Doseljavanje Slovena na Balkan

Posledice seobe naroda. Sloveni su naseljavali velika prostranstva u Zakarpatju, između Visle i Azovskog mora. Veliko komešanje izazvano seobom naroda zahvatilo je i Sovene, i oni počinju sa svojom seobom. Naziv Sloven se javlja u raznim varijantama – Slovenin, Slovac, Slovin. Naziv potiče od reči koja označava ljude koji žive u blizini reka. Zbog zavisnosti od Huna i srodnih Anta naziv je doveden u vezu sa latinskim izrazom sclavus – rob. Zajedno sa Antima počinju svoje pomeranje prema jugu. Nisu učestvovali u prodorima varvara preko Dunava krajem V veka. Komes Marcelin te varvare naziva Skitima i Gotima, ali se oni ne mogu izjednačiti sa Slovenima. Prokopije je prvi zabeležio podatak o jednom slovenskom napadu na Balkansko poluostvro za vladavine cara Justina I (518 – 527). To su bili Anti, susedi Slovena, koji su živeli u prostranim stepama severno od ušća Dunava. Ovaj napad suzbio je vizantijski vojskovođa German. Na levoj obali Dunava nalazila su se i naselja Bugara, koje vizantijski pisci nazivaju Hunima. Pokreti u VI veku. Napadi Slovena i Anta na Trakiju učestali su za vlade Justinijana I (527 – 565). Prokopije izveštava da se vizantijska vojska predvođena Hilvudom hrabro borila protiv varvara na levoj obali Dunava. Carska diplomatija je 537. uspela da ove Ante angažuje u borbama u Italiji, protiv Gota. Sloveni i Anti su poseli levu obalu Dunava i stvorili mogućnosti za prelazak preko Dunava i pljačkanje provincija Carstva. Dakija je postala baza za njihove akcije, a zbog njihove brojnosti opisuje se kao slovenska zemlja – Sklavinija. Prokopije u Tajnoj istoriji ističe da Huni (Bugari), Sklavini i Anti pustoše po čitavom Iliriku, od Jadrana do Carigrada, a naročito Trakiju, Heladu i Hersones. Prokopije naziva balkanske provincije “skitskom pustinjom”, a za sve to krivicu baca na Justinijana. Sloveni su između 545. i 550. upadali u Trakiju i strahovito je pustošili. Jedan slovenski odred je stigao čak do Drača. Sloveni se sa velikim plenom vraćaju preko Dunava. Stizali su i do Niša, a planirali su i napad na Solun, ali su na kraju odustali od toga i pošli u Dalmaciju. Dugo su pljačkali po Dalmaciji i sa velikim plenom se vratili kući. Preko Dunava su ih prevezli Gepidi. Činjenica da su se Sklavini u tom pljačkaškom pohodu zadržali veoma dugo, izražava prve težnje ka stalnom naseljavanju i kolonozaciji.
1

Slovenski pljačkaški pohodi 550/51. vezani su za langobardskogepidske sukobe u Karpatskoj kotlini. Vizantija je pokušavala da se drži neutralno i izvuče koristi. Sklopljeni su savezi i sa Langobardima i sa Gepidima. Carstvo je želelo da povrati Sirmijum, koji su držali Gepidi. Vizantija je optuživala Gepide da pomažu Slovene u njihovim pljačkaškim pohodima. Langobardski kralj Alboin je izvojevao pobedu nad Gepidima, pa su Gepidi sklopili savez sa Kutrigurima, koji 551. prelaze Dunav i pljačkaju balkanske provincije. Borbe Avara i Slovena protiv Vizantije. Vizantija se 558. prvi put susreće sa Avarima. Te godine je u Carigrad stiglo avarsko poslanstvo nudeći pomoć Carstvu u borbi protiv svih neprijatelja. Car je odobrio savez i avarskom kaganu dao godišnji tribut i poklone, ali nije prihvatio avarske zahteve da se nasele na teritoriji Carstva. Uz avarsku pomoć Vizantija je pokušala da se oslobodi Kutrigura, Onogura i Sabira u Jermeniji. Prema Agatiji Kutriguri su 559. prešli preko zaleđenog Dunava i opljačkali podunavske provincije. U ovom pohodu su učestvovali i Sklavini. Vizantiji je pošlo za rukom da protiv Kutrigura nahuška Utigure, tako da je došlo do međusobnog rata u kojem su Kutriguri poraženi. Posle 559. vlada relativan mir na severnim granicama Carstva. Avari 562. ponovo traže zemlju za naseljavanja.Vizantija im nudi Panoniju, dok su oni tražili desnu obalu ušća Dunava. Avari i Langobardi su 567. sklopili savez uperen protiv Gepida. Carstvo je u ovom sukobu pokušalo da zauzme Sirmij, i to mu je pošlo za rukom. To je izazvalo petnaestogodišnji rat Vizantije i Avara. Borbe su vođene oko podunavskih gradova: Sirmija, Simgidunuma i Viminacijuma. Po nagovoru kagana Bajana mase Kutrigura su 568. preko Sirmija provalile u Dalmaciju. Sledeće godine kagan je opseo Sirmij. Carski komandant Bon branio je grad. Vizantija je Avarima platila bogat otkup i oni su odustali od pljačkanja podunavskih provincija. Mir koji je zaključen uz bogat poklon u zlatu trajao je u Sremuu oko deset godina. Za to vreme ni Sloveni nisu napadali podunavske provincije Carstva. Napadi Sklavina iz Vlaške 578/79. bili su tako snažni da je pretila opasnost da će preplaviti Heladu. Carstvo je nagovaralo Avare da zarate protiv Sklavina. Avari su uz pomoć carske vojske zaratili protiv Sklavina, ali su imali samo delimične uspehe. Sloveni su, neposredno pred pad Sirmija u avarske ruke, opljačkali celu Heladu, okolinu Soluna i Trakiju. Na tom području su se zardžali skoro tri godine (do 584). Bio je to prvi duži boravak Slovena na tlu Balkana. Čuda svetog Dimitrija opisuju napad jednog odreda od 5.000 Slovena na Solun 584.
2

Avari su 582. zauzeli Sirmij, što je imalo dalekosežne posledice. U svim podunavskim provincijama, kao i u Dalmaciji, zavladala je nesigurnost. Jovan Efeski je zabeležio da je 583. izbio požar u Sirmiju i Avari su ga napustili jer nisu bili vični gašenju požara. Posle zauzeća Sirmija, Avari osvajaju Singidunum, Viminaciju i Avgustu. Car Mavrikije (582 – 602) je 585. prinuđen na sklapanje mira pod teškim uslovima. Ovaj mir nije obavezivao Sklavine, pa je Trakija iste godine postala njihov plen. Avarski kagan je nagovorio Sklavine da krenu na Carigrad, ali ih je carski vojskovođa Komentiol potukao. Kagan je onda organizovao slovenski pohod na Solun 586. Opsada je trajala sedam dana. Sklavini su se poraženi povukli, ali je u Solunu ostala glad. Carstvo je 587. uspelo da porazi Avare i povrati Singidunum i Viminacijum, ali pobeda nije do kraja iskorišćena. Kagan je 588. prodro u Meziju i Malu Skitiju, dok je mnoštvo Sklavina prešlo preko Dunava u Trakiju. Zauzeli su Tesaliju, Heladu, Stari Epir, Atiku i Eubeju, a zatim prešli na Peloponez da se tu nasele. Situacija na severnim granicama se menja 591, kada Persija i Vizantija sklapaju mir. Car Mavrikije je prebacio vojsku na Balkan. Otpočeo je rat sa Avarima. Kagan je tražio saveznike. Sloveni su prevozili Avare preko Dunava u njihove pohode. Sukobi Avara i Vizantinaca bili su žestoki. U proleće 594. vizantijska vojska je krenula na levu obalu Dunava da spreči prelaz Sklavina i pljačkanje Trakije. U početku je imala uspeha, ali je kasnije pretrpela težak poraz. Carska naredba da Prisk s vojskom prezimi u Vlaškoj izazvala je pobunu u vojsci. Ovaj je vratio vojsku na desnu obalu Dunava jer je boravak na levoj obali postao neizdrživ zbog hladnoće i stalnih napada Sklavina. Car Mavrikije nije bio zadovoljan ovakvim ishodom pa je smenio Priska i za komandanta postavio svoga brata Petra. Veća vizantijska ofanziva protiv Sklavina počela je 595, bila je delimično uspešna. Avari su napali 597. Prisk je 599. krenuo na Singidunum, dok su Avari prodrli u Meziju. Zbog kuge koja je među njima izbila kagan se odlučio na mir koji je sklopljen u tvrđavi Driziperi. Carstvo je zadržalo pravo da prelazi Dunav i napada sklavinije u Vlaškoj niziji, koje nisu bile pod vrhovnom vlašću Avara. Carstvo je 600. prekršilo mir iz Drizipere. Prisk je u Singidunumu preuzeo vrhovnu komandu i koncentrisao trupe u Viminacijumu. Posle mnogih bitaka, on je doveo vojsku do Tise i na Titelskom bregu odigrao se odlučujući sukob u kojem su Avari potpuno poraženi. Drugi pokušaj prelaska Dunava radi borbe protiv Sklavina završio se katastrofalno. Trupe pod komandom carevog brata Petra su u početku imale uspeha, ali je kagan pomogao Sklavinima time što je poslao vojsku protiv
3

Napuštannje kastruma označava kraj sistematske odbrane podunavskog limesa i dotadašnje taktike carskih trupa. ali ih je avarski vojskovođa Apsih porazio. Kagan je naredio da se pobije veliki broja Slovena koji su prouzrokovali poraz u pomorskoj bitki. Poraženi Avari i Persijanci su se 4 .Anta. pokušali ponovo da osvoje Solun. mimo Petrove volje. Na jadransku obalu Sloveni su izbili oko 614. Dok su Avari u prodorima u carske provincije bili rukovođeni isključivo pljačkaškim motivom i sa plenom se vraćali na sever. U solunsko zaleđe došli su u vreme cara Iraklija (610 – 641) i delovi i srpskog plemena. što ukazuju na važnu ulogu Slovena u avarskoj vojsci. Slovensko naseljavanje nije se ograničavalo samo na periferne oblasti Balkanskog poluostrva. Solun je u to vreme bio okružen slovenskim plemenima. Ovaj napad se datuje u period 614 – 616. Ahaju i Epir. koji je na čelu podunavskih trupa lako zauzeo Carigrad. Car Foka (602 – 610). Na mesto Petra. Glavni cilj napada bio je Solun. Prema kazivanju cara Konstantina VII Porfirogenita. Kiklade. centar provincije Dalmacije. vojska je izvikala za cara centuriona Foku. Sloveni su nastojali da se trajno nasele južno od Dunava. što je opet dovelo do pobune u vojsci. car Iraklije je Srbima dodelio zemlju u solunskoj oblasti. Gepidima i Bugarima. među Sklavinima. Uz pomoć avarskog kagana i avarske konjice Sloveni su 618. Čuda svetog Dimitrija navode da su Sloveni (Draguviti. preplovila Dunav. Bio je samo predigra sveopšteg napada Avara sa podložnim Slovenima. predomislili i zatražili drugu oblast u kojoj bi se naselili. velikim godišnjim dankom u zlatu obezbeđivao je mirovanje Avara. To nije zaustavljalo slovensku kolonizaciju. Krenuli su da se vrate u svoju staru postojbinu. Car Mavrikije bio je ubijen s celom porodicom. Opsađivači su pretrpeli težak poraz. Anti su u tom trenutku bili saveznici Cartsva. koje su uspevale da pređu Dunav i na levoj obali suzbijaju Sklavine. koji je usledio 626. kada su prestonicu sa maloazijske strane pritisli Persijanci. Odnos između Avara i Slovena patrijarh Nićifor označava rečju “simahija”. a njihov vođa Hacon je poginuo. Velegeziti Vajunati. te je ona. prešavši Dunav. koji je doveo do sukoba između Avara i Slovena. U toku opsade Sloveni su na monoksilima vodili odlučujuću bitku za Zlatni rog. Car Mavrikije je opet insistirao da vojska prezimi na levoj obali Dunava. ali su se. Sagudati. kojoj su putevi bili otvoreni posle napuštanja graničnih utvrđenja. Prvi avarski napad na Carigrad odigrao se 617. koja je po njima dobila ime Servija. ali su Sloveni pod gradom pretrpeli poraz. koji je pobegao u Carigrad. kada je pala Salona. Oni tu nisu dugo ostali. Verziti) napravili flotu čamaca monoksila (izdubljena debla) i opustošili Tesaliju sa ostrvima.

a tada bi bili nepobedivi. Severci. Učeni vizantijski car je znao da Srbi koji su se doselili na Balkasko polusotrvo vode poreklo od Srba što su živeli daleko na severu i koji u 5 . Iako je Iraklije pod zidinama Carigrada izvojevao veliku pobedu nad avarsko-slovenskom vojskom. Duljebi. Avara Slovena. Najviše spomena ostalo je o sklavinijama na teritoriji Grčke. zabeleženog 680/81. Hrvatsko ime zabeleženo je na više mesta u slovenačkim oblastima. zatim na Peloponezu i u dolini Ibra. Slovenske plemenske oznake poticale su od geografskih naziva zatečenih na prostoru koji su naselili. Tako raštrkani Sloveni su Vizantincima delovali kao mnoštvo pojedinačnih teritorija. Uzdrmana avarska moć omogućila je nesmetanu seobu Srba i Hrvata. Dukljani (grad Dokleja). Timočani (reka Timok). Moć Avara u Karpatskoj kotlini bila je uzdrmana. Doseljavanje Srba i Hrvata. Iz tih borbi je izašlo kao pobednik (osim sa Arapima) i doživelo unutrašnji preobražaj koji obeležava prelaz od kasnoantičkog univerzalnog Rimskog carstva ka helenizovanoj srednjovekovnoj monarhiji. pa su čitav prostor naseljen Slovenima nazivali karakterističnim imenom “sklavinije”. Neretljane (reka Neretva). Rinhine (reka Rihios). pa tako imamo: Strumljane (reka Strimon). naročito o onima u zaleđu Soluna. O okolnostima vezanim za doseljavanje etničkih skupina Srba i Hrvata na Balkan govori delo Konstantina VII Porfirogenita – O upravljanju državom. slabo povezanih i nesložnih. jaku državnu vlast. i pri kraju Iraklijeve vladavine sa Arapima. Od tih sklavinija (slovenskih kneževina) poznate su samo one koje su bile u vidokrugu vizantijskih gradova i s kojima su vizantijske vlasti dolazile u dodir. Deo tih Srba Vizantinci su preselili u Malu Aziju. Obodriti. ustaljena još u pradomovini: Draguviti.počeli povlačiti. tj. Srpsko ime se javlja u Lici. Carstvo je za vreme Iraklija moralo da vodi bespoštednu borbu protiv Persijanaca. Konavljani (naziv su dobili po ostacima rimskog vodovoda – canale – koji su vekovima dominirali plodnom ravnicom). zatim u oblasti severno od Olimpa sa centrom u Srbici. Prilike na Balkanu uoči doseljavanja Srba i Hrvata. Vizantinci su tu razjedinjenost podržavali kupujući naklonost pojedinih slovenskih vođa jer su se plašili da bi Sloveni mogli stvoriti “monarhiju”. sačuvan najstariji pomen srpskog plemenskog imena. Te teritorije nisu bile povezane u veće celine. Postojala su i stara slovenska plemenska imena. U Moravskoj se Sloveni dižu na ustanaka pod franačkim trgovcem Samom. gde je u imenu grada Gordoservon u Vitiniji. One koje su ležale dublje u unutrašnjosti nisu ostavile traga u delima grčkih pisaca. Sloveni su bili podeljeni na bezbroj malih celina. delovi Balkanskog poluostrva i dalje su bili naseljeni Slovenima.

Posle pola veka ratovanja ustalila se granica izmedju Bugarske i Vizantije i bugarska ekspanzija je privremeno zaustavljena. od Carigrada do Soluna slavljen kao velika pobeda. U sužavanju prostora sklavinija najupornija je bila Vizantija. koja je nastala iz spoja malobrojne grupe Protobugara i slovenskih plemena nastanjenih izmedju planine Balkana i Dunava. jonskim i crnomorskim obalama širila politički uticaj na okolne Slovene. i već su u povratku bili prešli Dunav kad su se još jednom predomislili i ponovo od cara zatražili zemlju gde bi se naselili. Bugari su krenuli ka zapadu i kod Tise se sukobljavali s Francima. Medjutim. 6 . Travunjana (Dubrovnik – Boka) i Dukljana (Boka – Bojana). Zahumljana (Neretva – Dubrovnik). Avarsku silu će uništiti franački pohodi krajem VIII i počektom IX veka. Protiv Avara su ratovali i tek doseljeni Hrvati i onemogućavali su avarsku vrhovnu vlast nad novoposednutim teritorijama. Protiv Avara je ratovao Samov plemenski savez (623 – 658). Jedan od njih poveo je polovinu naroda na daleki put u zemlju vizantijskog cara. Za vlade cara Iraklija dva brata su nasledila vladara Belih Srba. Protobugari su nametnuli vlast zatečenim Slovenima. a nazivali su se Beli Srbi. Prešavši Dunav 680. uskoro su zaželeli da se vrate. Naselili su se u neposrednom susedstvu oblasti naseljene Hrvatima. Oblast naseljena Srbima graničila se s kneževinama Neretljana (Cetina – Neretva). Prostor koji su naselili bio je na udaru.Car ih je primio i dozvolio im da se nasele u solunskoj oblasti. Iraklije im je ustupio prostrane opustele oblasti između Save i dinarskog masiva. Sloveni su preplavili čitavu balkansku polovinu Carstva. Sa severa su ih ugrožavali Avari. Vizantijsko-bugarsko suparništvo odredjivalo je politički položaj najstarije srpske države i u najvećoj meri uticalo na njen razvoj. u kraju koji je prozvan Srbica (Servija).njegovo vreme još nisu bili kršteni. pa je pohod cara Justinijana II 688/89. Time je okončan svaki uticaj Avara na Slovene. Vizantija je ratovala sa državom Bugara. a sa juga Vizantija. Vizantija je preko uporišta na jadranskim. koji su takođe došli iz Bele Hrvatske za vladavine cara Iraklija.

Strojimir i Gojnik. pa unuk. Predaja zarobljenika propraćena je razmenom darova. bio prisiljen da se posle trogodišnjeg otpora Francima. vlast srpskih knezova proširila se na drugu stranu dinarskog masiva. Boris je morao da sklopi mir sa Srbima. Deljenje države između članova vladalačkog roda nije bila retka pojava u evropskim državama ranog srednjeg veka. i 852. Tome rodu pripadali su i Višeslav. U Vlastimirovo vreme je protiv srpskog kneza zaratio bugarski kan Presijam. napustivši Sisak. Taj poklon su Bugari kasnije tumačili kao srpski 7 . Posle njega je zavladao njegov sin. Ovaj događaj nam govori da su kneževi Srbije imali vrhovnu vlast na toj teritoriji. čiji su kasniji knezovi Hvalimir i Čučimir samo po imenu poznati. nasledila su ga trojica sinova: Mutimir. Konstantina VII Porfirogenita. koji je došao na vlast 852. Država tada nije shvatana apstraktno i odvojeno od ličnosti vladareve. Kada je Vlastimir umro. a njegov sin Vladimir i 12 velikih boljara pali su u srpsko ropstvo. Radoslav. Rat sa Bugarskom. najraniji po imenu poznati srpski kneževi. Vlastimirovi naslednici. a Mutimirovi sinovi su ih ispratlili do granice (do Rasa). Tek o knezu Vlastimiru imamo podatke koji omogućavaju da se njegova vladavina hronološki bliže odredi. ali nije postigao uspeh. i ratovao je tri godine. Njegova vojska je potučena. travunjanski župan Veloja oženio je sina Krajina ćerkom kneza Vlastimira. Bugarski zarobljenici su oslobođeni. skloni kod Srba. pa redom kneževi – arhonti od istog roda. Kratak i veoma uopšten prikaz najranijeg političkog razvitka Srba nalazi se u spisu O upravljanju državom. Ovaj dogadjaj spominju Franački anali.Najstarija srpska država – Višeslavići Izveštaj Konstantina VII Porfirogenita. a Mutimir je kao najstariji ostao glavni vladar. Vladarski sin koji je doveo Srbe u novu postojbinu umro je još pre no što su se doselili Bugari. Jedan od njih je bio na prestolu kada je Ljudevit Posavski 822. Protiv Srbije je zaratio kan Boris. ali nije postigao uspeh. za kratko vreme zagospodario njegovim područjem. Prosigoj i Vlastimir. gde je i sam bio mučki ubijen. Svome zetu Vlastimir je dao titulu kneza i tako je osnovana lokalna travunjanska dinastija. Pre sredine IX veka. a zatim prešao u Hrvatsku. Oni su podelili državnu teritoriju. U vreme Vlastimira. Knez Vlastimir (sredina IX veka). pre 680. Iz vremena vladavine prve trojice nisu poznati nikakvi određeni događaji. već su u vladanju primenjivani principi narodnog prava uobičajeni u gospodarenju nasleđenom imovinom. Taj rat je vođen negde između 836. Tu je na prevaru ubio lokalnog župana čije je gostoprimstvo uživao.

On je uhvatio dva mlađa brata. nastojao je da iskoristi i nametne im svoju vlast. Vizantija je jače uticala na razvitak Srba. U izgnanstvu u Bugarskoj Strojimir je proveo ostatak života. jer mu je vladavinu prekratio brat od strica Petar Gojniković koji je ranije pobegao u Hrvatsku. Mir sklopljen sa Borisom obezbedio je period zatišja u odnosima sa Bugarskom. i predao ih bugarskom vladaru Borisu. Za vreme cara Vasilija desio se značajan preokret u životu Srba izazvan hristijanizacijom. Sukob među Vlastimirovim sinovima. Kotor i Dubrovnik). Izdanci vladajuće dinastije bili su pogodno oruđe stranih sila u borbi za uticaj i vrhovnu vlast nad Srbijom. ali je taj njegov sinovac ubrzo pobegao u Hrvatsku. U to vreme arabljanski brodovi napadali su gradove na Jadranu (Budvu. Knez Mutimir je umro 891/92. Petra je 895/96. Naslednici kneza Mutimira. On je takođe potvrdio kneževe koji su bili na vlasti. drugi sin Mutimirov i brat 8 . Hrvati. Imao je sina Klonimira. Vlastimirovi sinovi su se zavadili. Car je uspevao da slovenskim kneževima nametne određene obaveze i da ih koristi kao oruđe svoje politike. Car Vasilije I uveo je velike promene time što je prepustio slovenskim kneževima danak koji su ovi gradovi bili dužni da plaćaju carevom namesniku. Petar Gojniković (892 – 917). pa je najvažniji zadatak vizantijske vlasti bio da osigura miran život u zaleđu. Zahumljani i Travunjani borili zajedno sa Vizantincima i vojskom Ludviga Nemačkog koja je osvajala Bari (2. Organizovana je tema Dalmacija (od Kvarnera do Kotora) sa sedištem u Zadru. koja je trajala do 891/92. Za vreme Mutimirove vladavine. Potrebu ovih gradova za zaštitom vizantijski car Vasilije I (867 – 886).danak. Brana i Stefana. U to vreme došlo je do unutrašnje krize u Srbiji. a kao pobednik je izašao najstariji brat Mutimir. Kod Srba je to bio rod koji je neprekidno vladao od doseljenja iz stare postojbine. Najstariji Pribislav je bio na prestolu jedva godinu dana (891 – 892). Sada su u Hrvatsku proterani Pribislav i njegova braća. strategu. ostavivši za sobom trojicu sinova: Pribislava. Preko domaćih knezova car je posredno vladao slovenskim doseljenicima. februar 871). Strojimira i Gojnika. čiji će sin Časlav kasnije igrati značajnu ulogu u srpskom političkom životu. pa im je Vizantija pružala pomoć. Knez Mutimir (do 891). U zaleđu vizantijskih gradova pružao se niz slovenskih kneževina. napao Bran. Hrvatski dvor je pružao utočište članovima srpske dinastije koji su morali da beže od svojih rođaka ili od bugarske i vizantijske ruke. Tako su se Srbi. a pripadnike njihovog roda odlikovao time da i u buduće daju vladare. Zadržao je Petra sina Gojnikovog.

gde su obrazovali državu. održao se na prestolu i obezbedio mirnu vladavinu tokom pune dve decenije. a Boris-Mihailo je na presto postavio svoga drugog sina. Pavle je kasnije prešao na stranu Vizantije i postao neprijatelj Bugarske. Bio je izložen napadu svoga brata od strica Zaharije Pribislavljevića. koju je zaveo Borisov sin Vladimir(889 – 893). koji je od ranije živeo u Bugarskoj. Vladimirova reakcija je prisilila Borisa-Mihaila da izađe iz manastira i obračuna se sa svojim starijim sinom. koja je prošla kroz tešku krizu zbog reakcije pagana. sin Strojimirov. Zauzeo je grad Dostiniku i zavladao celom državom. nekadašnji srpski zarobljenik. Petar ga je porazio. uoči bitke kod Anhijala u kojoj je Simeon do nogu potukao Vizantince. Sa Simeonom je Petar Gojniković sklopio kumstvo. Vladimir je 893 bio uklonjen. Ovaj rat se osetio i u Srbiji. prestala da plaća danak Bugarskoj pa je izbio novi rat. Petar Gojniković je bio odveden u Bugarsku i tamo je kao zatvorenik završio život. naneo poraz vizantijskoj vojsci 897. negde izmedju Cetine i Neretve. uzdrma položaj Petra Gojnikovića. sinom ranijeg pretendenta. Srpski knez Petar se sastao s vizantijskim strategom teme Drača. Simeon je 894. kako vizantijski car podmićuje kneza Petra da bi se ovaj udružio s Mađarima i ustao protiv Bugara. Pavle Branović (917 – 920). koji je živeo u Carigradu.zbačenog Pribislava. Uspeo je da zarobi Zahariju i preda ga Bugarima. i prisilio Carstvo na plaćanje danka. Medjutim. koja je ranije bila samostalna kneževina i imala svoga arhonta. Simeon je onda upotrebio Zahariju 9 . Simeon je onda protiv Mađara digao njihove susede Pečenege. koji je upravo krunisan carskim vencem. Ubio je svoga suparnika. Pavle Branović je kao bugarski štićenik priznavao Simeonovu vrhovnu vlast. Srpska kneževina se za vlade Petra Gojnikovića proširila na zemlju Neretljana. Ratovi Simeona sa Vizantijom. Klonimir. napao Vizantiju. ali je na kraju Petar ipak izašao kao pobednik. Pavle Branović je odoleo tom napadu. To se desilo 917. a car Lav VI je protiv Bugara podigao Mađare koji su živeli na obalama Crnog mora. uspeo je da 897/98. Odžavao je dobre odnose i s Bugarskom. Petar se oslanjao na Vizantiju i u vreme cara Lava VI (886 – 912) priznavao je njenu vrhovnu vlast. Bran nije imao uspeha. Na Mihajlovo obaveštenje Simeon je poslao na Srbiju bugarsku vojsku s Pavlom Branovićem. veoma značajnu u daljem razvoju Južnih Slovena. Vizantija je 913. zarobio i oslepio i tako ga odstranio iz daljih borbi za srpski presto. O ovome sastanku je bio obavešten i knez Zahumljana Mihailo Višević. Mihajlo je obavestio Simeona. Vladao je tri godine (917 – 920). Mađari su se preko Karpata doselili u panonske ravnice. Simeona (893 – 927).

Priznao je vrhovnu vlast vizantijskog cara i zatražio od njega pomoć. Srbija se posle samo nekoliko godina oslobodila od bugarske vlasti. vizantijski grad Sipont na drugoj obali Jadrana. na prevaru su bili pohvatani i odvedeni u Bugarsku. Župani koji su bili sazvani da prime novog kneza. Vizantijski car imao je u srpskoj sredini veći ugled od bugarskog vladara. U to vreme je zahumski knez Mihajlo Višević jačao svoju vlast. Posle smrti cara Simeona situacija se izmenila jer njegov naslednik Petar nije imao ni ambicije ni snagu svoga oca. Car Konstantin VII Porfirogenit saopštava da je Srbija tada sasvim opustela. koji je pobegao iz Bugarske i vratio se u Srbiju. Napadao je 926. zaštićene dinarskim planinskim masivom. Plive. već je poslužio kao mamac da bugarski zapovednici pohvataju sve one koji su bili od uticaja u Srbiji. Bugarska je uputila vojsku na Zahariju. On nije bio postavljen na srpski presto. Na saboru je doneta odluka o zabrani bogosluženja na slovenskom jeziku. Saboru su prisustvovali i kneževi predstavnici. Napad na Hrvatsku završio se neuspešno po bugarsku vojsku. Pre toga je sa hrvatskim kraljem Tomislavom tražio od pape da pošalje izaslanike u vizantijski Split na crkveni sabor 925. Zaharije Pribislavljević (920 – 924). Bugarska okupacija Srbije. Na istoku je granična oblast bila oko Rasa. Na zapadu se Časlavljeva Srbija graničila sa Hrvatskom kod Cetine. Petar je sada bio pod jakim uticajem cara Romana I Lakapina (920 – 944).kao svoga čoveka. Raseljeni stanovnici Srbije vraćali su se iz Bugarske. koju je on uspeo da potuče. Odsečene glave bugarskih zapovednika poslao je vizantijskom caru kao trofeje. Gacka i Onogošta. U 10 . sin Klonimirov. Granica na jugu sa Dukljom je išla duž Nevesinja. Sada je Bugarska došla u dodir s Hrvatskom. koji je skoro čitav život proveo u izgnanstvu u Bugarskoj. Hrvatske i susednih zemalja. prisilila je Zahariju da napusti zemlju i skloni se u Hrvatsku. Livna i Imote. Sledeća bugarska ekspedicija 924. Zahvaljujući bugarskoj podršci Zaharija je ovoga puta došao na presto pošto je prognao Pavla Branovića. Kada se domogao vlasti Zaharije je okrenuo ledja Bugarskoj i ponovo prišao Vizantiji. Priliku da zbaci bugarsku vlast iskoristio je Časlav Klonimirović. S bugarskom vojskom bio je i Časlav. Časlav Klonimirović (927 – 950). Kralj Tomislav je 926. naneo najteži poraz Bugarima. koja se našla na putu bugarskih osvajačkih pohoda. Srpske kneževine u Primorju. ostale su pošteđene bugarskog osvajanja. Posle gotovo čitavog stoleća uspešnog otpora Srbija je podlegla bugarskom pritisku. Posle smrti cara Simeona Mihajlo Višević se približio Vizantiji i dobio visoke titule antipata i patrikija.

Sa Časlavom se prekida niz poznatih vladara iz najstarije srpske dinastije. To su jedini poznati elementi unutrašnje organizacije srpske države do sredine X veka. kao nosioci vlasti nad delovima državne teritorije. ali ne zbog toga što je ona izumrla. provalio je ugarski knez Kiz. Ono što se kazuje o navodnim Časlavljevim naslednicima u Barskom rodoslovu fantastično je i ne odogovara opštim prilikama toga vremena. po nagovoru udovice ranije poginulog ugarskog glavara. U naseljenim i utvrđenim gradovima boravili su župani. četiri u Paganiji i tri u Duklji. Kraj Časlavljeve vladavine poznat je samo po legendarnim kazivanjima sačuvanim u Letopisu popa Dukljanina iz druge polovine XII veka.okviru srpske države bila je u prvoj polovini X veka i Bosna. U Bosnu. Časlav je bio zarobljen i zajedno s nekim svojim rođacima. ograničena tada na dolinu istoimene reke. koja je tada pripadala Srbiji. Časlavljeva Srbija se na severu prostirala do reke Save. Već stoga što o njima više nema vesti. pljačkajući i pustošeći zemlju. Mađari su iz osvete pokrenuli nov pohod u Srem (srednjovekovni Srem – ravnice južno od Save). 11 . Časlav ga je u drinskoj župi teško porazio. udavljen u Savi. On navodi imena osam gradova u Srbiji. nastanjeni u Panonskoj nizij. U njegovo vreme provaljivali su u Srbiju Mađari. Sve ove podatke nam daje Konstantin Porfirogenit. pet u Zahumlju i Travuniji. U iznenadnom noćnom napadu. tako da je ugarski vojskovođa izgubio život.

pa se pojačao i uticaj nemačkog sveštenstva. patrijarh Fotije i cezar Varda su ovu misiju poverili Metodiju i Konstantinu. On je na taj način želeo da smanji uticaj franačkog klera. potukao Avare i potčinio slovenska podunavska plemena (Čehe i Moravce). nasuprot jevrejskim i arapskim uticajima u Hazarskom carstvu. što joj je pomoglo da izvrši istorijski zadatak koji joj se nametao u slovenskim zemljama (Kijevska Rusija. Rusi tada napadaju Carigrad. Moravska misija. Vizantija je u IX veku pod carem Mihailom III (842 – 867) ojačala. Time je uspeh nihovog misionarskog rada bio zagarantovan. U slovenskoj zemlji nova vera će se propovedati na slovenskom jeziku. propagira hrišćansku veru i vizantijsku kulturu. Crkvena organizacija. On je posedovao genijalne lingvističke sposobnosti i bio u stanju da. ali je u Rimu. stvorena uz pomoć Vizantije oslabila je i na kraju zamenjena 12 . Zato je velikomoravski knez Rastislav zatražio 863. U Moravskoj i Panoniji su osnovane dve nove episkopije. Njihov uspešan rad u Moravskoj je prekinut putovanjem u Rim radi pravdanja kod pape. južnoslovenske zemlje). 869. od vizantijskog cara Mihaila III sposobne misionare koji bi radili na učvršćivanju hrišćanske crkve u njegovoj zemlji. Oni su znali jezik Slovena i temeljito su se spremili za svoju misiju stvarajući posebno slovensko pismo (glagoljicu) i prevodeći najvažnije bogoslužbene tekstove. Moravska. Pokrštavanje Rusa bilo je najsigurnije sredstvo da se otkloni opasnost sa te strane. Podrška daleke Vizantije bila je nedovoljna. težio je savezu sa Nemačkom. Posle propasti Samovog plemenskog sveza 658. Naslednik Rastislava. u grčkom manastiru. Karlo Veliki je 803. Na njegovo čelo je stavljen mladi Konstantin iz Soluna. Docniji Metodijev rad u Donjoj Panoniji i Moravskoj nailazio je na sve veće otpore nemačkog sveštenstva. a Rim. Franci postepeno osvajaju oblasti koje su držali Sloveni. Vizantija nije htela da propusti priliku da proširi svoj politički i kulturni uticaj. pa je Mihailo III primoran da se vrati sa istočnog ratišta. koji ga je u početku pomagao izneverio ga je i napustio. Franačko sveštenstvo počinje svoju misionarsku delatnost u Moravskoj. učenim sinovima visokog činovnika Lava.Misija Ćirila i Metodija Hazarska misija. knez Svatopluk. Vizantija stupa u dorir sa mladom ruskom državom 860. umro Konstantin kao monah Ćirilo. Crkvena zavisnost od Franaka povlačila je za sobom i političku. Misionarski rad je odobren. Car Mihailo. Vizantiijsko poslanstvo na hazarskom dvoru imalo je i misionarske zadatke. Napad Rusa podstakao je vizantijski dvor da učvrsti svoje odnose sa Hazarima. Posle Metodijeve smrti njegovi učenici su proterani iz Moravske.

Međutim. hrišćani u prvim godinama vladavine cara Vasilija. jer nije mogla dopustiti da se susedna Bugarska duhovno priključi Franačkoj. koji je dobio najviše mesto među vizantijskim crkvenim dostojanstvenicima. Dok se Moravska. Mješko. još je car Iraklije preko sveštenika iz Rima pokrstio tek doseljene Srbe. Grčko sveštenstvo odmah je otpočelo sa pokrštavanjem bugarskog naroda i organizacijom bugarske crkve. Vizantija je brzo intervenisala. javljaju se u srpskom vladalačkom rodu tek u generaciji unuka Vlastimirovih. Bugarska Misija. obratila Vizantiji. Opoziciju bugarski velikaša. U kasnijim paganskim reakcijama ustanici su uništavali hrišćanske hramove i uspostavljali paganstvo. i 874. pa prema tome i Rimu. koji je nove hrišćane u Bugarskoj potčinio Carigradu. njihovo delovanje imalo je utoliko jači i trajniji odjek. Još u vreme kad se pripremala misija Solunske brađe. Nose ih najmlađi Mutimirov sin Stefan i najtsraiji Gojnikov sin Petar. To je dovelo do sukoba između carigradskog patrijarha i rimskog pape. Pošto sa Rimom nije postigao uspeh. u slovenskim zemljama vizantijske kulture. rasplametela se borba za crkvenu jurisdikciju nad Bugarskom. praćen demonstracijom carske flote pred bugarskom obalom primorao je Borisa da zadovolji vizantijske zahteve. Dolazak vizantijske vojske na granicu. prva hrišćanska svetačka imena. koji su ustali u odbranu svog povlašćenog položaju vezanog za staru religiju i etničku podvojenost. bugarski knez Boris (852 – 889) uputio je izaslanstvo u Franačku. već je primio hrišćanstvo. pa se okrenuo Rimu. Ustanke je ugušio i hrišćanstvo uspostavio poljski kralj Kazimir Obnovitelj. Vizantija je nastojala da bugarsku crkvu potčini carigradskoj patrijaršiji. Po kazivanju Konstantina VII Porfirogeneta. Međutim. Papa Nikola I odmah je poslao u Bugarsku svoje legate. Očevi ovih kneževića bili su. Oni su rođeni između 870. To potvrđuje Porfirogenitovo kazivanje da su Sloveni iz kneževina u zaleđu jadranske obale tražili od cara Vasilija I da pokrsti one među njima koji još 13 . Boris-Mihailo je pitanje bugarske crkvene organizacije prepustio crkvenom saboru u Carigradu. pouzdan znak prihvatanja hrišćanske vere. Bugarski knez Boris je primio hrišćanstvo iz Vizantije i tom prilikom dobio ime vizantijskog cara koji mu je kumovao (Mihailo). Poljski savez plemena u slivu reke Visle obrazovao se sredinom X veka poljski knez na čelu tog plemenskog saveza. Južnoslovenska misija. 869/70. Boris je želeo da njegova mlada crkva dobije punu samostalnost pod upravom vlastitog patrijarha. dakle. odredivši da Bugarska ima posebnog arhiepiskopa. Hristijanizacija je za Bugarsku značila veliki napredak u kulturnom razvitku i u procesu slovenizacije zemlje.nemačko-katoličkom. Boris-Mihailo je ugušio pobivši 52 boljara. na Balkanu. za pokrštavanje.

nisu bili hrišćani. Prihvatanju hrišćanstva najduže su se opirali Neretljani. između 867. Vizantija je u vreme Vasilija I imala pristup do Srbije preko svojih uporišta na Jadranu. Primanjem hrišćanstva prihvatala se i predstava o svetu kao hrišćanskoj vaseljeni na ćijem čelu stoji vizantijskicar kao Hristov namesnik na zemlji. Vizantijski uticaj na Balkanu znatno je ojačao. Dok je Moravska pripala rimskoj uticajnoj sferi. Efekti hristijanizacije. srpski narod nije bio obuhvaćen jedinstvenom crkvenom organizacijom. Arhiepiskopija u Splitu imala je crkvenu jurisdikciju i nad oblastima koje su ležale dublje u unutrašnjosti. i 874. imajući u vidu nešto pre toga obnovljenu Metodijevu panonsko-sremsku arhiepiskopiju. Na jugozapadu primate su imale katoličke 14 . Sa severa su u Srbiju prodirali najstariji slovenski tekstovi i slovensko bogosluženje. i 874. Gotov je sigurno da je pod okriljem hrišćanskih vladara u državui koja se zvanično smatrala za hristijanizovanu i dalje živeo religijski svet slovenskog paganstva. ali i njihovo preobraćanje završeno je za vladavine Vasilija I. a to je imalo za posledicu brzo širenje hiršćanstva. Papa Jovan VIII (872 – 882) je tražio od slovenskog kneza Mutimira da se vrati pod panonsku dijecezu. koji su zbog toga bili prozvani i Paganima. južnoslovenske zemlje došle su pod uticaj Vizantije. Čak je i u Hrvatskoj vizantijski uticaj potisnuo franački i rimski. Jednom prilikom je čak došlo do spora oko jurisdikcije. Moguće je da su misionarski rad obavili sveštenici iz primorskih crkvenih centara u kojima je bogoslužbeni jezik bio latinski. Početkom X veka. Oni su čvrsto utemeljili hrišćanstvo i vizantijsku kulturu u južnoslovenskim zemljama. Otuda je u staroj hrišćanskoj crkvenoj terminologiji primetan romanski uticaj. moglo bi se pretpostaviti da je Srbija osetila neposredne rezutltate Metodijevog misionarskog rada. Iako pokrešten u IX veku za vreme cara Vasilija I Makedonca (867 – 886). Srbija i srpske primorske zemlje primile su hiršćanstvo iz Vizantije izmeću 867. Podsticaj vizantijskom misionarskom radu dao je dolazak Metodijevih učenika u Bugarsku. na crkvenim saborima u Splitu učestvovali su i predstavnici Srba. Preobraćenje u hiršćansku veru široko je otvaralo vrata vizantijskom uticaju na kulturu i način života naroda i stvaralo uslove za njegovo vaspitavanje u duhu vizantijskog ideala. O misionarskoj delatnosti među Srbima i najranijoj crkvenoj organizaciji nema podataka iz tog vremena. Crkvena središta vizantijske Dalmacije dobila su i crkvenu jurisidkciju nad hrisitjanizovanim slovenskim oblastima u zaleđu. Hristijanizacija IX veka nije duboko prodrla niti temeljito preobrazila život i verovanje Srba. Ukoliko je ovaj Mutimir bio srpski knez koji je zaista savremenik pape Jovana VIII.

15 . Prizrenu. dok je velika većina prostog naroda ostala verna starim tradicijama. Stara paganska verovanja i kultovi održavali su se i dalje. a pogotovo o njegovom političkom osamostaljivanju. Rasu i Lipljanu. Granica između istočne i zapadne crkve prolazila je sve do XII veka preko srpskih zemalja. Dubrovnika i Bara. U takvim uslovima nije moglo biti govora o potpunoj hristijanizaciji naroda. Tek Savinim delovanjem hristijanizacija zahvata sve slojeve srpskog društva.arhiepiskopije Splita. kao i mitropolije u Draču. Ostali deo zemlje bio je pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije i njenih episkopija u Nišu. Hrišćanstvo je prihvatila samo vladajuća klasa. Njihova zamena hrišćanskim kultom tekla je suviše sporo.

Ustanak se pretvorio u borbu za oslobođenje od vizantijske vlasti i proširo se po čitavom Balkanu. Proširio je svoju vlast na Makedoniju (sem Soluna). Posle carevog poraza protiv njega su se digli velikaši. lokalnog vlastodršca u predelu Prespe i Ohrida. ali je nastradao prilikom prelaska granice. Tesaliju. Albaniju sa Dračem. Posle više promena njeno sedište preneseno je konačno u Ohrid. Saznavši za ustanak zbačeni bugarski car Boris je sa bratom Romanom pobegao iz Carigrada. Njegov prvi sukob sa Samuilom nije bio srećan. Pad glavnog grada Tesalije primorao je Vasilija II na reakciju. Aron i Samuilo. Ohridsko crkveno središte će u narednim vekovima odigrati izvanrednu ulogu u istoriji Južnih Slovena. Kada je 976. Samuilo je više puta nadirao u Tesaliju i 985/86. Pošto su napadi na Solun i Ser ostali bezuspešni. Prva dvojica su poginula. Unutrašnji sukobi u Vizantiji. U njegovom carstvu uspostavljena je i bugarska patrijaršija koju je Cimiskije bio ukinuo. Tako je najmlađi Samuilo preuzeo vođstvo u borbi i krunisao se za cara. Varda Sklir i Varda Foka su se tokom 987. Mojsije. Ustanak su podigli braća David. a u Makedoniji je u jednom delu nekadašnjeg Simeonovog i Petrovog carstva izbio ustanak kometopula. car Jovan I Cimiskije umro izbile su borbe oko vizantijskog prestola. Samuilov rat protiv Vizantije. Ekspanzija njegovog carstva je bila je pre svega okrenuta ka jugu. a Arona je docnije ubio Samuilo. Za vreme Nićifora Foke i Jovana Cimiskija postignuti su veliki uspesi u ratovima sa Rusima i Arabljanima. Vizantija u drugoj polovini X veka dostiže vrhunac za vreme vojničkih careva Nićifora II Foke (963 – 969). Samuilo (976 – 1014).Samuilova država makedonskih Slovena Ustanak kometopula. Jovana I Cimiskija (969 – 976) i Vasilija II (976 – 1025). Roman nije mogao da nosi krunu jer je bio uškopljen. osvojio Larisu. Epir. On je kroz Trajanovu kapiju prodro do Serdike ali nije uspeo da osvoji grad. stare bugarske zemlje (između Dunava i planine Balkan) i srpske zemlje. Car Vasilije II je morao da se angažuje u borbama sa suparnicim. Carska vojska je avgusta 986. proglasili za 16 . Na zapadu je držao Beograd i Sirmij. Želeo je da obnovi Simeonovo i Petrovo carstvo. a zatim u Ohridu. tako da nije mogao da se suprostavi Samuilu. pri povratku napadnuta i potpuno razbijena. Makedonija je činila jezgro Samuilove države. Samuilo je stvorio veliko carstvo čije je središte najpre bilo u Prespi. sinova komesa Nikole.

Zauzeo je Drač i prisajedinio svom carstvu Rašku. car je morao da prekine ratovanje u Makedoniji i pohita u pomoć svojim trupama na istoku. na povratku iznenadio ga je vojskovođa Nićifor Uran i na reci Sprehej zadao mu težak poraz 997. Situacija je po Vasilija II bila izuzetno teška. Vasilije II je napustio Carigrad i krenuo protiv Samuila. ploveći brodom putovalo caru palo je u zarobljeništvo Arabljana. koja znači početak nove ere za Rusiju. Oslobođeno. ali nije imao snage da se u otvorenoj bitki suprotstavi daleko nadmoćnijem neprijatelju. lično poveo. Vasilije II je tražio podršku vladara drugih balkanskih zemalja i stupio je u vezu sa zetskim knezom Jovanom Vladimirom.careve. pa se predao da bi poštedeo svoje ljude. U bitkama kod Hrisopolja i Abidosa. koje su na Orontu u Siriji 994. Samuilo je preduzeo vojni pohod protiv Duklje. Prvo je prodro u oblast Serdike i zauzeo okolne tvrđave. oženivši ga svojom ćerkom Teodorom – Kosarom. Međutim. Pošto je učvrstio svoj položaj u zemlji Vasilije II je počeo borbu protiv spoljnih neprijatelja. je stiglo u Carigrad. ali nisu bile neposredno uključene u njegovu državnu strukturu. I pored toga njegovo napredovanje se nastavlja. pa se vratio u Makedoniju i osvojio Voden. Već 991.000 varjaga koji su spasili Vasilija u poslednjem trenutku. Najjači i najozbiljniji protivnik bio mu je makedonski car Samuilo. bila je od velikog značaja i za Vizantiju. Zatekli su cara na bojištu. Ubrzo je uspostavio vlast u Tesaliji. Hristijanizacija Kijevske države. Odveden je u zarobljeništvo. pretpele težak poraz od Arapa. ofanzivu na Balkan. do nogu su potukli pobunjenike. Posle povratka iz Azije Vasilije II je 1001. Samuilo je bio ranjen i jedva se spasao pogibije. Zatim je krenuo u Makedoniju i osvojio Ber i Serviju. Jovan Vladimir se povukao na planinu Oblik kod Skadra. Vasilije II je morao na strani da traži saveznika. Zatim je iznenada napao Vidin na Dunavu i posle 17 . s proleća 989. nalazile su se u zavisnom položaju prema Samuilovom carstvu. Samuilo je iskoristio carev odlazak upao u Grčku i prodro sve do Peloponeza. Varda Foka je uklonio Sklira i zavladao čitavom malom Azijom. poslao 6. tek 993. Jedan od uslova da se Vladimir oženi Anom bio je i taj da primi hrišćanstvo. Početkom XI veka srpske zemlje. Zetsko poslanstvo koje je 992. Time je presekao put ka bugarskim zemljama oko Dunava. Nastavak borbi sa Samuilom. ali ga je Samuilo kasnije vratio na zetski presto kao vazala. dobro smišljenu. Međutim. Protivofanziva Vizantije. sa sopstvenim kneževima na čelu. Oko 998. Našao ga je u kijevskom knezu Vladimiru. On je 988. Kao nagradu za pomoć Vasilije II je poslao svoju sestru Anu Vladimiru u Kijev.

Posle toga mu je Skoplje 1004. marta 1016. Kada je Samuilo ugledao ovu stravičnu povorku. u dvoboju sa vizantijskim komandantom Nikitom Pegonitom. Njegovo telo Kosara je prenela u Duklju i sahranila u crkvi Marije Krajinske. Rat se zavšio svečanim ulaskom Vasilija II u Ohrid. otvorilo kapiju. odneo veliku pobedu nad Samuilom. Samuilovi naslednici. Ali je car u svojim rukama zadržao pravo da postavlja arhiepiskopa. posle dužih borbi o čijem toku nismo obavešteni. ne obazurići se na to što je Samuilo u međuvremenu osvojio i opljačkao Jedrene. postala arhiepiskopija i dobila autokefalnost. Vasilije je zbog ovoga postupka dobio nadimak Bugaroubica. Aronov sin. kojih je navodno bilo 14. Prema Skilici ovu zaveru je pomagao i ohridski arhiepiskop. zetskog kneza Jovana Vladimira.oktobra 1014. da bi ovi poluslepi odveli svoje slepe drugove caru u Prilep. prevaru je ubijen u Prespi 22. Samuilov slom. Uništavjući udarac Vasilije II naneo je Samuilu tek jula 1014. Vasilija II je dozvolio stanovništvu da svoje dažbine plaća u naturi. Ista sudbina snašla je i Samuilovog zeta. ali je u borbama oko Drača poginuo februara 1018. Ohridska patrijaršija je 1019. Car Samuilo se nije mogao meriti sa vizantijskom veštinom ratovanja. izdahnuo. blizu Skoplja.000. ušao u Prespu i Ohrid. Iz Vidina je Vasilije krenuo na jug i na Vardaru. Samuilovog sina i naslednika Gavrila Radomira (1014 – 1015) i njegovu ženu ubio je njegov brat od strica Jovan Vladislav. vojnom organizacijom i tehničkim sredstvima. Njen poglavar dobio je viši rang od ostalih vizantijskih arhiepiskopa. Teritorije nekadašnje Samuilove države podeljen su na teme. Međutim. Sam car se spasao i dospeo u Prilep. ali je veliki deo njegovih vojnika poginuo. a još veći dopao zarobljeništva. iskopaju oči. udarila ga je kap. Samuilova vojska opkoljena je u klancima Belasice. Prvi arhiepiskop 18 . Samuilovo carstvo nadživelo ga je samo za nekoliko godina. Jovan Vladislav (1015 – 1018) je pokušao da zauzme Duklju i Drač. Spominje se tema Srbija i njeni zapovednici s rangom upravnika teme. Vizantija je posle nekoliko stotina godina opet bila gospodar Balkanskog poluostrva sve do Dunava. Ishod rata nije više bio neizvestan.osmomesečne teške opsade uspeo da zauzme ovu značajnu tvrdjavu. Vasilije II je naredio da se zarobljenicima. i kroz dva dana hrabri makedonski car je 6. Vladimir je zahtevao krst kao zalogu za sigurnost dolaska i odlaska. Vladimir i Kosara su bili nepoverljivi prema novom makedonskom caru. Samo je svakom stotom ostavljeno po jedno oko. Po njegovoj smrti država makedonskih Slovena se raspala i car Vasilije II je 1018.

Njegovo telo Kosara je prenela u Duklju i sahranila u crkvi Marije Krajinske. Arhiepiskopija je obuhvatala i teritorije gde je postojala vlast srpskih kneževa. tako da za vreme njegove vladavine nisu postojali uslovi 19 . ali je u borbama oko Drača poginuo februara 1018. Jovan Vladislav je pokušao da zauzme Duklju i Drač . Samuilo je 998. pa se predao da bi poštedeo svoje ljude. Posle smrti Petrislava u Zeti vlada njegov sin Vladimir. pa se preko Raške i Bosne vratio kući. Jovan Vladimir je nastradao u borbama koje su povele posle Samuilove smrti. Vladimir je zahtevao krst kao zalogu za sigurnost dolaska i odlaska. On je 992. spalio Kotor i Dubrovnik. vrlo nepouzdanom. Tako se po. posle nekoliko stotina godina. Dragimiru i Miroslavu. Vladimirov stric. prodro do Zadra. Jovan Vladimir (oko 998 – 1016). Po njegovoj smrti država makedonskih Slovena se raspala i car Vasilije II je 1018. Vladimir i Kosara su bili nepoverljivi prema novom makedonskom caru. ušao u Prespu i Ohrid. Zetski knez Jovan Vladimir je vladao na prelazu iz X u XI vek. Duklja u doba Vojislavića Duklja i država makedonskih Slovena. Barsko rodoslovu za dve decenije smenilo četiri generacije vladara.Jovan (1019 – 1037) bio je slovenskog porekla. On je podelio zemlju trojici sinova. Jovan Vladislav. marta 1016. Prema Skilici ovu zaveru je pomagao i ohridski arhiepiskop. oženivši ga svojom ćerkom Teodorom – Kosarom. ali je ono palu u ruke arabljanskih gusara. Samuilovim slomom i pokoravanjem njegovih naslednika Vizantija je. opet bila gospodar Balkanskog poluostrva sve do Dunava. Vrhovna vlast Vizantije (1018 – 1042). Miroslav se udavio u Skadarskom jezeru. a u Travuniji i Zahumlju Dragimir. Petrislavu. tek 993. Oslobođeno. Već 991. Jovan Vladimir se povukao na planinu Oblik kod Skadra. pa je Petrislav preuzeo i njegove oblasti. Bio je saveznik Vizantije u borbi sa Samuilom. prodro u Duklju. Tugemira je nasledio Hvalimir. u dvoboju sa vizantijskim komandantom Nikitom Pegonitom. je stiglo u Carigrad. Međutim. Po Barskom rodoslovu za vlade Tugemira u Duklji. Zatekli su cara na bojištu. ga je na prevaru namamio i pogubio 1016. ali ga je Samuilo kasnije vratio na zetski presto kao vazala. Aronov sin i Samuilov sinovac. ali nije imao snage da se u otvorenoj bitki suprotstavi daleko nadmoćnijem neprijatelju. Odveden je u zarobljeništvo. opsedao Ulcinj. Vasilije II je napustio Carigrad i krenuo protiv Samuila. Samuilo je podigao ustanak u Makedoniji (976). uputio jedno poslanstvo caru Vasiliju II. na prevaru je ubijen u Prespi 22. Vasilijeva vlast je bila čvrsta.

Na prestolu se smenjuju nesposobni vladari. nisu se mirili s vlašću slovenskih država u zaleđu. ćerka velikog župana Ljutomira se povukal najpre u Rašku a zatim u Bosnu. uputio protiv Vojislava vojsku na čijem čelu je bio evnuh Georgije Provatas. Tokom XI veka javljaju se otpori prema vizantijskoj vlasti i pokušaji da se ona zbaci. Njegov ustanak je ugušen u leto 1036. stric Jovana Vladimira. Ustanak se proširio daleko na jug i kada je zahvatio Makedoniju Petru se suprostavio strateg dračke teme Vasilije Sinadin. stratega u Draču. Vizantinci su zarobili Vojislava i poslali ga u Carigrad. Takvi pokreti se javljaju u centralnim delovima Balkana i na njegovoj periferiji. U zimu 1039/40. On je na taj način težio da poveže travunjansku i dukljansku dinastiju. a u unutrašnjem razvitku sve je izrazitija feudalna dezintegracija. ali nije sigurno da je i sam bio poreklom iz Duklje. Vladar Travunije Dragimir. Posle smrti cara Romana III Argira u proleće 1034. Napadao je plemena u susedstvu koja su se pokoravala vizantijskom caru. I u dračkoj temi je izbio ustanak pod 20 . posmrčeta Dragimirovog. Travunjaninom i Dukljaninom. Dragimira su ubili Kotorani na ostrvu svetog Gavrila kod Tivta. koga vizantijski izvori nazivaju Srbinom.da se ona zbaci. Međutim. Romanski gradovi. Vojislav je uzeo to veliko blago. Car Mihailo IV Paflagonac (1034 – 1041) se pomirio sa takvim razvojem događaja. U Beogradu i oblasti Morave izbio je ustanak protiv vizantijske vlasti na čijem čelu je bio Petar Odeljan. Zauzeo je Srbiju i proterao Teofila Erotika. Car Mihailo IV je u pismima zahtevao od Vojislava da vrati zlato preteći ratom. među njima i Kotor. U spoljnoj politici ofanzivu smenjuje defanziva. Ustanak Petra Odeljana. Po piscu Barskog rodoslova posle Dragimirove smrti njegova žena. On je rodonačelnik dukljanske dinastije. Prvi antivizantijski pokret je vezan za ime Vojislava ili Stefana Vojislava. neposredno posle smrti Jovana Vladislava. u crkvi arhanđela Gavrila. Prevagu dobija činovnička aristokratija sa udlučujućim uticajem u državi. On se izdavao za Samuilovog unuka. nastupilo je doba konsolidacije osvojenih područja i izgrađivanje vizantijske uprave u njima. Tu je rodila sina Dobroslava. sina Gavrila Radomira. pohod nije dao povoljne rezutate. O ovome nas obaveštava pop Dukljanin. Situacija se promenila nakon njegove smrti 1025. Nakon doba vojničkih careva. Stefan Vojislav (oko 1040 – oko 1052). jedan vizantijski brod s velikim tovarom zlata razbio se negde na ilirskim obalama. On je uspeo da pobegne i digne novi ustanak protiv vizantijske vlasti oko 1037/38. koga pop Dukljanin izjednačuje sa Vojislavom. prvi put se odmetnuo od vizantijske vlasti. zauzeo je Duklju. Car je u proleće 1040. kada su vođeni veliki ratovi.

ali nije uspeo da osvoji Solun. Vojislav je ostao samostalan i zavladao na prostoru od Bojane do Netretve. Vojislava je nasledio sin Mihailo. koji nije imao vojnog iskustva i nije bio dorastao vojnom zadatku. Operacije je vodio Vojislavljev sin Gojislav. Na jednom sastanku Petar je digao ustanike protiv Tihomira. Mihailo je kod Bara upao u srpsku zasedu u jednom klancu. Međutim.000 ljudi poverena patrikiju Mihailu. delimično uspešan. Car Konstantin IX Monomah (1041 – 1055) je poslao vojsku na Vojislava. Barska bitka se detaljno opisuje u Barskom rodoslovu. sin Jovana Vladislava. Vojislav ga je propuštao. Po Barsko rodoslovu Vojislav je umro u svom dvoru i sahranjen u dvorskoj kapeli svetog Andrije. On je 1042. Vizantinci su uspeli da nagovore raškog župana. a povremeno i na oblasti Srba u unutrašnjosti. bosanskog bana i humskog kneza Ljutovida za akciju protiv Duklje. Njegova vlast se prostirala na Zahumlje. bivši vizantinski namesnik u Jermeniji. ali je imala ugledno mesto. On je koristio svaku priliku da proširi svoju vlast na račun vizantijskih teritorija u unutrašnjosti. Petar Odeljan je osvojio Drač i prodirao u Grčku. prodro duboko u Vojislavljevu državu pustošeći i pljačkajući. Ustanak je ubrzo posle toga ugušen. Gojislav je s majkom imao vrhovnu vlast. mučki je oslepio Odeljana i prebegao vizantinskom caru. Po Barskom rodoslovu izvršena je podela vlasti između Vojivlavljeve žene i njegovih petoro sinova. To nam saopštava Barski rodoslov. ustanku priključio Alusijan. Svakako oko sredine XI veka. 21 . pre 1055. dukljanski napad na Travuniju. Travuniju i Duklju. On je dobio položaj Petrovog savladara. ali se septembra 1040. Borbe Vojislava sa Vizantijom. Rat je nastavljen protiv zahumskog kneza Ljutovida. Petar je sada ostao sam na čelu ustanka.Ta titula nije bila u vrhu dvorske hijerarhije. Skilica saopštava da je vojska od 60. gde mu je vojska strelama i kamenjem gotovo uništena. Ne znamo kako se Vojislav držao prema ovom ustanku. Dve trećine vojnika je izginulo. pao je kao žrtva zavere travunjanske vlastele. Mihailo (oko 1052 – oko 1081). Obnovio je ugovore sa Vizantijom i bio odlikovan dostojanstvom protospatara. Pop Dukljanin ističe da je Mihailo zavladao posle kraljičine smrti. Vizantija se pomirila sa njegovom samostalnošću i zadovoljila simboličnim potčinjavanjem i uključivanjem njegove države u sistem vazalnih teritorija.vođstvom Slovena Tihomira. To je izazvalo. Lokacije dvora i crkve nije utvrđena. koga su ustanici izvikali za cara. ali je zaposedao tesnace kroz koje je Mihajlova vojska morala da prodje u povratku. koji je kamenovan. Posle neuspele opsade Soluna.

oženio grčkom princezom. U Baru je osnovana arhiepiskopija. rođakom cara Konstantina IX Monomaha (1042 – 1055).Carstvo je priznalo unutrašnju samostalnost Mihailu. sa Đorđem Vojtehom iz Skoplja. što je značilo stavljanje pod zaštitu Pape. Centar Mihailove države bio je na jugu. Mihailo je kraljevsku titulu mogao dobiti i ranije. Jedan njegov dvor je bio u Kotoru. On je upravo tada dobio od pape kraljevsku titulu. Uzdizanje Dubrovnika smanjilo je jurisdikciono područje Splitske arhiepiskopije i zbog toga izazvalo veliki otpor Splita. sa kojom je imao sedam sinova. Stanovništvo Makedonije je bilo naročito nezadovoljno vladavinom cara Mihaila VII Duke (1071 – 78). Sa njom je dobio još četiri sina. Verovatno je već tada započelo dugotrajno suparništvo između Bara i Dubrovnika. Po Barskom rodoslovu Mihailo se posle smrti prve žene. Drača i Dubrovnika (od 1022). ili od nemačkih careva iz salijske dinastije. Srbiju i gradove Budvu. imenovao Petra za barskog arhiepiskopa. Mihailo se kao kralj prikazuje u crkvi svetog Mihaila na Stonu. Savremenici nisu bili svesni značaja ovog događaja. koju je verovatno on podigao. Mihailo je trebao da dobije zastavu svetog Petra. jer su se posledice tek mnogo kasnije osetile. a drugi u oblasti izmedju Bara i Ulcinja. Za Mihailove vladavine 1054. Mihailo je svoga sina sa trista ratnika i vojvodom Petrilom poslao u Prizren. Bar i Ulcinj. oslovljava Mihaila kao kralja. a on se potčinio vlasti vizantijskog cara. U vreme Mihailove vladavine desile su se značajne promene u evropskim odnosima koje su uticale i na srpske zemlje. Iz južne Italije istisnuta je Vizantija i obrazovana snažna država Normana. Papa Grgur VII u jednom pismu iz 1077. se desio i konačni rascep crkava. Gradovi na južnoj obali su takođe negodovali i uspeli su da se odvoje od Dubrovnika. Travuniju. su 22 . od pape Grgura VII ili nekog njegovodg prethodnika. Papa Aleksandar II je 1067. Mihailovog sina Konstantina Bodina nameravali su da postave za vladaoca države koja bi se rodila iz ustanka. Crkvena vlast Dubrovačke arhiepiskopije prostirala se na Zahumlje. Posle dve decenije mira Mihailo se okrenuo protiv Vizantije. Na Jadranskoj obali postojale su arhiepiskopije Splita. kao produžetak života stare rimske arhiepiskopije u Dokleji. u borbi sa Seldžucima. Konstantin Bodin (oko 1081 – oko 1101). Pripremajući ustanak protiv cara tražlili su savezništvo dukljanskog vladara. Osvajanjem vizantijskih zemalja bilo je neko vreme prvenstvni cilj normanske politike. Na njenom čelu stajao je Robert Gviskard. a mogao ju je uzeti i sam i nastojati da obezbedi njeno sankcionisnje predajući se zaštiti pape. U to vreme Carstvo je bilo uzdrmano porazom kod Mancikerta 1071. Vođe ustanka. a zatim i kraljevske znake.

Tesaliji i Epiru. a kojim je komandovao njegov zet. ali je vizantijska vojska zauzela Skoplje. koji je bio istaknuti normanski pristalica u Bariju. Glavna meta bio mu je Drač. albanske vođe i Bodin. a njegov naslednik je pretpeo težak poraz i izgubio život. Kao pobednik u borbama za vizantijski presto izašao je Aleksije I Komnin (1081 – 1118). Bodin-Petar je pošao prema Nišu. oženio je sina Jakvintom. On se spremao da napadne vizantijske teritorije na Balkanu. Bodin je pošao na Skoplje i stigao u decembru 1072. Nije pozanto koliko je trajalo Bodinovo zarobljeništvo. ali nije uspeo da osvoji Kostur. kralju Mihailu. Po Barskom rodoslovu Bodina je oslobodio njegov stric Radoslav. U to vreme Mihailo se tešnje povezao sa vizantijskim protivnicima u južnoj Italiji. Uz Normane su bili Dubrovnik i Split. Svi ovi događaji uzdrmali su Mihailov položaj. Vukana i Marka. ali je Mihailo uspeo da ga oslobodi potplativši mletačke trgovce. Vizantiji je velika opasnost pretila od Roberta Gviskarda. Bio je poražen te se morao spasavati bekstvom u Duklju. povukao se. Bodin je iskoristio nadiranje Normana da zbaci vizantijsku vrhovnu vlast i osvoji oblasti u unutrašnjosti. a vojvoda Petrilo je krenuo ka jugu zauzeo Ohrid i Devol. Neko vreme je bio zatvoren u manastiru svetog Sergija. ćerkom Arhirica. a u Bosni Stefana.proglasile Bodina za cara pod imenom Petar s jeseni 1072. Držao se po strani i kada je video da Normani odnose pobedu. Rđavi odnosi s Vizantijom vladali su još u vreme kada je na čelu dračke teme stajao Nićifor Vrijenije (1075 – 1077). Ustanici su osvojili Skoplje. Bodin je zarobljen i poslat u Carigrad. Uz Vizantiju su bili Mlečani. koji su branile jake vizantinske snage. Medjutim. ali se nije uključio u borbu. Vizantinci su mu pošli u susret i teško ga porazili kod mesta Pauni. Vizantinski namesnik teme Bugarske skupio je vojsku i krenuo na Prizren da uguši ustanak. Vrijenijev odlazak iz Drača i unutrašnje borbe koje su neko vreme potresle Carstvo pružili su mogućnost Mihailu da se okrene protiv vizantijskih gradova. koji su kradom oteli dukljanskog prestolonaslednika i vratili ga u zemlju. Bodin je bio u vizantijskim planovima za veliku bitku 18. Bodin je za to vreme postizao uspehe u Nišu. oktobra 1081. a zatim je poslat u Antiohiju. pod Dračom. 23 . u toku priprema je bio smenjen. Aprila 1081. Bodinovi odredi su istovremeno sa Albancima napadali Normane i nanosili im štete. Robert Gviskard je osvojio Drač i bio mu je otvoren put prema Makedoniji. U nepouzdanom Barskom rodoslovu se kaže da je Bodin zauzeo Rašku i Bosnu i da je za župane postavio svoja dva dvoranina. je prešao na vizantijsku stranu. Odred koji je Mihailo poslao u pomoć. Od iskrcavanja Normana do velike bitke u oktobru.

Ta uloga je pripala Vukanu. velikim duksom Jovanom Dukom. Kotora. a Mlečani su zauzeli Drač. Bodin se obratio njemu. priznat samo od jednog dela katoličkog sveta. Ulcinja. ostale su bile otrgnute od arhiepiskopa Drača. Bosne i Travunije). Pod okriljem cara Henrika IV. Pilota. Bar. Robert Gviskard se 1082. je povratio sve gradove i teritorije koje je Carstvo izgubilo za vreme unutrašnjih borbi i rata sa Normanima. Sposoban vojskovođa i carev šurak. koji je bio protivpapa tokom pet poslednjih godina Grgurevog pontifikata. izdao Petru. koji je tek započeo pontifikat. grof Rajmund Tuluski. sa smanjenom teritorijom i okrnjenim ugledom. i 1090. u Skadru prijateljski dočekao onaj deo krstaša koji su u prvom pohodu krenuli na Istok preko Dalmacije. Svača. pobratimio se s kraljem Bodinom i obasuo ga poklonima da bi obezbedio što bolje snabdevanje i što lakši prolazak krstaške vojske preko njegove teritorije. Bodin je iz ovih borbi izašao oslabljen. Po Barskom rodoslovu Borin je 1085. Ponovni Robertov napad nije uspeo. a kada je on umro 1085. morao vratiti u južnu Italiju da uguši pobunu. Bara. izbili su neredi u južnoj Italiji i Normani su potisnuti sa balkanskog kopna. Skadra. 24 . a ne Grgurevom nasledniku Urbanu II (1088 – 1099). u Rimu je stolovao Kliment III Vibert. Bodin je nastojao da episkopija u njemu dobije rang arhiepiskopije. Njegovog sina Boemunda Vizantinci su potiskivali sa osvojenih teritorija. U većoj bitki sa Bodinom pobedio je i zarobio dukljanskog vladara. Ali ga je predao ga Vizantincima U Bodinovoj politici važnu ulogu imao je grad Bar. bulu kojom je odobrio upotrebu nadbiskupskog palija (ogrtača) i odredio koje su mu episkopije podređene (Duklje. dukljanskom arhiepiskopu. Ulcinj) polagao je pravo dubrovački arhiepiskop. Srbije. Na neke od tih episkopija (Srbija. Bodin je u zimu 1096/97. osvojio Drač. Nema nikakvih podataka kakvi su bili odnosi Bodinovi sa Normanima u vreme njihovog ratovanja sa Aleksijem. Posle proterivanja Normana i obnavljanja vizantijske vlasti u Draču. a po svim ostalim izvorima sin Bodin. Po Barskom rodoslovi nasledio ga je brat Radoslav. Papstvo ja sada bilo podeljeno.Mihailo je umro 1081. U poslednjoj deceniji XI veka on više nije bio u centru vizantijske balkanske politike. Kliment III je početkom 1089. Jovan Duka. To se deslio između 1085. To su ujedno poslednje vesti o Bodinu. Bodin se našao suočen sa energičnim carevim namesnikom. Vođa pohoda. Travunija. Kotor. Drivasta. Nije poznato kada se ta bitka odigrala ni kako se Bodin oslobodio ovoga drugug vizantijskog ropstva.

zarobljen i odvden u Rašku. 25 . Posle smrti sahranjen je u manastiru svetog Srđa i Vakha na Bojani. Protiv Dobroslava je ustao Kočapar i uz pomoć srpskog velikog župana Vukana napao na Duklju. On je svoju vlast nad Dukjlom dobio lično od cara Manojla I. Po Barskom rodoslovu Đorđe se sukobljavao sa Vizantincima oko Drača. Dobroslav je potučen. Posle raške intervencije u Dukjli je zavladao Vladimir. Tako je Đorđe po drugi put zavladao Dukljom. On je bio oženjen nepoznatom ćerkom župana Vukana. dok je raška vojska na čelu sa Kočaparom i Vukanom zauzela Zetu i opljačkala veliki deo Dalmacije. on donosi mnogo protivrečnih podataka i zbog toga je veoma nepouzdan. Srpski veliki župan Vukan se mešao u te sukobe. prilično otežana. Po povratku podelio je vlast sa svojom braćom Jovanom i Vladimirom. Pod zidinama Bara Grubeša je poražen i ubijen. iz braka kralja Mihaila sa sestričinom cara Konstantina IX. Duklja se našla u vrtlog unutrašnjih sukoba u kojima su se članovi vladalačke porodice smenjivali na vlasti i oslanjali na susede. Posle smrti kralja Vladimira prevagnula je protivnička antivizantijska struja te je Bodinov sin Đorđe prigrabio vlast 1118. Sahranjen je u crkvi svetoga Đorđa u Baru. Na vizantijskoj strani se borio i Grubeša. Radi toga je morao da ide u Carigrad. Uz vizantijsku pomoć on je uspeo da protera kralja Đorđa u Rašku. Zbog toga je rekonstrukcija ovog prelomnog perioda.Posle smrti kralja Bodina 1101. potomak Radoslava brata kralja Mihaila. Slabljenje Duklje. Međutim. Kralj Đorđe je uz pomoć župana Uroša I napao Duklju 1125. Glavni izvor o ovim događajima je Barski rodoslov. već kneza. Sa vladom kneza Radoslava naglo prekida svoje izlaganje i pop Dukljanin. Bodinovog polubrata. najstariji sin kralja Gradihne. U tom periodu kralj Đorđe je jednom upao u Rašku i oslobodio župana Uroša koga su srodnici bili zatočili u tamnicu. To je bio Radoslav. Pisac Barskog rodoslova ne daje nikakve detalje o njegovoj vladi. koji označava kraj Dukljanske samostalnosti. Posle smrti Bodinove vlast je najpre prigrabio njegov najstariji sin Mihailo. Poslednji vladar u Zeti ne nosi titulu kralja. tako da nemamo vesti o završnim borbama između Raške i Duklje. Odlučna se bitka bila na Morači. unuk kralja Mihajila. Kralja Đorđa zbacio je sa prestola Gradihna. Po Barskom rodoslovu narod je iz mržnje prema kraljici Jakvinti postavio za vladara Dobroslava.

Srbi osvajaju oblast Kosova i postepeno se šire ka jugoistoku. Car Aleksije I Komnin (1081 – 1118) je 1091. Borbe su nastavljene 1093. Vukan je prodro do Lipljana na Kosovu i opljačkao usputne oblasti. a u Bosni Stefana.Srbija u doba velikih župana Vukanovića Uticaj Duklje. Međutim. 26 . Kada je kralj Bodin zarobljen u jednoj bitki sa Jovanom Dukom. U nepouzdanom Barskom rodoslovu se kaže da je Bodin zauzeo Rašku i Bosnu i da je za župane postavio svoja dva dvoranina. Poprište borbi je bilo Kosovo. Tu je svoju delatnost razvio župan Vukan. ponudio je pregovore. borbu je s nesmanjenom žestinom nastavio sam Vukan. Odnos snaga u tom području bio je promenjen u korist Srbije. Pošto su oni uspostavljeni. Bio je to povod da car lično krene protiv njega. Od osamdesetih godina XI veka. da zbaci vizantijsku vrhovnu vlast i osvoji oblasti u unutrašnjosti. srpski vladar je obećao da će obustaviti napade na vizantijske pogranične oblasti. Srbi su probili granicu i preplavili ravničarske predele kosovske oblasti. Vukan (oko 1083 – oko 1114). uz pomoć kralja Bodina. a na vest o dolasku cara Aleksija I u Skoplje. koji je s bratom Markom. Prve borbe župan Vukan je vodio uporedo sa operacijama kralja Bodina. do linije Ras – Zvečan – Peć. događaji u srpskim zemljama planinskog zaleđa postaju jasniji. Vukan se povukao u Zvečan. Sa Vukanom počinje borba Srbije protiv Vizantije. dobio vlast u Raškoj. Vukan je prihvatio da se povuče sa vizantijske teritorije i preda taoce koji će garantovati ostvarenje postignutog sporazuma. Vukana i Marka. Kralj Bodin je iskoristio nadiranje Normana 1081. zavera dračkog duke Jovana Komnina omela ga je u planiranim operacijama. krenuo s vojskom iz Carigrada prema Plovdivu u nameri da se suprostavi srpskim napadima. Njihovu vezanost za dukljansku dinastiju ističe naročito pisac Barskog rodoslova. Njemu se tada suprostavljao namesnik Drača Jovan Duka.

uspela da se nametne Hrvatskoj. On je nastavio borbu za samostalnost Srbije. Još početkom XIII veka pominju se njihova naselje u tome kraju. Ugarski kralj Stefan II (1116 – 1131). Mir je sklopljen 1129. Belu II (1131 – 1141). Duklja se našla u vrtlog unutrašnjih sukoba u kojima su se članovi vladalačke porodice smenjivali na vlasti i oslanjali na susede. Upravo u to vreme dolazi do uspostavljanja tešnjih srpsko-ugarski veza. Srbi su poraženi. Time je ustanak Srba osuđen na neuspeh. Početkom XII veka Ugarska pokazuje sve veće interesovanje za prilike u balkanskim zemljama. obnovio ratovanje protiv Vizantije. Vizantija je sva bila zaokupljena rešavanjem problema koje je iznenadna bujica krstaša sobom donela. njihova zemlje opljačkana. ako ih je i bilo. Srpski napadi. nalazila su se i dva njegova sinovca. nisu imali odjeka. Posle smrti kralja Bodina 1101. Uroš I (oko 1114 – oko 1140). Zapovednik grada Kritoplo je morao da se sa posadom povuče. Vukan je 1106. Uz velike napore suzbijena je ugarska ofanziva. koji je bio pod vizantijskom vlašću. Srpske čete su napale oblasti Skoplja. Uroš i Stefan Vukan. Pregovori su uspešno 27 . balkanskim drumovima prolazile su gomile ratnika krstaša na putu ka Palestini. Car Jovan II Komnin (1118 – 1143) je lično predvodio vojsku u borbama oko Beograda i Braničeva. Tek kada se na njemu budu pojavili privući će pažnju zapadnoevropskih putopisaca. Vukan se mešao u te sukobe. Srbi tada još nisu ugrožavali glavni međunarodni put od Beograda do Niša za Carigrad. a veći broja zarobljenika je po izričitoj naredbi cara Jovana II preseljen u Malu Aziju i razmešten u oblasti Nikomedije. oženi čerkom srpskog velikog župana Uroša I.Vukan je ubrzo obnovio napade i na Kosovu je teško porazio vojsku pod vođstvom Jovana Komnina. Ugarska vojska je napala Beograd. Pologa i Vranja. Ovim napadima su se pridružili Srbi i napali vizantijsku tvrđavu Ras. zatim primorskim gradovima i potčini Bosnu (u trećoj deceniji XII veka). i prodrla do Niša i Serdike. Još jednom je porazio Jovana Komnina. Posle Vukanove smrti. na osnovu stanja pre izbijanja borbi. koji je 1094. bio upućen caru Aleksiju I kao jedan od srpskih talaca. a sam Ras je spaljen. Tek ponovni dolazak cara Aleksija I u Lipljan i pregovori s Vukanom 1094. doveli su do smirivanja borbi. odlučio je da svoga naslednika na prestolu. Među taocima što ih je Vukan lično predao caru tom prilikom. Tokom 1096. koje su trajale dve godine. koje je trajalo od proleće do kasne jeseni. vlast u srpskim zemljama u unutrašnjosti preuzeo je Uroš I. Ugarska je 1102. koji je vodio rat protiv Vizantije. sinovac Vukanov. Veliki ugarsko-vizantijski rat je izbio 1127.

zatim ban i palatin. koji je razoren. Rožera II i njegove saveznike podržavala je i Francuska. popeo Manojlo I Komnin (1143 – 1180). Car je ostavio za sobom u Rasu jak vojni garnizon sa odanim Konstantinom Anđelom na čelu. on se povukao u brda. Manojolo I je brzo reagovao na Urošev napad. zatim i vrlo uticajna ličnost u novoj sredini. Ugarska je u ratu s Vizantijom. Savezu se priključila i Venecija. Uroševa kći Jelena udala se za Belu II i postala ugarska kraljica. Bio je vazal cara Manojla I još pre 1146. Borbe su vođene uglavnom između Normana i Vizantije oko jonskih ostrva. Na povratku sa Drugog krstaškog pohoda nemački car Konrad III je sklopio u Carigradu savez sa carem Manojlom I uperen protiv Normana. U Srbiji je na vlasti tada bio veliki župan Uroš II. Novi car se usredsređuje na evropske prostore. Oko 28 . Pred nesrazmerno jačim neprijateljem. ali je prišao antivizantsijkom savezu. Sporazumeo se sa Velfima. Na ugarskom prestolu nalazio se tada kralja Geza II (1141 – 1162). zatim između Velfa i Hoenštaufovaca u Nemačkoj i između Srba i Vizantije. Vrlo uticajan na ugarskom dvoru bio je tada Beloš. koje savremenici nisu imenovali. O tesnim vezama Zete i Raške svedoči Barski rodoslov. sin Uroša I i brat palatina Beloša u Ugarskoj i kraljice Jelene. U prvoj polovini XII veka.okončani 1129/30. a njegova vojska je nastavila pohod kroz Srbiju. u kome se kaže da je zetski kralj Đorđe u jedan mah s vojskom prodro u Rašku i tamo oslobodio župana Uroša I zatočeništva u koje su ga bacili srodnici. Sredinom XII veka prilike se menjaju. napao vizantsijke teritorije. Ugarska sklapa savez sa Normanima za borbu protiv Vizantije. ćerke srpskog velikog župana Uroša I. Normanski kralj Rožer II je potražio saveznike u samoj Nemačkoj da bi onemogućio delatnost Konrada III na međunarodnom planu. Uroš II (oko 1140 – oko 1155). Vizantija je prenela u XII vek svoj veliki sukob sa Normanskom kraljevinom u južnoj Italiji. Posle smrti kralja Bodina 1101. Taj savez je pružio županu Urošu I podršku u borbi za samostalnost u vreme kada je Vizantija obnovljenom snagom uspešno gušila svaki takav pokušaj. Duklja nije mogla da pruži veću pomoć borbi srpskih župana u zaleđu. Srbija ja tada prvi put u svojoj istoriji pristupila jednom evropskom antivizantijskom savezu. kojem se priključuje i Srbija. Obe strane su tražile saveznike. Od 1149. davnašnjim protivnicima porodice Hoenštaufovaca. Bio je vaspitač mladog kralja. Veliki župan je na vreme bio obavešten o carevom pohodu. Uroš II je 1149. brat kraljice Jelene. a zatim se okrenuo Ugarskoj. Duklja je bila paralisana unutrašnjim sukobima vlastele. sin Bele II i Jelene. a sve usputne oblasti su opustošene. Na vizantijski presto se 1143. Glavnina vizantijske vojske se uputila prema Rasu.

Novi ugarsko-vizantijski rat je bio na pomolu 1153. Bitku je dobila Vizantija. Među Uroševom vojskom bili su i odredi župana Grdeše i Vučine. Jedan vizantijski odred se sukobio sa Mađarima kod Paraćina. prenelo na ugarsko tle.tvrđave Galič se zametnula višednevna borba. Tu je sklopljen mir i Manojlo I je odlučio da krene u borbu protiv srpskog župana. Nastojao je da preduzme mere koje bi sprečile spajanje srpskih i ugarskih četa. Do odlučujuće bitke došlo je na rečici Tari. bilo u Evropi. On se istakao izuzetnom hrabrošću u odsudnim trenucima boja. On je brzim manevrom prema Braničevu nastojao da preseče put vizantijskoj vojsci u povlačenju i tako nagnao neprijatelja da napusti Srem. predvodio je zapovednik Vakhin. srpski vladar je uspeo da se održi na vlasti. Poraženog Uroša II car Manojlo I nije uklonio sa položaja velikog župana. Zamerao mu je što održava veze sa Ugarskom. među njima i župani Grdeša i Vučina. Ishod sukoba je bio neizvestan. a car Manojlo I je sa glavninom vojske nastavio napredovanje prema oblasti u kojo se nalazio Uroš II sa svojim odredima. po savremenim opisima boja. Branioci su se predali posle duže opsade. Uroš II je napadao vizantijska odeljenja. 29 . Meta vizantijskog napada je bio Zemun. Sam car Manojlo I se. Krajem leta je kod Niša sakupio veliku vojsku. a Vizantija Beograd i Braničevo. pokušavajući taktički da iznenadi Srbe. a Vizantinci su pokušali da ga zaroba i nisu uspeli. vojska Uroša II je pružila ogorčeni otpor. gde se sastao sa ugarskim poslanicima. koje su na vreme stigle. Borba se vodila prsa u prsa. Carigradu je kao povod poslužila saveznička pomoć koju je ugarski kralj Gezu II uputio u Srbiju prethodne godine. potvrdio je dotadašnje granice. Pored izjave o pokornosti morao je da upućuje pomoćne odrede vojske caru Manojlu I u slučajevima kada je on ratovao bilo na Istoku. koji su poznavali vizantijski način ratovanja. upustio u dvoboj sa zapovednikom ugarskih četa. Približavali su se presudni trenuci kojima se za duži niz godina rešavao odnos Srbije prema Vizantiji. Uroš II je bio primoran da pregovara. U toku pregovora s vizantijskim carem. Uroš II je još jednom pokušao da povede borbu za samostalnost zemlje. Posle srpskog poraza ratovanje se 1151. brat raškog župana Uroša II. Vojsci cara Manojla I u Sremu sa suprostavio ban Beloš. Mir sklopljen 1151. Ugarske savezničke snage. Manojlo I je i 1150. Spalili su dvor velikog župana. Srbi su poraženi. stao na čelo pohoda protiv Uroša II. Manojlo I je pohitao prema severnim granicama. u blizini danačnjeg Valjeva (1150). U njoj je lično učestvovao car Manojlo I. U sadejstvu sa ugarskim oderdima. Bitka na Tari je bila žestoka. Ugarska je zadržala Srem. Stigao je u Serdiku. mnogi zarobljeni.

jer je Uroš ponovo priznao vlast cara Manojla i pružio uveravanja da će raskinuti ugovor sa Ugarskom. Tražio je pomoć na ugarskom dvoru. Posebno mu se zameralo na veze sa 30 . Do borbi ipak nije došlo. Nema podataka da se obrati srpskom županu. Car Manojlo I ga je 1162. Višegodišnje ugarsko-vizantijsko ratovanje okončano je 1155. Ubrzo posle toga Urošu se gubi svaki trag u istorijskim izvorima. je trabao da se u Nišu pridruži caru Manojlu I na njegovom putu prema Beogradu. upravljao je bogatom oblašću Dendrom. Župan Uroš II je zbačen s vlasti 1155. doveo na vlast u Raškoj. Morao je u Nišu da se brani od niza optužbi. Po preuzimanju vlasti odbio je da napusti Dendru. Vizantijska reakcija nije izostala. Andronik je iskoristio sve mogućnosti da povede borbu protiv centralne vlasti. uz uslov da napusti Dendru. u susedstvu Niša. on je svoje poverenje ukazao Urošu II. Za života je vlast preneo na svoga sina Stefana III. pa je ugarska vojska naterana na povlačenje prema Beogradu. Međutim. umro je kralj Geza II. a zatim je usledio silovit ugarski napad na Braničevo 1154. Iste godine (1153) car Manojlo I je poverio svom srodniku Androniku Komninu na upravu graničnu oblast prema Ugarskoj. Desa je odlagao da se sa svojim odredima priključi caru pa je pozvan na odgovornost. U takvim prilikama Desa je pokušao da se osamostali. Dolazi do promene u odnosima Ugarske i Vizantije. Zaverenik je otkriven i zatvoren. Ugarska se spremala za napad. Braničevo i Niš. car Manojlo I je bio na Uroševoj strani. Desa (oko 1162 – oko 1163).Uroš II nije imao uslova da organizuje otpor. 1163. za vreme nemira koji su zahvatili zemlju i samu velikožupansku porodicu. Desa je vladao primorskim oblastima. Vizantija je prihvatila Gezinu braću – Stefana IV i Ladislava. sklapanjem mira kojim je Vizantija sačuvala Beograd i Braničevo odnosno granicu na Dunavu. izašli pred cara 1155. Njegovi protivnici doveli su na vlast njegovog brata Desu. brat župana Dese. Po Kinamu. Njih je u Ugarskoj podržavao veoma uticajni ban Beloš. Veliki župan Desa je nastavio politiku svojih prethodnika. Kada su srpski župani. ali su se protiv njega pobunila Gezina braća. sestrić župana Dese. U proleće 1162. Prema podacima Barskog rodoslova. koji se nisu mirili sa stanjem koje im je nametala Vizantija. S istim ciljem je uputio svoje poslanike i nemačkom caru Fridrihu I Barbarosi (1152 – 1190). Tek uz velike napore Vizantija je 1154. Uroš i Desa. Kralju Gezi II je zauzvrat nudio čitavu oblast koja mu je bila poverena. On je obuhvatala Beograd. Kasnije. Malo se zna o njegovoj delatnosti posle neuspelog pokušaja da zauzme presto 1155. odbranila svoju severnu granicu.

Tihomir (oko 1163 – oko 1166). Nemanja se zatim umešao u borbu za presto. On je zajedno sa svojim pristalicama potražio utočište u Vizantiji. U toku borbi Nemanja je čak jedno vreme bio zatočen od svoje braće i držan u kamenoj pećini. a njegova vojska je teško poražena. Ona je pomogla izgnanicima iz Raške. posle svrgavanja Dese. Nemanja je želeo da svoju vlast učini samostalnijom u odnosu na Tihomira. Zna se da je Nemanja bio na vlasti 1168. nedaleko od sela Patina. Uspeo je da pobegne i vrati se u Srbiju. nastariji brat Stefana Nemanje. Vizantija nije odobravala Nemanjinu akciju. Nemanja je morao srediti odnose sa carem Manojlom I. Srbija je. koji se graničio sa Vizantijom. 31 . Tada se prvi put javlja ime Stefana Nemanje. Posle Dese na velikožupanski presto je došao Tihomir. Njegova ćerka se udala za osorskog kneza Leonarda. sina mletačkog dužda Vitala II Mikijelija (1156 – 1172). Desa je pokušava da uspostavi rodbinske veze u Nemačkoj. Tihomir je sakupio vojsku i krenuo ka Srbiji. Da bi svoju pobedu mogao smatrati konačnom. Ibar. Srpski odredi učestvuju u borbama portiv Ugarske oko Zemuna 1165. Njegovu vlast priznavala su ostala braća.Ugarskom. godine. U to vreme dolazi do promena u unutrašnjim odnosima u Srbiji. Oružana borba završila se svrgavanjem Tihomira s vlasti. a pretpostavlja se da je veliki župan postao već 1166. U tome je imao podršku vizantijskog cara Manojla I Komnina. Rasina i Reka. i u pohodu 1167. iz koje se oslobodio uz pomoć svojih pristalica. Umro je u Trebinju i sahranjen u manastiru svetog Pavla u Polju. Nemanja je dobio deo srpskih zemalja na upravu: Toplica. U žestokoj borbi Tihomir je poginuo. Odlučujuća bitka odigrala se na Kosovu. bila pod velikim pritiskom. Teško je precizno datovati ove događaje. Posle istrage Desa je zatvoren i poslat u Carigrad.

Ibar. Posle svrgavanja Dese sa vlasti. a ona je bila jedan od glavnih oslonaca u njegovom putu ka vlasti.Stefan Nemanja Početak uspona. iz koje se oslobodio uz pomoć svojih pristalica. Nemanja je želeo da svoju vlast učini samostalnijom u odnosu na Tihomira. U to vreme dolazi do važnih promena u unutrašnjim odnosima u Srbiji. Nemanju su u Ribnici krstili latinski sveštenici. koji se susreo sa Nemanjom u Nišu i odlikovao ga carskim “sanom” – dvorskom titulom i obdario zemljom (Dubočica – kraj oko Leskovca). Njegovu vlast priznavala su ostala braća. Nemanjin najstariji brat. jer je njegov otac Zavida zbog nemira morao da sa porodicom izbegne u Zetu. u osnovi. Braća su mu zamerala što bez njihove saglasnosti podiže crkve u svojoj oblasti. jer se to kosilo sa ovlašćenjima oblasnih gospodara. Srbija se nalazila pod velikim pritiskom Vizantije. Tada se prvi put pominje ime Stefana Nemanje. U tome je imao podršku vizantijskog cara Manojla I Komnina. Drugi put je kršten po povratku u Ras. Srpski župan je bio obavezan da Vizantiji pošalje odrede koji su učestvovali u ofanzivi protiv Ugarske 1165 – 1167. Nemanja se rodio u Ribnici. To približavanje Vizantiji podizalo je Nemanjin ugled. koji se graničio sa Vizantijom. Rasina i Reka. O njegovim porodičnim prilikama malo se zna. Nemanja se zatim umešao u borbu za presto. U toku borbi Nemanja je čak jedno vreme bio zatočen od svoje braće i držan u kamenoj pećini. Borba za velikožupanski presto. ali i izazivalo nepoverenje njegove braće. Njegova porodica je bila u srodstvu sa dinastijom raškim velikim županima i zetskom dinastijom. Nemanja je dobio deo srpskih zemalja na upravu: Toplica. 32 . Otada je Nemanja usrdno pomagao crkvu. Veliki župan tada je bio Tihomir. Sukobi sa braćom. po pravoslavnom obredu u crkvi Svetog Petra i Pavla. Porodica se kasnije vratila u Rašku. izbio sukob oko delokruga vlasti oblasnih gospodara. Nemanja je braći odgovorio da svako u svojoj oblasti može činiti što mu je volja. koje će uskoro prerasti u sukob. Samo je veliki župan imao pravo da podiže crkve. Time je.

zatim savladara i na kraju ubice maloletnog Aleksija II (1180 – 1183). Da bi svoju pobedu mogao smatrati konačnom. potčini svojoj vlasti deo Hrvatske. koju je zbog svojih veza sa dukljanskom dinsatijom smatrao za dedovinu. buknule su borbe i u Srbiji. opustošila oblast oko Niša i prodrla do Sofije. I ban Kulin se pridružio borbi protiv Carstva.Oružana borba završila se svrgavanjem Tihomira s vlasti. U borbe se upleo i Andronik Komnin. Ugarski kralj Bela III uspeo je da 1181. Kneginja Desislava. Borbama protiv Vizantije se pridružio i Stefan Nemanja. carev srodnik. Srpske čete su 1172. umro kralj Stefan III i presto je pripao vizantijskom štićeniku Beli III (1172 – 1196). Ugri su 1182. Zna se da je Nemanja bio na vlasti 1168. Kada je 1171. a pretpostavlja se da je veliki župan postao već 1166. Pohod je uspešno završio pre januara 1186. Te obaveze je poštovao sve do smrti Manojla I. Prvi rat sa Vizantijom. a njegova vojska je teško poražena. do 1195. Nemanja je prilikom susreta sa Manojlom potvrdio svoju potčinjenost. U Ugarskoj je marta 1172. Ona je pomogla izgnanicima iz Raške. U žestokoj borbi Tihomir je poginuo. Uspeo je da se vrati u zemlju. Vladao je od 1165. i zemlji su zahvatili nemiri. Tihomir je sakupio vojsku i krenuo ka Srbiji. Srbija je time izgubila ugarsku pomoć. u Kotoru je smestio vladarski dvor. a Nemanja je sam nastavio pohod. Dalmaciju i Srem. Nemanja je napadao i Kotor. Bio je najpre u ulozi zaštitnika. napali Beograd i Braničevo. Teško je precizno datovati ove događaje. Manojlo I je umro septembra 1180. napadale oblast duž puta Beograd-Braničevo-Niš. Srpskougarska vojska je 1183. Nemanja je tražio pregovore. Car Manojlo je krenuo sa vojskom ka Sofiji u nameri da porazi Nemanju na bojnom polu. Vizantija se našla u krizi. Odlučujuća bitka odigrala se na Kosovu. na šta je car pristao. Bela III se uskoro vratio kući. izbio mletačko-vizantijski rat. ali je morao da obnovi vazalske odnose sa Vizantijom. Vizantija se zbog svojih univerzalističkih pretenzija našla u sukobu i sa nemačkim carom Fridrihom I Barbarosom (1152 – 1190). godine. Vizantija je sputavala dalji razvitak srpske zemlje pa se Nemanja našao među protivnicima cara Manojla I (1143 – 1180). On je zajedno sa svojim pristalicama potražio utočište u Vizantiji. Nemanja je sada strahovao za svoj položaj. skolnila 33 . Vizantija nije odobravala Nemanjinu akciju. žena poslednjeg dukljanskog vladara Mihaila. nedaleko od sela Patina. Nemanja je započeo da osvaja Duklju. Sukob sa Manojlom I. Osvajanje Duklje. ali je ipak zarobljen i odveden u Carigrad. Nemanja je morao srediti odnose sa carem Manojlom I.

Stefan Nemanja i njegova braća sklopili su mir sa Dubrovnikom 1186. Isak II je potražio sporazum sa Ugarskom. nisu raspolagali sa dovoljnim brojem brodova. pa je za njegovo osvajanje bila neophodna flota. 34 . Nemanja je pokušao da osvoji i Dubrovnik. Srpski poslanici su decembra 1188. naneli poraz Vizantiji i ona se morala pomiriti sa obnovom bugarske države. Nemanja je obavestio cara da mu priprema svečani doček. Vizantija se 1186. U Evropi je pokrenut Treći krstaški rat na čije čelu su stali engleski kralj Ričard I Lavovo Srce. Diplomatske pripreme za rat sa Vizantijom. Nemanja je Duklju poverio na upravu sinu Vukanu i ona se pominje u njegovoj tituli. Grad su osvojili avgusta 1185. Stefan Nemanja je nastojao da se približi i nemačkom caru i potraži saveznika u borbi protiv Vizantije. Carigradska svetina se pobunila i ubila cara Andronika Komnina (1183 – 1185). ponovo našla u teškoj situaciji. jer je Fridrih na putu za Palestinu trebao da prođe kroz Srbiju. Duklja je ušla u sastav države Namanjića. Grad je bio dobro utvrđen i nepristupačan. ali nije uspeo da ga zauzme.se 1189. boravili na Fridrihovom dvoru u Nirnbergu. gradu koji namerava učiniti prestonicom svoje države. septembra 1186. francuski kralj Filip II Avgust i nemački Car Fridrih I Barbarosa. Dubrovčanima je priznato pravo na oblast oko grada i pravo slobodnog trgovanja u srpskm zemljama. U Bugarskoj je izbio ustanak Petra i Asena. Sa Petrom je sklopio savez 1189. Normanska opasnost je savladana u novembru 1185. kao novi zaštitnik grada tada se pominje normanski kralj Viljem. Osvojili su Drač i uputili se ka Solunu. Knez Miroslav je napao grad sa kopnene strane. Srbima je obezbeđena slobodna trgovina sa Dubrovnikom. Na njemu su se potpisali Stefan Nemanja i knez Miroslav Humski. U leto 1185. Normani iz južne Italije su napali Carstvo. Stefan Nemanja je tražio saveznike među bugarskim vođama. gde su naišli na svečan prijem. da bi se mogao razračunati sa Srbima i Bugarima. Vlast je preuzeo Isak II Anđeo (1185 – 1195). Rat sa Dubrovnikom. Borbama su rukovodili Nemanja i njegova braća knez Miroslav i knez Stracimir. avgusta 1184. koji će prirediti u Nišu. Borbe su obnovljene 1185. naneo težak poraz floti kneza Miroslava kod sela Poljica. Ona mu je u miraz donela Beograd i Braničevo. prekoputa ostrva Koločepa. Međutim. Neprijateljstva su okončana mirovnim ugovorom od 27. Neuspe je doživeo i knez Stracimir pri napadu na Korčulu. Oni su 1187. u Dubrovnik. Da bi osnažio mir Isak II je zaključio brak sa ćerom kralja Bele III. Takođe im je odobreno pravo ispaše u zemljama pod vlašću Nemanje i njegove braće i pravo korišćenja šuma. što je Dubrovnik iskoristio i 18.

Takođe je dogovoreno da se Toljen. Drugi rat sa Vizantijom. Za vreme ofanzive prema Duklji zaposeo je Gornji i Donji Pilot. Nemanja je ponudio vazalski odnos nemačkom caru da bi dobio potvrdu svih teritorija koje je osvojio od Vizantije i koje će ubuduće osvojiti. Zatim se uputio protiv Srba u kasnu jesen 1190. U okolini Jedrena novembra 1189. U nemačkom taboru pomišljalo se i na napad na Carigrad. Kosovo polje. Tu je saznao za pogibiju nemačkog cara u Maloj Aziji. nemanja je obavestio cara o svojim uspesima u ratu protiv Vizantije. Do odlučujuće bitke sa srpskom vojskom došlo je kod reke Morave. Prodro je u gornji tok Timoka i razorio vizantijske gradove Svrljig. oblast između Zapadne Morave i Velike Morave. došlo je do sukoba sa Vizantincima.Car Fridrih je krenuo na put u leto 1189. Stefan Nemanja je od 1180 do 1190. Niš. župe Vranje i Moravu. ponudio je vojnu pomoć (oko 20. U Pomoravlju je sa braćom osvojio oblast oko Đunisa. Isak II je već 1190. koji se nalazio u carevoj pratnji u Nišu. Na jugu je osvojio Metohiju s prizrenskom oblašću. Nemanja je zajedno sa bratom Stracimirom priredio svečani doček najmoćnijem evropskom vladaru u Nišu. ogromno proširio teritoriju soje države. U Carigradu su saznali za srpsko-nemačke pregovore. Prošao je kroz Beograd i Braničevo. Međutim. došlo do izmirenja nemačkog cara i Isaka II i vizantijski car je pristao da prebaci nemačke krstaše u Malu Aziju. Nemcima su za to bili potrebni pomoćni odredi Srba i Bugara. Pregovori su počeli 27. Njegova crkvena politika sledila je držđavne interese. koji su. Podigao je crkvu Svetog Pantelejmona u Nišu i crkvu Svetog Arhanđela Mihaila u Skoplju. ti pregovori su osujećeni jer jefebruara 1190. Na putu ka Carigradu nemačka vojska naišla je na otvoreno neprijateljstvo Vizantinaca. On nije bio spreman da započinje rat koji bi ga odvratio od osnovnog cilja njegovog pohoda. sin kneza Miroslava Humskog. U žestokom okršaju u kojem je 35 . pa je Behtold od Andeksa stupio u pregovore sa Srbima. Za ove oblasti je nudio vazalsli odnos caru Fridrihu. između Skadarskog jezera i planina. a ukoliko Nemačka započne neprijateljstva sa Vizantijom.000 vojnika). Konsolidacija. takođe. ali bez uspeha. krenuo protiv Bugara. što je ocenjeno kao neprijateljski čin. Izrazio je spremnost da nastavio ratovanje. Toljen je trebao da nasledi svog oca pre svoje braće. Skoplje i predeo oko gornjeg toka Vardara. Nemački car je prihvatio samo deo predloga. oženi ćerkom istarskog markgrofa Berhtolda od Andeksa. jula 1189. Ravni i Koželj. Stoga nije uspostavio vazalski odnos sa Stefanom Nemanjom. U Niš su došli i predstavnici bugarskog cara Petra. nudili nemačkom caru vojnu pomoć u borbi protiv Vizantije.

Na čelu države nalazio se veliki župan. U Beogradu se Isak II maja 1190. napustio je miroljubivu politiku prema Vizantiji. kao ni ishod događaja. U očima savremenika ogromno je porastao ugled Nemanjića. Ugarski kralj Bela III. svojim tastom. Braničevu i Nišu. Na državnim saborima su donošene najvažnije odluke za zemlju. Stefan nemanja je zadržao najveći deo teritorija koje je tokom dugih borbi bio zauzeo. bilo je najviše što je Isak II još mogao da iznudi. a zatim najmlađi Nemanjin sin Rastko pre no što se povukao u Svetu Goru.učestvovao car Isak II. Knez Miroslav je držao i jedano deo Polimlja i u današnjem Bijelom Polju podigao manastir Apostola Petra i Pavla i obdario ga posedima. Nije poznato poprište tadašnjih borbiu. Srbi su poraženi uz velike žrtve. Bilo je predviđeno da se nemanjin sin Stefan oženi sinovicom cara Isaka II Anđela. a zna se da je držao i Toplicu i Hvosno. U Zahumlju je vladao Nemanjin brat knez Miroslav do 1190. a diplomatskim putem je nastojala da zaustavi napredovanje Ugara. Episkopija u Rasu postala je versko središte zemlje. Stefan Nemanja je prvi put ratovao na severnim granicama svoje države. tast cara Isaka II. a većim teritorijalnim celinama upravljali su sroddnici vladarevi. Vizantija je tada poslala vojnu pomoć srpskom vladaru. a zatim prema Beogradu. anjihova imovina je popaljena ili razdeljena. Bio je oženjen sestrom bosanskog bana Kulina. Umesto vazalne zavisnosti namanja je ostvario nezavisnost svoje zemlje. sastao sa ugarskim kralje. koji su imali podršku nekih velikaša. Stvorena je velika države. 36 . Rat sa Ugarskom. Car Isak obratio se pismeno i papi Celestinu III i kralju Beli III sa zahtevom da se pokrenuta ofanziva okonča. Pred kraj svoje vladavine. Bilo je to veliko priznanje za Srbiju. Drugi nemanjin brat Stracimir. Podigao je manastir Gradac. Privremeno obnavljanje njene vlasti u Beogradu. Bili su to bogumili. Isak Ii je poveo pregovore sa Stefanom Nemanjom. Najstariji Nemanjin sin Vukan dobio je na upravu Zetu s Trebinjem. Raški episkopi Jevtimije i Kalinik bili su izvanredno uticajne ličnosti. To su bili poslednji trenuci prisustva Vizentije u Beogradu. Pod vlašću Nemanje našle su se teritorije od jadranskog mora do doline Morave. danas crkva u Čačku. Unutrašnje uređenje. Posle bitke na Moravi vizantijski car se uputio prema Nišu. Na saboru je doneta odluka da se jeretici prognaju i kazne. Mahom su rasterani. prema kojoj je Vizantija i dalje gajila nepoverenje. Na saboru je vođena istraga o jeresi koja se pojavila u zemlji. pominje se u predelima oko Zapadne Morave. braća i sinovi Nemanjini. u nameri da osnaži veze dve države. Na udaru ugarske ekspanzije našli su se i Srbi i Vizantija.

Povlačenje sa prestola. Kao monah u dubokoj starosti prvo utočište je našao u manastiru Studenici. Sveti Simeon. februara 1199. vojnici. koji je bio potčinjen Vatopedu. raški episkop Kalinik. 37 . Umro je 13. Simeon je posle putovanje po Svetoj Gori. ali se nisu protivili njegovoj odluci. gde je kasnije sam živeo. Odatle je pošao u Svetou Goru. U Kareji je Sava kupio vinograd i podigao pirg sa ćelijom za isposnike. U toku radova . Zajedno sa njim se zamonašila i njegova žena Ana . opustošen od gusara. Njih dvojica uživali su izuzetnu pažnju svetogorski monaha. Simeon Nemanja doživeo je da vidi dovršenje svoga dela. koja je postala monahinja Anastasija. a u koju će se posle njega povlačiti i drugi istaknuti članovi hilandarskog bratstva. Hilanadar je izuzet iz vlasti Vatopeda i predat Simeonu i Savi da njegovu obnovu privedu kraju. gde srpski vladari nisu imali vlast. vlastela velika i mala. Nemanje je istovremeno objavio da na svoje mesto postavlja svoga sina Stefana. U obnavljanu Hilandara punu materijalnu podršku je pružio veliki župpan Stefan Nemanjić. Taj manastir sa zemljištem izmolio je Sava od cara Aleksija III prilikom jedne svoje misije u Carigradu. Za izdržavanje monaške zajdenice bili su potrebni i posedi u Svetoj Gori ili neposrednoj blizini. idealno mesto monaha podvižnika. vojvode. na podsticaj prota Svete Gore. Posle povlačenja sa prestola Nemanja se zamonašio i dobio ime Simeon. kneževi. ožaljen od monaha Hilandara i cele Svete Gore. Sam Nemanja je poklonio sela i Valhe u prirenskom kraju. svojoj zadužbini koju je podigao dve decenije ranije. Sava je uspeo da dobije od vizantijskog cara razrušeni manastir Zig s posedima na samoj granici. Nemanja se vlasti odrekao na saboru 1196. gde su Simeon i Sava živeli kao monasi. Vladavina Stefana Nemanje završila se prevermenim dobrovoljnim povlačenjem sa prestola. kome su prisustvovali porodica. a i tokom čitavog života. Preuzeo je obavezu da će obnoviti manastir.Stefan Nemanja je celog života tesno sarađivao sa crkvom. Nije sličajno ktitorska delatnost Nemanjina u srpskim biografijama navedena kao razlog spora između Nemanje i njegove braće. Simeon i Sava su došli na misoa da osnuju srpski manastir na Atosu. Nemanja je saopštio da želi da se posveti monaškom životu. na šta su svi prisutni izrazili žaljenje i tugu. odabrao manastir Hilandar. Simeon se pridružio svome sinu Savi u manastiru Vatopedu i zajedno s njim obišao najuglednije svetogorske manastire. Podrška crkve ogromno mu je pomogla u borbi za velikožupanski presto.

Stefan Nemanja je za svoga naslednika odredio srednjeg sina Stefana. Srbija se sa Ugarskom graničila kod reka Cetine i Neretve (Hum i Krajina). Stefan je bio oženjen Jevdokijom. Prevratom 1195. Tu je herceg Andrija napao državu Stefana Nemanjića. Nasledio je svoga oca posle Nemanjinog iznenadnog povlačenja 1196.Stefan Prvovenčani Dolazak na vlast. što mu je davalo pravo na visoko dvorsko dostojanstvo. u vidu visoke titule sevastokratora. Prve godine vladavine. U jednoj svojoj povelji hvalio se da je pobedio Rašku i Hum. U Humu su izbili unutrašnji nemiri među potomcima kneza Miroslava. od Aleksija III (1195 – 1203) i dobio. Rođen oko 1165. Ubrzo posle nemanjinog povlačenja. do 1228. Pitanje je koji su motivi naveli Stefana nemanju da se povuče sa prestola. Starijem Vukanu dao je na upravo Zetu i obavezao ga da bude poslušan i da se povinuje bratu koji je došao na presto. Srednji sin Stefana Nemanje i Ane. Tako je Stefan nemanjić u trenutku dolaska na presto imao podršku Vizantije. umro je njegov nekadašnji saveznik Bela III. u vreme kad je njegov brat Isak II bio na vizantijskom prestolu. Vukan je bio više orijentisan prema katoličkim zemljama Zapada. koje je. Stefanu je Nemanja naložio da vladajući zemljom drži brata u počasti i da ga ne uvredi. 38 . a Stefan je postao carev zet. Stefan je podržavao hercega Abdriju. koji su olakšali ugrasko nadiranje. Otvorena neprijateljstva između Ugarske i Srbije izbila su u proleće 1198. Dok je Stefan bio tesno povezan s Vizantijom. Aleksije je postao car. a nasledili su ga sinovi Emerik kao ugarski kralj i Andrija kao herceg Dalmacije i Hrvatske. Došlo je do promene zgarsko-vizantijske granice. Ta odluka je bila povezana s tadašnjim odnosom srpske države prema Vizantiji. Ugarski kralj je hteo da osvoji vizantijske gradove na putu za Carigrad. Beograd je pao u ugarske ruke. a njegov suparnik Petar je tražio pomoć po Ugarskoj. ćerkom Aleksija Anđela. Vladao je od 1195.

iako je nosio kraljevsku titulu od početka. Vukan je stupio u vezu sa papom Inočentijem III jer su ga s katoličkom crkvom spajali primorski gradovi kojima je vladao. Kao vladar Srbije Vukan je nosio titulu velikog župana. a ugarski kralj se kod pape zalagao da Vukan bude proglašen za kralja.Stefanovi odnosi sa papstvom. Stvari su se ipak razvijale po Vukanovoj želji: barski arhiepiskop je dobio palij. Inoćentije III je odredio legata koji je imao da obavio krunisanje. Ugarski upad u Srbiju izazvao je reakciju u neposrednom susedstvu. koja je preko njegove teritorije otišla u Drač a odatle u Carigrad. Ban Kulin se posle dve decenije odmetnuo od ugarskog kralja. Znaci raskida primetni su 1200/01. kada se Stefan razveo od svoje žene Jevdokije. koja je trpela poraze i nezardživo opadala. Pošto je izgubio oslonac u Vizantiji. ali je plan ostao neostvaren zbog protivljenja ugarskog kralja. koja je bila u sukobu sa Dubrovačkom arhiepiskopijom. Vukan je od poape zatražio kraljevske znake. Očekivao je da će krunisanjem dobiti kraljevski rang među vladarim i da će na taj način i formalno biti sankcionisana samostalnost izvojevana u dotadanjim političkim borbama. otkako mu je Nemanja poverio na upravu Duklju. Vukanovi odnosi sa papstvom. Vukan preuzima vlast. Vukana uzdizanje je skupo koštalo. Vukan se udružio sa ugarskim kraljem Emerikom i napao svoga brata. Kralj Emerik je intervenciju naplatio stavljanjem srpske zemlje pod svoju vlast. Tražio je od pape i legate koji će prisustvovati crkvenom saboru. Sukob Stefana i Vukana. Čak je tvrdio da je u srodstvu sa Inoćentijem III i predstavljao se kao zaštitnik katoličke crkve . Obratio se molbom moćnom papi Inoćentiju III (1198 – 1216) da mu pošalje kraljevsaku krunu. Dubrovnik je uspeo da potčini episkopije u Ulcinju i Drivastu. Njegova sestra bila je udata za 39 . Zato je Vukan uputio prekore bratu i primio snahu. Stefan se okrenuo papstvu. koja je uz imena ugarskih vladara ponavljana vekovima. Tom prilikom je uneo Srbiju u ugarsku kraljevsku titulu. Tako je Barska arheipiskopija postigla pobedu. I jedni i drugi su se žalili papi.a supružnici su se optuživali zbog neverstva. Brak nije bio skladan. Vukan je nastojao da obezbedi jurisdikciono područje Barske arhiepiskopije. sve do 1918. Ugarski odredi su upali Srbiju i proterali Stefana. Stefan se trazveo od žene iako se njegov tast Aleksije III nalazio u teškoj situaciji. a održan je Barski sinod na kome se raspravljalo o uobičajenim stvarima (simonija i celibat). Kulin je bio u rodbinskim vezama sa srpskom dinastijom. Već 1202. Braća su se postepeno razilazila.

Ti gradovi privlačili su i Bugare. Borbe su verovatno okončane krajem 1204. Izmirenje Stefana i Vukana. Kumani su tada odveli mnogo srpskih zarobljenika. S jeseni 1204. sestru kasnijeg kralja Emerika. Vukanov polžaj je uzdrmalo ugarsko-bugarsko neprijateljstvo. Papa je 1203. kako se zavetovao. S grupom hilandarskh monaha. Iz groba monaha Simeona počelo je u međuvremenu na čudesan način da teče mirisno ulje (miro). Ugri su 1183.kneza Miroslava Humskog. Emerik je 1203. što je Kalojan iskoristio da sa svojom vjskom. koji je živeo kao jeromonah u Hilandaru. Stefan i Vukan su zamolili sovga najmlađeg brata Savu . Pape je poslao svoje legate da izvide situaciju. Povratak Stefana na vlast. što se smatralo znakom posebne Božje milosti i posvećenje pokojnika. Sava je očeve mošti preneo u Srbiju. u to vreme Inoćentije i Emerik još vode prepisku o Vukanovom krunisanju. S Vukanom je bio u rđavim odnosima. Stefan je postao veliki župan i vladar cele države. koja se udala za cara Isaka II Anđela. započeo prepisku s Inoćentijem III. zauzeli Sirmij. Ništa se ne zna o tome kako je Stefan na drugoj strani postepeno uzimao vlast i najzad potpuno zagospodario celom srpskom državom. kćer Bele III. Kalojanov pohod nije ukolnio Vukana sa vlasti. Marta 1203. da mošti njihovog oca prenese u Srbiju. Kalojana je u Trnovu za kralja krunisao papski legat. upadne u saporne olblasti i napadne i opustoši Srbiju. a Kulin je napao zemlju koja je bila podložna ugarskom kralju i time omeo Emerika da krene u krstaški rat. Mošti su 40 . Uzrok sukoba bili su vizantijski gradovi na Dunavu i Moravi. što je takođe tumačeno kao čudo. ili početkom 1205. Papa je sada privoleo Emerika da raspusti vojsku pripremljenu za pohod protiv Kalojana. jer ga je Vukan optuživao kod pape da štiti jeretike. Sava je njegovo telo našao očuvano. Kasnije su ih prepustili Vizantiji kao miraz uz Margaritu. Beograd i Braničevo. Bugarski vladar Kalojan (1197 – 1207) je još 1200. tražeći da bude krunisan carskom krunom. savetovao Kalojanu da sklopi mir sa Vukanom da ne bi zbog njihove nesloge stradale njihove zemlje. pa je pretio sukob između njih i Mađara. Posle Isakovog svrgavanja sporne zemlje sporne zemlje su ostale vezane za bivšu caricu i njene rođake. ojačanom odredima Kumana. a Kalojan je zaposeo Niš. Stefanov povratak na presto obično sa povezuje sa ovim bugarskim napadom. papa je naložio kaločkom arhiepiskopu da ode u Sarbiju i Vukana i episkope razreži obaveze pokoravanja carigradskom patrijarhu. U Hvosnu su Nemanjine relikvije pozdravili Stefan i Vukan sa sveštenstvom i plemstvom. Vukan nije bio uklonjen s vlasti ni 1204. ali je stvorio uslove da sa Stefan otpočne sa borbom za vlast. bio zauzet ratom protiv češkog kralja. a Vukan knez saudeonom oblašću.

unukom dužda Enrika Dandola. Po savetu nove supruge odlučio je da se odrekne istočne šizme i priđe katiličkoj veri. Ana dandolo je umrla pre kraljevskog krunisanja Stefana Nemanjica 1217. Ubrzo psle pregovora strez je ubijen u Proseku -1212. Car Boril trzio je od Stefana da mu izruči opasnog Streza. Međutim. u gradu Proseku. Teodosije u žitiju svetog Save ističeda je Sava na saboru u manastiru Žiči krunisao Stefana Nemanjića za kralja. Sukob sa Strezom. krstaši su zauzeli Carigrad. Stefanova orjentacija prema Veneciji. Poslao mu je brata Savu. Protiv novog bugarskog cara Borila (1207 – 1218) istupio je boljar Strez. Sava i Stefan su se tom prilikom pozivali na stare tradicije kraljevstva u duklji. Sava je poslao u Rim svoga učenika Metodija da traži papski blagoslov za Srbiju i kraljevski venac za Stefana Nemanjića. Kada je Srbija kasnije počela da se približava Vizantiji.na svečan način prenete u manastir Studenicu. Po domentijan. oženo Anom. Stefan je pokušao da pregovorima umiri Streza. Vizantijsko carstvo je srušeno. Slom Vizantije. ali ni Savina diplomatsa veština nije urodila plodom. Stefanu Nemanjiću ukazala se prilika da proširi svoj uticaj duž doline Vardara. ali ovaj na to nije pristao. Aprila 1204. koji su bili upereni protiv Stefana Nemanjića. Iznenadno ubistvo cara Kalojana pod zidinama Soluna (oktobra 1207) izazvalo je unutrašnje nemire u Trnovskoj Bugarskoj. srušena unepovrat katastrofom 1204. Kraljevsko krunisanje. Na njegovim temeljima je obrazovano Latinsko carstvo. i Strez je ostao stefanov neprijatelj. Stefan Nemanjić 1217. 41 . Morao je da napusti Bugarsku i pređe kod Stefana Nemanjića. a njegove posede prigrabio je bugarski car Boril. U početku je priznavao vrhovnu vlast srpskog velikog župana. trebalo je opovrći činjenicu da kraljevska kruna potiče sa Zapada. On je predstavljao opasnost za centralnu vlast u Trnovu.Ovoga puta papa mu je izašao u susret i preko posebnog legata poslao mu kraljevski venac. Vizantija više nije mogla da zastupa i brani stara univerzalistička shvatanja. Taj događaj uticao je na sudbinu Srbije i Bugarske. upućuje izaslanike papi Honoriju III. ostavivši mu sina Uroša. ubrzo je počeo da menja stav i kuje planove o saradnji sa epirskim vladarem Mihajlom I Anđelom (1205 – 1214) i sa carem Borilom. Četvrti krstaški pohod skrenuo je sa svog puta. Stefan se 1207/08. a monah Simeon je postao prvi srpski svetitelj. tražeći ponovo kraljevsku krunu. Stefan je odlučio da se približi Veneciji. Čak mu je pomogao da se učvrsti u centralnoj Makedoniji. Njegova nova supruga trebalo je da potiče iz vladarske porodice mletačkih duždeva. njegov bliski rođak. Čak ni posle 1261.

Posle Dimitrijeve smrti 1216. gospodara grada Kroje. Kraljevska kruna dobijena iz Rima donela je Srbiji političku nezavisnost. a Stonsko primorje i Popovo dao na upravu mladom Andriji. Kao novorukopoloženi srpski arhiepiskop Sava sa zadržao u Solunu. koji je njome upravljao još za očeva života. Prozapadna politika izazvala je opoziciju i protivljenje Save. koja je za srednjeovekovne pojmove bila neodvojiva od crkvene nezavisnosti. što je doslovan prevod vizantijskog carskog epiteta “avtokrator”. Radoslav ipak nije bio vladar zete u vreme Stefana Prvovenčanog. Taj čin značio je postepeno približavanje Stefana Prvovenčanog zemljama na istoku. zapadne političke orjentacije srpske države. U vreme Stefanovog krunisanja ugarski kralj Andrija II je bio u krstaškom ratu. Posle krunisanja Stefana Prvovenčanog ugarski kralj je odlučio da napadne Srbiju. Stefan uspostavlja prijateljske i rodbinske veze sa albanskim velikašima. Autokefalnost crkve. koji je bio pod latinskom vlašću. Knez Petar se neprijateljski držao prema Stefanu. koji nezadovoljan napušta zemlju i odlazi u Svetu Goru. Zauzeo je južne delove Huma. ali je on i dalje održavao veze sa Zapadom. Zeta s Trebinjem data na upravu Stefanovom najstarijem sinu Radoslavu. Njegova akcija protiv Srbije usledila je 1220. koji je pod nepoznatim okolnostima odvratio kralja Andriju II od rata protiv Srbije. On je svoju ćerku Komneniju udao za Dimitrija. Mitropolit grada ga je srdačno primio. Pre svih Mlečani i susedna epirska država dinastije Anđela. Sava Nemanjić je pošao u Nikeju da od tamošnjeg cara i patrijarha izdejstvuje nezavisnost srpske crkve (1219). Time je srpski kralj želeo jasno da odredi faktički nezavisan položaj prema ostacima vizantijskog carstva. Posle kraljesvkog krunisanja u titulaturi Stefana Prvovenčanog stoji epitet “samodržac”. Srpski vladar morao je da interveniše. Stefan Nemanjić je želeo d nastavi širenje prema Alabniji. Imao je uspeha u ratu. 42 . koji je nastojao da izbriše svaki trag samostalnosti te oblasti u okvirima države Nemanjića. Petar se morao povući prema severu i zadovoljiti teritorijom od Neretve do Cetine. a vlast predaju knezu Petru. Situacija na jugozapadu zemlje. iz koga se vratio tek krajem 1218. Posle smrti kneza Miroslava u Humu nastaju nemiri tokom kojih velikaši proteruju Miroslavljevu udovicu s maloletnim sinom Andrijom. Sukob sa Ugarskom. možda Miroslavljevom sinu iz prvog braka. a Sava je manastiru Filokalu darovao dve velike ikone. Stefan je u Ugarsku poslao svoga brata Savu.Kraljevska kruna doneta iz Rima bila je rezultat nove. Komnenija se udala za njegovog rođaka Grigorija Kamonu. Ovi događaji su se zbili oko 1216. ali su tu i neke druge države imale svoje interese.

Zauzeo je Skoplje 1220. Ti planovi nisu uspeli. a zatim je pokušao da se oženi nezakonitom Mihailovom ćerkom Marijom. u osvajačke pohode. Vlast u Epiru preuzeo je Mihailov brat Teodor I Anđeo (1214 – 1230) vladar s velikim planovima i ambicijama. Teodorov brat Manojlo je još oko 1216. Stefan je 1216. ćerkom solunskog cara. nameravao da svoga sina Radoslava oženi ćerkom Mihaila I. Makedoniju i Trakiju. Na saboru u Lateranu 1215. Zauzima Tesaliju. što je Stefan odmah iskoristio i ponovo poseo Skadar. tako da su joj sada bile potčinjene sve katoličke crkve na teritoriji srpske države. Teodor I Anđeo kreće 1214. On je takođe imao univerzalističke pretenzije da sruši latinsko-carigradsko carstvo i osbuje novo slovensko-grčko. Osvojio je Skadar od Srba 1214. Bugarski car je bio opasan sused i za srpsku državu. kao i oblasti prema srpskoj državi. Stefanu Prvovenčanom je bilu u interesu da dalje razvija dobre odnose sa novim solunskim carem. Teodor I osvaja Solun krajem 1224. a pre svega svaranje novih episkopija. Stefan je pokušao da pregovorima privoli Mihaila da vrati Skadar. ali mu je ta planove sputavao bugarski car Jovan II Asen (1218 – 1241). Planirao je da sruši latinsku vlast u carigradu.Osvajanje Zete i Primorja uvuklo je Nemanjiće u stari spor Barske i Dubrovačke arhiepiskopije oko crkvene jurisdikcije nad ovim teritorijama. 43 . Odnosi između Anđela i Stefana Nemanjića ubrzo su se sredili. koji je bio u srpskim rukama. Mihailo I Anđeo je osvojio Drač i krenuo na sever prema Skadru. Taj događaj proslavio je uzimanjem carske krune. I u Stonu je osnovana episkopija u koju Sava dovodi svoga učenika Ilariona. iskoristivši Stefanovu zauzetost na drugim stranama. koje bi zamenilo staru Vizantiju. prva pravoslavna monaška obitelj u primorju srpske države. bio oženjen sestrom Stefana Nemanjića. Sava je tada osnovao pravoslavnu episkopiju na Prevlaci. jer je Teodor imao planove vezane za Solun i Carigrad. ali nije uspeo. Barska je dobila prednost. Interesi epirskih vladara i Stefana prvovenčanog ukrštali su se u Albaniji. Sukob i saradnja sa Epirskom državom. a crkveni zakoni takav brak nisu dozvoljavali. jer su nesuženi suprunici bili u bliskom srodstvu. raspravljalo se os poru ovih arhiepiskopija. gde se nalazio manastir Svetog Arhanđela. Arhiepiskopa Savu je 1219. po povratku u Srbiju očekivao značajan zadatak stvaranja domaće crkvene organizacije. Zahvaljujući Stefanovoj prozapadnoj politici poboljšao se položaj Barske dijeceze. Odlučio je da najstarijeg sina Radoslava oženi Anom. Mihailo I je iznenada ubijen 1214. Venčanje je obavljeno 1219/20.

Posle smrti Stefanove 1228. ćerka Teodora I Anđela. O njegovoj vladavini ima malo podataka. On se obraćao ohridskom arhiepiskopu Dimitriju Homatijanu (1216 – 1235) povodom nekih kanonskih pitanja. njegovog vezivanja za grčki svet. Ovakvo stanje izazvalo je uznemirenje u srpskoj crkvi. Još za očeva života Radoslav je kao prvorođeni sin određen za naslednika. Sačuvano je jedno Homatijanovo pismo u kome on odgovara na kraljeva pitanja. arhiepiskopa Savu.Naslednik. crkvenom centru zapadnogrčkog sveta. Radoslav je bio odgajan u duhu vizantijskih tradicija. što pokazuje da je još za vlade Stefana Prvovenčanog stvarno dobio položaj savladara. Radoslav je spomenut kao očev naslednik. Ispunjena je trzavicama koje su bile posledica njegove potpune političke preorijentacije. koji je bio nadležan za rešavanje kanonskih pitanja. Vladao je kratko od 1228. do 1233. Radoslav je sin Stefana Prvovenčanog i Jevdokije Anđeo. bez potresa nasledi presto. Majka mu je bila Grkinja (Jevdokija Anđeo). Preuzeo je vizantijsko carsko prezime Duka. Grčki uticaji. Takav korak je mogao dovesti do promena statusa srpske arhiepiskopije koja bi izgubila samostalnost i došla pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije. jer je Radoslav time zaobišao poglavara samostalne srpske crkve. a i negodovanje arhiepiskopa Save. bez potresa je preuzeo presto. kraljevog strica. Obraćanje srpskog kralja Dimitriju Homatijanu predstavljalo je opasan presedan u crkvenoj politici srpske države. Radoslav je želeo da se približi i Ohridskoj arhiepiskopiji. 44 . Arhiepiskop Sava ga je u Žiči krunisao kraljevskim vencem. U svečanoj intitulaciji Žičke povelje iz 1220. To mu je omogućilo da posle Stefanove iznenadne smrti septembra 1228. Radoslav i Vladislav Radoslavljev dolazak na vlast. kao i žena Ana. ćerke cara Aleksija III. Sava napušta Srbiju i polazi na dugo putovanje po Istoku. Nezadovoljan ovakvim postupkom. Vizantinofilska politika kralja Radoslava prožimala je ceo politički život tadašnje srpske države. kako je to bilo pre sticanja nezavisnosti 1219. Bio je pod velikim uticajem Grka u svojoj okolini. Otac ga je još za života odredio za naslednika.

Makedoniju i Albaniju) koje su ranije pripadale solunskom caru. koji se završio katastrofalnim porazom Teodora I Anđela. gde je 4. Car Jovan II Asen je zauzeo prostrane i bogate oblasti (Trakiju. 45 . U samoj zemlji moglo se lakše ispoljiti nezadovoljstvo progrčkom politikom kralja Radoslava. Moralo je doći do obračuna dvojice tada najmoćnijih vladara istočnopravoslavnog sveta. izdao povelju Republici. Taj poraz je imao dalekosežne posledice po državu Anđela. Radoslav je odlučio da se vrati u Srbiju. Rat Epira i Bugarske.Boravi u Palestini. Radoslav je kao zet solunskog cara Teodora I Anđela uživao njegovu neospornu podršku. Tako je bugarski car postao odlučujući činilac u političkim zbivanjima grčko-slovenskog sveta. Arhiepiskop Sava u prvom času nije bio saglasan sa tom promenom. već je krenuo prema jugu i na tom putu stigao u Drač. gde ga je stric Sava zamonašio pod imenom Jovan. Radoslav obećava Dubrovačkoj opštini vrlo široke povlastice ako ponovo preuzme vlast u Srbiji. Smena na prestolu. Novi kralj Vladislav dobio je vlast od vlastele koja je bila nezadovoljna politikom njegovog brata Radoslava. nekim Frankom. Zahvalan zbog ukazanog gostoprimstva. a i jedini koji je mogao da sruši latinsku vlast u Carigradu. Taj obračun je trebao da reši koji će od njih dvojice preuzeti dalju borbu za rušenje latinske vlasti u Carigradu i ponovno stvaranje univerzalnog carstva. Porazom Teodora I. koji je čak nameravao da ubije Radoslava. Nagla promena u odnosima političkih snaga na Balkanskom poluostrvu uticala je na prilike u državi Nemanjića. do 1243. pritoci Marice. Radoslav je izgubio oslonac u svojoj vlasti. Radoslav se nije dugo zadržao u Dubrovniku. Supruga Ana je stupila u pregovore s komandantom grada. U kasnu jesen 1233. zatim u Nikeji kod cara Jovana III Vataca. pobunjena vlastela. grčkog ili bugarskog. Vladislav. koji je takođe planirao zauzimanje Carigrada i formiranje bugarsko-grčkog carstva. nezadovoljna politikom države. Zbačeni kralj Radoslav se sa suprugom Anom našao u Dubrovnku. i na kraju se preko Soluna vraća u Srbiju. Bivši kralj je sahranjen u manastiru Studenici. Do odlučujućeg sukoba je došlo na Klokotnici. ali je kasnije ipak prihvatio da kruniše Vladislava. zbacuje kralja Radoslava i dovodi mlađeg brata Vladislava. u aprilu 1230. Glavna prepreka na putu Teodora I do carigradskog prestola bio je trnovski car Jovan II Asen (1216 – 1241). februara 1234. Vladislav se na vlasti održao od 1234.

koji se već nalazio uz svoga učitelja. U svakom slučaju Vladislav se u potpunosti u svojoj politici oslanjao na Bugarsku. a zatim je preko Nikeje stigao u Trnovo u posetu caru Jovanu II Asenu. Nekadašnji grčki uticaj iz vremena Radoslava. gde je prijateljski dočekan. Vlastela i kralj su nameravali da steknu oslonac u Trnovskom carstvu. tastu kralja Vladislava. Pregovori nisu tekli bez teškoća. a Vladislavu zbog nedostatka flote. a zatim je preko primorskih oblasti krenuo na još jedno putovanje po Istoku (1235 – 1236). Posle bitke kod Klokotnice bugarski car proširio je svoju vlast i na račun srpskih teritorija. Dubrovčani su pružili utočište zbačenom kralju Radoslavu i pokušali su da od njega dobiju široke povlastice ako se bude vratio na srpski presto. U prvim godinama vladavine kralja Vladislava dolazi do promene u vrhu Srpske arhiepiskopije. a sahranjen je u trnovskoj crkvi Četrdeset mučenika. Početkom vladavine kralja Vladislava pokvarili su se odnosi Srbije sa Dubrovnikom.Promena orijentacije. Međutim. Aleksandriji i na Sinaju. Kralj Vladislav se oženio Beloslavom. Stanje na jugozapadu. jer Sava posle dužeg upravljanja crkvom odlučuje da napusti položaj arhiepiskopa. pogoršanje odnosa nije odgovaralo nijednoj od dve susedne strane: Dubrovčanima zbog trgovine u Srbiji. januara 1236. Zdravlje ostarelog Nemanjića bilo je popustilo. Sava je ostao neko vreme u Srbiji. Novi arhiepiskop. te je on umro u Trnovu 14. Sava se zahvalio na polojažju arhiepiskopa. Kralj Vladislav i Dubrovčani su zaključili nov ugovor na srpskom i latinskom jeziku. Dubrovčani nisu smeli na svojoj teritoriji pripremati akcije protiv srpske države. a kralj Vladislav je Dubrovčanima obnovio stare i dodelio neke nove 46 . ćerkom Jovana II Asena. Savine mošti svečano su prenete i sahranjene u kraljevskoj zadužbini. lično krenuo u Trnovo da bi se s tastom Jovanom II Asenom dogovorio oko prenosa Savinih moštiju u zemlju. a za naslednika je odredio učenika Arsenija. manastiru Mileševi. Vladislav je izveo preokret u spoljnoj politici. tako da je Vladislav tek posle dužeg boravka u Trnovu uspeo da ostvari željeni cilj. zamenjen je bugarskim uticajem. Kralj Vladislav je 1237. Sava je boravio u Palestini. ali u izvorima nema podataka o vrhovnoj vlasti Bugarske nad Srbijom. Pretpostavlja se da mu je kralj Vladislav priznavao vrhovnu vlast. Obostrani interesi su doveli do pregovora 1234/35. Na saboru u Žiči. Posle bitke kod Klokotnice Jovan II Asen postao je najmoćniji vladar pravoslavnog sveta. Smatrao je da će tako ojačati svoj položaj prema susedima.

Svač i Drivast. što je iskoristio da se zbliži s gradom Splitom. protutnjali Balkanskim poluostrvom. koji su u proleće 1241. zaključio sa Splitom ugovor o prijateljstvu i savezu u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. sinu Miroslava Humskog. Neporedno posle svečanog prenosa Savinih moštiju iz Trnova u manastir Mileševu. I pored formalnog izmirenja odnosi Srbije i Dubrovnika nisu bili srdačni zbog starog spora između Dubrovačke i Barske arhiepiskopije. Goneći ugarskog kralja Belu IV.povlastice. Nemiri u zemlji. preko Bosne i Srbije prodrli su sve do Dalmacije. Urošu. kralj Vladislav hita prema Humu da tamošnje posede zaštiti od daljih aspiracija najbližih suseda. jer su osvajački planovi Ugarske bili usereni na ovu oblast. u pohod protiv jeretika patarena u Bosni i svoju uspešnu akciju je proširio i na susedni Hum. odnosno na one delove kji su pripadali knezu Toljenu. Preko Srbije i Bugarske vratili su se ka donjem Dunavu. 47 . Smrću trnovskog cara Jovana II Asena juna 1241. Mongoli su opljačkali Kotor. Kralj Vladislav se morao baviti i Humom. Na Cetini je Vladislav 23. Bela IV se sklonio u Zadar. Kolomana je pohvalio papa Grgur IX. podigla pobunu protiv kralja Vladislava. koji je prinuđen da vlast preda najmlađem bratu. Herceg Hrvatske Koloman pošao je 1237. Pored toga Srbija se našla pod udarom Mongola. kralj Vladislav je izgubio moćnog zaštitnika. Vlastela je iskoristila nezadovoljstvo stanovništva opustošenih krajeva i u proleće 1243. Njegov položaj u zemlji je oslabio i protiv njega je ustala vlastela nezadovoljna velikim uticajem susedne Bugarske. juna 1237. Za uspešan pohod. Kralj se s vojskom našao na reci Cetini.

rođen oko 1175. Mirenje braće. odlazi u Nikeju. nezavisni manastir. kada je sa očevim moštima pošao u Srbiju da izmiri zavađenu braću Stefana i Vukana. konstituiše obnovljeni Hilandar kao srpski manastir i ktitorsko nasleđe porodice Nemanjića. ponovo odlazi u Svetu Goru. Sava je tražio i dobio od vizantijskog cara Aleksija III Anđela (1195 – 1203). Otac mu je ostavio na upravu Humsku oblast. Rastko je ubrzo (oko 1191) napustio taj položaj da bi se zamonašio u Svetoj Gori. Simeonove mošti su smeštene u njegovoj zadužbini Studenici. Sava 1217. Sava je posle Simeonove smrti 1199. Monah Sava. zlatopečatni sigilij kojim se opusteli manastirić Hilandar (Helandar) izuzima iz vlasti prota i potčinjava Vatopedu radi obnove. Sava i Simeon uz pomoć svetogorskih prota i sabora dobiju od cara Aleksija iste godine (juna 1198) hrisovulju kojom se Hilandar stavlja pod upravu Simeona i Save kao potpuno samoupravni. ostao u Hilandaru. Prvi arheipiskop srpski. dočekao oca monaha i velikog shimniha Simeona. Sava je u Studenici kao arhimandrit. Simeon Nemanja uz materijalnu pomoć i podršku svog sina. Simeon i Sava su nastojali do osnuju srpsku obitelj u Svetoj Gori. Moguće da je zemlju napustio u znak protesta zbog vezivanja za Rim. Treći sin Stefana Nemanje. Zlatopečatnom poveljom iz druge polovine te godine. gde od cara Teodora I Laskarisa (1204 – 1222) i patrijarha Manojla Sarantena Haritopula (1217 – 1222) dobija akt o 48 . Kao monah Sava boravio je u Starom Rusiku i Vatopedu.Sveti Sava Rastko Nemanjić. jer se protivio njegovoj prozapadnoj orijentaciji. Iz Svete Gore 1219. Ali kad Vatoped potom odbije da ustupi Hilandar srbima. Nije poznato da li je učestvovao u Stefanovoj akciji za dobijanje krune iz Rima. Tu je boravio do 1206. gde je 1195. Od 1206. velikog župana Stefana.

moravičke. Sava je morao da suzbije njihove uticaje pa je pristupio osnivanju novih srpskih episkopija. Sedište humske episkopije bilo je u Stonu. Za prvog srpskog arhiepiskopa. a pogotovo o njegopvom političkom osamostaljivanju. prizrenski i lipljanski. hvostanske. Ostali deo zemlje bio je pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije i njenih episkopija u Nišu. Hrišćanstvo je prihvatila samo vladajuća klasa. Srpska država se proširila na pordučja koja su bila pod jurisdikcijom grčkih episkopija na jugoistoku i latinskih primorskih episkopija. Crkvena organizacija. bez ikakvog učešća carigradske crkve i vizantijskog cara. Taj akt je ustanovljavao pravo srpskih arhijereja da sami biraju i hirotonišu svog arhiepiskopa. Stara paganska verovanja i kultovi održavali su se i dalje. Iz Hilandara je Sava poveo u Srbiju monahe. Na jugozapadu primate su imale katoličke arhiepiskopije Splita. a zetske na Prevlaci. na Cveti 1219. dostojne episkopskog čina. budimljanske. koje je namenio budućim novim srpskim episkopijama. gde je kao gost solunskog mitropolita Konstantina Mesopotamita boravio u manastiru Filokalu. zetske. kao i mitropolije u Draču. njihova zamena hrišćanskim kultom tekla je suviše sporo. Najstarija srpska episkopija podignuta je u Rasu 1020. Dubrovnika i Bara. Prizrenu. Sva trojica grčkih episkopa – raški. dabarske. Srpska crkva se drugačije odnosila prema grčkim episkopijama na svojoj teritoriji. car i patrijarh imenuju i hirotonišu Savu. Na povratku u Srbiju. Granioca između istočne i zapadne crkve prolazila je sve do XII veka preko srpskih zemalja. Sava je tu hirotonisao osmoricu svojih sledbenika za episkope novih i starih dijeceza: humske. Za vreme boravka u Solunu 1220. raške. a potom u Solunu. dok je velika većina prostog naroda ostala verna starim tradicijama. prikupljajući sve što mu je bilo potrebno za organizovanje samostalne crkve. topličke. između 867. Sedište arhiepiskopije sa sopstvenom dijecezom je smešteno u Žiči. Sava je sastavio Krmčiju knjigu – Nomokanon.autokefalnosti srpske crkve. i 874. Tek Savinim delovanjem hristijanizacija zahvata sve slojeve srpskog društva. Na njoj će se graditi nova srpska arhiepiskopija koja je imala da obuhvati sve zemlje koje su se nalazile u sastavu srpske države. Iako pokrešten u IX veku za vreme cara Vasilija I Makedonca (867 – 886). Sava se zadržao najpre u Hilandaru. U takvim uslovima nije moglo biti govora o potpunoj hristijanizaciji naroda. prizrenske i lipljanske. Srpska crkva nije vršila pritisak na latinsku crkvu u primorskim krajevima. srpski narod nije bio obuhvaćen jedinstvenom crkvenom organizacijom. 49 . Rasu i Lipljanu. Nijedna njena dijeceza nije ukinuta niti je u kome sedištu latinskih biskupa namešten koji pravoslavni episkop. Katolička crkva je zadržala svoj položaj.

bili su odmah. Slovenska tradicija. na čijem čelu je stajao Dimitrije Homatijan (1216 – 1235). On je isticao pravo svoje crkve u čijoj se oblasti nalaze srpske zemlje (pre svega raška eparhija). Homatijan je odgovorio oštrim protestom. Takav korak je mogao dovesti do promena statusa srpske arhiepiskopije koja bi izgubila samostalnost i došla pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije. upravo u tim. u pismu nikejskom patrijarhu Germanu II povodom njegovih prigovora zbog Homatijanovog krunisanja epirskog vladara Teodora Anđela za Cara u Solunu. čiji je glavni eksponent bio grčki episkopat. Posle 1224. Ovakvo stanje izazvalo je uznemirenje u srpskoj crkvi. zatim u Nikeji kod cara Jovana III Vataca. Sukob sa Radoslavom. sinovac se ubrzo okrenuo protiv Save. zamenjeni Srbima. arhiepiskopa Savu. Putovanje je trebalo da zadovolji ne 50 . i na kraju se preko Soluna vraća u Srbiju. Posle smrti kralja Stefana Prvovenčanog 1227. kraljevog strica. Sava napušta Srbiju i polazi na dugo putovanje po Istoku. Sačuvano je jedno Homatijanovo pismo u kome on odgovara na kraljeva pitanja. Njegova majka Jevdokija (ćerka Aleksija III Anđela) i njegova žena Ana (ćerka Teodora I Anđela) bile su Grkinje. koji je bio nadležan za rešavanje kanonskih pitanja. Radoslav je bio pod jakim grčkim uticajem. Boravi u Palestini. ekonomsko i političko integrisanje ovih krajeva unutar srpske države. Obraćanje srpskog kralja Dimitriju Homatijanu predstavljalo je opasan presedan u crkvenoj politici srpske države jer je Radoslav time zaobišao poglavara samostalne srpske crkve. Međutim. Homatijanovi prosteti nisu imali nikakvog odjeka: Sava se nije branio niti je odustao od svoje politike odlučnog potiskivanja ohridske grčke sfere iz srpske države. Pod uticajem svoje žene Radoslav se poziva na autoritet Ohrida u i njegovog arhiepiskopa Homatijana u nekim liturgičkim pitanjima. Aleksandrije i Antiohije. Nezadovoljan ovakvim postupkom. bila je ugrožena helenizacijom. Na izbor za arhiepiskopa i proterivanje prizrenskog vladike. Oslobađanje srpskog sveštenstva na tom području bio je jedan od glavnih uslova za društveno. jugoistočnim krajevima Srbije. Dimitrije Homatijan ponovo ističe nekanoničnost uzdizanja srpske crkve u rang autokefalne arhiepiskopije i Savine hirotonije za arhiepiskopa. Sava je u Žiči krunisao njegovog najstarijeg sina Radoslava. Stav Ohrida je pri tom bio potpuno ignorisan. milom ili silom. 1229 1230. Sukob sa Ohridskom arhiepiskopijom. Sava je kao autokefalni arhiepiskop priznat i primljen u starim istočnim patrijaršijama Jerusalima. Takva politika dovela je Savu u sukob sa Ohridskom arhiepiskopijom. a i negodovanje arhiepiskopa Save. kako je to bilo pre sticanja nezavisnosti 1219.

nomokanoni su u Vizantiji dobili svojstvo izvora prava a ne samo pravnog priručnika. Sa ovom kodifikacijom vizantijskog prava Srbija već početkom XIII veka dobija kodeks čvrstog pravnog poretka i postaje pravna država. manastiru Mileševi. te je on umro u trnovu 14. Savine mošti svečano su prenete i sahranjene u kraljevskoj zadužbini. a zatim je preko primorskih oblasti krenuo na još jedno putovanje po Istoku (1235 – 1236). Sava je za sobom ostavio dobro organizovanu. Sava je obezbedio pravo da podigne srpske manastire u Palestini (Akra. da se pokloni svetim mestima. sa srazmerno više manastira. Sava se bavio i književnoiću. Na saboru u Žiči. osnovni pravni kodeks srpske crkve. gde su prikupljeni i po izvesnom sistemu izloženi carski zakoni i crkveni propisi. Novi arhiepiskop. Sava je. nego i potrebu crkve: uspostavljanjem ličnih odnosa sa jerusalimskim patrijarhom ojačan je autoritet srpske crkve. a sahranjen je u trnovskoj crkvi Četrdeset mučenika. Pregovori nisu tekli bez teškoća. januara 1236. gde je prijateljski dočekan. a u isto vreme. za vreme boravka u Solunu. tastu kralja Vladislava. Zdravlje ostarelog Nemanjića bilo je popustilo. a za naslednika je odredio učenika Arsenija. Snabdeveni tumačenjem pravnika. lično krenuo u Trnovo da bi se s tastom Jovanom II Asenom dogovorio oko prenosa Savinih moštiju u zemlju. Njegovo najznačajnije delo je Nomokanon ili Krmčija knjiga. tako. Sastavljao je tipike (manastirske ustave). “po božanskom pravu” i vrhovni zakon države. egipatske pustinjake na Sinaju. Kralj Vladislav je 1237. Savino delo. koji se već nalazio uz svoga učitelja. ovakvom kodifikacijom više no bilo čim drugim učinio Srbiju zemljom evropske i mediteranske civilizacije. službe i žitija (svetog Simeona). Jerusalim. hramova i drugih bogomolja. Nomokanoni su zbornici crkvenog i građanskog prava. sveštenika i monaha. Sava je Nomokanona sastavio 1220. U prvim godinama vladavine kralja Vladislava dolazi do promene u vrhu Srpske arhiepiskopije. Sava je ostao neko vreme u Srbiji. snabdevenu svim potrebnim zakonima i knjigama. Preko Nikeje je stigao u Trnovo u posetu caru Jovanu II Asenu. zatim Antiohiju i Carigrad. Sava je boravio u Palestini. 51 . po povratku iz Nikeje. posetio Jerusalim i Aleksandriji. konsolidovanu crkvu s dovoljnim brojem episkopa. Sion).samo Savinu ličnu duhovnu potrebu. Sava se zahvalio na polojažju arhiepiskopa. tako da je Vladislav tek posle dužeg boravka u Trnovu uspeo da ostvari željeni cilj. jer Sava posle dužeg upravljanja crkvom odlučuje da napusti položaj arhiepiskopa. cilj svih isihastički orijentisanih monaha.

bila oslabljena. Odnosi sa Nikejom. Vladislav se docnije izmirio sa bratom i živeo više od dve decenije u Srbiji. na srpskom prestolu bio je Uroš I. Split i Zadar. Zatim su pošli prema jugu napali Dubrovnik i opustošili okolinu Kotora.Uroš I Dolazak na vlast. sredinom 1243. žena bivšeg kralja Vladislava. dospeo je 1241. sin oslepljenog bivšeg solunskog i 52 . Svača i Drivasta. progoneći Belu IV. Njegov tast trnovski car Jovan II Asen umro je u junu 1241. Ugarska je bila u ruševinama posle mongolskog pohoda. Po Uroševom preuzimanju prestola nezavisnost Srbije bila je manje ugrožena nego u prethodnim decenijama. Dubrovački knez se zakleo da kraljica Vladislavljeva neće delovati protiv kralja Uroša I. gde se ugarski kralj bio sklonio. Njegovi potomci nisu igrali značajniju ulogu u političkom životu. Napali su Trogir. Tatari su se preko Srbije. Uroš I je vladao od 1243. Bugarska je pod njegovim naslednikom Kalimanom (1241 – 1246) nastradala od Mongola i bila prinuđena da plaća danak. sin Stefana Pervovenčanog i Ane. U svakom slučaju. vratili u oblasti oko Crnog mora. Početkom 1242. živela je kao izgnanica u dubrovniku. unukom mletačkog dužda Enrika Dandola. Vizantijsko carstvo je još bilo u izgnanstvu. Njegova snaha. Kralj Vladislav je tada izgubio svoj najvažniji oslonac. Bugarska je. Jovan. Deo Mongola. U prvim godinama Uroševe vladavine došlo je do značajnih promena snaga među grčkim državama. To su bili razlozi koji su nagnali vlastelu da se pobuni protiv kralja Vladislava. u Dalmaciju. do 1276. Možda je tome doprineo i pohod Mongola. takođe. a na presto doveden mlađi brat Uroš I. Nijedan savremeni izvor ne govori o prevratu kojim je s vlasti zbačen kralj Vladislav. koju su opustošili.

Epirski uticaj na Srbiju širio se još samo iz Drača. Republika se zakljinjala da neće kovati planove protiv srpskih vladara. Ugovori u vidu zakletve sadržali su izjave o prijateljstvu i lojalnosti. umro despot jovan Anđeo. Prodaja soli je bila ograničena na nekoliko trgova: Dubrovnik. na srpskoj teritoriji. Ovčim poljem. carskih znakova i zakleo na vernost nikejskom caru Jovanu III Vatacu. Srpski kraljevi su se obavezivali da neće napadati Dubrovnik i da će obezbediti slbodnu trgovinu dubrovačkim trgovcima. koji su u to vreme dolazili iz Venecije. Dubrovnik se obavezao da će u gradu držati Uroševog carinika čiji je zadatakbio da ubira za srpskog vladara deo prihoda od prodaje soli. Odnosi sa Dubrovnikom. Jovanovog naslednika u Solunu. Skopljem i Velbuždom sa okolinom. Zagospodario je Prosekom. Veleso. Svoje mesto među privilegovanim trgovima Dubrovnik je morao otplaćivati na taj način što je kralju prepuštao deo prihoda ostvaren od prodaje soli njegovim podanicima. Nikejsko carstvo je postalo velika balkanska sila i neposredan sused Uroševe srpske kraljevine. 53 . I zaista.. Drijevo na Neretvii manastir cvetog Srđa na Bojani. odrekao se 1242. koji je pripao despotu Mihailu Anđelu. Granica je verovatno išla duž Šar-planine i Skopske Crne gore. Arhiepiskop Danilo II hvali Uroša I kao miroljubivog vladaoca koga su susedi držali u ljubavi i poštovanju. tj. za vreme cara Teodora II Laskarisa (1254 – 1258). Drugi je bio svetodmitarski danak koji je u vreme kralja Uroša I iznosio 2. Kada je 1244. Solunom je zavladao krajem 1246. Prilepom. Velika promena snaga nije ugrozila Srbiju jer je UrošI s Nikejcima bio u prijateljstvu.epirskog cara Teodora I Anđela (1204 – 1222). oktobra. Dubrovčani su plaćali dva danka srpskom kralju. koje se pomutilo tek kasnije. Od vremena Stefana Prvovenčanog uobičajilo se da se ugovori obnavljaju prilikom svake promene na srpskom prestolu i promene dubrovačkih knezova. Car Jovan III Vatac iskoristio je smrt bugarskog cara Kalimana sredinom 1246. i zapoeso bugarske pogranične tvrđave. nikejski car se spremao da ukloni despota Dimitrija. Prvi se zvao mogoriš i naplaćivan je od onih koji su imali vinograde van granica Republike. Po dolasku na vlast Uroš I i Dubrovačka republika izmenjali su ugovore u kojima su se zakleli na međusobno prijateljstvo. Epircima je na taj način bio presečen put ka osvajanju Carigrada i obnovi Vizantije. o njegovim ratnim akcijama sačuvani izvori veoma retko govore.000 perpera i plaćan je svake godine o prazniku svetog Dimitrija 26. Kotor.

One su se borile za jurisdikciju nad većim delom katolika u srpskoj državi. Njima su garantovana prava slobodne trgovine. već samo episkopije. Odnose Bara i Dubrovnika opterećivalo je staro suparništvo njihovih arhiepiskopija. Jedna je bila Salona. Napredak koji su doneli Sasi sastojao se u novoj tehnici koja je omogućavala veću proizvodnju. koju je nasledio Split. kada se prvi put pominju u jednoj Uroševoj povelji. Druga je mogućnost da ih je kralj Uroš I pozvao i naselio obećavči privilegije i mogućnosti za slobodno delovanje. Bara. Dubrovnik je smatrao da Bar nema pravo da bude sedište arhiepiskopije. Ta stara borba rasplamsala se poslednji put za vreme kralja Uroša I. Mogućnost da se u Srbiji nabavi srebro i zatim odnese u druge krajeve gde je imalo veću cenu privlačila je trgovce iz mnogih primorskih gradova: Dubrovnika. Ne može se utvrditi da li su se Sasi iz Brskova selili u druga rudarska mesta ili su drugi kolonisti koji su pristizali u talasima kasnije otvarali nove rudanike (Trepča. koja bi bila potčinjena Dubrovniku. Tako su odnosi sa lokalnim stanovništvom postali složeniji. Postoje dve mogućnosti. sklonili iz erdelja. Rogozna. Trgovci iz Kotora imali su prednost u odnosu na Dubrovčane jer su bili podanici srpskih kraljeva. srebra. koju su započeli nemački rudari. bakra i olova. Novo Brdo). oko današnjeg Mojkovca. Podsticaj jačem strujanju trgoviinskog prometa između Srbije i gradova u Primorju dala je rudarska proizvodnja. Nije poznato odakle su Sasi došli u i pod kakvim okolnostima su se doselili u Srbiju. Sasi su bili u Srbiji pre 1254. Sasi. a druga je bila dukljanska. Jačanje privrede. izazivajući dalekosežne zaplete u odnosima između Dubrovnika i srpskog kralja. Sukob Bara i Dubrovnika. Kotora. Jedna je da su se u vreme tatarske najezde 1241/42. Venecije. Ulcinja i Skadra.Od Uroševog vremena trgovci iz Primorja počeli su u većem broju odlaziti u Srbiju. U to vreme je i ugarski kralj Bela IV dovodio u svoju opustošenu zemlju zanatlije i rudare iz nemačkih zemalja. Taj stav su temeljili na činjenici da su u davna vremena postojale dve arhiepiskopije na Jadranu. Počinju se proizvoditi viškovi za tržište. traženju plemenitih i obojenih metala. Bar je isticao da je Dubrovnik potčinjen Splitu i da crkvena vlast dubrovačkog episkopa prestaje već na grebenima planina koje okružuju Dubrovnik. 54 . i novoj orijentaciji. Jezgro im je bilo u Brskovu na Tari. koju je nasledila barska arhiepiskopija. Budve. Rudarski proizvodi iz Srbije bili su naročito traženi na mediteranskom tržištu.

Dubrovačku žestinu i upornost snažila je okolnost što je papa Inoćentije IV izuzeo 1247. u savez uvukli humskog župana Radoslava. je priznao vrhovnu vlast dubrovačkog arhieiskopa. Dubrovčanima se ukazala prilika da 1253. koji je gospodario gradom Ulcinjom. Početkom 1252. spor nije jenjavao. kaločki arhiepiskop je 1246 opet pokrenuo krstaški rat protiv Bosne. Sukob sa Dubrovnikom i Bugarskom. Taj isti cilj imao je i bugarski car Mihailo Asen (1246 – 1257). sina Vukanovog. Potvrdio je proširene granice dubrovačke teritorije i obećao da će primorske gradove. potčiniti dubrovačkoj crkvi. opustošio okolinu Dubrovnika i opsadnim spravama napao grad. da bi dva meseca posle toga on doneo presudu. Kralj Uroš I bio je na strani Bara. Obe strane su iznosile već dobro poznate argumente. Stanovništvo se otkupilo dankom i sklopljen je mir. Progone jeretika su od 1221. 55 . potomka Nemanjinog brata Miroslava. Spor između Bara i Dubrovnika završio se bez formalnog rešenja 1255. on je odlučio da se u roku od šest meseci saslušaju svedočanstva obeju strana. Uroš je jula 1252. i to uz pristanak gradskih vlasti i kralja Đorđa. Papa je doneo takvu odluku zbog pasivnosti dubrovačkog arhiepiskopa u borbi protiv jeretika u Bosni. sklope savez protiv Uroša.Ulcinjski episkop 1242. u slučaju da zavlada srpskom kraljevinom. Dubrovački arhieiskop zahtevao je od pape da se prilikom izbora novog barskog arhiepiskopa poštuju prava dubrovačke crkve. jer su Dubrovčani zbog velikih troškova povukli svoje zastupnike kod pape. Dubrovčani su u maju 1254. kada je neko vreme barska arhiepiskopska tolica bila upražnjena. Ovakva situacije je odgovarala Baru. Car je preuzeo na sebe niz obaveza u pogledu poštovanja običaja koji su vladali u odnosima između Dubrovnika i srbije. Bosnu iz vlasti dubrovačkog arhiepiskopa i potčinio je arhiepiskopiji Kaloče u ugarskoj. ali to nije popravilo stanje u Bosni. u Dobrovniku sklopili ugovor o savezu. ako ih osvoji. Ambicijama Dubrovnika nanet je težak udarac kada je Inoćentije IV usred spora naimenovao za barskog arhiepiskopa poznatog franjevačkog misionara Jovana de Plano Karpinija. Međutim. vršili ugarski feudalci na podsticaj kaločkog arhiepiskopa i uz podršku ugarskog kralja. pošto su u Peruđi pred papom izneti glavni argumenti. Kriza se zaoštrila 1247. jula 1253. Njegovi poslanici su 15. Bosanska episkopija je organizovana 1239. da daruje velika imanja Bosanskoj biskupiji. s dalekosežnim ciljem da isteraju njega i sav njegov rod iz kraljevstva. Iako je ban Matej Ninoslav (1232 – 1250) bio prisiljen 1244.

O Uroševoj vlasti nad skopskom oblašću govore samo izvori iz vremena njegovog sina Milutina. On je bio oslobođen intervencijom Mihaila Paleologa. Bela IV je oko 1254. Borbe su se zatim prenele u Makedoniju. ali nedovoljno pouzdane. dotada pod vlašću Nikeje. Borbe protiv nikejaca počele su u proleće 1257. zet Bele IV a tast Mihaila Asena. Raspolgalae su vojnim snagama i posadama u tvrđavama i imale su zadatak da brane teritoriju ugarske države i u pogodnom trenutku budu polazna tačka u njenoj ekspanziji. Na nikejski presto došao je Jovanov sin Teodor II Laskaris. Drugi pravac ugarskog pritiska išao je preko Huma. koji se probio do Prilepa. Srbi su naneli težak poraz gradskoj posadi. Georgije Arkopolit. načao se u teškom položaju. U jesen 1254. od Vardara do Albanije. On je jedini svedok ovih sukoba. Epirskidespot Mihailo II Anđeo. Za bana je postavio ruskog kneza Rostislava Mihailoviča. akcije bugarskog cara nisu uzdrmale Urošev presto.000 ljudi. Kada se povukao Akropolit je ponovo bio opsađen. koji je bio u sukobu sa carem Teodorom II Laskarisom. Ubrzo potom Uroš I je prekinuo saveznitšvo sa Nikejom. Dubrovčani obnovili mir sa srpskim kraljem na osnovu ranijih ugovora i pravnih običaja. te su već u avgustu 1254. Kralja Uroša I ubrajali su u prijatelje Nikejskog carstva. Opasnost od Bugarske smanjila se posle zbacivanja i ubistva cara Mihaila Asena. On je isticao svoje srodstvo sa srpskom dinastijom i ubrajao je Nemanju i Savu među svoje pretke. On je preduzeo naporne i dugotrajne pohode kojima je povratio izgubljene teritorije i prisilio bugarskog cara na mir 1256. došao Konstantin Tih Asen. po svoj prilici. mačvanski ban. osnovao mačvansku banovinu koja je pritiskala srpsku državu. koji je uspeo da obnovi premoć Nikeje. Razlaz sa Nikejom. umro je nikejski car Jovan III Vatac.Bugari su. Banovine su predavane na upravu članovima vladalačke porodice. Zarobljen je veći deo vojnika. carski namesnik u evropski provincijama. On je početkom 1255. potčinio prostrane oblasti. Njegov nestanak iskoristio je bugarski car Mihailo Asen. Na presto je 1257. Preko Kičeva je stigao pod Prilep. Zauzeo je Skoplje i predeo severne Makedonije. Urošev manevarski prostor ograničavali su Ugri. preduzeli pohod na Srbiju i prilično duboko prodrli na njenu teritoriju. 56 . Međuitm. opsađen u Prilepu. Posrednik u tim pregovorima je bio Rostislav Mihailovič. gde je kralj Uroš I učestvovao sa 1. gde se župan Radoslav uključio u savez protiv kralja Uroša I. U Albaniji je feudalana gospoda prešla na stranu Mihaila Anđela. pridobio je srpskog kralja da sklope tajni ugovor kojim je Urošu bilo obećano izvesno teritorijalno proširenje.

potisnuo carevog naslednika i do kraja 1258. Pobeda u Pelagoniji je obezbedila nikejsku prevlast. Do sukoba je došlo u ravnici Pelagonije u predelu oko Bitolja. Verovatno pod uticajem Ugara koji su tih godina tesno sarađivali sa Paleolozima. priklještena između obnovljene Vizantije i Ugarske. mlađeg sina Bele IV. učestvovali u ratu koji su Ugri vodili protiv češkog kralja Pšemisla II Otakara. Događaji su u Nikeji krenuli nepredviđenim tokom. juna 1259. Srbija se našla u istoj situaciji kao i u XII veku. O Uroševom držanju prema tim sukobima nema nikakvih vesti. Urošev sin Dragutin bio je oženje Katalinom. počinju sukobi oca i sina Bele IV i Stefana V. odstranio je regente. Srpska i ugarska dinastija bile su rodbinski povezane. Država je podeljena i mladi Stefan je dobio na upravu istočne oblasti. Kralj Uroš I je bio na strani Mihaila Anđela i njegovih zetova. Odnosi sa Ugarskom. ćerkom njegovog starijeg sina Stefana. pobeda je pripala Mihailu VIII Paleologu. umro je u mladim godinama car Teodor II Laskaris.U avgustu 1258. Obnova Vizantijskog carstva bila je nepotpuna. Viljem Vilarduen. Restauracija Vizantije. U julu 1261. vladar Drača i Mihailov zet. Srpski kralj je 12164. Mihailo VIII Paleolog (1259 – 1282) je uputio svoga brata Jovana s jakom vojskom na zapad da nastavi operacije koje je on vodio još za života cara Teodora. Tada je provti Paleologa organizovana koalicija u koju su ušli: epirski despot Mihailo Anđeo. Posle je Uroš I promenio stranu i vratio se u Nikejski tabor. Tom prilikom Uroš je izgubio nešto pre toga stečene teritorije u Makedoniji. Srpbi su 1260. Vojskovođa Mihailo Paleolog. najmoćniji zapadni feudalac na grčkom tlu i takođe zet epirskog vladara. Naslednik je bio maloletan. Tesaliji. Bio je to važan korak na putu ka obnovi Vizantijskog carstva. Mihailo i njegovi naslednici su trebali još da povrate teritorije u Epiru. unukom Bele IV. a zatim i krunisan za savladara. oslanjajući se na plemstvo ozlojeđeno politikom prethodnog cara. prisilio latinskog cara na bekstvo i time prekinuo vlast Latina uspostavljenu 1204. južnoitalijanski kralj Manfred Hoenštaufovac. Srpski odred je pružio pomoć ugarskom kralju Beli IV u neuspešnom ratu protiv češkog kralja Pšemisla II Otakara. bio proglašen za cara. Posle dužeg manevrisanja. jedan mikejski odred osvojio je Carigrad. Od 1262. Jovan je uspeo da obnovi vlast Nikejskog carstva sve do Ohrida i Devola. učestvovao u svadbenim svečanostima Bele. Takođe Zapad nije odustajao od obnove latinske vlasti u Carigradu. 57 . srednjoj Grčkoj i na Peloponezu.

Njegove zastave su odnete u Budim. koju je Karlo nazivao svojom predragom rođakom. Trebalo je da se careva ćerka Ana uda za Uroševog mlađeg sina Milutina. sklopljen ugovor i Viterbu između Karla Anžujskog i proteranog latinskog cara Balduina. car je podsećao papu da su srpska i 58 . neće biti kraljica već robinja. Vizantijski poslanici su bili iznenađeni kada su ugledali ugarsku princezu. U Srbiji nisu naišli na red na kakav su navikli pa su smatrali da ta zemlja nema nikakvog reda i udobnosti. 1274. Ali nije dobio poseban deo države na upravu. postao kralj ceče ugarske države. po ugarskom obrascu. Dragutin je kao zet Stefana V. To je dovelo do sukoba Dragutina i Uroša. ili početkom 1268. Pregovori su ipak nastavljeni. ogorčenom protivniku Cara Mihaila VIII. Odatle su upućeni poslanici u Srbiju da se uvere u uslovima života i redu vladanja. pošto je 1272. Oni su tvrdili da vizantijska princeza. Sin Jelenine sestre Marije. Princeza je sa pratnjom. poslanici su saznali da Milutin neće postati naslednik prestola umesto tobože smrtno bolesnog brata pa su doneli odluku da se odustane od daljeg puta i sklapanja ugovorenog braka. Uroš I se odmetnuo od Bele IV i napao Mačvansku banovinu. Beli IV. kada je Katalinin otac Stefan V. kojom je tada upravljao Bela Rostislavljević. bio je jedan od kapetana novostvorene anžujske države u Albaniji. Karlo je tražio saveznike na Balkanu. To je dovelo do zbližavanja sa Paleolozima. potčinio nekadašnje Manfredove teritorije i obrazovao Albansko kraljevstvo. Dragutinovu ženu. u kojoj je bio i carigradski patrijarh stigla u Ber. uperen protiv Mihaila VIII. Tek posle ovog poraza i obnavljanja vazalnih obaveza prema Ugarskoj je došlo do sklapanja ranije spomenutog braka između Dragutina i Kataline.. Anselm Šor. Susret toga poslanstva sa kraljem Urošem I se neprijatno završio. pa je kralj Bela IV poslao unuku vojnu pomoć i u proleće 1268. i Srbija je smatrana za potencijalni plen. koja je živela u Srbiji.Krajem 1267. Možda je brak sklopljen tek 1270. posle smrti Bele IV. kraljev unuk. Savez sa Karlom Anžujskim. Približavanje Vizantiji. Mihailo je na to odgovorio potvrdom primata Ohridske arhiepiskopije i time doveo u pitanje autokefalnost srpske i bugarske crkve. Uroš je zauzeo deo banovine. kako u prljavoj odeći prede vunu. Nezadovoljan ovakvim razvojem događaja kralj Uroš I je prišao Karlu Anžujskom. Urošu je smetala vizantijska pompa i raskoš. došlo je do bitke u kojoj je kralj bio pobeđen i zarobljen. Međutim. Izvesnu ulogu u tom približavanju imala je i kraljica Jelena. Na unionističkom saboru u Lionu. Kada je 1267. postavljen za mladog kralja i određen za naslednika. rođena u purpuru.

Ona je 1267/68. Njegov brat Stefan je podigao manastir Moraču 1252. Arsenije I je 1263. Uroš I je podigao manastir Sopoćane oko 1265. U to vreme su se javljali nagoveštaji unutrašnjeg razdora. Dubrovnik se žilavo branio. pa je Uroš I uticao da se na arhiepiskopski presto dovede njegov brat Sava. u mutnim vremenima kada su Latini vladali Carigradom. Dubrovčani su tvrdili da Uroš I ima nameruda osvoji njihov grad. Zbog toga je iz titule izostavio Zahumlje. obećala da će štititi trgovce i nadoknaditi im nanetu štetu. 59 . drugi na čelu crkve. Domentijan je na zahtev kralja Uroša I sastavio njihova žitija. Jednom prilikom kralj je zarobio neke Dubrovčane i dao ih oslepiti. koji se ranije zamonašio i postao humski episkop. ali je Uroš I ostao pri svom ranijem stavu i nije dozvoljavao da se obrazuje posebna oblast mladog kralja. Kraljica Jelena je bila naklonjena Dubrovniku. Iz Zete ipčezavaju potomci Vukanovi. Novi sukob sa Dubrovnikom. opsedala grad. Stanje u srpskoj crkvi. Dok su se na kraljevskom prestolu smenila tri sina Stefana Prvovenčanog. To je omogućavalo kralju da ima neposredan nadzor i uticaj nad crkvom. Unutrašnje trzavice. Tek na intervenciju duždevog poslanstva sklpoljen je mir. Mihailo VIII je nastojao da uniju iskoristi za poništavanje samostalnosti srpske i bugarske crkve. zbog teške bolesti prestao da vrši dužnost. na arhiepiskopskom tronu bio je Savin učenik Arsenije I. iguman studenički i učenik Save II. Dva brata su se opet našla jedan na čelu države. Takođe je iz pjedinih oblasti odstranio sporedne ogranke dinastije. Savu II (1263 – 1271) je nasledio Danilo I (1271 – 1272).000 perpera. Sve to nije Uroša I odvratilo od namere da osvoji Dubrovnik. posle njega za arhiepiskopa je postavljen Svetogorac Joanikije I. Lično je predvodio vojsku koja je 1275. i bio zapamćen kao kralj. Kult Simeona i Save se dalje učvršćivao. Travuniju i Duklju. To je doprinelo kontinuitetu u razvoju crkve. Po cenu veliki materijalnih žrtava utvrđivali svoje zidine 1265/66. Od njegovog vremena nema više knežea iz Miroslavljeve loze u Humu. U poslednjem periodu Uroševe vlade svetodmitarski danak je povećan na 2. Njihov treći brat imao je titulu župana pre no što se zakaluđerio. Uroš I je nastojao da uguši sve težnje ka samostalnosti pojedinih krajeva u srpskoj državi. Dragutin je u više mahova tražio od oca oblast na upravu.bugarska crkva nastale bez saglasnosti papske stolice. a zatim u jednom manstirau u Primorju. On je bio toliko privržen kralju Urošu I da se posle njegovog pada i sam povukao sa trona i živeo uz svrgnutog kralja da kraja njegovog života. Po Danilu Banjskom. Uroš I je u Hilandaru podigao pirg Preobraženja sa isposničkom Ćelijom i obdario manastir. Đorđe je nosio kraljevsku titulu još 1248.

Odstupajući formalno zbog bolesti kralj Dragutin je predao vlast Milutinu. a Dragutin je njoj ustupio deo države. Dragutin i Milutin Dragutinov dolazak na presto. što je pojačalo ratoborno rasopoloženje vladajućih krugova prema Vizantiji. zahvatila Srbiju krajem Dragutinove vlade. 60 . bivši vizantijski dostojanstvenik. Milutinov dolazak na presto. Rat je vođen u “zemlji zvanoj Gackoj” i Dragutin je pobedio. Za Dragutina je bilo naročito važno držanje kraljice majke Jelene. po rečima savremenika. tu se zamonašio i umro najverovatnije maja 1277. Dragutinovo povlačenje s prestola. Dragutinovo doba ne beleži nikakve uspehe niti značajnije poteze preme Vizantiji. Dragutin je početkom 1282. do 1321. Na presto je došao vladar koji je bio uporan i ambiciozan predstavnik one sve moćnije struje ratoborne srpske vlastele što će idućih nekoliko decenija razviti veliku ekspanziju ka jugu i jugoistoku. Usledio je protiv udar Vizantinaca koji su stigli sve do Lipljana. Sin Uroša I i Jelene Anžujske vladao je Srbijom od 1282. pa je Dragutin digao ruku na oca. verovatno. ali se Uroš razgnevio na njega. Pred krak Dragutinove vladavine prebeg Kotanica. koji je tražio deo zemlje na upravu. podredio mu se i pristao da zvanično više ne nosi titulu kralja. Dragutin je stupio na presto posle očevog povlačenja 1276. Prelom noge bio je. To je bio neposredan povod abdikacije kralja Dragutina. Rat sa Dubrovnikom je poslednja poznata akcija Uroša I. Sin Uroša I i Jelene Anžujske. S Milutinovim dolaskom na presto počinje epoha značajnih osvajanja vizantijskih teritorija. nesrećno pao s konja pod Jelečom. Uroš I se povukao u Hum. Za vreme Uroševe vladavine porasle su materijalne mogućnosti zemlje. Možda su to bili razlozi one velike uzbune koja je. U pitanju je poslednja godina Dragutinovog kraljevanja 1281/1282. Tada se ponovo zaoštrio sukob sa Dragutinom. Teško je reći koliko je u tom trenutku Dragutin bio izložen neposrednom pritisku vlastele i koliko je bilo Milutinovo učešće u pripremi tog događaja. On je na saboru u Deževu odstupio s vlasti u korist svog mlađeg brata Milutina. Ona mu je oprostila i dala svoj blagoslov. To je umanjilo Dragutinovu popularnost u očima vlastele. uspeo je da prodre do Sera. Dragutin je još jednom ponizno zamolio oca. Dragutin je dobio kao pomoć ugarsku i kumansku vojsku. Po Danilu II. kojim je ona upravljala više od tri decenije. dosta komplikovan.Smena na prestolu.

kod Trebinja. decembra 1282. onesposobilo stožer cele koalicije – Karla Anžujskog – srpske trupe su krenule u pohod protiv Vizantije i uspele da konačno zauzmu Skoplje. Obezbedio je pomoć Dragutina. koju su činili i najamnički odredi Latina. Sporazum između braće je sadržavao i klauzulu prema kojoj je Dragutinu ustupljena posebna oblast u koju su ulazili: Rudnik. Milutin je vrlo brzo opravdao očekivanja onih krugova koji su se zalagali za ofanzivnu politiku prema Vizantiji. ostvaren je joša za Dragutinovo vladavine. Njegova velika vojska. Nije sigurno da se novi kralj obavezao na sprovođene ovakve dinastičke politike. Po Božiću. Srbi su shvatili da je ekspanzija na račun Vizantije osnovni spolnopolitički zadatak i zaloga jačanja zemlje. ali je još u jeku tih priprema umro. Značajan deo sporazuma činilo je pitanje teritorija koje su Dragutinu ostavljene na uživanje i upravu. Vizantijski odredi su doprli do Lipljana i Prizrena. Ovče polje. marta 1282. Milutin i Dragutin se posle višemesečnog pustošenja povlače sa velikim plenom na sever. 11. s pljačkom kao glavnim ciljem. Prilazak Srbije koaliciji zapadnih sila obrazovanoj u Orvijetu 3. Turaka i Tatara. Mada je Sicilijansko večernje 31. Car Mihailo VIII Paleolog započeo je intenzivne pripreme za pohod protiv Srbije. Božićni praznici su ih zatekli u Makedoniji. ali tek sa Milutinom Srbija pristupa ispunjavanju savezničkih obaveza. nego na rat u koji bi bile uložene sve rapoložive vizantijske snage. Vojna je više ličila na kaznenu ekspediciju. koje su Srbi tokom XIII veka više puta osvajali i gubili. bila je za izvesno vreme zaustavljena. Opljačkane su strumska i serska oblast i dosegnute granice Svete Gore i obala Egejskog mora kod Hristopolja (početak 1284). Još u toku iste godine Milutinovi odredi zaposeli 61 . Arilje i Uskoplje. situacija se okrenula u korist Srba. U Makedoniji su zauzeti Gornji i Donji Polog. koji je stigao sa svim raspoloživim snagama. Zletovo i Pijanec. jula 1281. Usledila je reakcija Carigrada. Ali kada se jedan odred Tatara utopio u nabujalom Drimu. Težište Dragutinove teritorije nalazilo su u severnim oblastima jer je on porodičnim vezama i političkim ambicijama od mladosti bio upućen na ugarski dvor. u jednom tračkom selu. vojsku na Srbiju. Kao cilj je imao dubok prodor na vizantijsku teritoriju.Kralj Milutin je trebalo doživotno da ostane na prestolu koji bi potom nasledio jedan od Dragutinovih sinova. verovatno Vladislav. a opasnost po Srbiju otklonjena. s ciljem da se uništi Vizantija. Novi vladar Andronik II Paleolog (1282 – 1328) uputio je u rano proleće 1283. Kada se neprijatelj počeo povlačiti Milutin je prešao u napad. operacije su nastavljene. Odnos prema Vizantiji. Prodrli su na vizantijsku teitoriju u poznu jesen 1283.

rezidirao u Beogradu. Dragutinovoj oblasti pripojeno je i Braničevo. polunezavisnog velikaša i vazala kana Nogaja. omogućenog upravo njenim položajem. Ugarsku i srpske zemlje. ali je pritisak na Vizantiju počeo da slabi. Drman i Kudelim su uzvratili žestokom reakcijom. Sukob sa Drmanom i Kudelinom. Beograd i severoistočna Bosna. Tatari iz kanata na Crnom moru počeli su da se mešaju u prilike podunavskih zemalja. Nedoveljne snage i težak teren učinili su da taj pohod ostane bez rezultata. Sukob sa Šišmanom. Bio je prvi srpski kralj koji je. Sporazumeli su se na Moravi i zajedno upali u Braničevo. Uz podršku Tatara i Kumana strahovtio su opustošili Dragutinove oblasti. Granicu je neko vreme uznemiravao vizantijski prebeg Kotanica. pa je bivši kralj morao da traži pomoć brata Milutina. pod kanom Nogajem prodrli su u Bugarsku. Oko 1285. koji su kao tatarski vazali zajednički upravljali Braničevom. došlo je do naglog proširenja Dragutinove oblasti. Braničevska oblast je osvojena i pripojena Dragutinovim posedima. Srpsko-vizantijska granica sada je išla linijom Strumica – Prosek – Prilep – Ohrid – Kroja. kao pravi suveren nezavisno od brata Milutina. Na samoj ugarskoj granici podigao je svoju rezidenciju Debrc.su Poreč. Bivši kralj je svojom teritorijom upravljao samostalno. kao zet ugarske vladajuće kuće. na Savi. mada samo privremeno. On je preduzeo osvetničku 62 . zalećali su se duboko u Ugarsku i Dragutinovu zemlju. a upravljači jedne od tih oblasti će predstavljati naročiti problem za Dragutina. To mu je značajno ojačalo položaj. Njihov pohod bio je krunisan potpunim uspehom. Ubrzo posle zajedničkog pohoda protiv Vizantije. Proširivši svoje oblasti Dragutin se sučelio s dvojicom polusamostalnih gospodara. Usledila je reakcija vidinskog kneza Šišmana. U sastav banovine ulazile su: današnja Mačva. Dragutin je pod nejasnim okolnostima dobio Mačvanskobosansku banovinu koju je do tada držala njegova tašta kraljica Jelisaveta. Dragutin je preduzeo pohod da bi uništio dvojicu pljačkaša. nameravajući da pokrsti bogumile uz pomoć franjevaca. Invazija je najviše potresla Bugarsko carstvo. Dragutin se zato ponekad i navodi kao sremski kralj. braćom Drmanom i Kudelinom. i mešao su u ugarsku politiku podržavajuči Anžujce protiv poslednjeg izdanka stare kuće Arpadovića. Dragutinova oblast. Negovao je dobre odnose sa papom. za razliku od današnjeg ovostranog srema. U drugoj polovini 1284. Pošto je ojačao svoj položaj Dragutin je morao da se suoči s ozbiljnim iskušenjema. 1291. Kičevo i Debar. na Mlavi. Ove oblasti u Ugarskoj nazivane su onostranim Sremom. Ono se raspalo na više oblasti. Iz utvrđenja u Ždrelu. krajevi uz južnu obalu Save.

a u njihovom naletu nastradao je i manastir Žiča. Milutin je svoja najveća osvajanja postigao još na početku vladavine. domogavši se Valone i Drača. Na srpsko-vizantijskom ratištu u Makedoniji nastupilo je razdoblje pograničnog četovanja. Srpski kralj ipak nije odustao. ali su ga Vizantinci pretekli. Dragutinova oblast je od polusamostalne kneževine prerasla u posebnu državu. među braćom su zavladali zategnuti odnosi i svađe koji će se jedva deceniju kasnije pretvoriti u oružani sukob. pod kraljem Dragutinom. i regnum Rascie. Krajem XIII veka. nema značajnijih vojnih operacija Srbije uperenih protiv Vizantije. Glavni cilj nisu bile Dragutinove oblasti. Duklju i Primorje. sukobi među Tatarima i Nogajeva smrt otklonili su svaku opasnost. Sklopljen je mir koji po Šišmana nije bio nepovoljan. pložaj Vizantinaca u Makedoniji je postao izuzetno složen. rasla je i moć njegovog brata. Te borbe je usled oskudnosti izvora teško rekonsturisati. Zbog toga je utihnula srpska inicijativa u ratu sa Vizantijom. postigla značajne uspehe u Albaniji. Mačvom i Krajinom. Uporedo sa porastom Milutinove moći. Odnos Milutinove i Dragutinove oblasti. Gubitak Drača naveo je Carigrad na odlučniju akciju. posle prebrođenih iskušenja s Bugarima. a nešto kasnije i sopstvenu čerku Anu dao za ženu Šišmanovom sinu Mihailu. poveo veliki kontranapad koji se. Kan Nogaj nije bio zadovoljan ovakvi rtazvojem događaja i počeo je pripremati veliki pohod na Srbiju. Nešto kasnije. Njegovi poslanici uverili sa kana da Bugarska neće više biti uznemiravana i doneli izjavu pokornosti. a njegov brat je zbog toga bio sve uznemireniji. Sukob sa Vizantijom. pod kraljem Milutinom. navodeći ponekad kao njegovu državu Mačvu. Hum. Nogaju je kao zalog poslat Milutinov najstariji sin Stefan. Milutin je buru otklonio veštim potezom. On obaveštava da je Dragutin imao i sopstvenu vojsku. Anonim govori o dve države – regnum Srevie.ekspediciju na Srbiju. našao u njegovim rukama. do 1299. dok je Dragutin vlada Srbijom. Po svedočenju anonimnog zapadnog istoričara s početka XIV veka Milutinova država je obuhvatala Rašku. već Raška. Bugarska vojska je doprla do Peći. Posle 1297. a sam Šišman je morao da napusti Bugarsku i spasi se bekstvom preko Dunava. završio potpunim 63 . Milutin je ćerku svoga visokog dostojanstvenika Dragoša udao za Šišmana. Arhiepiskop Danilo II naziva Dragutina dosledno kraljem. On je 1297. Milutinov protivudar je bio tako efikasan da su srpski odredi zauzeli čak i Vidin. Vizantija je početkom 1296. Bivši kralj je postajao sve moćniji. Bosnom. Od 1284. Upad je izvršen s odobrenjem ili čak na podsticaj samog Nogaja. Na čelo vojske postavljen je vešti i sposobni vojskovođa Mihailo Glavas. Milutin je imao istu ideju. a ponekad Srem. pa se Drač već u junu 1296. međutim.

Milutin je uporno pokušavao da izbegne te zahteve. želeo sporazum s Vizantijom. kao i da kraljica majka Jelena prisustvuje svadbi i učestvuje u polaganju zakletve kojom će dve strane utvrditi sklopljeni ugovor. garantovanog ženidbenom vezom između srpskog i vizantijskog dvora. ženidbom s vizantijskom princezom znatno bi porastao njegov politički ugled. jer je vizantijska crkva četvrti brak smatrala jednom od najtežih povreda hrišćanskog morala. te je Andronik II brzo pronašao zamenu za Evdokiju – sopstvenu kćer Simonidu. Zbog toga je došlo do pogoršanja odnosa sa Dragutinom. udovica trapezuntskog vladara Jovana II Komnina. a Milutin njima svoju dotadašnju ženu Anu. Ona je energično odbila da se uda za triput ženjenog srpskog kralja. careva sestra Evdokija. Ohridski arhiepiskop Makarije obavio je 64 . ali je vizantijski pregovarač. Uticaj kraljice majke je bio veliki. koja nije imala ni punih šest godina. Kralj Milutin je. Vizantinci su na Vardaru predali Simonidu i taoce. Tu leži jedan od razlog što su mirovni pregovori dugo trajali i što su uz veliku muku i otezanje završeni tek posle pune dve godine (1297 – 1299). To je izazvalo protivljenje vizantijsko sveštenstva. sa arhiepiskopom Jevstatijem II na čelu. Pet puta je odlazio u Srbiju (1298/99) dok najzad nije usaglašen sporazum u većini pitanja. takođe. Od njega se tražilo da preda svoju treću ženu i ugledne taoce. Milutin je tada zasuo carigradski dvor ozbiljnim pretnjama. Zbog međunarodnog prestiža koji je vizantijski dvor još uživao. Potporu za izmirenje sa Vizantijom srpski kralj je imao uglavnom u redovim sveštenstva. došao u Solun. Ženidba sa Simonidom. Milutin je zahtevao da se sastanu na ničijoj zemlji. koji je još bio u braku sa trećom ženom.neuspehom i samo pogoršao položaj Vizantinaca u Makedoniji. Mir sa Vizantijom. Car Andronik II je pred Uskrs 1299. koje je iz kanonskih razloga moralo da anatemiše udaju male Simonide. potvrđeno Milutinovo pravo na presto. bio uporan. među kojim je bio i Kotanica. Teodor Metohit. ali je naišao na veliku opoziciju među vlastelom. Značajni otpori politici mirenja javljali su se i na vizantijskoj strani. koji je još u Deževu postavio zahtev da njegov sin jednog dana nasledi srpski presto. Mihailo Glavas je posle neslavnog završetka svoje ekspedicije prvi izneo ideju o potrebi sklapanja mira. bugarsku princezu. a Vizantinci su bili nepoverljivi prema Milutinu. Time bi bila obezbeđena sigutnost dotadašnjih osvajanja. a problem nasleđivanja gotovo sigurno rešen u njegovu korist. Prvu prepreku postavila je sama izabranica za budući brak s Milutinom. i taoce. Progovori su tekli sporo i Vizantinci su hteli da od srpskog kralja dobiju što više garancija.

Dragutinivom sinu Vladislavu herceštvo Slavoniju kao nasledni posed. za verme vladavime poslednjeg Arpadovića Andrije III. Kralj Andrija III je umro 1301. Dubrovčani su ojačani mletačkim brodovima i ratnicima iz Zadra i Hrvatske napali Kotor u prvoj polovini 1301. koji u srpskovizantijskim pregovorima nije ni spominjan. Rat Dragutina i Milutina. udala za bana Stjepana I Kotromanića. i cara Andronika II i vizantijskog sveštenstva na čelu sa patrijarhom Jovanom. Time nisu bili zadovoljni majka Jelena i brat Dragutin. Otvoreni rat izbio je najkasnije 1301. čiju je civilizaciju. Dragutinova žena Katalina bila je ćerka ugarskog kralja Stefana V. Ovaj sporazum imao je za posledice zaoštravanje odnosa izmeću Milutina i Dragutina. Milutina duboko poštovao i kao uzor imao pred očima. Dragutin je. Dragutin je nastojao da iskoristi haotične prilike u Ugarskoj. To se kosilo sa odredbama ugovora iz Deževa (1282). Njegova zemlja jednim delom se sastojala od teritorija koje su pripadale ugarskom kralju. gde je imao posebne interese. oženio ga je svojom nećakom Konstancom Morozini. Ukazala mu se prilika da jednom sinu obezbedi presto u Ugarskoj. Dragutin se tome naravno usprotivio. Uskoro je došlo do sukoba između braće jer su Vizantinci nastojali da potomcima carskih princeza obezbede prvenstvo u nasleđivanju prestola. istupao kao pretendent na ugarski presto. a drugom u Srbiji. za razliku od oca Uroša I. Napuljski dvor je Karla Martela i Karla Roberta preporučivao kralju Dragutinu i kraljici Katalini. Borbe Arpadovića i Anžujaca u Ugarskoj. u to vreme Milutin je vodio rat sa Dubrovnikom. Unutrašnje borbe početkom XIV veka. Kotor se odbranio od opsade. Milutin je tek posle toga posetio cara Andronika II u Solunu i bio bogato ugošćen. Trajaće čitavu deceniju.Dubrovčani su privremeno poseli Mljet. i tesno pevezivanje s njom nisu odobravali svi uticajni ljudi u srpskoj državi. Kralj Andrija III darovao je 1292. Milutinov ugled i autoritet naglo su porasli u okolnom svetu. da bi se što više osamostalio. Približavanje Vizantiji. a Milutin je zarobio izvestan broja Dubrovčana i držao ih zatvorene 65 . Njegove snage ipak nisu bile dovoljno jake za takav poduhvat. Srpskom kralju konačno su priznate kao miraz ranije osvojene zemlje severno od linije Ohrid – Prilep – Štip. takođe. a 1293. zahvaljujući svojim rodbinskim vezama sa Arpadovićima. su se trudilim da obezbede Dragutinovu podršku. a kralj Milutin je napao Dubrovnik i presekao mu veze sa kopnom. jer mu se kći 1284. Pretendenti na ugarski presto napuljski Anžujci.venčanje Milutina i Simonide. i borbe oko ugarskog prestola su se rasplamtele. Dragutin je bio povezan sa Bosnom.

On je neko vreme bio zarobljenik kralja Milutina. O tome je pregovarao i sa novim papom Klimentom V (1305 – 1314). prolazio kroz srpske zemlje. Milutinovi poslanici su se 27. koja je istovremeno simbolisala zaštitu papske stolice i spremnost za borbu protiv nevernika. koga je postavio brat Pavle Bribirski. Nema sumnje da se borba između braće tada uveliko rasplamtela. koji su imali ambicije da osvoje Vizantiju i obnove Latinsko carstvo. Do susreta bana Pavla i kralja Milutina došlo je 1305/06. Filipu Tarentskom i Milutinu. Banu Pavlu rat između Milutina i Dragutina pružio je pogodnu priliku da pokuša da proširi svoju vlast na Hum. i s njim pregovarao o savez. Milutin je stupio u savez sa Filipom Tarentskim. O sukobima Dragutina i Milutina obaveštava nas anonimni zapadni putopisac koji je 1308. Karlo je kao suprug Katarine od Kurtnea bio nosilac prava na carigradsku krunu i neko vreme nastojao da ukloni Paleologe. U proleće 1302. Milutin je tražio podršku pape i francuskih feudalaca na jugu Italije. Cena oslobađanja je bila povlačenje iz Huma. 66 . papi. Dubrovčani su počeli da se zalažu za sklapanje mira. Avgusta 1302. U novembru 1301. primio je skadarskog episkopa Stefana. Filip je uzeo titulu despota Romanije i iz Epira i Albanije započeo borbu za obnavljanje latinske vlasti u Carigradu. Papa je naložio trojici svojih legta 1308. I sukob u Bosni bio je povezan sa unutrašnji ratom u Srbiji. Bio je pristalica napuljskih Anžujaca i pomagao im je da ostvare svoje pretenzije na ugarski presto. izrađen je u Dubrovniku nacrt ugovora o miru. Saveznike je našao u Veneciji. Njegovi ljudi su po svoj prilici učestvovali u napadu Dubrovčana na Kotor 1301. Njegov sin Mladen II od 1304. Pregovarali su o oslobađanju Mladena II. mir je sklopljen. da ostvare sjedinjenje Milutinove države s katoličkom crkvom. sinom južnoitalijanskog kralja Karla II. marta 1308. Oni su trebali da predaju Milutinu zastavu svetog Petra. Pavle je čak uspeo da prodre do Onogošta. Obraćao se papi Benediktu XI (1303 – 1304) da njega i celu državu primi pod zaštitu svete stolice. a u septembru kralj Milutin je izdao povelju u kojoj su prava dubrovačkih trgovaca u Srbiji podrobnije i preciznije obrazložena nego u zakletvama ranijih srpskih vladara.do kraja rata. sukobili su se Stjepan I Kotormanić i Mladen I. Milutinovog poslanika. Kralj Milutin je sklopio savez i s Karlom od Valoa. Već u avgustu 1301. zakleli u jednom manastiru kod Melena da će pomoći Karlu u borbi protiv cara Andronika II. bratom francuskog kralja Filipa IV Lepog. Ban Pavle je počeo ekspanziju u Bosni krajem XIII veka. U avgustu 1306. U pregovorima je učestvovala i Venecija. nosi titulu gospodara cele Humske zemlje.

Na saborima 1307. od Milutina je zahtevano da prevede zemlju u katoličastvo. Oton Bavarski je 1307. ali njihovo vrbovanje izazvalo je prolaznu krizu u odnosima s Vizantijom. sina Karla Valoa. To bi izazvalo žestoku reakciju. Pustošenje nije bio pošteđen ni Hilandar. tada iguman manastira. ali su se i sa njim ubrzo sukobili. što je dovelo do uspostavljanja katalanske vlasti nad Atinskim herceštvo. njemu je većina velikaša položila zakletvu vernosti.000 konjanika) pod zapovedništvom Melika. On je na mestu ranije Nemanjine crkve sazidao novu i veću 1302. ovi najamnici su u službi Milutinovoj odigrali značajnu ulogu. posebna utvrđenja. krunisan je u Budimu. ali su se Katalanci odmetnuli i počeli da pljačkaju vizantijske teritorije. od kojih je jedno bilo na morskoj obali i osiguravalo manastir od gusarskih napada. a sredinom 1309. Nićifor Grigora optužuje caricu da je trošila silan vizantijski novac na darove ćerki i zetu. pa je jedini ozbiljan pretendent ostao Karlo Robert iz anžujske dinastije. neko vreme glavni oslonac pretendenta Otona Bavarskog. Obračun se završio pobedom Katalanaca kod Kefisa. Pregovori Milutina sa Filipom Tarentskim i Karlom Valoa nisu narušili njegove dobre odnose sa Vizantijom. Ustremljivali su se i na Svetu Goru. Ojačao je hilandarske zidove i podigao manastiru dva pirga. napadali manastire i njihovu imovinu. zatvoren u Erdelju. Do početka XIV veka Turci su osvojili najveći deo Male Azije. Iz borbi za presto 1305. Srdačne su bile veze carice Irine i njene ćerke Simonide i kralja Milutina. o kojem je Milutin vodio posebnu brigu. pa se na kraju odustalo od ovog plana. Katalanski saveznici Turkopuli zadavaće Srbiji i Vizantiji još muka. je istisnut Vaclav III. Apor je nastojao da mu ćerka postane ugarska 67 . Borbe za ugarski presto. erdeljski vojvoda. Milutin je darivao manastir novcem i posedima. Zatim su stupili u službu atinskog vojvode. Jedan njihov deo pod zapovedništvom Halila prešao je u Malu Aziju. Milutin je primio u svoju službu. sin češkog kralja.Pregovaralo se o udaji Milutinove ćerke Zorice za Karla. U Dragutinovom opredeljivanju veliku ulogu odiigrao je ugarski velikaš Ladislav Apor. Međutim. i 1309. Car Andronik je bio primoran da nagažuje strane najamnike. u martu 1311. U završnom delu unutrašnjih borbi. upali u Tesaliju i opustošili je. a drugi (500 pešaka i 1. Dragutin je dugo podržavao anžujskog pretendenta i svakako doprineo njegovom usponu. U odbrani Hilandara od napada Katalanske kompanije posebno se istakao budući srpski arhiepiskop Danilo II. Katalanci i nihovi saveznici Turkopuli (pokršteni Turci) su u proleće 1309. U to vreme Vizantija je preživljavala teške trenutke. Napuljski pretendent je uživao podršku papstva još od vremena Bonifacija VIII.

Umesto da u Ugarskoj nađe oslonac za borbe koje je morao da vodi u Srbiji. koji je dovršen pošto je zavladao mir. Milutin je zajedno sa Venecijom napadao Mladena II. Papski legat je osudio brak Aporove ćerke i Vladislava i krajem 1309. odustao od svojih planova. To je jedina vest koja govori o kraju borbi 1311. a navukao je na sebe neprijateljstvo mladog kralja. Borba između braće je trajala već drugu deceniju a da se ravnoteža snaga nije poremetila. bacio anatemu na Apora. ali je ostala beleška o misiji hilandarskog igumana Nikodima. Ne zna se šta je Milutin postigao u borbama protiv Mladena II. Braća su sarađivala u leto 1313. Međutim. zatvorio ga i oduzeo mu kraljevske znake. Obnovio je neprijateljstva protiv Srbije i uspeo da sa proširi na Hum i posedne dolinu donje Neretve. On spominje Milutinov pohod sa najamnicima u kojem je izvojevao pobedu. On je aprila 1310. Milutin je poslao možda još veći odred pod zapovedništvom vojvode Novaka Grebostreka. Hteo je da je venča za Otona Bavarskog. Pohod je bio upravljen protiv bana Mladena II Bribirskog. Dragutin u Ugarskoj nije ništa postigao. On je posle smrti bana Pavla 1312. a s njima nasledio i ratovanje protiv Venecije. ali se razišao sa njim. priznao Karla Roberta za ugarskog kralja i predao mu krunu svetog Stefana. Uz Đenovljane srpski odred je doprineo uništenju gnezda pobunjenih najamnika. Ništa se ne znao uslovima pod kojima je mir sklopljen. Ubrzo posle toga. prihvatio porodične zemlje. Posle toga ćerku je udao za Dragutinovog sina Vladislava (prva žena Konstanca Morozini nećaka Andrije III) i na njega preneo svoje ambicije.000 ljudi da pomogne vizantijske operacije protiv Halilovih Turkopula na Helespontu. koga su braća poslala u Carigrad patrijarhu Nikonu i caru Androdniku II. ali mu je stiglo naređenje od brata da mu se pridruži na zajedničkom pohodu na Hrvatsku.kraljica. Karlo Robert je krunisan pravom krunom i po običajima ugarskog kraljevstva. sve dok Mlečani nisu sa njim sklopili mir 1313. nalazila kod njega. Braća su zajednički izdala povelju manastiru Banjskoj. Njima je bila poverena neka uloga u sankcionisanju i garantovanju mira među braćom. da 68 . Sklapanje mira između braće. Dragutin se spremao da napadne Ugarsku. Na osnovu malobrojnih podataka ne može se rekonstruisati tok pregovora i odredbe mira. Dragutin se našao između dve vatre. U avgustu 1310. Danilo II u svom žitiju kralja Milutina navodi da se kralj našao u teškom položaju jer ga je vlastela napustila. ili 1312. koja se od 1307. Poslao je 2. Milutin je posle izmirenja sa bratom pomogao caru Androniku II.

a stranci su ga smatrali kraljem. bio je zabrinut za svoju budućnost. ćerku bugarskog cara Georgija Terterija. U vojnim akcijama inicijativu je imao Milutin. ali mu se nije svidela klima i sredina. Nepovoljna klima i sredina bili su samo opravdanje jer su Irinini sinovi uvideli koliko je nesigurna i opasna uloga koja im je namenjena. Sukob Milutina i Stefana. sestru Dragutinove žene Kataline i ugarskog kralja Ladislava IV Kumanca a ćerku Stefana V. Posle izmirenja pitanje naslednika prestola ostalo je otvoreno. U okolini Skadra. Mnogi su odstupili od oca i prišli sinu. Unutrašnja politika kralja Milutina. Preko svoje četvrte žene Simonide došao je u bližu vezu s njenom majkom Irinom – Jolantom Monferatskom. Danilo II. Jezgor te oblasti činila je Zeta. Od tri Irinina sina. s kojom je bio u braku kada je došao na presto.pomogne tastu caru na tlu Male Azije. Stefan je samostalno upravljao. tada je imao oko trideset godina. i Jelenu. Milutin je dopustio da Simonidina braća dođu u Srbiju kako bi upoznala zemlju kojom je trebalo da zavladaju. Milutinov sin Stefan. Jelisavetu. To se kosilo sa svim tradicijama Carstva i vizantijskih pravnih shvatanja. Iz jednog od tih brakova imao je sina Konstantina. Stefanu je bila data na upravu oblast koja je ranije pripadala kraljici Jeleni. Pred smrt Irina je pokušala da nametna Teodora. Milutinovi ratnici su uspešno ratovali protvi Turaka u Anadoliji. a u Srbiju je došao Dimitrije. Njega su u Srbiji lepo primili. potpuno je na Milutinovoj strani. On ističe da je sin odlučio da zbaci oca. posle kratkog vremena napustio zemlju. povedeni su pregovori u kojima je Milutinu pošlo za rukom da navede sina 69 . Svi ovi planovi uticali su na Stefana da promeni svoj stav prema ocu. pa je zabrinut za zdravlja. Pošao je s vojskom u zetsku oblast. Ona je živela odvojeno od cara. ali se i ovaj pokušaj završio kao prethodni. Teodor je poslat na zapad da nasledi monferatsku grofoviju. pošto se sa njim sukobila oko jednog krupnog političkog pitanja. Zahtevala je da car podeli vizantijsku državnu teritoriju tako da svi njegovi sinovi dobiju po jedan deo. Onda je Irina ambicije prenela na ćerku Simonidu. uverena da će njeno potomstvo zavladati Srbijom. srpskui kraljicu. jedini svedok ovih zbivanja. U jednom trenutku se pokazalo da će Simonida ostati nerotkinja i carica Irina je tada došla na misao da jednoga od svojih sinova nametne za naslednika kralju Milutinu. Okružila je ćerku i zeta pažnjom i obasula ih poklonima. a na takvu odluku je uticala vlastela u njegovoj državi. gde je Stefan imao dvor. Jovan je umro 1308. Pre Simonide Milutin je imao najmanje tri žene: Anu. On je bio očev mezimac i Milutin je nastojao da obezbedi njegovu legalizaciju u svojim pregovorima sa papom.

da mu se potčini i zatraži oproštaj. Milutin je prihvatio sina, zagrlio ga, ali mu nije velikodušno opsrostio. Naredio je da sina vežu gvozdenim uzama. Stefan je posle toga poslat u Skoplje, gde su ga neki očevi dvorani oslepili. Lišavanjem očinjeg vida, Stefan je po srednjovekovnim shvatanjima bio onesposobljen za vladanje, a time i onemogućen da ubuduće istupa kao pretendent na kraljevski presto. Stefan je sa ženom i dvoje dece, jedno je bio budući prestolonalsednik i vladar Dušan, predat caru Androniku i pod njegovim nadzorom proživeo je u Carigradu sedam godina kao izgnanik. Danilo II hvali cara Andronika II što nije odao tajnu da Stefan nije bio potpuno oslepljen. Stefanova pobuna nije dugo trajala i odigrala se u prvoj polovini 1314. Smrt kraljice-majke Jelene. U to vreme došlo je ponovo do krize u odnosima Milutina i Dragutina. Dragutin nije došao na pogreb majke Jelene, koja je umrla 8. februara 1314, već je uputio svoje poslanstvo. Tek posle izvesnog vremena Dragutin je došao u bratovljevu državu da se pokloni majčinom grobu. Tom prilikom braća su se sastala na Milutinovom dvoru u Paunima, na Kosovu. Posle toga je Simonida posetila Dragutina i Katalinu u Beogradu. Milutinova ktitorsk delatnost. Približno u to vreme Milutin je obdario manastir svetog Stefana u Banjskoj, gde je odredio da mu bude grob. Povelju su potvrdili Dragutin i arhiepiskop Nikodim. Tekstovi s kraja srednjeg veka pripisivali su Milutinu podizanje četrdeset crkava. Podigao je novu crkvu u Hilandaru, pirgove u Svetoj Gori i manastire u Carigradu, Solunu i Jerusalimu. Milutinovu zamašnu ktitorku aktivnost su omogućili novi izvori prihoda od rudarstva i pojačane trgovačke delatnosti. Anonim je zabeležio 1308. da kralj Raške ima sedam rudnika srebra (Brskovo, Trepča, Janjevo, Rudnik, Lipnik i Novo Brdo). Milutin je obnovio Žiču, koja je stradala od Tatarskih napada. Podigao crkvu Bogorodice Ljeviške, sedište prizrenskog episkopa, zatim Gračanicu, sedište lipljanskog episkopa, pa crkvu Bogorodice Trojeručice, sedište skopskog episkopa. Proširilo se područje jurisdikcije srpske arhiepiskopije. Pod njom su bili episkopi iz Dragutinove države, iz zemalja kraljice Jelene i iz oblasti mladog kralja Stefana. Unutrašnja organizacija Milutinove države. Teodor Metohit ističe da je Milutinov dvor bio udešen po vizantijskom ukusu i ceremonijalu carskog dvora. Milutin je u svoju titulu počeo unositi zemlje na koje je pretendovao (Hrvatska – u vreme sukoba s Mladenom II). Vizantijski uticaji su bili naročito jaki. Uvode se neke vizantijske titule. Prihvata se sistem pronije i
70

najamničke vojske. Sa sistemom pronije Milutin se susreo prilikom osvajanja Makedonije. Na posednutom zemljištu zatekao je ratnike koji su od vizantijskog cara dobijali posede s obavezom da se odazivaju na pozive da vrše vojnu službu. Posedi su pored zemljišta obuhvatali i ljude koji su na njima živeli i obrađivali ih. Kralj Milutin je nasledio cara u ulozi korisnika pronijarskih vojnih službi. Ni Milutin nije dozvoljavao da se pronija stopi s naslednim baštinama, ali je prenosio pronijarski posed na sina ili bliskog rođaka ranijeg držaoca ukoliko je bio kadar da izvršava uobičajene pronijarske obaveze. To je omogućilo stvaranje vojnih odreda potčinjenih direktno kralju. Zato je Milutin raširio ovaj sistem i po starim srpskim zemljama. To je bilo moguće jer je vladar raspolagao sa zemljom koju je mogao dodeliti u proniju. Najamnička vojska nije imala stalan karakter. Uzimanju najamnika se pribegavalo u trenucima potrebe. Milutin je u svoju službu dovodio: Turkopule, Kumane, Italijane. Njegov sin je držao i Špance u svojoj službi, a Dušan je imao jedan nemački najamnički odred. Milutin je uveo kefalije, koje će postati kičma čitavog upravnog sistema u Srbiji. To su bili vladarevi namesnici koji su po njegovom ovlašćenju i u njegovo ime upravljali pojedinim teritorijama. Kefalije su imale svoja sedišta po gradovima čijim su područjem upravljale. U vreme kralja Milutina kefalija nije bilo po čitavij teritoriji, a poverena oblast je bila prostranija nego kasnije, u vreme Carstva. Kralj Milutin se jedini među Nemanjićima pre Dušana istakao zakonodavnom delatnošću. U tekstovima iz vremena Stefana Dečanskog, Dušana i Uroša često se citiraju zakoni svetoga kralja, a tim nazivom su potomci obeležavali Milutina. Zakonom su nazivani crkveni kanoni, ali i pravni običaji. U Milutinovo vreme ustanovljena je porota. Ukoliko bi se svi porotnici propisno zakleli, sud pred kojim se vodila parnica oslobodio bi okrivljenog. Ako bi neko od porotnika odbio da se zakune, okrivljeni bi bio osuđen. Milutin je zaveo dosledno staleško načelo: velikoj vlasteli porotnici treba da budu pripadnici velike vlastele, srednjim ljudima njihovi staleški drugovi, a sebrima sebri. U mešovitim parnicama polovina porotnika treba da bude sastavljena od Srba, tj. kraljevih podanika, a polovina od pripadnika one grupe kojoj je pripadao drugi parničar. Milutin je uveo mešoviti sud za rešavanje sporova između svojih podanika i stranaca (Dubrovčana i Sasa). Taj sud je sastavljen od jednokog broja sudija iz redova onih grupa kojima su pripadali parničari. Na taj način se potvrđivalo u srednjem veku veoma rašireno shvatanje da za svakog pojedinca, bez obzira na mesto gde se nalazi, važi pravo one zajednice kojoj pripada.
71

Dragutinova smrt. Dragutin je umro u proleće 1316. Pred smrt se zamonašio i dobio ime Teoktist. Na saboru vlastele i sveštenstva svoje države predao je vlast sinu Vladisalvu. Zahtevao je da njegovo telo ne vade iz groba ako se javi kakva blagodat božja. Na taj način je želeo da spreči da ga poštuju kao svetitelja. Loza svetog vladara se produžila preko Milutina i njegovih naslednika. Slabo su poznati odnosi Vladislava i Milutina. Milutin je zauzeo Dragutinovu zemlju. To je izazvalo teškoće u odnosima sa Ugarskom jer su zemlje sremskog kralja sve do kraja XIV veka bile jabuka razdora u odnosima Ugarske i Srbije. Kralj Karlo Robert je 1318. sklopio savez sa Milutinovim neprijatelijma: Filipom Tarentskim, Mladenom II i papom Jovanom XXII. Pre no što će s njima zaratiti Milutin je priveo rat s Dubrovnikom kraju. Venecija je pomagala Dubrovnik oružjem i istovremeno posredovala kod srpskog kralja da se sklopi mir. Primirje je postignuto s jeseni 1317. Sporazum je postignut u novembru 1318. kada je dubrovačkim trgovcima dozvoljeno da odlaze s robom u Srbiju. Neprijateljstva sa Mladenom II su izbila u junu 1318. Mladen II je postigao znatne uspehe. Septembra 1318. došao je do Dubrovnika. U junu 1319. Milutin je zamolio Dubrovčane da prime banovog brata Grgura i druge taoce. Dubrovčani su se tada zalagali da se sklopi mir između kralja i bana. Ban je morao da ustupi delove Humske zemlje koje je bio poseo. Filip Tarentski je delovao s papskom podrškom u Albaniji. Kralj Milutin je i posle gubitka Drača, početkom XIV veka, zadržao teritorije u severnoj Albaniji. Papa je pozivao katoličke albanske velikaše da stanu na Filipovu stranu. Ne zna se kakve je rezzultate dala papska akcija. Milutin je sa epirskim despotom Tomom uspešno potiskivao Filipa Tarentskog. Karlo Robert je 1319. prešao Savu, zauzeo grad Mačvu i prodirao dolinom Kolubare. Jezgro Dragutinove države došlo je pod njegovu vlast. Milutin je uspeo da povrati teritorije sve do Save. Ugarski kralj je 1320 preduzeo novi pohod i ponovo osvojio Mačvu i druge gradove. Milutinova smrt. U jesen 1320, posle smrti Mihaila IX, sina i savladara Andronika II, poremtili su se odnosi između starog cara i njegovog unuka Andronika III, koga je krivio za sinovljevu smrt. Stari car je hteo da ga liši prestola. Andronik III je potražio pomoć u Srbiji. Zaverenici su računali na srpskog kralja. Prvi period unutrašnjeg rata od aprila do juna 1321, protekao je bez Milutinovog mešanja. Kada je ponovo izbio rat 1322, Milutin više nije mogao učestvovati, a njegov naslednik je dosledno podržao starog cara. Kralj Milutin je umro 29. oktobra 1321.

72

sestrom cara Andronika III. Dragutinov sin. Tek posle krunisanja došlo ja do borbe s Konstantinom. već je iznudio bitku u kojoj je poginuo. postojale dve države. za izvesno vreme. sedamdeset dana. Nemire je iskoristio i Vladislav. Milutinov sin Stefan je bio oslepljen i prognan. Milutin je potom u Nerodimlju pao u postelju i izgubio moć govora. Stefan je krunisan 6. a mlađi Vladislav je bio zatvoren posle 1316. Dragutinov stariji sin Urošic je umro. a sada episkop. Oženio se sa Milutinovom udovicom Simonidom. Period od. Odnosi sa susedima. zauzeo se za kraljevig sina. i oslobodio su iz zatvora. koji nije prihvatio ponudu da ima drugo dostojanstvo u državi. Uz njega je do kraja bio Danilo II. ni iz kojeg je braka. od njegove smrti do krunisanja Stefana bio je jednim delom ispunje unutrašnjim borbama. Postavilo se pitanje naslednika prestola. Od svih pretendenata ostao je samo Konstantin. Otac mu je doedlio za izdržavanje župu u Budimlju.Stefan Dečanski Dolazak na presto. Milutin je umro 29. On je zauzeo očeve zemlje i nosio titulu kralja. Svetogorci su se sažalili nad njegovom sudbinom. Taj 73 . Danilo. nekadašnji iguman Hilandara i Banjske. koji se rastao sa Anom sestrom srpskog kralja. Milutin je popustio i prihvatio sina. Oslepljeni Stefan bio je u Carigradu.oktobra 1321. Ne zna se kada je rođen. koje je teško rekonstruisati. januara 1322. Milutinov sin. Molio je arhiepiskopa Nikodima da utiče na Milutina da promeni stav prema sinu i da mu dozvoli da se vrati. Došlo je do raskid sa bugarskim carom Mihailom. koji se u srbiju vratio u toku 1320. Tako su opet .

Tamo je.postupak je narušio odnose Srbije i Bugarske. Pokušao je da se oženi Blankom. pa im je 1327. ali ne znamo da li je Stefan preduzeo nešto tim povodom. Dubrovčani su odbili da plaćaja godišnji danak od 1. dolazi do popuštanja i kralja vraća Dubrpvčanima zaplenjenu imovinu. a Dubrovčani su mu činili političke usluge u južnoj Italiji. On je bila kći vojvode Vojina. Kada su saveznici u aprili 1326. zatvoren i posle izvesnog vremena pogubljen. Dubrovčani su se žalili Veneciji. međutim. a kraljeva vlast nije bila delotvorna. U jesen 1323. Pregovori nisu tekli glatko. nanosili odlučne udare Branivojevićima. To se naročito osetilo u perifernim oblastima udaljenim od državnog centra. Na Stonu i Pelješcu su se učvrstila četiri sina Branivojeva. Branivojevići su smatrani za odmetnike od srpskog kralja. ćerkom Filipa Tarentskog. naziva gospodarom Huma. Odnosi sa Zapadom. Stefan je već krajem 1321. Krajem avgusta 1327. U Dubrovačkom zatvoru pogubljen je i Brajko i tako je zavtrena cela porodica Branivojevića. Stefan se sukobio sa Vladislavom oko Rudnika. Bosanski ban se od 1326. Zatvorili su se u tvrđavu Ostrovicu i nisu hteli da je predaju Stefanu. Rat sa Dubrovnikom. Ona je brodom stigla iz Apulije u Dubrovnik. trgovci u Rudniku su davali poklone kralju Vladislavu. Bosanski ban i Dubrovčani su podelili njihovu teritoriju. Zauzvrat je on njihovim trgovcima pružao zaštitu. Mir je sklopljen u leto 1328. a Branoje je prebegao na dvor Stefana Dečanskog. Kralj je 1326. a Dubrovčanima je vraćena stoka. primio svetodmitarski dohodak. Svadba je planirana u Skadru 74 . Pelješac je pripao srpskom kralju.000 zlatnika. Lokalna vlast se osilila. Dubrovnik je na to odgovorio blokadom Kotora. a pred kraj godine trg je prešao u ruke kralja Stefana Uroša III. Tih godina njegovi trgovci se žale na pljačke i napade. zabranjen izvoz robe u Srbiji. Dubrovčani su se umešali u sukob i stali na stranu Vladislava. Dubrovčani su zauzeli Ston i počeli su pregovore sa srpskim kraljem kako bi legalizovali svoja osvajanja. Stefan je sa vojskom napao Dubrovnik i Stonski rt i odveo dubrovačku stoku. mladi kralj Dušan je pregovarao sa Dubrovčanima i postigao da se oslobodi žena Brajka Branivojevića. Brajko je dopao dubrovačkog zarobljeništva. Stefan je pritiskao Dubrovnik. Stefan je ubrzo po dolasku na presto izgubio ženu Teodoru. Mihailo Branivojević je poginuo. izdao novu povelju Dubrovčanima sa uobičajenim garantijama. Branivojevići. Stjepan II je sklopio savez sa Dubrovnikom. Teritoriju koju je on osvojio srbi nisu nikada povratili. To je izazvalo preokret u kraljevim dobrim odnosima sa Dubrovčanima. Sa njima se sudario ban Stjepan II Kotromanić. jednog od Dušanovih velikaša. Ipak.

ćerka panhipersevasta Jovana. sveštenstvom i narodom prihvati papsku crkvenu vlast. Jovan Paleolog. krajem oktobra 75 . Odnosi sa Vizantijom. došao sa svojom vojskom u graničnu oblast. pa se od braka moralo odustati. namesnik Soluna. Brak je ubrzo izazvao teškoće u odnosima dveju država. zaželeo je da sebi obezbedi poseban samostalan deo u Carstvu. Stefan se zarekao da neće napasrti mladog cara sve dok ovaj njega ne napadne i ozledi. sinovca Andronika II i Irine.000 vojnika. Neprijateljstva su počela u novembru 1327. Stefan Dečanski je februara 1328. ali je iznenada umro na srpskom dvoru. Kostur i Ohrid. Srpsku savezničku vojsku prilično velike snage predvodio je Hrelja. koji je kasnije bio prisiljen da se zamonaši. Međutim. U maju 1328. Andronik III je sklopio savez sa bugarskim carem Mihailom. ćerke Teodora Metohita. Tako su se srpske trupe našle okružene u Seru. Tada je obnovljen rat Andronika II i Andronika III. Andronik III je bio u neprijateljstvu i sa srpskim kraljem i sa bugarskim carem. Stari car i Andronik III su 1322. bio privržen starom caru Androniku II. ali se nije upuštao u borbe sa Andronikom Mlađim. decembra 1327. napao Vizantiju i opustošio tračke gradove. Mladom caru su se predali Voden. Stefan je tada ponudio pristalicama starog cara da se izmire sa Andronikom III. To je izazvalo novi napad bugarskog cara na Vizantiju. Mihailo je uputio odred od 3. Stefan se tada okrenuo Vizantiji. Jovan je sa ženom prešao kod srpskog kralja i zajedno sa njim pustošio vizantijsku teritoriju. Prosek i Strumicu. Tada se Andronik III približio Carigradu i privoleo bugarskog cara da se povuče. Oni su ipak odlučili da posednu preostale gradove: Prilep. despot Dimitrije. uputio Stefanu pismo i odredio legate koji su trebali da sjedine srpsku crkvenu organizaiju sa rimskom crkvom. koji je u međuvremenu napustio svog saveznika Andronika III. ali je on iznenada dobio pomoć od bugarskog cara Mihaila. Brak je sklopljen 1324. Andronik III (1328 – 1341) je zavladao prestonicom i uklonio s vlasti svoga deda. koji je bio veliki logotet i desna ruka starog cara. još od carigradskog izgnanstva. To je iskoristio Andronik III i zauzeo Solun. To je naravno izazvalo otpor. Izabrabica je bila Marija Paleolog. Mihailo je u junu 1328. U blizini Carigrada potučena je vojska starog cara. Rat Andronika II i Andronika III. protovestijar Andronik Paleolog i Mihailo Asen neprestano su se međusobno gložili. Andronik II mu je dodelio titulu ćesara i Jovan je pristao da se vrati u Solun.za kraj aprila ili početak maja 1323. Vođe stranke starog cara. Stefan je. Kada se Mihailo povukao Andronik je prešao u ofanzivu. Filip je postavio uslov da srspki kralj sa svojom vlastelom. Papa je juna 1323. sklopili mir koji je trajao pet godina.

On je to iskoristio da postavi na bugarski carski presto Ivana Stefana. Stefan je o pobedi obavestio kraljicu i arhiepiskopa. Srpaks vojska je opsedala Ohrid. Prezdravio je. Na vest o carevom približavanju. U starim tekstovima bitka kod Velbužda je ostavila više uspomena no i jedna druga bitka u srednjovekovnoj srpskoj istoriji. Rat sa Vizantijom i Bugarskom. Srbi su verovali da Mihailo želi da potpuno zagospodari srpskom državom i ukloni njenog vladara. manastira Pantokratora kod sela Dečana. ali nije išao dalje od pelagonijske ravnice. a potom pohitao Ohridu u pomoć. sina svoje sestre. Srbi su iznenada napali u podne 28. severno od velbužda (Ćustendila). Mihailo se sa 15. Time je opasnost od vizantije delimićno otklonjena. jer je kao protivnike imao samo vizantijske garnizone ostavljene u tvrđavama. Bugari su bili nepripremljeni za bitku.1328. Očekivao je ishod sukoba bugarskog cara sa Stefanom. Zatim je krenuo bugarskom caru u susret. Time je posao srpskog kralja bio znatno olakšan. U srpskoj vojsci bili su i španski najamnici. a zatim je ušao u Bugarsku i poslao svojoj sestri vest o pogibiji njenog bivšeg muža. srpski odred je digao opsadu. kome su ruke bile vezane zbog rata sa Vizantijom. iako su prethodno vođeni pregovori između dva tabora. Pometnja se pojačala kada se deo vojske dao u bekstvo. Stefan se zatim okrenuo protiv svoga vizantijskog protivnika cara Andronika III. na ušđu Toplice u Moravu. Bugarski car je napao Stefana. a možda i ugovoreno primirje. Andronik je s vojskom došao do Makedonije. Andronik III je napao slomljenu Bugarsku. Otvoreno ratovanje je počelo 1329. dolazi do preokreta i protivnici sklapaju mir. Stefan je osvojio Veles. Manastir je bio skoro 76 . obračunao se sa Turcima koji su prelazili iz Male Azije. Susret je za Bugara bio neočekivan. dok nije naišla na njegov tabor pored reke Kamenče. Car je napustio Makedoniju još dok je srpski kralj boravio u Bugarskoj. Kraljev mladi sin Dušan imao je značajnu ulogu u bitki. Kralj Stefan je odlučio da prvo odmeri snage sa Mihailom. Stefan je sa glavninom vojske čekao na Dobrič-polju. jula 1330. Prosek i Štip.000 vojnika nalazio na izvorištu strume. postigli dogovor o zajedničkom napadu na Srbiju. Bugarski car je bio ranjen. Stefanu su nudili da preuzme vlast u Bugarskoj. U to vreme Andronik III je bio teško bolsetan. Androdnik III i Mihailo su 1330. Time su oba vladar dobila odrešene ruke za ofanzivu prema srpskom kralju. Stefan je pometnju do kraja iskoristio i odneo je pobedu koja je daleko odjeknula. Mešutim. Bugarska vojska je pet dana pljačkala i pustošila zemlje srpskog kralja. Kralj Stefan je predah iskoristio da dovrši poslove oko svoje zadužbine. Uspeo je da iznudi ustupke od srpskog kralja.

Dušan je popustio pred navaljivanjem svojih velikaša i krenuo s malom vojskom da napadne oca. Sukob je u toku januara 1331. po Danilovom učeniku. a za vinovnika sukoba smatra mladog kralja. bila je mržnja starog kralja prema sinu. U jesen 1330. Dubrovnik je slao poslanike da posreduju izmeću starog i mladog kralja.završen kada je došlo do bitke kod Velbužda. Danilov učenik baca svu krivicu na Stefana Dečanskog. Sukob Stefana i Dušana. u kojoj je izbio građanski rat. Dušan je mislio da otac hoće da ga ubije. Po njemu je Stefan digao vojsku na sina koji je izbegavao sukob. Izmirenje je postignuto aprila 1331. O uzrocima sukoba imamo protivrečne podatke. 11. To je uzdrmalo položaj cara Ivana Stefana. U Bugarskoj je zbačen sestrić srpskog kralja pre no što se navršila godina dana njegovog carevanja. 21. S mukom postignuti mir trajao je samo tri meseca. dok je Dušan otišao u Trebinje i tamo prihvatio poziv dubrovačkog poslanstva da poseti grad. Dušan je strahovao za svoj položaj otkako je Stefan dobbio decu u drugom braku. Uspeo je da pobegne u tvrđavu Petrič. avgusta 1331. Stefan je sa ženom i decom iz drugog braka zatvoren u zvečansku tvrđavu. a neposredan povod je bio poziv Dušanu da dođe ocu. Opkolio ga je u Petriču i naterao na predaju. U zemlji je zavladal nesigurnost. Uzrok novog sukoba. Stefan se zavetovao da će ako pobedi povećati darove manastiru. Mladi kralj je mogao da beži sam ili da s vlastelom preduhitri planove svoga oca i na taj način spase život. a u Dušanove ruke su došli dvor i riznica. gde je posle nešto više od dva meseca pod nejasnim okolnostima izgubio život. Stefan Dečanski je bio opkoljen u dvoru u Nerodimlju. Prva povelja Dečanima izdata je leta 1330. Andronik III je otrgao od Bugarske crnomorske gradove. 77 . Stefan dečanski se povukao u centralne oblasti svoje države. Nićifor Grigora najvažniju ulogu daje vlasteli. Pod pritiskom jeka opozicije jedva se održavao na vlasti. Ovaj razdor je imao nepovoljne posledice po interese srpske kraljevine. Vlastela se tome usprotivila. Dušan je nastavio da progoni oca. a granice su bile ugrožene. novembra 1331. Predložio je svojoj vlasteli da prebegnu na zapad. Po njega je bilo sudbonosno gubljenje podrške Srbije.

sa Pelješcom. u Zeti je izbio ustanak velikaša pod vođstvom vojvode Bagoja. Boljari su sada na presto doveli Jovana Aleksandra (1331 – 1371). Ustanak u Zeti. januara 1333. U pokušajim da ostvare svoje namere angažovali su i neke uticajne ličnosti na srpskom dvoru. Kao kralj je vladao od 1331. On je posle bitke kod Velbužda (28. a kao car od 1346. Dubrovčani su pokušali da izmire zaraćene strane. do 1346. Stefan Dečanski je sa ženom i decom iz drugog braka zatvoren u zvečansku tvrđavu. Zetska vlastela je bila nezadovoljna nagradama koje je dobila od Dušana za podršku u njegovoj borbi za presto. Dušan je izašao kao pobednik u sukobu sa ocem Stefanom. Odnosi sa Dubrovnikom. Bio je toliko intenzivan da je vest o njemu stigla i do francuskog kralja Filipa VI. februara 1333. Dubrovčani nisu odustajali od namere da trajno u svoje ruke dobiju Ston i Pelješac. koji je trajao tokom 1331. gde je posle nešto više od dva meseca pod nejasnim okolnostima izgubio život. jul 1330) preuzela vlast sa svojim sinom Jovanom Stefanom. Dubrovčani su 15. poveljom ustupio Dubrovčanim celo primorje od Stona do Dubrovnika. novembra 1331. 78 . rođaka cara Mihaila Šišmana.000 perpera. Kralj Dušan je s njim sklopio ugovor o prijateljstvu i oženio se njegovom sestrom Jelenom. Kralj Dušan je 22.Kralj i car Dušan Dolazak na vlast. sestra Stefana Dečanskog i bivša žena cara Mihaila Šišmana. Republika je zauzvrat platila 8. Ustanak je zahvatio i predele severne Albanije. obavezala se na godišnji tribut od 500 perpera i dozvolila slobodno bogosluženje pravoslavnom stanovništvu. Već 1332. do 1355. sa vlasti smenjena Ana. 11. Dušan je ubrzo ugušio ovaj ustanak. U Bugarskoj je 1331. Veze sa Bugarskom.

Munjevita protivakcija kralja Dušana primorala ga je na panično povlačenje. Primirje sa Vizantijom. Posle ovih uspeha Dušan je planirao i napad na Solun. U tom ugarskom pohodu učestvovao je i ban Stjepan II. a Sirgijan Kostur. jer je ugarski kralj Karlo Robert (1308 – 1342) napao njegovu državu. Pogranični sukobi sa Ugarskom. Dušanu je ponudio usluge u borbi provti Andronika III. 15. upao u Srbiju. Ubrzo po sklapanju ugovora sa Dubrovnikom (januara 1333). Dušan je 1334. Umesto njega trebalo je da vlada regenstvo u saradnji sa caricom majkom Anom Savojskom. u Prizrenu izdao još jednu povelju u kojoj ponovo precizira obaveze Dubrovčana. U to vreme je u Srbiju došao Sirgijan. ali kada je vlast preuzeo Andronik III (1328 – 1341) pao je u nemilost. Odnosi sa Bosnom. Karlo Robert je i 1335. Srbi su zadržali Prilep. koja je nudila oprost od grehova svim učesnicima u borbi protiv šizmatika. Savez sa Jovanom Kantakuzinom. Ohrid i Strumicu. Veliki broj ugarskih vojnika se udavio u Savi i Dunavu. Dušan je uspešno suzbijao ove ugarske napade. Jovan Kantakuzin je verovao da će njemu prpipasti regenstvo. Dušan je ubrzo morao da pohita na sever. Ubio ga je Sfrances Paleolog. On će prisustvovati na Dušanovom krunisanju (1346). Pošto Dubrovčani nisu ispunjavali prava pravoslavnog stanovništva. zauzeli Prilep i Ohrid. To je poremetilo Dušanove planove u pogledu Soluna. Bio je uz cara Andronika II (1282 – 1328). Međutim. protiv njega se podigla opozicija na 79 . Lajoš I (1342 – 1382) je nastavio očevu poltiku prema južnim granicama. Ohridski arhiepiskop Nikola prihvatio je vlast srpskog kralja. Mir je trajao do smrti cara Andornika III. Dušan se s njim ponovo sastaje 1336. Srbi su 1334. Sastanak je trajao sedam dana i tom prilikom je Jovan Kantakuzin upoznao Dušana. zauzeo neka naselje u okolini Soluna. Karlo Robert je nastavio pogranično ratovanje (1338 – 1342) uz podršku katoličke crkve. Presto je pripao njegovom maloletnom sinu Jovanu V (1341 – 1391). Prva faza rata sa Vizantijom. ugarski vazal. Dušan i Andronik III su se 26. juna 1341. Dušan je u leto 1341. ali je u septembru obnovio mir.dobili povelju o ustupanju Stona i od bana Stjepana II Kotramanića. na Strumici. po naređenju Andronika III. Andronik III koristi primirje iz 1334. da osvoji Tesaliju. Dušan se sporazumeo i sa banom Stjepanom II. Sirgijan je poginuo u okolini Soluna. avgusta 1334. Morao je da obezbedi mira na zapadu da bi se okrenuo Vizantiji. sastali nedaleko od Soluna i sklopili sporazum o razgraničenju. Pošto je sredio odnose sa Dubrovnikom i Bosnom kralj Dušan je prikupljao snage za rat sa Vizantijom. kome su obećali godišnji tribut od 500 perpera.

moćnom velikašu čiji su se posedi prostirali istočno od Vardara. Dušan. Preko Oliverovog brata Bogdana je poručio Kantakuzinu da mu dolazi u susret. Napad nije uspeo jer je srpsku vojsku pod bedemima grada pokoslia epidemija dizenterije od koje je stradalo 1. koji je ostao pod Anžujcima. Dušan i Kantakuizn su vodili samostalne akcije koje su odgovarale njhovim sopstvenim interesima. Raskidu je delimično doprinela i carica Ana Savojska. Početkom 1343. Tesalije ga je priznala za cara. Širom Carstva izbijaju antiaristikratske pobune.000 najvernijih pristalica krenuo ka srpskoj granici. Kantakuzinov položaj u Vizantiji se tokom 1342. Jovan je sa 2. poboljšao. Oni su stali na stranu Ane Savojske. Vlastela je tražila da Kantakuzin.čelu sa Aleksijem Apokavkom i patrijarhom Jovamom Kalekasom. Sdogovoren je savez protiv Ane Savojske. se proglasio za cara. Obred krunisanja je obvaio jerusalimski petrijarh. preko poslanika pokušala da privoli Dušana da raskine savez i kantakuzina 80 . Dušan i Kantakuzin su se u julu 1342. sastali u Prištini. Jovana Kantakuzina napuštaju pristalice i on beži u Srbiju. Hreljine posede. Jovan Oliver i vojvoda Vratko su s jeseni 1342. veliki grad nedaleko od Strume. krenuli na Ser. koji je odmah pohitao da obavesti Dušana o dolasku vizantijskog pretendenta. Jovan Oliver je bio najvatreniji pobornik saveza sa Jovanom Kantakuzinom. krajem leta 1342. a kada je krajem 1342. Jovan Kantakuzin se povukao u tračku tvrđavu Didimotiku i oktobra 1341. Dušan i Kantakuzin su raspravljali i o Hrelji. U Makedoniji je osvojio važne tvrđeve Voden. pa više nije imao potrebu za Dušanovom pomoći. srpski odredi su ponovo bili pod Serom. Ali. Dušanov je tražio da mu u slučaju uspešnog završetka rata pripadnu svi gradovi zapadno od Hristopolja. zauzima oblasti istočno od Vardara sa tvrđavom Melnikom. U proleće 1343. Kod Velesa Kantakuzin se susreo sa Jovanom Olivera. Dušan je 1342/43. kao garant sporazuma. ostavio kao talaca sina Manojla koji bi se oženio Oliverovom ćerkom.500 vojnika. Kanina i Kroja) osim Drača.On je nekoliko puta menjao strane. Dušan ga je prvi put odbio njegove poslanike. Sporazum je zaključen i svako je trebao da zadrži ono što osvoji. Jovan VI Kantakuzin (1341 – 1347) je zastupao interese krupne aristokratije. Druga faza rata sa Vizantijom. Kantakuzin. Vizantijski pretendent nije nameravao da Dušanu prepusti osvajanje vizantijskih oblasti i gradova. umro Dušan je poseo njegovu oblast. koja je u leto 1342. što je njegovim protivnicima dalo mogućnost da okupe sve protivnike feudalne vlastele. Kostur i Hlerin. zaposeo prostrane teritorije Albanije (Berat. ali ni ovoga puta nisu uspeli da ga osvoje. na šta Kantakuzin nije pristajao. Dušan je tada pratio ženu Jelenu u Bugarsku u posetu bratu.

Seldžuci su ga ubrzo napustili pa nije mogao da osvoji prestonicu. Međutim. potvrdio sve posede i privilegije monaškim obiteljima Svete Gore. emri Umur mu je poslao 20. septembra 13459 doneta je odluka da se Dušan proglasi za cara.pošalje kao zarobljenika u Carigrad. Dušan je zauzvrat potvrdio svetogorikm manastirima sve posede. decembra 1345. Konjanici načelu sa Preljubom susreli su Turke kod Stefanijane (maja 1344). a Kantakuzin sa Turcima Seldžucima. ali bezuspešno. ali nije uspeo pa se okrenuo protiv nekih tvrđava u Rodopima. da se vrate u Malu Aziju. Kantakuzin se našao u teškom položaju. kada je Jovan zauzeo Veriju. Razlaz Dušana i Kantakuzina. Posle ovih velikih uspeha. Kantakuzin je nameravao da osvoji Solun. Dušan je osvojio Ser 25. Dušan je odlučio da uzme carsku titulu. Dušan i Kantakuzin su raskinuli savez u aprilu 1343. Sa Svetom Gorom je postignut sporazum po kome je Dušan priznat za legitimnog vladara (čime se narušavalo vekovno pravo vizantijskih careva).000 konjanika pa je Kantakuzin uspeo da porazi Momčila i zauzme njegove oblasti. U tom prvom okršaju s Turcima na evropskom tlu Duššanovi vojnici pretrpeli su poraz. To nije poremetilo Dušanova dalja osvajanja. koji su sa Kantakuzinom napadali Soluna. septembra 1345. Zatim se okrenuo Seru koji je Dušan upravo opsedao. Dušan je poslao jedan odred konjice kako bi sprečio Seldžuke. Carsko krunisanje. Napustio ga je i Momčilo. kojima je znatno proširio granice srpske države. odlučeno je da se Srpska 81 . Carica je pokušala i preko Mlečana i Aleksija Apkovaka da postigne sporazum sa dušanom. Najverovatnije posle osvajanja sera doneta je odluka (25. Zauzeo je Veriju i proterao Kantakuzinovog sina Manojla u Tesaliju. Pošto je novostečenu vladarsku titulu crkva trebalka da sankcioniše obredom krunisanja i miropomazanja. ali se njegovo ime u bogosluženjima imalo pominjati posle imena vizantijskog cara. u seru proglašen za cara. Svi makedonski gradovi. ali su njegovo ime u bogosluženjima pominjali posle imena vizantijskog cara. Dušan je milom ili silom pridoio grčke feudalce za saradnju. U to vreme Dušan je opsedao Ser i nije hteo da raskine savez. su pali u njegove ruke. Dušen je na svečan način na Božić 25. prava i privilegije. Kada je saznao za smrt Aleksija Apokavka sa turskim odredima je pohitao ka Carigradu. Zato je Dušan poveljom iz novembra 1345. Zauzvrat mu je nudila gradove zapadno od Hristopolja. Dušan se sporazumeo sa vladom u Carigradu. Dušan je zauzeo Svetu Goru čiji su monasi mogli da mu pruže snažnu ideološku podršku u vlasti nad osvojenim vizantijkim oblastima. Tu mu je prišao vojvoda Momčilo. Zauzvrat Svetogorci su priznali srpskog kralja za gospodara. do Hristopolja.

Venecija i Dubrovnik su pozdravili Dušanovo krunisanje. Međutim. ni Kantakuzin nije sedeo skrštenih ruku. Dušanova sestra Kelena je bila rođena sestra cara Jovana Aleksandra. Dušan i pored toga nije delio vlast sa sinom. Državni sabor u Skoplju prihvatio je proglašenje cara i patrijarha.arhiepiskopija uzdigne na rang patrijaršije. obdario svoju zadužbinu manastir Svetih Arhanđela kod Prizrena. početkom 1348. Na najsvečaniji način. takođe. Međutim. aprila 1346. Krajem 1347. Dušanovu titulu nisu priznali papa i rimsko-nemački car. Jelenina brat. Njegova vlast je bila jednako prisutna i u oblastima koj je formalno prepustio sinu i u oblastima koje je zadržao pod svojom neposrednom upravom. Dušan se potpisivao kao car Srba i Grka. Ovu odluku podržale su Ohridska arhiepiskopija i Bugarska patrijaršija. Jovan Asen. Nićifor Grigora kazuje da je Dušan dao Urošu na upravu srpsku zemlju. nisu priznavali Dušana za cara. pa su Simeon-Siniša. Ohrida i Bugarske. možda već u januaru. Osvajanja i odolevanja. pa je on 1351. Dušan je naumio da stvori novo univerzalno srpsko-grčko carstvo. on je Dušana priznao samo za cara Srba. Posle carskog krunisanja jedini praktični cilj njegove politike moglo je biti osvajanje Carigrada. proglašen za patrijarha. Joanikija i sve srpsko sveštenstvo iz zajednice pravoslavnih hrišćana. a u ispravama na grčkom jeziku Dušan se potpisuje kao car i samodržac Srbije i Romanije. i Jovan Oliver dobili despotske titule. a najkasnije u aprilu 1346. Dušan je dodeljivao najviše vizantijske titule. Ali. Maja 1346. Proglašenje carstva i patrijaršije nije pozdravio carigradski patrijarh. Grgur Golubić i Preljub. Kao i Branko Mladenović. U prisustvu najviših dostojanstvenika tri autokefalne crkve. dušan je imao podršku Svete Gore. Dejan dobio je titulu sevastokratora. koji je prisustvovao Dušanovom i Jeleninom krunisanju. je isključio Dušana. Vizantinci. Dušan je podelio državu na dve političke celine: srpsku i grčku. Nosioci ovih titula su postali “gospoda srpska”. Dušan je krunisan carskom krunom u Skoplju na Uskrs. sa Jelenom je 82 . Jovan V je ostao savladar i bio je oženjen Kantakuzinovm ćerkom. srpski arhiepiskop Joanikije je. priznao Dušanu carsku titulu. Dušanov sin Uroš je krunisan za kralja svih srpskih i pomorkis zemalja. Muž Dušanove setre Jevdokije. Dušan je podržao mladog cara Jovana V Paleologa. Dušana nije mogao krunisati papa ili carigradski patrijarh. Carigradski patrijarh Kalist 1350. a da je sam zadržao vlast u grčkoj zemlji. po crkvenim obredima i vizantijskom ceremonijalu. Car Dušan je tokom 1346. po drugi put se krunisao za cara. Carsku krunu primio je s blagoslovom i iz ruku patrijarha Joanikija i trnovskog patrijarha Simeona. 16.

U Skoplju je planirao ustanak protiv Dušana. Papsko poslanstvo je maja 1355. Orhan je uputio poslanike u Srbiju. Možda se sklonio od kuge koja je u to vreme harala. Dušan je u blizini Soluna pregovarao sa Kantakuzinom. Turci su. udovici Mladena III Bribirskog. Nastavak sukoba sa Kantakuzinom. prešli u Evropu i zauzeli Galipolj. pa je u maju 1350. kao saveznici Kantakuzina. Dušan je uviđao opasnost od Turaka. Car Dušan je svojim velikašima podelio na upravu pojedine oblasti: Preljubu Tesaliju (sa titulom kesara). Dušan je s vojskom prodro do doline Neretve i pošao dalje ka zapadu. Zauzvrat je bio spreman da papu prizna za oca hrišćanstva. Turci su 1354. Njegova vlast nije priznavana ni u Solunu. Sukob sa Bosnom. Simeonu-Siniši Epir (sa titulom despota). koji bi se utvrdio brakom Orhanovg sina i Dušanove ćerke. Kantakuzinu je ostala carigradska šira okolina.boravio u Svetoj Gori. radi dogovora. Doba srpske vlasti u Svetoj Gori zapamćeno je kao doba “prota Srba”. izbio je sukob sa banom Stjepanom II oko Huma. do kojeg na kraju nije došlo. Dušan je 1351. i obezbedi vlast njenom sinu Mladenu IV. za konačni napad na Carigrad bila mu je potrebna flota. Dušan se spremao za napad na Carigrad. Dušan je osvojio 5/6 Vizantije. a garnizon koji je ostavio u Humu nije mogao da zadrži bana Stjepana II. ali su oni napadnuti od strane Kantakuzinovih ljudi. Kantakuzin je uspeo da zauzme Ber i Voden. kod Dimotike porazili srpsko-bugarske snage. predložio emiru Orhanu savez. stiglo u Srbiju. Mlečani nisu bili spremni da mu je daju i ugroze svoje trgovačke povlastice. Jeleninom bratu Jovanu Asenu Valonu. Obratio se avinjonskom papi Inoćentiju VI da ga ovaj imenuje za vrhovnog komandanta hrišćanskih snaga u borii protiv Turaka. Kapetan hrišćanstva. koji je ponovo zauzeo Hum. 1352. Patrijarh Joanikije mije bio saglasan sa Dušanovim ustupcima papi. Grk je zahtevao od Dušana da vrati osvojene zemlje na šta car nije pristao. Kantakuzin je uz pomoć Turaka naumio da zauzme Solun i gradove u Makedoniji. Krajem 1349. morao da brani severne granice od napada Lajoša I. Pregovaralo se o ženidbi Jovana V (inače Kantakuzinovog zeta) sa sestrom Dušanove žene Jelene. Turski odredi su prodirali sve do Skoplja. 83 . Hteo je da pomogne svojoj sestri Jeleni. Na kraju nije sklopljen sporazum. Jovan V Paleolog priznao je tada Dušana za cara Srba. pregovarao sa Venecijom. ali bezuspešno. Ali. Na povratku Dušan je sa ženom i sinom svratio u Dubrovnik u novembru 1350. Međutim. Usled nepovoljnih događaja u Makedoniji morao je da se vrati. Dušan je 1354. saveznike Jovana V. Trajno srpsko-ugarsko neprijateljstvo onemogućavalo je Dušanovu saradnju sa papstvom. Ne zna se da li stigao do sestrinih teritorija.

Sa njegovom smrću ugasili su se planovi o sveopštem evropkom ratu protiv Turaka. člana. Odatle je proterao Simeona-Sinišu i Preljubovu udovicu Jerinu. Spoljni i unutrašnji napadi. Bliže okolnosti Dušanove smrti i njen neposredan odjek među savremenicima ostaju potpuno nepoznati. Dušanov zakonik. prvih 135 članova po numeraciji Prizrenskog prepisa iz XVI veka. na kome je Uroš dobio podršku vlastele. o Spasovdanu. Ovim oblastima zavladali su od 1361. Jovan i Aleksije Paleolog su osvojili na egejskoj obali Hrisopolj. donet je u obliku novela i kodifikovan na državnom saboru u Seru 1354. do 1371. decembra 1355. na Uroš je dobio podršku 84 . Srbija je ovim napadom izgubila Braničevo i Kučevo. Rastislalići. Dušanovo zakonodavstvo. maja 1349. Tokom 1357. Jovanovog sina. do 201. 20. Carica Jelena je vladala u Seru. osvojio Tesaliju i južni deo Epira. Dušana je nasledio njegov sin Uroš. Simeon-Siniša je iz Kostura napadao Nićifora. SimeonSiniša je osvojio Kostur i proglasio se za cara. Upad Matije Kantakuzina. ali mu se ubrzo gubi svaki trag. Na strani Uroša su bili crkva i sva ostala vlastela. Na saboru u Skoplju 1357. Despot Nićifor II Orsini je iskoristio smrt ćesara Preljuba i 1356. U oblasti Kanine i Valone osamostalio se Urošev ujak Jovan Komnin Asen. Simeon je nameravao da zavlada umesto Uroša. Sa severa Srbiju je napao Lajoš I i stigao do rudničkih planina. morao povući. Anaktoropolj i Hristopolj. Raspolagao je znatnim vojnim snagama i na njegovoj strani je bio Jovan Komnin Asen. Tada je donet prvi deo kodeksa koji se danas smatra Dušanovim zakonikom. Na državnom saboru u Skoplju.Ubrzo potom. Drugi deo. nepoznati vlastelin Žarko se javlja kao gospodar zete. donet je “Zakon blagovernoga cara Stefana”. Učestvovala je na saboru u Skoplju 1357. Iako se veoma brzo zamonašila Jelena-Jelisaveta nije prekinula svoju političku delatnost. brat carice Jelene. Naišao je na jak otpor pa se sredinom leta 1359. Na početku vladavine morao je da brani očeve tekovine od spoljnih i unutrašnjih napada. Pokušaj uzurpacije Simeona-Siniše. sa turksim najamnicima u oblast Sera neslavno se završio. 21. car Dušan je umro. Car Uroš Početak Uroševe vladavine. Vladao je od 1355. a Jerina se skonila na srpski dvor. u organizaciji države i regulisanju feudalnih društvenih odnosa. kao vazali ugarskog kralja. Zakonik je imao važno mesto u razvoju srpskog prava.

Simeon je za prestonicu izabrao Trikalu u Tesaliji. Simeon je to iskoristio i povratio Epir i Tesaliju. u Makedoniji. po majci Paleolog. Milošu i Vojislavu Dušan je dodelio titulu stavilaca (starao se o hrani koja se trošila na vladarskom dvoru). a povelje je izdavao na grčkom.vlastele. Iako se veoma brzo zamonašila Jelena-Jelisaveta nije prekinula svoju političku delatnost. Osviojio je utvrđenje Damasis na severu Tesalije. Bio je u dobrim odnosima sa Urošem. upravljao je prostorom između Drine i Kosova. učvrstili su se braća Vojinovići: Miloš. Posle poraza svog saveznika Jovana Komnina Asena kod Skadra 1358. gospodar oblasti Kanine i Valone. Uvela je ustanove senata i vaseljenskih sudija. Carica Jelena. Simeon je bio u srodstvu s mnogim istaknutim velikašima. Car Simeon je tu osnovao novu državu. Za kratkotrajne obnove grčke vlasti (1356 – 1359) Epir i Tesalija nisau pripojeni Carigradu. Crkva. Njihov otac Vojin je bio istaknuti vojvoda Stefana Dečanskog. a Altoman se poslednji put spominje 1359. U Uroševoj državi. Car je mitropolita iz Larise preselio u Trikalu. Međutim. Dušanov nasledniku su pripadale skoro sve srpske zemlje i veliki deo Romanije. Simeon se orodio sa svojim protivnikom Hlapenom i ustupio mu grad Kostur. Car Simeon. poginuo u borbi sa Arbanasima kod Aheloja. Potpisivao se kao Paleolog. vlastela i gradsko stanovništvo su prihvatili Simeona. Despot Jovan Komnin Asen. Car Uroš. Njegov sin Jovan Uroš (1371 – 1373) bio je car i savladar. ali je crkvena organizacija ostala ista. Miloš je umro mlad. Vojislav svoj uspon započinje u prvim godinama Uroševe vlade. Učestvovala je na saboru u Skoplju 1357. sarađivao je sa carem Simeonom. Do 1359. na kome je Uroš dobio podršku vlastele. Vojinovići. Rudnika i mora. Srpsko cartsvo je imalo dva cara: Uroša (1356 – 1371) i Simeona (1359 – oko 1371). Snmenu vlasti pokušao je da iskoristi Radoslav Hlapen. Pre smrti 1363. Despot Nićifor II je 1359. Novoosvojene oblasti bilo je teško kontrolisati jer Nemanjići nisu bili u stanju da na tim teritorijama organizuju efikasnu upravu. Nameravao je da napadne Dubrovnik (od Zadarskog 85 . namesnik u Beru i Vodenu. Izgubljene su uglavnom novoosvojene oblasti u kojima se srpska vlasti nije mogla učvrstiti za kratko vreme. Zato je proces osamostaljivanja pojedinih oblasti brže tekao u Romaniji. Vladala je u Seru. Po ocu Nemanjić. U Ser je dolazio i vaseljenski patrijarh Kalist da pregovara o savezu protiv Turaka i izmirenju srpske i grčke crkve. Simeon je morao da se odrekne srpskog prestola. Srpsko carstvo se znatno smanjilo. Altoman i Vojislav.

ali do toga nije došlo. Vlatko nije uspeo da se osamostali.500 perpera ukoliko se uspostavi mir. a Dubrovčanima potvrdio stare povlastice. pa su mu stvari polako izmicale kontroli. Mir je sklopljen u avgustu 1362. U rat je uvučen i car Uroš. gubi se svaki trag početkom Uroševe vladavine. Ratom su najviše bili pogođeni Dubrovnik i Kotor. su držali Bar i oblast između Skadarkog jezera i mora. gospodar župe Slavište u blizini Dejanove oblasti. Car je knezu ustupio svetodmitarski dohodak. pa su prvi pokušali da sklope mir. S njegovom smrću prevlast dobijaju velikaši u južnim delovima carstva. Oko 1360. Despot Dejan držao je župe Želigovo i Preševo. Držali su stranu caru i uživali njegovo poverenje. gospodari Donje Zete. primila u redove svojih građana. humski knez Vojislav Vojinović i Kotor. Balšići nisu učestvovali u sklapanju mira. a na drugoj Dubrovnik i Balšići. ali je smelo istupao jer su iza njega stajali braća Vukašin i Uglješa Mrnjavčević. Balšiće i Vojislava Vojinovića Venecija je 1362. Sa ženom je bio ktitor manastira Arhiljevice i Belova kraj Zemuna. Kovao je sopstveni novac. na jednoj strani su bili car Uroš. planirao napad i tražio galiju od Dubrovčana. pa su bili pošteđšeni ekonomske blokade. Đurađ i Balša su se odmetnuli od srpske države za vreme rata sa Dubrovnikom 1361/62. grad Ston i poluostrvo Pelješac. Mrnjavčevići. Knez Vojislav umro je 23. Svoju zadužbinu manastir i vlastelinstvo Lesnovo. izbegavali su otovren sukob sa Vojislavom. Car Uroš dodelio je Vlatku dodelio titulu sevastokratora. Knez je u martu 1363. Balšići.mira 1358. Stracimir. u Onogoštu. koji su odbili njegove zahteve. Ulcinj i Budva. septembra 1363. Knez Vojislav je tvrdoglavo nastavljao neprijateljstva. Dubrovčani su mu obećavali 5. zbog kojih se vodio rat. Uroš nije mogao da spreči blokadu Kotora a ni samovolju Vojislava. a njegovom sinu Uglješi titulu kesara. Povelju je potpisao car Uroš. U Zeti se za vladavine cara Uroša uzdižu Balšići. Despotu Jovanu Oliveru. Njegovi sinovi Jovan i Konstantin formirali su veliku feudalnu državu posle Maričke bitke. jednom od najmoćnijih velikaša posle proglašenja carstva. Dubrovnik je predlagao Balšićima da zajedno napadnu Kotor. Na stranu Dubrovnika stali su i Bar. Vojislav je upadao na teritoriju Republike i pustošio sve do gradskih zidina. zaveštao je Hilandaru. U međuvremenu ih je potisnuo vlastelin Vlatko Paskačić. Skadar. 86 . Teritorijalni zahtevi kneza Vojislava. nisu bili ispunjeni. Balšići. Despot Vukašin i Uglješa su od vremena Mavra Orbina poznati kao Mrnjavčevići. U narono predanje su učli kao negativni junaci. pod ugarskom vlašću) jer je smatrao da mu pripada tutula humskog kneza. Oblasni gospodari na jugu.

pošto car Uroš nije imao dece. Rođen je u Prilepcu kod Novog Brda. Lazar je napustio dvor. a njegovom bratu je dodelio titulu despota. Vlast cara Uroša polako ali sigurno slabi. Uglješa je oko 1346. U rodbinskim vezama ogledala se snaga Mrnjavčevića. Vukašin se 1350. Deo kneževe oblasti nasledio je njegov sinovac mladi Nikola Altomanović. Njegov otac Altoman bio je ulgedni vlastelin u veme cara Dušana. Vukašinov sin Marko oženio je ćerku Radoslava Hlapena. Bio je u 87 . uzurpatori i ubice. Goislava je uživala povernje cara Uroša. Kada je Stefan Dušan uzeo carsku titulu. Zbog toga se sukobio sa Mrnjavčevićima. Vukašin se potpisivao kao kralj Srba i Grka. Imao je titulu stavilaca. U takvoj situaciji uzdigli su se Mrnjavčevići. njegovu oblast podeljena je između njegove udovice Goislave i sinovca Nikole Altomanovića. Tu leži osnovni uzrok gneva koji su na sebe navukli Mrnjavčevići. Sresku oblast sistematski su uznemiravali Turci. dok je Vukašinov sin Marko postao najomiljeniji junak epske poezije Južnih Slovena. njegov sin Uroš krunisan je za kralja-savladara (do tada mladi kralj). Posle pet godina (1363 – 1368) prepustila je Gornju Zetu Balšićima. Raški vlastelini Lazar Hrebeljanović. U okviru serske oblasti despota Uglješa nalazila se i Sveta Gora. što je podrivalo njegovu vlast. pa je od nje preuzeo vlast u Seru 1365. Time je rešeno pitanje naslednika srpskog prestola. Institucija savladarstva je uvedena posle proglašenja srpskog carstva. Kneza Vojislava Vojinovića nasledila je udovica Goislava sa sinovima. a ćerka Olivera mu se udala za Đurađa Balšića. Nikola Altomanović. Proinijari i kefalije postaju podložni vlasti oblansih gospodara. Uživao je poverenje carice Jelene. kojima se ubrzo gubi svaki trag. Nikola Altomanović i Vuk Branković tek su formirali svoje oblasti. spominje u prilepskom kraju s titulom župana. Uglješa se oženio Jelenom-Jefimijom ćerkom kesara Vojihne. Uglješa je u isto vreme (krajem leta 1365) preuzeo vlast nad Serom od carice Jelene. Lazar Hrebeljenović. Kada je Uroš dodelio titulu kralja Vukašinu. Car Uroš je uzdigao Vukašina za kralja i savladara. Dugo je bio na dvoru cara Uroša. Posle smrti Vojislava Vojinovića 1363. Pitanje izbora savladar nužno se nametalo. Umesto plaćeničke vojske car se morao oslanjati na vojsku pojedinih velikaša. upravljao okolinom Dubrovnika. a konačno ju je potisnuo sinovac Nikola. protivniku raške vlastele. Novi centri Vukašinove oblasti postali su Skoplje i Prizren. On je uskoro zavladao skoro celom oblasti kneza Vojislava. Težio je da zavlada Kosovom.pohlepni velikaši. Titulu mladog kralja sada je nosio Vukašinov sin Marko. Njihov uspon vezan je za Makedoniju. Dosledno je sledio politiku svoga strica koji je svojevremeno tražio Ston i Pelješac od Dzbrovčana.

kod Černomena. Spremao se pohod protiv Nikole. Turska pretnja. zauzeli Galipolj i učvrstili se u Evropi. Uglješina oblast bila je prva na udaru Turcima. Car Jovan V Paleolog (1341 – 1391) bezuspešno je po zapadnim zemljama tražio pomoć. Despotu Uglješi se u borbi protiv Turaka jedino pridružio njegov brat kralj Vukašin. Lazar je 1370. izmirenje se odnosilo samo na sersku državu. Turci su postepeno osvajali delove jugoistočnog Balkana. Bitka na Marici. To je bila najveća i najdalekosežnija pobeda Turaka pre 1453. Mrnjavčevići i Balšići su 1371. Balšići i Dubrovnik. zbog trenutne latinofilske orijantscije. Turci su 1354. a Nikola se jedva spasoa i njegova vojska je bila uništena. bili su iznenađeni 26. i njene dalje posledice propast svih balkanskih država. Ali. Osbvajanjem doline Marice Turci su se uklještili između serske oblasti i carigradskog dela Carstva. Na jednoj strani bili su Nikola. tek 1371. septembra 1371. Jedrene 1362. Despot Jovan Uglješa je 1368. Međutim. Lazar i Kotor. Na ovaj događaj od svetsko-istorijskog značaja malo ko je reagovao. Međutim. potvrdio i objavio kraj raskola. ali ga je napustio prilikom bitke sa Mrnjavčevićima na Kosovu 1369. ali zbog složenih političkih prilika nije uspeo da ostvari široki antiturski savez. Carigrad je. pripremali napad protiv Nikole. Car Dušan je jedini uviđao opasnost od Turaka. Njihovo osvajanje bilo je samo pitanje vremena. Zajednička opasnost zbližila je dve države. ali o samom sukobu zna se veoma malo. Vukašin i Uglješa su odlučili da proteraju Turke jer je eventualna pobeda na granici mogla doneti samo privremeno rešenje. Lazar se povukao. uputio poslanstvo sa poveljom u kojoj se osvetničkom žestinom obara na prvog srpskog cara. nudeći uniju. Murat je prestonicu iz Bruse preneo u Jedrene i uzeo titulu sultana. neshvatajući tursku opasnost. 88 . Zato su braća smelo krenula na tursku teritoriju i prodrla blizu nove turkske prestonice Jedrena. Iz Skadra su Balšići i Dubrovčani spremali pohod na Onogošt. nisu im se pridružili. a Plovdiv 1363. na Marici. Dimotika je pala 1360. Pre sklapanja saveza trebalo je izgladiti nesuglasice povodom događaja iz 1346. (proglašenje carstva i patrijaršije). Turci su napali zemlje Mrnjavševića pa se Vukašin morao vratiti i tako se savez raspao. Sa istoka je doazio Vukašin. Ostali feudalni gospodari. a na grugoj Mrnjavčevići. O Maričkoj bitki pisalo se mnogo. od Nikole preoteo Rudnik. Sultan Murat (1362 – 1389) je izvojevao pobedu. Njen prvi rezultat bio je slom Serske države.savezu sa Nikolom Altomanovićem. Antiturski savez nije sklopljen jer se Vizantija još uvek nadala pomoći sa Zapada. a Vukašin i Uglješa su poginuli u borbi. koji nisu bili na udaru.

u istočnoj Makedoniji Konstantin i Jovan Dragaš. u u Zeti Balšići. a knez Lazar u slivu triju Morava. turski vazal. Srbija od bitke na Marici 1371. Svetogorski starci su 1374. Vuk Branković na Kosovu. turski vazali. stigli u Srbiju da pregovaraju sa Lazarom o izmirenju. kao zakoniti naslednik na prestolu Nemanjića. Prekinuta je obnova srpske države pod dinastijom Mrnjavčevića. Delimično izmirenje postigao je još despot Uglješa uoči Maričke bitke. Srpsko carstvo je nestalo. Knez Lazar Hrebeljanović. Vizantija je posle maričke bitke izgubila samostalnost. Raspad carstva. Zato je Lazar pokrenuo pitanje izmirenja sa Carigradom radi uspostavljanja kanonskog jedinstva. do bitke na Kosovu 1389. Pećka patrijaršija je sačuvala svoj integritet. učestvovao u jednom pohodu sultana Murata. Crkveni raskol je sprečavao savezništvo Srbije i Vizantije u borbi protiv Turaka. Kraj srpskog carstva. Posle više od dve stotine godina država Nemanjića prestala je da postoji. Turci su dobili bitku za istočni deo Balkan. podvlačio je svoj suveren položaj. decembra 1371. Vukašinovom pogibijom srpska država nije ostal bez kralja. Dok se carstvo raspadalo. Vizantija i Bugarska izgubile su samostalnost. Turci nisu zauzeli ser. Lazar je bio pravi začetnik izmirenja 89 . avtokratora. Car Uroš nije sudelovao u zbivanjima uoči maričke bitke. Zakonito ga je nasledio sin Marko. Oblasni gospodari se osamostaljuju: u zapadnoj Makedoniji kralj Marko. ali se ono odnosilo samo na Sersku državu. Umro je između 2. Posle smrti cara Uroša decembra 1371. U oživljavanju nemanjićke državne tradicije najvažniju ulogu imao je knez Lazar.Međutim. i 4. Isticanjem titule samodršca. Car Jovan V je 1373. Lazara je i srpska crkva priznala za suverenog vladara svih Srba. sama ta crkva morala je da bude zakonita u kanonsko-pravnom smislu. Takvim ga je smatrala i carigradska crkva i vizantijska država. Priznanje od strane crkve bilo je dokaz stvarnog položaja u državi i na međunarodnom planu. srpsko carstvo se raspada. Ali. Marko je morao da prizna vrhovnu vlast turskog sultana. To je učinio solunski despot i budući car Manojlo II (1391 – 1425). Tako je Uroš dobio novog savladara. u istočnoj Bosni i zapadnoj Srbiji Nikola Altomanović. U poveljama se potpisuje crvenim mastilom.

do 1392 i izbora Danila III Banjskog. Iako su mu podršku pružili vrhovi srpske crkve Lazar nije uspeo da obnovi državu Nemanjića. Podunavlja i Pomorja. Njihova majka Evdokija. Dragaši. O tome saboru nema pomena u izvorima. Delegati carigradske patrijaršije. posle Vlatkove smrti. Jefrem je opet obavljao funkciju patrijarha. Jefrema je posle ostavke 1379. Oblasni gospodari formalno su priznavali njegovu vrhovnu vlast. Oni su nastavili samostalno da upravljaju svojim zemljama i posle priznanja Lazara 1376. iako se Pećka patrijaršija nalazila u oblasti Balšića. Jovan je dobio titulu despota od cara Uroša. Lazarova sestra Dragana je bila udata za čelnika Musu. Njihovi sinovi Jovan VIII (1425 – 1448) i Konstantin XI Dragaš (1449 – 1453) su poslednji vizantijski carevi. a uoči kosovske bitke posredovanjem zeta Nikole Gorjanskog izmirio se sa njim. Posle njegove smrti 1389. Lazarova kći Mara bila je udata za Vuka Brankovića. u monaštvu Teodora delila je vlast sa njima. bio potvrđen na saboru za velikog kneza i samordžca Srbije. a ne Balšiću. koji se u početku protivio. neposredno posle maričke bitke. Bio je veoma povoljan za Srbe: skinuta je anatema i patrijaršija priznata za zakonitu. Državni sabor je krajem 1374. U Ugarskoj je pomagao protivnike Žigmunda Luksemburškog. Međutim. knez Lazar je zavladao u celom slivu triju Morava. Pobedom nad Radičem Brankovićem 1379. Lazar upućuje srpku (svetogorsku) delegaciju u Carigrad na pregovore. jeromonasi Matej i Marko. podržao odluku o izmirenju. A isto je učinio i patrijarhSava. koji je držao severne krajeve srpske države. Dragaši su bili turski vazali i posle maričke bitke zauzeli su deo zemalja Mrnjavčevića. a Jelena za Đurđa Stratimirovića Balšića. nasledio Spiridon. Lazar je odmah po postignutom izmirenju crkava i izboru novog patrijarha. Konstantinova ćerka Jelena Dragaš se udala za cara Manojla II Paleologa (1391 – 1425). Upravljali su prostranom oblašću u istočnoj Makedoniji. Srbi su dali jemstvo da neće više pripajati grčke crkvene oblasti. potisnuo Dejanove naslednike. 90 . sestre cara Dušana. Sporazum o izmirenju je brzo postignut. Vlatko Paskačić je svojevremeno pod zaštitom Mrnjavčevića. Knez Lazar je samo donekle vrhovni gospodar. Proglašenje izmirenja obavljeno je u Prizrenu nad grobom cara Dušana u manastiru svetih Arhanđela s proleća 1375. njegov sin Uglješa nije mogao da se suprostavi braći Dragaš. Jovan i Konstantin Dragaš su sinovi despota Dejana i Jevdokije.jer starci dolaze njemu. koji je upravljao krajem oko Kopaonika. oktobra 1375 su hirotonisali prvog srpskog zakonitog patrijarha Jefrema.

Toma Preljubović (1376 – 1384) je potkraj života dobio titulu despota. Zemlje Mrnjavčevića svedene su na uzanu teritoriju u zapadnoj Makedoniji. oblasnom gospodaru u severnoj Grčkoj. kovali novac i ubirali prihode od regalnih dažbina iz rudarskih središta u Kratovu i Zletovu. Dmitar i Andrejaš su posle bitke na Rovinama 1395. Dmitar je dobio titulu grofa i držao vilagoško vlastelinstvo. Najveći deo njegovih zemalja razdelili su Lazar i Tvrtko. zamonašio i ostao poznatiji kao monah Joasaf. Darivali su svetogorske manastire. Vukašinov sin je kao petnaestogodišnjak obavljao za srpskog cara poslaničku misiju u Dubrovniku. Vuk Branković. Pre maričke bitke postao je mladi kralj prestolonaslednik. Cara Simeona nasledio je sin Jovan Uroš (1371 – 1373). Andrejaš je kovao novac i podigao manastir svetog Andreje kod Skoplja. Poticao je iz stare feudalne porodice. Nasledio je oblast Vojislava Vojinovića. Marko je morao da se prikloni svom tastu Radoslavu Hlapenu. Međutim. Od Dubrovčana je hteo da preotme Ston i Pelješac. Mlečani su obećali Balšićima Kotor i Drač. Hlapenov pastorak Toma Preljubović je bio oženjen ćerkom cara Simeona Nemanjića Paleologa. Kotora i Drača. Na Ugarsku stranu stali su ban Tvrtko i knez Lazar i napali su zemlju Nikole Altomanovića. Kralj Lajoš I nije u tome učestvovao. Vladao je teritorijom od Rudnika i Kosova do Jadranskog mora. Ovaj savez ugrožavao je ugarske interese na Jadranu. Od Dubrovnika je ubirao svetodmitarski dohodak i kumerk solski (dohodak od prodaje soli). Kraljević Marko. vlast Nikolina je srušena. Pokušavao je da pod svoju vlast povrati Hum. osvojio Prizren i tako preduhitrio Nikolu Altomanovića. ali je zato u ličnosti kneza Lazara dobio još jednog vazala. a Nikoli Ston i Pelješac. Stupio je u savez sa Venecijom i Balšićima uperen protiv Dubrovnika. podelili depozit koji je njihov otac bio poverio dubrovačkoj opštini. Đurađ Balšić je 1372. On se oko 1373. Rodonačelnik Brankovića bio je vojvoda Mladen. postao je najjači oblasni gospodar. Od Vukašinovih sinova nije uspeo da osvoji ni jedno značajnije mesto. a posle pogibije Vukašina i Uglješe savladar cara Uroša. Branku Mladenoviću. Tokom 1373. Nikola Altomanović. pominje kao gospodar Skoplja. U Ohridu se osamostalio arbanaški vlastelin Andrija Gropa. Vuk Branković se od 1377. Posle smrti Vukašina i Uglješe oblasni gospodari se otimaju o zemlje Mrnjavčevića. Vukovom ocu. savremenik Stefana Dečanskog i Stefana Dušana. car Dušan 91 . Tu izvori spominju kao oblasnog gospodara Markovu braću Andrejaša i Dmitra. gospodaru Ohrida. odnosno protiv Ugarske jer su ovi gradovi priznavali vrhovnu vlast Lajoša I.Posle priznavanja vrhovne sultanove vlasti zadržali su široku unutrašnju samoupravu. a zatim prešli u Ugarsku.

Turski odred su kod Paraćina suzbili Crep i Vitomir. Murat je jedini sultan osmanske imperije koji je poginuo na bojnom polju. Manojlo se obaveza da će na Portu donositi godišnji danak od 30. koji se s vojskom nalazio u Toplici. Sultan je na čelu vojske 1386. Turci su 1383. sprečio da uđe dublje u unutrašnjost zemlje. Zvečanom. 1385. Međutim. a vidinska Bugarska se oslanjala na Ugarskog kralja Lajoša I. Vuk se širio na račun Vukašinovih sinova i Balšića. zauzeli Ser.000 konjanika i pešaka pomagati Turke u ratnim pohodima. Upravljao je Prištinom. Nisu pošteđeni ni svetogorski manstiri. Ugarska je posle Lajoševe smrti paralisana borbama za presto. Vlast nad Kosovom Vuk je delio sa Lazarom. prodro u Srbiju. Turski danak ili harač razrezan je na celu zemlju. ili Tvrtka I . Njegova oblast obuhvatala je krajeve između Skoplja. Turska je posle bitke na Marici 1371. Sultan Murat I (1362 – 1389) je sakupio vojsku iz Rumelije i Anadolije. po ženskoj liniji potomak kralja Dragutina. Sarađivao je sa knezom Lazarom. Kopaonika. Tokom 1372. Sukob je daleko odjeknuo i 92 . teritoriju Vuka Brankovića. Niko od oblasnih gospodara nije ni pomišljao da prizna vrhovnu vlast kralja Marka. krunisao se u Mileševi 1377. ali ga je Lazar.000 zlatnika i da će s vojskom od 12. turskog vazala. juna 1389. Lazar i Vuk se nisu protivili Tvrtkovoj kraljevskoj tituli. a Solun 1387. 15/28. vlastela kneza Lazara. Car Jovan V Paleolog je morao da izršava vojne obaveze prema sultanu. Jovan V i Manojlo II su 1379. Prvi upad Turaka u Lazareve zemlje desio se 1381. a iz Prizrena Balšiće. Turci su se spremali za još jednu bitku. Kosovska bitka.je dodelio visoko zvanje sevastokratora. Peći. Jedino je Đurađ Stracimirović Balšić bio tada na strani Turaka.kralja Srba i Bosne. Kralj Tvrtko je 1388. Trnovska Bugarska je priznala vrhovnu sultanovu vlast. Sjenice i gornjih tokova Tare i Morače. ali su bili daleko od pomisli da ga priznaju za vrhovnog gospodara. Komaranima i Brskovom na Tari. Na Vidovdan. Vučitrnom. krunom srpske kraljevske kuće za “kralja Srbljem. Preko oblasti Konstantina Dragaša izbili su na Kosovo. došlo je do žestokog sudara u kome su našla smrt dva vladara knez Lazar i sultan Murat. koji mu nije osporio kraljevsku titulu. potukao Turke kod Bileće. Krunisanje Tvrtka I. uz pomoć sultana povratili presto koji je uzurpirao Andronik IV Paleolog (1376 – 1379). Uspon Vuka Brankovića tekao je uporedo i uz pomoć tasta kneza Lazara. postala najmoćnija država na Balkanu. Sa njim su bili sinovi Bajazit i Jakub. Turska ekspanzija. Turcima su pomagali i neki hrišćanski vazali. Bosanski ban Tvrtko I. Iz Skoplja je potisnuo Vukašinove sinove. Ber. Bosni i Pomorju i Zapadnim stranam”. Vizantija je izgubila samostalnost.

Konstantin Filozof je opisao bitku kao srpski poraz. Morali su da plaćaju danak (harač) i da sa vojskom učestvuju u turskim pohodima. Čuveni francuski hroničar Filip Mezijer zapisao je da su sultan i njegov sin poginuli. i Lazareve pogibije. Tvrtko I predstavljao je kosovsku bitku kao svoju pobedu. do proglašenja Despotovine 1402. Izmirenje Lazarevića sa Turcima. s velikim gubicima na obema stranama. Uz tursku pomoć povraćene su tvrđave koje je ugarski kralj ranije bio osvojio. Vuk Branković. o nejmu je do nas doprlo malo savremenih vesti. Dubrovački anali prikazuju bitku kao neodlučan sukob. Vuk je posle smrti kralja Tvrtka I 1391. Ipak. one su se osetile nešto kasnije. Srbija od bitke na Kosovu 1389. Proširio je svoje granice u gornjem i srednjem Polimlju. napao Srbiju. a Žigmund je naredne dve godine provaljivao u Srbiju. Na zapadu je vladalo uverenje da su Turci izgubili bitku. da bi sprečila pustošenje svojih zemalja sa dve strane. Svoju najmlađu sestru Stefan je odveo na Bajazitov dvor. Posledice btike nisu najbolje shvatili savremenici.snažno delovao na savremenike. Ugarski kralj Žigmund Luksemburški (1387 – 1437) je u jesen 1389. ali je poslao vojovodu Vllatka Vukovića. ali nije uspeo. Vuk je početkom maja obezbedio sebi utočište u Dubrovniku. Turci nisu dobili bitku na Kosovu. Dubrovčani i Mlečani su ga primali kao glavnog među srpskom gospodom. juna 1389. Priznali su vrhovnu vlast sultana Bajazita I (1389 – 1402). On nije došao na Kosovo. Neposredne posledice bitke na Kosovu. Neposredna posledica Kosovske bitke bilo je priznavanje novog sultana Bajazita I (1389 – 1402) za vrhovnog gospodara. ali su posledice obostranih gubitaka bile porazne samo za jednu stranu. 93 . Našla se u izuzetno teškom položaju. iako su u početku kneževi ljudi imali uspeha. Potpisivao se kao gospodar Srba i Podunavlja. Lazarevići su morali prihvatiti uobičajene izraze potčinjavanja. Ona se izmirila sa Turcima pre sredine 1390. Pokušao je da od Balšića preotme Ulcinj. Posle poraza na Kosovu 15/28. vlast je peuzela kneginja Milica sa sinovima Stefanom i Vukom. Turci su zauzeli Golubac. Kneginja Milica je morala da postigne mir s Turcima. Srbija se ni po obimu ni po broju stanovnika nije mogla porediti sa Osmanskim carstvom. a Truci doživeli poraz.

njegov suparnik Jovan VII. Kraljević Marko. Osvojio je Trnovo. U Dubrovniku su boravili 1394. a sa drugim delom krenuo u pohod na jug. Bajazit je pokrenuo pohod na Vlašku da bi se obračunao sa Žigmundom i njegovim štićenikom vojvodom Joanom Mirčom. Nema podataka o neprijateljstvu Vuka i Lazarevića. započeto prethodne godine (1393). 94 . pregovarao je s Republikom o pohranjivanju jednog dela svoje imovine u Dubrovniku. Žigmund je istisnuo Turke iz Malog Nikopolja. Namera mu je bila da ih likvidira i pripoji njihove teritorije. U Parizu je održano svečano blagodarenje u čast hrišćanske pobede. Bitka na Rovinama. Kralj Žigmund je proslavljao svoju pobedu. Turci su mu 1392. U Vidinu je ostao kao vazal car Stracimir. car Manojlo se okrenuo protiv Bajazita. Veze bugarskog cara Ivana Šišmana sa ugarskim kraljem dale su Bajazitu I povod da napadne Bugarsku u leto 1393. Vrativši se u Carigrad. a kralj Marko i Konstantin Dragaš su poginuli. Pad Trnovske Bugarske. U tom pohodu su učestvovali: knez Stefan Lazarević. pozvao sve svoje vazale u Ser. Bajazit je ipak odustao od prvobitne namere i deo vazala je otpustio. Kod mesta Rovine. Konstantin Dragaš. Tokom 1394. To su bili: knez Stefan Lazarević. a sultan je morao da se povuče preko Dunava. despot Teodor Paleolog. dve vojske su se sudarile 17. ali nije uspeo. Konstantin Dragaš. koja je s prekidima trajala nekoliko godina. čiji položaj nije poznat. Morao je da se potčini Turcima i plaća harač. Dubrovčani su tvrdili da on nije gospodar sve srpske zemlje i da ne može da obezbedi slobodu dubrovačkih trgovaca u svim srpskim zemljama. Bajazit I je u zimu 1393/94. Osvajanjem Trnovske Bugarske teritorija Osmanlija se gotovo udvostručila. Njihova vojna snaga ostala je sačuvana. počeo opsadu Carigrada. Bajazit je bio poražen. najljućeg Bajazitovg protivnika. Oživljena je ideja krstaškog rata protiv nevernika. Srpski kneževi ostali su verni vazali Bajazitovi.pokušavao da dobije svetodmitarski dohodak. Bajazitova zavera. Posledice poraza Turaka na Rovinama nisu bile osobito teške. iskorenio vladarsku dinastiju i potčinio najveći deo Bugarske teritorije. Markova braća Andrejaš i Dmitar su napustili nalseđene zemlje u Makedoniji. Na sastanak su došli car Manojlo II. Kraljević Marko i Konstantin Balšić. Srpski velikaši kao turski vazali. učestvovao u svečanom prenosu Lazarevih moštiju iz crkve Svetog Spasa u Prištini u manastir Ravanicu. U Prištini je bilo sedište Vuka Brankovića. osvojili Skoplje. Vuk je 1392. knez Stefan Lazarević i Konstantin Dragaš. Sultan je u leto 1394. Odatle su otišli u Ugarsku i stupili u službu kralja Žigmunda. Završio je osvajanje Tesalije. Pripreme za taj pohod su tekle sporo. maja 1395.

Ni odnosi sa Portom nisu bili najbolji. Pošto je za svoju vernost dobio veći deo nekadašnjih Vukovih zemalja. Stefan je otklonio obe opasnosti.000 – 100. Knez Stefan Lazarević. septembra 1396. Morao je trpeti sultanove službenike. turski odredi su ušli u Srbiju. Pogubio je vazalnog cara Ivana Šišmana i njegovu zemlju priključio teritorijama pod svojom neposrednom vlašću. Omogućila je Stefanu da bude primljen kod sultana. Na čelu zavere bili su Nikola Zojić i Novak Belocrkvić. U Makedoniji Bajazit je zaposeo zemlje poginulih kralja Marka i Konstantina Dragaša. a Bajazit je velikodušno prešao preko njegove greške. a važne strateške tačke Turci su zadržali. Pad Vuka Brankovića. Ugarske i Vlaške. Prešavši Dunav Bajazit je udario na Vidin. Vojvoda Nikola se sklonio u Ostrovicu kod Rudnika. Te godine kneginja Milica je išla kod sultana da opravda Stefana. osvojili Vidin i počeli da opsedaju Nikopolj. Ugarsku i Srbiju. koju su činili odredi iz Nemačke Francuske. oktobra 1397. Ali na tim zemljama on nije bio gospodar. Turci su mu osvojili Prištinu. Kao žrtva turske pobede pao je i Vuk Branković. Stefan je saznao za zaveru koja mu je pretila. Njegovi naslednici morali su u proleće 1402. U bitki se naročito istakao Stefan Lazarević. da prihvate vazalne obaveze prema sultanu i da s vojskom ratuju gde im sultan naredi. Bajazit je s vojskom pritekao u pomoć i 25. a zatim su usledile provale na ugarsku teritoriju. Udovica Mara je sa sinovima uporno nastojala da povrati izgubljene zemlje. Stefan je otvoreno priznao krivicu. 95 . Vojvodu Novaka je pozvao sebi i pogubio. Vukova oblast je ustupljena Lazarevim nalsednicima. Prešli su brodovima Dunav. Engleske. Među velikašima su se javljali otpori prema Stefanovoj vlasti. došlo je do odlučne bitke.000). Sačuvao je život tako što se sa ženom i ćerkama zamonašio i time odustao od daljeg političkog delovanja. okupila velika vojska (60. Još u martu 1396. Vidin je postao baza za napade na Vlašku. ali je uspeo da iskoristi neorganiziovanost i nedisciplinu hrišćana i izvojuje pobedu. Sultan je bio ozbiljno ugrožen. On se sudario sa Žigmundovim odredom i uspeo da obori ugarsku zastavu. Vukovo odbijanje da se potčini Turcima završilo se pobedom jačeg. knez Stefan je postao prva ličnost među srpskom gospodom. Posle bitke dospeo je u sultanove ruke i ostao je sužanj sve do smrti 6. Pozivi u rat protiv Turaka imali su odjeka. S majkom i bratom on je vladao većom teritorijom nego što je imao Lazar u danima najveće moći. Bajazitovu pobedu pratio je veliki pokolj. Tokom marta 1398.Pad Vidinske Bugarske. Žigmundov krstaški rat. Oni su ga optuživali kod sultana da sarađuje sa Ugarskom. U Ugarskoj se u leto 1396.

Pošto je sredio odnose sa sultanom Stefan je dobio odrešene ruke da se obračuna sa preostalim protivnicima u zemlji i da osigura svoju vlast. Međutim, uskoro je morao da ispuni svoje vazalne obaveze. Bitka kod Angore. Ratoborne mongolske čete na čelu sa Tamerlanom u nezadrživom pohodu su rušile sve pred sobom. Turski emiri u Maloj Aziji, nezadovoljni politikom sultana Bajazita, prelazili su na njihovu stranu. Bajazit je morao da se bori za opstanak svoje države. U borbu je pozvao svoje balkanske vazale: Stefana i Vuka Lazarevića i Grgura i Đurađa Brankovića. Oni su se sa svojim odredima priključili sultanovoj vojsci. Do odlučujuće bitke je došlo 28. jula 1402. kod Angore. U žestokom okršaju vojska slutana Bajazit je teško poražena. On je bio zarobljen i odveden u sužanjstvo, koje je okončano u proleće 1403. njegovom smrću. Mongoli su oplenili čitavu Malu Aziju, osvojili Smirnu i doprli od obala Egejskog mora. Najstariji Bajazitov sin Sulejman je odmah posle bitke pohitao prema evropskim delovima Turske i Jedrenu da se tamo učvrsti. Bilo je jasno da nastupaju borbe za osmanski presto. U borbi su zarobljeni Grgur Branković i Olivera, Stefanova sestra, ali su kasnije uspeli da se oslobode. Despot Stefan Lazarević. Posle bitke Stefan Lazarević je s bratom Vukom i odredom srpskih vojnika krenuo najpre u Carigrad. Odsutnog cara Manojla II, koji je na Zapadu tražio pomoć za borbu protiv Osmanlija, zastupao je tada Jovan VII. On je avgusta 1402. dodelio Stefanu Lazareviću veoma visoku titulu despota. Ona je retko dodeljivana, i kao dostojanstvo, najviše posle carskog, primaocu je donosila veliku čast. Ugled Vizantije u svetu mnogostruko je nadilazio njenu političku moć toga doba. Tokom leta 1402. povedeni su i pregovori o ženidbi Stefana bliskom srodnicom dinastije Paleologa. Izabranica je bila Jelena, ćerka gospodara Lezbosa, Frančeska II Gatiluzija. Brak je sklopljen kada su se sredile prilike u Srbiji. Car Manojlo II je 1410. potvrdio Stefanu despotsku titulu. Sukob Stefana i Đurađa. Avgusta 1402. i Đurađ je stigao u Carigrad. Sukobio se sa Stefanom, koji je sumnjao da Đurađ traži saveznika u novom sultanu Sulejmanu. Zato je naredio da se njegov sestrić zatvori. Đurađ se uz pomoć Rodopa brzo izbavio zatočeništva i od Sulejmana zatražio pomoć. Brankovići su uz tursku pomoć nastojali da spreče povratak Lazarevića u zemlju. Lazarevići su brodovima stigli do Zete. Iz Bara se despotova vojska krajem oktobra uputila prema Žiči. Na Kosovu, nedaleko od Gračanice, okupile su se snage Brankovića pojačane Sulejmanovim odredima. Kod Tripolja na Kosovu, blizu Gračanice, je 21. novembra 1402. došlo do bitke. Bitku je odlučio despot Stefan. Lazarevići su pobedili Brankoviće i povukli se u Novo Brdo. Uskoro je Stefanov mlađi brat Vuk
96

napustio zemlju i prišao sultanu Sulejmanu. Despot Stefan je uspeo da preuzme vlast u zemlji u čemu mu je mnogo pomogao ugled njegove majke kneginje Milice. Do svoje smrti 11. novembra 1405. ona je živo prisutna u politici zemlje i svakidašnjici koju su potresali razni sukobi. Rat za Bajazitovo nasleđe. Marta 1403. u tatarskom zatočeništvu je umro sultan Bajazit I. Počeo je rat za presto između njegovih sinova Sulejmana, Ise, Muse i Mehmeda. Borbe su u najvećoj meri zahvatile Malu Aziju. U tim sukobima tokom narednih godina učestvovaće i despot Stefan.

Despot Stefan Lazarević
Bitka kod Angore i proglašenje Stefana za despota. Tamerlan je kod Angore, 28. jula 1402, do nogu potukao Turke i zarobio Bajazita I (1389 – 1402). Despot Stefan se u ovom sukobu istakao izvanrednom hrabrošću. Posle bitke sa svojim bratom Grgurem uputio se prema Carigradu. Tu je od Jovana VII, koji je zamenjivao odsutnog cara Manojla II (1391 – 1425), dobio titulu despota. Zatim je preko Zete došao u Srbiju. Đurađ Branković je sklopio savez sa Sulejmanom i uz njegovu pomoć pokušao da spreči Stefanov povratak. Međutim, Stefan je 21. novembra 1402. pobedio svoje protivnike kod Tripolja na Kosovu i obnovio svoju vlast nad Srbijom. Tada je došlo do razlaza Stefana i njegovog brata Vuka koji je prešao Sulejmanu. Borbe za turski presto. Posle Bajazitov smrti 1403, u tatarskom zarobljeništvu, počele su borbe između njegovih sinova: Sulejmana, Ise, Muse i Mehmeda. Prvo su se sukobili Sulejman i Isa. Kada je pobedio Isu Sulejman se sukobio sa Mehmedom. Sklopio je sporazum sa Vizantijom, Venecijom i Đenovom. Tim ugovorm je bilo predviđeno da despot Stefan zadrži svoju zemlju uz uslov da plaća harač i daje pomoćnu vojsku. Tako je Stefan sredio odnose sa sultanom. Preokret u Stefanovoj politici. Despot je potom načinio pravu prekretnicu u svojoj politici i približio se Ugarskoj. Kralj Žigmund Luksemburški (1387 – 1437) se tada nalazio u teškom položaju jer su njegovi protivnici planirali da na ugarski presto dovedu Ladislava
97

Napuljskog. Saveznik mu je bio preko potreban. Pregovore je s ugarske strane vodio Filip de Skolaris (Pipo Spano, Filip Madžarin). Despot Stefan je 1403/04. postao vazal ugarskog kralja. Bio je dužan da učestvuje u skupovima ugarskog plemstva. Zauzvrat je dobio Mačvu i Beograd. Beograd je dobio srpskog zapovednika i doživeo nagli uspon. Pretvoren je u snažnu tvrđavu, najjaču na južnoj ugarskoj granici. Despot je imao i Golubac i tako se Despotovina učvrstila na obalama Dunava. Sređivanje odnosa. Stefan je uz ugarsku pomoć nastojao da se obračuna sa Brankovićima. Plenio je njihove posede u Sitnici, a pre oktobra 1404. se izmirio sa bratom Vukom. Tokom te godine sređeni su odnosi sa sultanom Sulejmanom. Zemlje je ulazila u razdoblje mira. Počeli su da pristižu i primorski trgovci. Tokom 1405. Stefan je regulisao svoje odnose sa Dubrovnikom. Priznata su im ranija prava. Odnosi sa Venecijom su bili pomućeni zbog njenog sukoba sa Balšom III, despotovim sestrićem (sin Jelene i Đurđa Stracimirovića Balšića). Despot nije uspeo di ih pomiri tokom 1408. Iste godine Vuk se odmetnuo od svoga brata Stefana. On je ponovo zatražio pomoć od Turaka, koji su podsticali unutrašnju pometnju i sukobe. Red Zmaja. Hrvoje Vukčić, Sandalj Hranić i Pavle Radenović na čelu sa kraljem Tvrtkom II (1404 – 1409) su podržavali Ladislava Napuljskog, pretendenta na ugarski presto. Žigmund ih je 1408. teško porazio i kod Dobora izvršio pokolj vlastele. Posle ove pobede Žigmund je osnovao novi viteški red Zmaja (simbol reda). U osnivačkoj povelji reda izdatoj u Budimu decembra 1408. na prvom mestu je bio imenovan despot Stefan. Članovi reda su bili najmoćniji ugarski velikaši (Nikola Gorjanski). Ustanak Vuka Lazarevića. Vuk Lazarević je zajedno s Brankovićima i uz podršku Sulejmana 1408. podigao ustanak. Bio je spreman da preuzme vlast u zemlji i prizna vrhovnu vlast sultana. Turski odredi, na čelu sa vojskovođom Evrenosom, su 1409. upali u Srbiju. Stefan je odmah dobio pomoć iz Ugarske. Na čelu ugarskih odreda bio je tamiški župan Pipo Spano. Iscrpljujuće borbe su se vodile oko Prištine. U proleće 1409. Žigmund je lično sa vojskom pošao u pomoć Stefanu. Međutim, Turci su potisnuli Ugre i Stefan je morao da se povuče u Beograd. Bio je prinuđen da ustupi bratu južni deo Srbije, gde je Vuk zavladao i priznao vrhvonu sultanovu vlast, zajedno sa Brankovićima. Rat Muse i Sulejmana. Musa je 1409. ustao na Sulejmana i ponudio Stefanu savezništvo, na šta je despot pristao. Musa je 1410. krenuo prema Carigradu i ugrozio Sulejmana. Međutim, njegov tabor je počeo da se osipa. Napuštaju ga saveznici. Među njima Vuk Lazarević i Brankovići. Odlučujuća bitka odigrala se 15. juna 1410. kod tvrđave Kosmidiona na
98

Musa je 1413. a zauzvrat Musa mu je dodelio južne delove Srbije koje su do tada držali Vuk Lazarević i Brankovići. Nisu uspeli jer su ih uhvatile Musine pristalice (saveznik Stefanov) i posekle. U leto 1410. upao u Srbiju i opseo Novo Brdo. Stefan je od novog sultana. Tom skupu su prisustvovali i bosanski kralj Stefan Ostoja. Despot Stefan se sklonio u Carigrad. Vlast u Turskoj je preuzeo Mehmed I (1413 – 1421). Do odlučujućeg boja došlo je 5. Pošto despot nije imao dece. Despot je bio spreman za rat. ubili Musini ljudi. vojvode Sandalj Hranić i Hrvoje Vukčić. i savezom Vlaške i Poljske uperenim protiv Ugarske. Na vest o despotovom dolasku digao je opsadu. Zapovednik grada se junački suprostavljao Turcima. Preko Crnog mora i Vlaške Stefan se vratio u Srbiju. Odmah po stupanju na presto Musa se okrenuo protiv Stefana. Sulejman je svojim neuravnoteženim držanjem stvarao nezadovoljstvo među ljudima. Prihvatio je vazalne obaveze. došlo je do važnog preokreta u Srbiji. u borbu za turski presto se uključio i Mehmed u maloazijskim delovima carstva.Zlatnom rogu. Očekivan je napad na Novo Brdo. Završena je pobedom Sulejmana. i odredio ga za svog naseldnika. pod planinom Vitošom Bitka je završena porazom sultana Muse. Izmirio se sa ujakom Stefanom. prihvatio je Đurađa kao sina. Ostao je upamćen u narodnoj pesmi kao vojvoda Prijezda. ali je sultan ponudio primirje. Pozivu za pomoć su se odazvali ugarski ban Jovan Morovićki i vojvoda Sandalj Hranić (oženio se Jelenom udovicom Đurđa Stracimirovića Balšića). Na kraju su ga 1411. Njegova vojska je naišla na odlučan otpor kod Stalaća. 99 . čime su narasli njegovi prihodi. jula 1413. Pomirenje Stefana Lazarevića i Đurađa Brankovića. Iste godine Stefan je učestvovao na velikom skupu evropskih vladara i vlastele u Budimu. dobio grad Koprijan kod Niša i pokrajinu Znepolje. Zauzvrat je dobio Srebrenicu. U leto 1411. za pomoć koju mu je pružio. Musa je 1412. Stefan je pružio utočište Musi. kod sela Čamorlu. Stefan je tražio od Mehmeda da pređe u evropski deo turske kako bi se zajedno borili protiv Muse. u Budimu se Stefan sa svojom zemljom potčinio vrhovnoj vlasti ugarskog kralja. ponovo upao u Srbiju. Car Manojlo II mu je priredio svečani doček i potvrdio despotsku titulu. Musa (1411 – 1413) je zavladao evropskim delom Turske. Stefan je u međuvremenu tražio saveznike u Ugarskoj i Turskoj. Tokom 1411. Iz Soluna se vratio Đurađ Branković. Sultan Sulejman (1402 – 1410) je pre toga uputio Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića u Srbiju da preuzmu vlast pre Stefanovog povratka. Žigmund je bio zaokupljen carskim krunisanjem 1411. Musa je polako preuzimao inicijativu. koji je tom prilikom poginuo. Sulejman je još jednom pobedio Musu. U jesen 1412.

Zemlja se nalazila u dvostrukom vazalstvu: i prema Ugarskoj i prema Turskoj. Odazvao se Žigmundovom pozivu 1421. koji se izdavao za sina Bajazitovog. godinama je ratovao sa Mlečanima oko njihovih poseda u Zeti. Stefan je obnovio vazalne obaveze prema sultanu. poražen i ubijen. prepustio Đurađu Brankoviću. tražila saveznike na Zapadu. Tu je na dvoru svoga ujaka umro 28. Ulcinj i Skadar. Ali ga je Murat već 1423. Zetu je zaveštao njemu. Tako je omogućio privredni i društveni razvitak zemlje. a nasledio ga je Murat II (1421 – 1451). februara 1427. jula 1426. Despot je zauzimao sestrićeve posede. koja je koristila smene na turskom prestolu za podizanje ustanaka na jadranskom primorju. Ugarska je poslala pomoć (Pipo Spano). Pripajanjem Zete despotovini ujedinjene su zemlje Lazarevića. Brankovića i Balšića. U to vreme zavladalo je nepoverenje između Murata II i Stefana. preduzeo opsadu Carigrada. Održavao je prisne veze sa crkvom. Balša III je skrhan bolešću otišao u Srbiju. despotov sestrić. a Srbi Bar i Drivast. Murat je provalio u Srbiju i stigao do Kruševca. a Venecija 3. Posle Balšine smrti u Zeti su se uzdigli Crnojevići. Đurađ i Lješ su postali despotove vojvode. Crkva mu je pružala podršku u svakodnevnoj politici. Ratovanje u Zeti Stefan je 1423. Stefan je tada zauzeo Bar i Drivast i sve mletačke posede sem Ulcinja. Mehmed I je umro.Odnosi sa susedima. koji je sklopljen 22. Na skupu bosanske vlastele avgusta 1415. Balša III. S druge strane despot je jačao svoje veze u Ugarskoj. porazio i pogubio. da učestvuje u ratu protiv husita. Venecija je zadržala Kotor. Pobunjenik je 1422. Po dolasku na vlast protiv Murata II ustao je Mustafa. Avgusta iste godine sklopljen je Skadarski mir. Događaji u samoj Bosni omeli su sprovođenje takvog plana. Rat sa Venecijom. Vizantija je tokom 1423/24. Odnosi sa Venecijom konačno su regulisani sporazumom iz Vučitrna. Uskoro je protiv Murata ustao mlađi brat Mustafa. aprila 1421. U leto 1421. Despot se držao uz novog sultana i pomogao mu u sukobu sa Venecijom. nije ostvario glavni cilj – zauzeće Skadra. Odnosi sa Turskom. aprila 1426. Murat II je 1422. Stefan je na kraju uspeo da pregovorima iznudi 100 . Kada su se pojavile vesti o njegovoj bolesti Venecija je nagađala da bi zemlju mogao da ostavi svom rođaku Stefanu Balšiću Maramonte. doneta je odluka da se srpskom despotu oduzme Srebrenica. Žigmund je obećao pomoć. Car Jovan VIII je boravio u Veneciji i Ugarskoj. Despot ga je potvrdio 22. Sultan je odlučio da napadne Srbiju. Podigao zadužbinu Resavu. Ali. Stefan je odbio da pomogne njegovo delovanje. u Jedrenu je došlo do smene a prestolu. Ugovorom sa sultanom Mehmedom Stefan je obezbedio period relativnog mira. Srbija je u tim sukobima ostala po strani. Stanje u Srbiji.

Pitanje prestolonalsednika Stefan je regulisao i sa Žigmundom. je predviđao da Đurađ nasledio presto. Ugovor iz Tate 1426. jula 1427. Sada je morao da ratuje u Bosni oko Srebrnice. Stefan je s patrijarhom pozvao vlastelu da prihvate Đurađa za njegovog naslednika. Tokom 1426. Despot Đurađ je vladao od 1427. U slučaju da Đurađ umre bez muških naslednika. u rudničkome kraju. morao je i da položi vazalnu zakletvu ugarskom kralju. s kojom je sklopio brak krajem 1414. Srbija ima da pripadne Ugarskoj. u okolini Kragujevca. u slučaju da Stefan umre bez muških potomaka. posredovao je u sklapanju tursko-mletačkog mira. vratio iz Soluna u Srbiju. Stefan je s patrijarhom pozvao vlastelu da prihvate Đurađa za njegovog naslednika. Posle Stefanove smrti Srbija treba da ustupi Beograd. i odredio ga za svog naseldnika. Ugovor iz Tate 1426. upao u Vlašku da podrži svog štićenika Dana II. Izmirio se sa ujakom Stefanom. Srbija u doba despota Đurđa Brankovića do obnove Despotovine 1444. a najduže je proživeo i najviše poroda imao s Grkinjom Jerinom (Irinom) Kantakuzin. Turci su februara 1427. U Srebrnici su se pobunili rudari. Na saboru u Srebrnici kod Stragara 1426. je predviđao da Đurađ nasledio presto. Golubac i Mačvu. Despot Stefan je umro 19. s dugom kosom i brkovima. opsedali Novo Brdo. Dolazak na vlast. Srbija ima da pripadne Ugarskoj. Despot Stefan nije imao dece i odlučio je da presto zavešta svome sestriću Đurđu. da bude uvršten u ugarsku vlastelu. punih 80 godina. Posle Stefanove smrti Srbija treba da ustupi Beograd. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Manasiji. U slučaju da Đurađ umre bez muških naslednika. Golubac i Mačvu. u slučaju da Stefan umre bez muških potomaka. Pošto despot Stefan nije imao dece. Ženio se najmanje dva puta. Na leto su prodrli u Pomoravlje.povlačenje Turaka. da bude uvršten u ugarsku vlastelu. i da nasledi Stefanova dobra po Ugarskoj. u rudničkome kraju. Sporazum u Tati. Žigmund je u zimu 1426/27. do 1457. Pitanje prestolonalsednika Stefan je regulisao i sa Žigmundom. Stefan je pobunu krvavo ugušio. morao je i da položi vazalnu zakletvu ugarskom kralju. Kraj Stefanove vladavine. Bradat. kada je imao 101 . Đurađ Branković se u jesen 1412. ali nije uspeo. Tvrtko II je pokušao da osvoji grad. prihvatio je Đurđa kao sina. Na saboru u Srebrnici kod Stragara. doživeo je duboku starost. i da nasledi Stefanova dobra po Ugarskoj.

Turci i Ugari. Đurađ je za smrt ujakovu saznao u Zeti. Pošto su u Despotovini Ugri držali Beograd. 102 . Dubrovčani. Đurađ je priznat za Stefanovig naslednika. Početak vladavine. Borba protiv Turaka bila je cilj. Na izuzetno svečan način Đurađ je priznat za Žigmundovog vazala. Radovima je rukovodio Jerinin brat Đorđe Kantakuzin. Srbijom su uzduž i popreko harali Turci. Grad je sagrađen na učću Jezave u Dunav. Na izbor mesta su uticali politički razlozi. Zapovednik grada Jeremija je tražio 12.000 dukata. jer je iz Ugarske lako mogla stići pomoć. obavezao se da će dolaziti na ugarski dvor i državne sabore i da će davati pomoćne trupe. U tim operacijam učestvovao je Đurđev sin Grgur. U Malom je bio Đurđev dvor. da osvoji Golubac. Tvrđava se sastoji od Malog i Velikog grada. Zidovi su bili debeli do 4 metra sa 24 kule visine do 20 metara. Nije uspeo pa je sklopio mir sa sultanom. vaspitanjem i duhovnim životom bio vezan za vizantijski svet.000 dukata godišnje harača. Đurađ je počeo da zida novu prestonicu Smederevo. Zidanje je završeno već 1430. Đurađ je brakom. Srbima je bio zabranjen ulazak u grad. daje pomoćne odrede od 2. Stanje u Zeti. U Đurđevu službu je stupio i Jerinin brat Toma.000 konjanika po komandom sinova i nedozvoli Ugrima da preko Srbije napadaju Tursku. Pobunili su se Đurađ i Lješ Đurašević. pomažući skopskog sandžak bega Isaka. Obojica su pohitala ka Beogradu da sprovedu u život ugovor u Tati. Dozvolu sultanovu skupo je platio. Đurađ je iste godine morao da brani Srebrnicu. U to vreme sultan je opsedao Drač. Pokušao je 1428. Počeli su da nose staro prezima Crnojević i bili su spremni da se priklona Mlečanima. Bio je razrezan posebni namet. Ali su se na kraju ipak pokorili despotu. Žigmund nije poseo ni Golubac. Kruševac i Golubac. Čak je obećao da će ćerku Maru poslati u harem Muratu II. Rukovodiće odbranom Smedereva. gde se borio protiv Mlečana oko Balšinog nasleđa. a Turci Niš. Ugovor iz Tate je samo delimično ispunjen. ali i za vladara Srbije. Žigmund je od Beograda napravio snažnu tvrđavu. a kada nije dobio novac predao ja grad Turcima. ali je Đurađ zadržao Mačvu. Položaje u državnoj upravi dobijali su Grci. Žigmund je preuzeo Beograd. Priznao je tursku vrhovnu vlast i obavezao se da plaća 50. U gradu je postojala mitropolijska crkva. Smederevo. primljen je u redove ugarskih barona. O pretrpljenim mukama pri izgradnji svedoči narodna tradicija (prokleta Jerina). kovnica novca i kancelarija. Doveo je tevtonce.gotovo 40 godina. Žigmund je u to vreme ratovao u Vlaškoj. U vreme zidanja Smedereva Đurđa su krunisali despotskim vencem poslanici cara Jovana VIII (1425 – 1448).

Tako se položaj Turaka na Dunava još više učvrstio. Prvi pad Smedereva. Ugarska vojska se na prvu vest da dolaze Turci razbežala. Lazar su sa pratnjom napustili grad i prešli u Ugarsku da traže pomoć. Despot Đurađ se mešao u sukobe bosanske vlastele. Sabor u Bratislavi 1435. i Turci su ušli u grad. oženjen Žigmundovom ćerkom Jelisavetom. ali su pripreme tekle sporo. Postala je vrlo uticajna i nikada se nije odrekla hrišćanstva. Za smederevskog sandžak-bega imenovan je Isak-beg iz Skoplja. On je postao i rimsko-nemački car. Despotovi sinovi Grgur i Stefan imali su tešku sudbinu. Žigmundovi ratovi sa Turcima. Borbe za ugarski presto. Ugarski kralj Žigmund izabran je 1433. avgusta 1439. bratića Žigmundove žene Varvare i jednog od najbogatijih ljudi toga vremena. Još je samo Novo Brdo odolevalo Turcima. avgusta sastao sa Đurđem. U ratovima Ugarske i Turske 1435 – 1437 Srbija je bila pošteđena. U proleće 1433. Odbranom Smedereva su komandovali Toma Kantakuzin i Grgur. Đurađ. Tokom leta 1439. Drugu kćer Maru poslao je u harem Muratu II. a već je posedovao Srebrnicu. pod uslovom da bude Portin vazal. Đurađ ga je pomogao novcem. upao u Srbiju i spalio Kruševac. Jedna turska vojska je 1438. a druga u Srbiju. Ovaj ugarski prodor je bio izvršen preko srpske teritorije. Đurađ je svoju ćerku Katarinu udao za Ulriha celjskog. Usledila je odmazda Turaka. Jerina. Kralj Žigmund je umro decembra 1437. prihvatio Žigmundove planove za odbranu južne granice. Nasledio ga je austrijski vojvoda Albert Habzburški (1437 – 1439). On je bio voljan da pomogne odbrani Smedereva. Despot je morao da Muratu II ustupi Braničevo. Iz Jedrena je odvedena u Brusu. Na kraju je sakupio 24. upala u Erdelj. kome su prisustvovali Tvrtko II i Đurađ.000 vojnika i krenuo na jug. sklopljena je firentinska unija. Poklonio mu je zamak Vilagoš u zarandskoj županiji. a na drugoj despot Đurađ i Sandalj Hranić. Despot Đurađ je tražio pomoć od kralja Alberta. Porodične prilike. Zatim je naneo težak poraz vidinskom paši Ali-begu na Godominskom polju kod Smedereva. Đurađ je zauzeo Usore sa Zvornikom i tvrđavom Teočakom. za rimsko-nemačkog cara. Krajem godine umro je Albert i u 103 . Grgur se nagodio sa Muratom i predao mu grad a zauzvrat je dobio na upravu zemlje svoga dede Vuka. Sledeće godine Murat II je na čelu velike vojske upao u Srbiju i opseo Smederevo. Žigmund je u leto 1437. U Segedinu se 1. Na jednoj strani su bili kralj Tvrtko II i Radoslav Pavlović. ali ni time nije postignuto ništa u borbama s Turcima. Tri meseca je trajala teška opsada. Miraz za Maru je bio ogroman – nekoliko stotina hiljada dukata.Stanje u Bosni. Posada se predala 18.

Posle smrti Alberta 1439. Đurađ je pokušavao da svog sina Lazara oženi Albertovom udovicom Jelisavetom. Murat II je 1438. a 8. napustio Dubrovnik. Hunjadijeve pobede uzbudile su Evropu. počeo da primenjuje običaj “devširme” – “odabir dečaka”. Zapovednici južne ugarske granice bili su Janko Hunjadi. U poklad u Dubrovniku je ostavio 160. ali im je 1442. gospodara Gornje Zete. Duga vojna. Tako je Đurađ izgubio celu Despotovinu. U Ugarskoj je od svake kuće revnosno ubiran novac za opremanje vojske. Vojska od 25. Prvi sukob s Turcima 3. I Đurađ je na to potrošio mnogo sredstava. U Zeti je Đurađ počeo da kuje antiturske planove i Turci su mu ucenili glavu. erdeljski plemić. U proleće 1443. Rumelijski beglerbeg Kasim je do nogu potučen. maja 1441. Đurađ ga nije priznao već je podržao Albertovog sina Ladislava. potukao u Erdelju Mezidbega. ali je ona odbila da se uda za pravoslavca. rumelijskom beglerbegu Šehabedinu. a u Vlaškoj Šehabedina. pa je za naslednika određen Mehmed Osvajač. aprila. Tu je morao da stekne naklonost sinova Đurđa Crnojevića. poveljom (na srpskom) zagarantovao pravo slobodne trgovine po svim svojim zemljama.000 konjanika bio je Hunjadi. Na čelu prethodnice od 12.000 Ugara i Poljaka i 8. Morao je da se skloni u Dubrovnik. Sultan je s proleća 1440. Turski špijuni su saznali za pripreme. Hunjadi je u martu 1443. Posle punih šest meseci teške opsade Turci su se ipak morali povući. Antiturski planovi. Malo je bilo nade u pomoć sa Zapada. počeo sa opsadom Beograda. Murat II je zamerao Dubrovčanima na podršci despotu i zbog učešća u odbrani Novog Brda. Hunjadijem i Đurđem je u ranu jesen prešla Dunav kod Beograda i ušla u Srbiju. Jagelonac ga je proglasio za odmetnika i oduzeo imanja.000 dukata. novembra je bio između grada Bovna kod Aleksinac i Niša.000 Srba na čelu sa Vladislavom. koji je hteo da osveti Mezida. Udala se za poljskog kralja Vladislava II Jagelonca (1440 – 1444). Papa je u Ugarsku poslao kardinala Julijana Ćezarinija da pripremi rat. i Nikola Iločki. Đurađ je napustio Ugarsku i otišao u Zetu. Njegovi sinovi nisu imali kuda da pobegnu. U teškom položaju Đurađ je priznao Vladislava Jagelonca za kralja i u julu 1441. Novo Brdo se predalo 27. Planiran je novi krstaški rat. U tom sukobu ubijen je Muratov sin Ali-Čelebija. Odbranom je komandovao Jovan Talovac. Preko 104 . Borbe za ugarski presto. Upadali su u Srbiju i nanosili Turcima velike gubitke. oslepio u gradu Tokatu. Murat II je morao da ratuje protiv gospodara Karamanije Ibrahimbega.Ugarskoj su počele borbe za presto. juna 1441. Grgura i Stefana (odranije talac na Porti) sultan je okovao na Uskrs 16. Srpski narod je napuštao zemlju i selio se na sever.

Ovaj pohod izazvao je ustanak u Novom Brdu (ugušen). Bitka kod Varne se odigrala 10. je napustio tursku vojsku i podigao ustanak u svojoj zemlji. Đurađ je posle ovog ugarskog poraza ostao veran turski vazal. izbili su nemiri u Jedrenu koji su uticali da se počne s pripremama za novi rat. Ponuda je upućena dok su krstaši boravili u Srbiji. ali su zbog nestašice hrane i jake zime morali da se vrate. koji je isticao da sporazum nema važnosti dok ga ne prihvati papa. januara bili su u Prokuplju. Stefan Tomaš je u maju 1444. već krajem leta 1446. Despot Đurađ je u aprilu 1445. U susret mu je pohitao sultan Murat II. U jesen 1444. preoteo Srebrenicu od Turaka. Obnova despotovine. Srebrnica. novembra. samo za kratko vreme. srpsko poslanstvo(smederevski mitropolit Atanasije) pregovara u Jedrenu. Janko Hunjadi se bekstvom jedva spasao i preko Vlaške stigao u Ugarsku. Nudio je despotu zemlju i sinove. Bitka kod Varne. između Niša i Pirota. decembra kod Sofije ponovo potučen. Kasim-beg je počeo da ih goni. Polovinom septembra 1444. avgusta se izmirio sa sultanom. kralj Vladislav je sa 16. Aprila 1444. potvrdio sporazum. Ugarski kralj Vladislav I Jagelonac (1440 – 1444) je odbacio mirovni sporazum iz 1444. U Srebrnici su Đurađ i Stefan Tomaš kovali zajednički novac. Turci su poraženi i 2. Despot je uspeo da nagovori kralja i Hunjadija da pristanu. Sultan je satro krstaše. Ali. Poginuo je dvadesetogodišnji kralj Vladislav i kardinal Julijan Ćezarini. prihvata sve zahteve. Već 6. Despotovina je obnovljena. Sporan je bio Golubac. sin Ivana Kastriota. do 1459. Obavezao sa na veliki harač i 15. Planirali su da napadnu Jedrene. juna 1444. Poslao je svoje poslanstvo ugarskom kralju. Odatle su nastavili na istok i stigli do Plovdiva. uspeo da povrati Srebrenicu koja je bila u rukama bosanskog kralja Stefana Tomaša. januara 1444. U tome ga je podržavao kardinal Julijan Ćezarini. Đurađ je nastojao da privoli kralja i Hunjadija da trupe prezime u Srbiji pa da na proleće nastave borbe. Zapad je želeo da se rat nastavi.Niša i Pirota hrišćani su stigli do Sofije i zauzeli je. jer je u slučaju neuspeha mogao da izgubi državu. ponovo je u sastavu bosanske države.000 vojnika prešao Dunav i uputio se ka Bugarskoj. Murat II 12. a već 22. Despot se posebno sporazumeo sa sultanom da mu vrati sinove i zemlju sa 24 grada. Posredovala je Mara. ušao u Smederevo. koji je u Segedinu krajem jula 1444. ali je 24. Predlog nije usvojen i u januara su bili u Beogradu. 105 . ali je sultan ponudio mir (pobuna Ibrahim-bega – Karamanija). Despot Đurađ je bio protvi novog pohoda. ali je na kraju ipak pripao Srbima. Srpska Despotovina od 1444. Skenderbeg. Stigao je do Varne.

umro je Jovan VIII (1425 – 1448). Odbio je da učestvuje u ratu. Ostaci hričćanske vojske su sasečeni. Đurađ je obavestio Murata II o ugarskom pohodu. Lazar je tada krunisan znacima despotskog dostojanstva. Septembra 1448. Ugarska vojska je pljačkala po Srbiji. Tek posle dužih pregovora despot je pristao. treći sin Manojla II i Jelene Dragaš. pomagao Dubrovčanima da se izmire sa sultanom. Mir je sklopljen. Obe strane su pretrpele ogromne gubitke. Sultan je stigao s velikom vojskom iz Sofije. U bitki su učestvovali Murat II i prestolonaslednik Mehmed. oktobra 1448. Hunjadi je prekinuo sve odnose sa despotom i krenuo na Turke preko Srbije. do 20. despot Konstantin. Hrišćani su svojom artiljerijom naneli Turcima velike gubitke. Borba se vodila i noću. Janko Hunjadi je decembra 1448.Despotov šurak Toma Kantakuzin je 1448. ali je zahtevao 100. Đurađ je tokom 1447. a za cara je izabran njegov brat. mestu slavne bitke iz 1389. U jesen 1448. 106 . Druga bitka na Kosovu. Janko Hunjadi je 1446. stigao u Segedin. Hunjadijev sin Ladislav je trebao da ostane u Smederevu kao talac sve dok se ne isplati ugovorena suma. osvojio Peloponez i srušio državu Konstantina Paleologa. Murat II je 1446. Upravo je zbog ovog događaja srpska narodna pesma tako često pevala o Sibinjanin Janku. Posle pogibije Vladislava I ugarski kralj je postao Ladislav V Posmrče (1445 – 1457). sve dok preko Kruševca nije izbila na Kosovo nedaleko od Prištine. mladi sin Alberta Habzburškog. Ugri i Turci su se sukobili na Kosovu. Ali ih despot nije mogao štititi od zloupotrebe turskih činovnika. Hunjadi je uhvaćen i odveden u Smederevo despotu Đurđu koji ga je bacio u tamnicu. Zbog ugarskog poraza je nastao izraz “prošao kao Janko na Kosovu”. Bitka je odlučena tek kada su Turci zašli za leđa hrišćanima i kada je odred vlaškog kneza prešao na stranu Osmanlija. postao gubernator Ugarske. ali despot nije hteo da ustaje protiv sultana. Đurađ je priznao Ladislava za kralja.000 ljudi u roblje. a Dubrovčani su oslobođeni davanja godišnjih poklona. prešao je Dunav kod Kovina. ćerke Konstantina Dejanovića. Đurađ je sina Lazara oženio Jelenom. Tom prilikom je odveo 60.000 dukata na ime štete koju je ugarska vojska pričinila za vreme pohoda u Srbiji Ugri su se morali obavezati da će u budućim pohodima zaobilaziti Srbiju. uspeo da povrati Srebrnicu i oblast Višegrada. Sultan nije gonio neprijatelje već se vratio u Jedrene. Stanje u okolnim zemljama. Druga bitka na Kosovu je trajala od 17. kao i rumelijski beglerbeg. Ugarski staleži su tražili puštanje gubernatora. ćerkom Konatsntina Paleologa. Hunjadi mu se obraća za pohod protiv Turaka.

Turci su zauzeli Carigrad. Mehmed je 107 . Odmah je obavestio Mehmeda o sporazumu koji nije bio uperen protiv Turaka. obećavši mu da ni on ni njegov sin Lazar za života neće biti napadani.000 dukata) i on je zauzeo despotova imanja po Ugarskoj. Despo Đurađ je istovremeno radio na pokretanju krstaškog rata ali i na obnavljanju primirja iz 1451. Đurađ je održavao svoje veze na Porti. Bio je pod velikim uticajem maćehe Mare (Đurđeva ćerka) koju je veoma poštovao. ali ona ništa nije preduzela. otkupljivao je zarobljenike. Vest o padu Carigrada zaprepastila je Evropu. oslobodio Hunjadija obaveza Smederevskog sporazuma (suma od 100. Vojvoda Stefan Vukčić je 1449. Takođe je vratio despotu Toplicu i Dubočicu. verena je za Hunjadijevog mlađeg sina Matiju. Papa je bulom iz 1450. U Zeti se despot sukobljavao sa Mlečanima i Stefanicom Crnojevićem. umire Murat II i nasleđuje ga mladi i daroviti Mehmed II. koji je zadavao mnogo muka Muratu II. čak je 1452. Nisu izdržali. Bosanski kralj Stefan Tomaš je pristao 1451. Protivnici se nisu dogovorili oko nekih pitanja i mir nije sklopljen. Njegovom zaslugom su mošti Svetog Luke prenete iz Epira u Smederevo. Pohod Mehmeda II na Srbiju. Đurađ i Janko su se izmirili i avgusta 1451. Đurađ je pomagao mnogim izbeglicama. grčki i srpski jezik. Car Konstantin XI je tražio pomoć na Zapadu. ćerka Katarine i Ulriha Celjskog. Đurđeva unuka Jelisaveta.Stanje u Bosni i Zeti. 29. uzeo titulu “hercega od Svetog Save”. Tri dana je trajalo pljačkanje Konstantinovog grada. U vojsi koja je opsedala grad bio je i srpski odred po komandom vojvode Jakše. da ustupi Srebrenicu despotu. dve despotove vojske su ušle u Zetu (vojvoda Altoman i Toma Kantakuzin). Sporazum sa Hunjadijem. sklopili ugovor u Smederevu. Posada grada se hrabro branila i odbijala napade dvadeset puta brojnijih neprijatelja. u Svetoj Sofiji sklopljena unija koju je narod odbacio. ali 1451. Ugarska i Turska su htele da sklope mir i despot je posredovao. Ovaj ugovor nije remetio despotove odnose sa Turskom. Despot je održavao dobre odnose i sa Ladislavom V i sa Muratom II. Mladi Mehmed (imao je tada samo 21 godinu) se od tog vremena nazivao Osvajač. Oslobodio ju je iz harema i poslao Đurđu. vodio opsežne pripreme za osvajanje Carigrada. Na njegovoj teritoriji je bio i manastir Mileševa. Mehmedu se pokorio i gospodar Karamanije Ibrahim-beg. maja 1453. ali je obe porazio Stefanica Crnojević. Time je “ozakonio” bratoubistvo koje će se kasnije vekovima primenjivati pri smenama na prestolu. Pad Carigrada. Mehmed II Osvajač. Novi sultan je znao turski. koji su bili Marin miraz. Mladi sultan je ugušio pobunu janičara i ubio svoga malog brata. Tokom 1452. Produžio je sporazum sa Đurđem. Sultan Mehmed II je tokom zime 1452/53. Posredovanje u ugarsko-turskim pregovorima.

Prestonica se hrabro branila. a druga Smederevo. U tim borbama stradali su grof Ulrih Celjski. Mehmed II je tokom 1456. prekinuta je veza Despotovine i Zete. U odbrani Beograda su učestvovali Mihailo Silađi. Pad Novog Brda. Janko Hunjadi i fra Jovan Kapistran. Nameravao 108 . U Ugarskoj je izbio sukob između stranke Hunjadija i kralja Ladislava. januara 1458. Sredio je odnose sa sultanom i obaveza se da plaća harač. Cilj napada je bilo Novo Brdo. Ugri su tražili pomoć na sve strane. decembra 1456.već 1454. u Beogradu je izbila kuga od koje su stradali Hunjadi i Kapistran. Đurđa je nasledio sin Lazar. Grgur i Vuk. Despot je prešao u Ugarsku. a mnoge odveo u roblje. Zato se Đurađ odlučio na sklapanje mira s Portom i prepustio Turcima ceo južni deo zemlje. Ali stranačke borbe u Ugarskoj onemogućavale su ozbiljniju akciju. Pod Zemunom 18. Kod Kruševca im je naneo težak poraz 1. Zatim se uputila ka Beogradu. zapovednik grada. avgusta imao slaviti. oktobra 1454. despotov zet. umro je 24. poslednji. krenuo na Srbiju. Tokom 1457. Sultan je u toku borbi bio ranjen i morao je da naredi vojsci da se povuče. Turska vojska je najpre napala Smederevo. pripremao napad na Beograd. Opsada Beograda i smrt despota Đurđa. Ozlojeđen neuspehom svetio se svojoj okolini. jul je planiran opšti napad. Na njenom čelu je bio Mehmed II. jula 1456. Sultan je opremio ogromnu vojsku najboljom opremaom koja se tada mogla nabaviti (artiljerija i brodovi). Bio je na izmaku snaga. Đurađ je potražio sporazum sa sultanom. Počela je teška opsada. Posada grada je bila šarolika. Sultan nije ispoštovao dogovor već je opljačkao grad. Vest o padu Novog Brda zatekla je despota u Ugarskoj gde je pripremao krstaški pohod. Sultanovim osvajanjem 1455. Nasledio ga je brat Stefan. Ugarska i Srbija nisu uspela da sklope mir sa Portom. Za 21. Mladi srpski zarobljenici su pripremali zaveru protiv Mehmeda. iz Despotovine su prebegli Turcima Mara. a Janko je nastavio da goni Turke.. Ovaj pohod označava početak kraja srpske Despotovine. Đurađ se vratio u Smederevo. i Ladislav Hunjadi. Na vest o pobedi hrišćana papa Kalist III je ustanovio opšti hrišćanski praznik koji se 6. su hrišćani pobedili turske lađe. najuglednije ljude u gradu pobio. Lazar je umro 20. a uz njega rumelijski beglerbeg Karadža i zapovednik janičara Hasan. Beograd se održao. Mehmed II je u proleće 1455. Uz velike gubitke janičari su uspeli da potisnu branitelje. ali su otkriveni i pogubljeni. Sultan je te godine krenuo na Srbiju. Despot Lazar i despot Stefan. Despot Lazar se mešao u sukobe u Ugarskoj i podržavao Ladislava V. očajnički protivnapad hrišćana prisilio ih je da ustuknu. Ali. Posle bitke. Jedna vojska je opsela Novo Brdo. ponovo krenuo iz Jedrena na Srbiju. ali je odbijena uz velike gubitke. Posle četredestodnevne teške opsade grad se pod garancijom predao Turcima. a na vest da stiže Hunjadi u pomoć Turci su digli opsadu.

Braća Stracimir. knez Vojislav Vojinović i Kotor. juna 1459. Dolaskom Stefana Tomaševića na presto Mehmed II je rešio da zauzme Smederevo. Poreklo Balšića je prilično nejasno. Lazarovj udovici. Đurađ i Balša II počinju svoje uzdizanje sa opadanjem srpskog carstva u vreme cara Uroša. Lazarovoj ćerci. sina bosanskog kralja Stefana Tomaša. Pad Smedereva je izazvao uzbuđenje na Zapadu. Pad srpske države. zauzeli Smederevo. prilično skroman vlastelin sa tek jednim selom u svom posedu u doba cara Stefana Dušana. Brak je sklopljen 1.je da postavi Grgura za despota. Balšići Poreklo. Verovatno je reč o sloveniziranim Vlasima. Balšići su stali na stranu 109 . sudeći po imenu. a crkve pretvorili u džamije. Na jednoj strani su car Uroš. car Uroš izdao Dubrovčanima. Vojinović traži Ston i Pelješac i pustoši okolinu Dubrovnika. aprila. Tokom ovoga rata su se odmetnuli od cara Uroša. Tokom 1458. njegovoj ženi Jeleni. Oko 1360. drže Bar i oblast između Skadarskog jezera i mora. a na drugoj Dubrovnik. Rodonačelnik ove porodice Balša je. Povedeni su preogovri o predaji grada. vođeni su pregovori o udaji najstarije ćerke despota Lazara za Stefana Tomaševića. Otišao je svojoj sestri Katarini Celjskoj. Padom Smedereva za Srbe je počelo viševekovno ropstvo. Rat sa Vojislavom Vojinovićem (1360 – 1362). Stracimira i Balšu. Srpska prestonica postala je sedište smederevskog sandžaka. i njenoj majci Jeleni. Balša je imao sinove Đurđa. Mehmed II je s rumelijskim beglerbegom Mahmud-pašom Anđelovićem stigao pod smederevske zidine. Ovi skorojevići šire svoje teritorije i ostvaruju osamostaljenje. Odmah su poskidali crkvena zvona. Balšino ime se prvi put spominje u jednoj povelji koju je 1360. Ugarski kralj je zaplenio sva dobra srpskih despota u svojoj zemlji. Turci su 20. prema Mavru Orbinu. Značajan faktor u tom usponu su Dubrovčani kojima Balšići pružaju pomoć tokom rata sa Vojislavom Vojinovićem. Kralj Matija je optuživao Bosance da su za novac predali prestonicu Despotovine. i despot Stefan je morao da napusti Smederevo 8. Pohodom je rukovodio Mahmud-paša Anđelović. Ugarska posada je zarobljena. Postignut je sporazum i dopušteno je despotu Stefanu. Dolaskom Stefana Tomaševića na srpski presto povređena su prava Turaka. Balšići i zetski mitropolit. aprila 1459. da sa dragocenostima napuste grad i pređu u Bosnu.

Tokom 1370. na račun arbanaškog vođe Karla Topije. Balšići nisu učestvovali u sklapanju mira. Dobili su ga tokom 1362. pokušao da zauzme Prizren. Na zalaganje Venecije. Vukašin je morao iz Skadra da pohita u Makedoniju u pomoć svome bratu despotu Uglješi. jer je grad bio pod njegovom vlašću. Oslobađen je. Dobro planirani napad nije ostvaren. Župan Nikola je 1370. Vojislav Vojinović ne odustaje od svojih zahteva i nastavlja neprijateljstva. Oni uspevaju da se prošire na jug do linije Ulcinj – Drivast. Đurađ Balšić je pao u zarobljeništvo. Tako su preduhitrili Nikolu Altomanovića. Na stranu Dubrovnika staju Budva. zahtevao od Dubrovčana svetodmitarski danak (2. Dubrovnik je odbio pa je došlo do rata. uz veliki otkup. Sukob sa Nikolom Altomanovićem. Na stranu Dubrovnika stali su Balšići i kralj Vukašin. Savez sa Nikolom Altomanovićem. Sudar Balšića s Karlom Topijom. koji se spremao za rat sa Turcima. došlo je do izmirenje Balšića i Nikole.Dubrovčana jer im je bilo obećano dubrovačko građanstvo. i potčinili Ulcinj. što je Balšićima odgovaralo. a uz podršku cara Uroša i pape sklopljen je mir 1370. avgusta 1362. Protiv Topije su Balšići ponovo krenuli 1368. ili 1371. pod ugarskom 110 . Balšići drže pod opsadom Ulcinj. Sa njim su bili u dobrim odnosima i to su koristili da zauzmu Kotor. prihvatili katoličko učenje. septembra 1371. Vukašin je sa sinom Markom 1371. 1366. Ratom su najviše pogođeni Dubrovnik i Kotor pa traže mir. U sukobu sa Topijom u leto 1364. On je 1372. Zahtevi Vojinovića nisu ispunjeni. u Onogoštu izdao povelju kojom je konačno uspostavljen mir. Dubrovnik nije ustupio Vojinoviću galiju za rat sa Balšićima. ali do toga ipak nije došlo. Balšići su ponovo zaratili sa knezom Vojislavom Vojinovićem. Kotor dolazi pod vlast ugarskog kralja Lajoša I. Kotora i Drača (od Zadarskog mira 1358. gospodara Drača.000 perpera). ali bez uspeha. Početkom 1363. Balšići protiv Kotora. stigao u Skadara. Car Uroš je 22. Đurađ Balšić je bio pod Kotorom. Već 1366. postao kralj i savladar cara Uroša. Odatle je trebalo da zajedno sa Balšićima pođu na Nikolu Altomanovića prema Onogoštu. U savezu sa Venecijom ratovali su protiv Dubrovnika. Dubrovčani predlažu Balšićima da napadnu Kotor. ali su ipak 1369. Bar. Đurađ Balšić je od svog bivšeg saveznika prigrabio grad Prizren. Zbog Kotora Balšići su izazvali neraspoloženje pape. Ulcinj i Skadar i bivaju pošteđeni ekonomske blokade. Ratni uspesi su ih okuražili da čak ni formalno ne priznaju vlast cara Uroša. Posle poraza i pogibije Mrnjavčevića na Marici 26. Vukašin Mrnjavčević je 1365. Posledica napada na Kotor bio je raskid sa carem Urošem. U proleće 1373. U jesen 1362. kada je sklopljen mir između Balšića i Karla Topije.

Preko Onogošta je stigao sve do Nevesinja i vratio se sa velikim plenom. na kome je izabran patrijarh Jefrem. Imali su vodeću ulogu u sređivanju crkvenih prilika u Srbiji. Ovladao je Dračem 1385. Berata i Himare 1372. Plemstvo i ugledni stanivnici tri župe su zbacili vlast Đurđa Balšića i stavili se pod vlast bana Tvrtka.vlašću). Za kratko vreme oni su ga potisnuli u grad Užice. Tako je Bosna izbila na severnu obalu Boke. zamonašila – Kesenija. Zahvaljujući brakom sa ćerkom Jovana Komnina Asena (brat carice Jelene). Teodora se posle Đurđeve smrti 1378. u ime Anžujaca. Nosio je titulu “župan Zete”. Konavle i Dračevicu. Visoke titule nisu imali od koga da dobiju: srpskog cara više nije bilo. dok je Đurađ Balšić poseo teritoriju između Dubrovnika i Boke: Trebinje. Prva žena mu je bila Jerina. su sazvali crkveni sabor u Peći. Tokom 1379. Umro je 1372. Sukobljavao se sa Tvrtkom I oko Kotora (1382 – 1384). Ipak u području Kotora i Budve buni se Radič Crnojević. kneza Lazara i bana Tvrtka I. Postaje gospodar Valone. Protiv Nikole Altomanovića su se udružili knez Lazar i ban Tvrtko I. ćerka arbanaškog vlastelina Progona Duklina. imao je sina Đurđa II. U godinama nemira i unutrašnjih borbi dohodak se počeo vezivati za onoga ko je vladao teritorijama oko Dubrovnika. Vlast nad Trebinjem. Posle sloma Nikole Altomanovića knez Lazar i Đurađ Balšić su bili najmoćniji srpski velikaši. i uzeo titulu “milošću božjom duka drački”. Zajedno sa Karlom Topijom je 1378. ćerkom kralja Vukašina. ćerka sevastokratora Dejana. Dračom je tada vladao Karlo Topija. Đurađ I. a Nikoli Ston i Pelješac. Prva žena mu je bila Olivera. Sa drugom ženom Milicom. zbog tri primorske župe. izdao je povelju o slobodi i bezbednosti dubrovačkih trgovaca u njegovoj zemlji. Sabor u Peći. Njegove zemlje su podelili knez i ban. ćerka kralja Vukašina. U okotobru 1375. Moć Balšića je tada bila na vrhuncu. Đurađ I je nosio skromnu titulu “gospodin”. Balša II. Ove oblasti će Tvrtko I preuzeti tokom 1377. Stracimir. a druga Teodora. preduzeo pohod protiv bana Tvrtka. Venecija nudi Balšićima Kotor i Drač. Preduzeo je jedan pohod na Tvrtkovu teritoriju (Trebinje i Konavli). Iako su u drugoj polovini XIV veka bili na vrhuncu Balšići su zadržali skromne titule. Đurađ je Dubrovčanima poveljom potvrdio sva prava koja su ranije uživali u srpskim zemljama. Pokazuje izrazitu težnju ka 111 . U ratu za Tenedos (1378 – 1381) između Venecije i Đenove. Tu je uhvaćen i oslepljen. a od vizantijskog su bili suviše daleko. držao je stranu Đenovi. Konavlima i Dračevicom je donela Đurđu I Balšići pravo na svetodmitarski dohodak.

Sandalj Hranić je 1411. Sa prvo ženom Marom. sklopio brak sa Jelenom Balšić. sestre despota. Ulcinja i Bara. Sandaljevim posredovanjem sklopljen je mir sa Mlečanima 1412. Đurđa II je zarobio skopski sandžak-beg Pašajit i oslobodio ga tek pošto mu je Balšić predao Skadar. zauzima Skadar i Drivast. Balša III je podstakao ustanak mletačkih podanika u skadarskom kraju. Tokom 1408. Priznato mu je pravo na proviziju od 1.separaciji. Zahvaljujući tome 1396. upravlja uzanim pojasom između Drima i Bojane. oženjen Jelenom. Konstantin. Krajem 1412. maja 1395. Balša III (1403 – 1421). uz novčanu proviziju. Đurađ II Stracimirović (1385 – 1403). Pod nejasnim okolnostima je zagospodario Krojom 1394. ili početkom 1413. i bitke kod Angore. paralelno sa stričevićem Đurđem II. Vodio je brigu o pravoslavnoj crkvi u Zeti. Balša II. Posle smrti Balše II glavninu porodičnih zemalja preuzeo je Đurađ II. Balša je mirovni ugovor potvrdio januara 1413. Osuđen je na smrt i pogubljen 1402. Balšinom majkom. Po smrti oca 1378. Ove gradove je preoteo Turcima u jesen 1395. U području Kotora i Budve sve odlučnije istupa Radič Crnojević. postao je knez Hvara i Korčule i titularni gospodar Albanije. Mleci. Nosio je skromnu titulu “gospodar Ulcinja”. Postao je Sulejmanov vazal. i 1409. Zbog toga su Mlečani ucenili njegovu glavu na 2. Povezao se sa ugarskim kraljem Žigmundom. Savez sa Sandaljem Hranićem osigurao je Balšu sa zapada i stvorio povoljne uslove za kontranapad. oženio se. Skadar 1396. Turci zaposedaju celu albansku teritoriju. Jelena se udala za Stefana Vukčića Kosaču. Imao je ćerke Jelenu i Teodoru. Menja političku orijentaciju i postaje turski vazal. Ustupio je Mlečanima. Za svoje sedište je izabrao Ulcinj. oženjen Lazarovom ćerkom Jelenom. Umro je 1403. vođeni su mirovni pregovori između Balše III i Mlečana. stacionirani u okolini. Bio je pod zaštitom sultana Bajazita I do 1402. a boravio je i u Ulcinju. Nosio je titulu “gospodar Zete”. u sukobu sa Turcima na Saurskom polju u blizini Berata. Sin Đurđa I Balšića i Teodore Dejanović. ćerkom Karla Topije. Prvi skadarski rat (1405 – 1412). Bio je pod uticajem majke Jelene. Balša III je za svoje sedište uzeo Bar. po drugi put. Nemirno zatišje (1413 – 1418). Pregovarao je sa papom Bonifacijem IX i čak mu obećao svoju zemlju ako ostane bez muških naslednika. Oni ga uskoro potiskuju u brda osvajanjem Budve. je poginuo 1385. uhvatili su ga i izveli pred sud u Draču.000 dukata. pod uslovom da bude turski vazal. ćerkom Koje Zakarije 112 . oženio se 1407. herceg Drača. Bar je povratio 1412. ali nisu urodili plodom. Uz tursku pomoć 1405. Kao turski vazal učestvovao je u bitki na Rovinama 17. Kao zetski gospodar nasleđuje svoga oca Đurđa II. ćerkom Nikite Topije.000 dukata za one gradove koje je njegov otac ustupio Veneciji. Balša III je povratio Budvu i Ulcinj. Drivast i Srđ.

Boljom. Podržavao je svog očuha Sandalja Hranića u sukobu sa Kotorom. Balša II je pozvao svoga rođaka Stefana Maramonte u Zetu. Smatrao je da će s njim imati više uspeha u predstojećem ratu sa Mlečanima. Stefanu se pružala prilika da se sveti za tešku sudbinu svoga oca Konstantina. Drugi skadarski rat (1418 – 1423). Obnova ranijih granica nije zadovoljila Balšu III pa je on nastavio rat sa Mlecima. U tom ratu je pretrpeo poraz kod Kotora. Taj poraz ga je naterao da se skloni kod ujaka despota Stefana u Srbiju. Venecija nagađa da bi Balša III mogao da ostavi zemlju svom rođaku Stefanu Balšiću Maramonte. Na despotovom dvoru je umro 28. aprila 1421. Pošto nije imao muških potomaka zaveštao je svoju zemlju despotu. Despot Stefan je zaposeo Bar, a 1423. je krenuo na Skadar. Uskoro je svu brigu o Zeti prepustio Đurđu Brankoviću. Đurađ je avgusta 1423. sklopio mir sa Mlečanima. Mlečani su zadržali Skadar, Ulcinj i Kotor, a despot Stefan Drivast i Bar. Odnosi su regulisani u Vučitrnu 1426. Stefan Balšić Maramonte. Sin Konstantina Balšića i Jelene Topije. Jelena se posle Konstantinovog pogubljenja 1402, povukla kod svoje rođake Marije Topije, udate za Filipa Maramonte. Filipovi posedi su se nalazili oko Otranta i Lećea. Zbog bliskosti sa Filipom prozvali su ga Maramonte. Pomagao je svom brat od strica, Balši III, tokom Drugog skadarskog rata. Posle Balšine smrti 1421. vratio se u Italiju. Kasnije je bezuspešno pokušavao obnoviti državu Balšića tokom 1429. Kada nije uspeo u tome sklonio se u Apuliju. Postao je kondotjer i učestvovao u sukobima italijanskih republika. Ova grana Balšića, Maramontovi, izumiru 1480.

Crnojevići
Radič Crnojević. Krajem XIV veka u Zeti se javlja rivalska porodica Crnojevića. Njen rodonačelnik je Radič Crnojević. Iskoristio je zarobljavanje Đurđa II Stracimirovića Balšića da zagospodari Budvom i Svetomiholjskom metohijom (poluostrvo Luštica). Nazivajući se “gospodarom Zete i Budve” ponudio je Mlečanima svoju saradnju i izmolio Sinjoriju da mu da mletačko građanstvo 1392. Održavao je prijateljske odnose i sa Dubrovnikom. Sa bratom Dobrovojem je opsedao Kotor i zauzeo Grbalj. U tim borbama protiv Đurđa II Stracimirovića Balšića je i poginuo 1396. Đurađ II je poseo delove njegove teritorije. Imao je i brata Stefana. Đuraševići. Posle pogibije Radiča Crnojevića, njegova braća Dobrovoj i Stefan izgubila su u svom kraju svaku ulogu. Prvenstvo je pripalo njihovim rođacima koji su po nekom svom nepoznatom pretku nosili prezime Đurašević. Možda je to bio zetski vlastelin Đuraš Ilić. On se prvi put spominje 1326. u pratnji Stefana Dečanskog, kao čelnik. Prešao je na
113

Dušanovu stranu. Potisnuli su ga Balšići. Umro je oko 1362, a sahranjen u manastiru na Prevlaci. Na blisko srodstvo sa Radičevom kućom upućuje i činjenica da su Đuraševići u XV veku preuzeli prezime Crnojević. Đurađ i Aleksa-Lješ Đurašević-Crnojević. Možda su bili unuci Đuraša Ilića. Đurađ i Aleksa-Lješ se prvi put spominju 1403, kada su na poziv Dubrovčana, koji su ratovali sa bosanskim kraljem Ostojom, pustošili zemlje Sandalja Hranića. U periodu 1403 – 1431. u mletačkim dokumentima se javljaju kao baroni Zete. Upravljaju Paštrovićima, Lušticom i brdskim krajevima iznad Kotora i Budve.Venecija ih nastoji pridobiti za borbu protiv Balšića. Obećava im predaju Budve, Bara i Gornje Zete, ali oni ne prihvataju ponudu. Posle smrti Balše III 1421, posedaju neka njegova sela. Postaju vojskovođe despota Stefana, da bi se po njegovoj smrti okrenuli Mlecima. Đurađ je bio oženjen ćerkom Koje Zakarije. Imao je četvoro sinova: Đurašina, Kojčina, Stefanicu i jednog nepoznatog sina. Stefanica (1451 – 1465). Od Đurđevih sinova izdvaja se trećerođeni Stefan – Stefanica. Vodio je samovoljnu politiku ne obraćajući pažnju na svoju braću. Bio je oženjen Marijom, ćerkom Ivana Kastriota, a sestrom Skenderbegovom. Bio je gospodar Crne Gore. Sukobljavao se sa despotom Đurđem Brankovićem. Despot je 1452. poslao dve vojske na čelu sa vojvodom Altomanom i Tomom Kantakuzinom, svojim šurakom. Stefanica ih je obe porazio. Stefanica je sa zborom Gornje Zete i predstavnicima 51 opštine (družine) 1455. priznao vlast Venecije (Vranjinski ugovor). Posle toga njegova porodica preuzima prvo mesto u političkom životu zemlje. Iako su priznali vlast Mletačke republike u suštini su ostali samostalni gospodari. Stefanicina zastava je bila crvene boje sa belim dvoglavim orlom. Zastava Đurđa Kastriota Skenderbega je bila, takođe, crvene boje, ali sa crnim dvoglavim orlom. U vreme Crnojevića ime velikog planinskog masiva Crna Gora, kao teritorijalno-politički pojam, zamenjuje dotadašnji naziv Zeta. Za života Stefanice nijedna veća turska vojska nije udarila na Zetu. Bile su to sitne pljačkaške najezde koje je Stefanica mogao sam da suzbije. Tokom 1457. ratovao je protiv hercega Stefana Vukčića Kosače. Umro je krajem 1464. ili početkom 1465. Sa Marijom Kastriot je imao sinove Đurđa i Ivana. Ivan (1465 – 1490). Naslednik Stefanicin je bio mlađi sin Ivan, u narodu poznatiji kao Ivan-beg. Prva žena mu je bila Gojsava, ćerka Đorđa Arijanita Komnina Topije Golema. Tako je bio u srodstvu sa Dukađinima, Skenderbegom i Brankovićima. Đurđev sin Slepi Stefan je oženio mlađu Arijanitovu ćerku Angelinu. Posle Gojsavine smrti Ivan se 1469. oženio Marom, ćerkom hercega Stefana Vukčića Kosače. Dugi niz godina u mladosti je proveo u zatočeništvu hercega Stefana Vukčića. Ivan je u proleće 1465. napao Kotor (mletački grad od 1420). Mlečani su ucenili njegovu
114

glavu na čak 10.000 dukata. Loši odnosi sa Mlecima su popravljeni 1466. zalaganjem Stefana Vukčića i Ivanovog ujaka Skenderbega. Postaje vojvoda pod vrhovnom vlašću Venecije 1466. sa sedištem u Žabljaku, na Skadarskom jezeru. U savezu sa Venecijom je ratovao protiv Turaka. Ivan se 1471. sporazumeo sa sultanom Mehmedom II. Obavezao se da će za uživanje svojih poseda plaćati harač od 700 dukata. Sa Turcima se razišao 1473, kada su mu poseli neka mesta. To je iskoristila Venecija da ga još čvršće veže za svoje interese. Njemu i njegovoj deci dodelila je 1474. svoje građanstvo. Senat mu je poslao vojnu i novčanu pomoć i obećao mu sklonište ako Turci osvoje njegove zemlje. Ivan je nudio Sinjoriji iznos koji je davao sultanu na ime harača ako potisne Turke iz Gornje Zete. Turska opasnost se nadvila i nad Zetom. Ivan od 1474. učestvuje u odbrani mletačkog Skadra od Turaka. Bitka za Skadar je bila izuzetno teška. Turci su posle četiri meseca podigli opsadu. Sa šurakom Vlatkom Kosačom Hercegovićem 1476. pokušava povratiti porobljeni deo Hercegovine. Međutim, neuspeh unosi razdor među saveznike. To omogućava Turcima da krajem 1477. ili početkom 1478. nanesu Ivanovim snagama težak poraz. Sultanu Mehmedu II je odlučio da pokori zemlje Crnojevića. Sultan je još jednom pokušao sa osvajanjem Skadra. Anadolski beglerbeg Mustafa i rumelijski beglerbeg Sulejman predvodili su vojsku pod Skadrom 1478. Sultan ni ovoga puta nije uspeo da zauzme Skadar, pa je naredio svojim beglerbegovima da zauzmu okolne tvrđave. Sulejman je 1479. zauzeo Žabljak, Ivanovu prestonicu. Posada predvođena Ivanovima rođakom, nije ni pomišljala da pruži otpor turskoj sili. Mlečani su iste godine predali Skadar Turcima. Turci su u teškim okršajima potisnuli Ivana. Bio je prinuđen da, preko Kotora, napusti zemlju i ode u Italiju. Posle smrti Mehmeda II 1481, izbijaju nemiri u Turskoj. Za vlast se bore njegovi sinovi Bajazit i Džem. Bajazit je pobedio svoga brat, koji beži u Italiju. Ivan se, uz pomoć napuljskog kralja Ferantea, vraća u domovinu i uspeva da obnovi vlast. Uspeo je da nanese poraz turskim odredima, ali je ipak morao da prizna vrhovnu vlast sultana Bajazita II. Obavezao se na harač od 700 dukata. Za novu prestonicu izabrao je Cetinje. Tu je 1483. podigao crkvu posvećenu rođenju Bogorodice i uz nju manastir kao sedište zetskog mitropolita. Na to se zavetovao tokom izgnanstva u Italiji. U Loretu, kod Ankone, je posetio crkvu posvećenu Svetoj Bogorodici i u njoj video nerukotvorenu ikonu Bogorodice. Pao je na kolena i zavetovao se da će joj podići crkvu u svojoj otadžbini, ako se tamo ikada vrati. Ivan Crnojević je umro 4. jula 1490. Sahranjen je u cetinjskom manastiru. Đurađ (1490 – 1496). Ivana nasleđuje najstariji od trojice sinova, Đurađ. Bio je veliki ljubitelj knjige, ali i vešt ratnik. U pokušaju da se
115

Đurađ je imao šestoro dece. Đurađ je sa porodicom. zavladao Napuljom i planirao krstaški rat protiv Turaka. Najmlađi sin Ivan-bega Crnojevića Staniša je 1485. poslat u Carigradu. Prva štampana knjiga bila je Oktoih prvoglasnik. doneo sultanovu poruku da krene na Portu ili da u roku od tri dana napusti Crnu Goru. Đurađ Crnojević se više nije mogao održati u Crnoj Gori. Stefan je vodio paralelnu protursku akciju. Po prelasku u islam dobio je ime Skenderbeg. Crna Gora je konačno pala pod Turke 1499. štampaju ćirilske knjige. januara 1494. Staniša. Stefan mu je u jesen 1496. Ostao je upamćen po zlu. Neko vreme pošto je Đurađ zatvoren u Veneciji Crnom Gorom je upravljao njegov brat Stefan (1498 – 1499). Umro je u Skadru. sklopili ligu protiv Šarla VIII. Đurađ je ostavio trajan spomen otvaranjem prve južnoslovenske i balkanske štamparije u Cetinju. Podigao je ustanak protiv Turaka 1501. On je 1494. Vratio se u Crnu Goru 1500. Oktoih petoglasnik (od petog do osmog glasa). Dobija timar u Anadoliji. Crna Gora je pala u turske ruke. Psaltir. kao monah. On će kasnije kao skadarski sandžak-beg upravljati Crnom Gorom 1513 – 1524/30. Oslobođen je tek na zalaganje francuskog kralja Luja XII. 116 . gde ostaje do smrti 1503. Umro je nakon 1530. Zbog “hule na Boga” Đurađ Crnojević je čak zatvoren u Veneciji. Stefan (1498 – 1499). na kome je rad završen 4. potkazujući glavu vladarskog doma. Lozu je produžio drugorođeni sin Konstantin. Velike nade u borbi protiv Turaka Đurađ je polagao u francuskog kralja Šarla VIII. Istina dosta formalno jer je suštinska vlast bila u rukama skadarskog vezira.oslobodi turskog pritiska on se čvršće povezuje sa Mlecima. izazvani postupcima francuskog kralja. Sa njime se ugasila loza srednjovekovnih zetskih dinasta. ali je doživeo neuspeh i morao se predati Turcima. 1499. Oktoih prvoglasnik (od prvog do četvrtog glasa). Nezadovoljni njegovom vladavinom Turci su ga zatvorili. gde je poturčen. Znajući da bi na Porti bio ubijen. njegov praunuk Jovan Crnojević je umro 1660. Pogotovo kada se posle propasti svih francuskih planova i brat Stefan okrenuo protiv njega. ali ga ne treba mešati sa albanskim borcem protiv Turaka. Ti planovi se nisu ostvarili jer su vladari italijanskih republika. Tu se 1494 – 1495. koji su živeli na mletačkim posedima. najbližim saradnicima i cetinjskim kaluđerima otišao u Veneciju. Vrlo brzo ga Turci šalju u Istanbul. Trebnik i Cvetni triod.

Sandalj Hranić Kosača. Rodonačelnik porodcie je Vuk. Vukca i Vuka. Drijeva na Neretvi. Tražio je zaštitu Osmanlija i uz njihovu pomoć je uspeo sačuvati svoje posede. Od 1416. je zavladao prostranim područjem između Cetine.Kosače Poreklo. Imao je sinove Vlatka i Hranu Vukovića. Bosanska velikaška porodica Kosače je imala posede oko ušća Tare i Pive i u području Foče. Lima i Boke. Sandalj Hranić Kosača. Pa mu je ovaj 1407. Učestvovao je u ubistvu kneza Pavla Radenovića 1415. i zato je došao u sukob sa njegovim sinovima. poklonio gradove Skradin i Ostrovicu. ali ih je Sandalj nakon tri godine prodao Mlečanima. Vlatka je nasledio sin brata Hrane. je 117 . Tu se nalazilo selo Kosač po kojem su verovatno dobili ime. Sandalj (1370 – 1435) nakon smrti Lajoša I pristao uz Ladislava Napuljskog. Uspeli su se proširiti na Hum i tokom XV veka su postali najmoćnija porodica u Bosni. Hrana je imao sinove Sandalja. Vlatko je bio vojdova Tvrtka I. Do 1410.

koji su mu preoteli Bar. i Jelenom. ali se sin Vladislav 1451. Ugrožen od Mlečana i zetskog vojvode Stefana Crnojevića. do 1443. Samostalno je vodio ratove. Najistaknutiji član porodice Kosača. Kada su Turci počeli upadati u njegovu zemlju (1461). Pre toga on je postao vojvoda Humske zemlje. Tursko posredovanje za mir nije urodilo polodom jer su 1452. Bar. Pod njegovom vlašću se Herceg Novi razvija u pomorsku i trgovačko središte. prodao Dubrovčanima. Nasledio ga je najstariji sinovac Stefan Vukčić Kosača. Osnovao je radionicu sukna 1449. pobunio protiv njega. Gornju Zetu. Od 1440. Stefan nastoji da se oslobodi zavisnosti od bosanskog kralja. što na nemačkom znači “vojvoda”. Završje. Nakon pada Bosne 1463. borbe nastavljene. zaratio sa Dubrovnikom i osvojio Konavle. Protezala se od Lima do Cetine i od rame do Kotorskog zaliva. kralj Stefan Tomaš. proširio je vlast na Omiš. proglasio za “hercega od Svetog Save”. Poljica. Oni koriste 118 . naplaćivao carine i zaključivao ugovore. Trebinje i Klobuk. Turci po nagovoru despota Đurđa (s kojim je Stefan posle kratkotrajnog savezništva raziao) pustoše zemlje Stefana Vukčića.bio najmoćniji velikaš bosanske države. pomirio se i sa kraljem Stefanom Tomašem. U povelji cara Fridriha III iz 1448. Tokom 1447/48. Sinovac i naslednik Sandalja Hranića. da svoju ćerku Katarinu uda za pretposlednjeg bosanskog kralja. sa Dubrovnikom. pa se 1453. Posle ovoga njegova teritorija je poznata koa Hercegovina. Pomoć koju su Turci uputili hercegu Stefanu pokolebala je njegove protivnike. Herceg Stefan strahujući od Turaka prihvata vazalni odnos prema kralju Alfonsu V Aragonskom. Njegova oblast je bila izuzeta od vlasti bosanskog kralja. jer se manastir Mileševa nalazio na njegovoj teritoriji. Stefan Vukčić Kosača. nazvan je “Herzog”-om. njegove su zemlje postupnoosvajaju Turci. Pristao je 1446. Od 1448. Stefan (1404 – 1466) je veliki vojvoda bosanske države. Imao je dvor u Blagaju na Buni. ćerkom hrvatsko-dalmatinskog bana Vuka Vukčića Hrvatinića. Gornju Zetu i Omiš. U korist Mlečana odrekao se svih prava na Kotor 1423. Pored Dubrovnika Vladislava u rat se uključuje još jedan hercegov protivnik. izmirio sa sinom Vladislavom. U Dubrovniku je čuvao svoje drgocensti. Istočni deo Konavla sa Prevlakom je 1419. Herceg Stefan je 1450. Na tom prostoru je bio samostalan vladar. Zato se 1448. pomirio se sa bosanskim kraljem Stefanom Tomašem. je ponovo u savezu sa despotom Đurđem Brankovićem i napada bosanskog kralja – Srebrenicu. Sandalj je bio oženjen Katarinom. a 1454. Sandaljev brat Vukac je u braku sa Katarinom imao sina Stefana Vukčića i ćerku Teodoru. ali mu se nemački izraz više svideo pa ga je prihvatio za svoju titulu. ćerkom kneza Lazara.

Nakon njegove smrti porodica je znatno osiromašila. Mlečana i kralja Matije Korvina. Vladislav se 1455. Pad Hercegovine. 119 . Na inicijativu sultana spor među braćom je okončan 1469. Sa njom je imao decu Vladislava Hercegovića. jajački ban petar Dojčin i hrvatsko-slavonsko-dalmatinski ban Ladislav Egervari 1480. Sa Jelenom. Tako je titula hercega pripala mlađem bratu Vlatku. dodelio tvrđave Veliki i Mali Kalnik u križevačkoj županiji. Mara se udala za Ivana Crnojevića. Iste godine Vlatko je postao turski vazal. žene despota Đurđa. oženio Anom. Međutim. Vladislav je ostao praktično bez ičega. Herceg Vlatko se 1475. pustoše Sarajevo. Tu je dočekao turksu opsadu. i presto zauzima Bajazit II koji odlučuje da konačno pokori Hercegovniu. Herceg Stefan Vukčić Kosača je imao tri žene. Herceg Stefan gubi grad za gradom. osvajaju Hum i Podrinje. Sa cecilijom 146o. Krajem 1482. Sa njom je imao sina Balšu koji je živeo u Kalniku. Turci su zauzeli Novi i time su srednjovekovna Bosna i Hercegovina prestale da postoje kao samostalne države. ali se ona našla pod Turcima. nećakinjom Irine Kantakuzin. Stefan Vukčić Kosača je umro 1466. a Mlečani Neretvansku krajinu. koje je njihov otac Stefan ostavio u Dubrovniku. Zbog razmirica sa bratom Vlatkom oko očeve imovine najmlađi brat Stefan prelazi na islam i postaje Ahmed-paša Hercegović. a sa druge strane Vladislav postaje ugarski vazal i dobija posede u Hrvatskoj. Njegovog sina Vladislava Venecija je proglasila za kapetana vojske na Balkanu. uz koga je bio i najmlađi Stefan. u Novom prethodno primivši pravoslavnu veru. Herceg Vlatko je prethodno pokušao da iskoristi pometnju posle smrti Mehmeda II te je upao u Bosnu. katastrofalan poraz ga je primorao da se skloni u Novi. Vladislav (1426 – 1490) je iznudio od oca zasebnu oblast još za Stefanova života. ćerkom Balše III Balšića se oženio 1424. a Stefan je ostao upamćen kao Ahmed-paša Hercegović. Vlatka Hercegovića i Katarinu. oženio ćerkom Alfonsa V Aragonskog tražeći time ponovo oslonac na zapadu. i sa njom je imao decu Maru i Stefana. koji mu je 1469. Kao odgovor na turski pljačkaški upad na ugarske teritorije despot Vuk Grgurević. ili početkom 1483. Vladislav je od 1453. Mehmed II Osvajač umire 1481.sukob oca i sina i od 1465. često bio u službi Turaka. ali mu je Ugarska ustupila hercegovačke gradove na upravu. Sa Barbarom se oženio 1455. Pred kraj života vlast hercega Stefana je bila svedena na usko primorsko područje s Herceg Novim. tako što su braća ravnomerno podelila bogatstvo.

Sin je Vladislava Kotromanića i Jelene Šubić. do 1377. izdejstvovala potvrdu njegovog banovanja na saboru u Milama 1354. Dalmacije. kralj Raške. 120 . Bio je bosanski ban od 1353. dolazi do upada na kraljevu teritoriju. Srba i Šubića 1355. Zatim vlada uz pomoć majke. Za bosanskog biskupa je 1356. rođen 1338.Tvrtko I Kotromanić Dolazak na presto. Odnosi sa Ugarskom. Napad Mlečana. Otac ga proglašava za bana 1353. Hrvatske i Pomorja od 1390. pa su dobili neke gradove. uz ugarsku podršku. Bosne i Pomorja i Zapadnih strana od 1377. kralj Srba. postavljen Mađar koji agituje za krstaški rat protiv jeretika. Bosne. Sinovi Stjepana II su pomrli pre njega. U zemlji je ipak došlo do manjih nemira. u jajačkom kraju. I pored toga situacija u zemlji je nestabilna. do 1391. pa presto nasleđuje Stjepanov sinovac Tvrtko. i vlada u njegovo ime do smrti 1354. Tvrtkova majka Jelena je. do 1390. Ugarski kralj Lajoš I Veliki (1342 – 1382) je uzvratio pohodom u kojem učestvuju i Bosanci. na dalmatinske gradove izazvao je reakciju Ugarske.

koji je od Zadarskog mira 1358. Ženidba. koja je bila udata za Stjepana I Kotormana. što je 1366. Krunisanje je obavljeno na Mitrovdan 1377. i sklanja se u Dubrovnik. a zauzvrat je priznato gospodstvo Kotromanića nad Bosnom i Usorom. Tokom 1377. Logotet Vlatko je ubeđivao Tvrtka da upravo njemu pripada srpska kraljevska kruna. nagrađen je đerskom nadbiskupijom. Pobune brata Vuk i Sanka Miletinovića. osnivača srpske crkve. Krunisan je 121 . i uz njegovu pomoć se vratio na vlast. Tvrtko I se javlja sa svojim pretenzijama na srpski presto. Posle Vukove pobune. Onu koju je vodio lično Lajoš I pod gradom Sokolom je pobedio Vukac Hrvatinić. Tvrtku su pripao podrinjski deo Altomanovićevih zemalja (manastir Mileševa). Tvrtko I je 1375. Njegovi sinovi i braća su ostali verni banu. Bio je unuk Jelisavete. kao miraz uz Jelisavetu. Bosanski biskup. U sukobu Dubrovnika i kneza Vojislava Vojinovića 1358 – 1362. Tvrtko I se 1374. u Mileševi. ćerku Stjepana II. izazvalo pobunu vlastele. Lajoš I je pokušao da Tvrtka I stegne još jače. Na čelu pokreta koji se pretvorio u otvorenu pobunu bio je njegov mlađi brat Vuk. koji je obavio venčanje. ali mu se Trvtko suprostavio. Balšića i kralja Vukašina protiv Nikole Altomanovića. protiv Tvrtka istupa Sanko Miletinović. umirio je zemlju. a ženu Lajoša I. izumire muška linija Nemanjića. prisilili Tvrtka I da im ustupi Hum do Neretve. se sukobljavao sa Balšićima oko Prizrena. Tvrtko I podupire savez Duubrovnika. a za novog bana je imenovan Vuk. Tvrtko je sa majkom proteran iz Bosne. Mađari su poslali dve vojske protiv Bosne i obe su suzbijene. Tvrtko se obratio Lajošu I. a njegov brat Vuk je pobegao u Dubrovnik.Mađari su 1357. pod ugarskom vlašću. Vuk je pokušao da protiv Tvrtka I pokrene papsku kuriju i ugarski dvor. ćerke kralja Dragutina. Tokom 1369 – 1371. Sukob sa Nikolom Altomanovićem. oženio ćerkom vidinskog cara Ivana Stracimira. Tvrtko je priznao ugarsku vrhovnu vlast. ali nije imao uspeha. Tvrtko je pokušao da ojača centralnu vlast. mestu kulta Svetog Save. Smrću cara Uroša I 1371. Posle ovih pobeda. ukinuo carine na trgovinu sa Dubrovnikom. Potučen je tokom 1368 – 1370. Odnosi sa susedima. Ban je u savezu sa knezom Lazarom 1373. a druga je suzbijena pod Srebrenikom. Altomanović je prethodno podržavao pobunu Tvrtkovog brata Vuka. Ugarska pomoć se morala uzvratiti odrešenim rukama katoličkoj crkvi (franjevcima) u pokrštavanju jeretika. Tvrtko je imao obavezu da kao ugarski vazal brani Dubrovnik. ali se ne angažuje. potukao Nikolu i uništio njegovu vlast. Tokom 1366/67. Kraljevsku krunisanje.

Posle ovoga Tvrtko I nastupa samostalno iako zvanično nije raskinuo vazalne odnose sa Ugarskom. Svom narodnom imenu dodao je ono koje su nosili svi srpski vladari – Stefan. Borbe sa Turcima. Kada u Kotoru dođe do sukoba vlastele i puka Tvrtko I staje na stranu drugih. Borbe za ugarski presto. povlači trgovce iz Bosne. Ugrinići i krbavski knezovi sklapaju odbranbeni antibosanski savez. U sukobu Dubrovnika i Kotora 1378. Dubrovnik je ipak popustio i izmirio se. Ustanak hrvatskih velikaša. To je izazvalo novi sukob sa Dubrovnikom. Kod 122 .000 perpera). Dubrovnik mu je plaćao svetodmitarski danak (2. ali je izazvala Tvrtkov sukob sa Dubrovnikom koji 1384. Bosnje i Pomorju i Zapadnim stranam. Šibenik i Skradin. u borbama sa Turcima pa se sukob obustavlja. i stigli do neretljanske doline. uz odobrenje kraljice Jelisavete. Tvrtko 1382 podiže grad Novi kao utvrđeno bosansko pristanište. Turci su prvi put upali u Bosnu 1386. Vlatko je nagrađen namesništvom u Dalmaciji. Tvrtkovo krunisanje priznali su najistaknutiji srpski gospodari. ustupa Kotor Bosni i Tvrtko odustaje od podrške hrvatskoj vlasteli. Namesnik je uznemiravao dalmatinske gradove Split. avgusta 1388. Podržava ustanak hrvatske vlastele 1383. Tvrtko posreduje za mir i pristaje na ponudud Kotora da mu bude gospodar. Podizanje Novog. naneo težak poraz turskom vojskovođi Šahinu. kod Bileće 27. što znači da su ga priznavali za vrhovnog vladara Srba. Da bi se oslobodio zavisnosti od Dubrovnika i da bi Bosna dobila izlaz na more. Dubrovnik i hrvatskodalmatinski ban podržavaju plemiće. Zbog Kotora se sukobljava sa Balšom II Balšićem. Tvrtko I 1387. izbijaju borbe oko prestola što izaziva novi pokret hrvatske vlastele. Kralj Žigmund šalje Nikolu Gorjanskog. U Ugarskoj 1386/87.krunom srpske kraljevske kuće za kralja Srbljem. koja uz podršku Hrvoja i Vukca Vukčića i Tvrtkovo znanje zauzima Zagreb. Sukob sa Dubrovnikom. i proširi teritorije. uključuje u borbe i sklapa savez sa Dubrovnikom protiv dalmatinskog plemstva. koji je smatrao da njemu pripada monoplo na trgovinu soli. poslanik ugarskog dvora Nikola Gorjanski. Novi je podignut sa namerom da bude trg soli. U Bosnu upadaju na poziv Đurđa Stracimirovića Balšića. Puno ime je Grad Nova Svetog Stefana. osvaja Klis i u njemu postavlja Ivana Paližna za namesnika Dalmacije. Dalje borbe u Dalmaciji preduhitrili su Turci. Tvrtko pruža podršku Mlečanima u okupaciji Kotora 1380. Dubrovnik i Venecija. Kotor ga je izigrao i priznao vrhovnu vlast Ugarske. koja nije urodila plodom. Ime je dobio u čast Svetog Prvomčenika Stefana. Tvrtko nastoji da iskoristi smrt Lajoša I 1382. Vojvoda Vlatko Vuković je. Tvrtko se 1387. koji gine 1385. Tvrtko I je posle krunisanja učvrstio svoju vlast u Bosni. te vlastela Nelipčići.

Kralj Dalmacije. Jedino Torgir priznaje vlast Ugarske. Sačuvan je odgovor Firence. Usred svojih uspeha Tvrtko iznenada umire 10. pregovarao je sa kraljem Žigmundom o izmirenju. javljajući vest u svom velikom trijumfu. U Bosni posle Tvrtkove smrti oblasni gospodari uzimaju sve više maha na štetu kraljevske vlasti. Zato je uzeo titulu kralja Raške. i sa austrijskim vojvodom Albrehton III o braku sa njegovom ćerkom. Tvrtko I je zavladao dalmatinskim gradovima (osim Zadra) i najvećim delom Hrvatske. Njegova vladavina nad Dalmacijom je kratko trajala. marta 1391. pa je slao pisma evropskim državama. Turska opasnost ne dozvoljava Tvrtku da se fokusira na primorje. Dalmacije. koji je Tvrtko I povratio do kraja 1389. Dalmatinski gradovi (Split i Šibenik) svesni uzaludnosti daljeg otpora se pokoravaju Tvrtku u leto 1390. Tokom 1391. Sa tom titulom Tvrtko I se prvi put javlja 10. U bici na Kosovu bosanski odred nije mnogo stradao i vojvoda Vlatko je obavestio Tvrtka o pobedi hrišćana. Tvrtko I je bio ubeđen u pobedu. 123 . jula 1390.Zadra 1389. nanosi poraz slavonskom banu Ladislavu Lučencu. Bosne. Poslao je Vlatka Vukovića i Ivana Paližana u pomoć knezu Lazaru. pošto mu je prva žena Doroteja umrla. stilizovan od poznatog humaniste Kolča Salutatija. Tvrtkova smrt. Hrvatske i Primorja. Tvrtkovu zauzetost borbama sa Turcima iskoristio je ban Ladislav Lučenc da zauzme Klis.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful