaralo nijednoj od dve susedne strane: Dubrovčanima zbog
trgovine u Srbiji, a Vladislavu zbog nedostatka flote.
Obostrani interesi su doveli do pregovora 1234/35. Kralj Vladislav i
Dubrovčani su zaključili nov ugovor na srpskom i latinskom jeziku.
Dubrovčani nisu smeli na svojoj teritoriji pripremati akcije protiv srpske
države, a kralj Vladislav je Dubrovčanima obnovio stare i dodelio neke nove
povlastice. I pored formalnog izmirenja odnosi Srbije i Dubrovnika nisu bili
srdačni zbog starog spora između Dubrovačke i Barske arhiepiskopije.
Kralj Vladislav se morao baviti i Humom, jer su osvajački planovi
Ugarske bili usereni na ovu oblast. Herceg Hrvatske Koloman pošao je
1237. u pohod protiv jeretika patarena u Bosni i svoju uspešnu akciju je
proširio i na susedni Hum, odnosno na one delove kji su pripadali knezu
Toljenu, sinu Miroslava Humskog. Za uspešan pohod, Kolomana je pohvalio
papa Grgur IX.

46
 Neporedno posle svečanog prenosa Savinih moštiju iz Trnova u
manastir Mileševu, kralj Vladislav hita prema Humu da tamošnje posede
zaštiti od daljih aspiracija najbližih suseda. Kralj se s vojskom našao na reci
Cetini, što je iskoristio da se zbliži s gradom Splitom. Na Cetini je Vladislav
23. juna 1237. zaključio sa Splitom ugovor o prijateljstvu i savezu u borbi
protiv zajedničkog neprijatelja.
Nemiri u zemlji. Smrću trnovskog cara Jovana II Asena juna 1241,
kralj Vladislav je izgubio moćnog zaštitnika. Njegov položaj u zemlji je
oslabio i protiv njega je ustala vlastela nezadovoljna velikim uticajem
susedne Bugarske.
Pored toga Srbija se našla pod udarom Mongola, koji su u proleće
1241. protutnjali Balkanskim poluostrvom. Goneći ugarskog kralja Belu IV,
preko Bosne i Srbije prodrli su sve do Dalmacije. Bela IV se sklonio u
Zadar. Mongoli su opljačkali Kotor, Svač i Drivast. Preko Srbije i Bugarske
vratili su se ka donjem Dunavu.
Vlastela je iskoristila nezadovoljstvo stanovništva opustošenih krajeva
i u proleće 1243. podigla pobunu protiv kralja Vladislava, koji je prinuđen
da vlast preda najmlađem bratu, Urošu.

47
 Sveti Sava

Rastko Nemanjić. Treći sin Stefana Nemanje, rođen oko 1175. Otac
mu je ostavio na upravu Humsku oblast. Rastko je ubrzo (oko 1191)
napustio taj položaj da bi se zamonašio u Svetoj Gori.
Monah Sava. Kao monah Sava boravio je u Starom Rusiku i
Vatopedu, gde je 1195. dočekao oca monaha i velikog shimniha Simeona.
Simeon i Sava su nastojali do osnuju srpsku obitelj u Svetoj Gori.
Sava je tražio i dobio od vizantijskog cara Aleksija III Anđela (1195 –
1203), zlatopečatni sigilij kojim se opusteli manastirić Hilandar (Helandar)
izuzima iz vlasti prota i potčinjava Vatopedu radi obnove. Ali kad Vatoped
potom odbije da ustupi Hilandar srbima, Sava i Simeon uz pomoć
svetogorskih prota i sabora dobiju od cara Aleksija iste godine (juna 1198)
hrisovulju kojom se Hilandar stavlja pod upravu Simeona i Save kao
potpuno samoupravni, nezavisni manastir. Zlatopečatnom poveljom iz
druge polovine te godine, Simeon Nemanja uz materijalnu pomoć i podršku
svog sina, velikog župana Stefana, konstituiše obnovljeni Hilandar kao
srpski manastir i ktitorsko nasleđe porodice Nemanjića.
Mirenje braće. Sava je posle Simeonove smrti 1199. ostao u
Hilandaru. Tu je boravio do 1206. kada je sa očevim moštima pošao u Srbiju
da izmiri zavađenu braću Stefana i Vukana. Simeonove mošti su smeštene u
njegovoj zadužbini Studenici. Od 1206. Sava je u Studenici kao arhimandrit.
Nije poznato da li je učestvovao u Stefanovoj akciji za dobijanje
krune iz Rima, jer se protivio njegovoj prozapadnoj orijentaciji.
Prvi arheipiskop srpski. Sava 1217. ponovo odlazi u Svetu Goru.
Moguće da je zemlju napustio u znak protesta zbog vezivanja za Rim. Iz
Svete Gore 1219. odlazi u Nikeju, gde od cara Teodora I Laskarisa (1204 –
1222) i patrijarha Manojla Sarantena Haritopula (1217 – 1222) dobija akt o
autokefalnosti srpske crkve. Taj akt je ustanovljavao pravo srpskih arhijereja
da sami biraju i hirotonišu svog arhiepiskopa, bez ikakvog učešća
carigradske crkve i vizantijskog cara. Za prvog srpskog arhiepiskopa, car i
patrijarh imenuju i hirotonišu Savu, na Cveti 1219.
Na povratku u Srbiju, Sava se zadržao najpre u Hilandaru, a potom u
Solunu, gde je kao gost solunskog mitropolita Konstantina Mesopotamita
boravio u manastiru Filokalu, prikupljajući sve što mu je bilo potrebno za
organizovanje samostalne crkve. Za vreme boravka u Solunu 1220. Sava je

48
sastavio Krmčiju knjigu – Nomokanon. Iz Hilandara je Sava poveo u Srbiju
monahe, dostojne episkopskog čina, koje je namenio budućim novim
srpskim episkopijama.
Crkvena organizacija. Iako pokrešten u IX veku za vreme cara
Vasilija I Makedonca (867 – 886), između 867. i 874, srpski narod nije bio
obuhvaćen jedinstvenom crkvenom organizacijom. Na jugozapadu primate
su imale katoličke arhiepiskopije Splita, Dubrovnika i Bara. Ostali deo
zemlje bio je pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije i njenih episkopija u
Nišu, Prizrenu, Rasu i Lipljanu, kao i mitropolije u Draču. Granioca između
istočne i zapadne crkve prolazila je sve do XII veka preko srpskih zemalja.
U takvim uslovima nije moglo biti govora o potpunoj hristijanizaciji naroda,
a pogotovo o njegopvom političkom osamostaljivanju. Hrišćanstvo je
prihvatila samo vladajuća klasa, dok je velika većina prostog naroda ostala
verna starim tradicijama. Stara paganska verovanja i kultovi održavali su se i
dalje, njihova zamena hrišćanskim kultom tekla je suviše sporo. Tek
Savinim delovanjem hristijanizacija zahvata sve slojeve srpskog društva.
Najstarija srpska episkopija podignuta je u Rasu 1020. Na njoj će se
graditi nova srpska arhiepiskopija koja je imala da obuhvati sve zemlje koje
su se nalazile u sastavu srpske države. Srpska država se proširila na pordučja
koja su bila pod jurisdikcijom grčkih episkopija na jugoistoku i latinskih
primorskih episkopija. Sava je morao da suzbije njihove uticaje pa je
pristupio osnivanju novih srpskih episkopija.
Sedište arhiepiskopije sa sopstvenom dijecezom je smešteno u Žiči.
Sava je tu hirotonisao osmoricu svojih sledbenika za episkope novih i starih
dijeceza: humske, zetske, hvostanske, budimljanske, dabarske, moravičke,
topličke, raške, prizrenske i lipljanske. Sedište humske episkopije bilo je u
Stonu, a zetske na Prevlaci. Srpska crkva nije vršila pritisak na latinsku
crkvu u primorskim krajevima. Katolička crkva je zadržala svoj položaj.
Nijedna njena dijeceza nije ukinuta niti je u kome sedištu latinskih biskupa
namešten koji pravoslavni episkop.
Srpska crkva se drugačije odnosila prema grčkim episkopijama na
svojoj teritoriji. Sva trojica grčkih episkopa – raški, prizrenski i lipljanski,
bili su odmah, milom ili silom, zamenjeni Srbima. Slovenska tradicija,
upravo u tim, jugoistočnim krajevima Srbije, bila je ugrožena helenizacijom,
čiji je glavni eksponent bio grčki episkopat. Oslobađanje srpskog
sveštenstva na tom području bio je jedan od glavnih uslova za društveno,
ekonomsko i političko integrisanje ovih krajeva unutar srpske države.
Sukob sa Ohridskom arhiepiskopijom. Takva politika dovela je Savu
u sukob sa Ohridskom arhiepiskopijom, na čijem čelu je stajao Dimitrije
Homatijan (1216 – 1235). Na izbor za arhiepiskopa i proterivanje

49
prizrenskog vladike, Homatijan je odgovorio oštrim protestom. On je isticao
pravo svoje crkve u čijoj se oblasti nalaze srpske zemlje (pre svega raška
eparhija). Posle 1224, u pismu nikejskom patrijarhu Germanu II povodom
njegovih prigovora zbog Homatijanovog krunisanja epirskog vladara
Teodora Anđela za Cara u Solunu, Dimitrije Homatijan ponovo ističe
nekanoničnost uzdizanja srpske crkve u rang autokefalne arhiepiskopije i
Savine hirotonije za arhiepiskopa. Homatijanovi prosteti nisu imali nikakvog
odjeka: Sava se nije branio niti je odustao od svoje politike odlučnog
potiskivanja ohridske grčke sfere iz srpske države.
Sava je kao autokefalni arhiepiskop priznat i primljen u starim
istočnim patrijaršijama Jerusalima, Aleksandrije i Antiohije. Stav Ohrida je
pri tom bio potpuno ignorisan.
Sukob sa Radoslavom. Posle smrti kralja Stefana Prvovenčanog 1227,
Sava je u Žiči krunisao njegovog najstarijeg sina Radoslava. Međutim,
sinovac se ubrzo okrenuo protiv Save. Radoslav je bio pod jakim grčkim
uticajem. Njegova majka Jevdokija (ćerka Aleksija III Anđela) i njegova
žena Ana (ćerka Teodora I Anđela) bile su Grkinje. Pod uticajem svoje žene
Radoslav se poziva na autoritet Ohrida u i njegovog arhiepiskopa
Homatijana u nekim liturgičkim pitanjima. Sačuvano je jedno Homatijanovo
pismo u kome on odgovara na kraljeva pitanja.
Obraćanje srpskog kralja Dimitriju Homatijanu predstavljalo je
opasan presedan u crkvenoj politici srpske države jer je Radoslav time
zaobišao poglavara samostalne srpske crkve, arhiepiskopa Savu, koji je bio
nadležan za rešavanje kanonskih pitanja. Takav korak je mogao dovesti do
promena statusa srpske arhiepiskopije koja bi izgubila samostalnost i došla
pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije, kako je to bilo pre sticanja
nezavisnosti 1219.
Ovakvo stanje izazvalo je uznemirenje u srpskoj crkvi, a i
negodovanje arhiepiskopa Save, kraljevog strica. Nezadovoljan ovakvim
postupkom, Sava napušta Srbiju i polazi na dugo putovanje po Istoku, 1229 -
1230. Boravi u Palestini, zatim u Nikeji kod cara Jovana III Vataca, i na
kraju se preko Soluna vraća u Srbiju. Putovanje je trebalo da zadovolji ne
samo Savinu ličnu duhovnu potrebu, da se pokloni svetim mestima, nego i
potrebu crkve: uspostavljanjem ličnih odnosa sa jerusalimskim patrijarhom
ojačan je autoritet srpske crkve. Sava je obezbedio pravo da podigne srpske
manastire u Palestini (Akra, Jerusalim, Sion).
Novi arhiepiskop. U prvim godinama vladavine kralja Vladislava
dolazi do promene u vrhu Srpske arhiepiskopije, jer Sava posle dužeg
upravljanja crkvom odlučuje da napusti položaj arhiepiskopa. Na saboru u

50
Žiči, Sava se zahvalio na polojažju arhiepiskopa, a za naslednika je odredio
učenika Arsenija, koji se već nalazio uz svoga učitelja.
Sava je ostao neko vreme u Srbiji, a zatim je preko primorskih oblasti
krenuo na još jedno putovanje po Istoku (1235 – 1236). Sava je boravio u
Palestini, posetio Jerusalim i Aleksandriji, egipatske pustinjake na Sinaju,
cilj svih isihastički orijentisanih monaha, zatim Antiohiju i Carigrad. Preko
Nikeje je stigao u Trnovo u posetu caru Jovanu II Asenu, tastu kralja
Vladislava, gde je prijateljski dočekan. Zdravlje ostarelog Nemanjića bilo je
popustilo, te je on umro u trnovu 14. januara 1236, a sahranjen je u
trnovskoj crkvi Četrdeset mučenika.
Kralj Vladislav je 1237. lično krenuo u Trnovo da bi se s tastom
Jovanom II Asenom dogovorio oko prenosa Savinih moštiju u zemlju.
Pregovori nisu tekli bez teškoća, tako da je Vladislav tek posle dužeg
boravka u Trnovu uspeo da ostvari željeni cilj. Savine mošti svečano su
prenete i sahranjene u kraljevskoj zadužbini, manastiru Mileševi.
Savino delo. Sava je za sobom ostavio dobro organizovanu,
konsolidovanu crkvu s dovoljnim brojem episkopa, sveštenika i monaha, sa
srazmerno više manastira, hramova i drugih bogomolja, snabdevenu svim
potrebnim zakonima i knjigama.
Sava se bavio i književnoiću. Sastavljao je tipike (manastirske
ustave), službe i žitija (svetog Simeona). Njegovo najznačajnije delo je
Nomokanon ili Krmčija knjiga, osnovni pravni kodeks srpske crkve, a u isto
vreme, “po božanskom pravu” i vrhovni zakon države.
Nomokanoni su zbornici crkvenog i građanskog prava, gde su
prikupljeni i po izvesnom sistemu izloženi carski zakoni i crkveni propisi.
Snabdeveni tumačenjem pravnika, nomokanoni su u Vizantiji dobili
svojstvo izvora prava a ne samo pravnog priručnika.
Sava je Nomokanona sastavio 1220, za vreme boravka u Solunu, po
povratku iz Nikeje. Sa ovom kodifikacijom vizantijskog prava Srbija već
početkom XIII veka dobija kodeks čvrstog pravnog poretka i postaje pravna
država. Sava je, tako, ovakvom kodifikacijom više no bilo čim drugim
učinio Srbiju zemljom evropske i mediteranske civilizacije.

51
 Uroš I

Dolazak na vlast. Nijedan savremeni izvor ne govori o prevratu kojim

je s vlasti zbačen kralj Vladislav, a na presto doveden mlađi brat Uroš I.
Možda je tome doprineo i pohod Mongola. Deo Mongola, progoneći Belu
IV, dospeo je 1241. u Dalmaciju. Napali su Trogir, Split i Zadar, gde se
ugarski kralj bio sklonio. Zatim su pošli prema jugu napali Dubrovnik i
opustošili okolinu Kotora, Svača i Drivasta. Početkom 1242. Tatari su se
preko Srbije, koju su opustošili, vratili u oblasti oko Crnog mora.
Kralj Vladislav je tada izgubio svoj najvažniji oslonac. Njegov tast
trnovski car Jovan II Asen umro je u junu 1241. Bugarska je pod njegovim
naslednikom Kalimanom (1241 – 1246) nastradala od Mongola i bila
prinuđena da plaća danak.
To su bili razlozi koji su nagnali vlastelu da se pobuni protiv kralja
Vladislava. U svakom slučaju, sredinom 1243. na srpskom prestolu bio je
Uroš I, sin Stefana Pervovenčanog i Ane, unukom mletačkog dužda Enrika
Dandola. Uroš I je vladao od 1243. do 1276.
Njegova snaha, žena bivšeg kralja Vladislava, živela je kao izgnanica
u dubrovniku. Dubrovački knez se zakleo da kraljica Vladislavljeva neće
delovati protiv kralja Uroša I. Vladislav se docnije izmirio sa bratom i živeo
više od dve decenije u Srbiji. Njegovi potomci nisu igrali značajniju ulogu u
političkom životu.
Odnosi sa Nikejom. Po Uroševom preuzimanju prestola nezavisnost
Srbije bila je manje ugrožena nego u prethodnim decenijama. Vizantijsko
carstvo je još bilo u izgnanstvu. Ugarska je bila u ruševinama posle
mongolskog pohoda. Bugarska je, takođe, bila oslabljena.
U prvim godinama Uroševe vladavine došlo je do značajnih promena
snaga među grčkim državama. Jovan, sin oslepljenog bivšeg solunskog i
epirskog cara Teodora I Anđela (1204 – 1222), odrekao se 1242. carskih
znakova i zakleo na vernost nikejskom caru Jovanu III Vatacu. Epircima je
na taj način bio presečen put ka osvajanju Carigrada i obnovi Vizantije.
Kada je 1244. umro despot jovan Anđeo, nikejski car se spremao da ukloni
despota Dimitrija, Jovanovog naslednika u Solunu. Solunom je zavladao
krajem 1246. Car Jovan III Vatac iskoristio je smrt bugarskog cara Kalimana
sredinom 1246. i zapoeso bugarske pogranične tvrđave. Zagospodario je

52
Prosekom, Prilepom, Veleso, Ovčim poljem, Skopljem i Velbuždom sa
okolinom.
Nikejsko carstvo je postalo velika balkanska sila i neposredan sused
Uroševe srpske kraljevine. Granica je verovatno išla duž Šar-planine i
Skopske Crne gore.
Epirski uticaj na Srbiju širio se još samo iz Drača, koji je pripao
despotu Mihailu Anđelu.
Velika promena snaga nije ugrozila Srbiju jer je UrošI s Nikejcima
bio u prijateljstvu., koje se pomutilo tek kasnije, za vreme cara Teodora II
Laskarisa (1254 – 1258). Arhiepiskop Danilo II hvali Uroša I kao
miroljubivog vladaoca koga su susedi držali u ljubavi i poštovanju. I zaista,
o njegovim ratnim akcijama sačuvani izvori veoma retko govore.
Odnosi sa Dubrovnikom. Po dolasku na vlast Uroš I i Dubrovačka
republika izmenjali su ugovore u kojima su se zakleli na međusobno
prijateljstvo. Od vremena Stefana Prvovenčanog uobičajilo se da se ugovori
obnavljaju prilikom svake promene na srpskom prestolu i promene
dubrovačkih knezova, koji su u to vreme dolazili iz Venecije. Ugovori u
vidu zakletve sadržali su izjave o prijateljstvu i lojalnosti. Srpski kraljevi su
se obavezivali da neće napadati Dubrovnik i da će obezbediti slbodnu
trgovinu dubrovačkim trgovcima. Republika se zakljinjala da neće kovati
planove protiv srpskih vladara.
Dubrovčani su plaćali dva danka srpskom kralju. Prvi se zvao mogoriš
i naplaćivan je od onih koji su imali vinograde van granica Republike, tj. na
srpskoj teritoriji. Drugi je bio svetodmitarski danak koji je u vreme kralja
Uroša I iznosio 2.000 perpera i plaćan je svake godine o prazniku svetog
Dimitrija 26. oktobra.
Dubrovnik se obavezao da će u gradu držati Uroševog carinika čiji je
zadatakbio da ubira za srpskog vladara deo prihoda od prodaje soli. Prodaja
soli je bila ograničena na nekoliko trgova: Dubrovnik, Kotor, Drijevo na
Neretvii manastir cvetog Srđa na Bojani. Svoje mesto među privilegovanim
trgovima Dubrovnik je morao otplaćivati na taj način što je kralju prepuštao
deo prihoda ostvaren od prodaje soli njegovim podanicima.
Od Uroševog vremena trgovci iz Primorja počeli su u većem broju
odlaziti u Srbiju. Njima su garantovana prava slobodne trgovine. Tako su
odnosi sa lokalnim stanovništvom postali složeniji.
Jačanje privrede. Podsticaj jačem strujanju trgoviinskog prometa
između Srbije i gradova u Primorju dala je rudarska proizvodnja, koju su
započeli nemački rudari, Sasi. Napredak koji su doneli Sasi sastojao se u
novoj tehnici koja je omogućavala veću proizvodnju, i novoj orijentaciji,
traženju plemenitih i obojenih metala, srebra, bakra i olova. Počinju se

53
proizvoditi viškovi za tržište. Rudarski proizvodi iz Srbije bili su naročito
traženi na mediteranskom tržištu.
Nije poznato odakle su Sasi došli u i pod kakvim okolnostima su se
doselili u Srbiju. Postoje dve mogućnosti. Jedna je da su se u vreme tatarske
najezde 1241/42. sklonili iz erdelja. Druga je mogućnost da ih je kralj Uroš I
pozvao i naselio obećavči privilegije i mogućnosti za slobodno delovanje. U
to vreme je i ugarski kralj Bela IV dovodio u svoju opustošenu zemlju
zanatlije i rudare iz nemačkih zemalja.
Sasi su bili u Srbiji pre 1254, kada se prvi put pominju u jednoj
Uroševoj povelji. Jezgro im je bilo u Brskovu na Tari, oko današnjeg
Mojkovca. Ne može se utvrditi da li su se Sasi iz Brskova selili u druga
rudarska mesta ili su drugi kolonisti koji su pristizali u talasima kasnije
otvarali nove rudanike (Trepča, Rogozna, Novo Brdo).
Mogućnost da se u Srbiji nabavi srebro i zatim odnese u druge krajeve
gde je imalo veću cenu privlačila je trgovce iz mnogih primorskih gradova:
Dubrovnika, Venecije, Kotora, Budve, Bara, Ulcinja i Skadra. Trgovci iz
Kotora imali su prednost u odnosu na Dubrovčane jer su bili podanici
srpskih kraljeva.
Sukob Bara i Dubrovnika. Odnose Bara i Dubrovnika opterećivalo je
staro suparništvo njihovih arhiepiskopija. One su se borile za jurisdikciju
nad većim delom katolika u srpskoj državi. Dubrovnik je smatrao da Bar
nema pravo da bude sedište arhiepiskopije, već samo episkopije, koja bi bila
potčinjena Dubrovniku. Bar je isticao da je Dubrovnik potčinjen Splitu i da
crkvena vlast dubrovačkog episkopa prestaje već na grebenima planina koje
okružuju Dubrovnik. Taj stav su temeljili na činjenici da su u davna vremena
postojale dve arhiepiskopije na Jadranu. Jedna je bila Salona, koju je
nasledio Split, a druga je bila dukljanska, koju je nasledila barska
arhiepiskopija.
Ta stara borba rasplamsala se poslednji put za vreme kralja Uroša I,
izazivajući dalekosežne zaplete u odnosima između Dubrovnika i srpskog
kralja.
Ulcinjski episkop 1242. je priznao vrhovnu vlast dubrovačkog
arhieiskopa, i to uz pristanak gradskih vlasti i kralja Đorđa, sina Vukanovog,
koji je gospodario gradom Ulcinjom.
Kriza se zaoštrila 1247, kada je neko vreme barska arhiepiskopska
tolica bila upražnjena. Dubrovački arhieiskop zahtevao je od pape da se
prilikom izbora novog barskog arhiepiskopa poštuju prava dubrovačke
crkve. Dubrovačku žestinu i upornost snažila je okolnost što je papa
Inoćentije IV izuzeo 1247. Bosnu iz vlasti dubrovačkog arhiepiskopa i
potčinio je arhiepiskopiji Kaloče u ugarskoj. Papa je doneo takvu odluku

54
zbog pasivnosti dubrovačkog arhiepiskopa u borbi protiv jeretika u Bosni.
Progone jeretika su od 1221. vršili ugarski feudalci na podsticaj kaločkog
arhiepiskopa i uz podršku ugarskog kralja. Bosanska episkopija je
organizovana 1239, ali to nije popravilo stanje u Bosni. Iako je ban Matej
Ninoslav (1232 – 1250) bio prisiljen 1244. da daruje velika imanja
Bosanskoj biskupiji, kaločki arhiepiskop je 1246 opet pokrenuo krstaški rat
protiv Bosne.
Ambicijama Dubrovnika nanet je težak udarac kada je Inoćentije IV
usred spora naimenovao za barskog arhiepiskopa poznatog franjevačkog
misionara Jovana de Plano Karpinija.
Početkom 1252, pošto su u Peruđi pred papom izneti glavni
argumenti, on je odlučio da se u roku od šest meseci saslušaju svedočanstva
obeju strana, da bi dva meseca posle toga on doneo presudu. Obe strane su
iznosile već dobro poznate argumente. Kralj Uroš I bio je na strani Bara.
Sukob sa Dubrovnikom i Bugarskom. Uroš je jula 1252. opustošio
okolinu Dubrovnika i opsadnim spravama napao grad. Stanovništvo se
otkupilo dankom i sklopljen je mir.
Spor između Bara i Dubrovnika završio se bez formalnog rešenja
1255, jer su Dubrovčani zbog velikih troškova povukli svoje zastupnike kod
pape. Ovakva situacije je odgovarala Baru.
Međutim, spor nije jenjavao. Dubrovčanima se ukazala prilika da
1253. sklope savez protiv Uroša, s dalekosežnim ciljem da isteraju njega i
sav njegov rod iz kraljevstva. Taj isti cilj imao je i bugarski car Mihailo
Asen (1246 – 1257). Njegovi poslanici su 15. jula 1253. u Dobrovniku
sklopili ugovor o savezu. Car je preuzeo na sebe niz obaveza u pogledu
poštovanja običaja koji su vladali u odnosima između Dubrovnika i srbije, u
slučaju da zavlada srpskom kraljevinom. Potvrdio je proširene granice
dubrovačke teritorije i obećao da će primorske gradove, ako ih osvoji,
potčiniti dubrovačkoj crkvi. Dubrovčani su u maju 1254. u savez uvukli
humskog župana Radoslava, potomka Nemanjinog brata Miroslava.
Bugari su, po svoj prilici, preduzeli pohod na Srbiju i prilično duboko
prodrli na njenu teritoriju. Međuitm, akcije bugarskog cara nisu uzdrmale
Urošev presto, te su već u avgustu 1254. Dubrovčani obnovili mir sa
srpskim kraljem na osnovu ranijih ugovora i pravnih običaja.
U jesen 1254. umro je nikejski car Jovan III Vatac, koji je uspeo da
obnovi premoć Nikeje. Njegov nestanak iskoristio je bugarski car Mihailo
Asen. On je početkom 1255. potčinio prostrane oblasti, dotada pod vlašću
Nikeje, od Vardara do Albanije. Na nikejski presto došao je Jovanov sin
Teodor II Laskaris. On je preduzeo naporne i dugotrajne pohode kojima je
povratio izgubljene teritorije i prisilio bugarskog cara na mir 1256.

55
Posrednik u tim pregovorima je bio Rostislav Mihailovič, mačvanski ban,
zet Bele IV a tast Mihaila Asena.
Kralja Uroša I ubrajali su u prijatelje Nikejskog carstva, ali
nedovoljno pouzdane. Urošev manevarski prostor ograničavali su Ugri. Bela
IV je oko 1254. osnovao mačvansku banovinu koja je pritiskala srpsku
državu. Za bana je postavio ruskog kneza Rostislava Mihailoviča. Banovine
su predavane na upravu članovima vladalačke porodice. Raspolgalae su
vojnim snagama i posadama u tvrđavama i imale su zadatak da brane
teritoriju ugarske države i u pogodnom trenutku budu polazna tačka u njenoj
ekspanziji.
Drugi pravac ugarskog pritiska išao je preko Huma, gde se župan
Radoslav uključio u savez protiv kralja Uroša I.
Opasnost od Bugarske smanjila se posle zbacivanja i ubistva cara
Mihaila Asena. Na presto je 1257. došao Konstantin Tih Asen. On je isticao
svoje srodstvo sa srpskom dinastijom i ubrajao je Nemanju i Savu među
svoje pretke.
Razlaz sa Nikejom. Ubrzo potom Uroš I je prekinuo saveznitšvo sa
Nikejom. Epirskidespot Mihailo II Anđeo, koji je bio u sukobu sa carem
Teodorom II Laskarisom, pridobio je srpskog kralja da sklope tajni ugovor
kojim je Urošu bilo obećano izvesno teritorijalno proširenje.
Borbe protiv nikejaca počele su u proleće 1257. U Albaniji je
feudalana gospoda prešla na stranu Mihaila Anđela. Borbe su se zatim
prenele u Makedoniju, gde je kralj Uroš I učestvovao sa 1.000 ljudi. Zauzeo
je Skoplje i predeo severne Makedonije. Preko Kičeva je stigao pod Prilep.
Srbi su naneli težak poraz gradskoj posadi. Zarobljen je veći deo vojnika.
Georgije Arkopolit, carski namesnik u evropski provincijama, načao se u
teškom položaju, opsađen u Prilepu. On je bio oslobođen intervencijom
Mihaila Paleologa, koji se probio do Prilepa. Kada se povukao Akropolit je
ponovo bio opsađen. On je jedini svedok ovih sukoba. O Uroševoj vlasti nad
skopskom oblašću govore samo izvori iz vremena njegovog sina Milutina.
U avgustu 1258. umro je u mladim godinama car Teodor II Laskaris.
Naslednik je bio maloletan. Događaji su u Nikeji krenuli nepredviđenim
tokom. Vojskovođa Mihailo Paleolog, oslanjajući se na plemstvo ozlojeđeno
politikom prethodnog cara, odstranio je regente, potisnuo carevog
naslednika i do kraja 1258. bio proglašen za cara, a zatim i krunisan za
savladara. Mihailo VIII Paleolog (1259 – 1282) je uputio svoga brata Jovana
s jakom vojskom na zapad da nastavi operacije koje je on vodio još za života
cara Teodora. Jovan je uspeo da obnovi vlast Nikejskog carstva sve do
Ohrida i Devola.

56
 Tada je provti Paleologa organizovana koalicija u koju su ušli: epirski
despot Mihailo Anđeo, južnoitalijanski kralj Manfred Hoenštaufovac, vladar
Drača i Mihailov zet, Viljem Vilarduen, najmoćniji zapadni feudalac na
grčkom tlu i takođe zet epirskog vladara. Do sukoba je došlo u ravnici
Pelagonije u predelu oko Bitolja, juna 1259. Posle dužeg manevrisanja,
pobeda je pripala Mihailu VIII Paleologu.
Kralj Uroš I je bio na strani Mihaila Anđela i njegovih zetova. Tom
prilikom Uroš je izgubio nešto pre toga stečene teritorije u Makedoniji.
Posle je Uroš I promenio stranu i vratio se u Nikejski tabor.
Verovatno pod uticajem Ugara koji su tih godina tesno sarađivali sa
Paleolozima. Srpbi su 1260. učestvovali u ratu koji su Ugri vodili protiv
češkog kralja Pšemisla II Otakara.
Restauracija Vizantije. Pobeda u Pelagoniji je obezbedila nikejsku
prevlast. Bio je to važan korak na putu ka obnovi Vizantijskog carstva. U
julu 1261. jedan mikejski odred osvojio je Carigrad, prisilio latinskog cara
na bekstvo i time prekinuo vlast Latina uspostavljenu 1204. Srbija se našla u
istoj situaciji kao i u XII veku, priklještena između obnovljene Vizantije i
Ugarske.
Obnova Vizantijskog carstva bila je nepotpuna. Mihailo i njegovi
naslednici su trebali još da povrate teritorije u Epiru, Tesaliji, srednjoj
Grčkoj i na Peloponezu. Takođe Zapad nije odustajao od obnove latinske
vlasti u Carigradu.
Odnosi sa Ugarskom. Srpski odred je pružio pomoć ugarskom kralju
Beli IV u neuspešnom ratu protiv češkog kralja Pšemisla II Otakara. Srpski
kralj je 12164. učestvovao u svadbenim svečanostima Bele, mlađeg sina
Bele IV. Srpska i ugarska dinastija bile su rodbinski povezane. Urošev sin
Dragutin bio je oženje Katalinom, unukom Bele IV, ćerkom njegovog
starijeg sina Stefana.
Od 1262. počinju sukobi oca i sina Bele IV i Stefana V. Država je
podeljena i mladi Stefan je dobio na upravu istočne oblasti. O Uroševom
držanju prema tim sukobima nema nikakvih vesti.
Krajem 1267. ili početkom 1268. Uroš I se odmetnuo od Bele IV i
napao Mačvansku banovinu, kojom je tada upravljao Bela Rostislavljević,
kraljev unuk. Uroš je zauzeo deo banovine, pa je kralj Bela IV poslao unuku
vojnu pomoć i u proleće 1268. došlo je do bitke u kojoj je kralj bio pobeđen
i zarobljen. Njegove zastave su odnete u Budim, Beli IV.
Tek posle ovog poraza i obnavljanja vazalnih obaveza prema
Ugarskoj je došlo do sklapanja ranije spomenutog braka između Dragutina i
Kataline. Možda je brak sklopljen tek 1270. kada je Katalinin otac Stefan V,
posle smrti Bele IV, postao kralj ceče ugarske države.

57
 Dragutin je kao zet Stefana V, po ugarskom obrascu, postavljen za
mladog kralja i određen za naslednika. Ali nije dobio poseban deo države na
upravu. To je dovelo do sukoba Dragutina i Uroša.
Približavanje Vizantiji. Kada je 1267. sklopljen ugovor i Viterbu
između Karla Anžujskog i proteranog latinskog cara Balduina, uperen protiv
Mihaila VIII, i Srbija je smatrana za potencijalni plen.
To je dovelo do zbližavanja sa Paleolozima. Trebalo je da se careva
ćerka Ana uda za Uroševog mlađeg sina Milutina. Princeza je sa pratnjom, u
kojoj je bio i carigradski patrijarh stigla u Ber. Odatle su upućeni poslanici u
Srbiju da se uvere u uslovima života i redu vladanja. Susret toga poslanstva
sa kraljem Urošem I se neprijatno završio. Urošu je smetala vizantijska
pompa i raskoš. Vizantijski poslanici su bili iznenađeni kada su ugledali
ugarsku princezu, Dragutinovu ženu, kako u prljavoj odeći prede vunu. U
Srbiji nisu naišli na red na kakav su navikli pa su smatrali da ta zemlja nema
nikakvog reda i udobnosti.
Pregovori su ipak nastavljeni. Međutim, poslanici su saznali da
Milutin neće postati naslednik prestola umesto tobože smrtno bolesnog brata
pa su doneli odluku da se odustane od daljeg puta i sklapanja ugovorenog
braka. Oni su tvrdili da vizantijska princeza, rođena u purpuru, neće biti
kraljica već robinja.
Savez sa Karlom Anžujskim. Nezadovoljan ovakvim razvojem
događaja kralj Uroš I je prišao Karlu Anžujskom, ogorčenom protivniku
Cara Mihaila VIII. Karlo je tražio saveznike na Balkanu., pošto je 1272.
potčinio nekadašnje Manfredove teritorije i obrazovao Albansko kraljevstvo.
Izvesnu ulogu u tom približavanju imala je i kraljica Jelena, koju je Karlo
nazivao svojom predragom rođakom. Sin Jelenine sestre Marije, koja je
živela u Srbiji, Anselm Šor, bio je jedan od kapetana novostvorene anžujske
države u Albaniji.
Mihailo je na to odgovorio potvrdom primata Ohridske arhiepiskopije
i time doveo u pitanje autokefalnost srpske i bugarske crkve. Na
unionističkom saboru u Lionu. 1274. car je podsećao papu da su srpska i
bugarska crkva nastale bez saglasnosti papske stolice, u mutnim vremenima
kada su Latini vladali Carigradom. Mihailo VIII je nastojao da uniju iskoristi
za poništavanje samostalnosti srpske i bugarske crkve.
Unutrašnje trzavice. U to vreme su se javljali nagoveštaji unutrašnjeg
razdora. Po Danilu Banjskom, Dragutin je u više mahova tražio od oca
oblast na upravu, ali je Uroš I ostao pri svom ranijem stavu i nije
dozvoljavao da se obrazuje posebna oblast mladog kralja. Uroš I je nastojao
da uguši sve težnje ka samostalnosti pojedinih krajeva u srpskoj državi.
Zbog toga je iz titule izostavio Zahumlje, Travuniju i Duklju. Takođe je iz

58
pjedinih oblasti odstranio sporedne ogranke dinastije. Od njegovog vremena
nema više knežea iz Miroslavljeve loze u Humu. Iz Zete ipčezavaju potomci
Vukanovi. Đorđe je nosio kraljevsku titulu još 1248. Njegov brat Stefan je
podigao manastir Moraču 1252. i bio zapamćen kao kralj. Njihov treći brat
imao je titulu župana pre no što se zakaluđerio.
Stanje u srpskoj crkvi. Dok su se na kraljevskom prestolu smenila tri
sina Stefana Prvovenčanog, na arhiepiskopskom tronu bio je Savin učenik
Arsenije I. To je doprinelo kontinuitetu u razvoju crkve.
Uroš I je u Hilandaru podigao pirg Preobraženja sa isposničkom
Ćelijom i obdario manastir. Kult Simeona i Save se dalje učvršćivao.
Domentijan je na zahtev kralja Uroša I sastavio njihova žitija. Uroš I je
podigao manastir Sopoćane oko 1265.
Arsenije I je 1263, zbog teške bolesti prestao da vrši dužnost, pa je
Uroš I uticao da se na arhiepiskopski presto dovede njegov brat Sava, koji se
ranije zamonašio i postao humski episkop. Dva brata su se opet našla jedan
na čelu države, drugi na čelu crkve. To je omogućavalo kralju da ima
neposredan nadzor i uticaj nad crkvom. Savu II (1263 – 1271) je nasledio
Danilo I (1271 – 1272), posle njega za arhiepiskopa je postavljen Svetogorac
Joanikije I, iguman studenički i učenik Save II. On je bio toliko privržen
kralju Urošu I da se posle njegovog pada i sam povukao sa trona i živeo uz
svrgnutog kralja da kraja njegovog života, a zatim u jednom manstirau u
Primorju.
Novi sukob sa Dubrovnikom. Dubrovčani su tvrdili da Uroš I ima
nameruda osvoji njihov grad. Po cenu veliki materijalnih žrtava utvrđivali
svoje zidine 1265/66. Kraljica Jelena je bila naklonjena Dubrovniku. Ona je
1267/68. obećala da će štititi trgovce i nadoknaditi im nanetu štetu. U
poslednjem periodu Uroševe vlade svetodmitarski danak je povećan na
2.000 perpera. Sve to nije Uroša I odvratilo od namere da osvoji Dubrovnik.
Lično je predvodio vojsku koja je 1275. opsedala grad. Dubrovnik se žilavo
branio. Jednom prilikom kralj je zarobio neke Dubrovčane i dao ih oslepiti.
Tek na intervenciju duždevog poslanstva sklpoljen je mir.
Smena na prestolu. Rat sa Dubrovnikom je poslednja poznata akcija
Uroša I. Tada se ponovo zaoštrio sukob sa Dragutinom, koji je tražio deo
zemlje na upravu. Dragutin je dobio kao pomoć ugarsku i kumansku vojsku.
Po Danilu II, Dragutin je još jednom ponizno zamolio oca, ali se Uroš
razgnevio na njega, pa je Dragutin digao ruku na oca. Rat je vođen u “zemlji
zvanoj Gackoj” i Dragutin je pobedio. Uroš I se povukao u Hum, tu se
zamonašio i umro najverovatnije maja 1277.

59
 Za Dragutina je bilo naročito važno držanje kraljice majke Jelene.
Ona mu je oprostila i dala svoj blagoslov, a Dragutin je njoj ustupio deo
države, kojim je ona upravljala više od tri decenije.

Dragutin i Milutin

Dragutinov dolazak na presto. Sin Uroša I i Jelene Anžujske,

Dragutin je stupio na presto posle očevog povlačenja 1276. Za vreme
Uroševe vladavine porasle su materijalne mogućnosti zemlje, što je pojačalo
ratoborno rasopoloženje vladajućih krugova prema Vizantiji.
Dragutinovo doba ne beleži nikakve uspehe niti značajnije poteze
preme Vizantiji. Pred krak Dragutinove vladavine prebeg Kotanica, bivši
vizantijski dostojanstvenik, uspeo je da prodre do Sera. Usledio je protiv
udar Vizantinaca koji su stigli sve do Lipljana. U pitanju je poslednja godina
Dragutinovog kraljevanja 1281/1282. To je umanjilo Dragutinovu
popularnost u očima vlastele. Možda su to bili razlozi one velike uzbune
koja je, po rečima savremenika, zahvatila Srbiju krajem Dragutinove vlade.
Dragutinovo povlačenje s prestola. Dragutin je početkom 1282.
nesrećno pao s konja pod Jelečom. Prelom noge bio je, verovatno, dosta
komplikovan. To je bio neposredan povod abdikacije kralja Dragutina. On je
na saboru u Deževu odstupio s vlasti u korist svog mlađeg brata Milutina.
Teško je reći koliko je u tom trenutku Dragutin bio izložen neposrednom
pritisku vlastele i koliko je bilo Milutinovo učešće u pripremi tog događaja.
Milutinov dolazak na presto. Na presto je došao vladar koji je bio
uporan i ambiciozan predstavnik one sve moćnije struje ratoborne srpske
vlastele što će idućih nekoliko decenija razviti veliku ekspanziju ka jugu i
jugoistoku. S Milutinovim dolaskom na presto počinje epoha značajnih
osvajanja vizantijskih teritorija. Sin Uroša I i Jelene Anžujske vladao je
Srbijom od 1282. do 1321.
Odstupajući formalno zbog bolesti kralj Dragutin je predao vlast
Milutinu, podredio mu se i pristao da zvanično više ne nosi titulu kralja.
Kralj Milutin je trebalo doživotno da ostane na prestolu koji bi potom
nasledio jedan od Dragutinovih sinova, verovatno Vladislav. Nije sigurno da
se novi kralj obavezao na sprovođene ovakve dinastičke politike. Značajan
deo sporazuma činilo je pitanje teritorija koje su Dragutinu ostavljene na
uživanje i upravu. Sporazum između braće je sadržavao i klauzulu prema
kojoj je Dragutinu ustupljena posebna oblast u koju su ulazili: Rudnik, Arilje
i Uskoplje, kod Trebinja. Težište Dragutinove teritorije nalazilo su u

60
severnim oblastima jer je on porodičnim vezama i političkim ambicijama od
mladosti bio upućen na ugarski dvor.
Odnos prema Vizantiji. Milutin je vrlo brzo opravdao očekivanja onih
krugova koji su se zalagali za ofanzivnu politiku prema Vizantiji. Prilazak
Srbije koaliciji zapadnih sila obrazovanoj u Orvijetu 3. jula 1281. s ciljem da
se uništi Vizantija, ostvaren je joša za Dragutinovo vladavine, ali tek sa
Milutinom Srbija pristupa ispunjavanju savezničkih obaveza. Mada je
Sicilijansko večernje 31. marta 1282. onesposobilo stožer cele koalicije –
Karla Anžujskog – srpske trupe su krenule u pohod protiv Vizantije i uspele
da konačno zauzmu Skoplje, koje su Srbi tokom XIII veka više puta osvajali
i gubili. U Makedoniji su zauzeti Gornji i Donji Polog, Ovče polje, Zletovo i
Pijanec. Srbi su shvatili da je ekspanzija na račun Vizantije osnovni
spolnopolitički zadatak i zaloga jačanja zemlje.
Usledila je reakcija Carigrada. Car Mihailo VIII Paleolog započeo je
intenzivne pripreme za pohod protiv Srbije, ali je još u jeku tih priprema
umro, 11. decembra 1282, u jednom tračkom selu. Njegova velika vojska,
koju su činili i najamnički odredi Latina, Turaka i Tatara, bila je za izvesno
vreme zaustavljena, a opasnost po Srbiju otklonjena.
Novi vladar Andronik II Paleolog (1282 – 1328) uputio je u rano
proleće 1283. vojsku na Srbiju. Vojna je više ličila na kaznenu ekspediciju, s
pljačkom kao glavnim ciljem, nego na rat u koji bi bile uložene sve
rapoložive vizantijske snage. Vizantijski odredi su doprli do Lipljana i
Prizrena. Ali kada se jedan odred Tatara utopio u nabujalom Drimu, situacija
se okrenula u korist Srba.
Kada se neprijatelj počeo povlačiti Milutin je prešao u napad. Kao cilj
je imao dubok prodor na vizantijsku teritoriju. Obezbedio je pomoć
Dragutina, koji je stigao sa svim raspoloživim snagama. Prodrli su na
vizantijsku teitoriju u poznu jesen 1283. Božićni praznici su ih zatekli u
Makedoniji. Po Božiću, operacije su nastavljene. Opljačkane su strumska i
serska oblast i dosegnute granice Svete Gore i obala Egejskog mora kod
Hristopolja (početak 1284).
Milutin i Dragutin se posle višemesečnog pustošenja povlače sa
velikim plenom na sever. Još u toku iste godine Milutinovi odredi zaposeli
su Poreč, Kičevo i Debar. Srpsko-vizantijska granica sada je išla linijom
Strumica – Prosek – Prilep – Ohrid – Kroja. Granicu je neko vreme
uznemiravao vizantijski prebeg Kotanica, ali je pritisak na Vizantiju počeo
da slabi.
Dragutinova oblast. Ubrzo posle zajedničkog pohoda protiv
Vizantije, došlo je do naglog proširenja Dragutinove oblasti, omogućenog
upravo njenim položajem. U drugoj polovini 1284, kao zet ugarske

61
vladajuće kuće, Dragutin je pod nejasnim okolnostima dobio Mačvansko-
bosansku banovinu koju je do tada držala njegova tašta kraljica Jelisaveta. U
sastav banovine ulazile su: današnja Mačva, krajevi uz južnu obalu Save,
Beograd i severoistočna Bosna. Ove oblasti u Ugarskoj nazivane su
onostranim Sremom, za razliku od današnjeg ovostranog srema. Dragutin se
zato ponekad i navodi kao sremski kralj. Dragutinovoj oblasti pripojeno je i
Braničevo. To mu je značajno ojačalo položaj.
Bivši kralj je svojom teritorijom upravljao samostalno, kao pravi
suveren nezavisno od brata Milutina. Negovao je dobre odnose sa papom,
nameravajući da pokrsti bogumile uz pomoć franjevaca, i mešao su u
ugarsku politiku podržavajuči Anžujce protiv poslednjeg izdanka stare kuće
Arpadovića. Na samoj ugarskoj granici podigao je svoju rezidenciju Debrc,
na Savi. Bio je prvi srpski kralj koji je, mada samo privremeno, rezidirao u
Beogradu.
Pošto je ojačao svoj položaj Dragutin je morao da se suoči s ozbiljnim
iskušenjema. Tatari iz kanata na Crnom moru počeli su da se mešaju u
prilike podunavskih zemalja. Oko 1285. pod kanom Nogajem prodrli su u
Bugarsku, Ugarsku i srpske zemlje. Invazija je najviše potresla Bugarsko
carstvo. Ono se raspalo na više oblasti, a upravljači jedne od tih oblasti će
predstavljati naročiti problem za Dragutina.
Sukob sa Drmanom i Kudelinom. Proširivši svoje oblasti Dragutin se
sučelio s dvojicom polusamostalnih gospodara, braćom Drmanom i
Kudelinom, koji su kao tatarski vazali zajednički upravljali Braničevom. Iz
utvrđenja u Ždrelu, na Mlavi, zalećali su se duboko u Ugarsku i Dragutinovu
zemlju. Dragutin je preduzeo pohod da bi uništio dvojicu pljačkaša.
Nedoveljne snage i težak teren učinili su da taj pohod ostane bez rezultata.
Drman i Kudelim su uzvratili žestokom reakcijom. Uz podršku Tatara i
Kumana strahovtio su opustošili Dragutinove oblasti, pa je bivši kralj morao
da traži pomoć brata Milutina. Sporazumeli su se na Moravi i zajedno upali
u Braničevo, 1291. Njihov pohod bio je krunisan potpunim uspehom.
Braničevska oblast je osvojena i pripojena Dragutinovim posedima.
Sukob sa Šišmanom. Usledila je reakcija vidinskog kneza Šišmana,
polunezavisnog velikaša i vazala kana Nogaja. On je preduzeo osvetničku
ekspediciju na Srbiju. Upad je izvršen s odobrenjem ili čak na podsticaj
samog Nogaja. Glavni cilj nisu bile Dragutinove oblasti, već Raška.
Bugarska vojska je doprla do Peći, a u njihovom naletu nastradao je i
manastir Žiča. Milutinov protivudar je bio tako efikasan da su srpski odredi
zauzeli čak i Vidin, a sam Šišman je morao da napusti Bugarsku i spasi se
bekstvom preko Dunava. Sklopljen je mir koji po Šišmana nije bio
nepovoljan. Milutin je ćerku svoga visokog dostojanstvenika Dragoša udao

62
za Šišmana, a nešto kasnije i sopstvenu čerku Anu dao za ženu Šišmanovom
sinu Mihailu. Kan Nogaj nije bio zadovoljan ovakvi rtazvojem događaja i
počeo je pripremati veliki pohod na Srbiju. Milutin je buru otklonio veštim
potezom. Njegovi poslanici uverili sa kana da Bugarska neće više biti
uznemiravana i doneli izjavu pokornosti. Nogaju je kao zalog poslat
Milutinov najstariji sin Stefan. Nešto kasnije, sukobi među Tatarima i
Nogajeva smrt otklonili su svaku opasnost.
Odnos Milutinove i Dragutinove oblasti. Uporedo sa porastom
Milutinove moći, rasla je i moć njegovog brata. Arhiepiskop Danilo II
naziva Dragutina dosledno kraljem, navodeći ponekad kao njegovu državu
Mačvu, a ponekad Srem. On obaveštava da je Dragutin imao i sopstvenu
vojsku. Po svedočenju anonimnog zapadnog istoričara s početka XIV veka
Milutinova država je obuhvatala Rašku, Hum, Duklju i Primorje, dok je
Dragutin vlada Srbijom, Bosnom, Mačvom i Krajinom. Anonim govori o
dve države – regnum Srevie, pod kraljem Dragutinom, i regnum Rascie, pod
kraljem Milutinom. Dragutinova oblast je od polusamostalne kneževine
prerasla u posebnu državu. Bivši kralj je postajao sve moćniji, a njegov brat
je zbog toga bio sve uznemireniji. Krajem XIII veka, posle prebrođenih
iskušenja s Bugarima, među braćom su zavladali zategnuti odnosi i svađe
koji će se jedva deceniju kasnije pretvoriti u oružani sukob. Zbog toga je
utihnula srpska inicijativa u ratu sa Vizantijom.
Sukob sa Vizantijom. Od 1284. do 1299. nema značajnijih vojnih
operacija Srbije uperenih protiv Vizantije. Milutin je svoja najveća osvajanja
postigao još na početku vladavine. Na srpsko-vizantijskom ratištu u
Makedoniji nastupilo je razdoblje pograničnog četovanja. Te borbe je usled
oskudnosti izvora teško rekonsturisati.
Posle 1297. pložaj Vizantinaca u Makedoniji je postao izuzetno
složen. Vizantija je početkom 1296. postigla značajne uspehe u Albaniji,
domogavši se Valone i Drača. Milutin je imao istu ideju, ali su ga Vizantinci
pretekli. Srpski kralj ipak nije odustao, pa se Drač već u junu 1296. našao u
njegovim rukama. Gubitak Drača naveo je Carigrad na odlučniju akciju. Na
čelo vojske postavljen je vešti i sposobni vojskovođa Mihailo Glavas. On je
1297. poveo veliki kontranapad koji se, međutim, završio potpunim
neuspehom i samo pogoršao položaj Vizantinaca u Makedoniji. Mihailo
Glavas je posle neslavnog završetka svoje ekspedicije prvi izneo ideju o
potrebi sklapanja mira, garantovanog ženidbenom vezom između srpskog i
vizantijskog dvora.
Mir sa Vizantijom. Kralj Milutin je, takođe, želeo sporazum s
Vizantijom. Zbog međunarodnog prestiža koji je vizantijski dvor još uživao,
ženidbom s vizantijskom princezom znatno bi porastao njegov politički

63
ugled. Time bi bila obezbeđena sigutnost dotadašnjih osvajanja, potvrđeno
Milutinovo pravo na presto, a problem nasleđivanja gotovo sigurno rešen u
njegovu korist. Zbog toga je došlo do pogoršanja odnosa sa Dragutinom,
koji je još u Deževu postavio zahtev da njegov sin jednog dana nasledi
srpski presto.
Potporu za izmirenje sa Vizantijom srpski kralj je imao uglavnom u
redovim sveštenstva, sa arhiepiskopom Jevstatijem II na čelu, ali je naišao
na veliku opoziciju među vlastelom. Tu leži jedan od razlog što su mirovni
pregovori dugo trajali i što su uz veliku muku i otezanje završeni tek posle
pune dve godine (1297 – 1299).
Ženidba sa Simonidom. Značajni otpori politici mirenja javljali su se
i na vizantijskoj strani. Prvu prepreku postavila je sama izabranica za budući
brak s Milutinom, careva sestra Evdokija, udovica trapezuntskog vladara
Jovana II Komnina. Ona je energično odbila da se uda za triput ženjenog
srpskog kralja, koji je još bio u braku sa trećom ženom. Milutin je tada zasuo
carigradski dvor ozbiljnim pretnjama, te je Andronik II brzo pronašao
zamenu za Evdokiju – sopstvenu kćer Simonidu, koja nije imala ni punih
šest godina. To je izazvalo protivljenje vizantijsko sveštenstva, koje je iz
kanonskih razloga moralo da anatemiše udaju male Simonide, jer je
vizantijska crkva četvrti brak smatrala jednom od najtežih povreda
hrišćanskog morala.
Progovori su tekli sporo i Vizantinci su hteli da od srpskog kralja
dobiju što više garancija. Od njega se tražilo da preda svoju treću ženu i
ugledne taoce, kao i da kraljica majka Jelena prisustvuje svadbi i učestvuje u
polaganju zakletve kojom će dve strane utvrditi sklopljeni ugovor. Uticaj
kraljice majke je bio veliki, a Vizantinci su bili nepoverljivi prema Milutinu.
Milutin je uporno pokušavao da izbegne te zahteve, ali je vizantijski
pregovarač, Teodor Metohit, bio uporan. Pet puta je odlazio u Srbiju
(1298/99) dok najzad nije usaglašen sporazum u većini pitanja. Car
Andronik II je pred Uskrs 1299. došao u Solun. Milutin je zahtevao da se
sastanu na ničijoj zemlji. Vizantinci su na Vardaru predali Simonidu i taoce,
a Milutin njima svoju dotadašnju ženu Anu, bugarsku princezu, i taoce,
među kojim je bio i Kotanica. Ohridski arhiepiskop Makarije obavio je
venčanje Milutina i Simonide. Srpskom kralju konačno su priznate kao
miraz ranije osvojene zemlje severno od linije Ohrid – Prilep – Štip. Milutin
je tek posle toga posetio cara Andronika II u Solunu i bio bogato ugošćen.
Ovaj sporazum imao je za posledice zaoštravanje odnosa izmeću
Milutina i Dragutina, i cara Andronika II i vizantijskog sveštenstva na čelu
sa patrijarhom Jovanom.

64
 Unutrašnje borbe početkom XIV veka. Milutinov ugled i autoritet
naglo su porasli u okolnom svetu. Približavanje Vizantiji, čiju je civilizaciju,
za razliku od oca Uroša I, Milutina duboko poštovao i kao uzor imao pred
očima, i tesno pevezivanje s njom nisu odobravali svi uticajni ljudi u srpskoj
državi. Time nisu bili zadovoljni majka Jelena i brat Dragutin, koji u srpsko-
vizantijskim pregovorima nije ni spominjan.
Uskoro je došlo do sukoba između braće jer su Vizantinci nastojali da
potomcima carskih princeza obezbede prvenstvo u nasleđivanju prestola. To
se kosilo sa odredbama ugovora iz Deževa (1282). Dragutin se tome naravno
usprotivio.
Borbe Arpadovića i Anžujaca u Ugarskoj. Njegova zemlja jednim
delom se sastojala od teritorija koje su pripadale ugarskom kralju.
Dragutinova žena Katalina bila je ćerka ugarskog kralja Stefana V. Dragutin
je bio povezan sa Bosnom, gde je imao posebne interese, jer mu se kći 1284.
udala za bana Stjepana I Kotromanića.
Dragutin je nastojao da iskoristi haotične prilike u Ugarskoj, za verme
vladavime poslednjeg Arpadovića Andrije III, da bi se što više osamostalio.
Kralj Andrija III darovao je 1292. Dragutinivom sinu Vladislavu herceštvo
Slavoniju kao nasledni posed, a 1293. oženio ga je svojom nećakom
Konstancom Morozini. Pretendenti na ugarski presto napuljski Anžujci,
takođe, su se trudilim da obezbede Dragutinovu podršku. Napuljski dvor je
Karla Martela i Karla Roberta preporučivao kralju Dragutinu i kraljici
Katalini. Kralj Andrija III je umro 1301. i borbe oko ugarskog prestola su se
rasplamtele. Trajaće čitavu deceniju. Dragutin je, zahvaljujući svojim
rodbinskim vezama sa Arpadovićima, istupao kao pretendent na ugarski
presto. Ukazala mu se prilika da jednom sinu obezbedi presto u Ugarskoj, a
drugom u Srbiji. Njegove snage ipak nisu bile dovoljno jake za takav
poduhvat.
Rat Dragutina i Milutina. Otvoreni rat izbio je najkasnije 1301. u to
vreme Milutin je vodio rat sa Dubrovnikom. Dubrovčani su ojačani
mletačkim brodovima i ratnicima iz Zadra i Hrvatske napali Kotor u prvoj
polovini 1301. Kotor se odbranio od opsade, a kralj Milutin je napao
Dubrovnik i presekao mu veze sa kopnom.Dubrovčani su privremeno poseli
Mljet, a Milutin je zarobio izvestan broja Dubrovčana i držao ih zatvorene
do kraja rata. Već u avgustu 1301. Dubrovčani su počeli da se zalažu za
sklapanje mira. U pregovorima je učestvovala i Venecija. U novembru 1301.
izrađen je u Dubrovniku nacrt ugovora o miru. Avgusta 1302. mir je
sklopljen, a u septembru kralj Milutin je izdao povelju u kojoj su prava
dubrovačkih trgovaca u Srbiji podrobnije i preciznije obrazložena nego u

65
zakletvama ranijih srpskih vladara. Nema sumnje da se borba između braće
tada uveliko rasplamtela.
I sukob u Bosni bio je povezan sa unutrašnji ratom u Srbiji. U proleće
1302. sukobili su se Stjepan I Kotormanić i Mladen I, koga je postavio brat
Pavle Bribirski. Ban Pavle je počeo ekspanziju u Bosni krajem XIII veka.
Bio je pristalica napuljskih Anžujaca i pomagao im je da ostvare svoje
pretenzije na ugarski presto. Banu Pavlu rat između Milutina i Dragutina
pružio je pogodnu priliku da pokuša da proširi svoju vlast na Hum. Njegovi
ljudi su po svoj prilici učestvovali u napadu Dubrovčana na Kotor 1301.
Pavle je čak uspeo da prodre do Onogošta. Njegov sin Mladen II od 1304.
nosi titulu gospodara cele Humske zemlje. On je neko vreme bio zarobljenik
kralja Milutina. Do susreta bana Pavla i kralja Milutina došlo je 1305/06.
Pregovarali su o oslobađanju Mladena II. Cena oslobađanja je bila
povlačenje iz Huma.
O sukobima Dragutina i Milutina obaveštava nas anonimni zapadni
putopisac koji je 1308. prolazio kroz srpske zemlje. Milutin je tražio
podršku pape i francuskih feudalaca na jugu Italije, koji su imali ambicije da
osvoje Vizantiju i obnove Latinsko carstvo. Obraćao se papi Benediktu XI
(1303 – 1304) da njega i celu državu primi pod zaštitu svete stolice. O tome
je pregovarao i sa novim papom Klimentom V (1305 – 1314). Papa je
naložio trojici svojih legta 1308. da ostvare sjedinjenje Milutinove države s
katoličkom crkvom. Oni su trebali da predaju Milutinu zastavu svetog Petra,
koja je istovremeno simbolisala zaštitu papske stolice i spremnost za borbu
protiv nevernika.
Milutin je stupio u savez sa Filipom Tarentskim, sinom
južnoitalijanskog kralja Karla II. Filip je uzeo titulu despota Romanije i iz
Epira i Albanije započeo borbu za obnavljanje latinske vlasti u Carigradu. U
avgustu 1306. primio je skadarskog episkopa Stefana, Milutinovog
poslanika, i s njim pregovarao o savez.
Kralj Milutin je sklopio savez i s Karlom od Valoa, bratom
francuskog kralja Filipa IV Lepog. Karlo je kao suprug Katarine od Kurtnea
bio nosilac prava na carigradsku krunu i neko vreme nastojao da ukloni
Paleologe. Saveznike je našao u Veneciji, papi, Filipu Tarentskom i
Milutinu. Milutinovi poslanici su se 27. marta 1308. zakleli u jednom
manastiru kod Melena da će pomoći Karlu u borbi protiv cara Andronika II.
Pregovaralo se o udaji Milutinove ćerke Zorice za Karla, sina Karla Valoa.
Međutim, od Milutina je zahtevano da prevede zemlju u katoličastvo. To bi
izazvalo žestoku reakciju, pa se na kraju odustalo od ovog plana.
Pregovori Milutina sa Filipom Tarentskim i Karlom Valoa nisu
narušili njegove dobre odnose sa Vizantijom. Srdačne su bile veze carice

66
Irine i njene ćerke Simonide i kralja Milutina. Nićifor Grigora optužuje
caricu da je trošila silan vizantijski novac na darove ćerki i zetu. U to vreme
Vizantija je preživljavala teške trenutke. Do početka XIV veka Turci su
osvojili najveći deo Male Azije. Car Andronik je bio primoran da nagažuje
strane najamnike, ali su se Katalanci odmetnuli i počeli da pljačkaju
vizantijske teritorije. Ustremljivali su se i na Svetu Goru, napadali manastire
i njihovu imovinu. Pustošenje nije bio pošteđen ni Hilandar, o kojem je
Milutin vodio posebnu brigu. On je na mestu ranije Nemanjine crkve
sazidao novu i veću 1302. Ojačao je hilandarske zidove i podigao manastiru
dva pirga, posebna utvrđenja, od kojih je jedno bilo na morskoj obali i
osiguravalo manastir od gusarskih napada. Milutin je darivao manastir
novcem i posedima. U odbrani Hilandara od napada Katalanske kompanije
posebno se istakao budući srpski arhiepiskop Danilo II, tada iguman
manastira.
Katalanci i nihovi saveznici Turkopuli (pokršteni Turci) su u proleće
1309. upali u Tesaliju i opustošili je. Zatim su stupili u službu atinskog
vojvode, ali su se i sa njim ubrzo sukobili. Obračun se završio pobedom
Katalanaca kod Kefisa, u martu 1311, što je dovelo do uspostavljanja
katalanske vlasti nad Atinskim herceštvo.
Katalanski saveznici Turkopuli zadavaće Srbiji i Vizantiji još muka.
Jedan njihov deo pod zapovedništvom Halila prešao je u Malu Aziju, a drugi
(500 pešaka i 1.000 konjanika) pod zapovedništvom Melika, Milutin je
primio u svoju službu. U završnom delu unutrašnjih borbi, ovi najamnici su
u službi Milutinovoj odigrali značajnu ulogu, ali njihovo vrbovanje izazvalo
je prolaznu krizu u odnosima s Vizantijom.
Borbe za ugarski presto. Napuljski pretendent je uživao podršku
papstva još od vremena Bonifacija VIII. Iz borbi za presto 1305. je istisnut
Vaclav III, sin češkog kralja. Oton Bavarski je 1307. zatvoren u Erdelju, pa
je jedini ozbiljan pretendent ostao Karlo Robert iz anžujske dinastije. Na
saborima 1307. i 1309. njemu je većina velikaša položila zakletvu vernosti, a
sredinom 1309. krunisan je u Budimu.
Dragutin je dugo podržavao anžujskog pretendenta i svakako doprineo
njegovom usponu. U Dragutinovom opredeljivanju veliku ulogu odiigrao je
ugarski velikaš Ladislav Apor, erdeljski vojvoda, neko vreme glavni oslonac
pretendenta Otona Bavarskog. Apor je nastojao da mu ćerka postane ugarska
kraljica. Hteo je da je venča za Otona Bavarskog, ali se razišao sa njim,
zatvorio ga i oduzeo mu kraljevske znake. Posle toga ćerku je udao za
Dragutinovog sina Vladislava (prva žena Konstanca Morozini nećaka
Andrije III) i na njega preneo svoje ambicije. Papski legat je osudio brak
Aporove ćerke i Vladislava i krajem 1309. bacio anatemu na Apora. On je

67
aprila 1310. odustao od svojih planova, priznao Karla Roberta za ugarskog
kralja i predao mu krunu svetog Stefana, koja se od 1307. nalazila kod njega.
U avgustu 1310. Karlo Robert je krunisan pravom krunom i po običajima
ugarskog kraljevstva.
Dragutin u Ugarskoj nije ništa postigao, a navukao je na sebe
neprijateljstvo mladog kralja. Umesto da u Ugarskoj nađe oslonac za borbe
koje je morao da vodi u Srbiji, Dragutin se našao između dve vatre.
Sklapanje mira između braće. Borba između braće je trajala već
drugu deceniju a da se ravnoteža snaga nije poremetila. Međutim, Danilo II
u svom žitiju kralja Milutina navodi da se kralj našao u teškom položaju jer
ga je vlastela napustila. On spominje Milutinov pohod sa najamnicima u
kojem je izvojevao pobedu. To je jedina vest koja govori o kraju borbi 1311.
ili 1312.
Ništa se ne znao uslovima pod kojima je mir sklopljen, ali je ostala
beleška o misiji hilandarskog igumana Nikodima, koga su braća poslala u
Carigrad patrijarhu Nikonu i caru Androdniku II. Njima je bila poverena
neka uloga u sankcionisanju i garantovanju mira među braćom. Na osnovu
malobrojnih podataka ne može se rekonstruisati tok pregovora i odredbe
mira. Braća su zajednički izdala povelju manastiru Banjskoj, koji je dovršen
pošto je zavladao mir.
Braća su sarađivala u leto 1313. Dragutin se spremao da napadne
Ugarsku, ali mu je stiglo naređenje od brata da mu se pridruži na
zajedničkom pohodu na Hrvatsku. Pohod je bio upravljen protiv bana
Mladena II Bribirskog. On je posle smrti bana Pavla 1312. prihvatio
porodične zemlje, a s njima nasledio i ratovanje protiv Venecije. Obnovio je
neprijateljstva protiv Srbije i uspeo da sa proširi na Hum i posedne dolinu
donje Neretve. Milutin je zajedno sa Venecijom napadao Mladena II, sve
dok Mlečani nisu sa njim sklopili mir 1313. Ne zna se šta je Milutin
postigao u borbama protiv Mladena II.
Milutin je posle izmirenja sa bratom pomogao caru Androniku II.
Poslao je 2.000 ljudi da pomogne vizantijske operacije protiv Halilovih
Turkopula na Helespontu. Uz Đenovljane srpski odred je doprineo uništenju
gnezda pobunjenih najamnika. Ubrzo posle toga, Milutin je poslao možda
još veći odred pod zapovedništvom vojvode Novaka Grebostreka, da
pomogne tastu caru na tlu Male Azije. Milutinovi ratnici su uspešno ratovali
protvi Turaka u Anadoliji.
Unutrašnja politika kralja Milutina. Posle izmirenja pitanje
naslednika prestola ostalo je otvoreno. Milutinov sin Stefan, tada je imao
oko trideset godina, bio je zabrinut za svoju budućnost. On je bio očev
mezimac i Milutin je nastojao da obezbedi njegovu legalizaciju u svojim

68
pregovorima sa papom. Stefanu je bila data na upravu oblast koja je ranije
pripadala kraljici Jeleni. Jezgor te oblasti činila je Zeta. Stefan je samostalno
upravljao, a stranci su ga smatrali kraljem.
Pre Simonide Milutin je imao najmanje tri žene: Anu, ćerku
bugarskog cara Georgija Terterija, Jelisavetu, sestru Dragutinove žene
Kataline i ugarskog kralja Ladislava IV Kumanca a ćerku Stefana V, i
Jelenu, s kojom je bio u braku kada je došao na presto. Iz jednog od tih
brakova imao je sina Konstantina.
Preko svoje četvrte žene Simonide došao je u bližu vezu s njenom
majkom Irinom – Jolantom Monferatskom. Ona je živela odvojeno od cara,
pošto se sa njim sukobila oko jednog krupnog političkog pitanja. Zahtevala
je da car podeli vizantijsku državnu teritoriju tako da svi njegovi sinovi
dobiju po jedan deo. To se kosilo sa svim tradicijama Carstva i vizantijskih
pravnih shvatanja. Onda je Irina ambicije prenela na ćerku Simonidu,
srpskui kraljicu, uverena da će njeno potomstvo zavladati Srbijom. Okružila
je ćerku i zeta pažnjom i obasula ih poklonima.
U jednom trenutku se pokazalo da će Simonida ostati nerotkinja i
carica Irina je tada došla na misao da jednoga od svojih sinova nametne za
naslednika kralju Milutinu. Milutin je dopustio da Simonidina braća dođu u
Srbiju kako bi upoznala zemlju kojom je trebalo da zavladaju. Od tri Irinina
sina, Jovan je umro 1308, Teodor je poslat na zapad da nasledi monferatsku
grofoviju, a u Srbiju je došao Dimitrije. Njega su u Srbiji lepo primili, ali mu
se nije svidela klima i sredina, pa je zabrinut za zdravlja, posle kratkog
vremena napustio zemlju. Pred smrt Irina je pokušala da nametna Teodora,
ali se i ovaj pokušaj završio kao prethodni. Nepovoljna klima i sredina bili
su samo opravdanje jer su Irinini sinovi uvideli koliko je nesigurna i opasna
uloga koja im je namenjena.
Sukob Milutina i Stefana. Svi ovi planovi uticali su na Stefana da
promeni svoj stav prema ocu. Danilo II, jedini svedok ovih zbivanja,
potpuno je na Milutinovoj strani. On ističe da je sin odlučio da zbaci oca, a
na takvu odluku je uticala vlastela u njegovoj državi. Mnogi su odstupili od
oca i prišli sinu. U vojnim akcijama inicijativu je imao Milutin. Pošao je s
vojskom u zetsku oblast. U okolini Skadra, gde je Stefan imao dvor,
povedeni su pregovori u kojima je Milutinu pošlo za rukom da navede sina
da mu se potčini i zatraži oproštaj. Milutin je prihvatio sina, zagrlio ga, ali
mu nije velikodušno opsrostio. Naredio je da sina vežu gvozdenim uzama.
Stefan je posle toga poslat u Skoplje, gde su ga neki očevi dvorani
oslepili. Lišavanjem očinjeg vida, Stefan je po srednjovekovnim shvatanjima
bio onesposobljen za vladanje, a time i onemogućen da ubuduće istupa kao
pretendent na kraljevski presto. Stefan je sa ženom i dvoje dece, jedno je bio

69
budući prestolonalsednik i vladar Dušan, predat caru Androniku i pod
njegovim nadzorom proživeo je u Carigradu sedam godina kao izgnanik.
Danilo II hvali cara Andronika II što nije odao tajnu da Stefan nije bio
potpuno oslepljen.
Stefanova pobuna nije dugo trajala i odigrala se u prvoj polovini 1314.

Smrt kraljice-majke Jelene. U to vreme došlo je ponovo do krize u

odnosima Milutina i Dragutina. Dragutin nije došao na pogreb majke Jelene,
koja je umrla 8. februara 1314, već je uputio svoje poslanstvo. Tek posle
izvesnog vremena Dragutin je došao u bratovljevu državu da se pokloni
majčinom grobu. Tom prilikom braća su se sastala na Milutinovom dvoru u
Paunima, na Kosovu. Posle toga je Simonida posetila Dragutina i Katalinu u
Beogradu.
Milutinova ktitorsk delatnost. Približno u to vreme Milutin je obdario
manastir svetog Stefana u Banjskoj, gde je odredio da mu bude grob.
Povelju su potvrdili Dragutin i arhiepiskop Nikodim. Tekstovi s kraja
srednjeg veka pripisivali su Milutinu podizanje četrdeset crkava. Podigao je
novu crkvu u Hilandaru, pirgove u Svetoj Gori i manastire u Carigradu,
Solunu i Jerusalimu. Milutinovu zamašnu ktitorku aktivnost su omogućili
novi izvori prihoda od rudarstva i pojačane trgovačke delatnosti. Anonim je
zabeležio 1308. da kralj Raške ima sedam rudnika srebra (Brskovo, Trepča,
Janjevo, Rudnik, Lipnik i Novo Brdo).
Milutin je obnovio Žiču, koja je stradala od Tatarskih napada. Podigao
crkvu Bogorodice Ljeviške, sedište prizrenskog episkopa, zatim Gračanicu,
sedište lipljanskog episkopa, pa crkvu Bogorodice Trojeručice, sedište
skopskog episkopa.
Proširilo se područje jurisdikcije srpske arhiepiskopije. Pod njom su
bili episkopi iz Dragutinove države, iz zemalja kraljice Jelene i iz oblasti
mladog kralja Stefana.
Unutrašnja organizacija Milutinove države. Teodor Metohit ističe da
je Milutinov dvor bio udešen po vizantijskom ukusu i ceremonijalu carskog
dvora. Milutin je u svoju titulu počeo unositi zemlje na koje je pretendovao
(Hrvatska – u vreme sukoba s Mladenom II). Vizantijski uticaji su bili
naročito jaki. Uvode se neke vizantijske titule. Prihvata se sistem pronije i
najamničke vojske. Sa sistemom pronije Milutin se susreo prilikom
osvajanja Makedonije. Na posednutom zemljištu zatekao je ratnike koji su
od vizantijskog cara dobijali posede s obavezom da se odazivaju na pozive
da vrše vojnu službu. Posedi su pored zemljišta obuhvatali i ljude koji su na
njima živeli i obrađivali ih. Kralj Milutin je nasledio cara u ulozi korisnika
pronijarskih vojnih službi. Ni Milutin nije dozvoljavao da se pronija stopi s

70
naslednim baštinama, ali je prenosio pronijarski posed na sina ili bliskog
rođaka ranijeg držaoca ukoliko je bio kadar da izvršava uobičajene
pronijarske obaveze. To je omogućilo stvaranje vojnih odreda potčinjenih
direktno kralju. Zato je Milutin raširio ovaj sistem i po starim srpskim
zemljama. To je bilo moguće jer je vladar raspolagao sa zemljom koju je
mogao dodeliti u proniju.
Najamnička vojska nije imala stalan karakter. Uzimanju najamnika se
pribegavalo u trenucima potrebe. Milutin je u svoju službu dovodio:
Turkopule, Kumane, Italijane. Njegov sin je držao i Špance u svojoj službi, a
Dušan je imao jedan nemački najamnički odred.
Milutin je uveo kefalije, koje će postati kičma čitavog upravnog
sistema u Srbiji. To su bili vladarevi namesnici koji su po njegovom
ovlašćenju i u njegovo ime upravljali pojedinim teritorijama. Kefalije su
imale svoja sedišta po gradovima čijim su područjem upravljale. U vreme
kralja Milutina kefalija nije bilo po čitavij teritoriji, a poverena oblast je bila
prostranija nego kasnije, u vreme Carstva.
Kralj Milutin se jedini među Nemanjićima pre Dušana istakao
zakonodavnom delatnošću. U tekstovima iz vremena Stefana Dečanskog,
Dušana i Uroša često se citiraju zakoni svetoga kralja, a tim nazivom su
potomci obeležavali Milutina. Zakonom su nazivani crkveni kanoni, ali i
pravni običaji. U Milutinovo vreme ustanovljena je porota. Ukoliko bi se svi
porotnici propisno zakleli, sud pred kojim se vodila parnica oslobodio bi
okrivljenog. Ako bi neko od porotnika odbio da se zakune, okrivljeni bi bio
osuđen.
Milutin je zaveo dosledno staleško načelo: velikoj vlasteli porotnici
treba da budu pripadnici velike vlastele, srednjim ljudima njihovi staleški
drugovi, a sebrima sebri. U mešovitim parnicama polovina porotnika treba
da bude sastavljena od Srba, tj. kraljevih podanika, a polovina od pripadnika
one grupe kojoj je pripadao drugi parničar. Milutin je uveo mešoviti sud za
rešavanje sporova između svojih podanika i stranaca (Dubrovčana i Sasa).
Taj sud je sastavljen od jednokog broja sudija iz redova onih grupa kojima
su pripadali parničari. Na taj način se potvrđivalo u srednjem veku veoma
rašireno shvatanje da za svakog pojedinca, bez obzira na mesto gde se
nalazi, važi pravo one zajednice kojoj pripada.
Dragutinova smrt. Dragutin je umro u proleće 1316. Pred smrt se
zamonašio i dobio ime Teoktist. Na saboru vlastele i sveštenstva svoje
države predao je vlast sinu Vladisalvu. Zahtevao je da njegovo telo ne vade
iz groba ako se javi kakva blagodat božja. Na taj način je želeo da spreči da
ga poštuju kao svetitelja. Loza svetog vladara se produžila preko Milutina i
njegovih naslednika.

71
 Slabo su poznati odnosi Vladislava i Milutina. Milutin je zauzeo
Dragutinovu zemlju. To je izazvalo teškoće u odnosima sa Ugarskom jer su
zemlje sremskog kralja sve do kraja XIV veka bile jabuka razdora u
odnosima Ugarske i Srbije. Kralj Karlo Robert je 1318. sklopio savez sa
Milutinovim neprijatelijma: Filipom Tarentskim, Mladenom II i papom
Jovanom XXII.
Pre no što će s njima zaratiti Milutin je priveo rat s Dubrovnikom
kraju. Venecija je pomagala Dubrovnik oružjem i istovremeno posredovala
kod srpskog kralja da se sklopi mir. Primirje je postignuto s jeseni 1317.
Sporazum je postignut u novembru 1318. kada je dubrovačkim trgovcima
dozvoljeno da odlaze s robom u Srbiju.
Neprijateljstva sa Mladenom II su izbila u junu 1318. Mladen II je
postigao znatne uspehe. Septembra 1318. došao je do Dubrovnika. U junu
1319. Milutin je zamolio Dubrovčane da prime banovog brata Grgura i
druge taoce. Dubrovčani su se tada zalagali da se sklopi mir između kralja i
bana. Ban je morao da ustupi delove Humske zemlje koje je bio poseo.
Filip Tarentski je delovao s papskom podrškom u Albaniji. Kralj
Milutin je i posle gubitka Drača, početkom XIV veka, zadržao teritorije u
severnoj Albaniji. Papa je pozivao katoličke albanske velikaše da stanu na
Filipovu stranu. Ne zna se kakve je rezzultate dala papska akcija. Milutin je
sa epirskim despotom Tomom uspešno potiskivao Filipa Tarentskog.
Karlo Robert je 1319. prešao Savu, zauzeo grad Mačvu i prodirao
dolinom Kolubare. Jezgro Dragutinove države došlo je pod njegovu vlast.
Milutin je uspeo da povrati teritorije sve do Save. Ugarski kralj je 1320
preduzeo novi pohod i ponovo osvojio Mačvu i druge gradove.
Milutinova smrt. U jesen 1320, posle smrti Mihaila IX, sina i
savladara Andronika II, poremtili su se odnosi između starog cara i njegovog
unuka Andronika III, koga je krivio za sinovljevu smrt. Stari car je hteo da
ga liši prestola. Andronik III je potražio pomoć u Srbiji. Zaverenici su
računali na srpskog kralja. Prvi period unutrašnjeg rata od aprila do juna
1321, protekao je bez Milutinovog mešanja. Kada je ponovo izbio rat 1322,
Milutin više nije mogao učestvovati, a njegov naslednik je dosledno podržao
starog cara. Kralj Milutin je umro 29. oktobra 1321.

72
 Stefan Dečanski

Dolazak na presto. Dragutinov stariji sin Urošic je umro, a mlađi

Vladislav je bio zatvoren posle 1316. Milutinov sin Stefan je bio oslepljen i
prognan. Postavilo se pitanje naslednika prestola. Od svih pretendenata
ostao je samo Konstantin, Milutinov sin. Ne zna se kada je rođen, ni iz kojeg
je braka.
Oslepljeni Stefan bio je u Carigradu, Svetogorci su se sažalili nad
njegovom sudbinom. Danilo, nekadašnji iguman Hilandara i Banjske, a sada
episkop, zauzeo se za kraljevig sina. Molio je arhiepiskopa Nikodima da
utiče na Milutina da promeni stav prema sinu i da mu dozvoli da se vrati.
Milutin je popustio i prihvatio sina, koji se u srbiju vratio u toku 1320. Otac
mu je doedlio za izdržavanje župu u Budimlju.
Milutin je potom u Nerodimlju pao u postelju i izgubio moć govora.
Uz njega je do kraja bio Danilo II. Milutin je umro 29.oktobra 1321. Period
od, sedamdeset dana, od njegove smrti do krunisanja Stefana bio je jednim
delom ispunje unutrašnjim borbama, koje je teško rekonstruisati. Stefan je
krunisan 6. januara 1322. Tek posle krunisanja došlo ja do borbe s
Konstantinom, koji nije prihvatio ponudu da ima drugo dostojanstvo u
državi, već je iznudio bitku u kojoj je poginuo.
Nemire je iskoristio i Vladislav, Dragutinov sin, i oslobodio su iz
zatvora. On je zauzeo očeve zemlje i nosio titulu kralja. Tako su opet , za
izvesno vreme, postojale dve države.
Odnosi sa susedima. Došlo je do raskid sa bugarskim carom
Mihailom, koji se rastao sa Anom sestrom srpskog kralja. Oženio se sa
Milutinovom udovicom Simonidom, sestrom cara Andronika III. Taj
postupak je narušio odnose Srbije i Bugarske, ali ne znamo da li je Stefan
preduzeo nešto tim povodom.
Stefan se sukobio sa Vladislavom oko Rudnika. U jesen 1323. trgovci
u Rudniku su davali poklone kralju Vladislavu, a pred kraj godine trg je
prešao u ruke kralja Stefana Uroša III. Dubrovčani su se umešali u sukob i
stali na stranu Vladislava. Zatvorili su se u tvrđavu Ostrovicu i nisu hteli da
je predaju Stefanu. To je izazvalo preokret u kraljevim dobrim odnosima sa

73
Dubrovčanima. Stefan je već krajem 1321. primio svetodmitarski dohodak, a
Dubrovčani su mu činili političke usluge u južnoj Italiji. Zauzvrat je on
njihovim trgovcima pružao zaštitu. Stefan je pritiskao Dubrovnik. Tih
godina njegovi trgovci se žale na pljačke i napade. Ipak, dolazi do
popuštanja i kralja vraća Dubrpvčanima zaplenjenu imovinu. Kralj je 1326.
izdao novu povelju Dubrovčanima sa uobičajenim garantijama.
Branivojevići. Lokalna vlast se osilila, a kraljeva vlast nije bila
delotvorna. To se naročito osetilo u perifernim oblastima udaljenim od
državnog centra. Na Stonu i Pelješcu su se učvrstila četiri sina Branivojeva.
Sa njima se sudario ban Stjepan II Kotromanić. Branivojevići su smatrani za
odmetnike od srpskog kralja. Stjepan II je sklopio savez sa Dubrovnikom.
Kada su saveznici u aprili 1326. nanosili odlučne udare Branivojevićima,
mladi kralj Dušan je pregovarao sa Dubrovčanima i postigao da se oslobodi
žena Brajka Branivojevića. On je bila kći vojvode Vojina, jednog od
Dušanovih velikaša. Mihailo Branivojević je poginuo, Brajko je dopao
dubrovačkog zarobljeništva, a Branoje je prebegao na dvor Stefana
Dečanskog. Tamo je, međutim, zatvoren i posle izvesnog vremena
pogubljen. U Dubrovačkom zatvoru pogubljen je i Brajko i tako je zavtrena
cela porodica Branivojevića.
Rat sa Dubrovnikom. Bosanski ban i Dubrovčani su podelili njihovu
teritoriju. Bosanski ban se od 1326. naziva gospodarom Huma. Teritoriju
koju je on osvojio srbi nisu nikada povratili. Dubrovčani su zauzeli Ston i
počeli su pregovore sa srpskim kraljem kako bi legalizovali svoja osvajanja.
Pregovori nisu tekli glatko. Dubrovčani su odbili da plaćaja godišnji danak
od 1.000 zlatnika, pa im je 1327. zabranjen izvoz robe u Srbiji. Dubrovčani
su se žalili Veneciji.
Krajem avgusta 1327. Stefan je sa vojskom napao Dubrovnik i
Stonski rt i odveo dubrovačku stoku. Dubrovnik je na to odgovorio
blokadom Kotora. Mir je sklopljen u leto 1328. Pelješac je pripao srpskom
kralju, a Dubrovčanima je vraćena stoka.
Odnosi sa Zapadom. Stefan je ubrzo po dolasku na presto izgubio
ženu Teodoru. Pokušao je da se oženi Blankom, ćerkom Filipa Tarentskog.
Ona je brodom stigla iz Apulije u Dubrovnik. Svadba je planirana u Skadru
za kraj aprila ili početak maja 1323. Filip je postavio uslov da srspki kralj sa
svojom vlastelom, sveštenstvom i narodom prihvati papsku crkvenu vlast.
Papa je juna 1323. uputio Stefanu pismo i odredio legate koji su trebali da
sjedine srpsku crkvenu organizaiju sa rimskom crkvom. To je naravno
izazvalo otpor, pa se od braka moralo odustati.
Odnosi sa Vizantijom. Stefan se tada okrenuo Vizantiji. Izabrabica je
bila Marija Paleolog, ćerka panhipersevasta Jovana, sinovca Andronika II i

74
Irine, ćerke Teodora Metohita, koji je bio veliki logotet i desna ruka starog
cara. Brak je sklopljen 1324. Brak je ubrzo izazvao teškoće u odnosima
dveju država. Jovan Paleolog, namesnik Soluna, zaželeo je da sebi obezbedi
poseban samostalan deo u Carstvu. Jovan je sa ženom prešao kod srpskog
kralja i zajedno sa njim pustošio vizantijsku teritoriju. Andronik II mu je
dodelio titulu ćesara i Jovan je pristao da se vrati u Solun, ali je iznenada
umro na srpskom dvoru.
Rat Andronika II i Andronika III. Tada je obnovljen rat Andronika II
i Andronika III. Stefan je, još od carigradskog izgnanstva, bio privržen
starom caru Androniku II. Stari car i Andronik III su 1322. sklopili mir koji
je trajao pet godina. Andronik III je sklopio savez sa bugarskim carem
Mihailom. Neprijateljstva su počela u novembru 1327. Srpsku savezničku
vojsku prilično velike snage predvodio je Hrelja. Vođe stranke starog cara,
despot Dimitrije, protovestijar Andronik Paleolog i Mihailo Asen neprestano
su se međusobno gložili. To je iskoristio Andronik III i zauzeo Solun,
decembra 1327. Mladom caru su se predali Voden, Kostur i Ohrid. Tako su
se srpske trupe našle okružene u Seru. Stefan Dečanski je februara 1328.
došao sa svojom vojskom u graničnu oblast, ali se nije upuštao u borbe sa
Andronikom Mlađim. Stefan se zarekao da neće napasrti mladog cara sve
dok ovaj njega ne napadne i ozledi.
Stefan je tada ponudio pristalicama starog cara da se izmire sa
Andronikom III. Oni su ipak odlučili da posednu preostale gradove: Prilep,
Prosek i Strumicu. U blizini Carigrada potučena je vojska starog cara, ali je
on iznenada dobio pomoć od bugarskog cara Mihaila, koji je u
međuvremenu napustio svog saveznika Andronika III. Mihailo je uputio
odred od 3.000 vojnika. Tada se Andronik III približio Carigradu i privoleo
bugarskog cara da se povuče. U maju 1328. Andronik III (1328 – 1341) je
zavladao prestonicom i uklonio s vlasti svoga deda, koji je kasnije bio
prisiljen da se zamonaši.
Andronik III je bio u neprijateljstvu i sa srpskim kraljem i sa
bugarskim carem. Mihailo je u junu 1328. napao Vizantiju i opustošio tračke
gradove. Kada se Mihailo povukao Andronik je prešao u ofanzivu. To je
izazvalo novi napad bugarskog cara na Vizantiju. Međutim, krajem oktobra
1328. dolazi do preokreta i protivnici sklapaju mir. Time su oba vladar
dobila odrešene ruke za ofanzivu prema srpskom kralju.
Rat sa Vizantijom i Bugarskom. Otvoreno ratovanje je počelo 1329.
Srpaks vojska je opsedala Ohrid. U to vreme Andronik III je bio teško
bolsetan. Prezdravio je, obračunao se sa Turcima koji su prelazili iz Male
Azije, a potom pohitao Ohridu u pomoć. Na vest o carevom približavanju,
srpski odred je digao opsadu. Bugarski car je napao Stefana. Uspeo je da

75
iznudi ustupke od srpskog kralja, kome su ruke bile vezane zbog rata sa
Vizantijom. Srbi su verovali da Mihailo želi da potpuno zagospodari
srpskom državom i ukloni njenog vladara.
Androdnik III i Mihailo su 1330. postigli dogovor o zajedničkom
napadu na Srbiju. Andronik je s vojskom došao do Makedonije, ali nije išao
dalje od pelagonijske ravnice. Očekivao je ishod sukoba bugarskog cara sa
Stefanom.
Kralj Stefan je odlučio da prvo odmeri snage sa Mihailom. Stefan je
sa glavninom vojske čekao na Dobrič-polju, na ušđu Toplice u Moravu.
Zatim je krenuo bugarskom caru u susret. Mihailo se sa 15.000 vojnika
nalazio na izvorištu strume. U srpskoj vojsci bili su i španski najamnici.
Bugarska vojska je pet dana pljačkala i pustošila zemlje srpskog kralja, dok
nije naišla na njegov tabor pored reke Kamenče, severno od velbužda
(Ćustendila). Susret je za Bugara bio neočekivan. Srbi su iznenada napali u
podne 28. jula 1330, iako su prethodno vođeni pregovori između dva tabora,
a možda i ugovoreno primirje. Bugari su bili nepripremljeni za bitku.
Pometnja se pojačala kada se deo vojske dao u bekstvo. Bugarski car je bio
ranjen. Stefan je pometnju do kraja iskoristio i odneo je pobedu koja je
daleko odjeknula. U starim tekstovima bitka kod Velbužda je ostavila više
uspomena no i jedna druga bitka u srednjovekovnoj srpskoj istoriji. Kraljev
mladi sin Dušan imao je značajnu ulogu u bitki.
Stefan je o pobedi obavestio kraljicu i arhiepiskopa, a zatim je ušao u
Bugarsku i poslao svojoj sestri vest o pogibiji njenog bivšeg muža. Stefanu
su nudili da preuzme vlast u Bugarskoj. On je to iskoristio da postavi na
bugarski carski presto Ivana Stefana, sina svoje sestre.
Stefan se zatim okrenuo protiv svoga vizantijskog protivnika cara
Andronika III. Car je napustio Makedoniju još dok je srpski kralj boravio u
Bugarskoj. Mešutim, Andronik III je napao slomljenu Bugarsku. Time je
posao srpskog kralja bio znatno olakšan, jer je kao protivnike imao samo
vizantijske garnizone ostavljene u tvrđavama. Stefan je osvojio Veles,
Prosek i Štip. Time je opasnost od vizantije delimićno otklonjena.
Kralj Stefan je predah iskoristio da dovrši poslove oko svoje
zadužbine, manastira Pantokratora kod sela Dečana. Manastir je bio skoro
završen kada je došlo do bitke kod Velbužda. Stefan se zavetovao da će ako
pobedi povećati darove manastiru. Prva povelja Dečanima izdata je leta
1330.
U jesen 1330. Andronik III je otrgao od Bugarske crnomorske
gradove. To je uzdrmalo položaj cara Ivana Stefana. Pod pritiskom jeka
opozicije jedva se održavao na vlasti. Po njega je bilo sudbonosno gubljenje
podrške Srbije, u kojoj je izbio građanski rat.

76
 Sukob Stefana i Dušana. O uzrocima sukoba imamo protivrečne
podatke. Danilov učenik baca svu krivicu na Stefana Dečanskog. Po njemu
je Stefan digao vojsku na sina koji je izbegavao sukob. Nićifor Grigora
najvažniju ulogu daje vlasteli, a za vinovnika sukoba smatra mladog kralja.
Dušan je strahovao za svoj položaj otkako je Stefan dobbio decu u drugom
braku. Sukob je u toku januara 1331. Ovaj razdor je imao nepovoljne
posledice po interese srpske kraljevine. U zemlji je zavladal nesigurnost, a
granice su bile ugrožene. U Bugarskoj je zbačen sestrić srpskog kralja pre no
što se navršila godina dana njegovog carevanja.
Dubrovnik je slao poslanike da posreduju izmeću starog i mladog
kralja. Izmirenje je postignuto aprila 1331. Stefan dečanski se povukao u
centralne oblasti svoje države, dok je Dušan otišao u Trebinje i tamo
prihvatio poziv dubrovačkog poslanstva da poseti grad.
S mukom postignuti mir trajao je samo tri meseca. Uzrok novog
sukoba, po Danilovom učeniku, bila je mržnja starog kralja prema sinu, a
neposredan povod je bio poziv Dušanu da dođe ocu. Dušan je mislio da otac
hoće da ga ubije. Predložio je svojoj vlasteli da prebegnu na zapad. Vlastela
se tome usprotivila. Mladi kralj je mogao da beži sam ili da s vlastelom
preduhitri planove svoga oca i na taj način spase život. Dušan je popustio
pred navaljivanjem svojih velikaša i krenuo s malom vojskom da napadne
oca. Stefan Dečanski je bio opkoljen u dvoru u Nerodimlju, 21. avgusta
1331. Uspeo je da pobegne u tvrđavu Petrič, a u Dušanove ruke su došli
dvor i riznica. Dušan je nastavio da progoni oca. Opkolio ga je u Petriču i
naterao na predaju. Stefan je sa ženom i decom iz drugog braka zatvoren u
zvečansku tvrđavu, gde je posle nešto više od dva meseca pod nejasnim
okolnostima izgubio život, 11. novembra 1331.

77
 Kralj i car Dušan

Dolazak na vlast. Dušan je izašao kao pobednik u sukobu sa ocem

Stefanom, koji je trajao tokom 1331. Stefan Dečanski je sa ženom i decom iz
drugog braka zatvoren u zvečansku tvrđavu, gde je posle nešto više od dva
meseca pod nejasnim okolnostima izgubio život, 11. novembra 1331. Kao
kralj je vladao od 1331. do 1346, a kao car od 1346. do 1355.
Veze sa Bugarskom. U Bugarskoj je 1331. sa vlasti smenjena Ana,
sestra Stefana Dečanskog i bivša žena cara Mihaila Šišmana. On je posle
bitke kod Velbužda (28. jul 1330) preuzela vlast sa svojim sinom Jovanom
Stefanom. Boljari su sada na presto doveli Jovana Aleksandra (1331 –
1371), rođaka cara Mihaila Šišmana. Kralj Dušan je s njim sklopio ugovor o
prijateljstvu i oženio se njegovom sestrom Jelenom.
Ustanak u Zeti. Već 1332. u Zeti je izbio ustanak velikaša pod
vođstvom vojvode Bagoja. Zetska vlastela je bila nezadovoljna nagradama
koje je dobila od Dušana za podršku u njegovoj borbi za presto. Ustanak je
zahvatio i predele severne Albanije. Bio je toliko intenzivan da je vest o
njemu stigla i do francuskog kralja Filipa VI. Dubrovčani su pokušali da
izmire zaraćene strane. Dušan je ubrzo ugušio ovaj ustanak.
Odnosi sa Dubrovnikom. Dubrovčani nisu odustajali od namere da
trajno u svoje ruke dobiju Ston i Pelješac. U pokušajim da ostvare svoje
namere angažovali su i neke uticajne ličnosti na srpskom dvoru. Kralj Dušan
je 22. januara 1333. poveljom ustupio Dubrovčanim celo primorje od Stona
do Dubrovnika, sa Pelješcom. Republika je zauzvrat platila 8.000 perpera,
obavezala se na godišnji tribut od 500 perpera i dozvolila slobodno
bogosluženje pravoslavnom stanovništvu. Dubrovčani su 15. februara 1333.
dobili povelju o ustupanju Stona i od bana Stjepana II Kotramanića, kome su
obećali godišnji tribut od 500 perpera.
Pošto Dubrovčani nisu ispunjavali prava pravoslavnog stanovništva,
Dušan je 1334. u Prizrenu izdao još jednu povelju u kojoj ponovo precizira
obaveze Dubrovčana.
Odnosi sa Bosnom. Ubrzo po sklapanju ugovora sa Dubrovnikom
(januara 1333), Dušan se sporazumeo i sa banom Stjepanom II. Morao je da
obezbedi mira na zapadu da bi se okrenuo Vizantiji.

78
 Prva faza rata sa Vizantijom. Pošto je sredio odnose sa Dubrovnikom
i Bosnom kralj Dušan je prikupljao snage za rat sa Vizantijom. U to vreme
je u Srbiju došao Sirgijan. Bio je uz cara Andronika II (1282 – 1328), ali
kada je vlast preuzeo Andronik III (1328 – 1341) pao je u nemilost. Dušanu
je ponudio usluge u borbi provti Andronika III. Srbi su 1334. zauzeli Prilep i
Ohrid, a Sirgijan Kostur. Posle ovih uspeha Dušan je planirao i napad na
Solun. Sirgijan je poginuo u okolini Soluna. Ubio ga je Sfrances Paleolog,
po naređenju Andronika III. To je poremetilo Dušanove planove u pogledu
Soluna. Dušan je ubrzo morao da pohita na sever, jer je ugarski kralj Karlo
Robert (1308 – 1342) napao njegovu državu.
Dušan i Andronik III su se 26. avgusta 1334. sastali nedaleko od
Soluna i sklopili sporazum o razgraničenju. Srbi su zadržali Prilep, Ohrid i
Strumicu. Ohridski arhiepiskop Nikola prihvatio je vlast srpskog kralja. On
će prisustvovati na Dušanovom krunisanju (1346).
Pogranični sukobi sa Ugarskom. Karlo Robert je i 1335. upao u
Srbiju. Munjevita protivakcija kralja Dušana primorala ga je na panično
povlačenje. Veliki broj ugarskih vojnika se udavio u Savi i Dunavu. U tom
ugarskom pohodu učestvovao je i ban Stjepan II, ugarski vazal.
Karlo Robert je nastavio pogranično ratovanje (1338 – 1342) uz
podršku katoličke crkve, koja je nudila oprost od grehova svim učesnicima u
borbi protiv šizmatika. Lajoš I (1342 – 1382) je nastavio očevu poltiku
prema južnim granicama. Dušan je uspešno suzbijao ove ugarske napade.
Primirje sa Vizantijom. Andronik III koristi primirje iz 1334. da
osvoji Tesaliju. Dušan se s njim ponovo sastaje 1336. na Strumici. Sastanak
je trajao sedam dana i tom prilikom je Jovan Kantakuzin upoznao Dušana.
Mir je trajao do smrti cara Andornika III, 15. juna 1341.
Presto je pripao njegovom maloletnom sinu Jovanu V (1341 – 1391).
Umesto njega trebalo je da vlada regenstvo u saradnji sa caricom majkom
Anom Savojskom. Dušan je u leto 1341. zauzeo neka naselje u okolini
Soluna, ali je u septembru obnovio mir.
Savez sa Jovanom Kantakuzinom. Jovan Kantakuzin je verovao da će
njemu prpipasti regenstvo. Međutim, protiv njega se podigla opozicija na
čelu sa Aleksijem Apokavkom i patrijarhom Jovamom Kalekasom. Oni su
stali na stranu Ane Savojske. Jovan Kantakuzin se povukao u tračku tvrđavu
Didimotiku i oktobra 1341. se proglasio za cara. Obred krunisanja je obvaio
jerusalimski petrijarh. Jovan VI Kantakuzin (1341 – 1347) je zastupao
interese krupne aristokratije, što je njegovim protivnicima dalo mogućnost
da okupe sve protivnike feudalne vlastele. Širom Carstva izbijaju
antiaristikratske pobune. Jovana Kantakuzina napuštaju pristalice i on beži u
Srbiju. Dušan ga je prvi put odbio njegove poslanike. Ali, krajem leta 1342.

79
Jovan je sa 2.000 najvernijih pristalica krenuo ka srpskoj granici. Kod
Velesa Kantakuzin se susreo sa Jovanom Olivera, koji je odmah pohitao da
obavesti Dušana o dolasku vizantijskog pretendenta. Dušan je tada pratio
ženu Jelenu u Bugarsku u posetu bratu. Preko Oliverovog brata Bogdana je
poručio Kantakuzinu da mu dolazi u susret.
Dušan i Kantakuzin su se u julu 1342. sastali u Prištini. Sdogovoren je
savez protiv Ane Savojske. Dušanov je tražio da mu u slučaju uspešnog
završetka rata pripadnu svi gradovi zapadno od Hristopolja, na šta
Kantakuzin nije pristajao. Jovan Oliver je bio najvatreniji pobornik saveza sa
Jovanom Kantakuzinom. Vlastela je tražila da Kantakuzin, kao garant
sporazuma, ostavio kao talaca sina Manojla koji bi se oženio Oliverovom
ćerkom. Sporazum je zaključen i svako je trebao da zadrži ono što osvoji.
Dušan i Kantakuzin su raspravljali i o Hrelji, moćnom velikašu čiji su
se posedi prostirali istočno od Vardara.On je nekoliko puta menjao strane, a
kada je krajem 1342. umro Dušan je poseo njegovu oblast.
Druga faza rata sa Vizantijom. Dušan, Kantakuzin, Jovan Oliver i
vojvoda Vratko su s jeseni 1342. krenuli na Ser, veliki grad nedaleko od
Strume. Napad nije uspeo jer je srpsku vojsku pod bedemima grada pokoslia
epidemija dizenterije od koje je stradalo 1.500 vojnika. U proleće 1343.
srpski odredi su ponovo bili pod Serom, ali ni ovoga puta nisu uspeli da ga
osvoje.
Dušan i Kantakuizn su vodili samostalne akcije koje su odgovarale
njhovim sopstvenim interesima. Vizantijski pretendent nije nameravao da
Dušanu prepusti osvajanje vizantijskih oblasti i gradova.
Dušan je 1342/43. zaposeo prostrane teritorije Albanije (Berat, Kanina
i Kroja) osim Drača, koji je ostao pod Anžujcima. U Makedoniji je osvojio
važne tvrđeve Voden, Kostur i Hlerin. Početkom 1343. zauzima oblasti
istočno od Vardara sa tvrđavom Melnikom, Hreljine posede.
Kantakuzinov položaj u Vizantiji se tokom 1342. poboljšao. Tesalije
ga je priznala za cara, pa više nije imao potrebu za Dušanovom pomoći.
Raskidu je delimično doprinela i carica Ana Savojska, koja je u leto 1342.
preko poslanika pokušala da privoli Dušana da raskine savez i kantakuzina
pošalje kao zarobljenika u Carigrad. Zauzvrat mu je nudila gradove zapadno
od Hristopolja. U to vreme Dušan je opsedao Ser i nije hteo da raskine
savez. Carica je pokušala i preko Mlečana i Aleksija Apkovaka da postigne
sporazum sa dušanom, ali bezuspešno.
Razlaz Dušana i Kantakuzina. Dušan i Kantakuzin su raskinuli savez
u aprilu 1343, kada je Jovan zauzeo Veriju. Dušan se sporazumeo sa vladom
u Carigradu, a Kantakuzin sa Turcima Seldžucima. Kantakuzin je

80
nameravao da osvoji Solun, ali nije uspeo pa se okrenuo protiv nekih tvrđava
u Rodopima. Tu mu je prišao vojvoda Momčilo.
Dušan je poslao jedan odred konjice kako bi sprečio Seldžuke, koji su
sa Kantakuzinom napadali Soluna, da se vrate u Malu Aziju. Konjanici
načelu sa Preljubom susreli su Turke kod Stefanijane (maja 1344). U tom
prvom okršaju s Turcima na evropskom tlu Duššanovi vojnici pretrpeli su
poraz. To nije poremetilo Dušanova dalja osvajanja. Zauzeo je Veriju i
proterao Kantakuzinovog sina Manojla u Tesaliju.
Kantakuzin se našao u teškom položaju. Napustio ga je i Momčilo.
Međutim, emri Umur mu je poslao 20.000 konjanika pa je Kantakuzin uspeo
da porazi Momčila i zauzme njegove oblasti. Zatim se okrenuo Seru koji je
Dušan upravo opsedao. Kada je saznao za smrt Aleksija Apokavka sa
turskim odredima je pohitao ka Carigradu. Seldžuci su ga ubrzo napustili pa
nije mogao da osvoji prestonicu.
Dušan je osvojio Ser 25. septembra 1345. Svi makedonski gradovi, do
Hristopolja, su pali u njegove ruke. Dušan je zauzeo Svetu Goru čiji su
monasi mogli da mu pruže snažnu ideološku podršku u vlasti nad osvojenim
vizantijkim oblastima. Zato je Dušan poveljom iz novembra 1345. potvrdio
sve posede i privilegije monaškim obiteljima Svete Gore. Zauzvrat
Svetogorci su priznali srpskog kralja za gospodara, ali su njegovo ime u
bogosluženjima pominjali posle imena vizantijskog cara.
Carsko krunisanje. Posle ovih velikih uspeha, kojima je znatno
proširio granice srpske države, Dušan je odlučio da uzme carsku titulu.
Najverovatnije posle osvajanja sera doneta je odluka (25. septembra 13459
doneta je odluka da se Dušan proglasi za cara. Dušan je milom ili silom
pridoio grčke feudalce za saradnju. Sa Svetom Gorom je postignut sporazum
po kome je Dušan priznat za legitimnog vladara (čime se narušavalo
vekovno pravo vizantijskih careva), ali se njegovo ime u bogosluženjima
imalo pominjati posle imena vizantijskog cara. Dušan je zauzvrat potvrdio
svetogorikm manastirima sve posede, prava i privilegije.
Dušen je na svečan način na Božić 25. decembra 1345. u seru
proglašen za cara. Pošto je novostečenu vladarsku titulu crkva trebalka da
sankcioniše obredom krunisanja i miropomazanja, odlučeno je da se Srpska
arhiepiskopija uzdigne na rang patrijaršije. Dušana nije mogao krunisati
papa ili carigradski patrijarh. Ovu odluku podržale su Ohridska
arhiepiskopija i Bugarska patrijaršija. U prisustvu najviših dostojanstvenika
tri autokefalne crkve, srpski arhiepiskop Joanikije je, možda već u januaru, a
najkasnije u aprilu 1346. proglašen za patrijarha. Državni sabor u Skoplju
prihvatio je proglašenje cara i patrijarha. Na najsvečaniji način, po crkvenim
obredima i vizantijskom ceremonijalu, Dušan je krunisan carskom krunom u

81
Skoplju na Uskrs, 16. aprila 1346. Carsku krunu primio je s blagoslovom i iz
ruku patrijarha Joanikija i trnovskog patrijarha Simeona.
Proglašenje carstva i patrijaršije nije pozdravio carigradski patrijarh.
Međutim, dušan je imao podršku Svete Gore, Ohrida i Bugarske. Dušanova
sestra Kelena je bila rođena sestra cara Jovana Aleksandra, koji je
prisustvovao Dušanovom i Jeleninom krunisanju.Venecija i Dubrovnik su
pozdravili Dušanovo krunisanje. Dušanovu titulu nisu priznali papa i
rimsko-nemački car. Vizantinci, takođe, nisu priznavali Dušana za cara.
Carigradski patrijarh Kalist 1350. je isključio Dušana, Joanikija i sve srpsko
sveštenstvo iz zajednice pravoslavnih hrišćana. Dušan je podržao mladog
cara Jovana V Paleologa, pa je on 1351. priznao Dušanu carsku titulu.
Međutim, on je Dušana priznao samo za cara Srba.
Dušan se potpisivao kao car Srba i Grka, a u ispravama na grčkom
jeziku Dušan se potpisuje kao car i samodržac Srbije i Romanije. Dušanov
sin Uroš je krunisan za kralja svih srpskih i pomorkis zemalja. Dušan je
dodeljivao najviše vizantijske titule, pa su Simeon-Siniša, Jovan Asen,
Jelenina brat, i Jovan Oliver dobili despotske titule. Muž Dušanove setre
Jevdokije, Dejan dobio je titulu sevastokratora. Kao i Branko Mladenović,
Grgur Golubić i Preljub. Nosioci ovih titula su postali “gospoda srpska”.
Dušan je podelio državu na dve političke celine: srpsku i grčku.
Nićifor Grigora kazuje da je Dušan dao Urošu na upravu srpsku zemlju, a da
je sam zadržao vlast u grčkoj zemlji. Dušan i pored toga nije delio vlast sa
sinom. Njegova vlast je bila jednako prisutna i u oblastima koj je formalno
prepustio sinu i u oblastima koje je zadržao pod svojom neposrednom
upravom.
Osvajanja i odolevanja. Posle carskog krunisanja jedini praktični cilj
njegove politike moglo je biti osvajanje Carigrada. Dušan je naumio da
stvori novo univerzalno srpsko-grčko carstvo.
Ali, ni Kantakuzin nije sedeo skrštenih ruku. Maja 1346. po drugi put
se krunisao za cara. Jovan V je ostao savladar i bio je oženjen
Kantakuzinovm ćerkom.
Car Dušan je tokom 1346. obdario svoju zadužbinu manastir Svetih
Arhanđela kod Prizrena. Krajem 1347. početkom 1348. sa Jelenom je
boravio u Svetoj Gori. Možda se sklonio od kuge koja je u to vreme harala.
Doba srpske vlasti u Svetoj Gori zapamćeno je kao doba “prota Srba”.
Car Dušan je svojim velikašima podelio na upravu pojedine oblasti:
Preljubu Tesaliju (sa titulom kesara), Simeonu-Siniši Epir (sa titulom
despota), Jeleninom bratu Jovanu Asenu Valonu.
Kantakuzinu je ostala carigradska šira okolina. Njegova vlast nije
priznavana ni u Solunu. Dušan je osvojio 5/6 Vizantije. Ali, za konačni

82
napad na Carigrad bila mu je potrebna flota. Mlečani nisu bili spremni da
mu je daju i ugroze svoje trgovačke povlastice.
Sukob sa Bosnom. Krajem 1349. izbio je sukob sa banom Stjepanom
II oko Huma. Dušan je s vojskom prodro do doline Neretve i pošao dalje ka
zapadu. Hteo je da pomogne svojoj sestri Jeleni, udovici Mladena III
Bribirskog, i obezbedi vlast njenom sinu Mladenu IV. Ne zna se da li stigao
do sestrinih teritorija. Usled nepovoljnih događaja u Makedoniji morao je da
se vrati, a garnizon koji je ostavio u Humu nije mogao da zadrži bana
Stjepana II, koji je ponovo zauzeo Hum. Na povratku Dušan je sa ženom i
sinom svratio u Dubrovnik u novembru 1350.
Nastavak sukoba sa Kantakuzinom. Kantakuzin je uz pomoć Turaka
naumio da zauzme Solun i gradove u Makedoniji. Turski odredi su prodirali
sve do Skoplja. Kantakuzin je uspeo da zauzme Ber i Voden. U Skoplju je
planirao ustanak protiv Dušana, do kojeg na kraju nije došlo. Dušan je u
blizini Soluna pregovarao sa Kantakuzinom. Grk je zahtevao od Dušana da
vrati osvojene zemlje na šta car nije pristao. Jovan V Paleolog priznao je
tada Dušana za cara Srba. Pregovaralo se o ženidbi Jovana V (inače
Kantakuzinovog zeta) sa sestrom Dušanove žene Jelene. Na kraju nije
sklopljen sporazum. Dušan se spremao za napad na Carigrad, pa je u maju
1350. pregovarao sa Venecijom, ali bezuspešno.
Dušan je 1351. predložio emiru Orhanu savez, koji bi se utvrdio
brakom Orhanovg sina i Dušanove ćerke. Orhan je uputio poslanike u
Srbiju, radi dogovora, ali su oni napadnuti od strane Kantakuzinovih ljudi.
Kapetan hrišćanstva. Turci su, kao saveznici Kantakuzina, 1352. kod
Dimotike porazili srpsko-bugarske snage, saveznike Jovana V. Turci su
1354. prešli u Evropu i zauzeli Galipolj. Dušan je uviđao opasnost od
Turaka. Obratio se avinjonskom papi Inoćentiju VI da ga ovaj imenuje za
vrhovnog komandanta hrišćanskih snaga u borii protiv Turaka. Zauzvrat je
bio spreman da papu prizna za oca hrišćanstva. Papsko poslanstvo je maja
1355. stiglo u Srbiju. Patrijarh Joanikije mije bio saglasan sa Dušanovim
ustupcima papi. Međutim, Dušan je 1354. morao da brani severne granice od
napada Lajoša I. Trajno srpsko-ugarsko neprijateljstvo onemogućavalo je
Dušanovu saradnju sa papstvom.
Ubrzo potom, 20. decembra 1355. car Dušan je umro. Bliže okolnosti
Dušanove smrti i njen neposredan odjek među savremenicima ostaju
potpuno nepoznati. Sa njegovom smrću ugasili su se planovi o sveopštem
evropkom ratu protiv Turaka.
Dušanovo zakonodavstvo. Na državnom saboru u Skoplju, o
Spasovdanu, 21. maja 1349, donet je “Zakon blagovernoga cara Stefana”,
Dušanov zakonik. Tada je donet prvi deo kodeksa koji se danas smatra

83
Dušanovim zakonikom, prvih 135 članova po numeraciji Prizrenskog
prepisa iz XVI veka. Drugi deo, do 201. člana, donet je u obliku novela i
kodifikovan na državnom saboru u Seru 1354.
Zakonik je imao važno mesto u razvoju srpskog prava, u organizaciji
države i regulisanju feudalnih društvenih odnosa.
Car Uroš

Početak Uroševe vladavine. Dušana je nasledio njegov sin Uroš. Na

početku vladavine morao je da brani očeve tekovine od spoljnih i unutrašnjih
napada. Vladao je od 1355. do 1371.
Spoljni i unutrašnji napadi. Jovan i Aleksije Paleolog su osvojili na
egejskoj obali Hrisopolj, Anaktoropolj i Hristopolj. Upad Matije
Kantakuzina, Jovanovog sina, sa turksim najamnicima u oblast Sera
neslavno se završio. Sa severa Srbiju je napao Lajoš I i stigao do rudničkih
planina. Naišao je na jak otpor pa se sredinom leta 1359. morao povući.
Srbija je ovim napadom izgubila Braničevo i Kučevo. Ovim oblastima
zavladali su od 1361. Rastislalići, kao vazali ugarskog kralja. U oblasti
Kanine i Valone osamostalio se Urošev ujak Jovan Komnin Asen, brat
carice Jelene. Carica Jelena je vladala u Seru. Iako se veoma brzo
zamonašila Jelena-Jelisaveta nije prekinula svoju političku delatnost.
Učestvovala je na saboru u Skoplju 1357. na kome je Uroš dobio podršku
vlastele. Tokom 1357. nepoznati vlastelin Žarko se javlja kao gospodar zete,
ali mu se ubrzo gubi svaki trag.
Pokušaj uzurpacije Simeona-Siniše. Despot Nićifor II Orsini je
iskoristio smrt ćesara Preljuba i 1356. osvojio Tesaliju i južni deo Epira.
Odatle je proterao Simeona-Sinišu i Preljubovu udovicu Jerinu. Simeon-
Siniša je osvojio Kostur i proglasio se za cara, a Jerina se skonila na srpski
dvor. Simeon-Siniša je iz Kostura napadao Nićifora. Simeon je nameravao
da zavlada umesto Uroša. Raspolagao je znatnim vojnim snagama i na
njegovoj strani je bio Jovan Komnin Asen. Na strani Uroša su bili crkva i
sva ostala vlastela. Na saboru u Skoplju 1357. na Uroš je dobio podršku
vlastele. Posle poraza svog saveznika Jovana Komnina Asena kod Skadra
1358. Simeon je morao da se odrekne srpskog prestola.
Despot Nićifor II je 1359. poginuo u borbi sa Arbanasima kod
Aheloja. Simeon je to iskoristio i povratio Epir i Tesaliju. Car Simeon je tu
osnovao novu državu. Do 1359. Srpsko carstvo se znatno smanjilo.
Izgubljene su uglavnom novoosvojene oblasti u kojima se srpska vlasti nije
mogla učvrstiti za kratko vreme.

84
 Car Simeon. Srpsko cartsvo je imalo dva cara: Uroša (1356 – 1371) i
Simeona (1359 – oko 1371). Za kratkotrajne obnove grčke vlasti (1356 –
1359) Epir i Tesalija nisau pripojeni Carigradu. Snmenu vlasti pokušao je da
iskoristi Radoslav Hlapen, namesnik u Beru i Vodenu. Osviojio je utvrđenje
Damasis na severu Tesalije. Međutim, Simeon se orodio sa svojim
protivnikom Hlapenom i ustupio mu grad Kostur. Po ocu Nemanjić, po
majci Paleolog, Simeon je bio u srodstvu s mnogim istaknutim velikašima.
Simeon je za prestonicu izabrao Trikalu u Tesaliji. Crkva, vlastela i gradsko
stanovništvo su prihvatili Simeona. Potpisivao se kao Paleolog, a povelje je
izdavao na grčkom. Njegov sin Jovan Uroš (1371 – 1373) bio je car i
savladar. Despot Jovan Komnin Asen, gospodar oblasti Kanine i Valone,
sarađivao je sa carem Simeonom. Car je mitropolita iz Larise preselio u
Trikalu, ali je crkvena organizacija ostala ista.
Car Uroš. Dušanov nasledniku su pripadale skoro sve srpske zemlje i
veliki deo Romanije. Novoosvojene oblasti bilo je teško kontrolisati jer
Nemanjići nisu bili u stanju da na tim teritorijama organizuju efikasnu
upravu. Zato je proces osamostaljivanja pojedinih oblasti brže tekao u
Romaniji.
Carica Jelena. Vladala je u Seru. Uvela je ustanove senata i
vaseljenskih sudija. U Ser je dolazio i vaseljenski patrijarh Kalist da
pregovara o savezu protiv Turaka i izmirenju srpske i grčke crkve. Iako se
veoma brzo zamonašila Jelena-Jelisaveta nije prekinula svoju političku
delatnost. Učestvovala je na saboru u Skoplju 1357. na kome je Uroš dobio
podršku vlastele.
Vojinovići. U Uroševoj državi, u Makedoniji, učvrstili su se braća
Vojinovići: Miloš, Altoman i Vojislav. Njihov otac Vojin je bio istaknuti
vojvoda Stefana Dečanskog. Milošu i Vojislavu Dušan je dodelio titulu
stavilaca (starao se o hrani koja se trošila na vladarskom dvoru). Miloš je
umro mlad, a Altoman se poslednji put spominje 1359. Vojislav svoj uspon
započinje u prvim godinama Uroševe vlade. Pre smrti 1363. upravljao je
prostorom između Drine i Kosova, Rudnika i mora. Bio je u dobrim
odnosima sa Urošem. Nameravao je da napadne Dubrovnik (od Zadarskog
mira 1358. pod ugarskom vlašću) jer je smatrao da mu pripada tutula
humskog kneza, grad Ston i poluostrvo Pelješac.
Balšići. U Zeti se za vladavine cara Uroša uzdižu Balšići. Držali su
stranu caru i uživali njegovo poverenje. Oko 1360. su držali Bar i oblast
između Skadarkog jezera i mora. Balšiće i Vojislava Vojinovića Venecija je
1362. primila u redove svojih građana.
Stracimir, Đurađ i Balša su se odmetnuli od srpske države za vreme
rata sa Dubrovnikom 1361/62. na jednoj strani su bili car Uroš, humski knez

85
Vojislav Vojinović i Kotor, a na drugoj Dubrovnik i Balšići. Vojislav je
upadao na teritoriju Republike i pustošio sve do gradskih zidina. Dubrovnik
je predlagao Balšićima da zajedno napadnu Kotor, ali do toga nije došlo. Na
stranu Dubrovnika stali su i Bar, Skadar, Ulcinj i Budva, pa su bili
pošteđšeni ekonomske blokade. U rat je uvučen i car Uroš. Ratom su najviše
bili pogođeni Dubrovnik i Kotor, pa su prvi pokušali da sklope mir. Knez
Vojislav je tvrdoglavo nastavljao neprijateljstva. Uroš nije mogao da spreči
blokadu Kotora a ni samovolju Vojislava, pa su mu stvari polako izmicale
kontroli. Dubrovčani su mu obećavali 5.500 perpera ukoliko se uspostavi
mir. Mir je sklopljen u avgustu 1362. u Onogoštu. Povelju je potpisao car
Uroš. Teritorijalni zahtevi kneza Vojislava, zbog kojih se vodio rat, nisu bili
ispunjeni. Car je knezu ustupio svetodmitarski dohodak, a Dubrovčanima
potvrdio stare povlastice. Balšići nisu učestvovali u sklapanju mira.
Balšići, gospodari Donje Zete, izbegavali su otovren sukob sa
Vojislavom. Knez je u martu 1363. planirao napad i tražio galiju od
Dubrovčana, koji su odbili njegove zahteve. Knez Vojislav umro je 23.
septembra 1363. S njegovom smrću prevlast dobijaju velikaši u južnim
delovima carstva.
Oblasni gospodari na jugu. Despotu Jovanu Oliveru, jednom od
najmoćnijih velikaša posle proglašenja carstva, gubi se svaki trag početkom
Uroševe vladavine. Svoju zadužbinu manastir i vlastelinstvo Lesnovo,
zaveštao je Hilandaru.
Despot Dejan držao je župe Želigovo i Preševo. Sa ženom je bio ktitor
manastira Arhiljevice i Belova kraj Zemuna. Njegovi sinovi Jovan i
Konstantin formirali su veliku feudalnu državu posle Maričke bitke. U
međuvremenu ih je potisnuo vlastelin Vlatko Paskačić, gospodar župe
Slavište u blizini Dejanove oblasti. Kovao je sopstveni novac. Car Uroš
dodelio je Vlatku dodelio titulu sevastokratora, a njegovom sinu Uglješi
titulu kesara. Vlatko nije uspeo da se osamostali, ali je smelo istupao jer su
iza njega stajali braća Vukašin i Uglješa Mrnjavčević.
Mrnjavčevići. Despot Vukašin i Uglješa su od vremena Mavra Orbina
poznati kao Mrnjavčevići. U narono predanje su učli kao negativni junaci,
pohlepni velikaši, uzurpatori i ubice, dok je Vukašinov sin Marko postao
najomiljeniji junak epske poezije Južnih Slovena.
Uglješa je oko 1346. upravljao okolinom Dubrovnika. Vukašin se
1350. spominje u prilepskom kraju s titulom župana. Njihov uspon vezan je
za Makedoniju. Uglješa se oženio Jelenom-Jefimijom ćerkom kesara
Vojihne. Uživao je poverenje carice Jelene, pa je od nje preuzeo vlast u Seru
1365. U rodbinskim vezama ogledala se snaga Mrnjavčevića. Vukašinov sin

86
Marko oženio je ćerku Radoslava Hlapena, a ćerka Olivera mu se udala za
Đurađa Balšića.
Posle smrti Vojislava Vojinovića 1363, njegovu oblast podeljena je
između njegove udovice Goislave i sinovca Nikole Altomanovića. Raški
vlastelini Lazar Hrebeljanović, Nikola Altomanović i Vuk Branković tek su
formirali svoje oblasti. U takvoj situaciji uzdigli su se Mrnjavčevići. Pitanje
izbora savladar nužno se nametalo.
Car Uroš je uzdigao Vukašina za kralja i savladara, a njegovom bratu
je dodelio titulu despota. Uglješa je u isto vreme (krajem leta 1365) preuzeo
vlast nad Serom od carice Jelene. Institucija savladarstva je uvedena posle
proglašenja srpskog carstva. Kada je Stefan Dušan uzeo carsku titulu, njegov
sin Uroš krunisan je za kralja-savladara (do tada mladi kralj). Titulu mladog
kralja sada je nosio Vukašinov sin Marko. Time je rešeno pitanje naslednika
srpskog prestola, pošto car Uroš nije imao dece. Tu leži osnovni uzrok gneva
koji su na sebe navukli Mrnjavčevići. Vukašin se potpisivao kao kralj Srba i
Grka. Novi centri Vukašinove oblasti postali su Skoplje i Prizren.
U okviru serske oblasti despota Uglješa nalazila se i Sveta Gora.
Sresku oblast sistematski su uznemiravali Turci.
Vlast cara Uroša polako ali sigurno slabi. Proinijari i kefalije postaju
podložni vlasti oblansih gospodara. Umesto plaćeničke vojske car se morao
oslanjati na vojsku pojedinih velikaša, što je podrivalo njegovu vlast.
Nikola Altomanović. Kneza Vojislava Vojinovića nasledila je udovica
Goislava sa sinovima, kojima se ubrzo gubi svaki trag. Deo kneževe oblasti
nasledio je njegov sinovac mladi Nikola Altomanović. Njegov otac Altoman
bio je ulgedni vlastelin u veme cara Dušana. Goislava je uživala povernje
cara Uroša. Posle pet godina (1363 – 1368) prepustila je Gornju Zetu
Balšićima, a konačno ju je potisnuo sinovac Nikola. On je uskoro zavladao
skoro celom oblasti kneza Vojislava. Dosledno je sledio politiku svoga strica
koji je svojevremeno tražio Ston i Pelješac od Dzbrovčana.
Lazar Hrebeljenović. Rođen je u Prilepcu kod Novog Brda. Dugo je
bio na dvoru cara Uroša. Imao je titulu stavilaca. Kada je Uroš dodelio titulu
kralja Vukašinu, protivniku raške vlastele, Lazar je napustio dvor. Težio je
da zavlada Kosovom. Zbog toga se sukobio sa Mrnjavčevićima. Bio je u
savezu sa Nikolom Altomanovićem, ali ga je napustio prilikom bitke sa
Mrnjavčevićima na Kosovu 1369. Lazar se povukao, a Nikola se jedva
spasoa i njegova vojska je bila uništena. Lazar je 1370. od Nikole preoteo
Rudnik. Mrnjavčevići i Balšići su 1371. pripremali napad protiv Nikole. Na
jednoj strani bili su Nikola, Lazar i Kotor, a na grugoj Mrnjavčevići, Balšići
i Dubrovnik. Spremao se pohod protiv Nikole. Iz Skadra su Balšići i
Dubrovčani spremali pohod na Onogošt. Sa istoka je doazio Vukašin,

87
Međutim, Turci su napali zemlje Mrnjavševića pa se Vukašin morao vratiti i
tako se savez raspao.
Turska pretnja. Osbvajanjem doline Marice Turci su se uklještili
između serske oblasti i carigradskog dela Carstva. Zajednička opasnost
zbližila je dve države. Pre sklapanja saveza trebalo je izgladiti nesuglasice
povodom događaja iz 1346. (proglašenje carstva i patrijaršije). Despot Jovan
Uglješa je 1368. uputio poslanstvo sa poveljom u kojoj se osvetničkom
žestinom obara na prvog srpskog cara. Carigrad je, zbog trenutne latinofilske
orijantscije, tek 1371. potvrdio i objavio kraj raskola. Ali, izmirenje se
odnosilo samo na sersku državu.
Antiturski savez nije sklopljen jer se Vizantija još uvek nadala pomoći
sa Zapada. Car Jovan V Paleolog (1341 – 1391) bezuspešno je po zapadnim
zemljama tražio pomoć, nudeći uniju. Despotu Uglješi se u borbi protiv
Turaka jedino pridružio njegov brat kralj Vukašin. Uglješina oblast bila je
prva na udaru Turcima. Ostali feudalni gospodari, koji nisu bili na udaru,
neshvatajući tursku opasnost, nisu im se pridružili.
Bitka na Marici. Turci su 1354. zauzeli Galipolj i učvrstili se u
Evropi. Na ovaj događaj od svetsko-istorijskog značaja malo ko je reagovao.
Car Dušan je jedini uviđao opasnost od Turaka, ali zbog složenih političkih
prilika nije uspeo da ostvari široki antiturski savez. Turci su postepeno
osvajali delove jugoistočnog Balkana. Dimotika je pala 1360. Jedrene 1362,
a Plovdiv 1363. Murat je prestonicu iz Bruse preneo u Jedrene i uzeo titulu
sultana.
Vukašin i Uglješa su odlučili da proteraju Turke jer je eventualna
pobeda na granici mogla doneti samo privremeno rešenje. Zato su braća
smelo krenula na tursku teritoriju i prodrla blizu nove turkske prestonice
Jedrena. Međutim, bili su iznenađeni 26. septembra 1371. na Marici, kod
Černomena. O Maričkoj bitki pisalo se mnogo, ali o samom sukobu zna se
veoma malo. Sultan Murat (1362 – 1389) je izvojevao pobedu, a Vukašin i
Uglješa su poginuli u borbi. To je bila najveća i najdalekosežnija pobeda
Turaka pre 1453. Njen prvi rezultat bio je slom Serske države, i njene dalje
posledice propast svih balkanskih država. Njihovo osvajanje bilo je samo
pitanje vremena.
Međutim, Turci nisu zauzeli ser. To je učinio solunski despot i budući
car Manojlo II (1391 – 1425). Vizantija je posle maričke bitke izgubila
samostalnost. Car Jovan V je 1373. učestvovao u jednom pohodu sultana
Murata. Turci su dobili bitku za istočni deo Balkan. Vizantija i Bugarska
izgubile su samostalnost. Prekinuta je obnova srpske države pod dinastijom
Mrnjavčevića.

88
 Kraj srpskog carstva. Vukašinovom pogibijom srpska država nije
ostal bez kralja. Zakonito ga je nasledio sin Marko. Tako je Uroš dobio
novog savladara. Marko je morao da prizna vrhovnu vlast turskog sultana.
Car Uroš nije sudelovao u zbivanjima uoči maričke bitke. Umro je
između 2. i 4. decembra 1371. Srpsko carstvo je nestalo. Posle više od dve
stotine godina država Nemanjića prestala je da postoji.

Srbija od bitke na Marici 1371. do bitke na Kosovu

1389.

Raspad carstva. Posle smrti cara Uroša decembra 1371. srpsko

carstvo se raspada. Oblasni gospodari se osamostaljuju: u zapadnoj
Makedoniji kralj Marko, turski vazal; u istočnoj Makedoniji Konstantin i
Jovan Dragaš, turski vazali; u istočnoj Bosni i zapadnoj Srbiji Nikola
Altomanović; u u Zeti Balšići; Vuk Branković na Kosovu, a knez Lazar u
slivu triju Morava. Dok se carstvo raspadalo, Pećka patrijaršija je sačuvala
svoj integritet.
Knez Lazar Hrebeljanović. U oživljavanju nemanjićke državne
tradicije najvažniju ulogu imao je knez Lazar. U poveljama se potpisuje
crvenim mastilom, kao zakoniti naslednik na prestolu Nemanjića. Isticanjem
titule samodršca, avtokratora, podvlačio je svoj suveren položaj. Lazara je i
srpska crkva priznala za suverenog vladara svih Srba. Takvim ga je smatrala
i carigradska crkva i vizantijska država.
Priznanje od strane crkve bilo je dokaz stvarnog položaja u državi i na
međunarodnom planu. Ali, sama ta crkva morala je da bude zakonita u
kanonsko-pravnom smislu. Zato je Lazar pokrenuo pitanje izmirenja sa
Carigradom radi uspostavljanja kanonskog jedinstva. Delimično izmirenje
postigao je još despot Uglješa uoči Maričke bitke, ali se ono odnosilo samo
na Sersku državu. Crkveni raskol je sprečavao savezništvo Srbije i Vizantije
u borbi protiv Turaka. Svetogorski starci su 1374. stigli u Srbiju da
pregovaraju sa Lazarom o izmirenju. Lazar je bio pravi začetnik izmirenja
jer starci dolaze njemu, a ne Balšiću, iako se Pećka patrijaršija nalazila u
oblasti Balšića. Državni sabor je krajem 1374. podržao odluku o izmirenju.
A isto je učinio i patrijarhSava, koji se u početku protivio. Lazar upućuje
srpku (svetogorsku) delegaciju u Carigrad na pregovore. Sporazum o
izmirenju je brzo postignut. Bio je veoma povoljan za Srbe: skinuta je
anatema i patrijaršija priznata za zakonitu. Srbi su dali jemstvo da neće više

89
pripajati grčke crkvene oblasti. Proglašenje izmirenja obavljeno je u
Prizrenu nad grobom cara Dušana u manastiru svetih Arhanđela s proleća
1375. Delegati carigradske patrijaršije, jeromonasi Matej i Marko, oktobra
1375 su hirotonisali prvog srpskog zakonitog patrijarha Jefrema. Jefrema je
posle ostavke 1379. nasledio Spiridon. Posle njegove smrti 1389. Jefrem je
opet obavljao funkciju patrijarha, do 1392 i izbora Danila III Banjskog.
Lazar je odmah po postignutom izmirenju crkava i izboru novog
patrijarha, bio potvrđen na saboru za velikog kneza i samordžca Srbije,
Podunavlja i Pomorja. O tome saboru nema pomena u izvorima.
Knez Lazar je samo donekle vrhovni gospodar. Oblasni gospodari
formalno su priznavali njegovu vrhovnu vlast. Oni su nastavili samostalno
da upravljaju svojim zemljama i posle priznanja Lazara 1376.
Pobedom nad Radičem Brankovićem 1379, koji je držao severne
krajeve srpske države, knez Lazar je zavladao u celom slivu triju Morava.
Iako su mu podršku pružili vrhovi srpske crkve Lazar nije uspeo da obnovi
državu Nemanjića.
Lazarova sestra Dragana je bila udata za čelnika Musu, koji je
upravljao krajem oko Kopaonika. Lazarova kći Mara bila je udata za Vuka
Brankovića, a Jelena za Đurđa Stratimirovića Balšića.
U Ugarskoj je pomagao protivnike Žigmunda Luksemburškog, a uoči
kosovske bitke posredovanjem zeta Nikole Gorjanskog izmirio se sa njim.
Dragaši. Jovan i Konstantin Dragaš su sinovi despota Dejana i
Jevdokije, sestre cara Dušana. Vlatko Paskačić je svojevremeno pod
zaštitom Mrnjavčevića, potisnuo Dejanove naslednike. Međutim, posle
Vlatkove smrti, njegov sin Uglješa nije mogao da se suprostavi braći
Dragaš. Dragaši su bili turski vazali i posle maričke bitke zauzeli su deo
zemalja Mrnjavčevića. Upravljali su prostranom oblašću u istočnoj
Makedoniji. Jovan je dobio titulu despota od cara Uroša, neposredno posle
maričke bitke.
Njihova majka Evdokija, u monaštvu Teodora delila je vlast sa njima.
Konstantinova ćerka Jelena Dragaš se udala za cara Manojla II Paleologa
(1391 – 1425). Njihovi sinovi Jovan VIII (1425 – 1448) i Konstantin XI
Dragaš (1449 – 1453) su poslednji vizantijski carevi.
Posle priznavanja vrhovne sultanove vlasti zadržali su široku
unutrašnju samoupravu. Darivali su svetogorske manastire, kovali novac i
ubirali prihode od regalnih dažbina iz rudarskih središta u Kratovu i Zletovu.
Kraljević Marko. Vukašinov sin je kao petnaestogodišnjak obavljao
za srpskog cara poslaničku misiju u Dubrovniku. Pre maričke bitke postao je
mladi kralj prestolonaslednik, a posle pogibije Vukašina i Uglješe savladar
cara Uroša. Posle smrti Vukašina i Uglješe oblasni gospodari se otimaju o

90
zemlje Mrnjavčevića. Đurađ Balšić je 1372. osvojio Prizren i tako
preduhitrio Nikolu Altomanovića. Vuk Branković se od 1377. pominje kao
gospodar Skoplja. U Ohridu se osamostalio arbanaški vlastelin Andrija
Gropa. Marko je morao da se prikloni svom tastu Radoslavu Hlapenu,
oblasnom gospodaru u severnoj Grčkoj. Hlapenov pastorak Toma
Preljubović je bio oženjen ćerkom cara Simeona Nemanjića Paleologa. Cara
Simeona nasledio je sin Jovan Uroš (1371 – 1373). On se oko 1373.
zamonašio i ostao poznatiji kao monah Joasaf. Toma Preljubović (1376 –
1384) je potkraj života dobio titulu despota.
Zemlje Mrnjavčevića svedene su na uzanu teritoriju u zapadnoj
Makedoniji. Tu izvori spominju kao oblasnog gospodara Markovu braću
Andrejaša i Dmitra. Andrejaš je kovao novac i podigao manastir svetog
Andreje kod Skoplja. Dmitar i Andrejaš su posle bitke na Rovinama 1395.
podelili depozit koji je njihov otac bio poverio dubrovačkoj opštini, a zatim
prešli u Ugarsku. Dmitar je dobio titulu grofa i držao vilagoško
vlastelinstvo.
Nikola Altomanović. Nasledio je oblast Vojislava Vojinovića. Vladao
je teritorijom od Rudnika i Kosova do Jadranskog mora. Od Vukašinovih
sinova nije uspeo da osvoji ni jedno značajnije mesto. Međutim, postao je
najjači oblasni gospodar. Od Dubrovnika je ubirao svetodmitarski dohodak i
kumerk solski (dohodak od prodaje soli). Pokušavao je da pod svoju vlast
povrati Hum. Od Dubrovčana je hteo da preotme Ston i Pelješac.
Stupio je u savez sa Venecijom i Balšićima uperen protiv Dubrovnika,
Kotora i Drača, odnosno protiv Ugarske jer su ovi gradovi priznavali
vrhovnu vlast Lajoša I. Mlečani su obećali Balšićima Kotor i Drač, a Nikoli
Ston i Pelješac. Ovaj savez ugrožavao je ugarske interese na Jadranu. Na
Ugarsku stranu stali su ban Tvrtko i knez Lazar i napali su zemlju Nikole
Altomanovića. Tokom 1373. vlast Nikolina je srušena. Najveći deo njegovih
zemalja razdelili su Lazar i Tvrtko. Kralj Lajoš I nije u tome učestvovao, ali
je zato u ličnosti kneza Lazara dobio još jednog vazala.
Vuk Branković. Poticao je iz stare feudalne porodice. Rodonačelnik
Brankovića bio je vojvoda Mladen, savremenik Stefana Dečanskog i Stefana
Dušana. Vukovom ocu, Branku Mladenoviću, gospodaru Ohrida, car Dušan
je dodelio visoko zvanje sevastokratora. Uspon Vuka Brankovića tekao je
uporedo i uz pomoć tasta kneza Lazara. Vuk se širio na račun Vukašinovih
sinova i Balšića. Njegova oblast obuhvatala je krajeve između Skoplja,
Kopaonika, Sjenice i gornjih tokova Tare i Morače. Iz Skoplja je potisnuo
Vukašinove sinove, a iz Prizrena Balšiće. Upravljao je Prištinom,
Vučitrnom, Zvečanom, Peći, Komaranima i Brskovom na Tari. Vlast nad
Kosovom Vuk je delio sa Lazarom.

91
 Krunisanje Tvrtka I. Bosanski ban Tvrtko I, po ženskoj liniji
potomak kralja Dragutina, krunisao se u Mileševi 1377. krunom srpske
kraljevske kuće za “kralja Srbljem, Bosni i Pomorju i Zapadnim stranam”.
Sarađivao je sa knezom Lazarom, koji mu nije osporio kraljevsku titulu.
Lazar i Vuk se nisu protivili Tvrtkovoj kraljevskoj tituli, ali su bili daleko od
pomisli da ga priznaju za vrhovnog gospodara. Niko od oblasnih gospodara
nije ni pomišljao da prizna vrhovnu vlast kralja Marka, turskog vazala, ili
Tvrtka I ,kralja Srba i Bosne.
Turska ekspanzija. Turska je posle bitke na Marici 1371. postala
najmoćnija država na Balkanu. Tokom 1372. Vizantija je izgubila
samostalnost. Car Jovan V Paleolog je morao da izršava vojne obaveze
prema sultanu. Turski danak ili harač razrezan je na celu zemlju. Nisu
pošteđeni ni svetogorski manstiri. Jovan V i Manojlo II su 1379. uz pomoć
sultana povratili presto koji je uzurpirao Andronik IV Paleolog (1376 –
1379). Manojlo se obaveza da će na Portu donositi godišnji danak od 30.000
zlatnika i da će s vojskom od 12.000 konjanika i pešaka pomagati Turke u
ratnim pohodima. Trnovska Bugarska je priznala vrhovnu sultanovu vlast, a
vidinska Bugarska se oslanjala na Ugarskog kralja Lajoša I. Međutim,
Ugarska je posle Lajoševe smrti paralisana borbama za presto.
Turci su 1383. zauzeli Ser, 1385. Ber, a Solun 1387. Prvi upad Turaka
u Lazareve zemlje desio se 1381. Turski odred su kod Paraćina suzbili Crep
i Vitomir, vlastela kneza Lazara. Sultan je na čelu vojske 1386. prodro u
Srbiju, ali ga je Lazar, koji se s vojskom nalazio u Toplici, sprečio da uđe
dublje u unutrašnjost zemlje. Kralj Tvrtko je 1388. potukao Turke kod
Bileće. Jedino je Đurađ Stracimirović Balšić bio tada na strani Turaka.
Kosovska bitka. Turci su se spremali za još jednu bitku. Sultan Murat
I (1362 – 1389) je sakupio vojsku iz Rumelije i Anadolije. Sa njim su bili
sinovi Bajazit i Jakub. Turcima su pomagali i neki hrišćanski vazali. Preko
oblasti Konstantina Dragaša izbili su na Kosovo, teritoriju Vuka Brankovića.
Na Vidovdan, 15/28. juna 1389. došlo je do žestokog sudara u kome su našla
smrt dva vladara knez Lazar i sultan Murat. Murat je jedini sultan osmanske
imperije koji je poginuo na bojnom polju. Sukob je daleko odjeknuo i
snažno delovao na savremenike. Ipak, o nejmu je do nas doprlo malo
savremenih vesti.
Tvrtko I predstavljao je kosovsku bitku kao svoju pobedu. On nije
došao na Kosovo, ali je poslao vojovodu Vllatka Vukovića. Na zapadu je
vladalo uverenje da su Turci izgubili bitku. Čuveni francuski hroničar Filip
Mezijer zapisao je da su sultan i njegov sin poginuli, a Truci doživeli poraz.
Dubrovački anali prikazuju bitku kao neodlučan sukob, s velikim gubicima

92
na obema stranama. Konstantin Filozof je opisao bitku kao srpski poraz,
iako su u početku kneževi ljudi imali uspeha.
Turci nisu dobili bitku na Kosovu, ali su posledice obostranih
gubitaka bile porazne samo za jednu stranu. Srbija se ni po obimu ni po
broju stanovnika nije mogla porediti sa Osmanskim carstvom. Neposredna
posledica Kosovske bitke bilo je priznavanje novog sultana Bajazita I (1389
– 1402) za vrhovnog gospodara. Posledice btike nisu najbolje shvatili
savremenici, one su se osetile nešto kasnije.

Srbija od bitke na Kosovu 1389. do proglašenja

Despotovine 1402.

Neposredne posledice bitke na Kosovu. Posle poraza na Kosovu

15/28. juna 1389, i Lazareve pogibije, vlast je peuzela kneginja Milica sa
sinovima Stefanom i Vukom. Našla se u izuzetno teškom položaju. Ugarski
kralj Žigmund Luksemburški (1387 – 1437) je u jesen 1389. napao Srbiju.
Kneginja Milica je morala da postigne mir s Turcima, da bi sprečila
pustošenje svojih zemalja sa dve strane.
Izmirenje Lazarevića sa Turcima. Ona se izmirila sa Turcima pre
sredine 1390. Lazarevići su morali prihvatiti uobičajene izraze
potčinjavanja. Priznali su vrhovnu vlast sultana Bajazita I (1389 – 1402).
Morali su da plaćaju danak (harač) i da sa vojskom učestvuju u turskim
pohodima. Svoju najmlađu sestru Stefan je odveo na Bajazitov dvor.
Uz tursku pomoć povraćene su tvrđave koje je ugarski kralj ranije bio
osvojio. Turci su zauzeli Golubac, a Žigmund je naredne dve godine
provaljivao u Srbiju.
Vuk Branković. Vuk je početkom maja obezbedio sebi utočište u
Dubrovniku. Proširio je svoje granice u gornjem i srednjem Polimlju.
Pokušao je da od Balšića preotme Ulcinj, ali nije uspeo. Potpisivao se kao
gospodar Srba i Podunavlja. Dubrovčani i Mlečani su ga primali kao
glavnog među srpskom gospodom. Vuk je posle smrti kralja Tvrtka I 1391,
pokušavao da dobije svetodmitarski dohodak, ali nije uspeo. Dubrovčani su
tvrdili da on nije gospodar sve srpske zemlje i da ne može da obezbedi
slobodu dubrovačkih trgovaca u svim srpskim zemljama.
Nema podataka o neprijateljstvu Vuka i Lazarevića. Vuk je 1392.
učestvovao u svečanom prenosu Lazarevih moštiju iz crkve Svetog Spasa u
Prištini u manastir Ravanicu. U Prištini je bilo sedište Vuka Brankovića.
Turci su mu 1392. osvojili Skoplje. Morao je da se potčini Turcima i plaća

93
harač. Tokom 1394. pregovarao je s Republikom o pohranjivanju jednog
dela svoje imovine u Dubrovniku.
Pad Trnovske Bugarske. Veze bugarskog cara Ivana Šišmana sa
ugarskim kraljem dale su Bajazitu I povod da napadne Bugarsku u leto
1393. Osvojio je Trnovo, iskorenio vladarsku dinastiju i potčinio najveći deo
Bugarske teritorije. U Vidinu je ostao kao vazal car Stracimir. Osvajanjem
Trnovske Bugarske teritorija Osmanlija se gotovo udvostručila.
Bajazitova zavera. Bajazit I je u zimu 1393/94. pozvao sve svoje
vazale u Ser. Namera mu je bila da ih likvidira i pripoji njihove teritorije. Na
sastanak su došli car Manojlo II, njegov suparnik Jovan VII, despot Teodor
Paleolog, knez Stefan Lazarević i Konstantin Dragaš. Bajazit je ipak odustao
od prvobitne namere i deo vazala je otpustio, a sa drugim delom krenuo u
pohod na jug. Završio je osvajanje Tesalije, započeto prethodne godine
(1393). Vrativši se u Carigrad, car Manojlo se okrenuo protiv Bajazita.
Sultan je u leto 1394. počeo opsadu Carigrada, koja je s prekidima trajala
nekoliko godina.
Srpski velikaši kao turski vazali. Srpski kneževi ostali su verni vazali
Bajazitovi. To su bili: knez Stefan Lazarević, Konstantin Dragaš, Kraljević
Marko. Markova braća Andrejaš i Dmitar su napustili nalseđene zemlje u
Makedoniji. U Dubrovniku su boravili 1394. Odatle su otišli u Ugarsku i
stupili u službu kralja Žigmunda, najljućeg Bajazitovg protivnika.
Bitka na Rovinama. Bajazit je pokrenuo pohod na Vlašku da bi se
obračunao sa Žigmundom i njegovim štićenikom vojvodom Joanom
Mirčom. U tom pohodu su učestvovali: knez Stefan Lazarević, Konstantin
Dragaš, Kraljević Marko i Konstantin Balšić. Kod mesta Rovine, čiji položaj
nije poznat, dve vojske su se sudarile 17. maja 1395. Bajazit je bio poražen,
a kralj Marko i Konstantin Dragaš su poginuli. Žigmund je istisnuo Turke iz
Malog Nikopolja, a sultan je morao da se povuče preko Dunava. Posledice
poraza Turaka na Rovinama nisu bile osobito teške. Njihova vojna snaga
ostala je sačuvana.
Kralj Žigmund je proslavljao svoju pobedu. U Parizu je održano
svečano blagodarenje u čast hrišćanske pobede. Oživljena je ideja krstaškog
rata protiv nevernika. Pripreme za taj pohod su tekle sporo.
Pad Vidinske Bugarske. Prešavši Dunav Bajazit je udario na Vidin.
Pogubio je vazalnog cara Ivana Šišmana i njegovu zemlju priključio
teritorijama pod svojom neposrednom vlašću. Vidin je postao baza za
napade na Vlašku, Ugarsku i Srbiju. U Makedoniji Bajazit je zaposeo zemlje
poginulih kralja Marka i Konstantina Dragaša.
Žigmundov krstaški rat. Pozivi u rat protiv Turaka imali su odjeka. U
Ugarskoj se u leto 1396. okupila velika vojska (60.000 – 100.000), koju su

94
činili odredi iz Nemačke Francuske, Engleske, Ugarske i Vlaške. Prešli su
brodovima Dunav, osvojili Vidin i počeli da opsedaju Nikopolj. Bajazit je s
vojskom pritekao u pomoć i 25. septembra 1396. došlo je do odlučne bitke.
Sultan je bio ozbiljno ugrožen, ali je uspeo da iskoristi neorganiziovanost i
nedisciplinu hrišćana i izvojuje pobedu. U bitki se naročito istakao Stefan
Lazarević. On se sudario sa Žigmundovim odredom i uspeo da obori
ugarsku zastavu. Bajazitovu pobedu pratio je veliki pokolj, a zatim su
usledile provale na ugarsku teritoriju.
Pad Vuka Brankovića. Kao žrtva turske pobede pao je i Vuk
Branković. Još u martu 1396. Turci su mu osvojili Prištinu. Posle bitke
dospeo je u sultanove ruke i ostao je sužanj sve do smrti 6. oktobra 1397.
Vukova oblast je ustupljena Lazarevim nalsednicima, a važne strateške tačke
Turci su zadržali. Udovica Mara je sa sinovima uporno nastojala da povrati
izgubljene zemlje. Vukovo odbijanje da se potčini Turcima završilo se
pobedom jačeg. Njegovi naslednici morali su u proleće 1402. da prihvate
vazalne obaveze prema sultanu i da s vojskom ratuju gde im sultan naredi.
Knez Stefan Lazarević. Pošto je za svoju vernost dobio veći deo
nekadašnjih Vukovih zemalja, knez Stefan je postao prva ličnost među
srpskom gospodom. S majkom i bratom on je vladao većom teritorijom nego
što je imao Lazar u danima najveće moći. Ali na tim zemljama on nije bio
gospodar. Morao je trpeti sultanove službenike.
Među velikašima su se javljali otpori prema Stefanovoj vlasti. Oni su
ga optuživali kod sultana da sarađuje sa Ugarskom. Na čelu zavere bili su
Nikola Zojić i Novak Belocrkvić. Stefan je saznao za zaveru koja mu je
pretila. Ni odnosi sa Portom nisu bili najbolji. Stefan je otklonio obe
opasnosti. Vojvodu Novaka je pozvao sebi i pogubio. Vojvoda Nikola se
sklonio u Ostrovicu kod Rudnika. Sačuvao je život tako što se sa ženom i
ćerkama zamonašio i time odustao od daljeg političkog delovanja.
Tokom marta 1398. turski odredi su ušli u Srbiju. Te godine kneginja
Milica je išla kod sultana da opravda Stefana. Omogućila je Stefanu da bude
primljen kod sultana. Stefan je otvoreno priznao krivicu, a Bajazit je
velikodušno prešao preko njegove greške.
Pošto je sredio odnose sa sultanom Stefan je dobio odrešene ruke da
se obračuna sa preostalim protivnicima u zemlji i da osigura svoju vlast.
Međutim, uskoro je morao da ispuni svoje vazalne obaveze.
Bitka kod Angore. Ratoborne mongolske čete na čelu sa Tamerlanom
u nezadrživom pohodu su rušile sve pred sobom. Turski emiri u Maloj Aziji,
nezadovoljni politikom sultana Bajazita, prelazili su na njihovu stranu.
Bajazit je morao da se bori za opstanak svoje države. U borbu je pozvao

95
svoje balkanske vazale: Stefana i Vuka Lazarevića i Grgura i Đurađa
Brankovića. Oni su se sa svojim odredima priključili sultanovoj vojsci.
Do odlučujuće bitke je došlo 28. jula 1402. kod Angore. U žestokom
okršaju vojska slutana Bajazit je teško poražena. On je bio zarobljen i
odveden u sužanjstvo, koje je okončano u proleće 1403. njegovom smrću.
Mongoli su oplenili čitavu Malu Aziju, osvojili Smirnu i doprli od obala
Egejskog mora. Najstariji Bajazitov sin Sulejman je odmah posle bitke
pohitao prema evropskim delovima Turske i Jedrenu da se tamo učvrsti. Bilo
je jasno da nastupaju borbe za osmanski presto.
U borbi su zarobljeni Grgur Branković i Olivera, Stefanova sestra, ali
su kasnije uspeli da se oslobode.
Despot Stefan Lazarević. Posle bitke Stefan Lazarević je s bratom
Vukom i odredom srpskih vojnika krenuo najpre u Carigrad. Odsutnog cara
Manojla II, koji je na Zapadu tražio pomoć za borbu protiv Osmanlija,
zastupao je tada Jovan VII. On je avgusta 1402. dodelio Stefanu Lazareviću
veoma visoku titulu despota. Ona je retko dodeljivana, i kao dostojanstvo,
najviše posle carskog, primaocu je donosila veliku čast. Ugled Vizantije u
svetu mnogostruko je nadilazio njenu političku moć toga doba. Tokom leta
1402. povedeni su i pregovori o ženidbi Stefana bliskom srodnicom dinastije
Paleologa. Izabranica je bila Jelena, ćerka gospodara Lezbosa, Frančeska II
Gatiluzija. Brak je sklopljen kada su se sredile prilike u Srbiji. Car Manojlo
II je 1410. potvrdio Stefanu despotsku titulu.
Sukob Stefana i Đurađa. Avgusta 1402. i Đurađ je stigao u Carigrad.
Sukobio se sa Stefanom, koji je sumnjao da Đurađ traži saveznika u novom
sultanu Sulejmanu. Zato je naredio da se njegov sestrić zatvori. Đurađ se uz
pomoć Rodopa brzo izbavio zatočeništva i od Sulejmana zatražio pomoć.
Brankovići su uz tursku pomoć nastojali da spreče povratak
Lazarevića u zemlju. Lazarevići su brodovima stigli do Zete. Iz Bara se
despotova vojska krajem oktobra uputila prema Žiči. Na Kosovu, nedaleko
od Gračanice, okupile su se snage Brankovića pojačane Sulejmanovim
odredima. Kod Tripolja na Kosovu, blizu Gračanice, je 21. novembra 1402.
došlo do bitke. Bitku je odlučio despot Stefan. Lazarevići su pobedili
Brankoviće i povukli se u Novo Brdo. Uskoro je Stefanov mlađi brat Vuk
napustio zemlju i prišao sultanu Sulejmanu. Despot Stefan je uspeo da
preuzme vlast u zemlji u čemu mu je mnogo pomogao ugled njegove majke
kneginje Milice. Do svoje smrti 11. novembra 1405. ona je živo prisutna u
politici zemlje i svakidašnjici koju su potresali razni sukobi.
Rat za Bajazitovo nasleđe. Marta 1403. u tatarskom zatočeništvu je
umro sultan Bajazit I. Počeo je rat za presto između njegovih sinova

96
Sulejmana, Ise, Muse i Mehmeda. Borbe su u najvećoj meri zahvatile Malu
Aziju. U tim sukobima tokom narednih godina učestvovaće i despot Stefan.

Despot Stefan Lazarević

Bitka kod Angore i proglašenje Stefana za despota. Tamerlan je kod

Angore, 28. jula 1402, do nogu potukao Turke i zarobio Bajazita I (1389 –
1402). Despot Stefan se u ovom sukobu istakao izvanrednom hrabrošću.
Posle bitke sa svojim bratom Grgurem uputio se prema Carigradu. Tu je od
Jovana VII, koji je zamenjivao odsutnog cara Manojla II (1391 – 1425),
dobio titulu despota. Zatim je preko Zete došao u Srbiju. Đurađ Branković je
sklopio savez sa Sulejmanom i uz njegovu pomoć pokušao da spreči
Stefanov povratak. Međutim, Stefan je 21. novembra 1402. pobedio svoje
protivnike kod Tripolja na Kosovu i obnovio svoju vlast nad Srbijom. Tada
je došlo do razlaza Stefana i njegovog brata Vuka koji je prešao Sulejmanu.
Borbe za turski presto. Posle Bajazitov smrti 1403, u tatarskom
zarobljeništvu, počele su borbe između njegovih sinova: Sulejmana, Ise,
Muse i Mehmeda. Prvo su se sukobili Sulejman i Isa. Kada je pobedio Isu
Sulejman se sukobio sa Mehmedom. Sklopio je sporazum sa Vizantijom,
Venecijom i Đenovom. Tim ugovorm je bilo predviđeno da despot Stefan
zadrži svoju zemlju uz uslov da plaća harač i daje pomoćnu vojsku. Tako je
Stefan sredio odnose sa sultanom.
Preokret u Stefanovoj politici. Despot je potom načinio pravu
prekretnicu u svojoj politici i približio se Ugarskoj. Kralj Žigmund
Luksemburški (1387 – 1437) se tada nalazio u teškom položaju jer su
njegovi protivnici planirali da na ugarski presto dovedu Ladislava
Napuljskog. Saveznik mu je bio preko potreban. Pregovore je s ugarske
strane vodio Filip de Skolaris (Pipo Spano, Filip Madžarin). Despot Stefan
je 1403/04. postao vazal ugarskog kralja. Bio je dužan da učestvuje u
skupovima ugarskog plemstva. Zauzvrat je dobio Mačvu i Beograd. Beograd
je dobio srpskog zapovednika i doživeo nagli uspon. Pretvoren je u snažnu

97
tvrđavu, najjaču na južnoj ugarskoj granici. Despot je imao i Golubac i tako
se Despotovina učvrstila na obalama Dunava.
Sređivanje odnosa. Stefan je uz ugarsku pomoć nastojao da se
obračuna sa Brankovićima. Plenio je njihove posede u Sitnici, a pre oktobra
1404. se izmirio sa bratom Vukom. Tokom te godine sređeni su odnosi sa
sultanom Sulejmanom. Zemlje je ulazila u razdoblje mira. Počeli su da
pristižu i primorski trgovci.
Tokom 1405. Stefan je regulisao svoje odnose sa Dubrovnikom.
Priznata su im ranija prava. Odnosi sa Venecijom su bili pomućeni zbog
njenog sukoba sa Balšom III, despotovim sestrićem (sin Jelene i Đurđa
Stracimirovića Balšića). Despot nije uspeo di ih pomiri tokom 1408. Iste
godine Vuk se odmetnuo od svoga brata Stefana. On je ponovo zatražio
pomoć od Turaka, koji su podsticali unutrašnju pometnju i sukobe.
Red Zmaja. Hrvoje Vukčić, Sandalj Hranić i Pavle Radenović na čelu
sa kraljem Tvrtkom II (1404 – 1409) su podržavali Ladislava Napuljskog,
pretendenta na ugarski presto. Žigmund ih je 1408. teško porazio i kod
Dobora izvršio pokolj vlastele. Posle ove pobede Žigmund je osnovao novi
viteški red Zmaja (simbol reda). U osnivačkoj povelji reda izdatoj u Budimu
decembra 1408. na prvom mestu je bio imenovan despot Stefan. Članovi
reda su bili najmoćniji ugarski velikaši (Nikola Gorjanski).
Ustanak Vuka Lazarevića. Vuk Lazarević je zajedno s Brankovićima
i uz podršku Sulejmana 1408. podigao ustanak. Bio je spreman da preuzme
vlast u zemlji i prizna vrhovnu vlast sultana. Turski odredi, na čelu sa
vojskovođom Evrenosom, su 1409. upali u Srbiju. Stefan je odmah dobio
pomoć iz Ugarske. Na čelu ugarskih odreda bio je tamiški župan Pipo
Spano. Iscrpljujuće borbe su se vodile oko Prištine. U proleće 1409.
Žigmund je lično sa vojskom pošao u pomoć Stefanu. Međutim, Turci su
potisnuli Ugre i Stefan je morao da se povuče u Beograd. Bio je prinuđen da
ustupi bratu južni deo Srbije, gde je Vuk zavladao i priznao vrhvonu
sultanovu vlast, zajedno sa Brankovićima.
Rat Muse i Sulejmana. Musa je 1409. ustao na Sulejmana i ponudio
Stefanu savezništvo, na šta je despot pristao. Musa je 1410. krenuo prema
Carigradu i ugrozio Sulejmana. Međutim, njegov tabor je počeo da se osipa.
Napuštaju ga saveznici. Među njima Vuk Lazarević i Brankovići.
Odlučujuća bitka odigrala se 15. juna 1410. kod tvrđave Kosmidiona na
Zlatnom rogu. Završena je pobedom Sulejmana. Despot Stefan se sklonio u
Carigrad. Car Manojlo II mu je priredio svečani doček i potvrdio despotsku
titulu. Preko Crnog mora i Vlaške Stefan se vratio u Srbiju.
Sultan Sulejman (1402 – 1410) je pre toga uputio Vuka Lazarevića i
Lazara Brankovića u Srbiju da preuzmu vlast pre Stefanovog povratka. Nisu

98
uspeli jer su ih uhvatile Musine pristalice (saveznik Stefanov) i posekle. U
leto 1410. Sulejman je još jednom pobedio Musu. Stefan je pružio utočište
Musi, a zauzvrat Musa mu je dodelio južne delove Srbije koje su do tada
držali Vuk Lazarević i Brankovići. Musa je polako preuzimao inicijativu.
Sulejman je svojim neuravnoteženim držanjem stvarao nezadovoljstvo među
ljudima. Na kraju su ga 1411. ubili Musini ljudi. Musa (1411 – 1413) je
zavladao evropskim delom Turske. Odmah po stupanju na presto Musa se
okrenuo protiv Stefana. Despot je bio spreman za rat, ali je sultan ponudio
primirje. Stefan je u međuvremenu tražio saveznike u Ugarskoj i Turskoj.
Žigmund je bio zaokupljen carskim krunisanjem 1411. i savezom Vlaške i
Poljske uperenim protiv Ugarske. U leto 1411. u Budimu se Stefan sa
svojom zemljom potčinio vrhovnoj vlasti ugarskog kralja. Zauzvrat je dobio
Srebrenicu, čime su narasli njegovi prihodi. Tokom 1411. u borbu za turski
presto se uključio i Mehmed u maloazijskim delovima carstva. Musa je
1412. upao u Srbiju i opseo Novo Brdo. Na vest o despotovom dolasku
digao je opsadu. Iste godine Stefan je učestvovao na velikom skupu
evropskih vladara i vlastele u Budimu. Tom skupu su prisustvovali i
bosanski kralj Stefan Ostoja, vojvode Sandalj Hranić i Hrvoje Vukčić.
Musa je 1413. ponovo upao u Srbiju. Njegova vojska je naišla na
odlučan otpor kod Stalaća. Zapovednik grada se junački suprostavljao
Turcima. Ostao je upamćen u narodnoj pesmi kao vojvoda Prijezda.
Očekivan je napad na Novo Brdo. Stefan je tražio od Mehmeda da pređe u
evropski deo turske kako bi se zajedno borili protiv Muse. Pozivu za pomoć
su se odazvali ugarski ban Jovan Morovićki i vojvoda Sandalj Hranić
(oženio se Jelenom udovicom Đurđa Stracimirovića Balšića). Do
odlučujućeg boja došlo je 5. jula 1413. kod sela Čamorlu, pod planinom
Vitošom Bitka je završena porazom sultana Muse, koji je tom prilikom
poginuo. Vlast u Turskoj je preuzeo Mehmed I (1413 – 1421). Stefan je od
novog sultana, za pomoć koju mu je pružio, dobio grad Koprijan kod Niša i
pokrajinu Znepolje. Prihvatio je vazalne obaveze.
Pomirenje Stefana Lazarevića i Đurađa Brankovića. U jesen 1412.
došlo je do važnog preokreta u Srbiji. Iz Soluna se vratio Đurađ Branković.
Izmirio se sa ujakom Stefanom. Pošto despot nije imao dece, prihvatio je
Đurađa kao sina, i odredio ga za svog naseldnika.
Odnosi sa susedima. Na skupu bosanske vlastele avgusta 1415.
doneta je odluka da se srpskom despotu oduzme Srebrenica. Događaji u
samoj Bosni omeli su sprovođenje takvog plana. Balša III, despotov sestrić,
godinama je ratovao sa Mlečanima oko njihovih poseda u Zeti. Kada su se
pojavile vesti o njegovoj bolesti Venecija je nagađala da bi zemlju mogao da
ostavi svom rođaku Stefanu Balšiću Maramonte. Balša III je skrhan bolešću

99
otišao u Srbiju. Tu je na dvoru svoga ujaka umro 28. aprila 1421. Zetu je
zaveštao njemu. Pripajanjem Zete despotovini ujedinjene su zemlje
Lazarevića, Brankovića i Balšića. Posle Balšine smrti u Zeti su se uzdigli
Crnojevići. Đurađ i Lješ su postali despotove vojvode.
Stanje u Srbiji. Ugovorom sa sultanom Mehmedom Stefan je
obezbedio period relativnog mira. Tako je omogućio privredni i društveni
razvitak zemlje. Održavao je prisne veze sa crkvom. Podigao zadužbinu
Resavu. Crkva mu je pružala podršku u svakodnevnoj politici. Zemlja se
nalazila u dvostrukom vazalstvu: i prema Ugarskoj i prema Turskoj.
Rat sa Venecijom. U leto 1421. u Jedrenu je došlo do smene a
prestolu. Mehmed I je umro, a nasledio ga je Murat II (1421 – 1451). Despot
se držao uz novog sultana i pomogao mu u sukobu sa Venecijom, koja je
koristila smene na turskom prestolu za podizanje ustanaka na jadranskom
primorju. Despot je zauzimao sestrićeve posede. Stefan je tada zauzeo Bar i
Drivast i sve mletačke posede sem Ulcinja. Ali, nije ostvario glavni cilj –
zauzeće Skadra. Ratovanje u Zeti Stefan je 1423. prepustio Đurađu
Brankoviću. Avgusta iste godine sklopljen je Skadarski mir. Venecija je
zadržala Kotor, Ulcinj i Skadar, a Srbi Bar i Drivast. Odnosi sa Venecijom
konačno su regulisani sporazumom iz Vučitrna, koji je sklopljen 22. aprila
1426. Despot ga je potvrdio 22. jula 1426, a Venecija 3. februara 1427.
Odnosi sa Turskom. Po dolasku na vlast protiv Murata II ustao je
Mustafa, koji se izdavao za sina Bajazitovog. Stefan je odbio da pomogne
njegovo delovanje. Pobunjenik je 1422. poražen i ubijen. Uskoro je protiv
Murata ustao mlađi brat Mustafa. Ali ga je Murat već 1423. porazio i
pogubio. Srbija je u tim sukobima ostala po strani. Stefan je obnovio vazalne
obaveze prema sultanu. S druge strane despot je jačao svoje veze u
Ugarskoj. Odazvao se Žigmundovom pozivu 1421. da učestvuje u ratu
protiv husita. Murat II je 1422. preduzeo opsadu Carigrada. Vizantija je
tokom 1423/24. tražila saveznike na Zapadu. Car Jovan VIII je boravio u
Veneciji i Ugarskoj. Žigmund je obećao pomoć. U to vreme zavladalo je
nepoverenje između Murata II i Stefana. Sultan je odlučio da napadne
Srbiju. Murat je provalio u Srbiju i stigao do Kruševca. Ugarska je poslala
pomoć (Pipo Spano). Stefan je na kraju uspeo da pregovorima iznudi
povlačenje Turaka. Sada je morao da ratuje u Bosni oko Srebrnice. Tvrtko II
je pokušao da osvoji grad, ali nije uspeo.
Sporazum u Tati. Despot Stefan nije imao dece i odlučio je da presto
zavešta svome sestriću Đurđu. Na saboru u Srebrnici kod Stragara, u
rudničkome kraju, Stefan je s patrijarhom pozvao vlastelu da prihvate
Đurađa za njegovog naslednika. Pitanje prestolonalsednika Stefan je
regulisao i sa Žigmundom. Ugovor iz Tate 1426. je predviđao da Đurađ

100
nasledio presto, u slučaju da Stefan umre bez muških potomaka, da bude
uvršten u ugarsku vlastelu, i da nasledi Stefanova dobra po Ugarskoj, morao
je i da položi vazalnu zakletvu ugarskom kralju. Posle Stefanove smrti Srbija
treba da ustupi Beograd, Golubac i Mačvu. U slučaju da Đurađ umre bez
muških naslednika, Srbija ima da pripadne Ugarskoj.
Kraj Stefanove vladavine. Tokom 1426. posredovao je u sklapanju
tursko-mletačkog mira. Žigmund je u zimu 1426/27. upao u Vlašku da
podrži svog štićenika Dana II. Turci su februara 1427. opsedali Novo Brdo.
Na leto su prodrli u Pomoravlje. U Srebrnici su se pobunili rudari. Stefan je
pobunu krvavo ugušio. Despot Stefan je umro 19. jula 1427. u okolini
Kragujevca. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Manasiji.
Srbija u doba despota Đurđa Brankovića do obnove
Despotovine 1444.

Dolazak na vlast. Đurađ Branković se u jesen 1412. vratio iz Soluna u

Srbiju. Izmirio se sa ujakom Stefanom. Pošto despot Stefan nije imao dece,
prihvatio je Đurđa kao sina, i odredio ga za svog naseldnika. Na saboru u
Srebrnici kod Stragara 1426, u rudničkome kraju, Stefan je s patrijarhom
pozvao vlastelu da prihvate Đurađa za njegovog naslednika. Pitanje
prestolonalsednika Stefan je regulisao i sa Žigmundom. Ugovor iz Tate
1426. je predviđao da Đurađ nasledio presto, u slučaju da Stefan umre bez
muških potomaka, da bude uvršten u ugarsku vlastelu, i da nasledi Stefanova
dobra po Ugarskoj, morao je i da položi vazalnu zakletvu ugarskom kralju.
Posle Stefanove smrti Srbija treba da ustupi Beograd, Golubac i Mačvu. U
slučaju da Đurađ umre bez muških naslednika, Srbija ima da pripadne
Ugarskoj.
Despot Đurađ je vladao od 1427. do 1457. Bradat, s dugom kosom i
brkovima, doživeo je duboku starost, punih 80 godina. Ženio se najmanje
dva puta, a najduže je proživeo i najviše poroda imao s Grkinjom Jerinom
(Irinom) Kantakuzin, s kojom je sklopio brak krajem 1414, kada je imao
gotovo 40 godina. Đurađ je brakom, vaspitanjem i duhovnim životom bio
vezan za vizantijski svet.
Početak vladavine. Đurađ je za smrt ujakovu saznao u Zeti, gde se
borio protiv Mlečana oko Balšinog nasleđa. Žigmund je u to vreme ratovao
u Vlaškoj. Obojica su pohitala ka Beogradu da sprovedu u život ugovor u
Tati. Đurađ je priznat za Stefanovig naslednika, primljen je u redove
ugarskih barona, obavezao se da će dolaziti na ugarski dvor i državne sabore

101
i da će davati pomoćne trupe. Na izuzetno svečan način Đurađ je priznat za
Žigmundovog vazala, ali i za vladara Srbije. Borba protiv Turaka bila je cilj.
Ugovor iz Tate je samo delimično ispunjen. Žigmund je preuzeo
Beograd, ali je Đurađ zadržao Mačvu. Žigmund nije poseo ni Golubac.
Zapovednik grada Jeremija je tražio 12.000 dukata, a kada nije dobio novac
predao ja grad Turcima. Srbijom su uzduž i popreko harali Turci. Žigmund
je od Beograda napravio snažnu tvrđavu. Doveo je tevtonce. Srbima je bio
zabranjen ulazak u grad. Pokušao je 1428. da osvoji Golubac. Nije uspeo pa
je sklopio mir sa sultanom. Đurađ je iste godine morao da brani Srebrnicu.
Priznao je tursku vrhovnu vlast i obavezao se da plaća 50.000 dukata
godišnje harača, daje pomoćne odrede od 2.000 konjanika po komandom
sinova i nedozvoli Ugrima da preko Srbije napadaju Tursku.
Smederevo. Pošto su u Despotovini Ugri držali Beograd, a Turci Niš,
Kruševac i Golubac, Đurađ je počeo da zida novu prestonicu Smederevo. Na
izbor mesta su uticali politički razlozi, jer je iz Ugarske lako mogla stići
pomoć. Dozvolu sultanovu skupo je platio. Čak je obećao da će ćerku Maru
poslati u harem Muratu II. Grad je sagrađen na učću Jezave u Dunav.
Tvrđava se sastoji od Malog i Velikog grada. U Malom je bio Đurđev dvor.
Zidovi su bili debeli do 4 metra sa 24 kule visine do 20 metara. Zidanje je
završeno već 1430. Bio je razrezan posebni namet. Radovima je rukovodio
Jerinin brat Đorđe Kantakuzin. O pretrpljenim mukama pri izgradnji svedoči
narodna tradicija (prokleta Jerina). U gradu je postojala mitropolijska crkva,
kovnica novca i kancelarija. U vreme zidanja Smedereva Đurđa su krunisali
despotskim vencem poslanici cara Jovana VIII (1425 – 1448).
U Đurđevu službu je stupio i Jerinin brat Toma. Rukovodiće
odbranom Smedereva. Položaje u državnoj upravi dobijali su Grci,
Dubrovčani, Turci i Ugari.
Stanje u Zeti. Pobunili su se Đurađ i Lješ Đurašević. Počeli su da
nose staro prezima Crnojević i bili su spremni da se priklona Mlečanima. Ali
su se na kraju ipak pokorili despotu. U to vreme sultan je opsedao Drač. U
tim operacijam učestvovao je Đurđev sin Grgur, pomažući skopskog
sandžak bega Isaka.
Stanje u Bosni. Despot Đurađ se mešao u sukobe bosanske vlastele.
Na jednoj strani su bili kralj Tvrtko II i Radoslav Pavlović, a na drugoj
despot Đurađ i Sandalj Hranić. U proleće 1433. Đurađ je zauzeo Usore sa
Zvornikom i tvrđavom Teočakom, a već je posedovao Srebrnicu.
Porodične prilike. Đurađ je svoju ćerku Katarinu udao za Ulriha
celjskog, bratića Žigmundove žene Varvare i jednog od najbogatijih ljudi
toga vremena. Drugu kćer Maru poslao je u harem Muratu II. Miraz za Maru
je bio ogroman – nekoliko stotina hiljada dukata. Iz Jedrena je odvedena u

102
Brusu. Postala je vrlo uticajna i nikada se nije odrekla hrišćanstva.
Despotovi sinovi Grgur i Stefan imali su tešku sudbinu.
Žigmundovi ratovi sa Turcima. Ugarski kralj Žigmund izabran je
1433. za rimsko-nemačkog cara. Sabor u Bratislavi 1435, kome su
prisustvovali Tvrtko II i Đurađ, prihvatio Žigmundove planove za odbranu
južne granice. U ratovima Ugarske i Turske 1435 – 1437 Srbija je bila
pošteđena. Žigmund je u leto 1437. upao u Srbiju i spalio Kruševac. Zatim je
naneo težak poraz vidinskom paši Ali-begu na Godominskom polju kod
Smedereva. Ovaj ugarski prodor je bio izvršen preko srpske teritorije.
Usledila je odmazda Turaka. Despot je morao da Muratu II ustupi
Braničevo. Tako se položaj Turaka na Dunava još više učvrstio.

Borbe za ugarski presto. Kralj Žigmund je umro decembra 1437.

Nasledio ga je austrijski vojvoda Albert Habzburški (1437 – 1439), oženjen
Žigmundovom ćerkom Jelisavetom. On je postao i rimsko-nemački car.
Prvi pad Smedereva. Jedna turska vojska je 1438. upala u Erdelj, a
druga u Srbiju. Sledeće godine Murat II je na čelu velike vojske upao u
Srbiju i opseo Smederevo. Đurađ, Jerina, Lazar su sa pratnjom napustili grad
i prešli u Ugarsku da traže pomoć. Despot Đurađ je tražio pomoć od kralja
Alberta. On je bio voljan da pomogne odbrani Smedereva, ali su pripreme
tekle sporo. Na kraju je sakupio 24.000 vojnika i krenuo na jug. U Segedinu
se 1. avgusta sastao sa Đurđem. Poklonio mu je zamak Vilagoš u zarandskoj
županiji. Đurađ ga je pomogao novcem. Ugarska vojska se na prvu vest da
dolaze Turci razbežala. Odbranom Smedereva su komandovali Toma
Kantakuzin i Grgur. Tri meseca je trajala teška opsada. Posada se predala 18.
avgusta 1439. i Turci su ušli u grad. Grgur se nagodio sa Muratom i predao
mu grad a zauzvrat je dobio na upravu zemlje svoga dede Vuka, pod
uslovom da bude Portin vazal. Za smederevskog sandžak-bega imenovan je
Isak-beg iz Skoplja. Još je samo Novo Brdo odolevalo Turcima.
Tokom leta 1439. sklopljena je firentinska unija, ali ni time nije
postignuto ništa u borbama s Turcima. Krajem godine umro je Albert i u
Ugarskoj su počele borbe za presto. Malo je bilo nade u pomoć sa Zapada.
Srpski narod je napuštao zemlju i selio se na sever.
Murat II je 1438. počeo da primenjuje običaj “devširme” – “odabir
dečaka”. Sultan je s proleća 1440. počeo sa opsadom Beograda. Odbranom
je komandovao Jovan Talovac. Posle punih šest meseci teške opsade Turci
su se ipak morali povući.
Borbe za ugarski presto. Posle smrti Alberta 1439. Đurađ je
pokušavao da svog sina Lazara oženi Albertovom udovicom Jelisavetom, ali
je ona odbila da se uda za pravoslavca. Udala se za poljskog kralja

103
Vladislava II Jagelonca (1440 – 1444). Đurađ ga nije priznao već je podržao
Albertovog sina Ladislava. Jagelonac ga je proglasio za odmetnika i oduzeo
imanja. Đurađ je napustio Ugarsku i otišao u Zetu. Tu je morao da stekne
naklonost sinova Đurđa Crnojevića, gospodara Gornje Zete.
Antiturski planovi. U Zeti je Đurađ počeo da kuje antiturske planove i
Turci su mu ucenili glavu. Morao je da se skloni u Dubrovnik. Njegovi
sinovi nisu imali kuda da pobegnu. Grgura i Stefana (odranije talac na Porti)
sultan je okovao na Uskrs 16. aprila, a 8. maja 1441. oslepio u gradu Tokatu.
Novo Brdo se predalo 27. juna 1441. rumelijskom beglerbegu Šehabedinu.
Tako je Đurađ izgubio celu Despotovinu. U poklad u Dubrovniku je ostavio
160.000 dukata. Murat II je zamerao Dubrovčanima na podršci despotu i
zbog učešća u odbrani Novog Brda, ali im je 1442. poveljom (na srpskom)
zagarantovao pravo slobodne trgovine po svim svojim zemljama. U teškom
položaju Đurađ je priznao Vladislava Jagelonca za kralja i u julu 1441.
napustio Dubrovnik.
Duga vojna. Zapovednici južne ugarske granice bili su Janko
Hunjadi, erdeljski plemić, i Nikola Iločki. Upadali su u Srbiju i nanosili
Turcima velike gubitke. Hunjadi je u martu 1443. potukao u Erdelju Mezid-
bega, a u Vlaškoj Šehabedina, koji je hteo da osveti Mezida. Hunjadijeve
pobede uzbudile su Evropu. Planiran je novi krstaški rat. Papa je u Ugarsku
poslao kardinala Julijana Ćezarinija da pripremi rat. Turski špijuni su saznali
za pripreme. U Ugarskoj je od svake kuće revnosno ubiran novac za
opremanje vojske. I Đurađ je na to potrošio mnogo sredstava. U proleće
1443. Murat II je morao da ratuje protiv gospodara Karamanije Ibrahim-
bega. U tom sukobu ubijen je Muratov sin Ali-Čelebija, pa je za naslednika
određen Mehmed Osvajač.
Vojska od 25.000 Ugara i Poljaka i 8.000 Srba na čelu sa
Vladislavom, Hunjadijem i Đurđem je u ranu jesen prešla Dunav kod
Beograda i ušla u Srbiju. Na čelu prethodnice od 12.000 konjanika bio je
Hunjadi. Prvi sukob s Turcima 3. novembra je bio između grada Bovna kod
Aleksinac i Niša. Rumelijski beglerbeg Kasim je do nogu potučen. Preko
Niša i Pirota hrišćani su stigli do Sofije i zauzeli je. Odatle su nastavili na
istok i stigli do Plovdiva. Planirali su da napadnu Jedrene, ali su zbog
nestašice hrane i jake zime morali da se vrate. Kasim-beg je počeo da ih
goni, ali je 24. decembra kod Sofije ponovo potučen. Turci su poraženi i 2.
januara 1444. između Niša i Pirota. Već 6. januara bili su u Prokuplju. Đurađ
je nastojao da privoli kralja i Hunjadija da trupe prezime u Srbiji pa da na
proleće nastave borbe. Predlog nije usvojen i u januara su bili u Beogradu.
Ovaj pohod izazvao je ustanak u Novom Brdu (ugušen). Skenderbeg, sin

104
Ivana Kastriota, je napustio tursku vojsku i podigao ustanak u svojoj zemlji.
Stefan Tomaš je u maju 1444. preoteo Srebrenicu od Turaka.
Obnova despotovine. Zapad je želeo da se rat nastavi, ali je sultan
ponudio mir (pobuna Ibrahim-bega – Karamanija). Ponuda je upućena dok
su krstaši boravili u Srbiji. Nudio je despotu zemlju i sinove. Posredovala je
Mara. Despot je uspeo da nagovori kralja i Hunjadija da pristanu. Aprila
1444. srpsko poslanstvo(smederevski mitropolit Atanasije) pregovara u
Jedrenu. Sporan je bio Golubac, ali je na kraju ipak pripao Srbima. Murat II
12. juna 1444. prihvata sve zahteve. Poslao je svoje poslanstvo ugarskom
kralju, koji je u Segedinu krajem jula 1444. potvrdio sporazum. Despot se
posebno sporazumeo sa sultanom da mu vrati sinove i zemlju sa 24 grada.
Obavezao sa na veliki harač i 15. avgusta se izmirio sa sultanom, a već 22.
ušao u Smederevo. Despotovina je obnovljena.
Srpska Despotovina od 1444. do 1459.

Bitka kod Varne. Ugarski kralj Vladislav I Jagelonac (1440 – 1444) je

odbacio mirovni sporazum iz 1444. U tome ga je podržavao kardinal Julijan
Ćezarini, koji je isticao da sporazum nema važnosti dok ga ne prihvati papa.
U jesen 1444. izbili su nemiri u Jedrenu koji su uticali da se počne s
pripremama za novi rat. Despot Đurađ je bio protvi novog pohoda, jer je u
slučaju neuspeha mogao da izgubi državu.
Polovinom septembra 1444. kralj Vladislav je sa 16.000 vojnika
prešao Dunav i uputio se ka Bugarskoj. Stigao je do Varne. U susret mu je
pohitao sultan Murat II. Bitka kod Varne se odigrala 10. novembra. Sultan je
satro krstaše. Poginuo je dvadesetogodišnji kralj Vladislav i kardinal Julijan
Ćezarini. Janko Hunjadi se bekstvom jedva spasao i preko Vlaške stigao u
Ugarsku. Đurađ je posle ovog ugarskog poraza ostao veran turski vazal.
Srebrnica. Despot Đurađ je u aprilu 1445. uspeo da povrati
Srebrenicu koja je bila u rukama bosanskog kralja Stefana Tomaša. Ali,
samo za kratko vreme, već krajem leta 1446. ponovo je u sastavu bosanske
države. U Srebrnici su Đurađ i Stefan Tomaš kovali zajednički novac.
Despotov šurak Toma Kantakuzin je 1448. uspeo da povrati Srebrnicu i
oblast Višegrada.
Stanje u okolnim zemljama. Đurađ je tokom 1447. pomagao
Dubrovčanima da se izmire sa sultanom. Mir je sklopljen, a Dubrovčani su
oslobođeni davanja godišnjih poklona. Ali ih despot nije mogao štititi od
zloupotrebe turskih činovnika.
Murat II je 1446. osvojio Peloponez i srušio državu Konstantina
Paleologa. Tom prilikom je odveo 60.000 ljudi u roblje. Đurađ je sina

105
Lazara oženio Jelenom, ćerkom Konatsntina Paleologa. Lazar je tada
krunisan znacima despotskog dostojanstva.
U jesen 1448. umro je Jovan VIII (1425 – 1448), a za cara je izabran
njegov brat, despot Konstantin, treći sin Manojla II i Jelene Dragaš, ćerke
Konstantina Dejanovića.
Druga bitka na Kosovu. Posle pogibije Vladislava I ugarski kralj je
postao Ladislav V Posmrče (1445 – 1457), mladi sin Alberta Habzburškog.
Janko Hunjadi je 1446. postao gubernator Ugarske. Đurađ je priznao
Ladislava za kralja. Hunjadi mu se obraća za pohod protiv Turaka, ali despot
nije hteo da ustaje protiv sultana. Odbio je da učestvuje u ratu.
Hunjadi je prekinuo sve odnose sa despotom i krenuo na Turke preko
Srbije. Septembra 1448. prešao je Dunav kod Kovina. Đurađ je obavestio
Murata II o ugarskom pohodu. Ugarska vojska je pljačkala po Srbiji, sve dok
preko Kruševca nije izbila na Kosovo nedaleko od Prištine. Sultan je stigao s
velikom vojskom iz Sofije. Ugri i Turci su se sukobili na Kosovu, mestu
slavne bitke iz 1389. Druga bitka na Kosovu je trajala od 17. do 20. oktobra
1448. Borba se vodila i noću. Hrišćani su svojom artiljerijom naneli Turcima
velike gubitke. U bitki su učestvovali Murat II i prestolonaslednik Mehmed,
kao i rumelijski beglerbeg. Bitka je odlučena tek kada su Turci zašli za leđa
hrišćanima i kada je odred vlaškog kneza prešao na stranu Osmanlija. Ostaci
hričćanske vojske su sasečeni. Obe strane su pretrpele ogromne gubitke.
Upravo je zbog ovog događaja srpska narodna pesma tako često pevala o
Sibinjanin Janku. Zbog ugarskog poraza je nastao izraz “prošao kao Janko
na Kosovu”. Sultan nije gonio neprijatelje već se vratio u Jedrene. Hunjadi
je uhvaćen i odveden u Smederevo despotu Đurđu koji ga je bacio u
tamnicu. Ugarski staleži su tražili puštanje gubernatora. Tek posle dužih
pregovora despot je pristao, ali je zahtevao 100.000 dukata na ime štete koju
je ugarska vojska pričinila za vreme pohoda u Srbiji Ugri su se morali
obavezati da će u budućim pohodima zaobilaziti Srbiju. Hunjadijev sin
Ladislav je trebao da ostane u Smederevu kao talac sve dok se ne isplati
ugovorena suma. Janko Hunjadi je decembra 1448. stigao u Segedin.
Stanje u Bosni i Zeti. Vojvoda Stefan Vukčić je 1449. uzeo titulu
“hercega od Svetog Save”. Na njegovoj teritoriji je bio i manastir Mileševa.
Bosanski kralj Stefan Tomaš je pristao 1451. da ustupi Srebrenicu despotu.
U Zeti se despot sukobljavao sa Mlečanima i Stefanicom
Crnojevićem. Tokom 1452. dve despotove vojske su ušle u Zetu (vojvoda
Altoman i Toma Kantakuzin), ali je obe porazio Stefanica Crnojević.
Posredovanje u ugarsko-turskim pregovorima. Despot je održavao
dobre odnose i sa Ladislavom V i sa Muratom II. Ugarska i Turska su htele
da sklope mir i despot je posredovao. Protivnici se nisu dogovorili oko nekih

106
pitanja i mir nije sklopljen. Papa je bulom iz 1450. oslobodio Hunjadija
obaveza Smederevskog sporazuma (suma od 100.000 dukata) i on je zauzeo
despotova imanja po Ugarskoj. Đurađ je održavao svoje veze na Porti, ali
1451. umire Murat II i nasleđuje ga mladi i daroviti Mehmed II.
Mehmed II Osvajač. Mladi sultan je ugušio pobunu janičara i ubio
svoga malog brata. Time je “ozakonio” bratoubistvo koje će se kasnije
vekovima primenjivati pri smenama na prestolu. Mehmedu se pokorio i
gospodar Karamanije Ibrahim-beg, koji je zadavao mnogo muka Muratu II.
Novi sultan je znao turski, grčki i srpski jezik. Bio je pod velikim uticajem
maćehe Mare (Đurđeva ćerka) koju je veoma poštovao. Oslobodio ju je iz
harema i poslao Đurđu. Takođe je vratio despotu Toplicu i Dubočicu, koji su
bili Marin miraz. Produžio je sporazum sa Đurđem, obećavši mu da ni on ni
njegov sin Lazar za života neće biti napadani.
Sporazum sa Hunjadijem. Đurađ i Janko su se izmirili i avgusta
1451. sklopili ugovor u Smederevu. Đurđeva unuka Jelisaveta, ćerka
Katarine i Ulriha Celjskog, verena je za Hunjadijevog mlađeg sina Matiju.
Ovaj ugovor nije remetio despotove odnose sa Turskom. Odmah je
obavestio Mehmeda o sporazumu koji nije bio uperen protiv Turaka.
Pad Carigrada. Sultan Mehmed II je tokom zime 1452/53. vodio
opsežne pripreme za osvajanje Carigrada. Car Konstantin XI je tražio pomoć
na Zapadu, čak je 1452. u Svetoj Sofiji sklopljena unija koju je narod
odbacio. U vojsi koja je opsedala grad bio je i srpski odred po komandom
vojvode Jakše. Posada grada se hrabro branila i odbijala napade dvadeset
puta brojnijih neprijatelja. Nisu izdržali, 29. maja 1453. Turci su zauzeli
Carigrad. Tri dana je trajalo pljačkanje Konstantinovog grada. Vest o padu
Carigrada zaprepastila je Evropu, ali ona ništa nije preduzela. Mladi
Mehmed (imao je tada samo 21 godinu) se od tog vremena nazivao Osvajač.
Đurađ je pomagao mnogim izbeglicama, otkupljivao je zarobljenike.
Njegovom zaslugom su mošti Svetog Luke prenete iz Epira u Smederevo.
Pohod Mehmeda II na Srbiju. Despo Đurađ je istovremeno radio na
pokretanju krstaškog rata ali i na obnavljanju primirja iz 1451. Mehmed je
već 1454. krenuo na Srbiju. Despot je prešao u Ugarsku. Jedna vojska je
opsela Novo Brdo, a druga Smederevo. Prestonica se hrabro branila, a na
vest da stiže Hunjadi u pomoć Turci su digli opsadu. Đurađ se vratio u
Smederevo, a Janko je nastavio da goni Turke. Kod Kruševca im je naneo
težak poraz 1. oktobra 1454. Ovaj pohod označava početak kraja srpske
Despotovine. Ugarska i Srbija nisu uspela da sklope mir sa Portom.
Pad Novog Brda. Mehmed II je u proleće 1455. ponovo krenuo iz
Jedrena na Srbiju. Cilj napada je bilo Novo Brdo. Posle četredestodnevne
teške opsade grad se pod garancijom predao Turcima. Sultan nije ispoštovao

107
dogovor već je opljačkao grad, najuglednije ljude u gradu pobio, a mnoge
odveo u roblje. Mladi srpski zarobljenici su pripremali zaveru protiv
Mehmeda, ali su otkriveni i pogubljeni. Vest o padu Novog Brda zatekla je
despota u Ugarskoj gde je pripremao krstaški pohod. Ali stranačke borbe u
Ugarskoj onemogućavale su ozbiljniju akciju. Zato se Đurađ odlučio na
sklapanje mira s Portom i prepustio Turcima ceo južni deo zemlje.
Sultanovim osvajanjem 1455. prekinuta je veza Despotovine i Zete.
Opsada Beograda i smrt despota Đurđa. Mehmed II je tokom 1456.
pripremao napad na Beograd. Sultan je opremio ogromnu vojsku najboljom
opremaom koja se tada mogla nabaviti (artiljerija i brodovi). Ugri su tražili
pomoć na sve strane. U odbrani Beograda su učestvovali Mihailo Silađi,
zapovednik grada, Janko Hunjadi i fra Jovan Kapistran. Posada grada je bila
šarolika. Turska vojska je najpre napala Smederevo, ali je odbijena uz velike
gubitke. Zatim se uputila ka Beogradu. Na njenom čelu je bio Mehmed II, a
uz njega rumelijski beglerbeg Karadža i zapovednik janičara Hasan. Počela
je teška opsada. Pod Zemunom 18. jula 1456. su hrišćani pobedili turske
lađe. Za 21. jul je planiran opšti napad. Uz velike gubitke janičari su uspeli
da potisnu branitelje. Ali, poslednji, očajnički protivnapad hrišćana prisilio
ih je da ustuknu. Beograd se održao. Sultan je u toku borbi bio ranjen i
morao je da naredi vojsci da se povuče. Ozlojeđen neuspehom svetio se
svojoj okolini. Na vest o pobedi hrišćana papa Kalist III je ustanovio opšti
hrišćanski praznik koji se 6. avgusta imao slaviti. Posle bitke, u Beogradu je
izbila kuga od koje su stradali Hunjadi i Kapistran. U Ugarskoj je izbio
sukob između stranke Hunjadija i kralja Ladislava. U tim borbama stradali
su grof Ulrih Celjski, despotov zet, i Ladislav Hunjadi.. Đurađ je potražio
sporazum sa sultanom. Bio je na izmaku snaga, umro je 24. decembra 1456.
Despot Lazar i despot Stefan. Đurđa je nasledio sin Lazar. Sredio je
odnose sa sultanom i obaveza se da plaća harač. Despot Lazar se mešao u
sukobe u Ugarskoj i podržavao Ladislava V. Tokom 1457. iz Despotovine
su prebegli Turcima Mara, Grgur i Vuk. Lazar je umro 20. januara 1458.
Nasledio ga je brat Stefan. Sultan je te godine krenuo na Srbiju. Nameravao
je da postavi Grgura za despota. Pohodom je rukovodio Mahmud-paša
Anđelović. Tokom 1458. vođeni su pregovori o udaji najstarije ćerke
despota Lazara za Stefana Tomaševića, sina bosanskog kralja Stefana
Tomaša. Brak je sklopljen 1. aprila 1459. i despot Stefan je morao da napusti
Smederevo 8. aprila. Otišao je svojoj sestri Katarini Celjskoj. Dolaskom
Stefana Tomaševića na presto Mehmed II je rešio da zauzme Smederevo.
Pad srpske države. Dolaskom Stefana Tomaševića na srpski presto
povređena su prava Turaka. Mehmed II je s rumelijskim beglerbegom
Mahmud-pašom Anđelovićem stigao pod smederevske zidine. Povedeni su

108
preogovri o predaji grada. Postignut je sporazum i dopušteno je despotu
Stefanu, njegovoj ženi Jeleni, Lazarovoj ćerci, i njenoj majci Jeleni,
Lazarovj udovici, da sa dragocenostima napuste grad i pređu u Bosnu. Turci
su 20. juna 1459. zauzeli Smederevo. Ugarska posada je zarobljena. Odmah
su poskidali crkvena zvona, a crkve pretvorili u džamije. Srpska prestonica
postala je sedište smederevskog sandžaka. Pad Smedereva je izazvao
uzbuđenje na Zapadu. Kralj Matija je optuživao Bosance da su za novac
predali prestonicu Despotovine. Ugarski kralj je zaplenio sva dobra srpskih
despota u svojoj zemlji. Padom Smedereva za Srbe je počelo viševekovno
ropstvo.

Balšići

Poreklo. Rodonačelnik ove porodice Balša je, prema Mavru Orbinu,

prilično skroman vlastelin sa tek jednim selom u svom posedu u doba cara
Stefana Dušana. Balšino ime se prvi put spominje u jednoj povelji koju je
1360. car Uroš izdao Dubrovčanima. Poreklo Balšića je prilično nejasno.
Verovatno je reč o sloveniziranim Vlasima, sudeći po imenu. Balša je imao
sinove Đurđa, Stracimira i Balšu.
Rat sa Vojislavom Vojinovićem (1360 – 1362). Braća Stracimir,
Đurađ i Balša II počinju svoje uzdizanje sa opadanjem srpskog carstva u
vreme cara Uroša. Ovi skorojevići šire svoje teritorije i ostvaruju
osamostaljenje. Oko 1360. drže Bar i oblast između Skadarskog jezera i
mora. Značajan faktor u tom usponu su Dubrovčani kojima Balšići pružaju
pomoć tokom rata sa Vojislavom Vojinovićem. Vojinović traži Ston i
Pelješac i pustoši okolinu Dubrovnika. Tokom ovoga rata su se odmetnuli od
cara Uroša. Na jednoj strani su car Uroš, knez Vojislav Vojinović i Kotor, a
na drugoj Dubrovnik, Balšići i zetski mitropolit. Balšići su stali na stranu
Dubrovčana jer im je bilo obećano dubrovačko građanstvo. Dobili su ga
tokom 1362. Dubrovčani predlažu Balšićima da napadnu Kotor, ali do toga
ipak nije došlo. Na stranu Dubrovnika staju Budva, Bar, Ulcinj i Skadar i
bivaju pošteđeni ekonomske blokade. Ratom su najviše pogođeni Dubrovnik
i Kotor pa traže mir. Vojislav Vojinović ne odustaje od svojih zahteva i
nastavlja neprijateljstva. Car Uroš je 22. avgusta 1362. u Onogoštu izdao
povelju kojom je konačno uspostavljen mir. Zahtevi Vojinovića nisu
ispunjeni. Balšići nisu učestvovali u sklapanju mira.

109
 Početkom 1363. Balšići su ponovo zaratili sa knezom Vojislavom
Vojinovićem. Dubrovnik nije ustupio Vojinoviću galiju za rat sa Balšićima.
Sudar Balšića s Karlom Topijom. U jesen 1362. Balšići drže pod
opsadom Ulcinj. Oni uspevaju da se prošire na jug do linije Ulcinj – Drivast,
na račun arbanaškog vođe Karla Topije, gospodara Drača. U sukobu sa
Topijom u leto 1364. Đurađ Balšić je pao u zarobljeništvo. Oslobađen je, uz
veliki otkup, 1366. kada je sklopljen mir između Balšića i Karla Topije.
Protiv Topije su Balšići ponovo krenuli 1368. i potčinili Ulcinj. Ratni uspesi
su ih okuražili da čak ni formalno ne priznaju vlast cara Uroša.
Balšići protiv Kotora. Vukašin Mrnjavčević je 1365. postao kralj i
savladar cara Uroša, što je Balšićima odgovaralo. Sa njim su bili u dobrim
odnosima i to su koristili da zauzmu Kotor. Već 1366. Đurađ Balšić je bio
pod Kotorom. Posledica napada na Kotor bio je raskid sa carem Urošem, jer
je grad bio pod njegovom vlašću. Zbog Kotora Balšići su izazvali
neraspoloženje pape, ali su ipak 1369. prihvatili katoličko učenje. Na
zalaganje Venecije, a uz podršku cara Uroša i pape sklopljen je mir 1370.
Tokom 1370. ili 1371. Kotor dolazi pod vlast ugarskog kralja Lajoša I.
Sukob sa Nikolom Altomanovićem. Župan Nikola je 1370. zahtevao
od Dubrovčana svetodmitarski danak (2.000 perpera). Dubrovnik je odbio pa
je došlo do rata. Na stranu Dubrovnika stali su Balšići i kralj Vukašin.
Vukašin je sa sinom Markom 1371. stigao u Skadara. Odatle je trebalo da
zajedno sa Balšićima pođu na Nikolu Altomanovića prema Onogoštu. Dobro
planirani napad nije ostvaren. Vukašin je morao iz Skadra da pohita u
Makedoniju u pomoć svome bratu despotu Uglješi, koji se spremao za rat sa
Turcima. Posle poraza i pogibije Mrnjavčevića na Marici 26. septembra
1371, Đurađ Balšić je od svog bivšeg saveznika prigrabio grad Prizren. Tako
su preduhitrili Nikolu Altomanovića. On je 1372. pokušao da zauzme
Prizren, ali bez uspeha.
Savez sa Nikolom Altomanovićem. U proleće 1373. došlo je do
izmirenje Balšića i Nikole. U savezu sa Venecijom ratovali su protiv
Dubrovnika, Kotora i Drača (od Zadarskog mira 1358. pod ugarskom
vlašću), kneza Lazara i bana Tvrtka I. Venecija nudi Balšićima Kotor i Drač,
a Nikoli Ston i Pelješac.
Protiv Nikole Altomanovića su se udružili knez Lazar i ban Tvrtko I.
Za kratko vreme oni su ga potisnuli u grad Užice. Tu je uhvaćen i oslepljen.
Njegove zemlje su podelili knez i ban, dok je Đurađ Balšić poseo teritoriju
između Dubrovnika i Boke: Trebinje, Konavle i Dračevicu. Ove oblasti će
Tvrtko I preuzeti tokom 1377. Plemstvo i ugledni stanivnici tri župe su
zbacili vlast Đurđa Balšića i stavili se pod vlast bana Tvrtka. Tako je Bosna
izbila na severnu obalu Boke.

110
 Vlast nad Trebinjem, Konavlima i Dračevicom je donela Đurđu I
Balšići pravo na svetodmitarski dohodak. U godinama nemira i unutrašnjih
borbi dohodak se počeo vezivati za onoga ko je vladao teritorijama oko
Dubrovnika. Đurađ je Dubrovčanima poveljom potvrdio sva prava koja su
ranije uživali u srpskim zemljama.
Sabor u Peći. Posle sloma Nikole Altomanovića knez Lazar i Đurađ
Balšić su bili najmoćniji srpski velikaši. Imali su vodeću ulogu u sređivanju
crkvenih prilika u Srbiji. U okotobru 1375. su sazvali crkveni sabor u Peći,
na kome je izabran patrijarh Jefrem. Moć Balšića je tada bila na vrhuncu.
Stracimir. Nosio je titulu “župan Zete”. Prva žena mu je bila Jerina,
ćerka arbanaškog vlastelina Progona Duklina. Sa drugom ženom Milicom,
ćerkom kralja Vukašina, imao je sina Đurđa II. Umro je 1372.
Đurađ I. Prva žena mu je bila Olivera, ćerka kralja Vukašina, a druga
Teodora, ćerka sevastokratora Dejana. Teodora se posle Đurđeve smrti
1378. zamonašila – Kesenija. Đurađ I je nosio skromnu titulu “gospodin”.
Iako su u drugoj polovini XIV veka bili na vrhuncu Balšići su zadržali
skromne titule. Visoke titule nisu imali od koga da dobiju: srpskog cara više
nije bilo, a od vizantijskog su bili suviše daleko. Zajedno sa Karlom
Topijom je 1378. preduzeo pohod protiv bana Tvrtka, zbog tri primorske
župe. Preko Onogošta je stigao sve do Nevesinja i vratio se sa velikim
plenom.
Balša II. Postaje gospodar Valone, Berata i Himare 1372.
Zahvaljujući brakom sa ćerkom Jovana Komnina Asena (brat carice Jelene).
U ratu za Tenedos (1378 – 1381) između Venecije i Đenove, držao je stranu
Đenovi. Sukobljavao se sa Tvrtkom I oko Kotora (1382 – 1384). Preduzeo je
jedan pohod na Tvrtkovu teritoriju (Trebinje i Konavli). Tokom 1379. izdao
je povelju o slobodi i bezbednosti dubrovačkih trgovaca u njegovoj zemlji.
Ovladao je Dračem 1385. i uzeo titulu “milošću božjom duka drački”.
Dračom je tada vladao Karlo Topija, u ime Anžujaca. Ipak u području
Kotora i Budve buni se Radič Crnojević. Pokazuje izrazitu težnju ka
separaciji. Balša II, herceg Drača, je poginuo 1385. u sukobu sa Turcima na
Saurskom polju u blizini Berata. Turci zaposedaju celu albansku teritoriju.
Đurađ II Stracimirović (1385 – 1403). Posle smrti Balše II glavninu
porodičnih zemalja preuzeo je Đurađ II, oženjen Lazarovom ćerkom
Jelenom. Za svoje sedište je izabrao Ulcinj. Nosio je titulu “gospodar Zete”.
U području Kotora i Budve sve odlučnije istupa Radič Crnojević.
Pregovarao je sa papom Bonifacijem IX i čak mu obećao svoju zemlju ako
ostane bez muških naslednika. Đurđa II je zarobio skopski sandžak-beg
Pašajit i oslobodio ga tek pošto mu je Balšić predao Skadar, Drivast i Srđ,
pod uslovom da bude turski vazal. Ove gradove je preoteo Turcima u jesen

111
1395. Povezao se sa ugarskim kraljem Žigmundom. Zahvaljujući tome 1396.
postao je knez Hvara i Korčule i titularni gospodar Albanije. Ustupio je
Mlečanima, uz novčanu proviziju, Skadar 1396. Umro je 1403.
Konstantin. Sin Đurđa I Balšića i Teodore Dejanović, oženjen
Jelenom, ćerkom Karla Topije. Po smrti oca 1378. upravlja uzanim pojasom
između Drima i Bojane, paralelno sa stričevićem Đurđem II. Bio je pod
zaštitom sultana Bajazita I do 1402. i bitke kod Angore. Pod nejasnim
okolnostima je zagospodario Krojom 1394. Kao turski vazal učestvovao je u
bitki na Rovinama 17. maja 1395. Mleci, stacionirani u okolini, uhvatili su
ga i izveli pred sud u Draču. Osuđen je na smrt i pogubljen 1402.
Balša III (1403 – 1421). Kao zetski gospodar nasleđuje svoga oca
Đurđa II. Menja političku orijentaciju i postaje turski vazal. Vodio je brigu o
pravoslavnoj crkvi u Zeti. Bio je pod uticajem majke Jelene, sestre despota.
Sa prvo ženom Marom, ćerkom Nikite Topije, oženio se 1407. Imao je ćerke
Jelenu i Teodoru. Jelena se udala za Stefana Vukčića Kosaču.
Prvi skadarski rat (1405 – 1412). Balša III je podstakao ustanak
mletačkih podanika u skadarskom kraju. Uz tursku pomoć 1405. zauzima
Skadar i Drivast. Zbog toga su Mlečani ucenili njegovu glavu na 2.000
dukata. Oni ga uskoro potiskuju u brda osvajanjem Budve, Ulcinja i Bara.
Postao je Sulejmanov vazal. Tokom 1408. i 1409. vođeni su mirovni
pregovori između Balše III i Mlečana, ali nisu urodili plodom. Sandalj
Hranić je 1411. sklopio brak sa Jelenom Balšić, Balšinom majkom. Savez sa
Sandaljem Hranićem osigurao je Balšu sa zapada i stvorio povoljne uslove
za kontranapad. Bar je povratio 1412. Sandaljevim posredovanjem sklopljen
je mir sa Mlečanima 1412. Balša III je povratio Budvu i Ulcinj. Priznato mu
je pravo na proviziju od 1.000 dukata za one gradove koje je njegov otac
ustupio Veneciji. Balša je mirovni ugovor potvrdio januara 1413.
Nemirno zatišje (1413 – 1418). Balša III je za svoje sedište uzeo Bar,
a boravio je i u Ulcinju. Nosio je skromnu titulu “gospodar Ulcinja”. Krajem
1412. ili početkom 1413. oženio se, po drugi put, ćerkom Koje Zakarije
Boljom. Podržavao je svog očuha Sandalja Hranića u sukobu sa Kotorom.
Balša II je pozvao svoga rođaka Stefana Maramonte u Zetu. Smatrao je da
će s njim imati više uspeha u predstojećem ratu sa Mlečanima. Stefanu se
pružala prilika da se sveti za tešku sudbinu svoga oca Konstantina.
Drugi skadarski rat (1418 – 1423). Obnova ranijih granica nije
zadovoljila Balšu III pa je on nastavio rat sa Mlecima. U tom ratu je pretrpeo
poraz kod Kotora. Taj poraz ga je naterao da se skloni kod ujaka despota
Stefana u Srbiju. Venecija nagađa da bi Balša III mogao da ostavi zemlju
svom rođaku Stefanu Balšiću Maramonte. Na despotovom dvoru je umro 28.
aprila 1421. Pošto nije imao muških potomaka zaveštao je svoju zemlju

112
despotu. Despot Stefan je zaposeo Bar, a 1423. je krenuo na Skadar. Uskoro
je svu brigu o Zeti prepustio Đurđu Brankoviću. Đurađ je avgusta 1423.
sklopio mir sa Mlečanima. Mlečani su zadržali Skadar, Ulcinj i Kotor, a
despot Stefan Drivast i Bar. Odnosi su regulisani u Vučitrnu 1426.
Stefan Balšić Maramonte. Sin Konstantina Balšića i Jelene Topije.
Jelena se posle Konstantinovog pogubljenja 1402, povukla kod svoje rođake
Marije Topije, udate za Filipa Maramonte. Filipovi posedi su se nalazili oko
Otranta i Lećea. Zbog bliskosti sa Filipom prozvali su ga Maramonte.
Pomagao je svom brat od strica, Balši III, tokom Drugog skadarskog rata.
Posle Balšine smrti 1421. vratio se u Italiju. Kasnije je bezuspešno
pokušavao obnoviti državu Balšića tokom 1429. Kada nije uspeo u tome
sklonio se u Apuliju. Postao je kondotjer i učestvovao u sukobima
italijanskih republika. Ova grana Balšića, Maramontovi, izumiru 1480.
Crnojevići

Radič Crnojević. Krajem XIV veka u Zeti se javlja rivalska porodica

Crnojevića. Njen rodonačelnik je Radič Crnojević. Iskoristio je
zarobljavanje Đurđa II Stracimirovića Balšića da zagospodari Budvom i
Svetomiholjskom metohijom (poluostrvo Luštica). Nazivajući se
“gospodarom Zete i Budve” ponudio je Mlečanima svoju saradnju i izmolio
Sinjoriju da mu da mletačko građanstvo 1392. Održavao je prijateljske
odnose i sa Dubrovnikom. Sa bratom Dobrovojem je opsedao Kotor i zauzeo
Grbalj. U tim borbama protiv Đurđa II Stracimirovića Balšića je i poginuo
1396. Đurađ II je poseo delove njegove teritorije. Imao je i brata Stefana.
Đuraševići. Posle pogibije Radiča Crnojevića, njegova braća
Dobrovoj i Stefan izgubila su u svom kraju svaku ulogu. Prvenstvo je
pripalo njihovim rođacima koji su po nekom svom nepoznatom pretku nosili
prezime Đurašević. Možda je to bio zetski vlastelin Đuraš Ilić. On se prvi
put spominje 1326. u pratnji Stefana Dečanskog, kao čelnik. Prešao je na
Dušanovu stranu. Potisnuli su ga Balšići. Umro je oko 1362, a sahranjen u
manastiru na Prevlaci. Na blisko srodstvo sa Radičevom kućom upućuje i
činjenica da su Đuraševići u XV veku preuzeli prezime Crnojević.
Đurađ i Aleksa-Lješ Đurašević-Crnojević. Možda su bili unuci
Đuraša Ilića. Đurađ i Aleksa-Lješ se prvi put spominju 1403, kada su na
poziv Dubrovčana, koji su ratovali sa bosanskim kraljem Ostojom, pustošili
zemlje Sandalja Hranića. U periodu 1403 – 1431. u mletačkim dokumentima
se javljaju kao baroni Zete. Upravljaju Paštrovićima, Lušticom i brdskim
krajevima iznad Kotora i Budve.Venecija ih nastoji pridobiti za borbu protiv
Balšića. Obećava im predaju Budve, Bara i Gornje Zete, ali oni ne prihvataju

113
ponudu. Posle smrti Balše III 1421, posedaju neka njegova sela. Postaju
vojskovođe despota Stefana, da bi se po njegovoj smrti okrenuli Mlecima.
Đurađ je bio oženjen ćerkom Koje Zakarije. Imao je četvoro sinova:
Đurašina, Kojčina, Stefanicu i jednog nepoznatog sina.
Stefanica (1451 – 1465). Od Đurđevih sinova izdvaja se trećerođeni
Stefan – Stefanica. Vodio je samovoljnu politiku ne obraćajući pažnju na
svoju braću. Bio je oženjen Marijom, ćerkom Ivana Kastriota, a sestrom
Skenderbegovom. Bio je gospodar Crne Gore. Sukobljavao se sa despotom
Đurđem Brankovićem. Despot je 1452. poslao dve vojske na čelu sa
vojvodom Altomanom i Tomom Kantakuzinom, svojim šurakom. Stefanica
ih je obe porazio. Stefanica je sa zborom Gornje Zete i predstavnicima 51
opštine (družine) 1455. priznao vlast Venecije (Vranjinski ugovor). Posle
toga njegova porodica preuzima prvo mesto u političkom životu zemlje. Iako
su priznali vlast Mletačke republike u suštini su ostali samostalni gospodari.
Stefanicina zastava je bila crvene boje sa belim dvoglavim orlom. Zastava
Đurđa Kastriota Skenderbega je bila, takođe, crvene boje, ali sa crnim
dvoglavim orlom. U vreme Crnojevića ime velikog planinskog masiva Crna
Gora, kao teritorijalno-politički pojam, zamenjuje dotadašnji naziv Zeta. Za
života Stefanice nijedna veća turska vojska nije udarila na Zetu. Bile su to
sitne pljačkaške najezde koje je Stefanica mogao sam da suzbije. Tokom
1457. ratovao je protiv hercega Stefana Vukčića Kosače. Umro je krajem
1464. ili početkom 1465. Sa Marijom Kastriot je imao sinove Đurđa i Ivana.
Ivan (1465 – 1490). Naslednik Stefanicin je bio mlađi sin Ivan, u
narodu poznatiji kao Ivan-beg. Prva žena mu je bila Gojsava, ćerka Đorđa
Arijanita Komnina Topije Golema. Tako je bio u srodstvu sa Dukađinima,
Skenderbegom i Brankovićima. Đurđev sin Slepi Stefan je oženio mlađu
Arijanitovu ćerku Angelinu. Posle Gojsavine smrti Ivan se 1469. oženio
Marom, ćerkom hercega Stefana Vukčića Kosače. Dugi niz godina u
mladosti je proveo u zatočeništvu hercega Stefana Vukčića. Ivan je u proleće
1465. napao Kotor (mletački grad od 1420). Mlečani su ucenili njegovu
glavu na čak 10.000 dukata. Loši odnosi sa Mlecima su popravljeni 1466.
zalaganjem Stefana Vukčića i Ivanovog ujaka Skenderbega. Postaje vojvoda
pod vrhovnom vlašću Venecije 1466. sa sedištem u Žabljaku, na
Skadarskom jezeru. U savezu sa Venecijom je ratovao protiv Turaka.
Ivan se 1471. sporazumeo sa sultanom Mehmedom II. Obavezao se da
će za uživanje svojih poseda plaćati harač od 700 dukata. Sa Turcima se
razišao 1473, kada su mu poseli neka mesta. To je iskoristila Venecija da ga
još čvršće veže za svoje interese. Njemu i njegovoj deci dodelila je 1474.
svoje građanstvo. Senat mu je poslao vojnu i novčanu pomoć i obećao mu

114
sklonište ako Turci osvoje njegove zemlje. Ivan je nudio Sinjoriji iznos koji
je davao sultanu na ime harača ako potisne Turke iz Gornje Zete.
Turska opasnost se nadvila i nad Zetom. Ivan od 1474. učestvuje u
odbrani mletačkog Skadra od Turaka. Bitka za Skadar je bila izuzetno teška.
Turci su posle četiri meseca podigli opsadu. Sa šurakom Vlatkom Kosačom
Hercegovićem 1476. pokušava povratiti porobljeni deo Hercegovine.
Međutim, neuspeh unosi razdor među saveznike. To omogućava Turcima da
krajem 1477. ili početkom 1478. nanesu Ivanovim snagama težak poraz.
Sultanu Mehmedu II je odlučio da pokori zemlje Crnojevića. Sultan je još
jednom pokušao sa osvajanjem Skadra. Anadolski beglerbeg Mustafa i
rumelijski beglerbeg Sulejman predvodili su vojsku pod Skadrom 1478.
Sultan ni ovoga puta nije uspeo da zauzme Skadar, pa je naredio svojim
beglerbegovima da zauzmu okolne tvrđave. Sulejman je 1479. zauzeo
Žabljak, Ivanovu prestonicu. Posada predvođena Ivanovima rođakom, nije ni
pomišljala da pruži otpor turskoj sili. Mlečani su iste godine predali Skadar
Turcima. Turci su u teškim okršajima potisnuli Ivana. Bio je prinuđen da,
preko Kotora, napusti zemlju i ode u Italiju.
Posle smrti Mehmeda II 1481, izbijaju nemiri u Turskoj. Za vlast se
bore njegovi sinovi Bajazit i Džem. Bajazit je pobedio svoga brat, koji beži
u Italiju. Ivan se, uz pomoć napuljskog kralja Ferantea, vraća u domovinu i
uspeva da obnovi vlast. Uspeo je da nanese poraz turskim odredima, ali je
ipak morao da prizna vrhovnu vlast sultana Bajazita II. Obavezao se na
harač od 700 dukata. Za novu prestonicu izabrao je Cetinje. Tu je 1483.
podigao crkvu posvećenu rođenju Bogorodice i uz nju manastir kao sedište
zetskog mitropolita. Na to se zavetovao tokom izgnanstva u Italiji. U Loretu,
kod Ankone, je posetio crkvu posvećenu Svetoj Bogorodici i u njoj video
nerukotvorenu ikonu Bogorodice. Pao je na kolena i zavetovao se da će joj
podići crkvu u svojoj otadžbini, ako se tamo ikada vrati. Ivan Crnojević je
umro 4. jula 1490. Sahranjen je u cetinjskom manastiru.
Đurađ (1490 – 1496). Ivana nasleđuje najstariji od trojice sinova,
Đurađ. Bio je veliki ljubitelj knjige, ali i vešt ratnik. U pokušaju da se
oslobodi turskog pritiska on se čvršće povezuje sa Mlecima. Velike nade u
borbi protiv Turaka Đurađ je polagao u francuskog kralja Šarla VIII. On je
1494. zavladao Napuljom i planirao krstaški rat protiv Turaka. Ti planovi se
nisu ostvarili jer su vladari italijanskih republika, izazvani postupcima
francuskog kralja, sklopili ligu protiv Šarla VIII. Đurađ Crnojević se više
nije mogao održati u Crnoj Gori. Pogotovo kada se posle propasti svih
francuskih planova i brat Stefan okrenuo protiv njega. Stefan je vodio
paralelnu protursku akciju, potkazujući glavu vladarskog doma. Stefan mu je
u jesen 1496. doneo sultanovu poruku da krene na Portu ili da u roku od tri

115
dana napusti Crnu Goru. Znajući da bi na Porti bio ubijen, Đurađ je sa
porodicom, najbližim saradnicima i cetinjskim kaluđerima otišao u
Veneciju. Crna Gora je pala u turske ruke.
Zbog “hule na Boga” Đurađ Crnojević je čak zatvoren u Veneciji.
Oslobođen je tek na zalaganje francuskog kralja Luja XII. Vratio se u Crnu
Goru 1500. Podigao je ustanak protiv Turaka 1501, ali je doživeo neuspeh i
morao se predati Turcima. Vrlo brzo ga Turci šalju u Istanbul. Dobija timar
u Anadoliji, gde ostaje do smrti 1503. Đurađ je imao šestoro dece, koji su
živeli na mletačkim posedima. Lozu je produžio drugorođeni sin Konstantin,
njegov praunuk Jovan Crnojević je umro 1660. Sa njime se ugasila loza
srednjovekovnih zetskih dinasta.
Đurađ je ostavio trajan spomen otvaranjem prve južnoslovenske i
balkanske štamparije u Cetinju. Tu se 1494 – 1495. štampaju ćirilske knjige.
Oktoih prvoglasnik (od prvog do četvrtog glasa), Oktoih petoglasnik (od
petog do osmog glasa), Psaltir, Trebnik i Cvetni triod. Prva štampana knjiga
bila je Oktoih prvoglasnik, na kome je rad završen 4. januara 1494.
Stefan (1498 – 1499). Neko vreme pošto je Đurađ zatvoren u Veneciji
Crnom Gorom je upravljao njegov brat Stefan (1498 – 1499). Istina dosta
formalno jer je suštinska vlast bila u rukama skadarskog vezira.
Nezadovoljni njegovom vladavinom Turci su ga zatvorili. Umro je u Skadru,
kao monah, 1499. Crna Gora je konačno pala pod Turke 1499.
Staniša. Najmlađi sin Ivan-bega Crnojevića Staniša je 1485. poslat u
Carigradu, gde je poturčen. On će kasnije kao skadarski sandžak-beg
upravljati Crnom Gorom 1513 – 1524/30. Ostao je upamćen po zlu. Po
prelasku u islam dobio je ime Skenderbeg, ali ga ne treba mešati sa
albanskim borcem protiv Turaka. Umro je nakon 1530.

116
 Kosače

Poreklo. Bosanska velikaška porodica Kosače je imala posede oko

ušća Tare i Pive i u području Foče. Tu se nalazilo selo Kosač po kojem su
verovatno dobili ime. Uspeli su se proširiti na Hum i tokom XV veka su
postali najmoćnija porodica u Bosni. Rodonačelnik porodcie je Vuk. Imao je
sinove Vlatka i Hranu Vukovića. Vlatko je bio vojdova Tvrtka I. Hrana je
imao sinove Sandalja, Vukca i Vuka. Vlatka je nasledio sin brata Hrane,
Sandalj Hranić Kosača.
Sandalj Hranić Kosača. Sandalj (1370 – 1435) nakon smrti Lajoša I
pristao uz Ladislava Napuljskog. Pa mu je ovaj 1407. poklonio gradove
Skradin i Ostrovicu, ali ih je Sandalj nakon tri godine prodao Mlečanima.
Do 1410. je zavladao prostranim područjem između Cetine, Drijeva na
Neretvi, Lima i Boke. Učestvovao je u ubistvu kneza Pavla Radenovića
1415, i zato je došao u sukob sa njegovim sinovima. Tražio je zaštitu
Osmanlija i uz njihovu pomoć je uspeo sačuvati svoje posede. Od 1416. je
bio najmoćniji velikaš bosanske države. Njegova oblast je bila izuzeta od
vlasti bosanskog kralja. Samostalno je vodio ratove, naplaćivao carine i
zaključivao ugovore. Istočni deo Konavla sa Prevlakom je 1419. prodao
Dubrovčanima. U Dubrovniku je čuvao svoje drgocensti. U korist Mlečana
odrekao se svih prava na Kotor 1423. Imao je dvor u Blagaju na Buni.
Nasledio ga je najstariji sinovac Stefan Vukčić Kosača.
Sandalj je bio oženjen Katarinom, ćerkom hrvatsko-dalmatinskog
bana Vuka Vukčića Hrvatinića, i Jelenom, ćerkom kneza Lazara. Sandaljev

117
brat Vukac je u braku sa Katarinom imao sina Stefana Vukčića i ćerku
Teodoru.
Stefan Vukčić Kosača. Stefan (1404 – 1466) je veliki vojvoda
bosanske države. Sinovac i naslednik Sandalja Hranića. Najistaknutiji član
porodice Kosača. Od 1440. do 1443. proširio je vlast na Omiš, Završje,
Poljica, Gornju Zetu, Bar, Trebinje i Klobuk. Ugrožen od Mlečana i zetskog
vojvode Stefana Crnojevića, koji su mu preoteli Bar, Gornju Zetu i Omiš,
pomirio se sa bosanskim kraljem Stefanom Tomašem. Pristao je 1446. da
svoju ćerku Katarinu uda za pretposlednjeg bosanskog kralja.
Tokom 1447/48. Turci po nagovoru despota Đurđa (s kojim je Stefan
posle kratkotrajnog savezništva raziao) pustoše zemlje Stefana Vukčića. Od
1448. je ponovo u savezu sa despotom Đurđem Brankovićem i napada
bosanskog kralja – Srebrenicu. Stefan nastoji da se oslobodi zavisnosti od
bosanskog kralja. Zato se 1448. proglasio za “hercega od Svetog Save”, jer
se manastir Mileševa nalazio na njegovoj teritoriji. U povelji cara Fridriha
III iz 1448. nazvan je “Herzog”-om, što na nemačkom znači “vojvoda”. Pre
toga on je postao vojvoda Humske zemlje, ali mu se nemački izraz više
svideo pa ga je prihvatio za svoju titulu.
Posle ovoga njegova teritorija je poznata koa Hercegovina. Protezala
se od Lima do Cetine i od rame do Kotorskog zaliva. Na tom prostoru je bio
samostalan vladar. Pod njegovom vlašću se Herceg Novi razvija u pomorsku
i trgovačko središte. Osnovao je radionicu sukna 1449.
Herceg Stefan je 1450. zaratio sa Dubrovnikom i osvojio Konavle, ali
se sin Vladislav 1451. pobunio protiv njega. Tursko posredovanje za mir
nije urodilo polodom jer su 1452. borbe nastavljene. Pored Dubrovnika
Vladislava u rat se uključuje još jedan hercegov protivnik, kralj Stefan
Tomaš. Pomoć koju su Turci uputili hercegu Stefanu pokolebala je njegove
protivnike, pa se 1453. izmirio sa sinom Vladislavom, a 1454. sa
Dubrovnikom. Herceg Stefan strahujući od Turaka prihvata vazalni odnos
prema kralju Alfonsu V Aragonskom. Kada su Turci počeli upadati u
njegovu zemlju (1461), pomirio se i sa kraljem Stefanom Tomašem. Nakon
pada Bosne 1463. njegove su zemlje postupnoosvajaju Turci. Oni koriste
sukob oca i sina i od 1465. osvajaju Hum i Podrinje, a Mlečani Neretvansku
krajinu. Herceg Stefan gubi grad za gradom. Njegovog sina Vladislava
Venecija je proglasila za kapetana vojske na Balkanu. Pred kraj života vlast
hercega Stefana je bila svedena na usko primorsko područje s Herceg
Novim. Stefan Vukčić Kosača je umro 1466. u Novom prethodno primivši
pravoslavnu veru.
Herceg Stefan Vukčić Kosača je imao tri žene. Sa Jelenom, ćerkom
Balše III Balšića se oženio 1424. Sa njom je imao decu Vladislava

118
Hercegovića, Vlatka Hercegovića i Katarinu. Sa Barbarom se oženio 1455.
Sa cecilijom 146o. i sa njom je imao decu Maru i Stefana. Mara se udala za
Ivana Crnojevića, a Stefan je ostao upamćen kao Ahmed-paša Hercegović.
Pad Hercegovine. Vladislav (1426 – 1490) je iznudio od oca zasebnu
oblast još za Stefanova života, ali se ona našla pod Turcima. Tako je titula
hercega pripala mlađem bratu Vlatku, uz koga je bio i najmlađi Stefan.
Vladislav je ostao praktično bez ičega, ali mu je Ugarska ustupila
hercegovačke gradove na upravu. Na inicijativu sultana spor među braćom
je okončan 1469, tako što su braća ravnomerno podelila bogatstvo, koje je
njihov otac Stefan ostavio u Dubrovniku. Iste godine Vlatko je postao turski
vazal, a sa druge strane Vladislav postaje ugarski vazal i dobija posede u
Hrvatskoj. Zbog razmirica sa bratom Vlatkom oko očeve imovine najmlađi
brat Stefan prelazi na islam i postaje Ahmed-paša Hercegović.
Vladislav je od 1453. često bio u službi Turaka, Mlečana i kralja
Matije Korvina, koji mu je 1469. dodelio tvrđave Veliki i Mali Kalnik u
križevačkoj županiji. Vladislav se 1455. oženio Anom, nećakinjom Irine
Kantakuzin, žene despota Đurđa. Sa njom je imao sina Balšu koji je živeo u
Kalniku. Nakon njegove smrti porodica je znatno osiromašila.
Herceg Vlatko se 1475. oženio ćerkom Alfonsa V Aragonskog
tražeći time ponovo oslonac na zapadu. Kao odgovor na turski pljačkaški
upad na ugarske teritorije despot Vuk Grgurević, jajački ban petar Dojčin i
hrvatsko-slavonsko-dalmatinski ban Ladislav Egervari 1480. pustoše
Sarajevo.
Mehmed II Osvajač umire 1481. i presto zauzima Bajazit II koji
odlučuje da konačno pokori Hercegovniu. Herceg Vlatko je prethodno
pokušao da iskoristi pometnju posle smrti Mehmeda II te je upao u Bosnu.
Međutim, katastrofalan poraz ga je primorao da se skloni u Novi. Tu je
dočekao turksu opsadu. Krajem 1482. ili početkom 1483. Turci su zauzeli
Novi i time su srednjovekovna Bosna i Hercegovina prestale da postoje kao
samostalne države.

119
 Tvrtko I Kotromanić

Dolazak na presto. Sinovi Stjepana II su pomrli pre njega, pa presto

nasleđuje Stjepanov sinovac Tvrtko. Sin je Vladislava Kotromanića i Jelene
Šubić, rođen 1338. Otac ga proglašava za bana 1353. i vlada u njegovo ime
do smrti 1354. Zatim vlada uz pomoć majke. Bio je bosanski ban od 1353.
do 1377, kralj Srba, Bosne i Pomorja i Zapadnih strana od 1377. do 1390,
kralj Raške, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Pomorja od 1390. do 1391.
Tvrtkova majka Jelena je, uz ugarsku podršku, izdejstvovala potvrdu
njegovog banovanja na saboru u Milama 1354, u jajačkom kraju. U zemlji je
ipak došlo do manjih nemira.
Odnosi sa Ugarskom. Napad Mlečana, Srba i Šubića 1355. na
dalmatinske gradove izazvao je reakciju Ugarske. Ugarski kralj Lajoš I
Veliki (1342 – 1382) je uzvratio pohodom u kojem učestvuju i Bosanci, pa
su dobili neke gradove. I pored toga situacija u zemlji je nestabilna, dolazi
do upada na kraljevu teritoriju. Za bosanskog biskupa je 1356. postavljen
Mađar koji agituje za krstaški rat protiv jeretika.
Mađari su 1357. prisilili Tvrtka I da im ustupi Hum do Neretve, kao
miraz uz Jelisavetu, ćerku Stjepana II, a ženu Lajoša I. Tvrtko je priznao
ugarsku vrhovnu vlast, a zauzvrat je priznato gospodstvo Kotromanića nad
Bosnom i Usorom.
U sukobu Dubrovnika i kneza Vojislava Vojinovića 1358 – 1362,
Tvrtko je imao obavezu da kao ugarski vazal brani Dubrovnik, koji je od
Zadarskog mira 1358. pod ugarskom vlašću.

120
 Lajoš I je pokušao da Tvrtka I stegne još jače, ali mu se Trvtko
suprostavio. Mađari su poslali dve vojske protiv Bosne i obe su suzbijene.
Onu koju je vodio lično Lajoš I pod gradom Sokolom je pobedio Vukac
Hrvatinić, a druga je suzbijena pod Srebrenikom.
Pobune brata Vuk i Sanka Miletinovića. Posle ovih pobeda, Tvrtko
je pokušao da ojača centralnu vlast, što je 1366. izazvalo pobunu vlastele.
Na čelu pokreta koji se pretvorio u otvorenu pobunu bio je njegov mlađi brat
Vuk. Tvrtko je sa majkom proteran iz Bosne, a za novog bana je imenovan
Vuk. Tvrtko se obratio Lajošu I, i uz njegovu pomoć se vratio na vlast.
Tokom 1366/67. umirio je zemlju, a njegov brat Vuk je pobegao u
Dubrovnik. Vuk je pokušao da protiv Tvrtka I pokrene papsku kuriju i
ugarski dvor, ali nije imao uspeha. Ugarska pomoć se morala uzvratiti
odrešenim rukama katoličkoj crkvi (franjevcima) u pokrštavanju jeretika.
Posle Vukove pobune, protiv Tvrtka istupa Sanko Miletinović. Potučen je
tokom 1368 – 1370, i sklanja se u Dubrovnik. Njegovi sinovi i braća su
ostali verni banu.
Ženidba. Tvrtko I se 1374. oženio ćerkom vidinskog cara Ivana
Stracimira. Bosanski biskup, koji je obavio venčanje, nagrađen je đerskom
nadbiskupijom.
Sukob sa Nikolom Altomanovićem. Tokom 1369 – 1371. Tvrtko I
podupire savez Duubrovnika, Balšića i kralja Vukašina protiv Nikole
Altomanovića, ali se ne angažuje. Altomanović je prethodno podržavao
pobunu Tvrtkovog brata Vuka. Ban je u savezu sa knezom Lazarom 1373.
potukao Nikolu i uništio njegovu vlast. Tvrtku su pripao podrinjski deo
Altomanovićevih zemalja (manastir Mileševa).
Odnosi sa susedima. Tvrtko I je 1375. ukinuo carine na trgovinu sa
Dubrovnikom. Tokom 1377. se sukobljavao sa Balšićima oko Prizrena.
Kraljevsku krunisanje. Smrću cara Uroša I 1371. izumire muška
linija Nemanjića. Tvrtko I se javlja sa svojim pretenzijama na srpski presto.
Bio je unuk Jelisavete, ćerke kralja Dragutina, koja je bila udata za Stjepana
I Kotormana. Logotet Vlatko je ubeđivao Tvrtka da upravo njemu pripada
srpska kraljevska kruna. Krunisanje je obavljeno na Mitrovdan 1377. u
Mileševi, mestu kulta Svetog Save, osnivača srpske crkve. Krunisan je
krunom srpske kraljevske kuće za kralja Srbljem, Bosnje i Pomorju i
Zapadnim stranam. Svom narodnom imenu dodao je ono koje su nosili svi
srpski vladari – Stefan. Tvrtkovo krunisanje priznali su najistaknutiji srpski
gospodari, Dubrovnik i Venecija. Dubrovnik mu je plaćao svetodmitarski
danak (2.000 perpera), što znači da su ga priznavali za vrhovnog vladara
Srba. Tvrtko I je posle krunisanja učvrstio svoju vlast u Bosni.

121
 Sukob sa Dubrovnikom. U sukobu Dubrovnika i Kotora 1378. Tvrtko
posreduje za mir i pristaje na ponudud Kotora da mu bude gospodar. Kotor
ga je izigrao i priznao vrhovnu vlast Ugarske. Kada u Kotoru dođe do
sukoba vlastele i puka Tvrtko I staje na stranu drugih. Dubrovnik i hrvatsko-
dalmatinski ban podržavaju plemiće. Tvrtko pruža podršku Mlečanima u
okupaciji Kotora 1380, koja nije urodila plodom, ali je izazvala Tvrtkov
sukob sa Dubrovnikom koji 1384. povlači trgovce iz Bosne.
Podizanje Novog. Da bi se oslobodio zavisnosti od Dubrovnika i da bi
Bosna dobila izlaz na more, Tvrtko 1382 podiže grad Novi kao utvrđeno
bosansko pristanište. Puno ime je Grad Nova Svetog Stefana. Ime je dobio u
čast Svetog Prvomčenika Stefana. Novi je podignut sa namerom da bude trg
soli. To je izazvalo novi sukob sa Dubrovnikom, koji je smatrao da njemu
pripada monoplo na trgovinu soli. Dubrovnik je ipak popustio i izmirio se.
Ustanak hrvatskih velikaša. Tvrtko nastoji da iskoristi smrt Lajoša I
1382. i proširi teritorije. Podržava ustanak hrvatske vlastele 1383. poslanik
ugarskog dvora Nikola Gorjanski, uz odobrenje kraljice Jelisavete, ustupa
Kotor Bosni i Tvrtko odustaje od podrške hrvatskoj vlasteli. Posle ovoga
Tvrtko I nastupa samostalno iako zvanično nije raskinuo vazalne odnose sa
Ugarskom. Zbog Kotora se sukobljava sa Balšom II Balšićem, koji gine
1385. u borbama sa Turcima pa se sukob obustavlja.
Borbe za ugarski presto. U Ugarskoj 1386/87. izbijaju borbe oko
prestola što izaziva novi pokret hrvatske vlastele, koja uz podršku Hrvoja i
Vukca Vukčića i Tvrtkovo znanje zauzima Zagreb. Kralj Žigmund šalje
Nikolu Gorjanskog. Tvrtko se 1387. uključuje u borbe i sklapa savez sa
Dubrovnikom protiv dalmatinskog plemstva. Tvrtko I 1387. osvaja Klis i u
njemu postavlja Ivana Paližna za namesnika Dalmacije. Namesnik je
uznemiravao dalmatinske gradove Split, Šibenik i Skradin, te vlastela
Nelipčići, Ugrinići i krbavski knezovi sklapaju odbranbeni antibosanski
savez.
Borbe sa Turcima. Dalje borbe u Dalmaciji preduhitrili su Turci.
Turci su prvi put upali u Bosnu 1386. i stigli do neretljanske doline. U
Bosnu upadaju na poziv Đurđa Stracimirovića Balšića. Vojvoda Vlatko
Vuković je, kod Bileće 27. avgusta 1388, naneo težak poraz turskom
vojskovođi Šahinu. Vlatko je nagrađen namesništvom u Dalmaciji. Kod
Zadra 1389. nanosi poraz slavonskom banu Ladislavu Lučencu. Turska
opasnost ne dozvoljava Tvrtku da se fokusira na primorje. Poslao je Vlatka
Vukovića i Ivana Paližana u pomoć knezu Lazaru. U bici na Kosovu
bosanski odred nije mnogo stradao i vojvoda Vlatko je obavestio Tvrtka o
pobedi hrišćana. Tvrtko I je bio ubeđen u pobedu, pa je slao pisma

122
evropskim državama, javljajući vest u svom velikom trijumfu. Sačuvan je
odgovor Firence, stilizovan od poznatog humaniste Kolča Salutatija.
Tvrtkovu zauzetost borbama sa Turcima iskoristio je ban Ladislav
Lučenc da zauzme Klis, koji je Tvrtko I povratio do kraja 1389.
Kralj Dalmacije. Dalmatinski gradovi (Split i Šibenik) svesni
uzaludnosti daljeg otpora se pokoravaju Tvrtku u leto 1390. Jedino Torgir
priznaje vlast Ugarske. Tvrtko I je zavladao dalmatinskim gradovima (osim
Zadra) i najvećim delom Hrvatske. Zato je uzeo titulu kralja Raške, Bosne,
Dalmacije, Hrvatske i Primorja. Sa tom titulom Tvrtko I se prvi put javlja
10. jula 1390. Njegova vladavina nad Dalmacijom je kratko trajala.
Tvrtkova smrt. Tokom 1391. pregovarao je sa kraljem Žigmundom o
izmirenju, i sa austrijskim vojvodom Albrehton III o braku sa njegovom
ćerkom, pošto mu je prva žena Doroteja umrla. Usred svojih uspeha Tvrtko
iznenada umire 10. marta 1391. U Bosni posle Tvrtkove smrti oblasni
gospodari uzimaju sve više maha na štetu kraljevske vlasti.

123