Doseljavanje Slovena na Balkan

Posledice seobe naroda. Sloveni su naseljavali velika prostranstva u Zakarpatju, između Visle i Azovskog mora. Veliko komešanje izazvano seobom naroda zahvatilo je i Sovene, i oni počinju sa svojom seobom. Naziv Sloven se javlja u raznim varijantama – Slovenin, Slovac, Slovin. Naziv potiče od reči koja označava ljude koji žive u blizini reka. Zbog zavisnosti od Huna i srodnih Anta naziv je doveden u vezu sa latinskim izrazom sclavus – rob. Zajedno sa Antima počinju svoje pomeranje prema jugu. Nisu učestvovali u prodorima varvara preko Dunava krajem V veka. Komes Marcelin te varvare naziva Skitima i Gotima, ali se oni ne mogu izjednačiti sa Slovenima. Prokopije je prvi zabeležio podatak o jednom slovenskom napadu na Balkansko poluostvro za vladavine cara Justina I (518 – 527). To su bili Anti, susedi Slovena, koji su živeli u prostranim stepama severno od ušća Dunava. Ovaj napad suzbio je vizantijski vojskovođa German. Na levoj obali Dunava nalazila su se i naselja Bugara, koje vizantijski pisci nazivaju Hunima. Pokreti u VI veku. Napadi Slovena i Anta na Trakiju učestali su za vlade Justinijana I (527 – 565). Prokopije izveštava da se vizantijska vojska predvođena Hilvudom hrabro borila protiv varvara na levoj obali Dunava. Carska diplomatija je 537. uspela da ove Ante angažuje u borbama u Italiji, protiv Gota. Sloveni i Anti su poseli levu obalu Dunava i stvorili mogućnosti za prelazak preko Dunava i pljačkanje provincija Carstva. Dakija je postala baza za njihove akcije, a zbog njihove brojnosti opisuje se kao slovenska zemlja – Sklavinija. Prokopije u Tajnoj istoriji ističe da Huni (Bugari), Sklavini i Anti pustoše po čitavom Iliriku, od Jadrana do Carigrada, a naročito Trakiju, Heladu i Hersones. Prokopije naziva balkanske provincije “skitskom pustinjom”, a za sve to krivicu baca na Justinijana. Sloveni su između 545. i 550. upadali u Trakiju i strahovito je pustošili. Jedan slovenski odred je stigao čak do Drača. Sloveni se sa velikim plenom vraćaju preko Dunava. Stizali su i do Niša, a planirali su i napad na Solun, ali su na kraju odustali od toga i pošli u Dalmaciju. Dugo su pljačkali po Dalmaciji i sa velikim plenom se vratili kući. Preko Dunava su ih prevezli Gepidi. Činjenica da su se Sklavini u tom pljačkaškom pohodu zadržali veoma dugo, izražava prve težnje ka stalnom naseljavanju i kolonozaciji.
1

Slovenski pljačkaški pohodi 550/51. vezani su za langobardskogepidske sukobe u Karpatskoj kotlini. Vizantija je pokušavala da se drži neutralno i izvuče koristi. Sklopljeni su savezi i sa Langobardima i sa Gepidima. Carstvo je želelo da povrati Sirmijum, koji su držali Gepidi. Vizantija je optuživala Gepide da pomažu Slovene u njihovim pljačkaškim pohodima. Langobardski kralj Alboin je izvojevao pobedu nad Gepidima, pa su Gepidi sklopili savez sa Kutrigurima, koji 551. prelaze Dunav i pljačkaju balkanske provincije. Borbe Avara i Slovena protiv Vizantije. Vizantija se 558. prvi put susreće sa Avarima. Te godine je u Carigrad stiglo avarsko poslanstvo nudeći pomoć Carstvu u borbi protiv svih neprijatelja. Car je odobrio savez i avarskom kaganu dao godišnji tribut i poklone, ali nije prihvatio avarske zahteve da se nasele na teritoriji Carstva. Uz avarsku pomoć Vizantija je pokušala da se oslobodi Kutrigura, Onogura i Sabira u Jermeniji. Prema Agatiji Kutriguri su 559. prešli preko zaleđenog Dunava i opljačkali podunavske provincije. U ovom pohodu su učestvovali i Sklavini. Vizantiji je pošlo za rukom da protiv Kutrigura nahuška Utigure, tako da je došlo do međusobnog rata u kojem su Kutriguri poraženi. Posle 559. vlada relativan mir na severnim granicama Carstva. Avari 562. ponovo traže zemlju za naseljavanja.Vizantija im nudi Panoniju, dok su oni tražili desnu obalu ušća Dunava. Avari i Langobardi su 567. sklopili savez uperen protiv Gepida. Carstvo je u ovom sukobu pokušalo da zauzme Sirmij, i to mu je pošlo za rukom. To je izazvalo petnaestogodišnji rat Vizantije i Avara. Borbe su vođene oko podunavskih gradova: Sirmija, Simgidunuma i Viminacijuma. Po nagovoru kagana Bajana mase Kutrigura su 568. preko Sirmija provalile u Dalmaciju. Sledeće godine kagan je opseo Sirmij. Carski komandant Bon branio je grad. Vizantija je Avarima platila bogat otkup i oni su odustali od pljačkanja podunavskih provincija. Mir koji je zaključen uz bogat poklon u zlatu trajao je u Sremuu oko deset godina. Za to vreme ni Sloveni nisu napadali podunavske provincije Carstva. Napadi Sklavina iz Vlaške 578/79. bili su tako snažni da je pretila opasnost da će preplaviti Heladu. Carstvo je nagovaralo Avare da zarate protiv Sklavina. Avari su uz pomoć carske vojske zaratili protiv Sklavina, ali su imali samo delimične uspehe. Sloveni su, neposredno pred pad Sirmija u avarske ruke, opljačkali celu Heladu, okolinu Soluna i Trakiju. Na tom području su se zardžali skoro tri godine (do 584). Bio je to prvi duži boravak Slovena na tlu Balkana. Čuda svetog Dimitrija opisuju napad jednog odreda od 5.000 Slovena na Solun 584.
2

Avari su 582. zauzeli Sirmij, što je imalo dalekosežne posledice. U svim podunavskim provincijama, kao i u Dalmaciji, zavladala je nesigurnost. Jovan Efeski je zabeležio da je 583. izbio požar u Sirmiju i Avari su ga napustili jer nisu bili vični gašenju požara. Posle zauzeća Sirmija, Avari osvajaju Singidunum, Viminaciju i Avgustu. Car Mavrikije (582 – 602) je 585. prinuđen na sklapanje mira pod teškim uslovima. Ovaj mir nije obavezivao Sklavine, pa je Trakija iste godine postala njihov plen. Avarski kagan je nagovorio Sklavine da krenu na Carigrad, ali ih je carski vojskovođa Komentiol potukao. Kagan je onda organizovao slovenski pohod na Solun 586. Opsada je trajala sedam dana. Sklavini su se poraženi povukli, ali je u Solunu ostala glad. Carstvo je 587. uspelo da porazi Avare i povrati Singidunum i Viminacijum, ali pobeda nije do kraja iskorišćena. Kagan je 588. prodro u Meziju i Malu Skitiju, dok je mnoštvo Sklavina prešlo preko Dunava u Trakiju. Zauzeli su Tesaliju, Heladu, Stari Epir, Atiku i Eubeju, a zatim prešli na Peloponez da se tu nasele. Situacija na severnim granicama se menja 591, kada Persija i Vizantija sklapaju mir. Car Mavrikije je prebacio vojsku na Balkan. Otpočeo je rat sa Avarima. Kagan je tražio saveznike. Sloveni su prevozili Avare preko Dunava u njihove pohode. Sukobi Avara i Vizantinaca bili su žestoki. U proleće 594. vizantijska vojska je krenula na levu obalu Dunava da spreči prelaz Sklavina i pljačkanje Trakije. U početku je imala uspeha, ali je kasnije pretrpela težak poraz. Carska naredba da Prisk s vojskom prezimi u Vlaškoj izazvala je pobunu u vojsci. Ovaj je vratio vojsku na desnu obalu Dunava jer je boravak na levoj obali postao neizdrživ zbog hladnoće i stalnih napada Sklavina. Car Mavrikije nije bio zadovoljan ovakvim ishodom pa je smenio Priska i za komandanta postavio svoga brata Petra. Veća vizantijska ofanziva protiv Sklavina počela je 595, bila je delimično uspešna. Avari su napali 597. Prisk je 599. krenuo na Singidunum, dok su Avari prodrli u Meziju. Zbog kuge koja je među njima izbila kagan se odlučio na mir koji je sklopljen u tvrđavi Driziperi. Carstvo je zadržalo pravo da prelazi Dunav i napada sklavinije u Vlaškoj niziji, koje nisu bile pod vrhovnom vlašću Avara. Carstvo je 600. prekršilo mir iz Drizipere. Prisk je u Singidunumu preuzeo vrhovnu komandu i koncentrisao trupe u Viminacijumu. Posle mnogih bitaka, on je doveo vojsku do Tise i na Titelskom bregu odigrao se odlučujući sukob u kojem su Avari potpuno poraženi. Drugi pokušaj prelaska Dunava radi borbe protiv Sklavina završio se katastrofalno. Trupe pod komandom carevog brata Petra su u početku imale uspeha, ali je kagan pomogao Sklavinima time što je poslao vojsku protiv
3

što ukazuju na važnu ulogu Slovena u avarskoj vojsci. Čuda svetog Dimitrija navode da su Sloveni (Draguviti. Glavni cilj napada bio je Solun. te je ona. Car Mavrikije bio je ubijen s celom porodicom. Slovensko naseljavanje nije se ograničavalo samo na periferne oblasti Balkanskog poluostrva. velikim godišnjim dankom u zlatu obezbeđivao je mirovanje Avara. Solun je u to vreme bio okružen slovenskim plemenima. Car Foka (602 – 610). koji je usledio 626. prešavši Dunav. Kagan je naredio da se pobije veliki broja Slovena koji su prouzrokovali poraz u pomorskoj bitki. kojoj su putevi bili otvoreni posle napuštanja graničnih utvrđenja. vojska je izvikala za cara centuriona Foku. Ovaj napad se datuje u period 614 – 616. ali ih je avarski vojskovođa Apsih porazio. preplovila Dunav. Ahaju i Epir. Uz pomoć avarskog kagana i avarske konjice Sloveni su 618. Bio je samo predigra sveopšteg napada Avara sa podložnim Slovenima. Sagudati. kada su prestonicu sa maloazijske strane pritisli Persijanci. što je opet dovelo do pobune u vojsci. Prvi avarski napad na Carigrad odigrao se 617. Verziti) napravili flotu čamaca monoksila (izdubljena debla) i opustošili Tesaliju sa ostrvima. a njihov vođa Hacon je poginuo. Velegeziti Vajunati. Prema kazivanju cara Konstantina VII Porfirogenita. ali su Sloveni pod gradom pretrpeli poraz. Opsađivači su pretrpeli težak poraz. ali su se. mimo Petrove volje. Poraženi Avari i Persijanci su se 4 . predomislili i zatražili drugu oblast u kojoj bi se naselili. kada je pala Salona. U toku opsade Sloveni su na monoksilima vodili odlučujuću bitku za Zlatni rog. koji je pobegao u Carigrad.Anta. pokušali ponovo da osvoje Solun. Odnos između Avara i Slovena patrijarh Nićifor označava rečju “simahija”. Anti su u tom trenutku bili saveznici Cartsva. Gepidima i Bugarima. koje su uspevale da pređu Dunav i na levoj obali suzbijaju Sklavine. među Sklavinima. car Iraklije je Srbima dodelio zemlju u solunskoj oblasti. koja je po njima dobila ime Servija. Sloveni su nastojali da se trajno nasele južno od Dunava. koji je doveo do sukoba između Avara i Slovena. Napuštannje kastruma označava kraj sistematske odbrane podunavskog limesa i dotadašnje taktike carskih trupa. centar provincije Dalmacije. Krenuli su da se vrate u svoju staru postojbinu. Oni tu nisu dugo ostali. Kiklade. koji je na čelu podunavskih trupa lako zauzeo Carigrad. Na mesto Petra. To nije zaustavljalo slovensku kolonizaciju. Dok su Avari u prodorima u carske provincije bili rukovođeni isključivo pljačkaškim motivom i sa plenom se vraćali na sever. Na jadransku obalu Sloveni su izbili oko 614. Car Mavrikije je opet insistirao da vojska prezimi na levoj obali Dunava. U solunsko zaleđe došli su u vreme cara Iraklija (610 – 641) i delovi i srpskog plemena.

Moć Avara u Karpatskoj kotlini bila je uzdrmana. naročito o onima u zaleđu Soluna. Neretljane (reka Neretva). Tako raštrkani Sloveni su Vizantincima delovali kao mnoštvo pojedinačnih teritorija. Te teritorije nisu bile povezane u veće celine. Sloveni su bili podeljeni na bezbroj malih celina. Iako je Iraklije pod zidinama Carigrada izvojevao veliku pobedu nad avarsko-slovenskom vojskom. Severci. zabeleženog 680/81. a tada bi bili nepobedivi. Najviše spomena ostalo je o sklavinijama na teritoriji Grčke. pa tako imamo: Strumljane (reka Strimon). Srpsko ime se javlja u Lici. Doseljavanje Srba i Hrvata. Hrvatsko ime zabeleženo je na više mesta u slovenačkim oblastima. One koje su ležale dublje u unutrašnjosti nisu ostavile traga u delima grčkih pisaca. Obodriti. Avara Slovena. i pri kraju Iraklijeve vladavine sa Arapima. delovi Balkanskog poluostrva i dalje su bili naseljeni Slovenima. Rinhine (reka Rihios). Slovenske plemenske oznake poticale su od geografskih naziva zatečenih na prostoru koji su naselili. Uzdrmana avarska moć omogućila je nesmetanu seobu Srba i Hrvata. Dukljani (grad Dokleja). zatim na Peloponezu i u dolini Ibra. Učeni vizantijski car je znao da Srbi koji su se doselili na Balkasko polusotrvo vode poreklo od Srba što su živeli daleko na severu i koji u 5 . jaku državnu vlast. Konavljani (naziv su dobili po ostacima rimskog vodovoda – canale – koji su vekovima dominirali plodnom ravnicom). Prilike na Balkanu uoči doseljavanja Srba i Hrvata. Iz tih borbi je izašlo kao pobednik (osim sa Arapima) i doživelo unutrašnji preobražaj koji obeležava prelaz od kasnoantičkog univerzalnog Rimskog carstva ka helenizovanoj srednjovekovnoj monarhiji. O okolnostima vezanim za doseljavanje etničkih skupina Srba i Hrvata na Balkan govori delo Konstantina VII Porfirogenita – O upravljanju državom. Postojala su i stara slovenska plemenska imena. Od tih sklavinija (slovenskih kneževina) poznate su samo one koje su bile u vidokrugu vizantijskih gradova i s kojima su vizantijske vlasti dolazile u dodir. ustaljena još u pradomovini: Draguviti. Duljebi.počeli povlačiti. Deo tih Srba Vizantinci su preselili u Malu Aziju. Carstvo je za vreme Iraklija moralo da vodi bespoštednu borbu protiv Persijanaca. gde je u imenu grada Gordoservon u Vitiniji. Vizantinci su tu razjedinjenost podržavali kupujući naklonost pojedinih slovenskih vođa jer su se plašili da bi Sloveni mogli stvoriti “monarhiju”. slabo povezanih i nesložnih. zatim u oblasti severno od Olimpa sa centrom u Srbici. Timočani (reka Timok). pa su čitav prostor naseljen Slovenima nazivali karakterističnim imenom “sklavinije”. sačuvan najstariji pomen srpskog plemenskog imena. tj. U Moravskoj se Sloveni dižu na ustanaka pod franačkim trgovcem Samom.

U sužavanju prostora sklavinija najupornija je bila Vizantija. Oblast naseljena Srbima graničila se s kneževinama Neretljana (Cetina – Neretva). Naselili su se u neposrednom susedstvu oblasti naseljene Hrvatima.njegovo vreme još nisu bili kršteni. Travunjana (Dubrovnik – Boka) i Dukljana (Boka – Bojana). u kraju koji je prozvan Srbica (Servija). pa je pohod cara Justinijana II 688/89. Posle pola veka ratovanja ustalila se granica izmedju Bugarske i Vizantije i bugarska ekspanzija je privremeno zaustavljena. Sa severa su ih ugrožavali Avari. Protiv Avara su ratovali i tek doseljeni Hrvati i onemogućavali su avarsku vrhovnu vlast nad novoposednutim teritorijama.Car ih je primio i dozvolio im da se nasele u solunskoj oblasti. jonskim i crnomorskim obalama širila politički uticaj na okolne Slovene. od Carigrada do Soluna slavljen kao velika pobeda. a nazivali su se Beli Srbi. Avarsku silu će uništiti franački pohodi krajem VIII i počektom IX veka. Prostor koji su naselili bio je na udaru. Jedan od njih poveo je polovinu naroda na daleki put u zemlju vizantijskog cara. 6 . Vizantija je preko uporišta na jadranskim. i već su u povratku bili prešli Dunav kad su se još jednom predomislili i ponovo od cara zatražili zemlju gde bi se naselili. Prešavši Dunav 680. Medjutim. a sa juga Vizantija. koji su takođe došli iz Bele Hrvatske za vladavine cara Iraklija. uskoro su zaželeli da se vrate. Za vlade cara Iraklija dva brata su nasledila vladara Belih Srba. Vizantijsko-bugarsko suparništvo odredjivalo je politički položaj najstarije srpske države i u najvećoj meri uticalo na njen razvoj. Bugari su krenuli ka zapadu i kod Tise se sukobljavali s Francima. Zahumljana (Neretva – Dubrovnik). Sloveni su preplavili čitavu balkansku polovinu Carstva. Time je okončan svaki uticaj Avara na Slovene. Vizantija je ratovala sa državom Bugara. Protobugari su nametnuli vlast zatečenim Slovenima. Iraklije im je ustupio prostrane opustele oblasti između Save i dinarskog masiva. koja je nastala iz spoja malobrojne grupe Protobugara i slovenskih plemena nastanjenih izmedju planine Balkana i Dunava. Protiv Avara je ratovao Samov plemenski savez (623 – 658).

Deljenje države između članova vladalačkog roda nije bila retka pojava u evropskim državama ranog srednjeg veka. a Mutimirovi sinovi su ih ispratlili do granice (do Rasa). Pre sredine IX veka. Tek o knezu Vlastimiru imamo podatke koji omogućavaju da se njegova vladavina hronološki bliže odredi. Tome rodu pripadali su i Višeslav. pa unuk. pre 680. Radoslav. ali nije postigao uspeh. Boris je morao da sklopi mir sa Srbima. vlast srpskih knezova proširila se na drugu stranu dinarskog masiva. Protiv Srbije je zaratio kan Boris. za kratko vreme zagospodario njegovim područjem. Vladarski sin koji je doveo Srbe u novu postojbinu umro je još pre no što su se doselili Bugari. skloni kod Srba. najraniji po imenu poznati srpski kneževi. i 852. i ratovao je tri godine. Vlastimirovi naslednici. Taj rat je vođen negde između 836. U Vlastimirovo vreme je protiv srpskog kneza zaratio bugarski kan Presijam. čiji su kasniji knezovi Hvalimir i Čučimir samo po imenu poznati. već su u vladanju primenjivani principi narodnog prava uobičajeni u gospodarenju nasleđenom imovinom. Kada je Vlastimir umro. Posle njega je zavladao njegov sin. Njegova vojska je potučena. bio prisiljen da se posle trogodišnjeg otpora Francima. napustivši Sisak. Država tada nije shvatana apstraktno i odvojeno od ličnosti vladareve. Taj poklon su Bugari kasnije tumačili kao srpski 7 . Oni su podelili državnu teritoriju. Ovaj dogadjaj spominju Franački anali. U vreme Vlastimira. nasledila su ga trojica sinova: Mutimir. Jedan od njih je bio na prestolu kada je Ljudevit Posavski 822. a njegov sin Vladimir i 12 velikih boljara pali su u srpsko ropstvo. Knez Vlastimir (sredina IX veka).Najstarija srpska država – Višeslavići Izveštaj Konstantina VII Porfirogenita. Bugarski zarobljenici su oslobođeni. Tu je na prevaru ubio lokalnog župana čije je gostoprimstvo uživao. Strojimir i Gojnik. ali nije postigao uspeh. a Mutimir je kao najstariji ostao glavni vladar. travunjanski župan Veloja oženio je sina Krajina ćerkom kneza Vlastimira. gde je i sam bio mučki ubijen. Rat sa Bugarskom. a zatim prešao u Hrvatsku. Predaja zarobljenika propraćena je razmenom darova. pa redom kneževi – arhonti od istog roda. Ovaj događaj nam govori da su kneževi Srbije imali vrhovnu vlast na toj teritoriji. koji je došao na vlast 852. Kratak i veoma uopšten prikaz najranijeg političkog razvitka Srba nalazi se u spisu O upravljanju državom. Iz vremena vladavine prve trojice nisu poznati nikakvi određeni događaji. Svome zetu Vlastimir je dao titulu kneza i tako je osnovana lokalna travunjanska dinastija. Konstantina VII Porfirogenita. Prosigoj i Vlastimir.

Vizantija je jače uticala na razvitak Srba. Tako su se Srbi. a kao pobednik je izašao najstariji brat Mutimir. Brana i Stefana. Kod Srba je to bio rod koji je neprekidno vladao od doseljenja iz stare postojbine. pa im je Vizantija pružala pomoć. čiji će sin Časlav kasnije igrati značajnu ulogu u srpskom političkom životu. On je uhvatio dva mlađa brata. Petar Gojniković (892 – 917). U to vreme došlo je do unutrašnje krize u Srbiji. koja je trajala do 891/92. Car je uspevao da slovenskim kneževima nametne određene obaveze i da ih koristi kao oruđe svoje politike. Vlastimirovi sinovi su se zavadili. Petra je 895/96. Knez Mutimir (do 891). Za vreme Mutimirove vladavine. Kotor i Dubrovnik). U izgnanstvu u Bugarskoj Strojimir je proveo ostatak života. Hrvatski dvor je pružao utočište članovima srpske dinastije koji su morali da beže od svojih rođaka ili od bugarske i vizantijske ruke. Najstariji Pribislav je bio na prestolu jedva godinu dana (891 – 892).danak. Organizovana je tema Dalmacija (od Kvarnera do Kotora) sa sedištem u Zadru. U to vreme arabljanski brodovi napadali su gradove na Jadranu (Budvu. Car Vasilije I uveo je velike promene time što je prepustio slovenskim kneževima danak koji su ovi gradovi bili dužni da plaćaju carevom namesniku. Mir sklopljen sa Borisom obezbedio je period zatišja u odnosima sa Bugarskom. Za vreme cara Vasilija desio se značajan preokret u životu Srba izazvan hristijanizacijom. Sukob među Vlastimirovim sinovima. Potrebu ovih gradova za zaštitom vizantijski car Vasilije I (867 – 886). drugi sin Mutimirov i brat 8 . Imao je sina Klonimira. Zahumljani i Travunjani borili zajedno sa Vizantincima i vojskom Ludviga Nemačkog koja je osvajala Bari (2. Izdanci vladajuće dinastije bili su pogodno oruđe stranih sila u borbi za uticaj i vrhovnu vlast nad Srbijom. napao Bran. a pripadnike njihovog roda odlikovao time da i u buduće daju vladare. i predao ih bugarskom vladaru Borisu. Sada su u Hrvatsku proterani Pribislav i njegova braća. Strojimira i Gojnika. ostavivši za sobom trojicu sinova: Pribislava. Naslednici kneza Mutimira. strategu. februar 871). Preko domaćih knezova car je posredno vladao slovenskim doseljenicima. ali je taj njegov sinovac ubrzo pobegao u Hrvatsku. jer mu je vladavinu prekratio brat od strica Petar Gojniković koji je ranije pobegao u Hrvatsku. Hrvati. pa je najvažniji zadatak vizantijske vlasti bio da osigura miran život u zaleđu. Zadržao je Petra sina Gojnikovog. nastojao je da iskoristi i nametne im svoju vlast. Knez Mutimir je umro 891/92. On je takođe potvrdio kneževe koji su bili na vlasti. U zaleđu vizantijskih gradova pružao se niz slovenskih kneževina.

koji je upravo krunisan carskim vencem. Vladimirova reakcija je prisilila Borisa-Mihaila da izađe iz manastira i obračuna se sa svojim starijim sinom. veoma značajnu u daljem razvoju Južnih Slovena. Petar Gojniković je bio odveden u Bugarsku i tamo je kao zatvorenik završio život. Petar se oslanjao na Vizantiju i u vreme cara Lava VI (886 – 912) priznavao je njenu vrhovnu vlast. zarobio i oslepio i tako ga odstranio iz daljih borbi za srpski presto. i prisilio Carstvo na plaćanje danka. sin Strojimirov. sinom ranijeg pretendenta. Simeon je onda upotrebio Zahariju 9 . Ovaj rat se osetio i u Srbiji. prestala da plaća danak Bugarskoj pa je izbio novi rat. Bran nije imao uspeha. Ratovi Simeona sa Vizantijom. Pavle Branović je kao bugarski štićenik priznavao Simeonovu vrhovnu vlast. Petar ga je porazio. To se desilo 917. gde su obrazovali državu. Vladimir je 893 bio uklonjen. Simeon je 894. koja je ranije bila samostalna kneževina i imala svoga arhonta. negde izmedju Cetine i Neretve. Pavle Branović je odoleo tom napadu.zbačenog Pribislava. Simeona (893 – 927). Srpski knez Petar se sastao s vizantijskim strategom teme Drača. Vladao je tri godine (917 – 920). Odžavao je dobre odnose i s Bugarskom. Pavle je kasnije prešao na stranu Vizantije i postao neprijatelj Bugarske. naneo poraz vizantijskoj vojsci 897. Pavle Branović (917 – 920). koji je živeo u Carigradu. Medjutim. O ovome sastanku je bio obavešten i knez Zahumljana Mihailo Višević. Vizantija je 913. Srpska kneževina se za vlade Petra Gojnikovića proširila na zemlju Neretljana. Bio je izložen napadu svoga brata od strica Zaharije Pribislavljevića. Uspeo je da zarobi Zahariju i preda ga Bugarima. nekadašnji srpski zarobljenik. a Boris-Mihailo je na presto postavio svoga drugog sina. koja je prošla kroz tešku krizu zbog reakcije pagana. koju je zaveo Borisov sin Vladimir(889 – 893). kako vizantijski car podmićuje kneza Petra da bi se ovaj udružio s Mađarima i ustao protiv Bugara. a car Lav VI je protiv Bugara podigao Mađare koji su živeli na obalama Crnog mora. Simeon je onda protiv Mađara digao njihove susede Pečenege. Na Mihajlovo obaveštenje Simeon je poslao na Srbiju bugarsku vojsku s Pavlom Branovićem. održao se na prestolu i obezbedio mirnu vladavinu tokom pune dve decenije. koji je od ranije živeo u Bugarskoj. uspeo je da 897/98. Ubio je svoga suparnika. Zauzeo je grad Dostiniku i zavladao celom državom. Klonimir. Mihajlo je obavestio Simeona. Sa Simeonom je Petar Gojniković sklopio kumstvo. napao Vizantiju. uoči bitke kod Anhijala u kojoj je Simeon do nogu potukao Vizantince. ali je na kraju Petar ipak izašao kao pobednik. Mađari su se preko Karpata doselili u panonske ravnice. uzdrma položaj Petra Gojnikovića.

Priliku da zbaci bugarsku vlast iskoristio je Časlav Klonimirović. koja se našla na putu bugarskih osvajačkih pohoda. prisilila je Zahariju da napusti zemlju i skloni se u Hrvatsku. Posle gotovo čitavog stoleća uspešnog otpora Srbija je podlegla bugarskom pritisku. Na zapadu se Časlavljeva Srbija graničila sa Hrvatskom kod Cetine. zaštićene dinarskim planinskim masivom. Napadao je 926. Granica na jugu sa Dukljom je išla duž Nevesinja. Priznao je vrhovnu vlast vizantijskog cara i zatražio od njega pomoć. Kada se domogao vlasti Zaharije je okrenuo ledja Bugarskoj i ponovo prišao Vizantiji. Gacka i Onogošta. sin Klonimirov. Saboru su prisustvovali i kneževi predstavnici. koji je pobegao iz Bugarske i vratio se u Srbiju. vizantijski grad Sipont na drugoj obali Jadrana. U to vreme je zahumski knez Mihajlo Višević jačao svoju vlast. već je poslužio kao mamac da bugarski zapovednici pohvataju sve one koji su bili od uticaja u Srbiji. Petar je sada bio pod jakim uticajem cara Romana I Lakapina (920 – 944). Napad na Hrvatsku završio se neuspešno po bugarsku vojsku. naneo najteži poraz Bugarima. Na istoku je granična oblast bila oko Rasa. U 10 . Časlav Klonimirović (927 – 950). S bugarskom vojskom bio je i Časlav. Srbija se posle samo nekoliko godina oslobodila od bugarske vlasti.kao svoga čoveka. Pre toga je sa hrvatskim kraljem Tomislavom tražio od pape da pošalje izaslanike u vizantijski Split na crkveni sabor 925. Livna i Imote. Bugarska je uputila vojsku na Zahariju. Car Konstantin VII Porfirogenit saopštava da je Srbija tada sasvim opustela. Raseljeni stanovnici Srbije vraćali su se iz Bugarske. Sada je Bugarska došla u dodir s Hrvatskom. Odsečene glave bugarskih zapovednika poslao je vizantijskom caru kao trofeje. koju je on uspeo da potuče. Plive. Bugarska okupacija Srbije. Zahvaljujući bugarskoj podršci Zaharija je ovoga puta došao na presto pošto je prognao Pavla Branovića. Hrvatske i susednih zemalja. On nije bio postavljen na srpski presto. Kralj Tomislav je 926. na prevaru su bili pohvatani i odvedeni u Bugarsku. Zaharije Pribislavljević (920 – 924). koji je skoro čitav život proveo u izgnanstvu u Bugarskoj. Sledeća bugarska ekspedicija 924. Na saboru je doneta odluka o zabrani bogosluženja na slovenskom jeziku. Posle smrti cara Simeona Mihajlo Višević se približio Vizantiji i dobio visoke titule antipata i patrikija. Srpske kneževine u Primorju. Posle smrti cara Simeona situacija se izmenila jer njegov naslednik Petar nije imao ni ambicije ni snagu svoga oca. Župani koji su bili sazvani da prime novog kneza. ostale su pošteđene bugarskog osvajanja. Vizantijski car imao je u srpskoj sredini veći ugled od bugarskog vladara.

kao nosioci vlasti nad delovima državne teritorije. On navodi imena osam gradova u Srbiji. nastanjeni u Panonskoj nizij. Već stoga što o njima više nema vesti. ali ne zbog toga što je ona izumrla. koja je tada pripadala Srbiji. Ono što se kazuje o navodnim Časlavljevim naslednicima u Barskom rodoslovu fantastično je i ne odogovara opštim prilikama toga vremena. To su jedini poznati elementi unutrašnje organizacije srpske države do sredine X veka. U iznenadnom noćnom napadu. U Bosnu. Kraj Časlavljeve vladavine poznat je samo po legendarnim kazivanjima sačuvanim u Letopisu popa Dukljanina iz druge polovine XII veka. 11 . provalio je ugarski knez Kiz. četiri u Paganiji i tri u Duklji. Sa Časlavom se prekida niz poznatih vladara iz najstarije srpske dinastije. Časlav je bio zarobljen i zajedno s nekim svojim rođacima. tako da je ugarski vojskovođa izgubio život. po nagovoru udovice ranije poginulog ugarskog glavara.okviru srpske države bila je u prvoj polovini X veka i Bosna. Časlavljeva Srbija se na severu prostirala do reke Save. pljačkajući i pustošeći zemlju. Časlav ga je u drinskoj župi teško porazio. U njegovo vreme provaljivali su u Srbiju Mađari. udavljen u Savi. ograničena tada na dolinu istoimene reke. Mađari su iz osvete pokrenuli nov pohod u Srem (srednjovekovni Srem – ravnice južno od Save). Sve ove podatke nam daje Konstantin Porfirogenit. pet u Zahumlju i Travuniji. U naseljenim i utvrđenim gradovima boravili su župani.

u grčkom manastiru. propagira hrišćansku veru i vizantijsku kulturu. umro Konstantin kao monah Ćirilo. Pokrštavanje Rusa bilo je najsigurnije sredstvo da se otkloni opasnost sa te strane. Moravska misija. Rusi tada napadaju Carigrad. pa se pojačao i uticaj nemačkog sveštenstva. Karlo Veliki je 803. Podrška daleke Vizantije bila je nedovoljna. U Moravskoj i Panoniji su osnovane dve nove episkopije. U slovenskoj zemlji nova vera će se propovedati na slovenskom jeziku. Vizantiijsko poslanstvo na hazarskom dvoru imalo je i misionarske zadatke. Franačko sveštenstvo počinje svoju misionarsku delatnost u Moravskoj. težio je savezu sa Nemačkom. Docniji Metodijev rad u Donjoj Panoniji i Moravskoj nailazio je na sve veće otpore nemačkog sveštenstva. Franci postepeno osvajaju oblasti koje su držali Sloveni. Njihov uspešan rad u Moravskoj je prekinut putovanjem u Rim radi pravdanja kod pape. 869. stvorena uz pomoć Vizantije oslabila je i na kraju zamenjena 12 . Time je uspeh nihovog misionarskog rada bio zagarantovan. On je na taj način želeo da smanji uticaj franačkog klera.Misija Ćirila i Metodija Hazarska misija. Crkvena zavisnost od Franaka povlačila je za sobom i političku. Posle Metodijeve smrti njegovi učenici su proterani iz Moravske. nasuprot jevrejskim i arapskim uticajima u Hazarskom carstvu. a Rim. Moravska. od vizantijskog cara Mihaila III sposobne misionare koji bi radili na učvršćivanju hrišćanske crkve u njegovoj zemlji. južnoslovenske zemlje). Vizantija stupa u dorir sa mladom ruskom državom 860. potukao Avare i potčinio slovenska podunavska plemena (Čehe i Moravce). Vizantija nije htela da propusti priliku da proširi svoj politički i kulturni uticaj. pa je Mihailo III primoran da se vrati sa istočnog ratišta. što joj je pomoglo da izvrši istorijski zadatak koji joj se nametao u slovenskim zemljama (Kijevska Rusija. On je posedovao genijalne lingvističke sposobnosti i bio u stanju da. ali je u Rimu. knez Svatopluk. Zato je velikomoravski knez Rastislav zatražio 863. patrijarh Fotije i cezar Varda su ovu misiju poverili Metodiju i Konstantinu. Car Mihailo. Misionarski rad je odobren. Oni su znali jezik Slovena i temeljito su se spremili za svoju misiju stvarajući posebno slovensko pismo (glagoljicu) i prevodeći najvažnije bogoslužbene tekstove. Vizantija je u IX veku pod carem Mihailom III (842 – 867) ojačala. Napad Rusa podstakao je vizantijski dvor da učvrsti svoje odnose sa Hazarima. učenim sinovima visokog činovnika Lava. koji ga je u početku pomagao izneverio ga je i napustio. Crkvena organizacija. Na njegovo čelo je stavljen mladi Konstantin iz Soluna. Posle propasti Samovog plemenskog sveza 658. Naslednik Rastislava.

Boris-Mihailo je ugušio pobivši 52 boljara. Mješko. Hristijanizacija je za Bugarsku značila veliki napredak u kulturnom razvitku i u procesu slovenizacije zemlje. Opoziciju bugarski velikaša. jer nije mogla dopustiti da se susedna Bugarska duhovno priključi Franačkoj. Vizantija je nastojala da bugarsku crkvu potčini carigradskoj patrijaršiji. koji je nove hrišćane u Bugarskoj potčinio Carigradu. rasplametela se borba za crkvenu jurisdikciju nad Bugarskom. u slovenskim zemljama vizantijske kulture. za pokrštavanje. Boris-Mihailo je pitanje bugarske crkvene organizacije prepustio crkvenom saboru u Carigradu. Grčko sveštenstvo odmah je otpočelo sa pokrštavanjem bugarskog naroda i organizacijom bugarske crkve. na Balkanu. njihovo delovanje imalo je utoliko jači i trajniji odjek. To je dovelo do sukoba između carigradskog patrijarha i rimskog pape. Bugarska Misija. Po kazivanju Konstantina VII Porfirogeneta. Papa Nikola I odmah je poslao u Bugarsku svoje legate. Još u vreme kad se pripremala misija Solunske brađe. To potvrđuje Porfirogenitovo kazivanje da su Sloveni iz kneževina u zaleđu jadranske obale tražili od cara Vasilija I da pokrsti one među njima koji još 13 . koji je dobio najviše mesto među vizantijskim crkvenim dostojanstvenicima.nemačko-katoličkom. pa se okrenuo Rimu. Poljski savez plemena u slivu reke Visle obrazovao se sredinom X veka poljski knez na čelu tog plemenskog saveza. Pošto sa Rimom nije postigao uspeh. Nose ih najmlađi Mutimirov sin Stefan i najtsraiji Gojnikov sin Petar. Dok se Moravska. Očevi ovih kneževića bili su. Boris je želeo da njegova mlada crkva dobije punu samostalnost pod upravom vlastitog patrijarha. već je primio hrišćanstvo. bugarski knez Boris (852 – 889) uputio je izaslanstvo u Franačku. Južnoslovenska misija. pa prema tome i Rimu. U kasnijim paganskim reakcijama ustanici su uništavali hrišćanske hramove i uspostavljali paganstvo. Međutim. Ustanke je ugušio i hrišćanstvo uspostavio poljski kralj Kazimir Obnovitelj. dakle. javljaju se u srpskom vladalačkom rodu tek u generaciji unuka Vlastimirovih. odredivši da Bugarska ima posebnog arhiepiskopa. obratila Vizantiji. prva hrišćanska svetačka imena. Oni su rođeni između 870. 869/70. pouzdan znak prihvatanja hrišćanske vere. Vizantija je brzo intervenisala. i 874. Bugarski knez Boris je primio hrišćanstvo iz Vizantije i tom prilikom dobio ime vizantijskog cara koji mu je kumovao (Mihailo). hrišćani u prvim godinama vladavine cara Vasilija. Međutim. još je car Iraklije preko sveštenika iz Rima pokrstio tek doseljene Srbe. koji su ustali u odbranu svog povlašćenog položaju vezanog za staru religiju i etničku podvojenost. praćen demonstracijom carske flote pred bugarskom obalom primorao je Borisa da zadovolji vizantijske zahteve. Dolazak vizantijske vojske na granicu.

i 874. na crkvenim saborima u Splitu učestvovali su i predstavnici Srba. Na jugozapadu primate su imale katoličke 14 . Oni su čvrsto utemeljili hrišćanstvo i vizantijsku kulturu u južnoslovenskim zemljama. Gotov je sigurno da je pod okriljem hrišćanskih vladara u državui koja se zvanično smatrala za hristijanizovanu i dalje živeo religijski svet slovenskog paganstva. Podsticaj vizantijskom misionarskom radu dao je dolazak Metodijevih učenika u Bugarsku. Početkom X veka. Hristijanizacija IX veka nije duboko prodrla niti temeljito preobrazila život i verovanje Srba. Jednom prilikom je čak došlo do spora oko jurisdikcije. Preobraćenje u hiršćansku veru široko je otvaralo vrata vizantijskom uticaju na kulturu i način života naroda i stvaralo uslove za njegovo vaspitavanje u duhu vizantijskog ideala. Efekti hristijanizacije. imajući u vidu nešto pre toga obnovljenu Metodijevu panonsko-sremsku arhiepiskopiju. ali i njihovo preobraćanje završeno je za vladavine Vasilija I. Ukoliko je ovaj Mutimir bio srpski knez koji je zaista savremenik pape Jovana VIII. O misionarskoj delatnosti među Srbima i najranijoj crkvenoj organizaciji nema podataka iz tog vremena. moglo bi se pretpostaviti da je Srbija osetila neposredne rezutltate Metodijevog misionarskog rada. Iako pokrešten u IX veku za vreme cara Vasilija I Makedonca (867 – 886). i 874. Vizantijski uticaj na Balkanu znatno je ojačao. Arhiepiskopija u Splitu imala je crkvenu jurisdikciju i nad oblastima koje su ležale dublje u unutrašnjosti.nisu bili hrišćani. Otuda je u staroj hrišćanskoj crkvenoj terminologiji primetan romanski uticaj. Papa Jovan VIII (872 – 882) je tražio od slovenskog kneza Mutimira da se vrati pod panonsku dijecezu. Crkvena središta vizantijske Dalmacije dobila su i crkvenu jurisidkciju nad hrisitjanizovanim slovenskim oblastima u zaleđu. Čak je i u Hrvatskoj vizantijski uticaj potisnuo franački i rimski. južnoslovenske zemlje došle su pod uticaj Vizantije. srpski narod nije bio obuhvaćen jedinstvenom crkvenom organizacijom. Srbija i srpske primorske zemlje primile su hiršćanstvo iz Vizantije izmeću 867. Sa severa su u Srbiju prodirali najstariji slovenski tekstovi i slovensko bogosluženje. Prihvatanju hrišćanstva najduže su se opirali Neretljani. Dok je Moravska pripala rimskoj uticajnoj sferi. Moguće je da su misionarski rad obavili sveštenici iz primorskih crkvenih centara u kojima je bogoslužbeni jezik bio latinski. Vizantija je u vreme Vasilija I imala pristup do Srbije preko svojih uporišta na Jadranu. a to je imalo za posledicu brzo širenje hiršćanstva. koji su zbog toga bili prozvani i Paganima. između 867. Primanjem hrišćanstva prihvatala se i predstava o svetu kao hrišćanskoj vaseljeni na ćijem čelu stoji vizantijskicar kao Hristov namesnik na zemlji.

15 . Dubrovnika i Bara.arhiepiskopije Splita. Hrišćanstvo je prihvatila samo vladajuća klasa. Prizrenu. kao i mitropolije u Draču. Granica između istočne i zapadne crkve prolazila je sve do XII veka preko srpskih zemalja. Rasu i Lipljanu. a pogotovo o njegovom političkom osamostaljivanju. Stara paganska verovanja i kultovi održavali su se i dalje. Njihova zamena hrišćanskim kultom tekla je suviše sporo. Ostali deo zemlje bio je pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije i njenih episkopija u Nišu. dok je velika većina prostog naroda ostala verna starim tradicijama. Tek Savinim delovanjem hristijanizacija zahvata sve slojeve srpskog društva. U takvim uslovima nije moglo biti govora o potpunoj hristijanizaciji naroda.

Jovana I Cimiskija (969 – 976) i Vasilija II (976 – 1025). Car Vasilije II je morao da se angažuje u borbama sa suparnicim. Aron i Samuilo. stare bugarske zemlje (između Dunava i planine Balkan) i srpske zemlje. Roman nije mogao da nosi krunu jer je bio uškopljen. a Arona je docnije ubio Samuilo. Pošto su napadi na Solun i Ser ostali bezuspešni. Ekspanzija njegovog carstva je bila je pre svega okrenuta ka jugu. U njegovom carstvu uspostavljena je i bugarska patrijaršija koju je Cimiskije bio ukinuo. Mojsije. Tako je najmlađi Samuilo preuzeo vođstvo u borbi i krunisao se za cara. Makedonija je činila jezgro Samuilove države. pri povratku napadnuta i potpuno razbijena. Carska vojska je avgusta 986.Samuilova država makedonskih Slovena Ustanak kometopula. osvojio Larisu. Samuilov rat protiv Vizantije. Epir. Ustanak se pretvorio u borbu za oslobođenje od vizantijske vlasti i proširo se po čitavom Balkanu. a u Makedoniji je u jednom delu nekadašnjeg Simeonovog i Petrovog carstva izbio ustanak kometopula. ali je nastradao prilikom prelaska granice. Saznavši za ustanak zbačeni bugarski car Boris je sa bratom Romanom pobegao iz Carigrada. Samuilo (976 – 1014). Proširio je svoju vlast na Makedoniju (sem Soluna). tako da nije mogao da se suprostavi Samuilu. Njegov prvi sukob sa Samuilom nije bio srećan. Pad glavnog grada Tesalije primorao je Vasilija II na reakciju. Ustanak su podigli braća David. a zatim u Ohridu. Vizantija u drugoj polovini X veka dostiže vrhunac za vreme vojničkih careva Nićifora II Foke (963 – 969). Za vreme Nićifora Foke i Jovana Cimiskija postignuti su veliki uspesi u ratovima sa Rusima i Arabljanima. lokalnog vlastodršca u predelu Prespe i Ohrida. On je kroz Trajanovu kapiju prodro do Serdike ali nije uspeo da osvoji grad. proglasili za 16 . Na zapadu je držao Beograd i Sirmij. Kada je 976. sinova komesa Nikole. Tesaliju. Prva dvojica su poginula. Želeo je da obnovi Simeonovo i Petrovo carstvo. Samuilo je više puta nadirao u Tesaliju i 985/86. Albaniju sa Dračem. Posle carevog poraza protiv njega su se digli velikaši. car Jovan I Cimiskije umro izbile su borbe oko vizantijskog prestola. Ohridsko crkveno središte će u narednim vekovima odigrati izvanrednu ulogu u istoriji Južnih Slovena. Varda Sklir i Varda Foka su se tokom 987. Posle više promena njeno sedište preneseno je konačno u Ohrid. Samuilo je stvorio veliko carstvo čije je središte najpre bilo u Prespi. Unutrašnji sukobi u Vizantiji.

Našao ga je u kijevskom knezu Vladimiru. On je 988. Jedan od uslova da se Vladimir oženi Anom bio je i taj da primi hrišćanstvo. ofanzivu na Balkan. Već 991. pretpele težak poraz od Arapa. nalazile su se u zavisnom položaju prema Samuilovom carstvu. s proleća 989. Time je presekao put ka bugarskim zemljama oko Dunava. sa sopstvenim kneževima na čelu. Hristijanizacija Kijevske države. dobro smišljenu. U bitkama kod Hrisopolja i Abidosa. tek 993. Ubrzo je uspostavio vlast u Tesaliji. ali nisu bile neposredno uključene u njegovu državnu strukturu. Pošto je učvrstio svoj položaj u zemlji Vasilije II je počeo borbu protiv spoljnih neprijatelja. I pored toga njegovo napredovanje se nastavlja. Zauzeo je Drač i prisajedinio svom carstvu Rašku. je stiglo u Carigrad. Posle povratka iz Azije Vasilije II je 1001. Vasilije II je napustio Carigrad i krenuo protiv Samuila. car je morao da prekine ratovanje u Makedoniji i pohita u pomoć svojim trupama na istoku. Situacija je po Vasilija II bila izuzetno teška. Kao nagradu za pomoć Vasilije II je poslao svoju sestru Anu Vladimiru u Kijev. Protivofanziva Vizantije. pa se predao da bi poštedeo svoje ljude.careve. ali ga je Samuilo kasnije vratio na zetski presto kao vazala. Varda Foka je uklonio Sklira i zavladao čitavom malom Azijom. ploveći brodom putovalo caru palo je u zarobljeništvo Arabljana. Vasilije II je tražio podršku vladara drugih balkanskih zemalja i stupio je u vezu sa zetskim knezom Jovanom Vladimirom. Jovan Vladimir se povukao na planinu Oblik kod Skadra. Međutim. Odveden je u zarobljeništvo. oženivši ga svojom ćerkom Teodorom – Kosarom. Zatim je iznenada napao Vidin na Dunavu i posle 17 . koje su na Orontu u Siriji 994. Zetsko poslanstvo koje je 992. Zatekli su cara na bojištu. poslao 6. Samuilo je preduzeo vojni pohod protiv Duklje. Najjači i najozbiljniji protivnik bio mu je makedonski car Samuilo. koja znači početak nove ere za Rusiju. Prvo je prodro u oblast Serdike i zauzeo okolne tvrđave. do nogu su potukli pobunjenike. Nastavak borbi sa Samuilom. Oko 998. Samuilo je iskoristio carev odlazak upao u Grčku i prodro sve do Peloponeza. Vasilije II je morao na strani da traži saveznika. pa se vratio u Makedoniju i osvojio Voden. Oslobođeno. Međutim. Samuilo je bio ranjen i jedva se spasao pogibije.000 varjaga koji su spasili Vasilija u poslednjem trenutku. ali nije imao snage da se u otvorenoj bitki suprotstavi daleko nadmoćnijem neprijatelju. na povratku iznenadio ga je vojskovođa Nićifor Uran i na reci Sprehej zadao mu težak poraz 997. bila je od velikog značaja i za Vizantiju. Početkom XI veka srpske zemlje. Zatim je krenuo u Makedoniju i osvojio Ber i Serviju. lično poveo.

Iz Vidina je Vasilije krenuo na jug i na Vardaru. ušao u Prespu i Ohrid. ali je veliki deo njegovih vojnika poginuo. Prvi arhiepiskop 18 . iskopaju oči. Ishod rata nije više bio neizvestan. a još veći dopao zarobljeništva. Prema Skilici ovu zaveru je pomagao i ohridski arhiepiskop. Uništavjući udarac Vasilije II naneo je Samuilu tek jula 1014. Samuilovog sina i naslednika Gavrila Radomira (1014 – 1015) i njegovu ženu ubio je njegov brat od strica Jovan Vladislav. ali je u borbama oko Drača poginuo februara 1018.000. Samo je svakom stotom ostavljeno po jedno oko. Jovan Vladislav (1015 – 1018) je pokušao da zauzme Duklju i Drač. Vladimir i Kosara su bili nepoverljivi prema novom makedonskom caru. kojih je navodno bilo 14. Vasilije je zbog ovoga postupka dobio nadimak Bugaroubica. postala arhiepiskopija i dobila autokefalnost. Vladimir je zahtevao krst kao zalogu za sigurnost dolaska i odlaska. zetskog kneza Jovana Vladimira. Samuilov slom. Samuilova vojska opkoljena je u klancima Belasice. posle dužih borbi o čijem toku nismo obavešteni. Rat se zavšio svečanim ulaskom Vasilija II u Ohrid. Samuilovo carstvo nadživelo ga je samo za nekoliko godina. Samuilovi naslednici. blizu Skoplja. da bi ovi poluslepi odveli svoje slepe drugove caru u Prilep. odneo veliku pobedu nad Samuilom. ne obazurići se na to što je Samuilo u međuvremenu osvojio i opljačkao Jedrene. Teritorije nekadašnje Samuilove države podeljen su na teme. vojnom organizacijom i tehničkim sredstvima. Po njegovoj smrti država makedonskih Slovena se raspala i car Vasilije II je 1018. Vasilija II je dozvolio stanovništvu da svoje dažbine plaća u naturi. Njegovo telo Kosara je prenela u Duklju i sahranila u crkvi Marije Krajinske. prevaru je ubijen u Prespi 22. otvorilo kapiju. Međutim. Sam car se spasao i dospeo u Prilep. Ohridska patrijaršija je 1019. marta 1016. u dvoboju sa vizantijskim komandantom Nikitom Pegonitom. izdahnuo. Car Samuilo se nije mogao meriti sa vizantijskom veštinom ratovanja. Ista sudbina snašla je i Samuilovog zeta. Kada je Samuilo ugledao ovu stravičnu povorku. Vasilije II je naredio da se zarobljenicima.osmomesečne teške opsade uspeo da zauzme ovu značajnu tvrdjavu.oktobra 1014. udarila ga je kap. i kroz dva dana hrabri makedonski car je 6. Vizantija je posle nekoliko stotina godina opet bila gospodar Balkanskog poluostrva sve do Dunava. Ali je car u svojim rukama zadržao pravo da postavlja arhiepiskopa. Posle toga mu je Skoplje 1004. Njen poglavar dobio je viši rang od ostalih vizantijskih arhiepiskopa. Spominje se tema Srbija i njeni zapovednici s rangom upravnika teme. Aronov sin.

ali je u borbama oko Drača poginuo februara 1018. Vasilijeva vlast je bila čvrsta. Zetski knez Jovan Vladimir je vladao na prelazu iz X u XI vek. Jovan Vladimir se povukao na planinu Oblik kod Skadra. Samuilovim slomom i pokoravanjem njegovih naslednika Vizantija je. Već 991. uputio jedno poslanstvo caru Vasiliju II. Zatekli su cara na bojištu. Prema Skilici ovu zaveru je pomagao i ohridski arhiepiskop. na prevaru je ubijen u Prespi 22. ušao u Prespu i Ohrid. On je 992. Tako se po. Vladimirov stric. ali ga je Samuilo kasnije vratio na zetski presto kao vazala. Po njegovoj smrti država makedonskih Slovena se raspala i car Vasilije II je 1018. ali je ono palu u ruke arabljanskih gusara. ali nije imao snage da se u otvorenoj bitki suprotstavi daleko nadmoćnijem neprijatelju. pa se predao da bi poštedeo svoje ljude. Odveden je u zarobljeništvo. Bio je saveznik Vizantije u borbi sa Samuilom. Barsko rodoslovu za dve decenije smenilo četiri generacije vladara. Samuilo je podigao ustanak u Makedoniji (976). Petrislavu. Jovan Vladislav je pokušao da zauzme Duklju i Drač . ga je na prevaru namamio i pogubio 1016. vrlo nepouzdanom. Po Barskom rodoslovu za vlade Tugemira u Duklji. Aronov sin i Samuilov sinovac. Oslobođeno.Jovan (1019 – 1037) bio je slovenskog porekla. prodro do Zadra. Vrhovna vlast Vizantije (1018 – 1042). Jovan Vladislav. Njegovo telo Kosara je prenela u Duklju i sahranila u crkvi Marije Krajinske. Međutim. Vladimir i Kosara su bili nepoverljivi prema novom makedonskom caru. je stiglo u Carigrad. opet bila gospodar Balkanskog poluostrva sve do Dunava. On je podelio zemlju trojici sinova. Samuilo je 998. opsedao Ulcinj. a u Travuniji i Zahumlju Dragimir. Arhiepiskopija je obuhvatala i teritorije gde je postojala vlast srpskih kneževa. Tugemira je nasledio Hvalimir. u dvoboju sa vizantijskim komandantom Nikitom Pegonitom. Miroslav se udavio u Skadarskom jezeru. tek 993. posle nekoliko stotina godina. Vasilije II je napustio Carigrad i krenuo protiv Samuila. Duklja u doba Vojislavića Duklja i država makedonskih Slovena. prodro u Duklju. Jovan Vladimir je nastradao u borbama koje su povele posle Samuilove smrti. Vladimir je zahtevao krst kao zalogu za sigurnost dolaska i odlaska. spalio Kotor i Dubrovnik. tako da za vreme njegove vladavine nisu postojali uslovi 19 . oženivši ga svojom ćerkom Teodorom – Kosarom. marta 1016. pa se preko Raške i Bosne vratio kući. pa je Petrislav preuzeo i njegove oblasti. Dragimiru i Miroslavu. Posle smrti Petrislava u Zeti vlada njegov sin Vladimir. Jovan Vladimir (oko 998 – 1016).

Stefan Vojislav (oko 1040 – oko 1052). stric Jovana Vladimira. Prevagu dobija činovnička aristokratija sa udlučujućim uticajem u državi. On je rodonačelnik dukljanske dinastije. I u dračkoj temi je izbio ustanak pod 20 . pohod nije dao povoljne rezutate. neposredno posle smrti Jovana Vladislava. kada su vođeni veliki ratovi. Zauzeo je Srbiju i proterao Teofila Erotika. Car Mihailo IV je u pismima zahtevao od Vojislava da vrati zlato preteći ratom. Napadao je plemena u susedstvu koja su se pokoravala vizantijskom caru. Tokom XI veka javljaju se otpori prema vizantijskoj vlasti i pokušaji da se ona zbaci. Vojislav je uzeo to veliko blago. Vizantinci su zarobili Vojislava i poslali ga u Carigrad. a u unutrašnjem razvitku sve je izrazitija feudalna dezintegracija. nisu se mirili s vlašću slovenskih država u zaleđu. Takvi pokreti se javljaju u centralnim delovima Balkana i na njegovoj periferiji. koga vizantijski izvori nazivaju Srbinom. U spoljnoj politici ofanzivu smenjuje defanziva. koga pop Dukljanin izjednačuje sa Vojislavom. Car je u proleće 1040. On je uspeo da pobegne i digne novi ustanak protiv vizantijske vlasti oko 1037/38.da se ona zbaci. Ustanak se proširio daleko na jug i kada je zahvatio Makedoniju Petru se suprostavio strateg dračke teme Vasilije Sinadin. Romanski gradovi. Po piscu Barskog rodoslova posle Dragimirove smrti njegova žena. O ovome nas obaveštava pop Dukljanin. Car Mihailo IV Paflagonac (1034 – 1041) se pomirio sa takvim razvojem događaja. sina Gavrila Radomira. Vladar Travunije Dragimir. ćerka velikog župana Ljutomira se povukal najpre u Rašku a zatim u Bosnu. Tu je rodila sina Dobroslava. ali nije sigurno da je i sam bio poreklom iz Duklje. stratega u Draču. Nakon doba vojničkih careva. nastupilo je doba konsolidacije osvojenih područja i izgrađivanje vizantijske uprave u njima. Na prestolu se smenjuju nesposobni vladari. Dragimira su ubili Kotorani na ostrvu svetog Gavrila kod Tivta. među njima i Kotor. U zimu 1039/40. U Beogradu i oblasti Morave izbio je ustanak protiv vizantijske vlasti na čijem čelu je bio Petar Odeljan. On se izdavao za Samuilovog unuka. prvi put se odmetnuo od vizantijske vlasti. Njegov ustanak je ugušen u leto 1036. zauzeo je Duklju. posmrčeta Dragimirovog. Situacija se promenila nakon njegove smrti 1025. Posle smrti cara Romana III Argira u proleće 1034. u crkvi arhanđela Gavrila. Ustanak Petra Odeljana. uputio protiv Vojislava vojsku na čijem čelu je bio evnuh Georgije Provatas. jedan vizantijski brod s velikim tovarom zlata razbio se negde na ilirskim obalama. On je na taj način težio da poveže travunjansku i dukljansku dinastiju. Prvi antivizantijski pokret je vezan za ime Vojislava ili Stefana Vojislava. Travunjaninom i Dukljaninom. Međutim.

Vojislava je nasledio sin Mihailo. ali je imala ugledno mesto. Po Barskom rodoslovu izvršena je podela vlasti između Vojivlavljeve žene i njegovih petoro sinova. Petar je sada ostao sam na čelu ustanka. ali nije uspeo da osvoji Solun. a povremeno i na oblasti Srba u unutrašnjosti. bosanskog bana i humskog kneza Ljutovida za akciju protiv Duklje. ali se septembra 1040. pre 1055.Ta titula nije bila u vrhu dvorske hijerarhije. prodro duboko u Vojislavljevu državu pustošeći i pljačkajući. Travuniju i Duklju. koji nije imao vojnog iskustva i nije bio dorastao vojnom zadatku. On je koristio svaku priliku da proširi svoju vlast na račun vizantijskih teritorija u unutrašnjosti. Obnovio je ugovore sa Vizantijom i bio odlikovan dostojanstvom protospatara. Po Barsko rodoslovu Vojislav je umro u svom dvoru i sahranjen u dvorskoj kapeli svetog Andrije. sin Jovana Vladislava.000 ljudi poverena patrikiju Mihailu. Vizantinci su uspeli da nagovore raškog župana.vođstvom Slovena Tihomira. Mihailo je kod Bara upao u srpsku zasedu u jednom klancu. Međutim. Njegova vlast se prostirala na Zahumlje. mučki je oslepio Odeljana i prebegao vizantinskom caru. To je izazvalo. Na jednom sastanku Petar je digao ustanike protiv Tihomira. Posle neuspele opsade Soluna. Rat je nastavljen protiv zahumskog kneza Ljutovida. bivši vizantinski namesnik u Jermeniji. ali je zaposedao tesnace kroz koje je Mihajlova vojska morala da prodje u povratku. Skilica saopštava da je vojska od 60. Pop Dukljanin ističe da je Mihailo zavladao posle kraljičine smrti. Lokacije dvora i crkve nije utvrđena. Operacije je vodio Vojislavljev sin Gojislav. Mihailo (oko 1052 – oko 1081). koga su ustanici izvikali za cara. Car Konstantin IX Monomah (1041 – 1055) je poslao vojsku na Vojislava. delimično uspešan. Barska bitka se detaljno opisuje u Barskom rodoslovu. Vojislav je ostao samostalan i zavladao na prostoru od Bojane do Netretve. ustanku priključio Alusijan. pao je kao žrtva zavere travunjanske vlastele. Svakako oko sredine XI veka. Petar Odeljan je osvojio Drač i prodirao u Grčku. gde mu je vojska strelama i kamenjem gotovo uništena. On je 1042. Dve trećine vojnika je izginulo. Ustanak je ubrzo posle toga ugušen. On je dobio položaj Petrovog savladara. Vizantija se pomirila sa njegovom samostalnošću i zadovoljila simboličnim potčinjavanjem i uključivanjem njegove države u sistem vazalnih teritorija. Vojislav ga je propuštao. dukljanski napad na Travuniju. koji je kamenovan. 21 . Borbe Vojislava sa Vizantijom. Gojislav je s majkom imao vrhovnu vlast. To nam saopštava Barski rodoslov. Ne znamo kako se Vojislav držao prema ovom ustanku.

Carstvo je priznalo unutrašnju samostalnost Mihailu. Mihailo je kraljevsku titulu mogao dobiti i ranije. Crkvena vlast Dubrovačke arhiepiskopije prostirala se na Zahumlje. U Baru je osnovana arhiepiskopija. koju je verovatno on podigao. Vođe ustanka. u borbi sa Seldžucima. Uzdizanje Dubrovnika smanjilo je jurisdikciono područje Splitske arhiepiskopije i zbog toga izazvalo veliki otpor Splita. Srbiju i gradove Budvu. Stanovništvo Makedonije je bilo naročito nezadovoljno vladavinom cara Mihaila VII Duke (1071 – 78). Na Jadranskoj obali postojale su arhiepiskopije Splita. Sa njom je dobio još četiri sina. Papa Grgur VII u jednom pismu iz 1077. sa kojom je imao sedam sinova. a zatim i kraljevske znake. su 22 . oženio grčkom princezom. ili od nemačkih careva iz salijske dinastije. U to vreme Carstvo je bilo uzdrmano porazom kod Mancikerta 1071. Mihailovog sina Konstantina Bodina nameravali su da postave za vladaoca države koja bi se rodila iz ustanka. Konstantin Bodin (oko 1081 – oko 1101). što je značilo stavljanje pod zaštitu Pape. Travuniju. jer su se posledice tek mnogo kasnije osetile. Na njenom čelu stajao je Robert Gviskard. Pripremajući ustanak protiv cara tražlili su savezništvo dukljanskog vladara. Iz južne Italije istisnuta je Vizantija i obrazovana snažna država Normana. Verovatno je već tada započelo dugotrajno suparništvo između Bara i Dubrovnika. od pape Grgura VII ili nekog njegovodg prethodnika. Mihailo se kao kralj prikazuje u crkvi svetog Mihaila na Stonu. Za Mihailove vladavine 1054. a drugi u oblasti izmedju Bara i Ulcinja. Po Barskom rodoslovu Mihailo se posle smrti prve žene. a on se potčinio vlasti vizantijskog cara. Posle dve decenije mira Mihailo se okrenuo protiv Vizantije. Bar i Ulcinj. Gradovi na južnoj obali su takođe negodovali i uspeli su da se odvoje od Dubrovnika. On je upravo tada dobio od pape kraljevsku titulu. Mihailo je trebao da dobije zastavu svetog Petra. Drača i Dubrovnika (od 1022). U vreme Mihailove vladavine desile su se značajne promene u evropskim odnosima koje su uticale i na srpske zemlje. Savremenici nisu bili svesni značaja ovog događaja. se desio i konačni rascep crkava. Papa Aleksandar II je 1067. rođakom cara Konstantina IX Monomaha (1042 – 1055). Centar Mihailove države bio je na jugu. Mihailo je svoga sina sa trista ratnika i vojvodom Petrilom poslao u Prizren. kao produžetak života stare rimske arhiepiskopije u Dokleji. Osvajanjem vizantijskih zemalja bilo je neko vreme prvenstvni cilj normanske politike. a mogao ju je uzeti i sam i nastojati da obezbedi njeno sankcionisnje predajući se zaštiti pape. imenovao Petra za barskog arhiepiskopa. oslovljava Mihaila kao kralja. sa Đorđem Vojtehom iz Skoplja. Jedan njegov dvor je bio u Kotoru.

a u Bosni Stefana. Glavna meta bio mu je Drač. Bodinovi odredi su istovremeno sa Albancima napadali Normane i nanosili im štete. ali nije uspeo da osvoji Kostur.proglasile Bodina za cara pod imenom Petar s jeseni 1072. U to vreme Mihailo se tešnje povezao sa vizantijskim protivnicima u južnoj Italiji. 23 . Vizantinski namesnik teme Bugarske skupio je vojsku i krenuo na Prizren da uguši ustanak. Aprila 1081. kralju Mihailu. oženio je sina Jakvintom. Vrijenijev odlazak iz Drača i unutrašnje borbe koje su neko vreme potresle Carstvo pružili su mogućnost Mihailu da se okrene protiv vizantijskih gradova. Bodin je bio u vizantijskim planovima za veliku bitku 18. Vizantinci su mu pošli u susret i teško ga porazili kod mesta Pauni. Držao se po strani i kada je video da Normani odnose pobedu. Bodin je iskoristio nadiranje Normana da zbaci vizantijsku vrhovnu vlast i osvoji oblasti u unutrašnjosti. je prešao na vizantijsku stranu. Bodin-Petar je pošao prema Nišu. oktobra 1081. a vojvoda Petrilo je krenuo ka jugu zauzeo Ohrid i Devol. Robert Gviskard je osvojio Drač i bio mu je otvoren put prema Makedoniji. Uz Vizantiju su bili Mlečani. Nije pozanto koliko je trajalo Bodinovo zarobljeništvo. koji su kradom oteli dukljanskog prestolonaslednika i vratili ga u zemlju. Vukana i Marka. ali se nije uključio u borbu. Medjutim. Rđavi odnosi s Vizantijom vladali su još u vreme kada je na čelu dračke teme stajao Nićifor Vrijenije (1075 – 1077). ćerkom Arhirica. Kao pobednik u borbama za vizantijski presto izašao je Aleksije I Komnin (1081 – 1118). ali je vizantijska vojska zauzela Skoplje. a njegov naslednik je pretpeo težak poraz i izgubio život. povukao se. a zatim je poslat u Antiohiju. a kojim je komandovao njegov zet. ali je Mihailo uspeo da ga oslobodi potplativši mletačke trgovce. Svi ovi događaji uzdrmali su Mihailov položaj. Vizantiji je velika opasnost pretila od Roberta Gviskarda. Ustanici su osvojili Skoplje. Bio je poražen te se morao spasavati bekstvom u Duklju. On se spremao da napadne vizantijske teritorije na Balkanu. Od iskrcavanja Normana do velike bitke u oktobru. albanske vođe i Bodin. Uz Normane su bili Dubrovnik i Split. koji je bio istaknuti normanski pristalica u Bariju. u toku priprema je bio smenjen. Bodin je za to vreme postizao uspehe u Nišu. Bodin je pošao na Skoplje i stigao u decembru 1072. U nepouzdanom Barskom rodoslovu se kaže da je Bodin zauzeo Rašku i Bosnu i da je za župane postavio svoja dva dvoranina. Neko vreme je bio zatvoren u manastiru svetog Sergija. Po Barskom rodoslovu Bodina je oslobodio njegov stric Radoslav. pod Dračom. Bodin je zarobljen i poslat u Carigrad. koji su branile jake vizantinske snage. Tesaliji i Epiru. Odred koji je Mihailo poslao u pomoć.

24 . U poslednjoj deceniji XI veka on više nije bio u centru vizantijske balkanske politike. u Skadru prijateljski dočekao onaj deo krstaša koji su u prvom pohodu krenuli na Istok preko Dalmacije. Ulcinja. Nije poznato kada se ta bitka odigrala ni kako se Bodin oslobodio ovoga drugug vizantijskog ropstva. Kliment III je početkom 1089. a ne Grgurevom nasledniku Urbanu II (1088 – 1099). je povratio sve gradove i teritorije koje je Carstvo izgubilo za vreme unutrašnjih borbi i rata sa Normanima. a Mlečani su zauzeli Drač. morao vratiti u južnu Italiju da uguši pobunu. Posle proterivanja Normana i obnavljanja vizantijske vlasti u Draču. Svača. Ponovni Robertov napad nije uspeo. Njegovog sina Boemunda Vizantinci su potiskivali sa osvojenih teritorija. bulu kojom je odobrio upotrebu nadbiskupskog palija (ogrtača) i odredio koje su mu episkopije podređene (Duklje. a po svim ostalim izvorima sin Bodin. To su ujedno poslednje vesti o Bodinu. koji je tek započeo pontifikat. Srbije. Vođa pohoda. Ali ga je predao ga Vizantincima U Bodinovoj politici važnu ulogu imao je grad Bar. Jovan Duka. koji je bio protivpapa tokom pet poslednjih godina Grgurevog pontifikata. osvojio Drač. Papstvo ja sada bilo podeljeno. Bar. Kotor. Robert Gviskard se 1082. grof Rajmund Tuluski. izdao Petru. Po Barskom rodoslovi nasledio ga je brat Radoslav. Po Barskom rodoslovu Borin je 1085. Bara. velikim duksom Jovanom Dukom. Pod okriljem cara Henrika IV. dukljanskom arhiepiskopu. a kada je on umro 1085. Ta uloga je pripala Vukanu. To se deslio između 1085. Pilota. Bodin je iz ovih borbi izašao oslabljen. Travunija. Na neke od tih episkopija (Srbija. Skadra. Nema nikakvih podataka kakvi su bili odnosi Bodinovi sa Normanima u vreme njihovog ratovanja sa Aleksijem.Mihailo je umro 1081. ostale su bile otrgnute od arhiepiskopa Drača. Bodin se našao suočen sa energičnim carevim namesnikom. izbili su neredi u južnoj Italiji i Normani su potisnuti sa balkanskog kopna. i 1090. Ulcinj) polagao je pravo dubrovački arhiepiskop. sa smanjenom teritorijom i okrnjenim ugledom. Bodin je u zimu 1096/97. Bodin se obratio njemu. priznat samo od jednog dela katoličkog sveta. Drivasta. Kotora. pobratimio se s kraljem Bodinom i obasuo ga poklonima da bi obezbedio što bolje snabdevanje i što lakši prolazak krstaške vojske preko njegove teritorije. Sposoban vojskovođa i carev šurak. U većoj bitki sa Bodinom pobedio je i zarobio dukljanskog vladara. Bosne i Travunije). Bodin je nastojao da episkopija u njemu dobije rang arhiepiskopije. u Rimu je stolovao Kliment III Vibert.

već kneza. Odlučna se bitka bila na Morači. Po Barskom rodoslovu narod je iz mržnje prema kraljici Jakvinti postavio za vladara Dobroslava. on donosi mnogo protivrečnih podataka i zbog toga je veoma nepouzdan. Tako je Đorđe po drugi put zavladao Dukljom. Sahranjen je u crkvi svetoga Đorđa u Baru. Po Barskom rodoslovu Đorđe se sukobljavao sa Vizantincima oko Drača. Dobroslav je potučen. Radi toga je morao da ide u Carigrad. On je bio oženjen nepoznatom ćerkom župana Vukana. potomak Radoslava brata kralja Mihaila. Pisac Barskog rodoslova ne daje nikakve detalje o njegovoj vladi. Posle smrti Bodinove vlast je najpre prigrabio njegov najstariji sin Mihailo. On je svoju vlast nad Dukjlom dobio lično od cara Manojla I. Uz vizantijsku pomoć on je uspeo da protera kralja Đorđa u Rašku. Srpski veliki župan Vukan se mešao u te sukobe. zarobljen i odvden u Rašku. U tom periodu kralj Đorđe je jednom upao u Rašku i oslobodio župana Uroša koga su srodnici bili zatočili u tamnicu. Zbog toga je rekonstrukcija ovog prelomnog perioda. Posle smrti kralja Vladimira prevagnula je protivnička antivizantijska struja te je Bodinov sin Đorđe prigrabio vlast 1118. Sa vladom kneza Radoslava naglo prekida svoje izlaganje i pop Dukljanin. prilično otežana. Pod zidinama Bara Grubeša je poražen i ubijen. Posle smrti sahranjen je u manastiru svetog Srđa i Vakha na Bojani. tako da nemamo vesti o završnim borbama između Raške i Duklje. Kralj Đorđe je uz pomoć župana Uroša I napao Duklju 1125. Glavni izvor o ovim događajima je Barski rodoslov. Na vizantijskoj strani se borio i Grubeša. iz braka kralja Mihaila sa sestričinom cara Konstantina IX. Protiv Dobroslava je ustao Kočapar i uz pomoć srpskog velikog župana Vukana napao na Duklju. Kralja Đorđa zbacio je sa prestola Gradihna. Slabljenje Duklje. najstariji sin kralja Gradihne. 25 . Međutim. Duklja se našla u vrtlog unutrašnjih sukoba u kojima su se članovi vladalačke porodice smenjivali na vlasti i oslanjali na susede. unuk kralja Mihajila. Po povratku podelio je vlast sa svojom braćom Jovanom i Vladimirom. dok je raška vojska na čelu sa Kočaparom i Vukanom zauzela Zetu i opljačkala veliki deo Dalmacije. To je bio Radoslav. koji označava kraj Dukljanske samostalnosti.Posle smrti kralja Bodina 1101. Poslednji vladar u Zeti ne nosi titulu kralja. Bodinovog polubrata. Posle raške intervencije u Dukjli je zavladao Vladimir.

Sa Vukanom počinje borba Srbije protiv Vizantije.Srbija u doba velikih župana Vukanovića Uticaj Duklje. Kada je kralj Bodin zarobljen u jednoj bitki sa Jovanom Dukom. uz pomoć kralja Bodina. Njemu se tada suprostavljao namesnik Drača Jovan Duka. Vukan (oko 1083 – oko 1114). U nepouzdanom Barskom rodoslovu se kaže da je Bodin zauzeo Rašku i Bosnu i da je za župane postavio svoja dva dvoranina. do linije Ras – Zvečan – Peć. Pošto su oni uspostavljeni. zavera dračkog duke Jovana Komnina omela ga je u planiranim operacijama. ponudio je pregovore. Vukan se povukao u Zvečan. Srbi su probili granicu i preplavili ravničarske predele kosovske oblasti. a u Bosni Stefana. krenuo s vojskom iz Carigrada prema Plovdivu u nameri da se suprostavi srpskim napadima. Od osamdesetih godina XI veka. Odnos snaga u tom području bio je promenjen u korist Srbije. Car Aleksije I Komnin (1081 – 1118) je 1091. koji je s bratom Markom. Tu je svoju delatnost razvio župan Vukan. Vukan je prodro do Lipljana na Kosovu i opljačkao usputne oblasti. srpski vladar je obećao da će obustaviti napade na vizantijske pogranične oblasti. Njihovu vezanost za dukljansku dinastiju ističe naročito pisac Barskog rodoslova. Srbi osvajaju oblast Kosova i postepeno se šire ka jugoistoku. Vukana i Marka. dobio vlast u Raškoj. Borbe su nastavljene 1093. da zbaci vizantijsku vrhovnu vlast i osvoji oblasti u unutrašnjosti. 26 . Vukan je prihvatio da se povuče sa vizantijske teritorije i preda taoce koji će garantovati ostvarenje postignutog sporazuma. Bio je to povod da car lično krene protiv njega. a na vest o dolasku cara Aleksija I u Skoplje. Prve borbe župan Vukan je vodio uporedo sa operacijama kralja Bodina. Međutim. događaji u srpskim zemljama planinskog zaleđa postaju jasniji. Poprište borbi je bilo Kosovo. borbu je s nesmanjenom žestinom nastavio sam Vukan. Kralj Bodin je iskoristio nadiranje Normana 1081.

Vukan je ubrzo obnovio napade i na Kosovu je teško porazio vojsku pod vođstvom Jovana Komnina. Duklja se našla u vrtlog unutrašnjih sukoba u kojima su se članovi vladalačke porodice smenjivali na vlasti i oslanjali na susede. Ugarski kralj Stefan II (1116 – 1131). koji je bio pod vizantijskom vlašću. Upravo u to vreme dolazi do uspostavljanja tešnjih srpsko-ugarski veza. koje su trajale dve godine. Uroš i Stefan Vukan. Tokom 1096. Srbi su poraženi. Početkom XII veka Ugarska pokazuje sve veće interesovanje za prilike u balkanskim zemljama. Veliki ugarsko-vizantijski rat je izbio 1127. balkanskim drumovima prolazile su gomile ratnika krstaša na putu ka Palestini. Zapovednik grada Kritoplo je morao da se sa posadom povuče. obnovio ratovanje protiv Vizantije. Među taocima što ih je Vukan lično predao caru tom prilikom. Tek ponovni dolazak cara Aleksija I u Lipljan i pregovori s Vukanom 1094. Vukan je 1106. Uz velike napore suzbijena je ugarska ofanziva. Vukan se mešao u te sukobe. koje je trajalo od proleće do kasne jeseni. Srpske čete su napale oblasti Skoplja. Ugarska je 1102. Time je ustanak Srba osuđen na neuspeh. a veći broja zarobljenika je po izričitoj naredbi cara Jovana II preseljen u Malu Aziju i razmešten u oblasti Nikomedije. Ovim napadima su se pridružili Srbi i napali vizantijsku tvrđavu Ras. Belu II (1131 – 1141). Ugarska vojska je napala Beograd. Još jednom je porazio Jovana Komnina. bio upućen caru Aleksiju I kao jedan od srpskih talaca. Uroš I (oko 1114 – oko 1140). na osnovu stanja pre izbijanja borbi. Srpski napadi. Srbi tada još nisu ugrožavali glavni međunarodni put od Beograda do Niša za Carigrad. a sam Ras je spaljen. Vizantija je sva bila zaokupljena rešavanjem problema koje je iznenadna bujica krstaša sobom donela. Posle smrti kralja Bodina 1101. Pologa i Vranja. nalazila su se i dva njegova sinovca. odlučio je da svoga naslednika na prestolu. Tek kada se na njemu budu pojavili privući će pažnju zapadnoevropskih putopisaca. uspela da se nametne Hrvatskoj. On je nastavio borbu za samostalnost Srbije. ako ih je i bilo. doveli su do smirivanja borbi. Pregovori su uspešno 27 . nisu imali odjeka. Car Jovan II Komnin (1118 – 1143) je lično predvodio vojsku u borbama oko Beograda i Braničeva. vlast u srpskim zemljama u unutrašnjosti preuzeo je Uroš I. i prodrla do Niša i Serdike. njihova zemlje opljačkana. koji je vodio rat protiv Vizantije. Još početkom XIII veka pominju se njihova naselje u tome kraju. Mir je sklopljen 1129. oženi čerkom srpskog velikog župana Uroša I. Posle Vukanove smrti. zatim primorskim gradovima i potčini Bosnu (u trećoj deceniji XII veka). sinovac Vukanov. koji je 1094.

u kome se kaže da je zetski kralj Đorđe u jedan mah s vojskom prodro u Rašku i tamo oslobodio župana Uroša I zatočeništva u koje su ga bacili srodnici. davnašnjim protivnicima porodice Hoenštaufovaca. sin Uroša I i brat palatina Beloša u Ugarskoj i kraljice Jelene. U prvoj polovini XII veka. koje savremenici nisu imenovali. Na ugarskom prestolu nalazio se tada kralja Geza II (1141 – 1162). Srbija ja tada prvi put u svojoj istoriji pristupila jednom evropskom antivizantijskom savezu. Veliki župan je na vreme bio obavešten o carevom pohodu. Na vizantijski presto se 1143. napao vizantsijke teritorije. Car je ostavio za sobom u Rasu jak vojni garnizon sa odanim Konstantinom Anđelom na čelu. Posle smrti kralja Bodina 1101. a njegova vojska je nastavila pohod kroz Srbiju. Manojolo I je brzo reagovao na Urošev napad. Uroš II (oko 1140 – oko 1155). zatim ban i palatin. Novi car se usredsređuje na evropske prostore. Oko 28 . kojem se priključuje i Srbija. O tesnim vezama Zete i Raške svedoči Barski rodoslov. Vrlo uticajan na ugarskom dvoru bio je tada Beloš. Uroševa kći Jelena udala se za Belu II i postala ugarska kraljica. Sredinom XII veka prilike se menjaju. Rožera II i njegove saveznike podržavala je i Francuska. zatim između Velfa i Hoenštaufovaca u Nemačkoj i između Srba i Vizantije. Sporazumeo se sa Velfima. Pred nesrazmerno jačim neprijateljem. Duklja je bila paralisana unutrašnjim sukobima vlastele. popeo Manojlo I Komnin (1143 – 1180).okončani 1129/30. on se povukao u brda. Ugarska sklapa savez sa Normanima za borbu protiv Vizantije. a sve usputne oblasti su opustošene. Savezu se priključila i Venecija. Taj savez je pružio županu Urošu I podršku u borbi za samostalnost u vreme kada je Vizantija obnovljenom snagom uspešno gušila svaki takav pokušaj. U Srbiji je na vlasti tada bio veliki župan Uroš II. ćerke srpskog velikog župana Uroša I. Bio je vaspitač mladog kralja. Uroš II je 1149. Duklja nije mogla da pruži veću pomoć borbi srpskih župana u zaleđu. Glavnina vizantijske vojske se uputila prema Rasu. Na povratku sa Drugog krstaškog pohoda nemački car Konrad III je sklopio u Carigradu savez sa carem Manojlom I uperen protiv Normana. Borbe su vođene uglavnom između Normana i Vizantije oko jonskih ostrva. Od 1149. Ugarska je u ratu s Vizantijom. zatim i vrlo uticajna ličnost u novoj sredini. koji je razoren. brat kraljice Jelene. Bio je vazal cara Manojla I još pre 1146. ali je prišao antivizantsijkom savezu. a zatim se okrenuo Ugarskoj. Normanski kralj Rožer II je potražio saveznike u samoj Nemačkoj da bi onemogućio delatnost Konrada III na međunarodnom planu. Vizantija je prenela u XII vek svoj veliki sukob sa Normanskom kraljevinom u južnoj Italiji. Obe strane su tražile saveznike. sin Bele II i Jelene.

Borba se vodila prsa u prsa. Srbi su poraženi. Meta vizantijskog napada je bio Zemun. On se istakao izuzetnom hrabrošću u odsudnim trenucima boja. Približavali su se presudni trenuci kojima se za duži niz godina rešavao odnos Srbije prema Vizantiji. Do odlučujuće bitke došlo je na rečici Tari. koji su poznavali vizantijski način ratovanja. predvodio je zapovednik Vakhin. Posle srpskog poraza ratovanje se 1151. stao na čelo pohoda protiv Uroša II. Stigao je u Serdiku. upustio u dvoboj sa zapovednikom ugarskih četa. U njoj je lično učestvovao car Manojlo I. U sadejstvu sa ugarskim oderdima. srpski vladar je uspeo da se održi na vlasti. Krajem leta je kod Niša sakupio veliku vojsku. potvrdio je dotadašnje granice. a car Manojlo I je sa glavninom vojske nastavio napredovanje prema oblasti u kojo se nalazio Uroš II sa svojim odredima.tvrđave Galič se zametnula višednevna borba. Pored izjave o pokornosti morao je da upućuje pomoćne odrede vojske caru Manojlu I u slučajevima kada je on ratovao bilo na Istoku. Ugarska je zadržala Srem. Manojlo I je i 1150. Sam car Manojlo I se. Uroš II je bio primoran da pregovara. bilo u Evropi. Bitku je dobila Vizantija. Uroš II je još jednom pokušao da povede borbu za samostalnost zemlje. Ugarske savezničke snage. koje su na vreme stigle. u blizini danačnjeg Valjeva (1150). Nastojao je da preduzme mere koje bi sprečile spajanje srpskih i ugarskih četa. Carigradu je kao povod poslužila saveznička pomoć koju je ugarski kralj Gezu II uputio u Srbiju prethodne godine. a Vizantinci su pokušali da ga zaroba i nisu uspeli. 29 . među njima i župani Grdeša i Vučina. gde se sastao sa ugarskim poslanicima. Manojlo I je pohitao prema severnim granicama. brat raškog župana Uroša II. Poraženog Uroša II car Manojlo I nije uklonio sa položaja velikog župana. Zamerao mu je što održava veze sa Ugarskom. Među Uroševom vojskom bili su i odredi župana Grdeše i Vučine. On je brzim manevrom prema Braničevu nastojao da preseče put vizantijskoj vojsci u povlačenju i tako nagnao neprijatelja da napusti Srem. Novi ugarsko-vizantijski rat je bio na pomolu 1153. Tu je sklopljen mir i Manojlo I je odlučio da krene u borbu protiv srpskog župana. Uroš II je napadao vizantijska odeljenja. Spalili su dvor velikog župana. prenelo na ugarsko tle. vojska Uroša II je pružila ogorčeni otpor. pokušavajući taktički da iznenadi Srbe. Vojsci cara Manojla I u Sremu sa suprostavio ban Beloš. Ishod sukoba je bio neizvestan. Mir sklopljen 1151. po savremenim opisima boja. Bitka na Tari je bila žestoka. Branioci su se predali posle duže opsade. a Vizantija Beograd i Braničevo. mnogi zarobljeni. Jedan vizantijski odred se sukobio sa Mađarima kod Paraćina. U toku pregovora s vizantijskim carem.

Vizantija je prihvatila Gezinu braću – Stefana IV i Ladislava. jer je Uroš ponovo priznao vlast cara Manojla i pružio uveravanja da će raskinuti ugovor sa Ugarskom. uz uslov da napusti Dendru. Andronik je iskoristio sve mogućnosti da povede borbu protiv centralne vlasti. Njegovi protivnici doveli su na vlast njegovog brata Desu. Car Manojlo I ga je 1162. brat župana Dese.Uroš II nije imao uslova da organizuje otpor. Njih je u Ugarskoj podržavao veoma uticajni ban Beloš. Dolazi do promene u odnosima Ugarske i Vizantije. odbranila svoju severnu granicu. Međutim. Po Kinamu. Posebno mu se zameralo na veze sa 30 . Prema podacima Barskog rodoslova. Ugarska se spremala za napad. On je obuhvatala Beograd. Tek uz velike napore Vizantija je 1154. Vizantijska reakcija nije izostala. Kasnije. Desa je vladao primorskim oblastima. za vreme nemira koji su zahvatili zemlju i samu velikožupansku porodicu. 1163. izašli pred cara 1155. on je svoje poverenje ukazao Urošu II. U proleće 1162. Nema podataka da se obrati srpskom županu. Do borbi ipak nije došlo. Župan Uroš II je zbačen s vlasti 1155. Tražio je pomoć na ugarskom dvoru. Desa je odlagao da se sa svojim odredima priključi caru pa je pozvan na odgovornost. koji se nisu mirili sa stanjem koje im je nametala Vizantija. Kralju Gezi II je zauzvrat nudio čitavu oblast koja mu je bila poverena. S istim ciljem je uputio svoje poslanike i nemačkom caru Fridrihu I Barbarosi (1152 – 1190). car Manojlo I je bio na Uroševoj strani. Iste godine (1153) car Manojlo I je poverio svom srodniku Androniku Komninu na upravu graničnu oblast prema Ugarskoj. Kada su srpski župani. sklapanjem mira kojim je Vizantija sačuvala Beograd i Braničevo odnosno granicu na Dunavu. je trabao da se u Nišu pridruži caru Manojlu I na njegovom putu prema Beogradu. Desa (oko 1162 – oko 1163). Uroš i Desa. Veliki župan Desa je nastavio politiku svojih prethodnika. a zatim je usledio silovit ugarski napad na Braničevo 1154. sestrić župana Dese. Malo se zna o njegovoj delatnosti posle neuspelog pokušaja da zauzme presto 1155. Po preuzimanju vlasti odbio je da napusti Dendru. doveo na vlast u Raškoj. U takvim prilikama Desa je pokušao da se osamostali. pa je ugarska vojska naterana na povlačenje prema Beogradu. Morao je u Nišu da se brani od niza optužbi. u susedstvu Niša. Braničevo i Niš. Višegodišnje ugarsko-vizantijsko ratovanje okončano je 1155. Za života je vlast preneo na svoga sina Stefana III. ali su se protiv njega pobunila Gezina braća. umro je kralj Geza II. Ubrzo posle toga Urošu se gubi svaki trag u istorijskim izvorima. upravljao je bogatom oblašću Dendrom. Zaverenik je otkriven i zatvoren.

Nemanja je morao srediti odnose sa carem Manojlom I. sina mletačkog dužda Vitala II Mikijelija (1156 – 1172). posle svrgavanja Dese. Tada se prvi put javlja ime Stefana Nemanje. U tome je imao podršku vizantijskog cara Manojla I Komnina. Odlučujuća bitka odigrala se na Kosovu. U toku borbi Nemanja je čak jedno vreme bio zatočen od svoje braće i držan u kamenoj pećini. Nemanja je želeo da svoju vlast učini samostalnijom u odnosu na Tihomira. Srbija je. Srpski odredi učestvuju u borbama portiv Ugarske oko Zemuna 1165. Njegova ćerka se udala za osorskog kneza Leonarda. Njegovu vlast priznavala su ostala braća. 31 . iz koje se oslobodio uz pomoć svojih pristalica. Nemanja se zatim umešao u borbu za presto. Posle Dese na velikožupanski presto je došao Tihomir. Ona je pomogla izgnanicima iz Raške. Umro je u Trebinju i sahranjen u manastiru svetog Pavla u Polju. Tihomir je sakupio vojsku i krenuo ka Srbiji. a pretpostavlja se da je veliki župan postao već 1166. On je zajedno sa svojim pristalicama potražio utočište u Vizantiji.Ugarskom. godine. Rasina i Reka. nastariji brat Stefana Nemanje. Oružana borba završila se svrgavanjem Tihomira s vlasti. Teško je precizno datovati ove događaje. Desa je pokušava da uspostavi rodbinske veze u Nemačkoj. koji se graničio sa Vizantijom. Da bi svoju pobedu mogao smatrati konačnom. nedaleko od sela Patina. Ibar. bila pod velikim pritiskom. Nemanja je dobio deo srpskih zemalja na upravu: Toplica. U to vreme dolazi do promena u unutrašnjim odnosima u Srbiji. Tihomir (oko 1163 – oko 1166). U žestokoj borbi Tihomir je poginuo. a njegova vojska je teško poražena. Zna se da je Nemanja bio na vlasti 1168. Uspeo je da pobegne i vrati se u Srbiju. Posle istrage Desa je zatvoren i poslat u Carigrad. i u pohodu 1167. Vizantija nije odobravala Nemanjinu akciju.

Veliki župan tada je bio Tihomir. Nemanju su u Ribnici krstili latinski sveštenici. Njegovu vlast priznavala su ostala braća. po pravoslavnom obredu u crkvi Svetog Petra i Pavla. Nemanjin najstariji brat. Drugi put je kršten po povratku u Ras. U toku borbi Nemanja je čak jedno vreme bio zatočen od svoje braće i držan u kamenoj pećini. izbio sukob oko delokruga vlasti oblasnih gospodara. Samo je veliki župan imao pravo da podiže crkve. a ona je bila jedan od glavnih oslonaca u njegovom putu ka vlasti. Nemanja se zatim umešao u borbu za presto. Rasina i Reka. Otada je Nemanja usrdno pomagao crkvu. Nemanja je braći odgovorio da svako u svojoj oblasti može činiti što mu je volja. U to vreme dolazi do važnih promena u unutrašnjim odnosima u Srbiji. To približavanje Vizantiji podizalo je Nemanjin ugled. 32 . iz koje se oslobodio uz pomoć svojih pristalica. Srpski župan je bio obavezan da Vizantiji pošalje odrede koji su učestvovali u ofanzivi protiv Ugarske 1165 – 1167. jer se to kosilo sa ovlašćenjima oblasnih gospodara. koje će uskoro prerasti u sukob. Srbija se nalazila pod velikim pritiskom Vizantije. Tada se prvi put pominje ime Stefana Nemanje. ali i izazivalo nepoverenje njegove braće. Nemanja se rodio u Ribnici. jer je njegov otac Zavida zbog nemira morao da sa porodicom izbegne u Zetu. koji se susreo sa Nemanjom u Nišu i odlikovao ga carskim “sanom” – dvorskom titulom i obdario zemljom (Dubočica – kraj oko Leskovca). Nemanja je želeo da svoju vlast učini samostalnijom u odnosu na Tihomira. Time je. U tome je imao podršku vizantijskog cara Manojla I Komnina. Nemanja je dobio deo srpskih zemalja na upravu: Toplica. Njegova porodica je bila u srodstvu sa dinastijom raškim velikim županima i zetskom dinastijom. Ibar.Stefan Nemanja Početak uspona. O njegovim porodičnim prilikama malo se zna. Sukobi sa braćom. Borba za velikožupanski presto. u osnovi. Braća su mu zamerala što bez njihove saglasnosti podiže crkve u svojoj oblasti. koji se graničio sa Vizantijom. Posle svrgavanja Dese sa vlasti. Porodica se kasnije vratila u Rašku.

carev srodnik. Nemanja je sada strahovao za svoj položaj. izbio mletačko-vizantijski rat. Uspeo je da se vrati u zemlju. Srpske čete su 1172. a njegova vojska je teško poražena. Vizantija je sputavala dalji razvitak srpske zemlje pa se Nemanja našao među protivnicima cara Manojla I (1143 – 1180). Nemanja je napadao i Kotor. zatim savladara i na kraju ubice maloletnog Aleksija II (1180 – 1183). Zna se da je Nemanja bio na vlasti 1168. Da bi svoju pobedu mogao smatrati konačnom. Nemanja je prilikom susreta sa Manojlom potvrdio svoju potčinjenost. koju je zbog svojih veza sa dukljanskom dinsatijom smatrao za dedovinu. a pretpostavlja se da je veliki župan postao već 1166. I ban Kulin se pridružio borbi protiv Carstva. On je zajedno sa svojim pristalicama potražio utočište u Vizantiji. Vizantija se našla u krizi. Dalmaciju i Srem. žena poslednjeg dukljanskog vladara Mihaila. napadale oblast duž puta Beograd-Braničevo-Niš. Nemanja je tražio pregovore. a Nemanja je sam nastavio pohod. godine. Teško je precizno datovati ove događaje. U Ugarskoj je marta 1172. Srbija je time izgubila ugarsku pomoć. Car Manojlo je krenuo sa vojskom ka Sofiji u nameri da porazi Nemanju na bojnom polu. Pohod je uspešno završio pre januara 1186. Nemanja je započeo da osvaja Duklju. opustošila oblast oko Niša i prodrla do Sofije. Bio je najpre u ulozi zaštitnika. skolnila 33 . u Kotoru je smestio vladarski dvor. Bela III se uskoro vratio kući. Kneginja Desislava. Nemanja je morao srediti odnose sa carem Manojlom I. Osvajanje Duklje. Tihomir je sakupio vojsku i krenuo ka Srbiji. buknule su borbe i u Srbiji. Ona je pomogla izgnanicima iz Raške. napali Beograd i Braničevo. Vizantija se zbog svojih univerzalističkih pretenzija našla u sukobu i sa nemačkim carom Fridrihom I Barbarosom (1152 – 1190). U borbe se upleo i Andronik Komnin. Sukob sa Manojlom I. potčini svojoj vlasti deo Hrvatske. umro kralj Stefan III i presto je pripao vizantijskom štićeniku Beli III (1172 – 1196). ali je morao da obnovi vazalske odnose sa Vizantijom. Odlučujuća bitka odigrala se na Kosovu. Prvi rat sa Vizantijom. Te obaveze je poštovao sve do smrti Manojla I.Oružana borba završila se svrgavanjem Tihomira s vlasti. U žestokoj borbi Tihomir je poginuo. Manojlo I je umro septembra 1180. Ugarski kralj Bela III uspeo je da 1181. Kada je 1171. do 1195. Vladao je od 1165. ali je ipak zarobljen i odveden u Carigrad. i zemlji su zahvatili nemiri. Borbama protiv Vizantije se pridružio i Stefan Nemanja. Vizantija nije odobravala Nemanjinu akciju. na šta je car pristao. nedaleko od sela Patina. Ugri su 1182. Srpskougarska vojska je 1183.

Borbe su obnovljene 1185. Nemanja je pokušao da osvoji i Dubrovnik. prekoputa ostrva Koločepa. Knez Miroslav je napao grad sa kopnene strane. naneo težak poraz floti kneza Miroslava kod sela Poljica. Osvojili su Drač i uputili se ka Solunu. Grad je bio dobro utvrđen i nepristupačan. boravili na Fridrihovom dvoru u Nirnbergu. Borbama su rukovodili Nemanja i njegova braća knez Miroslav i knez Stracimir. ali nije uspeo da ga zauzme. Stefan Nemanja je tražio saveznike među bugarskim vođama. Normani iz južne Italije su napali Carstvo. Diplomatske pripreme za rat sa Vizantijom. nisu raspolagali sa dovoljnim brojem brodova. Grad su osvojili avgusta 1185. što je Dubrovnik iskoristio i 18. septembra 1186. Da bi osnažio mir Isak II je zaključio brak sa ćerom kralja Bele III. gde su naišli na svečan prijem. Rat sa Dubrovnikom. Carigradska svetina se pobunila i ubila cara Andronika Komnina (1183 – 1185). pa je za njegovo osvajanje bila neophodna flota. U Bugarskoj je izbio ustanak Petra i Asena. Takođe im je odobreno pravo ispaše u zemljama pod vlašću Nemanje i njegove braće i pravo korišćenja šuma. avgusta 1184. Dubrovčanima je priznato pravo na oblast oko grada i pravo slobodnog trgovanja u srpskm zemljama. Sa Petrom je sklopio savez 1189. Ona mu je u miraz donela Beograd i Braničevo. Srbima je obezbeđena slobodna trgovina sa Dubrovnikom. da bi se mogao razračunati sa Srbima i Bugarima. U Evropi je pokrenut Treći krstaški rat na čije čelu su stali engleski kralj Ričard I Lavovo Srce. Isak II je potražio sporazum sa Ugarskom. kao novi zaštitnik grada tada se pominje normanski kralj Viljem. Međutim. Srpski poslanici su decembra 1188. Duklja je ušla u sastav države Namanjića. 34 .se 1189. Nemanja je Duklju poverio na upravu sinu Vukanu i ona se pominje u njegovoj tituli. gradu koji namerava učiniti prestonicom svoje države. u Dubrovnik. Vizantija se 1186. Oni su 1187. U leto 1185. Stefan Nemanja je nastojao da se približi i nemačkom caru i potraži saveznika u borbi protiv Vizantije. Stefan Nemanja i njegova braća sklopili su mir sa Dubrovnikom 1186. naneli poraz Vizantiji i ona se morala pomiriti sa obnovom bugarske države. Vlast je preuzeo Isak II Anđeo (1185 – 1195). francuski kralj Filip II Avgust i nemački Car Fridrih I Barbarosa. ponovo našla u teškoj situaciji. Neuspe je doživeo i knez Stracimir pri napadu na Korčulu. jer je Fridrih na putu za Palestinu trebao da prođe kroz Srbiju. koji će prirediti u Nišu. Na njemu su se potpisali Stefan Nemanja i knez Miroslav Humski. Normanska opasnost je savladana u novembru 1185. Neprijateljstva su okončana mirovnim ugovorom od 27. Nemanja je obavestio cara da mu priprema svečani doček.

U Niš su došli i predstavnici bugarskog cara Petra. U Pomoravlju je sa braćom osvojio oblast oko Đunisa. koji su. došlo je do sukoba sa Vizantincima. što je ocenjeno kao neprijateljski čin. nudili nemačkom caru vojnu pomoć u borbi protiv Vizantije. Njegova crkvena politika sledila je držđavne interese. sin kneza Miroslava Humskog. oblast između Zapadne Morave i Velike Morave.000 vojnika). Niš. Izrazio je spremnost da nastavio ratovanje. Na putu ka Carigradu nemačka vojska naišla je na otvoreno neprijateljstvo Vizantinaca. Nemanja je zajedno sa bratom Stracimirom priredio svečani doček najmoćnijem evropskom vladaru u Nišu. Tu je saznao za pogibiju nemačkog cara u Maloj Aziji. Stefan Nemanja je od 1180 do 1190. U nemačkom taboru pomišljalo se i na napad na Carigrad. On nije bio spreman da započinje rat koji bi ga odvratio od osnovnog cilja njegovog pohoda. ali bez uspeha. Za vreme ofanzive prema Duklji zaposeo je Gornji i Donji Pilot. Konsolidacija. Stoga nije uspostavio vazalski odnos sa Stefanom Nemanjom. U okolini Jedrena novembra 1189. a ukoliko Nemačka započne neprijateljstva sa Vizantijom. Na jugu je osvojio Metohiju s prizrenskom oblašću. krenuo protiv Bugara. U žestokom okršaju u kojem je 35 . U Carigradu su saznali za srpsko-nemačke pregovore. između Skadarskog jezera i planina. župe Vranje i Moravu. Ravni i Koželj. Skoplje i predeo oko gornjeg toka Vardara. Za ove oblasti je nudio vazalsli odnos caru Fridrihu.Car Fridrih je krenuo na put u leto 1189. Drugi rat sa Vizantijom. Takođe je dogovoreno da se Toljen. koji se nalazio u carevoj pratnji u Nišu. Isak II je već 1190. Pregovori su počeli 27. Prodro je u gornji tok Timoka i razorio vizantijske gradove Svrljig. Nemanja je ponudio vazalski odnos nemačkom caru da bi dobio potvrdu svih teritorija koje je osvojio od Vizantije i koje će ubuduće osvojiti. Zatim se uputio protiv Srba u kasnu jesen 1190. oženi ćerkom istarskog markgrofa Berhtolda od Andeksa. ogromno proširio teritoriju soje države. pa je Behtold od Andeksa stupio u pregovore sa Srbima. došlo do izmirenja nemačkog cara i Isaka II i vizantijski car je pristao da prebaci nemačke krstaše u Malu Aziju. Podigao je crkvu Svetog Pantelejmona u Nišu i crkvu Svetog Arhanđela Mihaila u Skoplju. ti pregovori su osujećeni jer jefebruara 1190. Nemcima su za to bili potrebni pomoćni odredi Srba i Bugara. Do odlučujuće bitke sa srpskom vojskom došlo je kod reke Morave. takođe. jula 1189. Prošao je kroz Beograd i Braničevo. Nemački car je prihvatio samo deo predloga. nemanja je obavestio cara o svojim uspesima u ratu protiv Vizantije. Međutim. Kosovo polje. ponudio je vojnu pomoć (oko 20. Toljen je trebao da nasledi svog oca pre svoje braće.

koji su imali podršku nekih velikaša. Raški episkopi Jevtimije i Kalinik bili su izvanredno uticajne ličnosti. Isak Ii je poveo pregovore sa Stefanom Nemanjom. Na saboru je doneta odluka da se jeretici prognaju i kazne. Bilo je predviđeno da se nemanjin sin Stefan oženi sinovicom cara Isaka II Anđela. Unutrašnje uređenje. Vizantija je tada poslala vojnu pomoć srpskom vladaru. Na saboru je vođena istraga o jeresi koja se pojavila u zemlji.učestvovao car Isak II. danas crkva u Čačku. Nije poznato poprište tadašnjih borbiu. Podigao je manastir Gradac. To su bili poslednji trenuci prisustva Vizentije u Beogradu. Car Isak obratio se pismeno i papi Celestinu III i kralju Beli III sa zahtevom da se pokrenuta ofanziva okonča. bilo je najviše što je Isak II još mogao da iznudi. a diplomatskim putem je nastojala da zaustavi napredovanje Ugara. Stvorena je velika države. svojim tastom. Privremeno obnavljanje njene vlasti u Beogradu. 36 . pominje se u predelima oko Zapadne Morave. tast cara Isaka II. sastao sa ugarskim kralje. Rat sa Ugarskom. kao ni ishod događaja. a zatim najmlađi Nemanjin sin Rastko pre no što se povukao u Svetu Goru. napustio je miroljubivu politiku prema Vizantiji. Mahom su rasterani. u nameri da osnaži veze dve države. a većim teritorijalnim celinama upravljali su sroddnici vladarevi. anjihova imovina je popaljena ili razdeljena. Pred kraj svoje vladavine. Stefan Nemanja je prvi put ratovao na severnim granicama svoje države. braća i sinovi Nemanjini. U Beogradu se Isak II maja 1190. Ugarski kralj Bela III. Bilo je to veliko priznanje za Srbiju. U Zahumlju je vladao Nemanjin brat knez Miroslav do 1190. Posle bitke na Moravi vizantijski car se uputio prema Nišu. Na čelu države nalazio se veliki župan. Umesto vazalne zavisnosti namanja je ostvario nezavisnost svoje zemlje. U očima savremenika ogromno je porastao ugled Nemanjića. Knez Miroslav je držao i jedano deo Polimlja i u današnjem Bijelom Polju podigao manastir Apostola Petra i Pavla i obdario ga posedima. Drugi nemanjin brat Stracimir. Na državnim saborima su donošene najvažnije odluke za zemlju. Najstariji Nemanjin sin Vukan dobio je na upravu Zetu s Trebinjem. Episkopija u Rasu postala je versko središte zemlje. prema kojoj je Vizantija i dalje gajila nepoverenje. Bio je oženjen sestrom bosanskog bana Kulina. Na udaru ugarske ekspanzije našli su se i Srbi i Vizantija. Bili su to bogumili. Srbi su poraženi uz velike žrtve. Braničevu i Nišu. Stefan nemanja je zadržao najveći deo teritorija koje je tokom dugih borbi bio zauzeo. Pod vlašću Nemanje našle su se teritorije od jadranskog mora do doline Morave. a zna se da je držao i Toplicu i Hvosno. a zatim prema Beogradu.

Podrška crkve ogromno mu je pomogla u borbi za velikožupanski presto. svojoj zadužbini koju je podigao dve decenije ranije. U obnavljanu Hilandara punu materijalnu podršku je pružio veliki župpan Stefan Nemanjić. februara 1199. odabrao manastir Hilandar. gde su Simeon i Sava živeli kao monasi. Umro je 13.Stefan Nemanja je celog života tesno sarađivao sa crkvom. vojvode. koja je postala monahinja Anastasija. Simeon je posle putovanje po Svetoj Gori. gde je kasnije sam živeo. U toku radova . idealno mesto monaha podvižnika. na podsticaj prota Svete Gore. 37 . Posle povlačenja sa prestola Nemanja se zamonašio i dobio ime Simeon. Zajedno sa njim se zamonašila i njegova žena Ana . ožaljen od monaha Hilandara i cele Svete Gore. Za izdržavanje monaške zajdenice bili su potrebni i posedi u Svetoj Gori ili neposrednoj blizini. Povlačenje sa prestola. Odatle je pošao u Svetou Goru. Nije sličajno ktitorska delatnost Nemanjina u srpskim biografijama navedena kao razlog spora između Nemanje i njegove braće. vlastela velika i mala. vojnici. koji je bio potčinjen Vatopedu. a u koju će se posle njega povlačiti i drugi istaknuti članovi hilandarskog bratstva. Sveti Simeon. Vladavina Stefana Nemanje završila se prevermenim dobrovoljnim povlačenjem sa prestola. Simeon Nemanja doživeo je da vidi dovršenje svoga dela. kneževi. raški episkop Kalinik. na šta su svi prisutni izrazili žaljenje i tugu. Kao monah u dubokoj starosti prvo utočište je našao u manastiru Studenici. kome su prisustvovali porodica. Nemanja se vlasti odrekao na saboru 1196. ali se nisu protivili njegovoj odluci. U Kareji je Sava kupio vinograd i podigao pirg sa ćelijom za isposnike. Nemanje je istovremeno objavio da na svoje mesto postavlja svoga sina Stefana. Simeon i Sava su došli na misoa da osnuju srpski manastir na Atosu. gde srpski vladari nisu imali vlast. Preuzeo je obavezu da će obnoviti manastir. Taj manastir sa zemljištem izmolio je Sava od cara Aleksija III prilikom jedne svoje misije u Carigradu. Simeon se pridružio svome sinu Savi u manastiru Vatopedu i zajedno s njim obišao najuglednije svetogorske manastire. a i tokom čitavog života. opustošen od gusara. Sava je uspeo da dobije od vizantijskog cara razrušeni manastir Zig s posedima na samoj granici. Sam Nemanja je poklonio sela i Valhe u prirenskom kraju. Nemanja je saopštio da želi da se posveti monaškom životu. Hilanadar je izuzet iz vlasti Vatopeda i predat Simeonu i Savi da njegovu obnovu privedu kraju. Njih dvojica uživali su izuzetnu pažnju svetogorski monaha.

Stefan je bio oženjen Jevdokijom. Vukan je bio više orijentisan prema katoličkim zemljama Zapada. koji su olakšali ugrasko nadiranje. umro je njegov nekadašnji saveznik Bela III.Stefan Prvovenčani Dolazak na vlast. u vidu visoke titule sevastokratora. Srbija se sa Ugarskom graničila kod reka Cetine i Neretve (Hum i Krajina). od Aleksija III (1195 – 1203) i dobio. Stefan je podržavao hercega Abdriju. Tako je Stefan nemanjić u trenutku dolaska na presto imao podršku Vizantije. Tu je herceg Andrija napao državu Stefana Nemanjića. Otvorena neprijateljstva između Ugarske i Srbije izbila su u proleće 1198. Stefan Nemanja je za svoga naslednika odredio srednjeg sina Stefana. Vladao je od 1195. U Humu su izbili unutrašnji nemiri među potomcima kneza Miroslava. Ta odluka je bila povezana s tadašnjim odnosom srpske države prema Vizantiji. Srednji sin Stefana Nemanje i Ane. Prve godine vladavine. a njegov suparnik Petar je tražio pomoć po Ugarskoj. Ubrzo posle nemanjinog povlačenja. Starijem Vukanu dao je na upravo Zetu i obavezao ga da bude poslušan i da se povinuje bratu koji je došao na presto. Prevratom 1195. Ugarski kralj je hteo da osvoji vizantijske gradove na putu za Carigrad. U jednoj svojoj povelji hvalio se da je pobedio Rašku i Hum. do 1228. Nasledio je svoga oca posle Nemanjinog iznenadnog povlačenja 1196. Dok je Stefan bio tesno povezan s Vizantijom. što mu je davalo pravo na visoko dvorsko dostojanstvo. u vreme kad je njegov brat Isak II bio na vizantijskom prestolu. a nasledili su ga sinovi Emerik kao ugarski kralj i Andrija kao herceg Dalmacije i Hrvatske. koje je. Beograd je pao u ugarske ruke. Pitanje je koji su motivi naveli Stefana nemanju da se povuče sa prestola. a Stefan je postao carev zet. ćerkom Aleksija Anđela. Došlo je do promene zgarsko-vizantijske granice. 38 . Rođen oko 1165. Aleksije je postao car. Stefanu je Nemanja naložio da vladajući zemljom drži brata u počasti i da ga ne uvredi.

Obratio se molbom moćnom papi Inoćentiju III (1198 – 1216) da mu pošalje kraljevsaku krunu. Očekivao je da će krunisanjem dobiti kraljevski rang među vladarim i da će na taj način i formalno biti sankcionisana samostalnost izvojevana u dotadanjim političkim borbama. Ugarski upad u Srbiju izazvao je reakciju u neposrednom susedstvu. koja je bila u sukobu sa Dubrovačkom arhiepiskopijom. Vukanovi odnosi sa papstvom. Vukan je od poape zatražio kraljevske znake. Vukana uzdizanje je skupo koštalo. ali je plan ostao neostvaren zbog protivljenja ugarskog kralja.Stefanovi odnosi sa papstvom. Njegova sestra bila je udata za 39 . Brak nije bio skladan. Dubrovnik je uspeo da potčini episkopije u Ulcinju i Drivastu. Ban Kulin se posle dve decenije odmetnuo od ugarskog kralja. Vukan preuzima vlast. koja je uz imena ugarskih vladara ponavljana vekovima. otkako mu je Nemanja poverio na upravu Duklju. a ugarski kralj se kod pape zalagao da Vukan bude proglašen za kralja. Kao vladar Srbije Vukan je nosio titulu velikog župana. I jedni i drugi su se žalili papi. sve do 1918. Vukan je nastojao da obezbedi jurisdikciono područje Barske arhiepiskopije. Tražio je od pape i legate koji će prisustvovati crkvenom saboru. Stefan se trazveo od žene iako se njegov tast Aleksije III nalazio u teškoj situaciji. Braća su se postepeno razilazila. Kralj Emerik je intervenciju naplatio stavljanjem srpske zemlje pod svoju vlast. Tom prilikom je uneo Srbiju u ugarsku kraljevsku titulu. Znaci raskida primetni su 1200/01. a održan je Barski sinod na kome se raspravljalo o uobičajenim stvarima (simonija i celibat). Stvari su se ipak razvijale po Vukanovoj želji: barski arhiepiskop je dobio palij. Sukob Stefana i Vukana.a supružnici su se optuživali zbog neverstva. Inoćentije III je odredio legata koji je imao da obavio krunisanje. Tako je Barska arheipiskopija postigla pobedu. Kulin je bio u rodbinskim vezama sa srpskom dinastijom. kada se Stefan razveo od svoje žene Jevdokije. Već 1202. koja je preko njegove teritorije otišla u Drač a odatle u Carigrad. Ugarski odredi su upali Srbiju i proterali Stefana. Stefan se okrenuo papstvu. iako je nosio kraljevsku titulu od početka. Vukan je stupio u vezu sa papom Inočentijem III jer su ga s katoličkom crkvom spajali primorski gradovi kojima je vladao. Zato je Vukan uputio prekore bratu i primio snahu. Pošto je izgubio oslonac u Vizantiji. Čak je tvrdio da je u srodstvu sa Inoćentijem III i predstavljao se kao zaštitnik katoličke crkve . Vukan se udružio sa ugarskim kraljem Emerikom i napao svoga brata. koja je trpela poraze i nezardživo opadala.

zauzeli Sirmij. S jeseni 1204. Bugarski vladar Kalojan (1197 – 1207) je još 1200. Ništa se ne zna o tome kako je Stefan na drugoj strani postepeno uzimao vlast i najzad potpuno zagospodario celom srpskom državom. tražeći da bude krunisan carskom krunom. S grupom hilandarskh monaha. jer ga je Vukan optuživao kod pape da štiti jeretike. Kumani su tada odveli mnogo srpskih zarobljenika. Stefan i Vukan su zamolili sovga najmlađeg brata Savu . Kasnije su ih prepustili Vizantiji kao miraz uz Margaritu. Posle Isakovog svrgavanja sporne zemlje sporne zemlje su ostale vezane za bivšu caricu i njene rođake. Stefanov povratak na presto obično sa povezuje sa ovim bugarskim napadom. S Vukanom je bio u rđavim odnosima. Kalojanov pohod nije ukolnio Vukana sa vlasti. savetovao Kalojanu da sklopi mir sa Vukanom da ne bi zbog njihove nesloge stradale njihove zemlje. Vukanov polžaj je uzdrmalo ugarsko-bugarsko neprijateljstvo. U Hvosnu su Nemanjine relikvije pozdravili Stefan i Vukan sa sveštenstvom i plemstvom. bio zauzet ratom protiv češkog kralja. Povratak Stefana na vlast. upadne u saporne olblasti i napadne i opustoši Srbiju. kako se zavetovao. sestru kasnijeg kralja Emerika. Mošti su 40 . Izmirenje Stefana i Vukana. a Kalojan je zaposeo Niš. Uzrok sukoba bili su vizantijski gradovi na Dunavu i Moravi. ili početkom 1205. Stefan je postao veliki župan i vladar cele države. započeo prepisku s Inoćentijem III. Pape je poslao svoje legate da izvide situaciju. a Kulin je napao zemlju koja je bila podložna ugarskom kralju i time omeo Emerika da krene u krstaški rat. koja se udala za cara Isaka II Anđela. Kalojana je u Trnovu za kralja krunisao papski legat. Ugri su 1183. Sava je njegovo telo našao očuvano. da mošti njihovog oca prenese u Srbiju. što je takođe tumačeno kao čudo. Sava je očeve mošti preneo u Srbiju. papa je naložio kaločkom arhiepiskopu da ode u Sarbiju i Vukana i episkope razreži obaveze pokoravanja carigradskom patrijarhu. Emerik je 1203. koji je živeo kao jeromonah u Hilandaru. Papa je sada privoleo Emerika da raspusti vojsku pripremljenu za pohod protiv Kalojana. pa je pretio sukob između njih i Mađara. ali je stvorio uslove da sa Stefan otpočne sa borbom za vlast. u to vreme Inoćentije i Emerik još vode prepisku o Vukanovom krunisanju. što je Kalojan iskoristio da sa svojom vjskom. Borbe su verovatno okončane krajem 1204. Ti gradovi privlačili su i Bugare. Beograd i Braničevo.kneza Miroslava Humskog. Vukan nije bio uklonjen s vlasti ni 1204. Papa je 1203. Marta 1203. a Vukan knez saudeonom oblašću. ojačanom odredima Kumana. što se smatralo znakom posebne Božje milosti i posvećenje pokojnika. kćer Bele III. Iz groba monaha Simeona počelo je u međuvremenu na čudesan način da teče mirisno ulje (miro).

Sukob sa Strezom. Stefanova orjentacija prema Veneciji. u gradu Proseku. U početku je priznavao vrhovnu vlast srpskog velikog župana. Sava je poslao u Rim svoga učenika Metodija da traži papski blagoslov za Srbiju i kraljevski venac za Stefana Nemanjića. i Strez je ostao stefanov neprijatelj. krstaši su zauzeli Carigrad.Ovoga puta papa mu je izašao u susret i preko posebnog legata poslao mu kraljevski venac. Poslao mu je brata Savu. Ubrzo psle pregovora strez je ubijen u Proseku -1212. Taj događaj uticao je na sudbinu Srbije i Bugarske. a njegove posede prigrabio je bugarski car Boril. Iznenadno ubistvo cara Kalojana pod zidinama Soluna (oktobra 1207) izazvalo je unutrašnje nemire u Trnovskoj Bugarskoj. Stefan je odlučio da se približi Veneciji. Stefan je pokušao da pregovorima umiri Streza. Njegova nova supruga trebalo je da potiče iz vladarske porodice mletačkih duždeva. trebalo je opovrći činjenicu da kraljevska kruna potiče sa Zapada. unukom dužda Enrika Dandola. Međutim. Morao je da napusti Bugarsku i pređe kod Stefana Nemanjića. Po savetu nove supruge odlučio je da se odrekne istočne šizme i priđe katiličkoj veri. srušena unepovrat katastrofom 1204. Protiv novog bugarskog cara Borila (1207 – 1218) istupio je boljar Strez. Čak ni posle 1261.na svečan način prenete u manastir Studenicu. oženo Anom. Teodosije u žitiju svetog Save ističeda je Sava na saboru u manastiru Žiči krunisao Stefana Nemanjića za kralja. tražeći ponovo kraljevsku krunu. Kada je Srbija kasnije počela da se približava Vizantiji. Po domentijan. Kraljevsko krunisanje. koji su bili upereni protiv Stefana Nemanjića. Sava i Stefan su se tom prilikom pozivali na stare tradicije kraljevstva u duklji. 41 . Na njegovim temeljima je obrazovano Latinsko carstvo. Stefan Nemanjić 1217. Čak mu je pomogao da se učvrsti u centralnoj Makedoniji. Ana dandolo je umrla pre kraljevskog krunisanja Stefana Nemanjica 1217. ostavivši mu sina Uroša. ali ni Savina diplomatsa veština nije urodila plodom. Stefan se 1207/08. On je predstavljao opasnost za centralnu vlast u Trnovu. Stefanu Nemanjiću ukazala se prilika da proširi svoj uticaj duž doline Vardara. upućuje izaslanike papi Honoriju III. njegov bliski rođak. Četvrti krstaški pohod skrenuo je sa svog puta. a monah Simeon je postao prvi srpski svetitelj. Slom Vizantije. Vizantija više nije mogla da zastupa i brani stara univerzalistička shvatanja. Car Boril trzio je od Stefana da mu izruči opasnog Streza. ubrzo je počeo da menja stav i kuje planove o saradnji sa epirskim vladarem Mihajlom I Anđelom (1205 – 1214) i sa carem Borilom. Aprila 1204. ali ovaj na to nije pristao. Vizantijsko carstvo je srušeno.

a Sava je manastiru Filokalu darovao dve velike ikone. zapadne političke orjentacije srpske države. Zauzeo je južne delove Huma. Posle krunisanja Stefana Prvovenčanog ugarski kralj je odlučio da napadne Srbiju. Stefan Nemanjić je želeo d nastavi širenje prema Alabniji. Imao je uspeha u ratu. Njegova akcija protiv Srbije usledila je 1220. Stefan uspostavlja prijateljske i rodbinske veze sa albanskim velikašima. ali su tu i neke druge države imale svoje interese. koji je pod nepoznatim okolnostima odvratio kralja Andriju II od rata protiv Srbije. Kraljevska kruna dobijena iz Rima donela je Srbiji političku nezavisnost. Situacija na jugozapadu zemlje. a vlast predaju knezu Petru. koji nezadovoljan napušta zemlju i odlazi u Svetu Goru. Knez Petar se neprijateljski držao prema Stefanu. možda Miroslavljevom sinu iz prvog braka. Sava Nemanjić je pošao u Nikeju da od tamošnjeg cara i patrijarha izdejstvuje nezavisnost srpske crkve (1219). Radoslav ipak nije bio vladar zete u vreme Stefana Prvovenčanog. U vreme Stefanovog krunisanja ugarski kralj Andrija II je bio u krstaškom ratu. Taj čin značio je postepeno približavanje Stefana Prvovenčanog zemljama na istoku. Posle smrti kneza Miroslava u Humu nastaju nemiri tokom kojih velikaši proteruju Miroslavljevu udovicu s maloletnim sinom Andrijom. Petar se morao povući prema severu i zadovoljiti teritorijom od Neretve do Cetine. koji je bio pod latinskom vlašću. gospodara grada Kroje. Posle Dimitrijeve smrti 1216. 42 . koji je nastojao da izbriše svaki trag samostalnosti te oblasti u okvirima države Nemanjića. što je doslovan prevod vizantijskog carskog epiteta “avtokrator”. Srpski vladar morao je da interveniše. koji je njome upravljao još za očeva života. Kao novorukopoloženi srpski arhiepiskop Sava sa zadržao u Solunu. iz koga se vratio tek krajem 1218. Komnenija se udala za njegovog rođaka Grigorija Kamonu. a Stonsko primorje i Popovo dao na upravu mladom Andriji. Sukob sa Ugarskom. Ovi događaji su se zbili oko 1216. koja je za srednjeovekovne pojmove bila neodvojiva od crkvene nezavisnosti. Prozapadna politika izazvala je opoziciju i protivljenje Save. Autokefalnost crkve. Posle kraljesvkog krunisanja u titulaturi Stefana Prvovenčanog stoji epitet “samodržac”. Pre svih Mlečani i susedna epirska država dinastije Anđela. ali je on i dalje održavao veze sa Zapadom. Stefan je u Ugarsku poslao svoga brata Savu. Time je srpski kralj želeo jasno da odredi faktički nezavisan položaj prema ostacima vizantijskog carstva.Kraljevska kruna doneta iz Rima bila je rezultat nove. Mitropolit grada ga je srdačno primio. Zeta s Trebinjem data na upravu Stefanovom najstarijem sinu Radoslavu. On je svoju ćerku Komneniju udao za Dimitrija.

43 . Teodor I Anđeo kreće 1214. prva pravoslavna monaška obitelj u primorju srpske države. a crkveni zakoni takav brak nisu dozvoljavali. I u Stonu je osnovana episkopija u koju Sava dovodi svoga učenika Ilariona. gde se nalazio manastir Svetog Arhanđela. bio oženjen sestrom Stefana Nemanjića. koje bi zamenilo staru Vizantiju. Vlast u Epiru preuzeo je Mihailov brat Teodor I Anđeo (1214 – 1230) vladar s velikim planovima i ambicijama. Makedoniju i Trakiju. Stefan je pokušao da pregovorima privoli Mihaila da vrati Skadar. po povratku u Srbiju očekivao značajan zadatak stvaranja domaće crkvene organizacije. Arhiepiskopa Savu je 1219. Sukob i saradnja sa Epirskom državom. Mihailo I Anđeo je osvojio Drač i krenuo na sever prema Skadru. Ti planovi nisu uspeli. Odnosi između Anđela i Stefana Nemanjića ubrzo su se sredili. Zauzeo je Skoplje 1220. Taj događaj proslavio je uzimanjem carske krune. jer je Teodor imao planove vezane za Solun i Carigrad. ali mu je ta planove sputavao bugarski car Jovan II Asen (1218 – 1241). ali nije uspeo. Bugarski car je bio opasan sused i za srpsku državu. Zahvaljujući Stefanovoj prozapadnoj politici poboljšao se položaj Barske dijeceze. Stefan je 1216. Stefanu Prvovenčanom je bilu u interesu da dalje razvija dobre odnose sa novim solunskim carem. On je takođe imao univerzalističke pretenzije da sruši latinsko-carigradsko carstvo i osbuje novo slovensko-grčko. Venčanje je obavljeno 1219/20. Zauzima Tesaliju. ćerkom solunskog cara. Sava je tada osnovao pravoslavnu episkopiju na Prevlaci. tako da su joj sada bile potčinjene sve katoličke crkve na teritoriji srpske države. koji je bio u srpskim rukama. iskoristivši Stefanovu zauzetost na drugim stranama. Odlučio je da najstarijeg sina Radoslava oženi Anom. Mihailo I je iznenada ubijen 1214. Interesi epirskih vladara i Stefana prvovenčanog ukrštali su se u Albaniji. Teodor I osvaja Solun krajem 1224. kao i oblasti prema srpskoj državi. u osvajačke pohode. Osvojio je Skadar od Srba 1214. a zatim je pokušao da se oženi nezakonitom Mihailovom ćerkom Marijom. raspravljalo se os poru ovih arhiepiskopija.Osvajanje Zete i Primorja uvuklo je Nemanjiće u stari spor Barske i Dubrovačke arhiepiskopije oko crkvene jurisdikcije nad ovim teritorijama. Teodorov brat Manojlo je još oko 1216. Planirao je da sruši latinsku vlast u carigradu. jer su nesuženi suprunici bili u bliskom srodstvu. što je Stefan odmah iskoristio i ponovo poseo Skadar. Na saboru u Lateranu 1215. nameravao da svoga sina Radoslava oženi ćerkom Mihaila I. Barska je dobila prednost. a pre svega svaranje novih episkopija.

Bio je pod velikim uticajem Grka u svojoj okolini. Majka mu je bila Grkinja (Jevdokija Anđeo). U svečanoj intitulaciji Žičke povelje iz 1220. kao i žena Ana. Nezadovoljan ovakvim postupkom. do 1233. ćerke cara Aleksija III. arhiepiskopa Savu. Radoslav je bio odgajan u duhu vizantijskih tradicija. kako je to bilo pre sticanja nezavisnosti 1219. njegovog vezivanja za grčki svet. a i negodovanje arhiepiskopa Save. O njegovoj vladavini ima malo podataka. crkvenom centru zapadnogrčkog sveta. Radoslav je želeo da se približi i Ohridskoj arhiepiskopiji. bez potresa je preuzeo presto. koji je bio nadležan za rešavanje kanonskih pitanja. Otac ga je još za života odredio za naslednika. Vladao je kratko od 1228. Radoslav i Vladislav Radoslavljev dolazak na vlast. To mu je omogućilo da posle Stefanove iznenadne smrti septembra 1228. Ispunjena je trzavicama koje su bile posledica njegove potpune političke preorijentacije. Takav korak je mogao dovesti do promena statusa srpske arhiepiskopije koja bi izgubila samostalnost i došla pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije. Preuzeo je vizantijsko carsko prezime Duka. jer je Radoslav time zaobišao poglavara samostalne srpske crkve. Ovakvo stanje izazvalo je uznemirenje u srpskoj crkvi. ćerka Teodora I Anđela.Naslednik. Radoslav je spomenut kao očev naslednik. Grčki uticaji. 44 . Još za očeva života Radoslav je kao prvorođeni sin određen za naslednika. bez potresa nasledi presto. Sava napušta Srbiju i polazi na dugo putovanje po Istoku. Arhiepiskop Sava ga je u Žiči krunisao kraljevskim vencem. što pokazuje da je još za vlade Stefana Prvovenčanog stvarno dobio položaj savladara. On se obraćao ohridskom arhiepiskopu Dimitriju Homatijanu (1216 – 1235) povodom nekih kanonskih pitanja. kraljevog strica. Obraćanje srpskog kralja Dimitriju Homatijanu predstavljalo je opasan presedan u crkvenoj politici srpske države. Sačuvano je jedno Homatijanovo pismo u kome on odgovara na kraljeva pitanja. Radoslav je sin Stefana Prvovenčanog i Jevdokije Anđeo. Vizantinofilska politika kralja Radoslava prožimala je ceo politički život tadašnje srpske države. Posle smrti Stefanove 1228.

do 1243. gde ga je stric Sava zamonašio pod imenom Jovan. Zahvalan zbog ukazanog gostoprimstva. izdao povelju Republici. Porazom Teodora I. gde je 4. Radoslav je kao zet solunskog cara Teodora I Anđela uživao njegovu neospornu podršku. nekim Frankom. Car Jovan II Asen je zauzeo prostrane i bogate oblasti (Trakiju. ali je kasnije ipak prihvatio da kruniše Vladislava. Vladislav se na vlasti održao od 1234. koji se završio katastrofalnim porazom Teodora I Anđela. Rat Epira i Bugarske. grčkog ili bugarskog. Taj poraz je imao dalekosežne posledice po državu Anđela. Moralo je doći do obračuna dvojice tada najmoćnijih vladara istočnopravoslavnog sveta. pobunjena vlastela. Bivši kralj je sahranjen u manastiru Studenici. Supruga Ana je stupila u pregovore s komandantom grada. Makedoniju i Albaniju) koje su ranije pripadale solunskom caru.Boravi u Palestini. a i jedini koji je mogao da sruši latinsku vlast u Carigradu. Vladislav. već je krenuo prema jugu i na tom putu stigao u Drač. Smena na prestolu. 45 . Radoslav obećava Dubrovačkoj opštini vrlo široke povlastice ako ponovo preuzme vlast u Srbiji. zbacuje kralja Radoslava i dovodi mlađeg brata Vladislava. februara 1234. Novi kralj Vladislav dobio je vlast od vlastele koja je bila nezadovoljna politikom njegovog brata Radoslava. Nagla promena u odnosima političkih snaga na Balkanskom poluostrvu uticala je na prilike u državi Nemanjića. Do odlučujućeg sukoba je došlo na Klokotnici. koji je takođe planirao zauzimanje Carigrada i formiranje bugarsko-grčkog carstva. u aprilu 1230. zatim u Nikeji kod cara Jovana III Vataca. pritoci Marice. Arhiepiskop Sava u prvom času nije bio saglasan sa tom promenom. Zbačeni kralj Radoslav se sa suprugom Anom našao u Dubrovnku. Radoslav je izgubio oslonac u svojoj vlasti. Taj obračun je trebao da reši koji će od njih dvojice preuzeti dalju borbu za rušenje latinske vlasti u Carigradu i ponovno stvaranje univerzalnog carstva. U samoj zemlji moglo se lakše ispoljiti nezadovoljstvo progrčkom politikom kralja Radoslava. Radoslav se nije dugo zadržao u Dubrovniku. U kasnu jesen 1233. Glavna prepreka na putu Teodora I do carigradskog prestola bio je trnovski car Jovan II Asen (1216 – 1241). koji je čak nameravao da ubije Radoslava. nezadovoljna politikom države. i na kraju se preko Soluna vraća u Srbiju. Radoslav je odlučio da se vrati u Srbiju. Tako je bugarski car postao odlučujući činilac u političkim zbivanjima grčko-slovenskog sveta.

zamenjen je bugarskim uticajem. Kralj Vladislav je 1237. Na saboru u Žiči. tako da je Vladislav tek posle dužeg boravka u Trnovu uspeo da ostvari željeni cilj. Kralj Vladislav i Dubrovčani su zaključili nov ugovor na srpskom i latinskom jeziku. Dubrovčani su pružili utočište zbačenom kralju Radoslavu i pokušali su da od njega dobiju široke povlastice ako se bude vratio na srpski presto. Sava se zahvalio na polojažju arhiepiskopa. U svakom slučaju Vladislav se u potpunosti u svojoj politici oslanjao na Bugarsku. Početkom vladavine kralja Vladislava pokvarili su se odnosi Srbije sa Dubrovnikom. a kralj Vladislav je Dubrovčanima obnovio stare i dodelio neke nove 46 . tastu kralja Vladislava. a za naslednika je odredio učenika Arsenija. ćerkom Jovana II Asena. Pregovori nisu tekli bez teškoća. pogoršanje odnosa nije odgovaralo nijednoj od dve susedne strane: Dubrovčanima zbog trgovine u Srbiji. U prvim godinama vladavine kralja Vladislava dolazi do promene u vrhu Srpske arhiepiskopije. Pretpostavlja se da mu je kralj Vladislav priznavao vrhovnu vlast. a Vladislavu zbog nedostatka flote. Sava je boravio u Palestini. Nekadašnji grčki uticaj iz vremena Radoslava. Novi arhiepiskop. Vladislav je izveo preokret u spoljnoj politici. a zatim je preko primorskih oblasti krenuo na još jedno putovanje po Istoku (1235 – 1236). Sava je ostao neko vreme u Srbiji. januara 1236. lično krenuo u Trnovo da bi se s tastom Jovanom II Asenom dogovorio oko prenosa Savinih moštiju u zemlju. Međutim. Posle bitke kod Klokotnice Jovan II Asen postao je najmoćniji vladar pravoslavnog sveta. ali u izvorima nema podataka o vrhovnoj vlasti Bugarske nad Srbijom. te je on umro u Trnovu 14. gde je prijateljski dočekan. Posle bitke kod Klokotnice bugarski car proširio je svoju vlast i na račun srpskih teritorija. jer Sava posle dužeg upravljanja crkvom odlučuje da napusti položaj arhiepiskopa. Aleksandriji i na Sinaju. Stanje na jugozapadu. Vlastela i kralj su nameravali da steknu oslonac u Trnovskom carstvu. a sahranjen je u trnovskoj crkvi Četrdeset mučenika. manastiru Mileševi. Kralj Vladislav se oženio Beloslavom. Dubrovčani nisu smeli na svojoj teritoriji pripremati akcije protiv srpske države.Promena orijentacije. koji se već nalazio uz svoga učitelja. Obostrani interesi su doveli do pregovora 1234/35. Zdravlje ostarelog Nemanjića bilo je popustilo. a zatim je preko Nikeje stigao u Trnovo u posetu caru Jovanu II Asenu. Smatrao je da će tako ojačati svoj položaj prema susedima. Savine mošti svečano su prenete i sahranjene u kraljevskoj zadužbini.

sinu Miroslava Humskog. Za uspešan pohod. u pohod protiv jeretika patarena u Bosni i svoju uspešnu akciju je proširio i na susedni Hum. Smrću trnovskog cara Jovana II Asena juna 1241. Urošu. Herceg Hrvatske Koloman pošao je 1237. Mongoli su opljačkali Kotor. kralj Vladislav hita prema Humu da tamošnje posede zaštiti od daljih aspiracija najbližih suseda. protutnjali Balkanskim poluostrvom. juna 1237. Kralj se s vojskom našao na reci Cetini. Vlastela je iskoristila nezadovoljstvo stanovništva opustošenih krajeva i u proleće 1243. Svač i Drivast. Kralj Vladislav se morao baviti i Humom. Njegov položaj u zemlji je oslabio i protiv njega je ustala vlastela nezadovoljna velikim uticajem susedne Bugarske. jer su osvajački planovi Ugarske bili usereni na ovu oblast. Goneći ugarskog kralja Belu IV. zaključio sa Splitom ugovor o prijateljstvu i savezu u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. Na Cetini je Vladislav 23. 47 . što je iskoristio da se zbliži s gradom Splitom. Kolomana je pohvalio papa Grgur IX. kralj Vladislav je izgubio moćnog zaštitnika. Bela IV se sklonio u Zadar. Pored toga Srbija se našla pod udarom Mongola. odnosno na one delove kji su pripadali knezu Toljenu. Neporedno posle svečanog prenosa Savinih moštiju iz Trnova u manastir Mileševu. Nemiri u zemlji. Preko Srbije i Bugarske vratili su se ka donjem Dunavu. I pored formalnog izmirenja odnosi Srbije i Dubrovnika nisu bili srdačni zbog starog spora između Dubrovačke i Barske arhiepiskopije.povlastice. koji je prinuđen da vlast preda najmlađem bratu. podigla pobunu protiv kralja Vladislava. koji su u proleće 1241. preko Bosne i Srbije prodrli su sve do Dalmacije.

Simeon Nemanja uz materijalnu pomoć i podršku svog sina. gde od cara Teodora I Laskarisa (1204 – 1222) i patrijarha Manojla Sarantena Haritopula (1217 – 1222) dobija akt o 48 . gde je 1195. Sava je tražio i dobio od vizantijskog cara Aleksija III Anđela (1195 – 1203). kada je sa očevim moštima pošao u Srbiju da izmiri zavađenu braću Stefana i Vukana. Prvi arheipiskop srpski. odlazi u Nikeju. jer se protivio njegovoj prozapadnoj orijentaciji. Monah Sava. Zlatopečatnom poveljom iz druge polovine te godine. Mirenje braće. zlatopečatni sigilij kojim se opusteli manastirić Hilandar (Helandar) izuzima iz vlasti prota i potčinjava Vatopedu radi obnove. Kao monah Sava boravio je u Starom Rusiku i Vatopedu. konstituiše obnovljeni Hilandar kao srpski manastir i ktitorsko nasleđe porodice Nemanjića. Otac mu je ostavio na upravu Humsku oblast. Tu je boravio do 1206. nezavisni manastir.Sveti Sava Rastko Nemanjić. Sava i Simeon uz pomoć svetogorskih prota i sabora dobiju od cara Aleksija iste godine (juna 1198) hrisovulju kojom se Hilandar stavlja pod upravu Simeona i Save kao potpuno samoupravni. Treći sin Stefana Nemanje. Iz Svete Gore 1219. Sava 1217. Simeonove mošti su smeštene u njegovoj zadužbini Studenici. Moguće da je zemlju napustio u znak protesta zbog vezivanja za Rim. velikog župana Stefana. Sava je posle Simeonove smrti 1199. Od 1206. Sava je u Studenici kao arhimandrit. Nije poznato da li je učestvovao u Stefanovoj akciji za dobijanje krune iz Rima. Rastko je ubrzo (oko 1191) napustio taj položaj da bi se zamonašio u Svetoj Gori. ostao u Hilandaru. Simeon i Sava su nastojali do osnuju srpsku obitelj u Svetoj Gori. Ali kad Vatoped potom odbije da ustupi Hilandar srbima. dočekao oca monaha i velikog shimniha Simeona. ponovo odlazi u Svetu Goru. rođen oko 1175.

Hrišćanstvo je prihvatila samo vladajuća klasa. Sedište arhiepiskopije sa sopstvenom dijecezom je smešteno u Žiči. Srpska crkva se drugačije odnosila prema grčkim episkopijama na svojoj teritoriji. Na jugozapadu primate su imale katoličke arhiepiskopije Splita. raške. Sva trojica grčkih episkopa – raški. Na povratku u Srbiju. hvostanske. U takvim uslovima nije moglo biti govora o potpunoj hristijanizaciji naroda. Nijedna njena dijeceza nije ukinuta niti je u kome sedištu latinskih biskupa namešten koji pravoslavni episkop. koje je namenio budućim novim srpskim episkopijama. srpski narod nije bio obuhvaćen jedinstvenom crkvenom organizacijom. Katolička crkva je zadržala svoj položaj. Prizrenu. Srpska crkva nije vršila pritisak na latinsku crkvu u primorskim krajevima. prizrenski i lipljanski. Iako pokrešten u IX veku za vreme cara Vasilija I Makedonca (867 – 886). Granioca između istočne i zapadne crkve prolazila je sve do XII veka preko srpskih zemalja. Za vreme boravka u Solunu 1220. bez ikakvog učešća carigradske crkve i vizantijskog cara. gde je kao gost solunskog mitropolita Konstantina Mesopotamita boravio u manastiru Filokalu. Najstarija srpska episkopija podignuta je u Rasu 1020. dabarske. Sava je sastavio Krmčiju knjigu – Nomokanon. kao i mitropolije u Draču. prizrenske i lipljanske. Taj akt je ustanovljavao pravo srpskih arhijereja da sami biraju i hirotonišu svog arhiepiskopa. zetske. Srpska država se proširila na pordučja koja su bila pod jurisdikcijom grčkih episkopija na jugoistoku i latinskih primorskih episkopija. između 867. a zetske na Prevlaci. i 874. Za prvog srpskog arhiepiskopa. Sava je tu hirotonisao osmoricu svojih sledbenika za episkope novih i starih dijeceza: humske. moravičke. Rasu i Lipljanu. na Cveti 1219. Ostali deo zemlje bio je pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije i njenih episkopija u Nišu. dok je velika većina prostog naroda ostala verna starim tradicijama. Sava je morao da suzbije njihove uticaje pa je pristupio osnivanju novih srpskih episkopija. dostojne episkopskog čina. Na njoj će se graditi nova srpska arhiepiskopija koja je imala da obuhvati sve zemlje koje su se nalazile u sastavu srpske države. Stara paganska verovanja i kultovi održavali su se i dalje. Tek Savinim delovanjem hristijanizacija zahvata sve slojeve srpskog društva. Dubrovnika i Bara.autokefalnosti srpske crkve. topličke. Iz Hilandara je Sava poveo u Srbiju monahe. Sedište humske episkopije bilo je u Stonu. 49 . budimljanske. prikupljajući sve što mu je bilo potrebno za organizovanje samostalne crkve. car i patrijarh imenuju i hirotonišu Savu. a pogotovo o njegopvom političkom osamostaljivanju. njihova zamena hrišćanskim kultom tekla je suviše sporo. a potom u Solunu. Crkvena organizacija. Sava se zadržao najpre u Hilandaru.

Ovakvo stanje izazvalo je uznemirenje u srpskoj crkvi. Slovenska tradicija.bili su odmah. Posle smrti kralja Stefana Prvovenčanog 1227. Radoslav je bio pod jakim grčkim uticajem. upravo u tim. čiji je glavni eksponent bio grčki episkopat. Sukob sa Ohridskom arhiepiskopijom. milom ili silom. Sukob sa Radoslavom. na čijem čelu je stajao Dimitrije Homatijan (1216 – 1235). Takva politika dovela je Savu u sukob sa Ohridskom arhiepiskopijom. Njegova majka Jevdokija (ćerka Aleksija III Anđela) i njegova žena Ana (ćerka Teodora I Anđela) bile su Grkinje. Nezadovoljan ovakvim postupkom. koji je bio nadležan za rešavanje kanonskih pitanja. Obraćanje srpskog kralja Dimitriju Homatijanu predstavljalo je opasan presedan u crkvenoj politici srpske države jer je Radoslav time zaobišao poglavara samostalne srpske crkve. zatim u Nikeji kod cara Jovana III Vataca. sinovac se ubrzo okrenuo protiv Save. Oslobađanje srpskog sveštenstva na tom području bio je jedan od glavnih uslova za društveno. kako je to bilo pre sticanja nezavisnosti 1219. 1229 1230. u pismu nikejskom patrijarhu Germanu II povodom njegovih prigovora zbog Homatijanovog krunisanja epirskog vladara Teodora Anđela za Cara u Solunu. a i negodovanje arhiepiskopa Save. Posle 1224. Sačuvano je jedno Homatijanovo pismo u kome on odgovara na kraljeva pitanja. Boravi u Palestini. Na izbor za arhiepiskopa i proterivanje prizrenskog vladike. ekonomsko i političko integrisanje ovih krajeva unutar srpske države. Sava je u Žiči krunisao njegovog najstarijeg sina Radoslava. zamenjeni Srbima. arhiepiskopa Savu. Stav Ohrida je pri tom bio potpuno ignorisan. Međutim. Dimitrije Homatijan ponovo ističe nekanoničnost uzdizanja srpske crkve u rang autokefalne arhiepiskopije i Savine hirotonije za arhiepiskopa. Aleksandrije i Antiohije. i na kraju se preko Soluna vraća u Srbiju. jugoistočnim krajevima Srbije. Pod uticajem svoje žene Radoslav se poziva na autoritet Ohrida u i njegovog arhiepiskopa Homatijana u nekim liturgičkim pitanjima. Homatijan je odgovorio oštrim protestom. On je isticao pravo svoje crkve u čijoj se oblasti nalaze srpske zemlje (pre svega raška eparhija). Sava je kao autokefalni arhiepiskop priznat i primljen u starim istočnim patrijaršijama Jerusalima. Sava napušta Srbiju i polazi na dugo putovanje po Istoku. Putovanje je trebalo da zadovolji ne 50 . Takav korak je mogao dovesti do promena statusa srpske arhiepiskopije koja bi izgubila samostalnost i došla pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije. bila je ugrožena helenizacijom. kraljevog strica. Homatijanovi prosteti nisu imali nikakvog odjeka: Sava se nije branio niti je odustao od svoje politike odlučnog potiskivanja ohridske grčke sfere iz srpske države.

Sava je obezbedio pravo da podigne srpske manastire u Palestini (Akra. Novi arhiepiskop. Zdravlje ostarelog Nemanjića bilo je popustilo. Sava je za sobom ostavio dobro organizovanu. te je on umro u trnovu 14. Jerusalim. nomokanoni su u Vizantiji dobili svojstvo izvora prava a ne samo pravnog priručnika. jer Sava posle dužeg upravljanja crkvom odlučuje da napusti položaj arhiepiskopa. Pregovori nisu tekli bez teškoća. ovakvom kodifikacijom više no bilo čim drugim učinio Srbiju zemljom evropske i mediteranske civilizacije. Kralj Vladislav je 1237. Savino delo. Savine mošti svečano su prenete i sahranjene u kraljevskoj zadužbini. posetio Jerusalim i Aleksandriji. Sava se bavio i književnoiću. 51 . koji se već nalazio uz svoga učitelja. a zatim je preko primorskih oblasti krenuo na još jedno putovanje po Istoku (1235 – 1236). Sion). Sava je. po povratku iz Nikeje. a za naslednika je odredio učenika Arsenija. tako. januara 1236. Na saboru u Žiči. a u isto vreme. U prvim godinama vladavine kralja Vladislava dolazi do promene u vrhu Srpske arhiepiskopije. Njegovo najznačajnije delo je Nomokanon ili Krmčija knjiga. Sava je Nomokanona sastavio 1220. lično krenuo u Trnovo da bi se s tastom Jovanom II Asenom dogovorio oko prenosa Savinih moštiju u zemlju. sa srazmerno više manastira. Sava je ostao neko vreme u Srbiji. Sava se zahvalio na polojažju arhiepiskopa. snabdevenu svim potrebnim zakonima i knjigama. a sahranjen je u trnovskoj crkvi Četrdeset mučenika. službe i žitija (svetog Simeona). Preko Nikeje je stigao u Trnovo u posetu caru Jovanu II Asenu. konsolidovanu crkvu s dovoljnim brojem episkopa. Snabdeveni tumačenjem pravnika. tako da je Vladislav tek posle dužeg boravka u Trnovu uspeo da ostvari željeni cilj. Sastavljao je tipike (manastirske ustave). da se pokloni svetim mestima. zatim Antiohiju i Carigrad. gde su prikupljeni i po izvesnom sistemu izloženi carski zakoni i crkveni propisi. osnovni pravni kodeks srpske crkve. gde je prijateljski dočekan. tastu kralja Vladislava. Nomokanoni su zbornici crkvenog i građanskog prava. “po božanskom pravu” i vrhovni zakon države. Sa ovom kodifikacijom vizantijskog prava Srbija već početkom XIII veka dobija kodeks čvrstog pravnog poretka i postaje pravna država. Sava je boravio u Palestini. manastiru Mileševi. hramova i drugih bogomolja.samo Savinu ličnu duhovnu potrebu. sveštenika i monaha. cilj svih isihastički orijentisanih monaha. nego i potrebu crkve: uspostavljanjem ličnih odnosa sa jerusalimskim patrijarhom ojačan je autoritet srpske crkve. egipatske pustinjake na Sinaju. za vreme boravka u Solunu.

Njegova snaha. sin oslepljenog bivšeg solunskog i 52 . Dubrovački knez se zakleo da kraljica Vladislavljeva neće delovati protiv kralja Uroša I. U svakom slučaju. do 1276. a na presto doveden mlađi brat Uroš I. Jovan. žena bivšeg kralja Vladislava. To su bili razlozi koji su nagnali vlastelu da se pobuni protiv kralja Vladislava. Početkom 1242. u Dalmaciju. Bugarska je. Nijedan savremeni izvor ne govori o prevratu kojim je s vlasti zbačen kralj Vladislav. takođe. Njegov tast trnovski car Jovan II Asen umro je u junu 1241. koju su opustošili. sredinom 1243. na srpskom prestolu bio je Uroš I. Deo Mongola. Možda je tome doprineo i pohod Mongola. Ugarska je bila u ruševinama posle mongolskog pohoda. vratili u oblasti oko Crnog mora. progoneći Belu IV. živela je kao izgnanica u dubrovniku. Uroš I je vladao od 1243. Vladislav se docnije izmirio sa bratom i živeo više od dve decenije u Srbiji. dospeo je 1241. Svača i Drivasta. Kralj Vladislav je tada izgubio svoj najvažniji oslonac. Tatari su se preko Srbije.Uroš I Dolazak na vlast. Po Uroševom preuzimanju prestola nezavisnost Srbije bila je manje ugrožena nego u prethodnim decenijama. Vizantijsko carstvo je još bilo u izgnanstvu. U prvim godinama Uroševe vladavine došlo je do značajnih promena snaga među grčkim državama. Njegovi potomci nisu igrali značajniju ulogu u političkom životu. Zatim su pošli prema jugu napali Dubrovnik i opustošili okolinu Kotora. Bugarska je pod njegovim naslednikom Kalimanom (1241 – 1246) nastradala od Mongola i bila prinuđena da plaća danak. unukom mletačkog dužda Enrika Dandola. Split i Zadar. sin Stefana Pervovenčanog i Ane. bila oslabljena. Odnosi sa Nikejom. gde se ugarski kralj bio sklonio. Napali su Trogir.

na srpskoj teritoriji. Dubrovčani su plaćali dva danka srpskom kralju. Prodaja soli je bila ograničena na nekoliko trgova: Dubrovnik. Dubrovnik se obavezao da će u gradu držati Uroševog carinika čiji je zadatakbio da ubira za srpskog vladara deo prihoda od prodaje soli. koji je pripao despotu Mihailu Anđelu. Granica je verovatno išla duž Šar-planine i Skopske Crne gore. Arhiepiskop Danilo II hvali Uroša I kao miroljubivog vladaoca koga su susedi držali u ljubavi i poštovanju. Ugovori u vidu zakletve sadržali su izjave o prijateljstvu i lojalnosti. Srpski kraljevi su se obavezivali da neće napadati Dubrovnik i da će obezbediti slbodnu trgovinu dubrovačkim trgovcima. Kotor. Drugi je bio svetodmitarski danak koji je u vreme kralja Uroša I iznosio 2. nikejski car se spremao da ukloni despota Dimitrija. koji su u to vreme dolazili iz Venecije. Kada je 1244. I zaista. Po dolasku na vlast Uroš I i Dubrovačka republika izmenjali su ugovore u kojima su se zakleli na međusobno prijateljstvo. Velika promena snaga nije ugrozila Srbiju jer je UrošI s Nikejcima bio u prijateljstvu. carskih znakova i zakleo na vernost nikejskom caru Jovanu III Vatacu. Prvi se zvao mogoriš i naplaćivan je od onih koji su imali vinograde van granica Republike.000 perpera i plaćan je svake godine o prazniku svetog Dimitrija 26. 53 . Odnosi sa Dubrovnikom. Drijevo na Neretvii manastir cvetog Srđa na Bojani. Zagospodario je Prosekom. odrekao se 1242. Prilepom. koje se pomutilo tek kasnije. Car Jovan III Vatac iskoristio je smrt bugarskog cara Kalimana sredinom 1246. tj. umro despot jovan Anđeo. Republika se zakljinjala da neće kovati planove protiv srpskih vladara. oktobra. o njegovim ratnim akcijama sačuvani izvori veoma retko govore. Solunom je zavladao krajem 1246. i zapoeso bugarske pogranične tvrđave. Ovčim poljem.epirskog cara Teodora I Anđela (1204 – 1222). Jovanovog naslednika u Solunu. Epirski uticaj na Srbiju širio se još samo iz Drača. Od vremena Stefana Prvovenčanog uobičajilo se da se ugovori obnavljaju prilikom svake promene na srpskom prestolu i promene dubrovačkih knezova. Svoje mesto među privilegovanim trgovima Dubrovnik je morao otplaćivati na taj način što je kralju prepuštao deo prihoda ostvaren od prodaje soli njegovim podanicima. Nikejsko carstvo je postalo velika balkanska sila i neposredan sused Uroševe srpske kraljevine.. Skopljem i Velbuždom sa okolinom. Epircima je na taj način bio presečen put ka osvajanju Carigrada i obnovi Vizantije. Veleso. za vreme cara Teodora II Laskarisa (1254 – 1258).

Mogućnost da se u Srbiji nabavi srebro i zatim odnese u druge krajeve gde je imalo veću cenu privlačila je trgovce iz mnogih primorskih gradova: Dubrovnika. Taj stav su temeljili na činjenici da su u davna vremena postojale dve arhiepiskopije na Jadranu. Ulcinja i Skadra. Bara. Jedna je da su se u vreme tatarske najezde 1241/42. Sukob Bara i Dubrovnika. Rogozna. Njima su garantovana prava slobodne trgovine. Dubrovnik je smatrao da Bar nema pravo da bude sedište arhiepiskopije. Sasi su bili u Srbiji pre 1254. bakra i olova. traženju plemenitih i obojenih metala. 54 . Odnose Bara i Dubrovnika opterećivalo je staro suparništvo njihovih arhiepiskopija. Jedna je bila Salona. srebra. Postoje dve mogućnosti. i novoj orijentaciji. Jezgro im je bilo u Brskovu na Tari. Kotora. koju je nasledila barska arhiepiskopija. U to vreme je i ugarski kralj Bela IV dovodio u svoju opustošenu zemlju zanatlije i rudare iz nemačkih zemalja.Od Uroševog vremena trgovci iz Primorja počeli su u većem broju odlaziti u Srbiju. Napredak koji su doneli Sasi sastojao se u novoj tehnici koja je omogućavala veću proizvodnju. a druga je bila dukljanska. kada se prvi put pominju u jednoj Uroševoj povelji. Novo Brdo). Nije poznato odakle su Sasi došli u i pod kakvim okolnostima su se doselili u Srbiju. Rudarski proizvodi iz Srbije bili su naročito traženi na mediteranskom tržištu. Trgovci iz Kotora imali su prednost u odnosu na Dubrovčane jer su bili podanici srpskih kraljeva. Ta stara borba rasplamsala se poslednji put za vreme kralja Uroša I. Venecije. Jačanje privrede. Bar je isticao da je Dubrovnik potčinjen Splitu i da crkvena vlast dubrovačkog episkopa prestaje već na grebenima planina koje okružuju Dubrovnik. koju su započeli nemački rudari. Počinju se proizvoditi viškovi za tržište. Podsticaj jačem strujanju trgoviinskog prometa između Srbije i gradova u Primorju dala je rudarska proizvodnja. Budve. Druga je mogućnost da ih je kralj Uroš I pozvao i naselio obećavči privilegije i mogućnosti za slobodno delovanje. Ne može se utvrditi da li su se Sasi iz Brskova selili u druga rudarska mesta ili su drugi kolonisti koji su pristizali u talasima kasnije otvarali nove rudanike (Trepča. koja bi bila potčinjena Dubrovniku. One su se borile za jurisdikciju nad većim delom katolika u srpskoj državi. sklonili iz erdelja. već samo episkopije. oko današnjeg Mojkovca. Sasi. izazivajući dalekosežne zaplete u odnosima između Dubrovnika i srpskog kralja. Tako su odnosi sa lokalnim stanovništvom postali složeniji. koju je nasledio Split.

Ulcinjski episkop 1242. sina Vukanovog. da bi dva meseca posle toga on doneo presudu. on je odlučio da se u roku od šest meseci saslušaju svedočanstva obeju strana. potčiniti dubrovačkoj crkvi. sklope savez protiv Uroša. kaločki arhiepiskop je 1246 opet pokrenuo krstaški rat protiv Bosne. da daruje velika imanja Bosanskoj biskupiji. Početkom 1252. Dubrovčanima se ukazala prilika da 1253. vršili ugarski feudalci na podsticaj kaločkog arhiepiskopa i uz podršku ugarskog kralja. Dubrovčani su u maju 1254. ali to nije popravilo stanje u Bosni. opustošio okolinu Dubrovnika i opsadnim spravama napao grad. jer su Dubrovčani zbog velikih troškova povukli svoje zastupnike kod pape. u Dobrovniku sklopili ugovor o savezu. Bosnu iz vlasti dubrovačkog arhiepiskopa i potčinio je arhiepiskopiji Kaloče u ugarskoj. s dalekosežnim ciljem da isteraju njega i sav njegov rod iz kraljevstva. Kralj Uroš I bio je na strani Bara. je priznao vrhovnu vlast dubrovačkog arhieiskopa. 55 . kada je neko vreme barska arhiepiskopska tolica bila upražnjena. Međutim. Taj isti cilj imao je i bugarski car Mihailo Asen (1246 – 1257). Spor između Bara i Dubrovnika završio se bez formalnog rešenja 1255. Dubrovački arhieiskop zahtevao je od pape da se prilikom izbora novog barskog arhiepiskopa poštuju prava dubrovačke crkve. Njegovi poslanici su 15. jula 1253. Progone jeretika su od 1221. Dubrovačku žestinu i upornost snažila je okolnost što je papa Inoćentije IV izuzeo 1247. Potvrdio je proširene granice dubrovačke teritorije i obećao da će primorske gradove. Obe strane su iznosile već dobro poznate argumente. Uroš je jula 1252. Kriza se zaoštrila 1247. u savez uvukli humskog župana Radoslava. ako ih osvoji. Car je preuzeo na sebe niz obaveza u pogledu poštovanja običaja koji su vladali u odnosima između Dubrovnika i srbije. Sukob sa Dubrovnikom i Bugarskom. Papa je doneo takvu odluku zbog pasivnosti dubrovačkog arhiepiskopa u borbi protiv jeretika u Bosni. koji je gospodario gradom Ulcinjom. Ovakva situacije je odgovarala Baru. i to uz pristanak gradskih vlasti i kralja Đorđa. Iako je ban Matej Ninoslav (1232 – 1250) bio prisiljen 1244. spor nije jenjavao. u slučaju da zavlada srpskom kraljevinom. Ambicijama Dubrovnika nanet je težak udarac kada je Inoćentije IV usred spora naimenovao za barskog arhiepiskopa poznatog franjevačkog misionara Jovana de Plano Karpinija. Stanovništvo se otkupilo dankom i sklopljen je mir. pošto su u Peruđi pred papom izneti glavni argumenti. Bosanska episkopija je organizovana 1239. potomka Nemanjinog brata Miroslava.

ali nedovoljno pouzdane. te su već u avgustu 1254. On je bio oslobođen intervencijom Mihaila Paleologa. pridobio je srpskog kralja da sklope tajni ugovor kojim je Urošu bilo obećano izvesno teritorijalno proširenje. Međuitm. načao se u teškom položaju. Opasnost od Bugarske smanjila se posle zbacivanja i ubistva cara Mihaila Asena. Za bana je postavio ruskog kneza Rostislava Mihailoviča. opsađen u Prilepu. Kralja Uroša I ubrajali su u prijatelje Nikejskog carstva. preduzeli pohod na Srbiju i prilično duboko prodrli na njenu teritoriju. O Uroševoj vlasti nad skopskom oblašću govore samo izvori iz vremena njegovog sina Milutina. gde je kralj Uroš I učestvovao sa 1. Dubrovčani obnovili mir sa srpskim kraljem na osnovu ranijih ugovora i pravnih običaja. od Vardara do Albanije. došao Konstantin Tih Asen. U Albaniji je feudalana gospoda prešla na stranu Mihaila Anđela. koji je uspeo da obnovi premoć Nikeje. On je početkom 1255. Epirskidespot Mihailo II Anđeo. Zauzeo je Skoplje i predeo severne Makedonije. akcije bugarskog cara nisu uzdrmale Urošev presto. Srbi su naneli težak poraz gradskoj posadi. Preko Kičeva je stigao pod Prilep. Borbe su se zatim prenele u Makedoniju. On je isticao svoje srodstvo sa srpskom dinastijom i ubrajao je Nemanju i Savu među svoje pretke. potčinio prostrane oblasti. U jesen 1254. Georgije Arkopolit. gde se župan Radoslav uključio u savez protiv kralja Uroša I. koji je bio u sukobu sa carem Teodorom II Laskarisom. Raspolgalae su vojnim snagama i posadama u tvrđavama i imale su zadatak da brane teritoriju ugarske države i u pogodnom trenutku budu polazna tačka u njenoj ekspanziji. Ubrzo potom Uroš I je prekinuo saveznitšvo sa Nikejom. zet Bele IV a tast Mihaila Asena. Drugi pravac ugarskog pritiska išao je preko Huma. dotada pod vlašću Nikeje. Na presto je 1257. Borbe protiv nikejaca počele su u proleće 1257. koji se probio do Prilepa. Bela IV je oko 1254. Njegov nestanak iskoristio je bugarski car Mihailo Asen. carski namesnik u evropski provincijama.000 ljudi. Zarobljen je veći deo vojnika.Bugari su. Razlaz sa Nikejom. Posrednik u tim pregovorima je bio Rostislav Mihailovič. Urošev manevarski prostor ograničavali su Ugri. 56 . On je preduzeo naporne i dugotrajne pohode kojima je povratio izgubljene teritorije i prisilio bugarskog cara na mir 1256. mačvanski ban. Kada se povukao Akropolit je ponovo bio opsađen. umro je nikejski car Jovan III Vatac. Banovine su predavane na upravu članovima vladalačke porodice. On je jedini svedok ovih sukoba. Na nikejski presto došao je Jovanov sin Teodor II Laskaris. osnovao mačvansku banovinu koja je pritiskala srpsku državu. po svoj prilici.

Država je podeljena i mladi Stefan je dobio na upravu istočne oblasti. Verovatno pod uticajem Ugara koji su tih godina tesno sarađivali sa Paleolozima. Tesaliji. Odnosi sa Ugarskom. Jovan je uspeo da obnovi vlast Nikejskog carstva sve do Ohrida i Devola. Događaji su u Nikeji krenuli nepredviđenim tokom. Do sukoba je došlo u ravnici Pelagonije u predelu oko Bitolja. juna 1259. Pobeda u Pelagoniji je obezbedila nikejsku prevlast. južnoitalijanski kralj Manfred Hoenštaufovac. Tom prilikom Uroš je izgubio nešto pre toga stečene teritorije u Makedoniji. Tada je provti Paleologa organizovana koalicija u koju su ušli: epirski despot Mihailo Anđeo. Srbija se našla u istoj situaciji kao i u XII veku. srednjoj Grčkoj i na Peloponezu. Restauracija Vizantije. mlađeg sina Bele IV. Srpski odred je pružio pomoć ugarskom kralju Beli IV u neuspešnom ratu protiv češkog kralja Pšemisla II Otakara. prisilio latinskog cara na bekstvo i time prekinuo vlast Latina uspostavljenu 1204. unukom Bele IV. oslanjajući se na plemstvo ozlojeđeno politikom prethodnog cara. Posle je Uroš I promenio stranu i vratio se u Nikejski tabor. Takođe Zapad nije odustajao od obnove latinske vlasti u Carigradu. odstranio je regente. učestvovali u ratu koji su Ugri vodili protiv češkog kralja Pšemisla II Otakara.U avgustu 1258. U julu 1261. Kralj Uroš I je bio na strani Mihaila Anđela i njegovih zetova. Obnova Vizantijskog carstva bila je nepotpuna. Srpski kralj je 12164. a zatim i krunisan za savladara. vladar Drača i Mihailov zet. počinju sukobi oca i sina Bele IV i Stefana V. priklještena između obnovljene Vizantije i Ugarske. 57 . O Uroševom držanju prema tim sukobima nema nikakvih vesti. Od 1262. Viljem Vilarduen. Mihailo i njegovi naslednici su trebali još da povrate teritorije u Epiru. Naslednik je bio maloletan. jedan mikejski odred osvojio je Carigrad. najmoćniji zapadni feudalac na grčkom tlu i takođe zet epirskog vladara. Mihailo VIII Paleolog (1259 – 1282) je uputio svoga brata Jovana s jakom vojskom na zapad da nastavi operacije koje je on vodio još za života cara Teodora. Urošev sin Dragutin bio je oženje Katalinom. Srpbi su 1260. bio proglašen za cara. potisnuo carevog naslednika i do kraja 1258. Srpska i ugarska dinastija bile su rodbinski povezane. umro je u mladim godinama car Teodor II Laskaris. ćerkom njegovog starijeg sina Stefana. Bio je to važan korak na putu ka obnovi Vizantijskog carstva. učestvovao u svadbenim svečanostima Bele. Posle dužeg manevrisanja. pobeda je pripala Mihailu VIII Paleologu. Vojskovođa Mihailo Paleolog.

Tek posle ovog poraza i obnavljanja vazalnih obaveza prema Ugarskoj je došlo do sklapanja ranije spomenutog braka između Dragutina i Kataline. Savez sa Karlom Anžujskim. potčinio nekadašnje Manfredove teritorije i obrazovao Albansko kraljevstvo. Urošu je smetala vizantijska pompa i raskoš. po ugarskom obrascu. Međutim. kraljev unuk. koju je Karlo nazivao svojom predragom rođakom. Kada je 1267. pa je kralj Bela IV poslao unuku vojnu pomoć i u proleće 1268. posle smrti Bele IV.Krajem 1267. koja je živela u Srbiji. Približavanje Vizantiji. Oni su tvrdili da vizantijska princeza. kojom je tada upravljao Bela Rostislavljević. ili početkom 1268. postavljen za mladog kralja i određen za naslednika. Princeza je sa pratnjom. Beli IV. Dragutinovu ženu. rođena u purpuru. Odatle su upućeni poslanici u Srbiju da se uvere u uslovima života i redu vladanja. poslanici su saznali da Milutin neće postati naslednik prestola umesto tobože smrtno bolesnog brata pa su doneli odluku da se odustane od daljeg puta i sklapanja ugovorenog braka. postao kralj ceče ugarske države. Izvesnu ulogu u tom približavanju imala je i kraljica Jelena. i Srbija je smatrana za potencijalni plen. Uroš I se odmetnuo od Bele IV i napao Mačvansku banovinu. Mihailo je na to odgovorio potvrdom primata Ohridske arhiepiskopije i time doveo u pitanje autokefalnost srpske i bugarske crkve. pošto je 1272. ogorčenom protivniku Cara Mihaila VIII. Na unionističkom saboru u Lionu.. Ali nije dobio poseban deo države na upravu. u kojoj je bio i carigradski patrijarh stigla u Ber. Pregovori su ipak nastavljeni. kako u prljavoj odeći prede vunu. došlo je do bitke u kojoj je kralj bio pobeđen i zarobljen. Dragutin je kao zet Stefana V. Uroš je zauzeo deo banovine. car je podsećao papu da su srpska i 58 . Možda je brak sklopljen tek 1270. U Srbiji nisu naišli na red na kakav su navikli pa su smatrali da ta zemlja nema nikakvog reda i udobnosti. Trebalo je da se careva ćerka Ana uda za Uroševog mlađeg sina Milutina. To je dovelo do zbližavanja sa Paleolozima. bio je jedan od kapetana novostvorene anžujske države u Albaniji. Nezadovoljan ovakvim razvojem događaja kralj Uroš I je prišao Karlu Anžujskom. Karlo je tražio saveznike na Balkanu. Njegove zastave su odnete u Budim. neće biti kraljica već robinja. To je dovelo do sukoba Dragutina i Uroša. uperen protiv Mihaila VIII. 1274. Vizantijski poslanici su bili iznenađeni kada su ugledali ugarsku princezu. kada je Katalinin otac Stefan V. Susret toga poslanstva sa kraljem Urošem I se neprijatno završio. sklopljen ugovor i Viterbu između Karla Anžujskog i proteranog latinskog cara Balduina. Sin Jelenine sestre Marije. Anselm Šor.

zbog teške bolesti prestao da vrši dužnost. On je bio toliko privržen kralju Urošu I da se posle njegovog pada i sam povukao sa trona i živeo uz svrgnutog kralja da kraja njegovog života. a zatim u jednom manstirau u Primorju. opsedala grad. Dragutin je u više mahova tražio od oca oblast na upravu. Dubrovnik se žilavo branio. U to vreme su se javljali nagoveštaji unutrašnjeg razdora. Dva brata su se opet našla jedan na čelu države. Travuniju i Duklju. Arsenije I je 1263. Ona je 1267/68. 59 . To je doprinelo kontinuitetu u razvoju crkve. To je omogućavalo kralju da ima neposredan nadzor i uticaj nad crkvom. Mihailo VIII je nastojao da uniju iskoristi za poništavanje samostalnosti srpske i bugarske crkve.bugarska crkva nastale bez saglasnosti papske stolice. Stanje u srpskoj crkvi. Đorđe je nosio kraljevsku titulu još 1248. koji se ranije zamonašio i postao humski episkop. Zbog toga je iz titule izostavio Zahumlje. Iz Zete ipčezavaju potomci Vukanovi. Dok su se na kraljevskom prestolu smenila tri sina Stefana Prvovenčanog. pa je Uroš I uticao da se na arhiepiskopski presto dovede njegov brat Sava. obećala da će štititi trgovce i nadoknaditi im nanetu štetu. Tek na intervenciju duždevog poslanstva sklpoljen je mir. Takođe je iz pjedinih oblasti odstranio sporedne ogranke dinastije. Uroš I je podigao manastir Sopoćane oko 1265. Savu II (1263 – 1271) je nasledio Danilo I (1271 – 1272). Njihov treći brat imao je titulu župana pre no što se zakaluđerio. Njegov brat Stefan je podigao manastir Moraču 1252. U poslednjem periodu Uroševe vlade svetodmitarski danak je povećan na 2. Od njegovog vremena nema više knežea iz Miroslavljeve loze u Humu. Uroš I je nastojao da uguši sve težnje ka samostalnosti pojedinih krajeva u srpskoj državi. Dubrovčani su tvrdili da Uroš I ima nameruda osvoji njihov grad. Po Danilu Banjskom. posle njega za arhiepiskopa je postavljen Svetogorac Joanikije I.000 perpera. Kult Simeona i Save se dalje učvršćivao. Unutrašnje trzavice. drugi na čelu crkve. Sve to nije Uroša I odvratilo od namere da osvoji Dubrovnik. Kraljica Jelena je bila naklonjena Dubrovniku. Uroš I je u Hilandaru podigao pirg Preobraženja sa isposničkom Ćelijom i obdario manastir. Jednom prilikom kralj je zarobio neke Dubrovčane i dao ih oslepiti. Po cenu veliki materijalnih žrtava utvrđivali svoje zidine 1265/66. na arhiepiskopskom tronu bio je Savin učenik Arsenije I. Lično je predvodio vojsku koja je 1275. ali je Uroš I ostao pri svom ranijem stavu i nije dozvoljavao da se obrazuje posebna oblast mladog kralja. iguman studenički i učenik Save II. i bio zapamćen kao kralj. u mutnim vremenima kada su Latini vladali Carigradom. Novi sukob sa Dubrovnikom. Domentijan je na zahtev kralja Uroša I sastavio njihova žitija.

Dragutinovo povlačenje s prestola. On je na saboru u Deževu odstupio s vlasti u korist svog mlađeg brata Milutina. Uroš I se povukao u Hum. verovatno. ali se Uroš razgnevio na njega. što je pojačalo ratoborno rasopoloženje vladajućih krugova prema Vizantiji. koji je tražio deo zemlje na upravu. U pitanju je poslednja godina Dragutinovog kraljevanja 1281/1282. Sin Uroša I i Jelene Anžujske. Rat sa Dubrovnikom je poslednja poznata akcija Uroša I. Usledio je protiv udar Vizantinaca koji su stigli sve do Lipljana. Na presto je došao vladar koji je bio uporan i ambiciozan predstavnik one sve moćnije struje ratoborne srpske vlastele što će idućih nekoliko decenija razviti veliku ekspanziju ka jugu i jugoistoku. zahvatila Srbiju krajem Dragutinove vlade. Dragutinovo doba ne beleži nikakve uspehe niti značajnije poteze preme Vizantiji. Odstupajući formalno zbog bolesti kralj Dragutin je predao vlast Milutinu. uspeo je da prodre do Sera. a Dragutin je njoj ustupio deo države. po rečima savremenika. Teško je reći koliko je u tom trenutku Dragutin bio izložen neposrednom pritisku vlastele i koliko je bilo Milutinovo učešće u pripremi tog događaja. podredio mu se i pristao da zvanično više ne nosi titulu kralja. Dragutin i Milutin Dragutinov dolazak na presto. nesrećno pao s konja pod Jelečom. Po Danilu II. Pred krak Dragutinove vladavine prebeg Kotanica. tu se zamonašio i umro najverovatnije maja 1277. Rat je vođen u “zemlji zvanoj Gackoj” i Dragutin je pobedio. Ona mu je oprostila i dala svoj blagoslov. Prelom noge bio je. Sin Uroša I i Jelene Anžujske vladao je Srbijom od 1282. dosta komplikovan. Možda su to bili razlozi one velike uzbune koja je. Dragutin je početkom 1282. Dragutin je dobio kao pomoć ugarsku i kumansku vojsku. 60 . bivši vizantijski dostojanstvenik. Za Dragutina je bilo naročito važno držanje kraljice majke Jelene. To je umanjilo Dragutinovu popularnost u očima vlastele. do 1321. Milutinov dolazak na presto. Dragutin je još jednom ponizno zamolio oca. kojim je ona upravljala više od tri decenije. S Milutinovim dolaskom na presto počinje epoha značajnih osvajanja vizantijskih teritorija. Tada se ponovo zaoštrio sukob sa Dragutinom. pa je Dragutin digao ruku na oca.Smena na prestolu. Dragutin je stupio na presto posle očevog povlačenja 1276. To je bio neposredan povod abdikacije kralja Dragutina. Za vreme Uroševe vladavine porasle su materijalne mogućnosti zemlje.

koje su Srbi tokom XIII veka više puta osvajali i gubili. Vojna je više ličila na kaznenu ekspediciju. ostvaren je joša za Dragutinovo vladavine.Kralj Milutin je trebalo doživotno da ostane na prestolu koji bi potom nasledio jedan od Dragutinovih sinova. Sporazum između braće je sadržavao i klauzulu prema kojoj je Dragutinu ustupljena posebna oblast u koju su ulazili: Rudnik. bila je za izvesno vreme zaustavljena. nego na rat u koji bi bile uložene sve rapoložive vizantijske snage. kod Trebinja. Odnos prema Vizantiji. Ali kada se jedan odred Tatara utopio u nabujalom Drimu. koju su činili i najamnički odredi Latina. s ciljem da se uništi Vizantija. Zletovo i Pijanec. Mada je Sicilijansko večernje 31. s pljačkom kao glavnim ciljem. Nije sigurno da se novi kralj obavezao na sprovođene ovakve dinastičke politike. onesposobilo stožer cele koalicije – Karla Anžujskog – srpske trupe su krenule u pohod protiv Vizantije i uspele da konačno zauzmu Skoplje. ali je još u jeku tih priprema umro. Kao cilj je imao dubok prodor na vizantijsku teritoriju. Opljačkane su strumska i serska oblast i dosegnute granice Svete Gore i obala Egejskog mora kod Hristopolja (početak 1284). Arilje i Uskoplje. u jednom tračkom selu. U Makedoniji su zauzeti Gornji i Donji Polog. Njegova velika vojska. Ovče polje. operacije su nastavljene. Milutin i Dragutin se posle višemesečnog pustošenja povlače sa velikim plenom na sever. situacija se okrenula u korist Srba. vojsku na Srbiju. Srbi su shvatili da je ekspanzija na račun Vizantije osnovni spolnopolitički zadatak i zaloga jačanja zemlje. decembra 1282. Još u toku iste godine Milutinovi odredi zaposeli 61 . marta 1282. Prilazak Srbije koaliciji zapadnih sila obrazovanoj u Orvijetu 3. Po Božiću. Božićni praznici su ih zatekli u Makedoniji. jula 1281. Vizantijski odredi su doprli do Lipljana i Prizrena. Prodrli su na vizantijsku teitoriju u poznu jesen 1283. Obezbedio je pomoć Dragutina. ali tek sa Milutinom Srbija pristupa ispunjavanju savezničkih obaveza. Milutin je vrlo brzo opravdao očekivanja onih krugova koji su se zalagali za ofanzivnu politiku prema Vizantiji. Značajan deo sporazuma činilo je pitanje teritorija koje su Dragutinu ostavljene na uživanje i upravu. koji je stigao sa svim raspoloživim snagama. Car Mihailo VIII Paleolog započeo je intenzivne pripreme za pohod protiv Srbije. Usledila je reakcija Carigrada. 11. a opasnost po Srbiju otklonjena. Težište Dragutinove teritorije nalazilo su u severnim oblastima jer je on porodičnim vezama i političkim ambicijama od mladosti bio upućen na ugarski dvor. Novi vladar Andronik II Paleolog (1282 – 1328) uputio je u rano proleće 1283. verovatno Vladislav. Kada se neprijatelj počeo povlačiti Milutin je prešao u napad. Turaka i Tatara.

Dragutinovoj oblasti pripojeno je i Braničevo. Iz utvrđenja u Ždrelu. rezidirao u Beogradu. mada samo privremeno. Invazija je najviše potresla Bugarsko carstvo. Tatari iz kanata na Crnom moru počeli su da se mešaju u prilike podunavskih zemalja. zalećali su se duboko u Ugarsku i Dragutinovu zemlju. Na samoj ugarskoj granici podigao je svoju rezidenciju Debrc. Proširivši svoje oblasti Dragutin se sučelio s dvojicom polusamostalnih gospodara. na Mlavi. ali je pritisak na Vizantiju počeo da slabi. Negovao je dobre odnose sa papom. Kičevo i Debar. Ugarsku i srpske zemlje. 1291. Uz podršku Tatara i Kumana strahovtio su opustošili Dragutinove oblasti. Drman i Kudelim su uzvratili žestokom reakcijom. Ono se raspalo na više oblasti. kao zet ugarske vladajuće kuće. nameravajući da pokrsti bogumile uz pomoć franjevaca. Usledila je reakcija vidinskog kneza Šišmana. Dragutinova oblast.su Poreč. koji su kao tatarski vazali zajednički upravljali Braničevom. polunezavisnog velikaša i vazala kana Nogaja. za razliku od današnjeg ovostranog srema. pod kanom Nogajem prodrli su u Bugarsku. Srpsko-vizantijska granica sada je išla linijom Strumica – Prosek – Prilep – Ohrid – Kroja. Ubrzo posle zajedničkog pohoda protiv Vizantije. Dragutin se zato ponekad i navodi kao sremski kralj. Sukob sa Drmanom i Kudelinom. To mu je značajno ojačalo položaj. na Savi. Bivši kralj je svojom teritorijom upravljao samostalno. On je preduzeo osvetničku 62 . Pošto je ojačao svoj položaj Dragutin je morao da se suoči s ozbiljnim iskušenjema. Braničevska oblast je osvojena i pripojena Dragutinovim posedima. Oko 1285. krajevi uz južnu obalu Save. Dragutin je pod nejasnim okolnostima dobio Mačvanskobosansku banovinu koju je do tada držala njegova tašta kraljica Jelisaveta. braćom Drmanom i Kudelinom. Granicu je neko vreme uznemiravao vizantijski prebeg Kotanica. U sastav banovine ulazile su: današnja Mačva. i mešao su u ugarsku politiku podržavajuči Anžujce protiv poslednjeg izdanka stare kuće Arpadovića. Beograd i severoistočna Bosna. Sporazumeli su se na Moravi i zajedno upali u Braničevo. Dragutin je preduzeo pohod da bi uništio dvojicu pljačkaša. Bio je prvi srpski kralj koji je. Ove oblasti u Ugarskoj nazivane su onostranim Sremom. Nedoveljne snage i težak teren učinili su da taj pohod ostane bez rezultata. U drugoj polovini 1284. a upravljači jedne od tih oblasti će predstavljati naročiti problem za Dragutina. Njihov pohod bio je krunisan potpunim uspehom. pa je bivši kralj morao da traži pomoć brata Milutina. došlo je do naglog proširenja Dragutinove oblasti. omogućenog upravo njenim položajem. Sukob sa Šišmanom. kao pravi suveren nezavisno od brata Milutina.

On je 1297. a u njihovom naletu nastradao je i manastir Žiča. do 1299. Krajem XIII veka. Nešto kasnije. Njegovi poslanici uverili sa kana da Bugarska neće više biti uznemiravana i doneli izjavu pokornosti. našao u njegovim rukama. a njegov brat je zbog toga bio sve uznemireniji. Milutin je svoja najveća osvajanja postigao još na početku vladavine. pa se Drač već u junu 1296. a ponekad Srem. među braćom su zavladali zategnuti odnosi i svađe koji će se jedva deceniju kasnije pretvoriti u oružani sukob. sukobi među Tatarima i Nogajeva smrt otklonili su svaku opasnost. i regnum Rascie. Milutin je buru otklonio veštim potezom. Vizantija je početkom 1296. Glavni cilj nisu bile Dragutinove oblasti. Sklopljen je mir koji po Šišmana nije bio nepovoljan. On obaveštava da je Dragutin imao i sopstvenu vojsku. Srpski kralj ipak nije odustao. ali su ga Vizantinci pretekli. Od 1284. Posle 1297. Dragutinova oblast je od polusamostalne kneževine prerasla u posebnu državu. Arhiepiskop Danilo II naziva Dragutina dosledno kraljem.ekspediciju na Srbiju. Bosnom. Duklju i Primorje. postigla značajne uspehe u Albaniji. Odnos Milutinove i Dragutinove oblasti. dok je Dragutin vlada Srbijom. Na čelo vojske postavljen je vešti i sposobni vojskovođa Mihailo Glavas. Sukob sa Vizantijom. Zbog toga je utihnula srpska inicijativa u ratu sa Vizantijom. Milutin je imao istu ideju. pložaj Vizantinaca u Makedoniji je postao izuzetno složen. posle prebrođenih iskušenja s Bugarima. Te borbe je usled oskudnosti izvora teško rekonsturisati. Na srpsko-vizantijskom ratištu u Makedoniji nastupilo je razdoblje pograničnog četovanja. Anonim govori o dve države – regnum Srevie. Kan Nogaj nije bio zadovoljan ovakvi rtazvojem događaja i počeo je pripremati veliki pohod na Srbiju. Milutin je ćerku svoga visokog dostojanstvenika Dragoša udao za Šišmana. već Raška. Bugarska vojska je doprla do Peći. Gubitak Drača naveo je Carigrad na odlučniju akciju. završio potpunim 63 . Milutinov protivudar je bio tako efikasan da su srpski odredi zauzeli čak i Vidin. međutim. navodeći ponekad kao njegovu državu Mačvu. domogavši se Valone i Drača. Nogaju je kao zalog poslat Milutinov najstariji sin Stefan. a nešto kasnije i sopstvenu čerku Anu dao za ženu Šišmanovom sinu Mihailu. nema značajnijih vojnih operacija Srbije uperenih protiv Vizantije. Uporedo sa porastom Milutinove moći. pod kraljem Milutinom. Mačvom i Krajinom. rasla je i moć njegovog brata. pod kraljem Dragutinom. poveo veliki kontranapad koji se. Hum. Bivši kralj je postajao sve moćniji. Upad je izvršen s odobrenjem ili čak na podsticaj samog Nogaja. a sam Šišman je morao da napusti Bugarsku i spasi se bekstvom preko Dunava. Po svedočenju anonimnog zapadnog istoričara s početka XIV veka Milutinova država je obuhvatala Rašku.

Potporu za izmirenje sa Vizantijom srpski kralj je imao uglavnom u redovim sveštenstva. Ženidba sa Simonidom. Progovori su tekli sporo i Vizantinci su hteli da od srpskog kralja dobiju što više garancija. To je izazvalo protivljenje vizantijsko sveštenstva. Milutin je uporno pokušavao da izbegne te zahteve. te je Andronik II brzo pronašao zamenu za Evdokiju – sopstvenu kćer Simonidu. udovica trapezuntskog vladara Jovana II Komnina. kao i da kraljica majka Jelena prisustvuje svadbi i učestvuje u polaganju zakletve kojom će dve strane utvrditi sklopljeni ugovor. ali je naišao na veliku opoziciju među vlastelom. ali je vizantijski pregovarač. Prvu prepreku postavila je sama izabranica za budući brak s Milutinom. Mihailo Glavas je posle neslavnog završetka svoje ekspedicije prvi izneo ideju o potrebi sklapanja mira. ženidbom s vizantijskom princezom znatno bi porastao njegov politički ugled. takođe. želeo sporazum s Vizantijom. Teodor Metohit. Od njega se tražilo da preda svoju treću ženu i ugledne taoce. potvrđeno Milutinovo pravo na presto. Značajni otpori politici mirenja javljali su se i na vizantijskoj strani. došao u Solun. bugarsku princezu. koji je još bio u braku sa trećom ženom. koje je iz kanonskih razloga moralo da anatemiše udaju male Simonide. Uticaj kraljice majke je bio veliki. Zbog međunarodnog prestiža koji je vizantijski dvor još uživao. Ohridski arhiepiskop Makarije obavio je 64 . Zbog toga je došlo do pogoršanja odnosa sa Dragutinom. bio uporan. i taoce. Time bi bila obezbeđena sigutnost dotadašnjih osvajanja. Car Andronik II je pred Uskrs 1299.neuspehom i samo pogoršao položaj Vizantinaca u Makedoniji. Pet puta je odlazio u Srbiju (1298/99) dok najzad nije usaglašen sporazum u većini pitanja. koji je još u Deževu postavio zahtev da njegov sin jednog dana nasledi srpski presto. Kralj Milutin je. sa arhiepiskopom Jevstatijem II na čelu. a Milutin njima svoju dotadašnju ženu Anu. Tu leži jedan od razlog što su mirovni pregovori dugo trajali i što su uz veliku muku i otezanje završeni tek posle pune dve godine (1297 – 1299). Mir sa Vizantijom. garantovanog ženidbenom vezom između srpskog i vizantijskog dvora. Milutin je zahtevao da se sastanu na ničijoj zemlji. Ona je energično odbila da se uda za triput ženjenog srpskog kralja. a problem nasleđivanja gotovo sigurno rešen u njegovu korist. careva sestra Evdokija. Milutin je tada zasuo carigradski dvor ozbiljnim pretnjama. jer je vizantijska crkva četvrti brak smatrala jednom od najtežih povreda hrišćanskog morala. a Vizantinci su bili nepoverljivi prema Milutinu. koja nije imala ni punih šest godina. među kojim je bio i Kotanica. Vizantinci su na Vardaru predali Simonidu i taoce.

Uskoro je došlo do sukoba između braće jer su Vizantinci nastojali da potomcima carskih princeza obezbede prvenstvo u nasleđivanju prestola. Unutrašnje borbe početkom XIV veka. Milutin je tek posle toga posetio cara Andronika II u Solunu i bio bogato ugošćen. za razliku od oca Uroša I. Dragutin se tome naravno usprotivio. istupao kao pretendent na ugarski presto. su se trudilim da obezbede Dragutinovu podršku. jer mu se kći 1284.Dubrovčani su privremeno poseli Mljet. Dragutinova žena Katalina bila je ćerka ugarskog kralja Stefana V. oženio ga je svojom nećakom Konstancom Morozini. udala za bana Stjepana I Kotromanića. da bi se što više osamostalio. u to vreme Milutin je vodio rat sa Dubrovnikom. a 1293. a kralj Milutin je napao Dubrovnik i presekao mu veze sa kopnom. Milutina duboko poštovao i kao uzor imao pred očima. Dubrovčani su ojačani mletačkim brodovima i ratnicima iz Zadra i Hrvatske napali Kotor u prvoj polovini 1301. Kralj Andrija III darovao je 1292. koji u srpskovizantijskim pregovorima nije ni spominjan. Kotor se odbranio od opsade. takođe. Ovaj sporazum imao je za posledice zaoštravanje odnosa izmeću Milutina i Dragutina. To se kosilo sa odredbama ugovora iz Deževa (1282). Približavanje Vizantiji. zahvaljujući svojim rodbinskim vezama sa Arpadovićima. Rat Dragutina i Milutina. Kralj Andrija III je umro 1301. Dragutin je bio povezan sa Bosnom. Njegove snage ipak nisu bile dovoljno jake za takav poduhvat. čiju je civilizaciju. Srpskom kralju konačno su priznate kao miraz ranije osvojene zemlje severno od linije Ohrid – Prilep – Štip. Njegova zemlja jednim delom se sastojala od teritorija koje su pripadale ugarskom kralju. Pretendenti na ugarski presto napuljski Anžujci. a drugom u Srbiji. Trajaće čitavu deceniju. gde je imao posebne interese.venčanje Milutina i Simonide. i cara Andronika II i vizantijskog sveštenstva na čelu sa patrijarhom Jovanom. Dragutinivom sinu Vladislavu herceštvo Slavoniju kao nasledni posed. za verme vladavime poslednjeg Arpadovića Andrije III. i tesno pevezivanje s njom nisu odobravali svi uticajni ljudi u srpskoj državi. Otvoreni rat izbio je najkasnije 1301. Napuljski dvor je Karla Martela i Karla Roberta preporučivao kralju Dragutinu i kraljici Katalini. Time nisu bili zadovoljni majka Jelena i brat Dragutin. i borbe oko ugarskog prestola su se rasplamtele. Dragutin je. Milutinov ugled i autoritet naglo su porasli u okolnom svetu. Borbe Arpadovića i Anžujaca u Ugarskoj. Ukazala mu se prilika da jednom sinu obezbedi presto u Ugarskoj. Dragutin je nastojao da iskoristi haotične prilike u Ugarskoj. a Milutin je zarobio izvestan broja Dubrovčana i držao ih zatvorene 65 .

Oni su trebali da predaju Milutinu zastavu svetog Petra. Saveznike je našao u Veneciji. U novembru 1301. Dubrovčani su počeli da se zalažu za sklapanje mira. Cena oslobađanja je bila povlačenje iz Huma. koji su imali ambicije da osvoje Vizantiju i obnove Latinsko carstvo. sukobili su se Stjepan I Kotormanić i Mladen I. Milutinovog poslanika. Nema sumnje da se borba između braće tada uveliko rasplamtela. On je neko vreme bio zarobljenik kralja Milutina. Njegov sin Mladen II od 1304. Pavle je čak uspeo da prodre do Onogošta. U avgustu 1306. da ostvare sjedinjenje Milutinove države s katoličkom crkvom. Bio je pristalica napuljskih Anžujaca i pomagao im je da ostvare svoje pretenzije na ugarski presto. izrađen je u Dubrovniku nacrt ugovora o miru. i s njim pregovarao o savez. Ban Pavle je počeo ekspanziju u Bosni krajem XIII veka. Milutin je stupio u savez sa Filipom Tarentskim. Pregovarali su o oslobađanju Mladena II.do kraja rata. O sukobima Dragutina i Milutina obaveštava nas anonimni zapadni putopisac koji je 1308. Banu Pavlu rat između Milutina i Dragutina pružio je pogodnu priliku da pokuša da proširi svoju vlast na Hum. 66 . bratom francuskog kralja Filipa IV Lepog. Do susreta bana Pavla i kralja Milutina došlo je 1305/06. Milutin je tražio podršku pape i francuskih feudalaca na jugu Italije. marta 1308. Obraćao se papi Benediktu XI (1303 – 1304) da njega i celu državu primi pod zaštitu svete stolice. Filipu Tarentskom i Milutinu. primio je skadarskog episkopa Stefana. Milutinovi poslanici su se 27. Avgusta 1302. papi. zakleli u jednom manastiru kod Melena da će pomoći Karlu u borbi protiv cara Andronika II. I sukob u Bosni bio je povezan sa unutrašnji ratom u Srbiji. Njegovi ljudi su po svoj prilici učestvovali u napadu Dubrovčana na Kotor 1301. koga je postavio brat Pavle Bribirski. Papa je naložio trojici svojih legta 1308. Kralj Milutin je sklopio savez i s Karlom od Valoa. sinom južnoitalijanskog kralja Karla II. U proleće 1302. Već u avgustu 1301. koja je istovremeno simbolisala zaštitu papske stolice i spremnost za borbu protiv nevernika. a u septembru kralj Milutin je izdao povelju u kojoj su prava dubrovačkih trgovaca u Srbiji podrobnije i preciznije obrazložena nego u zakletvama ranijih srpskih vladara. O tome je pregovarao i sa novim papom Klimentom V (1305 – 1314). nosi titulu gospodara cele Humske zemlje. prolazio kroz srpske zemlje. U pregovorima je učestvovala i Venecija. Filip je uzeo titulu despota Romanije i iz Epira i Albanije započeo borbu za obnavljanje latinske vlasti u Carigradu. Karlo je kao suprug Katarine od Kurtnea bio nosilac prava na carigradsku krunu i neko vreme nastojao da ukloni Paleologe. mir je sklopljen.

o kojem je Milutin vodio posebnu brigu. Katalanci i nihovi saveznici Turkopuli (pokršteni Turci) su u proleće 1309. Zatim su stupili u službu atinskog vojvode. što je dovelo do uspostavljanja katalanske vlasti nad Atinskim herceštvo. od Milutina je zahtevano da prevede zemlju u katoličastvo. Do početka XIV veka Turci su osvojili najveći deo Male Azije. U odbrani Hilandara od napada Katalanske kompanije posebno se istakao budući srpski arhiepiskop Danilo II. ali njihovo vrbovanje izazvalo je prolaznu krizu u odnosima s Vizantijom. Ustremljivali su se i na Svetu Goru. a drugi (500 pešaka i 1. Napuljski pretendent je uživao podršku papstva još od vremena Bonifacija VIII.000 konjanika) pod zapovedništvom Melika. U završnom delu unutrašnjih borbi. neko vreme glavni oslonac pretendenta Otona Bavarskog. U to vreme Vizantija je preživljavala teške trenutke. Pustošenje nije bio pošteđen ni Hilandar. Apor je nastojao da mu ćerka postane ugarska 67 . erdeljski vojvoda. Jedan njihov deo pod zapovedništvom Halila prešao je u Malu Aziju. Katalanski saveznici Turkopuli zadavaće Srbiji i Vizantiji još muka. Oton Bavarski je 1307. krunisan je u Budimu. Dragutin je dugo podržavao anžujskog pretendenta i svakako doprineo njegovom usponu. a sredinom 1309. Nićifor Grigora optužuje caricu da je trošila silan vizantijski novac na darove ćerki i zetu. ovi najamnici su u službi Milutinovoj odigrali značajnu ulogu. Ojačao je hilandarske zidove i podigao manastiru dva pirga. Obračun se završio pobedom Katalanaca kod Kefisa. napadali manastire i njihovu imovinu. od kojih je jedno bilo na morskoj obali i osiguravalo manastir od gusarskih napada. tada iguman manastira. Međutim. Iz borbi za presto 1305. sin češkog kralja.Pregovaralo se o udaji Milutinove ćerke Zorice za Karla. Pregovori Milutina sa Filipom Tarentskim i Karlom Valoa nisu narušili njegove dobre odnose sa Vizantijom. sina Karla Valoa. On je na mestu ranije Nemanjine crkve sazidao novu i veću 1302. njemu je većina velikaša položila zakletvu vernosti. i 1309. To bi izazvalo žestoku reakciju. Milutin je darivao manastir novcem i posedima. pa je jedini ozbiljan pretendent ostao Karlo Robert iz anžujske dinastije. upali u Tesaliju i opustošili je. u martu 1311. Borbe za ugarski presto. U Dragutinovom opredeljivanju veliku ulogu odiigrao je ugarski velikaš Ladislav Apor. Milutin je primio u svoju službu. je istisnut Vaclav III. ali su se Katalanci odmetnuli i počeli da pljačkaju vizantijske teritorije. posebna utvrđenja. zatvoren u Erdelju. Srdačne su bile veze carice Irine i njene ćerke Simonide i kralja Milutina. Na saborima 1307. ali su se i sa njim ubrzo sukobili. pa se na kraju odustalo od ovog plana. Car Andronik je bio primoran da nagažuje strane najamnike.

da 68 . a s njima nasledio i ratovanje protiv Venecije. Sklapanje mira između braće. Dragutin u Ugarskoj nije ništa postigao. Na osnovu malobrojnih podataka ne može se rekonstruisati tok pregovora i odredbe mira. U avgustu 1310. Međutim. On je aprila 1310. Njima je bila poverena neka uloga u sankcionisanju i garantovanju mira među braćom. On spominje Milutinov pohod sa najamnicima u kojem je izvojevao pobedu. Karlo Robert je krunisan pravom krunom i po običajima ugarskog kraljevstva. koga su braća poslala u Carigrad patrijarhu Nikonu i caru Androdniku II. Braća su sarađivala u leto 1313. Ništa se ne znao uslovima pod kojima je mir sklopljen. Umesto da u Ugarskoj nađe oslonac za borbe koje je morao da vodi u Srbiji. Uz Đenovljane srpski odred je doprineo uništenju gnezda pobunjenih najamnika. nalazila kod njega. Obnovio je neprijateljstva protiv Srbije i uspeo da sa proširi na Hum i posedne dolinu donje Neretve. a navukao je na sebe neprijateljstvo mladog kralja. sve dok Mlečani nisu sa njim sklopili mir 1313. Milutin je poslao možda još veći odred pod zapovedništvom vojvode Novaka Grebostreka. Braća su zajednički izdala povelju manastiru Banjskoj. zatvorio ga i oduzeo mu kraljevske znake. ili 1312. prihvatio porodične zemlje. Papski legat je osudio brak Aporove ćerke i Vladislava i krajem 1309. Borba između braće je trajala već drugu deceniju a da se ravnoteža snaga nije poremetila. To je jedina vest koja govori o kraju borbi 1311.kraljica. Pohod je bio upravljen protiv bana Mladena II Bribirskog. Milutin je zajedno sa Venecijom napadao Mladena II. koja se od 1307. Dragutin se našao između dve vatre. ali je ostala beleška o misiji hilandarskog igumana Nikodima. Danilo II u svom žitiju kralja Milutina navodi da se kralj našao u teškom položaju jer ga je vlastela napustila. Milutin je posle izmirenja sa bratom pomogao caru Androniku II. Ne zna se šta je Milutin postigao u borbama protiv Mladena II. odustao od svojih planova. Ubrzo posle toga. Dragutin se spremao da napadne Ugarsku. Hteo je da je venča za Otona Bavarskog. bacio anatemu na Apora. On je posle smrti bana Pavla 1312. koji je dovršen pošto je zavladao mir. ali mu je stiglo naređenje od brata da mu se pridruži na zajedničkom pohodu na Hrvatsku. ali se razišao sa njim. priznao Karla Roberta za ugarskog kralja i predao mu krunu svetog Stefana.000 ljudi da pomogne vizantijske operacije protiv Halilovih Turkopula na Helespontu. Posle toga ćerku je udao za Dragutinovog sina Vladislava (prva žena Konstanca Morozini nećaka Andrije III) i na njega preneo svoje ambicije. Poslao je 2.

Milutinov sin Stefan. gde je Stefan imao dvor. Posle izmirenja pitanje naslednika prestola ostalo je otvoreno. Mnogi su odstupili od oca i prišli sinu. On je bio očev mezimac i Milutin je nastojao da obezbedi njegovu legalizaciju u svojim pregovorima sa papom. Jezgor te oblasti činila je Zeta. Milutinovi ratnici su uspešno ratovali protvi Turaka u Anadoliji. povedeni su pregovori u kojima je Milutinu pošlo za rukom da navede sina 69 . ali se i ovaj pokušaj završio kao prethodni. Unutrašnja politika kralja Milutina. tada je imao oko trideset godina.pomogne tastu caru na tlu Male Azije. uverena da će njeno potomstvo zavladati Srbijom. Zahtevala je da car podeli vizantijsku državnu teritoriju tako da svi njegovi sinovi dobiju po jedan deo. Svi ovi planovi uticali su na Stefana da promeni svoj stav prema ocu. U vojnim akcijama inicijativu je imao Milutin. Danilo II. potpuno je na Milutinovoj strani. Sukob Milutina i Stefana. srpskui kraljicu. ali mu se nije svidela klima i sredina. Milutin je dopustio da Simonidina braća dođu u Srbiju kako bi upoznala zemlju kojom je trebalo da zavladaju. a stranci su ga smatrali kraljem. Pošao je s vojskom u zetsku oblast. On ističe da je sin odlučio da zbaci oca. i Jelenu. posle kratkog vremena napustio zemlju. Preko svoje četvrte žene Simonide došao je u bližu vezu s njenom majkom Irinom – Jolantom Monferatskom. Pred smrt Irina je pokušala da nametna Teodora. ćerku bugarskog cara Georgija Terterija. Stefan je samostalno upravljao. a na takvu odluku je uticala vlastela u njegovoj državi. U jednom trenutku se pokazalo da će Simonida ostati nerotkinja i carica Irina je tada došla na misao da jednoga od svojih sinova nametne za naslednika kralju Milutinu. Stefanu je bila data na upravu oblast koja je ranije pripadala kraljici Jeleni. Nepovoljna klima i sredina bili su samo opravdanje jer su Irinini sinovi uvideli koliko je nesigurna i opasna uloga koja im je namenjena. Onda je Irina ambicije prenela na ćerku Simonidu. Od tri Irinina sina. pa je zabrinut za zdravlja. Okružila je ćerku i zeta pažnjom i obasula ih poklonima. Jelisavetu. U okolini Skadra. Njega su u Srbiji lepo primili. Teodor je poslat na zapad da nasledi monferatsku grofoviju. Ona je živela odvojeno od cara. Jovan je umro 1308. bio je zabrinut za svoju budućnost. a u Srbiju je došao Dimitrije. Pre Simonide Milutin je imao najmanje tri žene: Anu. sestru Dragutinove žene Kataline i ugarskog kralja Ladislava IV Kumanca a ćerku Stefana V. Iz jednog od tih brakova imao je sina Konstantina. pošto se sa njim sukobila oko jednog krupnog političkog pitanja. jedini svedok ovih zbivanja. To se kosilo sa svim tradicijama Carstva i vizantijskih pravnih shvatanja. s kojom je bio u braku kada je došao na presto.

da mu se potčini i zatraži oproštaj. Milutin je prihvatio sina, zagrlio ga, ali mu nije velikodušno opsrostio. Naredio je da sina vežu gvozdenim uzama. Stefan je posle toga poslat u Skoplje, gde su ga neki očevi dvorani oslepili. Lišavanjem očinjeg vida, Stefan je po srednjovekovnim shvatanjima bio onesposobljen za vladanje, a time i onemogućen da ubuduće istupa kao pretendent na kraljevski presto. Stefan je sa ženom i dvoje dece, jedno je bio budući prestolonalsednik i vladar Dušan, predat caru Androniku i pod njegovim nadzorom proživeo je u Carigradu sedam godina kao izgnanik. Danilo II hvali cara Andronika II što nije odao tajnu da Stefan nije bio potpuno oslepljen. Stefanova pobuna nije dugo trajala i odigrala se u prvoj polovini 1314. Smrt kraljice-majke Jelene. U to vreme došlo je ponovo do krize u odnosima Milutina i Dragutina. Dragutin nije došao na pogreb majke Jelene, koja je umrla 8. februara 1314, već je uputio svoje poslanstvo. Tek posle izvesnog vremena Dragutin je došao u bratovljevu državu da se pokloni majčinom grobu. Tom prilikom braća su se sastala na Milutinovom dvoru u Paunima, na Kosovu. Posle toga je Simonida posetila Dragutina i Katalinu u Beogradu. Milutinova ktitorsk delatnost. Približno u to vreme Milutin je obdario manastir svetog Stefana u Banjskoj, gde je odredio da mu bude grob. Povelju su potvrdili Dragutin i arhiepiskop Nikodim. Tekstovi s kraja srednjeg veka pripisivali su Milutinu podizanje četrdeset crkava. Podigao je novu crkvu u Hilandaru, pirgove u Svetoj Gori i manastire u Carigradu, Solunu i Jerusalimu. Milutinovu zamašnu ktitorku aktivnost su omogućili novi izvori prihoda od rudarstva i pojačane trgovačke delatnosti. Anonim je zabeležio 1308. da kralj Raške ima sedam rudnika srebra (Brskovo, Trepča, Janjevo, Rudnik, Lipnik i Novo Brdo). Milutin je obnovio Žiču, koja je stradala od Tatarskih napada. Podigao crkvu Bogorodice Ljeviške, sedište prizrenskog episkopa, zatim Gračanicu, sedište lipljanskog episkopa, pa crkvu Bogorodice Trojeručice, sedište skopskog episkopa. Proširilo se područje jurisdikcije srpske arhiepiskopije. Pod njom su bili episkopi iz Dragutinove države, iz zemalja kraljice Jelene i iz oblasti mladog kralja Stefana. Unutrašnja organizacija Milutinove države. Teodor Metohit ističe da je Milutinov dvor bio udešen po vizantijskom ukusu i ceremonijalu carskog dvora. Milutin je u svoju titulu počeo unositi zemlje na koje je pretendovao (Hrvatska – u vreme sukoba s Mladenom II). Vizantijski uticaji su bili naročito jaki. Uvode se neke vizantijske titule. Prihvata se sistem pronije i
70

najamničke vojske. Sa sistemom pronije Milutin se susreo prilikom osvajanja Makedonije. Na posednutom zemljištu zatekao je ratnike koji su od vizantijskog cara dobijali posede s obavezom da se odazivaju na pozive da vrše vojnu službu. Posedi su pored zemljišta obuhvatali i ljude koji su na njima živeli i obrađivali ih. Kralj Milutin je nasledio cara u ulozi korisnika pronijarskih vojnih službi. Ni Milutin nije dozvoljavao da se pronija stopi s naslednim baštinama, ali je prenosio pronijarski posed na sina ili bliskog rođaka ranijeg držaoca ukoliko je bio kadar da izvršava uobičajene pronijarske obaveze. To je omogućilo stvaranje vojnih odreda potčinjenih direktno kralju. Zato je Milutin raširio ovaj sistem i po starim srpskim zemljama. To je bilo moguće jer je vladar raspolagao sa zemljom koju je mogao dodeliti u proniju. Najamnička vojska nije imala stalan karakter. Uzimanju najamnika se pribegavalo u trenucima potrebe. Milutin je u svoju službu dovodio: Turkopule, Kumane, Italijane. Njegov sin je držao i Špance u svojoj službi, a Dušan je imao jedan nemački najamnički odred. Milutin je uveo kefalije, koje će postati kičma čitavog upravnog sistema u Srbiji. To su bili vladarevi namesnici koji su po njegovom ovlašćenju i u njegovo ime upravljali pojedinim teritorijama. Kefalije su imale svoja sedišta po gradovima čijim su područjem upravljale. U vreme kralja Milutina kefalija nije bilo po čitavij teritoriji, a poverena oblast je bila prostranija nego kasnije, u vreme Carstva. Kralj Milutin se jedini među Nemanjićima pre Dušana istakao zakonodavnom delatnošću. U tekstovima iz vremena Stefana Dečanskog, Dušana i Uroša često se citiraju zakoni svetoga kralja, a tim nazivom su potomci obeležavali Milutina. Zakonom su nazivani crkveni kanoni, ali i pravni običaji. U Milutinovo vreme ustanovljena je porota. Ukoliko bi se svi porotnici propisno zakleli, sud pred kojim se vodila parnica oslobodio bi okrivljenog. Ako bi neko od porotnika odbio da se zakune, okrivljeni bi bio osuđen. Milutin je zaveo dosledno staleško načelo: velikoj vlasteli porotnici treba da budu pripadnici velike vlastele, srednjim ljudima njihovi staleški drugovi, a sebrima sebri. U mešovitim parnicama polovina porotnika treba da bude sastavljena od Srba, tj. kraljevih podanika, a polovina od pripadnika one grupe kojoj je pripadao drugi parničar. Milutin je uveo mešoviti sud za rešavanje sporova između svojih podanika i stranaca (Dubrovčana i Sasa). Taj sud je sastavljen od jednokog broja sudija iz redova onih grupa kojima su pripadali parničari. Na taj način se potvrđivalo u srednjem veku veoma rašireno shvatanje da za svakog pojedinca, bez obzira na mesto gde se nalazi, važi pravo one zajednice kojoj pripada.
71

Dragutinova smrt. Dragutin je umro u proleće 1316. Pred smrt se zamonašio i dobio ime Teoktist. Na saboru vlastele i sveštenstva svoje države predao je vlast sinu Vladisalvu. Zahtevao je da njegovo telo ne vade iz groba ako se javi kakva blagodat božja. Na taj način je želeo da spreči da ga poštuju kao svetitelja. Loza svetog vladara se produžila preko Milutina i njegovih naslednika. Slabo su poznati odnosi Vladislava i Milutina. Milutin je zauzeo Dragutinovu zemlju. To je izazvalo teškoće u odnosima sa Ugarskom jer su zemlje sremskog kralja sve do kraja XIV veka bile jabuka razdora u odnosima Ugarske i Srbije. Kralj Karlo Robert je 1318. sklopio savez sa Milutinovim neprijatelijma: Filipom Tarentskim, Mladenom II i papom Jovanom XXII. Pre no što će s njima zaratiti Milutin je priveo rat s Dubrovnikom kraju. Venecija je pomagala Dubrovnik oružjem i istovremeno posredovala kod srpskog kralja da se sklopi mir. Primirje je postignuto s jeseni 1317. Sporazum je postignut u novembru 1318. kada je dubrovačkim trgovcima dozvoljeno da odlaze s robom u Srbiju. Neprijateljstva sa Mladenom II su izbila u junu 1318. Mladen II je postigao znatne uspehe. Septembra 1318. došao je do Dubrovnika. U junu 1319. Milutin je zamolio Dubrovčane da prime banovog brata Grgura i druge taoce. Dubrovčani su se tada zalagali da se sklopi mir između kralja i bana. Ban je morao da ustupi delove Humske zemlje koje je bio poseo. Filip Tarentski je delovao s papskom podrškom u Albaniji. Kralj Milutin je i posle gubitka Drača, početkom XIV veka, zadržao teritorije u severnoj Albaniji. Papa je pozivao katoličke albanske velikaše da stanu na Filipovu stranu. Ne zna se kakve je rezzultate dala papska akcija. Milutin je sa epirskim despotom Tomom uspešno potiskivao Filipa Tarentskog. Karlo Robert je 1319. prešao Savu, zauzeo grad Mačvu i prodirao dolinom Kolubare. Jezgro Dragutinove države došlo je pod njegovu vlast. Milutin je uspeo da povrati teritorije sve do Save. Ugarski kralj je 1320 preduzeo novi pohod i ponovo osvojio Mačvu i druge gradove. Milutinova smrt. U jesen 1320, posle smrti Mihaila IX, sina i savladara Andronika II, poremtili su se odnosi između starog cara i njegovog unuka Andronika III, koga je krivio za sinovljevu smrt. Stari car je hteo da ga liši prestola. Andronik III je potražio pomoć u Srbiji. Zaverenici su računali na srpskog kralja. Prvi period unutrašnjeg rata od aprila do juna 1321, protekao je bez Milutinovog mešanja. Kada je ponovo izbio rat 1322, Milutin više nije mogao učestvovati, a njegov naslednik je dosledno podržao starog cara. Kralj Milutin je umro 29. oktobra 1321.

72

koji se u srbiju vratio u toku 1320. Stefan je krunisan 6. Od svih pretendenata ostao je samo Konstantin. Tako su opet . a sada episkop. Ne zna se kada je rođen. Došlo je do raskid sa bugarskim carom Mihailom. ni iz kojeg je braka. sestrom cara Andronika III. Svetogorci su se sažalili nad njegovom sudbinom. Uz njega je do kraja bio Danilo II. januara 1322. Oslepljeni Stefan bio je u Carigradu. postojale dve države. a mlađi Vladislav je bio zatvoren posle 1316. Dragutinov stariji sin Urošic je umro.oktobra 1321. sedamdeset dana. već je iznudio bitku u kojoj je poginuo. zauzeo se za kraljevig sina. od njegove smrti do krunisanja Stefana bio je jednim delom ispunje unutrašnjim borbama. Otac mu je doedlio za izdržavanje župu u Budimlju. Milutin je potom u Nerodimlju pao u postelju i izgubio moć govora.Stefan Dečanski Dolazak na presto. Oženio se sa Milutinovom udovicom Simonidom. Tek posle krunisanja došlo ja do borbe s Konstantinom. Odnosi sa susedima. koji se rastao sa Anom sestrom srpskog kralja. za izvesno vreme. Nemire je iskoristio i Vladislav. i oslobodio su iz zatvora. Milutinov sin. On je zauzeo očeve zemlje i nosio titulu kralja. Milutin je popustio i prihvatio sina. nekadašnji iguman Hilandara i Banjske. Milutin je umro 29. Period od. Dragutinov sin. koji nije prihvatio ponudu da ima drugo dostojanstvo u državi. Milutinov sin Stefan je bio oslepljen i prognan. Taj 73 . Danilo. Postavilo se pitanje naslednika prestola. Molio je arhiepiskopa Nikodima da utiče na Milutina da promeni stav prema sinu i da mu dozvoli da se vrati. koje je teško rekonstruisati.

Stefan je već krajem 1321. Na Stonu i Pelješcu su se učvrstila četiri sina Branivojeva. Mir je sklopljen u leto 1328. a kraljeva vlast nije bila delotvorna. ćerkom Filipa Tarentskog. On je bila kći vojvode Vojina. Kada su saveznici u aprili 1326. Kralj je 1326. Tamo je.postupak je narušio odnose Srbije i Bugarske. a Dubrovčanima je vraćena stoka. Stefan je sa vojskom napao Dubrovnik i Stonski rt i odveo dubrovačku stoku. To je izazvalo preokret u kraljevim dobrim odnosima sa Dubrovčanima. pa im je 1327. Pregovori nisu tekli glatko. a Dubrovčani su mu činili političke usluge u južnoj Italiji. Sa njima se sudario ban Stjepan II Kotromanić. Stefan je ubrzo po dolasku na presto izgubio ženu Teodoru. dolazi do popuštanja i kralja vraća Dubrpvčanima zaplenjenu imovinu. Mihailo Branivojević je poginuo. U jesen 1323. Bosanski ban i Dubrovčani su podelili njihovu teritoriju. Ona je brodom stigla iz Apulije u Dubrovnik. međutim. Tih godina njegovi trgovci se žale na pljačke i napade. Pelješac je pripao srpskom kralju. primio svetodmitarski dohodak. Svadba je planirana u Skadru 74 . Teritoriju koju je on osvojio srbi nisu nikada povratili. zabranjen izvoz robe u Srbiji. Ipak. Branivojevići su smatrani za odmetnike od srpskog kralja. naziva gospodarom Huma. Stjepan II je sklopio savez sa Dubrovnikom. Dubrovčani su odbili da plaćaja godišnji danak od 1. Dubrovčani su zauzeli Ston i počeli su pregovore sa srpskim kraljem kako bi legalizovali svoja osvajanja. Bosanski ban se od 1326. mladi kralj Dušan je pregovarao sa Dubrovčanima i postigao da se oslobodi žena Brajka Branivojevića. Dubrovčani su se umešali u sukob i stali na stranu Vladislava. nanosili odlučne udare Branivojevićima. Odnosi sa Zapadom. Lokalna vlast se osilila. a Branoje je prebegao na dvor Stefana Dečanskog.000 zlatnika. Zauzvrat je on njihovim trgovcima pružao zaštitu. Zatvorili su se u tvrđavu Ostrovicu i nisu hteli da je predaju Stefanu. zatvoren i posle izvesnog vremena pogubljen. Dubrovčani su se žalili Veneciji. a pred kraj godine trg je prešao u ruke kralja Stefana Uroša III. Brajko je dopao dubrovačkog zarobljeništva. izdao novu povelju Dubrovčanima sa uobičajenim garantijama. Dubrovnik je na to odgovorio blokadom Kotora. To se naročito osetilo u perifernim oblastima udaljenim od državnog centra. U Dubrovačkom zatvoru pogubljen je i Brajko i tako je zavtrena cela porodica Branivojevića. Stefan je pritiskao Dubrovnik. Branivojevići. Rat sa Dubrovnikom. Krajem avgusta 1327. ali ne znamo da li je Stefan preduzeo nešto tim povodom. trgovci u Rudniku su davali poklone kralju Vladislavu. jednog od Dušanovih velikaša. Pokušao je da se oženi Blankom. Stefan se sukobio sa Vladislavom oko Rudnika.

U maju 1328. Stefan se zarekao da neće napasrti mladog cara sve dok ovaj njega ne napadne i ozledi. ćerke Teodora Metohita. To je iskoristio Andronik III i zauzeo Solun. bio privržen starom caru Androniku II. protovestijar Andronik Paleolog i Mihailo Asen neprestano su se međusobno gložili. Kada se Mihailo povukao Andronik je prešao u ofanzivu. ali se nije upuštao u borbe sa Andronikom Mlađim. Neprijateljstva su počela u novembru 1327. sinovca Andronika II i Irine. Izabrabica je bila Marija Paleolog. Filip je postavio uslov da srspki kralj sa svojom vlastelom. Kostur i Ohrid. koji je bio veliki logotet i desna ruka starog cara. Srpsku savezničku vojsku prilično velike snage predvodio je Hrelja. Tako su se srpske trupe našle okružene u Seru. ćerka panhipersevasta Jovana. Stefan Dečanski je februara 1328. Brak je sklopljen 1324. Stefan je tada ponudio pristalicama starog cara da se izmire sa Andronikom III. ali je on iznenada dobio pomoć od bugarskog cara Mihaila. Vođe stranke starog cara. Brak je ubrzo izazvao teškoće u odnosima dveju država. Andronik III (1328 – 1341) je zavladao prestonicom i uklonio s vlasti svoga deda. To je izazvalo novi napad bugarskog cara na Vizantiju. Rat Andronika II i Andronika III. Tada se Andronik III približio Carigradu i privoleo bugarskog cara da se povuče. Stari car i Andronik III su 1322. napao Vizantiju i opustošio tračke gradove. došao sa svojom vojskom u graničnu oblast. Odnosi sa Vizantijom. Međutim. krajem oktobra 75 . despot Dimitrije.za kraj aprila ili početak maja 1323. koji je kasnije bio prisiljen da se zamonaši. sveštenstvom i narodom prihvati papsku crkvenu vlast. koji je u međuvremenu napustio svog saveznika Andronika III. Andronik III je sklopio savez sa bugarskim carem Mihailom. sklopili mir koji je trajao pet godina. Papa je juna 1323. još od carigradskog izgnanstva. To je naravno izazvalo otpor. Oni su ipak odlučili da posednu preostale gradove: Prilep. zaželeo je da sebi obezbedi poseban samostalan deo u Carstvu. Mihailo je u junu 1328. ali je iznenada umro na srpskom dvoru. uputio Stefanu pismo i odredio legate koji su trebali da sjedine srpsku crkvenu organizaiju sa rimskom crkvom. Prosek i Strumicu. namesnik Soluna. decembra 1327. Andronik II mu je dodelio titulu ćesara i Jovan je pristao da se vrati u Solun. U blizini Carigrada potučena je vojska starog cara. Andronik III je bio u neprijateljstvu i sa srpskim kraljem i sa bugarskim carem. pa se od braka moralo odustati. Mihailo je uputio odred od 3. Jovan je sa ženom prešao kod srpskog kralja i zajedno sa njim pustošio vizantijsku teritoriju. Mladom caru su se predali Voden. Stefan je. Stefan se tada okrenuo Vizantiji. Tada je obnovljen rat Andronika II i Andronika III.000 vojnika. Jovan Paleolog.

Otvoreno ratovanje je počelo 1329. srpski odred je digao opsadu. Stefan se zatim okrenuo protiv svoga vizantijskog protivnika cara Andronika III. Stefan je sa glavninom vojske čekao na Dobrič-polju. Stefan je osvojio Veles. a zatim je ušao u Bugarsku i poslao svojoj sestri vest o pogibiji njenog bivšeg muža. Time je posao srpskog kralja bio znatno olakšan. Stefanu su nudili da preuzme vlast u Bugarskoj. sina svoje sestre. Srpaks vojska je opsedala Ohrid. dok nije naišla na njegov tabor pored reke Kamenče. Androdnik III i Mihailo su 1330. Zatim je krenuo bugarskom caru u susret. Srbi su iznenada napali u podne 28. Stefan je pometnju do kraja iskoristio i odneo je pobedu koja je daleko odjeknula. Time je opasnost od vizantije delimićno otklonjena. Car je napustio Makedoniju još dok je srpski kralj boravio u Bugarskoj. Kralj Stefan je predah iskoristio da dovrši poslove oko svoje zadužbine. Susret je za Bugara bio neočekivan. severno od velbužda (Ćustendila). kome su ruke bile vezane zbog rata sa Vizantijom. Kraljev mladi sin Dušan imao je značajnu ulogu u bitki. Na vest o carevom približavanju. jula 1330. postigli dogovor o zajedničkom napadu na Srbiju. Bugari su bili nepripremljeni za bitku. Bugarska vojska je pet dana pljačkala i pustošila zemlje srpskog kralja. a potom pohitao Ohridu u pomoć. On je to iskoristio da postavi na bugarski carski presto Ivana Stefana. U starim tekstovima bitka kod Velbužda je ostavila više uspomena no i jedna druga bitka u srednjovekovnoj srpskoj istoriji. Mihailo se sa 15. Rat sa Vizantijom i Bugarskom. Srbi su verovali da Mihailo želi da potpuno zagospodari srpskom državom i ukloni njenog vladara. Pometnja se pojačala kada se deo vojske dao u bekstvo. Stefan je o pobedi obavestio kraljicu i arhiepiskopa. Bugarski car je napao Stefana. Prezdravio je. Manastir je bio skoro 76 . U to vreme Andronik III je bio teško bolsetan. Uspeo je da iznudi ustupke od srpskog kralja. Andronik III je napao slomljenu Bugarsku. jer je kao protivnike imao samo vizantijske garnizone ostavljene u tvrđavama. a možda i ugovoreno primirje. Prosek i Štip. na ušđu Toplice u Moravu. manastira Pantokratora kod sela Dečana. Mešutim.000 vojnika nalazio na izvorištu strume. Andronik je s vojskom došao do Makedonije. ali nije išao dalje od pelagonijske ravnice. U srpskoj vojsci bili su i španski najamnici. obračunao se sa Turcima koji su prelazili iz Male Azije. dolazi do preokreta i protivnici sklapaju mir. Očekivao je ishod sukoba bugarskog cara sa Stefanom. Kralj Stefan je odlučio da prvo odmeri snage sa Mihailom. Time su oba vladar dobila odrešene ruke za ofanzivu prema srpskom kralju. Bugarski car je bio ranjen.1328. iako su prethodno vođeni pregovori između dva tabora.

dok je Dušan otišao u Trebinje i tamo prihvatio poziv dubrovačkog poslanstva da poseti grad. a u Dušanove ruke su došli dvor i riznica. Stefan je sa ženom i decom iz drugog braka zatvoren u zvečansku tvrđavu. Dubrovnik je slao poslanike da posreduju izmeću starog i mladog kralja. avgusta 1331. Ovaj razdor je imao nepovoljne posledice po interese srpske kraljevine. Opkolio ga je u Petriču i naterao na predaju. novembra 1331. U zemlji je zavladal nesigurnost. 21. a za vinovnika sukoba smatra mladog kralja. Predložio je svojoj vlasteli da prebegnu na zapad. bila je mržnja starog kralja prema sinu. 11. O uzrocima sukoba imamo protivrečne podatke. Pod pritiskom jeka opozicije jedva se održavao na vlasti.završen kada je došlo do bitke kod Velbužda. U jesen 1330. Izmirenje je postignuto aprila 1331. Stefan Dečanski je bio opkoljen u dvoru u Nerodimlju. Mladi kralj je mogao da beži sam ili da s vlastelom preduhitri planove svoga oca i na taj način spase život. po Danilovom učeniku. Stefan se zavetovao da će ako pobedi povećati darove manastiru. Stefan dečanski se povukao u centralne oblasti svoje države. S mukom postignuti mir trajao je samo tri meseca. Po njega je bilo sudbonosno gubljenje podrške Srbije. Sukob Stefana i Dušana. Dušan je popustio pred navaljivanjem svojih velikaša i krenuo s malom vojskom da napadne oca. Sukob je u toku januara 1331. Prva povelja Dečanima izdata je leta 1330. a granice su bile ugrožene. Vlastela se tome usprotivila. Dušan je strahovao za svoj položaj otkako je Stefan dobbio decu u drugom braku. Po njemu je Stefan digao vojsku na sina koji je izbegavao sukob. u kojoj je izbio građanski rat. gde je posle nešto više od dva meseca pod nejasnim okolnostima izgubio život. To je uzdrmalo položaj cara Ivana Stefana. U Bugarskoj je zbačen sestrić srpskog kralja pre no što se navršila godina dana njegovog carevanja. a neposredan povod je bio poziv Dušanu da dođe ocu. Nićifor Grigora najvažniju ulogu daje vlasteli. Dušan je nastavio da progoni oca. Uspeo je da pobegne u tvrđavu Petrič. Andronik III je otrgao od Bugarske crnomorske gradove. Dušan je mislio da otac hoće da ga ubije. Danilov učenik baca svu krivicu na Stefana Dečanskog. Uzrok novog sukoba. 77 .

rođaka cara Mihaila Šišmana. poveljom ustupio Dubrovčanim celo primorje od Stona do Dubrovnika. Već 1332. Ustanak je zahvatio i predele severne Albanije. Dubrovčani su 15. januara 1333. Veze sa Bugarskom.Kralj i car Dušan Dolazak na vlast. u Zeti je izbio ustanak velikaša pod vođstvom vojvode Bagoja. Dušan je ubrzo ugušio ovaj ustanak. Kralj Dušan je 22. Dubrovčani su pokušali da izmire zaraćene strane. obavezala se na godišnji tribut od 500 perpera i dozvolila slobodno bogosluženje pravoslavnom stanovništvu. koji je trajao tokom 1331. sa Pelješcom. sa vlasti smenjena Ana. U pokušajim da ostvare svoje namere angažovali su i neke uticajne ličnosti na srpskom dvoru. novembra 1331. 11. Dubrovčani nisu odustajali od namere da trajno u svoje ruke dobiju Ston i Pelješac. U Bugarskoj je 1331. Ustanak u Zeti. a kao car od 1346. Republika je zauzvrat platila 8. Bio je toliko intenzivan da je vest o njemu stigla i do francuskog kralja Filipa VI. Boljari su sada na presto doveli Jovana Aleksandra (1331 – 1371). sestra Stefana Dečanskog i bivša žena cara Mihaila Šišmana. Kao kralj je vladao od 1331.000 perpera. 78 . Stefan Dečanski je sa ženom i decom iz drugog braka zatvoren u zvečansku tvrđavu. do 1346. gde je posle nešto više od dva meseca pod nejasnim okolnostima izgubio život. jul 1330) preuzela vlast sa svojim sinom Jovanom Stefanom. Zetska vlastela je bila nezadovoljna nagradama koje je dobila od Dušana za podršku u njegovoj borbi za presto. februara 1333. Kralj Dušan je s njim sklopio ugovor o prijateljstvu i oženio se njegovom sestrom Jelenom. do 1355. Dušan je izašao kao pobednik u sukobu sa ocem Stefanom. On je posle bitke kod Velbužda (28. Odnosi sa Dubrovnikom.

Presto je pripao njegovom maloletnom sinu Jovanu V (1341 – 1391). koja je nudila oprost od grehova svim učesnicima u borbi protiv šizmatika. zauzeo neka naselje u okolini Soluna. Dušan je uspešno suzbijao ove ugarske napade. Srbi su 1334. U tom ugarskom pohodu učestvovao je i ban Stjepan II. po naređenju Andronika III. Karlo Robert je i 1335. Bio je uz cara Andronika II (1282 – 1328).dobili povelju o ustupanju Stona i od bana Stjepana II Kotramanića. U to vreme je u Srbiju došao Sirgijan. Ubio ga je Sfrances Paleolog. avgusta 1334. Dušan je u leto 1341. na Strumici. 15. Dušan i Andronik III su se 26. Dušan se sporazumeo i sa banom Stjepanom II. Primirje sa Vizantijom. da osvoji Tesaliju. Odnosi sa Bosnom. sastali nedaleko od Soluna i sklopili sporazum o razgraničenju. Međutim. Morao je da obezbedi mira na zapadu da bi se okrenuo Vizantiji. Posle ovih uspeha Dušan je planirao i napad na Solun. ugarski vazal. ali je u septembru obnovio mir. Pošto je sredio odnose sa Dubrovnikom i Bosnom kralj Dušan je prikupljao snage za rat sa Vizantijom. Mir je trajao do smrti cara Andornika III. Jovan Kantakuzin je verovao da će njemu prpipasti regenstvo. Dušanu je ponudio usluge u borbi provti Andronika III. Umesto njega trebalo je da vlada regenstvo u saradnji sa caricom majkom Anom Savojskom. zauzeli Prilep i Ohrid. Ubrzo po sklapanju ugovora sa Dubrovnikom (januara 1333). ali kada je vlast preuzeo Andronik III (1328 – 1341) pao je u nemilost. upao u Srbiju. Prva faza rata sa Vizantijom. Andronik III koristi primirje iz 1334. On će prisustvovati na Dušanovom krunisanju (1346). Lajoš I (1342 – 1382) je nastavio očevu poltiku prema južnim granicama. Ohridski arhiepiskop Nikola prihvatio je vlast srpskog kralja. a Sirgijan Kostur. Savez sa Jovanom Kantakuzinom. Ohrid i Strumicu. Veliki broj ugarskih vojnika se udavio u Savi i Dunavu. Sastanak je trajao sedam dana i tom prilikom je Jovan Kantakuzin upoznao Dušana. Dušan je ubrzo morao da pohita na sever. u Prizrenu izdao još jednu povelju u kojoj ponovo precizira obaveze Dubrovčana. To je poremetilo Dušanove planove u pogledu Soluna. Srbi su zadržali Prilep. Dušan se s njim ponovo sastaje 1336. Dušan je 1334. Pogranični sukobi sa Ugarskom. Sirgijan je poginuo u okolini Soluna. jer je ugarski kralj Karlo Robert (1308 – 1342) napao njegovu državu. Pošto Dubrovčani nisu ispunjavali prava pravoslavnog stanovništva. kome su obećali godišnji tribut od 500 perpera. protiv njega se podigla opozicija na 79 . Munjevita protivakcija kralja Dušana primorala ga je na panično povlačenje. Karlo Robert je nastavio pogranično ratovanje (1338 – 1342) uz podršku katoličke crkve. juna 1341.

Oni su stali na stranu Ane Savojske. Dušanov je tražio da mu u slučaju uspešnog završetka rata pripadnu svi gradovi zapadno od Hristopolja. zaposeo prostrane teritorije Albanije (Berat. zauzima oblasti istočno od Vardara sa tvrđavom Melnikom. srpski odredi su ponovo bili pod Serom. preko poslanika pokušala da privoli Dušana da raskine savez i kantakuzina 80 . ali ni ovoga puta nisu uspeli da ga osvoje. U proleće 1343. krenuli na Ser. Jovan Kantakuzin se povukao u tračku tvrđavu Didimotiku i oktobra 1341. Jovan Oliver je bio najvatreniji pobornik saveza sa Jovanom Kantakuzinom. Dušan. Raskidu je delimično doprinela i carica Ana Savojska. poboljšao. koji je odmah pohitao da obavesti Dušana o dolasku vizantijskog pretendenta. Vizantijski pretendent nije nameravao da Dušanu prepusti osvajanje vizantijskih oblasti i gradova. Kostur i Hlerin. Hreljine posede. na šta Kantakuzin nije pristajao. U Makedoniji je osvojio važne tvrđeve Voden.000 najvernijih pristalica krenuo ka srpskoj granici. Jovan VI Kantakuzin (1341 – 1347) je zastupao interese krupne aristokratije. veliki grad nedaleko od Strume. Kod Velesa Kantakuzin se susreo sa Jovanom Olivera. Širom Carstva izbijaju antiaristikratske pobune. krajem leta 1342. što je njegovim protivnicima dalo mogućnost da okupe sve protivnike feudalne vlastele.500 vojnika. Kantakuzin. a kada je krajem 1342. koji je ostao pod Anžujcima. Dušan i Kantakuzin su se u julu 1342. Kantakuzinov položaj u Vizantiji se tokom 1342. se proglasio za cara. Druga faza rata sa Vizantijom. Dušan i Kantakuzin su raspravljali i o Hrelji. kao garant sporazuma. Vlastela je tražila da Kantakuzin. Ali. Jovana Kantakuzina napuštaju pristalice i on beži u Srbiju. Kanina i Kroja) osim Drača. Preko Oliverovog brata Bogdana je poručio Kantakuzinu da mu dolazi u susret. Obred krunisanja je obvaio jerusalimski petrijarh. umro Dušan je poseo njegovu oblast.čelu sa Aleksijem Apokavkom i patrijarhom Jovamom Kalekasom. Dušan je tada pratio ženu Jelenu u Bugarsku u posetu bratu. sastali u Prištini. Tesalije ga je priznala za cara. ostavio kao talaca sina Manojla koji bi se oženio Oliverovom ćerkom. Sporazum je zaključen i svako je trebao da zadrži ono što osvoji. Jovan Oliver i vojvoda Vratko su s jeseni 1342. moćnom velikašu čiji su se posedi prostirali istočno od Vardara. Početkom 1343. koja je u leto 1342. Napad nije uspeo jer je srpsku vojsku pod bedemima grada pokoslia epidemija dizenterije od koje je stradalo 1. Sdogovoren je savez protiv Ane Savojske. pa više nije imao potrebu za Dušanovom pomoći. Dušan ga je prvi put odbio njegove poslanike. Dušan je 1342/43.On je nekoliko puta menjao strane. Dušan i Kantakuizn su vodili samostalne akcije koje su odgovarale njhovim sopstvenim interesima. Jovan je sa 2.

pošalje kao zarobljenika u Carigrad. Pošto je novostečenu vladarsku titulu crkva trebalka da sankcioniše obredom krunisanja i miropomazanja. Dušan je odlučio da uzme carsku titulu. u seru proglašen za cara. decembra 1345.000 konjanika pa je Kantakuzin uspeo da porazi Momčila i zauzme njegove oblasti. su pali u njegove ruke. Zauzeo je Veriju i proterao Kantakuzinovog sina Manojla u Tesaliju. Zauzvrat Svetogorci su priznali srpskog kralja za gospodara. Seldžuci su ga ubrzo napustili pa nije mogao da osvoji prestonicu. Kada je saznao za smrt Aleksija Apokavka sa turskim odredima je pohitao ka Carigradu. Kantakuzin je nameravao da osvoji Solun. Napustio ga je i Momčilo. koji su sa Kantakuzinom napadali Soluna. Posle ovih velikih uspeha. ali bezuspešno. Zato je Dušan poveljom iz novembra 1345. Zatim se okrenuo Seru koji je Dušan upravo opsedao. Dušan se sporazumeo sa vladom u Carigradu. Dušan je zauzeo Svetu Goru čiji su monasi mogli da mu pruže snažnu ideološku podršku u vlasti nad osvojenim vizantijkim oblastima. ali su njegovo ime u bogosluženjima pominjali posle imena vizantijskog cara. Dušan je milom ili silom pridoio grčke feudalce za saradnju. septembra 1345. a Kantakuzin sa Turcima Seldžucima. do Hristopolja. Konjanici načelu sa Preljubom susreli su Turke kod Stefanijane (maja 1344). Dušen je na svečan način na Božić 25. odlučeno je da se Srpska 81 . prava i privilegije. ali se njegovo ime u bogosluženjima imalo pominjati posle imena vizantijskog cara. Zauzvrat mu je nudila gradove zapadno od Hristopolja. Sa Svetom Gorom je postignut sporazum po kome je Dušan priznat za legitimnog vladara (čime se narušavalo vekovno pravo vizantijskih careva). Dušan i Kantakuzin su raskinuli savez u aprilu 1343. Dušan je osvojio Ser 25. Tu mu je prišao vojvoda Momčilo. U tom prvom okršaju s Turcima na evropskom tlu Duššanovi vojnici pretrpeli su poraz. Međutim. da se vrate u Malu Aziju. Svi makedonski gradovi. potvrdio sve posede i privilegije monaškim obiteljima Svete Gore. Carica je pokušala i preko Mlečana i Aleksija Apkovaka da postigne sporazum sa dušanom. septembra 13459 doneta je odluka da se Dušan proglasi za cara. kada je Jovan zauzeo Veriju. Najverovatnije posle osvajanja sera doneta je odluka (25. To nije poremetilo Dušanova dalja osvajanja. Kantakuzin se našao u teškom položaju. kojima je znatno proširio granice srpske države. Carsko krunisanje. U to vreme Dušan je opsedao Ser i nije hteo da raskine savez. Razlaz Dušana i Kantakuzina. Dušan je poslao jedan odred konjice kako bi sprečio Seldžuke. ali nije uspeo pa se okrenuo protiv nekih tvrđava u Rodopima. emri Umur mu je poslao 20. Dušan je zauzvrat potvrdio svetogorikm manastirima sve posede.

Dušan je dodeljivao najviše vizantijske titule. a u ispravama na grčkom jeziku Dušan se potpisuje kao car i samodržac Srbije i Romanije. ni Kantakuzin nije sedeo skrštenih ruku. dušan je imao podršku Svete Gore. početkom 1348. Joanikija i sve srpsko sveštenstvo iz zajednice pravoslavnih hrišćana. Dušan je naumio da stvori novo univerzalno srpsko-grčko carstvo. Dejan dobio je titulu sevastokratora.arhiepiskopija uzdigne na rang patrijaršije. Osvajanja i odolevanja. Jovan Asen. po drugi put se krunisao za cara. po crkvenim obredima i vizantijskom ceremonijalu. Muž Dušanove setre Jevdokije. Nićifor Grigora kazuje da je Dušan dao Urošu na upravu srpsku zemlju. Carsku krunu primio je s blagoslovom i iz ruku patrijarha Joanikija i trnovskog patrijarha Simeona. Posle carskog krunisanja jedini praktični cilj njegove politike moglo je biti osvajanje Carigrada. 16. Dušan je podelio državu na dve političke celine: srpsku i grčku. Kao i Branko Mladenović. Nosioci ovih titula su postali “gospoda srpska”. a da je sam zadržao vlast u grčkoj zemlji. Njegova vlast je bila jednako prisutna i u oblastima koj je formalno prepustio sinu i u oblastima koje je zadržao pod svojom neposrednom upravom. Dušan se potpisivao kao car Srba i Grka. on je Dušana priznao samo za cara Srba. Ohrida i Bugarske. Dušana nije mogao krunisati papa ili carigradski patrijarh. Dušanovu titulu nisu priznali papa i rimsko-nemački car. U prisustvu najviših dostojanstvenika tri autokefalne crkve. obdario svoju zadužbinu manastir Svetih Arhanđela kod Prizrena. i Jovan Oliver dobili despotske titule. Dušanov sin Uroš je krunisan za kralja svih srpskih i pomorkis zemalja. Međutim. Grgur Golubić i Preljub. aprila 1346. Dušan i pored toga nije delio vlast sa sinom. sa Jelenom je 82 . pa je on 1351. pa su Simeon-Siniša. proglašen za patrijarha. priznao Dušanu carsku titulu. nisu priznavali Dušana za cara. Dušan je krunisan carskom krunom u Skoplju na Uskrs. Jelenina brat. Dušanova sestra Kelena je bila rođena sestra cara Jovana Aleksandra. a najkasnije u aprilu 1346. možda već u januaru. Proglašenje carstva i patrijaršije nije pozdravio carigradski patrijarh. Državni sabor u Skoplju prihvatio je proglašenje cara i patrijarha.Venecija i Dubrovnik su pozdravili Dušanovo krunisanje. koji je prisustvovao Dušanovom i Jeleninom krunisanju. Carigradski patrijarh Kalist 1350. je isključio Dušana. Maja 1346. Dušan je podržao mladog cara Jovana V Paleologa. Krajem 1347. Vizantinci. takođe. srpski arhiepiskop Joanikije je. Ali. Ovu odluku podržale su Ohridska arhiepiskopija i Bugarska patrijaršija. Car Dušan je tokom 1346. Međutim. Na najsvečaniji način. Jovan V je ostao savladar i bio je oženjen Kantakuzinovm ćerkom.

Patrijarh Joanikije mije bio saglasan sa Dušanovim ustupcima papi. Dušan je s vojskom prodro do doline Neretve i pošao dalje ka zapadu. Obratio se avinjonskom papi Inoćentiju VI da ga ovaj imenuje za vrhovnog komandanta hrišćanskih snaga u borii protiv Turaka. pregovarao sa Venecijom. ali bezuspešno. za konačni napad na Carigrad bila mu je potrebna flota. Nastavak sukoba sa Kantakuzinom. Hteo je da pomogne svojoj sestri Jeleni. Pregovaralo se o ženidbi Jovana V (inače Kantakuzinovog zeta) sa sestrom Dušanove žene Jelene. Mlečani nisu bili spremni da mu je daju i ugroze svoje trgovačke povlastice. Car Dušan je svojim velikašima podelio na upravu pojedine oblasti: Preljubu Tesaliju (sa titulom kesara). Dušan se spremao za napad na Carigrad. koji bi se utvrdio brakom Orhanovg sina i Dušanove ćerke. Turci su 1354. Orhan je uputio poslanike u Srbiju. Turci su. udovici Mladena III Bribirskog. Jeleninom bratu Jovanu Asenu Valonu. Dušan je 1351. Usled nepovoljnih događaja u Makedoniji morao je da se vrati. Doba srpske vlasti u Svetoj Gori zapamćeno je kao doba “prota Srba”. stiglo u Srbiju. Možda se sklonio od kuge koja je u to vreme harala. Krajem 1349. morao da brani severne granice od napada Lajoša I. a garnizon koji je ostavio u Humu nije mogao da zadrži bana Stjepana II. Trajno srpsko-ugarsko neprijateljstvo onemogućavalo je Dušanovu saradnju sa papstvom. Grk je zahtevao od Dušana da vrati osvojene zemlje na šta car nije pristao. Zauzvrat je bio spreman da papu prizna za oca hrišćanstva. Njegova vlast nije priznavana ni u Solunu. Ne zna se da li stigao do sestrinih teritorija. Dušan je uviđao opasnost od Turaka. predložio emiru Orhanu savez. i obezbedi vlast njenom sinu Mladenu IV. Kantakuzinu je ostala carigradska šira okolina. pa je u maju 1350.boravio u Svetoj Gori. koji je ponovo zauzeo Hum. Međutim. Kapetan hrišćanstva. Dušan je osvojio 5/6 Vizantije. Kantakuzin je uspeo da zauzme Ber i Voden. 83 . ali su oni napadnuti od strane Kantakuzinovih ljudi. Sukob sa Bosnom. Jovan V Paleolog priznao je tada Dušana za cara Srba. izbio je sukob sa banom Stjepanom II oko Huma. Kantakuzin je uz pomoć Turaka naumio da zauzme Solun i gradove u Makedoniji. kod Dimotike porazili srpsko-bugarske snage. saveznike Jovana V. Simeonu-Siniši Epir (sa titulom despota). Na povratku Dušan je sa ženom i sinom svratio u Dubrovnik u novembru 1350. Dušan je 1354. 1352. U Skoplju je planirao ustanak protiv Dušana. Na kraju nije sklopljen sporazum. kao saveznici Kantakuzina. prešli u Evropu i zauzeli Galipolj. do kojeg na kraju nije došlo. Papsko poslanstvo je maja 1355. radi dogovora. Turski odredi su prodirali sve do Skoplja. Ali. Dušan je u blizini Soluna pregovarao sa Kantakuzinom.

brat carice Jelene. Car Uroš Početak Uroševe vladavine. Odatle je proterao Simeona-Sinišu i Preljubovu udovicu Jerinu. Naišao je na jak otpor pa se sredinom leta 1359. Rastislalići. člana. Tokom 1357. na kome je Uroš dobio podršku vlastele. Dušanovo zakonodavstvo. Na državnom saboru u Skoplju. osvojio Tesaliju i južni deo Epira. do 201. a Jerina se skonila na srpski dvor. Dušana je nasledio njegov sin Uroš. Na početku vladavine morao je da brani očeve tekovine od spoljnih i unutrašnjih napada. do 1371. Raspolagao je znatnim vojnim snagama i na njegovoj strani je bio Jovan Komnin Asen.Ubrzo potom. U oblasti Kanine i Valone osamostalio se Urošev ujak Jovan Komnin Asen. Pokušaj uzurpacije Simeona-Siniše. decembra 1355. Dušanov zakonik. Jovanovog sina. ali mu se ubrzo gubi svaki trag. morao povući. sa turksim najamnicima u oblast Sera neslavno se završio. Na saboru u Skoplju 1357. nepoznati vlastelin Žarko se javlja kao gospodar zete. u organizaciji države i regulisanju feudalnih društvenih odnosa. Zakonik je imao važno mesto u razvoju srpskog prava. Sa severa Srbiju je napao Lajoš I i stigao do rudničkih planina. Na strani Uroša su bili crkva i sva ostala vlastela. Tada je donet prvi deo kodeksa koji se danas smatra Dušanovim zakonikom. Sa njegovom smrću ugasili su se planovi o sveopštem evropkom ratu protiv Turaka. Upad Matije Kantakuzina. Ovim oblastima zavladali su od 1361. Vladao je od 1355. Srbija je ovim napadom izgubila Braničevo i Kučevo. Bliže okolnosti Dušanove smrti i njen neposredan odjek među savremenicima ostaju potpuno nepoznati. donet je “Zakon blagovernoga cara Stefana”. Spoljni i unutrašnji napadi. na Uroš je dobio podršku 84 . kao vazali ugarskog kralja. 21. Carica Jelena je vladala u Seru. o Spasovdanu. Drugi deo. Anaktoropolj i Hristopolj. donet je u obliku novela i kodifikovan na državnom saboru u Seru 1354. prvih 135 članova po numeraciji Prizrenskog prepisa iz XVI veka. Despot Nićifor II Orsini je iskoristio smrt ćesara Preljuba i 1356. Iako se veoma brzo zamonašila Jelena-Jelisaveta nije prekinula svoju političku delatnost. 20. Učestvovala je na saboru u Skoplju 1357. car Dušan je umro. SimeonSiniša je osvojio Kostur i proglasio se za cara. Simeon je nameravao da zavlada umesto Uroša. maja 1349. Simeon-Siniša je iz Kostura napadao Nićifora. Jovan i Aleksije Paleolog su osvojili na egejskoj obali Hrisopolj.

Pre smrti 1363. Zato je proces osamostaljivanja pojedinih oblasti brže tekao u Romaniji. Do 1359. Car Simeon. Altoman i Vojislav. ali je crkvena organizacija ostala ista. Crkva. na kome je Uroš dobio podršku vlastele. Osviojio je utvrđenje Damasis na severu Tesalije. Simeon je za prestonicu izabrao Trikalu u Tesaliji. Snmenu vlasti pokušao je da iskoristi Radoslav Hlapen. Novoosvojene oblasti bilo je teško kontrolisati jer Nemanjići nisu bili u stanju da na tim teritorijama organizuju efikasnu upravu. Simeon je bio u srodstvu s mnogim istaknutim velikašima. Despot Jovan Komnin Asen. Carica Jelena. Rudnika i mora. sarađivao je sa carem Simeonom. Potpisivao se kao Paleolog. Car Simeon je tu osnovao novu državu. a povelje je izdavao na grčkom. u Makedoniji. Srpsko carstvo se znatno smanjilo. Po ocu Nemanjić. U Uroševoj državi. Simeon je to iskoristio i povratio Epir i Tesaliju. Car Uroš. Milošu i Vojislavu Dušan je dodelio titulu stavilaca (starao se o hrani koja se trošila na vladarskom dvoru). Srpsko cartsvo je imalo dva cara: Uroša (1356 – 1371) i Simeona (1359 – oko 1371). Izgubljene su uglavnom novoosvojene oblasti u kojima se srpska vlasti nije mogla učvrstiti za kratko vreme. vlastela i gradsko stanovništvo su prihvatili Simeona. Njegov sin Jovan Uroš (1371 – 1373) bio je car i savladar. namesnik u Beru i Vodenu. gospodar oblasti Kanine i Valone. Simeon je morao da se odrekne srpskog prestola. Miloš je umro mlad. Međutim. Za kratkotrajne obnove grčke vlasti (1356 – 1359) Epir i Tesalija nisau pripojeni Carigradu. učvrstili su se braća Vojinovići: Miloš. Iako se veoma brzo zamonašila Jelena-Jelisaveta nije prekinula svoju političku delatnost. Simeon se orodio sa svojim protivnikom Hlapenom i ustupio mu grad Kostur. Vojislav svoj uspon započinje u prvim godinama Uroševe vlade. Posle poraza svog saveznika Jovana Komnina Asena kod Skadra 1358. Vladala je u Seru. upravljao je prostorom između Drine i Kosova. Bio je u dobrim odnosima sa Urošem. Car je mitropolita iz Larise preselio u Trikalu. Uvela je ustanove senata i vaseljenskih sudija. Despot Nićifor II je 1359. poginuo u borbi sa Arbanasima kod Aheloja. Nameravao je da napadne Dubrovnik (od Zadarskog 85 .vlastele. Dušanov nasledniku su pripadale skoro sve srpske zemlje i veliki deo Romanije. Vojinovići. a Altoman se poslednji put spominje 1359. Učestvovala je na saboru u Skoplju 1357. U Ser je dolazio i vaseljenski patrijarh Kalist da pregovara o savezu protiv Turaka i izmirenju srpske i grčke crkve. po majci Paleolog. Njihov otac Vojin je bio istaknuti vojvoda Stefana Dečanskog.

septembra 1363. Dubrovčani su mu obećavali 5. ali je smelo istupao jer su iza njega stajali braća Vukašin i Uglješa Mrnjavčević. U narono predanje su učli kao negativni junaci. Despot Vukašin i Uglješa su od vremena Mavra Orbina poznati kao Mrnjavčevići. Knez je u martu 1363. Teritorijalni zahtevi kneza Vojislava. U rat je uvučen i car Uroš. izbegavali su otovren sukob sa Vojislavom. S njegovom smrću prevlast dobijaju velikaši u južnim delovima carstva. gospodari Donje Zete. zbog kojih se vodio rat. Car Uroš dodelio je Vlatku dodelio titulu sevastokratora. nisu bili ispunjeni. Vlatko nije uspeo da se osamostali. a njegovom sinu Uglješi titulu kesara. Uroš nije mogao da spreči blokadu Kotora a ni samovolju Vojislava. Sa ženom je bio ktitor manastira Arhiljevice i Belova kraj Zemuna. Na stranu Dubrovnika stali su i Bar. U Zeti se za vladavine cara Uroša uzdižu Balšići. Ratom su najviše bili pogođeni Dubrovnik i Kotor.mira 1358. Vojislav je upadao na teritoriju Republike i pustošio sve do gradskih zidina. pa su prvi pokušali da sklope mir. Despotu Jovanu Oliveru. pa su mu stvari polako izmicale kontroli. Despot Dejan držao je župe Želigovo i Preševo. grad Ston i poluostrvo Pelješac. gubi se svaki trag početkom Uroševe vladavine. Dubrovnik je predlagao Balšićima da zajedno napadnu Kotor. Ulcinj i Budva. Mir je sklopljen u avgustu 1362. Mrnjavčevići. Balšići. U međuvremenu ih je potisnuo vlastelin Vlatko Paskačić. gospodar župe Slavište u blizini Dejanove oblasti. Knez Vojislav je tvrdoglavo nastavljao neprijateljstva. Oblasni gospodari na jugu. a Dubrovčanima potvrdio stare povlastice. Stracimir. pa su bili pošteđšeni ekonomske blokade. primila u redove svojih građana. humski knez Vojislav Vojinović i Kotor. a na drugoj Dubrovnik i Balšići. Balšići. jednom od najmoćnijih velikaša posle proglašenja carstva. ali do toga nije došlo. 86 . Balšiće i Vojislava Vojinovića Venecija je 1362. su držali Bar i oblast između Skadarkog jezera i mora. Kovao je sopstveni novac. Svoju zadužbinu manastir i vlastelinstvo Lesnovo. zaveštao je Hilandaru. na jednoj strani su bili car Uroš. Balšići nisu učestvovali u sklapanju mira. Držali su stranu caru i uživali njegovo poverenje.500 perpera ukoliko se uspostavi mir. Skadar. Oko 1360. Đurađ i Balša su se odmetnuli od srpske države za vreme rata sa Dubrovnikom 1361/62. koji su odbili njegove zahteve. Povelju je potpisao car Uroš. u Onogoštu. Car je knezu ustupio svetodmitarski dohodak. pod ugarskom vlašću) jer je smatrao da mu pripada tutula humskog kneza. planirao napad i tražio galiju od Dubrovčana. Knez Vojislav umro je 23. Njegovi sinovi Jovan i Konstantin formirali su veliku feudalnu državu posle Maričke bitke.

Car Uroš je uzdigao Vukašina za kralja i savladara. Posle pet godina (1363 – 1368) prepustila je Gornju Zetu Balšićima. U takvoj situaciji uzdigli su se Mrnjavčevići. Nikola Altomanović. Posle smrti Vojislava Vojinovića 1363. pošto car Uroš nije imao dece. dok je Vukašinov sin Marko postao najomiljeniji junak epske poezije Južnih Slovena. Zbog toga se sukobio sa Mrnjavčevićima. što je podrivalo njegovu vlast. On je uskoro zavladao skoro celom oblasti kneza Vojislava. Bio je u 87 . Kneza Vojislava Vojinovića nasledila je udovica Goislava sa sinovima. uzurpatori i ubice. Vlast cara Uroša polako ali sigurno slabi. a konačno ju je potisnuo sinovac Nikola. U rodbinskim vezama ogledala se snaga Mrnjavčevića. Težio je da zavlada Kosovom. upravljao okolinom Dubrovnika. Institucija savladarstva je uvedena posle proglašenja srpskog carstva. Uglješa je u isto vreme (krajem leta 1365) preuzeo vlast nad Serom od carice Jelene. Time je rešeno pitanje naslednika srpskog prestola. kojima se ubrzo gubi svaki trag. pa je od nje preuzeo vlast u Seru 1365. a ćerka Olivera mu se udala za Đurađa Balšića. Tu leži osnovni uzrok gneva koji su na sebe navukli Mrnjavčevići. Vukašin se 1350. Njegov otac Altoman bio je ulgedni vlastelin u veme cara Dušana. Uglješa je oko 1346. Uglješa se oženio Jelenom-Jefimijom ćerkom kesara Vojihne. Nikola Altomanović i Vuk Branković tek su formirali svoje oblasti. Deo kneževe oblasti nasledio je njegov sinovac mladi Nikola Altomanović. Pitanje izbora savladar nužno se nametalo. Dugo je bio na dvoru cara Uroša. protivniku raške vlastele. njegov sin Uroš krunisan je za kralja-savladara (do tada mladi kralj). Imao je titulu stavilaca. Uživao je poverenje carice Jelene.pohlepni velikaši. U okviru serske oblasti despota Uglješa nalazila se i Sveta Gora. Kada je Uroš dodelio titulu kralja Vukašinu. Dosledno je sledio politiku svoga strica koji je svojevremeno tražio Ston i Pelješac od Dzbrovčana. a njegovom bratu je dodelio titulu despota. Proinijari i kefalije postaju podložni vlasti oblansih gospodara. Vukašin se potpisivao kao kralj Srba i Grka. Lazar je napustio dvor. njegovu oblast podeljena je između njegove udovice Goislave i sinovca Nikole Altomanovića. Umesto plaćeničke vojske car se morao oslanjati na vojsku pojedinih velikaša. Sresku oblast sistematski su uznemiravali Turci. Raški vlastelini Lazar Hrebeljanović. Novi centri Vukašinove oblasti postali su Skoplje i Prizren. Goislava je uživala povernje cara Uroša. Njihov uspon vezan je za Makedoniju. spominje u prilepskom kraju s titulom župana. Titulu mladog kralja sada je nosio Vukašinov sin Marko. Vukašinov sin Marko oženio je ćerku Radoslava Hlapena. Rođen je u Prilepcu kod Novog Brda. Kada je Stefan Dušan uzeo carsku titulu. Lazar Hrebeljenović.

pripremali napad protiv Nikole. Car Jovan V Paleolog (1341 – 1391) bezuspešno je po zapadnim zemljama tražio pomoć. Turci su napali zemlje Mrnjavševića pa se Vukašin morao vratiti i tako se savez raspao. Zajednička opasnost zbližila je dve države. potvrdio i objavio kraj raskola. a na grugoj Mrnjavčevići. Sultan Murat (1362 – 1389) je izvojevao pobedu. Mrnjavčevići i Balšići su 1371. Car Dušan je jedini uviđao opasnost od Turaka. zauzeli Galipolj i učvrstili se u Evropi. a Vukašin i Uglješa su poginuli u borbi. Osbvajanjem doline Marice Turci su se uklještili između serske oblasti i carigradskog dela Carstva. Despotu Uglješi se u borbi protiv Turaka jedino pridružio njegov brat kralj Vukašin. ali o samom sukobu zna se veoma malo. Spremao se pohod protiv Nikole. To je bila najveća i najdalekosežnija pobeda Turaka pre 1453. Pre sklapanja saveza trebalo je izgladiti nesuglasice povodom događaja iz 1346.savezu sa Nikolom Altomanovićem. kod Černomena. Zato su braća smelo krenula na tursku teritoriju i prodrla blizu nove turkske prestonice Jedrena. a Plovdiv 1363. Turci su postepeno osvajali delove jugoistočnog Balkana. Carigrad je. Murat je prestonicu iz Bruse preneo u Jedrene i uzeo titulu sultana. Na ovaj događaj od svetsko-istorijskog značaja malo ko je reagovao. Lazar je 1370. Uglješina oblast bila je prva na udaru Turcima. ali zbog složenih političkih prilika nije uspeo da ostvari široki antiturski savez. na Marici. Bitka na Marici. Međutim. bili su iznenađeni 26. Jedrene 1362. Ostali feudalni gospodari. a Nikola se jedva spasoa i njegova vojska je bila uništena. Balšići i Dubrovnik. Turska pretnja. nudeći uniju. uputio poslanstvo sa poveljom u kojoj se osvetničkom žestinom obara na prvog srpskog cara. Međutim. Antiturski savez nije sklopljen jer se Vizantija još uvek nadala pomoći sa Zapada. Iz Skadra su Balšići i Dubrovčani spremali pohod na Onogošt. koji nisu bili na udaru. Sa istoka je doazio Vukašin. Njen prvi rezultat bio je slom Serske države. Vukašin i Uglješa su odlučili da proteraju Turke jer je eventualna pobeda na granici mogla doneti samo privremeno rešenje. Na jednoj strani bili su Nikola. septembra 1371. tek 1371. Lazar i Kotor. 88 . Lazar se povukao. nisu im se pridružili. Turci su 1354. ali ga je napustio prilikom bitke sa Mrnjavčevićima na Kosovu 1369. neshvatajući tursku opasnost. od Nikole preoteo Rudnik. O Maričkoj bitki pisalo se mnogo. Dimotika je pala 1360. Despot Jovan Uglješa je 1368. (proglašenje carstva i patrijaršije). i njene dalje posledice propast svih balkanskih država. izmirenje se odnosilo samo na sersku državu. Njihovo osvajanje bilo je samo pitanje vremena. zbog trenutne latinofilske orijantscije. Ali.

Isticanjem titule samodršca. Ali. Tako je Uroš dobio novog savladara. Pećka patrijaršija je sačuvala svoj integritet. sama ta crkva morala je da bude zakonita u kanonsko-pravnom smislu. a knez Lazar u slivu triju Morava. Lazar je bio pravi začetnik izmirenja 89 . Oblasni gospodari se osamostaljuju: u zapadnoj Makedoniji kralj Marko. učestvovao u jednom pohodu sultana Murata. Priznanje od strane crkve bilo je dokaz stvarnog položaja u državi i na međunarodnom planu. Marko je morao da prizna vrhovnu vlast turskog sultana. do bitke na Kosovu 1389. ali se ono odnosilo samo na Sersku državu. Raspad carstva. Srbija od bitke na Marici 1371. Posle smrti cara Uroša decembra 1371. srpsko carstvo se raspada. Vuk Branković na Kosovu. podvlačio je svoj suveren položaj. Lazara je i srpska crkva priznala za suverenog vladara svih Srba. Turci nisu zauzeli ser. Delimično izmirenje postigao je još despot Uglješa uoči Maričke bitke. Zato je Lazar pokrenuo pitanje izmirenja sa Carigradom radi uspostavljanja kanonskog jedinstva. Posle više od dve stotine godina država Nemanjića prestala je da postoji. decembra 1371. Prekinuta je obnova srpske države pod dinastijom Mrnjavčevića. u istočnoj Bosni i zapadnoj Srbiji Nikola Altomanović. Car Uroš nije sudelovao u zbivanjima uoči maričke bitke. Srpsko carstvo je nestalo. stigli u Srbiju da pregovaraju sa Lazarom o izmirenju. turski vazali. Takvim ga je smatrala i carigradska crkva i vizantijska država. kao zakoniti naslednik na prestolu Nemanjića. Dok se carstvo raspadalo. Kraj srpskog carstva. Knez Lazar Hrebeljanović. Vizantija je posle maričke bitke izgubila samostalnost. turski vazal. Car Jovan V je 1373.Međutim. Turci su dobili bitku za istočni deo Balkan. To je učinio solunski despot i budući car Manojlo II (1391 – 1425). Zakonito ga je nasledio sin Marko. u istočnoj Makedoniji Konstantin i Jovan Dragaš. U oživljavanju nemanjićke državne tradicije najvažniju ulogu imao je knez Lazar. Vizantija i Bugarska izgubile su samostalnost. u u Zeti Balšići. Svetogorski starci su 1374. Crkveni raskol je sprečavao savezništvo Srbije i Vizantije u borbi protiv Turaka. U poveljama se potpisuje crvenim mastilom. Umro je između 2. Vukašinovom pogibijom srpska država nije ostal bez kralja. i 4. avtokratora.

Upravljali su prostranom oblašću u istočnoj Makedoniji. do 1392 i izbora Danila III Banjskog. podržao odluku o izmirenju. Lazarova sestra Dragana je bila udata za čelnika Musu. oktobra 1375 su hirotonisali prvog srpskog zakonitog patrijarha Jefrema. koji se u početku protivio. Oblasni gospodari formalno su priznavali njegovu vrhovnu vlast. U Ugarskoj je pomagao protivnike Žigmunda Luksemburškog. a Jelena za Đurđa Stratimirovića Balšića. Njihova majka Evdokija. Pobedom nad Radičem Brankovićem 1379. jeromonasi Matej i Marko. u monaštvu Teodora delila je vlast sa njima. neposredno posle maričke bitke. A isto je učinio i patrijarhSava. Iako su mu podršku pružili vrhovi srpske crkve Lazar nije uspeo da obnovi državu Nemanjića. Podunavlja i Pomorja. Jovan i Konstantin Dragaš su sinovi despota Dejana i Jevdokije. nasledio Spiridon. iako se Pećka patrijaršija nalazila u oblasti Balšića. Lazar je odmah po postignutom izmirenju crkava i izboru novog patrijarha. koji je upravljao krajem oko Kopaonika. 90 . Bio je veoma povoljan za Srbe: skinuta je anatema i patrijaršija priznata za zakonitu. Srbi su dali jemstvo da neće više pripajati grčke crkvene oblasti. Proglašenje izmirenja obavljeno je u Prizrenu nad grobom cara Dušana u manastiru svetih Arhanđela s proleća 1375. Dragaši. Delegati carigradske patrijaršije. Oni su nastavili samostalno da upravljaju svojim zemljama i posle priznanja Lazara 1376. Konstantinova ćerka Jelena Dragaš se udala za cara Manojla II Paleologa (1391 – 1425). koji je držao severne krajeve srpske države. njegov sin Uglješa nije mogao da se suprostavi braći Dragaš. Međutim. Sporazum o izmirenju je brzo postignut. bio potvrđen na saboru za velikog kneza i samordžca Srbije. Vlatko Paskačić je svojevremeno pod zaštitom Mrnjavčevića.jer starci dolaze njemu. Dragaši su bili turski vazali i posle maričke bitke zauzeli su deo zemalja Mrnjavčevića. Knez Lazar je samo donekle vrhovni gospodar. Posle njegove smrti 1389. potisnuo Dejanove naslednike. a ne Balšiću. Lazar upućuje srpku (svetogorsku) delegaciju u Carigrad na pregovore. Jovan je dobio titulu despota od cara Uroša. Državni sabor je krajem 1374. a uoči kosovske bitke posredovanjem zeta Nikole Gorjanskog izmirio se sa njim. knez Lazar je zavladao u celom slivu triju Morava. Njihovi sinovi Jovan VIII (1425 – 1448) i Konstantin XI Dragaš (1449 – 1453) su poslednji vizantijski carevi. Jefrem je opet obavljao funkciju patrijarha. sestre cara Dušana. Lazarova kći Mara bila je udata za Vuka Brankovića. O tome saboru nema pomena u izvorima. posle Vlatkove smrti. Jefrema je posle ostavke 1379.

Vuk Branković. Ovaj savez ugrožavao je ugarske interese na Jadranu. Vukovom ocu. osvojio Prizren i tako preduhitrio Nikolu Altomanovića. U Ohridu se osamostalio arbanaški vlastelin Andrija Gropa. Pokušavao je da pod svoju vlast povrati Hum. Mlečani su obećali Balšićima Kotor i Drač. savremenik Stefana Dečanskog i Stefana Dušana. Dmitar i Andrejaš su posle bitke na Rovinama 1395. Posle smrti Vukašina i Uglješe oblasni gospodari se otimaju o zemlje Mrnjavčevića. Na Ugarsku stranu stali su ban Tvrtko i knez Lazar i napali su zemlju Nikole Altomanovića. a Nikoli Ston i Pelješac. a posle pogibije Vukašina i Uglješe savladar cara Uroša. Toma Preljubović (1376 – 1384) je potkraj života dobio titulu despota. Nasledio je oblast Vojislava Vojinovića. Poticao je iz stare feudalne porodice. On se oko 1373. Međutim. Zemlje Mrnjavčevića svedene su na uzanu teritoriju u zapadnoj Makedoniji. gospodaru Ohrida. odnosno protiv Ugarske jer su ovi gradovi priznavali vrhovnu vlast Lajoša I. a zatim prešli u Ugarsku. Kraljević Marko. Marko je morao da se prikloni svom tastu Radoslavu Hlapenu. Hlapenov pastorak Toma Preljubović je bio oženjen ćerkom cara Simeona Nemanjića Paleologa. Stupio je u savez sa Venecijom i Balšićima uperen protiv Dubrovnika. Vladao je teritorijom od Rudnika i Kosova do Jadranskog mora. Od Dubrovnika je ubirao svetodmitarski dohodak i kumerk solski (dohodak od prodaje soli). Rodonačelnik Brankovića bio je vojvoda Mladen. Pre maričke bitke postao je mladi kralj prestolonaslednik. pominje kao gospodar Skoplja. Dmitar je dobio titulu grofa i držao vilagoško vlastelinstvo. Tu izvori spominju kao oblasnog gospodara Markovu braću Andrejaša i Dmitra. Tokom 1373. podelili depozit koji je njihov otac bio poverio dubrovačkoj opštini. Branku Mladenoviću. Vukašinov sin je kao petnaestogodišnjak obavljao za srpskog cara poslaničku misiju u Dubrovniku. Cara Simeona nasledio je sin Jovan Uroš (1371 – 1373). vlast Nikolina je srušena. car Dušan 91 . Đurađ Balšić je 1372. postao je najjači oblasni gospodar. ali je zato u ličnosti kneza Lazara dobio još jednog vazala. Od Dubrovčana je hteo da preotme Ston i Pelješac.Posle priznavanja vrhovne sultanove vlasti zadržali su široku unutrašnju samoupravu. zamonašio i ostao poznatiji kao monah Joasaf. Darivali su svetogorske manastire. Vuk Branković se od 1377. kovali novac i ubirali prihode od regalnih dažbina iz rudarskih središta u Kratovu i Zletovu. Nikola Altomanović. Andrejaš je kovao novac i podigao manastir svetog Andreje kod Skoplja. Od Vukašinovih sinova nije uspeo da osvoji ni jedno značajnije mesto. Kralj Lajoš I nije u tome učestvovao. Kotora i Drača. oblasnom gospodaru u severnoj Grčkoj. Najveći deo njegovih zemalja razdelili su Lazar i Tvrtko.

Sa njim su bili sinovi Bajazit i Jakub. sprečio da uđe dublje u unutrašnjost zemlje. Tokom 1372. Sultan Murat I (1362 – 1389) je sakupio vojsku iz Rumelije i Anadolije. Vučitrnom.000 zlatnika i da će s vojskom od 12. Vizantija je izgubila samostalnost. Peći. ali ga je Lazar. Trnovska Bugarska je priznala vrhovnu sultanovu vlast. Iz Skoplja je potisnuo Vukašinove sinove. ili Tvrtka I . došlo je do žestokog sudara u kome su našla smrt dva vladara knez Lazar i sultan Murat. Kosovska bitka. teritoriju Vuka Brankovića. Nisu pošteđeni ni svetogorski manstiri. Lazar i Vuk se nisu protivili Tvrtkovoj kraljevskoj tituli. Upravljao je Prištinom. Jovan V i Manojlo II su 1379. Sjenice i gornjih tokova Tare i Morače. 15/28. Uspon Vuka Brankovića tekao je uporedo i uz pomoć tasta kneza Lazara. Jedino je Đurađ Stracimirović Balšić bio tada na strani Turaka. Vlast nad Kosovom Vuk je delio sa Lazarom. Car Jovan V Paleolog je morao da izršava vojne obaveze prema sultanu. Turska je posle bitke na Marici 1371. Turska ekspanzija. Na Vidovdan. krunom srpske kraljevske kuće za “kralja Srbljem. Turci su 1383. Krunisanje Tvrtka I. turskog vazala. Preko oblasti Konstantina Dragaša izbili su na Kosovo. Sukob je daleko odjeknuo i 92 . ali su bili daleko od pomisli da ga priznaju za vrhovnog gospodara. Ber. Vuk se širio na račun Vukašinovih sinova i Balšića. koji mu nije osporio kraljevsku titulu.kralja Srba i Bosne. a Solun 1387. prodro u Srbiju. Manojlo se obaveza da će na Portu donositi godišnji danak od 30. Murat je jedini sultan osmanske imperije koji je poginuo na bojnom polju. Međutim. krunisao se u Mileševi 1377. vlastela kneza Lazara. Bosni i Pomorju i Zapadnim stranam”. Komaranima i Brskovom na Tari. uz pomoć sultana povratili presto koji je uzurpirao Andronik IV Paleolog (1376 – 1379). a iz Prizrena Balšiće. Turci su se spremali za još jednu bitku. Turski odred su kod Paraćina suzbili Crep i Vitomir. Ugarska je posle Lajoševe smrti paralisana borbama za presto. Zvečanom. Kopaonika. postala najmoćnija država na Balkanu. Turski danak ili harač razrezan je na celu zemlju. a vidinska Bugarska se oslanjala na Ugarskog kralja Lajoša I. juna 1389. Prvi upad Turaka u Lazareve zemlje desio se 1381. Sarađivao je sa knezom Lazarom.000 konjanika i pešaka pomagati Turke u ratnim pohodima. 1385. potukao Turke kod Bileće. koji se s vojskom nalazio u Toplici. Niko od oblasnih gospodara nije ni pomišljao da prizna vrhovnu vlast kralja Marka.je dodelio visoko zvanje sevastokratora. Kralj Tvrtko je 1388. Sultan je na čelu vojske 1386. Bosanski ban Tvrtko I. Turcima su pomagali i neki hrišćanski vazali. Njegova oblast obuhvatala je krajeve između Skoplja. zauzeli Ser. po ženskoj liniji potomak kralja Dragutina.

Priznali su vrhovnu vlast sultana Bajazita I (1389 – 1402). Ipak. Proširio je svoje granice u gornjem i srednjem Polimlju.snažno delovao na savremenike. Morali su da plaćaju danak (harač) i da sa vojskom učestvuju u turskim pohodima. i Lazareve pogibije. o nejmu je do nas doprlo malo savremenih vesti. Turci nisu dobili bitku na Kosovu. Kneginja Milica je morala da postigne mir s Turcima. Vuk Branković. Neposredna posledica Kosovske bitke bilo je priznavanje novog sultana Bajazita I (1389 – 1402) za vrhovnog gospodara. Svoju najmlađu sestru Stefan je odveo na Bajazitov dvor. On nije došao na Kosovo. Ona se izmirila sa Turcima pre sredine 1390. ali su posledice obostranih gubitaka bile porazne samo za jednu stranu. Srbija se ni po obimu ni po broju stanovnika nije mogla porediti sa Osmanskim carstvom. Lazarevići su morali prihvatiti uobičajene izraze potčinjavanja. juna 1389. Konstantin Filozof je opisao bitku kao srpski poraz. Našla se u izuzetno teškom položaju. Tvrtko I predstavljao je kosovsku bitku kao svoju pobedu. a Truci doživeli poraz. 93 . Posle poraza na Kosovu 15/28. Srbija od bitke na Kosovu 1389. a Žigmund je naredne dve godine provaljivao u Srbiju. Turci su zauzeli Golubac. ali nije uspeo. Pokušao je da od Balšića preotme Ulcinj. Neposredne posledice bitke na Kosovu. Potpisivao se kao gospodar Srba i Podunavlja. Posledice btike nisu najbolje shvatili savremenici. ali je poslao vojovodu Vllatka Vukovića. Vuk je posle smrti kralja Tvrtka I 1391. Čuveni francuski hroničar Filip Mezijer zapisao je da su sultan i njegov sin poginuli. do proglašenja Despotovine 1402. Na zapadu je vladalo uverenje da su Turci izgubili bitku. one su se osetile nešto kasnije. Ugarski kralj Žigmund Luksemburški (1387 – 1437) je u jesen 1389. Izmirenje Lazarevića sa Turcima. iako su u početku kneževi ljudi imali uspeha. Uz tursku pomoć povraćene su tvrđave koje je ugarski kralj ranije bio osvojio. Dubrovčani i Mlečani su ga primali kao glavnog među srpskom gospodom. vlast je peuzela kneginja Milica sa sinovima Stefanom i Vukom. Dubrovački anali prikazuju bitku kao neodlučan sukob. s velikim gubicima na obema stranama. da bi sprečila pustošenje svojih zemalja sa dve strane. Vuk je početkom maja obezbedio sebi utočište u Dubrovniku. napao Srbiju.

Osvajanjem Trnovske Bugarske teritorija Osmanlija se gotovo udvostručila. čiji položaj nije poznat. Turci su mu 1392. koja je s prekidima trajala nekoliko godina. U tom pohodu su učestvovali: knez Stefan Lazarević. Srpski kneževi ostali su verni vazali Bajazitovi. Bajazit I je u zimu 1393/94. despot Teodor Paleolog. Sultan je u leto 1394. Nema podataka o neprijateljstvu Vuka i Lazarevića. Tokom 1394. Osvojio je Trnovo. Namera mu je bila da ih likvidira i pripoji njihove teritorije. Kod mesta Rovine. U Parizu je održano svečano blagodarenje u čast hrišćanske pobede. Odatle su otišli u Ugarsku i stupili u službu kralja Žigmunda. To su bili: knez Stefan Lazarević. njegov suparnik Jovan VII. Morao je da se potčini Turcima i plaća harač. pregovarao je s Republikom o pohranjivanju jednog dela svoje imovine u Dubrovniku. dve vojske su se sudarile 17. maja 1395. počeo opsadu Carigrada. Bajazitova zavera. Veze bugarskog cara Ivana Šišmana sa ugarskim kraljem dale su Bajazitu I povod da napadne Bugarsku u leto 1393. Pripreme za taj pohod su tekle sporo. knez Stefan Lazarević i Konstantin Dragaš. Posledice poraza Turaka na Rovinama nisu bile osobito teške. započeto prethodne godine (1393). Dubrovčani su tvrdili da on nije gospodar sve srpske zemlje i da ne može da obezbedi slobodu dubrovačkih trgovaca u svim srpskim zemljama. a sultan je morao da se povuče preko Dunava. Kraljević Marko. pozvao sve svoje vazale u Ser. Žigmund je istisnuo Turke iz Malog Nikopolja. car Manojlo se okrenuo protiv Bajazita. 94 . Bajazit je ipak odustao od prvobitne namere i deo vazala je otpustio. Kralj Žigmund je proslavljao svoju pobedu. najljućeg Bajazitovg protivnika. Markova braća Andrejaš i Dmitar su napustili nalseđene zemlje u Makedoniji. Pad Trnovske Bugarske. Kraljević Marko i Konstantin Balšić. osvojili Skoplje. Na sastanak su došli car Manojlo II. a kralj Marko i Konstantin Dragaš su poginuli. U Prištini je bilo sedište Vuka Brankovića. Bajazit je pokrenuo pohod na Vlašku da bi se obračunao sa Žigmundom i njegovim štićenikom vojvodom Joanom Mirčom. Konstantin Dragaš. Bitka na Rovinama. a sa drugim delom krenuo u pohod na jug. Oživljena je ideja krstaškog rata protiv nevernika. Konstantin Dragaš. Vrativši se u Carigrad. Završio je osvajanje Tesalije. U Dubrovniku su boravili 1394. Njihova vojna snaga ostala je sačuvana. učestvovao u svečanom prenosu Lazarevih moštiju iz crkve Svetog Spasa u Prištini u manastir Ravanicu. U Vidinu je ostao kao vazal car Stracimir. iskorenio vladarsku dinastiju i potčinio najveći deo Bugarske teritorije. Srpski velikaši kao turski vazali. Vuk je 1392. Bajazit je bio poražen.pokušavao da dobije svetodmitarski dohodak. ali nije uspeo.

okupila velika vojska (60. Tokom marta 1398. da prihvate vazalne obaveze prema sultanu i da s vojskom ratuju gde im sultan naredi. Još u martu 1396. Vukovo odbijanje da se potčini Turcima završilo se pobedom jačeg. 95 . Omogućila je Stefanu da bude primljen kod sultana. došlo je do odlučne bitke. ali je uspeo da iskoristi neorganiziovanost i nedisciplinu hrišćana i izvojuje pobedu. Oni su ga optuživali kod sultana da sarađuje sa Ugarskom. koju su činili odredi iz Nemačke Francuske. Stefan je otvoreno priznao krivicu. Sačuvao je život tako što se sa ženom i ćerkama zamonašio i time odustao od daljeg političkog delovanja. Ali na tim zemljama on nije bio gospodar. Na čelu zavere bili su Nikola Zojić i Novak Belocrkvić. Pogubio je vazalnog cara Ivana Šišmana i njegovu zemlju priključio teritorijama pod svojom neposrednom vlašću. Ugarsku i Srbiju. Bajazitovu pobedu pratio je veliki pokolj.000). Prešavši Dunav Bajazit je udario na Vidin. a zatim su usledile provale na ugarsku teritoriju. Te godine kneginja Milica je išla kod sultana da opravda Stefana. Žigmundov krstaški rat. S majkom i bratom on je vladao većom teritorijom nego što je imao Lazar u danima najveće moći. U Makedoniji Bajazit je zaposeo zemlje poginulih kralja Marka i Konstantina Dragaša. Vukova oblast je ustupljena Lazarevim nalsednicima. Morao je trpeti sultanove službenike.000 – 100. Sultan je bio ozbiljno ugrožen. Vojvodu Novaka je pozvao sebi i pogubio. U bitki se naročito istakao Stefan Lazarević. Knez Stefan Lazarević. Turci su mu osvojili Prištinu. Pad Vuka Brankovića. U Ugarskoj se u leto 1396. Stefan je saznao za zaveru koja mu je pretila. Ugarske i Vlaške. a Bajazit je velikodušno prešao preko njegove greške. Njegovi naslednici morali su u proleće 1402.Pad Vidinske Bugarske. Posle bitke dospeo je u sultanove ruke i ostao je sužanj sve do smrti 6. septembra 1396. Vojvoda Nikola se sklonio u Ostrovicu kod Rudnika. Pošto je za svoju vernost dobio veći deo nekadašnjih Vukovih zemalja. oktobra 1397. On se sudario sa Žigmundovim odredom i uspeo da obori ugarsku zastavu. Engleske. Među velikašima su se javljali otpori prema Stefanovoj vlasti. a važne strateške tačke Turci su zadržali. Pozivi u rat protiv Turaka imali su odjeka. knez Stefan je postao prva ličnost među srpskom gospodom. Ni odnosi sa Portom nisu bili najbolji. Stefan je otklonio obe opasnosti. Udovica Mara je sa sinovima uporno nastojala da povrati izgubljene zemlje. osvojili Vidin i počeli da opsedaju Nikopolj. Prešli su brodovima Dunav. Kao žrtva turske pobede pao je i Vuk Branković. Bajazit je s vojskom pritekao u pomoć i 25. Vidin je postao baza za napade na Vlašku. turski odredi su ušli u Srbiju.

Pošto je sredio odnose sa sultanom Stefan je dobio odrešene ruke da se obračuna sa preostalim protivnicima u zemlji i da osigura svoju vlast. Međutim, uskoro je morao da ispuni svoje vazalne obaveze. Bitka kod Angore. Ratoborne mongolske čete na čelu sa Tamerlanom u nezadrživom pohodu su rušile sve pred sobom. Turski emiri u Maloj Aziji, nezadovoljni politikom sultana Bajazita, prelazili su na njihovu stranu. Bajazit je morao da se bori za opstanak svoje države. U borbu je pozvao svoje balkanske vazale: Stefana i Vuka Lazarevića i Grgura i Đurađa Brankovića. Oni su se sa svojim odredima priključili sultanovoj vojsci. Do odlučujuće bitke je došlo 28. jula 1402. kod Angore. U žestokom okršaju vojska slutana Bajazit je teško poražena. On je bio zarobljen i odveden u sužanjstvo, koje je okončano u proleće 1403. njegovom smrću. Mongoli su oplenili čitavu Malu Aziju, osvojili Smirnu i doprli od obala Egejskog mora. Najstariji Bajazitov sin Sulejman je odmah posle bitke pohitao prema evropskim delovima Turske i Jedrenu da se tamo učvrsti. Bilo je jasno da nastupaju borbe za osmanski presto. U borbi su zarobljeni Grgur Branković i Olivera, Stefanova sestra, ali su kasnije uspeli da se oslobode. Despot Stefan Lazarević. Posle bitke Stefan Lazarević je s bratom Vukom i odredom srpskih vojnika krenuo najpre u Carigrad. Odsutnog cara Manojla II, koji je na Zapadu tražio pomoć za borbu protiv Osmanlija, zastupao je tada Jovan VII. On je avgusta 1402. dodelio Stefanu Lazareviću veoma visoku titulu despota. Ona je retko dodeljivana, i kao dostojanstvo, najviše posle carskog, primaocu je donosila veliku čast. Ugled Vizantije u svetu mnogostruko je nadilazio njenu političku moć toga doba. Tokom leta 1402. povedeni su i pregovori o ženidbi Stefana bliskom srodnicom dinastije Paleologa. Izabranica je bila Jelena, ćerka gospodara Lezbosa, Frančeska II Gatiluzija. Brak je sklopljen kada su se sredile prilike u Srbiji. Car Manojlo II je 1410. potvrdio Stefanu despotsku titulu. Sukob Stefana i Đurađa. Avgusta 1402. i Đurađ je stigao u Carigrad. Sukobio se sa Stefanom, koji je sumnjao da Đurađ traži saveznika u novom sultanu Sulejmanu. Zato je naredio da se njegov sestrić zatvori. Đurađ se uz pomoć Rodopa brzo izbavio zatočeništva i od Sulejmana zatražio pomoć. Brankovići su uz tursku pomoć nastojali da spreče povratak Lazarevića u zemlju. Lazarevići su brodovima stigli do Zete. Iz Bara se despotova vojska krajem oktobra uputila prema Žiči. Na Kosovu, nedaleko od Gračanice, okupile su se snage Brankovića pojačane Sulejmanovim odredima. Kod Tripolja na Kosovu, blizu Gračanice, je 21. novembra 1402. došlo do bitke. Bitku je odlučio despot Stefan. Lazarevići su pobedili Brankoviće i povukli se u Novo Brdo. Uskoro je Stefanov mlađi brat Vuk
96

napustio zemlju i prišao sultanu Sulejmanu. Despot Stefan je uspeo da preuzme vlast u zemlji u čemu mu je mnogo pomogao ugled njegove majke kneginje Milice. Do svoje smrti 11. novembra 1405. ona je živo prisutna u politici zemlje i svakidašnjici koju su potresali razni sukobi. Rat za Bajazitovo nasleđe. Marta 1403. u tatarskom zatočeništvu je umro sultan Bajazit I. Počeo je rat za presto između njegovih sinova Sulejmana, Ise, Muse i Mehmeda. Borbe su u najvećoj meri zahvatile Malu Aziju. U tim sukobima tokom narednih godina učestvovaće i despot Stefan.

Despot Stefan Lazarević
Bitka kod Angore i proglašenje Stefana za despota. Tamerlan je kod Angore, 28. jula 1402, do nogu potukao Turke i zarobio Bajazita I (1389 – 1402). Despot Stefan se u ovom sukobu istakao izvanrednom hrabrošću. Posle bitke sa svojim bratom Grgurem uputio se prema Carigradu. Tu je od Jovana VII, koji je zamenjivao odsutnog cara Manojla II (1391 – 1425), dobio titulu despota. Zatim je preko Zete došao u Srbiju. Đurađ Branković je sklopio savez sa Sulejmanom i uz njegovu pomoć pokušao da spreči Stefanov povratak. Međutim, Stefan je 21. novembra 1402. pobedio svoje protivnike kod Tripolja na Kosovu i obnovio svoju vlast nad Srbijom. Tada je došlo do razlaza Stefana i njegovog brata Vuka koji je prešao Sulejmanu. Borbe za turski presto. Posle Bajazitov smrti 1403, u tatarskom zarobljeništvu, počele su borbe između njegovih sinova: Sulejmana, Ise, Muse i Mehmeda. Prvo su se sukobili Sulejman i Isa. Kada je pobedio Isu Sulejman se sukobio sa Mehmedom. Sklopio je sporazum sa Vizantijom, Venecijom i Đenovom. Tim ugovorm je bilo predviđeno da despot Stefan zadrži svoju zemlju uz uslov da plaća harač i daje pomoćnu vojsku. Tako je Stefan sredio odnose sa sultanom. Preokret u Stefanovoj politici. Despot je potom načinio pravu prekretnicu u svojoj politici i približio se Ugarskoj. Kralj Žigmund Luksemburški (1387 – 1437) se tada nalazio u teškom položaju jer su njegovi protivnici planirali da na ugarski presto dovedu Ladislava
97

Napuljskog. Saveznik mu je bio preko potreban. Pregovore je s ugarske strane vodio Filip de Skolaris (Pipo Spano, Filip Madžarin). Despot Stefan je 1403/04. postao vazal ugarskog kralja. Bio je dužan da učestvuje u skupovima ugarskog plemstva. Zauzvrat je dobio Mačvu i Beograd. Beograd je dobio srpskog zapovednika i doživeo nagli uspon. Pretvoren je u snažnu tvrđavu, najjaču na južnoj ugarskoj granici. Despot je imao i Golubac i tako se Despotovina učvrstila na obalama Dunava. Sređivanje odnosa. Stefan je uz ugarsku pomoć nastojao da se obračuna sa Brankovićima. Plenio je njihove posede u Sitnici, a pre oktobra 1404. se izmirio sa bratom Vukom. Tokom te godine sređeni su odnosi sa sultanom Sulejmanom. Zemlje je ulazila u razdoblje mira. Počeli su da pristižu i primorski trgovci. Tokom 1405. Stefan je regulisao svoje odnose sa Dubrovnikom. Priznata su im ranija prava. Odnosi sa Venecijom su bili pomućeni zbog njenog sukoba sa Balšom III, despotovim sestrićem (sin Jelene i Đurđa Stracimirovića Balšića). Despot nije uspeo di ih pomiri tokom 1408. Iste godine Vuk se odmetnuo od svoga brata Stefana. On je ponovo zatražio pomoć od Turaka, koji su podsticali unutrašnju pometnju i sukobe. Red Zmaja. Hrvoje Vukčić, Sandalj Hranić i Pavle Radenović na čelu sa kraljem Tvrtkom II (1404 – 1409) su podržavali Ladislava Napuljskog, pretendenta na ugarski presto. Žigmund ih je 1408. teško porazio i kod Dobora izvršio pokolj vlastele. Posle ove pobede Žigmund je osnovao novi viteški red Zmaja (simbol reda). U osnivačkoj povelji reda izdatoj u Budimu decembra 1408. na prvom mestu je bio imenovan despot Stefan. Članovi reda su bili najmoćniji ugarski velikaši (Nikola Gorjanski). Ustanak Vuka Lazarevića. Vuk Lazarević je zajedno s Brankovićima i uz podršku Sulejmana 1408. podigao ustanak. Bio je spreman da preuzme vlast u zemlji i prizna vrhovnu vlast sultana. Turski odredi, na čelu sa vojskovođom Evrenosom, su 1409. upali u Srbiju. Stefan je odmah dobio pomoć iz Ugarske. Na čelu ugarskih odreda bio je tamiški župan Pipo Spano. Iscrpljujuće borbe su se vodile oko Prištine. U proleće 1409. Žigmund je lično sa vojskom pošao u pomoć Stefanu. Međutim, Turci su potisnuli Ugre i Stefan je morao da se povuče u Beograd. Bio je prinuđen da ustupi bratu južni deo Srbije, gde je Vuk zavladao i priznao vrhvonu sultanovu vlast, zajedno sa Brankovićima. Rat Muse i Sulejmana. Musa je 1409. ustao na Sulejmana i ponudio Stefanu savezništvo, na šta je despot pristao. Musa je 1410. krenuo prema Carigradu i ugrozio Sulejmana. Međutim, njegov tabor je počeo da se osipa. Napuštaju ga saveznici. Među njima Vuk Lazarević i Brankovići. Odlučujuća bitka odigrala se 15. juna 1410. kod tvrđave Kosmidiona na
98

Stefan je tražio od Mehmeda da pređe u evropski deo turske kako bi se zajedno borili protiv Muse. Iz Soluna se vratio Đurađ Branković. Vlast u Turskoj je preuzeo Mehmed I (1413 – 1421). čime su narasli njegovi prihodi. koji je tom prilikom poginuo. Izmirio se sa ujakom Stefanom. ponovo upao u Srbiju. Završena je pobedom Sulejmana. Stefan je pružio utočište Musi. ubili Musini ljudi. Pozivu za pomoć su se odazvali ugarski ban Jovan Morovićki i vojvoda Sandalj Hranić (oženio se Jelenom udovicom Đurđa Stracimirovića Balšića). upao u Srbiju i opseo Novo Brdo. Tokom 1411. prihvatio je Đurađa kao sina. Tom skupu su prisustvovali i bosanski kralj Stefan Ostoja. Očekivan je napad na Novo Brdo. Preko Crnog mora i Vlaške Stefan se vratio u Srbiju. došlo je do važnog preokreta u Srbiji. Stefan je od novog sultana. Pomirenje Stefana Lazarevića i Đurađa Brankovića. Musa je 1412. kod sela Čamorlu. Zauzvrat je dobio Srebrenicu. Ostao je upamćen u narodnoj pesmi kao vojvoda Prijezda. U leto 1411. U jesen 1412. i savezom Vlaške i Poljske uperenim protiv Ugarske. Sulejman je svojim neuravnoteženim držanjem stvarao nezadovoljstvo među ljudima. Iste godine Stefan je učestvovao na velikom skupu evropskih vladara i vlastele u Budimu. ali je sultan ponudio primirje. a zauzvrat Musa mu je dodelio južne delove Srbije koje su do tada držali Vuk Lazarević i Brankovići. Despot je bio spreman za rat. u borbu za turski presto se uključio i Mehmed u maloazijskim delovima carstva. Odmah po stupanju na presto Musa se okrenuo protiv Stefana. Prihvatio je vazalne obaveze. Zapovednik grada se junački suprostavljao Turcima. za pomoć koju mu je pružio. Na vest o despotovom dolasku digao je opsadu. dobio grad Koprijan kod Niša i pokrajinu Znepolje. Nisu uspeli jer su ih uhvatile Musine pristalice (saveznik Stefanov) i posekle. Musa je 1413. jula 1413. u Budimu se Stefan sa svojom zemljom potčinio vrhovnoj vlasti ugarskog kralja. Njegova vojska je naišla na odlučan otpor kod Stalaća. Stefan je u međuvremenu tražio saveznike u Ugarskoj i Turskoj. Pošto despot nije imao dece. Musa (1411 – 1413) je zavladao evropskim delom Turske. 99 . Sultan Sulejman (1402 – 1410) je pre toga uputio Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića u Srbiju da preuzmu vlast pre Stefanovog povratka. U leto 1410.Zlatnom rogu. Musa je polako preuzimao inicijativu. pod planinom Vitošom Bitka je završena porazom sultana Muse. Na kraju su ga 1411. vojvode Sandalj Hranić i Hrvoje Vukčić. Žigmund je bio zaokupljen carskim krunisanjem 1411. Sulejman je još jednom pobedio Musu. Car Manojlo II mu je priredio svečani doček i potvrdio despotsku titulu. i odredio ga za svog naseldnika. Despot Stefan se sklonio u Carigrad. Do odlučujućeg boja došlo je 5.

U to vreme zavladalo je nepoverenje između Murata II i Stefana. Đurađ i Lješ su postali despotove vojvode. a Venecija 3. Murat je provalio u Srbiju i stigao do Kruševca. Žigmund je obećao pomoć. Mehmed I je umro. despotov sestrić. Događaji u samoj Bosni omeli su sprovođenje takvog plana. Odazvao se Žigmundovom pozivu 1421. Despot se držao uz novog sultana i pomogao mu u sukobu sa Venecijom. porazio i pogubio. Stefan je na kraju uspeo da pregovorima iznudi 100 . Pripajanjem Zete despotovini ujedinjene su zemlje Lazarevića. Zemlja se nalazila u dvostrukom vazalstvu: i prema Ugarskoj i prema Turskoj. a nasledio ga je Murat II (1421 – 1451). Despot ga je potvrdio 22. S druge strane despot je jačao svoje veze u Ugarskoj. Vizantija je tokom 1423/24.Odnosi sa susedima. Ugovorom sa sultanom Mehmedom Stefan je obezbedio period relativnog mira. Zetu je zaveštao njemu. Podigao zadužbinu Resavu. koja je koristila smene na turskom prestolu za podizanje ustanaka na jadranskom primorju. nije ostvario glavni cilj – zauzeće Skadra. Stanje u Srbiji. tražila saveznike na Zapadu. preduzeo opsadu Carigrada. Odnosi sa Venecijom konačno su regulisani sporazumom iz Vučitrna. koji je sklopljen 22. Održavao je prisne veze sa crkvom. aprila 1426. godinama je ratovao sa Mlečanima oko njihovih poseda u Zeti. Tu je na dvoru svoga ujaka umro 28. Odnosi sa Turskom. Kada su se pojavile vesti o njegovoj bolesti Venecija je nagađala da bi zemlju mogao da ostavi svom rođaku Stefanu Balšiću Maramonte. Na skupu bosanske vlastele avgusta 1415. Ratovanje u Zeti Stefan je 1423. Sultan je odlučio da napadne Srbiju. Ugarska je poslala pomoć (Pipo Spano). Po dolasku na vlast protiv Murata II ustao je Mustafa. Murat II je 1422. Despot je zauzimao sestrićeve posede. prepustio Đurađu Brankoviću. Brankovića i Balšića. Balša III. koji se izdavao za sina Bajazitovog. a Srbi Bar i Drivast. jula 1426. Posle Balšine smrti u Zeti su se uzdigli Crnojevići. Ali ga je Murat već 1423. februara 1427. poražen i ubijen. da učestvuje u ratu protiv husita. Balša III je skrhan bolešću otišao u Srbiju. Venecija je zadržala Kotor. Pobunjenik je 1422. Srbija je u tim sukobima ostala po strani. Avgusta iste godine sklopljen je Skadarski mir. Stefan je odbio da pomogne njegovo delovanje. U leto 1421. Ali. doneta je odluka da se srpskom despotu oduzme Srebrenica. u Jedrenu je došlo do smene a prestolu. Uskoro je protiv Murata ustao mlađi brat Mustafa. Ulcinj i Skadar. Car Jovan VIII je boravio u Veneciji i Ugarskoj. Tako je omogućio privredni i društveni razvitak zemlje. Stefan je obnovio vazalne obaveze prema sultanu. Crkva mu je pružala podršku u svakodnevnoj politici. Stefan je tada zauzeo Bar i Drivast i sve mletačke posede sem Ulcinja. Rat sa Venecijom. aprila 1421.

punih 80 godina. u rudničkome kraju. Tvrtko II je pokušao da osvoji grad. s dugom kosom i brkovima. upao u Vlašku da podrži svog štićenika Dana II. s kojom je sklopio brak krajem 1414. je predviđao da Đurađ nasledio presto. morao je i da položi vazalnu zakletvu ugarskom kralju. Pošto despot Stefan nije imao dece. Tokom 1426. ali nije uspeo. u okolini Kragujevca. Srbija u doba despota Đurđa Brankovića do obnove Despotovine 1444. doživeo je duboku starost. Kraj Stefanove vladavine. da bude uvršten u ugarsku vlastelu. Dolazak na vlast. do 1457. Stefan je pobunu krvavo ugušio. Srbija ima da pripadne Ugarskoj. Posle Stefanove smrti Srbija treba da ustupi Beograd. Đurađ Branković se u jesen 1412. Stefan je s patrijarhom pozvao vlastelu da prihvate Đurađa za njegovog naslednika. Pitanje prestolonalsednika Stefan je regulisao i sa Žigmundom. Golubac i Mačvu. Despot Stefan je umro 19. Golubac i Mačvu. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Manasiji. Žigmund je u zimu 1426/27. U slučaju da Đurađ umre bez muških naslednika. je predviđao da Đurađ nasledio presto. a najduže je proživeo i najviše poroda imao s Grkinjom Jerinom (Irinom) Kantakuzin. Na leto su prodrli u Pomoravlje. vratio iz Soluna u Srbiju. kada je imao 101 . Posle Stefanove smrti Srbija treba da ustupi Beograd. posredovao je u sklapanju tursko-mletačkog mira. u slučaju da Stefan umre bez muških potomaka. i da nasledi Stefanova dobra po Ugarskoj. U Srebrnici su se pobunili rudari. prihvatio je Đurđa kao sina. Stefan je s patrijarhom pozvao vlastelu da prihvate Đurađa za njegovog naslednika. da bude uvršten u ugarsku vlastelu. Ženio se najmanje dva puta. u rudničkome kraju. Bradat. Pitanje prestolonalsednika Stefan je regulisao i sa Žigmundom. Ugovor iz Tate 1426. Na saboru u Srebrnici kod Stragara 1426.povlačenje Turaka. Sporazum u Tati. Despot Đurađ je vladao od 1427. i da nasledi Stefanova dobra po Ugarskoj. Izmirio se sa ujakom Stefanom. opsedali Novo Brdo. Na saboru u Srebrnici kod Stragara. morao je i da položi vazalnu zakletvu ugarskom kralju. Despot Stefan nije imao dece i odlučio je da presto zavešta svome sestriću Đurđu. Srbija ima da pripadne Ugarskoj. i odredio ga za svog naseldnika. u slučaju da Stefan umre bez muških potomaka. U slučaju da Đurađ umre bez muških naslednika. Sada je morao da ratuje u Bosni oko Srebrnice. jula 1427. Turci su februara 1427. Ugovor iz Tate 1426.

Čak je obećao da će ćerku Maru poslati u harem Muratu II.gotovo 40 godina. vaspitanjem i duhovnim životom bio vezan za vizantijski svet. U gradu je postojala mitropolijska crkva. Žigmund je od Beograda napravio snažnu tvrđavu. Zidanje je završeno već 1430. Doveo je tevtonce. Žigmund je u to vreme ratovao u Vlaškoj. Dozvolu sultanovu skupo je platio. Đurađ je brakom. Tvrđava se sastoji od Malog i Velikog grada. Ali su se na kraju ipak pokorili despotu. Đurađ je počeo da zida novu prestonicu Smederevo. Đurađ je priznat za Stefanovig naslednika. Na izuzetno svečan način Đurađ je priznat za Žigmundovog vazala. Počeli su da nose staro prezima Crnojević i bili su spremni da se priklona Mlečanima. Položaje u državnoj upravi dobijali su Grci. Pobunili su se Đurađ i Lješ Đurašević. U tim operacijam učestvovao je Đurđev sin Grgur. obavezao se da će dolaziti na ugarski dvor i državne sabore i da će davati pomoćne trupe.000 konjanika po komandom sinova i nedozvoli Ugrima da preko Srbije napadaju Tursku. Dubrovčani. U Đurđevu službu je stupio i Jerinin brat Toma. primljen je u redove ugarskih barona.000 dukata. Radovima je rukovodio Jerinin brat Đorđe Kantakuzin. da osvoji Golubac. kovnica novca i kancelarija. gde se borio protiv Mlečana oko Balšinog nasleđa. Srbima je bio zabranjen ulazak u grad. U vreme zidanja Smedereva Đurđa su krunisali despotskim vencem poslanici cara Jovana VIII (1425 – 1448). ali i za vladara Srbije. Turci i Ugari. Đurađ je iste godine morao da brani Srebrnicu. Početak vladavine. ali je Đurađ zadržao Mačvu. jer je iz Ugarske lako mogla stići pomoć. U to vreme sultan je opsedao Drač. Bio je razrezan posebni namet. Borba protiv Turaka bila je cilj. Smederevo. daje pomoćne odrede od 2. a Turci Niš. Grad je sagrađen na učću Jezave u Dunav. Obojica su pohitala ka Beogradu da sprovedu u život ugovor u Tati. Žigmund nije poseo ni Golubac. Na izbor mesta su uticali politički razlozi. Stanje u Zeti. Rukovodiće odbranom Smedereva. Srbijom su uzduž i popreko harali Turci. Pošto su u Despotovini Ugri držali Beograd. pomažući skopskog sandžak bega Isaka. Nije uspeo pa je sklopio mir sa sultanom. 102 . Žigmund je preuzeo Beograd. Đurađ je za smrt ujakovu saznao u Zeti. a kada nije dobio novac predao ja grad Turcima.000 dukata godišnje harača. Priznao je tursku vrhovnu vlast i obavezao se da plaća 50. Ugovor iz Tate je samo delimično ispunjen. Zidovi su bili debeli do 4 metra sa 24 kule visine do 20 metara. Pokušao je 1428. Kruševac i Golubac. Zapovednik grada Jeremija je tražio 12. U Malom je bio Đurđev dvor. O pretrpljenim mukama pri izgradnji svedoči narodna tradicija (prokleta Jerina).

Sledeće godine Murat II je na čelu velike vojske upao u Srbiju i opseo Smederevo. avgusta sastao sa Đurđem. On je postao i rimsko-nemački car. U Segedinu se 1.Stanje u Bosni. Na jednoj strani su bili kralj Tvrtko II i Radoslav Pavlović. upala u Erdelj. Grgur se nagodio sa Muratom i predao mu grad a zauzvrat je dobio na upravu zemlje svoga dede Vuka. Žigmund je u leto 1437. sklopljena je firentinska unija. Đurađ. Ovaj ugarski prodor je bio izvršen preko srpske teritorije. a druga u Srbiju. Ugarska vojska se na prvu vest da dolaze Turci razbežala. Jedna turska vojska je 1438. Postala je vrlo uticajna i nikada se nije odrekla hrišćanstva. Posada se predala 18. Krajem godine umro je Albert i u 103 . a na drugoj despot Đurađ i Sandalj Hranić. pod uslovom da bude Portin vazal. Tako se položaj Turaka na Dunava još više učvrstio. Lazar su sa pratnjom napustili grad i prešli u Ugarsku da traže pomoć. Ugarski kralj Žigmund izabran je 1433.000 vojnika i krenuo na jug. U proleće 1433. upao u Srbiju i spalio Kruševac. Nasledio ga je austrijski vojvoda Albert Habzburški (1437 – 1439). Kralj Žigmund je umro decembra 1437. Sabor u Bratislavi 1435. ali su pripreme tekle sporo. U ratovima Ugarske i Turske 1435 – 1437 Srbija je bila pošteđena. bratića Žigmundove žene Varvare i jednog od najbogatijih ljudi toga vremena. Đurađ ga je pomogao novcem. Despot Đurađ je tražio pomoć od kralja Alberta. Poklonio mu je zamak Vilagoš u zarandskoj županiji. oženjen Žigmundovom ćerkom Jelisavetom. i Turci su ušli u grad. Usledila je odmazda Turaka. Miraz za Maru je bio ogroman – nekoliko stotina hiljada dukata. Žigmundovi ratovi sa Turcima. Zatim je naneo težak poraz vidinskom paši Ali-begu na Godominskom polju kod Smedereva. Đurađ je svoju ćerku Katarinu udao za Ulriha celjskog. a već je posedovao Srebrnicu. Na kraju je sakupio 24. Tri meseca je trajala teška opsada. Prvi pad Smedereva. za rimsko-nemačkog cara. Despotovi sinovi Grgur i Stefan imali su tešku sudbinu. Iz Jedrena je odvedena u Brusu. Despot Đurađ se mešao u sukobe bosanske vlastele. Tokom leta 1439. Drugu kćer Maru poslao je u harem Muratu II. kome su prisustvovali Tvrtko II i Đurađ. Odbranom Smedereva su komandovali Toma Kantakuzin i Grgur. Despot je morao da Muratu II ustupi Braničevo. Još je samo Novo Brdo odolevalo Turcima. Za smederevskog sandžak-bega imenovan je Isak-beg iz Skoplja. prihvatio Žigmundove planove za odbranu južne granice. Porodične prilike. avgusta 1439. Đurađ je zauzeo Usore sa Zvornikom i tvrđavom Teočakom. Jerina. ali ni time nije postignuto ništa u borbama s Turcima. Borbe za ugarski presto. On je bio voljan da pomogne odbrani Smedereva.

Antiturski planovi. oslepio u gradu Tokatu. i Nikola Iločki. Malo je bilo nade u pomoć sa Zapada. počeo sa opsadom Beograda. Hunjadijeve pobede uzbudile su Evropu. Posle smrti Alberta 1439. Murat II je zamerao Dubrovčanima na podršci despotu i zbog učešća u odbrani Novog Brda. U proleće 1443. Grgura i Stefana (odranije talac na Porti) sultan je okovao na Uskrs 16. aprila. Murat II je 1438. Turski špijuni su saznali za pripreme. U teškom položaju Đurađ je priznao Vladislava Jagelonca za kralja i u julu 1441. Odbranom je komandovao Jovan Talovac. gospodara Gornje Zete. Hunjadi je u martu 1443. ali je ona odbila da se uda za pravoslavca. počeo da primenjuje običaj “devširme” – “odabir dečaka”. Morao je da se skloni u Dubrovnik.000 Ugara i Poljaka i 8. ali im je 1442. koji je hteo da osveti Mezida. U tom sukobu ubijen je Muratov sin Ali-Čelebija. poveljom (na srpskom) zagarantovao pravo slobodne trgovine po svim svojim zemljama. Udala se za poljskog kralja Vladislava II Jagelonca (1440 – 1444). Đurađ ga nije priznao već je podržao Albertovog sina Ladislava. Srpski narod je napuštao zemlju i selio se na sever. Hunjadijem i Đurđem je u ranu jesen prešla Dunav kod Beograda i ušla u Srbiju. Tako je Đurađ izgubio celu Despotovinu. Duga vojna. napustio Dubrovnik.000 konjanika bio je Hunjadi. Novo Brdo se predalo 27. Preko 104 . Posle punih šest meseci teške opsade Turci su se ipak morali povući.000 Srba na čelu sa Vladislavom. U poklad u Dubrovniku je ostavio 160. Zapovednici južne ugarske granice bili su Janko Hunjadi. Murat II je morao da ratuje protiv gospodara Karamanije Ibrahimbega. Đurađ je napustio Ugarsku i otišao u Zetu. Njegovi sinovi nisu imali kuda da pobegnu. Tu je morao da stekne naklonost sinova Đurđa Crnojevića. rumelijskom beglerbegu Šehabedinu. Đurađ je pokušavao da svog sina Lazara oženi Albertovom udovicom Jelisavetom. potukao u Erdelju Mezidbega. pa je za naslednika određen Mehmed Osvajač. I Đurađ je na to potrošio mnogo sredstava. a u Vlaškoj Šehabedina. Vojska od 25. Upadali su u Srbiju i nanosili Turcima velike gubitke. Sultan je s proleća 1440. U Zeti je Đurađ počeo da kuje antiturske planove i Turci su mu ucenili glavu. Papa je u Ugarsku poslao kardinala Julijana Ćezarinija da pripremi rat. juna 1441.Ugarskoj su počele borbe za presto.000 dukata. Prvi sukob s Turcima 3. Rumelijski beglerbeg Kasim je do nogu potučen. Jagelonac ga je proglasio za odmetnika i oduzeo imanja. Planiran je novi krstaški rat. erdeljski plemić. maja 1441. U Ugarskoj je od svake kuće revnosno ubiran novac za opremanje vojske. Borbe za ugarski presto. novembra je bio između grada Bovna kod Aleksinac i Niša. a 8. Na čelu prethodnice od 12.

juna 1444. a već 22. januara 1444. Poslao je svoje poslanstvo ugarskom kralju. decembra kod Sofije ponovo potučen. Nudio je despotu zemlju i sinove. Aprila 1444. U tome ga je podržavao kardinal Julijan Ćezarini. uspeo da povrati Srebrenicu koja je bila u rukama bosanskog kralja Stefana Tomaša. Poginuo je dvadesetogodišnji kralj Vladislav i kardinal Julijan Ćezarini. Već 6. ali je na kraju ipak pripao Srbima. Turci su poraženi i 2. novembra. već krajem leta 1446. ali je 24. U susret mu je pohitao sultan Murat II. ponovo je u sastavu bosanske države. Sultan je satro krstaše. potvrdio sporazum. Bitka kod Varne. ušao u Smederevo. Ovaj pohod izazvao je ustanak u Novom Brdu (ugušen). Kasim-beg je počeo da ih goni. Despot se posebno sporazumeo sa sultanom da mu vrati sinove i zemlju sa 24 grada. Bitka kod Varne se odigrala 10. Janko Hunjadi se bekstvom jedva spasao i preko Vlaške stigao u Ugarsku.Niša i Pirota hrišćani su stigli do Sofije i zauzeli je. Murat II 12. do 1459. Odatle su nastavili na istok i stigli do Plovdiva. jer je u slučaju neuspeha mogao da izgubi državu. Ponuda je upućena dok su krstaši boravili u Srbiji. Stigao je do Varne. sin Ivana Kastriota. Đurađ je posle ovog ugarskog poraza ostao veran turski vazal. preoteo Srebrenicu od Turaka. Zapad je želeo da se rat nastavi. srpsko poslanstvo(smederevski mitropolit Atanasije) pregovara u Jedrenu.000 vojnika prešao Dunav i uputio se ka Bugarskoj. Stefan Tomaš je u maju 1444. Ali. kralj Vladislav je sa 16. je napustio tursku vojsku i podigao ustanak u svojoj zemlji. avgusta se izmirio sa sultanom. Srpska Despotovina od 1444. januara bili su u Prokuplju. Obavezao sa na veliki harač i 15. U jesen 1444. Planirali su da napadnu Jedrene. Sporan je bio Golubac. Despot Đurađ je u aprilu 1445. samo za kratko vreme. između Niša i Pirota. Predlog nije usvojen i u januara su bili u Beogradu. U Srebrnici su Đurađ i Stefan Tomaš kovali zajednički novac. koji je isticao da sporazum nema važnosti dok ga ne prihvati papa. ali su zbog nestašice hrane i jake zime morali da se vrate. Obnova despotovine. prihvata sve zahteve. Srebrnica. Despot je uspeo da nagovori kralja i Hunjadija da pristanu. Polovinom septembra 1444. Despotovina je obnovljena. Skenderbeg. koji je u Segedinu krajem jula 1444. Despot Đurađ je bio protvi novog pohoda. Ugarski kralj Vladislav I Jagelonac (1440 – 1444) je odbacio mirovni sporazum iz 1444. izbili su nemiri u Jedrenu koji su uticali da se počne s pripremama za novi rat. Đurađ je nastojao da privoli kralja i Hunjadija da trupe prezime u Srbiji pa da na proleće nastave borbe. ali je sultan ponudio mir (pobuna Ibrahim-bega – Karamanija). Posredovala je Mara. 105 .

000 dukata na ime štete koju je ugarska vojska pričinila za vreme pohoda u Srbiji Ugri su se morali obavezati da će u budućim pohodima zaobilaziti Srbiju.000 ljudi u roblje. Ugarska vojska je pljačkala po Srbiji. Hunjadi mu se obraća za pohod protiv Turaka. Borba se vodila i noću. Zbog ugarskog poraza je nastao izraz “prošao kao Janko na Kosovu”. Hunjadi je prekinuo sve odnose sa despotom i krenuo na Turke preko Srbije. Hrišćani su svojom artiljerijom naneli Turcima velike gubitke. Đurađ je tokom 1447. mladi sin Alberta Habzburškog. Ali ih despot nije mogao štititi od zloupotrebe turskih činovnika. Đurađ je priznao Ladislava za kralja. Đurađ je sina Lazara oženio Jelenom. osvojio Peloponez i srušio državu Konstantina Paleologa. umro je Jovan VIII (1425 – 1448). Druga bitka na Kosovu. Septembra 1448. 106 . a za cara je izabran njegov brat. Janko Hunjadi je decembra 1448. mestu slavne bitke iz 1389. ali je zahtevao 100. kao i rumelijski beglerbeg. prešao je Dunav kod Kovina. despot Konstantin. uspeo da povrati Srebrnicu i oblast Višegrada. ćerke Konstantina Dejanovića. Lazar je tada krunisan znacima despotskog dostojanstva. Druga bitka na Kosovu je trajala od 17. U bitki su učestvovali Murat II i prestolonaslednik Mehmed. ćerkom Konatsntina Paleologa. ali despot nije hteo da ustaje protiv sultana. Murat II je 1446. Posle pogibije Vladislava I ugarski kralj je postao Ladislav V Posmrče (1445 – 1457). sve dok preko Kruševca nije izbila na Kosovo nedaleko od Prištine. Odbio je da učestvuje u ratu. Sultan nije gonio neprijatelje već se vratio u Jedrene. Hunjadijev sin Ladislav je trebao da ostane u Smederevu kao talac sve dok se ne isplati ugovorena suma. Upravo je zbog ovog događaja srpska narodna pesma tako često pevala o Sibinjanin Janku. Hunjadi je uhvaćen i odveden u Smederevo despotu Đurđu koji ga je bacio u tamnicu. Obe strane su pretrpele ogromne gubitke. Sultan je stigao s velikom vojskom iz Sofije. Tek posle dužih pregovora despot je pristao. U jesen 1448. oktobra 1448. postao gubernator Ugarske. Mir je sklopljen.Despotov šurak Toma Kantakuzin je 1448. a Dubrovčani su oslobođeni davanja godišnjih poklona. treći sin Manojla II i Jelene Dragaš. Ugarski staleži su tražili puštanje gubernatora. Janko Hunjadi je 1446. pomagao Dubrovčanima da se izmire sa sultanom. Stanje u okolnim zemljama. do 20. Bitka je odlučena tek kada su Turci zašli za leđa hrišćanima i kada je odred vlaškog kneza prešao na stranu Osmanlija. stigao u Segedin. Tom prilikom je odveo 60. Ugri i Turci su se sukobili na Kosovu. Đurađ je obavestio Murata II o ugarskom pohodu. Ostaci hričćanske vojske su sasečeni.

Đurađ i Janko su se izmirili i avgusta 1451. Tokom 1452. Pad Carigrada. Vojvoda Stefan Vukčić je 1449. Time je “ozakonio” bratoubistvo koje će se kasnije vekovima primenjivati pri smenama na prestolu. Car Konstantin XI je tražio pomoć na Zapadu. uzeo titulu “hercega od Svetog Save”. U Zeti se despot sukobljavao sa Mlečanima i Stefanicom Crnojevićem. Despot je održavao dobre odnose i sa Ladislavom V i sa Muratom II. Takođe je vratio despotu Toplicu i Dubočicu. Mladi sultan je ugušio pobunu janičara i ubio svoga malog brata. Produžio je sporazum sa Đurđem. Tri dana je trajalo pljačkanje Konstantinovog grada. Turci su zauzeli Carigrad. verena je za Hunjadijevog mlađeg sina Matiju. obećavši mu da ni on ni njegov sin Lazar za života neće biti napadani. Nisu izdržali. Ugarska i Turska su htele da sklope mir i despot je posredovao. Papa je bulom iz 1450. Njegovom zaslugom su mošti Svetog Luke prenete iz Epira u Smederevo. Vest o padu Carigrada zaprepastila je Evropu. ali 1451. Pohod Mehmeda II na Srbiju. maja 1453. u Svetoj Sofiji sklopljena unija koju je narod odbacio. Đurađ je pomagao mnogim izbeglicama. Mehmed je 107 . Bosanski kralj Stefan Tomaš je pristao 1451. Odmah je obavestio Mehmeda o sporazumu koji nije bio uperen protiv Turaka. Sporazum sa Hunjadijem. U vojsi koja je opsedala grad bio je i srpski odred po komandom vojvode Jakše. Protivnici se nisu dogovorili oko nekih pitanja i mir nije sklopljen. Novi sultan je znao turski. Ovaj ugovor nije remetio despotove odnose sa Turskom. koji je zadavao mnogo muka Muratu II. Posredovanje u ugarsko-turskim pregovorima. Mladi Mehmed (imao je tada samo 21 godinu) se od tog vremena nazivao Osvajač. umire Murat II i nasleđuje ga mladi i daroviti Mehmed II. Oslobodio ju je iz harema i poslao Đurđu. grčki i srpski jezik. vodio opsežne pripreme za osvajanje Carigrada. ali ona ništa nije preduzela. čak je 1452. koji su bili Marin miraz. sklopili ugovor u Smederevu. oslobodio Hunjadija obaveza Smederevskog sporazuma (suma od 100. Na njegovoj teritoriji je bio i manastir Mileševa. Despo Đurađ je istovremeno radio na pokretanju krstaškog rata ali i na obnavljanju primirja iz 1451. Đurđeva unuka Jelisaveta.000 dukata) i on je zauzeo despotova imanja po Ugarskoj. Mehmed II Osvajač. Đurađ je održavao svoje veze na Porti. ali je obe porazio Stefanica Crnojević. dve despotove vojske su ušle u Zetu (vojvoda Altoman i Toma Kantakuzin). Sultan Mehmed II je tokom zime 1452/53. da ustupi Srebrenicu despotu. Bio je pod velikim uticajem maćehe Mare (Đurđeva ćerka) koju je veoma poštovao.Stanje u Bosni i Zeti. Posada grada se hrabro branila i odbijala napade dvadeset puta brojnijih neprijatelja. ćerka Katarine i Ulriha Celjskog. Mehmedu se pokorio i gospodar Karamanije Ibrahim-beg. 29. otkupljivao je zarobljenike.

Ugarska i Srbija nisu uspela da sklope mir sa Portom. Prestonica se hrabro branila. najuglednije ljude u gradu pobio. Nasledio ga je brat Stefan. ali su otkriveni i pogubljeni. Tokom 1457. Ugri su tražili pomoć na sve strane. Opsada Beograda i smrt despota Đurđa. januara 1458. Despot je prešao u Ugarsku. decembra 1456. a na vest da stiže Hunjadi u pomoć Turci su digli opsadu. iz Despotovine su prebegli Turcima Mara. Kod Kruševca im je naneo težak poraz 1. U tim borbama stradali su grof Ulrih Celjski. Posle bitke. Mladi srpski zarobljenici su pripremali zaveru protiv Mehmeda. Zato se Đurađ odlučio na sklapanje mira s Portom i prepustio Turcima ceo južni deo zemlje. u Beogradu je izbila kuga od koje su stradali Hunjadi i Kapistran. Pad Novog Brda. Pod Zemunom 18. Beograd se održao. Počela je teška opsada. Sultan nije ispoštovao dogovor već je opljačkao grad. Na vest o pobedi hrišćana papa Kalist III je ustanovio opšti hrišćanski praznik koji se 6. Đurđa je nasledio sin Lazar. ponovo krenuo iz Jedrena na Srbiju. Janko Hunjadi i fra Jovan Kapistran. jul je planiran opšti napad. Ozlojeđen neuspehom svetio se svojoj okolini. Uz velike gubitke janičari su uspeli da potisnu branitelje. Sultan je opremio ogromnu vojsku najboljom opremaom koja se tada mogla nabaviti (artiljerija i brodovi). a Janko je nastavio da goni Turke. Lazar je umro 20. jula 1456. Turska vojska je najpre napala Smederevo. Na njenom čelu je bio Mehmed II. Despot Lazar se mešao u sukobe u Ugarskoj i podržavao Ladislava V. Mehmed II je u proleće 1455. ali je odbijena uz velike gubitke. oktobra 1454. a uz njega rumelijski beglerbeg Karadža i zapovednik janičara Hasan. Mehmed II je tokom 1456. i Ladislav Hunjadi. pripremao napad na Beograd. Cilj napada je bilo Novo Brdo. Nameravao 108 . su hrišćani pobedili turske lađe. Ali stranačke borbe u Ugarskoj onemogućavale su ozbiljniju akciju. očajnički protivnapad hrišćana prisilio ih je da ustuknu. Đurađ je potražio sporazum sa sultanom. Sultan je u toku borbi bio ranjen i morao je da naredi vojsci da se povuče. Vest o padu Novog Brda zatekla je despota u Ugarskoj gde je pripremao krstaški pohod. prekinuta je veza Despotovine i Zete. poslednji. Posle četredestodnevne teške opsade grad se pod garancijom predao Turcima. Sultan je te godine krenuo na Srbiju. avgusta imao slaviti. Ali. despotov zet. Jedna vojska je opsela Novo Brdo. Bio je na izmaku snaga.. Posada grada je bila šarolika. krenuo na Srbiju. umro je 24. Grgur i Vuk. Zatim se uputila ka Beogradu. a druga Smederevo. U Ugarskoj je izbio sukob između stranke Hunjadija i kralja Ladislava. U odbrani Beograda su učestvovali Mihailo Silađi. Za 21. Sredio je odnose sa sultanom i obaveza se da plaća harač. zapovednik grada. Sultanovim osvajanjem 1455.već 1454. Despot Lazar i despot Stefan. a mnoge odveo u roblje. Ovaj pohod označava početak kraja srpske Despotovine. Đurađ se vratio u Smederevo.

Srpska prestonica postala je sedište smederevskog sandžaka. a crkve pretvorili u džamije.je da postavi Grgura za despota. Ugarski kralj je zaplenio sva dobra srpskih despota u svojoj zemlji. zauzeli Smederevo. Stracimira i Balšu. Postignut je sporazum i dopušteno je despotu Stefanu. Tokom 1458. Braća Stracimir. Ovi skorojevići šire svoje teritorije i ostvaruju osamostaljenje. drže Bar i oblast između Skadarskog jezera i mora. vođeni su pregovori o udaji najstarije ćerke despota Lazara za Stefana Tomaševića. Rodonačelnik ove porodice Balša je. njegovoj ženi Jeleni. car Uroš izdao Dubrovčanima. Dolaskom Stefana Tomaševića na presto Mehmed II je rešio da zauzme Smederevo. Balšići su stali na stranu 109 . Lazarovj udovici. Balšići Poreklo. Balšići i zetski mitropolit. Na jednoj strani su car Uroš. Balšino ime se prvi put spominje u jednoj povelji koju je 1360. Ugarska posada je zarobljena. prilično skroman vlastelin sa tek jednim selom u svom posedu u doba cara Stefana Dušana. Padom Smedereva za Srbe je počelo viševekovno ropstvo. Otišao je svojoj sestri Katarini Celjskoj. juna 1459. Poreklo Balšića je prilično nejasno. Pohodom je rukovodio Mahmud-paša Anđelović. aprila. Đurađ i Balša II počinju svoje uzdizanje sa opadanjem srpskog carstva u vreme cara Uroša. knez Vojislav Vojinović i Kotor. Oko 1360. prema Mavru Orbinu. Značajan faktor u tom usponu su Dubrovčani kojima Balšići pružaju pomoć tokom rata sa Vojislavom Vojinovićem. Mehmed II je s rumelijskim beglerbegom Mahmud-pašom Anđelovićem stigao pod smederevske zidine. Verovatno je reč o sloveniziranim Vlasima. Pad Smedereva je izazvao uzbuđenje na Zapadu. Lazarovoj ćerci. aprila 1459. Vojinović traži Ston i Pelješac i pustoši okolinu Dubrovnika. i njenoj majci Jeleni. Kralj Matija je optuživao Bosance da su za novac predali prestonicu Despotovine. da sa dragocenostima napuste grad i pređu u Bosnu. sudeći po imenu. Pad srpske države. Rat sa Vojislavom Vojinovićem (1360 – 1362). Odmah su poskidali crkvena zvona. Povedeni su preogovri o predaji grada. Brak je sklopljen 1. Balša je imao sinove Đurđa. Tokom ovoga rata su se odmetnuli od cara Uroša. Turci su 20. a na drugoj Dubrovnik. i despot Stefan je morao da napusti Smederevo 8. Dolaskom Stefana Tomaševića na srpski presto povređena su prava Turaka. sina bosanskog kralja Stefana Tomaša.

a uz podršku cara Uroša i pape sklopljen je mir 1370. Car Uroš je 22. Na stranu Dubrovnika stali su Balšići i kralj Vukašin. 1366. Na stranu Dubrovnika staju Budva. Dubrovčani predlažu Balšićima da napadnu Kotor. u Onogoštu izdao povelju kojom je konačno uspostavljen mir. ali do toga ipak nije došlo. ili 1371. uz veliki otkup. Vukašin Mrnjavčević je 1365. Dubrovnik je odbio pa je došlo do rata. došlo je do izmirenje Balšića i Nikole. Već 1366. Početkom 1363. Savez sa Nikolom Altomanovićem. On je 1372. Dobili su ga tokom 1362. Zbog Kotora Balšići su izazvali neraspoloženje pape. Tokom 1370. prihvatili katoličko učenje. U savezu sa Venecijom ratovali su protiv Dubrovnika. U jesen 1362. septembra 1371. zahtevao od Dubrovčana svetodmitarski danak (2. Ulcinj i Skadar i bivaju pošteđeni ekonomske blokade. Đurađ Balšić je pao u zarobljeništvo. Balšići protiv Kotora. jer je grad bio pod njegovom vlašću. Ratom su najviše pogođeni Dubrovnik i Kotor pa traže mir. U proleće 1373. Balšići nisu učestvovali u sklapanju mira. Sa njim su bili u dobrim odnosima i to su koristili da zauzmu Kotor. Balšići su ponovo zaratili sa knezom Vojislavom Vojinovićem. Vojislav Vojinović ne odustaje od svojih zahteva i nastavlja neprijateljstva. postao kralj i savladar cara Uroša. gospodara Drača. Đurađ Balšić je od svog bivšeg saveznika prigrabio grad Prizren.000 perpera). U sukobu sa Topijom u leto 1364. Bar. Vukašin je morao iz Skadra da pohita u Makedoniju u pomoć svome bratu despotu Uglješi. Kotora i Drača (od Zadarskog mira 1358. ali bez uspeha. Balšići drže pod opsadom Ulcinj. Ratni uspesi su ih okuražili da čak ni formalno ne priznaju vlast cara Uroša. pokušao da zauzme Prizren. kada je sklopljen mir između Balšića i Karla Topije. Vukašin je sa sinom Markom 1371. Odatle je trebalo da zajedno sa Balšićima pođu na Nikolu Altomanovića prema Onogoštu. Dobro planirani napad nije ostvaren. ali su ipak 1369. Župan Nikola je 1370. Zahtevi Vojinovića nisu ispunjeni. Posledica napada na Kotor bio je raskid sa carem Urošem. stigao u Skadara. Oslobađen je. na račun arbanaškog vođe Karla Topije.Dubrovčana jer im je bilo obećano dubrovačko građanstvo. Protiv Topije su Balšići ponovo krenuli 1368. Na zalaganje Venecije. avgusta 1362. Posle poraza i pogibije Mrnjavčevića na Marici 26. Dubrovnik nije ustupio Vojinoviću galiju za rat sa Balšićima. Đurađ Balšić je bio pod Kotorom. što je Balšićima odgovaralo. Oni uspevaju da se prošire na jug do linije Ulcinj – Drivast. Sukob sa Nikolom Altomanovićem. Sudar Balšića s Karlom Topijom. i potčinili Ulcinj. koji se spremao za rat sa Turcima. Kotor dolazi pod vlast ugarskog kralja Lajoša I. Tako su preduhitrili Nikolu Altomanovića. pod ugarskom 110 .

dok je Đurađ Balšić poseo teritoriju između Dubrovnika i Boke: Trebinje. Nosio je titulu “župan Zete”. Zajedno sa Karlom Topijom je 1378. Đurađ je Dubrovčanima poveljom potvrdio sva prava koja su ranije uživali u srpskim zemljama. Đurađ I. Moć Balšića je tada bila na vrhuncu. Posle sloma Nikole Altomanovića knez Lazar i Đurađ Balšić su bili najmoćniji srpski velikaši. Umro je 1372. ćerka sevastokratora Dejana. ćerka arbanaškog vlastelina Progona Duklina. U godinama nemira i unutrašnjih borbi dohodak se počeo vezivati za onoga ko je vladao teritorijama oko Dubrovnika. kneza Lazara i bana Tvrtka I. Tako je Bosna izbila na severnu obalu Boke. Ove oblasti će Tvrtko I preuzeti tokom 1377. Preko Onogošta je stigao sve do Nevesinja i vratio se sa velikim plenom. Imali su vodeću ulogu u sređivanju crkvenih prilika u Srbiji. U okotobru 1375. zamonašila – Kesenija. Ovladao je Dračem 1385. Za kratko vreme oni su ga potisnuli u grad Užice. Konavle i Dračevicu. a od vizantijskog su bili suviše daleko. Teodora se posle Đurđeve smrti 1378. imao je sina Đurđa II. Iako su u drugoj polovini XIV veka bili na vrhuncu Balšići su zadržali skromne titule.vlašću). Sa drugom ženom Milicom. ćerka kralja Vukašina. Prva žena mu je bila Jerina. Ipak u području Kotora i Budve buni se Radič Crnojević. Visoke titule nisu imali od koga da dobiju: srpskog cara više nije bilo. na kome je izabran patrijarh Jefrem. preduzeo pohod protiv bana Tvrtka. držao je stranu Đenovi. Vlast nad Trebinjem. Protiv Nikole Altomanovića su se udružili knez Lazar i ban Tvrtko I. ćerkom kralja Vukašina. zbog tri primorske župe. Balša II. a druga Teodora. Sabor u Peći. Venecija nudi Balšićima Kotor i Drač. U ratu za Tenedos (1378 – 1381) između Venecije i Đenove. a Nikoli Ston i Pelješac. Prva žena mu je bila Olivera. Stracimir. Sukobljavao se sa Tvrtkom I oko Kotora (1382 – 1384). Berata i Himare 1372. Njegove zemlje su podelili knez i ban. Tokom 1379. Dračom je tada vladao Karlo Topija. Konavlima i Dračevicom je donela Đurđu I Balšići pravo na svetodmitarski dohodak. Tu je uhvaćen i oslepljen. u ime Anžujaca. Postaje gospodar Valone. Plemstvo i ugledni stanivnici tri župe su zbacili vlast Đurđa Balšića i stavili se pod vlast bana Tvrtka. Zahvaljujući brakom sa ćerkom Jovana Komnina Asena (brat carice Jelene). Pokazuje izrazitu težnju ka 111 . Đurađ I je nosio skromnu titulu “gospodin”. i uzeo titulu “milošću božjom duka drački”. Preduzeo je jedan pohod na Tvrtkovu teritoriju (Trebinje i Konavli). su sazvali crkveni sabor u Peći. izdao je povelju o slobodi i bezbednosti dubrovačkih trgovaca u njegovoj zemlji.

Bar je povratio 1412. Kao zetski gospodar nasleđuje svoga oca Đurđa II. po drugi put. ćerkom Karla Topije. Pod nejasnim okolnostima je zagospodario Krojom 1394. Imao je ćerke Jelenu i Teodoru. maja 1395. Pregovarao je sa papom Bonifacijem IX i čak mu obećao svoju zemlju ako ostane bez muških naslednika. Balša III (1403 – 1421). i 1409. Postao je Sulejmanov vazal. Balša II. sestre despota. postao je knez Hvara i Korčule i titularni gospodar Albanije. Po smrti oca 1378. oženio se. sklopio brak sa Jelenom Balšić. Krajem 1412. Oni ga uskoro potiskuju u brda osvajanjem Budve. zauzima Skadar i Drivast. Ustupio je Mlečanima. Umro je 1403. Menja političku orijentaciju i postaje turski vazal. je poginuo 1385. Balša je mirovni ugovor potvrdio januara 1413. Vodio je brigu o pravoslavnoj crkvi u Zeti. Nosio je titulu “gospodar Zete”. i bitke kod Angore. Bio je pod zaštitom sultana Bajazita I do 1402.000 dukata za one gradove koje je njegov otac ustupio Veneciji. Bio je pod uticajem majke Jelene. Osuđen je na smrt i pogubljen 1402. Posle smrti Balše II glavninu porodičnih zemalja preuzeo je Đurađ II. Konstantin. Jelena se udala za Stefana Vukčića Kosaču.000 dukata. stacionirani u okolini. ali nisu urodili plodom. Balša III je povratio Budvu i Ulcinj. u sukobu sa Turcima na Saurskom polju u blizini Berata. Za svoje sedište je izabrao Ulcinj. Uz tursku pomoć 1405. Ulcinja i Bara. oženjen Lazarovom ćerkom Jelenom. uhvatili su ga i izveli pred sud u Draču. oženio se 1407. oženjen Jelenom. Drivast i Srđ. Balšinom majkom. Prvi skadarski rat (1405 – 1412). vođeni su mirovni pregovori između Balše III i Mlečana. Nemirno zatišje (1413 – 1418). Đurađ II Stracimirović (1385 – 1403). uz novčanu proviziju. Savez sa Sandaljem Hranićem osigurao je Balšu sa zapada i stvorio povoljne uslove za kontranapad. herceg Drača. Povezao se sa ugarskim kraljem Žigmundom. U području Kotora i Budve sve odlučnije istupa Radič Crnojević. a boravio je i u Ulcinju. paralelno sa stričevićem Đurđem II. Ove gradove je preoteo Turcima u jesen 1395. Balša III je za svoje sedište uzeo Bar. Mleci. Priznato mu je pravo na proviziju od 1. ćerkom Koje Zakarije 112 . Sin Đurđa I Balšića i Teodore Dejanović. Nosio je skromnu titulu “gospodar Ulcinja”. Tokom 1408. ili početkom 1413. Kao turski vazal učestvovao je u bitki na Rovinama 17. Zbog toga su Mlečani ucenili njegovu glavu na 2. ćerkom Nikite Topije. Turci zaposedaju celu albansku teritoriju. upravlja uzanim pojasom između Drima i Bojane. Skadar 1396. pod uslovom da bude turski vazal. Đurđa II je zarobio skopski sandžak-beg Pašajit i oslobodio ga tek pošto mu je Balšić predao Skadar.separaciji. Sa prvo ženom Marom. Zahvaljujući tome 1396. Sandalj Hranić je 1411. Balša III je podstakao ustanak mletačkih podanika u skadarskom kraju. Sandaljevim posredovanjem sklopljen je mir sa Mlečanima 1412.

Boljom. Podržavao je svog očuha Sandalja Hranića u sukobu sa Kotorom. Balša II je pozvao svoga rođaka Stefana Maramonte u Zetu. Smatrao je da će s njim imati više uspeha u predstojećem ratu sa Mlečanima. Stefanu se pružala prilika da se sveti za tešku sudbinu svoga oca Konstantina. Drugi skadarski rat (1418 – 1423). Obnova ranijih granica nije zadovoljila Balšu III pa je on nastavio rat sa Mlecima. U tom ratu je pretrpeo poraz kod Kotora. Taj poraz ga je naterao da se skloni kod ujaka despota Stefana u Srbiju. Venecija nagađa da bi Balša III mogao da ostavi zemlju svom rođaku Stefanu Balšiću Maramonte. Na despotovom dvoru je umro 28. aprila 1421. Pošto nije imao muških potomaka zaveštao je svoju zemlju despotu. Despot Stefan je zaposeo Bar, a 1423. je krenuo na Skadar. Uskoro je svu brigu o Zeti prepustio Đurđu Brankoviću. Đurađ je avgusta 1423. sklopio mir sa Mlečanima. Mlečani su zadržali Skadar, Ulcinj i Kotor, a despot Stefan Drivast i Bar. Odnosi su regulisani u Vučitrnu 1426. Stefan Balšić Maramonte. Sin Konstantina Balšića i Jelene Topije. Jelena se posle Konstantinovog pogubljenja 1402, povukla kod svoje rođake Marije Topije, udate za Filipa Maramonte. Filipovi posedi su se nalazili oko Otranta i Lećea. Zbog bliskosti sa Filipom prozvali su ga Maramonte. Pomagao je svom brat od strica, Balši III, tokom Drugog skadarskog rata. Posle Balšine smrti 1421. vratio se u Italiju. Kasnije je bezuspešno pokušavao obnoviti državu Balšića tokom 1429. Kada nije uspeo u tome sklonio se u Apuliju. Postao je kondotjer i učestvovao u sukobima italijanskih republika. Ova grana Balšića, Maramontovi, izumiru 1480.

Crnojevići
Radič Crnojević. Krajem XIV veka u Zeti se javlja rivalska porodica Crnojevića. Njen rodonačelnik je Radič Crnojević. Iskoristio je zarobljavanje Đurđa II Stracimirovića Balšića da zagospodari Budvom i Svetomiholjskom metohijom (poluostrvo Luštica). Nazivajući se “gospodarom Zete i Budve” ponudio je Mlečanima svoju saradnju i izmolio Sinjoriju da mu da mletačko građanstvo 1392. Održavao je prijateljske odnose i sa Dubrovnikom. Sa bratom Dobrovojem je opsedao Kotor i zauzeo Grbalj. U tim borbama protiv Đurđa II Stracimirovića Balšića je i poginuo 1396. Đurađ II je poseo delove njegove teritorije. Imao je i brata Stefana. Đuraševići. Posle pogibije Radiča Crnojevića, njegova braća Dobrovoj i Stefan izgubila su u svom kraju svaku ulogu. Prvenstvo je pripalo njihovim rođacima koji su po nekom svom nepoznatom pretku nosili prezime Đurašević. Možda je to bio zetski vlastelin Đuraš Ilić. On se prvi put spominje 1326. u pratnji Stefana Dečanskog, kao čelnik. Prešao je na
113

Dušanovu stranu. Potisnuli su ga Balšići. Umro je oko 1362, a sahranjen u manastiru na Prevlaci. Na blisko srodstvo sa Radičevom kućom upućuje i činjenica da su Đuraševići u XV veku preuzeli prezime Crnojević. Đurađ i Aleksa-Lješ Đurašević-Crnojević. Možda su bili unuci Đuraša Ilića. Đurađ i Aleksa-Lješ se prvi put spominju 1403, kada su na poziv Dubrovčana, koji su ratovali sa bosanskim kraljem Ostojom, pustošili zemlje Sandalja Hranića. U periodu 1403 – 1431. u mletačkim dokumentima se javljaju kao baroni Zete. Upravljaju Paštrovićima, Lušticom i brdskim krajevima iznad Kotora i Budve.Venecija ih nastoji pridobiti za borbu protiv Balšića. Obećava im predaju Budve, Bara i Gornje Zete, ali oni ne prihvataju ponudu. Posle smrti Balše III 1421, posedaju neka njegova sela. Postaju vojskovođe despota Stefana, da bi se po njegovoj smrti okrenuli Mlecima. Đurađ je bio oženjen ćerkom Koje Zakarije. Imao je četvoro sinova: Đurašina, Kojčina, Stefanicu i jednog nepoznatog sina. Stefanica (1451 – 1465). Od Đurđevih sinova izdvaja se trećerođeni Stefan – Stefanica. Vodio je samovoljnu politiku ne obraćajući pažnju na svoju braću. Bio je oženjen Marijom, ćerkom Ivana Kastriota, a sestrom Skenderbegovom. Bio je gospodar Crne Gore. Sukobljavao se sa despotom Đurđem Brankovićem. Despot je 1452. poslao dve vojske na čelu sa vojvodom Altomanom i Tomom Kantakuzinom, svojim šurakom. Stefanica ih je obe porazio. Stefanica je sa zborom Gornje Zete i predstavnicima 51 opštine (družine) 1455. priznao vlast Venecije (Vranjinski ugovor). Posle toga njegova porodica preuzima prvo mesto u političkom životu zemlje. Iako su priznali vlast Mletačke republike u suštini su ostali samostalni gospodari. Stefanicina zastava je bila crvene boje sa belim dvoglavim orlom. Zastava Đurđa Kastriota Skenderbega je bila, takođe, crvene boje, ali sa crnim dvoglavim orlom. U vreme Crnojevića ime velikog planinskog masiva Crna Gora, kao teritorijalno-politički pojam, zamenjuje dotadašnji naziv Zeta. Za života Stefanice nijedna veća turska vojska nije udarila na Zetu. Bile su to sitne pljačkaške najezde koje je Stefanica mogao sam da suzbije. Tokom 1457. ratovao je protiv hercega Stefana Vukčića Kosače. Umro je krajem 1464. ili početkom 1465. Sa Marijom Kastriot je imao sinove Đurđa i Ivana. Ivan (1465 – 1490). Naslednik Stefanicin je bio mlađi sin Ivan, u narodu poznatiji kao Ivan-beg. Prva žena mu je bila Gojsava, ćerka Đorđa Arijanita Komnina Topije Golema. Tako je bio u srodstvu sa Dukađinima, Skenderbegom i Brankovićima. Đurđev sin Slepi Stefan je oženio mlađu Arijanitovu ćerku Angelinu. Posle Gojsavine smrti Ivan se 1469. oženio Marom, ćerkom hercega Stefana Vukčića Kosače. Dugi niz godina u mladosti je proveo u zatočeništvu hercega Stefana Vukčića. Ivan je u proleće 1465. napao Kotor (mletački grad od 1420). Mlečani su ucenili njegovu
114

glavu na čak 10.000 dukata. Loši odnosi sa Mlecima su popravljeni 1466. zalaganjem Stefana Vukčića i Ivanovog ujaka Skenderbega. Postaje vojvoda pod vrhovnom vlašću Venecije 1466. sa sedištem u Žabljaku, na Skadarskom jezeru. U savezu sa Venecijom je ratovao protiv Turaka. Ivan se 1471. sporazumeo sa sultanom Mehmedom II. Obavezao se da će za uživanje svojih poseda plaćati harač od 700 dukata. Sa Turcima se razišao 1473, kada su mu poseli neka mesta. To je iskoristila Venecija da ga još čvršće veže za svoje interese. Njemu i njegovoj deci dodelila je 1474. svoje građanstvo. Senat mu je poslao vojnu i novčanu pomoć i obećao mu sklonište ako Turci osvoje njegove zemlje. Ivan je nudio Sinjoriji iznos koji je davao sultanu na ime harača ako potisne Turke iz Gornje Zete. Turska opasnost se nadvila i nad Zetom. Ivan od 1474. učestvuje u odbrani mletačkog Skadra od Turaka. Bitka za Skadar je bila izuzetno teška. Turci su posle četiri meseca podigli opsadu. Sa šurakom Vlatkom Kosačom Hercegovićem 1476. pokušava povratiti porobljeni deo Hercegovine. Međutim, neuspeh unosi razdor među saveznike. To omogućava Turcima da krajem 1477. ili početkom 1478. nanesu Ivanovim snagama težak poraz. Sultanu Mehmedu II je odlučio da pokori zemlje Crnojevića. Sultan je još jednom pokušao sa osvajanjem Skadra. Anadolski beglerbeg Mustafa i rumelijski beglerbeg Sulejman predvodili su vojsku pod Skadrom 1478. Sultan ni ovoga puta nije uspeo da zauzme Skadar, pa je naredio svojim beglerbegovima da zauzmu okolne tvrđave. Sulejman je 1479. zauzeo Žabljak, Ivanovu prestonicu. Posada predvođena Ivanovima rođakom, nije ni pomišljala da pruži otpor turskoj sili. Mlečani su iste godine predali Skadar Turcima. Turci su u teškim okršajima potisnuli Ivana. Bio je prinuđen da, preko Kotora, napusti zemlju i ode u Italiju. Posle smrti Mehmeda II 1481, izbijaju nemiri u Turskoj. Za vlast se bore njegovi sinovi Bajazit i Džem. Bajazit je pobedio svoga brat, koji beži u Italiju. Ivan se, uz pomoć napuljskog kralja Ferantea, vraća u domovinu i uspeva da obnovi vlast. Uspeo je da nanese poraz turskim odredima, ali je ipak morao da prizna vrhovnu vlast sultana Bajazita II. Obavezao se na harač od 700 dukata. Za novu prestonicu izabrao je Cetinje. Tu je 1483. podigao crkvu posvećenu rođenju Bogorodice i uz nju manastir kao sedište zetskog mitropolita. Na to se zavetovao tokom izgnanstva u Italiji. U Loretu, kod Ankone, je posetio crkvu posvećenu Svetoj Bogorodici i u njoj video nerukotvorenu ikonu Bogorodice. Pao je na kolena i zavetovao se da će joj podići crkvu u svojoj otadžbini, ako se tamo ikada vrati. Ivan Crnojević je umro 4. jula 1490. Sahranjen je u cetinjskom manastiru. Đurađ (1490 – 1496). Ivana nasleđuje najstariji od trojice sinova, Đurađ. Bio je veliki ljubitelj knjige, ali i vešt ratnik. U pokušaju da se
115

Đurađ je imao šestoro dece. Sa njime se ugasila loza srednjovekovnih zetskih dinasta. Znajući da bi na Porti bio ubijen. zavladao Napuljom i planirao krstaški rat protiv Turaka. Podigao je ustanak protiv Turaka 1501. Oslobođen je tek na zalaganje francuskog kralja Luja XII. gde je poturčen.oslobodi turskog pritiska on se čvršće povezuje sa Mlecima. njegov praunuk Jovan Crnojević je umro 1660. Nezadovoljni njegovom vladavinom Turci su ga zatvorili. Đurađ je sa porodicom. štampaju ćirilske knjige. Istina dosta formalno jer je suštinska vlast bila u rukama skadarskog vezira. On je 1494. doneo sultanovu poruku da krene na Portu ili da u roku od tri dana napusti Crnu Goru. Po prelasku u islam dobio je ime Skenderbeg. Oktoih prvoglasnik (od prvog do četvrtog glasa). Zbog “hule na Boga” Đurađ Crnojević je čak zatvoren u Veneciji. potkazujući glavu vladarskog doma. poslat u Carigradu. gde ostaje do smrti 1503. na kome je rad završen 4. Umro je u Skadru. Tu se 1494 – 1495. Vrlo brzo ga Turci šalju u Istanbul. Lozu je produžio drugorođeni sin Konstantin. Staniša. izazvani postupcima francuskog kralja. Oktoih petoglasnik (od petog do osmog glasa). On će kasnije kao skadarski sandžak-beg upravljati Crnom Gorom 1513 – 1524/30. Trebnik i Cvetni triod. koji su živeli na mletačkim posedima. Vratio se u Crnu Goru 1500. januara 1494. ali je doživeo neuspeh i morao se predati Turcima. Pogotovo kada se posle propasti svih francuskih planova i brat Stefan okrenuo protiv njega. Najmlađi sin Ivan-bega Crnojevića Staniša je 1485. Prva štampana knjiga bila je Oktoih prvoglasnik. kao monah. Đurađ Crnojević se više nije mogao održati u Crnoj Gori. Stefan je vodio paralelnu protursku akciju. Neko vreme pošto je Đurađ zatvoren u Veneciji Crnom Gorom je upravljao njegov brat Stefan (1498 – 1499). najbližim saradnicima i cetinjskim kaluđerima otišao u Veneciju. Velike nade u borbi protiv Turaka Đurađ je polagao u francuskog kralja Šarla VIII. Umro je nakon 1530. Đurađ je ostavio trajan spomen otvaranjem prve južnoslovenske i balkanske štamparije u Cetinju. Stefan (1498 – 1499). Ostao je upamćen po zlu. Psaltir. Crna Gora je konačno pala pod Turke 1499. Crna Gora je pala u turske ruke. 1499. Ti planovi se nisu ostvarili jer su vladari italijanskih republika. 116 . Dobija timar u Anadoliji. ali ga ne treba mešati sa albanskim borcem protiv Turaka. sklopili ligu protiv Šarla VIII. Stefan mu je u jesen 1496.

Tu se nalazilo selo Kosač po kojem su verovatno dobili ime. Drijeva na Neretvi. i zato je došao u sukob sa njegovim sinovima. Učestvovao je u ubistvu kneza Pavla Radenovića 1415. Tražio je zaštitu Osmanlija i uz njihovu pomoć je uspeo sačuvati svoje posede. je 117 .Kosače Poreklo. Od 1416. Rodonačelnik porodcie je Vuk. Hrana je imao sinove Sandalja. Vlatko je bio vojdova Tvrtka I. Sandalj Hranić Kosača. Sandalj (1370 – 1435) nakon smrti Lajoša I pristao uz Ladislava Napuljskog. je zavladao prostranim područjem između Cetine. Vukca i Vuka. Sandalj Hranić Kosača. Imao je sinove Vlatka i Hranu Vukovića. poklonio gradove Skradin i Ostrovicu. ali ih je Sandalj nakon tri godine prodao Mlečanima. Do 1410. Uspeli su se proširiti na Hum i tokom XV veka su postali najmoćnija porodica u Bosni. Lima i Boke. Pa mu je ovaj 1407. Vlatka je nasledio sin brata Hrane. Bosanska velikaška porodica Kosače je imala posede oko ušća Tare i Pive i u području Foče.

kralj Stefan Tomaš. Ugrožen od Mlečana i zetskog vojvode Stefana Crnojevića. Završje. U povelji cara Fridriha III iz 1448. Pod njegovom vlašću se Herceg Novi razvija u pomorsku i trgovačko središte. Posle ovoga njegova teritorija je poznata koa Hercegovina. i Jelenom. Pomoć koju su Turci uputili hercegu Stefanu pokolebala je njegove protivnike. Gornju Zetu i Omiš. Herceg Stefan je 1450. Njegova oblast je bila izuzeta od vlasti bosanskog kralja. pomirio se i sa kraljem Stefanom Tomašem. proglasio za “hercega od Svetog Save”. nazvan je “Herzog”-om. ali se sin Vladislav 1451. a 1454. Nasledio ga je najstariji sinovac Stefan Vukčić Kosača. Od 1440. Kada su Turci počeli upadati u njegovu zemlju (1461). ćerkom hrvatsko-dalmatinskog bana Vuka Vukčića Hrvatinića. Samostalno je vodio ratove.bio najmoćniji velikaš bosanske države. Od 1448. izmirio sa sinom Vladislavom. jer se manastir Mileševa nalazio na njegovoj teritoriji. koji su mu preoteli Bar. Poljica. ali mu se nemački izraz više svideo pa ga je prihvatio za svoju titulu. Gornju Zetu. do 1443. Trebinje i Klobuk. Nakon pada Bosne 1463. Najistaknutiji član porodice Kosača. Bar. je ponovo u savezu sa despotom Đurđem Brankovićem i napada bosanskog kralja – Srebrenicu. pomirio se sa bosanskim kraljem Stefanom Tomašem. Stefan (1404 – 1466) je veliki vojvoda bosanske države. Pored Dubrovnika Vladislava u rat se uključuje još jedan hercegov protivnik. Herceg Stefan strahujući od Turaka prihvata vazalni odnos prema kralju Alfonsu V Aragonskom. da svoju ćerku Katarinu uda za pretposlednjeg bosanskog kralja. Turci po nagovoru despota Đurđa (s kojim je Stefan posle kratkotrajnog savezništva raziao) pustoše zemlje Stefana Vukčića. Pristao je 1446. zaratio sa Dubrovnikom i osvojio Konavle. Na tom prostoru je bio samostalan vladar. Protezala se od Lima do Cetine i od rame do Kotorskog zaliva. prodao Dubrovčanima. proširio je vlast na Omiš. Oni koriste 118 . Stefan nastoji da se oslobodi zavisnosti od bosanskog kralja. Istočni deo Konavla sa Prevlakom je 1419. Tursko posredovanje za mir nije urodilo polodom jer su 1452. Sinovac i naslednik Sandalja Hranića. Imao je dvor u Blagaju na Buni. što na nemačkom znači “vojvoda”. sa Dubrovnikom. Tokom 1447/48. pobunio protiv njega. U Dubrovniku je čuvao svoje drgocensti. Zato se 1448. naplaćivao carine i zaključivao ugovore. Pre toga on je postao vojvoda Humske zemlje. njegove su zemlje postupnoosvajaju Turci. U korist Mlečana odrekao se svih prava na Kotor 1423. Stefan Vukčić Kosača. pa se 1453. borbe nastavljene. Sandalj je bio oženjen Katarinom. Osnovao je radionicu sukna 1449. ćerkom kneza Lazara. Sandaljev brat Vukac je u braku sa Katarinom imao sina Stefana Vukčića i ćerku Teodoru.

Kao odgovor na turski pljačkaški upad na ugarske teritorije despot Vuk Grgurević. Zbog razmirica sa bratom Vlatkom oko očeve imovine najmlađi brat Stefan prelazi na islam i postaje Ahmed-paša Hercegović. jajački ban petar Dojčin i hrvatsko-slavonsko-dalmatinski ban Ladislav Egervari 1480. Pad Hercegovine. i sa njom je imao decu Maru i Stefana. žene despota Đurđa. tako što su braća ravnomerno podelila bogatstvo. Sa njom je imao sina Balšu koji je živeo u Kalniku. Sa njom je imao decu Vladislava Hercegovića. koji mu je 1469. Herceg Vlatko je prethodno pokušao da iskoristi pometnju posle smrti Mehmeda II te je upao u Bosnu. Sa Jelenom. Sa cecilijom 146o. Stefan Vukčić Kosača je umro 1466. Mlečana i kralja Matije Korvina. Tako je titula hercega pripala mlađem bratu Vlatku. osvajaju Hum i Podrinje. Herceg Stefan Vukčić Kosača je imao tri žene. u Novom prethodno primivši pravoslavnu veru. Vlatka Hercegovića i Katarinu. ćerkom Balše III Balšića se oženio 1424. Njegovog sina Vladislava Venecija je proglasila za kapetana vojske na Balkanu. Tu je dočekao turksu opsadu. Iste godine Vlatko je postao turski vazal. Mara se udala za Ivana Crnojevića. koje je njihov otac Stefan ostavio u Dubrovniku. Vladislav se 1455. a Mlečani Neretvansku krajinu. Vladislav je ostao praktično bez ičega. i presto zauzima Bajazit II koji odlučuje da konačno pokori Hercegovniu. dodelio tvrđave Veliki i Mali Kalnik u križevačkoj županiji. Sa Barbarom se oženio 1455. oženio Anom. Krajem 1482. Na inicijativu sultana spor među braćom je okončan 1469. često bio u službi Turaka. ali mu je Ugarska ustupila hercegovačke gradove na upravu. Mehmed II Osvajač umire 1481. katastrofalan poraz ga je primorao da se skloni u Novi. uz koga je bio i najmlađi Stefan. nećakinjom Irine Kantakuzin. Nakon njegove smrti porodica je znatno osiromašila. pustoše Sarajevo. ili početkom 1483. Vladislav je od 1453. a Stefan je ostao upamćen kao Ahmed-paša Hercegović. Herceg Stefan gubi grad za gradom. Vladislav (1426 – 1490) je iznudio od oca zasebnu oblast još za Stefanova života.sukob oca i sina i od 1465. ali se ona našla pod Turcima. Pred kraj života vlast hercega Stefana je bila svedena na usko primorsko područje s Herceg Novim. oženio ćerkom Alfonsa V Aragonskog tražeći time ponovo oslonac na zapadu. Herceg Vlatko se 1475. Međutim. Turci su zauzeli Novi i time su srednjovekovna Bosna i Hercegovina prestale da postoje kao samostalne države. a sa druge strane Vladislav postaje ugarski vazal i dobija posede u Hrvatskoj. 119 .

Bio je bosanski ban od 1353. rođen 1338. pa su dobili neke gradove. I pored toga situacija u zemlji je nestabilna. kralj Raške. do 1377. Hrvatske i Pomorja od 1390. Zatim vlada uz pomoć majke. Odnosi sa Ugarskom. Ugarski kralj Lajoš I Veliki (1342 – 1382) je uzvratio pohodom u kojem učestvuju i Bosanci. na dalmatinske gradove izazvao je reakciju Ugarske. 120 . postavljen Mađar koji agituje za krstaški rat protiv jeretika. Sin je Vladislava Kotromanića i Jelene Šubić. Sinovi Stjepana II su pomrli pre njega. u jajačkom kraju. Bosne. uz ugarsku podršku. Bosne i Pomorja i Zapadnih strana od 1377. kralj Srba. pa presto nasleđuje Stjepanov sinovac Tvrtko. Tvrtkova majka Jelena je. Otac ga proglašava za bana 1353. izdejstvovala potvrdu njegovog banovanja na saboru u Milama 1354. Srba i Šubića 1355. i vlada u njegovo ime do smrti 1354. U zemlji je ipak došlo do manjih nemira.Tvrtko I Kotromanić Dolazak na presto. dolazi do upada na kraljevu teritoriju. Za bosanskog biskupa je 1356. Napad Mlečana. Dalmacije. do 1390. do 1391.

Posle Vukove pobune. Bio je unuk Jelisavete. Na čelu pokreta koji se pretvorio u otvorenu pobunu bio je njegov mlađi brat Vuk. izumire muška linija Nemanjića. u Mileševi. Ženidba. Vuk je pokušao da protiv Tvrtka I pokrene papsku kuriju i ugarski dvor. mestu kulta Svetog Save. Posle ovih pobeda. Ban je u savezu sa knezom Lazarom 1373. i sklanja se u Dubrovnik. Tvrtko I je 1375. Ugarska pomoć se morala uzvratiti odrešenim rukama katoličkoj crkvi (franjevcima) u pokrštavanju jeretika. Bosanski biskup. a druga je suzbijena pod Srebrenikom. a ženu Lajoša I. Njegovi sinovi i braća su ostali verni banu. pod ugarskom vlašću. nagrađen je đerskom nadbiskupijom. kao miraz uz Jelisavetu. Tokom 1369 – 1371. Onu koju je vodio lično Lajoš I pod gradom Sokolom je pobedio Vukac Hrvatinić. ćerku Stjepana II. prisilili Tvrtka I da im ustupi Hum do Neretve. a zauzvrat je priznato gospodstvo Kotromanića nad Bosnom i Usorom. što je 1366. izazvalo pobunu vlastele. Tvrtku su pripao podrinjski deo Altomanovićevih zemalja (manastir Mileševa). Mađari su poslali dve vojske protiv Bosne i obe su suzbijene. Tokom 1366/67. U sukobu Dubrovnika i kneza Vojislava Vojinovića 1358 – 1362. Tvrtko I se 1374. Kraljevsku krunisanje. koja je bila udata za Stjepana I Kotormana. Tvrtko je pokušao da ojača centralnu vlast. Tvrtko je priznao ugarsku vrhovnu vlast.Mađari su 1357. Tvrtko je sa majkom proteran iz Bosne. protiv Tvrtka istupa Sanko Miletinović. se sukobljavao sa Balšićima oko Prizrena. a njegov brat Vuk je pobegao u Dubrovnik. ali mu se Trvtko suprostavio. potukao Nikolu i uništio njegovu vlast. Odnosi sa susedima. Tvrtko se obratio Lajošu I. ukinuo carine na trgovinu sa Dubrovnikom. osnivača srpske crkve. a za novog bana je imenovan Vuk. koji je obavio venčanje. Pobune brata Vuk i Sanka Miletinovića. Krunisanje je obavljeno na Mitrovdan 1377. Logotet Vlatko je ubeđivao Tvrtka da upravo njemu pripada srpska kraljevska kruna. umirio je zemlju. Krunisan je 121 . koji je od Zadarskog mira 1358. Potučen je tokom 1368 – 1370. Smrću cara Uroša I 1371. Lajoš I je pokušao da Tvrtka I stegne još jače. ali se ne angažuje. Tvrtko je imao obavezu da kao ugarski vazal brani Dubrovnik. Balšića i kralja Vukašina protiv Nikole Altomanovića. oženio ćerkom vidinskog cara Ivana Stracimira. Altomanović je prethodno podržavao pobunu Tvrtkovog brata Vuka. Tokom 1377. Sukob sa Nikolom Altomanovićem. Tvrtko I podupire savez Duubrovnika. ćerke kralja Dragutina. ali nije imao uspeha. Tvrtko I se javlja sa svojim pretenzijama na srpski presto. i uz njegovu pomoć se vratio na vlast.

Dubrovnik mu je plaćao svetodmitarski danak (2. Kada u Kotoru dođe do sukoba vlastele i puka Tvrtko I staje na stranu drugih. Kralj Žigmund šalje Nikolu Gorjanskog. Kod 122 . i proširi teritorije. naneo težak poraz turskom vojskovođi Šahinu. koja uz podršku Hrvoja i Vukca Vukčića i Tvrtkovo znanje zauzima Zagreb. Tvrtko se 1387. izbijaju borbe oko prestola što izaziva novi pokret hrvatske vlastele. Bosnje i Pomorju i Zapadnim stranam.krunom srpske kraljevske kuće za kralja Srbljem. Ime je dobio u čast Svetog Prvomčenika Stefana. U sukobu Dubrovnika i Kotora 1378. Tvrtko posreduje za mir i pristaje na ponudud Kotora da mu bude gospodar. Kotor ga je izigrao i priznao vrhovnu vlast Ugarske. Dubrovnik i Venecija. Borbe sa Turcima. avgusta 1388. koja nije urodila plodom. Zbog Kotora se sukobljava sa Balšom II Balšićem. Novi je podignut sa namerom da bude trg soli. Svom narodnom imenu dodao je ono koje su nosili svi srpski vladari – Stefan. Tvrtko pruža podršku Mlečanima u okupaciji Kotora 1380. Tvrtko I je posle krunisanja učvrstio svoju vlast u Bosni. Borbe za ugarski presto. koji je smatrao da njemu pripada monoplo na trgovinu soli. Puno ime je Grad Nova Svetog Stefana. poslanik ugarskog dvora Nikola Gorjanski. Vojvoda Vlatko Vuković je. i stigli do neretljanske doline. Posle ovoga Tvrtko I nastupa samostalno iako zvanično nije raskinuo vazalne odnose sa Ugarskom. Tvrtko nastoji da iskoristi smrt Lajoša I 1382. Dubrovnik je ipak popustio i izmirio se. Vlatko je nagrađen namesništvom u Dalmaciji. kod Bileće 27. Namesnik je uznemiravao dalmatinske gradove Split. Turci su prvi put upali u Bosnu 1386. Dubrovnik i hrvatskodalmatinski ban podržavaju plemiće. uključuje u borbe i sklapa savez sa Dubrovnikom protiv dalmatinskog plemstva. povlači trgovce iz Bosne. Dalje borbe u Dalmaciji preduhitrili su Turci. Da bi se oslobodio zavisnosti od Dubrovnika i da bi Bosna dobila izlaz na more. Ustanak hrvatskih velikaša. ustupa Kotor Bosni i Tvrtko odustaje od podrške hrvatskoj vlasteli. Podržava ustanak hrvatske vlastele 1383. koji gine 1385. Tvrtko 1382 podiže grad Novi kao utvrđeno bosansko pristanište. Tvrtkovo krunisanje priznali su najistaknutiji srpski gospodari. Tvrtko I 1387. te vlastela Nelipčići. U Bosnu upadaju na poziv Đurđa Stracimirovića Balšića. u borbama sa Turcima pa se sukob obustavlja. što znači da su ga priznavali za vrhovnog vladara Srba. Šibenik i Skradin. To je izazvalo novi sukob sa Dubrovnikom. ali je izazvala Tvrtkov sukob sa Dubrovnikom koji 1384. osvaja Klis i u njemu postavlja Ivana Paližna za namesnika Dalmacije. U Ugarskoj 1386/87. Ugrinići i krbavski knezovi sklapaju odbranbeni antibosanski savez. Sukob sa Dubrovnikom. Podizanje Novog.000 perpera). uz odobrenje kraljice Jelisavete.

Tvrtko I je bio ubeđen u pobedu. pa je slao pisma evropskim državama. marta 1391. Poslao je Vlatka Vukovića i Ivana Paližana u pomoć knezu Lazaru. pošto mu je prva žena Doroteja umrla. U bici na Kosovu bosanski odred nije mnogo stradao i vojvoda Vlatko je obavestio Tvrtka o pobedi hrišćana. Hrvatske i Primorja. pregovarao je sa kraljem Žigmundom o izmirenju. Turska opasnost ne dozvoljava Tvrtku da se fokusira na primorje. Kralj Dalmacije. Dalmacije.Zadra 1389. Usred svojih uspeha Tvrtko iznenada umire 10. stilizovan od poznatog humaniste Kolča Salutatija. Sa tom titulom Tvrtko I se prvi put javlja 10. Tokom 1391. Zato je uzeo titulu kralja Raške. U Bosni posle Tvrtkove smrti oblasni gospodari uzimaju sve više maha na štetu kraljevske vlasti. Tvrtkovu zauzetost borbama sa Turcima iskoristio je ban Ladislav Lučenc da zauzme Klis. Tvrtkova smrt. Dalmatinski gradovi (Split i Šibenik) svesni uzaludnosti daljeg otpora se pokoravaju Tvrtku u leto 1390. 123 . i sa austrijskim vojvodom Albrehton III o braku sa njegovom ćerkom. nanosi poraz slavonskom banu Ladislavu Lučencu. Njegova vladavina nad Dalmacijom je kratko trajala. koji je Tvrtko I povratio do kraja 1389. Jedino Torgir priznaje vlast Ugarske. jula 1390. Tvrtko I je zavladao dalmatinskim gradovima (osim Zadra) i najvećim delom Hrvatske. Sačuvan je odgovor Firence. javljajući vest u svom velikom trijumfu. Bosne.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful