Doseljavanje Slovena Na Balkan

Doseljavanje Slovena na Balkan

Posledice seobe naroda. Sloveni su naseljavali velika prostranstva u Zakarpatju, između Visle i Azovskog mora. Veliko komešanje izazvano seobom naroda zahvatilo je i Sovene, i oni počinju sa svojom seobom. Naziv Sloven se javlja u raznim varijantama – Slovenin, Slovac, Slovin. Naziv potiče od reči koja označava ljude koji žive u blizini reka. Zbog zavisnosti od Huna i srodnih Anta naziv je doveden u vezu sa latinskim izrazom sclavus – rob. Zajedno sa Antima počinju svoje pomeranje prema jugu. Nisu učestvovali u prodorima varvara preko Dunava krajem V veka. Komes Marcelin te varvare naziva Skitima i Gotima, ali se oni ne mogu izjednačiti sa Slovenima. Prokopije je prvi zabeležio podatak o jednom slovenskom napadu na Balkansko poluostvro za vladavine cara Justina I (518 – 527). To su bili Anti, susedi Slovena, koji su živeli u prostranim stepama severno od ušća Dunava. Ovaj napad suzbio je vizantijski vojskovođa German. Na levoj obali Dunava nalazila su se i naselja Bugara, koje vizantijski pisci nazivaju Hunima. Pokreti u VI veku. Napadi Slovena i Anta na Trakiju učestali su za vlade Justinijana I (527 – 565). Prokopije izveštava da se vizantijska vojska predvođena Hilvudom hrabro borila protiv varvara na levoj obali Dunava. Carska diplomatija je 537. uspela da ove Ante angažuje u borbama u Italiji, protiv Gota. Sloveni i Anti su poseli levu obalu Dunava i stvorili mogućnosti za prelazak preko Dunava i pljačkanje provincija Carstva. Dakija je postala baza za njihove akcije, a zbog njihove brojnosti opisuje se kao slovenska zemlja – Sklavinija. Prokopije u Tajnoj istoriji ističe da Huni (Bugari), Sklavini i Anti pustoše po čitavom Iliriku, od Jadrana do Carigrada, a naročito Trakiju, Heladu i Hersones. Prokopije naziva balkanske provincije “skitskom pustinjom”, a za sve to krivicu baca na Justinijana. Sloveni su između 545. i 550. upadali u Trakiju i strahovito je pustošili. Jedan slovenski odred je stigao čak do Drača. Sloveni se sa velikim plenom vraćaju preko Dunava. Stizali su i do Niša, a planirali su i napad na Solun, ali su na kraju odustali od toga i pošli u Dalmaciju. Dugo su pljačkali po Dalmaciji i sa velikim plenom se vratili kući. Preko Dunava su ih prevezli Gepidi. Činjenica da su se Sklavini u tom pljačkaškom pohodu zadržali veoma dugo, izražava prve težnje ka stalnom naseljavanju i kolonozaciji.
1

Slovenski pljačkaški pohodi 550/51. vezani su za langobardskogepidske sukobe u Karpatskoj kotlini. Vizantija je pokušavala da se drži neutralno i izvuče koristi. Sklopljeni su savezi i sa Langobardima i sa Gepidima. Carstvo je želelo da povrati Sirmijum, koji su držali Gepidi. Vizantija je optuživala Gepide da pomažu Slovene u njihovim pljačkaškim pohodima. Langobardski kralj Alboin je izvojevao pobedu nad Gepidima, pa su Gepidi sklopili savez sa Kutrigurima, koji 551. prelaze Dunav i pljačkaju balkanske provincije. Borbe Avara i Slovena protiv Vizantije. Vizantija se 558. prvi put susreće sa Avarima. Te godine je u Carigrad stiglo avarsko poslanstvo nudeći pomoć Carstvu u borbi protiv svih neprijatelja. Car je odobrio savez i avarskom kaganu dao godišnji tribut i poklone, ali nije prihvatio avarske zahteve da se nasele na teritoriji Carstva. Uz avarsku pomoć Vizantija je pokušala da se oslobodi Kutrigura, Onogura i Sabira u Jermeniji. Prema Agatiji Kutriguri su 559. prešli preko zaleđenog Dunava i opljačkali podunavske provincije. U ovom pohodu su učestvovali i Sklavini. Vizantiji je pošlo za rukom da protiv Kutrigura nahuška Utigure, tako da je došlo do međusobnog rata u kojem su Kutriguri poraženi. Posle 559. vlada relativan mir na severnim granicama Carstva. Avari 562. ponovo traže zemlju za naseljavanja.Vizantija im nudi Panoniju, dok su oni tražili desnu obalu ušća Dunava. Avari i Langobardi su 567. sklopili savez uperen protiv Gepida. Carstvo je u ovom sukobu pokušalo da zauzme Sirmij, i to mu je pošlo za rukom. To je izazvalo petnaestogodišnji rat Vizantije i Avara. Borbe su vođene oko podunavskih gradova: Sirmija, Simgidunuma i Viminacijuma. Po nagovoru kagana Bajana mase Kutrigura su 568. preko Sirmija provalile u Dalmaciju. Sledeće godine kagan je opseo Sirmij. Carski komandant Bon branio je grad. Vizantija je Avarima platila bogat otkup i oni su odustali od pljačkanja podunavskih provincija. Mir koji je zaključen uz bogat poklon u zlatu trajao je u Sremuu oko deset godina. Za to vreme ni Sloveni nisu napadali podunavske provincije Carstva. Napadi Sklavina iz Vlaške 578/79. bili su tako snažni da je pretila opasnost da će preplaviti Heladu. Carstvo je nagovaralo Avare da zarate protiv Sklavina. Avari su uz pomoć carske vojske zaratili protiv Sklavina, ali su imali samo delimične uspehe. Sloveni su, neposredno pred pad Sirmija u avarske ruke, opljačkali celu Heladu, okolinu Soluna i Trakiju. Na tom području su se zardžali skoro tri godine (do 584). Bio je to prvi duži boravak Slovena na tlu Balkana. Čuda svetog Dimitrija opisuju napad jednog odreda od 5.000 Slovena na Solun 584.
2

Avari su 582. zauzeli Sirmij, što je imalo dalekosežne posledice. U svim podunavskim provincijama, kao i u Dalmaciji, zavladala je nesigurnost. Jovan Efeski je zabeležio da je 583. izbio požar u Sirmiju i Avari su ga napustili jer nisu bili vični gašenju požara. Posle zauzeća Sirmija, Avari osvajaju Singidunum, Viminaciju i Avgustu. Car Mavrikije (582 – 602) je 585. prinuđen na sklapanje mira pod teškim uslovima. Ovaj mir nije obavezivao Sklavine, pa je Trakija iste godine postala njihov plen. Avarski kagan je nagovorio Sklavine da krenu na Carigrad, ali ih je carski vojskovođa Komentiol potukao. Kagan je onda organizovao slovenski pohod na Solun 586. Opsada je trajala sedam dana. Sklavini su se poraženi povukli, ali je u Solunu ostala glad. Carstvo je 587. uspelo da porazi Avare i povrati Singidunum i Viminacijum, ali pobeda nije do kraja iskorišćena. Kagan je 588. prodro u Meziju i Malu Skitiju, dok je mnoštvo Sklavina prešlo preko Dunava u Trakiju. Zauzeli su Tesaliju, Heladu, Stari Epir, Atiku i Eubeju, a zatim prešli na Peloponez da se tu nasele. Situacija na severnim granicama se menja 591, kada Persija i Vizantija sklapaju mir. Car Mavrikije je prebacio vojsku na Balkan. Otpočeo je rat sa Avarima. Kagan je tražio saveznike. Sloveni su prevozili Avare preko Dunava u njihove pohode. Sukobi Avara i Vizantinaca bili su žestoki. U proleće 594. vizantijska vojska je krenula na levu obalu Dunava da spreči prelaz Sklavina i pljačkanje Trakije. U početku je imala uspeha, ali je kasnije pretrpela težak poraz. Carska naredba da Prisk s vojskom prezimi u Vlaškoj izazvala je pobunu u vojsci. Ovaj je vratio vojsku na desnu obalu Dunava jer je boravak na levoj obali postao neizdrživ zbog hladnoće i stalnih napada Sklavina. Car Mavrikije nije bio zadovoljan ovakvim ishodom pa je smenio Priska i za komandanta postavio svoga brata Petra. Veća vizantijska ofanziva protiv Sklavina počela je 595, bila je delimično uspešna. Avari su napali 597. Prisk je 599. krenuo na Singidunum, dok su Avari prodrli u Meziju. Zbog kuge koja je među njima izbila kagan se odlučio na mir koji je sklopljen u tvrđavi Driziperi. Carstvo je zadržalo pravo da prelazi Dunav i napada sklavinije u Vlaškoj niziji, koje nisu bile pod vrhovnom vlašću Avara. Carstvo je 600. prekršilo mir iz Drizipere. Prisk je u Singidunumu preuzeo vrhovnu komandu i koncentrisao trupe u Viminacijumu. Posle mnogih bitaka, on je doveo vojsku do Tise i na Titelskom bregu odigrao se odlučujući sukob u kojem su Avari potpuno poraženi. Drugi pokušaj prelaska Dunava radi borbe protiv Sklavina završio se katastrofalno. Trupe pod komandom carevog brata Petra su u početku imale uspeha, ali je kagan pomogao Sklavinima time što je poslao vojsku protiv
3

koje su uspevale da pređu Dunav i na levoj obali suzbijaju Sklavine. centar provincije Dalmacije. Kiklade. Odnos između Avara i Slovena patrijarh Nićifor označava rečju “simahija”. prešavši Dunav. Anti su u tom trenutku bili saveznici Cartsva. što je opet dovelo do pobune u vojsci. Napuštannje kastruma označava kraj sistematske odbrane podunavskog limesa i dotadašnje taktike carskih trupa. U toku opsade Sloveni su na monoksilima vodili odlučujuću bitku za Zlatni rog.Anta. ali su se. ali su Sloveni pod gradom pretrpeli poraz. Velegeziti Vajunati. Glavni cilj napada bio je Solun. Sagudati. Kagan je naredio da se pobije veliki broja Slovena koji su prouzrokovali poraz u pomorskoj bitki. Gepidima i Bugarima. kojoj su putevi bili otvoreni posle napuštanja graničnih utvrđenja. Ovaj napad se datuje u period 614 – 616. pokušali ponovo da osvoje Solun. koja je po njima dobila ime Servija. preplovila Dunav. koji je na čelu podunavskih trupa lako zauzeo Carigrad. Dok su Avari u prodorima u carske provincije bili rukovođeni isključivo pljačkaškim motivom i sa plenom se vraćali na sever. Slovensko naseljavanje nije se ograničavalo samo na periferne oblasti Balkanskog poluostrva. koji je usledio 626. Na mesto Petra. Bio je samo predigra sveopšteg napada Avara sa podložnim Slovenima. kada su prestonicu sa maloazijske strane pritisli Persijanci. među Sklavinima. Car Foka (602 – 610). Poraženi Avari i Persijanci su se 4 . Oni tu nisu dugo ostali. koji je pobegao u Carigrad. Opsađivači su pretrpeli težak poraz. Sloveni su nastojali da se trajno nasele južno od Dunava. Na jadransku obalu Sloveni su izbili oko 614. Prema kazivanju cara Konstantina VII Porfirogenita. car Iraklije je Srbima dodelio zemlju u solunskoj oblasti. Car Mavrikije je opet insistirao da vojska prezimi na levoj obali Dunava. a njihov vođa Hacon je poginuo. velikim godišnjim dankom u zlatu obezbeđivao je mirovanje Avara. ali ih je avarski vojskovođa Apsih porazio. To nije zaustavljalo slovensku kolonizaciju. predomislili i zatražili drugu oblast u kojoj bi se naselili. U solunsko zaleđe došli su u vreme cara Iraklija (610 – 641) i delovi i srpskog plemena. Čuda svetog Dimitrija navode da su Sloveni (Draguviti. mimo Petrove volje. Verziti) napravili flotu čamaca monoksila (izdubljena debla) i opustošili Tesaliju sa ostrvima. Solun je u to vreme bio okružen slovenskim plemenima. koji je doveo do sukoba između Avara i Slovena. Prvi avarski napad na Carigrad odigrao se 617. što ukazuju na važnu ulogu Slovena u avarskoj vojsci. Car Mavrikije bio je ubijen s celom porodicom. Uz pomoć avarskog kagana i avarske konjice Sloveni su 618. te je ona. Krenuli su da se vrate u svoju staru postojbinu. Ahaju i Epir. kada je pala Salona. vojska je izvikala za cara centuriona Foku.

a tada bi bili nepobedivi. Obodriti. delovi Balkanskog poluostrva i dalje su bili naseljeni Slovenima. gde je u imenu grada Gordoservon u Vitiniji. pa su čitav prostor naseljen Slovenima nazivali karakterističnim imenom “sklavinije”. tj. Te teritorije nisu bile povezane u veće celine. i pri kraju Iraklijeve vladavine sa Arapima. Duljebi. Iako je Iraklije pod zidinama Carigrada izvojevao veliku pobedu nad avarsko-slovenskom vojskom. Od tih sklavinija (slovenskih kneževina) poznate su samo one koje su bile u vidokrugu vizantijskih gradova i s kojima su vizantijske vlasti dolazile u dodir. Postojala su i stara slovenska plemenska imena. Doseljavanje Srba i Hrvata. Timočani (reka Timok). Uzdrmana avarska moć omogućila je nesmetanu seobu Srba i Hrvata. Konavljani (naziv su dobili po ostacima rimskog vodovoda – canale – koji su vekovima dominirali plodnom ravnicom). Severci. Slovenske plemenske oznake poticale su od geografskih naziva zatečenih na prostoru koji su naselili. Deo tih Srba Vizantinci su preselili u Malu Aziju. Najviše spomena ostalo je o sklavinijama na teritoriji Grčke. Rinhine (reka Rihios). naročito o onima u zaleđu Soluna. Srpsko ime se javlja u Lici. Avara Slovena. slabo povezanih i nesložnih. sačuvan najstariji pomen srpskog plemenskog imena. Vizantinci su tu razjedinjenost podržavali kupujući naklonost pojedinih slovenskih vođa jer su se plašili da bi Sloveni mogli stvoriti “monarhiju”. Tako raštrkani Sloveni su Vizantincima delovali kao mnoštvo pojedinačnih teritorija. U Moravskoj se Sloveni dižu na ustanaka pod franačkim trgovcem Samom. O okolnostima vezanim za doseljavanje etničkih skupina Srba i Hrvata na Balkan govori delo Konstantina VII Porfirogenita – O upravljanju državom. One koje su ležale dublje u unutrašnjosti nisu ostavile traga u delima grčkih pisaca. Neretljane (reka Neretva). Moć Avara u Karpatskoj kotlini bila je uzdrmana. Hrvatsko ime zabeleženo je na više mesta u slovenačkim oblastima. Carstvo je za vreme Iraklija moralo da vodi bespoštednu borbu protiv Persijanaca. zatim u oblasti severno od Olimpa sa centrom u Srbici. Sloveni su bili podeljeni na bezbroj malih celina. ustaljena još u pradomovini: Draguviti. zabeleženog 680/81. Prilike na Balkanu uoči doseljavanja Srba i Hrvata. Učeni vizantijski car je znao da Srbi koji su se doselili na Balkasko polusotrvo vode poreklo od Srba što su živeli daleko na severu i koji u 5 . Iz tih borbi je izašlo kao pobednik (osim sa Arapima) i doživelo unutrašnji preobražaj koji obeležava prelaz od kasnoantičkog univerzalnog Rimskog carstva ka helenizovanoj srednjovekovnoj monarhiji. pa tako imamo: Strumljane (reka Strimon). zatim na Peloponezu i u dolini Ibra.počeli povlačiti. jaku državnu vlast. Dukljani (grad Dokleja).

Car ih je primio i dozvolio im da se nasele u solunskoj oblasti. Vizantija je preko uporišta na jadranskim. Protiv Avara su ratovali i tek doseljeni Hrvati i onemogućavali su avarsku vrhovnu vlast nad novoposednutim teritorijama. pa je pohod cara Justinijana II 688/89. Sloveni su preplavili čitavu balkansku polovinu Carstva. 6 . Vizantijsko-bugarsko suparništvo odredjivalo je politički položaj najstarije srpske države i u najvećoj meri uticalo na njen razvoj. u kraju koji je prozvan Srbica (Servija). Bugari su krenuli ka zapadu i kod Tise se sukobljavali s Francima. Za vlade cara Iraklija dva brata su nasledila vladara Belih Srba. U sužavanju prostora sklavinija najupornija je bila Vizantija. Iraklije im je ustupio prostrane opustele oblasti između Save i dinarskog masiva.njegovo vreme još nisu bili kršteni. Jedan od njih poveo je polovinu naroda na daleki put u zemlju vizantijskog cara. koji su takođe došli iz Bele Hrvatske za vladavine cara Iraklija. a nazivali su se Beli Srbi. Time je okončan svaki uticaj Avara na Slovene. Travunjana (Dubrovnik – Boka) i Dukljana (Boka – Bojana). Protobugari su nametnuli vlast zatečenim Slovenima. Avarsku silu će uništiti franački pohodi krajem VIII i počektom IX veka. Prostor koji su naselili bio je na udaru. uskoro su zaželeli da se vrate. jonskim i crnomorskim obalama širila politički uticaj na okolne Slovene. Oblast naseljena Srbima graničila se s kneževinama Neretljana (Cetina – Neretva). Vizantija je ratovala sa državom Bugara. Medjutim. od Carigrada do Soluna slavljen kao velika pobeda. Prešavši Dunav 680. Protiv Avara je ratovao Samov plemenski savez (623 – 658). Naselili su se u neposrednom susedstvu oblasti naseljene Hrvatima. Posle pola veka ratovanja ustalila se granica izmedju Bugarske i Vizantije i bugarska ekspanzija je privremeno zaustavljena. i već su u povratku bili prešli Dunav kad su se još jednom predomislili i ponovo od cara zatražili zemlju gde bi se naselili. Zahumljana (Neretva – Dubrovnik). Sa severa su ih ugrožavali Avari. koja je nastala iz spoja malobrojne grupe Protobugara i slovenskih plemena nastanjenih izmedju planine Balkana i Dunava. a sa juga Vizantija.

Tek o knezu Vlastimiru imamo podatke koji omogućavaju da se njegova vladavina hronološki bliže odredi. U vreme Vlastimira. Tome rodu pripadali su i Višeslav. već su u vladanju primenjivani principi narodnog prava uobičajeni u gospodarenju nasleđenom imovinom. a Mutimirovi sinovi su ih ispratlili do granice (do Rasa). Taj poklon su Bugari kasnije tumačili kao srpski 7 . koji je došao na vlast 852. skloni kod Srba. Radoslav. Konstantina VII Porfirogenita. i 852. napustivši Sisak. ali nije postigao uspeh. pa unuk. Ovaj dogadjaj spominju Franački anali. Tu je na prevaru ubio lokalnog župana čije je gostoprimstvo uživao. i ratovao je tri godine. bio prisiljen da se posle trogodišnjeg otpora Francima. Njegova vojska je potučena. Iz vremena vladavine prve trojice nisu poznati nikakvi određeni događaji. Posle njega je zavladao njegov sin. Vladarski sin koji je doveo Srbe u novu postojbinu umro je još pre no što su se doselili Bugari. za kratko vreme zagospodario njegovim područjem. travunjanski župan Veloja oženio je sina Krajina ćerkom kneza Vlastimira. najraniji po imenu poznati srpski kneževi. Knez Vlastimir (sredina IX veka).Najstarija srpska država – Višeslavići Izveštaj Konstantina VII Porfirogenita. Vlastimirovi naslednici. Protiv Srbije je zaratio kan Boris. gde je i sam bio mučki ubijen. nasledila su ga trojica sinova: Mutimir. U Vlastimirovo vreme je protiv srpskog kneza zaratio bugarski kan Presijam. Država tada nije shvatana apstraktno i odvojeno od ličnosti vladareve. Rat sa Bugarskom. pa redom kneževi – arhonti od istog roda. Jedan od njih je bio na prestolu kada je Ljudevit Posavski 822. ali nije postigao uspeh. čiji su kasniji knezovi Hvalimir i Čučimir samo po imenu poznati. Taj rat je vođen negde između 836. a njegov sin Vladimir i 12 velikih boljara pali su u srpsko ropstvo. Bugarski zarobljenici su oslobođeni. Predaja zarobljenika propraćena je razmenom darova. Pre sredine IX veka. Strojimir i Gojnik. Prosigoj i Vlastimir. Deljenje države između članova vladalačkog roda nije bila retka pojava u evropskim državama ranog srednjeg veka. Kada je Vlastimir umro. vlast srpskih knezova proširila se na drugu stranu dinarskog masiva. Kratak i veoma uopšten prikaz najranijeg političkog razvitka Srba nalazi se u spisu O upravljanju državom. Svome zetu Vlastimir je dao titulu kneza i tako je osnovana lokalna travunjanska dinastija. Oni su podelili državnu teritoriju. Boris je morao da sklopi mir sa Srbima. pre 680. Ovaj događaj nam govori da su kneževi Srbije imali vrhovnu vlast na toj teritoriji. a Mutimir je kao najstariji ostao glavni vladar. a zatim prešao u Hrvatsku.

čiji će sin Časlav kasnije igrati značajnu ulogu u srpskom političkom životu. Sada su u Hrvatsku proterani Pribislav i njegova braća. Zadržao je Petra sina Gojnikovog. Petra je 895/96.danak. Za vreme Mutimirove vladavine. Naslednici kneza Mutimira. U to vreme došlo je do unutrašnje krize u Srbiji. Knez Mutimir je umro 891/92. Preko domaćih knezova car je posredno vladao slovenskim doseljenicima. Zahumljani i Travunjani borili zajedno sa Vizantincima i vojskom Ludviga Nemačkog koja je osvajala Bari (2. Organizovana je tema Dalmacija (od Kvarnera do Kotora) sa sedištem u Zadru. Sukob među Vlastimirovim sinovima. i predao ih bugarskom vladaru Borisu. jer mu je vladavinu prekratio brat od strica Petar Gojniković koji je ranije pobegao u Hrvatsku. Strojimira i Gojnika. pa im je Vizantija pružala pomoć. februar 871). Vizantija je jače uticala na razvitak Srba. Knez Mutimir (do 891). koja je trajala do 891/92. Petar Gojniković (892 – 917). ostavivši za sobom trojicu sinova: Pribislava. a pripadnike njihovog roda odlikovao time da i u buduće daju vladare. On je takođe potvrdio kneževe koji su bili na vlasti. Najstariji Pribislav je bio na prestolu jedva godinu dana (891 – 892). Hrvatski dvor je pružao utočište članovima srpske dinastije koji su morali da beže od svojih rođaka ili od bugarske i vizantijske ruke. U zaleđu vizantijskih gradova pružao se niz slovenskih kneževina. drugi sin Mutimirov i brat 8 . On je uhvatio dva mlađa brata. Car je uspevao da slovenskim kneževima nametne određene obaveze i da ih koristi kao oruđe svoje politike. Hrvati. a kao pobednik je izašao najstariji brat Mutimir. Brana i Stefana. Za vreme cara Vasilija desio se značajan preokret u životu Srba izazvan hristijanizacijom. ali je taj njegov sinovac ubrzo pobegao u Hrvatsku. Car Vasilije I uveo je velike promene time što je prepustio slovenskim kneževima danak koji su ovi gradovi bili dužni da plaćaju carevom namesniku. Imao je sina Klonimira. napao Bran. U izgnanstvu u Bugarskoj Strojimir je proveo ostatak života. Vlastimirovi sinovi su se zavadili. pa je najvažniji zadatak vizantijske vlasti bio da osigura miran život u zaleđu. nastojao je da iskoristi i nametne im svoju vlast. Izdanci vladajuće dinastije bili su pogodno oruđe stranih sila u borbi za uticaj i vrhovnu vlast nad Srbijom. Tako su se Srbi. Mir sklopljen sa Borisom obezbedio je period zatišja u odnosima sa Bugarskom. Potrebu ovih gradova za zaštitom vizantijski car Vasilije I (867 – 886). Kotor i Dubrovnik). strategu. Kod Srba je to bio rod koji je neprekidno vladao od doseljenja iz stare postojbine. U to vreme arabljanski brodovi napadali su gradove na Jadranu (Budvu.

O ovome sastanku je bio obavešten i knez Zahumljana Mihailo Višević. uzdrma položaj Petra Gojnikovića. koji je od ranije živeo u Bugarskoj. Na Mihajlovo obaveštenje Simeon je poslao na Srbiju bugarsku vojsku s Pavlom Branovićem. Simeon je onda protiv Mađara digao njihove susede Pečenege. Uspeo je da zarobi Zahariju i preda ga Bugarima. Sa Simeonom je Petar Gojniković sklopio kumstvo. negde izmedju Cetine i Neretve. Medjutim. veoma značajnu u daljem razvoju Južnih Slovena. Srpska kneževina se za vlade Petra Gojnikovića proširila na zemlju Neretljana. Vladao je tri godine (917 – 920). Ovaj rat se osetio i u Srbiji. Klonimir. kako vizantijski car podmićuje kneza Petra da bi se ovaj udružio s Mađarima i ustao protiv Bugara. Odžavao je dobre odnose i s Bugarskom. koja je prošla kroz tešku krizu zbog reakcije pagana. Simeon je 894. Pavle Branović je kao bugarski štićenik priznavao Simeonovu vrhovnu vlast. To se desilo 917. a Boris-Mihailo je na presto postavio svoga drugog sina. Srpski knez Petar se sastao s vizantijskim strategom teme Drača. uspeo je da 897/98. Mihajlo je obavestio Simeona. Pavle Branović (917 – 920). prestala da plaća danak Bugarskoj pa je izbio novi rat. naneo poraz vizantijskoj vojsci 897. Ratovi Simeona sa Vizantijom.zbačenog Pribislava. nekadašnji srpski zarobljenik. uoči bitke kod Anhijala u kojoj je Simeon do nogu potukao Vizantince. koji je upravo krunisan carskim vencem. i prisilio Carstvo na plaćanje danka. Vladimirova reakcija je prisilila Borisa-Mihaila da izađe iz manastira i obračuna se sa svojim starijim sinom. zarobio i oslepio i tako ga odstranio iz daljih borbi za srpski presto. Petar se oslanjao na Vizantiju i u vreme cara Lava VI (886 – 912) priznavao je njenu vrhovnu vlast. Pavle Branović je odoleo tom napadu. ali je na kraju Petar ipak izašao kao pobednik. Petar Gojniković je bio odveden u Bugarsku i tamo je kao zatvorenik završio život. sin Strojimirov. Vladimir je 893 bio uklonjen. koja je ranije bila samostalna kneževina i imala svoga arhonta. sinom ranijeg pretendenta. Mađari su se preko Karpata doselili u panonske ravnice. održao se na prestolu i obezbedio mirnu vladavinu tokom pune dve decenije. Simeon je onda upotrebio Zahariju 9 . koji je živeo u Carigradu. koju je zaveo Borisov sin Vladimir(889 – 893). Bio je izložen napadu svoga brata od strica Zaharije Pribislavljevića. napao Vizantiju. Pavle je kasnije prešao na stranu Vizantije i postao neprijatelj Bugarske. Petar ga je porazio. gde su obrazovali državu. Zauzeo je grad Dostiniku i zavladao celom državom. Bran nije imao uspeha. Vizantija je 913. Ubio je svoga suparnika. a car Lav VI je protiv Bugara podigao Mađare koji su živeli na obalama Crnog mora. Simeona (893 – 927).

Na istoku je granična oblast bila oko Rasa. Bugarska okupacija Srbije. prisilila je Zahariju da napusti zemlju i skloni se u Hrvatsku. ostale su pošteđene bugarskog osvajanja. Na saboru je doneta odluka o zabrani bogosluženja na slovenskom jeziku. Posle gotovo čitavog stoleća uspešnog otpora Srbija je podlegla bugarskom pritisku. Napadao je 926. S bugarskom vojskom bio je i Časlav. Srbija se posle samo nekoliko godina oslobodila od bugarske vlasti. Pre toga je sa hrvatskim kraljem Tomislavom tražio od pape da pošalje izaslanike u vizantijski Split na crkveni sabor 925. Petar je sada bio pod jakim uticajem cara Romana I Lakapina (920 – 944).kao svoga čoveka. Posle smrti cara Simeona situacija se izmenila jer njegov naslednik Petar nije imao ni ambicije ni snagu svoga oca. koja se našla na putu bugarskih osvajačkih pohoda. koji je skoro čitav život proveo u izgnanstvu u Bugarskoj. Bugarska je uputila vojsku na Zahariju. Napad na Hrvatsku završio se neuspešno po bugarsku vojsku. na prevaru su bili pohvatani i odvedeni u Bugarsku. U to vreme je zahumski knez Mihajlo Višević jačao svoju vlast. Plive. Hrvatske i susednih zemalja. koji je pobegao iz Bugarske i vratio se u Srbiju. Raseljeni stanovnici Srbije vraćali su se iz Bugarske. Zahvaljujući bugarskoj podršci Zaharija je ovoga puta došao na presto pošto je prognao Pavla Branovića. On nije bio postavljen na srpski presto. Kada se domogao vlasti Zaharije je okrenuo ledja Bugarskoj i ponovo prišao Vizantiji. Sledeća bugarska ekspedicija 924. naneo najteži poraz Bugarima. Car Konstantin VII Porfirogenit saopštava da je Srbija tada sasvim opustela. Zaharije Pribislavljević (920 – 924). sin Klonimirov. Vizantijski car imao je u srpskoj sredini veći ugled od bugarskog vladara. Saboru su prisustvovali i kneževi predstavnici. Kralj Tomislav je 926. već je poslužio kao mamac da bugarski zapovednici pohvataju sve one koji su bili od uticaja u Srbiji. Odsečene glave bugarskih zapovednika poslao je vizantijskom caru kao trofeje. Livna i Imote. Župani koji su bili sazvani da prime novog kneza. Priliku da zbaci bugarsku vlast iskoristio je Časlav Klonimirović. koju je on uspeo da potuče. U 10 . Časlav Klonimirović (927 – 950). Srpske kneževine u Primorju. zaštićene dinarskim planinskim masivom. vizantijski grad Sipont na drugoj obali Jadrana. Posle smrti cara Simeona Mihajlo Višević se približio Vizantiji i dobio visoke titule antipata i patrikija. Granica na jugu sa Dukljom je išla duž Nevesinja. Priznao je vrhovnu vlast vizantijskog cara i zatražio od njega pomoć. Sada je Bugarska došla u dodir s Hrvatskom. Na zapadu se Časlavljeva Srbija graničila sa Hrvatskom kod Cetine. Gacka i Onogošta.

udavljen u Savi. Sa Časlavom se prekida niz poznatih vladara iz najstarije srpske dinastije. Mađari su iz osvete pokrenuli nov pohod u Srem (srednjovekovni Srem – ravnice južno od Save). Časlav je bio zarobljen i zajedno s nekim svojim rođacima. po nagovoru udovice ranije poginulog ugarskog glavara. kao nosioci vlasti nad delovima državne teritorije. U iznenadnom noćnom napadu. nastanjeni u Panonskoj nizij. On navodi imena osam gradova u Srbiji. Kraj Časlavljeve vladavine poznat je samo po legendarnim kazivanjima sačuvanim u Letopisu popa Dukljanina iz druge polovine XII veka. U njegovo vreme provaljivali su u Srbiju Mađari.okviru srpske države bila je u prvoj polovini X veka i Bosna. ograničena tada na dolinu istoimene reke. pljačkajući i pustošeći zemlju. Časlavljeva Srbija se na severu prostirala do reke Save. tako da je ugarski vojskovođa izgubio život. četiri u Paganiji i tri u Duklji. Ono što se kazuje o navodnim Časlavljevim naslednicima u Barskom rodoslovu fantastično je i ne odogovara opštim prilikama toga vremena. U Bosnu. U naseljenim i utvrđenim gradovima boravili su župani. provalio je ugarski knez Kiz. pet u Zahumlju i Travuniji. Časlav ga je u drinskoj župi teško porazio. koja je tada pripadala Srbiji. ali ne zbog toga što je ona izumrla. To su jedini poznati elementi unutrašnje organizacije srpske države do sredine X veka. Sve ove podatke nam daje Konstantin Porfirogenit. Već stoga što o njima više nema vesti. 11 .

u grčkom manastiru. Crkvena zavisnost od Franaka povlačila je za sobom i političku. Moravska. U Moravskoj i Panoniji su osnovane dve nove episkopije. Rusi tada napadaju Carigrad. južnoslovenske zemlje). Car Mihailo. Naslednik Rastislava. Vizantiijsko poslanstvo na hazarskom dvoru imalo je i misionarske zadatke. Vizantija stupa u dorir sa mladom ruskom državom 860. Podrška daleke Vizantije bila je nedovoljna. Misionarski rad je odobren. U slovenskoj zemlji nova vera će se propovedati na slovenskom jeziku. što joj je pomoglo da izvrši istorijski zadatak koji joj se nametao u slovenskim zemljama (Kijevska Rusija. Zato je velikomoravski knez Rastislav zatražio 863. umro Konstantin kao monah Ćirilo. koji ga je u početku pomagao izneverio ga je i napustio. pa je Mihailo III primoran da se vrati sa istočnog ratišta. patrijarh Fotije i cezar Varda su ovu misiju poverili Metodiju i Konstantinu. Vizantija je u IX veku pod carem Mihailom III (842 – 867) ojačala. potukao Avare i potčinio slovenska podunavska plemena (Čehe i Moravce). Posle Metodijeve smrti njegovi učenici su proterani iz Moravske. propagira hrišćansku veru i vizantijsku kulturu. Napad Rusa podstakao je vizantijski dvor da učvrsti svoje odnose sa Hazarima. Franci postepeno osvajaju oblasti koje su držali Sloveni. od vizantijskog cara Mihaila III sposobne misionare koji bi radili na učvršćivanju hrišćanske crkve u njegovoj zemlji. Time je uspeh nihovog misionarskog rada bio zagarantovan. Pokrštavanje Rusa bilo je najsigurnije sredstvo da se otkloni opasnost sa te strane. Moravska misija. Na njegovo čelo je stavljen mladi Konstantin iz Soluna. Franačko sveštenstvo počinje svoju misionarsku delatnost u Moravskoj. Docniji Metodijev rad u Donjoj Panoniji i Moravskoj nailazio je na sve veće otpore nemačkog sveštenstva. Posle propasti Samovog plemenskog sveza 658. Njihov uspešan rad u Moravskoj je prekinut putovanjem u Rim radi pravdanja kod pape. nasuprot jevrejskim i arapskim uticajima u Hazarskom carstvu. učenim sinovima visokog činovnika Lava. težio je savezu sa Nemačkom. Crkvena organizacija. Karlo Veliki je 803. On je na taj način želeo da smanji uticaj franačkog klera. ali je u Rimu. pa se pojačao i uticaj nemačkog sveštenstva. Oni su znali jezik Slovena i temeljito su se spremili za svoju misiju stvarajući posebno slovensko pismo (glagoljicu) i prevodeći najvažnije bogoslužbene tekstove. 869. stvorena uz pomoć Vizantije oslabila je i na kraju zamenjena 12 . a Rim. On je posedovao genijalne lingvističke sposobnosti i bio u stanju da.Misija Ćirila i Metodija Hazarska misija. knez Svatopluk. Vizantija nije htela da propusti priliku da proširi svoj politički i kulturni uticaj.

To potvrđuje Porfirogenitovo kazivanje da su Sloveni iz kneževina u zaleđu jadranske obale tražili od cara Vasilija I da pokrsti one među njima koji još 13 . koji su ustali u odbranu svog povlašćenog položaju vezanog za staru religiju i etničku podvojenost. pouzdan znak prihvatanja hrišćanske vere. Vizantija je nastojala da bugarsku crkvu potčini carigradskoj patrijaršiji. koji je nove hrišćane u Bugarskoj potčinio Carigradu. za pokrštavanje. Bugarska Misija. U kasnijim paganskim reakcijama ustanici su uništavali hrišćanske hramove i uspostavljali paganstvo. dakle. Boris-Mihailo je ugušio pobivši 52 boljara. na Balkanu. u slovenskim zemljama vizantijske kulture. bugarski knez Boris (852 – 889) uputio je izaslanstvo u Franačku. Mješko. Očevi ovih kneževića bili su.nemačko-katoličkom. Međutim. još je car Iraklije preko sveštenika iz Rima pokrstio tek doseljene Srbe. odredivši da Bugarska ima posebnog arhiepiskopa. Po kazivanju Konstantina VII Porfirogeneta. pa prema tome i Rimu. Papa Nikola I odmah je poslao u Bugarsku svoje legate. praćen demonstracijom carske flote pred bugarskom obalom primorao je Borisa da zadovolji vizantijske zahteve. Međutim. Ustanke je ugušio i hrišćanstvo uspostavio poljski kralj Kazimir Obnovitelj. Bugarski knez Boris je primio hrišćanstvo iz Vizantije i tom prilikom dobio ime vizantijskog cara koji mu je kumovao (Mihailo). rasplametela se borba za crkvenu jurisdikciju nad Bugarskom. Opoziciju bugarski velikaša. Oni su rođeni između 870. Boris-Mihailo je pitanje bugarske crkvene organizacije prepustio crkvenom saboru u Carigradu. njihovo delovanje imalo je utoliko jači i trajniji odjek. Dok se Moravska. Vizantija je brzo intervenisala. i 874. Dolazak vizantijske vojske na granicu. To je dovelo do sukoba između carigradskog patrijarha i rimskog pape. Hristijanizacija je za Bugarsku značila veliki napredak u kulturnom razvitku i u procesu slovenizacije zemlje. 869/70. hrišćani u prvim godinama vladavine cara Vasilija. javljaju se u srpskom vladalačkom rodu tek u generaciji unuka Vlastimirovih. prva hrišćanska svetačka imena. Grčko sveštenstvo odmah je otpočelo sa pokrštavanjem bugarskog naroda i organizacijom bugarske crkve. Još u vreme kad se pripremala misija Solunske brađe. koji je dobio najviše mesto među vizantijskim crkvenim dostojanstvenicima. Boris je želeo da njegova mlada crkva dobije punu samostalnost pod upravom vlastitog patrijarha. jer nije mogla dopustiti da se susedna Bugarska duhovno priključi Franačkoj. već je primio hrišćanstvo. obratila Vizantiji. Južnoslovenska misija. Nose ih najmlađi Mutimirov sin Stefan i najtsraiji Gojnikov sin Petar. Poljski savez plemena u slivu reke Visle obrazovao se sredinom X veka poljski knez na čelu tog plemenskog saveza. Pošto sa Rimom nije postigao uspeh. pa se okrenuo Rimu.

Iako pokrešten u IX veku za vreme cara Vasilija I Makedonca (867 – 886). Dok je Moravska pripala rimskoj uticajnoj sferi. moglo bi se pretpostaviti da je Srbija osetila neposredne rezutltate Metodijevog misionarskog rada. Sa severa su u Srbiju prodirali najstariji slovenski tekstovi i slovensko bogosluženje. Ukoliko je ovaj Mutimir bio srpski knez koji je zaista savremenik pape Jovana VIII. na crkvenim saborima u Splitu učestvovali su i predstavnici Srba. Preobraćenje u hiršćansku veru široko je otvaralo vrata vizantijskom uticaju na kulturu i način života naroda i stvaralo uslove za njegovo vaspitavanje u duhu vizantijskog ideala. Srbija i srpske primorske zemlje primile su hiršćanstvo iz Vizantije izmeću 867. Prihvatanju hrišćanstva najduže su se opirali Neretljani. južnoslovenske zemlje došle su pod uticaj Vizantije. imajući u vidu nešto pre toga obnovljenu Metodijevu panonsko-sremsku arhiepiskopiju. srpski narod nije bio obuhvaćen jedinstvenom crkvenom organizacijom. Gotov je sigurno da je pod okriljem hrišćanskih vladara u državui koja se zvanično smatrala za hristijanizovanu i dalje živeo religijski svet slovenskog paganstva.nisu bili hrišćani. Hristijanizacija IX veka nije duboko prodrla niti temeljito preobrazila život i verovanje Srba. Moguće je da su misionarski rad obavili sveštenici iz primorskih crkvenih centara u kojima je bogoslužbeni jezik bio latinski. Oni su čvrsto utemeljili hrišćanstvo i vizantijsku kulturu u južnoslovenskim zemljama. Crkvena središta vizantijske Dalmacije dobila su i crkvenu jurisidkciju nad hrisitjanizovanim slovenskim oblastima u zaleđu. Čak je i u Hrvatskoj vizantijski uticaj potisnuo franački i rimski. Arhiepiskopija u Splitu imala je crkvenu jurisdikciju i nad oblastima koje su ležale dublje u unutrašnjosti. i 874. Vizantijski uticaj na Balkanu znatno je ojačao. Podsticaj vizantijskom misionarskom radu dao je dolazak Metodijevih učenika u Bugarsku. Papa Jovan VIII (872 – 882) je tražio od slovenskog kneza Mutimira da se vrati pod panonsku dijecezu. ali i njihovo preobraćanje završeno je za vladavine Vasilija I. O misionarskoj delatnosti među Srbima i najranijoj crkvenoj organizaciji nema podataka iz tog vremena. koji su zbog toga bili prozvani i Paganima. Na jugozapadu primate su imale katoličke 14 . a to je imalo za posledicu brzo širenje hiršćanstva. Efekti hristijanizacije. Otuda je u staroj hrišćanskoj crkvenoj terminologiji primetan romanski uticaj. Jednom prilikom je čak došlo do spora oko jurisdikcije. Početkom X veka. između 867. Primanjem hrišćanstva prihvatala se i predstava o svetu kao hrišćanskoj vaseljeni na ćijem čelu stoji vizantijskicar kao Hristov namesnik na zemlji. i 874. Vizantija je u vreme Vasilija I imala pristup do Srbije preko svojih uporišta na Jadranu.

Prizrenu. U takvim uslovima nije moglo biti govora o potpunoj hristijanizaciji naroda.arhiepiskopije Splita. Njihova zamena hrišćanskim kultom tekla je suviše sporo. a pogotovo o njegovom političkom osamostaljivanju. Granica između istočne i zapadne crkve prolazila je sve do XII veka preko srpskih zemalja. Dubrovnika i Bara. dok je velika većina prostog naroda ostala verna starim tradicijama. Tek Savinim delovanjem hristijanizacija zahvata sve slojeve srpskog društva. Stara paganska verovanja i kultovi održavali su se i dalje. kao i mitropolije u Draču. Ostali deo zemlje bio je pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije i njenih episkopija u Nišu. Hrišćanstvo je prihvatila samo vladajuća klasa. Rasu i Lipljanu. 15 .

Posle carevog poraza protiv njega su se digli velikaši. Car Vasilije II je morao da se angažuje u borbama sa suparnicim. Pad glavnog grada Tesalije primorao je Vasilija II na reakciju. sinova komesa Nikole. a u Makedoniji je u jednom delu nekadašnjeg Simeonovog i Petrovog carstva izbio ustanak kometopula. car Jovan I Cimiskije umro izbile su borbe oko vizantijskog prestola. Saznavši za ustanak zbačeni bugarski car Boris je sa bratom Romanom pobegao iz Carigrada. Varda Sklir i Varda Foka su se tokom 987. Jovana I Cimiskija (969 – 976) i Vasilija II (976 – 1025). Mojsije. stare bugarske zemlje (između Dunava i planine Balkan) i srpske zemlje. Carska vojska je avgusta 986. Posle više promena njeno sedište preneseno je konačno u Ohrid. Pošto su napadi na Solun i Ser ostali bezuspešni. U njegovom carstvu uspostavljena je i bugarska patrijaršija koju je Cimiskije bio ukinuo. Roman nije mogao da nosi krunu jer je bio uškopljen. pri povratku napadnuta i potpuno razbijena. Proširio je svoju vlast na Makedoniju (sem Soluna).Samuilova država makedonskih Slovena Ustanak kometopula. Tako je najmlađi Samuilo preuzeo vođstvo u borbi i krunisao se za cara. Aron i Samuilo. osvojio Larisu. Samuilo je stvorio veliko carstvo čije je središte najpre bilo u Prespi. Samuilov rat protiv Vizantije. Tesaliju. ali je nastradao prilikom prelaska granice. Albaniju sa Dračem. a zatim u Ohridu. Prva dvojica su poginula. Ohridsko crkveno središte će u narednim vekovima odigrati izvanrednu ulogu u istoriji Južnih Slovena. Samuilo (976 – 1014). Vizantija u drugoj polovini X veka dostiže vrhunac za vreme vojničkih careva Nićifora II Foke (963 – 969). Na zapadu je držao Beograd i Sirmij. Unutrašnji sukobi u Vizantiji. Ustanak su podigli braća David. lokalnog vlastodršca u predelu Prespe i Ohrida. Želeo je da obnovi Simeonovo i Petrovo carstvo. On je kroz Trajanovu kapiju prodro do Serdike ali nije uspeo da osvoji grad. Ustanak se pretvorio u borbu za oslobođenje od vizantijske vlasti i proširo se po čitavom Balkanu. a Arona je docnije ubio Samuilo. Epir. Za vreme Nićifora Foke i Jovana Cimiskija postignuti su veliki uspesi u ratovima sa Rusima i Arabljanima. Ekspanzija njegovog carstva je bila je pre svega okrenuta ka jugu. Njegov prvi sukob sa Samuilom nije bio srećan. proglasili za 16 . tako da nije mogao da se suprostavi Samuilu. Samuilo je više puta nadirao u Tesaliju i 985/86. Kada je 976. Makedonija je činila jezgro Samuilove države.

s proleća 989. Početkom XI veka srpske zemlje. Varda Foka je uklonio Sklira i zavladao čitavom malom Azijom. ali nisu bile neposredno uključene u njegovu državnu strukturu. na povratku iznenadio ga je vojskovođa Nićifor Uran i na reci Sprehej zadao mu težak poraz 997. poslao 6. Samuilo je preduzeo vojni pohod protiv Duklje. ali nije imao snage da se u otvorenoj bitki suprotstavi daleko nadmoćnijem neprijatelju. pa se predao da bi poštedeo svoje ljude. I pored toga njegovo napredovanje se nastavlja. Odveden je u zarobljeništvo. On je 988. U bitkama kod Hrisopolja i Abidosa. Ubrzo je uspostavio vlast u Tesaliji. Posle povratka iz Azije Vasilije II je 1001. Međutim. Samuilo je iskoristio carev odlazak upao u Grčku i prodro sve do Peloponeza. Pošto je učvrstio svoj položaj u zemlji Vasilije II je počeo borbu protiv spoljnih neprijatelja. do nogu su potukli pobunjenike. bila je od velikog značaja i za Vizantiju. Već 991. sa sopstvenim kneževima na čelu. Nastavak borbi sa Samuilom. koja znači početak nove ere za Rusiju. Jedan od uslova da se Vladimir oženi Anom bio je i taj da primi hrišćanstvo. oženivši ga svojom ćerkom Teodorom – Kosarom. Jovan Vladimir se povukao na planinu Oblik kod Skadra. Našao ga je u kijevskom knezu Vladimiru. ali ga je Samuilo kasnije vratio na zetski presto kao vazala. Zetsko poslanstvo koje je 992. Oslobođeno. Vasilije II je napustio Carigrad i krenuo protiv Samuila. Zauzeo je Drač i prisajedinio svom carstvu Rašku. Oko 998. car je morao da prekine ratovanje u Makedoniji i pohita u pomoć svojim trupama na istoku. Time je presekao put ka bugarskim zemljama oko Dunava. Međutim. koje su na Orontu u Siriji 994. Zatekli su cara na bojištu. Najjači i najozbiljniji protivnik bio mu je makedonski car Samuilo. lično poveo. Situacija je po Vasilija II bila izuzetno teška. ploveći brodom putovalo caru palo je u zarobljeništvo Arabljana. pretpele težak poraz od Arapa. Zatim je krenuo u Makedoniju i osvojio Ber i Serviju.000 varjaga koji su spasili Vasilija u poslednjem trenutku. Kao nagradu za pomoć Vasilije II je poslao svoju sestru Anu Vladimiru u Kijev. pa se vratio u Makedoniju i osvojio Voden. Samuilo je bio ranjen i jedva se spasao pogibije. Vasilije II je morao na strani da traži saveznika. nalazile su se u zavisnom položaju prema Samuilovom carstvu. Hristijanizacija Kijevske države. tek 993. ofanzivu na Balkan. Prvo je prodro u oblast Serdike i zauzeo okolne tvrđave.careve. Zatim je iznenada napao Vidin na Dunavu i posle 17 . je stiglo u Carigrad. Protivofanziva Vizantije. Vasilije II je tražio podršku vladara drugih balkanskih zemalja i stupio je u vezu sa zetskim knezom Jovanom Vladimirom. dobro smišljenu.

Njegovo telo Kosara je prenela u Duklju i sahranila u crkvi Marije Krajinske. Teritorije nekadašnje Samuilove države podeljen su na teme. kojih je navodno bilo 14. Posle toga mu je Skoplje 1004. Vladimir i Kosara su bili nepoverljivi prema novom makedonskom caru. da bi ovi poluslepi odveli svoje slepe drugove caru u Prilep. posle dužih borbi o čijem toku nismo obavešteni. Prvi arhiepiskop 18 . Po njegovoj smrti država makedonskih Slovena se raspala i car Vasilije II je 1018. Njen poglavar dobio je viši rang od ostalih vizantijskih arhiepiskopa. odneo veliku pobedu nad Samuilom. Rat se zavšio svečanim ulaskom Vasilija II u Ohrid. Samuilovo carstvo nadživelo ga je samo za nekoliko godina. Vasilija II je dozvolio stanovništvu da svoje dažbine plaća u naturi. ne obazurići se na to što je Samuilo u međuvremenu osvojio i opljačkao Jedrene. vojnom organizacijom i tehničkim sredstvima. Spominje se tema Srbija i njeni zapovednici s rangom upravnika teme. Ohridska patrijaršija je 1019. Ali je car u svojim rukama zadržao pravo da postavlja arhiepiskopa. Međutim. Samuilovog sina i naslednika Gavrila Radomira (1014 – 1015) i njegovu ženu ubio je njegov brat od strica Jovan Vladislav. u dvoboju sa vizantijskim komandantom Nikitom Pegonitom. ali je u borbama oko Drača poginuo februara 1018. Sam car se spasao i dospeo u Prilep. prevaru je ubijen u Prespi 22. Vasilije je zbog ovoga postupka dobio nadimak Bugaroubica. Samuilova vojska opkoljena je u klancima Belasice. postala arhiepiskopija i dobila autokefalnost. Uništavjući udarac Vasilije II naneo je Samuilu tek jula 1014. Samo je svakom stotom ostavljeno po jedno oko. zetskog kneza Jovana Vladimira. udarila ga je kap. izdahnuo.000. Vizantija je posle nekoliko stotina godina opet bila gospodar Balkanskog poluostrva sve do Dunava. Ishod rata nije više bio neizvestan.osmomesečne teške opsade uspeo da zauzme ovu značajnu tvrdjavu. otvorilo kapiju. Vasilije II je naredio da se zarobljenicima. Aronov sin. iskopaju oči. Car Samuilo se nije mogao meriti sa vizantijskom veštinom ratovanja. Ista sudbina snašla je i Samuilovog zeta. Iz Vidina je Vasilije krenuo na jug i na Vardaru. Vladimir je zahtevao krst kao zalogu za sigurnost dolaska i odlaska. Jovan Vladislav (1015 – 1018) je pokušao da zauzme Duklju i Drač. marta 1016. ušao u Prespu i Ohrid. Kada je Samuilo ugledao ovu stravičnu povorku. ali je veliki deo njegovih vojnika poginuo. a još veći dopao zarobljeništva. Samuilov slom. blizu Skoplja. Prema Skilici ovu zaveru je pomagao i ohridski arhiepiskop. i kroz dva dana hrabri makedonski car je 6.oktobra 1014. Samuilovi naslednici.

Posle smrti Petrislava u Zeti vlada njegov sin Vladimir. Vladimir i Kosara su bili nepoverljivi prema novom makedonskom caru. a u Travuniji i Zahumlju Dragimir. Duklja u doba Vojislavića Duklja i država makedonskih Slovena. Jovan Vladislav. Samuilo je 998. prodro do Zadra. Vladimir je zahtevao krst kao zalogu za sigurnost dolaska i odlaska. u dvoboju sa vizantijskim komandantom Nikitom Pegonitom. pa se predao da bi poštedeo svoje ljude. tako da za vreme njegove vladavine nisu postojali uslovi 19 . Bio je saveznik Vizantije u borbi sa Samuilom. ali nije imao snage da se u otvorenoj bitki suprotstavi daleko nadmoćnijem neprijatelju. prodro u Duklju. pa je Petrislav preuzeo i njegove oblasti. On je 992. Petrislavu. ga je na prevaru namamio i pogubio 1016. Barsko rodoslovu za dve decenije smenilo četiri generacije vladara. Aronov sin i Samuilov sinovac. Samuilovim slomom i pokoravanjem njegovih naslednika Vizantija je. uputio jedno poslanstvo caru Vasiliju II. Jovan Vladimir je nastradao u borbama koje su povele posle Samuilove smrti. ali je ono palu u ruke arabljanskih gusara. Miroslav se udavio u Skadarskom jezeru. marta 1016. tek 993. Vasilije II je napustio Carigrad i krenuo protiv Samuila.Jovan (1019 – 1037) bio je slovenskog porekla. spalio Kotor i Dubrovnik. Zatekli su cara na bojištu. Prema Skilici ovu zaveru je pomagao i ohridski arhiepiskop. opet bila gospodar Balkanskog poluostrva sve do Dunava. Jovan Vladimir (oko 998 – 1016). je stiglo u Carigrad. Po Barskom rodoslovu za vlade Tugemira u Duklji. opsedao Ulcinj. vrlo nepouzdanom. Vrhovna vlast Vizantije (1018 – 1042). Tugemira je nasledio Hvalimir. Tako se po. On je podelio zemlju trojici sinova. pa se preko Raške i Bosne vratio kući. ali ga je Samuilo kasnije vratio na zetski presto kao vazala. Vasilijeva vlast je bila čvrsta. posle nekoliko stotina godina. na prevaru je ubijen u Prespi 22. Međutim. Oslobođeno. Vladimirov stric. ušao u Prespu i Ohrid. Po njegovoj smrti država makedonskih Slovena se raspala i car Vasilije II je 1018. Njegovo telo Kosara je prenela u Duklju i sahranila u crkvi Marije Krajinske. Jovan Vladimir se povukao na planinu Oblik kod Skadra. Samuilo je podigao ustanak u Makedoniji (976). ali je u borbama oko Drača poginuo februara 1018. oženivši ga svojom ćerkom Teodorom – Kosarom. Arhiepiskopija je obuhvatala i teritorije gde je postojala vlast srpskih kneževa. Jovan Vladislav je pokušao da zauzme Duklju i Drač . Odveden je u zarobljeništvo. Zetski knez Jovan Vladimir je vladao na prelazu iz X u XI vek. Već 991. Dragimiru i Miroslavu.

On je rodonačelnik dukljanske dinastije. U Beogradu i oblasti Morave izbio je ustanak protiv vizantijske vlasti na čijem čelu je bio Petar Odeljan. prvi put se odmetnuo od vizantijske vlasti. Napadao je plemena u susedstvu koja su se pokoravala vizantijskom caru. Posle smrti cara Romana III Argira u proleće 1034. Po piscu Barskog rodoslova posle Dragimirove smrti njegova žena. Travunjaninom i Dukljaninom. Takvi pokreti se javljaju u centralnim delovima Balkana i na njegovoj periferiji. Prevagu dobija činovnička aristokratija sa udlučujućim uticajem u državi. Vladar Travunije Dragimir. Međutim. U spoljnoj politici ofanzivu smenjuje defanziva. Car Mihailo IV Paflagonac (1034 – 1041) se pomirio sa takvim razvojem događaja.da se ona zbaci. Car je u proleće 1040. koga pop Dukljanin izjednačuje sa Vojislavom. Zauzeo je Srbiju i proterao Teofila Erotika. ali nije sigurno da je i sam bio poreklom iz Duklje. Car Mihailo IV je u pismima zahtevao od Vojislava da vrati zlato preteći ratom. Njegov ustanak je ugušen u leto 1036. O ovome nas obaveštava pop Dukljanin. Ustanak Petra Odeljana. Na prestolu se smenjuju nesposobni vladari. Stefan Vojislav (oko 1040 – oko 1052). neposredno posle smrti Jovana Vladislava. Tu je rodila sina Dobroslava. Romanski gradovi. među njima i Kotor. Nakon doba vojničkih careva. Prvi antivizantijski pokret je vezan za ime Vojislava ili Stefana Vojislava. kada su vođeni veliki ratovi. Ustanak se proširio daleko na jug i kada je zahvatio Makedoniju Petru se suprostavio strateg dračke teme Vasilije Sinadin. u crkvi arhanđela Gavrila. posmrčeta Dragimirovog. stratega u Draču. Vojislav je uzeo to veliko blago. koga vizantijski izvori nazivaju Srbinom. pohod nije dao povoljne rezutate. Situacija se promenila nakon njegove smrti 1025. Vizantinci su zarobili Vojislava i poslali ga u Carigrad. Dragimira su ubili Kotorani na ostrvu svetog Gavrila kod Tivta. zauzeo je Duklju. On je uspeo da pobegne i digne novi ustanak protiv vizantijske vlasti oko 1037/38. I u dračkoj temi je izbio ustanak pod 20 . U zimu 1039/40. On je na taj način težio da poveže travunjansku i dukljansku dinastiju. jedan vizantijski brod s velikim tovarom zlata razbio se negde na ilirskim obalama. nisu se mirili s vlašću slovenskih država u zaleđu. ćerka velikog župana Ljutomira se povukal najpre u Rašku a zatim u Bosnu. Tokom XI veka javljaju se otpori prema vizantijskoj vlasti i pokušaji da se ona zbaci. stric Jovana Vladimira. uputio protiv Vojislava vojsku na čijem čelu je bio evnuh Georgije Provatas. a u unutrašnjem razvitku sve je izrazitija feudalna dezintegracija. nastupilo je doba konsolidacije osvojenih područja i izgrađivanje vizantijske uprave u njima. On se izdavao za Samuilovog unuka. sina Gavrila Radomira.

000 ljudi poverena patrikiju Mihailu. Na jednom sastanku Petar je digao ustanike protiv Tihomira. bosanskog bana i humskog kneza Ljutovida za akciju protiv Duklje. mučki je oslepio Odeljana i prebegao vizantinskom caru. Barska bitka se detaljno opisuje u Barskom rodoslovu. a povremeno i na oblasti Srba u unutrašnjosti. Vojislav ga je propuštao. Ustanak je ubrzo posle toga ugušen. Po Barskom rodoslovu izvršena je podela vlasti između Vojivlavljeve žene i njegovih petoro sinova. Njegova vlast se prostirala na Zahumlje. On je dobio položaj Petrovog savladara. Vizantinci su uspeli da nagovore raškog župana. Operacije je vodio Vojislavljev sin Gojislav. Car Konstantin IX Monomah (1041 – 1055) je poslao vojsku na Vojislava. ali je imala ugledno mesto. On je 1042. 21 . Travuniju i Duklju. Dve trećine vojnika je izginulo. koji je kamenovan. Svakako oko sredine XI veka. Borbe Vojislava sa Vizantijom. Rat je nastavljen protiv zahumskog kneza Ljutovida. dukljanski napad na Travuniju. pao je kao žrtva zavere travunjanske vlastele. To je izazvalo. Vizantija se pomirila sa njegovom samostalnošću i zadovoljila simboličnim potčinjavanjem i uključivanjem njegove države u sistem vazalnih teritorija. Vojislava je nasledio sin Mihailo. To nam saopštava Barski rodoslov. bivši vizantinski namesnik u Jermeniji. koji nije imao vojnog iskustva i nije bio dorastao vojnom zadatku. ali se septembra 1040. sin Jovana Vladislava. ustanku priključio Alusijan. Mihailo je kod Bara upao u srpsku zasedu u jednom klancu. Mihailo (oko 1052 – oko 1081). pre 1055. Vojislav je ostao samostalan i zavladao na prostoru od Bojane do Netretve. ali nije uspeo da osvoji Solun. Gojislav je s majkom imao vrhovnu vlast. prodro duboko u Vojislavljevu državu pustošeći i pljačkajući. Posle neuspele opsade Soluna. Međutim. Petar Odeljan je osvojio Drač i prodirao u Grčku.Ta titula nije bila u vrhu dvorske hijerarhije. On je koristio svaku priliku da proširi svoju vlast na račun vizantijskih teritorija u unutrašnjosti.vođstvom Slovena Tihomira. Obnovio je ugovore sa Vizantijom i bio odlikovan dostojanstvom protospatara. ali je zaposedao tesnace kroz koje je Mihajlova vojska morala da prodje u povratku. delimično uspešan. koga su ustanici izvikali za cara. Po Barsko rodoslovu Vojislav je umro u svom dvoru i sahranjen u dvorskoj kapeli svetog Andrije. Pop Dukljanin ističe da je Mihailo zavladao posle kraljičine smrti. Ne znamo kako se Vojislav držao prema ovom ustanku. Petar je sada ostao sam na čelu ustanka. Lokacije dvora i crkve nije utvrđena. Skilica saopštava da je vojska od 60. gde mu je vojska strelama i kamenjem gotovo uništena.

Na Jadranskoj obali postojale su arhiepiskopije Splita. što je značilo stavljanje pod zaštitu Pape. Pripremajući ustanak protiv cara tražlili su savezništvo dukljanskog vladara. ili od nemačkih careva iz salijske dinastije. sa Đorđem Vojtehom iz Skoplja. Sa njom je dobio još četiri sina. Mihailo se kao kralj prikazuje u crkvi svetog Mihaila na Stonu.Carstvo je priznalo unutrašnju samostalnost Mihailu. Centar Mihailove države bio je na jugu. Mihailo je trebao da dobije zastavu svetog Petra. Uzdizanje Dubrovnika smanjilo je jurisdikciono područje Splitske arhiepiskopije i zbog toga izazvalo veliki otpor Splita. Mihailo je svoga sina sa trista ratnika i vojvodom Petrilom poslao u Prizren. imenovao Petra za barskog arhiepiskopa. sa kojom je imao sedam sinova. a drugi u oblasti izmedju Bara i Ulcinja. Mihailo je kraljevsku titulu mogao dobiti i ranije. se desio i konačni rascep crkava. oženio grčkom princezom. su 22 . u borbi sa Seldžucima. Vođe ustanka. a mogao ju je uzeti i sam i nastojati da obezbedi njeno sankcionisnje predajući se zaštiti pape. kao produžetak života stare rimske arhiepiskopije u Dokleji. Papa Grgur VII u jednom pismu iz 1077. Mihailovog sina Konstantina Bodina nameravali su da postave za vladaoca države koja bi se rodila iz ustanka. Savremenici nisu bili svesni značaja ovog događaja. Gradovi na južnoj obali su takođe negodovali i uspeli su da se odvoje od Dubrovnika. Verovatno je već tada započelo dugotrajno suparništvo između Bara i Dubrovnika. Crkvena vlast Dubrovačke arhiepiskopije prostirala se na Zahumlje. a zatim i kraljevske znake. Travuniju. Stanovništvo Makedonije je bilo naročito nezadovoljno vladavinom cara Mihaila VII Duke (1071 – 78). jer su se posledice tek mnogo kasnije osetile. Iz južne Italije istisnuta je Vizantija i obrazovana snažna država Normana. Srbiju i gradove Budvu. Papa Aleksandar II je 1067. U vreme Mihailove vladavine desile su se značajne promene u evropskim odnosima koje su uticale i na srpske zemlje. Jedan njegov dvor je bio u Kotoru. On je upravo tada dobio od pape kraljevsku titulu. U Baru je osnovana arhiepiskopija. Posle dve decenije mira Mihailo se okrenuo protiv Vizantije. Za Mihailove vladavine 1054. Bar i Ulcinj. Osvajanjem vizantijskih zemalja bilo je neko vreme prvenstvni cilj normanske politike. Na njenom čelu stajao je Robert Gviskard. od pape Grgura VII ili nekog njegovodg prethodnika. U to vreme Carstvo je bilo uzdrmano porazom kod Mancikerta 1071. koju je verovatno on podigao. rođakom cara Konstantina IX Monomaha (1042 – 1055). a on se potčinio vlasti vizantijskog cara. Drača i Dubrovnika (od 1022). Po Barskom rodoslovu Mihailo se posle smrti prve žene. Konstantin Bodin (oko 1081 – oko 1101). oslovljava Mihaila kao kralja.

koji je bio istaknuti normanski pristalica u Bariju. Vrijenijev odlazak iz Drača i unutrašnje borbe koje su neko vreme potresle Carstvo pružili su mogućnost Mihailu da se okrene protiv vizantijskih gradova. je prešao na vizantijsku stranu. ali se nije uključio u borbu. Svi ovi događaji uzdrmali su Mihailov položaj. Vukana i Marka. Ustanici su osvojili Skoplje. Bodin je pošao na Skoplje i stigao u decembru 1072. Bodin je zarobljen i poslat u Carigrad. Tesaliji i Epiru. Bodin je za to vreme postizao uspehe u Nišu. oktobra 1081. kralju Mihailu. Bio je poražen te se morao spasavati bekstvom u Duklju. ćerkom Arhirica. Uz Normane su bili Dubrovnik i Split. pod Dračom. Kao pobednik u borbama za vizantijski presto izašao je Aleksije I Komnin (1081 – 1118). Bodin je iskoristio nadiranje Normana da zbaci vizantijsku vrhovnu vlast i osvoji oblasti u unutrašnjosti. U to vreme Mihailo se tešnje povezao sa vizantijskim protivnicima u južnoj Italiji. ali nije uspeo da osvoji Kostur. Rđavi odnosi s Vizantijom vladali su još u vreme kada je na čelu dračke teme stajao Nićifor Vrijenije (1075 – 1077). Robert Gviskard je osvojio Drač i bio mu je otvoren put prema Makedoniji. Držao se po strani i kada je video da Normani odnose pobedu. ali je vizantijska vojska zauzela Skoplje.proglasile Bodina za cara pod imenom Petar s jeseni 1072. ali je Mihailo uspeo da ga oslobodi potplativši mletačke trgovce. Vizantinski namesnik teme Bugarske skupio je vojsku i krenuo na Prizren da uguši ustanak. On se spremao da napadne vizantijske teritorije na Balkanu. a zatim je poslat u Antiohiju. Po Barskom rodoslovu Bodina je oslobodio njegov stric Radoslav. albanske vođe i Bodin. 23 . Glavna meta bio mu je Drač. Bodin je bio u vizantijskim planovima za veliku bitku 18. U nepouzdanom Barskom rodoslovu se kaže da je Bodin zauzeo Rašku i Bosnu i da je za župane postavio svoja dva dvoranina. Bodin-Petar je pošao prema Nišu. Nije pozanto koliko je trajalo Bodinovo zarobljeništvo. koji su kradom oteli dukljanskog prestolonaslednika i vratili ga u zemlju. koji su branile jake vizantinske snage. u toku priprema je bio smenjen. Uz Vizantiju su bili Mlečani. Odred koji je Mihailo poslao u pomoć. Vizantiji je velika opasnost pretila od Roberta Gviskarda. Aprila 1081. a vojvoda Petrilo je krenuo ka jugu zauzeo Ohrid i Devol. povukao se. Od iskrcavanja Normana do velike bitke u oktobru. a njegov naslednik je pretpeo težak poraz i izgubio život. Medjutim. oženio je sina Jakvintom. a kojim je komandovao njegov zet. Bodinovi odredi su istovremeno sa Albancima napadali Normane i nanosili im štete. a u Bosni Stefana. Neko vreme je bio zatvoren u manastiru svetog Sergija. Vizantinci su mu pošli u susret i teško ga porazili kod mesta Pauni.

a po svim ostalim izvorima sin Bodin. Posle proterivanja Normana i obnavljanja vizantijske vlasti u Draču. bulu kojom je odobrio upotrebu nadbiskupskog palija (ogrtača) i odredio koje su mu episkopije podređene (Duklje. Bosne i Travunije). Nema nikakvih podataka kakvi su bili odnosi Bodinovi sa Normanima u vreme njihovog ratovanja sa Aleksijem. dukljanskom arhiepiskopu. Jovan Duka. Kliment III je početkom 1089. Papstvo ja sada bilo podeljeno. u Skadru prijateljski dočekao onaj deo krstaša koji su u prvom pohodu krenuli na Istok preko Dalmacije. osvojio Drač. a Mlečani su zauzeli Drač. Sposoban vojskovođa i carev šurak. Bodin je nastojao da episkopija u njemu dobije rang arhiepiskopije. Skadra. Bodin se našao suočen sa energičnim carevim namesnikom. Kotora. izdao Petru. sa smanjenom teritorijom i okrnjenim ugledom. u Rimu je stolovao Kliment III Vibert. Vođa pohoda. Pod okriljem cara Henrika IV. Srbije. Po Barskom rodoslovu Borin je 1085. U poslednjoj deceniji XI veka on više nije bio u centru vizantijske balkanske politike. Svača. ostale su bile otrgnute od arhiepiskopa Drača. a ne Grgurevom nasledniku Urbanu II (1088 – 1099). Ulcinj) polagao je pravo dubrovački arhiepiskop. izbili su neredi u južnoj Italiji i Normani su potisnuti sa balkanskog kopna. Drivasta. Robert Gviskard se 1082. 24 . i 1090. je povratio sve gradove i teritorije koje je Carstvo izgubilo za vreme unutrašnjih borbi i rata sa Normanima. Ta uloga je pripala Vukanu. a kada je on umro 1085. Na neke od tih episkopija (Srbija. Bodin je u zimu 1096/97. Pilota. grof Rajmund Tuluski. pobratimio se s kraljem Bodinom i obasuo ga poklonima da bi obezbedio što bolje snabdevanje i što lakši prolazak krstaške vojske preko njegove teritorije. Nije poznato kada se ta bitka odigrala ni kako se Bodin oslobodio ovoga drugug vizantijskog ropstva. velikim duksom Jovanom Dukom. To se deslio između 1085. priznat samo od jednog dela katoličkog sveta. Njegovog sina Boemunda Vizantinci su potiskivali sa osvojenih teritorija. Ulcinja. Ali ga je predao ga Vizantincima U Bodinovoj politici važnu ulogu imao je grad Bar. Ponovni Robertov napad nije uspeo. Bara. koji je tek započeo pontifikat.Mihailo je umro 1081. Bodin je iz ovih borbi izašao oslabljen. U većoj bitki sa Bodinom pobedio je i zarobio dukljanskog vladara. To su ujedno poslednje vesti o Bodinu. Kotor. koji je bio protivpapa tokom pet poslednjih godina Grgurevog pontifikata. Po Barskom rodoslovi nasledio ga je brat Radoslav. morao vratiti u južnu Italiju da uguši pobunu. Travunija. Bar. Bodin se obratio njemu.

zarobljen i odvden u Rašku. potomak Radoslava brata kralja Mihaila.Posle smrti kralja Bodina 1101. Posle smrti sahranjen je u manastiru svetog Srđa i Vakha na Bojani. dok je raška vojska na čelu sa Kočaparom i Vukanom zauzela Zetu i opljačkala veliki deo Dalmacije. prilično otežana. Srpski veliki župan Vukan se mešao u te sukobe. Posle smrti Bodinove vlast je najpre prigrabio njegov najstariji sin Mihailo. Tako je Đorđe po drugi put zavladao Dukljom. Po povratku podelio je vlast sa svojom braćom Jovanom i Vladimirom. On je bio oženjen nepoznatom ćerkom župana Vukana. Pisac Barskog rodoslova ne daje nikakve detalje o njegovoj vladi. on donosi mnogo protivrečnih podataka i zbog toga je veoma nepouzdan. Odlučna se bitka bila na Morači. Uz vizantijsku pomoć on je uspeo da protera kralja Đorđa u Rašku. On je svoju vlast nad Dukjlom dobio lično od cara Manojla I. U tom periodu kralj Đorđe je jednom upao u Rašku i oslobodio župana Uroša koga su srodnici bili zatočili u tamnicu. Duklja se našla u vrtlog unutrašnjih sukoba u kojima su se članovi vladalačke porodice smenjivali na vlasti i oslanjali na susede. To je bio Radoslav. Posle smrti kralja Vladimira prevagnula je protivnička antivizantijska struja te je Bodinov sin Đorđe prigrabio vlast 1118. Sa vladom kneza Radoslava naglo prekida svoje izlaganje i pop Dukljanin. Bodinovog polubrata. Poslednji vladar u Zeti ne nosi titulu kralja. Kralj Đorđe je uz pomoć župana Uroša I napao Duklju 1125. Po Barskom rodoslovu Đorđe se sukobljavao sa Vizantincima oko Drača. Radi toga je morao da ide u Carigrad. unuk kralja Mihajila. Međutim. Po Barskom rodoslovu narod je iz mržnje prema kraljici Jakvinti postavio za vladara Dobroslava. Dobroslav je potučen. već kneza. iz braka kralja Mihaila sa sestričinom cara Konstantina IX. Protiv Dobroslava je ustao Kočapar i uz pomoć srpskog velikog župana Vukana napao na Duklju. Sahranjen je u crkvi svetoga Đorđa u Baru. koji označava kraj Dukljanske samostalnosti. 25 . Glavni izvor o ovim događajima je Barski rodoslov. Zbog toga je rekonstrukcija ovog prelomnog perioda. Na vizantijskoj strani se borio i Grubeša. najstariji sin kralja Gradihne. Kralja Đorđa zbacio je sa prestola Gradihna. Posle raške intervencije u Dukjli je zavladao Vladimir. Pod zidinama Bara Grubeša je poražen i ubijen. Slabljenje Duklje. tako da nemamo vesti o završnim borbama između Raške i Duklje.

Vukan se povukao u Zvečan. Srbi osvajaju oblast Kosova i postepeno se šire ka jugoistoku. Srbi su probili granicu i preplavili ravničarske predele kosovske oblasti. zavera dračkog duke Jovana Komnina omela ga je u planiranim operacijama. dobio vlast u Raškoj. da zbaci vizantijsku vrhovnu vlast i osvoji oblasti u unutrašnjosti. Borbe su nastavljene 1093. Od osamdesetih godina XI veka. Sa Vukanom počinje borba Srbije protiv Vizantije. do linije Ras – Zvečan – Peć. uz pomoć kralja Bodina. srpski vladar je obećao da će obustaviti napade na vizantijske pogranične oblasti. Bio je to povod da car lično krene protiv njega. Međutim. Vukana i Marka. Vukan je prodro do Lipljana na Kosovu i opljačkao usputne oblasti. Odnos snaga u tom području bio je promenjen u korist Srbije. Vukan (oko 1083 – oko 1114). događaji u srpskim zemljama planinskog zaleđa postaju jasniji. a u Bosni Stefana. Poprište borbi je bilo Kosovo. Tu je svoju delatnost razvio župan Vukan. a na vest o dolasku cara Aleksija I u Skoplje. Kada je kralj Bodin zarobljen u jednoj bitki sa Jovanom Dukom. Njemu se tada suprostavljao namesnik Drača Jovan Duka. borbu je s nesmanjenom žestinom nastavio sam Vukan. Vukan je prihvatio da se povuče sa vizantijske teritorije i preda taoce koji će garantovati ostvarenje postignutog sporazuma. Prve borbe župan Vukan je vodio uporedo sa operacijama kralja Bodina. Pošto su oni uspostavljeni. Car Aleksije I Komnin (1081 – 1118) je 1091.Srbija u doba velikih župana Vukanovića Uticaj Duklje. koji je s bratom Markom. U nepouzdanom Barskom rodoslovu se kaže da je Bodin zauzeo Rašku i Bosnu i da je za župane postavio svoja dva dvoranina. Kralj Bodin je iskoristio nadiranje Normana 1081. krenuo s vojskom iz Carigrada prema Plovdivu u nameri da se suprostavi srpskim napadima. Njihovu vezanost za dukljansku dinastiju ističe naročito pisac Barskog rodoslova. 26 . ponudio je pregovore.

koji je 1094. Srpski napadi. Belu II (1131 – 1141). uspela da se nametne Hrvatskoj. Pregovori su uspešno 27 . balkanskim drumovima prolazile su gomile ratnika krstaša na putu ka Palestini. Uz velike napore suzbijena je ugarska ofanziva. Vukan se mešao u te sukobe. a veći broja zarobljenika je po izričitoj naredbi cara Jovana II preseljen u Malu Aziju i razmešten u oblasti Nikomedije. Vukan je 1106. Početkom XII veka Ugarska pokazuje sve veće interesovanje za prilike u balkanskim zemljama. koji je bio pod vizantijskom vlašću. Ugarska je 1102. njihova zemlje opljačkana. Posle Vukanove smrti. Car Jovan II Komnin (1118 – 1143) je lično predvodio vojsku u borbama oko Beograda i Braničeva. a sam Ras je spaljen. Tek ponovni dolazak cara Aleksija I u Lipljan i pregovori s Vukanom 1094. bio upućen caru Aleksiju I kao jedan od srpskih talaca. Mir je sklopljen 1129. Srbi tada još nisu ugrožavali glavni međunarodni put od Beograda do Niša za Carigrad. Ugarski kralj Stefan II (1116 – 1131). oženi čerkom srpskog velikog župana Uroša I. Veliki ugarsko-vizantijski rat je izbio 1127. Ugarska vojska je napala Beograd. nisu imali odjeka. Još početkom XIII veka pominju se njihova naselje u tome kraju. Srbi su poraženi. Srpske čete su napale oblasti Skoplja. Duklja se našla u vrtlog unutrašnjih sukoba u kojima su se članovi vladalačke porodice smenjivali na vlasti i oslanjali na susede. On je nastavio borbu za samostalnost Srbije. Među taocima što ih je Vukan lično predao caru tom prilikom. Tokom 1096. Uroš I (oko 1114 – oko 1140). na osnovu stanja pre izbijanja borbi. nalazila su se i dva njegova sinovca. vlast u srpskim zemljama u unutrašnjosti preuzeo je Uroš I. i prodrla do Niša i Serdike. koje je trajalo od proleće do kasne jeseni. Time je ustanak Srba osuđen na neuspeh. odlučio je da svoga naslednika na prestolu. koje su trajale dve godine. Tek kada se na njemu budu pojavili privući će pažnju zapadnoevropskih putopisaca. koji je vodio rat protiv Vizantije.Vukan je ubrzo obnovio napade i na Kosovu je teško porazio vojsku pod vođstvom Jovana Komnina. doveli su do smirivanja borbi. Posle smrti kralja Bodina 1101. Vizantija je sva bila zaokupljena rešavanjem problema koje je iznenadna bujica krstaša sobom donela. Ovim napadima su se pridružili Srbi i napali vizantijsku tvrđavu Ras. ako ih je i bilo. Zapovednik grada Kritoplo je morao da se sa posadom povuče. Još jednom je porazio Jovana Komnina. Pologa i Vranja. sinovac Vukanov. zatim primorskim gradovima i potčini Bosnu (u trećoj deceniji XII veka). obnovio ratovanje protiv Vizantije. Upravo u to vreme dolazi do uspostavljanja tešnjih srpsko-ugarski veza. Uroš i Stefan Vukan.

Ugarska je u ratu s Vizantijom. Taj savez je pružio županu Urošu I podršku u borbi za samostalnost u vreme kada je Vizantija obnovljenom snagom uspešno gušila svaki takav pokušaj. Normanski kralj Rožer II je potražio saveznike u samoj Nemačkoj da bi onemogućio delatnost Konrada III na međunarodnom planu. davnašnjim protivnicima porodice Hoenštaufovaca. Posle smrti kralja Bodina 1101. Na ugarskom prestolu nalazio se tada kralja Geza II (1141 – 1162). Veliki župan je na vreme bio obavešten o carevom pohodu. ćerke srpskog velikog župana Uroša I. koje savremenici nisu imenovali. Manojolo I je brzo reagovao na Urošev napad. napao vizantsijke teritorije. koji je razoren. Duklja nije mogla da pruži veću pomoć borbi srpskih župana u zaleđu. Sporazumeo se sa Velfima. Glavnina vizantijske vojske se uputila prema Rasu. Borbe su vođene uglavnom između Normana i Vizantije oko jonskih ostrva. O tesnim vezama Zete i Raške svedoči Barski rodoslov. Bio je vaspitač mladog kralja. Oko 28 . Rožera II i njegove saveznike podržavala je i Francuska. brat kraljice Jelene. U prvoj polovini XII veka. Srbija ja tada prvi put u svojoj istoriji pristupila jednom evropskom antivizantijskom savezu. Car je ostavio za sobom u Rasu jak vojni garnizon sa odanim Konstantinom Anđelom na čelu. Vizantija je prenela u XII vek svoj veliki sukob sa Normanskom kraljevinom u južnoj Italiji. popeo Manojlo I Komnin (1143 – 1180). a njegova vojska je nastavila pohod kroz Srbiju. a sve usputne oblasti su opustošene. Pred nesrazmerno jačim neprijateljem. zatim ban i palatin. kojem se priključuje i Srbija. Sredinom XII veka prilike se menjaju. Duklja je bila paralisana unutrašnjim sukobima vlastele. zatim između Velfa i Hoenštaufovaca u Nemačkoj i između Srba i Vizantije. Vrlo uticajan na ugarskom dvoru bio je tada Beloš. ali je prišao antivizantsijkom savezu. Uroš II (oko 1140 – oko 1155). Novi car se usredsređuje na evropske prostore. Od 1149. Uroš II je 1149. on se povukao u brda. Savezu se priključila i Venecija. Bio je vazal cara Manojla I još pre 1146. Uroševa kći Jelena udala se za Belu II i postala ugarska kraljica. Na povratku sa Drugog krstaškog pohoda nemački car Konrad III je sklopio u Carigradu savez sa carem Manojlom I uperen protiv Normana. sin Bele II i Jelene. a zatim se okrenuo Ugarskoj. zatim i vrlo uticajna ličnost u novoj sredini. Ugarska sklapa savez sa Normanima za borbu protiv Vizantije.okončani 1129/30. Na vizantijski presto se 1143. Obe strane su tražile saveznike. U Srbiji je na vlasti tada bio veliki župan Uroš II. u kome se kaže da je zetski kralj Đorđe u jedan mah s vojskom prodro u Rašku i tamo oslobodio župana Uroša I zatočeništva u koje su ga bacili srodnici. sin Uroša I i brat palatina Beloša u Ugarskoj i kraljice Jelene.

On se istakao izuzetnom hrabrošću u odsudnim trenucima boja. srpski vladar je uspeo da se održi na vlasti. Ishod sukoba je bio neizvestan. Nastojao je da preduzme mere koje bi sprečile spajanje srpskih i ugarskih četa. po savremenim opisima boja. Sam car Manojlo I se. U toku pregovora s vizantijskim carem. Manojlo I je i 1150. Bitka na Tari je bila žestoka. vojska Uroša II je pružila ogorčeni otpor. pokušavajući taktički da iznenadi Srbe. koje su na vreme stigle. Meta vizantijskog napada je bio Zemun. Carigradu je kao povod poslužila saveznička pomoć koju je ugarski kralj Gezu II uputio u Srbiju prethodne godine. Manojlo I je pohitao prema severnim granicama. Krajem leta je kod Niša sakupio veliku vojsku. Do odlučujuće bitke došlo je na rečici Tari. prenelo na ugarsko tle. Borba se vodila prsa u prsa. Približavali su se presudni trenuci kojima se za duži niz godina rešavao odnos Srbije prema Vizantiji. bilo u Evropi. a car Manojlo I je sa glavninom vojske nastavio napredovanje prema oblasti u kojo se nalazio Uroš II sa svojim odredima. Spalili su dvor velikog župana. mnogi zarobljeni. potvrdio je dotadašnje granice. Među Uroševom vojskom bili su i odredi župana Grdeše i Vučine. Pored izjave o pokornosti morao je da upućuje pomoćne odrede vojske caru Manojlu I u slučajevima kada je on ratovao bilo na Istoku. u blizini danačnjeg Valjeva (1150). stao na čelo pohoda protiv Uroša II. 29 . Uroš II je bio primoran da pregovara. Branioci su se predali posle duže opsade. Srbi su poraženi. U sadejstvu sa ugarskim oderdima. Posle srpskog poraza ratovanje se 1151. Zamerao mu je što održava veze sa Ugarskom. brat raškog župana Uroša II. a Vizantija Beograd i Braničevo. U njoj je lično učestvovao car Manojlo I. On je brzim manevrom prema Braničevu nastojao da preseče put vizantijskoj vojsci u povlačenju i tako nagnao neprijatelja da napusti Srem. među njima i župani Grdeša i Vučina.tvrđave Galič se zametnula višednevna borba. Tu je sklopljen mir i Manojlo I je odlučio da krene u borbu protiv srpskog župana. koji su poznavali vizantijski način ratovanja. Uroš II je još jednom pokušao da povede borbu za samostalnost zemlje. Ugarska je zadržala Srem. Ugarske savezničke snage. Uroš II je napadao vizantijska odeljenja. Stigao je u Serdiku. Bitku je dobila Vizantija. Mir sklopljen 1151. predvodio je zapovednik Vakhin. upustio u dvoboj sa zapovednikom ugarskih četa. a Vizantinci su pokušali da ga zaroba i nisu uspeli. Jedan vizantijski odred se sukobio sa Mađarima kod Paraćina. gde se sastao sa ugarskim poslanicima. Poraženog Uroša II car Manojlo I nije uklonio sa položaja velikog župana. Novi ugarsko-vizantijski rat je bio na pomolu 1153. Vojsci cara Manojla I u Sremu sa suprostavio ban Beloš.

brat župana Dese. Tek uz velike napore Vizantija je 1154. Kasnije. a zatim je usledio silovit ugarski napad na Braničevo 1154. odbranila svoju severnu granicu. U proleće 1162. on je svoje poverenje ukazao Urošu II. Prema podacima Barskog rodoslova. Malo se zna o njegovoj delatnosti posle neuspelog pokušaja da zauzme presto 1155. je trabao da se u Nišu pridruži caru Manojlu I na njegovom putu prema Beogradu. S istim ciljem je uputio svoje poslanike i nemačkom caru Fridrihu I Barbarosi (1152 – 1190). Nema podataka da se obrati srpskom županu. za vreme nemira koji su zahvatili zemlju i samu velikožupansku porodicu. Posebno mu se zameralo na veze sa 30 . uz uslov da napusti Dendru. Za života je vlast preneo na svoga sina Stefana III. Car Manojlo I ga je 1162. Njih je u Ugarskoj podržavao veoma uticajni ban Beloš. sestrić župana Dese. Kada su srpski župani. Međutim. jer je Uroš ponovo priznao vlast cara Manojla i pružio uveravanja da će raskinuti ugovor sa Ugarskom. On je obuhvatala Beograd. sklapanjem mira kojim je Vizantija sačuvala Beograd i Braničevo odnosno granicu na Dunavu. Veliki župan Desa je nastavio politiku svojih prethodnika. izašli pred cara 1155. u susedstvu Niša. Andronik je iskoristio sve mogućnosti da povede borbu protiv centralne vlasti. upravljao je bogatom oblašću Dendrom. Iste godine (1153) car Manojlo I je poverio svom srodniku Androniku Komninu na upravu graničnu oblast prema Ugarskoj. Njegovi protivnici doveli su na vlast njegovog brata Desu. koji se nisu mirili sa stanjem koje im je nametala Vizantija. Ubrzo posle toga Urošu se gubi svaki trag u istorijskim izvorima. Uroš i Desa. Braničevo i Niš. Po preuzimanju vlasti odbio je da napusti Dendru. U takvim prilikama Desa je pokušao da se osamostali. Zaverenik je otkriven i zatvoren. Po Kinamu. Desa je odlagao da se sa svojim odredima priključi caru pa je pozvan na odgovornost. pa je ugarska vojska naterana na povlačenje prema Beogradu. doveo na vlast u Raškoj.Uroš II nije imao uslova da organizuje otpor. Vizantijska reakcija nije izostala. 1163. umro je kralj Geza II. ali su se protiv njega pobunila Gezina braća. Kralju Gezi II je zauzvrat nudio čitavu oblast koja mu je bila poverena. Višegodišnje ugarsko-vizantijsko ratovanje okončano je 1155. Tražio je pomoć na ugarskom dvoru. car Manojlo I je bio na Uroševoj strani. Morao je u Nišu da se brani od niza optužbi. Desa je vladao primorskim oblastima. Do borbi ipak nije došlo. Ugarska se spremala za napad. Dolazi do promene u odnosima Ugarske i Vizantije. Vizantija je prihvatila Gezinu braću – Stefana IV i Ladislava. Župan Uroš II je zbačen s vlasti 1155. Desa (oko 1162 – oko 1163).

i u pohodu 1167. Tihomir je sakupio vojsku i krenuo ka Srbiji. Odlučujuća bitka odigrala se na Kosovu. U tome je imao podršku vizantijskog cara Manojla I Komnina. Nemanja se zatim umešao u borbu za presto. Nemanja je morao srediti odnose sa carem Manojlom I. Njegova ćerka se udala za osorskog kneza Leonarda. Nemanja je želeo da svoju vlast učini samostalnijom u odnosu na Tihomira. a njegova vojska je teško poražena. Desa je pokušava da uspostavi rodbinske veze u Nemačkoj. Ona je pomogla izgnanicima iz Raške. iz koje se oslobodio uz pomoć svojih pristalica. Umro je u Trebinju i sahranjen u manastiru svetog Pavla u Polju. On je zajedno sa svojim pristalicama potražio utočište u Vizantiji. 31 . bila pod velikim pritiskom. Zna se da je Nemanja bio na vlasti 1168. Uspeo je da pobegne i vrati se u Srbiju. U toku borbi Nemanja je čak jedno vreme bio zatočen od svoje braće i držan u kamenoj pećini.Ugarskom. Posle istrage Desa je zatvoren i poslat u Carigrad. U žestokoj borbi Tihomir je poginuo. Teško je precizno datovati ove događaje. Njegovu vlast priznavala su ostala braća. nastariji brat Stefana Nemanje. sina mletačkog dužda Vitala II Mikijelija (1156 – 1172). nedaleko od sela Patina. Posle Dese na velikožupanski presto je došao Tihomir. U to vreme dolazi do promena u unutrašnjim odnosima u Srbiji. Nemanja je dobio deo srpskih zemalja na upravu: Toplica. posle svrgavanja Dese. Tihomir (oko 1163 – oko 1166). koji se graničio sa Vizantijom. Vizantija nije odobravala Nemanjinu akciju. Srpski odredi učestvuju u borbama portiv Ugarske oko Zemuna 1165. Oružana borba završila se svrgavanjem Tihomira s vlasti. Srbija je. a pretpostavlja se da je veliki župan postao već 1166. Ibar. Da bi svoju pobedu mogao smatrati konačnom. godine. Tada se prvi put javlja ime Stefana Nemanje. Rasina i Reka.

ali i izazivalo nepoverenje njegove braće. Tada se prvi put pominje ime Stefana Nemanje. Posle svrgavanja Dese sa vlasti. Drugi put je kršten po povratku u Ras. iz koje se oslobodio uz pomoć svojih pristalica. Borba za velikožupanski presto. Srbija se nalazila pod velikim pritiskom Vizantije. koji se graničio sa Vizantijom. jer se to kosilo sa ovlašćenjima oblasnih gospodara. Rasina i Reka. Nemanja je braći odgovorio da svako u svojoj oblasti može činiti što mu je volja. O njegovim porodičnim prilikama malo se zna. Samo je veliki župan imao pravo da podiže crkve. Sukobi sa braćom. Otada je Nemanja usrdno pomagao crkvu. Nemanja je želeo da svoju vlast učini samostalnijom u odnosu na Tihomira. U tome je imao podršku vizantijskog cara Manojla I Komnina. izbio sukob oko delokruga vlasti oblasnih gospodara. To približavanje Vizantiji podizalo je Nemanjin ugled. Veliki župan tada je bio Tihomir.Stefan Nemanja Početak uspona. po pravoslavnom obredu u crkvi Svetog Petra i Pavla. Njegovu vlast priznavala su ostala braća. Nemanju su u Ribnici krstili latinski sveštenici. Nemanja je dobio deo srpskih zemalja na upravu: Toplica. Njegova porodica je bila u srodstvu sa dinastijom raškim velikim županima i zetskom dinastijom. koji se susreo sa Nemanjom u Nišu i odlikovao ga carskim “sanom” – dvorskom titulom i obdario zemljom (Dubočica – kraj oko Leskovca). Porodica se kasnije vratila u Rašku. Nemanja se zatim umešao u borbu za presto. a ona je bila jedan od glavnih oslonaca u njegovom putu ka vlasti. Ibar. u osnovi. jer je njegov otac Zavida zbog nemira morao da sa porodicom izbegne u Zetu. Time je. 32 . Srpski župan je bio obavezan da Vizantiji pošalje odrede koji su učestvovali u ofanzivi protiv Ugarske 1165 – 1167. koje će uskoro prerasti u sukob. U to vreme dolazi do važnih promena u unutrašnjim odnosima u Srbiji. U toku borbi Nemanja je čak jedno vreme bio zatočen od svoje braće i držan u kamenoj pećini. Braća su mu zamerala što bez njihove saglasnosti podiže crkve u svojoj oblasti. Nemanjin najstariji brat. Nemanja se rodio u Ribnici.

a pretpostavlja se da je veliki župan postao već 1166. izbio mletačko-vizantijski rat. Nemanja je napadao i Kotor. Vizantija nije odobravala Nemanjinu akciju. Kneginja Desislava. Nemanja je morao srediti odnose sa carem Manojlom I. Osvajanje Duklje. U Ugarskoj je marta 1172. Ona je pomogla izgnanicima iz Raške. Uspeo je da se vrati u zemlju. Da bi svoju pobedu mogao smatrati konačnom. Odlučujuća bitka odigrala se na Kosovu. Vizantija se zbog svojih univerzalističkih pretenzija našla u sukobu i sa nemačkim carom Fridrihom I Barbarosom (1152 – 1190). U žestokoj borbi Tihomir je poginuo. zatim savladara i na kraju ubice maloletnog Aleksija II (1180 – 1183). Teško je precizno datovati ove događaje. Bio je najpre u ulozi zaštitnika. i zemlji su zahvatili nemiri. do 1195. umro kralj Stefan III i presto je pripao vizantijskom štićeniku Beli III (1172 – 1196). Sukob sa Manojlom I. Bela III se uskoro vratio kući. koju je zbog svojih veza sa dukljanskom dinsatijom smatrao za dedovinu. Car Manojlo je krenuo sa vojskom ka Sofiji u nameri da porazi Nemanju na bojnom polu. žena poslednjeg dukljanskog vladara Mihaila. I ban Kulin se pridružio borbi protiv Carstva. Nemanja je prilikom susreta sa Manojlom potvrdio svoju potčinjenost. na šta je car pristao. Dalmaciju i Srem. nedaleko od sela Patina. Manojlo I je umro septembra 1180. a Nemanja je sam nastavio pohod. opustošila oblast oko Niša i prodrla do Sofije. Nemanja je tražio pregovore. carev srodnik.Oružana borba završila se svrgavanjem Tihomira s vlasti. ali je morao da obnovi vazalske odnose sa Vizantijom. Ugarski kralj Bela III uspeo je da 1181. Vizantija je sputavala dalji razvitak srpske zemlje pa se Nemanja našao među protivnicima cara Manojla I (1143 – 1180). Nemanja je sada strahovao za svoj položaj. Te obaveze je poštovao sve do smrti Manojla I. Srpskougarska vojska je 1183. On je zajedno sa svojim pristalicama potražio utočište u Vizantiji. Pohod je uspešno završio pre januara 1186. skolnila 33 . Vizantija se našla u krizi. Tihomir je sakupio vojsku i krenuo ka Srbiji. Zna se da je Nemanja bio na vlasti 1168. potčini svojoj vlasti deo Hrvatske. Vladao je od 1165. Nemanja je započeo da osvaja Duklju. a njegova vojska je teško poražena. buknule su borbe i u Srbiji. U borbe se upleo i Andronik Komnin. godine. ali je ipak zarobljen i odveden u Carigrad. Kada je 1171. u Kotoru je smestio vladarski dvor. napadale oblast duž puta Beograd-Braničevo-Niš. Prvi rat sa Vizantijom. napali Beograd i Braničevo. Srpske čete su 1172. Borbama protiv Vizantije se pridružio i Stefan Nemanja. Srbija je time izgubila ugarsku pomoć. Ugri su 1182.

U Evropi je pokrenut Treći krstaški rat na čije čelu su stali engleski kralj Ričard I Lavovo Srce. Stefan Nemanja je nastojao da se približi i nemačkom caru i potraži saveznika u borbi protiv Vizantije. Osvojili su Drač i uputili se ka Solunu. gradu koji namerava učiniti prestonicom svoje države. Stefan Nemanja je tražio saveznike među bugarskim vođama. naneli poraz Vizantiji i ona se morala pomiriti sa obnovom bugarske države. Nemanja je Duklju poverio na upravu sinu Vukanu i ona se pominje u njegovoj tituli. 34 . Sa Petrom je sklopio savez 1189. Oni su 1187. Grad su osvojili avgusta 1185. ali nije uspeo da ga zauzme. Borbe su obnovljene 1185. Dubrovčanima je priznato pravo na oblast oko grada i pravo slobodnog trgovanja u srpskm zemljama. francuski kralj Filip II Avgust i nemački Car Fridrih I Barbarosa. da bi se mogao razračunati sa Srbima i Bugarima. U leto 1185. Da bi osnažio mir Isak II je zaključio brak sa ćerom kralja Bele III. Međutim. septembra 1186. jer je Fridrih na putu za Palestinu trebao da prođe kroz Srbiju. što je Dubrovnik iskoristio i 18. boravili na Fridrihovom dvoru u Nirnbergu. Carigradska svetina se pobunila i ubila cara Andronika Komnina (1183 – 1185). prekoputa ostrva Koločepa. Knez Miroslav je napao grad sa kopnene strane. Nemanja je pokušao da osvoji i Dubrovnik. kao novi zaštitnik grada tada se pominje normanski kralj Viljem. Srpski poslanici su decembra 1188. Neprijateljstva su okončana mirovnim ugovorom od 27. avgusta 1184. Na njemu su se potpisali Stefan Nemanja i knez Miroslav Humski. gde su naišli na svečan prijem. U Bugarskoj je izbio ustanak Petra i Asena. Rat sa Dubrovnikom. Duklja je ušla u sastav države Namanjića. Normani iz južne Italije su napali Carstvo.se 1189. Ona mu je u miraz donela Beograd i Braničevo. Grad je bio dobro utvrđen i nepristupačan. Isak II je potražio sporazum sa Ugarskom. u Dubrovnik. Borbama su rukovodili Nemanja i njegova braća knez Miroslav i knez Stracimir. Vlast je preuzeo Isak II Anđeo (1185 – 1195). Normanska opasnost je savladana u novembru 1185. Neuspe je doživeo i knez Stracimir pri napadu na Korčulu. Srbima je obezbeđena slobodna trgovina sa Dubrovnikom. pa je za njegovo osvajanje bila neophodna flota. Stefan Nemanja i njegova braća sklopili su mir sa Dubrovnikom 1186. naneo težak poraz floti kneza Miroslava kod sela Poljica. Vizantija se 1186. Takođe im je odobreno pravo ispaše u zemljama pod vlašću Nemanje i njegove braće i pravo korišćenja šuma. koji će prirediti u Nišu. Nemanja je obavestio cara da mu priprema svečani doček. Diplomatske pripreme za rat sa Vizantijom. ponovo našla u teškoj situaciji. nisu raspolagali sa dovoljnim brojem brodova.

U Carigradu su saznali za srpsko-nemačke pregovore. a ukoliko Nemačka započne neprijateljstva sa Vizantijom. između Skadarskog jezera i planina. U Pomoravlju je sa braćom osvojio oblast oko Đunisa. takođe. Niš. Nemački car je prihvatio samo deo predloga. koji su. došlo je do sukoba sa Vizantincima. ali bez uspeha. što je ocenjeno kao neprijateljski čin. Podigao je crkvu Svetog Pantelejmona u Nišu i crkvu Svetog Arhanđela Mihaila u Skoplju. ti pregovori su osujećeni jer jefebruara 1190. krenuo protiv Bugara. Prošao je kroz Beograd i Braničevo. Nemanja je zajedno sa bratom Stracimirom priredio svečani doček najmoćnijem evropskom vladaru u Nišu. Skoplje i predeo oko gornjeg toka Vardara. U okolini Jedrena novembra 1189. Takođe je dogovoreno da se Toljen. pa je Behtold od Andeksa stupio u pregovore sa Srbima. Izrazio je spremnost da nastavio ratovanje. sin kneza Miroslava Humskog. župe Vranje i Moravu. Do odlučujuće bitke sa srpskom vojskom došlo je kod reke Morave. Na putu ka Carigradu nemačka vojska naišla je na otvoreno neprijateljstvo Vizantinaca. Konsolidacija.000 vojnika). U nemačkom taboru pomišljalo se i na napad na Carigrad. Stoga nije uspostavio vazalski odnos sa Stefanom Nemanjom. Međutim. nemanja je obavestio cara o svojim uspesima u ratu protiv Vizantije. On nije bio spreman da započinje rat koji bi ga odvratio od osnovnog cilja njegovog pohoda. Ravni i Koželj. oblast između Zapadne Morave i Velike Morave. Toljen je trebao da nasledi svog oca pre svoje braće. U Niš su došli i predstavnici bugarskog cara Petra.Car Fridrih je krenuo na put u leto 1189. jula 1189. Isak II je već 1190. došlo do izmirenja nemačkog cara i Isaka II i vizantijski car je pristao da prebaci nemačke krstaše u Malu Aziju. Njegova crkvena politika sledila je držđavne interese. nudili nemačkom caru vojnu pomoć u borbi protiv Vizantije. Tu je saznao za pogibiju nemačkog cara u Maloj Aziji. Zatim se uputio protiv Srba u kasnu jesen 1190. koji se nalazio u carevoj pratnji u Nišu. ogromno proširio teritoriju soje države. U žestokom okršaju u kojem je 35 . Nemcima su za to bili potrebni pomoćni odredi Srba i Bugara. Prodro je u gornji tok Timoka i razorio vizantijske gradove Svrljig. Za vreme ofanzive prema Duklji zaposeo je Gornji i Donji Pilot. Stefan Nemanja je od 1180 do 1190. Drugi rat sa Vizantijom. Na jugu je osvojio Metohiju s prizrenskom oblašću. Za ove oblasti je nudio vazalsli odnos caru Fridrihu. Pregovori su počeli 27. Kosovo polje. Nemanja je ponudio vazalski odnos nemačkom caru da bi dobio potvrdu svih teritorija koje je osvojio od Vizantije i koje će ubuduće osvojiti. oženi ćerkom istarskog markgrofa Berhtolda od Andeksa. ponudio je vojnu pomoć (oko 20.

kao ni ishod događaja. a zna se da je držao i Toplicu i Hvosno. Braničevu i Nišu. Raški episkopi Jevtimije i Kalinik bili su izvanredno uticajne ličnosti. Bili su to bogumili. a zatim najmlađi Nemanjin sin Rastko pre no što se povukao u Svetu Goru. a zatim prema Beogradu. Na saboru je doneta odluka da se jeretici prognaju i kazne. Srbi su poraženi uz velike žrtve. Ugarski kralj Bela III. Umesto vazalne zavisnosti namanja je ostvario nezavisnost svoje zemlje. pominje se u predelima oko Zapadne Morave. Bilo je predviđeno da se nemanjin sin Stefan oženi sinovicom cara Isaka II Anđela. Stefan Nemanja je prvi put ratovao na severnim granicama svoje države.učestvovao car Isak II. napustio je miroljubivu politiku prema Vizantiji. Na čelu države nalazio se veliki župan. Podigao je manastir Gradac. Pod vlašću Nemanje našle su se teritorije od jadranskog mora do doline Morave. U Beogradu se Isak II maja 1190. Na udaru ugarske ekspanzije našli su se i Srbi i Vizantija. Car Isak obratio se pismeno i papi Celestinu III i kralju Beli III sa zahtevom da se pokrenuta ofanziva okonča. tast cara Isaka II. 36 . svojim tastom. koji su imali podršku nekih velikaša. bilo je najviše što je Isak II još mogao da iznudi. Bilo je to veliko priznanje za Srbiju. a većim teritorijalnim celinama upravljali su sroddnici vladarevi. Posle bitke na Moravi vizantijski car se uputio prema Nišu. Isak Ii je poveo pregovore sa Stefanom Nemanjom. Nije poznato poprište tadašnjih borbiu. To su bili poslednji trenuci prisustva Vizentije u Beogradu. U očima savremenika ogromno je porastao ugled Nemanjića. braća i sinovi Nemanjini. anjihova imovina je popaljena ili razdeljena. u nameri da osnaži veze dve države. prema kojoj je Vizantija i dalje gajila nepoverenje. Rat sa Ugarskom. Najstariji Nemanjin sin Vukan dobio je na upravu Zetu s Trebinjem. Vizantija je tada poslala vojnu pomoć srpskom vladaru. U Zahumlju je vladao Nemanjin brat knez Miroslav do 1190. Mahom su rasterani. Na državnim saborima su donošene najvažnije odluke za zemlju. Drugi nemanjin brat Stracimir. sastao sa ugarskim kralje. Unutrašnje uređenje. Stvorena je velika države. Knez Miroslav je držao i jedano deo Polimlja i u današnjem Bijelom Polju podigao manastir Apostola Petra i Pavla i obdario ga posedima. Pred kraj svoje vladavine. Na saboru je vođena istraga o jeresi koja se pojavila u zemlji. Episkopija u Rasu postala je versko središte zemlje. a diplomatskim putem je nastojala da zaustavi napredovanje Ugara. Stefan nemanja je zadržao najveći deo teritorija koje je tokom dugih borbi bio zauzeo. danas crkva u Čačku. Privremeno obnavljanje njene vlasti u Beogradu. Bio je oženjen sestrom bosanskog bana Kulina.

37 . svojoj zadužbini koju je podigao dve decenije ranije. na podsticaj prota Svete Gore. Sava je uspeo da dobije od vizantijskog cara razrušeni manastir Zig s posedima na samoj granici. koja je postala monahinja Anastasija. Njih dvojica uživali su izuzetnu pažnju svetogorski monaha. Nemanja se vlasti odrekao na saboru 1196. idealno mesto monaha podvižnika. Simeon se pridružio svome sinu Savi u manastiru Vatopedu i zajedno s njim obišao najuglednije svetogorske manastire. Povlačenje sa prestola. Kao monah u dubokoj starosti prvo utočište je našao u manastiru Studenici. Nemanja je saopštio da želi da se posveti monaškom životu. Taj manastir sa zemljištem izmolio je Sava od cara Aleksija III prilikom jedne svoje misije u Carigradu. Podrška crkve ogromno mu je pomogla u borbi za velikožupanski presto. Za izdržavanje monaške zajdenice bili su potrebni i posedi u Svetoj Gori ili neposrednoj blizini. vojvode. gde su Simeon i Sava živeli kao monasi. kneževi. odabrao manastir Hilandar. Simeon Nemanja doživeo je da vidi dovršenje svoga dela. Posle povlačenja sa prestola Nemanja se zamonašio i dobio ime Simeon. ali se nisu protivili njegovoj odluci. Zajedno sa njim se zamonašila i njegova žena Ana . Sam Nemanja je poklonio sela i Valhe u prirenskom kraju. U Kareji je Sava kupio vinograd i podigao pirg sa ćelijom za isposnike. ožaljen od monaha Hilandara i cele Svete Gore. koji je bio potčinjen Vatopedu. Hilanadar je izuzet iz vlasti Vatopeda i predat Simeonu i Savi da njegovu obnovu privedu kraju. Umro je 13. kome su prisustvovali porodica. opustošen od gusara. Nemanje je istovremeno objavio da na svoje mesto postavlja svoga sina Stefana. Preuzeo je obavezu da će obnoviti manastir. Nije sličajno ktitorska delatnost Nemanjina u srpskim biografijama navedena kao razlog spora između Nemanje i njegove braće. na šta su svi prisutni izrazili žaljenje i tugu. U obnavljanu Hilandara punu materijalnu podršku je pružio veliki župpan Stefan Nemanjić. a i tokom čitavog života. raški episkop Kalinik. Odatle je pošao u Svetou Goru.Stefan Nemanja je celog života tesno sarađivao sa crkvom. Simeon i Sava su došli na misoa da osnuju srpski manastir na Atosu. U toku radova . a u koju će se posle njega povlačiti i drugi istaknuti članovi hilandarskog bratstva. gde srpski vladari nisu imali vlast. vlastela velika i mala. vojnici. gde je kasnije sam živeo. Simeon je posle putovanje po Svetoj Gori. februara 1199. Vladavina Stefana Nemanje završila se prevermenim dobrovoljnim povlačenjem sa prestola. Sveti Simeon.

Srbija se sa Ugarskom graničila kod reka Cetine i Neretve (Hum i Krajina). Ubrzo posle nemanjinog povlačenja. a nasledili su ga sinovi Emerik kao ugarski kralj i Andrija kao herceg Dalmacije i Hrvatske. Stefan je bio oženjen Jevdokijom. Prve godine vladavine. a Stefan je postao carev zet. U jednoj svojoj povelji hvalio se da je pobedio Rašku i Hum. U Humu su izbili unutrašnji nemiri među potomcima kneza Miroslava. od Aleksija III (1195 – 1203) i dobio. 38 . Rođen oko 1165. a njegov suparnik Petar je tražio pomoć po Ugarskoj. umro je njegov nekadašnji saveznik Bela III. Ugarski kralj je hteo da osvoji vizantijske gradove na putu za Carigrad. Aleksije je postao car. Ta odluka je bila povezana s tadašnjim odnosom srpske države prema Vizantiji. koji su olakšali ugrasko nadiranje. Prevratom 1195. Stefan je podržavao hercega Abdriju. Tako je Stefan nemanjić u trenutku dolaska na presto imao podršku Vizantije. Vladao je od 1195. što mu je davalo pravo na visoko dvorsko dostojanstvo. Beograd je pao u ugarske ruke. koje je. ćerkom Aleksija Anđela. Dok je Stefan bio tesno povezan s Vizantijom. Starijem Vukanu dao je na upravo Zetu i obavezao ga da bude poslušan i da se povinuje bratu koji je došao na presto. Stefan Nemanja je za svoga naslednika odredio srednjeg sina Stefana. Vukan je bio više orijentisan prema katoličkim zemljama Zapada. u vreme kad je njegov brat Isak II bio na vizantijskom prestolu.Stefan Prvovenčani Dolazak na vlast. Stefanu je Nemanja naložio da vladajući zemljom drži brata u počasti i da ga ne uvredi. do 1228. Došlo je do promene zgarsko-vizantijske granice. Pitanje je koji su motivi naveli Stefana nemanju da se povuče sa prestola. u vidu visoke titule sevastokratora. Tu je herceg Andrija napao državu Stefana Nemanjića. Nasledio je svoga oca posle Nemanjinog iznenadnog povlačenja 1196. Otvorena neprijateljstva između Ugarske i Srbije izbila su u proleće 1198. Srednji sin Stefana Nemanje i Ane.

Braća su se postepeno razilazila. a ugarski kralj se kod pape zalagao da Vukan bude proglašen za kralja. Stvari su se ipak razvijale po Vukanovoj želji: barski arhiepiskop je dobio palij. a održan je Barski sinod na kome se raspravljalo o uobičajenim stvarima (simonija i celibat). Vukan se udružio sa ugarskim kraljem Emerikom i napao svoga brata. Ban Kulin se posle dve decenije odmetnuo od ugarskog kralja. Kao vladar Srbije Vukan je nosio titulu velikog župana. Ugarski odredi su upali Srbiju i proterali Stefana. sve do 1918. ali je plan ostao neostvaren zbog protivljenja ugarskog kralja. Njegova sestra bila je udata za 39 .Stefanovi odnosi sa papstvom. Tom prilikom je uneo Srbiju u ugarsku kraljevsku titulu. Ugarski upad u Srbiju izazvao je reakciju u neposrednom susedstvu. Zato je Vukan uputio prekore bratu i primio snahu. Kralj Emerik je intervenciju naplatio stavljanjem srpske zemlje pod svoju vlast. Znaci raskida primetni su 1200/01. Vukanovi odnosi sa papstvom. koja je preko njegove teritorije otišla u Drač a odatle u Carigrad. Dubrovnik je uspeo da potčini episkopije u Ulcinju i Drivastu. Vukan je od poape zatražio kraljevske znake. Vukan je stupio u vezu sa papom Inočentijem III jer su ga s katoličkom crkvom spajali primorski gradovi kojima je vladao. Brak nije bio skladan. Stefan se okrenuo papstvu. koja je uz imena ugarskih vladara ponavljana vekovima. I jedni i drugi su se žalili papi. Kulin je bio u rodbinskim vezama sa srpskom dinastijom. Obratio se molbom moćnom papi Inoćentiju III (1198 – 1216) da mu pošalje kraljevsaku krunu. otkako mu je Nemanja poverio na upravu Duklju. Tako je Barska arheipiskopija postigla pobedu. Vukana uzdizanje je skupo koštalo. kada se Stefan razveo od svoje žene Jevdokije. Čak je tvrdio da je u srodstvu sa Inoćentijem III i predstavljao se kao zaštitnik katoličke crkve . Inoćentije III je odredio legata koji je imao da obavio krunisanje. iako je nosio kraljevsku titulu od početka. Sukob Stefana i Vukana. Očekivao je da će krunisanjem dobiti kraljevski rang među vladarim i da će na taj način i formalno biti sankcionisana samostalnost izvojevana u dotadanjim političkim borbama.a supružnici su se optuživali zbog neverstva. koja je trpela poraze i nezardživo opadala. Stefan se trazveo od žene iako se njegov tast Aleksije III nalazio u teškoj situaciji. Vukan je nastojao da obezbedi jurisdikciono područje Barske arhiepiskopije. Pošto je izgubio oslonac u Vizantiji. Već 1202. Tražio je od pape i legate koji će prisustvovati crkvenom saboru. koja je bila u sukobu sa Dubrovačkom arhiepiskopijom. Vukan preuzima vlast.

U Hvosnu su Nemanjine relikvije pozdravili Stefan i Vukan sa sveštenstvom i plemstvom. Beograd i Braničevo. pa je pretio sukob između njih i Mađara. Ugri su 1183. Borbe su verovatno okončane krajem 1204. tražeći da bude krunisan carskom krunom. što je takođe tumačeno kao čudo. koji je živeo kao jeromonah u Hilandaru. u to vreme Inoćentije i Emerik još vode prepisku o Vukanovom krunisanju. S Vukanom je bio u rđavim odnosima. Povratak Stefana na vlast. što je Kalojan iskoristio da sa svojom vjskom. upadne u saporne olblasti i napadne i opustoši Srbiju. Stefanov povratak na presto obično sa povezuje sa ovim bugarskim napadom. S grupom hilandarskh monaha. Marta 1203. Stefan je postao veliki župan i vladar cele države. Papa je sada privoleo Emerika da raspusti vojsku pripremljenu za pohod protiv Kalojana. Iz groba monaha Simeona počelo je u međuvremenu na čudesan način da teče mirisno ulje (miro). Pape je poslao svoje legate da izvide situaciju. Sava je očeve mošti preneo u Srbiju. ali je stvorio uslove da sa Stefan otpočne sa borbom za vlast. Emerik je 1203.kneza Miroslava Humskog. kako se zavetovao. ili početkom 1205. da mošti njihovog oca prenese u Srbiju. što se smatralo znakom posebne Božje milosti i posvećenje pokojnika. S jeseni 1204. koja se udala za cara Isaka II Anđela. a Kalojan je zaposeo Niš. Izmirenje Stefana i Vukana. sestru kasnijeg kralja Emerika. Vukan nije bio uklonjen s vlasti ni 1204. Kasnije su ih prepustili Vizantiji kao miraz uz Margaritu. Papa je 1203. bio zauzet ratom protiv češkog kralja. kćer Bele III. Mošti su 40 . Sava je njegovo telo našao očuvano. savetovao Kalojanu da sklopi mir sa Vukanom da ne bi zbog njihove nesloge stradale njihove zemlje. a Vukan knez saudeonom oblašću. Ti gradovi privlačili su i Bugare. zauzeli Sirmij. Uzrok sukoba bili su vizantijski gradovi na Dunavu i Moravi. ojačanom odredima Kumana. a Kulin je napao zemlju koja je bila podložna ugarskom kralju i time omeo Emerika da krene u krstaški rat. Kumani su tada odveli mnogo srpskih zarobljenika. Vukanov polžaj je uzdrmalo ugarsko-bugarsko neprijateljstvo. papa je naložio kaločkom arhiepiskopu da ode u Sarbiju i Vukana i episkope razreži obaveze pokoravanja carigradskom patrijarhu. Stefan i Vukan su zamolili sovga najmlađeg brata Savu . Kalojanov pohod nije ukolnio Vukana sa vlasti. Bugarski vladar Kalojan (1197 – 1207) je još 1200. Ništa se ne zna o tome kako je Stefan na drugoj strani postepeno uzimao vlast i najzad potpuno zagospodario celom srpskom državom. započeo prepisku s Inoćentijem III. jer ga je Vukan optuživao kod pape da štiti jeretike. Posle Isakovog svrgavanja sporne zemlje sporne zemlje su ostale vezane za bivšu caricu i njene rođake. Kalojana je u Trnovu za kralja krunisao papski legat.

Stefanova orjentacija prema Veneciji. Sava je poslao u Rim svoga učenika Metodija da traži papski blagoslov za Srbiju i kraljevski venac za Stefana Nemanjića. Njegova nova supruga trebalo je da potiče iz vladarske porodice mletačkih duždeva. njegov bliski rođak. Sava i Stefan su se tom prilikom pozivali na stare tradicije kraljevstva u duklji. Čak ni posle 1261. Vizantija više nije mogla da zastupa i brani stara univerzalistička shvatanja. Stefan je odlučio da se približi Veneciji. Protiv novog bugarskog cara Borila (1207 – 1218) istupio je boljar Strez.Ovoga puta papa mu je izašao u susret i preko posebnog legata poslao mu kraljevski venac. Kraljevsko krunisanje. unukom dužda Enrika Dandola. Ubrzo psle pregovora strez je ubijen u Proseku -1212. Vizantijsko carstvo je srušeno. Četvrti krstaški pohod skrenuo je sa svog puta. srušena unepovrat katastrofom 1204. a njegove posede prigrabio je bugarski car Boril. Kada je Srbija kasnije počela da se približava Vizantiji. upućuje izaslanike papi Honoriju III. koji su bili upereni protiv Stefana Nemanjića. Ana dandolo je umrla pre kraljevskog krunisanja Stefana Nemanjica 1217. a monah Simeon je postao prvi srpski svetitelj. Poslao mu je brata Savu. krstaši su zauzeli Carigrad. Po domentijan. Iznenadno ubistvo cara Kalojana pod zidinama Soluna (oktobra 1207) izazvalo je unutrašnje nemire u Trnovskoj Bugarskoj. Sukob sa Strezom. Po savetu nove supruge odlučio je da se odrekne istočne šizme i priđe katiličkoj veri. Car Boril trzio je od Stefana da mu izruči opasnog Streza. u gradu Proseku. Aprila 1204. tražeći ponovo kraljevsku krunu. Stefan Nemanjić 1217. ali ovaj na to nije pristao. Stefan se 1207/08. oženo Anom. Na njegovim temeljima je obrazovano Latinsko carstvo. U početku je priznavao vrhovnu vlast srpskog velikog župana. ali ni Savina diplomatsa veština nije urodila plodom. 41 . Međutim. Slom Vizantije. Morao je da napusti Bugarsku i pređe kod Stefana Nemanjića. On je predstavljao opasnost za centralnu vlast u Trnovu. trebalo je opovrći činjenicu da kraljevska kruna potiče sa Zapada. Stefan je pokušao da pregovorima umiri Streza. Stefanu Nemanjiću ukazala se prilika da proširi svoj uticaj duž doline Vardara. i Strez je ostao stefanov neprijatelj. ubrzo je počeo da menja stav i kuje planove o saradnji sa epirskim vladarem Mihajlom I Anđelom (1205 – 1214) i sa carem Borilom. ostavivši mu sina Uroša.na svečan način prenete u manastir Studenicu. Čak mu je pomogao da se učvrsti u centralnoj Makedoniji. Teodosije u žitiju svetog Save ističeda je Sava na saboru u manastiru Žiči krunisao Stefana Nemanjića za kralja. Taj događaj uticao je na sudbinu Srbije i Bugarske.

ali su tu i neke druge države imale svoje interese. Situacija na jugozapadu zemlje. Pre svih Mlečani i susedna epirska država dinastije Anđela. koji je bio pod latinskom vlašću. Srpski vladar morao je da interveniše. Posle kraljesvkog krunisanja u titulaturi Stefana Prvovenčanog stoji epitet “samodržac”. koji nezadovoljan napušta zemlju i odlazi u Svetu Goru. On je svoju ćerku Komneniju udao za Dimitrija. zapadne političke orjentacije srpske države. U vreme Stefanovog krunisanja ugarski kralj Andrija II je bio u krstaškom ratu. Time je srpski kralj želeo jasno da odredi faktički nezavisan položaj prema ostacima vizantijskog carstva. a vlast predaju knezu Petru. Petar se morao povući prema severu i zadovoljiti teritorijom od Neretve do Cetine. što je doslovan prevod vizantijskog carskog epiteta “avtokrator”. Imao je uspeha u ratu. Radoslav ipak nije bio vladar zete u vreme Stefana Prvovenčanog. koja je za srednjeovekovne pojmove bila neodvojiva od crkvene nezavisnosti. iz koga se vratio tek krajem 1218. koji je pod nepoznatim okolnostima odvratio kralja Andriju II od rata protiv Srbije. Sava Nemanjić je pošao u Nikeju da od tamošnjeg cara i patrijarha izdejstvuje nezavisnost srpske crkve (1219). Ovi događaji su se zbili oko 1216. Taj čin značio je postepeno približavanje Stefana Prvovenčanog zemljama na istoku. koji je njome upravljao još za očeva života. Stefan Nemanjić je želeo d nastavi širenje prema Alabniji. Zeta s Trebinjem data na upravu Stefanovom najstarijem sinu Radoslavu. Kao novorukopoloženi srpski arhiepiskop Sava sa zadržao u Solunu. koji je nastojao da izbriše svaki trag samostalnosti te oblasti u okvirima države Nemanjića. Kraljevska kruna dobijena iz Rima donela je Srbiji političku nezavisnost. možda Miroslavljevom sinu iz prvog braka. Njegova akcija protiv Srbije usledila je 1220. Zauzeo je južne delove Huma. Stefan uspostavlja prijateljske i rodbinske veze sa albanskim velikašima. Sukob sa Ugarskom. a Sava je manastiru Filokalu darovao dve velike ikone.Kraljevska kruna doneta iz Rima bila je rezultat nove. Mitropolit grada ga je srdačno primio. Prozapadna politika izazvala je opoziciju i protivljenje Save. Posle smrti kneza Miroslava u Humu nastaju nemiri tokom kojih velikaši proteruju Miroslavljevu udovicu s maloletnim sinom Andrijom. Komnenija se udala za njegovog rođaka Grigorija Kamonu. gospodara grada Kroje. Knez Petar se neprijateljski držao prema Stefanu. a Stonsko primorje i Popovo dao na upravu mladom Andriji. ali je on i dalje održavao veze sa Zapadom. 42 . Posle Dimitrijeve smrti 1216. Autokefalnost crkve. Posle krunisanja Stefana Prvovenčanog ugarski kralj je odlučio da napadne Srbiju. Stefan je u Ugarsku poslao svoga brata Savu.

Teodor I osvaja Solun krajem 1224. Sava je tada osnovao pravoslavnu episkopiju na Prevlaci. I u Stonu je osnovana episkopija u koju Sava dovodi svoga učenika Ilariona. jer je Teodor imao planove vezane za Solun i Carigrad. 43 . bio oženjen sestrom Stefana Nemanjića. On je takođe imao univerzalističke pretenzije da sruši latinsko-carigradsko carstvo i osbuje novo slovensko-grčko. Odlučio je da najstarijeg sina Radoslava oženi Anom. Vlast u Epiru preuzeo je Mihailov brat Teodor I Anđeo (1214 – 1230) vladar s velikim planovima i ambicijama. po povratku u Srbiju očekivao značajan zadatak stvaranja domaće crkvene organizacije. a zatim je pokušao da se oženi nezakonitom Mihailovom ćerkom Marijom. iskoristivši Stefanovu zauzetost na drugim stranama. Mihailo I je iznenada ubijen 1214. Taj događaj proslavio je uzimanjem carske krune. ćerkom solunskog cara. nameravao da svoga sina Radoslava oženi ćerkom Mihaila I. koje bi zamenilo staru Vizantiju. Na saboru u Lateranu 1215. Interesi epirskih vladara i Stefana prvovenčanog ukrštali su se u Albaniji. Planirao je da sruši latinsku vlast u carigradu. Osvojio je Skadar od Srba 1214. Stefan je pokušao da pregovorima privoli Mihaila da vrati Skadar. Makedoniju i Trakiju. raspravljalo se os poru ovih arhiepiskopija. jer su nesuženi suprunici bili u bliskom srodstvu. Zahvaljujući Stefanovoj prozapadnoj politici poboljšao se položaj Barske dijeceze.Osvajanje Zete i Primorja uvuklo je Nemanjiće u stari spor Barske i Dubrovačke arhiepiskopije oko crkvene jurisdikcije nad ovim teritorijama. Teodor I Anđeo kreće 1214. Barska je dobila prednost. ali nije uspeo. u osvajačke pohode. Arhiepiskopa Savu je 1219. Stefan je 1216. Mihailo I Anđeo je osvojio Drač i krenuo na sever prema Skadru. Bugarski car je bio opasan sused i za srpsku državu. Sukob i saradnja sa Epirskom državom. a pre svega svaranje novih episkopija. Venčanje je obavljeno 1219/20. ali mu je ta planove sputavao bugarski car Jovan II Asen (1218 – 1241). Stefanu Prvovenčanom je bilu u interesu da dalje razvija dobre odnose sa novim solunskim carem. Odnosi između Anđela i Stefana Nemanjića ubrzo su se sredili. a crkveni zakoni takav brak nisu dozvoljavali. Zauzeo je Skoplje 1220. Teodorov brat Manojlo je još oko 1216. prva pravoslavna monaška obitelj u primorju srpske države. Zauzima Tesaliju. kao i oblasti prema srpskoj državi. gde se nalazio manastir Svetog Arhanđela. što je Stefan odmah iskoristio i ponovo poseo Skadar. tako da su joj sada bile potčinjene sve katoličke crkve na teritoriji srpske države. koji je bio u srpskim rukama. Ti planovi nisu uspeli.

44 . On se obraćao ohridskom arhiepiskopu Dimitriju Homatijanu (1216 – 1235) povodom nekih kanonskih pitanja. Otac ga je još za života odredio za naslednika. Radoslav je bio odgajan u duhu vizantijskih tradicija. Grčki uticaji. Sava napušta Srbiju i polazi na dugo putovanje po Istoku. Radoslav je sin Stefana Prvovenčanog i Jevdokije Anđeo. O njegovoj vladavini ima malo podataka. do 1233. njegovog vezivanja za grčki svet. jer je Radoslav time zaobišao poglavara samostalne srpske crkve.Naslednik. Još za očeva života Radoslav je kao prvorođeni sin određen za naslednika. Sačuvano je jedno Homatijanovo pismo u kome on odgovara na kraljeva pitanja. kako je to bilo pre sticanja nezavisnosti 1219. Bio je pod velikim uticajem Grka u svojoj okolini. Radoslav je spomenut kao očev naslednik. Radoslav i Vladislav Radoslavljev dolazak na vlast. koji je bio nadležan za rešavanje kanonskih pitanja. Radoslav je želeo da se približi i Ohridskoj arhiepiskopiji. To mu je omogućilo da posle Stefanove iznenadne smrti septembra 1228. što pokazuje da je još za vlade Stefana Prvovenčanog stvarno dobio položaj savladara. Nezadovoljan ovakvim postupkom. kraljevog strica. ćerka Teodora I Anđela. Arhiepiskop Sava ga je u Žiči krunisao kraljevskim vencem. arhiepiskopa Savu. ćerke cara Aleksija III. Ispunjena je trzavicama koje su bile posledica njegove potpune političke preorijentacije. Takav korak je mogao dovesti do promena statusa srpske arhiepiskopije koja bi izgubila samostalnost i došla pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije. bez potresa je preuzeo presto. crkvenom centru zapadnogrčkog sveta. Preuzeo je vizantijsko carsko prezime Duka. Vizantinofilska politika kralja Radoslava prožimala je ceo politički život tadašnje srpske države. a i negodovanje arhiepiskopa Save. Ovakvo stanje izazvalo je uznemirenje u srpskoj crkvi. Majka mu je bila Grkinja (Jevdokija Anđeo). Posle smrti Stefanove 1228. kao i žena Ana. U svečanoj intitulaciji Žičke povelje iz 1220. Obraćanje srpskog kralja Dimitriju Homatijanu predstavljalo je opasan presedan u crkvenoj politici srpske države. bez potresa nasledi presto. Vladao je kratko od 1228.

pritoci Marice. Nagla promena u odnosima političkih snaga na Balkanskom poluostrvu uticala je na prilike u državi Nemanjića. februara 1234. grčkog ili bugarskog. Taj poraz je imao dalekosežne posledice po državu Anđela. ali je kasnije ipak prihvatio da kruniše Vladislava. a i jedini koji je mogao da sruši latinsku vlast u Carigradu. Porazom Teodora I. Car Jovan II Asen je zauzeo prostrane i bogate oblasti (Trakiju. gde je 4. Arhiepiskop Sava u prvom času nije bio saglasan sa tom promenom. U samoj zemlji moglo se lakše ispoljiti nezadovoljstvo progrčkom politikom kralja Radoslava.Boravi u Palestini. koji je takođe planirao zauzimanje Carigrada i formiranje bugarsko-grčkog carstva. u aprilu 1230. nekim Frankom. Bivši kralj je sahranjen u manastiru Studenici. Vladislav. do 1243. izdao povelju Republici. već je krenuo prema jugu i na tom putu stigao u Drač. koji je čak nameravao da ubije Radoslava. Vladislav se na vlasti održao od 1234. Radoslav obećava Dubrovačkoj opštini vrlo široke povlastice ako ponovo preuzme vlast u Srbiji. nezadovoljna politikom države. i na kraju se preko Soluna vraća u Srbiju. gde ga je stric Sava zamonašio pod imenom Jovan. zatim u Nikeji kod cara Jovana III Vataca. Makedoniju i Albaniju) koje su ranije pripadale solunskom caru. Supruga Ana je stupila u pregovore s komandantom grada. Moralo je doći do obračuna dvojice tada najmoćnijih vladara istočnopravoslavnog sveta. Radoslav je odlučio da se vrati u Srbiju. Novi kralj Vladislav dobio je vlast od vlastele koja je bila nezadovoljna politikom njegovog brata Radoslava. Do odlučujućeg sukoba je došlo na Klokotnici. U kasnu jesen 1233. 45 . Taj obračun je trebao da reši koji će od njih dvojice preuzeti dalju borbu za rušenje latinske vlasti u Carigradu i ponovno stvaranje univerzalnog carstva. zbacuje kralja Radoslava i dovodi mlađeg brata Vladislava. Radoslav je kao zet solunskog cara Teodora I Anđela uživao njegovu neospornu podršku. Zbačeni kralj Radoslav se sa suprugom Anom našao u Dubrovnku. Glavna prepreka na putu Teodora I do carigradskog prestola bio je trnovski car Jovan II Asen (1216 – 1241). Rat Epira i Bugarske. Tako je bugarski car postao odlučujući činilac u političkim zbivanjima grčko-slovenskog sveta. Radoslav se nije dugo zadržao u Dubrovniku. pobunjena vlastela. Smena na prestolu. Zahvalan zbog ukazanog gostoprimstva. koji se završio katastrofalnim porazom Teodora I Anđela. Radoslav je izgubio oslonac u svojoj vlasti.

zamenjen je bugarskim uticajem. U prvim godinama vladavine kralja Vladislava dolazi do promene u vrhu Srpske arhiepiskopije. a zatim je preko primorskih oblasti krenuo na još jedno putovanje po Istoku (1235 – 1236). Kralj Vladislav i Dubrovčani su zaključili nov ugovor na srpskom i latinskom jeziku. tastu kralja Vladislava. Vlastela i kralj su nameravali da steknu oslonac u Trnovskom carstvu. Pretpostavlja se da mu je kralj Vladislav priznavao vrhovnu vlast. Vladislav je izveo preokret u spoljnoj politici. Sava je ostao neko vreme u Srbiji. Sava je boravio u Palestini. Dubrovčani su pružili utočište zbačenom kralju Radoslavu i pokušali su da od njega dobiju široke povlastice ako se bude vratio na srpski presto. U svakom slučaju Vladislav se u potpunosti u svojoj politici oslanjao na Bugarsku. Aleksandriji i na Sinaju. Kralj Vladislav je 1237. tako da je Vladislav tek posle dužeg boravka u Trnovu uspeo da ostvari željeni cilj. Stanje na jugozapadu. Sava se zahvalio na polojažju arhiepiskopa. a Vladislavu zbog nedostatka flote. Posle bitke kod Klokotnice Jovan II Asen postao je najmoćniji vladar pravoslavnog sveta. a sahranjen je u trnovskoj crkvi Četrdeset mučenika. manastiru Mileševi. Obostrani interesi su doveli do pregovora 1234/35. jer Sava posle dužeg upravljanja crkvom odlučuje da napusti položaj arhiepiskopa. Pregovori nisu tekli bez teškoća.Promena orijentacije. Zdravlje ostarelog Nemanjića bilo je popustilo. koji se već nalazio uz svoga učitelja. Početkom vladavine kralja Vladislava pokvarili su se odnosi Srbije sa Dubrovnikom. lično krenuo u Trnovo da bi se s tastom Jovanom II Asenom dogovorio oko prenosa Savinih moštiju u zemlju. ali u izvorima nema podataka o vrhovnoj vlasti Bugarske nad Srbijom. pogoršanje odnosa nije odgovaralo nijednoj od dve susedne strane: Dubrovčanima zbog trgovine u Srbiji. Nekadašnji grčki uticaj iz vremena Radoslava. ćerkom Jovana II Asena. a zatim je preko Nikeje stigao u Trnovo u posetu caru Jovanu II Asenu. Novi arhiepiskop. Međutim. gde je prijateljski dočekan. te je on umro u Trnovu 14. Na saboru u Žiči. Dubrovčani nisu smeli na svojoj teritoriji pripremati akcije protiv srpske države. januara 1236. a za naslednika je odredio učenika Arsenija. Savine mošti svečano su prenete i sahranjene u kraljevskoj zadužbini. Smatrao je da će tako ojačati svoj položaj prema susedima. Posle bitke kod Klokotnice bugarski car proširio je svoju vlast i na račun srpskih teritorija. a kralj Vladislav je Dubrovčanima obnovio stare i dodelio neke nove 46 . Kralj Vladislav se oženio Beloslavom.

koji je prinuđen da vlast preda najmlađem bratu. podigla pobunu protiv kralja Vladislava. kralj Vladislav je izgubio moćnog zaštitnika. Mongoli su opljačkali Kotor. koji su u proleće 1241. Na Cetini je Vladislav 23. zaključio sa Splitom ugovor o prijateljstvu i savezu u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. Pored toga Srbija se našla pod udarom Mongola. Kralj se s vojskom našao na reci Cetini. Goneći ugarskog kralja Belu IV.povlastice. Bela IV se sklonio u Zadar. odnosno na one delove kji su pripadali knezu Toljenu. Herceg Hrvatske Koloman pošao je 1237. kralj Vladislav hita prema Humu da tamošnje posede zaštiti od daljih aspiracija najbližih suseda. preko Bosne i Srbije prodrli su sve do Dalmacije. juna 1237. 47 . Vlastela je iskoristila nezadovoljstvo stanovništva opustošenih krajeva i u proleće 1243. Urošu. Svač i Drivast. u pohod protiv jeretika patarena u Bosni i svoju uspešnu akciju je proširio i na susedni Hum. Neporedno posle svečanog prenosa Savinih moštiju iz Trnova u manastir Mileševu. što je iskoristio da se zbliži s gradom Splitom. Nemiri u zemlji. Njegov položaj u zemlji je oslabio i protiv njega je ustala vlastela nezadovoljna velikim uticajem susedne Bugarske. Kolomana je pohvalio papa Grgur IX. Smrću trnovskog cara Jovana II Asena juna 1241. Preko Srbije i Bugarske vratili su se ka donjem Dunavu. Za uspešan pohod. sinu Miroslava Humskog. protutnjali Balkanskim poluostrvom. jer su osvajački planovi Ugarske bili usereni na ovu oblast. I pored formalnog izmirenja odnosi Srbije i Dubrovnika nisu bili srdačni zbog starog spora između Dubrovačke i Barske arhiepiskopije. Kralj Vladislav se morao baviti i Humom.

jer se protivio njegovoj prozapadnoj orijentaciji. Sava je u Studenici kao arhimandrit. Sava je posle Simeonove smrti 1199. rođen oko 1175. Simeonove mošti su smeštene u njegovoj zadužbini Studenici. Moguće da je zemlju napustio u znak protesta zbog vezivanja za Rim. ponovo odlazi u Svetu Goru. Nije poznato da li je učestvovao u Stefanovoj akciji za dobijanje krune iz Rima. Treći sin Stefana Nemanje. Prvi arheipiskop srpski. Sava i Simeon uz pomoć svetogorskih prota i sabora dobiju od cara Aleksija iste godine (juna 1198) hrisovulju kojom se Hilandar stavlja pod upravu Simeona i Save kao potpuno samoupravni. Rastko je ubrzo (oko 1191) napustio taj položaj da bi se zamonašio u Svetoj Gori. Simeon i Sava su nastojali do osnuju srpsku obitelj u Svetoj Gori. ostao u Hilandaru. Simeon Nemanja uz materijalnu pomoć i podršku svog sina. dočekao oca monaha i velikog shimniha Simeona. kada je sa očevim moštima pošao u Srbiju da izmiri zavađenu braću Stefana i Vukana. zlatopečatni sigilij kojim se opusteli manastirić Hilandar (Helandar) izuzima iz vlasti prota i potčinjava Vatopedu radi obnove. Od 1206. nezavisni manastir. Monah Sava. velikog župana Stefana. Iz Svete Gore 1219. Tu je boravio do 1206. gde je 1195. Ali kad Vatoped potom odbije da ustupi Hilandar srbima. Sava 1217. Zlatopečatnom poveljom iz druge polovine te godine. gde od cara Teodora I Laskarisa (1204 – 1222) i patrijarha Manojla Sarantena Haritopula (1217 – 1222) dobija akt o 48 . Otac mu je ostavio na upravu Humsku oblast. odlazi u Nikeju. Mirenje braće. konstituiše obnovljeni Hilandar kao srpski manastir i ktitorsko nasleđe porodice Nemanjića. Sava je tražio i dobio od vizantijskog cara Aleksija III Anđela (1195 – 1203). Kao monah Sava boravio je u Starom Rusiku i Vatopedu.Sveti Sava Rastko Nemanjić.

moravičke. prizrenski i lipljanski. Najstarija srpska episkopija podignuta je u Rasu 1020. Na povratku u Srbiju. Srpska država se proširila na pordučja koja su bila pod jurisdikcijom grčkih episkopija na jugoistoku i latinskih primorskih episkopija. Stara paganska verovanja i kultovi održavali su se i dalje. gde je kao gost solunskog mitropolita Konstantina Mesopotamita boravio u manastiru Filokalu. Sedište arhiepiskopije sa sopstvenom dijecezom je smešteno u Žiči. dostojne episkopskog čina. 49 . njihova zamena hrišćanskim kultom tekla je suviše sporo. Hrišćanstvo je prihvatila samo vladajuća klasa.autokefalnosti srpske crkve. Sedište humske episkopije bilo je u Stonu. srpski narod nije bio obuhvaćen jedinstvenom crkvenom organizacijom. Sava je tu hirotonisao osmoricu svojih sledbenika za episkope novih i starih dijeceza: humske. U takvim uslovima nije moglo biti govora o potpunoj hristijanizaciji naroda. Granioca između istočne i zapadne crkve prolazila je sve do XII veka preko srpskih zemalja. zetske. Na njoj će se graditi nova srpska arhiepiskopija koja je imala da obuhvati sve zemlje koje su se nalazile u sastavu srpske države. topličke. Rasu i Lipljanu. Sava se zadržao najpre u Hilandaru. Nijedna njena dijeceza nije ukinuta niti je u kome sedištu latinskih biskupa namešten koji pravoslavni episkop. prizrenske i lipljanske. koje je namenio budućim novim srpskim episkopijama. Za vreme boravka u Solunu 1220. Za prvog srpskog arhiepiskopa. Sava je morao da suzbije njihove uticaje pa je pristupio osnivanju novih srpskih episkopija. kao i mitropolije u Draču. dok je velika većina prostog naroda ostala verna starim tradicijama. Tek Savinim delovanjem hristijanizacija zahvata sve slojeve srpskog društva. hvostanske. a zetske na Prevlaci. Srpska crkva se drugačije odnosila prema grčkim episkopijama na svojoj teritoriji. Taj akt je ustanovljavao pravo srpskih arhijereja da sami biraju i hirotonišu svog arhiepiskopa. Na jugozapadu primate su imale katoličke arhiepiskopije Splita. na Cveti 1219. raške. Sva trojica grčkih episkopa – raški. Iako pokrešten u IX veku za vreme cara Vasilija I Makedonca (867 – 886). budimljanske. car i patrijarh imenuju i hirotonišu Savu. između 867. Sava je sastavio Krmčiju knjigu – Nomokanon. Srpska crkva nije vršila pritisak na latinsku crkvu u primorskim krajevima. a potom u Solunu. Prizrenu. i 874. Katolička crkva je zadržala svoj položaj. Ostali deo zemlje bio je pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije i njenih episkopija u Nišu. Iz Hilandara je Sava poveo u Srbiju monahe. Crkvena organizacija. prikupljajući sve što mu je bilo potrebno za organizovanje samostalne crkve. bez ikakvog učešća carigradske crkve i vizantijskog cara. dabarske. a pogotovo o njegopvom političkom osamostaljivanju. Dubrovnika i Bara.

On je isticao pravo svoje crkve u čijoj se oblasti nalaze srpske zemlje (pre svega raška eparhija). koji je bio nadležan za rešavanje kanonskih pitanja. čiji je glavni eksponent bio grčki episkopat. Takva politika dovela je Savu u sukob sa Ohridskom arhiepiskopijom. Sukob sa Radoslavom. Nezadovoljan ovakvim postupkom. Putovanje je trebalo da zadovolji ne 50 . Na izbor za arhiepiskopa i proterivanje prizrenskog vladike. u pismu nikejskom patrijarhu Germanu II povodom njegovih prigovora zbog Homatijanovog krunisanja epirskog vladara Teodora Anđela za Cara u Solunu. Oslobađanje srpskog sveštenstva na tom području bio je jedan od glavnih uslova za društveno. sinovac se ubrzo okrenuo protiv Save. i na kraju se preko Soluna vraća u Srbiju. Posle 1224. Sava napušta Srbiju i polazi na dugo putovanje po Istoku. Sava je u Žiči krunisao njegovog najstarijeg sina Radoslava. Homatijanovi prosteti nisu imali nikakvog odjeka: Sava se nije branio niti je odustao od svoje politike odlučnog potiskivanja ohridske grčke sfere iz srpske države. bila je ugrožena helenizacijom. Aleksandrije i Antiohije. ekonomsko i političko integrisanje ovih krajeva unutar srpske države. Homatijan je odgovorio oštrim protestom. Radoslav je bio pod jakim grčkim uticajem. 1229 1230. arhiepiskopa Savu. Obraćanje srpskog kralja Dimitriju Homatijanu predstavljalo je opasan presedan u crkvenoj politici srpske države jer je Radoslav time zaobišao poglavara samostalne srpske crkve. milom ili silom. Međutim. a i negodovanje arhiepiskopa Save. kraljevog strica. kako je to bilo pre sticanja nezavisnosti 1219. upravo u tim. Sačuvano je jedno Homatijanovo pismo u kome on odgovara na kraljeva pitanja. Stav Ohrida je pri tom bio potpuno ignorisan. Sukob sa Ohridskom arhiepiskopijom. zatim u Nikeji kod cara Jovana III Vataca. Slovenska tradicija. Boravi u Palestini. Njegova majka Jevdokija (ćerka Aleksija III Anđela) i njegova žena Ana (ćerka Teodora I Anđela) bile su Grkinje. na čijem čelu je stajao Dimitrije Homatijan (1216 – 1235). jugoistočnim krajevima Srbije. Pod uticajem svoje žene Radoslav se poziva na autoritet Ohrida u i njegovog arhiepiskopa Homatijana u nekim liturgičkim pitanjima. Dimitrije Homatijan ponovo ističe nekanoničnost uzdizanja srpske crkve u rang autokefalne arhiepiskopije i Savine hirotonije za arhiepiskopa.bili su odmah. Takav korak je mogao dovesti do promena statusa srpske arhiepiskopije koja bi izgubila samostalnost i došla pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije. Posle smrti kralja Stefana Prvovenčanog 1227. Sava je kao autokefalni arhiepiskop priznat i primljen u starim istočnim patrijaršijama Jerusalima. Ovakvo stanje izazvalo je uznemirenje u srpskoj crkvi. zamenjeni Srbima.

cilj svih isihastički orijentisanih monaha. a zatim je preko primorskih oblasti krenuo na još jedno putovanje po Istoku (1235 – 1236). U prvim godinama vladavine kralja Vladislava dolazi do promene u vrhu Srpske arhiepiskopije. Savino delo. egipatske pustinjake na Sinaju. gde je prijateljski dočekan. 51 . Pregovori nisu tekli bez teškoća. Zdravlje ostarelog Nemanjića bilo je popustilo. Sava je boravio u Palestini. Nomokanoni su zbornici crkvenog i građanskog prava. a za naslednika je odredio učenika Arsenija. lično krenuo u Trnovo da bi se s tastom Jovanom II Asenom dogovorio oko prenosa Savinih moštiju u zemlju. Snabdeveni tumačenjem pravnika. posetio Jerusalim i Aleksandriji. Sion). da se pokloni svetim mestima. Sava je obezbedio pravo da podigne srpske manastire u Palestini (Akra. Kralj Vladislav je 1237. zatim Antiohiju i Carigrad. konsolidovanu crkvu s dovoljnim brojem episkopa. Sastavljao je tipike (manastirske ustave). tako da je Vladislav tek posle dužeg boravka u Trnovu uspeo da ostvari željeni cilj. po povratku iz Nikeje. a u isto vreme. Novi arhiepiskop. januara 1236. sa srazmerno više manastira. jer Sava posle dužeg upravljanja crkvom odlučuje da napusti položaj arhiepiskopa. tako. za vreme boravka u Solunu. “po božanskom pravu” i vrhovni zakon države. Savine mošti svečano su prenete i sahranjene u kraljevskoj zadužbini. a sahranjen je u trnovskoj crkvi Četrdeset mučenika. Sa ovom kodifikacijom vizantijskog prava Srbija već početkom XIII veka dobija kodeks čvrstog pravnog poretka i postaje pravna država. te je on umro u trnovu 14. Jerusalim. sveštenika i monaha. Sava se bavio i književnoiću. tastu kralja Vladislava. Preko Nikeje je stigao u Trnovo u posetu caru Jovanu II Asenu. Sava se zahvalio na polojažju arhiepiskopa. Na saboru u Žiči. hramova i drugih bogomolja. snabdevenu svim potrebnim zakonima i knjigama. ovakvom kodifikacijom više no bilo čim drugim učinio Srbiju zemljom evropske i mediteranske civilizacije. Sava je Nomokanona sastavio 1220. Sava je ostao neko vreme u Srbiji. osnovni pravni kodeks srpske crkve. nego i potrebu crkve: uspostavljanjem ličnih odnosa sa jerusalimskim patrijarhom ojačan je autoritet srpske crkve. manastiru Mileševi. gde su prikupljeni i po izvesnom sistemu izloženi carski zakoni i crkveni propisi. koji se već nalazio uz svoga učitelja. nomokanoni su u Vizantiji dobili svojstvo izvora prava a ne samo pravnog priručnika. Sava je za sobom ostavio dobro organizovanu. Njegovo najznačajnije delo je Nomokanon ili Krmčija knjiga.samo Savinu ličnu duhovnu potrebu. Sava je. službe i žitija (svetog Simeona).

Možda je tome doprineo i pohod Mongola. Svača i Drivasta. To su bili razlozi koji su nagnali vlastelu da se pobuni protiv kralja Vladislava. Uroš I je vladao od 1243. U prvim godinama Uroševe vladavine došlo je do značajnih promena snaga među grčkim državama. Bugarska je pod njegovim naslednikom Kalimanom (1241 – 1246) nastradala od Mongola i bila prinuđena da plaća danak. Odnosi sa Nikejom. sin oslepljenog bivšeg solunskog i 52 . Njegovi potomci nisu igrali značajniju ulogu u političkom životu. Zatim su pošli prema jugu napali Dubrovnik i opustošili okolinu Kotora. žena bivšeg kralja Vladislava. u Dalmaciju. Dubrovački knez se zakleo da kraljica Vladislavljeva neće delovati protiv kralja Uroša I. Po Uroševom preuzimanju prestola nezavisnost Srbije bila je manje ugrožena nego u prethodnim decenijama. U svakom slučaju. Ugarska je bila u ruševinama posle mongolskog pohoda. sin Stefana Pervovenčanog i Ane. do 1276. Napali su Trogir. Kralj Vladislav je tada izgubio svoj najvažniji oslonac. dospeo je 1241. unukom mletačkog dužda Enrika Dandola. Deo Mongola. sredinom 1243. Tatari su se preko Srbije. a na presto doveden mlađi brat Uroš I. Nijedan savremeni izvor ne govori o prevratu kojim je s vlasti zbačen kralj Vladislav. takođe. gde se ugarski kralj bio sklonio. Split i Zadar. Jovan. Vizantijsko carstvo je još bilo u izgnanstvu. Početkom 1242. Njegova snaha. živela je kao izgnanica u dubrovniku. vratili u oblasti oko Crnog mora. Vladislav se docnije izmirio sa bratom i živeo više od dve decenije u Srbiji. na srpskom prestolu bio je Uroš I. Njegov tast trnovski car Jovan II Asen umro je u junu 1241. koju su opustošili. progoneći Belu IV. bila oslabljena.Uroš I Dolazak na vlast. Bugarska je.

i zapoeso bugarske pogranične tvrđave. Prilepom. Dubrovčani su plaćali dva danka srpskom kralju. Prvi se zvao mogoriš i naplaćivan je od onih koji su imali vinograde van granica Republike. Car Jovan III Vatac iskoristio je smrt bugarskog cara Kalimana sredinom 1246. Drijevo na Neretvii manastir cvetog Srđa na Bojani. Ovčim poljem. koji su u to vreme dolazili iz Venecije. carskih znakova i zakleo na vernost nikejskom caru Jovanu III Vatacu. za vreme cara Teodora II Laskarisa (1254 – 1258). Srpski kraljevi su se obavezivali da neće napadati Dubrovnik i da će obezbediti slbodnu trgovinu dubrovačkim trgovcima. Dubrovnik se obavezao da će u gradu držati Uroševog carinika čiji je zadatakbio da ubira za srpskog vladara deo prihoda od prodaje soli. Epircima je na taj način bio presečen put ka osvajanju Carigrada i obnovi Vizantije. koje se pomutilo tek kasnije. Drugi je bio svetodmitarski danak koji je u vreme kralja Uroša I iznosio 2. Zagospodario je Prosekom. Arhiepiskop Danilo II hvali Uroša I kao miroljubivog vladaoca koga su susedi držali u ljubavi i poštovanju. na srpskoj teritoriji. Epirski uticaj na Srbiju širio se još samo iz Drača. Jovanovog naslednika u Solunu. tj. Granica je verovatno išla duž Šar-planine i Skopske Crne gore. koji je pripao despotu Mihailu Anđelu. Ugovori u vidu zakletve sadržali su izjave o prijateljstvu i lojalnosti.. Solunom je zavladao krajem 1246.000 perpera i plaćan je svake godine o prazniku svetog Dimitrija 26.epirskog cara Teodora I Anđela (1204 – 1222). oktobra. odrekao se 1242. Kotor. Svoje mesto među privilegovanim trgovima Dubrovnik je morao otplaćivati na taj način što je kralju prepuštao deo prihoda ostvaren od prodaje soli njegovim podanicima. Veleso. o njegovim ratnim akcijama sačuvani izvori veoma retko govore. Po dolasku na vlast Uroš I i Dubrovačka republika izmenjali su ugovore u kojima su se zakleli na međusobno prijateljstvo. Skopljem i Velbuždom sa okolinom. Odnosi sa Dubrovnikom. nikejski car se spremao da ukloni despota Dimitrija. 53 . I zaista. Prodaja soli je bila ograničena na nekoliko trgova: Dubrovnik. Kada je 1244. Od vremena Stefana Prvovenčanog uobičajilo se da se ugovori obnavljaju prilikom svake promene na srpskom prestolu i promene dubrovačkih knezova. Republika se zakljinjala da neće kovati planove protiv srpskih vladara. umro despot jovan Anđeo. Nikejsko carstvo je postalo velika balkanska sila i neposredan sused Uroševe srpske kraljevine. Velika promena snaga nije ugrozila Srbiju jer je UrošI s Nikejcima bio u prijateljstvu.

izazivajući dalekosežne zaplete u odnosima između Dubrovnika i srpskog kralja. koju je nasledila barska arhiepiskopija. Dubrovnik je smatrao da Bar nema pravo da bude sedište arhiepiskopije. Bara. koju su započeli nemački rudari. Ne može se utvrditi da li su se Sasi iz Brskova selili u druga rudarska mesta ili su drugi kolonisti koji su pristizali u talasima kasnije otvarali nove rudanike (Trepča. i novoj orijentaciji. Rogozna. oko današnjeg Mojkovca. Novo Brdo). Taj stav su temeljili na činjenici da su u davna vremena postojale dve arhiepiskopije na Jadranu. Postoje dve mogućnosti. Mogućnost da se u Srbiji nabavi srebro i zatim odnese u druge krajeve gde je imalo veću cenu privlačila je trgovce iz mnogih primorskih gradova: Dubrovnika. bakra i olova. Njima su garantovana prava slobodne trgovine. Napredak koji su doneli Sasi sastojao se u novoj tehnici koja je omogućavala veću proizvodnju. srebra. Rudarski proizvodi iz Srbije bili su naročito traženi na mediteranskom tržištu. Počinju se proizvoditi viškovi za tržište. Sukob Bara i Dubrovnika. Kotora. koju je nasledio Split. 54 . Jedna je bila Salona. Nije poznato odakle su Sasi došli u i pod kakvim okolnostima su se doselili u Srbiju. One su se borile za jurisdikciju nad većim delom katolika u srpskoj državi. Jezgro im je bilo u Brskovu na Tari. Jedna je da su se u vreme tatarske najezde 1241/42. Bar je isticao da je Dubrovnik potčinjen Splitu i da crkvena vlast dubrovačkog episkopa prestaje već na grebenima planina koje okružuju Dubrovnik. Ulcinja i Skadra. sklonili iz erdelja.Od Uroševog vremena trgovci iz Primorja počeli su u većem broju odlaziti u Srbiju. Odnose Bara i Dubrovnika opterećivalo je staro suparništvo njihovih arhiepiskopija. Jačanje privrede. Venecije. Druga je mogućnost da ih je kralj Uroš I pozvao i naselio obećavči privilegije i mogućnosti za slobodno delovanje. kada se prvi put pominju u jednoj Uroševoj povelji. traženju plemenitih i obojenih metala. Sasi su bili u Srbiji pre 1254. Ta stara borba rasplamsala se poslednji put za vreme kralja Uroša I. U to vreme je i ugarski kralj Bela IV dovodio u svoju opustošenu zemlju zanatlije i rudare iz nemačkih zemalja. već samo episkopije. Podsticaj jačem strujanju trgoviinskog prometa između Srbije i gradova u Primorju dala je rudarska proizvodnja. koja bi bila potčinjena Dubrovniku. Budve. Tako su odnosi sa lokalnim stanovništvom postali složeniji. a druga je bila dukljanska. Trgovci iz Kotora imali su prednost u odnosu na Dubrovčane jer su bili podanici srpskih kraljeva. Sasi.

i to uz pristanak gradskih vlasti i kralja Đorđa. pošto su u Peruđi pred papom izneti glavni argumenti. kada je neko vreme barska arhiepiskopska tolica bila upražnjena.Ulcinjski episkop 1242. Car je preuzeo na sebe niz obaveza u pogledu poštovanja običaja koji su vladali u odnosima između Dubrovnika i srbije. sina Vukanovog. Sukob sa Dubrovnikom i Bugarskom. Stanovništvo se otkupilo dankom i sklopljen je mir. je priznao vrhovnu vlast dubrovačkog arhieiskopa. Bosnu iz vlasti dubrovačkog arhiepiskopa i potčinio je arhiepiskopiji Kaloče u ugarskoj. Iako je ban Matej Ninoslav (1232 – 1250) bio prisiljen 1244. da bi dva meseca posle toga on doneo presudu. kaločki arhiepiskop je 1246 opet pokrenuo krstaški rat protiv Bosne. u savez uvukli humskog župana Radoslava. Njegovi poslanici su 15. potomka Nemanjinog brata Miroslava. Dubrovački arhieiskop zahtevao je od pape da se prilikom izbora novog barskog arhiepiskopa poštuju prava dubrovačke crkve. 55 . Progone jeretika su od 1221. opustošio okolinu Dubrovnika i opsadnim spravama napao grad. Dubrovačku žestinu i upornost snažila je okolnost što je papa Inoćentije IV izuzeo 1247. ako ih osvoji. Ambicijama Dubrovnika nanet je težak udarac kada je Inoćentije IV usred spora naimenovao za barskog arhiepiskopa poznatog franjevačkog misionara Jovana de Plano Karpinija. Papa je doneo takvu odluku zbog pasivnosti dubrovačkog arhiepiskopa u borbi protiv jeretika u Bosni. sklope savez protiv Uroša. Uroš je jula 1252. Obe strane su iznosile već dobro poznate argumente. s dalekosežnim ciljem da isteraju njega i sav njegov rod iz kraljevstva. on je odlučio da se u roku od šest meseci saslušaju svedočanstva obeju strana. da daruje velika imanja Bosanskoj biskupiji. u slučaju da zavlada srpskom kraljevinom. Kriza se zaoštrila 1247. jer su Dubrovčani zbog velikih troškova povukli svoje zastupnike kod pape. koji je gospodario gradom Ulcinjom. vršili ugarski feudalci na podsticaj kaločkog arhiepiskopa i uz podršku ugarskog kralja. Dubrovčani su u maju 1254. spor nije jenjavao. jula 1253. Ovakva situacije je odgovarala Baru. Međutim. Potvrdio je proširene granice dubrovačke teritorije i obećao da će primorske gradove. Bosanska episkopija je organizovana 1239. potčiniti dubrovačkoj crkvi. Spor između Bara i Dubrovnika završio se bez formalnog rešenja 1255. Taj isti cilj imao je i bugarski car Mihailo Asen (1246 – 1257). Dubrovčanima se ukazala prilika da 1253. u Dobrovniku sklopili ugovor o savezu. ali to nije popravilo stanje u Bosni. Početkom 1252. Kralj Uroš I bio je na strani Bara.

Opasnost od Bugarske smanjila se posle zbacivanja i ubistva cara Mihaila Asena. Epirskidespot Mihailo II Anđeo. Njegov nestanak iskoristio je bugarski car Mihailo Asen. Borbe protiv nikejaca počele su u proleće 1257. ali nedovoljno pouzdane. Dubrovčani obnovili mir sa srpskim kraljem na osnovu ranijih ugovora i pravnih običaja. carski namesnik u evropski provincijama.Bugari su. od Vardara do Albanije. Raspolgalae su vojnim snagama i posadama u tvrđavama i imale su zadatak da brane teritoriju ugarske države i u pogodnom trenutku budu polazna tačka u njenoj ekspanziji. koji je bio u sukobu sa carem Teodorom II Laskarisom. Međuitm. dotada pod vlašću Nikeje. On je početkom 1255. umro je nikejski car Jovan III Vatac. Na nikejski presto došao je Jovanov sin Teodor II Laskaris. zet Bele IV a tast Mihaila Asena. U Albaniji je feudalana gospoda prešla na stranu Mihaila Anđela. On je jedini svedok ovih sukoba. Borbe su se zatim prenele u Makedoniju. Zauzeo je Skoplje i predeo severne Makedonije. Urošev manevarski prostor ograničavali su Ugri. Posrednik u tim pregovorima je bio Rostislav Mihailovič. Kada se povukao Akropolit je ponovo bio opsađen. On je isticao svoje srodstvo sa srpskom dinastijom i ubrajao je Nemanju i Savu među svoje pretke. Bela IV je oko 1254. Na presto je 1257. On je preduzeo naporne i dugotrajne pohode kojima je povratio izgubljene teritorije i prisilio bugarskog cara na mir 1256. pridobio je srpskog kralja da sklope tajni ugovor kojim je Urošu bilo obećano izvesno teritorijalno proširenje. načao se u teškom položaju. opsađen u Prilepu. po svoj prilici. mačvanski ban. gde se župan Radoslav uključio u savez protiv kralja Uroša I. gde je kralj Uroš I učestvovao sa 1. Drugi pravac ugarskog pritiska išao je preko Huma. Srbi su naneli težak poraz gradskoj posadi. koji je uspeo da obnovi premoć Nikeje. Kralja Uroša I ubrajali su u prijatelje Nikejskog carstva.000 ljudi. Preko Kičeva je stigao pod Prilep. Banovine su predavane na upravu članovima vladalačke porodice. U jesen 1254. Za bana je postavio ruskog kneza Rostislava Mihailoviča. te su već u avgustu 1254. došao Konstantin Tih Asen. Georgije Arkopolit. Ubrzo potom Uroš I je prekinuo saveznitšvo sa Nikejom. akcije bugarskog cara nisu uzdrmale Urošev presto. Razlaz sa Nikejom. preduzeli pohod na Srbiju i prilično duboko prodrli na njenu teritoriju. koji se probio do Prilepa. potčinio prostrane oblasti. On je bio oslobođen intervencijom Mihaila Paleologa. O Uroševoj vlasti nad skopskom oblašću govore samo izvori iz vremena njegovog sina Milutina. osnovao mačvansku banovinu koja je pritiskala srpsku državu. Zarobljen je veći deo vojnika. 56 .

Posle dužeg manevrisanja. Jovan je uspeo da obnovi vlast Nikejskog carstva sve do Ohrida i Devola. Kralj Uroš I je bio na strani Mihaila Anđela i njegovih zetova. Mihailo VIII Paleolog (1259 – 1282) je uputio svoga brata Jovana s jakom vojskom na zapad da nastavi operacije koje je on vodio još za života cara Teodora. prisilio latinskog cara na bekstvo i time prekinuo vlast Latina uspostavljenu 1204. Srpski kralj je 12164. počinju sukobi oca i sina Bele IV i Stefana V. priklještena između obnovljene Vizantije i Ugarske. Odnosi sa Ugarskom. Srpska i ugarska dinastija bile su rodbinski povezane. Urošev sin Dragutin bio je oženje Katalinom. umro je u mladim godinama car Teodor II Laskaris. Država je podeljena i mladi Stefan je dobio na upravu istočne oblasti. Tesaliji. Mihailo i njegovi naslednici su trebali još da povrate teritorije u Epiru. Naslednik je bio maloletan. vladar Drača i Mihailov zet. Srpski odred je pružio pomoć ugarskom kralju Beli IV u neuspešnom ratu protiv češkog kralja Pšemisla II Otakara. 57 . potisnuo carevog naslednika i do kraja 1258. najmoćniji zapadni feudalac na grčkom tlu i takođe zet epirskog vladara. učestvovao u svadbenim svečanostima Bele. Tada je provti Paleologa organizovana koalicija u koju su ušli: epirski despot Mihailo Anđeo. Tom prilikom Uroš je izgubio nešto pre toga stečene teritorije u Makedoniji. Posle je Uroš I promenio stranu i vratio se u Nikejski tabor. Srpbi su 1260. Bio je to važan korak na putu ka obnovi Vizantijskog carstva. O Uroševom držanju prema tim sukobima nema nikakvih vesti. Verovatno pod uticajem Ugara koji su tih godina tesno sarađivali sa Paleolozima. Viljem Vilarduen. pobeda je pripala Mihailu VIII Paleologu. Pobeda u Pelagoniji je obezbedila nikejsku prevlast. Do sukoba je došlo u ravnici Pelagonije u predelu oko Bitolja. unukom Bele IV. južnoitalijanski kralj Manfred Hoenštaufovac. ćerkom njegovog starijeg sina Stefana. Od 1262. Takođe Zapad nije odustajao od obnove latinske vlasti u Carigradu. Obnova Vizantijskog carstva bila je nepotpuna. srednjoj Grčkoj i na Peloponezu. Vojskovođa Mihailo Paleolog. Restauracija Vizantije. odstranio je regente. mlađeg sina Bele IV. Događaji su u Nikeji krenuli nepredviđenim tokom. juna 1259. bio proglašen za cara. oslanjajući se na plemstvo ozlojeđeno politikom prethodnog cara.U avgustu 1258. a zatim i krunisan za savladara. jedan mikejski odred osvojio je Carigrad. Srbija se našla u istoj situaciji kao i u XII veku. učestvovali u ratu koji su Ugri vodili protiv češkog kralja Pšemisla II Otakara. U julu 1261.

koju je Karlo nazivao svojom predragom rođakom. ili početkom 1268. 1274. Izvesnu ulogu u tom približavanju imala je i kraljica Jelena. Pregovori su ipak nastavljeni. potčinio nekadašnje Manfredove teritorije i obrazovao Albansko kraljevstvo. Međutim.Krajem 1267. Njegove zastave su odnete u Budim. Urošu je smetala vizantijska pompa i raskoš. Ali nije dobio poseban deo države na upravu. Trebalo je da se careva ćerka Ana uda za Uroševog mlađeg sina Milutina. Princeza je sa pratnjom. pa je kralj Bela IV poslao unuku vojnu pomoć i u proleće 1268. To je dovelo do sukoba Dragutina i Uroša. pošto je 1272. uperen protiv Mihaila VIII. Dragutinovu ženu. To je dovelo do zbližavanja sa Paleolozima. Savez sa Karlom Anžujskim. Vizantijski poslanici su bili iznenađeni kada su ugledali ugarsku princezu. došlo je do bitke u kojoj je kralj bio pobeđen i zarobljen. postavljen za mladog kralja i određen za naslednika. Odatle su upućeni poslanici u Srbiju da se uvere u uslovima života i redu vladanja. Dragutin je kao zet Stefana V. kraljev unuk. poslanici su saznali da Milutin neće postati naslednik prestola umesto tobože smrtno bolesnog brata pa su doneli odluku da se odustane od daljeg puta i sklapanja ugovorenog braka. Na unionističkom saboru u Lionu. kada je Katalinin otac Stefan V. postao kralj ceče ugarske države. car je podsećao papu da su srpska i 58 . sklopljen ugovor i Viterbu između Karla Anžujskog i proteranog latinskog cara Balduina. koja je živela u Srbiji. Približavanje Vizantiji. u kojoj je bio i carigradski patrijarh stigla u Ber. Susret toga poslanstva sa kraljem Urošem I se neprijatno završio. bio je jedan od kapetana novostvorene anžujske države u Albaniji. Nezadovoljan ovakvim razvojem događaja kralj Uroš I je prišao Karlu Anžujskom. ogorčenom protivniku Cara Mihaila VIII. Oni su tvrdili da vizantijska princeza. Kada je 1267. Uroš I se odmetnuo od Bele IV i napao Mačvansku banovinu. Anselm Šor. Uroš je zauzeo deo banovine.. U Srbiji nisu naišli na red na kakav su navikli pa su smatrali da ta zemlja nema nikakvog reda i udobnosti. kojom je tada upravljao Bela Rostislavljević. Mihailo je na to odgovorio potvrdom primata Ohridske arhiepiskopije i time doveo u pitanje autokefalnost srpske i bugarske crkve. po ugarskom obrascu. Sin Jelenine sestre Marije. neće biti kraljica već robinja. Beli IV. posle smrti Bele IV. rođena u purpuru. Tek posle ovog poraza i obnavljanja vazalnih obaveza prema Ugarskoj je došlo do sklapanja ranije spomenutog braka između Dragutina i Kataline. Možda je brak sklopljen tek 1270. Karlo je tražio saveznike na Balkanu. kako u prljavoj odeći prede vunu. i Srbija je smatrana za potencijalni plen.

bugarska crkva nastale bez saglasnosti papske stolice. U poslednjem periodu Uroševe vlade svetodmitarski danak je povećan na 2. Stanje u srpskoj crkvi. Njihov treći brat imao je titulu župana pre no što se zakaluđerio. Dubrovčani su tvrdili da Uroš I ima nameruda osvoji njihov grad. posle njega za arhiepiskopa je postavljen Svetogorac Joanikije I. pa je Uroš I uticao da se na arhiepiskopski presto dovede njegov brat Sava. Kult Simeona i Save se dalje učvršćivao. Kraljica Jelena je bila naklonjena Dubrovniku. Travuniju i Duklju. 59 . Zbog toga je iz titule izostavio Zahumlje. Uroš I je u Hilandaru podigao pirg Preobraženja sa isposničkom Ćelijom i obdario manastir. Ona je 1267/68. Sve to nije Uroša I odvratilo od namere da osvoji Dubrovnik. Novi sukob sa Dubrovnikom. Po cenu veliki materijalnih žrtava utvrđivali svoje zidine 1265/66. Unutrašnje trzavice. ali je Uroš I ostao pri svom ranijem stavu i nije dozvoljavao da se obrazuje posebna oblast mladog kralja. Uroš I je podigao manastir Sopoćane oko 1265. Dragutin je u više mahova tražio od oca oblast na upravu. Njegov brat Stefan je podigao manastir Moraču 1252. Savu II (1263 – 1271) je nasledio Danilo I (1271 – 1272). Domentijan je na zahtev kralja Uroša I sastavio njihova žitija. U to vreme su se javljali nagoveštaji unutrašnjeg razdora. Od njegovog vremena nema više knežea iz Miroslavljeve loze u Humu. Dok su se na kraljevskom prestolu smenila tri sina Stefana Prvovenčanog. Mihailo VIII je nastojao da uniju iskoristi za poništavanje samostalnosti srpske i bugarske crkve. Arsenije I je 1263. obećala da će štititi trgovce i nadoknaditi im nanetu štetu. Iz Zete ipčezavaju potomci Vukanovi.000 perpera. Jednom prilikom kralj je zarobio neke Dubrovčane i dao ih oslepiti. To je doprinelo kontinuitetu u razvoju crkve. i bio zapamćen kao kralj. a zatim u jednom manstirau u Primorju. To je omogućavalo kralju da ima neposredan nadzor i uticaj nad crkvom. Đorđe je nosio kraljevsku titulu još 1248. Dva brata su se opet našla jedan na čelu države. iguman studenički i učenik Save II. opsedala grad. zbog teške bolesti prestao da vrši dužnost. On je bio toliko privržen kralju Urošu I da se posle njegovog pada i sam povukao sa trona i živeo uz svrgnutog kralja da kraja njegovog života. u mutnim vremenima kada su Latini vladali Carigradom. Dubrovnik se žilavo branio. Uroš I je nastojao da uguši sve težnje ka samostalnosti pojedinih krajeva u srpskoj državi. drugi na čelu crkve. Po Danilu Banjskom. na arhiepiskopskom tronu bio je Savin učenik Arsenije I. Lično je predvodio vojsku koja je 1275. koji se ranije zamonašio i postao humski episkop. Takođe je iz pjedinih oblasti odstranio sporedne ogranke dinastije. Tek na intervenciju duždevog poslanstva sklpoljen je mir.

zahvatila Srbiju krajem Dragutinove vlade. Dragutin je početkom 1282. bivši vizantijski dostojanstvenik. Dragutin je još jednom ponizno zamolio oca. uspeo je da prodre do Sera. Teško je reći koliko je u tom trenutku Dragutin bio izložen neposrednom pritisku vlastele i koliko je bilo Milutinovo učešće u pripremi tog događaja. S Milutinovim dolaskom na presto počinje epoha značajnih osvajanja vizantijskih teritorija. To je bio neposredan povod abdikacije kralja Dragutina. Po Danilu II. To je umanjilo Dragutinovu popularnost u očima vlastele. Dragutinovo povlačenje s prestola. Ona mu je oprostila i dala svoj blagoslov. ali se Uroš razgnevio na njega. Pred krak Dragutinove vladavine prebeg Kotanica. Dragutinovo doba ne beleži nikakve uspehe niti značajnije poteze preme Vizantiji. verovatno. Na presto je došao vladar koji je bio uporan i ambiciozan predstavnik one sve moćnije struje ratoborne srpske vlastele što će idućih nekoliko decenija razviti veliku ekspanziju ka jugu i jugoistoku. Dragutin i Milutin Dragutinov dolazak na presto. Rat je vođen u “zemlji zvanoj Gackoj” i Dragutin je pobedio. Tada se ponovo zaoštrio sukob sa Dragutinom. Milutinov dolazak na presto. pa je Dragutin digao ruku na oca. Uroš I se povukao u Hum. On je na saboru u Deževu odstupio s vlasti u korist svog mlađeg brata Milutina. Sin Uroša I i Jelene Anžujske. kojim je ona upravljala više od tri decenije. podredio mu se i pristao da zvanično više ne nosi titulu kralja.Smena na prestolu. Rat sa Dubrovnikom je poslednja poznata akcija Uroša I. Za Dragutina je bilo naročito važno držanje kraljice majke Jelene. 60 . koji je tražio deo zemlje na upravu. U pitanju je poslednja godina Dragutinovog kraljevanja 1281/1282. Dragutin je dobio kao pomoć ugarsku i kumansku vojsku. Za vreme Uroševe vladavine porasle su materijalne mogućnosti zemlje. tu se zamonašio i umro najverovatnije maja 1277. Usledio je protiv udar Vizantinaca koji su stigli sve do Lipljana. Možda su to bili razlozi one velike uzbune koja je. a Dragutin je njoj ustupio deo države. Sin Uroša I i Jelene Anžujske vladao je Srbijom od 1282. Odstupajući formalno zbog bolesti kralj Dragutin je predao vlast Milutinu. Prelom noge bio je. po rečima savremenika. do 1321. što je pojačalo ratoborno rasopoloženje vladajućih krugova prema Vizantiji. Dragutin je stupio na presto posle očevog povlačenja 1276. dosta komplikovan. nesrećno pao s konja pod Jelečom.

Kada se neprijatelj počeo povlačiti Milutin je prešao u napad. Kao cilj je imao dubok prodor na vizantijsku teritoriju. Prilazak Srbije koaliciji zapadnih sila obrazovanoj u Orvijetu 3. Težište Dragutinove teritorije nalazilo su u severnim oblastima jer je on porodičnim vezama i političkim ambicijama od mladosti bio upućen na ugarski dvor. decembra 1282. Vojna je više ličila na kaznenu ekspediciju. Milutin je vrlo brzo opravdao očekivanja onih krugova koji su se zalagali za ofanzivnu politiku prema Vizantiji. vojsku na Srbiju. Sporazum između braće je sadržavao i klauzulu prema kojoj je Dragutinu ustupljena posebna oblast u koju su ulazili: Rudnik. operacije su nastavljene. nego na rat u koji bi bile uložene sve rapoložive vizantijske snage. Njegova velika vojska. Obezbedio je pomoć Dragutina. ali tek sa Milutinom Srbija pristupa ispunjavanju savezničkih obaveza. situacija se okrenula u korist Srba. s pljačkom kao glavnim ciljem. Vizantijski odredi su doprli do Lipljana i Prizrena. verovatno Vladislav. marta 1282. Zletovo i Pijanec. Ovče polje. Turaka i Tatara. koje su Srbi tokom XIII veka više puta osvajali i gubili. Značajan deo sporazuma činilo je pitanje teritorija koje su Dragutinu ostavljene na uživanje i upravu. Novi vladar Andronik II Paleolog (1282 – 1328) uputio je u rano proleće 1283. Milutin i Dragutin se posle višemesečnog pustošenja povlače sa velikim plenom na sever. 11. Mada je Sicilijansko večernje 31. Srbi su shvatili da je ekspanzija na račun Vizantije osnovni spolnopolitički zadatak i zaloga jačanja zemlje. ostvaren je joša za Dragutinovo vladavine. koji je stigao sa svim raspoloživim snagama. Ali kada se jedan odred Tatara utopio u nabujalom Drimu. jula 1281. Arilje i Uskoplje. koju su činili i najamnički odredi Latina.Kralj Milutin je trebalo doživotno da ostane na prestolu koji bi potom nasledio jedan od Dragutinovih sinova. Još u toku iste godine Milutinovi odredi zaposeli 61 . Prodrli su na vizantijsku teitoriju u poznu jesen 1283. ali je još u jeku tih priprema umro. Po Božiću. Opljačkane su strumska i serska oblast i dosegnute granice Svete Gore i obala Egejskog mora kod Hristopolja (početak 1284). kod Trebinja. u jednom tračkom selu. Božićni praznici su ih zatekli u Makedoniji. a opasnost po Srbiju otklonjena. Car Mihailo VIII Paleolog započeo je intenzivne pripreme za pohod protiv Srbije. s ciljem da se uništi Vizantija. Usledila je reakcija Carigrada. onesposobilo stožer cele koalicije – Karla Anžujskog – srpske trupe su krenule u pohod protiv Vizantije i uspele da konačno zauzmu Skoplje. bila je za izvesno vreme zaustavljena. U Makedoniji su zauzeti Gornji i Donji Polog. Nije sigurno da se novi kralj obavezao na sprovođene ovakve dinastičke politike. Odnos prema Vizantiji.

U drugoj polovini 1284. i mešao su u ugarsku politiku podržavajuči Anžujce protiv poslednjeg izdanka stare kuće Arpadovića. došlo je do naglog proširenja Dragutinove oblasti. Usledila je reakcija vidinskog kneza Šišmana. Ugarsku i srpske zemlje. Tatari iz kanata na Crnom moru počeli su da se mešaju u prilike podunavskih zemalja. kao pravi suveren nezavisno od brata Milutina. Granicu je neko vreme uznemiravao vizantijski prebeg Kotanica. Ove oblasti u Ugarskoj nazivane su onostranim Sremom. Ubrzo posle zajedničkog pohoda protiv Vizantije. pod kanom Nogajem prodrli su u Bugarsku. Dragutinova oblast.su Poreč. Bivši kralj je svojom teritorijom upravljao samostalno. rezidirao u Beogradu. Njihov pohod bio je krunisan potpunim uspehom. Na samoj ugarskoj granici podigao je svoju rezidenciju Debrc. Dragutin se zato ponekad i navodi kao sremski kralj. a upravljači jedne od tih oblasti će predstavljati naročiti problem za Dragutina. kao zet ugarske vladajuće kuće. Negovao je dobre odnose sa papom. Srpsko-vizantijska granica sada je išla linijom Strumica – Prosek – Prilep – Ohrid – Kroja. nameravajući da pokrsti bogumile uz pomoć franjevaca. braćom Drmanom i Kudelinom. na Mlavi. za razliku od današnjeg ovostranog srema. Drman i Kudelim su uzvratili žestokom reakcijom. To mu je značajno ojačalo položaj. Ono se raspalo na više oblasti. Bio je prvi srpski kralj koji je. Dragutin je pod nejasnim okolnostima dobio Mačvanskobosansku banovinu koju je do tada držala njegova tašta kraljica Jelisaveta. Dragutinovoj oblasti pripojeno je i Braničevo. mada samo privremeno. Oko 1285. Sukob sa Šišmanom. Invazija je najviše potresla Bugarsko carstvo. Dragutin je preduzeo pohod da bi uništio dvojicu pljačkaša. Sukob sa Drmanom i Kudelinom. omogućenog upravo njenim položajem. zalećali su se duboko u Ugarsku i Dragutinovu zemlju. polunezavisnog velikaša i vazala kana Nogaja. Beograd i severoistočna Bosna. Pošto je ojačao svoj položaj Dragutin je morao da se suoči s ozbiljnim iskušenjema. ali je pritisak na Vizantiju počeo da slabi. krajevi uz južnu obalu Save. Iz utvrđenja u Ždrelu. On je preduzeo osvetničku 62 . U sastav banovine ulazile su: današnja Mačva. na Savi. koji su kao tatarski vazali zajednički upravljali Braničevom. Uz podršku Tatara i Kumana strahovtio su opustošili Dragutinove oblasti. pa je bivši kralj morao da traži pomoć brata Milutina. Sporazumeli su se na Moravi i zajedno upali u Braničevo. Proširivši svoje oblasti Dragutin se sučelio s dvojicom polusamostalnih gospodara. Braničevska oblast je osvojena i pripojena Dragutinovim posedima. Nedoveljne snage i težak teren učinili su da taj pohod ostane bez rezultata. 1291. Kičevo i Debar.

Krajem XIII veka. a ponekad Srem. domogavši se Valone i Drača. a sam Šišman je morao da napusti Bugarsku i spasi se bekstvom preko Dunava. Bosnom. Milutin je imao istu ideju. Duklju i Primorje. Odnos Milutinove i Dragutinove oblasti. navodeći ponekad kao njegovu državu Mačvu. Uporedo sa porastom Milutinove moći. posle prebrođenih iskušenja s Bugarima. Bivši kralj je postajao sve moćniji. Sklopljen je mir koji po Šišmana nije bio nepovoljan. pa se Drač već u junu 1296. a nešto kasnije i sopstvenu čerku Anu dao za ženu Šišmanovom sinu Mihailu. do 1299. Na srpsko-vizantijskom ratištu u Makedoniji nastupilo je razdoblje pograničnog četovanja. nema značajnijih vojnih operacija Srbije uperenih protiv Vizantije. ali su ga Vizantinci pretekli. Milutinov protivudar je bio tako efikasan da su srpski odredi zauzeli čak i Vidin. Njegovi poslanici uverili sa kana da Bugarska neće više biti uznemiravana i doneli izjavu pokornosti. Nogaju je kao zalog poslat Milutinov najstariji sin Stefan. pod kraljem Dragutinom. postigla značajne uspehe u Albaniji. među braćom su zavladali zategnuti odnosi i svađe koji će se jedva deceniju kasnije pretvoriti u oružani sukob. Milutin je svoja najveća osvajanja postigao još na početku vladavine. Posle 1297. rasla je i moć njegovog brata. Vizantija je početkom 1296. završio potpunim 63 . i regnum Rascie. našao u njegovim rukama. Po svedočenju anonimnog zapadnog istoričara s početka XIV veka Milutinova država je obuhvatala Rašku. Dragutinova oblast je od polusamostalne kneževine prerasla u posebnu državu. Te borbe je usled oskudnosti izvora teško rekonsturisati. sukobi među Tatarima i Nogajeva smrt otklonili su svaku opasnost. Arhiepiskop Danilo II naziva Dragutina dosledno kraljem. Milutin je buru otklonio veštim potezom. On je 1297. Glavni cilj nisu bile Dragutinove oblasti. Kan Nogaj nije bio zadovoljan ovakvi rtazvojem događaja i počeo je pripremati veliki pohod na Srbiju. On obaveštava da je Dragutin imao i sopstvenu vojsku. Na čelo vojske postavljen je vešti i sposobni vojskovođa Mihailo Glavas. Nešto kasnije. Bugarska vojska je doprla do Peći. Hum. Srpski kralj ipak nije odustao. Mačvom i Krajinom. međutim. dok je Dragutin vlada Srbijom. Anonim govori o dve države – regnum Srevie. Upad je izvršen s odobrenjem ili čak na podsticaj samog Nogaja. Od 1284. a u njihovom naletu nastradao je i manastir Žiča. Gubitak Drača naveo je Carigrad na odlučniju akciju. Sukob sa Vizantijom. pod kraljem Milutinom. poveo veliki kontranapad koji se. Milutin je ćerku svoga visokog dostojanstvenika Dragoša udao za Šišmana. već Raška.ekspediciju na Srbiju. a njegov brat je zbog toga bio sve uznemireniji. pložaj Vizantinaca u Makedoniji je postao izuzetno složen. Zbog toga je utihnula srpska inicijativa u ratu sa Vizantijom.

a Milutin njima svoju dotadašnju ženu Anu. Ohridski arhiepiskop Makarije obavio je 64 . Pet puta je odlazio u Srbiju (1298/99) dok najzad nije usaglašen sporazum u većini pitanja. Ženidba sa Simonidom. Mihailo Glavas je posle neslavnog završetka svoje ekspedicije prvi izneo ideju o potrebi sklapanja mira. takođe. koji je još bio u braku sa trećom ženom. Car Andronik II je pred Uskrs 1299. želeo sporazum s Vizantijom. bugarsku princezu. To je izazvalo protivljenje vizantijsko sveštenstva. ženidbom s vizantijskom princezom znatno bi porastao njegov politički ugled. Time bi bila obezbeđena sigutnost dotadašnjih osvajanja. a problem nasleđivanja gotovo sigurno rešen u njegovu korist. a Vizantinci su bili nepoverljivi prema Milutinu. Teodor Metohit. te je Andronik II brzo pronašao zamenu za Evdokiju – sopstvenu kćer Simonidu. kao i da kraljica majka Jelena prisustvuje svadbi i učestvuje u polaganju zakletve kojom će dve strane utvrditi sklopljeni ugovor. Prvu prepreku postavila je sama izabranica za budući brak s Milutinom. i taoce. Vizantinci su na Vardaru predali Simonidu i taoce. Mir sa Vizantijom. udovica trapezuntskog vladara Jovana II Komnina. Milutin je tada zasuo carigradski dvor ozbiljnim pretnjama. sa arhiepiskopom Jevstatijem II na čelu. careva sestra Evdokija. koja nije imala ni punih šest godina. Značajni otpori politici mirenja javljali su se i na vizantijskoj strani. potvrđeno Milutinovo pravo na presto.neuspehom i samo pogoršao položaj Vizantinaca u Makedoniji. koji je još u Deževu postavio zahtev da njegov sin jednog dana nasledi srpski presto. bio uporan. koje je iz kanonskih razloga moralo da anatemiše udaju male Simonide. Zbog međunarodnog prestiža koji je vizantijski dvor još uživao. Ona je energično odbila da se uda za triput ženjenog srpskog kralja. Od njega se tražilo da preda svoju treću ženu i ugledne taoce. Kralj Milutin je. Uticaj kraljice majke je bio veliki. ali je vizantijski pregovarač. Milutin je uporno pokušavao da izbegne te zahteve. garantovanog ženidbenom vezom između srpskog i vizantijskog dvora. Milutin je zahtevao da se sastanu na ničijoj zemlji. Zbog toga je došlo do pogoršanja odnosa sa Dragutinom. jer je vizantijska crkva četvrti brak smatrala jednom od najtežih povreda hrišćanskog morala. došao u Solun. Potporu za izmirenje sa Vizantijom srpski kralj je imao uglavnom u redovim sveštenstva. među kojim je bio i Kotanica. Tu leži jedan od razlog što su mirovni pregovori dugo trajali i što su uz veliku muku i otezanje završeni tek posle pune dve godine (1297 – 1299). Progovori su tekli sporo i Vizantinci su hteli da od srpskog kralja dobiju što više garancija. ali je naišao na veliku opoziciju među vlastelom.

da bi se što više osamostalio. Napuljski dvor je Karla Martela i Karla Roberta preporučivao kralju Dragutinu i kraljici Katalini. i borbe oko ugarskog prestola su se rasplamtele. i tesno pevezivanje s njom nisu odobravali svi uticajni ljudi u srpskoj državi. gde je imao posebne interese. Ukazala mu se prilika da jednom sinu obezbedi presto u Ugarskoj. Dragutin je bio povezan sa Bosnom. Unutrašnje borbe početkom XIV veka. Uskoro je došlo do sukoba između braće jer su Vizantinci nastojali da potomcima carskih princeza obezbede prvenstvo u nasleđivanju prestola. To se kosilo sa odredbama ugovora iz Deževa (1282). Njegova zemlja jednim delom se sastojala od teritorija koje su pripadale ugarskom kralju. Kralj Andrija III je umro 1301. Kralj Andrija III darovao je 1292. Kotor se odbranio od opsade. Ovaj sporazum imao je za posledice zaoštravanje odnosa izmeću Milutina i Dragutina. oženio ga je svojom nećakom Konstancom Morozini. Dubrovčani su ojačani mletačkim brodovima i ratnicima iz Zadra i Hrvatske napali Kotor u prvoj polovini 1301. jer mu se kći 1284. Time nisu bili zadovoljni majka Jelena i brat Dragutin. čiju je civilizaciju. a Milutin je zarobio izvestan broja Dubrovčana i držao ih zatvorene 65 . Dragutin se tome naravno usprotivio. su se trudilim da obezbede Dragutinovu podršku. Otvoreni rat izbio je najkasnije 1301. i cara Andronika II i vizantijskog sveštenstva na čelu sa patrijarhom Jovanom. Srpskom kralju konačno su priznate kao miraz ranije osvojene zemlje severno od linije Ohrid – Prilep – Štip. istupao kao pretendent na ugarski presto. Dragutinova žena Katalina bila je ćerka ugarskog kralja Stefana V. Milutina duboko poštovao i kao uzor imao pred očima. za verme vladavime poslednjeg Arpadovića Andrije III. Približavanje Vizantiji. za razliku od oca Uroša I. udala za bana Stjepana I Kotromanića. a kralj Milutin je napao Dubrovnik i presekao mu veze sa kopnom. Trajaće čitavu deceniju. Dragutin je nastojao da iskoristi haotične prilike u Ugarskoj. Njegove snage ipak nisu bile dovoljno jake za takav poduhvat. koji u srpskovizantijskim pregovorima nije ni spominjan. Milutin je tek posle toga posetio cara Andronika II u Solunu i bio bogato ugošćen.Dubrovčani su privremeno poseli Mljet. Dragutinivom sinu Vladislavu herceštvo Slavoniju kao nasledni posed. a 1293. Milutinov ugled i autoritet naglo su porasli u okolnom svetu. u to vreme Milutin je vodio rat sa Dubrovnikom. zahvaljujući svojim rodbinskim vezama sa Arpadovićima. takođe.venčanje Milutina i Simonide. Rat Dragutina i Milutina. a drugom u Srbiji. Pretendenti na ugarski presto napuljski Anžujci. Borbe Arpadovića i Anžujaca u Ugarskoj. Dragutin je.

marta 1308.do kraja rata. i s njim pregovarao o savez. koji su imali ambicije da osvoje Vizantiju i obnove Latinsko carstvo. O sukobima Dragutina i Milutina obaveštava nas anonimni zapadni putopisac koji je 1308. Cena oslobađanja je bila povlačenje iz Huma. Milutin je tražio podršku pape i francuskih feudalaca na jugu Italije. papi. Filipu Tarentskom i Milutinu. 66 . Oni su trebali da predaju Milutinu zastavu svetog Petra. O tome je pregovarao i sa novim papom Klimentom V (1305 – 1314). sinom južnoitalijanskog kralja Karla II. prolazio kroz srpske zemlje. Dubrovčani su počeli da se zalažu za sklapanje mira. Pregovarali su o oslobađanju Mladena II. Pavle je čak uspeo da prodre do Onogošta. On je neko vreme bio zarobljenik kralja Milutina. Banu Pavlu rat između Milutina i Dragutina pružio je pogodnu priliku da pokuša da proširi svoju vlast na Hum. Papa je naložio trojici svojih legta 1308. U novembru 1301. Saveznike je našao u Veneciji. Obraćao se papi Benediktu XI (1303 – 1304) da njega i celu državu primi pod zaštitu svete stolice. koja je istovremeno simbolisala zaštitu papske stolice i spremnost za borbu protiv nevernika. nosi titulu gospodara cele Humske zemlje. Karlo je kao suprug Katarine od Kurtnea bio nosilac prava na carigradsku krunu i neko vreme nastojao da ukloni Paleologe. U proleće 1302. bratom francuskog kralja Filipa IV Lepog. Nema sumnje da se borba između braće tada uveliko rasplamtela. I sukob u Bosni bio je povezan sa unutrašnji ratom u Srbiji. Njegov sin Mladen II od 1304. zakleli u jednom manastiru kod Melena da će pomoći Karlu u borbi protiv cara Andronika II. sukobili su se Stjepan I Kotormanić i Mladen I. Milutin je stupio u savez sa Filipom Tarentskim. Milutinovog poslanika. U avgustu 1306. da ostvare sjedinjenje Milutinove države s katoličkom crkvom. a u septembru kralj Milutin je izdao povelju u kojoj su prava dubrovačkih trgovaca u Srbiji podrobnije i preciznije obrazložena nego u zakletvama ranijih srpskih vladara. Ban Pavle je počeo ekspanziju u Bosni krajem XIII veka. Već u avgustu 1301. Bio je pristalica napuljskih Anžujaca i pomagao im je da ostvare svoje pretenzije na ugarski presto. Njegovi ljudi su po svoj prilici učestvovali u napadu Dubrovčana na Kotor 1301. primio je skadarskog episkopa Stefana. U pregovorima je učestvovala i Venecija. Avgusta 1302. Filip je uzeo titulu despota Romanije i iz Epira i Albanije započeo borbu za obnavljanje latinske vlasti u Carigradu. koga je postavio brat Pavle Bribirski. Kralj Milutin je sklopio savez i s Karlom od Valoa. Milutinovi poslanici su se 27. izrađen je u Dubrovniku nacrt ugovora o miru. mir je sklopljen. Do susreta bana Pavla i kralja Milutina došlo je 1305/06.

Katalanski saveznici Turkopuli zadavaće Srbiji i Vizantiji još muka. Međutim. Car Andronik je bio primoran da nagažuje strane najamnike. Ustremljivali su se i na Svetu Goru. On je na mestu ranije Nemanjine crkve sazidao novu i veću 1302. Nićifor Grigora optužuje caricu da je trošila silan vizantijski novac na darove ćerki i zetu. Katalanci i nihovi saveznici Turkopuli (pokršteni Turci) su u proleće 1309. ali su se i sa njim ubrzo sukobili. U Dragutinovom opredeljivanju veliku ulogu odiigrao je ugarski velikaš Ladislav Apor. što je dovelo do uspostavljanja katalanske vlasti nad Atinskim herceštvo. Srdačne su bile veze carice Irine i njene ćerke Simonide i kralja Milutina. Ojačao je hilandarske zidove i podigao manastiru dva pirga.000 konjanika) pod zapovedništvom Melika. U odbrani Hilandara od napada Katalanske kompanije posebno se istakao budući srpski arhiepiskop Danilo II. i 1309. pa se na kraju odustalo od ovog plana. neko vreme glavni oslonac pretendenta Otona Bavarskog. Napuljski pretendent je uživao podršku papstva još od vremena Bonifacija VIII.Pregovaralo se o udaji Milutinove ćerke Zorice za Karla. pa je jedini ozbiljan pretendent ostao Karlo Robert iz anžujske dinastije. Borbe za ugarski presto. sin češkog kralja. u martu 1311. Milutin je darivao manastir novcem i posedima. Oton Bavarski je 1307. U to vreme Vizantija je preživljavala teške trenutke. Milutin je primio u svoju službu. ali njihovo vrbovanje izazvalo je prolaznu krizu u odnosima s Vizantijom. od kojih je jedno bilo na morskoj obali i osiguravalo manastir od gusarskih napada. upali u Tesaliju i opustošili je. zatvoren u Erdelju. erdeljski vojvoda. a sredinom 1309. ovi najamnici su u službi Milutinovoj odigrali značajnu ulogu. Dragutin je dugo podržavao anžujskog pretendenta i svakako doprineo njegovom usponu. od Milutina je zahtevano da prevede zemlju u katoličastvo. Jedan njihov deo pod zapovedništvom Halila prešao je u Malu Aziju. Obračun se završio pobedom Katalanaca kod Kefisa. To bi izazvalo žestoku reakciju. Pregovori Milutina sa Filipom Tarentskim i Karlom Valoa nisu narušili njegove dobre odnose sa Vizantijom. njemu je većina velikaša položila zakletvu vernosti. tada iguman manastira. Pustošenje nije bio pošteđen ni Hilandar. a drugi (500 pešaka i 1. Na saborima 1307. krunisan je u Budimu. U završnom delu unutrašnjih borbi. napadali manastire i njihovu imovinu. Apor je nastojao da mu ćerka postane ugarska 67 . o kojem je Milutin vodio posebnu brigu. Zatim su stupili u službu atinskog vojvode. Do početka XIV veka Turci su osvojili najveći deo Male Azije. ali su se Katalanci odmetnuli i počeli da pljačkaju vizantijske teritorije. Iz borbi za presto 1305. sina Karla Valoa. posebna utvrđenja. je istisnut Vaclav III.

On je aprila 1310. Danilo II u svom žitiju kralja Milutina navodi da se kralj našao u teškom položaju jer ga je vlastela napustila. ali mu je stiglo naređenje od brata da mu se pridruži na zajedničkom pohodu na Hrvatsku. Obnovio je neprijateljstva protiv Srbije i uspeo da sa proširi na Hum i posedne dolinu donje Neretve. zatvorio ga i oduzeo mu kraljevske znake. ali je ostala beleška o misiji hilandarskog igumana Nikodima. Papski legat je osudio brak Aporove ćerke i Vladislava i krajem 1309. Međutim. Hteo je da je venča za Otona Bavarskog. Uz Đenovljane srpski odred je doprineo uništenju gnezda pobunjenih najamnika. Braća su zajednički izdala povelju manastiru Banjskoj. prihvatio porodične zemlje. a navukao je na sebe neprijateljstvo mladog kralja. Sklapanje mira između braće. ili 1312. da 68 . Na osnovu malobrojnih podataka ne može se rekonstruisati tok pregovora i odredbe mira. bacio anatemu na Apora. Milutin je zajedno sa Venecijom napadao Mladena II.000 ljudi da pomogne vizantijske operacije protiv Halilovih Turkopula na Helespontu. priznao Karla Roberta za ugarskog kralja i predao mu krunu svetog Stefana.kraljica. nalazila kod njega. Dragutin se našao između dve vatre. Njima je bila poverena neka uloga u sankcionisanju i garantovanju mira među braćom. koja se od 1307. Milutin je posle izmirenja sa bratom pomogao caru Androniku II. On je posle smrti bana Pavla 1312. On spominje Milutinov pohod sa najamnicima u kojem je izvojevao pobedu. Ne zna se šta je Milutin postigao u borbama protiv Mladena II. Dragutin se spremao da napadne Ugarsku. Braća su sarađivala u leto 1313. U avgustu 1310. koji je dovršen pošto je zavladao mir. Ubrzo posle toga. Karlo Robert je krunisan pravom krunom i po običajima ugarskog kraljevstva. Poslao je 2. a s njima nasledio i ratovanje protiv Venecije. Borba između braće je trajala već drugu deceniju a da se ravnoteža snaga nije poremetila. Ništa se ne znao uslovima pod kojima je mir sklopljen. Pohod je bio upravljen protiv bana Mladena II Bribirskog. Umesto da u Ugarskoj nađe oslonac za borbe koje je morao da vodi u Srbiji. Posle toga ćerku je udao za Dragutinovog sina Vladislava (prva žena Konstanca Morozini nećaka Andrije III) i na njega preneo svoje ambicije. sve dok Mlečani nisu sa njim sklopili mir 1313. koga su braća poslala u Carigrad patrijarhu Nikonu i caru Androdniku II. odustao od svojih planova. ali se razišao sa njim. Milutin je poslao možda još veći odred pod zapovedništvom vojvode Novaka Grebostreka. Dragutin u Ugarskoj nije ništa postigao. To je jedina vest koja govori o kraju borbi 1311.

U vojnim akcijama inicijativu je imao Milutin. Svi ovi planovi uticali su na Stefana da promeni svoj stav prema ocu. Jezgor te oblasti činila je Zeta. Stefan je samostalno upravljao. srpskui kraljicu. sestru Dragutinove žene Kataline i ugarskog kralja Ladislava IV Kumanca a ćerku Stefana V. potpuno je na Milutinovoj strani. Milutin je dopustio da Simonidina braća dođu u Srbiju kako bi upoznala zemlju kojom je trebalo da zavladaju. Iz jednog od tih brakova imao je sina Konstantina. a na takvu odluku je uticala vlastela u njegovoj državi. Teodor je poslat na zapad da nasledi monferatsku grofoviju. povedeni su pregovori u kojima je Milutinu pošlo za rukom da navede sina 69 . Zahtevala je da car podeli vizantijsku državnu teritoriju tako da svi njegovi sinovi dobiju po jedan deo. Okružila je ćerku i zeta pažnjom i obasula ih poklonima. bio je zabrinut za svoju budućnost. posle kratkog vremena napustio zemlju. ćerku bugarskog cara Georgija Terterija. uverena da će njeno potomstvo zavladati Srbijom. To se kosilo sa svim tradicijama Carstva i vizantijskih pravnih shvatanja. tada je imao oko trideset godina. Pre Simonide Milutin je imao najmanje tri žene: Anu. Njega su u Srbiji lepo primili. Pred smrt Irina je pokušala da nametna Teodora. Ona je živela odvojeno od cara. Jovan je umro 1308. Nepovoljna klima i sredina bili su samo opravdanje jer su Irinini sinovi uvideli koliko je nesigurna i opasna uloga koja im je namenjena. s kojom je bio u braku kada je došao na presto. i Jelenu. Milutinovi ratnici su uspešno ratovali protvi Turaka u Anadoliji. Preko svoje četvrte žene Simonide došao je u bližu vezu s njenom majkom Irinom – Jolantom Monferatskom. Unutrašnja politika kralja Milutina. pošto se sa njim sukobila oko jednog krupnog političkog pitanja. Posle izmirenja pitanje naslednika prestola ostalo je otvoreno. a u Srbiju je došao Dimitrije. ali se i ovaj pokušaj završio kao prethodni. On ističe da je sin odlučio da zbaci oca.pomogne tastu caru na tlu Male Azije. gde je Stefan imao dvor. Mnogi su odstupili od oca i prišli sinu. Onda je Irina ambicije prenela na ćerku Simonidu. U jednom trenutku se pokazalo da će Simonida ostati nerotkinja i carica Irina je tada došla na misao da jednoga od svojih sinova nametne za naslednika kralju Milutinu. On je bio očev mezimac i Milutin je nastojao da obezbedi njegovu legalizaciju u svojim pregovorima sa papom. a stranci su ga smatrali kraljem. Stefanu je bila data na upravu oblast koja je ranije pripadala kraljici Jeleni. Sukob Milutina i Stefana. Od tri Irinina sina. U okolini Skadra. Pošao je s vojskom u zetsku oblast. jedini svedok ovih zbivanja. ali mu se nije svidela klima i sredina. Milutinov sin Stefan. pa je zabrinut za zdravlja. Danilo II. Jelisavetu.

da mu se potčini i zatraži oproštaj. Milutin je prihvatio sina, zagrlio ga, ali mu nije velikodušno opsrostio. Naredio je da sina vežu gvozdenim uzama. Stefan je posle toga poslat u Skoplje, gde su ga neki očevi dvorani oslepili. Lišavanjem očinjeg vida, Stefan je po srednjovekovnim shvatanjima bio onesposobljen za vladanje, a time i onemogućen da ubuduće istupa kao pretendent na kraljevski presto. Stefan je sa ženom i dvoje dece, jedno je bio budući prestolonalsednik i vladar Dušan, predat caru Androniku i pod njegovim nadzorom proživeo je u Carigradu sedam godina kao izgnanik. Danilo II hvali cara Andronika II što nije odao tajnu da Stefan nije bio potpuno oslepljen. Stefanova pobuna nije dugo trajala i odigrala se u prvoj polovini 1314. Smrt kraljice-majke Jelene. U to vreme došlo je ponovo do krize u odnosima Milutina i Dragutina. Dragutin nije došao na pogreb majke Jelene, koja je umrla 8. februara 1314, već je uputio svoje poslanstvo. Tek posle izvesnog vremena Dragutin je došao u bratovljevu državu da se pokloni majčinom grobu. Tom prilikom braća su se sastala na Milutinovom dvoru u Paunima, na Kosovu. Posle toga je Simonida posetila Dragutina i Katalinu u Beogradu. Milutinova ktitorsk delatnost. Približno u to vreme Milutin je obdario manastir svetog Stefana u Banjskoj, gde je odredio da mu bude grob. Povelju su potvrdili Dragutin i arhiepiskop Nikodim. Tekstovi s kraja srednjeg veka pripisivali su Milutinu podizanje četrdeset crkava. Podigao je novu crkvu u Hilandaru, pirgove u Svetoj Gori i manastire u Carigradu, Solunu i Jerusalimu. Milutinovu zamašnu ktitorku aktivnost su omogućili novi izvori prihoda od rudarstva i pojačane trgovačke delatnosti. Anonim je zabeležio 1308. da kralj Raške ima sedam rudnika srebra (Brskovo, Trepča, Janjevo, Rudnik, Lipnik i Novo Brdo). Milutin je obnovio Žiču, koja je stradala od Tatarskih napada. Podigao crkvu Bogorodice Ljeviške, sedište prizrenskog episkopa, zatim Gračanicu, sedište lipljanskog episkopa, pa crkvu Bogorodice Trojeručice, sedište skopskog episkopa. Proširilo se područje jurisdikcije srpske arhiepiskopije. Pod njom su bili episkopi iz Dragutinove države, iz zemalja kraljice Jelene i iz oblasti mladog kralja Stefana. Unutrašnja organizacija Milutinove države. Teodor Metohit ističe da je Milutinov dvor bio udešen po vizantijskom ukusu i ceremonijalu carskog dvora. Milutin je u svoju titulu počeo unositi zemlje na koje je pretendovao (Hrvatska – u vreme sukoba s Mladenom II). Vizantijski uticaji su bili naročito jaki. Uvode se neke vizantijske titule. Prihvata se sistem pronije i
70

najamničke vojske. Sa sistemom pronije Milutin se susreo prilikom osvajanja Makedonije. Na posednutom zemljištu zatekao je ratnike koji su od vizantijskog cara dobijali posede s obavezom da se odazivaju na pozive da vrše vojnu službu. Posedi su pored zemljišta obuhvatali i ljude koji su na njima živeli i obrađivali ih. Kralj Milutin je nasledio cara u ulozi korisnika pronijarskih vojnih službi. Ni Milutin nije dozvoljavao da se pronija stopi s naslednim baštinama, ali je prenosio pronijarski posed na sina ili bliskog rođaka ranijeg držaoca ukoliko je bio kadar da izvršava uobičajene pronijarske obaveze. To je omogućilo stvaranje vojnih odreda potčinjenih direktno kralju. Zato je Milutin raširio ovaj sistem i po starim srpskim zemljama. To je bilo moguće jer je vladar raspolagao sa zemljom koju je mogao dodeliti u proniju. Najamnička vojska nije imala stalan karakter. Uzimanju najamnika se pribegavalo u trenucima potrebe. Milutin je u svoju službu dovodio: Turkopule, Kumane, Italijane. Njegov sin je držao i Špance u svojoj službi, a Dušan je imao jedan nemački najamnički odred. Milutin je uveo kefalije, koje će postati kičma čitavog upravnog sistema u Srbiji. To su bili vladarevi namesnici koji su po njegovom ovlašćenju i u njegovo ime upravljali pojedinim teritorijama. Kefalije su imale svoja sedišta po gradovima čijim su područjem upravljale. U vreme kralja Milutina kefalija nije bilo po čitavij teritoriji, a poverena oblast je bila prostranija nego kasnije, u vreme Carstva. Kralj Milutin se jedini među Nemanjićima pre Dušana istakao zakonodavnom delatnošću. U tekstovima iz vremena Stefana Dečanskog, Dušana i Uroša često se citiraju zakoni svetoga kralja, a tim nazivom su potomci obeležavali Milutina. Zakonom su nazivani crkveni kanoni, ali i pravni običaji. U Milutinovo vreme ustanovljena je porota. Ukoliko bi se svi porotnici propisno zakleli, sud pred kojim se vodila parnica oslobodio bi okrivljenog. Ako bi neko od porotnika odbio da se zakune, okrivljeni bi bio osuđen. Milutin je zaveo dosledno staleško načelo: velikoj vlasteli porotnici treba da budu pripadnici velike vlastele, srednjim ljudima njihovi staleški drugovi, a sebrima sebri. U mešovitim parnicama polovina porotnika treba da bude sastavljena od Srba, tj. kraljevih podanika, a polovina od pripadnika one grupe kojoj je pripadao drugi parničar. Milutin je uveo mešoviti sud za rešavanje sporova između svojih podanika i stranaca (Dubrovčana i Sasa). Taj sud je sastavljen od jednokog broja sudija iz redova onih grupa kojima su pripadali parničari. Na taj način se potvrđivalo u srednjem veku veoma rašireno shvatanje da za svakog pojedinca, bez obzira na mesto gde se nalazi, važi pravo one zajednice kojoj pripada.
71

Dragutinova smrt. Dragutin je umro u proleće 1316. Pred smrt se zamonašio i dobio ime Teoktist. Na saboru vlastele i sveštenstva svoje države predao je vlast sinu Vladisalvu. Zahtevao je da njegovo telo ne vade iz groba ako se javi kakva blagodat božja. Na taj način je želeo da spreči da ga poštuju kao svetitelja. Loza svetog vladara se produžila preko Milutina i njegovih naslednika. Slabo su poznati odnosi Vladislava i Milutina. Milutin je zauzeo Dragutinovu zemlju. To je izazvalo teškoće u odnosima sa Ugarskom jer su zemlje sremskog kralja sve do kraja XIV veka bile jabuka razdora u odnosima Ugarske i Srbije. Kralj Karlo Robert je 1318. sklopio savez sa Milutinovim neprijatelijma: Filipom Tarentskim, Mladenom II i papom Jovanom XXII. Pre no što će s njima zaratiti Milutin je priveo rat s Dubrovnikom kraju. Venecija je pomagala Dubrovnik oružjem i istovremeno posredovala kod srpskog kralja da se sklopi mir. Primirje je postignuto s jeseni 1317. Sporazum je postignut u novembru 1318. kada je dubrovačkim trgovcima dozvoljeno da odlaze s robom u Srbiju. Neprijateljstva sa Mladenom II su izbila u junu 1318. Mladen II je postigao znatne uspehe. Septembra 1318. došao je do Dubrovnika. U junu 1319. Milutin je zamolio Dubrovčane da prime banovog brata Grgura i druge taoce. Dubrovčani su se tada zalagali da se sklopi mir između kralja i bana. Ban je morao da ustupi delove Humske zemlje koje je bio poseo. Filip Tarentski je delovao s papskom podrškom u Albaniji. Kralj Milutin je i posle gubitka Drača, početkom XIV veka, zadržao teritorije u severnoj Albaniji. Papa je pozivao katoličke albanske velikaše da stanu na Filipovu stranu. Ne zna se kakve je rezzultate dala papska akcija. Milutin je sa epirskim despotom Tomom uspešno potiskivao Filipa Tarentskog. Karlo Robert je 1319. prešao Savu, zauzeo grad Mačvu i prodirao dolinom Kolubare. Jezgro Dragutinove države došlo je pod njegovu vlast. Milutin je uspeo da povrati teritorije sve do Save. Ugarski kralj je 1320 preduzeo novi pohod i ponovo osvojio Mačvu i druge gradove. Milutinova smrt. U jesen 1320, posle smrti Mihaila IX, sina i savladara Andronika II, poremtili su se odnosi između starog cara i njegovog unuka Andronika III, koga je krivio za sinovljevu smrt. Stari car je hteo da ga liši prestola. Andronik III je potražio pomoć u Srbiji. Zaverenici su računali na srpskog kralja. Prvi period unutrašnjeg rata od aprila do juna 1321, protekao je bez Milutinovog mešanja. Kada je ponovo izbio rat 1322, Milutin više nije mogao učestvovati, a njegov naslednik je dosledno podržao starog cara. Kralj Milutin je umro 29. oktobra 1321.

72

za izvesno vreme. Svetogorci su se sažalili nad njegovom sudbinom. sedamdeset dana. Milutin je umro 29. Danilo. Od svih pretendenata ostao je samo Konstantin. a mlađi Vladislav je bio zatvoren posle 1316. januara 1322. Oslepljeni Stefan bio je u Carigradu. Tako su opet . Nemire je iskoristio i Vladislav. Molio je arhiepiskopa Nikodima da utiče na Milutina da promeni stav prema sinu i da mu dozvoli da se vrati. Tek posle krunisanja došlo ja do borbe s Konstantinom. Taj 73 . Milutin je potom u Nerodimlju pao u postelju i izgubio moć govora. već je iznudio bitku u kojoj je poginuo. Milutin je popustio i prihvatio sina. Došlo je do raskid sa bugarskim carom Mihailom. sestrom cara Andronika III. Milutinov sin. koje je teško rekonstruisati. Period od. od njegove smrti do krunisanja Stefana bio je jednim delom ispunje unutrašnjim borbama. Dragutinov sin. nekadašnji iguman Hilandara i Banjske. koji se u srbiju vratio u toku 1320. Stefan je krunisan 6. Milutinov sin Stefan je bio oslepljen i prognan. Dragutinov stariji sin Urošic je umro. Uz njega je do kraja bio Danilo II. Ne zna se kada je rođen. ni iz kojeg je braka. On je zauzeo očeve zemlje i nosio titulu kralja. zauzeo se za kraljevig sina. a sada episkop. Otac mu je doedlio za izdržavanje župu u Budimlju. Odnosi sa susedima.Stefan Dečanski Dolazak na presto. i oslobodio su iz zatvora. koji nije prihvatio ponudu da ima drugo dostojanstvo u državi. Postavilo se pitanje naslednika prestola. Oženio se sa Milutinovom udovicom Simonidom.oktobra 1321. koji se rastao sa Anom sestrom srpskog kralja. postojale dve države.

Dubrovčani su se žalili Veneciji. mladi kralj Dušan je pregovarao sa Dubrovčanima i postigao da se oslobodi žena Brajka Branivojevića. a Dubrovčani su mu činili političke usluge u južnoj Italiji. U Dubrovačkom zatvoru pogubljen je i Brajko i tako je zavtrena cela porodica Branivojevića. ali ne znamo da li je Stefan preduzeo nešto tim povodom. a kraljeva vlast nije bila delotvorna. Krajem avgusta 1327. To je izazvalo preokret u kraljevim dobrim odnosima sa Dubrovčanima. Na Stonu i Pelješcu su se učvrstila četiri sina Branivojeva. zabranjen izvoz robe u Srbiji. To se naročito osetilo u perifernim oblastima udaljenim od državnog centra. Teritoriju koju je on osvojio srbi nisu nikada povratili. Tamo je. U jesen 1323. Rat sa Dubrovnikom. Brajko je dopao dubrovačkog zarobljeništva. Branivojevići. Zauzvrat je on njihovim trgovcima pružao zaštitu. Sa njima se sudario ban Stjepan II Kotromanić. Mihailo Branivojević je poginuo. međutim. Tih godina njegovi trgovci se žale na pljačke i napade. ćerkom Filipa Tarentskog. Kralj je 1326. a pred kraj godine trg je prešao u ruke kralja Stefana Uroša III. Dubrovnik je na to odgovorio blokadom Kotora. Stefan je već krajem 1321. On je bila kći vojvode Vojina. primio svetodmitarski dohodak. Svadba je planirana u Skadru 74 . Pelješac je pripao srpskom kralju. Bosanski ban se od 1326. jednog od Dušanovih velikaša. a Branoje je prebegao na dvor Stefana Dečanskog. Stefan je pritiskao Dubrovnik. Dubrovčani su odbili da plaćaja godišnji danak od 1.postupak je narušio odnose Srbije i Bugarske. Kada su saveznici u aprili 1326. Bosanski ban i Dubrovčani su podelili njihovu teritoriju. Stefan je sa vojskom napao Dubrovnik i Stonski rt i odveo dubrovačku stoku. Pregovori nisu tekli glatko. Ona je brodom stigla iz Apulije u Dubrovnik. Dubrovčani su se umešali u sukob i stali na stranu Vladislava. zatvoren i posle izvesnog vremena pogubljen. Ipak. Odnosi sa Zapadom.000 zlatnika. naziva gospodarom Huma. Branivojevići su smatrani za odmetnike od srpskog kralja. Stefan se sukobio sa Vladislavom oko Rudnika. pa im je 1327. nanosili odlučne udare Branivojevićima. Pokušao je da se oženi Blankom. Mir je sklopljen u leto 1328. Stjepan II je sklopio savez sa Dubrovnikom. Stefan je ubrzo po dolasku na presto izgubio ženu Teodoru. trgovci u Rudniku su davali poklone kralju Vladislavu. izdao novu povelju Dubrovčanima sa uobičajenim garantijama. Dubrovčani su zauzeli Ston i počeli su pregovore sa srpskim kraljem kako bi legalizovali svoja osvajanja. Lokalna vlast se osilila. a Dubrovčanima je vraćena stoka. Zatvorili su se u tvrđavu Ostrovicu i nisu hteli da je predaju Stefanu. dolazi do popuštanja i kralja vraća Dubrpvčanima zaplenjenu imovinu.

despot Dimitrije. namesnik Soluna. Rat Andronika II i Andronika III. Andronik III je bio u neprijateljstvu i sa srpskim kraljem i sa bugarskim carem. ali se nije upuštao u borbe sa Andronikom Mlađim. sveštenstvom i narodom prihvati papsku crkvenu vlast. To je naravno izazvalo otpor. došao sa svojom vojskom u graničnu oblast. sklopili mir koji je trajao pet godina. Jovan je sa ženom prešao kod srpskog kralja i zajedno sa njim pustošio vizantijsku teritoriju.za kraj aprila ili početak maja 1323. Međutim. U maju 1328. Mladom caru su se predali Voden. Izabrabica je bila Marija Paleolog. Stefan se tada okrenuo Vizantiji. Srpsku savezničku vojsku prilično velike snage predvodio je Hrelja. Tada je obnovljen rat Andronika II i Andronika III. Vođe stranke starog cara. ćerka panhipersevasta Jovana. ali je on iznenada dobio pomoć od bugarskog cara Mihaila. koji je kasnije bio prisiljen da se zamonaši. Andronik III (1328 – 1341) je zavladao prestonicom i uklonio s vlasti svoga deda. Brak je ubrzo izazvao teškoće u odnosima dveju država. Stari car i Andronik III su 1322. Mihailo je uputio odred od 3. Stefan se zarekao da neće napasrti mladog cara sve dok ovaj njega ne napadne i ozledi. uputio Stefanu pismo i odredio legate koji su trebali da sjedine srpsku crkvenu organizaiju sa rimskom crkvom. napao Vizantiju i opustošio tračke gradove. Prosek i Strumicu. koji je bio veliki logotet i desna ruka starog cara. Jovan Paleolog. Neprijateljstva su počela u novembru 1327. još od carigradskog izgnanstva. pa se od braka moralo odustati. decembra 1327. sinovca Andronika II i Irine. Stefan je. Papa je juna 1323. ćerke Teodora Metohita. Mihailo je u junu 1328. Andronik II mu je dodelio titulu ćesara i Jovan je pristao da se vrati u Solun.000 vojnika. bio privržen starom caru Androniku II. krajem oktobra 75 . Brak je sklopljen 1324. Kada se Mihailo povukao Andronik je prešao u ofanzivu. ali je iznenada umro na srpskom dvoru. U blizini Carigrada potučena je vojska starog cara. koji je u međuvremenu napustio svog saveznika Andronika III. protovestijar Andronik Paleolog i Mihailo Asen neprestano su se međusobno gložili. Oni su ipak odlučili da posednu preostale gradove: Prilep. Stefan je tada ponudio pristalicama starog cara da se izmire sa Andronikom III. To je izazvalo novi napad bugarskog cara na Vizantiju. To je iskoristio Andronik III i zauzeo Solun. Odnosi sa Vizantijom. Filip je postavio uslov da srspki kralj sa svojom vlastelom. Andronik III je sklopio savez sa bugarskim carem Mihailom. Kostur i Ohrid. Tada se Andronik III približio Carigradu i privoleo bugarskog cara da se povuče. Stefan Dečanski je februara 1328. zaželeo je da sebi obezbedi poseban samostalan deo u Carstvu. Tako su se srpske trupe našle okružene u Seru.

Stefan je sa glavninom vojske čekao na Dobrič-polju. Car je napustio Makedoniju još dok je srpski kralj boravio u Bugarskoj. Očekivao je ishod sukoba bugarskog cara sa Stefanom. Stefan je o pobedi obavestio kraljicu i arhiepiskopa. Srbi su iznenada napali u podne 28. Time su oba vladar dobila odrešene ruke za ofanzivu prema srpskom kralju. Kralj Stefan je odlučio da prvo odmeri snage sa Mihailom. kome su ruke bile vezane zbog rata sa Vizantijom. Zatim je krenuo bugarskom caru u susret. Prosek i Štip. U starim tekstovima bitka kod Velbužda je ostavila više uspomena no i jedna druga bitka u srednjovekovnoj srpskoj istoriji. jer je kao protivnike imao samo vizantijske garnizone ostavljene u tvrđavama. U to vreme Andronik III je bio teško bolsetan. Stefan se zatim okrenuo protiv svoga vizantijskog protivnika cara Andronika III. Prezdravio je. jula 1330. sina svoje sestre. U srpskoj vojsci bili su i španski najamnici. iako su prethodno vođeni pregovori između dva tabora. dolazi do preokreta i protivnici sklapaju mir. Stefan je osvojio Veles. srpski odred je digao opsadu. Bugarski car je bio ranjen. Androdnik III i Mihailo su 1330. Andronik III je napao slomljenu Bugarsku. ali nije išao dalje od pelagonijske ravnice. a potom pohitao Ohridu u pomoć. Stefan je pometnju do kraja iskoristio i odneo je pobedu koja je daleko odjeknula. Srbi su verovali da Mihailo želi da potpuno zagospodari srpskom državom i ukloni njenog vladara. manastira Pantokratora kod sela Dečana. postigli dogovor o zajedničkom napadu na Srbiju. Stefanu su nudili da preuzme vlast u Bugarskoj. Pometnja se pojačala kada se deo vojske dao u bekstvo. Manastir je bio skoro 76 . Otvoreno ratovanje je počelo 1329. a možda i ugovoreno primirje. Mešutim.000 vojnika nalazio na izvorištu strume. dok nije naišla na njegov tabor pored reke Kamenče. Andronik je s vojskom došao do Makedonije. On je to iskoristio da postavi na bugarski carski presto Ivana Stefana. Kralj Stefan je predah iskoristio da dovrši poslove oko svoje zadužbine. Srpaks vojska je opsedala Ohrid. Rat sa Vizantijom i Bugarskom. Susret je za Bugara bio neočekivan. Na vest o carevom približavanju. na ušđu Toplice u Moravu. obračunao se sa Turcima koji su prelazili iz Male Azije. Time je opasnost od vizantije delimićno otklonjena. Bugarska vojska je pet dana pljačkala i pustošila zemlje srpskog kralja. Bugari su bili nepripremljeni za bitku. severno od velbužda (Ćustendila). Kraljev mladi sin Dušan imao je značajnu ulogu u bitki. Uspeo je da iznudi ustupke od srpskog kralja. Mihailo se sa 15. Bugarski car je napao Stefana. a zatim je ušao u Bugarsku i poslao svojoj sestri vest o pogibiji njenog bivšeg muža. Time je posao srpskog kralja bio znatno olakšan.1328.

Sukob je u toku januara 1331. Izmirenje je postignuto aprila 1331. Dubrovnik je slao poslanike da posreduju izmeću starog i mladog kralja. dok je Dušan otišao u Trebinje i tamo prihvatio poziv dubrovačkog poslanstva da poseti grad. To je uzdrmalo položaj cara Ivana Stefana. avgusta 1331. gde je posle nešto više od dva meseca pod nejasnim okolnostima izgubio život. 11. Prva povelja Dečanima izdata je leta 1330. S mukom postignuti mir trajao je samo tri meseca. Vlastela se tome usprotivila. Dušan je mislio da otac hoće da ga ubije. O uzrocima sukoba imamo protivrečne podatke. a za vinovnika sukoba smatra mladog kralja. Opkolio ga je u Petriču i naterao na predaju. Uzrok novog sukoba. po Danilovom učeniku. Po njemu je Stefan digao vojsku na sina koji je izbegavao sukob. Ovaj razdor je imao nepovoljne posledice po interese srpske kraljevine. u kojoj je izbio građanski rat. Sukob Stefana i Dušana. bila je mržnja starog kralja prema sinu. Pod pritiskom jeka opozicije jedva se održavao na vlasti. Andronik III je otrgao od Bugarske crnomorske gradove. Po njega je bilo sudbonosno gubljenje podrške Srbije. Nićifor Grigora najvažniju ulogu daje vlasteli. novembra 1331. Uspeo je da pobegne u tvrđavu Petrič. Danilov učenik baca svu krivicu na Stefana Dečanskog. 77 . U jesen 1330. Mladi kralj je mogao da beži sam ili da s vlastelom preduhitri planove svoga oca i na taj način spase život. a granice su bile ugrožene. Stefan Dečanski je bio opkoljen u dvoru u Nerodimlju. Predložio je svojoj vlasteli da prebegnu na zapad. Stefan je sa ženom i decom iz drugog braka zatvoren u zvečansku tvrđavu. U zemlji je zavladal nesigurnost. Stefan dečanski se povukao u centralne oblasti svoje države. a u Dušanove ruke su došli dvor i riznica.završen kada je došlo do bitke kod Velbužda. U Bugarskoj je zbačen sestrić srpskog kralja pre no što se navršila godina dana njegovog carevanja. a neposredan povod je bio poziv Dušanu da dođe ocu. 21. Dušan je strahovao za svoj položaj otkako je Stefan dobbio decu u drugom braku. Dušan je nastavio da progoni oca. Stefan se zavetovao da će ako pobedi povećati darove manastiru. Dušan je popustio pred navaljivanjem svojih velikaša i krenuo s malom vojskom da napadne oca.

U Bugarskoj je 1331. koji je trajao tokom 1331. Republika je zauzvrat platila 8. Dubrovčani nisu odustajali od namere da trajno u svoje ruke dobiju Ston i Pelješac. Dubrovčani su pokušali da izmire zaraćene strane. februara 1333. Bio je toliko intenzivan da je vest o njemu stigla i do francuskog kralja Filipa VI. Kralj Dušan je 22.Kralj i car Dušan Dolazak na vlast. Odnosi sa Dubrovnikom. obavezala se na godišnji tribut od 500 perpera i dozvolila slobodno bogosluženje pravoslavnom stanovništvu. u Zeti je izbio ustanak velikaša pod vođstvom vojvode Bagoja. jul 1330) preuzela vlast sa svojim sinom Jovanom Stefanom. Boljari su sada na presto doveli Jovana Aleksandra (1331 – 1371). 11. a kao car od 1346. rođaka cara Mihaila Šišmana. sestra Stefana Dečanskog i bivša žena cara Mihaila Šišmana.000 perpera. do 1346. sa Pelješcom. Stefan Dečanski je sa ženom i decom iz drugog braka zatvoren u zvečansku tvrđavu. Već 1332. Dubrovčani su 15. Ustanak u Zeti. gde je posle nešto više od dva meseca pod nejasnim okolnostima izgubio život. Zetska vlastela je bila nezadovoljna nagradama koje je dobila od Dušana za podršku u njegovoj borbi za presto. poveljom ustupio Dubrovčanim celo primorje od Stona do Dubrovnika. Dušan je izašao kao pobednik u sukobu sa ocem Stefanom. Veze sa Bugarskom. novembra 1331. U pokušajim da ostvare svoje namere angažovali su i neke uticajne ličnosti na srpskom dvoru. Ustanak je zahvatio i predele severne Albanije. 78 . On je posle bitke kod Velbužda (28. do 1355. Dušan je ubrzo ugušio ovaj ustanak. Kao kralj je vladao od 1331. Kralj Dušan je s njim sklopio ugovor o prijateljstvu i oženio se njegovom sestrom Jelenom. januara 1333. sa vlasti smenjena Ana.

ali kada je vlast preuzeo Andronik III (1328 – 1341) pao je u nemilost. Jovan Kantakuzin je verovao da će njemu prpipasti regenstvo. Ubio ga je Sfrances Paleolog. a Sirgijan Kostur. Karlo Robert je nastavio pogranično ratovanje (1338 – 1342) uz podršku katoličke crkve. kome su obećali godišnji tribut od 500 perpera. Primirje sa Vizantijom. sastali nedaleko od Soluna i sklopili sporazum o razgraničenju. Ubrzo po sklapanju ugovora sa Dubrovnikom (januara 1333). u Prizrenu izdao još jednu povelju u kojoj ponovo precizira obaveze Dubrovčana. Srbi su 1334. Andronik III koristi primirje iz 1334. ali je u septembru obnovio mir. Pogranični sukobi sa Ugarskom. koja je nudila oprost od grehova svim učesnicima u borbi protiv šizmatika. juna 1341.dobili povelju o ustupanju Stona i od bana Stjepana II Kotramanića. na Strumici. Karlo Robert je i 1335. upao u Srbiju. Veliki broj ugarskih vojnika se udavio u Savi i Dunavu. Sastanak je trajao sedam dana i tom prilikom je Jovan Kantakuzin upoznao Dušana. Dušan je ubrzo morao da pohita na sever. jer je ugarski kralj Karlo Robert (1308 – 1342) napao njegovu državu. po naređenju Andronika III. Dušan je u leto 1341. 15. On će prisustvovati na Dušanovom krunisanju (1346). Pošto je sredio odnose sa Dubrovnikom i Bosnom kralj Dušan je prikupljao snage za rat sa Vizantijom. Sirgijan je poginuo u okolini Soluna. U to vreme je u Srbiju došao Sirgijan. Dušan se sporazumeo i sa banom Stjepanom II. Dušan je uspešno suzbijao ove ugarske napade. Srbi su zadržali Prilep. Dušan se s njim ponovo sastaje 1336. Ohridski arhiepiskop Nikola prihvatio je vlast srpskog kralja. zauzeli Prilep i Ohrid. Morao je da obezbedi mira na zapadu da bi se okrenuo Vizantiji. Presto je pripao njegovom maloletnom sinu Jovanu V (1341 – 1391). Prva faza rata sa Vizantijom. To je poremetilo Dušanove planove u pogledu Soluna. Posle ovih uspeha Dušan je planirao i napad na Solun. protiv njega se podigla opozicija na 79 . U tom ugarskom pohodu učestvovao je i ban Stjepan II. da osvoji Tesaliju. zauzeo neka naselje u okolini Soluna. Pošto Dubrovčani nisu ispunjavali prava pravoslavnog stanovništva. Umesto njega trebalo je da vlada regenstvo u saradnji sa caricom majkom Anom Savojskom. Mir je trajao do smrti cara Andornika III. Bio je uz cara Andronika II (1282 – 1328). Odnosi sa Bosnom. Savez sa Jovanom Kantakuzinom. Međutim. Dušan i Andronik III su se 26. Ohrid i Strumicu. Munjevita protivakcija kralja Dušana primorala ga je na panično povlačenje. ugarski vazal. Dušanu je ponudio usluge u borbi provti Andronika III. Dušan je 1334. avgusta 1334. Lajoš I (1342 – 1382) je nastavio očevu poltiku prema južnim granicama.

koji je odmah pohitao da obavesti Dušana o dolasku vizantijskog pretendenta. U Makedoniji je osvojio važne tvrđeve Voden. Napad nije uspeo jer je srpsku vojsku pod bedemima grada pokoslia epidemija dizenterije od koje je stradalo 1. zauzima oblasti istočno od Vardara sa tvrđavom Melnikom. Kostur i Hlerin. krenuli na Ser. Sdogovoren je savez protiv Ane Savojske. Ali. preko poslanika pokušala da privoli Dušana da raskine savez i kantakuzina 80 . ali ni ovoga puta nisu uspeli da ga osvoje. Početkom 1343. Dušan je tada pratio ženu Jelenu u Bugarsku u posetu bratu. Dušanov je tražio da mu u slučaju uspešnog završetka rata pripadnu svi gradovi zapadno od Hristopolja. Kod Velesa Kantakuzin se susreo sa Jovanom Olivera.500 vojnika. Tesalije ga je priznala za cara. Obred krunisanja je obvaio jerusalimski petrijarh. se proglasio za cara. U proleće 1343. Dušan. Preko Oliverovog brata Bogdana je poručio Kantakuzinu da mu dolazi u susret. Jovan je sa 2. ostavio kao talaca sina Manojla koji bi se oženio Oliverovom ćerkom.On je nekoliko puta menjao strane. Jovan Oliver je bio najvatreniji pobornik saveza sa Jovanom Kantakuzinom. Druga faza rata sa Vizantijom. srpski odredi su ponovo bili pod Serom. na šta Kantakuzin nije pristajao. zaposeo prostrane teritorije Albanije (Berat. Dušan ga je prvi put odbio njegove poslanike.čelu sa Aleksijem Apokavkom i patrijarhom Jovamom Kalekasom. Dušan je 1342/43. Sporazum je zaključen i svako je trebao da zadrži ono što osvoji. Širom Carstva izbijaju antiaristikratske pobune. poboljšao. Raskidu je delimično doprinela i carica Ana Savojska. koja je u leto 1342. koji je ostao pod Anžujcima. a kada je krajem 1342. Jovan Kantakuzin se povukao u tračku tvrđavu Didimotiku i oktobra 1341. što je njegovim protivnicima dalo mogućnost da okupe sve protivnike feudalne vlastele. Hreljine posede. Jovana Kantakuzina napuštaju pristalice i on beži u Srbiju. Dušan i Kantakuizn su vodili samostalne akcije koje su odgovarale njhovim sopstvenim interesima. krajem leta 1342. Dušan i Kantakuzin su raspravljali i o Hrelji. Kantakuzinov položaj u Vizantiji se tokom 1342. Jovan VI Kantakuzin (1341 – 1347) je zastupao interese krupne aristokratije. veliki grad nedaleko od Strume. Jovan Oliver i vojvoda Vratko su s jeseni 1342. sastali u Prištini. Vizantijski pretendent nije nameravao da Dušanu prepusti osvajanje vizantijskih oblasti i gradova. Kantakuzin. umro Dušan je poseo njegovu oblast. Vlastela je tražila da Kantakuzin. Dušan i Kantakuzin su se u julu 1342. moćnom velikašu čiji su se posedi prostirali istočno od Vardara.000 najvernijih pristalica krenuo ka srpskoj granici. Kanina i Kroja) osim Drača. Oni su stali na stranu Ane Savojske. pa više nije imao potrebu za Dušanovom pomoći. kao garant sporazuma.

Posle ovih velikih uspeha. Dušan je osvojio Ser 25. ali su njegovo ime u bogosluženjima pominjali posle imena vizantijskog cara. do Hristopolja. Sa Svetom Gorom je postignut sporazum po kome je Dušan priznat za legitimnog vladara (čime se narušavalo vekovno pravo vizantijskih careva). ali bezuspešno. Dušan je milom ili silom pridoio grčke feudalce za saradnju. Pošto je novostečenu vladarsku titulu crkva trebalka da sankcioniše obredom krunisanja i miropomazanja. u seru proglašen za cara. Kantakuzin je nameravao da osvoji Solun. Konjanici načelu sa Preljubom susreli su Turke kod Stefanijane (maja 1344). septembra 1345.000 konjanika pa je Kantakuzin uspeo da porazi Momčila i zauzme njegove oblasti. U to vreme Dušan je opsedao Ser i nije hteo da raskine savez. septembra 13459 doneta je odluka da se Dušan proglasi za cara. Zauzeo je Veriju i proterao Kantakuzinovog sina Manojla u Tesaliju. Dušan je poslao jedan odred konjice kako bi sprečio Seldžuke. ali nije uspeo pa se okrenuo protiv nekih tvrđava u Rodopima. kojima je znatno proširio granice srpske države. Kada je saznao za smrt Aleksija Apokavka sa turskim odredima je pohitao ka Carigradu. Najverovatnije posle osvajanja sera doneta je odluka (25. Napustio ga je i Momčilo. Razlaz Dušana i Kantakuzina. Svi makedonski gradovi. U tom prvom okršaju s Turcima na evropskom tlu Duššanovi vojnici pretrpeli su poraz. koji su sa Kantakuzinom napadali Soluna. decembra 1345. Zato je Dušan poveljom iz novembra 1345. Seldžuci su ga ubrzo napustili pa nije mogao da osvoji prestonicu. da se vrate u Malu Aziju. Dušan je zauzvrat potvrdio svetogorikm manastirima sve posede. odlučeno je da se Srpska 81 . To nije poremetilo Dušanova dalja osvajanja. Carica je pokušala i preko Mlečana i Aleksija Apkovaka da postigne sporazum sa dušanom. potvrdio sve posede i privilegije monaškim obiteljima Svete Gore. Dušan je odlučio da uzme carsku titulu. su pali u njegove ruke. Dušen je na svečan način na Božić 25. Zatim se okrenuo Seru koji je Dušan upravo opsedao. kada je Jovan zauzeo Veriju. Dušan i Kantakuzin su raskinuli savez u aprilu 1343. Kantakuzin se našao u teškom položaju. emri Umur mu je poslao 20. Međutim.pošalje kao zarobljenika u Carigrad. prava i privilegije. Zauzvrat mu je nudila gradove zapadno od Hristopolja. Dušan se sporazumeo sa vladom u Carigradu. ali se njegovo ime u bogosluženjima imalo pominjati posle imena vizantijskog cara. a Kantakuzin sa Turcima Seldžucima. Carsko krunisanje. Zauzvrat Svetogorci su priznali srpskog kralja za gospodara. Dušan je zauzeo Svetu Goru čiji su monasi mogli da mu pruže snažnu ideološku podršku u vlasti nad osvojenim vizantijkim oblastima. Tu mu je prišao vojvoda Momčilo.

Državni sabor u Skoplju prihvatio je proglašenje cara i patrijarha. Dušan je podelio državu na dve političke celine: srpsku i grčku. Dušanovu titulu nisu priznali papa i rimsko-nemački car. pa su Simeon-Siniša. Nićifor Grigora kazuje da je Dušan dao Urošu na upravu srpsku zemlju. pa je on 1351. takođe. dušan je imao podršku Svete Gore. Dušan je naumio da stvori novo univerzalno srpsko-grčko carstvo. Ali. U prisustvu najviših dostojanstvenika tri autokefalne crkve. Njegova vlast je bila jednako prisutna i u oblastima koj je formalno prepustio sinu i u oblastima koje je zadržao pod svojom neposrednom upravom. Dušanov sin Uroš je krunisan za kralja svih srpskih i pomorkis zemalja. a najkasnije u aprilu 1346. nisu priznavali Dušana za cara. Dejan dobio je titulu sevastokratora. 16. Kao i Branko Mladenović. Dušanova sestra Kelena je bila rođena sestra cara Jovana Aleksandra. po drugi put se krunisao za cara. je isključio Dušana. Ovu odluku podržale su Ohridska arhiepiskopija i Bugarska patrijaršija. a da je sam zadržao vlast u grčkoj zemlji. srpski arhiepiskop Joanikije je. Carsku krunu primio je s blagoslovom i iz ruku patrijarha Joanikija i trnovskog patrijarha Simeona.Venecija i Dubrovnik su pozdravili Dušanovo krunisanje. obdario svoju zadužbinu manastir Svetih Arhanđela kod Prizrena. možda već u januaru. Proglašenje carstva i patrijaršije nije pozdravio carigradski patrijarh. Dušan i pored toga nije delio vlast sa sinom. Krajem 1347. Car Dušan je tokom 1346. Posle carskog krunisanja jedini praktični cilj njegove politike moglo je biti osvajanje Carigrada. Dušan se potpisivao kao car Srba i Grka. Muž Dušanove setre Jevdokije. Dušan je podržao mladog cara Jovana V Paleologa. Osvajanja i odolevanja. Maja 1346. sa Jelenom je 82 . Dušan je krunisan carskom krunom u Skoplju na Uskrs. Jelenina brat.arhiepiskopija uzdigne na rang patrijaršije. Međutim. Nosioci ovih titula su postali “gospoda srpska”. Joanikija i sve srpsko sveštenstvo iz zajednice pravoslavnih hrišćana. Dušana nije mogao krunisati papa ili carigradski patrijarh. Grgur Golubić i Preljub. Vizantinci. on je Dušana priznao samo za cara Srba. po crkvenim obredima i vizantijskom ceremonijalu. priznao Dušanu carsku titulu. Međutim. Dušan je dodeljivao najviše vizantijske titule. ni Kantakuzin nije sedeo skrštenih ruku. Ohrida i Bugarske. i Jovan Oliver dobili despotske titule. Na najsvečaniji način. Carigradski patrijarh Kalist 1350. a u ispravama na grčkom jeziku Dušan se potpisuje kao car i samodržac Srbije i Romanije. Jovan Asen. proglašen za patrijarha. Jovan V je ostao savladar i bio je oženjen Kantakuzinovm ćerkom. aprila 1346. koji je prisustvovao Dušanovom i Jeleninom krunisanju. početkom 1348.

koji je ponovo zauzeo Hum. kod Dimotike porazili srpsko-bugarske snage. Međutim. do kojeg na kraju nije došlo. Dušan je uviđao opasnost od Turaka. Kantakuzin je uspeo da zauzme Ber i Voden. Trajno srpsko-ugarsko neprijateljstvo onemogućavalo je Dušanovu saradnju sa papstvom. Njegova vlast nije priznavana ni u Solunu. Jeleninom bratu Jovanu Asenu Valonu. Turski odredi su prodirali sve do Skoplja. radi dogovora. ali bezuspešno. Sukob sa Bosnom. stiglo u Srbiju. Grk je zahtevao od Dušana da vrati osvojene zemlje na šta car nije pristao. 83 . Hteo je da pomogne svojoj sestri Jeleni. Jovan V Paleolog priznao je tada Dušana za cara Srba. udovici Mladena III Bribirskog. pregovarao sa Venecijom. koji bi se utvrdio brakom Orhanovg sina i Dušanove ćerke. i obezbedi vlast njenom sinu Mladenu IV. Pregovaralo se o ženidbi Jovana V (inače Kantakuzinovog zeta) sa sestrom Dušanove žene Jelene. Turci su. Možda se sklonio od kuge koja je u to vreme harala. Simeonu-Siniši Epir (sa titulom despota). Car Dušan je svojim velikašima podelio na upravu pojedine oblasti: Preljubu Tesaliju (sa titulom kesara). Doba srpske vlasti u Svetoj Gori zapamćeno je kao doba “prota Srba”. Dušan je osvojio 5/6 Vizantije. Na kraju nije sklopljen sporazum. saveznike Jovana V. Dušan je 1354. predložio emiru Orhanu savez. Papsko poslanstvo je maja 1355. a garnizon koji je ostavio u Humu nije mogao da zadrži bana Stjepana II. izbio je sukob sa banom Stjepanom II oko Huma. Zauzvrat je bio spreman da papu prizna za oca hrišćanstva. pa je u maju 1350. Orhan je uputio poslanike u Srbiju. Usled nepovoljnih događaja u Makedoniji morao je da se vrati. Kantakuzin je uz pomoć Turaka naumio da zauzme Solun i gradove u Makedoniji. kao saveznici Kantakuzina. Turci su 1354. Dušan se spremao za napad na Carigrad. Na povratku Dušan je sa ženom i sinom svratio u Dubrovnik u novembru 1350.boravio u Svetoj Gori. U Skoplju je planirao ustanak protiv Dušana. ali su oni napadnuti od strane Kantakuzinovih ljudi. Ne zna se da li stigao do sestrinih teritorija. Dušan je u blizini Soluna pregovarao sa Kantakuzinom. Kapetan hrišćanstva. Patrijarh Joanikije mije bio saglasan sa Dušanovim ustupcima papi. prešli u Evropu i zauzeli Galipolj. za konačni napad na Carigrad bila mu je potrebna flota. morao da brani severne granice od napada Lajoša I. Obratio se avinjonskom papi Inoćentiju VI da ga ovaj imenuje za vrhovnog komandanta hrišćanskih snaga u borii protiv Turaka. Nastavak sukoba sa Kantakuzinom. Dušan je 1351. 1352. Kantakuzinu je ostala carigradska šira okolina. Dušan je s vojskom prodro do doline Neretve i pošao dalje ka zapadu. Mlečani nisu bili spremni da mu je daju i ugroze svoje trgovačke povlastice. Ali. Krajem 1349.

Na saboru u Skoplju 1357. na Uroš je dobio podršku 84 . Iako se veoma brzo zamonašila Jelena-Jelisaveta nije prekinula svoju političku delatnost. Jovan i Aleksije Paleolog su osvojili na egejskoj obali Hrisopolj. Bliže okolnosti Dušanove smrti i njen neposredan odjek među savremenicima ostaju potpuno nepoznati. Despot Nićifor II Orsini je iskoristio smrt ćesara Preljuba i 1356. maja 1349. Upad Matije Kantakuzina. osvojio Tesaliju i južni deo Epira. Na strani Uroša su bili crkva i sva ostala vlastela. a Jerina se skonila na srpski dvor. u organizaciji države i regulisanju feudalnih društvenih odnosa. brat carice Jelene. Sa severa Srbiju je napao Lajoš I i stigao do rudničkih planina. Dušana je nasledio njegov sin Uroš. Carica Jelena je vladala u Seru. o Spasovdanu. člana. Odatle je proterao Simeona-Sinišu i Preljubovu udovicu Jerinu. Vladao je od 1355. Učestvovala je na saboru u Skoplju 1357. Naišao je na jak otpor pa se sredinom leta 1359. Dušanov zakonik. na kome je Uroš dobio podršku vlastele. Zakonik je imao važno mesto u razvoju srpskog prava. Simeon-Siniša je iz Kostura napadao Nićifora. Raspolagao je znatnim vojnim snagama i na njegovoj strani je bio Jovan Komnin Asen. ali mu se ubrzo gubi svaki trag. car Dušan je umro. decembra 1355. 21. kao vazali ugarskog kralja. Tokom 1357. Car Uroš Početak Uroševe vladavine. Ovim oblastima zavladali su od 1361. Spoljni i unutrašnji napadi. Na državnom saboru u Skoplju. Tada je donet prvi deo kodeksa koji se danas smatra Dušanovim zakonikom. Sa njegovom smrću ugasili su se planovi o sveopštem evropkom ratu protiv Turaka. Pokušaj uzurpacije Simeona-Siniše. Dušanovo zakonodavstvo. 20. Na početku vladavine morao je da brani očeve tekovine od spoljnih i unutrašnjih napada. Rastislalići. nepoznati vlastelin Žarko se javlja kao gospodar zete. sa turksim najamnicima u oblast Sera neslavno se završio. SimeonSiniša je osvojio Kostur i proglasio se za cara. morao povući. Simeon je nameravao da zavlada umesto Uroša. prvih 135 članova po numeraciji Prizrenskog prepisa iz XVI veka. Jovanovog sina.Ubrzo potom. donet je u obliku novela i kodifikovan na državnom saboru u Seru 1354. Drugi deo. do 201. Anaktoropolj i Hristopolj. do 1371. U oblasti Kanine i Valone osamostalio se Urošev ujak Jovan Komnin Asen. Srbija je ovim napadom izgubila Braničevo i Kučevo. donet je “Zakon blagovernoga cara Stefana”.

Učestvovala je na saboru u Skoplju 1357. Srpsko cartsvo je imalo dva cara: Uroša (1356 – 1371) i Simeona (1359 – oko 1371). namesnik u Beru i Vodenu. Posle poraza svog saveznika Jovana Komnina Asena kod Skadra 1358. Snmenu vlasti pokušao je da iskoristi Radoslav Hlapen. Crkva. Njihov otac Vojin je bio istaknuti vojvoda Stefana Dečanskog. Osviojio je utvrđenje Damasis na severu Tesalije. Novoosvojene oblasti bilo je teško kontrolisati jer Nemanjići nisu bili u stanju da na tim teritorijama organizuju efikasnu upravu. Despot Nićifor II je 1359. U Ser je dolazio i vaseljenski patrijarh Kalist da pregovara o savezu protiv Turaka i izmirenju srpske i grčke crkve. Simeon je bio u srodstvu s mnogim istaknutim velikašima. Despot Jovan Komnin Asen. Simeon se orodio sa svojim protivnikom Hlapenom i ustupio mu grad Kostur. Za kratkotrajne obnove grčke vlasti (1356 – 1359) Epir i Tesalija nisau pripojeni Carigradu. U Uroševoj državi. Rudnika i mora. Car Uroš. Srpsko carstvo se znatno smanjilo. učvrstili su se braća Vojinovići: Miloš. a povelje je izdavao na grčkom. Do 1359. u Makedoniji. Njegov sin Jovan Uroš (1371 – 1373) bio je car i savladar.vlastele. gospodar oblasti Kanine i Valone. Carica Jelena. vlastela i gradsko stanovništvo su prihvatili Simeona. sarađivao je sa carem Simeonom. Iako se veoma brzo zamonašila Jelena-Jelisaveta nije prekinula svoju političku delatnost. Uvela je ustanove senata i vaseljenskih sudija. Izgubljene su uglavnom novoosvojene oblasti u kojima se srpska vlasti nije mogla učvrstiti za kratko vreme. Vojinovići. Po ocu Nemanjić. Car Simeon. Simeon je za prestonicu izabrao Trikalu u Tesaliji. poginuo u borbi sa Arbanasima kod Aheloja. Međutim. Vojislav svoj uspon započinje u prvim godinama Uroševe vlade. Vladala je u Seru. Pre smrti 1363. upravljao je prostorom između Drine i Kosova. Car Simeon je tu osnovao novu državu. Simeon je to iskoristio i povratio Epir i Tesaliju. Simeon je morao da se odrekne srpskog prestola. na kome je Uroš dobio podršku vlastele. Zato je proces osamostaljivanja pojedinih oblasti brže tekao u Romaniji. Nameravao je da napadne Dubrovnik (od Zadarskog 85 . Miloš je umro mlad. ali je crkvena organizacija ostala ista. a Altoman se poslednji put spominje 1359. po majci Paleolog. Milošu i Vojislavu Dušan je dodelio titulu stavilaca (starao se o hrani koja se trošila na vladarskom dvoru). Altoman i Vojislav. Dušanov nasledniku su pripadale skoro sve srpske zemlje i veliki deo Romanije. Potpisivao se kao Paleolog. Car je mitropolita iz Larise preselio u Trikalu. Bio je u dobrim odnosima sa Urošem.

grad Ston i poluostrvo Pelješac. Svoju zadužbinu manastir i vlastelinstvo Lesnovo. Povelju je potpisao car Uroš. ali do toga nije došlo. a Dubrovčanima potvrdio stare povlastice. Oblasni gospodari na jugu. Dubrovčani su mu obećavali 5. gospodari Donje Zete. u Onogoštu. izbegavali su otovren sukob sa Vojislavom. septembra 1363. Balšići. Despot Dejan držao je župe Želigovo i Preševo. Car je knezu ustupio svetodmitarski dohodak. Car Uroš dodelio je Vlatku dodelio titulu sevastokratora. zbog kojih se vodio rat. primila u redove svojih građana. a njegovom sinu Uglješi titulu kesara. Uroš nije mogao da spreči blokadu Kotora a ni samovolju Vojislava. Na stranu Dubrovnika stali su i Bar. Ulcinj i Budva. a na drugoj Dubrovnik i Balšići. zaveštao je Hilandaru. Balšići nisu učestvovali u sklapanju mira. planirao napad i tražio galiju od Dubrovčana. Mir je sklopljen u avgustu 1362. Teritorijalni zahtevi kneza Vojislava. gubi se svaki trag početkom Uroševe vladavine. Balšići. pod ugarskom vlašću) jer je smatrao da mu pripada tutula humskog kneza. Despot Vukašin i Uglješa su od vremena Mavra Orbina poznati kao Mrnjavčevići. Skadar. nisu bili ispunjeni. Sa ženom je bio ktitor manastira Arhiljevice i Belova kraj Zemuna. Njegovi sinovi Jovan i Konstantin formirali su veliku feudalnu državu posle Maričke bitke. S njegovom smrću prevlast dobijaju velikaši u južnim delovima carstva.mira 1358. Knez je u martu 1363. U međuvremenu ih je potisnuo vlastelin Vlatko Paskačić. na jednoj strani su bili car Uroš. pa su prvi pokušali da sklope mir. Ratom su najviše bili pogođeni Dubrovnik i Kotor. U narono predanje su učli kao negativni junaci. Mrnjavčevići. Balšiće i Vojislava Vojinovića Venecija je 1362. Kovao je sopstveni novac. Despotu Jovanu Oliveru. gospodar župe Slavište u blizini Dejanove oblasti. Držali su stranu caru i uživali njegovo poverenje. 86 . Knez Vojislav je tvrdoglavo nastavljao neprijateljstva. Vojislav je upadao na teritoriju Republike i pustošio sve do gradskih zidina. U rat je uvučen i car Uroš. Oko 1360.500 perpera ukoliko se uspostavi mir. Dubrovnik je predlagao Balšićima da zajedno napadnu Kotor. ali je smelo istupao jer su iza njega stajali braća Vukašin i Uglješa Mrnjavčević. Stracimir. su držali Bar i oblast između Skadarkog jezera i mora. Knez Vojislav umro je 23. pa su bili pošteđšeni ekonomske blokade. koji su odbili njegove zahteve. humski knez Vojislav Vojinović i Kotor. U Zeti se za vladavine cara Uroša uzdižu Balšići. jednom od najmoćnijih velikaša posle proglašenja carstva. Đurađ i Balša su se odmetnuli od srpske države za vreme rata sa Dubrovnikom 1361/62. pa su mu stvari polako izmicale kontroli. Vlatko nije uspeo da se osamostali.

Nikola Altomanović. pa je od nje preuzeo vlast u Seru 1365. a konačno ju je potisnuo sinovac Nikola. spominje u prilepskom kraju s titulom župana. Dugo je bio na dvoru cara Uroša. Težio je da zavlada Kosovom. Titulu mladog kralja sada je nosio Vukašinov sin Marko. Vukašinov sin Marko oženio je ćerku Radoslava Hlapena. Sresku oblast sistematski su uznemiravali Turci. dok je Vukašinov sin Marko postao najomiljeniji junak epske poezije Južnih Slovena. uzurpatori i ubice. Goislava je uživala povernje cara Uroša. Lazar Hrebeljenović. Njihov uspon vezan je za Makedoniju. Proinijari i kefalije postaju podložni vlasti oblansih gospodara. U rodbinskim vezama ogledala se snaga Mrnjavčevića. Kada je Stefan Dušan uzeo carsku titulu. protivniku raške vlastele. Lazar je napustio dvor. pošto car Uroš nije imao dece. Uglješa se oženio Jelenom-Jefimijom ćerkom kesara Vojihne. U okviru serske oblasti despota Uglješa nalazila se i Sveta Gora. Posle smrti Vojislava Vojinovića 1363. Posle pet godina (1363 – 1368) prepustila je Gornju Zetu Balšićima. On je uskoro zavladao skoro celom oblasti kneza Vojislava. Uživao je poverenje carice Jelene. Vlast cara Uroša polako ali sigurno slabi. Vukašin se potpisivao kao kralj Srba i Grka. njegovu oblast podeljena je između njegove udovice Goislave i sinovca Nikole Altomanovića. upravljao okolinom Dubrovnika. Pitanje izbora savladar nužno se nametalo. kojima se ubrzo gubi svaki trag. Dosledno je sledio politiku svoga strica koji je svojevremeno tražio Ston i Pelješac od Dzbrovčana. Umesto plaćeničke vojske car se morao oslanjati na vojsku pojedinih velikaša. njegov sin Uroš krunisan je za kralja-savladara (do tada mladi kralj). Tu leži osnovni uzrok gneva koji su na sebe navukli Mrnjavčevići. Novi centri Vukašinove oblasti postali su Skoplje i Prizren. Uglješa je u isto vreme (krajem leta 1365) preuzeo vlast nad Serom od carice Jelene. što je podrivalo njegovu vlast. Uglješa je oko 1346. Institucija savladarstva je uvedena posle proglašenja srpskog carstva. Kneza Vojislava Vojinovića nasledila je udovica Goislava sa sinovima. Bio je u 87 . Car Uroš je uzdigao Vukašina za kralja i savladara. U takvoj situaciji uzdigli su se Mrnjavčevići. Rođen je u Prilepcu kod Novog Brda. a njegovom bratu je dodelio titulu despota. Deo kneževe oblasti nasledio je njegov sinovac mladi Nikola Altomanović. Time je rešeno pitanje naslednika srpskog prestola. Nikola Altomanović i Vuk Branković tek su formirali svoje oblasti. Njegov otac Altoman bio je ulgedni vlastelin u veme cara Dušana. a ćerka Olivera mu se udala za Đurađa Balšića. Vukašin se 1350. Kada je Uroš dodelio titulu kralja Vukašinu.pohlepni velikaši. Zbog toga se sukobio sa Mrnjavčevićima. Imao je titulu stavilaca. Raški vlastelini Lazar Hrebeljanović.

kod Černomena. Osbvajanjem doline Marice Turci su se uklještili između serske oblasti i carigradskog dela Carstva. a na grugoj Mrnjavčevići. ali ga je napustio prilikom bitke sa Mrnjavčevićima na Kosovu 1369. Na jednoj strani bili su Nikola. Balšići i Dubrovnik. Mrnjavčevići i Balšići su 1371. Bitka na Marici. septembra 1371. Spremao se pohod protiv Nikole. Međutim. pripremali napad protiv Nikole. Njen prvi rezultat bio je slom Serske države. (proglašenje carstva i patrijaršije). Lazar i Kotor. Uglješina oblast bila je prva na udaru Turcima. Turci su napali zemlje Mrnjavševića pa se Vukašin morao vratiti i tako se savez raspao. Njihovo osvajanje bilo je samo pitanje vremena. Antiturski savez nije sklopljen jer se Vizantija još uvek nadala pomoći sa Zapada. Lazar se povukao. uputio poslanstvo sa poveljom u kojoj se osvetničkom žestinom obara na prvog srpskog cara. zauzeli Galipolj i učvrstili se u Evropi. i njene dalje posledice propast svih balkanskih država. To je bila najveća i najdalekosežnija pobeda Turaka pre 1453. Turci su postepeno osvajali delove jugoistočnog Balkana. Pre sklapanja saveza trebalo je izgladiti nesuglasice povodom događaja iz 1346. Na ovaj događaj od svetsko-istorijskog značaja malo ko je reagovao. ali zbog složenih političkih prilika nije uspeo da ostvari široki antiturski savez. Jedrene 1362. a Vukašin i Uglješa su poginuli u borbi. izmirenje se odnosilo samo na sersku državu. Lazar je 1370. Despot Jovan Uglješa je 1368. a Plovdiv 1363. Ostali feudalni gospodari. Turska pretnja. neshvatajući tursku opasnost. Ali. 88 . nudeći uniju. Carigrad je. Sultan Murat (1362 – 1389) je izvojevao pobedu. a Nikola se jedva spasoa i njegova vojska je bila uništena. Despotu Uglješi se u borbi protiv Turaka jedino pridružio njegov brat kralj Vukašin. od Nikole preoteo Rudnik. Zajednička opasnost zbližila je dve države. ali o samom sukobu zna se veoma malo. zbog trenutne latinofilske orijantscije. Sa istoka je doazio Vukašin. na Marici. tek 1371. nisu im se pridružili. Međutim. Dimotika je pala 1360. koji nisu bili na udaru. Turci su 1354. Iz Skadra su Balšići i Dubrovčani spremali pohod na Onogošt. Murat je prestonicu iz Bruse preneo u Jedrene i uzeo titulu sultana. Zato su braća smelo krenula na tursku teritoriju i prodrla blizu nove turkske prestonice Jedrena.savezu sa Nikolom Altomanovićem. Vukašin i Uglješa su odlučili da proteraju Turke jer je eventualna pobeda na granici mogla doneti samo privremeno rešenje. bili su iznenađeni 26. O Maričkoj bitki pisalo se mnogo. Car Jovan V Paleolog (1341 – 1391) bezuspešno je po zapadnim zemljama tražio pomoć. potvrdio i objavio kraj raskola. Car Dušan je jedini uviđao opasnost od Turaka.

Zato je Lazar pokrenuo pitanje izmirenja sa Carigradom radi uspostavljanja kanonskog jedinstva. Kraj srpskog carstva. Lazar je bio pravi začetnik izmirenja 89 . Delimično izmirenje postigao je još despot Uglješa uoči Maričke bitke. Ali. a knez Lazar u slivu triju Morava. učestvovao u jednom pohodu sultana Murata. Marko je morao da prizna vrhovnu vlast turskog sultana. Zakonito ga je nasledio sin Marko. Umro je između 2. u istočnoj Makedoniji Konstantin i Jovan Dragaš. Car Jovan V je 1373. Srpsko carstvo je nestalo. Dok se carstvo raspadalo. Priznanje od strane crkve bilo je dokaz stvarnog položaja u državi i na međunarodnom planu. Lazara je i srpska crkva priznala za suverenog vladara svih Srba. Vukašinovom pogibijom srpska država nije ostal bez kralja. Knez Lazar Hrebeljanović. Raspad carstva. Oblasni gospodari se osamostaljuju: u zapadnoj Makedoniji kralj Marko. Pećka patrijaršija je sačuvala svoj integritet. kao zakoniti naslednik na prestolu Nemanjića. u istočnoj Bosni i zapadnoj Srbiji Nikola Altomanović. Takvim ga je smatrala i carigradska crkva i vizantijska država.Međutim. i 4. u u Zeti Balšići. Turci su dobili bitku za istočni deo Balkan. ali se ono odnosilo samo na Sersku državu. U poveljama se potpisuje crvenim mastilom. decembra 1371. sama ta crkva morala je da bude zakonita u kanonsko-pravnom smislu. Srbija od bitke na Marici 1371. Posle smrti cara Uroša decembra 1371. Car Uroš nije sudelovao u zbivanjima uoči maričke bitke. turski vazal. Posle više od dve stotine godina država Nemanjića prestala je da postoji. podvlačio je svoj suveren položaj. do bitke na Kosovu 1389. Isticanjem titule samodršca. Tako je Uroš dobio novog savladara. To je učinio solunski despot i budući car Manojlo II (1391 – 1425). Vizantija je posle maričke bitke izgubila samostalnost. Vuk Branković na Kosovu. U oživljavanju nemanjićke državne tradicije najvažniju ulogu imao je knez Lazar. turski vazali. stigli u Srbiju da pregovaraju sa Lazarom o izmirenju. avtokratora. Vizantija i Bugarska izgubile su samostalnost. srpsko carstvo se raspada. Turci nisu zauzeli ser. Svetogorski starci su 1374. Crkveni raskol je sprečavao savezništvo Srbije i Vizantije u borbi protiv Turaka. Prekinuta je obnova srpske države pod dinastijom Mrnjavčevića.

Bio je veoma povoljan za Srbe: skinuta je anatema i patrijaršija priznata za zakonitu. iako se Pećka patrijaršija nalazila u oblasti Balšića. u monaštvu Teodora delila je vlast sa njima. Lazar je odmah po postignutom izmirenju crkava i izboru novog patrijarha. Njihova majka Evdokija. Posle njegove smrti 1389. oktobra 1375 su hirotonisali prvog srpskog zakonitog patrijarha Jefrema. Međutim. a ne Balšiću. O tome saboru nema pomena u izvorima.jer starci dolaze njemu. Knez Lazar je samo donekle vrhovni gospodar. U Ugarskoj je pomagao protivnike Žigmunda Luksemburškog. do 1392 i izbora Danila III Banjskog. Lazarova kći Mara bila je udata za Vuka Brankovića. 90 . bio potvrđen na saboru za velikog kneza i samordžca Srbije. Sporazum o izmirenju je brzo postignut. jeromonasi Matej i Marko. Podunavlja i Pomorja. A isto je učinio i patrijarhSava. Konstantinova ćerka Jelena Dragaš se udala za cara Manojla II Paleologa (1391 – 1425). Vlatko Paskačić je svojevremeno pod zaštitom Mrnjavčevića. neposredno posle maričke bitke. knez Lazar je zavladao u celom slivu triju Morava. Njihovi sinovi Jovan VIII (1425 – 1448) i Konstantin XI Dragaš (1449 – 1453) su poslednji vizantijski carevi. sestre cara Dušana. posle Vlatkove smrti. podržao odluku o izmirenju. koji je upravljao krajem oko Kopaonika. Pobedom nad Radičem Brankovićem 1379. Dragaši. Dragaši su bili turski vazali i posle maričke bitke zauzeli su deo zemalja Mrnjavčevića. nasledio Spiridon. Jovan i Konstantin Dragaš su sinovi despota Dejana i Jevdokije. koji se u početku protivio. koji je držao severne krajeve srpske države. Državni sabor je krajem 1374. Iako su mu podršku pružili vrhovi srpske crkve Lazar nije uspeo da obnovi državu Nemanjića. potisnuo Dejanove naslednike. Upravljali su prostranom oblašću u istočnoj Makedoniji. njegov sin Uglješa nije mogao da se suprostavi braći Dragaš. Proglašenje izmirenja obavljeno je u Prizrenu nad grobom cara Dušana u manastiru svetih Arhanđela s proleća 1375. Srbi su dali jemstvo da neće više pripajati grčke crkvene oblasti. Oni su nastavili samostalno da upravljaju svojim zemljama i posle priznanja Lazara 1376. Jovan je dobio titulu despota od cara Uroša. Delegati carigradske patrijaršije. a uoči kosovske bitke posredovanjem zeta Nikole Gorjanskog izmirio se sa njim. Jefrem je opet obavljao funkciju patrijarha. Oblasni gospodari formalno su priznavali njegovu vrhovnu vlast. Lazar upućuje srpku (svetogorsku) delegaciju u Carigrad na pregovore. a Jelena za Đurđa Stratimirovića Balšića. Lazarova sestra Dragana je bila udata za čelnika Musu. Jefrema je posle ostavke 1379.

Vukovom ocu. Đurađ Balšić je 1372. Najveći deo njegovih zemalja razdelili su Lazar i Tvrtko. postao je najjači oblasni gospodar. Branku Mladenoviću. podelili depozit koji je njihov otac bio poverio dubrovačkoj opštini. Međutim. Nasledio je oblast Vojislava Vojinovića. Kraljević Marko. a posle pogibije Vukašina i Uglješe savladar cara Uroša. a zatim prešli u Ugarsku. oblasnom gospodaru u severnoj Grčkoj. Cara Simeona nasledio je sin Jovan Uroš (1371 – 1373). Posle smrti Vukašina i Uglješe oblasni gospodari se otimaju o zemlje Mrnjavčevića. Mlečani su obećali Balšićima Kotor i Drač. osvojio Prizren i tako preduhitrio Nikolu Altomanovića. Darivali su svetogorske manastire. Dmitar i Andrejaš su posle bitke na Rovinama 1395. Dmitar je dobio titulu grofa i držao vilagoško vlastelinstvo. Stupio je u savez sa Venecijom i Balšićima uperen protiv Dubrovnika. Vladao je teritorijom od Rudnika i Kosova do Jadranskog mora. a Nikoli Ston i Pelješac. U Ohridu se osamostalio arbanaški vlastelin Andrija Gropa. Poticao je iz stare feudalne porodice. Rodonačelnik Brankovića bio je vojvoda Mladen. pominje kao gospodar Skoplja. Od Vukašinovih sinova nije uspeo da osvoji ni jedno značajnije mesto.Posle priznavanja vrhovne sultanove vlasti zadržali su široku unutrašnju samoupravu. Nikola Altomanović. gospodaru Ohrida. Vuk Branković. Pokušavao je da pod svoju vlast povrati Hum. Kralj Lajoš I nije u tome učestvovao. zamonašio i ostao poznatiji kao monah Joasaf. Pre maričke bitke postao je mladi kralj prestolonaslednik. Toma Preljubović (1376 – 1384) je potkraj života dobio titulu despota. savremenik Stefana Dečanskog i Stefana Dušana. Marko je morao da se prikloni svom tastu Radoslavu Hlapenu. Zemlje Mrnjavčevića svedene su na uzanu teritoriju u zapadnoj Makedoniji. Hlapenov pastorak Toma Preljubović je bio oženjen ćerkom cara Simeona Nemanjića Paleologa. Vuk Branković se od 1377. ali je zato u ličnosti kneza Lazara dobio još jednog vazala. Od Dubrovčana je hteo da preotme Ston i Pelješac. Vukašinov sin je kao petnaestogodišnjak obavljao za srpskog cara poslaničku misiju u Dubrovniku. Ovaj savez ugrožavao je ugarske interese na Jadranu. Kotora i Drača. Od Dubrovnika je ubirao svetodmitarski dohodak i kumerk solski (dohodak od prodaje soli). kovali novac i ubirali prihode od regalnih dažbina iz rudarskih središta u Kratovu i Zletovu. Tokom 1373. Andrejaš je kovao novac i podigao manastir svetog Andreje kod Skoplja. Na Ugarsku stranu stali su ban Tvrtko i knez Lazar i napali su zemlju Nikole Altomanovića. car Dušan 91 . Tu izvori spominju kao oblasnog gospodara Markovu braću Andrejaša i Dmitra. vlast Nikolina je srušena. odnosno protiv Ugarske jer su ovi gradovi priznavali vrhovnu vlast Lajoša I. On se oko 1373.

000 zlatnika i da će s vojskom od 12. Nisu pošteđeni ni svetogorski manstiri. a Solun 1387. a vidinska Bugarska se oslanjala na Ugarskog kralja Lajoša I. ili Tvrtka I . 15/28. Međutim. sprečio da uđe dublje u unutrašnjost zemlje. Turci su se spremali za još jednu bitku. Zvečanom. koji mu nije osporio kraljevsku titulu. zauzeli Ser. vlastela kneza Lazara. Bosni i Pomorju i Zapadnim stranam”. ali su bili daleko od pomisli da ga priznaju za vrhovnog gospodara.je dodelio visoko zvanje sevastokratora. Car Jovan V Paleolog je morao da izršava vojne obaveze prema sultanu. Njegova oblast obuhvatala je krajeve između Skoplja. Sarađivao je sa knezom Lazarom. Jovan V i Manojlo II su 1379. Iz Skoplja je potisnuo Vukašinove sinove. Lazar i Vuk se nisu protivili Tvrtkovoj kraljevskoj tituli. Turski odred su kod Paraćina suzbili Crep i Vitomir. teritoriju Vuka Brankovića. Sultan je na čelu vojske 1386. Kralj Tvrtko je 1388. Sukob je daleko odjeknuo i 92 . Upravljao je Prištinom. Manojlo se obaveza da će na Portu donositi godišnji danak od 30. po ženskoj liniji potomak kralja Dragutina. došlo je do žestokog sudara u kome su našla smrt dva vladara knez Lazar i sultan Murat.000 konjanika i pešaka pomagati Turke u ratnim pohodima. krunom srpske kraljevske kuće za “kralja Srbljem. Trnovska Bugarska je priznala vrhovnu sultanovu vlast. 1385. a iz Prizrena Balšiće. Murat je jedini sultan osmanske imperije koji je poginuo na bojnom polju. Vuk se širio na račun Vukašinovih sinova i Balšića. Komaranima i Brskovom na Tari. Peći. Bosanski ban Tvrtko I. Preko oblasti Konstantina Dragaša izbili su na Kosovo. prodro u Srbiju. Niko od oblasnih gospodara nije ni pomišljao da prizna vrhovnu vlast kralja Marka. Sjenice i gornjih tokova Tare i Morače. Ugarska je posle Lajoševe smrti paralisana borbama za presto. krunisao se u Mileševi 1377. Turska ekspanzija.kralja Srba i Bosne. potukao Turke kod Bileće. Turcima su pomagali i neki hrišćanski vazali. Kopaonika. Na Vidovdan. Kosovska bitka. Vučitrnom. juna 1389. Turska je posle bitke na Marici 1371. Turci su 1383. ali ga je Lazar. Vizantija je izgubila samostalnost. Sa njim su bili sinovi Bajazit i Jakub. Krunisanje Tvrtka I. turskog vazala. Tokom 1372. Prvi upad Turaka u Lazareve zemlje desio se 1381. Jedino je Đurađ Stracimirović Balšić bio tada na strani Turaka. uz pomoć sultana povratili presto koji je uzurpirao Andronik IV Paleolog (1376 – 1379). koji se s vojskom nalazio u Toplici. Uspon Vuka Brankovića tekao je uporedo i uz pomoć tasta kneza Lazara. Ber. Vlast nad Kosovom Vuk je delio sa Lazarom. Turski danak ili harač razrezan je na celu zemlju. postala najmoćnija država na Balkanu. Sultan Murat I (1362 – 1389) je sakupio vojsku iz Rumelije i Anadolije.

ali je poslao vojovodu Vllatka Vukovića. Priznali su vrhovnu vlast sultana Bajazita I (1389 – 1402). Uz tursku pomoć povraćene su tvrđave koje je ugarski kralj ranije bio osvojio. juna 1389. napao Srbiju. vlast je peuzela kneginja Milica sa sinovima Stefanom i Vukom. Neposredne posledice bitke na Kosovu. Potpisivao se kao gospodar Srba i Podunavlja. 93 . Proširio je svoje granice u gornjem i srednjem Polimlju. Turci su zauzeli Golubac. Neposredna posledica Kosovske bitke bilo je priznavanje novog sultana Bajazita I (1389 – 1402) za vrhovnog gospodara. Vuk je početkom maja obezbedio sebi utočište u Dubrovniku. ali su posledice obostranih gubitaka bile porazne samo za jednu stranu. On nije došao na Kosovo. iako su u početku kneževi ljudi imali uspeha. a Truci doživeli poraz. Morali su da plaćaju danak (harač) i da sa vojskom učestvuju u turskim pohodima. Dubrovački anali prikazuju bitku kao neodlučan sukob. Na zapadu je vladalo uverenje da su Turci izgubili bitku. Svoju najmlađu sestru Stefan je odveo na Bajazitov dvor. Kneginja Milica je morala da postigne mir s Turcima. Čuveni francuski hroničar Filip Mezijer zapisao je da su sultan i njegov sin poginuli. do proglašenja Despotovine 1402. Našla se u izuzetno teškom položaju. Turci nisu dobili bitku na Kosovu. Vuk Branković. a Žigmund je naredne dve godine provaljivao u Srbiju. one su se osetile nešto kasnije. Pokušao je da od Balšića preotme Ulcinj. da bi sprečila pustošenje svojih zemalja sa dve strane. Tvrtko I predstavljao je kosovsku bitku kao svoju pobedu. i Lazareve pogibije. Konstantin Filozof je opisao bitku kao srpski poraz. Dubrovčani i Mlečani su ga primali kao glavnog među srpskom gospodom. Lazarevići su morali prihvatiti uobičajene izraze potčinjavanja. Ona se izmirila sa Turcima pre sredine 1390. s velikim gubicima na obema stranama. Izmirenje Lazarevića sa Turcima. Ugarski kralj Žigmund Luksemburški (1387 – 1437) je u jesen 1389. Posle poraza na Kosovu 15/28. Srbija se ni po obimu ni po broju stanovnika nije mogla porediti sa Osmanskim carstvom. Srbija od bitke na Kosovu 1389. o nejmu je do nas doprlo malo savremenih vesti. Vuk je posle smrti kralja Tvrtka I 1391. Ipak.snažno delovao na savremenike. Posledice btike nisu najbolje shvatili savremenici. ali nije uspeo.

Osvojio je Trnovo. počeo opsadu Carigrada. Kraljević Marko i Konstantin Balšić. Završio je osvajanje Tesalije. Bajazit je pokrenuo pohod na Vlašku da bi se obračunao sa Žigmundom i njegovim štićenikom vojvodom Joanom Mirčom. U Vidinu je ostao kao vazal car Stracimir. Pripreme za taj pohod su tekle sporo. Bajazitova zavera. Na sastanak su došli car Manojlo II. a sultan je morao da se povuče preko Dunava. Veze bugarskog cara Ivana Šišmana sa ugarskim kraljem dale su Bajazitu I povod da napadne Bugarsku u leto 1393. osvojili Skoplje. Sultan je u leto 1394. Srpski velikaši kao turski vazali. U tom pohodu su učestvovali: knez Stefan Lazarević. Srpski kneževi ostali su verni vazali Bajazitovi. koja je s prekidima trajala nekoliko godina. započeto prethodne godine (1393). pozvao sve svoje vazale u Ser. njegov suparnik Jovan VII. U Parizu je održano svečano blagodarenje u čast hrišćanske pobede. iskorenio vladarsku dinastiju i potčinio najveći deo Bugarske teritorije. najljućeg Bajazitovg protivnika. Pad Trnovske Bugarske. knez Stefan Lazarević i Konstantin Dragaš. Njihova vojna snaga ostala je sačuvana. Bajazit je bio poražen. Namera mu je bila da ih likvidira i pripoji njihove teritorije. ali nije uspeo. Odatle su otišli u Ugarsku i stupili u službu kralja Žigmunda. Morao je da se potčini Turcima i plaća harač. Konstantin Dragaš. Posledice poraza Turaka na Rovinama nisu bile osobito teške. Tokom 1394. Kod mesta Rovine. U Dubrovniku su boravili 1394. Osvajanjem Trnovske Bugarske teritorija Osmanlija se gotovo udvostručila. To su bili: knez Stefan Lazarević. dve vojske su se sudarile 17. 94 . despot Teodor Paleolog. Turci su mu 1392. a kralj Marko i Konstantin Dragaš su poginuli. U Prištini je bilo sedište Vuka Brankovića. Žigmund je istisnuo Turke iz Malog Nikopolja. Vrativši se u Carigrad. Markova braća Andrejaš i Dmitar su napustili nalseđene zemlje u Makedoniji. Bajazit je ipak odustao od prvobitne namere i deo vazala je otpustio. a sa drugim delom krenuo u pohod na jug. učestvovao u svečanom prenosu Lazarevih moštiju iz crkve Svetog Spasa u Prištini u manastir Ravanicu. Konstantin Dragaš. Nema podataka o neprijateljstvu Vuka i Lazarevića. Bitka na Rovinama. Kralj Žigmund je proslavljao svoju pobedu. Bajazit I je u zimu 1393/94. pregovarao je s Republikom o pohranjivanju jednog dela svoje imovine u Dubrovniku. Vuk je 1392. Dubrovčani su tvrdili da on nije gospodar sve srpske zemlje i da ne može da obezbedi slobodu dubrovačkih trgovaca u svim srpskim zemljama. čiji položaj nije poznat.pokušavao da dobije svetodmitarski dohodak. car Manojlo se okrenuo protiv Bajazita. Kraljević Marko. maja 1395. Oživljena je ideja krstaškog rata protiv nevernika.

Njegovi naslednici morali su u proleće 1402. Kao žrtva turske pobede pao je i Vuk Branković. Vojvodu Novaka je pozvao sebi i pogubio. Ni odnosi sa Portom nisu bili najbolji. osvojili Vidin i počeli da opsedaju Nikopolj. Morao je trpeti sultanove službenike. a zatim su usledile provale na ugarsku teritoriju. ali je uspeo da iskoristi neorganiziovanost i nedisciplinu hrišćana i izvojuje pobedu. Oni su ga optuživali kod sultana da sarađuje sa Ugarskom. Omogućila je Stefanu da bude primljen kod sultana.000 – 100. S majkom i bratom on je vladao većom teritorijom nego što je imao Lazar u danima najveće moći.Pad Vidinske Bugarske. Stefan je otklonio obe opasnosti. Vukova oblast je ustupljena Lazarevim nalsednicima. Ugarske i Vlaške. Bajazit je s vojskom pritekao u pomoć i 25. U bitki se naročito istakao Stefan Lazarević. Na čelu zavere bili su Nikola Zojić i Novak Belocrkvić. Još u martu 1396. Ugarsku i Srbiju. da prihvate vazalne obaveze prema sultanu i da s vojskom ratuju gde im sultan naredi. Te godine kneginja Milica je išla kod sultana da opravda Stefana. Engleske. Bajazitovu pobedu pratio je veliki pokolj. Vukovo odbijanje da se potčini Turcima završilo se pobedom jačeg. Prešli su brodovima Dunav. U Makedoniji Bajazit je zaposeo zemlje poginulih kralja Marka i Konstantina Dragaša. Pogubio je vazalnog cara Ivana Šišmana i njegovu zemlju priključio teritorijama pod svojom neposrednom vlašću. Ali na tim zemljama on nije bio gospodar.000). Među velikašima su se javljali otpori prema Stefanovoj vlasti. turski odredi su ušli u Srbiju. 95 . a Bajazit je velikodušno prešao preko njegove greške. Pozivi u rat protiv Turaka imali su odjeka. Pad Vuka Brankovića. Prešavši Dunav Bajazit je udario na Vidin. došlo je do odlučne bitke. Sačuvao je život tako što se sa ženom i ćerkama zamonašio i time odustao od daljeg političkog delovanja. U Ugarskoj se u leto 1396. Udovica Mara je sa sinovima uporno nastojala da povrati izgubljene zemlje. Sultan je bio ozbiljno ugrožen. septembra 1396. knez Stefan je postao prva ličnost među srpskom gospodom. Žigmundov krstaški rat. Stefan je saznao za zaveru koja mu je pretila. okupila velika vojska (60. Vojvoda Nikola se sklonio u Ostrovicu kod Rudnika. Turci su mu osvojili Prištinu. Posle bitke dospeo je u sultanove ruke i ostao je sužanj sve do smrti 6. koju su činili odredi iz Nemačke Francuske. a važne strateške tačke Turci su zadržali. On se sudario sa Žigmundovim odredom i uspeo da obori ugarsku zastavu. oktobra 1397. Knez Stefan Lazarević. Stefan je otvoreno priznao krivicu. Pošto je za svoju vernost dobio veći deo nekadašnjih Vukovih zemalja. Vidin je postao baza za napade na Vlašku. Tokom marta 1398.

Pošto je sredio odnose sa sultanom Stefan je dobio odrešene ruke da se obračuna sa preostalim protivnicima u zemlji i da osigura svoju vlast. Međutim, uskoro je morao da ispuni svoje vazalne obaveze. Bitka kod Angore. Ratoborne mongolske čete na čelu sa Tamerlanom u nezadrživom pohodu su rušile sve pred sobom. Turski emiri u Maloj Aziji, nezadovoljni politikom sultana Bajazita, prelazili su na njihovu stranu. Bajazit je morao da se bori za opstanak svoje države. U borbu je pozvao svoje balkanske vazale: Stefana i Vuka Lazarevića i Grgura i Đurađa Brankovića. Oni su se sa svojim odredima priključili sultanovoj vojsci. Do odlučujuće bitke je došlo 28. jula 1402. kod Angore. U žestokom okršaju vojska slutana Bajazit je teško poražena. On je bio zarobljen i odveden u sužanjstvo, koje je okončano u proleće 1403. njegovom smrću. Mongoli su oplenili čitavu Malu Aziju, osvojili Smirnu i doprli od obala Egejskog mora. Najstariji Bajazitov sin Sulejman je odmah posle bitke pohitao prema evropskim delovima Turske i Jedrenu da se tamo učvrsti. Bilo je jasno da nastupaju borbe za osmanski presto. U borbi su zarobljeni Grgur Branković i Olivera, Stefanova sestra, ali su kasnije uspeli da se oslobode. Despot Stefan Lazarević. Posle bitke Stefan Lazarević je s bratom Vukom i odredom srpskih vojnika krenuo najpre u Carigrad. Odsutnog cara Manojla II, koji je na Zapadu tražio pomoć za borbu protiv Osmanlija, zastupao je tada Jovan VII. On je avgusta 1402. dodelio Stefanu Lazareviću veoma visoku titulu despota. Ona je retko dodeljivana, i kao dostojanstvo, najviše posle carskog, primaocu je donosila veliku čast. Ugled Vizantije u svetu mnogostruko je nadilazio njenu političku moć toga doba. Tokom leta 1402. povedeni su i pregovori o ženidbi Stefana bliskom srodnicom dinastije Paleologa. Izabranica je bila Jelena, ćerka gospodara Lezbosa, Frančeska II Gatiluzija. Brak je sklopljen kada su se sredile prilike u Srbiji. Car Manojlo II je 1410. potvrdio Stefanu despotsku titulu. Sukob Stefana i Đurađa. Avgusta 1402. i Đurađ je stigao u Carigrad. Sukobio se sa Stefanom, koji je sumnjao da Đurađ traži saveznika u novom sultanu Sulejmanu. Zato je naredio da se njegov sestrić zatvori. Đurađ se uz pomoć Rodopa brzo izbavio zatočeništva i od Sulejmana zatražio pomoć. Brankovići su uz tursku pomoć nastojali da spreče povratak Lazarevića u zemlju. Lazarevići su brodovima stigli do Zete. Iz Bara se despotova vojska krajem oktobra uputila prema Žiči. Na Kosovu, nedaleko od Gračanice, okupile su se snage Brankovića pojačane Sulejmanovim odredima. Kod Tripolja na Kosovu, blizu Gračanice, je 21. novembra 1402. došlo do bitke. Bitku je odlučio despot Stefan. Lazarevići su pobedili Brankoviće i povukli se u Novo Brdo. Uskoro je Stefanov mlađi brat Vuk
96

napustio zemlju i prišao sultanu Sulejmanu. Despot Stefan je uspeo da preuzme vlast u zemlji u čemu mu je mnogo pomogao ugled njegove majke kneginje Milice. Do svoje smrti 11. novembra 1405. ona je živo prisutna u politici zemlje i svakidašnjici koju su potresali razni sukobi. Rat za Bajazitovo nasleđe. Marta 1403. u tatarskom zatočeništvu je umro sultan Bajazit I. Počeo je rat za presto između njegovih sinova Sulejmana, Ise, Muse i Mehmeda. Borbe su u najvećoj meri zahvatile Malu Aziju. U tim sukobima tokom narednih godina učestvovaće i despot Stefan.

Despot Stefan Lazarević
Bitka kod Angore i proglašenje Stefana za despota. Tamerlan je kod Angore, 28. jula 1402, do nogu potukao Turke i zarobio Bajazita I (1389 – 1402). Despot Stefan se u ovom sukobu istakao izvanrednom hrabrošću. Posle bitke sa svojim bratom Grgurem uputio se prema Carigradu. Tu je od Jovana VII, koji je zamenjivao odsutnog cara Manojla II (1391 – 1425), dobio titulu despota. Zatim je preko Zete došao u Srbiju. Đurađ Branković je sklopio savez sa Sulejmanom i uz njegovu pomoć pokušao da spreči Stefanov povratak. Međutim, Stefan je 21. novembra 1402. pobedio svoje protivnike kod Tripolja na Kosovu i obnovio svoju vlast nad Srbijom. Tada je došlo do razlaza Stefana i njegovog brata Vuka koji je prešao Sulejmanu. Borbe za turski presto. Posle Bajazitov smrti 1403, u tatarskom zarobljeništvu, počele su borbe između njegovih sinova: Sulejmana, Ise, Muse i Mehmeda. Prvo su se sukobili Sulejman i Isa. Kada je pobedio Isu Sulejman se sukobio sa Mehmedom. Sklopio je sporazum sa Vizantijom, Venecijom i Đenovom. Tim ugovorm je bilo predviđeno da despot Stefan zadrži svoju zemlju uz uslov da plaća harač i daje pomoćnu vojsku. Tako je Stefan sredio odnose sa sultanom. Preokret u Stefanovoj politici. Despot je potom načinio pravu prekretnicu u svojoj politici i približio se Ugarskoj. Kralj Žigmund Luksemburški (1387 – 1437) se tada nalazio u teškom položaju jer su njegovi protivnici planirali da na ugarski presto dovedu Ladislava
97

Napuljskog. Saveznik mu je bio preko potreban. Pregovore je s ugarske strane vodio Filip de Skolaris (Pipo Spano, Filip Madžarin). Despot Stefan je 1403/04. postao vazal ugarskog kralja. Bio je dužan da učestvuje u skupovima ugarskog plemstva. Zauzvrat je dobio Mačvu i Beograd. Beograd je dobio srpskog zapovednika i doživeo nagli uspon. Pretvoren je u snažnu tvrđavu, najjaču na južnoj ugarskoj granici. Despot je imao i Golubac i tako se Despotovina učvrstila na obalama Dunava. Sređivanje odnosa. Stefan je uz ugarsku pomoć nastojao da se obračuna sa Brankovićima. Plenio je njihove posede u Sitnici, a pre oktobra 1404. se izmirio sa bratom Vukom. Tokom te godine sređeni su odnosi sa sultanom Sulejmanom. Zemlje je ulazila u razdoblje mira. Počeli su da pristižu i primorski trgovci. Tokom 1405. Stefan je regulisao svoje odnose sa Dubrovnikom. Priznata su im ranija prava. Odnosi sa Venecijom su bili pomućeni zbog njenog sukoba sa Balšom III, despotovim sestrićem (sin Jelene i Đurđa Stracimirovića Balšića). Despot nije uspeo di ih pomiri tokom 1408. Iste godine Vuk se odmetnuo od svoga brata Stefana. On je ponovo zatražio pomoć od Turaka, koji su podsticali unutrašnju pometnju i sukobe. Red Zmaja. Hrvoje Vukčić, Sandalj Hranić i Pavle Radenović na čelu sa kraljem Tvrtkom II (1404 – 1409) su podržavali Ladislava Napuljskog, pretendenta na ugarski presto. Žigmund ih je 1408. teško porazio i kod Dobora izvršio pokolj vlastele. Posle ove pobede Žigmund je osnovao novi viteški red Zmaja (simbol reda). U osnivačkoj povelji reda izdatoj u Budimu decembra 1408. na prvom mestu je bio imenovan despot Stefan. Članovi reda su bili najmoćniji ugarski velikaši (Nikola Gorjanski). Ustanak Vuka Lazarevića. Vuk Lazarević je zajedno s Brankovićima i uz podršku Sulejmana 1408. podigao ustanak. Bio je spreman da preuzme vlast u zemlji i prizna vrhovnu vlast sultana. Turski odredi, na čelu sa vojskovođom Evrenosom, su 1409. upali u Srbiju. Stefan je odmah dobio pomoć iz Ugarske. Na čelu ugarskih odreda bio je tamiški župan Pipo Spano. Iscrpljujuće borbe su se vodile oko Prištine. U proleće 1409. Žigmund je lično sa vojskom pošao u pomoć Stefanu. Međutim, Turci su potisnuli Ugre i Stefan je morao da se povuče u Beograd. Bio je prinuđen da ustupi bratu južni deo Srbije, gde je Vuk zavladao i priznao vrhvonu sultanovu vlast, zajedno sa Brankovićima. Rat Muse i Sulejmana. Musa je 1409. ustao na Sulejmana i ponudio Stefanu savezništvo, na šta je despot pristao. Musa je 1410. krenuo prema Carigradu i ugrozio Sulejmana. Međutim, njegov tabor je počeo da se osipa. Napuštaju ga saveznici. Među njima Vuk Lazarević i Brankovići. Odlučujuća bitka odigrala se 15. juna 1410. kod tvrđave Kosmidiona na
98

U leto 1410. za pomoć koju mu je pružio. dobio grad Koprijan kod Niša i pokrajinu Znepolje. Žigmund je bio zaokupljen carskim krunisanjem 1411. čime su narasli njegovi prihodi. upao u Srbiju i opseo Novo Brdo.Zlatnom rogu. 99 . Zauzvrat je dobio Srebrenicu. Završena je pobedom Sulejmana. Njegova vojska je naišla na odlučan otpor kod Stalaća. ponovo upao u Srbiju. Tom skupu su prisustvovali i bosanski kralj Stefan Ostoja. Preko Crnog mora i Vlaške Stefan se vratio u Srbiju. vojvode Sandalj Hranić i Hrvoje Vukčić. pod planinom Vitošom Bitka je završena porazom sultana Muse. Sulejman je svojim neuravnoteženim držanjem stvarao nezadovoljstvo među ljudima. Vlast u Turskoj je preuzeo Mehmed I (1413 – 1421). Pomirenje Stefana Lazarevića i Đurađa Brankovića. Musa je polako preuzimao inicijativu. Na vest o despotovom dolasku digao je opsadu. Očekivan je napad na Novo Brdo. prihvatio je Đurađa kao sina. Car Manojlo II mu je priredio svečani doček i potvrdio despotsku titulu. u borbu za turski presto se uključio i Mehmed u maloazijskim delovima carstva. ubili Musini ljudi. Odmah po stupanju na presto Musa se okrenuo protiv Stefana. Ostao je upamćen u narodnoj pesmi kao vojvoda Prijezda. ali je sultan ponudio primirje. Tokom 1411. Despot je bio spreman za rat. u Budimu se Stefan sa svojom zemljom potčinio vrhovnoj vlasti ugarskog kralja. Do odlučujućeg boja došlo je 5. Izmirio se sa ujakom Stefanom. U jesen 1412. Stefan je tražio od Mehmeda da pređe u evropski deo turske kako bi se zajedno borili protiv Muse. Pozivu za pomoć su se odazvali ugarski ban Jovan Morovićki i vojvoda Sandalj Hranić (oženio se Jelenom udovicom Đurđa Stracimirovića Balšića). i odredio ga za svog naseldnika. došlo je do važnog preokreta u Srbiji. Na kraju su ga 1411. Sulejman je još jednom pobedio Musu. Pošto despot nije imao dece. Musa je 1413. Musa je 1412. Stefan je pružio utočište Musi. Prihvatio je vazalne obaveze. Stefan je u međuvremenu tražio saveznike u Ugarskoj i Turskoj. jula 1413. Nisu uspeli jer su ih uhvatile Musine pristalice (saveznik Stefanov) i posekle. Stefan je od novog sultana. Musa (1411 – 1413) je zavladao evropskim delom Turske. Zapovednik grada se junački suprostavljao Turcima. kod sela Čamorlu. koji je tom prilikom poginuo. a zauzvrat Musa mu je dodelio južne delove Srbije koje su do tada držali Vuk Lazarević i Brankovići. U leto 1411. Iz Soluna se vratio Đurađ Branković. Iste godine Stefan je učestvovao na velikom skupu evropskih vladara i vlastele u Budimu. Despot Stefan se sklonio u Carigrad. Sultan Sulejman (1402 – 1410) je pre toga uputio Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića u Srbiju da preuzmu vlast pre Stefanovog povratka. i savezom Vlaške i Poljske uperenim protiv Ugarske.

a nasledio ga je Murat II (1421 – 1451). Kada su se pojavile vesti o njegovoj bolesti Venecija je nagađala da bi zemlju mogao da ostavi svom rođaku Stefanu Balšiću Maramonte. Ali ga je Murat već 1423. aprila 1421. u Jedrenu je došlo do smene a prestolu. Murat je provalio u Srbiju i stigao do Kruševca. Ugarska je poslala pomoć (Pipo Spano). Đurađ i Lješ su postali despotove vojvode. Stanje u Srbiji. Stefan je obnovio vazalne obaveze prema sultanu. februara 1427. Tu je na dvoru svoga ujaka umro 28. Žigmund je obećao pomoć. Posle Balšine smrti u Zeti su se uzdigli Crnojevići. Stefan je odbio da pomogne njegovo delovanje. despotov sestrić. porazio i pogubio. Despot ga je potvrdio 22. preduzeo opsadu Carigrada. Odnosi sa Venecijom konačno su regulisani sporazumom iz Vučitrna. Ali. Mehmed I je umro. Balša III je skrhan bolešću otišao u Srbiju. aprila 1426. poražen i ubijen. S druge strane despot je jačao svoje veze u Ugarskoj. Zemlja se nalazila u dvostrukom vazalstvu: i prema Ugarskoj i prema Turskoj. jula 1426. Despot je zauzimao sestrićeve posede. Balša III. a Srbi Bar i Drivast. Ulcinj i Skadar. Pripajanjem Zete despotovini ujedinjene su zemlje Lazarevića. U leto 1421. da učestvuje u ratu protiv husita. Po dolasku na vlast protiv Murata II ustao je Mustafa. tražila saveznike na Zapadu. Tako je omogućio privredni i društveni razvitak zemlje. Srbija je u tim sukobima ostala po strani. Odazvao se Žigmundovom pozivu 1421. Zetu je zaveštao njemu. Brankovića i Balšića. godinama je ratovao sa Mlečanima oko njihovih poseda u Zeti. koji se izdavao za sina Bajazitovog. Uskoro je protiv Murata ustao mlađi brat Mustafa. doneta je odluka da se srpskom despotu oduzme Srebrenica. Venecija je zadržala Kotor. Avgusta iste godine sklopljen je Skadarski mir. Odnosi sa Turskom. prepustio Đurađu Brankoviću. Murat II je 1422. Stefan je tada zauzeo Bar i Drivast i sve mletačke posede sem Ulcinja. Ratovanje u Zeti Stefan je 1423. Sultan je odlučio da napadne Srbiju. a Venecija 3. Crkva mu je pružala podršku u svakodnevnoj politici. Rat sa Venecijom. Ugovorom sa sultanom Mehmedom Stefan je obezbedio period relativnog mira.Odnosi sa susedima. Car Jovan VIII je boravio u Veneciji i Ugarskoj. Događaji u samoj Bosni omeli su sprovođenje takvog plana. Stefan je na kraju uspeo da pregovorima iznudi 100 . U to vreme zavladalo je nepoverenje između Murata II i Stefana. Održavao je prisne veze sa crkvom. Na skupu bosanske vlastele avgusta 1415. Despot se držao uz novog sultana i pomogao mu u sukobu sa Venecijom. Vizantija je tokom 1423/24. koji je sklopljen 22. koja je koristila smene na turskom prestolu za podizanje ustanaka na jadranskom primorju. Pobunjenik je 1422. Podigao zadužbinu Resavu. nije ostvario glavni cilj – zauzeće Skadra.

Na leto su prodrli u Pomoravlje. morao je i da položi vazalnu zakletvu ugarskom kralju. Na saboru u Srebrnici kod Stragara 1426. u okolini Kragujevca. Turci su februara 1427. u slučaju da Stefan umre bez muških potomaka. Pitanje prestolonalsednika Stefan je regulisao i sa Žigmundom. Stefan je s patrijarhom pozvao vlastelu da prihvate Đurađa za njegovog naslednika. Golubac i Mačvu. Despot Stefan je umro 19. Despot Stefan nije imao dece i odlučio je da presto zavešta svome sestriću Đurđu. Tvrtko II je pokušao da osvoji grad. Golubac i Mačvu. Izmirio se sa ujakom Stefanom. kada je imao 101 . i odredio ga za svog naseldnika. i da nasledi Stefanova dobra po Ugarskoj. Ženio se najmanje dva puta. a najduže je proživeo i najviše poroda imao s Grkinjom Jerinom (Irinom) Kantakuzin. U Srebrnici su se pobunili rudari. morao je i da položi vazalnu zakletvu ugarskom kralju. je predviđao da Đurađ nasledio presto. je predviđao da Đurađ nasledio presto. punih 80 godina. jula 1427. Srbija ima da pripadne Ugarskoj. u rudničkome kraju. Srbija ima da pripadne Ugarskoj. Posle Stefanove smrti Srbija treba da ustupi Beograd. Đurađ Branković se u jesen 1412. U slučaju da Đurađ umre bez muških naslednika. da bude uvršten u ugarsku vlastelu.povlačenje Turaka. Ugovor iz Tate 1426. s kojom je sklopio brak krajem 1414. upao u Vlašku da podrži svog štićenika Dana II. Pitanje prestolonalsednika Stefan je regulisao i sa Žigmundom. do 1457. Kraj Stefanove vladavine. posredovao je u sklapanju tursko-mletačkog mira. Tokom 1426. U slučaju da Đurađ umre bez muških naslednika. Žigmund je u zimu 1426/27. Stefan je s patrijarhom pozvao vlastelu da prihvate Đurađa za njegovog naslednika. Sada je morao da ratuje u Bosni oko Srebrnice. u slučaju da Stefan umre bez muških potomaka. u rudničkome kraju. Stefan je pobunu krvavo ugušio. Pošto despot Stefan nije imao dece. s dugom kosom i brkovima. da bude uvršten u ugarsku vlastelu. Dolazak na vlast. Bradat. prihvatio je Đurđa kao sina. Na saboru u Srebrnici kod Stragara. Sporazum u Tati. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Manasiji. doživeo je duboku starost. i da nasledi Stefanova dobra po Ugarskoj. Posle Stefanove smrti Srbija treba da ustupi Beograd. vratio iz Soluna u Srbiju. Despot Đurađ je vladao od 1427. opsedali Novo Brdo. ali nije uspeo. Ugovor iz Tate 1426. Srbija u doba despota Đurđa Brankovića do obnove Despotovine 1444.

Početak vladavine. ali i za vladara Srbije. Počeli su da nose staro prezima Crnojević i bili su spremni da se priklona Mlečanima. Đurađ je priznat za Stefanovig naslednika. Žigmund je u to vreme ratovao u Vlaškoj. Stanje u Zeti. Pokušao je 1428. Rukovodiće odbranom Smedereva. Na izbor mesta su uticali politički razlozi. daje pomoćne odrede od 2.000 dukata godišnje harača. obavezao se da će dolaziti na ugarski dvor i državne sabore i da će davati pomoćne trupe. U gradu je postojala mitropolijska crkva. gde se borio protiv Mlečana oko Balšinog nasleđa. Pobunili su se Đurađ i Lješ Đurašević. 102 . Bio je razrezan posebni namet. U Đurđevu službu je stupio i Jerinin brat Toma. primljen je u redove ugarskih barona. Zapovednik grada Jeremija je tražio 12. da osvoji Golubac. Čak je obećao da će ćerku Maru poslati u harem Muratu II. U tim operacijam učestvovao je Đurđev sin Grgur. ali je Đurađ zadržao Mačvu. kovnica novca i kancelarija.000 konjanika po komandom sinova i nedozvoli Ugrima da preko Srbije napadaju Tursku. Žigmund je preuzeo Beograd. Grad je sagrađen na učću Jezave u Dunav. Dozvolu sultanovu skupo je platio. Smederevo. U to vreme sultan je opsedao Drač. Srbima je bio zabranjen ulazak u grad. Radovima je rukovodio Jerinin brat Đorđe Kantakuzin. Ugovor iz Tate je samo delimično ispunjen. Borba protiv Turaka bila je cilj. Đurađ je brakom. Doveo je tevtonce. U vreme zidanja Smedereva Đurđa su krunisali despotskim vencem poslanici cara Jovana VIII (1425 – 1448). Priznao je tursku vrhovnu vlast i obavezao se da plaća 50. a kada nije dobio novac predao ja grad Turcima. Ali su se na kraju ipak pokorili despotu. Tvrđava se sastoji od Malog i Velikog grada. pomažući skopskog sandžak bega Isaka. Obojica su pohitala ka Beogradu da sprovedu u život ugovor u Tati. Zidovi su bili debeli do 4 metra sa 24 kule visine do 20 metara. Žigmund je od Beograda napravio snažnu tvrđavu. Srbijom su uzduž i popreko harali Turci. Nije uspeo pa je sklopio mir sa sultanom. Turci i Ugari. Pošto su u Despotovini Ugri držali Beograd. a Turci Niš. Žigmund nije poseo ni Golubac. Đurađ je za smrt ujakovu saznao u Zeti.gotovo 40 godina. Đurađ je iste godine morao da brani Srebrnicu. Položaje u državnoj upravi dobijali su Grci. O pretrpljenim mukama pri izgradnji svedoči narodna tradicija (prokleta Jerina). jer je iz Ugarske lako mogla stići pomoć. Đurađ je počeo da zida novu prestonicu Smederevo. U Malom je bio Đurđev dvor. Zidanje je završeno već 1430. Dubrovčani. Kruševac i Golubac.000 dukata. vaspitanjem i duhovnim životom bio vezan za vizantijski svet. Na izuzetno svečan način Đurađ je priznat za Žigmundovog vazala.

Lazar su sa pratnjom napustili grad i prešli u Ugarsku da traže pomoć. ali su pripreme tekle sporo. Despot Đurađ se mešao u sukobe bosanske vlastele. Žigmundovi ratovi sa Turcima. Posada se predala 18. oženjen Žigmundovom ćerkom Jelisavetom. avgusta sastao sa Đurđem. a na drugoj despot Đurađ i Sandalj Hranić. prihvatio Žigmundove planove za odbranu južne granice. Poklonio mu je zamak Vilagoš u zarandskoj županiji. Đurađ. Drugu kćer Maru poslao je u harem Muratu II. i Turci su ušli u grad. Despotovi sinovi Grgur i Stefan imali su tešku sudbinu. On je bio voljan da pomogne odbrani Smedereva. Tri meseca je trajala teška opsada. Krajem godine umro je Albert i u 103 . Tako se položaj Turaka na Dunava još više učvrstio. Još je samo Novo Brdo odolevalo Turcima. Đurađ ga je pomogao novcem. Jedna turska vojska je 1438. a druga u Srbiju. Žigmund je u leto 1437. Tokom leta 1439. Odbranom Smedereva su komandovali Toma Kantakuzin i Grgur.Stanje u Bosni. ali ni time nije postignuto ništa u borbama s Turcima. Ugarski kralj Žigmund izabran je 1433. Sledeće godine Murat II je na čelu velike vojske upao u Srbiju i opseo Smederevo. avgusta 1439. On je postao i rimsko-nemački car. Porodične prilike. Iz Jedrena je odvedena u Brusu. pod uslovom da bude Portin vazal. Grgur se nagodio sa Muratom i predao mu grad a zauzvrat je dobio na upravu zemlje svoga dede Vuka. Postala je vrlo uticajna i nikada se nije odrekla hrišćanstva. Đurađ je svoju ćerku Katarinu udao za Ulriha celjskog. Nasledio ga je austrijski vojvoda Albert Habzburški (1437 – 1439). Na kraju je sakupio 24. Zatim je naneo težak poraz vidinskom paši Ali-begu na Godominskom polju kod Smedereva. sklopljena je firentinska unija. Despot Đurađ je tražio pomoć od kralja Alberta. Ovaj ugarski prodor je bio izvršen preko srpske teritorije. Usledila je odmazda Turaka. Jerina. upao u Srbiju i spalio Kruševac. Za smederevskog sandžak-bega imenovan je Isak-beg iz Skoplja. za rimsko-nemačkog cara. Despot je morao da Muratu II ustupi Braničevo. upala u Erdelj. U Segedinu se 1. Kralj Žigmund je umro decembra 1437. Đurađ je zauzeo Usore sa Zvornikom i tvrđavom Teočakom. kome su prisustvovali Tvrtko II i Đurađ. Borbe za ugarski presto. Ugarska vojska se na prvu vest da dolaze Turci razbežala. bratića Žigmundove žene Varvare i jednog od najbogatijih ljudi toga vremena. Sabor u Bratislavi 1435.000 vojnika i krenuo na jug. a već je posedovao Srebrnicu. Prvi pad Smedereva. U proleće 1433. Miraz za Maru je bio ogroman – nekoliko stotina hiljada dukata. U ratovima Ugarske i Turske 1435 – 1437 Srbija je bila pošteđena. Na jednoj strani su bili kralj Tvrtko II i Radoslav Pavlović.

a 8. juna 1441. Upadali su u Srbiju i nanosili Turcima velike gubitke. Posle smrti Alberta 1439. poveljom (na srpskom) zagarantovao pravo slobodne trgovine po svim svojim zemljama.000 konjanika bio je Hunjadi.000 Ugara i Poljaka i 8. Đurađ je napustio Ugarsku i otišao u Zetu. koji je hteo da osveti Mezida. Đurađ je pokušavao da svog sina Lazara oženi Albertovom udovicom Jelisavetom. gospodara Gornje Zete.000 Srba na čelu sa Vladislavom. Đurađ ga nije priznao već je podržao Albertovog sina Ladislava. oslepio u gradu Tokatu. Duga vojna. i Nikola Iločki.000 dukata. potukao u Erdelju Mezidbega. Tako je Đurađ izgubio celu Despotovinu. U teškom položaju Đurađ je priznao Vladislava Jagelonca za kralja i u julu 1441. počeo da primenjuje običaj “devširme” – “odabir dečaka”. Prvi sukob s Turcima 3. Sultan je s proleća 1440. Papa je u Ugarsku poslao kardinala Julijana Ćezarinija da pripremi rat. Tu je morao da stekne naklonost sinova Đurđa Crnojevića. I Đurađ je na to potrošio mnogo sredstava. Vojska od 25. Morao je da se skloni u Dubrovnik. Novo Brdo se predalo 27. napustio Dubrovnik. Preko 104 . U Ugarskoj je od svake kuće revnosno ubiran novac za opremanje vojske. U tom sukobu ubijen je Muratov sin Ali-Čelebija. novembra je bio između grada Bovna kod Aleksinac i Niša. Malo je bilo nade u pomoć sa Zapada. Njegovi sinovi nisu imali kuda da pobegnu. Srpski narod je napuštao zemlju i selio se na sever. Rumelijski beglerbeg Kasim je do nogu potučen. Murat II je zamerao Dubrovčanima na podršci despotu i zbog učešća u odbrani Novog Brda. Zapovednici južne ugarske granice bili su Janko Hunjadi. Murat II je 1438. Hunjadijeve pobede uzbudile su Evropu. Murat II je morao da ratuje protiv gospodara Karamanije Ibrahimbega. Borbe za ugarski presto.Ugarskoj su počele borbe za presto. maja 1441. ali im je 1442. pa je za naslednika određen Mehmed Osvajač. Udala se za poljskog kralja Vladislava II Jagelonca (1440 – 1444). Posle punih šest meseci teške opsade Turci su se ipak morali povući. U Zeti je Đurađ počeo da kuje antiturske planove i Turci su mu ucenili glavu. Na čelu prethodnice od 12. Hunjadi je u martu 1443. Jagelonac ga je proglasio za odmetnika i oduzeo imanja. Odbranom je komandovao Jovan Talovac. rumelijskom beglerbegu Šehabedinu. aprila. U poklad u Dubrovniku je ostavio 160. počeo sa opsadom Beograda. Planiran je novi krstaški rat. Turski špijuni su saznali za pripreme. ali je ona odbila da se uda za pravoslavca. a u Vlaškoj Šehabedina. Grgura i Stefana (odranije talac na Porti) sultan je okovao na Uskrs 16. Hunjadijem i Đurđem je u ranu jesen prešla Dunav kod Beograda i ušla u Srbiju. U proleće 1443. Antiturski planovi. erdeljski plemić.

Bitka kod Varne se odigrala 10. Stigao je do Varne. Zapad je želeo da se rat nastavi. Đurađ je nastojao da privoli kralja i Hunjadija da trupe prezime u Srbiji pa da na proleće nastave borbe. januara 1444. Murat II 12.000 vojnika prešao Dunav i uputio se ka Bugarskoj. Đurađ je posle ovog ugarskog poraza ostao veran turski vazal. ponovo je u sastavu bosanske države. Despot je uspeo da nagovori kralja i Hunjadija da pristanu. ali je na kraju ipak pripao Srbima. Odatle su nastavili na istok i stigli do Plovdiva. ali je sultan ponudio mir (pobuna Ibrahim-bega – Karamanija). Sporan je bio Golubac. Janko Hunjadi se bekstvom jedva spasao i preko Vlaške stigao u Ugarsku. samo za kratko vreme. Obavezao sa na veliki harač i 15. Poslao je svoje poslanstvo ugarskom kralju. Turci su poraženi i 2. sin Ivana Kastriota. Ovaj pohod izazvao je ustanak u Novom Brdu (ugušen). između Niša i Pirota. ušao u Smederevo. Obnova despotovine. Planirali su da napadnu Jedrene. Bitka kod Varne. uspeo da povrati Srebrenicu koja je bila u rukama bosanskog kralja Stefana Tomaša. Polovinom septembra 1444. koji je u Segedinu krajem jula 1444. Despot se posebno sporazumeo sa sultanom da mu vrati sinove i zemlju sa 24 grada. decembra kod Sofije ponovo potučen.Niša i Pirota hrišćani su stigli do Sofije i zauzeli je. preoteo Srebrenicu od Turaka. jer je u slučaju neuspeha mogao da izgubi državu. kralj Vladislav je sa 16. srpsko poslanstvo(smederevski mitropolit Atanasije) pregovara u Jedrenu. Aprila 1444. U jesen 1444. Skenderbeg. ali su zbog nestašice hrane i jake zime morali da se vrate. je napustio tursku vojsku i podigao ustanak u svojoj zemlji. U susret mu je pohitao sultan Murat II. Ponuda je upućena dok su krstaši boravili u Srbiji. a već 22. prihvata sve zahteve. ali je 24. juna 1444. Nudio je despotu zemlju i sinove. Sultan je satro krstaše. Posredovala je Mara. 105 . Despot Đurađ je u aprilu 1445. Već 6. Poginuo je dvadesetogodišnji kralj Vladislav i kardinal Julijan Ćezarini. Srpska Despotovina od 1444. Ali. već krajem leta 1446. koji je isticao da sporazum nema važnosti dok ga ne prihvati papa. Ugarski kralj Vladislav I Jagelonac (1440 – 1444) je odbacio mirovni sporazum iz 1444. U Srebrnici su Đurađ i Stefan Tomaš kovali zajednički novac. Predlog nije usvojen i u januara su bili u Beogradu. potvrdio sporazum. Despot Đurađ je bio protvi novog pohoda. avgusta se izmirio sa sultanom. do 1459. Srebrnica. Despotovina je obnovljena. U tome ga je podržavao kardinal Julijan Ćezarini. izbili su nemiri u Jedrenu koji su uticali da se počne s pripremama za novi rat. novembra. januara bili su u Prokuplju. Stefan Tomaš je u maju 1444. Kasim-beg je počeo da ih goni.

U jesen 1448. Borba se vodila i noću. Sultan je stigao s velikom vojskom iz Sofije. Hunjadijev sin Ladislav je trebao da ostane u Smederevu kao talac sve dok se ne isplati ugovorena suma. Druga bitka na Kosovu. Đurađ je obavestio Murata II o ugarskom pohodu. Tom prilikom je odveo 60. oktobra 1448. mladi sin Alberta Habzburškog. osvojio Peloponez i srušio državu Konstantina Paleologa. a za cara je izabran njegov brat. ćerkom Konatsntina Paleologa. Bitka je odlučena tek kada su Turci zašli za leđa hrišćanima i kada je odred vlaškog kneza prešao na stranu Osmanlija. Ostaci hričćanske vojske su sasečeni. uspeo da povrati Srebrnicu i oblast Višegrada. Ugri i Turci su se sukobili na Kosovu. Mir je sklopljen.000 ljudi u roblje.Despotov šurak Toma Kantakuzin je 1448. postao gubernator Ugarske. Septembra 1448. Đurađ je sina Lazara oženio Jelenom. Hunjadi mu se obraća za pohod protiv Turaka. Sultan nije gonio neprijatelje već se vratio u Jedrene. ali despot nije hteo da ustaje protiv sultana. Ugarska vojska je pljačkala po Srbiji. Posle pogibije Vladislava I ugarski kralj je postao Ladislav V Posmrče (1445 – 1457). Murat II je 1446. Ugarski staleži su tražili puštanje gubernatora. kao i rumelijski beglerbeg. umro je Jovan VIII (1425 – 1448). Lazar je tada krunisan znacima despotskog dostojanstva. 106 . Obe strane su pretrpele ogromne gubitke. ćerke Konstantina Dejanovića. sve dok preko Kruševca nije izbila na Kosovo nedaleko od Prištine. mestu slavne bitke iz 1389. ali je zahtevao 100. Đurađ je priznao Ladislava za kralja. Ali ih despot nije mogao štititi od zloupotrebe turskih činovnika. Hunjadi je uhvaćen i odveden u Smederevo despotu Đurđu koji ga je bacio u tamnicu. Tek posle dužih pregovora despot je pristao. despot Konstantin. pomagao Dubrovčanima da se izmire sa sultanom. Hunjadi je prekinuo sve odnose sa despotom i krenuo na Turke preko Srbije. prešao je Dunav kod Kovina. treći sin Manojla II i Jelene Dragaš. Druga bitka na Kosovu je trajala od 17. Upravo je zbog ovog događaja srpska narodna pesma tako često pevala o Sibinjanin Janku. Đurađ je tokom 1447. Janko Hunjadi je 1446. U bitki su učestvovali Murat II i prestolonaslednik Mehmed. a Dubrovčani su oslobođeni davanja godišnjih poklona. stigao u Segedin.000 dukata na ime štete koju je ugarska vojska pričinila za vreme pohoda u Srbiji Ugri su se morali obavezati da će u budućim pohodima zaobilaziti Srbiju. Zbog ugarskog poraza je nastao izraz “prošao kao Janko na Kosovu”. Hrišćani su svojom artiljerijom naneli Turcima velike gubitke. Odbio je da učestvuje u ratu. Janko Hunjadi je decembra 1448. Stanje u okolnim zemljama. do 20.

Đurađ i Janko su se izmirili i avgusta 1451. Mehmed je 107 . maja 1453. Despot je održavao dobre odnose i sa Ladislavom V i sa Muratom II. Odmah je obavestio Mehmeda o sporazumu koji nije bio uperen protiv Turaka. Ovaj ugovor nije remetio despotove odnose sa Turskom. Mehmedu se pokorio i gospodar Karamanije Ibrahim-beg. sklopili ugovor u Smederevu. Protivnici se nisu dogovorili oko nekih pitanja i mir nije sklopljen. čak je 1452. Pad Carigrada. Đurđeva unuka Jelisaveta. ali je obe porazio Stefanica Crnojević. da ustupi Srebrenicu despotu. Ugarska i Turska su htele da sklope mir i despot je posredovao. Turci su zauzeli Carigrad.Stanje u Bosni i Zeti. Car Konstantin XI je tražio pomoć na Zapadu. Mehmed II Osvajač. oslobodio Hunjadija obaveza Smederevskog sporazuma (suma od 100. koji su bili Marin miraz. Tri dana je trajalo pljačkanje Konstantinovog grada. grčki i srpski jezik. Tokom 1452. u Svetoj Sofiji sklopljena unija koju je narod odbacio. umire Murat II i nasleđuje ga mladi i daroviti Mehmed II. vodio opsežne pripreme za osvajanje Carigrada. dve despotove vojske su ušle u Zetu (vojvoda Altoman i Toma Kantakuzin). obećavši mu da ni on ni njegov sin Lazar za života neće biti napadani. 29. verena je za Hunjadijevog mlađeg sina Matiju. ali 1451. U vojsi koja je opsedala grad bio je i srpski odred po komandom vojvode Jakše. Đurađ je održavao svoje veze na Porti. Oslobodio ju je iz harema i poslao Đurđu. Posredovanje u ugarsko-turskim pregovorima. Nisu izdržali. Mladi Mehmed (imao je tada samo 21 godinu) se od tog vremena nazivao Osvajač. Takođe je vratio despotu Toplicu i Dubočicu. U Zeti se despot sukobljavao sa Mlečanima i Stefanicom Crnojevićem. Vest o padu Carigrada zaprepastila je Evropu. uzeo titulu “hercega od Svetog Save”. Na njegovoj teritoriji je bio i manastir Mileševa. ćerka Katarine i Ulriha Celjskog. Đurađ je pomagao mnogim izbeglicama. ali ona ništa nije preduzela.000 dukata) i on je zauzeo despotova imanja po Ugarskoj. Time je “ozakonio” bratoubistvo koje će se kasnije vekovima primenjivati pri smenama na prestolu. otkupljivao je zarobljenike. Posada grada se hrabro branila i odbijala napade dvadeset puta brojnijih neprijatelja. koji je zadavao mnogo muka Muratu II. Pohod Mehmeda II na Srbiju. Bio je pod velikim uticajem maćehe Mare (Đurđeva ćerka) koju je veoma poštovao. Mladi sultan je ugušio pobunu janičara i ubio svoga malog brata. Novi sultan je znao turski. Njegovom zaslugom su mošti Svetog Luke prenete iz Epira u Smederevo. Despo Đurađ je istovremeno radio na pokretanju krstaškog rata ali i na obnavljanju primirja iz 1451. Sporazum sa Hunjadijem. Papa je bulom iz 1450. Bosanski kralj Stefan Tomaš je pristao 1451. Produžio je sporazum sa Đurđem. Vojvoda Stefan Vukčić je 1449. Sultan Mehmed II je tokom zime 1452/53.

Lazar je umro 20. Mladi srpski zarobljenici su pripremali zaveru protiv Mehmeda. Turska vojska je najpre napala Smederevo. Đurđa je nasledio sin Lazar. jula 1456. Vest o padu Novog Brda zatekla je despota u Ugarskoj gde je pripremao krstaški pohod. iz Despotovine su prebegli Turcima Mara. Sultanovim osvajanjem 1455. ponovo krenuo iz Jedrena na Srbiju. Sultan je u toku borbi bio ranjen i morao je da naredi vojsci da se povuče. pripremao napad na Beograd. Ovaj pohod označava početak kraja srpske Despotovine. Mehmed II je u proleće 1455. Zato se Đurađ odlučio na sklapanje mira s Portom i prepustio Turcima ceo južni deo zemlje. Despot Lazar i despot Stefan. a na vest da stiže Hunjadi u pomoć Turci su digli opsadu. Janko Hunjadi i fra Jovan Kapistran. Kod Kruševca im je naneo težak poraz 1. najuglednije ljude u gradu pobio. Despot Lazar se mešao u sukobe u Ugarskoj i podržavao Ladislava V. Sultan je te godine krenuo na Srbiju. krenuo na Srbiju. Ugri su tražili pomoć na sve strane. U Ugarskoj je izbio sukob između stranke Hunjadija i kralja Ladislava. u Beogradu je izbila kuga od koje su stradali Hunjadi i Kapistran. Mehmed II je tokom 1456. ali su otkriveni i pogubljeni. a druga Smederevo. Despot je prešao u Ugarsku. a mnoge odveo u roblje. Na vest o pobedi hrišćana papa Kalist III je ustanovio opšti hrišćanski praznik koji se 6. Pad Novog Brda. jul je planiran opšti napad. despotov zet. očajnički protivnapad hrišćana prisilio ih je da ustuknu. U odbrani Beograda su učestvovali Mihailo Silađi. Uz velike gubitke janičari su uspeli da potisnu branitelje. Cilj napada je bilo Novo Brdo. U tim borbama stradali su grof Ulrih Celjski.već 1454. a uz njega rumelijski beglerbeg Karadža i zapovednik janičara Hasan. prekinuta je veza Despotovine i Zete. Pod Zemunom 18. Beograd se održao. Ali. decembra 1456. Sultan nije ispoštovao dogovor već je opljačkao grad. Tokom 1457. poslednji. Nameravao 108 . Ali stranačke borbe u Ugarskoj onemogućavale su ozbiljniju akciju. Bio je na izmaku snaga. Posada grada je bila šarolika. Jedna vojska je opsela Novo Brdo. Đurađ se vratio u Smederevo. Nasledio ga je brat Stefan. Zatim se uputila ka Beogradu. umro je 24. Ozlojeđen neuspehom svetio se svojoj okolini. Đurađ je potražio sporazum sa sultanom. Za 21. i Ladislav Hunjadi. Ugarska i Srbija nisu uspela da sklope mir sa Portom. su hrišćani pobedili turske lađe. Grgur i Vuk. a Janko je nastavio da goni Turke. avgusta imao slaviti.. Sredio je odnose sa sultanom i obaveza se da plaća harač. januara 1458. Prestonica se hrabro branila. Počela je teška opsada. Posle četredestodnevne teške opsade grad se pod garancijom predao Turcima. oktobra 1454. zapovednik grada. Posle bitke. Na njenom čelu je bio Mehmed II. ali je odbijena uz velike gubitke. Sultan je opremio ogromnu vojsku najboljom opremaom koja se tada mogla nabaviti (artiljerija i brodovi). Opsada Beograda i smrt despota Đurđa.

Brak je sklopljen 1. Stracimira i Balšu. Postignut je sporazum i dopušteno je despotu Stefanu. Ovi skorojevići šire svoje teritorije i ostvaruju osamostaljenje. Pad Smedereva je izazvao uzbuđenje na Zapadu. drže Bar i oblast između Skadarskog jezera i mora. Đurađ i Balša II počinju svoje uzdizanje sa opadanjem srpskog carstva u vreme cara Uroša. Vojinović traži Ston i Pelješac i pustoši okolinu Dubrovnika. Srpska prestonica postala je sedište smederevskog sandžaka. Na jednoj strani su car Uroš. Pohodom je rukovodio Mahmud-paša Anđelović. zauzeli Smederevo. Balšići su stali na stranu 109 . Braća Stracimir. sudeći po imenu. Mehmed II je s rumelijskim beglerbegom Mahmud-pašom Anđelovićem stigao pod smederevske zidine. da sa dragocenostima napuste grad i pređu u Bosnu. Dolaskom Stefana Tomaševića na srpski presto povređena su prava Turaka. Otišao je svojoj sestri Katarini Celjskoj. sina bosanskog kralja Stefana Tomaša. Pad srpske države. Rodonačelnik ove porodice Balša je. aprila 1459. car Uroš izdao Dubrovčanima. Lazarovoj ćerci.je da postavi Grgura za despota. i despot Stefan je morao da napusti Smederevo 8. i njenoj majci Jeleni. njegovoj ženi Jeleni. a na drugoj Dubrovnik. Padom Smedereva za Srbe je počelo viševekovno ropstvo. Tokom 1458. prema Mavru Orbinu. knez Vojislav Vojinović i Kotor. Ugarska posada je zarobljena. Balšići Poreklo. Značajan faktor u tom usponu su Dubrovčani kojima Balšići pružaju pomoć tokom rata sa Vojislavom Vojinovićem. Dolaskom Stefana Tomaševića na presto Mehmed II je rešio da zauzme Smederevo. Rat sa Vojislavom Vojinovićem (1360 – 1362). juna 1459. Povedeni su preogovri o predaji grada. Balša je imao sinove Đurđa. Balšino ime se prvi put spominje u jednoj povelji koju je 1360. Verovatno je reč o sloveniziranim Vlasima. prilično skroman vlastelin sa tek jednim selom u svom posedu u doba cara Stefana Dušana. Turci su 20. Ugarski kralj je zaplenio sva dobra srpskih despota u svojoj zemlji. Odmah su poskidali crkvena zvona. Balšići i zetski mitropolit. Lazarovj udovici. Oko 1360. Kralj Matija je optuživao Bosance da su za novac predali prestonicu Despotovine. Poreklo Balšića je prilično nejasno. vođeni su pregovori o udaji najstarije ćerke despota Lazara za Stefana Tomaševića. Tokom ovoga rata su se odmetnuli od cara Uroša. a crkve pretvorili u džamije. aprila.

Protiv Topije su Balšići ponovo krenuli 1368. Zbog Kotora Balšići su izazvali neraspoloženje pape. Ulcinj i Skadar i bivaju pošteđeni ekonomske blokade. Župan Nikola je 1370.000 perpera). Ratni uspesi su ih okuražili da čak ni formalno ne priznaju vlast cara Uroša. jer je grad bio pod njegovom vlašću. ili 1371. ali bez uspeha. Već 1366. Kotora i Drača (od Zadarskog mira 1358. Vojislav Vojinović ne odustaje od svojih zahteva i nastavlja neprijateljstva. na račun arbanaškog vođe Karla Topije. Vukašin je morao iz Skadra da pohita u Makedoniju u pomoć svome bratu despotu Uglješi. ali do toga ipak nije došlo. U proleće 1373. zahtevao od Dubrovčana svetodmitarski danak (2. Đurađ Balšić je od svog bivšeg saveznika prigrabio grad Prizren. koji se spremao za rat sa Turcima. avgusta 1362. Tokom 1370. U sukobu sa Topijom u leto 1364. Sukob sa Nikolom Altomanovićem. ali su ipak 1369. Na stranu Dubrovnika staju Budva. Sudar Balšića s Karlom Topijom. postao kralj i savladar cara Uroša. Dubrovnik nije ustupio Vojinoviću galiju za rat sa Balšićima. Ratom su najviše pogođeni Dubrovnik i Kotor pa traže mir. uz veliki otkup. Balšići drže pod opsadom Ulcinj. Početkom 1363. pokušao da zauzme Prizren. Đurađ Balšić je bio pod Kotorom. Vukašin je sa sinom Markom 1371. stigao u Skadara. kada je sklopljen mir između Balšića i Karla Topije. Dobro planirani napad nije ostvaren. Oslobađen je. U savezu sa Venecijom ratovali su protiv Dubrovnika. 1366. Đurađ Balšić je pao u zarobljeništvo.Dubrovčana jer im je bilo obećano dubrovačko građanstvo. Oni uspevaju da se prošire na jug do linije Ulcinj – Drivast. Posledica napada na Kotor bio je raskid sa carem Urošem. gospodara Drača. Bar. Odatle je trebalo da zajedno sa Balšićima pođu na Nikolu Altomanovića prema Onogoštu. i potčinili Ulcinj. Vukašin Mrnjavčević je 1365. U jesen 1362. što je Balšićima odgovaralo. Balšići su ponovo zaratili sa knezom Vojislavom Vojinovićem. Dobili su ga tokom 1362. Tako su preduhitrili Nikolu Altomanovića. Dubrovčani predlažu Balšićima da napadnu Kotor. došlo je do izmirenje Balšića i Nikole. u Onogoštu izdao povelju kojom je konačno uspostavljen mir. prihvatili katoličko učenje. Kotor dolazi pod vlast ugarskog kralja Lajoša I. a uz podršku cara Uroša i pape sklopljen je mir 1370. Balšići protiv Kotora. Na zalaganje Venecije. Posle poraza i pogibije Mrnjavčevića na Marici 26. Balšići nisu učestvovali u sklapanju mira. On je 1372. Na stranu Dubrovnika stali su Balšići i kralj Vukašin. Zahtevi Vojinovića nisu ispunjeni. septembra 1371. Dubrovnik je odbio pa je došlo do rata. Savez sa Nikolom Altomanovićem. pod ugarskom 110 . Sa njim su bili u dobrim odnosima i to su koristili da zauzmu Kotor. Car Uroš je 22.

Preko Onogošta je stigao sve do Nevesinja i vratio se sa velikim plenom. Zahvaljujući brakom sa ćerkom Jovana Komnina Asena (brat carice Jelene). Sa drugom ženom Milicom. Vlast nad Trebinjem. izdao je povelju o slobodi i bezbednosti dubrovačkih trgovaca u njegovoj zemlji.vlašću). Stracimir. u ime Anžujaca. Zajedno sa Karlom Topijom je 1378. Njegove zemlje su podelili knez i ban. Đurađ je Dubrovčanima poveljom potvrdio sva prava koja su ranije uživali u srpskim zemljama. Sabor u Peći. Preduzeo je jedan pohod na Tvrtkovu teritoriju (Trebinje i Konavli). Đurađ I je nosio skromnu titulu “gospodin”. ćerka kralja Vukašina. Đurađ I. Konavlima i Dračevicom je donela Đurđu I Balšići pravo na svetodmitarski dohodak. Moć Balšića je tada bila na vrhuncu. držao je stranu Đenovi. zamonašila – Kesenija. Nosio je titulu “župan Zete”. a Nikoli Ston i Pelješac. dok je Đurađ Balšić poseo teritoriju između Dubrovnika i Boke: Trebinje. ćerka arbanaškog vlastelina Progona Duklina. Tu je uhvaćen i oslepljen. Protiv Nikole Altomanovića su se udružili knez Lazar i ban Tvrtko I. Tako je Bosna izbila na severnu obalu Boke. Pokazuje izrazitu težnju ka 111 . Berata i Himare 1372. a druga Teodora. Konavle i Dračevicu. preduzeo pohod protiv bana Tvrtka. a od vizantijskog su bili suviše daleko. ćerka sevastokratora Dejana. U godinama nemira i unutrašnjih borbi dohodak se počeo vezivati za onoga ko je vladao teritorijama oko Dubrovnika. Umro je 1372. kneza Lazara i bana Tvrtka I. Imali su vodeću ulogu u sređivanju crkvenih prilika u Srbiji. su sazvali crkveni sabor u Peći. Plemstvo i ugledni stanivnici tri župe su zbacili vlast Đurđa Balšića i stavili se pod vlast bana Tvrtka. Ovladao je Dračem 1385. Dračom je tada vladao Karlo Topija. U ratu za Tenedos (1378 – 1381) između Venecije i Đenove. Venecija nudi Balšićima Kotor i Drač. na kome je izabran patrijarh Jefrem. U okotobru 1375. Tokom 1379. Balša II. Prva žena mu je bila Olivera. zbog tri primorske župe. Postaje gospodar Valone. Visoke titule nisu imali od koga da dobiju: srpskog cara više nije bilo. Iako su u drugoj polovini XIV veka bili na vrhuncu Balšići su zadržali skromne titule. Ove oblasti će Tvrtko I preuzeti tokom 1377. Prva žena mu je bila Jerina. Posle sloma Nikole Altomanovića knez Lazar i Đurađ Balšić su bili najmoćniji srpski velikaši. ćerkom kralja Vukašina. imao je sina Đurđa II. Za kratko vreme oni su ga potisnuli u grad Užice. Teodora se posle Đurđeve smrti 1378. i uzeo titulu “milošću božjom duka drački”. Ipak u području Kotora i Budve buni se Radič Crnojević. Sukobljavao se sa Tvrtkom I oko Kotora (1382 – 1384).

Tokom 1408. ćerkom Nikite Topije. Savez sa Sandaljem Hranićem osigurao je Balšu sa zapada i stvorio povoljne uslove za kontranapad. Krajem 1412. zauzima Skadar i Drivast. sestre despota. Bar je povratio 1412. Zahvaljujući tome 1396. i 1409. paralelno sa stričevićem Đurđem II. Balša II. Sin Đurđa I Balšića i Teodore Dejanović. Balša III (1403 – 1421).000 dukata za one gradove koje je njegov otac ustupio Veneciji.separaciji. Sandalj Hranić je 1411. Đurđa II je zarobio skopski sandžak-beg Pašajit i oslobodio ga tek pošto mu je Balšić predao Skadar. Postao je Sulejmanov vazal. Vodio je brigu o pravoslavnoj crkvi u Zeti. Drivast i Srđ. Zbog toga su Mlečani ucenili njegovu glavu na 2. Uz tursku pomoć 1405. Nosio je skromnu titulu “gospodar Ulcinja”. u sukobu sa Turcima na Saurskom polju u blizini Berata. Mleci. vođeni su mirovni pregovori između Balše III i Mlečana. oženio se. a boravio je i u Ulcinju. uhvatili su ga i izveli pred sud u Draču. Ustupio je Mlečanima. ćerkom Karla Topije. Skadar 1396. i bitke kod Angore. Posle smrti Balše II glavninu porodičnih zemalja preuzeo je Đurađ II. maja 1395. Imao je ćerke Jelenu i Teodoru. Osuđen je na smrt i pogubljen 1402. Jelena se udala za Stefana Vukčića Kosaču. je poginuo 1385. Balša III je podstakao ustanak mletačkih podanika u skadarskom kraju. Po smrti oca 1378. Bio je pod zaštitom sultana Bajazita I do 1402. Balša je mirovni ugovor potvrdio januara 1413. Menja političku orijentaciju i postaje turski vazal. po drugi put. oženjen Jelenom. uz novčanu proviziju. Balša III je za svoje sedište uzeo Bar. U području Kotora i Budve sve odlučnije istupa Radič Crnojević. Ulcinja i Bara. ćerkom Koje Zakarije 112 . Konstantin. Ove gradove je preoteo Turcima u jesen 1395. Kao zetski gospodar nasleđuje svoga oca Đurđa II. Sandaljevim posredovanjem sklopljen je mir sa Mlečanima 1412. stacionirani u okolini. Pregovarao je sa papom Bonifacijem IX i čak mu obećao svoju zemlju ako ostane bez muških naslednika. Nemirno zatišje (1413 – 1418). ili početkom 1413. Bio je pod uticajem majke Jelene. Oni ga uskoro potiskuju u brda osvajanjem Budve. pod uslovom da bude turski vazal.000 dukata. ali nisu urodili plodom. Priznato mu je pravo na proviziju od 1. Đurađ II Stracimirović (1385 – 1403). Prvi skadarski rat (1405 – 1412). Turci zaposedaju celu albansku teritoriju. Balšinom majkom. herceg Drača. Sa prvo ženom Marom. sklopio brak sa Jelenom Balšić. Za svoje sedište je izabrao Ulcinj. Povezao se sa ugarskim kraljem Žigmundom. Pod nejasnim okolnostima je zagospodario Krojom 1394. Balša III je povratio Budvu i Ulcinj. Kao turski vazal učestvovao je u bitki na Rovinama 17. oženjen Lazarovom ćerkom Jelenom. oženio se 1407. postao je knez Hvara i Korčule i titularni gospodar Albanije. Umro je 1403. upravlja uzanim pojasom između Drima i Bojane. Nosio je titulu “gospodar Zete”.

Boljom. Podržavao je svog očuha Sandalja Hranića u sukobu sa Kotorom. Balša II je pozvao svoga rođaka Stefana Maramonte u Zetu. Smatrao je da će s njim imati više uspeha u predstojećem ratu sa Mlečanima. Stefanu se pružala prilika da se sveti za tešku sudbinu svoga oca Konstantina. Drugi skadarski rat (1418 – 1423). Obnova ranijih granica nije zadovoljila Balšu III pa je on nastavio rat sa Mlecima. U tom ratu je pretrpeo poraz kod Kotora. Taj poraz ga je naterao da se skloni kod ujaka despota Stefana u Srbiju. Venecija nagađa da bi Balša III mogao da ostavi zemlju svom rođaku Stefanu Balšiću Maramonte. Na despotovom dvoru je umro 28. aprila 1421. Pošto nije imao muških potomaka zaveštao je svoju zemlju despotu. Despot Stefan je zaposeo Bar, a 1423. je krenuo na Skadar. Uskoro je svu brigu o Zeti prepustio Đurđu Brankoviću. Đurađ je avgusta 1423. sklopio mir sa Mlečanima. Mlečani su zadržali Skadar, Ulcinj i Kotor, a despot Stefan Drivast i Bar. Odnosi su regulisani u Vučitrnu 1426. Stefan Balšić Maramonte. Sin Konstantina Balšića i Jelene Topije. Jelena se posle Konstantinovog pogubljenja 1402, povukla kod svoje rođake Marije Topije, udate za Filipa Maramonte. Filipovi posedi su se nalazili oko Otranta i Lećea. Zbog bliskosti sa Filipom prozvali su ga Maramonte. Pomagao je svom brat od strica, Balši III, tokom Drugog skadarskog rata. Posle Balšine smrti 1421. vratio se u Italiju. Kasnije je bezuspešno pokušavao obnoviti državu Balšića tokom 1429. Kada nije uspeo u tome sklonio se u Apuliju. Postao je kondotjer i učestvovao u sukobima italijanskih republika. Ova grana Balšića, Maramontovi, izumiru 1480.

Crnojevići
Radič Crnojević. Krajem XIV veka u Zeti se javlja rivalska porodica Crnojevića. Njen rodonačelnik je Radič Crnojević. Iskoristio je zarobljavanje Đurđa II Stracimirovića Balšića da zagospodari Budvom i Svetomiholjskom metohijom (poluostrvo Luštica). Nazivajući se “gospodarom Zete i Budve” ponudio je Mlečanima svoju saradnju i izmolio Sinjoriju da mu da mletačko građanstvo 1392. Održavao je prijateljske odnose i sa Dubrovnikom. Sa bratom Dobrovojem je opsedao Kotor i zauzeo Grbalj. U tim borbama protiv Đurđa II Stracimirovića Balšića je i poginuo 1396. Đurađ II je poseo delove njegove teritorije. Imao je i brata Stefana. Đuraševići. Posle pogibije Radiča Crnojevića, njegova braća Dobrovoj i Stefan izgubila su u svom kraju svaku ulogu. Prvenstvo je pripalo njihovim rođacima koji su po nekom svom nepoznatom pretku nosili prezime Đurašević. Možda je to bio zetski vlastelin Đuraš Ilić. On se prvi put spominje 1326. u pratnji Stefana Dečanskog, kao čelnik. Prešao je na
113

Dušanovu stranu. Potisnuli su ga Balšići. Umro je oko 1362, a sahranjen u manastiru na Prevlaci. Na blisko srodstvo sa Radičevom kućom upućuje i činjenica da su Đuraševići u XV veku preuzeli prezime Crnojević. Đurađ i Aleksa-Lješ Đurašević-Crnojević. Možda su bili unuci Đuraša Ilića. Đurađ i Aleksa-Lješ se prvi put spominju 1403, kada su na poziv Dubrovčana, koji su ratovali sa bosanskim kraljem Ostojom, pustošili zemlje Sandalja Hranića. U periodu 1403 – 1431. u mletačkim dokumentima se javljaju kao baroni Zete. Upravljaju Paštrovićima, Lušticom i brdskim krajevima iznad Kotora i Budve.Venecija ih nastoji pridobiti za borbu protiv Balšića. Obećava im predaju Budve, Bara i Gornje Zete, ali oni ne prihvataju ponudu. Posle smrti Balše III 1421, posedaju neka njegova sela. Postaju vojskovođe despota Stefana, da bi se po njegovoj smrti okrenuli Mlecima. Đurađ je bio oženjen ćerkom Koje Zakarije. Imao je četvoro sinova: Đurašina, Kojčina, Stefanicu i jednog nepoznatog sina. Stefanica (1451 – 1465). Od Đurđevih sinova izdvaja se trećerođeni Stefan – Stefanica. Vodio je samovoljnu politiku ne obraćajući pažnju na svoju braću. Bio je oženjen Marijom, ćerkom Ivana Kastriota, a sestrom Skenderbegovom. Bio je gospodar Crne Gore. Sukobljavao se sa despotom Đurđem Brankovićem. Despot je 1452. poslao dve vojske na čelu sa vojvodom Altomanom i Tomom Kantakuzinom, svojim šurakom. Stefanica ih je obe porazio. Stefanica je sa zborom Gornje Zete i predstavnicima 51 opštine (družine) 1455. priznao vlast Venecije (Vranjinski ugovor). Posle toga njegova porodica preuzima prvo mesto u političkom životu zemlje. Iako su priznali vlast Mletačke republike u suštini su ostali samostalni gospodari. Stefanicina zastava je bila crvene boje sa belim dvoglavim orlom. Zastava Đurđa Kastriota Skenderbega je bila, takođe, crvene boje, ali sa crnim dvoglavim orlom. U vreme Crnojevića ime velikog planinskog masiva Crna Gora, kao teritorijalno-politički pojam, zamenjuje dotadašnji naziv Zeta. Za života Stefanice nijedna veća turska vojska nije udarila na Zetu. Bile su to sitne pljačkaške najezde koje je Stefanica mogao sam da suzbije. Tokom 1457. ratovao je protiv hercega Stefana Vukčića Kosače. Umro je krajem 1464. ili početkom 1465. Sa Marijom Kastriot je imao sinove Đurđa i Ivana. Ivan (1465 – 1490). Naslednik Stefanicin je bio mlađi sin Ivan, u narodu poznatiji kao Ivan-beg. Prva žena mu je bila Gojsava, ćerka Đorđa Arijanita Komnina Topije Golema. Tako je bio u srodstvu sa Dukađinima, Skenderbegom i Brankovićima. Đurđev sin Slepi Stefan je oženio mlađu Arijanitovu ćerku Angelinu. Posle Gojsavine smrti Ivan se 1469. oženio Marom, ćerkom hercega Stefana Vukčića Kosače. Dugi niz godina u mladosti je proveo u zatočeništvu hercega Stefana Vukčića. Ivan je u proleće 1465. napao Kotor (mletački grad od 1420). Mlečani su ucenili njegovu
114

glavu na čak 10.000 dukata. Loši odnosi sa Mlecima su popravljeni 1466. zalaganjem Stefana Vukčića i Ivanovog ujaka Skenderbega. Postaje vojvoda pod vrhovnom vlašću Venecije 1466. sa sedištem u Žabljaku, na Skadarskom jezeru. U savezu sa Venecijom je ratovao protiv Turaka. Ivan se 1471. sporazumeo sa sultanom Mehmedom II. Obavezao se da će za uživanje svojih poseda plaćati harač od 700 dukata. Sa Turcima se razišao 1473, kada su mu poseli neka mesta. To je iskoristila Venecija da ga još čvršće veže za svoje interese. Njemu i njegovoj deci dodelila je 1474. svoje građanstvo. Senat mu je poslao vojnu i novčanu pomoć i obećao mu sklonište ako Turci osvoje njegove zemlje. Ivan je nudio Sinjoriji iznos koji je davao sultanu na ime harača ako potisne Turke iz Gornje Zete. Turska opasnost se nadvila i nad Zetom. Ivan od 1474. učestvuje u odbrani mletačkog Skadra od Turaka. Bitka za Skadar je bila izuzetno teška. Turci su posle četiri meseca podigli opsadu. Sa šurakom Vlatkom Kosačom Hercegovićem 1476. pokušava povratiti porobljeni deo Hercegovine. Međutim, neuspeh unosi razdor među saveznike. To omogućava Turcima da krajem 1477. ili početkom 1478. nanesu Ivanovim snagama težak poraz. Sultanu Mehmedu II je odlučio da pokori zemlje Crnojevića. Sultan je još jednom pokušao sa osvajanjem Skadra. Anadolski beglerbeg Mustafa i rumelijski beglerbeg Sulejman predvodili su vojsku pod Skadrom 1478. Sultan ni ovoga puta nije uspeo da zauzme Skadar, pa je naredio svojim beglerbegovima da zauzmu okolne tvrđave. Sulejman je 1479. zauzeo Žabljak, Ivanovu prestonicu. Posada predvođena Ivanovima rođakom, nije ni pomišljala da pruži otpor turskoj sili. Mlečani su iste godine predali Skadar Turcima. Turci su u teškim okršajima potisnuli Ivana. Bio je prinuđen da, preko Kotora, napusti zemlju i ode u Italiju. Posle smrti Mehmeda II 1481, izbijaju nemiri u Turskoj. Za vlast se bore njegovi sinovi Bajazit i Džem. Bajazit je pobedio svoga brat, koji beži u Italiju. Ivan se, uz pomoć napuljskog kralja Ferantea, vraća u domovinu i uspeva da obnovi vlast. Uspeo je da nanese poraz turskim odredima, ali je ipak morao da prizna vrhovnu vlast sultana Bajazita II. Obavezao se na harač od 700 dukata. Za novu prestonicu izabrao je Cetinje. Tu je 1483. podigao crkvu posvećenu rođenju Bogorodice i uz nju manastir kao sedište zetskog mitropolita. Na to se zavetovao tokom izgnanstva u Italiji. U Loretu, kod Ankone, je posetio crkvu posvećenu Svetoj Bogorodici i u njoj video nerukotvorenu ikonu Bogorodice. Pao je na kolena i zavetovao se da će joj podići crkvu u svojoj otadžbini, ako se tamo ikada vrati. Ivan Crnojević je umro 4. jula 1490. Sahranjen je u cetinjskom manastiru. Đurađ (1490 – 1496). Ivana nasleđuje najstariji od trojice sinova, Đurađ. Bio je veliki ljubitelj knjige, ali i vešt ratnik. U pokušaju da se
115

Pogotovo kada se posle propasti svih francuskih planova i brat Stefan okrenuo protiv njega. izazvani postupcima francuskog kralja. Velike nade u borbi protiv Turaka Đurađ je polagao u francuskog kralja Šarla VIII. potkazujući glavu vladarskog doma. Stefan mu je u jesen 1496. Oktoih prvoglasnik (od prvog do četvrtog glasa). Po prelasku u islam dobio je ime Skenderbeg. Psaltir. Trebnik i Cvetni triod. doneo sultanovu poruku da krene na Portu ili da u roku od tri dana napusti Crnu Goru. Oktoih petoglasnik (od petog do osmog glasa). Lozu je produžio drugorođeni sin Konstantin. Đurađ je ostavio trajan spomen otvaranjem prve južnoslovenske i balkanske štamparije u Cetinju. Dobija timar u Anadoliji. njegov praunuk Jovan Crnojević je umro 1660. Tu se 1494 – 1495. ali ga ne treba mešati sa albanskim borcem protiv Turaka. sklopili ligu protiv Šarla VIII. Ti planovi se nisu ostvarili jer su vladari italijanskih republika. Neko vreme pošto je Đurađ zatvoren u Veneciji Crnom Gorom je upravljao njegov brat Stefan (1498 – 1499). Đurađ je sa porodicom. On je 1494. na kome je rad završen 4. gde ostaje do smrti 1503. gde je poturčen. Crna Gora je konačno pala pod Turke 1499. Ostao je upamćen po zlu. Nezadovoljni njegovom vladavinom Turci su ga zatvorili. Đurađ Crnojević se više nije mogao održati u Crnoj Gori. ali je doživeo neuspeh i morao se predati Turcima. poslat u Carigradu. Staniša. Stefan je vodio paralelnu protursku akciju. Istina dosta formalno jer je suštinska vlast bila u rukama skadarskog vezira. Sa njime se ugasila loza srednjovekovnih zetskih dinasta. Znajući da bi na Porti bio ubijen. kao monah. Oslobođen je tek na zalaganje francuskog kralja Luja XII. Zbog “hule na Boga” Đurađ Crnojević je čak zatvoren u Veneciji. Umro je u Skadru. 116 . 1499. Crna Gora je pala u turske ruke. Umro je nakon 1530. koji su živeli na mletačkim posedima. Vratio se u Crnu Goru 1500. Podigao je ustanak protiv Turaka 1501. On će kasnije kao skadarski sandžak-beg upravljati Crnom Gorom 1513 – 1524/30. januara 1494. Najmlađi sin Ivan-bega Crnojevića Staniša je 1485. Stefan (1498 – 1499). štampaju ćirilske knjige. najbližim saradnicima i cetinjskim kaluđerima otišao u Veneciju.oslobodi turskog pritiska on se čvršće povezuje sa Mlecima. zavladao Napuljom i planirao krstaški rat protiv Turaka. Prva štampana knjiga bila je Oktoih prvoglasnik. Vrlo brzo ga Turci šalju u Istanbul. Đurađ je imao šestoro dece.

Tražio je zaštitu Osmanlija i uz njihovu pomoć je uspeo sačuvati svoje posede. Drijeva na Neretvi. Do 1410. Od 1416. Vukca i Vuka. Sandalj (1370 – 1435) nakon smrti Lajoša I pristao uz Ladislava Napuljskog. Rodonačelnik porodcie je Vuk. Pa mu je ovaj 1407. je 117 . Bosanska velikaška porodica Kosače je imala posede oko ušća Tare i Pive i u području Foče. je zavladao prostranim područjem između Cetine. i zato je došao u sukob sa njegovim sinovima. Vlatko je bio vojdova Tvrtka I. Sandalj Hranić Kosača. poklonio gradove Skradin i Ostrovicu. Vlatka je nasledio sin brata Hrane. Imao je sinove Vlatka i Hranu Vukovića. ali ih je Sandalj nakon tri godine prodao Mlečanima. Učestvovao je u ubistvu kneza Pavla Radenovića 1415. Uspeli su se proširiti na Hum i tokom XV veka su postali najmoćnija porodica u Bosni. Tu se nalazilo selo Kosač po kojem su verovatno dobili ime. Hrana je imao sinove Sandalja. Sandalj Hranić Kosača. Lima i Boke.Kosače Poreklo.

i Jelenom. zaratio sa Dubrovnikom i osvojio Konavle. Bar. Stefan Vukčić Kosača. Oni koriste 118 . ćerkom hrvatsko-dalmatinskog bana Vuka Vukčića Hrvatinića. Stefan nastoji da se oslobodi zavisnosti od bosanskog kralja. što na nemačkom znači “vojvoda”. Osnovao je radionicu sukna 1449.bio najmoćniji velikaš bosanske države. je ponovo u savezu sa despotom Đurđem Brankovićem i napada bosanskog kralja – Srebrenicu. njegove su zemlje postupnoosvajaju Turci. Turci po nagovoru despota Đurđa (s kojim je Stefan posle kratkotrajnog savezništva raziao) pustoše zemlje Stefana Vukčića. Najistaknutiji član porodice Kosača. Istočni deo Konavla sa Prevlakom je 1419. Protezala se od Lima do Cetine i od rame do Kotorskog zaliva. Njegova oblast je bila izuzeta od vlasti bosanskog kralja. Poljica. Gornju Zetu. jer se manastir Mileševa nalazio na njegovoj teritoriji. izmirio sa sinom Vladislavom. Pod njegovom vlašću se Herceg Novi razvija u pomorsku i trgovačko središte. Od 1440. Kada su Turci počeli upadati u njegovu zemlju (1461). Na tom prostoru je bio samostalan vladar. sa Dubrovnikom. pa se 1453. Sandaljev brat Vukac je u braku sa Katarinom imao sina Stefana Vukčića i ćerku Teodoru. Nasledio ga je najstariji sinovac Stefan Vukčić Kosača. Herceg Stefan je 1450. ali mu se nemački izraz više svideo pa ga je prihvatio za svoju titulu. Samostalno je vodio ratove. Završje. pomirio se i sa kraljem Stefanom Tomašem. ali se sin Vladislav 1451. prodao Dubrovčanima. Zato se 1448. Herceg Stefan strahujući od Turaka prihvata vazalni odnos prema kralju Alfonsu V Aragonskom. Gornju Zetu i Omiš. Od 1448. Pristao je 1446. Sinovac i naslednik Sandalja Hranića. U korist Mlečana odrekao se svih prava na Kotor 1423. koji su mu preoteli Bar. Pored Dubrovnika Vladislava u rat se uključuje još jedan hercegov protivnik. naplaćivao carine i zaključivao ugovore. U Dubrovniku je čuvao svoje drgocensti. Sandalj je bio oženjen Katarinom. Ugrožen od Mlečana i zetskog vojvode Stefana Crnojevića. da svoju ćerku Katarinu uda za pretposlednjeg bosanskog kralja. Pomoć koju su Turci uputili hercegu Stefanu pokolebala je njegove protivnike. proglasio za “hercega od Svetog Save”. Trebinje i Klobuk. kralj Stefan Tomaš. pomirio se sa bosanskim kraljem Stefanom Tomašem. ćerkom kneza Lazara. proširio je vlast na Omiš. do 1443. U povelji cara Fridriha III iz 1448. a 1454. borbe nastavljene. Posle ovoga njegova teritorija je poznata koa Hercegovina. Pre toga on je postao vojvoda Humske zemlje. Tokom 1447/48. Stefan (1404 – 1466) je veliki vojvoda bosanske države. pobunio protiv njega. nazvan je “Herzog”-om. Tursko posredovanje za mir nije urodilo polodom jer su 1452. Nakon pada Bosne 1463. Imao je dvor u Blagaju na Buni.

Tu je dočekao turksu opsadu. jajački ban petar Dojčin i hrvatsko-slavonsko-dalmatinski ban Ladislav Egervari 1480. žene despota Đurđa. Na inicijativu sultana spor među braćom je okončan 1469. Sa njom je imao decu Vladislava Hercegovića. dodelio tvrđave Veliki i Mali Kalnik u križevačkoj županiji. ali mu je Ugarska ustupila hercegovačke gradove na upravu. nećakinjom Irine Kantakuzin. koji mu je 1469. Sa cecilijom 146o. često bio u službi Turaka. Sa njom je imao sina Balšu koji je živeo u Kalniku. 119 . Sa Barbarom se oženio 1455. tako što su braća ravnomerno podelila bogatstvo. Iste godine Vlatko je postao turski vazal. ili početkom 1483. Pred kraj života vlast hercega Stefana je bila svedena na usko primorsko područje s Herceg Novim. Mara se udala za Ivana Crnojevića. koje je njihov otac Stefan ostavio u Dubrovniku. a Mlečani Neretvansku krajinu. Vladislav se 1455. Vladislav (1426 – 1490) je iznudio od oca zasebnu oblast još za Stefanova života. Herceg Stefan gubi grad za gradom. pustoše Sarajevo. Krajem 1482. Herceg Stefan Vukčić Kosača je imao tri žene. osvajaju Hum i Podrinje. ali se ona našla pod Turcima. i sa njom je imao decu Maru i Stefana. Herceg Vlatko se 1475. Stefan Vukčić Kosača je umro 1466. Sa Jelenom. a sa druge strane Vladislav postaje ugarski vazal i dobija posede u Hrvatskoj. Turci su zauzeli Novi i time su srednjovekovna Bosna i Hercegovina prestale da postoje kao samostalne države. a Stefan je ostao upamćen kao Ahmed-paša Hercegović. Vlatka Hercegovića i Katarinu. Međutim. Mlečana i kralja Matije Korvina. Zbog razmirica sa bratom Vlatkom oko očeve imovine najmlađi brat Stefan prelazi na islam i postaje Ahmed-paša Hercegović.sukob oca i sina i od 1465. i presto zauzima Bajazit II koji odlučuje da konačno pokori Hercegovniu. Vladislav je od 1453. oženio ćerkom Alfonsa V Aragonskog tražeći time ponovo oslonac na zapadu. oženio Anom. Vladislav je ostao praktično bez ičega. ćerkom Balše III Balšića se oženio 1424. Njegovog sina Vladislava Venecija je proglasila za kapetana vojske na Balkanu. Kao odgovor na turski pljačkaški upad na ugarske teritorije despot Vuk Grgurević. Tako je titula hercega pripala mlađem bratu Vlatku. Mehmed II Osvajač umire 1481. Nakon njegove smrti porodica je znatno osiromašila. katastrofalan poraz ga je primorao da se skloni u Novi. Pad Hercegovine. u Novom prethodno primivši pravoslavnu veru. uz koga je bio i najmlađi Stefan. Herceg Vlatko je prethodno pokušao da iskoristi pometnju posle smrti Mehmeda II te je upao u Bosnu.

do 1390. Zatim vlada uz pomoć majke. Dalmacije. uz ugarsku podršku. pa presto nasleđuje Stjepanov sinovac Tvrtko. na dalmatinske gradove izazvao je reakciju Ugarske. Bosne. Bio je bosanski ban od 1353. U zemlji je ipak došlo do manjih nemira. do 1391. Odnosi sa Ugarskom. pa su dobili neke gradove. Otac ga proglašava za bana 1353. i vlada u njegovo ime do smrti 1354. Tvrtkova majka Jelena je. kralj Srba. Napad Mlečana. dolazi do upada na kraljevu teritoriju. kralj Raške. Sin je Vladislava Kotromanića i Jelene Šubić. 120 . postavljen Mađar koji agituje za krstaški rat protiv jeretika. Ugarski kralj Lajoš I Veliki (1342 – 1382) je uzvratio pohodom u kojem učestvuju i Bosanci. u jajačkom kraju.Tvrtko I Kotromanić Dolazak na presto. izdejstvovala potvrdu njegovog banovanja na saboru u Milama 1354. do 1377. Za bosanskog biskupa je 1356. Bosne i Pomorja i Zapadnih strana od 1377. Srba i Šubića 1355. I pored toga situacija u zemlji je nestabilna. rođen 1338. Sinovi Stjepana II su pomrli pre njega. Hrvatske i Pomorja od 1390.

u Mileševi. osnivača srpske crkve. Tokom 1377. nagrađen je đerskom nadbiskupijom. ali se ne angažuje. Tvrtko je pokušao da ojača centralnu vlast. Tokom 1369 – 1371. Tvrtko I podupire savez Duubrovnika. Mađari su poslali dve vojske protiv Bosne i obe su suzbijene. Posle ovih pobeda. a za novog bana je imenovan Vuk. Tvrtko I je 1375. Ugarska pomoć se morala uzvratiti odrešenim rukama katoličkoj crkvi (franjevcima) u pokrštavanju jeretika. što je 1366. Potučen je tokom 1368 – 1370. Altomanović je prethodno podržavao pobunu Tvrtkovog brata Vuka. kao miraz uz Jelisavetu. mestu kulta Svetog Save. koji je obavio venčanje. pod ugarskom vlašću. Kraljevsku krunisanje. ćerku Stjepana II. Vuk je pokušao da protiv Tvrtka I pokrene papsku kuriju i ugarski dvor. Tvrtko je imao obavezu da kao ugarski vazal brani Dubrovnik. U sukobu Dubrovnika i kneza Vojislava Vojinovića 1358 – 1362. potukao Nikolu i uništio njegovu vlast. Logotet Vlatko je ubeđivao Tvrtka da upravo njemu pripada srpska kraljevska kruna. Posle Vukove pobune. Tokom 1366/67. i sklanja se u Dubrovnik.Mađari su 1357. Tvrtko je sa majkom proteran iz Bosne. Smrću cara Uroša I 1371. umirio je zemlju. Sukob sa Nikolom Altomanovićem. izazvalo pobunu vlastele. Tvrtko je priznao ugarsku vrhovnu vlast. Tvrtko I se 1374. i uz njegovu pomoć se vratio na vlast. Bosanski biskup. Krunisanje je obavljeno na Mitrovdan 1377. Ženidba. a druga je suzbijena pod Srebrenikom. ćerke kralja Dragutina. Na čelu pokreta koji se pretvorio u otvorenu pobunu bio je njegov mlađi brat Vuk. Tvrtko se obratio Lajošu I. koji je od Zadarskog mira 1358. Balšića i kralja Vukašina protiv Nikole Altomanovića. prisilili Tvrtka I da im ustupi Hum do Neretve. oženio ćerkom vidinskog cara Ivana Stracimira. Pobune brata Vuk i Sanka Miletinovića. a ženu Lajoša I. Onu koju je vodio lično Lajoš I pod gradom Sokolom je pobedio Vukac Hrvatinić. se sukobljavao sa Balšićima oko Prizrena. Ban je u savezu sa knezom Lazarom 1373. koja je bila udata za Stjepana I Kotormana. Bio je unuk Jelisavete. a zauzvrat je priznato gospodstvo Kotromanića nad Bosnom i Usorom. Odnosi sa susedima. Lajoš I je pokušao da Tvrtka I stegne još jače. Njegovi sinovi i braća su ostali verni banu. a njegov brat Vuk je pobegao u Dubrovnik. Krunisan je 121 . ali mu se Trvtko suprostavio. ali nije imao uspeha. izumire muška linija Nemanjića. Tvrtku su pripao podrinjski deo Altomanovićevih zemalja (manastir Mileševa). protiv Tvrtka istupa Sanko Miletinović. ukinuo carine na trgovinu sa Dubrovnikom. Tvrtko I se javlja sa svojim pretenzijama na srpski presto.

što znači da su ga priznavali za vrhovnog vladara Srba. koji je smatrao da njemu pripada monoplo na trgovinu soli. Namesnik je uznemiravao dalmatinske gradove Split. Svom narodnom imenu dodao je ono koje su nosili svi srpski vladari – Stefan. Puno ime je Grad Nova Svetog Stefana. Tvrtkovo krunisanje priznali su najistaknutiji srpski gospodari.krunom srpske kraljevske kuće za kralja Srbljem. Tvrtko I 1387. te vlastela Nelipčići. Dubrovnik je ipak popustio i izmirio se. Turci su prvi put upali u Bosnu 1386. i stigli do neretljanske doline. poslanik ugarskog dvora Nikola Gorjanski. Sukob sa Dubrovnikom. Dalje borbe u Dalmaciji preduhitrili su Turci. Šibenik i Skradin. u borbama sa Turcima pa se sukob obustavlja.000 perpera). Tvrtko 1382 podiže grad Novi kao utvrđeno bosansko pristanište. Tvrtko se 1387. koja uz podršku Hrvoja i Vukca Vukčića i Tvrtkovo znanje zauzima Zagreb. Zbog Kotora se sukobljava sa Balšom II Balšićem. Tvrtko nastoji da iskoristi smrt Lajoša I 1382. Dubrovnik mu je plaćao svetodmitarski danak (2. Kada u Kotoru dođe do sukoba vlastele i puka Tvrtko I staje na stranu drugih. kod Bileće 27. U Ugarskoj 1386/87. To je izazvalo novi sukob sa Dubrovnikom. Borbe za ugarski presto. Tvrtko pruža podršku Mlečanima u okupaciji Kotora 1380. Ustanak hrvatskih velikaša. Tvrtko posreduje za mir i pristaje na ponudud Kotora da mu bude gospodar. i proširi teritorije. ustupa Kotor Bosni i Tvrtko odustaje od podrške hrvatskoj vlasteli. U Bosnu upadaju na poziv Đurđa Stracimirovića Balšića. Da bi se oslobodio zavisnosti od Dubrovnika i da bi Bosna dobila izlaz na more. Posle ovoga Tvrtko I nastupa samostalno iako zvanično nije raskinuo vazalne odnose sa Ugarskom. Kod 122 . Tvrtko I je posle krunisanja učvrstio svoju vlast u Bosni. koji gine 1385. Ime je dobio u čast Svetog Prvomčenika Stefana. Podizanje Novog. Vojvoda Vlatko Vuković je. osvaja Klis i u njemu postavlja Ivana Paližna za namesnika Dalmacije. avgusta 1388. koja nije urodila plodom. U sukobu Dubrovnika i Kotora 1378. Bosnje i Pomorju i Zapadnim stranam. Ugrinići i krbavski knezovi sklapaju odbranbeni antibosanski savez. Dubrovnik i Venecija. naneo težak poraz turskom vojskovođi Šahinu. Borbe sa Turcima. Novi je podignut sa namerom da bude trg soli. Vlatko je nagrađen namesništvom u Dalmaciji. Kotor ga je izigrao i priznao vrhovnu vlast Ugarske. Podržava ustanak hrvatske vlastele 1383. povlači trgovce iz Bosne. uključuje u borbe i sklapa savez sa Dubrovnikom protiv dalmatinskog plemstva. Kralj Žigmund šalje Nikolu Gorjanskog. uz odobrenje kraljice Jelisavete. Dubrovnik i hrvatskodalmatinski ban podržavaju plemiće. izbijaju borbe oko prestola što izaziva novi pokret hrvatske vlastele. ali je izazvala Tvrtkov sukob sa Dubrovnikom koji 1384.

Dalmatinski gradovi (Split i Šibenik) svesni uzaludnosti daljeg otpora se pokoravaju Tvrtku u leto 1390. Jedino Torgir priznaje vlast Ugarske. nanosi poraz slavonskom banu Ladislavu Lučencu. Tokom 1391. Poslao je Vlatka Vukovića i Ivana Paližana u pomoć knezu Lazaru. javljajući vest u svom velikom trijumfu. Bosne. koji je Tvrtko I povratio do kraja 1389. pregovarao je sa kraljem Žigmundom o izmirenju. 123 . Usred svojih uspeha Tvrtko iznenada umire 10. Kralj Dalmacije. Hrvatske i Primorja.Zadra 1389. U Bosni posle Tvrtkove smrti oblasni gospodari uzimaju sve više maha na štetu kraljevske vlasti. Njegova vladavina nad Dalmacijom je kratko trajala. Sa tom titulom Tvrtko I se prvi put javlja 10. i sa austrijskim vojvodom Albrehton III o braku sa njegovom ćerkom. U bici na Kosovu bosanski odred nije mnogo stradao i vojvoda Vlatko je obavestio Tvrtka o pobedi hrišćana. Tvrtko I je bio ubeđen u pobedu. Tvrtko I je zavladao dalmatinskim gradovima (osim Zadra) i najvećim delom Hrvatske. Tvrtkovu zauzetost borbama sa Turcima iskoristio je ban Ladislav Lučenc da zauzme Klis. Zato je uzeo titulu kralja Raške. Turska opasnost ne dozvoljava Tvrtku da se fokusira na primorje. Sačuvan je odgovor Firence. pošto mu je prva žena Doroteja umrla. Tvrtkova smrt. jula 1390. marta 1391. pa je slao pisma evropskim državama. stilizovan od poznatog humaniste Kolča Salutatija. Dalmacije.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful