Doseljavanje Slovena na Balkan

Posledice seobe naroda. Sloveni su naseljavali velika prostranstva u Zakarpatju, između Visle i Azovskog mora. Veliko komešanje izazvano seobom naroda zahvatilo je i Sovene, i oni počinju sa svojom seobom. Naziv Sloven se javlja u raznim varijantama – Slovenin, Slovac, Slovin. Naziv potiče od reči koja označava ljude koji žive u blizini reka. Zbog zavisnosti od Huna i srodnih Anta naziv je doveden u vezu sa latinskim izrazom sclavus – rob. Zajedno sa Antima počinju svoje pomeranje prema jugu. Nisu učestvovali u prodorima varvara preko Dunava krajem V veka. Komes Marcelin te varvare naziva Skitima i Gotima, ali se oni ne mogu izjednačiti sa Slovenima. Prokopije je prvi zabeležio podatak o jednom slovenskom napadu na Balkansko poluostvro za vladavine cara Justina I (518 – 527). To su bili Anti, susedi Slovena, koji su živeli u prostranim stepama severno od ušća Dunava. Ovaj napad suzbio je vizantijski vojskovođa German. Na levoj obali Dunava nalazila su se i naselja Bugara, koje vizantijski pisci nazivaju Hunima. Pokreti u VI veku. Napadi Slovena i Anta na Trakiju učestali su za vlade Justinijana I (527 – 565). Prokopije izveštava da se vizantijska vojska predvođena Hilvudom hrabro borila protiv varvara na levoj obali Dunava. Carska diplomatija je 537. uspela da ove Ante angažuje u borbama u Italiji, protiv Gota. Sloveni i Anti su poseli levu obalu Dunava i stvorili mogućnosti za prelazak preko Dunava i pljačkanje provincija Carstva. Dakija je postala baza za njihove akcije, a zbog njihove brojnosti opisuje se kao slovenska zemlja – Sklavinija. Prokopije u Tajnoj istoriji ističe da Huni (Bugari), Sklavini i Anti pustoše po čitavom Iliriku, od Jadrana do Carigrada, a naročito Trakiju, Heladu i Hersones. Prokopije naziva balkanske provincije “skitskom pustinjom”, a za sve to krivicu baca na Justinijana. Sloveni su između 545. i 550. upadali u Trakiju i strahovito je pustošili. Jedan slovenski odred je stigao čak do Drača. Sloveni se sa velikim plenom vraćaju preko Dunava. Stizali su i do Niša, a planirali su i napad na Solun, ali su na kraju odustali od toga i pošli u Dalmaciju. Dugo su pljačkali po Dalmaciji i sa velikim plenom se vratili kući. Preko Dunava su ih prevezli Gepidi. Činjenica da su se Sklavini u tom pljačkaškom pohodu zadržali veoma dugo, izražava prve težnje ka stalnom naseljavanju i kolonozaciji.
1

Slovenski pljačkaški pohodi 550/51. vezani su za langobardskogepidske sukobe u Karpatskoj kotlini. Vizantija je pokušavala da se drži neutralno i izvuče koristi. Sklopljeni su savezi i sa Langobardima i sa Gepidima. Carstvo je želelo da povrati Sirmijum, koji su držali Gepidi. Vizantija je optuživala Gepide da pomažu Slovene u njihovim pljačkaškim pohodima. Langobardski kralj Alboin je izvojevao pobedu nad Gepidima, pa su Gepidi sklopili savez sa Kutrigurima, koji 551. prelaze Dunav i pljačkaju balkanske provincije. Borbe Avara i Slovena protiv Vizantije. Vizantija se 558. prvi put susreće sa Avarima. Te godine je u Carigrad stiglo avarsko poslanstvo nudeći pomoć Carstvu u borbi protiv svih neprijatelja. Car je odobrio savez i avarskom kaganu dao godišnji tribut i poklone, ali nije prihvatio avarske zahteve da se nasele na teritoriji Carstva. Uz avarsku pomoć Vizantija je pokušala da se oslobodi Kutrigura, Onogura i Sabira u Jermeniji. Prema Agatiji Kutriguri su 559. prešli preko zaleđenog Dunava i opljačkali podunavske provincije. U ovom pohodu su učestvovali i Sklavini. Vizantiji je pošlo za rukom da protiv Kutrigura nahuška Utigure, tako da je došlo do međusobnog rata u kojem su Kutriguri poraženi. Posle 559. vlada relativan mir na severnim granicama Carstva. Avari 562. ponovo traže zemlju za naseljavanja.Vizantija im nudi Panoniju, dok su oni tražili desnu obalu ušća Dunava. Avari i Langobardi su 567. sklopili savez uperen protiv Gepida. Carstvo je u ovom sukobu pokušalo da zauzme Sirmij, i to mu je pošlo za rukom. To je izazvalo petnaestogodišnji rat Vizantije i Avara. Borbe su vođene oko podunavskih gradova: Sirmija, Simgidunuma i Viminacijuma. Po nagovoru kagana Bajana mase Kutrigura su 568. preko Sirmija provalile u Dalmaciju. Sledeće godine kagan je opseo Sirmij. Carski komandant Bon branio je grad. Vizantija je Avarima platila bogat otkup i oni su odustali od pljačkanja podunavskih provincija. Mir koji je zaključen uz bogat poklon u zlatu trajao je u Sremuu oko deset godina. Za to vreme ni Sloveni nisu napadali podunavske provincije Carstva. Napadi Sklavina iz Vlaške 578/79. bili su tako snažni da je pretila opasnost da će preplaviti Heladu. Carstvo je nagovaralo Avare da zarate protiv Sklavina. Avari su uz pomoć carske vojske zaratili protiv Sklavina, ali su imali samo delimične uspehe. Sloveni su, neposredno pred pad Sirmija u avarske ruke, opljačkali celu Heladu, okolinu Soluna i Trakiju. Na tom području su se zardžali skoro tri godine (do 584). Bio je to prvi duži boravak Slovena na tlu Balkana. Čuda svetog Dimitrija opisuju napad jednog odreda od 5.000 Slovena na Solun 584.
2

Avari su 582. zauzeli Sirmij, što je imalo dalekosežne posledice. U svim podunavskim provincijama, kao i u Dalmaciji, zavladala je nesigurnost. Jovan Efeski je zabeležio da je 583. izbio požar u Sirmiju i Avari su ga napustili jer nisu bili vični gašenju požara. Posle zauzeća Sirmija, Avari osvajaju Singidunum, Viminaciju i Avgustu. Car Mavrikije (582 – 602) je 585. prinuđen na sklapanje mira pod teškim uslovima. Ovaj mir nije obavezivao Sklavine, pa je Trakija iste godine postala njihov plen. Avarski kagan je nagovorio Sklavine da krenu na Carigrad, ali ih je carski vojskovođa Komentiol potukao. Kagan je onda organizovao slovenski pohod na Solun 586. Opsada je trajala sedam dana. Sklavini su se poraženi povukli, ali je u Solunu ostala glad. Carstvo je 587. uspelo da porazi Avare i povrati Singidunum i Viminacijum, ali pobeda nije do kraja iskorišćena. Kagan je 588. prodro u Meziju i Malu Skitiju, dok je mnoštvo Sklavina prešlo preko Dunava u Trakiju. Zauzeli su Tesaliju, Heladu, Stari Epir, Atiku i Eubeju, a zatim prešli na Peloponez da se tu nasele. Situacija na severnim granicama se menja 591, kada Persija i Vizantija sklapaju mir. Car Mavrikije je prebacio vojsku na Balkan. Otpočeo je rat sa Avarima. Kagan je tražio saveznike. Sloveni su prevozili Avare preko Dunava u njihove pohode. Sukobi Avara i Vizantinaca bili su žestoki. U proleće 594. vizantijska vojska je krenula na levu obalu Dunava da spreči prelaz Sklavina i pljačkanje Trakije. U početku je imala uspeha, ali je kasnije pretrpela težak poraz. Carska naredba da Prisk s vojskom prezimi u Vlaškoj izazvala je pobunu u vojsci. Ovaj je vratio vojsku na desnu obalu Dunava jer je boravak na levoj obali postao neizdrživ zbog hladnoće i stalnih napada Sklavina. Car Mavrikije nije bio zadovoljan ovakvim ishodom pa je smenio Priska i za komandanta postavio svoga brata Petra. Veća vizantijska ofanziva protiv Sklavina počela je 595, bila je delimično uspešna. Avari su napali 597. Prisk je 599. krenuo na Singidunum, dok su Avari prodrli u Meziju. Zbog kuge koja je među njima izbila kagan se odlučio na mir koji je sklopljen u tvrđavi Driziperi. Carstvo je zadržalo pravo da prelazi Dunav i napada sklavinije u Vlaškoj niziji, koje nisu bile pod vrhovnom vlašću Avara. Carstvo je 600. prekršilo mir iz Drizipere. Prisk je u Singidunumu preuzeo vrhovnu komandu i koncentrisao trupe u Viminacijumu. Posle mnogih bitaka, on je doveo vojsku do Tise i na Titelskom bregu odigrao se odlučujući sukob u kojem su Avari potpuno poraženi. Drugi pokušaj prelaska Dunava radi borbe protiv Sklavina završio se katastrofalno. Trupe pod komandom carevog brata Petra su u početku imale uspeha, ali je kagan pomogao Sklavinima time što je poslao vojsku protiv
3

preplovila Dunav. Solun je u to vreme bio okružen slovenskim plemenima. ali su Sloveni pod gradom pretrpeli poraz. Car Foka (602 – 610). kojoj su putevi bili otvoreni posle napuštanja graničnih utvrđenja. ali ih je avarski vojskovođa Apsih porazio. kada su prestonicu sa maloazijske strane pritisli Persijanci. prešavši Dunav. koji je pobegao u Carigrad. centar provincije Dalmacije. Ahaju i Epir. pokušali ponovo da osvoje Solun. kada je pala Salona. Sloveni su nastojali da se trajno nasele južno od Dunava. Opsađivači su pretrpeli težak poraz. te je ona. Oni tu nisu dugo ostali. Sagudati. car Iraklije je Srbima dodelio zemlju u solunskoj oblasti. Verziti) napravili flotu čamaca monoksila (izdubljena debla) i opustošili Tesaliju sa ostrvima. među Sklavinima. Car Mavrikije je opet insistirao da vojska prezimi na levoj obali Dunava. Slovensko naseljavanje nije se ograničavalo samo na periferne oblasti Balkanskog poluostrva. Ovaj napad se datuje u period 614 – 616. Velegeziti Vajunati. predomislili i zatražili drugu oblast u kojoj bi se naselili. Prvi avarski napad na Carigrad odigrao se 617. Car Mavrikije bio je ubijen s celom porodicom. Kiklade. koji je usledio 626. Dok su Avari u prodorima u carske provincije bili rukovođeni isključivo pljačkaškim motivom i sa plenom se vraćali na sever. Bio je samo predigra sveopšteg napada Avara sa podložnim Slovenima. Kagan je naredio da se pobije veliki broja Slovena koji su prouzrokovali poraz u pomorskoj bitki. Poraženi Avari i Persijanci su se 4 . Na mesto Petra. što je opet dovelo do pobune u vojsci. U toku opsade Sloveni su na monoksilima vodili odlučujuću bitku za Zlatni rog. Anti su u tom trenutku bili saveznici Cartsva. Prema kazivanju cara Konstantina VII Porfirogenita. U solunsko zaleđe došli su u vreme cara Iraklija (610 – 641) i delovi i srpskog plemena. Gepidima i Bugarima. Napuštannje kastruma označava kraj sistematske odbrane podunavskog limesa i dotadašnje taktike carskih trupa. koja je po njima dobila ime Servija. vojska je izvikala za cara centuriona Foku. Odnos između Avara i Slovena patrijarh Nićifor označava rečju “simahija”. To nije zaustavljalo slovensku kolonizaciju. Glavni cilj napada bio je Solun. velikim godišnjim dankom u zlatu obezbeđivao je mirovanje Avara. mimo Petrove volje. koji je na čelu podunavskih trupa lako zauzeo Carigrad. Na jadransku obalu Sloveni su izbili oko 614. Čuda svetog Dimitrija navode da su Sloveni (Draguviti. što ukazuju na važnu ulogu Slovena u avarskoj vojsci. koji je doveo do sukoba između Avara i Slovena. ali su se. a njihov vođa Hacon je poginuo. koje su uspevale da pređu Dunav i na levoj obali suzbijaju Sklavine. Krenuli su da se vrate u svoju staru postojbinu. Uz pomoć avarskog kagana i avarske konjice Sloveni su 618.Anta.

One koje su ležale dublje u unutrašnjosti nisu ostavile traga u delima grčkih pisaca.počeli povlačiti. O okolnostima vezanim za doseljavanje etničkih skupina Srba i Hrvata na Balkan govori delo Konstantina VII Porfirogenita – O upravljanju državom. Slovenske plemenske oznake poticale su od geografskih naziva zatečenih na prostoru koji su naselili. Postojala su i stara slovenska plemenska imena. zatim na Peloponezu i u dolini Ibra. Tako raštrkani Sloveni su Vizantincima delovali kao mnoštvo pojedinačnih teritorija. Avara Slovena. i pri kraju Iraklijeve vladavine sa Arapima. Uzdrmana avarska moć omogućila je nesmetanu seobu Srba i Hrvata. Učeni vizantijski car je znao da Srbi koji su se doselili na Balkasko polusotrvo vode poreklo od Srba što su živeli daleko na severu i koji u 5 . naročito o onima u zaleđu Soluna. Neretljane (reka Neretva). delovi Balkanskog poluostrva i dalje su bili naseljeni Slovenima. Te teritorije nisu bile povezane u veće celine. slabo povezanih i nesložnih. Deo tih Srba Vizantinci su preselili u Malu Aziju. tj. Rinhine (reka Rihios). pa su čitav prostor naseljen Slovenima nazivali karakterističnim imenom “sklavinije”. Srpsko ime se javlja u Lici. Duljebi. Carstvo je za vreme Iraklija moralo da vodi bespoštednu borbu protiv Persijanaca. Doseljavanje Srba i Hrvata. Vizantinci su tu razjedinjenost podržavali kupujući naklonost pojedinih slovenskih vođa jer su se plašili da bi Sloveni mogli stvoriti “monarhiju”. Sloveni su bili podeljeni na bezbroj malih celina. U Moravskoj se Sloveni dižu na ustanaka pod franačkim trgovcem Samom. Timočani (reka Timok). Najviše spomena ostalo je o sklavinijama na teritoriji Grčke. Severci. pa tako imamo: Strumljane (reka Strimon). Dukljani (grad Dokleja). Iz tih borbi je izašlo kao pobednik (osim sa Arapima) i doživelo unutrašnji preobražaj koji obeležava prelaz od kasnoantičkog univerzalnog Rimskog carstva ka helenizovanoj srednjovekovnoj monarhiji. a tada bi bili nepobedivi. Iako je Iraklije pod zidinama Carigrada izvojevao veliku pobedu nad avarsko-slovenskom vojskom. zatim u oblasti severno od Olimpa sa centrom u Srbici. Od tih sklavinija (slovenskih kneževina) poznate su samo one koje su bile u vidokrugu vizantijskih gradova i s kojima su vizantijske vlasti dolazile u dodir. Obodriti. zabeleženog 680/81. Moć Avara u Karpatskoj kotlini bila je uzdrmana. gde je u imenu grada Gordoservon u Vitiniji. jaku državnu vlast. Konavljani (naziv su dobili po ostacima rimskog vodovoda – canale – koji su vekovima dominirali plodnom ravnicom). ustaljena još u pradomovini: Draguviti. Prilike na Balkanu uoči doseljavanja Srba i Hrvata. sačuvan najstariji pomen srpskog plemenskog imena. Hrvatsko ime zabeleženo je na više mesta u slovenačkim oblastima.

njegovo vreme još nisu bili kršteni. Time je okončan svaki uticaj Avara na Slovene. pa je pohod cara Justinijana II 688/89. uskoro su zaželeli da se vrate. Bugari su krenuli ka zapadu i kod Tise se sukobljavali s Francima. jonskim i crnomorskim obalama širila politički uticaj na okolne Slovene. Prešavši Dunav 680.Car ih je primio i dozvolio im da se nasele u solunskoj oblasti. Prostor koji su naselili bio je na udaru. Iraklije im je ustupio prostrane opustele oblasti između Save i dinarskog masiva. Za vlade cara Iraklija dva brata su nasledila vladara Belih Srba. koja je nastala iz spoja malobrojne grupe Protobugara i slovenskih plemena nastanjenih izmedju planine Balkana i Dunava. Naselili su se u neposrednom susedstvu oblasti naseljene Hrvatima. a nazivali su se Beli Srbi. a sa juga Vizantija. u kraju koji je prozvan Srbica (Servija). Protobugari su nametnuli vlast zatečenim Slovenima. Sloveni su preplavili čitavu balkansku polovinu Carstva. Protiv Avara su ratovali i tek doseljeni Hrvati i onemogućavali su avarsku vrhovnu vlast nad novoposednutim teritorijama. Jedan od njih poveo je polovinu naroda na daleki put u zemlju vizantijskog cara. Medjutim. Zahumljana (Neretva – Dubrovnik). Avarsku silu će uništiti franački pohodi krajem VIII i počektom IX veka. Posle pola veka ratovanja ustalila se granica izmedju Bugarske i Vizantije i bugarska ekspanzija je privremeno zaustavljena. Vizantija je ratovala sa državom Bugara. Sa severa su ih ugrožavali Avari. Vizantijsko-bugarsko suparništvo odredjivalo je politički položaj najstarije srpske države i u najvećoj meri uticalo na njen razvoj. od Carigrada do Soluna slavljen kao velika pobeda. Travunjana (Dubrovnik – Boka) i Dukljana (Boka – Bojana). koji su takođe došli iz Bele Hrvatske za vladavine cara Iraklija. Oblast naseljena Srbima graničila se s kneževinama Neretljana (Cetina – Neretva). i već su u povratku bili prešli Dunav kad su se još jednom predomislili i ponovo od cara zatražili zemlju gde bi se naselili. Vizantija je preko uporišta na jadranskim. 6 . U sužavanju prostora sklavinija najupornija je bila Vizantija. Protiv Avara je ratovao Samov plemenski savez (623 – 658).

Kratak i veoma uopšten prikaz najranijeg političkog razvitka Srba nalazi se u spisu O upravljanju državom. Kada je Vlastimir umro. najraniji po imenu poznati srpski kneževi. U vreme Vlastimira. a njegov sin Vladimir i 12 velikih boljara pali su u srpsko ropstvo. Tome rodu pripadali su i Višeslav. gde je i sam bio mučki ubijen. Tek o knezu Vlastimiru imamo podatke koji omogućavaju da se njegova vladavina hronološki bliže odredi. Tu je na prevaru ubio lokalnog župana čije je gostoprimstvo uživao. čiji su kasniji knezovi Hvalimir i Čučimir samo po imenu poznati. Konstantina VII Porfirogenita. ali nije postigao uspeh. Bugarski zarobljenici su oslobođeni. a Mutimirovi sinovi su ih ispratlili do granice (do Rasa). Rat sa Bugarskom. nasledila su ga trojica sinova: Mutimir. Jedan od njih je bio na prestolu kada je Ljudevit Posavski 822. a Mutimir je kao najstariji ostao glavni vladar. pa unuk. Iz vremena vladavine prve trojice nisu poznati nikakvi određeni događaji. već su u vladanju primenjivani principi narodnog prava uobičajeni u gospodarenju nasleđenom imovinom. pre 680. Deljenje države između članova vladalačkog roda nije bila retka pojava u evropskim državama ranog srednjeg veka. Radoslav. i ratovao je tri godine. vlast srpskih knezova proširila se na drugu stranu dinarskog masiva. Ovaj dogadjaj spominju Franački anali. Oni su podelili državnu teritoriju. i 852. Predaja zarobljenika propraćena je razmenom darova. Taj poklon su Bugari kasnije tumačili kao srpski 7 .Najstarija srpska država – Višeslavići Izveštaj Konstantina VII Porfirogenita. pa redom kneževi – arhonti od istog roda. Ovaj događaj nam govori da su kneževi Srbije imali vrhovnu vlast na toj teritoriji. Knez Vlastimir (sredina IX veka). Država tada nije shvatana apstraktno i odvojeno od ličnosti vladareve. skloni kod Srba. Boris je morao da sklopi mir sa Srbima. za kratko vreme zagospodario njegovim područjem. Prosigoj i Vlastimir. Protiv Srbije je zaratio kan Boris. Njegova vojska je potučena. travunjanski župan Veloja oženio je sina Krajina ćerkom kneza Vlastimira. napustivši Sisak. bio prisiljen da se posle trogodišnjeg otpora Francima. a zatim prešao u Hrvatsku. koji je došao na vlast 852. ali nije postigao uspeh. U Vlastimirovo vreme je protiv srpskog kneza zaratio bugarski kan Presijam. Strojimir i Gojnik. Pre sredine IX veka. Posle njega je zavladao njegov sin. Taj rat je vođen negde između 836. Vladarski sin koji je doveo Srbe u novu postojbinu umro je još pre no što su se doselili Bugari. Vlastimirovi naslednici. Svome zetu Vlastimir je dao titulu kneza i tako je osnovana lokalna travunjanska dinastija.

Kotor i Dubrovnik). Zadržao je Petra sina Gojnikovog. Hrvatski dvor je pružao utočište članovima srpske dinastije koji su morali da beže od svojih rođaka ili od bugarske i vizantijske ruke. Hrvati. napao Bran. U to vreme arabljanski brodovi napadali su gradove na Jadranu (Budvu. pa im je Vizantija pružala pomoć. On je uhvatio dva mlađa brata. Zahumljani i Travunjani borili zajedno sa Vizantincima i vojskom Ludviga Nemačkog koja je osvajala Bari (2. Vlastimirovi sinovi su se zavadili. Knez Mutimir je umro 891/92. Tako su se Srbi. Preko domaćih knezova car je posredno vladao slovenskim doseljenicima. On je takođe potvrdio kneževe koji su bili na vlasti. februar 871). Najstariji Pribislav je bio na prestolu jedva godinu dana (891 – 892). Organizovana je tema Dalmacija (od Kvarnera do Kotora) sa sedištem u Zadru. Car Vasilije I uveo je velike promene time što je prepustio slovenskim kneževima danak koji su ovi gradovi bili dužni da plaćaju carevom namesniku. Brana i Stefana. Izdanci vladajuće dinastije bili su pogodno oruđe stranih sila u borbi za uticaj i vrhovnu vlast nad Srbijom. jer mu je vladavinu prekratio brat od strica Petar Gojniković koji je ranije pobegao u Hrvatsku. Petra je 895/96. Naslednici kneza Mutimira. nastojao je da iskoristi i nametne im svoju vlast. čiji će sin Časlav kasnije igrati značajnu ulogu u srpskom političkom životu. Knez Mutimir (do 891). U zaleđu vizantijskih gradova pružao se niz slovenskih kneževina. Petar Gojniković (892 – 917). drugi sin Mutimirov i brat 8 . ali je taj njegov sinovac ubrzo pobegao u Hrvatsku.danak. Sukob među Vlastimirovim sinovima. Strojimira i Gojnika. Imao je sina Klonimira. Sada su u Hrvatsku proterani Pribislav i njegova braća. strategu. U izgnanstvu u Bugarskoj Strojimir je proveo ostatak života. Car je uspevao da slovenskim kneževima nametne određene obaveze i da ih koristi kao oruđe svoje politike. pa je najvažniji zadatak vizantijske vlasti bio da osigura miran život u zaleđu. Mir sklopljen sa Borisom obezbedio je period zatišja u odnosima sa Bugarskom. ostavivši za sobom trojicu sinova: Pribislava. Potrebu ovih gradova za zaštitom vizantijski car Vasilije I (867 – 886). Vizantija je jače uticala na razvitak Srba. i predao ih bugarskom vladaru Borisu. Kod Srba je to bio rod koji je neprekidno vladao od doseljenja iz stare postojbine. a kao pobednik je izašao najstariji brat Mutimir. Za vreme Mutimirove vladavine. U to vreme došlo je do unutrašnje krize u Srbiji. koja je trajala do 891/92. a pripadnike njihovog roda odlikovao time da i u buduće daju vladare. Za vreme cara Vasilija desio se značajan preokret u životu Srba izazvan hristijanizacijom.

koji je od ranije živeo u Bugarskoj. napao Vizantiju. uoči bitke kod Anhijala u kojoj je Simeon do nogu potukao Vizantince.zbačenog Pribislava. Mađari su se preko Karpata doselili u panonske ravnice. gde su obrazovali državu. koji je živeo u Carigradu. nekadašnji srpski zarobljenik. a car Lav VI je protiv Bugara podigao Mađare koji su živeli na obalama Crnog mora. Ratovi Simeona sa Vizantijom. Srpski knez Petar se sastao s vizantijskim strategom teme Drača. Zauzeo je grad Dostiniku i zavladao celom državom. uspeo je da 897/98. Simeon je onda protiv Mađara digao njihove susede Pečenege. sinom ranijeg pretendenta. koja je ranije bila samostalna kneževina i imala svoga arhonta. ali je na kraju Petar ipak izašao kao pobednik. i prisilio Carstvo na plaćanje danka. Mihajlo je obavestio Simeona. Petar Gojniković je bio odveden u Bugarsku i tamo je kao zatvorenik završio život. prestala da plaća danak Bugarskoj pa je izbio novi rat. Pavle Branović (917 – 920). uzdrma položaj Petra Gojnikovića. zarobio i oslepio i tako ga odstranio iz daljih borbi za srpski presto. naneo poraz vizantijskoj vojsci 897. sin Strojimirov. Vladao je tri godine (917 – 920). Ubio je svoga suparnika. Vizantija je 913. Pavle Branović je kao bugarski štićenik priznavao Simeonovu vrhovnu vlast. kako vizantijski car podmićuje kneza Petra da bi se ovaj udružio s Mađarima i ustao protiv Bugara. Vladimirova reakcija je prisilila Borisa-Mihaila da izađe iz manastira i obračuna se sa svojim starijim sinom. koji je upravo krunisan carskim vencem. Odžavao je dobre odnose i s Bugarskom. koju je zaveo Borisov sin Vladimir(889 – 893). Ovaj rat se osetio i u Srbiji. Sa Simeonom je Petar Gojniković sklopio kumstvo. Simeona (893 – 927). Bio je izložen napadu svoga brata od strica Zaharije Pribislavljevića. održao se na prestolu i obezbedio mirnu vladavinu tokom pune dve decenije. Srpska kneževina se za vlade Petra Gojnikovića proširila na zemlju Neretljana. Petar se oslanjao na Vizantiju i u vreme cara Lava VI (886 – 912) priznavao je njenu vrhovnu vlast. Na Mihajlovo obaveštenje Simeon je poslao na Srbiju bugarsku vojsku s Pavlom Branovićem. Simeon je 894. negde izmedju Cetine i Neretve. O ovome sastanku je bio obavešten i knez Zahumljana Mihailo Višević. Pavle Branović je odoleo tom napadu. veoma značajnu u daljem razvoju Južnih Slovena. Vladimir je 893 bio uklonjen. Bran nije imao uspeha. Simeon je onda upotrebio Zahariju 9 . Medjutim. Uspeo je da zarobi Zahariju i preda ga Bugarima. a Boris-Mihailo je na presto postavio svoga drugog sina. Klonimir. koja je prošla kroz tešku krizu zbog reakcije pagana. Pavle je kasnije prešao na stranu Vizantije i postao neprijatelj Bugarske. Petar ga je porazio. To se desilo 917.

U 10 . Srbija se posle samo nekoliko godina oslobodila od bugarske vlasti. koja se našla na putu bugarskih osvajačkih pohoda. Priznao je vrhovnu vlast vizantijskog cara i zatražio od njega pomoć. Na saboru je doneta odluka o zabrani bogosluženja na slovenskom jeziku. na prevaru su bili pohvatani i odvedeni u Bugarsku. Na istoku je granična oblast bila oko Rasa. koju je on uspeo da potuče. Kralj Tomislav je 926. Zahvaljujući bugarskoj podršci Zaharija je ovoga puta došao na presto pošto je prognao Pavla Branovića. Kada se domogao vlasti Zaharije je okrenuo ledja Bugarskoj i ponovo prišao Vizantiji. Župani koji su bili sazvani da prime novog kneza. vizantijski grad Sipont na drugoj obali Jadrana. Pre toga je sa hrvatskim kraljem Tomislavom tražio od pape da pošalje izaslanike u vizantijski Split na crkveni sabor 925. S bugarskom vojskom bio je i Časlav. Sledeća bugarska ekspedicija 924. Priliku da zbaci bugarsku vlast iskoristio je Časlav Klonimirović.kao svoga čoveka. zaštićene dinarskim planinskim masivom. Granica na jugu sa Dukljom je išla duž Nevesinja. prisilila je Zahariju da napusti zemlju i skloni se u Hrvatsku. Napad na Hrvatsku završio se neuspešno po bugarsku vojsku. Saboru su prisustvovali i kneževi predstavnici. koji je skoro čitav život proveo u izgnanstvu u Bugarskoj. Raseljeni stanovnici Srbije vraćali su se iz Bugarske. ostale su pošteđene bugarskog osvajanja. Posle smrti cara Simeona situacija se izmenila jer njegov naslednik Petar nije imao ni ambicije ni snagu svoga oca. Napadao je 926. Bugarska okupacija Srbije. Srpske kneževine u Primorju. Plive. Gacka i Onogošta. sin Klonimirov. Posle smrti cara Simeona Mihajlo Višević se približio Vizantiji i dobio visoke titule antipata i patrikija. Posle gotovo čitavog stoleća uspešnog otpora Srbija je podlegla bugarskom pritisku. Hrvatske i susednih zemalja. Vizantijski car imao je u srpskoj sredini veći ugled od bugarskog vladara. Bugarska je uputila vojsku na Zahariju. Sada je Bugarska došla u dodir s Hrvatskom. Časlav Klonimirović (927 – 950). Car Konstantin VII Porfirogenit saopštava da je Srbija tada sasvim opustela. Petar je sada bio pod jakim uticajem cara Romana I Lakapina (920 – 944). Zaharije Pribislavljević (920 – 924). naneo najteži poraz Bugarima. Na zapadu se Časlavljeva Srbija graničila sa Hrvatskom kod Cetine. koji je pobegao iz Bugarske i vratio se u Srbiju. On nije bio postavljen na srpski presto. već je poslužio kao mamac da bugarski zapovednici pohvataju sve one koji su bili od uticaja u Srbiji. Livna i Imote. U to vreme je zahumski knez Mihajlo Višević jačao svoju vlast. Odsečene glave bugarskih zapovednika poslao je vizantijskom caru kao trofeje.

Već stoga što o njima više nema vesti. tako da je ugarski vojskovođa izgubio život. po nagovoru udovice ranije poginulog ugarskog glavara. Časlav ga je u drinskoj župi teško porazio. Časlav je bio zarobljen i zajedno s nekim svojim rođacima. Mađari su iz osvete pokrenuli nov pohod u Srem (srednjovekovni Srem – ravnice južno od Save). To su jedini poznati elementi unutrašnje organizacije srpske države do sredine X veka. udavljen u Savi. Časlavljeva Srbija se na severu prostirala do reke Save. provalio je ugarski knez Kiz. četiri u Paganiji i tri u Duklji. koja je tada pripadala Srbiji. kao nosioci vlasti nad delovima državne teritorije. On navodi imena osam gradova u Srbiji. nastanjeni u Panonskoj nizij. U njegovo vreme provaljivali su u Srbiju Mađari. ograničena tada na dolinu istoimene reke. U naseljenim i utvrđenim gradovima boravili su župani. Sa Časlavom se prekida niz poznatih vladara iz najstarije srpske dinastije.okviru srpske države bila je u prvoj polovini X veka i Bosna. Ono što se kazuje o navodnim Časlavljevim naslednicima u Barskom rodoslovu fantastično je i ne odogovara opštim prilikama toga vremena. Sve ove podatke nam daje Konstantin Porfirogenit. U Bosnu. 11 . pljačkajući i pustošeći zemlju. pet u Zahumlju i Travuniji. U iznenadnom noćnom napadu. ali ne zbog toga što je ona izumrla. Kraj Časlavljeve vladavine poznat je samo po legendarnim kazivanjima sačuvanim u Letopisu popa Dukljanina iz druge polovine XII veka.

Crkvena organizacija. Pokrštavanje Rusa bilo je najsigurnije sredstvo da se otkloni opasnost sa te strane. Njihov uspešan rad u Moravskoj je prekinut putovanjem u Rim radi pravdanja kod pape. od vizantijskog cara Mihaila III sposobne misionare koji bi radili na učvršćivanju hrišćanske crkve u njegovoj zemlji. Vizantija nije htela da propusti priliku da proširi svoj politički i kulturni uticaj. propagira hrišćansku veru i vizantijsku kulturu. Podrška daleke Vizantije bila je nedovoljna. učenim sinovima visokog činovnika Lava.Misija Ćirila i Metodija Hazarska misija. u grčkom manastiru. koji ga je u početku pomagao izneverio ga je i napustio. što joj je pomoglo da izvrši istorijski zadatak koji joj se nametao u slovenskim zemljama (Kijevska Rusija. Moravska. U slovenskoj zemlji nova vera će se propovedati na slovenskom jeziku. Crkvena zavisnost od Franaka povlačila je za sobom i političku. Docniji Metodijev rad u Donjoj Panoniji i Moravskoj nailazio je na sve veće otpore nemačkog sveštenstva. nasuprot jevrejskim i arapskim uticajima u Hazarskom carstvu. umro Konstantin kao monah Ćirilo. Time je uspeh nihovog misionarskog rada bio zagarantovan. Franačko sveštenstvo počinje svoju misionarsku delatnost u Moravskoj. Vizantija stupa u dorir sa mladom ruskom državom 860. knez Svatopluk. Na njegovo čelo je stavljen mladi Konstantin iz Soluna. Karlo Veliki je 803. Car Mihailo. ali je u Rimu. pa se pojačao i uticaj nemačkog sveštenstva. pa je Mihailo III primoran da se vrati sa istočnog ratišta. težio je savezu sa Nemačkom. Franci postepeno osvajaju oblasti koje su držali Sloveni. Moravska misija. Zato je velikomoravski knez Rastislav zatražio 863. On je na taj način želeo da smanji uticaj franačkog klera. patrijarh Fotije i cezar Varda su ovu misiju poverili Metodiju i Konstantinu. 869. Vizantija je u IX veku pod carem Mihailom III (842 – 867) ojačala. Posle propasti Samovog plemenskog sveza 658. Misionarski rad je odobren. stvorena uz pomoć Vizantije oslabila je i na kraju zamenjena 12 . U Moravskoj i Panoniji su osnovane dve nove episkopije. Vizantiijsko poslanstvo na hazarskom dvoru imalo je i misionarske zadatke. On je posedovao genijalne lingvističke sposobnosti i bio u stanju da. Posle Metodijeve smrti njegovi učenici su proterani iz Moravske. Rusi tada napadaju Carigrad. Oni su znali jezik Slovena i temeljito su se spremili za svoju misiju stvarajući posebno slovensko pismo (glagoljicu) i prevodeći najvažnije bogoslužbene tekstove. Napad Rusa podstakao je vizantijski dvor da učvrsti svoje odnose sa Hazarima. južnoslovenske zemlje). potukao Avare i potčinio slovenska podunavska plemena (Čehe i Moravce). a Rim. Naslednik Rastislava.

nemačko-katoličkom. rasplametela se borba za crkvenu jurisdikciju nad Bugarskom. njihovo delovanje imalo je utoliko jači i trajniji odjek. Vizantija je nastojala da bugarsku crkvu potčini carigradskoj patrijaršiji. Međutim. Grčko sveštenstvo odmah je otpočelo sa pokrštavanjem bugarskog naroda i organizacijom bugarske crkve. Još u vreme kad se pripremala misija Solunske brađe. na Balkanu. Poljski savez plemena u slivu reke Visle obrazovao se sredinom X veka poljski knez na čelu tog plemenskog saveza. još je car Iraklije preko sveštenika iz Rima pokrstio tek doseljene Srbe. Dok se Moravska. Međutim. jer nije mogla dopustiti da se susedna Bugarska duhovno priključi Franačkoj. Mješko. Po kazivanju Konstantina VII Porfirogeneta. Papa Nikola I odmah je poslao u Bugarsku svoje legate. bugarski knez Boris (852 – 889) uputio je izaslanstvo u Franačku. To je dovelo do sukoba između carigradskog patrijarha i rimskog pape. Dolazak vizantijske vojske na granicu. odredivši da Bugarska ima posebnog arhiepiskopa. Vizantija je brzo intervenisala. javljaju se u srpskom vladalačkom rodu tek u generaciji unuka Vlastimirovih. već je primio hrišćanstvo. Južnoslovenska misija. Boris-Mihailo je ugušio pobivši 52 boljara. Pošto sa Rimom nije postigao uspeh. pa prema tome i Rimu. Oni su rođeni između 870. U kasnijim paganskim reakcijama ustanici su uništavali hrišćanske hramove i uspostavljali paganstvo. Hristijanizacija je za Bugarsku značila veliki napredak u kulturnom razvitku i u procesu slovenizacije zemlje. To potvrđuje Porfirogenitovo kazivanje da su Sloveni iz kneževina u zaleđu jadranske obale tražili od cara Vasilija I da pokrsti one među njima koji još 13 . koji je dobio najviše mesto među vizantijskim crkvenim dostojanstvenicima. Očevi ovih kneževića bili su. i 874. Boris-Mihailo je pitanje bugarske crkvene organizacije prepustio crkvenom saboru u Carigradu. Ustanke je ugušio i hrišćanstvo uspostavio poljski kralj Kazimir Obnovitelj. za pokrštavanje. koji je nove hrišćane u Bugarskoj potčinio Carigradu. hrišćani u prvim godinama vladavine cara Vasilija. Bugarska Misija. dakle. praćen demonstracijom carske flote pred bugarskom obalom primorao je Borisa da zadovolji vizantijske zahteve. obratila Vizantiji. koji su ustali u odbranu svog povlašćenog položaju vezanog za staru religiju i etničku podvojenost. Boris je želeo da njegova mlada crkva dobije punu samostalnost pod upravom vlastitog patrijarha. u slovenskim zemljama vizantijske kulture. Bugarski knez Boris je primio hrišćanstvo iz Vizantije i tom prilikom dobio ime vizantijskog cara koji mu je kumovao (Mihailo). pouzdan znak prihvatanja hrišćanske vere. Opoziciju bugarski velikaša. pa se okrenuo Rimu. 869/70. prva hrišćanska svetačka imena. Nose ih najmlađi Mutimirov sin Stefan i najtsraiji Gojnikov sin Petar.

Iako pokrešten u IX veku za vreme cara Vasilija I Makedonca (867 – 886). koji su zbog toga bili prozvani i Paganima. i 874. Vizantijski uticaj na Balkanu znatno je ojačao.nisu bili hrišćani. Preobraćenje u hiršćansku veru široko je otvaralo vrata vizantijskom uticaju na kulturu i način života naroda i stvaralo uslove za njegovo vaspitavanje u duhu vizantijskog ideala. Prihvatanju hrišćanstva najduže su se opirali Neretljani. ali i njihovo preobraćanje završeno je za vladavine Vasilija I. između 867. Crkvena središta vizantijske Dalmacije dobila su i crkvenu jurisidkciju nad hrisitjanizovanim slovenskim oblastima u zaleđu. srpski narod nije bio obuhvaćen jedinstvenom crkvenom organizacijom. Na jugozapadu primate su imale katoličke 14 . Vizantija je u vreme Vasilija I imala pristup do Srbije preko svojih uporišta na Jadranu. južnoslovenske zemlje došle su pod uticaj Vizantije. imajući u vidu nešto pre toga obnovljenu Metodijevu panonsko-sremsku arhiepiskopiju. O misionarskoj delatnosti među Srbima i najranijoj crkvenoj organizaciji nema podataka iz tog vremena. Podsticaj vizantijskom misionarskom radu dao je dolazak Metodijevih učenika u Bugarsku. Dok je Moravska pripala rimskoj uticajnoj sferi. na crkvenim saborima u Splitu učestvovali su i predstavnici Srba. Efekti hristijanizacije. a to je imalo za posledicu brzo širenje hiršćanstva. Srbija i srpske primorske zemlje primile su hiršćanstvo iz Vizantije izmeću 867. Papa Jovan VIII (872 – 882) je tražio od slovenskog kneza Mutimira da se vrati pod panonsku dijecezu. Arhiepiskopija u Splitu imala je crkvenu jurisdikciju i nad oblastima koje su ležale dublje u unutrašnjosti. Otuda je u staroj hrišćanskoj crkvenoj terminologiji primetan romanski uticaj. Jednom prilikom je čak došlo do spora oko jurisdikcije. Hristijanizacija IX veka nije duboko prodrla niti temeljito preobrazila život i verovanje Srba. Početkom X veka. Ukoliko je ovaj Mutimir bio srpski knez koji je zaista savremenik pape Jovana VIII. Sa severa su u Srbiju prodirali najstariji slovenski tekstovi i slovensko bogosluženje. Gotov je sigurno da je pod okriljem hrišćanskih vladara u državui koja se zvanično smatrala za hristijanizovanu i dalje živeo religijski svet slovenskog paganstva. Moguće je da su misionarski rad obavili sveštenici iz primorskih crkvenih centara u kojima je bogoslužbeni jezik bio latinski. Čak je i u Hrvatskoj vizantijski uticaj potisnuo franački i rimski. moglo bi se pretpostaviti da je Srbija osetila neposredne rezutltate Metodijevog misionarskog rada. Oni su čvrsto utemeljili hrišćanstvo i vizantijsku kulturu u južnoslovenskim zemljama. i 874. Primanjem hrišćanstva prihvatala se i predstava o svetu kao hrišćanskoj vaseljeni na ćijem čelu stoji vizantijskicar kao Hristov namesnik na zemlji.

Ostali deo zemlje bio je pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije i njenih episkopija u Nišu. Hrišćanstvo je prihvatila samo vladajuća klasa. dok je velika većina prostog naroda ostala verna starim tradicijama. Njihova zamena hrišćanskim kultom tekla je suviše sporo. U takvim uslovima nije moglo biti govora o potpunoj hristijanizaciji naroda. Dubrovnika i Bara. kao i mitropolije u Draču. Tek Savinim delovanjem hristijanizacija zahvata sve slojeve srpskog društva. Granica između istočne i zapadne crkve prolazila je sve do XII veka preko srpskih zemalja. 15 . a pogotovo o njegovom političkom osamostaljivanju.arhiepiskopije Splita. Rasu i Lipljanu. Stara paganska verovanja i kultovi održavali su se i dalje. Prizrenu.

Pošto su napadi na Solun i Ser ostali bezuspešni. Samuilo je stvorio veliko carstvo čije je središte najpre bilo u Prespi. Samuilo (976 – 1014). Car Vasilije II je morao da se angažuje u borbama sa suparnicim. a Arona je docnije ubio Samuilo. Saznavši za ustanak zbačeni bugarski car Boris je sa bratom Romanom pobegao iz Carigrada. a zatim u Ohridu. Carska vojska je avgusta 986. Na zapadu je držao Beograd i Sirmij. Želeo je da obnovi Simeonovo i Petrovo carstvo. lokalnog vlastodršca u predelu Prespe i Ohrida. Roman nije mogao da nosi krunu jer je bio uškopljen. Samuilo je više puta nadirao u Tesaliju i 985/86. Njegov prvi sukob sa Samuilom nije bio srećan. U njegovom carstvu uspostavljena je i bugarska patrijaršija koju je Cimiskije bio ukinuo. Epir. Ekspanzija njegovog carstva je bila je pre svega okrenuta ka jugu. a u Makedoniji je u jednom delu nekadašnjeg Simeonovog i Petrovog carstva izbio ustanak kometopula. Makedonija je činila jezgro Samuilove države. stare bugarske zemlje (između Dunava i planine Balkan) i srpske zemlje. Tako je najmlađi Samuilo preuzeo vođstvo u borbi i krunisao se za cara. proglasili za 16 . ali je nastradao prilikom prelaska granice. Ohridsko crkveno središte će u narednim vekovima odigrati izvanrednu ulogu u istoriji Južnih Slovena. Ustanak su podigli braća David. Unutrašnji sukobi u Vizantiji. On je kroz Trajanovu kapiju prodro do Serdike ali nije uspeo da osvoji grad. Tesaliju. Prva dvojica su poginula. car Jovan I Cimiskije umro izbile su borbe oko vizantijskog prestola. Za vreme Nićifora Foke i Jovana Cimiskija postignuti su veliki uspesi u ratovima sa Rusima i Arabljanima. Jovana I Cimiskija (969 – 976) i Vasilija II (976 – 1025). Kada je 976. Varda Sklir i Varda Foka su se tokom 987. Samuilov rat protiv Vizantije. Pad glavnog grada Tesalije primorao je Vasilija II na reakciju. osvojio Larisu. pri povratku napadnuta i potpuno razbijena. Posle više promena njeno sedište preneseno je konačno u Ohrid. Ustanak se pretvorio u borbu za oslobođenje od vizantijske vlasti i proširo se po čitavom Balkanu. Proširio je svoju vlast na Makedoniju (sem Soluna).Samuilova država makedonskih Slovena Ustanak kometopula. Aron i Samuilo. sinova komesa Nikole. Posle carevog poraza protiv njega su se digli velikaši. tako da nije mogao da se suprostavi Samuilu. Mojsije. Vizantija u drugoj polovini X veka dostiže vrhunac za vreme vojničkih careva Nićifora II Foke (963 – 969). Albaniju sa Dračem.

Kao nagradu za pomoć Vasilije II je poslao svoju sestru Anu Vladimiru u Kijev. Najjači i najozbiljniji protivnik bio mu je makedonski car Samuilo. Međutim. Samuilo je preduzeo vojni pohod protiv Duklje. Varda Foka je uklonio Sklira i zavladao čitavom malom Azijom. lično poveo. pa se predao da bi poštedeo svoje ljude. Već 991. tek 993.000 varjaga koji su spasili Vasilija u poslednjem trenutku. sa sopstvenim kneževima na čelu. car je morao da prekine ratovanje u Makedoniji i pohita u pomoć svojim trupama na istoku. nalazile su se u zavisnom položaju prema Samuilovom carstvu. Nastavak borbi sa Samuilom. koje su na Orontu u Siriji 994. On je 988. bila je od velikog značaja i za Vizantiju. Vasilije II je tražio podršku vladara drugih balkanskih zemalja i stupio je u vezu sa zetskim knezom Jovanom Vladimirom. ploveći brodom putovalo caru palo je u zarobljeništvo Arabljana. I pored toga njegovo napredovanje se nastavlja. Zetsko poslanstvo koje je 992. oženivši ga svojom ćerkom Teodorom – Kosarom. pa se vratio u Makedoniju i osvojio Voden. Jedan od uslova da se Vladimir oženi Anom bio je i taj da primi hrišćanstvo. ofanzivu na Balkan. Posle povratka iz Azije Vasilije II je 1001. ali nije imao snage da se u otvorenoj bitki suprotstavi daleko nadmoćnijem neprijatelju. je stiglo u Carigrad. Zatim je iznenada napao Vidin na Dunavu i posle 17 . pretpele težak poraz od Arapa. U bitkama kod Hrisopolja i Abidosa. Hristijanizacija Kijevske države. ali ga je Samuilo kasnije vratio na zetski presto kao vazala. dobro smišljenu. Vasilije II je napustio Carigrad i krenuo protiv Samuila. poslao 6. Samuilo je bio ranjen i jedva se spasao pogibije. Početkom XI veka srpske zemlje. ali nisu bile neposredno uključene u njegovu državnu strukturu. Zatekli su cara na bojištu. Time je presekao put ka bugarskim zemljama oko Dunava. do nogu su potukli pobunjenike. s proleća 989. Zauzeo je Drač i prisajedinio svom carstvu Rašku. Pošto je učvrstio svoj položaj u zemlji Vasilije II je počeo borbu protiv spoljnih neprijatelja. Našao ga je u kijevskom knezu Vladimiru. Međutim. Ubrzo je uspostavio vlast u Tesaliji. Zatim je krenuo u Makedoniju i osvojio Ber i Serviju.careve. Odveden je u zarobljeništvo. na povratku iznenadio ga je vojskovođa Nićifor Uran i na reci Sprehej zadao mu težak poraz 997. Jovan Vladimir se povukao na planinu Oblik kod Skadra. Oko 998. Oslobođeno. Protivofanziva Vizantije. Vasilije II je morao na strani da traži saveznika. koja znači početak nove ere za Rusiju. Situacija je po Vasilija II bila izuzetno teška. Prvo je prodro u oblast Serdike i zauzeo okolne tvrđave. Samuilo je iskoristio carev odlazak upao u Grčku i prodro sve do Peloponeza.

blizu Skoplja. Vladimir je zahtevao krst kao zalogu za sigurnost dolaska i odlaska. Aronov sin. Samuilovo carstvo nadživelo ga je samo za nekoliko godina. Spominje se tema Srbija i njeni zapovednici s rangom upravnika teme. Ohridska patrijaršija je 1019. Posle toga mu je Skoplje 1004. Samuilovi naslednici.osmomesečne teške opsade uspeo da zauzme ovu značajnu tvrdjavu. Uništavjući udarac Vasilije II naneo je Samuilu tek jula 1014. Rat se zavšio svečanim ulaskom Vasilija II u Ohrid.oktobra 1014. kojih je navodno bilo 14. postala arhiepiskopija i dobila autokefalnost. marta 1016. Vasilija II je dozvolio stanovništvu da svoje dažbine plaća u naturi. udarila ga je kap. Sam car se spasao i dospeo u Prilep. odneo veliku pobedu nad Samuilom. Samuilov slom. posle dužih borbi o čijem toku nismo obavešteni. Teritorije nekadašnje Samuilove države podeljen su na teme. i kroz dva dana hrabri makedonski car je 6. iskopaju oči. Iz Vidina je Vasilije krenuo na jug i na Vardaru. u dvoboju sa vizantijskim komandantom Nikitom Pegonitom. Jovan Vladislav (1015 – 1018) je pokušao da zauzme Duklju i Drač. Njen poglavar dobio je viši rang od ostalih vizantijskih arhiepiskopa. Car Samuilo se nije mogao meriti sa vizantijskom veštinom ratovanja. izdahnuo. Vladimir i Kosara su bili nepoverljivi prema novom makedonskom caru. Vizantija je posle nekoliko stotina godina opet bila gospodar Balkanskog poluostrva sve do Dunava. ali je u borbama oko Drača poginuo februara 1018. Njegovo telo Kosara je prenela u Duklju i sahranila u crkvi Marije Krajinske. ušao u Prespu i Ohrid. Samuilova vojska opkoljena je u klancima Belasice. Međutim. a još veći dopao zarobljeništva. otvorilo kapiju. Ista sudbina snašla je i Samuilovog zeta. prevaru je ubijen u Prespi 22. Prema Skilici ovu zaveru je pomagao i ohridski arhiepiskop. vojnom organizacijom i tehničkim sredstvima. ne obazurići se na to što je Samuilo u međuvremenu osvojio i opljačkao Jedrene. Samo je svakom stotom ostavljeno po jedno oko. ali je veliki deo njegovih vojnika poginuo. Po njegovoj smrti država makedonskih Slovena se raspala i car Vasilije II je 1018.000. Samuilovog sina i naslednika Gavrila Radomira (1014 – 1015) i njegovu ženu ubio je njegov brat od strica Jovan Vladislav. Kada je Samuilo ugledao ovu stravičnu povorku. Prvi arhiepiskop 18 . Vasilije je zbog ovoga postupka dobio nadimak Bugaroubica. zetskog kneza Jovana Vladimira. Ishod rata nije više bio neizvestan. Vasilije II je naredio da se zarobljenicima. da bi ovi poluslepi odveli svoje slepe drugove caru u Prilep. Ali je car u svojim rukama zadržao pravo da postavlja arhiepiskopa.

Odveden je u zarobljeništvo. Posle smrti Petrislava u Zeti vlada njegov sin Vladimir. opet bila gospodar Balkanskog poluostrva sve do Dunava. Samuilo je podigao ustanak u Makedoniji (976). Samuilo je 998. na prevaru je ubijen u Prespi 22. tek 993. Arhiepiskopija je obuhvatala i teritorije gde je postojala vlast srpskih kneževa. ali je ono palu u ruke arabljanskih gusara. Vladimir i Kosara su bili nepoverljivi prema novom makedonskom caru. Duklja u doba Vojislavića Duklja i država makedonskih Slovena. spalio Kotor i Dubrovnik. Vladimir je zahtevao krst kao zalogu za sigurnost dolaska i odlaska. On je podelio zemlju trojici sinova. prodro do Zadra. Jovan Vladimir se povukao na planinu Oblik kod Skadra. Samuilovim slomom i pokoravanjem njegovih naslednika Vizantija je. pa se predao da bi poštedeo svoje ljude. Vladimirov stric. pa se preko Raške i Bosne vratio kući. oženivši ga svojom ćerkom Teodorom – Kosarom. uputio jedno poslanstvo caru Vasiliju II. Vasilije II je napustio Carigrad i krenuo protiv Samuila. prodro u Duklju. Dragimiru i Miroslavu. Prema Skilici ovu zaveru je pomagao i ohridski arhiepiskop. Jovan Vladislav je pokušao da zauzme Duklju i Drač . Aronov sin i Samuilov sinovac. Miroslav se udavio u Skadarskom jezeru. u dvoboju sa vizantijskim komandantom Nikitom Pegonitom. Vrhovna vlast Vizantije (1018 – 1042). tako da za vreme njegove vladavine nisu postojali uslovi 19 . Njegovo telo Kosara je prenela u Duklju i sahranila u crkvi Marije Krajinske. ušao u Prespu i Ohrid. opsedao Ulcinj. On je 992. Barsko rodoslovu za dve decenije smenilo četiri generacije vladara. Jovan Vladimir je nastradao u borbama koje su povele posle Samuilove smrti. a u Travuniji i Zahumlju Dragimir. posle nekoliko stotina godina. marta 1016. Tako se po. Vasilijeva vlast je bila čvrsta. Jovan Vladimir (oko 998 – 1016). Po Barskom rodoslovu za vlade Tugemira u Duklji. Zatekli su cara na bojištu. je stiglo u Carigrad. Po njegovoj smrti država makedonskih Slovena se raspala i car Vasilije II je 1018. Zetski knez Jovan Vladimir je vladao na prelazu iz X u XI vek. ali nije imao snage da se u otvorenoj bitki suprotstavi daleko nadmoćnijem neprijatelju. vrlo nepouzdanom. Već 991. ga je na prevaru namamio i pogubio 1016. Oslobođeno. ali ga je Samuilo kasnije vratio na zetski presto kao vazala. Međutim. Petrislavu. ali je u borbama oko Drača poginuo februara 1018. Jovan Vladislav. Bio je saveznik Vizantije u borbi sa Samuilom.Jovan (1019 – 1037) bio je slovenskog porekla. pa je Petrislav preuzeo i njegove oblasti. Tugemira je nasledio Hvalimir.

sina Gavrila Radomira. On je uspeo da pobegne i digne novi ustanak protiv vizantijske vlasti oko 1037/38. Posle smrti cara Romana III Argira u proleće 1034. U Beogradu i oblasti Morave izbio je ustanak protiv vizantijske vlasti na čijem čelu je bio Petar Odeljan. Romanski gradovi. stratega u Draču.da se ona zbaci. Napadao je plemena u susedstvu koja su se pokoravala vizantijskom caru. O ovome nas obaveštava pop Dukljanin. U spoljnoj politici ofanzivu smenjuje defanziva. On je rodonačelnik dukljanske dinastije. On se izdavao za Samuilovog unuka. Po piscu Barskog rodoslova posle Dragimirove smrti njegova žena. u crkvi arhanđela Gavrila. neposredno posle smrti Jovana Vladislava. Nakon doba vojničkih careva. a u unutrašnjem razvitku sve je izrazitija feudalna dezintegracija. Vizantinci su zarobili Vojislava i poslali ga u Carigrad. Situacija se promenila nakon njegove smrti 1025. Ustanak se proširio daleko na jug i kada je zahvatio Makedoniju Petru se suprostavio strateg dračke teme Vasilije Sinadin. kada su vođeni veliki ratovi. stric Jovana Vladimira. Njegov ustanak je ugušen u leto 1036. Tokom XI veka javljaju se otpori prema vizantijskoj vlasti i pokušaji da se ona zbaci. Vladar Travunije Dragimir. zauzeo je Duklju. Takvi pokreti se javljaju u centralnim delovima Balkana i na njegovoj periferiji. prvi put se odmetnuo od vizantijske vlasti. On je na taj način težio da poveže travunjansku i dukljansku dinastiju. Travunjaninom i Dukljaninom. I u dračkoj temi je izbio ustanak pod 20 . nisu se mirili s vlašću slovenskih država u zaleđu. U zimu 1039/40. Stefan Vojislav (oko 1040 – oko 1052). Car Mihailo IV Paflagonac (1034 – 1041) se pomirio sa takvim razvojem događaja. Na prestolu se smenjuju nesposobni vladari. ali nije sigurno da je i sam bio poreklom iz Duklje. nastupilo je doba konsolidacije osvojenih područja i izgrađivanje vizantijske uprave u njima. Ustanak Petra Odeljana. jedan vizantijski brod s velikim tovarom zlata razbio se negde na ilirskim obalama. ćerka velikog župana Ljutomira se povukal najpre u Rašku a zatim u Bosnu. Car Mihailo IV je u pismima zahtevao od Vojislava da vrati zlato preteći ratom. među njima i Kotor. koga pop Dukljanin izjednačuje sa Vojislavom. Car je u proleće 1040. uputio protiv Vojislava vojsku na čijem čelu je bio evnuh Georgije Provatas. Međutim. Tu je rodila sina Dobroslava. pohod nije dao povoljne rezutate. Prvi antivizantijski pokret je vezan za ime Vojislava ili Stefana Vojislava. Prevagu dobija činovnička aristokratija sa udlučujućim uticajem u državi. Zauzeo je Srbiju i proterao Teofila Erotika. Vojislav je uzeo to veliko blago. koga vizantijski izvori nazivaju Srbinom. Dragimira su ubili Kotorani na ostrvu svetog Gavrila kod Tivta. posmrčeta Dragimirovog.

Na jednom sastanku Petar je digao ustanike protiv Tihomira. Vizantinci su uspeli da nagovore raškog župana. bivši vizantinski namesnik u Jermeniji. Ne znamo kako se Vojislav držao prema ovom ustanku. Dve trećine vojnika je izginulo. Posle neuspele opsade Soluna. Barska bitka se detaljno opisuje u Barskom rodoslovu. koga su ustanici izvikali za cara. Mihailo je kod Bara upao u srpsku zasedu u jednom klancu. ali je zaposedao tesnace kroz koje je Mihajlova vojska morala da prodje u povratku. On je dobio položaj Petrovog savladara. Travuniju i Duklju. ali je imala ugledno mesto. Gojislav je s majkom imao vrhovnu vlast. a povremeno i na oblasti Srba u unutrašnjosti. Ustanak je ubrzo posle toga ugušen. Njegova vlast se prostirala na Zahumlje. To je izazvalo. Petar je sada ostao sam na čelu ustanka. Po Barsko rodoslovu Vojislav je umro u svom dvoru i sahranjen u dvorskoj kapeli svetog Andrije. Vojislava je nasledio sin Mihailo. Svakako oko sredine XI veka. dukljanski napad na Travuniju. Međutim. Car Konstantin IX Monomah (1041 – 1055) je poslao vojsku na Vojislava. On je 1042. mučki je oslepio Odeljana i prebegao vizantinskom caru. ali nije uspeo da osvoji Solun. Vizantija se pomirila sa njegovom samostalnošću i zadovoljila simboličnim potčinjavanjem i uključivanjem njegove države u sistem vazalnih teritorija. Vojislav ga je propuštao. Operacije je vodio Vojislavljev sin Gojislav. pao je kao žrtva zavere travunjanske vlastele. sin Jovana Vladislava.Ta titula nije bila u vrhu dvorske hijerarhije. Mihailo (oko 1052 – oko 1081). Obnovio je ugovore sa Vizantijom i bio odlikovan dostojanstvom protospatara. ali se septembra 1040. Vojislav je ostao samostalan i zavladao na prostoru od Bojane do Netretve. Rat je nastavljen protiv zahumskog kneza Ljutovida. Lokacije dvora i crkve nije utvrđena. Petar Odeljan je osvojio Drač i prodirao u Grčku. Po Barskom rodoslovu izvršena je podela vlasti između Vojivlavljeve žene i njegovih petoro sinova. bosanskog bana i humskog kneza Ljutovida za akciju protiv Duklje. koji nije imao vojnog iskustva i nije bio dorastao vojnom zadatku.000 ljudi poverena patrikiju Mihailu.vođstvom Slovena Tihomira. prodro duboko u Vojislavljevu državu pustošeći i pljačkajući. pre 1055. Pop Dukljanin ističe da je Mihailo zavladao posle kraljičine smrti. delimično uspešan. To nam saopštava Barski rodoslov. Borbe Vojislava sa Vizantijom. 21 . ustanku priključio Alusijan. gde mu je vojska strelama i kamenjem gotovo uništena. On je koristio svaku priliku da proširi svoju vlast na račun vizantijskih teritorija u unutrašnjosti. koji je kamenovan. Skilica saopštava da je vojska od 60.

Na Jadranskoj obali postojale su arhiepiskopije Splita. Verovatno je već tada započelo dugotrajno suparništvo između Bara i Dubrovnika. rođakom cara Konstantina IX Monomaha (1042 – 1055). U vreme Mihailove vladavine desile su se značajne promene u evropskim odnosima koje su uticale i na srpske zemlje. od pape Grgura VII ili nekog njegovodg prethodnika. oslovljava Mihaila kao kralja. Crkvena vlast Dubrovačke arhiepiskopije prostirala se na Zahumlje. kao produžetak života stare rimske arhiepiskopije u Dokleji. U to vreme Carstvo je bilo uzdrmano porazom kod Mancikerta 1071. Travuniju. Iz južne Italije istisnuta je Vizantija i obrazovana snažna država Normana. Na njenom čelu stajao je Robert Gviskard. Srbiju i gradove Budvu. Po Barskom rodoslovu Mihailo se posle smrti prve žene. Bar i Ulcinj. U Baru je osnovana arhiepiskopija. Centar Mihailove države bio je na jugu. Mihailo je svoga sina sa trista ratnika i vojvodom Petrilom poslao u Prizren. Sa njom je dobio još četiri sina. a drugi u oblasti izmedju Bara i Ulcinja. Osvajanjem vizantijskih zemalja bilo je neko vreme prvenstvni cilj normanske politike. u borbi sa Seldžucima. Jedan njegov dvor je bio u Kotoru. Gradovi na južnoj obali su takođe negodovali i uspeli su da se odvoje od Dubrovnika. Uzdizanje Dubrovnika smanjilo je jurisdikciono područje Splitske arhiepiskopije i zbog toga izazvalo veliki otpor Splita. sa Đorđem Vojtehom iz Skoplja. sa kojom je imao sedam sinova. koju je verovatno on podigao. Mihailovog sina Konstantina Bodina nameravali su da postave za vladaoca države koja bi se rodila iz ustanka. a on se potčinio vlasti vizantijskog cara. Papa Aleksandar II je 1067. Za Mihailove vladavine 1054. Drača i Dubrovnika (od 1022). Stanovništvo Makedonije je bilo naročito nezadovoljno vladavinom cara Mihaila VII Duke (1071 – 78). jer su se posledice tek mnogo kasnije osetile. Posle dve decenije mira Mihailo se okrenuo protiv Vizantije. Vođe ustanka. Pripremajući ustanak protiv cara tražlili su savezništvo dukljanskog vladara. Mihailo se kao kralj prikazuje u crkvi svetog Mihaila na Stonu. oženio grčkom princezom. imenovao Petra za barskog arhiepiskopa. Savremenici nisu bili svesni značaja ovog događaja. Mihailo je kraljevsku titulu mogao dobiti i ranije. On je upravo tada dobio od pape kraljevsku titulu. Konstantin Bodin (oko 1081 – oko 1101). ili od nemačkih careva iz salijske dinastije. se desio i konačni rascep crkava. su 22 .Carstvo je priznalo unutrašnju samostalnost Mihailu. Mihailo je trebao da dobije zastavu svetog Petra. što je značilo stavljanje pod zaštitu Pape. a zatim i kraljevske znake. Papa Grgur VII u jednom pismu iz 1077. a mogao ju je uzeti i sam i nastojati da obezbedi njeno sankcionisnje predajući se zaštiti pape.

Bodin je iskoristio nadiranje Normana da zbaci vizantijsku vrhovnu vlast i osvoji oblasti u unutrašnjosti. 23 . u toku priprema je bio smenjen. Bodin je za to vreme postizao uspehe u Nišu. Od iskrcavanja Normana do velike bitke u oktobru. Aprila 1081. U nepouzdanom Barskom rodoslovu se kaže da je Bodin zauzeo Rašku i Bosnu i da je za župane postavio svoja dva dvoranina. Svi ovi događaji uzdrmali su Mihailov položaj. Ustanici su osvojili Skoplje. Po Barskom rodoslovu Bodina je oslobodio njegov stric Radoslav. ali je Mihailo uspeo da ga oslobodi potplativši mletačke trgovce. a vojvoda Petrilo je krenuo ka jugu zauzeo Ohrid i Devol. a u Bosni Stefana. Nije pozanto koliko je trajalo Bodinovo zarobljeništvo. Glavna meta bio mu je Drač. Vrijenijev odlazak iz Drača i unutrašnje borbe koje su neko vreme potresle Carstvo pružili su mogućnost Mihailu da se okrene protiv vizantijskih gradova. Tesaliji i Epiru. pod Dračom. Robert Gviskard je osvojio Drač i bio mu je otvoren put prema Makedoniji. On se spremao da napadne vizantijske teritorije na Balkanu. ali je vizantijska vojska zauzela Skoplje. a njegov naslednik je pretpeo težak poraz i izgubio život. oktobra 1081. oženio je sina Jakvintom. Odred koji je Mihailo poslao u pomoć. Vukana i Marka. Rđavi odnosi s Vizantijom vladali su još u vreme kada je na čelu dračke teme stajao Nićifor Vrijenije (1075 – 1077). Uz Vizantiju su bili Mlečani. Vizantinski namesnik teme Bugarske skupio je vojsku i krenuo na Prizren da uguši ustanak. albanske vođe i Bodin. Bodin je zarobljen i poslat u Carigrad. Bodin je bio u vizantijskim planovima za veliku bitku 18. ali nije uspeo da osvoji Kostur. koji su branile jake vizantinske snage. Medjutim. koji je bio istaknuti normanski pristalica u Bariju. koji su kradom oteli dukljanskog prestolonaslednika i vratili ga u zemlju. U to vreme Mihailo se tešnje povezao sa vizantijskim protivnicima u južnoj Italiji. kralju Mihailu. Držao se po strani i kada je video da Normani odnose pobedu. je prešao na vizantijsku stranu. Vizantinci su mu pošli u susret i teško ga porazili kod mesta Pauni. ali se nije uključio u borbu. Vizantiji je velika opasnost pretila od Roberta Gviskarda. Bodin je pošao na Skoplje i stigao u decembru 1072. Kao pobednik u borbama za vizantijski presto izašao je Aleksije I Komnin (1081 – 1118). a kojim je komandovao njegov zet. ćerkom Arhirica.proglasile Bodina za cara pod imenom Petar s jeseni 1072. a zatim je poslat u Antiohiju. Bio je poražen te se morao spasavati bekstvom u Duklju. povukao se. Bodinovi odredi su istovremeno sa Albancima napadali Normane i nanosili im štete. Neko vreme je bio zatvoren u manastiru svetog Sergija. Uz Normane su bili Dubrovnik i Split. Bodin-Petar je pošao prema Nišu.

Kotor. Na neke od tih episkopija (Srbija. Bodin je iz ovih borbi izašao oslabljen. Po Barskom rodoslovi nasledio ga je brat Radoslav. u Skadru prijateljski dočekao onaj deo krstaša koji su u prvom pohodu krenuli na Istok preko Dalmacije. Ulcinja. velikim duksom Jovanom Dukom. Kotora. Pod okriljem cara Henrika IV. Njegovog sina Boemunda Vizantinci su potiskivali sa osvojenih teritorija. U poslednjoj deceniji XI veka on više nije bio u centru vizantijske balkanske politike. U većoj bitki sa Bodinom pobedio je i zarobio dukljanskog vladara. Sposoban vojskovođa i carev šurak. Bodin se obratio njemu. Robert Gviskard se 1082. Bodin je u zimu 1096/97. Papstvo ja sada bilo podeljeno. Po Barskom rodoslovu Borin je 1085. Nije poznato kada se ta bitka odigrala ni kako se Bodin oslobodio ovoga drugug vizantijskog ropstva. Bodin se našao suočen sa energičnim carevim namesnikom. a ne Grgurevom nasledniku Urbanu II (1088 – 1099). Ta uloga je pripala Vukanu. sa smanjenom teritorijom i okrnjenim ugledom. a po svim ostalim izvorima sin Bodin. bulu kojom je odobrio upotrebu nadbiskupskog palija (ogrtača) i odredio koje su mu episkopije podređene (Duklje. pobratimio se s kraljem Bodinom i obasuo ga poklonima da bi obezbedio što bolje snabdevanje i što lakši prolazak krstaške vojske preko njegove teritorije.Mihailo je umro 1081. Travunija. dukljanskom arhiepiskopu. 24 . Ali ga je predao ga Vizantincima U Bodinovoj politici važnu ulogu imao je grad Bar. osvojio Drač. Jovan Duka. a kada je on umro 1085. grof Rajmund Tuluski. Bodin je nastojao da episkopija u njemu dobije rang arhiepiskopije. To se deslio između 1085. koji je bio protivpapa tokom pet poslednjih godina Grgurevog pontifikata. a Mlečani su zauzeli Drač. Vođa pohoda. izbili su neredi u južnoj Italiji i Normani su potisnuti sa balkanskog kopna. Drivasta. Bosne i Travunije). priznat samo od jednog dela katoličkog sveta. Skadra. morao vratiti u južnu Italiju da uguši pobunu. Bar. koji je tek započeo pontifikat. Svača. Kliment III je početkom 1089. je povratio sve gradove i teritorije koje je Carstvo izgubilo za vreme unutrašnjih borbi i rata sa Normanima. Posle proterivanja Normana i obnavljanja vizantijske vlasti u Draču. Ponovni Robertov napad nije uspeo. ostale su bile otrgnute od arhiepiskopa Drača. i 1090. To su ujedno poslednje vesti o Bodinu. Bara. Ulcinj) polagao je pravo dubrovački arhiepiskop. Pilota. u Rimu je stolovao Kliment III Vibert. Srbije. izdao Petru. Nema nikakvih podataka kakvi su bili odnosi Bodinovi sa Normanima u vreme njihovog ratovanja sa Aleksijem.

U tom periodu kralj Đorđe je jednom upao u Rašku i oslobodio župana Uroša koga su srodnici bili zatočili u tamnicu. tako da nemamo vesti o završnim borbama između Raške i Duklje. Po Barskom rodoslovu Đorđe se sukobljavao sa Vizantincima oko Drača. Odlučna se bitka bila na Morači. Posle smrti kralja Vladimira prevagnula je protivnička antivizantijska struja te je Bodinov sin Đorđe prigrabio vlast 1118. Slabljenje Duklje. Tako je Đorđe po drugi put zavladao Dukljom. već kneza. To je bio Radoslav. 25 . Uz vizantijsku pomoć on je uspeo da protera kralja Đorđa u Rašku. koji označava kraj Dukljanske samostalnosti. prilično otežana. on donosi mnogo protivrečnih podataka i zbog toga je veoma nepouzdan. Radi toga je morao da ide u Carigrad. Poslednji vladar u Zeti ne nosi titulu kralja. Po Barskom rodoslovu narod je iz mržnje prema kraljici Jakvinti postavio za vladara Dobroslava. Protiv Dobroslava je ustao Kočapar i uz pomoć srpskog velikog župana Vukana napao na Duklju. Zbog toga je rekonstrukcija ovog prelomnog perioda. Na vizantijskoj strani se borio i Grubeša. Bodinovog polubrata. unuk kralja Mihajila. Glavni izvor o ovim događajima je Barski rodoslov. Pod zidinama Bara Grubeša je poražen i ubijen. Posle smrti Bodinove vlast je najpre prigrabio njegov najstariji sin Mihailo. Posle raške intervencije u Dukjli je zavladao Vladimir. Srpski veliki župan Vukan se mešao u te sukobe. Pisac Barskog rodoslova ne daje nikakve detalje o njegovoj vladi. Kralja Đorđa zbacio je sa prestola Gradihna. potomak Radoslava brata kralja Mihaila. On je svoju vlast nad Dukjlom dobio lično od cara Manojla I. najstariji sin kralja Gradihne. Posle smrti sahranjen je u manastiru svetog Srđa i Vakha na Bojani. dok je raška vojska na čelu sa Kočaparom i Vukanom zauzela Zetu i opljačkala veliki deo Dalmacije. Međutim. Dobroslav je potučen. Kralj Đorđe je uz pomoć župana Uroša I napao Duklju 1125. Sa vladom kneza Radoslava naglo prekida svoje izlaganje i pop Dukljanin. On je bio oženjen nepoznatom ćerkom župana Vukana.Posle smrti kralja Bodina 1101. Sahranjen je u crkvi svetoga Đorđa u Baru. zarobljen i odvden u Rašku. Po povratku podelio je vlast sa svojom braćom Jovanom i Vladimirom. Duklja se našla u vrtlog unutrašnjih sukoba u kojima su se članovi vladalačke porodice smenjivali na vlasti i oslanjali na susede. iz braka kralja Mihaila sa sestričinom cara Konstantina IX.

dobio vlast u Raškoj. koji je s bratom Markom. Srbi su probili granicu i preplavili ravničarske predele kosovske oblasti. Odnos snaga u tom području bio je promenjen u korist Srbije. Vukan (oko 1083 – oko 1114).Srbija u doba velikih župana Vukanovića Uticaj Duklje. borbu je s nesmanjenom žestinom nastavio sam Vukan. Bio je to povod da car lično krene protiv njega. Borbe su nastavljene 1093. da zbaci vizantijsku vrhovnu vlast i osvoji oblasti u unutrašnjosti. Pošto su oni uspostavljeni. Sa Vukanom počinje borba Srbije protiv Vizantije. zavera dračkog duke Jovana Komnina omela ga je u planiranim operacijama. Vukan se povukao u Zvečan. krenuo s vojskom iz Carigrada prema Plovdivu u nameri da se suprostavi srpskim napadima. Vukana i Marka. a u Bosni Stefana. a na vest o dolasku cara Aleksija I u Skoplje. 26 . Kralj Bodin je iskoristio nadiranje Normana 1081. Njihovu vezanost za dukljansku dinastiju ističe naročito pisac Barskog rodoslova. Od osamdesetih godina XI veka. Srbi osvajaju oblast Kosova i postepeno se šire ka jugoistoku. Međutim. ponudio je pregovore. Vukan je prodro do Lipljana na Kosovu i opljačkao usputne oblasti. srpski vladar je obećao da će obustaviti napade na vizantijske pogranične oblasti. Vukan je prihvatio da se povuče sa vizantijske teritorije i preda taoce koji će garantovati ostvarenje postignutog sporazuma. Prve borbe župan Vukan je vodio uporedo sa operacijama kralja Bodina. uz pomoć kralja Bodina. Tu je svoju delatnost razvio župan Vukan. Poprište borbi je bilo Kosovo. Kada je kralj Bodin zarobljen u jednoj bitki sa Jovanom Dukom. U nepouzdanom Barskom rodoslovu se kaže da je Bodin zauzeo Rašku i Bosnu i da je za župane postavio svoja dva dvoranina. Njemu se tada suprostavljao namesnik Drača Jovan Duka. do linije Ras – Zvečan – Peć. događaji u srpskim zemljama planinskog zaleđa postaju jasniji. Car Aleksije I Komnin (1081 – 1118) je 1091.

Upravo u to vreme dolazi do uspostavljanja tešnjih srpsko-ugarski veza. Uroš i Stefan Vukan. bio upućen caru Aleksiju I kao jedan od srpskih talaca. Belu II (1131 – 1141). Ugarski kralj Stefan II (1116 – 1131). vlast u srpskim zemljama u unutrašnjosti preuzeo je Uroš I. balkanskim drumovima prolazile su gomile ratnika krstaša na putu ka Palestini. Tokom 1096. Ovim napadima su se pridružili Srbi i napali vizantijsku tvrđavu Ras. Pologa i Vranja. koji je bio pod vizantijskom vlašću. a sam Ras je spaljen. Time je ustanak Srba osuđen na neuspeh. odlučio je da svoga naslednika na prestolu. Vukan je 1106. nalazila su se i dva njegova sinovca. Srpske čete su napale oblasti Skoplja. Ugarska vojska je napala Beograd. Zapovednik grada Kritoplo je morao da se sa posadom povuče. Car Jovan II Komnin (1118 – 1143) je lično predvodio vojsku u borbama oko Beograda i Braničeva. Uroš I (oko 1114 – oko 1140). a veći broja zarobljenika je po izričitoj naredbi cara Jovana II preseljen u Malu Aziju i razmešten u oblasti Nikomedije. Još početkom XIII veka pominju se njihova naselje u tome kraju. i prodrla do Niša i Serdike. Uz velike napore suzbijena je ugarska ofanziva. ako ih je i bilo. koji je vodio rat protiv Vizantije. sinovac Vukanov. koje je trajalo od proleće do kasne jeseni. uspela da se nametne Hrvatskoj. Vukan se mešao u te sukobe. na osnovu stanja pre izbijanja borbi. Tek kada se na njemu budu pojavili privući će pažnju zapadnoevropskih putopisaca. Posle Vukanove smrti. Posle smrti kralja Bodina 1101. Mir je sklopljen 1129. Pregovori su uspešno 27 . njihova zemlje opljačkana.Vukan je ubrzo obnovio napade i na Kosovu je teško porazio vojsku pod vođstvom Jovana Komnina. nisu imali odjeka. Duklja se našla u vrtlog unutrašnjih sukoba u kojima su se članovi vladalačke porodice smenjivali na vlasti i oslanjali na susede. On je nastavio borbu za samostalnost Srbije. Tek ponovni dolazak cara Aleksija I u Lipljan i pregovori s Vukanom 1094. Srpski napadi. zatim primorskim gradovima i potčini Bosnu (u trećoj deceniji XII veka). Srbi su poraženi. obnovio ratovanje protiv Vizantije. Srbi tada još nisu ugrožavali glavni međunarodni put od Beograda do Niša za Carigrad. koje su trajale dve godine. koji je 1094. Veliki ugarsko-vizantijski rat je izbio 1127. Vizantija je sva bila zaokupljena rešavanjem problema koje je iznenadna bujica krstaša sobom donela. doveli su do smirivanja borbi. Ugarska je 1102. Među taocima što ih je Vukan lično predao caru tom prilikom. Početkom XII veka Ugarska pokazuje sve veće interesovanje za prilike u balkanskim zemljama. Još jednom je porazio Jovana Komnina. oženi čerkom srpskog velikog župana Uroša I.

Ugarska je u ratu s Vizantijom. koji je razoren. Sporazumeo se sa Velfima. Rožera II i njegove saveznike podržavala je i Francuska. sin Uroša I i brat palatina Beloša u Ugarskoj i kraljice Jelene. zatim ban i palatin. Uroš II (oko 1140 – oko 1155). U Srbiji je na vlasti tada bio veliki župan Uroš II. Bio je vaspitač mladog kralja. brat kraljice Jelene. a njegova vojska je nastavila pohod kroz Srbiju. Taj savez je pružio županu Urošu I podršku u borbi za samostalnost u vreme kada je Vizantija obnovljenom snagom uspešno gušila svaki takav pokušaj. O tesnim vezama Zete i Raške svedoči Barski rodoslov. Borbe su vođene uglavnom između Normana i Vizantije oko jonskih ostrva. Duklja je bila paralisana unutrašnjim sukobima vlastele. koje savremenici nisu imenovali. Na vizantijski presto se 1143. Veliki župan je na vreme bio obavešten o carevom pohodu. U prvoj polovini XII veka. Vizantija je prenela u XII vek svoj veliki sukob sa Normanskom kraljevinom u južnoj Italiji. Pred nesrazmerno jačim neprijateljem. Savezu se priključila i Venecija.okončani 1129/30. Posle smrti kralja Bodina 1101. Duklja nije mogla da pruži veću pomoć borbi srpskih župana u zaleđu. davnašnjim protivnicima porodice Hoenštaufovaca. Uroševa kći Jelena udala se za Belu II i postala ugarska kraljica. zatim između Velfa i Hoenštaufovaca u Nemačkoj i između Srba i Vizantije. Srbija ja tada prvi put u svojoj istoriji pristupila jednom evropskom antivizantijskom savezu. sin Bele II i Jelene. Vrlo uticajan na ugarskom dvoru bio je tada Beloš. Bio je vazal cara Manojla I još pre 1146. Sredinom XII veka prilike se menjaju. Na ugarskom prestolu nalazio se tada kralja Geza II (1141 – 1162). Car je ostavio za sobom u Rasu jak vojni garnizon sa odanim Konstantinom Anđelom na čelu. napao vizantsijke teritorije. ali je prišao antivizantsijkom savezu. Od 1149. Obe strane su tražile saveznike. Glavnina vizantijske vojske se uputila prema Rasu. kojem se priključuje i Srbija. Manojolo I je brzo reagovao na Urošev napad. Ugarska sklapa savez sa Normanima za borbu protiv Vizantije. Novi car se usredsređuje na evropske prostore. zatim i vrlo uticajna ličnost u novoj sredini. Uroš II je 1149. Oko 28 . Na povratku sa Drugog krstaškog pohoda nemački car Konrad III je sklopio u Carigradu savez sa carem Manojlom I uperen protiv Normana. Normanski kralj Rožer II je potražio saveznike u samoj Nemačkoj da bi onemogućio delatnost Konrada III na međunarodnom planu. on se povukao u brda. popeo Manojlo I Komnin (1143 – 1180). a zatim se okrenuo Ugarskoj. ćerke srpskog velikog župana Uroša I. u kome se kaže da je zetski kralj Đorđe u jedan mah s vojskom prodro u Rašku i tamo oslobodio župana Uroša I zatočeništva u koje su ga bacili srodnici. a sve usputne oblasti su opustošene.

Srbi su poraženi. mnogi zarobljeni. Mir sklopljen 1151. Sam car Manojlo I se. Meta vizantijskog napada je bio Zemun. bilo u Evropi. među njima i župani Grdeša i Vučina. Stigao je u Serdiku. U njoj je lično učestvovao car Manojlo I.tvrđave Galič se zametnula višednevna borba. Uroš II je napadao vizantijska odeljenja. Pored izjave o pokornosti morao je da upućuje pomoćne odrede vojske caru Manojlu I u slučajevima kada je on ratovao bilo na Istoku. Tu je sklopljen mir i Manojlo I je odlučio da krene u borbu protiv srpskog župana. Manojlo I je i 1150. srpski vladar je uspeo da se održi na vlasti. Branioci su se predali posle duže opsade. U toku pregovora s vizantijskim carem. Do odlučujuće bitke došlo je na rečici Tari. koje su na vreme stigle. Bitka na Tari je bila žestoka. po savremenim opisima boja. Posle srpskog poraza ratovanje se 1151. On se istakao izuzetnom hrabrošću u odsudnim trenucima boja. Manojlo I je pohitao prema severnim granicama. prenelo na ugarsko tle. koji su poznavali vizantijski način ratovanja. Carigradu je kao povod poslužila saveznička pomoć koju je ugarski kralj Gezu II uputio u Srbiju prethodne godine. upustio u dvoboj sa zapovednikom ugarskih četa. u blizini danačnjeg Valjeva (1150). a car Manojlo I je sa glavninom vojske nastavio napredovanje prema oblasti u kojo se nalazio Uroš II sa svojim odredima. Vojsci cara Manojla I u Sremu sa suprostavio ban Beloš. Ugarske savezničke snage. gde se sastao sa ugarskim poslanicima. Uroš II je još jednom pokušao da povede borbu za samostalnost zemlje. pokušavajući taktički da iznenadi Srbe. a Vizantinci su pokušali da ga zaroba i nisu uspeli. Približavali su se presudni trenuci kojima se za duži niz godina rešavao odnos Srbije prema Vizantiji. U sadejstvu sa ugarskim oderdima. Jedan vizantijski odred se sukobio sa Mađarima kod Paraćina. 29 . Novi ugarsko-vizantijski rat je bio na pomolu 1153. potvrdio je dotadašnje granice. Među Uroševom vojskom bili su i odredi župana Grdeše i Vučine. Spalili su dvor velikog župana. Zamerao mu je što održava veze sa Ugarskom. Borba se vodila prsa u prsa. brat raškog župana Uroša II. Nastojao je da preduzme mere koje bi sprečile spajanje srpskih i ugarskih četa. Bitku je dobila Vizantija. stao na čelo pohoda protiv Uroša II. On je brzim manevrom prema Braničevu nastojao da preseče put vizantijskoj vojsci u povlačenju i tako nagnao neprijatelja da napusti Srem. vojska Uroša II je pružila ogorčeni otpor. a Vizantija Beograd i Braničevo. predvodio je zapovednik Vakhin. Ugarska je zadržala Srem. Ishod sukoba je bio neizvestan. Krajem leta je kod Niša sakupio veliku vojsku. Poraženog Uroša II car Manojlo I nije uklonio sa položaja velikog župana. Uroš II je bio primoran da pregovara.

Po preuzimanju vlasti odbio je da napusti Dendru. Kada su srpski župani. uz uslov da napusti Dendru. Tražio je pomoć na ugarskom dvoru. Prema podacima Barskog rodoslova. Po Kinamu. Posebno mu se zameralo na veze sa 30 . a zatim je usledio silovit ugarski napad na Braničevo 1154. Iste godine (1153) car Manojlo I je poverio svom srodniku Androniku Komninu na upravu graničnu oblast prema Ugarskoj. jer je Uroš ponovo priznao vlast cara Manojla i pružio uveravanja da će raskinuti ugovor sa Ugarskom. Vizantija je prihvatila Gezinu braću – Stefana IV i Ladislava. Uroš i Desa. Za života je vlast preneo na svoga sina Stefana III. Desa (oko 1162 – oko 1163). on je svoje poverenje ukazao Urošu II. Kralju Gezi II je zauzvrat nudio čitavu oblast koja mu je bila poverena. koji se nisu mirili sa stanjem koje im je nametala Vizantija. u susedstvu Niša. Morao je u Nišu da se brani od niza optužbi. brat župana Dese. je trabao da se u Nišu pridruži caru Manojlu I na njegovom putu prema Beogradu. Veliki župan Desa je nastavio politiku svojih prethodnika. U proleće 1162. Dolazi do promene u odnosima Ugarske i Vizantije. Njegovi protivnici doveli su na vlast njegovog brata Desu. Malo se zna o njegovoj delatnosti posle neuspelog pokušaja da zauzme presto 1155. 1163. doveo na vlast u Raškoj. car Manojlo I je bio na Uroševoj strani. U takvim prilikama Desa je pokušao da se osamostali. Andronik je iskoristio sve mogućnosti da povede borbu protiv centralne vlasti. Nema podataka da se obrati srpskom županu. Kasnije. pa je ugarska vojska naterana na povlačenje prema Beogradu. Vizantijska reakcija nije izostala. Njih je u Ugarskoj podržavao veoma uticajni ban Beloš. Višegodišnje ugarsko-vizantijsko ratovanje okončano je 1155. odbranila svoju severnu granicu. sestrić župana Dese. S istim ciljem je uputio svoje poslanike i nemačkom caru Fridrihu I Barbarosi (1152 – 1190). On je obuhvatala Beograd. Ugarska se spremala za napad. izašli pred cara 1155. Župan Uroš II je zbačen s vlasti 1155. upravljao je bogatom oblašću Dendrom. Međutim. za vreme nemira koji su zahvatili zemlju i samu velikožupansku porodicu. Braničevo i Niš. Desa je vladao primorskim oblastima. ali su se protiv njega pobunila Gezina braća. umro je kralj Geza II. Tek uz velike napore Vizantija je 1154. sklapanjem mira kojim je Vizantija sačuvala Beograd i Braničevo odnosno granicu na Dunavu. Car Manojlo I ga je 1162.Uroš II nije imao uslova da organizuje otpor. Desa je odlagao da se sa svojim odredima priključi caru pa je pozvan na odgovornost. Zaverenik je otkriven i zatvoren. Ubrzo posle toga Urošu se gubi svaki trag u istorijskim izvorima. Do borbi ipak nije došlo.

posle svrgavanja Dese. godine. U toku borbi Nemanja je čak jedno vreme bio zatočen od svoje braće i držan u kamenoj pećini. i u pohodu 1167. On je zajedno sa svojim pristalicama potražio utočište u Vizantiji. nastariji brat Stefana Nemanje. U tome je imao podršku vizantijskog cara Manojla I Komnina. Tihomir (oko 1163 – oko 1166). Njegova ćerka se udala za osorskog kneza Leonarda. Nemanja se zatim umešao u borbu za presto. koji se graničio sa Vizantijom. a njegova vojska je teško poražena. Odlučujuća bitka odigrala se na Kosovu. Nemanja je morao srediti odnose sa carem Manojlom I. a pretpostavlja se da je veliki župan postao već 1166. Nemanja je dobio deo srpskih zemalja na upravu: Toplica. Srbija je. 31 . Umro je u Trebinju i sahranjen u manastiru svetog Pavla u Polju. Posle Dese na velikožupanski presto je došao Tihomir. bila pod velikim pritiskom. Posle istrage Desa je zatvoren i poslat u Carigrad. nedaleko od sela Patina. Da bi svoju pobedu mogao smatrati konačnom. Nemanja je želeo da svoju vlast učini samostalnijom u odnosu na Tihomira. Rasina i Reka. Oružana borba završila se svrgavanjem Tihomira s vlasti. U to vreme dolazi do promena u unutrašnjim odnosima u Srbiji. Njegovu vlast priznavala su ostala braća. Ona je pomogla izgnanicima iz Raške. Ibar. Teško je precizno datovati ove događaje. U žestokoj borbi Tihomir je poginuo. Srpski odredi učestvuju u borbama portiv Ugarske oko Zemuna 1165. sina mletačkog dužda Vitala II Mikijelija (1156 – 1172). Desa je pokušava da uspostavi rodbinske veze u Nemačkoj. iz koje se oslobodio uz pomoć svojih pristalica. Uspeo je da pobegne i vrati se u Srbiju.Ugarskom. Tada se prvi put javlja ime Stefana Nemanje. Vizantija nije odobravala Nemanjinu akciju. Tihomir je sakupio vojsku i krenuo ka Srbiji. Zna se da je Nemanja bio na vlasti 1168.

Rasina i Reka. Nemanja se zatim umešao u borbu za presto. Srbija se nalazila pod velikim pritiskom Vizantije. Porodica se kasnije vratila u Rašku. Samo je veliki župan imao pravo da podiže crkve. Nemanju su u Ribnici krstili latinski sveštenici. Ibar. 32 . iz koje se oslobodio uz pomoć svojih pristalica. Nemanja je dobio deo srpskih zemalja na upravu: Toplica. izbio sukob oko delokruga vlasti oblasnih gospodara. Veliki župan tada je bio Tihomir. Srpski župan je bio obavezan da Vizantiji pošalje odrede koji su učestvovali u ofanzivi protiv Ugarske 1165 – 1167. To približavanje Vizantiji podizalo je Nemanjin ugled. Sukobi sa braćom. ali i izazivalo nepoverenje njegove braće. Borba za velikožupanski presto. Nemanja je braći odgovorio da svako u svojoj oblasti može činiti što mu je volja. Posle svrgavanja Dese sa vlasti. u osnovi. U to vreme dolazi do važnih promena u unutrašnjim odnosima u Srbiji. Njegova porodica je bila u srodstvu sa dinastijom raškim velikim županima i zetskom dinastijom. Njegovu vlast priznavala su ostala braća. U toku borbi Nemanja je čak jedno vreme bio zatočen od svoje braće i držan u kamenoj pećini. U tome je imao podršku vizantijskog cara Manojla I Komnina. Time je. a ona je bila jedan od glavnih oslonaca u njegovom putu ka vlasti. Braća su mu zamerala što bez njihove saglasnosti podiže crkve u svojoj oblasti. koje će uskoro prerasti u sukob. Drugi put je kršten po povratku u Ras. koji se susreo sa Nemanjom u Nišu i odlikovao ga carskim “sanom” – dvorskom titulom i obdario zemljom (Dubočica – kraj oko Leskovca). O njegovim porodičnim prilikama malo se zna. Nemanjin najstariji brat. jer je njegov otac Zavida zbog nemira morao da sa porodicom izbegne u Zetu. po pravoslavnom obredu u crkvi Svetog Petra i Pavla. Nemanja je želeo da svoju vlast učini samostalnijom u odnosu na Tihomira. koji se graničio sa Vizantijom. jer se to kosilo sa ovlašćenjima oblasnih gospodara. Otada je Nemanja usrdno pomagao crkvu. Nemanja se rodio u Ribnici.Stefan Nemanja Početak uspona. Tada se prvi put pominje ime Stefana Nemanje.

buknule su borbe i u Srbiji. ali je ipak zarobljen i odveden u Carigrad. U borbe se upleo i Andronik Komnin. Nemanja je morao srediti odnose sa carem Manojlom I. Nemanja je započeo da osvaja Duklju. Teško je precizno datovati ove događaje. napali Beograd i Braničevo. Vladao je od 1165.Oružana borba završila se svrgavanjem Tihomira s vlasti. a njegova vojska je teško poražena. Odlučujuća bitka odigrala se na Kosovu. Borbama protiv Vizantije se pridružio i Stefan Nemanja. carev srodnik. U Ugarskoj je marta 1172. Vizantija je sputavala dalji razvitak srpske zemlje pa se Nemanja našao među protivnicima cara Manojla I (1143 – 1180). Nemanja je napadao i Kotor. Ugri su 1182. On je zajedno sa svojim pristalicama potražio utočište u Vizantiji. izbio mletačko-vizantijski rat. Srbija je time izgubila ugarsku pomoć. Ugarski kralj Bela III uspeo je da 1181. do 1195. Te obaveze je poštovao sve do smrti Manojla I. Srpske čete su 1172. Da bi svoju pobedu mogao smatrati konačnom. žena poslednjeg dukljanskog vladara Mihaila. U žestokoj borbi Tihomir je poginuo. Kada je 1171. Sukob sa Manojlom I. skolnila 33 . Dalmaciju i Srem. Nemanja je sada strahovao za svoj položaj. i zemlji su zahvatili nemiri. Zna se da je Nemanja bio na vlasti 1168. Tihomir je sakupio vojsku i krenuo ka Srbiji. Bio je najpre u ulozi zaštitnika. Srpskougarska vojska je 1183. umro kralj Stefan III i presto je pripao vizantijskom štićeniku Beli III (1172 – 1196). godine. nedaleko od sela Patina. opustošila oblast oko Niša i prodrla do Sofije. zatim savladara i na kraju ubice maloletnog Aleksija II (1180 – 1183). na šta je car pristao. Vizantija nije odobravala Nemanjinu akciju. Prvi rat sa Vizantijom. Vizantija se našla u krizi. Osvajanje Duklje. u Kotoru je smestio vladarski dvor. ali je morao da obnovi vazalske odnose sa Vizantijom. koju je zbog svojih veza sa dukljanskom dinsatijom smatrao za dedovinu. potčini svojoj vlasti deo Hrvatske. Bela III se uskoro vratio kući. Car Manojlo je krenuo sa vojskom ka Sofiji u nameri da porazi Nemanju na bojnom polu. Uspeo je da se vrati u zemlju. Nemanja je tražio pregovore. Manojlo I je umro septembra 1180. napadale oblast duž puta Beograd-Braničevo-Niš. a Nemanja je sam nastavio pohod. a pretpostavlja se da je veliki župan postao već 1166. Ona je pomogla izgnanicima iz Raške. Nemanja je prilikom susreta sa Manojlom potvrdio svoju potčinjenost. Pohod je uspešno završio pre januara 1186. Vizantija se zbog svojih univerzalističkih pretenzija našla u sukobu i sa nemačkim carom Fridrihom I Barbarosom (1152 – 1190). Kneginja Desislava. I ban Kulin se pridružio borbi protiv Carstva.

koji će prirediti u Nišu. Ona mu je u miraz donela Beograd i Braničevo. naneli poraz Vizantiji i ona se morala pomiriti sa obnovom bugarske države. Nemanja je pokušao da osvoji i Dubrovnik. Takođe im je odobreno pravo ispaše u zemljama pod vlašću Nemanje i njegove braće i pravo korišćenja šuma. septembra 1186. Na njemu su se potpisali Stefan Nemanja i knez Miroslav Humski. Nemanja je obavestio cara da mu priprema svečani doček. Normani iz južne Italije su napali Carstvo. Da bi osnažio mir Isak II je zaključio brak sa ćerom kralja Bele III. Međutim. ali nije uspeo da ga zauzme. Stefan Nemanja je nastojao da se približi i nemačkom caru i potraži saveznika u borbi protiv Vizantije. Normanska opasnost je savladana u novembru 1185. Borbe su obnovljene 1185. Carigradska svetina se pobunila i ubila cara Andronika Komnina (1183 – 1185). Grad su osvojili avgusta 1185. Grad je bio dobro utvrđen i nepristupačan. gradu koji namerava učiniti prestonicom svoje države. Vizantija se 1186. Neprijateljstva su okončana mirovnim ugovorom od 27. Dubrovčanima je priznato pravo na oblast oko grada i pravo slobodnog trgovanja u srpskm zemljama. što je Dubrovnik iskoristio i 18. Srbima je obezbeđena slobodna trgovina sa Dubrovnikom. Rat sa Dubrovnikom. Knez Miroslav je napao grad sa kopnene strane. Neuspe je doživeo i knez Stracimir pri napadu na Korčulu. avgusta 1184. 34 . Oni su 1187. gde su naišli na svečan prijem. Stefan Nemanja je tražio saveznike među bugarskim vođama. da bi se mogao razračunati sa Srbima i Bugarima. Diplomatske pripreme za rat sa Vizantijom. U Bugarskoj je izbio ustanak Petra i Asena. boravili na Fridrihovom dvoru u Nirnbergu. pa je za njegovo osvajanje bila neophodna flota. Sa Petrom je sklopio savez 1189. U leto 1185. prekoputa ostrva Koločepa. Nemanja je Duklju poverio na upravu sinu Vukanu i ona se pominje u njegovoj tituli. Srpski poslanici su decembra 1188. u Dubrovnik. Stefan Nemanja i njegova braća sklopili su mir sa Dubrovnikom 1186. U Evropi je pokrenut Treći krstaški rat na čije čelu su stali engleski kralj Ričard I Lavovo Srce. naneo težak poraz floti kneza Miroslava kod sela Poljica. francuski kralj Filip II Avgust i nemački Car Fridrih I Barbarosa. Osvojili su Drač i uputili se ka Solunu. kao novi zaštitnik grada tada se pominje normanski kralj Viljem. Duklja je ušla u sastav države Namanjića. Isak II je potražio sporazum sa Ugarskom. Vlast je preuzeo Isak II Anđeo (1185 – 1195). ponovo našla u teškoj situaciji. jer je Fridrih na putu za Palestinu trebao da prođe kroz Srbiju.se 1189. nisu raspolagali sa dovoljnim brojem brodova. Borbama su rukovodili Nemanja i njegova braća knez Miroslav i knez Stracimir.

U Pomoravlju je sa braćom osvojio oblast oko Đunisa. između Skadarskog jezera i planina. ti pregovori su osujećeni jer jefebruara 1190. Na jugu je osvojio Metohiju s prizrenskom oblašću. ali bez uspeha. koji se nalazio u carevoj pratnji u Nišu. oženi ćerkom istarskog markgrofa Berhtolda od Andeksa.000 vojnika). oblast između Zapadne Morave i Velike Morave. Isak II je već 1190. Niš. U žestokom okršaju u kojem je 35 . Podigao je crkvu Svetog Pantelejmona u Nišu i crkvu Svetog Arhanđela Mihaila u Skoplju. Kosovo polje. Nemanja je zajedno sa bratom Stracimirom priredio svečani doček najmoćnijem evropskom vladaru u Nišu. Prodro je u gornji tok Timoka i razorio vizantijske gradove Svrljig. Stefan Nemanja je od 1180 do 1190. U Carigradu su saznali za srpsko-nemačke pregovore. Ravni i Koželj. Skoplje i predeo oko gornjeg toka Vardara. Međutim. On nije bio spreman da započinje rat koji bi ga odvratio od osnovnog cilja njegovog pohoda. župe Vranje i Moravu. Nemcima su za to bili potrebni pomoćni odredi Srba i Bugara. nemanja je obavestio cara o svojim uspesima u ratu protiv Vizantije. a ukoliko Nemačka započne neprijateljstva sa Vizantijom. što je ocenjeno kao neprijateljski čin. jula 1189. Stoga nije uspostavio vazalski odnos sa Stefanom Nemanjom. pa je Behtold od Andeksa stupio u pregovore sa Srbima. Na putu ka Carigradu nemačka vojska naišla je na otvoreno neprijateljstvo Vizantinaca. sin kneza Miroslava Humskog. Konsolidacija. Za ove oblasti je nudio vazalsli odnos caru Fridrihu. Nemački car je prihvatio samo deo predloga. Zatim se uputio protiv Srba u kasnu jesen 1190. takođe. U okolini Jedrena novembra 1189. U Niš su došli i predstavnici bugarskog cara Petra. Prošao je kroz Beograd i Braničevo. Toljen je trebao da nasledi svog oca pre svoje braće. krenuo protiv Bugara. ponudio je vojnu pomoć (oko 20. došlo do izmirenja nemačkog cara i Isaka II i vizantijski car je pristao da prebaci nemačke krstaše u Malu Aziju. Nemanja je ponudio vazalski odnos nemačkom caru da bi dobio potvrdu svih teritorija koje je osvojio od Vizantije i koje će ubuduće osvojiti. U nemačkom taboru pomišljalo se i na napad na Carigrad. nudili nemačkom caru vojnu pomoć u borbi protiv Vizantije. Tu je saznao za pogibiju nemačkog cara u Maloj Aziji. Za vreme ofanzive prema Duklji zaposeo je Gornji i Donji Pilot. Pregovori su počeli 27. Takođe je dogovoreno da se Toljen. Drugi rat sa Vizantijom. Izrazio je spremnost da nastavio ratovanje. Do odlučujuće bitke sa srpskom vojskom došlo je kod reke Morave. ogromno proširio teritoriju soje države.Car Fridrih je krenuo na put u leto 1189. Njegova crkvena politika sledila je držđavne interese. došlo je do sukoba sa Vizantincima. koji su.

kao ni ishod događaja. pominje se u predelima oko Zapadne Morave. U očima savremenika ogromno je porastao ugled Nemanjića. a diplomatskim putem je nastojala da zaustavi napredovanje Ugara. svojim tastom. Na državnim saborima su donošene najvažnije odluke za zemlju. Rat sa Ugarskom. Stefan nemanja je zadržao najveći deo teritorija koje je tokom dugih borbi bio zauzeo. Car Isak obratio se pismeno i papi Celestinu III i kralju Beli III sa zahtevom da se pokrenuta ofanziva okonča. a većim teritorijalnim celinama upravljali su sroddnici vladarevi. Bio je oženjen sestrom bosanskog bana Kulina. danas crkva u Čačku. u nameri da osnaži veze dve države. sastao sa ugarskim kralje. Mahom su rasterani. bilo je najviše što je Isak II još mogao da iznudi. Na saboru je doneta odluka da se jeretici prognaju i kazne. Srbi su poraženi uz velike žrtve. Raški episkopi Jevtimije i Kalinik bili su izvanredno uticajne ličnosti. To su bili poslednji trenuci prisustva Vizentije u Beogradu. a zatim prema Beogradu. braća i sinovi Nemanjini. Pod vlašću Nemanje našle su se teritorije od jadranskog mora do doline Morave. Stefan Nemanja je prvi put ratovao na severnim granicama svoje države. U Beogradu se Isak II maja 1190. Na udaru ugarske ekspanzije našli su se i Srbi i Vizantija. Na čelu države nalazio se veliki župan. Knez Miroslav je držao i jedano deo Polimlja i u današnjem Bijelom Polju podigao manastir Apostola Petra i Pavla i obdario ga posedima. a zna se da je držao i Toplicu i Hvosno. Nije poznato poprište tadašnjih borbiu. Bili su to bogumili. Podigao je manastir Gradac. Umesto vazalne zavisnosti namanja je ostvario nezavisnost svoje zemlje. 36 . koji su imali podršku nekih velikaša. Episkopija u Rasu postala je versko središte zemlje. U Zahumlju je vladao Nemanjin brat knez Miroslav do 1190. anjihova imovina je popaljena ili razdeljena. Na saboru je vođena istraga o jeresi koja se pojavila u zemlji. Pred kraj svoje vladavine. Najstariji Nemanjin sin Vukan dobio je na upravu Zetu s Trebinjem. Vizantija je tada poslala vojnu pomoć srpskom vladaru. tast cara Isaka II. Ugarski kralj Bela III. prema kojoj je Vizantija i dalje gajila nepoverenje. Drugi nemanjin brat Stracimir. Bilo je to veliko priznanje za Srbiju. Isak Ii je poveo pregovore sa Stefanom Nemanjom. a zatim najmlađi Nemanjin sin Rastko pre no što se povukao u Svetu Goru. Privremeno obnavljanje njene vlasti u Beogradu. Bilo je predviđeno da se nemanjin sin Stefan oženi sinovicom cara Isaka II Anđela. napustio je miroljubivu politiku prema Vizantiji. Stvorena je velika države. Unutrašnje uređenje. Posle bitke na Moravi vizantijski car se uputio prema Nišu. Braničevu i Nišu.učestvovao car Isak II.

Kao monah u dubokoj starosti prvo utočište je našao u manastiru Studenici. Preuzeo je obavezu da će obnoviti manastir. kome su prisustvovali porodica. Taj manastir sa zemljištem izmolio je Sava od cara Aleksija III prilikom jedne svoje misije u Carigradu. Vladavina Stefana Nemanje završila se prevermenim dobrovoljnim povlačenjem sa prestola. vlastela velika i mala. kneževi. vojnici. februara 1199. Odatle je pošao u Svetou Goru. Njih dvojica uživali su izuzetnu pažnju svetogorski monaha. na šta su svi prisutni izrazili žaljenje i tugu.Stefan Nemanja je celog života tesno sarađivao sa crkvom. Povlačenje sa prestola. Simeon se pridružio svome sinu Savi u manastiru Vatopedu i zajedno s njim obišao najuglednije svetogorske manastire. odabrao manastir Hilandar. Simeon i Sava su došli na misoa da osnuju srpski manastir na Atosu. 37 . gde je kasnije sam živeo. vojvode. Sava je uspeo da dobije od vizantijskog cara razrušeni manastir Zig s posedima na samoj granici. koji je bio potčinjen Vatopedu. ožaljen od monaha Hilandara i cele Svete Gore. a u koju će se posle njega povlačiti i drugi istaknuti članovi hilandarskog bratstva. Posle povlačenja sa prestola Nemanja se zamonašio i dobio ime Simeon. Podrška crkve ogromno mu je pomogla u borbi za velikožupanski presto. Nemanje je istovremeno objavio da na svoje mesto postavlja svoga sina Stefana. U obnavljanu Hilandara punu materijalnu podršku je pružio veliki župpan Stefan Nemanjić. Nije sličajno ktitorska delatnost Nemanjina u srpskim biografijama navedena kao razlog spora između Nemanje i njegove braće. U Kareji je Sava kupio vinograd i podigao pirg sa ćelijom za isposnike. gde srpski vladari nisu imali vlast. raški episkop Kalinik. a i tokom čitavog života. Sveti Simeon. svojoj zadužbini koju je podigao dve decenije ranije. Simeon je posle putovanje po Svetoj Gori. Hilanadar je izuzet iz vlasti Vatopeda i predat Simeonu i Savi da njegovu obnovu privedu kraju. opustošen od gusara. Sam Nemanja je poklonio sela i Valhe u prirenskom kraju. Umro je 13. na podsticaj prota Svete Gore. U toku radova . idealno mesto monaha podvižnika. gde su Simeon i Sava živeli kao monasi. Nemanja se vlasti odrekao na saboru 1196. koja je postala monahinja Anastasija. Za izdržavanje monaške zajdenice bili su potrebni i posedi u Svetoj Gori ili neposrednoj blizini. Nemanja je saopštio da želi da se posveti monaškom životu. Simeon Nemanja doživeo je da vidi dovršenje svoga dela. Zajedno sa njim se zamonašila i njegova žena Ana . ali se nisu protivili njegovoj odluci.

Srednji sin Stefana Nemanje i Ane. Beograd je pao u ugarske ruke. Stefan je podržavao hercega Abdriju. koje je. Prve godine vladavine. Aleksije je postao car. Stefan Nemanja je za svoga naslednika odredio srednjeg sina Stefana. što mu je davalo pravo na visoko dvorsko dostojanstvo. a njegov suparnik Petar je tražio pomoć po Ugarskoj. U jednoj svojoj povelji hvalio se da je pobedio Rašku i Hum. Dok je Stefan bio tesno povezan s Vizantijom. Došlo je do promene zgarsko-vizantijske granice. do 1228. a Stefan je postao carev zet. Rođen oko 1165. Stefan je bio oženjen Jevdokijom. u vreme kad je njegov brat Isak II bio na vizantijskom prestolu. Tako je Stefan nemanjić u trenutku dolaska na presto imao podršku Vizantije. u vidu visoke titule sevastokratora. U Humu su izbili unutrašnji nemiri među potomcima kneza Miroslava. Starijem Vukanu dao je na upravo Zetu i obavezao ga da bude poslušan i da se povinuje bratu koji je došao na presto. Stefanu je Nemanja naložio da vladajući zemljom drži brata u počasti i da ga ne uvredi. Ta odluka je bila povezana s tadašnjim odnosom srpske države prema Vizantiji. Ugarski kralj je hteo da osvoji vizantijske gradove na putu za Carigrad. Vladao je od 1195. Nasledio je svoga oca posle Nemanjinog iznenadnog povlačenja 1196. koji su olakšali ugrasko nadiranje. Srbija se sa Ugarskom graničila kod reka Cetine i Neretve (Hum i Krajina). Otvorena neprijateljstva između Ugarske i Srbije izbila su u proleće 1198. Prevratom 1195.Stefan Prvovenčani Dolazak na vlast. Pitanje je koji su motivi naveli Stefana nemanju da se povuče sa prestola. umro je njegov nekadašnji saveznik Bela III. od Aleksija III (1195 – 1203) i dobio. Tu je herceg Andrija napao državu Stefana Nemanjića. ćerkom Aleksija Anđela. 38 . Vukan je bio više orijentisan prema katoličkim zemljama Zapada. a nasledili su ga sinovi Emerik kao ugarski kralj i Andrija kao herceg Dalmacije i Hrvatske. Ubrzo posle nemanjinog povlačenja.

Stefan se trazveo od žene iako se njegov tast Aleksije III nalazio u teškoj situaciji.Stefanovi odnosi sa papstvom. sve do 1918. Inoćentije III je odredio legata koji je imao da obavio krunisanje. kada se Stefan razveo od svoje žene Jevdokije. Vukan se udružio sa ugarskim kraljem Emerikom i napao svoga brata. Znaci raskida primetni su 1200/01. Dubrovnik je uspeo da potčini episkopije u Ulcinju i Drivastu. Stvari su se ipak razvijale po Vukanovoj želji: barski arhiepiskop je dobio palij. iako je nosio kraljevsku titulu od početka. koja je uz imena ugarskih vladara ponavljana vekovima. Njegova sestra bila je udata za 39 . Sukob Stefana i Vukana.a supružnici su se optuživali zbog neverstva. Stefan se okrenuo papstvu. Brak nije bio skladan. I jedni i drugi su se žalili papi. Kralj Emerik je intervenciju naplatio stavljanjem srpske zemlje pod svoju vlast. Već 1202. Ugarski odredi su upali Srbiju i proterali Stefana. Tom prilikom je uneo Srbiju u ugarsku kraljevsku titulu. a održan je Barski sinod na kome se raspravljalo o uobičajenim stvarima (simonija i celibat). Kulin je bio u rodbinskim vezama sa srpskom dinastijom. Vukanovi odnosi sa papstvom. Čak je tvrdio da je u srodstvu sa Inoćentijem III i predstavljao se kao zaštitnik katoličke crkve . Očekivao je da će krunisanjem dobiti kraljevski rang među vladarim i da će na taj način i formalno biti sankcionisana samostalnost izvojevana u dotadanjim političkim borbama. Ugarski upad u Srbiju izazvao je reakciju u neposrednom susedstvu. koja je trpela poraze i nezardživo opadala. Kao vladar Srbije Vukan je nosio titulu velikog župana. koja je bila u sukobu sa Dubrovačkom arhiepiskopijom. otkako mu je Nemanja poverio na upravu Duklju. a ugarski kralj se kod pape zalagao da Vukan bude proglašen za kralja. koja je preko njegove teritorije otišla u Drač a odatle u Carigrad. Vukan je od poape zatražio kraljevske znake. Vukana uzdizanje je skupo koštalo. Braća su se postepeno razilazila. Vukan preuzima vlast. Obratio se molbom moćnom papi Inoćentiju III (1198 – 1216) da mu pošalje kraljevsaku krunu. Tražio je od pape i legate koji će prisustvovati crkvenom saboru. Vukan je nastojao da obezbedi jurisdikciono područje Barske arhiepiskopije. Zato je Vukan uputio prekore bratu i primio snahu. Ban Kulin se posle dve decenije odmetnuo od ugarskog kralja. Pošto je izgubio oslonac u Vizantiji. ali je plan ostao neostvaren zbog protivljenja ugarskog kralja. Vukan je stupio u vezu sa papom Inočentijem III jer su ga s katoličkom crkvom spajali primorski gradovi kojima je vladao. Tako je Barska arheipiskopija postigla pobedu.

Marta 1203. sestru kasnijeg kralja Emerika. S Vukanom je bio u rđavim odnosima. a Kulin je napao zemlju koja je bila podložna ugarskom kralju i time omeo Emerika da krene u krstaški rat. Kalojana je u Trnovu za kralja krunisao papski legat. Borbe su verovatno okončane krajem 1204. Papa je sada privoleo Emerika da raspusti vojsku pripremljenu za pohod protiv Kalojana. zauzeli Sirmij. Stefan i Vukan su zamolili sovga najmlađeg brata Savu . ojačanom odredima Kumana. a Vukan knez saudeonom oblašću. ali je stvorio uslove da sa Stefan otpočne sa borbom za vlast. Ti gradovi privlačili su i Bugare. U Hvosnu su Nemanjine relikvije pozdravili Stefan i Vukan sa sveštenstvom i plemstvom. Pape je poslao svoje legate da izvide situaciju. ili početkom 1205. S grupom hilandarskh monaha. Beograd i Braničevo. Kasnije su ih prepustili Vizantiji kao miraz uz Margaritu. tražeći da bude krunisan carskom krunom. Sava je očeve mošti preneo u Srbiju. Sava je njegovo telo našao očuvano. koja se udala za cara Isaka II Anđela. Mošti su 40 . pa je pretio sukob između njih i Mađara. Kumani su tada odveli mnogo srpskih zarobljenika. Bugarski vladar Kalojan (1197 – 1207) je još 1200. da mošti njihovog oca prenese u Srbiju. koji je živeo kao jeromonah u Hilandaru. započeo prepisku s Inoćentijem III. kako se zavetovao. Ugri su 1183. što je takođe tumačeno kao čudo. Vukanov polžaj je uzdrmalo ugarsko-bugarsko neprijateljstvo.kneza Miroslava Humskog. Kalojanov pohod nije ukolnio Vukana sa vlasti. Posle Isakovog svrgavanja sporne zemlje sporne zemlje su ostale vezane za bivšu caricu i njene rođake. S jeseni 1204. što se smatralo znakom posebne Božje milosti i posvećenje pokojnika. Izmirenje Stefana i Vukana. Iz groba monaha Simeona počelo je u međuvremenu na čudesan način da teče mirisno ulje (miro). Vukan nije bio uklonjen s vlasti ni 1204. Stefan je postao veliki župan i vladar cele države. papa je naložio kaločkom arhiepiskopu da ode u Sarbiju i Vukana i episkope razreži obaveze pokoravanja carigradskom patrijarhu. savetovao Kalojanu da sklopi mir sa Vukanom da ne bi zbog njihove nesloge stradale njihove zemlje. Stefanov povratak na presto obično sa povezuje sa ovim bugarskim napadom. u to vreme Inoćentije i Emerik još vode prepisku o Vukanovom krunisanju. jer ga je Vukan optuživao kod pape da štiti jeretike. a Kalojan je zaposeo Niš. upadne u saporne olblasti i napadne i opustoši Srbiju. bio zauzet ratom protiv češkog kralja. Emerik je 1203. kćer Bele III. Uzrok sukoba bili su vizantijski gradovi na Dunavu i Moravi. Povratak Stefana na vlast. što je Kalojan iskoristio da sa svojom vjskom. Ništa se ne zna o tome kako je Stefan na drugoj strani postepeno uzimao vlast i najzad potpuno zagospodario celom srpskom državom. Papa je 1203.

Aprila 1204. Po savetu nove supruge odlučio je da se odrekne istočne šizme i priđe katiličkoj veri.na svečan način prenete u manastir Studenicu. u gradu Proseku. Stefan se 1207/08. krstaši su zauzeli Carigrad. ostavivši mu sina Uroša. Stefanova orjentacija prema Veneciji. Po domentijan. Sava i Stefan su se tom prilikom pozivali na stare tradicije kraljevstva u duklji. Kraljevsko krunisanje. Stefan je odlučio da se približi Veneciji. Na njegovim temeljima je obrazovano Latinsko carstvo. i Strez je ostao stefanov neprijatelj. a monah Simeon je postao prvi srpski svetitelj. Ana dandolo je umrla pre kraljevskog krunisanja Stefana Nemanjica 1217. Sava je poslao u Rim svoga učenika Metodija da traži papski blagoslov za Srbiju i kraljevski venac za Stefana Nemanjića. Stefan je pokušao da pregovorima umiri Streza. ubrzo je počeo da menja stav i kuje planove o saradnji sa epirskim vladarem Mihajlom I Anđelom (1205 – 1214) i sa carem Borilom. Međutim. Protiv novog bugarskog cara Borila (1207 – 1218) istupio je boljar Strez. Taj događaj uticao je na sudbinu Srbije i Bugarske.Ovoga puta papa mu je izašao u susret i preko posebnog legata poslao mu kraljevski venac. koji su bili upereni protiv Stefana Nemanjića. On je predstavljao opasnost za centralnu vlast u Trnovu. Stefan Nemanjić 1217. Vizantija više nije mogla da zastupa i brani stara univerzalistička shvatanja. trebalo je opovrći činjenicu da kraljevska kruna potiče sa Zapada. ali ni Savina diplomatsa veština nije urodila plodom. njegov bliski rođak. Sukob sa Strezom. Poslao mu je brata Savu. Stefanu Nemanjiću ukazala se prilika da proširi svoj uticaj duž doline Vardara. U početku je priznavao vrhovnu vlast srpskog velikog župana. upućuje izaslanike papi Honoriju III. Morao je da napusti Bugarsku i pređe kod Stefana Nemanjića. Slom Vizantije. Čak ni posle 1261. Teodosije u žitiju svetog Save ističeda je Sava na saboru u manastiru Žiči krunisao Stefana Nemanjića za kralja. Kada je Srbija kasnije počela da se približava Vizantiji. Njegova nova supruga trebalo je da potiče iz vladarske porodice mletačkih duždeva. 41 . srušena unepovrat katastrofom 1204. ali ovaj na to nije pristao. Ubrzo psle pregovora strez je ubijen u Proseku -1212. tražeći ponovo kraljevsku krunu. Iznenadno ubistvo cara Kalojana pod zidinama Soluna (oktobra 1207) izazvalo je unutrašnje nemire u Trnovskoj Bugarskoj. a njegove posede prigrabio je bugarski car Boril. unukom dužda Enrika Dandola. Car Boril trzio je od Stefana da mu izruči opasnog Streza. Čak mu je pomogao da se učvrsti u centralnoj Makedoniji. Vizantijsko carstvo je srušeno. Četvrti krstaški pohod skrenuo je sa svog puta. oženo Anom.

Posle krunisanja Stefana Prvovenčanog ugarski kralj je odlučio da napadne Srbiju. Sava Nemanjić je pošao u Nikeju da od tamošnjeg cara i patrijarha izdejstvuje nezavisnost srpske crkve (1219). Kraljevska kruna dobijena iz Rima donela je Srbiji političku nezavisnost. možda Miroslavljevom sinu iz prvog braka. On je svoju ćerku Komneniju udao za Dimitrija. Kao novorukopoloženi srpski arhiepiskop Sava sa zadržao u Solunu. Prozapadna politika izazvala je opoziciju i protivljenje Save. Njegova akcija protiv Srbije usledila je 1220. U vreme Stefanovog krunisanja ugarski kralj Andrija II je bio u krstaškom ratu. Zauzeo je južne delove Huma. koja je za srednjeovekovne pojmove bila neodvojiva od crkvene nezavisnosti. Posle smrti kneza Miroslava u Humu nastaju nemiri tokom kojih velikaši proteruju Miroslavljevu udovicu s maloletnim sinom Andrijom. koji je nastojao da izbriše svaki trag samostalnosti te oblasti u okvirima države Nemanjića. Time je srpski kralj želeo jasno da odredi faktički nezavisan položaj prema ostacima vizantijskog carstva. ali je on i dalje održavao veze sa Zapadom. koji je bio pod latinskom vlašću. Komnenija se udala za njegovog rođaka Grigorija Kamonu. Sukob sa Ugarskom. Imao je uspeha u ratu.Kraljevska kruna doneta iz Rima bila je rezultat nove. Petar se morao povući prema severu i zadovoljiti teritorijom od Neretve do Cetine. zapadne političke orjentacije srpske države. koji je pod nepoznatim okolnostima odvratio kralja Andriju II od rata protiv Srbije. Ovi događaji su se zbili oko 1216. Stefan uspostavlja prijateljske i rodbinske veze sa albanskim velikašima. koji je njome upravljao još za očeva života. 42 . a Sava je manastiru Filokalu darovao dve velike ikone. Radoslav ipak nije bio vladar zete u vreme Stefana Prvovenčanog. a vlast predaju knezu Petru. Situacija na jugozapadu zemlje. ali su tu i neke druge države imale svoje interese. Knez Petar se neprijateljski držao prema Stefanu. što je doslovan prevod vizantijskog carskog epiteta “avtokrator”. Stefan je u Ugarsku poslao svoga brata Savu. Stefan Nemanjić je želeo d nastavi širenje prema Alabniji. Taj čin značio je postepeno približavanje Stefana Prvovenčanog zemljama na istoku. Mitropolit grada ga je srdačno primio. Posle kraljesvkog krunisanja u titulaturi Stefana Prvovenčanog stoji epitet “samodržac”. a Stonsko primorje i Popovo dao na upravu mladom Andriji. Zeta s Trebinjem data na upravu Stefanovom najstarijem sinu Radoslavu. Autokefalnost crkve. iz koga se vratio tek krajem 1218. Pre svih Mlečani i susedna epirska država dinastije Anđela. gospodara grada Kroje. Posle Dimitrijeve smrti 1216. koji nezadovoljan napušta zemlju i odlazi u Svetu Goru. Srpski vladar morao je da interveniše.

Zauzima Tesaliju. Stefanu Prvovenčanom je bilu u interesu da dalje razvija dobre odnose sa novim solunskim carem. Odnosi između Anđela i Stefana Nemanjića ubrzo su se sredili. Zauzeo je Skoplje 1220.Osvajanje Zete i Primorja uvuklo je Nemanjiće u stari spor Barske i Dubrovačke arhiepiskopije oko crkvene jurisdikcije nad ovim teritorijama. raspravljalo se os poru ovih arhiepiskopija. Mihailo I je iznenada ubijen 1214. jer je Teodor imao planove vezane za Solun i Carigrad. Na saboru u Lateranu 1215. koji je bio u srpskim rukama. a zatim je pokušao da se oženi nezakonitom Mihailovom ćerkom Marijom. gde se nalazio manastir Svetog Arhanđela. tako da su joj sada bile potčinjene sve katoličke crkve na teritoriji srpske države. Venčanje je obavljeno 1219/20. Barska je dobila prednost. prva pravoslavna monaška obitelj u primorju srpske države. Bugarski car je bio opasan sused i za srpsku državu. bio oženjen sestrom Stefana Nemanjića. ćerkom solunskog cara. koje bi zamenilo staru Vizantiju. jer su nesuženi suprunici bili u bliskom srodstvu. ali nije uspeo. Arhiepiskopa Savu je 1219. u osvajačke pohode. Interesi epirskih vladara i Stefana prvovenčanog ukrštali su se u Albaniji. iskoristivši Stefanovu zauzetost na drugim stranama. Sukob i saradnja sa Epirskom državom. I u Stonu je osnovana episkopija u koju Sava dovodi svoga učenika Ilariona. a pre svega svaranje novih episkopija. Odlučio je da najstarijeg sina Radoslava oženi Anom. Stefan je 1216. Makedoniju i Trakiju. Taj događaj proslavio je uzimanjem carske krune. kao i oblasti prema srpskoj državi. Vlast u Epiru preuzeo je Mihailov brat Teodor I Anđeo (1214 – 1230) vladar s velikim planovima i ambicijama. Mihailo I Anđeo je osvojio Drač i krenuo na sever prema Skadru. Teodor I Anđeo kreće 1214. ali mu je ta planove sputavao bugarski car Jovan II Asen (1218 – 1241). po povratku u Srbiju očekivao značajan zadatak stvaranja domaće crkvene organizacije. Teodorov brat Manojlo je još oko 1216. Ti planovi nisu uspeli. Stefan je pokušao da pregovorima privoli Mihaila da vrati Skadar. Osvojio je Skadar od Srba 1214. Zahvaljujući Stefanovoj prozapadnoj politici poboljšao se položaj Barske dijeceze. što je Stefan odmah iskoristio i ponovo poseo Skadar. Teodor I osvaja Solun krajem 1224. nameravao da svoga sina Radoslava oženi ćerkom Mihaila I. Planirao je da sruši latinsku vlast u carigradu. a crkveni zakoni takav brak nisu dozvoljavali. On je takođe imao univerzalističke pretenzije da sruši latinsko-carigradsko carstvo i osbuje novo slovensko-grčko. 43 . Sava je tada osnovao pravoslavnu episkopiju na Prevlaci.

Radoslav i Vladislav Radoslavljev dolazak na vlast.Naslednik. Radoslav je želeo da se približi i Ohridskoj arhiepiskopiji. ćerke cara Aleksija III. Majka mu je bila Grkinja (Jevdokija Anđeo). Sačuvano je jedno Homatijanovo pismo u kome on odgovara na kraljeva pitanja. koji je bio nadležan za rešavanje kanonskih pitanja. U svečanoj intitulaciji Žičke povelje iz 1220. Obraćanje srpskog kralja Dimitriju Homatijanu predstavljalo je opasan presedan u crkvenoj politici srpske države. bez potresa je preuzeo presto. Ovakvo stanje izazvalo je uznemirenje u srpskoj crkvi. Otac ga je još za života odredio za naslednika. što pokazuje da je još za vlade Stefana Prvovenčanog stvarno dobio položaj savladara. arhiepiskopa Savu. Arhiepiskop Sava ga je u Žiči krunisao kraljevskim vencem. Radoslav je sin Stefana Prvovenčanog i Jevdokije Anđeo. Posle smrti Stefanove 1228. Ispunjena je trzavicama koje su bile posledica njegove potpune političke preorijentacije. a i negodovanje arhiepiskopa Save. Vizantinofilska politika kralja Radoslava prožimala je ceo politički život tadašnje srpske države. do 1233. kao i žena Ana. Vladao je kratko od 1228. ćerka Teodora I Anđela. O njegovoj vladavini ima malo podataka. Još za očeva života Radoslav je kao prvorođeni sin određen za naslednika. To mu je omogućilo da posle Stefanove iznenadne smrti septembra 1228. njegovog vezivanja za grčki svet. Sava napušta Srbiju i polazi na dugo putovanje po Istoku. Radoslav je bio odgajan u duhu vizantijskih tradicija. Radoslav je spomenut kao očev naslednik. jer je Radoslav time zaobišao poglavara samostalne srpske crkve. On se obraćao ohridskom arhiepiskopu Dimitriju Homatijanu (1216 – 1235) povodom nekih kanonskih pitanja. Preuzeo je vizantijsko carsko prezime Duka. Takav korak je mogao dovesti do promena statusa srpske arhiepiskopije koja bi izgubila samostalnost i došla pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije. kako je to bilo pre sticanja nezavisnosti 1219. 44 . kraljevog strica. Nezadovoljan ovakvim postupkom. bez potresa nasledi presto. crkvenom centru zapadnogrčkog sveta. Grčki uticaji. Bio je pod velikim uticajem Grka u svojoj okolini.

zbacuje kralja Radoslava i dovodi mlađeg brata Vladislava. koji se završio katastrofalnim porazom Teodora I Anđela.Boravi u Palestini. Zbačeni kralj Radoslav se sa suprugom Anom našao u Dubrovnku. Vladislav se na vlasti održao od 1234. a i jedini koji je mogao da sruši latinsku vlast u Carigradu. Radoslav se nije dugo zadržao u Dubrovniku. Radoslav je izgubio oslonac u svojoj vlasti. Smena na prestolu. u aprilu 1230. februara 1234. nekim Frankom. Taj obračun je trebao da reši koji će od njih dvojice preuzeti dalju borbu za rušenje latinske vlasti u Carigradu i ponovno stvaranje univerzalnog carstva. grčkog ili bugarskog. Novi kralj Vladislav dobio je vlast od vlastele koja je bila nezadovoljna politikom njegovog brata Radoslava. Moralo je doći do obračuna dvojice tada najmoćnijih vladara istočnopravoslavnog sveta. Nagla promena u odnosima političkih snaga na Balkanskom poluostrvu uticala je na prilike u državi Nemanjića. izdao povelju Republici. Rat Epira i Bugarske. do 1243. Tako je bugarski car postao odlučujući činilac u političkim zbivanjima grčko-slovenskog sveta. gde ga je stric Sava zamonašio pod imenom Jovan. Radoslav je kao zet solunskog cara Teodora I Anđela uživao njegovu neospornu podršku. Supruga Ana je stupila u pregovore s komandantom grada. i na kraju se preko Soluna vraća u Srbiju. pobunjena vlastela. Glavna prepreka na putu Teodora I do carigradskog prestola bio je trnovski car Jovan II Asen (1216 – 1241). Zahvalan zbog ukazanog gostoprimstva. Do odlučujućeg sukoba je došlo na Klokotnici. Bivši kralj je sahranjen u manastiru Studenici. gde je 4. zatim u Nikeji kod cara Jovana III Vataca. Makedoniju i Albaniju) koje su ranije pripadale solunskom caru. Porazom Teodora I. U samoj zemlji moglo se lakše ispoljiti nezadovoljstvo progrčkom politikom kralja Radoslava. koji je takođe planirao zauzimanje Carigrada i formiranje bugarsko-grčkog carstva. nezadovoljna politikom države. Radoslav obećava Dubrovačkoj opštini vrlo široke povlastice ako ponovo preuzme vlast u Srbiji. Car Jovan II Asen je zauzeo prostrane i bogate oblasti (Trakiju. koji je čak nameravao da ubije Radoslava. U kasnu jesen 1233. ali je kasnije ipak prihvatio da kruniše Vladislava. 45 . Arhiepiskop Sava u prvom času nije bio saglasan sa tom promenom. Taj poraz je imao dalekosežne posledice po državu Anđela. Radoslav je odlučio da se vrati u Srbiju. već je krenuo prema jugu i na tom putu stigao u Drač. Vladislav. pritoci Marice.

Savine mošti svečano su prenete i sahranjene u kraljevskoj zadužbini. jer Sava posle dužeg upravljanja crkvom odlučuje da napusti položaj arhiepiskopa. Pretpostavlja se da mu je kralj Vladislav priznavao vrhovnu vlast. lično krenuo u Trnovo da bi se s tastom Jovanom II Asenom dogovorio oko prenosa Savinih moštiju u zemlju. Sava je ostao neko vreme u Srbiji. manastiru Mileševi. Zdravlje ostarelog Nemanjića bilo je popustilo. Sava je boravio u Palestini. Aleksandriji i na Sinaju. a Vladislavu zbog nedostatka flote. a sahranjen je u trnovskoj crkvi Četrdeset mučenika. U prvim godinama vladavine kralja Vladislava dolazi do promene u vrhu Srpske arhiepiskopije. Posle bitke kod Klokotnice bugarski car proširio je svoju vlast i na račun srpskih teritorija. koji se već nalazio uz svoga učitelja. ćerkom Jovana II Asena. te je on umro u Trnovu 14. Vladislav je izveo preokret u spoljnoj politici. Na saboru u Žiči. U svakom slučaju Vladislav se u potpunosti u svojoj politici oslanjao na Bugarsku. gde je prijateljski dočekan. tako da je Vladislav tek posle dužeg boravka u Trnovu uspeo da ostvari željeni cilj. Kralj Vladislav se oženio Beloslavom. Novi arhiepiskop. Posle bitke kod Klokotnice Jovan II Asen postao je najmoćniji vladar pravoslavnog sveta. januara 1236. Kralj Vladislav i Dubrovčani su zaključili nov ugovor na srpskom i latinskom jeziku. tastu kralja Vladislava. Smatrao je da će tako ojačati svoj položaj prema susedima. a kralj Vladislav je Dubrovčanima obnovio stare i dodelio neke nove 46 . Početkom vladavine kralja Vladislava pokvarili su se odnosi Srbije sa Dubrovnikom. a zatim je preko Nikeje stigao u Trnovo u posetu caru Jovanu II Asenu. Vlastela i kralj su nameravali da steknu oslonac u Trnovskom carstvu. Obostrani interesi su doveli do pregovora 1234/35. Stanje na jugozapadu. pogoršanje odnosa nije odgovaralo nijednoj od dve susedne strane: Dubrovčanima zbog trgovine u Srbiji. Kralj Vladislav je 1237. Nekadašnji grčki uticaj iz vremena Radoslava. Dubrovčani nisu smeli na svojoj teritoriji pripremati akcije protiv srpske države.Promena orijentacije. ali u izvorima nema podataka o vrhovnoj vlasti Bugarske nad Srbijom. zamenjen je bugarskim uticajem. Sava se zahvalio na polojažju arhiepiskopa. a zatim je preko primorskih oblasti krenuo na još jedno putovanje po Istoku (1235 – 1236). Međutim. a za naslednika je odredio učenika Arsenija. Pregovori nisu tekli bez teškoća. Dubrovčani su pružili utočište zbačenom kralju Radoslavu i pokušali su da od njega dobiju široke povlastice ako se bude vratio na srpski presto.

Preko Srbije i Bugarske vratili su se ka donjem Dunavu. Nemiri u zemlji. podigla pobunu protiv kralja Vladislava. Pored toga Srbija se našla pod udarom Mongola. jer su osvajački planovi Ugarske bili usereni na ovu oblast. što je iskoristio da se zbliži s gradom Splitom. I pored formalnog izmirenja odnosi Srbije i Dubrovnika nisu bili srdačni zbog starog spora između Dubrovačke i Barske arhiepiskopije. Kralj se s vojskom našao na reci Cetini. 47 . Na Cetini je Vladislav 23. koji su u proleće 1241. odnosno na one delove kji su pripadali knezu Toljenu. kralj Vladislav je izgubio moćnog zaštitnika. koji je prinuđen da vlast preda najmlađem bratu. Vlastela je iskoristila nezadovoljstvo stanovništva opustošenih krajeva i u proleće 1243. u pohod protiv jeretika patarena u Bosni i svoju uspešnu akciju je proširio i na susedni Hum. juna 1237. Za uspešan pohod. sinu Miroslava Humskog. protutnjali Balkanskim poluostrvom. zaključio sa Splitom ugovor o prijateljstvu i savezu u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. kralj Vladislav hita prema Humu da tamošnje posede zaštiti od daljih aspiracija najbližih suseda. Herceg Hrvatske Koloman pošao je 1237. Neporedno posle svečanog prenosa Savinih moštiju iz Trnova u manastir Mileševu. Kolomana je pohvalio papa Grgur IX. Svač i Drivast. Bela IV se sklonio u Zadar.povlastice. Njegov položaj u zemlji je oslabio i protiv njega je ustala vlastela nezadovoljna velikim uticajem susedne Bugarske. Smrću trnovskog cara Jovana II Asena juna 1241. Mongoli su opljačkali Kotor. Goneći ugarskog kralja Belu IV. preko Bosne i Srbije prodrli su sve do Dalmacije. Urošu. Kralj Vladislav se morao baviti i Humom.

Otac mu je ostavio na upravu Humsku oblast. Mirenje braće. Moguće da je zemlju napustio u znak protesta zbog vezivanja za Rim. Tu je boravio do 1206. Monah Sava. Treći sin Stefana Nemanje. Kao monah Sava boravio je u Starom Rusiku i Vatopedu. Zlatopečatnom poveljom iz druge polovine te godine. jer se protivio njegovoj prozapadnoj orijentaciji.Sveti Sava Rastko Nemanjić. ostao u Hilandaru. Prvi arheipiskop srpski. kada je sa očevim moštima pošao u Srbiju da izmiri zavađenu braću Stefana i Vukana. Sava je tražio i dobio od vizantijskog cara Aleksija III Anđela (1195 – 1203). gde je 1195. odlazi u Nikeju. rođen oko 1175. dočekao oca monaha i velikog shimniha Simeona. Sava i Simeon uz pomoć svetogorskih prota i sabora dobiju od cara Aleksija iste godine (juna 1198) hrisovulju kojom se Hilandar stavlja pod upravu Simeona i Save kao potpuno samoupravni. Nije poznato da li je učestvovao u Stefanovoj akciji za dobijanje krune iz Rima. velikog župana Stefana. Ali kad Vatoped potom odbije da ustupi Hilandar srbima. Simeon i Sava su nastojali do osnuju srpsku obitelj u Svetoj Gori. Rastko je ubrzo (oko 1191) napustio taj položaj da bi se zamonašio u Svetoj Gori. konstituiše obnovljeni Hilandar kao srpski manastir i ktitorsko nasleđe porodice Nemanjića. zlatopečatni sigilij kojim se opusteli manastirić Hilandar (Helandar) izuzima iz vlasti prota i potčinjava Vatopedu radi obnove. Sava 1217. Sava je u Studenici kao arhimandrit. ponovo odlazi u Svetu Goru. Od 1206. Simeon Nemanja uz materijalnu pomoć i podršku svog sina. nezavisni manastir. Simeonove mošti su smeštene u njegovoj zadužbini Studenici. gde od cara Teodora I Laskarisa (1204 – 1222) i patrijarha Manojla Sarantena Haritopula (1217 – 1222) dobija akt o 48 . Iz Svete Gore 1219. Sava je posle Simeonove smrti 1199.

car i patrijarh imenuju i hirotonišu Savu. Iz Hilandara je Sava poveo u Srbiju monahe. Najstarija srpska episkopija podignuta je u Rasu 1020. raške. prikupljajući sve što mu je bilo potrebno za organizovanje samostalne crkve. prizrenski i lipljanski. dabarske. dostojne episkopskog čina. Sedište arhiepiskopije sa sopstvenom dijecezom je smešteno u Žiči. Na jugozapadu primate su imale katoličke arhiepiskopije Splita. Sava je tu hirotonisao osmoricu svojih sledbenika za episkope novih i starih dijeceza: humske. zetske. U takvim uslovima nije moglo biti govora o potpunoj hristijanizaciji naroda. Srpska crkva nije vršila pritisak na latinsku crkvu u primorskim krajevima. 49 . hvostanske. Taj akt je ustanovljavao pravo srpskih arhijereja da sami biraju i hirotonišu svog arhiepiskopa. Sedište humske episkopije bilo je u Stonu. Sva trojica grčkih episkopa – raški. kao i mitropolije u Draču. a pogotovo o njegopvom političkom osamostaljivanju. Tek Savinim delovanjem hristijanizacija zahvata sve slojeve srpskog društva. Katolička crkva je zadržala svoj položaj. između 867. moravičke. Na povratku u Srbiju. srpski narod nije bio obuhvaćen jedinstvenom crkvenom organizacijom. Hrišćanstvo je prihvatila samo vladajuća klasa. topličke. dok je velika većina prostog naroda ostala verna starim tradicijama. Sava je sastavio Krmčiju knjigu – Nomokanon. gde je kao gost solunskog mitropolita Konstantina Mesopotamita boravio u manastiru Filokalu. a zetske na Prevlaci. bez ikakvog učešća carigradske crkve i vizantijskog cara. i 874. Srpska crkva se drugačije odnosila prema grčkim episkopijama na svojoj teritoriji. prizrenske i lipljanske. Srpska država se proširila na pordučja koja su bila pod jurisdikcijom grčkih episkopija na jugoistoku i latinskih primorskih episkopija. Za prvog srpskog arhiepiskopa. Rasu i Lipljanu. na Cveti 1219. Dubrovnika i Bara. Sava se zadržao najpre u Hilandaru. Crkvena organizacija. Nijedna njena dijeceza nije ukinuta niti je u kome sedištu latinskih biskupa namešten koji pravoslavni episkop. Na njoj će se graditi nova srpska arhiepiskopija koja je imala da obuhvati sve zemlje koje su se nalazile u sastavu srpske države. koje je namenio budućim novim srpskim episkopijama. budimljanske.autokefalnosti srpske crkve. njihova zamena hrišćanskim kultom tekla je suviše sporo. Stara paganska verovanja i kultovi održavali su se i dalje. Iako pokrešten u IX veku za vreme cara Vasilija I Makedonca (867 – 886). Ostali deo zemlje bio je pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije i njenih episkopija u Nišu. Granioca između istočne i zapadne crkve prolazila je sve do XII veka preko srpskih zemalja. Za vreme boravka u Solunu 1220. a potom u Solunu. Sava je morao da suzbije njihove uticaje pa je pristupio osnivanju novih srpskih episkopija. Prizrenu.

Posle 1224. Sava je u Žiči krunisao njegovog najstarijeg sina Radoslava. zamenjeni Srbima. u pismu nikejskom patrijarhu Germanu II povodom njegovih prigovora zbog Homatijanovog krunisanja epirskog vladara Teodora Anđela za Cara u Solunu. Homatijan je odgovorio oštrim protestom. Takav korak je mogao dovesti do promena statusa srpske arhiepiskopije koja bi izgubila samostalnost i došla pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije. Aleksandrije i Antiohije. Radoslav je bio pod jakim grčkim uticajem. Obraćanje srpskog kralja Dimitriju Homatijanu predstavljalo je opasan presedan u crkvenoj politici srpske države jer je Radoslav time zaobišao poglavara samostalne srpske crkve. Sava napušta Srbiju i polazi na dugo putovanje po Istoku. bila je ugrožena helenizacijom. a i negodovanje arhiepiskopa Save. Sačuvano je jedno Homatijanovo pismo u kome on odgovara na kraljeva pitanja. Posle smrti kralja Stefana Prvovenčanog 1227. kako je to bilo pre sticanja nezavisnosti 1219. kraljevog strica. i na kraju se preko Soluna vraća u Srbiju. Slovenska tradicija. zatim u Nikeji kod cara Jovana III Vataca. Ovakvo stanje izazvalo je uznemirenje u srpskoj crkvi. Njegova majka Jevdokija (ćerka Aleksija III Anđela) i njegova žena Ana (ćerka Teodora I Anđela) bile su Grkinje. Na izbor za arhiepiskopa i proterivanje prizrenskog vladike. Sava je kao autokefalni arhiepiskop priznat i primljen u starim istočnim patrijaršijama Jerusalima. na čijem čelu je stajao Dimitrije Homatijan (1216 – 1235).bili su odmah. Putovanje je trebalo da zadovolji ne 50 . sinovac se ubrzo okrenuo protiv Save. Pod uticajem svoje žene Radoslav se poziva na autoritet Ohrida u i njegovog arhiepiskopa Homatijana u nekim liturgičkim pitanjima. Međutim. Homatijanovi prosteti nisu imali nikakvog odjeka: Sava se nije branio niti je odustao od svoje politike odlučnog potiskivanja ohridske grčke sfere iz srpske države. Oslobađanje srpskog sveštenstva na tom području bio je jedan od glavnih uslova za društveno. Boravi u Palestini. čiji je glavni eksponent bio grčki episkopat. Dimitrije Homatijan ponovo ističe nekanoničnost uzdizanja srpske crkve u rang autokefalne arhiepiskopije i Savine hirotonije za arhiepiskopa. upravo u tim. milom ili silom. Sukob sa Radoslavom. On je isticao pravo svoje crkve u čijoj se oblasti nalaze srpske zemlje (pre svega raška eparhija). arhiepiskopa Savu. Nezadovoljan ovakvim postupkom. ekonomsko i političko integrisanje ovih krajeva unutar srpske države. koji je bio nadležan za rešavanje kanonskih pitanja. jugoistočnim krajevima Srbije. Stav Ohrida je pri tom bio potpuno ignorisan. 1229 1230. Sukob sa Ohridskom arhiepiskopijom. Takva politika dovela je Savu u sukob sa Ohridskom arhiepiskopijom.

Njegovo najznačajnije delo je Nomokanon ili Krmčija knjiga. Nomokanoni su zbornici crkvenog i građanskog prava.samo Savinu ličnu duhovnu potrebu. Kralj Vladislav je 1237. a sahranjen je u trnovskoj crkvi Četrdeset mučenika. Sava je Nomokanona sastavio 1220. tastu kralja Vladislava. Sava je ostao neko vreme u Srbiji. zatim Antiohiju i Carigrad. nego i potrebu crkve: uspostavljanjem ličnih odnosa sa jerusalimskim patrijarhom ojačan je autoritet srpske crkve. U prvim godinama vladavine kralja Vladislava dolazi do promene u vrhu Srpske arhiepiskopije. egipatske pustinjake na Sinaju. a za naslednika je odredio učenika Arsenija. snabdevenu svim potrebnim zakonima i knjigama. po povratku iz Nikeje. Novi arhiepiskop. hramova i drugih bogomolja. osnovni pravni kodeks srpske crkve. a zatim je preko primorskih oblasti krenuo na još jedno putovanje po Istoku (1235 – 1236). Sava se zahvalio na polojažju arhiepiskopa. Zdravlje ostarelog Nemanjića bilo je popustilo. da se pokloni svetim mestima. Sava je obezbedio pravo da podigne srpske manastire u Palestini (Akra. januara 1236. Jerusalim. ovakvom kodifikacijom više no bilo čim drugim učinio Srbiju zemljom evropske i mediteranske civilizacije. gde su prikupljeni i po izvesnom sistemu izloženi carski zakoni i crkveni propisi. Sava se bavio i književnoiću. Savine mošti svečano su prenete i sahranjene u kraljevskoj zadužbini. a u isto vreme. te je on umro u trnovu 14. Preko Nikeje je stigao u Trnovo u posetu caru Jovanu II Asenu. sveštenika i monaha. tako. Sa ovom kodifikacijom vizantijskog prava Srbija već početkom XIII veka dobija kodeks čvrstog pravnog poretka i postaje pravna država. koji se već nalazio uz svoga učitelja. “po božanskom pravu” i vrhovni zakon države. za vreme boravka u Solunu. Na saboru u Žiči. cilj svih isihastički orijentisanih monaha. posetio Jerusalim i Aleksandriji. Sava je za sobom ostavio dobro organizovanu. službe i žitija (svetog Simeona). Sastavljao je tipike (manastirske ustave). 51 . jer Sava posle dužeg upravljanja crkvom odlučuje da napusti položaj arhiepiskopa. tako da je Vladislav tek posle dužeg boravka u Trnovu uspeo da ostvari željeni cilj. Savino delo. konsolidovanu crkvu s dovoljnim brojem episkopa. Snabdeveni tumačenjem pravnika. Sava je boravio u Palestini. Sava je. manastiru Mileševi. Sion). sa srazmerno više manastira. nomokanoni su u Vizantiji dobili svojstvo izvora prava a ne samo pravnog priručnika. gde je prijateljski dočekan. lično krenuo u Trnovo da bi se s tastom Jovanom II Asenom dogovorio oko prenosa Savinih moštiju u zemlju. Pregovori nisu tekli bez teškoća.

takođe. koju su opustošili. Njegov tast trnovski car Jovan II Asen umro je u junu 1241. a na presto doveden mlađi brat Uroš I. Deo Mongola. do 1276. Vladislav se docnije izmirio sa bratom i živeo više od dve decenije u Srbiji. na srpskom prestolu bio je Uroš I. Po Uroševom preuzimanju prestola nezavisnost Srbije bila je manje ugrožena nego u prethodnim decenijama. u Dalmaciju. gde se ugarski kralj bio sklonio. Zatim su pošli prema jugu napali Dubrovnik i opustošili okolinu Kotora. Nijedan savremeni izvor ne govori o prevratu kojim je s vlasti zbačen kralj Vladislav. progoneći Belu IV. Bugarska je pod njegovim naslednikom Kalimanom (1241 – 1246) nastradala od Mongola i bila prinuđena da plaća danak. Odnosi sa Nikejom. živela je kao izgnanica u dubrovniku. žena bivšeg kralja Vladislava. Napali su Trogir. sin Stefana Pervovenčanog i Ane. sin oslepljenog bivšeg solunskog i 52 . Možda je tome doprineo i pohod Mongola. Ugarska je bila u ruševinama posle mongolskog pohoda. Njegova snaha. Početkom 1242. Svača i Drivasta. Split i Zadar. Njegovi potomci nisu igrali značajniju ulogu u političkom životu. Uroš I je vladao od 1243. bila oslabljena. Kralj Vladislav je tada izgubio svoj najvažniji oslonac. Dubrovački knez se zakleo da kraljica Vladislavljeva neće delovati protiv kralja Uroša I. sredinom 1243.Uroš I Dolazak na vlast. dospeo je 1241. To su bili razlozi koji su nagnali vlastelu da se pobuni protiv kralja Vladislava. Bugarska je. U prvim godinama Uroševe vladavine došlo je do značajnih promena snaga među grčkim državama. unukom mletačkog dužda Enrika Dandola. Vizantijsko carstvo je još bilo u izgnanstvu. Jovan. U svakom slučaju. vratili u oblasti oko Crnog mora. Tatari su se preko Srbije.

Car Jovan III Vatac iskoristio je smrt bugarskog cara Kalimana sredinom 1246. Zagospodario je Prosekom. Jovanovog naslednika u Solunu. Veleso. nikejski car se spremao da ukloni despota Dimitrija. Ovčim poljem. i zapoeso bugarske pogranične tvrđave. odrekao se 1242. Prvi se zvao mogoriš i naplaćivan je od onih koji su imali vinograde van granica Republike. Epircima je na taj način bio presečen put ka osvajanju Carigrada i obnovi Vizantije.epirskog cara Teodora I Anđela (1204 – 1222). Kada je 1244. Dubrovnik se obavezao da će u gradu držati Uroševog carinika čiji je zadatakbio da ubira za srpskog vladara deo prihoda od prodaje soli. oktobra. Od vremena Stefana Prvovenčanog uobičajilo se da se ugovori obnavljaju prilikom svake promene na srpskom prestolu i promene dubrovačkih knezova. Prilepom. Ugovori u vidu zakletve sadržali su izjave o prijateljstvu i lojalnosti. Arhiepiskop Danilo II hvali Uroša I kao miroljubivog vladaoca koga su susedi držali u ljubavi i poštovanju. za vreme cara Teodora II Laskarisa (1254 – 1258). Kotor.000 perpera i plaćan je svake godine o prazniku svetog Dimitrija 26. Odnosi sa Dubrovnikom. Po dolasku na vlast Uroš I i Dubrovačka republika izmenjali su ugovore u kojima su se zakleli na međusobno prijateljstvo. Granica je verovatno išla duž Šar-planine i Skopske Crne gore. Svoje mesto među privilegovanim trgovima Dubrovnik je morao otplaćivati na taj način što je kralju prepuštao deo prihoda ostvaren od prodaje soli njegovim podanicima. Skopljem i Velbuždom sa okolinom. 53 . o njegovim ratnim akcijama sačuvani izvori veoma retko govore. carskih znakova i zakleo na vernost nikejskom caru Jovanu III Vatacu. Srpski kraljevi su se obavezivali da neće napadati Dubrovnik i da će obezbediti slbodnu trgovinu dubrovačkim trgovcima. koji je pripao despotu Mihailu Anđelu. Republika se zakljinjala da neće kovati planove protiv srpskih vladara. koji su u to vreme dolazili iz Venecije. Prodaja soli je bila ograničena na nekoliko trgova: Dubrovnik. Drugi je bio svetodmitarski danak koji je u vreme kralja Uroša I iznosio 2. Epirski uticaj na Srbiju širio se još samo iz Drača. tj. Dubrovčani su plaćali dva danka srpskom kralju.. Nikejsko carstvo je postalo velika balkanska sila i neposredan sused Uroševe srpske kraljevine. na srpskoj teritoriji. Drijevo na Neretvii manastir cvetog Srđa na Bojani. I zaista. umro despot jovan Anđeo. Solunom je zavladao krajem 1246. Velika promena snaga nije ugrozila Srbiju jer je UrošI s Nikejcima bio u prijateljstvu. koje se pomutilo tek kasnije.

Postoje dve mogućnosti. Podsticaj jačem strujanju trgoviinskog prometa između Srbije i gradova u Primorju dala je rudarska proizvodnja. Njima su garantovana prava slobodne trgovine. 54 . Venecije. bakra i olova. Počinju se proizvoditi viškovi za tržište. Rudarski proizvodi iz Srbije bili su naročito traženi na mediteranskom tržištu. Ne može se utvrditi da li su se Sasi iz Brskova selili u druga rudarska mesta ili su drugi kolonisti koji su pristizali u talasima kasnije otvarali nove rudanike (Trepča. Novo Brdo). sklonili iz erdelja. Sasi su bili u Srbiji pre 1254. i novoj orijentaciji. koja bi bila potčinjena Dubrovniku. koju je nasledio Split. Odnose Bara i Dubrovnika opterećivalo je staro suparništvo njihovih arhiepiskopija. Jačanje privrede. Jedna je da su se u vreme tatarske najezde 1241/42.Od Uroševog vremena trgovci iz Primorja počeli su u većem broju odlaziti u Srbiju. koju su započeli nemački rudari. Budve. Tako su odnosi sa lokalnim stanovništvom postali složeniji. Druga je mogućnost da ih je kralj Uroš I pozvao i naselio obećavči privilegije i mogućnosti za slobodno delovanje. Rogozna. oko današnjeg Mojkovca. Bar je isticao da je Dubrovnik potčinjen Splitu i da crkvena vlast dubrovačkog episkopa prestaje već na grebenima planina koje okružuju Dubrovnik. Mogućnost da se u Srbiji nabavi srebro i zatim odnese u druge krajeve gde je imalo veću cenu privlačila je trgovce iz mnogih primorskih gradova: Dubrovnika. traženju plemenitih i obojenih metala. a druga je bila dukljanska. Trgovci iz Kotora imali su prednost u odnosu na Dubrovčane jer su bili podanici srpskih kraljeva. srebra. Napredak koji su doneli Sasi sastojao se u novoj tehnici koja je omogućavala veću proizvodnju. Nije poznato odakle su Sasi došli u i pod kakvim okolnostima su se doselili u Srbiju. već samo episkopije. Sukob Bara i Dubrovnika. koju je nasledila barska arhiepiskopija. Ta stara borba rasplamsala se poslednji put za vreme kralja Uroša I. U to vreme je i ugarski kralj Bela IV dovodio u svoju opustošenu zemlju zanatlije i rudare iz nemačkih zemalja. izazivajući dalekosežne zaplete u odnosima između Dubrovnika i srpskog kralja. Jezgro im je bilo u Brskovu na Tari. Taj stav su temeljili na činjenici da su u davna vremena postojale dve arhiepiskopije na Jadranu. Jedna je bila Salona. kada se prvi put pominju u jednoj Uroševoj povelji. Dubrovnik je smatrao da Bar nema pravo da bude sedište arhiepiskopije. Sasi. One su se borile za jurisdikciju nad većim delom katolika u srpskoj državi. Kotora. Bara. Ulcinja i Skadra.

Međutim. kaločki arhiepiskop je 1246 opet pokrenuo krstaški rat protiv Bosne. u savez uvukli humskog župana Radoslava. s dalekosežnim ciljem da isteraju njega i sav njegov rod iz kraljevstva. da daruje velika imanja Bosanskoj biskupiji. Uroš je jula 1252. da bi dva meseca posle toga on doneo presudu. 55 . je priznao vrhovnu vlast dubrovačkog arhieiskopa. Spor između Bara i Dubrovnika završio se bez formalnog rešenja 1255. Kralj Uroš I bio je na strani Bara. potčiniti dubrovačkoj crkvi. Kriza se zaoštrila 1247. Stanovništvo se otkupilo dankom i sklopljen je mir. jula 1253. potomka Nemanjinog brata Miroslava. Dubrovčanima se ukazala prilika da 1253. u Dobrovniku sklopili ugovor o savezu. spor nije jenjavao. Bosanska episkopija je organizovana 1239. pošto su u Peruđi pred papom izneti glavni argumenti. i to uz pristanak gradskih vlasti i kralja Đorđa. kada je neko vreme barska arhiepiskopska tolica bila upražnjena. Car je preuzeo na sebe niz obaveza u pogledu poštovanja običaja koji su vladali u odnosima između Dubrovnika i srbije. Progone jeretika su od 1221. u slučaju da zavlada srpskom kraljevinom. Iako je ban Matej Ninoslav (1232 – 1250) bio prisiljen 1244. Papa je doneo takvu odluku zbog pasivnosti dubrovačkog arhiepiskopa u borbi protiv jeretika u Bosni. vršili ugarski feudalci na podsticaj kaločkog arhiepiskopa i uz podršku ugarskog kralja. Dubrovački arhieiskop zahtevao je od pape da se prilikom izbora novog barskog arhiepiskopa poštuju prava dubrovačke crkve. Potvrdio je proširene granice dubrovačke teritorije i obećao da će primorske gradove. Početkom 1252. Bosnu iz vlasti dubrovačkog arhiepiskopa i potčinio je arhiepiskopiji Kaloče u ugarskoj. koji je gospodario gradom Ulcinjom. ako ih osvoji. Dubrovčani su u maju 1254. ali to nije popravilo stanje u Bosni. Obe strane su iznosile već dobro poznate argumente. Taj isti cilj imao je i bugarski car Mihailo Asen (1246 – 1257). Ambicijama Dubrovnika nanet je težak udarac kada je Inoćentije IV usred spora naimenovao za barskog arhiepiskopa poznatog franjevačkog misionara Jovana de Plano Karpinija. on je odlučio da se u roku od šest meseci saslušaju svedočanstva obeju strana. Dubrovačku žestinu i upornost snažila je okolnost što je papa Inoćentije IV izuzeo 1247. jer su Dubrovčani zbog velikih troškova povukli svoje zastupnike kod pape. Sukob sa Dubrovnikom i Bugarskom.Ulcinjski episkop 1242. opustošio okolinu Dubrovnika i opsadnim spravama napao grad. sklope savez protiv Uroša. Ovakva situacije je odgovarala Baru. Njegovi poslanici su 15. sina Vukanovog.

akcije bugarskog cara nisu uzdrmale Urošev presto. Kada se povukao Akropolit je ponovo bio opsađen. došao Konstantin Tih Asen. U Albaniji je feudalana gospoda prešla na stranu Mihaila Anđela. osnovao mačvansku banovinu koja je pritiskala srpsku državu. U jesen 1254. Posrednik u tim pregovorima je bio Rostislav Mihailovič. Kralja Uroša I ubrajali su u prijatelje Nikejskog carstva. po svoj prilici. Ubrzo potom Uroš I je prekinuo saveznitšvo sa Nikejom. Urošev manevarski prostor ograničavali su Ugri. Zarobljen je veći deo vojnika. pridobio je srpskog kralja da sklope tajni ugovor kojim je Urošu bilo obećano izvesno teritorijalno proširenje. Na nikejski presto došao je Jovanov sin Teodor II Laskaris. koji je uspeo da obnovi premoć Nikeje.000 ljudi. Njegov nestanak iskoristio je bugarski car Mihailo Asen. potčinio prostrane oblasti. opsađen u Prilepu. Bela IV je oko 1254. zet Bele IV a tast Mihaila Asena. umro je nikejski car Jovan III Vatac. gde je kralj Uroš I učestvovao sa 1. Raspolgalae su vojnim snagama i posadama u tvrđavama i imale su zadatak da brane teritoriju ugarske države i u pogodnom trenutku budu polazna tačka u njenoj ekspanziji. koji se probio do Prilepa. Borbe su se zatim prenele u Makedoniju. Na presto je 1257. Razlaz sa Nikejom. Georgije Arkopolit. Preko Kičeva je stigao pod Prilep. On je bio oslobođen intervencijom Mihaila Paleologa. On je početkom 1255. Dubrovčani obnovili mir sa srpskim kraljem na osnovu ranijih ugovora i pravnih običaja. ali nedovoljno pouzdane. Zauzeo je Skoplje i predeo severne Makedonije.Bugari su. Borbe protiv nikejaca počele su u proleće 1257. Srbi su naneli težak poraz gradskoj posadi. Banovine su predavane na upravu članovima vladalačke porodice. O Uroševoj vlasti nad skopskom oblašću govore samo izvori iz vremena njegovog sina Milutina. mačvanski ban. od Vardara do Albanije. On je isticao svoje srodstvo sa srpskom dinastijom i ubrajao je Nemanju i Savu među svoje pretke. Epirskidespot Mihailo II Anđeo. Međuitm. dotada pod vlašću Nikeje. načao se u teškom položaju. Opasnost od Bugarske smanjila se posle zbacivanja i ubistva cara Mihaila Asena. Drugi pravac ugarskog pritiska išao je preko Huma. On je jedini svedok ovih sukoba. On je preduzeo naporne i dugotrajne pohode kojima je povratio izgubljene teritorije i prisilio bugarskog cara na mir 1256. preduzeli pohod na Srbiju i prilično duboko prodrli na njenu teritoriju. koji je bio u sukobu sa carem Teodorom II Laskarisom. 56 . Za bana je postavio ruskog kneza Rostislava Mihailoviča. te su već u avgustu 1254. gde se župan Radoslav uključio u savez protiv kralja Uroša I. carski namesnik u evropski provincijama.

Mihailo i njegovi naslednici su trebali još da povrate teritorije u Epiru. Restauracija Vizantije. Urošev sin Dragutin bio je oženje Katalinom. U julu 1261. Verovatno pod uticajem Ugara koji su tih godina tesno sarađivali sa Paleolozima. odstranio je regente. učestvovao u svadbenim svečanostima Bele. bio proglašen za cara. najmoćniji zapadni feudalac na grčkom tlu i takođe zet epirskog vladara. učestvovali u ratu koji su Ugri vodili protiv češkog kralja Pšemisla II Otakara. a zatim i krunisan za savladara. Vojskovođa Mihailo Paleolog. Odnosi sa Ugarskom. Od 1262. vladar Drača i Mihailov zet. Srpbi su 1260. Tesaliji. Jovan je uspeo da obnovi vlast Nikejskog carstva sve do Ohrida i Devola. priklještena između obnovljene Vizantije i Ugarske. Tada je provti Paleologa organizovana koalicija u koju su ušli: epirski despot Mihailo Anđeo. Tom prilikom Uroš je izgubio nešto pre toga stečene teritorije u Makedoniji. Srbija se našla u istoj situaciji kao i u XII veku. Srpski kralj je 12164. pobeda je pripala Mihailu VIII Paleologu. Bio je to važan korak na putu ka obnovi Vizantijskog carstva. Posle dužeg manevrisanja. srednjoj Grčkoj i na Peloponezu. Kralj Uroš I je bio na strani Mihaila Anđela i njegovih zetova. potisnuo carevog naslednika i do kraja 1258. juna 1259. jedan mikejski odred osvojio je Carigrad. unukom Bele IV. umro je u mladim godinama car Teodor II Laskaris. Država je podeljena i mladi Stefan je dobio na upravu istočne oblasti. Naslednik je bio maloletan. Obnova Vizantijskog carstva bila je nepotpuna. južnoitalijanski kralj Manfred Hoenštaufovac. Mihailo VIII Paleolog (1259 – 1282) je uputio svoga brata Jovana s jakom vojskom na zapad da nastavi operacije koje je on vodio još za života cara Teodora. Viljem Vilarduen. Takođe Zapad nije odustajao od obnove latinske vlasti u Carigradu. mlađeg sina Bele IV. O Uroševom držanju prema tim sukobima nema nikakvih vesti. Srpski odred je pružio pomoć ugarskom kralju Beli IV u neuspešnom ratu protiv češkog kralja Pšemisla II Otakara. Do sukoba je došlo u ravnici Pelagonije u predelu oko Bitolja. Posle je Uroš I promenio stranu i vratio se u Nikejski tabor. prisilio latinskog cara na bekstvo i time prekinuo vlast Latina uspostavljenu 1204. Srpska i ugarska dinastija bile su rodbinski povezane. 57 . Događaji su u Nikeji krenuli nepredviđenim tokom. ćerkom njegovog starijeg sina Stefana.U avgustu 1258. oslanjajući se na plemstvo ozlojeđeno politikom prethodnog cara. Pobeda u Pelagoniji je obezbedila nikejsku prevlast. počinju sukobi oca i sina Bele IV i Stefana V.

postavljen za mladog kralja i određen za naslednika. kako u prljavoj odeći prede vunu. Ali nije dobio poseban deo države na upravu. Susret toga poslanstva sa kraljem Urošem I se neprijatno završio. Oni su tvrdili da vizantijska princeza. U Srbiji nisu naišli na red na kakav su navikli pa su smatrali da ta zemlja nema nikakvog reda i udobnosti. Dragutin je kao zet Stefana V. kojom je tada upravljao Bela Rostislavljević. potčinio nekadašnje Manfredove teritorije i obrazovao Albansko kraljevstvo. i Srbija je smatrana za potencijalni plen. Princeza je sa pratnjom. Vizantijski poslanici su bili iznenađeni kada su ugledali ugarsku princezu.Krajem 1267. poslanici su saznali da Milutin neće postati naslednik prestola umesto tobože smrtno bolesnog brata pa su doneli odluku da se odustane od daljeg puta i sklapanja ugovorenog braka. Tek posle ovog poraza i obnavljanja vazalnih obaveza prema Ugarskoj je došlo do sklapanja ranije spomenutog braka između Dragutina i Kataline. pa je kralj Bela IV poslao unuku vojnu pomoć i u proleće 1268. koja je živela u Srbiji. Približavanje Vizantiji. kada je Katalinin otac Stefan V. Savez sa Karlom Anžujskim. sklopljen ugovor i Viterbu između Karla Anžujskog i proteranog latinskog cara Balduina. Karlo je tražio saveznike na Balkanu. Urošu je smetala vizantijska pompa i raskoš. bio je jedan od kapetana novostvorene anžujske države u Albaniji. ogorčenom protivniku Cara Mihaila VIII. car je podsećao papu da su srpska i 58 . u kojoj je bio i carigradski patrijarh stigla u Ber. neće biti kraljica već robinja. Odatle su upućeni poslanici u Srbiju da se uvere u uslovima života i redu vladanja. Anselm Šor. ili početkom 1268. Dragutinovu ženu. Uroš je zauzeo deo banovine. Možda je brak sklopljen tek 1270. postao kralj ceče ugarske države. koju je Karlo nazivao svojom predragom rođakom. Pregovori su ipak nastavljeni. rođena u purpuru. došlo je do bitke u kojoj je kralj bio pobeđen i zarobljen. po ugarskom obrascu.. Međutim. Beli IV. Izvesnu ulogu u tom približavanju imala je i kraljica Jelena. Uroš I se odmetnuo od Bele IV i napao Mačvansku banovinu. To je dovelo do zbližavanja sa Paleolozima. posle smrti Bele IV. To je dovelo do sukoba Dragutina i Uroša. 1274. uperen protiv Mihaila VIII. kraljev unuk. pošto je 1272. Nezadovoljan ovakvim razvojem događaja kralj Uroš I je prišao Karlu Anžujskom. Na unionističkom saboru u Lionu. Sin Jelenine sestre Marije. Njegove zastave su odnete u Budim. Trebalo je da se careva ćerka Ana uda za Uroševog mlađeg sina Milutina. Mihailo je na to odgovorio potvrdom primata Ohridske arhiepiskopije i time doveo u pitanje autokefalnost srpske i bugarske crkve. Kada je 1267.

Arsenije I je 1263. zbog teške bolesti prestao da vrši dužnost. ali je Uroš I ostao pri svom ranijem stavu i nije dozvoljavao da se obrazuje posebna oblast mladog kralja. u mutnim vremenima kada su Latini vladali Carigradom. Dok su se na kraljevskom prestolu smenila tri sina Stefana Prvovenčanog. Lično je predvodio vojsku koja je 1275. U poslednjem periodu Uroševe vlade svetodmitarski danak je povećan na 2. Njegov brat Stefan je podigao manastir Moraču 1252. To je doprinelo kontinuitetu u razvoju crkve.000 perpera. U to vreme su se javljali nagoveštaji unutrašnjeg razdora. Stanje u srpskoj crkvi. Uroš I je u Hilandaru podigao pirg Preobraženja sa isposničkom Ćelijom i obdario manastir. Takođe je iz pjedinih oblasti odstranio sporedne ogranke dinastije. Unutrašnje trzavice. i bio zapamćen kao kralj. Od njegovog vremena nema više knežea iz Miroslavljeve loze u Humu. pa je Uroš I uticao da se na arhiepiskopski presto dovede njegov brat Sava. Domentijan je na zahtev kralja Uroša I sastavio njihova žitija. To je omogućavalo kralju da ima neposredan nadzor i uticaj nad crkvom. Sve to nije Uroša I odvratilo od namere da osvoji Dubrovnik. Novi sukob sa Dubrovnikom. Dragutin je u više mahova tražio od oca oblast na upravu. Uroš I je podigao manastir Sopoćane oko 1265. Uroš I je nastojao da uguši sve težnje ka samostalnosti pojedinih krajeva u srpskoj državi. Travuniju i Duklju. koji se ranije zamonašio i postao humski episkop. Zbog toga je iz titule izostavio Zahumlje.bugarska crkva nastale bez saglasnosti papske stolice. Savu II (1263 – 1271) je nasledio Danilo I (1271 – 1272). Dubrovnik se žilavo branio. drugi na čelu crkve. Po Danilu Banjskom. Tek na intervenciju duždevog poslanstva sklpoljen je mir. a zatim u jednom manstirau u Primorju. Ona je 1267/68. Kult Simeona i Save se dalje učvršćivao. Njihov treći brat imao je titulu župana pre no što se zakaluđerio. posle njega za arhiepiskopa je postavljen Svetogorac Joanikije I. obećala da će štititi trgovce i nadoknaditi im nanetu štetu. Po cenu veliki materijalnih žrtava utvrđivali svoje zidine 1265/66. Đorđe je nosio kraljevsku titulu još 1248. On je bio toliko privržen kralju Urošu I da se posle njegovog pada i sam povukao sa trona i živeo uz svrgnutog kralja da kraja njegovog života. iguman studenički i učenik Save II. Iz Zete ipčezavaju potomci Vukanovi. Dubrovčani su tvrdili da Uroš I ima nameruda osvoji njihov grad. na arhiepiskopskom tronu bio je Savin učenik Arsenije I. 59 . opsedala grad. Dva brata su se opet našla jedan na čelu države. Jednom prilikom kralj je zarobio neke Dubrovčane i dao ih oslepiti. Kraljica Jelena je bila naklonjena Dubrovniku. Mihailo VIII je nastojao da uniju iskoristi za poništavanje samostalnosti srpske i bugarske crkve.

Odstupajući formalno zbog bolesti kralj Dragutin je predao vlast Milutinu. On je na saboru u Deževu odstupio s vlasti u korist svog mlađeg brata Milutina. bivši vizantijski dostojanstvenik. Za vreme Uroševe vladavine porasle su materijalne mogućnosti zemlje. koji je tražio deo zemlje na upravu. dosta komplikovan. nesrećno pao s konja pod Jelečom. verovatno. Dragutinovo doba ne beleži nikakve uspehe niti značajnije poteze preme Vizantiji. pa je Dragutin digao ruku na oca. što je pojačalo ratoborno rasopoloženje vladajućih krugova prema Vizantiji. 60 . kojim je ona upravljala više od tri decenije. do 1321. Prelom noge bio je. Pred krak Dragutinove vladavine prebeg Kotanica. po rečima savremenika. Po Danilu II. Na presto je došao vladar koji je bio uporan i ambiciozan predstavnik one sve moćnije struje ratoborne srpske vlastele što će idućih nekoliko decenija razviti veliku ekspanziju ka jugu i jugoistoku. Rat je vođen u “zemlji zvanoj Gackoj” i Dragutin je pobedio. Sin Uroša I i Jelene Anžujske vladao je Srbijom od 1282. ali se Uroš razgnevio na njega. Dragutin je dobio kao pomoć ugarsku i kumansku vojsku. uspeo je da prodre do Sera. Tada se ponovo zaoštrio sukob sa Dragutinom.Smena na prestolu. Dragutin i Milutin Dragutinov dolazak na presto. To je bio neposredan povod abdikacije kralja Dragutina. tu se zamonašio i umro najverovatnije maja 1277. Dragutin je stupio na presto posle očevog povlačenja 1276. Ona mu je oprostila i dala svoj blagoslov. Dragutinovo povlačenje s prestola. Sin Uroša I i Jelene Anžujske. a Dragutin je njoj ustupio deo države. zahvatila Srbiju krajem Dragutinove vlade. U pitanju je poslednja godina Dragutinovog kraljevanja 1281/1282. Usledio je protiv udar Vizantinaca koji su stigli sve do Lipljana. Dragutin je još jednom ponizno zamolio oca. Dragutin je početkom 1282. podredio mu se i pristao da zvanično više ne nosi titulu kralja. Možda su to bili razlozi one velike uzbune koja je. Teško je reći koliko je u tom trenutku Dragutin bio izložen neposrednom pritisku vlastele i koliko je bilo Milutinovo učešće u pripremi tog događaja. Milutinov dolazak na presto. Uroš I se povukao u Hum. Rat sa Dubrovnikom je poslednja poznata akcija Uroša I. S Milutinovim dolaskom na presto počinje epoha značajnih osvajanja vizantijskih teritorija. Za Dragutina je bilo naročito važno držanje kraljice majke Jelene. To je umanjilo Dragutinovu popularnost u očima vlastele.

Vojna je više ličila na kaznenu ekspediciju. s ciljem da se uništi Vizantija. koji je stigao sa svim raspoloživim snagama. Sporazum između braće je sadržavao i klauzulu prema kojoj je Dragutinu ustupljena posebna oblast u koju su ulazili: Rudnik. marta 1282. 11. Kada se neprijatelj počeo povlačiti Milutin je prešao u napad. Ali kada se jedan odred Tatara utopio u nabujalom Drimu. Po Božiću. Obezbedio je pomoć Dragutina. Usledila je reakcija Carigrada. Mada je Sicilijansko večernje 31. onesposobilo stožer cele koalicije – Karla Anžujskog – srpske trupe su krenule u pohod protiv Vizantije i uspele da konačno zauzmu Skoplje. Milutin je vrlo brzo opravdao očekivanja onih krugova koji su se zalagali za ofanzivnu politiku prema Vizantiji. verovatno Vladislav. Opljačkane su strumska i serska oblast i dosegnute granice Svete Gore i obala Egejskog mora kod Hristopolja (početak 1284). Car Mihailo VIII Paleolog započeo je intenzivne pripreme za pohod protiv Srbije. Novi vladar Andronik II Paleolog (1282 – 1328) uputio je u rano proleće 1283. Prodrli su na vizantijsku teitoriju u poznu jesen 1283. a opasnost po Srbiju otklonjena. Težište Dragutinove teritorije nalazilo su u severnim oblastima jer je on porodičnim vezama i političkim ambicijama od mladosti bio upućen na ugarski dvor. koju su činili i najamnički odredi Latina. Njegova velika vojska. ali tek sa Milutinom Srbija pristupa ispunjavanju savezničkih obaveza. Odnos prema Vizantiji. Srbi su shvatili da je ekspanzija na račun Vizantije osnovni spolnopolitički zadatak i zaloga jačanja zemlje. jula 1281. s pljačkom kao glavnim ciljem. Ovče polje. Kao cilj je imao dubok prodor na vizantijsku teritoriju. kod Trebinja. nego na rat u koji bi bile uložene sve rapoložive vizantijske snage. Zletovo i Pijanec. ali je još u jeku tih priprema umro. situacija se okrenula u korist Srba. u jednom tračkom selu. Milutin i Dragutin se posle višemesečnog pustošenja povlače sa velikim plenom na sever. ostvaren je joša za Dragutinovo vladavine.Kralj Milutin je trebalo doživotno da ostane na prestolu koji bi potom nasledio jedan od Dragutinovih sinova. operacije su nastavljene. Božićni praznici su ih zatekli u Makedoniji. decembra 1282. Arilje i Uskoplje. Još u toku iste godine Milutinovi odredi zaposeli 61 . Turaka i Tatara. U Makedoniji su zauzeti Gornji i Donji Polog. koje su Srbi tokom XIII veka više puta osvajali i gubili. vojsku na Srbiju. Vizantijski odredi su doprli do Lipljana i Prizrena. Prilazak Srbije koaliciji zapadnih sila obrazovanoj u Orvijetu 3. bila je za izvesno vreme zaustavljena. Nije sigurno da se novi kralj obavezao na sprovođene ovakve dinastičke politike. Značajan deo sporazuma činilo je pitanje teritorija koje su Dragutinu ostavljene na uživanje i upravu.

na Savi. Sukob sa Šišmanom. Dragutin je pod nejasnim okolnostima dobio Mačvanskobosansku banovinu koju je do tada držala njegova tašta kraljica Jelisaveta. pod kanom Nogajem prodrli su u Bugarsku. Drman i Kudelim su uzvratili žestokom reakcijom. za razliku od današnjeg ovostranog srema. braćom Drmanom i Kudelinom. Oko 1285. pa je bivši kralj morao da traži pomoć brata Milutina. 1291.su Poreč. To mu je značajno ojačalo položaj. Proširivši svoje oblasti Dragutin se sučelio s dvojicom polusamostalnih gospodara. ali je pritisak na Vizantiju počeo da slabi. Bio je prvi srpski kralj koji je. na Mlavi. polunezavisnog velikaša i vazala kana Nogaja. a upravljači jedne od tih oblasti će predstavljati naročiti problem za Dragutina. Dragutin je preduzeo pohod da bi uništio dvojicu pljačkaša. Braničevska oblast je osvojena i pripojena Dragutinovim posedima. Iz utvrđenja u Ždrelu. Njihov pohod bio je krunisan potpunim uspehom. Negovao je dobre odnose sa papom. Ove oblasti u Ugarskoj nazivane su onostranim Sremom. Pošto je ojačao svoj položaj Dragutin je morao da se suoči s ozbiljnim iskušenjema. Ugarsku i srpske zemlje. došlo je do naglog proširenja Dragutinove oblasti. Tatari iz kanata na Crnom moru počeli su da se mešaju u prilike podunavskih zemalja. nameravajući da pokrsti bogumile uz pomoć franjevaca. Usledila je reakcija vidinskog kneza Šišmana. Ubrzo posle zajedničkog pohoda protiv Vizantije. Sukob sa Drmanom i Kudelinom. Srpsko-vizantijska granica sada je išla linijom Strumica – Prosek – Prilep – Ohrid – Kroja. Beograd i severoistočna Bosna. Nedoveljne snage i težak teren učinili su da taj pohod ostane bez rezultata. Ono se raspalo na više oblasti. Kičevo i Debar. Granicu je neko vreme uznemiravao vizantijski prebeg Kotanica. omogućenog upravo njenim položajem. Invazija je najviše potresla Bugarsko carstvo. koji su kao tatarski vazali zajednički upravljali Braničevom. i mešao su u ugarsku politiku podržavajuči Anžujce protiv poslednjeg izdanka stare kuće Arpadovića. U sastav banovine ulazile su: današnja Mačva. krajevi uz južnu obalu Save. Bivši kralj je svojom teritorijom upravljao samostalno. rezidirao u Beogradu. Dragutinova oblast. zalećali su se duboko u Ugarsku i Dragutinovu zemlju. Dragutinovoj oblasti pripojeno je i Braničevo. Sporazumeli su se na Moravi i zajedno upali u Braničevo. mada samo privremeno. Na samoj ugarskoj granici podigao je svoju rezidenciju Debrc. kao zet ugarske vladajuće kuće. On je preduzeo osvetničku 62 . kao pravi suveren nezavisno od brata Milutina. Dragutin se zato ponekad i navodi kao sremski kralj. Uz podršku Tatara i Kumana strahovtio su opustošili Dragutinove oblasti. U drugoj polovini 1284.

Upad je izvršen s odobrenjem ili čak na podsticaj samog Nogaja. Hum. Odnos Milutinove i Dragutinove oblasti. Po svedočenju anonimnog zapadnog istoričara s početka XIV veka Milutinova država je obuhvatala Rašku. Posle 1297. a nešto kasnije i sopstvenu čerku Anu dao za ženu Šišmanovom sinu Mihailu. Milutinov protivudar je bio tako efikasan da su srpski odredi zauzeli čak i Vidin. Gubitak Drača naveo je Carigrad na odlučniju akciju. Te borbe je usled oskudnosti izvora teško rekonsturisati. Kan Nogaj nije bio zadovoljan ovakvi rtazvojem događaja i počeo je pripremati veliki pohod na Srbiju. On obaveštava da je Dragutin imao i sopstvenu vojsku. Dragutinova oblast je od polusamostalne kneževine prerasla u posebnu državu. nema značajnijih vojnih operacija Srbije uperenih protiv Vizantije. a sam Šišman je morao da napusti Bugarsku i spasi se bekstvom preko Dunava. Bugarska vojska je doprla do Peći. Mačvom i Krajinom. međutim. Vizantija je početkom 1296. rasla je i moć njegovog brata. Krajem XIII veka. Njegovi poslanici uverili sa kana da Bugarska neće više biti uznemiravana i doneli izjavu pokornosti. Sklopljen je mir koji po Šišmana nije bio nepovoljan. među braćom su zavladali zategnuti odnosi i svađe koji će se jedva deceniju kasnije pretvoriti u oružani sukob. domogavši se Valone i Drača. On je 1297. Zbog toga je utihnula srpska inicijativa u ratu sa Vizantijom. već Raška. Nogaju je kao zalog poslat Milutinov najstariji sin Stefan. Srpski kralj ipak nije odustao. posle prebrođenih iskušenja s Bugarima. našao u njegovim rukama. Milutin je ćerku svoga visokog dostojanstvenika Dragoša udao za Šišmana. sukobi među Tatarima i Nogajeva smrt otklonili su svaku opasnost. Duklju i Primorje. pa se Drač već u junu 1296. Bivši kralj je postajao sve moćniji. Od 1284. završio potpunim 63 . Uporedo sa porastom Milutinove moći. Nešto kasnije. postigla značajne uspehe u Albaniji. do 1299. Milutin je buru otklonio veštim potezom. pod kraljem Dragutinom. Milutin je imao istu ideju. a ponekad Srem. Na srpsko-vizantijskom ratištu u Makedoniji nastupilo je razdoblje pograničnog četovanja. Sukob sa Vizantijom. navodeći ponekad kao njegovu državu Mačvu. Arhiepiskop Danilo II naziva Dragutina dosledno kraljem. Milutin je svoja najveća osvajanja postigao još na početku vladavine. ali su ga Vizantinci pretekli. a u njihovom naletu nastradao je i manastir Žiča. pod kraljem Milutinom.ekspediciju na Srbiju. pložaj Vizantinaca u Makedoniji je postao izuzetno složen. poveo veliki kontranapad koji se. Na čelo vojske postavljen je vešti i sposobni vojskovođa Mihailo Glavas. a njegov brat je zbog toga bio sve uznemireniji. Glavni cilj nisu bile Dragutinove oblasti. Anonim govori o dve države – regnum Srevie. dok je Dragutin vlada Srbijom. i regnum Rascie. Bosnom.

Ohridski arhiepiskop Makarije obavio je 64 . Zbog međunarodnog prestiža koji je vizantijski dvor još uživao. ali je naišao na veliku opoziciju među vlastelom. Zbog toga je došlo do pogoršanja odnosa sa Dragutinom. među kojim je bio i Kotanica. želeo sporazum s Vizantijom. koja nije imala ni punih šest godina. a Milutin njima svoju dotadašnju ženu Anu. Milutin je uporno pokušavao da izbegne te zahteve. To je izazvalo protivljenje vizantijsko sveštenstva. a Vizantinci su bili nepoverljivi prema Milutinu. došao u Solun. Pet puta je odlazio u Srbiju (1298/99) dok najzad nije usaglašen sporazum u većini pitanja. Mir sa Vizantijom. bio uporan. Mihailo Glavas je posle neslavnog završetka svoje ekspedicije prvi izneo ideju o potrebi sklapanja mira. jer je vizantijska crkva četvrti brak smatrala jednom od najtežih povreda hrišćanskog morala. Tu leži jedan od razlog što su mirovni pregovori dugo trajali i što su uz veliku muku i otezanje završeni tek posle pune dve godine (1297 – 1299). Značajni otpori politici mirenja javljali su se i na vizantijskoj strani. udovica trapezuntskog vladara Jovana II Komnina. Vizantinci su na Vardaru predali Simonidu i taoce. Uticaj kraljice majke je bio veliki. careva sestra Evdokija. garantovanog ženidbenom vezom između srpskog i vizantijskog dvora. sa arhiepiskopom Jevstatijem II na čelu. ali je vizantijski pregovarač. Time bi bila obezbeđena sigutnost dotadašnjih osvajanja. Car Andronik II je pred Uskrs 1299. a problem nasleđivanja gotovo sigurno rešen u njegovu korist. Ženidba sa Simonidom. bugarsku princezu. Kralj Milutin je. Ona je energično odbila da se uda za triput ženjenog srpskog kralja. koji je još u Deževu postavio zahtev da njegov sin jednog dana nasledi srpski presto. te je Andronik II brzo pronašao zamenu za Evdokiju – sopstvenu kćer Simonidu.neuspehom i samo pogoršao položaj Vizantinaca u Makedoniji. Potporu za izmirenje sa Vizantijom srpski kralj je imao uglavnom u redovim sveštenstva. kao i da kraljica majka Jelena prisustvuje svadbi i učestvuje u polaganju zakletve kojom će dve strane utvrditi sklopljeni ugovor. Milutin je zahtevao da se sastanu na ničijoj zemlji. takođe. koji je još bio u braku sa trećom ženom. Milutin je tada zasuo carigradski dvor ozbiljnim pretnjama. potvrđeno Milutinovo pravo na presto. i taoce. Progovori su tekli sporo i Vizantinci su hteli da od srpskog kralja dobiju što više garancija. Teodor Metohit. koje je iz kanonskih razloga moralo da anatemiše udaju male Simonide. ženidbom s vizantijskom princezom znatno bi porastao njegov politički ugled. Od njega se tražilo da preda svoju treću ženu i ugledne taoce. Prvu prepreku postavila je sama izabranica za budući brak s Milutinom.

Rat Dragutina i Milutina. udala za bana Stjepana I Kotromanića.venčanje Milutina i Simonide. Kotor se odbranio od opsade. i cara Andronika II i vizantijskog sveštenstva na čelu sa patrijarhom Jovanom.Dubrovčani su privremeno poseli Mljet. oženio ga je svojom nećakom Konstancom Morozini. Ovaj sporazum imao je za posledice zaoštravanje odnosa izmeću Milutina i Dragutina. Dragutinova žena Katalina bila je ćerka ugarskog kralja Stefana V. Milutina duboko poštovao i kao uzor imao pred očima. Unutrašnje borbe početkom XIV veka. i borbe oko ugarskog prestola su se rasplamtele. i tesno pevezivanje s njom nisu odobravali svi uticajni ljudi u srpskoj državi. Milutinov ugled i autoritet naglo su porasli u okolnom svetu. a Milutin je zarobio izvestan broja Dubrovčana i držao ih zatvorene 65 . Trajaće čitavu deceniju. gde je imao posebne interese. Otvoreni rat izbio je najkasnije 1301. Njegove snage ipak nisu bile dovoljno jake za takav poduhvat. Time nisu bili zadovoljni majka Jelena i brat Dragutin. Pretendenti na ugarski presto napuljski Anžujci. za verme vladavime poslednjeg Arpadovića Andrije III. Dragutin se tome naravno usprotivio. Ukazala mu se prilika da jednom sinu obezbedi presto u Ugarskoj. Milutin je tek posle toga posetio cara Andronika II u Solunu i bio bogato ugošćen. Uskoro je došlo do sukoba između braće jer su Vizantinci nastojali da potomcima carskih princeza obezbede prvenstvo u nasleđivanju prestola. za razliku od oca Uroša I. da bi se što više osamostalio. Borbe Arpadovića i Anžujaca u Ugarskoj. a 1293. jer mu se kći 1284. takođe. Kralj Andrija III darovao je 1292. istupao kao pretendent na ugarski presto. Njegova zemlja jednim delom se sastojala od teritorija koje su pripadale ugarskom kralju. Dragutin je. u to vreme Milutin je vodio rat sa Dubrovnikom. su se trudilim da obezbede Dragutinovu podršku. a kralj Milutin je napao Dubrovnik i presekao mu veze sa kopnom. Napuljski dvor je Karla Martela i Karla Roberta preporučivao kralju Dragutinu i kraljici Katalini. a drugom u Srbiji. koji u srpskovizantijskim pregovorima nije ni spominjan. Približavanje Vizantiji. Dubrovčani su ojačani mletačkim brodovima i ratnicima iz Zadra i Hrvatske napali Kotor u prvoj polovini 1301. Srpskom kralju konačno su priznate kao miraz ranije osvojene zemlje severno od linije Ohrid – Prilep – Štip. To se kosilo sa odredbama ugovora iz Deževa (1282). zahvaljujući svojim rodbinskim vezama sa Arpadovićima. čiju je civilizaciju. Kralj Andrija III je umro 1301. Dragutinivom sinu Vladislavu herceštvo Slavoniju kao nasledni posed. Dragutin je bio povezan sa Bosnom. Dragutin je nastojao da iskoristi haotične prilike u Ugarskoj.

zakleli u jednom manastiru kod Melena da će pomoći Karlu u borbi protiv cara Andronika II. i s njim pregovarao o savez. koga je postavio brat Pavle Bribirski. koji su imali ambicije da osvoje Vizantiju i obnove Latinsko carstvo. Dubrovčani su počeli da se zalažu za sklapanje mira. Nema sumnje da se borba između braće tada uveliko rasplamtela. 66 . Milutinovi poslanici su se 27. Oni su trebali da predaju Milutinu zastavu svetog Petra. O tome je pregovarao i sa novim papom Klimentom V (1305 – 1314). Milutin je tražio podršku pape i francuskih feudalaca na jugu Italije. koja je istovremeno simbolisala zaštitu papske stolice i spremnost za borbu protiv nevernika. Pavle je čak uspeo da prodre do Onogošta. izrađen je u Dubrovniku nacrt ugovora o miru. mir je sklopljen. Milutin je stupio u savez sa Filipom Tarentskim. Već u avgustu 1301. nosi titulu gospodara cele Humske zemlje. Cena oslobađanja je bila povlačenje iz Huma. Bio je pristalica napuljskih Anžujaca i pomagao im je da ostvare svoje pretenzije na ugarski presto. O sukobima Dragutina i Milutina obaveštava nas anonimni zapadni putopisac koji je 1308. Milutinovog poslanika. Filipu Tarentskom i Milutinu. prolazio kroz srpske zemlje. U proleće 1302. Kralj Milutin je sklopio savez i s Karlom od Valoa. Do susreta bana Pavla i kralja Milutina došlo je 1305/06. U novembru 1301. a u septembru kralj Milutin je izdao povelju u kojoj su prava dubrovačkih trgovaca u Srbiji podrobnije i preciznije obrazložena nego u zakletvama ranijih srpskih vladara. Filip je uzeo titulu despota Romanije i iz Epira i Albanije započeo borbu za obnavljanje latinske vlasti u Carigradu. sinom južnoitalijanskog kralja Karla II. Njegovi ljudi su po svoj prilici učestvovali u napadu Dubrovčana na Kotor 1301. I sukob u Bosni bio je povezan sa unutrašnji ratom u Srbiji. Avgusta 1302.do kraja rata. Ban Pavle je počeo ekspanziju u Bosni krajem XIII veka. Saveznike je našao u Veneciji. U pregovorima je učestvovala i Venecija. Papa je naložio trojici svojih legta 1308. papi. marta 1308. Banu Pavlu rat između Milutina i Dragutina pružio je pogodnu priliku da pokuša da proširi svoju vlast na Hum. da ostvare sjedinjenje Milutinove države s katoličkom crkvom. U avgustu 1306. Pregovarali su o oslobađanju Mladena II. Obraćao se papi Benediktu XI (1303 – 1304) da njega i celu državu primi pod zaštitu svete stolice. Karlo je kao suprug Katarine od Kurtnea bio nosilac prava na carigradsku krunu i neko vreme nastojao da ukloni Paleologe. bratom francuskog kralja Filipa IV Lepog. sukobili su se Stjepan I Kotormanić i Mladen I. Njegov sin Mladen II od 1304. On je neko vreme bio zarobljenik kralja Milutina. primio je skadarskog episkopa Stefana.

ovi najamnici su u službi Milutinovoj odigrali značajnu ulogu. njemu je većina velikaša položila zakletvu vernosti. neko vreme glavni oslonac pretendenta Otona Bavarskog. Milutin je primio u svoju službu. Apor je nastojao da mu ćerka postane ugarska 67 . sin češkog kralja. pa je jedini ozbiljan pretendent ostao Karlo Robert iz anžujske dinastije. Ojačao je hilandarske zidove i podigao manastiru dva pirga. Obračun se završio pobedom Katalanaca kod Kefisa.Pregovaralo se o udaji Milutinove ćerke Zorice za Karla. U odbrani Hilandara od napada Katalanske kompanije posebno se istakao budući srpski arhiepiskop Danilo II. On je na mestu ranije Nemanjine crkve sazidao novu i veću 1302. pa se na kraju odustalo od ovog plana. napadali manastire i njihovu imovinu. krunisan je u Budimu. a sredinom 1309. Na saborima 1307. Napuljski pretendent je uživao podršku papstva još od vremena Bonifacija VIII. Iz borbi za presto 1305. Zatim su stupili u službu atinskog vojvode. o kojem je Milutin vodio posebnu brigu. Car Andronik je bio primoran da nagažuje strane najamnike. je istisnut Vaclav III. Katalanski saveznici Turkopuli zadavaće Srbiji i Vizantiji još muka. a drugi (500 pešaka i 1. ali njihovo vrbovanje izazvalo je prolaznu krizu u odnosima s Vizantijom. Srdačne su bile veze carice Irine i njene ćerke Simonide i kralja Milutina. Katalanci i nihovi saveznici Turkopuli (pokršteni Turci) su u proleće 1309. Ustremljivali su se i na Svetu Goru. od Milutina je zahtevano da prevede zemlju u katoličastvo. Pustošenje nije bio pošteđen ni Hilandar. Oton Bavarski je 1307. Međutim. Borbe za ugarski presto. erdeljski vojvoda. Do početka XIV veka Turci su osvojili najveći deo Male Azije. posebna utvrđenja. tada iguman manastira. Jedan njihov deo pod zapovedništvom Halila prešao je u Malu Aziju. Milutin je darivao manastir novcem i posedima. Nićifor Grigora optužuje caricu da je trošila silan vizantijski novac na darove ćerki i zetu. U to vreme Vizantija je preživljavala teške trenutke. zatvoren u Erdelju. U završnom delu unutrašnjih borbi. u martu 1311. U Dragutinovom opredeljivanju veliku ulogu odiigrao je ugarski velikaš Ladislav Apor.000 konjanika) pod zapovedništvom Melika. ali su se Katalanci odmetnuli i počeli da pljačkaju vizantijske teritorije. Pregovori Milutina sa Filipom Tarentskim i Karlom Valoa nisu narušili njegove dobre odnose sa Vizantijom. ali su se i sa njim ubrzo sukobili. sina Karla Valoa. upali u Tesaliju i opustošili je. i 1309. Dragutin je dugo podržavao anžujskog pretendenta i svakako doprineo njegovom usponu. što je dovelo do uspostavljanja katalanske vlasti nad Atinskim herceštvo. To bi izazvalo žestoku reakciju. od kojih je jedno bilo na morskoj obali i osiguravalo manastir od gusarskih napada.

Posle toga ćerku je udao za Dragutinovog sina Vladislava (prva žena Konstanca Morozini nećaka Andrije III) i na njega preneo svoje ambicije. ali je ostala beleška o misiji hilandarskog igumana Nikodima. Umesto da u Ugarskoj nađe oslonac za borbe koje je morao da vodi u Srbiji. priznao Karla Roberta za ugarskog kralja i predao mu krunu svetog Stefana. Braća su sarađivala u leto 1313. Pohod je bio upravljen protiv bana Mladena II Bribirskog. Ne zna se šta je Milutin postigao u borbama protiv Mladena II. On je aprila 1310.000 ljudi da pomogne vizantijske operacije protiv Halilovih Turkopula na Helespontu. Njima je bila poverena neka uloga u sankcionisanju i garantovanju mira među braćom. Dragutin se našao između dve vatre. odustao od svojih planova. a s njima nasledio i ratovanje protiv Venecije. sve dok Mlečani nisu sa njim sklopili mir 1313. koga su braća poslala u Carigrad patrijarhu Nikonu i caru Androdniku II. Uz Đenovljane srpski odred je doprineo uništenju gnezda pobunjenih najamnika. Milutin je zajedno sa Venecijom napadao Mladena II. Danilo II u svom žitiju kralja Milutina navodi da se kralj našao u teškom položaju jer ga je vlastela napustila. On je posle smrti bana Pavla 1312. To je jedina vest koja govori o kraju borbi 1311.kraljica. ali se razišao sa njim. Papski legat je osudio brak Aporove ćerke i Vladislava i krajem 1309. Milutin je posle izmirenja sa bratom pomogao caru Androniku II. a navukao je na sebe neprijateljstvo mladog kralja. Poslao je 2. prihvatio porodične zemlje. nalazila kod njega. U avgustu 1310. Milutin je poslao možda još veći odred pod zapovedništvom vojvode Novaka Grebostreka. Karlo Robert je krunisan pravom krunom i po običajima ugarskog kraljevstva. On spominje Milutinov pohod sa najamnicima u kojem je izvojevao pobedu. Ništa se ne znao uslovima pod kojima je mir sklopljen. Sklapanje mira između braće. zatvorio ga i oduzeo mu kraljevske znake. bacio anatemu na Apora. koja se od 1307. Hteo je da je venča za Otona Bavarskog. Međutim. ali mu je stiglo naređenje od brata da mu se pridruži na zajedničkom pohodu na Hrvatsku. Obnovio je neprijateljstva protiv Srbije i uspeo da sa proširi na Hum i posedne dolinu donje Neretve. ili 1312. Dragutin se spremao da napadne Ugarsku. Braća su zajednički izdala povelju manastiru Banjskoj. koji je dovršen pošto je zavladao mir. Borba između braće je trajala već drugu deceniju a da se ravnoteža snaga nije poremetila. Na osnovu malobrojnih podataka ne može se rekonstruisati tok pregovora i odredbe mira. Dragutin u Ugarskoj nije ništa postigao. da 68 . Ubrzo posle toga.

Jovan je umro 1308. Milutinov sin Stefan. Svi ovi planovi uticali su na Stefana da promeni svoj stav prema ocu. Milutinovi ratnici su uspešno ratovali protvi Turaka u Anadoliji. s kojom je bio u braku kada je došao na presto. a na takvu odluku je uticala vlastela u njegovoj državi. srpskui kraljicu. Milutin je dopustio da Simonidina braća dođu u Srbiju kako bi upoznala zemlju kojom je trebalo da zavladaju. Posle izmirenja pitanje naslednika prestola ostalo je otvoreno. U vojnim akcijama inicijativu je imao Milutin. Pošao je s vojskom u zetsku oblast. ali se i ovaj pokušaj završio kao prethodni. povedeni su pregovori u kojima je Milutinu pošlo za rukom da navede sina 69 . tada je imao oko trideset godina. gde je Stefan imao dvor. Od tri Irinina sina. Njega su u Srbiji lepo primili. pa je zabrinut za zdravlja. Pre Simonide Milutin je imao najmanje tri žene: Anu. Iz jednog od tih brakova imao je sina Konstantina. Onda je Irina ambicije prenela na ćerku Simonidu. Stefanu je bila data na upravu oblast koja je ranije pripadala kraljici Jeleni. Stefan je samostalno upravljao. ali mu se nije svidela klima i sredina. On je bio očev mezimac i Milutin je nastojao da obezbedi njegovu legalizaciju u svojim pregovorima sa papom. U okolini Skadra. a u Srbiju je došao Dimitrije. pošto se sa njim sukobila oko jednog krupnog političkog pitanja. Okružila je ćerku i zeta pažnjom i obasula ih poklonima. Nepovoljna klima i sredina bili su samo opravdanje jer su Irinini sinovi uvideli koliko je nesigurna i opasna uloga koja im je namenjena. i Jelenu. Preko svoje četvrte žene Simonide došao je u bližu vezu s njenom majkom Irinom – Jolantom Monferatskom. Ona je živela odvojeno od cara.pomogne tastu caru na tlu Male Azije. Zahtevala je da car podeli vizantijsku državnu teritoriju tako da svi njegovi sinovi dobiju po jedan deo. potpuno je na Milutinovoj strani. Sukob Milutina i Stefana. Unutrašnja politika kralja Milutina. Jelisavetu. Jezgor te oblasti činila je Zeta. jedini svedok ovih zbivanja. On ističe da je sin odlučio da zbaci oca. Pred smrt Irina je pokušala da nametna Teodora. ćerku bugarskog cara Georgija Terterija. U jednom trenutku se pokazalo da će Simonida ostati nerotkinja i carica Irina je tada došla na misao da jednoga od svojih sinova nametne za naslednika kralju Milutinu. uverena da će njeno potomstvo zavladati Srbijom. Teodor je poslat na zapad da nasledi monferatsku grofoviju. posle kratkog vremena napustio zemlju. Mnogi su odstupili od oca i prišli sinu. a stranci su ga smatrali kraljem. To se kosilo sa svim tradicijama Carstva i vizantijskih pravnih shvatanja. sestru Dragutinove žene Kataline i ugarskog kralja Ladislava IV Kumanca a ćerku Stefana V. bio je zabrinut za svoju budućnost. Danilo II.

da mu se potčini i zatraži oproštaj. Milutin je prihvatio sina, zagrlio ga, ali mu nije velikodušno opsrostio. Naredio je da sina vežu gvozdenim uzama. Stefan je posle toga poslat u Skoplje, gde su ga neki očevi dvorani oslepili. Lišavanjem očinjeg vida, Stefan je po srednjovekovnim shvatanjima bio onesposobljen za vladanje, a time i onemogućen da ubuduće istupa kao pretendent na kraljevski presto. Stefan je sa ženom i dvoje dece, jedno je bio budući prestolonalsednik i vladar Dušan, predat caru Androniku i pod njegovim nadzorom proživeo je u Carigradu sedam godina kao izgnanik. Danilo II hvali cara Andronika II što nije odao tajnu da Stefan nije bio potpuno oslepljen. Stefanova pobuna nije dugo trajala i odigrala se u prvoj polovini 1314. Smrt kraljice-majke Jelene. U to vreme došlo je ponovo do krize u odnosima Milutina i Dragutina. Dragutin nije došao na pogreb majke Jelene, koja je umrla 8. februara 1314, već je uputio svoje poslanstvo. Tek posle izvesnog vremena Dragutin je došao u bratovljevu državu da se pokloni majčinom grobu. Tom prilikom braća su se sastala na Milutinovom dvoru u Paunima, na Kosovu. Posle toga je Simonida posetila Dragutina i Katalinu u Beogradu. Milutinova ktitorsk delatnost. Približno u to vreme Milutin je obdario manastir svetog Stefana u Banjskoj, gde je odredio da mu bude grob. Povelju su potvrdili Dragutin i arhiepiskop Nikodim. Tekstovi s kraja srednjeg veka pripisivali su Milutinu podizanje četrdeset crkava. Podigao je novu crkvu u Hilandaru, pirgove u Svetoj Gori i manastire u Carigradu, Solunu i Jerusalimu. Milutinovu zamašnu ktitorku aktivnost su omogućili novi izvori prihoda od rudarstva i pojačane trgovačke delatnosti. Anonim je zabeležio 1308. da kralj Raške ima sedam rudnika srebra (Brskovo, Trepča, Janjevo, Rudnik, Lipnik i Novo Brdo). Milutin je obnovio Žiču, koja je stradala od Tatarskih napada. Podigao crkvu Bogorodice Ljeviške, sedište prizrenskog episkopa, zatim Gračanicu, sedište lipljanskog episkopa, pa crkvu Bogorodice Trojeručice, sedište skopskog episkopa. Proširilo se područje jurisdikcije srpske arhiepiskopije. Pod njom su bili episkopi iz Dragutinove države, iz zemalja kraljice Jelene i iz oblasti mladog kralja Stefana. Unutrašnja organizacija Milutinove države. Teodor Metohit ističe da je Milutinov dvor bio udešen po vizantijskom ukusu i ceremonijalu carskog dvora. Milutin je u svoju titulu počeo unositi zemlje na koje je pretendovao (Hrvatska – u vreme sukoba s Mladenom II). Vizantijski uticaji su bili naročito jaki. Uvode se neke vizantijske titule. Prihvata se sistem pronije i
70

najamničke vojske. Sa sistemom pronije Milutin se susreo prilikom osvajanja Makedonije. Na posednutom zemljištu zatekao je ratnike koji su od vizantijskog cara dobijali posede s obavezom da se odazivaju na pozive da vrše vojnu službu. Posedi su pored zemljišta obuhvatali i ljude koji su na njima živeli i obrađivali ih. Kralj Milutin je nasledio cara u ulozi korisnika pronijarskih vojnih službi. Ni Milutin nije dozvoljavao da se pronija stopi s naslednim baštinama, ali je prenosio pronijarski posed na sina ili bliskog rođaka ranijeg držaoca ukoliko je bio kadar da izvršava uobičajene pronijarske obaveze. To je omogućilo stvaranje vojnih odreda potčinjenih direktno kralju. Zato je Milutin raširio ovaj sistem i po starim srpskim zemljama. To je bilo moguće jer je vladar raspolagao sa zemljom koju je mogao dodeliti u proniju. Najamnička vojska nije imala stalan karakter. Uzimanju najamnika se pribegavalo u trenucima potrebe. Milutin je u svoju službu dovodio: Turkopule, Kumane, Italijane. Njegov sin je držao i Špance u svojoj službi, a Dušan je imao jedan nemački najamnički odred. Milutin je uveo kefalije, koje će postati kičma čitavog upravnog sistema u Srbiji. To su bili vladarevi namesnici koji su po njegovom ovlašćenju i u njegovo ime upravljali pojedinim teritorijama. Kefalije su imale svoja sedišta po gradovima čijim su područjem upravljale. U vreme kralja Milutina kefalija nije bilo po čitavij teritoriji, a poverena oblast je bila prostranija nego kasnije, u vreme Carstva. Kralj Milutin se jedini među Nemanjićima pre Dušana istakao zakonodavnom delatnošću. U tekstovima iz vremena Stefana Dečanskog, Dušana i Uroša često se citiraju zakoni svetoga kralja, a tim nazivom su potomci obeležavali Milutina. Zakonom su nazivani crkveni kanoni, ali i pravni običaji. U Milutinovo vreme ustanovljena je porota. Ukoliko bi se svi porotnici propisno zakleli, sud pred kojim se vodila parnica oslobodio bi okrivljenog. Ako bi neko od porotnika odbio da se zakune, okrivljeni bi bio osuđen. Milutin je zaveo dosledno staleško načelo: velikoj vlasteli porotnici treba da budu pripadnici velike vlastele, srednjim ljudima njihovi staleški drugovi, a sebrima sebri. U mešovitim parnicama polovina porotnika treba da bude sastavljena od Srba, tj. kraljevih podanika, a polovina od pripadnika one grupe kojoj je pripadao drugi parničar. Milutin je uveo mešoviti sud za rešavanje sporova između svojih podanika i stranaca (Dubrovčana i Sasa). Taj sud je sastavljen od jednokog broja sudija iz redova onih grupa kojima su pripadali parničari. Na taj način se potvrđivalo u srednjem veku veoma rašireno shvatanje da za svakog pojedinca, bez obzira na mesto gde se nalazi, važi pravo one zajednice kojoj pripada.
71

Dragutinova smrt. Dragutin je umro u proleće 1316. Pred smrt se zamonašio i dobio ime Teoktist. Na saboru vlastele i sveštenstva svoje države predao je vlast sinu Vladisalvu. Zahtevao je da njegovo telo ne vade iz groba ako se javi kakva blagodat božja. Na taj način je želeo da spreči da ga poštuju kao svetitelja. Loza svetog vladara se produžila preko Milutina i njegovih naslednika. Slabo su poznati odnosi Vladislava i Milutina. Milutin je zauzeo Dragutinovu zemlju. To je izazvalo teškoće u odnosima sa Ugarskom jer su zemlje sremskog kralja sve do kraja XIV veka bile jabuka razdora u odnosima Ugarske i Srbije. Kralj Karlo Robert je 1318. sklopio savez sa Milutinovim neprijatelijma: Filipom Tarentskim, Mladenom II i papom Jovanom XXII. Pre no što će s njima zaratiti Milutin je priveo rat s Dubrovnikom kraju. Venecija je pomagala Dubrovnik oružjem i istovremeno posredovala kod srpskog kralja da se sklopi mir. Primirje je postignuto s jeseni 1317. Sporazum je postignut u novembru 1318. kada je dubrovačkim trgovcima dozvoljeno da odlaze s robom u Srbiju. Neprijateljstva sa Mladenom II su izbila u junu 1318. Mladen II je postigao znatne uspehe. Septembra 1318. došao je do Dubrovnika. U junu 1319. Milutin je zamolio Dubrovčane da prime banovog brata Grgura i druge taoce. Dubrovčani su se tada zalagali da se sklopi mir između kralja i bana. Ban je morao da ustupi delove Humske zemlje koje je bio poseo. Filip Tarentski je delovao s papskom podrškom u Albaniji. Kralj Milutin je i posle gubitka Drača, početkom XIV veka, zadržao teritorije u severnoj Albaniji. Papa je pozivao katoličke albanske velikaše da stanu na Filipovu stranu. Ne zna se kakve je rezzultate dala papska akcija. Milutin je sa epirskim despotom Tomom uspešno potiskivao Filipa Tarentskog. Karlo Robert je 1319. prešao Savu, zauzeo grad Mačvu i prodirao dolinom Kolubare. Jezgro Dragutinove države došlo je pod njegovu vlast. Milutin je uspeo da povrati teritorije sve do Save. Ugarski kralj je 1320 preduzeo novi pohod i ponovo osvojio Mačvu i druge gradove. Milutinova smrt. U jesen 1320, posle smrti Mihaila IX, sina i savladara Andronika II, poremtili su se odnosi između starog cara i njegovog unuka Andronika III, koga je krivio za sinovljevu smrt. Stari car je hteo da ga liši prestola. Andronik III je potražio pomoć u Srbiji. Zaverenici su računali na srpskog kralja. Prvi period unutrašnjeg rata od aprila do juna 1321, protekao je bez Milutinovog mešanja. Kada je ponovo izbio rat 1322, Milutin više nije mogao učestvovati, a njegov naslednik je dosledno podržao starog cara. Kralj Milutin je umro 29. oktobra 1321.

72

januara 1322. Stefan je krunisan 6. koji se rastao sa Anom sestrom srpskog kralja. koji nije prihvatio ponudu da ima drugo dostojanstvo u državi. Oslepljeni Stefan bio je u Carigradu. a sada episkop. od njegove smrti do krunisanja Stefana bio je jednim delom ispunje unutrašnjim borbama. Odnosi sa susedima. Dragutinov stariji sin Urošic je umro. koje je teško rekonstruisati. postojale dve države. On je zauzeo očeve zemlje i nosio titulu kralja. Molio je arhiepiskopa Nikodima da utiče na Milutina da promeni stav prema sinu i da mu dozvoli da se vrati. Ne zna se kada je rođen. Nemire je iskoristio i Vladislav. Danilo. Milutinov sin Stefan je bio oslepljen i prognan. Milutin je popustio i prihvatio sina. Postavilo se pitanje naslednika prestola. sestrom cara Andronika III. Dragutinov sin. Došlo je do raskid sa bugarskim carom Mihailom. zauzeo se za kraljevig sina. Od svih pretendenata ostao je samo Konstantin. Tako su opet . Milutin je potom u Nerodimlju pao u postelju i izgubio moć govora. ni iz kojeg je braka. za izvesno vreme. koji se u srbiju vratio u toku 1320.Stefan Dečanski Dolazak na presto. Taj 73 . već je iznudio bitku u kojoj je poginuo. Uz njega je do kraja bio Danilo II. Milutinov sin. Milutin je umro 29. i oslobodio su iz zatvora. Period od. Svetogorci su se sažalili nad njegovom sudbinom. nekadašnji iguman Hilandara i Banjske. Oženio se sa Milutinovom udovicom Simonidom. sedamdeset dana. Tek posle krunisanja došlo ja do borbe s Konstantinom.oktobra 1321. Otac mu je doedlio za izdržavanje župu u Budimlju. a mlađi Vladislav je bio zatvoren posle 1316.

Sa njima se sudario ban Stjepan II Kotromanić. a Dubrovčanima je vraćena stoka. a Dubrovčani su mu činili političke usluge u južnoj Italiji. Odnosi sa Zapadom. Dubrovčani su odbili da plaćaja godišnji danak od 1. Dubrovčani su zauzeli Ston i počeli su pregovore sa srpskim kraljem kako bi legalizovali svoja osvajanja. trgovci u Rudniku su davali poklone kralju Vladislavu. Dubrovčani su se umešali u sukob i stali na stranu Vladislava. U jesen 1323. Ona je brodom stigla iz Apulije u Dubrovnik. Svadba je planirana u Skadru 74 . a Branoje je prebegao na dvor Stefana Dečanskog. To se naročito osetilo u perifernim oblastima udaljenim od državnog centra.postupak je narušio odnose Srbije i Bugarske. Teritoriju koju je on osvojio srbi nisu nikada povratili. a kraljeva vlast nije bila delotvorna. Stefan je ubrzo po dolasku na presto izgubio ženu Teodoru. dolazi do popuštanja i kralja vraća Dubrpvčanima zaplenjenu imovinu. Stefan je već krajem 1321. ali ne znamo da li je Stefan preduzeo nešto tim povodom. Kada su saveznici u aprili 1326. Branivojevići su smatrani za odmetnike od srpskog kralja. Pregovori nisu tekli glatko. Lokalna vlast se osilila. Rat sa Dubrovnikom. Kralj je 1326. primio svetodmitarski dohodak.000 zlatnika. Tamo je. Mihailo Branivojević je poginuo. U Dubrovačkom zatvoru pogubljen je i Brajko i tako je zavtrena cela porodica Branivojevića. mladi kralj Dušan je pregovarao sa Dubrovčanima i postigao da se oslobodi žena Brajka Branivojevića. Dubrovnik je na to odgovorio blokadom Kotora. međutim. Pokušao je da se oženi Blankom. Bosanski ban se od 1326. On je bila kći vojvode Vojina. nanosili odlučne udare Branivojevićima. Ipak. zabranjen izvoz robe u Srbiji. naziva gospodarom Huma. Na Stonu i Pelješcu su se učvrstila četiri sina Branivojeva. izdao novu povelju Dubrovčanima sa uobičajenim garantijama. jednog od Dušanovih velikaša. Krajem avgusta 1327. Bosanski ban i Dubrovčani su podelili njihovu teritoriju. a pred kraj godine trg je prešao u ruke kralja Stefana Uroša III. pa im je 1327. ćerkom Filipa Tarentskog. Branivojevići. Zauzvrat je on njihovim trgovcima pružao zaštitu. Pelješac je pripao srpskom kralju. zatvoren i posle izvesnog vremena pogubljen. Stefan se sukobio sa Vladislavom oko Rudnika. Tih godina njegovi trgovci se žale na pljačke i napade. Brajko je dopao dubrovačkog zarobljeništva. To je izazvalo preokret u kraljevim dobrim odnosima sa Dubrovčanima. Dubrovčani su se žalili Veneciji. Stjepan II je sklopio savez sa Dubrovnikom. Zatvorili su se u tvrđavu Ostrovicu i nisu hteli da je predaju Stefanu. Mir je sklopljen u leto 1328. Stefan je pritiskao Dubrovnik. Stefan je sa vojskom napao Dubrovnik i Stonski rt i odveo dubrovačku stoku.

Jovan Paleolog. došao sa svojom vojskom u graničnu oblast. zaželeo je da sebi obezbedi poseban samostalan deo u Carstvu. Stefan se zarekao da neće napasrti mladog cara sve dok ovaj njega ne napadne i ozledi. To je naravno izazvalo otpor. Brak je sklopljen 1324.za kraj aprila ili početak maja 1323. Tako su se srpske trupe našle okružene u Seru. U maju 1328. Brak je ubrzo izazvao teškoće u odnosima dveju država. sveštenstvom i narodom prihvati papsku crkvenu vlast. Andronik II mu je dodelio titulu ćesara i Jovan je pristao da se vrati u Solun. Stefan Dečanski je februara 1328. koji je kasnije bio prisiljen da se zamonaši. Kada se Mihailo povukao Andronik je prešao u ofanzivu. Stefan je. ali je iznenada umro na srpskom dvoru. Srpsku savezničku vojsku prilično velike snage predvodio je Hrelja. Odnosi sa Vizantijom. ali se nije upuštao u borbe sa Andronikom Mlađim. Izabrabica je bila Marija Paleolog.000 vojnika. sklopili mir koji je trajao pet godina. Međutim. protovestijar Andronik Paleolog i Mihailo Asen neprestano su se međusobno gložili. U blizini Carigrada potučena je vojska starog cara. sinovca Andronika II i Irine. Mladom caru su se predali Voden. Papa je juna 1323. Stari car i Andronik III su 1322. Andronik III (1328 – 1341) je zavladao prestonicom i uklonio s vlasti svoga deda. ćerke Teodora Metohita. Kostur i Ohrid. bio privržen starom caru Androniku II. Mihailo je uputio odred od 3. namesnik Soluna. koji je bio veliki logotet i desna ruka starog cara. To je izazvalo novi napad bugarskog cara na Vizantiju. koji je u međuvremenu napustio svog saveznika Andronika III. despot Dimitrije. pa se od braka moralo odustati. krajem oktobra 75 . Tada se Andronik III približio Carigradu i privoleo bugarskog cara da se povuče. decembra 1327. Tada je obnovljen rat Andronika II i Andronika III. ćerka panhipersevasta Jovana. uputio Stefanu pismo i odredio legate koji su trebali da sjedine srpsku crkvenu organizaiju sa rimskom crkvom. Stefan je tada ponudio pristalicama starog cara da se izmire sa Andronikom III. Andronik III je sklopio savez sa bugarskim carem Mihailom. To je iskoristio Andronik III i zauzeo Solun. Prosek i Strumicu. napao Vizantiju i opustošio tračke gradove. Filip je postavio uslov da srspki kralj sa svojom vlastelom. Oni su ipak odlučili da posednu preostale gradove: Prilep. Stefan se tada okrenuo Vizantiji. Neprijateljstva su počela u novembru 1327. Andronik III je bio u neprijateljstvu i sa srpskim kraljem i sa bugarskim carem. Rat Andronika II i Andronika III. ali je on iznenada dobio pomoć od bugarskog cara Mihaila. još od carigradskog izgnanstva. Jovan je sa ženom prešao kod srpskog kralja i zajedno sa njim pustošio vizantijsku teritoriju. Mihailo je u junu 1328. Vođe stranke starog cara.

On je to iskoristio da postavi na bugarski carski presto Ivana Stefana. Bugarski car je bio ranjen. Stefan je o pobedi obavestio kraljicu i arhiepiskopa. Uspeo je da iznudi ustupke od srpskog kralja. Androdnik III i Mihailo su 1330. U to vreme Andronik III je bio teško bolsetan.1328. Stefan se zatim okrenuo protiv svoga vizantijskog protivnika cara Andronika III. Stefan je osvojio Veles. Očekivao je ishod sukoba bugarskog cara sa Stefanom. Andronik III je napao slomljenu Bugarsku. Kralj Stefan je odlučio da prvo odmeri snage sa Mihailom.000 vojnika nalazio na izvorištu strume. severno od velbužda (Ćustendila). iako su prethodno vođeni pregovori između dva tabora. Mešutim. sina svoje sestre. Rat sa Vizantijom i Bugarskom. Mihailo se sa 15. Kraljev mladi sin Dušan imao je značajnu ulogu u bitki. Otvoreno ratovanje je počelo 1329. dok nije naišla na njegov tabor pored reke Kamenče. Bugarski car je napao Stefana. Zatim je krenuo bugarskom caru u susret. Time je posao srpskog kralja bio znatno olakšan. Srpaks vojska je opsedala Ohrid. U starim tekstovima bitka kod Velbužda je ostavila više uspomena no i jedna druga bitka u srednjovekovnoj srpskoj istoriji. Prosek i Štip. ali nije išao dalje od pelagonijske ravnice. Bugarska vojska je pet dana pljačkala i pustošila zemlje srpskog kralja. Prezdravio je. Stefan je pometnju do kraja iskoristio i odneo je pobedu koja je daleko odjeknula. Pometnja se pojačala kada se deo vojske dao u bekstvo. jer je kao protivnike imao samo vizantijske garnizone ostavljene u tvrđavama. srpski odred je digao opsadu. Srbi su verovali da Mihailo želi da potpuno zagospodari srpskom državom i ukloni njenog vladara. postigli dogovor o zajedničkom napadu na Srbiju. a zatim je ušao u Bugarsku i poslao svojoj sestri vest o pogibiji njenog bivšeg muža. Time su oba vladar dobila odrešene ruke za ofanzivu prema srpskom kralju. dolazi do preokreta i protivnici sklapaju mir. obračunao se sa Turcima koji su prelazili iz Male Azije. Stefanu su nudili da preuzme vlast u Bugarskoj. a možda i ugovoreno primirje. manastira Pantokratora kod sela Dečana. Na vest o carevom približavanju. Susret je za Bugara bio neočekivan. na ušđu Toplice u Moravu. Srbi su iznenada napali u podne 28. U srpskoj vojsci bili su i španski najamnici. Time je opasnost od vizantije delimićno otklonjena. jula 1330. Kralj Stefan je predah iskoristio da dovrši poslove oko svoje zadužbine. a potom pohitao Ohridu u pomoć. Andronik je s vojskom došao do Makedonije. Car je napustio Makedoniju još dok je srpski kralj boravio u Bugarskoj. Manastir je bio skoro 76 . Bugari su bili nepripremljeni za bitku. Stefan je sa glavninom vojske čekao na Dobrič-polju. kome su ruke bile vezane zbog rata sa Vizantijom.

avgusta 1331. Sukob je u toku januara 1331. po Danilovom učeniku. bila je mržnja starog kralja prema sinu. Prva povelja Dečanima izdata je leta 1330. Pod pritiskom jeka opozicije jedva se održavao na vlasti. a granice su bile ugrožene. dok je Dušan otišao u Trebinje i tamo prihvatio poziv dubrovačkog poslanstva da poseti grad. a za vinovnika sukoba smatra mladog kralja. U jesen 1330. S mukom postignuti mir trajao je samo tri meseca. Ovaj razdor je imao nepovoljne posledice po interese srpske kraljevine. 77 . Stefan Dečanski je bio opkoljen u dvoru u Nerodimlju. Izmirenje je postignuto aprila 1331.završen kada je došlo do bitke kod Velbužda. Po njega je bilo sudbonosno gubljenje podrške Srbije. U Bugarskoj je zbačen sestrić srpskog kralja pre no što se navršila godina dana njegovog carevanja. Dušan je nastavio da progoni oca. Mladi kralj je mogao da beži sam ili da s vlastelom preduhitri planove svoga oca i na taj način spase život. Stefan dečanski se povukao u centralne oblasti svoje države. novembra 1331. Stefan je sa ženom i decom iz drugog braka zatvoren u zvečansku tvrđavu. Vlastela se tome usprotivila. Uspeo je da pobegne u tvrđavu Petrič. 21. Opkolio ga je u Petriču i naterao na predaju. Nićifor Grigora najvažniju ulogu daje vlasteli. Po njemu je Stefan digao vojsku na sina koji je izbegavao sukob. gde je posle nešto više od dva meseca pod nejasnim okolnostima izgubio život. u kojoj je izbio građanski rat. O uzrocima sukoba imamo protivrečne podatke. Predložio je svojoj vlasteli da prebegnu na zapad. Stefan se zavetovao da će ako pobedi povećati darove manastiru. U zemlji je zavladal nesigurnost. Andronik III je otrgao od Bugarske crnomorske gradove. Dušan je mislio da otac hoće da ga ubije. a u Dušanove ruke su došli dvor i riznica. To je uzdrmalo položaj cara Ivana Stefana. Danilov učenik baca svu krivicu na Stefana Dečanskog. Sukob Stefana i Dušana. Uzrok novog sukoba. Dubrovnik je slao poslanike da posreduju izmeću starog i mladog kralja. a neposredan povod je bio poziv Dušanu da dođe ocu. Dušan je popustio pred navaljivanjem svojih velikaša i krenuo s malom vojskom da napadne oca. 11. Dušan je strahovao za svoj položaj otkako je Stefan dobbio decu u drugom braku.

U pokušajim da ostvare svoje namere angažovali su i neke uticajne ličnosti na srpskom dvoru. jul 1330) preuzela vlast sa svojim sinom Jovanom Stefanom. On je posle bitke kod Velbužda (28. Već 1332. Bio je toliko intenzivan da je vest o njemu stigla i do francuskog kralja Filipa VI. poveljom ustupio Dubrovčanim celo primorje od Stona do Dubrovnika. Republika je zauzvrat platila 8. Stefan Dečanski je sa ženom i decom iz drugog braka zatvoren u zvečansku tvrđavu. Veze sa Bugarskom. Odnosi sa Dubrovnikom. Dubrovčani su pokušali da izmire zaraćene strane. 11. Dušan je izašao kao pobednik u sukobu sa ocem Stefanom. do 1346. Dubrovčani su 15. do 1355. sa Pelješcom. 78 . Kralj Dušan je 22. sestra Stefana Dečanskog i bivša žena cara Mihaila Šišmana. Kralj Dušan je s njim sklopio ugovor o prijateljstvu i oženio se njegovom sestrom Jelenom. rođaka cara Mihaila Šišmana.000 perpera. Zetska vlastela je bila nezadovoljna nagradama koje je dobila od Dušana za podršku u njegovoj borbi za presto. Kao kralj je vladao od 1331. Dušan je ubrzo ugušio ovaj ustanak. Boljari su sada na presto doveli Jovana Aleksandra (1331 – 1371). koji je trajao tokom 1331. sa vlasti smenjena Ana. Ustanak u Zeti. U Bugarskoj je 1331. Dubrovčani nisu odustajali od namere da trajno u svoje ruke dobiju Ston i Pelješac. novembra 1331. a kao car od 1346. obavezala se na godišnji tribut od 500 perpera i dozvolila slobodno bogosluženje pravoslavnom stanovništvu. januara 1333. februara 1333. u Zeti je izbio ustanak velikaša pod vođstvom vojvode Bagoja. gde je posle nešto više od dva meseca pod nejasnim okolnostima izgubio život. Ustanak je zahvatio i predele severne Albanije.Kralj i car Dušan Dolazak na vlast.

ali je u septembru obnovio mir. Dušan i Andronik III su se 26. Savez sa Jovanom Kantakuzinom. Ohrid i Strumicu. Dušan je ubrzo morao da pohita na sever. Karlo Robert je nastavio pogranično ratovanje (1338 – 1342) uz podršku katoličke crkve. Odnosi sa Bosnom. Ubio ga je Sfrances Paleolog. a Sirgijan Kostur. Veliki broj ugarskih vojnika se udavio u Savi i Dunavu. 15. U to vreme je u Srbiju došao Sirgijan. Presto je pripao njegovom maloletnom sinu Jovanu V (1341 – 1391). upao u Srbiju. Ubrzo po sklapanju ugovora sa Dubrovnikom (januara 1333). Primirje sa Vizantijom. protiv njega se podigla opozicija na 79 . koja je nudila oprost od grehova svim učesnicima u borbi protiv šizmatika. Međutim. Umesto njega trebalo je da vlada regenstvo u saradnji sa caricom majkom Anom Savojskom. ugarski vazal. na Strumici. Andronik III koristi primirje iz 1334. Srbi su 1334. To je poremetilo Dušanove planove u pogledu Soluna. Morao je da obezbedi mira na zapadu da bi se okrenuo Vizantiji. Posle ovih uspeha Dušan je planirao i napad na Solun. Munjevita protivakcija kralja Dušana primorala ga je na panično povlačenje. po naređenju Andronika III. zauzeli Prilep i Ohrid. juna 1341. Prva faza rata sa Vizantijom. Jovan Kantakuzin je verovao da će njemu prpipasti regenstvo. Sastanak je trajao sedam dana i tom prilikom je Jovan Kantakuzin upoznao Dušana. Sirgijan je poginuo u okolini Soluna. zauzeo neka naselje u okolini Soluna. Dušanu je ponudio usluge u borbi provti Andronika III. Pošto je sredio odnose sa Dubrovnikom i Bosnom kralj Dušan je prikupljao snage za rat sa Vizantijom. Karlo Robert je i 1335. kome su obećali godišnji tribut od 500 perpera. Pogranični sukobi sa Ugarskom. ali kada je vlast preuzeo Andronik III (1328 – 1341) pao je u nemilost. Dušan se sporazumeo i sa banom Stjepanom II. avgusta 1334. da osvoji Tesaliju. Srbi su zadržali Prilep. u Prizrenu izdao još jednu povelju u kojoj ponovo precizira obaveze Dubrovčana. Dušan je uspešno suzbijao ove ugarske napade. U tom ugarskom pohodu učestvovao je i ban Stjepan II. Mir je trajao do smrti cara Andornika III. Dušan je 1334. Bio je uz cara Andronika II (1282 – 1328). jer je ugarski kralj Karlo Robert (1308 – 1342) napao njegovu državu. Dušan se s njim ponovo sastaje 1336. sastali nedaleko od Soluna i sklopili sporazum o razgraničenju. Dušan je u leto 1341. Ohridski arhiepiskop Nikola prihvatio je vlast srpskog kralja. On će prisustvovati na Dušanovom krunisanju (1346). Pošto Dubrovčani nisu ispunjavali prava pravoslavnog stanovništva.dobili povelju o ustupanju Stona i od bana Stjepana II Kotramanića. Lajoš I (1342 – 1382) je nastavio očevu poltiku prema južnim granicama.

Širom Carstva izbijaju antiaristikratske pobune. što je njegovim protivnicima dalo mogućnost da okupe sve protivnike feudalne vlastele. Kantakuzin. kao garant sporazuma. Sdogovoren je savez protiv Ane Savojske. preko poslanika pokušala da privoli Dušana da raskine savez i kantakuzina 80 . moćnom velikašu čiji su se posedi prostirali istočno od Vardara. Dušan. Preko Oliverovog brata Bogdana je poručio Kantakuzinu da mu dolazi u susret. Jovana Kantakuzina napuštaju pristalice i on beži u Srbiju. a kada je krajem 1342. poboljšao. koja je u leto 1342. Dušanov je tražio da mu u slučaju uspešnog završetka rata pripadnu svi gradovi zapadno od Hristopolja. Hreljine posede. Dušan je tada pratio ženu Jelenu u Bugarsku u posetu bratu. Dušan je 1342/43. Kanina i Kroja) osim Drača. ostavio kao talaca sina Manojla koji bi se oženio Oliverovom ćerkom. Jovan Kantakuzin se povukao u tračku tvrđavu Didimotiku i oktobra 1341. krajem leta 1342. U proleće 1343. zaposeo prostrane teritorije Albanije (Berat. Sporazum je zaključen i svako je trebao da zadrži ono što osvoji. Dušan i Kantakuizn su vodili samostalne akcije koje su odgovarale njhovim sopstvenim interesima. zauzima oblasti istočno od Vardara sa tvrđavom Melnikom. srpski odredi su ponovo bili pod Serom. umro Dušan je poseo njegovu oblast. na šta Kantakuzin nije pristajao. sastali u Prištini. Početkom 1343. koji je ostao pod Anžujcima. Ali. veliki grad nedaleko od Strume. Kod Velesa Kantakuzin se susreo sa Jovanom Olivera.On je nekoliko puta menjao strane. koji je odmah pohitao da obavesti Dušana o dolasku vizantijskog pretendenta. Dušan i Kantakuzin su se u julu 1342. Tesalije ga je priznala za cara. Jovan Oliver je bio najvatreniji pobornik saveza sa Jovanom Kantakuzinom. pa više nije imao potrebu za Dušanovom pomoći. Vlastela je tražila da Kantakuzin. U Makedoniji je osvojio važne tvrđeve Voden. Kantakuzinov položaj u Vizantiji se tokom 1342.čelu sa Aleksijem Apokavkom i patrijarhom Jovamom Kalekasom. Jovan Oliver i vojvoda Vratko su s jeseni 1342. ali ni ovoga puta nisu uspeli da ga osvoje. Jovan VI Kantakuzin (1341 – 1347) je zastupao interese krupne aristokratije. se proglasio za cara. krenuli na Ser. Obred krunisanja je obvaio jerusalimski petrijarh.000 najvernijih pristalica krenuo ka srpskoj granici. Druga faza rata sa Vizantijom. Jovan je sa 2. Kostur i Hlerin. Dušan ga je prvi put odbio njegove poslanike. Dušan i Kantakuzin su raspravljali i o Hrelji.500 vojnika. Vizantijski pretendent nije nameravao da Dušanu prepusti osvajanje vizantijskih oblasti i gradova. Napad nije uspeo jer je srpsku vojsku pod bedemima grada pokoslia epidemija dizenterije od koje je stradalo 1. Raskidu je delimično doprinela i carica Ana Savojska. Oni su stali na stranu Ane Savojske.

Dušan je zauzvrat potvrdio svetogorikm manastirima sve posede. ali nije uspeo pa se okrenuo protiv nekih tvrđava u Rodopima. a Kantakuzin sa Turcima Seldžucima. koji su sa Kantakuzinom napadali Soluna. Sa Svetom Gorom je postignut sporazum po kome je Dušan priznat za legitimnog vladara (čime se narušavalo vekovno pravo vizantijskih careva). Posle ovih velikih uspeha. Kada je saznao za smrt Aleksija Apokavka sa turskim odredima je pohitao ka Carigradu. Konjanici načelu sa Preljubom susreli su Turke kod Stefanijane (maja 1344). da se vrate u Malu Aziju.pošalje kao zarobljenika u Carigrad. Međutim. Seldžuci su ga ubrzo napustili pa nije mogao da osvoji prestonicu. Zato je Dušan poveljom iz novembra 1345. Napustio ga je i Momčilo. emri Umur mu je poslao 20. Dušan je odlučio da uzme carsku titulu. septembra 1345. To nije poremetilo Dušanova dalja osvajanja. ali se njegovo ime u bogosluženjima imalo pominjati posle imena vizantijskog cara. U tom prvom okršaju s Turcima na evropskom tlu Duššanovi vojnici pretrpeli su poraz. Razlaz Dušana i Kantakuzina. Dušan je osvojio Ser 25. Zauzvrat mu je nudila gradove zapadno od Hristopolja. Dušen je na svečan način na Božić 25. Kantakuzin je nameravao da osvoji Solun. su pali u njegove ruke. septembra 13459 doneta je odluka da se Dušan proglasi za cara. kada je Jovan zauzeo Veriju. Zauzeo je Veriju i proterao Kantakuzinovog sina Manojla u Tesaliju. prava i privilegije. Najverovatnije posle osvajanja sera doneta je odluka (25. Svi makedonski gradovi.000 konjanika pa je Kantakuzin uspeo da porazi Momčila i zauzme njegove oblasti. Zatim se okrenuo Seru koji je Dušan upravo opsedao. ali su njegovo ime u bogosluženjima pominjali posle imena vizantijskog cara. do Hristopolja. ali bezuspešno. U to vreme Dušan je opsedao Ser i nije hteo da raskine savez. Dušan je poslao jedan odred konjice kako bi sprečio Seldžuke. u seru proglašen za cara. Dušan se sporazumeo sa vladom u Carigradu. Pošto je novostečenu vladarsku titulu crkva trebalka da sankcioniše obredom krunisanja i miropomazanja. Dušan je milom ili silom pridoio grčke feudalce za saradnju. Carica je pokušala i preko Mlečana i Aleksija Apkovaka da postigne sporazum sa dušanom. Tu mu je prišao vojvoda Momčilo. Dušan i Kantakuzin su raskinuli savez u aprilu 1343. odlučeno je da se Srpska 81 . Kantakuzin se našao u teškom položaju. Dušan je zauzeo Svetu Goru čiji su monasi mogli da mu pruže snažnu ideološku podršku u vlasti nad osvojenim vizantijkim oblastima. potvrdio sve posede i privilegije monaškim obiteljima Svete Gore. kojima je znatno proširio granice srpske države. Carsko krunisanje. Zauzvrat Svetogorci su priznali srpskog kralja za gospodara. decembra 1345.

Dušanovu titulu nisu priznali papa i rimsko-nemački car. Dušanov sin Uroš je krunisan za kralja svih srpskih i pomorkis zemalja. i Jovan Oliver dobili despotske titule. početkom 1348. Ohrida i Bugarske. Dušanova sestra Kelena je bila rođena sestra cara Jovana Aleksandra. Nićifor Grigora kazuje da je Dušan dao Urošu na upravu srpsku zemlju. pa su Simeon-Siniša. Na najsvečaniji način.Venecija i Dubrovnik su pozdravili Dušanovo krunisanje. Vizantinci. Dušana nije mogao krunisati papa ili carigradski patrijarh. Međutim. Muž Dušanove setre Jevdokije. proglašen za patrijarha. Kao i Branko Mladenović. Jovan Asen. Ali. možda već u januaru. Carsku krunu primio je s blagoslovom i iz ruku patrijarha Joanikija i trnovskog patrijarha Simeona. Dušan je krunisan carskom krunom u Skoplju na Uskrs. srpski arhiepiskop Joanikije je. Dušan je podržao mladog cara Jovana V Paleologa. Dušan se potpisivao kao car Srba i Grka. priznao Dušanu carsku titulu. Joanikija i sve srpsko sveštenstvo iz zajednice pravoslavnih hrišćana.arhiepiskopija uzdigne na rang patrijaršije. Dušan je podelio državu na dve političke celine: srpsku i grčku. Maja 1346. Dušan je naumio da stvori novo univerzalno srpsko-grčko carstvo. koji je prisustvovao Dušanovom i Jeleninom krunisanju. Jovan V je ostao savladar i bio je oženjen Kantakuzinovm ćerkom. nisu priznavali Dušana za cara. Posle carskog krunisanja jedini praktični cilj njegove politike moglo je biti osvajanje Carigrada. po drugi put se krunisao za cara. Grgur Golubić i Preljub. Jelenina brat. a u ispravama na grčkom jeziku Dušan se potpisuje kao car i samodržac Srbije i Romanije. Međutim. 16. Njegova vlast je bila jednako prisutna i u oblastima koj je formalno prepustio sinu i u oblastima koje je zadržao pod svojom neposrednom upravom. sa Jelenom je 82 . Carigradski patrijarh Kalist 1350. a najkasnije u aprilu 1346. pa je on 1351. Dušan i pored toga nije delio vlast sa sinom. ni Kantakuzin nije sedeo skrštenih ruku. dušan je imao podršku Svete Gore. takođe. Osvajanja i odolevanja. po crkvenim obredima i vizantijskom ceremonijalu. je isključio Dušana. Proglašenje carstva i patrijaršije nije pozdravio carigradski patrijarh. on je Dušana priznao samo za cara Srba. Dejan dobio je titulu sevastokratora. Državni sabor u Skoplju prihvatio je proglašenje cara i patrijarha. Ovu odluku podržale su Ohridska arhiepiskopija i Bugarska patrijaršija. aprila 1346. Krajem 1347. obdario svoju zadužbinu manastir Svetih Arhanđela kod Prizrena. Car Dušan je tokom 1346. a da je sam zadržao vlast u grčkoj zemlji. Nosioci ovih titula su postali “gospoda srpska”. U prisustvu najviših dostojanstvenika tri autokefalne crkve. Dušan je dodeljivao najviše vizantijske titule.

Jeleninom bratu Jovanu Asenu Valonu. morao da brani severne granice od napada Lajoša I. Grk je zahtevao od Dušana da vrati osvojene zemlje na šta car nije pristao. Dušan je 1354. predložio emiru Orhanu savez. radi dogovora. Sukob sa Bosnom. koji bi se utvrdio brakom Orhanovg sina i Dušanove ćerke. Dušan je osvojio 5/6 Vizantije. saveznike Jovana V. U Skoplju je planirao ustanak protiv Dušana. Turci su 1354. Hteo je da pomogne svojoj sestri Jeleni. 1352. i obezbedi vlast njenom sinu Mladenu IV. Možda se sklonio od kuge koja je u to vreme harala. Simeonu-Siniši Epir (sa titulom despota). udovici Mladena III Bribirskog. Kantakuzinu je ostala carigradska šira okolina. Krajem 1349. a garnizon koji je ostavio u Humu nije mogao da zadrži bana Stjepana II.boravio u Svetoj Gori. Dušan je s vojskom prodro do doline Neretve i pošao dalje ka zapadu. Dušan je uviđao opasnost od Turaka. Turski odredi su prodirali sve do Skoplja. Car Dušan je svojim velikašima podelio na upravu pojedine oblasti: Preljubu Tesaliju (sa titulom kesara). Dušan je 1351. Trajno srpsko-ugarsko neprijateljstvo onemogućavalo je Dušanovu saradnju sa papstvom. Obratio se avinjonskom papi Inoćentiju VI da ga ovaj imenuje za vrhovnog komandanta hrišćanskih snaga u borii protiv Turaka. do kojeg na kraju nije došlo. Ne zna se da li stigao do sestrinih teritorija. stiglo u Srbiju. Turci su. Zauzvrat je bio spreman da papu prizna za oca hrišćanstva. ali bezuspešno. koji je ponovo zauzeo Hum. Kantakuzin je uspeo da zauzme Ber i Voden. Njegova vlast nije priznavana ni u Solunu. Ali. Nastavak sukoba sa Kantakuzinom. Papsko poslanstvo je maja 1355. Doba srpske vlasti u Svetoj Gori zapamćeno je kao doba “prota Srba”. Dušan se spremao za napad na Carigrad. Međutim. za konačni napad na Carigrad bila mu je potrebna flota. Mlečani nisu bili spremni da mu je daju i ugroze svoje trgovačke povlastice. Usled nepovoljnih događaja u Makedoniji morao je da se vrati. prešli u Evropu i zauzeli Galipolj. ali su oni napadnuti od strane Kantakuzinovih ljudi. kao saveznici Kantakuzina. Dušan je u blizini Soluna pregovarao sa Kantakuzinom. Patrijarh Joanikije mije bio saglasan sa Dušanovim ustupcima papi. kod Dimotike porazili srpsko-bugarske snage. Orhan je uputio poslanike u Srbiju. Kapetan hrišćanstva. Kantakuzin je uz pomoć Turaka naumio da zauzme Solun i gradove u Makedoniji. Na povratku Dušan je sa ženom i sinom svratio u Dubrovnik u novembru 1350. izbio je sukob sa banom Stjepanom II oko Huma. 83 . Pregovaralo se o ženidbi Jovana V (inače Kantakuzinovog zeta) sa sestrom Dušanove žene Jelene. pregovarao sa Venecijom. Na kraju nije sklopljen sporazum. pa je u maju 1350. Jovan V Paleolog priznao je tada Dušana za cara Srba.

decembra 1355. Na početku vladavine morao je da brani očeve tekovine od spoljnih i unutrašnjih napada. Odatle je proterao Simeona-Sinišu i Preljubovu udovicu Jerinu. 21. Naišao je na jak otpor pa se sredinom leta 1359. car Dušan je umro. a Jerina se skonila na srpski dvor. Na državnom saboru u Skoplju. osvojio Tesaliju i južni deo Epira. Sa njegovom smrću ugasili su se planovi o sveopštem evropkom ratu protiv Turaka. Na saboru u Skoplju 1357. brat carice Jelene. na kome je Uroš dobio podršku vlastele. SimeonSiniša je osvojio Kostur i proglasio se za cara. Despot Nićifor II Orsini je iskoristio smrt ćesara Preljuba i 1356. do 201. Bliže okolnosti Dušanove smrti i njen neposredan odjek među savremenicima ostaju potpuno nepoznati. Tada je donet prvi deo kodeksa koji se danas smatra Dušanovim zakonikom. Na strani Uroša su bili crkva i sva ostala vlastela. prvih 135 članova po numeraciji Prizrenskog prepisa iz XVI veka. Rastislalići. o Spasovdanu. ali mu se ubrzo gubi svaki trag. Simeon-Siniša je iz Kostura napadao Nićifora. U oblasti Kanine i Valone osamostalio se Urošev ujak Jovan Komnin Asen. donet je u obliku novela i kodifikovan na državnom saboru u Seru 1354. Drugi deo. Zakonik je imao važno mesto u razvoju srpskog prava. sa turksim najamnicima u oblast Sera neslavno se završio. Iako se veoma brzo zamonašila Jelena-Jelisaveta nije prekinula svoju političku delatnost. Jovan i Aleksije Paleolog su osvojili na egejskoj obali Hrisopolj. Vladao je od 1355. Dušana je nasledio njegov sin Uroš. na Uroš je dobio podršku 84 . Ovim oblastima zavladali su od 1361. Učestvovala je na saboru u Skoplju 1357. Jovanovog sina. donet je “Zakon blagovernoga cara Stefana”. člana. Car Uroš Početak Uroševe vladavine. Sa severa Srbiju je napao Lajoš I i stigao do rudničkih planina. morao povući.Ubrzo potom. do 1371. Upad Matije Kantakuzina. 20. Tokom 1357. Simeon je nameravao da zavlada umesto Uroša. maja 1349. Spoljni i unutrašnji napadi. Raspolagao je znatnim vojnim snagama i na njegovoj strani je bio Jovan Komnin Asen. Dušanov zakonik. kao vazali ugarskog kralja. Srbija je ovim napadom izgubila Braničevo i Kučevo. Carica Jelena je vladala u Seru. Anaktoropolj i Hristopolj. Dušanovo zakonodavstvo. nepoznati vlastelin Žarko se javlja kao gospodar zete. u organizaciji države i regulisanju feudalnih društvenih odnosa. Pokušaj uzurpacije Simeona-Siniše.

Despot Jovan Komnin Asen. Izgubljene su uglavnom novoosvojene oblasti u kojima se srpska vlasti nije mogla učvrstiti za kratko vreme. Novoosvojene oblasti bilo je teško kontrolisati jer Nemanjići nisu bili u stanju da na tim teritorijama organizuju efikasnu upravu. Zato je proces osamostaljivanja pojedinih oblasti brže tekao u Romaniji. U Ser je dolazio i vaseljenski patrijarh Kalist da pregovara o savezu protiv Turaka i izmirenju srpske i grčke crkve. Crkva. Car Simeon. Simeon je morao da se odrekne srpskog prestola. vlastela i gradsko stanovništvo su prihvatili Simeona. a povelje je izdavao na grčkom. a Altoman se poslednji put spominje 1359. u Makedoniji. Za kratkotrajne obnove grčke vlasti (1356 – 1359) Epir i Tesalija nisau pripojeni Carigradu. ali je crkvena organizacija ostala ista. Simeon je za prestonicu izabrao Trikalu u Tesaliji. Altoman i Vojislav. Njegov sin Jovan Uroš (1371 – 1373) bio je car i savladar. Simeon je to iskoristio i povratio Epir i Tesaliju. Miloš je umro mlad. po majci Paleolog. Snmenu vlasti pokušao je da iskoristi Radoslav Hlapen. Milošu i Vojislavu Dušan je dodelio titulu stavilaca (starao se o hrani koja se trošila na vladarskom dvoru). poginuo u borbi sa Arbanasima kod Aheloja. Njihov otac Vojin je bio istaknuti vojvoda Stefana Dečanskog. Osviojio je utvrđenje Damasis na severu Tesalije. Srpsko carstvo se znatno smanjilo. Uvela je ustanove senata i vaseljenskih sudija. Pre smrti 1363. gospodar oblasti Kanine i Valone. Do 1359. Simeon se orodio sa svojim protivnikom Hlapenom i ustupio mu grad Kostur. Nameravao je da napadne Dubrovnik (od Zadarskog 85 . Carica Jelena. Međutim. Vojinovići. Bio je u dobrim odnosima sa Urošem. Potpisivao se kao Paleolog. Srpsko cartsvo je imalo dva cara: Uroša (1356 – 1371) i Simeona (1359 – oko 1371). Dušanov nasledniku su pripadale skoro sve srpske zemlje i veliki deo Romanije. Simeon je bio u srodstvu s mnogim istaknutim velikašima. Car Uroš. sarađivao je sa carem Simeonom. Iako se veoma brzo zamonašila Jelena-Jelisaveta nije prekinula svoju političku delatnost. Učestvovala je na saboru u Skoplju 1357. Po ocu Nemanjić. Vojislav svoj uspon započinje u prvim godinama Uroševe vlade.vlastele. Posle poraza svog saveznika Jovana Komnina Asena kod Skadra 1358. U Uroševoj državi. Despot Nićifor II je 1359. Car je mitropolita iz Larise preselio u Trikalu. Rudnika i mora. upravljao je prostorom između Drine i Kosova. namesnik u Beru i Vodenu. učvrstili su se braća Vojinovići: Miloš. Car Simeon je tu osnovao novu državu. na kome je Uroš dobio podršku vlastele. Vladala je u Seru.

Car Uroš dodelio je Vlatku dodelio titulu sevastokratora. koji su odbili njegove zahteve. septembra 1363. nisu bili ispunjeni. U međuvremenu ih je potisnuo vlastelin Vlatko Paskačić. izbegavali su otovren sukob sa Vojislavom. Dubrovnik je predlagao Balšićima da zajedno napadnu Kotor. na jednoj strani su bili car Uroš. ali je smelo istupao jer su iza njega stajali braća Vukašin i Uglješa Mrnjavčević. pa su prvi pokušali da sklope mir. a na drugoj Dubrovnik i Balšići. Vojislav je upadao na teritoriju Republike i pustošio sve do gradskih zidina. pa su mu stvari polako izmicale kontroli. Oblasni gospodari na jugu. u Onogoštu. U rat je uvučen i car Uroš. Njegovi sinovi Jovan i Konstantin formirali su veliku feudalnu državu posle Maričke bitke. Skadar. a Dubrovčanima potvrdio stare povlastice. Stracimir.mira 1358.500 perpera ukoliko se uspostavi mir. primila u redove svojih građana. zaveštao je Hilandaru. U Zeti se za vladavine cara Uroša uzdižu Balšići. Balšići nisu učestvovali u sklapanju mira. gubi se svaki trag početkom Uroševe vladavine. pa su bili pošteđšeni ekonomske blokade. Teritorijalni zahtevi kneza Vojislava. Kovao je sopstveni novac. gospodar župe Slavište u blizini Dejanove oblasti. grad Ston i poluostrvo Pelješac. Knez je u martu 1363. zbog kojih se vodio rat. pod ugarskom vlašću) jer je smatrao da mu pripada tutula humskog kneza. Povelju je potpisao car Uroš. Ratom su najviše bili pogođeni Dubrovnik i Kotor. Sa ženom je bio ktitor manastira Arhiljevice i Belova kraj Zemuna. Oko 1360. humski knez Vojislav Vojinović i Kotor. su držali Bar i oblast između Skadarkog jezera i mora. Mir je sklopljen u avgustu 1362. Držali su stranu caru i uživali njegovo poverenje. Uroš nije mogao da spreči blokadu Kotora a ni samovolju Vojislava. S njegovom smrću prevlast dobijaju velikaši u južnim delovima carstva. Balšići. Dubrovčani su mu obećavali 5. Svoju zadužbinu manastir i vlastelinstvo Lesnovo. Knez Vojislav umro je 23. Mrnjavčevići. Na stranu Dubrovnika stali su i Bar. Knez Vojislav je tvrdoglavo nastavljao neprijateljstva. jednom od najmoćnijih velikaša posle proglašenja carstva. Balšiće i Vojislava Vojinovića Venecija je 1362. Ulcinj i Budva. ali do toga nije došlo. 86 . U narono predanje su učli kao negativni junaci. Despot Dejan držao je župe Želigovo i Preševo. planirao napad i tražio galiju od Dubrovčana. Despotu Jovanu Oliveru. Despot Vukašin i Uglješa su od vremena Mavra Orbina poznati kao Mrnjavčevići. Vlatko nije uspeo da se osamostali. Car je knezu ustupio svetodmitarski dohodak. gospodari Donje Zete. a njegovom sinu Uglješi titulu kesara. Balšići. Đurađ i Balša su se odmetnuli od srpske države za vreme rata sa Dubrovnikom 1361/62.

protivniku raške vlastele. U rodbinskim vezama ogledala se snaga Mrnjavčevića. a konačno ju je potisnuo sinovac Nikola. Nikola Altomanović i Vuk Branković tek su formirali svoje oblasti. dok je Vukašinov sin Marko postao najomiljeniji junak epske poezije Južnih Slovena. Težio je da zavlada Kosovom. Uglješa je oko 1346. Goislava je uživala povernje cara Uroša. Umesto plaćeničke vojske car se morao oslanjati na vojsku pojedinih velikaša. U takvoj situaciji uzdigli su se Mrnjavčevići. a ćerka Olivera mu se udala za Đurađa Balšića. Novi centri Vukašinove oblasti postali su Skoplje i Prizren. spominje u prilepskom kraju s titulom župana. Lazar je napustio dvor. Tu leži osnovni uzrok gneva koji su na sebe navukli Mrnjavčevići. Vukašin se 1350. pa je od nje preuzeo vlast u Seru 1365. njegov sin Uroš krunisan je za kralja-savladara (do tada mladi kralj). a njegovom bratu je dodelio titulu despota. Nikola Altomanović. Uživao je poverenje carice Jelene. Posle smrti Vojislava Vojinovića 1363. Zbog toga se sukobio sa Mrnjavčevićima. Raški vlastelini Lazar Hrebeljanović. Njihov uspon vezan je za Makedoniju. njegovu oblast podeljena je između njegove udovice Goislave i sinovca Nikole Altomanovića.pohlepni velikaši. upravljao okolinom Dubrovnika. Time je rešeno pitanje naslednika srpskog prestola. Bio je u 87 . Lazar Hrebeljenović. Kada je Stefan Dušan uzeo carsku titulu. U okviru serske oblasti despota Uglješa nalazila se i Sveta Gora. Deo kneževe oblasti nasledio je njegov sinovac mladi Nikola Altomanović. što je podrivalo njegovu vlast. pošto car Uroš nije imao dece. kojima se ubrzo gubi svaki trag. Posle pet godina (1363 – 1368) prepustila je Gornju Zetu Balšićima. Vukašin se potpisivao kao kralj Srba i Grka. Uglješa se oženio Jelenom-Jefimijom ćerkom kesara Vojihne. Dosledno je sledio politiku svoga strica koji je svojevremeno tražio Ston i Pelješac od Dzbrovčana. Institucija savladarstva je uvedena posle proglašenja srpskog carstva. Titulu mladog kralja sada je nosio Vukašinov sin Marko. Sresku oblast sistematski su uznemiravali Turci. Njegov otac Altoman bio je ulgedni vlastelin u veme cara Dušana. Vlast cara Uroša polako ali sigurno slabi. Kada je Uroš dodelio titulu kralja Vukašinu. Pitanje izbora savladar nužno se nametalo. Car Uroš je uzdigao Vukašina za kralja i savladara. Uglješa je u isto vreme (krajem leta 1365) preuzeo vlast nad Serom od carice Jelene. Vukašinov sin Marko oženio je ćerku Radoslava Hlapena. On je uskoro zavladao skoro celom oblasti kneza Vojislava. Proinijari i kefalije postaju podložni vlasti oblansih gospodara. Kneza Vojislava Vojinovića nasledila je udovica Goislava sa sinovima. Dugo je bio na dvoru cara Uroša. uzurpatori i ubice. Imao je titulu stavilaca. Rođen je u Prilepcu kod Novog Brda.

a Plovdiv 1363. od Nikole preoteo Rudnik. zbog trenutne latinofilske orijantscije. Balšići i Dubrovnik. Carigrad je. potvrdio i objavio kraj raskola. a Nikola se jedva spasoa i njegova vojska je bila uništena. Osbvajanjem doline Marice Turci su se uklještili između serske oblasti i carigradskog dela Carstva. Antiturski savez nije sklopljen jer se Vizantija još uvek nadala pomoći sa Zapada. koji nisu bili na udaru. Ostali feudalni gospodari.savezu sa Nikolom Altomanovićem. Bitka na Marici. Murat je prestonicu iz Bruse preneo u Jedrene i uzeo titulu sultana. zauzeli Galipolj i učvrstili se u Evropi. tek 1371. Despot Jovan Uglješa je 1368. Međutim. septembra 1371. kod Černomena. To je bila najveća i najdalekosežnija pobeda Turaka pre 1453. Uglješina oblast bila je prva na udaru Turcima. Lazar je 1370. na Marici. ali ga je napustio prilikom bitke sa Mrnjavčevićima na Kosovu 1369. Zajednička opasnost zbližila je dve države. Turska pretnja. nudeći uniju. Lazar i Kotor. pripremali napad protiv Nikole. Car Jovan V Paleolog (1341 – 1391) bezuspešno je po zapadnim zemljama tražio pomoć. Iz Skadra su Balšići i Dubrovčani spremali pohod na Onogošt. Ali. ali zbog složenih političkih prilika nije uspeo da ostvari široki antiturski savez. Vukašin i Uglješa su odlučili da proteraju Turke jer je eventualna pobeda na granici mogla doneti samo privremeno rešenje. 88 . neshvatajući tursku opasnost. Car Dušan je jedini uviđao opasnost od Turaka. uputio poslanstvo sa poveljom u kojoj se osvetničkom žestinom obara na prvog srpskog cara. bili su iznenađeni 26. Mrnjavčevići i Balšići su 1371. a na grugoj Mrnjavčevići. Njen prvi rezultat bio je slom Serske države. Sa istoka je doazio Vukašin. Turci su napali zemlje Mrnjavševića pa se Vukašin morao vratiti i tako se savez raspao. Na jednoj strani bili su Nikola. a Vukašin i Uglješa su poginuli u borbi. Dimotika je pala 1360. Zato su braća smelo krenula na tursku teritoriju i prodrla blizu nove turkske prestonice Jedrena. Sultan Murat (1362 – 1389) je izvojevao pobedu. Turci su 1354. izmirenje se odnosilo samo na sersku državu. Međutim. i njene dalje posledice propast svih balkanskih država. Jedrene 1362. ali o samom sukobu zna se veoma malo. O Maričkoj bitki pisalo se mnogo. Pre sklapanja saveza trebalo je izgladiti nesuglasice povodom događaja iz 1346. Despotu Uglješi se u borbi protiv Turaka jedino pridružio njegov brat kralj Vukašin. (proglašenje carstva i patrijaršije). Spremao se pohod protiv Nikole. nisu im se pridružili. Njihovo osvajanje bilo je samo pitanje vremena. Na ovaj događaj od svetsko-istorijskog značaja malo ko je reagovao. Lazar se povukao. Turci su postepeno osvajali delove jugoistočnog Balkana.

Turci su dobili bitku za istočni deo Balkan. Posle više od dve stotine godina država Nemanjića prestala je da postoji. To je učinio solunski despot i budući car Manojlo II (1391 – 1425). Vizantija i Bugarska izgubile su samostalnost. Lazara je i srpska crkva priznala za suverenog vladara svih Srba. Ali. podvlačio je svoj suveren položaj. Knez Lazar Hrebeljanović. turski vazali. i 4. Car Uroš nije sudelovao u zbivanjima uoči maričke bitke. Car Jovan V je 1373. avtokratora. ali se ono odnosilo samo na Sersku državu. Takvim ga je smatrala i carigradska crkva i vizantijska država. Svetogorski starci su 1374. Dok se carstvo raspadalo. Turci nisu zauzeli ser. Umro je između 2. a knez Lazar u slivu triju Morava. Marko je morao da prizna vrhovnu vlast turskog sultana. Raspad carstva. Zato je Lazar pokrenuo pitanje izmirenja sa Carigradom radi uspostavljanja kanonskog jedinstva. Lazar je bio pravi začetnik izmirenja 89 . Zakonito ga je nasledio sin Marko. Srbija od bitke na Marici 1371. Tako je Uroš dobio novog savladara. u istočnoj Bosni i zapadnoj Srbiji Nikola Altomanović.Međutim. sama ta crkva morala je da bude zakonita u kanonsko-pravnom smislu. Srpsko carstvo je nestalo. Oblasni gospodari se osamostaljuju: u zapadnoj Makedoniji kralj Marko. Vukašinovom pogibijom srpska država nije ostal bez kralja. u u Zeti Balšići. U poveljama se potpisuje crvenim mastilom. Pećka patrijaršija je sačuvala svoj integritet. decembra 1371. Vuk Branković na Kosovu. Crkveni raskol je sprečavao savezništvo Srbije i Vizantije u borbi protiv Turaka. turski vazal. Delimično izmirenje postigao je još despot Uglješa uoči Maričke bitke. Isticanjem titule samodršca. kao zakoniti naslednik na prestolu Nemanjića. Priznanje od strane crkve bilo je dokaz stvarnog položaja u državi i na međunarodnom planu. U oživljavanju nemanjićke državne tradicije najvažniju ulogu imao je knez Lazar. učestvovao u jednom pohodu sultana Murata. Prekinuta je obnova srpske države pod dinastijom Mrnjavčevića. Posle smrti cara Uroša decembra 1371. Vizantija je posle maričke bitke izgubila samostalnost. do bitke na Kosovu 1389. u istočnoj Makedoniji Konstantin i Jovan Dragaš. stigli u Srbiju da pregovaraju sa Lazarom o izmirenju. Kraj srpskog carstva. srpsko carstvo se raspada.

Sporazum o izmirenju je brzo postignut. knez Lazar je zavladao u celom slivu triju Morava. do 1392 i izbora Danila III Banjskog. Jovan i Konstantin Dragaš su sinovi despota Dejana i Jevdokije. njegov sin Uglješa nije mogao da se suprostavi braći Dragaš. A isto je učinio i patrijarhSava. sestre cara Dušana. Delegati carigradske patrijaršije. Njihovi sinovi Jovan VIII (1425 – 1448) i Konstantin XI Dragaš (1449 – 1453) su poslednji vizantijski carevi. Dragaši. Srbi su dali jemstvo da neće više pripajati grčke crkvene oblasti. potisnuo Dejanove naslednike. koji se u početku protivio. nasledio Spiridon. Dragaši su bili turski vazali i posle maričke bitke zauzeli su deo zemalja Mrnjavčevića. neposredno posle maričke bitke. koji je držao severne krajeve srpske države. Jovan je dobio titulu despota od cara Uroša. podržao odluku o izmirenju. Konstantinova ćerka Jelena Dragaš se udala za cara Manojla II Paleologa (1391 – 1425). iako se Pećka patrijaršija nalazila u oblasti Balšića. Iako su mu podršku pružili vrhovi srpske crkve Lazar nije uspeo da obnovi državu Nemanjića. Upravljali su prostranom oblašću u istočnoj Makedoniji. Oni su nastavili samostalno da upravljaju svojim zemljama i posle priznanja Lazara 1376. Posle njegove smrti 1389. a uoči kosovske bitke posredovanjem zeta Nikole Gorjanskog izmirio se sa njim. a Jelena za Đurđa Stratimirovića Balšića. u monaštvu Teodora delila je vlast sa njima. Lazar upućuje srpku (svetogorsku) delegaciju u Carigrad na pregovore. koji je upravljao krajem oko Kopaonika. oktobra 1375 su hirotonisali prvog srpskog zakonitog patrijarha Jefrema. O tome saboru nema pomena u izvorima. Proglašenje izmirenja obavljeno je u Prizrenu nad grobom cara Dušana u manastiru svetih Arhanđela s proleća 1375. Knez Lazar je samo donekle vrhovni gospodar. Jefrema je posle ostavke 1379. Vlatko Paskačić je svojevremeno pod zaštitom Mrnjavčevića.jer starci dolaze njemu. U Ugarskoj je pomagao protivnike Žigmunda Luksemburškog. 90 . Jefrem je opet obavljao funkciju patrijarha. Podunavlja i Pomorja. Lazarova sestra Dragana je bila udata za čelnika Musu. Oblasni gospodari formalno su priznavali njegovu vrhovnu vlast. a ne Balšiću. bio potvrđen na saboru za velikog kneza i samordžca Srbije. Lazar je odmah po postignutom izmirenju crkava i izboru novog patrijarha. Međutim. Bio je veoma povoljan za Srbe: skinuta je anatema i patrijaršija priznata za zakonitu. jeromonasi Matej i Marko. Pobedom nad Radičem Brankovićem 1379. Lazarova kći Mara bila je udata za Vuka Brankovića. Državni sabor je krajem 1374. posle Vlatkove smrti. Njihova majka Evdokija.

osvojio Prizren i tako preduhitrio Nikolu Altomanovića. Andrejaš je kovao novac i podigao manastir svetog Andreje kod Skoplja. postao je najjači oblasni gospodar. Vukovom ocu. Najveći deo njegovih zemalja razdelili su Lazar i Tvrtko. Marko je morao da se prikloni svom tastu Radoslavu Hlapenu. Kotora i Drača. a posle pogibije Vukašina i Uglješe savladar cara Uroša. Kralj Lajoš I nije u tome učestvovao. Posle smrti Vukašina i Uglješe oblasni gospodari se otimaju o zemlje Mrnjavčevića. Dmitar i Andrejaš su posle bitke na Rovinama 1395. oblasnom gospodaru u severnoj Grčkoj. Međutim. Branku Mladenoviću. podelili depozit koji je njihov otac bio poverio dubrovačkoj opštini. Na Ugarsku stranu stali su ban Tvrtko i knez Lazar i napali su zemlju Nikole Altomanovića. Toma Preljubović (1376 – 1384) je potkraj života dobio titulu despota. Stupio je u savez sa Venecijom i Balšićima uperen protiv Dubrovnika. Rodonačelnik Brankovića bio je vojvoda Mladen. Od Vukašinovih sinova nije uspeo da osvoji ni jedno značajnije mesto. On se oko 1373. zamonašio i ostao poznatiji kao monah Joasaf. Pre maričke bitke postao je mladi kralj prestolonaslednik. a zatim prešli u Ugarsku. Poticao je iz stare feudalne porodice. Tokom 1373. Od Dubrovnika je ubirao svetodmitarski dohodak i kumerk solski (dohodak od prodaje soli). vlast Nikolina je srušena. Kraljević Marko. Cara Simeona nasledio je sin Jovan Uroš (1371 – 1373). Hlapenov pastorak Toma Preljubović je bio oženjen ćerkom cara Simeona Nemanjića Paleologa. ali je zato u ličnosti kneza Lazara dobio još jednog vazala. Mlečani su obećali Balšićima Kotor i Drač. Dmitar je dobio titulu grofa i držao vilagoško vlastelinstvo. Nasledio je oblast Vojislava Vojinovića. Tu izvori spominju kao oblasnog gospodara Markovu braću Andrejaša i Dmitra. Zemlje Mrnjavčevića svedene su na uzanu teritoriju u zapadnoj Makedoniji. Od Dubrovčana je hteo da preotme Ston i Pelješac. Vladao je teritorijom od Rudnika i Kosova do Jadranskog mora. Pokušavao je da pod svoju vlast povrati Hum. Vuk Branković se od 1377. gospodaru Ohrida.Posle priznavanja vrhovne sultanove vlasti zadržali su široku unutrašnju samoupravu. car Dušan 91 . savremenik Stefana Dečanskog i Stefana Dušana. kovali novac i ubirali prihode od regalnih dažbina iz rudarskih središta u Kratovu i Zletovu. pominje kao gospodar Skoplja. odnosno protiv Ugarske jer su ovi gradovi priznavali vrhovnu vlast Lajoša I. Nikola Altomanović. Vuk Branković. Đurađ Balšić je 1372. Darivali su svetogorske manastire. Ovaj savez ugrožavao je ugarske interese na Jadranu. U Ohridu se osamostalio arbanaški vlastelin Andrija Gropa. a Nikoli Ston i Pelješac. Vukašinov sin je kao petnaestogodišnjak obavljao za srpskog cara poslaničku misiju u Dubrovniku.

Vuk se širio na račun Vukašinovih sinova i Balšića. Prvi upad Turaka u Lazareve zemlje desio se 1381. Lazar i Vuk se nisu protivili Tvrtkovoj kraljevskoj tituli. Kopaonika. po ženskoj liniji potomak kralja Dragutina. Krunisanje Tvrtka I. Vlast nad Kosovom Vuk je delio sa Lazarom. prodro u Srbiju. Zvečanom. Turci su se spremali za još jednu bitku. vlastela kneza Lazara. Njegova oblast obuhvatala je krajeve između Skoplja. a iz Prizrena Balšiće. ali ga je Lazar. Ber.000 konjanika i pešaka pomagati Turke u ratnim pohodima. Car Jovan V Paleolog je morao da izršava vojne obaveze prema sultanu.000 zlatnika i da će s vojskom od 12. Preko oblasti Konstantina Dragaša izbili su na Kosovo. juna 1389. sprečio da uđe dublje u unutrašnjost zemlje. Murat je jedini sultan osmanske imperije koji je poginuo na bojnom polju. ali su bili daleko od pomisli da ga priznaju za vrhovnog gospodara. Turska je posle bitke na Marici 1371. teritoriju Vuka Brankovića. Međutim. a Solun 1387. Jovan V i Manojlo II su 1379.kralja Srba i Bosne. Uspon Vuka Brankovića tekao je uporedo i uz pomoć tasta kneza Lazara. Sukob je daleko odjeknuo i 92 . Komaranima i Brskovom na Tari. došlo je do žestokog sudara u kome su našla smrt dva vladara knez Lazar i sultan Murat. Bosanski ban Tvrtko I. turskog vazala. Kralj Tvrtko je 1388. Vučitrnom. Sa njim su bili sinovi Bajazit i Jakub. a vidinska Bugarska se oslanjala na Ugarskog kralja Lajoša I. potukao Turke kod Bileće. Trnovska Bugarska je priznala vrhovnu sultanovu vlast. Kosovska bitka. Turci su 1383. Nisu pošteđeni ni svetogorski manstiri. Turski danak ili harač razrezan je na celu zemlju. Jedino je Đurađ Stracimirović Balšić bio tada na strani Turaka. Turcima su pomagali i neki hrišćanski vazali. Sultan Murat I (1362 – 1389) je sakupio vojsku iz Rumelije i Anadolije. Turski odred su kod Paraćina suzbili Crep i Vitomir. uz pomoć sultana povratili presto koji je uzurpirao Andronik IV Paleolog (1376 – 1379). zauzeli Ser. krunisao se u Mileševi 1377. Manojlo se obaveza da će na Portu donositi godišnji danak od 30. Vizantija je izgubila samostalnost. koji mu nije osporio kraljevsku titulu. ili Tvrtka I . Upravljao je Prištinom. Niko od oblasnih gospodara nije ni pomišljao da prizna vrhovnu vlast kralja Marka. Bosni i Pomorju i Zapadnim stranam”. postala najmoćnija država na Balkanu. 1385. Iz Skoplja je potisnuo Vukašinove sinove. Ugarska je posle Lajoševe smrti paralisana borbama za presto. Tokom 1372. Sultan je na čelu vojske 1386. koji se s vojskom nalazio u Toplici.je dodelio visoko zvanje sevastokratora. Sjenice i gornjih tokova Tare i Morače. Turska ekspanzija. krunom srpske kraljevske kuće za “kralja Srbljem. Na Vidovdan. 15/28. Peći. Sarađivao je sa knezom Lazarom.

Priznali su vrhovnu vlast sultana Bajazita I (1389 – 1402). Ipak. Turci su zauzeli Golubac. juna 1389. Turci nisu dobili bitku na Kosovu. i Lazareve pogibije. On nije došao na Kosovo. one su se osetile nešto kasnije. napao Srbiju. Vuk je početkom maja obezbedio sebi utočište u Dubrovniku.snažno delovao na savremenike. Neposredne posledice bitke na Kosovu. Na zapadu je vladalo uverenje da su Turci izgubili bitku. Dubrovčani i Mlečani su ga primali kao glavnog među srpskom gospodom. Čuveni francuski hroničar Filip Mezijer zapisao je da su sultan i njegov sin poginuli. Posle poraza na Kosovu 15/28. Morali su da plaćaju danak (harač) i da sa vojskom učestvuju u turskim pohodima. vlast je peuzela kneginja Milica sa sinovima Stefanom i Vukom. a Truci doživeli poraz. Lazarevići su morali prihvatiti uobičajene izraze potčinjavanja. Ona se izmirila sa Turcima pre sredine 1390. Konstantin Filozof je opisao bitku kao srpski poraz. ali je poslao vojovodu Vllatka Vukovića. Uz tursku pomoć povraćene su tvrđave koje je ugarski kralj ranije bio osvojio. ali nije uspeo. Neposredna posledica Kosovske bitke bilo je priznavanje novog sultana Bajazita I (1389 – 1402) za vrhovnog gospodara. Proširio je svoje granice u gornjem i srednjem Polimlju. a Žigmund je naredne dve godine provaljivao u Srbiju. da bi sprečila pustošenje svojih zemalja sa dve strane. o nejmu je do nas doprlo malo savremenih vesti. s velikim gubicima na obema stranama. Tvrtko I predstavljao je kosovsku bitku kao svoju pobedu. Pokušao je da od Balšića preotme Ulcinj. Srbija od bitke na Kosovu 1389. Našla se u izuzetno teškom položaju. Vuk je posle smrti kralja Tvrtka I 1391. ali su posledice obostranih gubitaka bile porazne samo za jednu stranu. Srbija se ni po obimu ni po broju stanovnika nije mogla porediti sa Osmanskim carstvom. Posledice btike nisu najbolje shvatili savremenici. Svoju najmlađu sestru Stefan je odveo na Bajazitov dvor. Kneginja Milica je morala da postigne mir s Turcima. iako su u početku kneževi ljudi imali uspeha. Dubrovački anali prikazuju bitku kao neodlučan sukob. 93 . Potpisivao se kao gospodar Srba i Podunavlja. do proglašenja Despotovine 1402. Izmirenje Lazarevića sa Turcima. Ugarski kralj Žigmund Luksemburški (1387 – 1437) je u jesen 1389. Vuk Branković.

Bajazit je bio poražen. osvojili Skoplje. Njihova vojna snaga ostala je sačuvana. Kraljević Marko i Konstantin Balšić. Tokom 1394. Odatle su otišli u Ugarsku i stupili u službu kralja Žigmunda. Turci su mu 1392. Vuk je 1392. ali nije uspeo. pozvao sve svoje vazale u Ser. Bajazit je ipak odustao od prvobitne namere i deo vazala je otpustio. pregovarao je s Republikom o pohranjivanju jednog dela svoje imovine u Dubrovniku. Završio je osvajanje Tesalije. Markova braća Andrejaš i Dmitar su napustili nalseđene zemlje u Makedoniji. car Manojlo se okrenuo protiv Bajazita. započeto prethodne godine (1393). Vrativši se u Carigrad. iskorenio vladarsku dinastiju i potčinio najveći deo Bugarske teritorije. U Parizu je održano svečano blagodarenje u čast hrišćanske pobede.pokušavao da dobije svetodmitarski dohodak. maja 1395. dve vojske su se sudarile 17. Kod mesta Rovine. najljućeg Bajazitovg protivnika. Osvajanjem Trnovske Bugarske teritorija Osmanlija se gotovo udvostručila. Bajazit I je u zimu 1393/94. počeo opsadu Carigrada. a sa drugim delom krenuo u pohod na jug. To su bili: knez Stefan Lazarević. a sultan je morao da se povuče preko Dunava. Žigmund je istisnuo Turke iz Malog Nikopolja. čiji položaj nije poznat. Srpski velikaši kao turski vazali. Konstantin Dragaš. Posledice poraza Turaka na Rovinama nisu bile osobito teške. Kralj Žigmund je proslavljao svoju pobedu. Pripreme za taj pohod su tekle sporo. U tom pohodu su učestvovali: knez Stefan Lazarević. Dubrovčani su tvrdili da on nije gospodar sve srpske zemlje i da ne može da obezbedi slobodu dubrovačkih trgovaca u svim srpskim zemljama. Srpski kneževi ostali su verni vazali Bajazitovi. 94 . U Prištini je bilo sedište Vuka Brankovića. učestvovao u svečanom prenosu Lazarevih moštiju iz crkve Svetog Spasa u Prištini u manastir Ravanicu. Na sastanak su došli car Manojlo II. Bajazit je pokrenuo pohod na Vlašku da bi se obračunao sa Žigmundom i njegovim štićenikom vojvodom Joanom Mirčom. Sultan je u leto 1394. koja je s prekidima trajala nekoliko godina. Morao je da se potčini Turcima i plaća harač. Kraljević Marko. Oživljena je ideja krstaškog rata protiv nevernika. Veze bugarskog cara Ivana Šišmana sa ugarskim kraljem dale su Bajazitu I povod da napadne Bugarsku u leto 1393. U Vidinu je ostao kao vazal car Stracimir. despot Teodor Paleolog. njegov suparnik Jovan VII. U Dubrovniku su boravili 1394. knez Stefan Lazarević i Konstantin Dragaš. Osvojio je Trnovo. Bajazitova zavera. Konstantin Dragaš. Bitka na Rovinama. Pad Trnovske Bugarske. Namera mu je bila da ih likvidira i pripoji njihove teritorije. Nema podataka o neprijateljstvu Vuka i Lazarevića. a kralj Marko i Konstantin Dragaš su poginuli.

Vukova oblast je ustupljena Lazarevim nalsednicima. okupila velika vojska (60. Stefan je saznao za zaveru koja mu je pretila. Vojvoda Nikola se sklonio u Ostrovicu kod Rudnika. Te godine kneginja Milica je išla kod sultana da opravda Stefana. a Bajazit je velikodušno prešao preko njegove greške. Omogućila je Stefanu da bude primljen kod sultana. Prešli su brodovima Dunav. Kao žrtva turske pobede pao je i Vuk Branković. U Ugarskoj se u leto 1396. Knez Stefan Lazarević. Vukovo odbijanje da se potčini Turcima završilo se pobedom jačeg. Ugarsku i Srbiju. Tokom marta 1398. došlo je do odlučne bitke. Stefan je otvoreno priznao krivicu. Sačuvao je život tako što se sa ženom i ćerkama zamonašio i time odustao od daljeg političkog delovanja. septembra 1396. U Makedoniji Bajazit je zaposeo zemlje poginulih kralja Marka i Konstantina Dragaša. Udovica Mara je sa sinovima uporno nastojala da povrati izgubljene zemlje. Među velikašima su se javljali otpori prema Stefanovoj vlasti. Još u martu 1396. U bitki se naročito istakao Stefan Lazarević. turski odredi su ušli u Srbiju. Ugarske i Vlaške. Morao je trpeti sultanove službenike. 95 . Engleske. S majkom i bratom on je vladao većom teritorijom nego što je imao Lazar u danima najveće moći. Pošto je za svoju vernost dobio veći deo nekadašnjih Vukovih zemalja.000). On se sudario sa Žigmundovim odredom i uspeo da obori ugarsku zastavu. Posle bitke dospeo je u sultanove ruke i ostao je sužanj sve do smrti 6.000 – 100. Prešavši Dunav Bajazit je udario na Vidin. koju su činili odredi iz Nemačke Francuske. ali je uspeo da iskoristi neorganiziovanost i nedisciplinu hrišćana i izvojuje pobedu. Ali na tim zemljama on nije bio gospodar. Vidin je postao baza za napade na Vlašku. Turci su mu osvojili Prištinu. knez Stefan je postao prva ličnost među srpskom gospodom. Vojvodu Novaka je pozvao sebi i pogubio. Bajazit je s vojskom pritekao u pomoć i 25. Pogubio je vazalnog cara Ivana Šišmana i njegovu zemlju priključio teritorijama pod svojom neposrednom vlašću. Ni odnosi sa Portom nisu bili najbolji. oktobra 1397. Pad Vuka Brankovića. Bajazitovu pobedu pratio je veliki pokolj. Žigmundov krstaški rat. Oni su ga optuživali kod sultana da sarađuje sa Ugarskom. osvojili Vidin i počeli da opsedaju Nikopolj. Njegovi naslednici morali su u proleće 1402. Pozivi u rat protiv Turaka imali su odjeka. a važne strateške tačke Turci su zadržali. Na čelu zavere bili su Nikola Zojić i Novak Belocrkvić. Sultan je bio ozbiljno ugrožen. Stefan je otklonio obe opasnosti. a zatim su usledile provale na ugarsku teritoriju. da prihvate vazalne obaveze prema sultanu i da s vojskom ratuju gde im sultan naredi.Pad Vidinske Bugarske.

Pošto je sredio odnose sa sultanom Stefan je dobio odrešene ruke da se obračuna sa preostalim protivnicima u zemlji i da osigura svoju vlast. Međutim, uskoro je morao da ispuni svoje vazalne obaveze. Bitka kod Angore. Ratoborne mongolske čete na čelu sa Tamerlanom u nezadrživom pohodu su rušile sve pred sobom. Turski emiri u Maloj Aziji, nezadovoljni politikom sultana Bajazita, prelazili su na njihovu stranu. Bajazit je morao da se bori za opstanak svoje države. U borbu je pozvao svoje balkanske vazale: Stefana i Vuka Lazarevića i Grgura i Đurađa Brankovića. Oni su se sa svojim odredima priključili sultanovoj vojsci. Do odlučujuće bitke je došlo 28. jula 1402. kod Angore. U žestokom okršaju vojska slutana Bajazit je teško poražena. On je bio zarobljen i odveden u sužanjstvo, koje je okončano u proleće 1403. njegovom smrću. Mongoli su oplenili čitavu Malu Aziju, osvojili Smirnu i doprli od obala Egejskog mora. Najstariji Bajazitov sin Sulejman je odmah posle bitke pohitao prema evropskim delovima Turske i Jedrenu da se tamo učvrsti. Bilo je jasno da nastupaju borbe za osmanski presto. U borbi su zarobljeni Grgur Branković i Olivera, Stefanova sestra, ali su kasnije uspeli da se oslobode. Despot Stefan Lazarević. Posle bitke Stefan Lazarević je s bratom Vukom i odredom srpskih vojnika krenuo najpre u Carigrad. Odsutnog cara Manojla II, koji je na Zapadu tražio pomoć za borbu protiv Osmanlija, zastupao je tada Jovan VII. On je avgusta 1402. dodelio Stefanu Lazareviću veoma visoku titulu despota. Ona je retko dodeljivana, i kao dostojanstvo, najviše posle carskog, primaocu je donosila veliku čast. Ugled Vizantije u svetu mnogostruko je nadilazio njenu političku moć toga doba. Tokom leta 1402. povedeni su i pregovori o ženidbi Stefana bliskom srodnicom dinastije Paleologa. Izabranica je bila Jelena, ćerka gospodara Lezbosa, Frančeska II Gatiluzija. Brak je sklopljen kada su se sredile prilike u Srbiji. Car Manojlo II je 1410. potvrdio Stefanu despotsku titulu. Sukob Stefana i Đurađa. Avgusta 1402. i Đurađ je stigao u Carigrad. Sukobio se sa Stefanom, koji je sumnjao da Đurađ traži saveznika u novom sultanu Sulejmanu. Zato je naredio da se njegov sestrić zatvori. Đurađ se uz pomoć Rodopa brzo izbavio zatočeništva i od Sulejmana zatražio pomoć. Brankovići su uz tursku pomoć nastojali da spreče povratak Lazarevića u zemlju. Lazarevići su brodovima stigli do Zete. Iz Bara se despotova vojska krajem oktobra uputila prema Žiči. Na Kosovu, nedaleko od Gračanice, okupile su se snage Brankovića pojačane Sulejmanovim odredima. Kod Tripolja na Kosovu, blizu Gračanice, je 21. novembra 1402. došlo do bitke. Bitku je odlučio despot Stefan. Lazarevići su pobedili Brankoviće i povukli se u Novo Brdo. Uskoro je Stefanov mlađi brat Vuk
96

napustio zemlju i prišao sultanu Sulejmanu. Despot Stefan je uspeo da preuzme vlast u zemlji u čemu mu je mnogo pomogao ugled njegove majke kneginje Milice. Do svoje smrti 11. novembra 1405. ona je živo prisutna u politici zemlje i svakidašnjici koju su potresali razni sukobi. Rat za Bajazitovo nasleđe. Marta 1403. u tatarskom zatočeništvu je umro sultan Bajazit I. Počeo je rat za presto između njegovih sinova Sulejmana, Ise, Muse i Mehmeda. Borbe su u najvećoj meri zahvatile Malu Aziju. U tim sukobima tokom narednih godina učestvovaće i despot Stefan.

Despot Stefan Lazarević
Bitka kod Angore i proglašenje Stefana za despota. Tamerlan je kod Angore, 28. jula 1402, do nogu potukao Turke i zarobio Bajazita I (1389 – 1402). Despot Stefan se u ovom sukobu istakao izvanrednom hrabrošću. Posle bitke sa svojim bratom Grgurem uputio se prema Carigradu. Tu je od Jovana VII, koji je zamenjivao odsutnog cara Manojla II (1391 – 1425), dobio titulu despota. Zatim je preko Zete došao u Srbiju. Đurađ Branković je sklopio savez sa Sulejmanom i uz njegovu pomoć pokušao da spreči Stefanov povratak. Međutim, Stefan je 21. novembra 1402. pobedio svoje protivnike kod Tripolja na Kosovu i obnovio svoju vlast nad Srbijom. Tada je došlo do razlaza Stefana i njegovog brata Vuka koji je prešao Sulejmanu. Borbe za turski presto. Posle Bajazitov smrti 1403, u tatarskom zarobljeništvu, počele su borbe između njegovih sinova: Sulejmana, Ise, Muse i Mehmeda. Prvo su se sukobili Sulejman i Isa. Kada je pobedio Isu Sulejman se sukobio sa Mehmedom. Sklopio je sporazum sa Vizantijom, Venecijom i Đenovom. Tim ugovorm je bilo predviđeno da despot Stefan zadrži svoju zemlju uz uslov da plaća harač i daje pomoćnu vojsku. Tako je Stefan sredio odnose sa sultanom. Preokret u Stefanovoj politici. Despot je potom načinio pravu prekretnicu u svojoj politici i približio se Ugarskoj. Kralj Žigmund Luksemburški (1387 – 1437) se tada nalazio u teškom položaju jer su njegovi protivnici planirali da na ugarski presto dovedu Ladislava
97

Napuljskog. Saveznik mu je bio preko potreban. Pregovore je s ugarske strane vodio Filip de Skolaris (Pipo Spano, Filip Madžarin). Despot Stefan je 1403/04. postao vazal ugarskog kralja. Bio je dužan da učestvuje u skupovima ugarskog plemstva. Zauzvrat je dobio Mačvu i Beograd. Beograd je dobio srpskog zapovednika i doživeo nagli uspon. Pretvoren je u snažnu tvrđavu, najjaču na južnoj ugarskoj granici. Despot je imao i Golubac i tako se Despotovina učvrstila na obalama Dunava. Sređivanje odnosa. Stefan je uz ugarsku pomoć nastojao da se obračuna sa Brankovićima. Plenio je njihove posede u Sitnici, a pre oktobra 1404. se izmirio sa bratom Vukom. Tokom te godine sređeni su odnosi sa sultanom Sulejmanom. Zemlje je ulazila u razdoblje mira. Počeli su da pristižu i primorski trgovci. Tokom 1405. Stefan je regulisao svoje odnose sa Dubrovnikom. Priznata su im ranija prava. Odnosi sa Venecijom su bili pomućeni zbog njenog sukoba sa Balšom III, despotovim sestrićem (sin Jelene i Đurđa Stracimirovića Balšića). Despot nije uspeo di ih pomiri tokom 1408. Iste godine Vuk se odmetnuo od svoga brata Stefana. On je ponovo zatražio pomoć od Turaka, koji su podsticali unutrašnju pometnju i sukobe. Red Zmaja. Hrvoje Vukčić, Sandalj Hranić i Pavle Radenović na čelu sa kraljem Tvrtkom II (1404 – 1409) su podržavali Ladislava Napuljskog, pretendenta na ugarski presto. Žigmund ih je 1408. teško porazio i kod Dobora izvršio pokolj vlastele. Posle ove pobede Žigmund je osnovao novi viteški red Zmaja (simbol reda). U osnivačkoj povelji reda izdatoj u Budimu decembra 1408. na prvom mestu je bio imenovan despot Stefan. Članovi reda su bili najmoćniji ugarski velikaši (Nikola Gorjanski). Ustanak Vuka Lazarevića. Vuk Lazarević je zajedno s Brankovićima i uz podršku Sulejmana 1408. podigao ustanak. Bio je spreman da preuzme vlast u zemlji i prizna vrhovnu vlast sultana. Turski odredi, na čelu sa vojskovođom Evrenosom, su 1409. upali u Srbiju. Stefan je odmah dobio pomoć iz Ugarske. Na čelu ugarskih odreda bio je tamiški župan Pipo Spano. Iscrpljujuće borbe su se vodile oko Prištine. U proleće 1409. Žigmund je lično sa vojskom pošao u pomoć Stefanu. Međutim, Turci su potisnuli Ugre i Stefan je morao da se povuče u Beograd. Bio je prinuđen da ustupi bratu južni deo Srbije, gde je Vuk zavladao i priznao vrhvonu sultanovu vlast, zajedno sa Brankovićima. Rat Muse i Sulejmana. Musa je 1409. ustao na Sulejmana i ponudio Stefanu savezništvo, na šta je despot pristao. Musa je 1410. krenuo prema Carigradu i ugrozio Sulejmana. Međutim, njegov tabor je počeo da se osipa. Napuštaju ga saveznici. Među njima Vuk Lazarević i Brankovići. Odlučujuća bitka odigrala se 15. juna 1410. kod tvrđave Kosmidiona na
98

Vlast u Turskoj je preuzeo Mehmed I (1413 – 1421). Iz Soluna se vratio Đurađ Branković. Zapovednik grada se junački suprostavljao Turcima. Ostao je upamćen u narodnoj pesmi kao vojvoda Prijezda. Stefan je od novog sultana. za pomoć koju mu je pružio. Sulejman je još jednom pobedio Musu. Despot je bio spreman za rat. Odmah po stupanju na presto Musa se okrenuo protiv Stefana. a zauzvrat Musa mu je dodelio južne delove Srbije koje su do tada držali Vuk Lazarević i Brankovići. u borbu za turski presto se uključio i Mehmed u maloazijskim delovima carstva. Očekivan je napad na Novo Brdo. jula 1413. i odredio ga za svog naseldnika. Nisu uspeli jer su ih uhvatile Musine pristalice (saveznik Stefanov) i posekle. Do odlučujućeg boja došlo je 5. Car Manojlo II mu je priredio svečani doček i potvrdio despotsku titulu. vojvode Sandalj Hranić i Hrvoje Vukčić. prihvatio je Đurađa kao sina. pod planinom Vitošom Bitka je završena porazom sultana Muse. 99 . Zauzvrat je dobio Srebrenicu. Završena je pobedom Sulejmana. Musa je polako preuzimao inicijativu. Sultan Sulejman (1402 – 1410) je pre toga uputio Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića u Srbiju da preuzmu vlast pre Stefanovog povratka. Stefan je u međuvremenu tražio saveznike u Ugarskoj i Turskoj. Na kraju su ga 1411. u Budimu se Stefan sa svojom zemljom potčinio vrhovnoj vlasti ugarskog kralja. Musa je 1412. ponovo upao u Srbiju. Izmirio se sa ujakom Stefanom. Pozivu za pomoć su se odazvali ugarski ban Jovan Morovićki i vojvoda Sandalj Hranić (oženio se Jelenom udovicom Đurđa Stracimirovića Balšića). U leto 1410.Zlatnom rogu. Iste godine Stefan je učestvovao na velikom skupu evropskih vladara i vlastele u Budimu. i savezom Vlaške i Poljske uperenim protiv Ugarske. Prihvatio je vazalne obaveze. kod sela Čamorlu. došlo je do važnog preokreta u Srbiji. Preko Crnog mora i Vlaške Stefan se vratio u Srbiju. Na vest o despotovom dolasku digao je opsadu. Pošto despot nije imao dece. Pomirenje Stefana Lazarevića i Đurađa Brankovića. čime su narasli njegovi prihodi. Žigmund je bio zaokupljen carskim krunisanjem 1411. U jesen 1412. Musa je 1413. Sulejman je svojim neuravnoteženim držanjem stvarao nezadovoljstvo među ljudima. U leto 1411. ali je sultan ponudio primirje. Stefan je tražio od Mehmeda da pređe u evropski deo turske kako bi se zajedno borili protiv Muse. Musa (1411 – 1413) je zavladao evropskim delom Turske. Njegova vojska je naišla na odlučan otpor kod Stalaća. Tom skupu su prisustvovali i bosanski kralj Stefan Ostoja. Stefan je pružio utočište Musi. dobio grad Koprijan kod Niša i pokrajinu Znepolje. upao u Srbiju i opseo Novo Brdo. ubili Musini ljudi. koji je tom prilikom poginuo. Tokom 1411. Despot Stefan se sklonio u Carigrad.

Ratovanje u Zeti Stefan je 1423. Zetu je zaveštao njemu. Stefan je odbio da pomogne njegovo delovanje. koji je sklopljen 22. tražila saveznike na Zapadu. Venecija je zadržala Kotor. Stefan je tada zauzeo Bar i Drivast i sve mletačke posede sem Ulcinja. februara 1427. prepustio Đurađu Brankoviću. Tu je na dvoru svoga ujaka umro 28. a nasledio ga je Murat II (1421 – 1451). aprila 1421. S druge strane despot je jačao svoje veze u Ugarskoj. Na skupu bosanske vlastele avgusta 1415. Balša III. Car Jovan VIII je boravio u Veneciji i Ugarskoj. Đurađ i Lješ su postali despotove vojvode. U leto 1421.Odnosi sa susedima. Ali. Rat sa Venecijom. Stanje u Srbiji. da učestvuje u ratu protiv husita. Pobunjenik je 1422. Posle Balšine smrti u Zeti su se uzdigli Crnojevići. Vizantija je tokom 1423/24. Odnosi sa Turskom. koja je koristila smene na turskom prestolu za podizanje ustanaka na jadranskom primorju. Sultan je odlučio da napadne Srbiju. Avgusta iste godine sklopljen je Skadarski mir. a Venecija 3. Ali ga je Murat već 1423. Odazvao se Žigmundovom pozivu 1421. poražen i ubijen. Despot ga je potvrdio 22. porazio i pogubio. Zemlja se nalazila u dvostrukom vazalstvu: i prema Ugarskoj i prema Turskoj. Ugarska je poslala pomoć (Pipo Spano). Odnosi sa Venecijom konačno su regulisani sporazumom iz Vučitrna. preduzeo opsadu Carigrada. Žigmund je obećao pomoć. nije ostvario glavni cilj – zauzeće Skadra. Tako je omogućio privredni i društveni razvitak zemlje. Crkva mu je pružala podršku u svakodnevnoj politici. Murat II je 1422. Mehmed I je umro. Ugovorom sa sultanom Mehmedom Stefan je obezbedio period relativnog mira. Podigao zadužbinu Resavu. aprila 1426. Stefan je obnovio vazalne obaveze prema sultanu. Uskoro je protiv Murata ustao mlađi brat Mustafa. u Jedrenu je došlo do smene a prestolu. Despot se držao uz novog sultana i pomogao mu u sukobu sa Venecijom. despotov sestrić. Po dolasku na vlast protiv Murata II ustao je Mustafa. Ulcinj i Skadar. U to vreme zavladalo je nepoverenje između Murata II i Stefana. Događaji u samoj Bosni omeli su sprovođenje takvog plana. Stefan je na kraju uspeo da pregovorima iznudi 100 . Kada su se pojavile vesti o njegovoj bolesti Venecija je nagađala da bi zemlju mogao da ostavi svom rođaku Stefanu Balšiću Maramonte. Pripajanjem Zete despotovini ujedinjene su zemlje Lazarevića. Srbija je u tim sukobima ostala po strani. jula 1426. godinama je ratovao sa Mlečanima oko njihovih poseda u Zeti. Održavao je prisne veze sa crkvom. Brankovića i Balšića. Despot je zauzimao sestrićeve posede. Murat je provalio u Srbiju i stigao do Kruševca. Balša III je skrhan bolešću otišao u Srbiju. a Srbi Bar i Drivast. doneta je odluka da se srpskom despotu oduzme Srebrenica. koji se izdavao za sina Bajazitovog.

je predviđao da Đurađ nasledio presto. Kraj Stefanove vladavine. prihvatio je Đurđa kao sina. Pitanje prestolonalsednika Stefan je regulisao i sa Žigmundom. u rudničkome kraju. Srbija ima da pripadne Ugarskoj. Pošto despot Stefan nije imao dece. Ženio se najmanje dva puta. da bude uvršten u ugarsku vlastelu. Stefan je pobunu krvavo ugušio.povlačenje Turaka. Tvrtko II je pokušao da osvoji grad. Srbija ima da pripadne Ugarskoj. Bradat. punih 80 godina. Stefan je s patrijarhom pozvao vlastelu da prihvate Đurađa za njegovog naslednika. i da nasledi Stefanova dobra po Ugarskoj. a najduže je proživeo i najviše poroda imao s Grkinjom Jerinom (Irinom) Kantakuzin. morao je i da položi vazalnu zakletvu ugarskom kralju. Despot Đurađ je vladao od 1427. Turci su februara 1427. s kojom je sklopio brak krajem 1414. Posle Stefanove smrti Srbija treba da ustupi Beograd. kada je imao 101 . i da nasledi Stefanova dobra po Ugarskoj. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Manasiji. da bude uvršten u ugarsku vlastelu. doživeo je duboku starost. u slučaju da Stefan umre bez muških potomaka. i odredio ga za svog naseldnika. Despot Stefan nije imao dece i odlučio je da presto zavešta svome sestriću Đurđu. upao u Vlašku da podrži svog štićenika Dana II. opsedali Novo Brdo. Ugovor iz Tate 1426. ali nije uspeo. Izmirio se sa ujakom Stefanom. Ugovor iz Tate 1426. U slučaju da Đurađ umre bez muških naslednika. U slučaju da Đurađ umre bez muških naslednika. Na leto su prodrli u Pomoravlje. posredovao je u sklapanju tursko-mletačkog mira. U Srebrnici su se pobunili rudari. Sada je morao da ratuje u Bosni oko Srebrnice. Na saboru u Srebrnici kod Stragara. Despot Stefan je umro 19. Sporazum u Tati. jula 1427. u rudničkome kraju. morao je i da položi vazalnu zakletvu ugarskom kralju. Stefan je s patrijarhom pozvao vlastelu da prihvate Đurađa za njegovog naslednika. u slučaju da Stefan umre bez muških potomaka. vratio iz Soluna u Srbiju. Na saboru u Srebrnici kod Stragara 1426. je predviđao da Đurađ nasledio presto. Golubac i Mačvu. do 1457. Pitanje prestolonalsednika Stefan je regulisao i sa Žigmundom. s dugom kosom i brkovima. u okolini Kragujevca. Dolazak na vlast. Tokom 1426. Golubac i Mačvu. Srbija u doba despota Đurđa Brankovića do obnove Despotovine 1444. Đurađ Branković se u jesen 1412. Žigmund je u zimu 1426/27. Posle Stefanove smrti Srbija treba da ustupi Beograd.

Rukovodiće odbranom Smedereva. Pošto su u Despotovini Ugri držali Beograd. Dozvolu sultanovu skupo je platio. Zidanje je završeno već 1430. Grad je sagrađen na učću Jezave u Dunav. Doveo je tevtonce. Pobunili su se Đurađ i Lješ Đurašević. ali je Đurađ zadržao Mačvu. Pokušao je 1428. Čak je obećao da će ćerku Maru poslati u harem Muratu II. a Turci Niš. 102 . Smederevo. a kada nije dobio novac predao ja grad Turcima.000 dukata. Kruševac i Golubac. U Đurđevu službu je stupio i Jerinin brat Toma. Početak vladavine. U tim operacijam učestvovao je Đurđev sin Grgur. Srbima je bio zabranjen ulazak u grad. Radovima je rukovodio Jerinin brat Đorđe Kantakuzin. Položaje u državnoj upravi dobijali su Grci. Stanje u Zeti. Ali su se na kraju ipak pokorili despotu. Žigmund je u to vreme ratovao u Vlaškoj. Obojica su pohitala ka Beogradu da sprovedu u život ugovor u Tati. kovnica novca i kancelarija. ali i za vladara Srbije. primljen je u redove ugarskih barona. Srbijom su uzduž i popreko harali Turci. Žigmund je od Beograda napravio snažnu tvrđavu. Đurađ je za smrt ujakovu saznao u Zeti. Đurađ je brakom. gde se borio protiv Mlečana oko Balšinog nasleđa. Žigmund je preuzeo Beograd. da osvoji Golubac.000 dukata godišnje harača. daje pomoćne odrede od 2. Priznao je tursku vrhovnu vlast i obavezao se da plaća 50. Počeli su da nose staro prezima Crnojević i bili su spremni da se priklona Mlečanima. Ugovor iz Tate je samo delimično ispunjen. Nije uspeo pa je sklopio mir sa sultanom. Tvrđava se sastoji od Malog i Velikog grada. Dubrovčani. Žigmund nije poseo ni Golubac. Zapovednik grada Jeremija je tražio 12. U Malom je bio Đurđev dvor. vaspitanjem i duhovnim životom bio vezan za vizantijski svet. pomažući skopskog sandžak bega Isaka. jer je iz Ugarske lako mogla stići pomoć. O pretrpljenim mukama pri izgradnji svedoči narodna tradicija (prokleta Jerina). Zidovi su bili debeli do 4 metra sa 24 kule visine do 20 metara. Na izbor mesta su uticali politički razlozi. obavezao se da će dolaziti na ugarski dvor i državne sabore i da će davati pomoćne trupe. Borba protiv Turaka bila je cilj.gotovo 40 godina. Đurađ je iste godine morao da brani Srebrnicu. Đurađ je počeo da zida novu prestonicu Smederevo. Na izuzetno svečan način Đurađ je priznat za Žigmundovog vazala. U to vreme sultan je opsedao Drač. Bio je razrezan posebni namet. Turci i Ugari. U vreme zidanja Smedereva Đurđa su krunisali despotskim vencem poslanici cara Jovana VIII (1425 – 1448).000 konjanika po komandom sinova i nedozvoli Ugrima da preko Srbije napadaju Tursku. Đurađ je priznat za Stefanovig naslednika. U gradu je postojala mitropolijska crkva.

On je bio voljan da pomogne odbrani Smedereva.000 vojnika i krenuo na jug. Sledeće godine Murat II je na čelu velike vojske upao u Srbiju i opseo Smederevo. Porodične prilike. Đurađ je zauzeo Usore sa Zvornikom i tvrđavom Teočakom. Borbe za ugarski presto. Drugu kćer Maru poslao je u harem Muratu II. Despotovi sinovi Grgur i Stefan imali su tešku sudbinu. Ovaj ugarski prodor je bio izvršen preko srpske teritorije. avgusta sastao sa Đurđem. Još je samo Novo Brdo odolevalo Turcima. On je postao i rimsko-nemački car. Poklonio mu je zamak Vilagoš u zarandskoj županiji. Lazar su sa pratnjom napustili grad i prešli u Ugarsku da traže pomoć. Iz Jedrena je odvedena u Brusu. Žigmund je u leto 1437. a već je posedovao Srebrnicu. a druga u Srbiju. avgusta 1439. Đurađ. Ugarski kralj Žigmund izabran je 1433. Despot Đurađ je tražio pomoć od kralja Alberta. ali su pripreme tekle sporo. Zatim je naneo težak poraz vidinskom paši Ali-begu na Godominskom polju kod Smedereva. oženjen Žigmundovom ćerkom Jelisavetom. Tako se položaj Turaka na Dunava još više učvrstio. U Segedinu se 1. Na jednoj strani su bili kralj Tvrtko II i Radoslav Pavlović. Odbranom Smedereva su komandovali Toma Kantakuzin i Grgur. bratića Žigmundove žene Varvare i jednog od najbogatijih ljudi toga vremena. Posada se predala 18. Đurađ je svoju ćerku Katarinu udao za Ulriha celjskog. Tokom leta 1439. Jedna turska vojska je 1438. ali ni time nije postignuto ništa u borbama s Turcima. Prvi pad Smedereva. Nasledio ga je austrijski vojvoda Albert Habzburški (1437 – 1439). pod uslovom da bude Portin vazal.Stanje u Bosni. i Turci su ušli u grad. Postala je vrlo uticajna i nikada se nije odrekla hrišćanstva. Krajem godine umro je Albert i u 103 . Ugarska vojska se na prvu vest da dolaze Turci razbežala. Sabor u Bratislavi 1435. upao u Srbiju i spalio Kruševac. Na kraju je sakupio 24. Đurađ ga je pomogao novcem. Miraz za Maru je bio ogroman – nekoliko stotina hiljada dukata. Despot je morao da Muratu II ustupi Braničevo. Grgur se nagodio sa Muratom i predao mu grad a zauzvrat je dobio na upravu zemlje svoga dede Vuka. Jerina. Despot Đurađ se mešao u sukobe bosanske vlastele. Za smederevskog sandžak-bega imenovan je Isak-beg iz Skoplja. kome su prisustvovali Tvrtko II i Đurađ. prihvatio Žigmundove planove za odbranu južne granice. Kralj Žigmund je umro decembra 1437. upala u Erdelj. Tri meseca je trajala teška opsada. U proleće 1433. a na drugoj despot Đurađ i Sandalj Hranić. za rimsko-nemačkog cara. U ratovima Ugarske i Turske 1435 – 1437 Srbija je bila pošteđena. Žigmundovi ratovi sa Turcima. Usledila je odmazda Turaka. sklopljena je firentinska unija.

000 konjanika bio je Hunjadi. ali je ona odbila da se uda za pravoslavca.000 dukata.000 Srba na čelu sa Vladislavom. Hunjadi je u martu 1443. novembra je bio između grada Bovna kod Aleksinac i Niša. Grgura i Stefana (odranije talac na Porti) sultan je okovao na Uskrs 16. Tu je morao da stekne naklonost sinova Đurđa Crnojevića. Murat II je zamerao Dubrovčanima na podršci despotu i zbog učešća u odbrani Novog Brda. Duga vojna. počeo da primenjuje običaj “devširme” – “odabir dečaka”. Posle smrti Alberta 1439. Borbe za ugarski presto. Njegovi sinovi nisu imali kuda da pobegnu. napustio Dubrovnik. rumelijskom beglerbegu Šehabedinu. U Zeti je Đurađ počeo da kuje antiturske planove i Turci su mu ucenili glavu. Udala se za poljskog kralja Vladislava II Jagelonca (1440 – 1444). Vojska od 25. gospodara Gornje Zete.Ugarskoj su počele borbe za presto. Malo je bilo nade u pomoć sa Zapada. Odbranom je komandovao Jovan Talovac. Prvi sukob s Turcima 3. Hunjadijeve pobede uzbudile su Evropu.000 Ugara i Poljaka i 8. Murat II je 1438. I Đurađ je na to potrošio mnogo sredstava. poveljom (na srpskom) zagarantovao pravo slobodne trgovine po svim svojim zemljama. Sultan je s proleća 1440. U poklad u Dubrovniku je ostavio 160. U tom sukobu ubijen je Muratov sin Ali-Čelebija. ali im je 1442. i Nikola Iločki. Novo Brdo se predalo 27. Jagelonac ga je proglasio za odmetnika i oduzeo imanja. Đurađ je napustio Ugarsku i otišao u Zetu. Preko 104 . Turski špijuni su saznali za pripreme. Antiturski planovi. Srpski narod je napuštao zemlju i selio se na sever. Đurađ je pokušavao da svog sina Lazara oženi Albertovom udovicom Jelisavetom. Planiran je novi krstaški rat. Morao je da se skloni u Dubrovnik. Rumelijski beglerbeg Kasim je do nogu potučen. Papa je u Ugarsku poslao kardinala Julijana Ćezarinija da pripremi rat. počeo sa opsadom Beograda. potukao u Erdelju Mezidbega. Na čelu prethodnice od 12. a u Vlaškoj Šehabedina. Zapovednici južne ugarske granice bili su Janko Hunjadi. aprila. U Ugarskoj je od svake kuće revnosno ubiran novac za opremanje vojske. a 8. koji je hteo da osveti Mezida. Tako je Đurađ izgubio celu Despotovinu. pa je za naslednika određen Mehmed Osvajač. U proleće 1443. Murat II je morao da ratuje protiv gospodara Karamanije Ibrahimbega. U teškom položaju Đurađ je priznao Vladislava Jagelonca za kralja i u julu 1441. Hunjadijem i Đurđem je u ranu jesen prešla Dunav kod Beograda i ušla u Srbiju. Posle punih šest meseci teške opsade Turci su se ipak morali povući. maja 1441. Đurađ ga nije priznao već je podržao Albertovog sina Ladislava. juna 1441. oslepio u gradu Tokatu. Upadali su u Srbiju i nanosili Turcima velike gubitke. erdeljski plemić.

Despot Đurađ je bio protvi novog pohoda. Predlog nije usvojen i u januara su bili u Beogradu. juna 1444. između Niša i Pirota. a već 22. Već 6. U Srebrnici su Đurađ i Stefan Tomaš kovali zajednički novac. Srebrnica. Sporan je bio Golubac. novembra. Ugarski kralj Vladislav I Jagelonac (1440 – 1444) je odbacio mirovni sporazum iz 1444. uspeo da povrati Srebrenicu koja je bila u rukama bosanskog kralja Stefana Tomaša. je napustio tursku vojsku i podigao ustanak u svojoj zemlji. decembra kod Sofije ponovo potučen. Aprila 1444. srpsko poslanstvo(smederevski mitropolit Atanasije) pregovara u Jedrenu. Despotovina je obnovljena. kralj Vladislav je sa 16. 105 . Obnova despotovine. Despot se posebno sporazumeo sa sultanom da mu vrati sinove i zemlju sa 24 grada. januara bili su u Prokuplju. U susret mu je pohitao sultan Murat II. Obavezao sa na veliki harač i 15. ali je 24. Bitka kod Varne. ali je sultan ponudio mir (pobuna Ibrahim-bega – Karamanija). Skenderbeg. Srpska Despotovina od 1444. Đurađ je posle ovog ugarskog poraza ostao veran turski vazal. avgusta se izmirio sa sultanom. Stefan Tomaš je u maju 1444. koji je u Segedinu krajem jula 1444. Janko Hunjadi se bekstvom jedva spasao i preko Vlaške stigao u Ugarsku. Turci su poraženi i 2. ponovo je u sastavu bosanske države. Ovaj pohod izazvao je ustanak u Novom Brdu (ugušen). Sultan je satro krstaše. izbili su nemiri u Jedrenu koji su uticali da se počne s pripremama za novi rat. do 1459. Polovinom septembra 1444. Stigao je do Varne. Nudio je despotu zemlju i sinove. ali su zbog nestašice hrane i jake zime morali da se vrate. Murat II 12. koji je isticao da sporazum nema važnosti dok ga ne prihvati papa. preoteo Srebrenicu od Turaka. Bitka kod Varne se odigrala 10. Despot je uspeo da nagovori kralja i Hunjadija da pristanu. prihvata sve zahteve. Planirali su da napadnu Jedrene. samo za kratko vreme. Ponuda je upućena dok su krstaši boravili u Srbiji. Đurađ je nastojao da privoli kralja i Hunjadija da trupe prezime u Srbiji pa da na proleće nastave borbe. već krajem leta 1446. sin Ivana Kastriota.Niša i Pirota hrišćani su stigli do Sofije i zauzeli je. ušao u Smederevo. U jesen 1444. Ali. Posredovala je Mara. Poslao je svoje poslanstvo ugarskom kralju. ali je na kraju ipak pripao Srbima. Poginuo je dvadesetogodišnji kralj Vladislav i kardinal Julijan Ćezarini. Odatle su nastavili na istok i stigli do Plovdiva. U tome ga je podržavao kardinal Julijan Ćezarini.000 vojnika prešao Dunav i uputio se ka Bugarskoj. Zapad je želeo da se rat nastavi. Despot Đurađ je u aprilu 1445. Kasim-beg je počeo da ih goni. potvrdio sporazum. jer je u slučaju neuspeha mogao da izgubi državu. januara 1444.

ali je zahtevao 100. Hunjadi mu se obraća za pohod protiv Turaka. umro je Jovan VIII (1425 – 1448). Posle pogibije Vladislava I ugarski kralj je postao Ladislav V Posmrče (1445 – 1457). U bitki su učestvovali Murat II i prestolonaslednik Mehmed. stigao u Segedin. Hunjadi je prekinuo sve odnose sa despotom i krenuo na Turke preko Srbije. a Dubrovčani su oslobođeni davanja godišnjih poklona. Tom prilikom je odveo 60. Hrišćani su svojom artiljerijom naneli Turcima velike gubitke. Sultan nije gonio neprijatelje već se vratio u Jedrene. postao gubernator Ugarske. Ugarski staleži su tražili puštanje gubernatora. Druga bitka na Kosovu. Upravo je zbog ovog događaja srpska narodna pesma tako često pevala o Sibinjanin Janku. Odbio je da učestvuje u ratu. Đurađ je priznao Ladislava za kralja. Ugri i Turci su se sukobili na Kosovu. mladi sin Alberta Habzburškog. U jesen 1448. Janko Hunjadi je 1446. ali despot nije hteo da ustaje protiv sultana. ćerkom Konatsntina Paleologa. Ali ih despot nije mogao štititi od zloupotrebe turskih činovnika. Đurađ je sina Lazara oženio Jelenom. Murat II je 1446.Despotov šurak Toma Kantakuzin je 1448. pomagao Dubrovčanima da se izmire sa sultanom. Stanje u okolnim zemljama. despot Konstantin. Bitka je odlučena tek kada su Turci zašli za leđa hrišćanima i kada je odred vlaškog kneza prešao na stranu Osmanlija. kao i rumelijski beglerbeg. 106 . prešao je Dunav kod Kovina.000 ljudi u roblje. sve dok preko Kruševca nije izbila na Kosovo nedaleko od Prištine. Ostaci hričćanske vojske su sasečeni. Lazar je tada krunisan znacima despotskog dostojanstva. Ugarska vojska je pljačkala po Srbiji.000 dukata na ime štete koju je ugarska vojska pričinila za vreme pohoda u Srbiji Ugri su se morali obavezati da će u budućim pohodima zaobilaziti Srbiju. ćerke Konstantina Dejanovića. Đurađ je obavestio Murata II o ugarskom pohodu. Hunjadijev sin Ladislav je trebao da ostane u Smederevu kao talac sve dok se ne isplati ugovorena suma. mestu slavne bitke iz 1389. treći sin Manojla II i Jelene Dragaš. Đurađ je tokom 1447. Janko Hunjadi je decembra 1448. a za cara je izabran njegov brat. Druga bitka na Kosovu je trajala od 17. oktobra 1448. osvojio Peloponez i srušio državu Konstantina Paleologa. Zbog ugarskog poraza je nastao izraz “prošao kao Janko na Kosovu”. do 20. Obe strane su pretrpele ogromne gubitke. uspeo da povrati Srebrnicu i oblast Višegrada. Mir je sklopljen. Septembra 1448. Tek posle dužih pregovora despot je pristao. Borba se vodila i noću. Hunjadi je uhvaćen i odveden u Smederevo despotu Đurđu koji ga je bacio u tamnicu. Sultan je stigao s velikom vojskom iz Sofije.

Njegovom zaslugom su mošti Svetog Luke prenete iz Epira u Smederevo. ali je obe porazio Stefanica Crnojević. Takođe je vratio despotu Toplicu i Dubočicu. sklopili ugovor u Smederevu. Produžio je sporazum sa Đurđem. Na njegovoj teritoriji je bio i manastir Mileševa. Pad Carigrada. dve despotove vojske su ušle u Zetu (vojvoda Altoman i Toma Kantakuzin). Posada grada se hrabro branila i odbijala napade dvadeset puta brojnijih neprijatelja. Đurađ je pomagao mnogim izbeglicama. Turci su zauzeli Carigrad. umire Murat II i nasleđuje ga mladi i daroviti Mehmed II. Posredovanje u ugarsko-turskim pregovorima. koji su bili Marin miraz. Despot je održavao dobre odnose i sa Ladislavom V i sa Muratom II. Mladi sultan je ugušio pobunu janičara i ubio svoga malog brata. Ugarska i Turska su htele da sklope mir i despot je posredovao. Đurađ i Janko su se izmirili i avgusta 1451. Time je “ozakonio” bratoubistvo koje će se kasnije vekovima primenjivati pri smenama na prestolu. U Zeti se despot sukobljavao sa Mlečanima i Stefanicom Crnojevićem. ali 1451. Papa je bulom iz 1450. Mehmedu se pokorio i gospodar Karamanije Ibrahim-beg. čak je 1452. Mehmed II Osvajač. Sultan Mehmed II je tokom zime 1452/53. Tokom 1452. vodio opsežne pripreme za osvajanje Carigrada. da ustupi Srebrenicu despotu. Tri dana je trajalo pljačkanje Konstantinovog grada. maja 1453. Ovaj ugovor nije remetio despotove odnose sa Turskom. U vojsi koja je opsedala grad bio je i srpski odred po komandom vojvode Jakše. uzeo titulu “hercega od Svetog Save”. Sporazum sa Hunjadijem. Đurđeva unuka Jelisaveta.Stanje u Bosni i Zeti. Odmah je obavestio Mehmeda o sporazumu koji nije bio uperen protiv Turaka. Pohod Mehmeda II na Srbiju. ali ona ništa nije preduzela. Oslobodio ju je iz harema i poslao Đurđu. u Svetoj Sofiji sklopljena unija koju je narod odbacio. Bio je pod velikim uticajem maćehe Mare (Đurđeva ćerka) koju je veoma poštovao. Car Konstantin XI je tražio pomoć na Zapadu.000 dukata) i on je zauzeo despotova imanja po Ugarskoj. verena je za Hunjadijevog mlađeg sina Matiju. ćerka Katarine i Ulriha Celjskog. Bosanski kralj Stefan Tomaš je pristao 1451. Nisu izdržali. oslobodio Hunjadija obaveza Smederevskog sporazuma (suma od 100. Novi sultan je znao turski. Despo Đurađ je istovremeno radio na pokretanju krstaškog rata ali i na obnavljanju primirja iz 1451. Protivnici se nisu dogovorili oko nekih pitanja i mir nije sklopljen. Mladi Mehmed (imao je tada samo 21 godinu) se od tog vremena nazivao Osvajač. otkupljivao je zarobljenike. Vojvoda Stefan Vukčić je 1449. grčki i srpski jezik. Mehmed je 107 . koji je zadavao mnogo muka Muratu II. Vest o padu Carigrada zaprepastila je Evropu. obećavši mu da ni on ni njegov sin Lazar za života neće biti napadani. Đurađ je održavao svoje veze na Porti. 29.

Ovaj pohod označava početak kraja srpske Despotovine. Cilj napada je bilo Novo Brdo. Ugri su tražili pomoć na sve strane. Bio je na izmaku snaga. Nasledio ga je brat Stefan. avgusta imao slaviti. ali su otkriveni i pogubljeni. Posle bitke. ali je odbijena uz velike gubitke.već 1454. Ali. zapovednik grada. Despot je prešao u Ugarsku. Mehmed II je u proleće 1455. su hrišćani pobedili turske lađe. Vest o padu Novog Brda zatekla je despota u Ugarskoj gde je pripremao krstaški pohod. najuglednije ljude u gradu pobio. Đurđa je nasledio sin Lazar. Lazar je umro 20. oktobra 1454. Kod Kruševca im je naneo težak poraz 1. U tim borbama stradali su grof Ulrih Celjski. januara 1458. Janko Hunjadi i fra Jovan Kapistran. Opsada Beograda i smrt despota Đurđa. prekinuta je veza Despotovine i Zete. decembra 1456. despotov zet. Đurađ je potražio sporazum sa sultanom. a uz njega rumelijski beglerbeg Karadža i zapovednik janičara Hasan. Turska vojska je najpre napala Smederevo. u Beogradu je izbila kuga od koje su stradali Hunjadi i Kapistran. Beograd se održao. iz Despotovine su prebegli Turcima Mara. Na vest o pobedi hrišćana papa Kalist III je ustanovio opšti hrišćanski praznik koji se 6. Pad Novog Brda. Sultan je u toku borbi bio ranjen i morao je da naredi vojsci da se povuče. a druga Smederevo. Sredio je odnose sa sultanom i obaveza se da plaća harač. Sultan je te godine krenuo na Srbiju. Posada grada je bila šarolika. Đurađ se vratio u Smederevo. Grgur i Vuk. U odbrani Beograda su učestvovali Mihailo Silađi. Tokom 1457. jula 1456. Pod Zemunom 18.. poslednji. Sultan nije ispoštovao dogovor već je opljačkao grad. Jedna vojska je opsela Novo Brdo. Sultan je opremio ogromnu vojsku najboljom opremaom koja se tada mogla nabaviti (artiljerija i brodovi). Mehmed II je tokom 1456. U Ugarskoj je izbio sukob između stranke Hunjadija i kralja Ladislava. Na njenom čelu je bio Mehmed II. Uz velike gubitke janičari su uspeli da potisnu branitelje. Ali stranačke borbe u Ugarskoj onemogućavale su ozbiljniju akciju. Despot Lazar se mešao u sukobe u Ugarskoj i podržavao Ladislava V. a na vest da stiže Hunjadi u pomoć Turci su digli opsadu. Zatim se uputila ka Beogradu. Prestonica se hrabro branila. krenuo na Srbiju. a Janko je nastavio da goni Turke. jul je planiran opšti napad. Nameravao 108 . umro je 24. Posle četredestodnevne teške opsade grad se pod garancijom predao Turcima. očajnički protivnapad hrišćana prisilio ih je da ustuknu. Zato se Đurađ odlučio na sklapanje mira s Portom i prepustio Turcima ceo južni deo zemlje. a mnoge odveo u roblje. Za 21. Ugarska i Srbija nisu uspela da sklope mir sa Portom. ponovo krenuo iz Jedrena na Srbiju. Ozlojeđen neuspehom svetio se svojoj okolini. Počela je teška opsada. Despot Lazar i despot Stefan. pripremao napad na Beograd. i Ladislav Hunjadi. Sultanovim osvajanjem 1455. Mladi srpski zarobljenici su pripremali zaveru protiv Mehmeda.

je da postavi Grgura za despota. prema Mavru Orbinu. Odmah su poskidali crkvena zvona. Balšići su stali na stranu 109 . Rat sa Vojislavom Vojinovićem (1360 – 1362). Mehmed II je s rumelijskim beglerbegom Mahmud-pašom Anđelovićem stigao pod smederevske zidine. knez Vojislav Vojinović i Kotor. sina bosanskog kralja Stefana Tomaša. Srpska prestonica postala je sedište smederevskog sandžaka. Verovatno je reč o sloveniziranim Vlasima. Pohodom je rukovodio Mahmud-paša Anđelović. Pad Smedereva je izazvao uzbuđenje na Zapadu. aprila. a crkve pretvorili u džamije. Balšino ime se prvi put spominje u jednoj povelji koju je 1360. Poreklo Balšića je prilično nejasno. Oko 1360. car Uroš izdao Dubrovčanima. Vojinović traži Ston i Pelješac i pustoši okolinu Dubrovnika. vođeni su pregovori o udaji najstarije ćerke despota Lazara za Stefana Tomaševića. Ovi skorojevići šire svoje teritorije i ostvaruju osamostaljenje. Padom Smedereva za Srbe je počelo viševekovno ropstvo. Značajan faktor u tom usponu su Dubrovčani kojima Balšići pružaju pomoć tokom rata sa Vojislavom Vojinovićem. prilično skroman vlastelin sa tek jednim selom u svom posedu u doba cara Stefana Dušana. Tokom 1458. Stracimira i Balšu. Dolaskom Stefana Tomaševića na srpski presto povređena su prava Turaka. a na drugoj Dubrovnik. sudeći po imenu. Na jednoj strani su car Uroš. Đurađ i Balša II počinju svoje uzdizanje sa opadanjem srpskog carstva u vreme cara Uroša. Ugarski kralj je zaplenio sva dobra srpskih despota u svojoj zemlji. Balša je imao sinove Đurđa. Kralj Matija je optuživao Bosance da su za novac predali prestonicu Despotovine. Dolaskom Stefana Tomaševića na presto Mehmed II je rešio da zauzme Smederevo. Rodonačelnik ove porodice Balša je. Balšići Poreklo. aprila 1459. Lazarovj udovici. drže Bar i oblast između Skadarskog jezera i mora. Povedeni su preogovri o predaji grada. Postignut je sporazum i dopušteno je despotu Stefanu. Tokom ovoga rata su se odmetnuli od cara Uroša. Balšići i zetski mitropolit. da sa dragocenostima napuste grad i pređu u Bosnu. i njenoj majci Jeleni. Pad srpske države. Brak je sklopljen 1. Turci su 20. Lazarovoj ćerci. njegovoj ženi Jeleni. juna 1459. Braća Stracimir. Otišao je svojoj sestri Katarini Celjskoj. i despot Stefan je morao da napusti Smederevo 8. Ugarska posada je zarobljena. zauzeli Smederevo.

na račun arbanaškog vođe Karla Topije. Tokom 1370. U proleće 1373. Dubrovnik je odbio pa je došlo do rata. došlo je do izmirenje Balšića i Nikole. Dobro planirani napad nije ostvaren. Zahtevi Vojinovića nisu ispunjeni. Ratom su najviše pogođeni Dubrovnik i Kotor pa traže mir. Balšići protiv Kotora. U savezu sa Venecijom ratovali su protiv Dubrovnika. a uz podršku cara Uroša i pape sklopljen je mir 1370. Odatle je trebalo da zajedno sa Balšićima pođu na Nikolu Altomanovića prema Onogoštu. septembra 1371. pokušao da zauzme Prizren. U jesen 1362. stigao u Skadara. Balšići drže pod opsadom Ulcinj. Početkom 1363. Oslobađen je. ali su ipak 1369. prihvatili katoličko učenje. Ulcinj i Skadar i bivaju pošteđeni ekonomske blokade. Vukašin je morao iz Skadra da pohita u Makedoniju u pomoć svome bratu despotu Uglješi. Sukob sa Nikolom Altomanovićem. Car Uroš je 22. ali bez uspeha. 1366. Kotora i Drača (od Zadarskog mira 1358. Župan Nikola je 1370. Dubrovnik nije ustupio Vojinoviću galiju za rat sa Balšićima. uz veliki otkup. ili 1371. avgusta 1362. Ratni uspesi su ih okuražili da čak ni formalno ne priznaju vlast cara Uroša. Bar. Vukašin je sa sinom Markom 1371. Đurađ Balšić je pao u zarobljeništvo. Posle poraza i pogibije Mrnjavčevića na Marici 26. Vukašin Mrnjavčević je 1365. postao kralj i savladar cara Uroša. Balšići su ponovo zaratili sa knezom Vojislavom Vojinovićem. zahtevao od Dubrovčana svetodmitarski danak (2. i potčinili Ulcinj. Vojislav Vojinović ne odustaje od svojih zahteva i nastavlja neprijateljstva. Protiv Topije su Balšići ponovo krenuli 1368. Balšići nisu učestvovali u sklapanju mira. Dobili su ga tokom 1362. Tako su preduhitrili Nikolu Altomanovića. Zbog Kotora Balšići su izazvali neraspoloženje pape. Posledica napada na Kotor bio je raskid sa carem Urošem. Đurađ Balšić je od svog bivšeg saveznika prigrabio grad Prizren. Na zalaganje Venecije. On je 1372. Na stranu Dubrovnika stali su Balšići i kralj Vukašin. Savez sa Nikolom Altomanovićem. kada je sklopljen mir između Balšića i Karla Topije. ali do toga ipak nije došlo. Sa njim su bili u dobrim odnosima i to su koristili da zauzmu Kotor. Na stranu Dubrovnika staju Budva. što je Balšićima odgovaralo. Đurađ Balšić je bio pod Kotorom. pod ugarskom 110 . Dubrovčani predlažu Balšićima da napadnu Kotor. Kotor dolazi pod vlast ugarskog kralja Lajoša I. Sudar Balšića s Karlom Topijom. Već 1366. Oni uspevaju da se prošire na jug do linije Ulcinj – Drivast. U sukobu sa Topijom u leto 1364.Dubrovčana jer im je bilo obećano dubrovačko građanstvo. gospodara Drača.000 perpera). u Onogoštu izdao povelju kojom je konačno uspostavljen mir. koji se spremao za rat sa Turcima. jer je grad bio pod njegovom vlašću.

Posle sloma Nikole Altomanovića knez Lazar i Đurađ Balšić su bili najmoćniji srpski velikaši. Prva žena mu je bila Jerina. Tu je uhvaćen i oslepljen. Tako je Bosna izbila na severnu obalu Boke. Đurađ I je nosio skromnu titulu “gospodin”. Đurađ I. Sukobljavao se sa Tvrtkom I oko Kotora (1382 – 1384). Berata i Himare 1372. Plemstvo i ugledni stanivnici tri župe su zbacili vlast Đurđa Balšića i stavili se pod vlast bana Tvrtka. Njegove zemlje su podelili knez i ban. Imali su vodeću ulogu u sređivanju crkvenih prilika u Srbiji. Sabor u Peći. a Nikoli Ston i Pelješac. Konavlima i Dračevicom je donela Đurđu I Balšići pravo na svetodmitarski dohodak. su sazvali crkveni sabor u Peći. u ime Anžujaca. Vlast nad Trebinjem. Teodora se posle Đurđeve smrti 1378. dok je Đurađ Balšić poseo teritoriju između Dubrovnika i Boke: Trebinje. Zajedno sa Karlom Topijom je 1378. Postaje gospodar Valone. Venecija nudi Balšićima Kotor i Drač. zamonašila – Kesenija. Iako su u drugoj polovini XIV veka bili na vrhuncu Balšići su zadržali skromne titule. ćerkom kralja Vukašina. zbog tri primorske župe. i uzeo titulu “milošću božjom duka drački”. ćerka sevastokratora Dejana. ćerka arbanaškog vlastelina Progona Duklina. Ipak u području Kotora i Budve buni se Radič Crnojević. Protiv Nikole Altomanovića su se udružili knez Lazar i ban Tvrtko I. na kome je izabran patrijarh Jefrem. U okotobru 1375. Sa drugom ženom Milicom. Nosio je titulu “župan Zete”. Konavle i Dračevicu. a od vizantijskog su bili suviše daleko. Prva žena mu je bila Olivera. Moć Balšića je tada bila na vrhuncu. Pokazuje izrazitu težnju ka 111 . Ovladao je Dračem 1385. Preko Onogošta je stigao sve do Nevesinja i vratio se sa velikim plenom. Visoke titule nisu imali od koga da dobiju: srpskog cara više nije bilo. U godinama nemira i unutrašnjih borbi dohodak se počeo vezivati za onoga ko je vladao teritorijama oko Dubrovnika. Đurađ je Dubrovčanima poveljom potvrdio sva prava koja su ranije uživali u srpskim zemljama. U ratu za Tenedos (1378 – 1381) između Venecije i Đenove. Tokom 1379. Balša II.vlašću). Ove oblasti će Tvrtko I preuzeti tokom 1377. imao je sina Đurđa II. preduzeo pohod protiv bana Tvrtka. Dračom je tada vladao Karlo Topija. kneza Lazara i bana Tvrtka I. Stracimir. Za kratko vreme oni su ga potisnuli u grad Užice. Umro je 1372. Preduzeo je jedan pohod na Tvrtkovu teritoriju (Trebinje i Konavli). a druga Teodora. ćerka kralja Vukašina. izdao je povelju o slobodi i bezbednosti dubrovačkih trgovaca u njegovoj zemlji. držao je stranu Đenovi. Zahvaljujući brakom sa ćerkom Jovana Komnina Asena (brat carice Jelene).

oženio se. Sa prvo ženom Marom. Postao je Sulejmanov vazal. Sandalj Hranić je 1411. Đurađ II Stracimirović (1385 – 1403). oženjen Jelenom. i 1409. Vodio je brigu o pravoslavnoj crkvi u Zeti. Bar je povratio 1412. Savez sa Sandaljem Hranićem osigurao je Balšu sa zapada i stvorio povoljne uslove za kontranapad. uhvatili su ga i izveli pred sud u Draču. Balša je mirovni ugovor potvrdio januara 1413. Mleci. Nosio je skromnu titulu “gospodar Ulcinja”. Krajem 1412. Oni ga uskoro potiskuju u brda osvajanjem Budve. Posle smrti Balše II glavninu porodičnih zemalja preuzeo je Đurađ II. Ove gradove je preoteo Turcima u jesen 1395. po drugi put. Po smrti oca 1378. u sukobu sa Turcima na Saurskom polju u blizini Berata. upravlja uzanim pojasom između Drima i Bojane. pod uslovom da bude turski vazal. sestre despota. Imao je ćerke Jelenu i Teodoru. herceg Drača. stacionirani u okolini. Uz tursku pomoć 1405. Balšinom majkom. Umro je 1403. i bitke kod Angore. Balša III (1403 – 1421). Drivast i Srđ. postao je knez Hvara i Korčule i titularni gospodar Albanije. Đurđa II je zarobio skopski sandžak-beg Pašajit i oslobodio ga tek pošto mu je Balšić predao Skadar. Nosio je titulu “gospodar Zete”. Kao zetski gospodar nasleđuje svoga oca Đurđa II. Za svoje sedište je izabrao Ulcinj. Zahvaljujući tome 1396.000 dukata za one gradove koje je njegov otac ustupio Veneciji. Pod nejasnim okolnostima je zagospodario Krojom 1394. Bio je pod uticajem majke Jelene. Kao turski vazal učestvovao je u bitki na Rovinama 17. uz novčanu proviziju. Nemirno zatišje (1413 – 1418). Pregovarao je sa papom Bonifacijem IX i čak mu obećao svoju zemlju ako ostane bez muških naslednika. ćerkom Nikite Topije. Jelena se udala za Stefana Vukčića Kosaču. ali nisu urodili plodom. Sandaljevim posredovanjem sklopljen je mir sa Mlečanima 1412. Balša III je za svoje sedište uzeo Bar. ili početkom 1413. Ustupio je Mlečanima. Bio je pod zaštitom sultana Bajazita I do 1402. Sin Đurđa I Balšića i Teodore Dejanović. Balša II. Menja političku orijentaciju i postaje turski vazal. ćerkom Koje Zakarije 112 . Skadar 1396. maja 1395. oženio se 1407. a boravio je i u Ulcinju. Priznato mu je pravo na proviziju od 1. Ulcinja i Bara. Konstantin.000 dukata. Balša III je povratio Budvu i Ulcinj. paralelno sa stričevićem Đurđem II. U području Kotora i Budve sve odlučnije istupa Radič Crnojević. je poginuo 1385. vođeni su mirovni pregovori između Balše III i Mlečana. Osuđen je na smrt i pogubljen 1402. Tokom 1408. Turci zaposedaju celu albansku teritoriju. oženjen Lazarovom ćerkom Jelenom. sklopio brak sa Jelenom Balšić.separaciji. Povezao se sa ugarskim kraljem Žigmundom. Zbog toga su Mlečani ucenili njegovu glavu na 2. Prvi skadarski rat (1405 – 1412). zauzima Skadar i Drivast. Balša III je podstakao ustanak mletačkih podanika u skadarskom kraju. ćerkom Karla Topije.

Boljom. Podržavao je svog očuha Sandalja Hranića u sukobu sa Kotorom. Balša II je pozvao svoga rođaka Stefana Maramonte u Zetu. Smatrao je da će s njim imati više uspeha u predstojećem ratu sa Mlečanima. Stefanu se pružala prilika da se sveti za tešku sudbinu svoga oca Konstantina. Drugi skadarski rat (1418 – 1423). Obnova ranijih granica nije zadovoljila Balšu III pa je on nastavio rat sa Mlecima. U tom ratu je pretrpeo poraz kod Kotora. Taj poraz ga je naterao da se skloni kod ujaka despota Stefana u Srbiju. Venecija nagađa da bi Balša III mogao da ostavi zemlju svom rođaku Stefanu Balšiću Maramonte. Na despotovom dvoru je umro 28. aprila 1421. Pošto nije imao muških potomaka zaveštao je svoju zemlju despotu. Despot Stefan je zaposeo Bar, a 1423. je krenuo na Skadar. Uskoro je svu brigu o Zeti prepustio Đurđu Brankoviću. Đurađ je avgusta 1423. sklopio mir sa Mlečanima. Mlečani su zadržali Skadar, Ulcinj i Kotor, a despot Stefan Drivast i Bar. Odnosi su regulisani u Vučitrnu 1426. Stefan Balšić Maramonte. Sin Konstantina Balšića i Jelene Topije. Jelena se posle Konstantinovog pogubljenja 1402, povukla kod svoje rođake Marije Topije, udate za Filipa Maramonte. Filipovi posedi su se nalazili oko Otranta i Lećea. Zbog bliskosti sa Filipom prozvali su ga Maramonte. Pomagao je svom brat od strica, Balši III, tokom Drugog skadarskog rata. Posle Balšine smrti 1421. vratio se u Italiju. Kasnije je bezuspešno pokušavao obnoviti državu Balšića tokom 1429. Kada nije uspeo u tome sklonio se u Apuliju. Postao je kondotjer i učestvovao u sukobima italijanskih republika. Ova grana Balšića, Maramontovi, izumiru 1480.

Crnojevići
Radič Crnojević. Krajem XIV veka u Zeti se javlja rivalska porodica Crnojevića. Njen rodonačelnik je Radič Crnojević. Iskoristio je zarobljavanje Đurđa II Stracimirovića Balšića da zagospodari Budvom i Svetomiholjskom metohijom (poluostrvo Luštica). Nazivajući se “gospodarom Zete i Budve” ponudio je Mlečanima svoju saradnju i izmolio Sinjoriju da mu da mletačko građanstvo 1392. Održavao je prijateljske odnose i sa Dubrovnikom. Sa bratom Dobrovojem je opsedao Kotor i zauzeo Grbalj. U tim borbama protiv Đurđa II Stracimirovića Balšića je i poginuo 1396. Đurađ II je poseo delove njegove teritorije. Imao je i brata Stefana. Đuraševići. Posle pogibije Radiča Crnojevića, njegova braća Dobrovoj i Stefan izgubila su u svom kraju svaku ulogu. Prvenstvo je pripalo njihovim rođacima koji su po nekom svom nepoznatom pretku nosili prezime Đurašević. Možda je to bio zetski vlastelin Đuraš Ilić. On se prvi put spominje 1326. u pratnji Stefana Dečanskog, kao čelnik. Prešao je na
113

Dušanovu stranu. Potisnuli su ga Balšići. Umro je oko 1362, a sahranjen u manastiru na Prevlaci. Na blisko srodstvo sa Radičevom kućom upućuje i činjenica da su Đuraševići u XV veku preuzeli prezime Crnojević. Đurađ i Aleksa-Lješ Đurašević-Crnojević. Možda su bili unuci Đuraša Ilića. Đurađ i Aleksa-Lješ se prvi put spominju 1403, kada su na poziv Dubrovčana, koji su ratovali sa bosanskim kraljem Ostojom, pustošili zemlje Sandalja Hranića. U periodu 1403 – 1431. u mletačkim dokumentima se javljaju kao baroni Zete. Upravljaju Paštrovićima, Lušticom i brdskim krajevima iznad Kotora i Budve.Venecija ih nastoji pridobiti za borbu protiv Balšića. Obećava im predaju Budve, Bara i Gornje Zete, ali oni ne prihvataju ponudu. Posle smrti Balše III 1421, posedaju neka njegova sela. Postaju vojskovođe despota Stefana, da bi se po njegovoj smrti okrenuli Mlecima. Đurađ je bio oženjen ćerkom Koje Zakarije. Imao je četvoro sinova: Đurašina, Kojčina, Stefanicu i jednog nepoznatog sina. Stefanica (1451 – 1465). Od Đurđevih sinova izdvaja se trećerođeni Stefan – Stefanica. Vodio je samovoljnu politiku ne obraćajući pažnju na svoju braću. Bio je oženjen Marijom, ćerkom Ivana Kastriota, a sestrom Skenderbegovom. Bio je gospodar Crne Gore. Sukobljavao se sa despotom Đurđem Brankovićem. Despot je 1452. poslao dve vojske na čelu sa vojvodom Altomanom i Tomom Kantakuzinom, svojim šurakom. Stefanica ih je obe porazio. Stefanica je sa zborom Gornje Zete i predstavnicima 51 opštine (družine) 1455. priznao vlast Venecije (Vranjinski ugovor). Posle toga njegova porodica preuzima prvo mesto u političkom životu zemlje. Iako su priznali vlast Mletačke republike u suštini su ostali samostalni gospodari. Stefanicina zastava je bila crvene boje sa belim dvoglavim orlom. Zastava Đurđa Kastriota Skenderbega je bila, takođe, crvene boje, ali sa crnim dvoglavim orlom. U vreme Crnojevića ime velikog planinskog masiva Crna Gora, kao teritorijalno-politički pojam, zamenjuje dotadašnji naziv Zeta. Za života Stefanice nijedna veća turska vojska nije udarila na Zetu. Bile su to sitne pljačkaške najezde koje je Stefanica mogao sam da suzbije. Tokom 1457. ratovao je protiv hercega Stefana Vukčića Kosače. Umro je krajem 1464. ili početkom 1465. Sa Marijom Kastriot je imao sinove Đurđa i Ivana. Ivan (1465 – 1490). Naslednik Stefanicin je bio mlađi sin Ivan, u narodu poznatiji kao Ivan-beg. Prva žena mu je bila Gojsava, ćerka Đorđa Arijanita Komnina Topije Golema. Tako je bio u srodstvu sa Dukađinima, Skenderbegom i Brankovićima. Đurđev sin Slepi Stefan je oženio mlađu Arijanitovu ćerku Angelinu. Posle Gojsavine smrti Ivan se 1469. oženio Marom, ćerkom hercega Stefana Vukčića Kosače. Dugi niz godina u mladosti je proveo u zatočeništvu hercega Stefana Vukčića. Ivan je u proleće 1465. napao Kotor (mletački grad od 1420). Mlečani su ucenili njegovu
114

glavu na čak 10.000 dukata. Loši odnosi sa Mlecima su popravljeni 1466. zalaganjem Stefana Vukčića i Ivanovog ujaka Skenderbega. Postaje vojvoda pod vrhovnom vlašću Venecije 1466. sa sedištem u Žabljaku, na Skadarskom jezeru. U savezu sa Venecijom je ratovao protiv Turaka. Ivan se 1471. sporazumeo sa sultanom Mehmedom II. Obavezao se da će za uživanje svojih poseda plaćati harač od 700 dukata. Sa Turcima se razišao 1473, kada su mu poseli neka mesta. To je iskoristila Venecija da ga još čvršće veže za svoje interese. Njemu i njegovoj deci dodelila je 1474. svoje građanstvo. Senat mu je poslao vojnu i novčanu pomoć i obećao mu sklonište ako Turci osvoje njegove zemlje. Ivan je nudio Sinjoriji iznos koji je davao sultanu na ime harača ako potisne Turke iz Gornje Zete. Turska opasnost se nadvila i nad Zetom. Ivan od 1474. učestvuje u odbrani mletačkog Skadra od Turaka. Bitka za Skadar je bila izuzetno teška. Turci su posle četiri meseca podigli opsadu. Sa šurakom Vlatkom Kosačom Hercegovićem 1476. pokušava povratiti porobljeni deo Hercegovine. Međutim, neuspeh unosi razdor među saveznike. To omogućava Turcima da krajem 1477. ili početkom 1478. nanesu Ivanovim snagama težak poraz. Sultanu Mehmedu II je odlučio da pokori zemlje Crnojevića. Sultan je još jednom pokušao sa osvajanjem Skadra. Anadolski beglerbeg Mustafa i rumelijski beglerbeg Sulejman predvodili su vojsku pod Skadrom 1478. Sultan ni ovoga puta nije uspeo da zauzme Skadar, pa je naredio svojim beglerbegovima da zauzmu okolne tvrđave. Sulejman je 1479. zauzeo Žabljak, Ivanovu prestonicu. Posada predvođena Ivanovima rođakom, nije ni pomišljala da pruži otpor turskoj sili. Mlečani su iste godine predali Skadar Turcima. Turci su u teškim okršajima potisnuli Ivana. Bio je prinuđen da, preko Kotora, napusti zemlju i ode u Italiju. Posle smrti Mehmeda II 1481, izbijaju nemiri u Turskoj. Za vlast se bore njegovi sinovi Bajazit i Džem. Bajazit je pobedio svoga brat, koji beži u Italiju. Ivan se, uz pomoć napuljskog kralja Ferantea, vraća u domovinu i uspeva da obnovi vlast. Uspeo je da nanese poraz turskim odredima, ali je ipak morao da prizna vrhovnu vlast sultana Bajazita II. Obavezao se na harač od 700 dukata. Za novu prestonicu izabrao je Cetinje. Tu je 1483. podigao crkvu posvećenu rođenju Bogorodice i uz nju manastir kao sedište zetskog mitropolita. Na to se zavetovao tokom izgnanstva u Italiji. U Loretu, kod Ankone, je posetio crkvu posvećenu Svetoj Bogorodici i u njoj video nerukotvorenu ikonu Bogorodice. Pao je na kolena i zavetovao se da će joj podići crkvu u svojoj otadžbini, ako se tamo ikada vrati. Ivan Crnojević je umro 4. jula 1490. Sahranjen je u cetinjskom manastiru. Đurađ (1490 – 1496). Ivana nasleđuje najstariji od trojice sinova, Đurađ. Bio je veliki ljubitelj knjige, ali i vešt ratnik. U pokušaju da se
115

Nezadovoljni njegovom vladavinom Turci su ga zatvorili. Umro je u Skadru. Podigao je ustanak protiv Turaka 1501. Đurađ je imao šestoro dece. potkazujući glavu vladarskog doma. Trebnik i Cvetni triod. Umro je nakon 1530. 1499. Crna Gora je konačno pala pod Turke 1499. Stefan (1498 – 1499). ali ga ne treba mešati sa albanskim borcem protiv Turaka. Stefan mu je u jesen 1496. Po prelasku u islam dobio je ime Skenderbeg. Najmlađi sin Ivan-bega Crnojevića Staniša je 1485. 116 . Vrlo brzo ga Turci šalju u Istanbul. Đurađ je ostavio trajan spomen otvaranjem prve južnoslovenske i balkanske štamparije u Cetinju. Đurađ je sa porodicom. Crna Gora je pala u turske ruke. Ostao je upamćen po zlu. Neko vreme pošto je Đurađ zatvoren u Veneciji Crnom Gorom je upravljao njegov brat Stefan (1498 – 1499). kao monah. On je 1494. doneo sultanovu poruku da krene na Portu ili da u roku od tri dana napusti Crnu Goru. Vratio se u Crnu Goru 1500. Staniša. poslat u Carigradu. Oktoih petoglasnik (od petog do osmog glasa). zavladao Napuljom i planirao krstaški rat protiv Turaka. izazvani postupcima francuskog kralja. Istina dosta formalno jer je suštinska vlast bila u rukama skadarskog vezira. Pogotovo kada se posle propasti svih francuskih planova i brat Stefan okrenuo protiv njega. Zbog “hule na Boga” Đurađ Crnojević je čak zatvoren u Veneciji. Ti planovi se nisu ostvarili jer su vladari italijanskih republika. Đurađ Crnojević se više nije mogao održati u Crnoj Gori.oslobodi turskog pritiska on se čvršće povezuje sa Mlecima. njegov praunuk Jovan Crnojević je umro 1660. na kome je rad završen 4. Oktoih prvoglasnik (od prvog do četvrtog glasa). Lozu je produžio drugorođeni sin Konstantin. Sa njime se ugasila loza srednjovekovnih zetskih dinasta. ali je doživeo neuspeh i morao se predati Turcima. Znajući da bi na Porti bio ubijen. najbližim saradnicima i cetinjskim kaluđerima otišao u Veneciju. sklopili ligu protiv Šarla VIII. Prva štampana knjiga bila je Oktoih prvoglasnik. Stefan je vodio paralelnu protursku akciju. Psaltir. Tu se 1494 – 1495. Velike nade u borbi protiv Turaka Đurađ je polagao u francuskog kralja Šarla VIII. januara 1494. Dobija timar u Anadoliji. koji su živeli na mletačkim posedima. gde je poturčen. On će kasnije kao skadarski sandžak-beg upravljati Crnom Gorom 1513 – 1524/30. štampaju ćirilske knjige. gde ostaje do smrti 1503. Oslobođen je tek na zalaganje francuskog kralja Luja XII.

Lima i Boke. Sandalj Hranić Kosača. Učestvovao je u ubistvu kneza Pavla Radenovića 1415. je 117 . Tražio je zaštitu Osmanlija i uz njihovu pomoć je uspeo sačuvati svoje posede. Hrana je imao sinove Sandalja. Vlatka je nasledio sin brata Hrane. poklonio gradove Skradin i Ostrovicu. Vukca i Vuka. Tu se nalazilo selo Kosač po kojem su verovatno dobili ime.Kosače Poreklo. je zavladao prostranim područjem između Cetine. Vlatko je bio vojdova Tvrtka I. Do 1410. i zato je došao u sukob sa njegovim sinovima. Sandalj (1370 – 1435) nakon smrti Lajoša I pristao uz Ladislava Napuljskog. Od 1416. Bosanska velikaška porodica Kosače je imala posede oko ušća Tare i Pive i u području Foče. Imao je sinove Vlatka i Hranu Vukovića. Drijeva na Neretvi. Sandalj Hranić Kosača. Uspeli su se proširiti na Hum i tokom XV veka su postali najmoćnija porodica u Bosni. Pa mu je ovaj 1407. Rodonačelnik porodcie je Vuk. ali ih je Sandalj nakon tri godine prodao Mlečanima.

Osnovao je radionicu sukna 1449. njegove su zemlje postupnoosvajaju Turci. do 1443. pobunio protiv njega. Samostalno je vodio ratove. Završje. i Jelenom. kralj Stefan Tomaš. zaratio sa Dubrovnikom i osvojio Konavle. Od 1448. sa Dubrovnikom. pomirio se i sa kraljem Stefanom Tomašem. proširio je vlast na Omiš. jer se manastir Mileševa nalazio na njegovoj teritoriji. Pristao je 1446. Bar. ćerkom hrvatsko-dalmatinskog bana Vuka Vukčića Hrvatinića. da svoju ćerku Katarinu uda za pretposlednjeg bosanskog kralja. Oni koriste 118 . Nasledio ga je najstariji sinovac Stefan Vukčić Kosača. Posle ovoga njegova teritorija je poznata koa Hercegovina. proglasio za “hercega od Svetog Save”. Tursko posredovanje za mir nije urodilo polodom jer su 1452. Gornju Zetu i Omiš. Sandalj je bio oženjen Katarinom. pomirio se sa bosanskim kraljem Stefanom Tomašem. borbe nastavljene. a 1454. Stefan (1404 – 1466) je veliki vojvoda bosanske države. Pre toga on je postao vojvoda Humske zemlje. ali se sin Vladislav 1451. što na nemačkom znači “vojvoda”. Zato se 1448. Pored Dubrovnika Vladislava u rat se uključuje još jedan hercegov protivnik. Na tom prostoru je bio samostalan vladar. Najistaknutiji član porodice Kosača. Nakon pada Bosne 1463. Herceg Stefan strahujući od Turaka prihvata vazalni odnos prema kralju Alfonsu V Aragonskom. koji su mu preoteli Bar. Trebinje i Klobuk. nazvan je “Herzog”-om. Gornju Zetu. Stefan nastoji da se oslobodi zavisnosti od bosanskog kralja. Istočni deo Konavla sa Prevlakom je 1419. U povelji cara Fridriha III iz 1448. Od 1440. U korist Mlečana odrekao se svih prava na Kotor 1423. Turci po nagovoru despota Đurđa (s kojim je Stefan posle kratkotrajnog savezništva raziao) pustoše zemlje Stefana Vukčića. Imao je dvor u Blagaju na Buni. Ugrožen od Mlečana i zetskog vojvode Stefana Crnojevića. Sinovac i naslednik Sandalja Hranića. je ponovo u savezu sa despotom Đurđem Brankovićem i napada bosanskog kralja – Srebrenicu. Protezala se od Lima do Cetine i od rame do Kotorskog zaliva. Herceg Stefan je 1450. Poljica. ali mu se nemački izraz više svideo pa ga je prihvatio za svoju titulu. izmirio sa sinom Vladislavom. Pomoć koju su Turci uputili hercegu Stefanu pokolebala je njegove protivnike. Pod njegovom vlašću se Herceg Novi razvija u pomorsku i trgovačko središte. Sandaljev brat Vukac je u braku sa Katarinom imao sina Stefana Vukčića i ćerku Teodoru. Kada su Turci počeli upadati u njegovu zemlju (1461). U Dubrovniku je čuvao svoje drgocensti. pa se 1453. Stefan Vukčić Kosača. Njegova oblast je bila izuzeta od vlasti bosanskog kralja. prodao Dubrovčanima. ćerkom kneza Lazara. naplaćivao carine i zaključivao ugovore.bio najmoćniji velikaš bosanske države. Tokom 1447/48.

katastrofalan poraz ga je primorao da se skloni u Novi. Herceg Stefan Vukčić Kosača je imao tri žene. Na inicijativu sultana spor među braćom je okončan 1469. Herceg Vlatko je prethodno pokušao da iskoristi pometnju posle smrti Mehmeda II te je upao u Bosnu. Sa Barbarom se oženio 1455. dodelio tvrđave Veliki i Mali Kalnik u križevačkoj županiji. ali se ona našla pod Turcima. koji mu je 1469. Nakon njegove smrti porodica je znatno osiromašila. Vlatka Hercegovića i Katarinu. oženio Anom. često bio u službi Turaka. Njegovog sina Vladislava Venecija je proglasila za kapetana vojske na Balkanu. i presto zauzima Bajazit II koji odlučuje da konačno pokori Hercegovniu. osvajaju Hum i Podrinje. Vladislav je od 1453. i sa njom je imao decu Maru i Stefana. Mlečana i kralja Matije Korvina. ćerkom Balše III Balšića se oženio 1424. Vladislav (1426 – 1490) je iznudio od oca zasebnu oblast još za Stefanova života. a Mlečani Neretvansku krajinu. Zbog razmirica sa bratom Vlatkom oko očeve imovine najmlađi brat Stefan prelazi na islam i postaje Ahmed-paša Hercegović. koje je njihov otac Stefan ostavio u Dubrovniku. Sa Jelenom. jajački ban petar Dojčin i hrvatsko-slavonsko-dalmatinski ban Ladislav Egervari 1480. Tako je titula hercega pripala mlađem bratu Vlatku. Sa cecilijom 146o. a sa druge strane Vladislav postaje ugarski vazal i dobija posede u Hrvatskoj. Herceg Stefan gubi grad za gradom. Iste godine Vlatko je postao turski vazal. Mehmed II Osvajač umire 1481. Turci su zauzeli Novi i time su srednjovekovna Bosna i Hercegovina prestale da postoje kao samostalne države. uz koga je bio i najmlađi Stefan. Vladislav se 1455. Pred kraj života vlast hercega Stefana je bila svedena na usko primorsko područje s Herceg Novim. Pad Hercegovine. Kao odgovor na turski pljačkaški upad na ugarske teritorije despot Vuk Grgurević. oženio ćerkom Alfonsa V Aragonskog tražeći time ponovo oslonac na zapadu. Stefan Vukčić Kosača je umro 1466. Krajem 1482. pustoše Sarajevo. ili početkom 1483. Herceg Vlatko se 1475. ali mu je Ugarska ustupila hercegovačke gradove na upravu. Sa njom je imao sina Balšu koji je živeo u Kalniku.sukob oca i sina i od 1465. Međutim. a Stefan je ostao upamćen kao Ahmed-paša Hercegović. nećakinjom Irine Kantakuzin. žene despota Đurđa. Mara se udala za Ivana Crnojevića. 119 . Sa njom je imao decu Vladislava Hercegovića. Tu je dočekao turksu opsadu. u Novom prethodno primivši pravoslavnu veru. Vladislav je ostao praktično bez ičega. tako što su braća ravnomerno podelila bogatstvo.

pa su dobili neke gradove. do 1391. Sin je Vladislava Kotromanića i Jelene Šubić. postavljen Mađar koji agituje za krstaški rat protiv jeretika. Bosne i Pomorja i Zapadnih strana od 1377. pa presto nasleđuje Stjepanov sinovac Tvrtko. Bio je bosanski ban od 1353. U zemlji je ipak došlo do manjih nemira. Sinovi Stjepana II su pomrli pre njega. Odnosi sa Ugarskom. kralj Raške. Napad Mlečana. dolazi do upada na kraljevu teritoriju. Tvrtkova majka Jelena je. 120 . Ugarski kralj Lajoš I Veliki (1342 – 1382) je uzvratio pohodom u kojem učestvuju i Bosanci. u jajačkom kraju. kralj Srba. izdejstvovala potvrdu njegovog banovanja na saboru u Milama 1354. do 1390. i vlada u njegovo ime do smrti 1354. I pored toga situacija u zemlji je nestabilna. rođen 1338. Zatim vlada uz pomoć majke. na dalmatinske gradove izazvao je reakciju Ugarske. uz ugarsku podršku. do 1377. Srba i Šubića 1355. Dalmacije.Tvrtko I Kotromanić Dolazak na presto. Hrvatske i Pomorja od 1390. Bosne. Otac ga proglašava za bana 1353. Za bosanskog biskupa je 1356.

mestu kulta Svetog Save. oženio ćerkom vidinskog cara Ivana Stracimira. koji je obavio venčanje. a ženu Lajoša I. Bosanski biskup. prisilili Tvrtka I da im ustupi Hum do Neretve. kao miraz uz Jelisavetu. ćerke kralja Dragutina. ali se ne angažuje. i sklanja se u Dubrovnik. Tvrtku su pripao podrinjski deo Altomanovićevih zemalja (manastir Mileševa). Tokom 1369 – 1371. Bio je unuk Jelisavete. Tokom 1377. Na čelu pokreta koji se pretvorio u otvorenu pobunu bio je njegov mlađi brat Vuk. u Mileševi. protiv Tvrtka istupa Sanko Miletinović. Tvrtko se obratio Lajošu I. Tvrtko I je 1375. pod ugarskom vlašću. izumire muška linija Nemanjića. Odnosi sa susedima. Logotet Vlatko je ubeđivao Tvrtka da upravo njemu pripada srpska kraljevska kruna. a zauzvrat je priznato gospodstvo Kotromanića nad Bosnom i Usorom. ukinuo carine na trgovinu sa Dubrovnikom. Potučen je tokom 1368 – 1370. umirio je zemlju. Posle ovih pobeda. Balšića i kralja Vukašina protiv Nikole Altomanovića. Ban je u savezu sa knezom Lazarom 1373. ali nije imao uspeha. Mađari su poslali dve vojske protiv Bosne i obe su suzbijene. a za novog bana je imenovan Vuk. Altomanović je prethodno podržavao pobunu Tvrtkovog brata Vuka. izazvalo pobunu vlastele. Lajoš I je pokušao da Tvrtka I stegne još jače. Tvrtko I se 1374. Kraljevsku krunisanje. što je 1366. potukao Nikolu i uništio njegovu vlast. Tvrtko je sa majkom proteran iz Bosne. Vuk je pokušao da protiv Tvrtka I pokrene papsku kuriju i ugarski dvor. Sukob sa Nikolom Altomanovićem. Pobune brata Vuk i Sanka Miletinovića. koja je bila udata za Stjepana I Kotormana. nagrađen je đerskom nadbiskupijom. ali mu se Trvtko suprostavio. Tvrtko I podupire savez Duubrovnika. Tvrtko je imao obavezu da kao ugarski vazal brani Dubrovnik. U sukobu Dubrovnika i kneza Vojislava Vojinovića 1358 – 1362. se sukobljavao sa Balšićima oko Prizrena. Onu koju je vodio lično Lajoš I pod gradom Sokolom je pobedio Vukac Hrvatinić. Krunisan je 121 . Tvrtko je priznao ugarsku vrhovnu vlast. Tokom 1366/67. koji je od Zadarskog mira 1358. osnivača srpske crkve.Mađari su 1357. i uz njegovu pomoć se vratio na vlast. Ugarska pomoć se morala uzvratiti odrešenim rukama katoličkoj crkvi (franjevcima) u pokrštavanju jeretika. Tvrtko je pokušao da ojača centralnu vlast. a druga je suzbijena pod Srebrenikom. Krunisanje je obavljeno na Mitrovdan 1377. Njegovi sinovi i braća su ostali verni banu. Tvrtko I se javlja sa svojim pretenzijama na srpski presto. Posle Vukove pobune. Smrću cara Uroša I 1371. Ženidba. ćerku Stjepana II. a njegov brat Vuk je pobegao u Dubrovnik.

kod Bileće 27. ustupa Kotor Bosni i Tvrtko odustaje od podrške hrvatskoj vlasteli. avgusta 1388. Bosnje i Pomorju i Zapadnim stranam.000 perpera). Tvrtko se 1387. povlači trgovce iz Bosne. i proširi teritorije. uz odobrenje kraljice Jelisavete.krunom srpske kraljevske kuće za kralja Srbljem. uključuje u borbe i sklapa savez sa Dubrovnikom protiv dalmatinskog plemstva. poslanik ugarskog dvora Nikola Gorjanski. koji gine 1385. Kotor ga je izigrao i priznao vrhovnu vlast Ugarske. Novi je podignut sa namerom da bude trg soli. Kralj Žigmund šalje Nikolu Gorjanskog. koja nije urodila plodom. izbijaju borbe oko prestola što izaziva novi pokret hrvatske vlastele. Ugrinići i krbavski knezovi sklapaju odbranbeni antibosanski savez. Posle ovoga Tvrtko I nastupa samostalno iako zvanično nije raskinuo vazalne odnose sa Ugarskom. Ustanak hrvatskih velikaša. koji je smatrao da njemu pripada monoplo na trgovinu soli. Tvrtko I je posle krunisanja učvrstio svoju vlast u Bosni. te vlastela Nelipčići. Puno ime je Grad Nova Svetog Stefana. Ime je dobio u čast Svetog Prvomčenika Stefana. Vojvoda Vlatko Vuković je. Zbog Kotora se sukobljava sa Balšom II Balšićem. i stigli do neretljanske doline. Dubrovnik je ipak popustio i izmirio se. Tvrtko pruža podršku Mlečanima u okupaciji Kotora 1380. To je izazvalo novi sukob sa Dubrovnikom. Podržava ustanak hrvatske vlastele 1383. Da bi se oslobodio zavisnosti od Dubrovnika i da bi Bosna dobila izlaz na more. osvaja Klis i u njemu postavlja Ivana Paližna za namesnika Dalmacije. naneo težak poraz turskom vojskovođi Šahinu. Borbe za ugarski presto. ali je izazvala Tvrtkov sukob sa Dubrovnikom koji 1384. U sukobu Dubrovnika i Kotora 1378. Namesnik je uznemiravao dalmatinske gradove Split. Vlatko je nagrađen namesništvom u Dalmaciji. Dalje borbe u Dalmaciji preduhitrili su Turci. Turci su prvi put upali u Bosnu 1386. Tvrtkovo krunisanje priznali su najistaknutiji srpski gospodari. Borbe sa Turcima. U Bosnu upadaju na poziv Đurđa Stracimirovića Balšića. Dubrovnik mu je plaćao svetodmitarski danak (2. Tvrtko nastoji da iskoristi smrt Lajoša I 1382. Dubrovnik i Venecija. Svom narodnom imenu dodao je ono koje su nosili svi srpski vladari – Stefan. Kada u Kotoru dođe do sukoba vlastele i puka Tvrtko I staje na stranu drugih. Dubrovnik i hrvatskodalmatinski ban podržavaju plemiće. Tvrtko 1382 podiže grad Novi kao utvrđeno bosansko pristanište. Tvrtko posreduje za mir i pristaje na ponudud Kotora da mu bude gospodar. Sukob sa Dubrovnikom. U Ugarskoj 1386/87. Kod 122 . Šibenik i Skradin. u borbama sa Turcima pa se sukob obustavlja. Tvrtko I 1387. Podizanje Novog. što znači da su ga priznavali za vrhovnog vladara Srba. koja uz podršku Hrvoja i Vukca Vukčića i Tvrtkovo znanje zauzima Zagreb.

123 . Sa tom titulom Tvrtko I se prvi put javlja 10. i sa austrijskim vojvodom Albrehton III o braku sa njegovom ćerkom. pošto mu je prva žena Doroteja umrla. Tvrtko I je zavladao dalmatinskim gradovima (osim Zadra) i najvećim delom Hrvatske. Bosne. U Bosni posle Tvrtkove smrti oblasni gospodari uzimaju sve više maha na štetu kraljevske vlasti. nanosi poraz slavonskom banu Ladislavu Lučencu. pregovarao je sa kraljem Žigmundom o izmirenju. Tvrtkovu zauzetost borbama sa Turcima iskoristio je ban Ladislav Lučenc da zauzme Klis. Jedino Torgir priznaje vlast Ugarske. pa je slao pisma evropskim državama. jula 1390. stilizovan od poznatog humaniste Kolča Salutatija. Usred svojih uspeha Tvrtko iznenada umire 10. Njegova vladavina nad Dalmacijom je kratko trajala.Zadra 1389. koji je Tvrtko I povratio do kraja 1389. Tvrtkova smrt. Zato je uzeo titulu kralja Raške. Dalmatinski gradovi (Split i Šibenik) svesni uzaludnosti daljeg otpora se pokoravaju Tvrtku u leto 1390. Poslao je Vlatka Vukovića i Ivana Paližana u pomoć knezu Lazaru. Turska opasnost ne dozvoljava Tvrtku da se fokusira na primorje. Tokom 1391. Kralj Dalmacije. marta 1391. Hrvatske i Primorja. javljajući vest u svom velikom trijumfu. Tvrtko I je bio ubeđen u pobedu. Dalmacije. U bici na Kosovu bosanski odred nije mnogo stradao i vojvoda Vlatko je obavestio Tvrtka o pobedi hrišćana. Sačuvan je odgovor Firence.